UTICAJ EMOCIJA NA PROCES DONOŠENJA ODLUKA 

INFLUENCE OF THE EMOTIONS TO THE DECISION MAKING PROCESS  

Abstrakt: U radu je opisan sam proces donošenja odluka. Svakoj odluci prethodi veliki broj faktora koji
moraju biti zadovoljeni kako bi odluka bila racionalna. Proces donošenja odluka se smatra kompleksnim
procesom koji treba prvo upoznati, razumeti i njime upravljati a sve u cilju donošenja optimalne odluke,
odnosno racionalnog odabira jedne alternative od skupa raspoloživih. Akcenat u ovom radu se stavlja na
uticaj emocija i formiranog emocionalnog iskustva na proces donošenja odluke. U drugom delu rada je
dat pregled današnjih teorija o emocijama, razlike i sličnosti među njima kao i stepen verovatnoće uticaja
emocija na racionalno donošenje odluke. Dugo se smatralo da emocije imaju razarajući uticaj na proces
donošenja odluka. U ovom radu opisan je nov pogled na uticaj emocija kao informatičkog inputa u
procesu donošenja odluka i opisuju se posledice odluka kod kojih su emocije blokirane. Takođe je dat
pregled pozitivnih i negativnih uticaja emocionalnog iskustva na proces donošenja odluka. Rad je prožet
nizom primera donošenja odluka na osnovu već prethodno formiranog emocionalnog iskustva. Krajnji cilj
ovog rada je bolje razumevanje procesa donošenja odluka, uticaja emocija prilikom donošenja odluka,
načina na koji se formirano emocionalno iskustvo može iskoristiti za efikasno donošenje odluka, kao i
vrednovanja odluka prilikom čijeg donošenja su emocije bile isključene. Analizom većeg broja slučajeva
biće dokazano da se u istoj situaciji doneta odluka sa, odnosno bez učešća, emocija bitno razlikuje.  

Ključne reči: Odlučivanje, emocije, emocionalno iskustvo, limbički sistem. 

Abstract: At the very beginning of this paper the decision making process has been described. Each
decision comes after a number of various factors which have to be satisfied in order for the decision to be
reasonable. The decision making process is considered to be complex process which should be
understood and managed for the purpose of making a decision, i.e. electing one alternative out of
available alternatives. The emphasis in this paper is put on influence of the emotions and formed
emotional experience to the decision making process. In the second part of this paper the summary of the
current theories on emotions is given, their differences and similarities as well as the probability of
influence of emotion to the rational decision making. It was considered for the long time that emotions
have destroying influence to the decision making process. In this paper the new approach to the influence
of the emotions as informatics input in decision is described, as well as consequences of the decisions
adopted with blocked emotions. Also, the paper gives an overview of the positive and negative influence
of the emotional experience to the decision making process. The paper contains number of examples of
adoption of decisions on the basis of already formed emotional experience. The final aim of this paper is
better understanding of the decision making process, influence of the emotions to the deciding, manner of
possible use of the formed emotional experience to the decision making process as well as valuation of
the decisions adopted while the emotions were blocked. Analysis of the number of cases shall prove that
in the same situation the decision adopted with and without emotions shall significantly differ.  

Key words: Decision Making, Emotions, Emotional Experience, Limbo System.  

 

1. UVOD 
Savremeni način poslovanja zahteva od menadžera da sve češće donose važne poslovne odluke u
uslovima stalnih promena u okruženju i situacijama kada se ne može doći do egzaktnih podataka za sve
parametre koji utiču na donošenje neke poslovne odluke. Sa druge strane, pogrešne odluke mogu biti
katastrofalne i nenadoknadive, tako da menadžeri moraju biti sposobni da odluke donose sa malim
rizikom, a to se postiže savremenim metodama gde se koriste višekriterijumske metode i grupno
odlučivanje. Naravno da korišćenje metoda višekriterijumske analize nisu same po sebi dovoljne, jer će
uvek menadžeri imati odlučujuću ulogu kroz definisanje samog problema, određivanje težinskih
koeficijenata i davanju ocena za kvalitativne kriterijume.  

Odlučivanje je proces u kome se vrši izbor između više alternativnih mogućnosti za promenu stanja
sistema radi postizanja cilja. Rezultat odlučivanja su odluke kojima se definišu ciljevi organizacije,
potrebna sredstva, kadrovi i vreme za ostvarivanje postavljenih ciljeva, otklanjaju se nastale smetnje i
dileme. Proces odlučivanja otvara se kada se utvrdi potreba za donošenjem neke odluke. Nakon
donošenja odluke slede aktivnosti sprovođenja donešene odluke i kontrola postignutih rezultata u
sprovođenju [3].  

Proces odlučivanja sastoji se iz sledećih aktivnosti:

1. postavljanje ciljeva koje treba postići odlukom;

2. utvrđivanje načina za postizanje ciljeva;
3. utvrđivanje varijanti i izbor najpovoljnije;
4. sprovođenje i praćenje najpovoljnije varijante.

Početni i ključni korak u funkcionisanju celine, poslovnog sistema, odnosi se na adekvatno projektovanje
ciljeva, kao željenog stanja.  

Cilj je željeno, očekivano stanje poslovnog sistema, odnosno podsistema, posle protoka određenog
vremena koje ima prostorno (celina preduzeća, odnosno njegovi delovi) i vremensko određenje (duže -
perspektivni cilj, kraće - operativni cilj). Mešanje cilja sa pokazateljem, indikatorom, profit na primer, je
rezultat sa kojim je ostvaren cilj.  

Odluke mogu biti programirane i neprogramirane. Programirane odluke su one koje se ponavljaju i za
koje je moguće stvoriti standardizovane postupke i metode za njihovo donošenje. Neprogramirane su one
odluke koje se donose sporadično i koje se ne mogu rešavati samo na osnovu opšteg pristupa procesa
odlučivanja. 

U novije vreme odlučivanje zauzima dosta prostora u naučnim istraživanjima širom sveta, jer je postalo
jasno da od donetih odluka u velikoj meri zavisi uspeh preduzeća. Kada kažemo da menadžer donosi
kvalitetne odluke onda se misli da su one dobro promišljene, donete u pravom trenutku i da je realizacija
te odluke precizno planirana, a sve u cilju maksimiziranja efekata koje odluka treba da ostvari.
Odlučivanje je deo poslova koje svaki menadžer mora obavljati u toku svog rada. Odluke se donose
stalno, to jest, u toku obavljanja, odnosno, izvršavanja poslova vezanih za klasične upravljačke funkcije
kao što su: planiranje, organizovanje, upravljanje kadrovima, rukovođenje i kontrola. Odlučivanje nije
posebna, izolovana funkcija upravljanja, već je zajedničko jezgro svim pomenutim poslovnim funkcijama.
Menadžeri (donosioci odluka) svih nivoa donose odluke koje su nekad "velike", a nekad "male". Međutim,
bez obzira da li se one realizuju ili ne, svi koji ih donose "prolaze" kroz proces donošenja samih odluka.
Zbog toga taj proces treba najpre upoznati, a potom njime i vladati. U svim pristupima koji su prisutni u
savremenoj teoriji upravljanja pod odlučivanjem se podrazumeva racionalni izbor jedne, iz skupa
raspoloživih alternativa (akcija) [2]. 
Savremeni pristup odlučivanju posmatra fenomen odlučivanja u okviru svih ostalih ljudskih aktivnosti kao
složene interakcije između ljudi, poslovnih sistema i okruženja. Odlučivanje se može podeliti po nivoima u
zavisnosti od karakteristike same odluke i to na:

1. nivo pojedinca (individue);

2. nivo grupe;
3. nivo organizacionog odlučivanja i
4. nivo globalnog odlučivanja (metaorganizaciono odlučivanje).

Kada govorimo o odlukama koje donosi pojedinac, uzima se u obzir nivo stečenih znanja i veština, način
odrastanja i obrazovanja, uticaj porodice i vaspitanja kao i niz drugih faktora koji utiču na njegov način
razmišljanja i odlučivanja. Njegove karakterne osobine, sfere interesovanja, potrebe i slično, takođe,
imaju veliki uticaj na način donošenja odluka. Pored odluka lične prirode, pojedinci se javljaju i kao
donosioci odluka vezanih za poslovne procese ili odluke od opšteg društvenog značaja [10].  

U jednoj studiji, objavljenoj 1982. godine došlo se do razloga zbog kojih odluke koje donose pojedinci nisu
uvek u saglasnosti sa logikom koju zagovara teorija odlučivanja. Ti razlozi su:

1. čovek kao ljudsko biće, često "precenjuje" niske verovatnoće nastupanja nekih događaja, a
takođe, "potcenjuje" visoke verovatnoće;
2. pojedinci su često "neosetljivi" na veličinu uzorka njihovih opservacija;
3. pojedinci podešavaju svoje prve aproksimacije proceni na bazi dodatnih istraživanja;
4. pojedinci često procenjuju svoju sposobnost procenjivanja verovatnoća nastupanja neizvesnih
događaja;
5. pojedinci teže procenjuju verovatnoće događaja koji se aktuelno zbivaju, isto kao u situacijama
kada oni ili neko drugi treba da proceni prošle događaje;
6. pojedincima je značajno lakše da upoređuju parove alternativa, nego da poređenja vrše na skupu
alternativa;
7. pojedinci teže da minimiziraju pouzdanost eksplicitnih instrumentarija i ostalih numeričkih
procedura;
8. pojedinci često prave izbor koji je nekoegzistentan i netranzitivan;
9. pojedinci se često ponašaju tako da prosto odbijaju da prihvate predloge "analitičara" odlučivanja,
čak i u situacijama kada su kriterijumske funkcije dobro definisane (i najčešće potvrđene od njih
samih) [13].

Iz prethodno navedenog može se zaključiti da pojedinci kao donosioci odluke u većini slučajeva koriste
pojednostavljene metode eliminacije alternativa, što se u suštini svodi na rešavanje problema, a ne na
traženje efikasnih i efektivnih ili optimalnih rešenja.  

Odluke na nivou grupe zavise od pojedinaca koji sačinjavaju grupu. U većini slučajeva u grupi se
prepoznaju pojedinci koji su sposobni da se nametnu kao autoritet i koji postavljaju obrasce. Ostali
članovi grupe mogu biti konstruktivni i snagom argumenata braniti svoje stavove, ali ne retko, prihvataju
se stavovi neformalnog ili formalnog vođe. Odlučivanje na nivou grupe ima svojih prednosti i mana. 

Kada se pomene odlučivanje, većina ljudi taj pojam vezuje za organizaciono odlučivanje. Naime, to može
biti opravdano iz razloga što se najviše istraživanja u oblasti teorije odlučivanja upravo sprovodi radi
nalaženja mehanizama koji će dovesti do efikasnijeg i efektivnijeg odlučivanja u poslovnim sistemima, jer
je ono u direktnoj korelaciji sa prosperitetom na svim ekonomskim nivoima. 

Ipak, organizaciono odlučivanje ima dosta zajedničkog sa individualnim odlučivanjem jer su u organizaciji
u većini slučajeva donosioci odluka pojedinci, odnosno, menadžeri (u novije vreme grupno odlučivanje
uzima veće učešće). Problem kod organizacionog odlučivanja sastoji se u tome što su problemi
odlučivanja u organizaciji slabo struktuirani te se mogu prepoznati neke karakteristike organizacionog
odlučivanja, kao što su:

1. organizacije ekstenzivno koriste programirane odluke koje podrazumevaju relativno dobro

struktuirane forme pretraživanja;
2. organizacije često koriste, pored kompleksnih analitičkih procedura za rešavanje problema iz
oblasti odlučivanja i jednostavno “pravilo palca” (kruna-pismo);
3. primena “pravila palca”, zavisi od složenosti, jedinstvenosti i značaja odluke koju treba doneti;
4. organizacije donose odluke koje su ograničene i pristrasne zbog takozvane "lokalne
racionalnosti" (odluke su često za data ograničenja optimalne, ako se posmatraju sa njihovog
aspekta, ali su najverovatnije podoptimalne ako se ima u vidu šire okruženje);
5. organizacija učestvuje u direktnom traženju relevantnih alternativa (izbor pravila odlučivanja i
strategija je ograničen željom za minimiziranjem neizvesnosti);
6. organizacije uče, jer su otvoreni sistemi, adaptivni prema okolini.

Na kraju, globalno odlučivanje je najviši nivo i može se posmatrati sa opšte društvenog, nacionalnog ili
nadnacionalnog nivoa. Ovaj nivo odlučivanja ima postavljene ciljeve koje treba postići imajući u vidu
društveni interes, a odluke su takve da u dužem vremenskom periodu vode do ostvarenja ciljeva. Kao
primer su odlučivanja u raznim većima, skupštinama, parlamentima, udruženjima, komisijama i sličnim
društvenim institucijama. Opšta karakteristika ovog nivoa odlučivanja jesu jasno definisana pravila i
principi, to je zapravo grupno odlučivanje gde se poštuje volja većine [13].  
 

2. ULOGA EMOCIJA U ODLUČIVANJU 

Postoje različite definicije emocija, jedna od njih je da je emocija reakcija subjekta na stimulans koji je
ocenjen kao važan, a koja motorno, motivaciono i mentalno priprema subjekta za adaptivnu aktivnost.  

Po Hipokratu iz uma (isključivo iz njega) izvire zadovoljstvo, sreća, smeh i šala, jednako kao i naša tuga,
bol i jad. Emocije su zasigurno jedan od važnijih aspekata spoznaje koji je dobrim delom bio ignorisan od
strane "kognitivnih nauka" današnjeg vremena. O prirodi emocija u psihologiji se raspravlja već ceo vek.
Formalna debata počinje pitanjem: bežimo li od medveda jer smo uplašeni ili smo uplašeni jer trčimo?
Psihološka rasprava o emocijama se fokusirala na pitanje šta je uzrok subjektivnih stanja naše svesti
koga zovemo osećaji ili emocionalna iskustva? 

Teorije emocionalnog iskustva uglavnom se razlikuju po broju različitih emocionalnih stanja koja su
moguća i grupisane su u nekoliko kategorija zavisno od toga kako su interpretirane. Tu podrazumevamo:
teoriju povratne sprege (feedback teoriju), centralnu teoriju, teoriju pobude i spoznajnu teoriju. Iako vrlo
različite u pristupima, svaka od tih teorija pretpostavlja da je emocionalno iskustvo posledica ranijeg
emocionalnog procesa. Feedback teorija i teorija pobude pretpostavljaju da mozak detektuje emocionalno
značajne događaje i na podsticaj proizvodi odgovarajući odgovor, koji zatim služi kao signal za
određivanje sadržaja emocionalnog iskustva. Centralna teorija i teorija kognitivne (spoznajne) procene
pretpostavljaju da je emocionalno iskustvo zasnovano na prethodnoj proceni situacija koje određuju
sadržaj iskustva. 

Iako različite, sve teorije ukazuju na isti mehanizam - sistem procene koji određuje da li je neka situacija
potencijalno štetna ili korisna za pojedinca.  

Današnje teorije o emocijama uglavnom se slažu da emocije izgrađuju moćan sistem koji utiče na
zapažanja, učenje i racionalno donošenje odluka kojeg nazivamo motivacija. Motivacija i emocija služe
kao filteri koji vode zapažanja i utiču na procenu važnosti zapažene informacije. 

Nestabilna stanja se javljaju u svakom sistemu za procesuiranje informacija kad nema dovoljno sredstava
(načina) da se zadovolje sadašnji i viši ciljevi. To se može desiti ne samo na nivou ciljeva nego i na svim
ostalim nivoima, jer ciljevi utiču na ponašanje sistema i izbor akcije. Sistem mora biti u stanju prepoznati
ta emociji slična stanja ili učiniti neki kompromis u izvršavanju zadataka. Zbog toga je važno razumeti
uticaj emocija na donošenje odluka, prvenstveno radi razumevanja ljudskog ponašanja [7].  

U čemu se današnji naučni pogledi na emocije slažu? Što se filozofskog pristupa tiče, teorije o
emocijama trebale bi uzeti u obzir sledeće karakteristike emocija:

1. emocije su uglavnom svesnog karaktera;

2. one uključuju više iskrivljenih telesnih manifestacija nego bilo koje drugo svesno stanje;
3. podložne su promenama u intenzitetu, tipu i širini objekata koje uključuju;
4. smatra se da su emocije u suprotnosti sa racionalnošću;
5. igraju izuzetno važnu ulogu u određivanju kvaliteta života pojedinca;
6. značajno doprinose definisanju ciljeva i prioriteta;
7. imaju ključnu ulogu u regulaciji društvenog života;
8. imaju centralnu ulogu u određivanju životnih i moralnih stavova [1].

Slika 1: Model kružne emocionalne reakcije [8]

3. EMOCIONALNI KRUG 

LeDoux koristi pojam emocionalno procesuiranje za način na koji nam mozak omogućava da preživimo,
ostanemo zdravi, nalazimo hranu ili partnera. Tvrdi da mora postojati krug između ulaznog i izlaznog
sistema koji prevodi informacije iz okoline u specifične odgovore kad dođe do određene vrste pobude.
Emocija može biti definisana kao proces kojim mozak može odrediti ili izračunati vrednost pobude i
predložiti da se nešto preduzme nakon toga. Informacija prihvaćena od senzornog aparata aktivira
emocionalni krug koji utvrđuje vrednost značaju pobude i aktivira odgovor. Taj krug se aktivira samo na
odgovarajuću ulaznu pobudu, a detekcija ulaznog signala i reakcija kruga dešavaju se na podsvesnom
nivou, automatski. Pokretanje emocionalnog odgovora odvija se na dva načina: brzo, odnosno direktno
od talamusa do amygdale (glavnih delova limbičkog sisitema o kome će kasnije u radu biti više reči) ili
sporo, na način da je informacija procesuirana prvo u moždanoj kori i zatim prosleđena amygdali [11].  

Aktiviranje emocionalnog kruga ima dve posledice. Jedna je automatski programiran odgovor, na primer
beg ispred medveda, a druga je aktiviranje ciljno orijentisanog sistema zasnovanog na iskustvu ili
donošenje trenutne odluke. Na primer, ako smo gladni možemo doći do hrane na različite načine od kojih
niti jedan nije nužna posledica iskazane potrebe za hranom.  
Iako je LeDouxova teorija emocionalnog iskustva zasnovana na proučavanju straha, ona može poslužiti i
kao opšta teorija koja je primenljiva na sve vrste emocionalnog iskustva: ljutnju, veselje, mržnju ili ljubav.
U emocionalno nabijenim situacijama javljaju se još i druge pobude (zvuk, miris, svetlo) koje su, takođe,
važne i određuju kontekst emocije. Kontekst je psihološki koncept, neka vrsta usputne memorije o raznim
faktorima koji određuju emocionalnu situaciju [1]. 
 

4. HIPOTEZA O TELESNIM POKAZATELJIMA 

Jedna od poznatijih hipoteza o prirodi emocija je hipoteza o telesnim pokazateljima koja tvrdi da odluke
donete u situacijama koje mogu biti potencijalno štetne, ili pak povoljne (a slične su prethodnim
iskustvima), uzrokuju telesnu reakciju koja obeležava ishod. Kada se slična situacija opet pojavi, telesni
pokazatelj će signalizirati opasnost ili povoljnost. Stoga, ako je negativni telesni pokazatelj vezan za
određen budući ishod on služi kao poziv na uzbunu i oprez kod preduzimanja takve akcije. Ako je pak,
pozitivni telesni pokazatelj vezan uz taj ishod onda je on podsticaj i podupire takvu akciju. Glavni
zagovornik tog pristupa je Damasio koji definiše emociju kao poremećaj stanja skupa varijabli ljudskog
tela, uzrokovan nekom situacijom ili mislima. Te varijable uključuju, na primer, krvni pritisak, aktivnost
endokrinih žlezda, mišićne parametre i tako dalje. Sa druge strane, osećaj, prema Damasiju, je asocijacija
emocionalnog iskustva sa mentalnom slikom situacije koja ga uzrokuje [4].  
 

5. LIMBIČKI SISTEM 

Limbički sistem nije struktura već skup nervnih puteva smešenih duboko unutar moždane kore čiji su
glavni delovi amygdala i hippocampus. Kako svrha ovog rada nije medicinski prikaz funkcionisanja mozga
u daljem tekstu biće dat prikaz osnovnih delova mozga neophodnih za shvatanje emocionalnog stanja
čoveka. Gledajući iz današnje naučne perspektive, od svih moždanih centara amygdala je najuže
povezana sa emocijama. To je najvažnija komponenta mrežne strukture koja obrađuje emocionalne
informacije. Osim povezanosti sa moždanom korom, belom materijom i “brainstem-om” dobro je
povezana i sa autonomnim nervnim sistemom, kao i sa endokrinim žlezdama.  

Osnovni zadatak limbičkog sistema je kontrola i izražavanje raspoloženja i emocija, procesuiranje i

smeštanje “kratke” memorije, zatim kontrola apetita i emocionalnih odgovora na hranu. Što se emocija
tiče, funkcija ove strukture je u dodeljivanju važnosti emocionalnoj pobudi. Jednostavnije rečeno, svaka
nova pobuda se obradi u amygdali koja objavljuje ostatku mozga radi li se o nečem ugodnom ili opasnom
po organizam. 

Ljudski mozak funkcioniše na sledeći način: kada nadržaj dođe iz spoljašnjeg sveta, na primer putem
očiju, on se automatski prosleđuje. Kao što kompjuter vrši globalnu pretragu svega dostupnog što je u
vezi sa datim predmetom, nadražaj projuri kroz zabeleženu memoriju i ređa redove memorija koje su
napunjene emocijama. Naš odgovor na inicijalni nadržaj razmišljanjem, osećanjima i ponašanjem, biće
zasnovan na memoriji koja je najviše „napunjena“ osećanjima u datom trenutku.  

Osećanja se čuvaju uskladištena u limbičkom sistemu, koji se nalazi u središnjem delu mozga. Glavna
uloga mozga, sa ovog aspekta, je da upravlja emocionalnim odgovorima na spoljašnje nadražaje. Nakon
što primi nadražaj, mozgu je potrebno od delića sekunde do nekoliko sekundi, funkcionisanja na različitim
brzinama u zavisnosti od okolnosti u datom trenutkku, da razvrsta gomilu „sećanja“ koje sadrže logičke
informacije, da bi ih dodao osećanju (emociji) i tako doneo logičnu, zrelu odluku. Svaka logička
informacija sadrži podatak o emociji u tom trenutku, svaka emocija se sabira i tako sačinjava zbir emocija
pomoću kojih se donosi odluka [1]. 
 
5.1 Kako amygdala zna što je dobro, a šta loše za organizam  

Preprogramirani obrasci ponašanja su zapisani u neuralnoj mreži koja je izgrađena u vreme razvoja
nervnog sistema i mogu se smatrati naslednim, na primer odbrambene reakcije, seksualni nagoni i
drugo. To su one emocije koje je Damasio nazvao primarnim emocijama. Sekundarne emocije se
usvajaju i grade iskustvo tokom života. Pobude koje su, u principu neutralne, poprimaju određeni
karakter, postaju emocionalno obojene. To nastaje iz razloga što povezujemo objekte i situacije sa kojima
dolazimo u kontakt sa primarnim emocijama. Rezultat toga je da svaka kombinacija podražaja u nekom
trenutku poseduje određen emocionalan naboj koje je manje - više svestan.  
 

5.2 Kako amygdala organizuje odgovor na emocionalni nadražaj  

Struktura odgovora na emocionalni nadražaj je dugo izučavana, naročito u slučaju kada se kao uzročnik
javlja strah. Izvor odgovora na nadražaj leži u centralnom jezgru amygdale i može se podeliti na najmanje
četiri tipa:

1. odgovori koji utiču na ponašanje;

2. automatski odgovori;
3. lučenje endokrinih žlezda;
4. opšte promene u načinu procesuiranja informacija u mozgu.

Primer: Ako se zamisli situacija u kojoj je čovek suočen sa fizičkom agresijom on može birati dve akcije:
bežanje i suočavanje sa agresorom. Odgovori amygdale koji utiču na ponašanje, oni najvidljiviji, su
propraćeni nizom fizioloških promena koje dozvoljavaju organizmu da pojača cirkulaciju krvi i pripremi
energiju potrebnu za beg ili borbu. Isto tako, krvni pritisak i puls se povećavaju i pripremaju organizam za
akciju. To su automatski odgovori jer ih reguliše vegetativni nervni sistem. U isto vreme pojačava se
izlučivanje adrenalina u krv, jedne vrste hormonalne supstance, kao i mobilizacija metabolita potrebnih za
proizvodnju energije. 

Kasnije, dešavaju se opšte promene u radu nervnog sistema u smislu optimizacije nervnog sistema za
slučaj opasnosti: izoštrava se percepcija i ubrzava se brzina procesuiranja. Neke od ovih reakcija su
vidljive, a neke ostaju neprimećene. Interesantno je da sve promene mogu ostati nezapažene od strane
samog subjekta. U tom slučaju on/ona nije u stanju da poveže reakcije sa situacijom koja ih je
uzrokovala. 

Lanac gore opisanih događaja, pokrenut odgovorom amygdale na potsticaj, nije još završen. Promene
nastavljaju da se dešavaju na telesnim organima (njih primećuje mozak putem nervnih vlakana koji nose
informacije iz periferije u centralni nervni sistem). Na primer, ubrzano kucanje srca, crvenilo ili bledilo
lica, znojenje, to su organske promene i one nisu neprimetne za mozak koji neprestano prima informacije
o stanju celog organizma. Time se zatvara krug signala podstaknutih emocionalnim vrednovanjem
pobude i mozak otkriva šta su posledice emocionalne reakcije koju je sam pokrenuo.  

Mnogi smatraju da feedback nadražaj nije toliko bitan, ali da može biti od važnosti samo u ekstremnim
slučajevima, to međutim, nije tako. Tok informacija od periferije ka mozgu o stanju svih delova organizma
je stalan i bez zastoja. Veći deo vremena čovek ga ne primećuje, odnosno nije ga svestan, uzima ga
zdravo za gotovo i doživljava ga kao pozadinu svog mentalnog života. Damasio ga naziva telesno
okruženje - okruženje koje je uvek prisutno i u stalnoj promeni (žlezde izlučuju svoje izlučevine, otkucaji
srca slabe ili se ubrzavaju, jednjak se grči, neki delovi tela se pune krvlju dok drugi presušuju). Promene
u telesnom okruženju posledica su emocionalnih nadražaja, a mozak se može zamisliti kao stalni
posmatrač koji ih prati i zapisuje. Ne samo da mozak registruje promene, nego je doslovce preplavljen
hormonskim izlučevinama zavisno od emocionalnih promena.  

Do sada je dat opis formiranja emocionalnog iskustva, ne samo kao procesa vrednovanja pobude u
centralnom nervnom sistemu, ne samo kroz primarne i telesne reakcije pomoću kojih nervni sistem
odgovara na to vrednovanje, nego i kroz način na koji mozak percipira te primarne i telesne reakcije
nakon što su se desile. Spomenuti procesi se mogu grupisati u tri različite kategorije:

1. vrednovanje pobude;
2. izražavanje emocije i
3. iskustvo telesnih promena.

Iskustvo telesnih promena je ono što Damasio naziva osećanja i razlikuje ga od ostalih delova
emocionalnog iskustva. Govoreći Damasiovim rečnikom, osećanja su ništa drugo nego percepcija
telesnog okruženja. 

Čovek je uglavnom svestan svojih emocija, ali u mnogim slučajevima i nije. Dešava se čak da telesne
reakcije na emocionalni nadražaj proteknu bez svesnog zapažanja. To zavisi ne samo od genetskih
faktora, već i od svesti o vlastitom telu koju je čovek razvio u detinjstvu i adolescenciji. Živi se u društvu
koje ne pridaje dovoljnu pažnju osluškivanju vlastitog tela i mnogi pojedinci žive svesno život odvojen od
tela i telesnih iskustava, a u ekstremnim slučajevima postoji istinska podeljenost između psihičkih
iskustava i telesnih senzacija.  

Moguć je i sledeći redosled događanja: afektivni karakter pobude nije svesno registrovan, ali je subjekat
svestan telesnih reakcija, znojenja i probavnih smetnji. U tom slučaju telo samo govori da se nešto važno
događa bez poznavanja uzroka tih promena i upozorava čoveka da treba da odredi uzrok. Ako su telesne
reakcije jake ili dugotrajne mogu se pojaviti ozbiljni poremećaji u radu pojedinih organa poznati pod
nazivom psihosomatske bolesti. Emocije kojih čovek nije svestan i koje ne nalaze drugi pogodan način,
manifestuju se u telu i, što je paradoksalno, subjekat doživljava telesni poremećaj kao nešto spoljašnje,
nešto što on/ona ne prepoznaje i uzrok je njegovih problema i patnje.  
 

6. EMOCIJE I ODLUČIVANJE 
 

6.1 Kako ljudski mozak funkcioniše 

Sposobnosti koje je razvio ljudski mozak (moždana kora) posebno su zanimljive. Moždana kora sakuplja
informacije o prošlim događajima. Prošla iskustva ostavljaju trag u mozgu koji će uticati (a ne bukvalno
odrediti), buduću odluku.  

Moždana kora omogućava kreiranje modela buduće stvarnosti u obliku slika koje se generišu iz zapisa o
prošlom iskustvu. Ova sposobnost imaginacije se naziva memorija budućnosti, jer je uglavnom bazirana
na memorijskim zapisima. Područje mozga koje povezuje više funkcije za planiranje je prednji režanj.
Tokom evolucijskog procesa sve složenije sposobnosti za obrađivanje informacije morale su se integrisati
u već postojeće osnovne funkcije koje su ostale nepromenjene.  

Imajući emocije u vidu, amygdala i ostatak limbičke strukture sačuvali su prvobitnu ulogu koju su imali i
kod prvih sisara, a to je da pridruže nadražaj (emocionalnu važnost) i da pokrenu odgovarajuće odgovore
u skladu sa tom činjenicom. Bez obzira na iznijansiranost i kompleksnost moždane kore kod ljudi,
zadatak svih razmatranja spoljašnjih nadražaja kao glavne funkcije amygdale je ostao isti: uvažiti
nadražaj ili odbaciti ga. 

Što se tiče odlučivanja u svakodnevnom životu očigledno je da ključnu ulogu ima prednji režanj moždane
kore. On sam poseduje trećinu ukupnog volumena ljudskog mozga, što nije slučaj kod životinjskih vrsta,
na primer, kod šimpanze 17%, a kod mačke samo 3%. Mnoga istraživanja pokazuju da je čovek vrlo
sposoban za rešavanje raznih testova inteligencije ili zadataka kreiranih u laboratoriji, a da istovremeno
ima velikih poteškoća u rešavanju životnih problema. Čini se da teorijsko i apstraktno razmišljanje ili
rešavanje kreiranih zadataka ne garantuje i dobru sposobnost socijalne adaptacije i razumno donošenje
odluka u ličnom životu.  
 

6.2 Hipoteza o telesnim pokazateljima 

Damasiovo objašnjenje načina donošenja odluka zasnovano je na hipotezi o telesnim pokazateljima

(Somatic Marker Hypothesis). Na neurobiološkom nivou markeri proizlaze iz saradnje između prednjeg
režnja i primitivne strukture amygdale i ostalih limbičkih područja vezanih sa njom. Strogo racionalni
procesi nisu jedini odgovorni za većinu odluka koje čovek donosi u svakodnevnom životu, jer nisu
sposobni doneti brz i odgovarajući odgovor na postavljen problem. Čisto racionalno rešenje mnogih
problema sa kojima se čovek susreće zahteva enormno mnogo vremena za razmatranje svih mogućih
situacija i predlaganje rešenja, kao i za računanje svih troškova i prednosti kod poređenja hipotetičkih
situacija. Uporedno čuvanje svih rezultata izračunavanja koje se čini za većinu odluka zahtevalo bi
memorijski kapacitet i vreme sa kojima čovek naprosto ne raspolaže. To ipak ne znači da racionalni
procesi nisu prisutni, oni su svesno potpomognuti drugim mehanizmima emocionalne prirode [1].  
 

6.3 Šta se događa kad je čovek suočen sa izborom jedne između mnoštva alternativa  

Sve odluke koje čovek donese mogu biti vrlo različite, na primer: izbor zaposlenja, izbor životnog
partnera ili doktora, gde ići na godišnji odmor ili na koji način doći do stana. Naravno da u svakoj od
gornjih odluka važnu ulogu imaju racionalni elementi, na primer finansijski troškovi, ali osnovni faktor u
odluci predstavljaju emocije.  

Na koji to način emocije utiču na odluku? Hipoteza o telesnim pokazateljima to objašnjava ovako:
suočena sa više mogućnosti izbora, prednja moždana kora koristi svoju sposobnost vizuelizacije raznih
scenarija kao posledicu svake pojedine odluke. To su uglavnom slike ili fragmenti slika koji sadrže, ne
samo opisne elemente situacije, nego služe i kao skica za izazivanje emocionalnih reakcija koje bi ta
situacija izazvala u čoveku, a ujedno uključuju i (pred) iskustvo instinktivnih i telesnih reakcija vezanih za
emociju. Upravo te fizičke promene Damasio naziva telesni pokazatelji, jer za zamišljenu situaciju,
kandidata za realnost, oni generišu izgled telesnog okruženja kao deo mogućeg emocionalnog iskustva.
Promena telesnog okruženja može biti pozitivna, prijatna, ili negativna ako probudi neprijatne senzacije.
Posledice takvog označavanja dozvoljavaju mozgu da brzo i efikasno eliminiše akcije koje ostaju nisko
rangirane na tom emocionalnom ispitu. Za one akcije koje su označene kao pozitivne otvorena je
mogućnost za ponovno preispitivanje pre konačnog izbora. Takva procedura odvija se brzinom koju nije
moguće postići strogo racionalnim proračunima. Treba naglasiti da se telesno označavanje mogućih
izbora prezentovanih putem scenarija ne odvija uvek na svesnom nivou, ali mozak ne sprečava
ispoljavanje efekta potrebnog za donošenje odluke. 

Emocije ne trebaju misaoni proces, one se automatski odvijaju. To su osnovni mehanizmi potrebni za
održavanje života. 

Dalmasio razlikuje emociju od osećaja. Osećaj je mentalna percepcija stanja tela. Osećaj je
“prepoznavanje” da se nešto dešava, dok je emocija vizuelni efekat tog događaja. Emocije su telesnog, a
osećaji su mentalnog karaktera. Emocije prethode osećajima i mogu se smatrati njihovim pokretačima.
Osećaj se može shvatati i kao trajna memorija emocija.  

Neurološki mehanizmi emocija i osećaja kod ljudi su evoluirali i razvili situacijama prilagođena ponašanja
koja ne zahtevaju svesno razmišljanje. Dalmasio tvrdi da vremenski zahtevni procesi racionalnog
razmišljanja često umanjuju šansu za preživljavanje u situaciji kad je potrebna trenutna odluka, upravo
zbog ranije pomenutog zahteva za memorijskim kapacitetima i sporog vremenskog odvijanja.  
 

7. RIZIK 

Iako je odlučivanje pod rizikom centralna tema u teoriji odlučivanja, modeli odlučivanja pod rizikom su
uglavnom ignorisali važnost emocija. Dok su neki teoretičari proučavali uticaj emocija doživljenih nakon
odluke, vrlo malo pažnje je posvećeno uticaju emocija proživljenih za vreme procesa donošenja odluke.
Ljudi dvojako reaguju na rizik: procenjuju ga racionalno i reaguju na njega emocionalno. Iako međusobno
isprepletene, kognitivna procena uzrokuje emocije i emocije utiču na procenu (te reakcije imaju različite
determinante).  

Kognitivne procene rizika su osetljive na vrednosti varijabli u odlučivanju, na verovatnoću i na atraktivnost

alternativa. Emocije mogu biti i jesu posledice kognitivnih procena, ali se isto tako javljuju bez ili uz
minimalno svesno procesuiranje informacija. Na primer, ljudi proživljavaju strahove i bez poznavanja
uzroka tih strahova. Za razliku od kognitivnih procena, emocionalne reakcije su osetljive na jasnoću njima
pridruženih predstava, bliskost u vremenu i na mnoge druge varijable koje igraju zanemarljivu ulogu u
kognitivnim procenama. Posledica pomenutih razlika je da ljudi doživljavaju neslaganje između
proživljenog straha doživljenog određenom rizičnom situacijom i kognitivne procene pretnje uzrokovane
tim rizikom.  

Loewenstein [12] razlikuje dve vrste emocija: očekivane i predodređene. Očekivane emocije su sastavni
deo očekivane posledice odluke. To nisu emocije koje su doživljene u trenutku donošenja odluke, nego
emocije koje očekujemo da će nas preplaviti nakon proživljavanja posledice odluke. Možemo ih shvatati
kao implicitne emocije vezane za moguću posledicu odluke.  

Predodređene emocije su trenutne reakcije (strah, nemir) na rizičnu ili nedefinisanu situaciju. Dok su se
naučnici iz područja odlučivanja fokusirali uglavnom na proučavanje implicitnih emocija, naučnici izvan
tog područja, na primer iz socijalne psihologije, počeli su proučavati ulogu predodređenih emocija kod
donošenja odluke.  

Dugo se smatralo da emocije i strasti imaju razarajući uticaj na donošenje odluke. Tek u poslednje vreme
ističe se važnost emocije kao informatičkog inputa u odluci i opisuju se posledice odluka kod kojih su
emocije blokirane. Na primer, Somatic Marker Hypothesis tvrdi da je normalno donošenje odluke vođeno
telesnim reakcijama na relativnu poželjnost alternativa. Kao potvrdu takvoj tvrdnji pokazano je da neke
neurološke abnormalnosti blokiraju takve telesne reakcije što značajno oslabljuje donošenje odluke u
riskantnoj situaciji. Takođe je dokazano da kvalitet odluke pada kada se smanjuje efektivni udeo u njenom
donošenju i kad je donosilac odluke prisiljen sistematski uvažavati sve za i sve protiv. Razlog tome je što
su efektivne reakcije na nadražaj brže nego kognitivne evaluacije. Takvi trenutni odgovori osiguravaju
životinjama i ljudima brzo i sirovo analiziranje mogućih reakcija na pretnju ili nadražaj i omogućavaju
gotovo trenutnu reakciju.  

Klasičan pristup uticaju emocija na odlučivanje pretpostavlja da su ljudi sposobni da procene opasnost i
verovatnoću moguće posledice izbora i tu informaciju da uključe u konačnu odluku. Oslobođene emocije
u trenutku donošenja odluke nisu integrisane u sam proces. U tom smislu teoretičari (klasičari)
odlučivanja pretpostavljaju, implicitno ili eksplicitno, da je donošenje odluke u svakodnevnoj, pa i u
riskantnoj situaciji, svesna aktivnost.  
 

8. EMOCIJE I INTELIGENCIJA  

Inteligentni sistemi u svom zaključivanju uzimaju informaciju kao gotovu činjenicu, bilo delimično (unutar
neke moguće strukture), bilo potpuno (ako je njihovo zaključivanje zasnovano na formalnoj logici), i
koriste je kao osnovu za dalje razmišljanje. To razmišljanje može dovesti do viših uverenja i omogućava
izbor ciljeva, planova i ponašanja. Najčešce se svodi na izbor jednog od alternativnih odgovora koji su
ugrađeni u sistem ili koje je sistem prihvatio u procesu učenja. Izbor je baziran na raspoloživim
informacijama koristeći ugrađenu meru sličnosti među njima ili na apriori zadatom rangiranju alternativnih
ponašanja. Inteligencija sistema proizlazi iz njegove interakcije sa korisnikom, posebno u situacijama kad
su sistemski ciljevi i namere u konfliktu. Takva interakcija, takođe je jedan od sistemskih ciljeva, bilo
eksplicitnih ili implicitnih i može biti neispunjena ako sistem nije u stanju izvesti odgovarajuće postupke,
za šta mu je opet potrebna određena autonomija [6].  
 

8.1 Kakvu ulogu imaju emocije 

Nejasni ciljevi, nedovoljna uvežbanost ili nedostatak sredstava za pokretanje akcije glavni su uzroci
nestabilnosti ne samo kod inteligentnih sistema već i kod ljudi. U takvoj situaciji povećava se rizik od
pogrešne odluke jer sistem nije u stanju nositi se sa takvom situacijom. Jedna mogućnost za povećanje
autonomije sistema je ugraditi računarski sistem za ‘’ponovno logovanje’’ emocije u samu srž sistema. To
povećava stepen autonomije sistema jer mu daje mogućnost vrednovanja ciljeva i sredstvo za izbor akcije
i regulisanje vlastitog ponašanja [13]. 
 

8.2 Zanimljivost 

“Odlučiti se za investiciju dok ste u vatri nade da ćete ostvariti veliku dobit - loša je ideja”, kaže
neuroekonomista Brajan Natson. 

Iako svesni gotovo sigurnog gubitka, sve je veći broj investitora koji impulsivno kupuju rizične akcije na
berzi, istovremeno kriveći sebe. Na kraju, ne mogu da prihvate činjenicu da bi akcije trebalo prodati.  

Nova nauka, neuroekonomija, koja se nalazi na granici neurologije, psihologije i ekonomije, objašnjava
kako ljudski mozak reaguje kada je u pitanju zarađivanje novca na berzi; zašto ljudi ne deluju uvek
racionalno i zašto donose nelogične odluke. Neuroekonomisti, čije učenje u poslednje vreme uzima maha
na Zapadu, istražuju i kako se odupreti impulsivnom, odnosno samodestruktivnom ponašanju.  
Američki naučnici su zaključili da ljudi kod kojih je došlo do poremećaja sposobnosti da iskažu emocije
mogu da donose bolje finansijske odluke nego emotivci. Tačnije, osobe kod kojih je oslabljena
sposobnost za iskazivanje emocija kao što je, na primer strah, pokazuju bolje rezultate u investicionim
igrama u odnosu na druge ljude.  

Eksperiment u kome je učestvovalo petnaest ispitanika sa oštećenjem mozga, normalnim IQ (Intelligence

Quotient, odnosno koeficijent inteligencije) i zdravim centrom mozga za logiku i saznajne sposobnosti,
pokazao je da su slabije emotivne reakcije davale prednost u donošenju finansijskih odluka
(prvonavedenim ispitanicima je bio oštećen deo mozga koji kontroliše emocije, najčešće strah ili
uzbuđenje). 

Osobe sa neoštećenim mozgom su za vreme igre pokazivale veliki oprez i zbog toga im je zarada bila
znatno manja.  

Sa druge strane, ispitanici koji nisu osećali strah, bili su znatno spremniji da uđu u rizik koji je na kraju
nagrađen dodatnom zaradom. Takođe su i pokazivali manje emocija u slučajevima kada izgube. U
odnosu na druge igrače imali su 13% više novca na kraju investicionih igara. 

U drugom ogledu učestvovala je 41 osoba. Igračima je dato po 20 dolara da bi odigrali igru sa bacanjem
novca. Uslov je bio da se novac 20 puta baci. Ukoliko bi igrač pogodio na koju će stranu novac pasti
dobijao bi 2,5 dolara, a ukoliko bi promašio morao je da vrati dolar. Igrač je mogao da propusti bacanje i u
tom slučaju bi dolar ostao kod njega. Najbolja taktika je ne propuštati nijedno bacanje jer je moguć veći
broj pobeda nego poraza, a rizik gubitka je 50% u odnosu na gubitak. 

Rezultati su pokazali da su igrači sa oštećenjima mozga u proseku učestvovali u 84% bacanja. Igrači bez
oštećenja mozga su koristili svega 58% bacanja. Na kraju su igrači sa oštećenjem mozga prosečno imali
25,7 dolara, dok su igrači bez oštećenja mozga imali 22,80 dolara.  

Dobra vest, međutim, je što neuroekonomisti smatraju da je moguće pobediti emocije, koje su se
pokazale kao najgori impulsi. „Kontrolišite sve što možete kontrolisati, izbacite naviku da gledate TV
kanale i sajtove koji nude brzu zaradu na berzi”, rekao je neuroekonomista Brajan Natson.  

Emocijama ne treba dozvoliti da upravljaju, već treba njima upravljati. One mogu i stimulisati, ali i kočiti
donošenje važnih odluka. 

Ukoliko ne postoji sigurnost u dobar ishod, odluke ne bi trebalo donositi impulsivno. Najbolje je
prespavati, konsultovati se sa sobom ili sa drugima; pustiti da prođe vreme i sagledati situaciju. Tada će
verovatnoća da donesete bolju odluku biti veća. 

Posebno je od značaja identifikovati strah, staviti na papir njegove izvore i načine za prevazilaženje.
Međutim, za mnoge - čak i za psihologe - uzroci straha su velika nepoznanica, iako postoji svest o tome
da se kroz borbu za opstanak, kod čoveka od davnina razvijao taj neprijatni osećaj. Veruje se da je delom
i zbog toga strah isuviše razvijen, te da čovek reaguje na opasnost kada je praktično i nema [5].  

 
9. PRIMERI IZ PRAKSE 
 

9.1 Koliko negativno emocionalno iskustvo može uticati na pogrešno donošenje odluka 

Radnik, u stalnom radnom odnosu, jedne revizorske kuće iz Beograda je posle pet godina rada u firmi
dobio ponudu da napusti firmu i pređe u konkurenstku kuću pod sledećim uslovima: plata 50% bolja od
postojeće, pozicija – viši nivo u hijerarhiji od postojećeg nivoa. Iako je zaposleni bio vezan za postojeću
firmu, isključivši emocije, doneo je odluku da prihvati ponudu i pređe kod konkurenta.  

Kako je na novom poslu naišao na niz nepremostivih prepreka jedini izlaz iz novonastale situacije je bio
da da otkaz na novom poslu i pokuša se vratiti na stari posao. Nakon razgovora sa starim šefom
zaposlenom je vraćeno mesto u firmi, ali pod sledećim uslovima: spušten je u hijerarhiji za dva nivoa i
primljen je na određeno vreme.  

Nakon dve godine zaposleni je dobio novu ponudu da promeni posao. Ovog puta uslovi su bili sledeći:
70% veća plata i dva nivoa iznad postojećeg u hijerarhiji. Usled formiranog negativnog emocionalnog
iskustva zaposleni nije ni razmišljao o eventualnom prelasku i ponudu je odbio.  

Negativno emocionalno iskustvo blokiralo je mogućnost racionalnog razmišljanja i mogućnost donošenja

optimalne odluke. Ova pogrešno doneta odluka koštala je zaposlenog veće plate i boljeg radnog mesta. U
kojoj meri je dozvoljeno da formirano emocionalno iskustvo utiče na proces donošenja odluke i da li je
čovek dovoljno spreman i sposoban da isključi emocije iz samog procesa donošenja odluka još uvek nije
naučno dovoljno istraženo i potvrđeno.  

Iskustva, i pozitivna i negativna, oblikuju sadašnjost i proizvode elemente za budućnost. Naš pogled na
život, određen opažanjem iz prošlosti, utiče na odluke koje ćemo doneti u sadašnjosti i tako oblikuje
budućnost. 

Jedino priznavanjem postojanja negativnog emocionalnog iskustva koje je vezano za bolna sećanja,
čovek se može nadati da će odgovoriti zrelo, koristeći logiku kore mozga. Jedino suočavanjem sa
prošlošću može se hrabro i uspešno pokoriti negativno emocionalno iskustvo i doneti racionalna odluka.  
 

9.2 Da li je menadžer u stanju da isključi emocije prilikom donošenja poslovne odluke  

Generalni direktor jedne firme dobio je zadatak da zaposli dva nova radnika usled proširivanja poslovanja
preduzeća. Nakon objavljenog konkursa i obavljenog većeg broja intervjua u užem izboru ostala su tri
kandidata. Sva tri kandidata morala su da prođu niz testova nakon čega su se dva kandidata izdvojila u
odnosu na trećeg. Treći kandidat je bio lični prijatelj generalnog direktora. Usled nemogućnosti da isključi
emocije prilikom donošenja odluke direktor je primio jednog od dvojice kandidata koji su se izdvojili i svog
prijatelja kao drugog kandidata. Ovom odlukom direktor je primio kandidata koji imao lošije znanje
egleskog jezika i manje radne iskustvo od kandidata koji je odbijen. Na taj način uloga emocija prlikom
odlučivanja onemogućila je donošenje optimalne odluke za preduzeće.  

Preduzeće broji 80 zaposlenih tako da ova odluka nije ugrozila poslovanje preduzeća, ali da li generalni
direktor sme da dozvoli da emocije utiču na proces donošenja odluke? Ovo je jedan primer u kom je
uloga emocija imala negativan uticaj na proces donošeja odluke.  
 

9.3 Koliko emocije mogu da utiču na pogrešno donošenje odluka  

Vlasnik stana na atraktivnoj lokaciji je dobio ponudu za stan koja premašuje realnu cenu stana za 30%.
Čovek koji je bio zainteresovan za kupovinu stana je imao već formirana pozitivna emocionalna iskustva
u vezi sa lokacijom na kojoj se stan nalazio, odnosno celo detinjstvo je proveo na toj lokaciji i iz tog
razloga je spremno ponudio veću cenu od realne. Međutim, vlasnik stana je ovu nekretninu dobio kao
poklon od oca koji je preminuo i iz tog razloga nije bio spreman da stan proda. Kako je zainteresovan
čovek po svaku cenu bio spreman da stan kupi ponudio je vlasniku 50% veću cenu od realne koju je
vlasnik, takođe, odbio. Zainteresovan čovek je shvativši da ne može da kupi stan odustao od kupovine i
stan je ostao u vlasništvu starog vlasnika. Ovom odlukom vlasnik stana je dozvolio da emocije utiču na
proces donošenja odluka i izgubio sigurnu dobit.  

Nakon dve godine vlasnik stana je shvatio da mora da promeni okruženje u kom živi i odlučio je da proda
stan. Kako je cena stanova opala u tom periodu vlasniku stana se savetovalo da sačeka sa prodajom.
Vlasnik je, međutim, shvatio da ga emocije suviše vežu za stan, želeo je što pre da se preseli i insistirao
da se stan proda. Stan je prodat po 25% nižoj ceni u odnosu na cenu koja bi se dobila godinu dana
kasnije. Još jednom je vlasnik stana dozvolio da emocije utiču na proces donošenja odluke i da bude na
gubitku zbog neracionalnog odlučivanja.  

Ovakav način odlučivanja ima uticaj samo na vlasnika stana i iz tog razloga se ne može osuđivati
neracionalan pristup procesu donošenja odluka. Međutim, šta bi se desilo da je od takve odluke zavisila
budućnost većeg broja ljudi ili poslovanje čitavog preduzeća?  

U kojoj meri je dozvoljeno mešanje emocija u proces donošenja odluka i na koji način u kompaniji izabrati
odgovornog čoveka koji neće dozvoliti da emocije utiču na sam proces odlučivanja? Ovo pitanje je tema
raznih istraživanja i odgovor još uvek nije jasno definisan.  
 

10. ZAKLJUČAK  

Emocije su sastavni deo svakog čoveka. Dosadašnja istraživanja su pokazala da postoji učešće emocija
u procesu donošenja odluka. Vrlo često je čovek svestan da je određenu odluku doneo na osnovu već
formiranog emocionalnog iskustva iz prošlosti, dok postoje i situacije u kojima ne postoji svesno uplitanje
emocija u proces donošenja odluka. Ukoliko svestnost ipak postoji, prilikom donošenja odluka može se
emocijama upravljati i one čak mogu služiti i kao stimulans u samom procesu donošenja odluka. Ova
vrsta emocija ne predstavlja veliku opasnost za valjanost donete odluke. Mnogo su opasnije emocije kojih
čovek nije svestan i kojima iz tog razloga nije u stanju da upravlja. Za rukovodeće položaje (ljude čija
odluka može uticati na poslovanje čitavog preduzeća ili veći broj ljudi) veoma je bitno da nemaju
formirano nikakvo negativno emocionalno iskustvo iz prošlosti, kako bi bili racionalni prilikom donošenja
odluka.  
 
11. LITERATURA 

1. Čaklović, L., Teorija odlučivanja, http://decision.math.hr/nastava/predavanja/Modeli%20u

%20odlucivanju.pdf, posećen 5. juna 2008. godine
2. Čupić, M., Suknović, M., Savremena podrška odlučivanju,
http://www.indmanager.edu.yu/site/pdf/e-1.pdf, posećen 20. juna 2008. godine
3. Čupić, M., Tummala, V. M. R., Suknović, M., Odlučivanje: formalni pristup, Fakultet
organizacionih nauka, Beograd, 2001.
4. Damasio, A. R., Toward a Neurobiology of Emotion and Feeling: Operational Concepts and
Hypotheses, The Neuroscientist, 1995.
5. http://osnove.info/cone/, posećen 15. juna 2008. godine
6. http://pagesperso-orange.fr/pgreenfinch/bfglo/bfglo.emotion.htm , posećen 10. juna 2008. godine
7. http://www.cp.eng.chula.ac.th/~vishnu/gameResearch/AI_november_2005/cgf00.pdf , posećen
15. juna 2008. godine
8. http://www.fasper.bg.ac.yu/downloads/Opsta_psi_licnosti/EMOCIJE.ppt, posećen 18. juna 2008.
godine
9. http://www.hss.caltech.edu/steve/bechara.pdf, posećen 10. juna 2008. godine
10. http://www.practical-philosophy.org.uk/Volume3Articles/TowardsWiseDecisionii.htm , posećen 20.
juna 2008. godine
11. LeDoux, J., The Emotional Brain, Simon & Schuster, New York, 1996.
12. Loewenstein, G. F., Weber, E. U., Hsee, C. K., Welch, N., Risk as Feelings, Psychological
Bulletin, 2001.
13. Marković, Z., Odlučivanje u situacijama neizvesnosti, XXIII Simpozijum o novim tehnologijama u
poštanskom i telekomunikacionom saobraćaju, 2005.