Agata Kristi IMANJE HOLOU

1 U est i trinaest, u petak ujutro, Lusi Angkatel otvorila je svoje velike plave oi, doekavi tako jo jedan dan; kao i uvek, bila je istog asa sasvim budna i odmah poelela da razmislja o problemima koje je dozvao njen neverovatno delatni um. Osetivi veliku potrebu da se sa nekim posavetuje i porazgovara i odabravi za to svoju mladu roaku, Mid Hardkasl, koja u Holou bee stigla prethodne noi, ledi Angkatel skliznu urno iz kreveta, prebaci neglie preko svojih jo uvek zamamnih ramena i uputi se hodnikom ka Midinoj sobi. Poto je bila ena koja je zbunjujue brzo mislila, ledi Angkatel po svom ustaljenom obiaju zapoe razgovor u svom umu, odgovarajui umesto Mid, i sluei se pri tom svojom bujnom matom. Razgovor je bio u punom zamahu kada je Ledi Angkatel irom otvorila Midina vrata. - ... I tako, draga, mora se stvarno sloiti da e nam ovaj vikend doneti dosta potekoa! - A? Baa! - neartikulisano proguna Mid, naglo probuena iz prijatnog i dubokog sna. Ledi Angkatel pree sobom do prozora, raskrili zastore i jednim naglim trzajem podie roletnu, pustivi unutra bledu svetlost septembarske zore. - Ptice! - primeti ona, zurei sa dobrodunim zadovoljstvom kroz staklo. - Tako su slatke. - ta? - U svakom sluaju, vreme nam nee stvarati probleme. Izgleda da se ustalilo i da e biti lepo. Pa, i to je neto. Jer, ako zatvori unutra mnogo raznorodnih linosti - ubeena sam da e se sloiti sa mnom moe biti i deset puta gore. Razne igre moda, ali bi to onda bilo kao i prole godine; nikada neu sebi oprostiti zbog jadne Gerde. Kasnije 1

sam kazala Henriju da je to bilo krajnje nesmotreno od mene - a ovek je mora pozvati, razume se, jer bi bilo nepristojno pozvati Dona da doe bez nje, ali to zaista oteava stvari - a najgore od svega je to to je ona tako fina - zaista, ponekad je pravo udo kako neko tako fin kao Gerda moe biti u toj meri lien bilo kakve inteligencije; i ako je to ono to se podrazumeva pod zakonom kompenzacije, onda stvarno mislim da to nije poteno. - O emu ti to pria, Lusi? - O vikendu, draga. O ljudima koji nam sutra dolaze. itave noi razmiljala sam o tome i strano sam se zabrinula. Tako da je, Mid, ovaj razgovor sa tobom za mene pravo olakanje. Uvek si tako razumna i praktina. - Lusi, - odbojno joj se obrati Mid. - Zna li ti koliko je sati? - Ne ba, draga. Zna i sama da nikada ne znam koliko je sati. - est i petnaest. - Da, draga, - sloi se ledi Angkatel bez imalo grie savesti. Mid se strogo zagleda u nju. Kako ih je samo izluivala, koliko je Lusi samo bila nemogua! Zaista, pomisli Mid, nikako mi nije jasno zbog ega je uopte podnosimo! Meutim, jo dok je postavljala sebi to pitanje, postala je svesna odgovora. Lusi Angkatel se osmehivala i dok ju je Mid posmatrala, osetila je dejstvo neobino ubedljivog arma kojim se Lusi sluila itavog svog ivota, a koji je ak ni sada, iako ve bee prevalila ezdesetu, nije naputao. Zbog njega, ljudi irom sveta, strani vladari, razni autanti, vladini slubenici, trpeli su neprijatnosti, dosaivanje i zbunjenost. Deje zadovoljstvo i oduevljenje koje je ispoljavala pri svemu to je inila bili su ti koji su obezoruavali ljude i spreavali ih da je kritikuju. Lusi je trebalo samo da irom otvori one svoje plave oi, rairi krhke ake i promrmlja: - Oh! tako mi je ao... - i negodovanje bi istog asa prestalo. - Draga, - nastavi ledi Angkatel, - tako mi je ao. Trebalo je da mi kae! - Sada ti kaem - ali suvie je kasno! Potpuno sam se razbudila. - Ba teta! Ali,pomoi e mi, zar ne? - Oko vikenda? Zato? ta nije u redu?

Ledi Angkatel sede na ivicu kreveta i Mid pomisli kako ona to ini kao niko drugi. Kao da se kakva vila spustila tamo na tren, toliko je to bilo nestvarno. Ledi Angkatel rairi svoje treperave bele ruke u predivnom, bespomonom gestu. - Dolaze sve sami pogreni ljudi - mislim pogreni, jer ih ne bi trebalo spajati - ne sami po sebi pogreni. Iako su svi zaista armantni. - Ko dolazi? Mid svojom jedrom, tamnoputom rukom ukloni pramenove guste otre crne kose sa svog pomalo etvrtstog ela. U njoj nije bilo nieg nestvarnog niti vilinskog. - Pa, Don i Gerda. To je samo po sebi u redu. Hou da kaem, Don je divan - veoma privlaan. A to se tie jadne Gerde - ovaj, hou da kaem, moramo svi biti veoma ljubazni. Veoma, veoma ljubazni. Podstaknuta nejasnim instinktom da se brani, Mid primeti: - Oh, ma hajde, nije ona tako loa. - Oh, draga, patetina je. Te oi. Kao da nikada ne razume nijednu izgovorenu re. - I ne razume, - odvrati Mid. - Bar ne ono to ti govori - ali ne bih rekla da je krivim zbog toga. Tvoj um, Lusi, radi tako brzo da ovek, ako eli da ga u stopu prati tokom razgovora, mora biti spreman na neverovatne skokove. Sve to ih povezuje je izostavljeno. - Ali, ko jo dolazi, pored Kristovih? Pretpostavljam, Henrijeta? Lice ledi Angkatel se ozari. - Da - i oseam da e ona biti izvor snage. Uvek je tako. Zna, Henrijeta je zaista ljubazna - skroz na skroz, ne samo na povrini. Ona e mi mnogo pomoi oko jadne Gerde. Prole godina bila je naprosto divna. Slagali smo aljive pesmice ili rei ili navode - ili neto slino i svi smo ve bili zavrili i proeli da ih itamo naglas, kada smo ustanovili da jadna Gerda nije jo ni poela. Nije ak bila sigurna ni koju igru igramo. Uasno, zar ne, Mid? - Nije mi jasno zbog ega bilo ko uopte dolazi u posetu Angkatelovima, - primeti Mid. - Da i ne pominjem te tvoje mozgalice i grupne igre, Lusi, kao i taj tvoj neobini stil razgovora. - Da, draga, mora da smo teki - mora da je Gerdi to uvek bilo mrsko i esto pomislim da ne bi ni dolazila kada bi imala makar trunice 3

pameti; meutim, ta je bilo bilo je, i jadnica je delovala u toj meri zaprepaeno i - ovaj - uasnuto, zna. Don je bio tako strano nestrpljiv. A ja jednostavno nisam mogla da smislim nain kako da ispravim stvar - i upravo tada sam bila strano zahvalna Henrijeti. Okrenula se pravo prema Gerdi i stala da je propituje o puloveru koji je ova imala na sebi - uasna bledo zelena stvar boje salate - suvie depresivna i sa rasprodaje, draga... Gerda se istog asa ozarila, izgleda da ga je sama isplela; Henrijeta ju je na to zamolila za mustru, i Gerda je delovala tako sreno i ponosno. Eto, to sam htela da kaem o Henrijeti. Uvek je u stanju da uini tako neto. To je neka vrsta umea. - Nije joj teko da se pomui, - zakljui polako Mid. - Da, i zna ta treba rei. - Ah, - izusti Mid. - Ali, sve to se ne zavrava samo na reima. Zna li, Lusi, da je Henrijeta kasnije i isplela taj pulover? - Oh, Boe. - Ledi Angkatel se uozbilji. - I obukla ga? - I obukla ga. Henrijeta uvek izvede stvar do kraja. - I je li bio uasan? - Ne, nije. Na Henrijeti je delovao veoma lepo. - Pa, razume se. U tome i jeste razlika izmeu Henrijete i Gerde. Sve to Henrijeta uradi, ona to uradi dobro i sve ispadne kako treba. Dobra je u svemu, ne samo u onome ime se bavi. Moram ti rei, Mid, da e, ako nas iko izvadi ovog vikenda, onda to biti Henrijeta. Bie ljubazna sa Gerdom, zabavljae Henrija, odravae Dona u dobrom raspoloenju i ubeena sam da e nam biti od velike pomoi oko Dejvida. - Dejvida Angkatela? - Da. Upravo je stigao iz Oksforda -ili, moda, Kembrida. Deaci njegovih godina tako su teki - naroito kada su intelektualci. Dejvid je veliki intelektualac. ovek isto poeli da saekaju dok ne postanu intelektualci, dok jo malo ne odrastu. Ali ovako, uvek zure u oveka, grizu nokte, imaju mnotvo bubuljica i istaknutu Adamovu jabuicu. Ili uopte nee da govore ili su strano buni i protivreni. Ipak, kako ve rekoh, uzdam se u Henrijetu. Veoma je obzirna, postavlja prava pitaja, a poto je i vajarka potuju je, naroito zbog toga to ne rezbari samo ivotinje i ne pravi samo deje glave, ve i one napredne stvari kao ono udo u metalu i gipsu koje je izloila prole godine u galeriji 4

Novih umetnika. itava stvar liila je na merdevine na sklapanje Hita Robinsona. Zvala se Uspinjua misao - ili tako nekako. Upravo je to stvar koja bi mogla ostaviti snaan utisak na momka kao to je Dejvid... mada je meni izgledala glupo. - DragaLusi! - Meutim, neke Henrijetine stvari dosta su ljupke. Ona Uplakana prilika u obliku pepeljare, na primer. - Mislim da Henrijeta poseduje icu pravog genija. A pri tom je i veoma ljupka i sreena osoba, - primeti Mid. Ledi Angkatel ustade i ponovo odjezdi do prozora. Odsutno se poigravala uetom zastora. - emu irevi, pitam se? - promrmlja ona. - irevi? - Na uadima zastora. Kao ananasi na kapijama. Hou da kaem, mora postojati neki razlog. Jer, isto tako mogla je to biti jabuka ili kruka; ali, uvek je ir. U ukrtenim reima ih, zna, zovu bukvica za svinje. Oduvek mi je to bilo tako udno. - Ne skrei, Lusi. Dola si ovamo da razgovaramo o vikendu, a ja jo ne shvatam ta te je to toliko uplailo. Ako uspe da odoli grupnim igrama, i pokua da bude sreena u razgovoru sa Gerdom, i stavi u zadatak Henrijeti da pripitomi Dejvida intelektualca, gde misli da e nastupiti potekoe? - Kao prvo, draga moja, dolazi Edvard. - Oh, Edvard. - Mid je trenutak utala, poto je izgovorila to ime. A onda tiho upita: - ta te je za ime sveta nagnalo da za ovaj vikend pozove i Edvarda? - Nisam to ja uinila, Mid. Tako je ispalo. Sam se pozvao. Telegrafisao je da vidi moemo li ga primiti. Zna kakav je Edvard. Koliko je osetljiv. Da sam mu odgovorila 'Ne', verovatno se nikada vie ne bi sam pozvao. Takav je. Mid lagano klimnu glavom. Da, pomisli ona, Edvard je bio takav. Na trenutak je jasno pred sobom videla njegovo lice, to silno voljeno lice. Lice koje je posedovalo neto od Lusinog nepostojanog arma; neno, sumnjiavo, ironino... - Dragi Edvard, - ree Lusi, kao odjek izraavajui naglas Midinu misao. 5

A zatim nestrpljivo nastavi: - Kada bi samo Henrijeta najzad odluila da se uda za njega. Zaista joj je drag, znam da jeste. Kada bi se nali ovde, za neki vikend, bez Krajstouovih... Jer, Don Krajstou uvek ima krajnje poguban uticaj na Edvarda. Don, - razume ta hou da kaem, postaje jo vie ono to jeste, a Edvard mnogo manje od onog to zapravo jeste. Razume? Mid ponovo klimnu glavom. - A ne mogu da otkaem Krajstouima, jer je ovaj vikend dogovoren jo odavno; ali, Mid, oseam da e sve biti strano teko, sa Dejvidom koji e da zuri i gricka nokte, zbog pokuaja da Gerdu ne iskljuimo iz svega, i zbog Dona koji e biti tako pun sebe, a dragi Edvard tako povuen... - Sastojei za puding zaista ne obeavaju, - promrmlja Mid. Lusi joj se osmehnu. - Ponekad, - ree ona zamiljeno, - stvari se same od sebe, sasvim jednostavno srede. Pozvala sam i onog krimi-oveka na ruak u nedelju. To e nas sve razonoditi, slae se? - Krimi-oveka? - Nalik je na jaje, - odgovori ledi Angkatel. - Bio je u Bagdadu, reavao je neki sluaj, dok je Henri jo tamo slubovao kao visoki komesar*. Ili je to moda bilo kasnije? Pozvali smo ga na ruak sa jo nekim ljudima iz Slube. Seam se da je na sebi imao belo odelo od grubog sukna, ruiasti cvet u rupici na reveru i crne kone cipele sa patent zatvaraem. Ne seam se mnogo o emu je bilo rei, jer nikada nisam smatrala da je zanimljivo sluati o tome ko je koga ubio. Hou da kaem, kada su ve jednom mrtvi, da nije vano i zbog ega; i mislim da je krajnje glupo dizati buku oko toga... * Najvii vladin predstavnik, u rangu ambasadora, koji je zastupao Krunu u zemljama sa kojima je Britanija imala specijalne odnose (dominioni, kolonije, teritorije pod starateljstvom). (Red.) - Lusi, da li su u okolini poinjeni kakvi zloini? - Oh, ne, mila. On boravi u jednoj od onih smenih novih koliba zna, sa gredama o koje lupa glavom, mnotvom dobrih vodovodnih cevi i sasvim pogrenim batama. Ljudi iz Londona vole takve stvari. U drugoj, ini mi se, ivi neka glumica. Ne ive u njima sve vreme, kao mi. Ipak... - Ledi Angkatel se beseiljno etkala po sobi. - Ipak, 6

usuujem se da kaem da im se to dopada. Mid, draga, ba lepo od tebe to si mi bila od tolike pomoi. - Ne mislim ba da sam ti bila ba od neke velike pomoi. - Oh, zar nisi? - Lusi Angkatel delovala je zaista iznenaeno. - Pa, ovaj, lepo sada nastavi da spava i nemoj ustajati za doruak; a kada ustane, molim te budi gruba koliko te volja. - Gruba? - Sada je Mid bila iznenaena. - Zato! Oh! - nasmeja se ona. - Razumem! Ba si pronicljiva, Lusi. Moda u te drati za re. Ledi Angkatel se osmehnu i izia. Prolazei pored otvorenog kupatila i ugledavi ajnik i plinski reo, sinu joj ideja. Ljudi su voleli aj, znala je to - a Mid jo satima nee biti pozvana na aj. Spremie Mid aj. Pristavila je ajnik, a zatim se udaljila hodnikom. Zastala je kod muevljevih vrata i uhvatila se za kvaku. Ser Henri Angkatel, taj sposobni administrator, poznavao je svoju Lusi. Mnogo ju je voleo, ali nije voleo da ga rano izjutra bude. Vrata su bila zakljuana. Ledi Angkatel ode u svoju sobu. Volela bi da se posavetuje sa Henrijem, ali je to moglo i da prieka. Zastala je pored otvorenog prozora, zagledavi se trenutak ili dva kroz njega, a onda zevnu. Poto se uvukla u krevet i spustila glavu na jastuk, kroz dva minuta ve je spavala poput deteta. A u kupatilu je voda u ajniku prokljuala i nastavila da kljua... - Jo jedan upropateni ajnik, gospodine Gadone, - primeti Simonsova, sluavka. Gadon, batler, zavrte svojom sedom glavom. Zatim uze izgoreli ajnik od Simonsove, otide do ostave i odande izvue novi ajnik sa najnie police kredenca - gde je imao zalihu od pet-est komada. - Izvolite, gospoice Simons. Njeno godpodstvo nee nikada saznati. - Da li njeno gospodstvo esto ini ovakve stvari? - upita Simonsova. Gadon uzdahnu. - Njeno gospodstvo, - odgovori on, - zna istovremeno da bude i veoma ljubazno i vrlo zaboravno, ako me razumete. Ali u ovoj kui, - nastavi

on, - ja se brinem o svemu to bi moglo da uzruja ili zaplai njeno gospodstvo. 2. Henrijeta Savernake smota mali komad gline i utaba ga na mesto. Radila je glavu devojke u glini, brzo i veto. U uima joj je odzvanjalo, ali prodirui tek do ivice razumevanja; bilo je to piskutavo zavijanje nekog pomalo obinog glasa. - Zaista mislim, gospoice Savernake, da sam bila sasvim u pravu! 'Zaista', rekoh, 'ako je to put kojim e krenuti!' Jer ja smatram, gospoice Savernake, da devojka to duguje samoj sebi, da mora zauzeti stav u takvim stvarima - ako me razumete. 'Nisam navikla', rekoh, 'da mi se govore takve stvari i mogu samo rei da mora imati vrlo izopaenu matu!' Niko ne voli neprijatnosti, ali smatram da sam bila u pravu to sam zauzela takav stav, zar ne, gospoice Savernake? - Oh, svakako, - odvrati Henrijeta sa arom to je nekoga ko ju je dobro poznavao moglo navesti da posumnja kako ne slua ba pomno. - 'A ako tvoja ena govori takve stvari', rekoh, 'pa, sigurna sam da ja tu ne mogu nita!' Ne znam kako to, gospoice Savernake, ali izgleda da stvaram nevolje kuda god da poem, a ubeena sam da ja za to nisam kriva. Hou da kaem, mukarci su tako osetljivi, zar ne? - Model se koketno zakikota. - Zastraujue, - odvrati Henrijeta, poluzatvorenih oiju. Divno, razmiljala je ona. Divna povrina neposredno ispod kapka - i druga koja se sree s njom. Pogrean ugao kod vilice... Moram skinuti tamo i ponovo nadograditi. Nezgodno. Naglas je, meutim, rekla svojim toplim, saoseajnim glasom: - Mora da vam je bilo mnogo teko. - Smatram da je ljubomora krajnje nepravedna stvar, gospoice Savernake, i tako sitniava, ako me razumete. To je ista zavist, ako mogu tako da kaem, zato to neko bolje izgleda i zato to je mlai. Henrijete je obraivala vilicu, te samo odsutno primeti: - Da, svakako. Taj trik, da zatvori um u nepropusne odeljke, nauila je pre mnogo godina. Mogla je da igra brid, da vodi inteligentan razgovor, da pie suvislo pismo i da se takvom jednom zadatku posveti samo deliem svoga uma. Potpuno je bila zaokupljena glavom Nausikaje koja je 8

nastajala pod njenim prstima, a tanki, pakosni mlaz razgovora koji je isticao sa tih predivnih detinjastih usana uopte nije dopirao do dubljih nia njenog uma. Odravala je razgovor bez imalo napora. Bila je navikla na modele koji su eleli da priaju. To nisu bili ba profesionalci - ve amateri koji su se neprijatno oseali zbog neaktivnosti nametnute njihovim udovima, te su to nadoknaivali neumorno brbljajui o sebi. I tako je neprimetan deo Henrijete sluao i odgovarao, a veoma daleka i udaljena, ona prava Henrijeta, komentarisala je: Obina zlobna pakosna mala - ali, kakve oi... Divne, divne, divne oi... Neka devojka pria dok ona radi na oima. Zamolie je da umukne kada stigne do usana. Smeno kada ovek pomisli da taj tanki mlaz zlobe izlazi kroz te savrene krivine. Oh, prokletstvo, pomisli Henrijeta sa iznenadnom mahnitou, unitavam taj luk obrve! ta, do avola, nije u redu s njim? Previe sam istakla kost - otra je, ne debela... Ona se ponovo odmae, mrtei se na glinu, a potom i na krv i meso koje je sedelo na platformi. Doris Saunders nastavi: - 'Pa', rekoh ja, 'zaista ne vidim zato mi tvoj mu ne bi dao poklon ako to eli, i mislim', rekoh ja, 'da ne bi trebalo da pravite sline aluzije.' Bila je to tako lepa narukvica, gospoice Savernake, zaista veoma lepa - razume se, usuujem se da kaem da jadnik stvarno nije mogao to sebi da priuti, ali smatram da je to bilo veoma lepo od njega i uopte nisam imala nameru da je vratim! - Ne, ne, - promrmlja Henrijeta. - A meu nama nije ak niega ni bilo - mislim, nieg bezobraznog nije bilo nieg takvog. - Ne, - odvrati Henrijeta, - ubeena sam da ne bi bilo... elo joj se razvedri. Narednih pola sata radila je u nekoj vrsti mahnitosti. elo joj se umazalo glinom, glina joj se lepila za kosu kada bi nervoznom akom prola kroz nju. U oima joj se ogledala slepa, napeta svirepost. Nadolazilo je... Poela je da hvata... Kroz nekoliko asova njena agonija e se okonati - agonija koja ju je sve jae pritiskala u proteklih deset dana.

Nausikaja - ona je bila Nausikaja, ustajala je sa Nausikajom, dorukovala sa Nausikajom i izlazila sa Nausikajom. Skitala je nervozno ulicama, uzbuena i nemirna, nesposobna da se usredsredi na bilo ta drugo do na prelepo slepo lice negde s druge strane njenog unutranjeg oka - koje je tamo lebdelo, ali koje nikako nije mogla jasno da sagleda. Razgovarala je sa modelima, oklevala kod grkih tipova, oseala duboko nezadovoljstvo... elela je neto - neto od ega bi krenula - neto to bi oivelo njenu ve upola ostvarenu viziju. Prevalila je velike razdaljine, fiziki se iserpljivala i doekivala to dobrodolicom. A gonila ju je napred, pourivala, ona uporna neprekidna enja - da vidi... Koraala je sa slepim pogledom u oima. Nije videla nita od onoga to ju je okruivalo. Naprezala se - sve vreme se naprezala da priblii to lice... Bilo joj je muka, razbolela se, oseala se jadno... A onda, iznenada, vizija se razbistrila i normalnim ljudskim oima ugledala je naspram sebe, u autobusu u koji bee posve nesvesno ula, uopte se ne zanimajui kuda ovaj vozi - ugledala je - da, Nausikaju! Skraeno deje lice, polurastavljene usne i oi - prelepo isprazne, slepe oi. Devojka je pozvonila i izila. Henrijeta ju je sledila. Sada je bila potpuno mirna i poslovna. Dobila je ono to je elela agonija zbunjujue potrage okonala se. - Izvinite to vam se obraam. Ja sam profesionalna vajarka i, otvoreno govorei, upravo sam tragala za glavom kao to je vaa. Delovala je prijateljski, bila je armantna i izazivala je divljenje, to je i te kako umela kada je neto elela. Doris Saunders bila je sumnjiava, uznemirena, polaskana. - Ovaj, ne znam, sigurna sam. Ako je samo glava. Razume se, nikada nisam radila nita slino! Odgovarajue oklevanje, tanano finansijsko preispitivanje. - Razume se, ne dolazi u obzir da ne primite odgovarajuu profesionalnu nadoknadu. I tako se na platformi nala Nausikaja koja je uivala u ideji da je privlana, da e biti ovekoveena (mada joj se nisu mnogo dopali primerci Henrijetinog rada koje je mogla da vidi u sludiju!), a uivala

10

je i da otkriva svoju linost sluateljki koja ju je, kako se inilo, sluala sa puno simpatija i krajnje paljivo. Na stolu pored modela nalazile su se njene naoare... naoare koje je zbog tatine nosila to je ree mogla, vie volei da ponekad hoda gotovo naslepo, jer, priznala je Henrijeti, bez njih je toliko kratkovida da jedva vidi na metar ispred sebe. Henrijeta joj je klimnula s razumevanjem. Sada je shvatala i fiziki razlog tog ispraznog i divnog pogleda. Vreme je prolazilo. A onda, Henrijeta iznenada odloi alat za modelovanje i protegli se. - Dobro, - ree ona, - zavrila sam. Nadam se da se niste suvie umorili? - Oh, ne, hvala vam, gospoice Savernake. Bilo je veoma zanimljivo, ubeena sam. Hoete da kaete, da je stvarno gotovo - tako brzo? Henrijeta se nasmeja. - Oh, ne, nije zapravo gotovo. Jo u dosta morati da radim na njoj. Ali, gotovo je to se vas tie. Dobila sam ono to sam elela - izradila sam volumene. Devojka polako sie sa platforme. Poto je stavila naoare, istog asa nestade onog slepog, nevinog i neodreeno poverljivog arma njezinog lica. Bee ostala samo jednostavna, jeftina ljupkost. Doavi do Henrijete, ona se zagleda u model od gline. - Oh, - primeti ona sumnjiavo, sa razoaranjem u glasu. - Ne lii ba na mene, zar ne? Henrijeta se osmehnu. - Oh, ne, to nije portret. I zaista, jedva da je postojala ikakva slinost. Poloaj oiju - linija jagodinih kostiju - u njima Henrijeta bee nazrela osnovnu zamisao svoje zamisli o Nausikaji. Ovo nije bila Doris Saunders, bila je to slepa devojka o kojoj bi se mogla napisati pesma. Usne su bile rastvorene, kao to su i Dorisine bile rastvorene, ali to nisu bile Dorisine usne. Bile su to usne koje bi govorile nekim drugim jezikom i izraavale misli koje nisu bile Dorisine... Ni jedna crta lica nije bila jasno definisana. Bila je to Nausikaja raena po seanju, ne viena...

11

- Ovaj, - sumnjiavo prozbori gospoica Saunders, - pretpostavljam da e izgledati bolje kada jo malo poradite na njoj... Zaista vam vie nisam potrebna? - Ne, niste, hvala vam, - odvrati Henrijeta (Hvala Bogu to niste, izgovori njen unutranji um). - Bili ste naprosto divni. Veoma sam vam zahvalna. Struno se otarasila Doris i vratila se da pripravi sebi olju crne kafe. Bila je umorna - bila je strano umorna. Ali srena - srena i smirena. Hvala Bogu, pomisli ona, sada ponovo mogu da budem ljudsko bie. I njene misli istog se asa usredsredie na Dona. Don, pomisli ona. Toplina se uvue u njene obraze, srce joj iznenada poskoi i ona naprosto ivnu. Sutra, pomisli ona, idem u Holou... videu Dona... Sedela je sasvim mirno, zavaljena na divanu, ispijajui toplu, jaku tenost. Popila je tri olje. Osetila je kako joj se, kao u snanom naletu, vitalnost vraa. Lepo je ponovo biti ljudsko bie, pomisli ona... a ne ono drugo. Lepo je kada prestane da osea nemir, da se osea jadno i iznureno. Lepo je kada moe da prestane da hoda ulicama sav nesrean, traei neto i oseajui se iznervirano i nestrpljivo - jer, zapravo, ni ne zna ta trai! Sada je, hvala Bogu, preostao samo naporan rad - a kome smeta naporan rad? Ona spusti praznu olju, ustade i vrati se do Nausikaje. Izvesno vreme je ostala da stoji zagledana u nju, a onda se lagano, blago namrti. Nije bila - nije bila sasvim... ta nije bilo u redu?... Slepe oi. Slepe oi koje su bile lepe od bilo kojih koje su u stanju da vide... Slepe oi koje vam razdiru srce zato to su slepe... Da li je uspela to da uhvati ili nije? Uhvatila je, da - ali, uhvatila je jo neto. Neto to nije nameravala, niti o emu je razmiljala... Oblik je bio u redu - da, svakako. Ali, odakle je dopirao - taj blagi, podmukli nagovetaj?... Nagovetaj, negde, obinog zlobnog uma. Nije ga sluala, nije ga stvarno sluala. Pa pak, proao joj je kroz ui i iziao na prste, i prokrio sebi put u glinu. 12

I znala je da nikako nee moi da ga ponovo izbaci... Henrijeta se naglo okrenu. Moda je sve to samo umiljala. Da, nema sumnje da je umiljala. Sasvim drugaije e misliti o svemu tome ujutro. Ona obeshrabreno pomisli: Kako smo ranjivi... Potom, mrtei se, otide na drugi kraj studija, i tu se zaustavi ispred svoje figure Vernika. Ta je bila u redu - divan komad krukinog drveta, odline boje. Godinama ga je uvala, skupljala. Ona se kritiki zagleda u figuru. Da, bila je dobra. U to nije bilo sumnje. Najbolja stvar koju je uradila za dugo vremena - bila je za Internacionalnu grupu. Da, zaista vredan eksponat. Bila ju je mainila ba kako treba: smernost, snaga vratnih miia, povijena ramena, blago podignuto lice - bezizraajno lice, jer molitva iskljuuje linost. Da, podreivanje, oboavanje - i ona konana odanost koja je s druge strane, ne sa ove strane, idolopoklonstva... Henrijeta uzdahnu. Samo kada, pomisli ona, Don ne bi bio tako ljut. Zaprepastio ju je, taj bes. Govorio joj je neto o njemu to ni on, pomisli ona, nije znao. - Ne moe to izloiti! - rekao joj je odluno. I ona je isto tako odluno kazala: - Hou. Lagano se vratila na Nausikaju. Tamo nije bilo niega, pomisli ona, to ne bi mogla da ispravi. Ona je poprska i zamota u vlane krpe. Morae da saeka do ponedeljka ili utorka. Sada vie nije bilo urbe. Hitnje je nestalo - sve osnovne plohe bile su tu. Bilo je potrebno samo strpljenje. Pred njom su bila tri srena dana sa Lusi, Henrijem i Mid - i Donom! Ona zevnu, protegli se s uivanjem i neusiljenou, poput kakve make, izvlaei svaki mii do krajnjih granica. Odjednom je shvatila koliko je bila umorna. Okupala se i otila u krevet. Leala je na leima i kroz svetlarnik zurila u nekoliko zvezda. Potom je pogled upravila u svetlo koje je uvek bilo upaljeno, malu sijalicu to je osvetljavala staklenu masku -

13

jedan od njenih najranijih radova. Prilino razumljiv rad, pomisli ona sada. Konvencionalan u onome to je nagovetavao. Sreom, pomisli Henrijeta, taj je prerastao sam sebe... Asada, san! Ni jaka crna kafa koju bee popila nije je mogla naterati da ostane budna, osim ukoliko to sama to nije elela. Odavno ve bee nauila da po elji dozove osnovni ritam koji e joj doneti zaborav. Izdvoji misli, izvue ih iz vlastitog skladita, a potom se ne zadrava na njima, ve ih pusti da klize izmeu prstiju tvog uma, nikada se ne hvatajui za njih, nikada se ne zadravajui na njima, bez koncentracije... jednostavno ih putajui da neno promiu. Napolju na Mjuzu neki je auto turirao - tamo negde uli su se promukla vika i smeh. Primila je zvuke u struju svog polusvesnog stanja. Kola, pomisli ona, to je bio tigar koji rie... uto-crni... na pruge, kao lie na pruge... lie i senke - vrela dungla... a onda niz reku - iroku tropsku reku... do mora i prekookeanskog broda koji kree... a promukli glasovi se oprataju - i Don pored nje na palubi... ona i Don kreu - plavo more i silazak u trpezariju - smekanje preko stola - slino veeri u Maison Doree - jadni Don, tako ljut!... napolje na noni vazduh - i kola, oseanje da, klizei, menja brzine - bez po muke, glatko, jurei iz Londona... uzbrdo preko ovel Dauna... drvee... oboavanje drvea... Holou... Lusi... Don... Don... Ridvejova bolest... dragi Don... Poela je da tone u nesvesno stanje, u sreno blaenstvo. A onda neka otra nelagodnost, nekakvo opsedajue oseanje krivice koje je vue unazad. Neto to je trebalo da uradi. Neto to bee izbegla da uradi. Nausikaja? Lagano, nevoljno, Henrijeta ustade iz kreveta. Poto je upalila svetla, otide do stalka i odmota krpe. Ona duboko uzdahnu. Ne Nausikaja - Doris Saunders! Henrijeta oseti kako je probada jak bol. Obratila se samoj sebi: Ne mogu da postignem ono to hou - ne mogu da postignem ono to hou...

14

- Glupost, - ree ona naglas, samoj sebi. - Sasvim dobro zna ta mora da uradi. Jer, ako to ne uradi smesta - sutra nee imati hrabrosli. Bilo je to kao da unitava neto od krvi i mesa. Boli - da, boli. Moda se, pomisli Henrijeta, make oseaju isto ovako kada neto nije u redu sa jednim od njihovih maia, i one ga ubiju. Brzo je i otro udannula, a onda dohvati glinu, skinu je s armature i ponese da tu veliku teku gomilu baci u kantu sa glinom. Ostala je da stoji teko diui, zagledana u ruke umrljane glinom, i dalje oseajui psihiki i mentalni bol. Lagano je oistila glinu sa ruku. Vratila se u krevet sa oseanjem neobine praznine, pa ipak i oseanjem smirenosti. Nausikaja, tuno pomisli ona, nee ponovo doi. Bila je roena, bila je zagaena i umrla je. udno, pomisli Henrijeta, kako stvari mogu da se uvuku u oveka, a da on toga i ne bude svestan. Nije sluala - nije uistinu sluala - pa ipak se saznanje o Dorisinom jeftinom, zlobnom sitnom umu uvuklo u njen vlastiti um, i nesvesno utiui na njene prste. Tako da je sada ono to je predstavljalo Nausikaju - Doris - bila samo glina - samo sirovi materijal koji e uskoro biti oblikovan u neto drugo. Henrijeta pospano pomisli: Da li je to, onda, smrt? Da li je ono to nazivamo linou samo njeno oblikovanje - otisak neije misli? ije misli? Boje? To je, zar ne, bila ideja Pera Ginta? Nazad, u udolinu Baton Moldera. Gde sam ja to, sav ovek, pravi ovek? Gde sam ja, sa znakom Bojim na elu? Da li se Don tako oseao? Bio je tako umoran pre neko vee - tako obeshrabren. Ridvejova bolest... Ni u jednoj od tih knjiga nije pisalo ko je bio taj Ridvej! Glupo, pomisli ona, nju bi to zanimalo... Ridvejova bolest.

15

3. Don Krajstou sedeo je u svojoj sobi za preglede sa svojim poslednjim, ali ne i jedinim pacijentom toga jutra. Njegove oi posmatrale su je saoseajno i ohrabrujue dok je opisivala objanjavala - ulazila u pojedinosti. Povremeno bi klimnuo glavom, izraavajui razumevanje. Postavljao je pitanja, davao uputstva. Blagi sjaj proe paenicu. Dr Krajstou bio je zaista velianstven! Bio je u toj meri zainteresovan - tako iskreno zabrinut. ovek se ve posle samog razgovora s njim oseao okrepljenim. Don Krajstou privue sebi list hartije i poe da pie. Pretpostavljao je da e biti najbolje da joj prepie laksativ: onaj novi ameriki patentirani lek - lepo umotan u celofan i privlano prevuen neobinom nijansom narandasto-ruiaste boje. Bio je veoma skup i teko se nabavljao - nije se mogao nai u svakoj apoteci. Verovatno e morati da ode do one male, u ulici Vordur. To e joj koristiti verovatno e je naterati da ivne na mesec ili dva, a potom e morati da smisli neto drugo. Nita nije mogao da uini za nju. Krhka graa i tu se nita nije moglo uiniti! Nije bilo niega za ta bi se ovek mogao uhvatiti. Ni nalik staramajei Krebtri... Dosadno prepodne. Finansijski isplativo - ali nita vie od toga. Boe, kako je bio umoran! Umoran od bolesnih ena i njihovih neraspoloenja. Ublaavanje, olakavanje - nita drugo. Ponekad se pitao da li je vredelo. Ali, tada bi se uvek setio sv. Kristofera i dugakog niza kreveta u odeljenju Margaret Rasel, i gospoe Krebtri kako mu se osmehuje svojim bezubim osmehom. On i ona su razumeli jedno drugo! Bila je borac, ne poput one mlitavue u krevetu do njenog. Bila je na njegovoj strani, elela je da ivi - sam Bog zna zbog ega, ako se uzme u obzir beda u kojoj je ivela, sa muem pijanicom i gomilom rasputene deurlije, dok je ona sama bila primorana da radi od jutra do mraka, ribajui beskrajne podove bezbrojnih kancelarija. Teak rad bez prestanka i svega nekoliko zadovoljstava! Ali, ona je elela da ivi - uivala je u ivotu ba kao to je i on, Don Krajstou, uivao u ivotu! Nisu oni uivali u okolnostima u kojima su iveli, ve u samom ivotu - slasti postojanja. udno - to ovek nije umeo da objasni. Pomislio je kako mora o tome da porazgovara sa Henrijetom. 16

On ustade da otprati svoju pacijentkinju do vrata, pa uze njenu ruku u svoju, i toplo, prijateljski i ohrabrujue je stisnu. I glas mu je bio ohrabrujui, pun zanimanja i simpatije. Otisla je poletna, gotovo srena. Dr Krajstou se toliko zalagao! Kada su se vrata za njom zatvorila, Don Krajstou je istog asa zaboravi; zapravo, jedva da je bio svestan njenog postojanja ak i dok je bila tu. Jednostavno, obavljao je svoj posao. Sve je radio automatski. Pa ipak, mada to jedva da je zatalasalo povrinu njegova uma, troio je snagu. Njegova je snaga predstavljala automatski odgovor iseelitelja, i on oseti prazninu prouzrokovanu utroenom energijom. Boe, pomisli on ponovo, ba sam umoran. Trebalo je da primi samo jo jednog pacijenta, a zatim vikend. Zahvalno je usredsredio um na to. Zlatasto lie proarano crvenom i smeom bojom, blagi, vlani miris jeseni - put koji vodi kroz umu logorske vatre, Lusi, najjedinstvenije i predivno stvorenje - sa svojim neobinim, neuhvatljivim, udljivim umom. Vie je voleo Henrija i Lusi od bilo kog drugog domaina i domaice u Engleskoj. A i Holou je bila najdivnija kua koju je znao. U nedelju e etati kroz umu sa Henrijetom - do prevoja brda i du grebena. etajui sa Henrijetom, zaboravie da na svetu uopte postoje bolesni ljudi. Hvala Bogu, pomisli on, da Henrijeti nikada nita ne fali. A onda mu iznenada pade na pamet neto smeno: Ona meni nikada ne bi rekla i da joj fali! Jo jedan pacijent. Mora pritisnuti zvonce na stolu. Pa ipak, neobjanjivo je odlagao da to uini. Ve je kasnio. Ruak e biti serviran gore u trpezariji. Gerda i deca e ekati. Mora nastaviti. Ipak je ostao nepomino da sedi. Bio je tako umoran - tako strano umoran. Mora da mu se skupljao u poslednje vreme, taj umor. Bio je uzrok sve vee razdraljivosti koje je bio svestan, ali koju nije mogao da obuzda. Jadna Gerda, pomisli on, mnogo to ta morala je da istrpi. Samo da nije toliko pokorna - u toj meri spremna da prizna kako nije u pravu, a u stvari u polovini sluajeva samo je on bio kriv! Bilo je dana kada ga je sve to bi Gerda kazala ili uinila nerviralo, a uglavnom su ga, pomisli on nevoljno, nervirale njene vrline. Njeno strpljenje, 17

nesebinost, nain na koji je svoje elje podreivala njegovim - sve je to bilo uzrok njegovom loem raspoloenju. Nikada nije odgovorila na njegove brze ispade, nikada se nije zalagala za vlastito miljenje nasuprot njegovom, nikada nije ni pokuala da uradi neto po svome. Pa zbog toga si se i oenio njome, zar ne, pomisli on. Zbog ega se sada ali? Posle onog leta provedenog u SanMigelu... udno... Kada ovek razmisli o tome, upravo je kvalitete koji su ga nervirali kod Gerde strano eleo da pronae kod Henrijete. Ono to ga je nerviralo kod Henrijete - ne, bila je to pogrena re: ono to ga je ljutilo, ne nerviralo - bila je njena nepokolebljiva estitost kada je on bio u pitanju. A ona je bila u velikoj suprotnosti sa njenim stavom prema svetu uopte. Jednom prilikom joj je rekao: - Mislim da si ti najvea laljivica koju poznajem. - Moda. - Uvek si voljna da bilo ta kae ljudima, samo ako im to prija. - To mi se uvek ini mnogo vanijim. - Vanijim od istine? - Mnogo vanijim. - Zato onda, za ime Boje, ne moe mene malo vie da lae? - eli li to? - Da. - ao mi je, Done, ali ne mogu. - Mora da esto zna ta elim da mi kae. Hajde sad, ne sme poeti da razmilja o Henrijeti. Videe je ve po podne. Sada treba nastaviti s poslom! Pozvoniti i primiti poslednju prokletu enu. Jo jedno bolesno stvorenje! Samo ih je desetina bila stvarno bolesna, a devedeset odsto bile su umiljene bolesnice! Uostalom zato i ne bi uivale u loem zdravlju, ako ve mogu da plate za to? inilo je to ravnoteu sa gospoama Krebtri ovoga sveta. Meutim, i dalje je nepokretno sedeo. Bio je umoran - bio je tako strano umoran. inilo mu se da je ve dosta dugo umoran. Ali, postojalo je i neto to je eleo - veoma eleo. A onda mu iznenada kroz um proe misao. elim da odem kui. To ga je zaprepastilo. Odakle je stigla ta misao? I ta je ona trbalo da znai? Dom? On nikada nije imao dom. Njegovi roditelji bili su Anglo-Indijei; bio je odgajan tako to su ga slali od tetke do ujaka: kod 18

svakoga je provodio po jedan raspust. Prvi stalni dom koji je imao, uvide on iznenada, bila je kua u ulici Harli. Ali, da li je tu kuu i smatrao domom? On odmahnu glavom. Znao je da je ne smatra. Meutim, bila se probudila njegova medicinska znatielja. ta je podrazumevao pod tom reenicom, koja je tako iznenada zasvetlila u njegovom umu? Zelim da idem kui. Mora postojati neto - neka slika. On napola zatvori oi. Mora postojati neka pozadina. I on veoma jasno, pred okom svoga uma, ugleda duboko plavetnilo Mediterana, palme, kaktus i opunciju; oseti miris tople letnje praine i seti se hladnog oseanja vode posle leanja na plai i suncu. San Migel. Bio je zapanjen - i pomalo uznemiren. Godinama nije pomislio na San Migel. Sasvim sigurno, nije eleo da se tamo vrati. Sve je to pripadalo zavrenom poglavlju njegovog ivota. Bilo je to pre dvanaest - etrnaest - petnaest godina. Uradio je pravu stvar! Njegov sud bio je sasvim ispravan! Ludo je bio zaljubljen u Veroniku, ali to ne bi uspelo. Veronika bi mu progutala i telo i duu. Bila je potpuni egoista i nije se libila da to prizna! Veronika je uspevala da se doepa veine stvari koje je elela, ali nije bila u stanju da se doepa njega! Pobegao je. Posmatrano sa konvencionalne take gledita, pretpostavljao je da se loe poneo prema njoj. Prosto reeno, ostavio ju je! U stvari, eleo je da ivi vlastiti ivot, a to je bilo neto to mu Veronika ne bi dozvolila. Nameravala je da ivi svoj ivot i da Dona vue za sobom kao dodatak. Zaprepastila se kada je odbio da poe sa njom u Holivud, i prezrivo mu dobacila: - Ako zaista eli da bude lekar, pretpostavljam da moe i tamo zavriti studije, mada ti to uopte nije potrebno. Ima dovoljno za ivot, a i ja u zaraivati gomile novca. Meutim, plahovito joj je odgovorio: - Ali, ja volim svoju profesiju. Radiu sa Redlijem. U njegovom glasu - mladom glasu entuzijaste - naziralo se strahopotovanje. 19

Veronika frknu. - Onim smenim, zlovoljnim stariem? - Taj smeni zlovoljni stari, - ljutito joj je odrezao, - obavio je neka od najvrednijih istraivanja Pratove bolesti... Ona ga prekinu: - Koga briga za Pratovu bolest? Kalifornija ima arobnu klimu... A i bilo bi zabavno videti svet. - Polom dodade: - Bie mi mrsko bez tebe. elim te, Done - potreban si mi. Tada je on izneo Veroniki zapanjujui predlog da odbije ponudu iz Holivuda, da se uda za njega i da se oboje skrase u Londonu. To ju je zabavilo; ali, ostala je odluna. Nameravala je da ode u Holivud, volela je Dona i zato se Don morao oeniti njome i poi sa njom. Uopte nije sumnjala u svoju lepotu i svoju mo. Shvatio je da mu preostaje samo jedno - i uinio je to. Napisao joj je pismo u kome je raskinuo njihovu veridbu. Dosta je patio zbog toga, ali uopte nije sumnjao u mudrost svoje odluke. Vratio se u London i poeo da radi sa Redlijem, a godinu dana kasnije oenio se Gerdom koja ni u kom pogledu nije liila na Veroniku... Vrata se otvorie i njegova sekretarica, Beril Kolins, ue unutra. - Ostala vam je jo gospoa Forester. - Znam, - odgovori on kratko. - Pomislila sam da moda niste zaboravili. Ona pree preko prostorije i izie kroz vrata na suprotnom kraju. Krajstou nemim pogledom isprati njeno smireno povlaenje. Bezbojna devojka, Beril, ali prokleto efikasna. Bila je kod njega ve est godina. Nikada nije pogreila, nikada nije bila razdraljiva, ni zabrinuta, niti se ikad urila. Imala je crnu kosu, neist ten i odlunu bradu. Kroz debele naoare posmatrala je svojim sivim oima i njega i ostatak veseljene istom ravnodunom panjom. eleo je bezbojnu sekretaricu koja nee praviti nikakve gluposti - i dobio je bezbojnu sekretaricu koja nije pravila gluposti - ali ponekad, sasvim nelogino, Don Krajstou bio je alostan! Prema svim pravilima drame i romana, Beril bi trebalo da bude beznadeno odana svom poslodavcu. Ali, oduvek je znao da sa Beril nee probiti led. Nije bilo nikakve odanosti, nikakvog samoodricanja - Beril ga je 20

smatrala ljudskim biem punim mana. Na nju nikakav utisak nije ostavljala njegova linost, na nju nije delovao njegov arm. Ponekad je sumnjao da joj se uopte dopada. Jednom ju je uo kako govori prijateljici preko telefona. - Ne, - rekla je ona, - zaista ne smatram da je mnogo sebiniji nego to je bio. Moda mnogo nesmotreniji i nepromiljeniji. Znao je da govori o njemu i dobrih dvadeset etiri sata to ga je nerviralo. Iako ga je nervirao Gerdini nekritiki entuzijazam, nerviralo ga je i Berilino hladno procenjivanje. U stvari, pomisli on, gotovo sve me nervira... Neto tu nije bilo u redu. Preradio se? Moda. Ne, to je bio izgovor. To sve vee nestrpljenje, taj nervirajui umor, sve je to imalo neko dublje znaenje. To nee valjati, pomisli on. Ne mogu ovako dalje. ta je to sa mnom? Samo kada bih mogao da odem... Eto, opet - slepa pomisao da pohita u susret uoblienoj ideji bekstva. Zelim da idem kui... Prokleto da je sve - njegov dom nalazio se u ulici Harli br. 404! A gospoa Forester je sedela u ekaonici. Zamorna ena, ena koja je imala suvie novca i suvie slobodnog vremena da razmilja o svojim tegobama. Neko mu je jednom rekao: - Mora da te strano zamore ti bogati pacijenti koji uvek umiljaju da su bolesni. Mora da ti priinjava veliko zadovoljstvo kada se nae meu siromanima koji se ale samo onda kada neto zaista nije u redu s njima! On se iseeri. Smeno ta sve ljudi ne misle o sirotinji, sa velikim S. Trebalo bi da vide staru gospou Pirstok, na pet razliitih klinika, svake nedelje, kako odnosi sa sobom boice lekova, masti za lea, sirup za kaalj, laksative, meavine za varenje. - etrnaes' godina sam pila smei lek, doktore, i on mi jedini pomae. A onaj mladi lekar od prole nedelje prepis'o mi beli lek. Nita ne valja! To ima smisla, zar ne, doktore? Hou da kaem, pila sam svoj smei lek etrnaes' godina i ako nemam moj teni parafin i te smee tablete...

21

I sada je mogao da uje taj zavijajui glas - odlinog zdravlja, zdrava kao dren - ak joj ni svi lekovi koje je uzimala nisu mogli nimalo nakoditi! Bile su iste, sestre ispod koe, gospoa Pirstok iz Totenhema i gospoa Forester iz Park Lejn Korta. Slua ih i vrlja neto perom po komadu krute skupe harti je za pisanje ili na bolnikoj listi... Boe kako je od svega toga bio umoran. .. Plavo more, blagi opojni miris mimoza, topla praina... Pre petnaest godina. Sve je to prolo i zavrilo se - da, bilo je gotovo, hvala Bogu. Imao je hrabrosti da sve prekine. Hrabrosti? upita odnekud neki avolak. Zar to tako naziva? Uinio je razumnu stvar, zar ne? Rastanak ga je zaboleo. Prokletstvo, strano ga je bolelo! Ali, preboleo je, presekao, vratio se kui i oenio Gerdom. Imao je bezbojnu sekretaricu i oenio se bezbojnom enom. To je bilo ono to je eleo, zar ne? Bilo mu je dosta lepote, zar ne? Video je ta neko poput Veronikc moe da uini sa svojom lepotom - video je kakav efekat izaziva kod svakog mukarca u vidokrugu. Posle Veronike, eleo je sigurnost. Sigurnost, mir, odanost i mirne, trajne stvari u ivotu. eleo je, u stvari, Gerdu! eleo je nekoga ko e usvojiti njegove ideje o ivotu, ko e prihvatati njegove odluke i ko ni u jednom trenutku nee imati ni jednu vlastitu ideju... Ko je ono rekao da je najvea tragedija u ivotu dobiti ono to eli? On ljutito pritisnu zvonce na stolu. Pobrinue se za gospou Forester. Trebalo mu je petnaest minuta da zavri sa gospoom Forester. Ponovo lako zaraen novac. Ponovo je sluao, postavljao pitanja, razuveravao, saoseao, ulio neto od vlastite okrepljujue energije. Ponovo je napisao recept za skupi lek. Bolesna neurotina ena koja se dovukla u sobu izila je odlunijim korakom, rumenih obraza, sa oseanjem da je ipak vredno iveti. Don Krajstou se zavali u naslonjau. Bio je slobodan - slobodan da se popne gore i pridrui Gerdi i deci - slobodan od bolesti i patnje za itav vikend.Meutim, i dalje je oseao udnu nevoljkost da se pokrene, taj udni nedostatak volje. Bio je umoran... umoran... umoran. 22

4. U trpezariji u stanu iznad sobe za konsultacije Gerda Krajstou je zurila u komad ovetine. Da li da ga poalje ili ne nazad u kuhinju, kako bi ostao topao? Ako se Don jo zadri ohladie se - stisnue se, a to e biti grozno. Ali, s druge strane, i poslednji pacijent je otiao i Don e se svakog asa popeti, i ako meso poalje nazad u kuhinju doi e do kanjenja a Don je bio tako nestrpljiv. - Sigurno si znala da samo to nisam doao... U glasu e mu se nazirati onaj prizvuk potisnute ozlojeenosti koji je poznavala i koga se uasavala. Uzgred, prepei e se, osuiti - a Don je mrzeo prepeeno meso. S druge, pak, strane, zaista je mrzeo hladna jela. U svakom sluaju, jelo je sadabilo fino i toplo. Kolebala se, a oseanje emera i straha se produbljivalo. Kao da se itav svet saeo u taj oviji but koji se hladio u iniji. S druge strane stola oglasio se njen sin Terens. - Borne soli gore zelenim plamenom, dok su soli natrijuma ute. Gerda se pometeno zagleda preko stola u njegovo etvrtasto, pegavo lice. Nije imala pojma o emu on to govori. - Da li si to znala, majko? - ta, mili? - O solima. Gerdin pogled smueno odlete prema slaniku. Da, so i biber bili su na stolu. To je bilo u redu. Prole nedelje Luis bee zaboravio da ih iznese, to je iznerviralo Dona. Uvek je postojalo neto... - To je jedan od hemijskih testova, - dodade Terens snenim glasom. Strano je zanimljiv . Bar ja tako mislim. Zena, devetogodinjakinja, ljupkog, ispraznog lica, zacvile: - Hou da veeram. Zar ne moemo da ponemo, majko? - Za minut, mila, moramo saekati oca. - Mi bismo mogli da ponemo, - primeti Terens. - Otac nee imati nita protiv. Zna i sama kako brzo jede. Gerda odmahnu glavom. Da isee ovetinu? Ali, nikada nije mogla da se seti sa koje strane treba da zarije no. Razume se, moda ju je Luis stavio u iniju kako 23

treba - mada ponekad to nije bio sluaj - a Dona bi uvek iznerviralo ako bi se to pogreno obavilo. A uvek je bilo pogreno, sva oajna razmiljala je Gerda, kada je ona to inila. Oh, kako se samo brzo sok od peenja hladio - na povrini je ve poela da se obrazuje skrama ali, on e sigurno svakog asa doi. Um joj se vrteo u krug... poput ulovljene ivotinje. Sedei zavaljen u naslonjai u sobi za konsultacije, dobujui prstima jedne ruke po stolu ispred sebe, svestan da gore ruak mora da je serviran, Don Krajstou ipak nije bio u stanju da natera sebe da ustane. San Migel... plavo more... miris mimoza... skarletna iritoma uspravna naspram zelenih listova... vrelo sunce... praina... ono ljubavno oajanje i patnja... Oh, Boe, ne to, pomisli on. Nikada ponovo to! Sa tim je gotovo... Odjednom je zaalio to je uopte poznavao Veroniku, to se uopte oenio Gerdom, to je sreo Henrijetu... Gospoa Krebtri vredela je kao sve one zajedno. Prole nedelje imala je loe popodne. Bio je toliko zadovoljan reakcijama. Sada je ve mogla da podnese .005. A onda je dolo do uznemirujueg poveanja toksinosti i D.L. reakcija bila je negativna umesto pozitivna. Starica je leala, bila je sva poplavila, borila se za vazduh... i zurila navie u njega zlobnim, neukrotivim oima. - Koristi me kao zamore, a, mili? Eksperimentie - ljubazno od tebe. - elimo da ozdravite, - rekao je, osmehujui joj se. - Nastavie sa svoji trikovi, to 'oe da kae! - Iznenada se iseerila. Nemam nita protivu, nek' si blagosloven. Nastavi ti samo, doktore! Neko mora bude prvi, to je to, jel' tako? Kad sam bila dete, ufrkala sam kosu, jesam. Tada to nije bilo ni upola ovol'ko teko. Izgledala sam k'o crnkinja, da. Nisam mogla ealj da provuem kroz nj. Al' uivala sam u to. Moe se zabavlja sa mnom. Mogu to da podnesem. - Oseate se prilino loe, jel' da? - Spustio je ruku na njen puls. Vitalnost je prelazila sa njega na staricu, koja je leala i dahtala na krevetu. - Uasno se oseam. U pravu si! Nije ilo po plan - to je to, jel' tako? Nema brigu. Nemoj poklekne. Mlogo ja mogu da podnesem, mlogo! Don Krajstou joj zamiljeno ree: 24

- Divni ste. Voleo bih da su svi moji pacijen ti kao vi. - elim da ozdravim - eto zato! elim da ozdravim. Mama je doivela osamdeset osmu - baka je imala devedeset kada se skljokala. Svi u nau porodicu su dugoveni, zaista. Otiao je od nje oseajui se bedno; razdirali su ga sumnja i nesigurnost. Bio je tako siguran da je na pravom putu. Gde je pogreio? Kako smanjiti toksinost i zadrati hormonski sadraj i istovremeno neutralizovati pantratin... Bio je suvie, prokleto siguran - uzeo je zdravo za gotovo da je zaobiao sve prepreke. I tada, na stepenicama Svetog Kristofera, obuzeo ga je neki iznenadni oajniki umor - mrnja prema tom celokupnom, dugom, sporom, zamornom klinikom poslu, i setio se Henrijete... Odjednom je pomislio na nju, ali ne na nju samu, ve na njenu lepotu i njenu sveinu, njeno zdravlje i njenu zraeu vitalnost - i na blagi miris jagorevine koji je lebdeo oko njene kose. I otiao je pravo do Henrijete, poslavi preko telefona kratku poruku kui da su ga pozvali. Uao je u atelje i uzeo Henrijetu u naruje, stisnuvi je uz sebe estinom koja je predstavljala neto novo u njihovom odnosu. Uputila mu je brz, iznenaden pogled. Oslobodila se njegovog zagrljaja i skuvala im kafu. Dok se kretala po ateljeu, postavljala je nepovezana pitanja. Da li je doao, pitala je, pravo iz bolnice? Nije eleo da razgovara o bolnici. eleo je da vodi ljubav sa Henrijetom i zaboravi da bolnica, gospoa Krebtri i Ridvejva bolest, kao i sve ostalo uopte postoje. U poetku nevoljno, a zatim sve tenije, stao je da odgovara na njena pitanja. Uskoro je koraao gore dole, iznosei gomilu tehnikih objanjenja i pretpostavki. Jednom ili dvaput je zastao, pokuavi da pojednostavi - da objasni: - Zna, mora izazvati reakciju... Henrijeta urno primeti: - Da, da, D.L. reakcija mora biti pozitivna. To sam razumela. Nastavi. - Otkud ti zna za D.L. reakciju? - upita on otro. - Nabavila sam knjigu... - Kakvu knjigu? iju? 25

Pokazala je rukom prema maloj knjizi na stolu. On frknu. - Skobel? Skobel ne valja. Nije nimalo pouzdan. Sluaj, ako eli da ita - nemoj... Prekinula ga je. - Samo elim da razumem pojedine termine koje koristi - tek toliko da bih te pratila kako ne bi morao da zastaje i stalno sve objanjava. Nastavi. Sasvim dobro te pratim. - Ovaj, - sumnjiavo je zapoeo, - nemoj zaboraviti da Skobel nije pouzdan. Zatim je nastavio da pria. Priao je dva i po sata. Razmatrao je neuspehe, analizirao mogunosti, iznosio mogue teorije. Jedva da je bio svestan Henrijetinog prisustva. Pa ipak, vie no jednom, kada bi zastao, ona ga je zahvaljujui svojoj inteligenciji navodila da nastavi, uviajui, skoro pre njega, mesta na kojima je oklevao. Sada se bio zainteresovao i polako mu se vraalo samopouzdanje. Bio je u pravu glavna teorija bila je tana - i bilo je naina, vie od jednog, da se pobede toksini simptomi. A onda, iznenada, osetio se iserpljenim. Sada mu je sve bilo jasno. Bacie se na to sutra ujutro. Pozvae Nila, rei e mu da pomea dva rastvora i pokua s tim. Da, to treba pokuati. Tako mu svega, nee njega nita pobediti! - Umoran sam, - iznenada je kazao. - Blagi Boe, kako sam umoran. Spustio se i zaspao, zaspao kao mrtav. Kada se probudio ugledao je Henrijetu kako mu se, dok je spremala aj, osmehuje na jutarnjoj svetlosti, i on joj uzvrati osmeh. - Ovo uopte nije bilo po planu, - primeti on. - Zar je to vano? - Ne. Ne. Ti si veoma draga osoba, Henrijeta. - Pogled mu odluta do police sa knjigama. - Ako te zanimaju te stvari, nabaviu ti odgovarajuu literaturu. - Ne zanimaju me te stvari. Ti me zanima, Done. - Ne moe itati Skobela. - On dohvati uvredljivu knjigu. - Taj ovek je arlatan. Meutim, ona se samo nasmeja. Nije mogao da shvati zato su je njegove zamerke upuene na Skobelov raun u toj meri zabavljale.

26

Ipak, bilo je to ono to ga je, s vremena na vreme, zbunjivalo kod Henrijete. Iznenadno otkrie, koje ga je zbunjivalo, da je u stanju da mu se smeje. Nije bio navikao na to. Gerda ga je uzimala zdravo za gotovo. A Veronika nikada nije razmiljala ni o emu drugom do o sebi. Dok je Henrijeta, meutim, umela da zabaci glavu, da ga pogleda kroz poluzatvorene kapke, sa iznenadnim nenim, napola rugajuim i jedva primetnim osmehom, kao da kae: Pustite me da dobro osmotrim tu smenu osobu po imenu Don... Dozvolite da se dovoljno udaljim i pogledam ga... Pomislio je da to u mnogome podsea na nain na koji je prevrtala oima, odmeravajui svoj rad ili sliku. Bilo je - prokletstvo - bilo je nepristrasno. Meutim, nije eleo da Henrijeta bude nepristrasna. eleo je da Henrijeta misli samo na njega, da joj um nikada ne zastrani. (A upravo to, u stvari, zamera Gerdi, napomenu njegov privatni avolak, ponovo se javivi.) Sve u svemu, ponaao se potpuno nelogino. Nije znao ta eli. (elim da idem kui. Kakva apsurdna, smena fraza. Bez ikakvog znaenja.) Kroz otprilike jedan sat ionako e krenuti iz Londona - zaboravie na bolesne i njihov blagi kiselkasti, 'pogrean' miris... Udisae dim drveta i borova i mekog vlanog jesenjeg lia... Umirujue e delovati i samo kretanje kola - ono glatko, lako poveanje brzine. Ali, iznenada se setio da to uopte nee biti tako, jer e Gerda morati da vozi poto on bee blago iaio zglob, a Gerda, neka joj je Bog na pomoi, nikada nije uspela da naui da vozi kola! Svaki put kada bude menjala brzinu on e utati, jer je znao, iz gorkog iskustva, da kada god je bilo ta primetio Gerda je istog asa postajala jo gori voza. udno da niko nikada nije bio u stanju da naui Gerdu kako da menja brzine - ak ni Henrijeta. Predao ju je Henrijeti, mislei da e ona svojim entuzijazmom postii vie nego on svojom nervozom. Jer, Henrijeta je volela kola. Govorila je o kolima lirski ubedljvo, onako kako drugi ljudi govore o proleu ili prvom snegu.

27

- Nije li, Done, pravi lepotan? Naprosto prede? (Za Henrijetu su kola uvek bila mukog roda.) - Prevalie put do Bejl Hila u treoj - bez imalo napora - bez po muke. Sluaj kako ravnomerno radi. Dok, iznenada, nije ljutito planuo: - Ne misli li, Henrijeta, da bi mogla da malo obrati panju i na mene i na minut ili dva zaboravi na ta prokleta kola! Uvek se stideo tih ispada. Nikada nije znao kada e uslediti, kao grom iz vedra neba. Ista stvar bila je i sa njenim poslom. Bilo mu je jasno da je dobra. Divio se njenim radovima - i mrzeo ih -istovremeno. Najea svaa koju su imali izbila je oko toga. Jednog dana mu je Gerda kazala: - Henrijeta me je zamolila da joj poziram. - ta? - Kada sada o tome razmisli, njegovo zaprepaenje nije ba bilo pohvalno po nju. - Idem sutra kod nje u atelje. - Za ime sveta, ta e joj ti? Da, nije bio naroito ljubazan. Ali, sreom, Gerda to nije shvatila. Bila je zadovoljna. Podozrevao je da je re o jednoj od onih Henrijetinih neiskrenih ljubaznosti - Gerda je moda nagovestila da bi volela da bude model. Neto slino. A onda, otprilike desetak dana kasnije, Gerda mu je pobedniki pokazala malu statuetu u gipsu. Bila je ljupka - tehniki veto uraena, kao to su to bili svi Henrijetini radovi. Idealizovala je Gerdu - i bilo je jasno da je Gerda veoma zadovoljna njome. - Zaista, Done, mislim da je veoma armantna. - Je li to Henrijeta uradila? To nita ne znai - zaista nita. Ne shvatam kako je mogla tako neto da napravi. - Razlikuje se, razume se, od njenog apstraktnog rada - ali, smatram da je dobra, Donc, zaista to mislim. Nita vie nije rekao - konano, nije eleo da pokvari Gerdi veselje. Ali, prvom prilikom obruio se na Hernijetu. - Zato si elela da napravi tu smenu stvaricu sa Gerdinim likom? Nije vredno tebe. Konano, obino odbija da radi pristojne stvari.

28

- Nisam smatrala da je loa, - odgovori Henrijeta polako. - A i Gerda je delovala prilino zadovoljno. - Gerda je bila oduevljena. ta si drugo i oekivala? Gerda ne razlikuje umetnost od fotografije u boji. - Nije to bilo loe umetniko delo, Done. To je samo statueta-portret krajnje bezopasna i nimalo pretenciozna. - Obino ne trai vreme na takve stvari... Zastao je, zagledavi se u drvenu figuru visoku otprilike metar i po. - Hej, ta je ovo? - To je za Internacionalnu grupu. Drvo kruke. Vernica. Posmatrala ga je. On je nastavljao da zuri, a onda - iznenada, vrat mu se naduo i on se besno okrenuo ka njoj. - Znai, zbog toga ti je Gerda bila potrebna? Kako se usuuje? - Pitala sam se da li e uoiti... - Uoiti? Svakako da sam uoio. Ovo ovde. - On spusti prst na iroke teke vratne miie. Henrijeta klimnu glavom. - Da, bili su mi potrebni vrat i ramena - i ona teka povijenost napred smernost - sputeni pogled. Divno je! - Divno? Sluaj, Henrijeta, ja to ne dozvoljavam. Ostavi Gerdu na miru. - Gerda nee znati. Niko nee znati. Ti zna da se Gerda nikada nee prepoznati u ovome - niti e je iko drugi prepoznati. To i nije Gerda. To nije niko. - Ali ja sam je prepoznao, je li tako? - Ti si drugaiji, Done. Ti... vidi stvari. - To je prokleto drsko! Neu to dozvoliti, Henrijeta! Neu dozvoliti. Zar ne shvata da je to to si uradila neoprostivo? - Zaista? - Zar ne uvia da jeste? Zar ne moe to da oseti? Gde je ona tvoja uobiajena osetljivost? - Ne razume, Done, - odvrati Henrijeta polako. - Mislim da nikada neu uspeti da te navedem da razume... Ti ne zna kako je to kada neto eli - kada gleda u to iz dana u dan - tu liniju vrata - te miie ugao pod kojim se glava povija napred - ta masivnost oko oko ustiju.

29

Gledala sam sve to, elela - svaki put kada sam videla Gerdu... Na kraju sam jednostavno morala da dobijem sve to! - To je bezobzirno! - Da, pretpostavljam da jeste. Ali, kada neto eli, na taj nain, jednostavno to onda mora i da uzme. - Hoe da kae da te nimalo nije briga ni za koga drugog. Nije te briga za Gerdu... - Ne budi glup, Done. Zbog toga sam i napravila onu statuetu. Da bih zadovoljila Gerdu i usreila je. Nisam ja neovek! - Upravo to i jesi, neovek. - Zar misli - iskreno - da e Gerda ikada prepoznati sebe u ovome? Don nevoljno pogleda u tu stvar. Po prvi put su njegov bes i zlovolja ustuknuli pred zainteresovanou. udna, smerna prilika, prilika koja je nudila oboavanje nekom nevidljivom boanstvu - podignuto lice slepo, tupo, odano - strano jako, strano fanatino... - Napravila si prilino uasavajuu stvar, Henrijeta! - primeti on. Henrijeta se blago strese. - Da - i ja sam to pomislila... - sloi se ona. - U ta ona to gleda - ko je to? - upita Don otro. -Tamo ispred nje? Henrijeta je oklevala. - Ne znam, - odgovori ona sa udnim prizvukom u glasu. - Ali, mislim - da bi mogla gledati u tebe, Done. 5. Teri je u trpezariji dao jo jednu naunu izjavu. - Olovne soli lake se rastvaraju u hladnoj nego u toploj vodi. Ako doda kalijum-jodid, dobija uti talog olovo-jodida. On se s oekivanjem zagleda u majku, ali, zapravo, bez prave nade. Roditelji su, po miljenju mladog Ternsa, bili tuno razoaravajui. - Da li si to znala, majko... - Ne znam nita o hemiji, mili. - Moe proitati u knjizi, - ree Terens. Bilo je to jednostavno iznoenje injenica, meutim, iza toga krila se izvesna enja. Gerda nije ula tu enju. Bila je uhvaena u zamku straha i emera. U krug, u krug, u krug. Oseala se jadno od trenutka kada se probudila 30

toga jutra i shvatila da je pred njom konano taj vikend sa Angkatelovima od koga je tako dugo strahovala. Boravak u Holouu za nju je uvek predstavljao pravu moru. Uvek je bila zbunjena i naputena. Lusi Angkatel, sa svojim reenicama koje nikada nije zavravala, njene kratkotrajne nedoslednosti i oigledni pokuaji da bude ljubazna, bila je osoba koje se najvipe uasavala. Meutim, ni ostali nisu bili nita bolji. Za Gerdu je to znailo dva dana istog muenja - koje je trebalo izdrati zbog Dona. Jer, Don je tog jutra, dok se protezao, s velikim uivanjem u glasu primetio: - Radujem se i pri samoj pomisli da ovog vikenda idemo na selo. Prijae ti, Gerda, to je upravo ono to ti je potrebno. Mehaniki mu se osmehnula i odvratila nesebinom odvanou. - Bie divno. Njene nesrene oi lutale su po spavaoj sobi. Tapete, be na pruge sa crnom mrljom neposredno pored garderobnog ormana, toaletni stoi od mahagonija sa ogledalom koje se pomeralo suvie napred, veseli plavi tepih, akvareli Jezerske oblasti. Sve te drage stvari nee videti sve do ponedeljka. Umesto toga, sutra e sobarica koja je ukala, ui u tuu spavau sobu i spustiti mali otmeni posluavnik sa ranim jutarnjim ajem pored kreveta i podii roletne, a zatim e ponovo razmestiti Gerdinu odeu - to ju je dovodilo do ludila i zbog ega se oseala neprijatno. Leae oseajui se jadno i trpee sve te stvari, pokuavajui da se utei razmiljanjem. Samo jo jedno jutro. Kao kada je ila u kolu i brojala dane. Gerda nije bila srena u koli. U koli je bilo ak i manje sigurnosti nego drugde. Kod kue je bilo bolje. Ali, ak ni kod kue nije bilo ba najbolje. Jer svi su, razume se, bili bri i pametniji od nje. Njihovi komentari, brzi, nestrpljivi, ne ba neljubazni, zvidali su joj oko uiju poput oluje praene gradom. - Oh, pouri, Gerda. - Ti, sa tim petljavim prstima, daj to meni! - Oh, ne daj to Gerdi da radi, osediemo. - Gerda nikada ne uestvuje ni u emu... Zar niko od svih njih nije shvatao da je zbog takvog njihovog ponaanja bila samo jo sporija i gluplja? Postajala je sve gora i gora,

31

nespretnijih prstiju, sporija u miljenju, sve ee je, jednostavno, kada bi joj se obratili, zurila isprazno ispred sebe. Dok iznenada nije stigla do take u kojoj je pronala izlaz. Sasvim sluajno, zaista, pronala je svoje odbrambeno oruje. Postala je jo sporija, njen zbunjeni pogled postao je jo isprazniji. Ali sada, kada bi kazali: - Oh, Gerda, kako si glupa, zar ne razume to? bila je u stanju, iza tog svog ispraznog izraza, da se udubi pomalo u svoje tajno saznanje... Jer, nije ona bila onoliko glupa koliko su oni to mislili. esto, kada bi se pretvarala da ne razume, razumela je. I esto, namerno, jo bi sporije stala da obavlja svoj zadatak, ta god da je bilo posredi, osmehujui se u sebi kada bi joj neiji nestrpljivi prsti oteli ono to je radila. Jer, toplo je i divno bilo tajno saznanje da ste superiorni. Poela je, veoma esto, da se pomalo ak i zabavlja. Da, bilo je zabavno znati vie nego to su oni mislili da znate. Biti u stanju neto da uradi, ali nikome ne dozvoliti da sazna da si u stanju to da uradi. Imalo je to i svojih prednosti, to je iznenada ustanovila, jer su ljudi esto inili stvari za tebe. to je oveku, razume se, tedelo dosta truda. I na kraju, ako ljudima pree u naviku da ine stvari umesto tebe, onda ti vie uopte ne mora da ih radi, a drugi nisu svesni da si ih gadno preao. I tako, polako, stigne ponovo gotovo na isto mesto sa koga si krenuo. Do oseanja da si u stanju da parira svetu uopte. (Meutim, Gerda se plaila da to nee biti dovoljno za Angkatelove; Angkatelovi su uvek bili toliko ispred svih, da ovek ak nije imao oseaj ni da je u istoj ulici sa njima. Kako je samo mrzela Angkatelove! Za Dona je to bilo dobro - Donu se tamo dopadalo. Vraao se kui odmorniji - i ponekada manje iznerviran.) Dragi Don, pomisli ona. Don je bio divan. Svi su se slagali u tome. Tako pametan lekar, strano ljubazan sa svojim pacijentima. Iserpljivao se - koliko je samo bio zainteresovan za svoje pacijente u bolnici - a sav tamonji rad uopte mu se nije isplaivao. Don je zaista bio nesebian - istinski plemenit. Oduvek je znala, od samog poetka, da je Don bio briljantan i da e stii do samog vrha. Izabrao je nju, a mogao je da se oeni nekom koja je bila daleko briljantnija. Nije mu smetalo to je spora, prilino glupa 32

i ne ba naroito lepa. - Ja u se brinuti o tebi, rekao je. - Lepo, prilino zapovedniki. - Ne brini ni o emu, Gerda, ja u se brinuti o tebi... Upravo takav je mukarac trebalo da bude. Kada bolje razmisli, ba je divno to je Don upravo nju odabrao. Rekao je uz onaj svoj iznenadni, veoma privlaan, napola moleiv osmeh: - Volim da bude po mome, Gerda, zna! To je bilo u redu. Uvek se trudila da mu u svemu povlauje. ak i u poslednje vreme, kada je postao tako teak i nervozan - kada ga nita nije moglo zadovoljiti. Kada nita to bi ona uradila, na neki nain, nije bilo dobro. Ipak, ovek ga nije mogao kriviti. Imao je toliko posla, bio je tako nesebian... Oh, boe, ta ovetina! Trebalo je da je vrati nazad. Jo ni traga Donu. Zato nikada nije bila u stanju da donese ispravnu odluku? Ponovo je preplavie oni tamni talasi emera. Ovetina! Taj grozni vikend sa Angkatelovima. Osetila je kako je otri bol probada kroz obe slepoonice. Oh, ne, dobie jednu od onih svojih glavobolja. A Dona je tako nerviralo kada je imala glavobolje. Nikada nije hteo da joj da neto za njih, a sigurno bi bilo sasvim lako, poto je doktor. Umesto toga, uvek joj je govorio: - Ne razmiljaj o tome. Kakva korist od toga da se truje lekovima. Poi u otru etnju. Ovetina! Dok je zurila u nju, Gerda oseti kako joj se ta re ponavlja u glavi koja ju je bolela: Ovetina, OVETINA, OVETINA... U oima joj se zaiskrie suze samosaaljenja. Zato, pomisli ona, nikada nita ne ispadne dobro po mene? Terens se zagleda preko stola u majku, a potom skrenu pogled na but. Zato mi ne moemo da veeramo? pomisli on. Kako su odrasli samo glupi? Nemaju ni malo razuma! Ali, naglas je obazrivo rekao: - Nikolson Majnor i ja nameravamo da napravimo nitroglicerin u grmlju njegovog oca. Oni stanuju u Stritamu. - Zaista, mili? To e biti lepo, - primeti Gerda. Jo je bilo vremena. Ako pozvoni i kae Luisu da odmah snese but dole...

33

Terens se zagleda u nju sa blagom znatieljom. Instinktivno je oseao da spravljanje nitroglicerina nije predstavljalo neto u emu bi roditelji trebalo da ga podstiu. S uroenom prilagodljivou izabrao je trenutak kada se oseao prilino sigurnim da ima velike anse da njegova izjava proe. Ispostavilo se da je bio u pravu. Ako, nekim sluajem, doe do guve - ako se, to jest, osobine nitroglicerina suvie jasno ispolje, moi e da kae povreenim glasom: - Rekao sam majei. Svejedno, oseao se nekako neodreeno razoaranim. ak bi i majka, pomisli on, trebalo da zna za nitroglicerin. On uzdahnu: bee ga proelo ono snano oseanje usamljenosti koje se moe osetiti samo u detinjstvu. Otac nije imao nimalo strpljenja da ga saslua, a majka je bila suvie nemarna. Zena je jo bila samo luckasto dete. itave strane zanimljivih hemijskih testova. A ko je mario za njih? Niko! Tras! Gerda se tre. Bila su to vrata Donove sobe za konsultacije. To je Don trao uz stepenice. Don Krajstou ulete u sobu, donevi sa sobom vlastitu odreenu atmosferu nabijene ener gije. Bio je dobre volje, gladan, nestrpljiv. - Boe, - uzviknu on dok je sedao i energino otrio no za seenje mesa o elik. - Kako samo mrzim bolesne ljude! - Oh, Done. - Gerda ga brzo prekori. - Ne govori takve stvari. Oni mogu pomisliti da ti to ozbiljno. - I mislim ozbiljno, - odvrati Don Krajstou. - Niko ne bi trebalo da bude bolestan. - Otac se ali, - brzo ree Gerda Terensu. Terens je odmeravao svog oca ravnodunom panjom koju je poklanjao i svemu drugom. - Mislim da se ne ali, - ree on. - Da mrzi bolesne ljude ne bi bio lekar, dragi, - primeti Gerda, blago se osmehujui. - To i jeste razlog, - odvrati Don Krajstou. - Nijedan lekar ne voli bolest. Blagi Boe, ovo meso je potpuno hladno. Za ime sveta, zato ga nisi vratila dole da ga odravaju na toplom? - Ovaj, dragi, nisam znala. Zna, mislila sam da samo to nisi doao...

34

Don Krajstou lee na zvono, dugo i iznervirano. Luis se istog asa pojavi. - Odnesite ovo dole i recite kuvarici da podgreje. Govorio je odseno. - Da, gospodine. - Luis, pomalo drsko, uspe da u dve bezazlene rei tano izrazi svoje miljenje o gospodarici koja sedi za trpezarijskim stolom posmatrajui kako se but hladi. Gerda nastavi prilino nepovezano: - Veoma mi je ao, dragi, ja sam kriva, ali, vidi, prvo sam mislila da e doi, a onda sam pomislila, ako ga poaljem nazad... Don je nestrpljivo prekinu. - Oh, nema veze! Nije vano. Nije vredno pomena. Zatim upita: - Jesu li kola ovde? - Mislim da jesu. Kuli ih je naruio. - Znai, moemo da krenemo odmah posle ruka. - Preko Alebertovog mosta, pomisli on, a zatim preko Klepam Komona - preicom pored Kristalne palate - Krojdon - Perlijev put, zatim izbegavanje glavnog puta - desnim skretanjem uz brdo Meterli - du Haverston Ria iznenada se stie desno od pojasa predgraa, kroz Kormerton, a zatim uz ovel Daun - drvee zlatno crveno - ume svuda ispod - blagi miris jeseni, zatim niz prevoj brda. Lusi i Henri... Henrijeta... Nije video Henrijetu etiri dana. Kada su se poslednji put videli, bio je ljut. Imala je onaj pogled u oima. Ne apstraktan, ne nepaljiv - nije umeo to do kraja da opise - taj pogled koji neto vidi - neto to nije bilo tu - neto (i to je bio osnovni problem) neto to nije bio Don Krajstou! Znam da je vajarka, rekao je sam sebi. Znam da su joj radovi dobri. Ali, do avola, zar ne moe ponekad da zaboravi na sve to? Zar ne moe ponekad da misli na mene - i nita vie? Nije bio fer. Znao je da nije bio fer. Henrijeta je retko priala o svom radu - zaista je bila mnogo manje opsednuta njime od veine umetnika koje je poznavao. Samo u izuzetno retkim okolnostima njena zaokupljenost nekom unutranjom vizijom omela bi njeno potpuno zanimanje za njega. Ipak, to je uvek izazivalo njegov bes.

35

Jednom joj se obratio otrim i grubim glasom. - Da li bi se odrekla svega ovoga ako bih ja to traio od tebe? - Svega - ega? - U njenom toplom glasu oitavalo se iznenaenje. - Svega - ovoga. - On jasno pokaza rukom po ateljeu i istog asa pomisli: Budalo! Zato si je to pitao?! A onda Neka kae: 'Svakako.' Neka me slae! Kada bi samo kazala 'Svakako da bih.' Nije bilo vano da li to misli ili ne! Samo neka kae. Moram stei mir. Umesto toga, izvesno vreme nije nita rekla. Oi su joj postale snene i odsutne. Malice se i namrtila. A onda je polako odgovorila: - Pretpostavljam da bih. Ako bi to bilo neophodno. - Neophodno? ta podrazumeva pod neophodnim? - Ne znam ba tano ta pod tim podrazumevam, Done. Neophodno, kao to je amputacija neophodna. - Nita manje od hirurke operacije, zapravo! - Ljut si. ta si eleo da kaem? - Zna ti sasvim dobro. Jedna re bila bi dovoljna. Da. Zato nisi mogla da je izgovori? Svata govori ljudima da bi im udovoljila, ne vodei rauna da li je to to kae tano ili ne. Zato to ne vai i za mene? Za Boga miloga, zato to ne vai i za mene? I dalje sasvim polako, odgovorila je: - Ne znam... zaista, ne znam, Done. Ne mogu - to je sve. Ne mogu. Hodao je gore dole, minut ili dva. Zatim je kazao: - Izluuje me, Henrijeta. Nikada nemam oseaj da imam bilo kakav uticaj na tebe. - Zato bi eleo da ga ima? - Ne znam. elim. Potom se baci na stolicu. - elim da budem na prvom mestu. - I jesi, Done. - Ne. Kada bih umro, prva stvar koju bi ti uinila, dok bi ti suze tekle niz lice, bila bi da pone da modeluje neku prokletu enu u alosti ili neku figurnu koja tuguje. - Pitam se. Verujem... da, moda bih. To je zaista uasno. Sedela je posmatrajui ga obeshrabreno. Puding je bio zagoreo. Krajstou izvi obrve, i Gerda pouri da se izvini. 36

- ao mi je, dragi. Nemam pojma zato se to moralo dogoditi. Ja sam kriva. Daj meni gornji sloj, a ti uzmi ono ispod. Puding je bio zagoreo zato to je on, Don Krajstou, ostao da sedi u sobi za konsultacije etvrt sata due nego to je bilo potrebno, razmiljajui o Henrijeti i gospoi Krebtri, dopustivi da ga preplave smena nostalgina oseanja vezana za San Migel. On je bio kriv. Bilo je idiotski od Gerde to je pokuala da krivicu preuzme na sebe, zaista ludo to je pokuala, i pojela izgoreli deo. Zbog ega je uvek morala da od sebe pravi muenicu? Zato li je Terens zurio u njega tako usporeno i zainteresovano? Zato je, oh, zato je Zena morala da mrke sve vreme? Zato li su ga svi oni tako prokleto nervirali? Svoj bes istresao je na Zeni. - Zato, pobogu, ne izduva nos? - Mislim da se malko prehladila, mili. - Ne, nije. Ti uvek misli da su prehlaeni! Dobro joj je. Gerda uzdahnu. Nikako nije mogla da shvati zato lekar, koji provodi vreme leei bolesti drugih, moe u toj meri biti nezainteresovan za zdravlje vlastite porodice. Uvek se podsmevao svakom nagovetaju bolesti. - Kinula sam osam puta pre ruka, - sva vana ree Zena. - To je od toplote! - primeti Don. - Nije toplo, - umea se Terens. - Termometar u holu pokazuje 55. Don ustade. - Jesmo li zavrili? Dobro, hajdemo onda. Jesi li spremna za polazak, Gerda? - Za minut, Done. Samo da spakujem jo neke sitnice. - Nema sumnje da si to mogla da obavi i ranije. ta si radila itavog jutra? Iziao je iz trpezarije puei se, i Gerda odjuri u spavau sobu. U elji da bude brza, bie samo jo mnogo sporija. Ipak, stvarno, zbog ega nije bila spremna? Njegov kofer bio je spakovan i nalazio se u predvorju. Zato, za ime sveta... Zena pokua da mu prie, meajui neke prilino lepljive karte. - Mogu li da ti proreknem budunost, tata? Znam kako se to radi. Gatala sam majei, Teriju, Luisu, Dejn i kuvarici. - U redu.

37

Pitao se koliko li e se Gerda zadrati. eleo je da pobegne iz ove uasne kue i ove uasne ulice i ovog grada punog potitenih, mrcavih, bolesnih ljudi. eleo je da stigne do ume i vlanog lia - i graciozne uzdranosti Lusi Angkatel; ovek je uvek imao utisak da ak ni ne poseduje telo. Zena je sva vana delila karte. - To u sredini si ti, oe, kralj-herc. Osoba kojoj se prorie budunost uvek je kralj-herc. Zatim ostale podelim prevrnute. Dve levo od tebe i dve desno od tebe i jedna iznad tvoje glave - ta ima mo nad tobom, jedna ti dolazi pod noge i nad njom ti ima mo. A ova te - pokriva! A sada... - Zena duboko udahnu. - Preokrenemo ih. S tvoje desne strane nalazi se kraljica-karo - sasvim blizu. Henrijeta, pomisli on. Zena mu je vrlo brzo privukla panju i stala da ga zabavlja svojim sveanim dranjem. - Sledea je pub-tref - on je neki tih mladi. S tvoje leve strane nalazi se osmica-pik - to je tajni neprijatelj. Ima li ti nekog tajnog neprijatelja, oe? - Koliko znam, nemam. - Iza njega je kraljica-pik - to je jedna mnogo starija dama. - Ledi Angkatel, - ree on. - A sada ono to ti je iznad glave i ima mo nad tobom - kraljica-herc. Veronika, pomisli on. Veronika! A potom: Kakva sam ja budala! Veronika mi sada nita ne znai. - A ova ti je pod nogama i ti ima mo nad njom - kraljica-tref. Gerda urno ue u sobu. - Sada sam potpuno spremna, Done. - Oh, ekaj, majko, stani, proriem tati sudbinu. Poslednja karta, tata najvanija od svih. Ona koja te pokriva. - Zena je preokrenu svojim malim, lepljivim prstima, a onda tiho kriknu. - Oh... pa to je kec-pik! To je obino smrt... Ali... - Tvoja majka e, - ree Don, - pregaziti nekoga naputajui London. Hajdemo, Gerda. Do vienja, vas dvoje. Pokuajte da budete dobri.

38

6. Mid Hardkasl sila je negde oko jedanaest sati u subotu ujutro. Dorukovala je u krevetu, itala knjigu, malo odremala i tek onda ustala. Lepo je bilo ovako lenariti. Ve je bilo vreme da uzme odmor! Nema sumnje u to, gospoa Alfrid ila joj je na ivce. Izila je na prednja vrata na prijatno jesenje sunce. Ser Henri Angkatel sedeo je na rustinoj klupi i itao Tajms. On podie pogled i osmehnu se. Voleo je Mid. - Zdravo, draga moja. - Jesam li mnogo okasnila? - Nisi propustila ruak, - odvrati ser Henri, smeei se. Mid sede pored njega i ree uzdahnuvi: - Ba je lepo biti ovde. - Neto si mi smrala. - Oh, sasvim sam dobro. Ba je divno nalaziti se negde gde nema debelih ena koje pokuavaju da se uvuku u odeu za nekoliko brojeva manju nego to nose! - To mora da je uasno! - Ser Henri zastade, a potom ree, bacivi pogled na runi sat: - Edvard stie oko 12:15. - Zaista? - Mid zastade, a zatim primeti: - Dosta dugo nisam videla Edvarda. - Nije se nimalo promenio, - ree ser Henri. - Vrlo retko dolazi iz Ejnsvika. Ejnsvik, pomisli Mid. Ejnsvik! Srce joj bolno zalupa. Oni divni dani u Ejnsviku. Posete kojima se radovala nedeljama unapred! Idem u Ejnsvik. Noima je leala budna razmiljajui o tome. I konano doao bi i taj dan! Mala seoska stanica na kojoj je voz - veliki ekspresni iz Londona - morao da stane ako biste prethodno upozorili konduktera! Napolju je ekao dajmler. Vonja - poslednji zaokret, pa kroz kapiju, pa uzbrdo kroz ume dok ne izbijete na otvoreno, a tamo se nalazila kua - velika i bela i ispunjena dobrodolicom. Stari ujak Defri u svom zakrpljenom sakou od tvida. - A sada, mlaarijo, uivajte. I oni su uivali. Henrijeta je dolazila iz Irske. Edvard je stizao kui iz Itona. Ona, iz fabrikog grada na mranom severu. Kako im je sve ovo liilo na raj. 39

Sve se uvek vrtelo oko Edvarda. Edvard, visok i nean, nedovoljno samopuzdan i uvek ljubazan. Meutim, na nju nikada nije obraao naroitu panju - jer je Henrijeta bila tu. Edvard, uvek tako nenametljiv, uvek se ponaao kao pravi posetilac, tako da se ona zaprepastila jednog dana kada je Tremlet, glavni batovan, rekao: - Ovo mesto e jednog dana biti Edvardovo. - Kako to, Tremlete? On nije sin ujka Defrija. - On je naslednik, gospoice Mid. To zovu neotuivim dobrom. Gospoica Lusi jedino je dete gospodina Defrija, ali ona ne moe da nasledi jer je ensko, a gospodin Henri, ako se uda za njega, bie tek roak drugog kolena. Nee biti tako blizak rod kao gospodin Edvard. Edvard je sada iveo u Ejnsviku. iveo je tamo sam i veoma retko je naputao to mesto. Mid se ponekad pitala da li je to smetalo Lusi. Lusi je uvek ostavljala utisak kao da joj je sve svejedno. Pa ipak, Ejnsvik je bio njen dom, a Edvard joj je bio samo roak u prvom kolenu, i preko dvadeset godina mlai od nje. Njen otac, stari Defri Angkatel, bio je 'krupna riba' u okrugu. Posedovao je i znatno bogatstvo - najvei deo pripao je Lusi - tako da je Edvard, u poreenju s njom, bio siromah; imao je dovoljno sredstava da odrava mesto, ali mu nije mnogo preticalo. Meutim, Edvard nije imao velike prohteve. Izvesno vreme bio je u diplomatskoj slubi, ali kada je nasledio Ejnsvik dao je otkaz i doao da ivi na svom imanju. Voleo je knjige, skupljao je prva izdanja i povremeno je pisao prilino uzdrane ironine lanke za neugledne asopise. Svoju roaku iz drugog kolena, Henrijetu Savernake, prosio je tri puta. Mid je sedela na jesenjem suncu razmiljajui o tim stvarima. Nikako nije mogla da odlui da li joj je bilo drago to e videti Edvarda ili ne. Daleko od toga da ga je, kako se to kae, prebolela. Nekoga kao to je Edvard jednostavno ne moete preboleti. Edvard od Ejnsvika bio je isto onako stvaran za nju kao i Edvard koji ustaje da je pozdravi u nekom restoranu u Londonu. Volela je Edvarda odvajkada... Glas ser Henrija vrati je u stvarnost. - ta misli kako Lusi izgleda?

40

- Odlino. Ista je kao i uvek. - Mid se ovla osmehnu. - I vie nego obino. - Daa. - Ser Henri povue dim iz lule, pa neoekivano ree: - Zna, Mid, ponekad se zabrinem zbog Lusi. - Zabrine? - Mid ga iznenaeno pogleda. - Zato? Ser Henri odmahnu glavom. - Lusi, - ree on, - ne shvata da postoji neto to ona ne moe da uradi. Mid nastavi da zuri u njega i on nastavi: - Sve joj biva oproteno. Oduvek je tako bilo. - On se osmehnu. Izvrgla je ruglu tradiciju Government Housa - sve prioritete je oterala do avola za vreme veere (a to je, Mid, najgori zloin koji postoji! Smestila je za stolom smrtne neprijatelje jednog pored drugog, i digla bunu zbog neke boje! I umesto da izazove i te kakvu guvu i zavadi sve jedne s drugima i osramoti britansku vlast - neka sam proklet, ali i to joj je prolo!) Taj njen trik - osmehuje se ljudima i deluje kao da ona tu nita ne moe! Sa slugama je isto - stvara im neuvene nevolje, a oni je oboavaju. - Razumem ta hoe da kae, - ree Mid zamiljeno. - Stvari koje ne bi podnosio ni od koga drugog, osea da su sasvim u redu ako ih Lusi ini. Pitam se ta je u pitanju? arm? Magnetizam? Ser Henri slee ramenima. - Oduvek je takva - samo, ponekad imam oseaj da to postaje sve izraenije. Hou da kaem da ona ne shvata da postoje i granice. Zaista verujem, Mid, - ree on, zabavljajui se, - da bi Lusi mogla pomisliti kako bi joj i ubistvo bilo oproteno! Henrijeta izveze dela iz garae u Mjuzu i posle isto tehnikog razgovora sa svojim prijateljem Albertom, koji se brinuo za delaovo zdravlje, ona krenu. - Idete da se malo nauivate, gospoice?, - upita Albert. Henrijeta se, meutim, samo osmehnu. Pojurila je niz Mjuz, upijajui nevieno zadovoljstvo koje je uvek oseala kada bi se vozila sama u kolima. Mnogo je vie volela da bude sama dok vozi. Na taj nain mogla je u potpunosti da iskusi intimno zadovoljstvo koje joj je donosilo upravljanje kolima.

41

Uivala je u vlastitoj vetini u saobraaju, uivala je u pronalaenju novih preica koje su vodile iz Londona. Imala je vlastite puteve, a ulice samog Londona poznavala je isto toliko dobro kao i svaki taksista. Ovog puta krenula je svojim novopronaenim putem, koji je vodio na jugozapad, zaokreui i vijugajui kroz zapetljane lavirinte prigradskih ulica. Kada je konano stigla do dugakog prevoja ovel Sauna bilo je pola jedan. Henrijeta je oduvek volela pogled koji se pruao sa tog mesta. Zaustavila je kola na samoj taki gde je put poinjao da se sputa. Svuda oko i ispod nje nalazilo se drvee, drvee ije je lie menjalo boju iz zlatne u mrku. Bio je to neverovatno zlatan i divan svet na toplom jesenjem suncu. Volim jesen, pomili Henrijeta. Mnogo je bogatija od prolea. A onda je odjednom preplavi jedan od onih trenutaka neopisive sree oseanje da je svet zaista divan - i da ona veoma uiva u tom svetu. Nikada vie neu biti srena kao to sam sada, pomisli ona. Nikada. Ostala je tamo nekoliko trenutaka, obuhvatajui pogledom zlatasti svet koji kao da je plovio i rastakao se sam u sebi, magliast i nejasan u vlastitoj lepoti. Zatim se spustila niz prevoj brda, niz umu, niz dugaki strmi put do Holoua. Mid je doekala Henrijetu sedei na niskom zidu terase i veselo joj maui. Henrijeti je bilo milo to vidi Mid, jer joj je zaista bila draga. Ledi Anglkatel izie iz kue i ree: - Oh, stigla si, Henrijeta. im odveze kola u staju i da im malo mekinja, i ruak e biti gotov. - Kakva pronicljiva primedba, to to Lusi upravo ree, - primeti Henrijeta zaobilazei oko kue, dok je Mid pratila stojei na stepeniku. - Zna, uvek sam bila ponosna to sam uspela da izbegnem konjsko naslee svojih irskih predaka. Kada si rastao meu ljudima koji ni o emu drugom ne razgovaraju do o konjima, pone da se pretvara da uopte ne mari za njih. A Lusi mi je sada pokazala da se prema svojim kolima odnosim isto kao prema kakvom konju. I to je sasvim tano, upravo to i radim.

42

- Znam, - odvrati Mid. - Lusi je pogubna. Jutros mi je kazala da budem neprijatna koliko god mi drago dok sam ovde. Henrijeta je trenutak razmiljala o tome, a onda klimnu glavom. - Svakako, - ree ona. - Da. Kada neko mora da porovodi dan za danom u prokletoj maloj kutiji i bude ljubazan prema nepristojnim enama, oslovljava ih sa gospoo, navlai haljine preko njihovih glava, osmehuje se i guta sve to im padne na pamet da ti kau - e pa, posle toga ovek poeli da psuje! Zna, Henrijeta, uvek sam se pitala zato ljudi misle da je poniavajue stupiti u 'neiju slubu' i da je sjajno raditi u kakvoj radnji jer si tamo nezavistan. ovek pretrpi mnogo vie uvreda u radnji nego Gadon ili Simons ili bilo koji drugi pristojan sluga. - Mora da je grozno, mila. Vie bih volela da nisi tako otmena i ponosna i da nisi toliko uporna u elji da sama zarauje za ivot. - Nema veze, Lusi je aneo. Biu velianstveno nepristojna prema svima ovog vikenda. - Ko e jo biti ovde? - upita Henrijeta izlazei iz kola. - Treba da dou Krajstoui. - Mid zastade, pa nastavi: - Edvard je upravo stigao. - Edvard? Ba lepo. Nisam videla Edvarda godinama. Jo neko? - Dejvid Angkatel. Prema Lusi, tu ti stupa na seenu. Treba da ga odvikne da gricka nokte. - To mi ba ne lii na mene, - primeti Henrijeta. - Mrzim da se meam u ivote drugih i ne pada mi na pamet da preispitujem njihove line navike. ta je Lusi zapravo kazala? - Svodi se na to! A ima i Adamovu jabuicu! - Ne oekuje valjda od mene da uinim neto i povodom toga, a? uznemireno upita Henrijeta. - I treba da bude ljubazna prema Gerdi. - Kako bih samo mrzela Lusi da sam na Gerdinom mestu! - A sutra na ruak dolazi neko ko se bavi reavanjem zloina. - Neemo valjda igrati igru ubistava? - Mislim da neemo. Mislim da je re samo o susedskoj gostoljubivosti. Midin glas se malko izmeni. - Evo Edvarda, dolazi da se pozdravi sa nama. 43

Dragi Edvard, pomisli Henrijeta koju iznenada preplavi topla naklonost. Edvard Angkatel bio je veoma visok i mrav. Osmehivao se dok je prilazio dvema mladim enama. - Zdravo, Henrijeta, nisam te video preko godinu dana. - Zdravo, Edvarde. Kako je fin bio Edvard! Taj njegov blagi osmeh, male bore u uglovima oiju. I sve te njegove vornovate kosti. Mislim da su kosti te koje toliko volim kod njega, pomisli Henrijeta. Toplina njene naklonosti prema Edvardu ju je zaprepastila. Ve je bila zaboravila koliko joj Edvard bee drag. Posle ruka Edvard ree: - Hajdemo u etnju, Henrijeta. Bila je to etnja na Edvardov nain - tumaranje. Krenuli su uzbrdo iza kue, poavi stazom koja je krivudala izmeu drvea. Ovo lii na ume u Ejnsviku, pomisli Henrijeta. Dragi Ejnsvik, kako su se samo dobro tamo zabavljali! Zapoela je razgovor sa Edvardom o Ejnsviku. Oivljavali su stara seanja. - Sea li se nae veverice? One sa polomljenom apom. Drali smo je u kavezu i ozdravila je? - Svakako. Imala je smeno ime - kako ono bee? - olmondelej-Mardoribanks! - Tako je. Oboje se nasmejae. - A stara gospoa Bondi, domaica - uvek je govorila da e se jednog dana uspeti uz odak. - Strano smo se ljutili zbog toga. - A onda je to i uinila. - Uspela je, - potvrdi Henrijeta. - Ona je tu misao utuvila i veverici u glavu. Potom nastavi: - Je li sve isto? Ili se promenilo? Uvek zamiljam da je sve ostalo isto. - Zato ne doe da vidi, Henrijeta? Mnogo vremena je prolo od kada nisi bila tamo. - Znam. Zato je toliko dugo putala da vreme protie? ovek ima posla obaveze - spetlja se s ljudima... 44

- Zna da si tamo dobrodola u svako doba. - Ba si sladak, Edvarde! Dragi Edvard, pomisli ona, sa svojim lepim kostima. Malo potom, on ree: - Drago mi je to voli Ejnsvik, Henrijeta. - Ejnsvik je najdivnije mesto na svetu, - primeti ona pospano. Dugonoga devojka, sa grivom neuredne smee kose... srena devojka koja nije imala pojma ta e joj ivot sve prirediti... devojka koja je volela drvee... Biti toliko srean, a ne znati to! Kada bih mogla da se vratim unazad, pomisli ona. A naglas iznenada upita: - Da li je Igdrasil* jo tamo? * Iggdrasil. Mitoloko drvo iz skandinavskih predanja, smeteno izmeu Asgarda, stanita bogova, i Midgarda, prebivalita ljudi. Kronja Igdrasila natkrivljavala je itav svet. Korenje mu se ravalo preko itave zemlje ljudi, dopirui sve do carstva mrtvih, a u podnoju stabla nalazio se izvor najvie mudrosti. (Red.) - Pogodila ga je munja. - Oh, ne, ne Igdrasilal Bila je uznemirena. Igdrasil - njeno naroito ime za veliki hrast.1 Ako su bogovi bili u stanju da srue Igdrasil, onda nita nije bilo bezbedno! Bie bolje da se ne vraa. - Sea li se svog posebnog znaka - Igdrasil znaka? - Smenog drveta, kakvo nikada nije postojalo i koje sam imala obiaj da crtam po komadiima hartije? Jo to radim, Edvarde! Na upijaima, na telefonskim imenicima, na listovima gde zapisujem rezultate iz partija brida. vrljam ga sve vreme. Daj mi olovku. On joj dodade olovku i blok i ona, smejui se, nacrta smeno drvo. - Da, - ree on, - to je Igdrasil. Samo to ne behu stigli do vrha staze. Henrijeta sede na oboreno deblo i Edvard sede pored nje. Ona se zagleda nanie izmeu drvea. - Ovo ovde podsea malo na Ejnsvik - neku vrstu depnog Ejnsvika. Ponekad sam se pitala - Edvarde, misli li da je to razlog to su Lusi i Henri doli ovamo? 45

- Mogue je. - ovek nikada ne zna, - ree polako Henrijeta, - ta se zbiva u Lusinoj glavi... - ta si radio, Edvarde, od kada sam te poslednji put videla? - Nita, Henrijeta. - To mi zvui veoma spokojno. - Nikada nisam bio naroito dobar - mislim, u obavljanju stvari. Ona ga na brzinu osmotri. Bilo je neeg u njegovom glasu. Meutim, spokojno joj se osmehivao. Ponovo je osetila onaj nalet duboke naklonosti. - Moda si, - ree ona, - mudar. - Mudar? - Zato to nita ne radi. - $udno je to ti to kae, Henrijeta, - odvrati Edvard polako. -Ti, koja si imala toliko uspeha. - Misli da sam uspena? Ba smeno. - Ali jesi, draga moja. Ti si umetnica. Mora da se ponosi sobom; ne moe da se ne ponosi. - Znam, - odgovori Henrijeta. - Mnogi ljudi mi to govore. Ali, oni ne razumeju - ne razumeju ono najvanije u tome. Ni ti ne razume, Edvarde. Vajarstvo nije neto ime odlui da se bavi i uspe u tome. To je stvar koja te uhvati, koja te nagriza - progoni - tako da ranije ili kasnije mora da se nagodi s njom. Aonda, na trenutak, stekne izvestan mir - sve dok itava stvar ne krene iz poetka. - eli li da nae mir, Henrijeta? - Ponekad, Edvarde, mislim da nema toga na svetu to vie elim nego da pronaem svoj mir! - Mogla bi da ivi na miru u Ejnsviku. Mislim da bi tamo mogla biti srena. ak... ak i kada bi morala mene da podnosi. ta misli o tome, Henrijeta? Zar nee da doe u Ejnsvik i tamo svije gnezdo? Oduvek je tamo, zna, i eka na tebe. Henrijeta polako okrenu glavu. - Volela bih da mi nisi tako strano drag, Edvarde, - ree ona tihim glasom. - Utoliko mi je tee da stalno ponavljam... ne. - Znai... ne? - ao mi je. 46

- I ranije si govorila 'ne' - ali, ovog puta - ovaj, mislio sam da bi moglo biti drugaije. Bila si srena danas popodne, Henrijeta. To ne moe porei. - Bila sam veoma srena. - ak i tvoje lice - deluje mlae nego jutros. - Znam. - Bili smo sreni zajedno, razgovarajui o Ejnsviku, mislei na Ejnsvik. Zar ne shvata ta to znai, Henrijeta? - Ti si taj koji ne shvata ta to znai, Edvarde! itavog ovog popodneva iveli smo u prolosti. - Prolost je ponekad odlino mesto za ivot. - Ne moe se vratiti. To je jedino to ovek ne moe da uradi - da se vrati. Trenutak ili dva je utao. Zatim je rekao tihim, prijatnim i potpuno ravnodunim glasom: - U stvari, hoe da kae da nee da se uda za mene zbog Dona Krajstoua? Henrijeta ne odgovori i Edvard nastavi. - To je posredi, zar ne? Da Don Krajstou ne postoji, ti bi se udala za mene. - Ne mogu da zamislim svet bez Dona Krajstoua! - odgovori Henrijeta hrapavim glasom. - To je ono to ti mora razumeti. - Ako stvari tako stoje, zato se za ime sveta momak ne razvede, kako bi mogla da se uda za njega? - Don ne eli da se razvede. A ni ja nisam sigurna da bih elela da se udam za Dona, ukoliko bi se zaista razveo. To nije - to uopte nije onako kako se tebi ini. Edvard ree zamiljeno, kao da razmilja: - Don Krajstou. Ima previe Dona Krajstoua na ovom svetu. - Grei, - odvrati Henrijeta. - Ima veoma malo ljudi kao to je Don. - Ako je tako - onda je dobro! Bar ja tako mislim! On ustade. - Trebalo bi da se vratimo.

47

7. Kada su uli u kola i Luis za njima zatvorio ulazna vrata kue u ulici Harli, Gerda oseti kako je proima oseanje odbaenosti. To zatvaranje vrata delovalo je tako konano. Bila je izbaena - i taj uasni vikend se obruio na nju. A bilo je stvari, zapravo mnogo stvari, koje je trebalo da obavi pre no to je pola. Da li je zatvorila slavinu u kupatilu? I priznanica za perionicu - stavila ju je - gde li ju je stavila? Hoe li deci biti dobro sa madmoazel? Madmoazel je bila tako... tako... Hoe li Terens, naprimer, uraditi bilo ta to mu madmoazel naloi? Imala je utisak da nijedna francuska guvernanta nije imala nikakav autoritet. Smestila se na sedite za vozaa i dalje se oseajui bedno, i nervozno je pritisla gas. Pritisnula ga je jo jednom, pa jo jednom. - Kola e lake krenuti, Gerda, ako najpre upali motor, - dobaci joj Don. - Oh, Boe, ba glupo. - Ona uputi jedan brz, uznemireni pogled ka njemu. Ako se Don iznervira na samom poetku... Meutim, na njeno olakanje on se smeio. To je stoga, pomisli Gerda u trenutku retke otroumnosti, to je toliko zadovoljan jer ide kod Angkatelovih. Jadni Don, tako je naporno radio! Vodio je krajnje nesebian ivot, u toj meri je bio odan drugima. Nije udo to se raduje ovom produenom vikendu. Ponovo se u mislima vratila na razgovor koji su vodili za vreme ruka, i ona ree, poto je suvie naglo pustila kvailo, tako da su kola odskoila od trotoara: - Zna, Done, zaista ne bi trebalo da zbija ale oko toga koliko mrzi bolesne ljude. Lepo od tebe to ne pridaje mnogo vanosti onome to radi, i ja to razumem. Ali, deca ne razumeju. Naroito Teri, on sve tako bukvalno shvata. - Ponekad mi Teri izgleda, - primeti Don Krajstou, - gotovo kao ljudsko bie - za razliku od Zene! Koliko dugo devojicama treba da prestanu da afektiraju? Gerda se tiho i kratko nasmeja. Znala je da je Don zadirkuje. Nastavila je zapoeti razgovor. Gerda je imala prijemiv um. - Zaista mislim, Done, da je za decu dobro da shvate u kojoj meri je ivot lekara nesebian i ispunjen odanou. 48

- Oh, Boe! - izusti Krajstou. U magnovenju, njena se panja usmeri od njega. Na semaforu kome se pribliavala ve je dugo stajalo upaljeno zeleno svetlo. Ona pomisli da e se gotovo sigurno promeniti pre no to stigne do njega i poe da usporava. I dalje je bilo zeleno. Don Krajstou zaboravi na svoju reenost da ne stavlja primedbe na Gerdinu vonju i upita: - Zbog ega usporava? - Pomislila sam da e se svetla na semaforu promeniti... Ona pritisnu gas i kola krenue malo napred, prooe semafor i tada, poto nije bio u stanju da nastavi, motor se ugasi. Svetla na semaforu se promenie. Saobraaj iz suprotnog smera je ljutito tutnjao. Don ree, krajnje ljubazno: - Ti si zaista najgori voza na svetu, Gerda! - Semafori mi uvek stvaraju velike probleme. ovek nikada ne zna kada e se svetla na njima promeniti. Don nabrzinu osmotri Gerdino uplaeno, nesreno lice. Gerdu brine sve odreda, pomisli on i pokua da zamisli kakav mora da je ivot u takvom stanju. Ali, budui da nije imao bujnu matu, naprosto to nije uspeo sebi da predstavi. - Vidi, - Gerda je i dalje terala svoje, - stalno pokuavam da utuvim deci u glavu kakav je lekarski ivot - velika portvovanost, posveenost osobe da pomae onima koji imaju bolove i pate - elja da se slui drugima. To je tako plemenit ivot - i ja sam veoma ponosna na nain na koji ti daruje svoje vreme i energiju i nikada se ne tedi... - Don Krajstou je prekide. - Zar ti nikada nije palo na pamet da se meni dopada da budem lekar da je to za mene zadovoljstvo, ne rtvovanje! Zar ne shvata da je ta prokleta stvar zanimljiva! Ali ne, pomisli on, Gerda to nikada nee shvatiti! Ako bi joj ispriao o gospoi Krebtri i odeljnju Margaret Rasel, ona bi u njemu samo videla anela pomagaa siromanih sa velikim S. - Davi se u laskanju, - promumla on jedva ujno. - Molim? - Gerda se nae ka njemu. On odmahnu glavom.

49

Ako bi trebalo da saopti Gerdi kako pokuava da pronae lek protiv raka, ona bi reagovala - bila bi u stanju da shvati jednostavnu sentimentalnu izjavu. Ali, nikada ne bi shvatila neobinu opinjenost zamrenom Ridvejovom boleu - sumnjao je, ak, da bi makar uspeo da joj objasni u emu se, u stvari, sastojala Ridvejova bolest. (A tome je delimino bio razlog i to, pomisli on uz osmeh, to ni mi sami nismo ba sigurni! Mi zapravo ne znamo zato se korteks degenerie!) Meutim, iznenada mu pade na pamet da bi Terens, iako je bio dete, mogao biti zainteresovan za Ridvejovu bolest. Dopao mu se nain na koji ga je Terens gledao, ocenjivaki, pre no to je izjavio: - ini mi se da je otac to ozbiljno mislio. Terens je bio u nemilosti poslednjih nekoliko dana, jer je razbio mainu za kafu marke Kona - zbog nekakve gluposti oko pokuaja da napravi amonijak. Amonijak? udno dete, zato bi eleo da napravi amonijak? Na izvestan nain, bilo je to zanimljivo. Gerdi je laknulo kada je Don uutao. Bolje je uspevala da se nosi sa vonjom ako nije morala panju da usredsreuje i na razgovor. Pored toga, ako je Don bio zadubljen u misli, postojala je manja verovatnoa da e primetiti potmulu buku koju je povremeno pravila menjajui brzine. (Nikada nije menjala brzine ako ba nije morala.) Ponekad je, znala je, menjala brzine sasvim dobro (mada nikada samouvereno), ali to se nikada nije dogodilo kada je Don bio u kolima. Njena nervozna odlunost da uradi to kako treba ovog puta bila je gotovo pogubna; petljala je rukom, ubrzavala previe ili premalo i tada je gurala menja brzo i nespretno tako da je skviao, bunei se. - Miluj ga, Gerda, polako ga ubaci, - preklinjala ju je Henrijeta jednom, pre mnogo godina. Henrijeta joj je pokazala. - Zar ne osea na koji nain hoe da bude pomeren - eli da uklie unutra - dri ruku ravno dok ne stekne oseaj - nemoj ga samo gurati bilo gde - oseti ga. Meutim, Gerda nikada nije bila u stanju da oseti bilo ta to je bilo u vezi sa menjaem. Ako ga je gurala manje vie u dobrom pravcu, trebalo je da ue! Kola je trebalo da budu tako napravljena da ne isputaju tu uasnu parajuu buku.

50

Sve u svemu, pomisli Gerda, kada je poelela da se penje uz brdo Meram, ova vonja i nije proticala tako loc. Don je i dalje bio udubljen u misli - i nije primeivao prilino gadno menjanje brzina u Krojdonu. S puno optimizma je, dok su kola dobijala na brzini, prela u treu i kola su istog asa usporila. Don se, razume se, prenuo. - Kakva je svrha menjati brzine neposredno is pred uspona? Gerda obesi nos. Nema jo mnogo. Ne moe se rei da je elela da stigne tamo. Ne, zaista, radije bi nastavila jo satima da vozi, makar Don pogubio ivce s njom! Sada su se vozili du ovel Dauna... Svuda oko njih bila je vatrena jesenja uma. - Ba je divno kada iz Londona stigne ovamo, - uzviknu Don. Pomisli samo, Gerda, vei deo popodneva provodimo zaglavljeni u onom otrcanom salonu pijui aj - ponekad je ak i svetlo upaljeno. Slika pomalo mranog salona u stanu iskrsnu pred Gerdinim oima, to joj priini neopisiv bol. Oh, samo kada bi mogla sada tamo da sedi. - Predeo je divan, - izjavi ona junaki. Niz strmo brdo - sada vie nije bilo mogunosti za bekstvo. Ona neodreena nada da se neto, nije znala ta, moe umeati da je spase od tog komara, izjalovila se. Stigli su. Malo se uteila kada je pristigla i ugledala Henrijetu na zidu sa Mid i nekim visokim mravim mukarcem. Imala je izvesno poverenje u Henrijetu, koja joj je ponekad, posve neoekivano, priticala u pomo ako bi stvari postale stvarno gadne. I Donu je bilo milo to vidi Henrijetu. inilo mu se da je to upravo odgovarajui kraj putovanja do tog predivnog jesenjeg predela spustiti se niz brdo i zatei Henrijetu kako ga eka. Na sebi je imala zeleni kaput od tvida i suknju koju je voleo da vidi na njoj i za koje je mislio da joj mnogo bolje pristaju od londonske odee. Dugake nogc ispruila je ispred sebe, zavravale su se dobro uglancanim smeim sportskim cipclama. Razmenili su brzi osmeh - kratko priznanje injenice da je oboma milo to je ono drugo prisutno. Don nije eleo odmah da razgovara sa Henrijetom. Jednostavno je uivao u oseanju da je ona tu - svestan da bi bez nje vikend bio nepotpun i isprazan.

51

Ledi Angkatel izie iz kue i pozdravi ih. Savest ju je terala da bude srdanija prema Gerdi nego to bi inae bila prema bilo kom gostu. - Ba mi je vrlo milo to te vidim, Gerda! Prolo je toliko vremena. I tebe, Done! Na taj nain je jasno stavila do znanja da je Gerda eljno oekivani gost, a Don samo prirepak. Meutim, to je ostavilo poguban utisak na Gerdu, ukoila se i oseala se neprijatno. - Znate Edvarda? - upita Lusi. - Edvarda Angkatela? Don klimnu Edvardu i ree: - Ne, mislim da se ne znamo. Popodnevno sunce obasjavalo je Donovu zlatnu kosu i plavetnilo njegovih oiju. Tako je mogao izgledati Viking koji se upravo iskrcao na obalu u osvajakom pohodu. Njegov glas, topao i zvonak, oaravao je uvo, a magnetizam celokupne njegove linosti zagospodario je seenom. Ta toplina i objektivnost nisu nakodili Lusi. Zapravo su isticali onu njenu udnu vilinsku varavost. Edvard je bio taj koji je odjednom, u poreenju sa ovim drugim, postao beskrvan - prilika u senci, pomalo povijen. Henrijeta predloi Gerdi da odu i pogledaju batu sa povrem. - Lusi e sigurno zahtevati da nam pokae kameniti vrt i granicu jeseni, - primeti ona dok je ila ispred Gerde. - Ali, oduvek sam smatrala da su povrtnjaci lepi i mirni. ovek moe da sedne na drae krastavaca ili ue u staklenik ako je hladno, niko te ne gnjavi, a ponekad se nae i neto za jelo. I zaista su pronali malo kasnog graka koji je Henrijeta jela sirovog, ali za koji Gerda nije mnogo marila. Bilo joj je milo to je utekla od Lusi Angkatel, koja ju je uznemirila vie no ikad. Otpoela je prilino iv razgovor sa Henrijetom. Pitanja koja je Henrijeta postavljala uvek su bila ona na koja je Gerda znala odgovore. Posle deset minuta Gerda se oseala mnogo bolje, tako da je ak poelela da misli kako ovaj vikend moda i nee biti tako lo. Zena je pohaala asove baleta i upravo bee dobila novi kostim. Gerda ga je opisala nadugako i nairoko. I to kako je, takoe, pronala i veoma lepu radnju za izradu konih predmeta. Henrijeta ju je upitala da li bi bilo teko da sama napravi runu torbu. Gerda joj to mora pokazati. 52

Zaista je bilo veoma lako usreiti Gerdu, i kakva bi samo ogromna promena usledila kada je ona delovala sreno! Ona samo eli da je puste da se sklupa i prede, pomisli Henrijeta. Sedele su sreno na ivici podupiraa za krastavce gde je sunce, sada ve nisko na nebu, stavaralo utisak da je letnji dan. Zavladala je tiina. Sa Gerdinog lica nestade izraz spokoja. Ramena joj se opustie. Sedela je tamo, slika i prilika emera. Gotovo je poskoila kada je Henrijeta ponovo progovorila. - Zbog ega dolazi ovamo, - upita je Henrijeta, - ako ti je to toliko mrsko? Gerda pohita da odri govor. - Oh, nije! Hou da kaem, ne znam ta te je nagnalo da pomisli... Zastala je, a onda nastavila: - Zaista je divno izii malo iz Londona, a i ledi Angkatel je veoma ljubazna. - Lusi? Ona nije nimalo ljubazna. Gerda je delovala pomalo okirano. - Oh, ali... jeste. Uvek je tako fina prema meni. - Lusi je lepo vaspitana i ume da bude graciozna. Ali, prilino je okrutna osoba. Mislim da je to stoga to nije pravo ljudsko bie - ona naprosto ne zna kako to izgleda oseati i razmiljati poput obinih ljudi. A ti mrzi to si ovde, Gerda! I sama zna da je tako. I zato da dolazi ako se tako osea? - Ovaj, vidi, Don voli... - Oh, da, Donu se dopada. Ali, moe ga pustiti da doe sam? - To mu se ne bi dopalo. Ne bi uivao bez mene. Don je tako nesebian. On misli da je za mene dobro da malo iziem u prirodu. - Priroda je u redu, - primeti Henrijeta. - Ipak, nema potrebe da tu budu i Angkatelovi. - Ja... ne bih htela da misli kako sam nezahvalna. - Draga moja Gerda, zato bi nas ti volela? Oduvek sam smatrala da su Angkatelovi odbojna porodica. Volimo da se okupimo i razgovaramo nekim svojim neobinim jezikom. Ne udim se to ljudi sa strane dobiju elju da nas potamane. Zatim je dodala: - Pretpostavljam da je vreme za aj. Hajde da se vratimo. 53

Posmatrala je Gerdino lice dok je ova ustajala i kretala nazad prema kui. Veoma je zanimljivo, razmiljala je Henrijeta, iji jedan deo uma nita nije moglo dotai, posmatrati pravi izgled lica hrianske muenice pre no to ue u arenu. Kada su izili iz povrtnjaka okruenog zidom, zauli su pucnje, i Henrijeta primeti: - Zvui kao da je masakr Angkatelovih ve poeo! Ispostavilo se da su to ser Henri i Edvard razgovarali o vatrenom oruju i ilustrovali svoj razgovor pucajui iz revolvera. Hobi Henrija Angkatela bilo je vatreno oruje i imao je poprilinu zbirku. Izneo je nekoliko revolvera i nekoliko meta, te su on i Edvard pucali u njih. - Zdravo, Henrijeta, eli li da proba da li bi mogla da ubije provalnika? Henrijeta prihvati revolver od njega. - Tako je... da, samo tako, naciljaj. Bum! - Promaila si ga, - ree ser Henri. - Probaj ti, Gerda. - Oh, ja, ne mislim da ja... - Ma hajdete, gospoo Krajstou. Sasvim je jednostavno. Gerda opali iz revolvera, ali se pri tom tre i zatvori oi. Metak je promaio jo vie nego Henrijetin. - Oh, hou i ja da probam, - umeavi se ree Mid, doavi do njih. - Mnogo je tee nego to bi ovek pomislio, - primeti ona poto je nekoliko puta opalila. - Ali je i vrlo zabavno. Lusi izie iz kue. Iza nje je iao visoki, mrzovoljni mladi sa Adamovom jabuicom. - Evo Dejvida, - objavi ona. Ona uze revolver od Mid, dok je Henri predstavljao Dejvida Angkatela, ponovo ga napuni i napravi tri rupe blzu centra mete. - Odlino, Lusi, - uzviknu Mid. - Zar pucanje spada meu tvoje sposobnosti? - Lusi, - napomenu ser Henri, - mogla bi da upuca svog oveka! Zatim, prisetivi se, on dodade: - Jednom se to pokazalo veoma korisnim. Sea li se, draga, onih razbojnika koji su se okomili na nas 54

onda na azijskoj strani Bosfora? Kotrljao sam se sa dvojicom na sebi, koji su posezali za mojim grlom. - A ta je Lusi uradila? - upita Mid. - Dva puta je opalila u mete. Nisam ak ni znao da ima kod sebe pitolj. Jednog napasnika je pogodila u nogu, a drugog u rame. Nikada nisam bio blii smrti. Ni danas mi nije jasno kako mene nije pogodila. Ledi Angkatel mu se osmehnu. - Smatram da ovek uvek treba da u izvesnoj meri rizikuje, - ree ona blago. - To treba uraditi brzo, bez mnogo razmiljanja. - Divan stav, draga moja, - primeti ser Henri. - Ali, uvek mi je bilo pomalo ao to si zbog mene rizikovala! 8. Posle aja, Don se obrati Henrijeti sa pozivom na etnju, a ledi Angkatel dodade kako mora pokazati Gerdi kameni vrt - mada, razume se, uopte nije bilo pravo vreme za to. etnja sa Donom u potpunosti se razlikovala od etnje sa Edvardom. Sa Edvardom je ovek retko kad radio ita drugo do traio vreme. Edvard je, pomisli ona, bio roena danguba. etajui sa Donom, jedino to je uspevala bilo je da nekako odri korak s njim, tako da, kada su stigli do ovel Dauna, ona ree, borei se za vazduh: - Ovo nije maraton, Done! On uspori i nasmeja se. - Jesam li te izmorio? - Mogu ja to... ali emu? Ne urimo na voz. Odakle ti ta divlja energija? Bei li od samog sebe? On se ukopa u mestu. - Zato si to kazala? Henrijeta se znatieljno zagleda u njega. - Nisam imala na umu nita posebno. Don nastavi da koraa, ali mnogo sporije. - U stvari, - ree on, - umoran sam. Veoma sam umoran. Ona po njegovom glasu razabra da je iserpljen. - Kako je Krebtri? - Jo je rano da se kae, ali mislim, Henrijeta, da sam prozreo sutinu. Ako sam u pravu... - On opet poe da bre koraa. - Ako sam u pravu,

55

mnoge nae ideje pretrpee revolucionarne promene, i moraemo ponovo da razmotrimo celokupno pitanje luenja hormona... - Hoe da kae da e postojati lek za Ridvejovu bolest? Da ljudi nee umirati? - Uzgred, i to. Kako su udni ti lekari, pomisli Henrijeta. Uzgred! - Sa gledita nauke, to otvara svu silu mogunosti! On duboko udahnu. - Tako je dobro biti ovde... lepo je udahnuti malo vazduha... lepo je tebe videti. - On joj uputi jedan od onih svojih iznenadnih brzih osmeha. - A i Gerdi e prijati. - Gerda, razume se, naprosto oboava da doe u Holou! - Svakako da oboava. Uzgred budi reeno, da li sam ve ranije sreo Edvarda Angkatela? - Sreo si ga dva puta, - odvrati suvo Henrijeta. - Ne mogu da se setim. On je jedan od onih neodreenin, neprimetnih ljudi. - Edvard je veoma drag. Oduvek mi je bio veoma drag. - Ne traimo vremena Edvarda! Niko od tih ljudi nije vaan. - Ponekad se, Done... plaim za tebe! - primeti Henrijeta tihim glasom. - Plai se za mene? Kako lo misli? Zaprepaeno ju je gledao. - Tako si zaboravan... tako... da, slep. - Slep? - Ti ne zna... ne vidi.. neobino si bezoseajan! Uopte ne zna ta drugi ljudi oseaju i misle. - Rekao bih da je upravo obrnuto. - Ti vidi ono u ta gleda, to da. Ti si... ti si poput baterijske lampe. Moan zrak uperen u jednu taku koja te zanima, a iza nje i sa obe strane od nje, tama! - Henrijeta, mila, o emu ti to? - To je opasno, Done. Uzima zdravo za gotovo da te svi vole, da ti ele dobro. Ljudi poput Lusi, na primer. - Za se ne dopadam Lusi? - upita on iznenaeno. - Oduvek mi je bila veoma draga.

56

- I to je razlog to pretpostavlja da si i ti njoj drag. Ali, ja ba nisam sigurna u to. ta je sa Gerdom i Edvardom? Oh, ili sa Mid i Henrijem. Otkud zna ta oni oseaju prem a tebi? - A Henrijeta? Da li znam ta ona osea? - Na trenutak ju je uhvatio za ruku. - Bar sam... u tebe siguran. Ona izvue ruku. - Ni u koga na svetu ne moe biti siguran, Done. Lice mu se smrknu. - Ne, ne elim u to da poverujem. Siguran sam u tebe i siguran sam u sebe. Bar... - Izraz lica mu se promeni. - ta je bilo, Done? - Zna li ta sam danas uhvatio sebe da govorim? Neto veoma smeno. elim da idem kui. Eto, to sam rekao i nemam uopte pojma ta sam pod tim podrazumevao. - Mora da ti je na umu bila neka slika, - odvrati polako Henrijeta. On se otro usprotivi. - Nita. Ama ba nita! Te veeri za stolom Henrijeta je bila smetena pored Dejvida, i sa kraja stola Lusine tanane obrve telegrafski su uputile ne nareenje Lusi nikada nije nareivala - ve molbu. Ser Henri se veoma trudio oko Gerde i to mu je dosta dobro polazilo za rukom. Don je sa velikim uivanjem pratio skokove i prelaze Lusinog diskurzivnog uma. Mid je na prilino miran nain razgovarala sa Edvardom koji je delovao jo odsutnije nego obino. Dejvid je bio smrknut i nervozno je mrvio hleb. Dejvid bee doao u Holou krajnje nevoljno. Do sada uopte nije sreo ni ser Henrija ni ledi Angkatel, a poto je bio protiv imperije uopte, bio je spreman da bude i protiv ovih svojih roaka. Edvarda, koga nije poznavao, prezirao je kao diletanta. Ostalo etvoro gostiju odmerio je kritiki. Roaci su, pomisli on, bili prilino grozni, a od oveka se oekivalo da razgovara sa ljudima, to je on mrzeo da radi. Mid i Henrijetu odbacio je kao praznoglave. Ovaj dr. Krajstou bio je jedan od onih arlatana iz ulice Harli - vani su bili samo lepi maniri i drutveni uspeh - njegova ena oigledno nije bila vana. Dejvid pomeri vrat u okovratniku i arko zaele da svi ti ljudi saznaju kako on ima loe misljenje o njima! Svi su oni bili zaista beznaajni.

57

Kada je to sebi ponovio tri puta, osetio se mnogo bolje. I dalje je bio smrknut, ali je bar uspeo da ostavi hleb na miru. Iako je revnosno prionula na posao posle znaka datog obrvama, Henrijeta nikako nije uspevala da probije led. Dejvidovi kratki odgovori bili su krajnje otresiti. Na kraju je pribegla metodu koji je i ranije primenjivala sa mladima kojima su jezici bili vezani. Namerno je napravila jednu dogmatsku i krajnje neopravdanu primedbu na raun nekog modernog kompozitora, znajui da je Dejvid dobro tehniki i muziki potkovan. Na njenu radost, plan je uspeo. Dejvid se isprsio, prestavi da se manje vie oslanja na svoju kimu. Glas mu vie nije bio tih i nije vie mrmljao. Prestao je i da mrvi hleb. - To, - poe on glasno i jasno, ledeno se upiljivi u Henrijetu, - samo pokazuje da nemate pojma o tome! Od tada pa do kraja veere drao joj je predavanje jasno i zajedljivo, a Henrijeta je krajnje pokorno dopustila da je poduava. Lusi Angkatel uputila joj je dobroudan pogled, a Mid se osmehivala u sebi. - Ba si pametna, mila, - promrmlja ledi Angkatel, uhvativi Henrijetu pod ruku na putu do salona. - Grozne li pomisli da ljudi, to imaju manje u glavi, to bolje znaju ta e sa rukama! Srca ili brid ili remi, ili moda neto mnogo jednostavnije kao to je magarac, ta ti misli? - Mislim da bi se Dejvid prilino uvredio ako bismo igrali magarca. - Moda si u pravu. Onda, brid. Ubeena sam da e misliti kako je brid prilino bezvredna igra, te e tako moi da nas sve lepo prezre. Postavili su dva stola. Henrijeta je igrala sa Gerdom protiv Dona i Edvarda, iako nije smatrala da je to najbolja mogua podela. Htela je da odvoji Gerdu od Lusi, i, ako je mogue, i od Dona ali, Don je bio odluan. A onda je Edvard pretekao Mid. Atmosfera nije bila, pomisli Henrijeta, naroito prijatna, ali nije mogla tano da odredi odakle je ta nelagodnost proisticala. U svakom sluaju, ako su karte pruale makar kakvu takvu priliku, nameravala je da omogui Gerdi da pobedi. Gerda uopte nije bila lo igra brida daleko od Dona, bila je sasvim prosean igra - ali nervozan; loe je procenjivala i nije znala vrednost karata koje je drala u ruci. Don je

58

bio dobar, mada malo preterano samouveren igra. Edvard je zaista bio dobar igra. Vee se vuklo, a za Henrijetinim stolom igrali su jo isti raber. Rezultat se na obe strane popeo iznad crte. Neka neobina napetost, koje samo jedna osoba nije bila svesna, bee se uvukla u igru. Za Gerdu je to bio samo raber brida u kome je bar jednom uivala. Zaista je oseala prijatno uzbuenje. Teke odluke neoekivano je olakavalo Henrijetino overkoliranje vlastitih boja i njeno licitiranje. U onim trenucima kada Don nije uspevao da se uzdri od kritikovanja, to je mnogo vie podrivalo Gerdinu samouverenost nego to je on to uopte mogao zamisliti, te bi uzviknuo: - Pobogu, Gerda, zato si bacila tog trefa? - Gotovo istog asa Henrijeta bi mu parirala jednim brzim: - Gluposti, Done, pa morala je da baci trefa! To je jedino i mogla da baci. Konano, sa uzdahom, Henrijeta izjednai rezultat. - Igra i raber, ali ipak, Gerda, mislim da nam to nee biti od neke koristi. - Sreni impas, - primeti Don veselim glasom. Henrijeta otro podie pogled. Dobro je znala taj ton. Ali, poto srete njegov pogled, ona obori oi. Ustala je otila do kamina, a Don ju je sledio. - Ne gleda uvek namerno u tue karte, zar ne? - primeti on razgovorljivo. - Moda sam bila malo suvie napadna, - odvrati Henrijeta smireno. Ba je vredno prezira kada neko eli da pobedi! - Hoe da kae da si elela da Gerda osvoji raber. U svojoj elji da ugodi ljudima, ne preza ni od varanja. - Kako grozno iznosi stvari! I uvek si sasvim u pravu. - Izgleda da je i moj partner delio tvoje elje. Znai,primetio je, pomisli Henrijeta. I sama se pitala da se moda ne vara. Edvard je bio tako vet - nije bilo niega za ta bi se ovek mogao uhvatiti. Jednom je pogreno licitirao manu. Bacio je dobru i oiglednu kartu - meutim, manje oigledan atak obezbedio bi uspeh. To je brinulo Henrijetu. Znala je da Edvard nikada ne bi odigrao neku kartu samo zato da bi ona, Henrijeta, pobedila. Bio je suvie zadojen engleskim fer-plejom da bi uradio tako neto. Ne, pomisli ona, bio je

59

to samo jo jedan poen za Dona Krajstoua, koga nije mogao da podnese. Odjednom je postala napeta, na oprezu. Nije joj se dopadala ova Lusina zabava. U tom trenutku dramatino, neoekivano - kroz francuski prozor, ula je Veronika Krej, nestvarno kao na pozornicu. Francuski prozor bio je pritvoren, a ne zatvoren, jer je vee bilo toplo. Veronika ga je irom otvorila, prola kroz njega i ostala da stoji naspram noi, smeei se, pomalo skrueno, krajnje armantno, saekavi tek deli sekunda pre nego to je progovorila kako bi bila sigurna da ima publiku. - Morate mi oprostiti... to ovako upadam. Ja sam vaa susetka, ledi Angkatel - iz one smene kolibe zvane Golubarnik... Dogodila mi se prava katastrofa. Osmeh joj postade jo iri - aljiviji. - Nijedne ibice! Ni jedne jedine ibice u kui! A subota je vee. Ba glupo. I, ta sam mogla? Dola sam ovamo da molim za pomo svog jedinog suseda na mnogo milja unaokolo. Za trenutak niko nita ne ree, jer Veronika bee ostavila i te kakav utisak. Bila je divna - ne spokojno divna, niti zapanjujue divna - ve u toj meri efikasno divna da je ovek ostajao bez daha! Talasi blede svetlucave kose, krivina usta - srebrne lisice koje su joj obmotavale ramena i beli somot ispod njih. Prelazila je pogledom s jednog na drugog, aljivo, armantno! - A ja puim, - ree ona, - poput dimnjaka! Ni upalja mi ne radi! Tu je konano i doruak - pe na gas... - Ona rairi ruke. - Oseam se kao prava budala. Lusi krenu napred, graciozno, veselo. - Svakako... - poe ona, ali je Veronika Krej prekide. Gledala je u Dona Krajstoua, i izraz krajnjeg zaprepaenja, neverovatnog oduevljenja, poe joj se iriti licem. Ona naini korak prema njemu, ispruenih ruku. - Oh, Done! Pa to je Don Krajstou! Kako je to neobino? Nisam te videla sto godina! A onda, iznenada - nalazim te ovde! Ve je drala njegove ruke u svojima. Sva se topila od oigledne udnje. Napola je okrenula glavu kaledi Angkatel. 60

- Ovo je predivno iznenaenje. Don je moj stari prijatelj. Don je prvi mukarac koga sam ikada volela! Bila sam luda za tobom, Done. Sada se ve napola smejala - ena koju bee dirnulo smeno seanje na prvu ljubav. - Uvek sam smatrala da je Don naprosto divan! Ser Henri, utiv i uglaen, prie joj. Mora popiti neto s njima. Potom se pobrinu i za ae, a ledi Angkatel ree: - Mid, draga, pozvoni. Kada je Gadon stigao, Lusi mu naloi: - Kutiju ibica, Gadone - nadam se da ih kuvarica ima dosta? - Novo tuce stiglo je danas, gospoo. - Onda, Gadone, donesi pola tuceta. - Oh, ne, ledi Angkatel - samo jednu kutiju! - stade se, smejui se, buniti Veronika. Do tada je ve bila dobila pie, i sada se osmehivala svima oko sebe. - Ovo je moja ena, Veronika, - ree Don Krajstou. - Oh, ba mi je drago to sam vas upoznala. - Veronika se osmehnu, primetivi Gerdin zaprepaeni izraz lica. Gadon ue, donosei ibice na srebrnom posluavniku. Ledi Angkatel pokaza prema Veroniki Krej i on joj prinese posluavnik. - Oh, draga ledi Angkatel, ne sve to! Lusi napravi kraljevski pokret rukom, stavljajui do znanja da je to sitnica. - Vrlo je zamorno imati samo po jednu stvar od neega. Imamo ih dovoljno, tako da ove moemo odvojiti. - Kako vam se dopada u Golubarniku? - ljubazno upita ser Henri. - Prosto oboavam da ivim tamo. Divno je ovde, nadomak Londona, a ovek se ipak osea predivno izolovan. Veronika spusti au i malo vre privue srebrne lisice oko sebe. I dalje se svima osmehnula. - Mnogo vam hvala! Bili ste jako ljubazni. - Dotine rei lebdele su izmeu ser Henrija, ledi Angkatel, i, iz nekog razloga, Edvarda. - Plen u sada odneti kui. Done, - uputi mu ona neizvtaen, prijateljski osmeh, - mora me otpratiti nazad, jer jedva ekam da ujem ta si sve

61

radio tokom ovih godina, otkako se nismo videli. Oseam se zbog njih, razume se, stano starom. Krenula je prema prozoru, i Don Krajstou za njom. Uputila je svima poslednji briljantni osmeh. - Uasno mi je ao to sam vas gnjavila zbog ovako glupe stvari. Mnogo vam hvala, ledi Angkatel. Izila je sa Donom. Ser Henri je ostao da stoji pored prozora, gledajui za njima. - Ba je lepa, topla no, - primeti on. Ledi Angkatel zevnu. - Moramo u krevet, - promrmlja ona. - Henri, moramo otii da pogledamo neki od njenih filmova. Ubeena sam, na osnovu ovoga veeras, da je veoma dobra. Oni se uputie na sprat. Mid im poele laku no i upita Lusi: - Dobra, zbog ega? - Zar i ti ne misli da jeste, mila? - Pretpostavjam, Lusi, da misli kako je sasvim mogue da u Golubarniku ima ibice. - Na desetine kutija, pretpostavljam, mila. Ali, ne smemo biti tvrda srca. A i zaista je bila dobra! Vrata su se zatvarala du itavog hodnika, glasovi su mrmljali laku no. - Ostaviu otvoren prozor, zbog Krajstoua, - napomenu ser Henri, zatvarajui vlastita vrata. - Ba su zabavne te glumice, - dobaci Henrijeta Gerdi. - Umeju tako divno da uu i iziu! - Zatim zevnu i dodade: - Strano sam pospana. Veronika Krej ila je urnim koracima preko uske staze koja je vodila kroz umu kestenova. Izila je iz ume na otvoreno u blizini bazena. Tu se nalazio mali paviljon, u kome su Angkatelovi sedeli za sunanih dana kada je duvao hladan vetar. Veronika Krej stade, i, okrenuvi se, nae se licem u lice sa Donom Krajstouom. A onda se nasmeja. Rukom je pokazala na povrinu bazena po kojoj je plutalo lie. - Ne lii ba na Mediteran, zar ne, Done? - upita ona.

62

U tome je trenutku znao ta je ekao - znao je da je za svih ovih petnaest godina razdvojenosti Veronika i dalje bila uz njega. Plavo more, miris mimoza, topla praina - odgurnuti, sklonjeni u stranu, ali nikada zapravo zaboravljeni. Sve je to znailo samo jedno - Veronika. Bio je mladi od dvadeset etiri godine, oajniki i gotovo bolno zaljubljen, i ovog puta nije nameravao da pobegne. 9. Don Krajstou izie iz ume kestenova na zelenu padinu pored kue. Mesec je sijao i kua se presijavala na meseini sa udnom nekom nevinou koja je poticala od zastrtih prozora. On pogleda na runi sat. Tri sata. On duboko udahnuo. Na licu mu se oitavala bojazan. Vie nije bio, ak ni izdaleka, mladi od dvadeset etiri godine, i to zaljubljen. Bio je otrouman, praktian ovek od etrdeset; um mu je bio bistar, a on razborit. Ispao je budala, razume se, velika prokleta budala, ali nije alio zbog toga! Jer je, sada je to shvatao, potpuno vladao sobom. Imao je, meutim, oseaj da je godinama vukao teret obeen o nogu - i tog tereta vie nije bilo. Bio je slobodan. Bio je slobodan i onaj pravi, Don Krajsiov - i znao je da Donu Krajstouu, uspenom specijalisti iz ulice Harli, Veronika Krej vie nita nije znaila. Sve je to bio deo prolosti - a kako dotini sukob nikada nije bio raien, on je sve vreme patio; bilo je to poniavajue, zbog straha da je, jednostavno reeno, pobegao, tako da ga Veronikina slika nikada nije u potpunosti napustila. Dola mu je veeras kao iz kakvog sna i on je prihvatio san, a sada, hvala Bogu, uspeo je da ga se zauvek oslobodi. Vratio se u sadanjost - bilo je tri sata ujutro i bilo je vrlo verovatno da je gadno zabrljao. Proveo je sa Veronikom tri sata. Uplovila je poput kakvog jedrenjaka, odvojila ga iz kruga i odnela kao kakvu dobijenu nagradu i on se sada zapita ta li su za Boga miloga svi o tome mislili. ta e, na primer, Gerda misliti? A Henrijeta? (Meutim, nije ga mnogo bilo briga za Henrijetu. Oseao je da moe, ako se nae u stisei, objasniti Henrijeti. Ali, Gerdi nikada ne bi mogao da objasni. 63

A nije eleo, sasvim sigurno nije eleo nita da izgubi. itavog ivota bio je ovek koji se uputao u opravdani broj rizika. Rizikovao je sa pacijentima, rizikovao je pri leenju, rizikovao kod ulaganja. Nikada to nisu bili neki fantastini rizici - tek oni koji su malo prelazili marginu sigurnosti. Ako je Gerda naslutila - ako je Gerda makar posumnjala... Ali, da li je? Koliko on zapravo zna o Gerdi? U normalnim okolnostima, ukoliko bi joj on rekao da je tako, Gerda bi poverovala da je belo... crno. Ali, poto je u pitanju jedna ovakva stvar... Kako li je izgledao dok je sledio Veronikinu visoku i pobedniku priliku kroz francuski prozor? ta je izraavalo njegovo lice? Da li su u njemu videli omaijanog, zaljubljenog mladia? Ili su samo pred sobom imali mukarca koji utivo ispunjava svoju dunost? Nije znao. Nije imao pojma. Ipak, plaio se - plaio se da ne izgubi dosadanji lagodan, sreen i bezbedan ivot. Bio je lud - potpuno lud, oajno pomisli on - a zatim poe da se tei tom milju. Nema sumnje da niko nee poverovati da je mogao biti ba toliko lud? Svi su ve bili legli i zaspali, to je bilo jasno. Francuski prozor na salonu bio je napola otvoren, ostavljen tako zbog njega. Ponovo je podigao pogled prema nevinoj, usnuloj kui. Delovala mu je nekako suvie nevino. Iznenada se trgao. uo je, ili mu se priinilo da je uo, tiho zatvaranje vrata. Naglo je okrenuo glavu. Ako ga je neko sledio do bazena? Ako je neko ekao i sledio ga nazad, taj neko mogao je poi gornjom stazom i na taj nain ui u kuu kroz sporedna batenska vrata, a tiho zatvaranje batenskih vrata proizvelo bi upravo onakav zvuk kakav je uo. On brzo podie pogled prema prozorima. Da li se to zavesa pomerila, da li je sklonjena u stranu kako bi neko mogao da pogleda napolje, a zatim putena da padne? Henrijetina soba. Henrijeta! Ne Henrijeta, povika njegovo srce u iznenadnoj panici. Ne mogu izgubiti Henrijetu! Osetio je iznenadnu elju da baci aku punu kamenia u njen prozor, da je pozove.

64

Izii, ljubavi moja. Izii do mene sada, da odetamo do ovel Dauna i da tamo saslua... saslua sve to sada znam o sebi i to i ti mora saznati, ako ve ne zna. eleo je da kae Henrijeti: Kreem iz poetka. Od danas poinjem novi ivot. Stvari koje su me obogaljile i spreavale me da ivim - otpale su. Bila si u pravu danas po podne kada si me pitala da li ja to beim od sebe samog. Ve godinama nita drugo ni ne radim. I to zato to nikada nisam saznao da li bee snaga ili slabost to to me je udaljilo od Veronike. Plaio sam se samoga sebe, plaio sam se ivota, plaio sam se tebe. Da probudi Henrijetu i nagovori je da izie sa njim sada - da krenu kroz umu do mesta sa koga mogu zajedno da posmatraju kako se sunce pomalja preko ivice sveta. - Ti si lud, - ree on sam sebi. Stresao se. Bilo je hladno; konano, bili su to poslednji dani septembra. - ta je to, do avola, s tobom? - upita on sam sebe. - Dovoljno si se nerazumno ponaao za jednu no. Ako se izvue sa ovim, to e znaiti da si prokleto sretan! ta e za ime sveta Gerda pomisliti ako ostane napolju itave noi i vrati se sa mlekadijom? ta e, to se toga tie, Angkatelovi misliti? Meutim, to ga trenutno nije brinulo. Angkatelovisu se ravnali po Griniu, to jest, po Lusi Angkatel. A za Lusi Angkatel, neobine stvari bile su savreno razumne. Ali Gerda, na nesreu, nije bila Angkatel. Sa Gerdom e morati da se suoi i bie bolje da ue i obavi to sa njom to je pre mogue. A ta ako je Gerda bila ta koja ga je noas pratila? Nema koristi od toga da kae kako ljudi to ne rade. Kao lekar i suvie je dobro znao ta su ljudi, plemeniti, oseajni, hiroviti, asni ljudi, sve vreme radili. Prislukivali su ispred vrata, otvarali pisma, uhodili i njukali - ne zato to su makar jednog trenutka opravdavali takvo ponaanje, ve stoga to ih je ve samo oseanje nemira inilo sklonim patnji. Jadni avoli, pomisli on, jadni ljudski napaeni avoli. Don Krajstou je dosta toga znao o ljudskoj patnji. Nije imao mnogo samilosti prema slabosti, ali je imao prema patnji, jer je znao da su snani oni koji pate. 65

Kada bi Gerda znala... Gluposti, ree on sam sebi, zato bi? Otila je u krevet i vrsto zaspala. Ona nema mate, nikada je nije ni imala. Uao je kroz francuski prozor, upalio lampu, zatvorio i zakraunao prozore. Zatim je ugasio svetlo, iziao iz sobe, pronaao prekida u hodniku, te se tiho i lako popeo uz stepcnice. Zatim je ugasio svetlo u hodniku. Trenutak je ostao da stoji pred vratima spavae sobe, sa rukom na kvaci, a onda ju je pritisnuo i uao. Soba je bila u mraku i mogao je da uje Gerdino ravnomerno disanje. Promekoljila se kada je uao i zatvorio vrata. Do njega dopre njen glas, nejasan i nerazumljiv od spavanja. - Jesi li to ti, Done? - Da. - Zar nije vrlo kasno? Koliko je sati? Nonalantno je kazao: - Nemam pojma. Izvini to sam te probudio. Morao sam da uem kod te ene i popijem pie. Potrudio se da mu glas zvui kao da mu je dosadno i kao da je pospan. Gerda promrmlja: - Oh? Laku no, Done. Zaulo se ukanje kada se okrenula u krevetu. Sve je bilo u redu! Kao i uvek, imao je sree. Kao i uvek - tek na trenutak se otreznio, pomislivsi koliko je samo puta imao sree! Koliko je samo puta zadravao dah i govorio u sebi: Ako ovo poe naopako. Ali, nije polo naopako! Ipak, jednog dana njegova e se srea svakako promeniti. Brzo se svukao i uvukao u krevet. udno je to deje proricanje sudbine. A ova ti je iznad glave i ima mo nad tobom... Veronika! Imala je mo nad njim , u to nije bilo sumnje. Ali, ne vie, pomisli on sa izvesnim divljim zadovoljstvom. Sa svim tim je gotovo. Oslobodio sam te se! 10. Bilo je deset asova kada je Don narednog jutra siao. Doruak je ekao na bifeu. Gerda je zatraila da joj donesu doruak u krevet i veoma se zabrinula da im moda ne zadaje muke. 66

Gluposti, rekao je Don. Ljudi kao to su Angkatelovi, koji i dalje mogu da dre batlere i sluge, mogli bi neim i da ih uposle. Bio je veoma ljubazan prema Gerdi ovog jutra. Sva ona nervoza i iznerviranost koji su ga u poslednje vreme toliko izjedali kao da behu zamrli i nestali. Ser Henri i Edvard otili su u lov, rekla mu je ledi Angkatel. Ona je imala neka posla u vrtu, nosila je batensku kotaricu i rukavice. Ostao je da pria sa njom, dok im Gadon nije priao sa pismom na posluavniku. - Upravo je doneto, gospodine. Uzeo ga je, blago izvivi obrve. Veronika! Uputio se u biblioteku i otvorio ga. Molim te navrati danas pre podne. Moram te videti Veronika. Bahata kao i uvek, pomisli on. Reio je da ne ode. A onda je pomislio da bi, u stvari, mogao otii i okonati celu tu stvar. Otii e smesta. Krenuo je slazom nasuprot prozoru biblioteke, proao pored bazena koji je liio na nekakvo jezgro od koga su na sve strane vodile staze, jedna uz brdo do same ume, jedna od cvetne aleje iznad kue, jedna od farme i jedna koja je vodila do puta kojim je sada krenuo. Nekoliko metara uz put nalazila se koliba nazvana Golubarnik. Veronika ga je ekala. Obratila mu se sa prozora pretenciozne zgrade koja je bila napola izgraena u drvetu. - Ui, Done. Jutros je hladno. U dnevnoj sobi, u sivo-belim tonovima i sa jastuiima blede ciklama boje, gorela je vatra. Odmerivi je ovog jutra ocenjivaki, uoio je po emu se to razlikovala od devojke koje se seao, to nije bio u stanju sino da uoi. Iskreno govorei, pomisli on, sada je bila lepa nego onda. Bolje je razumela svoju lepotu, vodila je rauna o njoj i isticala ju je na svaki nain. Kosa, nekada tamno zlatna, sada je bila boje platine. Obrve su joj bile drugaije, to je davalo otrinu njenom izrazu.

67

Nikada nije bila lepotica bez mozga. Seao se da je Veronika vaila za jednu od naih 'intelektualnih glumica' Imala je fakultetsku diplomu i svoje miljenje o Strinbergu i ekspiru. Sada ga je naprosto pogodilo ono to je tek nejasno nazirao u prolosti - da je bila ena iji je egoizam bio nenormalan. Veronika je bila navikla da bude uvek po njenom i ispod glatkih prelepih obrisa tela kao da je oseao runu gvozdenu odlunost. - Zvala sam te, - ree Veronika, kada mu je pruila kutiju sa cigaretama, - jer moramo da razgovaramo. Moramo da se dogovorimo. Oko nae budunosti, mislim. Uzeo je cigaretu i pripalio je, a onda je krajnje ljubazno upitao: - Imamo li mi budunost? Otro ga je odmerila. - Kako to misli, Done? Svakako da imamo budunost. Proerdali smo petnaest godina. Nema potrebe da ih proerdamo jo. On sede. - ao mi je, Veronika. Ali, bojim se da si sve pogreno shvatila. Ja sam... uivao sam u ponovnom susretu s tobom, veoma mnogo. Meutim, tvoj i moj ivot nemaju nikakvih dodirnih taaka. Sasvim su razliiti. - Gluposti, Done. Ja volim tebe i ti voli mene. Oduvek smo se voleli. Bio si neverovatno svojeglav u prolosti! Ali to sada nije vano. Nai ivoti ne moraju da se sudaraju. Nemam nameru da se vie vraam u Ameriku. Kada zavrim film na kome sada radim, nameravam da zaigram u jednoj drami na londonskoj pozornici. Imam predivnu dramu -Elderton ju je napisao za mene. Bie to fantastian uspeh. - Siguran sam da hoe, - primeti on utivo. - A ti moe i dalje da bude lekar. - Glas joj je bio ljubazan i snishodljiv. - Kau mi da si prilino poznat. - Draga moja devojko, ja sam oenjen. Imam decu. - I ja sam trenutno udata, - odvrati Veronika. - Ali, sve se to da veoma lako srediti. Dobar advokat u stanju je sve da sredi. - Oaravajue mu se osmehnula. - Oduvek sam, dragi, nameravala da se udam za tebe. Nije mi jasno otkud ta moja uasna strast prema tebi, ali, ta je - tu je! - ao mi je, Veronika, ali nikakav dobar advokat nee nita sreivati. Tvoj ivot i moj ivot nemaju nikakve veze jedan s drugim. 68

- Ni posle prole noi? - Nisi dete, Veronika. Imala si nekoliko mueva, i po svemu sudei nekoliko ljubavnika. ta, u stvari, znai prola no? Ba nita, i ti si toga svesna. - Oh, dragi moj Done. - I dalje ju je sve ovo zabavljalo i bila je popustljiva. - Da si samo video svoje lice - tamo u onom zaguljivom salonu! Kao da si se ponovo obreo u San Migelu. Don uzdahnu. - Bio sam u San Migelu, - ree on. - Pokuaj da razumes, Veronika. Dola si mi iz prolosti. Prole noi sam i ja bio u prolosti, ali danas... danas je drugaije. Petnaest godina sam stariji. ak me ni ne poznaje - i usuujem se da kaem da ba ne bi mnogo volela da me poznaje. - Znai, drai su ti ena i deca nego ja? Bila je iskreno zaprepaena. - Moe ti to izgledati udno, ali jesu. - Gluposti, Done, ti voli mene. - ao mi je, Veronika. - Ne voli me? - upita ona s nevericom. - Najbolje e biti da to lepo raistimo. Ti si neobino lepa ena, Veronika, ali ja te ne volim. Sedela je tako mirno da je mogla da proe kao lutka od voska. Ta njena mirnoa malo ga je uznemirila. A onda je progovorila tako zajedljivo, da se on trgao. - Ko je ona? - Ona? Na koga misli$? - ena koja je sino stajala pored kamina? Henrijeta! pomisli on. Kako je, do avola, dola na Henrijetu? Ali, naglas je upitao: - O kome to govori? Mid Hardkasl? - Mid? To je ona etvrtasta, tamnokosa devojka, je li tako? Ne, nisam mislila na nju. Kao ni na tvoju enu. Mislim na onog drskog avola koji se oslanjao na policu iznad kamina! Zbog nje me odbija! Oh, ne pretvaraj se da si toliko estit kada su u pitanju tvoja ena i deca. U pitanju je ta druga ena. Ustala je i krenula prema njemu.

69

- Zar ne shvata, Done, da mislim na tebe jo od kada sam se vratila u Englesku, pre osamnaest meseci? ta misli, zbog ega sam iznajmila ovo idiotsko mesto? Jednostavno zbog toga to sam otkrila da esto dolazi ovamo na vikende kod Angkatelovih! - Znai, Veronika, ono sino bilo je sve isplanirano? - Ti pripada meni, Done. Oduvek si mi pripadao! - Ja, Veronika, ne pripadam nikome. Zar te ivot jo nije nauio da ne moe posedovati telo i duu drugih ljudskih bia? Voleo sam te kao mladi. eleo sam da podeli sa mnom ivot. Ti to nisi htela! - Moji ivot i karijera bili su mnogo vaniji od tvojih. Svako moe biti lekar! Malo je izgubio ivce. - Jesi li zaista toliko divna kao to misli da jesi? - Hoe da kae da se nisam uspela do samog vrha drveta? Uspeu se! Hou! - Zna, ne verujem ba da hoe. Neto ti nedostaje, Veronika. Ti samo grabi i otima - nema prave velikodunosti - mislim da je to u pitanju. Veronika ustade i ree nekim udnim glasom: - Odbio si me pre petnaest godina. Ponovo si me danas odbio. Zaalie zbog toga. Don ustade i uputi se ka vratima. - ao mi je, Veronika, ako sam te povredio. Divna si, draga moja, i nekada sam te mnogo voleo. Zar ne moe da ostane na tome? - Zbogom, Done. Nee ostati na tome. Uverie se u to. Mislim... mislim da te mrzim vie nego to sam mislila da ikoga mogu mrzeti. On slee ramenima. - ao mi je. Zbogom. Don se polako vraao kroz umu. Kada je stigao do bazena, seo je na klupu. Nimalo nije alio to se onako poneo prema Veroniki. Veronika je bila, pomisli on, ba gadna. Oduvek je bila gadna, i najbolja stvar koju je ikada uinio bila je ta to je na vreme pobegao od nje. Sam Bog zna ta bi mu se dogodilo do sada da to nije uinio! Ovako ga je proimalo ono neobino oseanje da poinje nov ivot na koji prolost vie nema nikakvog uticaja. Mora da je s njim, poslednjih godinu ili dve, bilo neverovatno teko iveti. Jadna Gerda, pomisli on, nesebina i u stalnom strahu da li e mu ugoditi. Ubudue e biti ljubazniji. 70

I moda e sada prestati da pokuava da tiranie Henrijetu. Niko zapravo nije mogao da tiranie Henrijetu - nije ona bila od tih. Oluje su se odbijale o nju, a ona je stajala, zamiljena, gledajui te iz velike daljine. Otii u do Henrijete i rei joj, pomisli on. Otro je podigao pogled jer ga je uznemirio neki mali neoekivani zvuk. Tamo, navie u umi, odjekivali su pucnji, a unaokolo su se uli uobiajeni zvuci ume - ptice i tiho, melanholino opadanje lia. Ali ovo je bio drugaiji zvuk - jedno vrlo tiho, gotovo poslovno klik. Iznenada, Don postade svestan opasnosti. Koliko je dugo sedeo ovde? Pola sata? Sat? Neko ga je posmatrao. Neko... A ono klik bilo je... svakako da je bilo... Otro se okrenuo; bio je ovek koji je umeo da brzo reaguje. Ipak, nije bio dovoljno brz. Oi mu se razrogaie u iznenaenju, ali nije imao vremena da ispusti ni najmanji zvuk. Odjeknuo je pucanj i on je pao, udno, prostro se pored ivice bazena. Na levoj strani polako se pojavila tamna mrlja, iz koje je lagano krv poelela da kaplje na betonsku ivicu bazena; a odatle je crvenilo nastavljalo da curka u plavu vodu. 11. Herkul Poaro otkloni i poslednju esticu praine sa svojih cipela. Bio se paljivo odenuo za ovaj ruak i sada je delovao vie nego zadovoljno svojim izgledom. Sasvim je dobro znao kakva se vrsta odee nosila nedeljom na engleskom selu; ali, uprkos tom, odluio je da se ne povinuje engleskim idejama. Vie je voleo vlastite standarde urbane elegancije. On nije bio engleski seoski gospodin. Bio je Herkul Poaro! Priznao je sam pred sobom da nije voleo selo. Koliba za vikend toliko njegovih prijatelja ju je hvalilo - tako da je dozvolio sebi da podlegne nagovaranju; iznajmio je 'Rajski odmor', mada mu se od svega jedino dopao oblik kolibe koja je bila sva etvrtasta, poput kakve kutije. Za okolni predeo uopte nije mario, mada je znao da vai za prelepo mesto. Meutim, bilo je suvie divlje asimetrino da bi mu se moglo dopasti. Nikada nije mngo mario za drvee - imali su tu neurednu naviku da putaju svoje lie da opada. Mogao je da podnese 71

jablanove i odobravao je ileanske borove - ali ova gomila bukvi i hrastova uopte ga nije dirnula. U ovakvom predelu ovek je najbolje mogao uivati vozei se kolima nekog prijatnog popodneva. Uzviknete: - Quel beau pavsage*! i odvezete se nazad u hotel. * Quel beau pavsage (fr.), ba lep predeo. (Red.) Smatrao je da je najbolja stvar u 'Rajskom odmoru' mali povrtnjak uredno zasaen po lejama, delo njegovog batovana Viktora, takoe Belgijanca. U meuvremenu se Fransoaz, Viktorova ena, s nenou posveivala brizi oko poslodavevog stomaka. Herkul Poaro proe kroz kapiju, uzdahnu, ponovo odmeri svoje uglancane crne cipele, popravi sivi hamburki eir i pogleda uz i niz put. Blago se stresao pri pogledu na 'Golubarnik'. 'Golubarnik' i 'Rajski odmor' behu sagradili graditelji-suparnici, kupivi po mali komad zemlje. Daljnje njihovo preduzetnitvo ubrzo je onemoguilo Nacionalno udruenje za zatitu ivotne sredine. Te dve kue ostale su kao predstavnice dve kole miljenja. 'Rajski odmor' bio je kutija sa krovom, krajnje moderan i pomalo dosadan. 'Golubarnik' je, meutim, prdstavljao razuzdanu meavinu, napola u drvetu i Olde Worlde stilu, spakovan na najmanjem moguem prostoru. Herkul Poaro vodio je u sebi raspravu o tome s koje strane bi trebalo da prie Holouu. Znao je da postoje, neto malo vie, puteljak, mala kapija i staza. Ovaj neslubeni put utedeo bi mu pola milje detour puta. Herkul Poaro, koji je veoma drao do ceremonijala, odluio je ipak da krene duim putem okolo i da stigne do kue onako kako se prilii, na glavna vrata. * Detour (fr.), zaobilaznica. (Red.) Prvi put je iao u posetu ser Henriju i ledi Angkatel. Smatrao je da ovek ne treba da nepozvan koristi preice, naroito kada je gost uglednih ljudi iz visokog drutva. Mora se priznati, prijao mu je njihov poziv. - Je suis un peu snob, - promrmlja on sebi u bradu. * Je suis un peu snob (fr.), pomalo sam snob. (Red.) U Bagdadu je bio ostavio prijatan utisak na Angkatelove, naroito na ledi Angkatel, i oni to nisu zaboravili. Une originale! pomisli on. * Une originale (fr.), zaista je originalna. (Red.) 72

Sasvim tano je procenio koliko mu treba vremena da peice stigne do Holoua. Bilo je tano minut do jedan kada je pozvonio na ulaznim vratima. Bilo mu je drago to je stigao i oseao je blagi umor. Nije voleo da peai. Vrata mu je otvorio velianstveni Gadon, koji se odmah svide Poarou. Meutim, nisu ga doekali ba onako kako se nadao da e biti doekan. - Njeno gospodstvo je u paviljonu pored bazena. Izvolite ovuda. Strast Engleza da sede napolju ila je na ivce Herkulu Poarou. Mada je ovek morao da se pomiri sa tim hirom usred leta, nema sumnje da bi se trebalo kloniti tako neeg krajem septembra! Dan jeste bio blag, ali i vlaan, kao to je to uvek sluaj sa jesenjim danima. Koliko je samo bilo prijatnije kada vas brzo uguraju u udobni salon u kome moda pucketa i vatrica iza reetke. Ali ne, ovde su ga izveli napolje kroz francuska vrata i poveli preko padine travnjaka, pored kamenjara, a zatim kroz malu kapiju, te du uskog traga koji je vodio izmeu gusto posaenih mladih kestenova. Angkatelovi su imali obiaj da pozivaju goste da dou u jedan sat i za lepih dana kokteli i eri pili su se u malom paviljonu pored bazena. Sam ruak bio je predvien za pola dva, do kada je trebalo da stignu i oni najnetaniji gosti, to je omoguavalo odlinoj kuvarici ledi Angkatel da se upusti u spremanje suflea i slinih poslastica koje je trebalo sluiti u tano odreeno vreme, bez mnogo nerviranja. Herukulu Poarou se taj plan, meutim, nije mnogo dopao. Jo malo, razmiljao je on, pa u se gotovo vratiti na mesto sa koga sam krenuo. Sve jae postajui svestan svojih stopala u cipelima, sledio je Gadonovu visoku priliku. U tom je trenutku negde ispred sebe zauo prigueni krik, to je na izvestan nain samo jo vie pojaalo njegovo nezadovoljstvo. Krik je bio neprimeren; na neki nain, nije se uklapao. Nije ga klasifikovao, niti je zapravo razmislio o njemu. Kada je to kasnije uinio, bilo mu je teko da se seti kakva je oseanja izazvao. Potitenost? Iznenaenje? Uas? Mogao je samo da kae da je nagovestio, sasvim sigurno, neoekivano. 73

Gadon izie ispod kestenova, i smerno se skloni u stranu, kako bi omoguio Poarou da proe, i istovremeno proisti grlo pripremajui se da promrmlja: - Gospodin Poaro, gospoo, - izgovarajui to priguenim glasom punim potovanja, a onda se, odjednom, sav ukoi u svojoj smernosti. Naprosto, zinu, ispustajui zvuk koji nije ni malo priliio jednom batleru. Herkul Poaro iskorai na otvoreni prostor koji je okruivao bazen i istog se asa takoe ukoi, ali u besu. Bilo je to suvie - zaista suvie! Nije oekivao da Angkatelovi urade neto tako jeftino. Duga etnja putem, razoaranje u kui - i sada joi ovo! Neprimereni humor Engleza! Bio je ljut i bilo mu je dosadno - oh, kako mu je samo bilo dosadno. Za njega smrt nije bila zabavna. A ovi ovde su, njega radi, pripremili kao alu malu predstavu. Jer ono u ta je gledao predstavljalo je pravu vetaku seenu ubistva. Pored bazena nalazilo se telo, umetniki postavljeno tako da mu je jedna ruka visila, pa je ak i neka crvena boja kapala polako preko betonske ivice u bazen. Telo je bilo spektakularno, zgodan plavokosi mukarac. Sa revolverom u ruci nad telom je stajala ena, niska, snane grae, sredovena i sa neobinim, bezizraajnim pogledom. Bila su tu jo tri glumca. Na suprotnoj strani bazena nalazila se visoka mlada ena kose boje jesenjeg lia, bogate mrke boje; u ruci je drala korpu punu dalija. Neto dalje nalazio se mukarac, visok, neupadljiv mukarac u lovakoj jakni, koji je nosio puku. A odmah do njega, sa leve strane, sa korpom jaja u ruci, nalazila se domaica, ledi Angkatel. Herkulu Poarou bilo je jasno da se nekoliko razliitih staza stie ovde kod bazena i da su svi ovi ljudi stigli razliitim puteljeima. Sve je bilo vrlo matematiki izvedeno i vetaki. On uzdahnu. Enfin*, ta su oekivali da on uradi? Da li je trebalo da se pretvara kako veruje da je po sredi 'zloin'? Da li je trebalo da bude potiten - uzbuen? Ili je trebalo da se pokloni, da estita domaici: Ah, ba armantno to ste to priredili meni u ast? * Enfin (fr.), najzad, pa ta. (Red.) itava ta stvar bila je zaista glupa - nimalo produhovljena! Nije li ba kraljica Viktorija jednom rekla: - To nas ne zabavlja? - Imao je i te kakvu elju da kae isto: - Mene, Herkula Poaroa, to ne zabavlja. 74

Ledi Angkatel krenu ka telu i on poe za njom, svestan Gadona koji je i dalje teko disao, iza sebe. Ovaj nije upuen u tajnu, pomisli Herkul Poaro. Pridruili su im se i ono dvoje sa druge strane bazena. Sada su svi bili sasvim blizu i svi su gledali tu spektakularnu ispruenu priliku kod ivice bazena. A onda, iznenada, sa uasnim okom, sa onim oseanjem slinim zamagljenom bioskopskom platnu pre no to slika doe u fokus, Herkul Poaro shvati da je ova vetaki postavljena seena na izvestan nain stvarna. Jer, gledao je u, ako ne mrtvog oveka, a ono bar umirueg. Sa ivice betona nije curkala crvena boja, bila je to krv. Ovaj ovek bio je upucan, i to nedavno. Oinuo je jednim brzim pogledom enu koja je drala revolver u ruci. Imala je potpuno isprazan izraz lica, i ono nije izraavalo ba nikakvo oseanje. Delovala je oamueno i prilino glupo. udno, pomisli on. Pitao se nije li, ispalivi hitac, iserpla sva oseanja? Nije li, sada kada je utroila svu strast, od nje ostala samo prazna koljka? Moglo bi biti to posredi, pomisli on. Potom je pogledao upucanog oveka i trgao se. Oi umirueg bile su otvorene. Bile su izrazito plave i u njima se nazirao izraz koji Poaro nije mogao da dokui, ali koji je sebi opisao kao neku vrstu izrazite svesnosti. A onda, iznenada - ili se tako Poarou samo uinilo? - proe ga oseanje da je u itavoj ovoj grupi postojala samo jedna zaista iva osoba... ovek koji je bio na ivici smrti. Poaro nikada nije imao tako snaan utisak ive i jake vitalnosti. Ostali su predstavljali blede senovite prilike, bili su glumci u nekoj dalekoj drami, ali ovaj ovek bio je stvaran. Don Krajstou otvori usta i progovori. Glas mu jebio snaan, nimalo iznenaen i uurban. - Henrijeta... - ree on. Potom mu kapci padoe, glava mu klonu u stranu. Herkul Poaro klee, proveri puls, a zatim ustade, mehaniki otresajui kolena na pantalonama. - Da, - izjavi on. - Mrtav je. 75

Slika se raspala, zatreperila, ponovo se fokusirala. Sada su usledile pojedinane reakcije - trivijalna dogaanja. Poaro je video sebe kao neku vrstu uveanih oiju i uiju - snimao je. Samo to, snimao. Bio je svestan injenice da je ledi Angkatel olabavila stisak kojim je drala korpu i da joj je Gadon priskoio, hitro je uzevi od nje. - Dozvolite meni, gospoo. Mehaniki, sasvim prirodno, ledi Angkatel promrmlja: - Hvala, Gadone. A potom, pomalo oklevajui, dodade: - Gerda... ena koja je drala revolver pomeri se po prvi put. Osvrnula se unaokolo obuhvativi ih sve pogledom. Kada je progovorila, glas joj je izraavao isto zaprepaenje. - Don je mrtav, - ree ona. - Don je mrtav. Sa izvesnim ustrim autoritetom, visoka mlada ena sa kosom boje mrkog lia brzo joj prie. - Daj to meni, Gerda, - ree ona. I spretno, pre no to je Poaro mogao da se pobuni ili umea, ona uze revolver iz Gerdinih ruku. Poaro ustro zakorai napred. - Ne bi trebalo to da radite, gospoice... Mlada ena nervozno se tre na zvuk njegovog glasa. Revolver joj skliznu kroz prstc. Stajala je pored ivice bazena i revolver uz pljusak pade u vodu. Ona zinu i izusti jedno zaprepateno: - Oh, - dok je okretala glavu da, izvinjavajui se, pogleda Poaroa. - Kakva sam ja budala, - ree ona. - ao mi je. Poaro za trenutak nita ne ree. Zurio je u par jasnih kestenjastih oiju. Sasvim mirno su srele njegove i on se zapita nije li njegova trenutna sumnja bila nepravedna. Zatim tiho ree: - Nita ne treba dirati. Kada doe policija, sve mora biti tano onako kao to jeste. Usledilo je blago komeanje - veoma blago, tek nelagodno mrekanje. Ledi Angkatel neugodno promrmlja: - Svakako. Pretpostavljam, da, policija... 76

Tihim, prijatnim glasom koji je nagovetavao istananu odvratnost, ovek u lovakom kaputu ree: - Bojim se, Lusi, da je to neizbeno. U tom trenutku tiine i prosvetljenja zaue se neiji koraci i glasovi, sigurni, otresiti koraci i veseli, neprimereni glasovi. Stazom koja je vodila od kue pristigoe ser Henri Angkatel i Mid Hardkasl, priajui i smejui se. Kada je ugledao skupinu oko bazena, ser Henri se ukopa u mestu i zaprepaeno uzviknu: - ta je bilo? ta se dogodilo? Odogovorila mu je njegova ena. - Gerda je... - Ona naglo zastade. - Hou da kaem - Don je... Svojim ravnim glasom, punim neverice, Gerda dodade: - Don je ubijen. Mrtav je. Svi skrenue poglede od nje; bilo im je neprijatno. A onda ledi Angkatel brzo ree: - Draga moja, mislim da e biti najbolje da ode... i malo prilegne. Moda e biti najbolje, Henri, da se svi vratimo u kuu, a ti i gospodin Poaro moete ostati ovde... i saekati policiju. - Mislim da e to biti najbolje, - sloi se ser Henri. On se okrenu prema Gadonu. - Pozovi, molim te, policijsku stanicu, Gadone. Samo reci tano ta se dogodilo. A kada stignu, dovedi ih pravo ovamo. Gadon se blago nakloni. - U redu, ser Henri. - Bio je malo bled oko podbratka, ali je i dalje bio savren sluga. - Hajdemo, Gerda, - ree visoka mlada ena i uhvativi je ispod ruke, povede je odatle, bez otpora s njene strane, du staze put kue. Gerda je koraala kao u snu. Gadon se malice pomerio u stranu da ih propusti, a onda krenu za njima, nosei korpu sa jajima. Ser Henri se naglo okrenu prema svojoj eni. - Lusi, ta sve ovo treba da znai? ta se tano dogodilo? Ledi Angkatel neodreeno rairi ruke, u divnom, bespomonom gestu. Herkul Poaro oseti sav arm i molbu u tom inu. - Dragi moj, ni ja tano ne znam. Bila sam dole kod kokoaka. ula sam pucanj i uinilo mi se da je doao iz blizine, ali nisam zapravo nastavila da razmiljam o njemu. - Konano sada se gotovo moleivo 77

obraala svima njima. - ovek jednostavno ne razmilja! Potom sam stazom stigla do bazena i ugledala Dona kako lei i Gerdu kako stoji nad njim drei revolver. Henrijeta i Edvard stigli su skoro u istom trenutku... odande. Ona pokaza glavom prema suprotnoj strani bazena, odakle su dve staze vodile u umu. Herkul Poaro proisti grlo. - Ko su oni, taj Don i ta Gerda? Ako bih mogao da saznam, - dodade on, napola se izvinjavajui. - Oh, svakako. - Ledi Angkatel se okrenu ka njemu, na brzinu se izvinivi. - ovek zaboravi... mada nije obiaj da se ljudi predstavljaju... neposredno poto je neko ubijen. Don je Don Krajstou, dr Krajstou. Gerda Krajstou je njegova ena. - A dama koja je otila sa gospoom Krajstou u kuu? - Moja roaka, Henrijeta Savernake. ovek s Poaroove leve strane napravi jedva primetan pokret. Henrijeta Savernake, pomisli Poaro, i nije mu se dopalo to je ona to morala da kae... Meutim, neophodno je da sve znam... (Henrijeta! izgovorio je ovek na umoru. Rekao je to na veoma udan nain. Na nain koji je Poaroa podsetio na neto - na neki sluaj... ta to bee? Nije vano, setie se ve.) Ledi Angkatel nastavi, reivsi da do kraja ispuni svoje drutvene obaveze. - A ovo je na roak, Edvard Angkatel. I gospoica Hardkasl. Poaro se predstavljenima lako nakloni. Mid iznenada oseti potrebu da se histerino nasmeje; s tekom mukom se uzdrala. - Draga moja, - poe ser Henri, - mislim da e biti najbolje da se vratite u kuu, kao to si i predloila. Ja u porazgovoriti re-dve sa gospodinom Poaroom. Ledi Angkatel se zamiljeno zagleda u njih. - Nadam se, - ree ona, - da je Gerda legla. Da li je u redu to to smo joj predloili? Zaista ne znam ta da kaem. Mislim, nema presedana. ta ovek da kae eni koja je upravo ubila mua? Zagledala se u njih kao da se nada da se na to pitanje mogao dati bilo kakav autoritativan odgovor.

78

Zatim se uputila stazom prema kui. Mid krenu za njom, dok je Edvard iao na zaelju. Poaro ostade sa domainom. Ser Henri proisti grlo. Kao da nije znao ta da kae. - Krajstou je, - primeti on na kraju, - bio veoma sposoban momak veoma sposoban momak. Poaroov pogled jo jednom se zadra na mrtvom oveku. I dalje je imao onaj udni utisak da je mrtav ovek vie iv od ivih. Pitao se odakle mu to. Utivo je odgovorio ser Hcnriju. - Tragedije kao to je ova veoma su nezgodne, - ree on. - Ovako neto vie je u vaem nego u mom domenu, - primeti ser Henri. - ini mi se da nikada nisam bio umean u neko ubistvo. Nadam se da sam do sada ispravno postupao? - Procedura je bila sasvim ispravna, - sloi se Poaro. - Pozvali ste policiju i dok oni ne stignu i preuzmu stvar u svoje ruke, mi nemamo ta da radimo - osim da se pobrinemo da niko ne dira telo ili petlja oko dokaza. Dok je izgovarao poslednje rei zagledao se u bazen u kome je mogao da vidi revolver na betonskom dnu, koga plava voda bee pomalo izobliila. A onda pomisli kako je ve petljano oko dokaza pre nego to je on, Herkul Poaro, bio u stanju da to sprei. Ali ne... bio je to nesrean sluaj. Ser Henri s gnuanjem promrmlja: - Mislite li da bi trebalo da ostanemo ovde? Hladnjikavo je. Da li bi bilo u redu da uemo u paviljon? Poaro, koji je bio svestan vlastitih vlanih nogu i injenice da samo to nije poeo da se trese, rado pristade. Paviljon se nalazio na onoj strani bazena koja je bila udaljenija od kue i kroz otvorena vrata videli su bazen i telo i stazu koja je vodila ka kui - kojim je trebalo da stigne policija. Paviljon je bio luksuzno opremljen udobnim divanima i veselim seoskim ilimima. Na ofarbanom elinom stolu nalazile su se ae i staklenka sa erijem.

79

- Ponudio bih vas piem, - ree ser Henri, - ali, pretpostavljam da e biti bolje da nita ne diram dok ne doe policija... Mada, verujem da ovde nema nieg to bi za njih moglo biti zanimljivo. Ipak, bolje je biti siguran. Vidim da Gadon jo nije izneo koktele. ekao je da vi stignete. Njih dvojica oprezno sedoe u dve pletene stolice u blizini vrata, tako da su mogli da vide stazu koja je vodila od kue. Sve ih je ovo pomelo. U ovakvoj situaciji bilo je teko voditi oputen razgovor. Poaro se osvrnu po paviljonu, uoavajui sve to mu se inilo neobinim. Preko naslona jedne stolice nonalantno je bio prebaen skupi ogrta od srebrne lisice. Pitao se iji li je. Njegova raskona velianstvenost nije pristajala ni jednoj od osoba koje do sada bee video. Nije, na primer, mogao da ga zamisli oko ramena ledi Angkatel. To ga je brinulo. Odisao je meavinom luksuza i samoreklamiranja - a te osobine nisu krasile ni jednu osobu koju do sada bee ovde ugledao. - Pretpostavljam da moemo da puimo, - primeti ser Henri, ponudivi i Poaroa. Pre no to je prihvatio cigaretu, Poaro onjui vazduh. Francuski parfem - skup francuski parfem. Zadrao se tek u tragovima, ali, bio je tu, i ponovo, taj miris nije bio miris koji bi u umu mogao povezati sa bilo kojim stanovnikom Holoua. Kada se nagnuo napred da pripali cigaretu na upaljau ser Henrija, Poaroov pogled pade na malu gomilu ibica - est kutija - poreanih na stoiu pored jednog divana. Ta pojedinost mu se uini krajnje udnom. 12. - Pola tri, - ree ledi Angkatel. Nalazila se u salonu sa Mid i Edvardom. Iza zatvorenih vrata radne sobe ser Henrija dopirao je amor glasova. Unutra su bili Herkul Poaro, ser Henri i inspektor Grejnd. Ledi Angkatel uzdahnu: - Zna, Mid, i dalje mislim da bi neko trebalo neto da uradi povodom ruka. Bilo bi, razume se, potpuno bezduno sesti za sto kao 80

da se nita nije dogodilo. Ali, konano, gospodin Poaro je bio pozvan na ruak - i verovatno je gladan. I njega sigurno nije toliko uzbudilo to to je Don Krajstou ubijen kao to je uzbudilo nas. I moram rei da, iako se meni ba ne jede, Henri i Edvard mora da su strano gladni, poto su itavo jutro proveli u lovu. - Ne brini zbog mene, Lusi, draga. - oglasi se Edvard Angkatel. - Uvek si tako paljiv, Edvarde. A tu je i Dejvid - primetila sam da je dosta jeo sino za veerom. Izgleda da je intelektualcima uvek potrebno mnogo hrane. Gde je Dejvid, uzgred budi reeno? - Otiao je gore u svoju sobu, - ree Mid, -poto je uo ta se dogodilo. - Da... pa, bilo je to prilino taktino od njega. Usuujem se da kaem da mora da se udno oseao. Razume se, moete rei ta god vam je drago, ali ubistvo je udna stvar - uvek uznemiri poslugu i poremeti uobiajenu rutinu - trebalo je da imamo patke za ruak - sreom, one su sasvim dobre za jelo i kada su hladne. ta da radimo sa Gerdom, ta mislite? Da joj odnesemo neto na posluavniku? Moda malo jake supe? Lusi je zaista nehumana! pomisli Mid. Aonda potieno poe da razmilja kako je ljude moda okiralo to to je Lusi bila suvie ovena! Nije li prava istina da su sve katastrofe propraene tim malim trivijalnim pitanjima i pretpostavkama? Lusi je jednostavno izraavala misli koje veina ljudi nije priznavala. Neko se seao slugu i brinuo o obrocima. ak je i oseao glad. I ona je oseala glad u ovom trenutku! Bila je gladna, pomisli ona, ali joj je istovremeno bilo muka. udna meavina. Van svake sumnje - oveku je bilo jednostavno neprijatno, jer nije znao kako da reaguje kada se nae pred tihom, obinom enom koju su, jo koliko jue, kada bi o njoj razgovarali, nazivali 'jadnom Gerdom', a koja e sada verovatno biti optuena za ubistvo. Te stvari se dogaaju drugim ljudima, pomisli Mid. Ne mogu se dogaati nama. Ona pogleda na drugu stranu sobe, put Edvarda. Ne bi trebalo da se dogaaju, pomisli ona, ljudima kao to je Edvard. Ljudima koji nisu nimalo nasilni. Teila se posmatrajui Edvarda. Edvard je bio tako tih, razuman, ljubazan i miran. 81

Gadon ue, poverljivo se nae i saopti odgovarajuim priguenim glasom. - Stavio sam sendvie i kafu u trpezariju, gospoo. - Oh, hvala ti, Gadone! - Gadon je zaista divan, - ree ledi Angkatel kada je sluga iziao iz sobe. - Ne znam ta bih bez njega. Uvek zna ta treba uraditi. Bogati sendvii nisu nita loiji od ruka - i u njimu nema nieg bezdunog, ako me razumete! - Oh, Lusi, nemoj. Mid iznenada oseti kako joj tople suze teku niz obraze. Ledi Angkatel je bila iznenaena, te promrmlja: - Jadnice. Ovo je za tebe bilo suvie. Edvard prie do sofe i sede pored Mid, pa prebaci ruku preko njenog ramena. - Ne brini, mala Mid, - ree on. Mid mu zari glavu u rame i nastavi da jeca, oseajui veliku prijatnost. Setila se kako je Edvard bio fin kada je uginuo njen zec u Ejnsviku tokom jednih uskrnjih praznika. Edvard neno ree: - To je od oka, - nastavi Edvrd neno. - Da joj donesem malo brendija, Lusi? - Na bifeu u salonu. Ali, ne mislim... Ona zauta kada Henrijeta ue u sobu. Mid se ispravi. Osetila je kako se Edvard ukoio i nastavio da sedi veoma mirno. ta li Henrijeta osea, pomisli Mid. Gotovo da nije elela da pogleda u svoju roaku - ali, nije ni imalo ta da se vidi. Henrijeta je izgledala, moglobi se rei, ratoborno. Ula je uzdignute brade, veoma rumena i dosta uurbana. - Oh, tu si, Henrijeta, - uzviknu ledi Angkatel. - Ba sam se pitala gde si. Policija je sa Henrijem i gospodinom Poaroom. ta si dala Gerdi? Brendi? Ili aj i aspirin? - Dala sam joj malo brendija - i bocu tople vode. - Sasvim ispravno, - odobravajui ree ledi Angkatel. - Upravo tome te naue na asovima prve pomoi - mislim na bocu tople vode, zbog oka - ne na brendi; danas su protiv stimulanata. Ali, ja mislim da je to samo moda. Uvek smo davali brendi kada bi neko doiveo ok, dok sam bila devojica u Ejnsviku. Mada mislitn da kod Gerde ne moe 82

biti ba re o oku. Ne znam tano ta osoba osea ako ubije mua - to je jedna od onih stvari koje ne moete da zamislite - ali ne bih rekla da doivi ok. Hou da kaem, nema elemenata iznenaenja. Henrijetin ledeni glas zasee spokojnu atmosferu. - Zbog ega su svi tako sigurni da je Gerda ubila Dona? - upita ona. Nastupila je trenutna pauza - i Mid oseti neko udno pomeranje u atmosferi. Prvo je usledila zbunjenost, za njom napetost i na kraju neka vrsta spore budnosti. A onda ledi Angkatel ree potpuno ravnomernim glasom: - Izgledalo je... oigledno. ta bi drugo moglo biti? - Moda je Gerda naila, pronala Dona pored bazena i jednostavno podigla revolver kada smo... kada smo mi naili? Ponovo je nastupila tiina. A onda ledi Angkate upita: - To Gerda kae? - Da. To nije bila samo potvrda. Iza nje je stajala sila. Odjeknula je poput pucnja. Ledi Angkatel izvi obrve, a potom primeti, kao da to uopte i nije bilo vano: - U trpezariji ima sendvia i kafe. Zastala je uzdahnuvi kada je Gerda Krajstou ula kroz otvorena vrata, rekavi urno i kao da se pomalo izvinjava: - Ja... nisam vie mogla da leim. ovek postane... tako strano uznemiren. Ledi Angkatel uzviknu: - Morate sesti... morate smesta sesti. Ona podie Mid sa divana i smesti tamo Gerdu poturivi joj jastuk pod lea. - Jadnice, - ree ledi Angkatel. Istakla je tu re dok ju je izgovarala, ali je ona svejedno zazvuala potpuno beznaajno. Edvard se uputi ka prozoru i ostade da gleda kroz njega. Gerda rukom ukloni neurednu kosu sa ela. Progovorila je zabrinutim, zauenim glasom. - Ja... zaista, tek poinjem da shvatam. Znate, nisam bila u stanju da oseam... jo ne mogu da osetim... da je to stvarno... da je Don... 83

mrtav. - Poela je neznatno da se trese. - Ko ga je mogao ubiti? Ko je njega mogao ubiti? Ledi Angkatel duboko uzdahnu... a potom naglo okrenu glavu. Vrata Henrijeve sobe se otvorie i on ue, u pratnji inspektora Grejnda, krupnog, stamenog mukarca sa obeenim, pesimistikim brkovima. - Ovo je moja ena - inspektor Grejnd. Grejnd se nakloni i ree: - Pitao sam se, ledi Angkatel, da li bih mogao da progovorim nekoliko rei sa gospoom Krajstou... On uuta kada mu ledi Angkatel pokaza na priliku na divanu. - Gospoa Krajstou? Gerda urno odgovori: - Da, ja sam gospoa Krajstou. - Ne elim da vas uznemiravam, gospoo Krajstou, ali, voleo bih da vam postavim nekoliko pitanja. Moete, razume se, ako tako elite, da najpre pozovete svog pravnog zastupnika... Ser Henri brzo dodade: - To je, Gerda, ponekad mudrije... - Pravnog zastupnika? - prekide ga ona. - Zato pravnog zastupnika? Otkud pravni zastupnik moe bilo ta znati o Donovoj smrti? Inspektor Grejnd se nakalja. Ser Henri se izgleda spremao da neto kae. Ali, umea se Henrijeta: - Inspektora samo zanima ta se jutros dogodilo. Gerda se okrenu ka njemu i progovori zauenim glasom: - Sve mi to lii na rav san... nestvaran. Ja... nisam bila u stanju ni da plaem, niti bilo ta. ovek jednostavno nita ne osea. - To je od oka, gospoo Kristou, - uteno primeti inspektor Grejnd. - Da, da... pretpostavljam da jeste. Ali, vidite, sve je bilo tako iznenada. Izila sam iz kue i krenula stazom prema bazenu... - U koliko sati, gospoo Krajstou? - Pa, otprilike pre jedan sat... u dva minuta do jedan. Znam to, jer sam pogledala na sat. A kada sam stigla tamo... nala sam Dona, leao je... i krv na ivici betona. - Da li ste uli pucanj, gospoo Krajstou? - Da... ovaj, ne... ne znam. Znala sam da su ser Henri i gospodin Angkatel u lovu. Ja... samo sam ugledala Dona... 84

- Da, gospoo Krajstou? - Dona... i krv... i revolver. Podigla sam revolver... - Zato? - Molim? - Zato ste podigli revolver, gospoo Krajstou? - Ja... ne znam. - Nije trebalo da ga dirale, znate. - Zar nije? - Gerda je delovala izgubljeno, izraz lica bio joj je isprazan. - Ali, jesam. Drala sam ga u rukama. Ona spusti pogled na svoje ruke, kao da je u mati videla revolver u njima. Potom se naglo okrenu ka inspektoru. Glas joj je odjednom postao otar - pun strepnje. - Ko je mogao ubiti Dona? Niko nije mogao da poeli da ga ubije. Bio je... bio je najbolji. Tako ljubazan, tako nesebian... sve je inio za druge. Svi su ga voleli, inspektore. Bio je divan lekar. Najbolji i najljubazniji mu. Mora da je po sredi nesrean sluaj... mora biti... mora! Ona odmahnu rukom. - Pitajte bilo koga, inspektore. Niko nije mogao eleti da ubije Dona, je li tako? Obraala se moleivim glasom svima njima. Inspektor Grejnd sklopi belenicu. - Hvala vam, gospoo Krajstou, - ree on ravnodunim glasom. - To bi bilo sve za sada. Herkul Poaro i inspektor Grejnd ili su zajedno kroz umu kestenova prema bazenu. Stvar koja je nekada bila Don Krajstou, ali koja je sada bila samo telo fotografisana je, izmerena i opisana; ispitao ju je i hirurg iz policije, posle ega je odneta u mrtvanicu. Bazen je, pomisli Poaro, delovao neobino nevino. Sve u vezi sa tim dananjim danom bilo je udno teno. Osim Dona Krajstoua - on nije bio tean. ak i u smrti bio je znaajan i nelian. Bazen sada nije bio samo bazen, ve mesto pored koga je lealo telo Dona Krajstoua i na kojem je njegov ivot u vidu krvi istekao preko betona u vetaki plavu vodu. Vetaki... Poaro se na trenutak uhvati za tu re. Da, bilo je neeg vetakog u vezi svega toga. Kao da... 85

ovek u kupaim gaicama prie inspektoru. - Evo revolvera, gospodine, - ree on. Grejnd paljivo uze mokar predmet. - Nema nade da naemo otiske prstiju, - primeti on, - ali, sreom, to i nije bitno u ovom sluaju. Gospoa Krajstou je drala revolver kada ste stigli, je li tako, gospodine Poaro? - Da. - Naredna stvar koju treba uiniti jeste identifikacija revolvera, nastavi Grejnd. - Pretpostavljam da e ser Henri to moi da obavi. Rekao bih da ga je uzela iz njegove radne sobe. On osmotri pogledom predeo oko bazena. - Poimo iz poetka, kako bismo sve potpuno raistili. Staza ispod bazena dolazi iz pravca farme i tim putem je dola ledi Angkatel. Drugo dvoje, gospodin Edvard Angkatel i gospoica Savernake, doli su iz ume - ali ne zajedno. On je stigao levom stazom, a ona onom desnom, koja dolazi od dugake cvetne aleje iznad kue. Ipak, kada ste vi stigli, oboje su se nalazili na suprotnoj strani bazena? - Da. - A ova staza ovde, pored paviljona, vodi na Poderov puti. Dobro... krenimo njome. Dok su ili, Grejnd je govorio, bez imalo uzbuenja, ali struno i sa tihim pesimizmom. - Nikada nisam mnogo voleo ovakve sluajeve, - ree on. - Imao sam jedan prole godine - tamo dole, blizu Aria. Vojno lice u penziji, bio je... uzorna karijera. ena fina, tiha... starog kova, ezdeset pet, sedokosa - prilino lepa kosa u talasima. Mnogo se bavila batovanstvom. Jednog dana odlazi u njegovu sobu, vadi slubeni revolver, izlazi u batu i ubije ga. Iz ista mira! Iza toga, krilo se, razume se, mnogo toga, to je trebalo iskopati. Ponekad izmisle kakvu glupavu priu o skitnici! Pretvaramo se, svakako, da smo je prihvatili, drimo stvar na ledu dok vrimo istragu, ali znamo kako stvari stoje. - Hoete da kaete, - upita Poaro, - da ste zakljuili da je gospoa Krajstou ubila svog mua. Grejnd mu uputi iznenaen pogled. - Zar i vi to ne mislite?

86

- Moglo se dogoditi i onako kao to ona kae, - odgovori Poaro polako. Inspektor Grejnd slee ramenima. - Moglo je... da. Ali, providna je to pria. A i svi oni misle da ga je ona ubila! Oni znaju neto to mi ne znamo. - On se znatieljno zagleda u svog sadruga. - I vi ste pomislili da je ona to uinila kada ste stigli na lice mesta? Poaro napola sklopi oi. Iao je stazom... Gadon je stao u... Gerda Krajstou stajala je nad muem sa revolverom u ruci i onim ispraznim pogledom na licu. Da, kao to Grejnd ree, i on je pomislio da je ona to uinila... ili je to bar bio utisak koji je trebalo da stekne. Da, ali to nije bilo isto. Scena... postavljena da zavara. Da li je Gerda Krajstou delovala kao ena koja je upravo ubila mua? To je bilo ono to je zanimalo inspektora Grejnda. Herkul Poaro tada uznenada shvati, doivevi pri tom pravi ok, da se tokom svog dugog iskustva vezanog za dela nasilja nikada zapravo nije naao licem u lice sa enom koja je upravo ubila mua. Kako bi izgledala jedna ena u takvim okolnostima? Da li bi ostavljala utisak pobednice, da li bi bila uasnuta, zadovoljna, oamuena, da li bi izraavala nevericu ili bi samo isprazno zurila? Bilo ta od toga, pomisli on. Inspektor Grejnd je i dalje priao, i Poaro uhvati kraj njegovog govora. - ... Kada otkrijete sve injenice koje stoje u pozadini nekog sluaja, a sve to obino moete saznati od posluge. - Gospoa Krajstou se vraa u London? - Da. Ima decu tamo. Moram je pustiti. Razume se da emo motriti na nju, ali ona to nee znati. Ona misli da se ve izvukla. ini mi se da je prilino glupa... Da li je Gerda Krajstou bila svesna onoga to je policija mislila, zapita se Poaro... kao i onoga to su Angkatelovi mislili? Oslavljala je utisak kao da uopte nita ne shvata. Delovala je poput ene ije su reakcije usporene i koja je potpuno oamuena, i kao da e svisnuti od tuge zbog muevljeve smrti. Izbili su na puteljak. 87

Poaro stade kod svoje kapije i Grejnd ree: - Ovo je vae mestace? Lep, mali, topli kutak. Pa, do vienja za sada, gospodine Poaro. Hvala na saradnji. Svratiu da vas uputim u to kako napredujemo. Pogled mu odluta napred puteljkom. - Ko vam je komija? To nije mesto na kome visi naa nova zvezda, je li tako? - Gospoica Veronika Krej, glumica, dolazi ovamo, kako mi se ini, samo o vikendima. - Svakako. 'Golubarnik'. Dopala mi se u filmu Dama jae tigra, ali je pomalo suvie obrazovana za moj ukus. Dajte vi meni Hedi Lamar. On se okrenu. - Moram se vratiti na posao. Vidimo se, gospodine Poaro. - Prepoznateje li ovo, ser Henri? Inspektor Grejnd spusti revolver na sto ispred ser Henrija i sa iekivanjem se zagleda u njega. - Smem li da ga uzmem? - Ruka ser Henrija zastade iznad revolvera kada je postavio to pitanje. Grejnd potvrdno klimnu glavom. - Bio je u bazenu. Uniteni su svi otisei koji su bili na njemu. teta, moram rei, to je gospoica Savernake dozvolila da joj sklizne iz ruke. - Da, da... ali, svi smo u tom trenutku bili veoma napeti. ene se obino zbune i... ovaj, isputaju stvari. Inspektor Grejnd ponovo klimnu glavom, pa ree: - Sve u svemu, gospoica Savernake deluje kao hladnokrvna, sposobna mlada dama. Rei ni, na koji nain nisu bile naglaene, pa ipak je neto u njima nagnalo ser Hcnrija da naglo podigne pogled. Grejnd nastavi: - Prepoznajete li ga, gospodine? Ser Henri uze revolver i stade da ga prouava. Pronaao je broj i uporedio ga sa popisom brojeva u knjiici u konom povezu. Sklopivi knjiicu, on uzdahnu i ree: - Da, inspektore, potie iz moje ovdanje kolekcije. - Kada ste ga poslednji put videli?

88

- Jue po podne. Pucali smo u metu u bati i ovaj revolver je bio jedan od onih koje smo koristili. - Ko je tom prilikom pucao iz ovog revolvera? - Mislim da su svi ispalili bar po jedan hitac iz njega. - Ukljuujui i gospou Krajstou? - Ukljuujui i gospou Krajstou. - A kada ste zavrili sa pucanjem? - Spremio sam revolver na uobiajeno mesto. Ovde. On izvue ladicu velikog pisaeg stola. Do pola je bila puna revolvera. - Imate veliku zbirku vatrenog oruju, ser Henri. - Godinama je to bio moj hobi. Pogled inspektora Grejnda zamiljeno je poivao na bivem guverneru Haoluin ostrva. Zgodan, istaknut ovek, ovek koga bi voleo da ima za efa - u stvari, ovek koga bi mnogo vie voleo da mu bude ef od sadanjeg glavnog pozornika Veldira - bunog despota i ulizice. On odagna te misli i vrati se posl u koji je trebalo obaviti. - Revolver, razume se, nije bio ponovo napunjen pre nego to ste ga sklonili, ser Henri? - Svakako da nije. - A gde drite municiju? - Ovde. - Ser Henri izvadi klju iz pregrade i otkljua jednu od donjih ladica na stolu. Sasvim jednoslavno, pomisli Grcjnd. Krajstouova je videla gde ser Hcnri dri municiju. Trebalo je samo da doe i poslui se. Ljubomora, pomisli on, ume avolski da se poigra sa enama. Mogao je da se kladi u deset prema jedan da je po sredi bila ljubomora. Stvar e biti dovoljno rasvetijena kada zavri rutinsku istragu ovde i pree u ulicu Harli. Ali, stvari se moraju obavljati po redu. On ustad i ree: - Hvala, ser Henri. Obavestiu vas kako je prolo sasluanje. 13. Za veeru su imali hladne patke. Posle patki posluen je karamel krem za koji je ledi Angkatel kazala da samo pokazuje koliko je gospoa Midvej imala takta.

89

Kuvanje je, rekla je ona, prualo velike mogunosti za izraavanje delikatnih oseanja. - Ona zna da mi ba naroito ne volimo karamel krem. Bilo bi krajnje bezobzirno jesti omiljeni puding posle smrti prijatelja. Karamel krem je, meutim, veoma lak - klizi ako me razumete - tako da retko kada ostane na tanjiru. Ona uzdahnu i primeti kako se nada da su uinili pravu stvar kada su dozvolili Gerdi da se vrati u London. - Henri je sasvim ispravno postupio to je poao sa njom. Ser Henri je zahtevao da odveze Gerdu do ulice Harli. - Ona e se, razume se, vratiti ovamo radi sasluanja, - nastavi ledi Angkatel, zamiljeno jedui karamel krem. - Sasvim je prirodno to je elela da vest lino saopti deci - mogli su to videti u novinama, a u kui je samo ona Francuskinja - zna se kako umeju da se uzbude crise de nerfs*, moda. Ali, Henri e ve umeti da izie na kraj s njom i zaista mislim da e Gerda biti sasvim dobro. Najverovatnije e pozvati kakvu roaku - sestre, moda. Gerda je od onih osoba koje sasyim sigurno imaju sestre - tri ili etiri, rekla bih, verovatno ive u Tanbrid Velsu. * Crise de nerfs (fr.), nervni slom. (Red.) - Kakve neobine stvari govori, Lusi, - primeti Mid. - Moe i Torkvej ako ti se vie dopada, draga - ne, ne Torkvej. Ako bi ivele u Torkveju, morale bi da imaju najmanje ezdeset pet. Moda Istburn ili Sv. Leonard. Ledi Angkatel se zagleda u poslednju kaiicu karamel krema, kao da se saalila na nju, te je veoma neno spusti, nepojedenu. Dejvid, koji je voleo samo pikantne stvari, zagleda se smrknuto u svoj prazan tanjir. Ledi Angkatel ustade. - Mislim da svi elimo da veeras ranije legnemo, - ree ona. - Toliko toga se dogodilo, zar ne? Kada o takvim stvarima itate u novinama, ne moete stei utisak koliko su zamorne. Oseam se, znate, kao da sam prepeaila petnaest milja. A, u stvari, nita nisam radila osim to sam sedela - ali, i to je zamorno, jer se oveku ne itaju ni knjiga ni novine, jer bi to izgledalo tako bezduno. Mada mislim da bi uvodni tekst u Observeru bio sasvim u redu - ali ne i u News of the World. 90

Slae li se sa mnom, Dejvide? Volim da znam ta misle mladi, tako ovek ne gubi oseaj za te stvari. Dejvid mrzovoljno promrmlja da nikada ne ita News of the World. - Ja ih uvek proitam, - ree ledi Angkatel. - Pretvaramo se da ih uzimamo zbog posluge... Meutim, Gadon ima razumevanja i nikada ih ne uzima do posle aja. To su veoma zanimljive novine, u njima se moe nai sve o enama koje guraju glave u gasne penice - prosto je neverovatno koliko ih je! - ta li e da rade u kuama budunosti, u kojima e sve biti na struju? - upita Edvard Angkatel ovla se osmehnuvi. - Pretpostavljam da e morati da to iskoriste na najbolji mogui nain to jest, razumnije. - Ne slaem se sa vama, gospodine, - umea se Dejvid, - u pogledu toga da e sve u kuama budunosti biti na struju. Mogue je da e zagrevanje biti zajedniko, iz jedinstvene gradske toplane. Svim kuama treba pritedeti trud oko toga. Edvard Angkatel urno ree kako se boji da to nije tema kojoj je dorastao i Dejvid prezrivo izvi usne. Gadon unese kafu na posluavniku, kreui se neto sporije nego obino, kako bi na taj nain izrazio oseanje alosti. - Oh, Gadone, - ree ledi Angkatel, - to se tie onih jaja... Nameravala sam, kao i obino, da olovkom zapiem datum na njima. Da li bi zamolio gospou Midvej da se pobrine za to? - Mislim da ete se uverili, gospoo, da je sve ve obavljeno na zadovoljavajui nain. - On proisti grlo. - Sam sam se za sve pobrinuo. - Oh, hvala, Gadone. Kada je Gadon iziao, ona promrmlja: - Gadon je zaista divan. Sva posluga ponela se velianstveno. Saoseam sa njima to su morali da se ovde suoe sa policijom - mora da je to za njih bilo uasno. Uzgred budi reeno, je li neko ostao? - Misli na policajee? - upita Mid. - Da. Zar obino ne ostave jednog u predvorju? Ili moda motri na ulazna vrata, tamo odnekud iz grmlja. - Zato bi motrio na ulazna vrata?

91

- Ne znam, prosto mislim. Tako rade u knjigama. A onda jo neko bude ubijen tokom noi. - Oh, Lusi, nemoj, - uasnu se Mid. Ledi Angkatel se znatieljno zagleda u nju. - Draga, tako mi je ao. Ba glupo od mene. Razume se da niko vie ne moe biti ubijen. Gerda je otila kui... hou da kaem... Oh, Henrijeta, draga, ao mi je. Nisam htela to da kaem. Henrijeta, meutim, nita ne odgovori. Stajala je pored okruglog stoia, zurei u rezultat iz partije brida koji je sino postigla. - Izvini, Lusi, ta si kazala? - oglasi se ona najzad, pribravi se. - Pitala sam se da li je ostao neki od policajaca. - Poput ostataka na rasprodaji? Mislim da nije. Svi su se vratili u policijsku stanicu, da odgovarajuim policijskim jezikom zapiu sve to smo rekli. - ta to gleda, Henrijeta? - Nita. Henrijeta ode do kamina. - ta misli da Veronika Krej radi noas, upita ona. Preko lica ledi Angkalel pree senka obeshrabrenosti. - Blagi Boe! Ne misli valjda da bi mogla ponovo doi ovamo? Mora da je do sada ve ula. - Da, - zamiljeno ree Henrijeta. - Pretpostavljam da je ula. - to me podseti... - ree ledi Angkatel. - Zaista moram da telefoniram Karejevima. Ne moemo dozvoliti da sutra dou na ruak kao da se nita nije dogodilo. Ona izie iz sobe. Dejvid, koji je mrzeo svoje roake, promrmlja kako eli da pogleda neto u Enciklopediji britanici, dodavi da misli da bi biblioteka mogla za to biti dovoljno mirno mesto. Henrijeta ode do francuskih prozora, otvori ih i izie. Posle trenutnog oklevanja, Edvard krenu za njom. Zatekao ju je kako stoji zagledana u nebo. - Nije onako toplo kao sino, je li tako? - primeti ona. - Nije, osetno je hladnije, - odgovori Edvard svojim prijatnim glasom. Stajala je i posmatrala kuu. Prelazila je pogledom preko prozora. Nije imao pojma ta joj se mota po umu. 92

On zakorai prema otvorenom prozoru. - Bie bolje da ue. Hladno je. Ona odmahnu glavom. - Idem u etnju. Do bazena. - Oh, Boe. - On ustro zakorai prema njoj. - Idem s tobom. - Ne, hvala ti, Edvarde. - Njen glas otro odjeknu kroz prohladan vazduh. - elim da budem sama, sa svojim mrtvim. - Henrijeta! Draga... nita nisam rekao. Ali ti zna koliko... koliko mi je ao. - ao? to je Don Krajstou mrtav? U glasu joj se jo oseala ona ista britkost. - Hteo sam da kaem... ao mi je zbog tebe, Henrijeta. Znam da je to morao biti... veliki ok. - ok? Oh, ali ja sam veoma vrsta, Edvarde. U stanju sam da podnesem okove. Da li je to za tebe bio ok? ta si oseao kada si ga ugledao kako tamo lei? Pretpostavljam da ti je bilo milo. Ti nisi voleo Dona Krajstoua. - On i ja, - promrmlja Edvard, - nismo imali mnogo toga zajedniko g. - Kako se lepo izraava! Tako si odmeren. Ipak vam je neto bilo zajedniko. Ja! Obojici sam bila draga, je li tako? Samo to to nije stvorilo vezu meu vama, naprotiv. Meseina se na mahove probijala kroz oblake i on se zaprepasti kada iznenada na njenom licu ugleda izraz kojim ga je posmatrala. Nesvesno je uvek u Henrijeti video projekciju one Henrijete koju je poznavao u Ejnsviku. Za njega je ona uvek bila nasmejana devojica, sa nemirnim oima punim udnog iekivanja. Meutim, ena koju je sada gledao delovala mu je kao stranac, sa sjajnim ali hladnim oima koje kao da su ga neprijateljski ispitivale. On iskreno ree: - Henrijeta, najdraa, veruj mi... da saoseam s tobom... u tvom bolu, tvom gubilku. - Da li je to bol? Pitanje ga pomete. inilo se da ga postavlja sebi, a ne njemu. Ona nastavi tihim glasom: - Tako brzo... to moe da se dogodi tako brzo. U jednom trenutku si iv, die, a u narednom mrtav... nema te vie... praznina. Oh, ta 93

praznina! A nas evo ovde, svi smo tu, jedemo karamel krem i smatramo se ivim - a Don, koji je bio vie iv od bilo koga od nas, sada je mrtav. Zna, ponavljam to sebi sve vreme. Mrtav... mrtav... mrtav... mrtav... mrtav. I uskoro je ta re izgubila svako znaenje nita vie ne znai. To je samo jedna mala smena re, nalik na otkidanje istrulele granice. Mrtav... mrtav... mrtav... mrtav. Podsea na tam-tam u dungli. Mrtav... mrtav... mrtav... mrtav... mrtav... - Henrijeta, prestani! Za Boga miloga, prestani! Ona ga znatieljno pogleda. - Zar nisi znao da u se ovako oseati? ta si mislio? Da u sedeti i neno plakati, stiskajui neku lepu maramicu dok me ti dri za ruku? Da e sve to izazvati veliki ok, ali da u uskoro poeti da se oporavljam? I da e me ti lepo teiti? Ti jesi fin, Edvarde. Ti si veoma fin, ali si tako... tako neprimeren. On se povue. Izraz lica mu se ukoi. - Da, oduvek sam to znao, - ree on suvim glasom. Ona mahnito nastavi: - ta misli... kako sam se oseala itave veeri, premetajui se s jedne stolice na drugu, dok je Don mrtav i nikome nije stalo osim meni i Gerdi! Tebi je drago, Dejvidu je neprijatno, Mid je potresena, a Lusi delikatno uiva u tome to News of the World iz tampe prelaze u ivot! Zar ne shvata koliko sve to lii na fantastinu nonu moru? Edvard nita ne ree. Povukao se jo jedan korak u senku. Posmatrajui ga, Henrijeta ree: - Veeras... nita mi ne deluje slvarno, niko nije stvaran... osim Dona! Edvard tiho ree: - Znam... ja nisam ba stvaran. - Ba sam surova, Edvarde. Ali, ja tu nita ne mogu. Ne mogu da prestanem da zameram to je Don, koji je bio tako iv, sada mrtav. - I to sam ja, koji sam napola mrtav, jo iv. - Nisam tako mislila, Edvarde. - Mislim da jesi, Henrijeta. I mislim da si moda u pravu. Ali ona je zamisljeno govorila, vrativi se na preanju misao: - Zna, to nije bol. Moda nisam u stanju da osetim bol. Moda nikada ni neu. Pa ipak... volela bih da alim za Donom. Njene rei zvuale su mu fantastino, ali se jo vie zaprepastio kada je iznenada dodala, gotovo poslovnim glasom: 94

- Moram do bazena. Odlebdela je izmeu drvea. Ukrueno hodajui, Edvard se vrati kroz otvoreni prozor. Mid podie pogled kada Edvard proe kroz prozor, nita i nikoga ne primeujui. Lice mu je bilo sivo i delovao je potiteno. Kao da u njemu nije bilo ni kapi krvi. Nije uo slabi uzdah koji je Mid istog asa priguila. Gotovo mehaniki, Edvard ode do stolice i sede. Svestan da se od njega neto oekuje, on ree: - Hladno je. - Je li ti jako hladno, Edvarde? Da li da... da li da... zapalim vatru? - Molim? Mid uze kutiju ibica sa police iznad kamina, pa klee i zapali vatru. Obazrivo je, ispod oka, posmatrala Edvarda, pomislivi kako ama ba niega nije svestan. - Vatra je lepa, - ree ona. - Moe da te zagreje. Deluje kao da mu je strano hladno, pomisli ona. Ipak, nemogue je da je napolju ba toliko hladno? To je zbog Henrijete! ta li mu je rekla? - Prinesi stolicu blie, Edvarde. Prii vatri. - Molim? - Oh, nita. Samo vatra. Obraala mu se glasno i polako, kao da razgovara sa gluvom osobom. A onda iznenada, toliko iznenada da joj je srce poskoilo od olakanja, Edvard, pravi Edvard, vrati se. Neno joj se smeio. - Jesi li se to meni obraala, Mid? Izvini. Bojim se da sam razmiljao... razmiljao o neemu. - Oh, nita. Samo vatra. Granice su pucketale, a nekoliko iarki jele gorelo je jasnim, istim plamenom. Edvard ih je posmatrao. - Lepa vatra, ree on. Ispruio je dugake, tanke ruke prema plamenu, svestan da se oslobodio napetosti. - Uvek smo imali iarke jele u Ejnsviku, - ree Mid. - I sada ih imam. Svakog dana donese se puna korpa i stavi pored ograde kamina.

95

Edvard u Ejnsviku. Mid napola sklopi oi, zamiljajui tu sliku. Sedi, pomisli ona, u biblioteci, u zapadnom krilu kue. Magnolija je gotovo prekrivala jedan prozor i tokom itavog popodneva ispunjavala sobu zlatasto zelenom svetlou. Drugi prozor gledao je na travnjak i visoka velingtonija stajala je poput nekog uvara. Sa desne strane nalazila se velika bakarna bukva. Oh, Ejnsvik... Ejnsvik. Mogla je da oseti miomirisni vazduh koji je dopirao od magnolije koja je jo i u septembru imala po neki veliki beli votani cvet to je prijatno mirisao. I iarke jele u vatri. I blago plesnivi miris knjige koju bi Edvard sigurno itao. Sedeo bi u stolici sa ulegnutim naslonom i povremeno bi mu pogled moda skrenuo sa knjige na vatru, i on bi pomislio, tek na tren, na Henrijetu. Mid se promekolji i upita: - Gde je Henrijeta? - Otila je do bazena. Mid se zagleda u njega. - Zato? Izgovorila je to naglo i dubokim glasom, na ta se Edvard tre. - Draga moja Mid, sigurno si znala... oh, ovaj... pogodila. Poznavala je Krajstoua dosta dobro. - Oh, to su, razume se, svi znali. Ipak, ne razumem zato bi ila po meseini do mesta na kome je ubijen. To nimalo ne lii na Henrijetu. Ona nikada nije bila melodramatina. - Da li iko zna kakav je bilo ko? Henrijeta, na primer. Mid se namrti. - Edvarde, ti i ja znamo Henrijetu itavog ivota. - Promenila se. - Ba i nije. Ne mislim da se ljudi menjaju. - Henrijeta se promenila. Mid se znatieljno zagleda u njega. - Vie od nas dvoje, tebe i mene? - Oh, ja sam mirovao, svestan sam toga. A ti... Njegove oi iznenada se usredsredie. Zagledao se u nju dok je kleala pored zatitne reetke. Kao da ju je gledao iz velike daljine, uoavajui njenu etvrtastu bradu, tamne oi, odluna usta. - Voleo bih da se ee viamo, Mid, draga, - ree on. Ona mu se osmehnu. 96

- Znam. Nije lako, ovih dana, ostati u vezi. Spolja se uo neki zvuk i Edvard ustade. - Lusi je bila u pravu, - ree on. - Bio je to zamoran dan... prvi susret sa ubistvom. Idem u krevet. Laku no. On izie iz sobe u trenutku kada Henrijeta ue kroz prozor. Mid se okrenu ka njoj. - ta si uinila Edvardu? - Edvardu? - Henrijeta je bila odsutna. elo joj je bilo nabrano. Kao da je razmiljala o neem strano dalekom. - Da, Edvardu. Izgledao je uasno kada je uao - bilo mu je tako hladno i bio je sav siv. - Mid, ako toliko brine za Edvarda, zato neto ne preduzme? - Da preduzmem? Kako to misli? - Ne znam. Popni se na stolicu i vii... Privuci na sebe panju. Zar ne zna da ti je to jedina nada sa mukarcima kao to je Edvard? - Edvard nikada nee mariti ni za koga drugog osim za tebe, Henrijeta. Nikada ni nije. - Onda je to veoma glupo od njega. - Ona na brzinu osmotri Midino belo lice. - Povredila sam te. Izvini. Ali, noas mrzim Edvarda. - Mrzi Edvarda? Ne moe to. - Oh, da, mogu! Ti ne zna... - ta? Henrijeta polako ree: - Podsea me na mnoge stvari koje bih htela da zaboravim. - Kakve stvari? - Ovaj... Ejnsvik, na primer. - Ejnsvik? eli da zaboravi Ejnsvik? - U Midinom glasu oitavala se neverica. - Da, da, da! Tamo sam bila srena. Jednostavno, trenutno ne mogu da podnesem da me ita podsea na sreu. Zar ne shvata? Vreme kada nismo znali ta nas eka. Kada se ubeeno govori da e sve biti divno! Neki ljudi su mudri... nikada ne oekuju da budu sreni. Ja jesam. Zatim naglo dodade: - Nikada se neu vratiti u Ejnsvik. Mid polako primeti: - Pitam se. 97

14. Mid se naglo probudi u ponedeljak ujutro. Nekoliko trenutaka ostala je da pometeno lei, zbunjeno bacajui poglede na vrata, jer je oekivala da se pojavi ledi Angkatel. ta li je ono Lusi kazala kada je uplovila onog prvog jutra? Teak vikend? Bila je zabrinuta - mislila je da bi se neto neprijatno moglo dogoditi. Da, neto neprijatno se dogodilo - neto to je lealo Mid na srcu i dui poput debelog crnog oblaka. Neto o emu nije elela da razmilja - ega nije elela da se sea. Neto to ju je, oigledno, plailo. Neto to je imalo veze sa Edvardom. Seanje joj se naglo povratilo. Jedna runa, iskriava re - ubistvo! Oh, ne, pomisli Mid, to ne moe biti istina. To je samo san. Don Krajstou, ubijen, upucan - lei pored bazena. Krv i plava voda - poput oblande kakve detektivske prie. Fantastino, nestvarno. Jedna od onih stvari koje se ne deavaju nama. Kada bismo sada bili u Ejnsviku. To se ne bi moglo dogoditi u Ejnsviku. Crna teina skloni se sa njenog ela. Smestila joj se potom u dubinu stomaka, od ega joj je bilo pomalo muka. To nije bio san. To se zaista dogodilo - News of the World uivo - a ona, Edvard, Lusi, Henri i Henrijeta - svi su bili umeani. To nije bilo fer - nipoto nije bilo fer - jer, ako je Gerda upucala svog mua, to nije imalo nikakve veze s njima. Mid se nelagodno promekolji. Tiha, glupa, pomalo patetina Gerda - Gerdu niste mogli povezati sa melodramom - sa nasiljem. Gerda, sasvim sigurno, nije mogla nikoga da ubije. Ponovo se javila ona unutranja nelagodnost. Ne, ne, nedopustivo je na taj nain razmisijati. Jer, ko je drugi mogao ubiti Dona? A Gerda je stajala tamo pored njegovog tela sa revolverom u ruci. Revolverom koji je uzela iz Henrijeve radne sobe. Gerda jeste rekla da je zatekla Dona mrtvog i da je samo podigla revolver. Ali, ta je drugo mogla da kae? Morala je neto da kae, jadnica.

98

U redu je to ju je Henrijeta branila - to je rekla kako je sasvim mogue da je Gerdina pria istinita. Henrijeta nije uzela u obzir nemogue alternative. Henrijeta je bila veoma udna sino. Ali to je, razume se, posledica oka zbog smrti Dona Krajstoua. Jadna Henrijeta - toliko je volela Dona. Ali, prebolee ona to vremenom - ovek sve preboli. A onda e se udati za Edvarda i iveti u Ejnsviku - i Edvard e konano biti sretan. Henrijeta je oduvek neno volela Edvarda. Samo im se na putu bila ispreila agresivna, dominantna linost Dona Krajstoua. U poreenju s njim, Edvard je delovao tako... tako bledo. Kada je sila na doruak, Mid proe kroz glavu da je Edvardova linost ve poela da se ispoljava, oslobodivi se dominacije Dona Krajstoua. Delovao je sigurniji u sebe, manje je oklevao i manje se povlaio. Prijatno je razgovarao sa smrknutim Dejvidom koji jedva da je odgovarao. - Mora ee dolaziti u Ejnsvik, Dejvide. Voleo bih da se tamo osea kao kod kue i da sazna sve o tom mestu. Sluei se marmeladom, Dejvid hladno odvrati: - Ta velika imanja potpuno su apsurdna. Trebalo bi ih podeliti. - Nadam se da se to nee dogoditi za mog vremena, - odvrati Edvard, smeei se. - Moji zakupci su sasvim zadovoljni. - Ne bi trebalo da budu, - ree Dejvid. - Niko ne bi trebalo da bude zadovoljan. - Da su majmuni bili zadovoljni repovima... - promrmlja ledi Angkatel sa mesta na kome je stajala pored bifea, neodreeno zagledana u iniju sa bubrezima. - To je pesma koju sam nauila jo kao dete, ali, jednostavno, ne mogu da se setim kako ide dalje. Moram popriati s tobom, Dejvide, i saznati sve o novim idejama. Koliko mogu da vidim, svi moraju sve da mrze, ali istovremeno i da imaju besplatnu zdravstvenu negu i svo mogue dodatno obrazovanje (jadna stvorenja, sva ta bespomona deca koju svakoga dana teraju u kolu)... I teraju bebe da piju riblje ulje, svialo se to njima ili ne - a ono tako smrdi. Mid pomisli kako se Lusi manje vie ponaa kao i obino.

99

I Gadon je, kada je prola pored njega u hodniku, izgledao kao i obino. Zivot u Holouu izgleda da se normalizovao. Poto je Gerda otila, itava ta stvar delovala je poput sna. Potom se zaula kripa tokova po ijunku; to se ser Henri dovezao. Prenoio je u klubu i rano krenuo nazad. - Pa, dragi, - obrati mu se Lusi, - je li sve u redu? - Jeste. Sekretarica je bila tamo - sposobna devojka. Ona je stvari uzela u svoje ruke. Izgleda da postoji i sestra. Sekretarica joj je telegrafisala. - Znala sam, - primeti ledi Angkatel. - U Tanbrid Velsu? - Mislim u Bekshilu, - odvrati zbunjeno ser Henri. - Usuujem se da kaem... Lusi je razmatrala Bekshil. - Da, mogue je. Gadon im prie. - Telefonirao je inspektor Grejnd, ser Henri. Sasluanje e se obaviti u jedanaest asova, u sredu. Ser Henri klimnu glavom, a ledi Angkatel ree: - Mid, bie najbolje da pozove svoju radnju. Mid se polako uputi ka telefonu. Njen ivot do sada je uvek bio potpuno normalan i obian, te je oseala da joj nedostaju rei kojima bi svojim poslodavcima objasnila kako posle etvorodnevnog odmora nije u stanju da se vrati na posao zahvaljujui injenici to je umeana u sluaj ubistva. Nije zvualo istinito. Nije ak ni delovalo istinito. A madam Alfrid nije ba bila osoba kojoj se bilo kada moglo ita objasniti. Mid odluno isturi bradu i podie slualicu. Bilo je upravo onoliko neprijatno koliko je i zamiljala da e biti. Promukli glas zajedljive sitne Jevrejke ljutito dopre do nje preko ice. - ta, ta to, Mic Hardkatl? Smrt? Pogreb? Zar ne znate jako dobro da ja imati malo radnici? Zar misliti da u ja stajati za ta izvinjena? Oh, a vi se dobro provoditi, rekla bih! Mid je prekide, govorei otro i odseno. - Pol'cija? Pol'cija, ka'te? - Bio je to gotovo vrisak. - Imate posao s Pol'cija? Slisnuvi zube, Mid je nastavila da objanjava. udno, u kojoj meri je ta ena na drugom kraju ice prljavo predstavila itavu stvar. Kao da 100

je u pitanju kakav vulgarni policijski sluaj. Kakva alhemija je postojala u ljudskim biima! Edvard otvori vrata i ue, ali kada vide da Mid telefonira, odlui da izie. Ona ga zaustavi. - Ostani, Edvarde. Molim te. Oh, elim da ostane. Edvardovo prisustvo u sobi dalo joj je snagu... da se suprotstavi otrovu. Skinula je ruku sa slualice. - Molim? Da. ao mi je, gospoo. Ali, konano, teko da sam ja za to kriva... Ruan promukli glas ljutio je vritao. - Ko su ti va prijatelj? Kak'i su to ljudi kada im doe pol'cija i ovek bude ubijen? Bilo bi pametno od mene da vas vie ne primim! Ne mogu dozvolim da snizite ugled od moja radnja. Mid dade nekoliko smernih, neobaveznih odgovora. Konano je spustila slualicu, s uzdahom olakanja. Bilo joj je muka i bila je uzdrmana. - Mesto gde radim, - objasni ona. - Morala sam da im javim da se do etvrtka neu vratiti, zbog sasluanja i... policije. - Nadam se da su bili pristojni prema tebi? Kakva je ta tvoja prodavnica haljina? Da li je ena koja je vodi prijatan i saoseajan poslodavac? - Teko da bih je mogla kao takvu opisati! Ona je Jevrejka iz Vajtepela, sa ofarbanom kosom i glasom slinim prdavcu. * Whitechapel, sirotinjska etvrt u istonom delu Londona. (Red.) - Ali, draga moja Mid... Edvardov zaprepaeni izraz samo to ne natera Mid da se nasmeje. Bio je suvie zabrinut. - Ali, drago moje dete - ne sme se miriti s takvim stvarima. Ako ve mora da radi, onda treba da nae posao u nekoj harmoninoj sredini, gde e ti se dopadati ljudi sa kojima radi. Mid ga je nekoliko trenutaka posmatrala, nita mu ne odgovorivi. Kako da to objasni osobi kao to je Edvard? pitala se ona. ta je Edvard znao o tritu radnom snagom, o poslovima?

101

Iznenada, ona oseti kako postaje ogorena. Lusi, Henri, Edvard - da, ak i Henrijeta - nju je od njih delila nepremostiva provalija; provalija koja je delila one koji uivaju od onih koji rade. Oni nisu imali pojma o tome koliko je teko nai posao i koliko je teko zadrati ga kada ga jednom dobije! Neko bi mogao rei, moda, da ona, u stvari, nije morala da zarauje za ivot. Lusi i Henri bi joj rado pruili dom - Isto tako rado bi joj obezbedili i izdravanje. Edvard bi isto tako rado uradio ovo drugo. Ali, neto u Mid bunilo se protiv toga da prihvati lagodan ivot koji su joj nudili njeni dobrostojei roaci. Bilo je divno povremeno doi i zaroniti u lepo sreeni luksuz Lusinog ivota. Mogla je da uiva u tome. Meutim, izvesna nepopustljiva nezavisnost duha nije joj dala da prihvati takav ivot kao poklon. Istovetno oseanje ju je spreilo i da otpone neki vlastiti posao sa novcem koji bi pozajmila od roaka i prijatelja. Toliko je toga videla. Nee ona pozajmljivati novac - niiji uticaj nee koristiti. Sama je pronala posao za etiri funte nedeljno, mada je u stvari dobila posao zato to se madam Alfrid nadala da e joj Mid dovesti 'elegantne' prijateljice da kod nje kupuju. Madam Alfrid se, meutim, razoarala. Mid je nepokolebljivo obeshrabrivala svaki takav pokuaj svojih prijateljica. Nije gajila nikakve naroite iluzije o poslu. Nije joj se dopadala radnja, nije joj se dopadala madam Alfrid, nije joj se dopadala veita snishodljivost prema naroguenim i neutivim kupcima; ali, sumnjala je da bi mogla da dobije bilo kakav drugi posao koji bi joj se vie sviao, poto nije imala potrebne kvalifikacije. Edvardova jutronja primedba - da je mogla da bira - bila je naprosto nepodnoljiva. Odakle Edvardu pravo da ivi u svetu koji nema ba nikakve veze sa stvarnou? Svi su oni bili Angkatelovi. A ona je bila - ali, samo polu Angkatel! A ponekad, kao jutros, uopte se nije oseala kao Angkatelova! Bila je oeva ker. Setila se oca sa uobiajenom ljubavlju i griom savesti - tog sedokosog, sredovenog mukarca umornog lika. oveka koji se godinama borio da odri mali porodini posao koji je bio predodreen

102

da, uprkos svoj njegovoj brizi i naporima, polako propadne. Nije kriva bila njegova nesposobnost - ve napredak. udno, ali Mid je oduvck bila odana svom umornom ocu, a ne savrenoj Angkatel majei. Svaki put kada bi se vratila iz onih poseta Ejnsviku, koje su predstavljale neopisivo uivanje u njenom ivotu, odgovorila bi na blaga usrdna pitanja na oevom umornom licu tako to bi ga obgrlila oko vrata i rekla: - Drago mi je to sam kod kue drago mi je to sam kod kue. Majka joj je umrla kada je Mid bilo trinaest godina. Ponekad bi Mid postajalo jasno da je veoma malo znala o svojoj majei. Bila je neodreena, armantna, vesela. Da li je zaalila zbog udaje, udaje koja ju je odvojila od kruga Angkatelovog klana? Mid nije imala pojma. Otac je jo vie osedeo i postao jo tii posle enine smrti. Njegova borba da odri posao postala je jo uzaludnija. Umro je tiho i neprimetno kada je Mid bilo osamnaest godina. Mid je od tada ivela kod raznih Angkatel roaka, primala je poklone od Angkatelovih, lepo se provodila sa Angkatelovima, ali je odbila da finansijski zavisi od njihove dobre volje, Koliko god da ih je volela, bilo je trenutaka, kao to su ovi, tada bi iznenada osetila da se potpuno razlikuje od njih. Nita oni ne znaju! ogoreno je pomislila. Edvard, osetljiv kao i uvek, posmatrao ju je zbunjeno. - Uzrujao sam te? Zato? - neno ju je upitao. Lusi dolebde u sobu. Bila je u sred jednog od onih svojih razgovora. - ... vidite, ovek zapravo ne zna da li bi ona vie volela 'Belog Jelena' ili nas? Mid je prazno pogleda, pa skrenu pogled ka Edvardu. - Nema svrhe da gleda u Edvarda, - primeti ledi Angkatel. - Edvard to jednostavno ne bi znao; ti si, Mid, uvek tako praktina. - Ne znam o emu pria, Lusi. Lusi je delovala iznenaeno. - O sasluanju, draga. Gerda e morati da doe ovamo zbog njega. Da li da odsedne ovde? Ili da ide u 'Belog Jelena'? Ovde bi je sve, razume se, bolno podsealo - a onda, opet, u 'Belom Jelenu' bie ljudi koji e zuriti u nju i sva sila reportera. Sreda, u jedanaest, ili moda u pola dvanaest? - Osmeh ozari lice lediAngkatel. - Nikada nisam bila na 103

sasluanju! Mislim da moja siva - i eir, razume se, kao za crkvu - ali bez rukavica. - Znate, - nastavi ledi Angkatel, preavi preko sobe i podigavi slualicu telefona iskreno se zagledavi u nju. - Mislim da vie ni nemam nikakve rukavice, osim onih za batu! I, razume se, mnogo dugakih, sklonjenih iz dana provedenih u vladinoj slubi. Rukavice su prilino glupe, slaete se? - Jedino mogu posluiti da se izbegne ostavljanje otisaka prstiju, primeti Edvard osmehujui se. - Veoma zanimljivo da ti to kae, Edvarde - veoma zanimljivo. ta e mi ovo? Ledi Angkatel se sa blagim gaenjem zagleda u telefonsku slualicu. - Moda si htela nekoga da pozove? - Mislim da nisam. - Ledi Angkatel neodreeno odmahnu glavom i krajnje oprezno spusti slualicu. Prelazila je pogledom sa Edvarda na Mid. - Mislim, Edvarde, da ne bi trebao da uznemirava Mid. Mid je osetljivija na iznenadne smrti vie od nas. - Draga moja Lusi, - uzviknu Edvard. - Samo sam izrazio svoju zabrinutost zbog mesta na kome Mid radi. Uopte mi ne zvui dobro. - Edvard smatra da bi trebalo da imam divnog saoseajnog poslodavca, koji e umeti da me ceni, - suvo primeti Mid. - Dragi Edvarde, - izgovori Lusi blagonaklono. Osmehnula se Mid i izila. - Ozbiljno, Mid, - nastavi Edvard, - zabrinut sam. Ona ga, meutim, prekide: - Ta prokleta ena mi plaa etiri funte nedeljno. Samo je to vano. Ona se oea o njega i izie u batu. Ser Henri je sedeo na svom uobiajenom mestu na niskom zidu, ali Mid se okrenu i uputi prema cvetnoj aleji. Njeni roaci bili su armantni, ali jutros joj njihov arm nije mogao biti od pomoi. Dejvid Angkatel je sedeo na klupi na kraju staze. Dejvid nije bio preterano armantan, i Mid se uputi pravo prema njemu, i sede pored njega, primetivi sa zlobnim zadovoljstvom njegov obeshrabreni pogled. 104

Kako je neobino teko, pomisli Dejvid, pobei od ljudi. Iz spavae sobe ga je isterala najezda sobarica sa metlama i pajalicama. Biblioteka (i Enciklopedija britanika) nije predstavljala svetilite kakvo se u svom optimizmu nadao da bi mogla biti. Dva puta je ledi Angkatel ujezdila i izjezdila, obrativi mu se ljubazno primedbama na koje se naprosto nije moglo inteligentno odgovoriti. Iziao je ovamo da razmotri svoj poloaj. Puki vikend, na koji nerado bee pristao, sada se oduio zahvaljujui potrebama vezanim za iznenadnu i nasilnu smrt. Dejvid, koji je vie voleo da razmilja o akademskoj prolosti ili da iskreno diskutuje o budunosti Levice, nije bio rad da ima posla sa nasilnom i realistikom sadanjou. Kao to je rekao ledi Angkatel, on nije itao News of the World. Ali sada su News of the World izgleda stigle u Holou. Ubistvo! Dejvid se strese s odvratnou. ta li e njegovi prijatelji misliti? Kako se, da tako kaemo, treba odnositi prema ubistvu? Kakav stav zauzeti? Iskazati dosadu? Odvratn ost? Blago zabavu? Dok je pokuavao da rei te probleme u svom umu, nipoto nije bio rad da ga Mid uznemirava. Pogledao ju je sa nelagodnou kada je sela pored njega. Prilino ga je zaprepastio izazovan pogled koji mu je uputila. Neprijatna devojka, bez ikakvih intelektualnih vrednosti. - Pa, kako ti se dopadaju roaci? - upita ga ona. Dejvid slee ramenima. - Da li iko uopte razmilja o roacima? - odgovori on pitanjem. - Da li iko, zapravo, o bilo emu razmislja? - odvrati ona. Ona sasvim sigurno ne razmilja, pomisli Dejvid. Zatim je gotovo velikoduno primetio: - Analizirao sam svoje reakcije na ubistvo. - Veoma je udno, - sloi se Mid, - biti umean u tako neto. Dejvid uzdahnu i ree: - Zamorno. - Bio je to ponajbolji stav. - Svi kliei koje je ovek mogao da smisli postoje samo na stranicama detektivske proze! - Mora da si zaalio to si doao, - primeti Mid. Dejvid ponovo uzdahnu. 105

- Da, mogao sam ostati kod pnjatelja u Londonu. - Zatim dodade: - On dri leviarsku knjiaru. - Pretpostavljam, ipak, da je ovde udobnije, - ree Mid. - Da li je oveku zapravo stalo da mu bude udobno? - namrteno upita Dejvid. - Ponekad... - poe Mid, - oseam da mi ni do ega drugog i nije stalo. - To je stav onih koje ivot mazi, - ree Dejvid. - Da si radnica... Mid ga prekide. - Ja jesam radnica. Upravo zbog toga mi je udobnost toliko privlana. Udoban krevet, mekani jastuk - rani jutarnji aj tiho sputen pored kreveta - porcelanska kada puna tople vode - i miriljave soli za kupanje. Stolica za ljuljanje u koju zaista utone... Mid zastade sa nabrajanjem. - Radnici bi trebalo, - ree Dejvid, - da imaju sve te stvari. Ipak, gajio je izvesne sumnje u pogledu tiho sputenog, ranog jutarnjeg aja, to je zvualo suvie sladostrasno za jedan ozbiljno organizovan svet. - Potpuno se slaem s tobom, - iskreno ree Mid. 15. Herkula Poaroa je u uivanju u podnevnoj olji okolade prekinula zvonjava telefona. On ustade i podie slualicu. - Alo? - Gospodin Poaro? - Ledi Angkatel? - Ba lepo od vas to ste mi prepoznali glas! Da li vas uznemiravam? - Nipoto. Nadam se da ste se oporavili od jueranjeg munog dogaaja? - Da, jesam. Muan, kao to kaete, ali nalazim da se ovek ipak osea potpuno odvojen od toga... Pozvala sam vas da proverim da li biste moda mogli da doete - znam da je to nametanje obaveza - ali, zaista sam veoma uznemirena. - Svakako, svakako, ledi Angkatel. Da li ste mislili odmah? - Ovaj, da, mislila sam odmah. to bre moete. Zaista, veoma ljubazno od vas. - Nipoto. Da doem, onda, kroz umu? 106

- Oh, svakako - najkraim putem. Mnogo vam hvala, dragi gospodine Poaro. Zadravi se tek toliko da ukloni nekoliko estica praine sa revera sakoa i navue tanak mantil, Poaro pree preko staze i pohita putem koji je vodio izmeu kestenova. Kod bazena nije bilo nikoga - policija bee zavrila svoj posao i otila. Bazen je delovao nevino i spokojno pri mekoj magliastoj jesenjoj svetlosti. Poaro na brzinu zaviri u paviljon. Primetio je da je ogrta od srebrne lisice bio uklonjen. Meutim, est kutija ibica i dalje se nalazilo na stoiu pored divana. On poe da razmilja o tim ibicama vie nego ranije. - To nije mesto na kome treba drati ibice - mesto je vlano. Jednu kutiju, moda, za svaki sluaj - ali ne est. Namrtio se kada je spustio pogled na obojeni metalni sto. Posluavnik sa aama bio je uklonjen. Neko bee olovkom navrljao na stolu... grubi crte nekog komarnog drveta. To zabole Herkula Poaroa - vrealo je njegov uredni um. Coknuvi jezikom, on zavrte glavom i pohita ka kui, pitajui se ta je mogao biti razlog ovom hitnom pozivu. Ledi Angkatel ga je ekala kod francuskih prozora i urno ga uvukla u prazan salon. - Lepo od vas to ste doli, gospodine Poaro. Srdano je, obema svojim rukama, obuhvatila njegovu ruku. - Gospoo, vama na usluzi. Ruke iedi Angkatel izraajno zaleprae. Njene prelepe oi bile su irom otvorene. - Vidite, sve je to tako teko. Taj inspektor razgovara... ne, ispituje... uzima iskaze... koji ono izraz koriste? Gadon. Sav na ovdanji ivot zavisi od Gadona, tako da ovek i te kako saosea sa njim. Razumljivo je to je za njega strano da ga policija ispituje - ak i inspektor Grejnd, a smatram da je on zaista fin i verovatno porodian ovek - deaci, mislim, i on im uvee pomae da sklope kakvu igraku - i ena koja sve odrava besprekorno isto mada im je kua malo prenatrpana... Herkul Poaro je treptao dok je ledi Angkatel razvijala svoju viziju privatnog ivota inspektora Grejnda. 107

- Sudei prema nainu na koji mu vise brkovi, - nastavi ledi Angkatel, - mislim da dom koji je suvie uredan ponekad moe biti depresivan poput sapuna na licima medicinskih sestara. Sjaj i po! Ali, to je ei sluaj na selu gde stvari zaostaju - u londonskim bolnicama stavljaju debele slojeve pudera i zastarele rueve za usne. Ali, htela sam da kaem, gospodine Poaro, da zaista morate doi na jedan propisan ruak kada se itava ova ujdurma okona. - Veoma ste ljubazni. - Meni lino policija ne smeta, - nastavi ledi Angkatel. - Nalazim, zaista, da je sve to veoma zanimljivo. 'Dozvolite da vam pomognem na svaki mogui nain', rekla sam inspektoru Grejndu. Izgleda da ga je lako zbuniti, ali je metodian. - ini se da je policajcima motiv veoma vaan, - nastavi ona. - Kada ve govorimo o medicinskim sestrama, verujem da Don Krajstou... i bolniarka sa crvenom kosom i prastim nosem - veoma je privlana. Ali, razume se, bilo je to veoma davno i policiju to verovatno ne bi zanimalo. Niko ne zna ta je jadna Gerda morala sve da pretrpi. Ona je od onih odanih tipova - slaete se? Ili moda veruje u sve ta joj se kae. Mislim da je to mudro, kada osoba ba nije mnogo inteligentna. Sasvim iznenada, ledi Angkatel irom otvori vrata radne sobe, ugura Poaroa unutra, veselo uzviknuvi: - Evo gospodina Poaroa. - Potom ga urno zaobie i izie, zatvorivi vrata za sobom. Inspektor Grejnd i Gadon sedeli su za stolom. U uglu se nalazio neki mladi sa blokom u ruci. Gadon s potovanjem ustade. Poaro pouri da se izvini. - Odmah u se povui. Uveravam vas da nisam imao pojma da ledi Angkatel... - Ne, ne, ne morate. - Grejndovi brkovi delovali su jo pesimistikije nego jutros. Moda je, pomisli Poaro, zadivljen malopreanjim opisom Grejnda koji bee dala ledi Angkatel, bilo previe ienja ili je moda kupljen jo neki mesingani sto, tako da dobri inspektor zaista nema prostora za kretanje. On ljutito odagna ove misli. ist, ali prenatrpan dom inspektora Grejnda, njegova ena, njegovi deaci i njihov doprinos igrakama na sklapanje bili su sve delii uma ledi Angkatel koji je sve vreme radio punom parom. 108

Meutim, zainteresovala ga je jasnoa kojom su poprimali izgled konkretne stvarnosti. Bilo je to pravo savrenstvo. - Sedite, gospodine Poaro, - ponudi ga Grejnd. - elim neto da vas pitam, a i skoro sam zavrio ovde. On ponovo usrdsredi panju na Gadona, koji je posluno i gotovo nerado opet seo i okrenuo svo je bezizraajno lice prema sabesedniku. - I to je sve ega moete da se setite? - Da, gospodine. Sve je manje ili vie bilo uobiajeno. Nije bilo nikakvih neprijatnosti. - Tu je jo onaj krzneni ogrta - u paviljonu pored bazena. Kojoj od dama pripada? - Da li vi to, gospodine, mislite na ogrta od srebrne lisice? Primetio sam ga jue, kada sam odneo ae u paviljon. Ali, on ne pripada nikome iz kue, gospodine. - iji li je, onda? - Mogue je da pripada gospoici Krej. Gospoici Veroniki Krej, filmskoj zvezdi. Ona je nosila neto slino. - Kada? - Kada je bila ovde preksino, gospodine. - Niste pomenuli da je i ona bila ovde gost? - Ona nije bila gost, gospodine. Gospoica Krej ivi u 'Golubarniku'... ovaj, u kolibi gore uz stazu, i navratila je posle veere, poto joj je ponestalo ibica, da ih pozajmi. - Da li je ponela est kutija? - upita Poaro. Gadon se okrenu prema njemu. - Tako je, gospodine. Njeno gospodstvo, poto se raspitalo da li ih mi imamo dovoljno, zahtevalo je da gospoica Krej uzme pola tuceta kutijica. - Koje je potom ostavila u paviljonu, - primeti Poaro. - Da, gospodine, primetio sam ih tamo jue ujutro. - Malo ta moe da promakne tom oveku, - primeti Poaro kada je Gadon otiao, lagano i posluno zatvorivi za sobom vrata. Inspektor Grejnd jednostavno primeti da su sluge pravi avoli! - Meutim, - dodade on neto veselije, - tu su uvek i sluavke iz kuhinje. A sluavke iz kuhinje priaju - nisu kao ti uobraeni batleri.

109

- Poslao sam oveka da se malo raspita u ulici Harli, - nastavi on. Kasnije u i sam tamo otii. Morali bismo bar neto tamo da iskopamo. Usuujem se da kaem, znate, da je ta Krajstouova ena morala to ta da izdri. Neki od tih pomodnih lekara i njihove pacijentkinje - bili biste iznenaeni! A koliko sam doznao od ledi Angkatel, izgleda da je bilo i nekih nevolja sa nekakvom bolniarkom. Razume se, bila je veoma neodredena. - Da, - sloi se Poaro. - Ona bi bila neodreena. Veto izgraena slika... mogunosti koje prua doktorski ivot mnogobrojni razlozi da Gerda Krajstou postane ljubomorna, a vrhunac je bilo ubistvo. Da, veto nagovetena slika koja je odvukla panju u pravcu zalea ulice Harli - to dalje od Holoua - to dalje od trenutka kada je Henrijeta Savernake, stupivi napred, uzela revolver iz ruke Gerde Krajstou koja se nije opirala... to dalje od onog trenutka kada je Don Krajstou, umirui, izgovorio Henrijeta. Iznenada otvorivi oi koje su bile napola sklopljene, i ne mogavi da odoli znatielji, Herkul Poaro upita: - Da li se vai deaci igraju igrakama za sklapanje? - Molim? - Inspektor Grejnd se tre iz sanjarenja, i on se namrti i zablenu u Poaroa. - Pobogu? Jo su suvie mali, ali, uistinu, razmiljao sam o tome da im poklonim za Boi jedan takav komplet. ta vas je nagnalo da me lo pitate? Poaro odmahnu glavom. Ledi Angkatel je bila opasna, pomisli on, jer su ta njena intuitivna, nasumina nagaanja esto mogla biti tana. Jednom usputnom rei (naizgled usputnom) ona je izgradila sliku... i ako je deo slike bio taan, zar ne biste, ak i ako to ne elite, poverovali da je i drugi deo slike taan?... Inspektor Grejnd je govorio. - elim na neto da vam ukaem, gospodine Poaro. Ta gospoica Krej, glumica... dolutala je ovamo po ibice. Ako je ve elela da pozajmi ibice, zato nije dola do vas; vi ste joj na svega korak ili dva? Zbog ega je bilo potrebno da prevali pola milje? Herkul Poaro slee ramenima.

110

- Mora postojati razlog. Snobovski razlozi, da kaemo? Moja kolibica je mala, neupadljiva. Ja sam samo vikenda, ali ser Henri i ledi Angkatel su vani - oni ive ovde - oni su, kako se to kae, na selu. Ta gospoica, Veronika Krej, moda je elela da ih upozna - konano, i to je bio jedan od naina. Inspektor Grejnd ustade. - Da, - ree on, - to je, svakako, sasvim mogue, ali ne elimo nita da previdimo. Ipak, ubeen sam e sve protei glatko. Ser Henri je identifikovao revolver, iz njegove je kolekcije. Izgleda da su vebali njime prethodnog popodneva. Sve to je gospoa Krajstou trebalo da uradi, bilo je da ue u radnu sobu i uzme ga sa mesta na koje je videla da je ser Henri sklonio revolver i municiju. Sve je to krajnje jednostavno. - Da, - promrmlja Poaro. - Deluje sve krajnje jednostavno. Upravo tako bi ena poput Gerde Krajstou, pomisli on, poinila zloin. Bez izgovora ili sloenosti - nagnana iznenada na nasilje gorkom patnjom zbog usko usredsreene, ali duboke ljubavi. Ali svakako bi... svakako, imala toliko razuma da se zatiti. Ili je delovala u onoj zaslepljenosli - onoj tami duha - kada se nimalo ne vodi rauna o razumu? Setio se njenog ispraznog, oamuenog izraza lica. Nije znao - jednostavno nije znao. Ali je oseao da bi trebalo da zna. 16. Gerda Krajstou skinu crnu haljinu preko glave i pusti je da padne na stolicu. Pogled joj je bio dirljivo nesiguran. - Ne znam... zaista ne znam, - ree ona. - Kao da nita nije vano. - Znam, draga, znam. Gospoa Paterson bila je ljubazna, ali odluna. Tano je znala kako da se odnosi prema ucveljenima. 'Elzi je divna kada doe do krize', govorila je porodica o njoj. Trenutno je sedela u spavaoj sobi svoje sestre Gerde u ulici Harli, oseajui se divno. Elsi Paterson bila je visoka, suvonjava i energina. Posmatrala je Gerdu sa meavinom iznerviranosti i saaljenja.

111

Jadna draga Gerda - tragino je to na kakav je grozar nain izgubila mua. Izgleda da ni u ovoj prilici nije umela - ovaj, da kako valja proceni dublji smisao svega toga. Razume se, razmiljala je gospoa Paterson, Gerda je oduvek bila strano spora. A i ok treba uzeti u obzir. - Mislim da bih se ja odluila za tu od crnog velura od dvanaest gvineja, ree ona otresitim glasom. Uvek je neko morao da odluuje umesto Gerde. Gerda je nepokretno stajala, nabranih obrva, pa ree pomalo oklevajui: - Zapravo, ne znam da li je Don odobravao crninu Mislim da sam ga jedanput ula kako kae da ne odobrava. Don, pomisli ona. Kada bi samo Don bio ovde da mi kae ta da radim. Ali, Don vie nikada nee biti tu. Nikada... nikada.. nikada... Ovetina se ohladila... smrznula se na stolu... udar vrata sobe za konsultacije, Don tri uz stepenice preskaui po dva stepenika odjednom, uvek u urbi, tako vitalan, tako iv... iv. Lei na leima pored bazena... krv lagano curi preko ivice... oseaj koji je ostavljao revolver u njenoj ruci. Komar, rav san, uskoro e se probuditi i nita od toga nee biti istina. Do nje je dopro otresiti glas njene sestre koji s probijao kroz njene zbrkane misli. - Mora obui neto crno za sasluanje. Delovalo bi krajnje udno da se pojavi u neem svetlo plavom. - To uasno sasluanje! - ree Gerda i napola sklopi oi. - Grozno za tebe, duo. - ree Elsi Paterson brzo. - Ali, kada se sve to okona, doi e pravo kod nas i mi emo se lepo brinuti o tebi. Zbrka u mislima Gerde Krajsiou postade jo vea. Uplaenim, gotovo paninim glasom, ona ree: - ta u bez Dona? Elsi Paterson znala je odgovor i na to pitanje. - Ima decu. Mora iveti za njih.

112

Zena je jecala i plakala. - Moj tata je mrtav! - I bacila bi se na njen krevet. Teri, bled, imao je puno pitanja, ali nije pustio ni suzu. Nesrean sluaj sa revolverom, rekla im je - jadni tata imao je nesreni sluaj. Beril Kolins (ba paljivo od nje) konfiskovala je sve jutarnje novine kako ih deca ne bi videla. Takoe je upozorila i poslugu. Nema sumnje, Beril je bila veoma ljubazna i paljiva. Terens je doao u polumrani salon gde se nalazila njegova majka, napuenih usana, gotovo zelen u licu. - Zato je otac upucan? - Nesrean sluaj, dragi. Ne mogu sada da priam o tome. - Nije bio nesrean sluaj. Zato govori ono to nije istina? Otac je ubijen. To je bilo ubistvo. Tako pie u novinama. - Teri, odakle ti novine? Rekla sam gospoici Kolins... On klimnu glavom - udno je klimao glavom, poput kakvog starca. - Iziao sam i kupio jedne, razume se. Znao sam da u u njima nai neto to nam nisi kazala, jer ih inae gospoica Kolins ne bi sakrila? Od Terensa se nikada nije mogla sakriti istina. Ta njegova udna, samostalna, nauna znatielja uvek je morala biti zadovoljena. - Zato je ubijen, majko? Tada je pukla, postala histerina. - Ne pitaj me nita o tome - ne govori o tome - ne mogu da priam o tome - sve je to suvie uasno. - Ali oni e da otkriju, je li tako? Hou da kaem, moraju da otkriju. To je neophodno. Tako razuman, tako samostalan. Gerda poele da zavriti, da se smeje, da plae. Njemu je svejedno, pomisli ona, on nije u stanju da ali, samo ne prestaje da postavlja pitanja. Nije$ak ni zaplakao. Terens se udalji, izbegavajui pomo od tetke Elsi, usamljen deak krutog, nevoljnog lica. Oduvek je bio usamljen. Ali, nije to bilo vano do danas. Danas je, pomisli on, bilo drugaije. Kada bi samo imao nekoga ko bi razumno i inteligentno odgovorio na njegova pitanja. Sutra, u utorak, on i Nikolson Majnor nameravali su da naprave nitroglicerin. Radovao se tome, bio je uzbuen. Uzbuenja, sada,

113

meutim, bee nestalo. Vie mu uopte nije bilo stalo da li e ikada napraviti nitroglicerin. Terens je gotovo okorao samog sebe. Zar mu vie nije stalo da se bavi naunim eksperimentisanjem? Ali, kada nekom ubiju oca... Moj otac ubijen, pomisli on. Neto se uzburkalo... ukorenilo... naraslo... Lagani bes. Beril Kolins zakuca na vrata spavae sobe i ue. Bila je bleda, ali sabrana i efikasna. - Inspektor Grejnd je ovde, - saopti ona. Budui da Gerda zinu i alosno se zagleda u nju, Beril brzo nastavi: - Rekao je da nema potrebe da brinete. Porazgovarae sa vama pre no to poe, ali doao je samo da postavi rutinska pitanja o praksi dr Krajstoua, a ja mu mogu rei sve to ga zanima. - Oh hvala ti, Koli. Beril urno izie, i Gerda uzdahnu: - Koli je od velike pomoi. Tako je praktina. - Da, zaista, - sloi gospoa Peterson. - Odlina sekretarica, sigurna sam. Sasvim neugledna, jadnica, zar ne? Oh, dobro, uvek mislim da je to dobro. Naroito kada je u pitanju privlaan mukarac kao to je Don. Gerda planu na nju: - Kako to misli, Elsi? Don ne bi nikada... on nikada... govori kao da bi Don flertovao ili uinio neto strano kada bi imao zgodnu sekretaricu. Don uopte nije bio takav. - Svakako da nije, mila, - ree gospoa Peterson. - Ali, ipak, znamo kakvi su mukarci! U sobi za konsultacije inspektor Grejnd suoio se sa hladnim, ratobronim pogledom Beril Kolins. Bio je ratoboran, primetio je. Moda je to bilo sasvim prirodno. Ovde su stvari iste, pomisli on. Mislim da nije bilo nieg izmeu nje i doktora. Ona je moda bila zaljubljena u njega. Ponekad je tako. Ali, ovog puta nije bilo, zakljui on, kada se etvrt asa kasnije zavalio u naslonjau. Beril Kolins je krajnje jasno odgovarala na njegova pitanja. Odgovarala je bez zadrke i bilo je oigledno da dri u malom prstu sve pojedinosti o doktorovoj praksi. Polako je 114

promenio temu razgovora i poeo obazrivo da se raspituje o odnosu izmeu Dona Krajstoua i njegove ene. Beril je rekla da su se odlino slagali. - Pretpostavljam da su se s vremena na vreme svaali, poput veine parova? - Inspektor je to rekao onako tek uzgred i poverljivo. - Ne seam se nikakvih svaa. Gospoa Krajstou bila je savreno odana muu... poput kakve robinje. U glasu joj je oseao blagi prezir, i inspektoru Grejndu to ne promae. Ova devojka je pomalo feministkinja, pomisli on. Ali, naglas samo ree: - Uopte nije branila svoje stavove? - Nije. Sve se vrtelo oko dr Krajstoua. - Tiranin, a? Beril malo razmisli. - Ne, ne bih rekla. Meutim, smatram da je bio veoma sebian ovek. Uzimao je zdravo za gotovo da e se gospoa Krajstou uvek sloiti s njegovim idejama. - Da li je imao ikakve nevolje sa pacijentima - mislim na ene? Ne treba da se ustruavate, gospoice Kolins, da budete otvoreni. Poznata je stvar da lekari imaju takvih problema. - Oh, na to mislite! - U glasu joj se nazirao prezir. - Dr Krajstou bio je sasvim u stanju da izie na kraj sa svim potekoama takve vrste. Bio je odlian sa pacijentima. - Zatim dodade: - Bio je zaista odlian lekar. U glasu joj se naziralo gotovo zavidljivo divljenje. - Da li je imao bilo kakvu vezu? - nastavi Grejnd. - Manite se odanosti, gospoice Kolins, vano je da saznamo. - Da, uviam to. Koliko ja znam, nije. Malo suvie otresito, pomisli on. Ne zna, ali moda nagaa. - A ta je sa gospoicom Henrijetom Savernake? - upita on naglo. Beril stisnu usne. - Ona je bila bliska porodina prijateljica. - Da li su se... moda, gospodin i gospoa Krajstou svaali zbog nje? - Svakako da nisu. Naglaeno je to odgovorila. (Suvie naglaeno?) Inspektor prede na novi teren. 115

- ta je sa gospoicom Veronikom Krej? - Veronika Kraj? U Berilinom glasu oitavalo se iskreno zaprepaenje. - Bila je prijateljica dr Krajstoua, zar ne? - Nikada nisam ula za nju. Mada mi njeno ime deluje poznato... - Filmska glumica. Berilino elo se razvedri. - Svakako! Ba sam se pitala odakle mi je to ime poznato. Ali, nisam ak ni znala da ju je dr Krajstou poznavao. Delovala je u tolikoj meri sigurno, da inspektor istog asa odustade. Nastavio je sa pitanjima vezanim za ponaanje dr Krajstoua prethodne subote. Tada se po prvi put Beril pokolebala i njeni odgovori nisu vie bili tako samouvereni. Polako je rekla: - Nije se ponaao ba uobiajeno. - U emu je bila razlika? - Delovao je rastreseno. Napravio je dosta dugu pauzu pre nego to je pozvao poslednju pacijentkinju... a inae je uvek urio da zavri, kada je trebalo negde da ide. Pomislila sam... da, sasvim sigurno sam pomislila da mu je neto na umu. Ipak, nije mogla da bude odreenija. Inspektor Grejnd nije ba bio naroito zadovoljan istragom. Nije bio ni blizu tome da utvrdi motiv - a motiv je trebalo otkriti pre nego to se sluaj prosledi javnom tuiocu. too se njega tie, bio je sasvim siguran da je Gerda Krajstou ubila svoga mua. Podozrevao je da je motiv ljubomora - ali do sada nije naao nita od ega bi mogao da krene dalje. Narednik Kumbes ispitivao je sluavke, ali su i sve one priale istu priu. Gospoa Krajstou oboavala je tle po kome je hodio njen mu. ta god da se dogodilo, pomisli on, mora da se dogodilo dole u Holouu. Setivi se Holoua, osetio je neodreen nemir. Oni tamo predstavljali su udnu gomilu. Telefon na radnom stolu zazvoni i gospoica Kolins podie slualicu. - Za vas, inspektore, - ree ona i prui mu slualicu. - Da, Grejnd ovde. ta to? - Beril uoi promenu u njegovom glasu i znatieljno ga pogleda. Meutim, njegovo kameno lice bilo je bezizraajno, kao i uvek. Gunao je... sluao. 116

- Da... da, shvatio sam. To je sasvim sigurno, zar ne? Nema mesta greci. Da... da... da, dolazim. Jo malo pa sam zavrio ovde. Da. Vratio je slualicu i na trenutak ostao nepokretno da sedi. Beril ga je znatieljno posmatrala. On se najzad sabra i upita glasom koji se potpuno razlikovao od onog kojim je prethodno postavljao pitanja: - Pretpostavljam, gospoice Kolins, da o ovome nemate vlastitih ideja? - Hoete da kaete... - Pitam da li imate pojma ko je ubio dr Krajstoua? Ona ravnoduno odvrati: - Nemam pojma, inspektore. Grejnd lagano ree: - Kada je telo pronaeno, gospoa Krajstou stajala je pored njega sa revolverom u ruci... Namerno je to izgovorio kao da nije zavrio reenicu. Reagovala je istog asa. Nije se uzbudila, bila je hladna i odmerena. - Ako mislite da je gospoa Krajstou ubila svoga mua, sasvim sam sigurna da greite. Gospoa Krajstou nije nimalo nasilna ena. Veoma je krotka i smerna i uvek je bilo onako kako bi doktor kazao. Smeno mi je da neko makar na trenutak moe pomisliti kako ga je ona ubila, koliko god injenice govorile protiv nje. - Ako nije ona, ko je onda? - upita on otro. - Nemam pojma, - odvrati Beril lagano. Inspektor krenu ka vratima, i Beril ga upita: - elite li da vidite gospou Krajstou pre nego to odete? - Ne... da, moda bi trebalo. Ponovo se Beril zamislila; ovo nije bio isti ovek koji ju je ispitivao pre nego to je telefon zazvonio. Kakve li je to vesti dobio, koje su ga u toj meri izmenile? Gerda nervozno ue u sobu. Delovala je nesreno i zbunjeno. Rekla je tihim, drhlavim glasom: - Da li ste ita saznali o tome ko je ubio Dona? - Ne jo, gospoo Krajstou. - To je nemogue - apsolutno nemogue. 117

- Ali se dogodilo, gospoo Krajstou. Ona klimnu, sputenog pogleda, guvajui maramicu u malo klupko. On tiho upita: - Da li je va mu imao neprijatelja, gospoo Krajstou? - Don? Oh, ne. Bio je divan. Svi su ga oboavali. - Ne moete da se setite nikoga ko je imao bilo ta protiv njega... - On malo zastade. - Ili protiv vas? - Protiv mene?! - Delovala je zapanjeno. - Oh, ne, inspektore. Inspektor Grejnd uzdahnu. - ta je sa gospoicom Veronikom Krej? - Veronika Krej! Oh, mislite na onu enu koja je one veeri dola da pozajmi ibice? - Da, na nju. Poznavali ste je? Gerda odmahnu glavom. - Nikada je ranije nisam videla. Don ju je znao godinama - ili je, bar, ona tako rekla. - Pretpostavljam da je ona mogla imati neto protiv njega, o emu vi nita niste znali. Gerda dostojanstveno odvrati: - Ne verujem da je iko mogao imati bilo ta protiv Dona. On je bio naprosto divan i nimalo sebian... Oh, jedan od najplemenitijih ljudi. - Hmmm, - izusti inspektor. - Da. Tako je. Do vienja, gospoo Krajstou. Znate za sasluanje? Jedanaest sati, sreda, u Market Depliu. Bie jednostavno - ne morate se uzbuivati - verovatno e biti odloeno za nedelju dana, kako bismo mogli da nastavimo sa istragom. - Oh, razumem. Hvala vam. Ostala je da stoji i zuri za njim. Pitao se da li je do sada uspela da shvati kako je upravo ona glavni osumnjieni. Zaustavio je taksi - opravdani izdatak kada se ima u vidu obavetenje koje je upravo dobio preko telefona. Ali, nije znao kuda e ga to obavetenje odvesti. Sve u svemu, delovalo je nevano - zapravo, ludo. Jednostavno, nije imalo smisla. Pa ipak, na izvestan nain koji jo nije shvatao, mora imati smisla. Jedini zakljuak koji je iz njega proizlazio bio je da sluaj nije bio ba tako jednostavan, jasan, kao to je to on u poetku pretpostavio. 118

17. Ser Henri je znatieljno zurio u inspektora Grejnda. Potom je polako izgovorio: - Nisam ba siguran da vas razumem, inspektore. - Sasvim je jednostavno, ser Henri. Traim od vas da proverite svoju kolekciju vatrenog oruja. Pretpostavljam da je katalogizovano i popisano? - Prirodno. Ali, ve sam identitlkovao revolver, iz moje je zbirke. - Nije to ba tako jednostavno, ser Henri. - Grejnd napravi malu pauzu. Njegovi instinkti uvek su mu govorili da ne treba da otkrije nijedno obavetenje, ali u ovom trenutku bio je primoran da to uini. Ser Henri je bio vana linost. Izvan svake sumnje, udovoljie zahtevu koji mu je iznet, ali e takoe zahtevati da uje razlog. Inspektor zakljui da e morati da mu otkrije taj razlog. - Dr Krajstou nije ubijen iz revolvera koji ste jutros identifikovali, ree on tiho. Ser Henri izvi obrve. - Izvanredno! - ree on. Ovo je Grejnda uteilo. I sam je oseao da je to bilo izvanredno. Bio je zahvalan ser Henriju to je to kazao, a bio mu je isto tako zahvalan i to nita vie nije dodao u tom trenutku. Stvar je bila izvanredna inae, jednostavno, nije imala smisla. Ser Henri upita: - Imate li razloga da verujete kako oruje iz koga je ispaljen fatalni hitac potie iz moje kolekcije? - Ba nikakvog. Ali, recimo da moram da se uverim da ne potie. Ser Henri klimnu glavom u znak pristanka. - Cenim vae gledite. Pa, bacimo se na posao. Potrajae. On otvori krilce na stolu i izvadi poveu kutiju u konom povezu. Dok ju je otvarao, on ponovi: - Potrajae dok sve ne proverimo... Grejndovu panju privue neto u njegovom glasu i on naglo podie pogled. Ser Henri bee dozvolio da mu se ramena malo poviju iznenada je delovao starije i umornije. Inspektor Grejnd se namrti. Do avola ako znam ta da mislim o ovim ljudima ovde, pomisli on. 119

- Ah... Grejnd se okrenu. Pogledao je koliko je sati, trideset minuta, dvadeset minuta - od kada je ser Henri kazao: - To e potrajati. Grejnd otro ree: - Da, gospodine? - Nedostaje Smit i Veson od .38 kalibara. Nalazio se u mrkoj konoj futroli, na kraju pregrade u ovom stolu. - Ah! - Inspektor se potrudi da mu glas ostane miran, ali, bio je uzbuen. - A kada ste ga, gospodine, koliko je vama poznato, poslednji put videli na mestu? Ser Henri je trenutak ili dva razmiljao. - Na to pitanje nije lako odgovoriti, inspektore. Poslednji put sam ovu ladicu otvorio pre otprilike nedelju dana, i mislim... gotovo sam siguran... da bih primetio prazninu da revolver nije bio tamo. Ali, ne bih ba smeo da se zakunem da sam ga i video. Inspektor Grejnd klimnu glavom. - Hvala vam gospodine, sasvim vas razumem. Sada moram da krenem. On izie iz sobe; delovao je kao da ima puno posla i da zna kuda se uputio. Izvesno vreme, poto je inspektor otiao, ser Henri ostade da nepokretno da stoji, a zatim lagano izie kroz francuska vrata na terasu. Njegova ena se bavila batovanstvom; nosila je batenske rukavice i korpu. Potkresivala je neko retko grmlje batenskim makazama. Ona mu vedro mahnu rukom. - ta je hteo inspektor? Nadam se da nee ponovo da uznemirava poslugu. Zna, Henri, oni to ne vole. Njima to nije ni zabavno, niti novo kao nama. - Zar mi tako gledamo na tu stvar? Njegov ton privue joj panju. Ljup ko mu se osmehnula. - Ba deluje umorno, Henri. Zato te sve to toliko brine? - Ubistvo i jeste stvar zbog koje treba brinuti, Lusi. Ledi Angkatel razmisli trenutak o tome, odsutno odsecajui grane, a onda joj se lice smrknu. - Oh, dragi - najgore je to to su batenske makaze tako oaravajue ovek naprosto ne moe da se zaustavi i uvek potkree vie nego to je 120

mislio. ta si ono rekao... neto o tome da te to ubistvo brine? Zaista, Henri, uopte mi nije jasno zato. Hou da kaem, ako ovek mora da umre, to moe biti od raka ili od tuberkuloze u nekom od onih uasnih svetlih sanatorijuma, ili od sranog udara - uasno, kada ti se lice iskrivi na jednu stranu - ili biva upucan, izboden ili moda zadavljen. Ali, sve se na kraju svodi na islo. ovek je mrtav! Izvukao se iz svega. Nema vie o emu da brine. A roacima je ostala sva muka - svae oko novca, oko toga da li da nose crninu ili ne - i ko e naslediti pisai sto tetke Seline - takve stvari! Ser Henri sede na kameni zidni venac. - Ovo e nam zadati mnogo vee glavobolje nego to smo mislili, Lusi, - primeti on. - E pa, dragi, moraemo da izdrimo. A kada se sve okona, mogli bismo da nekuda odemo. Hajde da ne brinemo zbog sadanjih nevolja i radujmo se onome to nam nosi budunost. Zaista sam srena zbog toga. Razmisljala sam o tome da li bi bilo bolje otii u Ejnsvik za Boi - ili da to ostavimo za Uskrs. ta ti misli? - Ima jo dosta vremena za boine planove. - Da, ali ja volim da vidim stvari u svom umu. Moda za Uskrs... da. Lusi se sreno osmehnu. - Do tada e sigurno preboleti. - Ko? - tre se ser Henri. Ledi Angkatel mirno odgovori: - Henrijeta. Mislim da... ako se venaju u oktobru - oktobru naredne godine, mislim - onda bismo mogli otii tamo za taj Boi. Razmiljala sam, Henri... - Voleo bih da to ne radi, draga. Suvie razmilja. - Zna onu staju? Bila bi savrena za atelje. A Henrijeti e biti potreban atelje. Zaista je talentovana, zna. Ubeena sam da e Edvard biti strano ponosan na nju. Dva deaka i devojica, to bi bilo lepo - ili dva deaka i dve devojice. - Lusi ? Lusi! Kako samo brza. - Ali, dragi... - Ledi Angkatel irom otvori svoje prelepe oi. - Edvard se nikada nee oeniti nijednom drugom, osim Henrijetom. Veoma, veoma je tvrdoglav. Dosta u tome lii na mog oca. Kada utuvi neto sebi u glavu! I tako, razume se, Henrijeta se mora udati za njega - i

121

hoe, sada kada vie nema Dona Krajstoua. On je zaista predstavljao najveu nesreu koja ju je uopte mogla zadesiti. - Jadnik! - Zato? Oh, misli zbog toga to je mrtav? Oh, pa dobro, svi moramo jednom umreti. Nikada ne brinem zbog onih koji umru... On se znatieljno zagleda u nju. - Mislio sam, Lusi, da ti se Krajstou dopada? - Bio mi je zabavan. I imao je arma. Ali, nikada nisam smatrala da treba bilo kome pridavati suvie vanosti. I neno, nasmejanog lica, ledi Angkatel nastavi nemilosrdno da potkresuje ukrasni grm bokovine. 18. Herkul Poaro pogleda kroz prozor i vide Henrijetu Savernake kako dolazi stazom do glavnih vrata. Na sebi je imala isti onaj kostim od zelenog tvida, kao i onog dana kada se dogodila tragedija. Sa njom je bio panijel. O pohita do vrata i otvori ih. Osmehivala mu se. - Mogu li da uem i pogledam vau kuu? Volim da razgledam tue kue. Izvela sam psa u etnju. - Svakako, svakako. Ba je engleski izvesti psa u etnju - Znam, - odvrati Henrijeta. - Ba sam razmiljala tome. Znate li onu lepu pesmu: 'Dani su sporo prolazil jedan za drugim. Hranio sam patke, prigovarao eni, svirao Hendlov Largo na svirali i vodio psa u etnju'. Ponovo se osmehnula, predivnim, nestvarnim osmehom. Poaro je uvede u salon. Ona obuhvati pogledom urednu i istu prostoriju i zadovoljno klimnu glavom. - Lepo, - ree ona, - po dva od svega. Kako biste mrzeli moj atelje. - Zato bih ga mrzeo? - Oh, glina zalepljena za mnoge stvari - a tu i tamo po jedna stvar koja mi se sluajno svia i koja bi bila upropaena ako bi postojale dve iste. - Ah, gospoice, ja to mogu da razumem. Vi ste umetnica. - Zar niste i vi umetnik, gospodine Poaro? Poaro nae glavu na jednu stranu.

122

- To je pitanje. Ipak, kada se sve uzme u obzir, rekao bih da nisam. Znam za neke zloine koji su predstavljali prava umetnika dela predstavljali su, znate, savrene vebe mate. Meutim, njihovo reavanje... nije to bilo, za to nije potrebna nikakva kreativna mo. Potrebna je strast za istinom. - Strast za istinom, zamiljeno ponovi Henrijeta. - Da, jasno mi je koliko vas to moe uiniti opasnim. Da li biste se zadovoljili istinom? On se znatieljno zagleda u nju. - Kako to mislite, gospoice Savernake? - Mogu da razumem da vas zanima da saznate istinu. Meutim, hoe li to saznanje biti dovoljno? Da li ete morati da napravite i korak dalje i pretoite znanje u akciju? Zainteresovao ga je njen pristup. - Pitate da li bih mogao, ako saznam istinu o smrti dr Krajstoua - da to saznanje zadrim za sebe? Da li je vama poznata istina o njegovoj smrti? Henrijeta slee ramenima. - Oigledan odgovor, kako se ini, jeste Gerda. Ba je cinino to su mu ili ena uvek ti koje prve osumnjie. - Ali, vi se ne slaete s tim? - Volim da mi um uvek bude otvoren. Poaro tiho upita: - Zato ste doli ovamo, gospoice Savernake? - Moram priznati da ne posedujem vau strast za istinom, gospodine Poaro. Izvoenje psa u etnju bio je tako lep engleski seoski izgovor. Meutim, Angkatelovi nemaju psa - kao sto ste pre neki dan mogli primetiti. - Ta mi injenica nije promakla. - Zato sam pozajmila batovanovog panijela. Morate shvatiti, gospodine Poaro, da ja ba nisam veliki istinoljubac. Ponovo taj njen predivni, krhki osmeh, i on se stade pitati zato mu se odjednom uinio tako nepodnolji dirljivim. Meutim, samo je tiho rekao: - Ne, ali zato ste estiti. - Zato ste, za ime sveta, to kazali? Bila je zapanjena - gotovo, pomisli on, zastraena. 123

- Zato to verujem da je to tano. - estitost, - ponovi zamisljeno Henrijeta. - Pitam se ta ta re zapravo znai. Sedela je sasvim mirno, zurei u tepih, a onda ji podigla glavu i postojano se zagledala u njega. - Zar vas ne zanima zbog ega sam dola? - Moda vam je teko da to iskaete reima. - Da, mislim da je tako. Sutra je sasluanje, gospodine Poaro. ovek mora odluit, i koliko... Ona uuta, pa ustade i otide do kamina, gde poe premetati jedan ili dva ukrasa, kao i vazu sa Mielinovim krasuljcima koja je stajala na sredini stola, u krajnji ugao na polici iznad kamina. Zatim zakorai unazad i odmeri novi raspored, nagnuvi glavu na jednu stranu. - Kako vam se ovo dopada, gospodine Poaro? - Nikako, gospoice. - I mislila sam da vam se nee dopasti. - Ona se nasmeja i sve brzo i spretno vrati u prvobitni poloaj. - E pa, ako elite neto da kaete, onda to i morate rei! Vi ste, na neki nain, osoba kojoj ovek moe da se poveri. Evo, ovako... Da li je neophodno, ta vi mislite, da policija sazna da sam bila ljubavnica Dona Krajstoua? Glas joj je bio potpuno suv i ravnoduan. Nije gledala u njega, ve u zid iznad njegove glave. Kaiprstom je sledila liniju upa sa purpurnim cvetovima. Poarou iznenada pade na pamet da kroz dodir tog prsta daje oduka svojim oseanjima. Herkul Poaro ree precizno i takoe bezoseajno: - Razumem. Bili ste ljubavnici? - Ako vam se vie dopada da to tako nazovete. On se znatieljno zagleda u nju. - Vi to niste tako nazvali, gospoice. - Nisam. - Zato niste? Henrijeta slee ramenima, a onda ode i sede pored njega na sofu. - ovek voli da opie stvari - to je tanije mogue, - ree ona polako. Njegovo zanimanje za Henrijetu Savernake postajalo je sve jae. - Koliko dugo ste bili ljubavnica dr Krajstoua? - upita on. - Otprilike, est meseci. 124

- Pretpostavljam da policiji uopte nee biti teko da to otkrije? Henrijete se zamisli. - Mislim da nee. To jest, ako budu tragali za neim slinim. - Oh, hoe, uveravam vas da hoe. - Da, i sama sam pomislila da hoe. - Ona zastade, isprui prste na kolenima i zagleda se u njih, a onda mu uputi jedan brz, prijateljski pogled. - E pa, gospodine Poaro, ta treba uraditi? Otii do inspektora Grejnda i rei - ali, ta ovek da kae onakvim brkovima? To su pravi kuevni, porodini brkovi. Poaroova ruka otpuza navie ka njegovom vlastitom ukrasu kojim se ponosio. - Dok su moji, gospoice? - Vai brkovi, gospodine Poaro predstavljaju umetniki trijumf. Ne mogu se povezati ni sa im osim sa samima sobom. Ubeena sam da su jedinstveni. - Apsolutno. - I oni su verovatno razlog zbog ega sada razgovaram sa vama ovako kako razgovaram. Poto policija ve mora da sazna istinu o Donu i meni, da li je neophodno da to bude i javno obelodanjeno? - Zavisi, - odgovori Poaro. - Ako policija bude smatrala da nije vano za sluaj, bie diskretni. Vama je... veoma stalo do toga? Henrijeta potvrdno klimnu glavom. Zurila je u prste trenutak ili dva, a onda iznenada podie glavu i progovori. Glas joj vie nije bio suv i lakomislen. - Zbog ega bismo jadnoj Gerdi jo vie oteavali poloaj? Oboavala je Dona i on je mrtav. Izgubila ga je. Zato da je jo dodatno optereujemo? - Zar brinete kako e njoj biti? - Smatrate da je to licemerno? Pretpostavljam kako mislite da... ako uopte marim za Gerdin duevni mir, nije ni trebalo da postanem Donova ljubavnica. Ali, vi ne razumete - uopte nije bilo tako. Ja ga nisam odvojila od ene. Bila sam samo jedna - u nizu. - Ah, tako je to bilo? Ona se naglo okrenu prem a njemu. - Ne, ne, ne! Nije onako kao to ste pomislili. Do toga mi je najvie stalo! Lana ideja da e svi znati kakav je Don bio. Zato sada ovde 125

razgovaram sa vama - jer gajim neodreenu, magliastu nadu da vas mogu navesti da shvatite. Mislim da shvatate kakav je Don bio. Sasvim jasno vidim ta e se dogoditi - naslove u novinama - doktorov ljubavni ivot - Gerda, ja, Verovnika Krej. Don nije bio takav - on, u stvari, nije bio ovek koji je mnogo razmiljao o enama. Nisu ene bile te koje su mu bile najvanije, ve njegov rad. Zanimao ga je njegov rad; on ga je uzbuivao - da, shvatao ga je kao pustolovinu. Ako biste uhvatili Dona na brzinu i upitali ga koja mu se ena najvie mota po glavi, znate li ta bi vam odgovorio? Gospoa Krebtri. - Gospoa Krebtri? - Poaro je bio iznenaen. - Ko je sad pa ta gospoa Krebtri? Henrijetin glas lomio se izmeu suza i smeha kada je nastavila. - To je jedna starica - runa, prljava, smeurana, krajnje neukrotiva. Don je stalno razmiljao o njoj. Ona je pacijent u bolnici Sv. Kristofera. Obolela je od Ridvejove bolesti jedne veoma retke bolesti; ali, ako je dobijete nema vam spasa - jer ne postoji nikakav lek. Meutim, Don je bio na putu da pronae lek - ne umem tehniki da vam to objasnim - sve je to bilo strano sloeno - u pitanju je luenje hormona. Eksperimentisao je, i gospoa Krebtri bila je njegov nagradni pacijent; vidite, ona ima petlju, ona eli da ivi - a i volela je Dona. Ona i on borili su se na istoj strani. Ridvejova bolest i gospoa Krebtri mesecima su zaokupljivali Donov um - i nou i danju - nita drugo zapravo nije bilo vano. Eto takav je zapravo Don bio lekar - oni pacijenti iz ulice Harli, bogate, debele ene - to je bilo tek uzgred. Za njega su bili vani snana nasuna znatielja i dostignue. Ja... oh, tako bih elela da mogu da vas navedem da shvatite. Ona rairi ruke u neobino oajnikom gestu i Herkul Poaro pomisli kako su te ruke, istovremeno, bile i veoma lepe i osetljive. - Izgleda da vi to sasvim dobro razumete, - primeti on. - Oh, da, razumela sam. Don je imao obiaj da doe i pria, razumete? Ne ba meni - delimino, mislim, sam sa sobom. Na taj nain je blie objanjavao stvari. Ponekad je bio na ivici oaja - nije znao kako da savlada poveanje intoksinacije - a onda bi mu sinula ideja kako da izmeni leenje. Ne mogu vam objasniti kako je to bilo -

126

liilo je, da, na bitku. Ne moete zamisliti - bes i koncentraciju - i da, ponekad i pravu agoniju. A ponekad puki umor... Trenutak ili dva je utala, pogleda zatamnjenog od seanja. Poaro znatieljno upita: - Mora da i sami posedujete izvesno struno znanje? Ona odmahnu glavom. - Ne ba! Tek toliko da razumem o emu je Don priao. Nabavila sam knjige i obavestila se o toj stvari. Ponovo je zautala. Izraz lica joj smeka, usne se napola razdvojie. Seala se, pomisli on. Ona uzdahnu i vrati se u sadanjost. S puno enje zagledala se u njega. - Samo kada bih vas nagnala da shvatite... - Uspeli ste, gospoice. - Zaista? - Da. Nije teko prepoznati istinu kada je ujete. - Hvala vam. Ipak, to nee biti lako objasniti inspektoru Grejndu. - Verovatno nee. On e se usredsrediti na lini ugao. Henrijeta naglo ree: - A to je bilo tako nevano... potpuno nevano. Poaro lagano izvi obrve. Ona odgovori na njegov neizgovoreni protest. - Ipak, tako je! Vidite... posle izvesnog vremena... ispreila sam se izmeu Dona i onoga o emu je razmiljao. Uticala sam na njega, kao ena. Nije mogao da se usredsredi onoliko koliko je to eleo... zbog mene. Poeo je da ga obuzima strah da se zaljubljuje u mene... a nije eleo nikoga da voli. On... vodio je ljubav sa mnom, jer nije eleo suvie da razmilja o meni. eleo je da to bude povrno, lako, samo afera kao i ostale koje je ranije imao. - A vi... - Poaro ju je pomno posmatrao. - Vi ste bili zadovoljni onim to ste... imali. Henrijeta ustade. Ponovo je progovorila onim suvim glasom: - Ne. Nisam bila... zadovoljna. Konano, ljudi smo... Poaro saekao trenutak ili dva, a onda ree: - Zato, onda, gospoice... - Zato? - Ona se okrenu prema njemu. - elela sam da Don bude zadovoljan, elela sam da Don dobije ono to je eleo. elela sam da 127

bude u stanju da nastavi sa onim do ega mu je bilo stalo - svojim poslom. Ako nije eleo da bude povreen - da ponovo bude ranjiv pa... pa, nisam imala nita protiv. Poaro se poea po nosu. - Upravo ste, gospoice Savernake, pomenuli Veroniku Krej. Da li je i ona bila prijateljica Dona Krajstoua? - Pre subotnje veeri nije je video petnaest godina. - Poznavao ju je pre petnaest godina? - Bili su vereni i trebalo je da se venaju. - Henrijeta se vrati i ponovo sede. - Vidim da u morati sve da razjasnim. Don je oajniki voleo Veroniku. Veronika je bila, i jeste, prava pravcata kuka. Nevieni je egoista. Postavila mu je uslov da se odrekne svega do ega mu je bilo stalo i postane mali, pripitomljeni mu gospoice Veronike Krej. Don je sve to prekinuo - sasvim ispravno. Ali, strano je patio. Na umu mu je bilo samo to da se oeni nekom ko uopte ne lii na Veroniku. Oenio se Gerdom koju, ako ne birate rei, moete opisati kao prvorazrednu glupau. Sve je to bilo lepo i bezbedno, ali, kao to mu je to svako mogao rei, doao je dan kada je poelo da ga nervira to to je oenjen glupaom. Imao je ljubavne veze sa raznim enama nijedna mu nije bila vana. Gerda, razume se, nikada nita nije saznala. Ali, ja lino mislim da tokom tih petnaest godina neto nije bilo u redu sa Donom - neto to je imalo veze sa Veronikom. On je, u stvari, nikada nije preboleo. A onda, prole subote, ponovo ju je sreo. Posle due pauze, Poaro dremljivo odrecitova: - Iziao je da je isprati i vratio se u Holou u tri sata izjutra. - Kako znate? - Sluavka je imala zubobolju. - Lusi ima suvie posluge, - pomenuo, kao uzgred, Henrijeta. - Ali, i vi ste to znali, gospoice. - Jesam. - Otkud ste vi to znali? Ponovo je nastupila podua pauza, a onda je Henrijeta polako odgovorila: - Gledala sam kroz prozor i videla kako se vraa kui. - Zubobolja, gospoice? Ona mu se osmehnu. 128

- Sasvim drugaija vrsta bola, gospodine Poaro. Ona ustade i krenu ka vratima, kad Poaro ree: - Proetau sa vama, gospoice. Preli su preko putia i kroz kapiju izili meu kestenove. - Ne moramo pored bazena, - ree Henrijeta. - Moemo navie, ulevo, pa du staze na vrhu do cvetne aleje. Trag je vodio strmo uzbrdo prema umi. Posle izvesnog vremena doli su do ire staze koja se protezala pod pravim uglovima preko padine iznad kestenova. Ubrzo su stigli do klupe i Henrijeta sede, i Poaro sede pored nje. uma se nalazila iznad i iza njih, a ispod su bili gusto posaeni gajevi kestenova. Ispred same klupe vodila je staza koja se vijugajui sputala nanie, do mesta gde se mogao nazreti tek sjaj plaviaste vode. Poaro je utke posmatrao Henrijetu. Izraz lica bio joj je oputen; napetosti bee nestalo. Nekako se zaokruilo i postalo mlae. Shvatio je kako je morala izgledati kao devojica. Na kraju je veoma neno primetio: - O emu razmiljate, gospoice? - O Ejnsviku. - ta je to Ejnsvik? - Ejnsvik? Jedno mesto. - Gotovo kao u snu, opisala mu je Ejnsvik. Bela, graciozna kua, velika magnolija koja ju je prerasla, sve to smeteno u amfiteatru poumljenih brda. - Tamo je bio va dom? - Zapravo, nije. ivela sam u Irskoj. Tamo smo odlazili, svi, na raspust. Edvard i Mid i ja. To je, zapravo, bio Lusin dom. Pripadao je njenom ocu. Posle njegove smrti pripao je Edvardu. - Ne ser Henriju? Ali, on nosi titulu. - Oh, to je od Vitez komandant reda Bata, - objasni ona. - Henri je bio samo daleki roak. - A posle Edvarda Angkatela, kome treba da pripadne taj Ejnsvik? - Ba udno, ali nikada o tome nisam razmiljala. Ako se Edvard ne oeni... - Ona zastade. Senka pree preko njenog lica, i Herkul Poaro se upita kakve joj to misli prolaze kroz glavu. - Pretpostavljam, - polako odgovori Henrijeta, - da e pripasti Dejvidu. Znai, zato... 129

- Zato - ta? - Zato ga je Lusi pozvala ovamo... Dejvid i Ejnsvik? - Ona odmahnu glavom. - Njih dvojica se, nekako, ne uklapaju. Poaro pokaza na stazu ispred njih. - Ovom stazom ste se sputali, gospoice, jue ka bazenu? Ona se nakratko strese. - Ne, onom blie kui. Ovim putem je prispeo Edvard. - Ona se iznenada okrenu ka njemu. - Zar moramo i o tome da razgovaramo? Mrzim taj bazen. Mrzim ak i Holou. Poaro promrmlja: ''Mrzim tu uasnu upljinu iza umarka; Njene usne u polju iznad, umrljane krvavo-crvenom toplotom, Crveno-rebraste izboine kapaju sa tihim uasom krvi i odjek tamo, Sta god ga pitali, odgovara: 'Smrt'.'' Henrijeta okrenu svoje zaprepaeno lice ka njemu. - Tenison, - ree Herkul Poaro, ponosno klimajui glavom. -Poezija vaeg lorda Tenisona. Henrijeta je ponavljala: - ...i odjek tamo, ta god ga pitali, odgovara... - Zatim nastavi, gotovo kao da razgovara sama sa sobom: - Svakako... razumem... to je to odjek! - Kako to mislite, odjek? - Ovo mesto - sam Holou! Gotovo da mi je postalo jasno - u subotu kada smo Edvard i ja otili do ivice. Odjek Ejnsvika. A to smo i mi, Angkatelovi. Odjeci! Mi nismo stvarni - nismo stvarni, kao to je Don bio stvaran. - Ona se okrenu ka Poarou. - Volela bih da ste ga poznavali, gospodine Poaro. Svi smo mi senke u poreenju sa Donom. Don je bio stvarno iv. - Shvatio sam to, gospodice, iako je u tom trenutku umirao. - Znam. ovek je to oseao... A Don je mrtav, a mi, odjeci, mi smo ivi... To mi lii, znate, na veoma lou alu. Ponovo joj sa lica bee iilela mladost. Usne su joj bile iskrivljene, ogorene usled iznenadnog bola. Kada je Poaro ponovo progovorio, postavio pitanje, ona nije, na trenutak, shvatila ta govori. - Izvinite. ta ste rekli, gospodine Poaro? 130

- Pitao sam da li je vaa tetka, ledi Angkatel, volela dr Krajstoua? - Lusi? Ona mi je roaka, uzgred budi reeno, ne tetka. Da, mnogo joj se dopadao. - A va... takoe vam je roak - gospodin Edvard Angkatel - da li je on voleo dr Krajstoua? Kada je odgovorila, glas joj je bio pomalo napet. - Ne naroito... ali, jedva da ga je i poznavao. - A va... drugi roak? Gospodin Dejvid Angkatel? Henrijeta se osmehnu. - Mislim da nas Dejvid sve mrzi. Vreme provodi zatvoren u biblioteci, itajui Enciklopediju britaniku. - A, ozbiljan momak. - ao mi je Dejvida. Teko mu je bilo kod kue. Majka mu je bila neuravnoteena... invalid. Njegov jedini nain da se sada zatiti jeste da pokua da bude superioran u odnosu na sve ostale. To je u redu dok funkcionie, ali tu i tamo ne uspe i ranjivi Dejvid proviri. - Da li se oseao superiornim i u odnosu na dr Krajstoua? - Pokuao je... ali mislim da mu nije uspelo. Podozrevam da je Don Krajstou bio upravo ona vrsta oveka kakav bi Dejvid voleo da bude. Zauzvrat, nije voleo Dona. Poaro zamiljeno klimnu glavom. - Da - samouverenost, poverenje, muevnost - sve su to snane muke osobine. Zanimljivo... veoma zanimljivo. Henrijeta nita ne odgovori. Izmeu kestenova, dole kod bazena, Herkul Poaro ugleda nekog oveka kako pogrbljen trai neto - ili se bar tako inilo. - Pitam se... promrmlja on. - Izvinite? - Ono je jedan od ljudi inspektora Grejnda, - odgovori Poaro. - Kao da neto trai. - Pretpostavljam, tragove. Zar policajci ne tragaju za tragovima? Pepelom od cigareta, otiscima stopala, potroenim ibicama. U glasu joj se osealo izvesno gorko izrugivanje. Poaro ozbiljno odvrati:

131

- Da, oni tragaju za takvim stvarima - i ponekad ih i pronau. Meutim, istinski tragovi, gospoice Savernake, u sluaju poput ovog, obino lee u linim odnosima izmeu umeanih ljudi. - Mislim da vas ne razumem. - Sitnice, - odgovori Poaro, zabaene glave, napola zatvorenih oiju. Ne pepeo cigarete, niti otisak gumene pete - ve nekakav gest, pogled, kakav neoekivani in... Henrijeta okrenu glavu i otro se zagleda u njega. Oseao je njen pogled, ali nije okrenuo glavu. - Imate na umu neto... odreeno? - upita ona. - Imao sam na umu kako ste zakoraili napred i uzeli revolver iz ruke gospoe Krajstou, a potom ga ispustili u bazen. Osetio je kako se malko trgla. Meutim, glas joj je bio sasvim normalan i miran. - Gerda, gospodine Poaro, prilino je nespretna osoba. U trenutnom oku i da je u revolveru bio drugi arer mogla je da opali i... i povredi nekoga. - Ali i vi ste bili prilino nespretni, zar ne, kada ste ispustili u bazen? - Ovaj, bila sam u oku i ja. - Ona zastade. - Na ta ciljate, gospodine Poaro? Poaro se ispravi, okrenu glavu i ree jasnim, injenikim glasom. - Ako su na tom revolveru bili otisci, to e rei otisci nainjeni pre nego to ga je gospoa Krajstou dohvatila, bilo bi zanimljivo znati iji su bili... A sada to nikada neemo saznati. Henrijeta ree tihim, ali odmerenim glasom: - A to znai da mislite da su bili moji. Hoete da kaete da sam ja ubila Dona i ostavila revolver pored njega, kako bi ga Gerda podigla kada naie i ostala sa vruim kestenjem u ruci. To elite da kaete, je li tako? Ali, nadam se da ete priznati da sam, ako sam to uinila, bila dovoljno inteligentna da prethodno obriem vlastite otiske! - Onda ste i dovoljno inteligentni da uvidite, gospoice, da bi, da ste to uinili i ukoliko bi se na revolveru nalazili samo otisci gospoe Krajstou, to bilo veoma neobino! Jer, svi vi pucali ste iz tog revolvera dan pre toga. Gerda Krajstou teko da bi obrisala revolver pre no to bi ga upotrebila... Zbog ega bi to uinila? - Znai vi mislite da sam ja ubila Dona? - upita polako Henrijeta. 132

- Dr Krajstou je, umirui, izgovorio: Henrijeta. - I vi mislite da me je na taj nain optuio? Nije. - ta je onda time hteo? Henrijeta isprui stopalo i stade da palcem iscrta neko ustrojstvo, a onda ree tihim glasom: - Zar ste zaboravili... ta sam vam maloas rekla? Mislim na... na odnos? - Ah, da... Bio je va ljubavnik... I tako, umirui, izgovara Henrijetino ime. Veoma dirljivo. Ona sevnu oima na njega. - Morate li da frkete? - Ne frkem. Ali ne volim kad me lau - a vi upravo to pokuavate. Henrijeta tiho ree: - Kazala sam vam da nisam ba neki potovalac istine... Ali, kada je Don izgovorio 'Henrijeta' on time nije optuio mene da sam ga ubila. Zar ne moete da razumete da ljudi moga soja, koji stvaraju, uopte nisu sposobni da oduzmu ivot? Ja ne ubijam ljude, gospodine Poaro. Ne bih mogla nikoga da ubijem. To vam je ista i nepobitna istina. Vi me sumnjiite jednostavno zbog toga to je moje ime promrmljao ovek na samrti... koji jedva da je znao ta govori. - Dr Krajstou je savreno dobro znao ta govori. Njegov glas bio je iv i svestan, kao glas doktora koji obavlja vanu operaciju i otro i uurbano kae: 'Sestro, forceps, molim vas'. - Ali... - Kao da je bila u neprilici, zaleena. Herkul Poaro urno nastavi: - I nije re samo o tomc ta je dr Krajstou rekao dok je umirao. Nijednog trcnutka nisam poverovao da ste u stanju da izvrite planirano ubistvo - to, ne. Ali, mogli ste opaliti u trenutku slepe mrnje... I, ako je tako - ako je zaista tako, gospodice, vi imate kreativnu matu i sposobnost da prikrijete tragove. Henrijeta ustade. Trenutak je ostala da stoji, bleda i uzdrmana, gledajui u njega. A onda je kazala iznenada se alosno osmehnuvi: - A ja sam mislila da vam se dopadam. Herkul Poaro uzdahnu, pa tuno odvrati: - To je za mene velika nesrea. Dopadate mi se.

133

19. Poto je Henrijeta otila, Poaro ostade da sedi dok ispod sebe nije ugledao inspektora Grejnda kako odlunim, lakim korakom prolazi pored bazena i kree stazom pored paviljona. Inspektor je iao sa ciljem. Moglo je to znaiti da se uputio ili u 'Rajski odmor' ili u 'Golubarnik'. Poaro se upita kuda. On ustade i krenu nazad istim putem kojim je doao. Ako se inspektor Grejnd uputio do njega, zanimalo ga je da uje ta je inspektor imao da mu kae. Meutim, kada se vratio u 'Rajski odmor', tamo nije bilo ni traga posetiocu. Poaro se zamiljeno zagleda uz stazu u pravcu 'Golubarnika'. Znao je da se Veronika Krej nije vratila u London. U meuvremenu, bio je doao do zakljuka da ga Veronika Krej sve vie zanima. Bledo, sjajno krzno lisice, gomila ibica, ta iznenadna loe objanjena invazija u subotu uvee, i konano ono to mu je Henrijeta Savernake olkrila o Donu Krajstouu i Veroniki. Bilo je to, pomisli on, zanimljivo ustrojstvo. Da, tako je on to video: kao ustrojstvo. Uzorak isprepletenih oseanja i sudar linosti. udan, sloeni uzorak, proaran mranim nitima mrnje i eljom. Da li je Gerda Krajstou ubila mua? Ili, moda, stvari nisu bile tako jednostavne? Razmislio je o svom razgovoru sa Henrijetom i zakljuio da stvari zaista nisu bile jednostavne. Henrijeta je brzopleto zakljuila da on nju sumnjii za ubistvo, ali, zapravo, on uopte nije otiao tako daleko u svom razmiljanju. Stigao je tek do uverenja da je Henrijeta neto znala. Znala neto, ili je neto krila - ali, ta? On nezadovoljno zavrte glavom. Scena pored bazena. Nametena seena. Pozorina scena. Ko ju je postavio? Za koga je bila postavljena? I te kako je bio sklon da posumnja kako odgovor na drugo pitanje glasi... za Herkula Poaroa. Ranije je tako mislio. Ali, tada je mislio i da je posredi drskost - ala. A kakav je bio odgovor na prvo pitanje? 134

On ponovo zavrte glavom. Nije znao. Nije imao pojma. Napola je zatvorio oi i prizvao ih - sve njih. Video ih je jasno u oku svoga uma. Ser Henri, uspravan, odgovoran, imperijalni administrator od poverenja. Ledi Angkatel, senovita, prevarna, neoekivano i zadivljujue armantna, sa tom smrtonosnom moi da daje nesuvisle predloge. Henrijeta Savernake, koja je vie volela Dona Krajstoua nego to je volela sebe. Taj neni i negativni Edvard Angkatel. Tamnokosa, pozitivna devojka po imenu Mid Hardkasl. Oamueno, zaprepaeno lice Gerde Krajstou koja stee revolver u ruci. Uvreena maloletnika linost Dejvida Angkatela. Svi su bili tu, uhvaeni i drani u stupici zakona. Povezani na kratko, zahvaljujui bezdunim posledicama iznenadne i nasilne smrti. Svako od njih imao je vlastitu tragediju, vlastitu priu. A negde u toj meuigri karaktera i oseanja nalazila se istina. Herkula Poaroa samo je jedna stvar vie oduevljavala od prouavanja ljudskih bia, a to je bila potraga za istinom. Nameravao je da sazna istinu o smrti Dona Krajstoua. - Svakako, inspektore, - ree Veronika. - Jedva ekam da vam pomognem. - Hvala vam, gospoice Krej. Veronika Krej nije uopte bila onakva kakvom ju je inspektor zamiljao. Pripremio se na sjaj, izvetaenost, ak moda i na pompezan govor. Uopte se ne bi iznenadio da je poelela da glumi. U stvari, otroumno je podzrevao, jeste glumila. Ali, to nije bila vrsta uloge koju je oekivao. Nije bilo preteranog enskog arma - sjaj nije bio ubitaan. Umesto svega toga imao je oseaj da sedi nasuprot neverovatno zgodne i skupo odevene ene koja je, takoe, bila i odlina poslovna ena. Veronika Krej, pomisli on, nije bila budala. - elimo samo da dobijemo jasnu izjavu, gospoice Krej. U subotu uvee bili ste u Holouu? - Da, bila sam ostala bez ibica. ovek zaboravi koliko su te stvari vane na selu.

135

- Otili ste sve do Holoua? Zato niste svratili kod svog prvog suseda, gospodina Poaroa? Osmehnula se... savreno, samouvereno, kao da je pred kamerom. - Nisam znala ko mi je prvi sused - inae bih to uinila. Mislila sam da je to neki mali stranac i palo mi je na pamel, znate, da bi mogao postati dosadan - poto stanuje tako blizu. Da, pomisli Grejnd, sasvim uverljivo. Pripremila se unapred za ovu priliku. - Dobili ste ibice, - ree on. -I, kako sam shvatio, prepoznali ste starog prijatelja, dr Krajstoua? Ona potvrdno klimnu glavom. - Jadni Don. Da, nisam ga videla petnaest godina. - Zaista? - U inspektorovom tonu oseala se utiva neverica. - Zaista. - Njen glas bio je odluno potvrdan. - Bilo vam je drago to ga vidite? - Veoma mi je bilo drago. Uvek je divno, zar ne mislite i vi tako, inspektore, naleteti na starog prijatelja? - Ponekad moe biti. Veronika Krej nastavi, ne ekajui daljnja pitanja: - Don me je ispratio kui. Zanimae vas da saznate da li je rekao bilo ta to bi mogio biti vano za ovu tragediju, i veoma paljivo sam razmislila o naem razgovoru - ali, zaista nije bilo nikakvog nagovetaja. - O emu ste razgovarali, gospoice Krej? - O prolim danima. 'Sea li se ovoga i onoga?' - Zamiljeno se nasmeila. - Upoznali smo se na jugu Francuske. Don se zaista veoma malo izmenio - ostario je, razume se, i postao samouvereniji. Pretpostavljam da je bio veoma poznat u svojoj profesiji. Uopte nije priao o svom linom ivotu. Stekla sam utisak da ba nije bio najsreniji u braku - ali, to je samo bio veoma neodreen utisak. Pretpostavljam da je njegova ena, jadnica, jedna od onih glupih, ljubomornih ena - koja je uvek pravila frku zbog njegovih pacijentkinja koje su izgledale bolje od nje. - Ne, - ree Grejnd. - Izgleda da nije bila takva. Veronika brzo ree:

136

- Hoete da kaete... da je sve bilo ispod... Da... da, shvatam, to bi bilo mnogo opasnije. - Vidim da mislite kako ga je gospoa Krajstou ubila, gospoice Krej? - Nije trebalo to da kaem. Ne sme se komentarisati - je li tako - pre suenja? Veoma mi je ao, inspektore. Ali, sluavka mi je kazala da su je zatekli kako stoji nad telom, jo drei revolver u ruci. Znate i sami kako u ovakvim mirnim seoskim mestima sve preuveliavaju i da posluga prepriava stvari. - Posluga ume ponekad da bude veoma korisna, gospoice Krej. - Da, pretpostavljam da mnotvo obavetenja dobijate na taj nain? Grejnd nehajno nastavi: - Postavlja se, razume se, pitanje motiva... On zastade. Veronika, meutim, ree uz jedva primetan, skruen osmeh: - A supruga je uvek prva koju osumnjie? Kakav cinizam! Ali, uvek, kako to kau, postoji i 'druga ena'. Pretpostavljam da bi se moglo smatrati da i ona ima motiv? - Mislite li da je postojala druga ena u ivotu dr. Krajstoua? - Ovaj... da, palo mi je na pamet da bi mogla postojati. ovek stekne takav utisak, znate. - Utisci ponekad mogu biti veoma korisni, - primeti Grejnd. - Stekla sam utisak - na osnovu onoga to je rekao da mu je ona vajarka, ovaj, bila veoma bliska prijateljica. Ali, pretpostavljam da vi ve znate sve o tome? - Moramo razmotriti sve te stvari, razu me se. Glas inspektora Grejnda bio je krajnje uzdran, a je ipak uoio, pravei se da nita ne vidi, brz, zloban bljesak zadovoljstva u tim velikim plavim oima. On upita krajnje slubeno: - Kaete da vas je dr Krajstou otpratio kui. Koliko je bilo sati kada ste mu poeleli laku no? - Znate, uopte ne mogu da se setim! Znam da smo izvesno vreme proveli u razgovoru. Mora da je bilo prilino kasno. - Uao je? - Da, ponudila sam ga piem.

137

- Razumem. Pretpostavio sam da se va razgovor mogao odigrati u... ovaj... paviljonu pored bazena. Primetio je da su joj kapci zatreperili. Jedva da je trenutak oklevala pre nego to je odgovorila: - Pravi ste detektiv, zar ne? Da, sedeli smo tamo izves no vreme, puili i priali. Kako ste znali? Na licu joj se ogledao zadovoljan, znatieljan izraz deteta koje trai da mu se pokae neki pametan trik. - Ostavili ste tamo svoje krzno, gospoice Krej. - zatim je dodao, ne naglasivi rei: - I ibice. - Da, tako je. - Dr Krajstou se vratio u Holou u tri sata izjutra, - saopti inspektor, ponovo ne naglaujui rei. - Zar je zaista bilo tako kasno? - Veronika je bila iskreno zauena. - Da, bilo je, gospoice Krej. - Svakako, imali smo o toliko stvari da priamo - nismo se bili videli toliko godina. - Da li ste sigurni da stvarno toliko dugo niste videli dr Krajstoua? - Upravo sam vam kazala da ga nisam videla petnaest godina. - Jeste li sigurni da ne greite? Stekao sam utisak da ste se esto viali. - ta vas je, za ime sveta, navelo da tako neto pomis lite? - Ova beleka, na primer. - Inspektor Grejnd izvue iz depa pismo, baci pogled na njega, proisti grlo i proita: - Molim te, doi ovamo danas pre podne. Moram te videti - Veronika. - Daa. - Ona se osmehnu. - Jeste, moda, malo previe zapovedniki... Bojim se da Holivud ini ljude... ovaj, prilino arogantnim. - Dr Krajstou je doao do vas narednog jutra na va poziv. Posvaali ste se. Da li biste hteli da mi kaete, gospoice Krej, oko ega ste se svaali? Inspektor bee otkrio svoje karte. Odmah je uoio bljesak besa, zlobno stiskanje usana. - Nismo se svaali, - odbrusi ona. - Oh, da, jeste, gospoice Krej. Vae poslednje rei bile su: 'Mislim da te mrzim vie nego to sam mislila da mogu bilo koga da mrzim'.

138

utala je. Mogao je da oseti kako razmilja - razmilja brzo i zabrinuto. Neke ene bi pourile da neto kau. Meutim, Veronika Krej bila je suvie pametna za tako neto. Ona najzad slee ramenima i ree nehajno: - Razumem. Ponovo, prie posluge. Moja sluavkica ima prilino ivu matu. Postoje, znate, razni naini da se neto kae. Mogu vas uveriti da nisam bila melodramatina. Bila je to zaista blago flertujua primedba. Samo smo se preganjali. - Znai, te rei nije trebalo shvatiti ozbiljno? - Svakako da ne. I, uveravam vas, inspektore, da jeste prolo petnaest godina od kada sam poslednji put videla Dona Krajstoua. To moete i sami proveriti. Ponovo je zauzela pozu, bila nezainteresovana, sigurna u sebe. Grejnd nije nastavio da se raspravlja, niti da insistira na tome. On ustade. - To e za sada biti sve, gospoice Krej, - ree on ljubazno. Iziao je iz 'Golubarnika' i krenuo putiem, da bi skrenuo kod kapije 'Rajskog odmora'. Herkul Poaro zurio je u inspektora sa krajnjim iznenaenjem. Ponovio je u neverici: - Revolver koji je Gerda Krajstou drala u ruci i koji je potom bio isputen u bazen - nije bio revolver iz koga je ispaljen fatalni hitac? Ali, to je neobino. - Tano, gospodine Poaro. Otvoreno govorei, to nema smisla. Poaro tiho promrmlja: - Ne, to nema smisla. Ali, svejedno, inspektore, to mora imati smisla, a? - U tome i jeste stvar, gospodine Poaro, - s mukom izgovori inspektor. - Moramo smisliti neto tako da ima smisla - ali, trenutno ne vidim kako. Istina je da neemo odmai mnogo, sve dok ne pronaemo pitolj koji je bio upotrebljen. Potie, u tom nema sumnje, iz kolekcije ser Henrija - bar jedan nedostaje - $lo zna$i da je $itava stvar i dalje vezana za Holou. - Da, - promrmlja Poaro. - I dalje je vezana za Holouo.

139

- Izgledalo mi je da e to bili jednostavan i obian posao, - nastavi inspektor. - E pa, nije ni jednostavan ni obian. - Nije, - sloi se Poaro, - nije jednostavan. - Moramo uzeti u obzir i mogunost da je itava stvar nametaljka - to jest, da je sve nameteno tako da ukae na Gerdu Krajstou. Ali, ako je tako, zato pravi revolver nije os tavljen pored tela, da ga ona podigne? - Mogla je da ga ne podigne. - To je tano, ali ak i da nije, sve dok na pitolju ne bi bilo otisaka nikog drugog - to e rei, ako bi bio obrisani posle upotrebe - ona bi najverovatnije ipak bila osumnjiena. A to je ono to je ubica eleo, je li tako? - Da li je? Grejnd se zagleda u njega. - Ako ste poinili ubistvo, poeleli biste da ga lepo i brzo prikaite nekom drugom, je li tako? To bi bila normalna reakcija jednog ubice. - Daa, - odvrati Poaro. - Ali, moda ovde imamo posla sa prilino neobinim tipom ubice. Mogue je da je to reenje naeg problema. - U emu je reenje? - U neobinom tipu ubice, odgovori Poaro zamiljeno. Inspektor Grejnd je znatieljno zurio u njega. - Ali, onda, u emu jeste ubiina ideja? - upita on. - ta je bio njegov ili njen cilj? Poaro uzdahnu i rairi ruke. - Nemam pojma - uopte nemam pojma. Ali, sve mi se ini... krajnje neodreeno... - Da? - Da je ubica neko ko je eleo da ubije Dona Krajstoua, ali da istovremeno nije hteo da u to umea Gerdu Krajstou. - Hmm! A mi smo odmah posumnjali na nju. - Ah, da, ali bilo je samo pitanje vremena kada e injenice vezane za pitolj ugledati svetlost dana i to je trebalo da nas natera da sagledamo stvari iz novog ugla. U meuvremenu, ubica je imao vremena... Poaro zauta. - Vremena da uini - ta? - Ah, mon ami* opet ste me uhvatili. Ponovo moram da kaem da ne znam. * Mon ami (fr.), dragi prijatelju. (Red.) 140

Inspektor Grejnd naini krug ili dva po sobi, a onda zastade ispred Poaroa. - Doao sam do vas danas po podne, gospodine Poaro, iz dva razloga. Jedan je taj to znam - Policiji je to dobro poznato - da ste ovek sa velikim iskustvom, koji je obavio podosta nezgodnih poslova ovog tipa. To je razlog broj jedan. Ali, postoji jo jedan razlog. Bili ste tamo. Bili ste svedok. Vi ste videli ta se dogodilo. Poaro potvrdno klimnu glavom. - Da, video sam ta se dogodilo... Meutim, inspektore Grejnd, oi nisu nimalo pouzdan svedok. - Kako to mislite, gospodine Poaro? - Oi ponekad vide, ono to im je namenjeno da vide. - Mislite da je sve to bilo unapred isplanirano? - Podozrevam da je tako. Sve je liilo, razumete, na pozorinu scenu. Ono to sam ja video bilo je sasvim jasno. Mukarac u koga je upravo bilo pucano i ena koja je pucala u njega, i koja je jo drala pitolj to ga je upotrebila. To je ono to sam video - ali, ve znamo da jedna pojedinost te slike nije bila tana. Tim pitoljem nije ubijen Don Krajstou. - Hm! - Inspektor snano povue svoje oputene brkove nanie. Hoete da kaete da je jo neka od pojedinosti sa te slike moda takoe pogrena? Poaro potvrdno klimnu glavom. - Bilo je prisutno jo troje ljudi, - ree on, - troje ljudi koji su oigledno tek pristigli na lice mesta. Ali, ni to ne mora biti tano. Bazen je okruen gustim gajem mladih kestenova. Od bazena vodi pet staza, jedna ka kui, jedna u umu, jedna do cvetne aleje, jedna od bazena nanie ka farmi i jedna do puteljka ovamo. To troje ljudi dolo je razliitim stazama, Edvard Angkatel spustio se iz ume, ledi Angkatel popela se od farme, a Henrijeta Savernake dola je od cvetne aleje iznad kue. To troje stiglo je na mesto zloina skoro istovremeno i nekoliko trenutaka posle Gerde Krajstou. Meutim, jedno od to troje moglo je biti kod bazena pre nego to je stigla Gerda Krajstou; moglo je ubiti Dona Krajstoua i mogla se

141

povui navie ili spustiti nanie jednom od staza i potom, okrenuvi se, stii istovremeno sa ostalima. - Da, to je mogue, - sloi se inspektor Grejnd. - Evo i jo jedne mogunosti, koja tada nije bila uoena. Neko je mogao prispeti stazom koja vodi od puteljka, mogao je ubili Dona Krajstoua i vraliti se islim putem, nevien. - Sasvim ste u pravu, - ponovo se sloi inspektor. - Pored Gerde Krajstou, postoje jo dve osobe koje mogu biti sumnjive... Imamo i isti motiv - ljubomoru. Nema sumnje da je re o zloinu iz strasti. Jo dve ene imale su vezu sa Donom Krajstouom. On zastade. - Krajstou je otiao da se vidi sa Veronikom Krej tog jutra, - dodade on. - Posvaali su se. Rekla mu je da e zaaliti zbog onoga to je uinio i kazala da ga mrzi vie nego to je verovala da ikog moe mrzeti. - Zanimljivo, - promrmlja Poaro. - Tek se vratila iz Holivuda - a na osnovu onoga to sam proitao u novinama, oni se tamo ponekad ubijaju. Moda je pola da pokupi krzno koje je zaboravila prethodne noi u paviljonu. Mogli su se sresti - stvar je mogla pui - opalila je u njega - i onda, poto je ula da neko dolazi, mogla se povui putem kojim je dola. Na trenutak je zastao, a onda iznervirano dodao: - Odatle sve polazi naopako. Taj prokleti pitolj! Osim... - Oi mu odjednom zasvetlucae. - Osim ako ga nije upucala svojim pitoljem i ispustila onaj koji je pokupila iz radne sobe ser Henrija, kako bi osumnjiila one iz Holoua. Moda nije znala da smo u stanju da identifikujemo pitolj na osnovu tragova na ljebovima. - Pitam se koliko ljudi to zna? - Pomenuo sam to ser Henriju. Rekao je da misli da bi to moglo znati dosta ljudi - zahvaljujui detektivskim priama. Naveo mi je jednu... Klju fontane koja kaplje, za koju je kazao da ju je i Don Krajstou itao u subotu i koja istie upravo tu stvar. - Ali Veronika Krej bi nekako morala da se doepa pitolja iz radne sobe ser Henrija. - Da, to bi podrazumevalo predumiljaj. - Inspektor ponovo povue svoj brk, a onda se zagleda u Poaroa. - Meutim, i sami ste nagovestili 142

jo jednu mogunost, gospodine Poaro. Tu je i gospoica Savernake. I tu vi kao oevidac-svedok - ili bi trebalo da kaem svedok koji je uo stupate na scenu. Dr Krajstou je, umirui, izgovorio 'Henrijeta'. uli ste ga - svi su ga uli, mada gospodin Angkatel izgleda da nije razumeo ta je ovaj kazao. - Edvard Angkatel nije uo? To je zanimljivo. - Ali, ostali jesu. Sama gospoica Savernake kae da je pokuao da joj neto kae. Ledi Angkatel kae da je otvorio oi, ugledao gospoicu Savernake i rekao: 'Henrijeta'. Mislim da ona tome ne pridaje nikakvu vanost. Poaro se osmehnu. - Ne... ona tome ne bi pridala nikakvu vanost. - A ta je sa vama, gospodine Poaro? Bili ste tamo... videli ste... uli ste. Da li je dr Krajstou pokuao da vam kae kako ga je Henrijeta upucala? Ukratko, da li je to bila re optube? Poaro lagano odvrati: - Tada nisam tako mislio. - A sada, gospodine Poaro? ta sada mislite? Poaro uzdahnu, a onda polako ree: - Moda je i bila. Ne mogu nita vie da kaem. Vi traite od mene da vam kaem kakav je to utisak ostavilo na menc, ali kada dotini trenutak proe postoji izazov da stvarima pridamo znaenje koga tamo prvobitno nije bilo. Grejnd urno ree: - Razume se, sve je ovo poverljivo. Ono to je gospodin Poaro mislio nije dokaz - svestan sam ja toga. Samo pokuavam da doem do nekog putokaza. - Oh, razumem ja vas sasvim dobro - i utisak koji je stekao oevidac moe biti od neke koristi. Ali, poniavajue je po mene to to moram da kaem da su moji utisci bezvredni. Bio sam u zabludi, pod ustiskom vizuelnog dokaza, da je gospoa Krajstou upravo ubila mua; tako da kada je dr Krajstou otvorio oi i rekao 'Henrijeta' uopte mi nije palo na pamet da bi to mogla biti optuba. Pravi je izazov, kada pogledamo unazad, pridodati sceni neto ega tamo nije bilo. - Razumem ta hoete da kaete, - ree Grejnd. Ali, sve mi se ini da poto je 'Henrijeta' bila poslednja re koju je Krajstou izgovorio, ona 143

mora i znaiti jednu od dve stvari. Ili je predstavljala optubu za ubistvo ili je bila... ovaj, izgovorena isto emocionalno. Ona je ena u koju je zaljubljen i on umire. Poto sada imate sve na okupu, kako vam to zvui? Poaro uzdahnu, promekolji se, zatvori oi, ponovo ih otvori, i protegnu ruke u neskrivenoj ljutnji. - Glas mu je izraavao hitnju - to je sve to mogu da kaem - hitnju. Nije mi se uinilo ni da optuuje, niti da izraava oseanja - ve hitnju, da! U jedno sam ipak siguran. Bio je sasvim pri svesti. Govorio je... da, govorio je kao lekar - lekar koji se naao u, recimo, iznenadnoj guvi - pred pacijentom koji samo to mu nije na smrt iskrvario. Poaro slee ramenima. - To je najbolje to umem. - Medicinski, a? - ree inspektor. - Da, to jeste trei nain da se gleda na stvar. Neko je pucao na njega, podozreva da umire, eli da se neto za njega brzo uini. I ako je gospoica Savernake bila, kao to kae ledi Angkatel, prva osoba koju je ugledao kada je otvorio oi, onda bi se sigurno njoj obratio. Mada mi to ba ne izgleda zadovoljavajue. - Nita u vezi s ovim sluajem ne valja, - primeti Poaro pomalo ogoreno. Scena ubistva, postavljena da prevari Herkula Poaroa - i prevarila ga je! Ne, nije valjalo. Inspektor Grejnd je gledao kroz prozor. - Zdravo, - ree on, - evo Klarka, mog narednika. Izgleda da ima neto. Radio je sa poslugom - onako, prijateljski. Zgodan je momak, ume sa enama. Narednik Klark ue pomalo zadihan. Oigledno je bio zadovoljan sobom, mada je tu injenicu potisnuo slubenim ophoenjem punim dunog potovanja. - Mislio sam da e biti najbolje da doem i podnesem vam izvetaj, gospodine, poto sam znao kuda ste otili. Oklevao je, uputivi jedan sumnjiavi pogled prema Poarou, ija egzotina pojava stranca nije predstavljala najbolju preporuku za njegovo oseanje slubene uzdrlji vosti. - Samo napred, mome, - ohrabri ga Grejnd. -Ne obraaj panju na gospodina Poaroa. On je zaboravio mnogo vie o ovoj igri nego to e ti nauiti u mnogo narednih godina. 144

- Da, gospodine. Ovako, gospodine. Izvukao sam neto od sluavke koja radi u kuhinji... Grejnd ga prekide i pobedniki se okrenu ka Poarou. - ta sam vam rekao? Uvek ima nade tamo gde ima sluavki koje rade u kuhinji. Neka nam se nebo smiluje, jer se broj posluge toliko smanjio da niko vie ne dri sluavke koje rade u kuhinji. Sluavke iz kuhinje priaju, sluavke iz kuhinje brbljaju. Njih kuvarica toliko kinji, ba kao i sluge odozgo, da je u ljudskoj prirodi da priaju o onome to znaju svakome ko eli da slua. Nastavi, Klark. - Evo to je devojka rekla, gospodine. Da je u nedelju po podne videla Gadona, batlera, kako prolazi hodnikom sa revolverom u ruci. - Gadon? - Da, gospodine. - Klark otvori blok. - Evo njenih rei: 'Ne znam ta da radim, ali mislim da treba da kaem ta sam videla toga dana. Videla sam gospodina Gadona, stajao je u hodniku sa revolverom u ruci. Gospodin Gadon je izgledao zaista veoma udno. - Pretpostavljam..., - primeti Klark, zastavi, - pretpostavljam da ovo to je kazala o tome da je izgledao udno nema nikakvog znaaja. Verovatno je to izmislila. Ali, mislio sam, gospodine, da bi trebalo da vas odmah izvestim. Inspektor Grejnd ustade, imao je izgled zadovoljnog oveka, pred kojim stoji zadatak za koji je odlino pripremljen. - Gadon? - ponovi on. - Odmah u porazgovarati sa gospodinom Gadonom. 20. Obrevi se ponovo u radnoj sobi ser Henrija, inspektor Grejnd se zagleda u bezizraajno lice oveka ispred sebe. Do tada na Gadona ne bee pala ni trunica sumnje. - Veoma mi je ao, gospodine, - ponovi on. -Pretpostavljam da je trebalo da pomenem taj dogaaj, ali sam zaboravio. Izvinjavajui se, prelazio je pogledom sa inspektora na ser Henrija. - Bilo je oko 5:30, ako se dobro seam, gospodine. Uputio sam se hodnikom da vidim da li su potom stigla kakva pisma, kada sam primetio revolver na stolu u hodniku. Pretpostavio sam da pripada gospodarevoj kolekciji, uzeo sam ga i doneo ovamo. Na polici pored 145

kamina bilo je jedno prazno mesto odakle je uzet, te sam ga tako vratio tamo gde treba. - Pokaite mi ga, - zatrai Grejnd. Gadon ustade i ode do dotine police, sa inspektorom za petama. - To je bio ovaj, gospodine. - Gadon pokaza prstom na mali mauzer na kraju reda. Bio je to .25 - malo oruje. To sigurno nije bio pitolj kojim je ubijen Don Krajstou. Ne skidajui pogled sa Gadonovog lica, Grejnd ree: - To je automatski pitolj, ne revolver. Gadon se nakalja. - Stvarno, gospodine? Bojim se da se ba ne razumem mnogo u vatreno oruje. Mora da sam, gospodine, re revolver upotrebio u uoptenom smislu. - Ali, sasvim ste sigurni da je to pitolj koji ste pronali u hodniku i doneli ovamo? - Oh, da, gospodine, u to nema nikakve sumnje. Grejnd ga zaustavi kada je hteo da isprui ruku. - Ne dirajte ga, molim vas. Moram ga ispitati zbog otisaka prstiju i kako bih proverio da li je napunjen. - Ne mislim da je napunjen, gospodine. Nijedan primerak iz kolekcije ser Henrija ne uva se napunjen. A to se tie otisaka, gospodine, izglancao sam ga maramicom pre nego to sam ga vratio na mesto, tako da e na njemu biti samo moji otisci. - Zato ste to uradili? - otro upita Grejnd. Meutim, Gadon se, krajnje spokojno, izvinjavajue osmehnu. - Mislio sam da bi mogao biti pranjav, gospodine. Vrata se otvorie i unutra ue ledi Angkatel, osmehujui se inspektoru. - Ba lepo to vas vidim, inspektore Grejnd! Kakva je to pria o revolveru i Gadonu? Ono dete u kuninji lije gorke suze. Gospoa Midvej je tiranie - mada je devojka bila sasvim u pravu kada je rekla ta je videla - ako je smatrala da to treba da uradi. I ja se uvek zbunim kada treba da odredim ta je pravilno, a ta nepravilno - lako je, znate, ako je ono to je pravo neprijatno, a ono to je pogreno ugodno, jer tada ovek zna na emu je - ali je zbunjujue kada je obrnuto - i ja

146

smatram, a sigurno i vi, inspektore, da svako mora da uradi ono to sam smatra da je ispravno. ta si im rekao o tom pitolju, Gadone? Gadon odvrati, uljudno naglasivi: - Pitolj se nalazio u hodniku, gospoo, na sredinjem stolu. Nemam pojma kako se tamo naao. Doneo sam ga ovamo i odloio na njegovo mesto. Upravo to sam rekao i inspektoru, i njemu je sve jasno. Ledi Angkatcl odmahnu glavom. - Zaisla nije trebalo to da kae, Gadone, - ree ona blago. - Ja u porazgovarati s inspektorom. Gadon napravi malu kretnju, i ledi Angkatel ree krajnje armantno: - Cenim tvoje molive, Gadone. Uvek pokuava da nas potedi nevolja i gnjavae. Zatim ga je blagim reima otpustio: - To bi bilo sve. Gadon je jo oklevao, uputivi jedan brz pogled prema ser Henriju, a zatim i prema inspektoru, pa se najzad nakloni i krenu ka vratima. Grejnd napravi kretnju kao da eli da ga zaustavi, ali iz nekog razloga, koji nije umeo da definie, pusti da mu ruka ponovo klone. Gadon izie i zatvori vrata za sobom. Ledi Angkatel se spusti u fotelju i osmehnu se dvojici mukaraca, primetivi razgovorljivo: - Znate, zaista mislim da je to bilo veoma armantno od Gadona. Ba feudalno, ako me razumete. Da, feudalno je prava re. - Da li bi iz ovoga trebalo da shvatim, ledi Angkatel, da vi znate neto vie o toj stvari? - upita Grejnd kruto. - Razume se. Gadon ga uopte nije pronaao u hodniku. Pronaao ga je kada je izvadio jaja. - Jaja? - Inspektor Grejnd je zurio u nju. - Iz kotarice, - objasni ledi Angkatel. Izgledalo je da misli kako je sada sve razjanjeno. Ser Henri joj se blago obrati. - Mora nam rei neto vie, draga moja. Inspektor Grejnd i ja i dalje lovimo u mutnom. - Oh. - Ledi Angkatel se pripremi da bude odreenija. - Pitolj je, vidite, bio u u kotarici, ispod jaja. - Kakvoj kotarici i kakvih jaja, ledi Angkatel?

147

- U kotarici koju sam nosila na farmu. Pitolj je bio u njoj, a potom sam stavila jaja povrh pitolja i potpuno zaboravila na njega. Kada smo pronali jadnog Dona Krajstoua mrtvog pored bazena, bio je to pravi ok, tako da sam ispustila kotaricu i Gadon ju je u poslednjem trenutku uhvatio - mislim, zbog jaja. Da sam je ispustila, razbila bi se. On ih je i odneo u kuu. Kasnije sam ga zamolila da napie datum na jaja - to uvek radim - jer se inae pojedu svea pre onih starijih - i on mi je rekao da je to ve obavljeno - kada sada bolje razmislim, to je posebno istakao. Eto zbog ega sam mislila da se ponaao... feudalno. Naao je pitolj i vratio ga ovamo - pretpostavljam, samo zbog toga to je policija bila u kui. Smatram da policija uvek mnogo zaplai poslugu. Vrlo lepo i odano - ali i vrlo glupo, jer se podrazumeva da vi, inspektore, elite da ujete istinu, je li tako? Ledi Angkatel zavri, uputivi inspektoru oaravajui osmeh. - Da, nameravam da doem do istine, - primeti Grejnd prilino smrknuto. Ledi Angkatel uzdahnu. - Sve je to tako zapetljano, zar ne? - ree ona. - Mislim, na ovo proganjanje ljudi. Mislim da onaj ko je upucao Dona Krajstoua, ko god to bio, nije nameravao da ga ubije - hou da kaem, ne ozbiljno. Ako je to bila Gerda, ubeena sam da nije htela. U stvari, veoma sam iznenaena da ga nije promaila - to bi ovek oekivao od Gerde. A ona je zaista fina osoba. Ako je strpate u zatvor i obesite, ta e se za ime sveta dogoditi sa decom? Ako je ona ubila Dona, sada joj je najverovatnije strano ao zbog toga. Za decu je ve dovoljno strano to to im je otac ubijen - ali, bilo bi neosporno jo mnogo gore po njih kada bi im majka bila zbog toga obeena. Ponekad mi se ini da vi policajci ne mislite o tim stvarima. - Trenutno ne razmatramo bilo kakvo hapenje, ledi Angkatel. - To je u svakom sluaju razumno. Od poetka sam bila uverena, inspektore Grejnd, da ste vi vrlo razuman ovek. Ponovo taj armantan osmeh, od koga vam se gotovo zavrti u glavi. Inspektor Grejnd zatrepta. Nije mogao da odoli, ali je nepokolebljivo nastavio dalje.

148

- Kao to ste upravo i sami rekli, ledi Angkatel, istina je ona do koje elim da doprem. Uzeli ste pitolj odavde... uzgred budi reeno, koji je to pitolj bio? Ledi Angkatel pokaza glavom prema polici pored kamina. - Drugi od kraja. Mauzer .25. - Neto u jasnom, tehnikom nainu na koji je odgovorila, uini da se inspektor Grejnd trgne. Nekako, nije oekivao da ledi Angkatel, koju je do sada u svom umu smatrao 'neodreenom' i 'tek pomalo udarenom', opie vatreno oruje sa takvom tehnikom preciznou. - Uzeli ste pitolj odavde i stavili ga u kotaricu. Zbog ega? - Znala sam da ete me to pitati, odgovori ledi Angkatel. Njen ton, sasvim neoekivnao, zvuao je gotovo pobedniki. - Svakako da mora postojati neki razlog. Zar ne misli i ti tako, Henri? - Ona se okrenu muu. - Zar ne misli da sam morala imati neki razlog da uzmem pitolj tog jutra? - Svakako bih pomislio tako neto, draga moja, - ukoeno odgovori ser Henri. - ovek ini stvari, - nastavi ledi Angkatel, zurei zamiljeno pred sebe, - a posle se ne sea zbog ega je neto uradio. Ali, znate, inspektore, smatram da uvek postoji razlog, samo ako ovek moe da ga se seti. Mora da mi je bilo neto na pameti kada sam stavila mauzer u kotaricu sa jajima. - Ona se obrati inspektoru. - ta mislite da je to moglo biti? Grejnd je zurio u nju. Uopte joj nije bilo neugodno - bila je samo znatieljna, poput deteta. To ga je porazilo. Do tada nije imao prilike da sretne nekoga kao to je Lusi Angkatel i tek na trenutak nije znao ta da radi. - Moja ena, - ree ser Henri, - krajnje je rasejana, inspektore. - Izgleda da je tako, gospodine, - primeti Grejnd. Nije to, meutim, rekao ba naroito lepim tonom. - ta mislite, zbog ega sam uzela taj pitolj? - upita ponovo, kao u poverenju, ledi Angkatel. - Nemam pojma, ledi Angkatel. - Ula sam ovamo, - promrmlja ledi Angkatel. - Razgovarala sam sa Simons o jastunicama... i neodreeno se seam da sam otila do

149

kamina... razmiljajui o tome da moramo nabaviti novi ara... kapelana, ne upnika... Inspektor Grejnd je zurio u nju. Oseao je kako mu se vrti u glavi. - I seam se da sam uzela mauzer... sladak, mali pitolj oduvek mi se dopadao... i stavila ga u kotaricu - upravo sam bila uzela kotaricu iz cvetne sobe. Ali, toliko toga mi je bilo na pameti - Simons, znate, i ladole meu Mielinovim tratinicama - a i nadala sam se da e gospoa Midvej napraviti zaista bogatog crnca u koulji... - Crnca u koulji? Inspektor Grejnd morao je da je prekine. - okolada, znate, i jaja - prekriveni lagom. Poslastica koju bi svaki stranac voleo za ruak. Inspektor Grejnd progovori ljutito i otro, oseajui se poput oveka koji uklanja paukove mree to mu zamagljuju vidik: - Jeste li napunili pitolj? Nadao se da e je iznenaditi - moda ak i malice uplaiti; meutim, ledi Angkatel samo razmotri to pitanje s nekom vrstom oajnike zamiljenosti. - Jesam li? To je tako glupo, ne mogu da se setim. Ali, mislim da sam morala da ga napunim, ta vi mislite, inspektore? Hou da kaem, kakva korist od pitolja bez municije? Volela bih kada bih mogla tano da se setim ta mi je u tom trenutku bilo na pameti. - Draga moja Lusi, - umea se ser Henri. - Ono to se odvija - ili se ne odvija u tvojoj glavi - ve godinama tera u oajanje one koji te poznaju. Ona mu uputi veoma ljubak osmeh. - Pokuavam da se setim, Henri dragi. ovek ini tako udne stvari. Pre neko jutro podigla sam slualicu i zatekla samu sebe kako zapanjeno zurim u nju. Nisam imala pojma ta sam htela s njom. - Verovatno ste nameravali nekog da pozovete, hladno primeti inspektor. - Ne, smeno, ali nisam. Posle sam se setila... Pitala sam se zbog ega gospoa Mirs, batovanova ena, dri svoju bebu na tako udan nain i podigla sam slualicu da pokuam, znate, da vidim kako bi neko drao bebu, i, razume se, tek onda sam shvatila zbog ega mi se to uinilo udnim... Gospoa Mirs je levoruka i bila je na drugu stranu okrenula glavu. 150

Pobedniki je prela pogledom s jednog na drugog mukarca. Pa, pretpostavljam da i takvi ljudi postoje, pomisli inspektor. Ipak, nije ba bio ubeen u to. Shvatio je da je itava stvar mogla predstavljati gomilu lai. Sluavka koja je radila u kuhinji, na primer, izriito je rekla da je Gadon drao revolver. Ipak, niste se mogli na to ba sasvim osloniti. Devojka nije nita znala o vatrenom oruju. ula je da se u vezi sa zloinom pominje revolver, a za nju bi revolver ili pistolj predstavljali jedno te isto. I Gadon i ledi Angkatel izriito su tvrdili da je po sredi mauzer pitolj - ali niim nisu mogli da dokau svoju tvrdnju. Gadon se mogao pobrinuti za nedostajui revolver i on ga je mogao vratiti, ne u radnu sobu, ve ledi Angkatel. Izgleda da su sve sluge bile zaluene tom prokletom enom. ta ako je u stvari ona ubila Dona Krajstoua? (Ali, zato bi? Nije mogao da nazre razlog.) Da li bi je i dalje podravali i lagali zbog nje? Imao je neprijalno oseanje da bi upravo to uradili. A sada i ta njena fantastina pria o tome kako ne moe da se seti sigurno je mogla da smisli neto bolje od toga. A deluje tako prirodno - uopte joj nije neprijatno, niti je zabrinuta. Prokletstvo, ostavlja utisak da govori istu istinu. On ustade. - Kada se setite jo neega, moda ete mi kazati, ledi Angkatel, - ree on suvo. - Svakako da hou, inspektore, - odgovori ona. - Ponekad se ovek sasvim iznenada seti nekih stvari. Grejnd izie iz radne sobe. U hodniku provue prst unutranjom stranom okovratnika i duboko uzdahnu. Oseao je da se sav upetljao - k'o pile u kuine. Bili su mu neophodni njegova najstarija i najgora lula, vr piva, dobra nicla i ips. Neto jednostavno i krajnje obino. 21. Ledi Angkatel je u radnoj sobi lebdela unaokolo, dodirujui ovla prstima pojedine stvari. Ser Henri je sedeo zavaljen u naslonjau i posmatrao je. Konano je upitao: 151

- Zbog ega si uzela pitolj, Lusi? Ledi Angkatel se vrati i graciozno se spusti u naslonjau. - Nisam ba sasvim sigurna, Henri. Pretpostavljam da sam imala neku neodreenu ideju o nesrenom sluaju. - Nesrenom sluaju? - Da. Svo ono korenje drvea, zna, - neodreeno ree ledi Angkatel, koje tri - lako se ovek saplete. Ispali nekoliko hitaca u metu i jedan metak ostane u magacinu - nepaljivo, razume se - ali ljudi jesu nepaljivi. Uvek sam smatrala, zna, da bi nesrean sluaj predstavljao najjednostavniji nain da se takva jedna stvar obavi. Osobi bi, razume se, bilo strano ao, okrivljavala bi sebe... Glas joj zamre. Njen mu sedeo je sasvim mirno, ne skidajui pogled s njenog lica. Ponovo je progovorio istim tihim, paljivim glaosm. - Kome je trebalo da se dogodi... nesrean sluaj? Lusi malice okrenu glavu, iznenaeno se zagledavi u njega. - Donu Krajstouu, razume se. - Blagi Boe, Lusi... - On uuta. - Oh, Henri, bila sam tako strano zabrinuta, - ree ona iskreno. - Zbog Ejnsvika. - Razumem. U pitanju je Ejnsvik. Oduvek si suvie brinula zbog Ejnsvika, Lusi. Ponekad mi se uini da je to jedina stvar do koje ti je stalo. - Edvard i Dejvid su poslednji - poslednji Angkatelovi. A Dejvid nee valjati, Henri. On se nikada nee oeniti - zbog svoje majke i svega toga. On e naslediti mesto kada Edvard umre i nee se oeniti, a ti i ja biemo mrtvi mnogo pre no to on postane sredovean. On e biti poslednji od Angkatelovih i sve e zamreti zajedno s njim. - Zar je to toliko vano, Lusi? - Svakako da je vano! Ejnsvik! - Trebalo je da bude muko, Lusi. Meutim, nasmeio se - jer nije mogao da zamisli Lusi da bude bilo ta drugo do ena. - Sve zavisi od toga hoe li se Edvard oeniti - a Edvard je tako tvrdoglav - ta njegova izduena glava, ista kao u oca. Nadala sam se da e preboleti Henrijetu i oeniti se nekom finom devojkom - ali sada uviam da je to beznadeno. Onda sam pomislila da e Henrijetina 152

veza sa Donom krenuti uobiajenim putem. Pretpostavljam da Donove ljubavne veze nikada nisu bile ba stalne. Ali, videla sam kako je posmatra one veeri. Zaista mu je bilo stalo do nje. Kada bi se samo Don sklonio s puta - oseala sam da bi se Henrijeta udala za Edvarda. Ona nije od onih koji potuju seanja i ive u prolosti. I tako, vidi, sve se svodilo na to - treba se osloboditi Dona Krajstoua. - Lusi. Nisi valjda... ta si uinila, Lusi? Ledi Angkatel ponovo ustade. - Nisi valjda makar na trenulak pomislio da sam ja upucala Dona Krajstoua? Pala mi je na pamet ta luda ideja o nesrenom sluaju. Ali onda sam se, zna, setila da smo mi pozvali Dona Krajstoua da doe - nije se on sam pozvao. Ne moe pozvati nekoga da bude tvoj gost, a potom upriliiti kakav nesreani sluaj. ak se i Arapi strogo dre pravila gostoprimstva. Zato nemoj da brine, Henri, vai? Stajala je i gledala ga sa predivnim, zaljubljenim osmehom na licu. - Uvek brinem zbog tebe, Lusi, - ree on natmureno. - Nema potrebe, dragi. I kao to vidi, sve je zapravo ispalo sasvim dobro. Otarasili smo se Dona, a da nismo ni prstom mrdnuli. To me podsea, - ree ledi Angkatel utonuvi u seanja, - na onog $oveka u Bombaju koji je bio tako strano grub prema meni. Tri dana kasnije pregazio ga je tramvaj. Ona otvori francuski prozor i izie u batu. Ser Henri ostade nepokretno da sedi, posmatrajui njenu visoku, vitku priliku kako se udaljava stazom. Delovao je staro i umorno, a izraz njegovog lica podseao je na lice oveka koji stalno ivi u strahu. U kuhinji je uplakana Dori Emot klonula pod ozbiljnim prekorima gospodina Gadona. Gospoa Midvej i gospoica Simons podseale su na grki hor. - Zaletela si se i brzopleto donela zakljuak, kako to ume samo neiskusna devojka. - Tako je, potvrdi gospoa Midvej. - Ako me vidi sa piioljem u ruci, ispravno e postupiti ako mi prie i upita: 'Gospodine Gadone, da li biste bili tako ljubazni da mi pruite objanjenje?'

153

- Ili si mogla doi do mene, - umea se gospoa Midvej. - Ja sam uvek voljna da mladoj devojei koja ne poznaje svet kaem ta treba da misli. - Nije trebalo da ode, - nastavi Gadon okrutno, - i brblja sa tim policajcem - a uz to je samo narednik! Nikada ne treba da ima veze sa policijom, vie nego to je to neophodno. Ve je dovoljno neprijatno to su uopte u kui. - Neiskazivo neprijatno, - promrmlja gospoica Simons. - Tako neto nikada mi se ranije nije dogodilo. 184 - Svi znamo, - nastavi Gadon, - kakva je gospoa. Nita to ona uini ne moe me iznenaditi - ali, policija ne poznaje gospou onako kako je mi poznajemo i gospou treba potedeti glupavih pitanja i sumnji samo zato to luta unaokolo sa vatrenim orujem. To je tako normalno za nju, ali policijski um u svemu vidi samo ubistvo i sline grozne stvari. Gospoa je samo rastresena dama koja ne bi ni muvu zgazila, ali ne moemo porei da ne ostavlja stvari na udnim mestima. Nikada neu zaboraviti, - oseajno dodade Gadon, - kada je donela ivog raka i stavila ga na posluavnik za posetnice u hodniku. Mislio sam da mi se stvari priviaju! - To mora da je bilo pre no to sam ja dola, - znatieljno primeti Simonsova. Gospoa Midvej proveri kakav su utisak ta otkria ostavila na grenu Doris. - Ostaviemo to za drugi put, - ree ona. - Hajde sada, Doris, sve smo ti ovo rekli samo za tvoje dobro. Nije nita neobino imati posla sa policijom i nemoj to zaboraviti. Sada moe da nastavi da isti povre i obrati malo vie panje na mahune nego sino. Doris mrknu. - Da, gospoo Midvej, - ree ona i odvue se do sudopere. Gospoa Midvej primeti zloslutno: - Sve mi se ini da mi kolai nee uspeti. To grozno sutranje sasluanje. Svaki put se trgnem kada pomislim na to. Da se tako neto nama dogodi!

154

22. Kvaka na kapiji se oglasila i Poaro je na vreme pogledao kroz prozor, tako da je uspeo da vidi posetioca koji se pribliavao stazom glavnim vratima. Odmah je znao ko je to. Veoma ga je zanimalo ta to bee dovelo Veroniku Krej kod njega. Unela je u sobu predivan blagi miris, miris koji je Poaro odmah prepoznao. Na sebi je imala kostim od tvida i sportske cipele - ali, zakljuio je da se u mnogome razlikovala od Henrijete. - Gospodine Poaro. - U glasu joj se naziralo oduevljenje, izvesna dirnutost. - Malopre sam otkrila ko mi je sused. Oduvek sam elela da vas upoznam. Prihvatio je njene ispruene ruke i naklonio se nad njima. - Oaran sam, gospoo. S osmehom je prihvatila to iskazivanje potovanja i odbila ponueni aj, kafu ili koktel. - Ne, dola sam samo da porazgovaram sa vama. Ozbiljno. Zabrinuta sam. - Vi, zabrinuti? ao mi je to to ujem. Veronika sede i uzdahnu. - Re je o smrti Dona Krajstoua. Sasluanje je sutra. To vam je poznato? - Da, da, poznato mi je. - A itava ta stvar bila je veoma neobina... Ona za trenutak zauta. - Veina ljudi ne bi poverovala. Ali vi hoete, bar mislim da hoete, jer poznajete ljudsku prirodu. - Znam poneto o ljudskoj prirodi, - priznade Poaro. - Posetio me je inspektor Grejnd. Utuvio je sebi u glavu da sam se posvaala sa Donom - to je na izvestan nain tano, mada ne na nain na koji on to misli. Rekla sam mu da nisam videla Dona petnaest godina - ali on mi, jednostavno, nije poverovao. Ali, to je istina, gospodine Poaro. - Poto je istina, moe se lako dokazati, - primeti Poaro. - emu, onda, zabrinutost? Uzvratila mu je osmeh na najprijateljskiji mogui nain.

155

- Prava je istina da se, u stvari, nisam usudila da kaem inspektoru ta se dogodilo u subotu uvee. To je tako fantastino, da on svakako ne bi poverovao. Ipak, morala sam nekom da ispriam. Zato sam dola do vas. - Polaskan sam, - tiho ree Poaro. Primetio je da je ona tu injenicu uzimala zdravo za gotovo. Bila je to ena, pomisli on, veoma sigurna u efekat koji izaziva. Mada je, povremeno, mogla da pogrei. - Don i ja bili smo vereni i trebalo je da se venamo pre petnaest godina. Mnogo je bio zaljubljen u mene - ak toliko da me je to ponekad plailo. Traio je da se odreknem glume... da prestanem da razmiljam ili da vodim bilo kakav vlastiti ivot. Bio je u toj meri posesivan i toliko je voleo da gospodari, da to vie nisam mogla da podnesem i raskinula sam veridbu. Bojim se da je on to veoma teko primio. Poaro diskretno i saoseajno coknu jezikom. - Nisam ga videla ponovo sve do prole subote. Otpratio me je kui. Rekla sam inspektoru da smo priali o prolim vremenima - to je na izvestan nain tano. Ali, ima tu i mnogo vie od toga. - Da? - Don je poludeo - sasvim poludeo. eleo je da ostavi enu i decu, eleo je da se ja razvedem i udam za njega. Kazao je da me nikada nije zaboravio - da je vreme stalo onog trenutka kada me je ugledao. Zatvorila je ponovo oi i gotovo skrueno se osmehnula Poarou. - Moete li poverovati da... da su takva oseanja mogua? - upita ona. - Da, mislim da su mogua, - odgovori Poaro. - Nikada ne zaboraviti... nastaviti sa ekanjem... planirati... nadati se. Odluiti svim srcem i umom da na kraju dobije ono to eli. Postoje takvi mukarci, gospodine Poaro. - Da - i ene. Ona ga prodorno pogleda. - Govorim o mukarcima - o Donu Krajstouu. Eto, tako je to bilo. U poetku sam se bunila, odbijala sam da ga shvatim ozbiljno. Onda sam mu rekla da je lud. Bilo je prilino kasno kada se vratio. Prepirali smo se i prepirali. Nije popustio. Ponovo je progutala knedlu. 156

- Zato sam mu narednog jutra poslala onu beleku. Nisam mogla da ostavim stvari na tome. Morala sam ga naterati da shvati da ono to je eleo - ne moe dobiti. - Nije mogao dobiti? - Svakako da nije! Doao je. Nije eleo da me saslua. I dalje je bio uporan. Rekla sam mu da to nee valjati, da ga ne volim, da ga mrzim... - Zastala je, teko diui. - Morala sam da budem okrutna. I tako smo se u besu rastali... A sada - sada je mrtav. Primetio je kako joj se ruke polako spajaju, kako preplie prste i kako joj zglobovi iskau. Bile su to krupne, prilino okrutne ruke. Snano oseanje prelo je sa nje na njega. Nije to bila tuga, ne bol ne, u pitanju je bio bes. Bes, pomisli on, osujeenog egoiste. - Pa, gospodine Poaro? - Glas joj je bio kontrolisan i ponovo gladak. ta da radim? Da ispriam sve ovo ili da zadrim za sebe? Tako se dogodilo - ali, teko je u to poverovati. Poaro se zagleda u nju dugim, zamiljenim pogledom. Podozrevao je da Veronika Krej ne govori istinu, a opet, oseao je neporecivu iskrenost u njenoj prii. Dogodilo se, pomisli on, ali se nije tako dogodilo. A onda je odjednom shvatio. Pria je bila istinita, samo izokrenuta. Ona je bila ta koja nije mogla da zaboravi Dona Krajstoua. Ona je bila ta koja je bila osujeena i odbijena. A kako nije mogla utke da podnese neverovatni bes tigrice liene onog to je smatrala svojim zasluenim plenom, izmislila je verziju istine koja e zadovoljiti njen povreeni ponos i bar malice nahraniti onu bolnu glad za ovekom koji je izmakao domaaju njenih stisnutih aka. Nije mogla da prizna da ona, Veronika Krej, nije mogla da dobije ono to je elela! I tako je obrnula stvari. Poaro duboko udahnu vazduh. - Ako sve ovo ima ikakve vanosti za okolnosti pod kojima je umro Don Krajstou, moraete sve da ispriate, ali ako nema - a ja ne vidim zato bi imalo - onda mislim da imate sva prava da to zadrite za sebe. Pitao se da li je razoarana. Podozrevao je da bi u svom sadanjem raspoloenju volela da se njena pria pojavi u novinama. Dola je kod njega - ali, zbog ega? Da isproba priu? Da proveri njegove reakcije? Ili da ga iskoristi - da ga upotrebi kao prenosnika prie? 157

Ako ju je njegov blagi odgovor razoarao, nije to pokazala. Ustala je i pruila mu svoju dugaku, izmanikiranu ruku. - Hvala, gospodine Poaro. To to kaete ima smisla. Ba mi je drago to sam svratila do vas. Ja... oseala sam da elim da neko sazna. - Potovau vae poverenje, gospoo. Kada je otila, on odkrinu prozore. Mirisi su uticali na njega. Nije mu se dopao Veronikin miris. Bio je skup, ali prezasien, suvie jak kao i njena linost. Pitao se, dok je pomerao zastore, da li je Veronika Krej ubila Dona Krajstoua. Sigurno je elela da ga ubije - u to je bio ubeen. Uivala bi da povue okida - uivala bi da ga vidi kako posre i pada. Ali, iza tog osvetoljubivog besa nalazilo se neto hladno i pronicljivo, neto to je umelo da proceni izglede - hladna, proraunata inteligencija. Koliko god da je Veronika Krej elela da ubije Dona Krajstoua, sumnjao je da bi rizikovala. 23. Sasluanje je bilo zavreno. Predstavljalo je puku formalnost, i mada su unapred bili upozoreni da e biti tako, ipak su gotovo svi bili besni jer su ga doiveli kao izvestan antiklimks. Odloeno je za etrnaest dana, na zahtev policije. Gerda se sa gospoom Paterson dovezla iz Londona u iznajmljenom dajmleru. Na sebi je imala crnu haljinu i na glavi nepristali eir, i delovla je nervozno i pometeno. Upravo se spremala da ponovo ue u dajmler, ali zastade jer joj prie ledi Angkatel. - Kako si Gerda, draga? Nadam se da ne spava ba mnogo loe. Mislim da je prolo sasvim dobro, upravo onako kako smo se i nadali, a ti? Ba mi je ao to nisi bila s nama u Holouu, ali, jasno mi je da bi te to i te kako uznemirilo. Gospoa Paterson ree jasnim glasom, prekorno pogledavi sestru to je nije predstavila kako treba: - Bila je to ideja gospoice Kolins - da se dovezemo pravo ovamo i odmah krenemo nazad. To je, razume se, skupo, ali smo smatrale da vredi. 158

- Oh, slaem se potpuno sa vama. Gospoa Paterson spusti glas. - Smesta vodim Gerdu i decu u Bekshil. Potrebni su joj odmor i mir. Reporteri! Nemate pojma! Naprosto su preplavili ulicu Harli. Neki mladi kliknu fotografskim aparatom, i Elsi Paterson gurnu sestru u kola i njih dve se odvezoe. Ostali na trenutak ugledae Gerdino lice ispod oboda nepristalog eira. Bilo je bezizraajno, izgubljeno - na trenutak je izgledala poput zaostalog deteta. - Jadnica, - promrmlja Mid Hardkasl sebi u bradu. - ta su to svi videli u Krajstouu? - primeti Edvard nervozno. - Ta kukavna ena deluje potpuno skrhano od bola. - Potpuno je zavisila od njega, - primeti Mid. - Ali, zato? Bio je sebian, na neki nain prijatan za drutvo, ali... On zauta. - ta si ti mislila o njemu, Mid? - upita on posle krae stanke. - Ja?! - Mid se malo zamisli, pa konano ree prilino zauena vlastitim reima: - Mislim da sam ga potovala. - Potovala? Zbog ega? - Pa, bio je dobar u svom poslu. - Razmilja o njemu kao o lekaru? - Da. Nisu imali vremena da nastave ovaj razgovor . Henrijeta je vozila Mid nazad u London svojim kolima. Edvard je trebalo da se vrati na ruak u Hol posle ega e, zajedno sa Dejvidom, otputovati popodnevnim vozom. Neodreeno je kazao Mid: Moramo jednom izii na ruak, - na ta je Mid odvratila da bi to bilo veoma lepo, ali da ne moe da sebi priuti vie od jednog a Edvard joj je na kraju uputio svoj armantni osmeh i rekao: - Oh, to je izuzetna prilika. Uveren sam da e razumeti. Zatim je priao Henrijeti. - Nazvau te, Henrijeta - Dobro, vai, Edvarde. Ali, moda u mnogo odsustvovati iz kue. - Odsustvovati? Uputila mu je hitar, podrugljiv osmeh. - Utapau tugu. Ne oekuje valjda da sedim kod kue i briem suze, zar ne? 159

- Vie te ne razumem, Henrijeta, - ree on lagano - Mnogo si se izmenila. Izraz lica joj smeka. - Dragi Edvard, - dobaci mu ona neoekivano i na brzinu ga stisnu za miicu. Potom se okrenu ka Lusi Angkatel. - Mogu da se vratim, ako poelim, je li tako, Lusi? - Svakako, mila, - odgovori ledi Angkatel. - Ionako e novo sasluanje biti za dve nedelje. Henrijeta ode do mesta gde je parkirala kola na pijanom trgu. Njeni koferi, kao i Midin prtljag, ve su bili kolima. One uoe i odvezoe se. Kola su se uspinjala dugakom padinom brda, da bi na kraju izbila na put s druge strane grebena. Ispod njih mrko i zlatasto lie blago je podrhtavalo na hladnoi sivog jesenjeg dana. - Ba mi je drago to sam otila, - ree Mid iznenada - ak i od Lusi. Draga je, ali ponekada se jeim od nje. Henrijeta se pomno zagleda u mali retrovizor. Primetila je krajnje nemarno: - Lusi mora da da osoben peat - ak i ubistvu. - Zna, nikada ranije nisam razmiljala o ubistvu. - A i zato bi? To nije neto o emu ljudi razmiljaju. To je re od sedam slova iz ukrtenih rei ili prijatna zabava izmeu korica knjige. Ali, pravo ubistvo... Ona zastade, i Mid zavri reenicu. - Pravo ubistvo jeste pravo. To je ono to oveka zaprepasti. - Tebe ne bi trebalo da zaprepauje, - primeti Henrijeta. - Ti si izvan svega. Moda si jedina od nas koja je izvan svega toga. - Sada smo svi izvan toga, - odvrati Mid. - Izvukli smo se. - Jesmo li? - promrmlja Henrijeta. Ponovo je gledala u retrovizor. Iznenada je pritisla gas i kola je spremno posluae. Bacila jepogled na brzinometar. Ile su preko pedeset rnilja. Ubrzo je kazaljka stigla do ezdeset. Mid se postrance zagleda u Henrijetin profil. Nije priliilo Henrijeti da nepaljivo vozi. Jeste volela brzu vonju, ali krivudavi put teko da je bio opravdanje za brzinu kojom su se kretale. Nemilosrdan osmeh lebdeo je oko Henrijetinih usta. 160

- Baci pogled preko ramena, Mid, - ree ona. - Vidi ona kola iza nas? - Da? - To je ventor 10. - Stvarno? - Mid nije bila naroito zainteresovana. - To su korisna mala kola, troe malo, dobro se ponaaju na putu, ali nisu naroito brza. - Zaista? Ba udno, pomisli Mid, kako su kola i njihove mogunosti uvek oaravali Henrijetu. - Kao to rekoh, nisu brza - ali ta kola, Mid, uspela su da odre rastojanje iako smo ile preko ezdeset. Mid se zabezeknuto zagleda u nju. - ta hoe da kae... Henrijeta potvrdno klimnu glavom. - Verujem da policija ugrauje naroite motore u sasvim obina kola. - Hoe da kae da nas i dalje sve dre na oku? - upita Mid. - To je prilino oigledno. Mid se strese. - Hcnrijeta, razume li ti kakve veze ima taj drugi pitolj? - Ne, ali on oslobaa Gerdu. Pored toga, izgleda niemu ne doprinosi. - Ali, ako je to bio jedan od Henrijev ih pitolja... - Neznamo zasigurno. Nije jo pronaen, zar si zaboravila? - Nisam, to je tano. Moda je re o nekom sa strane. Zna li, Henrijeta, za koga bih volela da mislim da je ubio Dona? Ona ena. - Veronika Krej? - Da. Henrijeta nita ne ree. Nastavila je da vozi pogleda uprtog u put pred sobom. - Zar ne misli da je to mogue? - ostade uporna Mid. - Mogue je, da, - lagano odgovori Henrijeta. - Znai ti ne smatra... - Nije dobro misliti neto samo zato to eli da to misli. To je savreno reenje - koje izuzima sve nas! - Nas? Ali...

161

- Svi smo u tome - svi mi. ak i ti. Ali draga - tu bi im bilo leko da pronau motiv zbog koga bi ti upucala Dona. Svakako da bih valela da to bude Veronika. Ni mi ne bi priredilo vee zadovoljstvo nego da je vidim kako divno glumi, kako bi Lusi rekla, na mestu za optuene! Mid je prostreli pogledom. - Reci mi, Henrijeta, osea li zbog svega ovoga elju da se osveti? - Misli... - Henrijeta napravi krau pauzu. - Misli, zato to sam volela Dona? - Da. Dok je izgovarala ovu re, Mid uz blagi ok shvati da je upravo, po prvi put, ta gola injenica bila izreena. Svi su oni prihvatali - Lusi i Henri, Mid, ak i Edvard - da je Henrijeta volela Dona Krajstoua, ali niko nikada nije ak ni nagovestio tu injenicu reima. Nastupila je pauza, tokom koje se inilo da Henrijeta razmilja. Potom je kazala zamiljenim glasom: - Ne mogu ti objasniti ta oseam. Moda ni sama ne znam. Upravo su se vozile preko Albertovog mosta. - Bie najbolje, Mid, da svrati do mog ateljea, - ponudi je Henrijeta. - Popiemo aj i posle toga u te odvesti do tvoje jazbine. Ovde u Londonu je kratka poslepodnevna svetlost ve bledela. Odvezle su se do vrata ateljea i Henrijeta uvue klju u bravu. Potom je ula i upalila svetlo. - Hladno je, - primeti ona. - Bie najbolje da upalimo pe na plin. Oh... htela sam usput da kupim ibice. - Moe li upalja? - Moj ne valja, a i teko je upaliti pe na plin upaljaem. Raskomoti se. Slepi starac dri tand na uglu. Obino kod njega kupujem ibice. Vraam se za minut ili dva. Ostavi sama u ateljeu, Mid krenu unaokolo da razgleda Henrijetine radove. Obuzelo ju je sablasno oseanje kada je shvatila da deli prazan atelje sa ovim ostvarenjima od drveta i bronze. Naila je na glavu od bronze sa visokim jagodinim kostima i limenim eirom - moda je to bio vojnik Crvene armije - i na vazduastu strukturu od izuvijane trake nalik na aluminijum, koja je veoma zainteresova. Bila je tu i golema nepomina aba u ruiastom granitu,

162

a na kraju ateljea naila je na drvenu figuru gotovo u prirodnoj veliini. Zurila je u nju kada je Henrijeta okrenula klju u bravi i ula blago zadihana. Mid se okrenu. - ta je ovo Henrijeta? Prilino je zastraujue. - To? To je Vernik. Ide na izlobu Internaciona grupe. Mid ponovi, zurei u nju: - Zastraujua je. Kleknuvi da zapali plinsku pe, Henrijeta joj dobaci preko ramena: - Ba zanimljivo da ti to kae. Zbog ega nalazi da je zastraujua? - Mislim... zato to nema lice. - Potpuno si u pravu, Mid. - Odlina je, Henrijeta. - Lep komad krukinog drveta, - ree kao usput Henrijeta. Ona ustade i baci svoju veliku torbu i krzna na diva i nekoliko kutija ibica na sto. Mid pogodi izraz na njenom licu - bilo je to iznenadno, krajnje neobjanjivo likovanje. - A sada, aj, - ree Henrijeta i u njenom glasu osea se isto toplo klicanje od radosti koju Mid ve bee primetila na njenom licu. To je podseti na neto... ali, Mid zaboravi to to joj je palo na pamet im je ugledala dve kutije ibica. - Sea se ibica koje je Veronika Krej ponela sa sobom? - Kada je Lusi zahtevala da ponese pola tuceta sa sobom? - Da li je iko ikada saznao da li je kod kue imala ibice? - Pretpostavljam da policija jeste. Veoma su temeljiti. Blagi pobedniki osmeh zaigra na Henrijetinim usnama. Mid je bila zbunjena i gotovo se zgadila. Da li je Henrijeti zaista bilo stalo do Dona? - pomisli ona. Da li je to mogue? Svakako da nije. Proe je blagi, oajniki drhtaj dok je razmiljala: Edvard nee morati dugo da eka... Ba nije bilo lepo od nje to je ta misao nije razgalila. elela je da Edvard bude srean, zar nije tako? Edvard nikada nije mogao biti njen.

163

Za Edvarda e ona uvek biti 'mala Mid'. Nikada nita vie od toga. Nikada ena koju treba voleti. Edvard je, na nesreu, bio od onih vernih. E pa, ti verni obino na kraju dobiju ono to ele. Edvard i Henrijeta u Ejnsviku... bio bi to odgovarajui kraj dotine prie. Edvard i Henrijeta, zauvek sreni. Sve je jasno mogla da vidi. - Razvedri se, Mid, - ree Henrijeta. - Ne sme dozvoliti da te ubistvo porazi. Hoe li da kasnije iziemo da zajedno veeramo? Mid meutim urno odgovori da se mora vratiti u svoj stan. Ima posla - mora napisati neka pisma. U stvari, bie najbolje da krene im popije aj. - Dobro. Odveu te. - Mogu pozvati taksi. - Gluposti. Koristimo kola, kada ih ve imamo. Izile su u vlano vee. Dok su se vozile pored kraja Mjuza, Henrijeta pokaza na kola pored ivinjaka. - Ventor 10. Naa senka. Videe. Sledie nas. - Kako je sve to zverski! - Zaista tako misli? Meni zapravo ne smeta. Henrijeta odveze Mid do njenog stana, vrati se u Mjuz i smesti kola u garau. Zatim ponovo ode u atelje. Nekoliko trenutaka ostala je da stoji odsutno dobujui prstima po polici iznad kamina. Potom uzdahnu i promrmlja sebi u bradu: - Na posao. Ne treba traiti vreme. Skinula je kostim od tvida i navukla pregau. Sat i po kasnije odmakla se i stala da prouava ta je uradila. Imala je komadie gline na obrazu i kosa joj je bila u neredu, ali odobravajui je klimnula glavom modelu na postolju. Ovla je podseao na konja. Glina je bila nabacan; velikim nepravilnim gomilama. Bio je to konj zbog koga bi konjikog pukovnika udarila kap, jer nije bio ni nalik nijednom konju od krvi i mesa koji je ikada bio odrebljen. Takoe bi uznemirio i Henrijetine irske lovake pretke. Ipak, bio je to konj - konj zaet u apstraktnom.

164

Henrijeta se pitala ta bi inspektor Grejnd pomis ako ga ikada bude video i usta joj se razvukoe u blagom zadovoljstvu dok je zamiljala njegovo lice. 24. Edvard Angkatel je stajao, oklevajui, u kovitlacu saobraajne guve na aveniji Saftsberi. Prikupljao je snagu da ue u zdanje na kome je stajalo ispisano zlatnim slovima: Madam Alfrid. Neki neobjanjiv instinkt spreio ga je da jednostavno okrene telefon i pozove Mid na ruak. Uznemirio je onaj deo telefonskog razgovora u Holouu - ta vie zaprepastio ga je. U Midinom glasu nazirala se potinjenost, servilnost koja je povredila sva njegova oseanja Da je Mid, tako slobodna, tako vesela, tako otvorena, morala da prihvati takav stav. Da je morala da se pokori, jer, bilo je jasno da se pokorava, grubosti i drskoti sa druge strane ice. To je bilo potpuno pogreno - itava stvar bila je pogrena! A kada je ispoljio svoju zabrinuto: jasno i glasno mu je sasula u lice odvratnu istinu da se ovek mora truditi da zadri posao, da nije lako nai posao, i da zadravanje nekog posla povlai za sobom vie neprijatnosti nego to predstavlja puko obavljanje predvienih zadatka. Do tada je Edvard neodreeno prihvatao injenicu da veliki broj mladih ena danas 'rade'. Ako je uopte o tome i razmiljao, smatrao je da uglavnom rade jer im se to dopada - jer laska njihovom oseanju nezavisnosti i ini im ivot zanimljivijim. injenica da radno vreme od devet do est, sa satom za ruak, liava devojku veine zadovoljstava i razonoda povlaene klase jednostavno nije Edvardu pala na pamet. Da Mid, osim ako ne rtvuje onaj jedan sat za ruak, ne moe da navrati u galeriju slika, ne moe da ode na popodnevni koncert, ne moe da se nekog lepog letnjeg dana izveze iz grada, da rua natenane u nekom udaljenom restoranu, ve umesto toga mora da ogranii svoje izlete na selo na subotnja poslepodneva i nedelje i da na brzinu rua u pretrpanom Lajonsu ili kakvom snek baru - to je za njega predstavljalo novo i neprijatno iskustvo. Veoma je voleo Mid. Mala Mid - tako je mislio o njoj. Bila je stidljiva i sa irom otvorenim oima kada je dolazila na odmor u Ejnsvik, u poetku

165

ne progovarajui ni re, da bi se kasnije otvorila i postala oduevljena i zavolela to mesto. Edvardova sklonost da ivi iskljuivo u prolosti, i da neodluno prihvata sadanjost kao neto jo neispitano, uslovila je da sa zakanjenjem vidi Mid kao odraslu osobu koja samostalno zarauje za ivot. One veeri u Holouu, kada se drhtei od hladnoe vratio posle udnog, uznemirujueg sukoba sa Henrijetom, i dok je Mid kleala potpaljujui vatru, tada je po prvi put postao svestan da Mid vie nije srdano dete ve ena. Bila je to uznemirujua vizija - na trenutak je osetio da je neto izgubio - neto to je predstavljalo dragoceni deo Ejnsvika. I on je naglo izgovorio, povevi se za tim iznenada probuenim oseanjem: - Voleo bih da te ee viam, mala Mid... Dok je stajao napolju na meseini i razgovarao sa Henrijetom koja vie nije bila ona poznata Henrijeta koju je tako dugo voleo - to ga je zaprepastilo - iznenada ga je uhvatila panika. A zatim je ustrojstvo koje je predstavljalo njegov ivot doivelo daljnje naruavanje. Mala Mid je bila deo Ejnsvika - a ovo sada vie nije bila mala ve hrabra odrasla osoba tunih oiju koju nije pozna Od tada je bio uznemiren i nadugako i nairoko prebacivao sebi to je bio toliko nesmotren i nikada obraao panju na to da li je Mid srena ili da li j dobro. Sve ga je vie i vie zabrinjavao njen neprikladan posao kod Madam Alfrid, te je na kraju odluio da se uveri kakva je ta njena prodavnica odee. Edvard je sumnjiavo zavirio u izlog, zagledavi malu crnu haljinu sa uskim zlatnim kaiem, neke oskudne haljine sa naramenicama razbludnog izgleda i veernju haljinu od ipke prilino neukusnih boja. Edvard nije nita znao o enskoj odei; rukovodio se prema instinktu, ali je zato otroumno zakljuio da su izloeni modeli na neki nain bili samo naoko vredni, pomisli on, ovo mesto nije bilo vredno nje. Neko moda ledi Angkatel - mora neto preduzeti. Potisnuvi tekom mukom svoju stidljivost, Edvard ispravi pomalo povijena ramena i ue. Istog asa se paralizovao od stida. Dve platinsko plave male namigue piskutavih glasova pregledavale su izloene haljine, a pomagala im je 166

tamnoputa prodavaica. U stranjem delu radnje neka sitna ena velikog nosa, kanirane kose i groznog glasa, raspravljala se sa krupnom i zaprepaenom muterijom oko nekakvih izmena na veernjoj haljini. Iz susedne kabine prolomi se razdraljivi glas neke ene. - Uasno - krajnje uasno - zar niste u stanju da donesete netopristojno da probam? U znak odgovora zauo je blago Midino mrmljan - pokoran, ubedljiv glas. - Ovaj model boje vina zaista je veoma elegantan. I ja mislim da bi vam lepo stajao. Kada bistega samo probali... - Nemam nameru da traim vreme probajui stvari koje vidim da ne valjaju. Potrudite se malo. Kazala sam vam da ne elim nita crveno. Da sluate ta vam se kae... Rumenilo obli Edvardov vrat. Nadao se da e Mid baciti haljinu odvratnoj eni u lice. Umesto toga, promrmljala je: - Pogledau jo jednom. Pretpostavljam, gospoo, da ne elite nita u zelenoj boji? Ili moda ovu boju breskve? - Uasno - krajnje uasno! Ne, ne elim nita vie da vidim. isto gubljenje vremena... Poto je uspela da se oslobodi krupne muterije, madam Alfrid prie Edvardu i upitno se zagleda u njega. On se pribra. - Da li je - da li bih mogao da govorim - je li gospoica Hardkasl ovde? Obrve madam Alfrid se izvie, ali nije joj promakao Savil Rou kroj Edvardove odee, te razvue lice u osmeh ija je ljupkost bila mnogo neprijatnija nego to bi to bilo ispoljavanje njene rave naravi. Iz kabine se otro prolomi razdraljiv glas. - Pazi, bre! Kako si samo nespretna. Pokidala si mi mreicu za kosu. A onda Midin nesigurni glas: - Veoma mi je ao, gospoo. - Glupa nespretnost. (Glas je delovao priguen.) - Ne, sama u. Moj kai. molim. - Gospoica Hardkasl bude slobodna za koji trenutak, - saopti madam Alfrid. Vi$e se nije osmehivala, sada se cerila. 167

Iz kabine izie ena loe volje i kose boje peska, nosei nekoliko paketa i izie na ulicu. Mid, u strogoj crnoj haljini, otvori joj vrata. Bila je bleda i delovala je nesreno. - Doao sam da te izvedem na ruak, - ree Edvard bez ikakvog uvoda. Mid urno baci pogled na sat. - Biu slobodna tek u jedan i petnaest, - poe ona. Bilo je jedan i deset. Gospoa Alfrid graciozno im dobaci: - Moete krenuti odma', ako elite, gospodice Hardkasl, poto je prijatelj doao po vas. - Oh, hvala vam, madam Alfrid, - promrmlja Mid zatim se obrati Edvardu. - Biu spremna za tili as, - pa nestade u zadnjem delu radnje. Edvard, koji se trgao kada je madam Alfrid naglasila re prijatelj, ostade bespomono da eka. Madam Alfrid upravo se spremala da ue u prepredeni razgovor sa njim, kada se vrata otvorie i unutra nosei pekinezera, ue ena koja je delovala kao bogataica. Instinkt za posao nagna madam Alfrid da se uputi pridolici. Mid se pojavi u kaputu, i uhvativi je za lakat, Edvard je izvede iz radnje na ulicu. - Blagi Boe, - ree on, - zar takve stvari mora da trpi? uo sam kako ti se ona prokleta ena obraala iza zavese. Kako to trpi, Mid? Zato joj nisi proklete haljine bacila u glavu? - Ako bih radila takve stvari, odmah bih izgubila posao. - Ali, zar ne eli - da gaa ene takve vrste? Mid duboko uzdahnu. - Svakako da elim. A ponekad, naroito prilikom kakve sparne nedelje, za vreme letnjih rasprodaja, uplaim se da u se jednog dana otkaiti i svima rei tano ta mislim - umesto: 'Da, gospoo', 'Ne, gospoo', 'Pogledau ima li jo neto, gospoo.' - Mid, draga mala Mid, ne moe to da trpi! Mid se nasmeja pomalo uznemireno. - Ne uzbuuj se, Edvarde. Za ime sveta, zato si morao da doe ovamo? Zato me nisi nazvao?

168

- eleo sam da se uverim. Bio sam zabrinut. - On zastade, a onda iz njega kao da provali... - Lusi tako ne razgovarala ni sa pomonicom u kuhinji, kao to je ta ena razgovarala sa tobom. Uopte nije u redu to to mora da trpi drskost i grubost. Blagi Boe, Mid, voleo bih da smesta pozovem taksi, da te strpam u njega i da te vozom u 2:15 odvedem u Ejnsvik. Mid zastade. Glumljene nonalantnosti nestade. Za njom je bilo dugo zamorno jutro sa zamornim muterijama, a i madam je bila u vrhunskoj formi. Ona se okomi na Edvarda sa iznenada razbuktalim besom. - Pa, zato to ne uini? Ima dosta taksija! On se zagleda u nju, ustuknuvi pred njenim iznenandnim besom. Ona, meutim, nastavi jo benje: - emu to, doe i govori takve stvari? Ti to ne misli ozbiljno. Zar mislida mi je lake posle jednog paklenog prepodneva, kada me podsete da postoje mesta kao to je Ejnsvik? Zar misli da sam ti zahvalna to stoji tu i brblja o tome koliko bi voleo da me izvue iz svega toga? Sve tako slatko i neiskreno. Ti, u stvari, ne misli ozbiljno nita od toga to si rekao. Zar ne zna da bi duu prodala da mogu da uhvatim voz u 2:15 za Ejnsvik i pobegnem od svega? Ne mogu ak ni da podnesem pomisao na Ejnsvik, razume li ti to? Ti eli dobro, Edvarde, ali si okrutan! Govori stvari - samo govori stvari... Stajali su licem okrenuti jedno prema drugom, ozbiljno ometajui one koji su se nali u vreme pauze za ruak u Saftsberi aveniji. Meutim, nisu bili svesni nieg, osim jedno drugog. Edvard je zurio u nju poput oveka koji se iznenada probudio iz sna. - U redu, prokletstvo, - ree on odjednom. - Ide u Ejnsvik onim u 2:15! On podie tap i zaustavi taksi u prolazu. Ovaj stade uz ivinjak, Edvard otvori vrata i Mid, pomalo oamuena, ue unutra. - Stanica Pedington, dobaci Edvard vozau i ue za njom. Sedeli su utke. Mid je vrsto stisla usne. Pogled joj je bio prkosan i pobunjeniki. Edvard je zurio pravo pred sebe. Dok su ekali na semaforu u Oksford stritu, Mid ree odbojno: - Izgleda da sam te nazvala varalicom. - Nisam mislio da te prevarim, - odvrati Edvard kratko. 169

Taksi nastavi, tresui se. Tek kada je taksi skrenuo levo iz Edver Rouda Kembrid Teras, Edvard iznenada povratio svoj normali stav prema ivotu. - Ne moemo uhvatiti onaj u 2:15, - ree on i lupnu staklo. -Vozite u Berkeli, dobaci on vozau. - Zato ne moemo da uhvatimo onaj u 2:15? - hladno upita Mid. Tek je jedan i dvadeset pet. Edvard joj se osmehnu. - Nema prtljag, mala Mid. Nema spavaicu, ni etkicu za zube, kao ni cipele za peaenje. Ima jedan u 4:15 zna. Prvo emo da ruamo i porazgovaramo. Mid uzdahnu. - To toliko lii na tebe, Edvarde. Da se seti praktinih stvari. Impuls te nikada ne odvede naroito daleko, je tako? Oh, bio je to ipak lep san - dok je trajao. Ona uvue svoju ruku u njegovu i uputi mu onaj svoj stari osmeh. - Izvini to sam te izvreala na ulici kao kakva piljarica, - ree ona. Ali zna, Edvarde, ba si me iznervirao. - Da, - ree on. - Mora da jesam. Sreno uoe kod Berkelija jedno pored drugog. Dobili su sto pored prozora i Edvard je naruio odlian ruak Kada su zavrili piletinu, Mid uzdahnu i ree: - Moram da pourim nazad u radnju. Vreme mi je isteklo. - Danas e natenane da zavri ruak, makar morao da se vratim i kupim pola radnje! - Dragi Edvarde, zaista si mnogo sladak. Pojeli su Crepes Suzette, a potom im je kelner doneo kafu. Meajui eer kaikom, Edvard neno ree: - Ti zaista voli Ejnsvik, zar ne? - Moramo li da razgovaramo o Ejnsviku? Preivela sam to to nisam uhvatila onaj u 2:15 - i sasvim mi je jasno da ni onaj u 4:15 ne dolazi u obzir - ali, ne staj mi na muku. Edvard se osmehnu. - Ne, ne predlaem ti da uhvatimo onaj u 4:15. Ali, predlaem da doe u Ejnsvik, Mid. Predlaem da doe tamo zauvek - to jest, ako moe mene da podnese.

170

Zurila je u njega preko oboda oljice za kafu - spustila ju je uspevi nekako da joj ruka ne zadrhti. - Edvarde, ta to zapravo hoe da kae? - To, da bi trebalo da se uda za mene, Mid. Ne pretpostavljam da sam naroito romantina prilika. Dosadan sam, znam to, i ni u emu nisam naroito dobar. Samo itam knjige i lunjam unaokolo. Meutim, iako nisam naroito uzbudljiva osoba, znamo se odavno i mislim da bi sam Ejnsvik - ovaj, nadoknadio ostalo. Verujem, Mid, da bi bila srena u Ejnsviku. Hoe li doi? Mid proguta knedlu jednom ili dvaput, pa ree: - Ali, mislila sam... Henrijeta... - i zastade. - Da, tri puta sam pitao Henrijetu da se uda za mene, - ree Edvard ravnomemim, bezoseajnim glasom. - Sva tri puta me je odbila. Henrijeta zna ta ne eli. Nastupila je tiina, a onda Edvard ree: - Pa onda, Mid draga, ta misli o tome? Mid podie pogled prema njemu, pa odvrati pomalo zastajkujui: - Tako je neobino... kada ti neko ponudi raj na tanjiru, u Berkliju! Lice mu se ozari, i on na trenutak poloi svoju ruku preko njene. - Raj na tanjiru, - ree on. - Znai, takva oseanja gaji prema Ejnsviku? Oh, Mid, tako mi je drago. Ostali su sreno da sede. Edvard je platio raun i dao bogatu napojnicu. Guva u restoranu se smanjivala i Mi d s naporom ree: - Moraemo da krenemo. Pretpostavljam da e biti najbolje da se vratim kod madam Alfrid. Konano, rauna na mene. Ne mogu jednostavno da odem. - Ne, pretpostavljam da e morati da se vrati i da otkaz ili joj preda pisamce ili kako god da se to zvalo. I nee nastaviti tamo da radi. Ja ti to neu dozvoliti. Mislim da e biti najbolje da najpre odemo u jednu od onih radnji u Bond stritu gde prodaju prstenje. - Prstenje? - To je uobiajeno, zar ne? Mid se nasmeja. U prigueno osvetljenoj juvelirskoj radnji, Mid Edvard nagnue se nad posluavnicima svetlucavih verenikih prstenova, dok ih je diskretni prodavac blagonaklono posmatrao. 171

Edvard ree, odgurnuvi posluavnik prekriven somotom: - Ne smaragde. Henrijeta u kostimu od zelenog tvida - Henrijeta u veernjoj haljini poput kineskog ada... Ne, ne smaragde. Mid potisnu blagi, probadajui bol u srcu. - Izaberi umesto mene, - ree ona Edvardu. On se nae nad posluavnik ispred njih, pa podie prsten sa jednim jedinim dijamantom. Kamen nije bio veliki, ali je bio prelepe boje i kao da je iz njega izbijala vatra. - Voleo bih ovaj. Mid klimnu glavom. Dopadali su joj se Edvard nepogreiv i istanan ukus i nain na koji ga je ispoljio. Stavila ga je na prst, dok se Edvard i prodavac behu odmakli. Edvard je ispisao ek na tri stotine etrdeset dve funte i vratio se do Mid osmehujui se. - Hajde da se vratimo do madam Alfrid i budemo nepristojni, predloi on. 25. - Dragi moj, ba sam oduevljena! Ledi Angkatel isprui krhku ruku ka Edvardu, a drugom neno dodirnu Mid. - Sasvim ispravno si postupio, Edvarde, kada si je naterao da napusti onu uasnu radnju i odmah je doveo ovamo. Ostae, razume se, ovde i udae se odavde. Sveti ore, zna, tri milje niz put, mada kroz umu samo milja, ali na venanje se ne ide kroz umu. Pretpostavljam da e to morati da obavi vikar - jadnik, svake zime pati od stranih prehlada glave. Sadanji kapelan ima jedan od onih visokih anglikanskih glasova i itava stvar bila bi mnogo upeatljivija - i takoe mnogo religioznija, ako me razumete. Tako je teko misliti na svete stvari kada neko govori kroz nos. Bio je to, zakljui Mid, prijem tipian za Lusi. Imala je elju istovremeno i da se smeje i da plae. - Volela bih, Lusi, da se udam odavde, - ree ona.

172

- Onda je to sreeno, draga. ukasto-beli saten, rekla bih i molitvenik boje slonovae - nipoto buket. A deverue? - Ne. Ne elim nikakvu pompu. Samo tiho venanje. - Znam ta hoe da kae, draga, i mislim da si moda u pravu. Na jesenjim venanjima uvek imamo hrizanteme - kakvo neinspirativno cvee, uvek to pomislim. I ako ih ovek ne odabere s puno panje, deverue se nikada ne uklope kako treba i gotovo uvek nae se neka strano nezanimljiva koja uniti sav utisak - a morate da je uzmete jer je obino mladoenjina sestra. Ali, razume se... - Ledi Angkatel naprosto sinu. - Edvard nema sestru. - Izgleda da mi bar to ide u prilog, - primeti Edvard osmehujui se. - Ipak, najgora na venanjima su deca, - nastavi ledi Angkatel sreno sledei svoje misli. - Svi govore: 'Kako su slatki!' ali, draga moja, kakva glavobolja! Gaze po lepu zavijaju traei dadilju, a veoma esto im i pozli. Uvek pitam kako devojka uopte moe da pribrano proe svom duinom crkve, kada nije sigurna ta se deava iza nje. - Iza mene ne treba nita da bude, - veselo primeti Mid. - ak ni lep. Mogu se, naprosto, udati i u kostimu. - Oh, ne, Mid, kao da si kakva udovica. Ne, ukasto beli saten i nipoto od gospoe Alfrid. - Svakako ne od gospoe Alfrid, - sloi se Edvard - Odveu te do Mirele, - ree ledi Angkatel. - Draga moja Lusi, nemam ja para za Mirelu. - Gluposti, Mid. Henri i ja emo ti dati spremu. I Henri e te, razume se, predati mladoenji. Nadam se da mu pantalone nee biti suvie tesne. Prole su skoro dve godine kada je poslednji put bio na venanju. A ja u obui... Ledi Angkatel zastade i zatvori oi. - Da, Lusi? - Hortenzija, plavo, - objavi ledi Angkatel, ushieno, - Pretpostavljam, Edvarde, da e ti neki od tvojih prijate biti kum, jer ako nee, razume se, tu je Dejvid. Ne mogu da se otmem utisku da bi to bilo strano dobro za Dejvida. To bi mu, zna, podiglo ugied, i osetio bi da ga svi volimo. Ubeena sam da je Dejvidu to jako vano. Mora da deluje obeshrabrujue, zna, kada osea da si pametan i da intelektualac, a niko te zbog toga nita vie ne voli! Ali bi, razume se, predstavljalo i 173

rizik. Verovatno bi izgubio prsten ili bi ga ispustio u poslednjem trenutku. Pretpostavljam da bi Edvarda to suvie brinulo. Ipak, bilo bi bolje kada bi sve ostalo u krugu onih istih ljudi koji su bili ovde za vreme ubistva. Ledi Angkatel izgovorila je ove poslednje rei krajnje nehajno. - Ledi Angkatel je jesenas zabavila nekolicinu prijatelja ubistvom, - ne izdra Mid da ne primeti. - Da, - zamiljeno odvrati Lusi. - Pretpostavljam da to jeste tako zvualo. Zabava sa pucnjavom. Znate, kada ovek malo o tome porazmisli, tako je i bilo! Mid se blago strese i ree: - U svakom sluaju, sada je to zavreno. - Pa i nije ba gotovo - sasluanje je samo odloeno. A onaj divni inspektor Grejnd rasporedio je ljude po itavom mestu, i oni samo jure kroz ume kestenova plaei seljane i iskaui na najneverovatnijim mestima poput pajaca iz kutije. - ta trae? - upita Edvard. - Revolver kojim je Krajstou ubijen? - Pretpostavljam da bi to moralo biti to. ak su doli i u kuu sa nalogom za pretres. Inspektor se strano izvinjavao zbog toga, ba je bio stidljiv, ali ja sam mu, razume se, kazala da emo biti oduevljeni. Zaista je bilo krajnje zanimljivo. Zavirili su apsolutno svuda. Pratila sam ih unaokolo, znate, i predloila im da pogledaju na jedno dva mesta kojih se ni oni nisu setili. Ali, nita nisu pronali. To je bilo veliko razoaranje. Jadni inspektor Grejnd, sve je mraviji i mraviji i neprestano sue one svoje brkove. Supruga bi trebalo da mu sprema posebno hranjive obroke, jer ga more tolike brige - ali, neto mi govori da je ona od onih ena kojima je vie stalo da im linoleum bude zaista dobro uglaan nego da spreme kakvo jednostavno, ukusno jelo. to me podseti da moram poi da obiem gospou Midvej. udno kako posluga ne podnosi policiju. Njen sinonji sufle od sira uopte nije mogao da se jede. Po sufleima i kolaima uvek moe da se kae kada je neko izbaen iz ravnotee. Da nije bilo Gadona, koji ih je zadrao na okupu, zaista verujem da bi polovina posluge otila... A to se vas dvoje ne biste lepo proetali i pomogli policiji da pronae pitolj? Herkul Poaro sedeo je na klupi iznad bazena, odakle su se videli gajevi kestenova. Nije imao oseaj da se nalazi na tuem imanju, jer ga ledi 174

Angkatel bee ljubazno zamolila da luta kuda god eli, u svako doba. U dotinom trenutku Herkul Poaro je upravo razmatrao ljubaznost ledi Angkatel. S vremena na vreme uo je pucketanje granica u umi iznad mesta na kome je sedeo ili bi na trenut ugledao kakvu priliku koja se kretala kroz gajeve kestenova ispod njega. Uskoro potom, stazom iz pravca uskog puta, naila je Henrijeta. Zastala je na trenutak kada je ugledala Poaroa a zatim je prila i sela pored njega. - Dobro jutro, gospodine Poaro. Ba dolazim od vile ali vas tamo nije bilo. Izgledate kao neko sa Olimpa. Da to nadgledate kako tee lov? Izgleda da je inspektor veoma aktivan. ta trae, revolver? - Da, gospoice Savernake. - ta mislite, hoe li ga pronai? - Mislim da hoe. I to uskoro, rekao bih. Ona se upitno zagleda u njega. - Da li to znai da pretpostavljate i gde se nalazi? - Ne. Ali, mislim da e uskoro biti pronaen. Ve je vreme da bude pronaen. - Ba umete da kaete udne stvari, gospodine Poaro! - Ovde se deavaju udne stvari. Brzo ste se vratili iz Londona, gospoice. Izraz lica joj otvrdnu, i ona se kratko i gorko nasmeja. - Ubica se vraa na mesto zloina? Tako glasi staro praznoverje, zar ne? Znai, ipak mislite da sam... ja to uinila! Ne verujete mi kada vam kaem da ne bih... da ne bih mogla nikoga da ubijem? Poaro nije odmah odgovorio. Konano je zamiljen rekao: - Od poetka mi se inilo da je ovaj zloin ili veom jednostavan toliko jednostavan da je teko poverovati u toliku jednostavnost (a jednostavnost, gospoice, ume da bude udno prevarna) ili krajnje sloen. to e rei, borim se protiv uma koji je sposoban da zamrsi stvar i genijalno je domiljat, tako da svaki put kada se uini da smo se primakli korak blie istini, bivamo, u stvari, navedeni na trag koji nas odvlai od istine i odvodi do take koja se... zavrava u praznom. Ta oigledna uzaludnost, ta stalna jalovost, nije stvama - vetaka je,

175

planirana. Neki veom tanan i genijalni um kuje sve vreme zaveru protiv nas - i uspeva u tome. - I? Kakve to veze ima sa mnom? - upita Henrijeta. - Um koji kuje zaveru protiv nas je kreativni um, gospoice. - Razumem... I u to se ja uklapam? Ona zauta, ogoreno stisnuvi usne. Iz depa na jakni izvadila je olovku i poe sa dosadom, na belo obojenoj drvenoj klupi, iscrtavati obrise nekog fantastinog drveta, mrtei se dok je to radila. Poaro ju je posmatrao. Neto se uskomealo u njegovom umu - video je sebe kako stoji u salonu ledi Angkatel onog popodneva kada se dogodio zloin, kako, dok je narednog jutra stajao pored obojenog elinog stola u paviljona, posmatra gomilu markera za brid, i uo sebe kako postavlja pitanja Gadonu. - To je ono to ste nacrtali na svom markeru za brid - drvo, ree on. - Da. - Henrijeta kao da je odjednom postala svesna onoga to radi. Igdrasil, gospodine Poaro. - Ona se nasmeja. - Zato ga zovete Igdrasil? Ona mu objasni poreklo Igdrasila. - I tako kada 'vrljate' (to je prava re, zar ne?) uvek crtate Igdrasil? - Da. vrljanje je udna stvar, zar ne? - Ovde na klupi - na markeru za brid u subotu uvee - u paviljonu u nedelju ujutro... Ruka u kojoj je drala olovku ukoi se i zastade, a onda upita nemarnim glasom, kao da je sve to zabavlja: - U paviljonu? - Da, na tamonjem okruglom elinom stolu. - Oh, to mora da je bilo... u subotu po podne. - Nije bilo u subotu popodne. Kada je Gadon uzeo ae iz paviljona, oko dvanaest sati u nedelju ujutro, nije bilo iscrtano na stolu. Pitao sam ga, i on je, to se tie toga, sasvim siguran. - Onda to mora da je bilo... - Oklevala je samo trenutak. - Da, tako je, u nedelju po podne. Meutim, nastavivi! ljubazno da se osmehuje, Herkul Poaro odmahnu glavom. - Mislim da nije. Grejndovi ljudi nalazili su se itavog tog popodneva oko bazena, fotografisali telo, vadili revolver iz vode. Otili su tek u sumrak. Videli bi da je neko u paviljon. 176

- Sada se seam, - ree polako Henrijeta. - Otila sam donde dosta kasno te veeri - posle veere. Poaro primeti otrim glasom: - Niko ne 'vrlja' po mraku, gospoice Savernake. Hoete da mi kaete da ste otili u paviljon nou, stali pored stola i nacrtali drvo, a da niste bili u stanju da vidite da crtate? - Govorim vam istinu, - odvrati Henrijeta smireno. - Vi, razume se, ne verujete u to. Imate vlastite zamisli o svemu tome. Uzgred budi reeno, kakva je vaa zamisao - Hou da kaem da ste bili u paviljonu u nedelju ujutro posle dvanaest sati, kada je Gadon izneo ae. Da ste stajali pored stola i nekog posmatrali, ili ste nekog ekali, te ste nesvesno izvadili olovku i nacrtali Igdrasil, ni ne znajui ta radite. - Nisam bila u paviljonu u nedelju ujutro. Izvesno vreme sedela sam napolju na terasi, zatim sam uzela batensku korpu i otila do leje sa dalijama, odsekla nekolik cvetova i vezala Mikaelmine bele rade koje su bile u neredu. Tano u jedan sat otila sam do bazena. Sve sam to prola sa inspektorom Grejndom. Nisam ni prila bazenu sve do jedan sat, neposredno poto je Don ubijen. - Tako glasi, - doeka je Herkul Poaro, - vaa pria. Ali, gospoice, Igdrasil svedoi protiv vas. - Bila sam u paviljonu i ubila Dona - to hoete da kaete? - Bili ste tamo i ubili ste dr Krajstoua, ili ste bili tamo i videli ko je ubio dr Krajstoua - ili je tamo bio neko drugi ko je znao za Igdrasil i namerno ga nacrtao na stolu da bi sumnju bacio na vas. Henrijeta ustade i okrenu se prema njemu uzdignute brade. - Vi i dalje mislite da sam ja ubila Dona Krajstoua. Mislite da moete dokazati da sam ga ja upucala. Rei u vam neto. Nikada to neete dokazati. Nikada! - Mislite da ste pametiniji od mene? - Nikada to neete dokazati, - ponovi Henrijeta i, okrenuvi se, krete vijugavom stazom koja je vodila ka bazenu.

177

26. Grejnd bee svratio u 'Rajski odmor' da popije olju aja sa Herkulom Poaroom. aj je bio upravo onakav kakav je podozrevao da bi mogao biti - veoma slab, pravi kineski. Ti stranci, pomisli Grejnd, uopte ne umeju da priprave aj. Ne moe ih nauiti. Meutim, to mu nije mnogo smetalo. Bio ga je obuzeo toliki pesimizam da mu je, u stvari, jedna nova nezadovoljavajua stvar zapravo omoguavala da iskusi neku vrstu mranog zadovoljstva. - Odloeno sasluanje je prekosutra i gdesmo stigli? - ree on. - Ama ba nigde. Do avola, taj pitolj mora biti negde! Stvar je u ovom prokletom zemljitu - milje i milje uma. Bila bi potrebna vojska da se pretrai kako valja. Kao da traite iglu u plastu sena. Moe biti bilo gde. injenica je, moramo se s tim suoiti - moda nikada neemo pronai taj pitolj. - Pronai ete ga, - samouvereno odvrati Poaro. - E pa, to se nee dogoditi samo zato to elimo da ga naemo! - Pronai ete ga, ranije ili kasnije. Rekao bih, ranije. Jo jednu olju aja? - Nemam nita protiv- ne, ne sa toplom vodom. - Nije valjda suvie jak? - Oh, ne, nije suvie jak. - Inspektor je bio svest podznaenja. Smrknuto je pujuckao bledo pie boje slame. - Ovaj sluaj pravi majmuna od mene, gospodine Poaro - majmuna od mene! Ne mogu da pohvatam te ljude. ini se da vam pomau - ali, sve to vam kau kao da vas odvlai na uzaludno traganje. - Uzaludno, - ponovi Poaro. Izraz zapanjenosti bljesnu mu u oima. Da, razumem. Uzaludno... Inspektor poe da produbljuje svoje oseanje emera. - Uzmite, na primer, taj pitolj. Krajstou je bio ubije - prema medicinskim dokazima - samo minut ili dva pre vaeg dolaska. Ledi Angkatel imala je tu kotaricu sa jajima gospoica Savernake imala je korpu za vrt punu cvea, a Edvard Angkatel na sebi je imao komotan kaput sa velikira depovima punim patrona. Svako od njih mogao je odnet revolver sa sobom. Nije bio sakriven nigde u blizini bazena - moji ljudi preturili su itavo to mesto, tako da to konano ne dolazi u obzir. 178

Poaro klimnu glavom i Grejnd nastavi: - Neko je smestio Gerdi Krajstou - ali, ko? Tu svaki trag koji ponem da sledim kao da ispari. - Njihove prie o tome kako su proveli jutro su zadovoljavajue? - Prie su u redu. Gospoica Savernake bavila se batovanstvom. Ledi Angkatel skupljala je jaja. Edvard Angkatel i ser Henri bili su u lovu i razdvojili su se pred kraj jutra - ser Henri se vratio u kuu, a Edvard Angkatel se spustio ovamo dole kroz umu. Onaj mladi je bio u svojoj sobi i itao. (udno mesto za itanje kada je dan lep, ali on je dete koje voli da boravi unutra sa knjigom.) Gospoica Hardkasl bila je ponela knjigu u vonjak. Sve to zvui vrlo prirodno i verovatno nema naina da se proveri. Gadon je odneo posluavnik sa aama u paviljon oko dvanaest sati, i ne ume da kae gde se bilo ko od drutva nalazio, niti ta je radio. Na neki nain, znate, postoji poneto to tereti gotovo svakog od njih. - Zaista? - Razume se da je najoiglednija osoba Veronika Krej. Svaala se sa Krajstouom, mrzela je to ovaj ima petlju, i vrlo je verovatno da ga je ona upucala - meutim, ne mogu da pronaem ni trunku dokaza da ga jeste ubila. Ne postoji dokaz da je uopte bila u prilici da uzme revolver iz kolekcije ser Henrija. Niko je tog dana nije video ni da ide prema bazenu, niti da se odande vraa. A revolver koji nedostaje sasvim sigurno nije sada u njenom posedu. - Ah, vi ste se u to uverili? - Kako to mislite? Dokaz bi opravdao nalog za pretres, ali nije bilo potrebe. Bila je veoma velikoduna to se toga tie. Ne nalazi se nigde u tom bungalovu, nalik na konzervu. Poto je sasluanje bilo odloeno, izveli smo predstavu kao da su gospoica Krej i gospoica Savernake izvan svake sumnje, pa smo im prikaili 'rep' da bismo videli kuda idu i ta rade. Imali smo oveka u filmskom studiju koji je nadzirao Veroniku - nema ni nagovetaja da je pokuala da tamo skloni revolver. - A Henrijeta Savernake? - Ni tu nita. Vratila se pravo u elzi i od tada je pod stalnom prismotrom. Revolver se ne nalazi ni u njenom ateljeu, niti je kod nje. Bila je prilino ljubazna prilikom pretresa - kao da ju je to zabavljalo. Neke od njenih modernih stvari prestravile su naeg oveka. Rekao je 179

da mu nije jasno zbog ega ljudi ele da prave takve stvari otromboljene i naduvene kipove, komadie bronze i aluminijuma izuvijene u pomodne oblike, konje za koje ne biste rekli da su konji. Poaro se malice promekolji. - Konje, kaete? - Ovaj, jednog konja. Ako biste to nazvali konjem. Ako neko eli da modeluje konja, zato ne ode i pogleda kako konj izgleda? - Konj, - ponovi Poaro. Grejnd okrenu glavu. - to vas to toliko zanima, gospodine Poaro? Niji mi jasno. - Asocijacija - psiholoko stanovite. - Re asocijacija? Konj i kola? Drveni konji? Sto za suenje rublja. Ne, nije mi jasno. Svejedno, posle dan dva, gospoica Savernake se pakuje i ponovo dolazi ovamo. Znate li to? - Da, razgovarao sam s njom i video sam je kako ide kroz umu. - Nemirna, da. Ovaj, imala je vezu sa doktorom, to je on pred smrt izgovorio 'Henrijeta' doista je bila optuba. Ali, ne i dovoljno blizu, gospodine Poaro. - Ne, - zamiljeno ree Poaro, - nije dovoljno blizu. Grejnd s mukom nastavi: - Postoji neto ovde u atmosferi... to vas uplie grla! Kao da svi neto znaju. Ledi Angkatel, na prime nije uopte uspela da nam prui pristojan razlog zbog ega je ponela pitolj sa sobom toga dana. To je ludo - ponekad pomislim da je ona luda. Poaro jedva primetno odmahnu glavom. - Ne, - ree on, - nije ona luda. - Tu je zatim i Edvard Angkatel. Pomislio sam da u moi neto njemu da prikaim. Ledi Angkatel je rekla - nagovestila - da je godinama bio zaljubljen u gospoicu Savernake. To bi mogao biti motiv... A sada otkrijem da je u pitanju druga devojka - gospoica Hardkasl - da se s njom verio. I tako, puf, ode sluaj protiv njega. Poaro neto saoseajno promrmlja. - Tu je i onaj momak, - terao je dalje inspektor. - Ledi Angkatel se omaklo neto o njemu. Izgleda da je njegova majka umrla u duevnoj bolnici - manija gonjenja - mislila je da svi kuju zavere da je ubiju. I sami uviate ta bi to moglo da znai. Ako je deak nasledio tu odreenu nit ludila, moda je uvrteo 180

sebi u glavu neto o dr Krajstouu - moda je uobrazio da doktor namerava da ga proglasi ludim. Iako Krajstou nije lekar za to. Oboljenja nervnih kapilara i oboljenja super... pa, super neega - to je ono ime se Krajstou bavio. Ipak, ako je momak bio samo naet, mogao je umisliti da se Krajstou tu naao kako bi njega posmatrao. Ponaanje tog momka krajnje je neobino - nervozan je poput make. Grejnd, sav nesretan, ostade da sedi trenutak ili dva. - Razumete ta hou da kaem? Sve neke neodreene sumnje koje ne vode nikuda. Poaro se ponovo promekolji, a onda tiho promrmlja: - Dalje - ne prema. Od, ne prema. Nikuda umesto nekuda... Da, svakako, mora da je to. - Grejnd je zurio u njega. - Svi ti Angkatelovi su udni, - nastavi on. - Ponekad bih mogao da se zakunem da sve o tome znaju. - I znaju, - ree tiho Poaro. - Hoete da kaete da znaju, svi oni, ko je to uinio? - upita inspektor s nevericom. Poaro potvrdno klimnu glavom. - Da, znaju. Ve izvesno vreme mislim da znaju. Sada sam sasvim siguran u to. - Razumem. - Inspektor se smrknu. - I kriju to izmeu sebe? E pa, pobediu ja ve njih. Pronai u taj pitolj. Bila je to, pomisli Poaro, inspektorova glavna tema. Grejnd ljutito nastavi: - Sve bih dao da im se osvetim. - Kome... - Svima njima! to me vuku za nos! Predlau! Nagovetavaju! Pomau mojim ljudima - pomau im! Sve sama pauina i paukove mree, nita opipljivo. A ja elim jednu dobru i vrstu injenicu! Herkul Poaro je ve nekoliko trenutaka zurio kroz prozor. Pogled mu behu privukle nepravilnosti u simetrinosti poseda na kome je boravio. - elite vrstu injenicu? - upita on. - Eh bien*, i osim ako ne pravim veliku greku, eno jedne vrste injenice tamo u ivici kod kapije. * Eh bien (fr.), pa dobro. (Red.) Uputili su se batenskom stazom i Grejnd se spusti na kolena, razmae granice i otkri stvar koja je bila gurnuta izmeu njih. Duboko je uzdahnuo kada se pojavi neto crno i metalno. - Pa, to je revolver! - uzviknu on. Tek na trenutak pogled mu se sumnjiavo zadra na Poarou. 181

- Ne, ne prijatelju, - ree Poaro. - Nisam ja upucao dr. Krajstoua i nisam ja stavio revolver u vlastitu ivicu. - Razume se da niste, gospodine Poaro! Izvinite! E pa imamo ga. Lii na onaj koji je nestao iz radne sobe ser Henrija. Moi emo to da potvrdimo im dobijemo rezulate. Tada emo proveriti da li je to pitolj iz koga je ubijen dr. Krajstou. Samo polako, sada. S krajnjom panjom i uz pomo svilene maramice oslobodio je pitolj iz ivice. - Da bismo mogli da odahnemo, potrebni su nam otisci prstiju. Oseam, znate, da nam se srea konano osmehnula. - Obavestite me. - Svakako da hou, gospodine Poaro. Nazvau vas. Poaro je imao dva telefonska poziva. Prvi iste te veeri. Inspektor je kliktao od radosti. - Jeste li to vi, gospodine Poaro? Evo najnovijih vesti. To je taj pitolj. Pitolj koji je nestao iz zbirke ser Henrija i pitolj iz koga je ubijen Don Krajstou! To je pouzdano utvreno. Na njemu ima i dosta otisaka. Palca, kaiprsta, dela srednjeg prsta. Zar vam nisam kazao da nam se srea promenila? - Da li ste identifikovali otiske? - Ne jo. Ali, sigurno ne pripadaju gospoi Krajstou. Njene smo ve uzeli. Vie lie na otiske mukarca nego ene, to se veliine tie. Sutra idem u Holou da odrim govoranciju i svima uzmem otiske. A onda, gospodine Poaro, znaemo na emu smo! - Nadam se, ubeen sam u to, - utivo odvrati Poaro. Sledei telefonski poziv usledio je narednog dana i glas sa druge strane ice vie nije bio kliktav. Grejnd ree krajnje smrknuto: - elite li da ujete najnovije vesti? Oni otisci ne pripadaju nikome ko ima bilo kakve veze sa sluajem! Ne, gospodine! Ne pripadaju ni Edvardu Angkatelu, ni Dejvidu, ni ser Henriju! Ni Gerdi Krajstou, niti Savernakeovoj, ni naoj Veroniki, ni njenom gospodstvu, niti maloj crnokosoj devojci! ak ni pomonici u kuhinji- a da ni ne govorim o ostaloj posluzi! Poaro ispusti nekakve utene zvuke. Inspektor Grejnd nastavi: - I tako izgleda kao da je to, ipak, obavio neko spolja. Neko, da tako kaem, ko je imao neto protiv dr Krajstoua i o kome nita ne znamo. 182

Neko nevidljiv i neujan, ko je ukrao pitolje iz radnesobe i ko je umakao posle pucnjave stazom do puteljka. Neko ko je stavio pitolj u vau ivicu i potom ispario! - Da li biste eleli da uzmete i moje otiske, prijatelju? - Ne bi mi smetalo! Pade mi na pamet, gospodine Poaro, da ste vi bili na licu mesta i da ste vi, kada se sve sabere i oduzme, u itavom ovom sluaju - najsumnjiviji 27. Javni tuilac proisti grlo i iekujui se zagleda u predsednika porote. Ovaj drugi spusti pogled na list hartije koju je drao u ruci. Adamova jabuica mu je uzbueno skakutala gore-dole. Paljivo je proitao: - Nalazimo da je preminulog namerno usmrtila jedna nepoznata osoba, ili vie njih. Poaro nemo klimnu glavom, stojei u uglu kraj zida. Presuda i nije mogla drugaije da glasi. Iziavi, Angkatelovi zastadoe da na trenutak porazgovaraju sa Gerdom i njenom sestrom. Gerda je na sebi imala istu crnu haljinu. Na licu joj je bio isti onaj oamueni, nesreni izraz. Ovog puta nisu dole dajmlerom. Eli Paterson objasnila je da su i vozom sasvim lepo stigle na Vaterlo, tako da su komotno mogle da uhvate onaj 1:20 za Bekshil. Potapavi Gerdu po ruci, ledi Angkatel promrmlja: - Morate ostati u vezi s nama, draga moja. Moda kratki ruak u Londonu jednog dana? Pretpostavljam povremeno dolazite u kupovinu. - Ja... ne znam... odvrati Gerda. - Moramo da pourimo, draga, na voz, - umea se Eli Paterson, i Gerda se sa izrazom olakanja okrenu od ledi Angkatel. - Jadna Gerda, - primeti Mid. - Jedina dobra stvar Lusi, koju joj je Donova smrt donela, jeste ta da se oslobodila tvog uasavajueg gostoprimstva. - Ba si neljubazna, Mid. Niko ne moe da kae da se nisam trudila. - Jo si gora, Lusi, kada se trudi. - E pa, ba oveku lakne kada zna da je sve gotovo, zar ne? - primeti ledi Angkatel, preavi ozarenim pogledom preko njih. - Osim za, razume se, jadnog inspektora Grejnda. Ba mi ga je ao. ta mislite, 183

da li bi ga malo oraspoloio poziv na ruak? Mislila sam da ga pozovemo kao prijatelja. - Mislim da ne bi bilo zgodno, Lusi, - primeti ser Henri. - Moda si u pravu, - zamiljeno se sloi ledi Angkatel. - Ionako danas nemamo odgovarajui ruak. Jarebice au chaux* i odlian sufle 'Iznenaenje', koji gospoa Midvej tako dobro pravi... To uopte nije ruak koji bi se dopao inspektoru Grejndu. Jedan stvarno dobar stejk, mali prilog i dobru staru pitu od jabuka bez ikakvih dodatnih gluposti ili moda jabuke u testu - to bih naruila za inspektora Grejnda. * Au choux (fr .), sa kupusom. (Rcd.) - Tvoji instinkti, Lusi, to se hrane tie, uvek su bili vrlo dobri. Mislim da e biti najbolje da se vratimo kui, na te jarebice. Zvui odlino. - Pa, mislila sam da bi trebalo da to na neki nain proslavimo. Ba je divno, zar ne, kako se sve uvek okona na najbolji mogui nain? - Da. - Znam ta misli, Henri, ali ne brini. Pobrinuu se za to danas po podne. - ta sad opet smera, Lusi? Ledi Angkatel mu se osmehnu. - Sve je sasvim u redu, dragi. Samo da unem kraj se oslobodio. Ser Henri je sumnjiavo pogleda. Kada su stigli u Holou, Gadon izie da otvori vrata kola. - Sve je prolo sasvim dobro, Gadone, - ree ledi Angkatel. - Prenesi to, molim te, gospoi Midvej i ostalima. Znam koliko vam je svima to bilo neprijatno i volela bih da vam kaem koliko smo vam ser Henri i ja zahvalni iskazanoj lojalnosti. - Strano smo se, gospoo, brinuli za vas, - odgovori Gadon. - Ba je to lepo od vas, Gadone, - ree Lusi dok je ulazila u salon, ali, i sasvim nepotrebno. Gotovo da sam u svemu tome uivala - tako se razlikuje, zna, od svega na ta smo navikli. Ne osea li, Dejvide, da je iskustvo poput ovoga proirilo tvoje vidike? Mora da se mnogo razlikuje od Kembrida. - Ja sam na Oksfordu, - hladno odvrati Dejvid. Ledi Angkatel neodreeno primeti: - Draga trka amcima. Tako engleski, ne misli li i ti tako? - i uputi se prema telefonu.

184

Podigavi slualicu i drei je u ruci, ona nastavi: - Nadam se, Dejvide, da e ponovo doi kod nas. Ba je teko, zar ne, upoznati ljude kada se dogodi ubistvo? Sasvim je nemogue voditi bilo kakav stvarno intelektualni razgovor. - Hvala vam, - ree Dejvid. - Ali, kada se pokrenem odande, poi u u Atinu - u Britansku kolu. Ledi Angkatel se okrenu ka muu. - Ko sada tamo dri ambasadu? Da, pa naravno. Houp-Remington. Ne, mislim da se Dejvidu ne bi svideli. One njihove devojke uasno su srane. Igraju hokej i kriket onu smenu igru u kojoj se ta stvar hvata u mreu. Ona zauta, zagledavi se u telefonsku slualicu. - ta ja radim s ovom stvari u ruci? - Moda si nameravala nekoga da pozove, - ree Edvard. - Ne bih rekla. - Ona spusti slualicu. - Voli li ti telefone, Dejvide? To je upravo bila ona vrsta pitanja, razdraljivo pomisli Dejvid, kakvu ona postavlja: na koja se nije mogao dati intelektualan odgovor. Hladno je odvratio kako pretpostavlja da su korisni. - Hoe da kae, - ree ledi Angkatel, - poput maina za mlevenje mesa? Ili elastinih zavoja? Svejedno, ovek ne bi... Zastala je kada se Gadon pojavio na vratima da najavi ruak. - Ali, sigurno voli jarebice, - zabrinuto se ledi Angkatel obrati Dejvidu. Dejvid priznade da voli jarebice. - Ponekad zaista mislim da je Lusi pomalo aknuta, - ree Mid dok su se ona i Edvard udaljavali od kue u pravcu ume. Jarebice i sufle 'Iznenaenje' bili su odlini, a poto je sasluanje bilo okonano, atmosfera je postala oputenija. Edvard zamiljeno ree: - Oduvek sam mislio da Lusi poseduje izvanredan um, koji se izraava kao da je na takmienju za pronalaenje rei koja nedostaje. Kao da mea metafore - eki skae sa zakivka na zakivak i nikada ne promai glavu zakivka. - Svejedno, - ree Mid trezveno, - Lusi me ponekad plai. Potom dodade, uz blagi drhtaj: - Ovo mesto me u poslednje vreme plai. - Holou? 185

Edvard se okrenu ka njoj, zaprepaeno je pogledavi. - Oduvek me je pomalo podseao na Ejnsvik, - ree on. - Nije, razume se, ono pravo... Mid ga prekide: - U tome i jeste stvar, Edvarde. Plae me stvari koje nisu ono pravo. Vidi, ne zna ta se krije iza njih. To je kao - oh, kao kakva maska. - Ne umiljaj stvari, mala Mid. Rekao je to na svoj stari nain, popustljivo kako je inio pre toliko godina. Tada joj se to dopadalo, ali sad je uznemiravalo. Borila se da jasno iznese svoje miljenje - da mu pokae kako se iza onoga to on naziva umiljajem krije nekakvo oblije nejasno shvaene stvarnosti. - Pobegla sam od toga u London, ali kada sam ponovo dola ovamo sve se vratilo. Oseam da svi znaju ko je ubio Dona Krajstoua. I da sam ja jedina osoba koja to ne zna. - Moramo li razmiljati i razgovarati o Donu Krajstouu? - primeti Edvard iznervirano. - On je mrtav. Mrtav i nema ga vie. Mid promrmlja: - On je mrtav i nema ga, gospo, On je mrtav i nema ga. Iznad glave mu zelena travnata ledina, Kod nogu kamen. Ona spusti ruku na Edvardovu miicu. - Ko ga je ubio Edvarde? Mislili smo da je Gerda - ali to nije bila Gereta. Ko je, onda? Reci mi ta ti misli? Da li je to bio neko zakoga nikada nismo uli? - Sva ta nagaanja meni se ine krajnje nesvrsishodna, - ponovo e Edvard, iznervirano. - Ako policija ne moe da sazna, ili nije u stanju da sakupi dovoljno dokaza, onda e morati da se manu itave te stvari - i mi emo je se reiti. - Da... ali, re je o tome da neemo znati. - Zato bismo eleli da znamo? Kakve veze je Don Krajstou imao sa nama? Sa nama, pomisli ona, sa Edvardom i sa mnom Nita! Utena misao ona i Edvard, povezani, dvojni entitet. Pa ipak... pa ipak... Don Krajstou, iako je bio poloen u grob, iako su mu proitane rei koje se itaju pri sahranjivanju, nije bio pokopan dovoljno duboko. On je mrtav i nema ga, gospo... Ali, Don Krajstou nije bio mrtav. 186

- Kuda idemo? - upita Edvard. Ovo pitanje je iznenadi. Ona odgovori: - Hajdemo do vrha prevoja. Zbog neega to nije eleo i ona se upita zbog ega. Obino je to bila njegova omiljena etnja. On i Henrijeta imali su obiaj da gotovo uvek... A onda joj sinu. On i Henrijeta! - Da li si ove jeseni ve iao ovuda? - upita ona. - Henrijeta i ja popeli smo se ovamo onog prvog popodneva, odgovori on ukoeno. Nastavili su utke. Konano su stigli do vrha i seli na oboreno deblo. On i Henrijeta sedeli su ovde - moda, pomisli Mid i stade da okree prsten na prstu. Dijamant je hladno sijao. Ne smaragde, napomenuo je. - Bie divno ponovo se nai u Ejnsviku za Boi, - primeti ona, s izvesnim naporom. Izgleda da je nije uo. Bio se izgubio u mislima. Misli na Henrijetu i Dona Krajstoua, pomisli ona. Sedei ovde, rekao je neto Henrijeti ili je ona neto rekla njemu. Henrijeta je moda znala sta ne eli, ali on je i dalje pripadao Henrijeti. I uvek e, pomisli Mid, pripadati Henrijeti... Skoli je bol. Srean svet od mehura sapunice u kome je ivela protekle nedelje zatresao se i pukao. Ne mogu ovako da ivim... pomisli ona. Da mu je Henrijeta neprestano na pameti. Ne mogu s tim da se suoim. Ne mogu to da podnesem. Vetar je uzdisao kroz drvee... Lie je sada ve brzo opadalo. Zlatastog je bilo ostalo jo sasvim malo. Bilo je samo mrkog. - Edvarde! - pozva ga ona. Hitnja u njenom glasu uini da se trgne i on okrenu glavu. - Da? - ao mi je, Edvarde. - Usne su joj podrhtavale, ali je primorala sebe da joj glas bude tih i kontrolisan. - Moram ti rei... Ne vredi. Ne mogu se udati za tebe. Ne bi uspelo Edvarde. - Ali, Mid - Ejnsvik bi sugurno... - zapoe on. - Ne mogu se udati za tebe, Edvarde, samo zbog Ejnsvika. Mora... mora to uvideti.

187

On uzdahnu. Bio je to dug i nean uzdah. Nalik na odjek mrtvog lia koje je neno otpadalo sa grana drvea. - Jasno mi je ta hoe da kae, - ree on. - Da, pretpostavljam da si u pravu. - Lepo od tebe to si me zaprosio, lepo i plemenito. Ali, Edvarde, ne bi uspelo. Ne bi uspelo. Gajila je jo tananu nadu da e, moda, poeti da se prepire sa njom, da e pokuati da je ubedi, ali, inilo se, sasvim jednostavno, da je i on oseao isto to i ona. Ovde, sa Henrijetinim duhom u blizini, i on je oigledno shvatao da taj brak nije mogao uspeti. - Ne, - ree on, kao odjek njenih rei, - ne bi uspeo. Skinula je prsten sa prsta i pruila mu ga. Ona e uvek voleti Edvarda, a Edvard e uvek voleti Henrijetu, a ivot je bio samo istinski pakao. - Divan prsten, Edvarde, - ree ona, s izvesnim zakanjenjem. - Voleo bih da ga zadri, Mid. Voleo bih da bude tvoj. Ona odmahnu glavom. - To ne bih mogla. - Neu ga dati nijednoj drugoj, da zna, - naglasi on, blago izvivi usne, kao da se ruga. Sve se odigralo sasvim prijateljski. On nije znao - i nikada nee saznati - ta je ona oseala. Raj na tanjiru... a tanjir se slomio i raj joj je iscureo izmeu prstiju ili ga moda tamo nikada nije ni bilo. Tog popodneva, Poaro je primio i svog treeg posetioca. Ve su ga bile posetile Henrijeta Savernake i Veronika Krej. Ovog puta bila je to ledi Angkatel. Dojezdila je puteljkom, delujui, kao i obino, krajnje nestvarno. Otvorio je vrata i zatekao je kako mu se osmehuje. - Dola sam vam u posetu, - saopti mu ona. Isto je tako kakva vila mogla da uini uslugu bednom smrtniku. - Oduevljen sam, gospoo. Uveo ju je u salon. Sela je na sofu i ponovo se osmehnula. Stara je... kosa joj je seda... i ima bore na licu, pomisli Herkul Poaro. Pa ipak, poseduje magiju... uvek e posedovati magiju... - elim da uinite neto za mene, ree blago ledi Angkatel. - Izvolite, Iedi Angkatel? - Kao prvo, moram porazgovarati sa vama... o Donu Krajstouu. 188

- O dr Krajstouu? - Da. Smatram da je neophodno da se stavi taka na itavu tu stvar. Razumete ta hou da kaem, zar ne? - Nisam ba siguran da znam na ta mislite, ledi Angkatel. Uputila mu je svoj ljupki, oaravajui osmeh i spustila dugaku belu ruku na njegov rukav. - Dragi gospodine Poaro, znate vi to savreno dobro. Policija e morati da juri unaokolo traei vlasnika onih otisaka prstiju i nee ga pronai i na kraju e morati da se okane itave te stvari. Ali, plaim se, znate, da je se vi neete okanuti. - Ne, neu je se okanuti, - odvrati Herkul Poaro. - Tako sam i mislila. I zato sam dola. elite istinu, je li tako? - Svakako da elim istinu. - Vidim da se nisam jasno izrazila. Pokuavam da saznam zbog ega neete da se okanete itave te stvari. Nije u pitanju va presti - niti elja da obesite ubicu (oduvek sam smatrala da je to krajnje neprijatna smrt - tako srednjevekovna). Mislim da je u pitanju samo vaa elja da saznate. Jasno vam je ta hou da kaem, zar ne? Ako biste saznali istinu - ako vam, smatram, bude reena istina mislim da bi vas to moglo zadovoljiti? Da li bi vas zadovoljilo, gospodine Poaro? - Da li vi to nudite da mi kaete istinu, ledi Angkatel? Ona potvrdno klimnu glavom. - Znai, vi znate istinu? Ona irom otvori oi. - Oh, da, odavno je ve znam. Volela bih da vam kaem. A onda bismo mogli da se sloimo da... ovaj, da je sve gotovo i da smo s tim zavrili. Osmehnula mu se. - Jesmo li se nagodili, gospodine Poaro? Herkul Poaro s tekom mukom natera sebe da kae: - Ne, gospoo, nismo se nagodili. eleo je... eleo je, strano je eleo da se okane itave te stvari, jednostavno zbog toga to ga je to zamolila ledi Angkatel. Ledi Angkatel je trenutak nepomino ostala da sedi. Zatim je izvila obrve. - Pitam se, - ree ona. - pitam se znate li zaista ta radite.

189

28. Mid je leala suvih oiju i budna u tami, nemirno se prevrui na jastucima. ula je kako se neka vrata otkljuavaju, korake u hodniku ispred svojih vrata. Bila su to Edvardova vrata i Edvardov korak. Ona upali lampu pored kreveta i pogleda na sat koji se nalazio pored lampe na stolu. Bilo je deset do tri. Edvard je proao pored njenih vrata i siao niz stepenice u ovo doba. To je bilo udno. Svi su rano otili u krevet, u pola jedanaest. Ona nije mogla da zaspi, leala je dok su joj kapci goreli i grozniavo je razdirao suv, bolni jad. ula je sat kako dole otkucava - ula je sove kako huu ispred prozora njene sobe. Osetila je da potitenost dostie vrhunac u dva sata ujutro, pa je pomislila: Ne mogu to da podnesem... ne mogu to da podnesem. Sutra je... novi dan. Dani za danima, koje treba izdrati. Sama sebe prognala je iz Ejnsvika - liila se sve lepote i ljupkosti Ejnsvika, koji je mogao biti njen. Ali, bolje je bilo i prognanstvo, bolje samoa, bolje i jednolian i nezanimljiv ivot, nego ivot sa Edvardom i Henrijetinim duhom. Sve do tog dana u umi nije ni znala koliko je u stanju da bude ogoreno ljubomorna. Konano, Edvard joj nikada nije kazao da je voli. Naklonost, ljubaznost, nikada se nije ni pretvarao da osea neto vie od toga. Prihvatila je ogranienje i sve dok nije shvatila kakav e joj biti ivot u zatvorenom prostoru sa Edvardom u ijem je umu i srcu Henrijeta bila stalni gost, tek joj je tada postlo jasno da joj Edvardova naklonost nee biti dovoljna. Edvard je proao pored njenih vrata i siao niz prednje stepenite. To je bilo udno - veoma udno. Kuda se to uputio? U nju se uvlaio sve vei nemir. I na tom nemiru, kao i na onom preaSnjem, trebalo je da zahvali Holouu. ta li je Edvard radio tamo dole u ove sitne sate? Da li je iziao napolje? Na kraju vie nije mogla da podnese da nita ne prcduzme. Ustala je, navukla kunu haljinu i uzevi bateriju otvorila vrata i izila u hodnik. Bio je u potpunom mraku, svetlo nije bilo upaljeno. Mid zavi nalevo i stie do poetka stepenita. I dole je sve bilo u mraku. Ona potra niz stepenice i posle trenutnog oklevanja upali svetlo u hodniku. Sve je 190

bilo tiho. Ulazna vrata bila su zatvorena i zabravljena. Probala je sporedna vrata, ali su i ona bila zakljuana. Znai da Edvard nije iziao. Gde bi mogao biti? A onda je iznenada podigla glavu i omirisala vazduh. Plin, osetila je slabi miris plina. Zelena vrata koja su vodila u kuhinjskc odaje bila su malice odkrenuta. Provukla se - slaba svetlost dopirala je kroz otvorena kuhinjska vrata. Miris plina bio je tu mnogo jai. Mid potra hodnikom i ulete u kuhinju. Edvard je leao na podu sa glavom u plinskoj pe$nici, koja je bila ukljuena na najvii stepen. Mid je bila brza, praktina devojka. Prvo to je uinila bilo je da irom otvori kapke. Nije mogla da otvori prozor, te ga je, omotavi krpu za ase oko ruke, razbila. Zatim se, duboko udahnuvi, presavila i izvukla Edvarda iz plinske penice i iskljuila dovod plina. Bio je u nesvesti i neravnomerno je disao, ali znala je da nije dugo mogao biti u nesvesti. Mora da se tek onesvestio. Vetar koji je ulazio kroz prozor i strujao prema otvorenim vratima brzo je rasprivao plin. Mid odvue Edvarda do prozora, kako bi vazduh to bre delovao na njega. Zatim je sela i prigrlila ga svojim snanim, mladim rukama Izgovorila je njegovo ime, prvi put neno, a zatim je nastavila da ga izgovara sa sve jaim oajanjem. - Edvarde, Edvarde, Edvarde... On se promekolji, zastenja, otvori oi i pogleda i nju. Prozborio je jedva ujnim glasom. - Pe na plin... - Pogled mu skrenu ka penici. - Znam, dragi, ali zato - zato? Sada se tresao, dok su mu ruke bile hladne i beivotne - Mid? - promrmlja on. U glasu su mu se osealo iznenaenje i zadovoljstvo. On uzdahnu, veoma duboko, kao iz daljine. - Najbolji nain da se ovek izvue, - ree on. A potom, neobjanjivo dok se nije setila razgovora koji je Lusi vodila na dan tragedije, on dodade: - News of the World. - Ali, Edvarde, zasto - zato? On podie oi prema njoj i nju uplai isprazna, hladna tama njegovog pogleda. - Zato to znam da nikada nisam bio ni od kakve koristi. Uvek sami promaaji. Uvek neuspean. Mukarci poput Krajstoua su oni koji delaju. Dou, i ene im se dive. Ja nisam nita - nisam ak, zapravo, ni 191

iv. Nasledio sam Ejnsvik i imam dovoljno za ivot - inae bih potonuo. Nisam ostvario nikakvu karijeru - nikada nisam bio bogzna kakav pisac. Henrijeta me nije elela. Niko me nije eleo. Onog dana... u Berkliju... pomislio sam... ali, ista pria. Ni tebi nije moglo biti vano, Mid. ak ni zbog Ejnsvika nisi mogla da me podnese. I tako sam pomislio da e biti najbolje da se potpuno sklonim. Izgovorio je te rei u jednom dahu. - Dragi, dragi, ti ne razume. To sam uradila zbog Henrijete - jer sam mislila da jo mnogo voli Henrijetu. - Henrijetu? - Promrmljao je to neodreeno, kao da govori o nekome ko je strano daleko. - Da, mnogo sam je voleo. ula ga je kako je jo iz vee daljine promrmljao: - Tako je hladno. - Edvarde... mili moj. Njene ruke ga vrsto stegoe, i on joj se osmehnu i promrmlja: - Tako si topla, Mid... tako si topla. Da, pomisli ona, bio je to oaj. Hladna stvar... stvar beskrajne hladnoe i usamljenosti. Nikada do sada nije shvatila da je oaj bio hladan. Mislila je o njemu kao o neem toplom i strastvenom, neem divljem, toplokrvnom oajavanju. Ali, nije bilo tako. Ovo je bio oaj ova krajnja, spoljanja tama hladnoe i usamljenosti. A greh oajanja, o kome su svetenici priali, bio je hladan greh, greh kojim ovek prekida sve tople i ive ljudske kontakte. - Tako si topla, Mid, - ponovi Edvard, i ona iznenada pomisli, oseajui pri tom da joj je milo i da je ponovo samouverena: To je ono to on eli - to je ono to mu mogu pruiti! Svi su oni bili hladni, ti Angkatelovi. ak je i Henrijeta posedovala u sebi neto od tog lutajueg plamika, prevarne vilinske hladnoe u krvi Angkatela. Ne Edvard e nastavi da voli Henrijetu kao nedodirljiv i neuhvatljiv san. Ali, zapravo, njemu su bili potrebni toplota, trajna stabilnost. Svakodnevno druenje, ljubav i smeh u Ejnsviku. Edvardu je potreban neko da zapali vatru na njegovom ognjitu, pomisli ona, i ja sam osoba koja e to uradi Edvard podie pogled. Ugledao je Midino lice kako se nadnosi nad njim, toplu boju njene koe, puna usta, miran pogled i tamnu kosu koja je bila zaglaena od ela poput dva krila. 192

Henrijetu je uvek video kao projekciju iz prolosti. U odrasloj eni uvek je traio i eleo da vidi samo sedamnaestogodinju devojku u koju se zaljubio. Ali sada, gledajui Mid, imao je neobian utisak da vidi neizmenjivu Mid. Video je uenicu sa kosom kao dva krila, koja je trala pokupljena u dve kikice, video je tamne talase koji su joj sada uokvirivali lice i tano je video kako e ta krila izgledati kada joj kosa vie ne bude tamna ve seda. Mid je, pomisli on, stvarna. Jedina stvarna osoba koju sam ikada znao... Osetio je njenu toplinu i snagu tamna, pozitivna, iva, stvarna! Mid je, pomisli on, stena na kojoj mogu izgraditi svoj ivot. - Draga, Mid, - ree on, - toliko te volim, nemoj me nikada vie napustiti. Ona se nae nad njim i on oseti toplinu njenih usan na svojima, oseti kako ga njena ljubav obavija, titi, i srea potee u onu hladnu pustinju u kojoj je tako dugo iveo. Mid iznenada ree, drhtavo se nasmejavi: - Pogledaj, Edvarde, bubavaba je izila da nas gleda. Zar to nije lepa bubavaba? Nikada mi nije palo na pame da bih toliko mogla voleti bubavabu! Zatim sneno dodade: - Kako je ivot udan. Sedimo ovde na kuhinjskom podu, jo se osea na plin, meu bubavabama, a kao da sam u raju. - Mogao bih ovde ostati zauvek, - pospano promrmlja on. - Bie bolje da poemo i uhvatimo jo malo sna. Ve je etiri sata. Kako emo, za ime sveta, objasniti Lusi taj polupani prozor? Sreom, razmiljala je Mid, Lusi je bilo neobino lako bilo ta objasniti! Ugledavi se na samu Lusi, Mid ode u njenu sobu u est sati. I bez ikakvog okolienja sve joj ispria. - Edvard je noas siao u kuhinju i gurnuo glavu u plinsku penicu, ree ona. - Sreom, ula sam ga i sila za njim. Razbila sam prozor, jer nisam mogla brzo da ga otvorim. Mid je morala da prizna da je Lusi bila divna. Ljupko se osmehnula, ni malo se ne iznenadivi. - Draga Mid, - ree ona, - uvek si tako praktina. Uverena sam da e od sada biti velika uteha Edvardu. 193

Poto je Mid otila, ledi Angkatel ostade da lei i razmilja. Potom je ustala i otila u muevljevu sobu, koja bar jednom nije bila zakljuana. - Henri. - Draga moja Lusi! Jo se ni petli nisu uli. - Nisu, ali saluaj, Henri, ovo je zaista vano. Moramo uvesti struju za kuvanje i reiti se one pei na plin. - Zato, sasvim je dobra, zar ne? - Oh, jeste, dragi. Ali, ugledavi je, ljudi dolaze na udne zamisli, a nisu svi praktini kao draga Mid. Potom nestvarno odlebde, i ser Henri se okrenu, gunajui. Ali, dok je polako tonuo u san, on se naglo tre. - Da li sam ja to sanjao, promrmlja on, - ili je Lusi ula i poelela da pria o peima na plin? Napolju, u hodniku, ledi Angkatel ue u kupatilo i stavi ajnik na ringlu na gas. Znala je da su ljudi ponekad voleli da rano ujutro popiju olju aja. Ponosna na sebe, vratila se u krevet i legla na jastuke, zadovoljna ivotom i sobom. Edvard i Mid u Ejnsviku - sasluanje okonano. Ponovo e otii da porazgovara sa gospodinom Poaroom. Fin oveuljak... Iznenada joj sinu nova ideja i ona se uspravi u krevetu. Pitam se, razmiljala je, da li se toga setila. Ona ustade iz kreveta i odjezdi hodnikom do Henrijetine sobe, poevi, kao i obino, da pria mnogo pre nego to ju je ova mogla uti. - ... i iznenada mi je sinulo, draga, da si moda previdela. Henrijeta pospano promrmlja: - Za Boga miloga, Lusi, jo ni pevci nisu ustali! - Oh, znam, draga, prilino je rano, ali izgleda da je bila prilino burna no - Edvard i plinska pe i Mid i kuhinjski prozor - i razmiljala sam o tome ta da kaem gospodinu Poarou, i sve... - Izvini, Lusi, ali sve to si kazala lii mi na prazno brbljanje. Zar to ne moe da saeka? - Samo futrola, draga. Pomislila sam, zna ve, da se moda nisi setila futrole. - Futrole? - Henrijeta sede u krevetu. Odjednom je bila potpuno budna. - ta to pria o futroli?

194

- Onaj Henrijev revolver, zna, bio je u futroli. Futrola nije pronaena. Moda se niko toga nee setiti... s druge strane, neko bi mogao... Henrijeta iskoi iz kreveta. - Uvek neto zaboravimo - tako se kae! I to je tano. Ledi Angkatel se vrati u svoju sobu. Vratila se u krevet i uskoro vrsto zaspala. Voda u $ajniku na ringli na gas zakipi i nastavi da kipi... 29. Gerda se otkotrlja do ivice kreveta i sede. Glava ju je malo manje bolela, ali joj je ipak bilo milo to nije pola s ostalima na izlet. Za promenu, u kui je bar na kratko zavladao mir i bilo je gotovo prijatno. Elsi je, razume se, bila veoma ljubazna - krajnje ljubazna - naroito u poetku. Kao prvo, Gerdi je naloeno da ostane u postelji u vreme doruka, posluavnici su joj bili donoeni u krevet. Svi su je terali da sedne u najudobniju naslonjau, da podigne noge, da nipoto ne radi nita naporno. Svi su je toliko alili zbog Dona. Zahvalno je ostala uurena u toj zatitinikoj nejasnoj izmaglici. Nije elela da misli, niti da osea, niti da se sea. Ali sada, svakoga dana, oseala je da se blii - morala je ponovo da pone da ivi, da odlui ta e da radi, gde e da ivi. Elsi je ve pokazivala prve znake nestrpljenja. - Oh, Gerda, ne budi tako spora! Sve je bilo isto kao i ranije - davno, pre nego to je doao Don i odveo je. Svi su je smatrali sporom i glupom. Nije bilo nikog da kae, kao to je Don kazao: - Ja u se brinuti o tebi. Glava ju je bolela i Gerda pomisli: Pripremiu sebi aj. Sila je u kuhinju i pristavila ajnik. Samo to nije prokljuao, kada je zaula zvono na ulaznim vratima. Sluavke behu imale slobodan dan, i Gerda ode do vrata i otvori ih. Zaprepastila se kada je ugledala Henrijetina kola razvratnog izgleda, parkirana uz ivinjak, i Henrijetu lino na pragu. - Henrijeta! - uzviknu ona i povue se korak ili dva. - Ui. Bojim se da su moja sestra i deca izili, ali...

195

Henrijeta je prekide. - Dobro, drago mi je. elela sam da se vidimo nasamo. Sluaj, Gerda, ta si uradila sa futrolom? Gerda stade. Pogled joj istog asa postade isprazan, ona se zagleda u Henrijetu kao da je ne razume. - Futrolom? - upita ona. Potom otvori vrata na desnoj strani hodnika. - Bie bolje da ue ovamo. Bojim se da je prilino pranjavo. Zna, jutros nismo imale ba mnogo vremena. Henrijeia je ponovo urno prekinu. - Sluaj, Gerda, mora mi rei. Osim to sa fuutrolom sve je u redu savrno isto. Ne postoji nita sto tebe moe povezati s tim. Pronala sam revolver na mestu gde si ga gurnula u bunje, pored bazena. Sakrila sam ga na mesto na kome ga ti nikako nisi mogla ostaviti - i na njem su otisci koje nikada nee uspeti da identifikuju. to znai ostaje samo futrola. Moram saznati sta si sa njom uinila. Zastala je, oajniki se molei da Gerda brzo reaguje. Nije imala pojma zbog ega je oseala takvu potrebu za urbom, ali, oseala je. Kola joj nisu pratili - pobrinula se za to. Krenula je putem za London, napunila benzin u garai i pomenula da kree za London. Zatim je, malo dalje, skrenula i izbila na glavni put koji je vodio prema obali. Gerda je i dalje zurila u nju. Nevolja sa Gerdom, pomisli Henrijeta, bila je u tome to je bila tako spora. - Ako je jo kod tebe, Gerda, mora mi je dati. Nekako u je se reiti. Shvata li da je to jedina stvar koja te moe povezati sa Donovom smru. Da li je kod tebe? Nastupila je pauza, a onda Gerda polako klimnu glavom. - Zar nisi znala da je bilo pravo ludilo zadratije. - Henrijeta je jedva prikrivala svoje nestrpljenje. - Zaboravila sam na nju. Bila mi je u sobi. - Kada je policija dola u ulicu Harli, - dodade - isekla sam je na komadie i stavila je u torbu sa radovima od koe. - Pametno, - sloi se Henrijeta. - Nisam ja ba tako glupa kao to svi misle, - primeti Gerda, pa prinese ruku grlu. - Don... Don! - Nije mogla da nastavi. - Znam, mila, znam, - ree uteno Henrijeta.

196

- Ali, ne moe znati... - nastavi Gerda. - Don nije bio... nije bio... Stajala je tamo, otupela i udno patetina. A onda iznenada podie pogled i zagleda se u Henrijetino lice. - Sve je bila la - sve! Sve to sam mislila da je on bio. Videla sam mu lice kada je one veeri krenuo da isprati onu enu. Veroniku Krej. Znala sam da mu je bila draga, razume se, pre mnogo godina, pre nego to se mnome oenio, ali mislila sam da je s tim gotovo. - Ali, i bilo je gotovo, - ree neno Henrijeta. Gerda odmahnu glavom. - Nije. Dola je i pretvarala se da godinama nije videla Dona - ali, ja sam videla Donovo lice. Iziao je s njom. Otila sam u krevet. Leala sam pokuavajui da itam - pokuala sam da itam onu detektivsku priu koju je Don itao. A Don nije doao. Na kraju sam izila... Pred oima kao da joj se odvijala nekadanja scena. - Bila je meseina. Krenula sam stazom do bazena. U paviljonu je bilo svetlo. Bili su tamo - Don i ta ena. Henrijeta ispusti prigueni zvuk. Gerdino lice bee se izmenilo. Na njemu nije bilo nieg od one njene uobiajene, pomalo isprazne srdanosti. Bilo je bezoseajno, neumoljivo. - Imala sam poverenja u Dona. Verovala sam mu... kao da je bio Bog. Smatrala sam ga najplemenitijim ovekom na svetu. Mislila sam da je on olienje finoe i plemenitosti. A sve je bila la! Nita mi nije ostalo. Ja... oboavala sam Dona! Henrijeta je zadivljeno zurila u nju. Jer, pred njenim oima nalazilo se ono to je naslutila i oivela, rezbarei ga u drvetu. Pred njom se nalazio Vernik. Slepa odanost, vraena sebi samoj, bez iluzija, opasna. - Nisam to mogla da podnesem! - uzviknu Gerda. - Morala sam da ga ubijem! Morala sam - shvata li, Henrijeta! Izgovorila je to kao da vodi kakav obian razgov gotovo prijateljskim glasom. - I znala sam da moram biti paljiva, jer je policija veoma pametna. Ali, ja ipak nisam onoliko glupa koli ljudi misle da jesam! Ako si veoma spor i samo bulji, ljudi misle da ne kapira - a ponekad, u sebi, ti im se sme. Znala sam da mogu da ubijem Dona i da to niko ne sazna, jer sam u onoj detektivskoj prii proitala da je policija u stanju 197

da odredi iz kog pitolja je ispaljen metak. Ser Henri mi je onog popodneva pokazao kako da napunim revolver i kako se puca iz njega. Uzeu dva revolvera. Pucau u Dona iz jednog i potom ga sakriti i dozvoliti da me ljudi nau kako drim drugi... Prvo e pomisliti da sam ga ubila, a onda e ustanoviti da na njega nije pucano iz tog revolvera, te e rei da ja to ipak nisam uinila! Pobedniki je klimnula glavom. - Ali, zaboravila sam na onu konu stvar. Bila je u ladici u mojoj sobi. Kako kae da se zove, futrola? Policija se sigurno sada vie nee gnjaviti oko toga! - Mogla bi, - ree Henrijeta. - Bie bolje da je da meni i ja u je poneti sa sobom. Kada vie ne bude kod tebe doista si bezbedna. Ona sede. Odjednom je osetila neizreciv umor. - Ne izgleda dobro, - ree Gerda. - Upravo sam kuvala aj. Ona izie iz sobe i ubrzo se vrati sa posluavnikom. Na njemu su se nalazile posuda sa ajem, jedna sa mlekom i dve olje. Mleko se presipalo, jer je posuda bila prepunjena. Gerda spusti posluavnik, nasu aj u jednu olj i prui je Henrijeti. - Oh, mila, - ree ona pometeno. - Ne verujem da je voda u ajniku uspela da zavri. - U redu je, - ree Henrijeta. - Donesi futrolu, Gerda. Gerda je malo oklevala, ali ipak izie iz sobe. Henrijeta se nae napred, poloi ruke na sto i na njih nasloni glavu. Bila je tako umorna, tako strano umorna. Ali, ubrzo e sve biti gotovo. Gerda e biti bezbedna, kao to je Don eleo. Henrijeta se uspravi, ukloni kosu sa ela i privue olju. Zauvi zvuk iz pravca vrata, ona podie pogled. Bar jednom je Gerda bila brza. Meutim, na dovratku je stajao Herkul Poaro. - Ulazna vrata bila su otvorena, - ree on dok je prilazio stolu, - tako da sam uzeo sebi slobodu da uem. - Vi! - uzviknu Henrijeta. - Kako ste dospeli ovamo? - Kada ste onako iznenada napustili Holou, bilo je prirodno da znam kuda ste se uputili. Iznajmio sam veoma brza kola i doao pravo ovamo. - Tako, znai, - uzdahnu Henrijeta. - Mogue je.

198

- Ne bi trebalo da pijete taj aj, - ree Poaro, uzevi joj olju i vrativi je na posluvanik. - aj za koji nije upotrebljena kipua voda nije dobar za pie. - Da li je takva sitnica kao to je kipua voda zaista vana? - Sve je vano, - blago primeti Poaro. Iza njega se zau neki zvuk i Gerda ue u sobu. U rukama je drala torbu za rad. Pogledom je prelazila sa Poaroovog lica na Henrijetino. - Bojim se, Gerda, da sam veoma sumnjiva, - ree Henrijeta brzo. Izgleda da me gospodin Poaro prati. Misli da sam ja ubila Dona - ali ne moe to da dokae. Govorila je polako, naglaavajui rei. Samo da se Gerda ne oda. - Tako mi je ao, - primeti Gerda neodreeno. - elite li aja, gospodine Poaro? - Ne, hvala, gospoo. Gerda sede, tako da se posluavnik naao ispred nje. Poela je da govori na svoj izvinjavajui nain, kao da vodi neki obian razgovor. - Ba mi je ao to su svi izili. Moja sestra i deca otili su na izlet. Nisam se oseala ba najbolje, tako da su me ostavili kod kue. - ao mi je, gospoo. Gerda podie olju i otpi malo aja. - Sve je to tako zabrinjavajue. Sve me tako brine. Vidite, uvek je Don sve sreivao, a sada Dona vie nema... - Glas joj uminu. Dona vie nema. Njen pogled, dirljiv, zbunjen, prelazio je sa jednog drugo. - Ne znam ta u bez Dona. Don se brinuo o meni. Sada njega vie nema, niega nema. A i deca - postavljaju mi pitanja, a ja ne umem da im odgovorim kako bi trebalo. Ne znam ta da kaem Teriju. On stalno ponavlja pitanje: 'Zato je otac ubijen?' Jednog dana e, razume se, otkriti zbog ega. Teri uvek mora sve da zna. Ali, mene zbunjuje to uvek pita zato, ne ko. Gerda se zavali u stolicu. Usne su joj bile veoma plave. Potom, nekako kruto, ree: - Oseam se... strano slabom... Ako Don... Don., Poaro zaobie sto i postrance je poloi u naslonja. Glava joj klonu napred. On se nagnu i podie joj kapak, onda se ispravi. - Laka i prilino bezbolna smrt. 199

Henrijeta je zurila u njega. - Srce? Ne. - A onda joj sinu. - Neto u aju. Neto to je sama stavila unutra. Sama je izabrala taj put? - Ne, ne, to je bilo namenjeno vama. Nalazilo se vaoj olji. - ?ta! - upita Henrijeta s nevericom. - Ali, ja sam pokuavala da joj pomognem. - To nije bilo vano. Zar nikada niste videli psa uhvaenog u stupicu zariva zube u svakoga ko pokua da ga dodirne. Ona je pred oima imala samo to da vi znate njenu tajnu i zato ste vi, takoe, morali umreti. Henrijeta lagano ree: - A vi ste me naterali da vratim olju nazad na posluavnik - imajui u vidu... imajui u vidu nju... Poaro je tiho prekinu: - Ne, ne, gospoice. Nisam znao da u vaoj olji ima neeg. Samo sam pomislio da bi moglo biti. A kada se ta olja nala na posluavniku, postojali su podjednaki izgledi da uzme tu ili onu drugu - ako se to moe nazvati izgledima. Smatram da je ovakav kraj prava srea. Za nju - i za dvoje nevine dece. Potom se neno obrati Henrijeti. - Strano ste umorni, zar ne? Ona potvrdno klimnu glavom, a onda ga upita: - Kada ste pogoditi? - Ne znam tano. Scena je bila postavljena; oseao sam to od samog poetka. Ali, dugo mi je trebalo da shvatim da ju je postavila Gerda Krajstou - da je njeno dranje bilo teatralno, jer je, u stvari, igrala ulogu. Zbunili su me jednostavnost i, istovremeno, sloenost. Dosta brzo shvatio sam da se borim protiv vae genijalnosti i da su vam ostali pritekli u pomo - da su roaci stali da vas podravaju im su shvatili ta elite da uradite! - On za trenutak zastade. - Zato ste vi eleli to da uradite? - Jer me je Don zamolio! Na to je mislio kada je rekao: 'Henrijeta'. Sve je bilo reeno tom jednom reju. Traio je od mene da zatitim Gerdu. Vidite, voleo je Gerdu. Mislim da je voleo Gerdu vie nego to je toga uopte bio svestan. Vie od Veronike Krej. Vie od mene. Gerda mu je pripadala, a Don je voleo stvari koje su mu pripadale. Znao je da sam ja jedina mogla da zatitim Gerdu od posledica onoga 200

to je uinila. I znao je da u ja uiniti sve to je eleo, jer sam ga volela. - I odmah ste se dali na posao, - smrknuto primeti Poaro. - Da, prva stvar koju sam uspela da smislim bila je da joj uzmem revolver i ispustim ga u bazen. To je trebalo da onemogui uzimanje otisaka. Kada sam kasnije otkrila da je ubijen iz drugog pitolja, izila sam da ga potraim, razume se, odmah sam ga pronala, jer sam znala na kakvo mesto bi ga Gerda stavila. Pretekla sam ljude inspektora Grejnda za svega minut ili dva. Zastala je, pa nastavila: - Bio mi je u tani dok nisam dola u priliku da ga odnesem u London. Zatim sam ga sakrila u ateljeu, gde je ostao dok nisam bila u prilici da ga vratim i ostavim tamo gde ga policija nee pronai. - Glineni konj, - promrmlja Poaro. - Kako ste pogodili? Da, stavila sam ga u kesu od sunera i oko njega omotala ianu armaturu, i potom nabacala glinu. Konano, policija ne moe da uniti umetnikovo remek-delo, je li tako? Ali, kako ste pogodili gde sam ga stavila? - injenica da ste odabrali da modelujete konja. Trojanski konj predstavljao je nesvesnu asocijaciju u vaem umu. Ali, otisci prstiju kako ste uspeli da nabavite otiske prstiju? - Od slepog starca koji prodaje ibice na ulici. Nije znao ta sam ga zamolila da mi na trenutak pridri, dok izvadim novac! Poaro ju je trenutak posmatrao. - C'est formidable!* - promrmlja on. - Vi ste jedan najboljih protivnika, gospoice, koje sam ikada imao. * C'est formidable (fr.), udesno, sjajno. (Red.) - Bilo je strano zamorno biti stalno korak ispred vas. - Znam. Poeo sam da nazirem istinu im sam uvideo da ustrojstvo nikada ne ukazuje samo na jednu osobu, i na sve - osim Gerde Krajstou. Svi nagovetaji odvlaili panju od nje. Namerno ste postavili Igdrasil, kako biste mi privukli panju i samu sebe osumnjiili. Ledi Angkatel, koja je savreno dobro znala ta radite, zabavljala se vodajui jadnog inspektora Grejnda od jednog do drugog. Dejvid, Edvard, ona sama.

201

Da, samo se jedna stvar moe uiniti ako elite da skinete sumnju sa osobe koja je zapravo kriva. Morate nagovestiti da je neko drugi kriv, ali nikada ne rei tano ko. Zato je svaki trag toliko obeavao, da bi potom presahnuo i zavrio u orsokaku. Henrijeta pogleda priliku patetino sklupanu na stolici. - Jadna Gerda, - ree ona. - Je li to ono to ste sve vreme oseali? - Mislim da jesam. Gerda je strano volela Dona, ali nije elela da ga voli zbog onoga ta je bio. Izgradila je za njega pijedestal i prikaila mu sve mogue najbolje, najplemenitije i najnesebinije karakteristike. A ako oborite idola, nita ne ostaje. Malo je zastala, pa nastavila: - Medutim, Don je bio neto mnogo vie od idola na pijedestalu. Bio je stvarno, ivo, vitalno ljudsko bie. Bio je velikoduan, topao i iv, i bio je vrhunski lekar - da, vrhunski lekar. A sada je mrtav i svet je izgubio velikog oveka. A ja sam izgubila jedinog oveka koga u ikada voleti. Poaro neno spusti ruku na njeno rame. - Ali, vi ste i jedna od onih koji mogu da ive sa maem zarivenim u srce - koji mogu da nastave sa osmehom... Henrijeta podie pogled prema njemu. Usne joj se iskrivie u gorak osmeh. - To je pomalo melodramatino, je li tako? - To je zato to sam stranac i to volim da upotrebljavam lepe rei. - Bili ste veoma ljubazni prema meni, - ree odjednom Henrijeta. - Zato to sam vam se od poetka veoma divio. - Gospodine Poaro, ta emo da uradimo? Mislim na Gerdu. Poaro privue k sebi torbu za rad od rafije i izrui i sadraj - komadie mrke jelenske i ostale koe u boji. Bilo je i nekoliko komada debele, sjajne, mrke koe. Poaro ih spoji. - Futrola. Ja u je uzeti. A jadna gospoa Krajstou bila je prenapeta, muevljeva smrt predstavljala je preveliko breme za nju. Svee se na to da je oduzela sebi ivot u trenut ku neuraunljivosti... - I niko nikada nee saznati ta se zapravo dogodilo? - upita lagano Henrijeta.

202

- Mislim da jedna osoba hoe. Sin dr Krajstoua. Mislim da e on jednoga dana doi do mene i zatraiti da kaem istinu. - Ali, vi mu je neete kazati, - uzviknu Henrijeta. - Da, hou, rei u mu. - Oh,ne! - Ne razumete. Vi ne moete da podnesete da bilo ko bude povreen. Ali, za neke umove postoji neto to je nepodnoljivije - ne znati. uli ste ta je jadnica malopre rekla: 'Teri uvek mora da zna.' Za nauni um, istina je prvom mestu. Istina, koliko god bila gorka, moe biti prihvaena i utkana u tkanje ivota. Henrijeta ustade. - elite li da ostanem ovde ili e biti bolje da odem? - Mislim da e biti bolje da odete. Ona klimnu, a onda ree, vie sebi nego njemu: - Kuda da poem? ta da radim - bez Dona? - Govorite poput Gerde Krajstou. Znaete vi kuda treba da poete i ta vam valja initi. - Hou li? Tako sam umorna, gospodine Poaro, puno sam umorna. - Poite, dete moje, - ree on blago. - Vae mesto je meu ivima. Ja u ostati ovde sa mrtvima. 30. Dok se vozila prema Londonu, dve reenice odzvanjale su Henrijetinim umom. 'ta da radim? Kuda da idem? Poslednjih nekoliko nedelja bila je napeta, uzbuena, bez trenutka odmora. Pred sobom je imala zadatak koji je trebalo obaviti - zadatak koji joj Don bee ostavio u amanet. Ali, sada je i to bilo gotovo; nije uspela - ili je uspela? Na to se moglo gledati i ovako i onako. Ali, kako god gledali na to, zadatak je bio obavljen. I, kao reakciju, iskusila je uasan umor. Prisetila se rei koje je izgovorila Edvardu one noi na terasi - one noi kada je Don umro - one noi kada je otila do bazena i u paviljon i pri svetlosti ibica namerno nacrtala Igdrasil na metalnom stolu. Namerno, isplanirano - jo nije mogla da sedne i oali - oali svog umrlog. - Volela bih, - rekla je Edvardu, - da alim za Donom.

203

Ali, tada se nije usuivala da se opusti - nije se usuivala da dopusti tuzi da ovlada njome. Ali, sada je mogla da ali. Sada je imala na raspolaganju sve vreme ovog sveta. - Done... Done, - promrmlja ona. Gorina i pobuna ovladae njome. ao mi je to ja nisam popila onaj aj, pomisli ona. Prijalo joj je da vozi, to joj je ulivalo snagu potrebnu u tom trenutku. Ali, uskoro e biti u Londonu. Uskoro e smestiti kola u garau i ui u prazan atelje. Prazan, jer Don vie nikada nee tamo sedeti tiraniui je, ljutei se na nju - voleti je vie no to je eleo da je voli, uzbueno joj priati o Ridvejovoj bolesti - o svojim uspesima i oajanjima, o gospoi Krebtri i Sv . Kristoferu. A onda, iznenada, podie se mrani pokrov koji joj je prekrivao um i ona pomisli: Da. Tamo u otii. U Sv. Kristofera. Leei na svom uskom bolnikom krevetu, stara gospoa Krebtri zagleda se u posetiteljku reumatinim, kiljavim oima. Bila je upravo onakva kakvu ju je Don opis; Henrijeta oseti iznenadnu toplinu, oseti kako postaje poletnija. Ovo je bilo stvarno ovo e trajati! Ovde, na malom prostoru, ponovo je pronala Dona. - Jadni doktor. Uas jedan, je l'tako? - govorila je gospoa Krebtri. U glasu joj se osealo kako strahopotovanje tako i aljenje, jer je gospoa Krebtri volela ivot; iznenadne smrti, naroito ubistva ili smrti dece, predstavljali su najbogatiji deo tapiserije ivota. - Tako su ga ubili! Stomak mi se prevrn'o, jeste, kad sam ula. Sve sam o tom itala u novine. Sestra mi dozvolila da zadrim sve to sam se doepala. Bila je zaista fina. Bila je i slika i sve. I bazen i sve. I ena napustila sasluanje, jadnica, i ledi Angkatel kojoj pripada bazen. Mnogo slika. Prava misterija cela ta stvar, zar ne? Henrijetu nije odbilo njeno leinarsko uivanje. Dopalo joj se, jer je znala da bi se i samom Donu dopalo. Ako je ve morao da umre, mnogo bi mu se vie dopalo da staroj gospoi Krebtri ulije malo snage nego da mrke i roni suze nad njim. - Samo sam u nadi da e d'uvate onog ko je to uradio i obese ga, nastavi osvetoljubivo gospoa Krebtri. - Sad vie nema javno veanje 204

k'o nekad - to je teta. Oduvek sam elela da prisustvujem veanju. A jo bi vie poto u da odem, ako me razumete, da vidim kako veaju oni ko je ubio doktora! Mora da je bio stvarno zao. Kao to je doktor, nae se jedan na 'iljadu. Tako je bio pametai lepo je bilo s njim. Morali ste da se nasmejete - 'teli vi il' ne. Stvari koje je im'o obiaj da rekne ponekad! Nem toga to ne bi' uinila za doktor, zaista! - Da, - ree Henrijeta, - bio je veoma pametan ovek. Bio je veliki ovek. - Sve najbolje misledu o njemu u bolnica, zaista! Sve bolniarke. i nje'ovi pacijenti! Uvek ste imali oseaj da ete ozdravite kada je on bio tudi. - Znai, ozdraviete, - ree Henrijeta. Sitne bistre oi se na trenutak zamaglie. - Nisam ba sigurna u to, mala. Dobila sam onaj slatkoreivi mlad momak sa naoari. Sasvim druki od doktor Krajstou. Nikada se ne smeje! Bio je jedinstven, doktor Krajstou - uvek spreman za alu! Mnogo me je namuio, svojim leenjem. 'Ne mogu vie da podnesem, doktore', rekla bi' mu ja, a on: 'Da, moete, gospoo Krebtri', rek'o bi on meni. 'vrsti ste vi. Moete vi to da podnesete. Vi i ja emo ui u istorijat medicine.' I tako bi vas razveselio. Sve bi' uinila za doktor, bi'! Mlogo je oekiv'o od vas, ali ste oseali da ne moete da ga izneverite, ako me razumete. - Razumem, - odvrati Henrijeta. Sitne otre okice zagledae se u nju. - Izvini, draga, da ti nisi moda doktorova enica? - Nisam, - odgovori Henrijeta, - samo prijateljica. - Prijateljica, - ree gospoa Krebtri. Henrijeta pomisli kako je starica stvarno razum ela. - Kako to da ste doli ovamo, ako mogu da priupitam? - Doktor mi je mnogo priao o vama - i o svom novom nainu leenja. elela sam da vidim kako vam je. - Vraam se na staro - eto kako mi je. - Ali ne smete! - uzviknu Henrijeta. - Morate ozdraviti. Gospoa Krebtri se osmehnu. - Ja ne elim da izdahnem, imaj to u vid'! - Onda se borite! Dr Krajstou kae da ste silan borac. 205

- Stvarno? - Gospoa Krebtri na trenutak je nepomino leala, a onda polako ree: - Ko god ga je upuc'o, to je sramota! Nema mnogo taki' k'o to je on. Neemo vie videti nikog poput njega. Te rei prooe Henrijeti kroz glavu. Gospoa Krebtri ju je promuurno posmatrala. - Samo hrabro, mila. - Potom dodade: - Nadam se da je im'o lep pogreb. - Imao je lep pogreb, - ljubazno potvrdi Henrijeta. - Ah! ao mi je to nisam mogla da doem! Gospoa Krebtri uzdahnu. - Naredni put kada budem ila na neki pogreb, bie moj, verovatno. - Ne, - uzviknu Henrijeta. - Ne smete posustati. Maloas ste kazali kako vam je doktor Krajstou rekao da ete vi i on ui u istorijat medicine. E pa, moraete sami nastavite. Leenje je isto. Morate skupiti snage za oboje, morate sami ui u istorijat medicine - zbog njega. Gospoa Krebtri ju je trenutak ili dva pomno posmatrala. - Zvui veliko! Dau sve od sebe, malena. ta vie da ti reem. Henrijeta ustade i uze njenu ruku u svoju. - Do vienja. Ako dozvoljavate, dola bih ponovo da vas posetim. - Da, svakako. inie mi dobro da malo popriam s nekim o doktor. Ponovo je besramno namignula. - estit ovek u svaki pogled, taj doktor Krajstou. - Da, - odvrati Henrijeta. - Bio je. Starica ree: - Ne tuguj, malena, - ree starica, - to je prolo prolo je. Ne moe se vrati. Gospoa Krebtri i Herkul Poaro, pomisli Henrijeta, izrazili su istu misao, iako drugaijim jezikom. Odvezla se nazad u elzi, smestila kola u garai lagano uetala u atelje. Konano je nastupio, pomisli ona. Trenutak kog sam se uasavala trenutak kada sam ostala sama. Sada to vie ne mogu da odlaem. Tuga je ovde, samnom. ta je ono kazala Edvardu? - Volela bih da tugujem za Donom. 206

Spustila se na stolicu i sklonila kosu sa lica. Sama... prazna... bedna. Ta uasna praznina. Suze su joj pekle oi i lagano joj se slivale niz obraze. Tuguj, pomisli ona, tuguj za Donom. Oh, Done... Seti se, seti se... njegovog glasa, otro sa bolom: - Kada bih umro, prva stvar koju bi ti uinila, dok bi ti suze tekle niz lice, bila bi da pone da modeluje neku prokletu enu u alosti ili neku figurinu koja tuguje. Neprijatno se promekoljila. Zato li se toga setila? Bol... Bol... Prilika pod velom... njeni obrisi jedva prepoznatljivi... glava pokrivena. Alabaster. Nazirala je oblije... visoko, izdueno, tuga skrivena, otkrivala se samo u dugakim, tunim linijama nabora. Tuga, izvire iz jasnog, providnog alabastera. Kada bih umro... A onda je iznenada obuze snana ogorenost! To sam ja! pomisli ona. Don je bio u pravu. Ne umem da volim - ne umem da alim - ne itavim svojim biem. - Mid je... ljudi poput Mid predstavljaju so zemlje. Mid i Edvard u Ejnsviku. To su bile stvarnost... snaga... toplina. A ja, pomisli ona, ja nisam celovita osoba. Ne pripadam sebi, ve neemu izvan mene. Ne umem da tugujem za svojim mrtvima. Umesto toga, moram uzeti svoju tugu i pretvoriti je u figuru od alabastera... Izlobeni uzorak br. 58. 'Tuga'. Alabaster. Gospoica Henrijeta Savernake... Jedva ujno je izgovorila: - Done, oprosti mi, oprosti mi, zbog onog to moram da uinim.

207