AVANGARDA

1.Pojam avangarde i pojam pokreta Mrzim rutinu, klie i retoriku. Mrzim mumije i muzejske suterene. Mrzim knjievne fosile. Mrzim zveku lanaca. Mrzim sve one koje sanjaju o antici i misle da nita ne moe da nadmai prolost. [1] Pojam modernog u knjievnosti veoma se dugo upotrebljava, a svako negiranje i opovrgavanje uspostavljenih umetnikih naela njegov je trijumf. U XIX veku, upotrebna vrednost ovog termina u naglom je porastu, proporcionalno sve ubrzanijoj smeni knjievnoumetnikih stilskih formacija i njihovih programskih ideja. Te nove tendencije sve su nerazlunije od politike stvarnosti i nastoje poboljanju drutvenog i duhovnog stanja putem umetnosti. Moderno u knjievnosti prati nove zahteve u socijalno-politikom ivotu. [2] U Francuskoj se, tokom XIX veka, umesto pojma moderno, poinje da koristi pojam avangardno. Naziv avangardna umetnost pripada gotovo iskljuivo neolatinskim jezicima i kulturama. injenica je, meutim, da se najbolje prilagodio i najdublje ukorenio na tlu Francuske i Italije. Upravo to latinsko naslee pojma izazvalo je otpor i spreavalo njegovo odomaenje u Nemakoj, gde su preovladala imena kao to su modernizam, dekadencija, secesija, Neu-Romantik. U Rusiji, gde je od poetka veka avangardna umetnost postala prva umetnost, izvorni pojam prodire brzo i potpuno. Avangarda, u znaenju koje danas nosi zahvata istorijski period i duhovni sklop umetnikih pokreta koji su nastajali i smenjivali se u prvim decenijama XX veka. Vodea elja litterature d`avant-garde bila je oslobaanje i ovaploenje kreativnog duha na ekperimentalan nain. Ovako razumevanje predstavlja neku od zavrnih faza u sloenoj evoluciji [3] pojma o kojem je re i koji, 1794.godine, u Francuskoj, biva upotrebljen prvi put kao naslov vojnog asopisa. Sa polotikim konotacijama koristi se od 1830. u krugovima republikanaca, a u drugoj polovini veka, est je u naslovima asopisa i publikacije i preteno oznaava leviarski, kadkad anarhistike pokrete. Pred sam kraj veka, pojam postaje toliko fleksibilan da biva korien u direktno suprotnom znaenju desniarkom, antiliberalnom, nacionalistikom. Na samon kraju XIX i poetkom XX, ovim terminom poinju da se postepeno oznaavaju ekstravagantne umetnike tendencije. Nema idealno definisane avangarde, ona je pojava koja jednako evoluira sa promenom drutvenih struktura i njeno teorijsko odreenje prati njene izmene. Shvaena kao epoha obnove i nunog preoblikovanja, avangarda e iskoreniti tradicionalne zahteve i funkcije umetnosti, da bi namesto njih, a u ime nove svrhovitosti, postavila vlastite vrednosti. Avangarda svih epoha jeste univerzalna negacija klasinog osnova. Poetni se impuls nahodi u apsolutnoj ubeenosti u svemogunost stvaranja, sutinski razliitog od preavangardnog nadahnua. Naelo podraavanja zamenjeno je naelom pune originalnosti, jer autoriteti vie ne postoje. Stvaralaki proces postaje improvizacija, ista spontanost, aktivnost za sebe. Umetnik se vie ne zadovoljava prividom povrinskog i uobiajenom slikom stvarnosti, jer

2 eli da zahvati sutinu ispod pojavnog. U teorijskom pogledu, karakteristino obeleje pokreta istorijske avangarde sastoji se u injenici da nisu razvili nikakav stil. Ovi su pokreti pre ukinuli svaku mogunost zasnivanja jednog epohalnog stila i uzdigli, na nivo opte koristi, umetnika sredstva prolih epoha. Tako biva, makar naelno, uvedena poetika slobode i oneobiavanje kao dominantan postupak. Na osnovu izloenih postavki, P.Birger[4], zakljuuje interesantnu i pomalo neobinu tezu kojom tvrdi da tek avangarda odreene opte kategorije umetnikog dela ini prepoznatljivim, i da, sledstveno, prethodni stadijumi razvoja fenomena umetnosti, mogu biti shvaeni hodom unazad, tj.polazei od razumevanja avangarde, a ne prvobitne knjievnosti. To bi znailo da tek ona ini umetnika dela prepoznatljivim u njihovoj optosti, jer ih vie ne bira prema nekom stilskom principu, ve se njima slui kao raspoloivim umetnikim sredstvima. Sve prethodno postalo je nuno kako bi nastupilo avangardno, kao to je prolost predistorija sadanjosti.[5] Ova ideja fragmentarno predoena, radikalno se suprostavlja neto tradicionalnijim pogledima na problem razvoja knjievnih pravaca, sklonih da avangardi otpiu svako pravo da se smatra pravcem istorije knjievnosti, ve samo duhom, klimom, strujom, modom. Postoje i oni teoretiari za koje je avangardno zapravo princip smene knjievnih epoha po modelu: staro-novo ili klasino-romantino. To bi znailo da ona nipoto nije karakteristina pojava ranog XX veka, ve opte naelo istorije knjievnosti, graene na principu kontrasta: neto se usporava, rui, smenjuje, da bi se neto drugo moglo proglasiti modernim. Moderno je novo i nuno privremeno, jer sve stari i konvencionalizuje se. Gotovo da sve avangardne poetike, sastavljene u obliku manifesta, polaze od nekih zajednikih, optih naela. Jedno od njih proglaava radikalni antitradicionalizam. Prolost se osporava na sve naine, a paseistiko najsramnije je odreenje koje postoji. Ovakva logika, prema kojoj sve prolo apsolutno i bezkompromisno bezvredno, funcionie i dosledno se sprovodi kroz sva strujanja ranog XX veka. Drugo veliko otkrie avangarde jeste revolucija. Ona se uzdie do temeljnog naela, tako da se subverzivno delovanje afirmie kroz konstruktivan poetodavni uinak. Godine 1947, Cara je zapisao: Izvan ideoloke revolucionarne tradicije, kod pesnika postoji jedna specifino poetska revolucionarna tradicija. Njegovo naslednik, Andre Breton slino zapaa: Da je jedino pobuna stvaralaka, i zato smatramo da su svi razlozi za pobunu dovoljni. Stav dadaista i nadrealista sustie se u ideji da pobuna nuno prethodi pesmi, i da je destruktivna sila ona iz koje se sve poetsko raa. Ovo opterevolucionarno naelo primenjuje se na sve pojedinane slojeve umetnikog dela. Tako se na primer, revolucija u oblasti jezika vodi u ime njegove sutinske podvojenosti. Utvruje se razlika izmeu jezika koji slui konvencionalnoj komunikaciji i pesnikog jezika. Tradicionalni, devijantni jezik koji se eli ukinuti, odraava drutvo koje treba sruiti i zato, treba da ustupi mesto poetskijem od sebe, jeziku koji je plod integralne revolucije. Pesnii jezik vie nemora da prenosi uobiajene sadraje i misli, ve konkretnu stvarnost rei, koja se otkriva kao spontano poetska.[6] A.Breton veoma precizno razlikuje jezik istine i jezik stvaranja. Dadaizam, neto radikalniji, zagovara unitenje istroenog jezika, da bi iz njegovog praha nastao novi, punoznaan jezik. Borba protiv okotalog govora rezultirae uvoenjem institucije eksperimentalnog antijezika, koji je izvan logike, sintakse i semantike. Ono to se ini najhermatinijim, ak besmislenim, u delima avangardnih umetnika, zapravo je izraz dosledne primene naela antijezika ili, kako je smatrao Cara, nunog osloboenja od jezika u opte. Upadljiva je i tenja ka razaranju hijerarhijskog poretka umetnosti. Nestaju granice anrova i vrsta; nastaje spona arhitekture, vajarstva, poezije i likovnih umetnosti, stvaraju se vizuelne

3 simfonije i knjievni kolai. Razlikovanje visoke i niske kulture ukida se zarad to prisnijeg odnosa sa publikom. Ona postaje nuni element, katalizator recepcije, bez ijeg aktivnog prisustva stvaralaki proces vie nebi bio mogu. Avangarda ukida pojam originalnog, neponovljivog dela i zamenjuje ga serijskom proizvodnjom, prednost daje knjievnim pokretima, a ne pojedinim stvaraocima, te sredite interesovanja pomera od individue ka celini, tendenciji i optem utisku. Popularie se pojam dela kao otvorene forme, gde umetnost postaje kombinatorika igra za narodne mase. Otuda nepredvidivost, spontanost i ok. Vaenje poeme iz eira, automatski diktat, slobodna asocijativnost i sl, dadaistike su i nadrealistike primene ovog ekperimentalnog naela. Na kraju, avangarda eli da porekne umetnost samu, ona eli da postane proglas, tehnika, industrija ili da se makar preobrazi u sredstvo naunog istraivanja. Delo eli da postane maina, a umetnik-konstruktor. Celokupna ontologija umetnikog proizvoda drastino se menja, ono prestaje da sabira panju i povlai se u korist sopstvene intencije, duevnog stanja kojim je stvoreno.

U zamislima avangarde znatni su elementi utopije, i uravo je ta kolebljivost elje da se neto uini i nemogunosti da se eljeno dogodi, ilustrator specifina energija duha l`avant-garde. Posle 1935. dolazi do osetnog smirenja i prestanka napetosti u veini evropskih knjievnosti. Nakon godina istraivanja i egzibicionizma, pisci se okreu harmoninijoj umetnosti. Grupa se raspala: to je jedan od moguih raspada avangardi. Jer i one, kao i sve ljudske grupe opstaju samo ako ima harmoniju i strogog jedinstva. Jedinstva, koje ne moe dugo da se odri ... Pored toga, za raspad postoji i objektivniji razlog od ove sektake istote: da se ivi odvojeno, ispunjeno sopstvenim stilom i tako odjednom oslobodi pometnje koje su uneli neeljeni elementi koji se, neizbeno prikljuuju svakoj grupi u modi.[7]

***********
Avangarda u svoj sovojoj irini i kvalitetima, nikada nije bila kola niti propisan nain pisanja.[8] Romantizam je bio prva kulturno-umetnika manifestacija koju se niko vie ne bi usudio da nazove kolom. Ukoliko bi se prigovorilo da naziv romantizamprevazilazi granice umetnosti i iri se u sve oblasti kulturnog i graanskog ivota, pomoglo bi tvrdnju da je glavna osobina kojom odvajamo ono to je pokret od onoga to je kola, upravo prelaenje okvira umetnosti. Pojam kole pretpostavlja uitelja i metod, kriterijum tradicije i naelo autoriteta. kola je, pre svega, statina i klasina, dok je pokret sutinski dinamian i romantian. I dok kola pretpostavlja uenike posveene odreenom projektu, dotle sledbenici pokreta uvek rade za cilj koji je imanentan samom pokretu. kola kulturu vidi kao riznicu izvan koje se ne traga; za pokret, ona je sredite aktivnosti i energije. Pokret nastaje da bi konkretizovao i opredmetio neku udnju. esto se, meutim dogaa, da nastane radi samoga sebe, radi iste elje za akcijom i avanturizmom. Ta se osobina avangardnih pravaca naziva aktivizmom.

Bezrazloan pokret nije uobiajen tip pokreta, ili bar ne tako est kao onaj, osnovan da, bar
delimino podstie protiv nekoga ili neega. To moe biti tradicija, autoriteti, ali najee, taj neko je kolektivna individua zvana publika. Kad god se i gde god pjavi duh opozicije, on otkriva stalnu tendenciju karakteristinu za strujanje ranog XX veka, sklonost ka antagonizmu. udnja za akcijom radi same akcije, dinamizam inherentan samo ideji pokreta, moe da se udalji van take koju bi kontrolisala bilo koja konvencija ili skrupula. Takav stav pronalazi radost ne samo u opijenosti pokretom, ve i u samom inu ruenja barijera, dizanja prepreka, razaranje svega to mu stoji na putu. Tako izgraen stav moe se definisati kao vrsta transcedentalnog antagonizma i ne moemo mu dati bolje ime do nihilizam.[9]

etvrta osobina pokreta, prema Pooliju, jeste agonizam-ukidanje obzira prema tuim
stradanjima i gubicima u kojem se ak ignoriu sopstvene katastrofe i porazi. Samo razaranje se ak doekuje i prihvata kao tajanstvena rtva za uspeh buduih pokreta. Od navedenih osobina aktivizam, antagonizam, nihilizam, agonizam prve su dve olienje avangardne ideologije po tome to uspostavljaju metode i ciljeve akcije. Sa druge strane, apsolutna iracionalnost druga dva momenta, nezamisliva bez dimenzije vremena, omoguavaju dijalektiku pokreta. Aktivistiki momenat najmanje je vaan. Ovaj izraz prvi je upotrebio Kurt Hiler da bi definisao formalne tendencije u okviru nemakog ekspresionizma. Avangadni duh vlastiti aktivizam upravlja na osvajanje i istraivanje nepoznate oblasti iskustva, naroito u vreme futurizma. Antagonizam, najoigledniji stav avangarde, upravljen je prema publici i prema tradiciji. Ova dva antagonizma, samo su komplementarni oblici iste opozicije istorijskom poretku. Anarhistiko stanje duha, najradikalnije ospoljeno u delovanju DADA, predtavlja revolt protiv drutva u najirem smislu. Sa druge strane, ono predstavlja solidarnost unutar istog drutva u ogranienom smislu rei, tj.unutar zajednice opozicionara i buntovnika. Boemski duh i psihologija umetnike sredine izazivaju sve manifestacije antagonizma prema publici, jer se avangardna etika, ukoliko pretpostavimo da postoji, sastoji u potpunom razaranju konvencionalnog modela ponaanja.

Antipassatisimo, odnosno, dole-sa-prolou, drugi je naziv za italijanski futurizam, ali i

osobine zajednika avangardizmu uopte. Otkriva se u ubeenju da je sva prethodna umetnost bez vrednosti i kao takva nepotrebna. Interesantno je, meutim, ukazati na protivrenost zahtevanu kolizije sa prolou, jer uporedo sa hazardnim ide i konstruktivni element. Panju su uglavnom usmerili na negroidnu skulpturu i umetnost uroenika, praistorijske crtee i pretkolumbovsku umetnost Indijanaca. Apsorbcija i naklonjenost ovim arhainim umetnikim formama, ne protivrei optoj opoziciji prema prolosti, ve simultano postoje. Starudija poezije imala je velikog udela u mojoj alhemiji rei. - Artur Rembo. Koliko god bila buntovna u svom optem sklopu, avangarda podlee nizu konvencija. Ona i nije nita drugo do sistem kanona. Njeno izbegavanje pravila svake vrste, pojava je toliko esta, gotovo neizostavna da i sam postaje norma. Sutina nihilizma jeste u izazivanju reakcije putem akcije u destruktivnom radu. Nema avangarde koja bar u izvesnoj meri nepokazuje ovu osobinu, ali je vrlo verovatno, da je jedino u dadaizmu delovala kao primarni, ak i jedini psiholoki uslov. Nihilizam dade nije specifino knjievni ili estetiki stav, on je radikalan i totalitaran, integralan i metafizian. Avangardni nihilizam nije bio iscrpen u dadaizmu. Kao to je delimino nasleee futurizma, tako prelazi u nadrealizam i opstaje do danas.

Agonizam se, u epohi kojom dominira anksioznost, manifestuje kao nuna posledica takvog
stanja. Agonizam znai napetost, tenziju, hiperbolisanu stvarnost i luk napet prema nemoguem.[10]