Audiotehnika Tema 2

AUDIO SISTEMI - Tema 2
30
2. ULO SLUHA KAO AUDIO PRIJEMNIK

ulo sluha predstavlja senzorski deo ovekovog sistema za komunikaciju zvukom, zajedno sa vokalnim traktom kao kontrolisanim zvunim izvorom. Ono je anatomski i fizioloki prilagoeno registrovanju zvunih pojava u vazduhu kao mediju. U drugim sredinama, na primer u vodi, ulo sluha zbog akustike neprilagoenosti na sredinu menja svoje osobine, i ak gubi neke sposobnosti (na primer, nije mogue odrediti pravac nailaska zvuka kada se glava nalazi pod vodom). U kontekstu tema kojima se bavi audiotehnike ulo sluha je krajnja taka audio sistema. U fizikom smislu, izlazna veliina audio sistema je zvuni pritisak koji iz vazduha deluje na ulo sluha, ali u informacionom smislu izlaz sistema je zvuna senzacija koja nastaje pod dejstvom spoljanje pobude. Zbog toga je u sutinskom smislu izlaz audio sistema kompleksna svest o prisustvu zvunog nadraaja, to jest saznanje da se uje neki zvuk. U organizacionom smislu ulo sluha se moze podeliti na dva osnovna dela: na fiziki deo i na psiholoki deo. Fiziki deo ula sluha ini sve ono to se anatomski i fizioloki nalazi u njegovom sklopu. To je sloeni sistem koji se sastoji od dva uva sa senzorima u njima, centara u kori velikog mozga i nervnih puteva koji ih povezuju. Psiholoki deo ula sluha ini nematerijalna sfera u kojoj se pojavljuje reakcija na zvunu pobudu, gde se kao krajnji rezultat u svesti sluaoca stvara zvuna slika. U takvoj podeli moe se rei da fiziki deo ula posreduje izmeu zvunog polja i svesti oveka. Podela ula sluha na fiziki i psiholoki deo uinila je da se u delu akustike koji se bavi mehanizmima sluanja razviju dve relativno nezavisne oblasti. To su fizioloka akustika, koja se bavi anatomijom i fiziologijom fizikog dela ula, i psiholoka akustika, koja se bavi percepcijom zvuka i formiranjem zvune slike. U audiotehnici poznavanje psiholokog dela ula sluha je znaajno za razumevanje zahteva koji se postavljaju pred audio sistemima. Ovde nee blie prikazana anatomija i fiziologija uva, jer je to tema kurseva iz akustike, ve e biti prikazane samo najznaajnije injenice vane za razumevanje procesa percepcije koji se odvija na izlazu audio sistema. Psiholoki deo ula sluha i danas predstavlja samo delimino obraenu temu. Razlozi, naravno, lee u njihovoj slonosti, ali i u injenici da je nemogue spolja pristupiti svim pojedinanim procesima koji se deavaju u modanim centrima, a koji ine materijalno okruenje u kome nastaje svest o prisustvu zvukova. Zato ispitivanja u oblasti psiholokog dela ula sluha mogu biti samo indirektna. Na kraju ovoga poglavlja bie pokazano da je zvuna slika dostupna samo kroz opise koje daje sluaoc, i da je to opisivanje predmet uenja i konvencija. U takvim okolnostima veliki deo onoga to ini proces sluanja ne moe se predstaviti nekim inenjerskim modelima. U inenjerskoj praksi prisutna je spontana potreba da se zbivanja unutar ula sluha predstave nekim jednostavnim i lako razumljivim modelima. Poto je spektralna analiza deo svakodnevnog inenjerskog iskustva, "intuitivno" zamiljanje ula sluha vodi ka jednostvnom modelu spektralnog analizatora. To dalje stvara posledicu da se svi procesi u audio sistemima posmatraju samo kroz frekvencijsku karakteristiku prenosnih puteva, smatrajui da je to kljuno za ujni doivljaj. Naalost, ovakav model ula sluha
31
samo delimino i u ogranienim uslovima pobude odgovara sloenoj stvarnosti. Za veinu realnih zvunih pobuda on ne prua objanjenja za fenomene koji se javljaju u procesu percepcije zvune slike.
2.1
Opte osobine ula sluha kao prijemnika zvuka
Posmatrajui ulo sluha samo sa fizikog aspekta, moe se rei da ovek ima prijemnik zvuka prilagoen da radi u trodimenzionalnom zvunom polju. Kao takav, on se opisuje osetljivou u domenu intenziteta pobude i mogunosti rezolucije pravaca nailaska zvune pobude u prostornom domenu. Osetljivost ula sluha kao njegova fizika osobina definisana je dijagramom oblasti ujnosti, koja je prikazana u pretodnom poglavlju na slici 1.7. Meutim, za razliku od mikrofona, u ulu sluha se pri dejstvu kompleksnih zvukova odvijaju sloeni procesi koji ine da je njegova osetljivost sloen fenomen, i on se ne moe opisati na jednostavan nain predstavljen jednim dijagramom. Rad ula sluha se odvija u trodimenzionalnom prostoru u kome se svakom pojedinanom fizikom nadraaju moe dodeliti pravac nailaska zvunog talasa na glavu sluaoca. Za definisanje prostornih dimenzija percepcije zvuka uvodi se koordinatni sistem glave kakav je prikazan na slici 2.1. Na slici su oznaeni svi relevantni pojmovi za oznaavanje pozicije zvuih izvora u odnosu na sluaoca. Forma glave i njena pozicija u prostoru definiu horizontalnu, medijalnu i frontalnu ravan, kao i pravac napred - nazad. Prikazani koordinatni sistem je vezan za glavu i kree se zajedno sa njom. Svaki mogui pravac nailaska zvunog talasa na glavu sluaoca definie se azimutom i elevacijom..
frontalna ravan
medijalna ravan
f=180 o d =0
d f
horizontalna ravan
f=0o d =0
Slika 2.1 Prostorni koordinatni sistem glave u kome se odvija percepcija zvuka.
Rad ula sluha kao prijemnika zvuka ine dva fiziki razdvojena senzorska sistema: levo i desno uvo. Oni su postavljeni sa suprotnih strana glave kao simetrine fizike prepreke koja ih razdvaja. Zahvaljujui tome, ulo sluha poseduje izvesnu mogunost odreivanje prostornih atributa zvunih pojava u trodimenzionalnom prostoru sa slike 2.1.
32
Osnovni preduslov za percepciju trodimenzionalnog prostora u realnom vremenu je korienje dva ili vie prostorno razdvojenih prijemnika. Zbog toga su dva prostorno razdvojena uva osnov za percepciju prostornih informacija u zvunoj slici, ali isti princip postoji i u okviru ula vida. Dva prostporno razdvojena oka koji omoguavaju takozvano "stereo" gledanje, odnosno percepciju dubine u slici koja se gleda.
Pokazano je da je uloga kotane provodnosti u procesu sluanja u vazduhu zanemarljiva. Naime, osetljivost ula sluha na kotanu pobudu je oko 50 dB nia od osetljvosti na vazdunu pobudu. Zbog toga su signali na bubnim opnama jedini izvor informacija pri formiranju zvune slike. Da bi se bar delimino objasnila sloenost koja postoji u procesu sluanja zvukova, na slici 2.2 prikazana je pojednostavljena blok ema ula sluha. Karakteristino za ulo sluha je da postoje dva fiziki identina puta informacija koji polaze od levog i desnog uva. Na njih deluju dve manje ili vie nezavisne pobude: zvuni pritisci na levom uvu pL(t) i na desnom uvu pD(t). Razlike meu njima zavise od pravca nailaska zvuka, od fizike prirode zvunog polja u okruenju i od spektralnog sadraja zvuka. U sluaju nailaska ravanskog talasa u slobodnom polju iz pravca ose lica sluaoca (=0) signali pL(t) i pD(t) su potpuno korelisani. Njihova korelisanost je u svim drugim sluajevima manja.
pD
sluni kanal
BO i SK
BM
neuronski putevi centri u mozgu
pL
sluni kanal
BO i SK
BM
neuronski putevi
zvucni talas
vibracije
neuralni signali
svest
putujuci talas Slika 2.2 - Blok ema koja uproeno prikazuje do danas poznate procese u ulu sluha. Oznake na slici: BO - bubna opna, Sk - slune koice, BM - bazilarna membrana, S - senzori.
Na poetku svog puta kroz uvo zvuni signal je u obliku zvunog talasa, nastavlja se kao vibracije bubne opne i slunih koica. Pod uticajem pobude du bazilarne membrane se informacija javlja u vidu putujueg talasa, zatim kao neuralni elektrini signali u receptorskim elijama i neuronima koji od unutranjeg uva vode nadraaje do centara u mozgu. Najzad, sve informacije se stiu u centrima u mozgu, gde se od informacija iz dva izvora, levog i desnog uva, formira zvuna slika. Sloeni fiziki procesi deavaju se i u domenu neuralnih signala. Na putu do modanih centara postoje sloeni meusobni uticaji. Tako postoje unakrsni uticaji informacija iz levog i desnog uva, a karakteristina je i pojava uticaja unapred, to je na emi ula sluha sa slike 2.2 prikazano strelicama. Neke karakteristike sluha posledica su ovakvih uticaja, kao to je pojava vremenskog maskiranja koje je objanjeno kasnije. Prikazan ema ne obuhvata puteve delovanja povratnih sprega koji postoje izmeu nekih delova sistema. Sprege se, pre svega, javljaju u delu neuronskih puteva. U
33
tom smislu karakteristina je i pojava povratne sprege koja iz centra u mozgu deluje na srednje i unutranej uvo. Ova pojava e biti detaljnije objanjena u poglavlju o pomeranju granice ujnosti. Vidi se da proces koji se u okviru mehanizma ula sluha odvija od pritiska u zvunom polju do reakcije u svesti oveka podrazumeva prenos informacija sloenim putevima. Dananje poznavanje tih procesa nije ujednaeno po svim njihovim segmentima. Rad fizikog dela ula sluha poznat je u mnogim njegovim detaljima, kako sa aspekta anatomije, tako i sa aspekta fiziolokih procesa koji se odvijaju pri sluanju. Brojni eksperimenti iji su rezultati objavljeni do danas pokazali su kako funkcionie mehanizam spoljanjeg, srednjeg i unutranjeg uva i putevi prenoenja neuralnih signala do mozga. Meutim, psiholoka sfera ula sluha je oblast u kojoj jo uvek ima veoma mnogo nepoznanica i koja predstavlja veliko polje za istraivanje.
2.2
Prenosna funkcija uva
Prenos akustikog signala iz spoljanje sredine do unutranjeg uva odvija se kroz zvuno polje oko i unutar delova spoljanjeg uva i kroz mehanike procese u srednjem uvu. Fizika priroda ovog prenosa je takva da spoljanje i srednje uvo, kao jedan prenosni sistem koji se nalazi ispred unutranjeg uva gde se nalaze senzori zvuka, ispoljavaju izvesnu nelinearnost u prenosnoj karakteristici. Takva pojava utie na spektralni sadraj signala prenet senzorima u unutranjem uvu. Ui su postavljene na bonim stranama glave koja je u zvunom polju nezanemarljiva fizika prepreka na frekvencijama ije su talasne duine poredljive ili manje od njenih dimenzija. Kao prepreka, glava utie na pojavu refleksije i difrakcije (videti tekst u okviru), zbog ega samim prisustvom sluaoca u zvunom polju dolazi do promena u njegovoj strukturi. Una koljka je takoe dodatna fizika prepreka oko ulaza u sluni kanal. Ona ima relativno sloenu geometriju koja na svoj nain dodatno utie na stanje u zvunom polju u oblasti frekvencija odreenih njenim dimenzijama i dimenzijama delova njenog reljefa. S obzirom na veliinu une koljke, to je oblast frekvencija iznad nekoliko kiloherca. Najzad, sluni kanal je cevica sa ogranienim fizikim dimenzijama koja kao takva ispoljava izvesna rezonantna svojstva. Zbog toga prenos zvuka kroz nju takoe podrazumeva nelinearnu prenosnu karakteristiku. Sve to zajedno ini da je akustiki signal koji deluje na ulo sluha u izvesnoj meri izmenjen u odnosu na stanje u slobodnom zvunom polju, koji postoji kada glava sluaoca nije prisutna u njemu. Te promene ine razliku izmeu pritiska koji deluje na bubnu opnu sluaoca i pritiska koji deluje na membranu mernog mikrofona kada bi bio postavljen na isto mesto u prostoru umesto sluaoca. Fiziki procesi u zvunom polju delovanjem glave i une koljke deavaju se u trodimenzionalnom polju, i njihovi uticaji na akustiki signal su, izmeu ostalog, funkcija pravca nailaska zvuka na glavu sluaoca, odnosno veliine uglova azimuta i elevacije. Prostiranje zvuka du slunog kanala je jednodimenzonalna pojava, pa ona ne zavisi od pravca nailaska spoljanje pobude. Zbog toga se spoljanje uvo sa aspekta zvunog polja u njemu moe podeliti na "trodimenzionalni" i "jednodimenzionalni" deo. Bubna opna i slune koice predstavljaju mehaniki prenosni sistem koji po prirodi stvari ne moe biti linearan u itavom irokom rasponu ujnog frekvencijskog opsega od 20 Hz do 20 kHz. Tako ovaj sklop dodatno unosi u prenosni sistem ula sluha nelinearnost svoje prenosne karakteristike.
34
Pojava fizike prepreke u zvunom polju ilustrovana je na donjoj slici na primeru kugle prenika d. Kugla kao prepreka unosi promenu u zvunom polju u odnosu na stanje koje je bilo kada se ona nije tu nalazila. Sa prednje strane kugle javlja se refleksija, pa je polje u toj zoni rezultanta superponiranja direktnog i reflektovanog talasa. Sa njene zadnje strane zvuna energija dospeva difrakcijom, to podrazumeva izvesno smanjenje nivoa zvuka u odnosi na stanje pre unoenja kugle u zvuno polje. Promene nastale unoenjem kugle u zvuno polje mogu se izraziti promenama nivoa zvuka u odnosu na stanje pre toga, izraene sa Lp i Lz. U sluaju kugle zvuna energija dospeva u zonu zvune senke sa svih strana, pa se javlja efekat superponiranja energije koja je dola razliitim putevima.
talas
L Lp d Lz
Izraenost refleksije i difrakcije na ovakvoj prepeci funkcija je odnosa talasne duine i prenika d. Zato su i veliine relativne promene zvunog pritiska ispred i iza prepreke Lp i Lz funkcije ovog odnosa. Na slici su prikazane vrednosti Lp i Lz u zavisnosti od odnosa prenika kugle i talasne duine, to implicitno predstavlja njihovu zavisnost od frekvencije. Vidi se da postoji jedna granina oblast frekvencija, (priblino u okolini d/ = 0,1) ispod koje kugla svojim prisustvom ne utie na strukturu zvunog polja. Iznad te oblasti poinje uticaj kugle kao prepreke, to podrazumeva povienje nivoa zvuka ispred nje, i smanjenje iza.
10
relativna promena nivoa (dB)
Lp
-5
-10
Lz
-15 0.2
0.1
d/
35
Monauralna prenosna karakteristika Uticaj glave i une koljke na proces sluanja opisuje se razlikom izmeu zvunog pritiska na ulazu u sluni kanal sluaoca i zvunog pritiska na istom mestu kada u zvunom polju nije fiziki prisutan slualac. Odnos ova dva pritiska definie takozvanu monauralnu prenosnu karakteristiku. Razne pojave na glavi i unoj koljci utiu da ta prenosna karakteristika nije linearna. Zbog trodimenzionalne prirode zvunog polja ona je funkcija azimuta i elevacije. Principijelni izgled monauralne prenosne karakteristike za sluaj frontalne incidencije (azimut 0o) prikazan je na slici 2.3. To je kriva nacrtana na osnovu usrednjavanja rezultata merenja na izvesnom broju subjekata. Vidi se da u karakteristici postoje maksimumi i minimumi lokalizovani u pojedinim oblastima frekvencija. To je posledica raznih rezonantnih pojava na geometrijskim formama glave i une koljke, a nezanemarljiv je i uticaj slunog kanala koji se nalazi u pozadini u od odosu na taku posmatranja (ulazni deo kanala). Individualna monauralna prenosna funkcija jedne osobe u principu ima izraenije maksimume i minimume i postoji odstupanje od osobe do osobe.
15
10
-5
Slika 2.3 Principijelni izgled monauralne prenosne funkcije za sluaj frontalne incidencije (=0). Nacrtana karakteristika je dobijena izdvajanjem sutine oblika krive dobijene usrednjavanjem za vei broj subjekata.
razlika nivoa (dB)
-10 100
frekvencija (Hz)
1000
10000
Sluni kanal je cevica koja je sa svoje prednje strane otvorena, a sa zadnje strane zatvorena impedansom bubne opne. Njen izgled u preseku prikazan je na slici 2.4. Pri zvunoj pobudi iz spoljanje sredine ovakva cevica, nezavisno od okruenja, ispoljava rezonantne pojave koje se javljaju na frekvencijama na kojima je duina kanala jednaka celobrojnom umnoku etvrtine talasne duine (takozvane etvrttalasne rezonance). S obzirom na dimenzije, prva takva rezonanca pojavljuje se u oblasti izmeu 3 kHz i 4 k Hz. Rezonance cevi manifestuju se u njenoj prenosnoj karakteristici maksimuma koji nastaju relativnim pojaanjem u oblasti rezonantnih frekvencija. Uticaj rezonanci slunog kanala vidi se na njegovoj amplitudskoj prenosnoj karakteristici prikazanoj na donjem delu slike 2.4. Pokazan je primer jednog slunog kanala, a podrazumeva se da postoje individualne razlike koje su posledica varijacija u njegovim dimenzijama od osobe do osobe. Individualne razlike koje nesumnjivo postoje ne utiu principijelno na oblik prenosne karakteristike slunog kanala, koja uvek ima prvi maksimum i minimum u istoj oblasti frekvencija. Kao to je pokazano na dijagramu oblasti ujnosti, upravo u toj zoni frekvencija uvo ispoljava najveu osetljivost. Prema tome, rezonace spoljanjeg uva doprinose poveanju osetljivosti na srednjim frekvencijama.
36
y25 mm
12 10 8 6 4 2 0 200
Slika 2.4 Izgled slunog kanala u preseku (gore) i amplitudska prenosna karakteristika izmeu taaka A i B (dole).
pojacanje (dB)
1000
frekvencija (Hz)
10000
2.3
Procesi na bazilarnoj membrani
Za inenjersko razumevanje onoga to se deava u formiranju zvune slike, osim elemenata iz domena psihologije rada ula sluha, veoma je znaajno sagledavanje prirode fizikog procesa na bazilarnoj membrani. Mehanike rezonance bazilarne membrane javljaju se popreno u odnosu na njenu duinu. Vrednost frekvencije rezonance odreena je zategnutou membrane u poprenom pravcu i drugim relevantnim mehanikim svojstvima. Kontinualna promena ovih parametara du membrane ini da se i frekvencije rezonance kontinualno menjaju. Pozicija najvie frekvencije rezonance (20 kHz) je na samom poetku membrane, neposredno pored ovalnog prozora, a najnia (oko 20 Hz) na samom njenom kraju. Svaka zvuna pobuda koja dospeva preko koica srednjeg stvara putujui talas u vidu vibracija du bazilarne membrane koji se kree od ovalnog prozora, gde je ulaz unutranjeg uva, prema njenom kraju. Pri pobudi uva signalom jedne frekvencije ovo putovanje talasa odvija se sve do mesta na membrani gde se pobudna frekvencija poklapa sa frekvencijom sopstvene mehanike rezonance membrane. Tu energija talasa koji putuje pobuuje sopstvenu rezonancu membrane, to dovodi do maksimalnih amplituda vibracija na toj poziciji. U zoni maksimuma, odnosno rezonance, prostiranje talasa se zaustavlja, jer sva njegova energija biva apsorbovana od strane rezonantnog
37
procesa membrane. Iza tog mesta membrana pri pobudi samo jednom frekvencijom ostaje u stanju mirovanja.
Slika 2.5 - ematski prikaz dejstva zvune pobude na bazilarnu membranu
Ovakvo zbivanje pri ponudi zvukom jedne frejvencije prikazano je uproenom prostornom emom bazilarne membrane na slici 2.5. Vidi se pojednostavljen prikaz prostiranja jednog putujueg talasa. Vibracije kreu sa prostiranjem od ovalnog prozora na levoj strani slike, gde se pobuda prenosi iz srednjeg uha. Iza zone na membrani gde se javlja rezonanca vibracija vie nema. Na slici 2.6 ematski je pokazan oblik dijagrama obvojnice amplitude vibracija bazilarne membrane koji bi otprilike odgovarao zbivanju sa slike 2.5.
+max
relativna amplituda oscilacija
rezonanca
Slika 2.6 - ematski prikaz obvojnice amplitude vibracija bazilarne membrane kada je pobuena zvukom jedne frekvencije, i koji odgovara situaciji sa slike 2.5.
-max
duina bazilarne membrane
Sa donje strane bazilarne membrane, itavom njenom duinom, nalaze se receptorske elije koje reaguju na svaki pokret membrane. Sa slika 2.5 i 2.6 jasno je da
38
svaki nadraaj, ak i kada je veoma uskog spektralnog sadraja, proizvodi pobudu receptora du velikog dela membrane. Frekvencija pobude odreuje samo mesto gde e se javiti maksimum vibracionog odziva. Pri pobudi najniim ujnim frekvencijama praktino itava bazilarna membrana se nalazi u stanju oscilovanja.
Sposobnost ula sluha da registruje razlike izmeu zvukova, odnosno da prima zvune informacije, poiva na mogunosti da se razlikuju oblici putujuih talasa na bazilarnoj membrani i intenziteti vibracione pobude du nje. S obzirom na konstrukciju bazilarne membrane, jasno je da sinusna pobuda na frekvencijama preko 20 kHz ne moe biti registrovana. Meutim, to ne znai da se ne mogu praviti razlike u zvukovima kada sadre ili ne sadre spektralne komponente iznad 20 kHz. Drugim reima, treba razlikovati problem percepcije sinusnih tonova ije su frekvencije vie od 20 kHz, i kompleksnih zvukova koji sadre, izmeu ostalog, i komponente iznad gornje granice ujnosti. Postoje dva opteprihvaena objanjenja kako se mogu registrovati te razlike, iako se radi o frekvencijama na koje uvo u fizikom smislu nije osetljvo. Prvo, postoji izvesna nelinearnost u prenosnoj karakteristici sistema od spoljanjeg uva do bazilarne membrane. Pri zvunoj pobudi u uvu nastaju izvesna nelinearna izoblienja koja generiu nelinearne produkte na frekvencijama zbirova i razlika prenoenih spektralnih komponenti. Pojava spektralnih komponenti viih od 20 kHz u zvuku koji se slua znai da e i one na putu do bazilarne membrane uestvovati u procesu izoblienja i generisanja novih komponenti. Takvi intermodulacioni produkti u kojima uestvuju komponente iznad 20 kHz ine razliku. Drugo, sve tranzijentne pojave koje kao takve eventualno stvaraju neke karakteristine oblike putujuih talasa na bazilarnoj membrani mogu uiniti da se pravi razlika izmeu dva zvuka koji se meusobno razlikuju samo u delu spektra koji se nalazi iznad 20 kHz. esto se u popularnoj literaturi sposobnost ula sluha da primeti razliku kada kompleksni zvuk sadri i komponente iznad 20 kHz tumaila kao otkrie da uvo moe uti frekvencije preko ove granice. Takva konstatacija nije tana jer nema fizikog, odnosno anatomskog pokria. To moe biti samo posledica pojave intermodulacionih produkata i, eventualno, razlika u vremenskim oblicima talasnih pojava na bazilarnoj membrani.
Intenzitet reakcije receptorskih elija srazmeran je veliini obvojnice vibracija membrane neposredno iznad njih. Iz opisa reakcije membrane na zvunu pobudu sledi da se pri pobudi sinusnim tonom javlja reakcija svih senzorskih elija od poetka membrane do zone u kojoj se javlja rezonanca. Na mestu rezonance reakcija senzora je najintenzivnija, ali informacije o pobudi alju sve pobuene elije, srazmerno lokalnom intenzitetu pobude, kao to je prikazano na slici 2.6. Centri u mozgu dobijaju sliku stanja vibracija itave bazilarne membrane, a zvuna slika se formira na osnovu takvog kompleta informacija koje kontinualno dospevaju iz unutranjeg uva. Frekvencijska raspodela maksimuma du bazilarne membrane Raspodela mesta gde se javljaju maksimumi oscilacija du bazilarne membrane nije frekvencijski linearna. Na slici 2.7 prikazana je jedna ilustracija relativne vibracione pobude du bazilarne membrane pri zvunoj pobudi tonovima tri razliite frekvencije: 25 Hz, 50 Hz i 1600 Hz. Maksimum odziva na frekvenciji 1600 Hz priblino je u zoni polovine bazilarne membrane. Zbog toga se u analizama audio sistema frekvencija 1000 Hz uobiajeno smatra sredinom ujnog opsega, odnosno radnog opsega sistema. Sa slike 2.7 se vidi da to ima fizioloko opravdanje. Sa slike se takoe vidi da je veoma
39
irok opseg frekvencija od 1600 Hz do 20 kHz raspodeljen na jednoj polovini senzora, koliko imaju i frekvencije ispod 1600 Hz.
25 Hz
10
20
30
mm
50 Hz
10
20
30
mm
1600Hz
10
20
30
mm
Slika 2.7 - Ilustracija relativne promene vibracione pobude du bazilarne membrane za tri razliite pobudne frekvencije.
Intenzitet reakcije receptorskih elija srazmeran je veliini obvojnice vibracija membrane neposredno iznad njih. Iz opisa reakcije membrane na zvunu pobudu sledi da se pri pobudi sinusnim tonom javlja reakcija svih senzorskih elija od poetka membrane do zone u kojoj se javlja rezonanca. Na mestu rezonance reakcija senzora je najintenzivnija, ali informacije o pobudi alju sve pobuene elije, srazmerno lokalnom intenzitetu pobude, kao to je prikazano na slikama 2.5 i 2.6. Ovakav fiziki odziv uveo je u objanjenje percepcije visine tona teoriju poloaja, pri emu se pod poloajem podrazumeva mesto na bazilarnoj membrani. Za svaku pobudnu frekvenciju postoji jedan lokalizovani maksimum na njoj. Doivljaj visine tona, kada je uvo pobueno istim sinusnim signalom, odreeno je pozicijom tog maksimuma vibracija na bazilarnoj membrani. Sa slike se takoe vidi da pomak od samo 25 Hz na najniim frekvencijama (od 25 Hz do 50 Hz) znai pomeranje maksimuma pobude za priblino 10% ukupne duine bazilarne membrane. Ove slike na svoj nain ilustruju frekvencijsku nelinearnost uva, odnosno fiziki osnov njegove logaritamske karakteristike du frekvencijske ose. S obzirom da je raspodela senzorskih elija du bazilarne membrane konstantna i njihova gustina priblino jednaka po jedinici duine, jasno je da to diktira i prirodu rezolucije po frekvencijama koju ima ulo sluha.
40
Rezolucija po frekvencijama za iste tonove Promena zvune pobude koja je primetna moe se definisati kao razliit zvuni dogaaj, u smislu kako je to opisano u fizikoj definiciji zvunih informacija. Zakoni po kojima funkcioniu ljudska ula podrazumevaju da je pri nekom nivou pobude neophodno izvriti njeno poveanje za neki odreeni procenat da bi to bilo primetno. To svojstvo svojstvo proizilazi iz logaritamske prirode rada ula. U domenu percepcije zvuka ovaj zakon dovodi do pojma rezolucije ula sluha. Posmatrajui samo sa aspekta teorije informacija, ulo sluha moe da percepira konaan broj razliitih zvunih dogaaja. injenica da je rezolucije ula sluha konana znai da u informacionom polju zvuka sa slike 1.5, odnosno u oblasti ujnosti sa slike 1.7, postoji konaan broj razliitih frekvencija koje ulo sluha moe meusobno da razlikuje, kao i konaan broj razliitih intenziteta zvuka koji se mogu uoiti. Drugim reima, ulo sluha ima konanu rezoluciju po frekvencijama i po nivoima zvuka. Rezolucija ula sluha po frekvencijama definie se veliinom minimalne promene frekvencije sinusnog tona koja se moe primetiti. Ta karakteristika ula sluha direktno proizilazi iz procesa na bazilarnoj membrani, i moe se shvatiti kao minimalno pomeranje krivih sa slike 2.7 koje senzori mogu da registruju. Rezolucija po frekvencijama je zavisna od nivoa zvuka. Ponovo posmatrajui sliku 2.7 jasno je da minimalno primetna pomeranja krivih zavise i od amplitude oscilovanja u maksimumu. to je taj intenzitet vei, to je maksimum izraeniji, pa se i njegovo pomeranji du bazilarne membrane lake registruje. Pri nivoima zvuka bliskim granici ujnosti sposobnost ula sluha da primeti promene frekvencije manja je nego pri viim nivoima. Rezolucija po frekvencijama pri nivou zvuka 40 dB iznad granice ujnosti prikazana je dijagramom na slici 2.8. Vidi se da najveu rezoluciju ovek ima u srednjem opsegu frekvencija oko 1 kHz, i ona je malo manja od 0,2% (u apsolutnom smislu to predstavlja promenu od oko 2 Hz). U oblastima prema visokim i prema niskim frekvencijama rezolucija se pogorava, odnosno kriva sa slike raste. Prikazani dijagram rezolucije po frekvencijama podrazumeva da na uvo u jednom trenutku deluje samo jedan sinusni ton. U sluaju delovanja kompleksnih zvukova u kojima postoje i proste sinusne komponente rezolucija po frekvencijama je drugaija.
1.0 0.9 0.8 0.7 0.6
f/f (%)
0.5 0.4 0.3 0.2 0.1 0.0 100 1000 10000
Slika 2.8 - Rezolucija ula sluha po frekvencijama pri nivou zvuka 40 dB.
frekvencija (Hz)
41
Rezolucija po nivoima za iste tonove Budui da su zvune informacije dvodimenzionalne, definisane u prostoru frekvencija-nivo zvuka, mogue je osim minimalne potrebne promene frekvencije definisati i minimalnu promenu nivoa koju e uvo primetiti kao promenu u nadraaju. Rezolucija ula sluha po nivoima definie se veliinom minimalne potrebne promene nivoa zvuka u decibelima da bi se to primetilo kao promena. Ona zavisi od nivoa sluanja, a u izvesnoj meri zavisi i od frekvencije. Na slici 2.9 prikazan je dijagram srednje rezolucije, dobijena usrednjavanjem rezultata za vie frekvencija ujnog podruja (videti napomenu u okviru o psihometriji sluha, jer su svi prikazani rezultati o rezoluciji ula sluha dobijeni na osnovu principa 75% pouzdanosti odluivanja).
3.0
2.5
2.0
L (dB)
1.5
Slika 2.9 - Rezolucija ula sluha po nivoima (minimalno ujno poveanje nivoa zvuka) za sinusne tonove
1.0
0.5
0.0 0
10
20
30
40
50
60
70
80
90
nivo zvuka pri sluanju (dB)
Sa dijagrama se vidi da pri visokim nivoima zvuka pri sluanju, reda 80 dB, ulo sluha moe primetiti promene nivoa sinusnog tona od svega 0,5 dB. Meutim, sa smanjenjem nivoa sluanja ova rezolucija se smanjuje. U okolini granice ujnosti potrebno je promeniti nivo zvuka skoro za 2 dB da bi to bilo primetno. Prikazani rezultat sa slike 2.9 odnosi se na iste sinusne tonove, a pri pobudi kompleksnim zvukovima irokog spektra sposobnost rezolucije se smanjuje u odnosu na prikazani dijagram. U literaturi se esto navodi da je za zvukove irokog spektra, kao to je um, potrebna promena nivoa od skoro 3 dB da bi bila primetna. Subjektivni doivljaj jaine sinusnih tonova U sluaju kada na uvo deluje ist sinusni ton subjektivni doivljaj jaine zvuka rezultat je samo frekvencijske nelinearnosti osetljivosti uva kao senzora. U okolnostima tako jednostavne pobude nema sloenijih efekata koji nastaju delovanjem kompleksnih zvukova. Doivljaj jaine sinusnog takvog zvuka izraava se nivoom subjektivne jaina zvuka (loudnes level). ee se koristi skraeni naziv subjektivna jaina zvuka, ili samo jaina zvuka. Za njeno izraavanje u literaturi se najee koristi oznaka ili LN, i uvedena je jedinica koja se naziva fon.
42
Prikaz raspodele verovatnoe gornje granine frekvencije kod otoloki zdravih osoba jedna je od ilustracija pravila da se o numerikim podacima koji kvantifikuju rad ula sluha moe govoriti samo kroz statistiku. To je karakteristino ne samo za akustiku, ve i za sve druge oblasti analize rada ivih organizama, pa je statistika takoe osnov svih istraivanja u medicini. U tom smislu, granica ujnosti, ali i svi drugi podaci o mehanizmima rada ljudskog ula sluha koji e ovde biti pokazani, nisu egzaktni, ve statistiki pokazatelji. Sva merenja u kojima su utvrivani neki od kvantifikatora ponaanja uva obavljena su na dovoljno velikom uzorku populacije, ali takoe i uz sikscesivna ponavljanja merenja sa istim ispitivanim subjektima. Principi kojima je regulisana procedura takvih merenja naziva se psihometrija. Pri ovakvim merenjima podrazumevaju se vee ili manje varijacije izmerenih vrednosti pri ponavljanjima merne procedure. Priroda psihometrijskih merenja moe se dobro ilustrovati na primeru postupka kojom je odreena granica ujnosti. Naime, pri ponovljenim merenjima prirodno je da se dobijaju odgovori da se uje zvuk pri razliitim vrednostima nivoa. Tako pri merenjima izmerena vrednost granice ujnosti varira neki decibel gore-dole od subjekta do subjekta, pa i pri ponovljenim merenjima sa istom osobom. Utvrivanje vrednosti granice ujnosti svodi se na pitanje verovatnoe na bazi dovoljno velikog uzorka izmerenih podataka, to jest sa kojom verovatnoom e sluaoci pri nekoj vrednosti nivoa zvuka tvrditi da poinju uti ton.
100 90 80
procenat potvrdniih odgovora
70 60 50 40 30 20 10 0 prag 50% prag 75%
jacina stimulusa
Rezultat jednog takvog merenja moe se predstaviti krivom kao na slici. Sa poveavanjem nivoa zvuka u sve veem procentu e testirani subjekti konstatovati da uju. Da bi se utvrdio jedna numerika vrednost nivoa zvuka koja predstavlja granicu ujnosti potrebno je prethodno usvojiti vrednost procenta testirane populacije koji treba da na toj granici uje zvuk. Obino se pri utvrivanju numerikih pokazatelja poput granice ujnosti uzima vrednost jaine stimulusa pri kojoj se postie verovatnoa 50% ili 75% pogaanja. U odreivanju granice ujnosti koja je usvojena kao standardna usvojena je granica 75% pouzdanosti odluivanja, odnosno verovatnoe. To znai da su tokom testiranja postojali sluajevi kada su neki od subjekata poinjali da uju i ispod i iznad vrednosti nivoa zvuka koja je zapisana u standardu kao granica. Sve ovo treba imati u vidu pri tumaenjima podataka u inenjerskoj praksi.
43
Prikazana osetljivost ula sluha na pobudu jednostavnim sinusnim tonovima utvrena je eksperimentalno, testiranjem na otoloki zdravoj populaciji. Na poetku je, po definiciji, usvojeno da se skala nivoa subjektivne jaine zvuka u fonima na frekvenciji 1000 Hz poklapa sa skalom objektivno merenog nivoa zvuka u decibelima. To znai da je poetna skala subjektivne jaine zvuka na jednoj frekvenciji utvrena konvencijom. Zbog injenice da je izjednaena sa skalom nivoa zvuka, makar to bilo samo na jednoj frekvenciji (1000 Hz), skala subjektivne jaine zvuka u fonima ima odlike logaritamske veliine. Za tonove ije su frekvencije nie ili vie od 1000 Hz podaci o subjektivnoj jaini zvuka utvreni su metodom naizmeninog slunog poreenja dva zvuka razliitih frekvencija: jednog koji je predmet ocene subjektivne jaine i drugog, referentnog, na 1000 Hz. Sluaocima je omogueno da samostalno podeavaju nivo signala koji je predmet ocene i vre poreenje subjektivnog doivljaja njegove jaine sa referentnim zvukom. Cilj testa je bio da slualac podesi nivo tako da ova dva tona budu subjektivno iste jaine, to znai da odgovaraju istom broju fona. Sukscesivnim ponavljanjem ove procedure za razne frekvencije i oitavanjem podeenog nivoa zvuka dobija se u dijagramu oblasti ujnosti linija iste subjektivne jaine, takozvana izofonska linija. Sve vrednosti koje se nalaze na jednoj izofonskoj liniji imaju subjektivno istu jainu zvuka, koji je jednak onom na 1000 Hz. Poredei sa referentnim vrednostima na 1000 Hz pri raznim nivoima ovog zvuka dobijena je familija izofonskih linija. Na osnovu opisane procedure merenja, sprovedene na dovoljno velikom broju otoloki normalnih osoba, i usrednjavanjem rezulta dobijene su standardne izofonske krive prikazane na slici 2.10. Na slici su ucrtane krive u koracima od po 10 fona, mada se u tekstu standarda koji definiu subjektivnu jainu zvuka prikazuju dijagrami sa korakom 1 fon. Svaka kriva odgovara jednoj vrednosti subjektivne jaine zvuka u fonima. Vidi se da ranije pokazana kriva granice ujnosti predstavlja izofonsku krivu koja odgovara subjektivnoj jaini zvuka 0 fona.
Dijagram prikazan na slici 2.10 preuzet je iz danas vaeeg standarda. Meutim, izofonske krive su odavno bile predmet merenja. Zbog toga se u starijoj literaturi mogu videti isti dijagrami sa neznatno drugaijim oblikom krivih. Naravno principijelni izgled je isti, ali se javljju razlike u detaljima. One krive su dobijene u nekim ranijim merenjima, sa opremom iji je tehnoloki nivo sigurno bio nii, i na zorcima populacije koji su moda imali neka ogranienja. U svakom sluaju, posmatrano istorijski, postoje razlike u ovim dijagramima kako su se pojavljivali kroz istoriju akustike i treba bitio bazriv prilikom njihovog tumaenja.
Sa dijagrama izofonskih linija detaljnije se sagledava nelinearnost ula sluha naznaena jo ranije oblikom krive granice ujnosti na slici 1.6. Kao ilustracija moe se sa dijagrama oitati da jainu 70 fona na frekvenciji 4 kHz, gde je uvo najosetljivije, ima zvuk nivoa oko 60 dB, a na frekvenciji 20 Hz za istu subjektivnu jainu potreban je nivo zvuka od preko 100 dB. Promene zakrivljenosti izofonskih linija pokazuju da se nelinearnost ula sluha u izvesnoj meri smanjuje sa poveanjem nivoa zvuka. To ne znai da rad sluha pri bilo kom nivou postaje linearan po frekvencijama. Moe se se samo rei da pri viim nivoima zvuka dolazi do izvesnog smanjenja nelinearnosti.

140 130 120 110 100 90
130 120 110 100 90 80 70 60 50 40 30 20 10
44
nivo zvuka (dB)
80 70 60 50 40 30 20 10 0 -10 20 100
frekvencija (Hz)
1000
10000
Slika 2.10 - Dijagram izofonskih linija (brojevi na linijama znaavaju fone)
2.4
Ponaanje ula sluha pri kompleksnoj pobudi
Kada na uvo deluju zvukovi kompleksnog spektralnog sadraja i sloene vremenske strukture, kao to je to na primer muzika ili razi zvukovi iz okruenja, vibracioni odziv bazilarne membrane postaje mnogo sloeniji nego to je to prikazano na slikama 2.5, 2.6 i 2.7. Tada dolazi do razliitih meusobnih uticaja izmeu bliskih delova bazilarne membrane pri oscilatornom kretanju, kao i do drugih pojava u unutranjem uvu i nervnim putevima koji ine da je proces percepcije kompleksnih zvukova sloeniji od pokazanih zakonitosti za sluaj sinusnih tonova. Najznaajnija pojava pri pobudi kompleksnim zvukovima je maskiranje. Maskiranje je pojava koja se manifestuje nesposobnou ula da registruje neki zvuni nadraaj samo zbog toga to istovremeno u uvo stie neki drugi zvuk koji ga na neki nain maskira. Naime, svaki zvuk koji dospeva u uvo svojom pobudom izaziva efekte zbog kojih nije mogue istovremeno registrovati neke druge, konkurentske zvukove koji su mu u frekvencijskom ili vremenskom domenu suvie blizu, a pri tome nedovoljno jaki (meusobnu konkurenciju zvukova treba posmatrati sa aspekta njihovog dejstva na unutranje uvo). Takve zvukove, iako su prisutni u uvu i svojim fizikim dimenzijama se nalaze unutar oblasti ujnosti, ulo sluha ne registruje jer je na izvestan nain ometeno. Maskiranje moe nastupiti zbog bliskosti maskirajueg i maskiranog zvuka na skali frekvencija (frekvencijsko maskiranje) i zbog meusobne blizine na vremenskoj osi (vremensko maskiranje).
45
Frekvencijsko maskiranje Frekvencijsko maskiranje podrazumeva pojavu da u prisustvu zvuka neke frekvencije postoji ira oblast na frekvencijskoj osi u kojoj novi zvukovi ne mogu pobuditi senzore u uvu ako im je intenzitet manji od nekog praga. Ovaj efekat je principijelno definisan obvojnicom sa slike 2.6, gde je pokazano da pobuda bazilarne membrane zvukom neke frekvencije podrazumeva vibracije na membrani u irokoj zoni. Razlika vibracionog odziva du membrane samo je u rasporedu intenziteta, odnosno u veliini obvojnice njenih vibracija, sa maksimumom na poziciji gde je mehanika rezonanca jednaka pobudnoj frekvenciji. Frekvencijsko maskiranje se kvantifikuje krivom maskiranja iji je principijelni oblik prikazan na slici 2.11. U prisustvu pobude oznaenim sinusnim tonom nekog intenziteta uvo ne moe registrovati zvukove koji se nalaze ispod ucrtane granice maskiranja. To znai da su svi zvukovi koji se na slici nalaze unutar trafirane oblasti u prisustvu prisutnog sinusnog tona privremeno neujni, jer bazilarna membrana u toj zoni frekvencija ve osciluje nekim intenzitetom.
sinusni ton
intenzitet
granica maskiranja ostalih zvukova
Slika 2.11 - Principijelni izgled oblika krive frekvencijskog maskiranja
frekvencija
Kao to se vidi sa slike, kriva maskiranja svojim oblikom nije simetrina u odnosu na poloaj frekvencije maskirajueg tona. Ona je ira prema visokim frekvencijama, i moe se rei da, teorijski gledano, opada sve do najviih ujnih frekvencija. Oblik krive maskiranja u izvesnoj meri se menja u zavisnosti od frekvencije maskirajueg tona i njegovog intenziteta, ali uvek zadrava njen asimetrini izgled kakav je prikazan na slici 2.11. Ta injenica proizilazi iz naina oscilovanja bazilarne membrane koji je prikazan na slici 2.5. Realan izgled krive maskiranja pri pobudi sinusnim tonom frekvencije 1200 Hz i nivoa 110 dB prikazan je na slici 2.12. Vidi se da se pojava frekvencijskog maskiranja moe shvatiti kao specifina deformacija granice ujnosti, jer ono podrazumeva pomeranje granice ujnosti navie u zoni oko pobudne frekvencije. Za razliite nivoe pobude istim tonom moe se nacrtati itava familija krivih maskiranja. Isto tako, mogu se prikazati krive maskiranja i za razliite frekvencije pobude, pa se pojava frekvencijskog maskiranja u celini opisuje velikim skupom krivih poput one sa slike 2.12.
46
120 110 100 90 80 70
nivo (dB)
60 50 40 30 20 10 0 -10 100 1000 10000
Slika 2.12 - Realna kriva maskiranja u prisustvu maskirajueg zvuka nivoa 110 dB frekvencije 1200 Hz
frekvencija (Hz)
Vremensko maskiranje Vremensko maskiranje znai da pri pobudi ula sluha nekim zvunim stimulusom postoji izvesna zona na vremenskoj osi pre i posle njegovog delovanja u kojoj drugi zvukovi, ako nemaju dovoljan intenzitet, ne mogu biti registrovani. Moe se rei da aktiviranje mehanizma ula sluha pri nailasku neke zvune pobude stvara uslove da ono postaje neosetljivo na druge, slabije stumuluse koji su na vremenskoj osi naili neposredno pre ili neposredno posle te pobude. Na slici 2.13 prikazan je principijelni izgled vremenskog oblika maskiranja. Posebno interesantno je da se efekat maskiranja javlja i pre i posle maskirajueg zvuka, to se naziva maskiranje unapred i maskiranje unazad. Pojava maskiranja nakon prestanka pobude, oznaena kao maskiranje unapred, moe se objasniti vremenom smirivanja oscilacija u uunutranjem uvu. Ta pojava se moe modelovati nekim ekvivalentnim vremenom reverberacije uva, to znai analogijom sa opadanjem zvunog polja u prostorijama. Jasno je da nova pobuda mora biti jaa od trenutnog stanja vibracija bazilarne membrane da bi bila registrovana. Trajanje smirivanja oscilacija zavisi od intenziteta pobude, i moe biti reda veliine desetina milisekundi. Pojava maskiranja unazad je svojevrsna specifinost, jer to znai da e doi do ometanja percepcije zvuka koji je u uvo stigao ranije, ako pri tome nije bio dovoljnog intenziteta da se na putu do centara u mozgu izbori sa nadraajem koji je stigao neto kasnije, ali je znatno jai. Ovakva pojava je posledica postojanja mehanizama delovanja "unapred" u domenu neuronskih puteva, kao to je prikazani na slici 2.2. U tom delu dolazi do preticanja informacija na putu do mozga.
47
sinusni ton
intenzitet
granica maskiranja unazad
granica maskiranja unapred
Slika 2.13 - Principijelni izgled oblika krive vremenskog maskiranja
vreme
Kritini opsezi Analiza vibracija bazilarne membrane koju vre receptorske elije sa njene donje strane ima konanu rezoluciju zbog konanog broja takvih elija i zbog injenice da se signali iz grupa elija stapaju u jedinstven signal koji ide ka mozgu jednim nervnim vlaknom. To objanjava zato selektivnost ula sluha u frekvencijskom domenu ima izvesna ogranienja. Znaajnije od frekvencijske rezolucije je injenica da se zbivanja na bliskim delovima bazilarne membrane stapaju u jedinstvenu informaciju koja dalje putuje jednim zajednikim nervnim vlaknom. Ova pojava na bazilarnoj membrani uvodi pojam kritinog opsega. Pod tim se podrazumeva irina frekvencijskog opsega u kome se dve frekvencijski bliske pobude na bazilarnoj membrani ne mogu u zvunoj slici potpuno razdvojiti. Ako dva tona istovremeno deluju na uvo i imaju istu frekvenciju, oni se stapaju u jedinstven doivljaj jednog jedinog tona. Ako se frekvencija jednog od ta dva tona menja navie ili nanie, potrebno je napraviti frekvencijski pomak koji je vei od neke granice da bi se jasno razdvojio doivljaj dva nezavisna tona. Dok god je razlika izmeu njihovih frekvencija manja od te granice, subjektivni utisak ne ukazuje na postojanje dva tona, ve utisak "rapavog" jednog tona. Veliina kritinog opsega je funkcija frekvencije, i prikazana je na slici 2.14. Vidi se da je na ona raste sa porastom frekvencija. Na viim frekvencijama pribliava se opsegu 1/6 oktave, a na niim frekvencijama njegova irina raste i pribliava se oktavnom opsegu. Veliina kritinog opsega proizilazi iz anatomskih i fiziolokih karakteristika unutranjeg uva, to jest mehanike bazilarne membrane, strukture receptorskih elija i nervnih puteva. Subjektivni doivljaj jaine sloenih zvukova - glasnost Subjektivni doivljaj jaine zvuka pri sloenoj zvunoj pobudi predstavlja rezultat superponiranih uticaja svih do sada opisanih anatomskih, fiziolokih i psiholokih osobina koje deluju u kompleksnom procesu stvaranja zvune slike, kao to su maskiranja, irina kritinih opsega itd. U odnosu na doivljaj jaine prostid tonova
48
subjektivni doivljaj kompleksnih zvukova veoma je sloena pojava koja se ne moe svesti samo na podatke o izmerenim nivoima zvuka koji deluju na uvo.
1000
irina kriticnog opsega (Hz)
100
va ta k o
Slika 2.14 - Dijagram promene irine kritinog opsega u funkciji frekvencije
3 1/ 6 1/
ve ta k o ve ta k o
1000 10000
10 100
frekvencija (Hz)
irina kritinih opsega moe se uporediti i sa irinom muzikih intervala. Doivljaj u zvunoj slici pri istovremenom sviranju dva muzika tona koja su meusobno razmaknuta za neki interval proizilazi, izmeu ostalog, i iz odnosa izmeu njihovog razmaka i irine kritinog opsega u oblasti frekvencija gde se ti tonovi nalaze. Na donjoj slici je prikazan odnos irine kritinog opsega prema irini polutona, celog tona i velike terce (etiri polutona).
1000
irina kriticnog opsega (Hz)
100
a al ton erv log int e c al na erv t n uto i l o 10 p al erv t n i
e l ik ve
ce ter
1 100
frekvencija (Hz)
1000
10000
Sa slike se vidi da disonatnat utisak kada se slua odsvirani interval polutona i celog tona u odnosu na tercu proizilaze iz injenice da ovi intervali upadaju u isti kritian opseg, zbog ega se njihov doivljaj stapa u jedan utisak, a ne kao dva odvojena tona.
49
Za kvantifikovanje subjektivnog doivljaja jaine sloenih zvukova konvencijom je utvrena nova veliina koja se naziva glasnost (loudnes). Jedinica glasnosti je son. Naime, pokazano je da skala fona ima logaritamsku prirodu, kao i nivo zvuka u domenu objektivnih mera. To znai da dvostruko vea subjektivna jaina zvuka ne znai dvostruku vrednost u fonima. Testovima je utvreno da subjektivni oseaj dvostruko jaeg zvuka zahteva poveanje jaine zvuka za oko 10 fona. Zbog toga je postojala potreba za primenom neke linearne skale subjektivnog doivljaja jaine, to je dovelo do uvoenja glasnosti. Uobiajena oznaka za glasnost je s. Skala glasnosti je definisana tako to je, po konvenciji, usvojeno da glasnosti od 1 sona odgovara jaina zvuka 40 fona. Takoe po definiciji, udvostruavanje glasnosti, odnosno udvostruavanje subjektivnog doivljaja jaine zvuka, podrazumeva dvostruku vrednost u sonima, a to priblizno odgovara poveanju jaine zvuka za 10 fona. injenica da je skala sona definisana tako da glasnosti 1 son odgovara jaini zvuka 40 fona i da promena od 10 fona odgovara udvostruavanju broja sona, omoguava da se ustanovi analitika veza izmeu glasnosti i jaine zvuka. Izraz koji definie ovakvu njihovu vezu je:
S ( sona ) =
( fona ) 40 10 2
Bitno je imati u vidu da se odreivanje glasnosti nekog zvuka moe vriti samo poreenjem sa drugim zvukom poznate glasnosti. Zbog toga i zavisnost odreena gornjim izrazom ne odslikava sasvim precizno ponaanje uva, ali je dovoljno tana za mnoge praktine aplikacije. U sluaju kada je zvuna pobuda frekvencijski i amplitudno kompleksna, doivljaj jaine zvuka rezultat je uticaja ne samo osetljivosti, vei svih opisanih procesa u spektralnom i vremenskom domenu koji se javljaju u radu ula sluha. ak i pri dejstvu zvukova koji se sastoje od manjeg broja spektralnih komponenti, subjektivna jaina nije jednaka jednostavnom zbiru glasnosti pojedinano prepoznatih komponenti. Zbog tako sloenih procesa izraavanje subjektivnog doivljaja jaine zvuka mogue je samo subjektivnim ocenjivanjem, to znai metodom meusobnog poreenja jaine dva zvuka. U takvim okolnostima glasnost je veliina koja se za to koristi. Izraavanje subjektivnog doivljaja jaine zvuka u sonima se realizuje poreenjem na osnovu utvrenog etalona istog sinusnog tona jaine 40 fona koji predstavlja jedininu glasnost. Moe se rei da ne postoji potpuni matematiki model za odreivanje subjektivne jaine sloenih zvukova, ali se u praksi koristi nekoliko algoritama ija je tanost prihvatljiva u praksi. Svi oni pre svega polaze od spektra zvuka da bi se odredio uticaj maskiranja. Dve takve metode se danas koriste u praksi: Cvikerova i Stivensonova metoda. Cvikerova metoda polazi od 1/3 oktavnog spektra i omoguava odreivanje glasnosti i kada je spektar zvuka neregularan, ak i sa pojedinanim diskretnim komponentama. Stivensonova metoda je jednostavnija i polazi od oktavnog spektra zvuka. Primenjiva je samo kada je spektar zvuka uravnoteen, bez velikih neregularnosti. Danas na tritu postoje softverski paketi koji slue za merenje subjektivne jaine zvuka na osnovu signala registrovanog mikrofonom.
50
2.5
Vremenska integracija zvune pobude
Pobuda ula sluha srazmerna je energiji koju uvo primi iz zvunog polja. Na osnovu toga se u uhu odvija izvestan proces integracije energije u vremenu, pa je intenzitet pobude senzora srazmeran srednjoj vrednosti energije posmatrane u intervalu vremenske konstante te integracije. U okolnostima kada su zvuni stimulusi promenljivog trajanja, ovakva osobina se manifestuje kao izvesna nelinearnost ula sluha u funkciji trajanja zvune pobude. To se manifestuje pojavom da oseaj jaine zvuka zavisi i od njegovog vremenskog trajanja. Ako se predpostavi da se ulo sluha pobuuje sinusnim tonom ogranienog trajanja, rezultat e biti neki subjektivni doivljaj jaine takvog zvuka. Kada pobuda traje dovoljno dugo, to u praksi znai due od oko 0,5 s, razlika u subjektivnom doivljaju jaine zvuka praktino ne postoji, bez obzira na njegovo trajanje. Meutim, ako se trajanje pobude skrati na intervale ispod 0,5 s, pa i veoma kratke, javie se razlika u subjektivnom doivljaju u zavisnosti od trajanja dejstva zvune energije na ulo sluha.
14
125 Hz
12
povienje praga cujnosti (dB)
10
1 kHz
4 kHz
Slika 2.15 - Dijagram zavisnosti promene praga ujnosti u funkciji trajanja tona
10
100
1000
trajanje tona (ms)
Uticaj trajanja zvunog stimulusa na subjektivni doivljaj jaine zvuka uobiajeno se prikazuje dijagramom kao na slici 2.15. Krive su dobijene ispitivanjem pri nivoima zvuka bliskim granici ujnosti. Vidi se da skraivanje trajanja pobude ispod granice reda veliine 0,5 s kao rezultat prouzrokuje pomeranje granice ujnosti prema viim nivoima. To znai da se krai zvukovi subjektivno doivljavaju kao tii. Oitavajui sa dijagrama zakljuuje se da pobude ije je trajanje oko 10 ms moraju biti oko 10 dB vieg nivoa da bi se subjektivno doivljavale istom jainom kao pobuda dueg trajanja. Sa slike se takoe vidi da kvantitativni uticaj trajanja na subjektivni doivljaj u izvesnoj meri zavisi i od frekvencije. Iz prikazanih rezultata proizilazi da sa aspekta subjektivnog doivljaja jaine zvuka uvo ima osobinu nekakvig integratora. Moe se slikovito rei da u mehanizmu rada ula sluha postoji vremenski prozor u okviru koga se vri integrisanje energije pobude.
51
Subjektivni doivljaj jaine zvuka je srazmeran energiji koja upada u taj vremenski prozor. Sa dijagrama na slici 2.15 moe se proceniti da period integracije traje oko 300 ms. U literaturi se obino navodi da je vrednost konstante integraljenja u uvu oko 200-300 ms, ali je jasno da precizan podatak zavisi od naina oitavanja sa prikazanih krivih. Uticaj vremenske integracije uva na subjektivni doivljaj jaine zvuka Vremenska integracija je jako vana za subjektivni doivljaj jaine muzikog signala, ali i za doivljaj jaine zvuka u prostorijama. U muzici vremenski interval od 300 ms, koliki je priblino period integracije, relativno je veliki. Muzika uobiajeno sadri zvune pojave koje traju mnogo krae (razni udarci, kratke note, itd.). Zbog uticaja integracije takvi kratki zvukovi subjektivno se doivljavaju tiim nego to objektivno jesu. Vremenska integracija zvune pobude ima veliki znaaj u percepciji zvuka u prostorijama. Da bi se objasnila ova pojava, na slici 2.16 je prikazana idealizovana struktura impulsnog odziva prostorije. Ranije je pokazano da se u odzivu prostorije naelno mogu razdvojiti tri energetske komponente: direktan zvuk, prve refleksije i reverberacioni deo. Redosled kojim su nabrojani odgovara vremenskom redosledu stizanja do prijemne take, odnosno sluaoca. Poetak odziva odreuje trenutak stizanja direktnog zvuka. Nakon toga slede prve refleksije, a reverberacioni deo karakterie velika gustina komponenti sa obvojnicom koja u vremenu tei nuli brzinom definisanom vremenom reverberacije ili njenim nagibom izraenim u dB/s. U realnosti se osnovna forma impulsnog odziva menja u zavisnosti od karakteristika prostorije: njene zapremine, geometrijskih proporcija i ukupnih energetskih gubitaka zvuka (apsorpcija) koji zavise od materijalizacije enterijerskih povrina. U malim prostorijama i prostorijama u kojima je ukupna apsorpcija velika, trajanje impulsnog odziva moe biti relativno kratko, dok u velikim prostorijama i prostorijama u kojima je apsorpcija mala, vremensko trajanje odziva je due. Vreme reverberacije u veoma velikim prostorima, kao to su velike crkve ili velike akustiki neobraene hale, moe biti i do 10 s (na prime ru crkvi Svetog Marka u Beogradu).
reltivni nivo (dB)
direktan talas
prve refleksije
Slika 2.16 - Idealizovana struktura impulsnog odziva prostorije

nagib : dB /s ili
T(s)
reverberacija vreme
52
Interesantno je da efekat vremenske integracije utie i na kvalitet zvune slike pri reprodukciji muzike primenom sistema za ozvuavanje. Kada sistem nema dovoljnu rezervu snage i radi na svojim graninim mogunostima, dolazi do prinudne kompresije signala, odnosno zaravnjenja njegovih impulsnih delova. Nasuprot tome, kada se koristi sistem koji pri nominalnom nivou zvuka ima veliku rezervu snage, on je sposoban da bez izoblienja prenese sve impulse u muzikom signalu. Kao rezultat efekta vremenske integracije esto se deava da subjektivni utisak reprodukovanog zvuka pomou dovoljno snanog sistema za ozvuavanje, koji ima dovoljnu rezeru snage, bude subjektivno tie nego kada se koristi nedovoljno snaan sistem, iako je pri tome srednja vrednost nivoa zvuka merena instrumentom jednaka u oba sluaja.
Subjektivni dozivljaj jaine zvuka zavisi od koliine energije u odzivu prostorije koja upada u integracioni interval ula sluha. Pri tome, integracija se startuje trenutkom nailaska direktnog zvuka. Efekat vremenske integracije u prostorijama sa kraim i duim trajanjem odziva ilustrovan je na slici 2.17. Pri kraem impulsnom odzivu u integracioni period, nakon to je startovan stizanjem direktnog zvuka, ulazi najvei deo celine odziva, pa je subjektivni dozivljaj jaine zvuka funkcija energije i prvih refleksija i reverberacionog dela (slika 2.17a). U prostorijama sa relativno dugakim impulsnim odzivom u integracioni period sa direktnim zvukom uglavnom ulaze samo prve refleksije. Zbog toga u velikim prostorima prve refleksije dominantno odreuju subjektivni doivljaj jaine zvuka (slika 2.17b). Reverberacioni deo odziva tada utie samo na estetski doivljaj zvuka, a ne i na subjektivni doivljaj jaine. Takve okolnosti postoje u koncertnim salama i velikim halama.
U nekim velikim salama subjektivni doivljaj jaine zvuka je niskog nivoa samo zbog toga to u impulsnom odzivu nema dovoljno brzih i jakih prvih refleksija. Njih u narodu bije glas da su gluve, iako im je vreme reverberacije korektno podeeno prema zahtevima za koncertne sale.
period integracije
period integracije
nivo (dB)
nivo (dB)
vreme
vreme
a)
b)
Slika 2.17 - Ilustracija razlike u znaaju pojedinih delova impusnog odziva za subjektivni doivljaj jaine zvuka: a) kod kratkih odziva (male prostorije) skoro itav odziv ulazi u period integracije, b) kod dugakog odziva (velike prostorije) samo prve refleksije su znaajne za doivljaj jaine zvuka.
53
2.6
Izoblienja signala u uvu
Kao i svi drugi drugi prenosni sistemi, i uvo pokazuje izvesnu nelinearnost u svojoj prenosnoj karakteristici na putu od pobudnog zvunog pritiska koji deluje na bubnu opnu do pobude receptora na bazilarnoj membrani. Poto uvo nije etvoropol iji se izlaz moe lako posmatrati i meriti njihovo stanje (izlaz je u fizikom smislu nedostupan), traganje za dokazima o njegovoj nelinearnosti je relativno sloeno. Takva analiza se moe vriti samo indirektno, sa ciljem da se otkriju pojave u zvunoj slici koje dokazuju nelinearnost prenosa. Nizom eksperimenata utvreno je da postoji mehanizam koji u uvu generie harmonike i intermodulacione produkte. Oni su posledica nelinearnosti u odzivu na vibracionu pobudu bubne opne i slunih koica. Nivo nastalih novih spektralnih komponenti srazmeran je nivou zvune pobude. to je nivo pobude vii, izoblienje je vee. Dokazi o postojanju harmonika koji nastaju u uvu mogu se dobiti preko indirektnih efekata koji nastaju prisustvom harmonijskih komponenti u zvunoj slici. Pod odreenim okolnostima u uvu se moe registrovati pojava izbijanja, to jest pojava komponenti u zvunoj slici koje se javljaju na frekvencijama zbira ili razlike frekvencija objektivno prisutnih zvukova koji spolja deluju na uvo. Ve to je pojava koja dokazuje da postoji odreena nelinearnost. Postoje eksperimenti kada se moe uti zvuna komponenta koja nastaje izbijanjem zvuka koji deluje spolja i harmonika koji nastaje u uvu. To su sve indirektni dokazi o tome da se u uvu generiu harmonici, to dokazuje i da postoje izoblienja pri prenosu zvuka od spoljanje sredine do receptora u unutranjem uvu. Izoblienja u uvu su jedan od razloga zbog kojih neumitno postoji izvesna razlika u zvunoj slici kada su nivoi sluanja veoma visoki (na primer glasniji koncerti sa ozvuenjem, diskoteke, itd.) i kada su nivoi uobiajeni (preporueni nivoi sluanja). Izvesne razlike koje se subjektivno mogu konstatovati u takvim okolnostima nisu posledica samo uvek prisutnih razlika u kvalitetu ureaja kojim se vri reprodukcija, izoblienja u elektrinom doemenu ili na zvunicima, ve i zbog izoblienja nastalih u samom uhu pri dovoljno visokim nivoima zvune pobude.
2.7
Binauralno sluanje
Jedna od najznaajnijih osobina ula sluha jeste mogunost percepcije prostornih dimenzija zvune slike. Ova osobina odrazumeva sposobnost ula da odredi pravac iz koga zvuni talas nailazi na glavu sluaoca, definisan azimutom i elevacijom kao na slici 2.1, ali isto tako i da u okolnostima zvunog polja sloene prostorne strukture, kao to je to u prostorijama, percepira tu injenicu i u izvesnoj meri pravi razliku izmeu razliitih prostornih struktura polja. Sve to je mogue zahvaljujui tome to ulo sluha radi sa dva prostorno razdvojena senzora i sa glavom kao fizikom preprekom izmeu njih. Ovakav mehanizam percepcije naziva se binauralno sluanje. Razlike signala na levom i desnom uvu Prostorna razdvojenost uiju ini da signali na levom i desnom uvu nisu isti. Dve bitne fizike pojave postoje kao posledica: vremenska i intenzitetska razlika signala na
54
levom i desnom uvu. Vremenska razlika signala se naziva interauralno kanjenje. Kada zvuk nailazi iz pravca odreenog nekih zadatim azimutom moe se uvesti definicija blieg i daljeg uva. Zvuk stie do blieg uva neto ranije nego do daljeg uva zbog njihovog rastojanja. Za prosenu glavu zavisnost interauralnog kanjenja u funkciji azimuta prikazana je dijagramom na slici 2.18. Vremenska razlika koja tako nastaje najvea je za azimut 90o, oko 0,6 ms. Tana vrednost kanjenja, naravno, zavisi od individualnih dimenzija i oblika glave.
0.6
interauralna vremensk razlika (ms)
0.5
0.4
0.3
Slika 2.18 - Zavisnost interauralnog kanjenja od veliine azimuta za prosenu veliinu glave
0.2
0.1
0.0 0
20
40
60
azimut (stepeni)
80
100
120
140
160
180
Interauralna razlika je parametar koga ulo sluha koristi za utvrivanje pravca iz koga dolazi zvuk. Na niskim frekvencijama, gde je trajanje periode vee od interauralnog kanjenja, tako mala vremenska razlika je dovoljna za formiranje svesti o pravcu u kome se nalazi izvor zvuka. Meutim, sa porastom frekvencije, odnosno kada trajanje periode signala postaje poredljivo ili manje od interauralnog kanjenja, dolazi do konfuzije u tumaenju registrovane razlike. Zbog toga na visokim frekvencijama vremenska razlika nema znaaja za odreivanje pravca. Na veoma niskim frekvencijama, to znai za najvea trajanja periode, interauralno kanjenje ne daje dovoljnu faznu razliku, pa ni dovoljno informacija za odreivanje pravca nailaska zvuka. Na visokim frekvencijama glava predstavlja prepreku koja je poredljiva, ili ak mnogo vea od talasnih duina. Na primer, na frekvenciji 10 kHz talasna duina je 3,4 cm, pa je prosena glava ve na toj frekvenciji mnogo vea od talasne duine. U takvim okolnostima dolazi do refleksije zvunih talasa od glave, pa na blie uvo deluje zbir direktnog i reflektovanog talasa. Kao rezultat, na bliem uvu se javlja poveavanje nivoa zvuka u odnosu na nivo zvuka koji postoji u istoj taki prostora kada glava nije prisutna u zvunom polju. Istovremeno se udaljenije uvo nalazi u zvunoj senci glave. Energija koja deluje na njega dospeva samo difrakcijom oko glave, to podrazumeva frekvencijski zavisno slabljenje u odnosu na nivo koji postoji kada glava nije prisutna u zvunom polju. Kao rezultat, na srednjim i viim frekvencijama postoji interauralna razlika u nivoima zvuka, i ona je frekvencijski zavisna. Ova razlika dominantno zavisi od odnosa dimenzije glave i talasne duine, ali izvestan uticaj imaju i pojedini geometrijski detalji na glavi. Na viim frekvencijama uticaj imaju i une koljke, kada i one postaju znaajna fizika prepreka. Pokazano je da na signale koji deluju na levo i desno uvo odreene efekte ima ak i ljudski torzo, jer do uva stie i refleksija od ramena.
55
Prenosna funkcija glave za blie i dalje uvo Uticaj svih faktora koji odreuju interauralne razlike intenziteta signala na levom i desnom uvu opisuju se veliinom koja se u literaturi naziva prenosna funkcija glave (head related transfer function - HRTF). Ona se uobiajeno definie preko impulsnog odziva registrovanog na poziciji bubne opne (po nekada i na otvoru spoljanjeg slunog kanala, to se svodi na dve ranije opisane monaralne prenosne karakteristiku za blie i dalje uvo). Po svojoj definiciji, HRTF pokazuje promene koje nastaju u zvunom polju u odnosu na stanje koje postoji kada glava nije prisutna u polju. Za ilustraciju HRTF, na slici 2.19 je prikazan njen izgled za azimut 90o. Dva efekta koja odreuju razlike: sabiranje direktnog i reflektovanog zvuka na bliem uvu i zvuna senka na daljem uvu, ine da je kriva prenosne funcije blieg uva uvek iznad krive funkcije daljeg uva. Sa slike se moe oitati da je na frekvenciji 4 kHz nivo zvuka na ulazu u sluni kanal skoro 20 dB vii nego kada u polju na tom mestu nema glave.
20 15 10 5 0
blize uvo
pravac nailaska zvuka

dalje uvo
relativni nivo (dB)
-5
-10 -15 -20 -25 -30 -35 -40 200 1000 10000
dalje uvo
blie uvo
Slika 2.19 - Prenosna funkcija glave izmerena na jednoj osobi za azimut
od 90o
frekvencija (Hz)
Na slici se takoe vidi da u obliku krive prenosne funkcije glave postoje izvesne fluktuacije. One su posledica raznih talasnih pojava koje nastaju interferencijama, uglavnom kao rezultat superponiranja reflektovane energije od pojedinih delova glave i energije koja prolazi oko glave razliitim putevima. Posmatrajui sa aspekta ula sluha kao prijemnika na izlazu audio sistema, moe se rei da glava u zvunom polju deluje kao sloeno filtarsko kolo. Oblik prenosne funkcije glave zavisi od azimuta. Za svaku vrednost azimuta prenosna funkcija ima drugaiji oblik. U sluaju azimuta od 90o razlike u funkcijama za
56
blie i dalje uvo su najvee, to je i prikazano na slici 2.19. Detaljno poznavanje HRTF podrazumeva banku impulsnih odziva blieg i daljeg uva, odnosno odgovarajuih prenosnih funkcija, za vrednosti azimuta u dovoljno malim koracima (najee od po 10o ili manje). Oni se dobijaju merenjem u anehoinoj prostoriji menjajui poziciju zvunika po krugu oko sluaoca. Poto je HRTF posledica talasnih pojava na glavi koja predstavlja prepreku u zvunom polju, jasno je da u tom pogledu moraju postojati izvesne individualne razlike od osobe do osobe. One su posledica injenice da postoje razlike u veliini i obliku glava, kao i razlike u dimenzijama bitnih fizikih detalja na glavi. Zbog toga svaka osoba ima svoj specifian oblik HRTF na koje je ulo sluha prilagoeno.
Korelisanost signala na levom i desnom uvu
Odnos signala na levom i desnom uvu moe se posmatrati i preko njihove korelacije. Kada zvuni talas nailazi u osi glave, odnosno kada je azimut 0o, onda su signali na levom i desnom uvu identini, odnosno potpuno korelisani. Pomeranje pravca od ose glave povlai za sobom promenu u korelisanosti ova dva signala. Ako na glavu sluaoca nailazi vie talasa iz raznih pravaca, kao to je to sluaj u prostorijama, korelacija ovih signala postaje sloena funkcija odziva prostorije, a korelisanost izmeu signala na levom i desnom uvu se smanjuje. Najmanja korelisanost ova dva signala je u potpuno difuznom polju, kada su svi pravci nailaska zvune energije na glavu sluaoca jednako verovatni. Posmatrano sa aspekta zvune slike, subjektivni utisak da zvuk ne dolazi iz jedne take ve iz neodreenog pravca direktno je srazmeran sa korelisanou signala na levom i desnom uvu. U sluaju da su oni potpuno nekorelisani, dobija se utisak kao da zvuk dolazi sa svih strana. To je, na primer, u izvesnom smislu poeljna osobina u koncertnim salama, gde se tei oseanju da zvuk dolazi iz itavog prostora, a ne samo sa bine. Korelisanosti signala u levom u desnom uvu je predmet akustikih merenja u prostorima za ivo izvoenje muzike bez upotrebe sistema za ozvuavanje. to je ta korelisanost manja, to je prostor bolji sa aspekta subjektivnog doivljaja. Za ovakva akustika merenja koristi se vetaka glava (videti poglavlje 6). Korelisanost signala u levom i desnom uvu se izraava pomou parametra koji se naziva interauralni kroskorelacioni koeficijent (cross-correlation coefficient - IACC). U literaturi su ustanovljeni estetski kriterijumi za poeljne vrednosti IACC u koncertnim salama, ak i u zavisnosti od vrste muzike koja se izvodi.
Eksperimenti pomou vetake glave pokazali su da oblik une koljke znaajno pomae u lokalizaciji pravca. U eksperimentima opisanim u literaturi koriena je mrea zvunika postavljena u anehoinoj prostoriji, to je omoguavalo da se generiu razliiti pravci nailaska zvuka. U takvim uslovima subjekti su imali zadatak da definiu zvunik iz koga je dolazio zvuk, odnosno poloaj zvunog izvora u prostoru. Osim neposrednog sluanja, vreno je snimanje sa vetakom glavom na kojoj su menjane kopije formi unih koljki svih subjekata, koji su posle presluavali tako napravljene snimke. Preciznost odreivanja pravca kod subjekata bila je ista pri neposrednom sluanju i sluanju binauralnog snimka kada je on napravljen glavom na kojoj je bio otisak sopstvenog uva. Meutim, pokazalo se da su neki subjekti bolje odrerivali pravac sa tuim unim koljkama nego sa svojim. To pokazuje da nemaju svi ljudi iste sposobnosti, i da je to posledica fizikih formi spoljanjeg uva. To takoe pokazuje opti znaaj geometrije spoljanjeg uva i objanjava injenicu da ivotinje imaju bolje sposobnosti odreivanja pravca dolaska zvuka od oveka.
57
Prostorna rezolucija
Mehanizam binauralnog sluanja kod oveka, pre svega nain na koji su ui postavljene u odnosu na glavu, prilagoen je percepciji u horizontalnoj ravni. Realno je pretpostaviti da je to prirodna posledica evolucije, jer se gotovo svi zvuni izvori za koje je ovek zainteresovan nalaze uglavnom na zemlji, odnosno u jednoj vrlo uskoj zoni u odnosu na horizontalnu ravan. U medijalnoj ravni ljudske sposobnost percepcije pravca su znaajno manje, razlog tome je vertikalna simetrija glave. Rezultati merenja tanosti, odnosno rezolucije sa kojim ulo sluha moe odrediti pravac nailaska zvuka pokazuju da ta sposobnost znaajno varira u funkciji spektralnog sadraja zvuka (irokopojasni ili uskopojasni spektar), njegovih dinamikih svojstava (kontinualni zvuk ili kratkotrajnu udari), a takoe i od injenice da li je zvuk poznat sluaocu od ranije ili ne. Zbog toga svaki prikaz rezolucije u odreivanju pravca nailaska zvuka podrazumeva i napomenu o vrsti zvukova na koji se odnosi. Sposobnost rezolucije po pravcima uobiajeno se opisuje nepreciznou odreivanja ugaonog poloaja izvora zvuka u prostoru (engleski: blur). Ta nepreciznost se meri ispitivanjem na veoj grupi subjekata kojim se iz zvunika, koji je zaklonjen i iji taan poloaj ne mogu da vide, reprodukuje zvuk. Od subjekata se zahteva da procene pravac iz koga nailazi taj zvuk. Rezultat se iskazuje statistikim pokazateljima njihovih odgovora: srednja vrednost i granine vrednosti na skupu svih dobijenih odgovora. Ovakva merenja su vrena za zvune izvore u horizontalnoj i medijalnoj ravni. Na slikama 2.20 i 2.21 prikazan je rezultat merenja nepreciznosti lokalizacije kada se slua govor poznatog govornika. Za pozicije zvunih izvora u horizontalnoj ravni (slika 2.20) pri azimutu 0o, 90o i 180o prikazani su opsezi pojedinanih odgovora i njihova srednja vrednost. Vidi se da je najvea preciznost ula sluha pri azimutu 0o, gde je tanost odreivanja pravca priblino 3,5o. Za boni poloaj zvunog izvora (azimut 90o) tanost je najmanja, sa grekom od ak 9o. Uz to, u ovom sluaju oseaj poloaja zvunog izvora je pomeren unapred u odnosu na njegov stvarni poloaj. Na slici 2.21 prikazan je rezultat merenja nepreciznosti u medijalnoj ravni za elevaciju 36o. Vidi se da je tada preciznost odreivanja pravca dolaska zvuka znaajno loija u odnosu na horizontalnu ravan. Za sluaj kada je zvuni izvor neposredno iznad sluoca, dakle za elevaciju 90o, preciznost odreivanja pravca je jo manja.
81 E9
f=180
180 E5,5
0 E3,5
f=0
Slika 2.20 - Nepreciznost odreivanja poloaja zvunog izvora u horizontalnoj ravni kada je glava sluaoca fiksirana. Oznaeni su srednja vrednost (krui) i opseg rasturanja doivljaja pravca ispitanih subjekata (deblja linija).
58
30 E10 f=0o d =0
o
27 E15
Slika 2.21 - Nepreciznost odreivanja poloaja zvunog izvora u medijalnoj ravni kada je glava sluaoca fiksirana.
f=180 o d =0
o
0 E9
Svi prikazani rezultati odnose se na sluaj kada je glava sluaoca nepomina. Uz pokretanje glave pri sluanju lokalizacija zvunog izvora u prostoru znaajno se popravlja. Poznato je da ovek instinktivno okree glavu u okolnostima kada ne moe da odredi pravac iz koga dolazi zvuk. Uz pokretanje glave u raznim pravcima moe se dostii relativno velika preciznost lokalizacije zvunog izvora, ali to zahteva vreme potrebno da se izvede serija odgovarajuih pokreta glavom. Eksperimenti pokazuju da za signale iji je spektar veoma uzak prestaje mogunost lokalizacija izvora u medijalnoj ravni. Postoje podaci ta se ta pojava javlja ako je spektar akustikog signala ui od 2/3 oktave. U tim okolnostima doivljaj pozicije izvora u vertikalnoj ravni zavisi samo od frekvencije zvuka, a ne od pozicije zvunog izvora.
2.8
Neki uticaji osobina ula sluha na audio tehnologiju
ulo sluha predstavlja zavretak audio sistema i zbog toga je osnovno merilo kvaliteta njegovog rada. U tom smislu su neke od opisanih karakteristika ula sluha imale ugraene u oblast tehnologije audio sistema. U nastavku e biti ukratko opisani neki od primera preslikavanja osobina ula sluha u domen audiotehnike.
Kompresija audio signala
Krive maskiranja su jedna od vanih injenica u audiotehnici zbog toga to proces maskiranja onemoguava percepciju zvunih informacije koje se javljaju ispod njih. Zbog toga se krive maskiranja u vidu tabela nalaze ugraene u dananje algoritme za kompresiju audio signala. Sve komponente signala za koje se nakon spektralne analize utvrdi da su za sluaoca ispod trenutne krive maskiranja, ne koduje se. Time se smanjuje broj potrebnih bita za predstavljanje audio signala, koji je prilagoen ukupnom teorijski najveem moguem dinamikom ospegu. Na principima eliminacije maskiranih komponenti zasniva se poetni nivo u procesu rada danas primenjivanih algoritama za kompresiju audio signala (AC3, MPEG). Naravno da maskiranje nije njihov jedini element ve su ugraene i druge procedure, ali je pronalaenje i eliminacija delova signala koji se ne uju usled efekta maskiranja jedan od osnovnih koraka.
59
Optimalni nivo sluanja reprodukovanog zvuka
Nelinearnost osetljivosti ula sluha preciznije definisana dijagramom izofonskih krivih (slika 2.10) stvara niz praktinih problema pri podeavanju nivoa zvuka u sistemima za reprodukciju zvuka. Najvea linearnost, ako se o linearnosti uopte moe govoriti, je u oblasti 80-100 dB. To je razlog zato su uvedene norme za nivoe sluanja pri reprodukciji zvuka. Utvrene su vrednosti nivoa zvuka koje treba ostvariti pri srednjim nivoima audio signala. Uobiajeno je da te vrednosti budu neto preko 80 dB. Na primer, preporuka firme Dolby za podeavanje sistema za reprodukciju u formatu 5.1 utvruje referentni nivo zvuka 85 dB. Ove vrednosti dalje imaju implikacije i na hedrum u sistemu, ali se prvenstveno odreuju prema zahtevima ula sluha.
Frekvencijske korekcije pri niskim nivoima sluanja
Smanjenje nivoa zvuka pri reprodukciji ispod referentnih vrednosti za sluanje, to je uobiajen zahtev pri reprodukciji zvuka u stanovima, dovodi do subjektivno breg stiavanja komponenti na niskim frekvencijama. Sa dijagrama izofonskih linija (slika 2.10) moe se videti da pri niskim nivoima sluanja najnie spektralne komponente mogu lako sii ispod granice ujnosti. Zbog toga je za sluanje tiho reprodukovane muzike na mnogim kunim ureajima za reprodukciju zvuka uvedena posebna frekvencijska korekcija. Oznaena je nazivom laudnes (loudnes). Njenim ukljuivanjem signal se proputa kroz filtar koji vri izdizanje niskih vrekvencija, u skladu sa oblikom niih izofonskih linija. Time se pri tihoj reprodukciji omoguava percepcija spektralnih komponenti muzike na niskim frekvencijama, koje bi u takvim okolnostima pale ispod granice ujnosti. Jasno je da ukljuivanje ove korekcije u okolnostima kada se sluanje vri pri normalnim nivoima zvuka predstavlja izoblienje koje podrazumeva prekomerno izdizanje niskih frekvencija.
Merenje nivoa sopstvenog uma u audio sistemu
Nelinearnost osetljivosti ula sluha, osim u oblasti reprodukcije zvuka, odrava se i na procedure merenja nivoa audio signala, ako se merenje vri radi ocene stanja jaine zvuka. Jedan takva direktna posledica nelinearnosti ula sluha je i uvoenje A filtra u merni lanac pri merenju nivoa buke u ivotnoj i radnoj sredini. Karakteristika A filtra je prikazana na slici 2.22. Njen oblik je izveden iz oblika obrnute izofonske linije 40 fona, uz pojednostavljenja i korekcije radi lake izvodljivosti filtarskog kola pasivnim elementima. Rezultat merenja sa ovakvim frekvencijskim ponderisanjem izraava se u dBA (ita se decibeli A). Filtarsko kolo sa A karakteristikom koristi se, osim za merenje buke, i za merenje nivoa sopstvenog uma pojedinih audio ureaja ili sistema u celini. injenica da pojedine spektralne komponente generisanog uma nemaju za ljudsko uvo isti znaaj uinila je da se i sopstveni um u sistemu utvruje uz frekvencijsko ponderisanje ovim filtrom. Na primer, izraavanje sopstvenog uma mikrofona u katalokim podacima iskazuje se u dBA umesto linearno merenim nivoom u dB. Osim A filtra u pojedinim okolnostima koriste se i drugi oblici frekvencijskog ponderisanja. Tako je Meunarodna unija za telekomunikacije - ITU utvrdila svoju teinsku krivu za merenje uma u audio delu radiodifuznih sistema. Njen oblik je
60
prikazan na slici 2.23. Vidi se da postoji isti princip relativnog potiskivanja niskofrekventnih komponenti u skladu sa smanjenom osetljivosti ula sluha u toj oblasti.
10
-10
relativni nivo (dB)
-20
Slika 2.22 - Dijagram A karakteristike za merenje buke
-30
-40
-50 20
100
1000
10000
frekvencija (Hz)
15 10 5 0 -5
nivo (dB)
-10 -15 -20 -25 -30 -35 -40 100 1000 10000
Slika 2.23 - Dijagram tenske krive za merenja uma u audio sistemima (prema preporukama Meunarodne unije za telekomunikacije ITU)
frekvencija (Hz)
Sistemi za prostornu reprodukciju zvuka pomou slualica
Poznavanje mehanizma binauralnog sluanja i HRTF u svim njenim detaljima omoguilo je dizajniranje sistema za surround reprodukciju pomou slualica. Banka prenosnih funkcija za razne vrednosti azimuta omoguava da se filtriranjem ostvari promena u signalu koja odgovara situaciji kada zvuk nailazi na glavu sluaoca iz nekog
61
definisanog pravca. Uslov za to je, naravno, procesor koji moe u realnom vremenu da radi konvoluciju audio signala sa memorisanim odzivima HRTF filtara. Ovakva reprodukcija je podeena prema nekoj prosenoj, standardnoj glavi, jer su banke HRTF filtara uglavnom snimane za vetakom glavom. Preciznost prostorne dimenzije zvune slike dobijene takvom reprodukcijom zavisi od toga koliko se glava sluaoca razlikuje od primenjene vetake glave. I pored svih svojih nesavrenosti, ovakav pristup prostornoj reprodukciji sve vie se koristi u tehnologiji multimedija.
2.9
Osnovni psihoakustiki pojmovi
Ranije je pokazano da se zvuna slika kao izlaz audio sistema nalazi u domenu psihologije. Zbog toga se ocenjivanje njenog kvaliteta, a to znai i ukupnog rezultata svakog konkretnog poduhvata sa audio sistemima, vri u okviru prostora ije dimenzije nisu sasvim egzaktne. U pokuaju da se inenjerski analizira izlaz iz audio sistema postoji problem koji je ematski ilustrovan na slici 2.24. Zvuna slika postoji samo u svest sluaoca, a dostupan je samo njen opis koji slualac moe dati. Zbog toga se u testiranju prenosa kroz audio sistem pojavljuje jo jedna karika u prenosu, u kojoj se vri opisivanje onoga to se uje.
SLUALAC zvucna slika
fizicka pobuda
proces percepcije
proces opisivanja
opis zvucne slike
Slika 2.24 - Blok ema uz objanjenje dostupnosti zvune slike.
U takvim okolnostima bilo je neophodno de se uvedu konvencije u kojima bi se blie definisale procedure i, po mogunosti, standardizovale kategorije u kojima se opisuje zvuna slika. Poznavanje tih konvencija dovodi do pojma kvalifikovanog sluaoca, to podrazumeva poznavanje konvencija i uvebanost u njihovoj primeni. Standardizacija kategorija u kojima se opisuje zvuna slika uvela je skale kvaliteta pojedinih dimenzija zvune slike. One su definisane prema mogunostima da se utvrde ekstremi na skali i nekakva gruba podela kvaliteta u rasponu izmeu njih. S obzirom na psiholoku prirodu zvune slike, ekstremumi u pojedinim kategorijama se definiu u okviru pojmova kao to su tvre - meke, svetlije - tamnije, punije - tanje, itd. Dimenzije zvune slike spadaju u oblast akustike koja se naziva psihoakustika. Ona ima posebno mesto u audiotehnici jer se bavi psiholokim reakcijama na objektivnu zvunu pobudu. O dimenzijama u kojima se posmatra zvuna slika reprodukovanog zvuka mogu se dobiti relativno precizna objanjenja samo pomou posebno pripremljenih snimaka sa odgovarajuim primerima. Naime, njih je gotovo nemogue objasniti tekstualnim opisom jer se moraju zasnivati na izvesnom slunom iskustvu. Tek nakon edukacije sluanjem snimaka sa odabranim primerima, uz adekvatna pratea objanjenja, mogue je vriti pouzdanije ocenjivati zvune slike tokom sluanja reprodukcije nekog zvunog materijala. Za te namene postoje posebni kompleti odabranih kolskih snimaka koji se
62
koriste u edukaciji snimatelja zvuka, a mogu posluiti i za obuku drugih slualaca zainteresovanih za sagledavanje kvalitativnih dimenzija zvune slike.
Percepcija zvuka kao proces preslikavanja
Kada se ovek nalazi u zvunom polju njegov proces sluanja ne prepoznaje pojedinane fizike dimenzije, na primer frekvenciju, ve ima sliku o visini tona, ne prepoznaje nivo zvuka ve ga doivljava kao jainu. Takoe ne poznaje pojam spektralne karakteristike zvuka ve je doivljva kao boju zvuka. Na slian nain se i prostornim dimenzijama zvunog polja moe odrediti ekvivalent u njihovom subjektivnom doivljaju. ak se i vreme ne prenosi uvek u svest sluaoca sasvim linearno, ve subjektivni utisak o trajanju zvukova moe biti razliit od realnosti. Tako skup raznih dimenzija iz fizikog sveta, u okviru kojih se javljaju fizike razlike izmeu zvukova koje ovek slua, kroz procese u sistemu ula sluha sa slike 2.1 dobijaju svoj ekvivalent u odgovarajuim subjektivnim dimenzijama iz skupa veliina koji odreuju kvalitet zvune slike. Sagledavajui proces sluanja na takav nain, percepcija zvunog polja kao fizike pojave koje deluje na ulo sluha moe se shvatiti kao nekakav proces preslikavanja. To je simbolino prikazano na slici 2.25. Prostor zvunog polja X je viedimenzionalni domen koji je predstavljen skalama vrednosti brojnih fizikih veliina kojim se opisuje sloeno zvuno polje, kao to su frekvencija, nivo. spektralni sadraj, vreme uspostavljanja i nestajanja zvunih komponenti, pravci nailaska pojedinih komponenti zvuka, itd. Subjektivni prostor zvune slike Q sastoji se od skupa subjektivnih veliina koje, iako nisu fiziki samerljive, mogu se kvantifikovati na odgovarajuim skalama vrednosti definisanim izmeu dve prepoznatljive krajnosti. Proces sluanja predstavlja proces preslikavanja iz viedimenzionalnog fizikog prostora zvunog polja u viedimenzionalni subjektivni prostor zvune slike.
fizicki (objektivni) prostor zvucnog polja auditorni (subjektivni) prostor zvucne slike
X
g
Q
Slika 2.25 - Ilustracija preslikavanja fizikih osobina zvunog polja u subjektivne parametre zvune slike.
g -1
Veliki istraivaki napori se ine da se definiu sve dimenzije u oba prostora izmeu kojih postoji neko preslikavanje. U fizikom domenu, osim osnovnih fizikih veliina, definisani su brojni parametri izvedeni iz impulsnog odzova prostora koji imaju prepoznatljivo preslikavanje u neke subjektivne karakteristike zvune slike. Posebno delikatnu temu predstavlja funkcija preslikavanja g. Moe se rei da stanje nauke danas jo nema potpune stavove o ovoj funkciji, osim za jednostavnije sluajeve zvunih pobuda. Zbog toga se ine ozbiljni napori i veliki broj istraivaa radi na detaljnijem sagledavanju ovoga preslikavanja.
63
Posebno je interesantna tema inverzna funkcija g-1. Njeno poznavaje je interesantno kada se trai kreiranje virtuelnih prostora u oblasti multimedija ili u projektovanju koncertnih sala. To su okolnosti kada postoji manje ili vie jasan stav o tome kakva treba da bude zvuna slika. Inenjerski problem je materijalizacija zvunog polja koje e ostvariti zadatu zvunu sliku. Moe se rei da je poznavanje te inverzne funkcije jedna od najatraktivnijih istraivakih tema danas, s obzirom na ekspanziju zahteva u domenu elektronskih igara, zvune slike na filmu, dizajniranja koncertnih sala i slino. Ipak, ini se da je potpuni odgovor jo uvek veoma daleko.
Proces preslikavanja fizikih dimenzija zvunog polja na subjektivne dimenzije zvune slike, i obrnuto, predstavlja veoma sloenu temu. ak i utvrivanje spiska fizikih dimenzija zvunog polja koje imaju svoj ekvivalent u dimenzijama zvune slike nije do kraja definisano. Kao mala ilustracija ovoga moe se navesti da je subjektivni oseaj prostornosti, koji slualac moe u nekim okolnostima stei u okviru celovite zvune slike, funkcija korelacije izmeu signala, odnosno zvunih pritisaka, koji deluju na levo i desno uvo. to je njihova meusobna korelisanost manja, to jest to se oni vie razlikuju po svojim statistikim osobinama, to je subjektivni oseaj prostora intenzivniji. Ovaj primer pokazuje da nije sasvim jednostavno utvrditi koje se sve fizike osobine zvuka preslikavaju u subjektivni prostor zvune slike. To nije samo intenzitet i spektralni sadraj, ve i sloeniji parametri zvunog polja.
Dimenzije zvune slike
O kvalitetu zvune slike se u praksi moe govoriti sa dva aspekta. Prvi aspekt je kvalitet zvune slike koju slualac dobija neposrednim sluanjem u zvunom polju koje stvara neki originalni zvuni izvor ili grupa izvora. To je tema koja se javlja pri oceni kvaliteta koncertnih sala i slinih prostora za sluanje uivo izvoene muzike i govora. Drugi aspekt je kvalitet zvune slike koju dobija slualac na kraju lanca prenosa, odnosno pri sluanju na izlazu iz audio sistema reprodukciju pomou zvunika. Ocena kvaliteta zvune slike je, naravno, bez ikakve potpore matematikog modelovanja zato to ona proizilazi iz subjektivnog stava kvalifikovanog sluaoca. U uslovima kada su dimenzije kvaliteta neegzaktne, uz svo prethodno usaglaavanje stavova ocenjivaa na nizu edukativnih primera, manje individualne razlike u ocenama od sluaoca do sluaoca su neminovne. Jedina objektivizacija moe se postii statistiki, to znai ocenjivanjem uz uee vie kvalifikovanih slualaca, a statistika obrada njihovih odgovora daje srednji stav o oceni zvune slike. Naravno, uvebani ocenjivai e se u najveem broju okolnosti slagati u ocenama, pa su razlike mogue samo u nekim delikatnijim sluajevima.
Subjektivne estetske preference
Zvuna slika koju dobija slualac pri sluanju neposrednog muzikog izvoenja u nekom prostoru ocenjuje se prema estetskim zahtevima koje ovek ima u tom domenu. Postoje jasni estetski stavovi koji omoguavaju da se izmeu dve zvune slike ostvarene istim pobudnim signalom odabere subjektivno poeljnija. Poto je utisak sluaoca funkcija fizikih parametara zvunog polja, zahtevi u pogledu estetike zvuka stvaraju takozvane subjektivne preference, to znai poeljne vrednosti pojedinih komponenti akustikog odziva prostora. Tako se pitanje estetike zvune slike, odnosno subjektivnih
64
preferenci, svodi na skup zahteva koje treba da zadovoljava impulsni odziv prostora u kome se zajedno nalaze izvor muzikog zvuka, odnosno muziari sa njihovim instrumentima, i slualac. Ovo se ne odnosi na okolnosti sluanja muzike reprodukovane preko zvunikih sistema jer se subjektivne preference u takvim okolnostima zadovoljavaju pri pravljenju snimaka, to jest ugraene su u audio signal koji se isporuuje sluaocu, a ne na mestu sluanja. Istraivanja su pokazala da se za ostvarivanje kvaliteta zvune slike potrebno zadovoljiti sledee zahteve u pogledu odziva prostora: - subjektivno poeljan nivo zvuka - subjektivno poeljno vreme reverberacije - subjektivno poeljan poetni vremenski dep u odzivu - subjektivno poeljna korelisanost signala levog i desnog uva, - subjektivno poeljne pravce nailaska prvih refleksija. U okviru akustikog projektovanja prostora za muzika izvoenja inenjerski rad je usmeren na formiranje fizikog okruenja u kome e karakteristika zvunog polja zadovoljavati sve navedene subjektivne preference.
Standardne dimenzije kvaliteta reprodukovanog zvuka
Meusobno nezavisne dimenzije kvaliteta zvune slike uobiajeno su utvrivane na nivou profesionalnih asocijacija snimatelja zvuka i audio inenjera zbog potrebe da se ujednae kriterijumi vrednovanja muzikih i drugih snimaka. U tom domenu mogue su izvesne male razlike u pristupu i nainu definisanja pojedinih parametara u pojedinim sredinama, jer se ipak radi o subjektivnim kategorijama. Kao ilustracija dimenzija kvaliteta zvune slike moe da poslui kriterijum definisan svojevremeno na nivou Jugoslovenske radiotelevizije (JRT, Tehniki standardi, Preporuka P-7: Subjektivno vrednovanje kvaliteta zvunih zapisa, 1984.). U nastavku su pobrojani nazivi i kratke definicije nekih od dimenzija zvune slike.
Prostorni utisak Boja zvuka Kvalitet reverberacije
doaravanje sluaocu akustikog ambijenta u kome nastaje zvuk reprodukovani kvalitet zvuka, vernost snimljenom originalu zvunog izvora kvalitet odziva prostora u reprodukovanom zvuku, sa aspekta strukture impulsnog odziva primenjene vetake reverberacije raspon izmeu najviih i najniih nivoa zvuka u snimku promene u spektru reprodukovanog zvuka u odnosu na original utisak da se neke od zvunih informacija istiu iz zvune slike, da su prisutne ispred sluaoca subjektivni utisak razliitih udaljenosti pojedinih izvora prisutnih u zvunoj slici po dubini prostora koji se
Dinamiki opseg Izoblienja Prisutnost Utisak dubine
65
sagledava sluanjem
Prozranost irina slike
mogunost razaznavanja pojedinih zvunih grupa i brzih nizovi tonova u muzikom materijalu subjektivno zapaena irina zvune slike u kojoj se nalaze svi zvuni izvori.
U svakoj kategoriji dimenzije kvaliteta uobiajeno se uspostavlja skala ocena, najee od 1 do 5. Osim ovih subjektivnih kategorija, zvunu sliku pri sluanju snimaka mogue je ocenjivati i po njenom kvalitetu u isto tehnikom domenu. To bi se odnosilo na prisustvo parazitskih signala, premodulisanje, nivo uma, grube tehnike greke, razumljivost govora, i slino.
Jedna od grubih tehnikih greaka je inverzija kanala u stereo signalu, kada se na jednoj strani zvune slike pojavljuju zvuni izvori koji bi, prema iskustvu, trebali da budu sa suprotne strane (na primer, soprani u snimku hora postavljeni sa desne, umesto sa leve strane i slino).

Audiotehnika Tema 2

Enviado por

Dados do documento

Direitos autorais

Formatos disponíveis

Compartilhar este documento

Compartilhar ou incorporar documento

Opções de compartilhamento

Você considera este documento útil?

Este conteúdo é inapropriado?

Direitos autorais:

Formatos disponíveis

Audiotehnika Tema 2

Enviado por

Direitos autorais:

Formatos disponíveis

AUDIO SISTEMI - Tema 2

2. ULO SLUHA KAO AUDIO PRIJEMNIK

AUDIO SISTEMI - Tema 2

Opte osobine ula sluha kao prijemnika zvuka

AUDIO SISTEMI - Tema 2

neuronski putevi centri u mozgu

AUDIO SISTEMI - Tema 2

Prenosna funkcija uva

AUDIO SISTEMI - Tema 2

relativna promena nivoa (dB)

AUDIO SISTEMI - Tema 2

razlika nivoa (dB)

AUDIO SISTEMI - Tema 2

Procesi na bazilarnoj membrani

AUDIO SISTEMI - Tema 2

Slika 2.5 - ematski prikaz dejstva zvune pobude na bazilarnu membranu

relativna amplituda oscilacija

duina bazilarne membrane

AUDIO SISTEMI - Tema 2

AUDIO SISTEMI - Tema 2

AUDIO SISTEMI - Tema 2

1.0 0.9 0.8 0.7 0.6

0.5 0.4 0.3 0.2 0.1 0.0 100 1000 10000

AUDIO SISTEMI - Tema 2

nivo zvuka pri sluanju (dB)

AUDIO SISTEMI - Tema 2

procenat potvrdniih odgovora

70 60 50 40 30 20 10 0 prag 50% prag 75%

AUDIO SISTEMI - Tema 2

AUDIO SISTEMI - Tema 2

nivo zvuka (dB)

Slika 2.10 - Dijagram izofonskih linija (brojevi na linijama znaavaju fone)

Ponaanje ula sluha pri kompleksnoj pobudi

AUDIO SISTEMI - Tema 2

granica maskiranja ostalih zvukova

Slika 2.11 - Principijelni izgled oblika krive frekvencijskog maskiranja

AUDIO SISTEMI - Tema 2

120 110 100 90 80 70

60 50 40 30 20 10 0 -10 100 1000 10000

AUDIO SISTEMI - Tema 2

granica maskiranja unazad

granica maskiranja unapred

Slika 2.13 - Principijelni izgled oblika krive vremenskog maskiranja

AUDIO SISTEMI - Tema 2

irina kriticnog opsega (Hz)

Slika 2.14 - Dijagram promene irine kritinog opsega u funkciji frekvencije

irina kriticnog opsega (Hz)

a al ton erv log int e c al na erv t n uto i l o 10 p al erv t n i

AUDIO SISTEMI - Tema 2

AUDIO SISTEMI - Tema 2

Vremenska integracija zvune pobude

povienje praga cujnosti (dB)

trajanje tona (ms)

AUDIO SISTEMI - Tema 2

reltivni nivo (dB)

Slika 2.16 - Idealizovana struktura impulsnog odziva prostorije

AUDIO SISTEMI - Tema 2

AUDIO SISTEMI - Tema 2

Izoblienja signala u uvu

AUDIO SISTEMI - Tema 2

interauralna vremensk razlika (ms)

AUDIO SISTEMI - Tema 2

pravac nailaska zvuka

relativni nivo (dB)