Prvi srpski ustanak i obnova drave

1804-1813
Kriza Osmanskog Carstva krajem XVIII i poetkom XIX veka
Krajem XVIII veka i poetkom XIX veka Osmansko Carstvo prolazi kroz krizu
dravnog,javnog,i ekonomskog ivota.Reforme sultana Selima III nisu poboljale opte
prilike,umesto toga otvaraju nove procese koje su pogodili drutveno-ekonomski i pravni sistem u
carstvu.Izbijaju nemiri i pokreti seljatva praeni otkazivanjem poslunosti lokalnih organa
vlasti,irokih slojeva hrianske raje,sitnih posednika-seljaka do spahija,gradskog stanovnitva,i
gradskih vojnih posada.Reformama Selima III i docnije Mahmuda II,posebno su bili nezadovoljni
janiari.
Posebnu tekou za razvoj normalnih prilika,a naroito za teak ivot hrianskih
seljaka,predstavljale su bune janiara i pojava krdzalija, koje izbijaju poetkom XIX veka.
Janiari e biti u stalnom sukobu sa Portom u Bosanskom paaluku, a jedan njihov ogranak,
poznat pod imenom kao dahije, izazvae prvi srpski ustanak, dok e krdzalije pune dve decenije
iriti strah Rumelijom, posebno u nekim sandzacima u Bugarskoj. U pograninim krajevima
Albanije sa Epirom i Makedonijom, kao i u Tesaliji, nesigurnost za javni ivot su predstavljali
pae-odmetnici, kao to su Ali-paa Janjinski, Tepelenli, protiv kojih e Porta voditi i velike
vojne pohode. Kao odmetnik od carske vlasti javie se i Osman Pazvan-Oglu u vidinskom
sandzaku.Uporedo se, na Balkanu, odvijao i proces zamene timarsko-spahijskog sistema za
itluk-sahibijske agrarno-pravne produkcione odnose. Proces je bio praen i nametanjem
novih agrarnih obaveza seljacima,nasilnim oduzimanjem seljakih batina, proterivanjima i
izbeglitvom seljaka u bezbednije krajeve. Brutalnost postupaka prema raji i bezobzirnost u
otimanju seljake zemlje inili su osnovna obeleja toga procesa. Takoe,bila je prisutna i
islamizacija hrianskog ivlja, naroito po selima paaluka na Kosovu.
Glavna karakteristika Osmanskog Carstva na prelazu vekova bila je opta nesigurnost u
krajevima na Balkanskom poluostrvu, teak pravni, drutveni,i ekonomski poloaj raje, nekoliko
narodnih buna i ustanaka u Srbiji i Grkoj kojima e poeti period kod veine balkanskih naroda,
period emancipacionih antiturskih, odnosno nacionalnooslobodilakih pokreta.
Politiki i pravni poloaj Srba pred ustanak
Krajem XVIII veka srpski narod se i dalje nalazio pod stranom vlau,izdeljen u nekoliko
drava,najveim delom pod Turskom i Austrijom,a do 1797.god. i pod Venecijom.Veina
srpskog ivlja ivela je u Turskoj,odnosno Osmanskom Carstvu.
Srpski narod pod osmanskom vlau teritorijalno je pripadao administraciji dva vilajeta:
bosanskog i rumelijskog.U Bosanskom vilajetu,u narodu poznatiji kao bosanski paaluk,srpski
narod je iveo u sva etiri njegova sandzaka:zvornikom,
bosanskom,klikom,i hercegovakom. Bosanski vilajet se prostirao na istoku do gornjeg toka reke
Morae i srednjeg toka reke Lima,a preko Drine je obuhvatao Jadar i Raevinu kao delove
zvornike nahije,dok je abaka nahija u poreskom pogledu takoe pripadala bosanskom vilajetu
(paaluku).Srbi su na tom prostoru bili potpuno potinjeni turskoj vlasti.Na elu bosanskog
paaluka (vilajeta) nalazio se paa, ranije u rangu beglerbega koga je postavljala Porta. U sudskoadministrativnom pogledu, bosanski paaluk (vilajet) bio je podeljen na 18. kadiluka, a u vojnoteritorijalnom pogledu bio je podeljen na 35. kapetanija (do 1835. god.). Jedan kadiluk moglo je
initi vie nahija; kapetani su u pretenom broju bili nasledni i predstavljali su glavni Portin
oslonac u vojnoj odbrani Bosne u odnosu na Austriju. Spahije, turski konjiki red, bile su pod
komandom alajbega, i predstavljali su glavnu udarnu snagu turske bosanske vojske.

Finansije Bosne spadale su u nadlenost defterdara. Posle poslednjeg austrijsko-turskog rata

1788-1791. god., u Bosni poznatog pod imenom kao dubiki rat, centralna vlast je bila
oslabljena usled opozicionog delovanja bosanskog begovata i drugih slojeva domaeg
povlaenog muslimanskog stanovnitva.
S obzirom na tursku administrativno-teritorijalnu podelu, Srbija je u celini ili delovima
obuhvatala teritoriju sledeih turskih sandzaka tj. paaluka: Beogradski, novopazarski (do 1817.
god. pod tim imenom), delove bosanskog, vidinskog,skadarskog, prizrenskog, zatim ceo niki,
leskovaki, vranjski,
peki, pritinski. Na zapadu se graniila sa bosanskim vilajetom (paalukom),i sandzacima
zvornikim i hercegovakim, na jugu sa tetovskim i skopljanskim, na istoku sa sofijskim
paalukom, i ustendilskim ajanlukom. Vuk Karadzi je raunao da je na teritoriji Srbije
poetkom XIX veka ivelo oko milion ljudi, a blizu milion u ostalim krajevima pod turskom
vlau. Oslobodjena Srbija u prvom srpskom ustanku brojae oko pola miliona stanovnika.
Organizacija ekonomskog i drutvenog ivota Srba pod turskom vlau nosila je pred prvi srpski
ustanak mnoga obeleja iz prethodnog razvitka: naturalni karakter privrede i patrijahalnu
porodinu zadrugu. U severnim delovima Srbije, najvei broj stanovnitva je iveo po
selima,bavio se zemljoradnjom i gajenjem stoke,a ree po varoima i palankama,u kojima su se
bavili trgovinom i zanatstvom.U gradskim sredinama meu Turcima,srpsko stanovnitvo je ivelo
u posebnim etvrtima,obino na periferiji ili u predgraima utvrenih gradova i varoi.Gradsko
stanovnitvo je bilo uglavnom doseljeniko iz raznih krajeva Balkanskog poluostrva.Pored
junoslovenskog stanovnitva bilo je dosta i doseljenih Grka i Cincara,ree Jermena,Jevreja,zatim
Turaka-Osmanlija.U selima je preovlaivalo srpsko stanovnitvo koje je bilo starosedelako,a
delom doseljeno iz raznih krajeva tokom migracija.U odnosu na Turke Srbi su bili raja i sa
odreenim obavezama i pravima u drutveno-pravnom,ekonomskom,i politikom statusu prema
Osmanskom Carstvu.
U socijalnom pogledu,srpsko stanovnitvo je bilo uglavnom homogeno,meusobno povezano
institucijama patrijahalnog ivota.Zadruga i selo inili su osnovne elije porodine i drutvene
povezanosti.U mirnodopskim periodima, pred turskom vlau odgovarali su stareine zadruga i
kmetova (knezovi),ili selo kao kolektivno organizovana narodna zajednica.Seoska optina
predstavljala je srpski narod pred turskim politikim,sudskim,i poreskim vlastima.Vie seoskih
optina obrazovalo je kneinu koja je vaila za upravno-teritorijalnu organizaciju na elu sa
izbornim knezovima koje su radi lakeg upravljanja priznavali i Turci,negde sa veim a
negde sa manjim samoupravnim pravima. Dve ili vie narodnih kneina poklapale su se sa
turskim kadilukom ili nahijom. U dvanaest nahija Beogradskog paaluka bilo je tridesetak
kneina. Seoski kmetovi,odnosno seoski zborovi,kneinske skuptine,i knezovi bili su nosioci
javnih narodnih zahteva,a nahijski oborknezovi,glavni predstavnici pred turskim vlastima
paaluka. Knezovi i oborknezovi su bili predstavnici srpskog naroda pred inostranim
dravama,uglavnom pograninim vlastima u Austriji,pogotovo u vreme ustanaka i buna protiv
Turaka,kao i za vreme ratova Turske protiv Rusije i Austrije.
Pravoslavna crkva predstavljala je jaku duhovnu i drutvenu osnovu za ire kontakte i
manifestacije javnog,versko-crkvenog,i nacionalno-politikog ivota Srba.U Srbiji do ukidanja
Peke patrijarije 1766.god.i u drugim krajevima sa srpskim narodom,pravoslavna crkva
predstavljala je narodnu i versku organizaciju,sa svetenstvom,niim jerejima,i kaluerima koji su
ponikli iz naroda.U kanonskom i organizacionom pogledu,crkva u Srbiji kao i u drugim
krajevima pod turskom vlau bila je pod jurisdikcijom Carigradske patrijarije.Manastiri pred
prvi srpski ustanak su imali veliku ulogu u verskom,drutvenom,kulturnom,i nacionalnom ivotu
Srba u Turskoj.
Srpski narod je veinom iveo u zadrugama.Iz zadrunih kua su bili birani seoski kmetovi i
knezovi kneina.Kao to je zadruga bila osnovna elija u etnikoj karakteristici i socijalnoj
organizaciji srpskog naroda,tako je ustanova kneine i kneinske samouprave to bila u
drutveno-politikoj organizaciji i ranije, i u periodu pred prvi i drugi srpski ustanak.Gde je bilo

zadrunog ivota i kneinske,i uopte lokalne,seoske samouprave,tu je srpski narod uspeo da

sauva sva bitna svojstva narodne organizacije i nacionalne kulture.Islamizacija i itluenje
pogodovali su daleko vie u krajevima gde su sticajem okolnosti bile razbijene institucije
obiajnog narodnog ivota,raunajui i narodnu crkvenu organizaciju.
Osnovna drutvena i ekonomska suprotnost izmeu srpskog naroda i turske drave naroito od
kraja XVIII veka,svodila se na borbu za otimanje seljakih batina u korist upravno-zemljine
aristokratije,odnosno za pauperizaciju seljaka pretvaranjem spahijske zemlje,timara,u neposredan
gospodarski posed,itluk,u privatnu svojinu Turaka muslimana mulk. Tamo gde je postojala
kneinska samouprava koja je titila i pojedinana prava seljaka i zajednika prava sela,taj proces
drutveno-ekonomskog potinjavanja srpskog naroda,nailazile su na otpor,ili su barem usporavale
pojave drutvene anarhije i politike samovolje koja je zahvatila Osmansko Carstvo krajem XVIII
i poetkom XIX veka.Zato se na podrujima gde nije postojala jaka upravna vlast Porte vrio
pritisak na ove organe narodne samouprave.Otporna mo na zloupotrebe osmanskih vlasti
izkazivala se podnoenjem zakonskih tubi i albi na Porti,slanjem narodnih deputacija u
Carigrad,oruanim pobunama ili podizanjem ustanaka irih razmera.Ono to je davalo zajedniku
karakteristiku svim selima i krajevima koji nisu imali svoje batine,spahijske zemlje,i slobodne
seljake,tkz.rajete bio je itluki agrarno-pravni produkcioni odnos i itluki tip sela sa
obavezom seljaka da pored spahijskog,odnosno dravnog desetka daju jo jedan desetak svome
agi,itluksahibiji,tkz.devetak.Meutim,jo od kraja XVIII veka,jaanjem itluenja,najee
nasiljem,klasian tip devetka pretvarao se u osminu,petinu,etvrtinu,ak i treinu i polovinu.Ovo
poslednje je bilo poznato i pod imenom napolica, kao veoma teak oblik agrarno-pravnog
ekonomskog statusa seljaka.Taj tip odnosa je preovladao u junoj Srbiji,i krajevima naseljenim
meovitim srpsko-makedonskim,i srpsko-bugarskim ivljem,u kojima nisu postojali oblici
kneinske samouprave.
Ukidanjem Peke patrijarije Kneinska samouprava postaje najznaajnija ustanova kod Srba
u Beogradskom paaluku uoi izbijanja ustanka.Oblici samouprave postojali su i ranije na skoro
svim prostorima Osmanskog Carstva,a kod nas su bili posebno izraeni u Timokoj krajini i
Kljuu,koji nisu pripadali Beogradskom paaluku.Kneinska samouprava uspostavljena je odmah
posle povratka Srbije iz austrijske u tursku vlast 1739.god.da bi pravno bila uobliena tokom
poslednje decenije XVIII veka.Ona se ispoljavala na tri nivoa:
. Selo
. Kneina
. Nahija
Najizraenija je bila u kneini odakle i potie njen naziv.Selo,kneina,nahija imali su
samoupravne organe vlasti: seoskog kneza,kneinskog kneza i oborkneza,seoski
zbor,kneinsku i nahijsku skuptinu. U njihovoj nadlenosti bili su poslovi za koje turska vlast
nije bila posebno zainteresovana,a ticali su se iskljuivo srpskog ivlja:
-sakupljanje poreza
-odravanje puteva,crkava,i manastira
-biranje knezova
-reavanje raznih meusobnih sporova,linih i zemljinih.
Poslednji austro-turski rat 1788-1791.god.,poznat pod imenom i kao Koina krajina,ubrzao je
proces izgradnje kneinske samouprave,kojom su Turci nastojali da zadovolje Srbe koji su u
ovom ratu bili na strani Austrije.Uoi Svitovskog mira tronoki arhimandrit Stevan Jovanovi,
studeniki arhimandrit Vasilije Radosavljevi, i protoprezviter Jovan Milovi sainili su, 1791.
god. program samoupravnih privilegija: da se u odredbe mira unese da Srbi sultanu daju porez
odsekom, da Turci ne ive zajedno sa Srbima,da im muselimi ne sude,da izaberu meu
poznatijim ljudima jednog za komandanta koji e sultanu predavati porez,da u svojoj zemlji mogu
mirno raditi i uivati. Iako je imao vojno zvanje a finansijske nadlenosti,komandant bi bio
posrednik izmeu Srba i Porte,budui vrhovni knez iz 1796.god.Tokom vezirata Hadzi Mustafa-

pae(1793-1797,1799-1801.god.) Porta je fermanima dala Srbima u Beogradskom paaluku

konaan pravni oblik kneinske samouprave. Re je o aktima obnarodovanim
1793.god.,1794.god.,1796.
god.sa sledeim povlasticama:
-Paalukom upravlja vezir sa turskim organima vlasti do nahija
-uz njih postoje-vrhovni srpski knez,oborknezovi stareine nahija (ne pominju se ali se
podrazumevaju seoski i kneinski knezovi).oni razrezuju i kupe porez
-Srbi isplauju danak i ostale dabine u utvrenom iznosu
-spahije stanuju samo u Beogradu
-Turci se uklanjaju iz naroda
-paa ima pravo da dri Srbe u svojoj pratnji
-osniva se srpska narodna vojska za odbranu paaluka
-garantuje se sloboda veroispovesti i podizanja crkava i manastira
Aprila 1796.god. u Beogradu je izabrano 12 oborknezova i vrhovni knez Petar urovi,koji je
imao da vodi nadzor nad njima i odrava vezu izmeu pae i srpskih knezova.Meutim,Turci su
spreili zaivljavanje ustanove vrhovnog kneza,ali su dopustili organizovanje srpskih odreda
sastavljenih od 16000.vojnika.Ta srpska vojska u turskoj slubi imala je svoju organizaciju i
sticala je iskustva u borbi protiv janiarskog odmetnika Pazvan Oglua,to e biti od znaaja u
ustanikom periodu.U ustanikoj dravi organi kneinske samouprave predstavljali su civilnu
vlast.1

Prvi srpski ustanak i ratovanje Srba s Turcima

1804 1813.god.
Buna na dahije 1804.god.
Janiarske bune i neredi postali su nesnosni legalnim povratkom janiara u Beogradski paaluk
1799. god. Trovanje tronokog arhimandrita Stevana Jovanovia,ubistvo tamnavskog kneza
Ranka Lazarevia, ubistvima mitropolita Metodija i beogradskog vezira Hadzi-Mustafa pae
(1801.god.) nastalo je doba dahijske strahovlade 1801-1804.god. Dahije Foi Mehmed-aga,
Mula Jusuf, Kuuk Alija, i Aganlija podelile su paaluk na etiri dela,a u unutranjosti su upravu
poverili svojim bliskim roacima sa zvanjem muselima. Prvi su ostali u seanju naroda kao
velike dahije, a potonji kao kabadahije. U linosti Pazvan Oglua imali su vrsu zatitu.
Povratkom itlukih odnosa i izgradnjom hanova u selima guena je kneinska samouprava.
Zulum Turaka postao je neizdriv. Istovremeno su poele pripreme knezova i svetenika za
dizanje ustanka. Dahije su saznale za zaveru i odluile se za njeno krvavo uguenje. U sei
knezova izmeu 4. i 10.februara 1804.god. stradalo je blizu stotinu istaknutih Srba, a njihove
odseene glave donete su u Beograd.
Za objavu i poetak ustanka uzima se zbor u Oracu koji je odran 2/14.februara 1804.god. na
Sretenje.Zbor u Oracu imao je obeleje dogovora vienijih narodnih predstavnika iz centralnog
dela umadije tj. iz kragujevake,rudnike,i beogradske nahije kao i pojedinaca iz smederevske,i
jagodinske nahije.To su bili knezovi,svetenici,trgovci stokom,bive buljubae narodne
vojske,istaknutiji hajduci. Oraaki zbor je odran u mestu zvanom Marievia jaruga. Tu je uz
optu saglasnost svih prisutnih izabran za vou ustanka ore Petrovi,poznatiji kao
Karaore,poto su prethodno harambaa Stanoje Glava i knez Teodosije Marievi nisu
prihvatili uloge voda.Prota Atanasije izvrio je zakletvu i time skupu dao sakralno obeleje.Posle
1

R.Ljui,Istorija srpske dravnosti II, Novi Sad 2001,54 56.

zavrenog zbora odmah se krenulo u akciju,istog popodneva je zapaljen han u Oracu,a handzije i
sejmeni su ili oterani ili pobijeni,ime je i praktino poela buna na dahije. Proces unitenja
turske organizacije vlasti u Beogradskom paaluku poeo je paljenjem hanova u selima,
iproterivanjem handzija i subaa.Drugog dana bila je razbijena kod sela Sibnice i vea grupa
Turaka koja je iz Beograda ila za Rudnik.Ustanak se potom proirio na iru okolinu Oraca i
Topole. Brz razvoj ustanka i istrebljenje organa vlasti uveliko je zabrinulo dahije.Stoga one brzo
alju u pobunjene krajeve Aganliju, koji je bio za blai nain upravljana rajom,kako bi nagovorio
Srbe na pomirenje.Do susreta Aganlije i Karaora dolo je u selu Drlupi,meutim, sastanak
je zavren sukobom u kome je Aganlija ranjen,a njegovih nekoliko pratilaca ubijeno, pa su se
ostali Turci povukli.Gonei ih,Srbi su preneli ustaniku akciju u neposrednu blizinu Beograda.
Tada se javno odmetnula od Turaka i groanska kneina i posavska kneina sa knezom Simom
Markoviem.Za njima je sledila i smederevska nahija koju su predvodili knez ua Vulievi i
Obrad iz Azanje.Veze Beograda sa unutranjou paaluka bile su prekinute.
Boj na Drlupi bio je prvo vatreno krtenje ustanika u borbi protiv dahija. Kako se ustanak
irio na druge krajeve,dahije su uinile novi pokuaj,laskavim obeanjima su pokuale da smire
narod aljui beogradskog mitropolita Leontija i devetnaest Turaka na razgovore sa Karaorem
u Palanku.Pregovori su propali insistiranjem Srba da austrijski car garantuje budui srpsko-turski
ugovor.Posle toga je organizovana tenja opsada Beograda,veze izmeu Beograda i turskih
tvrava u Smederevu,apcu,Adakaleu mogle su se odravati jedino rekama Savom i Dunavom,ali
i to ne zadugo irenjem ustanka u tim krajevima.Nakon see knezova,grozota koje su dahije vrile
po paaluku,nije moglo da proe a da se ne izazove osveta. Ubrzo su valjevski Turci osetili
komeanje u narodu,pa su napustili Ub i otpremili svoje porodice u tvrave u Uice i
Soko.Paljenje hanova u umadiji uticalo je i na narod valjevske i abake nahije koji se krajem
februara i poetkom marta sam podigao na ustanak.
U ovim krajevima Beogradskog paaluka prva se na otvoren ustanak die kneina Tamnava u
kojoj i dolazi do prvog oruanog sukoba sa Turcima.Znatne snage ustanika su najpre napale i
zauzele Pale(Obrenovac)
9/21.februara 1804.god. Potom je Jakov Nenadovi potukao valjevske i abake Turke na
Beljinu 23.februara. Ove dve pobede omoguile su ubrzo i osloboenje Valjeva 6/18.marta
1804.god.Istog dana ustanici su zauzeli i Rudnik,dok se abac nalazio pod opsadom.
Zauzimanjem Valjeva i opsadom apca osloboena je cela teritorija od Kolubare do Cera i
Mave izuzev sokoske nahije,i Jadra i Raevine koji su pripadali bosanskom paaluku.
Zauzevi u martu i aak Srbi su postavili granicu prema Uicu koju je uvao znatan turski
garnizon.Meitim,pod utiskom poraza dahija i prvih ustanikih uspeha,Turci Uiani se nisu
usuivali da neko vreme krenu protiv ustanika,to je doprinelo stabilizaciji prilika u ostalim
krajevima na jugozapadu Beogradskog paaluka.
Prekomoravski krajevi Beogradskog paaluka,poarevaka i uprijska nahija
(Resava) ustali su na oruje odmah po izbijanju ustanka u umadiji.Isti uzroci dahijske
samovolje,ubistva vienijih narodnih predstavnika,pljake,
naganale su i stanovnitvo ovih krajeva da se digne na oruje.Kada su umadijski ustanici krenuli
na sela donje Jasenice u smederevskoj nahiji, Karaore je uputio poziv prekomoravskim Srbima
da se diu na ustanak.Iako su nailazili,u poetku,na jak otpor Turaka ustanici poarevake i
uprijske
nahije
su
uspeli
da
do
polovine
marta
oslobode:
kneine
Moravu,Mlavu,Stig,Ramsku,Peku,Homolje,Zvid,i vei deo Resave,i da postave strae prema
vidinskom i leskovakom paaluku. Nakon pobeda na Dubokom Potoku i Gilja,i na Umovima
blizu Svilajnca,oien je ceo istoni deo Beogradskog paaluka.Kao narodne voe istakli su se
Milovan Resavac,Stevan Sineli,Milenko Stojkovi,Petar Dobrnjac.Poarevac se predao u maju
1804.god.,dok je u Turskim rukama ostao Porekao utvreni grad na Dunavu.
Ustanak se irio i u junim delovima kragujevake i poeke nahije,zatim u jagodinskoj
nahiji.Prepreka brzom osloboenju ovih predela bilo je prisustvo jakih turskih odreda u Jagodini
i Kragujevcu kao nahijskim mestima,zatim utvrenim palankama Batoini i Karanovcu.U svom

planu osloboenja celog Beogradskog paaluka od dahijske vlasti,a pouen iskustvom prodora
Kuuk Alije iz Beograda u Jagodinu,Karaore je nastojao da te palanke i gradove to pre
osvoji.Gonei Kuuk Aliju, ustanici pod Karaorevom komandom su uspeli da zauzmu
Kragujevac 23.marta 1804.god. Odatle se Kuuk Alija povukao u Jagodinu da bi stvorio bazu
za dalje prikupljanje vojnih snaga.U dve bitke na Batoini 24.i 25.marta 1804.god. Srbi su uspeli
da potpuno potuku tursku posadu.Opsada Jagodine je trajala tri nedelje sa dve vee
bitke.16.aprila tokom noi Srbi su uspeli da nanesu poraz Kuuk Aliji koji se preko Kragujevca i
Topole povukao u Beograd.Jagodina je osloboena,a sa njom i nahije
jagodinska,kragujevaka,i uprijska,poto se neznatna turska posada povukla u Parain i
Kruevac koji su pripadali leskovakom paaluku.Karaore je odmah potom krenuo u poteru za
Kuuk Alijom.Beei u pravcu Beograda,progonjeni Kuuk Alija je imao dva sukoba sa
Srbima,kod Ropoeva gde se sudario sa Karaorem ali je uspeo da se izvue,i drugi put se
sukobio na Letanima gde ga je doekao Vasa arapi.Kod Letana poraz Turaka je bio potpun, a
zadobijen je i veliki plen.
Preostali Turci jedva su uspeli da se sklone u Beograd,oko koga su poele da se skupljaju
ustanike vojske.
Za dva meseca dahijska vlast u deset nahija Beogradskog paaluka bila je ukinuta ,dahije vojno
potuene,dok se sam Beograd nalazio pod opsadom.
Brz i uspean ustanak je unitio za nekoliko nedelja sistem dahijske uprave u deset od dvanaest
nahija Beogradskog paaluka .Ustanici dobro organizovani,i veto voeni svojim
stareinama,suvereno su drali vlast.vrste veze su postojale izmeu nahijskih centara ustanka i
Karaora koga su sve vie smatrali za glavnu linost ustanka i izvan umadije.

Ustanak tokom 1805-1806 god.

Isterivanjem Turaka iz unutranjosti paaluka i opsadom Beograda,ustanak je predstavljao
stvarnost koja je nadmaivala karakter bune na dahije.To su osetili beogradski Turci.Stoga dahije
iz Beograda i beogradski vezir Hasan-paa mole barona Geneina,komandanta Slavonske vojne
granice,za posredovanje kod Srba.Kao komandant ustanika Karaore pristaje da se srpsko-turski
pregovori odre u Zemunu u prisustvu visokih predstavnika Vojne granice.U tom cilju je i sazvao
skuptinu ustanikih voa i drugih uglednih ljudi iz svih nahija Beogradskog paaluka radi
dogovora.
Ostrunika skuptina sastala se u maju 1804.god. Prisustvovali su narodni predstavnici
beogradske,kragujevake,rudnike,smederevske,i valjevske nahije,a pored ostalih i
Karaore,Stanoje Glava,Janko Kati,Sima Markovi,Milan Obrenovi,prota Mateja
Nenadovi,zatim od svetenih lica iguman Ravanice Sava,iguman Kalenia Josif,poarevaki
prota Josif,i drugi.
Skuptina je donela odluku da posebna deputacija ode u Zemun i pone pregovore na
osnovu devet taaka dogovora: isterivanje dahija iz paaluka,obnavljanje kneinske
samouprave,sloboda linosti,trgovine,i veroispovesti,pravo da vrhovni knez zajedno sa paom
pretresa sva pitanja koja se tiu odnosa izmeu Srba i Turaka,amnestija za poinjene krivice u
1804.god.
Srpsko-turski pregovori u Zemunu odrani su 10.maja i nisu urodili plodom zbog odbijanja
Turaka da prihvate srpske zahteve.
Nakon toga su Karaore,Sima Markovi, i Janko Kati u posebnoj audijenciji kod barona
Geneina zatraili zatitu austrijskog dvora,ali su odbijeni uz zahtev da se obrate Porti. To je
ujedno bio i prvi javni kontakt s predstavnikom jedne strane sile.
U Takvoj situaciji Ostrunika skuptina je donela odluku: da se opsedne Beograd i to pre
primora na predaju; da se po nahijskim sreditima izaberu sudije koje e suditi za krivice;

da se obrate Rusiji za zatitu, u vezi sa tim je napisana i posebna molba koja je poslata
ruskom predstavniku u Carigrad.
Neuspevi da se nagode sa Turcima Srbi su zatraili pomo od austrijskih vlasti i ruskog
poslanika.Prihvativi srpsku molbu, ruski predstavnik u Carigradu zatraio je uputstva od svog
ministra,kneza Adama artorijskog.artorijski je smatrao da bi tek nakon srpskog osvajanja
Beograda ruska diplomatija mogla da posreduje u Carigradu,polazei od prava Rusije da uzme u
zatitu pravoslavne hriane po Kuukkajnardzijskom miru koji je sklopljen 1774.god.artorijski
je smatrao da Srbi treba da odravaju to bolje pogranine veze sa austrijskim vlastima kako bi se
iz junih austrijskih provincija mogli to vie snabdevati ratnim potrebama,odnosno
materijalom.Ruski car Aleksandar I saglasio se sa svojim ministrom inostranih poslova.Uvidevi
da austrijske vlasti ne ele povrediti neutralnost Austrije prema Turskoj,ustanike voe su poele
traiti nove izvore podrke i pomoi.Obratili su se crnogorskom vladici Petru I.Tada su se srpske
stareine obratile posebnom molbom ruskom caru preko bakog vladike Jovana
Jovanovia.Molili su Aleksandra I za pomo i objasnili da su sami nemoni da suzbiju Turke,ak
ukoliko bi i oslobodili Beograd ,tako da je povoljan ishod ustanka u stalnoj opasnosti.Novi
trenutak je nastupio kada je u Srbiju preao Petar Novakovi ardaklija,voa frajkora iz
poslednjeg austro-turskog rata u XVIII veku.On je predloio ustanikim stareinama da upute
ruskom caru posebnu deputaciju koju su inili:prota Mateja Nenadovi,Petar Novakovi,i Jovan
Proti iz Poarevca.U prestonici Ruskog Carstva,Petrogradu,deputati su proitali molbu u kojoj
su traili: novac,oruje,oficire,i posebno jednog konzula za Srbiju koji bi bio jemac za mir
izmeu Srba i Turaka.Pozivajui se na privilegije Jonskih ostrva, zatraili su da se Rusija saglasi
sa buduom vrhovnom ustanovom oslobeene Srbije koja bi bila u labavoj vezi sa Turskom,kojoj
bi plaala utvreni danak ,a Srbi bi ponudili svoju oruanu silu koja bi u sultanovo ime titila
turske gradove i unutranji poredak u Beogradskom paaluku.
Pokualo se i sa sporzumevanjem sa Portom.Naime, ustanici su nastojali da pridobiju Portu da
prihvati opravdanost srpskog pokreta,pri emu bi se uklonili uzroci njegovog izbijanja i po
likvidaciji dahija vratile privilegije iz tkz. kneinske samouprave,odnosno fermana 17931796.god. Stoga ustanici nisu dirali u sultanova prava,u ivot i imanja mirnih Turaka koji nisu
prili dahijama. Tako je Porta u junu 1804.god. naredila bosanskom veziru Beir-pai da
doe u Beogradski paaluk,ukloni dahije, i zavede redovnu tursku upravu,obeavajui
Srbima zakoniti poredak.
U leto 1804.god. Beir-paa je doao sa neto vojske i artiljerijom pod Beograd gde je i vodio
razgovore sa Karaorom i drugim stareinama.Krdzalije su na prevaru uspele da konfiniraju
Beir-pau i da ga ucene,pa su Srbi morali dati novani otkup za njega.Meutim, Beir-paa je
uspeo u svojoj misiji utoliko to su dahije pod pritiskom krdzalija pobegle u Adakale gde ih je po
painom nareenju pobio Milenko Stojkovi.
Narodna skuptina ustanikih stareina u Peanima odrana aprila 1805.god. trebala je da
potvrdi dotadanji rad i da donese nove odluke koje su imale zadatak da doprinesu novoj
afirmaciji srpskog ustanka i u osloboenoj zemlji i u inostranstvu. Skuptina je trebalo da
pretrese tri vana zadatka: da donese odluku o daljem toku ustanka u Beogradskom
paaluku,da formulie zahteve koji e biti predani Porti, da izabere deputaciju za
Craigrad.Srbi su zahtevali da im se dopusti:
da sami biraju stareine koji e pod sultanovom zatitom upravljati narodom
da narodne stareine, sa izabranim predstavnikom, uredno sakupljaju danak,koji moe
biti i povean,i da ga predaju sultanu preko svog oveka koji e stalno boraviti u Carigardu
da svi Turci vojni inovnici zauvek napuste zemlju.
Srbi su obeali da e braniti zemlju u ime sultana i mirno iveti s turskim civilnim stanovnitvom
u svojoj okolini. Postojala je i jo jedna varijanta sa neto drugaijim formulacijama: da Porta
poalje jednog inovnika, finansijskog,koji e sa srpskim vrhovnim knezom voditi rauna u
paaluku; da Srbi biraju dvanaest knezova i jednog vrhovnog kneza koje e sultan potvrditi

beratima; da jedino oni mogu sakupljati porez,koji e biti tano utvren i predavan u Carigradu iz
srpskih ruku;sloboda veroispovesti,trgovine,sloboda obrade zemlje,sloboda kretanja.
Portini ministri nisu uzeli u ozbiljna razmatranja srpske zahteve, polazei od pretpostavke da
Srbi nisu ispunili njihova oekivanja,da i dalje dre pod orujem veliki broj ljudi,i da ak
opsedaju carski grad.Porta je izdala nalog nikom muhafizu Hafis-pai da se pripremi za
pohod na Beograd i da silom zavede legalan sultanov poredak.
Tada ustanike stareine donose odluku da sauvaju steene pozicije i po cenu sukoba sa
Portom i sultanom.
Tako su ustanici poetkom leta 1805.god.napali i zauzeli Karanovac,Trstenik, i Uice,pa su
se i preostale nahije pridruile ustanku.
Ubrzo je dolo i do prvog pohoda sultanove vojske na ustanike. Na elu pohoda nalazio se Hafispaa. Poto je odbijen zahtev Turaka da se oslobodi carski drum i da se vojska propusti za
Beograd,dolo je do borbe na Ivankovcu severo-istono od uprije.Napade su odbijali Milenko
Stojkovi i Petar Dobrnjac,da bi potom krenuli i u napad.Hafis-paa je ranjen a turska vojska je
razbijena.Tako su Srbi izvojevali prvu pobedu nad sultanovom vojskom,a ustanak je dobio
obeleje otvorenog sukoba sa legalnim vlastima Osmanskog Carstva. Dogaaji iz 1805.god.
znaili su otvoren sukob imeu Srba i Porte.Uspon ustanka i pobeda nad sultanovom vojskom
doneo je i proirenje politikih ciljeva ustanika.Nije vie bilo rei o povratku na stanje pre
dahijske uzurpacije i uoi izbijanja ustanka,nego o znatnom smanjenju obima turske vlasti u
Beogradskom paaluku.Srpske ustanike stareine istiu sada osnovu narodnog suvereniteta na
osloboenoj teritoriji i
labilnu politiku vezu s portom,to bi odgovaralo odnosu autonomnog poloaja Vlake i
Moldavije prema Osmanskom Carstvu. S Turskog stanovita to je vodilo potiskivanju sultanovog
suvereniteta,to je moglo imati posledice za dalji integritet carstva i mogue ugledanje ostalih
Srba u Bosni i Rumeliji na ustanak u Beogradskom paaluku.
Meunarodni poloaj Turske je, takoe, u 1805.god. dobio nove karakteristike.Posle francuskih
pobeda kod Austerlica,i mira u Pounu kojim je Austrija ustupila Dalmaciju
Napoleonu,Francuska postaje neposredan sused Turske na Balkanu.Rusija se posle Pouna
oseala ugroenom od Napoleona,pa je ruski dvor savetovao Srbima da upute novu delegaciju u
Carigrad,uz obeanje da e pomoi srpske zahteve na Porti.Tako su se i ustanici na prelazu 1805.
na 1806.god. nali na politikom raskru. Zbog pojanog interesovanja velikih evropskih sila,
pitanje Turske pa samim tim i ustanka Srba dobija meunarodni karakter. Krajem 1805.god. i
poetkom 1806.god. poloaj ustanike Srbije je promenjen u odnosu na dotadanje srpsko-turske
odnose.
Jedna od najvanijih skuptina za vreme ustanka bila je skuptina odrana u Smederevu
krajem novembra 1805.god. Na njoj su razmatrana pitanja daljeg odnosa Srba prema Turima i
odbrana dotadanjih tekovina.Doneti su zakljuci koji su predviali sledee: da se iskoriste sve
snage u zemlji,materijalne i ljudske, kako bi se maksimalno organizovala vojna mo ustanika; da
se Beograd na svaki nain zauzme od Turaka; da se pone sa prodiranjem u dubinu turske
teritorije u cilju zauzimanja vanih stratekih pozicija i odbrane osloboene teritorije. Za
finansiranje vojnih operacija i obnovu smederevske tvrave bio je raspisan prirez od pet stotina
hiljada groa,ili pedeset hiljada dukata.
Doneta je odluka i da se diplomatskim putem pokua zatita zemlje.U tu svrhu su upuene
molbe austrijskom i ruskom caru. U molbi upuenoj sultanu,u kojoj su navedeni razlozi
podizanja ustanka,navedena je spremnost izmirenja sa Portom na osnovu predloga donetih
na skuptini u Peanima. Pismom prote Mateje Nenadovia ruski poslanik u
Carigradu,Italinski, bio je zamoljen da na Porti poradi u interesu srpskih zahteva.
Na skuptini u Ostrunici odranoj u januaru 1806.god. molbu upuenu sultanu potpisali su pored
Karaora, prote Mateje Nenadovia,i sve druge istaknute stareine ustanka(devet knezova i
vojvoda). Tom prilikom za deputate austrijskom caru odreeni su prota Mateja, Boa

Grujovi,Milo Uroevi.U molbi sultanu je istaknuto da e Srbi biti verni sultanovi podanici
ukoliko se fermanom priznaju njihovi zahtevi i objavi opta amnestija.U sluaju da Porta poalje
vojsku na ustanike,pruie se otpor do poslednjeg oveka. Austrijski dvor bio je zamoljen da
srpsku molbu u prepisu dostavi ruskom dvoru.
Znajui za pripreme turske vojske za pohod,Karaore je izdao nareenje komandantima da
prebace na tursku teritoriju jae odrede ustanike vojske.
Milenko Stojkovi je je u januaru 1806.god. upao u Krajinu i Klju,zauzeo Pore na
Dunavu,Petar Dobrnjac i druge stareine su dolinom Morave uli u leskovaki paaluk i osvojili
sve do Kruevca i Aleksinca.Osvojeni su i Prokuplje,Kurumlija,dok su ustanici doli i do prilaza
Leskovcu.Milan Obrenovi je prodro sve do Nove Varoi i Viegrada.Kod Sokobanje potuen je i
Osman Pazvan Oglu,odbijeni su napadi iz Leskovca,Nia i suzbijeni su hercegovaki Turci.U
prolee 1806.god. ,Srbi su potpuno blokirali Beograd i spreili veu bosansku vojsku da pree
Drinu. Aprila 1806.god. posle pobede nad vojskom Osmana Dzora,Srbi su osvojili Raevinu i
Jadar od zvornikog pae.Pod pritiskom ovih ustanikih uspeha Porta je mobilisala velike snage
redovne vojske i baibozuka u Rumeliji.Tada su austrijski i ruski dvor intervenisali na Porti da se
mirnim putem postigne sporazum sa Srbima.Ali Porta je odbila intervenciju smatrajui ustanak za
domau stvar. Portu je muila i neizvesnost u pogledu francuske politike na Balkanskom
poluostrvu nakon zauzimanja Dalmacije.U tom pogledu su nastojanja francuske diplomatije i
pismo Napoleona sultanu da silom uniti srpske buntovnike koje podrava Rusija uinili preokret
u korist ratovanja. Porta je izdala nalog Ibrahim-pai Skadarskom,seraskeru rumelijske
vojske,kao i bosanskom veziru da sa velikim vojnim snagama krenu na Srbiju. U julu su dve
velike vojske ve stigle na Drinu prema Loznici,zatim na Moravu prema Deligradu koji su Srbi
utvrdili.Porta je srpskim ustanicima objavila dzihad .Bosanci su razmiljali da unite ivu silu
ustanika u pograninim odbranbenim mestima i anevima,a jo vie da opljakaju seljake i
popale sela.U nastupanju svojom brojnou lomili su otpor pojedinih mesta srpske odbrane na
Drini . Glavnina turske vojske ila je na Badovince,a srebreniki Hadzibeg vodio je pomonu
tursku vojsku preko Sokolske planine u pravcu Valjeva.Srbi su imali malo vojske koja je veim
delom bila poslata prema Niu.Tako su Turci privremeno zauzeli Mavu. Poetkom avgusta
srpska odbrana se povukla na liniju Valjevo-abac,ali je Karaorev dolazak sa oko pet hiljada
vojnika ulio nove snage srpskoj odbrani.Karaore je naredio da se izlaz iz apca prema
Beogradu zatvori izgradnjom aneva na mestu Miar.Brojno stanje srpske vojske je iznosilo oko
10 000 vojnika,a turske oko 20 000 ljudi.Tu su bili Karaore i vojvode Luka Lazarevi,Milan i
Milo Obrenovi,Jakov Nenadovi,Stojan upi,Petar Moler,Cincar Janko Popovi i druge
stareine iz ovog kraja. Tako je 1./13. avgusta 1806.god. dolo do velike bitke na Miaru i do
potpunog poraza Turaka. Na bojnom polju ostali su Kulin-kapetan,Sinan-paa iz
Gorada,kapetan od Dervente,Mehmedbeg Vidaji i mnogo peaka i konjanika.Na Miaru je
poginuo cvet bosanskih ratnika i zarobljen je veliki broj turskih zastava.Ostatak se povukao u
abac ili pokuao pobei u Bosnu preko Drine.Miarska bitka i neto kasnije deligradska bitka
bile su dva najvea uspeha u dotadanjoj oruanoj borbi protiv Turaka.Odjek koji je miarska
bitka imala kod bosansko-hercegovakih hriana,naroito je uplaio turske vlasti u Bosni koje su
strahovale od irih ustanikih pokreta,posebno u Podrinju i Krajini.Direktna posledica srpske
pobede na Miaru bilo je materijalno slabljenje vezirske vojske,naroito u spahijama,i
jaanje oruane spreme Srba ustanika koji su zaplenili mnogo oruja,municije,konja,a
posebno novca i drugih dragocenosti. Sline posledice za Srbe i Turke imala je i bitka na
Deligradu,ukljuivi i njene zavrne operacije na Staroj planini,u Zagorju i razvou Toplice i
Laba na Kosovu.Tu je bila potuena regularna carska vojska koju je vodio Ibrahim-paa,veliki
vezir i serasker Rumelije.Bio je primoran na prekid daljih vojnih operacija i na primirje s
Karaorem u Lomoju i Prevali (danas u Bugarskoj). Veliki znaaj je imala i injenica da su bili
potuene i osione arbanake pae,domicilne u sandzacima i paalucima Stare Srbije,zapadne
Makedonije i Albanije. Deligradska bitka dobijala je u znaaju i time to su Srbi uspeli da preu u

protivofanzivu i da potpuno razbiju tursku vojsku,prenosei operacije u dubinu turske teritorije,do

Nia,Prokuplja,Kurumlije,Bele Palanke,i Pirota.
Napoleonova pobeda kod Austerlica i Pounski mir uticali su na ruske dravnike i primorali ih da
budunosti Evrope posvete svu svoju panju.Za Rusiju je bilo vano da li e Turska u ratu
izmeu Rusije i Francuske ostati neutralna,ili e prii Napoleonu.U predstavci koju su u
Petrogradu zastupali prota Aleksa Lazarevi,ardaklija,i Gavrilo Vujanovi,Srbi su molili ruskog
cara za novanu pomo u znosu od milion rubalja,da im poalje oruje za sto pedeset hiljada
ljudi,sto do dve stotine topova i izvestan broj artiljeraca,i nekoliko pukova carske vojske iz
Vlake.Ukoliko bi se to ostvarilo,srpski narod bi se sigurno digao u
Srbiji,Bosni,Hercegovini,Crnoj Gori,Dalmaciji,
koju su Francuzi tek bili zaposeli, tako da bi Rusi dobili preko sto hiljada novih boraca za svoje
potrebe na Balkanu.Po srpskoj elji tom vojskom bi bilo najbolje da komanduje carev brat
Konstantin.Mada je ruska diplomatija srpske planove svela na realne osnove,i ublaila srpske
zahteve,ona je u sutini prihvatila srpski ustanak i njegove potrebe za materijalnom pomoi i
diplomatskom podrkom.Otuda su ponovo uinjeni energini koraci na Porti da Turci na pogodan
nain reguliu odnose sa Srbima.Podupirui odluke skuptine u Smederevu,artorijski je
preporuio caru Aleksandru da bi ustanak u Srbiji trebalo pomoi svim sredstvima osim
rata,poto su Crnogorci i Hercegovci i Brani spremni da priu ustanku i ustanicima iz
Beogradskog paaluka ukoliko dobiju odobrenje iz Rusjie.Za sluaj rata sa Francuskom to bi bila
velika snaga koja bi im zapreila prodiranje u unutranjost Balkanskog poluostrva artorijski je
predlagao da se ustanicima poalje novana pomo radi finansiranja ratnih potreba i kupovine
oruja u susednoj Austriji. Ruski car je usvojio miljenje svog ministra spoljnih poslova i zatraio
od ruskog predstavnika u Carigradu da se na Porti jo jednom zauzme za ustanike,tj, za priznanje
unutranje autonomije uz plaanje poreza odsekom.
Osloboenje Beograda je zavreno 30.novembra 1806.god. Nije bilo velikih gubitaka poto je
prodor i zauzimanje jedne od gradskih kapija (Varo kapije) izvreno na prepad, i omoguili
proboj ostaloj srpskoj vojsci.U napadima na ostale kapije,meu ostalima pao je i vojvoda prvog
srpskog ustanka Vasa arapi,komandant groanske nahije.U zauzetoj varoi ustanici su zatekli
veliki ratni plen,a Turci su se zatvorili u gradsku tvravu na Kalemegdanu.Poetkom januara
1807.god. zauzeta je i beogradska tvrava,najvei uspeh prvog srpskog ustanka. Ubrzo su
osvojene i tvrave apca i Uica, ime je unutranjost biveg Beogradskog paaluka sem tvrave
Soko na Drini,i Adakale na Dunavu bila oiena od turske vlasti.Granice Srbije prema susednoj
Austriji bile su otvorene za slobodnu trgovinu i saobraaj.Veliki deo opsadne vojske je bio
osloboen za potrebe na drugim frontovima ,to je bilo od znaaja za planiranje novih
operacija.Prilika za to ukazala se ubrzo kad je Rusija zbog Vlake i Moldavije ula u rat sa
Turskom i pozvala Srbe da kao saveznici Rusije nastave borbu protiv Turaka do konanog
osloboenja.
Misija Petra Ika bila je poslednji pokuaj da se u tekim uslovima u kojima se Porta nala
posle poraza 1806. god. postigne sporazum sa Srbima. Srpski uslovi koje je podneo Petar Iko
Porti bili su sledei : da Srbi plaaju danak odsekom; da u Srbiju umesto vezira doe musahil
(finasijski inovnik) kome e srpski knezovi predvati poreze za Portu; da se iz Srbije prognaju
zli Turci i da granice Srbije uvaju Srbi na do tada osloboenoj teritoriji. U poetku svoje
misije Iko je optio sa Portom posredstvom carigradskog patrijarha, ali je istovremeno odravao
veze sa ruskim poslanikom Italinskim radi instrukcija sa ruske strane, i odravanja poverljive
pote koja je ruskim kanalima preko Bukureta stizala u Srbiju. Ikova misija u poetku nije
pokazala rezultate,ali kada je u Carigrad stigla vest o porazu turske vojske na Deligradu i kada su
se odnosi sa Rusijom komplikovali zbog vlakih knezova,Turci su pristali da se mire sa
Srbima, uz obeanje da e dati iroke povlastice.Tako su poslali u Srbiju muhasila Hasan-agu iji
je predloge sasluala skuptina u Smederevu krajem oktobra 1806.god. Smederevska skuptina je
ponovo ovlastila Petra Ika da sa knezom ivkom Konstantinoviem na Porti utvrdi detalje
sporazuma koji e biti obnarodovani sultanovim fermanom.

10

Porta je izdala ferman u januaru 1807.god. koji sadri: utvreni godinji danak koji e
prikupljati knezovi; amnestija za krivce i oprotaj zaostalog danka; novano obeteenje
spahijama koje e primati preko alajbega; izgnanje janiara i dahijskih pristalica, s tim da tvrave
zaposedne aga sa svega pet stotina vojnika; sloboda bogosluenja i pravo na otvaranje kola;
Srbija e dobiti naslednog oborkneza i izborne nahijske knezove koji mogu imati manji broj
oruane pratnje; Turci nemaju pravo da se kreu po unutranjosti zemlje, a paa izdaje portine
naredbe preko bakneza i nahijskih knezova; Turci civili mogu boraviti jedino po tvravama;
pae se mogu menjati na albe Srba; utvruju se ekonomske obaveze Srba oko izdravanja
painog konaka u Beogradu. Porta se odluila na davanje velikih ustupaka Srbima usled
nepovoljnog razvoja prilika u srpsko-turskim odnosima pre svega na bojnom polju, a zatim i to
je elela da davanjem iroke autonomije Srbima,sprei Ruse da pridobiju Srbe usled pogoranih
rusko-turskih odnosa.Ikov ugovor nije stupio na snagu zato to su ga stareine odbile. Pored
toga Sulejman-paa je bio iznenada ubijen kada je odlazio iz Beograda,a to se dogodilo i ostalim
turskim deputatima koji su nosili ferman. Ustanici su na taj nain i potpuno prekinuli sve veze sa
Portom.

Prvi srpski ustanak 1807- 1812.god.

Ulazak Ruske vojske u Modaviju i Vlaku u decembru 1806.god. znaio je nov korak u srpskoruskim odnosima.Srpski ustanak jo vie je dobio na znaaju u ratnim planovima Rusije protiv
Turske. Odbacivi Ikov mir,Karaore i ostale stareine, prihvatile su ruski poziv da upute
glavninu srpske vojske na Timok i Vidin.
U novoj fazi rata poetkom 1807.god. odeljenja srpske vojske prela su preko Timoka i Stare
planine.U sadejstvu sa tamonjim ustanicima-seljacima osloboene su oblasti Zagorja,a
osvajanjem Kule i Vidbola,doprli su do Vidina i Lom Palanke.Na Dunavu prema Maloj Vlakoj
opkoljeno je Kladovo i zauzeto Veliko ostrvo preko koga je poeo stizati ruski vojni materijal u
osloboene delove Kljua i Krajine.
Do prelaska ruske vojske u Srbiju dolo je tek u junu,u vreme bitke na Malajnici i tubiku;
bitka na Malajnici trajala je nekoliko dana. Porta je protiv Srba poslala znaajne snage iz Male
Vlake, kao i Aliju Guanca,nekadanjeg komandanta krdzalija u Beogradu.Potiskujui Srbe sa
Dunava i Timoka,Turci su opseli Milenka Stojkovia na Malajnici.Posle nekoliko dana tekih
borbi u pomo je pristigao Karaore i oslabio turski pritisak.U toku novih borbi pristiglo je u
pomo i oko dve hiljade Rusa iz Male Vlake pod komandom generala Isajeva.Udruena srpskoruska vojska porazila je u potpunosti Turke na Malajnici i tubiku,i oistila od Turaka celu
Krajinu sa Kljuem osim Kladova. Posledica turskog poraza bila je uspostavljanje sigurne
komunikacije izmeu Srba i Rusa u Maloj Vlakoj,pristupanje novih seljakih snaga iz Krajine i
ueg vidinskog podruja,i satrvena je konjika snaga turske vojske.
U isto vreme,u prolee 1807.god., Srbi razvijaju vojnu aktivnost u dolini Morave, u Starom
Vlahu, i Bosni. Opkoljavajui Ni, ustanici ulaze u Prokuplje,Kurumliju, pokuavaju zauzeti
Leskovac, oslobaaju prostrane delove Poniavlja, Lunice, Znepolje, Crne Trave, i Vlasine.
No pobede Srba u ratovanju protiv Turaka nisu dale eljene rezultate.Naime, u Evropi je
Napoleon nizao vojnike uspehe koji su okonani porazom ruske vojske u Istonoj Pruskoj i
sklapanjem mirovnog ugovora u Tilzitu jula 1807.god. izmeu Napoleona i Aleksandra I. U
reavanju balkanskog pitanja,Napoleon je reio da posreduje u postizanju sporazuma izmeu
Turske i Rusije. To je dovelo do primirja u Sloboziju avgusta 1807. Ruska vojska je trebalo da
se povue iz Moldavije i Vlake,dok je za Srbiju predvieno primirje na sektoru od Vidina do
Kladova. Kasnije, na intervenciju Rusije, Turska je prihvatila da primirje obuhvati celu
graninu liniju srpsko-turskog ratovanja. Time je zapoeo period zatija u srpsko-turskim
odnosima
koji
e
potrajati
sve
do
prolea
1809.god.
Primirje u Sloboziju predstavlja prvi meunarodni akt u kome je bilo govora o postojanju

11

ustanike Srbije. Posledica ovog primirja bila je ta da je u Srbiju poslat prvi ruski predstavnik sa
irokim politikim ovlaenjima kao neka vrsta ruskog konzula kod srpskih ustanika. To je bio
Konstantin Rodofinikin .Posledice primirja bile su vane za organizaciju i ureenje osloboene
zemlje.Najvie se panje posvetilo unutranjem ureenju: organizaciji centralne
uprave,sudovima,unapreenju privrede,finansijskih izvora. Pokuano je da se reguliu odnosi
izmeu civilne uprave i vojvodske vlasti.Vei deo unutranjeg politikog ivota u periodu
primirja bio je vezan za Rodofinikina i njegove rasprave sa Karaorem,Sovjetom,i
antivodovskom opozicijom meu vojvodama.Mnogo vanije bilo je Rodofinikinovo delovanje
oko koncepcija dravnog ureenja Srbije 1808.god. to je inio pozahtevima slubenih krugova
carskog dvora. Njegov koncept ureenja Srbije tasnivao se na pravu da Rusija postane protektor
samoupravne teritorije srpskog naroda koga bi predstavljao knez domaeg porekla,moda
Karaore,ali bi se Portin suverenitete zadrao u formi umerenog novanog danka.Zakoni bi se
morali preuzeti iz Rusije,s tim to bi se prilagodili poterbama i stupnju obrazovanosti
stanovnitva Srbije.Ruski predstavnik bi imao uvid i uticaj na rad Sovjeta,a naroito u sudskim
stvarima.On je predviao obnovu Srbije prema granicama iz drevnih vremena, otprilike izmeu
Drine i Timoka,a na jugu sa gradovima Novim Pazarom,Skopljem,i Niom, do same Sofije.Ove
granice bi se mogle ostvariti ako bi Rusija,sklapajui mir sa Turskom, bila sposobna da primora
Portu na ovakve i druge ustupke na Balkanu u korist Rusije.
Obnova ratnih operacija
Na vesti da e ruska vojska prei Dunav,Karaore je odluio da i Srbi preu tursku granicu pre
nego to Turci izvre prikupljanje svoje vojske. Odreena su etiri glavna pravca napredovanja:
prema Vidinu gde je bio odreen Milenko Stojkovi;prema Niu radi prodiranja prema pirotu i
Vranju,kao i pomoi ustanicima u tim krajevima, ime je rukovodio Miloje Petrovi; prema
Bosni sa ciljem da se podigne ustanak u pograninim krajevima i Krajini pod glavnom
komandom Jakova Nenadovia; preko Starog Vlaha ka hercegovako-brdskim plemenima da bi
se uhvatila veza sa Crnom Gorom i odsekla Bosna od ostalih krajeva Turskog Carstva,u emu je
glavnu komandu imao sam Karaore.
Napredovanje srpske vojske imalo je u poetku svuda uspeha,naroiti u podizanju lokalnih
ustanaka u pozadini turske vojske.Srpska drinska vojska zauzela je Viegrad,Srebrenicu,Janju,i
Bjeljinu i stigla u blizinu Tuzle i na etiri dana hoda od Sarajeva. Timoka vojska je operisala u
okolini Vidina. Karaore je postigao najvee uspehe kad je osvojio Strai Vlah i dolinu Lima od
Priboja do Bijelog Polja,s Novom Varoi,Sjenicom, Novim Pazarom, poto je potukao pekog
Numan-pau na Suvodolu. Tada su mu se pridruili Moraani,Bihorci,i Vasojevii.a na ustanak
su se digla i ostala brdska plemena u Crnoj Gori. Karaore je primio i mnoge prebegle Bokelje
koje je predvodio Toma Milinovi Morinjanin. Karaorev plan bio je da prodre preko Tare i da
se sastane sa Crnogorcima vladike Petra I .Meutim,srpski poraz na Kamenici pred Niom
omeo je Karaoreve zavrne operacije u Staroj Srbiji,pa se vratio u umadiju da preuzme
odbranu pred turskom navalom. Poraz na Kamenici bio je izraz turske premoi,neaktivnosti
srpske vojske pod Niom i sukoba Petra Dobrnjca i Miloja Petrovia oko komande nad srpskom
vojskom. Tome porazu je dao doprinos i Hajduk Veljko koji se odvojio od glavnine i sa svojim
konjanicima upao preko Poniavlja u Zagorje,zauzevi uz put Belu Palanku i podgrae tvrave
Belogradika u Bugarskoj. Na Kamenici,u boju na egru odbijajui turske napade poginuo je
resavski vojvoda Stevan Sineli sa oko tri hiljade Resavaca zapalivi magacin baruta. Turci su
tada krenuli na Deligrad,opkolili ga i krenuli na Sokobanju.Posle duih borbi oko ovih utvrenja
jedna jaka turska kolona uputila se dolinom Morave do njenog ua u Dunav. Turci su potom
zauzeli Sokobanju (Banju) i raspodelili se po celoj teritoriji izmeu Morave i Timoka sem u
Poreu,gde se borio Milenko Stojkovi. Pred navalom Turaka masa izbeglica je prela u
Austriju,ili preko Morave u okolinu Beograda.
Tokom ovog prodora Turaka Karaore je uspeo da organizuje front na Moravi,a ponekad i
protivnapadima da suzbije napredovanje Turaka.Turci su se ubrzo povukli iz Srbije,neto zbog
otpora,a uglavnom zato to je ruska vojska prela Dunav i otpoela operacije protiv Turaka oko

12

gradova u severnoj Bugarskoj.Zimsko vreme ubrzo je prekinulo ratovanje i odloilo reenje

srpsko-turskog pitanja. Pod uticajem uspenih turskuh napada,posebno nakon poraza na
Kamenici,Karaore se obratio austrijskom dvoru za pomo ponudivi gradove na Savi i Dunavu
da ih zaposedne austrijska vojska. Poto su Austrijanci oklevali da pomognu ustanicima,
Karaore se obratio za pomo Napoleonu.Karaorev poverenik otiao je u Bukuret tamonjem
francuskom konzulu da bi dobio uputstva za vienje sa Napoleonom i predao Karaoreva i
Sovjetova pisma,i instrukcije koje su sadrale srpsko stanovite na budue odnose sa
Francuskom. Srbi su nudili Francuzima da zaposednu abac i druge gradove u Srbiji.Rado
Vuini je potom iz Bukureta otiao u Be gde ga je primio francuski ministar inostranih
poslova.Srbi su molili Francuze za posredovanje na Porti pod uslovima da Srbi plaaju danak,da
priznaju sultanovu suverenost,da imaju svoju administraciju,da imaju svoju oruanu silu.Francuzi
su odbili da interveniu na Porti. Posle prelaska ruske vojske u severnu Bugarsku Karaore je u
Palanci sazvao skuptinu stareina koja se obratila Rusima za pomo, stareine su traile od
ruskog cara da ne alje Rodofinikina u Srbiju,Grka, ve pravog Rusa koji e imati vie
razumevanja za stvar srpskog naroda i iveti u boljim odnosima sa stareinama. Karaore i
Sovjet ipak nisu eleli da prekinu uspostavljene veze sa Napoleonom. U januaru 1810.god. kao
deputat kod francuske vlade bio je odreen Rado Vuini, koji je najpre bio akreditovan kod
pukovnika Merijaa u Ljubljani,odakle je otputovao u Pariz i tamo ostao sve do poetka
1813.god. Njegov zadatak se sastojao u tome da pridobije Napoleona za priznanje nezavisne
Srbije u kojoj e vladati Karaore i njegovi naslednici,a kojoj e Napoleon biti protektor.Kao
mogui saveznik Francuske Srbija bo mogla okupiti oko sebe srpski narod u
Bosni,Hercegovini,Dalmaciji,zatim susedne Bugare, i tako imati vaniju vojno-politiku ulogu u
Napoleonovim planovima protiv Austrije i Turske.
Rusi su se pokazali angaovanije u poetku 1810.god. nego godinu dana ranije.Tako je posle
privremene ekspedicije generala Isajeva u martu 1810.god. oko Kladova i u Krajini,glavni
komandant grof Kamenski u junu poslao u Srbiju grofa Cukata sa 4500 vojnika.Tako su Srbi
zajedno sa Rusima zauzeli Kladovo i Crnu Reku.Na Karaorev poziv da se suzbije Huridpaa,serasker nove turske ofanzive na Srbiju, jedno odeljenje Rusa od oko 1500 vojnika pod
komandom grofa Orurka stiglo je u Deligrad.Posle sastanka sa grofom,Karaore je otiao u
umadiju po novu vojsku,a grof Orurk je sa Mladenom Milovanoviem i Hajduk-Veljkom stigao
na Varvarinsko polje. Tu je sredinom septembra 1810.god. dolo do viednevne bitke izmeu
udruenih Srba i Rusa s jedne strane, i Turaka koje su predvodili Hurid-paa i Ismail-paa
Serezlija.Turci su bili potpuno razbijeni pa su se povukli iza Jastrepca u pravcu Nia. Predvoeni
Karaorem i njegovim pojaanjima iz umadije Srbi su ponovo uspostavili svoju granicu na
Jastrepcu, i preko Morave na reeci Toponici,pred samim Niom. Zahvaljujui zajednikom
akcijom saveznike vojske povraene su granice Srbije iz vremena primirja u Sloboziji i pre
katastrofe na Kamenici 1809.god. Tako je turska ofanziva na junom frontu Srbije pretrpela
poraz krajem septembra 1810.god.
Na Drini Turci su koncentrisali svoje snage na Loznicu.Opsada je trajala dvanaest dana i obe
strane imale su teke gubitke,ali turska premo bila je trostruko jaa.Povratak Karaora sa
Varvarina i Deligrada doneo je preokret na bojitu, sa knezom Simom Markoviem,Stanojem
Glavaom,i vojskom iz sredinih umadijskih nahija, Karaore je vodio oktobra 1810.god.
veliku bitku na polju Tiaru u kojoj su Turci bili potpuno potueni.Bitka na Loznici,i Tiaru,bila
je po znaaju i posledicama ravna boju na Miaru.Turska ofanziva iz Bosne bila je slomljena
porazom na Loznici,iako su Turci jo pokuavali da na donjoj Drini povremeno vre prebacivanje
u Srbiju.Godina 1810. bila je godina tekih odbrambenih borbi,nekoliko manjih bojeva i dve
velike bitke,ali i godina srpskih pobeda. Na kraju te prelomne godine,srpske strae stajale su na
Drini i Timoku,na Tari,Zlatiboru,Javoru,Goliji,iznad Novog Pazara,na junim padinama
Kopaonika i Jastrepca,na Gramadi,na Staroj planini.

13

Granica nije bila mirna ni tokom 1811.god., naroito prema Vidinu,i Niu. Od poznatih
bojeva,ovde je bio onaj na Gramadi kad je sa obe strane uestvovalo po osam hiljada
vojnika.Udruena srpsko-ruska vojska pobedila je nikog Hurid-pau.
U 1812.god. cela istona Hercegovina,od Neretve do Crne Gore i Lima i Starog Vlaha,bila je u
tajnim olitikim vezama sa Karaorem,a uz to bila je preplavljena emigrantima koji su se iz
Srbije vraali u svoj zaviaj.Bilo je to vreme priprema oko izvoenja plana admirala iagova.Po
tom planu trebalo je da se ceo srpski narod od Timoka i Vidina,preko osloboene teritorije
Srbije,predela Rake,i Kosova,Hercegovine izmeu Neretve i Lima,zajedno sa Crnom Gorom
podigne u veliki rat protiv Turske. Rat bi povela ruska vojska na Bugarsku i Srbiju,i flotom preko
Boke Kotorske i Dubrovnika na junu Hercegovinu i Crnu Goru.Vrene su velike pripreme pa su
Karaoru dolazili predstavnici deset hercrgovakih nahija da primi oruje,barjake, i poslednja
uputstva.Meitim, svi ovi planovi pali su u vodu kada je Rusija zakljuila mir sa Turskom u
Bukuretu 16/28.maja 1812.god. i u taj ugovor unela VIII taku koja se odnosila na Srbiju:
Porta je Srbima obeala amnestiju,da sami upravljaju unutranjim poslovima zemlje,da
sami prikupljaju porez,da se Turci vraaju u gradove i dobiju krupno naoruanje srpske
vojske.Porta je obeala da i na Srbe prenese povlastice koje su imali njeni podanici na
arhipelakim ostrvima i da e se u vezi sa tim dogovoriti sa srpskim narodom. Saznavi za
Bukureki ugovor,Karaore je pokuao da naknadno izdejstvuje povoljnije reenje za Srbe.
Obratio se admiralu iagovu,komandantu dunavske armije, i molio ga da dok Srbi po ruskoj
elji pregovaraju sa Turcima poalje u Srbiju veliku koliinu baruta i olova,da grof Orurk ostane
sa vojskom u Srbiji i da bude jemac u pregovorima sa Turcima. U tu svrhu je u Bukuret poslat
Jakov Nenadovi.Karaore se obratio caru Aleksandru I,grofu Orurku,ruskom poslaniku u
Carigradu Nikolaju Saltikovu i vlakom knezu.
Odredba ugovora izmeu Rusije i Turske koja se odnosila na srpske ustanike,poznati lan
VIII,zadugo nije bio poznat ustanikim stareinama,pa su za njega saznali najpre sa turske
strane,a ne sa ruske.Rusija je tada ulazila u sudbonosni rat s Napoleonovom Francuskom i sva
njena panja bila je koncentrisana na njene zapadne granice.Turska je time dobila odreene ruke
na Balkanu,pa je Porta reila da konano zavri sa pobunjenom Srbijom,bilo da se Srbi mirno
pokore prihvatajui rusko-turski sporazum u Bukuretu,bilo da oruanim putem uspostavi svoj
suverenitet u Srbiji ukoliko bi naila na srpski otpor.

Kraj Prvog srpskog ustanka 1812-1813.god.

Porta je najpre mirnim putem pokuala da privoli Srbe da se pokore odluci dvaju careva,pa je
pozvala ustanike stareine na mirovne pregovore.Deputaciji koja bi bila poslata na Portu bila bi
saoptena Portina odluka da e turska vojska u odreenom broju krenuti od Nia da posedne
tvrave i druge strateke i administartivne centre u Srbiji,te da Srbi moraju raspustiti svoju vojsku
i bez protivljenja prihvatiti ponovnu uspostavu turske uprave u pobunjenim krajevima.
Karaore je sazvao skuptinu u manastiru Vraevnici 15/27. avgusta 1812.god. Na skuptini je
bio i Marko Iveli,izaslanik komandanta ruske vojske na Dunavu,da bi saoptio Srbima odluke
Bukurekog mira i zatraio od srpskih stareina da se zakunu da e potovati volju ruskog cara i
da e ispuniti odredbu koja se odnosi na Srbe. Na skuptinu su bile pozvane sve srpske
vojvode,svi kapetani i buljubae,predsednici magistrata,lanovi Sovjeta,mnogi od vienijih
svetenih lica.Bila je izabrana deputacija koja e otii u Carigrad da zatrai uslove i turske
pregovarae koji e se sporazumeti o detaljima ponovne turske uprave u Srbiji. Delegaciju su
inili Jova Proti, lan Sovjeta,raanjski knez Mili, i Stevan Jefti.Oni su najpre trebali da
zadobiju za srpsku stvar nikog Hurid-pau i sultanovog punomonika elebi-efendiju. Meutim
deputati su odbijeni.

14

Stoga je na novoj skuptini 1813.god. odreena nova deputacija koju su inili Jevto Saviotri,kladovski vojvoda ivko Konstantinovi,parainski vojvoda Ilija Barjaktarevi,i sekretar
Velikog suda narodnog Gavrilo Nikolajevi. Delegacija je ponovo trebala otii elebi-efendiji u
Ni da bi Turcima iznela sledee predloge: da se srpska uprava zadri na svim teritorijama dokle
su stajale srpske ete; da sultan fermanom prizna Karaora za kneza Srbije; da sultan fermanom
prizna srpski senat kao vrhovno upravno i sudsko telo u Srbiji;u naknadu za to Srbi e pristati
da plaaju odsekom utvreni danak, da prime jednog muhasila u Beogradu a s njim i manji broj
Turaka i da u sultanovo ime uvaju i brane carske gradove.Meutim, elebi-efendija je traio
kapitulaciju Srba i restauraciju svih ranijih turskih prava kao i pre ustanka.Tokom cele prve
polovine 1813.god. Srbi i Turci nisu poputali u svojim zahtevima.Oekivalo se i ienje
situacije u Evropi,a sultanov odmetnik Mula-paa u Vidinu nudio je Srbima odbrambeni savez,pa
ak i to da jedan kontigent srpske vojske zaposedne neka vidinska utvrenja.Srbi su odbili savez
iz obzira prema Rusiji,odnosno njenim obevezama prema Porti,mada su se i dalje prijateljski
drali prema Mula-pai.
I trei put srpska delegacija u maju 1813.god. nije postigla nita u ponovnim razgovorima sa
elebi-efendijom u Sofiji,premda su srpski predlozi izlazili u susret Turcima, da se Srbima ostavi
sitno oruje koje su oni stalno nosili pod turskom vlau,da se Turci vie ne vraaju u Srbiju sa
porodicama,u Beograd e primiti pau sa odreenim brojem vojske,koja e se sa painim
dogovorom raspodeliti i po drugim gardovima.Turci nisu pristali ni na kakvo pregovaranje,nego
su i dalje traili potpuno potinjavanje.
Karaore je zapovedio stareinama da se pripreme za odbranu zemlje i stanovnitva u sluaju
turske invazije.Vesti o novim Napoleonovim uspesima posle bitke kod Licena naveli su Portu da
silom pokori srpske ustanike. Odluka o novom ratnom pohodu bila je izdata celokupnoj turskoj
vojsci.Karaore je sa Sovjetom odbio da bezrezervno izvri rusko-turski sporazum u vezi sa
Srbijom po VIII lanu Bukurekog ugovora. Srbi su znali dve injenice: prvo da je Rusija zauzeta
tekim borbama s Napoleonom,i drugo da se Turska sprema da bezobzirno skri srpski ustanak.U
dilemi izmeu pune vojne i politike kapitulacije ustanka i slabanih izgleda da se Turcima prui
otpor po primeru ranijih godina,Karaore je usvojio drugu alternativu,pa su nju prihvatile i
druge stareine i voe ustanka.Nareena je mobilizacija sveg odraslog stanovnitva u Srbiji od
petnaest do sedamdeset godina,nabavljana je municija,utvrivane su strateke take odbrane na
granicama fronta prema Turskoj,javno su ubijani turski pijuni.ivot u Srbiji se
militarizovao,zemlja je bila u opasnosti i svi su bili duni da je brane do konanog ishoda
rata.Karaore je predlagao da bi trebalo skratiti liniju fronta,tako to bi se oslonilo na prirodne
utvrene take,pre svega u istonoj Srbiji,i da bi se stanovnitvo pograninih nahija trebalo
evakuisati od eventualnih napada turske konjice.Preovladao je plan Mladena Milovanovia da se
front brani na postojeim graninim linijama i da se vodi poziciona odbrana po svaku cenu. Front
je bio podeljen na tri glavne komande: junu pod komandom Antonija Pljakia u
Karanovcu,istonu kojom je rukovodio Mladen Milovanovi u Deligradu,zapadno-drinsku
kojoj su na elu stajali Luka Lazarevi i prota Mateja Nenadovi. Kad su bili odbijeni Portini
zahtevi,ona je na granice Srbije izvela tri velike armije: prema Vidinu komandu je drao Huridpaa,prema Deligradu i na Drini.
U julu je Karaore izdao Proklamaciju u kojoj se narod poziva na odsdnu bitku.Ceo srpskoturski front bio je podeljen na tri sektora: na deligradski pod komandom Vujice Vulievia i
Stanoja Glavaa,drinski sa oko deset holjada ljudi.Bilo je i drugih frontova sa hiljadu i vie
boraca.
Turci su preli u napad sredinom jula 1813.god. na sva tri glavna fronta i nekoliko
sporednijih.Najei su bili napadi sa vidinske strane.Tu je Hajduk Veljko prvih dana imao ak i
izvesnu inicijativu i upadao na tursku teritoriju do okoline Vidina,ali se i pored toga morao
povui u Negotin. Posle dvo nedeljnih napada i pogibije Hajduk Veljka Negotin je pao,zatim su
Turci zauzeli i Brzu Palanku,Kladovo,Tekiju,Pore. Srbi su se uporno branili i na Deligradu,ali su
Turci ostavljajui deo opsadne vojske zaobili utvrena mesta i dolinom Morave prodrli do

15

Dunava, pa zauzeli i Poarevac.Tu su se spojili sa svojom drugom vojskom koja je flotilom

prevoena uz Dunav. Na Drini su dugo trajale neobino estoke borbe,posebno na Lenici i
Loznici,zatim na Zasavici,oko anca Rvanje.Pod komandom vojvode Sime Katia pruen je otpor
daleko nadmonijoj turskoj vojsci.Krajem septembra,prota Mateja Nenadovi,knez Sima
Markovi,vojvoda Stojan upi,i vojvoda Milo Obrenovi nameravali su prue poslednji otpor
kod apca, ali je plan propao poto je turska vojska probila front na Moravi koji je kod
Smedereva uvao vojvoda Vule Ili. Karaoeva pojava na Moravi dola je suvie kasno,Turci su
svuda bili u ofanzivi,brojno jai,i nadmoniji u naoruanju.Karaorev povratak u Beograd
znaio je i kraj planirane aktivne srpske odbrane,vod je sutradan iznenada preao u Zemun,u
Austriju.Dva dana docnije turska konjica je zauzela Beograd.Srbi nisu hteli braniti Beograd,kao i
smederevsku tvravu.Turci su zauzeli i sve skele i prelaze na Dunavu i Savi.Posle pada Beograda
otpor je i dalje trajao u unutranjosti Srbije. Zauzevi Beograd Turci su opljakali sve to se
moglo nai od vrednijih stvari,zatim su zaposeli zgrade srpske uprave i Kalemegdansku
tvravu.U prvih nekoliko dana okupacije Beograd je pretvoren u,moda, najveu pijacu roblja u
Turskoj.Zarobljeno stanovnitvo je odvoeno na trita robova u Anadoliju,Aleksandriju, Egiptu.
Prodor turskih armija u Srbiju,pad Beograda,apca,Smedereva,odlazak Kararora i lanova
Praviteljstvujueg sovjeta,i glavnih ustanikih komandanata, oznaio je gubitak slobode i
devetogodinjeg nezavisnog poloaja.Turci su vojnim snagama zauzeli glavne
komunikacije,tvrave na Savi i Dunavu,Topolu,i Beograd,i postavili strae prema Austriji. Za to
vreme zadrao se ceo juni front srpske odbrane koji je drao Antonije Pljaki,i front od Golije
do Tare i Sokolskih planina koji je u poetku drao Milo Obrenovi,a zatim lokalne vojvode,i
raspao se kad su se Turci pojavili sa lea iz pravca Valjeva,Kragujevca,i Jagodine.U jesen su i
poslednje ustanike stareine i vojvode napustile svoje pozicije i kriom prele u Austriju.Kad se
na poziv Turaka i uz sveano obeanje da e dati optu amnestiju predao i poslednji komandant
ustanike Srbije,jedini iz ranga gospodara Milo Obrenovi,zajedno sa krugom svojih ratnih
saradnika (Lazar Mutap,Mili Drini,Arsenije Lomo) moglo se smatrati da je prvi srpski ustanak
bio zavren posle devet godina i devet meseci ratovanja sa Turcima.
Uvod
Period od 1794 do 1804. veoma je vaan za Srbe i razvoj njihovih ideja o stvaranju
sopstvene drave. Naroito treba istai znaaj stvaranja srpske narodne vojske i pomoi koju je
ona pruila beogradskom pai protiv janiara jer je to bila osnova za ostale povlastice.
Dogaaji u Beogradskom paaluku 1795
Janiari su posle Svitovskog mira 1791. bili izgnani iz Beogradskog paaluka. Poto u
nekoliko navrata nisu uspeli da se u njega vrate okrenuli su se Osmanu Pazvanogluu, buntovniku
koji se osamostalio u Vidinskom paaluku ne hajui mnogo za naredbe koje su stizale od Porte.
On je bio protivnik reformi Selima III pa je tako doao u sukob i sa Beogradskim paalukom u
kojem je paa bio Hadi Mustafa, pristalica ovih reformi, srpska majka.
Znajui da raspolae nedovoljnim snagama za rat sa janiarima potpomognutim
Pazvanogluom, Hadi Mustafa paa je pozvao Srbe preko beogradskog mitropolita Metodija da
se dignu na oruje i da uestvuju u odbrani na ta su se oni i odazvali. Do prvog napada dolo je
10. juna 1795. (1796. Ljui) Janiari su upali iz Vidinskog paaluka i potukli Hadi Mustafu kod
Jagodine. Uskoro je usledio novi poraz Hadi Mustafe kod Bolea i paa se naao opsednut u
Beogradu. Buntovnici su uspeli da zauzmu beogradsku varo i to usled izdaje beogradskih
janiara u painoj slubi. Paa se oslanjao od tada samo na svoje plaenike (krdalije) i Srbe.
Opsada je trajala sve do kraja juna i pobunjenici su odbijeni tek kada su dole trupe poslate iz

16

Bosne. Janiari su isterani iz Beogradskog paaluka.2 Paa je bio veoma zadovoljan

uestvovanjem Srba u ovom sukobu i bio je velikoduan posle pobede. Grupu od 500 Srba koji
su bili u Beogradu za vreme opsade kao deo posade, oslobodio je od plaanja haraa za celu
godinu, a javno je izdao proglas da se buntovnici gone i ubijaju gde god se nau i objavio je
nagrade za svaku doneenu glavu u emu su se Srbi takoe pokazali revnosni.3 Ovo sve bilo je
od izuzetnog znaaja za poloaj Srba jer su u ovom unutranjem sukobu unutar Osmanskog
carstva praktino postali oruje sultana protiv pobunjenika. Jo je bitno i da je u ovom sukobu
naglo opao ugled koji su janiari imali kod Srba i to su Srbi dobili na samopouzdanju pobedivi
ih.
Trgovina
Beogradski paaluk je posle Svitovskog mira 1792. opusteo. Zemlja je bila slabo
obraena, a narod je delom bio po umama, delom u emigraciji. Putevi su bili nesigurni i vrveli
od razbojnika. Beograd se morao snabdevati hranom iz Austrije. Neto kasnije, kada se narod
vratio kuama i proizvodnja kako tako uspostavljena, stanje se stabilizovalo, ali je nestaica hrane
bila i dalje prisutna. Razlog tome je i lo polozaj seljaka i njihova nemotivisanost. U ratu je i
stoni fond bio satrven tako da je dolo ak i do uvoza koa iz Austrije dok je pre rata bio obrnut
sluaj. Stanje se meutim bitno popravilo u sledeim godinama i ve 1796. javljaju se
svedoanstva o izvozu znatnog broja svinja, meda i drveta.4 Kao posrednik u trgovakim
poslovima u Beogradu pojavljuje se Petar Iko, kod koga su austrijski trgovci morali da
prijavljuju svu robu, kako za uvoz tako i za izvoz, i da plaaju konzularnu taksu za nju. On je
radio, ini se, u dosluhu sa samim paom i paa i on su dobro zaraivali. Hadi Mustafa paa je
otezao da plaa dugovanja prema Austrijancima i da reava sporove koji su ga mogli kotati pa
nije bio omiljen kod austrijskih pograninih vlasti.5
Kuga
Kuga je bila sveprisutna u Beogradskom paaluku sve vreme od 1792. do 1798. i
pogaala je veinom tursko stanovnitvo koje je ivelo po gradovima. Austrijanci su bili
prinueni da osnuju kontumac u Zemunu, Panevu i drugim mestima gde je prelaz stanovnitva
bio velik. U njima su ljudi ostajali po 4 i 6 nedelja zavisno od jaine kuge u pograninom pojasu,
a kada je kuga bila izuzetno izraena granica se zatvarala. Sva roba koja je dolazila iz paaluka
bila je tada radi preventive dimljena.
Tako se kuga pojavljivala iz godine u godinu i to najvise zbog nedostatka lekara i bilo kakvih
sredstava za njeno suzbijanje.6
Kneinska autonomija
Fermanima iz 1793 i 1794. Beogradskom paaluku date su povlastice koje su se odnosile
na srpsko stanovnitvo kao nagrada za uestvovanje u borbi protiv janiara i pod uticajem novog
reformatorskog duha u Turskoj pod sultanom Selimom III. Poto su Srbi jo jedanput pomogli

D.Panteli , Beogradski paaluk pred prvi srpski ustanak 1794.-1804, Posebna izdanja SAN knj. CXLVI
Odeljenje drutvenih nauka knj. 57, Beograd 1949, 33 - 41.
3
isto , 43.
4
isto, 102 - 103.
5
isto , 63 - 74.
6
isto 89 - 96.
2

17

1.
2.
3.
4.
5.
6.
7.
8.

sultanu i pai 1795. oekivalo se proirenje ve datih povlastica i ono je ubrzo i usledilo aprila
1796.7
Najvanije odredbe ovih povlastica iz 1793/4 i 1796 su:
Izabrano je 12 nahijskih oborkneeva.
Oborkneevi razrezuju i kupe porez.
Spahije stanuju samo u Beogradu.
Zabrana turskog nasilja pri putovanjima; podizanje hanova.
Paa moe drati 600 naoruanih ljudi.
Slobodno podizanje crkava i manastira.
Dotadanje dabine ostaju i dalje (hara, ibuk, spahijsko) .
Ustanovljava se srpska narodna vojska radi odbrane paaluka.8
U teitu proirene autonomije stajala je odredba o oborkneevima. Svaka nahija imala je
svog oborkneza, a njihova nadlenost bila je proirena time to je prikupljanje dabina dato njima
i u to se nije smeo meati ni jedan Turin. Sredinom aprila 1796. sastalo se mnogo vienijih Srba
u Beogradu sa paom i tu su oborkneevi i izabrani. Oni su se obavezali da e davati za Beograd
kuluk, stonu hranu i po potrebi ojaavati beogradski garnizon.9
Sistem oporezivanja bio je sledei. Prvo su kneevi sastavljali raune o izdacima usled
doeka pae ili nekog drugog Turina, nabavke grae i sl. i donosili su ih turskim sudovima u
glavnim nahijskim mestima na odobrenje. Sa odobrenim raunima sakupljali su se oborkneevi
na urevdan i Mitrovdan kod pae. Vezir je tamo razrezivao porez. Zatim su kneevi pozivali 23 oveka iz svakog sela u glavno nahijsko mesto i tu je kadija na osnovu paine naredbe
saoptavao veliinu poreza. Oborkneevi su se dogovarali sa kneevima kolika e suma pasti na
pojedine kneine. Potom je svaki knez u svojoj kneini sazivao seoske kmetove i sa njima
rasporeivao koliko otpada na svakog pojedinca. Porez su kupili oborkneevi i nosili ga u
Beograd pai.10
Crkva
U Beogradskom paaluku postojale su dve eparhije: Beogradska i Uiko-valjevska. Na
elu Beogradske eparhije je stajao mitropolit Metodije, Grk koji je na tom mestu bio od 1791. On
je, kao i Carigradska patrijarija, bio pristalica reformi u Turskom carstvu i u skladu sa tim
saraivao je sa Hadi Mustafa paom. Srbi ga ipak nisu suvie voleli, a on im je davao za pravo
svojim esto neljudskim ponaanjem prema kneevima koji su kasnili sa isplatom njegovih
dabina i srpskom niem svetenstvu i kaluerima tako da je od naroda dobio nadimak Muitelj.11
Ipak i pored loih odnosa izmeu Srba i Metodija crkva je uspeno koristila dobijene povlastice i
mnoge crkve i manastiri ponovo su podignuti.
Narodna vojska
Narodna vojska bila je jedna od najvanijih povlastica Srbima. Ona je nastala zbog
stalnih nemira u Beogradskom paaluku i zbog opasnosti od Osmana Pazvanoglua koji je iz
Vidina stalno ugroavao paaluk. Bitno je istai da je muslimansko stanovnitvo beogradskog
paaluka u veini bilo na strani Pazvanoglua jer se on borio protiv evropeizacije Turske i time
imao pristalica irom Turskog carstva. Beogradski paa iz tog razloga nije mogao da se oslanja
7

isto 98.
isto , 102.
9
isto , 103.
10
isto , 100 101.
11
isto , 104 106.
8

18

isuvie na Turke i to se pokazalo u napadu janiara 1795. Uz to je u samom paaluku bilo i

relativno malo muslimana koji su se nalazili samo u gradovima dok je seosko stanovnitvo bilo
pravoslavno i srpsko. Iz tog razloga Hadi Mustafa paa se oslanjao prvenstveno na najamnike, a
sve vie i na srpsku narodnu vojsku. Prota Mateja govori o tome kako je paa u prvo vreme mislio
da se osloni iskljuivo na plaenike, ali je to vodilo poveanju poreza. Oborkneevi su se protivili
tome, a on im je rekao da ako ne povea poreze ne moe izdravati vojsku, a to opet znai ulazak
janiara u paaluk. Tada su mu oborkneevi predloili da u sluaju upada janiara oni daju
vojsku, a da se porez ne poveeva na ta je on pristao.12 Broj tako popisanih srpskih vojnika
iznosio je otprilike 16.000.13
Hadi Mustafa paa je eleo da ovu vojsku pomea sa Turcima kao to se to deavalo u
prethodnim angaovanjima srpske vojske 1793. i 1795., ali kneevi nisu pristali na to iako je paa
vrio jak pritisak. Ubrzo je bio izabran komadant srpske vojske i to je bio Stanko Arambai.
Odreeni su i nii oficiri tako da je buljubaa komandovao nad 50 ljudi, harambaa nad 100, a
bimbaa nad 1000. Od oruja je svaki vojnik morao imati puku, jatagan i 2 pitolja.14
Takoe je bitno i to da su se Srbi izborili da ne ratuju van Beogradskog paaluka. Isto
tako, samo su tri nahije15 davale vojsku za odbranu Beograda, a ostale su se starale za bezbednost
teritorija koje su pokrivale.
Izgleda da je ova organizacija srpske vojske bila prihvaena i ozvaniena od samog
sultana, ali poto se D.Panteli u svojoj knjizi nije koristio turskim izvorima teko je rei.
Beogradsku posadu je posle ovih dogaanja trebalo da ini 2.500 Turaka i 8.000 Srba to
govori o znaaju srpskog vojnog faktora u Beogradskom paaluku.16
Spoljnopolitika situacija
Paralelno sa ovim promenama u Beogradskom paaluku odigravale su se znaajne
promene i na spoljnopolitikom planu. Ratovi koji su nastali usled francuske revolucije 1789.
uzdrmali su Austriju i Tursku. Austrija je isterana iz Italije, a Turska je, budui u savezu sa
Francuskom oekivala, i pored svoje teke unutranje situacije, da povrati neke od izgubljenih
teritorija koje je drala Austrija. Be se sa pravom bojao te situacije i naoruavanje Srba mu se
nije ni malo svidelo. Ipak sve ove kombinacije prestale su 1797. mirom izmeu Austrije i
Francuske koja se okretala neprijateljstvu prema Turskoj.17
Dogaaji u Beogradskom paaluku 1797.-1801.
Hadi Mustafa paa je 1797. izabran za rumelijskog beglerbega i ove dunosti se nerado
primio. To je bilo zbog toga to je morao da napusti Beograd u kojem je zahvaljujui svojim
trgovakim mahinacijama lepo zaraivao, a sada se bojao da e se to obelodaniti, takoe i to je
morao poi u rat sa Pazvanogluom koji je ponovo postao nepokoran. Srbima se njegov odlazak
takoe nije svideo jer je on bio jemac njihove poluautonomije. Beogradsku upravu dobio je
Osman aga kao njegov kajmakam (zamenik).18 Ovaj se pokazao kao ovek naprednih shvatanja.19
12

isto, 122 - 123.

isto , 123 124.
14
isto , 125.
15
Beogradska , Smederevska i Valjevska nahija
16
D.Panteli , Beogradski paaluk pred prvi srpski ustanak 1794.-1804 , Posebna izdanja SAN knj. CXLVI
Odeljenje drutvenih nauka knj. 57 , Beograd 1949, 128.
17
isto , 129 130.
18
isto 134 136.
19
isto 137.
13

19

Poto mu nije ispunjen zahtev da postane paa u Vidinu, Pazvanoglu je krenuo u novi rat
sa sultanom. Ovoga puta ak je i otvoreno eleo da stvori nezavisnu dravu. Jedna od najbitnijih
stratekih taaka u tom njegovom cilju bio je Beograd. On je novembra 1797. poslao jednu
vojsku iz Vidinskog paaluka i ova je kod Poarevca potukla kajmakamove snage. Pazvanoglu je
svojoj vojsci naredio lepo ponaanje prema raji tako da je stekao simpatije kod Srba to je
verovatno imalo za posledicu da nisu bili orni da brane Beograd na kajmakamov poziv.
Buntovnici su ubrzo doli do pod sam Beograd, ali su krajem decembra odbijeni od njega
dolaskom pomone vojske iz Bosne u kojoj je bio i Aleksa Nenadovi, valjevski oborknez sa
svojim odredom. Uskoro je usledio kontranapad udruene tursko-srpske vojske protiv
pobunjenika i oni su posle estokih bojeva isterani iz Poarevca i Smedereva.20
Srpska vojska imala je bitnu ulogu i u napadu Hadi Mustafa pae na Vidin. Ona je
osiguravala granine delove Beogradskog paaluka ime je ispotovano to da ne ratuje van
paaluka, ali je ovo bilo i zbog toga to se Turcima nije svialo to moraju da se bore rame uz
rame sa rajom.21
Opsada Vidina nije bila uspena iako je premo sultanova bila velika. Pazvanoglu je
uspeo ne samo da izdri opsadu ve i da je probije i potue opsaivae. Tursku je u tom trenutku
zadesila jo jedna velika nesrea. Napoleon se iskrcao u Egipat i ovladao njime zapoevi rat sa
Turskom. Sultan je morao da svoje snage prebaci sa Balkana u Afriku i morao je da se sporazume
sa Pazvanogluom. Pazvanoglu je postavljen za vidinskog pau, a janiarima je bilo dozvoljeno da
se vrate u Beogradski paaluk, to se za Srbe pokazalo kao izuzetno nepovoljan ishod.22
U ovo vreme jaa sumnjiavost turskih vlasti prema Srbima koji su bili nekadanji
frajkorci jer je postojala bojazan da Austrija kao francuski saveznik moe reiti da zapone rat.
Francuzi su na Balkanu pokuavali da otponu seriju ustanaka raunajui na slabosti Turske, pa
ovo sumnjienje i nije bilo bez razloga. Najverovatnije je zbog toga ubijen Stanko Arambai
dotadanji vojni komadant Srba.23
Poto je smenjen sa funkcije rumelijskog beglerbega Hadi Mustafa paa se vratio u
Beograd, ali se dugo sumnjalo da na to nema pravo jer nije doneo ferman sa sobom kojim ga je
car postavljao za beogradskog pau. Ta formalonost je ipak obavljena tako da su sumnje nestale.
Portina odluka o povratku janiara doneta je 30. januara 1799. a Srbi se njihovom
povratku uopte nisu obradovali. Uskoro se u Beogradu skupilo oko 2.000 janiara koji su sa
sobom doveli svoje pristalice. Meutim oni nisu bili jedinstveni u svojim pogledima i ubrzo je
dolo do sukoba. Tako je ubijen Kara Ismail, janiarski aga. Pazvanoglu je ovo iskoristio i pod
izgovorom da sveti smrt svog prijatelja krenuo u novi napad na Beogradski paaluk. I u ovoj
prilici Hadi Mustafa se obratio Srbima i ak su i janiari prihvatili da se bore uz njih.24
Godine 1800., u decembru, uhapen je mitropolit Metodije i ubijen u abakom gradu. Ne
zna se ta je bio pravi povod za njegovo ubistvo, a sumnje postoje razne. Jedna je da je bio u
dosluhu sa Pazvanogluom,a druga da je radio na dizanju grkog ustanka sa Rigom od Fere koji je
zbog toga uhapen i ubijen u kuli Neboji. Postoje sumnje da su za mitropolitovo hapenje bili
krivi Petar Iko i Janko Kati jer su eleli da ga smene sa mesta.25
Janiari su jaali u broju i sili i uskoro je dolo do otvorene pobune protiv Hadi Mustafa
pae. Oni su uspeli da ovladaju Beogradom i da ga primoraju da radi kako oni ele.26 Porta je
nemajui tenutno raspoloive snage za borbu sa janiarima pristala da oprosti janiarima bunu
ako ubudue ostanu mirni tako da je njihova vlast u Beogradskom paaluku praktino priznata.
isto 143 162.
isto , 166 167.
22
isto , 174 178.
23
isto , 183 185.
24
isto , 209 210.
25
isto , 223 232.
26
isto , 239 249.
20
21

20

Ovo se nije promenilo ak ni kada su doli islednici iz Carigrada da ispitaju stvar. Janiari su bili
veoma uplaeni zbog ovoga, ali Porta se nije potrudila da ih istera iz Beograda. Uskoro su janiari
sasvim odbacili i privid potovanja pae i ubili ga 27. decembra 1801.27 Postoji sumnja da je paa
pokuao da se sa 300 odanih oslobodi ali je otkriven. Takoe se smatra da je paa u tu
kombinaciju planirao da ubaci i Srbe, ali, u tome nije uspeo.
Ovim ubistvom zavrava se period od izvanrednog znaaja za Srbe i iskustva koja su iz
njega dobili uspee da uspeno iskoriste u borbi sa dahijama. Jo od Koine krajine i austrijskih
frajkora pa sve do srpske vojske osnovane pod Hadi Mustafa paom Srbi su se vebali vojnikoj
vetini, snabdeli su se oruijem i nauili su da se ne plae rata sa janiarima. Takoe je ojaao sloj
bogatih seljaka i kneeva koji su se obogatili prvenstveno trgujui stokom. Ovaj sloj pokazae se
kao sloj voa u buduem ratu.28

Dahijska uprava
U poetku janiari su bili podeljeni meu sobom na 3 stranke, a nepoverenje meu njima
bilo je veliko tako da je u jednom trenutku kulminiralo i ulinim borbama. Ipak, sredinom
februara 1802. kao glavne linosti meu njima istakle su se 4 dahije: Foi Mehmed-aga, Kuuk
Alija, Aganlija barjaktar i Mula Jusuf. Po karakteru najpreduzimljiviji meu njima bio je Foi
Mehmed-aga, najgori prema narodu Kuuk Alija, a najoveniji Aganlija. Oni i ostali janiari
nisu se u Beogradu oseali sigurnim i preduzeli su velike radove da bi se on utvrdio. Za to vreme
Porta je bila kolebljiva i menjala je svoje miljenje po pitanju naimenovanja novog pae. Pa i
kada je izabran na to mesto, Hasan-aga se nije urio da ga preuzme strahujui za svoju
bezbednost. Janiari su se ipak umirili kada im je od Porte dola abolicija.29
Do kraja maja 1802. bilo je zavreno organizovanje uprave u Beogradskom paaluku.
etiri janiarske voe nazvale su se dahijama i ceo paaluk podelili na 4 dela, svakom po 3
nahije. Svaki je u gradovima i varoicama svojih nahija postavljao kabadahije (male dahije) kao
svoje inovnike koji su pod sobom imali 20 30 Turaka kao ispomo, a u svakom selu bio je po
jedan subaa sa nekoliko Turaka. Radi nadzora nad narodom dahije su u svakoj palanci digle han
sa posadom od 10 - 15 janiara. Izdravanje ovih inovnika ilo je na narodni troak.30
Desila se jo jedna bitna promena u upravi, a to je bilo ponovno uvoenje itluka. itluci
su bila velika imanja na kojima su radili seljaci koji nisu imali svoje zemlje. Oni nisu davani u
stalno vlasnitvo ve su kupovani od drave i taj zakup je trajao do kraja ivota. Meutim
deavalo se da se ovaj itluk prodaje naslednicima po niskoj ceni pa je praktiki postao nasledan.
Ovo su bili pravi itluci, a ono to su uvele dahije bilo je slinije pljaki nego bilo kakvoj
zakonskoj promeni u agrarnim odnosima. Dahije i njihovi inovnici preuzimali su spahiluke
spahija koje su se borile protiv njih pod Hadi Mustafom i pretvarali ih u lini posed. Takoe su
terale seljake da im prodaju svoje posede i pretvarale ih u nadniare na sopstvenoj zemlji.
Oteavajua okolnost za Srbe je bila i ta to su do tada spahije dobijale platu od prihoda sa
njihovog spahiluka, ali nisu direktno ubirale taj prihod ve im je spahiluk bio samo osnova za
platu koju su dobijale od drave. Tako je ispadalo da su seljaci faktiki posednici te zemlje iako je
zakonski sva zemlja pripadala sultanu. Sada se situacija iz korena izmenila. Janiari, ili itluksahibije, su postali faktiki gospodari te zemlje, a seljaci njihovi nadniari.31

Kao ubica se pominje Kuuk Alija, a kao sauesnici jo i Foi i Mula Jusuf.
D.Panteli, Beogradski paaluk pred prvi srpski ustanak 1794.-1804, Posebna izdanja SAN knj. CXLVI
Odeljenje drutvenih nauka knj. 57, Beograd 1, 265 268.
29
isto , 279 294.
30
isto , 294 296.
31
isto , 296 307.
27
28

21

Uvedene su i nove takse. Do tada dabine koje su davane dravi bile su: hara
(glavarina), porez (plaa ga svaki oenjeni ovek) i ibuk (porez na sitnu stoku), a spahijske:
desetak (od useva) i glavnica (svaki oenjen ovek u novcu) i jo neto sitno. Linog rada za
spahiju nije bilo jer kao to je ve reeno spahije nisu imale sopstvene zemlje na kojoj se moralo
raditi. Dahije su uvele devetak za sebe, a sve dabine ostale su da postoje i dalje, ali bitno
poveane. Dahije su se povodile u organizovanju vlasti za Pazvanogluom koji je ovako ustrojio
Vidinski paaluk.32
Ovim promenama ukinuta je kneinska samouprava, a kabadahije i subae su zamenile
oborkneeve i kneeve.33
Dogaaji u Beogradskom paaluku 1802
Uvoenjem itluka najvie su bile pogoene spahije. Svakog spahiju koji nije hteo
pristati uz dahije oni su ubili ili proterali i ova emigracija vrlo brzo je uspostavila kontakt sa
Srbima koji su gubei svoje povlastice takoe bili nezadovoljni. Spahije koje su bile u Zemunu
slale su municiju u paaluk, a prevozili su je srpski trgovci. Ovo je bilo povezano sa pripremama
sultana da se razrauna sa dahijama. Glavni podstrekai pobune spahija bili su Hasan-beg i
Mehmed-aga Konjalija. Tursku vojsku vodio je Tosun-aga i uskoro mu se prikljuilo i neto
Srba. Medjutim kod Poarevca je zaustavljen i primoran da se vrati u upriju. Srbi koji su se
spremali da se dignu na oruije razili su se uvi ovu vest. Tako je ova pobuna propala. Jedan od
glavnih inicijatora ove pobune mogao bi biti Petar Iko koji je u to doba isto u Zemunu.
Zanimljivo je to da je i u dahijskoj vojsci bilo Srba i da su se borilu u sukobu sa Tosun-agom.34
Spahije su proterane iz paaluka i njihov otpor je skren. Srbi se na njih vie nisu mogli
oslanjati. Iz toga razloga oni se okreu Austriji i predlau joj da okupira paaluk, ali u to vreme
Austriji nije odgovaralo nikakvo ratovanje na Balkanu jer joj je najvei neprijatelj bio Napoleon i
protiv njega je angaovala sve svoje snage.
Dahije su uskoro napale Tosun-agu u upriji i tamo ga pobedile, ali su se posle bitke
sporazumeli sa njim i on je pristao uz njih. Time je eliminisana spoljna pretnja po dahije.35
Godine 1803. Hasan-aga paa je konano doao u Beograd da preuzme vlast i dahije su se
veoma uplaile njegovog dolaska. Oni su se spremali za opsadu Beograda, ali do takve krize ipak
nije dolo. Paa je nesmetano uao sa svojom pratnjom u grad i zapoeo svoju slubu. Prvi se
pokazao kao nepokoran pai Kuuk Alija, a paa to nije mogao da sprei i time mu se podrivao
ugled. Janiarima se nije svialo to se Beogradu sve vie primiu turske trupe i to su seljaci
naoruani, pa je tako i pritisak na Srbe povean.36
Pripreme za ustanak
I pored neuspenog prvog ustanka Srbi su sa spahijama i dalje odravali veze. Tako su se
stvorila dva centra u Beogradskom paaluku iz kojih se irila agitacija za dizanje ustanka. Ta dva
centra bila su Valjevska nahija, na elu sa Aleksom Nenadoviem i Ilijom Biraninom, i
umadija sa Karaorem. Aleksa Nenadovi bio je bivi frajkorski oficir i odravao je sve to
vreme veze sa Austrijancima te se nadao pomoi sa njihove strane to je bilo mogue i usled
samog poloaja Valjevske nahije. Karaore se nije mogao pouzdati u veze sa Austrijom, iako je
i on bio nii oficir frajkora, jer je umadija bila izolovana, ali su planine i ume omoguavale

32

isto , 296 - 313.

isto , 313.
34
isto , 315 324.
35
isto , 335 338.
36
isto , 352 365.
33

22

1.

2.

3.

4.
5.

dobro sklonite u sluaju dahijskog napada. Ubrzo se razvila veza izmeu kneeva i harambaa u
ovim delovima paaluka i poelo se sa organizovanjem.37
Ustanak koji je spreman nije imao karakter ustanka za osloboenje od Turaka i stvaranje
sopstvene drave. Cilj ustanika bio je da se vrati stanje pre 1802. koje je vladalo pod Hadi
Mustafa paom.38
Meutim, pripreme za ustanak nisu bile dovoljno tajne. Dahije su za njih ubrzo saznale i
to iz nekoliko izvora.
Prvi je bio spisak od 60 kneeva i svetenika, koji je dahijama predao Mehmed-aga
Konjalija u kojem su navedena imena onih sa kojima su on i Hasan-beg pripremali prevrat. Ovaj
spisak je dahijama predat u januaru 1803.
Na drugom mestu je vest o sastanku kneeva i svetenika u nekom manastiru (moda
Bogovai) u Valjevskoj nahiji. Tu je vest preneo neki kaluer koji je mrzeo arhimandrita Hadi
Ruvima.
Tree po redu je pismo Alekse Nenadovia majoru Mitezeru, pisano u leto 1803. Njega
je dugo imao kod sebe Musa-aga Foi ne pridajui mu posebnu panju jer je verovao da je ono
podmetnuto Aleksi Nenadoviu. Tek kasnije iz nepoznatog razloga on je to pismo predao
Mehmed-ahi Foiu i to tek negde pred kraj 1803.
Pred kraj 1803. naeno je kod popa Marka prilikom pretresa u Ostrunici pismo o
dogovoru sultanskih Turaka i srpskih vienijih ljudi za ustanak.
Kao poslednji razlog za seu kneeva navodi se ferman koji je na albu srpskih kneeva
izdao sultan i u kojem on preti dahijama da e, ako nastave sa nasiljem, na njih poslati vojsku
druge nacije i druge vere iz ega su dahije zakljuile da je to srpska vojska. Ovaj ferman pada
krajem januara 1804.39
Ferman je verovatno bio glavni razlog za seu kneeva i ona je sprovedena samo par
dana posle njega, 4. februara 1804. Najveu opasnost su dahije oekivale iz Valjevske nahije i
zato je tamo lino Mehmed-aga Foi predvodio seu. Aleksa Nenadovi i Ilija Biranin
pogubljeni su 4.februara, a arhimandrit Ruvim 10. februara u Beogradu. Kuuk Alija i Mula Jusuf
takoe su krenuli u druge delove paaluka radi see , a Aganlija je ostao u Beogradu. 40
Na Karaora nije poao ni jedan dahija lino nego je nalog za njegovo smaknue izdat
niim vlastima koje taj posao nisu uspele da zavre. Mehmed-aga je bio veoma uzrujan kada je
uo da Karaore nije ubijen pa se brzo vratio u Beograd, ali nije smeo kopnom nego se spustio
Savom to svedoi o njegovom strahu. Dahije su pokuale da razoruaju narod, ali se iz toga
razvio sukob pa su mnogi hanovi popaljeni. U Srbiji je nastala opta nesigurnost i mnotvo ljudi
se iselilo. 41
Karaore je u poetku planirao da pobegne u Bosnu i prvo je otiao do Stanoja Glavaa
da se posavetuje. Meutim po Srbiji se ve digla buna i on i Stanoje su joj stali na elo skupljajui
vojsku, palei hanove i ubijajui subae.42 Ne zna se taan datum skuptine u Oracu gde se
sakupilo izmeu 300 i 500 kneeva i ostalih vienijih ljudi, a kao moguci datumi pominju se
Sretenje (2.februar), Aranelovdan i 31. januar.43 Na ovoj skuptini kneevi su se dogovorili da
se za vou ustanka izabere Karaore, koji je to posle nekoliko odbijanja prihvatio i da se bolje
organizuje ustanak koji je ve poeo. Karaore je bio pravi kandidat za vou jer je bio domain
na svom imanju, a ne hajduki harambaa u kojeg narod ne bi imao poverenja, a ujedno je ve bio

isto , 389 396.

isto , 396 409.
39
isto , 416 - 417.
40
isto , 420 422.
41
isto , 423 425.
42
isto , 426 427.
43
isto , 431 433.
37
38

23

na meti dahija tako da mu nije bilo povlaenja. Ostali kneevi nisu hteli da se kompromituju
strahujui od propasti ustanka i odmazde dahija.44
Zakljuak
Postoje dva uzroka za ustanak Srba protiv dahija. Prvi je ekonomski, a drugi politiki. Ekonomski,
jer su svi nameti poveani i jo neki novi dodati, a seljaci primorani da postanu nadniari itluk
sahibija; i politiki, jer je dolaskom dahija izgubljena kneinska autonomija i mnoge druge
povlastice. Siromaenje naroda i nesigurnost doveli su do podizanja naroda na oruije.

Beogradski paaluk od Svitovskog mira 1791. godine do Prvog srpskog

ustanka 1804. godine
Svitovskim mirom Turci su se obavezali da e odravati red i mir na austro-turskoj granici. Zbog
toga je Porta elela da uspostavi red u Beogradskom paaluku, te je donela freman kojim se
zabranjuje povratak janiara u paaluk. Voa janiara Deli-Ahmed je bio pogubljen. Kad je novi
beogradski vezir Abu Beir paa objavio ferman, janiari pod vostvom Kara Ismaila su se
pobunili. Pobuna je krvavo uguena. Kara Ismail je sa ostalim janiarima uspeo da se izbavi
zatoenitva nakon to je osuen na smrt.
Kara-Ismail je sa janiarima preko Poarevca i Smedereva stigao u Beograd kojeg je osvojio.
Porta je odmah reagovala i na janiare je poslala vojsku. Nakon janiarskog poraza kod Nia
1792. godine, Portina vojska je zauzela Beograd i iz paaluke je proterala janiare. Janiari su
pobegli vidinskom buntovniku Osmanu Pazvan oglu-u, koji je bio u sukobu sa centralnom
vlau i protivio se reformama Selima III (uspostavljanje redovne vojske nize, centralizacija
provincijske uprave itd). Pored janiara Osman Pazvan oglu je oko sebe okupio veliki broj
krdalija ili daglija. Krdalije su bili najamnici u turskoj vojsci koji se nakon austro-turskog rata
nisu vratili svojim kuama, ve su se odali razbojnitvu po Bugarskoj i Makedoniji. Oni su
zadrali svoju vojnu formaciju sa buljugbaama i bimbaama na elu.
U Beogradski paaluk 1793. godine u svojstvu kapidi-bae je stigao Hadi-Mustafa paa. Neto
kasnije on je postavljen za Beogradskog vezira. Hadi-Mustafa je bio pristalica reformi Selima
III i eleo je da uspostavi red u paaluku. Hadi-Mustafa je pokazivao naklonosti prema srpskom
narodu. On je na sve naine suzbijao turske samovolje i zulume. Zbog toga je on dugi niz godina
vodio ratove sa janiarima i Pazvan-ogluom.
Janiari su se pod predvonitvom Kara-Hasana ponovo okupili u Niu 1793. godine. Da bi
odbranio paaluk od janiara Hadi-Mustafa je u pomo pozvao srpsko stanovnitvo, koje se
odazvalo pozivu. Uz pomo njih beogradski vezir je uspeo da zaustavi janiare kod Kolara. Srbi
su u narednih nekoliko godina uestvovali u ratovima beogradskog vezira protiv janiara i Pazvanoglua. Zbog toga je Porta Srbima u nekoliko navrata 1793, 1794 i 1796. godine izdavala
fermane u kojem je poririvala postojee povlastice i kneinsku samoupravu. Fermanima iz
1793. i 1794. godine su bili potvreni srpski organi vlasti knezovi i oborkenzovi, koji su upravljali
srpskim stanovnitvom. Turcima je bilo zabranjeno da ulaze u sela. Knezovi su odgovarali za raju
u svojim selima i sve pritube su slali oborknezovima, koji su to slali Turcima. Narod ima pravo
da bira knezove, dok njih potvruje paa. Porez se plaao odsekom i iznosio je 15 groa po jednoj
poreskoj glavi. Srbi imaju pravo da podiu crkve i manastire. Fermanom iz 1796. godine
autonomija je proirena. Srbi dobijaju pravo da na nivou nahija izaberu 12 oborknezova. Njihov
44

isto , 433 434.

24

glavni zadatak je bio prikupljanje poreza (do tada porez su sakupljali Turci). Porez se sakupljao 2
puta godinje o urevdan i Mitrovdan. Tog dana svi knezovi bi se sakupli u Beogradu, gde bi
paa razrezao porez, odnosno odredio visinu poreza po jednoj poreskoj glavi. Knezovi su imali
pravo da porez samostalno raporeuju po kneinama. Takoe je bilo predvieno biranje jednog
vrhovnog srpskog kneza. Srbi su izabrali svih 12 oborknezova i vrhovnog kneza Petra. Ali
njegovo naimenovanje Turci nisu potvrdili, tako da ustnova vrhovnog kneza nikad nije zaivela.
Na osnovu ovih fermana zasniva se srpska kneinska poluautonomija. Srpske voe su tokom
Prvog srpskog ustanka u vie navrata traile da im se vrate privilegije garantovane ovim
fermanima. Ikov mir se zasnivao na ovim fermanima. Jedan od uzroka Prvog srpskog ustanka bio
je to to su dahije unitili knensku poluautonomij koju su garantovali ovi fermani.
Posle trogodinje borbe sa beogradskim paama, janiari su se uverili da sopstveni snagama ne
mogu da se vrate u paaluk, oni su se konano okrenuli Pazvan-ogluu. U dva susedna paaluka
beogradskom i vidinskom, odigravala su se dva oprena procesa. U beogradskom Hadi-Mustafa
je sprovodio reforme Selima III, dok se Pazvan-oglu tim reformama protivio i sprovodio je sasvim
suprotne procese uvodio je itluke, ograniavao je kneinsku autonomiju oduzimajui im pravo da
sude i ubiru poreze. Zbog toga je sukob izmeu Hadi-Mustafe i Pazvan-oglua bio neminovan. I
jedan i drugi su eleli da ovladaju tvravama na Dunavu Kladovo, Pore i Adakale. Poto se
zapovdenik Porea osa-Mustafa stavio na stranu Pazvan-oglua, Mustafa-paa je na njega poslao
vojsku koja je uspela da osvoji Pore 1795. godine.
Janiari su se opet okupili sa juga i udarili na painu vojsku. Do bitke je dolo kod Jagodine
1795. godine u kojem su janiari izvojevali pobedu. Nakon jo jedne pobede kod Bolea janiari
osvajaju beogradsku varo, dok se Hadi-Mustafa povlai u tvravu. Poto mu je stigla vojska iz
Bosne i Porea, beogradski vezir je porazio janiare koji su se povukli iz Beograda ka Poarevcu i
u potpunosti napustili paaluk. U ovom sukobu sa janiarima znaajnu ulogu su imali Srbi.
Hadi-Mustafa je oslobodio haraa na godinu dana sve Srbe koji su uestvovali u odbrani
Beograda i takoe je raspisao nagradu za svakog zarobljenog i ubijenog janiara. Konano Srbi
su 1796. godine dobili novi ferman, kojim se postojee privilegije proiruju. Nakon ovog
janiarskog upada u paaluk, Potra je donela odluku da se udari na Pazvan-oglua kako bi se on
konano eliminisao. U ovom pohodu na Vidin pored rumelijskog pae, uestvovao je i beogradski
paa Hadi-Mustafa. Meutim obe vojske su 1795. godine bili poraene kod Vidina.
Pazvan-oglu je 1796. godine napao Hafiz-pau, kod Nia, ali nije uspeo da ga osvoji. On je
pretio da e napasti Beogradski paaluk, pa ak i Carigrad, ali je od toga odustao jer nije imao
dovoljan borj vojnika. Mustafa-paa je radi odbarne paaluka eleo da podigne poreze. Ali je usled
protesta Srba odustao od toga i umesto viih poreza Srbi su prstali da pai daju vojsku. Time je
1797. godine dolo do stvaranja srpske narodne vojske, koja je imala dobro organizovanu
vojniku strukturu sa komadantima buljubaama, harambaam i bimbaama. Srbi su odbili da se
pomeaju sa Turcima i da Turci zapovedaju ovoj vojsci. Zbog toga su Srbi imali pravo da biraju
svoje zapovednike. Za vrhovnog zapovednika je bio izabran Stanko Arambai.
Hadi-Mustafa paa je 1797. godine bio izabran za rumelijskog seraskera i dobio je zadatak da
Rumeliju oisti od krdalija. U paaluku njega je zamenio kajmakam Osman-aga. U to vreme
Pazvan-oglu je odluio da izvri pohod na Beogradski paaluk. Njegova vojska je porazila
painu vojsku kod Poarevca i osvojila Smederevo. Nakon toga usledila je Pazvanova opsada
Beograda. Pai je u pomo stigla srpska vojska koju su predvodili Aleksa Nenadovi, Ilija
Biranin i Nikola Grbovi. Napadai su bili poraeni i primorani da se povuku iz Beograda. Srbi
su posle toga pod vostvom Ilije Biranina osvojili Smederevo, a pod Stankom Arambaiem
Poarevac. Porta je odluila ponovo da izvri pohod na Pazvan-oglua u Vidin. Turskom vojskom
koja je napala Vidin 1798. godine komadovao je Hadi-Mustafa paa. Sultanova vojska je
pretrpela veliki poraz. Porta je na sve naine elela mir sa Pazvan-ogluom jer je tad poela
Napoleonova ekspedicija na Egipat. Mir je sklopljen izmeu Porte i Pazvan-oglua. On je konano
dobio titulu pae sa tri repa i upravu nad Vidinskim paalukom.

25

Posebnim sultanovim hatierifom iz 1799. godine dozvoljen je povratak janiara u Beogradski

paaluk. Janiarima su tim haterifom vraene sva prava, povlastice i posedi u paaluku. Za
beogradskog vezira 1799. godine ponovo je postavljen Hadi-Mustafa paa. Janiari su se poeli
da vraaju u paaluk predvoeni Kara-Ismailom. Zbog dolaska janiara veliki broj bivih
frajkoraca je pobegao u Austriju. Janiari su se vraali mirno, ali je i pored toga dolazilo do nereda
jer su neki od janiara silom eleli da povrate svoja imanja.
Hadi-Mustafa se ponovo sukobio sa Pazvan-ogluom 1800. godine. Porta je Pazvan-ogluu
oduzela zvanje pae i ponovo poslala vojsku na Vidin. Beogradski paa je takoe poslao vojsku
koja je osvojila Pore, ali je pretrpela poraz prilikom napada na Negotin. Za neuspeh su optuenij
janiari, zbog ega je Hadi-Mustafa naredio da se pobiju janiarske voe. Janiari su doznali za
ovu painu naredbu, zbog ega su podigli bunu u beogradskoj varoi 1801. godine. Paa se sa
krdalijama sklonio u tvravu. Hadi-Mustafa je oekivao dolazak svog sina Dervi-bega. Njega
su janiari preduhitrili jer su preko tajnih laguma uli u tvravu, ovladali njom i zarobili HadiMustafu. Janiari su priznali Hadi-Mustafu za beogradskog vezira, ali je on bio u neku ruku u
janiarskom zatoenitvu i nijednu odluku nije mogao da donese bez njihovog odobrenja. Nakon
4 meseca janiari su pogubili Hadi-Mustafu pau.
Janiari su se konano doepali vlasti u Beogradskom paaluku nakon to su pogubili HadiMustafu pau. Janiari su ubrzo vlast iz Beograda proirili na ostale gradove apac, Poarevac,
Jagodinu, upriju i dr, ime su ovladali itavim paalukom. Na elo janiara doli su etvorica
velikih dahija Aganlija, Kuuk Alija, Mula Jusuf, Foi Mehmed aga. Oni su Beogradski paaluk
uredili po ugledu na Osman Pazvan-ogluov paaluk. Dahije su izmeu sebe podelili itav
paaluk. Za vojvode i muselime po gradovima postavili su svoje ljude kabadahije, a po selima su
postavili subae. Subae su po selima zamenili srpske knezove ime su u potpunosti unitili
srpsku kneinsku samoupravu. Janiari su iveli po selima gde su osnivali svoje hanove.
Dahije su u paaluku ponovo uvele itluke, koji su odstranjeni jo od vremena Koine Krajine.
Poto su mnoge spahije pruile otpor dahijskom reimu, mnogi od njih su ostali bez svojih poseda
timara, koji su pretvoreni u itluke. Formalno vrhovni posednik itave zemlje je bio turski sultan.
Za svoju vojnu slubu spahija je dobijao zemljinji posed ili timar. Na timaru je radila hrianska
raja koji je deo prihoda desetak davala spahiji koji je uz pomo nje finansirao vojnu slubu. Otud
spahija nije bio vlasnik timara ve je spahija bio uivaoc dela prihoda i od sultana je dobio pravo
da sa timara ubire porez. Nakon smrti ili prestanka vojne slube timar bi se spahiji oduzimao i
dodeljivao drugom licu. Raja je za stalno ostajala na timaru (nakon smrti spahije ona i dalje ostaje
na timaru). Ona se formalno smtrala zakupcom timara, a faktiki pravim vlasnikom timara. Dahije
su te timare oduzeli od seljaka i spahija i pretvorili ih u itluke koji se smatraju naslednim
zemljinim posedom. Za razliku od timara, itluk se mogao naslediti, prodati ili pokloniti.
Vlasnici itluka su bili itluk-sahibije, dok su seljaci na itluku se nazivali ifijama. ifije su
imali duplo vea poreska optereenja od obinih seljaka koji su radili na timarima. Za razliku
od seljaka na timarima koji plaaju samo desetak spahiji, ifije na itlucima su pored desetka
spahiji plaali devetak itluk-sahibiji.
Dahije su na kraju prigrabile i ostale dravne prihode, hara, ibuk, carine i dr. time je Porta
ostala bez znaajnih prihoda iz Beogradskog paaluka. Usled nepovoljnih meunarodnih
okolnosti Porta je priznala dahijski reim u paaluku. Zbog toga je Porta za beogradskog vezira
imenovala Hasanagu-pau koji je u paaluk stigao 1803. godine. Ali on je bio samo marioneta u
rukama janiara i bez njihovog odobrenja nije mogao povue ni jedan potez. Mnoge spahije su
pobegle iz paaluka nakon uspostavljanja dahijskog reima. Spahije su preteno emigrirali u
Austriju. Dvojica istaknutih spahija Mehmed-aga Konjalija i Hasan-beg su otpoeli sa
pripremama za ustank protiv dahija u paaluku. Oni su na svoju stranu eleli da privuku to vei
broj Srba. Zbog toga su odravali kontakte sa istaknutim predstavnicima Srba. Okupljenim
srpskim knezovima oko Avale spahije su doturali oruje i municiju. Konjalija i Hasan-beg su
okupili vojsku oko uprije. Oni su oekivali dolazak Tosun-age iz Poarevca. Ali Tosun-aga je u

26

sukobu sa janiarima bio poraen, zbog ega su Srbi sa Avale odustali od ustanka. Kasnije
Tosun-aga se pomirio sa dahijama. Time je pokuaj dizanja spahijske bune u paaluku propao.
Poloaj srpskog stanovnitva pod dahiijskim reimom je bio izuzetno teak usled itluka, raznih
poreskih optereenja, zuluma i dr. To je dovelo do pojave masovne hajduije u paaluku. Otud
srpski narod je od 1803. godine otpoeo primreme za dizanje ustanka protiv dahija, radi
uspostavljanja stanja kao u vreme Hadi-Mustafinog reima.
Pripreme za ustanak u Valjevskoj nahiji je sporvodio Aleksa Nenadovi, u umadiji Karaore.
U valjevskoj nahiji srpski knezovi su se okupili u manastiru Bogovai 1803. godine, gde su
odluili da podignu ustanka. Oni su preko spahija uputili pismo Porti u kojem su se alili na
dahijski reim. Za to pismo saznale su dahije, ali nisu odmah reagovale. U umadiji Karaore je
na ustanak pozvao istaknute Srbe Vasu arapia, Janka Katia, Mladena Milovanovia,
Milana Obrenovia, Stevana Sinelia i dr. Na jednom sastankuje odlueno da se ustanak
podikne u Oracu na prolee 1804. godine. Svi planovi oko podizanja ustanka su trebali da se
uvaju u velikoj tajnosti. Karaore je preko Austrije dobavljao oruje i municiju.
Bez obira na na tajnovitost ovih priprema za ustanak, za to su dahije doznale iz nekoliko izvor.
Prvo o pripremema Srba za ustanak dahije je obavestio Konjalija. Dahije su donzale za skup u
Bogovai i pismo srpskih knezova Porti. Neoboriv dokaz dahije su dobile od pisma Alekse
Nenadovia kapetanu Miteseru u Zemunu u kojem je Aleksa traio oruje i municiju za
ustanak. Zbog toga su dahije elele munjevitom akcijom, tzv seom knezova da spree izbijanje
ustanak. Ovom akcijom dahije su trebale da uklone knezove koji su spremali na ustanak i da na
njihovo mesto postave svoje ljude. Povod za seu knezova bio je sultanov ferman iz 1804. godine
u kojem sultan trai od dahija da prestanu sa terorom jer e u suprotnom na njih poslati vojsku
druge vere i druge narodnosti. Pod tima narodom dahije su prepoznali Srbe.
Seu knezova u valjevskoj nahiji je lino predvodio Foi Mehmed aga, koji je lino zarobio i
pogubio Aleksu Neneadovia i Iliju Biranina. U ovoj sei knezova stradao je i Hadi-Ruvim.
Sea knezova je izvedena munjevito kako bi se postigao efekat iznenaenja. Dahije su naredila
muselimima da pogube sve knezove koje budu uhvatili. Sea knezova se najvie ustremila u
Valjevskoj nahiji, jer su se dahije plaile Alekse Nenadovia i Ilije Biranina. Otud su dahije lino
preduzimale seu knezova u ovoj nahiji. Za razliku od valjevske nahije na umadiju dahije se
nisu toliko okomile. Seu knezova u umadiji nisu predvodile dahije, ve su naredili da to uine
nii organi vlasti. To je omoguilo Karaoru da izbegne ovu seu.
Sea knezova je izazvala spontanu reakciju kod srpskog stanovnitva, koje je poelo da sakuplja
opruje, spontano da die bine napada i spaljuje hanove itd. Nakon to je izmakao sei knezova
Karaore je se naao sa Stanojem Glavaom i spalio jedan han. Njima su se spontano
priduivali ostali seljaci iz okoline Topole. Sem umadije i ostali delovi paaluka su bili u
plamenu pobune. Vasa arapi je pobegao na Avalu gde je pobunio beogradsku nahiju, dok su
Milenko Stojkovi i Petar Dobrnjac podigli ustanak u smederevskoj nahiji.
Uzroci Prvog srpskog ustanka su dvojakog karaktera ekonomskog i politikog. On je bio uperen
protiv dahijskog reima koji je izazvao ekonomske i politike poremeaje u Beogradskom
paaluku. Dahije su uvele itluke, ti je dodatno optereivalo srpsko stanovnitvo sa novim
dabinama. Dahijski reim je unitio srpsku kneinsku samoupravu koji je bio uspostavljen u
vreme Hadi-Mustafinog reima putem fermana iz 1793, 1794. i 1796. godine. Tim fermanima
Srbi su imali pravo da obavljaju lokalnu vlast, sakupljaju poreze, vre administrativne i sudske
funkcije. Turci nisu mogli da se meaju u srpsku lokalnu samoupravu niti da ive po selima. Taj
sistem je naruen kada su dahije po selima poslale subae i handije, ime su se Turci ponovo
vratili na selo. Na poetku Prvu sprski ustanak je imao za cilj svrgavanje dahijsog reima i
uspostavljanje stanja kao u vreme hadi-Mustafinog vezirovanja. On nije imao za cilj da se poriri
van granica Beogradskog paaluka, na ostale teritorije na kojima su iveli Srbi. To se desilo neto
kasnije ime se karakter srpskog ustanka pretvorio u potpuno osloboenje od turske vlasti.

27

. ,
(1794-1804), 1949.
-- -
.
--.
III,
. - -
. -
. - .
1792.
.
, .
.
, .
.

.
.
- .
. , .
- .
.
- -

. 1792. 1793. .
- .
.


, .
.
.
1794. , -.
, -
.
, , , .
, .
- -.
-- 1794. . . -,
. -.
, .
-
.
. ,
. -
1795. .
.

28

 a .
, .
-
.
,
. -
, .
. -.
.

. ,
.
. .
. ,
-,
III.
,
-, .
-. , ,
, . .

. -
.
, .
. .
. .
. -
.
.
. -
.
- .
-
.
- .

-
. .
. .
- .
.
, .
.
.
, , , ,
, , . .

29

 . .
.

( 1792. 1798. ).
.
.
, .
, 1792.
. 1793. 1794.
. 1794/95.
, , , , , .
,
1795/96. . .
.
1797. 1798. .
.
, .

1793.
1794. . -,
1796. .
III.
.
.
12
.
.
.
. , 12
, .
.
.
.

.
, .
.
.
.
.

.
1805. ,
1806. .
,
. ,
. ,

30

 , .
XVIII
.45
,
.
.
- .
. 1791.
. .
.
.
.
. , ,
.

- . 1793-1798. .
, . . ,
.
1796.
. .
. -,
.
- .
, .
. .
- , . -
.
.
.
.

. .
.
.
- 1797. ,
, (
). . -

,
. 100
000 . .
, .
- -
.
.
.

45

. , 1794-1804, 1949, 104.

31

. 16 000 .
. .
, .
.
,

.
, - -.
,
, .

1797. , ,
, .

-

-. .
-
--.
. - -,
-.
- ().
- .
-.
- -.
- .
. .

. - .
, , ,
-.
- ,
1797. . .
- .
-- .
. -

. ,
. ,
. -
, .
-
.
,
. -
. ,
. ,

32

 - .
, .
, .
- ,
. .
, .
. .

.
.
, .
.
, ,
, . -
.
.
. - ,
.
-.
.
,
.
.
, .
, - . - .
, . 1798.
. -, -
. -
-,
, . -
-. .
.
, .
- .
- ,
.
, .
.
,
. ,
. III .
,
.
.
- .
.
- .
. -
.
- . -

33

 , .
- .
,
- .
-.

. .
- .

. -
.
.

. XVIII
.
.
. .
.

.
, , ,
. .
. ,
. 1798.
.
.

1799.
, - .
. -
.
-, .
.
-. -
, . .
,
. . .

. -
.
- , .
, . -,
. - -
1800. . -
.
-, .
. ,

34

. .
, . -
- .
1800. -
. - .
- -.
, .
.
,
. - -
, .
. .
1801. . ,
.
.
.
-. -

. -
,
. - .

.
.
-
. ,
.
.
. - . .
-
.
- III.

. ,
,
.
. -.
,
.
. .
, .
, , , , , , .

-
- .
. .

35

 , . 1802.
, -, -,
. -
. .
, , , ,
.
-, , ,
- .
.
. .
.
.
. .
.
. , .
, .
, .
.
(, , ) (, ).
. .
, , .
.
. -
.
, -
. , , . .
-, .
, -.

-. ,
, , .
.
. ,
.
.
.
.
.
. - -
1802. .
-.
, .
.
- .
, . -
.
.
. .

36

 .
, .
- .
. - .
- , .
- .
-- 1803. ,
. -.
,
.
.
, - .
1803. ,
.


. -
.
.

.
.
. .
II .
.
I je
.
.
1803. ,
- .
- .
.
,
1803. .

1802. , .
. 1803.
-. -
.
,
.
. .

. . -
.
. , ,

37

, , . 1803.
1804. .
1803.
.
60 - .
- - .
,
.
, .
a a
.
.
,
.
.
.
,
,
. ,
. - . e
,
,
. .
.
. 5 .
.
. .
-,
, ,
.
, .
.
.
. .
.
,
. , .
. .
.
, .
.
, , .
.
.
.
.
.
.
. 2. 1804. .
. ,
. ,

38

 . ,
.

.

. ,
.
, .
,
.
. .
.

- .
,
.
.
1804. izbija ustanak, zbor u Oracu, pismo Karaora srpskim ustanicima, Drulpa, Palanka,
osvajanje Palea, Valjeva, Rudnika, opsada Beograda, osloboenje itavog paaluka sem
gradova, pohod Kuuk Alije, Kragujevac i Jagodina, skuptina u Ostrunici i pregpvori u
Zemunu, dolazak Bp, pogibija dahija, osvajanje Poarevca i Smedereva, opsada apca i bitka na
okeini, deputacija prote Mateje u Petrograd, pregovori u Smederevu
1805. povratak srpske deputacije i skuptina u Peanima, Soko, Karanovac, Uice, ardaklijina
deputacija u Carigradu, bitka kod Ivankovca, pad Smedereva, skuptina u Bogovai i Borku,
skuptina u Smederevu, Napoleon, sultanovi planovi
1806. skuptina u Ostunici, diplomatska intervencija Austrije i Rusije, raspored vojske pred
tursku ofanzivu, bitke 1806, Ikova misija, srpski zahtevi, nastavak ustanka
1807. predlog za mir, srpsko osvajanje Beograda i abca, rusko-turski rat, srpsko odbacivanje
mira,
1808. mirna godina, ustavne promene
Prvi srpski ustanak
Uzroci Prvog srpskog ustanka su dvojakog karaktera ekonomskog i politikog. On
je bio uperen protiv dahijskog reima koji je izazvao ekonomske i politike poremeaje u
Beogradskom paaluku. Dahije su uvele itluke, to je dodatno optereivalo srpsko
stanovnitvo sa novim dabinama. Dahijski reim je unitio srpsku kneinsku samoupravu
koja je bila uspostavljena u vreme Hadi-Mustafinog reima putem fermana iz 1793, 1794. i
1796. godine. Tim fermanima Srbi su imali pravo da obavljaju lokalnu vlast, sakupljaju
poreze, vre administrativne i sudske funkcije. Turci nisu mogli da se meaju u srpsku
lokalnu samoupravu niti da ive po selima. Taj sistem je naruen kada su dahije po selima
poslale subae i handije, ime su se Turci ponovo vratili na selo. Na poetku Prvu sprski
ustanak je imao za cilj svrgavanje dahijsog reima i uspostavljanje stanja kao u vreme
hadi-Mustafinog vezirovanja. On nije imao za cilj da se poriri van granica Beogradskog
paaluka, na ostale teritorije na kojima su iveli Srbi. To se desilo neto kasnije ime se
karakter srpskog ustanka pretvorio u potpuno osloboenje od turske vlasti.
Poloaj srpskog stanovnitva pod dahiijskim reimom je bio izuzetno teak usled
itluka, raznih poreskih optereenja, zuluma i dr. To je dovelo do pojave masovne hajduije

39

u paaluku. Otud srpski narod je od 1803. godine otpoeo primreme za dizanje ustanka
protiv dahija, radi uspostavljanja stanja kao u vreme Hadi-Mustafinog reima.
Pripreme za ustanak u Valjevskoj nahiji je sporvodio Aleksa Nenadovi, u umadiji
Karaore. U valjevskoj nahiji srpski knezovi su se okupili u manastiru Bogovai 1803. godine,
gde su odluili da podignu ustanka. Oni su preko spahija uputili pismo Porti u kojem su se alili
na dahijski reim. Za to pismo saznale su dahije, ali nisu odmah reagovale. U umadiji Karaore
je na ustanak pozvao istaknute Srbe Vasu arapia, Janka Katia, Mladena Milovanovia, Milana
Obrenovia, Stevana Sinelia i dr. Na jednom sastankuje odlueno da se ustanak podikne u
Oracu na prolee 1804. godine. Svi planovi oko podizanja ustanka su trebali da se uvaju u
velikoj tajnosti. Karaore je preko Austrije dobavljao oruje i municiju.
Bez obira na na tajnovitost ovih priprema za ustanak, za to su dahije doznale iz nekoliko
izvora. Prvo o pripremema Srba za ustanak dahije je obavestio Konjalija. Dahije su donzale za
skup u Bogovai i pismo srpskih knezova Porti. Neoboriv dokaz dahije su dobile od pisma
Alekse Nenadovia kapetanu Miteseru u Zemunu u kojem je Aleksa traio oruje i
municiju za ustanak. Zbog toga su dahije elele munjevitom akcijom, tzv seom knezova da
spree izbijanje ustanak. Ovom akcijom dahije su trebale da uklone knezove koji su
spremali na ustanak i da na njihovo mesto postave svoje ljude. Povod za seu knezova bio je
sultanov ferman iz 1804. godine u kojem sultan trai od dahija da prestanu sa terorom jer e u
suprotnom na njih poslati vojsku druge vere i druge narodnosti. Pod tima narodom dahije su
prepoznali Srbe.
Seu knezova u valjevskoj nahiji je lino predvodio Foi Mehmed aga, koji je lino
zarobio i pogubio Aleksu Neneadovia i Iliju Biranina. U ovoj sei knezova stradao je i HadiRuvim. Sea knezova je izvedena munjevito kako bi se postigao efekat iznenaenja. Dahije su
naredila muselimima da pogube sve knezove koje budu uhvatili. Sea knezova se najvie
ustremila u Valjevskoj nahiji, jer su se dahije plaile Alekse Nenadovia i Ilije Biranina. Otud su
dahije lino preduzimale seu knezova u ovoj nahiji. Za razliku od valjevske nahije na umadiju
dahije se nisu toliko okomile. Seu knezova u umadiji nisu predvodile dahije, ve su naredili da
to uine nii organi vlasti. To je omoguilo Karaoru da izbegne ovu seu.
Sea knezova je izazvala spontanu reakciju kod srpskog stanovnitva, koje je poelo da
sakuplja opruje, spontano da die bune napada i spaljuje hanove itd. Nakon to je izmakao sei
knezova Karaore se naao sa Stanojem Glavaom i spalio jedan han. Njima su se spontano
priduivali ostali seljaci iz okoline Topole. Sem umadije i ostali delovi paaluka su bili u
plamenu pobune. Vasa arapi je pobegao na Avalu gde je pobunio beogradsku nahiju, dok su
Milenko Stojkovi i Petar Dobrnjac podigli ustanak u smederevskoj nahiji.
Karaoru i Stanoju Glavau su se pridruili ostali ustanici. U Kopljarima je doneta
odluka da se hanovi pale, a da se handije ubijaju, a Srbi koji bi to odbili da urade pretila je
smrtna kazna. Ovakav radikalizam je karakteristian za prvobitne ustanike ete sastavljene od
bivih i aktivnih hajduka i odmentnika. Tada u Kopljarima je doneta odluka da se organizuje skup
u Oracu. Dok je Karaore spremao zbor u Oracu, seosko stanovnitvo je po svim delovima
paaluka masovno bealo u ume i dizalo ustanak protiv Turaka.
Zbor u Oracu se najverovatnije odrao na Sretenje 1804. godine i u njemu je
uestvovalo oko 300 istaknutih ljudi preteno iz umadije. Izvor ne govore ekspilcitno da je on
organizovan radi izbora voda koji bi predvodio srpski ustanak. Najpoznatije linosti koji su
uestvovali na zboru su bili Karaore, Stanoje Glava, Arsenije Lomo, Hajduk Veljko, Marko
Kati, prota Antonijevi, Teodosije Marievi i dr. Kao paravan za zbor sluila je jedna svadba.
Ne zna se sa sigurnou oko ega je zbor raspravljao sem o izboru voda. Na osnovu potonjih
podataka verovatno je odlueno da se stupi u otvoreni sukob sa dahijama, da se spale hanovi i da
se Turci proteraju iz unutranjosti paaluka. Vuk Karadi navodi da je stareinstvo bilo
prvobitno ponueno Stanija Glavau, ali je on ovu ponudu odbio pod izgovorom da ona ne prilii
hajduku kao to je on bio. Ponudu je odbio i Teodosije Marievi, ali je zato on za voda
predloio Karaora. Karaore se iz prva dvoumio ali je ovu ponudu na kraju prihvatio. Svi

40

uesnici zbora su poloili zakletvu Karaoru. Na zboru u Oracu Karaore nije dobio titulu
vodda, koja e se javiti tek kasnije, ve titulu stareine ili predvoditelja. Izbor Karaora za
stareinu ustanka je bio prvi korak u probijanju ustanka van granica borbe protiv dahija i za
uspostavljanja itso kneinske samouprave. On time postaje dobro organizovan ustanak iji cilj je
osloboenje paaluka od turske vlasti.
Nakon zbora u Oracu Karaore je napao i spalio han. Posle toga poslao je pismo
istaknutim srpskim knezovima u ostalim nahijama smederevskoj, poarevakoj Milenku
Stojkovu i Petru Dobrnjcu, jagodinskoj, rudnikoj Miliu Driniu i Lazaru Mutapu, uprijskoj,
beogradskoj Vasi arapiu, Janku Katiu i Simi Markoviu i dr, u kojima je od njih traio da
poput njega napadaju i unitavaju hanove. Na taj nain Karaore je irio ustanak van umadije,
na ostale delove paaluka. Posle toga Karaore je sa vojskom udario na beogradsku nahiju.
Drugi paket pisama Karaore je uputio u valjevsku i abaku nahiju Jakovu Nenadoviu, Nikoli
Grboviu i dr.
U meuvremenu dahije su se okupile u Beogradu i od ustanika su traili da smire narod u
zamenu za novanu pomo. Na to su srpske voe odgovorile da e se smiriti tek nakon to subae
i handije napuste sela, to bi trebao da garantuje beki dvor. Dahije su poslale Aganliju da smiri
Srbe. On je dospeo do Sremice. Karaore je oekivao njegov dolazak u Drulpu, gde je hteo da
se sa njim obrauna. Ali u Drulpi je dolo do pregovora izmeu Karaora i Aganlije. Dok su
trajali pregovori srpski ustanici su napali Aganlijev odred. Aganlija je iako ranjen uspeo da se
povue u Beograd. Potom se Karaore susreo sa Katiem, arapiem i Markoviem u Lisoviu,
gdeje odlueno da se Turcima ne dozvoli dalje istupanje iz beogradske tvrave.
Karaore se posle toga uputio u Smederevsku nahiju koju je takoe podigao na ustanak.
Novo poslanstvo dahija Karaoru su predvodili Foa i beogradski mitropolit Leontije.
Pregovori su voeni u Palanci. Karaoru je ponovo bilo ponueno 500 kesa novca, zvanje
vrhovnog kneza u paaluku, jemstvo bekog dvora i zabrana janiarima da ive u selima.
Meutim Karaore je traio da im se dahije predaju jer ih je smatrao glavnim uzronicima za
ovo stanje u paaluku. Meutim ovaj zahtev Karaora dahijini pregovarai su odbili, zbog ega
su ovim pregovori propali.
Nakon ovih pregovora u Palanki Karaore se ustremio na osvajanje Rudnika. U
Rudniku se uvrstio Sali-aga koji je eleo da uspostavi vru komunikaciju izmeu Rudnika i
Beograda. Karaore se bojao veih ispada Turaka iz Rudnika, zbog ega ga je zajedno sa
oderdima arapia, Katia, Markovia i Arsenija Lome uspeo da osvoji marta 1804. godine. Za
rudnikog vojvodu Karaore je postavio Milana Obrenovia.
Smederevskoj nahiju na ustanak je podigao ua Vulievi.
Prota Mateja je podigao ustanak u valjevskoj i abakoj nahiji. Njegovi posavski odredi
su nakon bitke kod Beljine osvojili 21. 2. Pale, a u 18. marta Valjevo. Oni su opkolili abac ali
zbog velike tvrave nisu ni pokuavali da ga osvoje. Na severu ustanici su zauzeli Grocku.
23. marta odneli su sjajnu pobedu kod uprije nad krdalijama Alije Guanca.
Do sredine 1804. godine ustanici su proterali Turke iz seoskih sredina i unutranjosti
paaluka. Turci su se sklonili po tvravama u Beogradu, Smederevu, apcu, Jagodini, Uicu,
Poarevac, Karanovcu, Kragujevcu, Soku i dr.
Dahije su se za pomo obratile ostalim paama meu kojima je bio i Pazvan oglu. Dahije
su sastavile ratni plan koji je predviao da se beogradski paaluk oisti od ustanika tako to bi
dahijski saveznici Arnauti udarili sa juga, dok bi njihova vojska izletela iz tvrava. Da bi unajmio
Arnaute Kuuk Alija je sa svojim oderdima janiara izaao iz beogradske tvrave i uputio se na
jug. On je porazio Karaora i Katia i preko Topole je dospeo u Kragujevac. Poto ustanici
nisu bili dobro naoruani i bez dovoljno municije Karaore je otiao u Peane i Jakovo koji se
nalaze u Sremu gde je nabavio oruje i municiju. Nakon toga se dao u poteru za Kuuk Alijom.
On je stigao pred Kragujevac kojeg su ustanici opsedali. Ustanici su osvojili Kragujevac, ali
Kuuk Alija je pobegao u pravcu Jagodine. Turcima u Jagodinu stie vojska Halil age Guanca

41

kojeg je poslao Pazvan-oglu. Karaore je i dalje jurio Kuuk Aliju ali ga je on porazio kod
Batoine.
Usledila je opsada Jagodine koju su izveli Karaore, Milan Obrenovi i Mladen
Milovanovi. U prvom napadu Karaore je uao u varo, ali ostali odredi to nisu uinili jer je
dolo do izlivanja reke Belice. Tek iz drugog pokuaja ustanici su uspeli da osvoje Jagodinu. Iz
Jagodine Kuuk Alija je ponovo uspeo da izmakne Karaoru i da uputi u pravcu Beograda.
Kuuk Alija je prolazio pored Topole gde je spalio Karaorevu kuu. Kod Letana Kuuk
Aliju je doekao Vasa arapi i uspeo je da mu nanese znatne gubitke. Ali i pored toga Kuuk
Alija je uspeo da se domogne beogradske tvrave. Od Karaora Kati, arapi i Markovi su
dobili nareenja da se utvrde oko beogradske tvrave i da ne dozvole ispade Turaka iz tvrave.
Nakon toga Karaore se uputio na Avalu kod Vase arapia, gde je uputio poziv svim
srpskim stareinama da dou u Ostrunicu na Skuptinu. Ova skuptina se sastala u Ostrunici
na uskrs 1804. godine i ona je trebala da raspravlja o vojnim problemima, pitanjima unutranjeg
ureenja, mirovnim pregovorima sa Turcima i dr. Na skuptini je dolo do sukoba izmeu
Karaora i Teodosija Marievia po pitanju isplate novca trgovcima za oruje i municiju.
Karaore je zahtevao od svih prisutinih da zajedno u roku od 10 dana isplate novac trgovcima,
dok je Teodosije zahtevao da Karaore sam isplati trgovce. Tada je Karaore potegao pitanje
Teodosijeve odgovonosti za neupeh ustanika kod Batoine. Na to Teodosije je izvadio puku sa
kojom je hteo da ubije Karaora, ali on je bio bri i uspeo je da ubije Teodosija. Ovaj dogaaj
bitno je uticao na uvrenje ugleda Karaora meu ustanicima.
Ostunika skupttina je sastavila zahteve koji su trebali da se izloe na pregovorima u
Zemunu. Ti zahtevi su bili na osnovu devet taaka dogovora: isterivanje dahija iz paaluka,
obnavljanje kneinske samouprave, sloboda linosti, trgovine,i veroispovesti, pravo da vrhovni
knez zajedno sa paom pretresa sva pitanja koja se tiu odnosa izmeu Srba i Turaka, amnestija
za poinjene krivice u 1804.god. Karaore je bio ovlaen da pregovara sa dahijskim
izaslanicima, austrijskim vlastima i Beir-paom sultanovim izaslanikom. U to vreme voeni su
pregovori u Zemunu izmeu ustanika koje predvodi Karaore i dahijskog izaslanika Sulejmanage, a pod posrednitvom austrijskih vojnih vlasti. Srpski izaslanici traili su proterivanje dahija i
ukidanje itluenja, to je dahijski izaslanik odbio, ali je obeao da e se dahije dobro ponaati.
Nakon propalih pregovora u Zemunu skuptina je nastavila sa radom i raspravljala je o
pitanjima sakupljanju vojske od 25000 ljudi i njenoj organizaciji, kao i pitanje izbora sudija. Na
ovoj skuptini Karaore je podelio srpsku vojsku na 12 nahija, pri emu je svaka nahija imala
po jedan tabor ili puk. Svaki tabor je bio sastavljen od 10-12 buljuka ili eta. Svi vojnici su
polagali zakletvu na vernost, a kazna za izdaju je bilo nabijanje na kolac. Plen je bio zajedniki,
a izdravanje vojske je palo na teret sela. Naloila je takoe momentalnu opsadu Beograda.
Skuptina je uputila pismo ruskom poslaniku na Porti Andreju Italinskom u kojem ga informie
o tekom poloaju srpskog stanovnitva u paaluku pod dahijskim reimom i trai od njega
rusku pomo.
Nakon Ostrunike skuptine otpoela je opsada Beograda. U meuvremenu Milenko
Stojkovi je opsedao Poarevac. Turci iz Poarevca su obeali da e se predati jedino Karaoru.
Zbog toga se on povukao iz Beograda, poverivi opsadu Mladenu Milovanoviu. Karaore se
uputio u Poarevac gde su mu se predali poarevaki Turci. On ih je pustio da odu u Ni i
Vidin. Nakon toga Karaore se uputio u Smederevo i Beograd. Smederevo se zbog gladi
predalo. Karaore je nudio Foi i Foi Mehmed agi upravu nad gradom u zamenu za
osloboenje od ostalih dahija. Ali su ovi pregovori propali jer je stigao sultanov izaslanik Beirpaa, koji je tad bio bosanski vezir.
Beir-paa je od Porte dobio nalog da doe u Beograd, da ukloni dahije, da oslobodi
beogradsku tvravu i da umiri raju. Karaore je pred Beogradom doekao painog izaslanika
tzv. Muhardara. Konano pred Beograd stigao je Beir-paa. Tada je veoma znaajan faktor u
paaluku bio predvodnik krdalija Guanac Alija. Kad su jednom dahije izale iz tvrave
Guanac Alija ime je zatvorio mostove i onemoguio im povratak u tvravu. Ustanici koji su

42

prvo krenuli prema tvravi nakon to su saznali za prevaru su odustali od zauzimanja tvrave.
Poto nisu mogli da se vrate u grad dahije su pobegle niz Dunav. Krdalije su zauzele
beogradsku tvravu.
Karaore je pregovarao sa Beir-paom. On je u zamenu za mir traio da mu se
predaju dahije. Beir-paa nije imao kud i morao je da izda buruntiju kojem je omoguio
Milenku Stojkoviu da kod Adakala zarobi i pogubi dahije.
Gospodar beogradke tvrave postaje Guanac Alije pod ijim uticajem je bio i Beirpaa. Krdalije nisu dale pai ulazak u tvravu. Pregovori sa ustanicima su se oduili. Ustanici su
otplatili paine dugove krdalijama u Beogradu. U meuvremenu stigao je novi beogradski vezir
Sulejman-paa. Izmeu Karaora i Beir-pae je sklopljen usmeni mir. Poznat je samo deo
odredbi. Njime je bilo predvieno zabrana itluenja, zabrana povratka odmetnika i nasilnika
po selima, sakupljanje poreza pripada Srbima, sudovi su u srpskim rukama, milicija je
meovito srpsko-turska, godinji porez iznosi 500 hiljada groa, s tim to paa moe dodatno da
naplauje carinu i putarinu. Potom je izdat ferman kojim se trai od Srba da se vrate svojim
kuama, a u zamenu za to se obeava da e njihovi zahteve biti ispunjeni. Nakon toga Beirpaa je napustio paaluk.
Zvorniki paa je sa vojskom krenuo u pomo opsednutim Turcima u abac. Ova vojska
je prela Drinu kod Lenice. Na ove Turke krenuo je Jakov Nenadovi sa odredom od 400
vojnika. On je krenuo na okeinu. Tu ga je doekao hajduci na elu sa orem urijom. Tada
je dolo do sukoba izmeu urije koji je traio da se ustanici povuku u umu, a Jakov da se
vojska povue u manastir. Tako razjedinjene ustanike Turci su porazili na okeini (Ranke:
Termopile Srpske revolucije). Uzrok poraza na okeini je bila odluka hajduka da se brane na
otvorenom polju bez bilo kakvog ukopavanja i zatite. Bez obzira na to bosanska vojska nije
uspela da prui pomo opsednutim Turcimau apcu, to je omoguilo srpskim ustanicima da
osvoje abaku tvravu. urija je tad Jadar i Mitroviku skelu.
Jakov i Matija Nenadovi su uriju optuili kod Karaora da je izdajnik, zulumar,
hajduk, da izbegava sukobe sa Turcima. Zbog toga im je Karaore naredio da se obraunaju
sa urijom. urija je bio uhvaen i pogubljen, dok je Jakov Nenadovi organizovao pravu
hajku na hajduke po Mavi. To je bio najvei obraun novih srpskih vlasti sa hajducima, tako da
je kao posledica toga hajduija zamrla jedno vreme u paaluku.
Srpski ustanici nisu imali dovoljno vetine u dimplmatiji. Porta je igrala dvostruku ulogu.
Ona je prividno podravala srpske ustanike u njegovoj borbi protiv odmetnika. Ali u sutini Porta
je elela da produbi jaz i sukob izmeu ustanika i odmetnika kako bi u Beogradskom paaluku
uspostavila stanje kao i predhodnog perioda. Rusija je sa Turskom 1805. godine sklopila
odbrambeni savez i u takvoj situaciji nije se moglo oekivati da Rusija moe da bilo kom narodu
na Balkanu prui pomo. Ali prema srpskom ustanku Rusija nije mogla da ostane ravnoduna.
Rusija je usmeno saoptila svoju blagonaklonost prema srpskim ustanicima i savetovala im je
da zauzmu Beograd i da taj nain primoraju Portu na pregovore oko dobijanja autonomije.
Rusi su javno traili od ustanika pokornost prema Porti, dok su tajno podravali ustanike
zahteve, ali do odreene granice. Rusija nikad nije podravala srpski zahtev za stvaranje
nezavisne srpske drave, ve je prihvatala samo stvaranje autonomne drave koja bi bila u
sastavu Osmanskog carstva, kao to je to bila Vlaka i Moldavija. Rusija i Austrija su se takoe
saglasile da ne dozvole upliv Napoleonove Francuske u istono pitanje. Takoe je sugerisala
ustanicima da se ne oslanjajuna Portina obeanja bez ruskog pokroviteljstva.
U Petrograd je poslata srpska deputacija Septembra 1804. godine koju je predvodio
prota Mateja Nenadovi. Oni su primljeni kod ruskog cara od kojeg su traili zatitu i spasenje.
Deputacija je takoe traila da se u Srbiju uputi ruski konzul koji bi bio posrednik i garant mira.
Ali Rusija je prihvatila kompromisno reenje kojim bi se srpsko-ruski odnosi odravali
posredstvom srpskog poslanika u Bukuretu.

43

Srpski ustanici su traili pomo i podrku Austrije. Od Austrije su traili oruje i

municiju. Karaore je ak predloio da Austrija uzme Srbiju u svoje pokroviteljstvo i da uputi
jednog princa koji bi bio upravnik Srbije. Ali Porta se estoko protivila meanju Austrije u
srpsko pitanje. Srpska deputacija se vratila iz Rusije i obavestila je Karaora da je Rusija
pruila podrku srpskim ustanicima i naloila im da ostanu pod oruejm, da se utvrde i da
nastave rat.
Novi mirovni pregovori izmeu Srba i Turaka voeni su u Smederevu dec. 1804. Tada je
odlueno da Srbi plate godinji hara od 1000 kesa i da dozvole spahijama da neometanu uivaju
u svojim dobrima. Srpski ustanici su se podelili na dve struje tvrdu koju predvode Janko Kati i
Milenko Stojkovi, a koja se zalae da se borba nastavi sve dok se ne ostvari sloboda i druga
umerena stuja koja se zalagala za pregovore i pomirljivi stav prema Porti.
1805.
Porta je u prolee 1805. godine odluila da poalje u pohod na ustanike Beir-agu koji
je trebao da uspostavi red u paaluku. Ali Beir-aga je odbio ovaj zadatak, traei najpre da se
okona sa Guancem, tako da je pohod poveren Hafis-agi Nikom. On je dobio titulu
beogradskog muhafiza i vezira. Hafis-aga je trebao da uspostavi mir u paaluku.
Aprila 1805. je sazvana nova skuptina u Peanima, gde su se sastali svi otmeniji
ljudi. Ona je sastavila srpsku deputaciju koje je trebala da ide u Carigrad, sasluan je izvetaj
Prote Mateje i izvetaj o prikupljenom harau. Takoe skuptina je sastavila molbu koja je srpska
deputacija trebala da podnese na Porti. U molbi se zahteva da se na elo beogradskog paaluka
postavi muhasil (defterdar) a ne vezir, dakle finansijski, a ne vojni stareina. Srpski upravu bi
inio veliki knez sa nahijskim knezovim koji su potvreni beratom. Svi porezi bi se davali
odsekom jedanput godinje i posebno lice bi ovaj tribut davalo Turcima. Trai se da spahije
napuste sela i da sultan plaa spahije srpskim novcem. Trai se sloboda veroispovesti, sloboda
podizanja crkava i manastira, sloboda trgovine i dr.
Takoe neto kasnije sastavljena je i druga molba koja je upuena sultanu. Ona je
manje sadrajnija. Svu krivicu za stanje prebacuje na spahije, pa ak i na beogradskog vezira.
Ona trai uspostavljanje stanja kako je bilo pre dahija. U njoj se trai da se bira stareina koji e
upravljati narodom i sakupljati danak i posredstvom jednog oveka ga upuivati sultanu. Trai se
da Srbiju napuste vojni inovnici, a da u Srbiji mogu ostati miroljubivi Turci koji e se baviti
zanatskim i trgovakim poslovima i da se sultanova zatita nad Srbima bude ista kao i kod drugih
naroda. Ovo su dve molbe koje su dosta sline, odnosno dve varijante jedno istog zahteva. Na
skuptini je sastavljen i trei akt koji je poslat ruskom caru Aleksandru u kojem mu se izraava
zahvalnost zbog pokroviteljstva nad Srbijom.
Ostatak skuptinske sednice posveen je razradi plana za osloboenje poeke, uike i
sokolske nahije.
Srpska vojska je prvo oslobodila sokolsku nahiju.
Potom je usledio napad na Karanovac. Srpski trupama kod Karanovca je komandovao
Radi Petrovi. U napadu na Karanovac uestvovale su i ostale srpske stareine. Karaore je
otiao u Topolu da dovue nova pojaanja. Jakov Nenadovi je bio zaduen da spreava uiane
da priteknu u pomo opsednutim Turcima u Karanovac, a Stanoje Glava je blokirao Beograd.
Posle kratkotrajnog sukoba Turci su predali Karanovac i povukli se u Novi Pazar.
Karaore je uputio protu Mateju na Uice, a sam je otiao u Jagodinu, kako bi
organizovao odbranu od pohoda Hafiz-pae. Srpska vojska je spalila uiku varo i primorala
Turke na mir. Ovim mirom Uice je dobilo dvojnu srpsko-tursku upravu poto su iz njega
proterani svi zulumari. Zauzimanjem Uica srpski ustanici su uspostavili kontrolu nad
Zapadnom Moravom i oteali komunikaciju Hafis-pae sa Bosnom.

44

Po planu Hafis-pae, avgusta 1805. u Smederevu su se pobunili Turci i na njih je krenuo

Karaore kako bi sklopio mir. Za to vreme u selu Invankovcu Milenko Stojkovi je izgradio tri
anca i postavio jedan top. Karaore je zaposeo poloaje na desnoj obali Morave. Cilj ustanika
je bio da se turska vojska dovede na potez izmeu Giljeva i Ivankovca kako bi se nala izmeu
dve vatre Milenkovieve i Karaoreve vojske. Ali ovu nameru srpskih ustanika proitao je
Hafis-paa i uputio je svoju delegaciju na pregovore. U meuvremenu stigla je ruska pomo
srpskom taboru. Na Porti je ruski poslanik protestovao zbog akcije Hafis-pae.
Hafis-paa je eleo da pree Moravu i da doe do Beograda. Kad je stigao na Moravu
uvideo je da je reka nadola, a da ga sa druge strane eka Karaoreva vojska. Promenio je plan i
krenuo je na vojsku Milenka Stojkovia. Videvi da sva turska vojska ide na njega Stojkovi je
podigao itav sistem zemljinjih nasipa. Glavnica turske vojske je udarila na elo i uspela da
zauzme mali anac. Dve vojske su zaobile Ivankovac, ali ovim manevrom nisu ustanicima
naneli neke tee gubitke. Ali svi pokuaji Turaka da osvoje veliki anac su se izjalovili. Bitka se
oduila na itav dan i kad je pao mrak turska vojska se povukla u Parain. Sutradan Karaore
je preao Moravu i sa Stojkoviem je zauzeo poloaje iznad Paraina. Turci su u tri navrata
bezuspeno juriali na ustanike i svaki put subili odbijeni. U jednom trenutku ak i paa je bio
ranjen. Na kraju Turci su se povukli iz Paraina i otili u pravcu Nia. Vezir je umro od
zadobijene rane. Karaore nije preao granicu Beogradskog paaluka, tako da ustanici nisu
osvojili i spalili Parain. Boj na Ivankovcu desio se 18-20. avgusta 1805.
Pred bitku na Ivankovcu u Carigrad je otila srpska deputacija koju su inili Novakovi
ardaklija i ivkovi. Oni su Porti uputili molbu koju je sastavila skuptina u Peanima. Ova
misija je propala i deputacija je brodom pobegla za Odesu jer je doznala da Porta ima nameru da
ih poalje u tabor Hafis-pae u Niu koji je trebao da ih iskoristi u predstojeem pohodu.
Nakon Ivankovca Karaore se uredsredio na opsadu Beograda i Smedereva. Komadu
nad smederevski trupama Karaore je predao Mladenu Milovanociu, a sam je otiao u
Beograd. Turci su ponovo predali Smederevo na Araelovdan 1805. godine.
Poraz Hafis-pae je snano odjeknuo na Porti. Ona je odmah naredila da se prestoniki
korpus sa aritljerijom odmah uputi u Ni. Rumelisjkom i Bosanskom pai je nareeno da budu
spremni za pohod. Ali u Ni umesto itavog korpusa stigle su svega dve artiljerijske baterije.
Zbog jesenjih kia Turci su odustali od pohoda na srpske ustanike.
Karaoreje jo od poetka ustanka imao opoziciju meu stareina. Prvi koji mu se
usprotivio bio je Teodosije Marievi na ostrunikoj skuptini, ali je on u ovom sukobu stradao.
Posle njega opoziciju Karaoru inili su Jakov Nenadovi i Janko Kati. Na skuptini u Borku
1805. godine doneta je odluka o osnivanju Praviteljstvujueg sovjeta. Ideja o stvaranju saveta
potie od Rusa. Putem saveta istaknuti srpski knezovi su mogli da ograniavaju vlast vodda.
Savet je prvi put pominje u pismu grupe stareina koje su uputili srpskim deputatima u Carigrad.
U pismu oni su deputate upoznali sa postojanjem ovog tela. Centar Sovjeta je manastir
Bogovaa. Zbog borbi oko Karanovca, Uica i Ivankovca Savet nije stigao da se konstituie.
Prota Mateja i Jakov Nenadovi nisu uestvovali u bitci na Ivankovcu, ve su pravili planove za
skuptinu u Bogovai. Oni su sazvali skuptinu u Bogovai koja se sastojala od predstavnika iz
valjevske, rudnike i beogradske nahije. Ona je trebala izabere lanove saveta. Ali njih je
preduhitrio Karaore i sazvao skuptinu u Borku i sve lanove skuptine u Bogovai je
primorao da dou u skuptinu u Borku. Karaore je dozvolio proti Mateji da izabere lanove
Saveta, a centar Saveta je iz Bogovoe premeten u Voljavu. Vodd je stavio do znanja da savet
mora da zavisi od njega. B. Gruji je sastavio Za pamjat i Slovo. To su bila akta o
Praviteljstvujuem sovjetu i poglavaru zemlje ili voddu. Sovjet ini 12 poznatih nahijski
predstavnika, a najsposobnijeg bi izabrali za predsedatelja. Sovjet se delio na 2 celine. Jednu ini
vlada od 6 ministara vojske, finansija (kase vilajetske), pravosua, crkve i prosvete, inostranih i
unutranjih dela. Njihove dunosti su vie nagovetene nego propisane. Bilo je mogue da jedna

45

o
o
o

osoba ima dve funkcije. Drugi deo sovjeta ine ostali lanovi, koji obavljaju ostala vilajetska dela
koja nisu pobrojana. Sovjetu pomae nekoliko pisara, momaka i knjigovoa.
Slovo nam nije sauvano, zbog ega ne moemo da utvrdimo titulu koju je nosio
Karaore. Zvanje vodda u ovom aktu se ne pominje.
Nakon skuptine Savet je poeo sa radom. U tom preiod jedino to znamo jeste da je
Savet presuivao narodu za manja krivina dela. Ubrzo se centar Saveta iz Voljevae preselio u
Bogovau. Potom je naloeno svim nahijama da izaberu po jednog predstavnika za Sovjet, ime
su izabrani svi lanovi Sovjeta. Potom Sovjet je raspravljao o ureenju vrhovne uprave suda i
ostalih institucija. Po nahijama uspostavljeni su sudovi ili magistrati. U Bogovai su nastala sva
pravna akta o ureenju drave. Od svih akata koji je Sovjet doneo u Bogovoi su i onaj o
postavljenju Karaora za predsednika Sovjeta i odluka da reenje Sovjeta ne mogu biti
punovana bez njegovog potpisa. Sovjet je done odluku da se izvri popis svih dobara i da se za
njih razree porez. Akt o ureenju sudova je sudstvo podelilo na 4 stepena seoski, kneevski,
nahijski i veliki sud narodni kojeg ini Sovjet. Crkveni sud se deli na 4 stepena namesniki,
protojerejski, arhijerejski, veliki narodni sud koji je vrhovni mirski i sveteniki sud. Sovjet je iz
Bogovae premeten u Smederevo.
U avgustu je odrana skuptina u Borku; ona je jako vana u pogledu organizacija
ustanike drave: Karaore je tokom 1804. uspostavljao neprikosnovenu vlast; tokom 1805.
ipak je ojaala opozicija takvoj vlasti; ve na Peanskoj skuptini aprila/maja 1805. dolo je do
izvesnih neslaganja (na pr. dve molbe sultanu); tu se ula i ideja o Savetu; stranci su uoili da
vlast u Srbiji dele vod i 12 stareina; ali Saveta kao organizovanog tela jo nema; prvi put se
pominje u jednom pismu delegaciji u Cgrdu od 20 . 7. 1805.; aktivno se radi na osnivanju saveta i
to se vidi iz pisma koje je odgovor na pismo Jakova i Mateje N. i Boe Grujovia koje je su oni
uputili St. Stratimiroviu; u pismu se kae da Strat. savetuje da se ono nameravano provizorijalno
pravlenije imenuje meduvremenoje pravl; Prota i VSt.K kau da je Sovjet osnovan na skuptini
u Boraku, kr. avgusta 1805.; ne moe se tano utvrditi; odluka o osnivanju je svakako pala pre
osvajanja Karanovca i Uica; za sedite je izabrana Bogovaa; dok su tekle pripreme za
Ivankovac, Nenadovii su pripremali skuptinu u Bogovai; na nju su pozvali i K.; U Bogovai
su se okupili vieniji ljudi Valjevske, Beogr, i Rudnike nahije; Ali, K. ih sve poziva na Sk. u
Borak i oni odlaze; sk. je odrana istog dana za koji je bila zakazana i ona u Bogovai, 27. 8.; na
skuptini je doneta odluka da se uzme Smederevo; K. je odobrio Proti da izabere lanove za
Savet, koji e se smestiti u Voljavi, ne u Bogovai, a potom u Sd!;
Boa Grujovi je sastavio dva teksta Za pamjat i Slovo, koji se bave ustrojstvom
dravne vlasti, temelj svih zakonodavnih akcija 1805, 1808, 1811, a pre svega temelj ustanova
Pravitelj. Sovjeta i Voda
Naalnij Pravitel. sovjet narodni je telo od 12 ili 13 lanova, zavisno od konanog
reenja: predsednik jedan od lanova ili poseban lan, vod ili neko dr i sl; Iz sovjeta proizilazi
vlada od 6 lanova: vojni, finansijski, prosvete i crkve, up., inop, pravosua; nadlenosti l.
Saveta i Vlade su vie nagovetene nego utvrene!
Slovo se bavilo ustanovom poglavara drave, ali ne navodi njegovo ime, ali nije
sauvano u celini; istaknuto je najpre naelo ZAKONITOSTI!;
Savet je u Voljavi zasedao uglavnom po sudskim poslovima; K. je dopustio da preu u
Bogovau; Grujovi je pisao da nahije poalju predstavnike za savet i to je zavreno i u Bogovai
je ve polno sosedanije; od 16. do 24. oktobra u Bogov. su nastali svi akti o ureenju drave;
Donete uredbe Savet je slao po nahijama;
16. okt. doneta je uredba kojom se K. proglaava za predsednika Sovjeta i koja
ga obavezuje da odluke Sovjeta potvrdi!; K. to nije ni traio ni eleo; Naprotiv!; detaljnije o
Savetu raspravljae Smederevska sk;
22. 10. 1805. raspravljano je o popisu imovine i razrezivanju poreza;
23. 10. raspravljalo se o sudstvu i donet je akt Uredenije sudejstv:
etvorostepeno sudstvo seoski, kneinski, nahijski i Veliki sud narodni, Sud vilajetski (Sovjet);

46

drugi deo akta se bavi crkvenim sudovima i ureuje ih na isti nain: namesniki (u kneinama),
protojerejski, eparhijski i Veliki sud;
24. 10. reeno je da smrtne presude moe da donosi samo Vrhovni narodni sud;
zabranjene su globa, haranje i batinjanje sekirom i topuzom; proglaene su slobode imovine,
trgovanja... OVO SE ZOVE SERBSKA SLOBODA.
raspravljalo se i o odnosima sa Portom; upuena jo jedna delegacija, ali nije otila u
Carigrad jer je stigla vest o Portinom pripremanju za nastavak sukoba vs Srba, pod komandom
bosanskog vezira i uz uee i ostalih vezira;
Decembra 1805. godine organizovana je Skuptina u Smederevu, koje je ponovo
osvojeno novembra 1805. U njoj su prisustovale najznaajnije srpske stareine. Tada je dolo do
otvorenog sukoba izmeu Karaora i Sovjeta, jer je Sovjet eleo da se ovo telo na skuptini
proglasi za vrhovnu vlast u zemlji. Karaore je ak u jednom trenutku izaao iz skuptine i
odluio da se sa svojim momcima obrauna sa Sovjetom. Ali ga je u skuptinu vratio Janko
Kati. Savet je povukao svoj predlog tako da je prihvaeno kompromisno reenje. Prota Mateja
je izabran za predsednika Sovjeta, a Karaore za vrhovnog predsednika Sovjeta. Time postoje
dva predsednika jedne ustanove, a da nisu razgraniene njihove nadlenosti.
Skuptina je donela uredbu o Sovjetu kojim je bilo predvieno da vrhovna vlast pripada
savetu i da su svi duni da se povinuju vlasti saveta. Savet ima pravo da u Srbiji zasnuje sve
ustanove, upravlja narodnom blagajnom, sakuplja porez, dri skele i dr. Savet upravlja
smederevskim gradom, a potinjeni su mu svi ostali gradski komadanti. Savet je najvia sudska
ustanova i radi kao Sud vilajetski. On ima pravo da izrie smrtne presude. Ova odluka je vezana
za odluku Saveta donetog u Bogovoi i sa njim ini jedinstvenu celinu.
Nakon uredbe o Savetu skuptina je sastavila molbu koja je upuena sultanu, ruskom caru
i ruskom poslaniku na Porti Italinskom. U pismu upuenom sultanu skuptina trai od sultana da
fermanom prizna trenutno stanje u Beogradskom paaluku. U pismu ustanici su naglasili da su
ustanak podigli protiv dahijskog reima i nisu se odrekli plaanja tributa sultanu. Takoe od njega
se zahteva da bosanskog i ostale pae sprei da napadnu Srbiju. Sva tri pisma potpisao je
Karaore kao komadant Srba, a ne kao predsednik Sovjeta.
Skuptina u Smederevu je takoe donela nekoliko odluka: da se usled rata obustavi
plaanje tributa porti, da se nastavlja sakupljanje poreza i da se on upotrebi u vojnike svrhe, da
se vojna sila umnoina 100 hiljada, da u vojsku primi savko ko prebegne u Srbiju, da vojnike
izdravaju sela, da se u vojsci zavede strogi red i disciplina, da se uvede smrtna kazna za
begunce, da se popravi smederevska tvrava i da se ona popuni garnizonom, da se osvoji
Beograd, da se krene u ofanzivuvu van granica paaluka, da se Karaoru da neograniena vlast
u vojnim poslovima. Nakon skuptina u Bogovai i Smederevu opozicija je uzdrmala
Karaorevu vlast, ali nije uspela da je ogranii jer je Karaore i dalje bio iznad Saveta. Nakon
skuptine u Smederevu Karaore se uputio u Beograd gde je nadizarao pripreme za opsadu
tvrave.
Napoleon 1805. godine osvaja Be i poraava austrijsku vojsku kod Austerlica. Nakon
toga on osvaja Berlin i sa Austrijom potpisuje mir u Pounu 1806. godine. Ovim mirom
Napoleon dobija austrijske provincije na Jadranu ukljuujui Dalmaciju i Boku Kotorsku. Otud
Napoleon poinje da igra znaajnu ulogu u istonom pitanju. Napoleon je odbio predlog da se
Austriji dodeli BiH, Srbija, Makedonija, Bugarska i dr, ime bi se Rusija odvojila od Turske. Ali
u tom trenutku Napoleon nije bio spreman da kida odnose sa Rusijom. Napoleon se zadovoljio sa
protektorato mnad Turskom i potiskivanjem Austrije i Rusije sa Balkana. Napoleon je napustio
politiku raturanja Osmanskog carstva i zaloio se za ouvanje njegovog inegriteta. Otud on nije
imao simpatija prema srpskim ustanicima. Napoleon osvaja Dalmaciju do Neretve, te
Dubrovnik i Boku Kotorsku. Sudbina Srbije zavisi od meunarodnih okolnosti. Velike sile su bile
na njenim granicama na Jadranu i na Dunavu.

47

Zbog poraza na Ivankovcu sultan je naredio bosanskom i rumelijskom pai da se

pripreme na pohod protiv srpskih ustanika.
1806.
Poetkom 1806 godine ponovo se sastala skuptina u Ostrunici. Na njoj su prisustovali
Karaore i prota Mateja. Skuptina je uputila molbe ruskom, austrijskom i turskom caru. U
pismu sultanu ustanici se ne odriu podanitva sultanu i izraavaju spremnost da plate dvostuki
danak. Ali zato nisu pristajali da ponovo padnu pod jaram odmetnika i istiu nameru da se
suprostave vojsci koju bi na njih poslao sultan. Molbe ruskom i austrijskom caru su sline
sadrine. Oni se ale na turska nasilja i odsustvo pravde i mole ih da se zaloe za njihove interese
na Porti i da umilostive sultana kako on na njih ne bi poslao vojsku. U sva tri pisma srpski
ustanici trae obrazovanje meovito rusko-austrijsko-turske komisije koja bi ispitala uzroke
ustanka. Ukoliko bi se dokazala nevinost ustanika, oni bi imali pravo na sultanovu milost.
Skuptina je izabrala deputaciju koja je trebala da uputila molbu ruskom i austrijskom caru. Tu
deputaciju je predvodio prota Mateja.
Srpska deputacija je predala molbu austrijskim vlastima, a potom je vodila pregovora sa
sekretarom carske kancelarije Valenburgom. U pregovorima srpska deputacija od austrijskih
vlasti trai da utie na sultana da pristane na mirovne pregovore i da odustane od slanja vojske
na Srbiju, da pomognu u nabavci oruja i municije, da im dopusti traenje utoita na njenom tlu
u sluaju turske pobede. Austrija je bila sprema da prihvati samo prvi zahtev srpskih ustanika.
Austrijski car je odmah reagovao i od turskog sultana je zahtevao da se spor rei mirnim putem.
Carev brat nadvojvoda Karlo je kao vojni ministar zamolio beogradskog, vidinskog, zvornikog,
travnikog i skadarskog pau da obustave svako nasilje i krvoprolie. O ovim diplomatskim
potezima odmah je obaveten Karaore i od njega je zatraeno miroljubivo ponaanje.
Zbog francuskog uticaja na Tursku, sultan Selim III je odbio ovu diplomatsku
inicijativu Austrije. Da bi uverila Portu da ne podrava srpske ustanike, Austrija je zatvorila
granicu prema Srbiji.
Austrijske vlasti srpskoj deputaciji nisu savetovali da odlazi u Petrograd. Molbu ruskom
car srpska deputacija je uputila preko ruskog poslanika. U molbi se trai pomo u novcu,
municiji i nekoliko ruskih pukova. ak su predlagali da na elo srpske vojske doe knez
Konstantin Pavlovi. Ruska diplomatija se zaloila da se srpski zahtevi ispune putem jednog
hatierifa. Srbi e zauzvrat sultanu plaati tribut i slati svoju vojsku kao ispomo. Bez obzirana
ovu austrijsku i rusku diplomatsku inicijativu Turska je pod uticajem francuske odluila da se
obrauna sa srpskim ustanicima.
Porta je izdala ferman kojim je naredila paama koji se granie sa Srbijom da preduzmu
mere. Nju je pratila fetva eih-ul-islama protiv nevernih Srba. Srbi su proglaeni neprijateljima
islama. Centar okupljanja rumelijske vojske bio je u Sofiji. Rumelijskom valiji Ibrahim-pai data
su neograniena prava u guenju srpskog ustanka. Sultanovu vojsku za pohod su pripremali
francuski oficiri. Oni su sastavili ratni plan, koji e Turcima posluiti i tokom pohoda 1813.
godine.
Pored rumelijske okupljala se i bosanska vojska. Njoj se pridruila hercegovaka vojska
Sulejman-pae Skopljaka, poto je predhodno uguila ustanak Dobrnjaka. Njen zadatak je bio da
preko Novog Pazara i Rake napreduje dolinom Ibra. Ibrahim-paina vojska se okupila oko
Nia i brojala je 40 hiljada ljudi. Severno je bila vojska Pazvan-oglua. Planom je bilo predvieno
da se Srbija napadne sa tri strane sa istoka dolinom Dunava iz Vidina, sa zapada iz Bosne i sa
jug iz pravca Nia.
Vojni plan za odbranu Srbije od turskog pohoda sainjenjen je na Smederevskoj
skuptini. Tim ustanikim planom je bilo predvieno:
Milenko Stojkovi treba da krene niz Dunav i da zauzme Pore i Klju,
Petar Dobrnjac je treba da ide uz Moravu na Parain, Raanj i Sokobanju,

48

Stanoje Glava, Mladen Milovanovi i Vule Kolarac su trebali da idu u pravcu

Kruevca,
Milan Obrenovi ka Viegradu,
Jakov Nenadovi i Luka Lazarevi na abac,
opsadom Beograda komanduju Miloje Petrovi i Vasa arapi,
Du cele granice u ancevima su bile smetene odbrambene jedinice.
Na Smederevskoj skuptini bilo je rei o mogunosti spajanja ustanike vojske sa
Crnogorcima i zajedniko ratovanje protiv Turaka. Uspostavljena je komunikacija izmeu
vladike Petra I i vodda i Karaora. Vod i savet su bili uvereni da bi ratni uspeh doveo do
ujedinjenja Srbije, Crne Gori i Bosne. Ali u tom trenutku Petar I je bio zaokupljen ratom sa
Francuzima oko Boke. Njemu je u tome pomagala ruska flota. Zbog toga se on protivio
Karaorevom konceptu ratovanja protiv Turaka i savetovao mu je da ne ratuje van granica
beogradskog paaluka. On je odbio voddov plan o zajednikom ratovanju i ujedinjenju. Tokom
sledeih ratnih godina Crnogorci i vladika Petar I nee preduzeti ni jednu akciju protiv
Turaka. Time je bila proputena jedna prilika za zajedniki nastup protiv Turaka.
Ustanici su pokrenuli ofanzivu odmah nakon ostrunike skuptine. Milenko Stojkovi je
krajem januara zauzeo Pore. Preko planine Miroa se spustio u Timoku krajinu i osvojio
Negotin i Kladovo. Petar Dobrnjac je osvojio Parain, Raanj i Aleksinac. Turci su u Ranju
pruili estok otpor, ali su morali da se povuku u Sokobanju gde su uspeli da se odbrane. Mladen
Milovanovi i Stanoje Glava su potisnuli vojsku leskovakog pae i osvojili Kruevac. Pribliili
su se Niu i kod Kurumlije su razbili jedan arnautski odred. Radi Petrovi je krenuo niz Ibar i
pomogao da se oslobodi novopazarska nahija. Milan Obrenovi je dopro do Viegrada i Nove
Varoi. Pazvan oglu je sa svojom vojskom upao u Srbiju, ali je doiveo poraz na Divdibarama
nedaleko od Rtnja, nakon ega je sa ustanicima morao da potpie mir.
Na jugu, srpski ustanici su doiveli poraz na Deevi.
Sulejman-paa Skopljak je naneo poraz Radiu Brankoviu nakon ega je spalio
Studenicu.
Za to vreme Karaore je rukovodio operacijama opsade Beograda i apca. Na
ostrunikoj skuptini reeno je da se abac osvoji pre Beograda jer je postojala opasnost da
apanskim Turcima pomognu Turci iz Bosne.
Posle ostrunike skuptine Karaore se pridruio Jakovu Nenadoviu, ali njih dvojica
nisu uspeli da osvoje abac. Na vest da prelaze Drinu u nameri da pomognu opsednutom apcu,
Karaoe i Jakov im dolaze u susret. Na ikom polju ustanici su bili poraeni i potisnuti na
Vidojevicu, a Turci su prodrli do apca. U ovoj bitci i Karaore i Jakov su bili ranjeni.
Karaore je u blizini Miara podigao anac, ali je tu bio napadnut od strane Mehmed-kapetana
Vidajia i Osman-kapetana Gradakog. U jednom trenutku je postojala opasnost da Turci
upadnu u anac, ali je Karaora spasao odluni napad Petra Molera.
Ovo je iskoristio (Hadi-beg Srebreniki) Hasan-paa Srebreniki preao Drinu i
napao Brankvinu i Valjevo. Njemu nije mogao da se suprostavi Jakov Nenadovi. Turci koji su
spalili Brankovinu i Valjevo su potisnuti tek kad je iz Beograda doao Janko Kati. Nakon ovih
dogaaja Karaore se povukao u Topolu. Odatle on se uputio u Beograd kojeg je uz pomo
artiljerije iz Smedereva pokuao bezuspeno da osvoji. Zbog toga je on zatraio posredovanje
Austrije. Ali ovi pregovori sa krdalijama u tvravi su propali.
Pod pritiskom Turaka iz Bosne Pocerina i Mava su se pokorile Turcima. Prota Mateja
je napustio Savet kako bi preuzeo komandu nad delom valjevske vojske koja je drala dugi front
prema Bosni. Turski pritisak na front je bio jak, tako da je prota traio od Karaora da on lino
doe na front ili da poalje pomo. Karaore mu je savetovao da sukob odugovlai pregovorima
sve dok se on ne obrauna sa Omer-agom na Moravi kod uprije. Prota Mateja je lino otiao u
bosanski tabor na pregovore gde je upoznao Kulin kapetana.
Tada je krenula istovremeno ofanziva sa zapada iz Bosne koju predvodi bosanski vezir, iz
Nia preko Morave koju predvodi rumelijski valija i uz Dunav ka Poreu predvodi Jusuf-paa. Na

49

desnoj obali Morave izmeu Aleksinca i Ranja kapetan iki je izgradio veliki anac pod
nazivom Deligrad. Na levoj obali morave napravljen je drugi anac Topljak. Deligrad i Topljak
su bili povezani meusobom.
Turci su 06. 07. 1806. godine izvrili napad na Deligrad, ali su bili razbijeni prilikom
borbi za utvrenje hajduka esma. Tri dana kasnije Turci su preili Moravu ali su nakon estokih
sukoba morali da se povuku. U tim sukobima stradao je veliki broj i Turaka i Srba. Za to vreme
bosanska vojska je uspela da se domogne apca i da uspostavi kontrolu nad ovim delom Srbije.
Postojala je opasnost da prodru do Beograda. Turski plan je bio da se vojska Hadi-bega
Srebrenikog pree Drinu i da se preko Valjeva spusti do Palea, gde je trebao da se spoji sa
glavninom turske vojske. Karaore je sa vojskom krenuo na njih. Ustanika vojska je bila
podeljena na dva dela. Jedna vojska je pod komandom Karaora trebala da se suprostavi
bosanskoj vojsci, dok je druga vojska pod komadom Petra Dobrnjca trebala da krene prema Niu.
Karaore se sa Jankom Katiem uputio u pravcu Kolubare, da bi se na Belom Brdu susreo sa
protom Matejom, Milanom i Miloem Obrenoviem. Tada je dolo do sukoba izmeu Karaora
i prote Mateje, jer ga je Karaore optuivao za neuspeh u abakoj nahiji, iako je to bio sukob
za vrhovnu vlast. Deo ustanika je uspeo da zaustavi Hadi-bega, dok je glavnica bosanske vojske
pod komadom Sulejman-pae Skopljaka se iz abca uputila ka Beogradu, onog trenutka kad je
Hadi-beg udario na Valjevo. Jakov Nenadovi, Luka Lazarevi i Janko Kati su se sukobili sa
jednim odredom Hasan-pae kod sela Krnia. U tom sukobu Janko Kati je poginuo. Sulejmanpaa je spalio Pale i povukao se u abac nakon to je saznao za poraze Hadi-pae i Hasanpae.
Nakon toga Karaore se dao u prikupljanje vojske. On je smirio situaciju u valjevskoj
nahiji i Pocerini. Karaore je sa ustanikom vojskom stigao na Miar gde je sagradio anac.
anac je bio izgraen na brzinu, tako da je imao nepravilan etvorougaoni oblik i nije bio najbolje
spremljen. Turci su to iskoristili i napali srpsku vojsku na ancu. Borba je trajala itav dan dok
nije pao mrak. Karaore je sastavio plan kojim se deo vojske sa konjicom povukao u umu.
Bitka na Miaru je poela rano ujutru 13. 08. 1806. godine artiljerijskom paljom i turskim
juriem. Turci su se primakli ancu, ali Srbi su ih odbili i napali. Turci su svom snagom izveli
drugi napad na anac. anac je bio opkoljen a Srbi su ga grevito branili. U tom trenutku usledio
je napad srpskih konjanika na turska lea i bok. To je pokolebalo Turke. U napad je krenula
peadija iz anca. Srbi su Turcima naneli teak poraz i zadobili veliki ratni plen u zlatu i stoci.
Kulin kapetan je napustio svoj odred i uputio se u pravcu Bosne. Ali njega je kod Kitoga porazila
vojska Miloa Pocerca. Miarskom bitkom za jedno vreme otklonjena je opasnost koja je srpskim
ustanicima pretila iz Bosne. Srpski ustanici su nakon Miarske bitke uspeli da povrate kontrolu
nad Mavom i Pocerinom.
Za to vreme nisu prestajali turski napadi na Deligradu. Karaore se posle Miara
uputio u Beograd i umadiju kako bi sakupio vojsku sa kojom je eleo da krene na Deligrad.
Karaore nije stigao na Deligrad gde se odvijala odluujua bitka. Petar Dobrnjac, Stanoje
Glava i Mladen Milovanovi su porazili vojsku rumelijskog vezira Ibrahim-pae. Bitka je bila
estoka i trajala je ceo dan.
Karaore je saznao za pobedu dok se kretao prema Deligradu. Zajedno sa ovom
vojskom krenuo je na Ni. Stanoje Glava je upao u Toplicu i spalio Prokuplje. Nastavio je da
goni Arbanase sve do Laba, Brvenika i Banjske. Za to vreme Karaore je jurio Ibrahim-pau i
opseo Ni. Milenko Stojkovi je uspeno operisao u Krajini, a jedan njegov odred je stigao sve do
Vidina. Tada je Karaore sa Ibrahim-paom sklopio primirje na 6 nedelja sve dok se ne vrati
Petar Iko koji je otiao na mirovne pregovore. Srbi su se povukli iz Kljua i napustili su opsadu
Nia. Ali sve ostale teritorije su zadrali. Srbi dre teritoriju od Drine do Timoka i od Save i
Dunava do Kosova i Nia.
Karaore je poslao Petra Ika u mirovnu misiju pre nego to je otpoela turska
ofanziva. To je bilo stoga to je Karaore sumnjao u mogunost da Srbi mogu da se odupru

50

turskoj invaziji i verovao je da pregovorima moe da ublai turski napad. Petar Iko je pred
Portom podneo srpske zahteve. To su bili:
podanitvo Srba sultanu se izraava plaanjem godinjeg danka odsekom,
meu Srbima umesto vezira bi boravio carski muhasil (dakle, finansijski, a ne vojni
slubenik) sa najnunijom poslugom,
srpska vlast bi obavljala sve sultanove, muhasilove i narodne poslove,
janiari, krdalije i ostali zulumari bili bi proterani iz Srbije, dok bi odbranu granica
Osmanskog carstva preuzeli Srbi.
Iko je stigao u Carigrad u nepovoljno vreme. Vezu sa Portom odravao je preko
Carigradskog patrijarha. Turci su tad tvrdili da je njihova ofanziva uspeno zavrena. Ali uz
pomo svoje vetine, ruske podrke i povoljnih vesti sa fronta Petar Iko je uspeo od Porte da
izdejstvuje predlog za mir.
Nakon poraza kod Deligrada Porta je poslala muhasila u Srbiju. U Srbiju je doao i Petar
Iko gde je obavestio voda o svom radu i fermanu koji je Porta poslala Ibrahim-pai. Sadraj
fermana nije poznat, ali se veruje da je njime Porta dala oprotaj Srbima zbog dizanja ustanka i
pristala da im se pod odreenim uslovima preda uprava nad paalukom. Portini predlozi su bili:
1. Srbi svoju vernost Porti iskazuju putem danka koji isplauju dva puta godinje o
urevdan i Mitrovdan i koja iznosi 722,5 groa,
2. spahije naputaju sela u zamenu za novanu nadoknadu od najvie 10 groa. Tu
novanu nadoknadu bi sakupljali Srbi i predavali ih alaj-begu koji bi ih dalj prosleivao
spahijama.
3. Srbima se daje amnestija, oprata neplaeni danak i oslobaa danak za predstojee
polugoe,
4. Porta proteruje janiare, krdalije i ostale zulumare iz Srbije. U Srbiji se dozvoljava
boravak ostalim Turcima, ali samo po gradovima, uz obavezu da ne smeju da se svete Srbima.
Vojska se nalazi po tvravama u Beogradu, Smederevcu, apcu i Uicu i njima komanduje paa.
5. Srbi uivaju potpunu versku slobodu sa pravom podizanja crkava, manastira i kola.
6. vrhovna srpska uprava pripada ba-knezu, dok po nahijama stoluju nahijski knezovi.
Oni imaju dunost da prikupljaju porez.
7. paina vlast se prostire samo po tvravama i nema pravo da alje svoje ljude u
unutranjost. Paa ima pravo da izrie smrtne presude, a sve ostale poslove on mora da obavlja
zajedno sa ba-knezom.
8. ako Turci ele da putuju po Srbiji zbog svojih trgovakih poslova, oni to mogu da ine
samo uz isprave koje dobijaju od ba-kneza.
9. nije poeljna esta promena paa, ako to izriito ne trae Srbi i dr.
Srbi nisu eleli da isplate prvi deo danka dok se iz Beograda ne udalje krdalije i Guanac
Alija. U tom trenutku on je bio najvea smetnja miru. Vod i muhasil su se iz Smedereva uputili u
Beograd. Oni su verovali damogu da ubede Guanca da dobrovoljno preda grad. Guanac je
reagovao ispadom iz grada. Potom je Karaore uputio pismo Guancu u kojem ga moli da
prestane sa prolivanjem krvi i da grad preda u zamenu za slobodno naputanje Srbije. Ali
Guanac je i ovu molbu odbio. Nakon toga skuptina je prihvatila Portine predloge i alje Petra
Ika da utvrde konane uslove mira.
Karaore je usredsredio svu vojsku na osvajanje Beograda i apca. Vojskom koja je
opsedala Beograd komandovao je Radi Brankovi. Logor se prvobitno smestio na Vraaru, da
bi se potom premestio na Tamajdan. Turke u tom trenutku je spasavala Austrija koja im je
prodavala oruje i hranu. Srpska vojska je otpoela sa bombardovanjem tvrave. Inae
beogradska tvrava je bila opasana sa anevima, grudobranima i karaulama. Sastojala se od 4
kapije savska, varoka, stambolska i vidinska. Utvrenje se delilo na gornji i donji grad. Beograd
je bio dobro utvren i bilo ga je teko osvojiti. Srpsku vojsku predvodili su Markovi, arapi,
Glava i dr. Na poetku opsade Srbi su uspeli da zauzmu Savsku kapiju, a potom Varo i Stambol
kapiju na kojoj je poginuo Vasa arapi. Da bi onemoguili Guanca da nabavlja opremu iz

51

Austrije, ustanici su zauzeli Veliko ratno ostrvo. Nakon toga Guanac je potpisao predaju tvrave
i sa krdalijama je slobodno otplovio niz Dunav u Vidin. Beogradsku tvravu zauzeo je
Sulejman-paa, podigao je mostove i odbio je da je preda Srbima dok ne stigne ferman.
Ustanici su na silu upali u tvravu i zarobili pau. Tim je Beograd poetkom 1807. godine
konano dospeo u srpske ruke. Ubrzo nakon pada Beograda pao je i abac. Time su Srbi postigli
uspeh kojim su mogli da nateraju Portu na mir.
Ali u tom trenutku izbio je veliki spor izmeu Rusije i Turske. Na sve ee smene
vlakih knezova, Rusi su reagovali zaposedanjem Bukureta, zbog ega je Turska objavila rat
Rusiji. Ovaj rat je voen 1807-1812. godine. Rusko-turski rat je uticao na sam tok srpskog
ustanka. Da bi umirila Srbe Porta je Petru Iku dala mir. Porta je prihvatila sve srpske zahteve,
ali je sadraj ovog Ikovog mira ostao nepoznat. Ali Rusi u tom trenutku nisu elelli srpskoturski mir. Oni su eleli da uspostave front od Dunava do Jadrana, zbog ega su Srbe nagovarali
da nastave sa ratom obeavajui da e Srbiju pretvoriti u rusku vazalnu kneevinu. Rusi su
poslali u Srbiju boljara Manolaka koji je nagovorio Karaora da iz Beograda protera pau.
Veliki jaz izmeu Srba i Turaka izazvao je Miheljsonov proglas u kojem je poruio Srbima da oni
ne trebaju Turcima da plaaju danak. Srbi su od Rusa oekivali pomo radi rata na teritoriji
Srbije, dok su Rusi eleli da sa Srbima ratuju na vlakom frontu.
Odnosi izmeu Srbije i Porte su bili poremeeni kada su ustanici napali i pobili painu
kolonu koja se povlaila iz Beogradske tvrave. Takoe ustanici u pobili svo tursko stanovnitvo
koje su zatekli u Beogradu i apcu. Srbi su se u potpunosti priklonili Rusima i u skuptini u
Smederevu su doneli odluku koju su uputili muhasilu, a u kojoj se nalae da se Srbija smatra
nezavisnom dravom i naloila je muhasilu da napusti Srbiju. Time su ustanici odbacili Ikov
mir, koji je prihvatio sve srpske zahteve iz 1805. godine. Srpski ustanici su otvoreno stali na
stranu Rusije i svoju sudbinu su vezali za ishod rusko-tuskog rata.
1807.
Rusko-pruskom konvecijom garantuje se celovitost Osmanskog carstva. Austrija se
drala naela da ako Srbija ne moe njoj da pripadne, onda mora da ostane u sastavu Osmanskog
carstva. Austrija nije elela Srbiju kao autonomnu kneevinu, a kamoli nezavisnu dravu.
Austrija se zalagala za mir izmeu Srbije i Turske jer nije elela prodor Rusije u Srbiju, koja je
bila njena interesna sfera. Zbog zaposedanja Velikog ratnog ostrva Austrija je zatvorila granicu
prema Srbiji. Tilzitskim mirom izmeu Francuske i Rusije bilo je predviena podela interesnih
sfera. Srpski ustanici se prvi put pominju u jednom meunarodnom pravnom aktu u primirju u
Soloboziju.
Na beogradskoj skuptini 1807. godine usvojen je ratni plan. Naloeno je Milenku
Stojkovi da sprovede eu ofanzivu prema Vidinu, kako bi se spojio sa ruskim trupama u
Vlakoj. Pored Vidina srpkim ratnim planom bilo je predvieno napad na Uice i Ni. Takoe je
naloeno popravka beogradske tvrave.
Milenko Stojkovi je sproveo ofanzivu i zajedno sa Miheljsonom je osvojio Vidin.
Nakon toga spustio se na Negotin, ali je bio primoran da se povue na tubik. U to isto vreme
hajduk Veljko se umesto na Ni krenuo u Grgusovaku nahiju, odakle se sa Petrom Dobrnjcem
uputio ka Vidinu. Dobrnjac je dospeo do tubika gde su ga zajedno sa Stojkoviem opkolili
Turci. Za to vreme trajala je opsada Nia. Srpski ustanici su prodrli do Leskovca kojeg su spalili.
Ali na Sievu su bili poraeni.
Na zapadu borbe su voene oko Jadra i Raevine. Jakov Nenadovi je osvojio Loznicu i
sve Turke je proterao u Bosnu. Ustanici su ak preli Drinu i doli do Bijeljine ali su se zbog
naleta Turaka morali povui. Ratnim planom je bilo predvieno takoeje postojao plan da se na
ustanak podigne Hercegovina i spajanje sa ustanicima kod Novog Pazara.
Lazar Mutap i Milan Obrenovi su zauzeli poloaje na Zlatiboru gde su spreavali Turke
iz Sjenice i Nove Varoi da pomognu opsednutim Turcima u Uicu. Karaore je nakon opsade

52

uspeo da osvoji Uice. Nakon toga Karaore odlazi na istok gde je sa hajduk Veljkom i
Dobrnjcem porazio Turke na tubiku i izbavio Milenka Stojkovia iz opsade.
Nakon toga usledilo je primirje u Soloboziju izmeu Rusije i Francuske. Ovim mirom
Rusija je morala da se povue iz Vlake i Moldavije. Na intervenciju Rusije i Turska je morala da
prihvati primirije koja je obuhvatala i srpsko-tursku graninu liniju. Time je zapoeo period
zatija u srpsko-turskom ratu koji e trajati do 1809. godine.
Srpski ustanici su poslali novu deputaciju u Rusiju, koja je od cara Aleksandra I traila da
se u Srbiju poalje jedan ruski konzul koji bi predesdavao savetom. Prihvaeno je kompromisno
reenje i u Srbiju je upuen ruski inovnik Konstantin Konstantinovi Rodofinikin.
U Srbiju 1807. godine stigao je markiz Paului, koji je trebao da napravi rusko-srpski
ratni savez. Cilj Rusa je bio da preko Srba u Srbiji i BiH dospeju na Jadran gde bi ratovali
protiv Francuza. Tada je nastala ideja o stvaranju Slaveno-srpskog carstva koje bi sainjavali
Crna Gora, Hercegovina, Boka, Dubrovnik i Dalmacija. U pogodnom trenutku bi im se
prikljuila Bosna i Srbija, a centar drave bi bio u Dubrovniku. Paului je stigao u Srbiju gde je
vodio pregovore sa Karaorem. Dogovorom izmeu Pauluija i Karaora nastala je tzv.
Pauluijeva konvencija. Ona predstavlja dogovor u vidu ustanikih zahteva u 13 taaka koje su
potpisale srpske straine sem Karaora. Konvencija predvia: Srbija stupa pod rusko
pokroviteljstvo, ustanici trae zemljupravitelja koji uredio dravu i sainio ustav, ukidanje
feudalizma, svi inovnici se postavljaju u carevo ime, Grci ne mogu dobijati slubu u Srbiji,
sedite zemljuprave je u Beogradu, prisustvo ruske vojske u Srbiji se predvia na vie mesta.
Karaore se protivio ruskom politikom protektoratu, a ne i sklapnju vojnog saveza. Funkcija
voda je bila izbaena iz vrhovne uprave. Ali ovaj sporazum nije ratifikobao ruski car jer je u
meuvremenu sklopljen Tilzitski mir ime je prestala potreba za srpsko-ruskim vojnim savezom.
Tilzitskim mirom bilo je predvieno da Rusija napusti Vlaku i Moldaviju, dok Napoleon dobija
Boku i Jonska ostrva. Turska se obavezala da e na svojoj granici prihvatiti primirje.
Rodofinikin je stigao u Srbiju 1807. godine. U njegovim instrukcijama stajalo je da je
njegov zadatak da pomogne Srbima u ureivanju njihove unutranje uprave. Pored toga on je bio
u obavezi da sakuplja podatke, da iri ruski uticaj, da im obea pomo u oruju i municiji, da
uvek zna njihove namere i tokove operacija. Sa sobom Rodofinikin je doneo nacrt o organizaciji
dravne uprave. Tim nacrtomje bilo predvieno da vrhovna vlast pripadne knjazu, Savet i senatu,
dok ne priznaje insitucije skuptine i voda. Nijedan lan senata ne moe biti iskljuen bez
jednoglasne odluke knjaza i senata. lanstvo senata ine nahijski komadanti, dotadanji lanovi
saveta i izabrani ljudi iz svake nahije. Vodovi i senatori su doivotni, dok se sovjetnici biraju na
tri godine. Senat ima pravo da postavlja nahijske komadante, da odluuje o ratu i miru, da
organizuje vojnu, civilnu i sudsku vlast u nahijama i da raspolae finansijama. Time je
karaoreva funkcija pretvorena u isto reprezentativnu figuru. Car Aleksandar I nije potpisao
ovaj akt, to je Karaora spasilo.
Rodofinikin je odmah krenuo sa sprovoenjem svog Osnovanija. Odmah je popunio
Savet sa lanovima. Ali je u ovoj primeni imao otpor Karaora i ostalih nahijskih knezova. Tako
on nije mogao da sporvede odredbu o uspostavljanju sudova po nahijama. Karaore je u
savetovanju sa srpskim stareinama odluio da zauzmu nezavisan stav prema Rusiji. Karaore je
odbio da potpie bilo kakav akt koji bi doneo rodofinikin a u kojem bi se Srbi pominjali kao
turski podanici. Roofinikin nije eleo da smakne Karaora, ali je eleo da ga stavi pod svoju
kontrolu. On je bio svestan da Karaore nema sposobnosti da organizuje i uredi dravu, zbog
ega mu je esto davao korisne savete. Rodofinikin je esto prelazio preko svojih ovlaenja.
Velike sile su imale razliite interese na Balkanu. Rusi su eleli da preko Srbije, BiH i
Crne Gore prodru u Dalmaciju, Frncuzi su eleli da zajedno sa Turcima ratuju protiv Rusije, a
Austrijanci su eleli da se ire na jug i da osvoje Srbiju. Karaore je sa gurpom istomiljenika
formirao austrofilsku struju, ali je u savetu preovladala rusfilska struja. Karaore se susreo sa
austrijskim izaslanikom Simbenom. Austrijaje traila da joj se preda Beograd u zamenu za

53

otvaranje svoje granice prema Srbiji. To je izazvalo estok protest Rusije koja je stavila jasno do
znanja da to moe dovesti do prekida ruskog pokroviteljstva nad Srbijom. Karaore je pod
pritiskom Rodofinikina odbio zahtev Austrije za Beogradom i da Srbija doe pod
pokroviteljstvo Austrije.
Rodofinikin se tokom itave 1808. godine bavio donoenjem zakona i ustavnim
pitanjima. Rodofinik je sastvaljao nacrte zakona koje bi poslao vodu i Savetu na razmatranje,
koji bi imali pravo da vre dopune i izmene, a potom bi ih usvajali i sprovodili. Njegovim planom
je bilo predvieno da se Sovjet preimenuje u Narodni sud sa dva odeljenja za krivina i graanska
dela, a stvorio se novi Savet i Senat. Iz Savet stvorila bi se vlada. Rodofinikin je predloio
ukidanje smrtne kazne i jo neke druge stvari. Toje bio osnov Rodofinikinovog ustava. U ovom
planu ne postoji ni govora o liavanju Karaora postojee vlasti.
Karaore je sazvao skuptinu u Beogradu. Na njoj su imenovane vojne stareine,
donesen je ustavni akt, a u Skuptini je sueno uesnicima pregovora u Golubinju. Oni su
optueni da su prodali ustanike i Srbiju, a sam konzul Rodofinikin je optuen da ne radi valjano
svoj posao. U Beogradu je dovren dogovor oko ustavnog akta koji je otpoeo u Topoli. Njime je
konstituisana vrhovna vlast u Srbiji. Tada je usvojen ijedan sveani akt, na koje su stavile peate
i potpise sve prisutne stareine. Skuptina je odluila da Savet, komadanti, vojvode, knezovi i sav
narod priznaju Karaora i njegovo potomstvo za vrhovnog predvodnika Srbije, kome e biti
verni i pokorni. Vod je obeao da e oinski brinuti o narodu, a Savet priznati za vrhovni sud.
Sve zapovesti donosi vod i Savet dogovorom. Naredbe se saoptavaju ovim rasporedom vod
Savetu, Savet nahijskim komadatima, itd. Time je Karaore priznat za naslednog vladara.
Iako bez Saveta Karaore nije mogao da donese odluku, i naglaavanje sudske vlasti Saveta,
ova ustavna akta su neosporno predstavljala Karaorev trijumf. On je njima znatno uvrstio
svoj poloaj. Vojne vlasti odnele su prevagu nad civilnim. U Srbiji je zavedeno strogo
centralistiko ureenje. Ustavna akt pokazuju nezavisnot ustanika u odnosu na Rusiju.
U Evropskoj politici 1809. godine dolo je do veoma bitnih promena. Napoleon je
ponovo usled francusko-asutrijskog rata uao u Be i primorao Austriju da potpie mir u
enbrunu. Rusija je tada od vedske osvojila Finsku. Rusija je 1809. godine promenila svoj
strateki plan. Njen cilj vie nije bio Jadrna ve donji Dunav i zapadna obala Crnog Mora. Time
Srbija za Rusiju igra drugorazrednu ulogu. U tom trenutku srpski ustanici su u Rusiju poslali
delegaciju koja trai da potpunu nezavisnost od Turske. U zamenu za to Srbija nudi stalan savez
sa Rusijom i obavezu da e ratovati protiv bilo kog neprijatelja Rusije. Srpski deputati su se
susreli sa ruskim izaslanicima u Jaiju. Sukob izmeu njih je bio neminovan, jer je u tom
trenutku Rusija vodila mirovne pregovore sa Turskom. U njima Rusija je traila obezbeivanje
unutranje uprave u Srbiji sa ruskim i francuskim pokroviteljstvom. Time bi Srbija ostala u
sastavu Osmanskog carstva. Ali rat izmeu Rusije i Turske je bio nastavljen, tako da je Rusija
poela da podrava ustanike zahteve za nezavisnou.
Ustavnim aktima iz 1808. godine uvedena je redovna vojska u Srbiji. Okosnicu redovne
vojske karaorevi i vojvodski momci i beari. Svaka nahija srednje veliine je morala da
obrazuje jednu kompaniju ili etu od 250 ljudi. Vea nahija je obrazovala dve ete, a manja po
pola ete. Zapovednik ete je bio kapetan, a nie stareine su bili kaplari. Na ovaj nain Srbija je
dobila oko 5000 regularnih vojnika. Izvren je popis svih stanovnika sposobnih za rat. Oni su
inili narodnu vojsku ili miliciju i bilo ih je oko 160 hiljada. Regularne jedinice su bile smetene
po nahijskim centrima ili u pograninim anevima. Regularna vojska je imala svoju obuku.
Egzercir su obavljali prema pravilu kojije sastavljao Savet. Svim nahijskim komadantima je
nareeno da sa svoje ete egzerciraju. Osim peadije obuavani su konjanici, topdije, doboari i
trubai. Podoficiri su imali posebnu obuku. Miloje Petrovi je bio opunomoeni inspektor nad
svim regularnim jedinicama. Regularna vojska je u poetku bila unifomisana narodnim, a potom
ruskim vojnim odelima. Osnovno oruje je bila ruska puka sa bajonetom. Vojnik je za pojasom
nosio dva pitolja i jatagan. Konjanik je bio naoruan sabljom i kopljem. Oruje je kupovano u
Austriji ili je dobijeno od Rusa. Ustanici su sami spravljali manje koliine baruta. Topionice su

54

popravljali topove. Zavoenje redovne vojske nije bilo popularno meu narodom jer je bilo teko
zavesti red i disiplinu u vojsci. To je esto dovodilo do pobuna.
Ratne operacije su obnovljene tokom 1809. godine. Ratni plan je sastavio
Praviteljstvujui sovjet u Beogradu. Cela vojska je bila podeljena na 4 dela i stavljena po
zapovednitvo etvorice stareina Milenka Stojkovia prema Vidinu, Miloja Petrovia prema
Niu, Karaora prema Staroj Srbiji i Jakova Nenadovia prema Bosni. Glavnica Truske
vojske nalazila se u Bugarskoj gde je ratovala sa Rusima. Neto manje vojske Turci su imali u
Bosni. Cilj ustanika je bio da se preko Vidina sprske trupe spoje ruskim, kao i da se opkoli i
zauzme Ni i da se spoje sa Crnogorcima i sa Hercegovcima i da zajedno prodru u Staru Srbiju i
Bosnu. Vojni plan je bio u skladu sa politikim iji je cilj osloboenje i ujedinjenje srpskih
zemalja. Karaore je u rat pozvao Crnogorce i vladiku Petra I.
Luka Lazarevi i Stojan upi su preli Drinu u ulogorili se ispred Bijeljine. Izvren je
jedan ponoh na Brko, dok je druga vojska opsedala Srebrenicu. Deo Srba se priklonio ustanikoj
vojsci, ali ne u oekivanom broju. Ali ubrzo ustanika vojska je potisnuta na Drinu. U
meuvremenu Turci su preli Drinu i opseli Loznicu. Tri dana Turci su bezuspeno opsedali
Loznicu, i opsadu su razbili nakon to je stigla pomo sa druge strane.
Za to vreme hajduk Veljko je zauzeo Belu Palanku i uputio se u pravcu Grgusovca i
Pirota. Veliki vezir Jusuf-paa komadant turske vojske je odluio da se prvo obrauna sa Srbima,
a potom da napadne Ruse na Dunavu. Iz Deligrada ustanike trupe su krenule ka Niu i opsele ga.
U srpskoj vojsci bio je veliki broj komadanata koji su meusobom bili zavaeni. Vojsku je
predvodio Miloje Petrovi. Ispred grada je podigao aneve, ime je izgubio dragoceno vreme.
Time je omoguio Turcima u Niu da zadobiju pojaanje. To je omoguilo Turcima da preu ak
i u ofanzivu.
Vojska na jugozapadnom frontu je bila smetena u Uicu i nju su predvodili Milan i
Milo Obrenovi, Lazar Mutap i dr. Njima se pridruio Karaore nakon ega je usledila
ofanziva. Oni su krenuli niz etinju i zauzeli Novu Varo. Tada se vojska podelila, jedna pod
Karaorem je krenula na Sjenicu, a druga pod Antonijem Pljakiem prema Prijepolju.
Karaore je zauzeo Sjeniku varo. Tu su im stigli crnogorski, branski i hercegovaki
doborvoljci. On je opsedao tvravu. Turci su pruali estok otpor, ali su na karju predali tvravu.
Nakon osvajanja Sjenice Milo Obrenovije krenuo na Prijepolje i Lim, a Hadi Prodan na
Bijelo Polje, Pljaki na Novi Pazar.
Za to vreme situacija premaNiu je bila teka. Hajduk Veljko i Miloje Petrovi su trpeli
snaan pritisak Turaka. Ustanici su bili rastrzani svaama. Tri dana trajala je svaa oko podizanja
aneva na egru blizu sela Kamenice. Dan uoi bitke Petar Dobrnjac je samovoljno napustio
anac kod egra i otiao hajduk Veljku u Grgusovac. Time je znatno smanjena odbrambena
mo ustanie vojske kod egra.
Bitka na egru se odigrala 31.5.1809. godine. Turske trupe su svoj napad usmerile na
istureni anac koji su branili resavska, raanjska i aleksinaka vojska predvoena Stevanom
Sineliem. U pet navrata Turci su napadali na anac i svaki put su bili odbijeni. Miloje
Petrovi nije imao dovoljno snaga da poalje u pomo Sineliu. Videvi da nema kud Sineli je
pucao u u municiju i sve oko sebe je digao u vazduh. Nakon bitke Milivoje Petrovi je pobegao u
Deligrad.
Nakon bitke ko egra Karaore je nastavio operacije u Staroj Srbiji. Karaore je napao
Novi Pazar. Uspeo je da osvoji varo, ali ne i tvravu. Time su Turci u ovom periodu nizali same
uspehe. Porazili su srpsku vojsku kod egra, potom su druge dve vojske zaustavili kod Prijepolja
i Pazar. Turska vojska iz Bosne je prela Drinu kod Sokola i prinudila Srbe da se vrate na desnu
obalu. Iz Vidina Turci su ugorzili Milenka Stojkovia, koji se iz Kladova povukao u Brzu
Palanku. Srbi su se nakon poraza na Novom Pazaru nali u dubokoj ofanzivi. Greka ustanika bila
je u tome to su loe procenili Ruse koji u tom trenutku nisu eleli da uu u ratne operacije.

55

Druga greka je bila u tome to su rat vodili na itavoj duini fronta, a trea to su za komadante
vojski postavljali nesposobne ljude koji su meusobom bili sukobljeni.
Nakon bitke Dobrnjac i Miloje Petrovi su se uanili u Deligradu. Posle poraza kod
Novog Pazara Karaore se vratio u Topolu. Naredio je povlaenje vojske preko Drine, a Simi
Markoviu i Atanasiju arapiu da odmah krenu u Deligrad. Nareenje za povlaenje dobile su
vojske iz Nove Varoi, Sjenice, Javora, Novog Pazara i drugih. U Deligrad je krenuo i Milenko
Stojkovi. Karaore je odluio da okupi svu vojsku na Deligradu. Turci su podigli logore oko
Deligrada i presekli sve puteve, sem jednog koji je vodio za Kruevac. Turci su otpoeli sa
bombardovanjem. Jedan turski odred je prodro do uprije. U Banji ratovali su Hajduk Veljko i
Guanac Alija. U ovim borbama hajduk Veljko je morao da se povue. Sam Karaore se
ulogorio u Topljaku u blizini Deligrada. Njega su tu napali Turci, ali oni su tu bili poraeni. Za to
vreme Dobrnjac se branio u Deligradu. Odbrana Deligrada je trajala 36 dana. Dobrnjac je izaao
iz Deligrada sa namerom da izvue topove i da odatle napadne Turke. U ancu on je ostavio
Milivoja Petrovia, koji nije mogao da se odupre Turcima zbog ega im je predao anac, a sam se
sa vojskom povukao iz deligrada. Na taj nain Deligrad je pao. Vojska se povukla kod Karaora
u Jasiku. Padom Deligrada itava istona Srbija je bila ugroena. Ustanici su se potom utvrdili u
upriji, koja je trebala da zameni Deligrad. Ali Radi Petrovi je u optem haosu spalio i napustio
anac u urpriji. Karaorev glavni problem u tom trenutku je bio to to nije mogao da zadri
vojsku na frontu, jer je ona zapala u haos. Iz Jasike karaore se uputio u Jagodinu. Turci su
uspeli da preu Moravu i da pordru do Jagodine i Kragujevca. Ali Karaore je napokon uspeo
da zadri Turke na Moravi.
Jedan od uzroka srpskih poraza 1809. godine bilo je netrpeljivost i trvenja izmeu
srpskih stareina. Na jednoj strani stajali su Dobrnjac, Stojkovi i hajduk Veljko, a sa druge
strane Mladen Milovanovi i Milivoje Petrovi. Za ovaj period karakteristino je odmetnitvo
Milenka Stojkovia. U trenutku kad je Karaore eleo da promeni spoljnu politiku elei da se
oslobodi ruskog odmetnitva porterujui Rodofinikina, Milenko Stojkovi je bio spreman da
prihvati rusko podanstvo. Njemu se pribliio i Dobrnjac. Stojkovi se sklonio u Pore. Stojkovi
je bio uz Rodofinikina i on je njemu doao u Pore. Tada je Karaore naredio stareinama da
Stojkovia dre na oku, i u sluaju da napusti Pore ili poini izdaju, da ga odmah ubiju. Za ovo
nareenje Stojkovi je saznao, to je dovelo do jo veeg zatezanja odnosa izmeu njih. Stojkovi
nije mogao Karaoru da oprsoti nareenje da bude ubijen.
U meuvremenu srpski ustanici su zaustavili nekoliko ofanziva na Moravi. Karaore
je sazvao skuptinu u Palanci. Na njoj se prialo o buduem ustavu, o odnosima sa Rusijom i
Austrijom. Trae da im se poalje prirodni Rus, a ne Grk Rodofinikin. Tokom rada je pokrenuta
istraga o novcu. Bilo je rei o izbeglim streinama i ruskom konzulu. Trebala je da se sazove
jedna komisija koja e utvrditi uzroke srpsko-ruskog nesporazuma prouzrokovani
Rodofinikinovim bekstvom. Skuptinski rad je prekinut jer su poslanici traili da se sudi
Petroviu i Milovanoviu.
U meuvremenu krenula je velika Turska ofanziva iz Bosne koju je predvodio bosanski
vezir Ibrahim-paa. Turska vojska je prela Drinu i opsela Loznicu i Lenicu. Zapadni front je
branio Jakov Nenadovi. I sa njim je Karaore doao u sukob. Time je Karaorev poloaj bio
duboko uzdrman. Zbog toga je on odluio na poputanje i pristao je na uklanjanje Mladena i
Miloja. Za predsednika saveta je izabran Jakov Nenadovi. Sainjena je jedna deputacija, koja je
otila u Rusiju. Od nje je trebala da trai da ruska vojska doe u Srbiju. Ali nakon skuptine
Karaore je u dogovoru sa Milanom Obrenoviem odluio da promeni sastav deputacije, jer je
umesto Stojkovia postavio Dobrnjca. Stojkovie se ovim inom i definitivno odmetnuo od
Karaora.
1810.

56

Rusija je obnovila ratne operacije poetkom 1810. godine. Ona je tada izdala
proklamaciju Srbima u kojima trai da se sjedine sa trupama generala Isajeva u zamenu za
priznanje nezavisnosti. Dve stvari u ovoj deklaraciju su nepovoljne za Karaora zahtev da se
Rodofinikin vrati u Srbiju, a drugi da se srpska vojska stavi pod komandom generala Isajeva.
Ruska vojska je zauzela Veliko ostrvo na Dunavu, ali su se oni ubrzo potom povukli zbog
estokog otpora Turaka i zbog promene ratnog plana. Na kraju Karaore se izmirio sa
Stojkoviem.
Rat 1810. godine. Rusija je obnovila ratne operacije 1810. godine. Za Ruse od velikog
znaaja je bila pomo koja je mogla da dobije od ustanike vojske. Ratne operacije su voene oko
tvrava na Dunavu, jer je celokupna turska vojska bila stacionirana na njima, jer nije postojalo
utvrenja u unutranjosti Bugarske. Rusi su srpske ustanike snabdeli novcem i ratnim
materijalom. Srpske trupe subile skoncentrisane na tri mesta na istoku u selu Topolnici na
Porekoj reci, u Deligradu i u Loznici. Rusi su sproveli ofanzivu i zauzeli Veliko ostrvo na
Dunavu. Tu im je doao u pomo jedan korpus pod komandom Dobrnjca. Bili su opkoljeni Brza
Palanka, Kladovo, Prahovo. Turci su u utvrenjima na Dunavu pruili estok otpor. Karaore
je svesno ratrkao sprsku vojsku jer su Turci zaobilazili aneve i pljakali po Srbiji. To je dovelo
do slabljenja ofanzivne moi srpske vojske. Turcima u Banji je stizalo pjaanje u Ni. Srbi su
napali to pojaanje, ali nisu uspeli da spree spajanje tih dveju vojski. U meuvremenu stigao je
hajduk Veljko. Ustanici su juriali, ali bez uspeha. Bez obzira na velike gubitke Turci su
izvojevali pobedu.
Hajduk Veljko je naposletku zauzeo Banju, dok je dok je Karaore krenuo na Crnu
Rijeku. Tada je rumelijski vezir Hurid paa, krenuo na Kruevc i Deligrad. Prva srpska linija
kod Deligrada je porazila Turke. Hurid-paa je odustao od napada na Deligrad, ali je preko
Kruevca dospeo do Varvarina. U Varvarin se uputila zajedniak srpsko-ruska vojska pod
predvodnitvom Karaora i Orurka. Poto je bio uveren da su Turci u prednosti Orurk je
predloio da se ustanici vrate u Jasiku gde su obnovili anac. Karaore je komandovao trupama
u ancu, a Orurk konjicom koja je bila ispred anca. Konjica je uspela da nanese gubitke Turcima,
ali Turci su sa druge strane prodrli u anac ali su odatle ubrzo bili izbaeni. Na kraju i rezervne
truske trupe nisu izzdrale zajedniki srpsko-ruski napad, pa su krenuli da bee reko Morave.
Nakon toga srpsko-ruske trupe su napustile Jasiku zbog nepovoljnog poloaja i sklonile su se u
Varvarin. Na taj nain su se nali iza vezirovih lea i primorali su ga da ih napadne na
Varvarinskom polju.
Za to vreme na istonom frontu ustanici su osvojila Kladovo, Prahovo i Negotin. Pomo
Karaoru u Varvarin poslao je Dobrnjac. Bez obzira na to srpske i ruske trupe su bile dvostruko
slabije od turskih. Vod je napustio poloaj i otiao je u Vrbovsku. U Varvarinu njega je zamenio
Milovanovi. Turske trupe su napale anac i borbe su voene ceo dan, bez rezultata. Turske trupe
nisu se probile do anca zbog snane artiljerijske vatre. Orurk je napao Turke i razbio ih. Oni su
se povukli u neredu. Sutradan u Varvarin je stigao Karaore. Uoi druge Varvarinske bitke
Karaore se povukao. Druga bitka kod Varvarina je krenula napadom Turaka na anac. Tri sata
je trajala topovska paljba. Konjica pod komandom Glavaa je izala iz anca i sukobila se sa
Turcima. Prilikom povlaenja konjice turske trupe su dole pod artiljerijsku paljbu. To je dovelo
do novog poraza vezira.
Nakon Varvarinske bitke Karaore je obezbedio juni front i krenuo je na Drinski.
Ruski general Zas je traio od Kraora pomo jer je nameravao da napadne Ni. Karaore je
odbio ovaj zahtev uveravajui generala da ne moe da vodi rat na dva fronta. Turci iz Bosne su na
tri mesta preli Drinu kod Crne Bare, Loznice i Zvornika. Karaore je porazio Turke kod Crne
Bare i primorao ih da preu Drinu. Bez odmora ubrzanim tempom je krenuo na Loznicu. Tu ga je
saekao Jakov Nenadovi i Lazar Lazarevi. Tada su Turci opsedali lozniku tvravu. Oko
tvrave Turci su podigli 5 aneva, a na okonim brdima 2 anca. Tako da je njihova pozicija bila
izuzetna. Otpela je bitka kod Loznice koja je trajala dva dana. Na kraju Srbi su uspeli da osvoje

57

turske aneve i da ih proteraju preko Drine. U jesen Rusi su se zbog predstojee zime poeli da
povlae.
1811.
Milan Obrenovi je preuzeo vostvo nad opozicijom do 1810. godine, kada je umro.
Stojkovi je bio bolesan, a Dobrnjac prezauzet. On je objedionio stareine iz zapadne i istone
Srbije i sa njim je formirao opoziciju prema Karaoru i njegovim pristalicama u umadiji. Jakov
Nenadovi, Luka Lazarevi, Petar Moler i dr, su potpisali Svideteljstvo narodno u kojem trae
rusko pokroviteljstvo i ureenje Srbije na osnovu carskih ukaza i zakona. Sva zakonodavna akta
bi se izradila u Rusiji i to u dogovoru sa Milanom Obrenoviem. Ovim zakonime trebalo je
preurediti Sovjet. Ovaj zahtev je trebao da se preda ruskim poslanicima. Ali u opzicionim
redovima dolo je do velikog neslaganja. Cilj reformi je da se povrati ugled i funkcija Saveta, koji
je to izgubio u ratnim danima 1809. i 1810. godine.
Ustavnu reformu od 1811. godine osmislio je Karaore i Mladen Milovanovi. Cilj je
bio stvaranje jake centralne vlasti oliene u ustanovama voda i Sovjeta. Karaore je sazvao
skuptinu u Beogradu 1811. godine. poziv na skutinu dobile su sve srpske stareine. Na
skuptinu nije doao jedino Petar Dobrnjac. Ova skuptina je po masovnosti bila najvea tokom
itavog ustanka.
Prvog dana raspravljalo se o finansijskim pitanjima i sve stareine su pravdale svoje
prihode i rashode i dogovarale se o razrezivanju poreza za tekuu godinu.
Potom usledila je rasprava o politikikm pitanjima. Opozicija nije smela da protivurei
Karaoru, tako da su sve odluke donete jednoglasno. Ustavna akta iz 1811. godine imaju
ugovorenu formu. lanovi saveta potvruju ustavna akta iz 1808. godine i na isti nain polau
zakletvu vernosti Karaoru. Svi u skuptini su se obavezali da nee raditi na tome da na poloaj
voda doe neko drugi osim Karaora i njegovih potomaka. Savet nee nita preduzimati ili
reavati bez znanja voda, stareine bez znanja voda i saveta. Ovo je bio konaan Karaorev
trijumf. Nakon toga Karaore je poloio zakletvu: da e odravati savez sa Rusijom, da e
vladati u dogovoru sa Savetom i posredstvom njega da e izdavati nareenje niim vlastima, niti
on niti bilo ko drugi nee moi izricati najstroe kazne bez saglasnosti Sovjeta, stim to e on
moi da oslobodi ili ublai krivca od kazne. Nee dopustiti zloupotrebu vlasti, jer ni jedan
inovnik ne moe obavljati dunost, a da predhodno nije bio postavljen od Sovjeta i potvren od
voda.
Uredba o Sovjetu je izdana tri dana kasnije. Ve pre donoenja uredbe utvreni su
lanovi Sovjeta. Ovom uredbo Sovjet je reformisan. Vraen mu je naziv Praviteljstvujui sovjet.
Osnovana su popeiteljstva,tj. ministarstva i Veliki zemaljski sud; trebalo je da te ustanove
oznae novu fazu u daljem razvitku osloboene Srbije. Popeiteljstva su se sastojala iz est
resora: za pravosue (popeitelj Petar Dobrnjac) , za unutranje poslove (Jakov Nenadovi),
za inostrane poslove (Milenko Stojkovi),za finansije (Sima Markovi), za vojne poslove
(Mladen Milovanovi), za prosvetu (Dositej Obradovi). lanovi saveta su ravnopravni i odluke
donose jednoglasno. Ministri su samostalni u okviru svog popeiteljstva. Popeitelji su odgovorni
za svoj rad vodu i skuptini. Predesdnik sovjeta je vod i on ima pravo da imenuje svog
zamenika i on ima pravo da predsedava savetom kada tu nije prisutan vod. U sluaju rata vod
ima pravo da popeitelje poalje na granicu i oni postaju vojni komadanti. Ovom uredbom
prvobitni sovjet je preobraen u izvrni organ ili vladu. Vojne i civilne nadlenosti nisu strogo
odvojene i usposavljena je prevlast vojne nad civilnom. Vod je imao pravo postvljanja i
smenjivanja lanova Saveta, jer su do tada savetnici bili predstavnici nahija. Ustavnim aktima
zaveden je centralistiki sistem u Srbiju. Uguena je nahijska i keninska autonomija.
Ovu skuptinu Karaore je iskoristio kako bi se definitvno obraunao sa Stojkoviem i
Dobrnjcem. Njih dvojicu Karaore je optuio za utaju poreza na potezu od Porea do Timoka.
Skuptina je od njih zatevala da plate porez, inae bi ih sustigla kazna proterivanja iz zemlje.

58

Dobrnjac i Stojkovi su stigli u Beograd gde ih je Karaore upoznao sa odlukama skuptine.

Dobrnjac je odbio mesto popeitelja. Karaore je za komadante Porea i Kladova postavio svoje
ljude. Konaan rasplet se odigrao u Milovanovievoj kui. Stojkovi i Dobrnjac su uporno
odbijali ponuene dunosti jer su se protivili uspotavljenom centralistikom sistem, koji je unitio
samoupravu nahija i kneina. Karaore je bio spreman da im sve oprosti u zamenu za
preuzimanje funkcija. Ali poto su oni to i dalje odbijali bili su uhapeni i izvedeni na suenje
zbog utaje poreza. Doneta je odluka da se oni porteraju. Dobrnjac i Stojkovi su marta 1811.
godine proterani iz zemlje.
Oktobra 1811. godine Rusija je sa Portom otpoela sa mirovnim pregovorima. Oni su
voeni u senci Napoleonovih priprema za pohod na Rusiju. Rusija je u tom trenutku elela da
obezbedi granicu na Serti i Dunavu i da osiguraju sudbinu Srbije. Njime je trebao da se garantuje
opstanak naroda u Srbiji. Karaore je odmah u Petrograd uputio deputaciju koja je traila vojnu,
materijalnu i moralnu podrku. Oni su traili od cara da u buduim pregovorima za Srbiju
izdejstvuje status nezavisne drave, koja plaa simbolian danak. Car je primio deputaciju, ali se
ne zna tok razgovora. Kada je feburara 1812. godine Napoleon sklopio savez sa Pruskom i
Austrijom i poeo da gomila trupe na ruskoj granici, car Aleksandar I je traio da se pod hitno
potpie mir sa Turskom. Zbog toga Rusi su morali da odustanu od svih svojih zahteva. Odustali
su da granica ide rekom Seretom i Dunavom. Rusi su takoe odustali od zahteva za nezavisnou
Srbije. Mir je potpisan u Bukuretu 1812. godine. Rusi su prihvatili da rusko-turska granica bude
na Prutu i da se Vlaka i Moldavija vrate Osmanskom carstvu, ali da zadre autonomiju. VIII
taka bukuretanskog mira je bila vezana za Srbiju. Srbija je postala privilegovana oblast
Osmanskog carstva, a hrianska raja je dobila status pravne linosti. Autonomija za Srbiju nije
bila precizno odreena. Ona garantuje bezbednost Srbima i proglaava optu amnestiju za sve
uesnike ustanka, ali je omoguavala povratak Turcima u gradove sa orujem uz ruenje
novopodignutih objekata i utvrenja. Autonomija Srbije nije jasno odreena. Ona je dobila
povlastice poput Arhipelakih ostrva i nekih drugih krajeva Turske. Osmom takom je bilo
predvieno da se Srbima prepusti briga o unutranjoj upravi zemlje, od kojih je precizirano samo
umereni porez koji e sami neposredno isplaivati. Na kraju Rusija je obavezala Portu da e
odredbe ovog mira Turska sprovoditi u dogovoru sa srpskim narodom. Bio je ovo prvi akt kojim
su Srbi uvedeni u meunarodne odnose !
Bukuretanski mir je kod Srba izazvao veliko ogorenje, naroito ona odredba koja je
omoguila povratak Turaka u gradove. Rusi su i dalje bili vojno prisutni u Srbiji jer su planirali
da izvre jadransku ekspediciju kojim su trebali da se napadnu francuski posedi u Dalamciji i
Italiji. Ali Napoleon je u meuvremenu napao Rusiju i Rusi su poeli da se povlae iz Srbije. Oni
su nagovarali Srbe da pod hitno otponu pregovore sa Turcima. Nakon potpisivanja
Bukuretanskog mira Porta je ovlastila rumelijskog vezira Hurid-pau da otpone pregovore sa
ustanicima. Ovim pregovorima trebalo je da se rei pitanje amnestije, predaje tvrava i porez.
Karaore je uputio deputaciju po predvodnitvom Jakova Nenadovia kod Rusa u Bukuret. Ova
deputacija je odbijala pregovore sa Turcima bez posrednitva Rusije i odbijala je odredbe VIII
take Bukuretanskog mira. Pored toga jedna srpska deputacija je krenula u Carigrad radi
pregovora. Karaore je obavljao konultacije sa stareinama u Beogradu i Topoli. Na kraju
Karaore je sazvao skuptinu u manastiru Vraevnici. Na skuptini je proitana VIII
Bukuretnaskog mira. Skuptina je upoznata sa postojeom situacijom u Evropi i razlozima zbog
ega su Rusi bili primorani da prihvate Bukuretanski mir. Na skuptini se raspravljalo o
zloupotrebama stareina i o pregovorima sa Portom.
Glavni cilj srpskih deputata u Carigradu bio je ne da se sklopi sporazum sa Portom, ve
da se odugovlai sa pregovorima, kako bi se usporila realizacija VIII take. Ali Porta je odmah
proitala nameru srpske deputacije da dobije na vremenu. Porta je uspela u tome da izbaci ruskog
konzula Italinskog kao posrednika u pregovorima. Ona je pregovore prenela na Hurid-pau koji
je postao veliki vezir. Hurid-paa je primio deputaciju i od nje zahtevao da se Srbi ponovo

59

pretvore u raju, oduzima se naoruanje, predaju se tvrave, rue se anci i drugi objekti, isplauje
se zaostali danak. Neki od ovih uslova poput predaja naoruanja nije bila predviena VIII
takom. Zbog toga srpska deputacija nije prihvatila uslove niti je imala za to ovlaenja.
Deputacija se vratila u Srbiju i stareine je upoznala sa turskim zahtevima. Tada je Karaore
odluio da krajem 1812. godine sazove skuptinu u Kragujevcu. Skuptina se odrala poetkom
1913. godine.
Kragujevaka skuptina je raspravljala oko nekoliko pitanja porez, zolupotrebe stareina,
odbrani zemlje, pregovorima sa Portom. Skuptina je poslala novu deputaciju u Ni koja je od
Turaka traila da se ne menjaju granice Srbije i niko nema pravo da se mea u poslove Srbije,
Porta priznaje Karaora za voda, postojea uprava se potvruje fermanima, Srbi obeavaju
pokornost sultanu, u Beogradu primaju vezira sa onoliko Turaka koliko u pregovorima bude
odlueno,ne dozvoljava se povratak proteranim Turcima, godinji danak sakupljaju Srbi i predaju
ga veziru u Beograd, sultanu daju vojnu pomo, Srbi kontroliu gradove. Ali Portini zahtevi su
bili neumoljivi: da se ustupe gradovi, da se porue svi anevi, da se predaje oruje, da se dopusti
povratak svim prognanim Turcima i da im se vrati imovina, da se uspostavi potpuna turska
uprava. Ali do sklapanja sporazuma nije dolo, jer ni jedna strana nije elela da popusti.
Porta je odluila da se silom obrauna sa srpskim ustanicima i nije elela posrednitvo
Rusije. Ustanici su bili spremni na poputanje da se ustanicima dozvoli noenje sitnog oruja i da
se ne dopusti povratak izganim Turcima osim veziru i njegovoj vojsci. Rumelijski vezir je
objavio rat. I Turci i Srbi su otpoeli sa pripremama za ustanak. Cilj Turaka je bio da se uspostavi
suverenitet nad Srbijom prema odredbama Bukuretanskog mira. Proterivanjem Dobrnjca i
Stojkovia i dovoenjem Jakova Nenadovia u Beograd odbrambena mo ustanie Srbije je
znatno oslabljena. Jakova je na zapadnom frontu zamenio prota Mateja. Istoni front je takoe bio
oslabljen jer je jedini vrsni komadant bio hajduk Veljko. Ustavnim reformama iz 1811. godine u
nahijama su ukinuti nahijski komadanti i na njihovo mesto su doli vojvode. Uvedena je jedna
nova funkcija glavnog komadanta koji je objedinjavao vojsku pograninih nahija. Ti komadanti
su bili Mladen Milovanovi, Milo Obrenovi, prota Mateja, Luka Lazarevi. Ovaj nain odbrane
i podele fronta Karaore je zadrao 1813. godine. Milo Obrenovi je drao granicu od
Moravice do Rae, prota Mateja od Rae do Loznice, Luka Lazarevi od Loznice do ua Drine,
Antonije Pljaki od Moravice do Kruevca, Ilija Barjaktarevi jugoistoni front sa seditem u
Deligradu i Veljko Petrovi severoistoni sa seditem u Negotinu. Zapadni front je objedinjavao
Sima Markovi, a istoni Mladen Milovanovi. Karaore je komandovao rezervom sa seditem
u Jagodini. Ovakav raspored navodi na zakljuajk da je Karaore oekivao najvei napad sa
juga iz pravca Nia i da e se sudbina ustanika reiti jednom velikom bitkom. Najvie
nesuglasica oko ratnog plana, bio je vezan za odbranu istonog fronta. Umesto odbrane iz
aneva Karaore je zahtevao da se ona izvri na planinama. Skuptina u Kragujevcu je
prihvatila ovaj predlog. Meutim u meuvremenu dolo je do promene ratnog plana, kada je
Karaore izdao ratnu proklamaciju kojim je na istonom frontu umesto odbrane na planiskom
vencu promenjena u odbranu pograninom linijom.
Turci su operaciju pokoravanja srpskih ustanika poverili velikom veziru Hurid-pai,
rumelijskom veziru Mehmed Bahrem-pai, bosanskom veziru Silihdar-pai, vidinskom veziru
Ahmet-pai. Karaore je u meuvremenu doiveo nervni slom, ime je bio onesposobljen da
dalje vri vlast, te je ovlaenja preneo na Janiija Dimitrijevia uria. Srpski ratni plan je u
sutini bio dobar i on nije bio uzrok vojnikog sloma ve iscrpljenost srpskih ustanika i zbog
nadmonosti turske vojske.
Turci su izvrili napad na Srbiju istovremeno sa vie strana. Sa zapad iz Bosne su
pregazili Drinu i opseli Loznicu i Lenicu, a sa zapada vidinska vojska je prela Timok i opsela
Negotin, a sa juga iz pravca Nia rumelijska vojska je bila upuena na Deligrad. Najtea situacija
je bila u Neogtinu gde se oajniki branio hajduk Veljko. On je traio pomo od Milovanovia,
ali je nije dobio. Prilikom jednog izleta iz grada on je bio smrtno pogoen topovskim ulom. U
ustanikoj vojsci u Negotinu nakon smrti hajduk Veljka dolo je do panike i oni su napustili grad

60

i uputli se u pravcu Porea. Situacija je bila izuzetno teka. Odsutnost Karaora se oseala na
svim stranama. Masovno se javlja desertacija koja je bila prouzrokovana zbog straha vojnika za
njihove porodice. Zbog toga je dezertacija bila privremena i trajala je sve dok se te porodice ne
sklone na sigurno mesto. Tako je kladovski komadant napustio tvravu, to je omoguilo
Turcima da lako savladaju zbunjenu posadu. Turci su se iz Kladova uputili ka Brzoj Palanci i
Poreu. Karaore je pogubio komadante Negotina i Kladova, a isto je zapretio i komadantu
Porea. Bez obzira na estok otpor Turci su zauzeli Pore. Time im je bio otvoren put prema
Smederevu i Moravi.
Za to vreme rumelijska vojska je strahovito porazila srpsku kod Mozgova, nakon ega su
se ustanici u potpunosti povukli u Deligrad. Turci su zaobili Deligrad i pojavili se ispred
Paraina i uprije, gde su potukli Srbe i primorali ih da preu preko reke. Turci su osvojili
Poarevac. Vidinska i rumelijska vojska se spojila, a cela istona Srbija do Velike Morave je bila
osvojena. Na zapadnom frontu Turci su posle viednevne opsade osvojili Lenicu. Nakon toga
Turci su se ustremili na Loznicu, koju je estoko branio Petar Moler. Moler je uspeo da se spase
kada je tajno pobegao iz Loznice, koju su Turci zauzeli. Zasavica je bila najvea od svih bitaka na
zapadnom frontu. Srbi su u njoj bili poraeni i primorani da se povuku u abac. Karaore je bio
svestan poraza. On je uputio pismo car Aleksandru u kojem ga je molio da izvri uticaj na
Austriju da prihvati ustanike porodice ili da im obezbedi slobodan prolaz za Rusiju. Slino
pismo uputio je i austrijskom car Francu. Ali ni od jednog nije dobio odgovor. Srpsko
stanovnitvo je masovno poelo da se seli prema Savi i Dunavu. Turci su probili front na Moravi.
Zbog toga je Karaore odluio da se lino sa porodicom preseli u Zemun. Turci su zazeli
Beograd. Srbija je bila vojniki slomljena iako se Deligrad jo drao. U abcu su se okupili
Markovi, Lazarevi, Obrenovi, upi i dr. oni su bili razoarani Karaorevim preseljenjem u
Zemun. Ali su nakon pada Beograda i oni sami pobegli iz apca kojeg su Turci osvojili. Jedino je
Milo Obrenovi odluio da ostane u Srbiji.

Organizacija vlasti u doba prvog srpskog ustanka

Srbija u vreme prvog ustanka obuhavtala je teritoriju od Drine do Timoka i Stare planine,od Save
i Dunava ka jugu,obuhvatajui podruje sliva Velike Morave do planinskog venca koji ine
planine Zlatibor, Golija, Javor, preko Rake na Kopaonik, i Jastrebac, pa na reicu Toponicu kod
Nia, i preko planine Gramade na izvor Trgovikog Timoka. P: 37740km2
Sastojala se
iz dvanaest nahija Beogradskog paaluka: beogradske, abake, valjevske, sokoske, uike,
poeke, rudnike, kragujevake, smederevske, poarevake, uprijske, i jagodinske.
Iz pet nahija vidinskog paaluka: kljuke, krajinske, crnoreke, gurgusovake, i banjske.
Iz tri nahije leskovakog paaluka: parainske, raanjske, i kruevake.
Iz delova novopazarskog paaluka: Joanica, Gornji Ibar;
iz sjenikog (Stari Vlah) i
zvornikog (Jadar, Raevina).
Nahije su se sastojale iz jedne ili vie kneina. U toku svog desetogodinjeg postojanja prvi
srpski ustanak je unitio sve ustanove turske vlasti u Srbiji, i ekonomske i politike, pa umesto
stare turske vlasti sproveo novu organizaciju nacionalne uprave. Promena koju je Prvi ustanak
doneo bila je politika nezavisnost od Porte. To se ogledalo u injenici da je u osloboenoj Srbiji
bila uvedena nacionalna politika uprava i da je bila organizovana narodna (nacionalna)
vojska koja je titila tekovine ustanka. Tu je zatim ekonomska nezavisnost od poreskih plaanja
Porti i feudalnih obaveza prema spahijama i itluksahibijama: novana i naturalna renta,
davana do tada turskoj dravi i feudalnom redu spahija, bila je ukinuta ve 1805. god. i nije
plaana Turcima sve do propasti ustanka 1813. god. Poto je ukinut spahijski posed srpski
seljak je bio potpuni vlasnik zemlje koju je obraivao, a dotadanji fiskalni prihodi do

61

potpunog prekida sa Portom preneseni su u nadlenost srpske nacionalne uprave radi

finansiranja borbe protiv Turaka. Tursko stanovnitvo je izbeglo ili pobijeno, i na njihova imanja
su se naselile izbeglice iz gotovo svih krajeva Balkanskog poluostrva, uglavnom iz susednih
turskih provincija.
Politiko osamostaljivanje Srbije zavisilo je u prvom redu od uspeha na bojnom polju, od
rezultata vojnih operacija koje je srpski narod vodio protiv turske vojske. Ono se nije ogedalo
samo kroz pobede na bojnom polju. Zbog ratnih prilika, vrhovna vlast bila je u rukama
ustanikih stareina pojedinih krajeva, nahija, a skuptina ili zbor ustanikih satreina bio je
jedina naredbodavna, zakonodavna, vlast u celoj osloboenoj Srbiji. Rat, rukovoenje
odbranom, snabdevanje vojske, finansiranje vojnih potreba, skupljanje poreskih prihoda,
veze sa inostarnstvom, spadalo je u nadlenost skuptine ustanikih stareina, iji je glavni
vojno-politiki predstavnik, neka vrsta organa centralne vlasti, bio vod olien u glavnom
etovoi ustanika oru Petroviu, Karaoru.
Po nahijama za sve javne poslove lokalnog znaaja bila je u prvo vreme nadlena stara
demokratska narodna ustanova kneinske (nahijske) skuptine. U nahijsku skuptinu ulazili su
vojne stareine, svetenici, kalueri, buljubae, i po nekoliko vienijih ljudi, odnosno kmetova iz
svakog sela. Poetkom ustanka pravosue je delovalo na osnovu obiajnog prava i spadalo je u
nadlenost knezova kneina, odnosna kmetova po selima. U njihovu nadlenost spadalo je i
prikupljanje poreza. Ve se na Ostrunikoj skuptini 1804. god. po proterivanju Turaka iz
srpske sredine raspravljalo o potrebi postavljanja sudskih i upravnih vlasti u osloboenoj
Srbiji.
Izgradnja upravne organizacije imala je dvostruki karakter oslobodilaki i odbrambeni. S jedne
strane, u svim granama javnog ivota teilo se da se tursko naslee to potpunije istisne iz sredine
srpskog naroda, a sa druge strane da se postignu rezultati u ratovanju s Turcima zatite i uvrste
to je mogue vie.
1805. god. dolazi do stvaranja organa centralne uprave, Sovjeta, i nahijskih sudova (koji su
docnije nazivani magistrati), a bili su pod kontrolom Sovjeta.
Tek u avgustu 1805. god. na skuptini u selu Borku kod Beograda formira se Sinod,
centralno upravno i zakonodavno telo, u koje svaka nahija alje po jednog svog predstavnika
izabranog na nahijskoj skuptini. Po Karaorevoj elji sedite Sinoda bilo je prvo u manastiru
Voljovai, zatim u Bogovai, pa u Smederevu. Sinod se preselio u osloboeno Smederevo
krajem 1805. god., a odlukom skuptine ustanikih stareina nazvan je Praviteljstvujui sovjet.
Nakon osloboenja Beograda 1806. god., Sovjet se preselio u glavni grad Srbije. Vod je bio
predsednik Sovjeta, ustavnim aktom iz 1805. god. Sovjetu (savet) se daje najvia vlast u zemlji.
Sovjet je za sve vanije odluke morao dobiti Karaorevu saglasnost. Ovo vodovo prvenstvo
su od prvih dana osporavale krupnije stareine. Prvi predsednik Sovjeta bio je prota Mateja
Nenadovi, a poslednji Mladen Milovanovi. Sovjet je bio neka vrsta prezidijalnog kolegija od
dvanaest ravnopravnih lanova opunomoenika dvanaest nahija osloboenog dela Srbije. Pod
njegovu nadlenost spadala je organizacija civilne uprave: adminisracija, sudstvo, finansije,
snabdevanje vojske, zakonodavni rad, spoljna trgovina. Donosio je uredbe o tarifama, zanatima,
starao se o unapreenju prosvete, vrio nadzor o imovini graana, starao se o popisu stanovnitva.
Uredbom je imenovano samo pet lanova ovog tela u rangu ministara: vojni, spoljnih poslova,
prosvete, unutranjih poslova, pravde, i finansija (uredbom iz 1811. god.)
1806. god. unutranja organizacija vlasti Srbije sprovoena je sa vie plana. Pokuano je da
se odvoje kompetencije civilne vlasti od vojinih rukovodilaca ustanka. U unutranjosti nahija
razvija se civilni upravni aparat, uspostavljaju se sudovi, otvaraju kole, uvodi se potanska
sluba, osigurava se mir i imovina graana.
1807. god. posle primirja u Sloboziji natavlja se upravno organizovanje Srbije: u svakoj nahiji
je postavljen sud sa tri sudije koje bira narod. Sudovi su bili nezavisni od vojnih vlasti i
mogli su pozvati na odgovornost ak i vojne stareine. Iznad nahijskih sudova stajao je

62

Sovjet koji je ustavnim aktom 1808. god. postao vrhovni sud. Obavljao je poslove koji su se
odnosili na sloenije sluajeve pravne prakse, a oslanjao se u prvo vreme na obiajno pravo, na
Krmiju, a u nekim sluajevima na administrativne propise koji su vaili u austrijskoj Vojnoj
granici. U nadlenost Sovjeta je spadalo i reavanje zamrenih imovinskih pitanja, posebno
zemljinih odnosa. Da bi se istakla odvojenost civilne vlasti od vojne, Sovjet je 1807. god. doneo
odluku da se po gradovima postave komandanti, neka vrsta naelnika, a po selima knezovi kao
izvrni organi. Srbija je idalje bila podeljena na dvanaest nahija ali je taj broj uvean.
Prva vest o uspostavljanju sudova u ustanikoj Srbiji pada u vreme rada Ostrunike skuptine.
Karaore je traio od nahijskih stareina da omogue izbor sudija. Smederevska skuptina dec.
1805. ? donela je nekoliko akata ustavnog znaaja o vodu, Savetu, i sudovima. Posebnim aktom
su propisana pravila mirskim (svetovnim) sudovima: seoski, kneinski, nahijski, (magistrat kako
se ee naziva) ,i Veliki sud narodni. Prva tri suda su postojala u svakoj administrativnoj
jedinici selu, kneini, nahiji, dok je etvrti sud bio Sovjet. Takoe, postojali su i sveteniki
sudovi: sud namesniki u svakoj kneini; sud protojerejski u protopopijatu; sud arhijerejski u
svakoj eparhiji; Veliki narodni sud, koji je vrhovni svetovni i sveteniki sud. Ovim je dovrena
dogradnja sudske vlasti i sudske mree.
Sauvana su dva pravna propisa na osnovu kojih se sudilo u toku postojanja drave Prvog
srpskog ustanka, tkz. Zakon Prote Mateje (1804.) i Karaorev zakonik koji nije sauvan u
celini a ne zna se ni godina njegovog nastanka. Prvi je zasnovan na srednjovekovnom
zakonodavstvu Krmiji, a drugu je proizvod stanja u zemlji.
Vojna vlast - organizacija je samonikla. Poetkom ustanka vojna vlast nije bila izdvojena od
civilne, pa su mnoge stareine istovremeno obavljale obe vlasti. Tek ustavnim aktima iz 1808.
god. i 1811. god. izdvaja se vojna vlast od civilne, ali ni tada ne u potpunosti.
Ustanika vojna organizacija dovrena je 1811. god. i njen hijerarhijski sled izgledao je
ovako: vod, popeitelj vojni, glavnokomandujui (vojni stareina vie nahija od 1811. bilo ih
je pet, a od 1813. est), komandant (zapovednik nahije) vojvoda (zapovednik kneine od 1808.,
ranije nahije), gradski komandant, kapetan( buljubaa), kaplar, momak, vojnik.
Tokom celog ustanka vojne vlasti imale su prednost u odnosu na civilnu vlast. Na zvaninim
aktima prvo se potpisuju vojni zapovednici, potom civilni organi vlasti.
U Beogradu je uspostavljena i policijska vlast na elu sa administratorom. Policjski organi su
postojali i u unutranjosti Srbije.
Posebna panja posveena je organizaciji narodne odbrane po kojoj su svi odrasli mukarci u
jednoj kui bili vojnici sem jednoga. Regrutovanje vojnika vreno je po teritorijalnom principu,
prema vojnim srezovima, i nahijama, a odea i ishrana, padala je na narodni troak, dok je
snabdevanje vojnim potrebama vreno na raun dravne kase.
1807. god. zapoela je i redovna vojna obuka (egzercir), koja se vrila pod rukovodstvom bivih
stareina frajkora, ili prebeglih austrijskih oficira i podoficira Srba. Vojna mo srpskih ustanika je
ojaala posle osvajanja Beograda i apca kad je zaplenjeno dosta sitnog oruja, zatim topova,
artiljerijske i konjike opreme. Stajaa vojska je formirana 1808. god.
U sistem organizacije narodne odbrane spadala je i nabavka oruja iz Austrije i Rusije,
utvrivanje gradova i graninih aneva.
Vojni kapacitet Srbije iznosio je 40-50 000 ljudi, a u sluaju krajnje opasnosto i do 80 000
vojnika, i sastojao se od peaka, konjice, i artiljerije. Ustanika vojska je bila organizovana i
obuena po austrijskim i ruskim naelima. Osnova oruane sile inila je narodna vojska koja je

63

dolazila do izraaja u sluaju turskih ofanziva na osloboenu teritoriju, ili prilikom ustanikih
akcija van Beogradskog paaluka.
Neku vrste stajee vojske koja je bila stalno naoruana kod Karaora i drugih vojvoda inili su
momci. Izvravali su nareenja stareina ustanike vojske, bili su izvrni organ ustanikih voa, i
Sovjeta, i primali su platu. U ratnim vremenima bili su neka vrsta line garde, telohranitelji svojih
gospodara.
Centralnu vlast ustanike drave inili su Vod, Praviteljstvujui sovjet, i Popeiteljstva.
Vod je titula koja je zvanino prihvaena 1811. god. Do 1808. god. Karaore je nosio zvanje
komandanta, a potom predvoditelja. Ustavnim aktom iz 1805. god. Karaore je bio i predsednik
Sovjeta, ali se civilnog zvanja brzo odrekao. Ozbiljnije se reavalo pitanje vladalake vlasti
ustavnim aktom iz 1808. god. Najvei pomak bio je u pogledu dodeljivanja nasledstva dinastiji
Karaorevi. Karaore je isticao da je on vrhovni vod naroda kome su Skuptina i Savet
poloili zakletvu vernosti. Potom je i vod poloio zakletvu, po prvi put. U Karaoru su se
ponovo stekle dve funkcije-vod i predsednik Saveta (vlade) ime je koncentrisao svu vlast
usvojim rukama. Od tada Karaore je imao skoro neogranienu vlast i predstavljao je efa
drave sa vojnikim zvanjem, bio je vrhovni komandant, predstavljao je dravu pred stranim
dvorovima, uz to je jo povremeno vrio i sudsku i administrativnu vlast. Re i titula su autohtoni.
Skuptine tokom Prvog srpskog ustanka nisu drane redovno usled ratnih zbivanja, ali su se
sastajale jednom godinje, odluujui o vanim dravnim i vojnikim pitanjima. Njima su
prisustvovale najvanije vojne i civilne stareine, najee na poziv voda a potom i saveta. Na
njima su donoene odluke o ratovanju, usvajani ratni planovi, sastavljane molbe za sultana i
pisma i odgovori vladarima velikih sila, donoena ustavna akta, razrezivan danak, ureivano
sudstvo, i ostali oblici civilnih i vojnih organa vlasti. One imaju obeleje narodnih, a ne
vojvodskih skuptina.
Preureenje dravne uprave 1811 1813. god.
Ustanova Praviteljstvujueg sovjeta doivela je reformu u januaru 1811.god. Na skuptini
ustanikih stareina u Beogradu bio je donesen novi ustav, drugi po redu, koji je trebalo da
uvrsti organizacionu strukturu osloboene teritorije ustanike Srbije i da regulie poloaj i
odnose centralnih organa vlasti prema novim uslovima unutranjeg politikog i spoljno politikog
stanja ustanka. U tu svrhu bila su osnovana popeiteljstva, tj. ministarstva i Veliki zemaljski
sud; trebalo je da te ustanove oznae novu fazu u daljem razvitku osloboene Srbije.
Popeiteljstva su se sastojala iz est resora: za pravosue (popeitelj Petar Dobrnjac) , za
unutranje poslove (Jakov Nenadovi), za inostrane poslove (Milenko Stojkovi), za finansije
(Sima Markovi), za vojne poslove (Mladen Milovanovi), za prosvetu (Dositej Obradovi).
Za isto sudske poslove bio je uspostavljen Veliki zemaljski ili Narodni sud kome je
predsedavao popeitelj za pravosue. Za razliku od dotadanjeg naela izbornosti, tj. biranja
savetnika po nahijama za dunosti u Praviteljstvujuem sovjetu, posle 1811. god. uvedeno je
naimenovanje savetnika ili popeitelja, a sudstvo je bilo odeljeno od upravne vlasti.
Karaore je proglaen za poglavara Srbije i glavnokomandujueg vojske. Ideju o stvaranju
popeiteljstava dao je Mihailo Gruji koji je sa Maldenom Milovanoviem radio na tome da se
ogranii uticaj Sovjeta, i Skuptine ustanikih stareina koji su do tada predstavljali zakonodavnu
vlast. Reorganizacija vlasti iz 1811. god. trebalo je da ojaa Karaorevu vlast koju je
skuptina ograniavala. U stvari oko ovih ideja sukobljavale su se dva grupe stareina. Prvu
grupu inili su Karaore, Mladen Milovanovi, Boa Grujevi, i Sima Markovi, a drugu grupu
inili su Jakov Nenadovi, Milenko Stojkovi, Petar Dobrnjac, i Milan Obrenovi (umro u
Bukuretu 1810.god.) . Prva grupa oko Karaora je u odnosu na unutranje ureenje Srbije
elela centralizaciju uprave i Karaorevu vrhovnu vlast, dok je druga grupa bila za ogranienje

64

vodove vlasti i decentralizaciju uprave. Karaoreva grupa bila je za oslonac na Rusiju u

spoljnoj politici,ali ne i za njen puni protektorat, njegovi protivnici bili su za potpun oslonac na
Rusiju. Karaore je posle 1809. god. bio za elastiniju spoljnu politiku koju je uslovljavao i
odnosom drugih evropskih sila prema Turskoj, s tenjom da se i ostale evropske sile, u prvom
redu Francuska, zainteresuju za konano reenje srpskog pitanja i meunarodno priznanje prvog
srpskog ustanka. Povodom reforme vrhovne vlasti u 1811. god. udaljeni su iz Srbije Milenko
Stojkovi i Petar Dobrnjac, a veina njihovih pristalica smenjena je sa glavnih pozicija vlasti.
Ovaj sukob meu stareinama izazvao je podeljenost u narodu i oslabio je odbrambenu mo
prvog srpskog ustanka. Sukob izmeu ustanikih voa ticao se nekoliko naelnih pitanja.
Najpre je bilo u pitanju ogranienje vlasti Karaora koje se sve vie kretala u pravcu
apsolutizma. Protivnici su priznavali prvenstveno Karaoru pravo vrhovnog komandanta,
voda ustanike vojske, ali su bili za ogranienje njegovih prerogativa u unutranjoj upravi.
eleli su da vodu uskrate pravo da se mea u sve poslove pojedinih nahija, tj. u upravnim
podrujima drugih gospodara. Ovo pitanje prelazilo je u stvari u drugi problem, u odnose
centralne uprave i restauracije prava kneinske samouprave. Tu je bilo rei o primeni dva
naela, centralistikog i samoupravnog, i o ozakonjenju jedne od dve prakse, upravljana iz centra,
iz Topole, odnosno Beograda, ili iz sedita nekadanjih nahija, kneina. U ovom sukobu
koncepcija vlasti bilo je jedno jasno, da je kneinska samouprava bila praktino suspendovana, da
su seoski zborovi i skuptine kneina ukinuti, a kneinski knezovi pretvoreni u izvrioce bilo
nareenja i uputstava novonastale centralne uprave osloboene Srbije, bilo posrednim putem,
preko vojnih komandanata ukoliko je re o ratu sa Turcima.
Takoe, i u pogledu spoljne politike postojala je podvojenost, prva kako urediti odnose sa
Turcima, a druga na koga se osloniti, na Rusiju ili Austriju. Iako je Karaore odneo prevagu u
unutranjoj politici, u spoljnoj je ostao oslonac na Rusiju.
U 1811. god. u Srbiji je izvrena i podela na nove vojno-upravne srezove, a postavljene su i nove
vojvode. Tada su postavljene i titularne vojvode za itav niz oblinjih nahija u Turskoj iji je
stanovnitvo delom pobeglo u osloboenu Srbiju i bilo organizovano u posebne nie komande.
Karaore je proirio svoju vlast posle 1811. god.
Usled ratnih prilika i relativne oskudice u novcu, zbog finansiranja ratnih potreba i hrane iz
uvoza, dravni upravni aparat ustanike Srbije izdravao se na vie naina: primanjem plate iz
narodne kase, od zakupa umruka i skela, delom iz narodnog kuluka na stareinskim imanjima.
Ustanike stareine su dugo uzimale i deo ratnog plena,a u prvim godinama ustanka prisvajale su
i konfiskovane nekretnine izbeglih Turaka.
Prosveta i kolstvo
Posle osloboenja Srbije, na osnovno kolstvo poelo se misliti kao na potrebu od ireg interesa,
a posebno za spremanje buduih slubenika u zemlji. Primirje u Sloboziji 1807. god. stvorilo je
mogunosti i za sistematskije otvaranje kola, pa je izmeu 1808. god. i 1813. god. dolo do
reorganizacije kolstva i prosvete. U svim nahijskim centrima uz magistrate otvaraju se i osnovne
kole, a zatim i po drugim vanijim trgovakim centrima, u varoicama i palankama. Izdravale
su ih optine, ili aki roditelji, odnosno graani kao na primer u Beogradu. U Srbiji je do
zavretka ustanka bilo oko pedesetak kola. Uitelji su dolazili mahom iz susednih krajeva
Austrije, ali ih je bilo i iz same Srbije, pa ak i iz novoosloboenih krajeva. Najvie osnovnih
kola bilo je u beogradskoj, valjevskoj, i kragujevakoj nahiji i to u : Beogradu, Belom Potoku,
Ostrunici, Resniku, Ripnju, Valjevu, Kragujevcu, aku, Karanovcu, Poegi, apcu,
Smederevu, Svilajncu, Poarevcu, upriji, Negotinu. U osnovnim kolama predavani su sledei
predmeti: poznavanje slova i slogova odnosno bukvar, psaltir, crkvena istorija i katihizis,
raunica, crkveno pojanje. Po svoj prilici predavana je i istorija srpskog naroda.
Godine 1808. Ivan Jugovi je u Beogradu otvorio Veliku kolu. U poetku u njoj je bila velika
panja posveena uenju rauna, istorije, i geografije, ali ubrzo bili su uvedeni i predmeti kao to
su: srpski jezik, stilistika, istorija sveta, rimsko pravo,

65

fizika, nemaki jezik, i etika. Velika kola je imala tri razreda, a prve godine bilo je upisano
etrdeset uenika, koji su mahom bili sinovi popeitelja, vojvoda,
knezova, i trgovaca. Tu je uio i Vuk Karadzi. Poznati profesori Velike kole bili su: Ivan
Jugovi, Sima Milutinovi, Mihailo Popovi, Lazar Vojinovi. Velika kola dala je prvi svreni
kadar uenika 1812. god. U Velikoj koli su preovladali predmeti sa laikim i irim obrazovanjem
tj. struni predmeti.
Postojala je i Klirikalna kola osnovana 1810.god. i njome je rukovodio ueni bogoslov
Vientije Raki, inae rodom iz Zemuna. Ona je kolovala svetenike za potrebe crkve i verski
ivot srpskog naroda. kola je bila poznata i pod imenom Bogoslovija, u njoj se nastava odvijala
u dva razreda. U jesen 1812. god. iz nje su izala etvorica prvih kolovanih bogodlova u Srbiji.
Veina uitelja i profesora na Velikoj koli i Bogosloviji dola je iz Srema i Bake, ali ih je bilo i
iz drugih krajeva Austrije.
Crkva
U crkvenom pogledu Srbija je stajala pod vlau Carigradske patrijarije otkako je ukinuta Peka
patrijarija. Preuzeta je eparhijska teritorijalna organizacija kakva je bila i pre izbijanja ustanka. U
Beogradskom paaluku postojale su dve eparhije: uiko-abaka i beogradska. U uikoabakoj eparhiji bio je vladika Antim Zepovi, a u beogradskoj Leontije Lambrovi koji se
titulisao kao beogradski mitropolit. U osloboenim delovima Srbije van Beogradskog paaluka,
Jadar i Raevina podpadali su pod jurisdikciju zvornikog vladike, Timoka krajina pod vidinsku
eparhiju, a kruevaka, raanjska, i parainska pod jurisdikciju nikog mitropolita.
Praviteljstvujui sovjet i Karaore priznavali su kanonsku nadlenost Carigradske patrijarije i
njene dotadanje vladike u Srbiji. U poetku ustanka obojica grkih vladika uestvovali su u
javnim i drutvenim poslovima, i politikim pregovorima izmeu Srba i Turaka. Bogosluenje se
u Srbiji vrilo na staroslovenskom odnosno crkvenoslovenskom jeziku, sem u Beogradu gde se
vrilo na grkom. Sem vladika i njihove line posluge i pratnje, ostali svetenici bili su Srbi.
Znatan broj manastira i crkava odravao je verska oseanja kod naroda u Srbiji, emu je doprinela
i blizina Austrije, odnosno Karlovake mitropolije. Crkva u Srbiji bila je pogoena dahijskim
bezvlaem i kao verska organizacija i kao nacionalno-politika ustanova srpskog naroda. U
vreme prvog ustanka, pravoslavna crkva u Srbiji smatrana je za nacionalnu ustanovu koju titi i
pomae drava. Svetenstvo se izdravalo od svetenikog bira i propisanih taksi za vrenje
verskih obreda. Bir je propisao Sovjet. Crkva je imala nacionalni karakter, mada je u pogledu
kanona i organizacije i dalje priznavala nadlenosti grkih vladika u apcu i Beogradu, ali je
uticaj Karlovake Mitropolije bio sve izrazitiji u liturgiji i optoj obrazovanosti mlaih
svetenika. Materijalna pomo u knjigama, svetom miru, krstovima, stizala je i iz Rusije. U
srpsko-tursko ratovanje aktivno se ukljuila i crkva sve do poslednjih dana borbe. U pripremama
za ustanak uestvovala su svetena lica, takoe, uestvovala su i u radu ustanikih skuptina.

Stvaranje srpske drave 1804-1833

Period od 1804. do 1835., u nauci nazvan i opte prihvaen, jeste period srpske
revolucije. On poinje Prvim srpskim ustankom 1804., a obuhvata Hadi-Prodanovu bunu i Drugi
srpski ustanak. Srpska revolucija zavrava se 1835. konanim ukidanjem feudalizma u Srbiji.
Teritorija na kojoj su se desili dogaaji od znaaja za ovaj proces ulazila je u okvir
Smederevskog sandaka, oformljenog nakon 1459. (pad despotovine). Za nju se ustalilo ime
Beogradski paaluk, i to od vremena kada Turci osvajaju Beograd (1521.). Re je o teritoriji
izmeu Drine, Save, Dunava, Porea, Stalaa, Karanovca ( Kraljeva) i Uica.
Beogradski paaluk obuhvatao je 12 nahija, ukljuujui i 6 spornih nahija koje e ustanici
u prvom ustanku pripojiti njegovoj teritoriji. Slomom ustanka 1813. ovih 6 nahija bie ponovo
otrgnute od paaluka da bi se 1833. nale u okviru kneevine Srbije donoenjem treeg hatierifa.

66

Re je o Krajinskoj, Crnorekoj, Parainskoj, Kruevakoj, Starovlakoj i Podrinskoj nahiji. U

Beogradskom paaluku bilo je u to vreme oko 400. 000 stanovnika (prvi delimino sauvan popis
je iz 1834.).
U tom vremenu ime Srbije nije definisano i konano utvreno. Moe se govoriti o
revolucionarnoj Srbiji. Zvanian naziv datira iz 1830. To ime (Knjaevina, tj. Kneevina Srbija)
ulazi u Ustav iz 1869. Od 1882. zvanian naziv je Kraljevina Srbija.
Put dravnog razvoja Srbije moe se podeliti na tri perioda: period borbe za formiranje
drave od 1788/1804 do 1833, period vazalne drave od 1833 do 1878 i period nezavisne drave
od 1878 do 1918.
Ne bi trebalo zanemariti ni vreme pre poetka srpske revolucije, u mnogo emu
prelomno, vreme nacionalnog buenja i raanja ideja koje e u kasnijim godinama imati znaajne
posledice. Mirom u Svitovu uavren je poslednji veliki rat izmeu Austrije i Rusije sa jedne i
Turske sa druge strane. Obema stranama bio je potreban period mira, posebno Turskoj u kojoj se
ozbiljno razmiljalo o korenitim reformama.

Obnova turske vlasti u Srbiji 1813-1815.god.

okupacija i teror
Restauracija turske vlasti u Srbiji bila je propraena zulumima,konfiskacijama
odvoenjima u ropstvo ne samo preivelih ustanika nego i ena i nejai.Dzihad je za pokorenu Srbiju
znaio dvanestodnevno stavljanje pokorenog stanovnitva van zakona,tj. na milost i nemilost turskoj
vojsci.U Austriju je prebeglo vie od sto dvadeset hiljada ljudi,a u Vlaku oko dvadeset hiljada ljudi.
Civilno stanovnitvo bilo je odvoeno na imanja,a ene u hareme turskih vojnih zapovednika.
Posle odlaska velikog vezira Hurid-pae i Derendli-pae,za prvog zapovednika Beogradskog
paaluka bio je naimenovan Sulejman-paa Skopljak ije je zasluge Porta veoma cenila zbog
njegovih ranijih borbi protiv srpskih ustanika uopte. Postavljen je za pau odmah nakon portinog
proglasa amnestije i poziva srpskim izbeglicama da se vrate u Beogradski paaluk,nekoliko nedelja
po obustavljanju ustanikog otpora. Nuda da se privreda ponovo pokrene,zatim da se obezbedi
radna snaga za kuluk i transport za potrebe turske vojske,diktirali su Porti da donese odluku o
zavoenju reima relativne blagosti. Pobeda Rusa nad Napoleonom,takoe, je uticala na sultana da
naredi potovanje VIII take Bukuretanskog mirovnog ugovora. Odbijanje Austrije da repatrira
stotinak ustanikih vojnih i upravnih stareina,koje je Hurid-paa po spisku traio prvih nedelja po
pokoravanju Srbije,uticalo je na Portu da pozove na predaju i one ustanike voe za koje se
zasigurno znalo da se kriju po umama i planinama u zemlji.Tako je izmeu ostalih bilo ponueno da
se predaju vojvoda Milo Obrenovi i Stanoje Glava.
Spahije su dobro primale povratnike.Turci su prihvatili da Stanoje Glava bude postavljen za krserdara,glavnog uvara bezbednosti carskog druma od uprije do Beograda. Milo Obrenovi je
najpre bio postavljen za obor kneza rudnike nahije,da bi 1814.god. postao i obor knez poeke
i kragujevake nahije. Za poetak Sulejman-paa je povratio stare ustanove i poreze koji su
postojali do 1804.god.
Turska blagost nije dugo trajala.Poto je postignuta vojna bezbednost i obavljen glavni deo posla oko
repatrijacije,Sulejman-paa je poeo prvih nedelja 1814.god. sprovoditi policijski teror pod
izgovorom da trai oruje i posakrivane hajduke,a u stvari je eleo da se osveti i razrauna sa
vienijim Srbima.Naredio je da specijalni oruani odredi prokrstare kroz srpska sela.

67

Narodu je bio nametnut i veliki pojedinani i kolektivni kuluk za opravku beogradske tvrave. Porez
je,takoe,bio uvean,njegovo sakupljanje nadgledali su posebni paini komesari uz pratnju velikog
broja naoruanih ljudi. Posebno je surovo prikupljan nahijski prirez za izdravanje nahijskih
nefera, vojnika dobrovoljaca pod najmom, a iznosio je tri groa po poreskoj glavi. Tako je poetak
1814.god. liio na vreme janiarskih nasilja pre ustanka. Gladna godina i jaka epidemija kuge
upotpunili su spisak optih nevolja u kojima se naao srpski narod u Beogradskom paaluku.

Hadzi-Prodanova buna
Polovinom septembra 1814.god. izbila je buna u poekoj nahiji,sa sreditem u manastiru
Trnavi kod aka,kojoj se na elo stavio bivi starovlaki vojvoda Hadzi-Prodan Gligorijevi.
Buna se odmah prenela na veliki deo kragujevake i jagodinske nahije. Naroito su sela
gruanske kneine bile protiv Turaka koji su pobegli iz aka,Karanovca,i Trstenika u susedne
paaluke. Plan voa pobune bio je da se na bunu dignu i uika,starovlaka,i novopazarska nahija.
Knez Milo Obrenovi je odbio da se pridrui pobunjenicima. Sulejman-paa je poslao u aak
svog ehaju da odatle rukovodi akcijom protiv novih ustanika.U meuvremenu su bili poraeni
kod Knia,gde je dolo do oruanog sukoba, turski zapovednik Aimbeg i knez Milo. Uprkos
izvojevanoj pobedi ustanici su se ve sutradan rasturili,poto su bili uvereni da buna nije bila
dovoljno dobro organizivana, pa je tako osuena na propast. Hadzi-Prodan je sa svojom braom i
drugim voama pobune pobegao prema Savi u nameri da se prebaci u Austriju.
Slom Hadzi-Prodanove bune izazvao je novi talas turske odmazde.Pohvatano je nekoliko stotina
seljaka,meu kojima i vie kaluera,svetenika,kmetova. U Beogradu je poseeno,ili nataknuto na
kolac oko tri stotine ljudi,meu kojima i iguman manastira Trnave,Pajsije, a ubrzo je ubijen i Stanoje
Glava.Strah je ponovo zavladao u narodu,niko nije bio siguran za svoju glavu.
Iako je propala zbog podvojenosti meu voama,Hadzi-Prodanova buna je predstavljala uvod
u dogaaje koji e nastati u prolee 1815.god. i dovesti do drugog srpskog ustanka.

Drugi srpski ustanak 1815. godine

Srpsko-turski odnosi u Beogradskom paaluku nisu se promenili ni tokom 1815. godine.
Za beogradskog vezira nakon propasti Prvog srpskog ustanka izabran je Sulejman-paa
Skopljak, koji je zaveo pravi teror u Beogradskom paaluku. Sulejman paa je februara 1815.
godine u Beograd pozvao vei broj kuluara, sve knezove i ostale vienije Srbe. Neki od njih se
nisu odazvali pozivu jer su se plaili najgoreg. Knezovi su bili zadrani izvesno vreme u
paevom konaku. Paa je stareine obavestio o smaknuu Stanoja Glavaa. Poto je orderdio
visinu poreza koju su morali da plate, svi knezovi sem Miloa su puteni kuama. Ovaj sastanak
sa paom je kod srpskih voa izazvao stanje munine , zbog smaknua Stanoja Glavaa i
zadravanja kneza Miloa, istaknute srpske stareine iguman Avakum, Milutin Garaanin, Lazar
Mutap, Arsenije Lomo i dr, odrali su dva sastanka u selu Rudovcu i Vreocima gde su se
dogovorili da zbog turskih zuluma podignu novi ustanak.
Paa je ubrzo pustio kneza Miloa nakon to je obeao da da otkup za roblje jo iz
vremena Hadi Prodanove bune. Kad je stigao na Rudnik knez Milo je zatekao uzavrelu
situaciju i upoznao se o sastancima u Rudovcu i Vreocima. Sam Milo je organizovao nekoliko
tajnih sastanaka sa istaknutim predstavnicima Srba. Tada je dogovoreno da se ustanak

68

podigne na narodnom saboru u Takovu na Cvatima. Sa Miloevima planovima bili su

upoznati svi vieniji Srbi. Ali uoi Cvati Arsenije Loma je rasterao haralije, dok je jedan
turski sakuplja poreza ubijen u selu Konjui.
Na narodnom saboru u Takovu 1815. godine knez Milo je pred narodom objavio
podizanje ustanka portiv Turaka. To je izazvalo veliko oduevljenje meu narodom. Za vou
ustanka izbran je Milo. Plan ustanika bio je da ovladaju centralnim delovima paaluka, da
osvoje centre nahija i da opkole truske garnizone po tvravama. Centar ustanka inila bi
kragujevaka, rudnika i aanska nahija. Milo je ostao na Rudniku gde je rukovodio
ustankom, dok je Lazara Mutapa poslao na aak, a Milutina Garaanina na planinu
Kljetevicu, da onemoguava Tirke iz Beograda.
Turci su uspeli da odbiju srpski napad na aak, nakon ega su se ustanici utvrdili na
Ljubiu. Tada je Sulejman-paa poslao svog ehaja Imir pau sa preko 5000 ljudi na aak
kako bi oslabio taj pritisak. Ova turska vojska je trebala da pree preko Rudnika. Milo nije
eleo da direktno napadne ovu vojsku, ve se ograniio na pozadinske udare. Imir paa je
nakon pobeda na Rudovcu i Liparu, preao Rudnik i dospeo do aka. Tada su poele borbe
za Ljubi, najznamenitije bitke u Drugom srpskom ustanku, koja je trajala 40 dana.
U meuvremenu Milo je deo vojske poslao na Valjevo i Pale, a deo na Karanovac.
Ustanici su osvajanjem Karanovca trebali da spree dotur pomoi turskoj vojsci u aku iz
novopazarskog sandaka.
Ubrzo je dolo do bitke na Druetiima, gde je Drini razbio valjevske turke, dok je
Milo izvojevao pobedu na Paleu. Nakon ovih pobeda na ustanak su se podigla beogradska i
valjevska nahija. Veza izmeu Beograda i apca je bila prekinuta.
U borbama na Ljubiu Srbi su trpeli poraze. Ali tada je dolo do pogibije Imirpae, nakon ega su se Turci razbeali, a Srbi osvojili 24. maja aak. U meuvremenu ustanici
osvajaju tokom maja Valjevo i Pale.
U poarevakoj nahiji ustanak je podigao Pavle Cuki, a u bitkama kod Poarevca koje
je vpdio lino Milo Srbi su imali dosta uspeha. Ubrzo je bila osloboena cela poarevaka,
uprijska i jagodinska nahija i grad Pore.
Stojan upi je podigao na ustanak celu abaku nahiju.
U beogradskoj i smederevskoj nahiji Turci su bili potueni kod Grocke i Vine, nakon
ega su morali da se povuku u beogradsku i smederevsku tvravu.
Pokuaj bosanskog vezira Hurid pae da preko abake nahije dospe u Beograd je
porpala nakon bitke na Dublju 14. jula 1815. Time je za kratko vreme osloboen ceo
Beogradski paaluk sem gradova Beograda, apca, Uica, Sokola i Smedereva.
Drugi srpski ustanak je imao odjeka i van granica Beogradskog paaluka. U Srbiju se
vraao veliki broj emigranata iz Prvog srpskog ustanka, meu kojima je bio i Karaore. Knez
Milo preko prote Mateje Nenadovia odrava kontakte sa Bekim dvorom, ruskim carem
Aleksandrom i austrijskim carem Francom. Od njih je uzalud traio pomo. Ustanicima su
savetovali da vode sa Portom pregovore oko mira. Knez Milo i srpski utanici su stalno tvrdili
da je ustanak podignut protiv Sulejmana-pae Skopljaka i da nije bio uperen protiv
sultanove vlasti. Kao dokaz za tu tvrdnju stoji injenica da ustanak nije obuhvatio teritorije van
Beogradskog paaluka, kao i human postupak prema muslimanskim i turskim stanovnitvom i
zarobljenicima.
Da bi smirila ustanak Porta je naloila rumelijskom valiji Marali Ali-pai i
bosanskom valiji Hurid-pai da povedu pregovore sa srpskim ustanicima. Knez Milo je

69

otpoeo pregovore sa Hurid-paom. On je imao dosta vrst stav i bio je manje naklonjeniji
prema Srbima nego Maralija. Nakon pregovora sa Miloem u svom logoru, Hurid-paa je izdao
bujuruldiju kojim je od ustanika zahtevao predaju oruja u zamenu za amnestiju. Druga srpska
delegacija je u Miloevo ime pregovarala sa Maralijom. Na kraju Maralija je odustao od
zahteva da se ustanici razoruaju u zamenu za izjavu pokornosti sultanu, obustavu ratovanja i
porputanje jednog odeljenja njegove vojske koja je trebala da se uputi u Beograd. Maralija se
obavezao da e obezbediti pratnju za srpsku deputaciju koja bi bila upuena u Carigrad na Portu
gde je trebala da uputi svoje zahteve. Maralija je kao garant ovog usmenog dogovora ostao u
upriji, dok je turska vojska proputena za Beograd, a u Carigrad poslata srpska deputacija.
Nakon toga knez Milo je otpoeo direktne pregovore sa Maralijom. On je izneo
optube protiv Sulejman-pae Skopljaka i izjavio da narod eli da ivi u miru sa Turcima. Od
Maralije je traio privilegije na osnovu Ikovog mira iz 1806. godine. Maralija je odluku od
buduem statusu Srba u Beogradskom paaluku prepustio Porti. Zbog toga su u Carigrad
poslate dve srpske deputacije. Usmenim dogovorom izmeu Maralije i Miloa bilo je
predvieno:
1. da Srbi sakupljaju porez bez turskog meanja;
2. da u nahijskim mestima uz turskog muselima bude po jedan knez koji bi sudio Srbima.
3. da spahije dobiju samo to im pripada po zakonu (beratu) ;
4. da se u Beogradu uspostavi Narodna kancelarija za srpske unutranje stvari, sastavljene
od 12 knezova predstavnika svih 12 nahija;
5. Maralija je priznao Miloa za glavnog meu srpskim knezovima;
6. ukinuti su itluci;
7. dozvoljen je povratak izbeglicama iz Austrije.
Druga srpska deputacija je pred Portom iznela optube protiv Sulejman-pae
Skopljaka i traila da se za beogradskog vezira imenuje Maralija. Deputacija je takoe
uputila nekoliko zahteva: 1. da vezir u Beogradu dri vosjku od ljudi koji ranije nisu iveli u
paaluku; 2. slobodu veroispovesti, prosvete i sloboda noenja oruja; 3. zabranu Turcima da
ive po selima i palankama, i dozvola knezovima da sude Srbima; 4. zabranu svim Turcima sem
trgovcima i glasnicima Porte i vezira da ulaze u Srbiju; 5. sloboda trgovine Srbima na teritoriji
itavog Osmanskog carstva i sa stranim dravama; 6. zabrana spahijama da ive meu narodom;
7. pravo vrhovnog kneza da sa vezirom bira knezove za nahije; 8. naslednost poloaja vrhovnog
kneza; 9. pravo nahijski knezova da sami prikupljaju porez kojeg bi tri oveka (Srbi i Turci)
odnelu u Carigrad; 10 odreuje se danak od 800 hiljada groa prema fermanu iz 1806. godine.
Sprazum izmeu Miloa i Maralije bio je legalizovan sa osam fermana koje je
izdala Porta 1816. godine. Tim fermanima: 1. znaajno je smanjen hara; 2. proglaena je opta
amnestija; 3. spahije su uzimale desetak po beratu; 4. porez se plaao dva puta godinje o
urevdanu i Mitrovdanu; 5. turske vojne posade bez janiara borave samo u tvravama; 6. po
gradovima uz muselima stoji po jedan srpski knez koji sudi Srbima; 7. u Beogradu se osniva
Narodna kancelarija sastavljena od nahijskih predstavnika; 8. srpskim trgovcima se dozvoljava
trgovina na teritoriji itavog Osmanskog carstva. Najznaajnija odredba ovih fermana je bilo
smanjenje haraa sa 13 na 3 groa. Porta ovim fermanima nije prihvatila dva osnovna
zahteva ustanika titula naslednog kneevskog dostojanstva i plaanja poreza odeskom
(paualno). Zbog toga se Milo u narednom periodu okrenuo Rusiji traei od nje diplomatsku
podrku radi dobijanja naslednog kneevskog dostojanstva. Srbi su nevoljno prihvatili fermane,
jer nisu dobili potpunu autonomiju. Na ovim fermanima zasnivala se poluautonomija Srba u
Beogradskom paaluku. Sulejman-painu strahovladu, zamenio je reim Marali Ali-pae.

70

Turci su bili odstranjeni iz narodne sredine, a veze naroda sa Turcima su odravali srpski organi
po kneinama i Narodna kancelarija u Beogradu.

Miloeva uprava u Srbiji i bune srpskih stareina

Nakon zavretka Drugog srpskog ustanka knez Milo i Narodna kancelarija su se susreli
sa tekoama u reavanju unutranjih problema. Nardona kancelarija je otpoela sa radom odmah
nakon sporazuma Miloa i Maralije. Ona se sastojala od 12 predstvanika nahija Beogradskog
paaluka. Narodna kancelarija je trebala da predstavlja vrhovni organ srpske poluautonomije.
Meutima on je ubrzo dosta izgubila na autoritetu zbog unutranjeg sukoba izmeu svojih
lanova.
Postojala je jedna koncepcija ureenja Srbije. Ona se zalagala za podelu Srbije izmeu
4 istaknutih Srba kneza Miloa, Petra Molera, Pavla Cukia i prote Mateje Nenadovia. Time se
izbegava mogunost da Srbijom vlada jedna linost kao u vreme Prvog srpskog ustanka. Knez
Milo je ovu ideju preutno prihvatio, ali je ve 1816. godine doao u sukob sa Petrom Molerom
zbog elje da se nametne kao vrhovni voa Srba. Taj sukob se preneo i na pain konak. Turci su
to iskoristili kako bi se umeali u unutranje odnose Srba. Moler ja na urevdanskoj skuptini
optuen za proneveru prilikom sakupljanja poreza. Maralija je prihvatio elju veine srpskih
poslanika i zadavio Molera na kalamegdanskoj tvravi. Ubrzo potom knez Milo je pod svoju
kontrolu stavio Narodnu kancelariju.
Ali Miloeva vlast nije jo bila apsolutistika zbog veoma mone emigracije koje
predvodi Karaore. Milo je izazvao nepopularnost u narodu zbog velikih poreskih, naturalnih i
novanih obaveza prema Porti. Te obaveze su pale na plea srpskog stanovnitva. Milo je je
takoe nezadovoljstvo izazvao uprvanim organima koji su Miloevu politiku sprovodili surovo
sa elementima bezakonja. Tu su jo kuluci za potrebe turske drave ali i na Miloevim imanjima,
kao ogranienje u trgovini. Zbog ovih stvari Milo se susreo sa otporom meu stanovnitvom
naroito seljacime. Ali otpor Milou su pruali i istaknute srpske stareine. Kao posledica toga
javlja se veliki borj buna srpskih stareina uperenih protiv Miloevog apsolutistikog
reima.
Ve 1817. godine knez Sima Markovi je organizovao bunu koja je zahvatila 6 nahija
severozapadnog dela paaluka. Simu Markovia podrao je i uveni ustanik Pavle Cuki. Milo
je imao podrku Turaka i Maralije zbog ega je pobunu brzo uguio. Maralija je pogubio
Simu Markovia, a Milo Pavla Cukia. Tako je Milo vremenom uklanjao sve svoje politike
protivnike koji bi mu se suprostavili u izgradnji apsolutizma. Kao posledica bune Sime
Markovia, knez Milo je uveo nekoliko novina, da bi jo vie uvrstio svoju vlast. Smenio je
dotadanje knezove kneina, i na njihovo mesto postavio svoje ljude. Pored toga oduzeo je
Narodnoj kancelariji sve njene nadlenosti i prisvojio ih sebi.
U Srbiju se 1817. godine vratio Karaore. Posle propasti Prvog srpskog ustanka
Karaore je pristupio grkoj organizaciji Heteriji. Ona se zalagala za optebalkanski ustanak
protiv turske vlasti u kojem bi zajedniki uestvovali Srbi, Bugari i Grci. Kao posledica tog
ustanka trebalo je restaurisati nekadanje Vizantinsko carstvo. Poto je porpala inicijativa
heterista da za svoj plan pridobiju kneza Miloa, oni su u Srbiju poslali Karaora, koji je trebao
da podigne ustanak u Srbiji. Stoga je Karaore tajno preao u smederevsku nahiju i stupio u
kontakt sa Miloem traei razgovor oko predstojeih akcija. Tu Karaorevu inicijativu odbio
je knez Milo, koji je ubrzo potom naredio da se Karaore ubije. Nakon to je Karaore ubijen
na spavanju, Milo je njegovu glavu poslao u Beograd i Carigrad. Karaoreva smrt je snano

71

odjeknula i Beogradskom paaluku i van njega. Mnogi su optuivali kneza Miloa za njegovu
smrt. Milo se pravdao od tih optubi, smatrajui da je dravni interes i teko steen mir sa
Turcima iznad svega. Zabog toga je Mitrovska skuptina 1817. godine proglasila kneza Miloa
za naslednog kneza Srbije. Nova srpska deputacija koja je traila povlastice na osnovu Ikovog
mira, je naila na odbijanje u Porti.
Nova buna izbila je 1821. godine. Nju su podigli knezovi Stevan Dobrnjac i Marko
Todorovi Abdul. Ustanak se proirio na uprijsku i poarevaku nahiju. I ona je imala
karakter otpora prema Miloevim tenjama za apsolutistikom vladavinom. Buna je brzo
uguena Abdula je ubijen, a Dobrnjac je pobegao u Leskovac.
Svakako najmasovnija buna protv Miloeve vladavine, bila je akova buna iz
januara 1825. godine. Nju je podigao Miloje Popvi ak zbog zuluma kneinskih knezova.
Buna je izbila u Jasenici i proirila se delimino na smederevsku, kragujevaku, poarevaku i
beogradsku (SKPb:) nahiju. U pobuni uestvovao je veliki broj seljaka. Ustanici su osvojili
Poarevac gde su spalili konak Miloevog brata Jovana. Ustanici su na Topoli izneli svoj
program reformi u kojem su zahtevali promenu drutvenog i ekonomskog poloaja naroda,
liberalizovanje trgovine, ukidanje neposrednih poreza, smanjenje novanih poreza i kuluka.
Milo je uspeo obeanjima da pokoleba voe ustanika, nakon ega se surovo obraunao sa ostali
ustancima, naroito sa seljacima. Popovi je na prevaru ubijen.
Nakon akove bune Milo je izvrio blage promene, kako bi smanjio nezadovoljstvo
stanovnitva prema njegovom reimu. Naredio je organima vlasti da ispitaju uzroke ove
masovne pobune. Smenio je neke lokalne stareine, smanjio porez, ukinuo batine, izbegavao je
tajna ubistva, paljivo je razmatrao albe stanovnitva. Ove reforme su bile umerene i nisu
mogle znaajno da zadovolje i smire srpsko stanovnitvo.
Tako je godinu dana 1826. nakon akove izbila arapieva buna. Nju je predvodio
ore arapi, sinovac vojvode Vase arapia iz Prvog srpskog ustanka. Cilj njegove bune je
ruenje reima kneza Miloa i povratak iz emigracije voa iz Prvog srpskog ustanka. U
buni je uestvovao veliki broj zanatlija i trgovaca iz Beograda, kao i seljaci iz okoline Beograda.
Buna je rano otkrivena, tako da nije ni stigla da se razvije. Voe ustanka su se sklonile na Avalu
gde su zarobljeni i pogubljeni. Knez Milo je uspeo da sauva svoju vlast. Bune srpskih
stareina nisu uspele jer je Milo veto koristio pomo i podrku Turaka.

Meunarodni ugovori i hatierifi

VIII taka Bukuretskog mira 1812. godina
Bukuretanskim mirom 1812. godine zavren je rat izmeu Rusije i Turske voen izmeu
1809-1812. godine. Rusija je bila primorana da pod hitno potpie mir sa Turskom jer joj je
pretila invazija od Napoleonove vojske. Ovim mirom Rusija se odrekla velikog broja svojih
zahteva, meu kojima su oni koji su se odnosili na Srbiju. Rusi su prihvatili da rusko-turska
granica ide rekom Prut, a da se Vlaka i Moldavija vrate Turskoj uz autonomiju. VIII taka
72

Bukuretanskog mira je bila vezana za Srbiju. Srbija je postala privilegovana oblast Osmanskog
carstva, a hrianska raja je dobila status pravne linosti. Autonomija za Srbiju nije bila precizno
odreena. Ona garantuje bezbednost Srbima i proglaava optu amnestiju za sve uesnike
ustanka, ali je omoguavala povratak Turcima u gradove sa orujem uz ruenje novopodignutih
objekata i utvrenja.
Autonomija Srbije nije jasno odreena. Ona je dobila povlastice poput Arhipelakih
ostrva i nekih drugih krajeva Turske. Osmom takom je bilo predvieno da se Srbima prepusti
briga o unutranjoj upravi zemlje, od kojih je precizirano samo umereni porez koji e sami
neposredno isplaivati. Na kraju Rusija je obavezala Portu da e odredbe ovog mira Turska
sprovoditi u dogovoru sa srpskim narodom. Bukuretanski mir je bio prvi meunarodno-pravni
akt, kojim su Srbi i Srbija uvedeni u meunarodno pravo.

Akermanska konvencija 1826. godina

Knez Milo je nakon 1815. godine uspeo da izvri dve veoma bitne stvari da
likvidira tursku upravu u unutranjosti zemlje i da znaajno smanji poreze. Milo je uspeo
da uzme u zakup carske spahiluke, carski hara i carinu. Turci vie nisu imali pravo da oteraju
srpskog seljaka sa svoje zemlje. Vie se nisu sporvodili turski zulumi, i razne druge zloupotrebe.
U Srbiju se doseljava veliki broj emigranata.
Da bi izdejstvovao ono to je dobio hatierifom iz 1833. godine, knez Milo je u Carigrad
poslao ukupno sedam deputacija. Za razliku od prve i druge deputacije, trea i etvrta nisu imale
veeg uspeha. Porta je odbila da se danak plae odsekom ili paualno, i da se samouprava proiri
na granice iz 1813. godine. Usledila je reakcija Porte koja je elela da smakne Miloa, dok su
spahije poeleda izazivaju incidente po selima. Zbog toga je Mil 1821. godine poslao petu
deputaciju u Carigrad. Ali ni ona se nije proslavila jer je tada dolo do pobune Heterista u
Vlakoj, a u Grkoj je dolo do ustanka. Srpska deputacija je bila privremeno zatvorena u Niu.
Milo je odravao kontakte sa Heteristima, za ta je doznala i Porta. Ali on je odbio da uvue
Srbiju u ovaj ustanak.
U meuvremenu Grki ustanak je zapao u krizu. Njegovu popast su spreile velike
evropske sile. Milo nije bio zadovoljan sa 8 fermana, jer nije dobio titulu naslednog kneza. Da
bi izedejstvovao ovu odluku on se vezao za Rusiju od koje je traio pomo i podrku. Preko
prote Mateje Nenadovia odravao je prepisku sa ruskim carem. Grki ustanak i direktna
intervencija Rusije, je dala priliku Milou da utie na Rusiju da Turska Srbiji konano izda
autonomiju. Godine 1826. Rusija je uputila ultimatum Turskoj. Kao posledica tog ultimatuma
izdana je zajednika rusko-turska konvencija. Ona je bila poznata pod nazivom Akermanska
konvencija. Peta taka ove konvecnije je regulisalo pitanje Srbije. Petom takom Akermasnke
konvencije Turska se obavezala da e u roku od 18 meseci zajedno sa srpskom deputacijom
dati privilegije na osnovu VIII lana Bukuretanskog mira. Te privilegije e biti regulisane
posebnim hatierifom, a ruski car je morao biti izveten o tim privilegijama putem berata.
Srpski zahtevi su uli u sastva Odvojenog akta, koji je bio deo Akermanske konvencije. Tim
aktom Srbi zahtevaju slobodu vere, izbor stareina, nezavisnost unutranje uprave, povratak 6
nahija, sloboda trgovine da trgovci sa srpskim pasoem mogu da trguju irom Osmanskog
carstva, zabrana muslimanima da se nastanjuju u Srbiji, slobodno podizanje kola, bolnica,
tamparija i dr. Od svih zahteva Rusi su odustali samo od zahteva kneza Miloa da mu se dodeli
zvanje naslednog kneza.

73

U meuvremenu se nastavio grki ustanak. Francuska i Rusija su Londonskim ugovorom

iz 1827. godine zahtevala da se Grkoj garantuje autonomija pod turskim suverenitetom. Porta je
ovaj zahtev odbila, nakon ega je usledila intervencija i Navarinska bitka. Za to vreme Porta je
izdejstvovala od kneza Miloa da se izjavi vernost i pokornost Porti, a turske trupe su ule u
Srbiju. Ovim dodvoravanjem Porti, Milo je eleo da od nje izdejstvuje dobijanje naslednog
kneevskog zvanja. Rusija je 1828. godine objavila rat Turskoj. Rusija je od Miloa zahtevala da
odri mir u zemlji i da ne ulazi u rat. Londonski protokolom je Grkoj priznata nezavisnost 1829.
godine. Iste godine zavren je rusko-turski rat Jedrenskim mirom. esta taka Jedrenskog mira se
odnosi na Srbiju. Turska je bila obavezna da ispuni odredbe Opteg akta i V take
Akermanske konvencija, a to je bilo da se Srbiji hatierifom dodeli autonomija i da se
Srbiji vrati est nahija. Akermasnskom konvencijom i Jedrenskim mirom se konano
sprovode odluke VIII take Bukuretanskog mira.

Hatierifi
Sultan je potujui odredbe Jedrenskom mira izdao Srbima prvi Hatierif 1829.
godine. Iz poetka srpska esta deputacija je odbila da primi taj hatierif, jer nisu bila regulisana
pitanja 6 nahija i plaanje poreza odsekom. Na kraju Milo je pak primio hatierif koji je
proitan u Beogradu u vezirovom Divanu uz prisustvo Srba. Sprovoenje ovog hatierifa je bilo
povereno beogradskom veziru. Takoe hatierif je proitan na Narodnoj skuptini u Kragujevcu
1830. godine. Ovaj prvi hatierif iz 1829. godine nije doneo nita novo, vee je ponavljao
odredbe VIII take Bukuretanskog mira, V take Akermanske konvencije i VI take Jedrenskog
mira.
Drugi Hatierif je izdan 1830. godine. U njemu se proklamuju prava i povlastice
srpskog naroda na teritoriji koji su bili zahvaena Prvim srpskim ustankom. U prvu grupu
odredbi spadaju one koje se odnose na poloaj Srbije prema Turskom carstvu. Srbija se smatra
sastavnim delom carstva. Sem starih utvrenja Beograda, apca, Smedereva, Kladova, Uica i
Sokola, sva ostala utvrenja se razaraju. Srbiji se vraaju 6 otrgnutih nahija, nakon izvetaja
zajednike rusko-turske komisije. Ona treba da utvrdi granice. Srbija mora da plaa
paualni tribut (za kojeg su vezana hara, svi danci ukljuujui prihode sa turskih feudalnih
dobara i carinski prihodi). Porta se obavezala da nee traiti vie od onoga to se odsekom
orderdi (odsek-paualni porez). Turci imaju prava da prodaju svoju zemlju u roku od godinu
dana. Turcima i svim muslimanima se zabranjuje da ive u Srbiji, sem u granizonima po
utvrenjima.
Druga grupa odredbi se odnosi na samoupravna prava Srba u Kneevini.
Porta se obavezala da se nee meati u unutranju upravu.
Srbima je priznata sloboda veroispovesti sa pravom da sami biraju mitropolita i
episkope koje e postavljati carigradski patrijarh. Tu se takoe daje pravo upotrebe zvona na
crkvama.
Milo Obrenovi je dobio zvanje kneza sa naslednim pravima, koje treba da se blie
odredi posebnim Beratom. U sluaju upranjenja prestola ili izumiranja dinastije Porta ima
pravo da imenuje novog kneza i da mu izda Berat.
Unutranja uprava je bila poverena knezu Milou, koju on izvrava zajedno sa
Savetom. Knez Milo ima zakonodavnu, a knez i savet stareina izvrnu vlast. Deoba vlasti
izmeu Saveta i kneza nije jasno razgraniena, to e biti osnov buduim sukoba. lanovi saveta

74

su doivotni, mogu ih smeniti sudovi u sluaju tekih krenja prava. lanove Saveta postavlja i
razreava knez.
Turci su u potpunosti odstranjeni iz pravosua, koje pod kontrolom Srba. Knez ima
pravo da dri vojsku radi odravanja reda i poretka u zemlji.
Pored vojske Srbija ima pravo da osniva i druge ustanove poput kola, bolnica,
tamparija, potu i dr. Srpski trgovci imaju pravo trgovine na teritoriji itavog Osmanskog
carstva uz srpski paso i teskeru od turskih vlasti.
Ni jedan Turin ne moe na silu da primora Srbina da radi za njega.
Srbi imaju pravo da dre svog diplomatskog predstavnika (agenta, kapuehaja) u
Carigradu, koji e zastupati srpske interese na Porti.
Kao i prvi i ovaj drugi hatierif je bio upuen beogradskom veziru. Srbi su ovim
hatierifima postigli sve svoje zahteve sem pripajanje 6 nahija i plaanje poreza odsekom.
U hatierifu se uopte nije pominjala Narodna skuptina.
Uz Hatierif 1830. godine iao je i Berat izdat na ime kneza Miloa Obrenovia.
Time Beratom sultan knezu Milou dodeljuje nasledno kneevsko dostojanstvo po principu
primogeniture. U sluaju upranjenja prestola Porta postavlja novog naslednika i izdaje
mu novi berat. Beratom je sultan prepustio svu upravu knezu, dok je Hatierifom bilo
predvienoda knez deli vlast sa Savetom. Berat je bio izuzetno znaajan ne samo za kneza
Miloa ve za itavu Srbiju. Tim beratom Milo dobija kneevsko nasledno dostojanstvo. U
Osmanskom carstvu po tradiciji nasledno dostojanstvo su imali sultani Osmanske dinastije.
Kasnije su to dostojanstvo dobili upravnici Tunisa i Egipta. To nisu imali vladari Vlake i
Moldavije. Nasledno dostojanstvo nije bilo predvieni ni mirom u Bukuretom niti docnijim
meunarodnim ugovorima. Beratom Milo je bio priznat za kneza, ali i za naslednog kneza.
Srbija postaje nasledna kneevina pod sultanovim suverenitetom.
Hatierif i Berat su bili proitani na Skuptini na Tamajdanu 1830. godine uz
prisustvo beogradskog vezira. Nakon Sabora uz zvuke zvona i topova Milo se uputio u pravcu
Saborne crkve gde je miropomazan za kneza vladara od strane mitropolita.
Srbija je Hatierifom dobila slobodu veroispovesti. Autonomija srpske crkve je zavisila
od Vaseljenske patrijarije. Ona je posvetila beogradskog mitropolita, a potom je potpisan
Konkordat 1832. godine (Topos carigradskog patrijarha). Time je Srbija dobila crkvenu
autonomiju. Konkordatom bilo je predvieno da mitropolite i episkope bira knez i narod bez
meanja Patrijarije. Ona je imala pravo postavljanja mitropolita, bez obaveznog njihovog
odlaska u Carigrad. Srpska crkva je morala Patrijariji da plaa godinji porez.
Nakon dobijanja Hata iz 1830. u Srbiji su se pojavila velika oekivanja. Meutim, stvari
su ile tee nego to su se neki nadali. Milo je bio despotska narav i u rovitosti autonomije iz
1830. nalazio je rezlog za nepopustljivost u unutranjoj politici. Postavio je nekoliko prioriteta:
1)
iseljavanje Turaka
2)
reguliisanje bivih dr. i spah. poseda i ozakonjenje seljakog priv. poseda
3)
obeleavanje srpsko-turske granice i dobijanje est nahija
4)
reenje statusa graana Srbije u Osmanskom carstvu
5)
reenje odnosa Vaseljenske patrijarije i crkve u Srbiji
Sva ova pitanja Milo je koristio kako bi odugovlaio sa unutr. reformama, pre svega sa
uspostavljanjem Saveta.
Iseljavanje Turaka nije ilo lako. (Mali Zvornik i Sakar).
Povraaj 6 nahija su trebali da se izvre nakon izvetaja zajednike rusko-turske
komisije, koja je takoe trebala da odredi granice. Do treeg Hatierifa je dolo 1833. godine.

75

Tada je Porta bila u dosta tekoj situaciji zbog pobuna skadarskog pae Mahumd Buatlije,
bosanskih kapetana predvoenih Husein kapetanom Gradaeviem i egipatskim vladarem
Mehmed-Alijom. Knez Milo je uspeo da vetim manevrisanjem dobija naklonost Porte. On je
pruio pomo u guenju albanske i bosanske pobune. Koristei se prvom egipatskom krizom
knez Milo je podstakao srpsko stanovnitvo da podignu ustanak u 6 otrgnuih nahija. U
meuvremenu izmeu Rusije i Turske sklopljen je sporazum u Unkjar-Iskelesiju, kojim je
Turska dola pod protektorat Rusije. U takvoj situaciji, sultan je Srbima izdao trei Hatierif
1833. godine. Taj hatierif je za razliku od prva dva bio naslovljen na kneza Miloa. On je
predvideo vraanje 6 nahija Srbiji. Srbiji su vraeni Krajina, Svrljig, Kruevac, Parain, deo
Starog Vlaha i Novog Pazara. Turska se ponovo obavezala da se nee meati u unutranju
upravu Srbije. Hetierifom je odreena visina godienjeg tributa, koju je Srbija morala da plaa
dva put godienj o urevdanu i Mitrovdanu. Za Srbiju godinji tribut nije bilo vee
optereenje i ono je trebalo samo formalno da pokae suverenitet Osmanskog carstva nad
Srbijom. Ovaj Hatierif je omoguila ukidanje feudalizma u Srbiji, to je zvanino proglaeno
na Spasovskoj skuptini u Kragujevcu 1834. godine. Milo se vrlo predano posvetio utvrivanju
granica Kneevine.
Rok za iseljenje Turaka iz Srbije, je drugim hatierifom pomeren sa godinu dana na pet
godina. Nakon isteka roka oni su bili obavezni da napuste zemlju i odu u utvrenja gde se nalaze
turski garnizoni. Treim Hatierifom regulisani su odnosi u beogradskoj varoi. I Srbima i
Turcima je bilo dozvoljeno da ive u Beogradu i da se slobodno bave trgovinom. U varo je bilo
zabranjeno unoenje oruja. Baogradska carinarnica je pripala Srbima. Turci su neposredno
potinjeni beogradskom veziru a Srbi knezu Milou. Zabranjen je prebeg hrianskog
stanovnitva iz ostalih delova cartsva u Kneevinu Srbiju.
Bavio se poveanjem prihoda Kneevine i vodio rauna o svim detaljima. Pitanje
carinarnice u Niu: da se prenese u Aleksinac i da prihode kontrolie Srbija.
Vojska;
Prosveta i obrazovanje: nove kole, Knjaeska topografija 1831; Srpske novine 1834;
Dositejeva knjiga je prva tampana u Srbiji;
Srbija je ovim Hatierifima postala vazalno-tributarna drava, koja u okviru svojih
granica ima nezavisnu unutranju upravu. Srbija je plaala godinji tribut beogradskom veziru
sve do 1867. godine kada u Beogradu vie nije bilo vezira. Od tada Srbija je tribut plaala
direktno u Carigrad. Srbija je prestala da plaa tribut kad je stekla nezavisnost 1878. godine.
Ali praktina primena ovih hatierifa je bila mnogo tea. To se pre svega odnosi na
iseljavanje muslimanskog i turskog stanovnitva. To iseljavanje nije teklo na jednostavan i miran
nain. esto je muslimansko stanovnitvo prualo otpore zbog ega je dolazili do sukoba sa
srpskom vlau. Do ukidanja spahiluka je dolo nakon to je Milo izvrio paualno obeteenje.
Milo je na Spasovskoj skuptini u Kragujevcu 1834. godine, proglasio da su seljake batine
slobodne i neprikosnovene. Na osnovu toga ukinute su sve dotadanje feudalne obaveze kao to
su desetak i drugi porezi. Time je u Srbiji definitivo ukinut feudalizam. U Srbiji su 1834. godine
pokuana po prvi put da se osnuju ministarstva, tzv popeitelji. Postojala su 5 popeiteljstva za
pravosue, untranja, spoljnja, vojna i finansijska dela.
U administrativnom pogledu Srbija je bila podeljena 5 velikih serdarstava: podunavsko,
mavansko, rako, rasinsko i timoko. Serdarstva nisu bila dugog veka. 1835. uvode se velike
komande.
Ukida se naziv nahija i uvode se okruja.

76

Od 1830. kneine se nazivaju kapetanije, a od 1834. srezovi.

Miletina buna i Sretenjski ustav 1835. godine

Miletina buna je izbila januara 1835. godine u Kruevcu i Jagodini, da bi se potom
proirila na uprijsku, jagodinsku i kragujevaku nahiju. Tu bunu su predvodili veliki rasinski
serdar Mileta Radojkovi, Milisav Zdravkovi Resavac, Avram Petronijevi i dr, dok su sa
bunom bili upoznati kneginja Ljubica i Miloev brat Jevrem Obrenovi. Mileta je sa seljacima
uao u srpsku prestonicu Kragujevac. Toma Vui Perii je branio Miloev konak. Usledili su
pregovori izmeu Milete i Vuia u zgradi Narodnog suda. Dolo je do sporazuma kojim je
predvieno da se seljaci vrate svojim kuama i da se proglasi amnestija za sve uesnike bune.
Takoe je bilo predvieno da se o Sretenju sazove Narodna skuptina u Kragujevcu u kojem bi
se raspravljalo o daljoj organizaciji Srbije, donoenju ustava, regulisanju poreza, kuluka i dr.
Poto se Milo sloio sa ovim sporazumom ustanici su se razili. Kao neposredna posledica
Miletine bune bila je sazvana Narodna skuptina i donet je tzv. Sretenski ustav.
Sretenjski ustav je donet na Narodnoj skuptini u Kragujevci 1835. godine. Taj ustav je
napisao Dimitrije Davidovi po ugledu na ustave vajcarske i Belgije. Ustav proklamuje podelu
vlasti na zakonodavnu, izvrnu i sudsku vlast. Zakonodavnu vlast dele knez i Savet u koje ulaze
ministri. Zakonodavnu inicijativu imaju knez i ministri, dok zakone donosi knez i Savet. Knez
ima pravo apsolutnog veta. Knez je neprikosnovena linost koji imenuje sve predstavnike vlasti i
inovike, daje pomilovanja i odlija. Kneevsko zvanje je nasledno. Savet se sastoji od vie
ministara pravde, unutranjih i spoljnih poslova, vojske, prosvete i finansija. Predsednika,
lanove i ministre saveta postavlja i smenjuje knez.
Narodna skuptina broji 100 lanova i saziva se jedanput, o urevdan, ili vie puta
godinje. Skuptinu saziva i rasputa knez. Budet i razrezivanje poreza je bilo u iskljuivoj
nadlenosti skuptine. Ona ima pravo zakonodavne inicijative, ali to nije bilo jasno odereno.
Skupina ima ustavotvronu vlast. Jedino ona ima pravo da donosi, ukine ili menja ustav.
Sudska vlast je bila nezavisna od izvrne. Postoji trostepeno sudstvo: Okruni, Veliki ili
Apelacioni sud i odeljenje Saveta. Suenje treba da se odvija prema graanskom i krivinom
zakoniku, koji je trebalo tek da se donese.
Jedno poglavlje ustava se odnosi na graanska prava koji su slini pravima iz zapadnoliberalnih demokratija. Ustav je proklamovao jednakost svih graana pred zakonom i sudovima,
neprikosnovenost privatne svojine, ukidanje kuluka, sloboda veroispovesti. U Sretenski ustav su
ugraeni Hatierif i Berat iz 1830. godine. Znaaj Sretenskog ustava je bio u tome to je jednom
narodnom bunom ograniio vlast kneza i uspostavio graanska prava u zemlji.
Austrija, Rusija i Turska su protestovale zbog donoenja Sretenskog ustava, koga je
branio knez Milo smatrajui da je to unutranje pitanje Srbije. Ali je pod pritiskom velikih sila
Milo morao da ga dve nedelje nakon njegovog donoenja ukine. Milo se obavezao da e doneti
drugi ustav. On je zaista obrazovao komisiju, ali je na sve naine odugovlaio rad na ovom poslu
zbog ega je doao u sukob sa veinom narodnih stareina.

Srbija u Miloevo vreme

77

Poresko pitanje je bilo osnov sukoba na relaciji knez seljatvo. Osnovni razlog sukoba
bio je visoka stopa novanih davanja i velike oskudice u novcu to je uticalo na pogoranje
poloaja srpskih seljaka. Stanovnitvo je takoe bilo nezadovoljno policijskom metodom
upravljanja dravom, nepostojanjem pisanih zakona, zavisnost sudova od izvrne vlasti. To
veliko socijalno i ekonomsko nezadovoljstvo seljaka veto su koristili ustavobranitelji u svojoj
politikoj borbi protiv kneza Miloa. Ustavobranitelji su obeavali, nakon to bi doli na vlast da
e da umanje poreze. Takoe su obeavali slobodno trite i ukidanje administrativnih
ogranienja u trgovini. Ipak ustavobranitelji nisu na svoju stranu uspeli da privuku veliki broj
seljaka u svojoj opzicionarnoj delatnosti protiv kneza Miloa. Taj pokret je uspeo za sebe da vee
samo stareine, inovnike i imunije seoske i varoke gazde. Stoga je ustavobraniteljski pokret
bio politiki pokret bez snane socijalne baze. On se vie zalagao za smanjenje kneeve vlasti i
deobu vlasti sa njim. Milo se branio da je Sretenskim ustavom eleo da ogranii svoju vlast i
da uspostavi instituciju Narodne skuptine. Ukazivao je na gramzivost narodnih stareina i
optuivao je ustavobranitelje da ele da u Srbiji uspostave oligarhiju.
Od 1835-1838. godine zametnula se ljuta politika borba izmeu kneza i ustavobranitelja.
Oni vie nisu traili podrku u narodu, ve spolja od Porte, Austrije i Rusije. Na poetku ovog
sukoba Rusija je bila na strani kneza Miloa, ali je od njega zahtevala da udovolji narodnim
stareinama i da se odrekne apsolutizma. Nakon toga se Milo okrenuo Britaniji, traei od
britanske diplomatije i konzula podrku. Ovo diplomatsko uvoenje Britanije u srpsko pitanje je
razoaralo Rusiju, jer je smatrala da je jedino ona bila zatitnica autonomije Srbije. Zbog toga je
Rusija okrenula lea Milou 1837. godine. Porta se priklonila Rusija. Ona je u tom trenutku bila
u velikim tekoama zbog ustanka Mehmed Alije u Egiptu. Porta je elela da produbi politiki
sukob u Srbiji, kako bi povratila izgubljeni politiki uticaj na Srbiju. Porta je takoe elela
opstanak turskog stanovnitva u beogradskoj varoi. Na kraju i Austrija se nala na strani protiv
kneza Miloa. Ona je bila nezadovoljna tretiranjem austrijskih graana u Srbiji, koje je knez
Milo stavljao na udar srpskih zakonskih propisa.
Pod pritiskom velikih sila knez Milo je pristao da jedna meovita komisija sastvljena od
njegovih pristalica, ali i ustavobranitelja izradi novi ustav u saradnji sa Portom. Preanji
pokuaji donoenja ustava su propali jer Milo nije udovoljio zahtevima ustavobranitelja da se
obrazuje jedan savet iji lanovi bi bili doivotni i koje knez ne bi mogao da smeni po svom
nahoenju.
U Carigrad je otila deveta deputacija koja se sastojala i od kneevih pristalica i od
predstavnika ustavobranitelja. U Srpskoj delegaciji postojala su dva koncepta ustava, Miloev i
ustavobraniteljski. Porta uz podrku Rusije priklonila Miloevim protivnicima, da bi potom
izdala ustav u obliku hatierifa iz 1838. godine. Ustav iz 1838. godine, poznat pod nazivom
turski, donet je u obliku etvrtog hatierifa i proitan na Kalemegdanu 1839. godine. Novi ustav
izvrio je novu podelu vlasti. Njime je bilo predvieno da knez dobije izvrnu, Savet
zakonodavnu, a sud sudsku vlast. Knezu je dato pravo minimalno uticaja na izradu zakona, ali
je imao apsolutni veto. Neto kasnije knez je dobio zakonodavnu inicijativu. Takoe Savet je
imao uticaja na ministre i time se uplitao u izvrnu vlast. Time je naelo podele vlasti bilo
narueno. Knez je izvrnu vlast ostvarivao posredstvom vlade od etiri minstra, unutranjih,
spoljnih poslova, finansija i pravde u koju je bila ukljuena i prosveta. Knez je postavljao i
razreavao ministre. Knez je jedino bio u obavezi da za ministre bira ljude iz redova Saveta.
Savet broji 17 lanova, koje bira knez uz savetovanje samih lanova Saveta. lanove Saveta
knez moe da smeni ukoliko se dokae krivica na Porti. Savet je imao zakonodavnu vlast. On

78

pripremao i donosio zakone koje je potpisivao knez. On nije smeo da odbije zakone koje bi
usvojio Savet.
Ni ovaj Ustav iz 1838. godinene ne pominje instituciju Narodne skuptine. Uz saglasnot
ruskog poslanika na Porti, knez je izdao ukaz on Narodnoj skuptini 1839. godine, koji postaje
dopunski lan Ustava. Jedina novina je bila u tome to Narodna skuptina vie nije donosila
budet i razrezivala porez. To je dolo pod jurizdikciju Saveta.
Sudski sistem je bio trostepeni mirovni, okruni i apelacioni. Garantovana su osnovne
slobode i prava graanina. Ali i dalje nije postojao graanski i krivini zakonik. Ustav iz 1838.
godine je bio znaajan po tome to je ograniio kneev apsolutizam, omoguio blagu
demokratizaciju politikog ivota i uspostavio pravni poredak u zemlji. Ovim Ustav iz 1838.
godine znaio je pobedu ustavobranitelja, koji su posredstvom Saveta uli u vlast. Od tada Milo
je morao da deli vlast sa ustavobraniteljima. Takoe turski ustav je znaajno naruavao
autonomiju Srbije, zbog toga to je Porta dobila pravo da se mea u ustavna pitanja Srbije.
Potujui odredbe hatierifa 1838. godine Milo je sledee 1839. izabrao ministe i
lanove Saveta koji su veinom bili iz redova ustavobranitelja. Oni su ubrzo od kneza oduzeli
prvo zakonodavna, a potom i izvrna ovlaenja. Faktiki knez Milo je morao da deli vlast sa
ustavobraniteljima. Milo je na sve naine pokuao da obori ustav, nazivajui ga turskim. On je
smatrao da ustav naruava autonomiju Srbije, poto je Porta zadrala pravo da sprei smenu
lanova Saveta. Poto u tome nije uspeo on se odluio na dobrovoljnu abdikaciju 1839. godine.
Ubrzo je napustio Srbiju i otiao u Zemun sa mlaim sinom Mihajlom. Kneevsku funkciju po
pravu primogeniture preuzeo je Miloev stariji sin Milan Obrenovi. Poto je on u tom trenutku
bio maloletan vlast je preuzelo namesnitvo na elu sa Jevremom Obrenoviem, Avramom
Petronijeviem i Tomom-Vui Periiem. Ali on je ubrzo umro tako da je njega nasledio
Mihajlo. Time je zavrena vladavina kneza Miloa i poela perod vladavine ustavobranitelja koja
e trajati sve do ponovnog dolaska Miloa na vlast 1858. godine.

Organi vlasti u Srbiji

Knez je bila vladarska titula srpski vladara od 1815-1882. godine. Knez Miloe se u
vreme Drugog srpskog ustanka nazivao vodom, da bi u toku ustnka preuzeo titulu kneza, koju
je nosio i nakon ustanka. Da bi se razlikovao od ostalih knezova, koji su bili narodne stareine,
knez Milo je poeo da se naziva Knjazom, prvi put 1827, a konano 1830. godine. U
istoriografiji se koristi termin knez, dok je zvanina titula bila knjaz. Svi srpski knezovi su bili
miropomazani sem Milana Obrenovia, zbog prerane smrti. Dinastija je ui pojam od vladalake
porodice. Dinastiju ini vladar sa suprugom i prestolonaslednikom. Sistem nasleivanja se
zasnivao na principu primogeniture.
Pored knjaza najznaajnija intitucija u Srbiji bio je Savet. Knez Milo je prvi put
osnovao Savet 1826. godine nakon akove bune. Ali taj Savet nije dugo radio. Hatierif iz
1830. godine predvideo je postojanje Savet. Unutranja uprava je bila poverena knezu Milou,
koju on izvrava zajedno sa Savetom. Knez Milo ima zakonodavnu, a knez i savet izvrnu vlast.
Deoba vlasti izmeu Saveta i kneza nije jasno razgraniena, to e biti osnov buduim sukoba.
lanovi saveta su doivotni, mogu ih smeniti sudovi u sluaju tekih krenja prava. lanove
Saveta postavlja i razreava knez. Ali Milo je itave 4 godine uspevao da ne primeni ovu
odredbu Hatierifa. Nakon Miletine bune on je pristao na osnivanje Saveta, koji je bio predvien
Sretenskim ustavom. Ali bez obzira to je ovaj Ustav ukinut, Savet je otpoeo sa radom. Zakon o
dravnom Savetu je donet 1835. godine. Njime je bilo predvieno da Savet deli zakonodavnu

79

vlast sa knezom, tako to bi tako to bi Savet imao pravo zakonodavne inicijative, a knez pravo
veta. Savet se sastojao od lanova tzv. savetnika. Pored toga Savet je imao i sudsku vlast, jer je
sudsko odeljenje Saveta predstavljao sud treeg stepena, a opte zasedanje Saveta sud etvrtog
stepena. Za razliku od Sretenjskog ustava Savet je izgubio izvrnu vlast jer u njegov sastav vie
nisu ulazila ministarstva.
Narodna skuptina se u svim hatierifima 1829, 1830, 1833 i 1838. godine ne pominje.
Amadmanom na ustav iz 1839. godine se dozvoljava njen rad. Poto su hatierifima bilo
predvieno razrezivanje poreza skuptina je automatski izgubila svoj najznaajniju funkciju,
regulisanje poreza. Ali skuptina se u ovom preiodu retko kad sazivala. Za Miloeve vladavine
odrano je svega 10 skuptinskih sednica. Poslanici su se u skuptini birali na dva naina
pozivom i izborom. Uobiajena praksa na skuptini bila je da poslanici podnesu narodne molbe,
tzv. narodna proenija. Samo u dva sluaja Narodna skuptina nije odrana na otvorenom polju
uz prisustvo naoruanih poslanika, koji su vie klicali nego to su diskutovali. Ona se obino
sazivala uoi nekog crkvenog praznika. Na skuptinama 1840, 1842 i 1858. godine smenivao se i
birao knez. Zakon o Narodonoj skutini, projekat liberala, usvojila je Svetoandrejska skuptina.
Zahvaljujui savezu kneza Miloa sa konzervativicma doneta su dva nova zakona o Narodnoj
skuptini 1860. i 1861. godine. Tim zakonima Narodna skuptina nije imala iroka ovlaenja,
ve je zadrala savetodavni karakter.
Vlada je vrhovni organ izvrne vlasti. Ona je promenila vie naziva Ministarstva,
Ministarski savet, Vlada i Kabinet. Vlada koju je sastavio knez Milo 1834. godine se sastojala iz
vie ministarstava parvde, unutranjif, spoljnih poslova, finansija i vojske, da bi 1838. godine
uvedeno ministarstvo porsvete. Ministre je postavljao knez Milo. Ustavom iz 1838. godine
ministrastva su jasno dobila svoja nadlestva. Potom se uvodi Knjaevska kancelarija. Na elu
kancelarije se nalazi kneev predsavnih, koji takoe ima funkciju ministra inostranih dela. Ove
dve nadlenosti su esto bile objedinjene u jednoj linosti on onje tad imao funkciju predsednika
vlade. Ostala tri popeitelja su inili Centralno pravlenije. Popeiteljstvo unutranjih dela je bilo
najobiminje i sastojalo se od tri odeljenja, od kojih je jedno bilo vojno. Popeitelj inostranih dela
je zamenjivao kneza u sluaju nemogustva obavljanja funkcije. Zakon o ustrojstvu centralne
uprave 1862. godine je doneo izmene. Ustav iz 1869. godine je done propise o jakoj vladi, koji
odgovaraju za svoj rad knezu, a skuptini u sluaju povrede ustava, veleizdaje, primanje mita i
dr.ministrima sudi poseban sud. U Srbiji izmeu 1862-1888. godine postojao je autokratski
sistem vlasti jer je vladar istovremeno bio nosilac i izvrne i zakonodavne vlasti.
Pravosue je takoe bilo znaajno za unutranje ureenje Srbije. Knez i Savet su 1835.
godine izdali Propis za parnice o livadama, njivama meama i dr. Knez Milo je u Srbiju pozvao
Vasilija lazarevia i Jovana Hadia koji su trebali da sastvae krivini zakonik o sudskom
postupku i graanski zakonik. Nactri ovih zakonika su dovreni 1839, odnosno 1840. godine.
Ustav i 1838. godine ustanovio je sudove u Srbiji. Sudski sistem se delio na tri stepena mirovni,
okruni i apelacioni.Zakon o graansko-sudskom postupku je donet 1853, godine dok je Zakon o
ustrojstvu sudova izaao 1865. godine. Jovan Hadi je sastavio Graanski zakonik 1844.
godine, po uzoru na austrijski Opti graanski zakonik iz 1811. godine. Ovaj austrijski zakonik
je imao osnov u rimskom pravu.srpski zakonik je skraena varijanta austrijskog. Jedina razlik je
u tome to je nege element obiajnog parav uveo u zakonik. Neke stvari Hadi je izbacio iz
zakonika. Najvanije novine su propisi o porodinoj zadruzi i o iskljuenju enske dece iz
naslea. Graanskim zakonikom potvreno je jedno naelo iz turskog ustava o

80

neprikosnovenosti privatne svojine. Krivini zakonik se sastoji od vie zakona. Prvo je 1843.
godine donet Zakon o zatiti drave i njenog poretka koji je bio uperen protiv izdaje i pobune.
Policijski zakon Ilije Garaanina je donet 1850. godine. Policija je stekla pravo kanjavanja i to
batinama. Svakako najznaajniji bio je Kriminalni zakonik iz 1860. godine, raen po uzoru na
pruski zakonik. Onje uveo policijski nadzor i smrtnu kaznu za lopove, razbojnike, hajduke koji
bi izvrili tri opsane krae. Vrhovni sud Srbija je dobila 1846. godine, a 1858. godine kasacioni
sud. Sudski postupci su bili dugi i spori zbog nedovoljnog borja osoblja, nesposobnost sudija i
dr.
Vojsku Milo poinje da osniva jo od 1825. godine, Prvo osniva peaku i konjiku
gardu, artiljeriju, telohranitelje. Potom se grade kasarne. Ustav iz 1838. godine je dozvolio knezu
da dri garnizonsku vojsku. Primi Ministarstvu unutranjih dela otvoreno je vojno odelenje.
Granizonska vojska je imala zadatak da uva poredak i bezbednost zemlje, kao i granice.
Zakonima iz 1860. i 1861. godine uvedena je Narodna vojska.

Srbija posle Miloa 1839-1858. godine

Vlada namesnitva ili prva ustavobraniteljska vlada 1839-1840. godina
Nakon abdikacije kneza Miloa 1839. godine po pravu primogeniture nasledio ga je najstariji sin
Milan Obrenovic. Poto je on bio maloletan obrazovano je namesnitvo koje ine Jevrem Obrenovi,
Avram Petronijevi i Toma Vui Perii. To je Prvo namesnitvo! (S. M.) Ubrzo je umro Milan
Obrenovi. Njega je trebao da nasledi mlai brat Mihajlo Obrenovi. Ali je njega Milo zadrao kod sebe u
Vlakoj itavih 8 meseci nadajui se da e se ponovo vratiti na vlast. Za to vreme vlast u Srbiji imala je
namesnika vlada, sastvaljena iskljuivo od ustavobranitelja. Zbog toga se ovaj period od 1839-1840.
naziva Prvom ustavobraniteljskom vladom, koja je trajala 9 meseci.
Ustavobranitlji su bili izrazito antiobrenovievski nastrojeni. Zbog toga su dozvolili povratak
Karaoreve supruge Jelene i sina Aleksandra u Srbiju. ak je postojala i jedna struja koja je lobirala da se
Aleksandar izabere za kneza. Tako se politiki ivot u Srbiji pocepao na dve sturje Karaoreve i
Obrenovie. To su bile podele vezane za dinastiju koju su podravali.
Ustavobranitelji nisu imali jasan politiki program, sem to su se zalagali za potovanje turskog
ustava. Glavna linost ustavorbranitelja je bio Toma Vui Perii. Oni su imali snanu dipolmatsku
podrku ruskog konzula u Beogradu i Porte. Cilj ove vlade je bio da se njihovi portivnici to vie oslabe i
da se ogranii budua vlast kneza Mihajla. Odmah nakon Miloeve abdikacije sazvana je Narodna
skuptina, koja je donela niz zakona koji su ili u prilog srpskom seljatvu. Jedna od najznaajinijh bilo je
smanjenje poreza sa 6 na 5 talira. Iz administracije izbaen je veliki broj obrenovievaca. Takoe se
protiv njih agitovalo u narodu, a popularisao ustav.

Prva vlada kneza Mihajla 1840-1842. godine

Kad ga je otac pustio, Mihajlo se vratio u Srbiju preko Carigrada 1840. godine. Odmah je sazvana Narodna
skuptina nako kojoj je proitan berat o postavljenju Mihajla za kneza. Ali tada su ustavrobranitelji objavili
dve Portine odluke, koji su oni predhodno uspeli da izdejstvuju. Prvom odlukom bilo je predvieno da se
Mihajlo proglasi za izbornog, a ne naslednog kneza, kako je predhodno bilo predvieno hatierifima iz
1830. i 1833. godine. Drugom odlukom predvieno je da se za kneeve savetnike postave ustavobranitelji
Toma Vui Perii i Avram Petronijevi, poto je Mihajlo tad jo bio maloletan. Mihajlo je uprkos

81

protivljenju prihvatio ove dve odluke. To je izazvalo reakciju obrenovievaca koji su u pojedinim delovima
Srbije dizali ustanke. Pod pritiskom javnosti Toma Vui Perii i Avram Petronijevi su podneli ostavke
na funkcijama savetnika.
Uprkos tome situacija u Srbiji je bila i dalje uzavrela. Da bi se razreila ova situacija Porta je u Srbiju
poslala carskog emisara Musu efendiju. Izmeu emisara i kneza je bilo dogovoreno da se sazove Narodna
skuptina u kojoj je najvie bilo pristalica Obrenovia. U skuptini je proitan ferman o Mihajlovom
postavljenju za kneza. Takoe obrenovievci su u Skuptini traili da se istaknuti ustavobraniteljski prvaci
proteraju iz Srbije. Na kraju Musa efendija se priklonio obrenovievcima, tako da su ustavobraniteljski
lideri morali da napuste Srbiju. Poto je knjeginja Ljubica elela povratak Miloa u Srbiju u avgustu 1840.
godine dolo je do pobune Petra Ilia Pekete u poarevakom okrugu. Ali pobunjenici su brzo pohvatani i
osueni.
Nakon zavretka Musa efendijeve misije i odlaska ustavobranitelja, knez Mihajlo se pozabavio
unutranjom politikom. Prvo je postavio sve ministre iz redova obrenovievaca. Na te ministre se najvie
oslanja zbog svoje mladosti i neiskustva, iako su se oni pokazali manje sposobnijim nego njihovi
ustavobraniteljski predhodnici. Nova Mihajlova vlada je otpoela sa progonima i ustavobranitelja i
Miloevih pristalica. Ona je donela niz uredbi kojime je uvela niz novih taksi, a sam porez, koju je prva
ustavobraniteljska vlada smanjila poveala je sa 5 na 6 talira. Tu su jo uredbe o kolskom fondu, o
vojsci, o inovnicima o osnivanju Drutva srpske slovesnosti 1842. godine i dr.
Knez Mihajo je bio aktivan i na spoljnom planu. Za razliku od kneza Miloa, on je podravao pokrete
srpskog stanovnitva u krajevima pod turskom vlau. Poloaj Srba u tim krajevima je bio teak, tako da su
neki prvaci iz nike, pirotske, prokupake i leskovake nahije odluili da dignu bunu 1841. godine. Mihajlo
je pruio podrku ustanicima, ali je buna nakon petnaestak dana surovo uguena. Voe pobune su se sa
svojim porodicama sklonili u Srbiju. Mihajlo je odbio da voe bune preda Turcima. Saradnja srpske vlade
sa ustanicima, nagnala je Turke da prue podrku ustavobraniteljima.
Nakon nike bune knez Mihajlo je pod pritiskom Turske, Austrije i Rusije morao da dozvoli povratak u
Srbiju svim ustavobraniteljima sem Tome Vuia Periia, Milutina Garaanina i Stojana Simia. Nakon
spoljnih pritisaka Mihajlo je morao da odobri povratak trojici preostalih ustavobranitelja 1842. godine.
Pored toga Porta je traila od kneza da smeni svoje ministre i postavi na njihovo mesto ustavobranitelje.
Na kraju se Porta odluila za smenu kneza Mihajla jer je on postao slepo orue u rukama Rusije. Poto
nije smenio vladu, ustavobranitelji su poeli sa pripremama za bunu. Tako je izbila ustavobraniteljska
Vuieva buna 1842. godine.
Vuieva buna (narodno volenije)
Ustavobranitelji su tokom prve Mihajlove vladavine uspeli da ponovo zadobiju popularnost meu narodom.
To je bilo zbog uredbi i mera kneza Mihajla, a pre svega poveanja poreza. Nezadovljstvo naroda
Mihajlovom politikom su iskoristili ustavobranitelji radi podizanja bune. Avram Petronijevi i jedan deo
ustavobranitelja se sklonio kod pae u Beograd, dok su se drugi razmileli po Srbiji. Glavnu re u ustanku je
vodio Perii. On je iz Austije trebalo da stigne u Kragujevac i da preuzme topove od oficira koji su bili
privreni ustavobraniteljima. Perii je prilikom putovanja do Kragujevca sakupio veliki broj pristalica. U
samom Kragujevcu mu se predala regularna vojska. Pre njegovog ulaska u Kragujvac, knez Mihajlo je sa
regularnom vojskom krenuo na Periia i uz njega je bilo vie naroda. Dve vojske su se susrele kod
Kragujevca. U ovom oruanom sukobu Perii je imao vie uspeha, jer je njegova artiljerija uspela da
razbije Mihajlovu vojsku. Nakon ove bitke Mihajlo se povukao i kod abara se suprostavio Periiu sa
pregrupisanom vojskom. Kad je stigla Periieva vojska komadant Mihajlove vojske je samoinicijativno
naredio odstupanje. Mihajlo se prvo povukao u Beograd, ali poto mu ruski konzul u svojoj kui nije mogao
garantovati bezbednost, on je morao da pobegne u Austriju. Porta je ovo iskoristila kao formalni razlog za
zbacivanje kneza koji se obratio za pomo stranoj sili, a ne svojoj sizerenskoj.
Perii je uao u Beograd. Beogradski paa i carski emisar su priznali novu ustavobraniteljsku vlast.
Vuieva buna se uspeno zavrila zahvaljujui podrci irih seljakih masa i izdaji u kneevoj vojsci.

82

Vui je u Beogradu na Vraaru odmah sazvao Narodnu skuptinu, koja je za novog kneza izabrala
Aleksandra Karaorevia.
Ustavobraniteljski reim 1842-1858. godine
Ustavobranitelji su bili nov narataj Srbije koji je traio krupne reforme. Taj narataj nije izrastao pod
turskim, ve pod Miloevim reimom. Stariji narataj koji je iveo pod turskom vlau bio je eljan samo
osloboenja te turske vlasti i prihvatio je Miloev patrijarhalan depostski reim. Novi narataj nastao iz
Miloevog reima je bio svestan njegovih velikih mana i traio je promene. Tada iz Austrije dolazi veliki
broj uenih Srba koji treba da uestvuju u izgradnji tog poretka. Ustavobranitelji se zalau za
uspostavljanje politikog i ustavnog poretka u zemlji, donoenje zakona, nezavisnost sudova,
neprikosnovenost privatne svojine, ograniiti vlast kneza putem Saveta biranog iz redova naroda i
birokratije. Da bi se to postiglo ustavobranitelji tee uspostavljanju sudskog sistema, inovnitva, kolskog
sistema iz kojih e se regrutovati inovnici i dr. U vreme ustavobraniteljskog reima dolazi do obrazovanja
prvih ustanova u Srbiji. Glavni ustavobranitelji bili su Toma Vui Perii, Avram Petronijevi, Milutin i
Ilija Garaanin i Stojan i Aleksa Simi.
Ustavobraniteljski reim je tokom itavog svog postojanja prolazio kroz period spoljne i unutranje krize.
to se tie spoljnog karaktera on je uvek imao porblema da do kraja dobije priznanje od strane velikih sila.
Odmah nakon bune i prevrata francuski i britanski konzuli su stali na stranu Porte. Turska je bezrezervno
podravala ustavobreanitelje, zbog ega je ve 1842. godine poslala berat o postavljenju Aleksandra
Karaorevia za kneza. Ali ruski dvor ovaj prevrat nije eleo da prihvati, jer je Rusija zadrala pravo
meanja u unutranje stvari Srbije. Ona se uvek smatrala za glavnog protektora Srbije. Zbog toga je ruska
vlada zatraila ponitavanje izbora Aleksandra Karaorevia za kneza. Pod veliki ruskim pritiskom Porta
je morala da popusti, pa je knez Aleksandar morao da podnese ostavku. Sazvana je Narodna skuptina koja
je ponovo izabrala Aleksandra za kneza. Tu odluku skuptine prihvatila je ruska vlada, tako da je Porta
1843. godine izdala novi berat kojim je potvreno Aleksandrovo postavljenje za kneza. Rusija je takoe
izvrila pritisak da se 1843. godine iz Srbije prognaju Perii i Petronijevi.
Reim ustavobranitelja je potkopavala i kriza unutranje prirode:
1) Ustavobranitelji u svojoj politici nikad nisu uspeli da pronau balans sa tenjama seljakog stanovnitva.
Ve na prvoj Narodnoj skuptini ustavobranitelji su dozvolili narodu da na skuptini izrazi svoje elje. Te
elje su bile preteno finansijskog karaktera i poreske politike. Od politikih zahteva najznaajnija je bila
ona koja zahtevala da se Narodna skuptina saziva redovno svake godine. Ustavobranitelji su bili u stanju
da odgovore na zaheteve koji su bili finansijske pririode, iako je to predstavljalo udar za budet. to se tie
Narodne skuptine, oni su tu podbacili i nisu je sazivali sve do 1848. godine. Zbog toga je nezadovoljstvo
ustavobraniteljski reimom od samog poetka postojalo meu seljakim masama.
2) Nezadovoljstvo prema reimu je postojalo i meu obrenovievcima, koji su jo od 1842. godine
organizovali razne zavere i bune. Ve 1842. godine bunu je podigao Stojan Jovanovi Cuki, a 1844.
godine je podignuta smederevska ili Rajovieva zavera. Protiv ustavobranitelja radili su Mihajlo i Milo
Obrenovi iz Austrije. Vrhunac ove obrenovievske delatnosti predstavlja katanska buna iz 1844. godine.
Tu bunu podigao je Cuki uz svesrdnu podrku kneza Miloa. Iako je trajala nekoliko dana buna je
zahvatila vie okruga. Mirina buna je podignuta 1846. godine.
3) Takoe je postojao racep i meu ustavobraniteljima na kneevce i vuievce. Naime knez Aleksandar
nije eleo da bude marioneta u rukama ustavobranitelja. Zbog toga je oko sebe okupio krug pristalica
nasuprot tvdrokornih ustavobranitelja tzv. vuievaca. Ta podela se odrazila i na spoljanjem planu jer su se
prvaci poeli deliti na turkofile i rusofile. Petronijevi je postao turkofil, a Vui rusofil. Njih dvojica su se
nakon jednogodinje emigracije vratili u Srbiju.
Za ustavobraniteljski reim veoma znaajno pitanje bilo je odnos izmeu kneza i Saveta. Ustavom iz 1838.
godine Savet je imao mnogo ira ovlaenja, to je predstavljalo tekou za funkcionisanje vlasti. Savet je
po Ustavu iz 1838, a mnogo vie posebnim zakonskim aktima donetim nakon Ustava i koja su mu neretko
bila suprotstavljena, imao sledea ovlaenja

83

1. Zakonodavna
2. Donoenje budeta
3. Admonistrativna:
a.
postavlja inovnike i odreuje broj i platu
b.
Kontrolie rad ministara
Savet je nastojao da kneevsku vlast to vie ogranii. U tom cilju doneti su zakoni koji su mu davali vie
vlasti nego to je to ustavom bilo propisano. Knez je opet nastojao da s iz toga izvue. U nedoreenosti i
razliitom tumaenju normi lei uslov za sukob kneza i Saveta. Savet je sastavljen od dve grupe ljudi:
narodnih voa i birokrata. Vrmenom e preovladati drugi, koji nisu imali veeg dodira sa narodom, bez
ugleda u narodu. U zemlji vlada anatagonizam izmeu parizlija i staraca.
Aleksandar je bio izborni knez i tu je leao koren njegove slabosti. Zato je u borbi sa savetom morao da
bude veoma oprezan. Bio je sasvim u rukama Nenadovia. Bio je lien politikog talenta, ali dobar
intrigant. Nije bio omiljen, ali ni omraen. Oslonac je imao u vojsci, a od Krimskog rata i u Austriji, to je
izazvalo podozrenje Rusije, Francuske i Porte. Knez je smatrao da inovnicima po sopstvenoj volji moe
davati vojne inove, sa kojima je rasla i plata, nezavisno od hijerarhije u inovnikom aparatu. Savet je bio
protivan. Knez je eleo da ima pravo da premeta inovnike, ali je i to Savet osporio.
Zbog toga se teilo ka donoenju novog ustava. Istaknuti predstavnik ustavobranitelja Jovan Hadi je
sastavio jedan projekat ustava 1846. godine. To isto, ali neto kasnije, je uinio Franjo Zah, poljski
emigrant koji je u to vreme bio istaknuti inovnik u adminstraciji Srbije. Njegov projekat je predviao
ustanovu Narodne skuptine, kao stalnog organa vlasti. Ali ni jedan od ovih projekata nije bio realizovan.
Tako je u Srbiji i nakon Vuieve bune ostala velika politika kriza usled sukoba razliitik politikih
frakcija, ali i nezadovoljstva stanovnitva to se nije sazivala Narodna skuptina.
Osnov politikog programa ustavobranitelja, a koji se zasniva na ustavu iz 1838. godine je ogranienje
kneeve vlasti putem Saveta, ureenje svojinskih odnosa, sloboda trgovine i regulsianje inovnikog
poloaja. Seljaci su bili najvie zainteresovani za ureenje svojinskih odnosa, jer je u Miloevo vreme to
se toga tie vladao pravi haos. Zbog toga je ustavobraniteljski reim 1844. godine doneo Graanski
zakonik, koji je najznaajnija tekovina ustavobraniteljskog reima. G. z. ima svoju predistoriju. Naime, jo
je knez Milo planirao prevoenje francuskog G. z. na srpski, ali poto nije bilo nijednog primerka
dostupnog na francuskom, reenje je naeno u prevoenju na srpski nemakog prevoda francuskog G. z. U
komisiji za prevoenje i redigovanje nije bilo iskusnih pravnika, a predsednik komisije bio je Vuk Karadi.
Da nevolja bude vea, posao prevoenja na srpski sa nemakog jezika prevoda francuskog g. z. bio je
poveren Grku, Zaharijadesu, uitelju kneevia Milana, koji, osim to nije bio pravnik, nije dobro znao
ni nemaki ni srpski jezik. Kada se tome doda da su ti zakonopisci smatrali da je hipoteka apoteka i da
servituti znai ropstvo, nije nikakvo udo to je knez Milo, dobivi gotov primerak zakonika izjavio da je
cela stvar toliko rava, da izgleda kao da su je radili ljudi ili pijani ili ludi.
G. z. iz 1844. raen je po ugledu na austrijski i on je privatnu svojinu smatrao neprikosnovenom i
apsolutnom, kao i rimsko pravo. Zakon o graanskom postupku donet je tek 1853. godine.
Po ustavu iz 1838. godine sudovi su stepenovani. Na osnovu zakona ustrojstvu optina 1839. godine i
ustrojstvu sudova 1840. godine utvruje se viestepeni sudski sistem, pa se sudovi dele na:
optinski (primiritelni, u svakom selu),
prvostepeni (okruni) i
apelacioni (u prestonici),
da bi 1846. godine bio uveden i kasacioni sud. Kasacionu vlast do 1846. godine vri knez, kada se
uspostavlja institucija Vrhovnog suda. Na njega knez svoja kasaciona ovlaenja prenosi 1855. godine.
Vrhovni kasacioni sud se pretvara u isto kasacioni sud 1858.
Suenja su bila spora i neefikasna, sudovi su prenatrpani predmetima i na presude se dugo godina eka.
Mnoge predmeti nikad nisu zavreni. Uzroci sporosti suenja su veliki broj instanci, pismeni postupak,
prenatrpani sudovi razanim parninim predmetima (A. Simi: nai ljudi vole da se teraju pred sudom; sve u
inat, teraju neki cvancik;), loa organizacija i nestruan i neobrazovan kadar, veliki broj pupilarnih
predmeta. Gotovo i da nije bilo kolovanja sudija i advokata. Zbog toga u sudove ulaze veliki broj
nepismenih ljudi ili ljudi sa zavrenom samo osnovnom kolom. Takoe je bilo mogue na svaku odluku

84

suda uputiti albu prvostepenom, apelacionom sudu i knezu. Sporost u suenjima je izazvalo veliko
nezadovoljstvo stanovnitva prema sudskom sistemu i ustavobraniteljskom reimu, a kad stignu, presude su
esto bile ista nepravda.
Bez obira na sve nedostatke uspotavljanje sudskog sisema u Srbiji za vreme ustavobraniteljskog reima je
bio krupan korak u izgradnji Srbije kao moderne evropske drave.
inovnitvo je postojalo u Miloevo vreme. inovnici su se tada smatrali Miloevim slugama koji su radili
razne poslove koje je od njih knez zahtevao. Zakoni o inovnicima nisu postojali. Nijedan inovnik nije
imao jasno odreenu dunost, nije postojala hijerarhija, inovnike plate nisu bile regulisane.
Ustavobranitelji su se borili za poboljanje poloaja inovnika.
Ureen je i inovniki sistem. Ustav iz 1838. godine je inovnike definisao kao dravne, a ne kneeve
slubenike. U vreme ustavobraniteljskog reima poloaj inovnika se definie na osnovu uredbi, uvodi se
princip da za inovnika moe da se postavi osoba koja je za to bila kvalifikovana, ali za dobijanje
inovnikog poloaja neretko je mnogo znaajnije bilo da je budui inovnik privren reimu, a ne da ima
neke kvalifikacije. Bilo je regulisno napredovanje inovnika, kao i njihova nadlenost, plata, penzija i dr.
Ustavobranitelji su od inovnika eleli da stvore jedan drutveni red koji bi mogao to efikasnije da upravlja
graanstvom i seljakim masama. Svaki inovnik ima pravo na penziju, titulu i uniformu. Tako se u
vreme ustavobraniteljskog reima stvorila mona birokratija. inovnici dobijaju veliku drutvenu mo.
Pored toga oni su bili i nedisciplinovani i esto su vrili razne zloupotrebe.
Za inovnike se ne mogu postavljati kneevi ljudi. Plate inovnika se odreuju budetom koje zajedniki
donose knez i savet i visina zavisi od ranga (30 rangova!). inovnici su bili sluebenici i upravljai koji su
se u svemu izdvajali od obine seljake mase, kojom trebaju da upravljaju. Vrhovnu vlast u Srbiji ine knez
i Savet. Savet se smatra najznaajnijom inovnikom institucijom.
Policijski zakon iz 1850. godine koje je doneo Ilija Garaanin je dalo policiji pravo da kanjava za manje
krivice. Time je zavren porces izgradnje birokratskog sistema u Srbiji. Stvorena je neka vrsta inovnikog
reda, koji ima veliku drutvenu mo i koja uz pomo policijskog aparat upravlja zemljom.
Ali i inovniki sistem je kao i sudski bio sa velikim manama. Postojala je velika nedisciplina usled toga
to je inovnika mogao da smeni jedino sud. Otud neposlunost niih inovnika prema viim. Tokom
itavog perioda ustavobraniteljskog reima vlada nije imala pravo da smenjuje inovnike. Poto nije mogla
da ih smenjuje, neposlune inovnike vlada ih je premetala na druga radna mesta. Narod je takoe bio
nezadovoljan inovnicima koji su dolazili iz drugih nahija ili ak iz Austrije. Oni su za inovnike eleli da
vide ljude iz njihove sredine. Narod je bio nezadovoljan policijskim aparatom. Veliki broj inovnika je bio
slabo obrazovan i nedovoljno kvalifikovan za svoj poziv.
Ustavobranitelji su mnogo panje posveivali na razvoju porsvete. Pored sudstva ustavobranitelji su veliku
panju posveivali kolstvu. To je bilo stoga to je bilo neophodno stvoriti kvalifikovani sudski i
inovniki kadar. Zbog toga je formirano posebno ministarstvo za pravosue i kolstvo. Milo se nije
mnogo bavio razvojem kolsva u Srbiji jer je bio nepoverljiv prema uenim ljudima. Ve u vreme prve
Mihajlove vlade dolo je do znaajnog pomaka. Osniva se Drutvo srpske slovesnosti, dok se pod knezom
Aleksandrom osniva licej 1841., gimnazija, vojna akademija 1850, trgovaka 1846, poljoprivredna kola
1853, a od ranije je postojala bogoslovija. Otvara se i veliki broj osnovnih kola. U Miloevo vreme
najvei broj osnovnih kola ine optinske kole koje se finansiraju na teretu optina. Optine su te koje
finanisraju izgradnju kola, plaaju uitelja. Plate uitelja su niske.
kolski fond se osniva 1841. godine. On se popunjava od dobrovoljnih prihoda, a od 1855. godine svaka
poreska glava je deo dabina uplaivala u kolski fond. Zakon o osnovnim kolama je donet 1857.
godine. Od tada uitelje ne bira optina, ve ministarstvo prosvete.
Veliki problem kolama stavrao je nedovoljan broj uitelja i aka. Seljaci su nerado svoju decu davali u
kole jer su u tom sluaju ostajali bez potrebne radne snage za domae poslove. Gimnazije su izuavale
preteno humanistike nauke knjievnost, retoriku, poetiku, mitologiji, filozofiju, latinski, nemaki i
starogrki jezik. Licej je osnovan 1838. godine. Zakonom od 1844. licej sadri dva odeljenja pravno i
filozofsko. Drava esto alje pitomce u inostranstvo gde stiu neophodna znanja. Ovi pitomci su iz
inostranstva u Srbiju doneli liberalne ideje. Oni su se protivili ustavobraniteljskom policijskom reimu. Bez
obzira na razvoj kolstva, velika masa seljaka je i dalje ostala nepismena i neobrazovana.

85

to se tie finasijske i poreske politike ustavobranitelji su smanjili porez to je ilo na tetu budeta.
Zbog toga je ustavobraniteljski reim bio suoen sa konstantnom finansijskom krizom. Dolazi do
razvoja potanskog sistema i otvaraju se prve telegrafske linije. Takoe se ulae napor za izdavanje kredita.
Jedna od velikih tekovina ustavobranitelja bila je liberalizacija trgovine. Spoljni izvoz pre svega stoke i
ostalih poljoprivrednih proizvoda se mnogo bre razvijao od unutranje trgovine. Za vreme ustavobranitelja
zabeleeni su zaeci industrije u Srbiji. Ustavobranitelji su imali velike zasluge u izgradnji puteva, pota i
telegrafa. U dravnu kasu sliva se velika koliina novca iz koje se daju krediti i zajmovi stanovnitvu.
Ustavobranitelji se zalau za slobodu trgovine. Milo je u svoje vreme ograniio trgovinu kako bi sebi i
svojim prijateljima ostavrio monopol. Budet u vreme ustavobraniteljskog reima je bio u stalnom deficitu.
Da bi zadovoljili narod ustavobranitelji su smanjili porez, to je tokom itave njihove vladavine izazivalo
konstantu finansijsku krizu. Dravni rashodi usled glomaznog inovnikog aparata su bili sve vei i vei.
to se tie prihoda postojala su 4 glavna poreza glavnica, inovniki i bearski danak i hara.
Najznaajniji porez je bio glavnica koju su ustavobranitelji sa 6 smanjili na 5 talira. Zbog niskig poreza
vlada je elela poveanjem carina da nadomesti manjak novanih prihoda, ali je problem bio u Portinim
obavezama prema evropskim silama u carinskom sistemu (carina od samo 3%). Ustavobraniteljski reim je
najvie panje posveivao razvoju sudstva, inovnitva i kolstva, dok je celokupnu privredu zanemarila.
Privreda je bila pod jurizdikcijiom ministrastva unutranjih dela. Glavna mana ustavobraniteljskog reima
je bila loa eknomska politika. Narod za lo ekonosmi poloaj optuivao ustavobranitelje. Otud velika
nepopularnost naroda prema ustavobraniteljskom reimu. Narod je traio sazivanje Nardone skuptine gde
je mogao da uputi svoje albe i zahteve oko eknomskog poloaja.

Naertanije
Razni krugovi ustavobraniteljskog reima su se zalagali za aktivnu nacionalnu politiku. Zbog toga je upravo
u vreme njihove vladavine nastalo Naertanije 1844. godine. Autor Naertanija je bio Ilija Garaanin
tadanji ministar unutranjih poslova. Naertanije je trebalo da oderdi pravac srpske spoljne i nacionalne
politike u budunosti. Ono je imalo svoju predistoriju. Veliki uticaj na stvaranje Naertanija imala je
poljska emigracija, koja je bila predvoena grofom Adamom artorijskim, koji je u Parizu osnovao
minstarstvo spoljnih poslova. artorijski je u Srbiju poslao svog diplomatskog agenta Franju Zaha 1842.
godine. Sekerat engleske ambasade u Carigradu Dejvid Urkvart je etiri puta boravio u Srbiji gde je
prikupio osnovne misli kneza Miloa o reenju srpskog nacionalnog pitanja. Na osnovu njegovih saznanja
Adam artorijski je sastavio delo Saveti, koji predstavlja program koju bi u budunosti trebala da vodi
Srbija. Tu se pre svega misli na okupljanju Junih Slovena i u Austriji i u Turskoj, oko Srbije. Franjo Zah je
odmah nakon dolaska u Srbiju okupljao ljude oko sebe i osnovao jedno panslavistiko drutvo. Zah je na
osnovu artorijskih Saveta, sastavio za ministarstvo unutranjih poslova Plan. U to vreme na elu
ministarstva unutranjih poslovao stajao je Ilija Garaanin. On je kao ministar bio upoznat sa Planom. Na
osnovu Plana, u glavnom prihvatajui njegove ideje uz znaajne izmene, Garaanin je sastavio delo
Naertanije. Otuda Naertanije ima svoju predistoriju od ideja kneza Miloa koje je sakupio Urkvart,
preko artorijevih Sveta, do Zahovog Plana.
Od svih najvie uticaja na Naertanije imao je Zahov Plan. Po Zahu srpska spoljna politika mora biti
okrenuta iskljuivo junoslovenskoj ideji, koja se odnosi na stvaranje junoslovenske drave. Tursko
carstvo je pred propau i njegova teritorija e biti ili podeljena meu evropskim silama ili e sa na tim
teritorijama stvoriti jedna nova hrianska drava. U prvom sluaju teritoriju bi podelile Austrija i Rusija,
gde bi Austriji pripala Srbija, a Rusiji Bugarska. to se tie druge mogunosti stvaranja jedne hrianske
drave, Zah je mislio na Srbiju, koja je trebala da obnovi nekadanje Duanovo carstvo iz XIV veka. Zah je
bio izrazito antiruski raspoloen. On smatra da Rusija nema poverenja u Srbiju jer od nje oekuje
punu pokornost, a ne voenje samostalne politike. Rusija u ruenju Turskog carstva gleda samo
svoju linu korist. Kao glavni saveznike Rusije na Balkanu su Bugari, zbog ega Srbija mora na sve
naine da privoli Bugarsku na svoju stranu, radi stvaranje junoslovenske drave. to se tie Bosne,
Zah smatra da ona mora da se pripoji Srbiji, srpskim zakonima i srpskoj dinastiji. U Bosni bi se proglasile
verske slobode. Srbija svoju politiku mora da uperi u pravcu severne Albanije (Stare Srbije) i Crne Gore.

86

Za razliku od Zahovog Plana, Garaaninovo Naertanije ne propagira junoslovensku ve iskljuivo

srpsku ideju. Pored toga Garaanin nije antiruski nastrojen. On smatra da je mogu savez izmeu
Srbije i Rusije, i da mora da se radi na emancipaciji Srbije od ruske prevlasti. Na Austriju se gleda
kao na velikog neprijatelja Srbije. Upravo su u ovim dvema stvarima bitno razlikuje Garaaninovo
Naertanije, od Zahovog Plana.
Naertanije predstavlja razuen plan srpske dravne i nacionalne politike. On se sastoji od uvoda i dva
poglavlja. Garaanin polazi od toga da Srbija mora da ima plan za budunost ija naela treba slediti dui
vremenski period. On nije tano odredio vreme za koje bi se ovaj plan terabo ostvariti. Garaanin je polazio
od injenice da je Srbija mala drava i zavisna od turske vlasti i da je cilj njene politike proirenja drave na
teritorije u kojima ive Srbi. On pretpostavlja da su to teritorije na prostoru i Turske i Austrije. Ako se ne
uvea, Srbija teko da e moi opstati u postojeem stanju.
U prvom poglavlju Politika Srbije Garaanin je preuzeo ideju Zaha i smatra da je Tursko Carstvo
neminovno pred raspadom. Ono e rezltirati podelom turske teritorije izmeu Austrije i Rusije ili
stvaranjem jedne hrianske drave na toj teritoriji. On u tome vidi prostor za buduu srpsku dravu.
Smatrao je da bi Britanija i Francuska pruile podrku stvaranju srpske drave. Garaanin nije naveo
teritorije te budue Srbije, ali ona moe blie da se odredi. Kneevini Srbiji bila bi pripojena Bosna,
Hercegovina, Crna Gora i Stara Srbija (u tekstu severna Albanija). Tako se u Garaaninovom
Naertaniju Srbiji pripajaju teritorije na kojem ive Srbi u okviru Turskog carstva. Ta nova srpska drava
se temelji na srpskom cartsvu iz XIV veka. Stoga Kneevina Srbija proerenje svoje teritorije zasniva
na istorijskom pravu, a ne na tekovinama srpske revolucije. Garaanin daje prednost Duanovom
carstvu, u odnosu na Karaorevu i Miloevu revolucionarnu Srbiju.
U drugom poglavlju Naertanija Garaanin pie o propagandnom radu u junoslovesnkim zemljama. Ta
propaganda je trebala da se organizuje na teritorijama i Turskog i Austrijskog carstva Bosni, Hercegovini,
Crnoj Gori, Staroj Srbiji, Slavoniji, Hrvatskoj, Dalmaciji, Sremu, Banatu, Bakoj, Bugarskoj. Bugarima koji
su iveli u tekom ropstvu nudio je pomo u kolstvu, tampanju knjiga i na kraju i osloboenje pomou
Srbije. Propagadni rad u Hrvatskoj nije spominjao, ali je ostavio mogunost ujedinjenja sa Hrvatskom.
Na osnovu analize Naertanija, moe se zakljuiti da je Garaanin pravio plan o buduoj srpskoj dravi. Ta
drava je trebala da obuhvati teritoriju Kneevine Srbije, Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Severne Albanije
(Stare Srbije). Srbija je trebala da bude oganizovana kao monarhija, a da bi u odreenim okolnostima
trebala da dobije status carstva. Time se obnavlja nekadanje Duanovo carstvo. Zabunu je donelo drugo
poglavlje u kojem je Garaanin potrebu da srpska propaganda deluje na teritoriji Hrvatske, Slavonije i
Dalamcije bez preciznog objanjenja razloga za tu radnju. On istie znaaj propagande u junoj Ugarskoj
(Srem, Banat i Baka) sa ciljem da se u povoljnom istorijskom trenutku doe do ujedinjenja ovih teritorija
sa Srbijom. To znai da bi nakon ujedinjenja Srbije sa ostalim Srbima iz Turskog carstva dolo do
ujedninja sa Srbima iz june Ugarske. Prevashodni cilj Naertanija je bilo stvaranje srpske drave.
Garaanin tek na kraju ostavlja mogunost ujedinjenja Srbije sa Hrvatskom, Slavonijom,
Dalmacijom i Bugarskom ime bi srpska drava dobila junoslovensko obeleje. Za prvu dravu mora
da se izbori srpski narod radi opstanka, a za drugu dravu postoji mogunost stvaranja u sluaju da se ukau
povoljne istorijske okolnosti. Ta junoslovenska ideja kod Garaanina nije jasno precizirana i dosta je
maglovita. Upravo zbog toga Garaaninovo Naertanije ima iskljuivo srpsko obeleje, za razliku od
Zahovog Plana koji ima junoslovensko obeleje. Naertanije je plan za stvaranje srpske drave, i tek
eventualno junoslovenske drave. Cilj je ujedinjenje Srbije sa teritorijama na kojima ive Srbi u
Turskom carstvu i junoj Ugarskoj (Srem, Baka, Banat). Ali ostavio je mogunost stvaranja
junoslovenske drave ujedinjenjem Srba, Hrvata i Bugara.
Budunost je pokazala da plan Garaaninovog Naertanija nije bio ostvaren. Pre svega i Garaanin i Zah su
pogreili jer su verovali o skoroj propasti Turskog carstva. Moderna srpska drava nije nastala po principu
istrojskog prava zasnovanog na obnovi Duanovog carstva. Srpska drava 1878. i 1913. godine nije
dosegla granice Naertanija. To je bila sasvim druga drava od one koja je zamiljena u Naertaniju.
Jugoslovenska drava iz 1918. godine nije bila Garaaninova Junoslavija. Bila je to drava Srba,
Hrvata i Slovenaca, dok je Garaanin ostavio mogunost ujedinjenja Srba, Hrvata i Bugara. Bez
obira to je Naertanije bilo potpuni promaaj, ono ne umanjuje njegov znaaj u stvaranju temelja srpske

87

dravne misli koje je imalo neprestano pred sobom ujedninje srpskog naroda i mogunost ujedinjenja
junoslovenskih naroda.
Garaaninovo Naertanije je bilo tajni spis koji je ostao nepoznat evropskim politiarima do osamdesetih
godina XIX veka. Postojanje Naertanija srpskom javnom mnenju je objavljeno 1888. godine, da bi sadraj
bio obelodanjen tek poetkom XX veka. Cilj Naertanija je stvaranja srpske drave, a po mogutvu i
junoslovenske drave.

Revolucija 1848. godine i Srbija

Revolucija u Evropi iz 1848. godine je imala velikog odjeka i u Srbiji. Povealo se neraspoloenje Srba
prema Turcima. Po Srbiji javljaju se panslavistiki proglasi u kojem se trai stavarnje ilirsko-srpske drave
od austrijskih i turskih pokrajina. Deo srpskih politiara otvoreno je traio pripajanje Srbiji teritorija u
okviru Turskog cartsva. Ministar pravde predlae Savetu slobodu tampe. Antonije Orekovi obilazi
Bosnu i Hrvatsku. Garaanin u Bosnu, Hrvatsku i Dalmaciju alje i Tomu Kovaevia koji izvetava o
sjajnim rezultatima u Bosni i Hercegovini. U Austriju odlazi i Matija Ban, Zah. Vlada alje i jednu
delegaciju na Slovenski kongres u Prag.
Garaanin je i tokom revolucije 1848. godine bio dosta aktivan. Tada je Konstantin Nikolajevi kapuehaj
u Carigradu sastavio svoje politiesko naertanije i poslao ga ministru unutranjih dela Iliji Garaaninu. On
je prihvatio Nikolajeviev projekat i traio da lino uspostavi kontakt sa Portom, ali da se njegov nacrt ne
shvati kao zvanian stav vlade. To je bio Nikolajeviev projekat o Srspkom vicekraljevstvu (Srpskim
sjedinjenim dravama). Ali je ovaj diplomatski zahtev Garaanina i Nikolajevia Porta odbila. Iz prepiske
Garaanin-Nikolajevi saznajemo da su postojala dva projekta Nikolajeviev o Srpskom vicekraljevstvu i
Marinoviev o graanskim reformama u evropskom delu Turske. Marinoviev projekat je trebalo da
graanskim reformama pobolja poloaj hriana u Turskom carstvu. On je predlagao da se po nahijama
biraju obor knezovi. Nikolajeviev projekat je predviao da se Srbiji pripoje Bosna, Hercegovina, Crna
Gora, Gornja Albanija (Stara Srbija), i da sve one ine jednu srpsku dravu u okviru Osmanskog carstva
Srpsko vicekraljevstvi ili Srpske sjedinjene drave. Porta zadrava nad tom dravom suverenitet, ali ona
ima iroku autonomiju. Srpska drava ima pravo na unutranu autonomiju, donoenje zakona, vojsku.
Srpske sjedinjene drave imaju svog predstavnika u Carigradu. U njoj muslimani i hriani uivaju sva
prava, proglaavaju se verske slobode. Osnovna ideja Konstanitna Nikolajevia o Sjedninjenim srpskim
dravama bila je preureenje Turskog carstva na osnovu dualistikog principa, gde bi se Osmansko carstvo
sastojalao iz Azijske Turske i Srpskih sjedinjenih drava. Svaka drava bi imala samostalnu upravu,
vladare, teritoriju i dr. Nikolajevi je neto kasnije otiao mnogo dalje, kad je video raspad Habsburke
monarhije. Na njenim temeljima bi se stvorilo vicekraljvstvo Juna Slavonija u kojoj bi uli pored Junih
Slovena, Maari i Rumuni. Ujedninjenjem June Slavonije sa Sjedinjenim srpskim dravama (Srpsko
vicekraljevstvo) stovrilo bi se Jugoslovensko carstvo. Nikolajeviev projekat u tom trenutku je bio nerealan
jer nije imao snanu podrku velikih sila, pre svega Rusije. Ali je on docnije pogazao kao vizionarski, jer je
predvideo sve ono to e se desiti 1918. godine, kad je stovrena Kraljevina Srba, Hrvata i Slovenaca, koja
se zasnivala na temeljima i Osnamsnog i Habsburkog carstva.
Srbiju u vreme revolucije 1848. godine karakteriu razdor izmeu ustavobranitelja i snana diplomatska
akcija Obrenovia. Prema vladajuem reimu u to vreme nalazila se mona opozicija okupljena oko Tome
Vuia Periia. Istovremeno knez Milo je krenuo ka Srbiji. Ustavobranitelji su uspeli da izdejstvuju kod
Ljudevita Gaja da se Milo uhapsi u Zagrebu. Za tu akciju bio je zaduen Blaznavac.
Da bi popravili svoj poloaj usled velike delatnosti Periieve i Miloeve opozicije, knez i vlada su odluili
da na Petrovdan 1848. godine sazovu Narodnu skuptinu. Ali na ovoj Petrovskoj skuptini Periieve
pristalice vuievci su bili dosta brojni. Zbog toga su knez i vlada bili primorani da popuste tako da su
Stevan Knianin i jo dva funkcionera morali da podnesu ostavke. Vuievci su u unutranjoj politici
takoe zahtevali
da se Narodna skuptina redovno saziva,
da svaki okrug bude zastupljen u Savetu i

88

da sreski naelnici budu iz redova lokalnog stanovnitva.

Pojedini okruzi su zahtevali slobodu tampe,
kreditiranje trgovaca,
uvoenje proporcijalnog poreza i dr.
Takoe se od inovnika zahteva
da im se zabrani bavljenje trgovinom,
da tri lana jedne porodice ne smeju biti inovnici,
da se viim inovnicima smanje plate,
da se pri primanju u slubu svi podjednako tretiraju,
da inovnici plaaju vei porez,
da im se sude za neizmirena dugovanja,
da im se zabrani bogata ugoavanja prilikom silnih putovanja.
Svi ovi zahtevi pokazuju koliko je inovnitvo tada bilo nepopularno meu obinim stanovnitvom. Od
spoljnopolitikih pitanja upuena su dva zahteva
- da se izdejstvuje nasledno kneevsko dostojanstvo i
- da celokupno tursko stanovnitvo protera iz Srbije.
Petrovska skuptina nije donela nikakve bitne promene. Ustavobranitelji nisu bili u stanju da udovolje
zahtevima stanovnitva. Ono je prihvatilo sitne molbe, dok je glavni zahtev za institucionalizaciju Narodne
skuptine ostao nereen. Kriza se i dalje nastavila ne samo zbog opte narodnog nezadovoljstva, ve zbog
unutranjih razdora meu ustavobraniteljima i delatnou Obrenovievske opozicije.
to se tie spoljne politike Garaanin je iz Srbije je organizovao snanu propagandu u Bosni,
Hercegovini, Crnoj Gori, junoj Srbiji, Makedoniji, Bugarskoj, Dalmaciji, Hrvatskoj i dr. Garaanin je
osnivao tajne komitete koji su radili na nacionalnoj propagandi sve do njegovog pada 1853. Centralno
pitanje srpske diplomatije tokom revolucije 1848/49. godine bio je odnos sa srpskim nacionalnim pokretom
u junoj Ugarskoj. Srpske novine iz Beograda su detaljno pisale o dogaajima u junoj Ugarskoj, i to je
vie vreme prolazilo aktivno se meale u tim dogaajima. Maja 1848. godine ustavobraniteljska vlada
donela je odluku o materijalnom pomaganju pokreta. U junu Ugarsko masovno su dolazili dobrovoljsci iz
Srbije koji su eleli da pomognu tom pokretu. Oni su dali znaajnu pomo kad je general Hrabovski napao
Sremeske Karlovce koji su bili sredite srpskog nacionalnog pokreta.
Nakon ostavke na Petrovskoj skuptini Knianin je napustio Srbiju i preao u junu Ugarsku gde je doao
na elo srpskih dobrovoljaca. Vrhovni komadant srpske vojske Stratimiorvi je doao u sukob sa oficirima i
patrijarhom je otiao u Srbiju gde je traio pomo. Nakon povratka u Vojvodinu on je zatraio pomo
Knianina. Ali je ubro vlada iz Srbije stala na stranu patrijarha Rajaia i traila od Knianina i
Stratimirovia pokornost patrijarhu, na ta su oni pristali. Porta koja je simpatisala Maare je od Srbije
traila povlaenje dobrovoljaca, dok je srpska vlada od Porte zahtevala podrku za prisajedinjenje
Vojvodine Srbiji. Srbija je i novano pomagala srpski pokret. Zbog te pomoi naglo je narastao ugled Srbije
u oima Srba van Srbije. Patrijarh Rajai je u decembru 1848. pozivao dobrovoljce iz Srbije i vlada je tada
intenzvirala pomo Srbima u Ugarskoj. Kada je umro upljikac aktiviran je sukob Rajaia i Stratimirovia.
Vlada Srbije je u tom sukobu ostala neutralna.
Austrijska vlada je 1849. godine kada je poboljala svoj poloaj, traila da se opozovu srpski dobrovoljci iz
Vojvodine. Isto tako i Porta je od Srbije zatraila neutralnost. Zbog toga je srpska vlada bila primorana da
naredi Knianinu da se sa dorovoljcima povue iz Vojvodine. Nakon Knianinovog odlaska, Maari su
sproveli veliku ofanzivu i prilikom nje su zauzeli gotovo ceo Banat. Masa srpskih izbeglica je otila u
Srbiju. Knianin se na patrijarhov poziv vratio u Vojvodinu, ali nije uspeo dalje da sprei maarsku
ofanzivu, ali se drao kod Tomaevca. Radio je na svom izboru za vojvodu Srba u Ugarskoj. Kada je u
Maarsku revoluciju na strani Austrije ula Rusija, maarski predstavnici su uzalud predlagali srbijanskoj
vladi i Knianinu mir. Kada je maarska revolucija okonana, rezultat je bio porazan: Srbi su delovali kao
pesnica Bea i nita vie. Nacionalni cilj je potisnut.

89

Uloga Srbije u revoluciji 1848//1849. godine je bila velika. Ona je pokazala da Srbija moe da odigra
znaajnu ulogu u meunarodnim odnosima.
Srbija posle Revolucije 1848. godine
Situacija u Srbiji posle 1848. godine se nije bitno promenila. Ustavobraniteljski reim je i dalje bio meta
napada vuievaca i obrenovievaca, a sa spolja je trpela velike pritiske Rusije. Ona nije mogla da se
pomiri sa injenicom da u jednoj zavisnoj zemlji postoji reim koji joj nije bio pokoran.
Vlada iracionalan strah od Obrenovia.
Godine 1851. Avram Petonijevi, kneev izaslanik je otiao u Carigrad gde je traio da se knezu
Aleksandru dodeli titula naslednog kneevskog dostojanstva. Ali Petronijevi, jedan od najistaknutijih
ustavobranitelja je umro u Carigradu 1852. godine. Petronijevia je zamenio Garaanin. Poto je on bio
frankofil, knez Aleksandar ga je smenio pod pritiskom Rusije. Na Garaninovo mesto je 1853. doao
Aleksa Simi.
Kljuna linost reima je Vui.
U prolee 1853. godine dolo je do diplomatskog sukoba izmeu Porte i Rusije, jer je Porta priznala
Napoleonu III pravo zatite hrianskih svetinja u Palestini. Poto je Porta odbila ruski ultimatum da joj se
prizna pravo zatite hriana u okviru Osmanskog cartsva Rusija je okupirala Vlaku i Moldaviju. To je
bio povod za Krimski rat 1853-1855. godine. Srbija se nije meala u ovaj rat. Odmah na poetku rata Porta
je izdala ferman kojim je potvrdila dotadanji autonomni poloaj Srbije. Rusija je na sve naine pokuavla
da Srbiju uvue u rat, to je ona upono odbijala. Austrija je gomilala trupe prema srpskoj granici, jer se
bojala upada ruske vojske u Srbiju. Zbog toga je srpska vlada otpoela sa ratnim pripremama. Porta je
naloila Srbiji da prestane sa ratnim pripremama, dok je Srbija od Porte traila zatitu od Austrije.
Mihailo je pisao Savetu o uslovima svog eventualnog povratka na vlast.
Nakon ruskih poraza u ovom ratu, Rusi su se povukli iz Vlake i Moldavije, nakon ega su se austrijske
trupe povukle sa austrijsko-srpske granice. Krimski rat je zavren Pariskom mirovnom konferencijom
1856. godine. Za Srbiju je bila znaajna jedna oderdba konferencije kojom je protektorat nad
Srbijom i zatita hriana u Osmanskom carstvu proirena sa Rusije na ostale velike sile Francusku,
Britaniju, Austriju, Prusku i Sardiniju. Turska je zvanino primljena u koncert velikih sila. Za Srbiju
je takoe bila znaajna i oderdba o slobodnoj plovidbi Dunavom. Pariskim ugovorom Rusija je izgubila
protekotrat nad Srbijom, Vlakom, Moldavijom i status zatitnice hrianskog stanovnitva u Osmanskom
carstvu. Od tada ona je ovaj status morala da deli sa ostalim evropskim silama. Time je Rusija izgubila
prednost u reavanju istonog pitanja.
Politika kriza u Srbiji je bila produbljena nakon Krimskog rata. Sveopte narodno nezadovoljstvo
ustavobraniteljskim reimom je i dalje trajalo. Ustavobranitelji nisu bili u stanju da temeljnim reformama
promene sitaciju u Srbiji. Tokom Krimskog rata trajao je sukob izmeu kneza i Saveta. Sukob je nastao
zbog razliitog tumaenja dve ustavne oderdbe. Savet je zahtevao od kneza da za ministre postavlja ljude
iz redova Saveta, dok je knez tvrdio da ima pravo da postavlja za ministre ljude van Saveta. Sa druge strane
Savet je tvrdio da ima pravo da sam postvalja lanove Saveta, dok je knez smatrao da je to njegovo ustavno
pravo. Od 1854. godine smenio se veliki broj vlada. Postao je pokuaj kneza da za sebe vee Periia, ali
bez veih uspeha.
Ustavom iz 1838. godine definisan je Savet. To definisanje je bilo neprecizno to je docnije izazivalo
protivrenosti u njegovom tumaenju naroito na relaciji kenza i Saveta. Bilo je ukupno 17 lanova saveta.
Oni su morali da budu srpski dravljani i da imaju najmanje 35 godina. lanove saveta je birao knez. Ali
oni su morali da budu ugledni ljudi iz naroda. lanovi saveta su po pravilu trebali da budu iz razliitih
nahija. Da ne bi postavio svoje ljude za lanove saveta knez je mogao da postavlja ljude koje bi Savet
odobrio kao poplarne ljude u narodu. Tako je sam Savet imao mogunost da odluuje koji su kandidati za
lanstvo u Savetu ugledni ljudi. Poto se u praksi ova odredba pokazala kao teko primenljiva, ona je
dovodila do sukoba na relaciji savet-knez. lanove Saveta knez nije mogao da smeni. Oni su mogli da se
smene tek nakon to bi im se krivica dokazala kod Porte. Savet je imao zakonodavnu vlast koju je delio sa

90

knezom. Savet je imao pravo zakonodavne inicijative, dok to knez nije imao. Savet je sastavljao zakonski
predlog kojeg je kasnije usvajao. Da bi on postao zakon njega je knez mogao da potvrdi. Knez je imao
pravo apsolutnog veta. Uzajamna zavisnost kneza i saveta u donoenju zakona se vidi u tome to savet nije
mogao da donese zakon bez potvrde kneza, a sa druge strane knez nije mogaod donositi zakone bez Saveta.
Savet je imao pravo donoenja budeta do 1858. godine kad je to pravo dobila vlada. Savet je imao
rukovodio celokupnom administracijom. On je imao nadzor nad ministrima. Od njih Savet je mogao da
trai godinje izvetaje o radu. Ministri zasedaju u Savetu. Pravo postavljanja ministra ima iskljuivo knez.
Ali za ministre knez moe da postavlja jedino lanove saveta.
Za ustavobraniteljski reim veoma znaajno pitanje bilo je odnos izmeu kneza i Saveta. Ustavom iz 1838.
godine Savet je imao mnogo ira ovlaenja, to je predstavljalo tekou za funkcionisanje vlasti. Savet je
po Ustavu iz 1838, a mnogo vie posebnim zakonskim aktima donetim nakon Ustava i koja su mu neretko
bila suprotstavljena, imao sledea ovlaenja
4. Zakonodavna
5. Donoenje budeta
6. Admonistrativna:
a.
postavlja inovnike i odreuje broj i platu
b.
Kontrolie rad ministara
Savet je nastojao da kneevsku vlast to vie ogranii. U tom cilju doneti su zakoni koji su mu davali vie
vlasti nego to je to ustavom bilo propisano. Knez je opet nastojao da s iz toga izvue. U nedoreenosti i
razliitom tumaenju normi lei uslov za sukob kneza i Saveta. Savet je sastavljen od dve grupe ljudi:
narodnih voa i birokrata. Vrmenom e preovladati drugi, koji nisu imali veeg dodira sa narodom, bez
ugleda u narodu. U zemlji vlada anatagonizam izmeu parizlija i staraca.
Aleksandar je bio izborni knez i tu je leao koren njegove slabosti. Zato je u borbi sa savetom morao da
bude veoma oprezan. Bio je sasvim u rukama Nenadovia. Bio je lien politikog talenta, ali dobar
intrigant. Nije bio omiljen, ali ni omraen. Oslonac je imao u vojsci, a od Krimskog rata i u Austriji, to je
izazvalo podozrenje Rusije, Francuske i Porte. Knez je smatrao da inovnicima po sopstvenoj volji moe
davati vojne inove, sa kojima je rasla i plata, nezavisno od hijerarhije u inovnikom aparatu. Savet je bio
protivan. Knez je eleo da ima pravo da premeta inovnike, ali je i to Savet osporio.
Zbog toga se teilo ka donoenju novog ustava. Istaknuti predstavnik ustavobranitelja Jovan Hadi je
sastavio jedan projekat ustava jo 1846. godine. To isto, ali neto kasnije, je uinio Franjo Zah, poljski
emigrant koji je u to vreme bio istaknuti inovnik u adminstraciji Srbije. Njegov projekat je predviao
ustanovu Narodne skuptine, kao stalnog organa vlasti. Ali ni jedan od ovih projekata nije bio realizovan.
Dok se na eli Saveta kao kneev predstavnik nalazio Petronijevi, koji je bio odan knezu, nije bilo veih
trzavica. One nastaju nakon smrti Petronijevieve 1852. kada na njegovo mesto dolazi na kratko Garaanin,
a za njim i nertni Aleksa Simi.
Iz kneza i njegovog stava stajala je Austrija. Do Krimskog rata i Pariskog mira Srbija je bila pod
protektoratom Rusije i uivala je rusku zatitu. Pariskim mirom ulogu zatitnice Srbije i njenog protektora
uzele su sve evropske sile Rusija, Austrija, Francuska, Britanija, Pijemont i Pruska. Ali praksa je pokazala
da se ruski uticaj na Srbiju zamenio austrijskim. Austrija je elela da posle Pariskog mira preuzme ulogu
Rusije. To je elela da ostvari putem kneza Aleksandra Karaorevia. Sa svojom austrofilskom politikom
kenz Aleksandar je poeo jo u vreme Krimskog rata od 1854. godine.
Tokom Krimskog rata povodom spoljne politike postojalo je nekoliko shvatanja. Postojala je jedna struja
koja se zalagala da se Srbija u potpunosti vee za Rusiju makar ona zajedno sa Rusjom propala. Garaanin
se zalagao za privrenost Francuskoj (ili Zapadu uopte), Nikolajevi za okretanje Porti, a knez
Aleksandar za Austriju. Takva kneeva politika je imala i svoje pristalice. Politika scena u Srbiji je bila
podeljena na pristalice kneza i pristalice saveta. Ali ovi srpski politiari su lako prelazili iz jednog tabora u
drugi. Primeri su Jeremija Stanojevi, Aleksandar Nenadovi i dr. Knez Aleksandar je imao znaajnu
podrku austrijskih Srba i svojih roaka, ali to nije bilo dovoljno za kneza bez linog autoriteta. Zato je bio
potreban i ovek sa takvim ugledom i on je naen u Knianinu. Pokuaj sa pridobijanjem uvreenog i
penzionisanog Vuia nije uspeo, ali je zato dolo do sporazuma sa Garaaninom.

91

Sukob izmeu kneza i Saveta se rasplamsao nakon Krimskog rata, tanije ve 1855. godine, zahtevom
Saveta da se vojska nakon zavretka austrijske vojne pretnje vrati kuama. Knez sa svoje strane pokree
pitanje nesaglasnosti Ustava i pojedinih zakona. Taj sukob je nastao zbog protivrenog tumaenja ustava.
Savet je smatrao da knez za ministre moe da postavlja samo lanove saveta i da za lanove saveta knez
moe da postavlja ljude koji bi odbrio sam Savet. Sa druge strane knez je tvrdio da on moe po svom
nahoenju postavljati za ministre ljude koji nisu lanovi saveta i da po svom nahoenju postavlja lanove
saveta bez predhodnog odobrenja tog saveta. Pred Tenkinu zaveru knez je uspeo u svojim zahtevima i za
ministre je postavio ljude koji nisu bili lanovi saveta, i za lanove saveta je postavio ljude mimo
saglasnosti saveta. Sukob izmeu kneza i Saveta je i dalje postojao ne samo zbog kneevog postavljenja
ministara i savetnika, ve i zbog nekih drugi stvari. Tako se, pored Porte, i Savet usprotivio nameri kneza
da postavi Karaorev spomenik jer su se prilozi za podizanje spomenika nisu skupljali dobrovoljno ve
su se naplaivali putem poreza. Savet se zainteresovao i za sluaj zajearskog naelnika okruga,
Tripkovia, knjeginjinog teu, koji je zlostavljao narod u okrugu. Iz ovog se izrodio i stvar Vidojeva. To
je pokazivalo da su se knez i Savet sukobljavali i oko nekih sitnih, ali naelnih problema i sporova. Svima
je bilo jasno da se ovakva situacija moe prevazii tek nakon uklanjanja jednog od protivnika. U tom smislu
je delovao svojevremeno, jo 1855. i Garaanin u Parizu traei da se smeni AK i na njegovo mesto dovede
neki strani (ne ruski i austrijski) princ.
I knez i Savet su po. 1856. uputili po jedan ustavni predlog Porti. Knez je traio pravo postavljanja i
smene ministara i Savetnika, a Savet je traio smenu kneza. Porta je utala. Knaz ima jednu prednost, a to je
prednost izvrne vlasti nad zakonodavnm dovodi je pred svren in: postavlja ministre van saveta,
postavlja savetnike mimo volje Saveta, izdaje u sept. 1856. proklamaciju o odredbama Pariskog mira
samostalno.
Kao to je naglaeno, posle Krimskog rata osea se sve vei uticaj Austrije. Knez je u gotovo
svakodnevnom kontaktu sa austrijskim konzulom u Srbiji Radosavljeviem, koji mal ne sastavlja vlade.
Rusija upozorava de je uticaj Austrije jako osnaio, a da ona radi na tetu Srbije. U vladu ulaze austrofili:
Knianin i Aleksa Jankovi, 1854. Knez je verovatno raunao sa austrijskom potporom za dobijanje
naslednog zvanja i u sukobu sa Savetom. Oekivalo se da Austrija podri ustavnu reformu u korist kneza.
Godine 1857. otkrivena je Tenkina zavera koja je trebalo da donese epilog sukobu izmeu kneza i Saveta.
Na elu zavere se nalazio predsednik Saveta Stefan Stefanovi Tenka. Deo zaverenika je radio za kneza
Miloa i imao je za cilj da se ubije knez Aleksandar. Zaverenici su otkriveni, uhapeni i osueni na smrt, da
bi potom kazna bila preinaena u doivotnu robiju. Vlada je primorala vei broj lanova Saveta, za koje se
sumnjalo da su uestvovali u zaveri podnesu ostavke i odu u penziju, da bi na njihovo mesto postavili svoje
ljude. Porta je iskoristila ovu situaciju kako bi se umeala u unutranje pitanje Srbije. Porta je u Srbiju
poslala svog emisara Etem-pau, koji je naterao kneza Aleksandra da pomiluje osuene savetnike i da
omogui povratak penzionisanih savenika u Savet. Voe opozicije Perii i Garaanin su se vratili na
vlast. Prvi je izabran za predesnika Saveta, a drugi za ministra unutranjih poslova.
Kulminacija sukoba izmeu Saveta i kneza najavljena je sa Tenkinom zaverom 1857. godine. Voa zavere
je bio predsednik saveta Stefan Stefanovi Tenka, a pored njega u zaveri su uestvovali i predsednik
Vrhovnog suda kao i jo tri savetnika.
Zaverenici su unajmili jednog oveka koji je trebao da ubije kneza Aleksandra Karaorevia. On je od
zaverenika dobio novac, lane dokumente i oruje. Meutim ubica je odustao od te svoje namere i poeo da
ucenjuje zaverenike traei im jo novca. Poto se zavera odugovlaila, vlast je zaveru otkrila. Iza zavere
stajao je knez Milo koji je zaverenicima slao novac. Cilj zavere je bio da se ukloni knez Aleksandar i da
se na njegovo mesto postavi knez Milo. Pada u oi da su zaverenici bili rusofiski nastrojeni i da su se
protivili kneevoj austrofilskoj politici. Vlast im je saznala za zaveru je pohapsila sve zaverenike. Svi do
jednog su brzo osueni na smrt. Knez Aleksandar je ovu smrtu presudu pod pritiskom Porte i njenog
emisara Etem pae, morao da preinai u doivotnu robiju.
Vlast je od ostalih lanova saveta zatraila da podnesu zahteve za penziju ili e kao zaverenici biti zaoteni.
Pod ovim pritiskom svi ostali savetnici su bili penzionisani. Na taj nain iz Saveta su uklonjeni ljudi koji
nisu uestvovali u Tenkinoj zaveri. Njihova jedina krivica je bila u tome to su predstavljali opoziciju
reimu. Namesto smenjenih savetnika postavljeni su kneevi ljudi. Jedino je Ilija Garaanin odbio da

92

podnese ostavku. On je bio predvodnik savetske opozicije prema knezu. Savetnici su smatrali da je
penzionisanjem savetnika knez prekrio Ustav. Po njima knez je izvrio jednu vrstu dravnog udara.
Savetnici su se alili na ovaj postupak kneza Aleksandra Porti, ali i drugim evropskim silama koji su bile
zatitnice Srbije. Rusija i Francuska su se protivili kneevoj austrofilskoj politici. One su elele da suzbiju
austrijski uticaj na Srbiju. Nasuprot knezu Aleksandru stajao je Savet koji je bio rusofilski nastrojen.
Kneevo smenjivanje savetnika za Rusiju i Francusku je bio znak produbljavanja austrijskog uticaja na
Srbiju. Porta je izvrila snaan pritisak na kneza Aleksandra da pomiluje uesnike zavere. Porta se takoe
usportivila smeni lanova Saveta, jer je po Ustavu iz 1838. godine lanovi saveta su mogli da se smene tek
nakon to bi im se krivica dokazala na Porti.
Zbog toga je Porta u Srbiju poslala misiju Etem-pae. Ova misija je trebalo da rei spor izmeu kneza i
Saveta. Porta je to uinila kako bi se spreila evropska intervencija u Srbiji povodom ovog spora. Na elu
opozicije prema knezu stoji Ilija Garaanin, koji je uspeo da za sebe vee Tomu Vui Periia i Miu
Anastasijevia. Kneza je branio Blaznavac.
Prilikom prvog susreta sa knezom Aleksandrom Etem paa od kneza zahteva da pomiluje osuenike i da ih
preda Porti koja treba da utvrdi njihovu krivicu. Ovaj zahtev knez Aleksandar je odmah ispunio. Etem-paa
nije mogao niti je zahtevao od kneza smenu ali je zato traio da se u Savet vrate svi penzionisani lanovi.
Knez u Savet vraa sve ranije zbaene lanove, a na visoke poloaje postavljaju Vuia (pred. Saveta) i
Garaanina (Ministar u. p.). Time je dolo do izmirenja izmeu Saveta i kneza. Knez Aleksadar je eleo da
Tenkinom zaverom profitira, ali u tome nije uspeo. Pogreio je to se mimo zakona obraunao sa Savetom,
to je rezultiralo njegovim porazom u ovom sukobu.
Na elo Saveta je doao Toma Vui Perii, dok je za ministra unutranjih poslova bio postavljen Ilija
Garaanin. Nova vlada je donela nekoliko uredbi kojim su smanjena ovlaenja kneza:
- knez sada nije imao pravo apsolutnog veta, jer je svaki zakon koji donese Savet morao da potpie.
- u sluaju spora izmeu kneza i Saveta, odluka Saveta je uvek imala prednost;
- lanovi Saveta nisu se mogli predati sudu bez predhodnog odobrenja samog Saveta;
- kasacioni sud je imao pravo da sudi savetnicima;
- savet je ima pravo da pozove ministre na odgovornost i nakon toga njime je sudio Apelacioni sud.
Tim promenama Savet je dobio apsolutnu vlast u dravi. Kneeva ovlaenja su znatno smanjena. Savet je
bio podjednako popunjen i kneevim i Garaaninovim pristalicama.
Nakon to su uvrstili vlast Periii i Garaanin su traili sazivanje Narodne skuptine na kojoj bi se smenio
knez Aleksandar Karaorevi. Knez je imao opoziciju u svim drutveni slojevima i svim politikim
strujama. U opoziciji su bili ustavobranitelji Garaanin i Perii, seljatvo, obrenovievci i nova politika
struja u Srbiji liberali, jedna grupa intelektualaca i drugih istaknutih graana koji e stvoriti prvu
liberalnu struju u Srbiji.
Liberalni pokret u Srbiji se prvi put javlja u vreme revolucije 1848. godine. Liberal se zalau za aktivnu
nacionalnu politiku. Oni trae da Srbija bude samostalna drava i da narod samostalno upravlja samim
sobom. Zbog toga se protive meanju Porte u unutranje stvri zemlje. Liberali se u unutranjoj politici
zalau za institucionalizaciju Narodne skuptine koje je trebala da predstavlja najvaniju instituciju u
zemlji.
Dakle, opozicija u Srbiji se sastojala od tri tabora: konzervativce (deo ustavobranitelja predvoenih
Periiem i Garaaninom), liberale i obrenovievce. Konzervativci i liberali su imali razliite poglede na
rad skuptine. Konzervatici su eleli smenu kneza Aleksandra, biranje namesnitva i izbor novog kneza.
Jedan od lidera konzervativaca bio je najbogatiji ovek u Srbiji Mia Anastasijevi. On je za novog kneza
eleo svog zeta ora Karaorevia. Liberali su eleli prvo da se donese zakon o Narodnoj skuptini,
kojim bi se regulisalo redovno skuptinsko sazivanje, nakon ega bi se pristupilo zabcivanju kneza
Aleksandra. Liberali su se zalagali da Milo ponovo preuzme funkciju kneza. Time je uoi skuptinske
sednice obrazovan savez izmeu liberala i obrenovievaca. Sve tri politike struje se zalau za sazivanje
Narodne skuptine. Garaanin je uspeo da i pored upornog odbijanja kneza i Portinog protivljenja izvri
uticaj na Savet da se sazove Narodna skuptina.

93

Pre sazivanja Narodne skuptine donet je zakon o Narodnoj skuptini. Njime je bilo predvieno da se
skuptinski sastav popunjava od strane izabranih i postavljenih poslanika. Izborni poslanici su se birali po
nahijama i njih je birao narod i bili su veina, dok su postavljeni poslanici bili iz redova dravne
administracije. Cilj donoenja ovog zakone bio je da se saini red u skuptini i da se ona ne pretvori u
razularenu masu kojom bi rukovodio Vui kao u Petrovskoj skuptini 1848. godine.
Skuptina je izabrana i sazvana 1858. godine na dan Sv. Andreja zbog ega se zove svetoandrejska
skuptina. Najuticajnije linosti u skuptini su bili konzervativci Garaanin, Vui i Mia Anastasijevi.
Konzervativci su se zalagali za smenu kneza Aleksandra Karaorevia. Nakon njegove smene oni su
smatrali da treba da se svetonadrejska skuptina raspusti da se obrazuje novo namesnitvo koje bi
upravljalo Srbijom. Nakon toga bi se raspisali izbori za Veliku skuptinu koja i izabrala novog kneza. Jedan
od kandidata konezrvativaca bio je ore Karaorevi zet Mie Anastasijevia i sinovac kneza
Aleksandra. Sa druge strane nasuprot konzervativcima stajali su udrueni liberali i obrenovievci. Oni su se
zalagali za smenu kneza Aleksandra i za izbor Miloa Obrenovia za novog kneza. Liberali su sastavili plan
svog delovanja: Konzervativcima preputaju inicijativu za smenu knez Aleksandra, potom liberali predlau
donoenje zakona o Narodnoj skuptini, kako bi se skuptina redovno sazivala. Da bi se posle zbacivanja
kneza spreilo stvaranje namsenitva, skuptini je povereno svojevrsno namesnitvo. Nakon toga usledio bi
izbor Miloa Obrenovia za kneza.
Skuptina je otpoela sa radom. Za predsednika skuptine je bio izabran Mia Anastasijevi, dok je za
potpredesdnika bio izabran obrenovievac Steva Mihajlovi, a za sekretara liberal Jevrem Gruji. Do
zbacivanja kneza Aleksandra nije odmah dolo, jer je lider liberala Gruj eleo prethodno da skuptina
donese zakon o Narodnoj skuptini. On je na sve naine teio da vlast nakon zbacivanja kneza pripadne
skuptini, kako se ne bi formiralo konzervativno namesnitvo. Sam nacrt zakona sastavio je Jevrem
Gruji. Po tom nacrtu skuptina je trebalo da se popunjava iskljuivo od izabranih poslanika. Skuptina se
sazivala svake godine. Bez odobrenja skuptine ne moe se promeniti ili doneti zakoni vezani za kneza,
savet, skuptinu, ministre itd. Skuptina ima pravo veta na zakone koje bi doneli knez ili savet, a za koje
ona smatra da su tetni. Otud skuptina dobija zakonodavna ovlaenja. Jedna od najznaajnijih ingerencija
skuptine bilo je donoenje budeta. Bez odluke skuptine nije bilo dozvoljeno podizanje novih nameta.
Pored toga skuptina ima pravo da pozove ministre na krivinu odgovornost. Ali ovom nactru koji je bio
suvie liberalan usportivili su se konzervativci, Garaanin i Anastasijevi. Otpoeli su pregovori izmeu
Garaanina i liberala o izmeni nacrta. Neke odredbe su izmenjene kao one o sazivanju skuptine svake
godine, o pozivanju ministara na odgovornost, zabrana uvoenja novih poreza bez odobrenja skuptine,
popunjavanje skuptine izabranim poslanicima i dr. Skuptini su smanjene zakonodavne ingerencije.
Skuptina je zakone o knezu, ministrima i dr imala pravo da savetuje u njihovom donoenju. Takoe
skuptina nema pravo da ukida zakone koje donesu knez i Savet, ona je mogla samo da ih vrati na ponovno
razmatranje. Budetske nadlenosti skuptine se uopte ne pominju. Ovaj zakon o Nardonoj skuptinije
trebao da potvrdi savet. Tek nakon ovih izmena skuptina je usvojila zakon 1858. godine, da bi ga Savet
potvrdio januara 1859. godine.
Nakon usvajanja zakona o Narodnoj skuptini krenulo se u zbacivanje kneza Aleksandra. Skuptina je
sainila jedan akt u kojem je od kneza Aleksandra traila ostavku. Ona smatra da je knez Aleksandar bio
izabran za kneza od strane skuptine i da ta skuptina koja ga je izabrala moe i da ga smeni. Knezu je bila
upuena jedna deputacija koju je predvodio Steva Mihajlovi, a koja je knezu odnela tekst ovog akta od
njega je traila da potpie ostavku. Knez je traio 24 h kako bi razmislio o podnoenju ostavke. Knjeginja
Persida je nagovarala kneza Aleksandra da ode u Kragujevac i da sa vojskom rastera skuptinu. Ali knez
je ovaj predlog odbio. Bez obzira na to proirila se vest da je knez otiao u Kragujevac to je dovelo do
panike u Skuptini. Na ostavku kneza je nagovarao i Savet. Tokom noi ne saekavi jutro kako bi
skuptinu izvestio o svojoj odluci on je tajno napustio varo u sklonio se u tvravu beogradskom pai koji
mu je pruio zatitu. To je uinio zbog toga to se gomila okupila oko njegovog dvora nakon to je stigla
lana vest o odlasku kneza u Kragujevac. Garaanin je pomogao knezu Aleksandru da pobegne iz dvora.
Liberali su na vest o kneevom bekstvu naloili da se obrenovievci sutradan pojave u skuptini
naoruani jer je postojala opasnost da konzervativci obrazuju namesnitvo. Ali do toga nije dolo jer je
Garaanin smatrao da nova vlast treba da se izabere dogovorom. Skuptina je ujutro prihvatila predlog

94

predsednika Anastasijevia da se knez Aleksandar zbaci sa vlasti zbog izdaje. Pre nego to je akt o
zbacivanju kneza Aleksandra potvrdio Savet skuptina je izglasala predlog liberala da se za novog kneza
izabere Milo Obrenovi, da do dolaska kneza u Srbiju namesniku vlast obavlja Skuptina, a da se
komanda nad vojskom i policijom predaje Stevi Mihajloviu. Ovaj akt o postavljenja Miloa za kneza je
bio potpisan i sveano objavljen narodu. Izbor Miloa za kneza nije bio obavljen po pravilima i zakonu, jer
je Savet morao da potvrdi akt o zbacivanju kneza Aleksadra pre nego to bi se otpoelo sa izborom novog
kneza. Ovoj skuptinskoj odluci usprotivili su se konzervativci. Oni nisu eleli Miloa Obrenovia za
kneza. Od liberala su traili da se obrazuje namesnitvo i da se njemu prepusti komanda nad vojskom i
policijiom. Ovaj blagi sukob izmeu konzervativaca i liberala eleli su da iskoriste savetnici koji su bili
pristalice kneza Aleksandra. Oni su kneza pozvali da doe u Beograd i da uz pomo vojske rastera
skuptinu. Vojska koja je krenula na skuptinu se vratila u kasarnu nakon to nije uspela da bez ispaljenog
metka rasturi skuptinu. Nakon toga dolo je do sporazuma izmeu liberala i konzervativaca. Liberali su
prihvatili namesnitvo do dolaska kneza Miloa u Srbiju. To namesnitvo je trebalo da ine Ilija
Garaanin, Steva Mihajlovi i Jevtimije Ugrii. Mihailovi bi bio Miloev mestozasupnik. Konano se i
vojska priklanja skuptini. Time se svetonadrejska skuptina okonala bez prolivanja krvi.
Porta je prihvatila smenu kneza Aleksandra, ali se usprotivila ostalim odlukama svetoandrejske
skuptine. Austrija se protivila odluci o zbacivanju kneza Aleksadra i bila je spremna na vojnu intervenciju
u korist zbaenog kneza. Ali od te intervencije Austriju je odgovorila Rusija i Francuska jer su intervenciju
smatrali povredu Pariskog mirovnog ugovora.
Svetoandrejska skuptina je trajala mesec i po dana. Na njoj su poslanici iz svih okruga izneli veliki broj
zahteva. Od zanajnijih zahteva treba pomenuti da se knez, savetnici i inovnici mogu pozvati na
odgovornost u sluaju zloupotreba. Potom tu si odluke o spreavanju zelenatva, izmena ustava, reforma
sudstva i poreskog sistema, spreavanje zloupotreba inovnitva, uvoenje odgovornosti minstara,
donoenje zakona o slobodi tampe. Za seljake je bila najvanija seoska sampouprava.

Druga Miloeva (1858-1860) i druga Mihjalova vlada (1860-1868)

( . )
Milo je drugi put doao na vlast u Srbiji nakon Svetoandrejske skuptine 1858. godine. Milo se
susreo sa dva krupna problema sa seljatvom koje trailo reforme, liberalnom i
konezervativnom opozicijom koje su se suprostavljale Miloevoj apsolutistikoj vladavini. Liberali
su kneevu vlast eleli da ograniavaju Skuptinom, konzervativci Savetom. Odmah nakon stupanja
Miloa na vlast prestao je da vai Ustav iz 1838. godine. Savet je pripremao zakone, dok je Milo
postavljao lanove Saveta i ministarstava. Kao i za vreme prve vlade Milo se nije meao u sudske
poslove. Nakon dolaska Miloa na vlast otputen je jedan broj inovnika za koje se utvrdilo da su
vrili zloupotrebe. Pod Miloevim pritiskom uhapen je njegov veliki neprijatelj Toma Vui Perii,
koji je ubrzo umro, jer je verovatno bio otrovan. Sa liberalima Milo nije odmah raskinuo. Milo je
liberalima omoguio stvaranje skuptinskog odbora, koji bi reavali molbe upuenih Svetoandrejskoj
skuptini.
Konzervatici su kritikovali ustanovu Narodne skuptine i isticali znaaj Saveta. Milo se naelno nije
protivio postojanju Narodne skuptine, ali nije eleo da ona ima iroka ovlaenja, ve iskljuivo
savetodavni karakter. Zbog toga je 1859. godine sazvana Malogospoinska skuptina. Milo je
zabranio ulazak inovnika u skuptinu, zbog ega su liberali bili preteno lieni ulaska u skuptinu.
Skuptina je donela nekoliko odluka i zakona. To su
zakon o nasleu kneevskog dostojanstva (jer je Porta Miloa tad smatrala izbornim, a ne naslednim
knezom) , ;
izmena zakona o Savetu i promena ustava i
donoenje zakona o tampi.
95

Takoe skuptina je donela odluku o otputanju velikog broja inovnika i smanjenje inovnike
plate. Novim zakonom o sudksom postupku, sudski proces je znaajno pojednostavljen.
Milo je u jesen 1859. godine smenio sa mesta urednika Srpskih novina konzervativca i postavio
liberala.
Tada je bio pokuaj promene ustava. Po predlogu saveta formirana je komisija od tri lana, iji je
zadatak bio da se napie nacrt ustava. Glavna linost komisije i autor nacrta je bio Jevrem Gruji.
Taj Grujiev nacrt ustava je bio izuzetno liberalan. Da bi zadovoljio kneza Miloa on je predvideo
princip naslednosti kneevskog dostojanstva, kao i kneevsko pravo da postavlja i smenjuje
ministre. Savet bi bio ukinut, dok bi knez i skuptina imali zakonodavnu inicijativu. Nacrt ustava je
predvideo i samoupravnu organizaciju lokalnih vlasti. Ona predvia postojanje optinskih skuptina
koje postavljaju kmetove. Pored optinskih postoje sreske i okrune skuptine. Milo je prihvatio
Grujiev ustavni nacrt ali se on od pukih priprema nije dalje odmakao.
U unutranjoj politici Milo je uspeo da ponovo izgradi apsolutistiki nain vladanja. Na
spoljnopolitikom planu je uspeo da izgradi mnogo vri stav prema Porti. Od Porte je traio
pitanje naslednog, a ne izbornog kneza. Svog sina i prestolonaslednika Mihajla je poslao po Evropi
da uspostavi kontakte sa velikim silama i obavesti ih o prilikama na Balkanu.
Milo je 1860. godine poslao deputaciju u Carigrad sa zahtevima da se prizna naslednost kneevskog
dostojanstva, da se tursko stanovnitvo iseli iz Srbije i da se dozvoli Srbiji da donese novi ustav. Ali
Porta se ogluila o ove zahteve. Iako bez rezultata Miloeva spoljna politika je znaajna zbog stoga
to je utvrdila vri kurs koja se pokazala kao znaajna u vreme Mihajlove vlade. Iste godine knez
Milo je umro. Milo je kao i u prvom mandatu pokaza apsolutistie mere vladavine. U spoljnoj
politici uspeo je da popravi meunarodni poloaj zemlje. Iako Porta nije Milou priznala nasledno
dostojanstvo, Turci su jo za Miloevog ivota pristali da ga nakon smrti nasledi sin Mihajlo.
Drugu Mihajlovu vladu karakterie apsolitistiki sistem vladavine na unutranjem planu i
estoka pronacionalna politika na spoljanjem planu. Veliki deo ivota knez Mihajlo je proveo
u emigraciji, proputovao je veliki deo Evrope i upoznao se sa raznim evropskim kulturama.
Imao je izuzetno obrazovanje. On je uvideo veliku zaostalost Srbije, ali je verovao da ona moe
da se promeni aktivnom politikom odozgo. Bio je pristalica prosveenog apsolutizma.
Na poetku vladavine knez Mihajlo se susreo sa opozicijom meu konzervativcima i liberalima, koji
su eleli da ogranie njegovu vlast putem Saveta, odnosno Narodne skuptine. Knez Mihjalo je eleo
da uspostavi svoj apsolutizam, ali u da taj apsolutizam inkorporira postojee politike struje. Zbog
toga je knez prvu vladu sastavio i od konzervativaca i od liberala. Nju su inili kneev predstavnik
Filip Hristi, konzervativac Nikola Hristi i liberal Jevrem Gruji. Hristieva vlada nije mogla dugo
da se odri.
Godine 1861. sazvana je Preobraenska skuptina. Knez Mihajlo je na njoj eleo da izmeni
ustav, ali je zbog nepovoljnih spoljno-politikih okolnosti odustao od te ideje. On se ograniio
na donoenje zakona koji su pobijali ustav iz 1838. godine. Skuptina je usvojila novi zakojn o
Narodnoj skuptini, zakon o savetu,
zakon o narodnoj vojsci, zakon o usvojenju
prestolonaslednika, predlog reformi poreskog sistema. Skuptina je ovim zakonom pretvorena
u isto savetodavno telo bez veeg politikog znaaja. lanove Saveta knez je po svom linom
nahoenju mogao da postavlja i smenjuje. Iako je Savet donosio zakone, on je bio sputan
velikim kneevim uticajem. Zakon o nardonoj vojsci je predvideo optu vojnu obavezu svih
mukarci od 20-50 godina starosti. Oni nisu odlazili u kasarne, ve su obavljali obuku po
svojim mestima.Zakonom o ustrojstvu centralne dravne uprave iz 1862. godine knez je dobio

96

pravo da postvlja ministre po svom nahoenju. Ovim zakonima uvren je Mihajlov

apsolutizam.
Da bi efikasnije sproveo ove zakone u prilog apsolutizmu, Mihajlo je 1861. godine obrazovao novu
vladu na elu sa Ilijom Garaaninom. U vlasti vie nisu uestvovali liberali. Ilija Garaanin postaje
centralna figura Mihajlovog reima. Garaanin je ostao dosledan pristalica apsolutizma jer je
smatrao da je obian narodn nezrelo i neobrazovano i shodno tome ne moe samostalno i pravilno da
politiki razmilja.
Liberali su ustali protiv Mihajlovog reima i pre nego to je liberal Gruji izaao iz vlade 1861.
godine. Liberali su osnovali svoj list Narodna skuptina, ali je vlast zabranila taj list. U Smederevu
je 1863. godine otkrivena jedna zavera u kojoj su uestvovali i konzervativci i liberali. Veliki sud
pod uticajem Grujia je oslobodio zaverenike. Zbog toga je Mihajlova vlada donela zakon po kojem
su sudije Velikog suda osuene na viegodinje robije.
Najistaknutiji predstavnici liberala u ovom periodu su bili Vladimir Jovanovi, Alimpije Vasiljevi i
Stojan Bokovi. Poto nisu mogli da pokrenu list Narodna skuptina liberali su bili saradnici u listu
Trgovake novine. U njima su liberali estoko kritikovali kneza i njegove ministre. Poto ni
Trgovake novine nisu dugo radile oni su se pribliili Drutvu srpske slovesnosti i u njihovom listu
Glasnik su propagirali svoje ideje. Oni su imali veinu u Drutvu i kontrolisali ga. Zbog toga je
vlada i ministar prosvete doao u sukob sa lanovima drutva. Vlada je konano ukinula Drutvo
srpske slovesnosti i osnovala Srpsko ueno drutvo. Time su liberali izgubili poslednju ustanovu u
koju su mogli da deluju. Posle ovih dogaaja veina liberala je emigrirala iz Srbiju i u inostranstvu je
nastavila da vri propagandni rad. U emigraciji liberali su osnivali svoje listove i te listove su preko
svojih istomiljenika tajno rasturali po Srbiji. Jovanovie je sa vojvoanskim liberalom Miletiem u
Budimpeti osnovao list Zastava. Liberali su putem tampe pokuavali da vre uticaj na svest
gradskog stanovnitva, ali nisu uspeli da pokolebaju Mihajlov reim.
Veoma znaajna liberalna organizacija bila je Ujedinjena omladina srpska koja je osnovana
1866. godine u Novom Sadu. U ovu organizaciju ulazili Srbi iz svih krajeva. Njeni prioritetni
porgramski ciljevi su irenje nacionalne svesti i prosvete meu svim Srbima. Druga sednica
skuptine Ujedinjene omladine je odrana u Beograu 1867. godine. Knez Mihjalo se nije usprotivio
njenom sazivanju u Beogradu. Na toj skuptini za predsednika je izabran Jevrem Gruji. Zbog toga
i zbog pretresanja politikih pitanja ministar unutranjih poslova je zabranio njen rad.
Mihajlo je vodio aktivnu pronacionalnu spoljnu politiku. On je imao viziju da pomou
nacionalnih ustanak u oblastima pod turskom vlau stvori veliku junoslovensku dravu u kojoj bi
glavnu ulogu igrala Srbija. Zbog toga je unutranju politiku podredio spoljnoj. On je smatrao da
mora vladati apsolutstiki kako bi sve snage u zemlji ujedinio oko ove spoljno-politike zamisli.
Glavni protagonista spoljne politike bio je predsednik vlade Ilija Garaanin. Osnova je trebalo da
bude balkanski savez.
Pioritetno spoljno-politiko pitanje je bilo proterivanje turskog stanovniva iz Srbije. Zbog toga je
Garaanin nekoliko meseci boravio u Carigradu tokom 1861. godine, ali bez veih uspeha. Zakon o
narodnoj vojsci je izazvao podozrenje kod Porte i njen protest. Bez obzira na to Srbija je nastavila sa
vojnim pripremama, a od Rusije je dobila novac od koga je kupila puke. Sve ovo je dovelo do
pogoranja odnosa izmeu srpskog i turskog stanovnitva u Srbiji. Turski vojnici su 1862. godine
ranili jednog srpskog deaka, a takoe su u nekoliko navrata bombardovali beogradsku varo. Ove
incidente je iskoristila srpska vlada kako bi uputila zahtev za iseljenje turskog stanovntva iz Srbije.
Da bi se reio ovaj spor garantne sile i Porta su sazvale konferenciju u carigradskom predgrau
Kanlidi. Pre sazivanja konferencije ruska i francuska strana su se dogovorile da zajedniki nastupe
u korist Srbije, dok su Austrija i Engleska naginjale Porti. Konferencija je donela odluku da se unite

97

tvrave Soko i Uice i da se muslimansko stanovnitvo iseli iz Srbije to je bilo predvieno

hatierifom iz 1830. godine. Turci su tvrave u Beogradu, apcu, Smederevu i Kladovu. Ova
konferencija je donela polovine rezultate i nije mogla da zadovolji kneza Mihajla.
Spoljnu politiku kneza Mihajla karakterie okupljanje i organizovanje okolnog srpskog
stanovnitva pod turskom vlau i sklapanje saveza sa balkanskim dravama i politiarima. To
je imalo za cilj da se organizuju balkanski hriani radi podizanja ustanka protiv turske vlasti. 1862.
Garaanin je organizovap Srpski odbor za propagandu, pod L. A. Batalakom. Vlada je odravala
veze sa bugarskim (Rakovski) i albanskim revolucionarima (Delal paa). Bugari su imali i
neformalno predstavnitvo u Bgd i svoj list. Saradnja je trajala do 1863.
Pokrenuta je i propaganda u Makedoniji i St. Srbiji.
Najvei diplomatski uspeh bio je stvaranje saveza sa Crnom Gorom 1866. godine, kojem su se obe
drave obavezale na zajednike pripreme za podizanje ustanka i rata protiv Turske. Preko Duia i
Lejanina ostvarene su veze i konano potpisan savez oktobra 1866. U sluaju ujedinjenja knez
Nikola je pokazivao spremnost da se povue, uz priznanje posebnog poloaja njegove porodice.
Srpska vlada se takoe zbliila sa hrvatskim (trosmajer) i maarskim (Andrai) politiarima.
Srpska vlada je 1866. godine na predlog kapuehaje Ristia od Turske zatraila da se turski garnizon
povue iz tvrava u Srbiji. Za ovu inicijativu ona je zatraila podrku od Rusije, Bajsta i Bizmarka.
Bizmark je obeao diplomatsku pomo. Za predaju tvrava zauzimala se i austrijska vlada.
Istovremeno srpska vlada je aktivnu vrila agitaciju za podizanje ustanka u Bosni i prisajedinjenje
Bosne i Hercegovine Srbiji. Izgledalo je da za to ima i podrku Andraija. Maja 1867. dolo je do
sporazuma sa hrvatskom Narodnom strankom oko zajednike akcije u Bosni. Kada je podignut
grki ustanak na ostrvu Kritu 1867. godine srpska vlada je pokuala da podigne ustanak u Bosni i
Hercegovini. Na kraju od ovog plana se odustalo jer su se tome protvili Bizmark, Francuska i
Austrija. Porta je pored upornih odbijanja bila primorana da pod pritiskog velikih sila 1867.
godine izda ferman knezu Mihajlu prilikom njegove posete Carigradu. Tim fermanom Turci
su napustili sve tvrave u Srbiji, ali uz uslov da na tvravama pored srpske stoji turska
zastava. Turska vojska je napustila sve tvrave u Srbiji 1867. godine. Pored toga Srbija se
obavezala da nee vriti popravke i irenje tvrava bez odobrenja Porte.
Knez Mihajlo je sklopio savez sa voama bugarskih emigranata 1867. godine u Bukuretu. On su se
sloili da Srbija i Bugarska stvore jednu veliku junoslovesnku dravu na ijem elu bi se nalazio
knez Mihajlo.
Savez sa Grkom je sklopljen 1867. godine, a pregovaralo se od 1861. Pregovori su bezuspeno
obnavljani 1861, 1863. Voeni su i tokom 1864-6. Megale idea je onemoguavala svaki sporazum.
Grka je na kraju odustala od predloga iz 1861. za podelu Bugarske i za pripajanje cele Makedonije
Grkoj. Dogovorena je podela Albanije. Sporazumom je postignut 1867. i obe drave su se
obavezale da e ui rat protiv Turkse, u sluaju turskog napada na jednu lanicu ovog saveza. Rat
protiv Turske bi se vodio do osloboenja svih hriana na Balkanu. Ugovorm je predvieno da
Srbija dobije BiH, Grka Epir i Tesaliju. Makedonija nije uzeta u obzir.
Konano knez Mihajlo je 1868. godine, nakon njegovog povratka iz Carigrada sklopio savez sa
Rumunijom, na iju inicijativu su povedeni razgovori jo 1867.
Time je knez Mihajlo formirao Prvi balkanski savez, iji je cilj bio osloboenje svih
hrianskih naroda na Balkanu od turske vlasti i formiranje jedne junoslovenske drave.
Mihajlova spoljna politika je donela rezultate u proterivanju turskog stanovnitva iz Srbije i
dobijanje tvrva. Savezi sa drugim balkanskim zemljama nisu doneli konkretne rezultate. Oni su
aktivirali pitanje osloboenja svih hriana od turske vlasti. Ali te ideje su doivele promene posle
Mihajlove smrti, i onie se odigrati tek docnije sa stvaranjem povoljnih meunarodnih uslova. Knez

98

Mihajlo je jo za ivota bio svestan da balkanski savez ne moe da zaivi. To je pokazao i gki
ustanak na Kritu 1867. godine koji je doveo do grko-turskog rata 1868. godine u koji Srbija nije
ula iako je bila obavezna na osnovu sporazuma o srpsko-grkom savezu.
Ivanka i smena Garaanina.
Zakon o optinama je donet 1866. godine i njime su optine stavljene pod jak dravni nadzor. To je
izazvalo veliko nezadovoljstvo liberala. Na Miholjskoj skuptini 1867. godine liberali su
protestvovali zbog ogranienja sloboda, i traili su nepoverenje ministrima, povratak zakona on
Narodnoj skuptini iz 1859. godine, zakon o odgovornosti ministara pred skuptinom uvoenje
optinske samouprave.
Mihajlo se pred kraj svoje vlade duboko razoarao u rusku istonu politiku. On je teio da se
oslobodi velikog ruskog uticaja i da pronae nove saveznike. Knez Mihajlo se 1867. godine na svom
imanju u Ivanki susreo sa ugarskim predsednikom vlade grofom Andraijem. Na tom sastanku grof
Andrai je Mihajlu ponudio Bosnu u zamenu da se Srbija odvoji od ruskog uticaja i da knez prema
Srbima u Monarhiji vodi politiku koja bi bila u interesu Maara. Moda je i to bio razlog zbog ega
je 1867. godine sa mesta predsednika vlade smenio Iliju Garaanina. Garaanin je bio rusofil, i sama
Rusija je nepovoljno gledala na smenu Garaanina. Za novog predesdinka vlade je izabrao
umerenog liberala Jovana Ristia. Ali je na kraju od te namere odustao i za predsednika vlade
postavio dotadanjeg ministra unutranjih poslova Nikolu Hristia.
Mihajlov svoju nepopularnost treba da zahali upravo Nikoli Hristiu. U meuvremenu formirana je
zaverenika grupa koja je pripremala atentat na knez Mihajla. Na elu zaverenika stajao je Pavle
Radenovi, dok je paln o ubistvu sastavio Lazar Mari. Radenovieva ena je bila u srodstvu sa
bivim knezom Aleksandrom. Knez Aleksandar je slao zaverenicima oruje, municiju i novac.
Zaverenici su revolverom i handarom ubili kneza Mihajla u Koutnjaku 1868. godine.

Srbija u vreme Namesnitva 1868-1872.

Srbiju u politikom pogledu karakterie nedemokratski politiki odnosi vladarska neograniena vlast
i snaan birokratski aparat te vlasti. Srbija je bila centralistika i neefikasna drava sa slabim
demokratskim institucijama parlamentom, sudom. Vladajue elite su se oslanjale na
najkonzervativnije elemente drutva trgovake i zelenake buroazije. Takvom sistemu najvei
otpor su pruali liberali koji su se kao znaajan politiki inilac iskristalisali na Svetoandrejskoj
skuptini. Tokom Mihajlovog reima bili su proganjani i zabranjivani. Mihajlova smrt je omoguila
preobraaj Srbije u pravcu izgradnje modernog parlamentarizma, ustavnosti i granskih sloboda. U
Srbiji posle Mihajlovog ubistva postoje tri politike struje: konzervativci koji se zalau za
ouvanje Mihajlove uprave i vladarskog apsolutizma, liberali koji su za uvoenje ustavne
parlamentarne monarhijem koja bi garantovala graanske slobode, ogranienje izrne vlasti,
decentralizaciju drave i socijalista Svetozara Markovia koji su za ukidanje privatne svojine i
izgradnju socijalistikog drutva.
Odmah nakon atentata na kneza Mihajla obrazovano je privremeno namesnitvo koje je trebalo da
upravlja Srbijom dok se ne izabere novi knez. Izbor novog kneza je bilo zamreno pitanje jer
Mihajlo nije imao zakonitog naslednika, i iza kneza Miloa nisu ostali potomci. Pravni propisi
ovakav sluaj nisu regulisali. Ubrzo je sazvana Velika narodna skuptina koja je trebala da izabere
novog kneza. Izmeu Prviremenog namesnitva i vlade postojale su razlike po pitanju novog kneza.
Ministar vojni Milivoje Petrovi Blaznavac se zalagao da se za kneza izabere Milan Obrenovi

99

maloletni unuk Miloevog brata Jevrema. Vojska je bila na strani Milana. Velika narodna skuptina
na Topideru je samo potvrdila odluku vojske da se za novog kneza izabere Milan Obrenovi. Poto
je on bio maloletan Srbijom je urpavljalo namestnitvo kojeg su inili Milivoje Petrovi
Blaznavac, Jovan Risti i Jovan Gavrilovi.
Ovoj odluci Blaznavca nisu odmah mogli da se suprostave konzervativci i liberali. U prvom
momentu oni nisu bili u mogunosti da se bore za vlast. Blaznavac se uz pomo vojske doepao
vlasti. On je uspeo da zadnji plan potisne konzervativce na elu sa Garaaninom. Blaznavac je
uvideo da uz puku pomo vojske ne moe da se odri na vlasti zbog ega se okrenuo liberalima.
Liberali su pozivani na saradnju ali pod njihovim uslovima. Nova vlast je odmah proklamovala
budua naela a to je umerena liberalizacija drutva. Veina liberala je prihvatila te uslove.
Blaznavac se sporazumeo sa liberalima i to da se Srbija od policijske drave pretvori u ustavnu
dravu i da se vojne snage Srbije usmere na akciju narodnog osloboenja i ujedinjenja. Ostale ideje
liberala sloboda tampe, zbora i dogovora, parlamentarizam i dr, namesnitvo nije prihvatilo.
Novi ustav je donet 1869. godine. on je bio jo poznat pod nazivom namesniki ili trojiki ustav.
Drugo namesnitvoje donelo ustav u podrku Austro-Ugarske drei se Pariskog mirovnog ugovora
koji je predvideo da Srbija uiva potpunu slobodu u zakonodavnoj oblasti. Takoe namesnitvo je
prelo preko odredbe zakona o Narodnoj skuptini koji je zabranjivao donoenje ustava za vreme
maloletstva vladara. Time su prenebregnuta prava vladara, ali i Porte. Njegovi autori su bili Jovan
Risti i Radivoje Milojkovi. Njihova osnovna ideja je bila da se u zemlji uvede umeren i
ogranien liberalizam, da se uvede institucija narodnog predstavnitva i da se vlast podeli
izmeu kneza i narodnog predstavnitva. U dravi se zadrava centalizam i snana izvrna vlast.
Ustav je proglasio Srbiju Ustavnom monarhijom sa narodnim predstavnitvom i naslednom
dinastijom Obrenovi na elu. Time se prvi put nasledna prava Obrenovia reguliu ustavom.
Kneza Milana je ustavom trebao da nasledi najstariji sin. U sluaju da nema sina nasleivali bi ga
muki, a ako i njih nema enski potomci. Ukoliko bi njegova linija izumrla vlast bi nasledili potpmci
Miloevih keri. U sluaju da dinastija Obrenovi u potpunosti izumre novog kneza bi izabrala
skuptina. Taj novi knez ne bi mogao da bude iz dinastije Karaorevi na koje je baeno
prokletstvo. Knez deli zakonodavnu vlast sa Skuptinom, on potvruje i proglaava zakone,
ima pravo zakonodavne inicijative, zapovednik je vojske, zastuplja zemlju u inostranstvu,
postavlja dravne inovnike i dr. Skuptina se bira na 3 godine, a saziva se svake godine. Nju
saziva i otvara knez. Skuptina se sastoji od biranih i postavljanih poslanika. Na svakog treeg
biranog poslanika, knez postavlja po jednog poslanika. Ovi postavljeni poslanici omoguuju
knezu uticaj u Skuptini. Skuptina donosi zakone, dok knez i ministri imaju pravo
zakonodavne inicijative. Knez postavlja ministre. Oni ne odgovaraju skuptini, ve mogu da se
pozovu iskljuivo na krivinu odgovornost. Knez i vlada imaju prava da donose zakone mimo
skuptine i pravo da privremeno obustavi pojedine lanove ustava koji se odnose na politike i
graanske slobode. Skuptina nije mogla da odbaci vladin budetski predlog. Proklamovana su
osnovna graanske slobode i naela. Proklamuju se sve klasine graanske slobode
ravnopravnost pred sudom, lina sloboda, sloboda tampe, neprikosnovenost privatne svojine.
Meutim nisu postojala jemstva da se ta naela sprovedu. Uvedena je opta vojna i poreska
obaveza, proglaena je nezavisnost sudova. Mnoge ustavne odbredbe su regulisane nizom zakona
donetih 1870. godine.
Od svog nastanka Ustav je trpeo kritike sa svih strana. Najea je bila kritika liberala. Oni su bili
nezadovoljni jer Skuptina nije dobila pravo zakonodavne inicijative i pravo donoenja
budeta, to nije dovoljno titio graanska prava i slobode, to nije predvideo odgovornost
ministara pred skuptinom itd. Bez obzira na kritike Ustav je bio krupan napredak u

100

politikom razvitku Srbije. Po prvi put on je ograniio mo vladara. Njime je ukinut Turski
ustav iz 1838. godine i konano onemoguio meanje Porte u unutranje poslove Srbije i
reavanje unutranjih sukoba, na ta je Porta imala pravo Ustavom iz 1838. godine.
Namesniki reim je gradio svoj sistem na osnovu Ustava iz 1869. godine. Tokom itavog svog
razdoblja on nije prolazio kroz krupnije potrese na ekonomskom i drutvenom planu. Opozicija je
bila suzbijena i strogo nadzirana. Jedino se prema Karaoreviima primenjivale otre mere
gonjenja i nasilja. I konzervativci predvoeni Aimom umiem su bili suzbijeni u drugi plan.
Liberali su bili pocepani na stare svetoandrejske liberali i mlae liberale okupljene oko Jovana
Ristia. Ta druga grupacija liberala je podravala Namesniki reim.

Milan Obrenovi
Prve godine vladavine Milana Obrenovia do ustanka u Bosni 1875. godine
Kada je Milan Obrenovi postao punoletan 1872. godine namesnika vlada je konano prestala. Ali
Blaznavac i Risti su ostali veoma uticajni kod mladog i neiskusnog kneza. Obrazovana je vlada na
ijem elu se nalazio Blaznavac, dok je Risti postao ministar insotranih poslova. Meutim
Blaznavac je ubrzo umro. Kneeva politika se tada okrenula. On je eleo da se oslobodi tutorstva i
da se nasuprot liberalima, osloni na konzervativce. Milan se nije odmah obraunao sa Ristiem. ak
mu je omoguio da sastavi vladu. Milan je konano 1873. godine oborio Ristievu vladu.
Obrazovana je nova konzervativna vlada Jovana Marinovia. Ova nova vlada je imala za cilj da
popularie konzervativce meu masama, putem donoenja popluranih zakona. Ali izmeu liberala i
konzervativaca se zametnula ljuta politika borba. Iza liberala stajala je Narodna skuptina a iza
konzervativaca knez Milan.
Spor je prvo poeo oko Ustava. Knez Milan je smatrao Ustav iz 1869. godine nezakonitim. On se
njemu protivio jer je znatno suio njegova ovlaenja. Zbog toga je poveo inicijativu za promenu
ustava. U tome su ga podravali konzervativci, dok su se liberali estoko protivili. Na skuptinski
izborima 1874. godine liberali odnose pobeda, a Marinovieva vlada podnosi ostavku. Obrazovana
je nova konzervativna vlada umia, ali je ona dola u sukob sa Skuptinom. U samoj Skuptini
podneta su dva predloga o promeni ustava od konzervativaca i liberala. umi podnosi ostavku.
Knez Milan obrazuje novu vladu 1875. godine. Tada je u Negotisnkoj krajini izbila prva radikalska
buna.
Meunarodni poloaj Srbije do sticanja nezavisnosti 1878. godine, zasnivao se na Pariskom mirovnom ugovoru iz 1856. godine.
Srbija je bila vazalno-tributarna drava Osmanskog carstva sa nezavisnom unutranjom upravom, slobodom vere, zakonodavstva,
trgovine i plovidbe. Ovaj status Srbije garantovale su est velikih sila Austrija (od 1867. Austro-Ugarska), Velika Britanija, Francuska,
Rusija, Sardiniska kraljevina (od 1871. godine Italija) i Pruska (od 1871. Nemaka). Kada su Srbiji predata sva truska utvrenanja,
Turci nisu imali na teritoriji Srbije vojne snage niti bilo kakve politike nadlenosti. Jedini ostaci turskog suvereniteta su bili godinji
tribut koji je Srbija plaala Turskoj i turska zastava koja se vijorila na beogradskoj tvravi. Srbija formalno nije bila nezavisna jer nije
imala 3 osnovna atributa suvereniteta 1. pravo zakljuivanja meunarodnih ugovora; 2. pravo diplomatskog predstavnitva; 3. pravo
voenja rata.

Srbija je igrala veliku ulogu u Istonom pitanju zbog izuzetnog geopolitikog poloaja. Zbog toga je
Srbija stekla vanost u meunarodnom ivotu cele Evrope. Namesnika vlada zbog uvrenja svog
unutranje-politikog poloaja nije bila u stanju da se aktivno bori za spoljno-politike ciljeve. U
meuvremenu dolo je do bitnih pormena u meunarodnim odnosima u Evropi. Nakon bitke kod
Sadove 1866. godine i nepsoredne opasnosti od rata protiv Pruske, Francuska se je zajedno sa
Austro-Ugarskom postala veliki protivnik bilo kakvih znaajnijih promena i potresa u Istonom
pitanju. Takvom stavu se pridruuju i ostale evropske sile. Zbog toga je lokalizovan Kritski ustanak
1866-1869. i vei grko-turski sukob 1867-1869. godine. Ovi dogaaji su oznaili kraj Mihajlovog
101

Prvog balkanskog saveza. Iako se ukazala prilika velikim franacsuko-pruskim ratom balkanski
narodi nisu podigli masovni ustanak protiv turske vlasti.
Risti je prihvatio Garaaninovu ideju iz Naertanija o okupljanju svih Srba u jednu dravu. Takoe
je prihvatio delovanje Garaaninovih tajnih udruenja na teritorijama u kojem su iveli Srbi pod
Turskom vlau. Iako pristalica Mihajlovog Balkanskog saveza zbog uticaja velikih sila i nesloge
balknaskih naroda on je poeo sumnjati u tu ideju. On je smatrao da se za tu ideju ne treba vezati
samo za jednu veliku silu,ve i za njih vie. Smatrao je Habsburku monarhiju najveim
neprijateljom, ali nije bio za vezivanje iskljuivo za Rusiju. Ova Ristieva spoljno-politika
shvatanja preuzeli su i konzervativci.
Netano je tvrenje da sa Namesnitvom se naputa ideja o opebalkanskom ustanku protiv turske
vlasti. Tu ideju je jo knez Mihajlo pred kraj svoje vladavine napustio. Ali Namesnitvo nije
prekinulo saradnju sa tajnim srpskim nacionalnim udruenjima u oblastima pod turskom vlau. Oni
su odustali od pokretanja optebalkanskog ustanka nakon neuspelog ustanka na Kritu, nepovoljnih
meunarodnih odnosa i nespremnosti srpske vojske za jedan ovakav poduhvat. Nakon Mihajlovog
atentata Prvi balkanski svez je poeo da se raspada. Iz saveza se prvo izdvojila Crna Gora.
Srpsko-crnogorski odnosi nisu bili dobri ni za vreme vladavine kneza Mihajla. Tu nije bilo u pitanju
sukob izmeu dinastija, ve pitanje nacionalno-dravnog programa. Srbija se zalagala za stvaranje
jedinstvene drave pod srbijanskom hegemonijom, dok se Crna Gora tome protivila. Crna Gora je
pokazivala pretenzije na teritorije na koje je i Srbija pretendovala Sandak, Hercegovina, delovi
Bosne, Stare Srbije i severne Albanije. Tako je posle Mihajlve smrti dolo do pogorenja srpskocrnogorskih odnosa. Iz balkanskog saveza izlazi Grka nakon okoenja kritskog ustanka 1869.
godine. Zbog Kritskog ustanka pretio je grko-turski rat. Srbija nije pomagala Grku tokom ovih
kriznih godina, to je bila u obavezi na osnovu grko-srpskog saveza. Savezniki odnosi izmeu
Srbije i Rumunije takoe nisu bili srdani.
Bugarsko-srpski odnosi su bili ne samo poremeeni, ve i konfrontirani. Bugarski nacionalni pokret
trai versku i kulturnu autonomiju ne samo za svoje matine bugarske zemlje ve i za Makedoniju,
delove Srbije i Stare Srbije pa ak i Bosne. Mihajlo i Ilija Garaanin su trepeli te bugarske aspiracije
zbog svoje ideje velikog junoslovenskog kraljevstva. Meutim Namesnika vlada se tome estoko
protivila. Pored toga Rusija razoarana u Srbiju, poinje da prua pomo Bugarima i njihovim
nacionalnim tenjama. Bugarska je od Porte dobila ferman 1870. godine kojim je proglaeno
stvaranje Bugarske egzarhije. Nova Bugarska egzarhija je imala pretenzije na sve hriane na
Balkanu. Carigradska patrijarija i srpska crkva je nisu priznale.
Namesnitvo je jo vie pogoralo srpsko-hrvatske odnose, koji nisu bili dobri ni tokom Mihajlove
vladavine, zbog sporazuma sa Andraijem u Ivanki. Knez Mihajlo je izgradio dobre odnose sa
Austro-Ugarskom. Ona je sa aljenjem prihvatila vest o Mihajlovom ubistvu, ali je sa rdoi
prihvatila Blavzanvevo namesnitvo i kneza Milana. Preko Austro-Ugarske Namesnitvo je
izgradilo dobre odnose sa Turskom. Porta je bez razmiljanja izdala ferman o postavljenju Milana
Obrenovia za kneza. Njegovom izboru ni Porta ni Austro-Ugarska se nije protivila, jer se to
smatralo unutranjim pitanjem Srbije. Za odnose izmeu Srbije i Austro-Ugarske bilo je najvanije
pitanje Bosne i Hercegovine. U Beograd je za generalnog austrougarskog konzula poslan maarski
aristokrata Benjamin Kalaj koji je bio pod uticajem Andraija. Andrai i Kalaj su imali sline
stavove po pitanju Junih Slovena. Oni su smatrali da od njih ne treba stvarati estoke nepritelje ve
ih treba odobrovoljiti, meusobno zavaditi i na kraju ovladati. Kalaj je u Beogradu trebao da meu
srpskim rukovodiocima ulije poverenje u austrougarsku politiku i da sprei ponovno veziavnje Srbije
za Rusiju. On je to uinio obeavajui Srbiji Bosnu. Ali Namesnitvo je preko Hrvata saznalo za
pripreme namesnika Dalmacije Vagnera za prikljuenje BiH Austro-Ugarskoj. Na kraju srpska vlada

102

je posumnjala da je sve ovo bila smicalica Austro-Ugarske. Andrai je ak nudio Srbiji veno
pritaljstvo u zamenu za BiH, to je srpska vlada odbila. Zbog toga su srpsko-austrougarski odnosi
poeli da se remete od 1871. godine. To je bilo zbog toga to je A-U zatraila da on bude ta koja je
trebala da osposobi erdap za savremeniju i bezbedniju plovidbu Dunavom. Srbija i Rumunija su se
tome usprotivile jer su u tome videle krenje Pariskog sporazuma o slobodnoj plovidbi Dunavom.
Austrougarski zahtev je bio odbaen na Londonskoj konferenciji. Ugrski odogovor je doao brzo. Iz
zatvora je puten Aleksandar Karaorevi, koji je u pritvoru bio jo od Mihajlovog atentata.
Odnose sa Portom je remetilo pitanje Malog Zvornika ili Sakara tj. srpsko-turske granine linije, kao
i vezivanje srpskih i turskih eleznica. U takvoj situaciji pogoranih odnosa Srbija sa Portom i A-U,
Blaznavac i knez Milan su 1871. godine otili na Krim gde su bili u poseti ruskom caru Aleksandru
II. Ovaj potez je izazvao ogorenje Porte i A-U iako ova poseta nije donela nikakva reenja, rezultate
ili obeanja. Da bi sredio odnose sa A-U Jovan Risti je u svojstvu predsednika vlade 1873. godine
posetio Be gde se susreo sa Andraijem. Susret je bio srdaan. Raspravljalo se o eleznikom
povezivanu Srbije i A-U. Risti je po pitanju ienja erdapa zadrao vrst stav. Knez Milan je
1873. godine otiao u Be gde se susreo sa carem Franjom Josifom. Na austrijkom dvoru je primljen
uz najvie sveanosti. Nakon toga knez Milan je otputovao u Pariz.
Nakon povratka kneza Milana iz inostranstva pala je Ristieva vlada, a novu vladu je obrazovao
Marinovi. Nova vlada je elela da pobolja odnose sa Portom. Ali do toga nije dolo usled spornih
pitanja. Knez Milan je konano posetio Carigrad 1874. godine. Ali Turska nije prihvatila srpski
zahtev za Malim Zvonikom. Milanova poseta Carigradu nije reila trusko-srpski spor, zbog ega su
se odnosi jo vie pogorali. Odnosi su pogorani i zahtevom Srbije i Rumunije da samostalno
sklapaju trgovinske sporazume.

Bosanski ustanak i istona kriza 1875-1878. godine

Glavni pravac ruske spoljne politike u istonom pitanju bio je prodor na moreuze i topla mora (Egejsko, Mramorno i Sredozemno
more). Ta politika postoji tokom itavog XIX veka. Rusija je te ciljeve elela da ostvari bilo direktnim napadom na Osmansko carstvo
koje bi rezultiralo njegovom propau, nakon ega bi Rusija ovladala Carigradom i moreuzima, bilo stvaranjem vazalnih balkanskih
drava koje bi bile pod ruskim protektoratom. Takvoj politici estoko su se suprostavljale ostale evropske sile pre svega Engleska i
Austo-Ugarska. Engleska nije elela da joj Rusija otme presti u Sredomzomenom moru, naroito od kad je otvoren Suecki kanal koji
postaje glavni pomorski put prema Indiji. Sa druge strane Austro-Ugarska se plaila nacionalnih pokreta balknaskih naroda koji su se
borili za osloboenje od turske vlasti, jer se pibojavala da se ti nacionalni pokreti i tenje ne preliju na njeno tlo meu slovenskim
narodima (Hrvatima, Slovencima, esima, Poljacima i dr). Zbog toga je Austro-Ugarska bila ivo zainteresovana za ouvanje
Osmanskog carstva. Austro-Ugarska se protivila samom Bosanskom ustanku, te tenjama Srbije da pripoji Bosnu, kao i stvaranju
zajednike srpsko-crnogorske granice. Da bi u tome spreila Srbiju, A-U je elela Bosnu za sebe.

U Hercegovini je 1875. godine izbio ustanak srpskog seljakog stanovnitva. On se ubrzo

proirion na Bosnu, a odjeke je imao u Bugarskoj, Srbiji i Crnoj Gori. Ovaj ustanak je na
poetku imao iskljuivo agrarni karkter jer mu je cilj bio ukidanje feudalizma, da bi
vremenom dobio nacionalni karakter jer je teio nacionalnom osloboenju od turske vlasti.
Srbija je nespremno doekala ustanak u Hercegovini usled sukoba u Skuptini i kneevim tenjama
da odri konzervativce na vlasti. Javnost je odmah reagovala na glasine o velikim neredima i
stradanjima raje. Po Srbiji se stvaraju odbori koji prikupljaju pomo, organizuju se dobrovoljake
jedinice i dr. Vlada Danila Stevanovia u odsustvu kneza Milana, koji je bio u poseti Beu je
pomagao dobrovljce i slao ih na granicu. Nakon dolaska Milana u Srbiju raputnena je
Stevanovieva vlada, da bi se potom odrali skuptinski izbori na kojima su pobedu odneli liberali.
Knez se odluio na meovitu liberalno-konzervativnu vladu. Na elu vlade je stajao konzervativac

103

Mihajlovi, dok je ministar inostranih poslova bio Jovan Risti, ministar unutranjih poslova Jevrem
Gruji. Ova vlada je poznata pod nazivom akciono ministarstvo.
Skptina je potom trebala da se odredi da li da se prui pomo ustanicima, odnosno da li da se ue u
rat ili ne. U meuvremenu Turska je gomilala svoje trupe na srpskoj granici. Knez Milan se protivio
ratu, dok je Risti smatrao da u rat ne treba da se bezuslovno ulazi dok se ne iscrpu sva ostala
sredstva. On nije eleo bosanski ustanak da prepusti svojoj sudbini i speman je bio na sve, pa ak i
na rat kao poslednje sredstvo. Skuptina je odrala svoje zasedanje u Kragujevcu. Na njoj su donete
tajne odluke koje je predvialo da se ustanak pomae, makar to dovelo do rata. Tajne odluke
predviaju da se za ratne pripreme uzme inostrani zajam. Nadzor nad zajmom dobija jedan
skuptinski odbor, a u sluaju rada smanjie se inovnike plate i penzije. Tajne odluke su izazvale
uznemirenje velikih sila, koje nisu znale za sadraj odluka. Knez Milan pod velikim pritiscima nije
eleo da prihavti odluke, ve je raspustio vladu. Obrazovana je nova konzervatino-liberalna vlada
na ijem elu je bio Kaljevi.
Pad Mihajlovi-Ristieve vlade su pozdravile velike sile, dok su tu odluku liberali i javnost
kritkiovali. Nova Kaljevieva vlada je donela niz zakona (o optinskoj upravi, o tampi, o linoj
bezbednosti) kojim su olabavljene policijske stege i oslabljena dravna birokratija. Bez obzira na to,
pa i zahvaljujui tome (vea sloboda tampe) radikalska i socijalistika opozicija su nastavile sa
napadima na vladu. Trae svoenej inovnitva, crkvene jerarhije, dravnih rashoda, kola... na min
imum; ukidanje Nar. pozorita). Radnici u Kragujevcu su rganizovali masovne demonstracije
poznatve pod nazivom Crveni barjak.
Bez obzira na stav prema tajnim odlukama nova Kaljevieva vlada i knez Milan su finansijski i
materijalno pomagali Bosanski ustanak. Vojni zajam je na kraju prihvaen, ali u niem iznosu.
Vojne pripreme su nastavljene. Austro-Ugarska i Rusija su direktno kod kneza Milana protestvovali
zbor ratnih priprema. Kaljevieva vlada je zatraila pomo Grke i Rumunije, ali te molbe nisu
usliene. Dugi pregovori su voeni sa Crnm Gorom ali su i oni zavreni bez uspeha. Balkanski savez
nije postojao.
U Bugarskoj je izbio ustanak 1876. godine. U BiH su sukobi nastavljeni,jer su sve mirovne
inicijative propale. Nemiri i nasilja su potresali Makedoniju, Albaniju, Epir i Tesaliju. Srpska javnost
i veina politikih struja je sve vie zahtevala ulazak Srbije u rat. Protiv rata jedino su bili
konzervativci. Za rat je bio ceo srpski oficirski kor. Pod ovim pritiscima na kraju knez Milan je
prihvatio rat kao neto neizbeno. Smenjena je Kaljevieva i ponovo postavljena MihajloviRistieva vlada, u neto izmenjenom sastavu. Ristieva vlada je odmah uputila zahtev knjazu
Nikoli za sklapanje vojsnog saveza. Ugovor o vojnom savezu izmeu Srbije i Crne Gore je potpisan
u Veneciji juna 1876. godine na osnovu srpskog projekta koji je tri meseca ranije na Cetinju izloio
Ranko Alimpi i primedbi kneza Nikole na taj nacrt. Na osnovu tog sporazuma dve drave sklapaju
savez iji cilj je bio da se oslobode svi Srbi koji su iveli pod turskom vlau. Za taj cilj obe drave
e raditi sporazumno. Drave se obavezuju da e 10 dana nakon potpisivanja sporazuma ui u rat
protiv Turske i da nijedna ugovorna strana nee potpisati separatni mir.
Drugi Ristiev korak trebalo je da bude jedna misija kod Porte sa zahtevom da se BiH daju na
upravu Srbiji i CG. Nikola ni da uje za to moljakanje Carigrada. Risti se teio da bi misija svakako
propala. I Milan je protiv te misije. Odmah bi u rat.
U tom trenutku na rat Srbiju je podsticala i Rusija. U Srbiju je doao general ernejev koji je
podsticao Srbiju na rat. Rusija je preko Srbije elela da ue u rat protiv Turske. Dizraelijeva
doktrina treba pustiti krv. Risti je napokon bio spreman na rat. Poto je Porta odbacila zahtev
da se BiH ustupe Srbija, Srbija je Turskoj objavila rat 30. juna 1876. godine. Dva dana nakon tog to

104

isto je uinila i Crna Gora. Knez Milan je nevoljno pod pritiskom javnog mnjenja i politiara
bio prinuen da ue u rat.
Ulaskom Srbije i Crne Gore u rat nije dolo do masovnog ustanka na Balkanu protiv turske vlasti.
Rumunija i Grka su ostale neutralne, Bugarska je bila oslabljena, dok su nemiri u Makedoniji i
Staroj Srbiji nisu bili masovnog karaktera. Srbija i Crna Gora ostale su same i jedino su mogle da se
pouzdaju na stanovnike BiH. Kao posledica srpsko-turskog rata Austro-Ugarska i Rusija su
sklopile tajni dogovor u Rajhtatu 8. jula 1876. kojim je bilo predvieno da A-U dobije BiH, a
Rusija deo Besarabije i azijske turske koja je izgubila u krimskom ratu. U sluaju pobede
Srbija i Crna Gora se mogu iriti samo na jug, samo delimino u BiH, a u sluaju poraza
Srbija i Crna Gora bi zadrale teritorije koje su imale pre rata status quo ante. U sluaju
raspada Turske Bigarska i Albanija dobijaju autonomiju, a Grka proirenja na Tesaliju i
Krit. Carigrad je trebao da bude slobodan grad.
Srbija je u rat ula nespremno sa nedovoljno vojnih i finansijskih sredstava. Naelnik Glavnog
generaltaba Franjo Zah je sastavio ratni plan kojim su srpske snage trebale da udare na glavnicu
turske vojske. Zbog toga je napad bio usmeren na dolinu Morave prema Niu i Pirotu. Nakon
sastavljanja ratnog plana usledila je mobilizacija. Glavnokom. je bio sam knez Milan, sa tabom u
Parainu. Srpskoj vojsci od 123000 vojnika (158 bataljona I i II poziva, 18 III poziva, 42 konjike
eskadrile, 18 pionirskih i 6 sanitetskih eta i 206 topova) se pridruilo oko 2500 ruskih dobrovoljaca.
Srpska armija je bila podeljena na 4 vojske Moravsku (68000) pod genralom ernejvom
stacionirana kod Aleksinca i Deligrada sa pravcem prodora ka Kurumliji; Timoka (25000) pod
komandom gen. Milojka Lejanina kod Zajeara sa pp ka Kuli; Drinska na Drini, pod kom. Ranka
Alimpia, odbrana granice; i Ibarska, pod komandom Zaha, na Javoru, sa zadatkom ogranienog
prodora ka Sjenici i N. Pazaru. Ali ve pred ofanzivu general ernejev je 14 bataljona Moravkse
vojske poslao Ibarskoj, to je dovelo do njenog slabljenja iako je imala da izvri glavni udar. Osim
toga udarna snaga Mor. armije bila je oslabljena njenom podelom na 4 kolone i dve posebne
grupacije Knjaevaka vojska. ernjajev je bio vatreni slovenofila ali oajan komandant.
Turska vojska je bila nadmonija u odnosu na srpsku u broju vojnika, ratne opreme, artiljerije i dr.
Srpska vojska je inferirionst najvie pokazala u oficirskom kadru. 133000 vojnika bilo je podeljeno u
5 koncentracionih grupa: kod Vidina pod Osman paom; kod Prokuplja i Nia glavna snaga od
60000 pod Ejub i Said paom; kod Novog Pazara pod Mehmed ali paom, kod Sjenice i Nove Varoi
pod Muktar paom; u Bosni pod Sulejman paom.
Celokupno stanje srpske vojske bilo je osrednje ili loe.
Srbija je pogreno procenila da e doi do opte balkanskog ustanka. U rat je ula nespremno i
nju je doekala superiornija turska vojska.
Usledio je srpski napad 2. i 3. jula. Drinska vojska je najpre osv. Sakar i Mali Zvornik, a zatim je
prela Drinu i osvojila Bosansku Rau, ali nije uspela da zauzme Bijeljinu. Ipak, uvrstila se na
poziciji dobroj za odbranu.
Ibarska vosjka je doivela poraz kod Kalipolja i vratila se na poetni poloaj: Vasiljev VrhOgraenik, zbog ega je smenjen Zah, a doveden ppuk Lazar olak Anti.
Glavni udar je trebala da izvede Moravksa vojska koja je bila podeljena na etiri kolone. Ali ve na
poetku ofanzive sve etiri kolone su bile zaustavljene, a zatim se bez stvarne potrebe vratile na
poetni poloaj. Nije uspela da opedne Ni i osvoji Toplicu i Prokuplje. Samo je Knja. vojska pod
kom ppuk ure Horvatovia uspela da izvojuje pobedu na Babinoj glavi i da uznapreduje prema
Beloj Palanci i Niu.

105

Timoka vojska je na poetku rata doivela teak poraz i bila je u povlaenju: Kulu nije osvojila a
izgubila je izuzetno znaajni Veliki Izvor. Zbog toga je ernjajev je obustavio sve napade u dolini
Morave, kako bi povratio V. Izvor. ernjajev je krenuo u pomo Timokoj vojsci. Do odusdne bitke
je dolo kod Velikog Izvora 18. jula, u kojoj su Srbi bili poraeni. To je prekretna bitka Prvog rata.
Nakon toga srpska vojska je iz ofanzive bila prinuena da pree u defanzivu. Srpska vojska je bila
primorana da se povue iz Knjaevca i Zajeara na liniju Boljevac Lukovo. ernajev je spojio
Timoku i Moravsku vojsku. Turci su sproveli ofanzivu. Nisu mali snage za ofanzivu sa ist. i sa juga
koju su srpske snage sada oekivale. Turska vojska je bez borbe napustila Knjaevac, u koji ulaze
srpske jedinice.
U meuvremenu usledila je inicijativa velikih sila za primirje. Dok se knez premiljao, traio je azil
za sluaj potrebe u Austrougarskoj i Rusiji, a vlada je traila miljenje komande. Svi su, osim
ernjajeva, bili za primirje. I CG takoe. Andrai savetuje kneza da obori vladu i na nju svali
krivicu.
Ipak, u vreme tih premiljanja, Srpska vojska je konano uspela da zaustavi tursku ofanizvu na
Junoj Moravi, posle vane bitke kod umatovca, 18 22. 8. 1876. ernjajev je ipak dao saglasnost
za primirje, ali je videvi znaaj umatovakog uspeha povukao taj predlog, ali kasno.
Knez Milan je od veliki sila zatraio primirje. Ali se iz poetka Porta se tome protivila, traei
sklapanja nepovoljnog mira sa Srbijom: vraanje u 4 tvrave, vei danak, dolazak kneza na
poklonjenje, rasputanje narodne vojske. Ona je Srbiju stalno uslovljavala. Ali Britanija je vrila
pritiske na Portu da potpie primirje, jer se bojala da Rusija ue u rat radi zatite Srbije. U
meuvremenu nastavile su se operacije na obe strane Morave: srpske snage potisnute su na liniju
unis iljegovac, ali su zaustavile turski prodor kod Babovita, 11. septembra. U to je 15. 9.
dolo DESETODNEVNO primirje koje je Porta proglasila i prestale su ratne akcije. Velike sile bi
da ugovore mir, a ni vlada se tome ne protivi.
Ali se primirju protivio i general ernejev i deo oficirskog kora, smatrajui da sukob treba nastaviti
sve dok u rat ne ue Rusija. Na Deligradu je Milan proglaen za kralja u reiji ernjajeva, ali je to
ostalo bez efekta. Pod pritiskom velikih sila Porta je Srbiji ponudila primirje za koje su se te velike
sile sem Rusije, koja je zahtevala formalno primirje, saglasile. Porta je ponovo proglasila primirje
za narednih deset dana, a kada je Rusija zapretila Turskoj prekidom dipl. odnosa, Porta je ponudila
primirje na 6 meseci. Ali, ni to nije prihvatila Rusija, a pod uticajem ernejeva i srpska vlada i knez
su odbili ovu ponudu za primirje, kojoj je i Risti bio sklon. Sukob se ubrzo nastavio.
Turska vojske je sprovela ofanzivu. Nakon viednevnih krvavih borbi kod Kreveta, septembra 1876.
nije bilo odluke ni na jednoj strani. Ipak, Srbi vie nisu imali odakle da popunjavaju vojsku a Turci
jesu. ernjajev ipak tvrdi da poloaji nisu nikad bili bolji! Konano, turska vojska je potisnula Srbe
kod sela Veliki iljegovac na uniski vis, a potom je porazila srpsku vojsku kod unisa, krajem
oktobra 1876. Nakon osvajanja unisa put Turaka prema Beogradu je bio otvoren. Srbija je bila
pred vojnikim slomom. ernajev je podneo ostavku i telegrafisao knezu Milanu da momentalno
zatrai primirje. Pod pritiskom Rusije Porta je bila primorana da 1. 11. ponudi bezuslovno
dvomeseno primirje sa Srbijom i Crnog Gorom, koje je vailo i za bosanske ustanike. Izvreno je
razgranienje gde je svaka strana zadrala ono to je i osvojila. Time je zavren srpsko-turski rat koji
Srbiji nije donao nikakve rezultate i koristi.
Srbija je posle ovog rata bila u dosta tekoj situaciji. Vlada je 5. novembra reila da se obrati ruskom
caru. Knez je video izlaz jedino u pribliavanju Rusiji. Zbog toga je zatraio od Rusije da primi
delegaciju. Oni su prihvatili, ali samo delegaciju Marinovia, kao linog kneevog, a ne vladinog
izaslanika. Marinovia je primio car nekoliko puta, a sa Gorakovim je vodio veoma duge i
poverljive razgovore. Delegacija je za neuspeh u ratu, po kneevim instrukcijama, optuivala

106

neefikasan dravni i politiki sistem. Rusi su tada knezu Milanu pruili podrku ne samo za obaranje
Mihajlovi-Ristieve vlade ve i za promenu politikog sistema u Srbiji, ukidanje ustava i
uspostavljanje apsolutizma. Knez Milan je traio finansijsku pomo. U sluaju rata Rusije i Turske
od Srbije se oekuje energina koopetativnost. U pogledu nekih daljih koraka, Gorakov je tvrdio da
sve zavisi od Carigradske konferencije, dec. 76.-jan. 77. Ova nije reila nita.
Rusija se ponovo sporazumela sa Austro-Ugarskom. Petanskom konvencijom 15. januara 1877. godine A-U se obavezala da se nee meati u buduu
rusko-turski rat u zamenu za BiH. A-U se obavezala da nee napasti Srbiju, Rumuniju i Bugarsku, dok se Rusija obavezala da nee voditi ratove niti
slati vojsku u Srbiju, Crnu Goru i BiH. Tim je dolo do podele interesnih sfera na Blakanu izmeu Rusije i A-U. Takoe Rusija se obavezala da nee
stovriti veliku slovensku dravu na Blakanu. U tom trenutku A-U je pod velikom dravom podrazumevala Srbiju. Konvencija je iskljuivala ruske
trupe u Srbiji.

Srbija je prihvatila poziv Turske za pregovore o miru poetkom 1877. godine, dobivi saglasnost
Rusije, ime je bila pomalo iznenaena (a energina kooperacija?). Rusija je prekinula vojnu pomo
Srbiji, pa je nastao zastoj u srpskom snabdevanju. Mirovni pregovori voeni u Carigradu, a ne u
Beu kako je traio Milan, su brzo zavreni. Ugovorom je bilo predvieno status kvo, amnestija
za sve uesnike rata i povlaenje vojsaka sa okupiranih teritorija u roku od 12 dana. 28.
februara je potpisan mir. U sam tekst ugovora nisu unete moralne klauzule koje su bile preduslov
poetka pregvora, ali su one sastavni deo Objanjavajue note.
Uslove mira je prihvatila Velika narodna skuptina, sazvana posle izbora 1876. i koja je bila odrana
u zgradi Narodnog pozorita. Skuptina je zaista trebalo da bude jedna inscenacija sraunata da se
kompromituje vlada, a opravda Knez. Vlada je bila protiv izbora, ali ju je knez primorao. Ipak, nije
raunao sa time da narod konzervativce mrzi vee nego liberale. Rezultati izbora bili su poraz za
kneza koji je nameravao da dovede Marinovia. Veinu su odneli radikali i karaorevievci. Knez
je slutio novu Svetoandrejsku skuptinu. Ipak, Risti, Gruji i Milojkovi su se dosetili:
SKUPTINA E SRBIJE IZJASNITI O ONOME ZBOG EGA JE SAZVANA I NI O EMU
VIE, dakle o mirovnim uslovima. U skuptini je zavladao potpuni ok kada se nakon prihvatanja
predloga o miru pojavio knez i odmah raspustio skuptinu.
Srbija se posle ovog srpsko-turskog rata nalazila u dosta tekoj situaciji. Veliki broj stanovnika je
ostao bez svojih kua i imanja u oblastim u kojim je prola truska vojska. Stanovnitvo je posebno
pogodilo vojne rekvizicije koje su skupljane mimo zakona i nasilno. Posle rata vlada je nastavila sa
naplatom ratnog zajma. To sve je izazvalo veliko nezadovoljstvo meu obinim stanovnitvom.
Vlada nije ukinula ratne mere. Sve slobode su ukinute. Prirodne nepogode.
Juna i jula 1877. sastala se Narodna skuptina iz 1875. Ona je vladina i povlauje vladi: produava
vanr. stanje, odobrava budet, razreava vladu svake odgovornosti za neuspeh u ratu.
Glavno pitanje plete se oko rusko-turskog rata koji je poeo 24. aprila 1876. Srbija se pita ta da radi
Ima loe iskustvo sa preuranjenim akcijama, a Ist. pitanje se sada reava bez nje. Obraa se Rusiji:
Katardi kod cara u Kiinjevu; Trai pomo za novi rat Srbije vs. Turske: milion rubalja za svaki
mesec rata! Car savetuje da bude mirna i da eka prelaz ruskih trupa preko Dunava. U istom smislu i
Gorakov. Vladu pritiska neizvesnost. Rumunija proglaava nezavisnost. Knez se plai da stvari
sasvim izmiu Srbiji. Risti i knez kod cara u Ploeti. Prima ih 14. juna. Prijatan ali ih ukoreo zbog
nepromiljenog rata 1876. Neka ekaju ruski prelazak Dunava. Gorakov: saradnja mogua samo en
dehors du pays, van Srbije. (Petanska konvencija!)
(U meuvremenu izbio je rusko-turski rat 1877. godine. Na poetku Srbija je elela neutralsnost i
nemeanje u ovaj sukob velikih sila. Svoju neutralnost Srbija je mogla da napusti u sluaju velikog
ruskog zajma. Zbog toga je knez Milan poslao delegaciju u Kiinjev, gde se nalazio Glavi stan
rusuke vojske i sam car Aleksandar II. Tu je srpska delegacija iznela predlog caru u kojem bi Srbija
ula u rat nakon dobijanja velikog zajma. Ruski car je srpsku vladu savetovao da za izvesno vreme
zadri neutralnost. Nakon to je Rumunija proglasila nezavisnost knez Milan i Risti su odluili da
107

odu u Ploeti gde se nalazio ruski car. Ruski car im je savetovao da u rat uu nakon to ruske trupe
preu Dunav. Tu ih je obavestio da srpsko-ruska vojna saradnja moe da se odvija van granica Srbije
usled ruskog sporazuma sa A-U. Takoe Srbija mora da donese odluku o ratu sama bez pritisaka
Rusije. )
Poto su ruske trupe bile zaustavljene kod Plevne, ime je dovedeno u pitanje prelazak preko
Balkana i uspeh rata uopte, car Aleksandar II je zatraio od Srbije da ue u rat. Rusija je poela
Srbiji da alje ratni zajam. Srpska vlada i knez su se tome iz poetka portivili jer srpska vojska nije
bila u tom trenutku spremna za rat. Ako se rat ne zavri do zime i ruske trupe se povuku na levu
obalu Dunava Srbiju bi zadesila katastrofa! Gen. Ignjatijev, jul 1877: ako Srbija bude ekala jo 12
dana njena budunost e biti kompromitovana. Ali je nakon ruskog insistiranja, ruskih vojnih
zajmova i reorganizacije srpske vojske to ipak uinjeno, ali znatno kasnije nego to je Rusija traila.
Njen vojni inspektor Bobrikov se i sam uverio u oajno stanje srpske vojske. Zato je car traio za
poetak od Srbije vojnu demonstraciju na turskoj granici i Srbija je to uinila, a u meuvremenu
reorgan. vojsku.
Srpska vojska je bila podeljena na 5 korpusa: umadijski (Belimarkovi), Moravski (Lejanin),
Timoki (Horvatovi), Javorski i Drinski i jedna timoko-zajearska vojska. 22. novembra car je
uputio poziv Srbiji da stupi u borbu u roku od 10 dana. Vlada se jo dvoumi, ali je obavezna prema
Rusiji od koje prima lepu pomo. Plevna se dri a zima je sve blie. I kada je trebalo da ponu
operacije buna u Kragujevcu i Topoli. Zato je srpska proklamacija rata usledila tek 13. dec. a
Plevna je pala 10.
Topolska buna je izbila na Stanovljanskom polju 7. 12. 1877. To je bunt jednog btaljona nar. vojske
koji je odbio da ide na front. Bataljon se pobunio u trenutku kada je Kragujevaka brigada II
umadijske divizije izvedena na zakletvu. 283 vojnika su odbila zakletvu i uputili se u Topolu.
Vojnike su podbunili vodnici ivi i Radivojevi koji su potpalili masu time da e im naelo stati
Petar Karaorevi i da e sadanji knez i vlada biti uklonjeni. Re je o pobuni karaorevievaca
koju su osmislili ne ba daroviti ljudi pop Panta Popovi iz Topole i trgovaki kalauz Mihailo
Begovi iz Azanje. Ipak, broj pobunjenika se osipao. Ostalo ih oko 100. Vlada je ozbiljno shvatila
pobunu. Knez je traio 9. 12. proglas vanredn. stanja u lepenikom i jasenikom okrugu. Vojska je
izvedena da brani Kragujevac, a jedan vojni odred je upuen na pobunjenike. Ovi su se povukli na
vis Bokanja, odakle su se brzo razbeali, ali su svi pohvatani. Puk. Jankovi, kom. odreda za guenje
pobune razorio je topolsku kulu.
Knez je bio ivotno zainteresovan za inspiratore pobune. Naao ih je u dvojici smederevskih
trgovaca, karaorevievaca, ali i u umiu i Iliji Kolarcu i Jevremu Markoviu. Ovi ljudi nisu bili u
neposrednoj vezi sa bunom, a najvie su mogli biti moralno odgovorni. Svi su osueni na smrt. Na
traenje vlade, ruskog konzula i dr. smrtne su zamenjene vremenskim kaznama. Izuzetak je Jevrem
Markovi, koji je streljan 31. 5. 1878. u Aranelovcu, sa ostalim, neposredno umeanima u pobunu.
Srbija je napokon nakon vojnih pobuna u Kragujevcu i Topoli objavila rat Turskoj. Meutim Rusi su
osvojili Plevnu pre ulska Srbije u rat. Topolska buna je bilo delo Karaorevia i imali je za cilj
zbacivanje kneza Milana sa vlasti. U ove bune stupio je veliki broj nezadovoljnih srpski seljaka.
Knez Milan je brzo uguio Topolsku bunu. I u ovom drugom srpsko-turskom ratu turska vojska je
bila nadmonija u odnosu na srpski po broju vojnika, naoruanja, artiljerije, opremljenosti i dr.
Meutim tokom ovog rata Turci nisu uspeli da iskoriste ovu nadmonost. Srpska vlada i vrhovna
komanda su znali da ne mogu da raunaju na BiH, zbog toga je glavnica udara bila umerena na jug i
za cilj je imala teritorijalno proirenje Srbije na jug. Rusija je traila da umadijski, Moravski i
Timoki korpus blokiraju dolazak tur. snaga sa Kosova i iz Nia na front prema Rusima. Ratni cilj je

108

bio da se zauzmu Ni, Babina glava, Bela Palanka i Pirot i nastupa mprema Sofiji. Ostale vojske, kao
i u preth. ratu. Turske snage su se uvrstile u Niu, Pirotu i N. Pazaru.
Ve na poetku ofanzive (poela 15. dec.) srpske snage (Moravska, Timoka i Dunavska divizija)
pod kom. Lejanina su za pet dana opkolile Ni, zauzlele Kurumliju 25. 12. i strateke take koje
presecaju put Pritina-Prokuplje-Ni, kao i Leskovac, koji su Turci napustili. Turci su se povukli na
Grdeliku klisuru.
Timoki i umadijski korpus pod kom. Belimarkovia su zauzeli Babinu glavu (Knjaevaka vojska
Jevrema Markovia) i Belu Palanku. Time je ostvaren prvobitini cilj rata a to je bilo da se sprei
doturanje pomoi turskoj vojsci kod Plevne iz Bosne, Albanije i Kosova.
Srpska vojska je potom osvojila i Pirot 28. 12., koji su Turci takoe napustili kako bi izbegli
opkoljavanje. Vojska je tada nasatavila sa kretanjem prema istoku ka Sofiji. Ona se zaustavila kod
Slivnice na vest da su Rusi osvojili Sofiju. Srspka vojska je zauzela Kulu, Breznik, Trn i Radomir.
Opsada Nia bila je u opasnosti jer se pribliavala, sa Kosova, vojska Hafis pae, koja je ak zauzela
Kurumliju. Na Ni, koji je branilo 5000 vojnika sa preko 260 topova krenule su tri divizije
Moravske i umadijske vojske. Na kraju srpska vojska je 10. 1. zauzela Ni, koji su turski
zapovednici predali. Dobijen je ogroman ratni plen.
Nakon to su Rusi zauzeli Sofiju oni su stavili do znanja da im vie ne treba srpska pomo i naloila
im da sa vojnim operacijama nastave dalje prema jugu i zapad. Srpska vrhovna komanda je odluila
da dejstvuje na jug peko Grdelike klisure prema Vranju i na zapad preko Kurumlije na Pritinu.
Srpska vojska koja je dejstvovala iz povraene Kurumlije prema Pritini je pretrpela neuspeh na
Samokovu druga Plevna. Drugi korpus je uspeo da osvoji Lebane i Bojnik. umadijski korpus je
zauzeo Grdeliku klisuru, a potom i Vranje, poetkom februara 1878. Ovaj korpus je umesto da
krene na Skoplje i Kumanovo zaokrenuo prema Pritini. Osloboeno je Gnjilane. umadijski korpus
stigao je do Graanice. Tad je stigla vest o sklapanju rusko-turskog primirja kod Jedrena. Drugi
srpsko-turski rat je bio zavren.
Tada je srpska vlada sastavila program svojih ratnih ciljeva, koji e biti traeni od Turske radi
potpisivanja mira. Tim programom je bilo predvieno da Srbija trai nezavisnost kao i teritorijalne
ustupke celu Staru Srbiju i kosovski ejalet sa nikim, prizrenskim, skopskim i novopazarskim
sandakom i Vidin. O BiH se raspravljalo i iznoena su tri miljenja: priajanje, autonomija,
utanje. Andrai je jasno rekao Cukiu: ne dolazi u obzir. Srbija je bila svesna da BiH ne moe da
dobije, ali se nadala. Ovim teritorijalnim pretenzijama se protivila ne samo Turska ve i Rusija. Rusi
ne samo to nisu podrali srpske pretenzije, ve su za raun Bugarske elela da odzme teritorije koje
je osvojila srpska vojska. Jedrenskim primirjem za Srbiju se pedvia nezavisnost i korekcija
granice! Veliko ogorenje meu Srbima izazvala je ruska namera da se Srbiji oduzme Ni,
Leskovac, Pirot, Vranje i Trn! Zbog toga je knez Milan u ruski Glavni stan poslao izaslanstvo.
Lejaninu je reeno da u krajnjem sluaju kae sagovornicima u Glavnom stanu da e Ni braniti i
od Rusa! Moglo se jedino odstupiti od zahteva za Vidinom. Lejanin je u ruskom Gl. stanu u Jedrenu
boravio od 16. 2. do 18. 3. Rusi su odustali od oduzimanja Leskovca i Nia Srbiji, ali su traili
Vranje i Trn Bugarskoj. Srbiji je obeano proirnje ka K. Mitrovici i N. Pazaru ali bez ta dva
grada. To su bili neosvojeni predeli! Na pitanje Lejanina Ignjatijevu kako da se doe do tih
predela ovaj je rekao: Pa isterajte Turke! Risti je zato bio uporan da se ne predaje ni pedalj
osvojenih teritorija.
Rusija i Turska su sklopile mirovni ugovor u San Stefanu 1878. godine. Tim ugovorom
stvorena je Velika Bugarska, koja pored matinih bugarskih zemalja obuhvata celu
Makedoniju, severnu Albaniju, delove grke Trakije i delove Stare Srbije u kojim veinski ive

109

Srbi. U sastav Velike Bugarske uli su i delovi june Srbije pirotski, vranjski i trnski srez.
Sanstefanski mir Srbiji i Crnog Goru predvia nezavisnost i teritorijalna proirenja. Srbija
dobija Ni, Leskovac, Toplicu, Labu, delove novopazarske i mitrovike nahija, ali bez njihovih
varoi. Mitrovica i Novi Pazar ostaju pod turskom vlau kako bi se obezbedila kopnena veza
izmeu BiH i Turske i da bi se spreilo stvaranje zajednike srpsko-crnogorske granice.
Cilj San Stefanskog mira bilo je to da Rusija preko Velike Bugarske ostvari svoj vekovni san, a
to je ovladavanje moreuzima i porodor na topla mora, pre svega na Sredozemno more. Poto
nije mogla neposredno da osvoji Carigrad i moreuze, Rusija je elela da ostvari dominaciju na
Balkanu putem Velike Bugarske. Velika Bugarska je stvorena u ruskoj interesnoj sferi koji je
Rusiji po sporazumu sa A-U pripadalo. Srpskom poluzvaninom predstavniku u Petrogradu
pomonik mip Girs je rekao da su Rusiji na prvom mestu interesi Rusije, pa Bugarske, pa tek onda
Srbije, a ima prilika kada su bugarski na ravnoj nozi sa ruskim.
Bez obzira na ove injenice srpsko javno mnenje je bilo ogorano na Rusiju i rusku politiku. San
Stefanski mir je za njih bio nepravedan. Vlada je umirivala antiruska oseanja. Sanstefanski mir je
izazvao i veliko nezadovoljstvo i kod Velike Britanije i Austro-Ugarske. A-U je traile sazivanje
kongresa u Berlinu na kojem bi bio preispitan Sanstefanski mir. Taj predlog je prihvatila Britanija,
Nemaka i Italija. Zbog pretnje ratom sa A-U i Engleskom na kraju je i Rusija morala da prihvati
ovaj predlog, a i Francuska nakon veravanja da e se Kongres baviti samo pitanjima iz poslednjeg
rata. Pre sazivanja kongresa tri meseca su Velika Britanija, Austro-Ugarska i Rusija usaglaavale
svoja gledita. To je na kraju postignuto kada je Rusija odustala od svojih tekovina ovog ruskoturskog rata. Kongres je otpoeo 13. juna 1878.
Posle rata Srbija je u problemima:
- rat je ostavio neobraena polja
- nespokojstvo zbog posledica Topolske bune po uesnike
- izbeglice i retki povratnici
Na Berlinski kongres je otiao Jovan Risti. On je otiao u Berlin preko Bea. Risti je u Beu
predao pismo kneza Miloa grofu Andraiju. To je bio zaetak Milanove austrofilske politike. Risti
je Andraiju predao kneevo pismo i otpoeo pregovore. Andrai se sloio da Srbija dobije
nezavisnost, ali je odbio srpske pretenzije na BiH, Novi Pazar i Mitrovicu. Prihvatio je srpske
pretenzije na junu Srbiju, pre svega Vranje, Pirot i Trn. Potom je Andrai ukazao uslove pod kojim
e se A-U zalagati za srpske zahteve na kongresu. Ti uslovi su bili
- zakljuenje austrougarsko-srpskog trgovakog ugovora,
- povezivanje austrougarskih i srpskih eleznica u naredne tri godine od Beograda do Nia,
- odravanje i ekspolatacija eleznice bie u rukama srpsko-austrougarsko-bugarske komisije i
- kraju A-U dobija pravo ienja erdapa.
Putem ovih uslova A-U je elela da u Srbiji obezbedi ekonomski i politiki uticaj. Bez obizra na
nepovoljne uslove Risti ih je morao prihvatiti, ako je eleo da Srbija dobije nezavisnost i
teritorijalna proirenja.
Berlinski kongres je otpoeo sa radom. Najticajni sile A-U, Britanija i Rusija su se pre kongresa
dogovorile, tako da je kongres formalno prihvatio njihove odluke. Berlinski kongres je temeljno
preispitao Sanstefanski mir i u velikoj meri ga je revidirao. Najvea revizija se odnosi na Veluku
Bugarsku. Umesto Velike Bugarske stvorena je severno od planine Balkana Kneevina Bugarska,
koja je bila u vazalnim odnosima prema Osmanskom carstvu i juno od Balkana Istona Rumelija
koja je bila autonomna oblast u okviru Osmanskog carstva. Ostali delovi Velike Bugarske
Makedonija, severna Albanija i delovi Grke su ostali u sastavu Osmanskog carstva.

110

Rumunija je dobila Dorudu i nezavisnost. Crna Gora takoe dobija nezavisnost i teritorijalna
proirenja na Bar gde izlazi na more, te proirenje do Bilee, a takoe dobija Podgoricu, Plav i
Gusinje. A-U dobija Spi i Haj-nehaj. Crna gora se obavezala da ne poseduje ratnu flotu, dok je
trgovaka flota bila pod kontrolom A-U. Predviena je slobodna plovidba Bojanom. A-U je dobila
pravo da okupira BiH, kao i prao da dri posadu u novopazarskom sandaku koji se nalazio izmeu
Srbije i Crne Gore. Sultan je fromalno, ali ne i faktiki, zadrao suverenitet nad BiH do Aneksije
1908. godine. Britanija dobija Kipar.
Male drave nisu bile uesnice kongresa, ve su tu i tamo mogle da saoptavaju svoje zahteve
silama. Uglavnom neformalno. Risti je 24. juna uputio Kongresu Memoar u kome je traio
- nezavisnost
- teritorijalno proirenje na bazi zahteva upuenog Rusiji pred Sanstefanski mir
Kongres je srpsko pitanje otvorio 26. juna, kada je turski predstavnik izneo svoje zahteve u vezi sa
novom granicom sa Srbijom:
- strateka i prorodna granica
- put koji vodi za BiH da ne dodiruje Srbiju
- da strateke pozicije Vuitrn, Leskovac, Kurumlija i Prokuplje ostanu Turskoj
- da gradovi Pritina, Nova Varo, Sjenica, Viegrad budu dovoljno daleko od srpske granice
Berlinski kongres je proglasio nezavisnost Srbije, to su delegati svih zemalaj prihvatili, posle
formalnog protivljenja turskog delegata. Srbiji je priznata nezavisnost (XXXV l.) uz uslov
potovanja verskih sloboda (XXXVI), politike i pravne jednakosti i potovanje trgovakih
sporazuma Carevine do sklapanja novih (XXXVII). Risti je na savet Vadingtona poslao Kongresu
jedan memoar u kome se izraava pozitivno o pitanju potrebe za verskim slobodama. Kongres je
doneo reenje da jedna komisija nadzire povlaenje srpskih trupa sa turskih teritorija, kao i obaveza
Srbije da na svojoj teritoriji gradi tranzitne pruge (XXXVIII). to se tie finansija Srbija se
obavezala da plati Porti kapitalizovan tribut (ratni danak) i dravni dug u srazmeri sa pripojenim
teritorijama.
28. 6. na Osmoj plenarnoj sednici usledilo je razmatranje srpskih granica. Ono je predato posebnoj
komisiji. Risti je sutradan 29. 6. obezbedio franscusku podrku (Sen Valije). Francuska je postom u
svim pitanjima granica bila na strani Srbije.
Pitanje srpskih granica je ponovo pokrenuto 8. jula. Rusi (uvalov) su zahtevali da se Pirot i Trn
dodele Bugarskoj, dok je Andrai i Sen Valije zastupao srpske interese. Risti je predlagao plebiscit,
to su Rusi ironino komentarisali da je to sad Srbima lako kad su proterali vladiku. Pitanje je
ponovo vraeno komisiji sa tim da njena odluka bude konana. Trn je na kraju ustupljen Bugarskoj
jer je ona izgubila strateku taku Ihtiman u korist Turske. Pirot je ostao Srbiji. Srbija je ovo pitsnje
reila u svoju korist zahvaljujui podrci Francuske i Andraija.
Britanija se estoko zalagala da Turska dobije Vranje i Grdeliku klisuru. Bizmark je nekoliko puta
ponovio da se zbog srpskih granica ne sme rtvovati evropski mir i da vie ne eli ni da uje za
Grdelicu! Englezi i Turci su bili nadglasani pa je juna granica odreena da ide juno od Vranja. I
ovo je vraeno komisiji. Juna i jugoistona granica su na kraju reena u korist Srbije, koja je
konano dobila Ni, Pirot, Toplicu i Vranje.
Na kraju i pitanje kapitalizovanog tributaje reeno u srpsku korist. Risti je uspeo da ubedi kongres
da je to ne samo nepravedno, nego i nemoge. Narodna skuptina u Kragujevcu je prihvatila odluke
Berlinskog kongresa.
Risti o BK: beznaelan! Samo da se ugodi velikima.
Same posledice su dvostruke: nezavisnost je velika tekovina, ali i dalje velika
razjedinjenost i strana okupacija.

111

Srbija posle 1878. godine

Srbiju su kroz nemirne godine istone krize i ratova 1876-1878. godine vodila liberalno
konzervativna vlada Steve Mihajlovia i Jovana Ristia poznate poz nazivom akciono ministartsvo.
Nakon Berlinskog kongersa Narodna skuptina je usvojila odluke tog kongersa i proglasila dravnu
nezavisnost. Nakon toga Skuptina je rasputena. Na novim izobrima liberali su dobili jo vei broj
glasova zahvaljujui ugledu koji su zadobili tokom ovih ratnih godina. Jo pre izbora akciono
ministarstvo je podnelo ostavku. Jevrem Gruji i sa njim ostali svetoandrejski liberali su otili sa
politike scene. Risti je postao predsednik vlade, ali je zadrao i ministarstvo spoljnih poslova.
Risti i liberali su bili na vlasti od 1878-1880. godine.
Ristieva vlada se susrela sa gomilom problema ureenje novozadobijenih krajeva, ukidanje
feudalizma i agrarna reforma u njima, pitanje vraanja ratnih dugova, izgradnja eleznica i pitanje
spoljne trgovine. U reavanju tih pitanja liberalna vlada je susrela sa malobrojnom ali bunom
skuptinskom opozicijom. U skuptini se prvi put javljaju radikali. Nikola Pai. Najvie protesta
protiv vlade opozicija je uputila povodom novog zakona o tampi. Vladi nije uspelo da vrati zakon
iz 1870, ali je i novi zakon bio dovoljno represivan. Urednik mora da je valjan graanin, iznad 25
godina, sa fakultetom.
Vlada je uprkos velikom otporu progurala zakon o prikupljanju sredstva za otpis ratnih dugova. Ta
sredstva trebalo je skupiti taksom za upis radnje, patentarina. Zato je liberalna vlada izgubila i
sopstvene poslanike, mahom trgovce: Vlada Turci u akirama.
Opoziciju Ristievoj vlasti inio je i knez Milan. On eli svoju stranku.
Vlada je morala da se pozabavi ureenjem osloboenih oblasti, gde je vojska zadrala mnoge
ingerencije.
Velike nevolje je doneo zakon o agrarnim odnosima u novoosvojenim krajevima (febr. 1880). U
tim krajevima obini seljaci su na silu proterivali spahije i itluk-sahibije i oduzimali im zemljine
posede, to je bilo u suprotnosti sa odlukama Berlinskog kongresa. Zbog toga su velike sile uloile
protest, zbog ega je srpska vlada bila primorana da donela zakon o otkupu spahiluka. To je znailo
da su srpski seljaci mogli da dobiju zemlju samo ako je otkupe od od tadanjih gospodara u roku od
5 godina. Visina otkupa su trebale da odrede sporazumne strane. Poto one nisu mogle da se
dogovore to je dovelo do sukoba sa njima. Tek velikim inostranim zajmom iz 1882. godine turski
feudalci su bili isplaeni. Ristieva vlada je takoe uspela da izdejstvje da Vaseljenska patrijarija
prizna nezavisnost srpske crkve.
1878. Vlada je donela Zakon o srpskom narodnom novcu prvi zlatnici.
Ristieva vlada donela je i priznanje crkvene nezavisnosti
Opozicija je poela snanije da se okuplja nakon to je grupa mladokonzervativaca osnovala list
Videlo, koji je otvorila i radikalima. Tako je Ristieva vlada pored skupinske opzicije koju ine
radikali i kneeve opozicije, u javnosti dobila novu konzervativnu opoziciju. Malodkonzervativci su
oko sebe eleli da okupe to vie intelektualaca, kako bi se u dogledno vreme stvorila snana
politika stranka. Radikali i konzervativci su sporazumno radili protiv vlade.
Sudbonosno pitanje po liberale je bila leznica. Risti se Andriju obavezao da e u zamenu za
diplomatsku podrku, Srbija izgraditi eleznice. Taj usmeni dogovor je potvren na Berlinskom
kongresu. Zbog toga su Srbija i A-U 1880. godine sklopile Konvenciju kojom se Srbija obavezala da
izgradi prugu Beograd-Ni-Vranje, kao i prugu od Beogradske eleznike stanice do Savskog mosta.
Srbija se ovom Konvecijom obavezala da e radove na izgradnji pruge otpoeti za 6 meseci i zavriti
u roku od 3 godine. Austrougarske eleznike vlasti bi imale nadlenost nad prugom od eleznike

112

stanice do Savskog mosta. Ovu Konvenciju je trebala da ratifikuje Narodna skuptina na zasedanju u
Kragujevcu 1880. godine. To je iskoristila opozicija kako bi sruila vladu. Opozicija je kritikovala
Konvenciju iz vie razloga jer je smatrala da izgradnja ne moe da pone za 6 meseci, da e izradnja
za Srbiju znaiti veliko ekonomsko optereenje itd. Ali je nakon Ristievog govora u skuptini gde
je on izneo da izgradnja eleznice predstavlja ansu za ekonomski razvitak zemlje i da bi se sa
povezivanjem sa Solunom Srbija oslobodila autrougarske ekonomske dominacije, poslanici su
usvojili Konveciju.
Mnogo tee pitanje je bilo trgovki ugovor izmeu Srbije i A-U. Berlinskim kongresom bilo je
predvieno da Srbija u trgovini sa A-U dri carinu na 3 %, dok je A-U mogla slobodno poveavati
carinu. Da bi politiki ojaala, vlada je sa Engleskom, Rusijom, Italijom, Belgijom potpisala ugovor
o najveoj povlaenosti, ali je Austrougarska koila. Srbija je bila spremna da A-U da status
najpovlaenije zemlje u trgovini, ako isto to uuni A-U za Srbiju. Meutim A-U je uporno
odbacivala te srpske zahteve, zbog ega su pregovori izmeu dve zemlje prekinuti. Risti je bio
uporan i bio je spreman da u svom stavu ide daleko, iako bi to na kraju dovelo do carinskog rata.
Carisnki rat za Srbiju je predstavljao veliku opasnost jer bi spreio uvoz, ali i izvoz i tim spreio
ekonomski razvitak Srbije. Carinskom ratu su se suprostavljali svi trgovci. Tome se pridruila
opozicija i knez Milan. Knez je bio u poseti Beu 1880. godine i bio je spreman da prihvati
trgovaki sporazum koju je diktirala Austrija. Austrougarska vlada je uputila ulitmatum da prihvati
trgovaki sporazum ili da se suoi sa carinskim ratom. Poto je Risti odbio taj ultimatum, knez
Milan je oborio Ristievu vladu. Time su sa vlasti u Srbiji svrgnuti liberali.
Knez Milan je sastvaljanje nove vlade poverio mladokonzervativcima. Kneev ljubimac Marinovi
nije uspeo da formira vladu. Za predsednika vlade izabran je Milan Piroanac. On je za ministra
inostranih poslova i finansija po kneevoj elji postavio edomilja Mijatovia zbog njegovog
austrofilskog stava, a za min. vojnog Lejanina. Za ministra unutranjih poslova postavljen je
Milutin Garaanin, a za ministra prosvete Stojan Novakovi. U sastva vlade nisu ulazili radikali sa
kojima su mladokonzervativci bili prisni u borbi protiv liberalskog reima. Zbog toga su radikali
1881. godine u listu Samouprava objavili program svoje stranke. Time je u Srbiji formirana prva
organizovana politika stranka. Na to su reagovali naprednjaci i usvojili Statut Napredne stranke.
Time je formirana i Naprednjaka stranka.
Nova vlada je sa A-U sklopila trgovaki ugovor 1881. godine. Povodom ovog trgovakog
sporazuma dolo je do rakida izmeu naprednjaka i radikala. Radikali su u Skuptini kritikovali ovaj
sporazum, ali naprednjaci su obezbedili veinu, tako da je Skuptina usvojila ovaj sporazum. Ve
prilikom trgovakog sporazuma naprednjaci su otvoreno pokazali svoje austrofilstvo. Cilj A-U je bio
da ekonomski vee Srbiju za sebe. Trgovakim sporazumom Srbija je u neku ruku ula u carinski
savez sa A-U. To je bilo u slubi irenja A-U prema jugoistoku.
Knez Milan je bio razoaran ruskom politikom u istonom pitanju i stvaranje Velike Bugarske. Zbog
toga je nakon rata vrsto odluio da se stavi u okrilje A-U. To je bilo njegovo strateko opredeljenje.
Preko ministra Mijatovia on je pokuao da kod Kalaja ispita mogunost zakljuivanja politikog
ugovora izmeu Srbije i A-U. To mu je omoguilo i povoljni meunarodni odnosi nakon ponovnog
sklapanja saveza tri cara 1881. godine izmeu Rusije, A-U i Nemake. Ovim savezom A-U je
priznato pravo da u povoljnom trenutku anektira BiH, dok su Rusiji bile odreene ruke za
ujedninjenje kneevine Bugarske i Istone Rumelije. U tom sluaju Srbija ostaje neutralna i poprite
sukoba izmeu A-U i Rusije. Zbog toga je A-U oberuke prihvatila ponudu kneza Milana. Knez
Milan je sa austrougarskim dravnicima Hajmerleom i Kalajem bez iije pomoi sklopio Tajnu
konvenciju izmeu Srbije i A-U 1881. godine. Tajnom konvencijom Srbija se obavezala da nee
vriti bilo kakvu nacionalistiku propagandu protiv A-U, ukljuujui tu BiH i Novopazarski
113

sandak. Isto to se obavezala i A-U. Ona je podrala proglaenje kneza Milana za kralja, a
kneevinu Srbiju za kraljevinu. Za A-U najznaajnija odredba bila je ona po kojoj Srbija nee
pregovarati nit sklopiti ugovor sa drugom vladom i pustiti na svoju teritoriju stranu vojsku
bez prethodnog sporazuma sa A-U. Ugovorene strane se obavezuju da se nee meati u sluaju
sukoba jedne ugovorene zemlje sa treom zemljom. A-U se obavezala da e podrati eventualna
teritorijalna proirenja Srbije na jug izuzimajui Novopazarski sandak. Ali to za Srbiju nije bilo
u tom trenutku znaajno jer ona sama nije mogla da se izbori za teritorijalna proirenja na
jug, dok su velike sile u istonom pitanju nakon sklapanja sporazuma tri cara bili za odranje
status-kvoa.
Tek nakon sklapanja Tajne konvencije njen tekst knez Milan je pokazao Milanu Piroancu i
Milutinu Garaaninu. Njih dvojicu je to prenerazilo, zbog ega su oni ponudili svoje ostavke. Knez
Milan se naao u dosta tekoj situaciji. On nije eleo ostavku vlade niti da otkae konvenciju sa A-U.
Ta situacije se razreila kada su Kalaj i Garaanin zajedno sainili poverljiv dodatak koji se
prikljuio Tajnoj konvecniji. Tim dodatkom preformulisan je 4. lan Konvencije. Na taj nain
Srbija se obavezala da nee sklapati meunarodne ugovore koji bi se protivile duhu i slovu
Tajne konvencije. Garaanin je zadovoljan napustio Be. Ali nije znao da je knez Milan uputio
tajno pismo Kalaju u kojem se obavezao da e u potpunosti potovati Tajnu konvenciju bez njenih
kasnijih dodataka. Garaanin nije obavestio svoje saradnike o postojanju Tajne konvencije.
Kad su doli na vlast naprednjaci su pokazali svoje pravo lice. Oni su traili vie prava za buraziju,
a manje za obian seoski narod. Oni su izradili nacrt ustava u kojem je bilo predvievo
nezavisnost sudova, sloboda tampe, zborova i dogovora, lokalna samouprava, ali i dvodomna
skuptina i ogranienje birakog prava. U Gornji dom skuptine bi ulazili lica sa najveim
imovinskim cenzom. Stanovnitvo bi bilo podeljeno na 3 kategorije i kategorija sa najniim
imovinskim cezom ne bi imala birako pravo. Piroaneva vlada (1881-1883) je reforme sprovodila
obinim zakonima, dok je odustala od promene ustava, ostavljajui skuptini da donese ustav i
zakone o narodnoj skuptini i senat. Naprednjaci su doneli niz zakona o sudovima, tampi, zboru i
dogovoru koji su bili slobodoumni.
Februar-april 1881:
Zakon o sudovima nezavisnost i strunost sudija;
Zakon o tampi iz 1881. godine je bio slobodoumniji u odnosu na Ristiev iz 1870. godine. Ovim
zakonom je bilo predvieno da za izdavanje, rasturanje i prodaju novina nije bilo potrebno odobrenje
policije. Novine su mogle biti zabranjene samo u sluaju uvrede vladara i poziva naroda na bunu.
Urednik novina je mogao biti bez fakultetskog obrazovanja. Odogovrnost pisaca, urdernika i
rasturaa je bila individualna a ne grupna. Cenzura je bila ukinuta. Ovim zakonom tampa je bila
isuvie liberalizovana, tako da su novine u Srbiji, koja nije imala demokratske institucije,
zloupotrebile svoja prava, tako da su monogi od novinara ostali nekanjeni i za oigledno poinjena
krivina dela. Zbog toga su naprednjaci u dva navrata 1882. i 1884. godine ograniavali slobodu
tampe proirujui dela za koje se novine mogu zatvoriti zbog irenja nihilistikih i komunistikih
ideja.
Zakon o zboru i udruivanju donet je 1881. godine je zbor proglasio slobodnim i oni su mogli da se
organizuju bez dozvole policije. Politika udruenja nisu mogla da se organizuju bez dozvole
policije, a nepolitika udruenja su mogla bez dozovle policije. Postojao je policijski nadzor nad
politikim organizacijama. Policija je mogla da alje svoje izaslanike na sastanke i da pregledava
zapisnike. Nakon Timoke bune 1884. godine ovaj zakon je izmenjen i bilo je zabranjeno politikim
udruenjima da osnivaju mesne odbore, a policiji su bili duni da pokau spisak lanova. Zakonom o
sudijama 1882. godine vlast nije mogla po svom nahoenju da smenjuje, penzionie ili premeta

114

sudije. Zakon o osnovnoj koli je propisao obavezno osnovno obrazovanje. Zakonom o vojsci 1883.
godine umesto narodne uspostavljena je stajaa vojska. Proglaena je opta vojna obaveza koja je
trajala 2 godine.
Naprednjaka vlada je vidno popravila finansijsko stanje u zemlji. Naprednjaci su osnovali Narodnu
banku 1883. godine.
Velika previranja na politikoj sceni u Srbiji donela je eleznko pitanje, pre svega Bontuov ugovor
1881. i krah Generalne unije 1882. godine. Srpska vlada je potpisala sa Bontuom ugovor o
uzimanju nepovoljnog zajma radi izgradnje elezica. Ni sama vlada se nije lako odluila na ovaj
korak, ali ju je pritisnuo knez. Ali u javnosti je procurela informacija, da je Bontu srpskim
politiarim inkasirao veliku sumu novca da bi doao do ovog trostrukog (zajam, nain izgradnje i
korienje eleznica) ugovora. Tada je stigla vest i o krahu Generalne unije kod koje se Srbija
kreditirala. Samouprava je likovala. Da bi se smirila situacija naprednjaci su sa knezom Milanom uz
diplomatsku podrku A-U odluili da Srbiju proglase kraljevinom, a kneza Milana za kralja. Jedna
od vodilja za proglaenje Srbije kraljevinom bilo je i proglaenje Rumunije kraljevinom 1881.
godine. Narodna skuptina je Srbiju proglasila kraljevinom 1882. godine. Uzdizanje Srbije u rang
kraljevine priznale su sve evropske zemlje.
Ali afera sa krahom Bontuovog ugovora je nastavljena. Paieva interpelacija: vlada je proglasila za
neumesnu! Naprednjaka vlada je vrila dosta nepopularne poteze. Oni su u skuptinu na mesto
opozicionih poslanika koji su podneli ostavke protivzakonito postavljali svoje ljude, posle
neregularno odravanih izbora, tzv. dvoglasci. Naprednjaci su masovno smenjivali inovnike iz
redova opozicije i na njihovo mesto postavljala svoje ljude. istka je izvrena i u srpskoj crkvi. Na
kneevu inicijativu vlada je smenila beogradskog mitropolita Mihajla jer je bio liberal i ruskofilski
nastrojen. Episkopi su se ovoj odluci usportivili i odbili da rukopoloe ovog episkopa. Vlada je
smenila svu trojicu episkopa. Vlada i knez Milan su izvrili istku u srpskoj crkvi uz podrku i
pomo A-U. To je izazvalo nezadovoljstvo i reakciju Rusije. U o vreme verovatno uz podrku
Rusije crnogorski knjaz Nikola je udao svoju erku za Petra Karaorevia, najveeg neprijatelja
dinastije Obrenovi. U vreme Hercegovakog ustanka 1882. godine knez Milan i vlada su se drali
Tajne konvencije i nisu pomagali taj ustanak, mada je austrougarski posl. u Bg Kevenhiler
izvetavao o narodnoj podrci ustanku.
Borba sa radiklima 1882. godine je naprednjaku vladu udaljila od dotadanjih slobodoumnih
naela. Ona je donela niz zakona kojim su se ogrnaiavala politike slobode i zavodile policijske
stege:
zakon o kazni za n. poslanike koji ne bi doli na zasedanje Narodna skuptine sa 1000 dinara.
dopune zakona o tampi - zabranjuje se irenje nihilizma i komunizma,
zakon o vojsci (jan. 1883)- uvodi stajau vojsku i optu dvogodinju vojnu obavezu
Zakon o osnovnom obrazovanju (januar 1883)
Zakon o andarmeriji Vlada je osnovala andarmeriju (po radikalima sejmeni!) koja je ila po
selima i varoima da bi uvrivala ugled vlasti.
Veliko nezadovoljstvo radom vlade pokazali su radikali kada su u avgustu 1882 u Kragujevcu
odrali veliki zbor svoje stranke. To je bila masovan manifestacija opozicije. Radikali su pokazali da
su formirali snanu organizaciju i da su imali podrku narodnih masa. U meurvemenu 1882. godine
Jelena-Ilka Markovi, udovica Jevrema Markovia koji je pogubljen 1878. godine je izvrila neupeli
atentat na kneza Milana ispred Saborne crkve u Beogradu. Iako je to bio lini in jedne oajne
udovice, knez Milan je eleo to da iskoristi kako bi izvrio dravni udar i obraunao se sa
radikalima. Ali naprednjaci i austrougarska dipolamtija su te namere kneza osujetili. Na
skuptinskim izborima septembra 1883. godine radikali su odneli ubedljivu pobedu. Piroaneva

115

vlada je podnela ostavku. Ali kralj Milan, vrativi se sa evropske turneje, nije imao nameru da vlast
preda radikalima, ve je na novog predsednika vlade postavio Niklu Hristia, ministra unutranjih
poslova iz vremena Mihajlovog reima i veoma omraenu linost u Srbiji. Prvo to je Hristi uradio
bio je rasputanje Narodne skuptine. Radikali su upozoravali da Ustav i Hristi ne idu zajedno.
HRISTI: NEKA SVAKI GLASA PO SVOJOJ SAVESTI ONAKO KAKO MU SE ZAPOVEDI.

Timoka buna
U istonoj Srbiji koja je stradala tokom ratne 1876. godine je postojalo veliko narodno
nezadovoljstvo. Ono je posebno bilo nezadovoljno postojeom dravnom vlau zbog nepravednog
poreskog sistema, razni posredni porezi, samovolja i surovost policijskih vlasti i slino. Kada je
dola vladina odluka o oduzimanju oruja od naroda jula 1883. godine, istona Srbija je bila u
optoj pobuni, poznatoj po nazivu Timoka buna. Seljatvoje bilo spremno da se u borbi protiv
vlasti prikloni radikalskoj opoziciji. Radikali su inili sve da podstaknu ovo narodno nezadovoljstvo
i da se na talasu tog nezadovoljstva doepaju vlasti. Ali jo nije razjanjena uloga voa radikala u
Timokoj buni. Oni su se protivili vladinoj odluci oodutimanju oruja od naroda. uven je Paiev
lanak koji je pozivao narod da ne predaje oruje. Ipak, stranka sa bunom nije bila povezana
neposredno. Svejedno, obaveten od ruskog konzula da e biti uhapen, Pai je napustio zemlju 6.
11.
Vlast je obrazovala komisije koje su vrile popis vojnih obveznika. One su imale za zadatak da od
tih vojnih obveznika oduzmu oruje.Timoka buna je nastala kad su vojni obveznici iz vie sela
odbili da predaju oruje. Nemiri su se irili od 7. 10. kada su otpoeli u Rujitu, Bogdincu i
Miluincu pa do 2. 11. kada je izdat ukaz o vanrednom stanju. Zbog toga je knez Milan doneo
odluku o zavoenju varednog stanja u crnorekom okrugu i zavoenju Prekog suda. Sledeeg dana
obustavljen je zakon o slobodu zbora i dogvora, dok je su pojedini zakon o tampi bili obustavljeni.
General Nikoli i major Bajalovi poslani su da gue pobunu. im je proglaeno vanredno stanje
voe pobune, koji su bili iz redova radikala su preduzeli mere kako bi u pobunjena podruja
onemoguili porlaz regularne vojske. Zagospodarili su Boljevcem. Buntovnici su ubrzo obrazovali
privremenu vlast, koju preteno ine lokalni radikali. Na elu svih bio je svetenik Marinko Ivkovi.
Centar ustanka je bio boljevaki srez, da bi se on prorio, na banjski srez. Vlada je vanredno stanje
prorila na aleksinaki okrug i poslala vojsku pod kom puk. Hadia koja je trebala da ugui
ustanak. Pobunjenici nisu eleli sukob sa regularnom vojskom, ve su ovom manifestacijom elele
da sa vladom otponu pregovora. Ali vlast je na pobunjenike poslala vojsku. Banjski srez je doao
prvi na udar kraljevske vojske. Nakon neupelih pregovora dolo je do sukoba u kojem su
pobunjenici bili poraeni. Ali ustanak se tada proirio na Zajear, kojim su zagospodarili ustanici, i
Knjaevac. Ustanici su bili sasvim neorganizovani. Policijske snage su povratile javni red i mir u
Zajearu. Najjae pobunjenike snage su se nalazile na uzvienju estobrodica preko kojeg je
poralizio glavni drum. Tu su ustanici sagradili svoj logor. Nakon napada na banjsku vladine trupe su
napale pobunjenike na estobrodici. Bez gubitaka regularna armije je porazila pobunjenike, razbila
njen logor u Stolici 9. 11. i ovladao estobrodicom. Ustanak se potom uguio u boljevakom i
banjskom srezu. U pobuni je jedino ostao Knjaevac, gde je narod bolje organizovao Aca
Stanojevi, ali ne zadugo jer su knjaevake pobunjenike porazile vladine trupe. Pokuaj
Knjaevana da pomognu Banji nije dao rezultat. Takoe, pokolebani ustanici su nudili predaju
oruja u zamenu za amnestiju, ali je vlada ostajala nepopustljiva. Nakon toga pobunio se i Aleksinac,
ali ni on nije dugo trajao jer ga je uguila regularna vojska 14. 11. Odjek je buna imala u krajinskom

116

srezu, neo se ustalasalo i u aanskom, pirotskom, toplikom i uikom okrugu. Osvajanjem

Aleksinca konano je uguena Timoka buna. Buna je obuhvatala boljevaki, banjski, knjaevai,
crnoreki i aleksinaki srez.
Preki sud je odmah otpoeo sa radom, ve 4. 11. i po kratkom postupku je izrekao veliki broj
smrtnih kazni. Pai, Raa Miloevi i P. Todorovi osueni su na smrtne kazne, a deo GO na
vremenske. Vei deo je osloboen. Mnoge radikalske voe meu kojima je bio i Nikola Pai su
morali da se bekstvom spasavaju. Mnogi od istaknutih radikala su pohapeni i baeni u kazamate
beogradske tvrave, poput Pere Todorovia. Hajku na voe radikale je sprovodila zbog toga to su
njeni lokalni lanovi predvodili ustanak. Tuilac je za sve lanove Glavnog odbora Radikalne
stranke traio smrtnu kaznu. Oni su se branili tvrdei da u buni nisu ustvovali, niti su za njeno
pokretanje znali. Voe radikala ukljuujui i Nikolu Paia su osueni na smrt streljanjem. Ali knez
Milan je bio pod velikim unutranjim i spoljnim pritiskom da pomiluje osuenike. Od kneza Milana
pomilovanje su traili kraljica Natalija, voe i Liberalne i Naprednjake stranke, pojedini ministri,
ruski i austrougarski poslanik, austrougarska vlada i dr. Zbog tog pritiska kralj Milan je svojom
linom odlukom preinaio smrtnu kaznu na kaznu 10 godina zatvora. Timoka buna je bio prvi i
poslednji pokuaj da jedna stranka putem narodnog nezaodovoljstva i otvorene pobune doe na
vlast.
Nakon timoke bune u Srbiji kralj Milan je zaveo period dvogodinjega potpunog apsolutizma, bez
obzira na postojanje parlamenta, ustava i drugih ustanova. Taj apsolutizam kralj je uspostavio
zahvaljujui pomo vojske i naprednjakog biokratsko-policijskog aparata. Kralj Milan nije
menjao ustav, ali su zahvaljujui novim policijskim stegama naprednjaci na skuptinskim izborima
septembra 1884. godine osvojili apsolutnu veinu. Za novog predsednika vlade knez je umesto
reakcionarnog Hristia koji je eleo ukidanje ustava i viepartijskog sistema, postavio Milutina
Garaanina (1884-1887). Nova naprednjaka vlada je novim zakonom o tampi ograniila slobodu
tampe. Naroito je gonjen radikalski Odjek. Zakonom o optinama andramerija je dobila pravo da
vri uticajna biranje predsednika optina, a samouprava je ograniena. Posle Timoke bune kralj
Milan je zaotrio odnose sa Bugarskom jer je ona primila veliki broj izbeglica i politikih
emigranata koji su iz Bugarske vrili agitaciju protiv Milanovog reima.
Kralj Milan je posle Timoke bune jo vie se vezao za svoju austrofilsku politiku. Krajem 1884. i
poetkom 1885. potresalo ga je vie linih i politikih kriza. Tada je ponudio Srbiju Austrougarskoj
u zemenu za jedno feudalno leno u Austrougarskoj.Pored toga Milan je doao u sukob sa suprugoma
Natalijom, a sve vie je ostajao bez novanih sredstava. Zbog toga je 1885. godine austriskom
poslaniku u Beogradu predloio proirenje Tajne konvecije u zamenu za novana sredstva. Tim
predlogom kralj Milan je otvorenu nudio Srbiju i srpski preso A-U i Habsburzima, ako hoe.
Predlagao je da se kraljevi koluje u Terezijanumu i da Austrougarska garantuje njegov presto, ako
nae za potrebno. Ali taj predlog austrijski predstavnici su odbili, uz komentar da bi, kada bi hteli,
Srbiju sami uzeli orujem, a ne bi je kupovali od njenog kralja. Smatrali su da je predlog posledica
obolelih nerava jednog kockara koji bi da nekako doe do novca. Milanu je nagoveteno da je
njegov postupak nedostojan jednog vladaoca.

Srpsko-bugarski rat 1885. godine

U ovakvoj atmosferi zahlaenih odnosa izmeu Srbije i Bugarske od 1883. godine, zbog toga to je
Bugarska primila emigrante iz timoke bune, koji su iz Bugarske delovali protiv Milanovog reima,
pretei novom bunom, odigrali su se veoma znaajni dogaaji u Bugarskoj tokom 1885. godine.

117

U autonomnoj oblsti istona Rumelija zbaen je turski guverner, da bi se potom u Plovdivu prolasilo
ujedinjenje istone Rumelije i kneevine Bugarske. U tom trenutku Rusija nije elela bugarsko
ujedinjenje pod vostvom kneza Aleksandra Batenberga koji je eleo da se oslobodi ruskog
tutorstva. Upravo zbog toga je Velika Britanija podrala ujedinjenje Bugarske. A-U je bila protiv
ujedinjenja i za status kvo, jer se zbog saveza tri cara morala da bude na strani Rusije. Posle
Sanstefanskog mira meu srpskim politikim krugovima postojao je strah od Velike Bugarske. Oni
smatrali da Bugarska predstavlja smrtnu opasnost po srpsku dravu. Poto Srbija od A-U nije mogla
da se iri na zapad i sever, jedini pravac njenog irenja je bio jug. Srbija se upravo zbog toga plaila
da joj Bugarska ne preprei put ka irenju na jug. Za Srbiju jug je bio put ka ostatku sveta. Milan je u
ujedninjenju video stvaranje Velike Bugarske, pretnju biolokom opstanku srpskog naroda,
poremeaj ravnotee na Balkanu, i dovoenje u pitanje irenja Srbije na jug. Njegov strah od
Bugarske je u tom trenutku bio patoloki i iracionalan. To je predstavljalo pogrenu porcenu
postojee situacije. Srbija je trebala da se iri na jug kojeg su drali Turci, a ne na istok i Bugarsku.
Na Narodnoj skuptini kralj Milan je govorio da je poremeen sistem ravnotee na Balkanu,
zbog ega Srbija svim silama mora da povrati tu ravnoteu. Taj njegov govor su podrali
naprednjaki poslanici. A-U je podravala Srbiju da otpone rat kako bi na Balkanu povratila statuskvo. Nakon Nike skuptine kralj Milan se definitivno odluio na rat protiv Bugarske kako bi na
Balkanu povratio status-kvo. Teritorijalno irenje nije bio prioritet, ve je potisnut u drugi plan.
Rusija i Bizmark su se protvili srpskoj akciji, dok A-U iako lan Saveza tri cara nije elela da sprei
Srbiju u njenoj nameri, ve je Srbiju gurala u rat, mada je javno delovala suprotno. Srbija je otpoela
sa mobilizacijom i gomilanjem snaga na srpsko-bugarskoj granici. Bizmark je vrio pritisak na A-U
da to sprei, ali je ona samo naloila Srbiji da odgodi poetak rata. Ta pauza je omoguila Milanu da
Srbiju spremi za rat u vojnom i diplomatskom pogledu. Srbija je uspela da obezbedi nemeanje
Turske, iji je suverenitet bio u pitanju, uz ogradu da posle rata ne dobije teritorijalna proirenja na
raun Bugarske. To je bio jedini Milanov dipolatski uspeh. Rumunija je odbila saveznitvo, Srbija je
odbila grko saveznitvo jer je grka elela rat sa Turskom, dok je knaz Nikola vodio ruskofilsku
politiku i navijao je za Milanov poraz.
Ratne pripreme su voene traljavo. Milan nije mobilisao sve srpske snage, jer je deo trupa eleo da
ostavi u unutranjosti zbog straha od nemira. Takoe srpska vojska nije imala dovoljno oruja za
ovaj napad. Britanija se protivila ratu, zbog ega je Bateberga nagovarala da vodi pregovore.
Bugarski knez je zaustavio delatnost srpske emigracije i ponudio kralju Milanu pregovore, to je on
odbio. A-U je ponovo uspela da odloi srpski napad jer je u Carigradu trebala da se odri
konferencija ambasadora koja je trebala da odluio o sudbini Rumelije. Osim toga, austrougarski
mip Kalnoki je poruivap kralju da nema ni govora o teritorijalnom irenju. Poto Carigradska
konferecija nije revidirala bugarsko ujedninjenje, Srbija je objavila rat Bugarkoj 2. 11. 1885.
Knez Milan je lino predvodio i komadovao srpskom vojskom. Armija je bila podeljena na dve
vojske Timoku i Niavsku. Linija fronta se prtezala od Zajeara do Vlasine u duini od 300 km. Za
naelnika taba je postavio vojnog ministra, a za pomonika nije uzeo ni jednog iskusnog komadanta
iz ratova sa Turskom. Srpska vojska je ratnim planom trebala da osvoji deo Vidinskog i
Sofijskog okruga, gde trebala da se ukopa i da doeka napad bugarske vojske. Bugarska vojska
je bila brojano nadmonija od srpske vojske. Pored toga bila je dobro uvebana zahvaljujui ruskim
vojnim strunjacima. Srbija je pokazivala znake slabosti u naoruanju, konadovanju i samoj
organizaciji. Pored toga niko sem kralja, minstara i dela viih oficira nije privren ovom ratu. Obian
srpski vojnik je u rat iao bezvoljno i neborbeno. Za razliku od Srba, Bugari su imali snaan borbeni
duh. Usiljenim marom bugarska vojska je iz Rumelije za kratko vreme stigla na srpsku granicu.

118

Srpske trupe su krenule u napad i zauzele su poloaje ispred mesta Slivnice 30 km zaadno od
Sofije. Milan je raunao na ter proirenje i zauzeo je prostor koji je smislio da anektira. U tom
trenutku su se bugarske jedinice utvrivale u Slivnicu. Deo bugarske vojske je napao srpsko levo
krilo, ime je otpoela trodnevna slivnika bitka, 5-7. 11. Na vest da bi bugarske snage mogle zabii
srpsku vojku i napasti Vrhovnu komandu, kralj Milan je naredio povlaanje Vrhovne komande u
Pirot. To je izazvlo komeanje u vojci. Nakon poraza dunavske divizije ostale srpske divizije su se
povukle iz Slivnice na Dragomanski klanac, ime je bitka zavrena. Kralj Milan je odmah nakon
poraza srpske vojske kod Slivnice zatraio od austrougarskog vojnog da od svoje vlade trai
posredovanje za prekid vatre. Kraalj je naredio povlaenje na granicu. U meuvremenu bugarska
vojska je napredovala prema Pirotu, zbog ega je Vrhovna komanda izmetena iz Pirota u Belu
Palanku. Srpska vojska se povukla na dravnu granicu. Postojala je opasnost od bugarskog napada.
Savez tri cara je uputo zahtev za obustavu neprijatleljstva, to je srpska strana prihvatila i odmah
obustavila sva ratna dejstva. Ali to knez Aleksandar nije heto da prihvati ve je eleo da osvoji Ni
kako bi izdejstvovao meunarodno priznanje ujedinjenja. Zbog toga bugarska vojska je nastavila s
ofanzivom i osvojila Pirot. Nakon pada Pirota ratna dejstva je obnovila i srpska vojska, ali nije
uspela da povrati Pirot. Tada je stupila na scenu A-U koja je od kneza Aleksandra zatraila da
prihvati zahtve tri cara o primirju, uz pretnju da e u rat na strani Srbije ui A-U. Usled te pretnje
Bugarska je prihvatila primirje na dva meseca, dok se ne sklopi mir. Bugarska je drala Pirot, a
Srbija vidisnki okrug. Knez Milan i Garaanin su se nosili milju da rat nastave posle isteka
dvomesenog primirja, kako bi povratili ast zemlje. ak su i voene pripreme za nastavak rata. Ali
usled nepovoljnog meunarodnog poloaja zemlje kralj Milan je odustao od rata i prihvatio
pregovore o miru. Mirovni pregovori su voenu u Bukuretu gde je 3.3.1886. godine sklopljen
mir, koji je upsotavio status-kvo koji je postojao pre rata.

Poslednje godine vladavine kralaj Milana 1885-1889.

Rat sa Bugarskom je doveo i do unutranjo politike napetosti. Kralj je zbog poraza bio u oaju, i u
trenutku nervnog rastsrojstva je bio spreman na abdikaciju cele dinastije, koju je ak napisao, od
ega ga je odgovorio Garaanin: Sram Vas bilo!. Kevenhiler je do poruke iz Bea da Milana treba
odrati na sveki nain, pomiljao na namesnitv kraljice Natalije. U politikom ivotu dolo je do
zblienja voe liberala Ristia i naprednjaka Piroanca. Oni su se saglasili da Srbija mora promeniti
pravac unutranje i spoljnje politike. Na unutranjem planu njih dvojica trae da se kraljevksa vlast
mora staviti pod jau kontrolu Skuptine zbog ega je promena ustava neophodna. Na spoljnom
planu se trai okretanje Srbije Rusiji, koja je na Balkanu jai faktor od A-U. Na strani Ristia i
Piroanca je bila i kraljica Natalija, zbog ega je kralj postao nepoverljiv prema njoj, jer je smatrao
da on radi protiv njega i da se zalae za njegovu abdikaciju. Poetkom 1886. godine kralj Milan je
pomilovao radikala Peru Todorovia koji je u beogradskoj tvravi sluio kaznu zbog Timoke bune.
To je kralj uinio zbog toga to je eleo da sastavi novu naprednjako-radikalnu koaliciju. Ali
Todorovi nije uspeo da u to ubedi ostale stranake kolege. Piroanac je napustio stranku i na
lidersko mesto je doao Garaanin. Usledili su skuptinski izbori 1886. godine. Radikali i liberali su
odluili da na izbor izau zajedno, sa zajednikim kandidatima i uz obavezu da posle izobra
obrazuju zajedniku vladu. Garaanin se oslonio na policijske pritiske. Na izobrima naprednjaci nisu
osvojili ni minimalnu veinu i uz pomo kraljevih postavljenih poslanika naprednjaci su jedva
sastavili novu vladu.

119

Razlaz izmeu branog para Milana i Natalije otpoeo je pre rata sa Bugarskom. Kraljica vie nije
mogla da trpi njegova neverstva. Tokom Bugarskog rat brani sukob se iz emotivnog proirio na
politiki plan. Milan je bio austrofil, a Natalija rusofil. Milan postaje sve vie sumnjiav prema njoj.
Ta sumnjiavost dobija patoloki karakter jer on veruje da ona eli da ga svrgne sa prestola. Sukob je
kulminirao po pitanju obrazovanja sina Aleksandra, jer se kraljica protivila njegovom vaspitanju u
habsburkom duhu. Kralj Milan je 1887. godine reio da protera Nataliju iz zemlje. Na ovakvu
drstinu meru kralja je odvratila ostavka Garaanina, tako da je on pristao da kraljica sa sinom
boravi u inostranstvu sve do konane odluke o njegovom vaspitanju. Kralj je sve vie razmiljao o
abdikaciji. Poto je Garaanin drao Natalijinu stranu, kralj ga je otpustio sa ela vlade 1887. godine.
Prihvatio je novu liberalno-radikalsku ladu na ijem elu je bio Risti uz obavezu da u vladi ne
uestvuju radikali koji su osueni zbog uestvovanja u Timokoj buni. Ristieva vlada je odmah
proklamovala svoja tri naela okretanje Rusiji, uvanje dobrih odnosa sa A-U i striktno potovanje
ustava. Izbor nove vlade je doveo do optenarodnog veselja. Pararelno sa time narod je vrio napade
na pripadnike naprednjake stranke.
U meuvremenu rusko-austrijski odnosi su se zaotrili to je moglo dovesti do rata. A-U je elela da
na svoju stranu stavi Srbiju, ali je tonije mogla dok je Risti bio predesdnik vlade. Zbog toga je
nagovarala kralja Milana da otpusti Ristia to je on i uinio. Kralj je izveo obaranje vlade, tako to
je na Ristia naukao deo liberala. Obrazovana je nova radikalska vlada koja je vladala 4 meseca.
Potom je kralj Milan smenio radikale 1888. godine, a za novog predsednika vlade postavio Nikolu
Hristia.

Ustav iz 1888. godine

Hristia je razveo kralja Milana sa kraljicom Natalijom. Potom je sazvao Veliku narodnu skuptinu,
kojaje trebala da donese novi ustav. Niko u Srbiji nije znao da iza toga stoji definitivna kraljeva
odluka o abdikaciji. Donoenje ustava je bio sam predigra abdikacije. Donoenjem ustava i
abdikacijom on je eleo da smiri politiku krizu u Srbiji, kako bi omoguio svom sinu da ga bez
veih potresa nasledi. Kralj je imenovao Ustavotvorni odbor kojeg ine liberal Risti, naprednjag
Garaanin i radikal Gruji.
Nacrt ustava je sastavljen 1888. godine. Ustav je predviao da je Srbija ustavna monarhija sa
narodnim predstavnitvom. Garantuju se ustavna prava graanina: jednakost pred zakonom,
graanin ne moe biti progonjen i hapen odlukom policije ve po nalogu nadlenog suda,
predstavnici vlasti mogu biti tueni zbog bilo koje zloupotrebe i mogu biti pozvani na krivinu
odgovornost, pravo privatne svojine je nepirkosnoveno, smrtna kazna se ukida za politike
krivce, sem u sluaju atentata na vladara. Ustav jemi slobodu tampe, zbora, dogovora i dr.
Zakonodavnu vlast imaju podjednako skuptina i kralj, od kojih skuptina ima prednost.
Skuptinske odluke kralj moe samo jedanput da poniti. Pitanje budeta je u iskljivoj
nadlenosti skuptine. lanovi skuptine se biraju na optim izoborima. Birako pravo imaju svi
mukarci uz ogranienje strosnog cenza (21 godina) i imovinskog cenza (15 dinara poreza).
Poslanici imaju strosni cenz od 30 godina i imovinski cenz od 30 dinara godinje. Izvrnu vlast u
potpunosti ima kralj. On postavlja sve dravne funkcionere i lanove vlade. On saziva otvara,
zatvara i rasputa Skuptinu. On je vrhovni komadant vojske. Kralj imenuje vladu koja
odgovara skuptini i koja mora da ima veinsku podrku skuptine. Sudstvo je nezavisno.
Srbija je podeljena na optine, srezove i 15 okruga. Ove jedinice imaju svoja samoupravna
tela.

120

Ovom nacrtu su se usprotivili radikali, koji su na izborima za Veliku skuptinu odneli najvie
glasova. Ali su radikali pod pritiskom kralja pristali da glasaju za novi Ustav. Velika narodna
skuptina je 1888. godine prihvatila novi ustav uz jednu izmenu, da se srpska vojska ne moe staviti
u slubu druge drave bez odluke Skuptine. Ova promena je bila uperena protiv A-U. Kralj Milan je
potvrdio donoenje novog ustava.
Nakon to je ustav doneen kralj Milan je obavestio nemaku i austorugarsku vlast o svojoj vrstoj
reenosti da abdicira. Na to su ga odgovarali i car Franja Josif i car Vilhelm II. U toj svojoj odluci on
je ostao nepokolebljiv. On je trvdio da je umoran od vlasti, da vlast loe utie na njegovo psiholoko
stanje. Od ostalih razloga tu su skandalozni razlaz sa kraljicom Natalijom, lina kraljeva finansijska
kriza. Od politikih razloga je netrpeljivost javnog mnjenja prema njegovoj austrofilskoj
politici. On nije eleo okretanje prema Rusiji, to su javnost i ostale politike stranke elele. AU je pripremala planove za abdikaciju. Ona je elela da nova vlast i namesnitvo potuju tajnu
konvenciju. Na elu namesnitva beki dvor je video Jovana Ristia. Kralj je upoznao Ristia sa
namerom da abdicira. Takoe ga je upoznao sa Tajnom konvencijom i obavezom namesnitva da
potuje odredbe Tajne konvencije. Risti je prihvatio ove zahteve uz izvesne uslove povodom
srpsko-austrijske vojne sradnje, proirenje Srbije prema jugu, kao i da A-U sprei bugarske i grke
pretenzije prema Makedoniji. Kralj Milan i grof Kalnoki su 1889. godine potpisali Protokol o
produenju trajanja Tajne konvencije do 1895. godine. Tim protokolom je bilo predvieno da e
austrougarska vlada spreiti prelazak neprijateljskih vojski preko Srbije i to pruanom silom ako bi
prelazila preko svoje teritorije, a dipolmatskim putem ako bi prealzila preko turske teritorije.
Austrougarsko-srpska vojna saradnja e biti ostvarena u okviru ustava kraljevine Srbije. A-U e
podrati srpske tenje ka irenju prema jugu i Vardarskoj dolini. I na kraju Protokol je predviao da
A-U da Srbiji prui pomo u stabilizaciju finansijskog i ekonomskog stanja. Nakon potpisivanja
Protokola Risti se u pismu kralju Milan obavezao da e potovati sve meunarodne obaveze koje su
zakljuene za vreme vladavine kralja Milana.
Ubrzo posle potiskivanja Protokola obrazovano je Namesnitvo u kojem su uli Jovan Risti, Kosta
Proti i Jovan Belimarkovi. U njega nije uao ni jedan radikal. Na proslavi godonjice proglaenja
kraljevine kralj Milan je na dvorskom prijemu proitao svoj prglas o abdikaciji 1889. godine.

Kralj Aleksandar Obrenovi

Nakon Milanove abdikacije obrazovano je namesnitvo na ijem elu je bio Risti. Radikali su se
konano doepali vlasti 1889. godine, i uspeli su da se odre pune tri godine. Nikola Pai se tada
vratio iz emigracije. Postaoje predsednik stranke, predsednik skuptine, predsednik vlade 1892.
godine, kandidat za uprnjeno mesto namesnika 1892. i dr. Na skuptinskim izborima 1889. i 1890.
godine radikali su osvojili 80 % glasova, to im je omoguilo da obrazuju samostalno vladu i da
neometano sprovode svoj program. Prvo to su uinili radikali, a to je bio njihov prioritetni progam
je davanje veih prava lokalnoj samoupravi. Optinske, sreske i okruna tela su se popunjavala
izborima. Nadzor nad inovnicima i ministrima su pootreni. Skuptina konano dobija ovlaenja
koja joj pripadaju po ustavu. U dravi su se potovala ljudska prava i politike slobode.
U spoljnoj politici radikali su ostvarili veliki zaokret, kada su se okrenuli Rusiji. To je izazvalo
reakciju A-U. Na nju je naroito uticalo vraanje rusofila mitropolita Mihajla na elo srpske crkve.
Radikali su isticali tenju Srbije da se ekonsmski oslobodi A-U. Vlada je donela odluku o raskidu
ugovora o korienju eleznica i prekid ugovora o zakupu monopola soli i duvana koji su se nalazili
u rukama stranaca. Obnovljeni trgovaki ugovor sa A-U 1892. godine, nije doneo nikakve bitne
promene.
121

Radikalska vlast je nailazila otpor meu konzervatvnim politikim krugovima i izvesnom delu
vojske. Bivi kralj Milan je imao dosta pristalica. Iako je boravio u inostranstvu on je vrio uticaj na
politike prilike u Srbiji. U meuvremenu opet se rasplamsala borba izmeu bivih suprunika
Milana i Natalije. Pod pritiskom Milana Namesnitvo je 1889. godine donelo odluku o zabrani
ulaska u Srbiju kraljici Nataliji. Bez obzira na to Natalija se vratila u Srbiju 1890. godine, za njom i
Milan pritisnut dugovima. Milan je napao radikalsku vlast. Tada se pokazalo da bivi kralj ima i
dalje podrku vojske. Radikali su se sporazumeli sa kraljem da e naterati Nataliju na dobrovoljno
progonstvo u zamenu za isplatu kraljevih dugova, odricanja kralja od srpskog dravljanstva i
kraljevskog doma. Srpska vladaje sa svoje strane isplatila dugove, ali Natalija uz podrku svojih
pristalica nije htela da napusti Srbiju, ve je to uinila tek pod pritiskom. Nakon odlaska Natalije iz
Srbije kralj Milan se sveano obavezao da se odrie srpskog dravljanstva i da se nikad vie nee
vraati u Srbiju. Te Milanove odluke su prole kroz skuptinu i dobile zakonsku vrednost.
Vlada i Namesnitvo su prema Milanu zadrali jedinstveni stav. Nakon Milanovog konanog
odlaska iz Srbije izmeu njih su se pogorali odnosi. Nakon smrti namesnika Protia, radikali su
traili da oni popune upranjeno mesto i za to su kandidovali Nikolu Paia. Ali Jovan Risti se tome
usprotivio, to je dovelo do ostavke vlade. Risti je prihvatio ostavku i mandat je poverio liberalima
iz skuptinske manjine. Nova vlada Jovana Avakumovia je raspustila skuptinu i raspisala izbore.
Na izborima su radikali osvojili veinu, ali su odbili da uestvuju na skuptinskim sednicama. Uz
pomo zamenjenih radikalskih mandata liberali su skrpili veinu.
Nezakonit rad libealne vlade je iskoristio kralj Aleksandar da bi 1893. godine izvrio dravni
udar. On je iznenada uz pomo vojske proglasio svoje punoletstvo, otpustio namesnike i liberalsku
vladu, a mandat za novu vladu poverio svom vaspitai umerenom radikalu Lazaru Dokiu. Iza
Aleksandrovog dravno udara stajala je vojska i kralj Milan. Pre dravnog udara kralj Milan je
stvorio uslove za to: ponitio je dokument o razvodu braka i zakon od 1892. godine. Radikali su na
poetku prihvatili udar jer je njime omogueno svrgavanje liberalne vlade. Na sledeim
skuptinskim izobrima radikali osvajaju 88 % glasova. Alekandar je radio na razbijanju radikala na
Paievo i Dokievo krilo. Ali je ono izbegnuto jer je na stranakim izobrima Pai osvojio vie
glasova.
Ali saradnja radikala i novog kralja nije dugo trajala. Nakon susreta sa Milanom u Abaciju 1893.
godine, Aleksandar je promenio spoljnu politiku ponovnim okretanjem prema A-U. Nakon
Dokievog povlaenja sa mesta predesdnika vlade, Aleksandar na njegovo mesto nije eleo da
dovede Paia, ve je za predesdnika vlade postavio Grujia. U zemlju se 1894. godine vratio kralj
Milan, to je na kraju dovelo do definitvinog razlaza sa radikalima. Srbija je zapala u veliku
politiku krizu. Izlaz je mogao da se iznae u ustavnim okvirima ili uvoenjem diktature. Kralj
Aleksnadar se odluio na ovo prvo i po drugi put za kratko vreme je izvrio dravni udar
1894. godine, kada je ukinuo Ustav iz 1888. godine i vratio Ustav iz 1869. godine. Ovaj dravni
udar je izveden uz pomo konzervativnih struja i vojske.
Posle ukidanja Ustava kralj je oistio birokratski aparat od radikalskih inovnika. Ukidanje Ustava je
najvie pogodilo Radikalnu stranku. Bez obzira na podrku veine birakog tela, radikali ukidanjem
ustava nisu mogli da se dokopaju vlasti. Poeli su progoni i suenja radikalima, zbog ega je Pai
morao da bei iz zemlje. Tokom 1895. godine Hristievu vladu smenila je Novakovieva vlada.
Stojan Novakovi je bio jedan od najistaknutijih naprednjaka. Uz pomo njegove inicijative
naprednjaci su napustili austrofilsku politiku. Aleksandra je smenio Novakovievu vladu i za novu
vladu postavio umerene radikale ora Simia. U znak protesta Novakovie je raspustio
Naprednjaku stranku.

122

Nakon skuptinskih izbora 1897. godine radikali su odneli pobedu. Po savetu Milana, kralj Aleksandra je smenio Simiev kabinet i zaveo monarhijsku
diktaturu, uz podrku vojske, birokratije, konzervativaca i politike desnice. Politike stranke su rasputene, tampa je podvrgnta otroj kontroli. Od
ostataka liberala i naprednjaka skrpljena je dvorska stranka.

Cilj diktature bio je unitenje parlametarizma i sprovoenje reformi u privredi, vojsci i saobraaju.
Celokupni inovniki aparat je smenjen. Pribliavanje Rusiji nije uspelo, zbog toga to Rusija nije
verovala kralju Milanu. Diplomatski odnosi izmeu Srbije i Rusije su prekinuti, povlaenjem
ruskog poslanika iz Beograda 1897-1898. godine. Pogoranje odnosa sa Rusijom, omoguilo je
ponovno pribliavanje Srbije A-U.
Politiki pritisci na opoziciju su radikalizovani. Radikalski list Odjek je bio vie puta zabranjivan i
cezurisan. Radikali su svoju bornu preneli na tampanje tajnih plaketa i delovanjem iz inostranstva.
Vlast je iskorustila pokuaj atentata na kralja Milana 1899. godine. Taj neuspeo atentat je
izvrio Stefan Kneevi, karaorevievac i lan ruske obavetajne slube. Dvor je odmah
reagovao i na Preki sude su izvedene radikalske voe, koji su osuene na dugogodinje kazne
robijom. Zbog enidbe sa dvorskom damom svoje majke Dragom Main, kralj Aleksandar je
doao u otvoreni sukob sa ocem Milanom, koji je morao da ide u progonstvo, gde je ostao sve
do svoje smrti.
Kralj Aleksandar je odluio da 1901. godine olabavi politike stege u Srbiji. Vlada Mihajla Vujia je
bila sastavljena i od naprednjaka i od radikala. Ona je otpoela rad na novom ustavu. Za osnov im je
sluio Ustav iz 1888. godine i naprednjaki nacrt iz 1883. godine, koji je bio prepravljen 1896.
godine. Za naprednjake je bilo vano da uvedu dvodomnu skuptinu. Kralj Aleksandar je odbio da
sazove Veliku narodnu skuptinu koja je trebala da usvoji ovaj nacrt ustava. On je ovaj ustav lino
doneo ime je izazvao trei dravni udar. Time je on oktroisao ustav. Ustav iz 1901. godine, poznat
pod jo pod nazivom Aprilski ustav uveo je dvodomni skuptinski sistem u Srbiji. Narodno
predstavnitvo se sastojalo od Skuptine koja je popunjavan izabranim poslanicima kao iz Ustava iz
1888. godine i od Senata koji se popunjavao kraljevim poslanicima kao to je predviao Ustav iz
1869. godine. Senat se sastojao od vrste poslanika: 1. virilni kojeg ine prestolonaslednik,
beogradski arhiepiskop i episkopi; 2. 30 poslanika koje postavlja kralj i 3. 18 poslanika koje bira
narod. lanovi saveta su doivotni. Radi izbora poslanika za Senat postojao je izborni cenz od 45
dinara. Aprilskim ustavom je bilo predvieno da zakonodavnu vlast ravnomerno dele kralj i Narodno
predstavnitvo. Ustav je prilikom dodeljivanja ovlaenja skuptini ostao nedoreen. Nije reeno
pred kim vlada odgovara pred skuptinom ili senatom. Dva lana ustava nisu bila u duhu
parlamentarizma: 1.ukoliko bi narod izabrao senator ili ministra za poslanika njegova funkcija je
automatski prestajala; 2. narodno predstavnitvo nije moglo da odbaci budet. U tom sluaju kralj je
imao pravo da budet produi za jo godinu dana. Veoma iroka ovlaenja ima Dravni savet koji
kontrolie ministarska reenja i ukaze. Nezavisnost sudova je zagarantovana. Ali ljudksa prava i
slobode su ustavom bile ograniene. U tampi cenzura je bila zabranjena, ali kad je re o tampi i
udruenjima zadnju re imala je zakonodavna vlast. Ukinuta je Velika narodna skuptina tako da su
ustavotvorna ovlaenja dobila obina skuptina.
Na izborima odranim 1901. godine pobed su odneli radikali. Nakon toga pristupilo se donoenju
novih zakona. Zakon o izboru lanova Narodnog predstavnitva bilo je zabranjeno da se
kandidatske liste oznaavaju imenima stranaka. Zakon o tampi je zabranio kauciju i predhodnu
prijavu lista kod policije. Zakonom o optinama vraeno je administrativo ureenje Srbije kao to je
bilo predvieno Ustavom iz 1888. godine.
Ciljeve sprkse spoljne politike krajem XIX veka izloio je prvak Radikaln stranke i profesor Velike
kole Milovan Milovanovi 1894. godine. Po njemu zadaci spoljne politike su ouvanje terotorijalne
nezavisnosti u osloboenje i ujedinjenje svih Srba pod jednim dravom. Takvo gledite predstavlja
vraanje na Naertanije. Postojala su dva gledita o nainu ispunjenja ove politike. Jedno gledite
123

smatra da se u sprovoenju ove ideje treba traiti oslonac u srednjoj Evrope, dok se drugo zalae za
oslonac na Rusiju i saradnju sa drugim balkanskim narodima. Prvu iedju su propagirali naprednjaci i
ono je predspotavljalo odricanje od BiH i prodor na Makedoniju. Drugo stanovite su propagirali
radikali i ono je trailo mnogo iru teritoriju. U poslednjoj deceniju XIX veka preovladalo je
konzervativno shvatanje naprednjaka.
Ujedninjenje svih Srba nije moglo do se ostvari bez jugoslovenskog ujedinjenja, odnosno ujedinjenja
Srba i Hrvata. Da bi se to uinilo trebalo je otkloniti uzroke koji su remetili srpsko-hrvatske odnose.
I srpski i hrvatski nacionalizam se izmeu sebe kosio, po pitanju koje treitorije kom narodu
pripadaju. Najbolji primer za to bila je BiH i jedni i drugi su smatrali da njima pripada BiH. Srbi su
sa ogorenjem prihvatili austrougarsku okupaciju BiH, dok su Hrvati to podrali. Ta rasprava oko
BiH se prenela i na druge krajeve Srem, Slavonija, Lika, Dalamcija i dr. A-U je te rasprave elela da
razbukta.

Stara Srbija i Makedonija

Odlukom Berlinskog kongresa 1878. godine A-U je dobila pravo da okupira BiH. Stara Srbija
(Kosovo, Metohija i Novopazarski sandak) i Makedonija su ostale pod vlau Osmanskog carstva.
Berlinski kongers je odluio da A-U moe da dri svoje trupe u zapadnom delu Novopazarskog
sandaka. Posebnom konvencijom 1879. godine izmeu A-U i Turske reena je ova odredba
Berlinskog kongresa. A-U je drala garnizone u Priboju, Prijepolju i Bijelom Polju, da bi docnije
Bijelo Polje bilo zamenjeno Pljevljima. Za razliku od BiH Turska je imala pravo da dri svoju
vojsku u tim mestima, zbog ega sultan nije izgubio faktiki suverenitet, kao u BiH. Okupacija BiH
je izazvala promene u unutranjem ureenju ovih krajeva. Novopazarski sandak osnovan 1864.
godine je 1879. godine bio izuzet iz bosanskog vilajet i pripojen kosovskom vilajetu koji je osnovan
1877. godine sa seditem u Pritini. Sedite vilajeta je iz Pritine preneto u Skoplje 1888. godine. Iz
novopazarskog sandaka stvorena su dva mutesarifluka (sandaka) pljevaljski i novopazarski sa
seditem u Sjenici. Kosovski vilajet se sastoji od vie mutesarifluka (sandaka): pljevaljski,
novopazarski, pritinski , peki, prizrenski i skopski. Sandaci su se dalje delili na kaze (srezove).
Na elu sandaka se nalazi mutesarif, a na elu kaze kajmakam. Pored tih turskih insitucija stoje
medilisi, koji su savetodavna tela i ije jedan deo ine i Srbi. Kaze se dele na mudirluke i jafte
(vee i manje optine). Na elu mudirluka stoji mudir, dok jafe imaju svoja samuoravana tela.
Stanovnici jafe su birali muhtare kodobae koji su iz redova kmetova.
U Staroj Srbiji i Makedoniji, postojali su stari turski feudalni odnosi. Srbi su u ogromnoj veini bile
ifije, to znai da nisu imali zemlju, ve da su radili na posedima aga, begova, itluk-sahibija.
ifije su morale da obrauju zemlji i da gospodarima daju razne poreze. Srpsko stanovnitvo na
ovim teritorijama bilo u dosta tekoj ekonomskoj situaciji, zbog ega su oni masovno naputali svoju
zemlju i beali u slobodnu Srbiju. Na promenjenu etniku kartu u Staroj Srbiji i Makedoniji
doprineli su muhadiri muslimanske izbeglice, koji su beali iz BiH i sa teritorija koje su zauzeli
Srbi, i naseljavali se na ovim prostorima.
A-U je stacioniranjem garnizona u novopazarskom sandaku elela da prori svoj uticaj na Staru
Srbiju i da sprei irenje Srbije i Crne Gore na nju i stvaranja zajednike srpsko-crnogorske granice.
A-U je otpoela sa propagandom u Staroj Srbiji sa ciljem da stvori razdor izmeu Srba i Albanaca,
kako bi onemoguila njihovu zajedniku akciju. Sve je to bilo sraunato da se Sandak, Kosovo i

124

Metohija jednog dana pod povoljnim okolnostima prepusti A-U. Velike sile A-U, Rusija, Engleska,
Nemaka i Italija su po gradovima Stare Srbije osnivlai svoje konzulate.
Dok je BiH bila seme razdora izmeu srpskog i hrvatskog nacionalizma, dotle je Makedonija bila
jabuka razodora izmeu balkanski naroda Srba, Grka i Bugara. Politikim igrama velikih sila
stvorene su balkanske drave Srbija, Grka i Bugarska. Politika velikih sila u istonom pitanju
krajem XIX veka bilo je odranje statusa-kvoa, dok su balkanski narodi teili unitenju turske vlasti
na Balkanu. Zbog toga su balkanski narodi to mogli da uine meusobonom saradnjom i akcijom.
Ali njih su optereivali meusobne nacionalne tenje koje su se kosile. Tada je postojalo
tradicionalno shvatanje nacionalizma koje se moe izraziti frazom jedna drava, jedna nacija. Ali na
Balkanu usle vievekovnih migracija veliki broj obalsti se sastoja od vie naroda i nacija. Srbija je
krajem XIX veka bila pod velikim uticajem A-U. Posle Berlinskog kongresa njoj je bilo jasno da ona
ne moe da se iri na zapad prema BiH. Pored toga Tajnom konvecijom Srbija se obavezala da se
nee iriti ni prema novopazarskom sandaku i Kosovskoj Mitrovici. A-U je podrala srpsko irenje
prema Makedoniji. Zbog toga je pravac njenog irenja bio usmeren prema jugu i Makedoniji. Srbija
je elela da izae na Egejsko more kako i se oslobodila eknonomske dominacija A-U. To su dva
osnovna razloga zbog kojih je Srbija teila da se proiri na Makedoniju. Ali na Makedoniju i Grka i
Bugarska su imale pretenzije.
U Makedoniji krajem XIX dolazi do stvaranja nacionalnog pokreta koji je teio osloboenju od
turske vlasti. Srbija je podravala i pomagala taj pokret. To inila tako to je u tim podrujima
osnivala kole i materijalno ih pomagala slanjem uitelja i knjiga, osnivanjem i obnavljanjem
srpskih crkava i manastira, vrenje razne propagande i dr. Jo u vreme namesnitva 1868.
godine u Srbiji je obrazovan odbor za kole i uitelje u Staroj Srbiji i Makedoniji. Taj odbor je
omoguio stvaranja 22 osnovne kole na tom podruju, koje su snabdevane knjigama iz Srbije. U
Prizrenu je 1871. godine osnovana srpska Bogoslovsko-uiteljska kola. U Srbiji je 1886. godine
osnovano Drutvo svetog Save sa zadatkom da otvara srpske kole po Makedoniji, da ih snabdeva
uiteljima i knjigama, da rastura srpsku propagandnu literaturu. Srbija osniva konzulate u Skoplju,
Solunu, Bitolju i Pritini. Pri Ministarstvu prosvete formirano je 1887. godine Odeljenje za srpske
kole i crkve van Srbije. Ono je prebaeno u sastav Ministarstva spoljnjih poslova i u potpunosti je
preuzelo voenje propagande u Makedoniji.
Porta je fermanom iz 1870. godine osnvala bugarsku crkvu, tzv. Bugarski egzarhat. Ono je pored
matinih bugarskih teritorija obuhvatalo i Makedoniju. To je ujedinilo srpsku crkvu i Vaseljensku
patrijariju. Srbija je dugo traila podrku od Vaseljenske patrijarije i Grke da se na teritoriji
Makedonije osnuju srpske mitropolije. Tek uzpodrku Porte Srbija je izdejstvovala da se za
mitropolita u Skoplju postavi Srbi. Time su Srbi pored Prizrena imali mitropolita i u Skoplju.
U Makedoniji krajem XIX veka dolazi do pojave komitskih i hajdukih eta Srba, Albanaca i
muslimana, koje su se meu sobom sukobljavale. Srpske komitske ete su ratovale protiv turske
vlasti, ali albanskih i muslimanskih eta. Srpska i crnogorska vlada nisu podravale komite i
smatrala da su oni nepotrebni. Komitske ete se razvijaju naroito posle velikog turskog pokolja nad
srpskim stanovnitvom 1901. godine, povodom Kolainske afere. Tada su Turci otkrili veliku
koliinu oruja u Starom Kolainu za koje su pretostavili da pripadaju Srbima.
Od 1904. godine srpski komiti se organizuju po Makedoniji. One su organizvane i obuavane iz
Srbije odakle su prebacivane u Makedoniju. U komitima nisu bili samo Srbi iz Makedonije, ve Srbi
iz Srbije, BiH, Dalmacije, Vojvodine, Hrvatske i dr. Srpski komiti su se sukobljavali sa turskom
vlau, a vodili su borbu protiv albanskih baibozuka i bugarskih komitskih eta. Posle mladoturske

125

revolucije 1908. godine dolo je do rasputanja komitskih eta, nakon to su maldoturci izjavaili da
su svi Otomanska braa.
Politiki ivot u Osmanskom carstvu je zaiveo kada su Mladoturci 1908. godine zaveli ustavni
poredak povratkom ustava iz 1876. godine. Tim ustavom svi narodi i vere su u Osmanskom carstvu
izjednaeni u pravima, uvedena je sloboda tampe, zbora i dogovora. Mladoturci su teili da
likvidiraju oruane snage hriana i da hrianske politiare ukljue u svoj rad. Srpska vlada je
nagovara Srbe u Truskoj da sarauju sa maldoturcima posredstvom ivojina Balugdia. On je radio
na organizovanju Srba u posebnu narodnu organizaciju koja je trbala da se pretvori u pravu politiku
stranku i da kao takva stupi u pregovore sa maldoturcima i da uestvuje na parlamentarnim izobrima.
U Skoplju je sazvana konferencija srpskih prvaka. Bilo je prisutno 30 delegata iz tri vilajeta
kosovskog, bitoljskog i solunskog. Konferencija je prihvatila Pravilnik privremene organizacije
srpskog naroda u otomanskoj carevini. Ova organizacija se naziva Srpska narodna organizacija Srba
Osmanlija ili Srpska demokratska liga. Potom je sainje Manifest. Pravilnik i Manifest su bili
privremeni, sve dok se ne sastane Skuptina svih srpskih predstavnika u Turkoj na kojem bi se doneo
program i statut lige. Konferencija je izabrala Centralni odbor lige, iji je zadatak bio da se izradi
program rada Skuptine. Konferencija je zaduila Centralni odbor da zahteva politike, prosvetne i
privredne reforme u Makedoniji. Liga je pokrenula list Vardar koji je u Skoplju izlazio od 19081914. godine. Pored njega postojali su listovi Carigradksi glasnik i Glas naroda. Nakon zavretka
Konferencije pristupilo se obrazovanju okrunih, sreskih i optinskih odbora Lige. Stupilo se u
pregovore sa mladoturcima. Liga je izala na izbore i osvojila tri poslanika mandata.
Nakon zavrenih parlamentarnih izbora, a na osnovu odluke Konferencije, otpoele su prirpeme za
organizovanje Skuptine svih Srba u Osmanskom carstvu. Skuptina se sastala u Skoplju 1909.
godine. Skuptina je usvojila Ustav kojim je liga dobila nov naziv Organizacija srpskog naroda u
Otomanskoj carevini. Centralni odbor je Skuptini podneo tri izvetaja o politikim, crkvenokolskim i ekonomskim prilikama. Duskutovalo se o svakom izvetaju ponaosob , da bi potom bile
usvojene 3 rezolucije. Zajedno sa Ustavom rezolucije predstavljaju program i statut ove organizacije.
U njima se nalaze zahtevi Srba u Turskoj.
Ali saradnja sa malodturcima nije dugo trajala, jer mladoturci nakon uvrivanja svoje vlasti nisu
eleli da menjaju odnos prema srpskom stanovnitvu u odnosu na predhodni reim. Maldoturci su
naroito eleli da stave pod svojom kontrolom srpske kole. Zbog toga to su Srbi to odbili turska
vlast je donela odluku o zatvaranju srpskih kola. One su obnovljene tek kad su Srbi pristali da
uiteljske diplome overava turska vlast. Mladoturci su takoe doneli odluku po kojoj su i hriani
bili obavezni da slue u turskoj vojsci. Mladoturci su 1909. godine zabranili rad svim neturskim
politikim strankama. Tada je zatvoren srpski klub u Skoplju i Bitolju. Organizacija je promenila
ime u Prosvetno-dobrotvorna organizacija otomanskih Srba. Time su se Srbi u potpunosti razoarali
u mladoturski reim.

Srbija u doba Karaorevia

Ve 1901.god. poela je jedna grupa oficira da kuje zaveru da bi nasilnim putem uklonila kralja
Aleksandra. Grupa je nameravala da ukloni kralja na dvorskom balu, ali to nije uinjeno. Zavera je i
dalje rasla. Na elo zaverenika doao je kapetan Dragutin Dimitrijevi Apis. Zavera je rasla u
vojsci, najpre meu mlaim oficirima, ali su joj prili jedan general i dva pukovnika. Zaverenici su

126

traili podrku meu politiarima i nali je kod nazadnjaka iz Liberalne stranke, ora Genia i
Jovana Avakumovia. U poduhvatu je uestvovalo i nekoliko naprednjaka, kao i bogati beogradski
trgovac Hadzi Toma. Zastraeni Timokom bunom i posledicama ivanjdanskog atentata, radikali su
ostali van zavere, mada su znali za nju. Zaverenici su uspostavili vezu i sa pretedentom na srpski
presto Petrom Karaoreviem. On nije bio zaetnik zavere, ali je bio spreman da se koristi njenim
rezultatima. Odravao je vezu sa zaverenicima preko Jakova Nenadovia, njegovog predstavnika u
Beu. Takoe, pokuano je da se ispita i dranje Austrije i Rusije prema nameravanom prevratu.
Prema izvesnim pokazateljima kralj Aleksandar je ponovo spremao zaokret u spoljnoj politici od
Austrije prema Rusiji, a prema nekim nagovetajima ak je smerao da se otrese i kraljice Drage.
Austrijska diplomatija je u svakom sluaju bila upoznata s postojanjem zavere u Srbiji, a verovatno
su i ruski obavetajci imali podataka o njoj. Martovski protesti radnika i aka odigrali su presudnu
ulogu u razvoju zavere.
U noi 29. maja (11.juna) 1903. god. grupa od 28 oficira nasilno je prodrla u dvor, ubila kralja i
kraljicu, a njihova tela izbacila kroz prozor. Takoe, ubijeni su predsednik vlade i ministar
vojni, generali Dimitrije Cincar-Markovi i Milovan Pavlovi. Vojska je zauzela kljune
objekte vlasti i veza u Beogradu, i tako je zavera uspela. Prevrat izvren u Beogradu nije bio
revolucija u pravom smislu rei poto nije promenio drutvenu strukturu Srbije, niti je menjao
njen ekonomski sistem. To je bio vojni pu koji je odgovarao interesima liberalnog graanstva kao
nain da se otvori put graanskoj demokratiji, ustavnosti, i parlamentarizmu. Vojnim puem
1903.god. uklonjena je i poslednja prepreka da se uvede parlamentarizam za koji se zalagalo i borilo
srpsko graanstvo. Smru kralja Aleksandra ugasila se i dinastija Obrenovia koja je, sa prekidom u
razdoblju 1842-1858. god., vladala Srbijom od drugog srpskog ustanka 1815. god.
Prevrat je oznaio prekretnicu u unutranjoj i spoljnoj politici Srbije, i oznaio poetak novog
razdoblja koje je trajalo do prvog svetskog rata. To razdoblje bilo je obeleeno unutranjim
uvoenjem ustavne i parlamentarne graanske demokratije i aktivnom nacionalnom spoljnom
politikom. Sutinski, ove promene su oznaile zavretak procesa politikog i ekonomskog
osloboenja Srbije.
Stupanje dinastije Karaorevi na presto
Nova revolucionarna vlada Jovana Avakumovia sazvala je rasputeno narodno predstavnitvo koje
je vratilo ukinuti Ustav iz 1888. god. i izabralo Petra I Karaorevia za novog vladara Srbije.
To je bio predznak nove politike klime u kojoj je teite politikog ivota preneto sa dvora na
Skuptinu, i znailo pobedu ideja koje su krile put u Srbiji u razdoblju od 1878. do 1903.god.
Politike stranke dobile su nov polet i snagu kroz parlamentarizam, ali se ni dvor nije odmah
predavao, kao to je i vojska zadrala svoj stari uticaj, delimino u dnevnoj politici, a posebno u
trenucima nacionalnih kriza. S toga na razvoj srpskog parlamentarizma u periodu od 1903. do
1906.god. snano deluju tri odreena inioca: politike stranke, dvor, i vojska.
Uspostavljanje parlamentarizma znailo je i aktiviranje politikih stranaka. Osim radikalne stranke,
sve graanske stranke donele su nove programe, prilagoavajui se novim politikim uslovima. Dok
su se jedni radikali drali svog starog programa donetog jo osamdesetih godina, dotle je nova
Samostalna radikalna stranka koja se 1904. god. konano izdvojila iz krila starih radikala unela
u svoj program privredne zahteve u korist sela i istakla da e u spoljnoj politici negovati duh
jugoslovenskoj zajednici. Kao svoju glavnu parolu istakli su moralni preporod srpskog politikog i

127

javnog ivota uopte. Liberalna stranka se konano pocepala na dve frakcije narodnu
(nacionalnu), i liberalno-demokratsku (narodnjaku) stranku.
Napredna stranka, rasputena 1897.god., ponovo se organizovala 1906. god. s programom koji je
bio skrojen u starom duhu izmene ustava u konzervativnom smislu (dvodomni sistem).
Nova stranka, Srpska seljaka sloga, kao pokuaj klasne seljake organizacije stajala je na
antibirokratskim pozicijama, ali nije pokazala uspeha u ve opredeljenom seljatvu koje je sledilo
graanske stranke.
Posle 1903. god. u srpskom politikom ivotu javila se jedna nova politika radnika stranka
zasnovana na naelu marksistike radnike organizacije. Nakon osnivanja Beogradskog radnikog
drutva i pokretanja Radnikih novina, poetkom avgusta 1903 god. na osnivakom kongresu u
Beogradu osnovana je Srpska socijal-demokratska stranka. Njen program se dobrim delom
ugledao na Erfurtski program nemake socijal-demokratije: u njemu je bila osuena politika
graanskih stranaka kao izraz interesa buroazije, zahtevana je svetovnost kole, ravnopravnost ena,
donoenje radnikog zakonodavstva koje e ograniiti radno vreme, zabraniti deji noni rad,
regulisati isplate nadnice i obezbediti nedeljni odmor. Uporedo sa osnivanjem stranke odran je i prvi
kongres Radnikog saveza kojim je stvoren jedinstven sindikalni pokret. Marksistiko vostvo stranke
inili su Radovan Dragovi, i Dimitrije Tucovi. Industrijski polet Srbije dao je polet i radnikom
pokretu uopte na poetku XX veka.
Glavnu ulogu u parlamentarnom ivotu imala je radikalna stranka. Ona je na prvim skuptinskim
izborima odranim u septembru 1903. god. osvojila veinu koja im je omuguila da obrazuju kabinet
i da sa manjim prekidima ostanu na vlasti sve do 1918. god. Vladavinu starih radikala najozbiljnije
je ugrozio rascep sa mlaim radikalima tkz. samostalcima. Taj rascep je bio neizbean u procesu
dalje polarizacije srpskog graanstva, kao i smene generacija u politikom ivotu. Rascep u
radikalnoj stranci bio je najznaajniji dogaaj politike istorije Srbije posle 1903. god. i znatno je
uticao na pravac razvoja srpskog parlamentarizma uopte. Obe radikalne stranke, starija i mlaa, bile
su po snazi uglavnom izjednaene, pa su skuptinske izbore i odnose u Skuptini dovodile do mrtve
take.
Prevrat izvren ueem oficira mogao je istai ulogu vojske u unutranjem politikom ivotu. Istina
je da su izvrioci prevrata predali vlast graanskim politiarima po svrenom inu i da nisu pokuali
da obrazuju vojnu vladu. Ali to nije znailo da su se vojnici odrekli svake uloge u daljem politikom
ivotu zemlje. Jedna grupa zaverenika odmah je okruila novog kralja, zauzela vane poloaje u
vojsci, i poela ienje naelnih i linih protivnika, veinom pristalica svrgnute dinastije. Oficirski
kor se posle 1903. god. pocepao na dve struje: na pristalice zaverenika, i njihove protivnike.
Protivnici zaverenika su zahtevali da se oni iskljue iz vojske i budu sudski kanjeni za kraljoubistvo.
Delatnost protiv zaverenika odrazila se u pokuaju pobune podoficira u Kragujevakom garnizonu u
aprilu 1906. god., ali pokret nije imao jau podrku. On je bio kombinovan s meunarodnim
zapletom koji je nastao usled protivljenja Engleske da prizna novi reim u Srbiji. Zaverenici su u
poetku nali punu podrku kod kralja, ali ih je njegovo ustezanje da prekine veze s politikim
strankama i poini neustavna akta postepeno udaljavalo od njega, cepajui ih na dva zavaena krila:
zaverenike koji su ostali uz dinastiju i one koji su se okrenuli protiv nje. Ovaj raskid se mogao osetiti
ve od 1906. god. kad je kralj popustio pod engleskim pritiskom, kao i na savet politikih stranaka, te
penzionisao glavne uesnike u majskim dogaajima iz 1903. god. Ovaj rascep u vojsci doveo je
kasnije do podele na tkz. Crnu ruku i Belu ruku, to je dobilo krvav rascep u Solunskom procesu
1917. god.
Pored oficira uesnika u zaveri, odane pristalice dinastije obrazovale su 1903-1906. god. neku vrstu
civilne klike u dvoru. Ovi ljudi su se meali u unutranju politiku, posredovali su u austrijsko-

128

srpskom sukobu iz straha da jae zaotravanje sa Habsburkom Monarhijom moe ugroziti i samu
dinastiju u Srbiji, a posebno su otro istupali protiv Nikole Paia i starih radikala.
Pobedom shvatanja liberalnog graanstva koje je ostvareno u parlamentarizmu, vojska je izgubila
ulogu neposrednog zatitnika monarhije i vladara, mada je optim pogoranjem spoljnopolitikog
stanja od 1903. god. dobila u znaaju kao jemac za nezavisnost zemlje.
Dinastija Karaorevia vraena je 1903. god. u zemlju posle etrdeset i pet godina vladavine
Obrenovia. Petar je stigao u Beograd posle izbeglitva u kome je proveo najvei deo ivota. Na
presto je stupio kao ezdesetogodinjak. Novi kralj je u poetku mogao raunati na podrku onih
koji su ga doveli na presto. To su bili oficiri i prijatelji iz emigracije. Posle poetnog kolebanja
kralj Petar se opredelio za parlamentarizam. To ne samo to je uvrstilo njegov lini poloaj, nego
mu je zajedno sa ivom spoljnom politikom koju je poveo posle 1903. god., a koja je bila vezana za
njegovo ime, donelo popularnost.
Spoljno- politiki poloaj Srbije 1903.god.
Poloaj Srbije bio je teak. Neposredno se nalazila na udaru nemakog prodora na Istok i morala je
doi u sukob sa njegovom austro-ugarskom prethodnicom.Otpor Austriji i Nemakoj bio je mogu
najpre uz podrku Rusije koja je bila tradicionalni protivnik njihovog prodora na Balkan.Ruskojapanski rat na Dalekom istoku poremetio je austrijsko-rusku ravnoteu snaga na Balkanu u korist
Habsburke Monarhije. Otvarajui svoje planove prema Solunu i zatvarajui Srbiji vrata prema
jugu,Austro-Ugarska joj je nametala borbu. Nemajui podrku Rusije,koja je bila zauzeta ratom na
Dalekom istoku,Srbija je morala traiti podrku kod zapadnih sila Evrope,protivnica Nemake.
Udaljavanjem Rusije sa Balkana,austro-ugarski imperijalizam se na jugo-istoku Evrope sudario sa
rastuim italijanskim imperijalizmom ije su se tenje usmeravale prema Albaniji,i istonoj obali
Jadrana. To je koristila srpska diplomatija koja je nastojala da iskoristi austrijsko-italijansko
suparnitvo,videvi u Italiji konicu austrijskom irenju na Balkanu.
Veliku tekou u pribliavanju Srbije silama Antante predstavljali su pogorani odnosi sa Engleskom
od 1903.god.-1906.god. zbog prevrata izvrenog u maju 1903.god. Ubistvo kralja Aleksandra
Obrenovia izazvalo je negodovanje legitimistike Evrope u kojoj je prednjaila Engleska.
Posle izvrenog atentata, Austro-Ugarska i Rusija su odmah priznale svrenu injenicu i nastojale da
novi reim privuku sebi. To je uinila i Francuska posle izvesnog kolebanja, ali su Engleska i
Holandija ostale uporne u osudi izvrenog ina. Strani predstavnici u Beogradu (osim grkog, i
turskog) napustili su prestonicu na Novu 1904. god. kako bi izbegli prijem u dvoru. Engleski
predstavnik nije prisustvovao i sveanostima prilikom krunisanja kralja Petra u leto 1904.god. Ovaj
izmenjeni odnos snaga suoio je englesku diplomatiju s potrebom da postepeno izmeni svoju
tradicionalnu turskofilsku politiku u korist mladih i dinaminih balkanskih drava, meu kojima je
Srbija svojim otporom Beu iskakala sve vie u prvi plan. Kao uslov za sreivanje odnosa engleska
vlada je traila da se oficirizaverenici najpre kazne,a potom i uklone sa visokih poloaja u
dvoru i vojsci. Pitanje zaverenika imalo je ustvari dva vida: spoljno kao pitanje sukoba sa
Engleskom,i unutranje usled politike uloge koju su zaverenici imali u ivotu zemlje zaklanjajui se
iza kralja. Meutim,poto su zaverenici uz podrku kralja odbili da se povuku,to se vlada umesto sa
oficirima uskoro sukobila sa dvorom.Skuptina je pomilovala zaverenike za dela izvrena 29.maja. S
toga je Engleska traila nezakonite mere od vlade i kralja, poto se kanajvanje zaverenika kosilo sa
ve donetom odlukom i nosilo bi znak protivustavnog akta. Usled otpora da potpie ukaz o
penzionisanju zaverenika, u decembru 1905.god. pao je ministar spoljnih poslova Jovan ujovi.
Kabinet Ljube Stojanovia se ponovo sukobio sa kraljem i zaverenicima u martu 1906.god. kad su

129

dobijeni konani engleski uslovi: imena petorice oficira ije je uklanjanje traio London za obnovu
diplomatskih odnosa. Ceo sukob zbivao se u jeku austrijsko-srpskog spora koji je nastao oko
topovskih nabavki,zajma i trgovinskog ugovora,te bio utoliko tei za Srbiju. Pre nego to bi se
povukli zaverenici su traili jemstvo da nee biti proganjani, da e biti materijalno obeteeni, i da e
odnosi sa Engleskom biti zaista uspostavljeni. Pai je sa zaverenicima postigao sporazum o
materijalnom obeteenju: da dobiju penzije u visini svojih plata, a istovremeno je traio izjavu
Engleske da e obnoviti odnose posle penzionisanja zaverenika. Na pritisak Apisa, zaverenici su
konano dali pristanak. Ukazom od 17. maja 1906. god. penzionisani su Aleksandar Main, Damjan
Popovi, Petar Mii, Luka Lazarevi, i Ljuba Kosti, a odnosi sa Engleskom uspostavljeni su
upravo na dan trogodinjeg prekida. Reenje zaverenikog pitanja bilo je vano i za spoljnu i za
unutranju politiku Srbije. Engleska je trebalo da odigra vanu ulogu u aneksionoj krizi. Reenjem
ovog pitanja smanjena je uloga kralja i dvora u politikom ivotu Srbije pobedom parlamentarnih
reenja. Time je zavreno potpuno povezivanje Srbije sa silama Antante u ijem je taboru ula i u prvi
svetski rat.
Pitanje Makedonije (1903-1908.god.)
Krajem XIX i poetkom XX veka Makedonija je sve vie izbijala u prvi plan meubalkanskih odnosa
kao posledica unutranjeg jaanja balkanskih drava, delatnosti domaeg makedonskog pokreta,
poetka dejstva velikih evropskih sila na Balkanu, uz raspadanje osmanskog privrednog i upravnog
sistema.
Dva dogaaja, jedan unutranji i drugi spoljanji, iznela su makedonsko pitanje na evropsku
pozornicu: Ilindenski ustanak 1903. god. i reformna akcija evropskih sila u Makedoniji.
Ilindenski ustanak koji je buknuo 2. avgusta 1903. god. u oblasti Krueva, mada je bio uguen tekim
odmazdama turske vojske, skrenuo je panju cele Evrope na patnje stanovnitva i na kritino stanje u
ovoj oblasti. U oktobru iste godine sporazumele su se Austro-Ugarska i Rusija da se zajedno
preduzmu izvrenja programa unutranjih reformi u Makedoniji, uz sadejstvo drugih velikih sila.
Austrijsko-ruski sporazumi u odnosu na Balkan uvek su krili opasnost od mogue podele interesnih
sfera na balkanskom podruju. U jednoj takvoj podeli tokom istone krize 1876-1877. god. Srbija je
potpadala pod interesnu sferu Austro-Ugarske.Proirenjem austrijskog uticaja u severnoj
Albaniji,Sandzaku,i Kosovu izazvalo je strah u Beogradu da e Austro-Ugarska izdejstvovati
evropski mandat za Makedoniju slinom onom koji je dobila za Bosnu i Hercegovinu 1878.god.
Srpske tenje ispoljene u Makedoniji na poetku XX veka bile su pothranjene razlozima
samoodbrane od pritiska koji je dolazio sa severa,iz Austro-Ugarske.Naime, planovi stvaranja velike
Albanije,inae pripremanim u Beu, koja bi obuhvtala teritoriju do Skopja bili su poznati u
Beogradu.Veliko bugarska delatnost,oslonjena na Sanstefanske tenje,otvarala je put irenju drugom
suparniku u Makedoniji.U takvim okolnostima javlja se i trei inilac,Grka.
Pitanje Makedonije,posmatrano sa stanovita srpskog nacionalizma,trebalo je reiti podelom
oblasti meu balkanskim takmacima.Samostalnost Makedonije odbacivana je u izvesnoj meri i
usled bojazni da je Bugarska ne iskoristi u aneksionistike svrhe.Podela Makedonije bila je teko
ostvariva poto nisu postojale etnike granice koje bi posluile kao osnov,kao i usled nepomirljivih
stavova balkanskih drava. U meuvremenu su, na makedonskom tlu, izrastale i domae nacionalne
snage iz sazrevanja svesti o makedonskoj naciji kao posebnoj nacionalnosti na Balkanu.
Takoe,razvila se i oruana borba izmeu eta koje su ubacivane iz susednih balkanskih drava.Iza
makedonskih komiteta u Bugarskoj stajali su bugarski vojni krugovi i dvor s knezom
Ferdinandom.Za Bugarskom stupila je u akciju i Grka ije su ete uglavnom delovale u oblastima

130

june Makedonije. Makedonski komitet u Atini na elu sa Vrhovnim savetom rukovodio je akcijama
grkih eta uz podrku konzulata u Solunu,Serezu,i Kavali,ije je osoblje uglavnom inio grki
oficirski kadar. Grke ete su delovale protiv bugarskih,to je 1906.god. dovelo i do pogoranje
bugarsko-grkih odnosa,i antigrkih ispada u mnogim gradovima june Bugarske.
Srbija se,takoe,ukljuila u oruanu akciju u Makedoniji. Prvi etniki komitet za vojna dejstva
nikao je u privatnim krugovima 1902.god.,a prve ete su obrazovane 1904.god. u Srbiji,zatim i
na makedonskom terenu. Uinjen je i pokuaj saradnje sa Unutranjom makedonskom
organizacijom,mada srpski nacionalizam nije priznavao makedonsku narodnost.Srpska vlada je, u
poetku, bila uzdraana prema akcijama srpskih etnikih organizacija, budui da se plaila reakcije
Austro-Ugarske.U njoj su pored Nikole Paia i Ministarstva vojske i spoljnih poslova, uestvovali i
samostalci Ljuba Davidovi i Ljuba Kovaevi.U oblasti Skoplja i Bitolja stvorena je tkz. Srpska
odbrana kojoj su na elu stajala dva odbora,jedan u Staroj Srbiji,a drugi u Makedoniji. etama je
rukovodio Gorski tab koji je osnivao pododbore i mesne odbore po Makedoniji,i bili su sastavljeni
delom od metana,a delom od dobrovoljaca sa strane. Ubacivane su ete iz Srbije koje su opremane u
Beogradu,Vranju,Leskovcu,Niu,i bile pod komandom oficira i podoficira srpske vojske,a sastavljene
od dobrovoljaca meu kojima je bilo prebeglica iz Bosne i Hercegovine,Vojvodine,pa ak i iz
Hrvatske,Slavonije,i Dalmacije. Najvea etnika aktivnost razvila se u periodu od 1904.-1908.god.
Mladoturska revolucija koja je izbila u julu 1908.god. bila je pokuaj da se Tursko Carstvo
modernizuje i uvede u krug evropskih drava.Drutvena i ekonomska slabost turskog graanstva
udarila je mladoturskom pokretu peat vojne zavere i vojnog prevrata, koji su umesto
zapodnoevropske graanske demokratije vodili uspostavljanju vojne diktature. U poetnoj fazi bila
su istaknuta naela ustavnosti,parlamentarizma,i agrarna reforma. Poto je revolucija sa seditom u
solunskom vojnom garnizonu pobedila,to je 23.jula donet ustav.Sultan Abdul Hamid je morao da
kapitulira,a mladoturci su u Carigradu obrazovali svoju vladu.Revolucija je oznaila i kraj reformne
akcije u Makedoniji,poto je novi reim odbio strano meanje u unutranje stvari carstva. Novi ustav
je obeavao i nesmetan razvoj svih narodnosti u Turskom Carstvu.
Svi tada postojei pokreti u Makedoniji poeli su se politiki organizovati za delatnost u novim
uslovima. Mladoturci su osnovali svoju partiju Ujedinjenje i napredak. Levo krilo VMRO stvorilo
je Makedonsko-ordinsku revolucionarnu organizaciju (MORO) koja je usled potrebe da se pree sa
revolucionarne na politiku delatnost uskoro prerasla u Narodnu federativnu partiju (NEP). Njen
program zastupao je decentralizaciju Carstva,samoupravu i ravnopravnost njegovih
narodnosti,agrarnu reformu, i stvaranje istone federacije-Saveza Turske sa balkanskim narodima.
Ostale akcije u Makedoniji bile su saobraene sa novim uslovima u tkz. politike klubove.Savez
bugarskih konstitucionalnih klubova nastavio je bugarsku propagandu uz podrku desnog krila
VMRO i Sofije. Grki klubovi su osnovani 1908.god. uz podrku Patrijarije i Atine.Albanci su
,takoe,osnivali svoje klubove i traili priznanje albanske narodnosti,upotrebu jezika u nastavi, i
oblasnu autonomiju.
Na podstrek srpskog konzula u Skoplju, u avgustu 1908.god. odrana je Prva srpska konferencija u
Skoplju radi osnivanja Glavnog odbora organizacije otomanskih Srba. U februaru 1909.god. u
Skoplju je odran kongres srpske organizacije koja je u saradnji sa mladoturcima dobila dva
mesta u parlamentu u Carigradu.Program srpske organizacije zagovarao je proirenje
nadlenosti crkvenih optina,izmenu poreskog sistema, i poboljanje poloaja seljaka. Srpska
propaganda je imala na raspolaganju i glasilo Vardar koji je izlazio do 1914.god.
Meutim,novi mladoturski reim je umesto proklamovanog ustavnog i demokratskog ustrojstva
poeo vriti razne pritiske,otomanizaciju i guenje pokreta neturskih narodnosti.Njihovi klubovi su
zabranjeni 1909.god.,a naredne 1910.god.zapoelo je razoruavanje stanovnitva,sprovedeno uz teka

131

nasilja i rtve. Velike sile su u poetku pozdravile mladoturski pokuaj,svaka u nadi da e privui
novi reim na svoju stranu.Meutim,on se poeo okretati Nemakoj opredeljujui se za Centralne
sile.Podruje Makedonije,june Srbije,Albanije,i Trakije bilo je uoi prvog balkanskog rata 1912.god.
ponovo u stanju anarhije,praeno atentatima,obraunima eta i odmazdama centralnih
vlasti.Mladoturska revolucija je ubrzala ostvarenje planova Bea u vezi sa aneksijom Bosne i
Hercegovine.
Carinski rat izmeu Srbije i Austro-Ugarske
1905.-1911.god.
Privredna povezanost Srbije za Austro-Ugarsku na poetku XX veka bila je takva da joj je u
stvarnosti onemoguavala da vodi nezavisnu privrednu politiku. Prvi korak u pravcu aktiviranja
srpske politike posle 1903. god. bilo je izvrenje programa da se naorua vojska i proiri eleznika
mrea. Usled jaanja spoljne opasnosti i zaotravanja krize u Turskoj, sve balkanske drave su
poetkom XX veka pristupile ubrzanom naoruavanju.
Izgradnja eleznica u Srbiji bila je izazvana stratekim i privrednim potrebama.
Tranzitnu prugu od Beograda do bugarske i turske granice koja je izgraena posle Berlinskog
kongresa trebalo je povezati s lokalnim eleznicama i ukljuiti u sistem privredno-saobraajne mree
da bi pokrila celu zemlju. Te tenje su dole do izraaja u politici saobraaja posle 1903. god.
usmeravajui srpski izvoz ka donjem Dunavu i predviajui gradnju jadranske eleznice koja bi
otvorila put do Jadranskog mora,ova politika imala je za cilj da omogui uslove za privrednu ne
zavisnost onako kako je naoruanje vojske trebalo da brani politiku samostalnost.
Naoruanje vojske i izgradnja eleznica zahtevali su materijalna sredstva kojima Srbija nije
raspolagala,a mogla ih je nai jedino u inostranom zajmu. Izbor zajmodavca za naoruanje nosio je
istovremeno odgovor na pitanje spoljnopolitikog usmerenja Srbije. Radikali su zastupali miljenje
da zajam treba zakljuiti u Francuskoj, polazei od pretpostavke da moe doi do sukoba sa
Habsburkom monarhijom u budunosti, i od injenice da je francuski kapital preovladao na Balkanu.
Samostalci su traili slobodan izbor najpovoljnije ponude, smanjenje tereta zajma, i razdvajanje
izvora za naoruanje od izvora za eleznice. Topove je trebalo nabaviti prema njihovim tehnikim
prednostima bez obzira na njihovo politiko poreklo. Posebno otro suparnitvo je izbilo izmeu
francuskih,austrougarskih,i nemakih banaka i fabrika.
Srpska vlada sa Nikolom Paiem okrenula se prema Francuskoj i zatraila zajam kod pariskih
banaka, na emu je radio ministar finansija Lazar Pau. Nedovoljno jaka da uestvuje u nadmetanju
evropskog kapitala, Austro-Ugarska je izvrila neposredan pritisak na Srbiju,nstvarajui potekoe
srpskom poljoprivrednom izvozu i zahtevajui da se pre zakljuenja zajma izvre uporedne probe
topova evropskih fabrika u nadi da e tim otezanjem onemoguiti zajam u Francuskoj. Zahtev da se
prethodno izvre uporedne probe topova podelio je Srbiju na dva fronta.Opozicija koju su podrali
dvor i oficiri zaverenici smatrali su da radikali imaju materijalnu korist od kupovine topova u
Francuskoj.To je izazvalo politiku krizu poetkom 1905. god. koja se pretvorila u krizu
parlamentrizma. Pai je najpre uspeo da pridobije vojsku i Radomira Putnika, i preko tampe i uz
podrku parlamenta uspeo da skri otpor dvora. Time je vlada u prolee 1905. god. uspela da
zakljui u Parizu veliki zajam za naoruanje i izgradnju eleznica u iznosu od 110 miliona franaka.
Potom je Pai pokuao da na izborima proiri svoju skuptinsku veinu.Vlada je podnela ostavku,
to je dovelo do rasputanja Skuptine i novih izbora. Meutim, kralj je mandat za sastavljanje vlade
dao samostalcima, koji su bili manjina u skuptini. Sa starom vladom pao je i pariski zajam. Nova
vlada je zakljuila zajam u Beu. Srbija se na taj nain posredno obavezala da topove nabavi kod

132

austrijskih proizvoaa, a zajam je poveao uticaj austrijskog kapitala u Srbiji u trenutku kada je
poinjala odluujua borba za osamostaljenje Srbije od susedne Monarhije. Upetljan u pitanje
reavanja odnosa sa Engleskom i penzionisanja oficira zaverenika, (Ljuba) Stojanoviev kabinet je
upao u novu krizu poetkom carinskog rata izmeu Srbije i Austro-Ugarske. Sve je to odluilo
sudbinu bekog zajma koji je vlada otkazala pozivajui se na represalije koje je Austro-Ugarska
preduzela prema Srbiji.
Carinski rat koji je izbio 1906. god. izmeu Srbije i Austro-Ugarske imao je ekonomske i politike
uzroke. Usled dugogodinje povezanosti srpske privrede sa austrijskom, promena njihovih odnosa
mogla je biti izvrena samo korenitim prekidom. Poetkom XX veka prestao je da vai itav blok
evropskih trgovakih ugovora koji su bili zakljueni tokom osamdesetih godina XIX veka.
Srpska vlada je krenula pravcem zatite domae industrije u novoj carinskoj tarifi donetoj 1904.
god. Nemaka je 1902. god. novom tarifom poela nametati politiku agrarne zatite koja je
neposredno pogodila Austro-Ugarsku i njen poljoprivredni izvoz u Nemaku. To se odrazilo na
ogranienja koja su ugarski poljoprivrednici, najvie pogoeni promenama, nametnuli
poljoprivrednom uvozu sa Balkana. Nova carinska tarifa doneta u Habsburkoj Monarhiji 1906. god.
zakljuila je period povlaenog postupka prema Srbiji iz ranijih ugovora 1881. god. i 1882. god.
Sukob dveju zatitnih politika: srpske industrijske i austrougarske agrarne bio je neizbean. Ugarski
poljoprivrednici kao jai inilac su nametnuli Srbiji carinski rat,a a gubei prednosti za svoj izvoz,
srpska privreda nije vie imala razloga da rtvuje svoje industrijske i politike interese. Poetak
sukoba praktino je mogao poeti onog trenutka kada je Srbija 1904. god. zakljuila trgovinski
ugovor sa Nemakom i 1905. god. sa Turskom, ne ekajui da sredi svoje odnose sa susednom
Habsburkom Monarhijom. To je izazvalo nezadovoljstvo u Beu koje je preraslo u buru krajem
1905. god. kad se saznalo da su Bugarska i Srbija sklopile carinski savez. Ministar spoljnih poslova
Austro-Ugarske grof Goluhovski odluio je da na politikom pitanju kakvo je u sutini bio srpskobugarski savez prelomi privredne odnose sa Srbijom. Prekinuvi 25. decembra 1905. god. zapoete
pregovore sa Srbijom za zakljuenje novog ugovora, Goluhovski je 2.januara 1906.god.
ultimativno zatraio raskid srpsko-bugarskog ugovora kao suprotan pravu najveeg povlaenja
Austro-Ugarske. U Beu je nareeno da se zatvori granica prema Srbiji, to je bilo jednako objavi
carinskog rata. Vest o carinskom ratu sa Austro-Ugarskom je izazvala proteste u Srbiji. Trgovinski
prekid sa Habsburkom Monarhijom imao je za srpsku privredu znaaj prekretne promene budui da
je dotle 86% srpskog izvoza ilo u Monarhiju. Iza prekida se krila opasnost finansijske i privredne
krize za jednu agrarnu privredu koja je mogla biti uguena ukoliko ostane bez trita. Ni meunarodni
poloaj Srbije nije bio povoljan jer je Turska, zbog srpsko-bugarske carinske unije, pretila da e
zatvoriti Srbiju sa juga.
U aprilu 1906. god. austrougarska vlada je uputila u Beograd promemoriju u kojoj je
bezpogovorno zahtevala da srpska vlada pri nabavci artiljerijskog naoruanja, materijala za
eleznice, i soli uz jednake ponude obezbedi prvenstvo austrougarskim firmama, postavljajui ovaj
zahtev kao uslov za zakljuenje novog trgovinskog ugovora. Promemorijom je oivljeno topovsko
pitanje koje je bilo vezano za trgovinske odnose. Zahtevajui prvenstvo, vlada u Beu je
naruavala naelo ravnopravnog takmienja evropskog kapitala u Srbiji i stvarala presedan koji se
kasnije mogao preneti na druge oblike politike i privredne delatnosti. Vlada Nikole Paia je
pokuala da se nagodi sa Austro-Ugarskom. Pozivajui se na izvetaj tehnike artiljerijske komisije
koja je davala prednost francuskom topu, vlada je ponudila austrougarskoj industriji nagradu u
ostalim porudzbinam . Taj odgovor nije zadovoljio austrougarsku vladu, koja je 7. jula 1906. god.
naredila da se zatvori granica za uvoz stoke iz Srbije, pozivajui se na opsanost od stone zaraze.
Srpska vlada je tada obnovila pregovore za zakljuenje zajma radi nabavke topova i eleznikog

133

materijala u Parizu, gde su u novembru 1906. god. potpisani ugovori sa francuskim bankama.
Time je konano reeno topovsko pitanje koje je dve godine guilo srpsku unutranju i spoljanju
politiku.
Carinski rat sa Dvojnom Monarhijom prekinuo je srpskoj poljoprivredi tradicionalne veze sa
srednjom Evropom. Srpski poljoprivredni izvoz morao se probiti na nova trita Sredozemlja i
zapadne Evrope. Kontinentalni poloaj Srbije bez neposrednog izlaza na more zahtevali su punu
mobilizaciju proizvodnih, saobraajnih, i finansijskih izvora Srbije. Vlada je od poetka sukoba
pristupila osnivanju spoljnotrgovake mree preko trgovinskih predstavnitava i otvaranju poasnih
konzulata, koristei se iskustvima Rumunije u trgovakom ratu sa Austro-Ugarskom. Ishod
carinskog rata je zavisio od reenja saobraajnog pitanja i organizacije prevoza. Srbija je imala na
raspolaganju etiri pravca: dva eleznika-preko Bugarske za Crno more i preko Turske za Solun-,
i dva rena donjim Dunavom do Suline i srednjim Dunavom do Regensburga. Krajem 1906. god. i
poetkom 1907. god. sklopljeno je osam novih ugovora koji su olakavali pristup na trita Italije,
Francuske, Engleske, vajcarske, Belgije, panije,
Rusije i zemalja severne Evrope.
Istovremeno su preduzete mere i za sreivanje unutranjeg trita, nadzora nad robom koja je
namenjena izvozu, trgovakog kredita, i sl. Pitanje izvoza stoke, koja nije podnosila dug transport,
reeno je podizanjem domae preraivake industrije (klanica, fabrika konzervi) i prebacivanjem
teita proizvodnje sa stone na poljoprivrednu.
Povoljan trgovinski bilans krajem 1906. god. i zakljuenje zajma u Parizu ojaali su poloaj Srbije
prema Habsburkoj Monarhiji. S toga je baron Leks fon Erental, austrijski ministar spoljnih
poslova, pokuao 1907. god. da smiri carinski rat sa Srbijom. Ni srpska vlada nije elela da dalje
zaotrava odnose sa Beom zbog tekoa u stonom izvozu i meunarodne situacije uopte, posebno
zbog odnosa na Balkanu. Nikola Pai je kao predsednik vlade posetio Be 1907. god. posle ega
su otvoreni putevi da se nastavi sa prekinutim trgovinskim pregovorima. Voeni u Beu pregovori
su stalno zapadali u krizu jer su se spoticali na srpskom zahtevu da se izvoz ive stoke u AustroUgarsku dozvoli, i na bekom protiv predlogu da se dopusti samo ograniena koliina uvoza iz
Srbije, i to zaklane stoke. Konano je u martu 1908.god. potpisan nov austrijsko-srpski trgovinski
ugovor posle pregovora koji su trajali godinu dana.
Novi ugovor sa Austro-Ugarskom nije se dugo odrao, jer su ga odnele nepogode u srpskoaustrijskim odnosima. Sukob nastao izmeu dve zemlje posle austrougarske aneksije Bosne i
Hercegovine povukao je za sobom i trgovinski ugovor. Otpor koji je Srbija pruila AustroUgarskoj u aneksionoj krizi iskoristili su maarski poljoprivrednici da spree potvrdu ugovora u
austrougarskim parlamentima. Na njihovo traenje u Beu je odlueno da se koliina mesa iz
srpskog uvoza dodeli Rumuniji. Srpska vlada je u znak protesta izradila novu minimalnu carinsku
tarifu koja je bila protiv industrijskog uvoza iz Monarhije. Zatim su otkazani i svi austrijsko-srpski
sporazumi zakljueni jo 1881/82.god. Privremeno uvedeni trgovinski ugovor je prestao da vai u
martu 1909. god. pa su se obe zemlje nale ponovo u ne ugovorenom stanju i carinskom ratu.
Posledice borbe su se najbolje pokazale prilikom zakljuenja novog zajma za dalje naoruanje zemlje
i graenje jadranske eleznice. Zajam je zakljuen 1909. god. u Francuskoj. Takoe, je i AustroUgarska izvukla pouku: ona je u aneksionoj krizi izvojevala politiku pobedu, ali ju je platila turskim
bojkotom njene robe i posledicama srpske osamostaljenosti. S toga su obe strane potraile nain da
ublae dotadanju zategnutost. U Beu je tokom svojih poseta srpski ministar spoljnih poslova
Milovan Milovanovi otvorio put sporazumu u trgovinskim pitanjima. Oni su voeni u leto 1910.
god. ali su se spoticali na srpskom zahtevu da se umesto uvozne koliine mesa u Austro-Ugarsku

134

dozvoli samo uvoz ive stoke iz Srbije preko susedne Monarhije u Evropu. Zahtev je odbaen u
Beu.
Austrijsko-srpski ugovor je postignut 27. jula 1910. god., koliina uvoza zaklane stoke je smanjena,
dok su srpske zatitne carine na uvoz austrijske industrijske robe bile poveane. Stupanjem na
snagu austrijsko-srpskog ugovora od 24. januara 1911. god. bio je najzad okonan carinski rat
izmeu dve zemlje. Srpski trgovinski bilans je ostao aktivan tokom sukoba i pokazao je uveanje, a
srpska privreda je udarila temelje svojoj nezavisnosti od Austro-Ugarske. Posledice promena na
privrednom polju su se odrazile neposredno i na politikom polju, to se ogledalo tokom aneksione
krize 1908/09. god. i ratova 1912-1914. god.
Najdramatinije razdoblje sukoba bilo je 1906. i 1907. god.
Austrijska politika na Balkanu 1905-1908.god.
Austro-Ugarska politika prema Balkanu i Srbiji odrazila se u tri vida koji su se naizmenino
smenjivali od 1905.god.-1908.god. Prvi je bio ekonomski izraen u carinskom ratu; drugi je bio
saobraajni i ispoljen u projektu za gradnju tkz. sandzake eleznice; trei je bio politiki,a
primenjen je u pripajanju Bosne i Hercegovine.
Cilj Austro-Ugarske na Balkanu bio je Solun.Snaenje Italije u oblasti Jadrana i prodor u junu
Albaniju zapretio je Austriji da zatvori pristup do Sredozemlja preko Dalmacije. Neposredan pravac
prilaska Egejskom moru vodio je Moravsko-vardarskom dolinom. Na severnom prilazu ovom pravcu
ispreila se Srbija koja je otporom u carinskom ratu potvrdila nezavisnost od Habsburke
Monarhije.Meutim, poloaj Sandzaka koji se nalazi izmeu Srbije i Crne Gore,otvarao je puteve
preko Kosova u srce Makedonije.Saobraajno strateki znaaj sandzake visoravni ocenio je jo
austrougarski dravnik Julijus Andrai na Berlinskom kongresu 1878.god. i traio pravo da sa
vojskom zauzme ove oblasti.
Izgradnja eleznike pruge preko Novopazarskog sandzaka koja je trebalo da spoji bosanske
eleznice sa turskim,prvi je 1900.god. pokrenuo Benjamin Kalaj,ministar finansija u Beu koji je
istovremeno upravljao i Bosnom. Kalaj je svojim projektom eleo da obezbedi kontrolu nad
celokupnom balkanskom eleznikom mreom,da za sluaj potrebe omogui brzo grupisanje trupa
prema Staroj Srbiji i Makedoniji,da olaka trgovinsko i industrijsko prodiranje na Balkan,da suzbije
srpsko-ruske i italijanske projekte o eleznicama na Balkanu. U Beu je 1902.god. odlueno da se
gradi istonobosanska pruga ija je deonica do granice Sandzaka bila zavrena 1906.god. Naredne
godine grof Erental je oiveo stari Kalajev plan o Sandzaku.Plan je predviao izgradnju tri eleznike
linije koje bi se sputale u dubinu Balkana. Juni krak bi trebao da spoji Boku Kotorsku sa Skadrom i
bio je uperen protiv italijanskog prodiranja u Albaniju. Srednji krak omoguio bi prodiranje u
kosovsku niziju.Severni krak Erentalovog plana trebao je da spoji srpske eleznice sa bosanskim.
Graenje novopazarske eleznice zavisilo je od Porte,a da bi dobio njenu saglasnost,Erental je
rtvovao program reformi velikih sila u Makedoniji.U Carigradu je obelodanio svoj projekat.Njegova
izjava da e nova pruga predstavljati najkrai put iz srednje Evrope u Egipat i Indiju bila je
dovoljna da se izazove sukob u evropskoj diplomatiji. Rusija je ohrabrila Srbiju da iznova pokrene
projekat za jadransku eleznicu od Dunava do Jadranskog mora koja je sekla austrougarski
plan.Rusija je ponovo stupila na balkansku pozornicu i iskoristila elezniko pitanje za staru
borbu protiv Austro-Ugarske za prevlast na ovom podruju. Projekat za novopazarsku eleznicu
nikad nije bio ostvaren.Naime, u julu 1908.god. izbila je mladoturska revolucija,a u oktobru
1908.god. izvreno je pripajanje Bosne i Hercegovine Austro-Ugarskoj, izbijanjem Prvog balkanskog

135

rata 1912.god. projekat pruge postaje i bespredmetan posle podele Sandzaka izmeu Srbije i Crne
Gore.
Planovi za jadransku prugu odraavali su elje Srbije za izlazom na more,a prednosti jadranske
eleznice bile su dvostruke,ekonomske i politike. Ona je trebalo da otvori nove privredne puteve
Srbije prema Evropi i da je povee sa Starom Srbijom i Crnom Gorom radi njihovog politikog
ujedinjenja. Srpska diplomatija je ve 1895.god. i 1897.god. pokuala da dobije od Porte odobrenje za
izgradnju pruge od Jadrana preko Kosova i severne Albanije. Projekat jadranske eleznice je upao u
sredite evropske politike,ime je diplomatski spor evropskih sila za izgradnju eleznica na Balkanu
dobio dva vida: prvi u pitanju sandzake eleznice,i drugi u pogledu jadranske eleznice.Za jadransku
su se zainteresovale Rusija,Italija,i Francuska.Rusiji je ona bila sredstvo za izlaz na topla mora,Italiji
je otvarala put u unutranjost Balkana,a Francuskoj je obeavala unosno ulaganje finansijskog i
industrijskog kapitala. 1908.god. srpska vlada je pokrenula pitanje jadranske eleznice.Da bi ga lake
progurala na Porti,ona je zahtev za koncesiju prepustila jednom francuskom drutvu,a sama je
pokrenula akciju za finansiranje pruge pomou evropskog kapitala. Poto je dobijena saglasnost za
uee francuskog i italijanskog kapitala,u Parizu je potpisan sporazum o osnivanju dva drutva:
jednog za graenje pruge,i drugog za izgradnju pristanita na Jadranu.
Meutim,poto je Turska izgubila teritorije Stare Srbije i Sandzaka u Prvom balkanskom ratu
1912.god. ona je prestala da bude inilac u eleznikom pitanju. Ako nije mogla da obezbedi izlaz
na more eleznicom, Srbija je to pokuala da ostvari vojskom,ali je to izazvalo nove otpore velikih
sila.
Austro-Ugarska aneksija Bosne i Hercegovine 1908./1909.god.
Od trenutka kada je 1878.god. na Berlinskom kongresu dobila mandat da okupira Bosnu i
Hercegovinu,Austro-Ugarska je poela pripremati njenu aneksiju.Ovi planovi su oiveli 1906.god.
kada je za ministra spoljnih poslova doao baron Leks fon Erental.On je nameravao da oivi
agresivnu austrougarsku politiku na Balkanu i osamostali Austro-Ugarsku u odnosu na Nemaku.
Cilj aneksije Bosne i Hercegovine: da politiki i strateki obezbedi austrougarske posede na Jadranu
i Balkanu, da razbije jugoslovenski pokret koji se poeo usmeravati prema Srbiji,da omogui
potpunije ekonomsko iskoriavanje anektiranih pokrajina,i da podigne ugled Habsburke Monarhije
unutra i spolja.
Glasovi o aneksiji Bosne i Hercegovine izazvali su u Srbiji veliku uznemirenost.Ministar spoljnih
poslova Srbije Milovan Milovanovi sastao se sa ruskim ministrom spoljnih poslova Izvoljskim u
Karlsbadu.Izvoljski je rekao da je aneksija ne izbena. Meutim, srpski ministar nije znao da su
Izvoljski i Erental u toku leta 1908.god. poeli pregovore na bazi trampe: aneksija Bosne za prednost
Rusiji u dobijanju prava na moreuze Dardanele i Bosfor.
Iznenada za celu evropsku diplomatiju 6.oktobra 1908.god objavljena je u Beu aneksija Bosne
i Hercegovine kao poklon caru Franji Josifu za ezdesetogodinjicu njegovog stupanja na
presto. Uoi aneksije proglaena je i ne zavisnost Bugarske.Zahvaljujui indiskreciji austrougarskog
ambasadora u Parizu saznalo se za ova dva dogaaja koji su meusobno povezani. Trebalo je da
knez Ferdinand svojim proglasom odrekne vanost Berlinskom ugovoru kako bi otvorio vrata AustroUgarskoj u Bosni. Meutim, i pored toga aneksija Bosne je izazvala veliku buru u Evropi, a naroito
u Srbiji. U srpskoj javnosti su preovladala tri miljenja: prvo, da aneksija nije uperena protiv Bosne
nego i protiv Srbije ije se zaokruenje pojaava sputanjem Austro-Ugarske i na Kosovo; drugo, da
e aneksija ubrzati proces odnaroavanja naroda u Bosni i da e se ona zauvek otrgnuti od Srbije;

136

tree, da e aneksija izazvati ustanak u Bosni i Hercegovini koji e povui i Srbiju u rat protiv
Habsburke Monarhije.
Ministar spoljnih poslova Milovanovi je uputio protestnu notu silama potpisnicama Berlinskog
ugovora u kojoj je Srbija osudila aneksiju,i zatraila nadoknadu ukoliko bi Evropa priznala
ponitavanje Berlinskog ugovora. Nadoknade su obuhvatale uzan teritorijalni pojas izmeu Srbije i
Crne Gore,preko bosansko-hercegovakog podruja,poto se Sandzak nalazio u sastavu Turske.
Osnovna tenja je bila da se Srbija i Crna Gora spoje ime bi se omoguilo njihovo ujedinjenje,a
Bosna i Hercegovina odvojile od Kosova i Makedonije,i tako onemoguilo irenje Austro-Ugarske
prema jugu. Ako je Evropa na Berlinskom kongresu 1878.god. titila Balkan od Rusije, sad ga je
trebalo uzeti u zatitu od Austro-Ugarske. Ovakva politika nije naila na odziv ni u Srbiji ni u Evropi.
Zahtev za nadoknade je znaio priznanje aneksije,a srpska javnost je bila protiv diplomatskog
cenkanja. U Srbiji je dolo do unutranjeg rascepa: sa jedne strane bilo je ne pomirljivo nacionalno
gledite da treba traiti nadoknade,a na drugoj se nalazila ratoborna struja spremna da se uhvati u
kotac sa Habsburkom Monarhijom. Osnovan je i Sredini odbor narodne odbrane sa ciljem da se
ujedine sve nacionalne snage i obrazuju dobrovoljake jedinice za predstojei rat sa AustroUgarskom.Odbori su osnovani i van zemlje,a dobrovoljci su stizali iz Rusije,Italije,sa turskog i
austrougarskog podruja.
Najvei otpor aneksiji pruila je Rusija,i potom Turska u kojoj je proglaen bojkot austrougarske
robe.Opasne su bile i vojne mere koje je Austro-Ugarska preduzela na granici prema Srbiji. Mada je
naklonost Rusije,Francuske,i Engleske bila na srpskoj strani,nijedna sila nije elela sukob,odnosno rat
zbog bosanskog pitanja. Srpsko-turski pregovori zapoeti odmah na poetku krize otkrili su obostrano
razmimoilaenje u interesima i ciljevima: Turska je bila potrebna Srbiji protiv Austro-Ugarske,ali je
Turska traila podrku Srbije protiv Bugarske posle proglasa njene ne zavisnosti. Nezadovoljna
aneksijom i Crna Gora je bila spreman za rat,pa su diplomatski odnosi sa Srbijom odmah
uspostavljeni(poto su bili prekinuti zbog bombake afere). Aneksiona kriza 1908/1909.god. se
ispoljila u tri sukoba: austrijsko-turskom, bugarsko-turskom,i austrijsko-srpskom. Be se sporazumeo
sa Carigradom i pristao da plati materijalnu odtetu za prisvajanje sultanovih prava u BiH. Austrijskosrpski sukob se stalno irio.Januara 1909.god. odbijanje priznavanja aneksije i zahtev za autonomijiu
Bosne i Hercegovine pod sultanovim sizerenstvom,predstavljali su gledite ratoborne struje u Srbiji.
Ovaj otpor je izazvao odgovor ratobornih krugova u Beu na elu sa vojskom, koji su eleli obraun
sa Srbijom pa su traili i vojnu okupaciju Beograda. Srpska vlada je 10.marta 1909.god.izjavila da ne
namerava izazvati rat i traiti bilo kakve nadoknade od Habsburke Monarhije,te pitanje Bosne i
Hercegovine i njegovo reenje preputa velikim silama. Austro-Ugarska je pojaala vojne pripreme
protiv Srbije, a uz to je traila da Srbija prizna aneksiju. Nemaka je 22.marta uputila ultimativan
zahtev Rusiji da prizna aneksiju Bosne i Hercegovine,nespremna za rat carska vlada je dala
traenu izjavu. Ovim aktom je srken srpski otpor aneksiji.Srpska vlada je 31.marta 1909.god.
morala dati izjavu koja je inae bila sastavljena u Beu i poslata na potpis u Beograd,da
priznaje i prihvata aneksiju Bosne i Hercegovine,da e se odrei daljeg protesta,da e promeniti
politiku prema Austro-Ugarskoj,da e raspustiti sva dobrovoljaka udruenja osnovana na
srpskoj teritoriji.Vlada je priznala iskaz.
Kriza je ostavila dubok trag u irim,evropskim okvirima,a podvojenost sila je njome produbljena.
Aneksiona kriza je bila jedna od prekretnica koja je gurnula dogaaje u pravcu svetskog rata.
Unutranja kriza u Srbiji 1908-1909.god.
Sa izbijanjem aneksione krize pojavila se i kriza vlade.Ona je dobila prvi udar na pitanju politike
nadoknada za aneksiju kojoj su se otro usprotivili radikali s Paiem. Vlada je ulazila u krizu i u vezi
s pitanjem vojnih budzeta.Kriza se otegla od decembra 1908.god. do februara 1909.god.,a

137

istovremeno su voeni pregovori o formiranju jake koalicione i reprezentativne vlade. Takvu vladu,u
koju su uli predstavnici svih srpskih graanskih stranaka,obrazovao je 24.februara 1909.god. srpski
istoriar Stojan Novakovi.Kabinet etvorolane koalicije je opstao na vlasti osam meseci.Vlada je
izvela zemlju iz krize,a zatim podlegla unutranjem ne slaganju izmeu stranaka.
Spoljna opasnost zatakala je jo jednu krizu koja bi pod drugim okolnostima imala jae posledice. U
pitanju je bila ostavka prestolonaslednika ora u martu 1909.god. u korist njegovog mlaeg
brata Aleksandra. Tokom aneksione krize ore je nainio nekoliko ispada u vezi sa AustroUgarskom koji su mogli biti iskorieni protiv Srbije.Konano je ne hotice,u nastupu besa, ozledio
svog sobara koji je podlegao povredama. Politike stranke su pustile ora niz vodu.
Vojni krediti izglasani 1908.god.,strah od rata i mere ekonomske blokade koje je Austro-Ugarska
preduzela,izazvale su finansijsku krizu u Srbiji. Zalihe novca su iscrpene,zemlja je ostala bez
kredita,a firme su padale pod steaj. Zamro je privredni ivot,a vlada je preduzela administrativne i
privredne mere kako bi spreila finansijski slom. Narodna banka je poveala opticaj novca i iznesene
su zlatne rezerve na trite. Krajem 1908.i poetkom 1909.god. poele su stizati vojne porudzbine
zakljuene ugovorima 1906.god. a uvoene preko Turske i Soluna.Zabrana tranzita ozbiljno je
uzdrmala Srbiju i zapretila da Srbija ostane bez vojnih porudzbina,ali Porta nije elela njenu
kapitulaciju pred Austro-Ugarskom jer bi to otvorilo put Austriji u dubinu Balkana. Turska je najzad
popustila i stavila zabranu na tranzit u martu 1909.god. Zabrana je pogodila Srbiju iji su transporti
morali biti upuivani dugim i zaobilaznim putevima preko Odese,Crnog mora,Dunava,ili Varne.
Spoljna politika Srbije 1903-1912.god.
Suprotnosti izmeu velikih sila sve vie su se ispoljavale poetkom XX veka,posebno u oblastima
severne Afrike,Balkana,i istonog Sredozemlja. Balkansko podruje bilo,je,takoe, upleteno u borbu
izmeu velikih evropskih sila.U Evropi je na poetku XX veka dolo do pregrupisavanja
snaga.Anglo-francuski sporazum iz 1904.god. udario je temelj stvaranju Velike Antante.Poraz Rusije
na Dalekom istoku u ratu sa Japanom i revolucija 1905.god. utrli su put sporazumu sa Engleskom
1907.god. Ruska opasnost po britanske interese u Sredozemlju bledela je pred opasnou od
Nemakog Rajha.
Podela sveta na blokove,jasno ispoljena 1905.god. u prvoj marokanskoj krizi,osetila se i na Balkanu i
stavila balkanske drave pred ne doumicu kojoj od grupa da priu. Spoljno politiki poloaj Srbije od
1903.god. bio je teak.Ona se nalazila na udaru nemakog prodora na Istok i ne izbeno je morala
doi u sukob sa njegovom austrijskom prethodnicom. Otpor Austriji i Nemakoj bio je mogu najpre
uz podrku Rusije koja je bila tradicionalni protivnik njihovog prodora na Balkan. Srbija je morala
traiti podrku Rusije i sila zapadne Evrope,protivnica Nemake.
Na poetku XX veka zaotrila se kriza u sklopu austrougarskog dualistikog sistema,izazvana
maarskim zahtevima za politikom i ekonomskom ne zavisnou i otcepljenjem od Bea. Sukobi
izmeu Bea i Pete doveli su do okraja u Maarskoj,a zatim do opstrukcije i rasputanja
parlamenta, i diktature generala Fejervarija 1905.god. Politika odbrane srpskog i balkanskog podruja
nalazila se u korenu srpsko-maarske saradnje koja je zaeta 1904.god. Maari su potraili podrku
na Balkanu za svoj otpor Beu. Prve maarsko-srpske veze ostvarene su razmenom trgovinskih,a
potom i novinarskih delegacija 1904.god.
Usled osetljivosti odnosa,veze izmeu srpske vlade i vostva maarske opozicije bile su oprezne u
javnosti,u izrazima prijateljstva i obostranom pisanju tampe. Uzdranost srpske vlade bila je
umanjena kada je poetkom 1906.god. izbio carinski rat. Dolazak maarske koalicije na vlast u

138

prolee 1906.god. delovao je dvostruko: sa jedne strane je maarskoj opoziciji nametnuo nagodbu sa
Beom,a sa druge strane ostavio ne ispunjene mnoge zahteve. Srpska diplomatija se trudila da
produbi jaz izmeu Bea i Pete,pa je tajnim kanalima snabdevala levo krilo maarske koalicije
materijalima za napad na grofa Goluhovskog,zajednikog ministra spoljnih poslova,prema Bosni i
Hercegovini. Predsednik maarske vlade dr. andor Vekerle pokuao je da posreduje,u korist Srbije,
u leto 1906.god. kada je izbio carinski rat sa Austro-Ugarskom.
Srpsko-maarsko odnosi bili su kratkog daha zato to nikada nisu imali javni i slubeni peat,nego su
se razvijali tajnim kanalima. Izazvana politikim razlozima,saradnja se slomila na ekonomskom
polju.Saradnju je onemoguila snaga ugarskog agrarnog pokreta koja je u srpskom agraru videla
ekonmskog suparnika. U prolee 1906.god. maarska koalicija se nagodila sa Beom i dola na vlast
u Ugarskoj.Maarska je pruila 1908.god. podrku aneksiji Bosne i Hercegovine ime se definitivno
otuila od Srbije.
Meusobni sukob balkanskih drava na makedonskom podruju oslabio je njihovu sposobnost da se
odbrane od spoljnog pritiska.On je bio teak za Srbiju kojoj je sporazum sa Bugarskom bio
neophodan radi otpora Austro-Ugarskoj. Srpska diplomatija je jo od 1903.god. pripremala teren
za sporazum sa Bugarskom i Crnom Gorom radi odbrane sa severa i napada na
Tursku.Politiku balkanskog sporazuma preporuivale su i Francuska i Italija. Meunarodni
zapleti nastali posle 1903.god. uputili su Srbiju i Bugarsku na sporazum,dok je Srbiji pretila Austrija,
dotle je Bugarsku ugroavala Turska. Za Bugarsku je u Makedoniji bila manje opasna Srbija od
mogue prevlasti velike sile kakva je bila Austro-Ugarska.Tako je zajedniki strah od Habsburke
Monarhije utirao put srpsko-bugarskom zblienju. Pregovori oko sporazuma voeni su u Beogradu
tokom marta 1904.god.,ali su se spoticali na pitanju Makedonije. Bugari su traili njenu
samostalnost,a Srbi njenu podelu na interesne sfere i izdvajanje Stare Srbije (Kosova). Obe strane su
popustile,bugarska vlada je priznala postojanje srpskih interesa u Makedoniji,a srpska vlada je u
naelu odobrila autonomijiu Makedonije pod uslovom da svim balkanskim narodima budu zajemena
ista prava,da Makedonija ue u carinski savez sa Srbijom i da Solun dobije status slobodne luke. U
martu 1904.god. sklopljena su dva srpsko-bugarska sporazuma, tajni savezni ugovor
politikog karaktera,i javni prijateljski ugovor ekonomsko-pravne sadrine. Politikim
ugovorom su obe strane garantovale bezbednost i nepovredivost u sluaju da neka velika sila pokua
da okupira ili prisajedini deo Balkanskog poluostrva.
Srpsko-bugarsko ekonomsko zblienje bilo je uzajamno osiguranje Srbije od Austro-Ugarske,a
Bugarske od Turske.Srbija je njime dobijala izlaz na Crno more,a Bugarska prolaz kroz Srbiju do
srednje Evrope. Temelji ekonomskog zbliavanja postavljeni su u Prijateljskom ugovoru, a
razraeni su i proireni u ugovoru o carinskom savezu koji je posle duih pregovora pripremljen
22. jula 1905. god. Njime je roba domae proizvodnje osloboena carina u meusobnom srpskobugarskom prometu, ali su prema inostranstvu zadrane posebne carinske tarife i trgovinski ugovori,
s tim da se do 1917. god. uklone postojee razlike koje su ometale uspostavljanje carinske unije. Sam
naziv carinskog saveza uzet je kako bi se iskljuila primena najvee povlastice prema AustroUgarskoj poto se ona nije protezala na carinske saveze. Srpsko-bugarski ugovor je bio vie izraz
tenji dveju zemalja za ekonomskim osloboenjem nego to je meu njima uspostavio carinski savez.
Pod uslovom pune zavisnosti Srbije od njenih trita,Austro-Ugarska je uvek imala mogunosti da
sprei srpsko-bugarsko zbliavanje.To je pokazao poetak carinskog rata izmeu Srbije i AustroUgarske 1906. god.,kada je Srbija morala da raskine ugovor.
Tokom 1904. i 1905. god. voeni su pregovori o zakljuenju srpsko-crnogorskog saveza. Inicijativa
je potekla sa Cetinja,pa su pregovori tokom 1904.god. razmatrali mogunost zajednikog razvoja na
Balkanu,i potreba da se zatite srpski interesi u Makedoniji. U nacrtu ugovora o savezu predvieno je

139

da se sprovede naelo Balkan balkanskim narodima,kao i zajednika odbrana od napada spolja.

Srpska vlada je radila na tome da uvue Italiju u pregovore o balkanskom savezu. Srpsko-crnogorski
pregovori ogranieni su na naelan sporazum bez formalnih ugovornih zakljuaka.
Javnost i vlada Srbije bili su na grkoj strani u kritskom pitanju koje se ponovo zaotrilo 1903. god.
Vlada je pokuala da se priblii Atini 1905. god., ali je grka vlada odgovorila uvijeno.
Balkanski savez
Prvi pokuaji zbliavanja sa balkanskim dravama koje je Srbija pokrenula nisu dali rezultate: sa
Grkom 1892, 1899, 1905, sa Bugarskom 1889, 1897, 1904, 1909.)
Aneksiona kriza je snano uticala na dalji pravac srpske spoljne politike.Sukob sa Habsburkom
Monarhijom u aneksionoj krizi zamalo nije doveo do rata i unitenja Srbije s obzirom na tadanji
odnos snaga u Evropi.U lancu sila koje su se protivile razvoju Srbije, Tursko Carstvo bilo je
najslabije. Bilo je oigledno da se bolesniku na Bosforu odbrojani dani. Okreui se jugu i
Turskom Carstvu, Srbija se u reenju turskog pitanja suoavala ne samo sa Evropom nego i sa
susednim balkanskim dravama koje su bile zainteresovane za osmansko naslee. Istone krize XIX
veka su pokazale da pojedinano i izdvojeno reenje balkanskog pitanja nije mogue, zato to nijedna
od balkanskih drava nije dovoljno snana da ga rei sama. Ono se moglo razreiti samo saradnjom i
sporazumom zainteresovanih balkanskih drava, a sporazum je previao ujedinjenje balkanskih snaga
da bi se Evropa iskljuila iz balkanskih pitanja, kao i zajedniku ofanzivu protiv Turskog Carstva.
Akcija za balkansko zbliavanje je poela odmah nakon smirivanja aneksione krize. Ta akcija
obuhvata dva razdoblja: u prvom od 1909. god. do 1910.god. nastajala je postepeno misao o
balkanskom savezu, uz pripremanje pregovora koji e u drugom razdoblju 1912.-1913. god. dovesti
do zakljuenja balkanskog saveza. Za Srbiju, ugroenu sa severa, pitanje balkanskog saveza i otpora
srednjoj Evropi radi reenja osmanskog naslea postaje pitanje opstanka ili propasti. Posle aneksione
krize odmah su postavljena dva cilja srpske spoljne politike: prvo, vezati Rusiju za politiku
balkanskog sporazuma i pridobiti balkanske drave za savez, prvenstveno Bugarsku. Izbor Rusije bio
je prirodan poto je ona bila glavni protivnik irenja Austrije na Balkanu, i vodila tradicionalnu
antitursku politiku zarad ostvarenja svojih interesa na Bosforu i Dardanelima, a izbor Bugarske stoga
to bi eventualno austrijsko-bugarski sporazum oznaio kraj nezavisnosti Srbije. Takoe, izmeu
Srbije i Bugarske je postojao sukob interesa u Makedoniji i obostranog polaganja prava na
neosloboeni deo centralnog Balkana. Srbija je u Rusiji pokuala da nae pomagaa koji bi naterao
Bugarsku na sporazum. Od 1906. god. ruska spoljna politika se vratila Balkanu, a novi odnosi su
uinili da Rusija prui podrku zbliavanju balkanskih drava.
Usmeravanje mladoturaka Nemakoj i antitursko raspoloenje balkanskih drava umanjili su ruski
uticaj na Porti, tek posle aneksione krize nije vie dolazila u obzir podela Balkana sa AustroUgarskom. Jedino sredstvo koje je ostalo na raspolaganju ruskoj balkanskoj politici bilo je sklapanje
saveza balkanskih drava.
Tekou srpsko-ruskim odnosima inili su ruski sanstefanski planovi u odnosu na Bugarsku.
Meutim, usled kolebljivog dranja bugarskog kneza Ferdinanda koji je vodio promenljivu politiku
oslanjanja, as na Rusiju, a as na Austro-Ugarsku, umanjili su poverenje ruske diplomatije u
Bugarsku, koja bi se obnovljena u sanstefanskim granicana mogla okrenuti Austriji i time oznaiti
kraj ruske politike na Balkanu. Prilikom posete kralja Petra I i ministra spoljnih poslova
Milovanovia Petrogradu 1910. god., ruski ministar Izvoljski je prvi put priznao nepravdu uinjenu
Srbiji Sanstefanskim mirovnim ugovorom s Turskom. Naputanjem sanstefanskih tenji otvoren je
put punom osloncu Srbije na Rusiju u njenom zauzimanju u pripremi balkanskog saveza.

140

Strah od austrougarskih planova za dalje prodiranje na jug Balkana bili su prisutni u srpskoj
diplomatiji koji je proizilazio iz dranja Austro-Ugarske prema Sandzaku i Albaniji. Naroito su
smatrani opasnim beki planovi o stvaranju velike Albanije koja bi zahvatala podruje do Vardara,
Staru Srbiju, i deo bitoljskog vilajeta. Pomou velike Albanije Austro-Ugarska je mislila da suzbije
Italiju, utvrdi svoj uticaj na izlasku iz Jadranskog mora i ugrozi Srbiju sa juga. Srpska diplomatija je,
stoga, radila na dobijanju podrke sila Antante, Francuske i Engleske, za balkanski
savez.Uznemirenost u Evropi posle aneksione krize stvorila je povoljnu klimu za balkanski savez kod
sila Antante koje su u njemu videle novog saveznika u borbi protiv Centralnih sila.
Inicijativa za srpsko-bugarski sporazum je nastala u Beogradu u vreme aneksione krize. Po zavretku
krize Srbija je odmah, posle Rusije, priznala nezavisnost Bugarske. Nemiri u Turskoj izazvani
pokuajem kontrarevolucije u Carigradu u aprilu 1909. god. podstakli su srpsku vladu da Sofiji prui
predloge za savez.
Albanski ustanci, neredi u Makedoniji, privredni sukobi Grke i Bugarske sa Turskom stvorili su
1911. god. napeto stanje na Balkanu. Dolazak Elefteriosa Venizelosa na vlast u Grkoj 1910. god.
koji je poveo energinu politiku sa osloncem na balkansko zalee. Vladu u Bugarskoj je obrazovao
1911. god. Ivan Goev, pristalica balkanskog sporazuma. U ovakvim okolnostima Italija je 1911.
god. objavila rat Turskoj koji je ponovo otvorio Istono pitanje, izolovao Tursku, zadao joj prve
udarce, i mobilisao snage u balkanskim dravama.
Da bi uestvovale u njemu balkanske drave su trebale da sklope savez, koji je bio neophodan i radi
spreavanja meanja evropskih drava u ratnom obraunu sa Turskom. To je nagnalo bugarsku vladu
da odmah zapone pregovore o savezu sa Srbijom. Oktobra 1911. god. bugarski izaslanik Rizov je
doneo u Beograd predloge o sporazumu koji su sadravali i pristanak o deobi Makedonije. Odlueno
je da se razgranienje utvrdi odmah ugovorom o savezu. Prvi bugarski predlog nudio je Srbiji
podruje do skopskog sandzaka, zadravajui za Bugarsku najvei deo Makedonije. Srpski
pregovarai su traili teritoriju do Bregalnice, obuhvatajui Skoplje, Veles, Prilep, Kievo, i Pore.
Poto su se oba predloga razgranienja u Makedoniji razlikovala, razmatrana je mogunost da se cela
teritorija Makedonije od ar planine do Rodopa poveri arbitrai ruskog cara. Tokom pet meseci
esto prekidanih pregovora, srpsko-bugarski ugovor o savezu bio je najzad potpisan 13. februara
1912. god. i sastojao se iz dva dela: ugovora o savezu, i posebnog tajnog dodatka. Ugovor je
imao odbranbeno obeleje i predviao meusobno jemstvo dravne nezavisnosti i
nepovredivosti dravne teritorije, zajedniku odbranu svoje dravne, ali i balkanske teritorije
od pokuaja okupacije koje strane sile, i zakljuenje vojnog saveza. Savez bi trajao do 1920.
Objavljivanje ugovora samo istovremeno.
Ofanzivne namere saveznika bile su sadrane u tajnom dodatku sporazuma i predviale su rat protiv
Turske u sluaju unutranjih nereda u Turskoj. O ratu e najpre obavestiti Rusiju. Teritorijalne
tekovine budueg rata trebaju biti suvlasnitvo oba saveznika, condominium, a njihova podela e se
izvriti tako to e Srbiji pripasti nesporna zona na severu i zapadu od ar planine, a Bugarskoj
nesporna zona istono od Rodopa i reke Strume. Za sredini deo Makedonije koji se nalazio
izmeu nespornih zona, alternativno je predviena autonomija, ili ukoliko se ona ne moe
ostvariti podela osvojenih oblasti. U sluaju podele Srbija se odricala delova preko linije koja se
dijagonalno prua od Krive Palanke do Ohrida. Bugarska se obavezala da e prihvatiti ovu liniju
ukoliko se ruski car, koji e arbitraom reiti ovo pitanje, izjasni u korist ove linije. Obe strane e
prihvatiti kao definitivnu granicu onu liniju koju ruski car bude smatrao kao prihvatljivo reenje
za obe strane.

141

(? Uskoro je zatim 12. maja 1912. god. potpisan i vojni sporazum koji je predviao mogunost da
Austro-Ugarska napadne Srbiju, a Rumunija Bugarsku, kao i zajednika srpsko-bugarska dejstva
protiv Turske.)
2. 7. 1912. potpisana je u Varni vojna konvencija koja je predviala precizno angaovanje snaga
saveznika, komandovanje i ostale tehnike detalje. Konvenciju su potpisali naelnici generaltaba
Putnik i Fiev. Predvieno je da se Srbija u celini angauje na vardarskom ratitu (do 150000
vojnika), a da Bugarska poalje jednu armiju od 3 divizije. Ona je izmenjena na inicijativu Bugarske
28. septembra 1912, smanjenjem bugarske angaovanosti na vardarskom ratitu: jedna divizija, a i
ona da se povue ako moe.
Drugi deo sporazuma su predstavljali bugarsko-grki i srpsko-crnogorski pregovori o savezu. Grki
poslanik Panas preneo je 16. oktobra 1911. god. Venizelosovu poruku predsedniku vlade Goevu da
je Grka spremna da ue u rat protiv Turske ukoliko ona napadne Bugarsku. Bugarska vlada je ula u
pregovore sa Grkom u martu 1912. god. Pitanje Makedonije iju autonomiju nije prihvatala Grka,
reeno je tako to je izbegnuto pitanje razgranienja. Italijansko bombardovanje Dardanela i
zauzimanje Rodosa i Dodekaneza pribliili su rat Balkanu. To je ubrzalo zakljuivanje sporazuma sa
Bugarskom koji je potpisan 29. maja 1912. god. a po sadrini bio ui od srpsko-bugarskog. On je
predviao samo odbranbeni savez za sluaj rata sa Turskom. Bugarsko-grki vojni sporazum je
potpisan 5. oktobra 1912. god. pred poetak ratnih operacija protiv Turske.
Poslednje balkanske sporazume je 1912. god. potpisala Crna Gora. Najpre je izmeu Cetinja i Sofije
postignut usmeni sporazum, jula 1912., a pregovori izmeu Srbije i Crne Gore voeni na Cetinju
zavreni su u Lucernu u vajcarskoj, potpisivanjem politikog i vojnog saveza 27. septembra 1912.
god. Time su udareni temelji Balkanskom savezu koji je trebao da odlui sudbinu evropskih poseda
Turske. Srbija i Grka i CG i Grka nisu potpisale nikakav poseban sporazum.
Balkanski savez iz 1912.god. bio je postavljen na temelju dravnih i nacionalnih interesa ugovornih
strana koji su prevladali nad naelom narodnog samoopredeljenja. Nepostojanje zajednikog
ugovora, nereena ili delimino reena pitanja teritorijalnog razgranienja, izukrtani nacionalizmi
balkanskih drava i njihovih vlada, postali su uskoro povodi novih sukoba i razmirica meu
saveznicima.
Prvi balkanski rat 1912.god.
Ofanzivne namere balkanskih saveznika prema Turskoj su skrivane od Evrope. Od velikih sila jedino
je Rusija bila upoznata sa tekstom ugovora o savezu. Opasnost je predstavljala i mogua reakcija
Austro-Ugarske ukoliko bi saznala za saveznike pripreme i namere. Vesti o balkanskom savezu su,
ipak, doprle do Bea posrednim putem preko Nemake i Rumunije. Te vesti su navele austrijskog
ministra spoljnih poslova grofa Berhtolda da predloi program reformi u evropskoj Turskoj koji je
bio zasnovan na decentralizaciji u korist pokorenih naroda. Beki plan je zakasnio i bio neizvodljiv.
U leto 1912. god. na Balkanu je kljualo. Albanski pobunjenici su u avgustu uli u Pe, Pritinu,
Prizren, akovicu i Skoplje. Mladoturska vlada je pala, pobune garnizona u Jedrenu i Bitolju. U tim
okolnostima naroito je stradalo hriansko stanovnitvo. Saveznici su zahtevali u noti od 19. 9. da se
hitno pobolja stanje hriana izvoenjem reformi. Turska je odgovorila deliminom mobilizacijom
23. 9., zaplenom grkih brodova u Carigradu i srpskog ratnog materijala. Saveznici su u znak protesta
izvrili ratnu mobilizaciju 30. septembra, a 1. oktobra je isto uinila i Turska. CG je objavila rat 8.
10. Uoi samog rata Austro-Ugarska i Rusija su se sporazumele, da kao mandatori Evrope predoe
balkanskim dravama notom od 10. oktobra 1912. god., da one nee dozvoliti promenu teritorijalnog
stanja na Balkanu bez obzira na ishod rata sa Turskom i da je od Porte zahtevano da izvri reforme u

142

skladu sa 23. l. Berlinskog ugovora. Meutim, Saveznici su objavili rat Turskoj: 17. 10. Srbija i
Bugarska, a 19. 10. Grka.
Uprkos tome balkanski saveznici su se odluili na rat.Crna Gora je prva zapoela ratne operacije
8.oktobra 1912.god. Saveznici su uputili Porti note u kojima se od nje zahtevalo da izvri
ozbiljne reforme u Makedoniji pod nadzorom balkanskih drava. Ne dobivi odgovor, armije
Srbije, Bugarske, i Grke prele su 18. oktobra 1912. god. tursku granicu. Time je balkanski
rat poeo.
Dejstva su se odvijala na tri odvojena bojita: Bugari su krenuli u prodor prema Trakiji i
Carigradu,Grci prema Makedoniji i Epiru, Srbi i Crnogorci prema Sandzaku,Albaniji,i
Makedoniji.Akcije u Makedoniji i Trakiji dobile su podrku domaeg stanovnitva.
Prema operativnom planu srpske Vrhovne komande,II armija pod komandom Stepe Stepanovia
dejstvovala je u pravcu ustendila,I armija pod komandom prestolonaslednika Aleksandra krenula je
u pravcu Kumanova i Skoplja,a III armija pod komandom Boe Jankovia upuena je prema
Kosovu,dok je tkz.Ibarska armija prela u Sandzak u susret crnogorskim trupama. Prva srpska armija
je u dvodnevnoj bici na Kumanovu (23/24.oktobar) 1912.god. potukla Turke i 26.oktobra ula u
Skoplje. Trea armija je oslobodila Prizren 30.oktobra, a akovicu 4.novembra. Ibarska vojska ula
je u Novi Pazar i 25.oktobra spojila se sa crnogorkom vojskom,ostvarujui ciljeve koje je postavio
Karaore jo 1809.god.
Crnogorska armija je opsela Skadar i stigla do Medove,Bugari su u Trakiji tukli Turke kod Kirk
Kilise,Jedrene je bilo opkoljeno,a bugarsko napredovanje pobedonosno je produeno prema ataldzi i
Carigradu. Grka armija je razbila Turke kod Sarantaporosa i Selfidze,opsela je Janinu i preduzela
napade prema Bitolju i Solunu u koji je pobedonosno ula 8.novembra 1912.god. Srpska vojska
vodila je borbu kod Bitolja i spojila se sa Grcima kod Florine. Balkanske armije su za mesec dana
slomile vekovnu osmansku prevlast nad Balkanom.Turska je 4.novembra 1912.god. zatraila
posredovanje velikih sila.
Jedan od glavnih ciljeva politike srpske vlade bio je izlazak na Jadransko more.Prema planu
srpskog generaltaba,po izbijanju na Kosovo, srpske trupe su trebale preko albanskih planina nastaviti
nastupanje da bi posle desetodnevnog mara izbile na Jadransko more severno od Ljea.
Odjeci balkanskih pobeda u Evropi i prve podele izmeu saveznika
Uspesi Srbije izazvali su negodovanje Austro-Ugarske.Prinuena pod pritiskom meunarodnog
javnog mnenja da prihvati ratna dostignua na Balkanu,a da bi povratila svoj presti,Austro-Ugarska
je postavila zahtev da se Srbija povue sa Jadrana kako bi se obrazovala nova autonomna Albanija.
Iza austrijske politike stajala je vojna stranka koja je u novoj Albaniji videla zamenu za izgubljeno
Kosovo i Sandzak,kao novo sredstvo za dalji pritisak na Srbiju,Crnu Goru i balkansko podruje u
celini. S druge strane srpska vlada je traila izlaz na more preko tue terotorije,negirajui pri tome
pravo Albanaca na naelo narodnosti na kome je sama zasnivala svoje postojanje. Balkanski rat se
mogao pravdati jedino kroz slamanje osmanskog feudalizma i nacionalno osloboenje balkanskih
naroda.Austrijsko-srpski sukob koji je izbio oko Albanije,ne izbeno se proirio u austrijskoruski.Kao to je Austro-Ugarska nastojala da umanji dobitke Srbije u ratu,tako je Rusija pokuavala
da ih uvea. Vlade velikih sila su savetovale srpskoj vladi da povue vojsku sa albanske teritorije i
mora. Bugarska vlada je elela da izbegne komplikacije koje bi nastale iz srpsko-austrijskog sukoba,a
u koji bi mogla biti uvuena i Bugarska.Izmeu Bugarske i Grke javili su se sporovi oko Soluna i
podele osvojenih teritorija u Trakiji i Makedoniji. Voe albanskog pokreta objavili su u Valoni da
osnivaju novu dravu,pa su obrazovali vladu na ijem se elu nalazio Ismail Kemal Bej. Nova drava

143

je odmah dobila podrku Austro-Ugarske i Italije,pri emu su se obe drave nadale da e uspeti da je
privuku na svoju stranu. Srpska vlada je odbila da se povue sa obale, dok je grka flota
bombardovala Valonu. U takvim okolnostima Austro-Ugarska je odluila da primeni mere vojnog
pritiska. Austro-ugarske vojne mere protiv Srbije su odmah izazvale i ruske vojne mere protiv
Austrije, i obratno.Poela je da se raa napetost koja je lako mogla da se pretvori u rat Srbije i Rusije
sa Centralnim silama.
Ratni porazi su primorali Tursku da 25.novembra 1912.god. zatrai pregovore o primirju,pa je
ono potpisano 3.decembra na osnovu teritorijalnih promena ostvarenih u ratu.Grka nije
potpisala primirje poto je zahtevala predaju Janine,ali je ipak poslala svoje delegate u London
16.decembra.Pregovori su bili ve pri kraju kada je novi prevrat u Carigradu 23.januara 1913.god.
izazvao prekid pregovora i nastavak rata.Granice nove Albanije o kojima se raspravljalo u
Londonu bile su povod za novi sukob.Srpska vlada je otezala da povue svoje trupe iz Albanije u
nameri da utie na odluku velikih sila u pogledu granica. Glavna kriza je izbila 1913.god.,ovoga
puta u pitanju Skadra.U krizu su bile umeane Crna Gora,a za njom i Srbija.
Skadarska kriza 1913.god.
Na poziv kralja Nikole,srpska vlada je u februaru 1913.god. odluila da uputi pod Skadar jednu
diviziju u pomo Crnogorcima. Srpsko-crnogorska opsada skadra je izazvala uzbunu meeu velikim
silama,kriza se zaotrila da bi vrhunac dostigla u martu 1913.god. Austro-Ugarska je zapretila da e
zbog Skadra napustiti konferenciju ambasadora u Londonu,dala je pristanak da Srbija dobije
akovicu ali je u pogledu Skadra bila ne popustljiva. Konfrencija ambasadora je odluila 23.marta da
Skadar pripadne Albaniji i zatraila od Crne Gore i Srbije da obustave bombardovanje grada ija je
budunost reena. Da bi osnaile zahtev,velike sile su bez uea Rusije organizovale pomorsku
blokadu obale od Bara do ua Drima.U meuvremenu je Austro-Ugarska primenila prema Crnoj
Gori vojni pritisak kao prema Srbiji krajem 1912.god. Pod uplivom Rusije i pred mogunou sve
vee ratne opsnosti srpska vlada je 9.aprila 1913.god. odluila da se prekine sa ratnim dejstvima pod
Skadrom. Kralj Nikola je ostao uporan, pa su njegove trupe prodrle u grad 24.aprila 1913.god.,to je
za Austro-Ugarsku bio znak da stupi u akciju. Austro-ugarska vlada je objavila da zadrava pravo na
posebnu akciju protiv Crne Gore, pa je preduzela mere za vojni napad na nju. Kralj Nikola je
popustio u poslednjem trenutku i predao Skadar velikim silama 4.maja 1913.god.
Reenjem skadarskog pitanja prebroena je i poslednja kriza vezana za balkanski rat 1912.god.
Pobeena Turska,koja je jo jednom zatraila posredovanje velikih sila, bila je prinuena da
prihavti saveznike uslove i potpie mirovni ugovor u Londonu 30.maja 1913.god. Celokupna
teritorija evropskih poseda Turske do linije Enos-Midija pripala je balkanskim
saveznicima.Krit se konano ujedinio sa Grkom,dok je sudbina ostrva u Egejskom moru i
granica budue Albanije poverena velikim silama.
Od dva cilja srpske vlade i Generaltaba-prodor u Vardarsku Makedoniju i izlazak na more- na kraju
rata postignut je samo jedan. Ugovorom sa Bugarskom iz 1912.god.,srpska vlada je trebalo da preda
bugarskom savezniku teritoriju od Krive Palanke na severo-istoku do Struge na Ohridskom
jezeru,gde bi se bugarska granica dodirivala sa albanskom i tako odvojila srbiju od drugog
balkanskog saveznika Grke.Odbaena od Jadranskog mora i prilaza Solunu,Srbija je sada bila
zavisna od buduih austrijsko-bugarskih odnosa.Opijena pobedama u ratu i postignutim teritorijalnim
dobicima,srpska vlada,i posebno vojni krugovi,odbijali su pomisao da Bugarskoj pripadnu ugovorom
odreene teritorije.Slino stanje vladalo je u Grkoj i Bugarskoj sa tenjom da se poto-poto

144

zadre,odnosno u sluaju Bugarske dobiju to vee teritorije iz turskog plena. Kako vie nije bilo
turske opasnosti,balkanske drave i njihovi teritorijalni apetiti okrenuli su se jedni protiv drugih.
Drugi balkanski rat 1913.god.
Poto ratni rezultati nisu odgovarali rezultatima koji su bili predvieni ugovorom,to se u toku rata
postavilo pitanje o izmeni odredaba srpsko-bugarskog ugovora.Srpska vlada je nagovestila bugarskoj
vladi da je potrebno izvriti izmene ugovornih klauzula. Naveden je dokaz da je srpska vojska
pritekla u pomo bugarskoj kod Jedrena,iako to nije bila duna da uradi,dok bugarska armija nije
uestvovala u ratnim operacijama na makedonskom bojitu kao to je ugovorom bilo
predvieno..Razlozi su se u sutini svodili na to da je Srbija bila prinuena da se povue iz Albanije,a
odbijala da to isto uini i u Makedoniji. Bugarska vlada je odbila da razgovara o izmeni ugovora.
Bugarski zahtevi su obuhavtali ne samo Makedoniju i Trakiju nego su bacali pogled i na Albaniju.
Balkanska politika Bugarske dola je u sukob sa svojim susedima,Srbijom,Grkom,i Rumunijom.Iza
ovih balkanskih razmirica stajala je Austro-Ugarska koja je radila na razbijanju balkanskog saveza.
Raspaljeni nacionalizmi,velikodravni snovi,militarizam, bili su povodi novog obrauna izmeu
balkanskih drava. Tri balkanske drave, Srbija,Grka,i Rumunija poele su se udruivati protiv
Bugarske.Srpska vlada je ponudila savez Rumuniji,ali nije prihvaen zbog toga to je Rumunija bila
saveznik Austro-Ugarske,ali je rumunska vlada izjavila da nee sedeti po strani ako doe do sukoba
sa Bugarskom.
Posle oruanih sukoba izmeu Grke i Bugarske kod Nigrite u maju 1913.god.,grka i bugarska
armija su se sukobile i blizu Kavale. Grka vlada odluila je da sklopi poseban ugovor o savezu sa
Srbijom uperen protiv Bugarske.Obe vlade su se sporazumele da zakljue ugovor o prijateljstvu i
savezu u kome e se obostrano zajemiti teritorijalni dobici iz rata 1912.god. i zajednika
granica.Srpsko-grka vojna konvencija zakljuena je 14.maja 1913.god.,a u junu i ugovor o
saveznitvu u kome je utvreno da Srbija i Grka nee dozvoliti da se trea drava ubaci izmeu njih.
Grka se obavezala da e Srbiji uiniti tranzitne olakice u izvozu preko solunske luke.
Ratne operacije su poele iznenadnim napadom bugarske vojske 29/30.juna 1913.god. na
srpske poloaje na Bregalnici. Bugarska vojska je bila poraena na Bregalnici. Crna Gora je pritekla
u pomo Srbiji,Rumunija je ula u rat protiv Bugarske,ak su i Turci koristili ovaj obrt,pa su 20.juna
zauzeli Jedrene i deo Trakije.
Bugarska vlada je 20.jula 1913.god. zatraila primirje,a Rusija je savetovala balkanskim pobednicima
da se smire i porade na zakljuenju mira. Pregovori o miru su voeni u Bukuretu,a uglavnom su
zapinjali oko srpsko-bugarske granice na levoj obali Vardara, i grko-bugarske granice u Trakiji.
Strumica je ustupljena Bugarskoj,po elji Rusije.Ugovorom o miru koji je potpisan 10.avgusta
1913.god. u Bukuretu,Srbija je zadrala teritorije zauzete 1912.god., Grka je dobila Kavalu i
pomerila granicu na istok do ua reke Meste,dok je Rumunija ostvarila teritorijalne dobitke u
Silistriji.
Srbija i Grka izale su iz rata sa velikim teritorijalnim dobicima,dok je Bugarska izgubila veliki deo
onoga to je postigla u prvom balkanskom ratu. Posledice sukoba 1912/1913.god.,mobilizacia
velikog broja ljudi predstavljala je veliki teret za srpsku privredu,odravanje vojske i trokovi
naoruavanja ocenjeni su na 590.miliona franaka.Ukupni nacionalni dohodak Srbije,takoe,je
pao,dolo je do smanjenja proizvodnje usled ratnih tereta.Dravni budzet nije mogao biti pokriven ni
za polovinu zbog obustavljenog izvoza,a uvoz se udvostruio zbog ratnih nabavki.Ukupna cena
ratova 1912./1913.god. stajala je Srbiju oko milijardu franaka.

145

Unutranje politike prilike u Srbiji

este unutranje promene vlada i stalni sukobi izmeu dve najjae stranke (Radikalne i Samostalne)
izazvale su ne zadovoljstvo jednog dela oficira i vojnih krugova koji su bili uvereni da unutranje
politike krize ometaju aktivnu spoljnu politiku. Tenja vojnih krugova da utiu na voenje
unutranjih i spoljnih poslova Srbije nije bila nova pojava.Mada su bili penzionisani,zaverenici iz
1903.god. ostali su dalje inilac unutranje politike u zemlji. Njihovo uklanjanje usled sukoba sa
Engleskom izazvalo je ne zadovoljstvo jednog broja oficira novom dinastijom. Meu zaverenicima se
govorilo 1907. god. o smeni prestolonaslednika ora i dovoenju na njegovo mesto Aleksandra.
Bilo je planova 1909. god. da se izazove i abdikacija kralja Petra. Zaverenici su se razili na ovom
dinastikom pitanju. Manja grupa oficira je ostala uz starog kralja i vladu, dok se vea grupa izdvojila
i osnovala tajnu oficirsku organizaciju koja je imala zadatak da probudi nacionalno-propagandnu
aktivnost u zemljama pod vlau Habsburga i osmanskih sultana. Grupa oficira bliska dvoru i vladi
dobila je u narodu dobila naziv Bela ruka, a druga ne zadovoljna vladom i dinastijom nazvana je
Crna ruka. Grupa nezadovoljnih oficira osnovala je 1911. god. organizaciju poznatu pod nazivom
Ujedinjenje ili smrt, iji je zaetnik bio generaltabni major Dragutin Dimitrijevi Apis. U spoljnoj
politici zagovarala je nacionalnu revoluciju u cilju ujedinjenja Srpstva, pa se u tu svrhu posluila i
Narodnom odbranom osnovanom u vreme aneksione krize. U unutranjoj politici, zaverenici su se
suprotstavljali Radikalnoj stranci i njenom voi Nikoli Paiu. U septembru 1911. god. pokrenut je
asopis Pijemont koji je bio neslubeno glasilo svih oficira. Prestolonalsednik Aleksandar, kome je
isto smetao Pai zbog njegovog monopolistikog poloaja u stranci, podravao je jedno vreme
zaverenike i finansijski pomagao izlaenje lista Pijemont. Poto je smenio brata u redu nasledstva
prestola, Aleksandar je eleo da svoj poloaj ojaa i istakne sukob izmeu radikala i vojske. U
unutranjoj politici Srbije, sve do Solunskog procesa, postojala su tri uporita: Aleksandar, Pai i
Apis sa svojim pristalicama. Oni e se meusobno sukobljavati ili saraivati u borbi za politiku vlast
u zemlji.
Do sukoba izmeu vlade radikala i oficira nije dolo zbog ratova 1912. god. sa Turskom, a zatim sa
Bugarskom. Sukob je izbio po zavretku ratova, da bi se 1914. god. razbuktao. Povod je bio uprava
koja je uvedena u Makedoniji. Naime, radikalska vlada nije proirila odredbe Ustava na
novoosvojena podruja Makedonije 1912. god., nego je ustav postepeno uvodila preko svog prava da
izdaje dekrete i posebne zakone. Ovakav postupak je omoguavao zloupotrebe upravnih vladinih tela
i dvojstvo civilne i vojne vlasti u Makedoniji. Iz toga se rodila borba za prvenstvo, a posle jednog
sukoba u Skoplju vlada je donela odluku o prioritetu civilnih vlasti. Vojska se usprotivila i nala
podrku kod opozicije koja je elela da obori radikalsku vladu. U maju 1914. god. dolo je do
opstrukcije Skuptine, zahtevana je izmena Ustava iz 1903. god. pa je vlada pod pritiskom podnela
ostavku. U takvim okolnostima kralj Petar je 11 (24) juna doneo odluku o prenoenju vladarskih
dunosti na prestolonaslednika Aleksandra. Izbijanje prvog svetskog rata spreilo je razreavanje
unutranje ustavne i politike krize u zemlji.

146