TAJNE VATIKANSKIH

LAGUMA
Neautorizovani vodič kroz bestseler
„Anđeli i demoni“

Urednici
Den Berstin
Arne de Kejzer

Prevela
Zvezdana Šelmić

STYLOS,
2008.
Naslov originala:
SECRETS OF THE CODE
The Unauthorized Guide to the Mysteries Behind
The Da Vinci Code

Copyright: Secrets of the Code © 2004 by Squibnocket Partners LLC

Serbian language copyright © 2007 by Stylos

Sva prava prevoda na srpski jezik i objavljivanja

na srpskom jeziku zadržava izdavač.

Izdavač: STYLOS DOO, STYLOS IZDAVAŠTVO

Matice srpske 1, 21000 Novi Sad
tel/fax: 021/451-475, 451-367
e-mail: izdavastvo@stylos.co.yu

Glavni i odgovorni urednik: Srđan Krstić

Urednik: Franja Petrinović

Slog i prelom: ing. Vladimir Vatić

Štampa: ”Budućnost” – Zrenjanin

Prvo izdanje
Novi Sad, 2008.
Tiraž 1000

CIP – Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад
821.111(73).09-31 Браун Д.
821-4(082.2)
27-055.2
27 : 159.922.1
Tajne hrišćanskog učenja : neautorizovani vodič za misterije koje
se kriju iza Da Vinčijevog koda / priređivač Den Berstin ; sa engle­skog
prevele Bojana Šobot i Gorana Čabrilo. – 1. izd. – Novi Sad : Stylos,
2008 (Zrenjanin : Budućnost). – 469 str. ; 24 cm
Prevod dela: Secrets of the Code. – Tiraž 1000. – Pojmovnik: 431-469.
ISBN 978-86-7473-324-0
a) Браун, Ден (1964- ) – ”Да Винчијев код” b) Леонардо да Винчи (1452-1519)
c) Хришћанство – Жене d) Хришћанство – Женски принцип
COBISS.SR-ID 222418695
 SADRŽAJ

Reč urednika
Uvod
Anđeli i demoni: gruba skica za „Da Vinčijev kod“, putokaz ka
sledećoj knjizi Dena Brauna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Den Berstin

1. VATIKAN: POGLED IZNUTRA

Konklava za početnike: prošlost, sadašnjost i budućnost izbora pape . . . . . . . . .
Greg Tobin
Anđeli, demoni i sledeći papa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Ejmi D. Bernstin
Ko su papabili? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Greg Tobin
Trka za papu: hoće li sledeći papa biti crnac, Hispanac, Amerikanac ili Jevrejin? . . .
Stiven Valdman
Pape prošle, sadašnje i buduće . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Ričardom Mekbrajanom
Ko je sahranjen u grobnici svetog Petra? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Iza groba . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tom Miler
„Na ovom kamenu“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Didri Gud
Vatikan u vreme Galileja i Berninija . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Džonom O’Mekkalijem
Crkva posle Galileja: tadašnji problemi su problemi i sada . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Džonom Dominikom Krosanom

2. GALILEJ: POBOŽNI JERETIK

Galilej je otvorio nebesa čovekovom umu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Džon Kastro
Na Kopernikovom tragu . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Ovenom Džindžeričem
Galilej: prava poruka u pogrešno vreme . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Stivenom Harisom
Mit o Galileju . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Vejdom Rolandom
6 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

Slepa ambicija i iskrena pobožnost . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Intervju sa Marčelom Glejzerom
Osvetimo Galileja . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stefan Herera

3. O ZAVERAMA I ZAVERENICIMA: RASVETLJAVANJE ILUMINATA

Na tragu iluminata: potraga jednog novinara za „zaverom koja vlada svetom“ . . . .
Džodrž Džonson
Zamena činjenica i mašte: iluminati, novi svetski poredak i druge zavere . . . . . . . .
Intervju sa Majklom Barkunom
Vodič za okultiste kroz asasine i iluminate . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Džejmsom Vasermanom
Tajne grobnice: unutar američkog najmoćnijeg – i politički najpovezanijeg
– tajnog društva . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Aleksandrom Robins
Nisam tražio iluminate: oni su našli mene . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Robertom Antonom Vilsonom

4. DVA PROZORA U ISTU VASELJENU? NAUKA PROTIV RELIGIJE

Polica za knjige Leonarda Vetre . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Arne de Kejzer
Bogoštovlje u Ajnštajnovoj crkvi, ili kako sam otkrio Fišbekovo pravilo . . . . . . . .
Džordž Džonson
Postoji li potreba za božanskim projektantom? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Pol Dejvis
Sveti ratovi . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Nil DeGras Tajson
Religija – mentalni ekvivalent kompjuterskog virusa . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Ričardom Dokinsom
Božanski gen . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Dinom Hamerom
Kognitivna nauka proučava religiju: novi pristup prastarom pitanju . . . . . . . . . . . .
Hana de Kejzer
Adam protiv atoma . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Džoš Volf

5. RIM ROBERTA LANGDONA: UMETNOST I ARHITEKTURA

Stručnjak za Berninija govori o tome kako je Den Braun iskoristio ovog
baroknog majstora . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tod Marder
Bernini i njegovi anđeli . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Markom Vejlom
Magijsko i mitsko u Berninijevim skulpturama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Džordžom Lehnerom
Sadržaj 7

Tajne Vatikanske biblioteke . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

Pa nije baš toliko tajna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Majkl Herera
Naučnik u poseti Vatikanskoj biblioteci . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Tod Marder
Berninijeva simbologija u „Anđelima i demonima“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dajen Apostolos-Kapadona
„Nek te anđeli vode na poslu tom“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Suzan Sanders

6. NAUKA I TEHNOLOGIJA U „ANĐELIMA I DEMONIMA“

Smrt stiže kardinale: forenzički stručnjak za ubistva, haos i preživljavanje . . . . . . .
Intervju sa Sirilom H. Vehtom
Oko u oko: primena biometrike u „Anđelima i demonima“. . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Džejms Karlajl i Dženifer Karlajl
Tehnološke igračke u „Anđelima i demonima“. . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dejvid Šugerts
Nauka kao priča koja se razvija: od Galileja do Velikog praska . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Marčelom Glejzerom
Dan bez juče: Žorž Lemetr i Veliki prasak . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Mark Midbon
Atimaterija je važna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Stefan Herera
Rasplitanje teorije preplitanja kod Dena Brauna . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Intervju sa Amirom Acelom

7. „ANĐELI I DEMONI“, DEN BRAUN I UMETNOST

„FIKCIONALIZACIJE ČINJENICA“
Rupe u zapletu i neobični detalji u „Anđelima i demonima“. . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dejvid Šugerts
Šta se krije u imenu? . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dejvid Šugerts
Tajne ambigrama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dejvid Šugerts i Skot Kim
Romaneskna metafizika . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Glen Erikson
Vox populi: komentari o „anđelima i demonima“ sa sajta cultofdanbrown.com . . . .
Li-En Džerou
„Anđeli i demoni“ i novi književni žanr umetničke fantastike . . . . . . . . . . . . . . . .
Dajen Apostolos-Kapadona
 REČ UREDNIKA

„Tajne anđela i demona: neautorizovani vodič kroz bestseler“ zasniva se na istom

principu kao i ranija knjiga iz iste oblasti, „Tajne hrišćanskog učenja: neautorizovani
vodič za misterije koje se kriju iza Da Vinčijevog koda.“
Ponovo smo pokušali da sklopimo detaljan vodič za čitaoce, time što smo pažljivo
prikupljali originalne misli i članke, opširne intervjue sa stručnjacima, odlomke iz knji-
ga, časopisa i vebsajtova. Ponovo nas je zainteresovala tehnika kojom Den Braun prepli-
će bogate i istorijski značajne ideje kroz srž svog zapleta kriminalističkog romana sa
ubistvom. Istovremeno, Braunovo stapanje istinite istorije i izmišljene fantazije smesta
pokreće pitanje: šta su činjenice, a šta je mašta u „Anđelima i demonima“? Uzeli smo na
sebe zadatak da odgovorimo na to pitanje, ne samo u oblasti istorije i ideja, nego i deta-
lja zapleta i sredstava koja koristi autor. Pazili smo da odvojimo svoj urednički glas od
glasa naših autora time što smo naše uvodne komentare dali italikom. Tekst koji sledi je
originalni tekst svakog autora ponaosob ili intervjuisane osobe. Sav materijal je pod
kopirajtom Squibnocket Partners LLC osim ako je drugačije naznačeno u belešci o au-
torskim pravima koja sledi posle svakog naslova.
Rad sa tako širokim rasponom izvora značio je da smo morali da pokušamo da ujed-
načimo izgovor i nazive u našim tekstovima, dok smo originale ostavljali takve kakvi
jesu. Na primer, neki stručnjaci smataju da je Berninijevo ime Đanlorenco, a drugi misle
da je Đan Lorenco. Mi smo uglavnom bili skloni onom prvom.
Reči, odlomci rečenica i beleške sa objašnjenjima koji se javljaju u uglastim zagrada-
ma – naši su dodaci; oble zagrade su delo autora. Dodatni materijal, koji je bio pripre-
mljen za knjigu ali nije ušao u nju zbog žurbe karakteristične za sve izdavače – uključu-
jući nekoliko eseja i inrtervjua koje nismo mogli da iskoristimo – pojaviće se kasnije, na
našem vebsajtu. Da nas nađete na netu, potražite www.secretsofagelsanddemons.com.
Da bismo pružili čitaocima brz pregled ideja i dela velikog broja stručnjaka, morali
smo da izostavimo neke stvari koje bismo inače vrlo rado upotrebili. Želimo da se za-
hvalimo svim autorima, piscima intervjua, izdavačima i stručnjacima koji su nam tako
velikodušno stavili na raspolaganje svoje misli i dela. Za uzvrat, molimo čitaoce da
kupe knjige koje su dotični stručnjaci napisali i da se pozabave mnoštvom ideja koje se
pominju na ovim stranicama, tražeći ih u njihovim izvornicima.
TAJNE ANĐELA
I DEMONA
 UVOD
Anđeli i demoni:
gruba skica za „Da Vinčijev kod“,
putokaz ka sledećoj knjizi Dena Brauna

Prvi put kada sam govorio pred publikom o „Tajnama Koda“, knjizi koju sam objavio
aprila 2004. i koja se bavila istorijom i misterijama koji se kriju iza bestselera Dena
Brauna „Da Vinčijev kod“, neko je ustao i upitao da li ću objaviti nešto slično o Brauno-
voj knjizi „Anđeli i demoni“. Dok sam tokom 2004. obilazio zemlju sa „Tajnama koda“,
razmatrajući pitanja da li su Isus i Marija Magdalena zaista bili venčani, da li se na „Po-
slednjoj večeri“ pojavljuje prerušena Marija Magdalena, i da li je Sionski priorat istinska
organizacija – neko bi kao po pravilu upitao i za „Anđele i demone“. Nezvanična anke-
ta koju sam sproveo pokazala je da je jednoj petini čitalaca ta knjiga zapravo zanimlji-
vija od „Da Vinčijevog koda“ – neverovatna reakcija, kad se uzme u obzir da je to već
postao jedan od najvećih i najčešće pominjanih romana svih vremena.
Roman „Anđeli i demoni“ objavljen je 2000. (tri godine pre „Da Vinčijevog koda“) i
u prvo vreme je prodavan prilično skromno, ali u 2004. je iskoristio talas interesovanja
za „Da Vinčijev kod“ kao deo industrije Dena Brauna vredne milijardu dolara. Štampa-
no je pet miliona novih primeraka i sve više je napredovao na listama bestselera, kako
za tvrdo koričena, tako i za broširana izdanja.
Odlučio sam da sednem i pročitam „Anđele i demone“, pa da mogu barem donekle
da odgovorim na postavljana pitanja. Slično kao sa „Da Vinčijevim kodom“ godinu
dana ranije, ostao sam budan cele noći čitajući „Anđele i demone“, fasciniran mnoš-
tvom ideja i problema na koje se aludira u tekstu, žureći sa čitanjem koliko sam god
mogao da bih održao korak sa zapletom punim ubistava i misterija. Kada sam u zoru
sledećeg dana zatvorio knjigu, već sam iskusio nekoliko snažnih reakcija.
Prvo, „Anđeli i demoni“ su mi se učinili, bukvalno, kao nacrt za „Da Vinčijev kod“.
Svako ko zaista želi da razume „Da Vinčijev kod“ morao bi da pročita i „Anđele i de-
mone“. Upravo u toj knjizi Den Braun je stvorio lik Roberta Langdona. Mada ga Braun
još nije proglasio za „simbologa“ (tu titulu Langdon će dobiti tek u „Kodu“), profesor sa
Harvarda već je bio na putu ka tom zvanju, pošto je specijalizovao istoriju umetnosti i
religioznu ikonografiju.
Po strukturi, naravno, zapleti i likovi dva romana kao da su rođena braća: obe knjige
počinju u evropskom gradu u kome je izvršeno brutalno ubistvo sjajnog čoveka koji
poseduje naročito znanje. U oba slučaja, ubica je neobičan lik, pripadnik drevnog ili
tajnog kulta. Oba ubistva imaju neobične forenzičke odlike – iskopano oko Leonarda
14 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

Vetre leži na podu u hodniku laboratorije CERN, a Žak Sonijer je postavio sopstveno
golo telo u položaj Leonardovog „vitruvijskog čoveka“ na podu Luvra.
U oba romana Langdona budi potpuno neverovatan telefonski poziv i baca ga u ak-
ciju nalik na nekog post-modernističkog Šerloka Holmsa, upravo zbog njegove jedin-
stvene upućenosti u istoriju okultnog i u simbologiju. U oba slučaja, Langdon se udru-
žuje sa lepom, pametnom, slobodnom Evropljankom čiji otac/deda je upravo ubijen i
koja postaje Langdonov partner u tumačenju nagoveštaja i rešavanju apokaliptičnih mi-
sterija. Langdon biva fizički privučen Vitoriji („Anđeli i demoni“), odnosno Sofi („Da
Vinčijev kod“) u različitim trenucima, u obe priče, a na kraju uvek postoji obećanje
seksualnog odnosa. No, ove knjige, za razliku od drugih u sličnim žanrovima, posveću-
ju skoro svo svoje vreme rešavanju misterija zapadne civilizacije – a skoro nimalo vre-
mena seksu.
Svaka priča, uprkos peripatetičnoj odiseji i akciji, trebalo bi da se odvija u roku od
samo dvadeset četiri časa. U „Anđelima i demonima“, umetnik čija dela sadrže nagove-
štaje za rešavanje ubistava je Bernini, a skoro čitava radnja se dešava u Rimu; u „Da
Vinčijevom kodu“ radi se o Leonardu da Vinčiju i Parizu. U „Anđelima i demonima“,
drevna tajanstvena sekta su Iluminati; u „Da Vinčijevom kodu“ to je Sionski priorat. U
„Anđelima i demonima“ Braun zamišlja izgubljeni dokument iz pera Galileja; u „Da
Vinčijevom kodu“, Braun meša sasvim stvarna i autentična gnostička jevanđelja i nesi-
gurne „Tajne dosijee“. U „Anđelima i demonima“ radi se o ambigramima; u „Da Vinči-
jevom kodu“ o anagramima.
Ove knjige se najviše bave katoličkom crkvom i dugom i komplikovanom istorijom
hrišćanske vere. U „Da Vinčijevom kodu“ Braun istražuje probleme povezane sa pore-
klom i kodifikacijom hrišćanstva; u „Anđelima i demonima“ bavi se večitim proble-
mom Vatikana posle Galileja: sukobom između naučne i verske kosmologije. U „Da
Vinčijevom kodu“ tradicionalna katolička crkva i Sionski priorat veruju, svako za sebe,
da primenjuju istinsku verziju svoje vere. U „Anđelima i demonima“ tvrdi se da su
CERN i Vatikan dve različite vrste crkve. U „Katedrali nauke“ (CERN) duboko pod
zemljom se čuva antimaterija, dok se u „Katedrali vere“ (bazilika Svetog Petra) pod
zemljom čuvaju Petrove relikvije (doduše, možda i ne – vidi poglavlje 1).
Postojala je i drugačija reakcija kada sam dovršio čitanje „Anđela i demona“. Pošto
sam proveo nezaboravne mesece mladosti u Rimu, pa dobro poznajem njegove ulice i
spomenike; pošto sam studirao istoriju sedamnaestog veka i donekle su mi poznati sve-
tovi Berninija, Galileja, Miltona, Bruna, reformacije i protivreformacije, i pošto sam
prilično čitao o savremenoj kvantnoj fizici i kosmologiji, „Anđeli i demoni“ su ponovo
podstakli moje zanimanje za sve ove teme. Slično kao i kada sam pročitao „Da Vinčijev
kod“, moja reakcija na „Anđele i demone“ bila je da pohitam u najbližu knjižaru i kupim
desetine naučnih knjiga o više od trideset različitih tema (od antimaterije do antipapa)
koje su mi pružale način da dublje razumem izmaštani zaplet „Anđela i demona“.
Den Braun je svakako kontroverzna figura. Teolozi su ga optužili za svetogrđe; dru-
gi pisci su ga optužuivali za plagijat. Ozbiljni naučnici su ga optužili da zbunjuje mase
svojom neobičnom mešavinom istine i mašte za koju tvrdi da je potpuno istinita (iako su
u pitanju samo romani, koji se očito reklamiraju i prodaju kao takvi).
Po mom mišljenju, svi ovi kritičari posmatraju fenomen Dena Brauna iz pogrešnog
ugla. Smatram da naša kultura žudi za intelektualnim raspravama o velikim pitanjima
Uvod 15

našeg vremena. Više ne razumemo znake i simbole koji su našim precima nekada bili
intuitivno očigledni. Postajemo odsečeni od sopstvenog kulturnog nasleđa. Rastrzani
smo između potrebe za verom i duhovnošću sa jedne strane i naukom i tehnologijom sa
druge. Kako naše društvo postaje sve više logično i tehnološko, to više nekima od nas
nedostaje duhovnost i povratak starim vrednostima. Što više neki ljudi zaključuju da je
Bog mrtav ili nebitan, to više drugi počinju da se vraćaju crkvi. Što više naša kultura
postaje globalna i materijalistička, to više male grupe bivaju privučene najnelogičnijim,
neodrživim, ekstremnim i opasnim verskim dogmama. Kažu da živimo u informatičkoj
eri, a ipak ne znamo da li nas lažu o najosnovnijim činjenicama. Znamo sve više i više
o onome što se dešavalo u prvim mikrosekundama posle Velikog praska, ali ipak ne
znamo ništa o onome što se dešavalo pre njega. Jurimo naglavačke u novi milenijum,
koji je kvantitativno drugačiji od dva milenijuma pre njega. Očajnički želimo da razgo-
varamo o svom iskustvu, ali nema foruma na kojem to možemo učiniti.
Knjige Dena Brauna daju nam priliku da se upustimo u takvu diskusiju. Možda to
neće biti baš jako duboka rasprava, ali ono što joj nedostaje u dubini nadoknadiće op-
štom pristupačnošću. Većini ljudi je teško da u svakodnevni život uklope čitanje neke
knjige od početka do kraja, razmišljanje o njoj, razgovor o njoj i stimulaciju da se čita
dalje. No, „Anđeli i demoni“ i „Da Vinčijev kod“ naveli su milione ljudi da se pozabave
upravo time. Upravo zbog tih ljudi sam stvorio „Tajne Anđela i demona“. Den Braun
govori neke zanimljive i izazovne stvari o antimateriji, teoriji preplitanja i kosmologiji
dvadeset prvog stoleća. On nam daje početak. Zainteresovao nas je, ali nam nije rekao
sve što sada želimo da znamo. To radi ova knjiga.
U „Tajnama Anđela i demona“ možete zaista saznati istinsku istoriju procesa izbora
novog pape i šta će se desiti kada se kardinali u Vatikanu ponovo okupe na konklavi – i
koga će možda izabrati za sledećeg papu, kada dođe vreme za to. Kada se upoznate sa
stavovima nekih od najuglednijih svetskih naučnika, teologa i filozofa u poglavlju 4,
moći ćete kritički da razmišljate o sopstvenoj, ličnoj kosmologiji. Većina čitalaca „An-
đela i demona“ nije ni čula za Iluminate pre nego što su pročitali roman. U ovoj knjizi
možete saznati istinske činjenice o Iluminatima i kako je njihova uloga u istoriji bila
preoblikovana zbog najrazličitijih ljubitelja teorija zavera. Ako vas zanima Bernini (a
priznajem da ja nisam bio naročito zainteresovan za Berninija kada sam počeo sa ista-
živanjima za ovu knjigu, ali sam se odavno predomislio), u poglavlju 5 naći ćete mnoš-
tvo podataka o njegovoj ulozi u stvaranju izgleda i atmosfere „večnog grada“ kakav
danas, kao turisti, vidimo. Ako mislite da razumete ko je bio Galilej i šta se desilo na
njegovom čuvenom suđenju, pogledajte neke od eseja u poglavlju 2 da steknete i novu
perspektivu. A ako uživate u igri razdvajanja istine i mašte u zapletu Dena Brauna, po-
zvali smo novinare istraživače, stručnjake za forenzičku medicinu, tehnologe, poznava-
oce Berninija i stručnjake za teorije zavere da vam kažu šta je Den Braun napisao tačno,
a šta pogrešno u „Anđelima i demonima“. Možete se pridružiti raspravi da li „mrtva
očna jabučica“ može još uvek da se iskoristi za varanje bezbednosnog sistema zasnova-
nog na skeniranju mrežnjače. Ili da li je Berninijeva skulptura „Sveta Tereza u ekstazi“
u rimskoj crkvi Santa Marija dela Vitorija načinjena da prikaže ženu koja doživljava
ekstatičnu versku viziju, ili „grčeviti orgazam“ (izraz Dena Brauna), ili možda oboje
istovremeno.
16 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

Doživeo sam i treću reakciju na „Anđele i demone“. Baš kao što su mi „Anđeli i
demoni“ pomogli da bolje razumem „Da Vinčijev kod“, tako su mi pomogli i da pogo-
dim gde će Den Braun najverovatnije smestiti radnju svoje sledeće, još neobjavljene
knjige, čiji izlazak se očekuje 2005. godine. U „Tajnama Koda“, naši istraživači i struč-
njaci već su dešifrovali šifrovanu poruku sa zaštitnog omota „Da Vinčijevog koda“ (ne-
što tamnija slova koja, kad se čitaju redom, kažu „Zar nema pomoći udovičinom sinu?“).
Naš tim je već javno rekao kako verujemo da će se sledeća knjiga Dena Brauna baviti
slobodnim zidarima i da će se verovatno radnja odvijati u Vašingtonu. Ubrzo posle na-
šeg saopštenja na tu temu, maja 2004, Den Braun je prilikom jednog od svojih sada vrlo
retkih pojavljivanja u javnosti objavio da, jeste, radi na novoj knjizi i jeste, u njoj će biti
reči o istoriji slobodnih zidara i radnja će se odvijati u Vašingtonu.
Pažljivi čitaoci „Da Vinčijeog koda“ i „Anđela i demona“ setiće se da u ove dve knjige
Robert Langdon dolazi u priliku da razmatra simbolično značenje oka iznad nedovršene
piramide na poleđini američke novčanice od jednog dolara, pripisujući taj simbol maso-
nima i/ili iluminatima, i tvrdeći da to odražava njihov uticaj na osnivače Sjedinjenih
Američkih Država. Kroz čitave „Anđele i demone“ Braun prepliće istoriju slobodnih
zidara i iluminata. I zaista, dok je Braun bio malo poznati pisac koji je putovao zemljom
da predstavi svoju prvu knjigu, „Anđele i demone“, često je govorio o istoriji slo­bodnog
zidarstva, a ne o iluminatima, i mnogo puta je pokazao da ga ta tema veoma zanima.
Kao što na narednim stranicama ukazuje nekoliko naših stručnjaka, ni Galilej ni
Bernini nisu mogli biti pripadnici iluminata (kao što Den Braun tvrdi da su bili), ako ni
zbog čega drugog onda zato što je ta organizacija osnovana tek 1776. – više od sto godina
posle Galilejeve smrti. Ali kao i mnogo šta drugo, u delu Dena Brauna nisu najvažnije
činjenice (ma koliko puta da je rekao kako je sve istina). Najvažnije je shvatiti njegov
način korišćenja mita i metafore, njegovu neverovatnu sposobnost da sugeriše neobična
alternativna objašnjenja istorijskih događaja, i njegov talenat da pronađe ideje i simbole
koji su se godinama skrivali na vrlo upadljivim mestima – i da im udahne novo, provo-
kativno tumačenje. Ako pročitate poglavlje 3 u ovoj knjizi, verovatno ćete saznati više
nego što ste ikada znali o iluminatima, slobodnim zidarima i njihovoj stvarnoj i izmi-
šljenoj ulozi u istoriji Amerike. Kao što je mnogo čitalaca reagovalo na „Da Vinčijev
kod“ rečima: „Kako to da to nisam ranije znao?“ (o Isusu i Mariji Magdaleni, o „Posled-
njoj večeri“ itd), tako će mnogi postavljati isto to pitanje o Džordžu Vašingtonu, Tomasu
Džefersonu i ranoj američkoj istoriji, kada pročitaju sledeću kjnjigu Dena Brauna.
Izgleda da je Den Braun pročitao i proučio mnoštvo okultnih teorija o istoriji i da ga
je fascinirala priča koju nam pripoveda njegova vezija istorije: počinje u vreme pećin-
skih ljudi, pojavom „svete žene“ i kultova Boginje plodnosti, kao inspiracija za najrani-
je verske i umetničke ideje. Potom se nastavlja kroz drevni Egipat, gde su graditelji pi-
ramida i sledbenici kulta Boginje sticali tajno znanje o gradnji spomenika, alhemiji i
magiji. Zatim prelazi u Grčku, na Krit i druge kulture istočnog Sredozemlja, uključuju-
ći najranije oblike judaizma, stalno kombinujući graditeljske veštine tog vremena (spo-
sobnost da se podignu velike piramide i hramovi, na primer) sa naglaskom na obožava-
nju Boginje; tajanstvene verske rituale; specijalizovane sisteme okultnog, matematičkog
i magijskog znanja (kao što je Kabala u judaizmu) i poveremene ekstatične seksualne
rituale primenjivane kao oblik verskog obožavanja.
Uvod 17

Nit pripovesti potom preuzimaju Isus (kojeg Braun u „Da Vinčijevom kodu“ naziva
„prvi feminista“), Marija Magdalena i gnostički krugovi među ranim hrišćanima. Ri-
mljani stapaju aspekte svojih paganskih religija sa ovim novim, hrišćanskim verova-
njem. Zatim dolaze vitezovi templari, koji kombinuju tajno znanje koje su stekli tokom
okupacije Solomonovog hrama sa svojim verovanjem u Mariju Magdalenu i uzimaju ih
kao „sveti gral“ uz svoju veštinu gradnje hramova. Posle poraza i masakra templara
dolaze različite rascepkane grupe, od slobodnih zidara, preko Sionskog priorata pa do
iluminata, a svi navodno prenose dalje tradiciju drevnog, mističnog znanja, veštine gra-
diteljstva i nauku, kao i verovanje u svetu ženskost. Ova verovanja su u suprotnosti sa
korumpiranom, obesvećenom organizovanom religijom današnjice. Dosegnuli su svoj
vrhunac tokom renesanse, američke i francuske revolucije, i doveli su do pobede nauke
i slobodne misli nad verskim dogmama.
Sledeća knjiga Dena Brauna će verovatno pratiti ovu liniju pripovedanja. Zaista,
mračne tajne ove verzije istorije, prikrivanja i zavere, zakopana blaga i rellikvije, znaci,
simboli i umetnička dela koji leže u samom temelju ljudske psihe i iskustva, raskol iz-
među nauke i religije, između muškog i ženskog – sve to će pružiti profesoru Langdonu
više nego dovoljno materijala da održi svoju praksu dešifrovanja simbola kroz mnogo
misterija i još mnogo knjiga – u godinama koje dolaze.
U našoj seriji „Tajni“, pokušavamo da okupimo stručnjake i ideje koji mogu oboga-
titi i produbiti znanje čitalaca romana Dena Brauna. Naročito sam ponosan na izvore koje
smo moj kolega urednik Arne de Kejzer i ja okupili u „Tajnama vatikanskih laguma“.
Želim svim našim čitaocima srećan put dok preduzimaju mnoštvo različitih putovanja u
intelektualnom otkrivanju preko ideja iznetih u ovoj knjizi.

Den Berstin
novembar 2004.
Priključite se diskusiji na www.secretsofangelsanddemons.com
 1. Vatikan: pogled iznutra

Razdvajanje činjenica od spretne mašte kod postupka

nasleđivanja pape • Teškoće pri izboru naslednika
Jovana Pavla II • Načini funkcionisanja Vatikana • Da li
je istorija papstva bila mračna koliko i sveta? • Da li su
kosti svetog Petra zaista sahranjene ispod Vatikana?
• Koliko se stav crkve izmenio – ili nije izmenio – od
vremena Galileja do danas
Heliodrom
VATIKAN

stopa
metara
Z

J S

Obelisk
1. Dvorište Bordžija 9. Glavni ulaz za turiste u vatikan-
2. Glavna pošta ske muzeje
3. Dvorište Belvedere 10. Papska sala za audijencije
4. Bašte 11. Bazilika Sv. Petra
5. „Krug vetrova“, uključujući 12. Trg Sv. Petra
West Potente 13. Sikstinska kapela
6. Paseto 14. Vatkanski muzeji
7. Papske odaje 15. Papski tajni arhivi
8. Porta Santa Ana 16. Vatikanska biblioteka
 KONKLAVA ZA POČETNIKE: PROŠLOST,
SADAŠNJOST I BUDUĆNOST IZBORA PAPE
Greg Tobin1

U svom bestseleru o smrti starog i izboru novog pape, „Anđeli i demoni“, Den Braun
piše o idejama i institucijama koje fasciniraju ljude širom sveta. Roman predstavlja me-
šavinu činjenica i mašte, a pokreće važna pitanja o strukturi i unutrašnjoj upravi Rim-
ske katoličke crkve, kao i o uticajima sa kojima je ta crkva suočena na početku dvadeset
prvog stoleća. Braun koristi maštovite skokove i kreativne slobode kao i svaki popular-
ni pisac. No, upućeni čitaoci želeće da znaju koliko njegova upečatljiva slika Vatikana
odgovara stvarnosti papa i papstva danas.
Položaj pape postoji već skoro dve hiljade godina, a položaj biskupa Rima zauzima-
lo je dosad 261 osoba. Počelo je od apostolske misije svetog Petra u prestonici carstva,
pedesetih i šezdesetih godina prvog veka nove ere, a traje, bez značajnijih prekida, sve
do trenutnog pontifikata Jovana Pavla II.
Nema čvrstih dokaza da je Petar ikada bio u Rimu. Ipak, skup tradicije, posrednih
dokaza (uključujući njegov navodni grob i mošti) kao i nedostatak dokaza da je bio bilo
gde drugde, ukazuju na verovatnoću, čak možda i sigurnost, da je sv. Petar služio hri-
šćanstvu u Rimu (kao i sveti Pavle) i da je umro mučeničkom smrću u Neronovim igra-
ma, negde oko 66-67. g. nove ere (otprilike u isto vreme kad i Pavle). Katolička crkva
naziva Rim Apostolskom stolicom, u znak priznanja „saosnivačima“ hrišćanske vere i
njihovom položaju vođa među najranijim crkvenim ocima iz takozvanog apostolskog
doba (to jest, perioda neposredno posle Hristove smrti, pa do pred kraj prvog veka –
kada su poslednji od dvanaest prvobitnih apostola verovatno nestali sa scene).
Od samih početaka, hrišćani i njihove vođe (episkopoi, ili „nadgledači“, koji su ka-
snije nazvani biskupima) trudili su se da razreše pitanje autoriteta u pitanjima koja se
tiču doktrine i morala. Teološke rasprave su se razvijale u klimi povremenih, ali oštrih
progona hrišćana od strane Rima. Mnoge crkve (na primer afrička) obraćale su se Rimu
da razreši lokalne sukobe. Negde oko 150. godine, biskup Rima bio je najuticajniji cr-
kveni vođa u svetu Sredozemlja.
Od samog početka, posle Petrove mučeničke smrti, cvrkvene vođe Rima birane su
između lokalnog sveštenstva. Prošlo je nekoliko vekova dok nije u rimsku stolicu iza-
bran biskup iz druge dijeceze (biskupije): Marin I (882. g) bio je biskup Kaere kada je

1 Greg Tobin je pisac, urednik, novinar i naučnik koji trenutno izdaje časopis The Catholic Advocate,
list nadbiskupije u Njuarku, američkoj saveznoj državi Nju Džersi. Napisao je dva romana, „Kon-
klava“ i „Koncil“, kao i knjigu o postupku izbora pape, „Izbor pape: razotkrivanje tajni“.
22 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

izabran, a nekoliko godina kasnije usledio je Formozije (891), biskup Porta, drugi takav
u istoriji crkve. Razvoj situacije je tekao u takvom smeru da je danas skoro obavezan
preduslov da se bude biskup neke velike dijeceze.
Tokom Srednjeg veka – perioda posle pada zapadnog Rimskog carstva (476) a pre
početka renesanse (petnaesti i šesnaesti vek) – izbor pape predstavljao je veliki spektakl
za Evropljane, jer u igri je bilo mnogo toga; dotle su pape stekle i zemaljsku, a ne samo
duhovnu vlast. Počev od poklona oca Karla Velikog (754), rimski pontif vladao je većim
delom Italije – što je nazivano Papska država. Rivalske rimske i italijanske porodice
bukvalno su se međusobno ubijale da bi izborile kandidaturu svojih pripadnika. Carevi
i kraljevi su pokušavali (i često uspevali) da kontrolišu izbor pape, putem novca, vojne
sile i političkih pritisaka. Takve političke mahinacije ostavile su posledice do dana da-
našnjeg, jer kardinali iz moćnih država (kao što su Sjedinjene Američke Države) imaju
veoma male šanse da budu izabrani, iz straha da će globalni politički ciljevi sprečiti ili
umanjiti sposobnost pape da vlada opštom crkvom.
Između 1305. i 1375. pape (svi odreda Francuzi) živeli su u Avinjonu, u veličanstve-
nom izgnanstvu iz Rima, i pali su pod uticaj francuskih kraljeva. Usledio je period ra-
skola, od 1378. do 1417. Tokom većeg dela tog vremena, čak po tri pape su istovremeno
tvrdili da su nasledili presto Svetog Petra. Tu situaciju je razrešio koncil u Konstanci
(1417-1418), ali tek pošto je uspešno započeta protestantska reformacija. Tokom epohe
baroka, u kojoj je dovršena bazilika Svetog Petra, u obliku kakav danas znamo, pa sve
do perioda prosvetljenja i revolucije, pape su birani prema intelektualnim sposobnosti-
ma i političkoj fleksibilnosti, a ponekad i prema pokornosti pred Kolegijumom kardina-
la. Papa Pije VII, izabran 1799. pošto je njegovog prethodnika Napoleon prognao, posta-
vio je papstvo na današnji savremen kurs odupirući se svetovnim moćnicima i usmera-
vajući se na unutrašnju upravu crkve.
Naslednici Pija VII, među koje spadaju i najdugovečnije pape u istoriji (Pije IX vla-
dao je skoro trideset godina), smatrani su teološki čvrstim i moralno dostojnim i svi su
izabrani prema preciznim pravilima konklave koja su omogućavala vernicima crkve i
kardinalima koji biraju one koji će da služe pre svega kao duhovne vođe, to jest kao
vrhovni duhovni vođa hrišćanstva.
Tokom četiri poslednje papske konklave, trojica „pobednika“ predstavljali su izne-
nađenje, svaki iz drugih razloga. Godine 1958. kardinali su izabrali sedamdeset sedmo-
godišnjeg, nekadašnjeg diplomatu i veterana iz Prvog svetskog rata, Anđela Đuzepea
Ronkalija, koji je držao biskupsku stolicu u Veneciji. Bilo je opšte uverenje da je on
izabran samo kao prelazni papa, to jest osoba od koje se očekuje samo da „greje klupu“
za sledećeg papu. Na opšte iznenađenje, on je kao papa Jovan XXIII preuredio crkvu
sazvavši Drugi ekumenski koncil u Vatikanu (1962-1965) koji je izazvao čitav talas
administrativnih reformi i duhovne obnove.
Naslednik pape Jovana, Đovani Batista Montini, ili Pavle VI (1963-1975) nije bio
iznenađenje. Pravi pripadnik Vatikana, Montini je čak bio dobio neke glasove i na kon-
klavi iz 1958, iako je tada bio samo nadbiskup a ne kardinal (poslednji put u istoriji da
je glasove dobio neko ko nije kardinal). On je bio vodeća napredna figura na koncilu i
izabran je posle sedam glasanja 1963. Kardinali su 26. avgusta 1978. izabrali blagog,
intelektualnog pastira koji nije bio ni u čijem užem izboru, na najkraćoj zabeleženoj
konklavi: Albino Lučijani iz Venecije. Iznenađujući izbor zauzvrat je iznenadio sve
Konklava za početnike: prošlost, sadašnjost i budućnost izbora Pape 23

ostale time što je izabrao dvostruko ime, Jovan Pavle, prvi put u istoriji. Na žalost, po-
živeo je još samo trideset tri dana. Kardinali su se vratili kućama tapšući jedni druge po
leđima – i zahvaljujući se Svetom Duhu – što su doneli tako mudar izbor… a u roku od
dva meseca morali su da se vrate u Rim i izaberu novog papu.
Pravi šok sledeće konklave, „stranac iz strane zemlje“ izabran je 16. oktobra 1978:
pedeset osmogodišnji kardinal Karol Vojtila, nadbiskup Krakova, u Poljskoj. Po prvi put
posle 455 godina (od Holanđanina Hadrijana VI, pape između 1522. i 1523.) na stolicu
svetog Petra seo je neko ko nije Italijan. Od tada, crkva – a ni svet – više nisu bili isti.
U verovatno ne tako dalekoj budućnosti, oko 120 kardinala u konklavi (a skoro svi-
ma je crveni šešir dao upravo Jovan Pavle II) skoro svakako će iznenaditi posmatrače
– a možda i sami sebe – još jedan put.

KO JE PAPA?
Papstvo, ili služba koju obavlja papa, predstavlja pojam razvijen na osnovu tradicije koja
okružuje život, službu i mučeništvo apostola Petra – od prvobitnog oblika pa kroz dva-
deset nemirnih vekova. Legitimno izabranih naslednika svetog Petra na položaju rim-
skog biskupa bilo je ukupno 261. Jedan od načina da se razume papa i papska služba
jeste da se pregledaju njegove različite titule. Titule pape su mnogobrojne, istorijski i
teološki značajne, a ponekad i naporne za savremenog posmatrača (naročito ako nije
katolik). Evo kratkog opisa njegovih zvaničnih titula:

• biskup Rima: prvi i uvek najvažniji posao pape je nadgledanje „svete stolice“ ili
„apostolske stolice“, što su drugi nazivi za lokalnu rimsku crkvu. Glavni vikar dije-
ceze, obično kardinal, služi kao papin glavni operativni službenik.

• namesnik Isusa Hrista: ova titula zamenila je raniju „Petrov vikar“, koju je uzeo
papa Sv. Lav I Veliki (440-461), u petom veku. Pojam „namesnik Hristov“ se može
primeniti na svakog sveštenika ili biskupa, a ne samo na papu. Papa Inoćentije III
(1198-1216) tvrdio je da je on „Vicarius Christi (namesnik Hristov), naslednik Pe-
trov, posvećenik Gospodnji… ispod Boga ali iznad ljudi, manji od Boga ali veći od
čoveka.“

• naslednik prvog apostola: postoje i drugi biskupi i nadbiskupi, ali samo jedan je
priznati naslednik samog svetog Petra: „Ti si Petar… daću ti ključeve carstva nebe-
skog“, rekao je Isus u Jevanđelju po Mateju, glava 16. Smatra se da je glavni oltar u
bazilici Svetog Petra izgrađen iznad apostolove grobnice.

• vrhovni pontif Opšte crkve: titula je preuzeta od rimskog Pontifex Maximus (vrhov-
ni sveštenik). Pontifeks znači „graditelj mostova“. Papa se ponekad pominje i kao
rimski pontif.

• patrijarh Zapada: papa je jedan od nekoliko patrijarha ili „otaca“ dijeceza koje vode
poreklo direktno od apostola i središta rimske imperije. Drugi patrijarsi stoluju u
Konstantinopolju, Jerusalimu, Antiohiji, Aleksandriji, Veneciji i Lisabonu. (Vatikan
je objavio da se od 1. marta 2006. ova titula više neće koristiti – prim. prev.)
24 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

• primus Italije: po tradiciji, jedan broj evropskih i latinoameričkih naroda ima glav-
nog biskupa ili primusa.

• nadbiskup i mitropolit rimske provincije: ova titula odražava više činilaca. Mitropo-
lit ima crkvenu jurisdikciju nad drugim biskupima u svojoj provinciji (definisanoj
geografskim područjem). Kao i mitropolit, nadbiskup nosi palijum (vunenu ešarpu
– a ne „šal“ kao što je opisano u „Anđelima i demonima“, i ne nose je samo kardina-
li) koja označava takvu jurisdikciju – a koja je, samo u slučaju pape, opšta.

• suveren države Vatikan: papa je politički vladar nezavisne države. Ova titula je for-
malizovana Lateranskim sporazumom iz 1929. između pape Pija XI (1922-1939) i
Musolinija. Od osmog veka pa sve do 1870, papa je vladao takozvanom papskom
državom u Italiji.

• sluga slugu božjih: papa Grgur I Veliki (590-604) usvojio je duhovnu titulu Servus
Servorum Dei kako bi naglasio da je biskup onaj koji želi „da se pokori radije nego
njegovi podanici“ i da bude „pomoćnik a ne gospodar“.

KO SU KARDINALI?
Kako katolicima, tako i ne-katolicima možda je još tajanstveniji pojam kardinala. Ova
pomalo egzotična bića su plemići crkve, delom zato što čine deo „dvora“ oko pape, kao
njegovi najbliži savetnici i sluge, a delom zato što su u stara vremena mnogi od njih bili
poreklom iz plemićkih, pa i kraljevskih porodica. Najjednostavnije rečeno, kardinali
čine „kabinet“ savetnika i službenika Svetog Oca, bilo da žive u Rimu i vode službe
rimske Kurije ili su postavljeni za nadbiskupe u velikim gradovima širom sveta. Prvi
kardinali bili su uglavnom đakoni, koji su pomagali papi da upravlja lokalnim parohija-
ma (nazivane su i tituli, ili „titularne crkve“) u okruzima unutar Rima (počev još od
trećeg veka n.e). Kao i kod svake institucije, oni koji su najbliži moći postaju i sami
moćni, a kardinali iz antičkih i srednjovekovnih vremena bili su neizmerno bogati i
uticajni, ponekad se nadmećući i sa samim papom oko vlasti nad crkvom. No, kako je
Kolegijum kardinala rastao po broju i širio se svetom – a pritom su italijanski kardinali
postepeno gubili prevlast po brojnosti – postao je malo manje izolovan i manje okrenut
ka unutra.
Samo papa može da „stvori“ kardinala: to je lična odluka i donosi je samo on. Samo
papa određuje osnovna pravila za takvo imenovanje u smislu broja (trenutno ne postoji
maksimalan broj članova Kolegijuma kardinala, ali najviše njih 120 mogu da budu elek-
tori, prema papama Pavlu VI i Jovanu Pavlu II), U ranija vremena postojala su i samo tri
ili četiri kardinala-elektora, a najveći broj koji je ikada učestvovao u konklavi bio je 111
(oba puta 1978, mada se poimenični sastav u dve konklave donekle razlikovao, zbog
bolesti i smrti).
Po tradiciji, nadbiskupi velikih gradova u Sjedinjenim Državama, Latinskoj Ameri-
ci, Evropi, Africi i Aziji (na primer Boston, Beč, Rio de Žaneiro, Dablin, Bombaj) mogu
očekivati da će dobiti kardinalski crveni šešir, oznaku njihovog visokog crkvenog statu-
sa. Papa može odlučiti i da im ga ne da; na primer, nadbiskup Montini od Milana (koji
Konklava za početnike: prošlost, sadašnjost i budućnost izbora Pape 25

je kasnije postao papa Pavle VI) nije bio proizveden za kardinala pod svojim zaštitni-
kom papom Pijem XII, čak ni pošto je služio kao lični savetnik tog istog pape tokom
mnogo godina. S druge strane, Jovan XXIII skoro odmah po sopstvenom izboru proi-
zveo je Montinija u kardinala – i time ga favorizovao kao naslednika.
Maksimalni broj od 120 kardinala-elektora (onih koji imaju pravo da glasaju za novog
papu) prvi put je odredio Pavle VI u izjavi na konzistorijumu (skup ili sastanak kardina-
la) 5. marta 1973, a kasnije je to uneo u zvanična pravila Romano Pontifici Eligendo.
Jovan Pavle II zadržao je to pravilo u Universi Dominici Gregis (UDG), ali on je pro­
izveo toliko mnogo kardinala da je teoretski moguće da ih više od 120 bude živo i spo-
sobno da uđe u konklavu – što će biti u suprotnosti sa njegovim sopstvenim pravilom!
No, prilično je neverovatno da će 165 kardinala ikada postojati, prema trenutnim
uslovima i praksi, a kamoli da će moći da se okupe u konklavi (kao u poglavlju 33 „An-
đela i demona“).
Trenutno postoji ukupno oko 190 živih kardinala, uključujući i one od osamdeset i
više godina, a skoro tačno 120 ih je pogodnih elektora. Papa Jovan Pavle II proizveo je
više kardinala (231) nego bilo koji drugi papa u istoriji, uključujući i rekordan broj isto-
vremeno (četrdeset dvojica 21. februara 2001). Zapanjio je poznavaoce Vatikana imeno-
vanjem još trideset kardinala 21. oktobra 2003, čime je podigao ukupan broj članova
Kolegijuma kardinala na trenutni rekordni nivo.

ŠTA JE U „ANĐELIMA I DEMONIMA“ TAČNO – A ŠTA NIJE

1. ULOGA KOMORNIKA

Lik oca Karla Ventreske u „Anđelima i demonima“ je kamerlengo, ili „papski komor-
nik“. Opisan je kao „samo običan sveštenik. On je bio lični sluga pokojnog pape“ (po-
glavlje 36). U stvarnosti, komornik je kardinal i preuzima punu vlast, zajedno sa svojim
kolegama iz Kolegijuma kardinala, tokom sede vacante („prazne stolice“). On ulazi u
konklavu i predsedava glasanjem, a učestvuje i kao elektor. Za razliku od onog što je
rečeno u knjizi, on takođe ima pravo i da bude izabran za papu, kao što se desilo sa
kardinalom Euđenijem Pačelijem 1939, koji je bio komornik od 1935. i postao je papa
Pije XII.
Trenutni kardinal komornik (krajem 2004) je Eduardo Martinez Somalo iz Španije,
star sedamdeset sedam godina, proizveden za kardinala 28. juna 1988, a komorik Svete
Rimske Crkve je postao 5. aprila 1993.
Komornik ne zaključava ostale i ne povlači se u „papinu kancelariju“ (koja kao takva
ni ne postoji) da se bavi nakupljenom papirologijom, kao što se u romanu govori. On je
jedan od trojice kardinala koji ne moraju da daju ostavku na svoj administrativni polo-
žaj; ostala dvojica su kardinal vikar Rima, koji upravlja dijecezom, i kardinal prefekt
Apostolskog Pentientijarijuma, koji mora ostati na položaju da upravlja telom koje daje
oprost za ozbiljne grehe, izuzeća i odobrenja u „hitnim slučajevima“. (Možemo samo
zamišljati kakvi su to hitni slučajevi!)
26 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

2. ULOGA OSTALIH KARDINALA

Den Braun se nije detaljno bavio procedurom i protokolom, koji su veoma važni za uče-
snike, to jest kardinale.
Odmah po smrti rimskog pontifa, članovi Kolegijuma kardinala iz čitavog sveta po-
činju da se okupljaju u Rimu. Mada ima mnogo druženja (intimne večere, prijemi po
nacionalnom i regionalnom principu, diplomatski kokteli), čeka ih i mnogo posla. Kar-
dinali se svakodnevno sastaju u pripremama za žaljenje i sahranu pokojnog pape. Period
žaljenja od devet dana naziva se novemdiales, a počinje odmah pošto komornik utvrdi
papinu smrt.
Sastanci, ili kongregacije, održavaju se počev od drugog dana posle smrti svetog
oca. Dekan Kolegijuma kadinala (trenutno Jozef Racinger iz Nemačke, koji takođe ima
i niz drugih značajnih položaja u kuriji i veoma je blizak papi Jovanu Pavlu II) predse-
dava tim sastancima, kao i sastancima manjih komiteta sa određenim kardinalima.
U principu, kardinali bivaju izabrani da učestvuju u tim upravnim komitetima i da
vrše konkretne poslove tokom perioda pre konklave, obično se smenjujući svaka tri
dana. Oni koji nemaju pravo da biraju, kardinali stariji od osamdeset godina, pozvani su
da učestvuju u kongregacijama ali nisu obavezni na to, kao što su obavezni kardinali-
elektori. Osim toga, najstarijim kardinalima obraća se papa Jovan Pavle II u svojoj kon-
stituciji:

Najvećom iskrenošću i iz sveg srca preporučujem ovu molitvu časnim kardi-

nalima koji, iz razloga starosti, više nemaju pravo da učestvuju u izboru Vrhov-
nog pontifa. Zaslugom njihove veze sa Apostolskom stolicom koju kardinali pred-
stavljaju, neka oni vode molitvu naroda Božjeg, bilo okupljeni u patrijarhalnim
bazilikama grada Rima ili na mestima molitve drugih konkretnih crkava [tj. dije-
ceza širom sveta], ponizno moleći pomoć Svemogućeg Boga i prosvetljenje Sve-
tog Duha za kardinale-elektore, naročito u vreme samog izbora. Oni će stoga
učestvovati na efikasan i stvaran način u teškom zadatku odabira pastira za op-
štu crkvu. (UDG, No. 85)

Postoji mnoštvo poslova koje kardinali-elektori moraju da obave pre nego što sama
konklava zaista počne. Kolegijum kardinala može da vodi poslove Vatikana i crkve u
celini, bilo šta što ne može da se odloži. Opšta kongregacija, koja se sastoji od svih kar-
dinala prisutnih u Rimu, funkcioniše kao generalna skupština i bavi se takvim pitanji-
ma. Opšta kongregcija se održava svakodnevno, počev od nekoliko dana po smrti sve-
tog oca. Apostolska konstitucija koja upravlja njihovim ponašanjem čita se naglas i o
njoj se raspravlja. Kardinali polažu prvi od niza zaveta na tajnost. Među problemima o
kojima se raspravlja su i finansijska i diplomatska pitanja.
Posebna kongregacija, koja se sastoji od kardinala komornika i još trojice kardinala
koje ostali izaberu, stara se o pitanjima domaćinstva, kao što su pripreme za sahranu i
za konklavu. Ova grupa iznosi pred opštu kongregaciju dnevni red hitnih odluka koje
treba doneti, kao što je određivanje dana i sata kada će telo pokojnog pape biti preneto
u baziliku Svetog Petra, utrđivanje rituala sahrane i priprema smeštaja za kardinale-
elektore koji pristižu, dodela soba svakom pojedinom kardinalu, odobravanje budžeta
Konklava za početnike: prošlost, sadašnjost i budućnost izbora Pape 27

troškova koji nastaju tokom sede vacante, čitanje dokumenata koji su ostali iza pape
pred Kolegijumom kardinala.
Sva pitanja se rešavaju većinom glasova kardinala na opštoj kongregacji.

3. PRAVILA IZBORA

Upečatljiv opis papske konklave kod Dena Brauna uključuje i neke tačne podatke, kao
što je činjenica da tajni sastanak na kome se odvija glasanje počinje najranije petnaest
punih dana po smrti pape (a najkasnije dvadeset dana), da se glasanje odvija u Sikstin-
skoj kapeli, i da samo kardinali i šačica osoblja smeju da uđu u Apostolsku palatu (kom-
pleks koji služi kao rezidencija i kancelarija svetog oca i ključnih službenika).
Možda, na iznenađenje mnogih čitalaca, pravila koja određuju način izbora pape nisu
„drevni zaboravljeni zakoni“, niti su „izuzetno složeni“, niti ta pravila mogu biti „zabo-
ravljena ili ignorisana kao zastarela“, kao što se kaže u poglavlju 136. Zapravo, pravila
izbora pape su jasno (ako već ne i koncizno) navedena u dokumentu koji se naziva apo-
stolska konstitucija, a napisao ga je papa Jovan Pavle II: Universi Dominici Gregis izdat
je 22. februara 1996. i to je samo najnoviji dokument na tu temu. U njemu se potvrđuju,
razjašnjavaju i dopunjavaju mnoga ranija pravila, neka se eliminišu, dodaju se nova i ovaj
dokument je zamenio sve prethodne konstitucije koje su izdale sve prethodne pape.
Sistem konklave datira od 7. jula 1724, kada je papa Grgur X objavio stroga pravila
u Ubi majus periculum (na Drugom koncilu u Lionu). Prvi izbori po sistemu konklave
odigrali su se 21. januara 1726: pobednik, papa Inoćentije V, takođe je i prvi dominika-
nac ikada izabran za papu.
Samo u dvadesetom veku pravila izbora menjana su devet puta, četiri puta objavlji-
vanjem nove apostolske konstitucije (najopširniji oblik papskog zakonodavstva). Papa
Pavle VI je izazvao čuđenje – čak i među kardinalima – kada je 21. novembra 1970.
odredio da kardinali gube pravo da biraju papu u konklavi kada napune osamdeset go-
dina starosti. (Osim toga, kardinali koji rukovode kancelarijama Rimske Kurije moraju
podneti ostavku kada napune sedamdeset pet.)
„Poznati vatikanski naučnik sa De Pol univerziteta u Čikagu“ po imenu dr Džozef
Vanek (poglavlje 136) – koji ne liči ni na jednog poznatog crkvenog naučnika, živog ili
mrtvog – citira Romano Pontifici eligendo (RPE) konstituciju koju je doneo Pavle VI 1.
oktobra 1975. Ovaj dokument je poništen donošenjem konstitucije Jovana Pavla II. Naj-
noviji skup propisa ima jedinstvene odredbe koje odražavaju i tradiciju i praksu pret-
hodnih deset vekova, pripremajući prvu konklavu u dvadeset prvom veku.
Tokom većine od proteklih hiljadu pet stotina godina postojale su različite metode
izbora novog pape prema ckvenim zakonima. Smatalo se da su poštene i legalne i da su
otvorene uticajima Svetog Duha (za kojeg katolici veruju da je treći član Svetog Troj-
stva, uz Boga Oca i Sina). Dakle, metodi aklamacije, kompromisa i glasanja bili su do-
zvoljeni – sve do poslednje konstitucije Jovana Pavla II, donete pre događaja u romanu.
Sveti otac vrlo izričito zabranjuje dva od tri tradicionalna oblika izbora: per aclama-
tionem seu inspirationem (aklamacijom ili inspiracijom) i per compromissum (kompro-
misom ili sistemom komisija). Potom navodi da će „oblik izbora rimskog pontifa od
sada biti isključivo per scrutinium [tajnim glasanjem].“ (UDG No. 62)
28 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

Izbor kompromisom znači da se kardinali-elektori, ako iz bilo kog razloga dođu u

bezizlazan položaj, mogu odrediti komisiju koja će doneti odluku, a tu odluku potom
čitav kolegijum prihvata kao svoju. Izbor aklamacijom ili inspiracijom znači da svaki
član izbornog tela može da ustane i objavi kako, nadahnućem Svetog Duha, kardinal
Taj-i-taj treba da bude papa; ako se slože i ostali članovi konklave, takav kandidat biva
izabran za papu. Tajno glasanje znači upravo to: glasanje na ceduljama. Pravila glasanja
detaljno su propisana konstitucijom Jovana Pavla II, koja zahteva dva glasanja ujutro i
dva popodne.
Po prvi put ikada – a to je najrevolucionarniji aspekt UDG, – ako je konklava u be-
zizlaznom položaju posle trideset glasanja, kardinali mogu da glasaju običnom veći-
nom, umesto inače obavezne dvotrećinske većine.
Ne postoji, niti je ikada postojao „izbor putem obožavanja“. Po mom mišljenju, autor
„Anđela i demona“ stvorio je ovo fiktivno pravilo da bi dopunio radnju romana, što je
odlično poslužilo.
Postoji još nekoliko razlika između stvarnosti izbora pape i izmaštanog izbora u knjizi
Dena Brauna:

• Izbor „đavoljeg advokata“ je crkvena praksa u postupku kanonizacije (proglašenja)

novih svetaca u katoličkoj crkvi – a ne pri izboru pape. Poslednjih godina čak se i od
toga odustalo.

• Potpuno je neverovatno, čak i u kriznoj situaciji, da bilo koja neovlašćena osoba (kao
što su Vitorija Vetra i Robert Langdon) bude ikada puštena da uđe u Sikstinsku ka-
pelu u kojoj su kardinali odvojeni od sveta tokom konklave.

• Ako četiri značajna kardinala nestanu, veoma je verovatno da će konklava biti odlo-
žena za neko vreme, kako bi se utvrdilo gde se nalaze i da li su na raspolaganju.
Kardinal može da se pridruži konklavi i pošto je ova počela, ali to bi se smatralo
veoma neobičnim.

• Bile bi potrebne godine (a ne dani) da se iskleše sarkofag za pokojnog papu i da se

postavi preko njegovog groba – zapravo, savremene pape nisu naručivale sarkofag,
nego su se odlučivale za jednostavnije, dostojanstvene kovčege za sahranjivanje ka-
kvi se mogu naći u dubinama ispod glavnog oltara bazilike Svetog Petra.

• „Veliki elektor“ nije zvanična služba niti položaj u okviru Kolegijuma kardinala.
Umesto toga, titula grand elettore ponekad se daje, posle svega, „tvorcu kraljeva“,
odnosno najuticajnijem kardinalu na konklavi. Pokojni kardinal Franc Kenig iz Au-
strije (umro 2004, u osamdeset osmoj godini života) zastupao je kandidaturu Karola
Vojtile 1978.

• Jednoglasna odluka konklave bila bi veoma neobična, ali ne i „nezabeležena“. Prema

trenutnim pravilima i u trenutnoj klimi unutar crkve, to bi na sledećoj konklavi bilo
gotovo ravno čudu.
Konklava za početnike: prošlost, sadašnjost i budućnost izbora Pape 29

• Gotovo da je nemoguće da savremeni papa u tajnosti začne dete. Početkom srednjeg

veka neke pape su bili oženjeni, a krajem srednjeg veka neki su imali ljubavnice. Papa
Hormisidije (umro 523) bio je otac pape Silvestera (umro 537). Tokom renesanse i ne­
što posle nje, nekoliko papa je imalo nećake koje su „gajili za kardinale“ pa su kasnije
izabrani za pape sopstvenom zaslugom.

Na sledećoj konklavi čitav svet će gledati i iščekivati beli dim (hemijski kontrolisan
iz Apostolske palate), koji daje znak da je izabran novi papa, vođa milijarde katolika
širom sveta. „Anđeli i demoni“ pokušavaju da nam daju uvid u taj beskrajno fascinantan
i tajanstven postupak, ali stvarnost – i rezultati – često su mnogo neobičniji nego bilo šta
što bi pisac mogao da smisli. Tako je oduvek bilo, još od vremena Simona Petra, ribara
iz Galileje, pa do vladavine Jovana Pavla II, jednog od najvećih naslednika svetog Pe-
tra.

NAJVAŽNIJI DATUMI I DOKUMENTI U ISTORIJI

IZBORA PAPE

o. 64. n. e. Sv. Petar umro mučeničkom smrću pred imperatorom Neronom u

Rimu.
o. 150. Pod sv. Pijem I papa postaje biskup-vladar.
o. 180. Sv. Irinej, biskup Liona, objavio spisak prvih dvanaest naslednika
sv. Petra.
217. Na prvim otvoreno osporenim izborima pape, izabran sv. Kalist I;
sv. Hipolit postao prvi antipapa.
10. januar 236. Fabijan izabran znakom Svetog Duha: na glavu mu je sleteo golub.
27. maj 308. Marcelije izabran posle najdužeg zabeleženog perioda prazne sto-
lice, skoro četiri godine.
1. mart 499. Najstariji tekst sa pravilima izbora pape, Ut si quis papa superstite,
izdao sinod rimskih biskupa; dozvoljava da papa imenuje svog na-
slednika, zabranjuje učešće svetovnih lica u izboru.
16. decembar 882. Posle prvog ubistva pape (Jovan VIII), prvi put izabran biskup iz
druge dijeceze: Marin I.
13. april 1059. Nikola II objavljuje In nomine Domini.
1179. Aleksandar III u Licet de vitanda zahteva dvotrećinsku većinu pri
izboru pape.
7. jul 1274. Grgur X izdaje Ubi majus periculum, osnivajući konklavu.
10. decembar 1294. Costitutionem Selestina V dozvoljava tri oblika izbora: aklamaci-
jom, kompromisom i glasanjem.
30 TAJNE VATIKANSKIH LAGUMA

22. oktobar 1303. Prva papska konklava održana u Vatikanu jednoglasno bira Bene-
dikta XI.
8. april 1378. Urban VI je poslednji ne-kardinal ikada izabran za papu.
11. novembar 1417. Papska konklava održana na koncilu u Konstanci, da bi se okonča-
la Velika zapadna šizma. Poslednji put ne-kardinali učestvuju u
izboru pape.
decembar 1558. Pavle IV izdaje Cum secundum Apostolum, koji zabranjuje anketi-
ranje pred smrt pape.
9. oktobar 1562. In eligendis (takođe Pavle VI) daje stroža pravila konklave.
23. septembar 1695. Ecclesiae Catholicae Inoćentija XII zabranjuje da kandidat daje
predizborna obećanja koja bi ga obavezivala kao papu.
30. decembar 1797. Christi Ecclesiae regenda Pija VI određuje pravila konklave i me-
đuvlašća.
10. januar 1878. Pije IX izdaje nova pravila za period sede vacante.
20. januar 1904. Pije X ukida pravo isključenja, ili veto, koje su na papskim izbori-
ma imali katolički vladari Austrije, Španije i Francuske.
25. decembar 1904. Pije X izdaje Vacante Sede Apostolica, apostolsku konstituciju o
papskim izborima.
1. mart 1922. Pije XI naređuje da konklava mora početi petnaest dana po smrti
pape, a kardinali to mogu produžiti na osamnaest dana ukoliko je
neophodno.
25. decembar 1945. Pije XII, u drugoj velikoj reviziji pravila tokom dvadesetog veka,
objavljuje Vacantis Apostolicae Sedis, određujući većinu od dve
trećine plus jedan za izbor pape.
5. septembar 1962. Jovan XXIII izdaje Summi Pontificis Electio, donekle modifikuju-
ći konstituciju Pija XII iz 1945.
21. novembar 1970. Pavle VI određuje u Ingravescentem aetatem da posle napunjenih
osamdeset godina kardinal gubi pravo da glasa na konklavi.
1. oktobar 1975. U trećem velikom preuređenju konstitucije papskih izbora, Pavle
VI izdaje Romano Pontifici eligendo, koji osavremenjava i razjaš-
njava neka pravila.
22. februar 1996. Jovan Pavle II izdaje Universi Dominici Gregis, detaljno redigova-
na pravila po kojima će se odvijati sledeća konklava.

(Izvor: Izbor pape: razotkrivanje misterija papskih izbora (Barnes & Noble Books), Greg Tobin; ko-
rišćeno uz dozvolu autora.)