KNJIGA ZA MLADE I STARE

KNJ. 20

Aleksej Tolstoj

IVAN GROZNI II
ISTORIJSKI ROMAN
O KNEZU SREBRNOM
I CARU IVANU GROZNOM

IVAN GROZNI

Sveska druga

I
PRIA

Lov je zamorio cara Ivana i on se povue u svoju lonicu

ranije nego obino.
Uskoro potom doe i Maljuta s kljuevima od tamnice.
Na pitanje carevo, Maljuta odgovori da nema nita novo, da
je Srebrni priznao kako je u Moskvi branio Morozova i da je u
tom okraju ubio sedam oprinika, a Vjazemskom rasekao
glavu.
- Ali, dodade Maljuta, nee da prizna da je bio u zaveri protiv
tebe, niti hoe da prokae Morozova. Posle jutrenja ispitau ga
ja sa delatom, pa ako ni na vatri ni na mukama ne optui
Morozova, onda vie nemamo ta da ekamo nego odmah
moemo svriti s njim.
Ivan nita ne odgovori. Maljuta htede da nastavi, ali u sobu
ue stara dojkinja Onufrijevna.
- Gospodaru, ree ona, ti si jutros poslao ovamo dva slepca;
bajagi neki pripovedai. ekaju tu u hodniku.
Car se seti jutronjeg susreta i zapovedi da dovedu slepce.
- A zna li ti njih, gospodaru? upita Onufrijevna.
- Zato pita?
- Ama, jesu li oni zaista slepi?
4

- Kako? ree Ivan i sumnja odmah obuze njegovu duu.

- Sluaj me, gospodaru, nastavi dojkinja, uvaj se ovih ljudi.
Oseam da ne misle dobro; uvaj ih se, gospodaru, posluaj
me.
- Zna li ta o njima? Ako zna, govori, ree Ivan.
- Ne pitaj me, bauka; moje znanje ne moe se iskazati
reima; slutim da nisu dobri ljudi, a zato - ne pitaj. Jo nikoga
nisam uzalud savetovala da se uva. Da me je posluala tvoja
pokojna mati, moda bi jo i sada bila iva.
Maljuta sa zebnjom pogleda dojkinju.
- A zato me ti gleda? ree Onufrijevna. Ti samo zna nevine
ljude ubijati, a kad treba nai zloinca, za to, izgleda, nisi. Za
takvo ta nema njuha, rie pseto.
- Gospodaru, uzviknu Maljuta, dopusti mi da ispitam ove
ljude. Odmah u videti ko su i ko ih je poslao.
- Nije potrebno, ree Ivan, ja u ih sam ispitati. Gde su?
- Tu su, bauka, pred vratima, ekaju u hodniku, odgovori
Onufrijevna.
- Daj mi, Maljuta, onaj pancir to visi na zidu, pa izai kao da
e kui, a kad oni uu, vrati se i sakri se sa svojim momcima
iza vrata; im ja viknem, odmah utrite i uhvatite ih.
Onufrijevna, daj mi palicu.
Car navue pancir, povrh njega stavi crni stihar, lee na
postelju i metnu uza se onu istu palicu kojom je pre nekog
vremena probo nogu glasniku kneza Kurpskog.
- Sad neka uu! naredi on.
Maljuta stavi kljueve pod carevo uzglavlje i izae zajedno s
Onufrijevnom.
Kandila pred ikonama bacala su slabu svetlost po sobi. Car
leae sa izrazom umora na licu.
- Uite, uite, ubogi, ree dojkinja, car vas zove.
Prsten i Korun uli su oprezno i tromo, pomiui noge i
pipajui rukama sve oko sebe.
Jednim brzim pogledom Prsten premeri sobu i sve predmete
u njoj. Levo od vrata bila je pe, u uglu prema vratima careva
postelja; izmeu postelje i pei bio je prozor koji se nikad
5

kapcima nije zatvarao, jer je car voleo da mu prvi sunani zraci

dopru u sobu. Sad je kroz taj prozor provirivao mesec i njegova
srebrna svetlost odsjajivala je na porcelanskim ploama kaljeve
pei.
- Zdravo, slepci, muromski ugursuzi i vrdalame, ree car,
posmatrajui kriom ali paljivo lice hajducima.
- Da Bog poivi mnogo godina tvoju carsku milost,
odgovorie Prsten i Korun klanjajui se do zemlje. Neka te
brani, spase i pomiluje Majka Boja to si dobar prema nama,
sirotim i ubogim, koji idu zemljom, brode vodom, a belog sveta
ne vide. Neka te uvaju sveti apostoli Petar i Pavle i sveti Jovan
Zlatousti, i Kuzman i Damjan i svi sveti ugodnici. Gospod ti
dao sve to eli. Da Bog da uvek iao u zlatotkanom odelu,
dobro jeo, dobro pio i slatko spavao. Neka ti dumane mui
glad i e, neka bi se vazda previjali od greva, a telo im cvralo
kao koa na vatri.
- Hvala, hvala, bojaci, ree Ivan, neprestano posmatrajui
hajduke, a jeste li ve davno oslepili?
- Jo odmalena, bauka care, odgovori Prsten klanjajui se,
obojica smo odmalena slepi. Ne pamtimo kad smo sunace
Boje videli.
- A ko vas je nauio da pevate pesme i priate skaske?
- Sam Gospod, bauka, sam Gospod nam je taj dar poklonio
jo od starih vremena.
- Kako to? upita Ivan.
- Nai stari kazuju, odgovori Prsten, a i pesma to veli, da se u
staro vreme, kad se Hristos vazneo na nebo, rastuie svi
siromasi, slepi i hromi, sva prosjaka braa: Kuda, Hriste,
odlazi, na kome nas ostavlja? Ko e nas nahraniti i e
utoliti? I ree im Hristos, car nebeski: Dau vam brdo od
zlata, potok od mleka, bogate vinograde i rodne jabuke; biete
siti i pijani, odeveni i obuveni. Tada ree Jovan Bogoslov:
Sasluaj me, Spase milostivi. Ne daj njima gore od zlata, reke
od meda, ni bogatih vinograda, ni rodnih jabuka. Oni nee
moi to za sebe sauvati: doi e silni i bogati i otee im njihovo
blago. Daj ti njima, Hriste, care nebeski, daj im ime tvoje
6

Hristovo, daj njima slatke pesme i lepe prie o slavnoj prolosti

i o ivotu Bojih ljudi. Poi e oni po svetu i kazivae ljudima o
starini - svako e im dati ruha i kruha. I ree Hristos, car
nebeski: Neka bude kao to ree, Jovane. Neka pevaju slatke
pesme uz zvonke gusle i neka priaju o starini. A ko ih nahrani
i napoji i primi tamne noi pod svoj krov, tome u dati mesto u
raju, rajska vrata bie mu otvorena.
- Amin, odseno ree Ivan. A kakve vi to prie znate?
- Znamo svakojake, bauka care, sve koje e izvoleti
sasluati. Ako hoe, ja u ti kazivati o Jeru Jeroviu, sinu
tetinikovu, o sedmorici Simeona, o zmaju Goriniu, o
samogudim guslama, o Dobrini Nikitiu, o Akundinu...
- A zar samo ti zna da pria, prekide ga Ivan. Zato je onda
starac doao s tobom?
Prsten se seti da je Korun skoro sve vreme utao, te, da ga
oslobodi te neprirodne zamiljenosti, on najednom promeni
ton i govor i pree na lakrdije.
- Ovaj ia? ree on i neprimetno nagazi Korunu nogu. Ovo
je moj drugar Ameljka Gudok, duga brada, kratka pamet; kad
ja ponem neto masno govoriti, on to uvek odobrava, hvali ali
uti. Je li tako, iko, bela brado, patkina glavo, kokoji mame gledaj da ne izgubimo pravac.
- Tako je, prihvati Korun doavi k sebi, vina nam je puna
aa, pijmo do dna kad je naa. Eto, tako, ia, pevev glas,
krtiino oko, poli smo na as, stii emo daleko.
- Aj ljudi tararama, koze pleu u gorama, upade Prsten
cupkajui nogama, koze vode kolo, muve oru njivu, a u babe
Jefrasinije zvoni u levom oku.
- Aj, ljuljuenjki ljulji, prekide ga Korun takoe cupkajui,
aj, ljuljuenjki ljulji, sedi rak na zemlji, al' ne tui rak, jer je
veseljak, kad nadoe voda, opet bie zgoda.
- Eh, bauka care, dovri Prsten i pokloni se do zemlje,
nemoj nam zameriti, ovo nije pria nego tek uvod.
- Dobro, ree Ivan zevajui, vidim da ste ispekli zanat; nego,
ponite priu o Dobrinji, bojaci, moda u sluajui vas
zaspati.
7

Prsten se pokloni jo jednom, nakalja i otpoe:

U kneevskom dvoru Vladimira, kneza kijevskog, bila je
velika gozba na koju je pozvao kneeve, bojare i vitezove. Sunce
se klonilo zapadu i gozba je bila u jeku, kad svi odjednom
zaue ratnu trubu. Tada ree Vladimir, knez kijevski, jasno
sunace: ujte me, estiti kneevi, bojari i hrabri vitezi!
Poaljite dva dobra junaka, neka doznaju ko se usudio da doe
pred Kijev? Ko je smeo ratnom trubom pozivati kneza
Vladimira? Die se buka me' junacima u carskom dvoru,
zazveketae im otri maevi na bedrima, zau se lupa kopalja
na stepenicama, a kape poletee uvis. Navlae hrabri vitezi
ratnu opremu, jau konje od dana i izlaze u polje ravno ...
- ekaj, ree Ivan, s namerom da pokae kako stvarno eli da
slua prianje, znam tu priu. Bolje da ujem onu o Akundinu.
- O Akundinu? ree Prsten zbunjeno, jer se seti da se u toj
prii velia slobodni Novgorod, koji nije bio po udi Ivanu; ta
pria, bauka care, nije lepa, prosta je; izmislie je glupi seljaci
novgorodski, a ja sam je, ini mi se, gospodaru, skoro i
zaboravio ...
- Kazuj, slepe, ree Ivan strogo, kazuj je kakva je i da nisi
rei propustio.
I car u sebi uivae to je doveo slepca u takvu nepriliku.
Mada je Prstenu bilo krivo na sebe to je sam predloio tu
priu, i ne znajui koliko je ona ve poznata caru, on se ipak
rei da je pria celu, ne proputajui nita:
U starom gradu Novgorodu, u ariji novgorodskoj, iveo je
mladi junak Akundin. Niti rakiju pekao, niti pivo spravljao, niti
se trgovinom bavio; nego se druio s gusarima i plovio na
lakim ajkama niz reku Volhov.
Jednom, sede on u ajku s jedrima, ukloni vesla javorova, a
sam uze kormilo. Plovi ajka niz Volhov reku, dok ne naie na
strmu stenu. A u to doba po obali ide boji ovek. Prihvati on
Akundina za bele ruke i odvede ga na jedno brdo, a kad ga
pope na to brdo, ovako mu ree:Pogledaj, de, mladi junae, da
li vidi grad Rastislavalj na reci Oki. Pogledaj, pa mi kai ta se
tamo zbiva. Pogleda Akundin i vide veliku nesreu: stare sluge
8

mladog kneza rjazanskog, Gleba Olegovia, skupile se na trgu

da brane svoga gospodara ako bude snage. A po reci Oki plovi
strano udovite nevieno, zmaj Tugarin. U duinu je tri
stotine hvata, repinom tue rjazansku vojsku, leima ljulja
strme stene i trai da mu daju stari danak. Tada uze starac
Akundina za bele ruke i ovako mu besedi: Kai mi se, neznani
junae, kako ti je ime i prezime! A Akundin odgovori: Ja sam
rodom iz Novgoroda, a zovem se Akundin Akundinovi
Tebe sam ekao, Akundine Akundiniu, trideset tri godine.
Ja sam tvoj roeni stric, brat tvog pokojnog oca, Akundina
Putjatia. Evo, predajem ti ma tvoga roditelja, Akundina
Putjatia. Ne dovrivi ove rei, boji ovek stade umirati, od
belog se sveta odvajati i na samrti ovako ree: Milo dete moje,
Akundine, kad bude u Novgorodu, pokloni mu se i pozdravi
ga sa reima: Bog ti dao, slavni Novgorode, da poivi mnogo
vekova, a sinovi tvoji nek ti slavu umnoe. Da bi ti i tvoja deca
vazda bila mona i bogata!
- Dosta, prekide ga car zlovoljno, zaboravljajui da mu je cilj
bio jedino da motri na slepca. Poni drugu priu.
Kao uplaen, Prsten savi kolena i pokloni se do zemlje.
- Kakvu priu eli, care gospodaru? upita on s lanim, a
moda i istinitim strahom. Hoe da ti priam o Baba-Jagi,
urilu Plenkoviu ili Ivanu Jezeru? Ili bi moda eleo togod
pobono?
Ivan se seti da ne treba plaiti slepce, zato zevnu jo jednom i
upita, ve sanjivim glasom:
- A ta zna od pobonih pria?
- 0 Aleksiju Bojem oveku, bauka, o Jegoru Hrabrom, o
Josifu Prekrasnom i o Golubinoj knjizi1.
- Pa dobro, ree Ivan, kome oi kao da su se sklapale, priaj o
Golubinoj knjizi. A i bolje je za nas, grene, da zaspimo uz
pobonu priu.
Prsten se opet nakalja, ispravi i poe otegnutim glasom:
- Nadneo se jednom oblak taman, a iz toga stranog oblaka
1

Narod je u to doba verovao da je ta knjiga pala s neba i da je u njoj izvor

mudrosti.

podie se Boja oluja; kad je nebo razderalo nedra, iz njih pade

knjiga Golubina. Oko te se knjige sakupie etrdeset careva i
carevia, etrdeset kneeva i kneevia, etrdeset popova i
popia, mnogo bojara, ratnika i raznog malog sveta
pravoslavnog. Meu njima bee pet najveih careva: car Isaj,
car Vasilije, car Konstantin, car Vladimir Vladimirovi i
premudri car David Jevsejevi.
Tada zbori Vladimir car: Brao moja, ko je meu nama
najvetiji knjizi? Ko bi mogao proitati knjigu Golubinu? Da
nam kae sve o Bojem svetu: otkud nama ovo sjajno sunce,
otkud nama tiha meseina, otkud nebrojene zvezde, otkud
divna rujna zora, otkud vetar buran i nemiran i otkuda je
taman oblak strani. Od ega je stvoren svet, narod? Kako su
na zemlji bojoj postali carevi, kako kneevi i bojari, kako
postade seljak na pravoslavni?
Svi su carevi utali. Onda dade odgovor mudri car, premudri
David Jevsejevi: Kazau vam, brao, za ovu knjigu Golubinu.
Ova knjiga nije tako mala, etrdeset hvati ima u duinu, u
irinu dvadesetak hvati; teko je podii ovu knjigu, a jo tee
drati u ruci; teko joj proitati sve redove, nema ruke koja bi
mogla prevrnuti sve njene listove i nema ko da proita ovu
knjigu. Nju je pisao Jovan Bogoslov, a itao je Isaija prorok,
itao tri godinice a proitao svega tri strane. Ja ne mogu
proitati Boju knjigu. Sama mi se knjiga otvorila, listovi se
sami prevrnuli, od sebe se rei proitale. Pa u vam, ne
gledajui u knjigu i ne itajui sve, kazivati po pameti i po
predanju, od najstarijih vremena kako je bilo. Jarko sunce
postade nam od svetloga lika Bojeg, a mlad mesec tihi od
njegovih grudi; sitne zvezde od njegovih oiju, rujne zore od
sjaja njegove odee; burni vihori to je dah Boji, teki oblaci misli boje; tamne noi sena njegovog plata. Od Adama su
ljudi postali, a od njegove glave carevi, od motiju mu kneevi i
bojari, od kolena seljak pravoslavni, od kolena je i ena
postala.
Svi se cari njemu poklonie: Hvala tebi, svetli gospodaru,
mudri care i najmudriji, Davide Jevsejeviu. Jo nam neto
10

11

kai i poveri: Koji je car nad svima car? Koja je zemlja svima
zemljama mati? Koje je more svima morima mati? Koja je reka
prva meu rekama? Koja je gora svima gorama mati? Koji je
grad svima gradovima mati?
Tu Prsten kradomice baci pogled na Ivana Vasiljevia, koga
kao da je san sve vie savlaivao. On bi katkad kao s mukom
otvarao oi pa ih opet sklapao, ali svaki put potajno je gledao,
ispitivaki i otro, Prstena.
Ovaj namignu na Koruna i nastavi:
Odgovara njima premudri car David: Kazau vam, brao, i
poveriti kako veli knjiga Golubina. U toj knjizi je napisano ovo:
Beli car je car careva, jer veruje veru pravoslavnu, hriansku
veru, bogomoljnu; on veruje u Majku Boju i u Svetu Trojicu
nedeljivu. Njemu se sve horde poklonile i svi jezici pokorili,
njegova vlast je nad svima zemljama, nad celim svetom, a ruka
mu carska i hrianska uzdignuta je visoko nad svima. I svi e
se privoleti belom caru, jer je on car nad carevima. Sveta ruska
zemlja je svima zemljama majka, u njoj je crkva saborna,
apostolska. Okean je svima morima mati, usred njega je crkva
saborna, a u toj crkvi su moti pape rimskog Klimentija; to
more opkolilo je sve zemlje a sve reke utiu u njega, sve hrle
prema okeanu. Jordan je svima rekama mati, u njemu se krstio
sam Isus Hristos, Car nebeski. A Tavor gora je svima gorama
mati, na toj slavnoj gori preobrazio se sam Isus Hristos, i
pokazao se u slavi uenicima. Jerusalim je majka svima
gradovima, taj grad stoji usred zemlje, u njemu je saborna
crkva, u njoj grob Gospodnji, u grobu rize samoga Hrista, oko
njega gore kadionice i neugasive svee votanice.
Tu Prsten ponovo pogleda na Ivana. Careve oi bile su
zatvorene i dah lagan i ujednaen. Grozni kao da je spavao.
Ataman gurnu laktom Koruna. Starac poe dva koraka
napred. A Prsten produi preanjim otegnutim glasom:
Svi mu se carevi poklonie: Hvala ti, svetli gospodaru,
premudri care Davide Jevsejeviu. Jo nam kai, care, koja je
riba svima ribama majka? Koja je ptica svima pticama mati?
Koja je zver nad svima zverovima zver? Koji je kamen otac
12

svem kamenju? Koje je drvo mati svem drveu? Koja je trava

svima travama mati?
Odgovara im premudri car: Kazau vam, brao, i o tim
stvarima. Kit riba je svima ribama mati - na tri kita cela zemlja
stoji; Jestrafil ptica je svima pticama mati. Ona ivi na sinjem
moru; kada ona krilima zamahne, uskomea se celo more plavo
i tope se velike galije; a kada Jestrafil zalepra krilima, u dva
sata posle ponoi, tada pevaju petlovi celom zemljom i sva
zemlja tada se osvetli.
Prsten sa strane oprezno pogleda na Ivana. Car je leao
sklopljenih oiju, usta su mu bila otvorena kao da spava. U isto
vreme, kao u skladu sa svojim poslednjim reima, opazi Prsten
kroz prozor kako je crkvu u dvorcu i krovove oblinjih zgrada
ozarila svetlost dalekog poara.
On polako gurnu Koruna, koji se za jo jedan korak
primaknu Ivanu Vasiljeviu.
A Indra zver je nad svima zverovima zver, nastavi Prsten,
ta zver ide pod zemljom kao sunce po nebu, rogom rije majku
zemlju vlanu, a iz nje istiu duboki izvori, reke i potoci. Alatir
kamen je svem kamenju otac; na belom kamenu Alatiru sam
Isus Hristos se odmarao i besedio sa dvanaest apostola svojih,
utvrujui veru hriansku. Kiparis je svem drveu majka; od
tog drveta je napravljen udotvorni krst na kome je bio raspet
sam Isus Hristos, nebeski car, izmeu dva razbojnika. Plakavac
trava je svima travama mati. Kad je bio raspet Hristos, doe k
njemu Bogomajka da vidi svog sina na krstu; iz njenih oiju
kapale su suze na zemlju, a iz tih preistih suza nikla je i
porasla plakavac trava; od korena te trave u Rusiji se prave
krstovi koje nose stari kalueri i poboni hriani.
Tu car duboko uzdahnu, ali ne otvori oi. Odblesak poara
bivae sve vei. Prsten se bojao da uzbuna ne pone pre nego
to bi se oni domogli kljueva. Poto se sam nije smeo maknuti,
da mu car ne bi po glasu opazio kretanje, on samo pokaza
Korunu na poar, zatim na Ivana koji je spavao i nastavi:
Svi se carevi njemu poklonie: Hvala ti, svetli gospodaru,
premudri care Davide Jevsejeviu. Lepo ti i pametno zbori
13

kao da iz knjige ita.

Tada ree car Vladimir: Reci mi i protumai ovo. Noas sam
malo spavao, a mnogo sanjao, video sam u snu dve zveri: jednu
belu a drugu sivu, koje su se borile meu sobom, i bela zver je
nadjaala sivu.
Odgovori premudri car David Jevsejevi: Nisu to dve zveri,
knee Vladimire, nego se to zbilo na ovome svetu: to je bilo u
naoj Rusiji. Sreli su se pravda i krivda. Bela zver je pravda, a
siva krivda. Pravda je tad krivdu pobedila, pa se Bogu u nebo
vratila, a krivda je ostala na zemlji. Ko bude iveo u pravdi, taj
e naslediti carstvo nebesko, a ko bude iveo u krivdi, taj e
dobiti veite muke...
U to se zau lako hrkanje Ivanovo. Korun prui ruku prema
carskom uzglavlju, a Prsten se primae blie prozoru; ali da
svojim iznenadnim utanjem ne bi prekinuo carev san, on je
nastavio priu istim jednolinim glasom:
Svi se cari njemu poklonie: Hvala, svetli gospodaru,
premudri care Davide Jevsejeviu. Jo nam kai koji se greh
moe oprostiti, a za koji oprotenja nema? Odgovori im
premudri car David Jevsejevi. Svaki se greh moe okajati, ali
za tri greha teko je kajanje: kad ko kumu svoju osramoti, kad
ko grdi svoje roditelje, kad ...
U tom trenutku car iznenada otvori oi. Korun tre ruku, ali
ve bee kasno: njegov pogled se sukobi s carevim. Neko vreme
oni su nepomino gledali jedan u drugog, kao vezani nekom
udnom neodoljivom silom.
- Slepci, ree car odjednom i skoi na noge, trei greh je kad
se ko obue kao prosjak i ue u carevu lonicu!
iljkom svoje palice on udari Koruna u prsa. Hajduk se
uhvati rukom za palicu, zaljulja se i pade.
- Hej, viknu car i istrgnu palicu iz Korunovih grudi.
U sobu s bukom utrae teko naoruani oprinici.
- Uhvatite obojicu! naredi Ivan.
Kao razjaren pas polete Maljuta na Prstena, ali ga ataman
vrlo veto lupi pesnicom u grudi, razbi prozor nogom i skoi u
vrt.
14

- Opkolite vrt, hvatajte razbojnika! urlao je Maljuta

previjajui se od bolova i drei se obema rukama za trbuh.
Meutim, oprinici podigoe Koruna.
Ivan je stajao u crnoj mantiji ispod koje se sijao oklop, s
palicom u drhtavoj ruci, uperivi oi u ranjenog hajduka.
Uplaene sluge drahu svee u rukama. Kroz razlupan prozor
video se plamen poara. U Slobodi nastade uzbuna; zvona su
zvonila na uzbunu.
Natmurena lica, oborivi oi, stajae Korun. Oprinici ga
pridravahu, velike krvave mrlje arale su mu koulju.
- Slepe, ree car, govori ko si i ta si nameravao?
- Nemam ta kriti, odgovori Korun. Hteo sam da uzmem
kljueve od tvoje riznice, a protiv tebe nita nisam hteo uiniti.
- Ko te je poslao? Ko su tvoji drugovi?
Korun bez straha pogleda Ivana.
- Uzdanice naa, pravoslavni care! U mladosti pevao sam
pesmu: Ne umi, mati zelena goro!... U toj pesmi pita car
hajduka s kime je bio u drutvu. A ovaj mu odgovara: Imao
sam etiri druga, prvi je bila tamna no, a drugi...
- Dosta, prekide ga Maljuta, videemo ta e ti pevati kad ti
ponu lomiti zglobove i kidati telo. Ama, do avola! nastavi on
paljivo posmatrajui Koruna, ta ja sam ve negde video ovu
kosmatu glavu.
Korun se osmehnu i pokloni Maljuti.
- Videli smo se, bauka Maljuta Skurlatiu, videli smo se,
ako se sea, u Poganoj bari.
- Homjae, prekide ga Maljuta obrativi se svome seizu,
odvedi ovog starca, pa se razgovaraj s njime, zamoli ga da ti
objasni zato je nainio posetu njegovoj carskoj milosti. Sad u
i ja doi u tamnicu.
- Hajdemo, stari! ree Homjak epavi Koruna za vrat,
hajdemo zajedno na lep razgovor.
- ekaj, ree Ivan. Ti Maljuta, priuvaj ovog starca, on ne sme
umreti na mukama. Ja u mu izmisliti smrt, drugima za
primer, takvu kakve jo nije bilo, za koju se nije ulo - takvu
smrt kojoj e se i ti zauditi.
15

- Zahvali caru, pseto jedno! ree Maljuta Korunu i gurne ga,

jo koji dan e iveti. Noas emo ti samo zglobove izvrnuti.
On i Homjak izvedoe hajduka iz lonice.
Za to vreme Prsten je, iskoristivi optu zabunu, preskoio
ogradu vrta i pourio na trg gde je bila tamnica, ali trg je bio
prazan; sav svet je otiao da gleda poar.
Idui oprezno pored tamnikog zida, Prsten se spotae o
neto meko i sagnuvi se napipa ubijenog oveka.
- Atamane, apnu mu primiui se onaj isti rii peva koji ga
je zaustavio tog jutra, straara sam ja ubio. Daj brzo kljueve,
da otvorimo tamnicu, a onda - zbogom: idem tamo gde je
poar, da pljakam s drugovima. A gde je Korun?
- U carevim rukama odgovori Prsten brzo. Sve je propalo!
Skupljaj momad i gubite se. Tie! Ko je to?
- Ja, odgovori Mitka izlazei iz mraka.
- Gubi se, budalo, spasavaj se! Beite svi iz Slobode!
Sastaemo se kod Krivog duba.
- A knez? zapita Mitka otegnutim glasom.
- Glupae! Kaem ti: sve je propalo. Koruna su uhvatili, a
kljueve nismo dobili.
- Pa zar je tamnica zakljuana?
- Nego kako? Ko bi je otvorio?
- A ja?
- to lupeta. Govori ljudski.
- Ja ta da kaem. Doem - nema nikog, uvar lei rairivi
noge. Mislim: daj de da probam jesu li vrsta vrataca? Gurnuh
ih malo ramenom, a ona padoe zajedno sa klincima i arkama.
- Alal ti vera, klipane! uzviknu oduevljeno Prsten. Pravo je
reeno: budale svet dre. O, moj blesane! Ah, mamlaze jedan!
I Prsten dohvati Mitku za glavu i poljubi ga u oba obraza;
Mitka izdui svoje debele usne, cmoknu i hladnokrvno obrisa
usta rukavom.
- Hajde za mnom, majin sine. A ti, obrati se riem, ekaj
ovde. Ako bi to bilo, zvizni.
Prsten ue u tamnicu. Za njim se odmah uvali i Mitka.
Sem prvih vrata bila su jo dvoja druga, ali se ova, kao manje
16

otporna, jo lake izvalie pod junakim Mitkinim pritiskom.

- Knee, ree Prsten glasno ulazei u eliju, ustani!
Srebrni pomisli da su doli da ga vode na gubilite.
- Zar je ve svanulo? upita on. Zar ne moe, Maljuta,
saekati Dan?
- Nisam Maljuta, odgovori Prsten. Ja sam onaj kome si
spasao ivot. Ustaj, knee, vreme je skupo. Ustaj, ja u te
izvesti odavde.
- Ko si? ree Srebrni. Ne poznajem ti glas.
- Nije ni udo, bojaru, otkud ti da mene zapamti! Ali, ustaj.
Ne smemo oklevati.
Srebrni ne odgovori. Pomislio je da je Prsten jedan od
Maljutinih delata i primio njegove rei kao ruganje.
- Ti kao da mi ne veruje, knee, nastavi ataman nestrpljivo.
Seti se Medvjedevke, pa Pogane bare - ja sam Vanjuha Prsten.
Srebrnom buknu radost u grudima. Razigra mu se srce i
zatreperi ljubavlju prema slobodi i ivotu. U mislima mu brzo
sinue slike uma i polja, novih slavnih podviga, a, iznad svega,
kao suncem obasjan svetli lik Jelenin.
Ve je bio ustao, ve je bio spreman da poe za Prstenom, kad
se odjednom seti zakletve koju je dao caru - i krv mu pojuri u
srce.
- Ne mogu, ree, ne mogu da idem s tobom. Dao sam re caru
da u mu biti pokoran i ekati, ma gde bio, njegov sud.
- Knee, ree zaueno Prsten, ja nemam vremena za
razgovor. Moji ljudi ve ekaju. Svaki izgubljeni trenutak moe
nas stati glave. Sutra e te pogubiti, sada jo ima vremena,
ustani, poi s nama!
- Ne mogu, ponovi Srebrni, zakleo sam mu se na krst da u
odrati svoju re.
- Bojaru, uzviknu Prsten glasom koji je drhtao od gneva,
ruga li mi se, ta li? Radi tebe sam zapalio naselje, radi tebe
rtvovao svog najboljeg druga, radi tebe moda emo svi
izgubiti ovde glave, a ti hoe da ostane. Misli da smo doli
ovamo da se alimo? Zar smo ti neki pelivani? Voleo bih da
vidim onoga ko bi se usudio da se ali sa mnom! Poslednji put
17

te pitam, hoe li ii ili ne?

- Ne! odgovori Srebrni odluno i lee na vlanu zemlju.
- Ne? ponovi Prsten stisnuvi zube. Ne? Ali, nee biti po
tvome. Mitka, nosi ga silom!
Istog trenutka Prsten navali na Srebrnog i zapui mu usta
svojim pasom.
- Sad se vie nee prepirati! ree on ozlojeeno.
Mitka epa Srebrnog u naruje i kao malo dete iznese ga iz
tamnice.
- Brzo! Hajdemo! ree Prsten.
U jednoj ulici sretoe oprinike.
- Koga to nosite? upitae oni.
- Tamo u poaru pala je greda na jednog oveka, odgovori
Prsten, pa ga nosimo u bolnicu.
Na izlasku iz Slobode zaustavi ih straar. Oni htedoe na silu
proi, straar otvori usta da vikne, ali ga Prsten srui na zemlju
udarcem topuza.
Hajduci iznesoe kneza iz Slobode bez ikakvih smetnji.

18

II
MANASTIR

Maksima smo ostavili kad je jedne burne noi napustio

Aleksandrovu Slobodu. Kosmati Bujan lajao je i skakao oko
svog gospodara, srean to se mogao otkinuti s lanca.
Naputajui roditeljsku kuu Maksim nije stigao da sebi
postavi nikakav odreeni cilj. eleo je samo da se ukloni iz
mrskog mu ivota carskih ljubimaca, njihovog razuzdanog
veselja i svakodnevnih smrtnih kazni. Poto je za sobom
ostavio stranu Slobodu, Maksim se predade svojoj sudbini.
Ispoetka je terao konja da ga ne stignu oeve sluge, ako bi
Maljuta kojim sluajem poslao za njim poteru. Ali uskoro
skrete s druma i lagano poe sporednim putem.
U toku noi oluja se stia. Na istoku je zarudila zora, i
Maksim poe jasnije razaznavati predmete oko sebe. S obe
strane puta dizali su se kudravi hrastovi a izmeu njih je raslo
gusto bunje leskovine. Vazduh je bio sve; kapljice kie slivale
su se s drvea i padajui udarale iroko lie.
Uskoro su male ptice poele preletati s jedne grane na drugu i
cvrkutati u zelenilu; detli je kljucao koru na nekom suvom
stablu, i sunce koje se raalo oblilo je svojom zlatnom
svetlou vrhove drvea. Priroda se budila sve vie; konj je iao
19

ivljim korakom.
Pred Maksimom se iroko prostirala roena zemlja; on bi
mogao radosno disati u njenom slobodnom prostoru, ali u srce
mu se uvukla tuga, velika ruska tuga. Poeo je misliti o majci,
koju je ostavio kod kue, o svojoj usamljenosti, o svaem to ni
sam dobro nije shvatao; zamisli se Maksim i poe otegnuto
pevati neku setnu pesmu...
Divne su te ruske pesme koje izviru iz due! Rei su u njima
skoro beznaajne, one su samo povod; ne reima, ve istim
zvucima iskazuje se duboko, bezgranino oseanje.
Gledajui oko sebe zelenilo, plavo nebo, itav iroki Boji
svet, Maksim je pevao o svom zlom udesu, o zlatnoj slobodi, o
majci zelenoj gori. Zapovedio je konju da ga nosi u tuu,
daleku zemlju, to bez vetra sui, a bez mraza hladi. Poruivao
je vetru da odnese pozdrav majci. Poinjao je od prve stvari,
koja bi mu pala u oi, i kazivao u pesmi sve to bi mu palo na
um. Ali glas je izraavao vie nego rei, i da je neko uo tu
pesmu, ona bi mu se urezala u duu, pa bi u tunim trenucima
iskrsavala u pameti ...
Najzad, kad je tuga poela sve vie savlaivati Maksima, on
pokupi uzde, namesti kapu, zviznu, i konj pojuri iz sve snage.
Naskoro se pred njim zabelee manastirski zidovi.
Manastir je bio podignut na strmeni jednog brda obraslog
hrastovom umom. Zlatna kubeta i sjajni krstovi ocrtavali su se
na zelenilu drvea i nebeskom plavetnilu.
U susret Maksimu dolazila je grupa manastirskih poslunika,
u vojnikim kapama i s pancirom. Oni su lagano jahali i pevali
psalam: Vozljublju tja, Gospode, krjeposti moja! Kad je uo
rei svete pesme, Maksim zaustavi konja, skide kapu i prekrsti
se.
Ispod manastira proticala je mala reka. Nekoliko vodenica
okretahu tamo svoje tokove. Na obalama su u arenim
gomilama pasle krave.
Oko manastira vladala je takva tiina da je oruana straa
izgledala sasvim suvina. ak i ptice na drveu kao da su tek u
pola glasa pevale; vetar nije pokretao lie, i samo popci
20

skriveni u travi cvrahu neprestano. Nemoguno je bilo

pomisliti da bi kakvi zli ljudi mogli poremetiti taj divni spokoj.
Evo, gde u se odmoriti, pomisli Maksim. Za ovim zidovima
proveu nekoliko dana, dok me otac prestane traiti.
Ispovediu se i kazati igumanu sve to imam na dui, moda e
mi on dati privremeno utoite.
Maksim se nije prevario. Stari iguman, sa dugom sedom
bradom, blaga pogleda u kojem se ogledalo nepoznavanje
svetovnih stvari, doekao ga je ljubazno. Dva poslunika
primie mu umornog konja, trei donese hleba i mleka za
Bujana; svi su se usrdno brinuli oko Maksima. Iguman mu
ponudi da rua, ali Maksim je hteo pre svega da se ispovedi.
Starac ga pogleda ispitujui, ukoliko su to doputale njegove
dobre oi, i utei ga povede preko prostrane porte prema
maloj niskoj crkvi. Ili su pored grobova i krstaa i dugog reda
elija, oko kojih je raslo cvee. Kalueri koje su sretali utei
im se klanjahu. Nadgrobne ploe odjekivale su od Maksimovih
koraka; visoka trava porasla je meu ploama i upola pokrivala
natpise pune smernosti; sve je podsealo na prolaznost ovoga
sveta, sve je pozivalo na molitvu i razmiljanje. Crkva, u koju je
iguman vodio Maksima, stajae usred starih hrastova, ije
stogodinje grane skoro sasvim zatvarahu uzane duge prozore,
koji su proputali svetlost kroz ploice bljuta uokvirenog u
male ramove od olova.
Kad su uli unutra, opkoli ih hladnoa i mrak. Samo kroz
jedan prozor, manje od drugih zaklonjen zelenilom, dopirahu
zraci, koji su koso padali na sliku Stranog suda. Od toga su
ostali delovi crkve izgledali jo tamniji; ali mestimino su
svetlucala srebrna kandila, okviri na ikonama i srebrom
izvezeni krstovi, tropari i kondaci na crnoj kadifi, koja je
pokrivala grobnicu kneeva Vorotinskih, ktitora ovog
manastira. Pozlata na arama ikonostasa liila je na nekim
mestima na eravicu koja tinja pod pepelom, ali svakog asa
moe da se razbukti. U vazduhu je bilo vlano, i oseao se miris
tamjana. Malo pomalo, Maksimove oi poee se navikavati na
polumrak, i uskoro je mogao razaznati i druge delove hrama.
21

Nad carskim vratima bee ikona Spasitelja, okruenog

heruvimima i serafimima, a vie nje esnaest glavnih praznika.
Jedna velika ikona Jovana Pretee predstavljala ga je krilatog i
sa odseenom glavom na zdeli koju je drao u ruci. Na vratima,
sa strana, grubo i neveto bile su nacrtane slike iz prie o
bludnom sinu, raspre izmeu ivota i smrti i put dua
pravednika i grenika. Ove mrane slike duboko su delovale na
Maksimovu duu, u kojoj su ponovo oiveli pojmovi o
smernosti duha, o bezuslovnoj pokornosti roditeljima - sve
misli u kojima je bio vaspitan. On poe sumnjati: da li je bio u
pravu to je napustio roditeljsku kuu protiv oeve volje?
Savest mu je govorila da je bio u pravu, a, meutim, on nije
imao mira. Slika Stranog suda potrese njegovu uobrazilju.
Kada je senka od lia koje je treperilo napolju zadrhtala na
zidu kao pokretljiva mrea, njemu se uini kao da se miu i
diu grenici i demoni prikazani na slici u prirodnoj veliini.
Poboni strah obuze njegovo srce i on kleknu pred igumana.
- Oe, ree, ja sam veliki grenik.
- Moli se, odgovori starac krotko, veliko je Boje milosre;
kajanje e ti olakati duu, sine moj.
Maksim prikupi snagu.
- Teka je moja krivica, poe on drhtavim glasom. Sasluaj
me, oe! Teko mi je rei: ne volim vie cara, odvratilo mi se
srce od njega.
Iguman zaueno pogleda Maksima.
- Ne odbijaj me, oe! nastavi Maksim. Sasluaj me. Dugo sam
se borio u sebi, dugo molio pred svetim ikonama. Traio sam u
svom srcu ljubav prema caru, ali je ne naoh.
- Sine moj, ree iguman gledajui Maksima sa saueem,
mora da je sotona pomraio tvoj razum: ti klevee samoga
sebe. Ne moe biti da mrzi cara. U ovom hramu ispovedio sam
mnoge teke zloince: svetotace i ubojice, ali jo nisam imao
takve, koji kau da ne vole cara.
Maksim preblede.
- Ja sam, dakle, vei grenik od svetotataca i ubica! uzviknu
on. ta da inim, oe? Poui, savetuj me, dua mi se kida.
22

23

Starac sad pogleda Maksima sa jo veim uenjem.

Pravilno Maksimovo lice nije pokazivalo ni jednu crticu
poroka ili prestupnosti. Bilo je to lice skromna oveka, puno
dobroudnosti i odvanosti, jedno od onih lica koja se jo i
sada mogu nai izmeu Moskve i Volge, u krajevima udaljenim
od velikih puteva, do kojih nije prodro uticaj gradskog ivota.
- Sine moj, nastavi iguman, ne verujem ti; ti klevee samoga
sebe. Ne verujem da ti se srce odvratilo od cara. To ne moe
biti. Pomisli sam car nam je vie no otac, a peta zapovest kae
da treba potovati oca. Reci mi, sine, da li postupa po ovoj
zapovesti?
Maksim je utao.
- Potuje li, sine moj, svoga oca?
- Ne, odgovori Maksim jedva ujno.
- Ne? ponovi iguman, koraknu nazad i prekrsti se.
- Mrzi cara i ne potuje oca? Pa ko si ti?
- Ja sam... odgovori mladi oprinik, ja sam Maksim Skuratov,
sin Skuratova-Beljskog.
- Maljutin sin?
- Da, ree Maksim i zajeca.
Iguman utae. S izrazom gorine stajao je pred Maksimom.
Sa zidova su ih nepomino gledali tamni svetiteljski likovi.
Grenici na slici Stranog suda oajniki su dizali ruke prema
nebu, ali sve je utalo. Ovu tiinu prekidalo je samo
Maksimovo ridanje, cvrkutanje lasta ispod svodova i katkad
glasnije izgovorena re molitve koju je iguman itao u sebi.
- Sine moj, ree najzad starac, otkrij mi sve redom, nita
nemoj zatajiti, kako se u tebi pojavila mrnja prema caru?
Maksim onda ispria o ivotu u Slobodi, o poslednjem
razgovoru s ocem i svom odlasku.
Govorio je lagano, zastajui, esto pribirajui misli da ne bi
to zaboravio ili utajio od svog duhovnog oca.
Kad je zavrio ispovest, obori oi i dugo nije smeo pogledati
igumana, oekujui presudu.
- Jesi li ti meni sve iskazao? ree iguman. Da nema na dui
jo kakvog tereta? Da nisi to zamiljao protiv cara? Da nisi
24

nameravao neko zlo svetoj Rusiji?

Maksimove oi zasvetlie.
- Oe moj, pre bih dao da mi se odsee glava nego da joj
pustim da misli neko zlo otadbini. Grean sam, znam to ne
volim cara, ali nisam izdajnik.
Iguman mu pokri glavu epitrahiljem.
- Rabu bojem Maksimu oprataju se gresi, voljni i nevoljni,
ree on.
Tiha radost obuze duu Maksimovu.
- Sine moj, ree iguman, tvoja ispovest oistila te je. Sveta
crkva ne rauna ti u greh to si napustio Slobodu. Svakom je
slobodno, ak i dunost, da izbegava sablazan. Ali, nemoj da te
zavede avolsko iskuenje. uvaj se primera Kurpskog2, koji je
bio visoki ruski bojar, a sada postade orue u rukama avola.
Kao kaznu za nae teke grehe premilostivi Bog poslao nam je
teka vremena, nastavi starac uzdahnuvi. Ali, nije nae da
sujetnim razumom ljudskim ispitujemo Njegove nedostine
ciljeve. Kad nam Gospod alje glad ili bolest, ta nam drugo
ostaje nego da se molimo i pokoravamo Njegovoj svetoj volji?
Tako i sada zemljom vlada nemilosrdan, grozan car. Ne znamo
zato nas kanjava i ubija, ali znamo da je poslat od Boga i
priklanjamo pokorne glave ne pred Ivanom Vasiljeviem, nego
pred voljom Onoga ko ga je poslao. Seti se prorokovih rei:
Ako je koja zemlja prava pred Bogom, on joj daje pravednog
cara i sudiju i ini svako dobro; a kad je neka zemlja zgreila
Bogu, on joj alje nepravednog cara i sudije i svako zlo. Ostani
u nas, sine moj, ivi ovde s nama. Kad doe vreme tvom
odlasku, ja u se s braom moliti Bogu da te On prati gde god
bude poao. A sad, nastavi dobroudno iguman skidajui
epitrahilj, sad emo na ruak u trpezariju. Posle duevne hrane
neemo prezreti telesnu. Imamo izvrsne tuke, a ima i karaa;
probaj naeg sira i ispij au medovine u zdravlje carevo i
visokopreosvetenog vladike.
I iguman odvede Maksima u trpezariju u prijateljskom
razgovoru.
2

Knez Kurpski se predao neprijatelju.

25

III
PUT

ivot u manastiru prolazio je tiho i jednostavno.

U slobodno vreme kalueri su skupljali razne trave i pravili
lekove. Neki su se bavili slikarstvom ili su rezali krstove i ikone
od kiparisovog drveta ili su arali i zlatili drvene kupe.
Maksim zavole ove dobre kaluere. Nije oseao kako prolazi
vreme. Tako proe nedelja, i on tek tada odlui da krene na
put. Jo dok je bio u Aleksandrovoj Slobodi uo je o novim
napadima Tatara na rjazansku zemlju, i hteo je zajedno s
Rjazancima okuati ratnu sreu u borbi s neprijateljem. Kad je
s tom namerom upoznao igumana, starac se rastui.
- Zato da ide, sine moj? ree on. Mi te volimo i navikli smo
na te. Ko zna, moda bi i tebe Bog blagoslovio, pa da ostane
kod nas zauvek. Posluaj me, Maksime, nemoj da ide.
- Ne mogu, oe! Ve odavno me sudbina zove u daleke strane.
Odavno ujem kako zuji tatarski luk; a neki put, kad se
zamislim, priini mi se kao da ujem kako strela leti oko mojih
uiju. Neto me vue i mami tom umu i tom zujanju.
Iguman ga ne htede vie zadravati, oita mu molitvu pred
put, blagoslovi ga, a braa se u tuzi s njime oprostie.
Ponovo se nae Maksim na konju usred zelene ume. Oko
26

njegova konja, kao i pre, skakae verni Bujan, veeelo gledajui

svog gospodara. Najedanput, on zalaja i potra napred.
Oekujui neki opasan susret, Maksim se uhvati za sablju, kad
se na savijutku pojavi konjanik u utom kaftanu, sa crnim
dvoglavim orlom na prsima.
Konjanik je jahao kasom, veselo zvidukao i nosio na arenoj
rukavici belog sokola u klobuiu i sa praporcima.
Maksim u oveku poznade jednog od carskih sokolara.
- Trifune! viknu on.
- Maksime Grigoriu, veselo odgovori sokolar, dobra ti srea.
Kako je tvoja milost sa zdravljem? Dakle, ovde si, Maksime
Grigoriu, a mi smo u Slobodi mislili da si se neznano kuda
izgubio. A da zna kako ti se babo naljutio. Sauvaj Boe!
Strano je bilo gledati. Mnogo tota se pria o tvom ocu, o
careviu i knezu Srebrnom. Ne zna ovek kome da veruje... No,
hvala Bogu to si se naao, Maksime Grigoriu. Bie to velika
radost za tvoju majku.
Maksimu nije bio prijatan susret sa sokolarom. Ali Trifun je
bio dobar momak i umeo je utati kad treba. Maksim ga upita
da li je odavno iz Slobode.
- Ta, ima ve nedelja dana kako je Adragan u lovu odleteo,
odgovori sokolar pokazujui belog sokola. Pa, ti moda i ne
zna za to, Maksime Grigoriu. Da zna samo kako sam se
prepao kad se car na mene naljutio. Ali, smilovae mi se Bog i
sveti Trifun, pa uinie udo.
Sokolar skide eir i prekrsti se.
- Evo, kako je to bilo, Maksime Grigoriu: Pre nedelju dana
poe car u lov sa sokolima. Dvaput pusti Adragana, a trei put,
za nesreu, pomami se Adragan, poe da bije druge sokole,
obori Smiljaja i Kruka i nestade. Ni deset da izbroji, a ve ga
nisi mogao dogledati. Pokuao sam za njim na konju, ali ko e
sokola stii! Izgubi se kao da ga nije ni bilo. Prvi sokolar javi o
tome caru, koji me pozva i kaza: Ti mi, Trika, glavom
odgovara za njega; ako ga nae nagradiu te, a ako ne nae,
ostae bez glave. ta da radim? Bauka car se ne ali. Poao
sam da traim Adragana: muio sam se est dana, ve me je
27

poelo stezati oko vrata; mislim, morau se oprostiti sa

ivotom. Ponem plakati, plakah dugo i od jada zaspah u umi.
Tek to zaspah, usnih udan san: kroz drvee se probijala
svetlost i u umi se ulo zvonjenje. Kad to uh, rekoh: to zvone
Adraganovi praporci. Vidim, preda mnom na belom konju sav
obasjan svetlou stoji mlad ratnik i dri na ruci sokola.
Trifune, ree ratnik, ne trai ovde Adragana. Ustani, poi u
Moskvu, u Lazarevu umu. Tamo je bor, na tom boru je
Adragan. Probudih se i ne znam po emu postade mi jasno da
je taj ratnik bio sveti Trifun. Pojaem konja i poletim u
Moskvu. I, veruje li, Maksime Grigoriu, im sam stigao u tu
umu, vidim: zaista stoji bor, a na njemu je moj Adragan, ba
kao to ree svetad.
Glas sokolarov drhtae, a iz oiju mu kapahu krupne suze.
- Maksime Grigoriu, - dodade on briui suze, makar prodao
svu marvu, makar poao u veito ropstvo, sagradiu crkvicu
svetom ugodniku. Na onom istom mestu u sagraditi, gde sam
naao Adragana. I dau da se naslika na zidu svetiteljeva ikona,
onako kako mi se javio: na belom konju s rukom podignutom,
a beli soko na ruci. Ostaviu u amanet i deci i unuadi da ga
slave, da mu itaju molitve i pale svee to je spasao od ljute
smrti roba svoga. Vidi, nastavi sokolar gledajui Adragana, evo
ga, itava i zdrava. Daj, de, da ti skinem klobui. to krii?
Valjda bi hteo da leti? Ne, bratac, ekaj sada. Dosta si leteo,
sad te neu pustiti.
I sokolar poe zadirkivati sokola prstom.
- Vidi ti zloe jedne! Kako ujeda! Pa kako krii! Valjda se i na
vrstu odavde uje.
Sokolarova pria duboko dirnu Maksima.
- Uzmi i moj dar, ree on spustivi pregrt zlatnika u
Trifunovu kapu. To je sav moj novac; meni nije potreban, a ti
mora jo dosta skupiti dok ne sagradi crkvicu.
- Bog neka ti vrati, Maksime Grigoriu. Sa tvojim novcem
moi u pravu crkvu sagraditi. Kad se vratim kui, u Slobodu,
pomoliu se Bogu za tvoje zdravlje. Zauvek u ti biti rob,
Maksime Grigoriu. Uiniu sve to mi zapovedi.
28

- Sluaj, Trifune, uini mi jednu uslugu, ne mnogo teku. Kad

se vrati u Slobodu, nikome ne kazuj da si me sreo; a posle dva
ili tri dana otidi do moje majke i kai joj - ali samo njoj, tako da
niko ne uje - kai da joj je sin hvala Bogu zdrav i da alje svoj
pozdrav.
- Samo to, Maksime Grigoriu?
- Sluaj me dalje, Trifune. Ja idem na daleki put. Moda se
neu skoro vratiti. Pa, ako ti nije teko, svrati koji put do moje
majke i svaki put joj reci da si uo od ljudi kako je njen sin
zdrav i da o njemu ne brine. A ako te majka upita od koga si to
uo, ti joj reci da si uo od Moskovljana, a da su njima opet
neki drugi ljudi kazivali, a koji ljudi nemoj da kae, da me ne
trai; samo, nek mi mati zna da sam iv.
- Pa, zar ti zaista nee da se vrati u Slobodu?
- Hou li se vratiti ili neu, to jedino Bog zna; a ti nikome
nemoj priati da si me sreo.
- Osloni se potpuno na mene, Maksime Grigoriu, nikome
neu rei. Samo, ako ti ide na dalek put, ja neu tvoj novac.
Bog e me kazniti.
- A ta e mi novac? Nismo u tuoj zemlji.
- Kako hoe, Maksime Grigoriu, ali ja ne mogu da uzmem.
Drugo je kad bi ti iao kui. A ovako, da te na putu opljakam
kao kakav hajduk. I da me zakolje, neu uzeti.
Maksim slee ramenima i izvadi iz Trifunove kape nekoliko
dukata.
- Ako ti nee, moda e neko drugi uzeti, a meni ne treba.
On se oprosti sa sokolarom i nastavi put.
Sunce je ve zalazilo. Senke drvea postajale su sve due i
pokrivale polje. Pored Maksima skakae njegova sopstvena
senka, kao kakav mrani div. Videla se as na travi, as se pela
na bunje i drvee, kad je put zatvarala uma. Bujanova se
senka inila kao ogromna zver iz bajke. Malo po malo i bujan i
konj i Maksim prestadoe da se vide na travi i drveu; bee pao
mrak; ovde-onde dizala se bela magla, noni gundelji podigoe
se od zemlje i poee brujati, pravei krugove u vazduhu. Iza
ume pojavi se mesec; ovde i onde na tamnom nebu
29

zasvetlucae zvezde; u daljini se pruila nedogledna srebrnasta

ravnica.
Otadbino, zemljo moja! I meni se dogaalo da u kasno doba
putujem tvojim pustim prostorima. Konj ide ujednaenim
korakom, odmarajui se od obada i dnevne vruine; lak
povetarac nosi miris cvea i sveeg sena, i meni je bilo tako
lepo i bilo mi je tako tuno, tako mi se mislilo o prolosti i tako
matalo o budunosti. Lepo je prolaziti uvee praznim
prostorima, as njivom, as umom, baciti uzde i zamisliti se
gledajui u zvezde.
Maksim je putovao ve itav sat, kad najednom Bujan die
njuku, pomirisa vazduh i poe mahati repom. U vazduhu se
oseti miris dima. Maksim pomisli na konak i pouri konja.
Uskoro ugleda pred sobom naherenu kolibu, koja nije imala
dimnjaka; dim je prolazio kroz krov. Niski prozor bio je
osvetljen. Unutra je neko pevao jednostavnu melodiju. Maksim
prie prozoru i ugleda siromano gazdinstvo. Ueen lu
osvetljavae nametaj u kui: sve je bilo pohabano i staro. Od
tavana se ukoso sputao direk, na kojem je bila privrena
kolevka. Bleda slabunjava ena tridesetih godina njihala je
kolevku i tiho pevala. Pored nje sedeo je pognut seljak retke
bradice i pravio opanke od like. Kraj njihovih nogu puzila su
dva deteta.
Maksimu se uini da ena u pesmi pominje njegova oca. U
prvi mah on pomisli da ga vara sluh, ali uskoro zau jasno ime
Maljute Skuratova. Iznenaen i zauen, oslunu. ena je
pevala:
Spavaj mirno, edo moje,
Spavaj, spavaj, sine mali,
Dok ne proe grozno doba,
Dok ne mine ovo zlo.
Buji baj...
Nee dugo jad nas muit,
Maljuti e car da sudi,
30

Pogubie psa besnoga.

Buji baj...
Krv udari Maksimu u lice, on sie s konja i priveza ga za plot.
Pesma se nastavila:
Zver Maljuta Filipa je,
Svetog starca, udavio
Ugodnika Boijega3.
Buji baj...
Maksim ne izdra i gurnu vrata nogom. Kad opazie bogato
oprinikovo odelo i zlatnu sablju, domaini se uplaie.
- Ko ste vi? upita Maksim.
- Bauka, odgovori seljak klanjajui se i mucajui od straha,
ja se zovem, nemoj zameriti, Fedot; a ena mi se, nemoj
zameriti, zove Marija.
- A od ega ivite, dobri ljudi?
- Gulimo liku s drva, roeni, pravimo opanke i reeta. Prou
trgovci, kupe.
- A, izgleda, retko prolaze?
- Retko, bauka, sasvim retko. Neki put nemamo ta da
jedemo. Svaki as moemo od gladi ili golotinje umreti. Ni
konja nemamo, da ovu robu odvezemo u grad. Pre dve godine
su ga vuci pojeli.
Maksim gledae sa saueem seljaka i njegovu enu, pa
prosu na sto svoje dukate.
- Neka vam je Bog u pomoi, ree on i uhvati se za vrata da
izie.
Domaini padoe pred njim na kolena.
- Bauka, roeni, ko si? Reci nam ko si. Da znamo za koga
3

Govori se o pogubljenju mitropolita Filipa, to se zaista prepisuje

Maljuti u delo.

31

emo se Bogu moliti.

- Molite se ne za mene nego za Maljutu Skuratova. I, kaite, je
li daleko do rjazanskog druma?
- Pa ovo je, sokole na, ovo je ba rjazanski drum. Naa kua
je na raskrsnici. Pravo vodi put u Murom, levo u Vladimir, a
desno - u Rjazan. Ali nemoj sada tim putem, roeni na, nije
zgodno vreme, opasno je na drumu. Jue su opljakali jedan
karavan s vinom. A sad kau da su se i Tatari pojavili. Prenoi
u nas, bauka, sokole na. Sauvaj Boe, svata se moe desiti.
Ali Maksim nije hteo da ostane u kui gde su mu malo pre
kleli oca. On poe da trai drugo prenoite.
- Bauka, vikahu mu seljak i ena, vrati se, roeni, posluaj
to kaemo. Nee dobro proi na drumu nou.
Ali Maksim ih ne poslua i nastavi put.
Tek to je proao nekoliko vrsta, a Bujan najednom skoi u
iprag i poe lajati tako ljutito i uporno, kao da je osetio
skrivenog neprijatelja.
Uzalud ga je Maksim zvao natrag. Bujan se bacao u iprag,
vraao se sav nakostreen i ponovo leteo napred.
Kad mu dodija da ga vraa, Maksim izvue sablju i pojaha
pravo na iprag. Nekoliko hajduka, naoruanih tojagama,
iskoie pred njega i jedan grubi glas viknu mu:
- Dole s konja!
- Evo ti, uzviknu Maksim, odmerivi udarac onome koji mu je
bio najblii.
Hajduk se zaljulja.
- Ovo se ne rauna, nastavi Maksim i htede mu odvaliti drugi
udarac, ali sablja mu pljotimice udari o tojagu drugog hajduka
i slomi se na komade.
- Pogledajte mu samo opremu na konju! Pa to je oprinik!
Hvatajte ga iva, viknu isti grubi glas.
- Zaista je oprinik! kriknu drugi. Imaemo s njim lepu
zabavu.
- Alal ti vera, Hlopko, ti si uvek spreman za zabavu.
I istog trenutka svi navalie na Maksima i svukoe ga s konja.

32

IV
HAJDUKA POBUNA

Na dve vrste od mesta gde je bio napadnut Maksim, oko

vinske buradi s provaljenim dnom sedela je gomila naoruanih
ljudi. ae i drveni anci ili su od ruke do ruke. Rasplamtele
vatre osvetljavahu otre crte, raerupane brade i areno odelo.
Bila su tu ve poznata nam lica: Andrjuka, Vaska i rii peva,
ali nije bilo starog Koruna. Ispijajui ae i anke, seali su ga
se hajduci.
- Eh! ree jedan, ta li je sada s naim ikom?
- Zna se ta je, odgovori drugi, lome mu kosti ili ga moda
veaju.
- Ali nee nas izdati stari vrag, ni rei nee izustiti.
- Dabome da nee, nije on takav; mogu ga kidati na komade,
nee prokazati.
- ao mi je, ao bradonje. A vidi ti atamana: on zdrav i itav, a
staroga upropastio.
- Kakav je to ataman, kad moe napustiti svog druga radi
nekakvog kneza.
- E, ali oi i knez su veliki prijatelji. I sad zajedno sede u kolibi.
Nemoj mnogo priati o knezu: sauvaj Boe, ako te uje
ataman.
33

- A ta, ako uje! Ja u mu u oi kazati da nije ataman.

Korun, to je pravi ataman. Valjda zato to je bio Prstenu kao
belo na oku, ovaj ga ostavi na cedilu.
- A moda je, momci, on zaista namerno upropastio Koruna!
Meu hajducima se istog asa zau agor pun nezadovoljstva.
- Namerno ga predao, zavikae mnogi.
- Ma kakav je to knez, upita jedan. Zato ga dre ovde? Valjda
to na ataman eka otkup za njega, ta li?
- Ne, ne eka otkup, odgovori rii delija. Car je uvredio kneza,
hteo da ga pogubi, zato je knez k nama pobegao; ja u vas, veli,
brao, povesti u Aleksandrovu Slobodu, jer znam gde je carevo
blago skriveno. Mi emo, veli, poklati oprinike a blago
podeliti.
- To li je? Pa zato nas ne vodi? Ve tri dana uzalud sedimo
ovde.
- Zato ne vodi to nam je ataman kukavica.
- A, to ne govori, Prsten nije kukavica.
- Ako nije kukavica, onda je jo gore, znai da nas vue za
nos.
- Znai, ree neko, on hoe carsko blago samo za sebe da
uzme, a nama da ni omirisati ne da.
- Jest, jest, Prsten hoe da nas proda kao to je prodao
Koruna.
- Ali se pogreno namerio!
- A starca nee da izbavi!
- Pa ta e nam on! Mi emo i bez njega osloboditi ikaKoruna.
- I bez njega emo dobiti blago; neka nas knez vodi sam.
- Ba sad je pravo vreme. Car je, kako vele, negde u
manastiru; u Aleksandrovoj Slobodi nije ostala ni polovina
oprinika.
- Zapaliemo ponovo Slobodu!
- Poklaemo oprinike!
- Dole s Prstenom! Neka nas vodi knez!
- Neka nas knez vodi! Neka knez vodi! zau se sa svih strana.
Kao grom zatutnjae ove rei u svim grupama hajdukim i
34

odjeknue oko najudaljenijih vatri; sve se die na noge,

uskomea i svi opkolie kolibu u kojoj je Srebrni ivo
razgovarao s Prstenom.
- Kako zna, knee, govorio je ataman, ljutio se, ne ljutio, ja te
pustiti neu. Nisam te zato oslobodio iz tamnice, da ponovo
stavi glavu na panj.
- Ja sam jedini gospodar nad svojim ivotom, odgovori knez
nezadovoljno. Nije uopte bilo potrebno voditi me iz tamnice,
kad evo ni ovde nemam slobode.
- Eh, knee, vreme je velika stvar. Car se moe predomisliti,
moe i umreti, svata se moe dogoditi; kad proe opasnost,
onda idi s Bogom na sve etiri strane. ta e, dodade, videi da
Srebrni sve vie gubi raspoloenje, mora biti da ti je sueno jo
iveti na belom svetu. Ti si, knee, tvrde naravi, a i ja se drim
svoga. Udario tuk na luk.
U tom trenutku uzvidi hajduka se zaue oko same kolibe.
- Hajdemo u Slobodu, u Slobodu! drali su se pijani momci.
- Da pustimo u Slobodu crvenog petla!
- Da pustimo itavo jato petlova!
- Izbaviemo Koruna!
- Izbaviemo iu!
- Da izvuemo burad iz podruma!
- Da otmemo blago!
- Da pokoljemo oprinike!
- Sve da pobijemo u Slobodi!
- Gde je knez? Neka nas vodi!
- Neka vodi knez!
- Ako nee, odmah na veala s njim!
- Na veala, na veala!
- I Prstena tako isto!
- I Prstena na veala!
Prsten skoi na noge.
- Dakle, to oni hoe, ree on. Ja ve odavno sluam to oni
tamo graje. Vidi kako su se pomamili, vraji sinovi! Sad ih ni
sam avo nee umiriti. No, knee, nema se kuda, ide kako ti
eli, vie te ne zadravam; slobodan si i idi svojim putem!
35

36

Izai i kai im da ete poi u Slobodu.

Srebrni planu.
- Ja da vas vodim u Slobodu? ree on. Pre ete me isei na
komade.
- Pretvaraj se bar pred njima, knee. Vidi da su pijani ljudi,
sutra e se opametiti.
- Knee, uli se glasovi, izlazi, zovu te!
- Izii, knee, ponovi Prsten, ako provale unutra bie gore.
- Dobro, ree knez izlazei iz kolibe, da vidimo kako e uspeti
da me primoraju da ih vodim u Slobodu.
- Aha, vikahu razbojnici, iziao si, je li!
- Vodi nas u Slobodu!
- Budi nam ataman ili emo ti omu na vrat.
- Tako, tako, urlala je gomila.
- Molimo te da nam bude ataman ili emo te obesiti!
- Tako nam Boga, obesiemo!
Prsten, koji je znao plahu prirodu Srebrnoga, pouri takoe
da izie.
- ta vam je, brao, ree on, jeste li se bunike najeli, ta li? to
se derete toliko? Povee vas knez sutra kuda hoete, a sad mu
dajte da spava, a i sami legnite, dosta je bilo veselja.
- A to se ti mea kad nisi ataman! viknu neko potmulo.
- ujete li, brao, prihvatie drugi, on nee da preda
atamanstvo.
- Onda na veala s njim!
- Na veala, na veala!
Prsten pogleda gomilu i vide svuda neprijateljska lica.
- Ah vi, budale, ree on. Zar mi je stalo do atamanstva?
Izaberite koga hoete da vam zapoveda, ja i sam vie neu,
marim ja za vas!
- Pravo kae, ree jedan glas.
- Lepo zbori, dodade drugi.
- Marim ja za vas, nastavi Prsten. Zar je malo takvih kao vi?
Mislite da je neka ast biti vam ataman? Ako mi je volja, poi
u na Volgu, prikupiu bolju druinu.
- A, to nee! Neemo te pustiti, jer moe prodati i nas kao
37

to si prodao Koruna.
- Neemo te pustiti, ostani s nama, sluaj novog atamana!
Divlja vika zaglui Prstenov glas.
Jedan ogroman hajduk s kupom u ruci prie Srebrnom.
- Atamane, ree on udarivi ga svojom irokom apom po
ramenu, stavio si glavu u torbu, sad si nam brat, daj da
ispijemo zajedno i da se poljubimo.
Bog zna ta bi uinio Srebrni. Moda bi izbio kupu iz
hajduke ruke, pa bi ga pijana gomila rastrgla na komade, ali,
na njegovu sreu, novi krici odvratie im panju.
- Gledajte, gledajte! zau se u gomili, uhvatili su oprinika!
Vode oprinika, gledajte!
Iz ume se pojavi gomila ljudi u pocepanim odelima, s
tojagama u rukama. Vodili su Maksima, kome su ruke bile
vezane. Hajduk, kojega je Maksim udario sabljom, jahao je
njegova konja. Napred je iao Hlopko, pevajui i poigravajui.
- Hej, brao! pevae on, pucajui prstima:
Udovici skupie se gosti
Pa u svai polomie kosti...
Hlopko se prevrtao, pljeskao dlanovima, okretao kao igra.
Gledajui ga, rii peva nije mogao odoleti, te dohvati
balalajku i stade igrati zajedno s drugom.
Obojica sitno poigravahu oko Maksima, kreveljei se.
- Pogledaj ove, ree Prsten Srebrnom, oni nee jednostavno
ubiti ovog oprinika, nego e ga polagano muiti; znam ih
obojicu; kad su se toliko zagrejali za njega, onda teko njemu.
Zaista, hvatanje oprinika bio je pravi praznik za celu etu.
Sada su nameravali da se osvete Maksimu za sve to su
pretrpeli od njegovih drugova.
Nekoliko hajduka, izgleda, odmah poee pripreme za
muenje.
Udarie etiri koca u zemlju, preko njih uvrstie direke i
38

usijae u vatri klince.

Maksim je sve to gledao spokojno. Nije se bojao umreti na
mukama; bilo mu je ao umreti bez oruja, vezanih ruku, kad
do sluha ne dopiru ratni usklici, ni rzanje konja, ve se uju
samo divlje pesme i smeh pijanih muitelja.
Prevari me srce, pomisli on, nisam se nadao takvom svretku.
Neka se izvri volja Boja!
Uto opazi Srebrnog, poznade ga i htede da mu prie. Ali rii
peva ga uhvati za vrat.
- Postelja je nametena, ree on, svlai se, pa lezi!
- Odreite mi ruke, odgovori Maksim, ne mogu da se
prekrstim.
Hlopko noem rasee ue kojim su bile vezane Maksimove
ruke.
- Moli se Bogu, ali brzo, ree on, i kad se Maksim prekrsti,
Hlopko i rii svukoe mu odelo i poee vezivati ruke i noge za
direke.
Tada Srebrni izie napred.
- Momci, ree on glasom kojim je navikao zapovedati u
stroju, ujte!
Ovaj jasan i odsean glas odjeknu u gomili, nadvlada viku i
dopre do uiju svakog hajduka.
- ujte! nastavi knez. Hoete li vi svi da vam budem
stareina? Moda ima meu vama takvih koji me ne ele?
- E, viknu neko, ti bi kanda voleo natrag?
- uje, u nas nema ale!
- Kad ti se nudi atamanstvo, primaj se!
- Primaj se asnitva dok ti je glava itava!
- Dajte mi atamansku sekiru! ree Srebrni.
- Tako je, povikae hajduci, bolje je milom nego silom.
Knezu donesoe Prstenovu sekiru.
Nikita Romanovi prie pravo riem.
- Odvei oprinika! ree on.
Rii ga pogleda zaueno.
- Odmah ga odvei, ponovi Srebrni strogo.
- Vidi ga, ree rii, pa i ti kanda dri njemu stranu. Pazi, da li
39

se tvoja glava vrsto dri na ramenima.

- Nevaljale! uzviknu knez, sluaj kad ti zapovedam!
I zamahnuvi sekirom, razmrska mu glavu.
Rii se stropota ne pustivi glasa.
Ponaanje Srebrnog zbuni hajduke. Knez im ne dade da dou
k sebi.
- Odvei ti, ree Hlopku i die mu sekiru nad glavu.
Hlopko pogleda kneza i urno poe dreiti Maksima.
- Momci, nastavi Nikita, ovaj mladi nije od onih koji su vas
kinjili. Ja ga poznajem, on je isto tako neprijatelj oprinine kao
i vi. Sauvao vas Bog da ga makar prstom dirnete! A sad, da ne
dangubimo: uzmite oruje, podelite se po stotinu, ja vas vodim!
vrsti glas Srebrnoga, zapovedniko njegovo dranje i
iznenadna odlunost ostavie veliki uticaj na hajduke.
- Ehe, rekoe neki u pola glasa, ovaj se ne ali.
- To je tek pravi ataman, govorahu drugi, svakoga e okrenuti
kako hoe.
- S njime treba biti oprezan! Vidi ta uini od pevaa!
Tako razgovarahu hajduci i nikom nije vie padalo na pamet
da tape Srebrnog po ramenu ili da se s njime ljubi.
- E vala, knee, proapta Prsten gledajui s potovanjem
Nikitu Romanovia, vidi kako si ih uzeo u ruke. Sad im ne daj
da se opamete, vodi ih u Slobodu, a dalje ta Bog da!
Poloaj Srebrnog bio je teak. Stavi na elo hajduka, spasao
je Maksima i dobio u vremenu, ali sve bi izgubio da ne povede
uzrujane ljude. Knez se u mislima obrati Bogu i predade
njegovoj volji.
Hajduci se poee spremati. Nedostajao je jo samo Todor
Podubni, koji je toga jutra otiao sa svojom etom i jo se ne
bee vratio.
- A, evo i Feke, ree neko, evo ga dolazi s druinom.
Podubni je bio suvonjava ljudeskara, orav, sa vie oiljaka
na licu.
Zubun mu bee pocepan, iao je teko, klecajui kao ovek
suvie umoran.
- ta je? upita jedan hajduk.
40

- Valjda ste opet dobili batine? dodade pakosno drugi.

- Neko je dobio, samo nismo to bili mi! ree Podubni i sede
kraj vatre. Imao sam, brao, mnogo grehova na svojoj dui, ali
danas sam, ini mi se, polovinu okajao.
- Kako to?
Podubni se obrati svojim ljudima.
- Dovedite zarobljenika, momci!
Dovedoe i stavie pored vatre vezanog oveka u arenom
kaftanu. Njegovu ogromnu glavu pokrivala je visoka iljasta
kapa s posuvraenim obodom. Njegov spljoten nos, ispupene
jabuice i male kose oi pokazivahu da nije ruskog porekla.
Jedan od Fekine ete donese koplje, tul i luk, koji su nali
kod zarobljenika.
- Ta, to je Tatarin! povikae hajduci.
- Dakako da je Tatarin, i jote kakav! Jedva smo ga savladali,
tako je snaan. Da nije bilo Mitke utekao bi nam.
- Priaj, priaj! povikae hajduci.
- Dakle, poli smo izjutra rjazanskim drumom, zaustavili
jednog trgovca i poeli ga pretresati; a on nam veli: Nemate
ta, veli, brao, da mi uzmete. Ja, veli, idem iz Rjazana, tamo
su ceo put prekrilili Tatari, opljakali me do koe, sad nemam
para da doem do Moskve.
- Ah, razbojnici! ree neko iz gomile.
- Pa ta uiniste s trgovcem?
- Dadosmo mu neto para za put i pustismo ga, odgovori
Podubni. Onda sretosmo jednog seljaka, koji ispria da su
Tatari jue napali i spalili itavo jedno selo. Uskoro smo naili
na jednu ergelu od najmanje hiljadu konja. Zatim sretosmo
seljake sa enama i decom, plau, kukaju: I nae selo, vele,
spalie Tatari; opljakae crkvu, isekoe svete ikone, od
odeda napravie pokrovce za konje.
- Ah, prokletnici! viknue hajduci. Pa kako tu neveriju jo
zemlja dri?
- A popa, nastavi izazovno Podubni, vezali konju za rep...
- Popa? Ma kako ih, pasje sinove, odmah grom ne ubije?
- Bog bi ga znao.
41

- Zar Rusi nemaju ruku da se odupru prokletim Tatarima?

- Ba u tome i jeste stvar, to je malo ruku. Svi su pukovi
rasputeni, ostali su samo teaci, starci i ene; a nevernicima je
drago to nema ratnika koji bi im mogli dati batina.
- Ih, ja bih im pokazao!
- I ja bih!
- A kako ste uhvatili zarobljenika?
- Evo kako. ujemo konjski topot na drumu. Ja kaem
momcima: da se sakrijemo u ipragu i da vidimo ko to jezdi.
Sakrismo se i vidimo: u kasu jae oko trideset ljudi u ovakvim
kapama, kao ovaj, s kopljima, lukom i strelama. Brao, velim,
pa to su oni, golubii. teta to nas je malo, inae, mogli bismo
ih izdevetati. U to se jednom torba odveza i pade na zemlju. On
stade i sie s konja da podigne i privee torbu, a njegovi
drugovi nastavie put. Deco, velim, kako bi bilo da navalimo na
njega? Hajde za mnom, slono! Kad to rekoh, poletesmo svi na
Tatarina. Ali - hoe!... On samo strese ramenima i svi
odletesmo na stranu. Mi opet skoimo na njega, on nas odbaci
i dohvati koplje. Onda Mitka ree: Sklonite se, brao, malo, ne
smetajte mi. Nainismo mu mesta, a on ote Tatarinu koplje,
zgrabi ga za vrat i obori ga na zemlju. Onda mu turismo
rukavicu u usta i vezasmo kao ovna.
- Hvala, Mitka! viknue hajduci.
- Ovaj e i bika svaliti na zemlju, kad ga dohvati za rogove,
primeti Podubni.
- Ej, Mitka, upita neko, bi li mogao strovaliti bika?
- A rata! odgovori Mitka i skloni se ustranu, jer nije eleo da
produi razgovor.
- A ta mu je bilo u torbi? upita Hlopko.
- Evo ta, gledajte!
Podubni odrei torbu i izvadi komad odede, skupoceni putir,
dve panagije i zlatan krst.
- Ah, pseto jedno, povikae svi, pa on je crkvu opljakao!
- Srebrni iskoristi negodovanje hajduka.
- Momci, ree on, vidite li kako se neverni Tatari rugaju naoj
veri? Vidite kako busurmansko pleme hoe da satre svetu
42

Rusiju? Zar smo i mi postali nekrsti? Zar emo pustiti da se

rugaju svetim ikonama? Pustiti da nevernici pale naa sela i
ubijaju nau brau?'
U gomili se zau potmuli agor.
- Momci, nastavi Nikita Romanovi, ko od nas nije Bogu
zgreio? Da iskupimo sad nae grehe, da zasluimo od Boga
oprotaj; da udarimo svi, koliko nas ima, na neprijatelje crkve i
otadbine!
Rei Srebrnoga estoko su delovale na gomilu. Muki govor
Srebrnoga dirnuo je mnogo okorelo srce i u mnogim
hajdukim grudima probudi ljubav prema roenoj zemlji.
Stariji klimnue glavom, mlai pogledae jedan drugog. U
optem agoru uli su se pojedini uzvici:
- Bogme, ree jedan, ne smemo davati Boje hramove na
porugu.
- Ne smemo, ne smemo! ponovi drugi.
- Jednom se mre, dodade trei, bolje je umreti na bojnom
polju nego na vealima.
- Istina! odvrati jedan stari hajduk. U boju je slavno umreti.
- Eh, bilo kako bilo, ree jedan mladi delija, kroivi napred,
ne znam kako ostali, a ja idem na Tatare.
- I ja idem, i ja, i ja! povikae mnogi.
- Govori se o vama, nastavi Srebrni, da ste zaboravili Boga i
da nemate vie ni due ni savesti. Sad pokaite da je to la, da
imate i due i savesti. Pokaite da ete, kad je potrebno, braniti
Rusiju i veru, i umeti ih braniti nita gore od strelaca i
oprinika.
- Braniemo, braniemo! povikae hajduci u jedan glas.
- Ne damo pogancima da se rugaju naoj svetoj Rusiji!
- Udariemo na nekrste!
- Vodi nas na Tatare!
- Vodi nas, vodi nas! Da branimo svetu veru!
- Momci, ree Srebrni, ako potuemo pogantinu i car pojmi
da nismo gori od oprinika, on e nam oprostiti nae krivice i
rei: Ne treba mi vie oprinina, imam ja i bez nje dobrih
slugu.
43

- Samo neka kae, povikae hajduci, a mi emo mu i nae

glave dati!
- Nisam ja poao svojom voljom u hajduke! ree neko.
- A zar ja jesam? prihvati drugi.
- Kad je tako, umrimo za rusku zemlju! ree knez.
- Umrimo, umrimo! ponovie hajduci.
- Momci, nastavi Srebrni, kad idemo na neprijatelje zemlje
ruske, valja da pijemo u carevo zdravlje.
- Da pijemo!
- Uzmite ae, a i meni dajte jednu!
Knezu natoie kupu; svi hajduci napunili su ae.
- Da ivi na veliki gospodar Ivan Vasiljevi, car sve Rusije!
- Da ivi car! ponovie hajduci.
- Da ivi zemlja ruska! ree Srebrni.
- Da ivi! odgovorie hajduci.
- Da poginu svi neprijatelji svete Rusije i pravoslavne
Hristove vere! nastavi knez.
- Da propadnu Tatari! Da propadnu neprijatelji ruske vere!
nadvikivahu se hajduci.
- Vodi nas na Tatare! Gde su ti bezbonici to nam pale
crkve?
- Vodi nas, vodi nas! razlegalo se sa svih strana.
- U vatru Tatarina! viknu neko.
- U vatru, na lomau! ponovie drugi.
- ekajte, momci, najpre da ga redom ispitamo. Odgovaraj,
ree knez obrativi se Tatarinu, ima li vas mnogo? Gde vam je
logor?
Tatarin pokaza znacima da ne razume.
- ekaj, knee, ree Podubni, mi emo mu odreiti jezik.
Hlopko, daj mi vatre. Tako. No, hoe li govoriti?
- Hou, baka! uzviknu opreni Tatarin.
- Ima li vas mnogo?
- Mnogo, baka, mnogo!
- Koliko?
- Deset hiljada, baka; sad deset hiljada, a sutra e doi jo
sto hiljada.
44

- Dakle, vi ste prednjaci. Ko vas vodi?

- Han vodi.
- Ba sam han?
- Ne sam, han e stii sutra, sad je doao knez irinski
ihmat.
- A gde mu je ador?
Tatarin opet pokaza znacima da ne razume.
- Ej, Hlopko, daj vatre! viknu Podubni.
- Blizu je, baka, blizu tabor, urno odgovori Tatarin, odavde
nema vie od deset vrsta.
- Pokai nam put, ree Srebrni.
- Ne moe se sada. Ne moe se videti put. Sutra mogu, baka.
Podubni primakne ugarak vezanim rukama Tatarinovim.
- Hoe li nai put?
- Naao sam, baka, naao!
- Dobro, ree Srebrni, sada se, brao, prihvatite malo,
nahranite i Tatarina, pa odmah da idemo. Pokazaemo
neprijatelju ta je ruska sila.

45

V
PRIPREME ZA BITKU

U odredu nastade tolika urba, tranje i vika, da Maksim ni

ne stie da zahvali Srebrnom. Kada su se najzad hajduci svrstili
i krenuli iz ume, Maksim, kome su vratili konja i dali oruje,
stie kneza.
- Nikita Romanoviu, ree on, danas si mi platio za medveda.
- Ne mari, Maksime Grigoriu, odgovori Srebrni, zato smo na
ovom svetu da pomaemo jedan drugome.
- Knee, ree Prsten, koji je jahao pored Srebrnog, gledam te i
mislim: teta to ga ne vidi jedan junak koga sam ostavio na
Volgi. Mada je on rav ovek, skoro kao i ja, ti bi ga, knee,
zavoleo, a i on tebe. Nemoj se vreati, sline ste naravi. Kad si
poeo govoriti o svetoj Rusiji, pa su ti oi zablistale, odmah
sam se setio Jermaka Timofejia. Voli on svoju otadbinu,
veoma voli, iako je hajduk. Vie puta govorio mi je da ga je stid
da ovako beskorisno ivi, da bi hteo da uini kakvu uslugu
otadbini. Da nam je sada da poe s nama na Tatare! On sam
vredi za stotinu. Kad vikne: Za mnom, deco! ini ti se kao da
si i sam postao jai i vii, i nita te ne moe zaustaviti, a sve se
oko tebe prosto rui. Lii ti na njega, Nikita Romaniu,
bogami lii, nemoj uzeti za uvredu.
46

Prsten se zamisli. Srebrni je jahao oprezno, paljivo motrei u

mraku. Maksim je utao. Na putu potmulo odjekivahu
hajduki koraci; zvezdana no nemo se irila nad uspavanom
zemljom. eta je ve dugo tako ila, a vodio je Tatarin, koga su
pratili Hlopko i Podubni sa sabljom u ruci.
Najednom se zaue u daljini nekakvi neobini, ujednaeni
zvuci.
To nije bio ljudski glas, ni zvuk svirale ili gusala, ve neto
slino hujanju vetra u trsci, kad bi trska mogla zvuati kao
staklo ili struna.
- ta je to? upita Nikita Romani zaustavljajui konja.
Prsten skide kapu i savi glavu do samog sedla.
- ekaj, knee, da ujem.
Zvuci su tekli ravnomerno i tuno, as kao zvuna srebrna
struja, as nalik na um ume pokrenute vetrom - i odjednom
prestadoe, kao da ih je stepski vihor prekinuo svojim naletom.
- Prestade, ree Prsten smejui se. Ala su to grudi! Valjda je
pola sata svirao bez predaha.
- Ma ta je to? upita knez.
- ebuzga, odgovori Prsten. To im je kao kod nas rog ili
kavala. Mora biti da su Bakirci. Ima ih tu s hanom od svake
vrste: Kazanci, Astrahanci i svakojaka tatarska plemena. uje,
opet su poeli svirati.
U daljini se ponovo zau bujica vetra, koja se pretvori u setne
i prijatne prelive, ali kroz neko vreme odseno prestade, kao
konjsko rzanje.
- Aha, ree Prsten, ovaj deo bi mu krai; mora biti da mu se
glas prekinuo od napora, pasjem sinu.
Ali se u tome zaue novi zvuci koji su liili na neprestano
zvonjenje bezbrojnih zvonaca.
- A ovo je iz grla, ree Prsten. Iz daljine ti se ini ko zna ta, a
oni to svojom guom izvode. Vidi kako teraju, vraji sinovi!
Tune, otegnute zvuke zamenili su veseli, ali to nije bio izraz
ruske tuge ni ruske odvanosti. Ova pesma kazivala je divlju
veliinu skitakog plemena, besnu trku konjskih ergela,
junake najezde, seobe plemena iz jednog kraja u drugi i enju
47

za nepoznatom prastarom domovinom.

- Knee, ree Prsten, mora biti da je tabor blizu; pre ovog
breuljka, jo, mislim da emo videti vatre. Pusti me da izvidim
ta je i kako: ja sam na to navikao, dosta sam ih se nagledao na
Volgi; a ti kai momcima da se odmore i razgledaju okolinu.
- Idi s Bogom, ree knez.
Prsten sjaha i izgubi se u mraku.
Hajduci predahnue, pregledae oruje i posedae na zemlju,
ne kvarei ratni stroj. U etiri nasta duboka tiina. Svi su
razumeli ozbiljnost zapoetog dela i potrebu najveeg reda i
poslunosti. Meutim, zvuci ebuzge se jednako razlegahu,
mesec i zvezde osvetljavahu polje, a sve bee mirno i sveano;
samo je katkad laki povetarac njihao poljem kovilje, koje se
talasalo u srebrnim strujama.
Proe itav sat, a Prsten se nije vraao. Knez je poeo gubiti
strpljenje, kad odjednom na tri koraka od sebe primeti oveka
kako se die iz trave. Nikita Romani se dohvati sablje.
- Tie, to sam ja, knee! ree Prsten smejui se. Isto sam
ovako dopuzio Tatarima i sve izvidio; sad znam njihov tabor,
kao i na. Ako dopusti, knee, ja u povesti desetinu momaka
da prepadnemo konje i zbunimo Tatare, a ti u tom asu, ako
nae za shodno, udari na njih s divljakom drekom sa dve
strane; i bio ja Tatarin ako polovinu od njih ne poseemo. Ovo
predlaem samo za poetak, jer za noni posao treba majstora;
a kad svane, knee, onda e ti zapovedati, a mi emo sluati.
Srebrni je poznavao dosetljivost i bistrinu Prstenovu, te ga
pusti da ini kako zna.
- Brao, ree Prsten hajducima, mi smo se malo sporekali,
ali ko staro pomene onome oko iz glave. Ima li meu vama
desetina koja e dobrovoljno poi sa mnom do neprijateljskog
tabora?
- Biraj koga hoe, odgovorie hajduci, mi smo svi spremni.
- Hvala vam, brao, a kad ste me ve posluali, ja u uzeti ove:
Podubni, ti Hlopko, ti Detliu, ti umare, Reeto, Stepka i
Mika, estoperu, Nakovnju i Skakave. A to se ti gura,
Mitka? Nisam te zvao, ti ostani s knezom, nisi ti za nau
48

rabotu. Skidajte, deco, sablje, s njima je nezgodno puzati, dosta

je no. Samo, deco, da sluate moju zapovest, bez mene da se
ne maknete. Kad ste svojom voljom poli, inite samo ono to
u ja traiti. Ako se neko ogrei, tu mu je kraj.
- Dobro, dobro, odgovorie momci koje je Prsten izabrao, to
naredi bie uinjeno. Kad smo poli na ovakav sveti posao,
neemo se svaati.
- Vidi li, knee, ovaj breuljak? nastavi ataman. S njega e
videti tatarske vatre. Savetujem ti da eka tamo dok ne ujete
moj zviduk. A kad prepadnemo ergelu i zauje ciku i viku,
onda napadajte Basurmane. Oni nee imati kuda, konja nee
biti, s jedne strane smo mi, a s druge reka i movara.
Knez obea da e uiniti sve po Prstenovim reima. Meutim,
ataman s deset momaka krenu u pravcu odakle se ula ebuzga
i uskoro nestadoe u travi. Neko bi pomislio da su se tamo
sakrili, ali otro oko bi primetilo talasanje trave suprotno
pravcu vetra.
Kroz pola sata Prsten je sa drugovima ve bio blizu tatarskog
tabora.
Leei u travi, Prsten podie glavu.
Na deset koraka pred njim gorela je vatra i osvetljavala
nekoliko Bakiraca, koji su sedeli okolo podavijenih nogu.
Jedni su imali arene halate, drugi kouhe ili kaftane od
kamilje dlake. Pored njih su bila zabodena u zemlju koplja, ija
je dugaka senka dopirala do samog Prstena. Nekoliko hiljada
konja, koje su oni uvali, paslo je u blizini. Na stotinu koraka
dalje, druge vatre osvetljavahu bezbrojna kola pokrivena
uvaljanom vunom.
Bakirci nisu dobro motrili na svoju ergelu. Proli su od Volge
do Rjazana bez ikakvog otpora, znali su da je ruska vojska
rasputena, te se nisu nadali neprijatelju. A od vukova su se
mislili braniti pesmom i ebuzgom. etvorica behu uprli gornje
usne na kraj dugakih svirala, i udahnuvi koliko su mogli
svojim irokim grudima, duvali su svom snagom, igrajui
prstima po rupama. Drugi su ih pratili glasom, i vatra je
osvetljavala njihova lica sa ispupenim jagodicama, pomodrela
49

od naprezanja.
Neko vreme Prsten je s uivanjem gledao tu sliku,
razmiljajui da li da udare iznenada i da ih pre no to se
opamete, pokolju noevima sve do jednoga, ili da najpre
rasteraju konje a posle ponu pokolj?
I jedno i drugo bilo mu je primamljivo. Ala je divna ergela!
mislio je zadravi dah. Ako je lepo uplaimo, u naletu e im
polomiti sva kola i Tatari e beati kao bez due. A vidi kako su
se i ovi vraji sinovi lepo namestili! Duvaju i pevaju iz sve
snage; mogao bih im prii na dva koraka.
Ataman nije mogao odoleti elji da se krvavo obrauna s
Bakircima.
- Reeto, apnu on drugu do sebe, je li ti u redu grlo? Moe li
zazvidati?
- A zato ne ti? odgovori apatom Hlopko.
- Kanda sam malo promukao.
- Dobro, mogu i ja zviznuti. Je li vreme?
- ekaj, jo je rano. Dopuzi to moe blie ergeli, dok te konji
ne osete; a im ponu strizati uima, ti zazvidi to stranije i
teraj ih pravo na kola.
Reeto samo klimnu glavom i nestade u travi.
- Sad, brao, apnu Prsten ostalima, puzite za mnom to blie
nevernicima, samo oprezno. Njih je oko dvadeset, a nas je
deset, svako od vas nek uzme po dva; a ja na sebe etvoricu.
Kad ujete da Reeto zazvidi, vi svi s vikom udarite na njih.
Jeste li spremni?
- Jesmo, odgovorie mu tiho hajduci. Ataman predahnu,
popravi odelo i stade polako vaditi iza pojasa svoj dugaki no.

50

VI
POBRATIMSTVO

Dok se sve to deavalo pred tatarskim taborom, Srebrni je

ekao na pola vrste dalje ugovoreni znak.
- Knee, ree mu Maksim, koji je stalno bio uz njega, neemo
vie dugo ekati, uskoro e otpoeti borba; dok sunce izie
mnogi od nas nee biti meu ivima, pa sam hteo neto da te
zamolim.
- A ta, Maksime Grigoriu?
- Stvar je obina, samo ne znam kako da ti kaem, stid me
je...
- Govori, Maksime Grigoriu, samo ako mognem, uiniu.
- Rei u ti celu istinu, knee! Ja sam kriom napustio
Slobodu, mimo oeve volje i bez majina znanja. Nisam mogao
vie ostati s oprinicima; toliko me je to muilo da bih i u vodu
skoio. Ja sam jedinac u oca i majke, nikad brata nisam imao.
Od Pokrova uao sam u devetnaestu godinu, a, hoe li
verovati, do sada nisam imao s kime dobru re prosloviti.
ivim meu njima sam samcit, nemam ni jednog jedinog
druga, svi okolo tui su mi. Svako misli na to da upropasti
drugog, a da se sam uzdigne. Svakog dana ili muenje ili
smrtne kazne. Skoro ne naputaju crkve, a gube ljude gore od
51

razbojnika. Samo da oni imaju zlata i blaga, a Rusija neka cela

propada. Ma kako da je straan car, on katkad hoe da uje
istinu. A meu njima nema nijednoga koji bi mrdnuo ustima
da istinu kae. Svi mu samo povlauju, samo da bi napredovali
u slubi. Veruj mi, knee, im sam te video, srce mi se razigralo
kao da sam svog roenog naao. Jo nisam znao ko si, a ve
sam te zavoleo: i oi ti gledaju drukije nego njima i rei zvue
drukije. Godunov je moda bolji od ostalih, a ni on nije kao ti.
Posmatrao sam te kako si iao na medveda bez oruja; kad ti je
Basmanov posle trovanja onog bojara doneo pehar s vinom;
kad su te vodili na gubilite; kako si danas razgovarao s
hajducima. Neto me je vuklo k tebi - prosto bih poleteo i pao ti
oko vrata. Ne udi se, knee, mojim glupim reima, dodade
Maksim oborivi oi, ja ti se ne nameem za druga, znam ko si
ti, a ko sam ja, ali ta u kad ne mogu zadrati rei koje same
izbijaju iz usta, a srce samo tebi stremi.
- Maksime Grigoriu, ree Srebrni i stisnu mu ruku, i ja sam
te zavoleo kao roenog brata.
- Hvala, knee, hvala ti! A kad sam ve poeo, daj da ti kaem
sve to mi je na dui. Vidim da me se ne grozi; onda dopusti
da se pred bitku, po starom hrianskom obiaju,
pobratimimo. To je cela moja molba, ne uzmi je za zlo. Kad bih
znao da emo jo dugo zajedno iveti, ja te ne bih molio;
svestan sam da ti ne pristoji da bude moj pobratim, ali sada...
- Nemoj greiti due, Maksime Grigoriu, prekide ga Srebrni,
zato da mi ne bude brat? Znam da je moja porodica
zaslunija od tvoje, ali to je pitanje porekla i stalea, a ovde,
pred Tatarima, na bojnom polju, mi smo jednaki, Maksime
Grigoriu; svuda smo jednaki kad stojimo pred sudom Bojim
a ne ljudskim. Da se pobratimo, Maksime Grigoriu!
I knez skide sa svojih grudi krst na zlatnom lancu i prui ga
Maksimu.
Maksim takoe skide svoj krst, obian, bakarni, na svilenom
gajtanu, poljubi ga i prekrsti se.
- Uzmi ga, Nikita Romanoviu, to mi je blagoslov od majke
jo dok smo bili siromani ljudi, dok jo nismo bili u milosti
52

kod cara. uvaj ga, to mi je najdrae to imam.

Obojica se jo jednom prekrstie, izmenjae krstove i zagrlie
se.
Maksimovo se lice ozari.
- Sad si mi brat, Nikita, ree on radosno. Ma ta se desilo, mi
smo nerazdvojni; tvoj drug je i moj drug, tvoj neprijatelj i meni
je neprijatelj; ja u voleti koga ti voli i mrzeti koga ti mrzi,
misliu kako ti misli. Sad mi je i smrt laka i ivot nije gorak,
jer imam s kime iveti i za koga umreti.
- Maksime, ree Srebrni duboko ganut, kunem ti se Bogom
da sam ti celom duom brat i neu se odvajati od tebe itavog
ivota.
- Hvala, hvala, Nikita Romanoviu, i ne treba da se odvajamo.
Ako nam Bog da pa ostanemo ivi, mi emo zajedno razmisliti i
potraiti ta da uinimo za dobro nae otadbine. Ne moe biti
da u Rusiji sve ne valja i da se caru ne moe drukije sluiti
nego kao oprinik.
Maksim je govorio s neobinom vatrom, ali odjednom stade i
uhvati Srebrnog za ruku.
Izdaleka se zau prodoran, otar krik, kao da se vazduh
uskoleba i zemlja zatrese; potmula vika i tutnjava dopre iz
tatarskog tabora, i nekoliko konja nakostreene grive proletee
pored Srebrnog i Maksima.
- Vreme je, ree Srebrni, skoi na konja i izvadi sablju. Sad,
momci, da me sluate, nemojte se skupljati u gomile, niti se
mnogo rasturati, svako nek zna svoje mesto. U ime Boga, za
mnom!
Razbojnici se digoe sa zemlje.
- Vreme je, vreme! ulo se u svim redovima. Sluaj kneeve
zapovesti.
Cela eta krenu za Srebrnim i pree preko breuljka koji im je
dotle zaklanjao vatre u neprijateljskom logoru.
Nova, neoekivana slika sinu im pred oima.
Desno od tatarskog tabora u stepi mileo je kao zmija oganj,
iji su se pramenovi, irei se i spajajui, sve vie pribliavali
atorima.
53

- iveo Prsten! povikae hajduci, iveli nai! Zapalie stepu, a

vetar tera vatru pravo na nevernike!
Poar se irio neobinom brzinom; sva stepa s desne strane
Tatara pretvorila se u plameno more, iji su valovi uskoro
zapljusnuli krajnje atore i obasjali logor, koji je liio na
poplaen mravinjak.
Da bi se sklonili od vatre, Tatari su u neredu beali u susret
eti.
- Na njih, momci, zagrme glas Srebrnog, podavite ih u vodi,
terajte u vatru!
- Hajduci odgovorie knezu slinom vikom, poletee na
Tatare i zapoe krvava borba.
Kad sunce izie, jo je trajala bitka, ali polje bee pokriveno
tatarskim leevima.
Gonjen s jedne strane poarom, a s druge etom Srebrnoga,
neprijatelj nije mogao da se pribere, te pojuri movarnim
obalama reke, u kojoj se mnogi udavie. Drugi pogiboe u vatri
ili se uguie u dimu. Uplaeni konji jo u poetku poletee na
logor, polomie kola i stvorie takav mete meu Tatarima, da
su ovi poeli gaziti jedni druge i meusobno se klati, mislei da
odbijaju neprijatelja. Jedna grupa je uspela da se probije kroz
vatru i rasturila se u neredu po stepi. Druga, koju je s mukom
prikupio irinski mirza ihmat, prepliva reku i stade u bojnom
redu na drugoj obali. Hiljade strela poletee otuda na Ruse,
oduevljene pobedom. Hajduci, koji nisu imali drugog oruja
sem sabalja, kopalja i tojaga, kad videe kako ih neprijatelj
obasipa strelama, pokolebae se i zbunie.
Uzalud se trudio Srebrni da ih molbama i pretnjama zadri.
Pojedina tatarska odeljenja ve su poela pod zatitom strela
da se vraaju preko reke, pretei da napadnu odred Srebrnoga
s lea, kad se iznenada pred knezom pojavi Prsten. Njegovo
mrko lice je plamtelo, koulja je bila iscepana, a s noa mu je
kapala krv.
- Stanite, drugovi! Stanite, sivi sokoli! viknu on hajducima.
Zar ste oslepili, zar ne vidite da stie pomo?
Zaista, na suprotnoj obali kretala se vojska u borbenom
54

stroju; koplja i halebarde vojnika odsijavale su na jutarnjem

suncu.
- I ono su Tatari! viknu neko.
- Sam si Tatarin, odgovori Prsten ljutito. Zar se tako kree
horda? Zar je moguno da Tatari idu peice? A onaj to ide
napred na konju? Zar je na njemu tatarski oklop?
- Idu nai! zau se meu hajducima. Stanite, brao, nai nam
idu u pomo.
- Vidi, knee, ree Prsten, ovi avoli ne gaaju vie tako
esto, osetili su u emu je stvar. im ih ona vojska napadne,
pokazau ti brod; mi emo preko reke i s boka udariti na njih.
Novi odred primicao se sve blie. Ve se moglo jasno videti
njihovo oruje i odelo, skoro isto tako raznovrsno kao i na
hajducima. Nad glavama ratnika dizala su se mlatila, trale
kose i tojage. Izgledali su kao naoruani seljaci; samo su oni
koji su ili u prvim redovima imali jednako odelo, a u rukama
nosili koplja i halebarde. S njima je bilo oko stotinu konjanika,
koji su svi imali odelo iste boje. Voa ovog odreda bee lep
mladi. Duge plave kose padahu mu ispod blistavog kalpaka.
On je spretno vladao svojim belcem, koji se as propinjao, as
iao odmerenim hodom, poigravajui i rui, u susret
neprijatelju.
Kia strela doeka vou i njegovu druinu.
Meutim, Nikita Romanovi pree sa svojim ljudima reku i
upade u gomilu neprijatelja, koga je u isto vreme pritisiula s
druge strane pridola pomo.
Ve itav sat trajae bitka.
Srebrni za trenutak prie reci da napoji konja i pritegne
kolane. Maksim ga odmah opazi i prie mu.
- Dakle, Nikita Romanoviu, ree on veselo, vidi se da sam
Bog brani Rusiju. Mislim da emo dobiti bitku!
- Jeste, odgovori Srebrni, hvala onom bojaru to nam doe u
pomo. Vidi kako see desno i levo! Ko je on? Kao da sam ga
negde video?
- Zar ga ti, Nikita, nisi poznao?
- A ti ga poznaje?
55

- Kako ga ne bih znao. Mnogi e mu greh biti oproten za

dananji dan. Pa i ti ga poznaje, Nikita Romanoviu. To je
Feka Basmanov.
- Basmanov? Ovaj? Zar je to on?
- On glavom, ali ne lii na sebe. Ranije, sramota je i da
pomislim, igrao je u haljinama kao devojka, a sad mu se
probudila savest, skupio je seljake i napao Tatare. Probudila se
i u njemu ruska dua. I otkud mu ta snaga, pomisli? Ali kako
da se ovek ne promeni u takav dan, nastavi Maksim
oduevljeno, a u oima mu sinu radost. Veruj, Nikita
Romanoviu, ja samog sebe ne mogu poznati. Kad sam
napustio Slobodu, inilo mi se da neu dugo iveti na ovom
svetu. eleo sam da se bijem s Tatarima, ali ne radi pobede - to
e uiniti, miljah, bolji od mene - nego da mi glavu odsee
tatarska sablja. A sad je drugo: hou da ivim! Kad vetar
odnese na drugu stranu ratnu huku, uje li, Nikita, kako u
vazduhu peva eva? Tako mi sad neto veselo peva u srcu.
Oseam takvu snagu i volju da mi ceo vek izgleda kratak. Da
zna samo o emu sam sve mislio od jutros. Tako mi postade
jasno i razumljivo koliko se jo dobra moe uiniti naoj
otadbini. Car e ti oprostiti, drukije ne moe biti. Moda e te
i zavoleti. A ti e me uzeti k sebi, mi emo zajedno i misliti i
raditi, kao Adaev i Silvestar. Kazau ti sve to mislim, a sad
zbogom, Nikita, moram opet onamo; izgleda da je Basmanov
opkoljen. Mada je rav ovek, treba ga izbaviti.
Srebrni pogleda Maksima skoro oinski,
- Priuvaj se, Maksime, ree on, ne upadaj slepo u okraj;
pogledaj, ti si i onako sav krvav.
- Mora biti da je to neprijateljska krv! odgovori Maksim
veselo pogledavi svoju koulju. Na meni nema nijedne
ogrebotine: tvoj krst me je sauvao.
U tom trenutku jedan Tatarin, koji se bio sakrio u evaru,
pojavi se na obali, zape luk i pusti strelu na Maksima.
Zazvoni napet tatarski luk, zapeva tetiva, zviznu strela i
pogodi Maksima u bela prsa, pogodi otra u samo srce. Zaljulja
se Maksim u sedlu i uhvati se za konjsku grivu; ne eli da
56

padne na zemlju mladi vitez, ali mu doe sueni as, pade sa

sedla, a noga mu osta u uzengiji. Konj ga povue preko polja
ravna, a Maksim, okrenut nauznak, rairio bele ruke,
kudravom kosom mete zemlju, na kojoj ostaje dug krvav trag.
Kobna vest stii e do Aleksandrova, vrisnue Maksimova
majka to ga je izgubila, to nee imati ko da joj zaklopi
umorne oi i da moli Boga za pokoj njene due. Zaplakae
krvavim suzama, ali svoje dete nee vratiti.
Doi e u Slobodu kobna vest, zakrgutae zubima Maljuta,
navalie besno na zarobljene Tatare, padae po zatvorima na
gomile poseenih glava, bie pijana od krvi njegova svirepa
dua, ali sina vratiti nee.
Zaboravi Srebrni i bitku i Tatare, ne vidi kako Basmanov goni
nekrste, kako im Prsten preseca odstupnicu - vidi samo konja
koji vue poljem njegova pobratima. Skoivi u sedlo Srebrni
pojuri za konjem, uhvati ga za uzdu, sjaha i oslobodi Maksima
od uzengije.
- Maksime, Maksime! ree on, kleknuvi i podiui mu glavu.
Jesi li iv, pobratime? Otvori oi, odgovori mi!
Maksim otvori zamagljene oi i prui mu ruke.
- Oprosti, mili brate. Nije nam bilo sueno da zajedno
poivimo. Uini ti sam ono to smo nameravali da zajedno
uinimo.
- Maksime, uje li, Maksime, ree Srebrni poljubivi
samrtnika u elo, ima li neto da porui?
- Isporui majci moj poslednji pozdrav, reci joj da sam je
spominjao do poslednjeg asa...
- Kazau, Maksime, kazau, odgovori Srebrni s mukom
zadravajui suze.
- A krst, nastavi Maksim, ovaj to je na meni, daj njoj, a moj
nosi ti u spomen svoga brata.
- Brate, ree Srebrni, ima li jo neto na srcu? Moda ima
draganu? Ne stidi se, Maksime, reci, ali li jo koga sem
majke?
- alim svoju otadbinu, svetu Rusiju. Voleo sam je ne manje
od majke, a druge ljubavi nije bilo.
57

58

Maksim zatvori oi. Lice mu je bilo u vatri a disanje postajae

sve bre.
Kroz nekoliko trenutaka on opet pogleda Srebrnog.
- Brate, ree on, da mi se napiti vode, ali to hladnije.
Reka bee blizu. Knez ustade, zahvati vode kalpakom i
donese Maksimu.
- Sada kao da mi je lake, ree samrtnik. Podigni me da se
prekrstim.
Srebrni podie Maksima. On pogleda naokolo ugaslim oima,
vide kako bee Tatari i osmehnu se.
- Ja sam kazao, Nikita, danas Bog uva... Pogledaj kako su se
rasprtali... A na oi mi pada mrak... Oh, ne bih hteo sada
umreti...
Krv mu udari na usta.
- Boe, primi duu moju, tiho ree Maksim i izdahnu.

59

VII
BASMANOV

Ljudi Basmanova i hajduci utke opkolie Srebrnog.

Tatari su bili do nogu potueni; jedni dopadoe ropstva, drugi
pobegoe. Za Maksima iskopae raku i sahranie ga sveano.
Dokle Basmanov razape na obali svoj persijski ator, a njegov
domoupravitelj, jedan od stareina odreda, ree Srebrnom da
ga bojar moli da ruaju zajedno u polju.
Oeljan i namirisan, Basmanov je leao na svilenim
jastucima i gledao u ogledalo koje je kleei drao pred njim
mladi konjuar. Lice Basmanova izraavalo je udnu smesu
lukavosti, oholosti, razneenosti i bezbrine odvanosti; a kroz
sve to izbijae ona mrnja koju je oprinik uvek oseao u
prisustvu graana. Pretpostavljajui da ga Srebrni mora
prezirati - mada je vrio dunost gostoljubivog domaina - on
je unapred smiljao kako e se osvetiti svom gostu, ako on
ispolji svoje preziranje. Kad ue Srebrni, Basmanov ga
pozdravi samo poklonom, ali se ne mae sa svoga mesta.
- Da nisi ranjen, Fedore Aleksejiu? zapita ga Srebrni
prostosrdano.
- Ne, nisam ranjen, ree Basmanov, primivi ove rei kao
podsmeh i odluivi da odgovori bestidnou, nisam ranjen,
60

samo sam, se malo umorio i lice mi je suncem opaljeno. ta

misli, knee, nastavi on jednako gledajui u ogledalo i
nametajui svoje biserne oboce, ta misli, hoe li crnilo skoro
proi?
Srebrni nije znao ta da odgovori.
- teta je, nastavi Basmanov, to danas neemo moi da se
okupamo; do mog imanja bie dobrih trideset vrsta; ali sutra
u te, knee, mnogo bolje doekati, samo izvoli; videe moje
igrae i pevae: devojke jedna od druge lepa, a najstariji
momak jedva ima dvadeset godina.
U govoru Basmanov je vrskao.
- - Hvala, bojaru, ali ja urim u Aleksandrovu Slobodu,
odgovori Srebrni suvo.
- U Slobodu? A ti si, ini mi se, pobegao iz tamnice?
- Nisam pobegao, Fedore Aleksejiu, nego su me silom odveli.
Dao sam caru re, te nikad ne bih otiao sam, a sad se
predajem u njegove ruke.
- Ti hoe, dakle, na veala? ini kako ti je volja, a ja, pravo
da ti kaem, ne znam da li da se vratim?
- A to, Fedore Aleksejiu?
- Eto, ree Basmanov putajui na volju svojoj ogorenosti, ili
moda elei da izazove poverenje Srebrnog, ja sluim cara
iskreno, dajem mu duu i telo, a on svakog asa moe da ti
metne na vrat nekog Godunova.
- Ali ti si, ini mi se, u milosti kod cara?
- Kakva milost? Do sada me jo nije postavio za okoljnieg 4. A
ko ga tako ropski slui kao ja? Zacelo ne Godunov. Ovaj se uva
da se ne zameri graanima. Ej, Borise, idi u tamnicu, ispitaj
onog bojara. Odmah, gospodaru, samo se bojim da u malo
uspeti, jer nisam navikao na te stvari, naredi da i Maljuta poe
sa mnom. Ej, Borise, tamo za stolom onaj bojar mnogo pije,
donesi mu vina, razume? Razumem, gospodaru, ali on
sumnja u mene, bolje da mu poalje feku Basmanova. A
Feka slua, ide tamo kuda ga poalju. Na carev mig samo,
otrovao bih roenog brata i ne bih pitao zato. Sea se, kako
4

Oblasni naelnik u staroj Rusiji.

61

sam ti o ruku doneo kupu s vinom od cara Ivana Vasiljevia?

Zna li da sam pouzdano mislio da je u njoj otrov, tako mi
Boga.
Srebrni se osmehnu.
- A gde e, nastavi Basmanov kao podstaknut svojom
bestidnou, gde e nai lepeg dvoranina? Jesi li kad video
obrve kao moje? Zar te ne podseaju na samure? A kose? Uzmi,
knee, opipaj, prava svila,
Na licu Srebrnog pokaza se gaenje. Basmanov to opazi i
nastavi kao da je hteo da jo vie razdrai svoga gosta:
- A moje ruke, knee! Pogledaj, zar nisu kao devojake?
Samo, danas sam ih nauljio. Ali, takva mi je narav, ni u emu
sebe ne tedim.
- Zaista ne tedi sebe, ree Srebrni, poto nije mogao vie
uzdrati svoje negodovanje, ako je istina sve to se o tebi
govori.
- A ta za mene govore? prekide Basmanov, lukavo
namignuvi.
- Dosta je i toga to ti sam pria; a kau da ti, Boe me prosti,
kao devojka igra pred carem u haljini.
Krv udari Basmanovu u lice, ali dozva u pomo svoju
uobiajenu bestidnost.
- Pa ta, ree on bezbrino, ako zaista igram?
- Onda izvini, ree Srebrni, stid me je ne samo ruati s tobom,
nego i gledati te.
- Zar tako? viknu Basmanov; njegove nametene bezbrinosti
nestade, oi mu sevahu i nije vie vrskao. Najzad si rekao!
Znam ja ta vi svi mislite o meni. Ali, pljujem ja na sve vas.
Srebrnom se natmuri lice i ruka mu pade na balak sablje, ali
se seti s kime govori i samo slee ramenima.
- A to se hvata za sablju? nastavi Basmanov. Nee me time
zaplaiti. Ako i ja dohvatim sablju, onda se jo ne zna ko e biti
jai.
- Zbogom, ree Srebrni i podie zavesu na atoru da izie.
- uj, viknu Basmanov i uhvati ga za skut dolame, da me je
neko drugi ovako pogledao, ja mu ne bih oprostio, ali s tobom
62

neu da se svaam: dopada mi se kako see Tatare.

- Ma i ti, ree dobroduno Srebrni, ve na izlazu, setivi se
kako se borio Basmanov, i ti ih nisi gore od mene sekao. ta ti
je sad palo na pamet da se krevelji kao kakva ena.
Lice Basmanova opet postade bezbrino.
- Ne ljuti se, knee. Nisam ja uvek takav; a u Aleksandrovu, i
sam zna, ovek svata naui.
- Greh je to, Fedore Aleksejiu! Kad si na konju sa sabljom u
ruci, srce se veseli gledajui te. I hrabrost si svoju danas
pokazao ako da je milina. Ostavi se svoje razmaenosti, oiaj
kosu kao to treba, idi u Kijev ili Solovecki manastir da se
pokaje i vrati se u Moskvu kao dobar hrianin.
- No, dosta je, ne srdi se, Nikita Romanoviu. Sedi i ruaj sa
mnom. Nisam ja kakav pas, ima gorih od mene; a i ono to
kau za mene nije sve istina, ne treba svakom verovati.
Ponekad ja samog sebe klevetam od jeda.
Srebrnom bi milo to moe bolje tumaiti ponaanje
Basmanova!
- Dakle, nije istina, upita naglo, da si igrao u enskoj haljini?
- Ama, to si se zakaio za tu haljinu? Zar je ja oblaim po
svojoj volji? Zar ne zna cara? A i ja ne mislim da postanem
svetac. Ionako u Aleksandrovoj Slobodi postim da bih mu
uinio po volji; nisam propustio ni jedno jutrenje; svake srede i
petka po sto puta metaniem, udim se to mi je jo elo itavo.
Da neto i ti ide po itave nedelje u stiharu, navukao bi radi
promene ensku haljinu.
- Pre bih dao glavu da mi odseku! ree gnevno Srebrni.
- Zar? podsmeljivo ree Basmanov i zlobno pogledavi kneza
nastavi kao u poverenju. Misli li, Nikita Romanoviu, da je
meni milo kad me po carevoj milosti ne zovu vie Fedor nego
Fedora? Bar da imam od toga kakve koristi! Ovako on uiva, a
ja podnosim sramotu. Onomad, idem ja pored sela
Dorogomilova a seljaci pokazuju na me prstom i neko iz gomile
vie: Eno ide careva Fedora! Poletim na njih, ali oni utekoe.
Odem do cara, ispriam sve i kaem: ne daj da Dorogomilovci
vreaju tvog vernog slugu; eto, jedan me ve nazva Fedorom.
63

A ko te je tako nazvao? Da sam znao, ne bih doao da ti se

tuim, zaklao bih ga na mestu. Onda, veli, uzmi iz mojih
magacina samurovine za duegrejku5. A ta e mi
duegrejka? Godunovu ti ne bi obukao duegrejku, a po emu
sam ja gori od njega? Pa, kako da te nagradim, Fea?
Postavi me za oblasnog naelnika i tvog savetnika, da mi se
svet ne smeje. Ne veli, to ne moe biti, nisi za taj poloaj; ti
me zabavlja, a Godunov je moj pomonik, tebi novac, njemu
ast. A zato to su te Dorogomilovci zvali Fedora, neka se celo
selo upie u moja carska dobra. Eto, takve su moje zabave!
Takvo nam je veselje otkako smo napustili Moskvu. Samo
postimo i Bogu se molimo. To mi se tako dosadilo da sam
otiao na svoja dobra, a ni tamo nisam znao ta u. Ne moe
ovek neprestano loviti zeeve i prepelice. Zato sam se
obradovao kad sam dobio vest da dolaze Tatari. A sjajno smo
ih potukli, bogami! Odveemo u Moskvu dosta zarobljenika.
Eto, ja umalo da nisam zaboravio na zarobljenike. Ume li ti,
knee, gaati iz luka?
- A to pita?
- Onako. Posle ruka moemo vezati jednog Tatarina, pa
emo gaati na sto koraka, da vidimo ko e ga pre u srce
pogoditi. Ako ne pogodimo u srce, to se ne rauna; crkne li pri
tom jedan, vezaemo drugog.
Otvoreno lice Srebrnog zamrai se.
- Ne, ree, ja ne gaam vezanog neprijatelja.
- Pa dobro, pustiemo ga nek tri, da vidimo ko e ga sruiti u
trku.
- Ni to neu, a i tebi neu dozvoliti. Ovo, hvala Bogu, nije
Aleksandrova Sloboda.
- Nee dozvoliti? viknu Basmanov sevajui oima, ali mu
nije ilo u raun da se svaa s knezom, te, odjednom
promenivi ponaanje, ree veselo: Eh, knee, zar ne vidi da se
alim? A i onom to sam ti priao za ensku haljinu, izgleda,
poverovao si! Eto, ve pola sata kako zbijam alu, i to god
kaem ti sve prima za istu istinu. Ta, ja vie.nego ti mrzim
5

enski kaputi od krzna.

64

red i obiaje u Slobodi. Misli li da se ja slaem sa Grjaznim,

Vjazemskim ili s Maljutom? Tako mi Boga, oni su mi kao trn u
oku. Zna li ta emo, knee? nastavi on ljubazno. Pusti da ja
prvi odem u Slobodu i da ti izmolim oprotenje u cara; a kad
pridobije cara, ti e meni uiniti kakvu uslugu. Treba samo
apnuti caru neto za Vjazemskog, zatim za Maljutu, pa onda
za druge, pa e videti da emo samo nas dvojica ostati u
najblioj carevoj okolini. Ja ve znam ta za koga treba kazati,
samo bolje je da to uje od nekoga sa strane. Nauiu te ta
treba kazati i bie mi zahvalan.
U prisustvu Basmanova Srebrni se nekako udno oseao.
Hrabrost tog oveka i poluispovest o svom sramnom ivotu
izazivali su naklonost Nikite Romania prema njemu. Ve je
bio gotov da poveruje da se Basmanov zaista pre toga alio, ili
klevetao sebe, ali poslednji predlog, koji je bio sasvim ozbiljno
uinjen ponovo probudi kod Srebrnog gnuanje.
- Dakle, ree Basmanov gledajui mu bestidno u oi, hoemo
li deliti na pola carsku milost? to uti? Moda mi ne veruje?
- Fedore Aleksejiu, ree Srebrni trudei se da ublai svoje
negodovanje i da bude utiv prema domainu, ono to si
smislio... kako da ti kaem... to je...
- ta? upita Basmanov.
- To je odvratno, ree Srebrni i pomisli da je umekavi glas
ublaio i znaaj samog izraza.
- Odvratno? ponovi Basmanov, savladavi zlobu i prikrivajui
je uenjem. Izgleda da si zaboravio o kome govorim. Zar si
naklonjen Vjazemskom ili Maljuti?
- Da Bog da grom ubio njih i sve oprinike, ree Srebrni. Nek
mi samo car dopusti da govorim, ja u njima u oi rei sve to
mislim i znam, ali nikoga neu ogovarati pred carem, naroito
po tvojim reima, Fedore Aleksejiu.
Basmanov ga pogleda s otrovnom mrnjom.
- Dakle, ti nee da deli sa mnom carsku milost?
- Neu, odgovori Srebrni.
Basmanov se poguri, uhvati se rukama za glavu i poe se
klatiti.
65

- Avaj meni, poe on naricati planim glasom, teko meni,

jadnom sirotom. Otkako sam izgubio carevu ljubav, svako
gleda samo da me uvredi. Niko me ne pazi, ne miluje, svi samo
nipodatavaju. Oh, da muna, gorka ivota! Dodijao mi je ovaj
psei ivot! Vezau pojas za gredu i staviu u omu svoju
nesrenu glavu!
Srebrni sa uenjem pogleda Basmanova, koji je i dalje
neprestano kukao, kao ene na pratnji, i samo katkad kriom
ispod oka pogledao kneza, kao da je hteo da vidi kakav utisak
ostavlja.
Srebrni najzad pljunu i htede izii, ali ga Basmanov ponovo
doepa za skut.
- Hej, viknu, zovite pevae!
Ue nekoliko ljudi, koji su verovatno ekali napolju. Oni
prepreie put Srebrnom.
- Brao, poe Basmanov planim glasom, kao i pre, pevajte
mi neto, ali tako alosno da mi od tuge pukne srce i da se dua
rastane s telom.
Pevai poee otegnutu, setnu pesmu, kao zaupokojenu; dok
su oni pevali, Basmanov se neprestano klatio i traio:
- Laganije, jo laganije, drugovi! Pevajte kao da me
sahranjujete. Tako! To je lepo! Ali dua kao da nee iz tela! Ili
nije doao poslednji as? Ili mi je sueno da se jo muim na
ovom svetu? Pa kad je tako sueno, mora se muiti. A kad je
pisano iveti, ja u iveti!... Veselu! prodera se on iznenada
odmah iza toga, a pevai naviknuti na takve promene grunue
pesmu za ples.
- Bre, vikae Basmanov, i dohvativi dva srebrna pehara
poe udarati jednim o drugi... Bre, sokolovi! Bre, vraji
sinovi! Ja u vam pokazati!
Basmanov se potpuno promenio. Na licu mu nije ostalo ni
traga od razmaenosti. Srebrni je ponovo video onog viteza koji
je jutros upadao u najei okraj i gonio itave buljuke Tatara.
- Ovako je mnogo bolje! ree knez i klimnu odobravajui
glavom.
Basmanov ga veselo pogleda.
66

- A ti si mi opet poverovao, knee. Mislio si da sam zbilja

plakao. Vidim da te je lako prevariti, Nikita Romaniu. Hajde,
da pijemo za nae prijateljstvo. Ako budemo due zajedno,
videe da nisam tako lo kao to si mislio.
Bezbrina razuzdanost i bujno veselje uticali su na Srebrnoga.
On primi kupu koju mu je pruio Basmanov.
- Ne mogu da te shvatim, Fedore Aleksejiu. Jo nikad nisam
video takve ljude. Moda si zaista bolji no to se ini. Ne znam
ta da mislim o tebi. Ali kad nas je Bog sastavio Na bojnom
polju - u tvoje zdravlje!
I on iskapi kupu.
- Tako, knee, tako, duo moja! Bog je svedok da te volim! De
jo jednu kupu u propast svih Tatara koji su u Rusiji.
Srebrni je bio jak na piu, ali posle druge kupe misli mu se
pomutie. Da li je pie bilo jae nego obino ili je Basmanov
neto sipao u njega, tek, Srebrnom se zavrte glava; sve se
zamaglilo, nita nije video Nikita Romanovi, samo je uo
divlju pesmu, koju je pratilo zvidanje i topot nogu, i glas
Basmanova koji je vikao:
- Bre, momci, ivlje! Pevajte a ne spavajte! Koga opevate,
hulje jedne!
Kad Srebrni doe k sebi pevanje je jo trajalo, ali on ne bee
na nogama nego je sedeo utonuvi u persijske dueke. A
Basmanov i njegov seiz trudili su se da mu navuku ensku
haljinu.
- Ogrni, bojaru, ovaj plat, govorio je, napolju je ve vlano.
- U to pevai zavrie jedan deo pesme i predahnue.
Srebrnom je jo mrak bio pred oima, misli su mu se mutile, i
on ve htede da obue haljinu mislei da je plat, kad usred
tiine koja nastade u kako tuno zavija pas.
- ta je to? upita gnevno Basmanov.
- Na grobu Skuratova pas zavija, ree seiz provirivi iz atora.
- Daj ovamo luk i strele! Ja u ga nauiti kako e zavijati kad
se ja veselim s gostom.
Kad u ime Skuratova, Srebrni se potpuno otrezni.
- ekaj, Fedore Aleksejiu, ree on i ustade, to je Maksimov
67

Bujan, ne diraj ga. On me zove na grob moga pobratima: ja

sam se s tobom ovde preko mere veselio; zbogom, vreme je da
idem.
- Ali, obuci plat, knee.
- Nije za mene krojen! ree Srebrni, videi ensku haljinu
koju mu je pruao Basmanov. Nosi je, kao i do sada.
I ne saekavi odgovor, pljunu i izie iz atora.
Iza sebe je uo kletve, grdnje i pretnje kojima ga je obasuo
Basmanov; ne obraajui panju na njih on prie Maksimovu
grobu, klee, prekrsti se i praen Bujanom ode hajducima, koji
se pod Prstenovim zapovednitvom ve behu namestili oko
vatre.

68

VIII
RASTANAK

Tek to je zora zarudela, Prsten probudi druinu.

- Momci, ree on hajducima koji su se okupili oko njega i
Srebrnog, doe vreme da se rastanem s vama. Zbogom,
momci! Ja opet idem na Volgu. Ne pamtite me po zlu, oprostite
ako sam zgreio prema vama.
I Prsten se do pojasa pokloni hajducima.
- Atamane, povikae hajduci u jedan glas, nemoj nae
naputati! Kud emo mi bez tebe?
- Idite s knezom, momci. Vaim jueranjim delom zasluili
ste da vam se oproste ranije krivice; moete ponovo postati ono
to ste nekad bili; a knez vas nee ostaviti.
- Junaci, ree Srebrni, dao sam caru re da neu beati od
suda. Vi znate da nisam svojom voljom iziao iz tamnice. Sad
moram odrati svoju re i otii da mi car presudi. Hoete li i vi
sa mnom?
- A hoe li nam car oprostiti? upitae odmah hajduci.
- To je u Bojoj ruci, neu vas varati. Moda e vam oprostiti,
a moda i nee. Promislite se, dogovorite se, pa mi kaite ko je
od vas reen da ide, a ko ostaje.
Hajduci se pogledae, otidoe ustranu i poee se poluglasno
69

dogovarati. Malo kasnije, vratie se Srebrnom.

- Mi emo s tobom, ako i ataman poe s nama.
- Ne, brao, ree Prsten, nemojte to od mene traiti. I da ne
poete s knezom, mi ne moemo dalje istim putem. Dosta sam
ovde skitao, vreme je da se vratim u zaviaj. Sem toga, mi smo
se malo i zavadili, a na prekinutom uetu, ma kako da si ga
vezao, uvek e ostati vor. Poite, brao, s knezom, ili izaberite
sebi drugog atamana, a najbolje, sluajte moj savet: poite s
knezom; posle ovog to smo uinili, ne verujem da vam car
nee oprostiti.
Hajduci se ponovo poee dogovarati i posle kratkog vremena
podelie se u dva tabora: vei deo prie Srebrnom.
- Vodi nas, rekoe, to bude tebi, neka bude i nama!...
- A ostali? upita Srebrni.
- Oni su izabrali Hlopka za atamana, a mi neemo s njim.
- Na onoj strani ostali su loiji, apnu Prsten knezu. Ni u
borbi se nisu pokazali kao ovi.
- A ti, zapita Srebrni, nipoto nee sa mnom?
- Ne, knee, jer nisam ja ono to i ostali. Meni car nee
oprostiti: moji gresi su malo drukiji. A da ti kaem iskreno,
zaeleo sam se Jermaka Timofejia, ima ve nekoliko godina
kako ga nisam video. Zbogom, knee, seti me se kadgod.
Srebrni stee Prstenovu ruku i vrsto ga zagrli.
- Zbogom, atamane, ree on, ao mi je, teta to ide na
Volgu. Nije pravo to se ti bavi ovakvim poslovima.
- Ko zna, knee, odgovori Prsten i njegove smele oi dobie
nekakav udan izraz, Bog je milostiv, moda ti ja neu uvek
ostati ovo to sam sada.
Hajduci se poee spremati za polazak.
Kad je sunce izilo, na obali nije bilo ni atora, ni Basmanova,
ni njegovih ljudi. On se digao jo pre zore, da prvi javi caru vest
o pobedi.
Opratajui se sa svojim drugovima, Prsten vide pored sebe
Mitku.
- Zbogom i ti, klipane, ree on veselo, jue si vredeo za
etvoricu, verno si posluio cara, nee te zaboraviti.
70

Ali Mitka, kao u nedoumici, poea potiljak.

- No, ta je? upita Prsten.
- Nita, odgovori Mitka tromo, eui jednom rukom potiljak
a drugom krsta.
- E, pa kad je nita, onda je nita.
I Prsten ve poe, kad Mitka, odluivi se, najzad otegnuto
viknu:
- Atamane, o atamane!
- ta je?
- Ja neu u Slobodu.
- A kuda e?
- S tobom!
- Ne moe sa mnom, ja idem na Volgu.
- I ja u na Volgu.
- Zato nee s knezom?
Mntka isturi jednu nogu napred i zagleda se, kao u zabuni, u
svoj opanak.
- Boji se oprinika, je li? upita Prsten podrugljivo.
- Mitka stade ekati as potiljak, as kukove, as krsta, ali
nita ne odgovori.
- Zar si ih malo video? nastavi Prsten. Nisu te valjda ujedali?
- Verenicu mi, avoli, otee, progovori tromo Mitka.
Prsten se nasmeja.
- Vidi zlopamtila! Nee s njima prijateljstvo. A ti onda idi sa
Hlopkom.
- Neu, ree Mitka odluno, hou s tobom na Volgu.
- Ali ja ne idem pravo na Volgu.
- Pa, neu ni ja pravo.
- A kuda e?
- Tuda, kuda i ti.
- O, napasti, zalepio se kao iak. Onda znaj da ja moram
prvo otii u Slobodu.
- Zato? upita tupo Mitka i izbulji oi na atamana.
- Zato, zato! ponovi Prsten gubei strpljenje. Zato to sam
lane krcao tamo orahe, a ljuske zaboravio.
Mitka ga najpre pogleda sa uenjem, ali se odmah posle
71

toga nasmei i razvue usta do uiju; od oiju mu se pruie

bore kao zraci, a lice dobi lukav izraz, kao da je hteo rei: nije
tako lako, brajko, da me prevari; znam ja vrlo dobro da ti ne
ide u Slobodu radi orahove ljuske, nego radi neeg drugog.
Ipak, ne ree to glasno, nego mirno ponovi, smeei se:
- I ja idem s tobom.
- ta u s njim! ree Prsten sleui ramenima. Izgleda, neu
moi da ga se otarasim. Pa dobro, poi sa mnom, boji ovee,
samo me nemoj posle kriviti ako te obese.
- Pa neka i obese, odvrati ponovo Mitka ravnoduno.
- Dobro, mome. Zato te volim. Oprosti se bre s drugovima,
pa na put.
Sanjivo Mitkino lice osta i dalje ravnoduno; on odmah
nezgrapno prie svojim drugovima i poe svakog cmakati po
tri puta, onoga ko je hteo - dragovoljno, a druge - silom,
epavi nekog za rame, a nekog za glavu.
- Atamane, ree Srebrni, dakle, mi emo istim putem?
- Ne, bojaru, kuda ja idem ti ne moe proi. Ja u pre tebe
stii u Aleksandrovu Slobodu, i ako se naemo tamo, pravi se
da me ne poznaje; uostalom, neemo se sresti: ja u pre tvog
dolaska otii, imam samo neke poslove da svrim.
Srebrnom pade na um da je Prsten imao neko blago
sakriveno ili zakopano u okolini Aleksandrove Slobode, zato
vie nije navaljivao.
Uskoro potom obe ete krenue u dva razna pravca.
Vea je pola sa Srebrnim du reke, zelenom obalom na kojoj
su se jo videli tragovi jueranje bitke; za etom se vukao
Bujan pokunjene glave i podvijena repa. ee bi pritravao
Srebrnom s tunim cianjem i okretao se prema svetoj humci,
dok mu je najzad ne sakri ispred oiju visok evar.
Drugo, manje odeljenje, poe za Hlopkom.
Prsten krenu na treu stranu, a za njim Mitka, bez urbe,
gegajui se u hodu.
Opustela je iroka stepa i umirila se kao da se jo uoi tog
dana nije ula u njoj ratna huka. Samo gdegde pasli su
ratrkani tatarski konji i videlo se oruje, razbacano po
72

razbojitu. Du zelene obale, u nebeskom plavetnilu, pevahu

eve, kao i ranije; u gustom evaru dozivale su se divlje plovke,
a sitne ptice cvrkutahu i preletahu s jedne trske na drugu, ili se
sputahu s pesmom na strele zabodene u zemlju, koje su posle
bitke trale po zelenoj ravnici usred arenog bilja, kao da su i
one bile cvee i rasle tamo bogzna koliko vremena.

73

IX
SUOENJE

Nedelju dana posle pobede nad Tatarima car je primio u

svojoj lonici Basmanova, koji tek to bee doao iz Rjazana.
Caru su ve bile poznate podrobnosti bitke, ali Basmanov je
mislio da e on prvi javiti o njoj.
Nadao se da e sebi pripisati uspeh borbe i raunao da e
priom o svojim zaslugama ponovo zadobiti carsku naklonost.
Ivan Vasiljevi ga je paljivo sluao preturajui brojanice i
posmatrajui alem-kamen na prstenu koji je nosio na
kaiprstu. Zavrivi priu i popravivi kosu, Basmanov ree
samozadovoljno:
- Mislim, gospodaru, da smo dobro posluili tvojoj milosti.
Ivan podie oi i osmehnu se.
- Nismo tedeli svoje ivote, nastavi Basmanov ulagujui se,
nemoj ni ti, gospodaru, tedeti nagrade svojim vernim
slugama.
- A ta bi ti eleo, Fea? upita Ivan, naizgled bezazleno.
- Postavi me bar za oblasnog naelnika, da mi se svet ne
smeje.
Ivan ga paljivo pogleda.
- A kako u Srebrnog nagraditi? upita on neoekivano.
74

- Onog to si kaznio? ree Basmanov prikrivajui svoju

zbunjenost svojstvenom mu bestidnou. Pa, kako drukije ako
ne vealima? On je pobegao iz tamnice i zamalo sa svojim
razbojnicima nije pokvario celu stvar. Da nije uzbunio Tatare,
pohvatali bismo ih kao prepelice.
- Je li ba tako? A ja opet mislim da bi te Tatari vezali kaiem
za sedlo, kao to je ve jednom bilo, sea se? To ti je ve
poznato, nije prvina.
- Poznato mi je da trpim zbog tebe, nastavi Basmanov drsko,
ali nije mi poznato da ujem hvala. Eto, Godunov, Maljuta i
Vjazemski ne slue te kao ja, a za njih ne tedi nagrade.
- Zaista, ne slue kao ti. Daleko im je do tebe u plesu!
- Svetli care, odgovori Basmanov gubei strpljenje, ako ti
nisam po volji, otpusti me.
Basmanov se nadao da e ga car zadrati; ali njegovo
odsustvo iz Slobode, umesto da pojaa Ivanovu naklonost
prema njemu, jo vie je rashladilo; car se od njega odvikao, a
drugi ljubimci, naroito Maljuta, uvreeni oholou
Basmanova, iskoristili su to vreme da sasvim odvrate cara od
njega.
Raun Basmanova bio je pogrean. Njegova srdba je
oigledno zabavljala cara.
- Dobro, ree Ivan s nametenom gorinom, mada e mi
jadnom i sirotom biti teko bez tebe, a i dravni poslovi e se
valjda poremetiti, ta u, gledau da proem sam sa svojom
slabom pameu. Idi, Fea, na koju hoe stranu. Ja te silom
neu drati.,
Basmanov nije mogao vie da krije svoju ljutnju. Razmaen
svojim ranijim odnosima sa carem, on sada pusti srcu na volju.
- Hvala ti, gospodaru, hvala na hlebu i soli! Hvala to tera
svog vernog slugu kao nepotrebnog psa. Hvaliu se po Rusiji,
dodade on neoprezno, kakva je tvoja naklonost. Neka te drugi
poslue tako kao to je sluila Fedora. Mnoge grehove primio
sam na svoju duu sluei tebi, a samo jedan nisam uinio:
nisam ogreio duu vraanjem.
Ivan Vasiljevi se jednako smekao, ali kad u poslednje rei
75

lice mu se odjednom promeni.

- Vraanje, upita on s uenjem koje je liilo na gnev, a ko
ovde vraa?
- Pa, recimo, tvoj Vjazemski, odgovori Basmanov gledajui
cara u oi. Da, nastavi on ne zbunivi se pod groznim pogledom
Ivanovim, jedino ti ne zna da on, kad dolazi u Moskvu, uvek
ide nou u umsku vodenicu, vraaru; a zato mu je potrebno
vraanje, ako ne zato da tebi doe glave.
- A otkud ti to zna? upita car, upirui u Basmanova
ispitivaki pogled.
Ovoga puta Basmanov se malo uplai.
- Ja sam to, gospodaru, tek jue uo od njegovih slugu, ree
on naglo. Da sam ranije saznao, odmah bih javio tvojoj milosti.
Car se zamisli.
- Idi, ree on posle kratkog utanja, ja u to izvideti; ali nemoj
naputati Slobodu bez moje zapovesti.
Basmanov ode, zadovoljan to je uspeo da u nepoverljivom
carevom srcu izazove sumnju na jednoga od svojih suparnika,
ali veoma zabrinut carevom hladnoom.
Malo zatim pree car iz lonice u dvoranu za primanje, sede u
naslonjau i okruen oprinicima poe primati po redu bojare
iz Moskve i drugih gradova. Davi svakome nareenja i
raspravivi temeljno dravne potrebe, odnose sa stranim
dravama i mere za spreavanje buduih tatarskih najezda,
Ivan upita eka li jo ko.
- Bojar Druina Andrejevi Morozov, odgovori jedan
peharnik, klanja se tvojoj milosti i moli da ga pusti pred svoje
svetle oi.
- Morozov? ree Ivan. Zar on nije izgoreo kad je bio poar?
ilav je, taj matori pas. Ali, kad sam mu oprostio, neka ue.
Peharnik izie. Malo kasnije, gomila dvorana se razmae i
Druina Andrejevi, koga su vodila dva pratioca, priblii se
caru i spusti se pred njim na kolena.
Svi su paljivo gledali starog bojara.
Lice mu bee bledo, u telu je oslabio, na elu se video oiljak
od sablje Vjazemskog; ali u njegovim upalim oima svetlila je
76

preanja snana volja, a nabrane obrve pokazivahu, kao i

nekad, nesalomljivu odlunost.
Uprkos dvorskim propisima, na njemu je bilo skromno,
svakodnevno odelo.
Ivan je utei gledao Morozova. Da je ko umeo itati u
carevim oima, taj bi sad video u njima skrivenu mrnju i
zadovoljstvo to vidi svoga protivnika ponienog; ali povrnom
posmatrau izraz Ivanova lica mogao se uiniti blagonaklonim,
- Druino Andrejeviu, ree on sveano ali blago, ja sam ti
oprostio. Zato si u ovom odelu?
- Gospodaru, ree Morozov neprestano kleei, ne pristoji da
se oblai sveano onaj kome su tvoji oprinici spalili kuu i
odveli enu. Gospodaru, nastavi on odlunim glasom, doao
sam da ti se alim na uvredu koju mi je naneo tvoj doglavnik
Afonjka Vjazemski.
- Ustani, ree car, i priaj redom ta je bilo. Ako te je neko od
mojih ljudi uvredio, ja mu neu oprostiti makar mi bio najblii.
- Gospodaru, nastavi Morozov i dalje kleei, zapovedi da
doe Afonjka. Neka preda mnom odgovara tvojoj carskoj
milosti.
- Dobro, ree car kao razmiljajui malo, tvoja je molba
osnovana. Tueni mora znati ta govori tuilac. Pozovite
Vjazemskog. A vi, nastavi car obrativi se pratiocima koji su se
bili uklonili, pomozite svom gospodaru da ustane i posadite ga
na klupu da saeka optuenog.
Vie od dva meseca prolo je otkako je izvren napad na kuu
Morozova. Vjazemski se oporavio od rana. Kao i ranije, iveo je
u Aleksandrovoj Slobodi, ali o Jeleninoj sudbini nita nije
znao; nijedan od njegovih slugu nije mogao da je pronae; zato
je bio jo turobniji nego pre, retko je dolazio u dvor
izgovarajui se da je slab, nije uestvovao u gozbama, i
mnogima je izgledalo da u njegovom ponaanju ima znakova
ludila. Ivanu se nije svidelo to on izbegava zajednike molitve
i gozbe; ali poto je znao za neuspeli pokuaj otmice,
objanjavao je ponaanje Vjazemskog ljubavnim mukama i bio
snishodljiv prema njemu. Tek posle razgovora s Basmanovom
77

78

takvo ponaanje poe mu izgledati sumnjivo. Tuba Morozova

bila je zgodna prilika da mnoge stvari sazna pri suoenju. Zato
je i primio Morozova bolje nego to je oekivala njegova
okolina.
Uskoro doe Vjazemski. Videlo se da se i on znatno
promenio, kao da je ostario za nekoliko godina; crte lica behu
mu otrije i ivot kao da mu se usredsredio u vatrenim i
nemirnim oima.
- Prii, Afonja, ree car. Prii i ti, Druino. Govori, u emu je
tvoja alba. Govori otvoreno, priaj sve kako je bilo.
Druina Andrejevi prie caru. Stojei pored Vjazemskog, ali
ne udostojivi ga nijednim pogledom, on podrobno ispria sve
to se dogodilo pri napadu na njegovu kuu.
- Je li zaista tako bilo? upita car obrativi se Vjazemskom.
- Tako, ree Vjazemski, zauen to mu to pitanje postavlja
car, kome je sve odavno bilo vie nego poznato.
Lice Ivana Vasiljevia se zamrai.
- Kako si se usudio da to uini? ree on gledajui otro
Vjazemskog. Zar ja doputam svojim oprinicima da pljakaju?
- Ti zna, gospodaru, odgovori Vjazemski jo vie zauen, da
kua nije opljakana po mojoj zapovesti, a to sam odveo
bojarku, za to sam imao tvoje doputenje.
- Moje doputenje? ree car lagano izgovarajui svaku re.
Kad sam ti ja to dopustio?
Tu Vjazemski vide da je uzalud hteo da se pozove na
dvosmislene careve rei, koje mu je kazao za vreme gozbe; rei
na osnovu kojih je smatrao da ima pravo da silom odvede
Jelenu. Iako jo nije pogaao zato se car odrie onoga na ta
ga je ranije sam podsticao, on razumede da je potrebno
promeniti nain odbrane. Vjazemski odlui da se pravda ne iz
straha, ni da bi sauvao svoj ivot, koji je zbog careve
udljivosti mogao doi u opasnost. On jo nije izgubio nadu da
e dobiti Jelenu, a za taj cilj sva su mu sredstva izgledala
podesna.
- Gospodaru, ree on, kriv sam pred tobom: ti mi nisi dao
odobrenje da odvedem bojarku. Evo kako je to bilo. Poslao si
79

me u Moskvu da skinem nemilost s bojara Morozova, a on, kao

to zna, odavno me mrzi zato to sam se jo pre njihova
venanja poznavao s njegovom enom. Kad sam doao u
njegovu kuu, on i Nikita Srebrni behu naumili da me smaknu.
Posle ruka napadoe nas muki, zajedno sa slugama; mi smo
se branili, a bojarka Morozova, koja je znala za tu mrnju svoga
mua, bojala se da ostane u njegovoj kui i zamolila me da je
povedem sa sobom. Ona ga je napustila svojom voljom, a poto
sam se u umi onesvestio od rana, ni sam ne znam kud je
nestala. Mora biti da je bojar naao i da je uva negde
zatvorenu, a moda je i ubio. Nije on, nastavi Vjazemski bacivi
ljubomoran pogled na Morozova, nije on taj koji sme da me
tui to sam ga obeastio. Ja se sam, gospodaru, alim tvojoj
milosti na Morozova, to me zajedno sa Nikitom Srebrnim
napao u svojoj kui.
Car nije oekivao takav preokret. Kleveta Vjazemskog bila je
oigledna, ali Ivanu nije ilo u raun da to prizna. Morozov prvi
put pogleda svog neprijatelja.
- Lae, gadno pseto! ree on merei ga prezrivo od glave do
pete. Svaka ti je re podla la; a ja u se na krst zakleti da sam
govorio istinu. Gospodaru, reci mu, prokletom, da mi vrati
enu s kojom sam venan po hrianskom zakonu.
Ivan pogleda Vjazemskog.
- ta e rei na ovo? upita on, uvajui prividno
nepristrasnost sudije.
- Ja sam ti ve kazao, gospodaru, da sam odveo bojarku po
njenoj elji; a kad sam na putu izgubio mnogo krvi i onesvestio
se, nali su me moji ljudi u umi. Kraj mene nije bilo ni konja
ni bojarke; odnee me do vodenice vraaru; on mi je bajanjem
zaustavio krv. Vie nita ne znam.
Vjazemski nije mislio da e spominjanjem vodenice pojaati
kod Ivana sumnju, koja se ve bila pojavila, i dati
verodostojnost ogovaranju Basmanova; ali Ivan nije pokazivao
da poklanja panju toj okolnosti, samo je uzeo na um, da je
iskoristi kad mu zatreba; a dotle je sakrio svoje misli pod
maskom nepristrasnosti.
80

- Jesi li uo? ree on Vjazemskom. Bojar Druina spreman je

da i zakletvom potvrdi istinitost svojih rei. Kako e se
opravdati pred njim?
- Bojar moe govoriti ta hoe! odgovori Vjazemski, koji je
reio da do kraja istraje u svojoj odbrani. On moe da me
kleveta, a ja se tuim na njega zbog mojih rana, pa sam i ja
gotov da se na krst zakunem.
Meu dvoranima zau se agor. Svi su oprinici znali kako je
izvren napad i ma kako da su bili okoreli u zloinstvima, ipak
se ne bi svaki od njih odluio da se lano zakune.
Zaudio se bezonosti Vjazemskog i sam Ivan, ali istog
trenutka shvati da pomou nje moe upropastiti mrskog
Morozova, a uz to izgledati kao pravedan sudija.
- Brao, ree on okrenuvi se prisutnima, pozivam se na vas
da sam hteo doznati istinu. Nije moj obiaj da sudim, a da ne
sasluam odbranu. Ali u jednoj istoj stvari ne mogu se obe
stranke zakleti. Jedan od parniara zaklee se krivo. A ja, kao
dobar pastir, koji uva svoje ovce, ne mogu nikom dopustiti da
ogrei duu. Neka Morozovu i Vjazemskom presudi sud Boji.
Za deset dana od danas odreujem im megdan ovde u Slobodi,
na Crvenom trgu. Neka obojica dou sa svojim svedocima i
pratiocima. Kome Bog daruje pobedu, taj e biti opravdan i
preda mnom, a ko podlegne u borbi, taj, makar ostao iv,
onoga asa bie pogubljen od ruke delatove.
Careva odluka uini veliki utisak na prisutne. Mnogi su
mislili da ona za Morozova znai smrtnu presudu. Teko se
moglo poverovati da bi stari Morozov mogao odoleti mladom i
snanom Vjazemskom. Svi su oekivali da e se on odrei
dvoboja ili da e, u krajnjem sluaju, traiti doputenje da
poalje najmljenog zamenika. Ali se Morozov pokloni caru i
ree mirnim glasom:
- Gospodaru, neka bude kako si rekao. Ja sam star i
nemoan, odavno nisam stavljao na se ratniku opremu, ali na
Bojem sudu ne pobeuje sila nego pravda. Uzdam se u pomo
Boju, da me On nee ostaviti u mojoj pravednoj stvari i da e
pred tvojom milosti i pred celim svetom pokazati da moj
81

neprijatelj nema pravo.

uvi carevu presudu, Vjazemski se obradova i u oima mu
sinu nada; ali pouzdanje Morozova pomalo ga je zbunilo. On se
setio da, po narodnom verovanju, na Bojem sudu neminovno
pobeuje pravedna strana i nehotice posumnja u svoj uspeh.
Ipak, savladavi trenutnu zbunjenost, on se takoe pokloni
caru i ree:
- Neka bude tvoja volja, gospodaru.
- Idite, ree Ivan, traite sebi svedoke, a kroz deset dana, u
zoru, budite obojica na Crvenom trgu, i teko onome ko bude
pobeen.
Pogledavi obojicu dubokim, zagonetnim pogledom, car
ustade i povue se u svoje odaje, a Morozov izie iz dvorane,
pun dostojanstva, u pratnji svojih slugu, ne gledajui oprinike
oko sebe.

82

X
VRAANJE SA SABLJOM

Sutradan je Vjazemski otputovao u Moskvu.

Spremajui se za dvoboj, u svakoj drugoj prilici on bi se
pouzdao u svoju snagu i vetinu, ali u pitanju je bila Jelena.
Nije to bio obian dvoboj: uspeh mu je zavisio od Bojeg suda,
a knez je oseao svoju krivicu, i ma kako da bi mu Morozov
izgledao bezopasan u obinoj borbi, u ovom sluaju se bojao
Bojeg gneva; plaio se da e mu se za vreme megdana ukoiti
ili oduzeti ruke. Njegovo strahovanje bilo je utoliko jae to su
mu tek zarasle rane jo zadavale bol i to je s vremena na
vreme oseao slabost i iznemoglost. Knez nije hteo nita da
propusti da bi sebi obezbedio pobedu, te naumi da se obrati
poznatom vodeniaru da mu potrai kakvo bilje i da
maijanjem naini oruje nepobedivim.
Obuzet mislima i brigama, jahao je on lagano kroz umu i
sagibao se s vremena na vreme u sedlu traei stazice zarasle
paprati. Posle mnogih skretanja izbio je na ugaen put,
pogledao unaokolo, poznao znakove na drveu i poterao konja
u kas.
Uskoro se zaula huka vodenikog kola. Pribliujui se
vodenici, knez kroz um poe razlikovati ljudski govor. On
83

stade, skoi s konja i vezavi ga meu leskom prie peice

vodenici. Pored samog zida stajae konj u bogatoj opremi.
Mlinar je razgovarao sa nekim stasitim ovekom, kome
Vjazemski nije video lice, zato to mu je neznanac okrenuo lea
spreman da skoi u sedlo.
- Bie zadovoljan, bojaru, govorio mu je vodeniar
potvrujui klimanjem glave, bie zadovoljan, bauka.
Ponovo e zadobiti carsku milost i neka me grom na mestu
spali ako ne pogine i Vjazemski i svi tvoji neprijatelji. Budi
miran, tirli-travi niko ne moe odoleti.
- Dobro, odgovori gost penjui se na konja. A ti, matori vrae,
pamti nau pogodbu: ako ne uspem, obesiu te kao pseto!
Vjazemskom se taj glas uini poznatim, ali je toak tako
huao da nije mogao razabrati ko je to govorio.
- Kako da ne bude uspeha, kako da ne bude! nastavi
vodeniar klanjajui se duboko, samo ne skidaj tirlia; a kad
bude govorio s carem, gledaj mu slobodno i vedro u oi; gledaj
mu otvoreno u oi, bauka, nemoj pokazivati da se plai;
govori mu u ali i sa dosetkama kao to si i pre govorio, i neka
sam proklet ako ti car ne vrati sve poasti.
Jaha okrenu konja, i ne primetivi Vjazemskog proe u kasu
pored njega.
Knez poznade Basmanova, i ljubomora mu razbudi matu.
Obuzet samo milju o Jeleni, nije obratio panju na mlinareve
rei ve je, uvi svoje ime, pomislio da ima i u Basmanovu
novog, neoekivanog suparnika.
Meutim, isprativi Basmanova pogledom, vodeniar sede na
banak i poe brojati zlatnike. Veselo se smeio premeui ih iz
ruke u ruku, kad najedanput oseti na svom ramenu neiju
teku ruku.
Starac se tre, skoi na noge i umalo ne obamre od straha kad
mu se pogled srete s crnim oima Vjazemskog.
- O emu si razgovarao s Basmanovom, vraaru? upita
Vjazemski.
- Ba... ba... bauka! promuca mlinar oseajui da mu noge
klecaju. Bauka, knee Atanasije Ivaniu, kako je tvoje
84

zdravlje?
- Govori! viknu Vjazemski, uhvati vodeniara za vrat i povue
ga toku. Govori, ta ste o meni govorili?
I savi ga nad samim jazom.
- Roeni, zajeca vodeniar, sve u kazati tvojoj milosti, sve u
kazati, bauka, samo mi ostavi duu.
- Zato ti je Basmanov dolazio?
- Po travu, bauka, po travu. A ja sam znao da si ti ovde,
znao sam da ti, bauka, sve slua, zato sam i govorio glasnije,
da sazna kako ti Basmanov radi o glavi.
Vjazemski odgurnu vodeniara od jaza.
Starac oseti da je Vjazemskog prvi gnev proao.
- Kako si ti, roeni, srdit, ree on diui se. Kaem ti, znao
sam da je tvoja milost blizu; od jutros sam te oekivao,
bauka.
- Pa ta hoe Basmanov? upita knez blaim glasom.
Mlinar se, meutim, sasvim pribrao.
- Zamisli, ree on dajui svom licu poverljiv izraz, kae
Basmanov da ga car vie ne voli, da tebe, veli, vie voli i da tebi,
Godunovu i Maljuti poklanja svoju panju. Zaokupio me da mu
dam tirli. Daj, veli, tirlia da zadobijem carevu ljubav, a njih
car da omrzne i baci u nemilost. ta sam mogao? Metnuo mi
no pod grlo da mu dam travu; nisam mogao s njim da se
nosim. I, eto, dao sam mu korenak, samo da si video kakav.
Neki stari, sasuen koreni dao sam mu, samo da sauvam
ivu glavu. Taman u ja da mu dajem tirli, da ga car zavoli na
tvoj raun.
- avo da ga nosi! ree ravnoduno Vjazemski. ta me se tie
da li ga car voli ili ne voli! Nisam radi toga doao ovamo. Da li
si, stare, saznao to o bojarki?
- Ne, roeni, nita nisam saznao. I momcima sam tvojim
kazao da se ne moe saznati. A da zna kako sam se trudio radi
tvoje milosti. Sedam noi uzastopce gledao sam pod toak.
Vidim bojarku na konju u umi, nju i nekog starog oveka; ona
je tako tuna, a stari ovek je tei; vie se nita nije videlo, voda
se ponovo zamuti i nita se vie ne vidi.
85

- Sa starim ovekom? Dakle, s Morozovom? S njenim

muem?
- Ne, ne bih rekao: Morozov je krupniji, a i odelo mu je
drukije. Ovaj je imao obian kaftan, ne bojarski; mora biti da
je prost ovek.
Vjazemski se zamisli.
- Stare, ree on najednom, ume li ti da omaija sablju?
- Kako ne bih, umem. A kako ti treba, bauka? Da sablja see
ili da se istupi od udarca?
- Naravno, da see, vrae!
- Ponekad se vraa i tako da se neprijateljska sablja istupi ili
slomi o oklop...
- Ne treba mi da omaija neprijateljsku sablju, nego moju.
Ja u se boriti na megdanu, pa treba svakako da ubijem svog
protivnika, razume?
- Razumem, bauka, razumem! Kako da ne. I starac poe da
razmilja: S kim li e se tui? Ko su mu neprijatelji? Da se nee
tui s Basmanovom? Sumnjam. Sad je o njemu govorio s
nipodatavanjem, a knez nije ovek koji bi umeo kriti svoje
misli. Moda sa Srebrnim? Ali, vodeniar je od Mihejia znao
da je Srebrni baen u tamnicu, a od slugu Vjazemskog, kao i od
nekih Prstenovih drugova, uo je da su hajduci oslobodili
Nikitu Romanovia i odveli ga sa sobom; dakle, nee sa
Srebrnim. Ostaje jedino bojar Morozov. On je zbog otmice ene
mogao pozvati Vjazemskog na dvoboj. Istina, on je sasvim star,
ali na sud Boji moe umesto sebe poslati nekoga drugoga.
Prema tome, zakljui vodeniar, knez e se boriti ili s
Morozovom ili s njegovim zamenikom.
- Dopusti, bauka, ree on, da zahvatim vode kako bih video
tvog protivnika.
- Radi kako zna, ree Vjazemski i sede zamiljen na jedan
oboren panj.
Mlinar iznese iz vodenice vedro, spusti ga pod sam toak i
zahvativi vode stavi vedro pred kneza.
- Eh, eh! ree on nagnuvi se nad vedro i gledajui paljivo u
vodu. Vidim tvog protivnika, bauka, ali ne mogu da
86

razumem. On je vrlo star. A evo i tebe vidim, bauka, vidim

kako se jedan drugom primiete.
- Pa, ta je? upita Vjazemski, trudei se, uzalud, ne bi li ta
video u vedru.
- Aneli su uz starca, produi vodeniar tajanstveno i kao i
sam zauen onim to vidi, nebeske sile su na njegovoj strani;
teko e biti omaijati tvoju sablju.
- A uza me nikoga nema? upita knez drhtavim glasom.
Vodeniar je gledao ukoenim pogledom a oi mu postadoe
potpuno nepomine; inilo se da je poevi da vara
Vjazemskog, i sam bio preneraen slikom koju je zaista
ugledao, jer je bila vie nego strana.
- I tvoja milost, ree on apatom, ima zatitnika... A sad ve
ne vidim nita, voda je potamnila.
On die glavu i Vjazemski primeti da mu se sa ela sliva znoj
kao graak.
- Ima i ti zatitnike, bauka, proapta on bojaljivo. Moi e
se omaijati tvoje oruje.
- Evo! ree knez vadei iz korica svoju teku sablju. Vraaj!
Mlinar predahnu, razgrnu rukama zemlju i gurnu u jamu
balak sablje. Poto je utapkao zemlju naokolo i uvrstio
otricu vrhom uvis, stade hodati oko nje i bajati poluglasno:
Izilo je sunace iza mora Hvalinskog, digao se mesec nad
gradom kamenim, u tom gradu kamenom rodila me majka i na
roenju govorila: Da si mi, dete, itavo, nepovredivo od strele i
maa, od svakog protivnika-neprijatelja. Opasala me je majka
opinjenim maem. Ti, moj mau, vrti se i okrei, vrti se i
okrei kao rvanj u vodenici, kri i rui svaki elik, i gvoe i
med; bodi i seci svako meso i kost, a neprijateljski udarci
odbijali se od tebe kao kamen povrh vode, nit' te koji okrznuo
ni koji ogrebao. Ovo vraam za roba Atanasija, opasujem ga
opinjenim maem. Kako rekoh, neka se zbude.
On izvue sablju iz zemlje i prui je knezu, otresavi s balaka
zemlju i obrisavi ga paljivo skutom.
- Uzmi, bauka Atanasije Ivaniu. Ma e ti posluiti samo
ako tvoj neprijatelj ne zamoi sablju u svetu vodicu.
87

88

- A ako je zamoi?
- ta e, bauka. Svetoj vodi opinjeno oruje ne moe
odoleti. Ali i tome se moe pomoi. Dau ti travu golubac, da je
nosi o vratu. Ona e tvom neprijatelju pomutiti pogled.
- Daj mi golubac! ree Vjazemski.
- Dobro, bauka, dau ti; neu ni golupca aliti za tvoju
kneevsku milost.
Starac opet ode u mlin i donese knezu neto zavezano u
krpicu.
- Skupo me je ovo stalo! ree on kao da mu je bilo ao da
ispusti zamotuljak iz ruku. Teko se do toga dolazi. Ako ga
bere u nezgodan as u bari, obuzme te takva strava, da bog
sauva...
Knez uze zamotuljak i baci mlinaru kesu sa zlatom.
- Bog neka plati tvojoj milosti, ree starac duboko se
klanjajui. Samo, bauka, dopusti da ti jo neto kaem: od
sada do megdana ne idi u crkvu, ne sluaj slubu Boju, inae
se moe desiti da sablja izgubi maijsku mo.
Vjazemski nita ne ree i uputi se mestu gde je vezao konja,
ali najednom zastade.
- A moe li ti izvesno znati ko e od nas dvojice ostati u
ivotu?
Mlinar je oklevao.
- Pa, verovatno ti, bauka! Kako ti ne bi iv ostao! Ja sam ti i
pre govorio da ti nije suena smrt od maa.
- Pogledaj jo jednom u vedro.
- A to da gledam, bauka! Sad nita nee videti, i voda se
ve zamutila.
- Pa ti onda zahiti svee vode! zapovedi Vjazemski.
Vodeniar poslua kao preko volje.
- No, reci, ta se vidi tamo? upita knez nestrpljivo.
Starac se nae nad vedrom oigledno nezadovoljan.
- Ne vidi se ni ti, bauka, ni tvoj protivnik, ree on
prebledevi. Vidi se trg i na njemu puno naroda; mnoge glave
su nataknute na koeve; sa strane dogoreva lomaa i na njoj
ljudske kosti na vealima.
89

- ije su to glave na koevima? upita Vjazemski, savlaujui

nehotian strah.
- Ne vidim, bauka, opet se sve zamutilo. Samo se lomaa jo
svetli i neiji kostur na vealima.
Mlinar s naporom die glavu, kao da je s mukom odvojio
pogled od vedra. Grevito se trzao, znoj mu je tekao niz lice, i
on se stenjui i uzdiui dovue do banka i srui se na njega,
iznemogao.
Vjazemski potrai svoga konja, skoi hitro u sedlo i, sav
ustreptao i duboko zamiljen, uputi se u Moskvu.

90

XI
BOJI SUD

U odsustvu Vjazemskog, Maljuta dobi vaan zadatak. Car mu

je naredio da pohvata najblie sluge kneza Atanasija Ivanovia
i da ih na mukama ispita da li je njihov gospodar odlazio
vodeniaru radi vraanja, koliko je puta bio tamo i kakve je
planove kovao protiv cara.
Vei deo slugu nije priznao nita, ali neki nisu izdrali
muenje i rekoe sve to im je Maljuta stavio u usta. Kazali su
da je knez odlazio do vodenice s namerom da doe glave caru;
da je otiske carevih stopa spaljivao na vatri, a neki su ak
priznali da je Vjazemski naklonjen knezu Vladimirju
Andrejeviu i da hoe da ga posadi na carski presto. Ma koliko
da su besmisleni bili ovi iskazi, pisari su ih revnosno beleili po
reima muenih i docnije itali caru. Je li im verovao Ivan
Vasiljevi ili nije - Bog zna. Ali, on strogo naredi Maljuti da ne
kae Vjazemskom, po njegovom povratku, zbog ega su mu
sluge uhapene, nego da mu objasni da je to uinjeno zbog
sumnje da su ukrali neke stvari iz carske riznice.
Ipak je u tim iskazima bilo mnogo protivurenosti, i Ivan
pozva Basmanova da ovaj pred njim ponovi sve to je uo - kao
to mu je ranije dostavio - od slugu Vjazemskog.
91

Basmanova nisu nali u Slobodi. Uoi tog dana on je

otputovao u Moskvu, i car se razgnevi to se usudio da ode
uprkos njegovoj zapovesti.
Maljuta iskoristi priliku da izazove kod cara sumnju i na
samog Basmanova.
- Ko zna, gospodaru, ree Skuratov, zato on nije hteo da te
poslua. Moda je sauesnik Vjazemskog i tuio ga samo
prividno, da bi ti bolje naudio.
Car naredi Maljuti da o tome nikome nita ne kae i da ne
pokae Basmanovu, kad se vrati, da je njegovo odsustvo bilo
primeeno.
Meutim, doe dan odreen za dvoboj - sud Boji. Jo pre
suneva izlaska narod se skupio na Crvenom trgu; svi su
prozori bili zauzeti, svi krovovi puni gledalaca. Glas o megdanu
brzo se rairio po okolini. uvena imena boraca privukla su
gomile sveta iz oblinjih sela i gradova; ak i iz Moskve doli su
ljudi raznih stalea da vide kome e Bog dati uspeh na
megdanu.
- De brajko, ree jedan lepo odeven guslar svome drugu,
snanom momku dobroudna ali glupava lica, guraj se napred,
moda e se probiti do strae. Da silne svetine! Pustite nas,
pravoslavni, dajte i nama iz Vladimira da vidimo slavni Boji
sud.
Ali njegove molbe nisu imale nikakvog dejstva. Svetina se
tako gusto sabila, da se ni pored najbolje volje niko ne bi
mogao pomaknuti.
- Ama, guraj, medvede jedan! ponovi guslar gurajui svoga
druga u lea. Ili ne moe da se probije?
- A zato? odgovori momina tromo.
Isturivi napred svoje snano rame, on poe probijati put kao
gvozdenim klinom. uli su se uzvici i psovke, ali oba druga ila
su napred ne obraajui na to panju.
- Udesno, udesno! ponavljao je stariji. Kud si poao ulevo,
blesane? Okreni tamo gde se vide ona silna koplja.
Mesto na koje je ukazivao guslar svome drugu bilo je
spremljeno za cara. To je bilo uzvienje od dasaka, pokriveno
92

crvenim suknom. Na njemu je bila spremljena stolica za cara, a

oko uzvienja stajali su oprinici sa podignutim kopljima i
noevima. Drugi oprinici stajali su pored lanca kojim je bilo
obeleeno polje, to jest, mesto odreeno za megdan na konju ili
peice, prema sporazumu protivnika. Straari su odbijali
svetinu halebardama i nisu doputali da jo vema navaljuje na
lanac.
Pomiui se napred korak po korak, guslar i snani momak
najzad stigoe do samog poprita.
- Kuda se gurate? povika jedan oprinik zamahnuvi na njih
halebardom.
Momak zinu, okrete se i pogleda neodluno svog druga, ali
ovaj skide obema rukama svoju visoku vunenu kapu sa
zlatastom pantljikom i paunovim perom i neprestano
klanjajui se duboko ree opriniku:
- Dopustite, estita gospodo, vladimirskim guslarima da vide
sud Boji. Doli smo ak iz Vladimira. Dozvolite nam da
ostanemo, estita gospodo!
I kad se lukavo i s ulagivanjem osmehnuo, kroz crnu bradu
ukazae mu se beli zubi.
- Pa dobro, ree oprinik, natrag ve ionako ne moete,
ostanite ovde; ali samo da se niste makli napred, inae u vam
razmrskati glavu.
U lancem obeleenom prostoru etali su svedoci i pratioci oba
protivnika. Tu su bili jedan bojar i jedan carev doglavnik,
odreeni, zajedno sa dva pisara, da prisustvuju megdanu i da
paze na pravilan tok borbe. Jedan od pisara drao je u ruci
otvoren zakonik Vladimira Guseva, izdat jo za vreme Ivana
III, i raspravljao sa svojim drugom o raznim okolnostima u
toku dvoboja.
I doe do megdana, itao je on pokazujui prstom jedno
mesto u zakoniku, a na megdanu se pre borbe izmire... kad ga
prekidoe uzvici gomile:
- Evo cara! Car ide! vikali su svi, uskomeavi se i skidajui
kape.
Okruen mnogim oprinicima, Ivan Vasiljevi doe na konju
93

do mesta dvoboja; sie s konja, pope se stepenicama na

uzvienje i poklonivi se narodu spusti se u stolicu kao ovek
koji se sprema da gleda zanimljiv prizor.
Za njim i oko njega stali su dvorani.
U isto vreme u svim crkvama Slobode zazvonie zvona, i sa
dve suprotne strane uoe u lancem omeeni prostor
Vjazemski i Morozov, obojica u bojnoj opremi. Morozov je na
sebi imao oklop od elinih ploica, iji su redovi bili spojeni
srebrnim pervazom. Oklop na rukama i nogama, kao i
rukavice, behu mu ukraene srebrom. Glavu mu je pokrivao
visok lem, sa srmom i srebrom. Ispod njegova oboda sputala
se na bojareva plea eliia mrea prekrtena na grudima i
privrena okruglim srebrnim sponama. O bedru mu je na
arenom pojasu s kopom visio irok, prav ma, iji su balak i
korice bili okovani srebrom. S desne strane, o sedlo, bio je
obeen pozlaen estoper i znak dostojanstva, nekada
nerazdvojan saputnik bojarov u slavnim bitkama, a sada zbog
svoje teine retko za koga upotrebljiv.
Morozov je jahao na snanom konju irokih grudi, s
pokrovcem od tamnocrvene kadife, ukraenim srebrnim
ploama. Sa gvozdenog obrua na elu sputahu se s obe strane
zagasitocrvene svilene rese, prepletene srebrnim icama, a
ispod vrata, do samih grudi, visila je ista takva kianka, samo
vea i gua, nauz. Zauzdan je bio srebrnim lancem od
pljosnatih iaranih karika nejednake veliine.
Konj je iao odmereno, podiui svoje kosmate noge sa
srebrnim ploama iznad kolena, savivi svoj snani vrat, i kad
ga Druina Andrejevi zaustavi na jedno pet hvati od svog
protivnika, on poe tresti gustom talasastom grivom koja je
padala do same zemlje, stade gristi em i nestrpljivo kopati
zemlju svojim snanim kopitom, pokazujui pri svakom udarcu
sjajne klince svojih irokih potkova. Izgledalo je kao da je ovaj
teki konj bio naroito izabran za krupnog jahaa; ak je i bela
boja njegove grive bila u skladu sa sedom bradom bojarovom.
Oprema Vjazemskog bila je mnogo laka. Patei jo od
skoranjih rana, on nije hteo da obue teak oklop, mada bi to
94

bila najsigurnija zatita, nego je navukao laku pancirsku

koulju. Ogrlica, skutovi i zarukavlje te koulje sijali su se od
dragog kamenja. Umesto visokog, knez je na glavi imao nizak,
lako povijen, zlatom okovan lem, i na njemu elenku od
zlatnih ica posutih uzdu skupim kamenjem. Od sredine
lema sputala se pozlaena strela, koja je uvala lice od
poprenog udarca, ali Vjazemski, uvek odvaan, nije spustio
strelu, ve je, naprotiv, podigao na visinu elenke, tako da su
mu bledo lice i tamna brada ostali sasvim otkriveni; a strela je
liila na zlatno pero, s ukusom pridenuto na lem. O pasu je,
vrsto sapetom kopom, povrh pancira visila kriva sablja, sva
iskiena dragim kamenjem, ona ista koju je omaijao
vodeniar i u koju se sada Vjazemski tvrdo uzdao. Uz sedlo od
ljubiaste kadife sa srebrnim klinovima bila je privrena
elina sekirica. Ispod pancirske koulje videla se bela svilena
koulja vezena zlatom, koja se sputala na crvene akire
uvuene u zelene izme od safijana, ije su sare dopirale do
kolena i tu bile pritegnute bisernom trakom.
Visoki kula Atanasija Ivanovia bio je sav iskien dugim
niskama srebrnih praporaca. Umesto pokrovca, bila je na
njemu panterova koa. Na elu mu je bio obru od srebra, na
kome se sijalo krupno drago kamenje, utisnuto u zlato. Tanke
crne noge erkeskog ata bile su bez potkova, ali na svakoj nozi,
o lanku, imao je po jedan srebrn praporac. Ve odavno se ulo
na trgu njegovo glasno rzanje. Sada, podigavi glavu, rairivi
vatrene nozdrve, s opruenim repom, on najpre lakim
korakom, jedva dotiui zemlju, krete u susret konju
Morozova; ali kada mu knez pritee uzde, konj odskoi ustranu
i preskoio bi lanac da ga jaha vetim pokretom nije vratio na
ranije mesto. Tada se on prope na stranje noge i, okreui se,
htede da se prevrne nauznak, ali se knez nae, popusti dizgine i
zabode mu u slabine otre uzengije. Kula skoi i stade kao
ukopan. Nijedna dlaka njegove crne grive nije se micala.
Zakrvavljene oi zverahu mu na sve strane, a po njegovoj
zlatastoj dlaci pruale su se kao mrea naduvene ile.
Kad se Vjazemski pojavio, kad je dojahao zvekeui opremom
95

i sav blistav kao obliven kiom od zlata i dijamanata,

vladimirski guslar nije mogao da sakrije svoje ushienje; ali se
njegovo divljenje vie odnosilo na konja nego na jahaa.
- Ovo je konj! viknu on lupajui nogama i uhvativi se u
oduevljenju rukama za glavu. Zamisli, kakav konj! Nikad
nisam video takva konja. Bilo ih je svakakvih, ali ovakvog Bog
nikad nije dao! Zato, dodade on u sebi, zato onda ovaj jaha,
ovakav kakav je sad, nije doao na Poganu baru? uje li,
nastavi on veselo, gurnuvi laktom svog druga, uje li,
blesane: koji ti je konj vie po volji?
- Onaj, odgovori momak pokazujui prstom na konja pod
Morozovom.
- Onaj, a zato ba onaj?
- Pa, valjda zato to je podeblji, odgovori momak tromo.
Guslar se zaceni od smeha, ali u tom trenutku u se glas
telala:
- Pravoslavni narode! vikali su oni na sve strane, poinje
megdan u kome e Bog presuditi carskom doglavniku knezu
Atanasiju Ivanoviu Vjazemskom i bojaru Druini Andrejiu
Morozovu. Oni okrivljuju jedan drugog za uvrede i rane i
otmicu bojarke Morozove. Pravoslavni narode! Molite se
presvetoj Trojici da daruje pobedu pravednoj strani...
Na trgu zavlada tiina. Svi se gledaoci poee krstiti, a bojar
odreen da nadgleda borbu prie caru i ree mu, duboko se
klanjajui:
- Zapoveda li, gospodaru, da pone megdan?
- Ponite! ree Ivan.
Bojar, doglavnik, svedoci, pratioci i oba pisara sklonie se
ustranu.
Bojar dade znak.
Protivnici se maie oruja.
Na drugi znak oni su morali poterati konje jedan na drugog,
ali, na opte zaprepaenje, Vjazemski se zaljulja u sedlu i
ispusti iz ruku uzde. On bi se svakako sruio na zemlju da nisu
pritrali svedoci i pomogli mu da sie s konja. Dotrae i
konjuari, koji odmah uhvatie nemirnog konja za uzde.
96

- Vodite ga, ree Vjazemski gledajui oko sebe ugaenim

oima, boriu se peice.
Kad vide da je knez sjahao, Morozov takoe sie sa svoga
arca i predade ga svojim konjuarima.
Svedok Morozova prui mu velik koni tit sa bakrenim
ploama, spremljen za sluaj ako bi se borili peice.
Svedok Vjazemskog donese i njemu tit od tamnog srebra, sa
zlatnim ukrasima i zlatnim resama.
Ali Atanasije Ivanovi nije imao snage da ga natakne na ruku.
Noge su ga izdale, i on bi se po drugi put sruio da ga nisu
pridrali.
- ta ti je, knee? rekoe u jedan glas njegovi pratioci,
gledajui mu zaueno u oi. Priberi se, knee! Ko ne ostane na
megdanu, isto je kao da je pobeen.
- Skinite mi pancir, progovori Vjazemski guei se, skinite
oklop! Gui me trava.
On baci svoj lem, raskide okovratnik koulje i otkide s vrata
gajtan na kome je bila svilena kesica s golupcem.
- Da si proklet, vraaru! povika on bacivi gajtan daleko od
sebe. Da si proklet to si me prevario!
Druina Andrejevi prie Vjazemskom sa maem u ruci.
- Predaj se, pseto! ree on zamahnuvi maem. Priznaj svoja
nedela!
Svedoci i pratnja, meutim, razdvojie kneza i Morozova.
- Ne, ree Vjazemski i njegov zamagljen pogled sinu
preanjom zlobom, rano mi je da se predam. Ti si, stari
gavrane, bacio na me ini. Ti si umoio svoj ma u svetu vodu.
Ja u, umesto sebe, dati drugog borca, i tada e se videti ko je u
pravu.
Meu svedocima obeju strana zapoe raspra. Jedan je tvrdio
da je megdan zavren u korist Morozova, a drugi da megdana
jo nije bilo zato to se protivnici nisu borili.
Meutim, car je primetio pokret Vjazemskog kad je bacio
kesicu i zapovedi da mu je donesu. Pogledavi je radoznalo i s
nepoverenjem, on prizva Maljutu.
- uvaj to, apnu on, dok ti ne zatraim. A sada, ree on
97

glasno, dovedite mi Vjazemskog.

- ta je, Afonja? ree on osmehujui se dvosmisleno kad mu
je Vjazemski pribliio. Izgleda da ne moe da savlada
Morozova.
- Gospodaru, odgovori knez, ije je dice pokrilo smrtno
bledilo, moj neprijatelj me je opinio. Uz to, otkako sam
prezdravio nijednom nisam stavio na sebe ratnu opremu. Rane
su mi se otvorile, vidi kako tee krv kroz pancir. Dopusti,
gospodaru, da telali potrae ko bi me dobrovoljno zamenio na
megdanu.
Ovaj zahtev Vjazemskog bio je protivan pravilima. Ko nije
hteo da se bori sam, morao je javiti o tome ranije. Ko izie
jednom na megdan, nije mogao odreivati drugoga umesto
sebe. Ali, car je mislio da upropasti Morozova i dade svoj
pristanak.
- Reci glasnicima da objave, ree on, moda e se nai ko
odvaniji od tebe. A ne nae li se niko, Morozov e biti u pravu,
a tebe u predati delatu.
Vjazemskog odvedoe pridravajui ga, i ubrzo, po njegovoj
naredbi, glasnici poee glasno vikati idui kraj lanca:
- Ko e od stanovnika Slobode ili od Moskovljana ili drugih
ljudi da izie na megdan protiv bojara Morozova? Ko hoe da
se bije za kneza Vjazemskog? Izlazite, borci, iziite da branite
Vjazemskog.
Ali na trgu je bila tiina, niko se nije javljao.
- Iziite, dobrovoljci, hrabri borci! vikahu glasnici. Iziite! Ko
pobedi Morozova, tome e knez dati svoja imanja, a ako pobedi
prost ovek, tome e knez dati sve blago to ga ima.
Niko se nije odazvao; svi su znali da je stvar Morozova
pravedna i car, mada je mrzeo Druinu Andrejevia, ve se bio
spremio da proglasi kako on ima pravo, kad se najednom
zaue uzvici:
- Evo zamenika! Ide! I u ograenom prostoru pojavi se
Matvej Homjak.
- Hoj-da! uzviknu on zavitlavi sablju u vazduh. Hodi, bojaru,
ja se bijem za Vjazemskog.
98

Kad ugleda Homjaka, Morozov, koji je dotle stajao s maem u

ruci, obrati se inovnicima koji su pazili na pravilno izvoenje
megdana.
- Neu da se bijem s najamnikom! izjavi on ponosito. Ne
dolikuje bojaru Morozovu da se ogleda sa konjuarom Grike
Skuratova.
I metnuvi ma u korice, on prie mestu gde je sedeo car.
- Gospodaru, ree on, ti si dopustio mome neprijatelju da ga
zameni drugi borac, dopusti i meni da naem najamnika protiv
najamnika - ili naredi da se megdan odgodi.
Ma kako eleo Ivan Vasiljevi da uniti Morozova, video je da
mu je molba vie no opravdana. A car nije hteo da izgleda
pristrasan na Bojem sudu.
- Trai zamenu, ree on gnevno, a ako ne nae dobrovoljnog
zamenika, bori se sam ili priznaj da si kriv i idi na gubilite.
Meutim, Homjak je iao tamo-amo du lanca, maui
sabljom i rugajui se gledaocima.
- Gle, koliko vas se, gavranova, skupilo, govorae on, a nigde
jednog sokola meu vama. Makar jedan da izie, da okuam
svoju sablju i zabavim gospodara. Mlatei ito svakako ste
zamorili ruke. Ili ste se uleali na pei.
- Ah, avole! progovori u po glasa guslar. Samo da mi je ovde
sablja, ja bih ti pokazao! Pogledaj, nastavi on i gurne svog
druga, da li ga, avola, poznaje?
Ali momina nije uo pitanje. On je zinuo i kao da je hteo
oima progutati Homjaka.
- Dakle, izgleda, nema meu vama junaka? Hej vi, trgovii,
arilije, prelje i tkalje! Ko hoe da se ogleda sa mnom?
- Evo, ja! u se iznenada glas momkov, i uhvativi se obema
rukama za lanac on se provue ispod njega i umalo da ne
iupa hrastovo kolje za koje je lanac bio prikovan.
On se nae u ograenom prostoru i kao da i sam bi
iznenaen svojom smelou.
Izbeivi oi i razvalivi usta, gledao je as Homjaka, as
oprinike, as samoga cara, ali ne ree ni rei.
- Ko si ti? upita ga bojar koji je nadgledao megdan.
99

100

- Je l' ja? ree on i promislivi malo osmehnu se.

- Ko si? ponovi bojar.
- Pa, Mitka, odgovori on dobroudno i kao udei se takvom
pitanju.
- Hvala ti, junae! ree Morozov momku. Hvala to hoe da
se bori za pravdu. Ako savlada moga neprijatelja, neu aliti
blaga da te nagradim. Nije sve moje dobro razgrabljeno;
blagodarei Bogu, jo imam ime da se oduim onome ko e se
boriti umesto mene.
Homjak ve bee sreo Mitku na Poganoj bari, kad je momak
ubio pod njim konja hrastovom tojagom, i mislei da obori
konjanika pritisnuo poda se svog druga. Ali u optoj guvi
Homjak nije zapazio njegovo lice, koje, uostalom, nije imalo u
sebi nieg osobitog. Homjak ga nije poznao.
- ime e se boriti? upita bojar koji je nadgledao megdan,
radoznalo posmatrajui momka koji nije imao ni oklopa ni
oruja.
- ime u se boriti? ponovi Mitka i osvrne se, traei oima
guslara kao da bi hteo s njim da se posavetuje.
Ali guslar je, izgleda, otiao na drugo mesto, i ma koliko ga
Mitka traio oima nije ga mogao pronai.
- No, ree bojar, uzmi sablju, navuci oklop i izii na megdan.
Mitka se zbunjeno osvrnu na sve strane.
Njegovo ponaanje uini se caru zanimljivim.
- Dajte mu oruje, ree on. Da vidimo kako ume da se bori.
Mitki donesoe potpunu opremu, ali, ma kako se trudio, nije
mogao uvui ruke u pancirsku koulju; a i lem je bio tako
malen, da mu je stajao na vrh glave.
Ovako opremljen, sasvim zbunjen, Mitka se okretao as
desno, as levo, jo uvek u nadi da e nai guslara i zapitati ga
ta da radi.
Gledajui ga, car se poe glasno smejati. Za njim se povedoe
najpre oprinici, a zatim i svi gledaoci.
- ta se vi derete? progovori Mitka nezadovoljno. Ja u bez
vae kape i bez gvozdene koulje poi na onoga.
On pokaza prstom na Homjaka i poe svlaiti oklop.
101

Ponovo se razlee glasan smeh.

- A sa im e na njega? upita bojar.
Mitka se poea po potiljku.
- Imate li kakvu batinu? zapita on oprinike otegnutim
glasom.
- Ama, kakav je to klipan! povikae ovi. Otkud je ovaj ispao?
Koji ga avo ovamo donese? Ti valjda misli, blesane, da se mi
tuemo batinama, kao prosti seljaci?
Ali Ivana Vasiljevia je zanimao Mitka i on ne dade da ga
oteraju.
- Dajte mu tojagu, ree, nek se bije kako ume.
Homjak se uvredi.
- Gospodaru, nemoj dopustiti da ovaj seljak baca sramotu na
tvog vernog slugu, uzviknu on. Ja ti asno sluim kao oprinik i
jo nikad se nisam borio batinama.
Ali car je bio dobre volje.
- Ti se bori sabljom, ree on, a momak nek se bori kako ume...
Dajte mu tojagu. Da vidimo kako e muik braniti Morozova!
Donesoe nekoliko batina.
Mitka uze u ruke jednu po jednu, odmeri svaku i pregledavi
sve batine, okrete se pravo caru:
- A ima li neka jaa? ree svojim tromim glasom, gledajui
upitno u cara.
- Donesite mu rudu! ree car unapred zadovoljan prizorom
koji ga oekivae.
Zaista, uskoro se nae u Mitkinim rukama teka ruda, koju
su oprinici istrgli ale radi iz nekih kola koja su stajala na
trgu.
- Valja li ova? upita car.
- A to? ree Mitka. Moe da poslui...
I dohvativi rudu za jedan kraj, on je zavitla, probe radi tako
snano, da je vazduh naokolo zahujao i digla se praina kao
kad dune vetar.
- Vidi, vidi vraga! rekoe oprinici zgledavi se.
Car se obrati Homjaku.
- Spremi se! ree mu zapovedniki i dodade s osmehom: Da
102

vidim kako e se odbraniti od seljake tojage.

Meutim Mitka, zasukavi rukave, pljunu u ake i stegnuvi
rudu obema rukama mahae njome gledajui Homjaka.
Njegova stidljivost je iezla.
- Hej ti, izlazi! izgovori on odluno. Ja u ti pokazati kako se
otimaju tue verenice.
Zbog udnog oruja i neobine snage Mitkine poloaj
Homjakov bio je prilino nezgodan; a i gledaoci su oigledno
drali stranu Mitki, i poeli se podsmevati Homjaku.
Zbunjenost konjuareva zabavljala je cara. On se spremao da
gleda borbu s istom radoznalou koju su u njemu izazivale
predstave njegovih makara ili lov na medvede.
- Ponite megdan, ree on primetivi da se Homjak koleba.
Tada Mitka podie tojagu, zavitla je nad glavom i poskakujui
poe se primicati Homjaku.
Uzalud se Homjak trudio da nae priliku kako bi dohvatio
Mitku sabljom. Uspevao je; samo da se urno uklanja ili izmie
rudi koja je opisivala ogromne krugove oko Mitke, tako da mu
se nije mogao pribliiti.
Na veliku radost gledalaca i ne manje uivanje carevo,
Homjak se poe povlaiti mislei samo kako da se spase; ali
Mitka, s medveom okretnou, i dalje je poskakujui
navaljivao, a ruda je kao oluja neprestano fijukala nad
njegovom glavom.
- Ja u te nauiti kako se kradu verenice! govorio je on
padajui sve vie u jarost i trudei se da dohvati Homjaka po
glavi, po nogama ili gde stigne.
Naklonost gledalaca prema Mitki izraavala se uzvicima
punim odobravanja i najposle pree u oduevljenje.
- Tako, tako! vikala je svetina, zaboravljajui na prisustvo
carevo. Udri ga! To je momak! Brani Morozova i pravednu
stvar!
Ali Mitka nije mislio na Morozova.
- Ja u te nauiti kako se verenice kradu! ponavljao je on
kruei rudom iznad glave i potiskujui Homjaka, koji se
uklanjao od njega as na jednu, as na drugu stranu.
103

Nekoliko puta su oprinici, koji su stajali uz lanac, morali

unuti da bi izbegli neminovnu smrt kada je ruda fijuui
proletala nad njihovim glavama.
Najednom se u potmuo udarac i Homjak, pogoen u
slabinu, odlete nekoliko hvati i tresnu rairivi ruke.
Na trgu se zaue radosni uzvici.
Uto Mitka skoi na Homjaka i poe ga daviti.
- Dosta, dosta! povikae oprinici.
A Maljuta naglo se nae Ivanu Vasiljeviu i ree mu
zabrinuto:
- Gospodaru, naredi da uklone ovog avola! Homjak nam je
najbolji meu oprinicima.
- Vucite budalu za noge! povika car. Polijte ga vodom, ali
pazite da ostane iv!
Oprinici su jedva uspeli da odvuku Mitku, ali kad su podigli
Homjaka on je ve bio mrtav. I kada svi prisutni obratie
panju na njega, pored Mitke se stvorio vladimirski guslar i
povukavi ga za skut proaptao:
- Hajde, budalo, za mnom! Spasavaj glavu!
I obojica nestadoe u gomili.

104

XII
AMAJLIJA VJAZEMSKOG

Car naredi da pozovu Morozova.

Na trgu ponovo zavlada tiina. U oekivanju, svi su uperili oi
u cara pritajivi dah.
- Bojaru Druino, ree Ivan diui se sveano sa svoga mesta,
na Bojem sudu ti si se opravdao preda mnom. Gospod Bog,
porazivi tvog neprijatelja, pokazao je da si ti u pravu, i moja
milost nee te mimoii. Ne naputaj Slobodu bez moga
odobrenja. Ali to je, nastavi Ivan mrano, tek pola stvari. Sad
e tek biti. Dovedite ovamo Vjazemskog.
Kad doe knez Atanasije Ivanovi, car ga dugo gledae
zagonetnim pogledom.
- Afonja, ree on najzad, ti zna da se ja vrsto drim svoje
rei. Presudio sam da e biti pogubljen onaj od vas koji bude
pobeen, bio sam, bilo njegov zamenik. A tvoj zamenik je
podlegao, Afonja.
- Pa neka, odgovori Vjazemski odluno, zapovedi da mi
odseku glavu, gospodaru!
udan osmeh u kome je bilo zmijske zlobe prelete preko
Ivanovih usana.
- Samo, odsei glavu? izusti on pakosno. Zar misli da e ti se
105

samo glava odsei? Tako bi i bilo da si se ogreio samo o

Morozova, ali ti ima i drugu krivicu i druga nedela... Maljuta,
daj ovamo njegovu amajliju!
I uzevi iz ruku Maljutinih kesicu koju je bacio Vjazemski,
Ivan je podie uvis drei je za gajtan.
- ta je ovo? upita on strano, gledajui Vjazemskom u oi.
Knez je hteo da odgovori, ali car mu ne dade.
- Lukavi robe, izgovori on groznim glasom, tako da se
prisutnima sledila krv u ilama - robe lukavi! Pribliio sam te
svome prestolu, uzdigao sam te i obasuo poastima, a ti, ta si
uinio? U svom pokvarenom srcu, ti si kao aspida naumio da
doe glave meni, svome caru, i vradbinama si me hteo
unititi; zato si valjda i stupio u oprinike. ta je oprinina?
nastavi on pogledavi oko sebe i podiui glas da bi ga svi
mogli uti. Ja, kao onaj gospodar vinograda, postavljen sam od
Boga nad mojim narodom da obdelavam vinograd moj. Ali
bojari, vee i savetnici moji nisu hteli da mi pomau i namislili
su da me upropaste; tada sam im oduzeo vinograd svoj i
predao ga drugim radnicima. I to je oprinina. Zvani nisu doli
na gozbu, i ja sam poslao na trita i na raskra puteva i
naredio da pozovu one koji se nau. I to je opet oprinina. Sad
vas pitam: ta je zasluio gost koji je doao na gozbu, ali nije
obukao sveano odelo? Kako kae o njemu Sveto pismo:
Vezavi mu ruke i noge, uzmite ga i bacite u veitu tamu, gde se
uje pla i krgut zuba.
Tako govorae Ivan, i narod je sluao nemo ovu proizvoljnu
primenu starozavetne prie, bez saaljenja prema
Vjazemskom, ali duboko potresen iznenadnim padom monog
ljubimca.
Niko od oprinika nije smeo ili nije hteo da progovori nijednu
re u odbranu Vjazemskog. Na svim licima ogledao se uas.
Jedino Maljutine zverske oi nisu izraavale nita sem
gotovosti da odmah pristupi izvrenju carskih zapovesti; jedino
je lice Basmanova izraavalo zlobnu radost, mada se i on trudio
da je sakrije pod maskom ravnodunosti.
Vjazemski nije smatrao potrebnim da se pravda. On je
106

poznavao Ivana i stoga se odluio da strpljivo podnese muke

koje su ga ekale. I dalje se drao hrabro i dostojanstveno.
- Vodite ga, ree car. Ja u mu odrediti istu kaznu kao i onom
hajduku koji se uvukao u moju lonicu i sada eka odmazdu. A
vraara s kojim je bio u dogovoru pronai i dovesti u Slobodu.
Neka pri ispitivanju na mukama da nove iskaze... Velika je
zloba gospodara zemaljskoga sveta, nastavi Ivan podigavi oi
k nebu. Poput razjarenog lava, on ide oko mene gledajui da
me prodre, i ak u mome savetu nalazi svoje usrdne sluge. Ali,
ja se uzdam u milost Boju i s pomou Njegovom neu
dopustiti da izdaja jo vie uhvati korena u Rusiji.
Ivan sie s uzvienja i uzjahavi konja krete natrag u dvorac,
opkoljen gomilom oprinika koji utahu.
Maljuta prie Vjazemskom s uetom u rukama.
- Ne zameri, knee, ree on s osmehom, vezujui mu ruke na
lea, mi smo samo sluge.
I odredivi Vjazemskom strau, on ga odvede u tamnicu.
Narod se poe razilaziti utei, ili razgovarajui apatom o
svemu to se desilo, i uskoro opuste do maloas prepuni trg.

107

XIII
AMAJLIJA BASMANOVA

Vjazemskog uzoe na ispit, ali nikakve muke nisu ga mogle

primorati da izgovori ma ijednu re. S neobinom snagom volje
podnosio je on utei neoveno mrcvarenje kojim se Maljuta
trudio da mu iznudi priznanje da je radio caru o glavi. Iz
gordosti, prezira ili zato to mu je ivot omrznuo, on ak nije
pokuao da oslabi klevetu Basmanova iskazom da je i njega
samog naao kod vodenice.
Po carevoj naredbi vodeniara su uhvatili i kriom doveli u
Slobodu, ali se nije pristupilo njegovom ispitivanju,
Basmanov je objanjavao uspeh svoje dostave dejstvom
tirlia, koji je stalno nosio uza se, i tim je vie verovao u
njegovu magijsku mo to Ivan nije pokazivao ni najmanju
sumnju i, mada mu se kao i ranije podsmevao, ipak je bio
prema njemu dosta ljubazan.
Unitivi jednog od svojih suparnika, osetivi da se ponovo
budi careva naklonost prema njemu, a ne znajui da je
vodeniar ve zatvoren u Slobodi, Basmanov postade jo
oholiji. Sluajui savet vraarev, on je otvoreno gledao cara u
oi, slobodno se alio s njim i drsko odgovarao na njegova
peckanja.
108

Ivan Vasiljevi je sve to strpljivo podnosio.

Za vreme jednog od svojih uobiajenih putovanja, on je sa
svojim najbliim ljubimcima, meu kojima su bila oba
Basmanova, odstojavi jutrenje u oblinjem manastiru, svratio
igumanu u eliju i udostojio ga da primi od njega ast.
Car je sedeo na klupi ispod ikona; njegovi ljubimci, osim
Maljute, koji ga nije pratio, stajahu uza zidove, a iguman,
klanjajui se duboko, donosae na sto med, razna slatka, anke
s mlekom i svea jaja.
Car je bio u dobrom raspoloenju; uzimao je od svakog jela,
blago se alio i vodio pobone razgovore. Prema Basmanovu je
bio ljubazniji nego obino, i ovaj se jo vie uverio u neodoljivu
mo tirlia.
U to se iza ograde zau konjski topot.
- Fea, ree Ivan, vidi ko je to doao?
Basmanov jo nije ni stigao do vrata, kada se ona otvorie i na
pragu se pojavi Maljuta Skuratov.
Izraz njegova lica bio je tajanstven; u njemu se ogledala
zlobna radost.
- Ui, Lukijaniu, ree ljubazno car, kakve nam vesti nosi?
Maljuta prekorai prag i poto je s carem izmenio pogled,
poe se krstiti pred ikonama.
- Otkuda ti? upita Ivai, kao da ga nikako nije oekivao.
Ali Maljuta nije urio s odgovorom. On mu se najpre pokloni,
a potom prie igumanovoj ruci.
- Blagoslovi, oe! ree on, sagibajui se da ga poljubi u ruku,
a, meutim, pogleda iskosa Fedora Basmanova, koga
odjednom obuze zla slutnja.
- Otkuda ti? ponovi Ivan, namignuvi neprimetno Skuratovu.
- Iz tamnice, gospodaru: ispitivao sam vraara.
- Pa, ta je? upita car i baci brz pogled na Basmanova.
- Jednako neto mrmlja, tako da je teko razumeti. Samo
jedno smo shvatili, kad mu stadosmo lomiti zglobove: Nije,
veli, samo Vjazemski k meni dolazio; dolazio je i Fedor
Aleksijevi Basmanov, i uze, veli, travu od mene i nosi je sada o
vratu.
109

I Maljuta ponovo pogleda iskosa Basmanova.

Basmanov se promeni u licu. Nestade sve njegove
bestidnosti.
- Gospodaru, ree on, jo inei veliki napor da bi izgledao
miran, on me kleveta svakako zato to sam ga izdao tvojoj
carskoj milosti.
- A kad mu poesmo ei tabane, priznao je da je ta trava bila
potrebna Basmanovu da naudi gospodarevu zdravlju.
Ivan pogleda Basmanova tako prodorno, da ovaj zadrhta pod
tim pogledom.
- Bauka, care! Zato da slua ta pria vodeniar! Kad bih
ja imao s njim posla, zar bih ga izdao?
- Dobro, videemo. Raskopaj svoj kaftan; da vidimo ta ima
o vratu?
- A ta bih mogao imati, sem krsta i ikonica, gospodaru?
izusti Basmanov glasom u kome ve nije bilo pouzdanja.
- Raskopaj kaftan! ponovi Ivan Vasiljevi.
Basmanov grevitim pokretom otkopa gornja dugmeta svog
odela.
- Izvoli, ree on pruajui Ivanu lani s ikonicama.
Ali car, sem lania, primeti i svilen gajtan o njegovu vratu.
- A ta je ovo? upita on i sam otkopa skupoceno dugme na
okovratniku Basmanova i izvue ispod koulje gajtan sa
amajlijom.
- Ovo? promuca Basmanov, oajniki skupljajui poslednju
snagu, to je gospodaru... materinski blagoslov.
- Da vidimo taj blagoslov. I car predade amajliju Grjaznom.
Na, raseci je, Vasja.
Grjazni rasee noem kesicu, razvi krpicu koja je bila u njoj i
istrese neto na sto.
- Dakle, ta je ovo? upita car i svi se radoznalo nagnue nad
stolom i videe neko korenje promeano sa abljim kostima.
Iguman se prekrsti.
- Ovim te je mati blagoslovila? upita podsmeljivo Ivan
Vasiljevi.
Basmanov pade na kolena.
110

- Smiluj se, gospodaru, sluzi svojem! povika on u strahu. Kad

sam primetio da si prema meni ohladnio, srce mi se kidalo, i da
bih ponovo zadobio tvoju ljubav, zatraio sam od vodeniara
ovo korenje. To je tirli, gospodaru! Dao mi ga je mlinar da bi
sluga tvoj opet stekao tvoju naklonost, a Bog vidi da nita
ravo nisam nameravao.
- A ablje kosti? upita Ivan uivajui u oajanju Basmanova,
ija mu bezonost ve odavno bee dosadila.
- Za kosti nisam nita znao, gospodaru, tako mi Boga, nita
nisam znao!
Ivan Vasiljevi se obrati Maljuti.
- Ti veli, ree on, da vraar optuuje Feku da je on dolazio k
njemu kako bi meni nakodio.
- Jeste, gospodaru!
I Maljuta iskrivi usta, radujui se nevolji svoga davnanjeg
neprijatelja.
- Dakle, Feua, nastavi car smeei se, treba da te suoimo s
vraarom. Njega su ve ispitali, sad i ti okusi ta su muke, inae
e rei da car samo narod baci na muke, a svoje oprinike tedi.
Basmanov se baci caru pred noge.
- Sunace moje svetlo! povika on uhvativi cara za skute,
svetlosti moja, gospodaru, nemoj me pogubiti, sunace moje,
mesee moj, sokoliu dragi! Seti se kako sam ti verno sluio i
inio sve to si hteo.
Ivan okrete glavu.
Basmanov se u oajanju okrenu svom ocu.
- Oe! zavapi on, izmoli od gospodara da pokloni ivot svome
sluzi! Neka mi oblae ne samo sarafan, ve neka mi metnu i
ludaku kapu. Sluiu njegovoj carskoj milosti makar i kao
dvorska budala.
Ali Aleksiju Basmanovu bili su podjednako strani i roditeljsko
oseanje i saaljenje. On se bojao da e zbog sauea prema
sinu navui na se carevu nemilost.
- Natrag, viknu on odgurnuvi Fedora, natrag, grenie! Ko o
gospodarevu zlu radi, taj mi nije sin! Idi kuda te alje njegova
carska milost!
111

- Sveti oe! zajeca Basmanov, vukui se na kolenima od svoga

oca do igumana, sveti oe, moli gospodara za mene!
Ali iguman stajae sav van sebe, oborivi oi u zemlju i
drui celim telom.
- Ostavi oca igumana, ree Ivan hladno. Ako bude potrebno,
on e ti ve kasnije odsluiti parastos.
Basmanov pogleda unaokolo moleivim pogledom, ali je
video samo neprijateljska ili preplaena lica.
Tada u njegovoj dui nasta preokret.
Bilo mu je jasno da ne moe izbei muenja, koja su po svojoj
svireposti bila ravna smrtnoj kazni, a obino se njome i
zavravala; shvati da nema vie ta da izgubi, i s tim uverenjem
vrati mu se njegova ranija odlunost.
On ustade, ispravi se i stavivi ruku za pojas, sa bestidnim
osmehom pogleda Ivana.
- Svetli care! ree on drsko, mahnuvi glavom da bi doveo u
red svoju razbaruenu kudravu kosu, svetli care! Idemo po
tvojoj zapovesti na muke i smrt. Dopusti da ti kaem poslednje
hvala za svu tvoju ljubav. Nita ja nisam nameravao protiv
tebe, a na greh je zajedniki! Kad me povedu na gubilite, ja
u sve rei pred narodom! A ti, oe igumane, sluaj sad moju
ispovest.
Oprinici, i sam Aleksije Basmanov, ne dadoe mu da
nastavi; odvukoe ga iz elije u dvorite, a Maljuta ga posadi
vezanog na konja i istog asa odvede u Slobodu.
- Sad vidi, oe, ree Ivan igumanu, koliko je oko mene i
javnih i tajnih neprijatelja. Moli se Bogu za mene,
nedostojnoga, da krunie uspehom moja dela i da pomogne
meni, mnogogrenom, da iupam izdaju s korenom.
Car ustade i prekrstivi se pred ikonama prie igumanu da ga
blagoslovi.
Iguman i sva bratija sa strahom ispratie cara do izlaza, gde
su ekali konjuari drei bogato opremljene konje; i kad se car
i njegovi pratioci izgubie u oblacima praine i presta da se uje
bat konjskih potkova, kalueri su jo dugo stajali oborenih
oiju, ne smejui podii glavu.
112

XIV
ODELO DVORSKE BUDALE

Tog istog jutra Morozovu, koji je po carevoj naredbi ostao u

Slobodi, dola su dva stolnika da ga pozovu za carsku trpezu.
Kad Druina Andrejevi doe u dvorac, odaje su ve bile pune
oprinika, stolovi postavljeni, a sluge u bogatom odelu donosile
su zakusku.
Pogledavi oko sebe, bojar vide da su tu, osim njega, sve sami
oprinici, i pomisli da mu car ukazuje naroitu poast.
U dvorcu zazvonie zvona, zatrubie trube, i Ivan Vasiljevi
raspoloen i ljubazna lica ue u dvoranu u pratnji udovskog
arhimandrita Levkija, Vasilija Grjaznog, Aleksija Basmanova i
Maljute Skuratova.
Poto se gosti njemu, a i on njima, po obiaju poklonie, sede
car na svoje mesto i svi ostali posedae za sto po stareinstvu.
Ostade samo jedno prazno mesto, iza onog koje je zauzeo
Godunov.
- Sedi, bojaru Druino, ree car blagonaklono pokazujui mu
nezauzeto mesto.
Morozov se zacrvene.
- Gospodaru, odgovori on, kako je Morozov svog ivota inio,
tako e i do smrti initi. Suvie sam star da se navikavam na
113

nove obiaje. Ma opet izgubio tvoju naklonost, makar me

oterao sa svojih oiju, ja neu sesti iza Godunova.
Svi se zaprepaeno zgledae. Ali car kao da je oekivao takav
odgovor. Izraz njegova lica bee miran.
- Borise, ree on Godunovu, bie tome dve godine kako sam ti
za isti ovakav odgovor predao na milost i nemilost bojara
Druinu. Ali, vidim, dolo je vreme da ja menjam svoje navike.
Neemo vie mi bojarima, ve oni nama zapovedati. Moda
vie ni u svojoj kuici nisam gospodar. Ostaje mi, ubogom,
samo da pokupim svoje tralje i da beim sa svojom eljadi to
dalje odavde. Oterae oni mene, sirota beskunika, odavde, kao
to su me iz Moskve oterali.
- Gospodaru, ree smerno Godunov s namerom da pomogne
Morozovu, nije nae ve tvoje da odreuje zasluge i
stareinstvo. Stari se ljudi vrsto dre starih obiaja, zato se
nemoj ljutiti na bojara to on vodi rauna o prvenstvu. Ako
dopusti, gospodaru, ja u sesti iza Morozova; za tvojim stolom
sva su mesta asna.
On uini pokret kao da e ustati, ali ga Ivan zadra pogledom.
- Bojar je zaista ostario! ree on hladnokrvno, i njegova
uzdrljivost prema oiglednoj neposlunosti ispuni prisutne
oekivanjem.
Svi su oseali da se sprema neto neobino, ali nije se moglo
predvideti kako e se ispoljiti careva srdba, ije se
pribliavanje moglo naslutiti samo po lakim trzajima lica, koji
su podseali na sevanje dalekih munja.
Svima se steglo srce, kao kad se pribliuje oluja.
- Da, nastavi mirno Ivan, bojar je zaista star, ali pamet mu je
mlada, nije prema godinama. Vrlo voli alu. I ja volim da se
smejem, i kad sam slobodan od poslova i molitve, ja ne beim
od ale. Ali otkako mi je umro budala Noktev, nema ko da me
razonodi. Druini se, kako vidim, ovaj zanat svia; a ja sam
obeao da ga nee mimoii moja milost, zato mu dajem zvanje
moje prve budale. Donesite ovamo kaftan i obucite ga bojaru.
Trazaji na carevu licu uestae, ali glas osta miran kao i pre.
Morozov je stajao kao gromom pogoen. Njegovo crveno lice
114

preblede, krv pojuri k srcu, oi sevnue, obrve najpre

zadrhtae, a zatim se nabrae tako da je ak i pored Ivana
Vasiljevia izgledao straan. Jo nije verovao svojim uima;
sumnjao je da e car javno obeastiti njega, Morozova, gordog
bojara, ije su zasluge i staro junatvo bili odavno svima
poznati.
Stajao je utei, uperivi nepomian, upitan pogled u Ivana,
kao da je oekivao da e se predomisliti i povui svoju re. Ali
Vasilije Grjazni, na carev mig, die se iza stola i prie Druini
Andrejeviu nosei u rukama aren kaftan, pola zlatotkan, pola
od grubog seljakog sukna, sa mnogim zakrpama, praporcima i
zvoniima.
- Oblai, bojaru, ree Grjazni, veliki gospodar daruje ti ovaj
kaftan s lea svoje pokojne budale Nokteva.
- Dalje! uzviknu Morozov odgurnuvi Grjaznog, ne dotii se,
prokletnie, bojara Morozova, ijim su precima tvoji preci bili
sluge i uvari pasa.
I okreui se Ivanu, on progovori glasom koji je drhtao od
negodovanja:
- Gospodaru, uzmi natrag svoju re! Daj me pogubiti! Ti si
gospodar nad mojim ivotom, ali mojom asti niko ne moe
gospodariti.
Ivan Vasiljevi pogleda oprinike.
- Zar nisam kazao da Druina voli alu? uli ste? Ja ne smem
da mu darujem kaftan!
- Gospodaru, produi Morozov, zaklinjem te imenom Bojim,
uzmi svoju re natrag! Ti se nisi jo ni rodio kad me je tvoj
pokojni otac odlikovao! Kad sam zajedno s Habarom Simskim
potukao uvae i eremise na reci Svijagi; kada sam s knezom
Odojevskim i Mstislavskim odbio od Oke krimskog carevia i
spasao Moskvu od tatarske navale. Zadobio sam mnoge rane,
prolio mnogo krvi sluei tvom ocu i tebi, gospodaru. Nisam
tedeo svoj ivot ni na bojnom polju ni u bojarskom veu,
ustajao sam dok si bio maloletan protiv ujskih i Bjeljskih,
branei tebe i tvoju majku. uvao sam jedino svoju ast i nikad
u ivotu nikom nisam doputao da je okalja. Zar e ti sad
115

osramotiti moje sede vlasi? Zar e izvri ruglu slugu svoga

oca? Naredi da me kazne smru, gospodaru, naredi da me vode
na gubilite, i ja u rado poi na muke kao to sam nekad iao u
borbe.
Svi su utali, potreseni snanim govorom Morozova, ali usred
opte tiine zau se glas Ivanov:
- Dosta brbljanja! ree on svirepo, preavi od podsmevanja u
otvorenu jarost, tvoje glupe rei, stare, pokazale su da e biti
dobra budala. Navuci ludaki kaftan. A vi, nastavi car
okrenuvi se okupljenim oprinicima, pomozite mu, navikao je
da ga slue.
Da se Morozov pokorio ili da se bacio caru pred noge, da ga je
poniznr molio da mu oprosti, moda bi Ivan Vasiljevi
popustio. Ali Morozov je izgledao suvie gord, a glas mu bee
suvie odluan; u samoj njegovoj molbi ogledala se
nesalomljivost volje, a to Ivan nije mogao podneti. Prema svim
snanijim linostima oseao je neodoljivu mrnju, i jedan od
uzroka to se njegovo srce nesvesno odvratilo od Vjazemskog
bila je, poznata mu, velika samostalnost kneeva.
U tren oka oprinici zderae s Morozova odelo i navukoe na
njega kaftan s praporcima.
Kad u poslednje rei Ivanove, Morozov se nije vie protivio.
Pustio je da ga obuku i utei gledao kako oprinici nametaju
na njemu budalino ruho. Njegove misli behu utonule u dubinu
srca; on se povukao u sebe.
- A kapu ste zaboravili? ree Grjazni, natiui Morozovu na
glavu arenu iljastu kapu. Odstupivi natrag, on mu se
pokloni do zemlje.
- Druino Andrejeviu, ree on, estitamo ti i pozdravljamo te
na novom poloaju. Uveseljavaj nas, kao to nas je pokojni
Noktev uveseljavao.
Morozov podie glavu i pree okom po itavom skupu.
- Dobro, ree on glasno i odluno, primam novu carsku
milost. Bojaru Morozovu nije priliilo da sedi pored Godunova,
ali carskoj budali pristoji se biti za carskim stolom s Grjaznim i
Basmanovom. Pomaknite se, robovi! Dajte mesta novoj budali!
116

Napravite put carskom aljivcu i ujte svi kako e on veseliti

Ivana Vasiljevia.
Morozov uini zapovedniki pokret i oprinici se i nehotice
sklonie.
Zveckajui praporcima, bojar prie carevu stolu i spusti se na
klupu spram Ivana sa toliko dostojanstva, kao da je na njemu
umesto budalinog odela bila carska odora.
- Pa, kako eli da te veselim, gospodaru? ree on naslonivi
svoje laktove na sto i gledajui pravo u oi Ivanu Vasiljeviu.
Postao si vet u smiljanju zabava, nita te vie ne moe
iznenaditi. Kakvih sve ala nije bilo u Rusiji otkako si ti
zavladao! alio si se jo kao dete, gazei narod konjem na
ulicama; zabavljao si se kad si naredio slugama da zakolju u
lovu kneza ujskog; veselio si se kad su doli izaslanici grada
Pskova da se ale na tvog namesnika, a ti si naredio da im se
vrelom smolom osmude brade.
Oprinici htedoe da skoe sa svojih mesta i navale na
Morozova, ali ih car zadra pogledom.
- Ali, nastavi Morozov, to su sve bile tek detinjarije, koje su ti
uskoro dosadile. Poeo si ugledne ljude nagoniti da idu u
manastir, da bi se sramno zabavljao s njihovim enama i
kerima. I to ti je dosadilo. Onda si poeo hvatati svoje najbolje
sluge i stavljati ih na muke. Ovo je ve bilo zabavnije, ali ne za
dugo. Ali, nije se moglo uvek rugati samo narodu i bojarima.
Daj da oskrnavimo i Hristovu crkvu. Onda si pokupio razne
probisvete po krmama, najgori olo, navukao im monake rize
i sam se napravio kaluerom, i poeli ste danju klati ljude, a
nou itati molitve. Ti sam, poprskan krvlju, pojao si i zvonio i
samo to nisi sluio liturgiju. Ta zabava ispala je
najzanimljivija; takvu, sem tebe, niko ne bi izmislio!
ta jo da ti kaem, gospodaru? ime jo da te razonodim?
Moda jo ovo da ti kaem: dok ti sa svojim oprinicima igra
pod maskama, zvoni na jutrenje i opija se ljudskom krvlju,
dotle se sprema da na te sa zapada udari igmunt; navalie sa
severa Nemci i Finci, a sa juga i istoka dii e se han. Sruie se
tatarska horda na Moskvu, ali nee biti vojvoda da brane
117

svetinje Boje. Zaplamtie opet crkve sa motima svetitelja,

nastae opet doba Batuhana. A ti, care sve ruske zemlje, ropski
e se klanjati hanu i kleei celivati uzengiju!
Morozov zauta.
Niko ga nije prekidao u rei; svima je zastao dah. Car je
sluao nagnuvi se prema bojaru, bled, zaarenih oiju, s
penom na ustima. Grevito je stezao naslon svoje stolice i
inilo se kao da se boji da propusti i jednu re Morozova, i
svaka mu se urezivala u pamenje, da bi za svaku platio
naroitom mukom.
Svi oprinici behu bledi; niko se nije usuivao da pogleda
cara. Godunov je oborio oi, ne smejui da die da ne bi
privukao na sebe panju. ak se i Maljuta oseao nelagodno.
Najednom Grjazni potee no, pritra Ivanu i pokazujui na
Morozova, ree:
- Dozvoli, gospodaru, da mu zapuim usta.
- Nemoj, izgovori car skoro apatom, guei se od uzbuenja,
pusti njegovu milost da kae sve do kraja.
Morozov je ponosito pogledao oko sebe.
- Hoe li jo ala, gospodaru! Izvoli, ja u te zabavljati!... Od
tvojih vernih slugu ostao ti je samo jedan, od stare bojarske
loze; odlagao si da ga pogubi, bilo zato to si se plaio Bojeg
gneva, bilo zato to jo nisi izmislio dostojnu kaznu za njega.
iveo je on daleko od tebe, u nemilosti, i ti si mogao zaboraviti
na njega, ali ti ne zaboravlja nikoga. Poslao si mu onog
prokletagika Vjazemskog da mu zapali kuu i odvede enu. A
kad je doao k tebi da trai pravdu, ti si im radi svoje zabave
odredio megdan, jer si oekivao da e Vjazemski ubiti tvog
starog slugu. Ali Bog nije dao da on propadne, ve pokaza da je
pravda na njegovoj strani.
A ta si tada uinio, gospodaru? Tada, nastavi Morozov, i glas
mu zadrhta, a praporci na odelu zazveae, tada ti se uini da
tvoj sluga nije dovoljno ponien, i ti odlui da mu nanese jo
neuvenu i nevienu sramotu.
Tada, uzviknu Morozov, odgurnuvi sto i diui se, tada si,
gospodaru, navukao bojaru Morozovu ludino odelo i naredio
118

njemu, spasiocu Tule i Moskve, da te zabavlja zajedno s tvojim

gadnim ulizicama.
Strano je izgledao stari vojvoda izmeu zanemelih oprinika.
Znaaj njegova ludakog odela potpuno se izgubio. Ispod
gustih obrva sevahu munje. Bela brada sputala mu se na grudi
koje su nekada podnele mnogo neprijateljskih udaraca, a sada
su bile pokriveie arenim zakrpama; u njegovom negodujuem
pogledu bilo je toliko dostojanstva i plemenitosti, da je prema
njemu Ivan Vasiljevi izgledao siuan.
- Gospodaru, nastavi Morozov podignutim glasom, evo pred
tobom tvoje nove budale! uj njenu poslednju alu! Dok si iv,
usta ruskog naroda zapeaena su strahom, ali e minuti tvoja
zverska vladavina i na zemlji e ostati samo spomen na sve to
si poinio, i tvoje ime koje e prelaziti s kolena na koleno bie
prokleto do stranog suda Bojeg. I tada e stotine i hiljade
onih koje si pobio, bezbroj ljudi i ena, dece i staraca, svi koje
si pogubio i muio, svi e stati pred Gospoda vapijui protiv
tebe, svoga muitelja. Tog stranog dana izii u i ja pred
Veitog Sudiju, izii u u ovom istom odelu i traiu natrag
moju ast, to si mi oduzeo na zemlji. Ali pored tebe onda nee
biti tvojih slugu, da zatvore usta onima koji vapiju, i ue ih
Sudija, i ti e biti baen u oganj veni, pripravljen za avola i
njegove opake sluge.
Morozov uuta, i bacivi prezriv pogled na carske ljubimce,
okrenu im lea i lagano se udalji. Niko ni da pomisli da ga
zadri. On dostojanstveno proe izmeu stolova, i tek kad
prestade zvonjenje njegovih praporaca, oprinici dooe k sebi
od zapanjenosti; a Maljuta, ustavi iza stola, ree Ivanu
Vasiljeviu:
- Zapoveda li da ga odmah ubijemo ili da ga zasad bacamo u
tamnicu?
- U tamnicu, izgovori Ivan teko diui. uvajte ga! Hranite
ga! Ne muite ga da ne crkne pre vremena! Ti mi svojom
glavom odgovara za njega!
Te veeri je car imao naroiti dogovor s Maljutom.
Kolievi, ve odavno zatvoreni u tamnici, ispitivani od
119

Maljute, delimino su priznali izdaju kojom su ih bedili, a, s

druge strane, po miljenju Ivanovu, dovoljno su dokazivali
njihovu krivicu iskazi njihovih prijatelja i slugu, koji su ih
teretili ne mogavi izdrati muenja.
Mnoga druga lica bila su umeana u ovu stvar. Uhvaeni po
carevoj naredbi i svirepo mueni, neki u Moskvi, neki u
Slobodi, oni su redom odavali druge, tako da je broj muenih
rastao svakog dana i najzad dostigao tri stotine.
Raunajui s miljenjem stranih drava, Ivan odlui da
saeka dok iz Moskve odu litavski poslanici, pa da se istog dana
izvri kazna nad svim osuenicima; a da bi utisak njen bio to
jai i da bi se buntovnici za svagda uplaili, kazna se imala
izvriti u Moskvi pred celim narodom.
Car je odredio da se tog istog dana pogube i Vjazemski i
Basmanov. Vodeniar je bio osuen da bude spaljen na lomai,
kao arobnjak, a Korunu, koji se usudio da ue u carsku
lonicu i koga su sve dosad uvali za ovu sveanu priliku, Ivan
je spremao izuzetne muke, kakvih jo nije bilo. Isti udes
oekivao je i Morozova. O pojedinostima ove opte velike kazne
car se dogovarao do kasno u no, i ve su drugi petlovi pevali
kada je otpustio Maljutu i povukao se na molitvu.

120

XV
IZVRENJE KAZNE

Po odlasku litavskih poslanika, uoi dana odreenog za

sveano pogubljenje, stanovnici Moskve s uasom su
posmatrali pripreme.
Na velikom trgu usred Kitaj-grada bila su podignuta mnoga
veala. Izmeu njih bilo je nekoliko uzvienja s panjevima.
Malo dalje, visio je na direku gvozden kotao. S druge strane,
kraj uzvienja, dizao se stub s lancima, a ispod njega radnici su
spremali lomau. Pored veala videle su se razne nepoznate
sprave, koje su izazivale u gomili nagaanja od kojih je srce
unapred strepilo.
Malo po malo, svi koji su doli na trg da pazare razioe se u
strahu. Opustio je ne samo trg, nego i oblinje ulice. Stanovnici
su se zatvorili po kuama i apatom govorili o buduem
dogaaju. Glas o stranim pripremama rairio se po celoj
Moskvi, i svuda je zavladala mrtva tiina. Radnje su se
zatvorile, niko nije izlazio na ulicu, samo su s vremena na
vreme jurili po njima carski glasnici sa Arbata, gde bee odseo
Ivan u svom omiljenom dvoru. U Kitaj-gradu se nije ulo nita
sem udaranja radnikih sekira i govora oprinika koji su
nadgledali radove.
121

Kada se spustila no, utiali su se i ti zvuci, i mesec, izaavi

iza zupastih zidova Kitaj-grada, osvetlio je opusteli trg, sav
naikan koevima i vealima, Nigde ni jednog osvetljenog
prozora; svi kapci su bili zatvoreni, samo gde-gde su mutno
svetlila kandila pred ikonama na spoljnim crkvenim zidovima.
Ali niko te noi nije spavao, svi su se molili oekujui svanue.
Najzad osvanu kobni dan. U vazduhu se ulo jae graktanje
vrana i avki, koje, naslutivi prolivanje krvi, sletahu sa svih
strana na Kitaj-grad; njihova jata su kruila nad trgom i u
crnim redovima popadoe na crkvene krstove, slemena kua i
na sama veala.
Tiinu prekidoe zvuci bubnja i talambasa, koji su dopirali
izdaleka; postepeno su postajali sve jasniji. Pojavi se gomila
oprinika na konjima, svrstanih po pet u jedan red. Napred su
jahali bubnjari da bi rasterali narod i napravili put caru, ali su
uzalud udarali u svoje bubnjeve: nigde nije bilo ni ive due.
Za oprinicima je jahao sam car Ivan Vasiljevi, u sveanoj
opremi sa tobolcem o sedlu i s pozlaenim lukom o ramenu.
Njegov kalpak bee ukraen likovima Spasitelja, Bogorodice,
Jovana Pretee i drugih svetaca. Pokrovac njegova konja
blistao se od dragog kamena, a o vratu njegova vranca umesto
kianke visila je psea glava.
Pored cara jahao je carevi Ivan, a iza njih, po tri u redu,
grupa najbliih dvorana. Za njima je stupalo vie od trista ljudi
osuenih na smrt. Okovani lancima, iznureni muenjem, oni
su s mukom pokretali noge pod pretnjama i udarcima
oprinika koji su ih terali.
Povorku je zavravao veliki odred konjice.
Kad je povorka ula u Kitaj-grad i vojnici se, sjahavi s konja,
rasporedili pored veala, Ivan ostade na konju, pogleda
naokolo i s uenjem opazi da na trgu nema nikoga.
- Doterajte narod! ree on oprinicima. Neka se niko ne plai!
Recite iteljima moskovskim da car kanjava svoje zlotvore, a
vernim daruje milost.
Uskoro se svet poe skupljati na trgu, prozori se otvorie i na
njima se pojavie bleda, uplaena lica.
122

Dotle je vatra, naloena pod kotlom, poela buktati, a na

uzvienja se popee delati.
Car zapovedi da iz gomile osuenika izvedu nekolicinu s
manjim krivicama.
- Ljudi! ree im on glasno i razgovetno, da bi ga svi na trgu
mogli uti, kao prijatelji i sauesnici izdajnika zasluili ste istu
kaznu kao i oni; ali ja u dobroti svog srca, brinui se o spasenju
vaih dua, opratam vam i poklanjam vam ivot da biste
pokajanjem iskupili svoje grehe i molili se za mene,
nedostojnoga.
Na gotovo neprimetni znak carev, pomilovane odvedoe na
stranu.
- Moskovljani! ree tada Ivan, videete danas muenja i
pogubljenja, ali ja kanjavam zloince koji su hteli izdati
dravu. Sa suzama predajem njihova telesa mukama, jer ja sam
sudija postavljen od Gospoda da sudim ovom narodu. I nema
pristrasnosti u mome sudu, jer slino Avramu, koji je podigao
no na sina svoga, i ja prinosim na rtvu svoje ljubimce.
Tada, izmeu ostalih osuenika, izvedoe bojara Druinu
Andrejevia Morozova.
U prvom nastupu gneva Ivan ga bee osudio na najstranije
muke; ali, po svojoj promenljivoj udi, a moda i zbog opte
ljubavi Moskovljana prema starom bojaru, on je uoi kazne
promenio svoju odluku i osudio ga na manje svirepu smrt.
inovnik carskog vea, stojei pored uzvienja, razvi dugaku
hartiju i glasno proita:
- Bivi bojaru Druino! Ti si hteo da stvori smutnju u dravi,
da dozove krimskog hana i litavskog kralja igmunta i da
navue mnoga zla i bede na Rusiju. I jo si se drznuo da
runim, uvredljivim reima napada samoga gospodara, cara i
velikog kneza sve Rusije, a njegove verne sluge da podbada na
nepokornost. Zasluio si kaznu goru od smrti; ali veliki
gospodar, uzimajui u obzir ranije tvoje zasluge, po milosru
svoga srca zapovedi da, izuzetno i bez naroitog muenja,
bude kanjen brzom smru - da ti se odsee glava, a tvoje
imanje da se ne oduzima u korist drave.
123

Morozov, koji se ve bio popeo na uzvienje, prekrsti se.

- Oseam se nevin pred Bogom i carem, ree on mirno.
Predajem duu svoju Gospodu; a gospodara molim za jednu
milost; ostatak moga imanja da se razdeli na tri jednaka dela:
jedan deo crkvi i za spomen moje due; drugi sirotinji, a trei
mojim vernim slugama i eljadi, a kmetovima i robovima
dajem slobodu. Opratam svojoj eni i doputam da se uda za
koga hoe.
S ovim reima, Morozov jo jednom se prekrsti i spusti glavu
na panj.
Zau se mukli udarac - glava Druine Andrejevia otkotrlja
se, a plemenita njegova krv pljusnu na daske gubilita.
Za njim oprinici, na veliko iznenaenje naroda, izvedoe
uvara carskog oruja kneza Vjazemskog, peharnika Fedora
Basmanova i njegova oca Aleksija, koga je Fedor osumnjiio na
ispitu.
- Moskovljani! ree Ivan pokazujui osuenike, evo, vidite
moje i vae zlotvore! Zaboravivi zakletvu, oni su vas kinjili u
ime moje i ne bojei se suda Bojeg pljakali su vas i
upropaivali narod, za ije sam ih branioce postavio. I sada e
primiti zasluenu odmazdu za svoja dela!
Vjazemski i oba Basmanova, zato to su zloupotrebili carsko
poverenje, bili su osueni na estoke muke.
Pisar im proita optubu da su nameravali unititi cara
maijama da su bili u vezi s neprijateljima zemlje i da su
zlostavljali narod u carevo ime.
Kad su delati dovukli Fedora Basmanova na gubilite, on se
okrenu gomili i viknu gromko:
- Narode pravoslavni! Hou pred smrt da se pokajem za svoje
grehe! Hou da ceo narod uje moju ispovest! Sluajte,
pravoslavni...
Ali Maljuta, koji je stajao iza njega, ne dade mu da produi.
Vetim udarcem sablje odsee mu glavu u istom trenutku kad
se on spremao da pone svoju ispovest.
Njegov okrvavljeni trup pade na daske, a glava se otkotrlja,
zveckajui minuama, pod noge carskom konju, koji odskoi
124

gledajui je unezvereno. Poslednja bestidnost spasla ga je od

muenja koja su ga oekivala.
Njegov otac Aleksije i knez Vjazemski nisu bili te sree.
Zajedno sa hajdukom Korunom njih su doveli na gubilite,
gde su ih ekale strane sprave. U isto vreme, starog
vodeniara povukoe na lomau i vezae za stub.
Izmuen ispitivanjem, Vjazemski se nije mogao drati na
nogama i njega su podravali delati. Zverao je divlje na sve
strane. U njegovim oima nije bilo ni straha ni kajanja. Kad je
video za stub vezanog vodeniara, i kako se ve oko njega diu
pramenovi dima, knez se seti njegovih poslednjih rei kada je
starac, omaijavi njegovu sablju, gledao u vedro s vodom.
Setio se knez i svoga vienja kod mlina, kad se nou po
meseini, gledajui pod toak, trudio da prozre svoju
budunost, ali je video samo da se voda zacrvenela kao krv i
kako se kreu zupaste testere i kako se sklapaju i rasklapaju
gvozdena kleta.
Mlinar nije opazio Vjazemskog. Povuen u samog sebe,
mrmljao je sebi neto pod nos i kao sulud poigravao na lomai,
tresui lancima:
- ikalu! Likalu! govorae on: Doletele vrane na bogatu
gozbu! Okrenulo se kolo, okrenulo! to je bilo visoko, sad je
nisko! agadam! Digni se, vetre, od vodenice, naleti na moje
dumane! Kula! Kula! Rasturi lomau, ugasi vatru!
I zaista, kao pokoravajui se arolijama, vetar se podie na
trgu, ali umesto da ugasi lomau, on jo vema raspiri vatru, i
plamen, probivi kroz suva drva, obavi sasvim mlinara i sakri
ga od gledalaca.
- agadam! Kula! Kula! ulo se jo iza oblaka dima, ali se glas
izgubi u pucketanju rasplamtele lomae.
Korunova spoljanost nije se skoro nimalo promenila od
mrcvarenja, ni od dugog amljenja u tamnici. Njegova snana
priroda odolela je prethodnom ispitivanju na mukama, samo
mu se izraz lica promenio. Ono je postalo blae, a oi su gledale
mirnije.
Od one noi kad je bio uhvaen u carskoj lonici i baen u
125

tamnicu, prestade ga muiti gria savesti. On je odmah shvatio

kaznu koja ga je oekivala kao iskupljenje nekada uinjenih
zloina, i leei na truloj slami, prvi put je posle dugo vremena
spokojno zaspao.
Pisar proita pred narodom Korunovu krivicu i kaznu koja
mu je bila odreena.
Popevi se na gubilite, Korun se prekrsti prema crkvenim
tornjevima, klee i etiri puta uzastopce udari elom o zemlju,
na sve etiri strane trga.
- Oprosti, pravoslavni narode! ree on, oprosti mi moje
grehe: razbojnitvo, pljaku, ubistva. Oprosti za sve to sam ti
zgreio. Zasluio sam smrtne muke, oprosti mi krivice moje,
narode pravoslavni!
I okrenuvi se celatima, on sam provue ruke kroz za njih
pripremljene petlje.
- Veite! ree on, mahnuvi sedom kudravom glavom i ne
ree vie ni rei.
Tada na znak carev pisar se obrati ostalim osuenicima i
proita im da su optueni zbog zavere protiv gospodara,
namere da predaju gradove Novgorod i Pskov litavskom kralju
i za zajednike veze s turskim sultanom.
Ve su se spremali da ih vode - jedne na veala, druge u
kotlove s vrelom smolom, tree na sprave za muenje.
Narod se poeo glasno moliti.
- Gospode, Gospode! ulo se na trgu, smiluj im se, Gospode!
Primi njihove due.
- Molite se za nas, pravednici! vikali su neki iz gomile. Setite
se nas kad uete u carstvo Boje.
Da zaglue ove rei, oprinici poee glasno vikati:
- Hojda! Hojda! Neka propadnu carevi neprijatelji!
Ali u isti as svetina se zatalasa, sve se glave okrenue na
jednu stranu i zaue se uzvici:
- Ide blaeni! Gledajte, narode gledajte, ide blaeni!
U dnu trga pojavi se ovek etrdesetih godina, retke brade,
bled, bosonog, samo u dugakoj gruboj koulji. Lice mu bee
neobino krotko, a na usnama je lebdeo udan, detinjski
126

dobroduan osmeh. Pojava ovog oveka meu ovolikim licima

koja su izraavala uas, strah ili zverstvo, neobino je
odudarala i snano delovala na sve. Na trgu se sve stia, kazne
se prekidoe.
Svi su znali blaenog, ali jo niko nije video na njegovu licu
takav izraz kao sad. Preko obiaja, njegova su usta, mada se
smeio, grevito podrhtavala, kao da se s krotkou u njemu
borilo drugo, njemu strano oseanje.
Pognuvi se, zveei lancima i mnogobrojnim gvozdenim
krstovima, blaeni se probijao kroz gomilu, koja mu se
sklanjala, i iao pravo prema Ivanu.
- Ivaka! Ivaka! vikao je on jo izdaleka, premeui svoje
drvene brojanice i neprestano se smeei, Ivaka, a mene si
zaboravio!
Kad ga opazi, Ivan je hteo okrenuti konja i skloniti se
ustranu, ali jurodivi ve stajae pored njega.
- Pogledaj blaenog, ree on hvatajui za uzdu careva konja,
to ne naredi da se i blaeni pogubi? Po emu je Vasja gori od
ostalih?
- Bog s tobom! ree car, vadei pregrt zlatnika iz arene kese
koja mu je na zlatnom lancu visila o pojasu, evo ti, Vasja, idi,
moli se za mene.
Blaeni prui obe ruke, ali ih odmah tre, i novac se prosu na
zemlju.
- Jao, jao! ee! povika on duvajui u prste i maui rukama.
Zato si novac usijao na vatri? Zato si ga na paklenoj vatri
usijao?
- Odlazi, Vasja! ponovi nestrpljivo Ivan. Ostavi nas, tebi nije
ovde mesto!
- Ne, ne! Moje je mesto ovde, s muenicima! Daj i meni
mueniki venac! to mene zaobilazi? Zato me vrea? Daj i
meni mueniki venac kakav drugima daje!
- Odlazi, odlazi! viknu Ivan, poevi da se ljuti.
- Neu! ree odluno jurodivi uhvativi se za konjsku opremu,
ali se najednom glasno nasmeja i stade prstom pokazivati na
Ivana. Gledajte, gledajte! progovori on, ta ti je to na elu? ta
127

128

ti je to, Ivaka? Ima na elu jaree rogove! I glava ti je postala

pasja.
Ivanove oi sevnue.
- Vuci se, maloumnie! viknu on i istrgnuvi koplje iz ruke
najblieg oprinika Zamahnu njime na jurodivnog.
Uzvici negodovanja zaue se u svetini.
- Ne diraj ga! ulo se iz gomile, ne diraj blaenog! Naim
glavama moe raspolagati, a blaenog ne diraj.
Ali se jurodivi jednako osmehivao, upola detinjski, upola
bezumno.
- Probodi me, care Saule! govorae on razmaknuvi krstove
koji su mu visili na grudima, ubodi ovamo, u samo srce! Po
emu sam gori od onih pravednika? Poalji i mene u carstvo
nebesko! Ili nam zavidi to nee biti tamo sa nama, care
Irode, care pakla!
Koplje zadrhta u Ivanoj ruci. Jo jedan trenutak i ono bi se
zarilo u grudi jurodivog, ali ga zadrae u vazduhu ponovni
krici naroda. Car se s tekom mukom savlada, ali oluja je ipak
morala da izbije...
S penom na ustima, upaljenih oiju, s podignutim kopljem,
on obode konja, nalete u trku na grupu osuenika tako da su
varnice sevnule ispod konjskih potkova i probode prvoga koji
mu je doao pod ruku.
Kad se korakom vratio na evoje mesto, spustivi okrvavljeni
vrh koplja, oprinici su ve uklonili blaenog.
Ivan mahnu rukom, i delati pristupie svom poslu. Na
bledom carevu licu pojavi se rumenilo; oi i nozdrve se rairie,
a na elu iskoie modre ile...
Kad je najzad, sit umorstva, okrenuo konja, obiao oko trga i
udaljio se, sav poprskan krvlju i okruen svojom krvavom
pratnjom, vrane na crkvenim krstovima i krovovima mahnue
jedna za drugom krilima i popadae na hrpe otkinutih udova i
na leeve na vealima...
Tog dana Boris Godunov nije bio u sviti Ivanovoj. On se jo
uoi toga dana ponudio da isprati litavske poslanike koji su
upravo odlazili iz Moskve.
129

Sutradan posle izvrenja kazne trg je bio oien, a leine

odnete i baene u kremaljski anac.
Na tom mestu itelji Moskve podigli su nekoliko drvenih
crkava, na kostima i krvi, kako kau drevni letopisci.
Prolo je mnogo godina; utisak od ove strane kazne izbledio
je u seanju naroda; ali su jo dugo stajale du kremaljskog
rova te skromne crkve, i oni koji su u njih dolazili mogli su uti
molitve za pokoj due izmuenih i pobijenih po presudi cara i
velikog kneza Ivana Vasiljevia etvrtog.

130

XVI
POVRATAK U SLOBODU

Zaprepastivi Moskvu uasnim kaznama, car je sad hteo da se

pokae milostiv i velikoduan. Po njegovoj zapovesti, tamnice
su bile otvorene i sunji, koji su ve izgubili nadu na
pomilovanje, osloboeni. Nekima je ak Ivan poslao i darove.
Kao da je zloba, koja se dugo skupljala i tinjala u njemu, nala
oduke u tom krvoproliu, kao kad vatra izbije iz vulkana.
Njegova bolesna misao se umirila i on je prestao da svuda trai
izdaju.
Nije uvek Ivan posle nevino prolivene krvi oseao griu
savesti. To je zavisilo i od drugih okolnosti. Nebeska znamenja,
iznenadni udar groma, narodne nevolje plaili su njegovu
osetljivu uobrazilju i podsticali su ga na javno kajanje pred
narodom; ali kada nije bilo ni znamenja, ni gladi, ni poara,
unutranji glas u njemu je utao i savest dremala. Tako je i
sada Ivanova dua bila u bezbrinom pokoju. Posle izvrenih
ubistava, oseao je neko zadovoljenje i mir, kao gladan kad se
nahrani. Vie po navici i ustaljenom obiaju nego po potrebi
srca, on se pri povratku u Slobodu zadrao nekoliko dana na
molitvi u Troickoj lavri.
Tokom celog puta, glasnici koji su ili ispred cara bacali su
131

prosjacima pregrti srebrnog novca, a odlazei iz lavre on je

ostavio igumanu bogat prilog da se neprestano itaju molitve
za njegovo zdravlje.
Meutim, u Slobodi se pripremao dogaaj koji niko nije
oekivao.
Poslat unapred da pripremi svean doek gospodaru,
Godunov je izvrio svoj zadatak i sedeo u svojoj odaji
naslonivi laktove na hrastov sto, poduprevi rukama glavu.
Mislio je o onome to se desilo poslednjih dana, o
pogubljenjima od kojih je uspeo da se ukloni, o zagonetnoj udi
groznog cara i o nainu kako da sauva njegovu milost, a da
nema uea u oprinikim poslovima - kad u sobu ue sluga i
javi da ga knez Nikita Srebrni eka u tremu.
Kad u to ime, Godunov iznenaen ustade.
Srebrni je bio u nemilosti kod cara i osuen na smrt. On je
pobegao iz tamnice i svaka veza s njim mogla je stati Borisa
Fedorovia glave. Ali odrei knezu gostoprimstvo ili izdati ga
caru bilo bi neasno, a na to se Godunov ne bi mogao odluiti,
jer bi izgubio narodno poverenje, do kojeg mu je bilo naroito
stalo. Setio se, istovremeno, da je car sada dobro raspoloen i
zaas smisli ta u raditi u toj prilici.
Ne izlazei da doeka Srebrnog, on naredi da ga odmah puste
u sobu. Niko od tuih ga nije video, i odluivi jednom da
primi kneza, Godunov nije hteo da mu uskrati punu panju.
- Zdravo, knee, ree on i zagrli Nikitu Romanovia, dobro
doao, sedi; kako si se odluio da se vrati ovamo, Nikita
Romanoviu? Ali, najpre dopusti da te ugostim; ti si svakako
umoran od puta.
Na Borisovu zapovest donesoe na sto zakusku i nekoliko
kupa vina.
- Reci, knee, upita Godunov brino, jesu li te videli kad si
uao na kapiju?
- Ne znam, odgovori Srebrni prostoduno, moda su me
videli; ja se nisam krio, doao sam pravo na tvoja vrata.
Poznato mi je da nisi naklonjen oprinicima.
Godunov se namrti.
132

- Borise Fedoroviu, dodade Srebrni s poverenjem, ja nisam

sam, sa mnom je dolo oko dvesta hajduka od Rjazana.
- ta kae, knee! uzviknu Godunov.
- Oni su ostali, produi Srebrni, pred gradskom kapijom.
Doli smo da se predamo caru, da nas kazni ili pomiluje, kako
je njegova volja.
- uo sam, uo, knee, kako si s njima potukao Tatare; ali,
zna li ti ta se od toga doba desilo u Moskvi?
- Znam, odgovori Srebrni i namrgodi se. Kad sam iao ovamo
mislio sam da je oprinini kraj, a kod vas je sada jo gore no
nekad. Neka Bog oprosti gospodaru! A ti ini greh, Borise
Fedoroviu, to samo uti i gleda sve to!
- Eh, Nikita Romanoviu, vidim da si ostao isti. ta bih ja
mogao rei caru? Misli da bi on mene posluao?
- Pa da i ne poslua, tvrdoglavo nastavi Srebrni, ipak si duan
da govori. Od koga e on uti istinu, ako ne od tebe?
- Misdi li da on ne zna istinu? Ti misli da on zaista veruje
svim dostavama, zbog kojih je pogubljeno toliko ljudi?
Rekavi ovo, Godunov se ugrize za jezik, ali se seti da
razgovara sa Srebrnim, ije otvoreno lice nije doputalo
sumnju da e ga izdati.
- Ne, nastavi on poluglasno, ti me bez razloga okrivljuje. Car
kanjava one koje mrzi, a njegovim srcem niko ne moe
gospodariti. Carevo srce je u Bojoj ruci, veli sveto Pismo. Eto,
Morozov je pokuavao da mu kae istinu u oi, i ta je
postigao? Morozov je pogubljen, a drugima od toga nije lake.
Ali ti, Nikita Romanoviu, izgleda ne mari za svoju glavu, kad
si znajui za pogubljenja u Moskvi smeo da doe u Slobodu.
Kad je Godunov spomenuo Morozova, Srebrni uzdahnu. On
je voleo Druinu Andrejevia, mada mu je ovaj oteo sreu.
- ta e, Borise Fedoroviu, odgovori on Godunovu, to
mora biti, bie! A pravo da ti kaem, i ivot mi je dojadio; teko
je sada iveti u Rusiji.
- Sluaj, knee, ti sam sebe ne uva; takva ti je, izgleda,
narav, ali Bog te uva. Ta, koliko si puta stavljao glavu u torbu,
a ipak si ostao itav! Mora biti da ti nije sueno da umre
133

uzalud. Da si se vratio pre nedelju dana, ne znam ta bi s

tobom bilo; a sada moda ima nade; samo se ne uri na oi
Ivanu Vasiljeviu, pusti da se ja najpre vidim s njime.
- Hvala ti, Borise Fedoroviu; o meni nemoj mnogo brinuti, a
gledaj, ako moe, da izbavi iz nevolje hajduke. Mada su
zloinci, oni su okajali svoje grehe.
Godunov zaueno pogleda Nikitu Romanovia. Nikako se
nije mogao navii na jednostavnost kneeva karaktera, a
njegova ravnodunost prema svom sopstvenom ivotu
izgledala je Godunovu neprirodna.
- Tebi se, kanda, zbog jada ne mili ivot, knee? upita on.
- Moda i zbog jada. Radi ega sada da se ivi? Hoe li
verovati, Borise Fedoroviu, neki put mi i nehotice doe na um
Kurpski; pomislim na njega i bude mi strano: ini mi se,
napustio bih otadbinu i prebegao Poljacima, da nisu nai
neprijatelji.
- To je to, knee! U dananje vreme ostaju nam samo dva
puta: ili uiniti to i Kurpski - ostaviti zauvek zemlju, ili ostati
uz cara, kao ja, i traiti njegovu naklonost. A ti nee ni jedno
ni drugo: od cara ne ide, a nisi uz njega; tako se ne moe;
treba ili jedno ili drugo. Kad ve hoe da ostane u Rusiji, vri
volju carevu. Ako te on zavoli, moda e i sam omrznuti
oprinike. Eto, na primer, kad bismo nas dvojica bili kraj
njega, mogli bismo jedan drugog podravati; danas bih ja
kazao jednu re, sutra ti, neto bi mu ostalo u dui; kau da
voda, kad kaplje uvek na isto mesto, probija kamen. A ovako, s
neba pa u rebra, nita se ne moe postii.
- Samo da nije car, ree Srebrni turobno, ja bih znao ta treba
raditi, a ovako ne mogu da se snaem; da idem protiv njega,
zabranjuje Bog, a da mu se pribliim, to ie mogu; neka me
svega isee na komade, ja se s oprinicima neu nikako moi
sloiti.
- ekaj, knee, ne oajavaj. Sea li se ta sam ti govorio?
Ostavimo oprinike, neemo se protiviti caru, oni e sami sebe
satrti. Eto, ve je trojice glavnih nestalo: oba Basmanova i
Vjazemskog. Strpi se, knee, i svi oprinici e se meu sobom
134

poklati.
- A ta e biti dotle? ree Srebrni.
- A dotle, odgovori Godunov ne elei da suvie istie misao
koju je hteo ubaciti Srebrnom, dotle, ako te car pomiluje,
moe ponovo otii na Tatare; to ti ne gine.
Srebrni je teko primao u svoju duu istovremeno dva utiska;
zato je nada da e poi na Tatare u prvi mah potisnula
potitenost koja ga bee obrvala.
- Da, ree on, to nam je jedino i ostalo, da se bijemo s
Tatarima! Da ne ekamo dok nam oni dou u goste, nego da
udarimo na Krim sa itavom naom vojskom i sa kozacima, pa
bismo mogli i Krim zauzeti!
Pomislivi na to, on se ak osmehnu od zadovoljstva.
Godunov poe s njim razgovarati o tome kako su ga silom
oslobodili iz tamnice i o rjazanskoj bici. Ve se smrkavalo, a oni
su jo sedeli za stolom, priajui sa aom u ruci.
Najzad Srebrni ustade.
- Zbogom, Borise, ree on, eto, ve se i suton hvata.
- Kuda e, Nikita Romanoviu? Ostani kod mene, prenoi;
sutra dolazi car, i ja u mu govoriti o tebi.
- Ne mogu, Borise Fedoroviu, moram ii k ljudima. Bojim se
da se s kime ne posvaaju. Da je car bio ovde, mi bismo izili
pravo pred njega da se predamo i neka bude Boja volja, a s
ovim dumanima teko je izii na kraj. Mada nam je logor
podalje od druma, na ivici same ume, ipak moe kakva eta na
nas naii.
- Onda, zbogom, Nikita Romanoviu! Pa, gledaj, ne izlazi
caru na oi, ekaj dok te ja ne pozovem... Ali, nemoj ii ovuda,
ree Godunov kad je video da se Srebrni uputio glavnom ulazu,
i uzevi ga za ruku izvede ga na sporedna vrata. Zbogom, Nikita
Romanoviu, ponovi on i zagrli Srebrnog. Bog je milostiv:
moda e se tvoja stvar dobro svriti.
I saekavi dok Srebrni nije pojahao konja i skrenuo u
sporednu ulicu, Godunov se vrati u sobu, veoma zadovoljan to
Srebrni nije primio ponudu da prenoi u njegovoj kui.
Sutradan car sveano ue u Slobodu, kao posle kakve pobede.
135

Oprinici su ga doekali uzvicima: Hojda, hojda! koji su se

uli od gradske kapije do samog dvorca.
Jedino ga stara dojilja Onufrijevna doeka prekorom i
grdnjom.
- Zveri divlja! ree ona izlazei mu u susret na doksat, kako te
jo zemlja nosi, krvoloni zlotvore? Zaudara na krv, ubico!
Kako si smeo da ide svetom ugodniku Sergiju, posle
moskovskog nedela? Bog e poraziti tebe, prokletnika, zajedno
s tvojom avolskom etom!
Ali ovoga puta dojiljini prekori nisu imali nikakva dejstva.
Napolju se nije ula grmljavina, niti je bilo oluje. Sunce je sjalo
u svoj svojoj lepoti, na nebu bez oblaka, i spram njega prelivale
su se boje i odsjajivala pozlata na krovovima i kubetima
dvorca. Ivan ne obrati panju na rei stariine i proe mimo
nje u unutranje odaje dvorca.
- ekaj, ekaj! nastavi starica gledajui za njim i udarajui
tapom o pod, udarie grom Boji u tvoju kuu i spalie tvoje
greno naselje!
I starica se povue u svoju sobu jedva pokreui noge i
bacajui srdite poglede na dvorane koji su joj se sklanjali s puta
s nekim sujevernim strahom.
Primetivi da je car veseo i raspoloen i da preko svoje navike
hoe da poine posle ruka, Godunov poe za njim u lonicu.
Naklonost careva davala mu je to pravo, osobito ako je imao da
javi caru neto to ostali nisu morali uti.
U carskoj lonici stajahu dva kreveta: jedan od prostih
dasaka, na koji je Ivan legao kad je hteo da kazni svoje telo u
asovima duevnog nemira i kajanja; drugi, iri, bio je pokriven
debelim ovnujskim koama, duecima i svilenim jastucima. Na
ovome se car odmarao kad nita nije uzbuivalo njegove misli.
Istina, to se dogaalo retko, te je ovaj krevet veinom ostajao
prazan.
Valjalo je dobro poznavati Ivana Vasiljevia da bi se moglo
pogoditi njegovo stvarno raspoloenje. ak i onda kad je
oseao griu savesti, on nije uvek bio sklon milosru. Griu
savesti propisivao je jedino iskuenju avola, koji ga je hteo
136

odvratiti od borbe protiv izdaje, i tada, umesto da mu srce

omeka, on se, uprkos sotoni, jo vie molio i metanisao,
podajui se u isto vreme jo veoj jarosti. Mirnoa koja se
ogledala na njegovu licu takoe nije uvek morala biti znak
unutranjeg spokojstva. Ona je takoe bila samo maska.
Obdaren retkom pronicljivou i sposobnou da pogaa tue
misli, voleo je katkad da pomrsi raune onima s kojima je
razgovarao i da ih iznenadi neoekivanom provalom gneva
upravo onda kad su se oni nadali njegovoj milosti.
Ali Godunov je uspeo da proui najtananije crte careve naravi
i s neobinom osetljivou pogaao je i objanjavao drugima
neprimetne promene na njegovom licu.
Saekavi da Ivan legne u meku postelju i ne primeujui u
njegovim crtama niega sem umora, Boris Fedorovi ree bez
ikakvog uvoda:
- Je li ti poznato, gospodaru, da se tvoj suanj naao?
- Koji? upita Ivan zevajui.
- Nikita Srebrni, onaj isti to je isekao sabljom tvog izdajnika
Vjazemskog i koji je bio u tamnici.
- Aha! Uhvatili su ptiicu! ree Ivan. A ko ta je uhvatio?
- Niko, gospodaru. Sam je doao i doveo sve razbojnike koji
su pod njegovom komandom potukli Tatare pod Rjazanom.
Oni su doli sa Srebrnim da se predaju tvojoj carskoj milosti.
- Opametili se, ree Ivan. A jesi li ga video?
- Video sam, gospodaru: doao je pravo k meni; mislio je da
je tvoja milost u Slobodi i molio me da ti javim o njemu. Hteo
sam najpre da ga zatvorim, ali sam pomislio: moda e
Grigorije Lukijanovi rei da mu ja kvarim raune, a Srebrni
ionako nee pobei, kad je ve doao da ti se preda.
Godunov je govorio iskreno, otvorena lica, bez ikakve
zbunjenosti, kao da nije imao u sebi ni senke lukavstva, ni
najmanje sauea prema Srebrnom. Kada je uoi tog dana
ispratio kneza na sporedna vrata, on to nije uinio da bi sakrio
od cara njegovu posetu (to bi bilo suvie opasno) ve da ga ne
bi ko iz Slobode preduhitrio i prvi izvestio Ivana, podbadajui
ga protiv Godunova. A to to je spomenuo Vjazemskog,
137

predstavljajui pritom Srebrnog kao neprijatelja pogubljenog

kneza, bilo je smiljeno i pripremljeno od strane Borisa
Fedorovia jo ranije.
Car zevnu jo jednom, ali nita ne ree, i Godunov, vrebajui
svaki pokret njegova lica, ne primeti na njemu nikakvog traga
ni otvorene ni skrivene srdbe. Naprotiv, primetio je da se caru
svidela namera Srebrnog da mu se preda. Prolivajui krv i
ispunjavajui uasom svet, Ivan je istovremeno eleo da ga
smatraju pravednim, i, ak, milostivim; svojim ubistvima je
uvek davao vid stroge pravinosti, i vera u njegovu
velikodunost laskala mu je tim vie to je malo kad na nju
nailazio.
Saekavi malo, Godunov se odluio da izazove cara na
odgovor.
- Kako zapoveda, gospodaru, upita on, da zovem Grigorija
Lukijania?
Ali skoranja pogubljenja zasitila su cara; jo koja glava vie
ne bi mogla pribaviti nikakvo novo zadovoljenje, ni probuditi
privremeno uspavanu e za krvlju.
On paljivo pogleda Godunova.
- Ti kanda misli, ree on strogo, da ja ne mogu iveti bez
prolivanja krvi? Drugo su izdajnici koji rue carstvo, a drugo
Nikita koji je isekao Afonjku Vjazemskog. A za hajduke, videu
koga u kazniti, a koga pomilovati. Neka svi dou zajedno s
Nikitom i ekaju me na glavnom ulazu dvorca. Kad iziem iz
lonice, videu ta u s njima.
Godunov poeli caru prijatan odmor, pokloni se duboko i
izie iz sobe.
Sada je sve zavisilo od toga u kakvom e se raspoloenju Ivan
probuditi.

138

XVII
POMILOVANJE

Poto ga je Godunov obavestio o carevom raspoloenju,

Nikita Romanovi doe u dvorac sa svojim hajducima.
Izranjavljeni, pocepani, u ritama svake vrste, neki u zubunu,
neki u koulji; jedni u opancima, drugi bosi, mnogi zavijenih
glava, svi gologlavi i bez oruja, stajali su oni utei jedan
pored drugog i ekali da se car probudi.
Nisu ove delije prvi put videle Slobodu; dolazili su u nju
prerueni kao guslari, prosjaci i mekari. Neki su uestvovali i
u poslednjoj paljevini, kada su Prsten i Korun doli da
oslobode Srebrnog. Meu njima je bilo i mnogo poznatih nam
lica, ali mnogi su i nedostajali. Nedostajali su oni koji su
branei rusku zemlju pali na rjazanskim poljima - i oni koji,
posle pobede, iz ljubavi prema pustolovnom hajdukom ivotu
nisu hteli da mole cara za oprotenje. Nije bilo meu njima ni
Prstena, ni Mitka, ni rieg pevaa, ni ia Koruna. Pojavivi se
u Slobodi poslednji put na dan suda Bojeg, Prsten je iezao
neznano kuda; Mitka ga nije naputao; rieg pevaa jo ranije
ubio je Srebrni, a Korunov le, ispod kremaljskih zidina,
razdirahu psi i gavrani.
Ve dva sata ekali su momci oborenih glava, ne slutei da ih
139

car posmatra kroz mali prozor iznad samih stepenica, skriven

iza arene nadstrenice. Niko od njih nije razgovarao ni sa
drugovima ni sa Srebrnim, koji je zamiljen stajao po strani, ne
obraajui panju na svet koji se gurao na vratima i kapijama.
Meu radoznalima je bila i careva dojilja. Ona je stajala na
doksatu naslonjena na tap, gledajui na sve ugaslim oima i
oekivala da se pojavi Ivan, moda radi toga da ga svojim
prisustvom zadri od nove svireposti.
Poto se ve Ivan Vasiljevi kroz tajni prozor nagledao svojih
odmetnika i zadovoljio milju da se oni sad nalaze izmeu
ivota i smrti, i da im svakako nije lako na srcu - on se
odjednom pojavio na drugim vratima, u pratnji nekolikih
stolnika.
Kad videe cara, koji je bio obuen u zlatotkano odelo i iao
oslanjajui se na ezlo, hajduci padoe na kolena i sagnue
glave.
Neko vreme Ivan je utao.
- Zdravo, odrpanci! ree on najzad i pogledavi Srebrnog,
dodade: A to si ti izvoleo u Slobodu? Zaeleo si se zatvora, je
li?
- Gospodaru, ree smerno Srebrni, nisam iziao iz tamnice po
svojoj volji, nego su me silom odveli hajduci. A oni su razbili
irinskog mirzu ihmata, to je tvojoj milosti svakako ve
poznato. Zajedno smo tukli Tatare, zajedno se i predajemo u
tvoje ruke; kazni nas ili pomiluj, po tvojoj carskoj volji.
- Dakle, vi ste radi njega dolazili onaj put u Slobodu? upita
Ivan okupljene hajduke. A otkuda ga vi poznajete?
- Bauka, care, odgovorie tiho hajduci, on je spasao naeg
atamana kad su ga u Medvjedevki hteli obesiti. Ataman ga je i
izneo iz tamnice.
- U Medvjedevki? ree Ivan i osmehnu se. To je bilo valjda
onda kad si izbatinao Homjaka i njegovu druinu. Pamtim tu
stvar. Ja sam ti tu prvu krivicu oprostio, a ti si, po naem
ugovoru, baen u tamnicu za novu krivicu, kada si po drugi put
napao moje ljude kod Morozova. ta ima da kae na to?
Srebrni je hteo da odgovori, ali ga dojilja pretee:
140

- Dosta ve s nabrajanjem njegovih krivica, ree ona Ivanu

srdito. Umesto da ga nagradi to je razbio nevernike i
odbranio Hristovu crkvu, a ti samo gleda da mu pronae
kakvu krivicu. Malo ti je bilo onog klanja u Moskvi, nesiti vue!
- uti, stara! ree strogo Ivan, nee me jo babe uiti ta treba
raditi.
Ali, kivan na Onufrijevnu, on ipak nije hteo da je razdrauje i
okrenuvi se hajducima koji su jo kleali, ree:
- A gde vam je ataman, probisveti? Neka izie napred!
Srebrni uze na sebe da odgovori u ime hajduka.
- Njihov ataman nije ovde, gospodaru. On je otiao odmah
posle rjazanske bitke. Zvao sam ga, ali on nije hteo da doe.
- Nije hteo, ponovi Ivan. ini mi se da je taj va ataman onaj
slepac to mi je doao u lonicu sa starcem. ujte, odrpanci
jedni! Ja u potraiti vaeg atamana i nabiti ga na kolac.
- Tebe e samog na onom svetu avoli nabijati na kolac!
proguna dojilja.
Car se uini kao da ne uje i nastavi, gledajui hajduke:
- A vama zato to ste mi dragovoljno glave predali,
objavljujem pomilovanje. Donesite im pet bavi medovine,
neka piju u dvoritu... No, matora, jesi li sad zadovoljna?
Dojilja, umesto odgovora, poe neujno micati usnama.
- iveo car! povikae hajduci. Mi emo tebi verno sluiti, na
gospodaru! Daemo i glave da zasluimo oprotenje!
- Dajte im svakom po dobar kaftan i po deset kopejaka u
srebru. Ja u ih upisati u oprinike. Hoete li mi, probisveti
jedni, sluiti kao oprinici?
Jedan deo hajduka oklevao je s odgovorom, ali veina poe
vikati:
- Rado emo sluiti tvojoj carskoj milosti, gde god naredi.
- ta veli, ree Ivan zadovoljno Srebrnom, da li e valjati kao
vojnici?
- Valjae, odgovori Nikita Romanovi. Samo, gospodaru,
nemoj ih prevoditi u oprinike.
Car pomisli da Srebrni smatra hajduke nedostojnim takve
asti.
141

- Kad nekom inim milost, ree on sveano, ja to ne inim

upola.
- Pa kakva je to milost, ote se Srebrnom.
Ivan ga pogleda zaueno.
- Oni su, gospodaru, nastavi Nikita Romanovi pomalo
usteui se, oni su uinili dobro delo. Da nije bilo njih, Tatari bi
napali i na sam Rjazan.
- Onda, zato da ne budu oprinici? zapita naglo car,
probijajui Srebrnog svojim otrim pogledom.
- Zato, gospodaru, izgovori Srebrni uzalud se trudei da bude
to blai u izraavanju, zato to, mada su loi ljudi, ipak su bolji
od tvojih krvoloka.
Ta neoekivana i nehotina smelost dovede u zabunu Ivana.
Seti se da ovo nije prvi put to Nikita Romanovi govori s njim
tako iskreno i otvoreno. A, meutim, on se, osuen na smrt,
vratio svojom voljom u Slobodu i predao se u careve ruke. Nije
bilo moguno optuivati ga zbog nepokornosti, i car se
dvoumio kako da uzme taj smeli ispad, kad jedno novo lice
privue njegovu panju.
U gomilu hajduka neprimetno se uvukao neki stran ovek
ezdesetih godina, isto odeven, koji se trudio da privue
panju Srebrnog, a da ga car ne vidi. Ve nekoliko puta
pokuavao je da iza prvog reda provue ruku kako bi dohvatio
kneza za skut, ali, ne uspevi u tome ponovo se skrivao za
hajduke.
- Kakav je ono pacov? upita car pokazujui na nepoznatog.
Ali ovaj je ve uspeo da se sakrije u gomili.
- Sklonite se ljudi! ree Ivan. Dovedite mi onog to se krije iza
vas.
Nekoliko oprinika uletee u gomilu i izvukoe krivca.
- Ko si ti? upita Ivan starca, gledajui ga podozrivo.
- To je moj seiz, gospodaru, pouri se Srebrni da objasni,
poznavi svog starog Mihejia, nije me video od onog dana...
- Jeste, jeste, bauka care! potvrdi Miheji, mucajui od
straha i radosti. Njegovo gospodstvo govori istu istinu...
Nismo se videli od onda kad su njegovu milost zatvorili.
142

Dozvoli, bauka care, da se nagledam svog bojara! Gospode

Boe, Nikita Romanoviu, mislio sam da te nikad vie neu
videti.
- A ta si hteo da mu kae, upita car, gledajui jo uvek
nepoverljivo Mihejia, zato si se krio za ove razbojnike?
- Bojao sam se, gospodaru Ivane Vasiljeviu, tvojih oprinika
sam se bojao. To ti je, gospodaru, i sam zna, to ti je takav
svet...
I Miheji se ugrize za jezik.
- Kakav svet? upita Ivan, trudei se da svom licu da blai
izraz. Govori stare, bez ustezanja, kakvi su ljudi moji
oprinici!
Miheji pogleda u cara i umiri se.
- Takve mi pre litavskog rata nikad nismo videli, bauka!
progovori on najednom, ohrabren izrazom careva lica. Ne
mislim da ih vream, sumnjivi su to ljudi, obeenjaci jedni!
Car pogleda Mihejia paljivije, udei se to se i sluga
odlikuje istom iskrenou kao i gospodar.
- A to si se izbeio na njega? ree dojilja. Hoe da ga
prodere? Zar ne kae pravu istinu? Zar su se mogli videti
ranije u Rusiji takvi krvoloci?
Naiavi na podrku, Miheji se obradova.
- Tako je, bakice, tako! ree on. Svako zlo u zemlji dolazi od
njih! Oni su i mog bojara oblagali. Ne veruj im, gospodaru, ne
veruj! Nose psee njuke konju o vratu, pa i sami laju kao psi.
Moj gospodar verno ti je sluio, a to su ga Vjazemski i Homjak
obedili. Pravo kae bakica, da takvih krvoloka jo nije bilo u
Rusiji.
I gledajui na oprinike oko sebe Miheji se primae
Srebrnom, kao da je hteo rei: mada ste vuci, sad ga neete
pojesti.
Kada je car iziao na doksat, on je ve bio reio da oprosti
razbojnicima, ali je hteo da ih neko vreme ostavi u
neizvesnosti. Dojiljine primedbe pale su u nevreme i umalo
nisu naljutile Ivana, ali, sreom, bio je milostivo raspoloen, i,
umesto da pusti gnevu na volju, naumi da izigra Onufrijevnu,
143

da je ponizi u oima dvorana, a u isto vreme da se naali sa

seizom Srebrnog.
- Dakle, tebi se ne svia oprinina? upita on Mihejia, kao
dobroudno.
- A kome se svia, bauka, gospodaru? Od onog asa kad
smo se vratili iz Litve, imamo od nje samo neprijatnosti za mog
gospodina. Da nije tih, Boe prosti, strvodera, moj gospodar bi
i sada uivao naklonost tvoje milosti.
I Miheji opet bojaljivo pogleda u carske uvare, ali odmah
zatim pomisli: Neka, obeenjaci jedni! Opravdau svoga
gospodara pred carem, pa makar i sam glavu izgubio!
- Dobar ti je seiz, ree car Srebrnom. Voleo bih da i moje
sluge budu ovakve prema meni. Je li odavno kod tebe?
- Ja, bauka Ivane Vasiljeviu, upade Miheji, potpuno
ohrabren carskom pohvalom, ja sluim knezu od samog
njegova detinjstva. Sluio sam i njegovom pokojnom ocu, a
moj otac je sluio njegovom dedi, a kad bih imao dece i ona bi
njegovoj deci sluila.
- A zar ti nema deice, stari moj? upita Ivan jo milostivije.
- Imao sam, gospodaru, dva sina, ali mi obojicu Bog uze. Oba
su pala na bojnom polju pod Polockom, u tvojoj vojsci, kada
smo doli u pomo Polocku s knezom Nikitom Romanoviem i
knezom Pronskim. Starijem sinu, Vasiliju, vraki Poljak u
naletu sabljom rascepi glavu, a mlaeg, Stepana, pogodi zrno u
grudi, evo toliko iznad leve sise.
I Miheji pokaza prstom na svojim grudima mesto gde je
Stepana pogodilo zrno.
- Gle, gle! progovori Ivan maui glavom i kao pokazujui
sauee prema sudbini Mihejievih sinova. Pa ta emo: jedne
je Bog uzeo, imae druge.
- A otkud u imati? Domaica mi je odavno umrla, a ja ne
mogu iz rukava da istresem novu decu.
- Nita za to, ree car kao da je hteo uteiti starog seiza, nai
e ti s Bojom pomoi i drugu domaicu.
Miheji je oseao ogromno zadovoljstvo razgovarajui s
carem.
144

- Tog zelja ima na svakom koraku, odgovori on smekajui se,

ali ja ne marim mnogo za ene, bauka gospodaru, a i mator
sam ve da se bavim takvim stvarima.
- Ima ena i ena, primeti Ivan i uhvativi Onufrijevnu za
bundicu gurnu je napred i ree: Evo ti domaice! Uzmi je,
starino, ivi s njom u ljubavi i slozi, pa se pobrinite da imate
dece!
Shvativi carevu alu, oprinici se grohotom nasmejae, a
Miheji zaueno pogleda u cara da vidi je li to ala, ali
Ivanovo lice bilo je ozbiljno.
Ugaene oi dojiljine sevnue.
- Bezobraznie jedan! povika ona na Ivana, bezbonie!
Pokazau ja tebi kako se sa mnom ruga. Pfuj, bezobraznie
jedan! Jeretik bezduni!
Starica poe udarati tapom o pod i jo micati ustima, a nos
joj pomodre.
- Nemoj da se toliko ustee, bakice! ree car. Ja sam ti naao
dobrog mua; on e te voleti, paziti i savetovati. Jo veeras,
posle veernjeg, venaemo vas. No, kakvom ti se ini tvoja
domaica, starino?
- Smiluj se, bauka gospodaru! ree Miheji uplaeno.
- A to? Zar ti nije po volji?
- Kako po volji, gospodaru! zajeca Miheji, ustuknuvi.
- Naviknue, zavolee, ree Ivan, a ja u dati uz nju dobar
miraz.
Miheji je s uasom gledao Onufrijevnu, koju je car
neprestano drao za bundicu.
- Bauka, Ivane Vasiljeviu, uzviknu on najednom, padajui
na kolena, bolje da me pogubi nego da baci na me takvu
sramotu. Pre u otii na gubilite nego se oeniti njenom
milou, avo da je nosi...
Ivan Vasiljevi pouta malo i najednom prsnu u glasan i dug
smeh.
- No, ree on putajui najzad Onufrijevnu, koja pouri da
umakne grdei i pljujui, samo sam vas ponudio, a nisam
otetio. Hteo sam da vas usreim, ali silom vas neu venati.
145

Slui svom bojaru kao i pre, starino, a sad prii ti, Nikita.
Pratam ti i drugu tvoju krivicu. A te golae neu uzeti u
oprinike, moji momci moda bi se uvredili. Neka idu u izdru,
da uvaju granicu. Kad ve toliko vole da tuku Tatare, imae
tamo s kim da se ogledaju. A ti, nastavi on naroito ljubaznim
glasom, bez trunke uobiajene podrugljivosti i spustivi ruku
Srebrnom na rame, ti ostani kod mene. Ja u te pomiriti s
oprinicima. Kada nas blie upozna, nee se od nas tuiti.
Lepo je tui Tatare, ali nisu samo Tatari moji neprijatelji, ima i
gorih od njih. Naui i ti da grize zubima i isti metlom.
I car potapa Srebrnog po ramenu.
- Nikita, nastavi on blagonaklono, ne skidajui ruku s njegova
ramena, srce ti je otvoreno, a jezik ne zna lukavstva; takve su
mi sluge potrebne. Stupi u oprinike; ja u te postaviti na
mesto Vjazemskog. U tebe imam poverenja, ti me sigurno
nee izdati.
Svi oprinici zavidljivo pogledae Srebrnog; oni su ve videli
u njemu novu zvezdu, i oni koji su bili podalje od cara poee
aputati meu sobom i pokazivati svoje nezadovoljstvo to im
car, ne obzirui se na njihove zasluge, tovari na vrat osuenog
doljaka, bojara od starine, od stare kneevske loze.
Ali Srebrnom se stee srce od Ivanovih rei.
- Gospodaru, ree on savlaujui se, zahvaljujem ti na
milosti; ali dozvoli i meni da idem u graninu vojsku. Ovde
nemam ta da radim, ja nisam navikao na ivot u Slobodi, a
tamo u sluiti tvojoj milosti dok budem imao snage.
- Zar tako! ree Ivan i skide ruku s ramena Srebrnog, to znai
da nismo po volji vaoj kneevskoj milosti. Dakle, asnije je
ostati s lopovima nego biti u mene na dvoru. Po dobro, nastavi
on podrugljivo, ja nikom ne nameem svoje prijateljstvo i
nikog ne zadravam silom. Ako ste navikli jedni na druge, onda
i sluite zajedno. Srean put, razbojniki voo!
I prezrivo pogledavi Srebrnog, car mu okrete lea i ue u
dvorac.

146

XVIII
ODLAZAK IZ ALEKSANDROVE SLOBODE

Godunov pozva Srebrnog da ostane u njegovoj kui dok ne

krenu u pohod. Ovoga puta ponuda je bila iskrena, jer je Boris
Fedorovi, pratei svaku re i svaki pokret carev, doao do
zakljuka da bure vie nee biti i da e se Ivan ograniiti samo
na hladan odnos prema Nikiti Romanoviu.
Veran rei koju je dao Maksimu, Srebrni se, im izie iz
dvorca, uputi majci svog pobratima i predade joj Maksimov
krst. Maljute nije bilo kod kue. Starica je ve bila obavetena o
smrti svoga sina i doeka Srebrnog kao svog roenog; ali kada
se on, izvrivi poruku, oprosti, ona nije smela da ga zadri, jer
se bojala Maljutina povratka; samo ga je dopratila do vrata,
blagosiljajui ga.
Uvee, kada je Godunov ostavio Srebrnog u lonici i otiao
poelevi mu prijatan odmor, Miheji se potpuno predade
radosti.
- Najzad smo, gospodaru, doekali lepe dane, posle tolikih
jada! Od onog dana kad su te zatvorili, Nikita Romanoviu, kao
da ni Bojeg dana nisam gledao. Samo sam neprestano lunjao
po Moskvi i Aleksandrovoj Slobodi, kako bih saznao neto o
tebi. Kad sam danas uo da si se vratio s hajducima, potrao
147

sam koliko su me noge nosile u dvorac, ali car je ve bio na

doksatu. Poeo sam da se provlaim izmeu hajduka, da ti se
pribliim, ali nisam mogao odoleti elji - poeh te hvatati za
skut, a car je to primetio. Ala sam se bio uplaio! Nikad neu
zaboraviti! Sutra u dati da se oitaju dve molitve: jednu u
tvoje zdravlje, a drugu to me je Bog sauvao od one vetice,
to nije dopustio da se onako pakosno delo izvri.
I Miheji poe pripovedati sve to je doiveo posle napada na
kuu Morozova - kako je, obavestivi Prstena i vrativi se
vodeniaru, naao tamo Jelenu Dimitrijevnu i kako se primio
da je isprati do imanja njenog mua, kuda su sluge odvele i
Morozova za vreme poara.
Srebrni je s nestrpljenjem sluao mnogobrojna okolienja
Mihejieva.
- Nemoj misliti, Nikita Romaniu, da sam slep, ree starac. Ja
samo utim, ali vidim sve. Moram ti rei da mi se nije svidelo
kad si odlazio Morozovu. Nee od toga biti dobra, mislio sam, a
i stideo sam se za tebe kad si sedeo s njim za jednim stolom i
pio iz iste ae. Ti me ve razume. Mada nisi, recimo, kriv za
to, jer ko zna otkud to snae oveka! ali prema Morozovu to je
bio greh. Sad je, razume se, sasvim druga stvar; sad ona nema
pred kim da odgovara, Bog da mu duu prosti. A, uz to, i mlada
je da ostane udovica.
- Nemoj me prekorevati, Mihejiu, ree Srebrni
nezadovoljno, ve mi reci gde je sada i ta zna o njoj?
- Pusti me, gospodaru, ekaj; daj da ti sve po redu ispriam.
Dakle, kad sam se vratio od hajduka vodenici, mlinar mi ree:
Doletela mi, veli, ognjena ptica, a ti je, veli, odnesi caru
Dalmatu. Ispoetka nisam razumeo o kakvoj ptici i kakvom
caru govori; tek kasnije, kad mi pokaza bojarku, shvatio sam da
je o njoj govorio. Dakle, mi se zajedno uputimo na imanje
Druine Andrejia. Ispoetka ona samo uti i oiju ne die;
zatim se poe raspitivati za mua, a zatim, bauka, ovamo,
onamo, i za tebe upita, samo ne otvoreno nego kao uzgred,
skrenuvi glavu na stranu. Zna se, enska posla! Ispriao sam
joj sve to sam znao, a ona, jadnica, jo se vie oalostila,
148

snudeno je pokunjila glavu i do kraja puta vie ni rei nije

izgovorila. Kad smo poeli da se pribliavamo imanju - bilo je
valjda jo desetak vrsta - ona poe bivati sve nemirnija. Zato
se, velim, gospoo, toliko uzrujava? A ona na to brizne u
pla. Ponem je teiti. Nemoj da tuguje, velim, bojarko:
Druina Andrejevi je zdrav! Kad spomenuh ime Druinino,
ona poe plakati jo vie. Ja je samo pogledah i ne znam ta da
joj kaem. I knez Nikita Romanovi, velim, mada je u
tamnici, verovatno je i on iv i zdrav. Prosto, bauka, nisam
znao ta da joj kaem; vidim da ne govorim ono to treba, a
neto se, opet, mora rei. Ali tek to izustih tvoje ime, bauka,
ona odjednom zaustavi konja. Ja veli, ia, ne mogu na
imanje moga mua! Kako to, bojarko, nego kud e? Vidi
li, ia, one pozlaene krstove to blistaju iza ume? Vidim,
gospoo! To je, veli devojaki manastir, poznala sam ga po
krstovima, vodi me tamo, ia. Hteo sam da se usprotivim, ali
ona ne odstupa: vodi, pa vodi. ,,Ja u tamo, veli, saekati
nedelju dana, pomoliu se Bogu, a zatim izvestiti Druinu
Andrejia; on e poslati po mene. ta sam mogao, ispratih je
do manastira i ostavih je tamo kod igumanije.
- Je li daleko taj manastir? upita Srebrni.
- Od vodenice je bilo valjda etrdeset vrsta, bauka, a od
Moskve, mislim, bie i vie. Pa to e nam biti skoro uz put, ako
poemo na izdru.
- Mihejiu, ree Srebrni, uini mi to ti kaem. Pre zore, ja ne
mogu krenuti odavde, moji ljudi moraju da poloe zakletvu. Ali
ti jo noas mora krenuti sa dva konja; ne tedi ni sebe ni
konje; nai Jelenu, kai joj sve, zamoli je da me primi i da se ne
odluuje ni na ta pre no to se sa mnom sastane.
- Hou, gospodaru, hou. Ali, ti se kanda boji da se ona ne
zakalueri? Nee toga biti, gospodaru. Proi e godina, bie i
suza, dabome, bez toga se ne moe, a kako i da ne plae za
Druinom Andrejiem, Bog da mu duu prosti! A posle, upamti
to kaem, bie vaa svadba. Ne moe se celog veka tugovati.
Iste noi Miheji krenu u manastir, a Srebrni, im je svanulo,
ode da se oprosti sa Godunovom.
149

Boris Fedorovi se ve vratio s jutrenja, koje je, po obiaju,

odstojao zajedno s carem.
- to si tako rano ustao, knee? upita on Nikitu Romanovia.
To prilii nama, ovdanjim, a ti bi mogao jo spavati, posle
jueranjeg dana. Ili ti je bilo neugodno kod mene?
Ali pronicljiv pogded Godunova pokazivae da je znao pravi
uzrok kneeve nesanice.
Ljubaznost Borisova, njegovo iskreno sauee prema
Srebrnom, usluge koje mu je vie puta inio, a najvie razlika
izmeu njega i ostalih dvorana - sve je to privlailo njemu
Nikitu Romanovia. Najzad, on mu otkri da voli Jelenu.
- Sve sam to ve davno znao, ree Godunov smeei se.
Shvatio sam to jo onda kad si prvi put doao u Slobodu, po
tome kako si gledao Vjazemskoga. A kad sam poeo da
govorim s tobom o Morozovu, ti si se ustezao, mada si bio s
njime u prijateljstvu. Ti, knee, nita ne ume da krije. to god
pomisli, odmah ti se vidi na licu. I govor ti je suvie iskren,
Nikita Romanoviu, dopusti da ti to kaem. Uplaio sam se za
tebe jue, a pomalo mi je bilo i krivo kad si onako preko
odgovorio caru da nee u oprinike.
- A ta bih mu drugo mogao odgovoriti?
- Trebalo je da mu zahvali i primi njegovu milost.
- Da li se ali, Borise Fedoroviu, ili govori iskreno? Kako
bih mogao za to blagodariti caru? A ti sam, jesi li upisan u
oprinike?
- Ja sam neto drugo, knee. Ja znam ta radim. Ja ne
prkosim caru, on me sam nee upisati, tako sam sebe postavio.
A kad bi ti doao na mesto Vjazemskog i kad bi postao carski
doglavnik i ljubimac, time bi uinio uslugu celoj zemlji. Ja i ti
mogli bismo raditi zajedniki i uspeti da preseemo ile
oprinini.
- Ne, Borise Fedoroviu, ja to ne bih umeo. Sam kae da mi
se na licu sve moe proitati.
- Zato to ti nee da savlada sebe, knee. Kad bi se reio da
pobedi svoju otvorenost, i makar prividno priao oprinicima
- ta ne bismo nas dvojica uinili! Ovako, pogledaj mene: sam
150

sam, muim se kao riba bez vode, svakoga moram da se uvam,

svaku re moram odmeriti; katkad ne znam gde mi je glava. A
da smo nas dvojica pored cara, bili bismo dvaput jai. Takvih
ljudi kao to si ti, knee, nema mnogo. Rei u ti iskreno:
raunao sam na tebe, jo od naeg prvog susreta.
- Nisam ja podesan za takve poslove, Borise Fedoriu. Kad
god sam pokuavao da se prilagodim tuem obiaju, nikad
nisam uspevao. Drugo si ti, neka te Bog poivi - ti si majstor u
tome. Da ti kaem istinu, u poetku mi nije bilo pravo to ti
misli jedno, a govori drugo; a sad vidim emu to vodi i
razumem da je tvoj nain bolji. Ja i kad bih hteo, ne bih mogao,
nije mi dao Bog tu osobinu. Uostalom, nato sam govoriti o
tome. I sam zna da me car, po mojoj elji, alje u vojsku na
granici.
- To ne smeta, knee. Ti e nanovo potui Tatare i car e te
opet pozvati pred svoje oi. Sad ve nee dobiti mesta
Vjazemskog, ali, ako zamoli, upisae te u oprinike. A i da ne
pobedi Tatare, ipak e doi u Moskvu kada proe Jelenino
udovanje. Ne boj se, nee se ona zakalueriti, to nee biti;
znam ja bolje od tebe ljudsko srce; nije se ona udala za
Morozova iz ljubavi - nema zato ni sada da ide u kaluerice.
Pusti samo da se krv umiri i suze osue; a ako ti je po volji, ja
u ti biti dever.
- Hvala ti, Borise Fedoroviu, hvala. ak mi je nezgodno to si
ve toliko uinio za mene, a ja ti ne mogu niim vratiti. Ako bi
trebalo da izdrim muenje za tebe ili da poginem u boju, ni
trenutak se ne bih predomiljao. Samo, nemoj da me poziva u
oprinike, a i u carevoj okolini takoe mi je nemoguno biti. Za
to ovek ili mora da se odrekne svoje savesti ili da ima tvoju
vetinu. A ja bih samo greio duu. Bog je svakome svoje
odredio, Borise Fedoroviu, soko leti na svoj nain, a labud na
svoj: glavno je da svaki bude svoj i istinit.
- Dakle, ti me vie ne okrivljuje, knee, to ne idem uvek
pravo, ve ponekad i zaobilaznim putem?
- Greio bih kad bih ti to stavio na teret, Borise Fedoroviu.
Da ne govorim o sebi, ali koliko si drugima uinio dobra! I moji
151

ljudi loe bi proli da nije bilo tebe. Zato te voli narod. Svi
polau nadu u tebe; cela zemlja gleda u tebe.
Lako rumenilo pokaza se na tamnom licu Borisovu, i u oima
mu sinu zadovoljstvo. To to je sklonio na svoju stranu oveka
kao to je Srebrni, bilo je za njega ne mala pobeda i sluilo mu
je kao merilo njegovog uticaja na ljude.
- I od moje strane hvala tebi, knee, ree on. Ja te samo jedno
molim: ako ve nee da mi pomae, onda, bar, kad bude uo
da o meni ravo govore, ne veruj tome i reci klevetnicima sve
to zna o meni.
- O tome ne brini, Borise Fedoroviu. Nikome neu dopustiti
da o tebi loe pomisli, a kamoli da govori. Moji se momci ve i
sada mole Bogu za tvoje zdravlje, a ako se vrate kuama, oni e
to staviti u amanet svima svojima. Samo neka da Bog da
ostane itav.
- Gospod uva nezlobive srcem, ree Godunov i smerno obori
oi. Uostalom, sve je u njegovoj svetoj volji. Zbogom, knee, do
skorog vienja; ne zaboravi da si obeao da e me pozvati u
svatove.
Oni se drugarski zagrlie i Srebrni oseti radost u srcu. Mislio
je da se Godunov ne vara lako u svojim pretpostavkama, i
njegovog skoranjeg straha za Jelenu nestade.
Uskoro zatim krenu on iz Slobode na elu svoje peake ete,
ali pre nego to su napustili naselje desi se neto to je, prema
ondanjim pojmovima, spadalo u loa znamenja.
Kod jedne crkve etu zaustavi grupa prosjaka koji su se
gomilali oko porte, zakrivi put, i kao da su oekivali bogatu
milostinju od nekakve vane linosti koja je bila u crkvi.
Kreui se polagano napred da bi dao vremena gomili da se
ukloni, zau Srebrni pogrebno pojanje i zapita za iju se duu
slui opelo. Odgovorie mu da Grigorije Lukijanovi SkuratovBjeljski, zvani Maljuta, daje parastos svome sinu Maksimu
Grigorijeviu, koji je poginuo u bici s Tatarima. U isto vreme u
se vrisak, i iz crkve iznesoe onesveenu staricu; njeno mravo
lice bilo je obliveno suzama, a sede kose padale su neuredno
ispod svilene kapice. To je bila Maksimova majka. Maljuta se u
152

crnom odelu pojavi na vratima i oi mu se susretoe s oima

Srebrnog; ali u Maljutinu licu ovoga puta nije bilo obinog
zverstva, ve samo nekakve tupe oamuenosti, bez ikakva
izraza. Naredivi da staricu poloe u porti, on se vrati u crkvu
da odstoji parastos, a hajduci i Srebrni, skinuvi kape i krstei
se, prooe ispred crkvenih vrata, sluajui kako se u crkvi
sveano i otegnuto pevalo: So svjatimi upokoj ...
Ta tuna pesma i seanje na Maksima teko su uticali na
Srebrnog; ali se seti umirujuih rei Borisovih, koje uskoro
ublaie teak utisak opela. Na savijutku puta, koji je ulazio u
gustu umu, on se okrenu i pogleda Aleksandrovu Slobodu, i
kada mu nestae iz vida pozlaena kubeta Ivanova dvorca, on
oseti olakanje, kao da mu je sa srca pao teak teret.
Jutro je bilo svee, sunano. Nekadanji hajduci, sada dobro
odeveni i naoruani, ili su slonim i vrstim korakom za
Srebrnim i grupom konjanika koji su ga pratili. Sa svih strana
navlaile su se oko njih zelene senke. Pun nestrpljenja i estine,
konj Srebrnog otkidao je uz put lie sa sputenih grana, a
Bujan, koji nije ostavljao kneza posle Maksimove smrti, trao
je napred i podizao pokatkad njuku da omirie vazduh ili je
savijao na stranu i ulio ui im bi u daljini odjeknuo kakav
zvuk.

153

XIX
POSLEDNJI SASTANAK

Ve nekoliko dana iao je Srebrni sa svojim odredom. Kada

su najzad zastali da prenoe na mestu odakle je put vodio za
Devojaki manastir, on ostavi svoje ljude i sam se uputi ususret
Mihejiu, koji mu je obeao da e doneti odgovor od Jelene.
Jahao je svu no bez prestanka. Pred zoru, pribliujui se
jednom raskru, vide on skoro ugaenu vatru i Mihejia koji je
sedeo pored nje. Oba konja, pod sedlom, pasla su malo dalje.
uvi konjski topot, Miheji se urno die.
- Bauka, knee, Nikita Romanoviu, viknu knezu kad ga
poznade, ne idi dalje! Vrati se natrag, nema ta tamo da radi.
- ta se desilo? upita Srebrni, i srce mu se stee.
- Sve je svreno, bauka! Nije nam Bog dosudio sreu!
Srebrni skoi s konja.
- Govori, ree on, ta je s bojarkom?
Starac je utao.
- ta bi s Jelenom Dimitrijevnom? ponovi Srebrni uplaeno.
- Nema vie, gospodaru, Jelene Dimitrijevne, ree Miheji
turobno, postoji samo sestra Jevdokija.
Srebrni se zaljulja i nasloni na drvo.
Miheji ga gledae s tugom.
154

- ta moe, Nikita Romaoviu! Takva je bila Boja volja.

Nije nam, izgleda, bilo sueno da doivimo sreu.
- Priaj mi sve, ree Srebrni doavi k sebi, nemoj me tedeti.
Kada se bojarka zakaluerila?
- Kad je saznala da je njen mu pogubljen, gospodaru; kad je
videla itulju s imenima pobijenih, koju je car poslao
manastiru naredivi da se mole za pokoj njihovih dua; uoi
onog dana kad sam stigao u manastir.
- Jesi li je video?
- Jesam, gospodaru.
Srebrni htede neto rei, ali nije mogao.
- Samo jedan trenutak video sam je, dodade Miheji.
Ispoetka nije htela ni da me vidi.
- ta je poruila za mene? s mukom izgovori Srebrni.
- Da se moli za nju, gospodaru.
- I nita vie?
- Nita, bauka.
- Mihejiu, ree knez posle kratkog utanja, vodi me u
manastir, hou da se s njome oprostim...
Starac odmahnu glavom.
- Zato e k njoj, bauka? Ne uznemiruj je vie; ona je sada
kao neka svetiteljka. Bolje je da se vratimo eti i da krenemo
pravo u izdru.
- Ne mogu, ree Srebrni.
Miheji ponovo odmahnu glavom i dovede mu jednog od
svojih konja.
- Uzjai ovoga, ree on sa uzdahom, tvoj se suvie zamorio.
I oni se bez ijedne rei odmah uputie ka manastiru.
Put je sve vreme vodio kroz umu. Uskoro se zau uborenje
vode, i potok koji se probijao meu trskom blesnu odjednom
kroz gusto zelenilo.
- Poznaje li ovo mesto, knee? upita tuno Miheji.
Srebrni podie glavu i vide svee zgarite. Ovde-onde zemlja
je bila nedavno izrivena, a ostaci od zgrade i polomljeno kolo
pokazivahu da je tamo bila vodenica.
- Kad su uhvatili vraara, primeti Miheji, razorili su mu i
155

kuu: mislili su da e nai skriveno blago, obeenjaci jedni!

Srebrni rasejano pogleda zgarite, i oni utei nastavie put.
Posle nekoliko sati putovanja uma je poela bivati rea. Kroz
drvee se zabeli kameni zid, i na jednoj istini ukaza se
manastir. On nije bio graen kao drugi manastiri, na visokom
mestu. Sa njegovih uzanih prozora s reetkama nisu se videla
bogata manastirska imanja; pogled je nalazio samo visoka
stabla i tamno zelenilo borova koji su opkoljavali ogradu.
Okolina je bila pusta i alosna; izgledalo je da je manastir
spadao meu siromane.
Konjanici sioe s konja i zakucae na vrata.
Proe nekoliko trenutaka; onda se zau zveket kljueva.
- Slava Gospodu, ree tihim glasom Miheji.
- Vo vjeki vjekov, amin! odgovori sestra-uvar otvarajui
kapiju. Koga traite, gospodo?
- Sestru Jevdokiju, ree Miheji u pola glasa, bojei se da tim
imenom ne pozledi duevnu ranu svoga gospodara. Ti me zna,
sestro, ja sam skoro bio u vaem manastiru.
- Ne, gospodine, ne poznajem te; tek danas sam primila
dunost vratarke, a pre mene bila je sestra Agnija...
I kaluerica sa strahom pogleda doljaka.
- Nita zato, sestro, nastavi Miheji, pusti nas. Javi igumaniji
da je tu knez Nikita Srebrni.
Monahinja baci bojaljiv pogled na Srebrnog, ustuknu jedan
korak i brzo zatvori vrata.
ulo se kako se urno udaljuje izgovarajui: Gospode Isuse
Hriste, smiluj nam se.
ta to moe znaiti? pomisli seiz. Zato se plai mog
gospodara?
On pogleda u kneza i razumede da su njegova pranjiva
oprema, odelo pocepano bodljikavim granjem i uzbuen izraz
lica uplaili vratarku. Zaista, crte Nikite Romanovia toliko su
se promenile da ga ni sam Miheji ne bi poznao, da nije doao s
njime zajedno.
Posle kratkog vremena ponovo se ue vratarkini koraci.
- Ne zamerite, gospodo, ree ona nesigurnim glasom,
156

igumanija ne moe sada da vas primi; doite bolje sutra, posle

jutrenja.
- Ja ne mogu da ekam! viknu Srebrni i lupnuvi nogom
provali vrata, pa ue u dvorite.
Pred njim stajae igumanija bleda, skoro isto kao i on.
- U ime Hrista Spasitelja, ree ona drhtavim glasom, stani! Ja
znam zato si doao... ali Bog kanjava ubistvo, i nevino
prolivena krv pae na tvoju glavu!
- asna majko, odgovori Srebrni, koji nije razumeo njen strah
ali je bio suvie uzbuen da bi se mogao zauditi, asna majko,
pusti me sestri Jevdokiji. Daj samo da je vidim! Daj samo da se
oprostim s njome!
- Da se oprosti? ponovi igumanija. Ti zaista eli samo da se
oprosti?
- Da se s njom oprostim asna majko, pa u sve svoje imanje
dati tvome manastiru!
Igumanija ga pogleda s nepoverenjem.
- Ti si ovamo silom uao, ree ona. Ti se naziva knezom, a
Bog zna ko si i zato si doao... Znam da oprinici sada obilaze
manastire i ubijaju ene i keri onih pravednika koji su skoro
pogubljeni u Moskvi... Sestra Jevdokija bila je ena
pogubljenog bojara...
- Nisam ja oprinik! uzviknu Srebrni. Ja bih svoj ivot dao za
bojara Morozova!... Pusti me da vidim bojarku, asna majko,
pusti me k njoj!
Mora biti da su crte Srebrnog izraavale iskrenost i
neposrednost. Igumanija se umiri i pogleda ga sa saueem.
- Zgreila sam ti, ree ona. Ali hvala Hristu i Njegovoj
Preistoj Majci, sad vidim da sam se prevarila. Slava Hristu i
svetoj Trojici i svima ugodnicima to nisi oprinik. Uplai me
vratarka; mislila sam samo na to da dobijem u vremenu, kako
bi se sestra Jevdokija sakrila. Teka su vremena nastala,
gospodine. Nema spasa ni u bojim manastirima onima koje je
snala carska nemilost. Ako si prijatelj ili roak porodice
Morozova, ja u te odvesti Jevdokiji. Hodi sa mnom, bojaru,
ovamo, pored grobnice, njena elija je u bati.
157

Igumanija provede kneza kroz vrt prema usamljenoj eliji

skrivenoj izmeu bunja divlje rue i kalina. Tamo, na klupi
pred ulazom, sedela je Jelena u crnoj haljini, sakrivi lice
velom. Sunce ja zalazilo, i njegovi kosi zraci padahu na nju kroz
drvee, oblivajui zlatom uvelo lie nad njenom glavom. Leto
se primicals kraju; po-slednji cvetovi divlje rue precvetavahu,
crna haljina monahinje bila je pokrivena njihovim ru-menim
laticama. Jelena je tuno pratila jednolik i lagan pad poutelog
klenovog lia, i tek um bliskih koraka prekide njenu
zamiljenost. Ona podie glavu, vide igumaniju i ustade da joj
poe u susret, ali, opazivi najednom Srebrnog, vrisnu, pritisnu
rukama srce i klonu na klupu.
- Ne boj se, dete, ree igumanija blago, to je tvoj poznanik,
bojar, prijatelj tvog pokojnog mua. Doao je da se oprosti s
tobom.
Jelena nije mogla da govori. Samo je drhtala i kao uplaeno
gledala kneza. Oboje su dugo utali.
- Dakle, tako nam bi sueno da se vidimo! ree najzad
Srebrni.
- Drukije se nije moglo, jedva ujno izgovori Jelena.
- Zato me nisi saekala, Jelena Dimitrijevna? ree knez.
- Da sam te ekala, proapta ona, ne bih imala snage... ti me
ne bi pustio... Ionako imam dosta grehova, Nikita
Romanoviu...
Opet nasta dugo utanje. Srce Srebrnom kucae jae.
- Jelena Dimitrijevna, ree on glasom koji se prekidao od
uzbuenja, ja se zauvek opratam s tobom, zauvek, Jelena
Dimitrijevna... Daj mi da te pogledam poslednji put... daj da ti
vidim poslednji put oi... digni, Jelena, svoj veo...
Omravelom rukom Jelena podie crnu tkaninu koja
pokrivae gornji deo njena lica, i knez vide njene tihe oi,
crvene od suza, i srete njen kratak, tako poznat pogled,
potamneo od nespavanja i duevnih muka.
- Zbogom Jelena! uzviknu on i pade niice pred nju,
klanjajui se do zemlje, zbogom zauvek! Neka mi Bog pomogne
da zaboravim kako smo mogli biti sreni!
158

159

- Ne, Nikita Romanoviu, ree setno Jelena, srea nam nije

bila suena. Izmeu nas i nae sree uvek bi bila krv Druine
Andrejevia. Zbog mene je on pao u nemilost, a ja sam zgreila
pred njim, ja sam kriva za njegovu smrt. Ne, Nikita
Romanoviu, ne bismo mi mogli iveti sreno. I, ko je danas
srean?...
- Da, ponovi Srebrni, ko je danas srean? Bog se razgnevio na
pravoslavnu Rusiju; pa ipak, nisam mislio da emo se jo za
ivota zauvek rastati.
- Ne zauvek, Nikita Romanoviu, osmehnu se Jelena tuno,
samo ovde, u ovom ivotu. Tako je moralo biti. Ne bi
odgovaralo da se samo mi radujemo, dok cela zemlja trpi bol i
veliku tugu.
- Zato, ree Srebrni turobno, zato nisam poginuo od
tatarske sablje! Zato me nije pogubio car kad sam mu se
predao! ta mi je sad ostalo na ovom svetu?
- Nosi svoj krst, Nikita, kao to ja svoj nosim. Tvoj udes je
bolji od moga. Ti moe braniti otadbinu, a meni samo ostaje
da se molim za te i da oplakujem svoje grehe.
- Kakva otadbina? Gde je naa otadbina? uzviknu Srebrni.
Od koga da je branimo? Ne upropauju Tatari, nego sam car
upropauje nau zemlju. Um mi se muti, Jelena
Dimitrijevna... Ti si jedina jo podravala moj razum; sada je
preda mnom sve mrano; ne mogu vie da razlikujem gde je
la, a gde istina. Propada sve to je dobro i pobeuje zlo! esto
mi je dolazio na pamet knez Kurpski, Jelena Dimitrijevna, ali
sam gonio te grene misli dok sam imao cilj u ivotu, dok sam
imao snage; ali sad nemam vie cilja i snaga mi je iscrpena...
Um mi se muti.
- Neka te Bog prosveti, Nikita Romanoviu. Zar e postati
neprijatelj caru zato to je propala tvoja srea, zar e prkositi
celom narodu koji je pred njim savio glavu? Seti se da nam je
Bog poslao ovo iskuenje, da bismo se mogli sastati na onome
svetu. Seti se celog svog ivota, Nikita, i ne pogrei protiv
samog sebe.
Srebrni obori glavu. Plameno negodovanje ustupi mesto
160

strogim pojmovima o dunosti u kojima je bio vaspitan i koje je

sveto uvao u svom srcu, mada nije uvek mogao da ih sledi.
- Nosi svoj krst, Nikita Romanoviu, ponovi Jelena. Idi kuda
te car alje. Ti si odrekao da stupi u oprinike i savest ti je
mirna. Idi protiv neprijatelja nae zemlje, a ja u se neprestano
moliti za nas oboje, do poslednjeg svog asa.
- Zbogom Jelena, zbogom, sestro moja, uzviknu Srebrni i
polete k njoj.
Ona mirno doeka njegov skrueni pogled, zagrli ga kao brata
i poljubi tri puta, bez straha i zbunjenosti, jer u ovom
oprotajnom poljupcu nije bilo vie onog oseanja koje je pre
dva meseca pored ograde kue Morozova zanosno i nesvesno
bacilo u kneev zagrljaj.
- Zbogom, ponovi ona i spustivi veo urno se udalji u svoju
eliju.
Zazvonie na veernje. Srebrni je dugo gledao za Jelenom. On
nije uo ta mu je govorila igumanija, nije osetio kako ga ona
uze za ruku i isprati do ograde. utei, uzjaha konja i bez rei
krenu s Mihejiem natrag kroz gustu borovu umu. Zvuci
manastirskog zvona istrgoe ga naposletku iz ove
skamenjenosti. Tek sada razumede svu teinu svoje nesree.
Srce mu se kidalo od ovog zvonjenja, ali ga ipak sluae s
ljubavlju kao da je u njemu odjekivao poslednji oprotaj
Jelenin. A kada su odmereni zvuci zvona, sve tii i nejasniji
zbog daljine, zamrli u veernjem vazduhu, njemu se uini kao
da mu je iz ivota nestalo sveg najmilijeg i kao da ga je sa sviju
strana opkolila hladna, beznadena usamljenost.
Sutradan eta Nikite Romanovia nastavi svoj pohod, ulazei
sve dublje u mranu umu, koja se, s malim prekidima, spajala
sa ogromnom Brjanskom starom umom. Knez je jahao na elu
odreda, a Miheji ga je pratio na rastojanju, jer nije smeo da
narui utanje svog gospodara.
Srebrni jahae oborene glave, i usred njegovih mranih misli,
usred same beznadnosti, ispunjavalo ga je, svetlo kao zora,
jedno uteno oseanje. To bee svest da je u ivotu izvrio svoju
dunost koliko je umeo, da je iao pravim putem i da ga nikad
161

nije hotimice napustio. Dragoceno je to oseanje, koje usred

tuge i nevolje, kao unutranje blago, ivi u srcu asnog oveka i
prema kojem su sva blaga zemaljska, sve to ini cilj ljudskih
tenji - samo prah i pepeo.
Jedino ovo uverenje davalo je Srebrnom snage da podnese
svoj ivot, i on je - seajui se svih pojedinosti iz rastanka s
Jelenom, ponavljajui u sebi svaku njenu re - nalazio tunu
utehu u misli da bi zaista bilo sramno uivati u srei u takvo
doba, i da on ne moe odvajati sebe od sudbine svoje brae, ve
zajedno sa svima podnositi svoj deo opte nevolje.
Pale su mu na um i rei Godunova; gorko se osmehnu setivi
se s kakvim je pouzdanjem govorio Boris o svom poznavanju
ljudskog srca.
Izgleda da ne moe sve tano pogoditi ni Boris Fedorovi.
Dravni poslovi i srce Ivana Vasiljevia poznati su mu; on zna
unapred ta e rei Maljuta, ta e uiniti ovaj ili onaj oprinik;
ali nije mu jasno ta oseaju oni koji ne trae linu korist.
I Srebrni se i nehotice seti Maksima i pomisli da njegov
pobratim ne bi tako sudio. On mu ne bi kazao: nije se udala za
Morozova iz ljubavi, ona e te ekati. On bi kazao: uri, brate!
Ne gubi nijedan trenutak, juri dok konj ne izdahne, ali zadri je
dok ima vremena!
Pomislivi na Maksima, njegova mu se usamljenost uini jo
teom, jer je znao da mu se niko vie nee tako pribliiti, da
niko nee svojom duom dopuniti njegovu, da niko nee
pomoi da objasni sebi mnoge stvari koje je nejasno oseao u
svom estitom srcu, ali kojima nije mogao dati jasan oblik u
urnoj smeni dogaaja...
Tei e njegov ivot svojim redom, ne marei da li se
poklapaju najbolje Nikitine tenje sa zahtevima stvarnosti, i
moda e jo dugo ivot vesti svoj udni crte, u kome svaka
pojedinost, uzeta posebno, nema vidljivog smisla, ali u kome su
sve pojave vrsto vezane meu sobom i dre jedna za drugu,
istiui jedna iz druge po strogom i neumitnom redu.
Oborivi glavu i pustivi uzde, Srebrni je lagano jahao kroz
divlju umu, mranu kao i njegove misli. Odmeren korak
162

njegove ete prekidao je tiinu. Veverice i drugi divlji

stanovnici ume, koji ne behu navikli da se u toj pustinji boje
oveka, nisu se krili od ratnika; samo su se peli na visoko
granje, odakle radoznalo posmatrahu pokret eta. areni
detlii, uhvativi se za mahovinom pokrivenu koru na drveu,
okretali su svoje crvene glavice na doljake i ponovo udarali u
suvo drvo.
Uzbuen sveanom velianstvenou prirode, jedan od
hajduka poluglasno zapeva neku otegnutu pesmu; drugi mu
poee pomagati, i uskoro se svi glasovi slie u hor, iji su se
zvuni prelivi nadaleko razlegali pod tamnim pokrovom od
zelenih grana ...
Ovde bi se mogla zavriti naa tuna pripovest, ali treba rei
ta je bilo s drugim linostima koje su, moda, privlaile
itaoevu panju isto kao i Srebrni. O Nikiti Romanoviu
uemo jo na kraju ove pripovetke; ali za to treba da
preskoimo sedamnaest tekih godina i da se ponovo
prenesemo u Moskvu, u slavnu godinu osvajanja Sibira.

163

XX
JERMAKOVO POSLANSTVO

Mnogo je vremena prolo od onog dana kada je Srebrni

krenuo iz Slobode na elu pomilovanih hajduka. Mnoge
promene desile su se otada u Rusiji. Ali Ivan, kao i ranije, as
se predavao sumnjama i ubijao najbolje, najuvenije graane,
as bi dolazio k sebi, kajao se pred narodom i slao manastirima
bogate darove s dugim ituljama pobijenih i s nalogom da se
mole za pokoj njihovih dua. Od njegovih preanjih ljubimaca
nije ostalo nijednog. Poslednji i glavni meu njima, Maljuta
Skuratov, koji nikad nije osetio ta je careva nemilost, poginuo
je pri opsadi Pajde ili Vajsentajna u Livonskoj, i da bi se
osvetio za njega, Ivan je na lomaama spalio sve zarobljene
Nemce i veane.
Stotine i hiljade Rusa, izgubivi strpljenje i nadu na bolja
vremena, u velikom broju preoe u Litvu i Poljsku.
U to vreme desio se samo jedan srean dogaaj: shvativi
koliko je tetna podela zemlje na dva tabora, od kojih manji
ugnjetava vei, Ivan je, pod uticajem Godunova, ukinuo mrsku
oprininu. Car se vratio opet u Moskvu, a strani dvorac u
Aleksandrovoj Slobodi ostade pust zauvek.
Meutim, mnoge nevolje sruie se na rusku zemlju. Glad i
164

bolest pustoile su gradove i sela. Nekoliko puta je han prelazio

nae granice i tokom jedne takve najezde spalio je sva
predgraa moskovska i dobar deo same Moskve. veani
navaljivahu sa severa; Stefan Batori, koga je sejm izabrao
umesto igmunta, obnovi litavski rat, te, pored sve hrabrosti
ruskih ratnika, pobedi ih svojom vetinom i oduze Rusiji njene
zapadne oblasti.
Carevi Ivan, mada je uestvovao u svim oevim
svirepostima, ovoga puta oseti kako je zemlja poniena i zamoli
cara da ga poalje s vojskom protiv Batorija. Ivan je tu elju
shvatio kao nameru sina da mu otme presto, i carevi, koga je
Srebrni nekad spasao na Poganoj bari, sad nije izbegao groznu
smrt. U nastupu besnila otac ga je ubio svojim gvozdenim
ezlom. Priaju da je car teko ranio i Godunova, koji se bacio
meu njih, i kome je ivot spasla samo lekarska vetina
permskog trgovca Stroganova.
Posle ovog ubistva Ivan u mranom oajanju sazva dumu 6,
izjavi da ide u kaluere i zapovedi da biraju drugog cara. Ipak,
poputajui pred molbom bojara, pristade da ostane na
prestolu i ogranii se samo na pokajanje i bogate darove crkvi;
ali uskoro posle toga poee ponovo smrtne kazne. Kako pie
Oderborn, Ivan je osudio na smrt dve hiljade trista ljudi, zato
to su predali razne gradove neprijatelju, mada se sam Batori
divio njihovoj hrabrosti.
Gubei jednu za drugom svoje zemlje, okruen sa svih strana
neprijateljima, uviajui unutranje rasulo u dravi, Ivan bee
teko pogoen u svojoj oholosti, i to muno oseanje
pokazivalo se u njegovom ponaanju i spoljanjosti. Postade
nemaran u odelu, visoki stas mu se poguri, oi ugasnue, donja
vilica visila mu je kao u starca, i samo se jo u prisustvu
dvorana i stranaca trudio da se uspravi, podozrivo gledajui
prisutne da vidi da li ko primeuje klonulost njegova duha. U
takvim je trenucima bio jo grozniji no u danima svog sjaja. Jo
nikad Moskva nije bila pod takvim pritiskom tuge i straha. .
6

Duma najvie predstavniko telo u staroj Rusiji, sa izabranicima iz

svih stalea.

165

U takvo kobno vreme nenadana vest stie sa dalekog istoka,

ohrabri srca i pretvori tugu u radost.
Sa udaljenih obala Kame stigli su u Moskvu znameniti trgovci
Stroganovi, roaci onog istog Stroganova koji je izleio
Godunova. Oni su dobili od cara na upravu nenaseljene oblasti
zemlje Permske i nastanili se tamo kao gospodari, nezavisni od
permskih namesnika, sa svojom upravom i vojskom, a dunost
im je bila da uvaju granice od divljih sibirskih plemena,
nedavno pokorenih i nepouzdanih podanika. Uznemiravani u
svojim drvenim gradovima od strane hana Kuuma, oni
odluie da krenu preko Urala i da sami napadnu neprijatelja.
Da bi u toj svojoj nameri to vie uspeli, oni se obratie nekim
razbojnikim, ili, kako su se oni sami nazivali, kozakim
atamanima, koji su u to vreme sa svojim etama pustoili obale
Volge i Dona. Glavni meu njima bili su Jermak Timofejevi i
Ivan Koljco, koji je nekada bio osuen na smrt, ali se na udan
nain spasao od carskih strelaca i dugo vreme krio neznano
gde. Kad su primili od Stroganovih darove i pismo, u kome su
ih pozivali na slavno i asno delo, Jermak i Koljco, sa jo tri
atamana, skupili su pod svoju zastavu na Volgi druinu smelih
gusara i doli na poziv Stroganovih. etrdeset ajki bee
odmah natovareno hranom i orujem, i ova mala eta, pod
vostvom Jermaka, odstojavi slubu Boju, otplovi s veselom
pesmom uz reku usovu prema uralskim planinama.
Pobeujui svuda neprijateljska plemena, prenosei svoje ajke
iz jedne reke u drugu, stigoe oni do obala Irtia, gde potukoe
i zarobie glavnog sibirskog vojvodu, Mametkula, i osvojie
grad Sibir, na visokoj i strmoj obali Irtia. Ne zadovoljivi se
ovom pobedom Jermak je krenuo dalje, pokorio sav kraj do
Oba, i primorao pobeene narode da se na njegovoj krvavoj
sablji zakunu na vernost caru sve Rusije, Ivanu Vasiljeviu. Tek
tada je saoptio o svom uspehu Stroganovima, a u isto vreme
poslao svog omiljenog atamana, Ivana Koljca, u Moskvu da u
njegovo ime pozdravi velikog cara i da mu podnese novo
carstvo.
S tim radosnim vestima pohitae Stroganovi Ivanu, a uskoro
166

posle njih stie i Jermakovo poslanstvo.

U Moskvi zavlada radost kakve odavno nije bilo. U svima
crkvama sluili su blagodarenja, zvona su brujala kao na Uskrs.
Ukazavi milostivu panju Stroganovima, car odredi dan kad
e sveano primiti Ivana Koljca.
U velikoj dvorani u Kremlju, okruen svom raskoi carskog
velianstva, Ivan Vasiljevi je sedeo na prestolu s
monomahovom kapom na glavi, u zlatotkanoj mantiji
ukraenoj ikonama i skupim kamenjem. S desne strane mu
stajae carevi Fedor, a s leve Boris Godunov. Oko prestola i na
vratima stajahu carevi lini uvari, u belim atlasnim kaftanima
izvezenim srebrom, sa iaranim sekirama na ramenima.
Dvorana je bila puna kneeva i bojara.
Obodren vestima koje su doneli Stroganovi, Ivan nije vie
gledao tako turobno; na usnama mu se ak, kad je razgovarao s
Godunovom, pojavljivao osmeh. Ali lice mu bee mnogo
ostarilo, bore su postale dublje, na glavi ostalo malo kose a
brada mu sasvim ispala.
Poslednjih godina slava i uticaj Borisa Godunova neprestano
su rasli. Udavi svoju sestru Irinu za carevia Fedora, on mu
postade urak i dobi vano zvanje konjueg bojara. Prialo se
ak kako je car Ivan Vasiljevi, u elji da pokae koliko su mu
bliski snaha i Godunov, digao jednom prilikom tri prsta uvis i
rekao, dodirujui ih drugom rukom:
- Ovo je Fedor, ovo Irina, a ovo Boris; i kao to bi me ruka
podjednako bolela kad bi se odsekao ma koji od ovih prstiju,
isto tako bi mi bilo teko kad bih izgubio jedno od moje drage
dece.
Ta neobina milost ne izazva u Borisu ni oholost ni
naduvenost. On je bio skroman i ljubazan sa svakim, kao i pre,
odmeren u govoru; samo mu dranje postade jo vanije i dobi
ono spokojno samopouzdanje koje je priliilo njegovom
poloaju.
Nije lako postigao Godunov takav uticaj i poasti: u tome je
moralo stradati njegovo moralno dostojanstvo. Nije on uvek
uspevao da gipkou svog karaktera ukloni sebe od stvari koje
167

su se kosile s njegovom saveu. Tako, videi u Maljuti suvie

opasnog suparnika i izgubivi nadu da e moi da izazove
carevo nepoverenje prema njemu, on stupi s njim u najtenje
prijateljstvo, i da bi jo vie povezao svoje interese s njegovim,
oeni se njegovom keri. Dvadeset godina, koje je proveo oko
prestola takvoga cara kao to bee Ivan Grozni, nisu mogle
proi bez uticaja na Borisa Fedorovia, i u njegovoj naravi ve
se zbila ona alosna promena koja je, po miljenju
savremenika, pretvorila u zloinca oveka obdarenog najlepim
osobinama.
Gledajui carevia Fedora teko je bilo odoleti misli da su
suvie slabake ruke koje e po smrti Ivanovoj voditi dravu.
Njegovo dobroduno ali bezizrazno lice nije pokazivalo ni
najmanji trag umne ili duevne moi. Bio je ve dve godine
oenjen, ali izraz lica mu je ostao detinji. Bio je malog rasta,
trom, bleda, podbula lica. Neprestano se smeio i gledao oko
sebe nepouzdano, poplaeno. Nije se uzalud prialo kako je
car, alei u trenucima smrt starijeg sina, govorio ponekad
Fedoru:
- Trebalo je da se rodi kao crkvenjak a ne carevi, Fea!
Neka je carevi slab, dobro je to ne lii ni na oca ni na
starijeg brata. A za pomo ima svog uraka, Godunova, koji e
znati da upravlja dravom.
agor koji se uo meu prisutnima u dvorcu odjednom bi
prekinut zvucima truba i zvonjavom. Zatim uoe u dvoranu
est carskih doglavnika, za njima poslanici Jermakovi i najzad
Maksim i Nikita Stroganov. Sluge su nosile darove Jermakove:
skupocena krzna, razno posue, i neobino, jo nevieno
oruje.
Ivan Koljco, koji se nalazio na elu poslanstva, bee ovek
pedesetih godina, srednjeg rasta, irokih plea, ivih
pronicljivih oiju; imao je gustu, crnu, kratku bradu, ve malo
prosedu.
- Veliki care, ree on pristupivi stepenicama prestola, tvoj
kozaki ataman Jermak Timofejev, zajedno sa polovkim
kozacima koje si osudio na smrt, trudili su se da iskupe svoje
168

krivice i da ti sa pozdravom donesu novu carevinu. Dodaj,

veliki care, Kazanskom i Astrahanskom carstvu, koja si
pokorio, i Sibirsko carstvo za sva vremena ovoga sveta!
Izgovorivi svoj kratki govor, Koljco se, zajedno s drugovima,
spusti na kolena i pokloni caru do zemlje.
- Ustanite, dobre sluge moje, rei Ivan. Ne vredi pamtiti staro
zlo, i neka se preanja nemilost pretvori u milost. Prii
ovamo, Ivane!
Car mu prui ruku, Koljco se die, i, da ne bi stao nogom na
skerletom zastrte stepenice prestola, baci tamo svoju ovnujsku
ubaru, stade na nju nogom i poklonivi se duboko poljubi
Ivanu ruku, a ovaj ga zagrli i poljubi u elo.
- Hvala Presvetoj Trojici, ree car diui oi. Boja promisao
bdi nadamnom, jer ba u trenutku kad mi sa svih strana prete
moji neprijatelji, pa ak, moje najblie sluge hoe da mi dou
glave, milosrdni Bog daruje mi pobedu nad nevernicima i
poveava moju dravu.
I pogledavi zlurado bojare u dvorani, on dodade preteim
glasom:
- Kad je Bog sa mnom, ko sme protiv mene! Ko ima ui, neka
uje!
Ali odmah uvide da bez potrebe zamrauje optu radost i
okrenu se Koljcu s blagim izrazom:
- Kako ti se svia u Moskvi? Jesi li gde video takve dvorove i
crkve? Ili si moda ve ranije bio ovde?
Koljco se skromno i lukavo osmehnu i belilo njegovih zuba
kao da osvetli njegovo mrko, preplanulo lice.
- Gde bismo mi, mali ljudi, mogli videti takva udesa? ree
on, smerno sleui ramenima. Mi ni u snu ne vidimo takvu
lepotu, gospodaru. ivimo na Volgi kao prostaci, za Moskvu
samo sluamo, a u ovim krajevima nikad nismo bili.
- Ostani malo kod nas ako hoe, ree Ivan milostivo, bie
moj gost. A pismo Jermakovo proitali smo i razumeli; ve je
data naredba knezu Bolhovskomu i Ivanu Gluhovu da vam
pou u pomo sa pet stotina strelaca.
- Velika ti hvala, odgovori Koljco i pokloni se, ali hoe li to
169

biti dosta, veliki care?

Ivana zaudi takva smelost.
- Vidi ga, to je brz! ree on gledajui strogo Koljca. Valjda bi
jo hteo da vam ja sam potrim u pomo. Misli da nemam
drugih briga, sem vaeg Sibira. Treba mi vojnika protiv hana i
Litvanaca. Zadovolji se sa onim to ti dajem, a na povratku
prikupi dobrovoljce. Sad u Rusiju ima dosta svakojakih
beskunika. Umesto da me vazdan mole za pare hleba, neka
se sele u osvojene krajeve. Pisali smo i vladici u Vologdu da
vam uputi deset svetenika, koji e vriti hrianske obrede i
sluiti slubu Boju.
- I na tome hvala tvojoj carskoj milosti, odgovori Koljco i
ponovo se pokloni. To je dobra stvar; ali osim popova, daj nam,
gospodaru, koliko moe oruja i to vie puanog praha.
- Neete ni u tome oskudevati. Naredio sam ve to
Bolhovskom.
- A i odela bi trebalo, sve je ve staro, primeti Koljco laskavo,
smeei se i sleei ramenima.
- Valjda u Sibiru nemate koga da pljakate po drumovima?
ree Ivan, kome se nije dopadalo atamanovo navaljivanje.
Vidim da nisi izostavio nita od vaih potreba; ali naa
skromna pamet i o tome je razmislila. Odelo e vam spremiti
Stroganovi, a ja sam odredio platu naelnicima i vojnicima. A
da i ti, gospodine savetnie, ne ostane bez odela, ja ti
poklanjam svoju carsku bundu.
Na carev znak dva stolnika donee skupocenu bundu
pokrivenu zlatnom tkaninom i stavie je na atamana.
- Jezik ti je dosta otar, ree Ivan, a ima li otru sablju?
- Nije bila loa, veliki care, ali se istupila na sibirskim
glavama!
- Uzmi iz moje orunice sablju koja ti se dopadne, ali pazi da
izabere od lepih, koja ti je po volji. Uostalom, mislim da se
nee ustezati.
Atamanove oi sinue od radosti.
- Veliki care! uzviknu on, od svih tvojih milosti ova je najvea.
Bila bi grehota da ne primim takav poklon. Izabrau u tvojoj
170

171

orunici najbolje to ima! Samo, dodade on malo razmislivi,

ako si ve odluio da pokloni svoju sablju, dozvoli mi da je u
tvoje ime odnesem Jermaku Timofejiu.
- Za njega se ne brini, neemo ni njega zaboraviti. A ako se
boji da neu pogoditi ukus njegove milosti, uzmi dve sablje:
jednu za sebe, a drugu za Jermaka.
- Slava ti, gospodaru! uzviknu Koljco. Videe kako emo ti
sluiti sa tim sabljama.
- Ali, nije dovoljno da budete naoruani samo sabljama,
nastavi Ivan; treba vam i dobrih oklopa. Za tebe emo lako
nai, jer moe probati, ali za Jermaka, da li emo moi kad
nije tu. Kakvog je on stasa?
- Kao ja, otprilike, samo je irih plea. No, kao ovo mome,
ree Koljco okrenuvi se jednom od svojih drugova, ogromnoj
momini, koji je stajao pored gomile oruja razjapljenih usta i
neprestano se divio as zlatotkanoj mantiji carevoj, as
raskonom odelu uvara oko carskog prestola.
On je ak bio pokuao da pone razgovor s jednim od njih, da
sazna da li su svi oni careva deca. Ali uvar ga pogleda tako
otro, da vie nije smeo ponoviti pitanje.
- Donesite veliki oklop sa orlovima, to je odmah prema
vratima u orunici. Probaemo ga na ovome blesanu.
Uskoro donee teak gvozden oklop s bakarnim pervazom na
narukvicama i sa zlatnim dvoglavim orlovima na grudima i
leima.
Oklop je bio majstorski izraen i izazvao je agor
odobravanja u celom skupu.
- Navuci ga, medvede! ree car.
Momina poslua, ali, ma koliko se muio, nije mogao
provui glavu, a ruke su mu ule samo do pola narukvica.
Nekakva ve zaboravljena uspomena oive pritom u Ivanovoj
svesti.
- Dosta, ree Koljco, koji je briljivo pratio pokrete momkove,
dosta je sa kvarenjem carskog oklopa! Ovako moe da ga
raskine, medvede! Gospodaru, nastavi on, oklop je divan i kao
da je pravljen za Jermaka, a ovaj ne moe da ga navue zato to
172

mu pesnice smetaju. Ovakve pesnice niko nema, sem njega.

- De, pokai svoju pesnicu! ree Ivan ljubopitljivo
posmatrajui momka.
Ali ovaj pogleda cara u nedoumici, kao da nije razumeo ta su
mu kazali.
- uje li, blesane, ponovi Koljco, pokai pesnicu njegovoj
carskoj milosti!
- A ako mi on za to odsee glavu? ree momak otegnuto i na
njegovom glupavom licu pojavi se neto kao opreznost.
Car se nasmeja, a i svi prisutni se jedva uzdravahu od
smeha.
- Blesan, pravi blesan; ree Koljco nezadovoljno. Glup si se
rodio, glup e i umreti!
I skinuvi s njega oklop, dovue momka do prestola i pokaza
caru njegovu aku, koja je vie liila na medveu apu nego na
ljudsku ruku.
- Ne zameri mu, gospodaru, zbog njegove prostote. On je glup
kad govori, a na poslu je vrlo pouzdan. Svojim rukama je
zarobio carevia Mametkula.
- Kako se zove? upita Ivan, sve paljivije gledajui momka.
- Pa, Mitka sam! odgovori ovaj dobroduno se smejui.
- ekaj! viknu Ivan poznavi odjednom Mitku. Da nisi ti onaj
isti to se u Aleksandrovoj Slobodi borio umesto Morozova i
to je rudom ubio Homjaka?
Mitka se glupo nasmei.
- Ispoetka te nisam poznao, a sad se seam.
- A ja sam tebe odmah poznao! odgovori Mitka zadovoljno. Ti
si onda sedeo na uzvienju do samog mesta megdana.
Ovoga puta se svi glasno nasmejae.
- Hvala ti, ree Ivan, to me nisi zaboravio, mene, malog
oveka. A kako si ono zarobio Mametkula?
- Navalio sam se trbuhom na njega! odgovori Mitka
ravnoduno, ne razumevajui zato su opet svi prsnuli u smeh.
- Da, ree Ivan gledajui Mitku, kad se takva greda na nekog
navali, nije lako izmigoljiti se ispod nje. Seam se kako je
zdrobio Homjaka. Kai mi, zato si onda otiao sa megdana i
173

kako si iz Slobode dospeo u Sibir?

Ataman gurnu Mitku neprimetno laktom da bi ovaj utao, ali
ovaj taj znak razumede sasvim suprotno.
- On me je odveo sa megdana! ree, pokazujui prstom na
atamana.
- On te je odveo? izgovori Ivan Vasiljevi, zaueno gledajui
u Koljca. A kako to, kad si mi kazao da si prvi put ovde? Ali,
ekaj malo, brajko, ini mi se da smo ja i ti stari znanci. Nisi li
mi ti priao nekada o Golubinoj knjizi? Jeste, jeste, sad te se
sasvim dobro seam. Pa to si ti Srebrnog iz tamnice odveo. Ma
reci mi, ovee Boji, kad si to progledao? Kuda si iao na
bogomolje? Od kakvih svetih motiju traio isceljenje?
I uivajui to se Koljco zbunio, car upre u njega svoj
pronicljiv, upitan pogled.
Koljco obori oi.
- No, ta je bilo, bilo je, ree car, a to je prolo, preko toga je
ve trava porasla. Samo mi kai, zato posle rjazanske bitke
nisi hteo da mi se preda, zajedno s ostalim razbojnicima?
- Veliki care, odgovori Koljco prikupivi svu svoju duevnu
snagu, tada jo nisam bio dostojan tvoje velike milosti. Savest
mi nije doputala da ti izaem pred oi, A kad je knez Nikita
Romani odveo k tebi moje drugove, ja sam se ponovo vratio
na Volgu, Jermaku Timofejiu, jer sam verovao da u uz Boju
pomo uiniti neto dobro za tebe i dravu.
- A dotle si pljakao blago sa mojih ajki i harao moje
kisilbake poslanike na putu za Moskvu?
Izraz Ivanova lica bee pre podsmeljiv no straan. Od toga
drskog dela Vanjuhe Prstena, ili Ivana Koljca, prolo je
sedamnaest godina, a car nije pamtio zlo tako dugo ako u
pitanju nije bila povreda njegovog linog samoljublja.
Koljco proita na carevu licu samo elju da se nasmeje
njegovoj zabunjenosti. Povodei se za takvim raspoloenjem on
spusti glavu, poea se po potiljku, uzdravajui na svojim
lukavim usnama jedva primetan osmeh.
- Svata je bilo, gospodaru, ree on tiho, krivi smo pred
tvojom milou.
174

- Dobro, ree Car, ti i Jermak iskupili ste svoje greke, i ja

sam zaboravio to je bilo; ali da si mi onda pao u ruke - nemoj
da zameri!...
Koljco ne ree nita, ali pomisli: Ba zato i nisam hteo doi da
ti se predam, gospodaru.
- A zna li da ovde mora biti jedan tvoj prijatelj, nastavi Ivan.
Ej, ree on obraajui se dvoranima, da li je tu onaj razbojniki
vojvoda, kako se ono zvae? Nikita Srebrni?
Po zboru proe agor, poe neko komeanje, ali niko se ne
javi.
- ujete li? ponovi Ivan podignutim glasom. Ja pitam, da li je
tu onaj Nikita, to je traio da ide s razbojnicima u izdru?
Na ponovno carevo pitanje izie iz redova jedan stari bojar,
nekadanji vojvoda u Kalugi.
- Gospodaru! ree on i duboko se pokloni, onoga za koga
pita nema ovde. Iste godine kad je doao u izdru, pre
sedamnaest godina, poginuo je u bici s Tatarima, i cela njegova
eta pala je zajedno s njime.
- Istina? ree Ivan, a ja nisam znao... No, nastavi on
obraajui se Koljcu, kad ga nema, ta se moe, a ja sam hteo
da vas sastavim, da vidim kako ete se izljubiti.
Na atamanovu licu pokaza se tuga.
- Valjda ti je ao dobrog druga? zapita Ivan s omehom.
- ao mi ga je, gospodaru, odgovori Koljco bez bojazni da e
takvim priznanjem izazvati carevo nezadovoljstvo.
- Da, ree Ivan prezrivo, drukije i ne moe biti: svako voli
ono to mu je po volji.
Da li Ivan zaista nije znao o smrti Srebrnog ili se tek
pretvarao da ne zna, da bi time pokazao kako malo ceni one
koji ne mare za njegove milosti, Bog zna. A ako je stvarno tek
sada saznao za njegov udes, da li ga je poalio ili nije, to je
takoe teko reiti - samo, njegovo lice ne pokaza ni senke
sauea. On sauvao istu ravnodunost kao i pre ovog
odgovora.
- Ostani s nama, ree on Koljcu, a kad se spremi knez
Bolhovski, vrati se s njim u Sibir... Ali, umalo ne zaboravih da
175

Bolhovski vodi poreklo od Rurika. Ne moe ovek da izie na

kraj s tim drevnim kneevskim porodicama: jo da pone
raunati ko je od nas dvojice stariji. Nisu svi kao Nikita
Srebrni, koji je traio da bude s hajducima. Dakle, da Bolhovski
ne bi smatrao za ponienje da slui pod komandom kozakog
atamana, postavljam Jermaka za kneza sibirskog. elkalove,
ree on sekretaru, koji je stajao sa strane, spremi povelju za
Jermaka da bude vojvoda cele zemlje sibirske, a Mametkula da
poalje sa straom u Moskvu. Ujedno spremi povelju i
Stroganovima, da im za njihovu usrdnu i korisnu slubu
dajem: Semjonu Veliku i Malu So na Volgi, a Nikiti i Maksimu
pravo da mogu voditi trgovinu bez poreza u svima tamonjim
gradovima i naseljima.
Stroganovi se duboko poklonie.
- Koji je od vas, iznenada zapita Ivan, leio Borisa onda kad
sam ga ranio mojom palicom?
- To je bio moj stariji brat, Grigorije Anikin, odgovori Semjon
Stroganov; prole godine otiao je Bogu na istinu.
- Ne Anikin, nego Anikijevi, ree car naglaujui poslednji
slog; ve tada sam ga podigao iz trgovakog reda i dozvolio da
nosi puno oevo ime. I vama svima dajem pravo da dodate
vi oevu imenu i da od sada preete iz trgovakog reda u
zaslune graane.
Car poe razgledati razne tkanine, krzna i druge darove to ih
je poslao Jermak, i otpusti Koljca milostivo se jo nekoliko
puta naalivi s njime.
Posle toga razie se i ceo zbor.
Toga dana Koljco, zajedno sa Stroganovima, ruao je kod
Borisa Godunova u prisustvu mnogih drugih zvanica.
Poto su ispili zdravice caru, careviu, carskom domu i
visokopreosveenom mitropolitu, Godunov podie zlatni pehar
i nazdravi Jermaku i njegovim hrabrim drugovima.
- Neka ive na slavu ruske zemlje! uzviknue gosti, diui se i
klanjajui se Ivanu Koljcu.
- Hvala ti u ime sveg pravoslavnog naroda, ree Godunov i
duboko se pokloni, a u tvome licu zahvaljujemo i Jermaku
176

Timofejiu, u ime svih kneeva i bojara, svih trgovaca i

celokupnog ruskog naroda. Primi veliku zahvalnost cele zemlje
za uslugu koju ste joj uinili.
- Ime vam se slavilo, uzviknue gosti, meu sinovima,
unucima i docnijim potomcima, s ljubavlju, molitvom i
ponosom, kao uzor i pouka!
Ataman ustade da zahvali na asti, ali njegovo izrazito lice se
odjednom promeni do duevnog uzbuenja, usne zadrhtae, a
u smelim oima, moda prvi put u ivotu, pojavie se suze.
- Neka ivi Rusija! ree on tiho, i, poto se pokloni celom
zboru, ponovo sede na svoje mesto, utei.
Godunov zamoli atamana da im neto pria o borbama u
Sibiru, i Koljco, ne govorei nita o sebi, poe oduevljeno
iznositi neobinu snagu i hrabrost Jermaka, njegovu veliku
pravinost i hriansku dobrotu prema pobeenom
neprijatelju.
- Ovom dobrotom, zavri Koljco, on je osvojio moda i vie
nego svojom sabljom. Kad bismo osvojili kakav njihov grad ili
naselje, on bi sa svakim blago postupao, a neke ak i darivao. A
kad smo zarobili Mametkula, prosto nije znao kakvu poast da
mu ukae; skide sa sebe bundu i dade je tatarskom knezu. I
tako se prou po celom kraju da nije strano predati se
Jermaku; mnogi manji kneevi doli su mu od svoje volje i
doneli danak. Veselo smo iveli u Sibiru, nastavi ataman, samo
jedno me je bolelo: to nije bio s nama knez Nikita Romani
Srebrni. Da je on bio tamo, dobro bi bilo i po njega i nama bi
zajedno bilo lake. Ti si mu, ini mi se, Borise Fedoroviu, bio
prijatelj. Dopusti da ispijem za pokoj njegove due.
- Bog da mu duu prosti! ree, uzdahnuvi Godunov, kome
nije bilo teko da pokae sauee prema oveku koga je njegov
gost toliko potovao. Bog da mu duu prosti, ponovi on
napunivi pehar, i ja ga se esto seam!
- Vena mu pamet! ree Koljco, i ispraznivi svoj pehar spusti
glavu i zamisli se.
Gosti su jo dugo ostali za stolom u razgovoru, a kad se ruak
zavri, Godunov ne htede da se rastane sa zvanicama, nego
177

ponudi svakoga da se najpre odmori, a zatim da ceo dan ostane

kod njega. Domain je neprestano iznosio sve nove akonije,
razgovor je bivao sve ivlji, i tek kasno uvee, kad je nona
straa nekoliko puta prola ulicama pozivajui svet da gasi
svee i vatru, gosti se razioe oarani gostoprimstvom i
ljubaznou Borisa Fedorovia.
Prolo je vie od trista godina od dogaaja opisanih ovde, i u
Rusiji je ostalo malo uspomena na ono doba. Postoje jo u
narodu predanja o slavi, raskoi i svirepostima groznog cara;
ovde-onde se jo pevaju pesme kako je bio osuen i ubijen
carevi, kako su Tatari ili na Moskvu i kako je pokorio
Sibirsko carstvo ataman Jermak Timofejevi, ije se slike,
verovatno sa malo slinosti, mogu i sada videti skoro u svima
sibirskim kuama. Ali u tim predanjima, pesmama i priama
istina je izmeana s matom, i u njima su stvarna zbivanja data
u neodreenim crtama, tako da ih vidimo kao kroz maglu,
doputajui uobrazilji da proizvoljno predstavlja ove nejasne
slike.
Jasnije svedoe o spoljanjoj strani Ivanove vladavine jo
sauvane zgrade, kao crkva Vasilija Blaenog, ija arena
kubeta i prozori pomau da shvatimo neimarske lepote
Ivanova dvorca u Aleksandrovoj Slobodi; ili crkva Trifuna
Naprudnog, koju je sagradio sokolar Trifun po svom zavetu, u
kojoj se i danas vidi slika svetitelja na belom konju i sa
sokolom na ruci.
Po odlasku cara Ivana Vasiljevia, Aleksandrova Sloboda
ostade u zaboravu kao mraan spomenik njegove svirepe
pobonosti i oive samo jednom i za kratko vreme. U teko
doba meucarstva, mladi vojskovoa, knez Mihailo Skopinujski, uz pomo vedskog generala Delagardija prikupi iza
njenih zidova vojsku i primora otuda poljskog vojvodu Sapjegu
da prekine dugu opsadu Troicko-sergijevske lavre.
Kasnije, veli predanje, tokom jedne ljute zime, u mesecu
januaru, na strah svih stanovnika, nadnese se nad Slobodu crn
oblak, spusti se nad sam dvorac, a iz njega udari grom i
sevnue munje te sve naselje pretvorie u pepeo. Od ovog
178

utoita raskoi, razvrata, ubistva i bogohuljenja nije ostalo ni

traga...
Neka i nama Bog pomogne da izbriemo iz srca poslednje
tragove tog stranog doba, iji se uticaj, prelazei, kao nasledna
bolest, s pokolenja na pokolenje, jo dugo oseao u naem
ivotu. Oprostimo grenoj seni cara Ivana VI, jer ne pada samo
na njega odgovornost za njegovu stranu vladavinu; nije on
jedini stvorio samovolju, dostavljanja, ispitivanja, muenja i
pogubljenja, koja su postala dunost i obiaj. Ove odvratne
pojave bile su pripremljene tokom prethodnih vekova, i narod,
koji je toliko pao da je sve to mogao podnositi bez
negodovanja, sam je stvorio i uzdigao Ivana, kao to su usluni
Rimljani, u vreme propadanja carstva stvarali svoje Tiberije,
Nerone i Kaligule.
Linosti kao to su Vasilije Blaeni, knez Repcin, Morozov ili
Srebrni, pojavljivale su se ne retko, kao sjajne zvezde na
tunom nebu ruske noi, ali, ba kao i zvezde, behu nemone
da rasteraju tamu, jer blistahu usamljene; niti su bile
udruene, niti su imale pomoi u drutvu. Oprostimo, dakle,
grenoj seni Ivana Vasiljevia, ali spomenimo po dobru one
koji, mada su bili zavisni od njega, ipak ostadoe verni dobru,
jer je teko odrati se u doba kad se svi pojmovi izokreu, kad
se niskost zove vrlinom, izdajstvo postaje pravilom, a sama ast
i dostojanstvo ovekovo smatraju se prestupnim naruavanjem
dunosti. Nek vam je laka zemlja, pravedni ljudi! Kao deca
svoga doba, vi ste gledali u Ivanu Groznom znak Bojeg gneva i
podnosili ga trpeljivo; ali ili ste pravim putem, ne bojei se ni
carskog gneva ni smrti, i ivot va nije propao uzalud, jer nita
se na ovom svetu ne gubi: svako delo, svaka re, svaka misao
raste kao drvo - i mnogo ta dobrog i zlog to jo i sada postoji
kao nepojmljiva pojava ruskog ivota, ima svoga korena u
velikim i mranim dubinama prolosti.
KRAJ

179