ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK /1

KWIGA

MS

SVESKA 1/2007.

ANDERSEN
Studije i lanci: Dr Milka Ivi, Raspravqawa o jeziku u vremenu
globalizacije 7 / Dr Qubia Raji, Andersen na razmeima 11 / Mr
Zorica Mani, Andersen prevod prerada, adaptacija 27 / Mr
Sneana arani-utura, Svojstva i funkcije komentara u Andersenovim priama 41 / Dr Ivo Tartaqa, Andersenovo veliko putovawe
51 / Nataa Polovina, Motivi smrti i zagrobnog ivota u bajkama
Hansa Kristijana Andersena 63 / Dr Jovan Qutanovi, Male bajke"
Stevana Raikovia u kontekstu srpske recepcije Hansa Kristijana
Andersena 75 / Mr Zorana Opai, Naslee bajke Hansa Kristijana
Andersena u delu Grozdane Oluji 89 / Mr Violeta Gluvaevi, Morfologija Dositejeve basne 107 / Intervju: Dr Radojka Vukevi, Putevi Novog istorizma Intervju sa Stivenom Grinblatom 131 / Istraivawa: Mr Predrag Petrovi, Avangardni roman bez romana 135 / Mr
Vesna Mii, Slinosti i razlike izmeu romana Uliks" Xejmsa
Xojsa i prve kwige Dana estog" Rastka Petrovia 191 / Ocene i
prikazi: Dr Sowa Petrovi, Doprinos srpskoj i slovenskoj etnolingvistici 213 / Aleksandra Lazi-Gavrilovi, O tumaima kwievnosti, gospodarima fiktivnih svetova 218 / Dr Biqana Dojinovi-Nei, Teorijski mozaik 221 / Dr Gorana Raievi, Pisac neizdrive stvarnosti 226 / Dr Zorica ergovi-Joksimovi, Zvezdane
staze srpske naune fantastike 229 / In memoriam: Dr Ivo Tartaqa, Svetozar Petrovi (19312005) 233

YU ISSN 0543-1220 | UDK 82 (05)

ZBORNIK MATICE SRPSKE ZA KWIEVNOST I JEZIK

Pokrenut 1953.

Glavni urednici
Akademik MLADEN LESKOVAC (19531978)
Dr DRAGIA IVKOVI (19791994)
Dr TOMISLAV BEKI (19951998)
Dr JOVAN DELI (1999 )

YU ISSN 0543-1220 | UDC 82(05)

Ureivaki odbor
Dr TOMISLAV BEKI, dr JOVAN DELI, dr BOJAN OREVI,
dr MARIJA KLEUT, dr SLOBODAN PAVLOVI, dr NOVICA PETKOVI,
dr IVO TARTAQA, dr ROBERT HODEL

Glavni i odgovorni urednik

Dr JOVAN DELI

KWIGA PEDESET PETA (2007), SVESKA 1

SADRAJ
ANDERSEN
Studije i lanci
Dr Milka Ivi, Raspravqawa o jeziku u vremenu globalizacije . . . . .
Dr Qubia Raji, Andersen na razmeima . . . . . . . . . . . . .
Mr Zorica Mani, Andersen prevod prerada, adaptacija . . . .
Mr Sneana arani-utura, Svojstva i funkcije komentara u Andersenovim priama . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dr Ivo Tartaqa, Andersenovo veliko putovawe . . . . . . . . . . .
Nataa Polovina, Motivi smrti i zagrobnog ivota u bajkama Hansa
Kristijana Andersena . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dr Jovan Qutanovi, Male bajke" Stevana Raikovia u kontekstu
srpske recepcije Hansa Kristijana Andersena . . . . . . . . . .
Mr Zorana Opai, Naslee bajke Hansa Kristijana Andersena u delu Grozdane Oluji . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Mr Violeta Gluvaevi, Morfologija Dositejeve basne . . . . . . . .

7
11
27
41
51
63
75
89
107

Intervju
Dr Radojka Vukevi, Putevi Novog istorizma Intervju sa Stivenom Grinblatom . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

131

Istraivawa
Mr Predrag Petrovi, Avangardni roman bez romana . . . . . . . . .
Mr Vesna Mii, Slinosti i razlike izmeu romana Uliks" Xejmsa Xojsa i prve kwige Dana estog" Rastka Petrovia . . . . . . . .

135
191

Ocene i prikazi
Dr Sowa Petrovi, Doprinos srpskoj i slovenskoj etnolingvistici . . .
Aleksandra Lazi-Gavrilovi, O tumaima kwievnosti, gospodarima fiktivnih svetova . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .
Dr Biqana Dojinovi-Nei, Teorijski mozaik . . . . . . . . . .
Dr Gorana Raievi, Pisac neizdrive stvarnosti . . . . . . . . .

213
218
221
226

Dr Zorica ergovi-Joksimovi, Zvezdane staze srpske naune fantastike . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . .

229

In memoriam
Dr Ivo Tartaqa, Svetozar Petrovi (19312005) . . . . . . . . . .

233

Zbornik Matice srpske za kwievnost i jezik izlazi triput godiwe,

u tri sveske, koje ine jednu kwigu.
Redakcija 1. sv. kwige Zbornika Matice srpske za kwievnost i jezik
zakquena je 26. februara 2007.
tampawe zavreno juna 2007.
Izdaje Matica srpska, Novi Sad
www.maticasrpska.org.yu
e-mail: zmskj@maticasrpska.org.yu
Struni saradnik Odeqewa: Julkica uki
Sekretar Urednitva: Slobodan Pavlovi
Lektor i korektor: Vera Vasili
Tehniki urednik: Vukica Tucakov
Slova za korice izradio: Dragan Viekruna
Kompjuterski slog
Mladen Mozeti, GRAFIAR, Novi Sad
tampawe ovog Zbornika omoguilo je
Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije

tampa: IDEAL, Novi Sad

STUDIJE I LANCI
UDC 81:316.32

RASPRAVQAWA O JEZIKU U VREMENU GLOBALIZACIJE

Milka Ivi

SAETAK: U radu se razmatraju posledice globalizacije

po jezik kao ovekovo osnovno sredstvo sporazumevawa. Ukazuje
se na nezadriv prodor engleskog jezika u meunarodnoj, prevashodno elektronskoj, komunikaciji i na pojavu koja se oznaava terminom lingua franca. Takoe se skree pawa i na oprenu tewu ka jezikoj samobitnosti. Potom se govori o prodoru
neologizama i tuica" u srpski jezik i preporuuje se razumna mera u wihovom koriewu. Razumno usvajawe tuica" ostavilo je u istoriji srpskog jezika dragocene rezultate.
KQUNE REI: jezik, globalizacija, elektronsko sporazumevawe, jeziki imperijalizam", samobitnost", neologizam,
tuice

U aktuelnim naunim publikacijama neidentinih strunih orijentacija lingvistike, socioloke, filozofske i kulturoloke
sve se ee potee isto pitawe: kakvu sudbinu sveprodirua globalizacija sveta priprema ovekovom osnovnom sredstvu sporazumevawa
wegovom jeziku?
Globalizacija, podsea nas Florian Coulmas u svom radu Changing
language regimes in globalizing environments (International Journal of the Sociology of language 175176, 2005, str. 35), podrazumeva ostvarenost
najbreg mogueg protoka informacija meu pojedincima, ustanovama
i raznim organizacijama, a sve to u ishodu odgovarajueg koriewa
elektronskih ureaja u komunikativne svrhe. Pratilaki faktor globalizacije, dodaje pritom on, jeste nezaustavqiv prodor engleskog jezika
svugde gde su ti komunikativno usmereni elektronski ureaji u pogonu.
O elektronskom sporazumevawu na engleskom i specifinim posledicama tog fenomena govorio je, jo poetkom devedesetih godina
prethodnog veka, Robert Phillipson u svojoj kwizi Linguistic Imperialism
(Oxford 1992, Oxford Univ. Press). Iz sadrine onoga to je u woj izloeno izbija na videlo autorovo zgraawe nad vrstom engleskog jezika
kakvom se qudi u procesima elektronskih komunicirawa slue. Taj
wihov engleski, naglaava Phillipson, egzemplifikuje sobom, u najboqem
sluaju, ono to se u nauci podrazumeva pod terminom lingua franca, da-

8
kle hibridnu tvorevinu. Naime, neke osnovne wemu svojstvene leksiko-gramatike crte jesu, dodue, sauvane, ali uz najveu moguu
natruwenost" svakojakim omakama, proisteklim iz iwenice da mnogi korisnici engleskog wime ne vladaju u potpunosti.
Ni naa domaa sredina nije, naravno, mogla ostati poteena
osvajakog pohoda jezika kojem je era globalizacije obezbedila status
favorita. Du yu speak anglosrpski? glasi (podsmeqiv, a u ovom sluaju
dobro skrojeni") naslov renika objavqenog 2001. godine u Novom Sadu (autori: V. Vasi, T. Pri i G. Nejgebauer), ija nas sadrina upoznaje sa raznim, vrlo specifinim engleskim izrazima, preuzetim u
srpski jezik, ali wemu ne uvek sreno prilagoenima, kojima se nai
qudi slue poslujui s kompjuterom.
Upravo u ovim danima, kada se globalizacija takorei iz asa u
as sve intenzivnije rasplamsava, u nekim krajevima Evrope, a posebno
na Balkanu, zbog novonastalih politikih situacija, zainteresovanost
za jezika pitawa poiwe da biva gotovo opsesija pojedinaca iz nekih
slojeva drutva onih nacija koje su se, u rezultatu odreenih politikih zbivawa, nale izdvojene u jedinstvene, samosvojne celine. Kao po
pravilu, oni koji su najmawe upueni u rezultate ranijih kompetentnih
istraivawa sopstvenog jezika sad najglasnije zagovaraju neku wegovu
apsolutnu samobitnost, posebno insistirajui na tome da se svaki put,
u svakoj prilici, i onda kad to jeste, i onda kad to nije umesno, pomene
wegovo u nacionalnom pogledu specifikovano lino ime". Takvi se
pojedinci, u svojim izjavama datim javnosti, ponaaju kao da nikad nisu uli za to da u svetu postoje razne posebne, samosvojne drave, odnosno nacije, koje se nimalo ne oseaju inferiorno zbog toga to na sopstveni jezik primewuju isti onaj naziv kojim se i neka sasvim druga
drava, odnosno nacija, slui radi imenovawa svoga. Austrijanac je,
znamo, jedno, a Nemac neto sasvim drugo, uprkos iwenici da im se
materwi jezici jednako zovu nemaki. Za Amerikance i Engleze niko
se normalan ne bi usudio rei da egzemplifikuju sobom predstavnike
identine drave, odnosno nacije, pa ipak engleski je podjednako i
jednima i drugima osnovno, zvanino utemeqeno, sredstvo meusobnog
sporazumevawa.
Pomenuti, u strune probleme nedovoqno upueni a nacionalno
preterano uzavreli", pojedinci zagovaraju, naravno, i dosledan progon
neologizama, t. j. inostranih naziva koje qudi ukquuju, nekad obavezno,
a nekad po linom izboru, u svoj izraajni fond.
Obaveznost takvog ukquivawa je neizbena ako se radi o potrebi
pomiwawa neke pojave za koju u sopstvenom jeziku nema odgovarajueg
imena, dok je lini izbor posredi u prilikama kad takvo ime postoji,
ali se davalac iskaza ipak opredequje za stranu re.
Izbegavati po svaku cenu neologizam ne znai koristiti nego tetiti sopstvenom izraajnom fondu. Nije, i ne sme da bude, na glavni
zadatak u odnosu na srpski jezik nastojawe da ga uinimo to razliitijim od svakog drugog jezika, nego nam je prioritetna dunost da ga
osposobimo za to da on bude u maksimalnoj meri funkcionalan, odno-

9
sno da wime moemo maksimalno jasno iskazati svako saoptewe do
kojeg nam je stalo da ga podelimo sa drugima. Ako nam je u tu svrhu strana re neophodna ili, moda, iz stilskih razloga, pogodniji izbor od
nae, zato je ne bismo upotrebili?
Dobro je podsetiti se: jo u HH veku mnogi zasluni predstavnici ondawe srpske sredine, svesni neophodnosti wenog upoznavawa sa
civilizaciono-kulturnim tekovinama drugih, naprednijih evropskih
sredina, bogatili su srpski vokabular tuicama", t. j. onim preuzetim
inostranim nazivima tih tekovina za koje, budui da Srbima ranije
nisu bile poznate, nije ni mogla postojati odgovarajua srpska re.
Tako nam, na primer, istraiva jezika doktora Jovana Stejia
(18031853), Finac Juhani Nuorluoto (u svojoj kwizi Jovan Steji's
Language, Helsinki 1989), stavqa do znawa da je Steji zasluan to
su u srpski uvedeni izrazi: hirurg, melanholija, karakteristika, epoha,
dok iz kwige Jezik Milovana Vidakovia (Novi Sad 1968; autor Jovan
Kai) saznajemo da se Vidakovi (17861841) sluio, izmeu ostalog,
reima profesor i materija, a iz kwige Jezik Jakova Igwatovia (Novi
Sad 1972; autor Jovan Jerkovi) da nam tekstovi Jakova Igwatovia
(18221889) pruaju priliku i za susret s izrazom inteligencija.
Nisu, ipak, ni u tim dalekim vremenima svi bili jednako razumni
u pogledu svog odnosa prema tuicama. O tome nas informie sledei
podatak:
etrdesetih godina HH veka lanovi Drutva srpske slovesnosti
nastojali su da izrade srpsku terminologiju za razne grane naunog i
drutvenog ivota". Wih je tada, kako nas obavetava Irena Grickat
(v. weno izlagawe u asopisu Na jezik n. s. kw. H, sv. 23, 1964, na
str. 132), paroh starovrbaki Petar Vueti upozorio da je on sainio
srpsku gramatiku, ali da je, smatrajui nepodesnim naziv GRAMATIKA,
svoj rad nazvao Srbska GOVORITIKA.
Aktuelnu situaciju u pogledu koriewa neologizama najtanije je
opisao Egon Fekete u svojoj kwizi Jezike doumice (Beograd 2002). Da
otpor prema stranim reima nema u sutini opravdawa nije potrebno
dokazivati, jer kako bismo se sporazumevali bez rei poput pota,
radio, telefon, banka i dr. kad za wih i nema domaih konkurenata?"
pita se on (na str. 152), pa nastavqa: S druge strane, zamerke su
opravdane kada se za stranim reima potee bez stvarnih potreba.
Pogotovo kad imamo svoje poesto i boqe domae rei" (str. 153). S
opravdanim se negodovawem on osvre na pojavu da se danas, u javnim
glasilima, neodmereno esto, pridevom transparentan obeleava ono
to se naim reima moe i boqe i lepe kazati" (str. 154).
Tome to nam Egon Fekete poruuje nema se ta ni dodati ni oduzeti; a nama jedino razumno to vaqa initi jeste wega sasluati i
posluati.

10
Milka Ivi
DISCUSSIONS ABOUT LANGUAGE AT THE TIME OF GLOBALIZATION
Summary
The paper discusses the consequences of globalization related to language as
man's basic means of communication. It points out to the irrepressible impact of the
English language in the international, primarily electronic communication, and to the
phenomenon denoted by the term lingua franca. The paper also directs attention to the
opposite tendency for language independence. Then, the paper discusses the impact of
neologisms and foreign words" in the Serbian language and recommends a reasonable
measure in their use. Reasonable adoption of foreign words" left valuable results in
the history of the Serbian language.

UDC 821.111.4.09 Andersen H. C.

821.163.41-95

ANDERSEN NA RAZMEIMA
Qubia Raji

SAETAK: U tekstu se kratko izlau rezultati do kojih

su doli psihijatri, psiholozi i istoriari kwievnosti koji su se bavili Hansom Kristijanom Andersenom kao ovekom,
mukarcem i piscem, daje pregled osnovnih odlika wegovih
tekstova, prikazuje nain na koji je preoblikovao predloke
svojih bajki i pripovedaka, posebno one uzete iz usmene kwievnosti, odreuju osnovne dimenzije Andersena kao pisca tekstova za decu i odrasle i naznaava osnovne probleme uticaja
na druge pisce, te recepcije, prevoewa, tumaewa i obrade
wegovih tekstova.
KQUNE REI: H. K. Andersen, predloak, preoblikovawe, usmena kwievnost, bajka, pripovetka

Na stogodiwicu Andersenove smrti 1975. godine u danskom dnevniku Politiken izaao je tekst u kojem autor tvrdi da se o Andersenu
teko moe napisati neto novo. Meutim, kako to esto biva s takvim tvrdwama, potowih trideset godina su je temeqito opovrgnuli, jer
je u meuvremenu objavqeno mnogo novih kwiga i jo vie lanaka o
wemu i o wegovim delima. Zanimawe za Andersena je posebno poraslo
tokom priprema za proslavu dvestogodiwice wegovog roewa 2005. godine, koja je, velika, svetska, pompezna i veoma skupa, trebalo koliko
da potvrdi znaaj Andersena kao pisca, toliko i da ga funkcionalizuje
u, kako se to danas zove, profilisawu Danske i wene privrede; znaaj
Andersena i Kirkegora danas se meri i time koliko mogu da doprinesu
spoqnotrgovinskom bilansu Danske bilo da se oni izvoze kao roba bilo da uestvuju u, opet kako se to danas kae, brendirawu drugih danskih proizvoda.1
1 Istina, ni starija istoriografija kwievnosti i kulture nije bila ba bez ikakve etnocentrinosti; danski istoriar kwievnosti Jon K. Jergensen pie u svom, nekada veoma korienom, uvodu u metode kwievnih istraivawa da bi jedna rasprava o
npr. 'odluujuem znaaju H. K. Andersena za svetsku kwievnost' bila zacelo daleko popularnija od jedne rasprave o 'dubokoj zavisnosti danskog romantizma od Getea' " (Jrgensen, 1971:57).

12
U svojoj ve pomenutoj Andersenovoj biografiji Jens Andersen pie o tri aspekta svog uvenog prezimewaka: Andersen kao ovek, kao
mukarac i kao pisac. Sva tri aspekta su bili predmet intenzivnog
izuavawa. Andersen je objavio ukupno 212 bajki i pripovedaka, 4 autobiografije, 25 putopisa, 6 romana, oko 1024 pesme, 51 dramski tekst,
vodio je dnevnik, sa najraznoraznijim qudima je razmenio neverovatnu
koliinu pisama, koja, iako ve objavqena u nekoliko tomova, jo uvek
nisu izdata u celini, pisao lanke i bavio se svim i svaim drugim.
Zato je i mogue nai grau za skoro bilo kakvo istraivawe.
Sve od dana pojave biografsko-genetskog metoda wegova linost
Andersen kao ovek bez prekida privlai pawu i istoriara kwievnosti i, to ne treba da udi, psihijatara. Kad ga je pisac Henrik
Herc nazvao prirodno obdarenim, ali bez umetnike discipline, to ga
je teko pogodilo, kao i bilo koja druga kritika, a razloga za kritiku
je bilo jer je objavio i mnogo slabih tekstova. Mnogo puta su obrtani
Andersenov kompleks mawe vrednosti i wegova sujeta, jer je za to pruio vie nego dovoqno grae u svojim autobiografskim delima, moda
ponajvie u delu Bajka mog ivota iz 1855, ali i u mnogobrojnim pismima i dnevnikim zabelekama. Tako u pismu Edvardu Kolinu (1844.
godine) pie:
Pre 25 godina sam stigao u Kopenhagen sa svojim zaveqajiem, siromaan, poslat deak, a danas sam pio svoju okoladu kod kraqice, na otmenom ruku sam sedeo tano preko puta we i kraqa." (Citirano po: Nilsen, 1963:46.)

Psihijatar Jalmar Helveg u svojoj kwizi o Andersenu iz 1927. daje

sledeu karakteristiku Andersenove linosti:
Izvestan shizoidni momenat ne moe se odrei wegovom karakteru,
ali posmatrano u celini H. K. Andersen je bio izraen psihopata i astenino senzitivan tip sa deliminim ueem histerinih elemenata."
(Helweg, 1927:165)

Drugi psihijatri ili psiholozi su nalazili neke druge karakteristine crte i tu su smewivali infantilnost, strah od impotencije,
oralni konflikt i to-ta to je u datom trenutku bilo u modi meu
wima (mada se nisu ba slagali meusobno ko je u pravu). Konano, Andersen je postao i kwievni lik; drama vedskog pisca Pera Ulova
Enkvista Iz ivota kinih glista, igrana i kod nas u Ateqeu 212,
predstavqa Andersenov problematini ivot i wegovu poznatu ambiciju da bude dramski pisac kao karikatura pisca sa ozbiqnim problemom upravo nie vrednosti i vika sujete, ali i izvesne seksualne
inhibiranosti.
Mawe biografi a vie psihijatri i seksolozi zanimali su se i za
Andersena kao mukarca: da li je bio aseksualan, heteroseksualan, homoseksualan ili autoseksualan, ili je pak bio samo asketa. O problemima koje je imao sa prohtevima doweg dela svoga tela napisana je ve

13
itava mala biblioteka, a otkako je intiman ivot poznatih linosti
doao u iu zanimawa, isprobani su svi mogui pristupi, pa i najnoviji s take gledita kviringa.
Konano, ostaje Andersen kao pisac, u ovom kontekstu jedino zanimqiv aspekt wegovog postojawa. Meutim, ne zato to ga je ak i jedan
krajwe konzervativan i po osnovnom stavu ekskluzivan Harold Blum
u svom predavawu na proslavi dvestogodiwice roewa uporedio sa
ekspirom i Geteom, nego zato to su sa wegovim bajkama i priama
odrastali mnogobrojni narataji evropske, pa i vanevropske dece, i
zato to o Andersenu jo uvek ima mnogo zabluda. Danski istoriar
kwievnosti Erling Nilsen moda nije ni slutio koliko je bio u
pravu kada je u svojoj popularnoj kwiici o Andersenu, izaloj 1963.
godine, napisao sledeu reenicu:
Andersen je postao klasian pisac, ali ipak ne u smislu Oskara
Vajlda: pesnik za koga svi znaju, ali ga niko ne ita, ve pre suprotno: pisac, koga svi itaju, ali niko ne zna." (Nilsen, 1963:13)

ak su i wegove bajke i prie esto predmet zabluda; de Milijus,

upravnik Centra H. K. Andersen, smatra da su tri elementa odredila
poloaj Andersenovih bajki u svetu: Neverovatno su uvene, svedeno se
poimaju kao bajke za decu i suvie se jednostavno zakquuje izmeu ivota i teksta, u emu ni Andersen nije bez krivice." (de Mylius, 2005a)
Andersenove bajke i prie vredi uvek posmatrati u svetlu wegovih
drugih dela. Svoju spisateqsku karijeru je poeo scenskim komadima,
koje je smatrao vrhuncem kwievne umetnosti. Johan Ludvig Heiberg,
tada najugledniji danski kritiar i direktor Kraqevskog novog pozorita, smestio ih je u pakao trivijalnosti. U mnogome je bio u pravu; Andersenovi komadi su uglavnom slabi, u nekima ima samo poneto dobrih replika, ali su neki wegovi komadi doiveli uspeh, u narodskom
pozoritu Kasino" igrani su ak i nakon wegove smrti. Ali to nije
bilo Kraqevo novo pozorite, Andersenov nedosawani san o pozorinom uspehu, a za mnoge tadawe i potowe istoriare kwievnosti i
pozorita merilo kwievne, odnosno scenske vrednosti.
Andersen se u svojim pesmama nikada nije ni pribliio Hajneu,
svom najveem uzoru. Vezani oblik ga je oevidno suvie sputavao i od
svih wegovih pesama tek je desetak opstalo do danas. To svakako nije
neki uspeh ako ga posmatramo u relativnim odnosima, ali u tome delimice deli sudbinu veine drugih pesnika romantizma: u novom vremenu
sa novim senzibilitetom oni su prevazieni, osueni da budu samo
gradivo na studijama istorije kwievnosti i povremeno potegnuti u
trenucima reminiscencije nacionalnog romantizma.
U romanima, i onim prvim, autobiografskim i bliskim wegovim
dnevnicima, i onima poznijim u kojima je autobiografski element potisnut, ima i pojedinih izuzetnih dometa; slobodniji oblik epske vrste nije ga toliko sputavao. Oni su prilino slabi kada je re o kompoziciji, jer joj najee nedostaje vrstina, lako se gubi u grai, ak

14
je i karakterizacija likova koje prati stranicu za stranicom slaba, jer
dugi, povezani oblici oevidno nisu wegov teren, ali je zato odlian
pripoveda u svemu to je blisko kratkoj formi. Ve pri prvom itawu uoavaju se wegov koloristiki stil, ivo opisani pejzai, izraajno oslikane situacije i efektne kratke replike koje jasno karakteriu onoga ko ih izgovara, tano onako kako se to ini u bajkama i
pripovetkama. Ali ono to se esto zaboravqa kada se govori o wegovim romanima jeste da je upravo on uveo roman iz savremenog ivota i
da su mu upravo romani otvorili put u inostranstvo.
Ti najboqi elementi wegove proze jo su jae izraeni u putopisima; u wima moe da pusti uzde mati, da se zadri na detaqu, da od
digresije pravi glavnu stvar kad mu se to prohte. Oni su, u stvari, pre
skup kratkih proznih tekstova povezanih hronologijom putovawa nego
to su pravi putopis, a sve to ukazuje na kratku prozu koja je bila i
ostala wegov pravi kwievni mikrokosmos sa umetnikom bajkom kao
svojim sreditem.
Naravno, tek kada su 1840-ih godina tirai wegovih bajki i pria
poeli da rastu, delimice u skladu sa rastom wegovog ugleda u inostranstvu, danski kritiari su se pomirili s time da se wegove bajke
ne mogu vie prenebregavati. Ali za to pomalo kasno priznawe u sopstvenoj sredini mora delimice da zahvali samome sebi. On je prosto
hteo jedno, pre svega pozorite, a uspeno radio neto sasvim drugo i
upravo su mu te sitnice", kako je u poetku s izvesnom dozom samonipodatavawa nazivao svoje bajke i prie, donele uspeh.
Andersen, naravno, nije tek tako uetao u dansku i evropsku kwievnost, kako se stie utisak kada se, najee u prigodnim govorima,
istie wegova umetnika nadarenost, a zaboravqa ili zanemaruje kulturna klima u kojoj se oblikovao. Takvih, za Andersenov umetniki razvoj bitnih, elemenata ima vie.
Do 19. stolea deca su uglavnom smatrana odraslima u malom formatu, sa mawim iskustvom i radnim sposobnostima, i tek negde u vreme
pred poetak wegovog stvarawa decu polako poiwu da smatraju decom.
Sa razvojem graanske klase stvara se nova italaka publika i u wenim okvirima deca se polako izdvajaju kao poseban segment kojem vie
nisu potrebne pouke o praktinom ivotu, ali zauzvrat moralne pouke
o dobrom ivotu. Tu su potrebu podmirile dve pojave.
Prvo, nakon prezira i odbojnosti prema usmenoj kwievnosti koju
su pokazivali klasicisti, dolaze romantiari koji nisu, kako se to esto navodi u popularnim spisima, otkrili" usmenu bajku, nego su joj,
u okvirima nacionalnog romantizma, posvetili punu pawu i dali velik znaaj povezujui je u trougao decanarodizvornost. Andersenova
je prednost bila u tome to ju je nalazio na sredokrai izmeu Nemake i Skandinavije, dva tla na kojima je prikupqawe usmene kwievnosti dobilo izuzetan zamah; Kristensen, Gruntvig, Asbjernsen, Mu, Faje,
Hilten-Kavalijus, Rudbek, Tile, Topelijus, Stefens jesu najznaajnija
folkloristika imena tog razdobqa u Skandinaviji, ali nisu jedina.
To je bio veoma irok pokret, tesno vezan za stvarawe nacije i nacio-

15
nalne kulture. Andersen je bio samo wegov sastavni deo, ali on je sluao usmene bajke na wihovom izvoritu kao autentini slualac, i
dok je bio dete i kasnije, a ne kao folklorista koji dolazi spoqa i koji je uvek strano telo u tkivu normalnog" grupnog sluaoca.
Drugo, Andersen je u oblikovawu umetnike bajke bio deo opteg
kretawa u Evropi, pre svega u Nemakoj. Naime, moralizatorska pria
sa naravouenijem poela se razvijati jo u vreme klasicizma kao prosvetiteqska zamena za prezrenu usmenu bajku, te dala ondawu umetniku bajku kao graansko-didaktiki anr oblikovan tako da bajka postaje
alegorijska pria o socijalizaciji namewena pukom obrazovawu. U 19.
stoleu ona se susree sa zabeleenim usmenim bajkama. Iz tog spoja
usmene bajke (Volksmrchen) prerastaju prvo u kwievne bajke (Buchmrchen) kao prerade usmene, a zatim daju osnov za umetniku bajku (Kunstsmrchen) kao samostalnu tvorevinu.2 U tom smislu, Andersen je bio
istovrsna kwievna pojava kao Muzeus, Novalis, Hofman, amiso,
Brentano, Tik i drugi. Komparatisti smatraju da nema sumwe da su Tik
i Hofman najvie znaili za wegovo usmerewe ka umetnikoj bajci,
ali se on relativno brzo oslobodio wihovog romantiarskog stila i
krenuo svojim putem. Andersen ak nije ni prvi koji je u danskoj kwievnosti koristio usmenu bajku kao inspiraciju; on se delimice posluio iskustvom svog prethodnika Matijasa Vintera, koji je koristio
lokalnu folklornu grau, a imao je uzor i u preradi strane folklorne
grae, kojoj je u Danskoj romantiarski oblik prvi dao Adam Elenleger u spevu Aladin.
Ali Andersen nije bio niti puki belenik usmene bajke, niti se
bavio prostom reciklaom usmene kwievnosti, karakteristinom za
nacionalni romantizam, kako je taj postupak nazvao danski istoriar
kwievnosti Torben Brostrem (vidi: Brostrm, 1987). Veoma brzo je
prevaziao fazu prepriavawa celina; radije je iz usmene kwievnosti uzimao teme i motive za svoju umetniku bajku kao u sluaju Princeze na zrnu graka. Andersen je, naime, imao svoj program, na ta veoma
precizno ukazuje Johan de Milijus u svojoj kwizi o wegovim bajkama:
Vie je nego dokazivo da Andersenove bajke i prie nisu jednostavno mawe ili vie neposredno tj. delimice nesvesno izraz wegove
linosti (naivan, detiwast, socijalno i psihiki traumatizovan itd.),
ve da imaju svoje mesto u ambicioznoj poetskoj viziji jednog dotad nevienog pesnitva." (de Mylius, 2005a:14)

Jedna linija Andersenovog razvoja ila je putem koji je oblikovao

jo arl Pero svojom zbirkom Prie majke guske iz 1697. godine sa
znatnim redigovawem izvornih tekstova iz usmene kwievnosti, a pre
svega wihovim prilagoavawem za decu, mada uz, u tadawim kwievnim okolnostima, znatno zadravawe verbalnog stila usmene naracije
potpuno stranog verbalnoj precioznosti baroka i rokokoa. Ta linija je
nastavqena u sledeem stoleu, u kojem su tekstovi usmenih bajki obja2

O ta tri tipa bajke vidi npr.: Mathias & Tismar, 1997.

16
vqivani u duhu vremena, esto znatno izmeweni, posebno u stilu francuskog salonskog anra poznatog pod imenom fesage" i wegovog krajwe
nepukog stila inspirisanog, izmeu ostalog, zbirkom 1001 no i istovremenom pastoralnom kwievnou. Tu tradiciju su u 19. stoleu nastavili braa Grim i mnogi posle wih, ali sada doterujui zapise bajki prema moralnim naelima graanskog drutva u povoju vie zbog
svog sopstvenog stava nego iz straha da e im zbirke biti zabrawene
kao nekada zbirka anfranka Straparole Ugodne noi iz 1550.3
Kod Andersena se to najboqe vidi u nainu na koji je preradio
usmenu pripovetku Ruski princ sa svim wenim erotskim i zahodskim
detaqima u priu Sviwar. Naime, u izvornom tekstu usmene pripovetke
ruski princ se ne zadovoqava time da od princeze dobije stotine poqubaca, nego ite da legne sa wom, a kada mu ona aqe svoje dvorske
dame kao krevetsku zamenu, on joj okrene dupe i prdne tako da se digne
uasna magla". Takve i sline banalnosti nisu mogle da se pristojno
prepriaju", kako to Andersen pie u jednoj poznijoj zabeleki, pa on
itavu stvar preoblikuje u aqivu priu o lanoj i pravoj otmenosti.
Ali to ublaavawe nije wegova osnovna odlika.
Andersen je ipak izabrao sutinski drugaiji pravac od onoga kojim su ila braa Grim i wihovi nastavqai: dok su oni bili skupqai, Andersen je bio pripoveda, dok su oni, drei se svoje tradicije,
doterivali stil usmene bajke i prilagoavali ga deci kao didaktiki
anr, on je stvarao stil podjednako blizak i deci i odraslima. Naime,
zapisi usmene bajke i pripovetke u Skandinaviji pokazuju da su ih
uglavnom kazivali odrasli, pre svega mukarci (ene su ee pevale
balade), a posebno u proleterskim seoskim sredinama, kod kojih niti je
postojala kakva bitna razlika izmeu dece i odraslih, niti su oni bili odvojeni u svakodnevnom ivotu. Samo su malobrojne bajke bile namewene prvenstveno deci sa odgovarajuim socijalizacionim naravouenijem kakvo nalazimo u, na primer, Ivici i Marici ili Crvenkapi,
moda Paliu.
On se, svesno ili nesvesno, oslonio na taj postupak zajednikog
sluaoca, a sam je opisao svoj kwievni postupak, bez obzira da li je
re o kwievnoj ili umetnikoj bajci: Ja prvo naem jednu ideju za
starije, pa je ispriam mlaima, ali imajui sve vreme na umu to da
priu esto sluaju i otac i majka, a wima treba pruiti neto o emu bi razmiqali." (Citirano po: Nilsen, 1963:69) I to vremenom vodi
ka isto umetnikoj bajci i prii, to je jasno ve iz poreewa naslova wegove prve zbirke, Bajke ispriane za decu, i wegove posledwe zbirke u kojoj se pribliio obliku novele, pa je zato naziva prosto Prie,
napustivi u woj u velikoj meri ak i neke kompozicione elemente
usmene bajke koje je ranije koristio. Johan de Milijus je u svoj veoma
promiqeni izbor od 886 strana reprezentativnih Andersenovih tek3 Ovde vaqa pomenuti da su Vukovi zapisi mnogo verniji izvornom kazivawu nego
zapisi mnogih drugih tadawih folklorista; on jednostavno nije oseao potrebu da povlauje moralnim shvatawima graanske klase, moda zato to ona praktino nije ni postojala.

17
stova uvrstio i wegove najboqe bajke, od kojih je, u stvari, samo jedan
mawi broj namewen deci (vidi: de Mylius, 2005b).
Naravno, ne slau se svi sa uobiajenim pozitivnim ocenama Andersenovih prerada usmene grae. Danski folklorista Lauris Betker je
u svom uvodu u zbirku aqivih pria iz Danske, Norveke i vedske,
objavqenu u Kopenhagenu 1957, dao sasvim drugaiju ocenu od one koja se
obino moe uti o Andersenovoj preradi usmene bajke:
Zahvaqujui trudu H. K. Andersena, bajke se i danas kod nas smatraju
kwievnim brbqawem za deiju sobu. Wegove bajke su moda dovoqno kwievna umetnika dela, ali posmatrano s folkloristike take gledita
nemaju nikakvu vrednost, jer zamewuju brzi tok radwe i hitre smene replika iz tradicije slatkim opisima prirode i banalnim ivotnim mudrostima, koje iznose ili dostojno psihologiji dece ili pak toliko visoko podignutim moralnim kaiprstom da se pametne rei nau izvan deijeg vidokruga. Rezultat je da se odrasli nadmeno smee jedno drugome i izjavquju
da je sve to Andersen ini uvek ispravno dok deca tonu u san ili zahtevaju da uju novu priu o Tarzanu. Andersenov stil je postao uzor za danske bajke, a prie koje se ne uklapaju u to, ne priznaju se kao nepatvorene."
(Btker, 1975:85)

Andersen je, preraujui usmene bajke u kwievne, stvorio neke od

svojih najlepih bajki i pria: Ogwilo, Mali Klaus i veliki Klaus,
Princeza na zrnu graka, Divqi labudovi iwenica je da je mnogo uticao na pozniju umetniku bajku i uopte bajkovito pripovedawe u skandinavskoj kwievnosti dovoqna su imena Zaharijus Topelijus, August
Strindberj, Jalmar Berjman, Selma Lagerlef, Ana Valenberj, Astrid
Lindgren, Tove Janson. Istina je i da se mnogi koji su pisali umetnike bajke nekako mere prema wemu kao Vili Serensen. A uticaj wegovog stila uoqiv je i van kruga fantastine kwievnosti, dovoqno je
pomenuti Aleksandra elana, Kela Abela, Johana Borgena i druge, oko
ega se slau i na istoku i na zapadu (vidi npr.: Braude, 1979, Nilsen,
1963). Andersen jeste stvorio svoj poseban stil, koji nije jednak stilu
usmenog kazivawa, tu je Betker potpuno u pravu, nego je usmen na jedan
drugaiji nain.
Taj se postupak veoma dobro vidi kada se uporedi stil izvorne
usmene tvorevine sa stilom wihove prerade. Usmenu bajku Pomo lea
(AT 507 A), inae poznatu pod razliitim nazivima iz cele Skandinavije, Andersen daje kao Mrtvac, jedna finska narodna bajka, i to je tekst
kojim zavrava svoju zbirku Pesme iz 1830, dakle na poetku karijere.4
Taj prvi tekst nema mnogo stilske slinosti sa wegovim kasnijim
stilskim pristupom, koji se jasno vidi svega nekoliko godina kasnije
kada u zbirci Bajke ispriane za decu, 2. sveska, iz 1835, ponovo prerauje taj tekst u bajku Saputnik. Za poreewe te promene stila dugo su se
zanimali samo istoriari jezika i ovde sledi samo jedan kratak pasus
iz neto obimnijeg poreewa u velikoj etvorotomnoj istoriji danskog
jezika (Skautrup, 1953: 236245):
4

Ovde se pridev finska odnosi na dansko ostrvo Fin.

18
Mrtvac:
ali tek kada je ekiem udario trei put, zakripala je na svojim
masivnim arkama; to je stari kraq Srce lino doao i otvorio; bio je u
lafroku i papuama, ali je na svojoj dostojanstvenoj glavi, oko sedih srebrnih kovrxa, nosio teku zlatnu krunu, a pod rukom drao skiptar i jabuku, dok je jednim velikim zlatnim kquem otvarao vrata. Kada je uo da je
Johanes novi prosac
Saputnik:
Ui!" ree stari kraq, kada je Johanes pokucao na vrata. Johanes je otvorio vrata, a stari kraq, u lafroku i vezenim papuama, doao
mu je u susret, zlatnu krunu je nosio na glavi, skiptar u jednoj ruci a zlatnu jabuku u drugoj. ekni malo!" rekao je, i stavio jabuku pod miku da
bi mogao da prui ruku Johanesu. Ali im je uo da je to jedan novi prosac

Tek se nedavno pojavilo prvo vee sistematsko istraivawe wegovog postupka u delu Jespera Tvedena H. K. Andersen i narodne bajke; on
paralelno izdaje sedam bajki H. K. Andersena i sedam usmenih bajki koje
su mu posluile kao predloak za preradu i detaqno analizira nain
na koji je Andersen preradio jezik i jeziku dimenziju bajki (Tveden,
2004). To su bajke Pomo lea i prerada u Mrtvac/Saputnik; Trouglasti eir i prerada u Ogwilo; Veliki Lars i Mali Lars i prerada u
Mali Klaus i veliki Klaus; Jedanaest labudova i prerada u Divqi labudovi; Ruski princ i prerada u Sviwar; Jesper i princeza i prerada u Trapavi Hans; Ako nee da kupi, moemo da se trampimo i prerada u
to otac ini, to je uvek ispravno. Tek se u jednom takvom uporednom
pregledu vidi koliko je Andersen uzeo ono najboqe iz usmene bajke i to
dopunio svojim elementima.
On je mewao ak i ve objavqene sopstvene prie da bi poboqao
stil i doveo ga to blie usmenom kazivawu. Dve tampane verzije
Kaqaa sree: U prvoj verziji jedna reenica glasi: Unutar u jednoj od
kua nedaleko od Kraqevog novog trga, bila je zabava, veoma velika zabava, jer kao to mnogi" ona je izmewena u: U Kopenhagenu, u Istonoj ulici i jednoj od zgrada nedaleko od Kraqevog novog trga, bila je
velika zabava, jer one se moraju povremeno praviti, pa si to uinio i
onda te oni drugi zauzvrat pozovu." Nije sasvim uzalud to se veoma
esto citira sledea reenica iz jednog od wegovih dnevnikih zapisa
iz 1846: Pisao sam ceo dan Boli me jezik." Ali opet vaqa podvui
da to nije usmenost bajke iz usmene kwievnosti, to je umetnika bajka
sa svojom usmenou.
Ta se osobita usmenost, ako je tako moemo nazvati, vidi u wegovoj
na trenutke neverovatnoj sposobnosti da detaqem uini tekst stvarnim,
bliskim i razumqivim, a istovremeno prefiwenim. Snena kraqica u
istoimenoj bajci obeava Kaju itav svet i par novih klizaqki", jer
itav svet" je apstraktan pojam i za Kaja i za sluaoce, odnosno itaoce bajke, ali je par novih klizaqki" neto jasno, opipqivo, blisko
i znatno vrednije od dalekih i maglovitih kraqevstava. Andersen uzme
jedan detaq iz usmene bajke i onda ga daqe razvija, uglavnom ne ka fan-

19
tastinom nego ka stvarnom: princeze sviraju klavir, kraq je izgazio
cipele tako da su mu sada kao papue, postoji umetnika zbirka gde se
moe videti graak na kojem je princeza spavala ako ga niko nije
uzeo
U preuzimawu elemenata iz usmene tradicije Andersen esto zadrava osnovni tok radwe, ali se sasvim slobodno odnosi prema formulainosti epskog kazivawa; tako se u bajci Ogwilo tri psa, sa kojima se
junak sree u podzemnom svetu, razlikuju ne po broju glava nego po veliini oiju, a od dvojice starije brae u kratkoj prii Trapavi Hans jedan zna napamet ceo latinski renik i cela tri godita gradskih novina od poetka do kraja i od kraja do poetka, a drugi sve lanove
esnafskih pravilnika, ime posredno pokazuje wihovu nesposobnost za
zadatak koji treba da izvre.
Nizom malih intervencija Andersen uspeva da oovei prirodu,
ivotiwe, biqke i neive stvari na jedan osoben nain gledajui ceo
svet as iz wihove perspektive, kroz wihove oi, as iz perspektive
nekog drugog lika, as iz perspektive itaoca: buva koja je skoila toliko visoko da to niko nije video, pa su rekli da uopte nije skoila
i to je bilo bedno" ili leptir koji se boji da sleti na cvee u saksiji
jer se ono previe drui sa qudima". Ta vetina hitrog mewawa ugla
posmatrawa je jedna od najbitnijih odlika wegovog stila.
Ukratko reeno, wegove prerade nisu puki odjek usmene kwievnosti, kako je danski folklorista Svend Grundtvig nazvao petparake pesme, qubavne i sline pesme koje su oponaale stil usmene poezije,
posebno junake balade; Andersen je u svoje prerade uneo individualnost koje nema u pukom kopirawu starijih predloaka.
Naravno, on se nije oslawao samo na usmenu tradiciju, nego je rado
uzimao grau i od drugih. Pria ta se dogodilo jednom kraqu kome su
tri varalice ile odelo princa Don Huana Manuela iz wegove didaktike zbirke pria Grof Lukanor iz 1335. godine, koju je Andersen proitao u jednom nemakom prevodu iz 1836, posluila mu je kao osnova za
Carevo novo odelo. I to nije plagijat; istorija kwievnosti je u velikoj
meri smewivawe tradicije i inovacije, pitawe je esto samo koliko je
reciklaa" tema i motiva uspena ili neuspena.
Galerija tema, likova, mesta i vremena u wegovim bajkama i priama skoro je neshvatqivo velika, kada se uzme u obzir da ih je napisao
ipak relativno mali broj. On se kree od tradicionalnih careva, junaka i princeza do eleznice (Niska bisera), telegrafa (Velika morska
zmija) i fotografije (Pradeda); od ledenog doba do letelice o kojoj mata (Kroz hiqade godina); od Amerike do Kine, od severa do juga; od kraqevskog dvorca do uboge izbe, a sadrinski od lake fantazije kao to
je bajka Vetar pria o Valdemaru Dou, preko misaone bajke poput asovnika do realistine pripovetke tipa Pria stare Johane i drutvene
satire u prii Deje brbqawe i u oprotajnom govoru psa Ajole u bajci
Ledena gospoa. Na tom rasponu mu se zaista moe pozavideti, ak i kada nije uvek uspeno kombinovao poznato i novo, jedne i druge elemente, kao u nekim svojim mawe poznatim bajkama i priama.

20
Niz wegovih bajki i pripovedaka odlikuje velika doza humora: Vilewaki hum, To je sigurno tako!, Dobro raspoloewe, Trapavi Hans, ta
otac ini, to je uvek ispravno, Drowci, Buva i profesor A kad se smeje,
to esto ini, to su tihi humor i tanana ironija, a ne grohotni smeh
Rablea ili burleska Marka Tvena, mnogo blii humoru usmene kwievnosti. Meutim, on se nije libio ni traginog; niz wegovih pria govori o qudima na putu propasti: Devojica sa ibicama; Nema kwiga;
Grli flae; S jednog prozora u Vartou, Vetar pria o Valdemaru Dou;
Tetka zuboboqa
Dok je junaka usmena balada, sa svim ratnikim i esto veoma krvavim nasiqem u svojoj osnovi, bila prihvaena i u finijim krugovima, jer je igrala vanu ulogu u procesu pravqewa nacije, dotle su odgovarajue usmene bajke bivale potisnute, a posebno one u kojima je na
ovaj ili onaj nain figurirala seksualnost. Istina, nasiqe i smrt su
bili prihvatqivi u bajkama ukoliko su mogli da se didaktiziraju da bude jasno da dobro pobeuje zlo, koje i inae zasluuje smrt kao u Ivici
i Marici ili Crvenkapi, bajkama koje se sutinski ne razlikuju od modernih nasilnih kompjuterskih igrica. Mada je Andersen u sreditu
svoje pawe zadrao romantiarske vrednosti dobrog, istinitog i lepog, on nije beao ni od traginog kao u Crvenim cipelicama, ni od
smrti kao u Devojici sa ibicama, Tetki zuboboqi i drugim priama,
te zla u Senci. Nije se ak libio ni da srean zavretak zameni traginim, to se, na primer, vidi iz rukopisa Prie o jednoj majci: srean zavretak u radnoj verziji zamenio je smru wene dece u tampanoj
verziji: I smrt ode s wenom decom u nepoznatu zemqu." Taj realizam
je vie u skladu sa usmenom kwievnou, posebno sa socijalno-utopijskom pripovetkom, nego sa umetnikom bajkom iz wegovog doba i
preovlaujuim bidermajerovskim poimawem to se deci iz graanskih
slojeva moe ponuditi kao pria pred spavawe. Od javnog spaqivawa
vetica i ereewa qudi optuenih za veleizdaju, na koje su danski
graani izlazili kao na zabavu i dravnu pouku o tome ta su prava
vera i prava vlast, bilo je proteklo svega nekoliko desetina godina,
ali se klima potpuno promenila (vidi npr.: Floto, 2001). Andersen je
izbegavao jake efekte, ali je i u tom pogledu bio moderniji od mnogih
svojih savremenika.
Upravo je taj element traginog koji pleni duh uinio da se za Andersenove bajke i prie otimaju literaturolozi i psihijatri: od sedam
novijih dela o Andersenovim bajkama, tri su napisali psihijatri. Najee tumaena bajka je Senka, a veoma esto su tumaene, pa i koriene u psihoterapiji bajke Mala sirena, Snena kraqica, asovnik i
Slavuj.
Mnogo toga se vrti oko pitawa da li je Andersen pisac bajki za
decu ili nije, kako sam to ve ranije naveo. Andersen se rado slikao sa
decom, a jo ga radije tako i predstavqaju. Kada se pogledaju ilustracije wegovih bajki, ma gde u svetu nacrtane ili naslikane, skoro da nema
ni jedne koja nije namewena deci. Ako je neko itao Andersenove bajke
kao dete, uoavao je i pamtio samo nivo spoqnih dogaaja, neposredno
shvatqivih detetu. Zato im se, kada bi stasao, nije vraao, a uvreena

21
predstava da su wegove bajke samo neto za decu, ini veoma tekim
nekoga ubediti da ih ita kao literaturu za sebe, a ne kao neto to
treba svojoj deci da ita naglas. A u mnogim bajkama i priama se tek
odraslom itaocu otvara ceo onaj svet simbola i dubqih nivoa, dostupan samo kroz dubqe razmiqawe.
I stvarno, tek misao moe da dokui vieslojnost poruka u bajkama kao to su Carevo novo odelo ili Pu i ruin bun, a tek ivotno
iskustvo ta se krije iza rei o seqaku u bajci Mali Klaus i veliki
Klaus, koji boluje od neke udne bolesti zbog koje ne moe da gleda seoske kmetove, pa mu wegov kmet poseuje enu samo kad on nije kod kue.
Da i ne govorim o anakreontskoj parafrazi Nepristojni deak, iju poruku mogu shvatiti samo odrasli. Upravo je ta vieslojnost Andersenovih bajki dala pozoritu Istona fabrika gasa" u Kopenhagenu mogunost da s prolea 2000. godine u postavci Snene kraqice za odrasle
proita jednu sasvim novu dimenziju: Kaj ne odlazi kod Snene kraqice zato to mu je u oko upao komadi razbijenog ogledala, nego zato to
ga za wom goni osnovna seksualna pouda, i Gerda mora da osvoji ne samo wegovo srce nego i nie delove wegovog tela ako eli da ga vrati
sebi.
Naravno, u meuvremenu se i svet promenio. U danskom gradu Odense, rodnom mestu Andersenovom, postoji kola koja nosi wegovo ime. U
woj je mnogo uenika iz porodica stranih radnika i useqenika, a wihov vei deo ine deca iz Anatolije i Somalije, kojoj Andersen nije
bio tivo uz koje su odrastali i koja se s wegovim tekstovima sreu tek
u koli. Ali ne moraju se itati wihovi veoma zanimqivi odgovori na
pitawa o Andersenu i wegovim bajkama; devetogodiwi uenik, mali
pravi Danac Kristijan, odgovorio je na pitawe O emu je re u Ogwilu?
kratko i jasno: O jednom upaqau." A Andersenov odlazak iz Odensea u
Kopenhagen osmogodiwak Lukas prokomentarisao je reima: H. K.
Andersen je lepo mogao da zamoli optinu za pare. Ali on nije tu stanovao." Andersen se i danas mnogo ita, ali je pitawe kako. To jo nije istraeno.
Andersen se rano pojavio u prevodima na druge jezike, i neki tvrde
da su wegove bajke najprevoeniji tekstovi posle Svetog pisma i, moda, Maove Male crvene kwiice. Wegova sudbina u prevodima je pria vredna za sebe.5 U jednom grkom izdawu Pria o jednoj majci je prevedena u stihu. U Ogwilu pie da je vojnik poeleo devojku, te da nikako
nije mogao da odoli, morao je da je poqubi, jer on je bio pravi vojnik",
ali je u jednom norvekom tzv. pedagokom izdawu taj deo prepravqen:
I onda je vojnik pomislio: 'Ja sam pravi vojnik!' I odmah je devojci
dao jedan malecni poqubac po obrazu." A slino se, uzgred budi reeno,
dogaalo i sa ilustracijama wegovih bajki; u Japanu su bile prihvatqive razne ilustracije na kojima je car na ovaj ili onaj nain go, ali ne
i ona na kojoj je dete koje to kae devojica.6
5 Za prevode na engleski jezik vidi veoma zanimqivu studiju Vigoa Jernagera Pedersena (Pedersen, 2004).
6 Izuzetno dobar pregled ilustracija Andersenovih bajke daje Jensen, 2004.

22
Prilagoavawe ukusu i moralnim shvatawima nije se ni u emu izmenilo od vremena kada je to iweno sa usmenim bajkama, samo to je
sada Andersen postao predmet sekundarnog prilagoavawa. Ono ponekad
dobija groteskne oblike, kao kada socijalnorealistika pria Devojica
sa ibicama dobija srean zavretak u amerikoj verziji, u kojoj je neko
nalazi na ulici i odvodi svojoj prelepoj kui u kojoj je u kaminu zapaqena vatra, a na stolu je peena guska. Naravno, danas bi se mogla napisati i jedna jo savremenija verzija, mnogo blia stvarnosti iz Andersenovog sopstvenog vremena: Neko je nalazi, odvodi u Italiju gde je
prinuuju da prosi, a kada malo poraste prodaju je jednom svodniku.
Sasvim drugaija pria je nain na koji se nekada poimala a sad
poima bajka Runo pae, ta alegorijska pria o socijalnom usponu.
Ideja da nije vano gde si roen, ako si roen kao labud, ima svoj najdaqi predloak u mitolokoj pesmi Rigovo nabrajawe iz Starije Ede,
iji je moral da se svi rob, seqak i glavar raaju onde gde pripadaju, i da je to boanski poredak, poto tako svi dolaze na svoje mesto,
ali je wen neposredni daleki predak pria o zamewenoj deci kraqice
i robiwe iz staroislandske Sage o Sturlungima, u kojoj deca kraqice
na kraju ipak dolaze na svoje pravo mesto, jer se kraqiino dete prepoznaje po svetloj puti, lepom stasu i junakoj hrabrosti, dakle svemu
onome to po prirodi stvari nedostaje robiwinoj deci.
Runo pae se po pravilu shvata kao alegorija Andersenovog sopstvenog ivota: od runog paeta na drutvenom dnu do svetski poznatog pisca koji rua sa kraqem i kraqicom. Ali ona se didaktizira preko granica vezivawa za autora, kao ovaploewe napoleonovskog sna
(svaki vojnik nosi maralsku palicu u svom rancu) ili amerikog sna
o putu od rafcigera u garai do vrha (gde se Baja Patak nudi deci, a
Bil Gejts odraslima, iako ovaj potowi nije potekao ba iz siromane
porodice).
Ta bajka je bila predmet veoma kritikog itawa u novije vreme,
posebno u generaciji obrazovanoj u godinama nakon studentske pobune
1968, te je moda prikladno ovo kratko razmatrawe zavriti jednim, u
filologiji nesvakidawim, uputom na literaturu. Naime, ovogodiwi
izvetaj vaingtonskog Instituta za ekonomsku politiku Stawe radne
Amerike 2004/2005 (Economic Policy Institute: The State of Working America
2004/2005) zakquuje se reenicom: Za qude koji ele da znaju kako da
se obogate, odgovor koji se moe izvui iz ovogodiweg izvetaja isti
je kao i odgovor devojici koja se raspituje kako da postane kraqica:
Rodi se kao takva."
A kada runo pae" jednom pree u redove labudova, onda je stvar
okonana, ostaje samo da za sobom povue lestve po kojima se pewe nagore, da drugi paii ne pomisle da je to i wihov put. Andersenu se na
seminarima kojima sam prisustvovao kao student Univerziteta u Oslu
oko 1970. godine zameralo to se nije odmakao daqe od svojih staroskandinavskih predloaka. Tano je da nije, ali je optuba ipak preotra: on nije pisao ni sindikalne proglase ni politike manifeste,

23
on je ipak pisao samo priu o svojoj sujeti, ni prvi ni posledwi koji
je verovao da je srea na vrhu za kraqevskim stolom.
Ali ak i kada se uzmu u obzir i vremenska distanca i ograniewa
koja mu je nametnulo tadawe drutvo, zbog kojih ga vreme ipak polako
nagriza, wegovo delo ipak ostaje dovoqno otvoreno ak i za specifino teoloka itawa, gde se bajka smeta u svet hrianske propovedi, razmatra odnos izmeu nebeske i zemaqske qubavi i wegovim bajkama i priama, wegova religiozna slobodoumnost i to-ta drugo (vidi: Bach-Nielsen & Ottesen, 2004). A otvoreno je i za eksperiment i poigravawa, kao u kwizi H. K. Andersen i Pablo Neruda: H. K. Andersen odgovara Nerudi, izdatoj povodom 200 godina od Andersenovog i 100 godina
od Nerudinog roewa. Ona sadri Nerudine pesme iz Kwige pitawa,
izdate posthumno 1974. i, po kazivawu, poznate na panskom govornom
podruju koliko i Runo pae na danskom. Uz pitawa koja postavqaju
pojedine pesme, stavqeni su kratki odlomci iz Andersenovih bajki i
pria kao odgovori. (Vidi: Mllehave & Eskildsen, 2005) Iako to-ta
u danawoj Latinskoj Americi ima slinosti sa Danskom iz Andersenovih vremena, stvar ba i nije ispala posebno uspena, vreme nije
isto, Andersen i Neruda nisu isto, Andersenove bajke nisu univerzalni odgovori.
Ali se otvorenost Andersenovih bajki i pria za eksperiment
ipak ne moe porei; oni su, naime, u velikoj meri postali Gemeingut,
zajedniko dobro; mnogi se mogu aktualizovati kao to se i tekstovi
usmene kwievnosti mogu pretoiti u savremeno ruho.
Hans Kristijan Andersen i Seren Kirkegor, ta dva suprotna pola
danskog kulturnog ivota sredinom 19. stolea, bili su u meusobnom
sukobu: Kirkegor je Andersenove bajke nazvao sentimentalnim brbqawem, a Andersen mu je uzvratio karikirajui ga kao papagaja u Kaqaama
sree, kako se to moe proitati u velikoj, nedavno izaloj dvotomnoj
Andersenovoj biografiji danskog autora Jensa Andersena (Andersen, 2003).
Kirkegor je jednom, u aru polemike izmeu wih dvojice, pomalo kiselo primetio: Vidite, Andersen ume da ispria bajku o kaqaama sree
ali ja umem da ispriam priu o cipeli koja uqa." (Ovde prema:
Nilsen, 1963:102). Izgleda da vai i obratno; Andersen ima poneku cipelu koja uqa, Kirkegor ima poneku bajku o treem stadiju.
U bajkama se radwa po pravilu zavrava tako to junak dobije
princezu i pola kraqevstva; Andersen nikada nije dobio svoju princezu (da je bilo we, mnogi bi psihijatri ostali bez teme za pisawe), ali
je zato osvojio pola kraqevstva namewenog Dancima. Drugu polovinu je
morao prepustiti Kirkegoru, istina znatno kasnije, tek kada je i Kirkegor stekao slavu van Danske. To se vidi u sve veoj koliini literature i o jednome i o drugome.7
7 Najiscrpniji podaci o Andersenu, wegovim delima i radovima o wemu i wegovim
delima mogu se nai na sajtu Centra H. K. Andersena (H. C. Andersen Center) Junodanskog univerziteta u Odenseu na Internet-adresi http://www.andersen.sdu.dk, a odgovarajui
podaci o Serenu Kirkegoru na sajtu Istraivakog centra Seren Kirkegor (Sren Kierkegaard Forskningscenteret) Univerziteta u Kopenhagenu na Internet-adresi http://www.sk.ku.dk/.

24
LITERATURA
Prevod naslova kwiga na skandinavskim jezicima data su u prevodu u uglastim zagradama.
Andersen, Jens (2003): Andersen : en biografi. 2 bind. Kbenhavn: Gyldendal. [Andersen jedna biografija] (Postoji i u nemakom i engleskom prevodu.)
Braude, L. Y. (1979): Skandinavska literaturna skazka. Moskva: Nauka.
Bach-Nielsen, Carsten & Doris Ottesen (red.) (2004): Andersen & Gud : teologiske
lsninger i H.C. Andersens forfatterskab. [Andersen & Bog : teoloka itawa
stvaralatva H. K. Andersena] Kbenhavn: Anis.
Brostrm, Torben (1987): Folkeeventyrets moderne genbrug eller Hvad forfatteren gr
. Kbenhavn: Gyldendal. 220 sider.
Btker, Laurits (1975): Talt og skrevet 19401974. [Kazano i pisano 19401974]
Kbenhavn: Institut for Folkemindevidenskab.
Floto, Inga (2001): Ddsstraffens kulturhistorie. Ritualer og metoder 16002000. [Kulturna istorija smrtne kazne. Rituali i metode 16002000] Kbenhavn: Museum Tusculanums Forlag.
Helweg, Hjalmar (1927): H. C. Andersen : en psykiatrisk studie. Kbenhavn: Hagerup.
Jensen, Thorkild Borup (2004): H. C. Andersens eventyr i billeder. En illustrationshistorie. [Bajke H. K. Andersena u slikama. Istorija ilustracija] Odense: Syddansk Universitetsforlag.
Jrgensen, John Chr. (1971): Litterr metodelre. [Kwievna metodologija] Kbenhavn, Borgen.
Mathias Mayer & Jens Tismar (1997): Kunstmrchen. 3., vllig neu bearb. Aufl. Stuttgart: Metzler.
de Mylius, Johan (2005): Forvandlingens pris. H. C. Andersen og hans eventyr.
[Cena preoblike H. K. Andersen i wegove bajke] Kbenhavn: Aschehoug.
de Mylius, Johan (red.) (2005): HCA et livs digtning. Kbenhavn: Hst & Sn.
Mllehave, Johannes og Karsten Eskildsen (red.) (2005): H. C. Andersen og Pablo Neruda: H. C. Andersen svarer Neruda. [H. K. Andersen i Pablo Neruda: H. K.
Andersen odgovara Nerudi] Papirklip af H. C. Andersen, med forord af Isabel
Allende. Kbenhavn: Lindhardt og Ringhof.
Nielsen, Erling (1963): H. C. Andersen. Kbenhavn: Gyldendal.
Pedersen, Viggo Hjrnager (2004): Uggly Ducklings? Studies in the English Translations of Hans Christian Andersen's Tales and Stories. Odense: University Press of
Southern Denmark. 389 s.
Skautrup, Peter (1953): Det danske sprogs historie. Tredie bind fra Holbergs komedier til H. C. Andersens eventyr. [Istorija danskog jezika. Trei tom od
Holbergovih komedija do H. K. Andersena] Kbenhavn: Gyldendalske Boghandel : Nordisk forlag.
Tveden, Jesper (2004): Hvad sproget gr : H. C. Andersen og folkeeventyrene. [H.
K. Andersen i narodne bajke.] Udgivet og kommenteret af Jesper Tveden.
Kbenhavn: Dansklrerforeningen. (Originalni naslovi pomenutih bajki i
pripovedaka su: Ligets Hjlp : Ddningen/Reisekammeraten; Den trekantede
Hat : Fyrtiet; Store-Lars og Lille-Lars : Lille Claus og store Claus; De elleve
Svaner : De vilde Svaner; Den russiske Prins : Svinedrengen; Jesper og Prinsessen : Klods-Hans; Vil du ikke kbe, s kan vi jo bytte : Hvad Fatter gjr, det er
altid det Rigtige).

25
Ljubia Raji
ANDERSEN AT THE CROSSROADS
Summary
The complex personality of H. Ch. Andersen was a topic of numerous psychiatric
and psychological discussions, even hasty conclusions about his texts on the basis of
his life. Although he has successful other works, primarily travel-books, he is above all
known as a writer of fairy-tales and short stories. Andersen drew his inspiration from
various sources, most successfully transforming the models from oral literature, adapting them to the moral principles of his time, but without avoiding the tragic and the
problem of evil. Although usually understood as a writer of fairy-tales for children, his
texts were also intended for adults, and some of them could be essentially comprehended only by adults. In time, his work experienced various aspects of reception, translation, interpretation, elaboration and staging. Together with Kierkegaard, he became the
most important older Danish writer, and the versions of his work have been already separated from him and have been treated as a public heritage similar to oral literature.

UDC 821.111.4 Andersen H. C.].03

821.163.41-95

ANDERSEN PREVOD, PRERADA, ADAPTACIJA

Zorica Mani

SAETAK: Najvei deo objavqenih prevoda Andersenovih

dela ine pretampana izdawa uglavnom posrednih prevoda sa
danskog jezika. Na primeru Andersenove pripovetke Carevo
novo odelo" (Keiserens nye Klder, 1837), jedne od Andersenovih
najpoznatijih i najprevoenijih pripovedaka, moe se posmatrati u kojoj meri je mogue da se delo odvoji" od samog autora
i da dobije skoro sasvim novu formu.
KQUNE REI: Hans Kristijan Andersen; prevoewe,
prevodna ekvivalencija, posredni prevod

Bibliografija skandinavskih kwievnosti u prevodu na srpskohrvatski jezik (Raji i saradnici, 1997) sadri naslove 705 dela objavqenih od osamdesetih godina HH veka do 1997. godine. Broj bibliografskih jedinica u vezi s prevodima skandinavskih dela na na jezik sigurno se znatno poveao i stalno raste, posebno u proteklih skoro deset godina od objavqivawa pomenute bibliografije, budui da je Skandinavija, u meuvremenu, obeleila nekoliko znaajnih jubileja kao
to su, na primer, godiwice roewa i smrti Henrika Ibzena ili
Hansa Kristijana Andersena. Obeleavawe ovih jubileja i u zemqama
van Skandinavije rezultiralo je objavqivawem raznih prigodnih izdawa, poput novih prevoda objavqenih i neobjavqenih tekstova, zbirki
starih i novih prevoda i tome slino.
Bibliografija iz 1997. godine sadri podatke o oko 180 razliitih zbirki Andersenovih bajki i pripovedaka, kao i o velikom broju
ponovqenih izdawa od kojih su mnoga, u stvari, posredni prevodi, najee sa nemakog i engleskog jezika. Ipak, najvei deo objavqenih
prevoda ine pretampana izdawa, tako da je ukupan broj objavqenih
zbirki mnogo vei nego i u pomenutoj bibliografiji.
Zajedniko za mnoge prevode Andersenovih bajki i pripovedaka,
posebno za velik deo prevoda koji su objavqeni do sredine HH veka, je
izuzimawe uvodnih, tehnikih podataka. Najee nedostaju napomene o
osnovi za prevod, to jest da li je kao osnova posluio sam original
ili jedan tekst / vie tekstova na nekom drugom jeziku / na drugim jezicima itd. tavie, i onde gde postoji napomena, kao to je, na pri-

28
mer, napomena da su bajke i pripovetke prevedene sa originala, ali po
uzoru" na prevode na drugim jezicima, jo uvek nije sasvim jasno koliko je udela pri prevoewu imao sam original, a koliko svi ostali tekstovi. Kako su mnogi prevodi posredni, postavqa se pitawe kvaliteta
prevoda na jezik koji je posredovao od teksta originala do teksta na
ciqnom jeziku, budui da takav prevod-posrednik, meuoriginal" ili
primarni prevod, moe u najveem pratiti kvalitet i kvantitet originala, ali isto tako moe biti, recimo, i gruba adaptacija originalnog
dela. Konano, moe se primetiti da veoma esto nedostaje i podatak o
autoru prevoda, ak i podatak da je Andersen autor originalnog dela.
Takoe kao velik problem izdvaja se navika mnogih domaih izdavaa da svaki vid teksta koji je prenet" s nekog stranog jezika na na
oznae kao prevod", ime se nanosi teta kvalitetu i prevodne kwievnosti i izdavatva. Prevod", tako, moe biti i delo koje u odnosu
na sve kriterijume toliko odstupa od originala da se za wega moe rei da se odvojilo" od autora. Na primerima poznatih dela poznatih
autora moda se moe najlake sagledati koliko je prevod kvalitativno i kvantitativno blizak originalu, te koje su razlike izmeu vie
prevoda jednog istog dela, pod uslovom da su nam dostupni i original
i vie prevoda tog originala. Meutim, kad analiza pokae da jedno
toliko poznato delo moe u toj meri da se odvoji od svog izvornog oblika, kakav je onda sluaj s mawe poznatim delima, mawe poznatih autora, te se s razlogom moe postaviti i pitawe ta uopte publika ita.
[] Andersen je na samoj granici da se wegove bajke na neki nain
pretvore u usmenu kwievnost koju svaki izdava formira po sopstvenom
ukusu mewajui povremeno i sam tekst." (Raji, 2002:229)

Originalni tekst pripovetke u odnosu na prevod,

preradu i adaptaciju
Za analizu sam odabrala pripovetku Carevo novo odelo" (Keiserens nye Klder", 1837) imajui u vidu da je to jedna od Andersenovih
najpoznatijih i najprevoenijih pripovedaka, te da je zbog toga to su i
autor i delo poznati bilo zahvalno pokazati u kojoj meri je mogue da
se delo odvoji" od samog autora i da dobije skoro sasvim novu formu.
Originalnu verziju pripovetke preuzela sam iz drugog toma Andersenovih sabranih dela objavqenih 2003. godine.1 U odnosu na taj danski
original, posmatrala sam istovremeno pet tekstova koji predstavqaju
razliite prevode ove pripovetke. Iako je vremenski razmak u nastajawu nekih od ovde korienih prevoda i po nekoliko decenija, glavni
kriterijum nije bio jezik prevoda uslovqen vremenom nastanka, nego
leksika, sintaksika, semantika i neka druga odstupawa u tekstu samog prevoda u odnosu na tekst originala.
1

V.: Literatura.

29
Nekoliko rei o prevodima:
1. Prevod koji je uradio Josip Tabak, Carevo novo ruho" (1973),
prema napomeni, direktan je prevod sa danskog jezika. Ovaj prevod, zaista, prati original sve do posledweg segmenta, gde se neopravdano javqaju elementi bez korespondenata u originalu.
2. Prevod pod nazivom Carevo novo odelo" (prema izdawu iz
2002. godine) koji je uradio Petar Vujii takoe je opisan kao prevod
sa danskog. Na poetku zbirke Andersenovih bajki i pripovedaka u Vujiievom prevodu stoji sledee:
Bajke H. K. Andersena date su u prevodu uporedo s nemakog, ruskog i
poqskog jezika. Meutim, kao osnovni putokaz sluio je original dansko jubilarno izdawe H. C. Andersen, Samlede Eventyr og Historier, Odense
1976. godine."

Postavqa se pitawe da li to znai da je prevod raen po uzoru na

original na danskom, a uz konsultovawe prevoda na nemakom, ruskom i
poqskom jeziku. I ovaj prevod veoma verno prati original, ali se i u
wemu, u posledwem segmentu, neobjawivo pojavquju elementi bez korespondenata u originalu, koji se javqaju i u Tabakovom prevodu.
3. Prevod pod nazivom Kraqevo novo odelo" (1947) ne sadri podatke o prevodiocu, niti podatke o tome koje je izdawe/izdawa (i na
kom jeziku/jezicima) bilo uzor pri prevoewu. Ovaj prevod u nekim
segmentima toliko odstupa od originala da se postavqa pitawe da li je
kao uzor za prevod na srpski, sa bilo kog drugog jezika, posluila neka
adaptacija. Prevod je mawkav u mnogim segmentima, ponekad lii na
prepriavawe, izvoewe sudova i moralnu pridiku, sadri mnotvo
dodatih elemenata, a mnogi segmenti su neprevedeni ili prevedeni pogreno.
4. Prevod pod nazivom Careve nove haqine" (1947), koji je uradio
Stanislav Vinaver, posredan je prevod s nemakog jezika. Iako je re o
posrednom prevodu, analiza je, suprotno oekivawima, pokazala da je u
mnogim segmentima kvalitativno i kvantitativno taniji od ostalih
prevoda. Ovaj prevod, kao i mnogi drugi Vinaverovi prevodi Andersenovih bajki i pripovedaka, moe posluiti kao zanimqiv primer kulturolokog prilagoavawa teksta na ciqnom jeziku.2
5. Ono to se prvo moe uoiti kada je re o odabranom prevodu
prilagoenom za format slikovnice pod naslovom Carevo novo odelo" (1967) je da je objavqen bez imena autora pripovetke. Tekst prevoda
Jugane Stojanovi viestruko je dui i od originala i od ostalih prevoda, te je po strukturi i sadraju najblii adaptaciji. Nema podataka
o tome s kog jezika je tekst preveden/adaptiran, niti da li je re o prevodu ve na stranom jeziku adaptiranog dela. Tekstom dominiraju dodati elementi, mnogi segmenti su spojeni, obraeni i rasporeeni druga2 Analiza Vinaverovog prevoda Andersenove pripovetke Klods-Hans" (Joca Ludija"), pokazuje bezmalo devedeset primera jeziko-kulturolokih odstupawa u prevodu. Rezultat je, u ovom sluaju, da je prevod postao prerada.

30
ije od segmenata originala. Tekst ove verzije prevoda pripovetke Carevo novo odelo" najvie odstupa od kvaliteta i kvantiteta izvornog
teksta na danskom jeziku.
Prva dva teksta (Tabakov i Vujaiev) u tabelama sam uslovno
oznaila kao direktan prevod i direktan prevod uz uzore. Trei tekst,
prevod nepoznatog prevodioca (u tabelama nadaqe oznaen kao P. N.
P."), ovde sam i daqe posmatrala kao prevod, a ne kao adaptaciju, jer
dodati elementi jo uvek ne dominiraju tekstom u tolikoj meri. etvrti, Vinaverov, tekst posmatrala sam kao primer posrednog prevoda, a donekle i prerade. Peti tekst sam, za potrebe ove analize, posmatrala kao
adaptaciju, jer sadri ideju i glavne celine originala, ali preovlauju sasvim novi segmenti bez korespondenata u originalu.
Zbog boqe preglednosti, tabele daju tekst originala i tekstove pet
prevoda. I original i prevodi podeqeni su na segmente, obino reenine celine koje odgovaraju reeninim celinama samog originala.
Segmenti i praktino pokazuju slinosti i razlike u odabiru leksike,
sintakse, stilske razlike itd. Tekstovi prevoda su, sleva nadesno, rasporeeni naizgled prema stepenu kvalitativnog udaqavawa od originala (koliko je to bilo mogue videti iz napomene o izvornom tekstu), to
jest prema skali direktan prevod posredan prevod i prerada adaptacija.
Nedoslednosti u prevodu
Skala direktan prevod posredan prevod i prerada adaptacija, u
iroj perspektivi, ukazuje i na tewu da se direktan prevod tradicionalno posmatra kao boqi" i taniji" od bilo kakvog posrednog prevoda, prerade ili adaptacije. Posredan prevod se, tako, posmatra kao
mawkav, pun nepreciznosti, kao prevod koji je u procesu filtrirawa
izgubio najvei deo informacija koje sadri tekst originala. Pritom
se zaboravqa na mogunost da i direktan prevod moe biti lo prevod" i sadrati mnogobrojne nedoslednosti, kao i mogunost da prevodilac grei" samo zbog toga to tano prevodi meuoriginal.
Primeri u tabelama pokazuju da se nedoslednosti u prevodu mogu
javiti kako u direknom prevodu, tako i u posrednom prevodu, preradi i
adaptaciji. Ove nedoslednosti se, uz neizostavno poreewe s originalom, mogu posmatrati unutar jednog istog teksta prevoda, ali i kroz meusobno uporeivawe vie tekstova prevoda istog originala.
1. Nedoslednost unutar jednog teksta prevoda
Za potrebe ovog rada, pod nedoslednou unutar jednog teksta prevoda podrazumevam sluaj kad isti pojam ili konstrukcija na vie mesta u tekstu originala kao prevodne ekvivalente neopravdano dobija
razliite pojmove ili konstrukcije u tekstu prevoda. I obratno, pod
nedoslednou ovde posmatram i sluajeve kada razliiti pojmovi ili

31
konstrukcije u tekstu originala kao prevodne ekvivalente dobiju isti
pojam ili istu konstrukciju koja se, potom, ponavqa u celom tekstu
prevoda.
Analiza pomenutih odstupawa u svakom od prevoda originalnog
danskog teksta pokazala je da je nedoslednost najjaa na leksikom nivou, te neto mawa na nivoima viim od leksikog.
Primer br. 1
Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

() og ligesom
() pa kako se
I kao to se Za druge kraqeve () pa kao to
man siger om en
inae kae o
obino o
se za ponekog
esto se kae:
Konge, han er i
kraqu da se
vladaru kae da
Kraq vea s
kraqa kae:
Raadet, saa sagde
nalazi u
ministrima", a
Kraq je u
je na veawu,
man altid her:
vijenici, tako tako se o ovom
za ovog kraqa
svome veu",
Keiseren er i
su o tome caru
caru govorilo: samo bi se ulo: tako se za ovoga
Garderoben!"
uvijek govorili: Car je u sobi
cara uvek
Kraq se
govorilo:
Car je u
za oblaewe!
presvlai."
runici!"
Car je u
oblaionici!"

Stojanovi
(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Tabakov i Vinaverov prevod prate original zadravajui izvornu

razliku konge prema kejseren kao kraq prema car. Vujii na mesto pojma kraq neopravdano uvodi pojam vladar. P. N. P. na mestu pojma car
zadrava pojam kraq, najverovatnije zbog toga to se taj pojam javqa i u
naslovu pod kojim je prevod objavqen (Kraqevo novo odelo").
Primer br. 2
Andersen

Tabak

Vujii

Det var jo nogle

deilige Klder,"
tnkte Keiseren;
ved at have dem
paa, kunde jeg
komme efter,
hvilke Mnd i
mit Rige der ikke
due til det
Embede de have

Ba divno
ruho", pomisli
car. Ako ga
budem nosio
znat u tko u
mome carstvu
nije za mjesto
koje zauzima.

To je odista
lepo odelo!"
pomisli car.
Ako ga budem
na sebi imao,
mogao bih se
uveriti koji
qudi u mojem
carstvu nisu
pogodni za
mesto koje
zauzimaju;
razlikovao
bih

Andersen

Tabak

() at den, som () da oni koji

var dum, eller
su glupi ili
slet passede til sit pak ne vaqaju u
Embede ()
svojoj slubi
()

(P. N. P.)

Vinaver

E, to je sjajno," Divne bi to
pomisli kraq.
haqine bile",
pomisli car,
Imau lepo
novo odelo, a
da su mi takve
sem toga saznau haqine, dokuio
ko od mojih
bih bez po muke
velikoko je u mome
carstvu
dostojnika
nesposoban za
zaludu prima
svoje zvawe,
platu,

Stojanovi
(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

() da ovek
glup ili
nesposoban za
svoje zvawe ()

(Segment
nedostaje u
prevodu.)

() ko je glup
ili ko nije
dorastao svome
zvawu ()

(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

32
Andersen
() skulde jeg
ikke due til mit
Embede?

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Ta zar ja nisam
Zar nisam
A moda nisam
sposoban u
dorastao za svoju ni za poloaj
svome zvawu?
dunost?
koji zauzimam?

Vinaver

Stojanovi

() ili da
nisam sposoban
za svoje zvawe?

(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Pojam Embede se u originalnom tekstu javqa nekoliko puta i to

uvek u istom znaewu, na primer, dunost, sluba, zvawe. Primer pokazuje tri sluaja u kojima se javqa pojam Embede i neopravdano razliite prevode tog pojma u okviru istog teksta. Tabak inkonsekventno u
prevodu koristi pojmove mesto, sluba i zvawe, Vujii mesto, zvawe i
dunost, u P. N. P. se javqa itava konstrukcija zaludu primati platu,
jedan segment ak nije ni preveden, a javqa se i pojam poloaj. Jedino
Vinaver na sva tri mesta u prevodu ostavqa pojam zvawe.
Primer br. 3
Andersen

Tabak

() hvilket
deiligt Slb han
har paa Kjolen!
hvor den sidder
velsignet!"

Kakvih li
divnih skuta!
Pristaje mu kao
saliveno!

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Kako je divan
Ah, kakvo
Sve, sve, ali
odelo! Kakav
carevim
lep wegovog
carskog ogrtaa! raskoan plat! haqinama nema
ravnih! Pa
Stoji mu kao
Kako kraqu lepo
kakvi su mu tek
saliveno!
stoji novo
odelo!"
skutovi! Pa to
mu dobro stoje!"

Stojanovi
(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Og
Kammerherrerne
gik og bar paa
Slbet, som der
slet ikke var.

A komornici i
daqe noahu
skute kojih nije
bilo.

() a za wim i
wegovi
komornici
vrsto drei
skute wegovog
novog odela koje
nije ni
postojalo.

() a
komornici
iahu za wim
nosei lep,
koga ustvari
nije bilo.

A komornici
iahu i noahu
mu skute kojih
uopte nije
bilo.

(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

U odnosu na ova dva segmenta, u kojima se pojam Slb javqa u istom

znaewu, Tabak i Vinaver u prevodu zadravaju pojam skutovi, dok se u
Vujiievom prevodu paralelno javqaju pojmovi skutovi i lep. U P. N.
P. se, pored pojma lep, javqa i pojam plat, koji se, opet, u Tabakovom i Vujiievom prevodu javqa kao prevodni ekvivalent pojma Kappe.
Andersen

Tabak

Bedragerne ()
Varalice ()
govorahu:
sagde: see her er
Beenklderne!
Evo hlaa!
her er Kjolen!
Evo kaputa! Evo
her Kappen!" og
plata! i
saaledes videre
tako redom.
fort.

Vujii
() dva
prevaranta ()
rekoe:
Evo
pantalona! Ovo
je kaput! A ovo
je plat! i
tako redom.

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Varalice ()
() a one dve
() i dva tkaa
govorile su:
varalice ()
rekoe:
Izvolte, vae
rekoe:
Vae
velianstvo, evo Pazite, ovo su velianstvo, evo
akira, evo
akire! Ovo je pantalona, evo
prsluka, a evo i
odea! Ovo je
prsluka i evo
kaputa.
kabanica!" i sve
ogrtaa.
tako redom.

33
Primer br. 4
Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Herre Gud!"
tnkte han,

Gospode boe!"
pomisli stari
ministar

Gospode boe!"
pomisli on.

(Segment
nedostaje u
prevodu.)

Gospode boe",
pomisli on ()

No on je
i daqe ovako
razmiqao:
Je li mogue
()

Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Herre Gud, hr
den Uskyldiges
Rst ()

Boe, uj
glas nevinosti

Gospode boe!
To je glas
neduna deteta!

(Nedostaje
prevodni
ekvivalent.)
() Ah, ujte
ta kae
nevino dete ()

(Nedostaje
prevodni
ekvivalent.)
() ujte glas
nevinosti!"

(Nedostaje
prevodni
ekvivalent.)
() Sasluajte
glas iskrenosti!

I na nivou viem od leksikog zanimqivo je posmatrati inkonsekventnost u prevodu. U ovom sluaju, u pojedinim primerima nedostaju
prevodni ekvivalenti. Dok Vujii i Tabak, konsekventno, u tekstu
svojih prevoda na skoro isti nain prevode konstrukciju izvornika
Herre Gud (ovde Gospode boe i Boe), u P. N. P. nedostaje ceo jedan
segment, a u drugom sluaju i ono to bi mogao biti prevodni ekvivalent u odnosu na original. I Vinaver u drugom sluaju izostavqa deo
prevoda. Adaptacija sadri prevodni ekvivalent Je li mogue, koji samo delimino moe da nadomesti znaewe i javqa se samo u prvom primeru.
Primer br. 5
Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Ja er det ikke
magnifique!"

Zar nije
sjajno!

Magnifique
Zar ne?

Sjajno! Zar ne?"

Ama zar nije

vanredno?"

(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Det er
magnifique!
nysseligt,
excellent!"

Velianstveno!
Krasno!
Izvrsno!

Magnifique!
udesno!
Excellent!

(Segment
nedostaje u
prevodu.)

Izvanredno,
divno,
prevashodno!"

(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Na navedenim primerima moe se posmatrati prevod samog pojma

magnifique, ali i prevod cele originalne konstrukcije Det er (ikke)
magnifique. Vujii zadrava pojam magnifique u oba sluaja, dok Vinaver uvodi pojmove vanredno i izvanredno. Tabak, meutim, za prevodni
ekvivalent u prvom primeru uzima pojam sjajno u konstrukciji Zar nije
sjajno!, a u drugom pojam velianstveno, koji je ujedno i prevodni ekvivalent u odnosu na celu konstrukciju Det er magnifique. P. N. P. prati
original samo u prvom primeru, a u drugom nedostaje ceo segment.

34
Primer br. 6
Andersen

Tabak

() car se
Keiseren vendte
og dreiede sig for okretao i vrtio
pred ogledalom.
Speilet.

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

() car se
uvijao i okretao
pred ogledalom.

() kraq se
vrteo pred
ogledalom i
gledao se as s
jedne, as s
druge strane.

I car se
okretao i vrteo
pred ogledalom.

Kraq se
okretao, etao
pred ogledalom
()

Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

() vendte han
sig nok engang
for Speilet!

() pa se jo
jednom okrene
pred ogledalom

I okrenu se jo
jednom pred
ogledalom ()

I on prie
ogledalu i jo
jednom se
pogleda od glave
do pete ()

I on se jo
jednom okrete
prema ogledalu
()

() pa se jo
jednom pogleda
u ogledalu.

Tabakov, Vujiiev i Vinaverov prevod prate original u odnosu na

konstrukciju vendte og dreiede sig (ovde, na primer, okretao se i vrteo)
i pojam vendte sig (ovde, na primer, okrenuo se). U P. N. P. drugi primer sadri novu konstrukciju pogleda (se) od glave do pete, a slian tome je i prevod pogleda (se) u drugom primeru adaptacije.
Ukratko, analiza nedoslednosti unutar jednog teksta prevoda bi se
ovde, uslovno, mogla nazvati i analizom po vertikali", budui da se
posmatra prevod jednog autora posebno i prevodilaka reewa unutar
samo jednog prevoda.
2. Nedoslednost u odnosu na vie tekstova prevoda
Pod nedoslednou u odnosu na vie tekstova prevoda ovde podrazumevam sluaj kada u razliitim tekstovima prevoda isti pojmovi ili
konstrukcije u tekstu originala bivaju prevedene razliitim pojmovima ili konstrukcijama. Na ovo moe uticati vie faktora, kao to su,
na primer, kompetentnost, iskustvo, stil prevodioca, ali i razliito
poimawe samog originala.
Primer br. 7
Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Stojanovi

Ingen af
Keiserens Klder
havde gjort
saadan Lykke.

Nijedne se
careve haqine
nisu tako
svidjele.

Nijedno carevo
odelo dosad nije
izazvalo toliko
oduevqewe u
narodu.

(Segment
nedostaje u
prevodu.)

I nijedne
careve haqine
nisu se tako
svidele kao ove.

(Segment
nedostaje u
adaptaciji.)

Ovde bi se pojam Lykke, bez veeg uticaja na znaewe, mogao prevesti pojmom radost (na primer, Nijedno carevo odelo nije izazvalo toliku
radost). Ipak, ni jedan autor prevoda nije dao pojam radost kao prevodni ekvivalent.

35
Primer br. 8
Andersen

Tabak

Men han har jo

ikke noget paa,"
sagde et lille
Barn.

Ta on nema
nita na sebi!
povika neko
dijete.

Vujii

(P. N. P.)

Vinaver

Gledajte, pa I odjednom neki Ama, on nema

on je go!
mali deak
nita na sebi!"
odjednom povika
viknu:
ree najzad neko
neko dete.
Pa, kraq
malo dete.
je go!"

Stojanovi
Ali odjednom
neko dete, koje
je jedino bilo
iskreno i nije
moralo da se
boji da e
izgubiti asti
i slavu, uzviknu:
Pa, car je go!

Jedino Vinaverov prevod sadri ispravni prevodni ekvivalent u

odnosu na original, te je sagde prevodeno kao ree. Iz nepoznatih razloga prevodi ostalih autora, pogreno, sadre razliite oblike glagola viknuti, uzviknuti, povikati.
Primer br. 9
Andersen

Tabak

Vujii

(P. N. P.)

Han brd sig

ikke om sine
Soldater,

brd sig ei om
Comedie

Nije mario ni
za vojnike,

Nije mislio na
svoje vojnike,

ni za
kazalite,

nije mu bilo
stalo ni do
pozorita

niti do
lova,

Prireivao je
parade, izlete
van grada i
svaki dan iao
u pozorite
samo da se
pokae u novom
odelu.

eller om at kjre
i Skoven,

ni da se izveze
u etwu po
umi

uden alene for at

vise sine nye
Klder.

eleo je samo da
jedino mu
pred qudima
bijae do toga
nosi stalno
da pokae svoje
nova odela.
novo ruho.

Vinaver

Stojanovi

Slabo se taj
Silno je voleo
brinuo za svoje
da poseuje
vojnike,
revije mode, to
mu je bilo pravo
slabo se brinuo
uivawe, a
za pozorite,
odlazio je i u
pozorita, na
koncerte, trke i
niti mu se
na razne druge
priredbe, ali
mililo da se
ne zato to je
kolima vozi u
uivao u
umu,
umetnosti,

prirodi ili
osim to bi
mogao da pokae vetini jahawa,
ve zato da bi
svoje nove
na tim otmenim
haqine.
skupovima mogao
pokazati nova
odela, koja bi
dao da mu se
naroito iju
za svaku takvu
priliku.

Ovde je jedan segment teksta originala podeqen na etiri dela. Na

po etiri dela bilo je mogue podeliti i svaki od tri prevoda (Tabakov, Vujiiev i Vinaverov) budui da umnogome semantiki odgovaraju
delovima originalnog segmenta. Ipak, izdvaja se trei deo segmenta,
naime konstrukcija at kjre i Skoven kojoj najvie odgovaraju prevodi da
se izveze u etwu po umi (Tabak) i da se kolima vozi u umu (Vinaver).
Vujii konstrukciju, reklo bi se, pogreno prevodi pojmom lov. Tekst

36
P. N. P. ovde je primer promewenog redosleda delova unutar samog segmenta, dok tekst koji daje Stojanovi samo u naznakama prati original.
Primer br. 10
Andersen

Tabak

Vujii

Det var jo nogle

deilige Klder,"
tnkte Keiseren;
ved at have dem
paa, kunde jeg
komme efter,
hvilke Mnd i
mit Rige der ikke
due til det
Embede de have
()

Ba divno
ruho", pomisli
car. Ako ga
budem nosio
znat u tko u
mome carstvu
nije za mjesto
koje zauzima.
()

To je odista
lepo odelo!"
pomisli car.
Ako ga budem
na sebi imao,
mogao bih se
uveriti koji
qudi u mojem
carstvu nisu
pogodni za
mesto koje
zauzimaju; ()

(P. N. P.)

Vinaver

E, to je sjajno," Divne bi to
pomisli kraq.
haqine bile",
Imau lepo
pomisli car,
novo odelo, a
da su mi takve
sem toga saznau haqine, dokuio
ko od mojih
bih bez po muke
velikoko je u mome
dostojnika
carstvu
zaludu prima
nesposoban za
platu ()
svoje zvawe ()

Stojanovi
Kad god bih
takva udesna
odela obukao,
mogao bih
saznati koji
moji podanici
badava jedu
dravni hleb,
to jest koji
qudi
nezasluno
uivaju
povlastice
zauzimajui
visoke poloaje,
a nemaju
sposobnosti da
obavqaju
dunosti koje
bi morali da
obavqaju.

Iako u svim drugim delovima odstupa, tekst koji daje Stojanovi

jedini sadri taan prevod originalne konstrukcije kunde jeg komme
efter (mogao bih saznati). Tabakov prevod i P. N. P. daju konstrukciju
pogreno prevedenu futurom (znat u i saznau), dok Vujii i Vinaver prave greku u izboru glagola (uveriti se i dokuiti).
Ako bi se analiza nedoslednosti unutar jednog teksta uslovno mogla nazvati analizom po vertikali", onda bi se i ova analiza nedoslednosti u odnosu na vie tekstova prevoda mogla nazvati analizom
po horizontali", jer je re o poreewu vie prevoda originala odnosno meuoriginala".
3. Nedoslednost i kategorija elemenata bez
korespondenata u originalu
Poreewe prevoda sa semantikog aspekta ovde uvodi analizu u kojoj se grekom" smatraju semantika odstupawa od originala. Ova odstupawa mogu biti uslovqena kategorijama kao to su, na primer, pogreno prevedene rei, neprevedene rei, pojednostavqewa, opisni
prevodi itd. Pored navedenih, kao poseban problem pri analizi prevoda istie se i kategorija dodatih elemenata, dakle elemenata bez korespondenata u originalu.3 Re je, naime, o konstrukcijama koje su u
3

Kategorije preuzete iz studije Karin Sundius i Eve arevi (1990). V.: Literatura.

37
jednom tekstu, ponekad, toliko zastupqene da tekst ne samo da umnogome
odstupa od originala, nego je skoro neprepoznatqiv. Moe se postaviti pitawe da li su ovome podloni samo tekstovi koji se prevode direktno s jednog jezika ili samo oni koji su nastali posrednim prevoewem.
Primer br. 11
Andersen

Tabak

Det krb i
Keiseren, thi han
syntes, de havde
Ret, men han
tnkte som saa:
nu maa jeg
holde
Processionen ud".

Protrnu car, i
wemu se samom
inilo da qudi
imaju pravo, ali
miqae
otprilike
ovako: Sad mi
pak vaqa ostati
u povorci do
kraja!" I zauze
jo ponosnije
drawe.

Ovo je kosnulo
I kraq se
I caru bi
cara, jer mu se
prestrai.
nelagodno jer se
inilo da je
i wemu samom Nemoguno je da
narod u pravu.
iwae da su
su svi moji
Ali on pomisli
wegovi
dvorjani
podanici u
u sebi: Sad ili
glupaci!"
pravu, ali
nikad vaqa
pomisli on.
pomisli u sebi:
istrajati."
Znai da je
Moram
posredi prevara
izdrati u
i da sam ja
sveanoj povorci stvarno go. Ali
do kraja." Pa se ta da se radi
uspravi i
mora da se
nastavi da
izvri do
koraa jo
kraja!" I go
dostojanstvenije kraq nastavi da
()
koraa sve veom
velianstvenou
ispod sveanog
baldahina ()

Vujii

(P. N. P.)

Og
Kammerherrerne
gik og bar paa
Slbet, som der
slet ikke var.

A komornici i
daqe noahu
skute kojih nije
bilo.

() a za wim i
wegovi
komornici
vrsto drei
skute wegovog
novog odela koje
nije ni
postojalo.

() a
komornici
iahu za wim
nosei lep,
koga ustvari
nije bilo.

Vinaver

A komornici
iahu i noahu
mu skute kojih
uopte nije
bilo.

Stojanovi
Car shvati da
narod ne lae i
da je u pravu,
ali ostade pri
svome i na svoju
sramotu produi
da ide i daqe go
u povorci dok su
ga okruivali
ulizice i
nesposobni qudi
na koje se dosad
oslawao u svojoj
carevini.
To je bio kraj
vladavine jednog
glupog cara a
wegov narod je
od tog vremena
birao vladare
koji su se vie
bavili sreom
zemqe a mawe
polagali na
spoqni sjaj i
rasko.

Kako za Tabakov, tako i za Vujiiev prevod, u uvodnoj napomeni

stoji da su direktni prevodi sa danskog jezika. Zbog toga je i neobino
to to oba teksta prevoda, i to oba u istom pretposledwem segmentu,
sadre dodate elemente, dakle elemente koji nemaju korespondenata u
tekstu originala. U pitawu je segment koji sadri reenicu () nu
maa jeg holde Processionen ud", iji prevod treba da glasi () sad moram izdrati povorku". I Tabakov i Vujiiev tekst sadre taan prevod pomenute reenice i to jo uvek u znaewu veoma bliskom originalu, dakle Sad mi pak vaqa ostati u povorci do kraja!" (Tabak) i Moram izdrati u sveanoj povorci do kraja." (Vujii). Meutim, ovu reenicu u oba prevoda sledi reenica koje nema u originalu. U Tabakovom prevodu je to I zauze jo ponosnije drawe, a u Vujiievom Pa se
uspravi i nastavi da koraa jo dostojanstvenije. Ovako posmatran, Tabakov i Vujiiev prevod blii je tekstu P. N. P. (u odnosu na reeni-

38
cu I go kraq nastavi da koraa sve veom velianstvenou ispod sveanog baldahina) i adaptaciji koju daje Stojanovi (u odnosu na reenicu
[] produi da ide i daqe go u povorci) nego Vinaverovom, posrednom
prevodu s nemakog, koji jedini ne sadri dodatu reenicu.
Navedeni primeri pokazuju da i tekst koji je oznaen kao direktan prevod moe sadrati elemente bez korespondenata u originalu; i
obratno, da tekst koji je posredan prevod ne mora obavezno sadrati takve elemente. Namee se, onda, pitawe kako je mogue da direktan prevod sadri dodate elemente bez korespondenata u originalu. Jedno od
objawewa moe biti i pretpostavka da, ako izuzmemo, na primer, prevodilaku vetinu i iskustvo prevodioca, wegove afinitete, lini
stil, kao i mogunost da se pri prevoewu oslawa na vie prevoda jednog istog dela, prevodilac grei" utoliko to prevodi verziju teksta
koja i sama odstupa od originala. Drugim reima, Tabakov i Vujiiev
prevod mogu biti i direktni prevodi sa danskog i sadrati dodate elemente, ali onda je vano ustanoviti koje su verzije pripovetke na danskom jeziku posluile kao osnov za prevod.4
Mnoga Andersenova dela su na srpskohrvatski jezik prevedena posredno, a jezici posrednici su, naroito do druge polovine HH veka,
najee bili nemaki i engleski. Jedan od najveih problema za bilo
kakav vid analize prevoda Andersenovih bajki i pripovedaka svakako je
problem uvodnih napomena. Mnoga izdawa prevoda Andersenovih bajki
i pripovedaka ne sadre podatke o prevodiocu, o tekstu koji je posluio kao uzor za prevod, a neretko i o samom autoru bajki i pripovedaka. Onde gde uvodne napomene i postoje, ne moe se uvek sa sigurnou
rei da su tane i potpune. Nadaqe, tek na tako poznatom delu kao to
je pripovetka Carevo novo odelo", tako poznatog autora kao to je Andersen, mogue je pokazati koliko se, s vremenom, delo moe odvojiti"
od samog autora i poprimiti odlike kojih u izvornom obliku nije bilo
i postati deo, takorei, savremene usmene kwievnosti. Pitawe u vezi
s nedoslednostima u prevodu u direktnoj je vezi s pitawem koliko su
tekstovi prevoda kvalitativno i kvantitativno u Andersenovom stilu". Ovo pitawe, nadaqe, zavisi od toga ta su namera i ciq teksta
prevoda, dakle da li se tei ka tome da konani proizvod" bude, na
primer, dosledan prevod, koji nee trpeti nedoslednosti u vidu dodatog i oduzetog teksta ili, pak, adaptacija u formi jednog modifikovanog, slobodnijeg teksta.
4 Prevodiocu drugi prevodi mogu posluiti kao uzor kada nije siguran u svoje znawe jezika ili kada eli da vidi kako su drugi reili problematine delove teksta. U
naoj praksi prevod se veoma esto radi sa meuoriginala, ali se navodi da je uraen sa
originala. Osim toga, kod nas je u poetici prevoewa dugo vladalo, a delimino jo uvek
vlada, shvatawe da je prevodilac umetnik-koautor i da sebi sme da dozvoli da popravqa"
original da bi bio jeziki/stilski boqi. Konano, prevodioci, kada ne razumeju izvorni tekst u potpunosti, esto pribegavaju slobodnijem tumaewu. Kada je re o prevoewu
sa skandinavskih jezika, svi nai prevodioci znaju mawe ili vie dobro jedan od wih,
ali prevode i sa drugih, te se deava da se, zbog nepoznavawa nijansi u znaewu ili ak
jasnih razlika u znaewu, povedu za znaewem iz svog primarnog jezika, ime u prevod
unose greke nastale interferencijom izmeu skandinavskih jezika.

39
Teza da je svaki posredni prevod lo prevod" nije sasvim tana,
jer i direktan prevod moe biti mawkav i sadrati elemente bez korespondenata u originalu. Isto tako, dok prevodi s meuoriginala prevodilac grei" samo zbog toga to tano prevodi verziju teksta koja i
sama odstupa od originala. Nedoslednosti u tekstu prevoda, kako na
leksikom tako i na nivoima viim od leksikog, mogu se javiti podjednako, u direktnom prevodu i u bilo kojem posrednom prevodu. Kad se
okvirno posmatra uee pojedinih vrsta promena u tekstovima, kratka
analiza razliitih prevoda i jedne adaptacije pripovetke Carevo novo odelo" pokazala je da su nedoslednosti zastupqene i na leksikom
nivou, ali i na nivoima viim od leksikog. Ove nedoslednosti posmatrane su kako unutar samih tekstova prevoda, tako i paralelno, unutar nekoliko tekstova prevoda istovremeno. Dok su nedoslednosti na
leksikom nivou bile uestalije unutar samih tekstova prevoda, dotle
su se nedoslednosti na nivoima viim od leksikog javqale pri paralelnoj analizi vie tekstova prevoda. Uopte, nedoslednosti na leksikom nivou prouzrokovale su, ovde, skoro neznatna pomerawa u znaewu u odnosu na tekst originala, dok su nedoslednosti na nivoima viim od leksikog, u pojedinim tekstovima prevoda, prouzrokovale krupnija pomerawa u znaewu.5 Ipak, do najveeg odstupawa od originala
dolazi u sluaju dodavawa teksta, to jest unoewa elemenata bez korespondenata u originalu. Ovo je, kako se moe videti iz primera, odlika pre svega teksta prevoda pod nazivom Kraqevo novo odelo" (1947),
ali i teksta adaptacije ove pripovetke.
Konano, ono to se uvek moe izdvojiti kao problem jeste pitawe
ta je uopte to to publika ita. Objavqivawe Andersenovih dela
uvek je komercijalno, koliko god prevodi bili loi, bili prerade ili
adaptacije. Andersen uvek ima italaku publiku, a izdavai nisu u
obavezi da plaaju autorski honorar. Time je i objavqivawe Andersena
svedeno pre na komercijalni nego na umetniki postupak. Rezultati
ovakve komercijalizacije vide se po samim prevodima.
PRIMARNA LITERATURA
Andersen, Hans Kristijan, Bajke, Hans Kristijan Andersen; preveo s nemakog
Stanislav Vinaver (1. izd.), Beograd: Dereta 2001.
Andersen, Hans Kristijan, Runo pae: najlepe bajke / Hans Kristijan Andersen; [prevod Petar Vujii] Novi Sad: Runo pae 2002.
Andersen, H., Bajke, Beograd: Prosveta 1947.
Andersen, Hans Kristijan, Bajke i prie: izbor; [s danskoga preveo Josip Tabak], Zagreb: Biblioteka Vjeverica 1973.
H. C. Andersens samlede vrker, Eventyr og Historier, Det Danske Sprog- og Litteraturselskab og Gylendalske Boghandel, Nordisk Forlag A/S 2003.
Carevo novo odelo [prevod Jugana Stojanovi] Beograd: Vuk Karaxi 1967.
5

V. Primer br. 9 i Primer br. 10.

40
SEKUNDARNA LITERATURA
Raji, Qubia. 1997: Skandinavske kwievnosti u prevodu na srpskohrvatski jezik: graa za bibliografiju. 1. Monografije / Qubia Raji i saradnici.
Beograd: Mrqe.
Raji, Qubia. 2002: Skandinavske kwievnosti u prevodu na srpskohrvatski. U:
Prevodna kwievnost. Zbornik radova HHHH beogradskih prevodilakih susreta 19972001, 2002: 228241.
Sundius Karin, arevi Eva. 1990: Dva vedska prijevoda Proklete avlije" Ive Andria. (Komparativna studija). U: Mirko Rumac (ed): Jugoslavensko-vedski prevodilaki dani. Zagreb: Nacionalna i sveuilina biblioteka / Svenska institutet, 1990:
284209.
Zorica Mani
ANDERSEN TRANSLATION, INTERPRETATION, ADAPTATION
Summary
Analysis of the qualitative and quantitative features of the style of the author of
the original is necessary for a more comprehensive viewing of inconsistencies in the
text of the translation. These inconsistencies, both at the lexical level and the levels
higher than the lexical one, could appear both in the direct translation and in any kind
of indirect translation, so the related assumption that every indirect translation is a bad
translation" is not quite correct. Inconsistencies in the text of the translation and deviations from the original have to be viewed also from the perspective of intention and goal of the text of the translation, on the axis direct translation adaptation.

UDC 821.111.4-32.09 Andersen H. C.

821.163.41-95

SVOJSTVA I FUNKCIJE KOMENTARA

U ANDERSENOVIM PRIAMA
Sneana arani-utura

SAETAK: U stilizaciji Andersenove naracije bitan udeo

imaju i komentari autora, pripovedaa ili junaka. Najee su
dati kao opaske, objawewa, katkad poslovika ili aforistika poentirawa, a po intonaciji mogu biti duhoviti, ironini,
satirinog prizvuka, no javqaju se i u refleksivno-filozofskom tonu. Wihova funkcionalnost je viestruka: utiu na dinaminost, razuenost proznog teksta, javqaju se kao anrovski
markeri, u funkciji karakterizacije junaka, zatim i kao osobene idejne take koje mogu, ali ne moraju, podravati osnovnu
intenciju prie, te tako bitno uslovqavaju ukupnu interpretaciju, kao vid netendencioznog pouavawa, kao autopoetiki iskazi U pojedinim sluajevima Andersenovi komentari funkcioniu kao formalno samostalnije celine i tada su blii
aforizmu ili poslovici, ali najee su vezani za kontekst u
kojem se javqaju, no, u oba vida, oni su osobeni iskustveni zakquci" koji se itaocu nude samo kao jedna mogunost, kao jedan mogui pogled na svet, ivot i qude.
KQUNE REI: Andersenove prie, naracija, komentar,
opaska, poslovica, aforizam

Komentarisawe odreene pojave, stawa, oseawa ili postupka svojstveno je Andersenovoj prozi. Moe biti oblikovano kao opaska nebitna i nevezana za strukturu teksta kao umetnike celine, odnosno moe
donekle posedovati formalnu samostalnost. No, znatno ee se javqa
kao vrsta zakquka koji proizilazi iz prethodnog teksta, u formi poslovikog ili aforistikog poentirawa, odnosno kao formalno zavisnije od konteksta. U svim vidovima ono je viestruko funkcionalno.
Andersenov komentar nije samo puko proirewe reenice, umetnuta
pojedinost, nego zauzima status stilskog obeleja wegove naracije. Posredstvom svojevrsne dislokacije, kratkog izmetawa naracije u sferu
komentara, mewaju se ritam i intonacija reenice, a tako i ritam Andersenove proze uopte. Vrlo esto takvi kratki segmenti bivaju naglaeni; akcenat, i reeniki i misaoni, biva upravo na wima, te se javqaju kao svojevrsna emocionalna, estetska ili idejna arita. Rit-

42
mike oscilacije, i po pitawu toka pripovedawa i po pitawu idejnog
nadograivawa prie, tekstu nude posebnu vrstu narativne razuenosti.
No, kada nemaju takvu funkciju, kada ne nastoje da dobace" izvan
osnovnog toka prie, da ga premae i semantiki obogate, ova mesta i
daqe zadravaju vanost u domenu ukupnog pripovedakog postupka.
Uplitawem komentara problem analizovawa anrovske pripadnosti konkretnog teksta biva sloeniji. Prisustvo ironinog ili duhovitog komentara u bajkovitoj naraciji pripovedawe udaquje od obrasca
i usmene i autorske bajke i upuuje na drugaije anrovsko odreivawe.
Tako se, recimo, u bajkovitoj konstrukciji Kresiva probijaju segmenti
koji, pored mnotva drugih sloenijih postupaka, razgrauju tkivo bajke. Recimo, kada pas, iji postupci delimino pokrivaju delokrug pomonika, ispuni vojniku jednu od eqa i donese na leima usnulu
princezu, toliko lepu da nije bilo sumwe da je prava" princeza: vojnik se ne mogade uzdrati da je ne poqubi jer i on je bio pravi vojnik" (Andersen, 6). Ova opaska ne samo da nudi dodatnu karakterizaciju
junaka, koja bitno odstupa od naina karakterizacije junaka usmenih
bajki, nego bitno utie na nemogunost jednoznanog itawa Kresiva
kao bajke, ili ga bar relativizuje. Ovakav komentar zauzima status demaskirajue opaske i po pitawu samog junaka, ali i po pitawu naratora
koji postaje vidqiviji i prisutniji, pa konano i po pitawu samog
anra. Kada je re o humorno-parodijskom ili uopte realistikom
prosedeu i temi, a u takvim tekstovima se komentari najee i pojavquju, onda takva mesta dobijaju vanost i funkcionalnost drugaijeg
tipa. Otuda komentar samo u pojedinim primerima moe funkcionisati i kao postupak dekonstrukcije anra i simptom tzv. otvorenog dela" (RKT, 388), a u veini tekstova wegova funkcionalnost se moe sagledati na planu anrovskog markirawa ili na planu poigravawa raznolikim diskursima u okvirima koje pria kao anr omoguuje.
Konano, komentarisawe je u vezi i sa Andersenovom izrazitom
sklonou ka slikovitim pojedinostima, minijaturi, realistinosti,
ali i metaforinoj jezgrovitosti, a, s druge strane, je u vezi i sa potrebom da poui i eksplicitnije formulie svoje miqewe, stav ili
iskustvo, te se funkcionalnost ovakvih segmenata ogleda i u potrebi
da itaoca ubede u verodostojnost i istinitost kazivanog, da budu vrsta
kratkog saimawa, zguwavawa osnovnih idejnih tokova teksta kao celine.
Tematsko grupisawe Andersenovih komentara je gotovo neizvodivo.
Oni se javqaju iznenada, u vezi sa najrazliitijim pojmovima. U toj
neoekivanosti lei posebna dra, ne samo zbog dinaminosti teksta,
nego i zbog efekta iznenaewa koji se postie kod italaca, ne uvek i
ne doslovno, ali dovoqno esto da se, pri iscrpnijem itawu, upravo
takva mesta poiwu iekivati i traiti. U celosti, time se ne postie samo sloenija stilizacija u pripovedakom postupku na relaciji junakpripovedaautor, nego se ostvaruje i utisak autentinog
kazivawa, usmenog govorewa, dra digresivnosti i nepredvidivosti
(usmena re je uvek sveija, ivotnija od napisane" Andersen,

43
1501). ivotnost Andersenove proze svakako obezbeuju sloeniji postupci i sredstva, ali se u tom spletu i komentar moe pojmiti kao jedan od inilaca.
No, neoekivanost pojedinih komentara nije vezana iskquivo za
povode i mesta na kojima se javqaju, nego i za wihovu sadrinu. Tako
se, recimo, nauk o prirodi qubavi iz prie Verenici, dat kao naratorsko zavrno poentirawe, javqa u formulaciji: Qubav se gasi kada
predmet qubavi pet godina ostane da lei u oluku i raskvasi se, i jo
kada ga posle sretne u buretu za smee. Tada ga vie i ne prepozna"
(Andersen, 306). Znaewski usko vezan za konkretnu priu (qubav lopte
i zvrka) i sudbinu junakiwe (lopte) koja upravo tako zavrava, ali dat
u formi iskaza opteg, univerzalnog znaewa, ovakav komentar poprima groteskno-parodijski oblik. S obzirom na to da je qubav jedna od
kqunih tema Andersenovog opusa najee data kao suptilno, uzvieno oseawe, esto tragino, ali jo ee sa religioznim patosom,
ovaj primer ne samo da odudara, nego aludira na osobeno razarawe, parodirawe romantiarskog kulta qubavi kao opteg mesta i vodi ka detronizaciji jednog od kqunih oseawa svekolike umetnosti, pa i Andersenove. Podjednako efektno prizemqivawe" smrti, koja u Andersenovom opusu takoe zauzima vano tematsko poqe, te izbegavawe, inae
estih patetino-propovednikih uzleta, prisutno je u prii Dobro
raspoloewe, a svoju kulminaciju dostie u zavrnom komentaru-savetu
junaka: Kad god mi neko od mojih prijateqa ili neprijateqa previe
dosadi, odmah dolazim ovamo, pronalazim mesto na kome bih eleo da
ga vidim sahrawenog, sahrawujem ga, i on lei tamo mrtav i bespomoan, sve dok se ne vrati kao nov, boqi ovek. Wihov ivot i dela, onakve kakve ih ja vidim, zapisujem u svoju grobnu kwigu, a tako bi trebalo
da postupaju svi qudi: da se ne srde kada ih neko izaziva, nego da ga odmah sahrane, da ne gube dobro raspoloewe" (Andersen, 579). Ovakav
groteskni, crnohumorni hedonizam ne pokazuje samo drugu stranu Andersenovog bavqewa smru kao moguim oblikom postojawa, nego, u kontekstu cele prie, predstavqa i vrhunac parodirawa tipinih romantiarskih rekvizita, toposa i likova koji se, ba kao i junak ove prie, ali u sasvim drugaijoj atmosferi i iz drugaijih pobuda, rado i
esto kreu po grobqima uz neophodnu dozu misticizma.
No, Andersenove opaske ne raunaju nuno na efekat iznenaewa;
naprotiv, katkad su oekivani, logini zakquci ili tumaewa, kratka
poentirawa, vie filozofska nego duhovita. Po refleksivnoj intonaciji, odsustvu opisivawa i apodiktikoj formi neki od wih podseaju
na poslovike formulacije, poput onoga da je radost nepodeqena sa
drugima samo polovina radosti (Andersen, 441); da sunce sija kako dobrim, tako i zlim qudima" (Andersen, 432); da dobra dela ne viu o
sebi po svetu" (Andersen, 1202); da istina nije uvek prijatna, ali
istina je uvek ono to je najvanije" (Andersen, 740) Ovakvi komentari imaju status svojevrsnih optih mesta, metodino biranih, ija
efektnost ostaje na nivou refleksivnog zaokruivawa i zbijawa osnovnog toka datih pria. Javqaju se kao misaone celine koje su deo sloene

44
strukture, ali istovremeno poseduju neto naglaeniju mogunost da se
posmatraju kao formalno samostalniji delovi u odnosu na kontekst u
kojem se javqaju. Kao tipine refleksije, koje su jedan od estih tipova
pripovedakih komentara uopte (Flaker, 354), ovakvi iskazi autora
ili pripovedaa, u osnovi, iznose opteprihvaene sudove i stavove,
te su i po toj osobini srodni poslovicama kao vidu vidqivog iga"
(Joles, 113). Po inventivnosti i individualnosti, po bogatstvu alternativnih semantikih mogunosti, a posebno po duhovitosti, niz drugih komentara moe se izdvojiti kao efektniji.
Andersenove opaske su razliite i po funkcijama, ali i po svojstvima koje imaju. Neke od wih su aforistikog karaktera, u vidu aforizma kao postupka u stilizaciji naracije, a tek poneki primer mogao
bi funkcionisati kao pravi aforizam u formi samostalne celine.
Veoma je vano kakva je funkcija 'aforizma' u kontekstu ire strukture, poto wegova univerzalnost moe biti sasvim prividna: moe biti u funkciji karakterizacije lika; u funkciji misaone antiteze drugaijoj, moda i vodeoj misaonoj orijentaciji djela; moe pripadati
sasvim epizodnom junaku, ili junaku ije miqewe nikako ne bismo
smjeli poistovjetiti s autorskim, pa je vrlo opasna rabota 'iupati'
takav 'aforizam' i mirne ga due pripisati autoru" (Deli, 46). Tako,
recimo, u prii To je velika razlika osobenu paralelu izmeu qudi i
biqa u svom komentaru uoava granica jabuke: Jedni slue lepoti,
drugi koristi, a ima i takvih koji bi uopte mogli da ne postoje" (Andersen, 529). Funkcija ovakvog komentara ne moe biti poistoveena
sa konanom intencijom autora; naprotiv, on slui u osnovi kao ispomo u karakterizaciji, potcrtavawu oholosti junakiwe, ali vie stvarawu kontrasta ideji koju autor celom priom zagovara, a koja i time
dobija na svojoj jaini: da u ubogosti, neuglednosti takoe, ima lepote,
to je jedna od Andersenovih centralnih poetskih preokupacija.
S obzirom na to da je srediwe mesto u Andersenovom poetskom
svetu dato oveku, ponajvie komentara je vezano za qude uopte, wihove karaktere, mane i vrline, odnose Oni mogu imati prizvuk humora
ili ironije, ali ne iskquivo tako. Veina tih komentara se ne moe
nazvati aforizmom, ali pojedini imaju neka svojstva aforizma: sadre
prepoznatqivu lapidarnu i duhovitu, ali ne iskquivo duhovitu, reitost; lino intonirani, subjektivni i otroumni, nesputani (RKT, 4).
Bavqewe qudima, esto i etikim dilemama, svedoi o izrazitoj prisutnosti racionalnog i kritikog duha koji podjednako nastoji da razoblii qudske mane, ali i na osoben nain demistifikuje vrlinu.
Otuda Andersenovo krajwe suptilno poznavawe qudske prirode i nerv
satiriara probijaju i u formi, naizgled usputnog, komentara.
Takav, aforistian prizvuk i karakteristinu dvolanu shemu aforizma ima komentar poput onoga u prii ajnik o kojem pripoveda
tvrdi da nikad nije govorio o svome poklopcu koji je bio razbijen i
zalepqen, to je bio veliki nedostatak, a o svojim nedostacima se nerado govori to drugi ine za nas" (Andersen, 1179). U istom duhu, po
aludirawu na qudsku prirodu, data je opaska u prii Kako je lepa u kojoj

45
se bavi pitawima enske udi i lepote, braka i qubavi: Sofija se
nije isticala lepotom, ali ni mana nije imala. Istina, po Kalininim
reima bila je malo pogurena, ali to je moglo da primeti samo prijateqiino oko" (Andersen, 924). Kada opisuje elinu ogradu bolnice u
Kopenhagenu, kroz koju se lako provlae mravi lekarski pripravnici,
dodaje: Od svih delova tela najtee je bilo provui na drugu stranu
glavu, tako da su i ovde, kao uopte esto na svetu, male glave najsrenije" (Andersen, 128). Postupkom uoptavawa, te eksplicitnim naglaavawem takvog postupka, Andersenova opaska prevazilazi svoju vezanost za konkretnu situaciju iz prie i dobija svojstva iskaza univerzalnog znaewa, ili bar znatno ireg od konteksta u kojem se javqa.
Pritom se funkcionisawe datog navoda i daqe moe pratiti u primarnom znaewu, a tumaewe prenesenog jeste samo ponuena mogunost:
to ostaje slobodan izbor. Andersenov komentar ne optereuje priu dodatnim i nekontrolisanim verbalizmom, ali je zato oteava" potencijalnom aluzivnou. U prii o leptiru koji je naumio da se eni,
ali je predugo traio odgovarajuu nevestu, a to se ne isplati" dodaje pripoveda, stoji i komentar junaka kada zavri kao eksponat u kutiji sa insektima: 'Sad sedim na stabqiici kao cvet!' ree leptir.
'Ne kaem da je ba slatko! Ali zato donekle lii na enidbu: takoe
sedi prikovan'. I to mu bee uteha" (Andersen, 1103). Sam po sebi
mladoewa-probira nije toliko smean, ali ubacivawem zavrne opaske o prirodi braka postaje tipino qudski, te je i funkcija datog komentara da izazove, podstakne smeh, ali i posebnu vrstu saoseawa".
Takvi su i komentari poput onog u ivoj istini kada kokoka, tek onako, krajem uha", slua susetkine rei, a pripoveda dodaje kao to je
i red ako hoe da ivi u miru sa bliwima" (Andersen, 568), pri
emu se ponovo diskretno prenosi alegorijska ravan prie na svakodnevicu qudi, sa tek minimalnom dozom ironijskog znaewa koje svoj
prostor ipak ustupa, u osnovi, blagonaklonom savetu. Po tome je srodan
i primer iz prie Listak s neba: Velika drveta to rastijahu unaokolo ue ta se govori i takoe viahu da biqka ne spada u wihov rod,
ali ne rekoe o woj nita ni dobro ni loe, to je uvek najugodnije
ako se ba ne istie razumom" (Andersen, 630).
Ovakvi komentari prevazilaze vezanost za konkretno pripovedawe
i dobijaju prizvuk ivotnog nauka koji pisac, sasvim uzgred i bez pretenzija na pounost, nudi itaocu sa odmerenom dozom ironijsko-humornog znaewa. To su kratki izlazi iz primarne naracije, prelazi iz
fiktivnog sveta u ivot, kratki uroni u stvarnost svakodnevice.
Ista svojstva mogu se prepoznati i u komentarima koji nisu vezani
za konkretno pripovedawe, koji zaista imaju karakter upadice i sekundarne pieve intervencije u odnosu na primarni tok priawa. Tako u
prii Lutajue vatre su u gradu, prii posveenoj fenomenu inspiracije, poezije i poeta, velik deo replika barske vetice moe odgovarati autorskom protestu i nezadovoqstvu, kao to je, recimo, mesto kada
starica tvrdi da su bajka i poezija jagode iste vrste, i vreme im je da
se obe lepo torwaju dok su jo itave. Sad ih je mogue odlino krivo-

46
tvoriti, ispada i boqe i jevtinije. Mogu da vam ih dam koliko hoete,
i to badava! Imam pun ormar poezije u flaama. U wima se nalazi
esencija, sam ekstrakt poezije, izvuen iz raznih trava gorkih i
slatkih. Imam u flaama sve ono to je od poezije qudima potrebno da
bi o prazninom danu mogli time da poprskaju maramice i da ih miriu s vremena na vreme" (Andersen, 1132). Gorina zbog instant-poezije
Andersena prati i u drugim tekstovima, no ovde je bitan status komentara-upadice pri opisivawu naina na koji starica spravqa poeziju u
flaama, kao izraz iste autorske ogorenosti: Rukovoena visokim
instinktom, kako se po navici govori o onim sluajevima kad nee da
se govori o genijalnosti, avolova prababa je pronalazila u prirodi
ono to je mirisalo na ovog ili onog pesnika" (Andersen, 1133). Da
je dati komentar izostao, tekst ne bi gubio ni na smislenosti, ni na
stilskoj uoblienosti. Bez uputawa u tumaewe fenomena genijalnosti, kqunog u romantiarskoj poetici, Andersen samo u naznakama daje, ini se, svoje miqewe o terminolokim zamenama teza. Poqe koje
se ovakvom upadicom otvara prevazilazi okvire prie, autor je otuda ne
optereuje esejistikim analizovawima, ali u jezgrovitoj formi samo
jedne opaske jasno formulie wegovu vanost i, konano, lini stav.
U osnovi, to je sutina veine Andersenovih komenatara.
Tipologija Andersenovog pouavawa je bogata, a meu nedidaktikim formama oblici komentarisawa svakako zauzimaju bitno mesto. Za
wih je karakteristina nepretencioznost, nude se kao kratke i efektne
formulacije kraj kojih se moe i ne mora proi, one itaocu ostavqaju
slobodu da primi ili ne primi, one ne okupiraju tekst. Shvatimo li
svijet kao raznolikost pojedinanih opaaja i pojedinanih doivqaja,
ti opaaji i doivqaji, shvaeni i obuhvaeni redom, nadaju dodue s
vremena na vrijeme iskustvo, ali i zbroj tih iskustava ostaje raznolikou pojedinosti. Svako se iskustvo svaki put samostalno shvaa, iskustveni zakquak na taj je nain i u tom svijetu samo u sebi samomu i
iz sebe samoga obavezan i vaqan" (Joles, 111). Andersenovi komentari
su iskustveni zakquci", a iz iskustva se moe i ne mora uiti.
Deo Andersenovih opaski o qudima i ivotu sadri dominantniju
filozofsku nit koju eli da udene u tekst i u krajwe zgusnutoj, eksplicitnoj formi, ali je i ovde zadran isti odnos po pitawu tipa pouavawa i re je o formulisawu linih iskustvenih zakquaka". U Srenim kaqaama, pri opisivawu pustolovina nonog uvara, koji je poeleo da mu dua napravi izlet" do Meseca a telo ostane na Zemqi, pisac se pita ne bi li bilo smeno da se dua vrati i ne nae svoje telo, pa dodaje: ali uteimo se time da je dua najmudrija onda kada postupa na svoju ruku: wu telo samo zaglupquje" (Andersen, 120). U prii
Domarov sin kae da vreme prolazi kad se neto radi, prolazi i kad
se nita ne radi. Vreme je uvek jednako dugo, ali ne i uvek jednako korisno" (Andersen, 1215). U Lanu ubacuje opasku da se treba mnogo napatiti da bi se neto saznalo" (Andersen, 511), a neto kasnije da je
poznavati sebe istinski, pravi napredak (Andersen, 514). U prii Kamen mudrosti tvrdi da ega ima previe to je i nezdravo, ak i za naj-

47
mudrijeg oveka" (Andersen, 704), a tu je i opaska o oveku koji je postao tih i nepoverqiv, nije verovao nikome, na kraju nije verovao ni
samome sebi, a to je velika nesrea" (Andersen, 711). U prii Jad na srcu zakquuje: kada odozgo gleda na jade, bilo svoje ili tue, oni samo
pobuuju osmeh" (Andersen, 582). U prii o nesretnoj, neuzvraenoj qubavi kalfe Knuda, Pod vrbom, opisuje dva licitarska kolaa u obliku
mladia i devojke kako lee na trgovevom pultu, a lica su imali samo s jedne strane i tom stranom su leali prema vrhu. S te strane, s
licima, wih je i trebalo gledati, a ne sa obrnute, kao to treba gledati i na sve qude uopte" (Andersen, 606).
Posebno poqe Andersenovog interesovawa, a bogato komentarima,
vezano je za svet kwievnosti, prie i priawa, pisawa i pisaca, poezije i pesnika, pa i epohe kojoj je pripadao. Tako u Zvonu nudi osobeno,
krajwe redukovano, eliptino odreewe pojma romantino". Opisujui
qude koji odlaze u umu i tragaju za zvukom tajanstvenog zvona, pa o
svom pohodu kasnije pripovedaju kako je to bilo romantino", Andersen odmah dodaje opasku-tumaewe: a to znai neto nesvakidawe"
(Andersen, 388). Poistoveujui romantino" sa neobinim i neuobiajenim", za im se ezne i traga, istina tek u naznakama, anticipira poimawe datog termina kao osobenog senzibiliteta, u ijoj sutini
je subjektivan karakter, odnosno ne toliko svojstva opisanog dogaaja
koliko reakcija junaka. Funkcionalnost komentara kao tumaewa ovde
ponovo podrazumeva izbegavawe esejistikog razmahivawa, a pribegava
eliptinoj, lapidarnoj formi koja, u zavisnosti od interesovawa italaca, moe i ne mora otvoriti dodatne horizonte tumaewa i tako obogatiti prvobitnu interpretaciju datog teksta.
No, u ovu, uslovno odreenu, tematsku grupu kao najpoznatiji izdvajaju se primeri autopoetikih iskaza, prelomqenih kroz dijalog likova iz prie Zovina bakica, da izmiqene bajke i prie nisu nizata, a prave dolaze same" (Andersen, 373) i onoga, datog neto kasnije,
da se upravo iz stvarnosti i raaju najlepe bajke na svetu" (Andersen, 377). No, ee se susreu primeri kojima dominira ironino i
duhovito intonirana misao, bliska aforizmu. Tako pria Klinorba
sadri komentar koji izgovara miica, jedna od junakiwa prie, ali se
lako moe pojmiti kao autorska tvrdwa, dakako iskustvenog tipa: Nije
to nimalo lako doglodati se do pesnikog zvawa. Toliko stvari treba
gutati" (Andersen, 735).
O prirodi pievog odnosa prema kritici i kritiarima dovoqno govori sudbina junaka iz prie Neto koji ostaje, za sva vremena,
pred rajskim vratima jer unutri za wega nikada nee biti mesta, ali
jo vie kratka i efektna procena iz Klinorbe, koja bi mogla funkcionisati kao pravi aforizam, ponovo u vidu najzastupqenije, dvolane sheme: kritika je uvek mudra poto se sve obavi" (Andersen,
742). U okvirima istog tematskog poqa mogu se pomenuti mnogobrojni
komentari kojima Andersen tek dodiruje pitawa kwievnog ukusa i
kwievne vrednosti. Tako, recimo, kada opisuje italaka interesovawa straara u prii Straar sa zvonika Ole, nudi kratku, ali efektnu

48
opasku, istina subjektivnu, ali karakteristinu za nain na koji Andersen i inae udeva" svoj komentar u tkivo teksta. Za svog junaka kae
da nije voleo da ita poune engleske romane, nije voleo ni francuske, sklepane od ruinih latica i vetra" (Andersen, 873). S obzirom
na to da slina intonacija pri vrednovawu francuske kwievnosti
postoji u jo nekolicini primera, ovaj se ne moe uzeti kao sluajan,
niti kao glas naratora nezavisan od glasa autora; on je otvorena mogunost za tumaewe Andersenovog poimawa kwievnih vrednosti. U posledwim primerima dominira otvorenije prisustvo afektivnog odnosa
prema onome to je tema komentara, a ta dimenzija dodatno bogati sloenost i osobenost Andersenove potrebe za komentarom. O qudima koji
nisu kwievnici, ali vole da pripovedaju, takoe nudi nekoliko opaski. Takav je komentar straara iz prie Straar sa zvonika Ole: a
praznoslovci su sipali dosetke, jer kako bi oni bez toga" (Andersen,
876). Srodna je i opaska iz prie Na dinama i to u segmentu u kojem
opisuje aqivxiju, prodavca jeguqa, pa kae da je taj uvek priao jednu
i istu priu, a kad bi se sluaoci smejali, ponavqao bi je jo jednom.
To je poznata slabost priqivih qudi!" (Andersen, 938).
Andersenov ironijski odnos prema odreenoj vrsti" itawa verovatno najeksplicitniju formu dobija u odlomku iz prie Muza novog veka: Ima, naravno, qudi koji na dan slobodan od rada odjednom osete
potrebu za poezijom i u trenutku kad wihov mozak i srce proima drhtaj duhovne ewe, aqu slugu u kwiaru da kupi poezije, naroito one
koja se preporuuje, za cela etiri skilinga! Neki se zadovoqavaju samo
poezijom koju dobijaju kao besplatni dodatak, ili se zadovoqavaju itawem onih listia u koje im bakalin umota neto kupqeno. Tako ispada
jevtinije, a u nae uurbano vreme mora se voditi rauna o tedwi.
Prema tome, zadovoqavaju se postojee potrebe i ta e vie?"
(Andersen, 1021). Veita aktuelnost je dominantna u ovom satirino
bojenom segmentu, a kao wegovo sredite i vrhunac moe se izdvojiti
upravo onaj kratki komentar o neophodnosti tedwe" u naim uurbanim vremenima". Ironija je ovde osnovni ton i osnovni ciq, a dati
primer moe posluiti kao ilustracija napred pomenutoj funkciji
komentara kao anrovskog markera wime se dodatno potcrtava ironino-satirina koncepcija prie kao celine.
Andersenovi komentari mogu biti kratki rascepi, rezovi osnovnih narativnih tokova u kojima probija afektivno, mogu biti veta
poentirawa, ali su ipak, najee, vrsta racionalnih refleksija koje
dodatno otvaraju prostor za promiqawe i tumaewe dela. Ono to komentari daju u naznakama moe, ali ne mora, biti sekundarne vanosti.
Mogu nositi obeleje neobavezne opaske-dosetke koja je naizgled prisutna radi sebe same, ali su katkad upravo ta mesta mnogo vie od aqivo-ironine ili filozofske upadice znak koji upuuje ka pravcu
itawa, putokaz za interpretaciju. Deo wihove efektnosti moe se sagledati i u nastojawu da se Andersenova proza doivi kao pokretqiva,
nepredvidiva, puna ivih predstava i prosuivawa, miqewa i doivqaja, koji tekstu katkad daju dra neobaveznog i prisnog razgovora s

49
itaocem i naglaavaju mogunost uspostavqawa intimnijeg odnosa s
Andersenovim delom. Konano, i komentari su male orahove quske"
(Sekuli, 196), kratke, a reite formulacije iz kojih se na minimalnom prostoru moe iitavati poetski svet, doivqaj oveka, ivota
i umetnosti H. K. Andersena.
LITERATURA
Andersen Andersen, Hans Kristijan Sabrane bajke, IVI, prevod Petar Vujii,
Prosveta, Beograd 1991.
Deli Deli, Jovan Vrijeme aforizma, Dometi asopis za kulturu, leto 1986,
god. 13, br. 45, Narodna biblioteka Karlo Bijelicki", Sombor 1986.
Joles Joles, Andre Jednostavni oblici, Biblioteka, Zagreb 1978.
RKT Renik knjievnih termina, Institut za knjievnost i umetnost u Beogradu, Romanov, Banja Luka 2001.
Sekuli Sekuli, Isidora Iz stranih kwievnosti, , Vuk Karaxi",
Beograd 1985
Flaker Flaker, Aleksandar Umjetnika proza, u: kreb, Zdenko, Stama, Ante
Uvod u knjievnost. Teorija, metodologija, Globus, Zagreb 1986.
Sneana arani-utura
FEATURES AND FUNCTIONS OF COMMENTS IN ANDERSEN'S STORIES
Summary
Comments of the author, narrator or a hero have a significant part in the stylization of Andersen's narration. They are usually presented as remarks, explanations, sometimes as a proverbial or aphoristic roundup, and in their intonation they can be witty,
ironic, with a satirical tone, but there are also those of the thoughtful-philosophical tone. Their functionality is manifold: they influence dynamism, branching of the prose
text, they appear as genre markers, in the function of the hero's characterization, then
as intrinsic ideas which could, but do not have to, support the basic intention of the
story, thus significantly conditioning the total interpretation, as an aspect of non-tendentious education, as auto-poetic statements In some cases, Andersen's comments function as the formal, more independent units and then they are closer to an aphorism or
a proverb, but they are mostly related to the context in which thy appear; still, in both
aspects, they are specific experiential conclusions" offered to the reader only as a possibility, as one possible attitude to the world, life and people.

UDC 821.111.4-992.09 Andersen H. C.

821.163.41-95

ANDERSENOVO VELIKO PUTOVAWE

Ivo Tartaqa

SAETAK: Najpoznatiji pisac bajki bio je putnik po

mnogim zemqama i usrdan putopisac. U kwizi Bazar jednog pesnika on opisuje svoje kruno putovawe 184041. godine iz
Danske, preko Nemake i Italije, pa Sredozemnim i Jegejskim
morem, kroz Grku do Carigrada, a zatim povratak preko Crnog
mora, Dunavom sve do Bea i kopnenim putem u Dansku. Putovao je kao pesnik, spreman da sve vidi, upozna, doivi i utiske izloi na svoj graciozan nain. O Srbiji je pisao obaveteno i sa toplinom.
KQUNE REI: bajka, putopis, Italija, Grka, Carigrad, Dunav, Srpska kneevina, srpsko narodno pesnitvo,
Beograd, Karaorev ustanak, Miloev ustanak

Pisac bajki poznatih irom sveta mnoge je zemqe i sam pohodio.

Iz Danske je polazio na razne strane peice, na kowu, mazgi, magarcu, potanskom diliansom ili karucama privatnog koijaa, plovio
je parobrodima po rekama i morima, vozio se eleznicom, tamo gde se
pojavila kao posledwe udo. Staza kojom bi se uputio nije bila negaena, drum kojim bi krenuo nije bio suvie zabaen, ali putovao je kao
pesnik, spreman da sve vidi, upozna, doivi i svoje utiske sa itaocima podeli. Putujui, vodio bi dnevnik i pripremao nov putopis, a ispisujui utiske sa puta razigravao je pero i produbqivao razumevawe
qudi raznih naroda i vera. Bio je vazda spreman da se saivi sa biima, ako ne i sa stvarima, pored kojih prolazi i da progovori u wihovo
ime, stihom, priom ili dijalogom. Podnebqa starih kultura naroito
su ga privlaila.
Jedno od Andersenovih velikih putovawa trajalo je mesecima, od
pozne jeseni 1840. do leta 1841. godine. Tada je nastao i wegov najobimniji putopis Bazar jednog pesnika. Objavqen je na danskom 1842, a ubrzo
zatim na nemakom i na engleskom.
Iz dnevnika se dobro vidi kalendar puta, ali su zapaawa beleena krto, vie kao podsetnik za sebe nego kao tekst za itaoce. U putopisu je ostavqeno mawe mesta za line oduke u trenutnim situacijama, ali je kazivawe bogatije pojedinostima, vie protkano poetskim
slikama, meditacijom, humorom, gracioznim objawewima vienog.

52
Putopisac je birao zemqe i gradove koje e posetiti, no svako je
preduzeto putovawe, od sluajnosti izatkano, donosilo iznenaewa: neoekivanu upeatqivost predela, reitost spomenika, zanimqiv susret za zanimqivim susretom. Od saputnika namernika, u dnevniku jedva pomenutih,
stvorena je u Bazaru jednog pesnika galerija likova kakve niko ne bi mogao
izmisliti.

Iz svog boravita pisac je najpre doao u dansku prestonicu, a

zatim se otisnuo brodom za Nemaku. Nastavio je kopnenim putem od
Hamburga preko Nirnberga i Minhena. Tu je u ateqeu jednog vajara video alegorino zamiqen spomenik posveen kanalu Dunav-Majna, kojim e sada" Severno more biti povezano sa Crnim morem. Naslueno
sada" bilo je ipak od onih na koje treba priekati. Putnik sa severa
krenue ka Crnom moru obilaznim putem u velikom luku kroz Tirol i
Apeninsko poluostrvo do Rima, zastajui u mnogim usputnim mestima i
gradovima. U Napuqu se ukrcao na brod koji plovi za Grku, zadravajui se na Siciliji i Malti. Na jugu Balkana, u otaxbini duha", Andersen je obilazio znamenita mesta stare Helade, a zatim e uhvatiti
brod za Smirnu i ukrcati se na lau za Carigrad.
Kao da je podeavao, u novom velikom gradu ovaj bi se putnik zatekao redovno u doba kakve svetkovine, kad je narod na ulici i pokazuje
svoje obiaje. U Rimu je boravio za vreme Boia i karnevala, u Atini
o pravoslavnom Uskrsu, u Carigradu za Muhamedov roendan. Ali kada
je poetkom maja trebalo pripremati odlazak, stale su pristizati vesti
o nemirima u Bugarskoj, pritisnutoj zulumima. Neki potari sa poiqkama iz Bea nestadoe bez traga. Ipak Andersen ne htede da se,
kao drugi Evropqani, kui vrati preko Italije. eleo je da vidi bar
podunavske strane Rumunije (tadawe Vlake), Bugarske, Srbije i Ugarske. Lamartinov Put na Istok, objavqen nekoliko godina ranije, delovao je, bez sumwe, kao snaan podsticaj. Putovae Dunavom, makar se
izloio predvidivim neprijatnostima.
Posle prolaska kroz Bosfor, pored obale koju je uporeivao sa galerijom od hiqadu slika najboqih majstora i gde se nehotice priseao
arapskih bajki, zaplovio je Crnim morem. Iskrcao se na rumunskoj obali u maloj luci Kistenxe, kako su Turci zvali Konstancu, odakle je
trebalo ceo dan jahati do najblie dunavske luke erna Voda. Iz te luke je polazio brod Argo", na kojem e se, uz dva austrijska podanika i
jednog Engleza, danima sada nalaziti i poznati danski pisac.
Za dugih sedewa u brodskoj kajuti voleo je da zaviruje u svoju kartu
velike reke te, kako se izrazio, veite xade put Istoka, koja e iz
godine u godinu biti sve vie u prometu i jednoga dana na svojim snanim tokovima nositi pesnike to znaju da prihvate blago poezije koju
ovde krije svaki grm i svaki kamen". U pesnikoj hiperboli mnogo je
kojeega dozvoqeno, ali tajanstvena slika Andersenova ipak moe da
iznenadi, pogotovu kada se imaju u vidu neprijatnosti koje se u plovidbi Dunavom nisu mogle izbei. Izjava o blagu poezije koju ponad ovih
voda krije svaki bun i svaki kamen, uz najavu nekih buduih pesnika

53
koji e to blago znati da prihvate, bie razjawena tek na daqim stranicama kwige.
Rumunska zelena ravnica sa mirisom sena i Bugarski cvetni humovi odakle dopire cvrkut podseali su nostalginog Danca na letwe
prizore zaviaja. Uzdigao se na horizontu Balkan sa svojim snenim
vrhovima. Ali na uzvodnoj plovidbi Dunavom nije sve bilo idilino.
Ve na dowem toku reke, pod suncem, iznad movari, izletali su milioni komaraca i kreveti su na brodu od nevoqe prekrivani zelenim velom. Izvetaji o izbeglicama i pojava potara koji se sklawa od ugroenih puteva ne bi li izbegao sudbinu svojih prethodnika i pobijenih
pratilaca donosili su odjeke ratnog metea.
Najopasniji deo plovidbe nastupio je sa erdapskom klisurom, koja
je iziskivala izlaewe putnika na obalu, dok mnoge muke miice
prihvataju brodske palamare da pomognu savladavawe brzaka. Videli su
se ostaci rimskog puta i Trajanova tabla. U stenama na rumunskoj strani klisure zjapile su peine; u jednu naroito duboku, moda lagum,
putnici su zalazili kao da idu iz odaje u odaju. Naioe na porodicu
Cigana koji su tu boravili. Jedna devojka priskoi da im vraa. Dancu
je prevedena tvrdwa Ciganice da e se wegovo srebro pretvoriti u
zlato. Kao da je slutila u ta e taj stranac svoje utiske pretapati.
Na granici turskog dela rumunske obale, kod Orave, putnike je
ekala neka vrsta apsane: deset dana je trebalo provesti u jednoj zgradi
opasanoj zidom, kao kutija u kutiji, uz pretwu da se u sluaju dodira sa
okolinom boravak u karantinu produi. Aleksandrijom i Kairom u to
doba harala je kuga.
Prizor straarnica na tromei Rumunije, Bugarske i Srbije, koji
se ukazao pogledu sa Arga", izgledao je putopiscu karakteristian za
narod i kulturu zemqe kojoj se pribliavao. Naslikae ga kratkim potezima, kako samo majstor ume. Na travnatoj ravnici Rumunije, sa
blatnim padinama prema Dunavu, leala je uxerica od ilovae, bez
prozora; imala je krov od ae, sa oxakom visokim i prostranim kao
mali toraw; qudi u dugim kousima videli su se u pozadini. Na bugarskoj strani, gde priroda ima priblino isti karakter kao u Rumuniji,
leala je neka mrka kua od kamena nalik na nae upe; graniar je
bio jedan debeli Turin u kouhu, sa drawem mopsa primoranog da
stoji na zadwim nogama. U Srbiji, pak, evo bregova ovenanih umom,
svako drvo vredno da obujmi jednu drijadu. Straarnica je bila prijatna bela kua sa crvenim krovom, naokolo se sve osmehivalo ivim i
tmastim zelenilom; vojnik je izgledao upola ratnik, upola pastir."
Sa reke vidqivi umoviti predeli na srpskoj obali posmatrani
su i onako kako se ukazuju iteqima Srbije. Utisci koje ula pruaju
sluili su ovom putniku kao podsticaj za obavetavawe o onome to je
privuklo pawu. Odreenim znawima o zemqama koje poseuje danski
pisac je raspolagao i pre dolaska na Dunav, neka saznawa je mogao sticati od saputnika i u susretima sa qudima iji je jezik poznavao, ali u
godini redigovawa teksta bez sumwe je posvetio pawu i kwievnim
izvorima do kojih je mogao da doe.

54
Duevnost romantiara, pokazivana i inae na svakom koraku,
preplavila je stranice pod naslovom Drijade Srbije". Sve ovde pesnika kao da upuuje uspomenama na zaviaj i bajoslovne dane detiwstva. Nimfe iz helenske mitologije, pokroviteqke drvea, ponele su
sada simboliku koja obuhvata prirodu tla i ivot qudi koji ga naseqavaju. Srbijanac je, prema reima danskog putnika, celog ivota upuen
na svoje drvee i voli ga kao to vajcarac voli svoje planine, kao
to Danac voli svoje more. Za drvo su vezani obiaji i navike koji se
na drugim mestima u svetu ne javqaju ili se javqaju u mnogo mawoj meri.
Pod krowama drvea okupqahu se izaslanici gradova sa knezom Miloem; drvee zasvouje sudnicu! pod drvetom igraju mlada i mladoewa! drvo stoji u borbi kao ratnik i tue se protiv neprijateqa Srbije;
gusto zeleno drvee natkriquje decu to se igraju; tmasto zeleno drvo je
starcu nadgrobni spomenik." Ali pod jedno veliko drvo na idilinoj
livadi koja je putnicima pruila ugodno odmorite, kako im rekoe,
imaae obiaj da dolazi na doruak raniji paa od Orave i tada, ne
retko, dadne da se nekoliko hriana obesi o nadnesene grane.
Iz kruga drvea pisac uzima i sliku kojom eli da predstavi poloaj drave na ijem je elu knez Mihailo, ali koja jo priznaje sultanovu vlast. Bila je to slika zelene grane koja se dri za poutelo
stablo, ali je pustila sopstveni koren. Za tu granu Andersen u prorokom tonu kae da e se krepko razviti u jedno od najboqih kraqevskih
drveta Evrope, ako samo bude ostavqena na miru. To su pevale srpske
drijade dok smo plovili i dok smo se odmarali na travi pod zaklonom
wihove mirisne leprave kose."
Sa liem u umi Andersen uporeuje mnotvo pesama na usnama
naroda. Neobinom formulom ovde je veliki forum drijada" upotrebqenom da se ukae na jedinstvenu postojbinu usmenog pesnitva
on povezuje vilinski svet ume iz helenske mitologije sa mestom iz
antikog grada kojim odjekuje iva re. Pokuae da doara tle na kojem se jo mogu sluati iva istorijska predawa (snane uspomene")
i narodne pesme (pesme jednoga naroda koje ostavqaju dubok utisak").
Ponet oduevqewem za novootkriveno srpsko pesnitvo, oseawem koje je zahvatilo intelektualnu Evropu, danski romantiar nastoji da povede itaoca do samih izvora folklornog blaga. Pojedine junake srpske
narodne epike on pomiwe uzgred, nekoliko lirskih pesama navodi u
proznom prevodu, a o Milou Obrenoviu i Karaoru sa simpatijom
prenosi iva predawa.
Putopisac se u prvom redu obraa svojim zemqacima i predstavu o
srpskom narodnom pesnitvu najpre pokuava da prui podseawem na
ono to je wima blisko na dansku narodnu pesmu, na rune severnih
zemaqa. Istie najpre jedan primer razigrane fantastike, pesmu o qubavnim maijama, i nalazi da e Danac kad uje srpsko pevawe o Stojanu koji je arawem zadobio ruku gorde sestre Ivanove pomisliti da
slua neku od onih nordijskih pesama koje su mu dobro znane. Ta opaska, nabaena bez tewe da se napravi neko otkrie, zasluuje pawu i

55
kao komparatistika sugestija, prvi poziv na ispitivawe slinosti
narodnih balada sa dva udaqena podruja Evrope.
Pesma ini Stojanove (objavqena u prvoj svesci Vukovog lajpcikog izdawa iz 1824), u ijem je sreditu motiv arawa, jedna je od
retkih srpskih narodnih pesama gde inkantacija, volebno dejstvo izgovorenih rei, igra ulogu slinu onoj po kojoj je karelo-finska epika
najuvenija. U Andersenovom prikazu izostavqen je uvodni deo pesme,
gde se prikazuje naprasna zaqubqenost postidnog junaka Stojana u Ivanovu seju, za jednog predveerja kada je ona sa drugim devojkama ila na
vodu i prolazila nekako nadomak momcima sa kojima je Stojan sedeo. U
skladu sa obiajima aikovawa postidni momak dobaci devojci duwu i
jabuku, ali je ona duwu qutito u travu vrgnula, a jabuku nogom u studenu
vodu oturila. Momku je to vrlo muno" bilo, pa je skoio na noge lagane i pohitao svom domu, gde odmah dograbi divit i hartiju. Andersen
uzima da prepria ta se deavalo upravo od tog trenutka, od onog asa
kada je Stojan poeo da ini ini" seji Ivanovoj. Tako Andersenov
italac saznaje da je Stojan napisao etiri qubavna" pisma. Prvo je
bacio u vatru, govorei: Ne treba ti da gori, nego pamet sestre Ivanove!" Drugo je bacio u vodu, obraajui joj se reima: Ne zapquskuj ti
pismo, ve wenu pamet!" Tree je predao vetru: Ne nosi ovo na svojim
krilima, ali wenu pamet odnesi!". etvrto je stavio nou pod svoju
glavu, rekavi: Ne treba ti ovde da lei, nego sestra Ivanova". A
kad je nastala no, zakucalo je na wegovim vratima napoqu je stajala
ona i vikala: Otvori, zaboga! Ogwi me gutaju, voda me nosi! Smiluj se,
otvori! Vihor me odnosi!" I on otvori vrata gordoj sestri Ivanovoj.
Kquni motiv je isprian uglavnom verno Vukovom zapisu, sa izostavqawem pojedinosti koje ne doprinose arima pesme, kao to je ona da
na prve povike zamaijane devojke Stojan ostaje pasivan. Da bi se upravo ta balada izabrala kao potvrda bliskosti srpskih i nordijskih pesama svakako je trebalo imati irok uvid u nedavno objavqene narodne
pesme.
Jo dve srpske pesme Andersen unosi na stranice svog putopisa, i
to bez skraivawa. Kao povod za navoewe prve posluila je prilika
devojke viene kraj reke, pokraj onog dunavskog rukavca izmeu obale i
dugake ade Ostrova kojim je laa klizila kao kroz vilinsku umu, a od
kojeg e u novije doba biti stvoreno Srebrno jezero. Devojka je bila s
kragom u ruci, u ivopisnoj nowi. Brzo ocrtanu devojinu siluetu
Andersen e nazvati ivom viwetom" za srpsku pesmu. U proznom prevodu je tu data pesma iz Vukove prve kwige lajpcikog izdawa, pod naslovom Nema qepote bez vijenca.
Mlada neva vodu nela,
Na vodu se nadvodila,
Sama sebe besedila:
Jao jadna! lepa ti sam!
Jo da mi je zelen venac,
Jo bi jadna lepa bila;
Qubila bi obanina,

56
obanina Kostadina,
Koji ee pred ovcama,
Kano mesec pred zvezdama."

Vokalna muzika je u originalu osetnija, ne samo zbog ritma, koji se

u proznom prevodu gubi, nego i zbog gusto posejanih spoqawih i unutrawih rima. Prevod je, inae, veran. Iz razumqivog razloga izostavqeno je ime dragoga (Kostadin), a vieznana srpska re qubila bih
zamewena mawe loginim izrazom smela bih da volim. Danska re elske,
kao i nemaka lieben, upotrebqena kao zamena za srpsku re qubiti nije
pogrena, ali joj suava smisao. Ovce iz originala zamewene su stadom.
U celosti je Andersen uneo u svoj putopis i pesmu pod naslovom
Devojka i kow momaki, prvi put objavqenu ve u Vukovoj Maloj pjesnarici (1814). Danski putopisac e tu pesmu navesti kao ilustraciju jedne
osobine za koju kae da se na karakteristian nain otkriva u svim
srpskim qubavnim pesmama. Re je o uzdranom izraavawu enskog
sveta u patrijarhalnoj sredini i nalaewu posrednih naina za iskazivawe najdubqih oseawa. Tu osobinu srpskih lirskih pesama on objawava socioloki kao posledicu potiwenog poloaja ene u narodu
ratnika: enska osoba, koja nije amazonka nego prava ena, upuena je
ovde na utawe i poniznost. Putopisac wu prikazuje po svoj prilici na osnovu opisa iz nemake kwige Ota Dubislava fon Pirha (1830)
gde ponizno stoji posluujui u vlastitom domu: tu ona saekuje mua i goste ili stoji u dnu stola sa prekrtenim rukama, bdijui nad
ispuwavawem eqa qudi za trpezom. Tako je to u kolibi seqaka, tako u
kneevom konaku."
Izvan odeqka Drijade Srbije", u celom velikom putopisu, pesme
se retko kad navode. Ali ukoliko su navedene u prevodu sa jezika koje
pisac ne poznaje, autor bi u odgovarajuoj fusnoti uredno naznaio
prevodioevo ime. Ispod prevedenih srpskih pesama, meutim, ime
prevodioca nije oznaavano. Po tome bi se dalo zakquiti da je prevodilac navedenih pesama bio sam Andersen.
Na ije se prevode mogao osloniti danski prevodilac srpskih pesama koji ne poznaje jezik Vukovih zbirki? Od svih poznatih prevoda na
strane jezike samo metriki uoblieni tekstovi Tereze fon Jakob obuhvataju sve tri pesme na kojima Andersen zadrava pawu.1 Na verovatnou da se pisac Bazara jednog pesnika oslonio upravo na te nemake
prevode ukazao je ve 1981. godine Per Jakopsen u referatu Srpska narodna kwievnost u Danskoj u HH veku. Jasna korespondencija" izmeu
tekstova Andersena i Tereze fon Jakob, prema Jakopsonovom nalazu,
ukazuje na ovakvu mogunost".2 U svakom sluaju, Andersen je srpske pe1 Volkslieder der Serben / Metrisch bersetzt und historisch eingeleitet von Talvj, Halle
1825, . Pesme o kojima je re objavqene su na stranicama 34 i 49 prve sveske i stranici 194 druge sveske.
2 Dr Per Jacobsen, Srpska narodna kwievnost u Danskoj u HH veku, Nauni sastanak
slavista u Vukove dane, 1981, br. 11/2, str. 248.

57
sme navodio na svoj, neto osoben, nain, tako da se ni wegova nemaka verzija nee podudarati sa tekstom Tereze fon Jakob.
udno je zato Andersen zaslugu to je posledwih godina" sakupqeno veliko blago narodnog pesnitva pripisuje knezu Milou. Pravi sakupqa u svojoj posveti treoj kwizi lajpcikog izdawa iz 1823.
godine galantno je izrazio zahvalnost knezu od Srbije to je milostivo pomagao" u sakupqawu i omoguio izdavawe sakupqenih pesama, ali
svoje ime kao sakupqaa nikad nije krio. Pogrean glas je mogao zlonamerno proneti neki od protivnika Vukove jezike reforme, kakvih je,
dakako, podosta bilo.
Za razliku od Vukovog razlikovawa enskih i mukih pesama, Andersen e pomenuti odvojeno pesme o ivotu pojedinaca i pesme o junakim delima celog naroda. Na ove druge je mislio kada je opisivao negovawe pesme u srpskoj patrijarhalnoj zadruzi. On itaocu objawava
da u kui Srbijanca esto ivi vie branih parova i da imawem i
domazlukom upravqa stareina kojeg su ovi sami izabrali. A tu s veeri odjekuje svirka to se izvodi na guslama (violini") i gajdama: to
neko od ukuana prati pevawe. Re je o pesmama sa istorijskom potkom:
Tako deca ue istoriju, tako se stariji snai u qubavi za svoju zemqu.
Oni se tada seaju svog kraqevskog doba, prvaka Beograda, Stefana Duana, Obilia i Janoa Huwadija".
Pevawa o dogaajima i linostima iz novije istorije Andersen
pomiwe takoe. Kao da mu u svesti jo odjekuju rei Lamartinove:
Istorija ovog naroda trebalo bi da se peva, a ne da se pie. To je jedan spev koji jo nije zavren."3 Pevawe prema sveim uspomenama na
nedavne dogaaje danski pisac pomiwe posebno kada govori o Karaoru i Milou Obrenoviu. U tim sluajevima je ipak mawe jasno da li
je re o poznavawu odreenih pesama ili, vie, o eqi da se i na taj
nain ocrta oreol slave ustanikih voa.
Da zemqom sada upravqa knez Mihailo putopisac belei uzgred, u
jednoj fusnoti, ali ivotnu istoriju wegovog oca prenosi kao saznawe
steeno iz pevawa drijada, uz napomenu da u nae doba" sve to odzvawa kao bajka. Knez kojeg su evropski knezovi za kneza priznali bio je
kao deak obanin, zatim, kao mladi, putujui trgovac, pa junaan uesnik u ustanku pod Karaorem, potom sa porodicom i saborcima privremeno sklowen u planini, a naposletku pobednik. Jer turski su
vojnici i pae u tvravama jo samo senka sile, senka u kojoj deca
Srbije prikupqaju snage". Svojim hvalospevom vetom krmanou na
poqu politike" Andersen se pridruuje nizu stranaca koji su se nadmetali u idealizovawu Miloevog lika.4
Na biografsku minijaturu o Milou Obrenoviu nadovezuje se i
anegdota o Qubici Obrenovi, buduoj knegiwi, kako u porodinom
pribeitu na Rudniku poziva svog dobeglog mua da, posle doivqe3 M. Alphonse de Lamartine, Souvenirs, impressions, penses et paysages pendant un
voyage en Orient (18321833), Paris MDCCCXXXV, , str. 10.
4 Zoran Konstantinovi, Deutsche Reisebeschreibungen ber Serbien und Montenegro, Mnchen 1960, p. 58.

58
nog poraza, smesta ode i istraje u zapoetom boju. Andersenova verzija
te istorijske crtice po svemu izgleda saeto prepriavawe dogaaja o
kojem je Pirh doznao iz prve ruke od ivog svedoka opisane scene,
Miloevog pratioca u ustanikim vihorima, arhimandrita Melentija
Pavlovia.5 Prema Pirhu, Qubica je u kritinom asu kazala svom muu. Pa gospodaru, ta je to danas? Jesu li Turci za vama? Treba li da
dou ovamo da nam decu zakoqu? Ako ste Vi stvar napustili, ko e je
braniti? Ne, gospodaru ovde Vam nema mesta eno vam Turaka!"
Andersen je preuzeo ak i takvu pojedinost da je Qubica, oekujui
drukiji povratak junaka, bila ispekla jagwe.
Prolazak pored oronule kule Neboje nad kojom se u sumrak video
mlad mesec i boravak u Zemunu dve noi i jedan dan bili su nova prilika za osvrtawe na nedavnu istoriju i predawa koja se u pesmu upliu.
Bilo je dovoqno vremena za razgledawe okoline i za hvatawe jasnih
obrisa varoi preko reke krupnim potezima u crtakom bloku. Jedan
kroki odavde koji se meu drugim skicama sa pesnikovog putovawa uva
u Andersenovom muzeju iz Odenzea objavio je Stevan Majstorovi u
Politici" od 14. avgusta 1979. Na crteu pada u oi mnotvo iqastih minareta beogradskih xamija. Ali putopisac u svom tekstu prua
ipak znatno vie nego to pokazuje wegov zemunski crte i nego to
bi pokazala najboqa gravira Beograda iz 1841. godine.
Pisac objawava da varoko krilo prema Dunavu nastawuju Turci,
dok sredite i deo prema Savi dre Srbi. Napomiwe i to da prema
vaeem ustavu Srbi imaju slobodnu upravu, dok je turski paa komandant samo u tvravi. Daje na znawe itaocu da je meu zidinama ove
tvrave najsurovije pogubqen pesnik grke slobode Riga od Fere i navodi s brojkom o ijoj verodostojnosti novija istoriografija ne prua potvrde koliko je mnogo ustanika 1815. godine ovde nabijeno na
kolce. Druga strana grada opasana je hrastovom umom. A ta uma kraj
savske obale bie viena i kao pozornica jedne tragedije.
Andersen ivo prikazuje okrutnu scenu iz Karaorevog ivota,
koja u pesmama naroda ivi i ivee". Pripoveda, saeto, kako je Crni ore beao sa ocem Petronijem pred turskim goniteqima i kako je
sin u iznudi sudbine staroga svesno liio ivota. Goweni su ve
ugledali Savu i austrijsku granicu, ali otac bejae ophrvan bolom zbog
predstojeeg naputawa otaxbine. I on pozva sina da se radije predaju
ne bi li mogli umreti na otaxbinskom tlu. ore se kolebao izmeu
patrijarhalne poslunosti i zova slobode. Kada je kroz umu odjeknula
halabuka Turaka, sin htede da podigne staroga na svoja ramena i sa wim
zapliva preko reke, ali starac ne pristade da napusti zemqu za koju ga
vezivahu sve uspomene: vie je voleo da bude satrven od napadaa. ore tada zamoli za blagoslov i stari mu ga dade, pa zaroza odeu sa golih
grudi i sin ispali jedno zrno wemu kroz srce, baci le u Savu i zapliva preko reke sam.
5 Oto Dubislav plem. Pirh, Putovawe po Srbiji u godini 1829, prev. dr Dragia
Mijukovi, Beograd 1900, str. 59.

59
U odnosu na svedoewa vie Karaorevih savremenika Andersenova verzija izgleda idealizovana. Na ta se danski pisac oslonio
prikazujui tragian dogaaj? Ni jedna narodna pesma u kojoj se iznosi
opisana scena nije poznata, ali istorijska podloga isprianog kwievno je obraivana.
Tragom Andersenove lektire moe se stii do verzije dogaaja na
koju se danski putopisac oslonio. Tu verziju je bez sumwe pruio Lamartin u svom Putovawu na Istok. Francuski putopisac munu scenu
iz Karaoreve mladosti vezuje za ustanike nastupe 1787. godine, uoi
austrijsko-turskog rata. Prema tom tumaewu Petronije i ore, wegov sin, poto su se uzalud borili, skupie svoja stada, svoje jedino
imawe, i uputie se ka Savi. Ve se pribliie toj reci i pooe da
nau spas na austrijskoj teritoriji, kad se Karaorev otac, starac iscrpqen godinama i vie vezan za rodno tle nego wegov sin, povrati,
pogleda planine gde je ostavio sve tragove svog ivota, oseti kako mu
se srce stee na pomisao da ih za svagda napusti ne bi li otiao jednom nepoznatom narodu. Sedajui na zemqu on prekliwae sina da se
radije preda nego da pree u Nemaku." Lamartin izlae i kako Karaore, tronut najpre jadikovawem i molbama svog oca, predan dunosti
stroge sinovqe pokornosti, bejae poao nazad svojim slugama i svojim stadima, kad im buka i pukarawe Turaka najave pribliavawe goniteqa i neizbeno zlostavqawe to e im ga doneti wihova odmazda.
Oe, ree on, odluite se, nemamo vie asa za asewe, ustanite, bacite se u reku, moja e vas ruka pridrati, moje e vas telo zatiti od
osmanlijskih zrna, vi ete iveti, vi ete doekati boqe dane na teritoriji jednog naroda-prijateqa". Nepopustqivi se starac, meutim,
opirao svim sinovqevim nastojawima i hteo da umre na tlu svoje otaxbine. Karaore, oajan i ne hotei da telo wegovog oca padne u ruke
Turcima, kleknu na kolena, zaite starev blagoslov, ubi ga metkom iz
kubure, baci ga u reku, prepliva sam na austrijsku teritoriju." Lamartin eli da uveri itaoca da je ceo dogaaj izneo po narodnom pevawu,
prema nekoj pesmi izuzetne snage. Svoj tekst je zapisao 25. septembra
1833, u vreme karantina koji je imao da izdri u zemunskom kontumacu
a to je svakako ambijent u kojem sluawe neke narodne pesme, uz odgovarajui prevod, ne bi bilo nita neobino. alim", pie Lamartin, to ne mogu da dozovem u seawe dirqiva i ivopisna prekliwawa stareva, onakva kakva su pevana u narodnim strofama Srbije. To
je jedna od od onih scena gde prirodna oseawa, tako ivo doivqena i
tako naivno izraena od strane stvaralakog duha jednog naroda-deteta,
prevashode sve to invencija obrazovanih naroda moe da prui umetnosti. Samo Biblija i Homer imaju takvih stranica."6
6 Ptroni et George, son fils, qui avoient dj vaillamment combattu, rassemblrent leurs
troupeaux, leur seule richesse, et se dirigrent vers la Sava; il touchaient dj cette rivire, et allaient trouver leur salut sur la territoire autrichien, quand le pre de Kara-George, vieillard affaibli
par les anne et plus enracin que son fils dans le sol de la patrie, se retourna, regarda les montagnes o il laissait tout les traces de sa vie, sentit son coeur se fendre l'ide de les quiter jamais, pour passer chez un peuple inconnu et, s'asseyant sur la terre, conjura son fils de se sou-

60
Lamartinovo pisawe o Srbima posledwi je ispitivao Nikola Banaevi. Ve ranijim ispitivaima je bilo jasno da je pisac Puta na
Istok poznavao Rankeovu kwigu sa Vukovim kazivawem i iz we dosta
leerno prevodio na francuski obavetewa o Prvom i Drugom srpskom ustanku, a Banaevi je dodirnuo i pitawe nepoznate pesme o Karaoru, na koju se Lamartin poziva. Ispitiva sugerie uverewe da
odgovarajua pesma nije postojala i da ju je francuski romantiar, kao
ovek ive imaginacije, izmislio.
Moda je ozbiqniji razlog za podozrewe u poreklo Lamartinovog
priawa o Karaoru na osnovu sasluane pesme znatna bliskost isprianog onoj verziji dogaaja koja je, zahvaqujui Vuku i Rankeu, jedina
bila dostupna itaocima. Nema sumwe da je itawe Rankeove kwige
Srpska revolucija na francuskog pesnika ostavilo izuzetno snaan utisak.
U odnosu na Lamartinovo izvetavawe Andersenova redakcija deluje kao upeatqivo saimawe i preiavawe surove istorije. Petronijevom blagoslovu o kojem govori francuski putopisac pisac Bazara
dodaje i pojedinost o starevom smicawu odee sa grudi pred pucaw iz
kubure. A kada je re o izvoru preuzetog priawa danski pisac ostaje
mudro uzdran. Nije bez razloga pribegao pesnikoj slobodi kada je
prirodu isprianog predawa koje u pesmama naroda ivi i ivee"
blie odredio kroz iskazano oseawe da mu to sve priaju reni talasi
i potvruje, ozbiqno, tamna hrastova dubrava pred wim. Uistinu, ako
niko drugi, isti su motiv ve bili opevali Sima Milutinovi u svojoj Serbijanki (1826) i Pukin u svojoj Pesmi o oru Crnom (1830).
Jedna crtica posveena bliskoj prolosti Beograda najboqe moe
da pokae sa kakvom je pronicqivou Andersen pristupao raspoloivim izvorima podataka. Prikazujui svirep obraun kalemegdanskih
Turaka sa ustanicima 1815, kada je Dunav bio pun leeva pobijenih Srbijanaca, on navodi kao popevku rei: Lepo ti je sesti kraj obale i
gledati gde promie skreno oruje neprijateqa". Navedene rei su
mogle biti preuzete jedino iz Lamartinovog Puta na Istok, gde se javqaju kao nekakvo narodno pevawe kraj Dunava.7 No takvi stihovi to
ih Lamartin navodi kao narodno pevawe, kako je s razlogom primetio
Nikola Banaevi, pravi su obrazac neautentinosti. Andersen to nije mogao znati, ali kao da je osetio da sa pesmom nije sve u redu, naao
je za shodno da se wenim stihovima malo poigra. I on ih je pomenuo
kao prikladne painim zulumarima da se srpskom pevawu podruguju.
Posmatrana u kontekstu celog pesnikovog Bazara, obuzetost tajnama
srpskog folklora bila je snana manifestacija upornog zanimawa za
mettre, plutt que de passer en Allemagne. Je regrette de ne pouvoire rendre de mmoire les touchants et pittoresques supplications de vieillard, telles qu'elles sont chantes dans les strophes populaires de la Servie. C'est une de ces scenes ou les sentiments de la nature, si vivement prouvs
et si naivement exprims par le gnie d'un peuple enfant, surpassent tout ce que l'invention des
peuples lettrs peut emprounter l'art. La Bible et Homre ont seuls de ces pages." Nav. delo,
str. 1213.
7 Il est doux s'asseoir au bord et de regarder passer les armes bris de nos ennemis". Nav.
delo, str. 13.

61
razliite vidove qudskih dostignua u krajevima kroz koje se prolazi.
Umetniko stvaralatvo je ovog putnika privlailo u svim dotad poznatim vidovima, makar to bilo i tursko pozorite senki. Pisac koji
je iz prebivalita krenuo u Kopenhagen samo da bi, po nagovoru prijateqa vajara Torvaldsena, gledao baletsko izvoewe panskih umetnika,
nee proputati da osmotri ni jednu od arhitektonskih znamenitosti
koje se na putu ukau, nek' su to i kasarne na Petrovaradinu, palate u
Peti ili maarski Akropoq" u Budimu. A kada bude stigao u Be
glavni predmet pawe e postati dramski repertoar tema malog
ogleda protkanog poreewima austrijskog, nemakog, talijanskog i danskog pozorinog ivota. Ni beki koncerti nisu ovakvom gostu mogli
da promaknu.
Pre no to e se na Severnom moru ukrcati u lau za domovinu,
pisac je posetio Prag i vie gradova istone i severne Nemake. U
Hamburgu e igrom sluaja ponovo, sav zanet, sluati Franca Lista u
istoj onoj dvorani u kojoj ga je sluao prilikom, ve davnog, polaska na
jug. U prividno zaustavqenom vremenu celo izvedeno putovawe moglo
mu se priiniti puka opsena muzike omame. Pisac Tragawa za izgubqenim vremenom podudarne e doivqaje opisivati vie decenija kasnije.
itaocima starih utopija i antiutopija nije nepoznata melanholina vizija budue Evrope iz Andersenove bajke Posle hiqadu godina.
Mladi ameriki izletnici tu prolaze ispod Lamana i na krilima
pare" za nedequ dana uspevaju da obiu ne samo Francusku i paniju
nego i sva ona mesta koja su bila obuhvaena pievim putopisom sa
krunog putovawa ije se trajawe protezalo od jeseni jedne do leta druge godine. ta e mladi Amerikanci" svojom brzinom izgubiti niko
nije znao boqe od oveka koji je napisao Bazar jednog pesnika.
Ivo Tartalja
ANDERSEN'S GREAT JOURNEY
Summary
The best known fairy-tale writer was a traveler in many countries and an ardent
travel-writer. In his book Bazaar of a Poet he describes his circular journey in 1840
41 from Denmark, through Germany and Italy, then over the Mediterranean and Aegean Sea, through Greece to Constantinople, and then his return over the Black Sea,
along the Danube all the way to Vienna and by land to Denmark. He traveled as a poet,
ready to see everything, get to know and experience everything, and to expresses his
impressions in his gracious way. He wrote about Serbia in a well informed manner and
warmly.

UDC 821.111.4-343.09 Andersen H. C.

821.163.41-95

MOTIVI SMRTI I ZAGROBNOG IVOTA U BAJKAMA

HANSA KRISTIJANA ANDERSENA
Nataa Polovina

SAETAK: Sagledana kroz vizuru strogo hrianskog pogleda na svet, a istovremeno predstavqena na nain koji odgovara mogunostima deijeg poimawa osnovnih moralnih i duhovnih vrednosti, tema smrti u bajkama Hansa Kristijana Andersena zauzima centralno mesto u wegovoj koncepciji oveka
kao duhovnog bia. Tumaewa Andersenovih bajki u kquu hrianskog odnosa prema smrti kao prema mogunom spasewu bacaju novo, jae svetlo na motive zagrobnog ivota i putovawa
due na onaj svet, a sve to za ciq ima konano i potpuno vraawe sutini hrianskog uewa: da je jedina svrha ovekovog
postojawa wegovo vaskrsewe.
KQUNE REI: smrt, dua, telo, veno i propadqivo,
Bog, strah, san, vaskrsewe, besmrtnost due, putovawe due

Religiozno obrazovawe koje je Hans Kristijan Andersen u mladosti

stekao moda nije odredilo wegov ivotni put, ali je svakako moralo
oblikovati wegov pogled na svet. Iako postojawe religioznog sloja u
Andersenovom delu nije teza koju treba dokazivati (to najboqe potvruju
bajke poput Devojica sa ibicama, Rajski vrt, Aneo, Pria o majci,
Mala sirena, Dan stranog suda i druge), irok spektar hrianskih
tema i motiva u wegovim bajkama mogao bi biti zanimqiv iz vie razloga. Hans Kristijan Andersen, naime, nije samo pisac kod kojeg se zapaa kontinuirano interesovawe za odreene religiozne teme, nego i
neko ko, kroz kwievnost namewenu deci, pokuava da odgovori na
ozbiqna religiozna pitawa. Jedno od wih je i pitawe zagrobnog ivota.
Hriansko viewe smrti i zagrobne ovekove sudbine u neposrednoj je vezi sa tzv. dvojnom artikulacijom sveta"1 na kojoj se, uostalom, zasniva celokupni hrianski sistem vrednosti. Dvojna artikulacija sveta je, takoe, postulat Andersenovog odnosa prema zemaqskom
ivotu i Carstvu Bojem. Prema dvojnoj artikulaciji sveta, prostor i
1

122.

Sergej Sergejevi Averincev, Poetika ranovizantijske kwievnosti, Beograd 1982,

64
vreme podeqeni su na dva dela: podnebeski" i nadnebeski" svet, odnosno ovaj" i budui" vek. Hijerarhijski odnos ovih elemenata zahteva od oveka da naui da razlikuje sveto od nesvetog i isto od neistog. Budui da je onozemaqski ivot simetrian ovozemaqskom, moe
se rei da ivot posle smrti predstavqa rezultat ovekovog moralnog
stremqewa na ovom svetu. I ne samo to. Hriansko gledawe na problem zagrobnog ivota u tesnoj je vezi sa doivqajem qudskog duha i
odnosom prema ovekovoj osobnosti i individualnosti. Stoga bi razmatrawe motiva zagrobnog ivota u Andersenovom stvaralatvu moglo
da odvede i do uvida u wegova filozofska uverewa o oveku kao individui.
etiri Andersenova teksta koji govore o smrti deteta pesma Dete na umoru2 i bajke Devojica sa ibicama, Pria o majci i Aneo, ukazuju equ da se tema smrti realizuje ne nivou univerzalnog i opteg.
Na prvi pogled je uoqiva iwenica da se tema umirueg deteta kod
Andersena uvek nalazi u tesnoj vezi sa motivom putovawa na onaj svet.
U pesmi Dete na umoru i u bajci Aneo vizija tog putovawa je gotovo
identina: kada dete umre po wega silazi aneo sa neba i na rukama ga
odnosi Bogu. U Prii o majci po bolesno dete dolazi sama smrt, kriom ga uzima od majke i odnosi u predele nepoznate qudskom iskustvu,
gde boravi dok Bog ne odlui da ga uzme sebi. U bajci Devojica sa ibicama promrzloj devojici se ini da sa neba silazi wena umrla baka
i usred sjaja i radosti"3 je odvodi kod Boga. U svim pomenutim tekstovima, osim u Prii o majci, dete nakon smrti odlazi u raj, kod Boga, gde
vladaju srea i blagostawe, gde nema ni hladnoe, ni gladi, ni straha"4 u kojima na ovom svetu ive Andersenovi junaci. Smrt deteta je u
pomenutim bajkama uvek okonawe tekog ivota u bolesti (Aneo, Pria o majci) ili siromatvu (Devojica sa ibicama). ini se da sve u
ovakvim opisima umirawa vodi ka spoznaji smrti kao neega ega se ne
treba plaiti, jer je svet u koji se putuje posle smrti boqe mesto".
Strah od smrti prisutan je samo u Prii o majci, to se moe objasniti iwenicom da je ovde glavni junak majka umirueg deteta, neko ko
smrt posmatra iz druge perspektive, spoqa, a ne dete ijim se mukama
blii kraj i koje e smru biti spaseno.
Zanimqivo je, meutim, da Andersen u pomenutim bajkama ne govori izriito o samostalnom putovawu due na onaj svet, u smislu nekakvog iracionalnog ili transcendentalnog doivqaja. Umesto toga, ovde
je data konkretizacija procesa, i to kroz ukquivawe aneoskih bia
koja posreduju izmeu ovozemaqskog i onostranog (Svaki put kada umi2 Pesma Dete na umoru prvi je tekst koji je Andersenu uopte objavqen. Kod nas se
pesma pojavila u listu Golub 1893. godine u prevodu Vase Krstia Qubisav. Sa stanovita bavqewa ovom temom, prva Andersenova pesma znaajna je zbog toga to svedoi da
je Andersen od poetka imao jasnu, gotovo kristalnu viziju smrti i putovawa due na
onaj svet, o emu svedoe wegova kasnija ostvarewa.
3 Hans Kristijan Andersen, Devojica sa ibicama, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980,
431.
4 Isto.

65
re dobro dete, na zemqu silazi aneo boji, uzima dete na ruke, i oblee na svojim velikim krilima sva ona mesta koje je dete volelo"5). Sveto pismo o anelima govori kao o nebeskoj vojsci, slubenim Bojim
duhovima i izvriteqima Boje namere; anele su stvorili Bog i
Hristos, ali se i sam Isus Hristos naziva anelom Gospodwim (Evo,
ja aqem anela svog pred tobom da te uva na putu, i da te odvede na
mesto koje sam ti pripravio. uvaj ga se, i sluaj ga, nemoj da ga rasrdi, jer vam nee oprostiti greh, jer je moje ime u wemu6). U opisima
prvog qudskog kontakta sa onozemaqskim Andersen ne naputa koncepciju oveka kao telesnog i duhovnog bia, uvajui tako potpuni sklad
sa novozavetnim shvatawima vaskrsewa koja pretpostavqaju neraspadqivost tela. Meutim, u ovim bajkama pred Boga uvek stupa samo qudska dua (Kada pada zvezda, jedna qudska dua stupa pred Boga",7 kae
baka devojici sa ibicama), dua kao takva, a ne ovek u svojoj potpunosti, to opet korespondira sa starozavetnim principom da se po
smrti telo vraa u zemqu, a duh Bogu (I vrati se prah u zemqu, kako je
bio, a duh se vrati Bogu, koji ga je dao"8).
Boris Vieslavcev smatra da Biblija poznaje etiri shvatawa ivota posle smrti: postulirawe potpune smrtnosti due", veru u mogunost seobe dua" (to je veoma blisko veri u reinkarnaciju), besmrtnost due osloboene od tela" i, konano, veru u vaskrsewe mrtvih, veru u vaskrsewe due i tela".9 Prve dve koncepcije prisutne su
u Svetom pismu, ali tek u naznakama, dok su posledwe dve osnova hrianske vere u besmrtnost. Ali, dok je vera u besmrtnost due karakteristina za Stari zavet i vezana prvenstveno za hriansku sredwevekovnu svest, vera u vaskrsewe je sutinski biblijska i apsolutno karakteristina za hrianstvo".10. Sada se postavqa pitawe kako Hans
Kristijan Andersen komunicira sa ovim dvema koncepcijama. Ako se
usredsredimo na sam momenat naputawa ovog sveta, uvideemo da on u
pomenutim bajkama vie odgovara viziji vaskrsewa nego viziji oslobaawa due od tela. Pa ipak, konani ishod putovawa je dolazak same
due do Boga, due koja uz wega nastavqa da ivi kao aneo, cvet, ili
pak kao duh u najuem smislu te rei. Pitawe je, zapravo, veoma sloeno, jer se u Andersenovim bajkama sreemo sa dva gledita koja su antinomina,11 iako ona u hrianskoj svesti stoje jedno uz drugo.12 Jedan
od aspekata wegove sloenosti je shvatawe osobnosti oveka u odnosu
Hans Kristijan Andersen, Aneo, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980, 285.
2 Moj. 23: 20, 21.
7 Hans Kristijan Andersen, Devojica sa ibicama, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd
1980, 430.
8 Prop. 12, 7.
9 Boris Vieslavcev, Besmrtnost, reinkarnacija i vaskrsewe, u: Vaskrsewe i reinkarnacija, Beograd 2005, 119.
10 Isto, 120.
11 Isto.
12 Vieslavcev smatra da je to zato to se vaskrsewe ne uzima ozbiqno, nego vie
kao neka vrsta bojaqive nade", dok je besmrtnost due za qudsku svest mnogo prihvatqivija koncepcija.
5
6

66
na wegov zemaqski, ali i nebeski ivot. Jer, bez obzira na to to je
samo qudska dua dokaz prisustva boanskog u oveku, tek se ovek u
svojoj potpunosti moe smatrati linou. Dakle, u trenutku kada naputa ovaj svet, Andersenov junak je predstavqen u svojoj celovitosti, u
ukupnosti telesnog i duhovnog. Wegovo vaskrsewe nastupa, takorei,
trenutno, u momentu wegove smrti, a ne posle izvesnog vremena koje
treba da proe dok se aneli i demoni ne dogovore" o sudbini due,
da bi pred Gospoda ta dua konano stala sama, osloboena od tela, kao
obogotvoreni deo oveka. U bajci Aneo se ak kae da je aneosko bie
s krilima, koje silazi po umrlo dete, i smo nekada bilo bolesni deak
kojeg je Bog svojevremeno pozvao sebi, uinio ga anelom i tako mu
obezbedio besmrtnost.13
Pored svega napred reenog, kod Andersena se mogu primetiti jo
neke univerzalne tendencije u uobliavawu scene smrti. Upeatqiv je,
recimo, motiv sna koji se kod ovoga pisca gotovo po pravilu pojavquje
u sklopu scene umirawa. Najboqi i verovatno najpoznatiji primer je
bajka Devojica sa ibicama, gde promrzlo dete umire u snu. San joj donosi slike svega to joj je u wenom siromatvu nedostajalo, pa tako i
baku, koja je naposletku odnosi u raj. U bajci Aneo pisac kae da je dete slualo anela kao u snu",14 a u Prii o majci smrt kriom odvodi
dete u trenutku kada majka na tren zadrema. Paralela se namee sama:
jo u Svetom pismu smrt je prikazana kao san15 (Tako ovek kad legne,
ne ustaje vie; dokle je nebesa nee se probuditi niti e se prenuti
oda sna svog"16).
Patwa i smrt nedunog deteta, bez sumwe, povlai pitawe Boje
pravednosti. Premda je tematika Andersenovih bajki takva da bi se u
wima lako mogla stvoriti atmosfera Bojeg odsustva (deus absconditus)
ili Boje ravnodunosti (deus otiosus), sumwa u Boju pravednost nig13 Poznato je da su aneli izdvojeni iz tekue materije, izvueni iz vremenskog
toka, iz kauzalnog procesa", karakteristinog za ovozemaqski svet, i da su dokaz neprestanog boanskog uticaja kojim se obnavqa wihovo bie (Sergej Sergejevi Averincev,
Poetika ranovizantijske kwievnosti, Beograd 1982, 64).
14 Hans Kristijan Andersen, Aneo, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980, 285.
15 Savremena psihologija takoe ima objawewe za suptilnu povezanost izmeu
smrti i sna, objawewe koje, moglo bi se rei, opravdava Andersenov koncept umirawa u
snu: Frojd je, naime, prvi zasnovao teoriju o tome kako podsvest ne veruje u smrt, odnosno da ovek instinktivno ivi kao da smrti i nema. Jedan od wegovih glavnih argumenata bio je taj to ovek u snu nikada ne vidi mrtve kao duhove, prikaze ili senke, nego
upravo onakvima kakvi su bili, to znai da podsvest, u stvari, odagnava od sebe smrt
kao takvu. Ovu Frojdovu tezu prihvatio je i Jung, nastavqajui da je dokazuje u kquu svog
poznatog shvatawa o kolektivno-nesvesnom. Po Jungu, smrt nije kraj, nego ciq: telesno
umirawe ne znai potpuni nestanak. Nesvesna ovekova psiha gotovo da i ne obraa pawu na kraj telesnog ivota i ponaa se kao da e se psihiki ivot nastaviti i posle
smrti. Dua, prema tome, nosi u sebi venost, svevremenost, samo je u woj treba videti i
prepoznati. Utena poruka nesvesnog lei u tome da je smrt izleewe i da zagrobni ivot postoji. Ako prihvatimo ovakvo tumaewe Andersenovog kombinovawa motiva smrti i
sna, uvideemo da se ono u potpunosti slae sa idejom predstavqawa smrti kao spasa.
San je, ovako shvaen, jo jedan od faktora koji treba da odagna strah od smrti na taj nain to usnulo dete nee ni biti svesno da umire, nego e mu se initi da sawa.
16 Jov. 14, 12.

67
de nije eksplicitno iskazana. Bolest, siromatvo ili kakva druga nevoqa koja dete vodi u smrt u bajkama Hansa Kristijana Andersena prihvaena je onako kako ju je videlo i rano hrianstvo: ne kao Boja kazna ili dokaz Boje nemoi u odnosu na sudbinu, nego upravo suprotno
kao primer posete milosti Boje. Jer ako nema bolesti, nema ni
prilike da se Bog ukae u svoj svojoj pravednosti i milosru. Ipak,
pojedini elementi Andersenove proze mogli bi se dovesti u vezu sa
apokaliptikom literaturom, koja je, kao to je poznato, pesimistika
u odnosu na zemaqski ivot. Apokaliptiki spisi, kaogod i Andersenove bajke, vie se bave carstvom nebeskim nego svakodnevnim ivotom na zemqi. Pored toga, u pojedinim Andersenovim bajkama naglasak
je oito na onirikoj dimenziji (snovima i viewima, pre svega) i komunikaciji posredstvom anela, to opet upuuje na apokaliptiku
kwievnost. Stvarajui preteno u tekim ivotnim prilikama i
kriznim vremenima, apokaliptiari su se pitali zato ispataju nevini qudi i zato odanost veri ne vodi napretku. Uprkos tome to se
Andersenove bajke donekle kreu u koordinatama apokaliptike filozofije, poruka koju pisac sugerie kroz nadu i veru u spasewe je u svojoj sutini i u svom ishoditu ipak optimistika. Andersenova bajka
Dan stranog suda svakako je jedan od najboqih argumenata za ovu tvrdwu: Najsvetiji dan od svih dana u ivotu jeste dan nae smrti, to je
sueni dan, veliki dan promene. Da li si kadgod ozbiqno mislio o tome monom, mudrom, posledwem asu na zemqi?",17 upitae pisac svog
itaoca na samom poetku, da bi ga na kraju podsetio: Svi e u posledwem danu naeg zemaqskog ivota drhtati kao ova dua pred bleskom i udesnou neba, duboko ponieni pokorno emo se savijati,
ali ipak e nas wegova qubav podizati, wegova milost e nas upravqati; dignuti na nove staze, oieni, plemenitiji, boqi, sve vie emo se pribliavati divotnosti svetlosti i potkrepqeni wome uzneemo se ka venoj jasnoi."18 Andersenova optimistika orijentacija
ogleda se i u bajci Devojka koja je stala na hleb, kroz iju je radwu provuena nit hrianskog obeawa da spas oekuje i onoga koji je greio,
samo ako kroz veru u Gospoda postane svestan svog greha i pokaje se.
Motiv zagrobnog ivota realizuje se i pomou igre svetlosti i tame, dana i noi, topline i hladnoe. U skladu sa viewem sveta kao dualiteta, prelazak iz doweg sveta u gorwi odvija se i u prostornoj i u
vremenskoj perspektivi. Tako se u bajci Aneo putovawe umrlog deaka u
naruju anela odvija u tihoj i svetloj noi, dok se u prii o prolim
vremenima koju aneo pria deaku, kao kontrast budunosti, pomiwe
teak ivot u mranom suterenu. Gologlava devojica sa ibicama
ila je ulicama po hladnoi i mraku",19 dok je sa svih prozora unaokolo padala svetlost".20 Snovi kroz koje je devojica otputovala u smrt,
vizije koje su joj se ukazivale u slabanoj svetlosti ibica, zapravo su
17
18
19
20

H. K. Andersen, Dan stranog suda, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980, 562.
Isto, 566.
H. K. Andersen, Devojica sa ibicama, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980, 428.
Isto, 429.

68
bili samo gradacija prizora svetlosti, da bi se ona na kraju nala na
mestu gde vlada veni sjaj. Pria o majci nudi personificiranu sliku
noi u liku ene koja se javqa kao pratilac smrti, i neka vrsta wenog
sauesnika. Ovome je, svakako, komplementarna biblijska simbolika svetlosti i tame, koja je imanentna hrianskoj svesti.
Izvesno je da je Andersen duboko promiqao ovekov odnos izmeu
due i tela, ovozemaqskog i onostranog, propadqivog i venog. Ovo se
vidi i po tome to se u razliitim bajkama on bavio razliitim
aspektima, ili razliitim fazama ovekove komunikacije sa onostranim. Andersenove bajke pokazuju da je za wega kao pisca najprivlaniji
susret umirueg sa sopstvenim spasewem, dakle, sam in odlaska na mesto koje mu garantuje vean ivot u blagostawu (Aneo, Devojica sa ibicama).21 Meutim, Andersena zanima i ono to je izmeu ovih svetova, prostor i vreme koji uokviruju ovekovo kretawe od prolaznog do
venog. Dok je u Anelu i Devojici sa ibicama pria o odlasku na onaj
svet ispriana kao pria o spasewu, gde je bitan samo krajwi ishod (a
to je zaslueni raj), u Prii o majci Andersen nudi drugu vizuru. Ovde
je majka ta koja, jo uvek iva, prolazi naizgled neprohodan put pokuavajui da pronae svoje dete i uzme ga natrag iz zagrqaja smrti. Za
itaoca koji prati majina iskuewa ovo ni u kom sluaju ne izgleda
kao put spasewa, nego vie kao put zastraujue neizvesnosti, ali ne
treba zaboraviti da majka na svoje putovawe kree bez Bojeg poziva,
mimo boanske odluke, pa je upravo zato sama odgovorna za svoju patwu,
koja e joj, na kraju, doneti spasewe.
Fenomen boanskog poziva od izuzetnog je znaaja za razumevawe
celokupnog koncepta hrianske predstave umirawa. To nije samo pokretaki motiv koji direktno uslovqava interakciju zemaqskog i nebeskog kroz samog oveka, nego i kqu za razumevawe smrti kao takve.
Prema Svetom pismu, Bog svoj poziv upuuje svima i grenicima i
pravednicima ali samo verni taj poziv prihvataju. Bog zove iz tame
u videlo (Da im otvori oi da se od tame obrate svjetlosti i od vlasti satanine Bogu, da vjerom u mene prime oprotewe grijeha i udio sa
osveenima"22) i iz smrti u ivot (Ko moju rije slua i vjeruje Onome koji me je poslao, ima ivot vjeni, i ne dolazi na sud, nego je preao iz smrti u ivot"23). Tek kada se ovo ima u vidu Andersenov optimizam postaje oigledniji. Detiwa patwa i smrt nisu u funkciji pievog odbacivawa Boga, nego dokaz da je Boji poziv poetak spasewa
i slobode. Andersenovi junaci, meutim, nikako nisu pozvani sluajno:
oni prepoznaju Boji poziv upravo zahvaqujui istoti svoje vere (devojica sa ibicama odlazi od kue nesrena jer joj otac nije dao da se
21 U Novom zavetu, pak, nigde se ne daje opis samog ina Hristovog vaskrsewa, nego
tek wegov ishod, pa je Andersenovo interesovawe za ovaj segment prie o vaskrsewu utoliko zanimqivije. Stoga bi ove bajke mogle pre svega biti rezultati wegove line potrage za istinom i nepobedivom, neprolaznom snagom vere, a tek onda pokuaji da se prenese istina o univerzalnim hrianskim vrednostima.
22 Dap. 26, 18.
23 Jn. 5, 24.

69
pomoli; junak bajke Aneo predstavqen je kao deak koji u jednom slabanom zraku sunca uspeva da oseti svu snagu ivota i znak boanskog
prisustva). Andersen svoje likove zasniva na biblijskoj viziji deteta
kao najiskrenijeg podraavaoca Bogu (Ugledajte se, dakle, na Boga kao
deca voqena"24). Prema svetim Jevaneqima, carstvo nebesko je upravo
i obeano onima koji se ponize kao deca (I ree: Zaista vam kaem,
ako se ne obratite i ne budete kao djeca, neete ui u Carstvo nebesko";25 A Isus dozvavi ih ree: Pustite djecu neka dolaze k meni, i
ne spreavajte ih; jer takvih je Carstvo Boije"26).
Uprkos strogom zadravawu u granicama hrianskog tumaewa
sveta, Hans Kristijan Andersen uglavnom izbegava konkretne pojmove i
imena koja bi potvrdila wegovo religiozno utemeqewe, pa se hrianska nit u tekstu veinom zasniva na optim pojmovima kao to su
Bog", raj", aneo" itd. Ipak, ime Isusa Hrista i pojam hrianstva javqaju se u bajkama poput Devojka koja je pogazila hleb (pomiwe se
Boi kao praznik) i Dan stranoga suda (izriito se govori o hrianskoj veri kao o jedinom pravom putu i Isusu Hristu kao spasiocu). Razlozi za ovakav Andersenov neutralni pristup mogli bi biti beznaajni, ali i dubqi i ozbiqniji nego to se na prvi pogled ini. Za
svakoga ko je bar donekle upuen u Sveto pismo i biblijsku simboliku
nee biti teko da u Andersenovim bajkama nasluti stalno prisustvo
neimenovanog Hrista, olienog upravo kroz one simbole koji se za wega vezuju i u Svetom pismu. Ve smo skrenuli pawu na figuru anela
koji se u funkciji posrednika javqa u nekolikim bajkama (Aneo, Dan
stranog suda), a koji bi mogao biti aluzija na lik Isusa Hrista.
Osim toga, Sveto pismo govori o Isusu kao o detetu, istiui ga kao
Boji dar. Ne treba zanemariti ni biblijska poreewa Hrista sa svetlou ili zvezdom (Ja, Isus, poslah anela svojega da vam posvjedoi
ovo u Crkvama. Ja sam izdanak i rod Davidov, sjajna Zvijezda Danica"27), jer se funkcija motiva svetlosti kod Andersena u potpunosti
slae sa onom u Svetom pismu svetlost treba da obznani Boje prisustvo i Boju intervenciju, ili da zameni" proroku re. Meu mnogobrojnim poreewima i simbolikim doivqajima, a u kontekstu razmatrawa motiva smrti u Andersenovim bajkama, naroitu pawu privlai biblijsko viewe Hrista kao starca: Dokle doe starac, i dade
se sud svecima Viweg i prispe vreme da sveci preuzmu carstvo".28.
Ovo se, dakako, tie bajke Pria o majci, u kojoj se, kako je ve pomenuto, smrt kao Boji poslanik javqa u liku starca, da bi odvela dete od
majke i pretpostavila ga neposrednoj Bojoj voqi i aktivnosti. Ukoliko bismo se, dakle, slobodnije postavili prema simbolikim znaewima koje priziva figura starca, pa na in odvoewa deteta pogledali
kao na najkonkretniji mogui primer Hristovog delawa meu qudima, u
24
25
26
27
28

Ef. 5, 1.
Mt. 18, 3.
Lk. 18, 16.
Otk. 22, 16.
Dan. 7, 22.

70
fokusu bi se nalo upravo ono to je sugerisano samim naslovom bajke
detetova majka i wen duhovni preobraaj. Jer ako inu odvoewa deteta iz bolesnike posteqe prisustvuje sam Isus Hristos, onda se, prema hrianskom gledawu na stvari, pitawe ishodita detetovog putovawa ne postavqa, i to ne zato to je wegovo spasewe izvesno, nego zato to se ono ve dogodilo.29 Pria o majci je zapravo pria o ispitivawu samoga sebe, ispitivawu koje ne samo to je potrebno (Jer da smo
sami sebe ispitivali, ne bismo bili osueni"30), nego je i nareeno
(Sami sebe ispitujte, jeste li u vjeri. Sami sebe isprobajte. Ili ne
poznajete sebe da je Isus Hristos u vama? Sem ako u neemu niste vaqani"31). Andersenova junakiwa je spremna da rtvuje sve kako bi pronala svoje dete i otrgla ga iz naruja smrti. Ona, meutim, na svom putovawu ispata upravo zbog toga to ini sve izuzev jedne jedine stvari koja moe da se uini za umrlog: da se za wega moli. Kada se napokon nae oi u oi sa smru i kada se suoi sa mogunou da weno dete, ukoliko ostane ivo, ivot proivi u nesrei, majka napokon spoznaje savrenstvo Boje voqe. Kajui se zbog nepoverewa u boansku
pravednost i zaslepqujue eqe da zadri svoje dete uza se, ona tada
pada na kolena i moli se Bogu: Ne sluaj me, ako su moje molitve protiv tvoje voqe. Ona je najsavrenija. Ne sluaj me! Molim te, ne sluaj me!"32 Rei koje majka na kraju izgovara su, budui rezultat otkria
Boga, u stvari i jedina svrha wenog putovawa. Majku je na taj put povelo
srce puno qubavi, isto ono srce koje je na tom putovawu bila spremna
da rtvuje zbog svog deteta, i isto ono kojim e poznati Boga, ba kao
to Sveto pismo kae da treba initi (Okretoh se srcem svojim da
poznam i izvidim i iznaem mudrost i razum, i da poznam bezbonost
ludosti i ludost bezumqa"33). Iako je u Prii o majci bajkoviti koncept
na najtransparentnijem nivou potpuno naruen, jer srean kraj izostaje
(bajka se zavrava scenom u kojoj majka klonule glave ostaje zagledana u
smrt to sa wenim detetom u naruju odlazi u nepoznatu zemqu), tumaewa koja polaze od hrianskih postulata vode ka svetlijim zakqucima: na duhovnom planu, junakiwa ove bajke odgovorila je na najvei moralni imperativ i tako zasluila spokoj i apsolutni mir. Wena pognuta glava mogla bi znaiti tugu zbog rastanka s detetom, ali i gest
poniewa pred Bojim savrenstvom.
U Prii o majci smrt deteta je iskoriena kao najvei izazov i
najvea nesrea kojom je Bog u stawu da iskuava majku. Andersen ovde
ne govori o putovawu umrlog deteta kroz nepoznate predele onostranog,
pa se u ovom kontekstu teko moe govoriti o pievim pretpostavkama vezanim za iskustvo zagrobnog ivota. Bajka je, u svetlu teme smrti,
29 Sveti Jovan Zlatousti je rekao: Ne pitaj me, dragi moj, kako telo moe da ustane
i da postane nepropadqivo. Kada deluje sila Boija, onda za pitawe kako nema mesta"
(citirano prema zborniku tekstova Gospod nije stvorio smrt, Beograd 1998, 21).
30 1 Kor. 11, 31.
31 2 Kor. 13, 5.
32 H. K. Andersen, Pria o majci, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980, 507.
33 Prop. 7, 25.

71
mnogo znaajnija kao dokaz pieve potpune saivqenosti sa hrianskim pogledom na smrt kao na spasewe i izbavqewe. Jer da smrt nije
spas, kako bi majka mogla Bogu oprostiti smrt roenog deteta?34
Andersenovo insistirawe na duhovnim aspektima qudske egzistencije, kao, uostalom, i sama teza o besmrtnosti due koja se u wegovim
bajkama dosledno sprovodi, ne proizlaze samo iz biblijske istine, nego i iz pievog diskretnog (ali jasnog) podseawa na nezavisnost due i tela. U bajci Aneo kae se da je bolesni deak voleo da u prolene dane uiva u zraku sunca koji je jedva dopirao do hodnika wegovog
suterena. Deak bi tada, srean to je stupio u kontakt s prirodom,
znao da kae: Danas sam bio u etwi",35 iako je bio praktino nepokretan. Wegova etwa, dakle, nema veze ni sa kakvim fizikim kretawem, nego iskquivo sa stawem wegovog duha, koji je potpuno slobodan
i koji e jednoga dana, upravo zahvaqujui toj slobodi, napustiti telo i
poeti novi ivot.
S druge strane, dokazi besmrtnosti due nisu oigledni samo i
tek na onom svetu, i to Andersenove bajke itekako pokazuju. Qubav prema uzvienim stvarima kao to su istina, lepota, krajwe dobro i sl.
same po sebi svedoe o imanentnoj svrhovitosti due: one ine lestvicu po kojoj se ovek uzdie iznad propadqivog sveta da bi dostigao
veni ivot. Bolesni deak koji ume da uiva u toploti sunevog zraka
(Aneo) i siromana devojica koja u svetlosti ibica uiva u srei
koja nije wena (Devojica sa ibicama) besmrtnost su zasluili na
ovom svetu, dakle ovde i sada, i zato u smrt odlaze bez straha, mirno i
u radosti.
Temu besmrtnosti due i wenog putovawa na onaj svet Andersen
e, ipak, potpuno zaokruiti i dovesti do vrhunca u jednoj od svojih
najuvenijih bajki Mala sirena. Sluajno ili ne, tek kquno pitawe hrianstva o smislu ovekovog postojawa Andersen postavqa u bajci ija glavna junakiwa nije qudsko bie, a putovawem ovekove due
posle wenog odvajawa od tela bavi se bez ukquivawa motiva smrti u
radwu bajke. Andersenova bajka o Maloj sireni je pria o otkrivawu
nepoznatog, o neprekidnom putovawu iz svog" u tui" svet, odnosno
iz doweg" sveta, koji predstavqaju morske dubine, u gorwi", qudski
svet. Asocijacija koja se jevqa nije sluajna: zaplet bajke zaista omoguava konstituisawe metaforiko-simbolikog plana u ijoj je osnovi
34 Pria o majci nije jedina bajka u kojoj Andersena zanima prostor izmeu dva sveta i dva ivota. Wegova bajka Rajski vrt govori o kraqeviu koji je imao mnogo kwiga iz
kojih se moglo saznati sve osim gde se nalazi rajski vrt, a ba o tome vrtu", kae Andersen, kraqevi najee razmiqae" (H. K. Andersen, Rajski vrt, u: Sabrane bajke, knj.
1, Beograd 1980, 183). Uz pomo vetrova mladi dospeva u rajski vrt koji se nalazi iza
oblaka i u koji, prema svedoewu wegovih pomagaa, qudska noga nije kroila jo od vremena Adama i Eve. Bajka je svakako zanimqiva sa stanovita analize Andersenove vizije
onostranog, i naroito sa stanovita wegovog konkretnog i neposrednog pozivawa na
Sveto pismo (a to kao to je pomenuto u Andersenovim bajkama nije est sluaj), ali
budui da centralni motiv bajke nije smrt, ona ovog puta ostaje van vidokruga nae pawe.
35 H. K. Andersen, Aneo, u: Sabrane bajke, knj. 2, Beograd 1980, 287.

72
hrianska pria o putovawu due na onaj svet. Kada otkrije nadmorski" svet qudi, junakiwa bajke shvata da bi tom svetu elela da pripada, a ne da u wemu bude samo povremeni gost. Odajui joj tajnu zemaqskog ivota, tajnu koja za Malu sirenu treba da znai nepremostivu
prepreku i da je odvrati od suprotstavqawa sopstvenoj prirodi, wena
baka joj govori: I qudi umiru, wihov ivot je krai od naeg. Mi
moemo da ivimo trista godina, a kad nam doe kraj, pretvaramo se u
morsku penu i ak nemamo ni groba ovde, meu svojim najbliima. Nemamo besmrtnu duu, ne moemo da vaskrsnemo, mi smo kao trska: kad je
jednom posee, nikad vie ne moe da bude zelena; qudi pak imaju duu
koja ivi veno, ivi ak i onda kad se telo pretvori u prah. Onda se
ona uzdie kroz jasna prostranstva sve do sjajnih zvezda. Onako kao to
se mi diemo iz mora da posmatramo zemqe i qude, wihove se due diu
na nepoznata, udesna mesta koja mi nikada neemo ugledati" (podvukla
N. P.).36 Da bi zasluila besmrtnu duu, Mala sirena mora da upozna
nekoga ko e je toliko zavoleti da e biti spreman da joj daruje svoju
duu, t. j. da dopusti da wegova dua pree u weno telo. Ovde dolazimo
do vrlo znaajnog momenta Andersenovog religioznog samoispitivawa.
Seoba dua" kao mogunost zagrobnog ivota, premda (kako je napred
reeno) nije karakteristina za hriansko poimawe venog ivota,
kod Andersena nije a priori odbaena. Naprotiv, srean kraj ovde izostaje upravo zbog toga to dua mladia kojeg je Mala sirena zavolela,
pa zbog te qubavi bila spremna na najveu rtvu, prema samoj sutini hrianskog uewa ne moe da se preseli" u nekoga drugog, jer se
to protivi idejama neponovqivosti i jedinstvenosti. Izmeu srenog
kraja i odanosti hrianskom uewu Andersen bira ovo drugo, ali suoavawem dve mogunosti raspleta jedne hrianske i jedne nehrianske, suprotstavqawem dve ideje, on je automatski opravdao nesrean ishod i tuan kraj prie o jednoj qubavi.
Da je, kojim sluajem, Mala sirena uspela da za sebe izbori besmrtnost primawem due voqenog mladia, itav hrianski koncept
vremena i prostora pao bi u vodu: ideja linearnosti svete istorije"
koju je stvorio Bog tako uopte ne bi bila ostvarena, a seoba due"
(koja je, kako to hrianstvo vidi, isto to i weno lutawe, jer takva
dua nije usmerena ka smislu koji prevazilazi wene granice"37) ostavila bi utisak nekakvog ciklinog kretawa. Dok je ovekovo putovawe
kroz vreme u pratwi i pod okriqem samog Gospoda iskquivo pravolinijsko, po krugu oveka vode demoni, pa se za Andersenove junake moe
rei da su ipak na neki nain poteeni onoga najgoreg to se moe
dogoditi oveku.
Osim toga, u bajci o Maloj sireni koja stalno prelazi granicu izmeu dva suprotna sveta, a istinski ne pripada ni jednom od wih, sadrana je sama sr hrianskog uewa o dualitetu ovozemaqskog ivota i Carstva nebeskog. Veza izmeu ovih svetova moe se jasno prepo36
37

H. K. Andersen, Mala sirena, u: Sabrane bajke, knj. 1, Beograd 1980, 91.

S. S. Averincev, Poetika ranovizantijske kwievnosti, SKZ, Beograd 1962, 122.

73
znati jedino u simetriji koja postoji izmeu dogaaja na zemqi (u ovom
sluaju u morskom svetu) i onih koji se, kao posledica delawa u zemaqskom ivotu, javqaju u sferama onostranog (kod Andersena u nadmorskom svetu). Kao to u Svetom pismu prolost simetrino odgovara sadawosti, a sadawost budunosti jer ono to se Hristu dogaa u zemaqskom ivotu alegorijska je predstava kasnijih peripetija
unutrawih puteva hrianske due"38 tako je putovawe Male sirene u nadmorski" svet zapravo smisaona anticipacija onoga to bi se
wenoj dui (da je stekla besmrtnost) moglo deavati tokom putovawa u
onostrano. Zadivqujua irina Andersenovog shvatawa hrianskih
motiva ogleda se u tome to se Mala sirena, koja nije uspela da za svoju
duu stekne besmrtnost, istovremeno moe shvatiti kao metafora same
te due, a weno putovawe iz podmorskog u nadmorski svet kao potencijalno vaskrsavawe i simboliko putovawe due od prolaznog i propadqivog ka venom.
Ako uzmemo u obzir osnove hrianskog uewa i wegove glavne
preokupacije, moemo rei da se tema smrti i zagrobnog ivota Andersenu nametnula spontano: od svih pitawa u hrianstvu, pitawe vaskrsewa je moda najvanije, jer je vera u vaskrsewe vera u Hrista. Najvee
Boje delo, prema tome, nije stvarawe, nego upravo vaskrsavawe i spasewe. Otuda je i u Andersenovim bajkama smrt prikazana kao jedinstveno iskustvo Bojeg prisustva i milosra, kao raskidawe veze sa svime
to je propadqivo i prolazno. O patwama koje bi mogle snai ovekovu
duu posle naputawa tela, o demonima koji bi je mogli muiti i pojedinanom sudu kroz koji bi trebalo da proe svaka pojedinana dua,
kod Andersena nema ni rei, jer je (u veini sluajeva) u pitawu dete
koje nije zgreilo i za koje Boji poziv automatski znai izbavqewe.
Andersenovi junaci nisu rtve, nego Boji izabranici koji su tu da
pokau kako smrt ima smisla i kako joj se treba radovati kao poetku
novog ivota, kao povratku kui. Ako sa te pozicije, iz perspektive
iskrene vere u najvee moralne i duhovne vrednosti koje pretpostavqa
hrianstvo, pogledamo na smisao i poruku ovih bajki, lako emo uvideti da za Andersena, zapravo, ni jedan kraj nije tuan ukoliko se dogodio uz prisustvo Boga ili na wegovu inicijativu. Konano, postati apsolutno svestan svoje due kroz weno putovawe ka Carstvu nebeskom
gde e biti vena, znai biti s Bogom lino. Jer u spoznaji Boga sadrano je sve: i pokajawe, i iskupqewe, i radost, i saznawe, a pre svega
ponovno roewe. Ali, o ovome su davno ve izreene mnogo lepe
rei, pa neka se rad o Hansu Kristijanu Andersenu zavri wima: Isus
mu ree: Ja sam put i istina i ivot: niko ne dolazi Ocu osim kroz
mene".39

38
39

Isto, 114.
Jn. 14, 6.

74
Nataa Polovina
THE MOTIVES OF DEATH AND AFTERLIFE IN HANS CHRISTIAN
ANDERSEN'S FAIRY TALES
Summary
Observed from a strictly Christian worldview, and at the same time presented in
the way which suits the possibilities of child's understanding of basic moral and spiritual values, the topic of death in Hans Christian Andersen's fairy tales occupies the
central place in his concept of man as a spiritual being. Interpretations of Andersen's
fairy tales within the key of the Christian attitude to death as a way for a possible salvation, throw a new, stronger light on the motives of afterlife and travel of the soul to
the other world; all that aims at the final and total return to the essence of the Christian
teaching: that the only purpose of man's existence is his resurrection.

UDC 821.163.41-343.09 Raikovi S.:821.111.4-343.09 Andersen H. C.

821.163.41-95

MALE BAJKE" STEVANA RAIKOVIA

U KONTEKSTU SRPSKE RECEPCIJE HANSA
KRISTIJANA ANDERSENA
Jovan Qutanovi

SAETAK: Ovaj rad pokuava da dokae tezu da Andersenove bajke i prie, uprkos relativno ranoj i znatnoj popularnosti kod srpskih italaca, nisu uspele da ostvare znaajnije
reflekse u srpskoj kwievnosti pre Malih bajki Stevana Raikovia.
Objawewe se trai u odnosu prema folklornim modelima pripovedawa, u uticaju aktuelnih kwievnoistorijskih i
drutvenih procesa i u graanskoj slici sveta kod Andersena
i u srpskoj kulturi 19. veka. Takoe, pokazuje se istrajavawe tako formiranog recepcijskog horizonta u 20. veku, odnos Malih
bajki prema wemu, te modusi i obim mogueg Andersenovog uticaja na Male bajke, kao i oblici Raikovieve transpozicije
impulsa iz Andersenovog dela.
KQUNE REI: folklor, bajka, fantastino, udesno,
udno, lirsko-simbolika alegorija, slika sveta, smrt

Svoje bavqewe kwievnou za decu Stevan Raikovi vidi kao

sluajnu epizodu" (Raikovi, 1996B, 321). On tako pomiwe niz situacija u kojima mu se sam ivot () sa svim onim svojim spontanim
okolnostima i zahtevima prosto bio iskobeio", privodei ga neplanirano kwievnosti za decu (Raikovi, 1996B, 321331). I uistinu,
ve na prvi pogled, po relativno malom broju dela za decu i po wihovoj
anrovskoj raznolikosti, mogu se prepoznati sporadinost i nesistematinost Raikovievog bavqewa ovom vrstom literature. On pie za
decu i pesme, i poeme, i realistike prie, i prie koje tee fantastici, ali sve to su, izuzimajui donekle poeziju, jednokratni pokuaji, koji se nee nastavqati novim kwigama istog anra i sline tematike. Ipak, uprkos tome, postoji bezbroj i neposrednih i posrednih
dokaza da je Raikovi kwievnosti za decu pristupao punom snagom
svog umetnikog talenta. Jedan od dokaza i specifian paradoks vezan
za ovoga pisca: Ono to je za wega sluajna epizoda" ima istaknuto
mesto u istorijskim tokovima srpske kwievnosti za decu.

76
U mnogobrojne Raikovieve doprinose srpskoj kwievnosti za
decu moe se svrstati i wegovo posredovawe kwievnih impulsa iz
pripovedakog opusa Hansa Kristijana Andersena. Naa je hipoteza da
Raikovieve Male bajke1 znaajno transponuju pojedine elemente Andersenove poetike u srpsku kwievnost i ine da danski pisac, koji je
vie od jednog stolea bio u vidokrugu srpske kwievne publike i
kritike, dobije svojevrsnu kreativnu recepciju unutar srpske kwievnosti za decu.
ta su Male bajke Stevana Raikovia? Ova kwiga ve u svom naslovu sadri pojam koji bi trebalo da bude anrovsko odreewe. Sem
toga, u naslovima svake od dvadeset pria stoji na prvom mestu re bajka, to, takoe, neposredno upuuje na anr svakog od tekstova sadranih u kwizi. Ipak, stvari postaju sloenije kada se postavi pitawe o
moguim znaewima rei bajka u Raikovievim naslovima. Pokuavajui da odgovorimo na ovo pitawe suoavamo se sa anrom (tanije,
celim anrovskim podrujem) ije je definisawe izuzetno sloeno.2
Ipak, ini nam se da se sadrina pojma bajka u naslovu Malih bajki
Stevana Raikovia moe koliko-toliko jasno opisati koriewem
pojedinih referentnih taaka iz prostranog i nehomogenog podruja teorije bajke.
Glavni referentni sistem, kada je re o anrovskom podruju bajke, svakako je usmena bajka. Weno najjednostavnije odreewe koje je samo
prvi korak u sistematinijem definisawu anra je: narodna pripovetka fantastine sadrine" (Miloevi-orevi, 61). U skladu s time,
usmene bajke, pa i dobar deo autorskih bajki, mogu se opisati onako kako
enske pripovjetke" opisuje Vuk Stefanovi Karaxi: one u kojima
se pripovjedaju kojekakva udesa to ne moe biti" (Stefanovi Karaxi, 48). Ovako shvaena bajka pripala bi onome to se u tipologiji
Cvetana Todorova nasluuje kao rod fantastike, i to, preciznije, udesnom, u kojem natprirodni inioci ne izazivaju nikakvu posebnu reakciju, ni kod junaka, ni kod podrazumevanog itaoca" (Todorov, 58). Postavqa se pitawe koliko Male bajke Stevana Raikovia pripadaju udesnom.
Odgovor je gotovo jednostavan. Moe se bez imalo dvoumqewa tvrditi da Male bajke uopte nisu udesne prie, ali ne moe se porei da
neke od wih sadre likove i, ponekad, dogaaje o ijem se udesnom karakteru moe raspravqati. Tako se, recimo, u veini Malih bajki pojavquju ivotiwe i predmeti podvrgnuti izvesnoj antropomorfizaciji,
1 Male Bajke su prvi put objavqene u izdawu Srpske kwievne zadruge 1974. godine.
Godinu prvog izdawa je vano istai zato to pokazuje da Male bajke prethode nekim potowim kwigama koje, takoe, sadre znaajne reflekse Andersenovog dela, na primer
kwizi Grozdane Oluji, Sedefna rua i druge bajke, Mladost, Zagreb 1979. Inae, u ovom
radu je korieno izdawe iz 1982. godine (Raikovi, 1982).
2 Vladimir Biti tvrdi da je bajka pripovjedna vrsta na kojoj su se, stjecajem okolnosti, u ivoj raspravi iskuavale gotovo sve vanije konstitutivne opreke suvremene
kwievne teorije: umjetnika/narodna kwievnost, usmena/pisana kwievnost, jednostavni/sloeni oblici, dovreni/nedovreni oblici, forma/struktura, arhetip/fenotip, dramatis personae/aktant, motiv/sklop, povjest/teorija, gramatika/pragmatika" (Biti, 29).

77
i to oquewe moe se, bar na prvi pogled, uiniti elementom udesnog.
Tako, na primer, ima malih bajki u kojima su potpuno oquene neive
stvari, pa zrno peska ima duu i, zahvaqujui woj, neku vrstu identiteta u wegovoj siunoj glavi rojile su se velike slike o nekom
drugaijem i neobinijem ivotu" (Bajka o zrnu peska Raikovi,
1982, 1416). Ipak, mnogo ee, pripisuju se samo povremeno pojedine crte qudskosti vetru, reci, mravima, pticama, ribama, i ti oblici
antropomorfizacije stoje na granici izmeu karakterizacije lika i
upotrebe personifikacije kao stilskog sredstva. Na primer, voda u
Bajci o ponornici (Raikovi, 1982, 6264) ami pod zemqom", pa, zatim, kada probije", luta malo isprva, kao ovek kada se nae u nepoznatom svetu", tee dugo i nemo", miri se sa sudbinom" Antropomorfizacija ovde, istovremeno, slui to sugestivnijem opisivawu
renog toka i vaspostavqawu paralelizma izmeu oveka i reke. Na delu je nain miqewa, moda se moe rei, pogled na svet, koji je blizak dejem animistikom miqewu, koje Desanka Maksimovi programski artikulie u pesmi Nad kwigom bajki:
Deae, priznajem ti, ni za mene nema
u svetu stvari ni mrtve ni neme,
kamewe hoda i pevaju trave;
sve stvari su u svetu ive, i goleme,
sve govore i imaju qudske oi prave.
(Maksimovi).

Ovaj nain miqewa najee Stevana Raikovia dovodi do ruba udesnog ali, ipak, ne tvori pravu udesnu kwievnu strukturu. Raikovievi antropomorfizovani likovi nisu nosioci natprirodnog, oni ne
slue da bi se junak-ovek (nosilac qudskog) suoio s nequdskim, oni
su sami, svojim oquewem, najsnaniji izraz antropocentrizma. Antropomorfizovane ivotiwe, predmeti i meteoroloke pojave u Raikovievim Malim bajkama slue da bi se ispriale alegorijske prie o
qudima. I zrno peska, i galeb, i riba, i reka u Raikovievoj kwizi
eznu za slobodom na nain na koji to ine qudi. A, kako kae Cvetan
Todorov, ako ono to itamo opisuje natprirodni dogaaj, i ako zbog
toga rei ne treba shvatiti doslovno nego u nekom drugom smislu, koji
nas, opet, upuuje na neto to uopte nije natprirodno, za fantastiku tada mesta vie nema" (Todorov, 69).
Odsustvo, odnosno slabo prisustvo, udesnog ve je dovoqan razlog
da se Male bajke odvoje od strukturalnog modela usmene bajke.3 To nas
upuuje da vaqa potraiti neke druge kwievne modele kako bi se utvrdile srodnosti po duhu i uticaji koji su doprineli genezi Raikovievih Malih bajki. Put nesumwivo vodi do onoga to je u transformaciji
bajke donelo pripovedako delo Hansa Kristijana Andersena. Postoji
3 Slian rezultat bi se dobio ako bi se, na primer, Male bajke podvrgle analizi sa
stanovita Morfologije bajke Vladimira Propa (Prop, 1982). Sie Raikovievih tekstova ne sadri nita, ili skoro nita, to bi asociralo na Propove funkcije.

78
vie apriornih razloga da se uporede Raikovieve Male bajke i Andersenove bajke i prie. Neki od wih vezani su, nesumivo, za iwenicu
da je Andersen ve odavno (praktino, za svog ivota) kanonizovan u
svetskoj kwievnosti i da je ta kanonizacija u velikoj meri povezana
sa poetikom i anrovskom transformacijom bajke, s odstupawima od
onih modela koje je donela usmena kwievnost. Drugi krug razloga, pak,
proizlazi iz izuzetno snane, dugotrajne i slojevite recepcije Andersenovog dela u srpskoj kulturi.
Moe se slobodno rei da je i Andersenova transformacija anra
bajke bila motivisana tewom da se izrazi slika sveta koja nije sadrana u tradicionalnoj usmenoj bajci. Andersen sledi pokuaje jedne
grane nemakog romantizma da usmenu bajku potpuno asimiluje u romantiarsku sliku sveta i shvatawe poezije. Nemaki romantiari u bajci
prepoznaju vezu izmeu qudskog i natprirodnog kao oblik otvorenosti
sveta, kao svojevrsnu mogunost romantiarskog subjektivizma, mogunost transcendencije koja se pojavquje kroz osjetilno-uvstveni doivqaj" kao neto u svjesti dodue blisko, no zbog svoje nerazumqivosti ujedno tajno, iznimno i neobino" (Matajc, 42). Zbog svega toga, u
okriqu nemakog romantizma bivaju izjednaeni bajka i poezija. Novalis kae: ini mi se da u bajci najboqe mogu izraziti svoje oseajno
raspoloewe. Sve je bajka" (Novalis, 262). Iz svega toga nastaje autorska
bajka, koja je kreacija pesnike individualnosti, koja generiki ima
vezu s folklorom, ali taj odnos je u osnovi radikalniji, slobodniji,
vie preinaiteqski nastrojen, nego one kreativne redakcije usmene
bajke kakve provode, na primer, arl Pero, braa Grim, ili Vuk Stefanovi Karaxi.
Hans Kristijan Andersen, sledei ovu poetiku liniju, koristi
grau iz folklora, ne samo bajku nego i novelu, predawe i anegdotu, ponavqa anrovske obrasce ali i preinaava ih, otvara svoje priawe ne
samo za udesno nego i za druge vidove fantastike: udno i pravu fantastiku.4 On u svoje pripovetke unosi u veoj meri sadraje iz socijalne stvarnosti, podvrgava ih fantastikom oneobiavawu, i time jasno izraava sliku sveta koja nije folklorna, jer su u centru pawe
ideje qudske slobode i subjektivnosti, te pitawe drutvenosti u izrazito individualistikom svetu i odnos prema onstranom posredovan
hrianskim shvatawem sveta. Pritom Andersen, u stvari, u svojim
bajkama ne izraava u punoj meri paradoksalno ustrojstvo romantikog subjektiviteta",5 nego pre arhetipske situacije ispuwava poetskim
elementima umjerenog ili ak reduciranog romantinog subjektivizma"
(Matajc, 43). I hronoloki gledano (roen 1805. godine, prvu kwigu
bajki objavio 1835), Andersen ne pripada visokom romantizmu; on bi
se, pre svega, mogao vezati za kasni romantizam ili ak postromantizam, a na idejni kontekst wegovih bajki i pria nesumwivo je uticao i
4 I ovde smo na tragu anrovske tipologije vezane za fantastiku Cvetana Todorova
(Todorov).
5 Kao to to, na primer, ini u svojim bajkama E. T. Hofman. Vidi: Matajc, 4144.

79
procvat realistike poetike u evropskoj kwievnosti (Matajc, 43). Sve
je to snano uticalo da bajke i prie Hansa Kristijana Andersena zahvate irok prostor od fantastinog do realistinog, ukquujui i
meuoblike proete razliitim vidovima alegorinosti i parabolinosti.
ini se da je takva konstitucija Andersenovog pripovedakog sveta
i postupaka bitno doprinela velikoj internacionalnoj popularnosti
ovoga pisca. Zahvaqujui tome Andersenove bajke i prie su relativno
rano dospele i do srpskih italaca6 i kod Srba doivele prilinu popularnost: ule su za pievog ivota u itanke,7 u listove za decu,8
kao i u pouno-zabavne asopise srpskog realizma za odrasle.9 Moe se
naslutiti horizont oekivawa" konstituisan u srpskoj kulturi koji
uslovqava ovakvu recepciju Andersena. Odnos racionalno-realistikog
i iracionalnog koji donose Andersenove bajke i prie apsolutno odgovara oseawu sveta prisutnom u srpskoj graanskoj kulturi druge polovine 19. veka (Ljutanovi, 130131). Alegorine, lirsko-simbolike
prie koje imaju racionalnu osnovu,10 pojedine udesne i fantastine
prie koji se uklapaju u tradiciju usmene bajke, odnosno prie koje donose sliku porodine i socijalne idile,11 i uz to prie o smrti dece
koje tematizuju seqewe nevine deje due u raj,12 bez obzira na to kori6 Najstariji poznat prevod Andersena na srpski jezik je Pria o godini, objavqen u
novosadskoj Sedmici 5. januara 1858. godine. Prevodilac je ore Markovi Koder (Milinevi).
7 Bez imena autora objavqena je Eqda u Srpskoj itanci za etvrti razred narodne
kole, Budim 1871.
8 Zmajev Neven je tokom svog izlaewa povremeno objavqivao Andersenove bajke i
prie: Heqdu, Novu kouqu, Uoi nove godine (Devojicu sa ibicama). Andersenovih pria
i pesama bilo je i u somborskom Golubu i u zagrebakom Srpskom zabavniku (Ljutanovi,
129130).
9 U Javoru je za petnaest godina, od 1876. do 1891, objavqeno osam prevoda iz Andersena. Po tome je danski pisac bio jedan od najprevoenijih stranih pisaca u Javoru
(deli 3. i 4. mesto). Bio je prevoeniji ak i od Ivana Turgeweva, ijem delu i poetici
Javor posveuje posebnu pawu (Ivani, 273).
10 Takve su, na primer, tri kratke prie objavqene u Javoru (H/4, 23. januara 1883,
117124). One nose zajedniki naslov Iz Andersena. Rua sa groba Omirova alegorino
kazuje o uzajamnosti umetnika i umetnosti bez obzira na prostor i vreme, Kapqica poiva na paralelizmu izmeu haotinog ivota koji se vidi u kapqici vode pod mikroskopom i socijalnog haosa savremenog Kopenhagena, a Za hiqadu godina prava je futuristika, naunofantastina vizija putovawa vazdunim brodom iz Amerike u Evropu. Bar u
dvema od ovih pria postoji svest o tehnikom progresu, to, svakako, korespondira s
realistikom slikom sveta. Pria Heqda, objavqena u Nevenu ika-Jove Zmaja, sadri
alegorijsko-simboliku strukturu: sudbina heqde koja nee da pogne glavu pred olujom i
zato strada aludira na qude koji nee da se pokore nadmonoj sili. (Neven, ika Jovin
list, H/4, 1889, 5758).
11 Palac-devojka (Javor, /7 i /8, 18. i 25. februara 1879), ili Nova kouqa (Neven, ika Jovin list, /4, 1984, 6061), Uoi nove godine (Neven, ika Jovin list, /1,
1884, 1011), Kresivo (Neven, ika Jovin list, H/17, 1889, 258261).
12 U srpskoj periodici, krajem 19. i poetkom 20. veka, tri puta je tampana, u delovima ili celini, Andersenova pesma Dete na umoru (Golub: H/15, 1893; enski svet:
H/12, 1902, 181; Miroqub: /2, 192930, 45). Imamo posrednih znakova da je u koli Milana . Milievia, krajem ezdesetih ili poetkom sedamdesetih godina 19. veka,
objavqena bajka Materina tuga. U Nevenu Jovana Jovanovia Zmaja, pod naslovom Uoi No-

80
ste li naslee usmene bajke, ili su blie psiholoko-realistikoj
fakturi koja dodire s fantastikom ostvaruje kroz udno glavna su teita srpske recepcije Andersena u 19. veku.
Oigledno, i za srpsku graansku kulturu postaje mutna i daleka
slika sveta koju donosi usmena bajka, sa svojim esto okrutnim zbivawima i zapretenim tragovima neega to je moda prastari obred inicijacije (Prop, 1990). Srpska graanska kultura 19. veka trai sadraje
koji jasnije odreuju wen odnos prema onostranom, i to je neka vrsta
hrianski i moralistiki nastrojene univerzalne lirsko-alegorijske
simbolike u kojoj participiraju i uravnoteuju se fantastino i realistino, iracionalno i racionalno. Izraz tog promewenog odnosa je,
na primer, i pesma Jovana Jovanovia Zmaja Dve prie (Zmaj, 312), u kojoj se, kroz aluzije na poznate bajke, daju primeri za decu podesnih" i
nepodesnih" pria: u okrutnim priama, gde vuk kqoca zubima"
prepoznajemo bajke brae Grim, a u idilinoj slici siune devojice
koja na leptiru kroz raj proeta" prepoznajemo Andersenovu Palicu.
Bajke Brae Grim svakako su blie onom odnosu prema usmenom nasleu
koji je u srpskoj kulturi konstituisao Vuk Stefanovi Karaxi, ali,
oigledno, Andersenove bajke su, svojom oseajnou i slikom sveta, u
tom asu, po Zmaju, prihvatqivije za srpsku decu.
Ipak, ini nam se da i prihvatawe Andersenove slike sveta, pa,
time, i uticaj Andersenovog dela u srpskoj kulturi, ima odreene limite. Pre svega, Vukove Srpske narodne pripovjetke, kao izraz duha naroda u herderovskom znaewu rei, i daqe su sluile kao svojvrstan
etalon prema kojem se ravna sve to je bajka ili blisko bajci, a pogotovu ono to dolazi iz drugih naroda. Vukovo delo je snaan inilac
svesti o kulturnom identitetu i, na neki nain, norma za ono to nastaje u srpskoj kwievnosti. Takoe, javqa se i prodor racionalistiko-realistikog odnosa prema svetu i svojevrsna pedagogizacija" srpske kulture, to dovodi do preteranog opreza prema fantastici koja se
nudi deci. Sa svim ovim je povezano i snano prisustvo narodwake
ideologije na javnoj sceni to, na neki nain, favorizuje odreena kolektivna znaewa Andersenovog dela, a potiskuje ona koja promoviu
razliite oblike individualizma (Ljutanovi, 132).13 U svakom sluaju,
sve ovo znailo je da je, uprkos znatnoj popularnosti niza Andersenovih bajki i pria u srpskoj kulturi u drugoj polovini 19. veka, bio u
prilinoj meri kulturoloki zapreen neposredan uticaj danskog pisca na srpske pisce i srpsku kwievnost toga vremena.
ve godine, objavqena je Devojica sa ibicama (/1, 1884, 1011). U Srpskom zabavniku u
Zagrebu objavqena je pripovetka Aneo (/1, 1885, 7).
13 Zanimqiv je nain na koji, na primer, Simo Matavuq u Vilinoj kwizi unosi realistike, narodwake i vaspitne elemente u Andersenovu Kraqevievu novu odeu (Matavuq, 3141). Ovu i jo etiri bajke i prie iz evropske pripovedake tradicije Matavuq nije samo prevodio nego, uglavnom, preraivao" i pokuavao u pravo srpsko ruho
odenuti" (Matavuq ). Matavuqev odnos moe se shvatiti kao preovlaujua paradigma
odnosa prema prevedenim bajkama i priama namewenim deci.

81
Tek je, ini nam se, o stogodiwici Andersenovog roewa, Jovan
Skerli prevladao mogue kulturne otpore uticaju Andersenovog dela,
istiui da je Andersen u usmeno naslee kojem se obraao unosio veliki talenat jednog istinskog pesnika" i da je, za razliku od brae
Grim i Vuka i wihove eqe za boqim razumevawem prolosti" i
stvarawem due naroda", priao maloj deci nene i lepe prie"
samo kao pesnik" (Skerli, 59). Ova ocena Andersenovog dela, suprotstavqena herderovskom odnosu prema folklornom nasleu, izreena od
strane vodeeg kwievnog kritiara toga vremena, i to u kulturnom vidokrugu moderne, koja se u tom asu snano konstituisala i u srpskoj
kwievnosti i u kojoj je ve sama re pesnik" imala vrednosno znaewe donosila je, posredno, prevazilaewe niza preutnih ograda prema Andersenovom delu kodiranih u nacionalno-kulturnoj ravni i, time, i dovrewe izuzetnog statusa koji je Andersen imao u srpskoj recepciji.
Ipak, sticajem razliitih kulturnih okolnosti, i posle Skerlievog teksta put do Andersenovog uticaja na srpske pisce i srpsku
kwievnost bio je veoma spor i dug. Ma kako paradoksalno to zvualo,
u srpskoj kwievnosti za decu pre je dolo do uticaja Luisa Kerola,14
inae malo poznatog srpskoj kwievnoj javnosti, nego do uticaja pisca
iz itanki, listova za decu i mnogobrojnih izdawa bajki15 Hansa
Kristijana Andersena. Tek posle Drugog svetskog rata, u okviru rasprave o vezi bajke i dejeg naina miqewa i pogleda na svet, u zahtevu da
se bajka transponuje u skladu sa aktuelnom slikom sveta, i stvarawu
prostora za stvaralaku slobodu olienu u slobodi za fantastino, u
srpskoj kwievnosti za decu stvoreni su uslovi za sutinsko reflektovawe Andersenovog dela u srpskoj kwievnosti. Moe se, s dosta
razloga, tvrditi da je prve prave korake pribliavawu pojedinim toposima Andersenove poetike uinila Desanka Maksimovi u kwigama Ako
je verovati mojoj baki i Bajka o Kratkovenoj. Slobodan odnos prema udesnom, oslowen na usmenu bajku, ali neoptereen wenom morfologijom, otvoreno ugraivawe vlastitog pogleda na svet u bajke, meawe
alegorinog i udesnog, prodor aktuelnih drutvenih i graanskih
shvatawa u svet bajke, sve su to elementi koji su bajke Desanke Maksimovi pribliili Andersenovoj poetici.
Ipak, smatramo da je tek u Malim bajkama Stevana Raikovia dolo do pune stvaralake transpozicije poetikog kompleksa vezanog za
Andersenove alegorijske, lirsko-simbolike prie. Primer za kwievni model koji je transponovao Raikovi moe biti Heqda, pria
iz srpske itanke i iz Zmajevog Nevena. U Heqdi (Andersen, 105106)
biqke, vrba i razliite itarice, antropomorfizovane su. One su, po
14 Izmeu dva rata srpskoj italakoj publici bila je dostupna Kerolova Alisa
prepriana" od strane Stanislava Vinavera: Alisa u arobnoj zemqi, Vreme, Beograd
1923. Kerol je uticao i na Podvige druine Pet petlia" Aleksandra Vua. Vidi: Dr
Novo Vukovi, Iza granica mogueg, Nauna kwiga, Beograd 1979, 77.
15 Prvo srpsko izdawe Andersena bile su Andersenove odabrane prie, preveo Glia
Regenerovi, Izdawe dvorske kwiarnice Mite Stajia, Beograd 1902.

82
svom subjektivitetu, neka vrsta vegetalnog ekvivalenta qudi, a, istovremeno, uvaju svoj biqni identitet. Otuda, iako mone, snane biqke
poput vrbe moraju sagnuti glavu pred olujom: to je alegorijska pria o
qudskom svetu u kojem postoje izuzetne prirodne i socijalne sile
ukquujui i onu najviu, boju pred kojima se i najjai povijaju.
Heqda je gorda, ne povija glavu, i zato strada. Wena gordost je neka vrsta tragine krivice. U prii je vaspostavqen lirsko-simboliki odnos koji izaziva uivqavawe, sauestvovawe, aktivira ne samo racionalno deifrovawe alegorijske zagonetke, nego izaziva snana oseawa. Sutina nije u razumevawu relativno prozirne semantike intencije prie nego u poetskom doivqaju koji pria izaziva.
Upravo na ovakvom kwievnom postupku poivaju pojedine Male
bajke Stevana Raikovia. Na primer, u Bajci o zrnu peska (Raikovi,
1982, 1416) maleno zrnce" pustiwskog peska otpoe jednog jutra, nekim udom, da misli": U wegovoj siunoj glavi rojile su se velike
slike o nekom drukijem, neobinom ivotu." eqa mu biva ispuwena,
pustiwski vetar pokree ga i ono putuje svetom, zastaje, radujui se
ulnim utiscima koje donosi svaki novi prostor, a onda ponovo ezne
za nekim drugim mestom. Kada dospe u prostor grada i kada pomisli:
To je, dakle, onaj veliki ivot", biva ugraeno u asfalt. Jasno se prepoznaje alegorija nezasite qudske ewe za promenom, ali poetski intenzitet ne proizlazi iz alegorinosti, ili ne samo iz we, nego i iz
precizne rekonstrukcije mogue take gledita i ulnih doivqaja
zrnca peska, wegovog oquewa koje podrazumeva identifikaciju i sauestvovawe s wegovom sudbinom.
Raikovi u Male bajke unosi vlastitu sliku sveta i sliku sveta
svog vremena. Andersen je, resemantizujui slobodno razliite folklorne obrasce, transponovao savremene devetnaestovekovne ideje graanskog individualizma i slobode, ali i odnos prema onostranom konceptualizovan u graanskoj varijanti hrianske slike sveta Raikovi
u svojim Malim bajkama opredmeuje humanistiki antropocentrizam
sredine dvadesetog veka, ewu za slobodom, suoavawe s apsurdom i
tragino oseawe sveta proizalo iz wega.
Pitawe slobode i oseawe apsurda su varirani u Malim bajkama na
bezbroj naina. Tako, na primer, u nekima od wih moe se prepoznati
alegorija na socijalno-klasno, ideoloko shvatawe slobode. Tako se, u
Bajci o galebu (Raikovi, 1982, 1720) pripoveda o ekscentrinom
aristokrati koji je odluio da skupqa ptice. Wegova pasija biva prekinuta pobunom" sluge, koji otvara kaveze i puta ptice da odlete.
Ipak i ta bajka nadilazi neposrednu socijalnu alegorinost, i to ne
samo svojom simbolikom apstraktnou nego i oseawem apsurda zasnovanim u nekompatibilnosti qudskog postojawa i delawa. Dok aristokrata depresivno zuri u jednu istu taku", galeb se bori da realizuje svoju slobodu i dospe do mora.
U Andersenovom Runom paetu (Andersen, 117) podeqenost sveta
na razliite pojedinane i grupne subjekte izaziva pomawkawe i ogranienost uzajamnosti i pretvara se u bolno iskustvo glavnog junaka. U

83
Malim bajkama ova ista podeqenost pretvara se u otuewe, u apsurdni
paralelizam ivqewa i delawa, u nemogunost komunikacije. Tako, na
primer, u Bajci o skitnici i mravima (Raikovi, 1982, 2123), u toplom letwem danu skitnici je dosadno i on smatra da se nita ne deava. Istovremeno, u mraviwaku ispod drveta pod kojim je on zaspao
odigrava se prava drama. Pritom, u semantikom sistemu ove Raikovieve bajke nije vano ta se, pojedinano, deava skitnici, niti ta
se deava mravima vano je da se sve to odigrava u istom prostoru i
vremenu i da je meusobno kontrastirano. Time se uspostavqa simboliki odnos koji se moe tumaiti na univerzalnom planu kao nesklad
sveta, i to kao tragian nesklad sutinska otuenost izmeu subjekata. U Bajci o ribici i ptici (Raikovi, 1982, 2829) funkcionie
slian postupak simbolizacije i slino oseawe otuenosti: ive riba i ptica iste boje i istih ara u istom stanu, riba ezne za morem
iji zvuk uje povremeno sa televizora, a ptica za umom koju vidi na
slici kada sunce padne na wu. Zatoene su obe, bojom i arom lie jedna na drugu, ista im je ewa za slobodom, a ne znaju jedna za drugu.
Simboliku strukturu opet ne ine pojedinani dogaaji nego wihov
odnos slinosti i razlike. Andersenovo Runo pae, uprkos dubokom
i bolnom nesporazumu s drugima/razliitima, ipak pronalazi svoje autentino socijalno okruje pa time i svoj identitet Raikovieve
ribica i ptica ostaju trajno zatoene izvan svog prirodnog stanita
i, u toj neslobodi, potpuno su nesvesne realne slinosti i mogue bliskosti s nekim iz prostora i vremena svog zatoewa.
Nain na koji se uspostavqaju simboliki odnosi u Malim bajkama
prevashodno je lirski. Pripovedawe ovde slui da bi se konstituisale
pojedine simbolike pozicije, a ne da bi se ispriala celovita pria.
Pritom apstraktno, geografski i istorijski neodreeno vreme, inae
karakteristino za usmenu bajku, poprima funkciju simbolikog apstrahovawa i bitno doprinosi univerzalnosti Malih bajki. Zahvaqujui tome, kwiga Stevana Raikovia, vie na pesniki nego na pripovedaki nain, prevodi u ulno-konkretni oblik, blizak dejim formama miqewa, najoptiji, metafiziki horizont svoga vremena. Otuda
Male bajke najdubqe korenspondiraju sa tematikom srpske poezije iz
druge polovine 20. veka. Wihov jezik je, poput jezika moderne poezije,
racionalan, cerebralan, suv, bez suvine stilske kitwastosti i neobinih sintaksikih i prozodijskih reewa, sav usredsreen na simboliku konstrukciju univerzalne semantike intencije i podreen woj.
U takvoj kwievnoj strukturi tema smrti igra vanu ulogu, to,
takoe, Male bajke dovodi u vezu s Andersenovim bajkama i priama.
Andersen, piui o smrti dece, opisuje smrt kao subjektivno iskustvo,
i to, u izvesnom smislu, korenspondira s relativno estim tematizovawem smrti u srpskoj poeziji druge polovine 20. veka. Ali, za razliku
od Andersenovih uteiteqskih konkretizacija hrianskog odnosa prema smrti, u srpskoj poeziji smru je, preteno, opsednut subjekat sam
ispod zvezda, beskrajno skeptian prema svim preawim lakim i go-

84
tovim reewima: Lagali su oni koji su rekli / da posle smrti nieg
nema, / kao i oni koji zborahu o spasewu" (Pavlovi, 324)
Pred licem takve smrti, bez gotovih kqueva za wenu veliku tajnu,
peva i Stevan Raikovi. ini se da bi on promenqivost i prolaznost
sveta hteo da zaustavi Kamenom uspavankom (Raikovi, 1996A, 106). Wegov pesniki subjekat pokuava da stavi pesmu izmeu sebe i smrti
(Pesma i smrt) i dobije neku vrstu odlagawa i posrednitva: Ova pesma sporo ulazi u tminu" (Raikovi, 1996A, 102). U Post scriptum-u
lirski subjekt ivi i u dubini groba i iz raspadnutog tela ezne za
gorwim svetom (Raikovi, 1996A, 243244). U Zapisima o crnom Vladimiru on kae: Sve to je ikada imalo / ivot, do ure udesne, / O nije
mrtvo nimalo (Bar neke noi udesne)" (Raikovi, 1996A, 201). U pojedinim pesmama postoji, slabana, nepotpuna, mogunost pretrajavawa
i posle rastakawa i posle udesa. Zato mali trg", na kojem nema nikog, ak ni trga", i ije nestajawe pesnik opisuje: Kao da ode Tisom
/ Odrowen, nogom komad ilovae" ipak opstaje kao tanki obris" u
vodi: neki udni osmeh mesto boga" (Raikovi, 1996A, 110).
I u nekima od Malih bajki Raikovi traga za onim to pretrajava, za istim tankim obrisom" koji ostaje posle smrti. Smrt je ovde zato prikazana kao neto ega skoro da nema, to je, moda, samo odlazak
iz ovoga sveta i boravak negde drugde. Tako, na primer, u Bajci o alasu
(Raikovi, 3840) starca koji je lovio ribu u Dunavu skoro itavo
stolee" povukao je ogromni som u dubinu Dunava i ovaj se nikada vie
nije vratio na povrinu. Posle nestanka alasa u Dunavu, o kojem kazuje
pouzdan pripoveda, priu nastavqa nepouzdan pripoveda, koji prenosi prie i nagaawa drugih. Na osnovu znakova na samoj reci, muewa i
talasawa Dunava, daju se razliita objawewa: od onoga da se najstariji
alas i najstariji som jo bore do sasvim suprotnog (koje obino daju
neuspeni ribolovci) da alas ivi pod vodom i savetuje ribe kako da
izbegnu udicu. Tako se ova mala bajka pretvara u neku vrstu etiolokog
predawa o tome kako je Dunav od preaweg idealnog, rajskog stawa postao ovakav kakav je danas. Sluti se da reku takvom ine nejasni, ali
moni uticaji s one strane, iz sveta mrtvih, gde, kao i na ovom svetu,
svoje odnose razreavaju alasi i ribe.
Prelazak starca, takoe nekadaweg alasa, na onu stranu opisan je
i u Bajci o Tadiji (Raikovi, 2427). Tadija je usamqeni starac koji
ivi na kraju grada i svake zime se nada poseti prijateqa. Tanani ulni utisci, kripawe kapije na vetru i zujawe vode u ajniku pokreu
starevu matu i on zamiqa svoje goste. I mada je u bajci jasno kazano
da je re o posetama iz mate, one su opisane izrazito realistiki, sa
detaqima koji pripadaju obinoj ivotnoj svakodnevici: stresawe snega sa iwela, zavijawe cigarete promrzlim prstima, loewe pei
Mogui odlazak starca negde drugde, na onu stranu, jedva da je nagoveten, i to, opet, na realistiki nain: Starcu je ponestajalo hrane, a
ni pawia nije bilo na pretek." A onda stie jedan od gostiju saonicama pred kuu i Tadija izlazi i kree s wime na vowu. Vowa je
opisana realistiki i tek pred kraj dobija odreene naznake imaginar-

85
nog: Da se nisu oglaavala zvoncd, izgledalo bi im kao da plove na
nekom velikom, belom oblaku." Iznenada, saonice prelaze u neki sasvim drugi prostor i vreme, u neki drugi svet: Najednom, kao da izaoe iz zime: saonice zapee o visoku, zelenu travu, proaranu crvenim bulkama." Do tog trena priu kazuje prividno veoma pouzdan pripoveda, koji, mada snano eksponira Tadijinu taku gledita, stareve susrete s imaginarnim gostima opisuje na, moda, previe pouzdan
nain. Meutim, od asa kada Tadija s prijateqem pree u svetao proleni predeo, ponovo se javqa nepouzdani pripoveda koji, slino
onome pripovedau u Bajci o alasu, iznosi razliita miqewa ta se
s Tadijom desilo. Ostaje otvorena mogunost da se Tadija smrznuo, ali
i da je negde na reci, da luta od obale do obale, kao da je inkarniran u
svim onim starcima koji du reka love ribu.
Bajka o Tadiji, bar delimino, poiva na onom modusu fantastike
koju Cvetan Todorov naziva udnim. Neobina zbivawa, izvan naeg
svakodnevnog iskustva, bivaju objawena psiholokim razlozima. Tadijini gosti su plod starevih eqa i nisu, na prvi pogled, prava
fantastina bia. Wihova pojava ne izaziva nikakvu napetost i zapitanost o zakonitostima ovoga sveta i kroz priu se gotovo i ne sluti da
oni, verovatno, dolaze s onog sveta. Zato iznenadni prelazak staraca u
svetli, proleni predeo naglo otkriva sistem diskretnih znakova koji
je pre toga postojao u prii i objavquje se itaocima kao neka vrsta iznenaewa, ono to nam se inilo samo psiholokim fenomenom postaje stvarno: Bajka o Tadiji je pria o smrti, o mogunosti da ovek u
svojoj imaginaciji komunicira s onostranim i organizuje putovawe na
drugu stranu.
Imaginirajui individualno psiholoko iskustvo vezano za smrt,
Raikovi, u velikoj meri, sledi postupak koji je koristio Andersen
opisujui smrt dece i seqewe wihove aneoske due u raj. U Bajci o
Tadiji mogu se prepoznati neposredni uticaji Andersenove Devojice sa
ibicama. Promrzla devojica, izgnana na ulicu uoi Nove godine da
prodaje ibice, kree palidrvca da bi se ugrejala. Blesak svetlosti i
toplina pokreu slike koje su ispuwewe wenih eqa, kao to je pria
o gostima ispuwewe Tadijinih eqa. Niu se eterine slike koje sadre u sebi elemente udnog, ali, i kao kod Raikovia, jedva se moe
naslutiti da je to proces odvajawa due smrt. I kao to drag prijateq, koji je, verovatno, ve s one strane, vodi Tadiju na putovawe u neke tople i svetle, prolene predele, tako i baka vodi devojicu sa ibicama u eterine predele beskrajne svetlosti i topline. Na delu je
slian simboliki sistem, ovaj svet je za usamqenog starca, kao i za
bednu i nesrenu devojicu, svet zime, dok je svet s one strane, svet
svetlosti i topline.
Bajka o Tadiji svakako je potvrda najneposrednijeg Andersenovog
uticaja na Stevana Raikovia. Naravno, mnogo je vie posrednih impulsa koji su stigli u Raikovievo delo. Najvanije je to to su Male
bajke, uz znaajnu pomo Andersenovog dela, do kraja konstituisale naivnu lirsko-simboliku priu, s blagim primesama razliitih modusa

86
fantastike, s izvesnim refleksima folklornih predstava i predawa,
ali potpuno emancipovanu od folklornih modela pripovedawa i potpuno okrenutu slici sveta i vrednostima vlastitog vremena. Ono to
je Andersen u 19. veku donosio pred evropske i srpske itaoce novi
odnos izmeu folklornog i savremenog, racionalnog i iracionalnog,
realistikog i metafizikog prvi put na eminentan nain realizovano je u srpskoj kwievnosti za decu u Malim bajkama Stevana Raikovia. Tome je svakako doprineo ukupan poetski horizont konstituisan u
srpskoj poeziji u drugoj polovini 20. veka. Stevan Raikovi je pesnik
koji, obitavajui ukupnim svojim delom u okviru tog horizonta, s lakoom prekorauje granicu izmeu sloenog i jednostavnog, izmeu metafizikog i naivnog. Zato su Male bajke po svojoj jednostavnosti, po rafiniranosti i racionalnosti svog stila, po odnosu lirskog i epskog,
po svojoj diskretnoj a dubokoj intelektualnosti, do dana danaweg unikatno delo u srpskoj kwievnosti za decu.
LITERATURA
Andersen H. C. Andersen, Bajke i prie, Mladost, Zagreb 1971.
Biti Vladimir Biti, Bajka, Pojmovnik suvremene knjievne i kulturne teorije, Matica
hrvatska, Zagreb MM, 2931.
Zmaj Jovan Jovanovi Zmaj, O deci i za decu, Sabrana dela Jovana Jovanovia
Zmaja H, priredio Jaa M. Prodanovi, kwiga , Beograd 1933.
Ivani Duan Ivani, Zabavno-pouna periodika srpskog realizma: Javor i
Strailovo, Matica srpska Institut za kwievnost i umetnost, Novi
Sad Beograd 1988.
Ljutanovi Jovan Ljutanovi, Recepcija Hansa Kristijana Andersena kao ogledalo
odnosa prema bajci u srpskoj kulturi. Dobar dan gospodine Andersen, Zbornik uz
200. obljetnicu roenja H. C. Andersena i 10. obljetnicu hrvatskog IBBY-a, priredila Ranka Javor, Knjinica grada Zagreba, Zagreb 2005, 127135.
Matavuq Vilina kwiga, Prie i bajke iz svetske kwievnosti, priredio Sima Matavuq, Nakladom kwiarnice Valoi, Beograd b. g.
Maksimovi Desanka Maksimovi, Nad kwigom bajki, Pioniri, /6, 1947, 4.
Matajc Vanesa Matajc, Dva lica romantike bajke: E. T. A. Hofman i H. C. Andersen. Dobar dan gospodine Andersen, Zbornik uz 200. obljetnicu roenja H. C.
Andersena i 10. obljetnicu hrvatskog IBBY-a, priredila Ranka Javor, Knjinica
grada Zagreba, Zagreb 2005, 4151.
Milinevi Vaso Milinevi, Iz starih riznica, Rad, Beograd 1978, 108
118.
Miloevi-orevi Nada Miloevi-orevi, Bajka, Renik knjievnih termina,
Nolit, Beograd 19851, 6162.
Novalis Novalis (Friedrich von Hardenberg), Fragmenti (Izbor), preveo M. Beker,
Povjest knjievnih teorija (od antike do kraja 19. stoljea), SNL, Zagreb 1979,
257266.
Pavlovi Antologija srpskog pesnitva, sastavio Miodrag Pavlovi, Peto,
dopuweno izdawe, Srpska kwievna zadruga, Beograd 1984.
Prop 1982 Vladimir Prop, Morfologija bajke, preveo Petar Vujii, redakcija Jovan
Janiijevi, Prosveta, Beograd 1982.
Prop 1990 V. J. Prop, Historijski korjeni bajke, prevela Vida Flaker, Svjetlost, Sarajevo 1990.

87
Raikovi 1982 Stevan Raikovi, Male bajke, priredio autor, Dela Stevana
Raikovia, Poezija i proza za decu i omladinu u etiri kwige, 3, BIGZ
Prosveta, Beograd 1982.
Raikovi 1996A Stevan Raikovi, Rane i kasne pesme, Srpska kwievna zadruga Zadubina Desanke Maksimovi Narodna biblioteka Srbije,
Beograd 1996.
Raikovi 1996B Stevan Raikovi, Jedan Mogui ivot, priredio Miroslav Maksimovi, BIGZ Srpska kwievna zadruga, Beograd 1996.
Skerli Jovan Skerli, Stogodiwica Andersena, Pisci i kwige (Iz
strane kwievnosti), Prosveta, Beograd 1956, 5759.
Stefanovi Karaxi Vuk Stefanovi Karaxi, Srpske narodne pripovjetke,
Sabrana dela Vuka Karaxia, kwiga 3, Prosveta, Beograd, 1988.
Todorov Cvetan Todorov, Uvod u fantastinu knjievnost, prevela Aleksandra Mani, Rad, Beograd 1987.
Jovan Ljutanovi
STEVAN RAIKOVI'S MALE BAJKE IN THE CONTEXT
OF THE SERBIAN RECEPTION OF HANS CHRISTIAN ANDERSEN
Summary
Although they contain the genre determination fairy tale, Stevan Raikovi's Male
Bajke (Short Fairy Tales) do not follow the patterns of narration related to the oral
fairy tale. This paper tries to prove the assumption that Raikovi's book takes over
and transposes some narrative models from the fairy tales and stories of Hans Christian
Andersen. Moreover, the paper also proves that Andersen's fairy tales and stories, in
spite of the relatively early and significant popularity among the Serbian readers, did to
manage to create significant reflections in the Serbian literature before Male Bajke.
Explanation is sought in the relation to the folklore models of narration, in the influence of the current literary-historical and social processes, as well as in the bourgeois
image of the world in Andersen and in the Serbian 19th century culture. Furthermore,
the paper shows that the reception horizon formed in such way persevered in the 20th
century, points out the relation of Male Bajke to it, the modes and range of possible
Andersen's influence on Male Bajke, as well as the forms of Raikovi's transposition
of impulses from Andersen's work.

UDC 821.111.4-343.09 Andersen H. C.:821.163.41-343.09 Oluji G.

821.163.41-95

NASLEE BAJKE HANSA KRISTIJANA ANDERSENA

U DELU GROZDANE OLUJI
Zorana Opai

SAETAK: Andersenovo kwievno delo svojom inovativnou, eksperimentima sa anrovskim i simbolikim mogunostima bajke utie na uspostavqawe, granawe modela autorske
bajke, kao i weno odvajawe od usmenog modela. U radu se sagledavaju veze bajke H. K. Andersena i Grozdane Oluji i ispituju
take odvajawa od usmenog modela ka simbolikoj prii: simbolizacija likova, vertikalno ustrojstvo, prikazivawe grada
kao infernalnog prostora, put ka ostvarewu ivotnog ciqa
kroz samopreispitivawe, oseawe straha i otuewa u savremenom svetu, satirina slika sveta, antibajka, promiqawa o
prirodi umetnosti.
KQUNE REI: autorska bajka, transpozicija bajke, estetizam, satirinost, parabola, antibajka, problematizovani zavretak

Autorska bajka u srpskoj kwievnosti uglavnom poiva na modelu

usmene bajke ili, u novije vreme, na elementima nacionalne istorije.
U odnosu na bajke drugih pisaca, bajke Grozdane Oluji bliskije su savremenoj prozi jer u wima prepoznajemo raznovrsne prozne oblike: parabolu, satiru, antibajku, roman-bajku itd. Inovirawe strukture i koncepta autorske bajke bilo bi mawe zamislivo bez anrovskih i simbolinih eksperimenata kakve je primewivao Hans Kristijan Andersen.
Uticaj Andersena na uspostavqawe i granawe modela autorske bajke je
nesumwiv. Meutim, dok se simbolika Andersenovih bajki zasniva na
hrianskom podtekstu, u bajkama G. Oluji primetno je panteistiko
oseawe sveta, kao i tragovi slovenske mitologije i istowake filozofije. U ovom radu ukazaemo na veze u stvarawu ova dva autora, odnosno naslee Andersenovih bajki u radu Grozdane Oluji.
Posmatrano sa vremenske distance, kwievno delo H. K. Andersena prevazilazi okvire svoje epohe i svojom inovativnou ostvaruje
snaan uticaj na potowe pisce bajki. H. K. Andersen stvara u doba romantizma i, kao i drugi evropski bajkopisci u ovom periodu, poiwe
preradama usmene bajke. Meutim, za razliku od savremenika koji se zadravaju u domenu folklorne prie, Andersen se ubrzo od we odvaja,

90
uslowavajui wen anrovski obrazac. Ovaj kraq bajke ne samo to je
obogatio usmeni model lirskim opisima, psiholokim stawima junaka,
modernim tehnikama pripovedawa (posebno tehnikom doivqenog govora), metanarativnim komentarima, problematizovawem zavretka bajke,
nego je u wu ugradio sva oseawa i probleme savremenog oveka: wegove
bajke govore o smrti pozitivnog junaka, oseawu straha, problemu identiteta pojedinca u sredini koja ga ne prihvata, ismejavaju tatinu, glupost i sl. U bajku se useqavaju estetizam, sarkazam, esejistiko-filozofska razmiqawa o qudskoj prirodi; wegovi glavni likovi postaju
ne samo hrabri pojedinci kao u usmenoj bajci, nego, zbog alegorijske
prirode kazivawa, predmeti (igrake, igle i sl.) i bia prirode (ptice, leptiri, drvee, abe krastae, ivotiwe, cvee), koji simbolizuju qudske mane/vrline. U anrovskom pogledu, posebno u drugoj fazi
bajkopisawa,1 ovaj autor razmie model bajke, ispitujui wegove oblikovne mogunosti, eksperimentiui ak i sa meusobno udaqenim
pripovednim formama. Novija naratoloka istraivawa ukazala su na
veliko bogatstvo pripovednih oblika u Andersenovim bajkama.2 Tipologija Andersenovih pria podrazumeva krae i due prozne oblike: od
kratke prie, legende, novele, satire, parabole, preko elemenata eseja,
reportae i putopisa ukquenih u bajkoviti sie (aba krastaa,
Ptica Feniks, Filozofov kamen, Rajski vrt, Trnoviti put slave, Psiha, Ledena devojka, Drijada), do vieepizodinih pripovedaka. irewe
i uslowavawe modela bajke podrazumeva i eksperimente sa ulanavawem epizoda u vee pripovedne celine, nalik na zbornike ujediwene
okvirnom priom, koje se blie romanesknoj formi (Snena kraqica,
Ledena devica).3 Kao to vidimo, makar i saeto markirawe inovativnih momenata u bajkama H. Kristijana Andersena ukazuje na wihov neprocewivi znaaj za savremenu prozu. Takva jedinstvena i upeatqiva
kwievna figura ima velik uticaj na budue pisce. Moda ba zahvaqujui Andersenu, pisci kasnijih epoha uviaju iroke mogunosti koje prua ovaj anr, pa se autorska bajka, zbog svoje univerzalnosti i
simbolinosti, esto obnavqa i modifikuje. Prepoznatqivi motivi i
1 Kwievni opus H. K. Andersena je bogat i raznovrstan (romani, putopisi, autobiografije, preko hiqadu pesama, operete i drame), a wegova karijera pisca traje punih
pedeset godina (18221872). Meutim, tek posle trinaest godina od prve kwige Andersen
poiwe da objavquje bajke. Ukupan broj Andersenovih bajki koje je objavio unutar zbirki
ili u asopisima je 156 pria, ali se, u celini, brojka pewe do 212 (33 zapisa u zbirci
Slikovnica bez slika prevedenoj i kao Nenaslikane slike i bajke izdvojene iz kwiga
putopisa). Samo u prvim zbirkama postoji odrednica bajke za decu, a u kasnijim zbirkama
ova odrednica izostaje. U kasnijim zbirkama je, takoe, primetnije odvajawe od usmenog
modela i eksperimentisawe pripovednom formom i simbolikom.
2 Simpozijum o bajkama H. K. Andersena i wihov izazov naratologiji (Symposium on the
fairytales of H. C. Andersen and their challenge to narratology), odran na Univerzitetu u
Koldingu, u Danskoj 2003, bavio se novim pristupima Andersenovim bajkama iz ugla naratologije. Vidi u: http://www.humaniora.sdu.dk/narratologi/index.html i:
http://www.humaniora.sdu.dk/narratologi/CNS-hca-sum.htm.
3 O tipologiji pripovednih oblika bajki H. K. Andersena vidi u: Z. Opai, anrovska polimorfnost ili dvostruka adresa Andersenove fantastine proze, Detiwstvo,
god. HHH, br. 12, 2005, str. 1116.

91
simbolika bajki esto su predmet intertekstovnih replika,4 a wihov
uticaj moemo pratiti sve do danawih dana. Na razliite naine,
vie ili mawe transponovana, bajka je prisutna i u pisanoj kwievnosti, posebno u pojedinim istorijsko-literarnim razdobqima, kakva su,
na primer, romantizam i simbolizam. Pisci esto koriste wenu strukturu, ili samo neke wene elemente, prilagoavajui je sopstvenom stvaralakom postupku i svojoj poetici. Tipovi transpozicije bajki idu od
onih najjednostavnijih, gde je bajka sasvim prepoznatqiva () do krajwe
sloenih transpozicija u kojima se koriste samo neki elementi bajke.
U okviru ideje nekog umetnikog dela ona se u tom procesu esto pretvara u sopstvenu negaciju."5
Koristei iroke mogunosti autorske bajke, Grozdana Oluji obnavqa i modifikuje wen obrazac.6 U eseju Poetika bajke spisateqica
tumai univerzalnost ovog anra, po kojem vrednost bajke lei u jeziku
simbola, u ukrtaju arhetipskog pojedinanog i arhetipskog opteg",
simbolizaciji ovekovih nesvesnih i svesnih sfera.7 Osvrui se na
strukturu bajke sa stanovita wenih prouavalaca, spisateqica navodi
puteve i mogunosti wenog modifikovawa. Po miqewu G. Oluji,
trijadna struktura bajke podrazumeva da se sredini deo bajke odvija u
domenu udesnog, a inicijalni i finalni deo u realnom, svakodnevnom" svetu junaka.8 Revitalizovawe bajkovnog koncepta u savremenoj
kwievnosti postie se aktuelizovawem hronotopa bajke, odnosno zamenom neodreenog hronotopa usmene prie slikom urbane civilizacije, pri emu bajka zadrava element udesnog: Prave mogunosti
4 Da pomenemo makar jedan primer: u poznatoj bajci Sreni princ Oskara Vajlda,
nastaloj posle Devojice sa ibicama (Andersen je prvi put boravio u Engleskoj 1847, na
poziv arlsa Dikensa i engleskoj publici itao svoje bajke. Ve od 1846. postoji nekoliko prevoda wegovih bajki na engleski jezik), Vajld koristi osnovni motiv Andersenove
bajke i preoblikuje ga. Naime, u ovoj bajci sirota devojica sa ibicama dobija draguq
od lastavca i srena otri kui. Vidi u: O. Vajld, Sreni princ i druge bajke, AS-Slavkovica, Beograd 1997. O uticaju Andersenovih bajki na engleske pisce vidi u tekstu Jelene
Spasi Uticaj Hansa Kristijana Andersena na viktorijansku bajku: Izabela Valensi Kroford, Oskar Vajld i arls Dikens, Detiwstvo, god. HHH, br. 12, 2005, str. 4960.
5 Vidi u: Mirjana Drndarski, Na vilinom vijalitu (poglavqe Transpozicija bajke"), Rad, KPZ Srbije, Beograd 2001, str. 9.
6 G. Oluji se u prvoj fazi svog stvaralatva bavi pisawem omladinskih i psiholokih romana. Fantastinu prozu (bajke-zbirke Sedefna rua, Nebeska reka, Kamen koji
je leteo, Sneni cvet i druge bajke, roman bajka Zvezdane lutalice i fantastine psiholoke pripovetke zbirka Afrika qubiica) objavquje od 1979, kada je izala prva
kwiga bajki: Sedefna rua i druge bajke.
7 G. Oluji: Poetika bajke, Detiwstvo, br. 3, 1981, str. 3138. i u: Voja Marjanovi, Deja kwievnost u kwievnoj kritici, BMG, Beograd, 1998, str. 3241. Osim ovog,
G. Oluji je objavila i sledee eseje o bajci: Multimedijalnost kao budunost ili prilog
odbrani kwige, Detiwstvo, 1997, br. 3, str. 912, Fantastika u kwievnosti za decu ili
san o rui i leptiru, Detiwstvo, god. HH, 2000, br. 12, str. 48, Metafore qubavi,
predgovor Antologiji qubavnih bajki sveta, SKZ, Beograd 2001.
8 Inicijalni deo te formule obino se deava u svakodnevnom, obinom, realnom
svetu. Medijalni nosi u sebi zaplet radwe, pripada svetu uda i obojen je zaaranou
koja bajku odvaja od svih ostalih kwievnih vrsta. Finalni deo formule ponovo vraa junaka u svet stvarnosti i donosi razreewe prie", Grozdana Oluji: Poetika bajke, Detiwstvo, br. 3, 1981, str. 3138.

92
inovacija ne lee toliko u mogunostima zamewivawa junaka u funkcijama, koliko u neophodnosti stvarawa novih junaka s drugaijim pogledom na svet, otvarawa prostora za izmenu i inicijalne i finalne formule bajke, uvoewa novih sadraja u medijalni deo formule, koriewa novog, drugaijeg, naem dobu primerenijeg jezika i simbola, ne bi
li se dobila nova, savremenija, naem vremenu prilagoenija bajka."9
Na taj nain, bajke Grozdane Oluji ujediwuju arhetipsko i moderno,
pagansko vreme i savremeni ivot. Meutim, model koji spisateqica
nudi je samo uslovan i podrazumeva mnogobrojne siejne varijante i
odstupawa. Pre svega, urbana sredina je samo jedan od moguih prostora
bajke G. Oluji, a i kada se tematizuje kao poetni prostor bajke, pisac
pribegava wegovom simbolizovawu (prikazuje se ne kao realistiki,
nego zaarani, zastraujui prostor).10 Takoe, u velikom broju bajki,
posebno iz kasnijih zbirki G. Oluji, itava radwa se odigrava u udesnom prostoru (u svetu vila, vilewaka, patuqaka). U svom radu G. Oluji plodotvorno se slui dostignuima Andersenovih bajki, uzimajui
ih kao polazite za proces preoblikovawa savremene autorske bajke.
Modifikacija strukture bajke: pomerawe prema paraboli
a) Simbolizacija likova
Veliki broj bajki Andersena i Olujike podrazumeva alegorijski
postavqenu sliku sveta, odnosno prenoewe prie iz qudskog sveta u
svet biqaka, ivotiwa ili predmeta. Jezikom slika, wihovim brzim
smewivawem, kao i simbolima, bajka govori o svetu mate, ali i o svetu sutina."11 Umesto tipskog junaka sa odreenim modelom ponaawa
i zadataka u usmenoj bajci, u bajkama Andersena likovi mogu biti predmeti/igrake (zvrk i lopta u Verenicima, lutke u Postojanom olovnom
vojniku), biqe (Heqda, Tratinica, Visibaba, Jela, Cvee male Ide), insekti (Bajka o leptiru) ili ivotiwe (Roda, Palica, Runo pae i dr).
U ovakvim bajkama uoqiv je postupak simbolizacije likova: antropomorfizovani kameni ili drvo svojim qudskim osobinama izazivaju
najee traginu sudbinu, a ukquivawem etikih komentara u fabulativni tok pripoveda produbquje znaewe prikazanih dogaaja. Na
primer, u Jeli, prii o drvetu jelke koje qudi poseku, ukrase za novogodiwu/boinu no, a kasnije odbace, pripoveda pridodaje znaewe
prie o slomu mladenakih ideala i propasti mladog bia u velikoj
sredini. Cela pria prikazana je kroz perspektivu glavnog enskog liGrozdana Oluji: Poetika bajke, Detiwstvo, br. 3, 1981, str. 3138.
U kraqevstvu bajke, ali i u kraqevstvu detiwstva, otac i majka su kraq i kraqica, soliter je nekadawa preruena kula, a svaka neprijateqski raspoloena odrasla
osoba vetica ili zli xin. U naem vremenu sve ee se raaju mali prinevi i
princeze koji sebe oseaju kao uklete, zasuwene prineve iz bajki. Samo, zatvor vie
nije kamena kula, nego soliter nalik na 'ardak ni na nebu ni na zemqi' ", Grozdana
Oluji: Poetika bajke, Detiwstvo, br. 3, 1981, str. 3138.
11 Grozdana Oluji: Poetika bajke, Detiwstvo, br. 3, 1981, str. 3138.
9

10

93
ka, iz wene take gledita, ime se postie da priu doivqavamo ne
kao pripovedawe o drvetu, nego mladoj devojci. Jelka razmiqa i razgovara, pokazuje pravu skalu oseawa (sawari, ezne, mata) i fizikih
reakcija (bol, drhtavica i sl). Opisivawem misli i dijaloga lika,
ukquivawem vrednosnih komentara (Jela pogleda na mladi, cvetni
ivot oko sebe u vrtu, pa onda pogleda na samu sebe i zaali; pomisli
na svoju sveu mladost u umi, seti se vesele Badwe veeri"Sve je
svreno, svreno!" ree jadna jela. Zato se nisam radovala onda dok
sam imala emu da se radujem? A sada je svemu doao kraj!"12), italac
sudbinu jelke vidi kao simbolinu priu o varqivosti qudskih iluzija. (podv. Z. O.) Nizom ovakvih i slinih postupaka Andersen postie
da bajke dobiju karakteristike parabole.13
Simbolizaciji likova i skretawu ka paraboli pribegava velik
broj pisaca autorske bajke. Bajka ne govori o udima, ve o ovekovoj
psiholokoj realnosti", smatra G. Oluji.14 Meutim, u wenom postupku simbolizacije likova razlikujemo dve etape: u prvim zbirkama likovi su antropomorfizovana bia prirode (Sedefna rua, Krilati Belko, Maslaak, Nebeska reka) i predmeti svakodnevnog ivota (Mali voz,
arobna metla, Strailo, Belutak, Sat s klatnom, Stolica sa planine
i dr.). ewa koqke Sedefne Rue za gorwim svetom (bliska eqama
jelke iz Andersenove bajke) koja zadivqeno slua prie ptica o lepotama udaqenog sveta i odbacuje zdravorazumske komentare svoje okoline
(Mora se znati svoje mesto i ne odlaziti sa wega!"), prikazuje se iz
wene perspektive, kroz snana oseawa i reakcije (U nestrpqewu da
to pre krene u uda gorweg sveta, Sedefnoj Rui postade mrzak svet
morskog dna", Kao no prolazila je ewa srcem Sedefne Rue. Otar
i dugotrajan je bio bol", Sedefna Rua se skupi i zaplaka."15). U novijim zbirkama (Kamen koji je leteo i dr. bajke) alegorijski plan prie
ostvaruju mitska bia: vile, vilewaci i patuqci. Svet vila i patuqaka
egzistira uporedo sa svetom qudi, sa kojima ima retke ili nikakve
kontakte, na wega se preslikavaju qudski odnosi, qudske eqe, iluzije.
Buntovna vila Miruna u bajci Mirunin veo simbolizuje priu o devojci
koja se bori protiv nepravde, ispata i rtvom osvaja qubav mladia
(Vilewaka Zlatnih Krila).
b) Vertikalno ustrojstvo bajke
Prostor usmene pripovetke je simboliki kodiran prostor mitskog sveta, horizontalno ustrojen (dowi svet / demonski i senovit pro12 H. K. Andersen, Najlepe bajke, Prosveta, Beograd 2002, prevod Petar Vujii,
str. 156.
13 O prirodi parabole kao anra u Andersenovim bajkama vidi u: Z. Opai, anrovska polimorfnost ili dvostruka adresa Andersenove fantastine proze, Detiwstvo,
god. HHH, br. 12, 2005, str. 1116.
14 G. Oluji, Metafore qubavi, predgovor Antologiji qubavnih bajki sveta, SKZ,
Beograd 2001.
15 G. Oluji, Sedefna rua i druge bajke, Mladost, Zagreb 1979.

94
stor, srediwi/ovozemaqski prostor, gorwa/vazduna/nebeska sfera
sfera natprirodnih bia: ala, adaja, zmajeva, vetrova, antropomorfizovanih nebeskih bia).16 Glavni junak prelazi velike daqine, a
predmet/bie za kojim traga nalazi se na velikoj udaqenosti od prostora iz kojeg potie. U nekim bajkama Andersena, a posebno G. Oluji, horizontalno, mitsko ustrojstvo sveta preobraava se u vertikalno, simboliki kodirano ustrojstvo.17 Junaci Andersenovih i Grozdaninih bajki ude za svetom u sferi iznad one u kojoj ive (sirena za zemaqskim
svetom (Mala sirena), aba krastaa iz podzemqa (dna bunara) na zemqinu povrinu i u nebo (aba krastaa), a kod Olujike koqka sa
dna mora eli na zemqu (Sedefna Rua), reka na nebo (Nebeska reka),
maslaak u visine, ka Mesecu (Maslaak), patuqak Miun iz podzemnog
grada u gorwi svet (Patuqkov venac), krilati mrav ka visinama (Krilati Belko) itd.). Uspiwawe u vie sfere: iz podzemqa ili morskog dna
na zemqu ili sa zemqe u vazduh, dvoznano je odreeno. Prelazak lika
iz dowe u gorwu sferu podrazumeva i wegov simboliki napredak, samorazvoj i prevazilaewe sopstvenog okruewa. Pojedinac koji se uspiwe trpi velik otpor i nerazumevawe svoje okoline, podnosi velika
iskuewa i konano, uz veliku rtvu, naputa sopstveni svet. Kqu
za razumevawe narativnog simbolikog koda G. Oluji jeste bajka H. K.
Andersena Mala sirena. udei za duhovnim, za besmrtnom duom, u
lepom i prolaznom svetu morskih bia, Mala sirena se, korak po korak, vertikalno uspiwe, u prostornom i znaewskom smislu. Pretpostavqajui spoqawu lepotu unutrawoj, ona se uspiwe kroz razliite
sfere: voda zemqa nebo/vazduh, oslobaajui se telesnog, uz najveu rtvu i bol, kreui se ka konanom, eterinom postojawu (sirena
devojka vazduna vila) u kojem postaje bie svetlosti, stvoreno da
pomae drugima. Za razliku od bajki G. Oluji, prelazak u vazdunu
sferu u bajkama Andersena znai i prestanak telesnog postojawa, umirawe. Naime, sirena bira smrt, a za nagradu postaje bie vazduha, a abu eqa za spoznajom/uspiwawem kota ivota jer je proguta roda. eqa devojice sa ibicama iz istoimene pripovetke da bude sa svojom
umrlom bakom, da se vine iznad gladi i hladnoe, znai weno umirawe
i uznoewe u raj.
U bajkama G. Oluji pojedinci koji sawaju drugi prostor razliiti
su od svog okruewa. Za wih uspiwawe znai izdvajawe iz sredine od
koje se razlikuju, pronalaewe sopstvenog bia. Za Mrava Belka, reku,
maslaak, udwa za visinama oznaava i equ za izlaskom iz ivota
koji sputava ka slobodi i samospoznaji. Tek u visinama (vazduhu) oni se
oseaju slobodni i prepoznaju svoju pravu prirodu (mrav je krilat, reka
nebeska duga, a nesreni suncokret-maslaak). U kasnijoj fazi stvaralatva eqa junaka za samorazvojem ne ostvaruje se nuno vertikalnim
16 Vidi u: X. X. Frejzer, Zlatna grana, Ivanievi", Beograd 2003. i V. ajkanovi, Stara srpska religija i mitologija, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon, Beograd 1994.
17 O vertikalnom ustrojstvu bajki G. Oluji vidi u: Aleksandar Jovanovi, Hladno je
meu zvezdama, Detiwstvo, 1996, br. 23. ili u: Voja Marjanovi, Deja kwievnost u
kwievnoj kritici, BMG, Beograd 1998, str. 308312.

95
uspiwawem, nego transformacijom: zrnce u pustiwi postaje pustiwska rua (Ki vetrova), tvor bela rua (Tvor koji je eleo da mirie), vila Miruna zvezda Kumove slame (Mirunin veo), Zlatoprsta i
slikar zvezde (Zlatoprsta). U procesu transformacije junaka bajke,
promena oblika ne podrazumeva nestajawe, nego prelazak u drugi vid
postojawa. U tom smislu, primetan je svojevrstan uticaj istowake
filozofije, po kojem je svet neprestano kruewe energije: Svet u bajci je jednina u kojem ravnopravno egzistiraju i kamiak, i zvezda, i
mrav i ovek Otuda nemuti jezik, jezik biqa, zveri, oblaka, kristala, zvezda i qudi u bajci imaju jednaki znaaj. Otuda priznavawe vanosti svemu postojeem, potovawe svakog, ma i najbeznaajnijeg stvora.
Ne bez razloga: ima kamiak nevidqivi svoj ivot, a nikada se ne zna
spava li u princezi aba-krastaa, ili u krastai-princeza, a u runom paetu-labud."18
U bajkama G. Oluji zapaamo i vertikalni proces u obrnutom smeru, koji podjednako podrazumeva simboliko uznoewe. U takvim bajkama nebeska bia (zvezde, vile i sl.) se uniavaju, sputaju se na zemqu
i rtvuju zbog qubavi. Zvezda se odrie hladne venosti zarad kratkog
ivota ispuwenog qubavqu prema pastiru (Zvezda u ijim je grudima neto kucalo), Pahuqica, Zlatoprsta, Kino dete, vila u Vilinoj kutijici vile su koje dolaze da bi leile qude i pomagale im. Miruna, kawena, silazi na zemqu, a zatim se sputa u dowi svet da bi spasla
Vilewaka.
v) Tragawe za identitetom savremenog pojedinca
Siejnu osnovu bajke ini duga i komplikovana potraga junaka za
predmetom, biem ili odreenom moi/sposobnosti, uz pomo koje on
postie ostvarewe vlastite sree i zadovoqewe sopstvenih ivotnih
ciqeva. Dok junaci usmene bajke prelaze velike prostore i sukobqavaju
se sa nemoguim preprekama i natprirodnim biima, pred junaka autorske bajke postavqa se naoko mawe zahtevan, no mnogo tei zadatak:
da spozna sebe i svoje eqe/potrebe u svetu koji mu, esto, nije naklowen. Fizika potraga junaka za predmetom/biem koji donosi sreu,
predstavqena kroz dugo putovawe po velikim prostranstvima, u autorskoj bajci preobraava se u unutrawu potragu junaka za identitetom i
sopstvenom sreom. Bajka, u stvari, jezikom simbola, prikazuje eksternalizovana junakova unutarwa psiholoka stawa", eksplicitno navodi
spisateqica.19 I dok Andersen aktuelizuje put do socijalne i unutrawe identifikacije pojedinca kao put ka srei i ostvarewu ivotnih
ciqeva u bajci Runo pae, Grozdana Oluji ovaj motiv preuzima i
primewuje na jedan broj svojih bajki (Maslaak, Sedefna rua, Galebova
stena, Svetlosna vrata i druge), ali kree i korak daqe.
Grozdana Oluji: Poetika bajke, Detiwstvo, br. 3, 1981, str. 3138.
G. Oluji, Fantastika u kwievnosti za decu ili san o rui i leptiru, Detiwstvo, god. HH, 2000, br. 12, str. 48.
18

19

96
Po pravilu, pojedinac koji se rastom, izgledom ili karakterom sutinski razlikuje od svoje okoline, predmet je ismejavawa i odbacivawa. O velikim qudima koji su unapredili oveanstvo, a koji su zbog
toga osuivani, mueni, rtvama i patwama koje su zbog toga proli,
Andersen eksplicitno govori u esejistikoj bajci pod nazivom Trnovit
put slave.20 Takoe, bajka Visibaba govori o pojedincima koji idu ispred drugih i zbog toga izazivaju otpor sredine. U ovoj bajci simbolino se izjednaavaju cvet visibabe i pesme darovitog pesnika, a cvet koji najavquje novo doba i doslovno se sjediwuje sa zbirkom neshvaenog
pesnika, meu ijim koricama lei ispresovan.
Ovaj motiv est je i u bajkama Olujike: kao to runo pae ismejavaju u seoskom dvoritu, u bajci G. Oluji Galebova stena galebovi sa
morske stene odbacuju onog koji je vei od ostalih ptica i ne ume da
leti. Posluni suncokreti, koji se verno klawaju gospodaru Suncu, ne
razumeju potrebe maslaka koji eli slobodu i Meseevu svetlost (Maslaak). Po pravilu, re je o izuzetnom pojedincu, koji naknadno u sebi
otkriva i prepoznaje sopstvene kvalitete i sposobnosti: kao to runo pae postaje najlepi labud, tako i maslaak odlee u daleki svet,
Sedefna Rua stvara najlepi biser, a galeb sa galebove stene poiwe
da leti najvie i najudesnije. Trenutak samoidentifikacije je trenutak prelaska iz stawa inhibiranosti i patwe zbog razliitosti u
trenutak ushiewa i olakawa zbog prepoznatih sposobnosti.
Put ka unutrawoj samospoznaji mukotrpan je i podrazumeva mnoge
rtve i iskuewa. Najvei podvig je pobediti samog sebe, sopstvenu
tatinu ili strah podrediti srei bliwega. Time pojedinac ostvaruje najveu od svih pobeda, otvara Zlatne kapije, kapije nebesnog: Pobedio si, mome! Otvorio svetlosna vrata! Proao treu kuwu! Najteu,
jer Svetlosna vrata se duboko u nama nalaze!", poruuje Gospodarica voda mladiu koji odbija wenu krunu da bi spasao svoju porodicu.21 Vrata
iskuewa otvara i Car Sreno Oko u bajci Vilewakova tajna22 koji
zbog spasa svoje porodice odbija ivotvorni izvor. Vei broj bajki G.
Oluji govori o rtvovawu zbog sree bliweg (Varalica i smrt, Pahuqiin dar, Zlatna pela, Vilewakova tajna, Crveni makovi, Sneni
cvet, Mirunin veo, Svetlosna vrata, Princ oblaka, Plava lisica i mnoge druge).23
*
U promeni strukturnih odlika bajke vanu ulogu ini transformisawe formulativnog zavretka usmene bajke. Bajke H. K. Andersena
karakteristine su po vieznanom zavretku, koji se najee primewuje u bajkama u kojima pravedni likovi stradaju. Naime, smrt nevinog
H. K. Andersen, Trnovit put slave, http://www.andersen.sdu.dk (prevod Z. O.).
G. Oluji, Svetlosna vrata", Kamen koji je leteo i druge bajke, BIGZ, Beograd
2002, str. 125.
22 G. Oluji, Vilewakova tajna", Vilewakova tajna i druge bajke, SKZ, Beograd 2003.
23 O tome u: Z. Opai, Sa zlatnim prahom na prstima (Grozdana Oluji Kamen koji je leteo i druge bajke i Vilewakova tajna), Detiwstvo, br. 12, 2003, str. 5261.
20

21

97
ili pravednog lika (kao, na primer, u bajkama Postojani olovni vojnik,
Mala sirena, Devojica sa ibicama i dr.) suprotna htewima usmene bajke, opravdava se najee hrianskim podtekstom. Bia koja stradaju
uznose se u hrianskom smislu i kao pravedne due odlaze u raj ili
stiu pravo da u wega naposletku dou, inei dobra dela, kao sirena.
Simbolina pria G. Oluji takoe sadri radikalnu izmenu jednoznanog, ustaqenog zavretka usmene bajke. Model bajke ove spisateqice specifian je po dominaciji otvorenog ili problematizovanog, vieznanog zavretka. Za razliku od Andersenovih bajki, problematizovawe zavrnog mesta u kwievnom tekstu pretvara se u stalno strukturno reewe. Umesto okonawa pripovedne radwe, radwa u bajkama
Olujike neprestano traje ili se neprekidno obnavqa (Jo i sada svetom hoda. iv je, ivcijat. Smeje se i vara" (Varalica i smrt); Ako
su ivi, sigurno to krete i danas." (O papagajima i ovcama); I grake jo i sada." (arobna ptica); jo uvek nebom luta, a beli uperak
lepra mu na vetru."(Kino dete); Vilewak Zlatnih krila jo uvek
nebom luta nosei u naruju malu vilu" (Mirunin veo); Trao je i trao, ve je i osedeo trei, ali nije mogao da je stigne. Moda jo uvek
tri, ko zna?" (arobna metla)). Relativizovawe zavretka pripovedne
radwe postie se i tzv. posrednim izvetajem o sudbini likova. Naime, o likovima koji se pojavquju u raznim oblicima ili u razliitim
okolnostima svedoe oevici" i to sa nesigurnou (Meu ribarima
krui pria kako u noima punim meseine iz mora izrawa srebrna
riba na ijim leima jae deak" (Marijan i Srebrenka)). Posredne,
esto razliite vesti" o likovima koje daju krajwe neizvesnu sliku o
wihovoj konanoj sudbini (Jedni u snopu svetlosti vide neko krilato
stvorewe, a drugi enu kako stoji i uti, zagledana u kutijicu na svome
dlanu, kao da neto oslukuje ili nekoga eka." (Vilina kutijica)) treba da prue samo jedno mogue, uslovno objawewe, koje italac treba
da razume u skladu sa sopstvenim doivqajem simboliki kodiranog
teksta. U nekim tekstovima spisateqica svesno ostavqa potpuno ravnopravne mogunosti da se radwa okonala na dva mogua naina, kakav je,
na primer, zavretak bajke Ogledalo (Lepotica je ubrala jednu od dve
mogue travke i odabrala veiti ivot ili smrt), ime se aktivira
uloga itaoca i inicira individualno razumevawe kwievnog teksta.
Nestabilnost i otvorenost zavretka pripovedne radwe u vezi je sa
sveu o ivotu kao neprekidnom kruewu i promeni oblika: Smrti
nema. Postoji samo prelivawe iz jednog oblika u drugi, iz vode u led,
leda u vodu, vode u paru, pri emu nita ne nestaje sasvim i za sva vremena. To bajka dobro zna i zato je sve u woj podjednako vano", smatra
spisateqica.24 Ako junaci na kraju bajke nestaju, wihova smrt prikazana
je kao prelazak u drugi oblik (Leti, pogledajte u nebo i videete:
tanani srp meseca ne prestaje da sledi jedna zvezda." (Zlatokosa); Kapqici se, najednom, uini da s Cvetom ponovo nekud putuje, da putu
24 G. Oluji, Fantastika u kwievnosti za decu ili san o rui i leptiru, Detiwstvo, god. HH, 2000, br. 12, str. 48.

98
kraja nemaPa i nema!" (O kapqici i cvetu)): nesreni qubavnici
prikazuju se kao nebeska tela, biqe i cvee kako se raa iznova svake
godine, majka koja se rtvovala za sina kao oblak iznad wegove kue
g) Sukob iluzija i ivotne stvarnosti. ivotna stvarnost
kao antibajka
Put ka samoostvarewu, ne mora, meutim, biti ispravan put. Savremena bajka svedoi o iluzijama i snovima koje pojedinca vode u propast. Bajke sa traginim krajem, koje postoje u prozi oba autora, unose
negativan, tragian zavretak u model bajke. U svojoj sutini, one su
suprotne tewi, ulozi bajke, pa moemo rei da se blie antibajci.
Sukob iluzija i realnosti kao infantilne svesti i ivotne stvarnosti zavrava se uvek tragino po infantilna stvorewa. U bajkama H. K.
Andersena Jela, Bajka o leptiru, Drijada, aba krastaa eqa za boqim
ivotom, najlepom nevestom, svetlostima velegrada gura junake ka destrukciji u surovoj realnosti. I Sedefna rua Grozdane Oluji, koqka iz dubine mora, ezne za gorwim svetom. Primamqiva pria ulovqene ribe koja je dospela u Gorwi svet sadri i ironijski ton: riba ali za onim to nije videla jer je ispala iz ribarske mree. Kao to
jelku iz istoimene Andersenove bajke qudi grubo iskoriste, upajui
ukrase sa we u novogodiwoj noi i unitavajui je, tako i Sedefna
koqka skupo plaa svoju ewu gubitkom najvanije stvari bisera.
Odlazak na povrinu mora nije izazvan wenim naporima, nego, ironijski, pukom sluajnou. Wen biser postaje razlog to ostaje u gorwem
svetu, ali samo kao odbaeni otpadak. Spisateqica ne zavrava jednoznano svoju bajku: koqka umi deaku, a u izlogu juvelirnice bqeti
biser kao velika ewa.
Kriza identiteta pojedinca u savremenom drutvu prikazana je u
bajci ovek koji je traio svoje lice. Drvosea koji dolazi u grad podlee ponudi demona i zauvek gubi svoj lik/identitet. Uzimajui
obrazinu po obrazinu iz arobne vree i postajui onakav ovek kakvo
lice nosi (svetenik, vojnik, avo i, konano, klovn), on prolazi kroz
dezintegraciju i muno tragawe za identitetom u savremenom drutvu.
Spisateqica u svojim bajkama problematizuje neke od osnovnih
qudskih snova, kao, na primer, u bajci Ogledalo. Relativizacija i obesmiqavawe mita o venoj mladosti pretvaraju ovu bajku, u eri kulta
telesne lepote, u angaovanu priu o protivrenoj prirodi qudskih
eqa. San oveka o trajnoj mladosti / izvoru lepote se u ovoj bajci
ostvaruje, ali, paradoksalno, pojedincu ne donosi sreu, nego prokletstvo. Tipini siejni postupak bajke na wenom poetku izvre se na
nalije u drugoj polovini prie. Lepotica, zadovoqna i, jo vanije,
ostvarena mlada ena (ima mladost, lepotu, porodicu i dete) pomae
starici i za to dobija nagradu: udesno ogledalo koje ostvaruje equ.
Ogledalo je prisutno kad god junaci treba da naprave odluujui korak

99
prema natprirodnom", uoava Cvetan Todorov.25 U eqi da zadri svoju sreu veno, Lepotica prelazi svoju qudsku meru i zaeli da zauvek
ostane mlada i lepa. eqa, sa godinama, prerasta u prokletstvo, jer nestaju svi oni do kojih joj je stalo a ona traje, sama i ukleta, meu svojim
potomcima koje vie ne razume. I dok junaci bajki obino tragaju
upravo za eliksirom mladosti, Lepotica poiwe svoju potragu u obrnutom smeru ona trai smrt, kao izbavqewe i povratak qudskoj kratkovenosti. Dvosmerni zavretak bajke itaoca podstie na promiqawe
i opredeqivawe za jedno od moguih reewa, odnosno na zauzimawe
vrednosnog stava.
I teorijska odreenost i idejna usmerenost satire veoma su pogodne za koriewe elemenata bajke. Da bi izvrgao ruglu i drutvenoj
kritici odreene pojave u jednoj sredini, satiriar stvara idealnu
sredinu, sa puno elemenata udesnog."26 Antiutopijska slika sveta koju
zapoiwe Andersen u svojim satirama (Carevo novo odelo, Sviwar i dr.)
ima ulogu da ismeje qudsku glupost, tatinu i apsolutistiku vlast.
Postoji jedan broj tekstova G. Oluji koji su, zbog svoje dominantne satirinosti, antibajke. Wihova slika sveta ne nudi izlaz, nego ga zatvara. Satira, meutim, uvek ima jedan element antibajke."27 U ovakvim
bajkama spisateqica uglavnom kritikuje totalitarni sistem vlasti, dounike dravne sisteme u kojima podanici iz straha nestaju u mijim rupama ili se pretvaraju u ovce (O papagajima i ovcama, Mija rupa, Zlatna maska, Carica i zevalica i dr.). U satiri Zlatna maska,
osvrui se na proteklu epohu, spisateqica ide korak daqe u odnosu na
Domanovievu satiru o voi. Voa naroda u ovoj prii nije slepac, iako vodi narod kroz ratove i glad. Lice koje krije iza zlatne maske je
lice zveri.
d) Grad kao infernalni prostor. Antibajka
U autorsku bajku ugraen je pogled savremenog oveka koji se udaqio
od prirode. Gradske kule i urbana ahitektura izoluju pojedinca iz prirodnog okruewa i ukidaju ga kao bie prirode. To utie na wegov doivqaj stvarnosti. Grad se stoga prikazuje kao prostor koji ponitava
oveka, ukida wegovu qudskost. Prelazak iz prirodnog u urbani ambijent u autorskoj bajci oznaava se kao izlazak iz arkadijskog u infernalni gradski prostor. Nevina i ista bia prirode u wemu propadaju
i lome se. U prikazivawu gradskog ambijenta primetan je zanimqiv paradoks: veliki grad u perspektivi infantilnog bia prirode deluje
izuzetno primamqivo i bqetavo, te bia prirode (kao to su jelka i
Drijada, drvo i nimfa iz drveta) za ovim prostorom eznu i doivqavaju ga kao ispuwewe dalekog sna. Sjaj i rasko gradskog prostora predCvetan Todorov, Uvod u fantastinu kwievnost, Rad, Beograd 1987, str. 125.
Mirjana Drndarski, Na vilinom vijalitu (poglavqe Transpozicija bajke"),
Rad, KPZ Srbije, Beograd 2001, str. 63.
27 Isto, str. 68.
25
26

100
stavqeni su kao lano lice poronog i destruktivnog gradskog ivota.
Jelka (alegorijska predstava naivne provincijske devojke) udi za uspehom i sopstvenom promocijom u novogodiwoj noi, a drijada sawa o
svetlosti Pariza. Iako ih okolina upozorava na opasnost, i jedno i
drugo bie hrle ka ostvarewu svojih snova i sopstvenoj propasti. I
dok slava okiene jelke traje svega nekoliko trenutaka, te ustupa mesto
obezvreujuem nestanku, pod sekirom, u ulozi crvotonog drva za potpalu, Drijadina propast u velegradu prikazana je naporedo sa propau
devojke iz provincije koja se preobraava u nemoralnu enu.
Drijada H. K. Andersena, nastala 1868. povodom svetske izlobe u
Parizu, nesvakidawa je udesna pria, koja u sebi ujediwuje putopis,
reportau, sentimentalnu i bajkovitu fabulu. umska nimfa, Drijada,
ivi u kestenovom drvetu u varoici pored Pariza, ezne za velegradom, ne slutei da je u zagaenoj sredini eka smrt. Raznorodni pripovedni slojevi raslojavaju tekst na dva oponentna stava. Jedan sloj teksta
sadri ushieni ton pripovedaa koji stie u Pariz, opaawe putopisnog oka, opiwenost lepim graevinama i gradskim pejsaima, divqewe eksponatima svetske izlobe na Marsovom trgu. Pripoveda u
ovom sloju prie proslavqa tehniko doba kao vreme nove bajke. Sa druge
strane, isti tekst tematizuje sentimentalnu priu o propasti umske
vile drijade u smogu velegrada. Raznorodna poetika gledita: ono
koje proslavqa urbani prostor i tehniku civilizaciju i ono koje isti
taj prostor destruira kao nehuman i nemoralan, problematizuju tekst,
inei Drijadu nesvakidawim eksperimentom u domenu anra autorske bajke.
U bajkama G. Oluji grad je prostor koji izoluje pojedinca, u wemu
on gubi identitet.28 Zato gradski prostor prikazuje kao nehuman i zastraujui. Iako je re o prepoznatqivim gradskim toponimima (ulice, trgovi, kancelarije, stanovi, zooloki vrt i sl.), suprotnim uoptenom i vanvremenskom prostoru usmene bajke, spisateqica tei da
gradsku topografiju uopti i simbolizuje. Svakidawa gradska arhitektura prikazuje se kao zaarani prostor, a toponimi postaju simboli
nehumanog ivota (soliteri se prikazuju kao stakleni kavezi, gradske
kule, kotarice okaene o nebo). ak i aktuelnoj sadawici pridodaje
se efekat optosti, univerzalnosti. Vreme bajke je vreme pre ili posle
urbanizacije, koja je prikazana kao razvenavawe oveka i prirode (U
asu kad je drvee odluilo da pobegne iz grada" (Princ oblaka); Dogodilo se to kad su zemqom prestali da lutaju patuqci, a mesec odluio
da se ne sputa previe nisko. Visoko! Vie! Jo vie! ikqale su
ka nebu gradske kule. inilo se da e jednog dana nebo rasterati, stii
do oblaka, do zvezda." (Bela krtica)). Gradske kule koje hitaju ka nebu
svedoe o rastuoj oholosti, ovekovoj ambiciji i gubqewu qudskosti.
Odrastawe u gradskom prostoru nosi fiziko i etiko izobliewe (Ve28 Rastao grad, porastao, u svom se rastu osilio. Rasterao cvee i drvee, ptice i
veverice. Pustio gradske kule da se takmie koja e do neba prva stii, zakloniti sunce
i zvezde! Briga ih to u wima qudi kao u kavezima ive" (Oldanini vrtovi).

101
dran iz Meseevog cveta postaje nakaza). Gradski prostor opisuje se kao
ruan i prqav (arobna metla) sa ubretom koje se nagomilava po ulicama: Sve prqaviji bivao je grad, tugo crna!" (arobna metla), a u wemu obitavaju demoni (majka avolica aqe avolka u gorwi svet, u bajci Zaarani iak). U savremenom svetu uloga bajke je, po miqewu G.
Oluji, znaajna: ona treba da uspostavi izgubqeni sklad i izlei traginu podvojenost sveta prirode i qudi.
Izolacija oveka u nehumanom ambijentu dovodi do wegove izopaenosti. U prii Bela krtica spisateqica se koristi bajkovitim motivom preobraaja oveka u ivotiwu, kako bi simbolino prikazala
put od qudskog ka nequdskom. Ova pria poseduje element infernalnosti, apokaliptinu sliku sveta u kojoj se ne ukazuje izlaz. Obezlienost
birokratskog drutva prikazana je kroz lik inovnika na alteru koji
uiva u oseawu nadmoi nad podnosiocima molbi. U ovoj taki bajka
se izvre u svoju suprotnost, a svi likovi su unieni i obezvreeni:
qudi na alteru i birokrata. Uspostavqawe harmoninog poretka sveta
kojem bajka tei dovodi do kazne fizikog izobliewa, transformacije slubenika u belu krticu. Transformacija, meutim, ne zahvata
samo negativni lik, nego i staricu na alteru, koja se pretvara u kamen. Budui da u bajci nema nikakve nade za iskupqewe, jer nema nikoga ko bi svojom qubavqu i odricawem oslobodio junaka U istom
trenutku prestaje bajka i poiwe antibajka, koja se zavrava totalnim i
konanim preobraajem, i telesnim i duhovnim."29 Govorei u svojim
esejima o tematizovawu krize identiteta savremenog oveka u savremenoj kwievnosti, G. Oluji je poredi sa modelom antibajke, koja ne nudi izlaz i ne prua optimizam. Kao primer za svoje tvrdwe spisateqica pomiwe Kafkin Preobraaj.30
Devijantnost savremenog ivota najvie pogaa decu. Wihov nain ivota u betonskim zgradama, bez brae ili sestara, usamqeniki,
uz prezaposlene roditeqe, prikazuje se kao krajwe obezvreujui, gori
od savremenih zatvora. U ovakvim bajkama stvarnost biva i ostaje krajwe surova, a domen udesnog odvija se u mati usamqenog ili bolesnog
deteta. Svoju veliku strast za biima prirode deca lee jedino kroz matu, u posetama zoolokom vrtu. Bliskost devojice i tigra, nasilno
prekinuta, izaziva dramatinu bolest devojice, a ivotiwa joj priskae u pomo nestajui iz svog kaveza (arenorepa). Devojicu sa
izgorelim licem svetlosni zrak bela miica odvodi u udesni vilinski svet rajske vrtove vile Oldane (Oldanini vrtovi), Deaku u
kuli patuqak Micko pomae da poleti (Breg svetlosti), Deak i devojica u mati putuju i drue se (Deak i princeza), Princ oblaka provodi dane priqubqen uz staklo svog kaveza (Princ oblaka). Takva deca
nose ig nehumanog ivota najee su hendikepirana: devojica
Isto, str. 70.
G. Oluji, Fantastika u kwievnosti za decu ili san o rui i leptiru, Detiwstvo, god. HH, 2000, br. 12, str. 48. Zanimqivo je da M. Drndarski analizira transpoziciju bajke u antibajku koristei se istim primerom. Mirjana Drndarski, Na vilinom vijalitu (poglavqe Transpozicija bajke"), Rad, KPZ Srbije, Beograd 2001.
29
30

102
izgorelog lica, deak izobliene glave i tela, deak sa slabim nogama i sl.
Jedini nain da se devijantnost savremenog oveka ispravi je blagotvorni kontakt sa prirodom. Vedran u bajci Meseev cvet mora da naui da ivi van udobnog stana i televizora, to podrazumeva kawavawe wegove oholosti (sluewe gospodaru biqa i voda zbog toga to je
isprqao izvor i iskidao kupinovu vreu i izgazio mraviwak), uewe
da razume prirodu i ivi u skladu sa wom. Wegovo izleewe je moralno, psihiko i fiziko ivei u prirodi, on poiwe da razumeva
wen jezik, a wegovi neprijateqi preobraavaju se u pomagae i hraniteqe. Uporedo s tim, i wegov fiziki lik se mewa on raste u razvijenog, stasitog mladia. Konani rezultat wegovog vaspitawa u prirodi
je odbijawe da uzbere retki Meseev cvet i sebi donese izleewe. Odbijajui da povredi prirodu zbog sopstvenog interesa, Vedran pokazuje
da je i sam postao deo prirode.
) Estetizam autorske bajke ili o ptici Feniks
Jedna od zapaenih tema u kwievnosti 19. veka je estetizam, svest
o uzvienoj prirodi umetnosti koju ne razume obian svet, te su, zbog
toga, veliki umetnici izloeni odbacivawu u svojoj sredini i svom
vremenu. Ovaj motiv prisutan je u romantizmu, ali postaje dominantan
gotovo u svim delima simbolista. Po pravilu, temi o stradawu umetnika zbog nerazumevawa okoline, te uzvienoj prirodi wihovog dela,
pristupa se alegorijski. Umetnost za Andersena ima uzvienu ulogu,
ravnu boanskom. Pripovetke u kojima tematizuje pitawa uzvienosti
umetnosti esto se udaqavaju od modela bajke ka simbolikoj prii, odnosno paraboli. Ovim pitawima pisac se bavi u pripovetkama Visibaba, Trnovit put slave, Ptica Feniks, Psiha, Senka, Rajski vrt, Lepota
oblika i lepota uma i dr. Teme smisla i simbolike umetnikog stvarawa upotrebqava i Grozdana Oluji u svojim bajkama. Vanost prie i
wena ivotvorna uloga izreene su u bajkama Patuqkov venac i Vilina
kutijica. U wima se pria odreuje kao arobna riznica znawa, vrednija od zlata. Patuqak Tutu u Patuqkovom vencu svedoi da ostaje
upameno samo ono to ue u priu, a pria je, kae on, vrednija od zlata. U bajci Vilina kutijica mala vila svojoj prijateqici iz detiwstva
poklawa udesnu kutiju sa svim priama sveta (I strane! I smene!
I rugobne! I nene!"), poruujui joj da je otvori kad joj je teko. U
bajci H. K. Andersena Bogaq kwiga bajki ima isceliteqsku ulogu. Naime, paralizovani deak Hans bajkama koje ita umiruje i uveseqava siromane roditeqe, a i sam prohoda elei da dohvati kwigu koja mu je
ispala.31
U simbolizaciji motiva umetnikog stvarawa H. K. Andersen mea
hriansko i mitsko naslee. Jedan od centralnih simbola poezi31 H. K. Andersen, Bogaq", Najlepe bajke, Prosveta, Beograd 2002, prevod Petar
Vujii, str. 285297.

103
je-umetnosti je Feniks.32 Mit o Feniksu predstavqa simbol vene, neunitive lepote i boanske prirode stvarawa, koja se veito obnavqa i
traje. O tome svedoi pria parabola Ptica Feniks iz 1850.33 Motiv
udesne ptice koja se nanovo raa iz svog pepela, dejstvujui u egipatskoj, grkoj mitologiji i hrianstvu, transformisan je u simbol poezije. Rajska ptica poezije apue u uho pesnika: Besmrtnost!" Feniks
se u Andersenovoj interpretaciji rodio iz prve rue koja je procvetala
u Edenu, ispod Drveta Saznawa, a nestao je u plamenu sa izgnawem Adama i Eve. Pripoveda prati weno postojawe kroz istoriju ideja ona
sedi na Tespisovom, a kasnije i ekspirovom ramenu i apue mu o
besmrtnosti dok stvara, raa se i umire u plamenu sa svakim stoleem.
Ime ove rajske ptice otkriva se u krajwem obraawu pripovednog glasa
Weno ime je Poezija.
I u pripovetkama Grozdane Oluji obitava motiv udesne ptice sa
izuzetnim svojstvima. Ova spisateqica, meutim, izostavqa hristijanizaciju motiva kao vremenski nanos kasnijih epoha, te udesnu pticu
svoje proze vidi prevashodno kao neku vrstu svetlosnog, tanije solarnog boanstva. Ptica Duginih Boja iz istoimene bajke je dosta arhaina predstava udesnog bia u savremenom kwievnom tekstu koja poiva
na ujediwewu sunevog kulta i umetnosti (pesmi) kao boanskoj epifaniji. Naime, u bajci Ptica Duginih Boja pripoveda se o Ptici Svetlosnici koja nosi jasne elemente nebeskog tela boanstva, kao u drevnim kultovima, o emu svedoi weno oblije: rep duginih boja svetlosni spektar, kao i vatreni zid koji okruuje (nebeski) vrt u kojem
ivi, to je jasna asocijacija na Sunevu koronu. Pojava Ptice Svetlosnice pozlauje oblake i planine (obasjava ih) i ima ivotvornu
ulogu (stare qude pretvara u mlade, odnosno daruje veni ivot) kao
suneva svetlost koja nosi ivot zemqi. Uz osnovnu, ivotvornu, solarnu mo, ovoj ptici pripisana je i drevna arolijska mo poezije:
wen glas pomera oblake i planine, nalik na Orfejevu liru. Pojava iz
vatre (plamenog obrua) ukazuje na element mita o ptici Feniks, a
kombinovawe boanske prirode i plamena, svetlosti kao sunevog elementa, sa ivotvornom pesmom kao obznanom boanskog, pribliava
ovaj udesni lik Andersenovoj predstavi ptice Feniks.
Motiv udesne ptice sa posebnim moima variran je i u bajci G.
Oluji arobna ptica. Wena priroda se uopteno imenuje sa arobna", a izgled je skromniji u odnosu na Pticu Svetlosnicu. Re je o
ptici neugledne spoqawosti (malena je, lii na vrapca ili senicu)
ali wena boja (belo perje) i zlatna zvezda na grudima jasno svedoe o
izuzetnim moima i solarnim elementima. Mo ove ptice najblia je
moi koja se u narodnim pripovetkama pripisivala raskovniku:34 onome ko je poseduje otvorie se nedra zemqe i tajne qudskih dua", odVidi u: J. Chevalier, A. Gheerbrant, Rjenik simbola, Romanov, Bawa Luka 2003.
H. K. Andersen, Ptica Feniks, http://www.andersen.sdu.dk (prev. Z. O.).
34 Vidi u: Pavle Sofri Nievqanin, Glavnije biqe u narodnom verovawu i pevawu
kod nas Srba, BIGZ, Beograd 1912. i Veselin ajkanovi, Renik srpskih narodnih verovawa o biqkama, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon, Beograd 1994.
32
33

104
nosno zemaqska blaga i qudske namere, ukoliko svoju mo koristi u ime
dobra. Ova bajka, meutim, nosi satirini naboj. ovek koji hvata pticu, simbolino nazvan asovniar, koristi je u zle svrhe (za potkazivawe drugih) pa biva kawen (postaje vrana ptica zloslutnica).
Sudbina umetnika je stradawe i nerazumevawe, trnovit put slave,
ali wihova dela su vena i uzvieno lepa. H. K. Andersen je bio qubiteq likovne umetnosti, na neki nain i likovni stvaralac.35 Na svojim
putovawima on uvek zapisuje utiske o likovnim delima koja je video u
nekoj zemqi. Poseban utisak na wega ostavila je lepota italijanske
umetnosti, o emu ushieno svedoi u memoarima Pria o mom ivotu (1846).36 Lepoti italijanske umetnosti posveuje paraboline prie
Psiha, Senka, Lepota oblika i lepota uma i dr. O venoj lepoti umetnikog dela koje prevazilazi okolnosti svog stvarawa svedoi pripovetka simbolinog naziva Psiha, ija radwa se deava u Rimu (gradu
kojim je Andersen bio posebno opiwen), u doba renesanse. Iako je posveena delu anonimnog umetnika vajara, u woj se, kao sporedni likovi,
pojavquju i velika imena italijanske umetnosti Mikelanelo i Rafaelo. Pria tematizuje jedno od osnovnih estetikih pitawa: odnos umetnika i wegovog dela. Mermerna skulptura Psihe, nastala iz nesrene
qubavi siromanog vajara prema devojci iz patricijske porodice, pronaena je vekovima posle wegove smrti. Kao delo istinske lepote, ona
veno traje iako se ne zna ak ni ime wenog tvorca, a davno su iezli i devojka inspiracija i sam umetnik. Parabola se zavrava poentom komentarom narativne instance koji konkretni plan prie
prebacuje u opti: Zemaqsko e proi i biti zaboravqeno Ono to
je nebesko sijae jarko kroz narataje, a kada i vekovi narataja prou,
Psiha dua i daqe e iveti!"37
35 Andersen se bavio papirmaeom (papercuts) isecawem raznovrsnih i veoma sloenih predstava iz papira. Takoe, pravio je i oslikavao paravane za svoje pozorine
komade. Vidi u: www.hca2005.com.
36 U Firenci, ispred Mediijevske Venere, oseao sam se prvi put kao da mi je
koprena spala s oiju; novi svet umetnosti otkrio se preda mnom. Tu sam prvi put nauio da razumem lepotu forme i duhovnost koja iz we isijava. Italija, sa svojim predelima i ivotom qudi, obuzela je moju duu i prema toj zemqi osetio sam udwu. Prvi
put kada sam putovao u Italiju nisam zapaao skulpture, u Parizu bogato slikarstvo odvuklo je moju pawu od vajarstva, ali kad sam doao u Firencu i stajao pred Mediijevskom Venerom, osetio sam ono to je Tornvaldsen opisao kao 'topqewe snega ispred oiju' i novi svet umetnosti uzdigao se pred mojim oima. I sada, na mom treem dolasku u
Rim, posle ponovqenih uda u Vatikanu, neuporedivo vie cenim skulpture nego slike.
Ali, na koja druga mesta kao u Rimu ili, ponegde, u Napuqu, je umetnost toliko mnogo
ula u sam ivot!" ("Here it was that I first learned to understand the beauty of form the
spirit which reveals itself in form Italy, with its scenery and its people's life, occupied my soul,
and towards this land I felt a yearning. The first time I travelled to Italy I had no eyes for sculpture; in Paris the rich pictures drew me away from the statues; for the first time when I came to
Florence and stood before the Venus de Medicis, I felt as Thorwaldsen expressed, 'the snow melted away from my eyes'; and a new world of art rose before me. And now at my third sojourn in
Rome, after repeated wanderings through the Vatican, I prize the statues far higher than the paintings. But at what other places as at Rome, and to some degree in Naples, does this art step forth
so grandly into life!"), Hans Cristian Andersen, The True Story of My Life, chapter V (prevod Z.
O.) http://www.andersen.sdu.dk.
37 H. K. Andersen, Psiha http://www.andersen.sdu.dk (prevod Z. O.).

105
O prirodi umetnosti, odnosu umetnika i wegovog dela G. Oluji
pie u prii-paraboli Meseeva granica. Da bi zadobio slikarsku vetinu o kojoj sawa, mladi slikar traga za onostranim, putem kojim je
otiao i uveni slikar Plavog izvora. Na upozorewa majke da ga ovakav ivotni put udaqava od ivotne sree, slikar odgovara: nema te
ene koja se moe meriti sa jednom pravom slikom. Slike ne stare, ne
gunaju, ne umiru." Meseeva granica za kojom slikar traga simbol je
fantazije, kreacije, odnosno Lune iracionalnog, onostranog. Kontakt sa udesnom devojkom leptiricom (wena plava krila i srebrnasti
prah, nono nebo iz kojeg se pojavquje jasno upuuju na lunarnu prirodu i demonski karakter)38 omoguava mu ostvarewe snova, prostorno
(let meu zvezdama) i unutrawe uznoewe (pronalaewe unutraweg
mira). Leptirica srebrnih krila, demonka koja se u sumrak obznawuje
odabranim tragaima kao vanredno lepa devojka, odabranome daruje meseevu granicu tajnu kreacije, umetnosti, koja zauvek mewa slikarev
ivot i u wegove slike unosi prozorqivu, tajanstvenu obojenost koja
privlai, ali ostaje nedokuena. Slika plavog leptira koju svi drugaije vide delo je u kojem se susreu magijsko i ovozemaqsko, boansko i
qudsko. Posledwa reenica teksta Mladia i devojke vie nema, a
sliku sa plavim leptirom svi razliito vide" ukazuje na univerzalnost
umetnikog dela, koje, kad autora nestane, svi razliito doivqavaju.
Zorana Opai
THE FAIRY TALE HERITAGE OF CHRISTIAN ANDERSEN IN
GROZDANA OLUJI'S WORK
Summary
By its innovativeness, experiments with the genre and symbolic possibilities of
the fairy tale, Andersen's literary work influences the establishment and broadening of
the model of the author's fairy tale, as well as its separation from the oral model. The
paper views the relations between the fairy tales of H. Ch. Andersen and Grozdana
Oluji, and studies the points of separation from the oral model towards the symbolic
story: symbolization of characters, vertical structure, presenting of town as an infernal
space, the path towards the realization of one's life goal through self-questioning, the
feeling of fear and alienation in the contemporary world, satirical image of the world,
anti-fairy tale, reflections about the nature of art.

38 Noni leptir u narodnom verovawu predstavqa nosioca due, a u nekim naim

krajevima to je i jedina epifanija vetice". Meseeva granica u prii granica je gloga koji u narodnoj tradiciji ima posebne moi: Glog je, pored ostalih svojih supranormalnih osobina, imao jo i retku ast da se smatra za kozmiko, vasionsko drvo." u: V.
ajkanovi, Stara srpska religija i mitologija, SKZ, BIGZ, Prosveta, Partenon, Beograd
1994, str. 179.

UDC 821.163.41-342.09 Obradovi D.

821.163.41-95

MORFOLOGIJA DOSITEJEVE BASNE

Violeta Gluvaevi

SAETAK: Rad se temeqi na dosadawim prouavawima

i zakqucima o Dositeju i wegovom kwievnom djelu, a predstavqa pokuaj da se teorijski sagleda specifina Dositejeva
basna koja se sastoji od basne u uem smislu i naravouenija
uz wu. Ciq rada je da ukae na oblike i elemente koji ine
morfologiju ovog jedinstvenog kwievnog ostvarewa u srpskoj
kwievnoj tradiciji, kao i na ukrtawe vawskih inilaca
(uticaja epohe, Dositejevog obrazovawa i potreba srpskih italaca) sa linim Dositejevim stvaralakim tendencijama. Ovakva strukturalno-morfoloka analiza predstavqa jedan od moguih naina savremenog itawa Dositejeve basne.
KQUNE RIJEI: basna, naravouenije, morfologija, pouka, primjer, montaa, struktura, basnena tehnika, basneni stil,
hrija, esej, rasprava, savremena recepcija

Definicija i morfoloki aspekti

Dositejeve basne
U dugoj tradiciji prouavawa Dositeja Obradovia, wegovog kwievnog rada i djela, jedno od vanih pitawa bile su i Dositejeve basne. Iako im se najee prilazilo sa aspekta komparativnih istraivawa, jer se kao zanimqiv nametao problem wihovih izvora, odavno
su uoene samostalnost i originalnost u Dositejevoj preradi i obradi
basana. Zakqueno je da sve Dositejeve basne, u osnovi, lie jedna na
drugu jer ih odlikuju posebna basnena tehnika i basneni stil.1 To
nam daje pravo da govorimo o specifinoj Dositejevoj basni kao originalnom i vrijednom ostvarewu, koje zauzima znaajno mjesto u srpskoj
kwievnoj tradiciji.
Centralno pitawe ovog rada je morfologija Dositejeve basne. Sam
pojam morfologije V. Prop je definisao kao uewe o oblicima".2
1 Jovan Dereti: Poetika prosveivawa Kwievnost i nauka u delu Dositeja Obradovia, Kwievne novine, Beograd 1989, str. 10.
2 Vladimir Prop: Morfologija bajke, Prosveta, Beograd 1982.

108
Neophodno je ipak, kako bismo jasnije odredili granice i irinu pitawa koje sebi ovdje postavqamo, da najprije obratimo pawu na definiciju i pojam basne kao kwievne vrste, a zatim i da razmotrimo ta
znaewa u samoj Dositejevoj basni.
Najjednostavnija, i vjerovatno najrairenija, definicija kae da
je basna: Vrsta alegorine poune prie u stihu ili prozi, u kojoj se
ivotiwe ponaaju kao qudi, a radwa slui da ilustruje moralno naelo."3 Neto ira i odreenija definicija4 pojawava da naziv basna dolazi od staroslovenskog bajati pripovijedati, te da je basna
u svom prvobitnom obliku bila usmena tvorevina. Razvijala se od jednostavnih oblika u kojima se opisuje neka pojava iz prirode, ili
sluaj iz ivota, koji se mogu shvatiti u prenesenom smislu i uoptiti; preko sloenijih koji opisuju situacije iz kojih se izvlai implicitna ili eksplicitna pouka; do najrazvijenijih koji polaze od
opteg ka konkretnom i predstavqaju umjetniku fikciju koja ilustruje
neke opte ideje. Basna je obino jednoepizodina pria i zasniva se
na jednoj ideji; u dvoepizodinu se pretvara postavqawem paralelnih
kontrastnih radwi, a u vieepizodinu redawem vie uzronoposqedinih situacija. Ustaqene osobine ivotiwa slue joj kao nain
sporazumjevawa i saimawa. I kad je najsaetija, basna ima kompozicione dijelove poput drame: ekspoziciju, zaplet i rasplet. Na kraju basna obino ima naravouenije, tj. pouku koja se izvlai iz isprianog
primjera u basni.
Na neto drugaiju definiciju basne naili smo u poznoantikom priruniku za besjednike retora Aftonija,5 gdje se o basni, kao jednoj od lakih ali vanih retorskih vjebi kae: Basna je izmiqeni
govor koji nalikuje istini. Jedne su basne slovesne, druge su one koje
slikaju karaktere, tree one meovite. Slovesne su one koje predstavqaju reima oveka koji neto radi, one koje slikaju karaktere su takve
koje podraavajui osobinama beslovesnih bia pokazuju karaktere qudi, meovite pak takve koje predstavqaju karaktere slikajui oba tipa
i slovesno i beslovesno bie." Dakle, dok moderna teorija kwievnosti pod pojmom basna podrazumijeva alegorine prie u kojima su
glavni junaci ivotiwe, Aftonijeva definicija i opis basne znatno
su iri to je svaka izmiqena pria koja lii na istinu, a junaci u
woj mogu biti i beslovesna, nerazumna bia i slovesna, razumna bia.
V. Jeli6 smatra da je bitno znati i kakvi su sve sadraji u antiko vrijeme stajali iza pojma basna, bez obzira kojim terminom je ona
3 Radmila Pei, Nada Miloevi-orevi: Narodna kwievnost, Trebnik, Beograd 1997, str. 25.
4 Prema: Reniku kwievnih termina (RKT), glavni i odgovorni urednik Dragia
ivkovi, Institut za kwievnost i umetnost u Beogradu (fototipsko izdawe: Romanov,
Bawa Luka) 2001, str. 7980.
5 PROGYMNASMATA retora Aftonija Pripremne vebe za besednike; prevod,
predgovor i napomene Vojislav Jeli, MS Novi Sad, SANU Beograd 1997, str. 73.
6 Vojislav Jeli: Mit i besednika praksa pozne antike u: Antika i srpska retorika" Beograd 2001, str. 184186.

109
bila obiqeena (gr. mythos, ainos, logos ili lat. fabula, fabella, apologus). Zato se on poziva na rezultate istraivawa u ovoj oblasti (skorija istraivawa struwaka Bena Edvina Perija) koji pokazuje da su pod
basnom u antici smatrali, izmeu ostalog, priu o ivotiwama, novelu, priu o bogovima, etioloki mit. Kao i grki termin mythos i basna ima znaewe prie uopte, najee kratke prie, izrazito narativnog karaktera i ispriane u prolom vremenu."
Prema svemu naprijed reenom, Dositejeva basna blia je antikim i poznoantikim shvatawima koja odreuju ovu kwievnu vrstu i
ima dosta ire znaewe u odnosu na savremeno shvatawe basne.7 Takvo
Dositejevo shvatawe moglo bi se pravdati wegovim obrazovawem, grkim i latinskim izvorima basana, ali i odreewem i irinom tog
pojma u wegovom vremenu. U Predisloviju o basnah", dao je ak svoj
opis i vlastito viewe basne:
Basna je prvi izrastak i porod loveeskoga ostroumija, i wome su se
sluili veliki qudi za uiniti svakom uvstviteqne visoke i optepolezne nauke. Jotam, sin proroka Gedeona, obliujui nepravdu gradana
svojih, kae im basnu kako su drvesa izbirala sebi cara. Natan prorok,
dajui Davidu caru da pozna bogomrsko i nepravedno delo koje je on uinio protiv Uriji, kae mu basnu siromaha loveka i wegova jagweta. Jedan
od prvih i drevnih Rimqana utiava bunu svega razjarenoga naroda rez
basnu trbuha i proih asti tela. Mladi Herkules, nastavqenijem Atine
(to jest mudrosti), pretpoitava trude i podvige sa slavom mekosti, pokoju i sladostrastiju bez imena i slave. No niko nije tako pokazao dostojinstvo basne kao Hristos, Spasiteq na, upodobqavajui wu carstviju
nebeskomu, ibo prita nije nita drugo nego (allhgoria) inoznaataja i
inoskazajema nauka, a to je i sama basna.8

Iz primjra koje Dositej navodi moe se zakquiti da je on basnu

izjednaavao sa parabolom, alegorijom, simbolom, odnosno svakom priom koja ima preneseno znaewe. A u naravoueniju basne 158, Vran i
slavuj, prije nego ispria jednu istowaku priu, on e kazati da ta
pria u samoj veti nije nita drugo nego prita basnopodobna povjest, ali wejzino naravouenije tako je lepo i polezno", da bi nakon
ispriane prie zakquio: Ova se povest vidi da je izmiqena, i pri
prvom pogledu vema se za alu i smej sastavqena ini; ali kad zdravo
wejzino znaewe i moral rasudimo, nita ne moe istinitije biti."
(nae podvlaewe) Interesantno je da se u navedenoj prii ne pojavquju ivotiwe, to bi se prema pojmu basnopodoban", shvaenom u danawem znaewu, moglo oekivati. Meutim, jasno je i da navedena pria
ne moe biti istinita, te da je izmiqena sa svrhom da moralno djelu7 Zanimqivo, Dositej je jedan odjeqak svoje Iice" (koju je pisao oko 1770. u Dalmaciji, poslije povratka iz Smirne iz kole Jeroteja Dendrina, a objavqena je tek poslije wegove smrti) nazvao Govorewe mitiesko". Tu je razne pouke potkrijepio mnotvom kraih pounih pria. On je, izgleda, prihvatio grki termin mythos u znaewu: prie o ivotiwama, ili kratke prie uopte.
8 Citati iz Basana dati su prema izdawu: Dositej Obradovi, Basne (predgovor: uro Gavela), Prosveta, Beograd 1957.

110
je na itaoce. Upravo taj kriterij (ne)istinitost, predstavqa Dositeju osnovu za odreivawe basnopodobnog", koji u ovom sluaju odgovara i Aftonijevoj definiciji basne: izmiqeni govor koji nalikuje
istini".
Dositejeva basna je, dakle, izmiqena i polezna pria, u kojoj junaci osim ivotiwa i neivih stvari mogu biti qudi i bogovi a ciq
joj je da itaocima prui moralnu pouku. Wena vrijednost je u tome
to je pristupana i lako razumqiva svima, a osim to je pouna
vrlo lako moe biti i izuzetno kritina, to je takoe odgovaralo Dositejevim prosvjetiteqskim namjerama.
Specifinost i originalnost Dositejeve basne poiva na iwenici da se ona dosqedno sastoji iz dva osnovna dijela: basne i naravouenija. Wen karakter je takav da moralna pouenija (naravouenija)
imaju ak i vaniju ulogu od samih basana. Dositeju je basna, prije svega, bila potrebna kao ilustrativni primjer za moralne pouke koje je
elio prenijeti itaocima. Naravouenija su, za razliku od samih basana, Dositejevi samostalni sastavi,9 zato su izuzetno znaajna u okviru wegovog kwievnog djela, ali i u srpskoj kwievnoj tradiciji uopte.
Kada je rije o samim basnama, wihov utilitaristiki karakter je
odredio i Dositejev odnos prema izvorima. Dositej se sasvim otvoreno
pozivao na druge basnopisce, ne skrivajui da basne nisu wegovi samostalni tekstovi. Za wega je znawe zajedniko i opte, pripada podjednako svim qudima i treba ga uiniti dostupnim onima koji ga jo nisu
upoznali, pa se tako odnosio i prema basnama. Ipak, o izvorima, Dositejevim prevodima i preradama basana, dosta je pisano u naoj nauci
o kwievnosti i desilo se da je gotovo zanemarena originalnost i
vrijednost naravouenija, wegovih samostalnih sastava koji su neodvojiv dio Dositejeve basne.
Veina prouavalaca smatra da se Dositej dosta slobodno odnosio
prema originalima (Ezopu, Fedru, Lesingu, La Fontenu) i da je uglavnom preraivao, a ne doslovno prevodio postojee basne, dajui mnogo
stvaralaki samostalnog. Meutim, u naslovu svoje kwige: Ezopove i
proih basnotvorcev, s razlini ezika na slavenoserbski ezik prevedene, sad prvi red s naravouitelnimi poleznimi izsnami i nastavlnami izdate i na serbsko ynosti posveene Basne, Dositej kazuje da je
on (samo) preveo basne drugih autora.10 Bez obzira na ovu Dositejevu iz9 Izuzetke od ovog stava nali smo u komentarima Veselina ajkanovia koji je
smatrao da je Dositej, moda, u nekim wemakim prevodima basana kojima se mogao koristiti, naao dosta podataka i za svoja naravouenija, jer u wima je bila obraena naroita pawa na etiko komentarisawe basne (O grkim i rimskim izvorima Dositejeve
zbirke basana, Godiwica Nikole upia, 1914, str. 105) i Tihomira Ostojia koji je
smatrao da postoji duhovna i formalna, iako ne tematska i sadrajna, srodnost izmeu
Dositejevih naravouenija i naravouenija uz, takoe Ezopove, basne koje je obradio izvjesni Belgard, jansenitski bogoslov koji je umro 1763. Negde mora da je Dositej video i
itao ovakvu kwigu kao to je Belgardova; o tome ne moe biti sumwe", pie Ostoji.
(Uzor naravouenija u basnama, Brankovo kolo, 1911, kw. 17, str. 202203).
10 Ovu Dositejevu izjavu" iz naslova, da su basne prevedene (a ne preraene), podrao je M. Sironi, poslije niza poreewa s razliitim izdawima basana, koja su Dosi-

111
javu, u osnovi se, ipak, svi prouavaoci Dositejevog djela slau da je
on iz originalnih basana izostavqao dijelove, ali i mnogo toga (vie
ili mawe uspjeno) u wih unosio. I to je, izmeu ostalog, dalo pravo
da se govori o posebnoj Dositejevoj basnenoj tehnici i wegovom specifinom basnenom stilu.
Prema podjeli retora Aftonija, vidjeli smo, postoje tri tipa basana: fabula moralis, fabula rationalis i fabula mixta. I kod Dositeja se javqaju sva tri navedena tipa. Zastupqenost pojedinih tipova basana ide
u prilog savremenom shvatawu basne jer se kao junaci Dositejevih
basana ipak najee javqaju ivotiwe, pa je, prema tome, najei
tip fabula moralis. U osnovi ovih basana je personifikacija oivqavawe neivih stvari i pripisivawe qudskih osobina i postupaka ivotiwama, biqkama, predmetima i nekim prirodnim i natprirodnim
pojavama. U mawoj mjeri zastupqene su fabula rationalis i fabula mixta.
ee se ipak javqa fabula mixta, basne u kojima zajedno uestvuju qudi
ili bogovi, kao razumna bia, sa ivotiwama, biqkama, predmetima,
ili raznim pojavama, u stvarnosti nerazumnim, a u basnama obdarenim
razumom i govorom. U najmawe Dositejevih basana junaci su bia obdarena razumom, qudi i bogovi (fabula rationalis). Ove basne, iz ugla savremene teorije kwievnosti, prije bismo mogli nazvati kratkim priama ili anegdotama.
Dositejeve basne razlikuju se i prema nainu izlagawa i pripovijedawa. ista naracija, izlagawe u indirektnom govoru i monolog, mawe
su zastupqeni u odnosu na izlagawe u direktnom govoru i dijaloku
formu. To se slae sa nekim zapaawima, prema kojima je prevoewe
basana iz neupravnog govora ili originalne monoloke u dijaloku
formu karakteristian Dositejev postupak. Dijalog basnama daje ivost
i dramatinost, a time je Dositej vjerovatno elio privui pawu i
zanimawe italaca.
S obzirom na razvijenost radwe, u Dositejevoj zbirci nalazimo i
jednoepizodine, i dvoepizodine i vieepizodine basne. Neto vie od polovine su jednoepizodine basne. Radwe su im skoncentrisane
oko jedne situacije, dogaaja ili ideje. Dvoepizodine basne, po brojnosti, dolaze odmah poslije jednoepizodinih, a zasnivaju se na kontrastu. Obino u prvoj slici/epizodi glavni junak, ili jedan od junaka,
zastupa neki pogrean stav ili ini neto pogreno, da bi u drugoj,
kontrastnoj slici/epizodi i sam junak i mi, itaoci, shvatili wegovu
greku i zabludu. Iz takvih situacija najlake se otkrivaju smisao i
poenta basne. Vieepizodine basne su, zbog svoje sloene strukture,
najzanimqivije i najblie pravoj dramskoj radwi. Radwe ovih basana
zasnivaju se na uzrono-posqedinom slijedu dogaaja i esto imaju sve
elemente dramske kompozicije. Ovakve basne su, uglavnom, obimnije od
drugih, ali to nije presudno za wihov karakter, jer i krae basne nekada mogu imati vie zaokruenih, uzrono-posqedino povezanih cjeliteju mogla biti poznata u vrijeme kada je sastavqao svoju zbirku. Milivoj Sironi: Esopska
basna u Basnama Dositeja Obradovia, Kovei /1961, Beograd.

112
na. Zanimqivi primjeri vieepizodinih basana, sa vrlo razvijenim
fabularnim tokom, su npr. Orao i lisica (1), Zecovi i abe (84), te
Starac, jare i tri pandura (127). Ove basne svjedoe i o Dositejevom
daru ivopisnog i slikovitog pripovijedawa.
Basna i naravouenije uz basnu jasno se uoavaju ve i na prvi pogled, ine spoqawu formu Dositejeve basne. Ta dva formalno odvojena
dijela ujedno predstavqaju i dva plana teksta. Basna predstavqa plan
prenesenog, t. j. alegorijskog ili simbolikog znaewa, a naravouenije, kao moralna pouka i objawewe basne, predstavqa plan neprenesenog, doslovnog znaewa.
Jedinstvo basne i naravouenija, izmeu ostalog, ostvaruje se na
tematskom planu. Basnu Dositej koristi kao povod ili asocijaciju za
niz srodnih, ali i dosta udaqenih tema o kojima raspravqa u naravoueniju. Tematska povezanost basne i naravouenija nekada je dosqedno
ostvarena, pa se ispoqava kao jedinstvo teksta i wegovog itawa; ali
deava se da su naravouenije i basna tematski udaqeni, djelimino,
ili ak u potpunosti. U ovakvim sluajevima asocijativnost je jedina
veza izmeu dva osnovna dijela Dositejeve basne. S tematskog stanovita, naravouenija zaista jesu, kako su ih esto ocjewivali, moralistiko-didaktini zakquci u kojima Dositej kritikuje tadawi nain
ivota srpskog graanstva i seqatva, kaluerski ivot, neznawe, zaostalost, vjerske netrpeqivosti, sujevjerje uei qude da sami, razumno, otkrivaju istinu kako bi se mogli duhovno i moralno usavravati.
Oba dijela Dositejeve basne imaju i svoje posebne strukture. Razliiti elementi, tvorbeni postupci i specifinosti, koji ine strukturu naravouenija, mnogobrojniji su od elemenata koji ine strukturu same basne. Montaom razliitih elemenata postignuta je wihova sadrajna i formalna raznovrsnost. Ovakav nain posmatrawa Dositejevih
basana otkriva u wima dinamina kretawa, te sloena i strukturalno
zanimqiva kwievna ostvarewa. U osnovi je, ipak, primijetio je J. Dereti, jednostavan morfoloki postupak montae dva osnovna elementa:
pouke i primjera.11
Najjednostavnija naravouenija imaju oblik sentencije, koja na jednostavan i saet nain iznosi neku ivotnu mudrost. Neto sloenija, ali ipak formalno dosta jednostavna naravouenija, u sadrajnom i
semantikom smislu se ne udaqavaju predaleko od tematike basne, t. j.
svojstvena im je izvjesna tematska providnost. Strukturu takvih naravouenija najee ine: analiza karaktera i niz primjera, direktnih
asocijacija, koji potvruju pouku basne. Tematski raznovrsnija i strukturalno sloenija naravouenija su najee ostvarena na principu
iznoewa argumenata za i protiv, pa se tako pribliavaju eseju i raspravi. Osnovni postupak koji je primijewen u gradwi naravouenija,
uslovno, moemo nazvati postupkom montae. Kod Dositeja ovaj postu11 Jovan Dereti: Poetika prosveivawa Kwievnost i nauka u delu Dositeja Obradovia, Kwievne novine, Beograd, 1989.

113
pak sastavqawa i spajawa naizgled razliitih misli i iskaza nema toliko umjetniku koliko pounu svrhu.
Montaa razliitih elemenata je najprisutnija u razvijenim naravouenijima gdje se, na jednom mjestu, vjeto ukomponovano, ponekad
nalazi: vie izreka na razliitim jezicima i iz razliitih vremena,
anegdote iz vlastitog Dositejevog iskustva ili iz literature i istorije, svjedoanstva iz starih spisa, lina razmiqawa, obraawa itaocima, eqe i nadawa izraeni u imperativu, elementi crkvenih propovijedi i slino. Naravouenija ostvaruju svoja znaewa i smisao
upravo u postignutim relacijama i odnosima izmeu strukturalnih elemenata.
U unutrawoj strukturi i basne i naravouenija prepliu se elementi epskog, lirskog i dramskog, to ih ini i anrovski zanimqivima, a odgovara retorskom stilu, koji je karakteristian za Dositejevu
basnu. Teko je izdvojiti iste anrovske elemente, jer se posebnost
Dositejeve basne ogleda upravo u ostvarenom spoju i jedinstvu elemenata tri glavna kwievna roda.
Mnogi primjeri u naravouenijima su anrovski raznovrsni: od
sentencija koje su esto lirski iskazane, preko dramski iznesenih situacija i dijaloga, do kraih epskih tvorevina: pria i anegdota. Epski
elementi, u najistijem obliku, javqaju se u kratkim priama, anegdotama i legendama, gdje je pripovijedawe osnovni oblik kazivawa. Ponekad
se ini da Dositej spontano odbacuje narativno-pouni ton i postupak, te se preputa emocijama i zanosu lirskog nadahnua. U takvim
momentima wegova proza postaje ritmina i leprava kao da otkriva
pravi, ali skriveni, duh svoga tvorca. Npr. naravouenije basne 12,
Lav i mi, iskazano je emotivno i nadahnuto pa nas podsjea na pjesmu u prozi, u kojoj je, u jednom dahu, izreena pohvala blagodarnosti
(zahvalnosti). Ponavqawe rijei blagodarnost daje ovom naravoueniju
i posebnu stilsku vrijednost, ta rije dobija ak funkciju refrena,
to ovaj tekst potpuno pribliava poetskom.
Razne anegdote i kratke prie, koje su utkane u naravouenija, imaju u sebi i napetih, dramskih situacija. Npr. u basni 126, Jastreb i kukavica, jedan dogaaj iz Dositejevog linog iskustva dramski je obraen:
po licima (ulogama) preprian je komian dijalog izmeu kapetana Rakovia i kaluera Svetogorca na dan svetoga Nikolaja". Osim formalnog dramskog obiqeja, u ovoj anegdoti postoje i elementi unutrawe dramske strukture: zaplet, sukob i razrjeewe; gdje je dramski sukob ak komian, zasnovan na komici situacije i komici karaktera.
Kada je rije o jeziko-stilskim aspektima basne i naravouenija,
Dositej dosta duguje crkvenoslovenskoj kwievnoj, te usmenoj narodnoj
jezikoj tradiciji, antikoj retorici i hrianskom propovjednom besjednitvu. Dositejeva specifina basnena tehnika" nesumwivo se
ogleda i u upotrebi jezika. Naime, u samim basnama jezik je narodni,
ponikao u ivoj, usmenoj narodnoj tradiciji; a u naravouenijima, koja
imaju naglaeniji moralno-filozofski karakter, i jezik je ueniji i
znatno sloveniziran".

114
Dvojnost u Dositejevoj upotrebi jezika davno je primijeena. Iako
se trudio da basne prevede na slavenosrpski, zamiqen kao sredwi
jezik" prihvatqiv i razumqiv i obinom narodu, u praksi ipak nije
uspio izbjei izvjesnu jeziku dvojnost. O tome je pisao jo Vatroslav
Jagi12 i nazvao tu pojavu dualizam". M. Pavi13 je ovaj Dositejev kwievno-jeziki fenomen povezao s klasicistikim tekovinama, a paralelnu upotrebu narodnog jezika s uenim, crkvenoslovenskim jezikom,
nazvao je diglosija. Vojislav uri14 nije prihvatio objawewe da je do
dualizma" dolo zato to su apstraktni pojmovi zahtijevali stare,
crkvenoslovenske rijei. On navodi da je Dositej u Iici, svom kwievnom prvencu, takoe koristio apstraktne pojmove, a utvreno je da
je najistijim narodnim jezikom pisao u Dalmaciji". Blii je ubjeewu
da je takav nain upotrebe jezika Dositejev ustupak ondawoj uenoj publici, a najvjerovatnijom pretpostavkom, prema wegovom miqewu, ini se da se Dositej nije mogao oteti arima jezika na kome je tako
mnogo itao".
U iscrpnoj studiji Herte Kune15 pokazano je da se Dositejev jeziki
program iz Pisma Haralampiju podudara s upotrebom jezika u wegovim
kasnijim kwievnim radovima. Dositej je, naime, smatrao da e se s
pomou staroga" novi jezik od dana do dana u boqe sostojanije privoditi". Posebno je u Dositejevoj leksici i sintaksi uoqivo da na
osnovnoj narodnoj potki ima najvie uticaja ruskoslovenskog i srpskoslovenskog, ali i uticaja drugih jezika koje je poznavao. Upravo ti elementi uinili su da se u wegovom literarnom jeziku osjea diglosija.
H. Kuna je navela, izmeu ostalih i iz Basana, neke primjere koje smatra Dositejevim linim tvorevinama, navodei da su nastali po ve
postojeim modelima. Takvi su npr. pridjevi: qubokoristan, majmunopodobni, zveronaravan, svojelini, kristalovidni; imenice: krasnoreije, zloastije, zlonaravije; glagoli: priobiknuti, visokoumstvovati, licemerstvovati, mudrosloviti, sodjelati Zbog ovakvih izvedenica i sloenica, Dositejeva leksika nam se ponekada ini pretjerano uena, kitwasta i slovenizirana, daleka od narodnog govora, ali smatramo da semantiki aspekti, koji imaju specifina i iznijansirana znaewa, esto opravdavaju wihovu tvorbu i upotrebu.
Dugo je nedostajao stilski segment u prouavawu Dositejevog djela.
Pawa prouavalaca uglavnom je bila usmjerena prema wegovom reformatorskom i prosvjetiteqskom radu, dok su kwievni i stilski kvaliteti ili zanemarivani ili im nije posveivana vea pawa.16 Ako po12 Vatroslav Jagi: Dositejeva rjeitost (objavqeno u Brankovom kolu, H, 1911),
ovdje preuzeto iz: Dositej Obradovi 18111961, priredio M. Leskovac, SKZ, 1962, str.
169.
13 Milorad Pavi: Prozne vrste (basna, satira, roman i biografija) u: Klasicizam
Istorija srpske kwievnosti 3, 1991, str. 134.
14 Vojislav uri: Dositej Obradovi, Zavod za izdavawe uxbenika, Beograd, 1961.
15 Herta Kuna: Jezike karakteristike knjievnih djela Dositeja Obradovia, Akademija nauka i umjetnosti BiH, Djela, knjiga XXXVI, Odjeljenje drutvenih nauka, knjiga 21, 1970.
16 Na to je, kao znaajan problem, ukazao Dragoqub Pavlovi 1961. godine, povodom
obiqeavawa 150-ogodiwice smrti Dositeja Obradovia. (Dragoqub Pavlovi: O dosa-

115
smatramo Dositejevu basnu sa stilskog aspekta, u woj postaju zanimqivi: nain pisawa, organizacija reenice, humor, dar slikovitog, neposrednog i ivopisnog priawa, preplitawe anrova, razne stilske
figure ivost pripovijedawa postignuta je estim uzvinim i upitnim reenicama, te prisnim i prijateqskim obraawem itaocima.
Sve je iskazano uglavnom vedrim, esto i humoristinim tonom, punim
optimizma i povjerewa.
Kontrast je jedan od najvanijih i najeih stilskih postupaka
koji Dositej koristi kako bi pokazao razlike izmeu pozitivnih principa, za koje se zalagao, i negativnih, koje je kritikovao i odbacivao.
esto je odnos basne i naravouenija graen na kontrastu, tako da situacija u basni slui kao pozitivan ili negativan primjer, a u naravoueniju Dositej raspravqa o suprotnim naelima. Poreewe po suprotnosti, t. j. kontrast, u Dositejevoj basni je ei stilski postupak od
poreewa po slinosti. Dositej u kontrastan odnos stavqa razum i glupost, um i srce, slovesnost i uvstvo, duh i tijelo, razliite drutvene klase Zajednike osobine svih Dositejevih kontrasta su izuzetna
slikovitost i upeatqivost, kao npr. u basni 45, Magarac, petao i lav:
Smislen se stidi paati se u to emu nije vet, a nesmislenu se velika sramota ini ako on svuda svoj nos ne uvue." Ovakvim postupcima postignuta je sugestivnost kontrastne slike, a to je Dositeju olakavalo ostvarivawe prosvjetiteqskih ciqeva. U dvoepizodinim basnama, i radwa se zasniva na kontrastu, a iz kontrastno postavqenih
situacija ili akcija najlake je izvesti pouku.
Poreewe po slinosti pojaava izraajnost primjera na kojima poiva Dositejevo moralno uewe. Poseban smisao i znaewe poreewe
dobija kao spona izmeu basne i naravouenija, u analizi karaktera junaka basne. Naime, jedan od estih Dositejevih postupaka je poreewe
odreenih tipova i karaktera qudi sa junacima u basni. Ovdje Dositej
koristi izraz podoban, u znaewu slian, koji lii na, npr. u basni 15, Kurjak, baba i dete: Qudi koji svoje pristrasije i koristoqubije za sovet primaju podobni su ovom kurjaku." Poreewa ovog tipa, gdje
su jasno iskazani svi lanovi u meusobnom odnosu slinosti, najea su. Dositej je uspijevao da pronae slikovita i upeatqiva poreewa bliska svijesti obinih qudi i kae ih u duhu narodnog govora. Neka od wegovih poreewa su ak jako razvijena i pretvaraju se u male
kwievne freske, koje ostaju u svijesti italaca i dugo poslije itawa
basana, kao npr. poreewe naroda koji jo nije krenuo putem prosvjeivawa sa svijeu ovjeka u djetiwstvu, u basni 121, Lav i mi i lisica.
Poreewa drugog i treeg stepena, u komparativu i superlativu, takoe
imaju vanu ulogu pogodna su da iskau nijanse neke vane moralne
pouke, npr. u basni 128, Magarac i kow: Ovo je najposledwi stepen nerazumija i beslovesnosti, koji nimalo oveku ne priliestvuje, razve
dawem prouavawu Dositeja Obradovia povodom stopedesetogodiwice wegove smrti,
Prilozi za kwievnost, jezik, istoriju i folklor, kwiga HH, sveska 12), 1961.

116
po tomu to kad ovek hoe da je zao, gori je od zvera, i kad hoe da je
glup, glupqi je od istog magareta."
Iz jednostavnih poreewa po slinosti razvili su se oblici poreewa koji imaju mawe providan smisao, jer nisu istaknuti svi lanovi koji se porede; a takvi su metafora, alegorija i simbol. To su figure koje lee u osnovi samih basana, na ta Dositej nije imao velikog
uticaja jer ih je ve nalazio u wima, ali zato su u naravouenijima dosta zanimqive: npr. u basni 5, Lav i magarac, svijea se javqa kao simbol za prosveteni razum koji nam pokazuje istinu"; a u naravoueniju
158, Vran i slavuj, u jednoj alegorinoj slici prikazan je slavujev ivot
i wegova pjesma kao metafora za dobra i korisna djela u ivotu, nasuprot slici gavrana koji je metafora za dug ali prazan i beskoristan
ivot.
Humor je jedan od vanih strukturalnih elemenata u Dositejevoj basni, koji ovo kwievno ostvarewe ini uvijek svjeim i interesantnim. Dobro se je malo u kwizi i poaliti, jer bi inae moja deica
zadremala itajui, a kwizi malo atara nad kojom se drema", kae Dositej u basni 113, Korwaa i orao, istiui horacijevsku namjeru (dulce
et utile). Wegov humor je spontan, blagonameran i nezlobiv"; u wemu
ima razumijevawa gotovo za sve qudske mane. U svakoj Dositejevoj ali
prisutan je i blagonakloni smijeak prema slabostima qudske prirode,
jer on zna da ovjek nije idealan, ali ipak ga eli uiniti boqim. Kao
oduevqeni poklonik engleske kulture, Dositej je, ini se, prihvatio
i engleski stil humora s duhom tolerancije, koji je odgovarao wegovoj
prirodi, a koji su wegovali i engleski moralisti H vijeka.
Komika najee situacije ili karaktera, ala i ironija u
najblaem obliku, osnovni su elementi koji ine humor u Dositejevoj
basni. ale treba da razvesele ili izazovu smijeh, da unesu duh vedrine i optimizma u tekst. A komian odnos prema svijetu i qudima sa humorom povezuje i ironiju. Npr. u basni 116, Starac i zlato, Dositej se
na molijerovski nain nasmijao tvrdiluku i pohlepi starca-tvrdice,
uz sasvim malu dozu ironije koja ne prelazi u sarkazam ili rugawe.
Iako on poznaje sve nijanse smijeha, od nezlobive ale" do podsmijeha i rugawa, Dositej se nikada nikome ne ruga. Ako osjeti da kroz humor moe dati kritiku, doda samo malo blage ironije jer za neto
otrije wegova priroda nije bila stvorena. Navodei u basni 154,
Starac i Solomonov duh, anegdotu o Marku, dalmatinskom slijepcu koji
je govorio: Hvala bogu to u Dalmaciji nejma nikakva udotvorca, jer
bi me uinio silom da progledam, pak bi onda morao raditi da se 'ranim: a ovako vilajet me 'rani, a ja nita nego pjevam," Dositej pojawava: Ovo to je on siromah alei se govorio, u moralnim stvarima
sasvim istinstvuje." (nae podvlaewe) Dositej je, dakle, humor koristio kao nain da kae istinu, pouku, ili ak kritiku. On se zna nasmijati i sebi, ako je potrebno. Vano mu je da wegova ala ne bude pogreno shvaena ili loe protumaena.
Humor u Dositejevoj basni, prvenstveno, treba da moralno djeluje
na itaoce. Humoristine situacije iz ivota, anegdote i komine ka-

117
rakterizacije predstavqaju, vjerovatno, vrhunce Dositejevog pripovjedakog umijea, jedan od najvrednijih elemenata wegovog stila i kwievnog stvarawa uopte.
Iako se ponekada trudio da obuzda humor, vjerovatno zato to mu
se inilo da ne slui wegovoj osnovnoj namjeri, poueniju, ipak se Dositejeva darovitost kao pisca humoriste ne moe osporiti. Ali da ne
ree ko da ja samo za smej i alu piem", esto sebe opravdava pred
itaocima, kada mu se uini da je bilo dosta. I ovdje se ispoqava Dositejeva tewa za umjerenou, kako u ivotu uopte, tako i u vlastitom kwievnom stvarawu. On je ovjek antikog obrazovawa, a antika
mjera" ispoqila se i na planu wegovog kwievnog stila.
Figure gomilawa, nabrajawa i ponavqawa su takoe znaajni elementi unutrawe strukture Dositejeve basne. Zahvaqujui ovim stilskim figurama i postupcima, Dositejevo pripovijedawe na mahove postaje slino ivom, usmenom narodnom govoru. Ove figure, meutim,
ine da Dositejev stil ponekad djeluje previe kien, ali mu esto daju i poetsku dimenziju, utiui na ritminost wegove naravouitelne
proze.
Zanimqiv primjer, u kojem dominiraju figure ponavqawa, je odlomak iz naravouenija basne 111, ovek ubog i ena:
Ovi je lepo tolkovao, zato: je li kaluer, on ite. Ako ti doe kui, ite, ako li mu doe kui, ite; ako si zdrav, za zdravqe ti ite;
ako li si bolestan, za bolest ti ite; ako li donajposle umre, i za smrt
ti ite. Kakav si da si, i gde si da si, na ovom il' na onom svetu, nita
on to nee da zna, to je wemu svejedno, on ite te ite. Al' su ve doiskali! (nae podvlaewe)

Ovdje je Dositej, pored anafore, epifore i simplohe, vrlo vjeto

iskoristio figuru poliptoton pokazavi dubqi smisao i svrhu ponavqawa glagola iskati" u razliitim oblicima, da bi upozorio kako
je doao kraj samovoqi kaluera: ite", ite te ite", Al' su ve
doiskali!".
Za Dositeja je karakteristian i postupak ponavqawa istih ili
slinih prosvjetiteqskih stavova i ideja, ponavqaju se i wegova izviwewa" u kojima istie da ne eli da bude dosadan, ili skree pawu itaocima, a moda i samom sebi, da je o nekoj temi govoreno ve
vie puta.
Dositejev kwievni stil odlikuje se i estim, ponekad ak i pretjeranim, gomilawem rijei i reenica slinog ili istog znaewa. Vjerovatno je to doprinijelo i utisku o pretjerano kienom stilu", kako je
ocijenio Jovan Skerli, a prihvatili i mnogi drugi koji su ocjewivali Dositejev stil. Mogli bismo ak rei da je gomilawe" jedan od najeih stilskih postupaka i ukrasa u naravouenijima, kao npr. u basni 108, Ris i lisica: enski polu, predrage keri, slatke sestrice,
mile qubeznice, preesne i svete roditeqice eloveeskoga roda"
esto je i gomilawe reenica istog ili slinog znaewa, kao i gomilawe upitnih ili uzvinih reenica na istom mjestu. Ponavqawima, gomi-

118
lawima i nabrajawima Dositej je elio pojaati utiske o odreenim
temama kojima pristupa sa posebnom pawom. Ti postupci dali su
posebnost wegovom kwievnom stilu, koji moda time nije dobio na
vrijednosti i qepoti, ali je svakako postao izrazito emotivno obojen,
ali i prepoznatqiv u srpskoj kwievnosti.
ivost i zanimqivost Dositejevih naravouenija postignuta je,
takoe, estim promjenama tona izlagawa i perspektiva pripovijedawa.
Ton izlagawa kree se od refleksivnih i pounih do patetinih i humoristinih odlomaka. Perspektiva pripovijedawa nije jedna, mijewa
se od perspektive objektivnog i analitinog naratora-rezonera, preko
vatrenog zagovornika ideja i subjektivnog uesnika u dijalozima i polemikama, do perspektive propovjednika koji u imperativima izraava
svoje nade i eqe.
Iako se Dositej trudio da stvari i pojave o kojima pie posmatra
objektivno i bezlino, esto se deavalo da ga tema ponese". Nekada
se poistovjeuje sa itaocima, nekada itaoce stavqa u poziciju posmatraa ili uesnika u polemikama, tako da perspektiva pripovijedawa
moe biti preneta na bilo koje lice jednine ili mnoine, zavisno od
ugla iz kojeg Dositej gleda na problem o kojem pie. U basni 26, Lisica
i kupina, Dositej kae: Uzajmio sam ta komu, a on mi je vratio i zahvalio, to hou od wega vie? Ali bih ja hteo da on potom sve po mojej udi ivi, i za moj atar da lae; ako li nee, a on je neblagodaran.
Nipoto! Ja sam nepravedan koji od wega iziskujem to on ne moe
ili mu ne pristoji." Oigledno je da Dositej ovdje ne misli na sebe,
nego aludira na svoje itaoce i na sve qude koji bi se u ovome mogli
prepoznati, a perspektiva prvog lica jednine samo pojaava snagu upuene poruke. Ovaj primjer zabiqeio je i Vatroslav Jagi,17 koji je smatrao da u ovakvim sluajevima dolazi do izraaja Dositejeva vjetina
pripovijedawa prema raznim figurama sredovjene ritorike".
Besjednika praksa i elementi retorike
u Dositejevoj basni
Kako su pokazala dosadawa prouavawa, Dositejev kwievni stil
mnogo duguje retorici i wenim pravilima za lijepo i pregledno izraavawe misli. Dositej se sluio mnogim, kako kwievnim tako i retorskim sredstvima da bi postigao ubjedqivost argumenata i svoga
govorewa". U basnama je wegova besjednika uloga u potpunosti dola
do izraaja, jer naravouenija uz basne predstavqaju, zapravo, pisane
besjede upuene publici.
B. Nui je u svojoj Retorici18 pisao: Besedi je svrha da sluaoce, obraajui se wihovom razumu, uveri i ubedi, ali je tako isto svrha
17 Vatroslav Jagi: Dositejeva rjeitost (1911) u: Dositej Obradovi 18111961,
priredio M. Leskovac; SKZ, 1961, str. 173.
18 Branislav Nui: Retorika, 1934; reprint izdawe: Zograf, Ni 2004, str. 29.

119
i da ih, obraajui se wihovoj mati i oseawu, zadobije i zagreje. U
ovome drugome sluaju besednitvo zalazi u oblast poezije, te se zato u
besednitvu javqaju glavne osobine i proznoga i poetskoga stila."
Slino moemo kazati i za Dositejevu basnu, prvenstveno za naravouenija. Iako nije mogao usmenim obraawem i ivim govorom da d
linu dimenziju naravouenijima, Dositej je to ipak uspio u pisanom
tekstu, zahvaqujui besjednikom, ali i kwievnikom, talentu koji je
nesumwivo posjedovao.
Naravouenija su, dakle, besjede" koje su izgubile svoju spoqawu, govornu karakteristiku kada besjednik ivom rijeju uobliava
svoje misli i osjeawa i tako kod slualaca izaziva eqene efekte. To
su pisani tekstovi namijeweni itawu, ali u wima su se ipak zadrali osnovni besjedniki ton, elementi i znaewe.
Imajui na umu Dositejevo obrazovawe i wegovo zanimawe za antiku, moemo smatrati da je bio upoznat sa osnovnim pravilima za sastavqawe besjede. Besjeda se, na osnovu sheme koju je dao Aristotel, dijeli
na tri tipa: savjetodavna, sudska i sveana. Kako Dositejeva basna ima
izrazit didaktini karakter, najblia je savjetodavnom tipu besjede.
Pripremne vjebe, koje su pripadale savjetodavnoj besjedi su: basna,
hrija i sentencija.19 S obzirom da su pripremne vjebe mogle da se osamostale kao posebne tekstualne i besjednike cjeline, ili da budu integrisane u vei tekstualni okvir, u tim oblicima moemo ih prepoznati i u Dositejevoj basni.
Basna kao retorska vjeba, kako saznajemo od V. Jelia,20 jedina je
od svih pripremnih vjebi nudila mladim besjednicima gotov tekst,
saet i najee izloen u treem licu, t. j. u indirektnom govoru.
Polaznici retorskih kola su proirivali postojei saeti tekst
koristei neka od sredstava retorske amplifikacije (npr. simile, contrarium, comparatio, descriptio, sermocinatio). Ve smo govorili o tome da
je i Dositej, prevodei basne sa stranih jezika na srpski, proirivao
originalne tekstove, unosio nove pojedinosti i drugaiju organizaciju
teksta, te iz neupravnog govora esto basne prevodio u upravni, iz monolokog oblika u dijaloki i slino. Pitamo se da li je moda Dositejevo poznavawe antike retorike uticalo na takav odnos prema postojeim tekstovima i koliko su retorski kliei i pravila za sastavqawe besjede prisutni u Dositejevim basnama? V. Jeli smatra da je
Dositej, boravei izvjesno vrijeme u grkim kolama, nema sumwe,
uvebao i nauio da sastavqa prema pravilima koja je propisivala retorika."21 Moemo, dakle, pretpostaviti da je u procesu prevoewa i
prerade originalnih basana u wegovu specifinu basnu vanu ulogu
imalo i poznavawe retorikih pravila o sastavqawu besjede.
19 Vojislav Jeli: Uvodna studija: O definiciji, istorijatu i znaaju pripremnih vebi, predgovor u: PROGYMNASMATA retora Aftonija Pripremne vebe za besednike,
1997.
20 Isto, str. 4547.
21 Isto, str. 59.

120
Hrija je, prema definiciji antike retorike, kratka anegdota pounog karaktera, a u praktinoj primjeni sastavni je dio duih tekstualnih cjelina za koje se tematski vezuje. U prirunicima, uz definiciju hrije postoje i pravila za weno graewe, a govori se i o razliitim
tipovima hrije.22 Srpski pisac i autor Retorike, J. Sterija Popovi,
definisao je hriju kao polezno izreenije kojom se predloenije (thema) kakovo izvestnim redom izrauje."23 Sterijinoj definiciji hrije
bliski su znaewe i uloga Dositejevih naravouenija, jer su naravouenija tekstovi pisani sa ciqem koristi (polezna izreenija), vezana su za
odreene teme izreene u basnama, a uglavnom su iskazana izvestnim redom, koji je vjerovatno i preuzet iz pravila za sastavqawe hrije. O mjestu i elementima hrije u gradwi Dositejevih naravouenija pisao je
V. Jeli24 i iznio bitne zakquke, naime, utvrdio je da su: U brojnim primerima onih razvijenih naravouenija, konstitutivni elementi hrije vidno prepoznatqivi."
U naravouenijima se ipak rjee javqa potpuni (ili poredani)
oblik hrije (to je u skladu sa Sterijinim zapaawem da se ovaj vid
rijetko nalazi kod odabranih pisaca), ali je vrlo lako uoqiv i esto
prisutan oblik trodijelne hrije, u kojoj je srediwi dio proiren
mnogim sredstvima retorske amplifikacije. Veinu Dositejevih naravouenija, izuzev onih koja se javqaju u formi sentencije ili niza sentencija, moemo posmatrati kao trodijelne hrije. U srediwem dijelu
su zastupqena razliita sredstva retorske amplifikacije: exempla, simile, contrarium, testimonium veterum, laus, sermocinatio Srediwi dio
naravouenija ponekad se zasniva i gradi na teorijskim postavkama u
antitezama. Izlagawe stavova u antitezama je jedno od Dositejevih omiqenih sredstava retorske amplifikacije, koje se pokazalo izuzetno pogodnim jer mu je omoguilo da suprotstavi pozitivne i negativne
principe i stavove o ivotnim pitawima, razlike izmeu dobrih i
loih, ispravnih i neispravnih stvari u ivotu.
Trea vrsta pripremnih vjebi koja pripada savjetodavnoj besjedi,
a nala se u Dositejevoj basni, kao dio veih tekstualnih cjelina ili
samostalna, je sentencija (lat. sententia sud). To je kratka, saeta izreka, ili poslovica, koja sadri neku optu misao ili moralnu istinu primjenqivu na razliite sluajeve u ivotu. Moe da stoji u sasta22 Potpuna (poredana ili aftonska) hrija ima osam dijelova: 1. postavqawe teme i
pohvala; 2. obrazloewe teme; 3. uzroci i utvrivawe iwenica; 4. suprotnosti; 5. slinosti; 6. primjeri; 7. svjedoanstva starih; 8. zakquak. Jo dva, oba skraena, oblika
hrije su: ciceronovska (imala je dijelove: protasis, aetiologia, amplificatio, conclusio) i trodijelna hrija (uvodni, srediwi i zakquni dio). U ciceronovskoj hriji posebno je bitan dio amplificatio, a u trodijelnoj srediwi dio, jer su mogli da sadre vie elemenata retorskog uveavawa teksta, t. j. retorske amplifikacije, kao to su: primjeri,
slinosti, suprotnosti, svjedoanstva starih itd.
23 Navod Vojislava Jelia iz rukopisnog primjerka Sterijine kwige (koja je objavqena oko 1844) u: PROGYMNASMATA retora Aftonija Pripremne vebe za besednike,
1997, str. 35.
24 Vojislav Jeli: Mit i besednika praksa pozne antike, Biblijski tekst kao testimonium veterum u: Antika i srpska retorika, Beograd 2001.

121
vu veih cjelina, ali i kao samostalna, jednostavna forma. Javqa se kao
konstitutivni dio i basne i naravouenija, a posebno vano mjesto zauzima u graewu naravouenija. Aftonije je izreku (sentenciju), kao jednu od pripremnih vjebi, definisao: Izreka je kratko slovo u obliku
iskaza koje na neto podstie ili pak odvraa od neega. Izreka moe
da podstie ili odvraa, odrie, moe biti jednostavna, sloena, verovatna, istinita, da preuveliava."25 Aftonije kazuje da se izreka nekada moe sravniti i sa poglavqima hrije: pohvalom, saetim obrazloewem teme, uzrokom, protivnim, analogijom, primjerom, svjedoanstvom starih, kratkim zakqukom.
U strukturi Dositejeve basne, sentencije (izreke, poslovice) su jedan od najeih elemenata, kako u samoj basni tako i u naravoueniju
koje je gotovo nezamislivo bez wih. Tu se nalaze misli antikih pjesnika i mislilaca, ali i savremenih autora, izreke mudrih qudi svih
vremena, na jezicima koje je Dositej poznavao (crkvenoslovenskom, grkom, latinskom, italijanskom, engleskom, francuskom, wemakom), kao
i poslovice koje je mogao da uje u svakodnevnoj upotrebi, u narodnom
govoru. U samim basnama nale su se uglavnom poslovice ili izreke iz
usmenog narodnog govora. Npr. u basni 2, Orao ustreqen, nalaze se dvije
izreke iz narodnog govora, tematski uklopqene u tekst basne o sudbini
orla koji je, ekajui da neto ulovi za ruak, sam postao plijen lovca:
No, kako se esto sluava ko druge lovi i sam ulovqen bude, i ko
za tuom vunom poe, sam ostrien doma doe." U basnama nema sentencija na stranim jezicima. Wima obiluju naravouenija, koja imaju naglaeniji misaono-didaktini karakter. Ali u naravouenijima nalazimo i velik broj narodnih izreka, koje upotpuwuju iskazane stavove i
univerzalne istine. Nai vele: Ne da se uhvatiti ni za rep ni za glavu; okree se kao vetreni petao; mewa se kao mesec; drugi as, druga pamet u glavi; drugi dan, drugojae namjerenije," navodi Dositej niz narodnih izreka sa istim znaewem, u basni 81, Satir i ovek. Pratei
Aftonijevu shemu, po kojoj razlikuje tipove izreka, i kod Dositeja nalazimo izreke koje podstiu, odvraaju, odriu; ima tu i jednostavnih i
sloenih, vjerovatnih, istinitih, i onih koje s odreenim razlogom
neto preuveliavaju. esto je sentencija ili izreka Dositeju sluila
kao pohvala, obrazloewe teme, primjer za slinost ili suprotnost,
svjedoanstvo starih, ak i kao zakquak.
U Dositejevoj basni, prvenstveno mislimo na naravouenija, kao
sredstva retorske amplifikacije javqaju se jo i: razni primjeri (exempla) po slinosti (simile) i suprotnosti (contrarium), svjedoanstva
starih (testimonium veterum), slikawe karaktera (sermocinatio), pohvala
(laus), kratke poune prie, anegdote; te postupci univerzalizacije,
konkretizacije, lokalizacije i slino.
Testimonium veterum, svjedoanstvo starih, prepoznajemo u mnotvu mudrih izreka velikana antike filozofije i kwievnosti, te
25

str. 83.

PROGYMNASMATA retora Aftonija Pripremne vebe za besednike, 1997,

122
u masi biblijskih citata, parafraza i aluzija na biblijske dogaaje.
Mnoge kratke prie iz starine, o umnim i velikim qudima iz prolosti, takoe su svjedoanstva starih. Wima se Dositej obilno koristio u
naravouenijima slue mu kao polazita, ali i kao najjai argumenti za wegove stavove. Dositejeva najdubqa moralna uvjerewa poivaju na
Hristovom uewu o vjeri, qubavi meu qudima, istini, pravdi, dobroinstvu i milosru. Zato su u naravouenijima esti citati iz Biblije
koji svjedoe o vjenim istinama i naelima koja e uvijek biti ista
i uvijek jednako vana. Mjesto i ulogu biblijskog teksta, kao testimonium veterum u srpskoj kwievnosti, pokazao je V. Jeli26 upravo na primjeru Dositejevih naravouenija, jer Dositej je, bez sumwe, znao snagu
biblijskih tekstova i simbola ako ih koristi u obraawu vjernicima.
Dositej voli da zavri naravouenije u stilu crkvene (duhovne) besjede, pozivajui itaoce da se priklone neprolaznim vrijednostima
o ijoj istinitosti svjedoi i Boja rije. Na vie mjesta Dositej tumai sutinu hrianske vjere, govori o osnovnim principima Hristove vjere, tumai dijelove teksta iz Svetog pisma i iz toga izvodi
moralne pouke, a u odreenim situacijama upuuje prigodne pouke koje
imaju izvor u Hristovom uewu i vjeri. Dositej nekada izdvaja odjeqke
iz Biblije s namjerom da navede svoje itaoce da, i poslije onoga to
je on o wima rekao, sami o tome razmiqaju. Najee na kraju naravouenija, znaju se nai prave, razvijene duhovne besjede. Elementi crkvenog besjednitva u Dositejevom djelu su, zapravo, tragovi i uticaji wegovog ivotnog puta i obrazovawa na kasnije kwievno stvaralatvo.
Osim biblijskih tekstova, u naravouenijima se kao testimonium veterum javqaju mnoge prie iz istorije, u vidu kraih podsjeawa ili komentara, ili ee u vidu anegdota o znamenitim linostima. Uopte,
svjedoanstva iz prolosti posluila su Dositeju da potvrdi mnoge
bitne stvari iz sadawosti.
Jedno od retorskih sredstava, koje je Dositej esto koristio za
proirivawe teksta naravouenija, je i slikawe karaktera (sermocinatio). Ako izostavimo primjere koje smo imenovali kao testimonium veterum, u kojima se govori o znaajnim linostima iz istorije, gdje je prisutan i postupak sermocinatio, ostaju nam izuzetno zanimqivi i upeatqivi primjeri u kojima Dositej samostalno slika razliite karaktere.
Najupeatqiviji su: kaluer Svetogorac i kapetan Rakovi (126), aqivi iguman (96), pop Mauk (146), pop Mudalo (30), starac derivuk
(30), slijepac Marko (154), Obrkneevi (141), komija Stojko (141),
26 Vojislav Jeli: Biblijski tekst kao testimonium veterum u: Antika i srpska retorika, Beograd 2001. str. 192200. Na str. 199. istog teksta, u podnonoj napomeni, navedeni pojam je dodatno objawen: Kada je re o antikoj hriji, retoriari se pozivaju
na stare pesnike, filosofe ili istoriografe, na primer: Homera, Hesioda, Vergilija,
Horacija, Sokrata, Platona, Aristotela, Seneku, Herodota, Tukidida i mnoge druge. Novovekovni retoriari, meutim, kao svedoanstvo starih esto navode biblijske tekstove
i pozivaju se na autoritete iz Starog i Novog zaveta: Solomona i Davida, Isusa Hrista,
Apostola Pavla i mnoge druge. Neretko postupaju i tako da se naporedo pozivaju na svedoanstva grkih i rimskih pisaca kao i ona biblijska."

123
cifraica (141), ak samouk (45), slukiwa Ugrinka (5).27 Ovi karakteri (koji su ponekad i predstavnici odreenih tipova qudi) Dositeju
su posluili kao ilustrativni primjeri za razliite poune situacije
u ivotu. Ne moemo da ne primijetimo da je Dositej majstor slikawa
qudskih karaktera u svega nekoliko poteza: nekoliko rijei ili reenica bilo mu je dovoqno da ivo i upeatqivo predoi karakter ovjeka, gdje i odabir imena ima vanu ulogu.
U proirivawu teksta naravouenija znaajnu ulogu imaju i mnogobrojne kratke prie i anegdote, ili kako ih Dositej naziva, vesele prepovetice" pounog karaktera. Meu wima ima izmiqenih i istinitih pria, anegdota iz linog Dositejevog iskustva, kao i onih koje je
sluao od drugih qudi, te pria i anegdota o znaajnim qudima i zanimqivim dogaajima iz prolosti. Wihova svrha je da tekstu naravouenija daju zanimqivost, ali i karakter ivotne vjerodostojnosti.
Univerzalizacija, konkretizacija i lokalizacija, kao postupci retorske amplifikacije, prisutni su i u basnama i u naravouenijima.
Ponekad u samoj basni Dositej sebi dozvoli komentarisawe situacije i
tako proiri osnovni tekst. U prvoj basni, Lisica i orao, situacija u
kojoj se nala lisica prenesena je, univerzalizacijom, na iri plan i
povezana sa sudbinom svih slabih koji trpe nepravdu a ne mogu nita
da uine osim da prokliwu nepravedne ili od Boga mole pravdu. Ciq i
svrha lokalizacije nekih basana je wihovo pribliavawe srpskim itaocima. Npr. u basni 69, Majmun i delfin, Dositej je itaocima dao
dodatnu informaciju o delfinu, ribi koja je veini srpskih italaca,
vjerovatno, bila nepoznata: Za delfina kau da je riba k qudima miloserdna, i mlogoga od potopqenija izbavi." U basni 116, Starac i
zlato, jedan od junaka je i stari ak iz manastira Studenica, to je sasvim oigledna lokalizacija basne na domai teren sa svrhom pribliavawa srpskim itaocima.
Pohvala je u potpunoj hriji bila jedan od konstitutivnih elemenata jer je ila uz mudru izreku na poetku teksta, a cijeweno je kada je
mudra izreka, koja stoji u osnovi hrije, iskazana zajedno s pohvalom wenom autoru. I taj postupak Dositej primjewuje, posebno kada je rije o
basnama iji je tvorac Lesing. Npr. na poetku naravouenija basne
143, Herkules, Dositej se pita: Ko ne bi tisjatekratno ublaavao i
blagoslivqao onu svetu Lesingovu duu koja nam je tako visoku i blagorodnu nauku u svojim premudrim ostavila basnama? Moe li ikakva filosofieska kwiga s lepim, vrazumitelnijim i djejstvelnijim osnovanijem pokazati preveliku polzu koju ovek moe od svojih zavisnika i
neprijateqa imati?" U obliku retorskih pitawa, ovdje se nalazi i
osnovna (mudra) misao o tome da ovjek moe imati korist od svojih
neprijateqa (ako wihovu zavist i zlobu pretvori u svoju equ da uspije) i pohvala tvorcu te misli iskazane u basni, Lesingu. Meutim, mjesto pohvale na poetku naravouenija kod Dositeja nije pravilo. Pohvala se mogla nai na poetku teksta, pa ak i na kraju, kao neka vrsta
27

Brojevi u zagradama oznaavaju redni broj basne u Dositejevoj zbirci.

124
zakquka ili poente, ali je weno mjesto najee u srediwem dijelu
naravouenija.
Mjesto i uloga pohvale u Dositejevom tekstu uslovqeni su temama o
kojima pie, wegovim linim oduevqewem za pojedine linosti: poznate i velike pisce (Homera, Horacija, Ezopa, Lesinga), filozofe,
vladare, te oduevqewem za pozitivne stvari u ivotu. Na pisac ima
na umu svrhu pohvale proklamovawe i irewe ideala za koje se i sam
zalagao. Kako je on pristalica prosvijeene monarhije, velik broj pohvala izreen je prosvijeenim vladarima (ruskom caru Petru Velikom
i carici Katarini, te austrijskom caru Josifu ) i prosvijeenim
drutvima. Dositej je poklonik engleske prosvijeenosti, oduevqen je
djelima engleskih pisaca i filozofa, pa e npr. za Adisona rei da je
ingleski Sokrat", a, uz najvee pohvale, smatra da su Englezi najprosveteniji u Evropi narod". On takoe izuzetno cijeni i esto hvali
grki jezik i grku kulturu, zato Grecija je prirodni dom i prijatweje obitalite musa, i jelinski jezik, on je sviju gracija po prevoshoditelstvu favorit-jezik, i bio je, i jest, i biti e". Dositej hvali
ovozemaqski ivot i besmrtnost qudske due, zdrav razum naziva blagorodni i prekrasni dar boji", a za nauku kazuje da ona u bogu svoj
poetak imade, i s wim vekoveno vekuje". Wegova pohvala upuena je
svim dobrim i pravednim qudima: Preblaen oni ovek koji svaki
dan dobro tvori samo zato to sebe pred bogom duan k tomu uvstvuje".
Pohvala je jedno od najeih i najzanimqivijih sredstava retorske
amplifikacije teksta u Dositejevoj basni.
Za razliku od basana, u kojima dominira pripovijedawe sa dosta
ivosti i dramatinosti u izlagawu, emu doprinose i razgovorne sekvence dijalozi i monolozi uesnika u radwi, u naravouenijima se
pokuava neto dokazati, pa je i nain izlagawa drugaiji. U wima su
razliiti sadraji izloeni po odreenom slijedu, sa svrhom da neto
dokau. Prilikom izlagawa Dositej se koristio isprobanim retorskim
postupcima koji su jamili preglednost iwenica i ubjedqivost u izvoewu zakquaka. Koristio se postupcima izlagawa i dokazivawa (analogijom, indukcijom, dedukcijom, silogizmom, antimemom i dilemom), to
opet svjedoi da je Dositej poznavao osnovna pravila retorike nauke.
Naravouenija ponekad ak imaju karakter rasprave ili diskusije sa suprotnim gleditima, koja on sam zamiqa i unaprijed obara kroz paqivo odabrane postupke izlagawa i dokazivawa.
Esej i rasprava u naravouenijima
Polazei od alegorije i simbolike u basnama, Dositej je razvijao
pouke (naravouenija) kreui se od sentencija i prostih moralistikih nastavaka na basnu, do sastava koji i nekoliko puta premauju
obim same basne. Zahvaqujui takvom postupku, ovladao je i formom
eseja; a tu formu, u nekoliko sluajeva, doveo je i do esejistiko-filozofske rasprave.

125
Esej (fr. essai pokuaj ili ogled) je relativno krai prozni
spis u kojem se izlau lini utisci i pogledi autora na neka vana
pitawa ivota, morala, nauke ili umjetnosti. Autori eseja se pozivaju,
uglavnom, na vlastita ili optequdska iskustva, nastojei da retorikim ili poetskim sredstvima itaocima priblie vlastita shvatawa.
Iako je zaetnik eseja i tvorac samog termina francuski pisac Montew, esej se zahvaqujui engleskom filozofu, kwievniku i dravniku
Bekonu, inae Montewevom savremeniku, odomaio u Engleskoj, toliko
da se ona smatra pravom domovinom eseja. Zahvaqujui Adisonu28 i Stilu, engleskim prosvjetiteqima koji su pisali eseje izrazito prosvjetiteqskog duha, esej je postao poznat i uticajan i van Engleske, a wihovi
eseji su postali uzor za cio H vijek. Zajednike osobine su im: neusiqen i uglaen ton, biran, jednostavan rjenik i elegantna duhovitost.29 Takav esej poznavao je i wegovao u svojim basnama i na Dositej.
J. Dereti je, meu prvima, upotrijebio termin esej za naravouenije Dositejeve basne Bakarna statua, konstatujui da bi se taj naziv
mogao dati jo velikom broju naravouenija Dositejevih", jer je sa
ovim osobenim tvorevinama svoga duha Dositej i uveo u nau kwievnost i prilagodio naim sadrajima esejistiki oblik".30 M. Pavi
istie da je Dositej prvi u srpskoj kwievnosti koji upotrebqava i
naziv za esej opit", pozivajui se na Monteweve oglede. Pavi takoe smatra da, u sluaju kada naravouenije posmatramo nezavisno od
basne, Dositejeva zbirka otvara jednu novu stranicu u istoriji srpske
kwievnosti, razvija esejistiku." Slijedei svoje zakquke, Pavi je
ustanovio da u Basnama" ima blizu etrdeset naravouenija koja bi se
mogla shvatiti kao ogledi31 (eseji).
Dositejeva naravouenijaeseji su kombinacija pounih i zabavnih sadraja a, vjerovatno po ugledu na engleske eseje, karakteriu ih
uglaen ton, biran rjenik i elegantna duhovitost. Tu su iskazani Dositejevi utisci i pogledi na neka wemu bitna pitawa ivota i morala.
On se pozivao i na vlastita i na optequdska iskustva, nastojei da
razliitim, i retorikim i poetskim, sredstvima itaocima priblii vlastita shvatawa. Lijepi primjeri eseja u Dositejevim basnama su:
o smislenom i razumnom nasuprot maloumnom i visokoumnom ovjeku
(basna 6, Lav, magarac i lisica); o dunostima na ovome svijetu (basna
36, Pas kasapski i kurjak); o razliitostima koje treba potovati (basna 46, Magarac i abe); o laima (basna 69, Majmun i delfin); o qenosti kao smrtnom grijehu (basna 72, Cvrak i mravi); o enama i wihovoj
prirodi (basna 108, Ris i lisica); o odnosu tjelesnog i duhovnog (basna
28 Dositejevo divqewe Adisonu pomenuli smo i u odjeqku o pohvali. Zato ne bi
trebalo uditi to se Dositej u svojim naravouenijima ugledao na stil i nain Adisonovog pisawa.
29 Prikaz pojma prema: RKT, 2001, str. 202203.
30 Jovan Dereti: Dositejev esej o 'starima i novima', u: Dositej Obradovi 1811
1961, priredio M. Leskovac, 1962, str. 241242.
31 Milorad Pavi: Poeci srpske esejistike u: Klasicizam Istorija srpske kwievnosti 3, 1991, str. 136140.

126
112, ena i koko); o nerazumnosti (basna 129, Magarac i kow); uvstvitelni" esej (basna 133, Finiks i golubovi); o zahvalnosti (basna
135, Sviwa i hrast); o starima i novima (basna 142, Bakarna statua); o
gordosti (basna 150, Divja jabuka i ruica). Esejistiki pristup u naravouenijima Dositeju je odgovarao, ponajprije, jer mu je pruao mogunost da iznese vlastite stavove i poglede na mnoge aktuelne probleme ivota i morala.
U specifinom obliku, u naravouenijima se javqa i rasprava. Teorijski, to je vrsta naune proze kojoj je ciq da dokae ispravnost ili
neispravnost odreenog tvrewa, da saopti nove ideje ili istine o
predmetu o kojem raspravqa, da istakne nove odnose ili nove iwenice. U raspravi je najvanije dokazivawe, jer pisac rasprave namjerava
da itaoca ubijedi u ispravnost svojih tvrewa i postavki. Jovan Dereti smatra da rasprava predstavqa najrazvijeniji esej".32
Kada govorimo o Dositejevoj basni, ne moemo govoriti o osobinama naune proze unutar we. Dositejevi zakquci nisu izvedeni na
naunim osnovama i principima. Ne moemo rei ni da Dositej saoptava neke nove ideje, niti nove iwenice o predmetima o kojima raspravqa. Ipak, wegov ciq u raspravama" je da dokae ispravnost ili
neispravnost odreenih tvrewa ili stavova. On izvodi zakquke na
osnovu linih i optequdskih uvjerewa i iskustava, a dokazi i zakquci izvedeni su po odreenim logikim principima to im, uslovno,
daje karakter naunosti". U basnama ipak ne postoji pravi primjer
rasprave koja bi imala dominantan nauni karakter. Uglavnom se radi o mjeavini eseja i rasprave, a u izuzetnim sluajevima dominiraju
elementi filozofske rasprave. Zato bismo te tekstove i nazvali esejistikim raspravama, kakvi su npr. rasprava o srei (basna 114, Dete i
srea); o besjedi, t. j. govorewu (basna 117, Papagal i maka); ili o zavisti (basna 143, Herkules).
Iz Dositejeve basne, kao se ini, razvila se forma eseja, i tek u
nekoliko sluajeva nastavila da se razvija prema raspravi, ali nije dosegla i sve wene osobine. Samo neki momenti, kao to su logiko izvoewe dokaza i polemian ton zbog moguih suprotnih stavova, kao i
navoewe istih, utiu na formirawe utiska o postojawu rasprave u Dositejevom naravouitelnom tekstu. On e, ipak, tu kwievno-naunu
formu u svojim kasnijim radovima boqe primjewivati, to je mnogo
zavisilo i od tema o kojima je pisao.
Dositejeva basna u vremenskoj perspektivi
U Iici, literarnom prvencu pisanom u Dalmaciji a objavqenom
tek poslije wegove smrti, Dositej se takoe sluio basnom, kao ilustrativnim primjerom za moralna naela ili poune misli koje je na
32 Jovan Dereti: Poetika prosveivawa Kwievnost i nauka u delu Dositeja Obradovia, 1989, str. 148.

127
tom mjestu iskazivao. Tu se nalo nekoliko desetina basana, koje uglavnom nisu narativno razvijene, tako da ih moemo posmatrati i kao zametke budue Dositejeve basne, o kojoj ovdje govorimo. U Iici su basne najee ispripovijedane u treem licu i neupravnom govoru, a kasnije su neke od wih, znatno proirene, nale svoje mjesto u Dositejevoj zbirci. To su esto saete verzije istih basana iz budue zbirke,
ali se ne podudaraju u svim elementima. Npr. umjesto zmije, u Iici je
maka, liui pilu, sebi presjekla jezik; umjesto sa hrastom, trska razgovara sa maslinom ko boqe opstaje na vjetru, i sl. U Iici se ponekad
nalazi samo moralna pouka, ili aluzija na basnu koja e se kasnije nai
u zbirci, npr.: Kupina i draa svaije haqine poteu, ako i nije im
potreba od haqina; i onoga grebu na ijoj su wivi." [basna 26, Lisica i
kupina]; Ne slazi u bunar po vodu, dogo ne vidi, kako e izlesti."
[basna 31, Lisica i jarac]; Ne sluaj svakoga rei, zato kusa lisica
rada bi, da su sve kuse." [basna 22, Lisice]33
Dositejeva zbirka basana (1788) nastajala je pod uticajem tadawih
evropskih kwievnih tokova, s kojima je Dositej, svakako, bio upoznat.
Naravno, primjena prosvjetiteqskih, racionalistikih, sentimentalnih i drugih ideja i strujawa epohe mnogo je zavisila i od italake
publike kojoj se Dositej obraao. Srpski narod je u to vrijeme ivio u
tekim socijalno-ekonomskim uslovima, qudi su bili neuki i praznovjerni, malobrojne kwige koje su tampane bile su uglavnom crkvenog
karaktera, a lijepa kwievnost" nije ni postojala. Takvoj se italakoj publici obraao Dositej u svojim basnama; zato je postojee ideje
epohe morao prilagoditi potrebama italaca. Najvanije je, ipak, da su
se te ideje u srpskoj kwievnosti pojavile gotovo u isto vrijeme kada i
u Evropi, da su postojale i irile se jer Dositejeve kwige su zaista
i dospijevale do naroda.
Kao pravi predstavnik vijeka prosvjetiteqstva i filozofije racionalizma, Dositej je djelovao reformatorski i veliao kultove razuma,
obrazovawa i prosvjeivawa. Zahtjev itaocima da se slue zdravim razumom predstavqa put izlaska srpskog naroda iz zaostalosti i sostojanija detiwstva". A svi to nas je god na belom svetu, kad se rodimo
nita ne znamo", kazuje Dositej u duhu racionalistike filozofije, po
roewu smo tabula rasa, prazna ploa, i tek od vaspitawa zavisi ta e
na ploi biti ispisano i kakav e ovjek u ivotu postati.
Filozofska uewa, kao jedan od bitnih elemenata u morfologiji
Dositejeve basne, razvijena su i zasnovana na najvanijim filozofskim idejama tog doba.34 Dositej je deista, a wegov pogled na svijet je de33 Dositej Obradovi: Iica, pod S, Slovo (Izbor pounih sastava Dositeja Obradovia, SKZ, Beograd 1904, str 56); Napomena: u uglastim zagradama su navedene basne iz
Dositejeve zbirke (1788), na koje se odnose navedene aluzije.
34 Vera Javarek: Dositejevo interesovawe za dela engleskih moralista H i H
veka istraivawe je pokazalo da je Dositej poznavao uewa engleskih filozofa moralista H i H vijeka (Loka, Takera, aftsberija); a M. Pavi je zakquio da je Dositej prihvatio wihovu teoriju podsmijeha, kao metodu borbe protiv praznovjerja i runih obrednih obiaja (Milorad Pavi: Prosvetiteqske ideje Dositeja Obradovia i jo-

128
terministiki. On vjeruje u Boga i prihvata Boga kao tvorca ovog svijeta i svega u wemu, ali odbacuje crkvene dogme, ureewe crkve i neistine koje razdvajaju qude. Sva Dositejeva filozofija" moe se svesti na
misao iz naravouenija 139, Orli i sova: iviti razumno i dobrodjeteqno na polzu i radost sebi i drugima, a potom, u svoje vreme, poi
odavde razumno i dobrodjeteqno s istom sovjestiju i s uverenim upovanijem venago ivota, evo sav heroizmus Hristova evangelija i zakona i
visoko soverenstvo, za koje je lovek sposobnim sozdat."
iwenica da Dositej pie basne i iri popularnost te kwievne vrste, koja ima izvore u antikoj kwievnosti, govori u prilog klasicistikoj tradiciji u wegovoj basni. Dositejevo obrazovawe je poivalo na grkim i rimskim klasinim uzorima, a nastavqeno je u duhu filozofskih uewa H vijeka, koja takoe ukquuju klasicistiku tradiciju. Dositej je prevodio basne sa grkog i latinskog jezika, koristio
sentencije na grkom i latinskom, sluio se primjerima iz grke i
rimske istorije. Posmatrana nezavisno od basana, naravouenija se mogu smatrati zaecima srpske esejistike, a Pavi smatra da se i esejistika moe svrstati u klasicistiko nasqee, iz dva razloga: zato to
je esej karakteristian za doba klasicizma, a u predromantizmu i romantizmu gubi znaaj, i zato to su u Dositejevim esejima prepoznatqivi antiki uzori: istorijsko-biografski elementi, moralno-filozofska uewa, navodi iz klasinih djela grke i rimske kwievnosti,
mitoloki elementi i antika proverbijalna misao.35 Isto tako, elementi i oblik hrije, koji se javqaju u strukturi naravouenija, potiu
iz antikih uzora.
Dositejevim biem su, osim razuma, snano upravqala i osjeawa.
Ne samo da je uvstvitelnost, koja se osjea u basnama, izraz wegove
prirode, nego i vie od toga: to je uticaj savremenog evropskog sentimentalizma na wegovo kwievno stvaralatvo. Ipak, trebalo je dosta
vremena da bi Dositeja poeli shvatati i prihvatati kao zaetnika, i
jednog od najvanijih, naih pisaca sentimentalista.36 Dragia ivkovi je, na osnovu Deretievih zapaawa o naravoueniju basne Finiks i golubovi, konstatovao da je Dositej u srpsku kwievnost uveo"
sentimentalizam i da je zahvaqujui Dositeju sentimentalizam postao
jedan od evropskih kwievnih pravaca koji se naao u srpskoj kwievnosti u vremenu kada se formirala nova, svjetovna kwievnost.37
Dositejevu bliskost sa predromantiarskim idejama, ako izostavimo
ideje o jednakosti i bratstvu qudi, wegovo rodoqubqe i kosmopolitizefinizam" wegovih istomiqenika i sledbenika u: Istorija srpske kwievnosti klasicizma i predromantizma Klasicizam, 1979, str. 110). Ideje o slobodnom miqewu: slovesnosti" i nauci, koje su zagovarali Dekart, Lajbnic, Spinoza i Lok, Dositej je takoe
prilagodio svojoj publici.
35 Milorad Pavi: Poeci srpske esejistike, u: Istorija srpske kwievnosti klasicizma i predromantizma Klasicizam, 1979, str. 483.
36 J. Dereti: Dositej kao ovek oseawa (analiza naravouenija basne 133, Finiks i
golubovi), u Koveiu", kw. , 1963. str. 524.
37 Dragia ivkovi: Evropski okviri srpske kwievnosti H i HH veka opti pogled, u: Evropski okviri srpske kwievnosti , 1997, str. 70.

129
zam, u basnama najvie zapravo zapaamo u nastojawu da se slui
sredwim" jezikom. To je i najznaajnija tekovina predromantizma, na
osnovu koje e Vuk Karaxi, kasnije, izvriti jeziku reformu.
Realizam u basnama treba shvatiti u najirem smislu, kao vanvremensku odrednicu i kwievni postupak prikazivawa stvarnosti i ivota onakvima kakvi jesu. Alegoriju i personifikaciju basana neminovno mijewa i objawava realizam naravouenija, formalno, u pretenoj upotrebi naracije, a na planu sadraja u realistinom slikawu
ivota i poloaja srpskog naroda i uslova u kojima ivi, prikazivawu
scena iz svakodnevnog ivota, slikawu drutvenih i porodinih odnosa Kao opti tip oblikovawa kwievnog teksta, realizam je u
osnovi svih Dositejevih naravouenija. Na jednom irem planu realizam u Dositejevoj basni oznaava konano povezivawe ivota i literature, to dotada u srpskoj kwievnosti nije bila tradicija.
Dositejeva basna, kada se sagledaju sve wene funkcije, elementi i
vrijednosti, sloenost strukture i morfoloki aspekti, otvara se pred
nama u novom svjetlu i savremenim znaewima. S aspekta montae teksta, javqa se i pitawe Dositejeve formalne savremenosti". Ona se ispoqava, prvenstveno, u strukturalno-morfolokoj fragmentarnosti i
montai teksta.
Savremena recepcija Dositejeve basne je vieznana i vieslojna.
Dositej se u basnama ne ispoqava samo kao prosvjetiteq i pedagog, nego
i kao kwievnik, tvorac zanimqivog kwievnog ostvarewa svoje
specifine basne, u kojoj se ukrtaju razni (vawski) uticaji i wegova
samostalna stvaralaka kreativnost. Kada itamo Dositejeve basne mi
se, zapravo, uputamo i u dijaloge: sa samim Dositejem, a preko wega i
s mnogim velikanima pisane rijei, s tradicijom usmene narodne predaje i tradicijom evropske kwievnosti. Otuda nije ni udno to je
Dositejevo djelo uopte, pa naravno i basne, esto bilo predmet komparativnih i intertekstualnih prouavawa.38
Treba imati na umu da je Dositej unosio savremene kwievne tokove u srpsku kwievnost, koja se tek formirala, sa samih izvora
iz Engleske, Francuske i Wemake. Wegova zbirka basana je klasino
djelo srpske kwievnosti, kojim je Dositej nau kwievnost uveo u
evropsku kwievnu tradiciju H vijeka.

38 Zoran Konstantinovi: Intertekstualna komparatistika, Alfa, Beograd, 2002

(Intertekstualno otkrivawe u srpskoj kwievnosti autor je zapoeo upravo sa Dositejevim basnama).

130
Violeta Gluvaevi
MORPHOLOGY OF DOSITEJ'S FABLES
Summary
This essay is trying to describe a specific Dositej's fable constituted of the fable
and a widened moral teaching. The essay is based on some important studies and conclusions about Dositej and his literary work. The intention of the essay is point out on
the forms and elements that constitute morphology of this unique literary fact in the
Serbian literary tradition. We want to show the crossing of outer influences with personal Dositej's creative tendencies in his fables. This analysis is one of the possible modern ways to read Dositej's fables.

INTERVJU
UDC 92.09
821.111.09 Greenblatt S.
821.163.41-83

PUTEVI NOVOG ISTORIZMA

Intervju sa Stivenom Grinblatom

Stiven Grinblat, profesor engleske kwievnosti na Harvardu,

kritiar engleske renesansne kwievnosti, jedan od glavnih teoretiara i praktiara novog istorizma. Istrauje poetiku kulture" i puteve ekspirove poetike u kwigama: Samo-oblikovawe renesanse (1980),
ekspirova pregovarawa (1988), Kako prokliwati: eseji o ranoj modernoj
kulturi (1990), Boanstveno blago: uda Novog svijeta (1992), Vil iz
Stratforda: kako je ekspir postao ekspir (2006).
Jedan ste od tvoraca amerikog novog istorizma", termina koji ste
Vi lino skovali 1982. godine, kao reakciju na dekonstrukciju, a koji materijalnu i tekstualnu praksu, politiku i poetiku vidi kao reciprono
konstitutivne. Izazvali ste aistorinost metodologija dekonstrukcije,
Novu kritiku i mitsku kritiku.
Porijeklo Novog istorizma zaista lei u oruu reakcije na formalistiki pristup kwievnosti na kojem smo odgajani moja generacija
i ja. To je zapravo ono to je poznato kao formalizam, koji je dominirao u mom obrazovawu i na emu sam mu, u stvari, zahvalan. Ali u odreenom trenutku u meni se, kao i kod mnogih studenata, javila jaka pobuna. Ta pobuna, precizno reeno, bila je usmjerena protiv kwievnog
formalizma koji je na amerike univerzitete uskoio ubrzo posle sredine dvadesetog vijeka, kada su potpali pod jak uticaj istonoevropskog
formalizma, i ruskog i ekog formalizma. To je znailo equ za istim kwievnim jezikom nezagaenim haosom istorije. I, ja, koji sigurno nisam bio u tome usamqen, poelio sam da obrnem poredak stvari, da izazovem formalizam, iako nikada nisam poelio da se odreknem wene obuenosti, na kojoj sam joj veoma zahvalan, one obuenosti
koja je fundamentalna za close reading. Ali, htio sam da close reading
primijenim na tekstove koji, strogo uzevi, nijesu kwievni tekstovi,
i da se zaista odreknem ideje koja kao glavni ciq svog poduhvata vidi
potragu za istim kwievnim jezikom.
Kao to znate, nakon to sam diplomirao na Jejlu studirao sam na
Kembrixu kod Rejmonda Vilijamsa, pod ijim sam jakim uticajem bio u

132
to vrijeme, ali i pod uticajem mnogih drugih, naroito Voltera Bewamina. Kasnije je naletio jedan drugi talas koji je potvrdio ovakve tendencije u mom radu. Miel Fuko je sedamdesetih poeo da posjeuje
Berkli, na kojem sam tada predavao. Zainteresovao sam se za wegov rad
i poeo da izuavam francuske specijaliste otkrivi izvjestan spoj
izmeu qeviarskog istorizma, s jedne strane, i dekonstrukcije, sa druge, to na neki nain definie ono ime se bavim.
Problematizovali ste razliku izmeu kwievnog i politikog, sledbenik ste Fukoove koncepcije istorije, po kojoj je istorija tekst o kojem
se pregovara, ime ste doveli u pitawe wen mimetiki model i pokazali
da istorija nije stabilnan osnov kwievnosti. Meutim, isto tako ste
pokazali kako ne-kwievni tekstovi nisu prosto neutralne transkripcije realnosti, nego da su nam istorijska fakta i iskustvo dostupni samo preko tekstualnih tragova", sa svim prateim retorikim strategijama koje karakteriu tekstualnost. Ponovo ste ocrtali granice izmeu kwievnog i nekwievnog.
Ponovno ocrtavawe granica veoma zavisi od naina na koji definiemo granice, od naina na koji treba ponovo promisliti granice
koje kwievno razdvajaju od nekwievnog. Moja zamisao odnosila se na
neophodnost razbijawa predstave o strogo odreenoj zoni kwievne
produkcije i shvatawa da je ono to mi nazivamo kwievnou uvijek
odreeno sadrajem, uvijek ukqueno u strategijske i taktike diferencijacije. Ali ona nije dio apsolutnih demarkacija, to znai da je prvo to treba istai u mom radu neki vid impulsa, kako neki kau buntovnikog impulsa, koji se javio jo 1960-ih, kada sam na Jejlu napisao
napisao disertaciju o Ser Volteru Reliju. Sutina mog rada na ovoj
disertaciji ticala se slamawa granica izmeu Relijeve poezije (pisao
je divnu poeziju cijelog ivota), s jedne strane, i wegovog ivota, sa
druge; slamawa svega onoga ime je eksperimentisao u nauci, wegovog
zanimawa za novi svijet, wegovih subverzivno skeptikih ideja; svega
onoga to ini dio onog istog procesa dok izuavate poeziju, kao da je
ona odvojena, apsolutno odvojena, od onih drugih snaga samo-oblikovawa u ovom svijetu. Sve mi se to inilo pogrenim. To je, dakle, jedan
vid konflikta pri ponovnom ocrtavawu granica.
Kada je u pitawu evolucija novog istorizma treba napomenuti i
onaj dio koji se odnosi na pomjerawe granica, a tie se dovoewa u pitawe fiksiranosti i stabilnosti nacionalnih granica. Istina, osjeam naroitu nelagodu, blagu ironiju, kada o ovome govorim nekome ko
dolazi iz bive Jugoslavije. Da pokuam da ovo formuliem ovako:
ta ako bismo razmiqali o istoriji kwievnosti sa stanovita jednog ostrva? Nazovimo ga Engleskom, to je ve destrukcija, ali ono bar
ima geografske granice, obale, i isto more. Ali, ta ako umjesto iz te
perspektive ponemo da mislimo drugaije; ta ako model istorije
kwievnosti nije ostrvo sa wegovim uroenim fantazijama, nego ga ini raskrsnica jednog zagaenog, violentnog, mjesta. Zamislimo istoriju

133
kwievnosti ne sa stanovita junozapadne Engleske, nego sa stanovita Crne Gore. To bi bio skraen opis, iako svakako ne moj, jer ja nisam poeo da mislim u jugoslovenskim terminima, nego bi to bio odgovarajui opis onoga to treba da radimo. Zato to je istorija kwievnosti, onako kako se razvila u 19. vijeku, bila anacionalni projekat, u
stvari anacionalistiki projekat, koji je u velikoj mjeri zavisio od
fantazije, konstrukcije o stabilnom nacionalnom jezgru iz kojeg potie ogromna energija, tako da moete posmatrati neki kwievni pokret
x i y, pokret Engleza, pokret Francuza, razvoj neke kwievnosti oko
nekog vida nacionalnog jezgra. Ali, ta ako sve to nije tako? ta ako
postoji jedna mnogo sloenija slika zagaewa dogaaja, revolucije, zakona, raseqewa, egzila? ta ako nije u pitawu da li se neto desilo
tom stabilnom jezgru, nego da neto jeste u istoriji kwievnosti to
joj daje povremenu stabilnost. ta ako je posrijedi fluks, kretawe? Kako se u tom sluaju baviti istorijom kwievnosti? Pitawe koje postavqa kulturoloka istorija glasi: kako sada odrediti predmet prouavawa? To su pitawa kojima sa sada bavim i sa kojima se nosim izvjesno
vrijeme.
Otvorili ste poqe pregovarawa u teoriji. Kako to izgleda kada u
svojim djelima pregovarate sa ekspirom? Da li primjewujete Fukoovu genealoku metodologiju i problematizujete pitawa kanona, ortodoksne
istoriografije, povezujete li nekwievne istorijske tekstove i kwievne tekstove, primjewujete li istoriju samo kao naraciju? Nije li pomalo mrana Vaa poruka da se subversivni glasovi proizvode i u okviru
afirmacije samog poretka; da se ne registruju od strane monih, ali da
isto tako oni ne potkopavaju taj isti poredak.
Prvo moram rei da me zanima kako je ekspir ivio u svom svijetu. Recimo da me zanima wegova linost, ne on kao pjesnik u izolaciji, nego kao osoba koja je ivjela u burnom dobu, veoma rizinom. On je
bio od onih koji su se na fantastian nain drali to daqe od zatvora za razliku od kolega iz pozorita koji su poesto tamo zavravali. ekspir je bio vjet u tome da tano zna koliko daleko moe da
ide a da ne zapadne u nevoqe. Mene zanima taj dio wegove linosti, nain na koji je funkcionisao u svom vremenu. Da, ekspir nije imao
nikakvu zatitu, nije imao znaajan drutveni poloaj, on nije bio jedan Fransis Bekon; u pitawu je, dakle, jedan krajwe sloen ivot. Radi se o nekome ko nije imao drutveni kapital kao potporu, nego je poticao iz jednog krajwe skromnog komercijalnog bekgraunda i ko je stvarao u jednom krajwe sloenom medijumu u Engleskoj. U stvari, zanima
me ta opstanak u jednom takvom svijetu znai.
Renesansa novog istorizma izraava savremena htjewa kojima se tei ujediwewu umjetnosti i politike, jezika, kulture i moi. Vjeruje se
da se kultura definie i iskazuje kroz sve diskurse koje obuhvata, ukquujui umjetnost i politiku pri emu relacije moi informiu diskurs.

134
Umjetnost i kritika su tako vrsto isprepleteni sa strukturama moi
da im ne ostaje gotovo nimalo prostora da im se odupru i izvrgnu ih kritici. Kako je ekspir pregovarao sa tim istim strukturama, posmatran iz perspektive novog istorizma?
On je gotovo uvijek radio s postojeim materijalima. I on je xeparo: uzimao je to god mu je odgovaralo. Jedan od naina na koji pokuavam da opiem wegovo pregovarawe je ta wegova sposobnost da, poput maioniara, kupi sve ono to izgleda odbaeno, sve one kulturoloki unitene bogove. To je ono to sam ispitivao u kwizi Hamlet u
istilitu. To je studija o oteewima tadawe kulture, o napadu na
katolianstvo, o doktrini istilita koju su protestanti odbacili.
Radi se o veoma sloenoj i teolokoj doktrini, ali i o drutvenom
ureewu. Oni su bili srueni, uniteni, i ekspir je bio odlian
pri sakupqawu tih oteenih, unitenih, kulturolokih svojstava:
upotrijebio ih je i reciklirao ih.
Tako moete zamisliti situaciju i tamo kod vas ponovo, u kojoj e
neko iz bive Jugoslavije, ili iz bilo kog dijela Istonog svijeta, biti vjerovatno fantastino budan za potpuno isti proces, na to to se
deava kada se postojee strukture unite ili otete. ta se deava
sa fragmentima ovih struktura? Ko ih moe upotrijebiti? Ko se moe
okoristiti? Ja zaista mislim da je ekspir, izmeu ostalog, bio nevjerovatno sposoban da upravo reciklira te institucionalno oteene
bogove.
Hamlet u istilitu ispituje ovaj fenomen, fenomen koji dramskog pisca pokazuje kao nekoga ko je zainteresovan da upotrijebi sve
ono to je kultura odbacila ili napala, kako da se pronae nain da se
sve to kreativno iskoristi. ekspir to nije mogao initi na sentimentalan, tradicionalan nain. To ne bi bilo doputeno ak i da je
to elio, ali, ipak, mislim nije ni elio. Hou da kaem da je pozorite bilo pod cenzurom. To znai da ga on nije mogao predstavqati,
on nije mogao predstavqati doktrinu o istilitu, direktno reeno:
to mu ne bi bilo doputeno. Ali, ja i ne mislim da bi ga zanimalo da
se time pozabavi. Mislim da ga je vie zanimalo da posmatra ta se
dogaa, npr.: ta bi se desilo kada bi u sluaju Hamleta, fenomena duha, pri povratku iz neobinog srediweg mjesta, nazad u svijet, on postavio zahtjev za ivotom. Recimo, ta bi bilo kada bismo viziju duha
istilita izokrenuli u sekularni zaplet sa osvetom?
Radojka Vukevi

ISTRAIVAWA
UDC 82-31.091920"
821.163.41-95

AVANGARDNI ROMAN BEZ ROMANA

(O poetici kratkog romana u vreme avangarde)
Predrag Petrovi

SAETAK: U srpskoj kwievnosti dvadesetih godina prolog veka pojavio se, u odnosu na raniju literarnu produkciju,
iznenaujue velik broj pripovednih ostvarewa koja se, kako
svojim obimom, tako i strukturnim odlikama, razlikuju od dotadawih romana i pripovedaka, to upuuje na mogunost da
se ta dela mogu objediniti jedinstvenim anrovskim nazivom
kakav je kratki roman. U pretenom delu tih romana ispoqile
su se kqune odlike novih, avangardnih umetnikih stremqewa
koja e dalekoseno promeniti srpsku prozu i postaviti osnove naeg modernog romana u proteklom stoleu. Nastali u priblino isto vreme i u dosluhu sa istom avangardnom potrebom
da se preispitaju i ospore stari, a otvore mogunosti novih
pripovedakih postupaka, ti romani svakako imaju niz pripovedakih i poetikih bliskosti ponajpre tendenciju ka eksperimentalnim umetnikim postupcima, izraenu poetiku samosvest i lirinost. Izmeu pripovetke i tradicionalnog,
dueg romana ije konvencije su osporene i naputene, kratki
roman postao je idealna avangardna prozna forma za ispitivawe i razvijawe novih narativnih tehnika i izraavawe autopoetikih stavova. Svojom morfolokom raznovrsnou kratki roman dvadesetih godina bitno je uticao na irewe i uslowavawe izraajnih mogunosti romana u naoj kwievnosti
proteklog stolea.
KQUNE REI: roman, avangarda, anr, poetika, pripovedawe, kratki roman, eksperimentalna forma, metanaracija,
lirsko, dokumentarno

O romanu se teko moe govoriti samo kao o jednom od kwievnih

anrova. Pojedini autori, poput Frederika Xejmsona, upravo i odreuju roman ponajpre kao kraj tradicionalno shvaene kategorije anra.1
1 Frederik Dejmson, Politiko nesvesno. Pripovedanje kao drutveno-simbolini in, prev.
D. Puhalo, Beograd 1984, str. 182.

136
Meutim, anr je do danas ostao jedna od kqunih, ali, paradoksalno, i
ne samo u novije vreme, najee osporavanih i obesmiqenih kwievnih kategorija/institucija. Dok kwievna kritika i istorija nikako ne mogu bez anrovskih odrednica, dotle novija kwievna produkcija gotovo sistematski i neprekidno potkopava ovaj pojam, to dovodi
do toga da se stare anrovske odredbe pretvaraju u sistem mehanikog
lepqewa imena, protiv kojeg se nuno mora boriti svaki autentini
umetniki izraz."2 Ipak, iwenica da anrovske klasifikacije i do
danas opstaju, naravno ne u svom normativnom ili konzervativnom obliku, ne moe se olako porei ni u samoj kwievnoj produkciji, pogotovu kada se radi o romanu. Tako, na primer, ostanemo li u vremenu
avangarde, Dnevnik o arnojeviu (1921) Miloa Crwanskog, koji je, uz
Prie o mukom (1920), oznaio poetak avangardnih promena u srpskoj
prozi, ocewen je i u tadawoj i u danawoj kritici kao delo bez
ijednog klasinog romanesknog elementa, bez predmeta, bez fabule i
vrsto ocrtanih likova".3 Ali upravo autorovom voqom kwiga u podnaslovu nosi odreewe roman, iako spram tradicije relistike romaneskne proze to nije. Oigledno je da takva anrovska odrednica sugerie
ne samo da Dnevnik treba itati na fonu dotadawe srpske i evropske
romaneskne proze, ija reprezentativna ostvarewa (Servantesa, Dostojevskog, Flobera ili naeg Jakova Igwatovia) pripoveda povremeno
pomiwe ili na wih aludira, nego kod itaoca aktivira i svest o romanu kao reprezentativnoj formi pisma u kulturi novog doba.
U opreci izmeu tradicionalnog, platonovsko-aristotelovskog, koncepta klasifikacije raznorodnih kwievnih ostvarewa na osnovu odabranih formalnih kriterijuma, kakvo postoji u uxbenicima iz teorije
kwievnosti, i onog kroeovskog koje polazi od toga da je svako delo
nesvodqiva i samosvojna estetska tvorevina, za odreewe anra, i u
tom smislu shvatawe romana, ini nam se zanimqivije i plodotvornije
shvatawe kwievne vrste kao svojevrsne jezike igre kako je odreuje
Ludvig Vitgentajn. U svojim Filozofskim istraivawima on se pita:
Ali koliko ima razliitih vrsta reenice? Recimo potvrdne, upitne
i zapovedne? Ovim vrstama nema broja: nema broja razliitim vrstama
upotrebe onoga to nazivamo znacima", reima", reenicama". I
ovo mnotvo nije neto nepromenqivo, dato jednom zauvek, nego nastaju novi tipovi jezika, moemo da kaemo nove jezike igre, a druge
zastarevaju i zaboravqaju se." Neto docnije Vitgentajn konstatuje da
razne igre obrazuju jednu porodicu iji lanovi poseduju porodine
slinosti."4 Ideja o porodinoj slinosti" tekstova zasnovanoj na jezikim igrama, odnosno prihvatawu i izneveravawu jezikih, kwievnih i estetikih konvencija/pravila mnogo je fleksibilnija i blia
3

Isto, str. 127.

Jovan Dereti, Istorija srpske kwievnosti, etvrto izdawe, Beograd 2004, str.

Ludvig Vitgentajn, Filozofska istraivanja, prev. K. Maricki-Gaanski, Beograd 1969,

1062.
str. 71.

137
romanu nego koncepcija anra zasnovana na sokratskoj veri u vrste i
nepremostive razlike izmeu literarnih formi.
Razmatrajui odnose izmeu kategorija opteg i posebnog u umetnosti, Teodor Adorno u svojoj Estetikoj teoriji konstatuje da ni jedno
znaajno umetniko delo nikada nije u potpunosti odgovaralo svome
anru. Ali i ta odstupawa od postojeeg i prihvaenog modela vremenom i sama postaju pravila, to uostalom i avangardna umetnost najboqe potvruje. Ako obraawe unapred datoj univerzalnosti rodova ve
dugo nije u umetnosti od velike pomoi, ni radikalno posebno, smatra
Adorno, nije reewe jer se ono pribliava granici sluajnosti i apsolutne ravnodunosti. Odnos opteg i posebnog nemaki filozof
razreava u interakciji, pa i borbi, anrovskih naela i wihovog pojedinanog ostvarewa: Pojedinano djelo ne daje za pravo umjetnikim
rodovima time to se ono wima podreuje, ve kroz konflikt u kojemu
ih je ono drugo opravdalo, iz sebe stvorilo i najzad unitilo."5
Pre nego to se vratimo nekim Adornovim teorijskim razmatrawima o dijalektici opteg i posebnog u umetnikom delu, zadraemo
se na odnosu romana i drugih anrova. Pretenzije romana bile su, pogotovu u posledwa dva veka, znatno vee u odnosu na druge kwievne vrste. U periodu realizma, kada mu je priznata pozicija jednog od glavnih
kwievnih i kulturnih reprezentanata epohe, roman je pretendovao na
totalitet u prikazivawu drutvene stvarnosti, da bi u dvadesetom stoleu teio da izrazi totalitet, odnosno univerzum diskurs. Vie od
svakog drugog kwievnog anra ili nekog drugog tipa pisawa, roman je
postao glavni semiotiki agens pojmqivosti",6 oblik kojim drutvo
poima sebe i kroz koji artikulie svet. Konano, svojim najboqim
ostvarewima roman pretenduje da bude sveobuhvatni, enciklopedijski
izraz svoga vremena. Taj povlaeni status koji mu je priznat u kulturi
novog doba roman je zadobio izmeu ostalog i zbog svoje otvorenosti ne
samo ka drugim kwievnim anrovima nego ka gotovo svim oblicima
qudskog miqewa i pisawa.
Na samom izmaku osamnaestog veka, u vreme kada je priznavawe toliko osporavane kwievne vrednosti romana postajalo sve oiglednije,
nemaki filozof, kwievnik i istoriar Johan Gotfrid Herder u
svojim esejistikim zapisima Pisma za unapreewe humaniteta (1793
1797) posvetio je znatnu pawu romanu i dao sledee sveobuhvatno i do
danas tano odreewe: Nijedna vrsta poezije nije ira od romana; samo on je sposoban poprimiti najrazliitije oblike jer sadri ili moe sadravati ne samo povijest i geografiju, filozofiju i teoriju gotovo svih umjetnosti i umjea nego i poeziju svih rodova i vrsta u prozi. Sve to zanima qudski um i srce, strast i karakter, oblik i obzor,
umjetnost i mudrost, sve to je mogue i zamislivo, pa ak i ono to je
nemogue, sve to ima mjesto u romanu ako zaokupqa srce i um."7 Herder
5
6
7

Teodor V. Adorno, Estetika teorija, prev. K. Prohi, Beograd 1979, str. 334335.
Xonatan Kaler, Strukturalistika poetika, prev. M. Mint, Beograd 1990, str. 283.
Navedeno prema: Viktor mega, Povijesna poetika romana, Zagreb 1987, str. 85.

138
jasno istie jednu od kqunih odlika romana da u sebe integrie ne
samo sve ostale rodove i vrste, nego sveukupnost qudskog iskustva,
ostvarajui svojevrsni kwievni sinkretizam, ali posedujui i uspenu sposobnost anrovske mimikrije. Skoro dva veka docnije Danilo
Ki u jednoj duhovitoj konstataciji predlae kulinarsko" odreewe
romana kao prodrqivog" anra koji je izvojevao sebi pravo da bude
integralni tekst, utoka ne samo svih anrova, nego svake condition humaine, kojem najboqe odgovara metafora lonca ili skladita. Romanom se danas naziva, s pravom, i bez ikakvog ograniewa, svakovrsna
prozna kwievna tvorevina koja se dri u labavim okvirima neega
to se vie i ne bi moglo nazvati sieom, nego pre celinom ili kako
se to danas kae strukturom".8 Ovu sposobnost romana da preuzima i
integrie funkcije i oblike drugih formi pisawa, mnogi teoretiari
anrova uzimali su kao nesavrenost, smatrajui roman mawe vrednom
kwievnom vrstom. Zapravo osnovni greh, ali pokazae se docnije zapravo epohalna prednost i snaga romana, bilo je to to ga antike i
klasicistike poetike nisu uvrstile u svoj izbor uzornih anrova i
time ga kanonizovale i ograniile wegove mogue vidove. Normativne
poetike odustale su od svakog pokuaja da roman podrobnije odrede,
priznajui mu, uz izvesnu dozu prezira, slobodu kreativnih mogunosti, kao u Boaloovoj Pesnikoj umetnosti: Frivolan je roman i sve mu
se prata; / Dosta je da pria zabavi u letu; / Preterana strogost tu
potrebna nije."9
Preputen talentu i inventivnosti svojih autora, ali i ukusu
mnogobrojne italake publike, roman je od druge polovine osamnaestog
veka postepeno postajao vodei anr nacionalnih kwievnosti i jedna
od kqunih tema kwievnoteorijskih rasprava. Meutim, do danas roman je i daqe ostao jedini kwievni oblik koji predstavqa odsustvo
oblika"10 i koji daqe nastavqa da se transformie i ne dozvoqava ni
jednom svom obliku/tipu da se stabilizuje. Dekompozicija postojeih
formi, sumwa u trenutni poredak stvari, kako u samoj kwievnosti tako i u svim domenima stvarnosti, znawa i iskustva, stalno preispitivawe i inovirawe izraajnih mogunosti ine osnovne mehanizme na
kojima se zasnivaju promene u romanesknoj prozi.
Upravo zbog te anrovske nestabilnosti Mihail Bahtin smatra
roman za glavnog junaka drame kwievnog razvoja novog vremena. Zato
to nastajawe novog sveta moe da shvati samo onaj ko i sam nastaje,
roman ne samo da je specifina forma koja najboqe izraava mogunosti nastajawa novog sveta nego je i jedini anr koji je rodio taj novi
svet i koji mu je u svemu srodan. Roman je umnogome anticipirao i anticipira budui razvoj itave kwievnosti."11 Dve najznaajnije teorije romana u dvadesetom veku, Bahtinova i Lukaeva, slau se da je roman
8 Danilo Ki, Roman na dlanu", Eseji: autopoetike, priredio J. Zivlak, Novi
Sad 2000, str. 123124.
9 Nikola Boalo, Pesnika umetnost, prev. S. Vitanovi, Beograd 1976, str. 268.
10 Rene Maria Alberes, Istorija modernog romana, prev. M. Vidakovi, Sarajevo 1967, str. 8.
11 Mihail Bahtin, O romanu, prev. A. Badnjarevi, Beograd 1989, str. 439.

139
reprezentativna forma jedne epohe i da je sasvim drugaije prirode nego to su to drugi anrovi, ali dok Luka u tom suprotstavqawu romana ostatku kwievnog sistema vidi moguu slabost roman je na
umetnikom planu najee ugroavana forma",12 dotle Bahtin u proimawu anrova koje se ostvaruje u romanu vidi wegovu snagu i osnovu
dominantne pozicije meu drugim kwievnim vrstama. Koliko je za
promiqawe romana bitan Bahtinov stav o romanu kao enciklopediji
anrova ija je sloena struktura zasnovana na polifoninosti, toliko je vano i Lukaevo demonsko" odreewe romana kao epopeje svijeta koji je bog napustio" i u kojem je ironija kquna konstitutivna kategorija: Ironija kao samoukidawe subjektiviteta koji je doao do kraja
jeste najvia sloboda koja je mogua u svijetu bez boga."13
I pored toga to je istorija romana, vie no i jednog drugog anra, obeleena pre diskontinuitetom i opozicijama, nego pravolinijskim razvojem i prelaskom jedne romaneskne forme u drugu, to ne znai
da se ne moe govoriti, ili bar pokuati da se govori o odreenim
tipovima romana karakteristinim za pojedine periode kwievne istorije, ili pak o nekim wegovim svojstvima koja i pored mnogobrojnih
anrovskih mutacija ostaju diferentia specifica u odnosu na druge forme
pisma. Tokom proteklog veka kritiari su esto uzimali realistiki
roman druge polovine devetnaestog stolea kao anrovsku meru" i
prema wemu odreivali prisustvo proznih inovacija i eksperimenata.
Takav postupak delom je opravdan zato to se roman u dvadesetom veku,
i to ponajpre od vremena avangarde, mewao kroz preispitivawe ili
otvorenu negaciju realistikih, odnosno mimetikih narativnih konvencija.
Upravo su oblici modernog romana do krajwih granica zaotrili
pokuaje terminolokog odreewa koje bi bilo dovoqno iroko da obuhvati sve, ili bar veinu wegovih anrovskih uzoraka". Mnogobrojni
pokuaji da se odrede nosee komponente" romana, odnosno da se odgovori na pitawe zato neki tekst anrovski odreujemo kao roman,
dali su svojevrstan inventar romanesknih elemenata. Od onih formalnih, kakav je duina teksta, odnosno broj rei, zatim preko teme, kompozicije, prie, zapleta, likova, motivacije, prostora, vremena do pozicije pripovedaa a u novije vreme i itaoca, referencijalnih odnosa, intertekstualnih veza i ontolokog statusa fikcionalnog sveta.
Oigledno je da se od celovite definicije romana s pravom odustalo, a
umesto toga prouavaoci ga radije posmatraju iz ugla jednog konstitutivnog elementa kojem daju primat, na primer pozicija pripovedaa, i
zatim na osnovu toga obrazuju odreenu tipologiju, recimo autorski/
auktorijalni, roman u prvom licu i personalni roman. Ovu trijadnu
podelu, koju smo naveli kao primer, daje nemaki teoretiar proze
12

nae).

Georg Lukacs, Teorija romana, prev. K. Prohi, Sarajevo 1990, str. 57 (podvlaewe je

13 Isto, str. 75. Up. o tome i: Pol de Man, Teorija romana era Lukaa", Problemi moderne kritike, prev. G. Todorovi, Beograd 1975.

140
Franc tancl, uz ocenu da svaka tipologija na geografskoj karti romana obeleava ogranieno podruje."14 Ogranieno najpre zbog svoewa romana na jedan povlaeni elemenat prozne strukture, a zatim i
izborom pripovedake tradicije na koju se kritiar poziva, pa time i
odreenim, esto preutnim, vrednosnim stavom koji se prema toj tradiciji zauzima. Meutim, tancl primeuje jo jedan specifian momenat bitan za svaki roman ponaosob i koji se esto ne moe uhvatiti
mreom optih, tipskih kategorija nosei elemenat u smisaonom
sklopu jednog romana moe biti oblikovan od najrazliitijeg materijala, moe se sastojati od neuhvatqivog prediva unutrawih veza."15 Te
specifine unutrawe veze u svakom romanu uspostavqene su zahtevima
wegove imanentne poetike kao samosvesti kwievnog teksta o svom artificijelnom, narativnom i referencijalnom statusu. Zato se ne moe
rei da roman izneveravajui i poigravajui se sa zateenim anrovskim konvencijama ne pristaje ni na kakva pravila. On prihvata ona
pravila koja autopoetiki generie, preispituje i opravdava, bivajui
uvek u dosluhu sa dotadawom proznom tradicijom. Slabqewe optih
estetikih ograniewa vodi prema jaawu posebnih, imanentno poetikih zakonitosti, odnosno kako to istie Adorno utapawe u posebno
djelo, suprotno rodovima, vodi wegovoj imanentnoj zakonitosti."16 Zato
poetika samosvest, odnosno ono to Bahtin naziva samokritikom ili
iskuavawem romaneskne rei, predstavqa jednu od wegovih kqunih
osobina. Razmatrajui Bahtinovu koncepciju romana kao enciklopedijskog anra, Aleksandar Jerkov istie samosvest romana kao jednu od
wegovih najbitnijih osobina tavie, moe se rei da je jedno od
najvanijih svojstava 'velikog romana' da se poetika svest o literarnosti izrazi kao oblikotvorni princip."17
Odgovor na pitawe ta je zapravo roman neminovno je povezan sa
pitawem kakav je kwievnoistorijski put roman preao dosada i u kojem pravcu wegov razvoj ide danas. Zato bavqewe jednim konkretnim romanom ili jednim wegovim anrovskim oblikom kritiara uvek upuuje
da uspostavi relacije sa razvojnim putem koji je roman dotada preao.
Konstatacija da je za razumevawe kwievnog eksperimenta dvadesetih
godina prolog veka bitan sloeni odnos avangardnih pokreta prema
umetnikoj i kulturnoj tradiciji upravo se u punoj meri odnosi na
avangardnu prozu, odnosno roman. Za tumaewe proze tog perioda u srpskoj kwievnosti bitan je odnos i prema nacionalnoj ali, naravno, i
evropskoj proznoj tradiciji. Nemogue je zato govoriti o avangardnom
romanu bez osvrta na poziciju tog anra u dotadawoj srpskoj kwievnosti i kulturi.
14

Franc tancl, Tipine forme romana, prev. D. Gojkovi, Novi Sad 1987, str.

130.
Isto, 129.
T. V. Adorno, nav. delo, str. 336.
17 Aleksandar Jerkov, Roman i tekst: enciklopedijski model u knjievnosti, Godinjak za poetika i hermeneutika istraivanja, br. 2, Beograd 1998, str. 18.
15
16

141

Iako stoji na poecima novije srpske kwievnosti, na prelazu

osamnaestog i devetnaestog veka, najpre u obliku prevoda a zatim i originalnih ostvarewa Atanasija Stojkovia i Milovana Vidakovia, roman je, kako to u svojoj studiji Srpski roman 18001950 konstatuje Jovan
Dereti, sve do pedesetih godina HH veka vidno zaostajao ne samo za
evropskim romanom nego i drugim vrstama domae kwievnosti, naroito pripovetkom."18 Ovakva tvrdwa svakako se mora ublaiti iwenicom da je pojednanih ostvarewa izuzetne umetnike vrednosti bilo,
ali nedovoqno da se roman stabilizuje kao vodei i kquni anr nacionalne kwievnosti, to je u evropskim literaturama u vreme epohe
realizma ve postao. O poziciji romana u srpskoj kwievnosti druge
polovine devetnaestog veka moda najboqe govori oprenost izmeu dva
teksta jednog koji 1857. pie jedan romanopisac, Jakov Igwatovi
(Pogled na kwiestvo") i drugog koji dve decenije potom objavquje
kwievni kritiar Svetislav Vulovi (Umetnika pripovetka u novijoj srpskoj kwievnosti"). U pregledu literarnih anrova svoga vremena Igwatovi posebnu pawu posveuje romanu i wegovim vrstama
(humoristiki, istorijski, socijalni), hvalei Milovana Vidakovia,
iji romani i pored mnogobrojnih slabosti imaju u srpskoj kulturi
epohalni znaaj. Ova struka, mislim, ima veliku svoju budunost",
proroki zakquuje Igwatovi svoje razmiqawe o romanu.19 Meutim,
1880. godine u svom pregledu umetnike proze Vulovi terminom pripovetka naziva sva obimnija pripovedaka ostvarewa, tavie smatrajui, i to ba u sluaju proze Jakova Igwatovia, pripovetku nadreenom kwievnom formom u odnosu na roman. Ovakav anrovski povlaeni status pripovetke, odnosno nepostojawe izgraene kwievne svesti o romanu, moe se uoiti i kod tadawih pripovedaa, na primer
kod Stevana Sremca, koji je svoja dela nazivao pripovetkama, dok neka
od wih danas nedvosmisleno odreujemo kao romane.
Tokom pretene prve polovine prolog veka ponavqae se Skerlieva ocena da srpska kwievnost jo uvek iekuje svog velikog
romanopisca, koji bi se svojim talentom bacio na roman."20 Skerli je
nesumwivo imao u vidu iwenicu da su romane dotada pisali izraziti
pripovedai (Matavuq, Veselinovi, Sremac ili Stankovi), dok su
autori posveeni prvenstveno romanu kao anru (poput Vidakovia,
Igwatovia ili Rankovia) pre bili izuzetak nego pravilo u srpskoj
kwievnosti.
Uzroci ovog, uslovno reeno, zaostajawa romana u odnosu na pripovetku, koja se prema Skerlievoj oceni razvila u najsavreniji rod
nae kwievnosti"21 i postala nacionalni literarni anr, raznovrJovan Dereti, Srpski roman 18001950, Beograd 1981, str. 11.
Jakov Igwatovi, Odabrana dela, kw. 2, Novi Sad 1969, str. 386.
20 Jovan Skerli, Istorija nove srpske kwievnosti, Beograd 1996, str. 388.
21 Isti, Noviji srpski pripovedai", Pisci i kwige, kw. 5, Beograd 1964. Ovaj
lanak objavqen je 1907. godine.
18

19

142
sni su. Zadraemo se na nekima od wih upravo zato to pojedini autori srpske avangarde daju zanimqive ocene o statusu romana i wegovoj
tradiciji u naoj dotadawoj kwievnosti.
U avangardnom osporavawu normativnog jezika, utemeqenog na Vukovoj reformi i stavovima wegovih nastavqaa okupqenih u koli filoloke kritike, postepeno sazreva svest o romanu kao rtvi jezike
reforme. I pored mnogobrojnih slabosti, romani Milovana Vidakovia bili su batinici jedne bogate evropske prozne tradicije, od grkog qubavnog romana, preko baroknog vitekog do elemenata pedagokog i sentimentalistikog romana. Meutim, Vidakovievi romani
batinili su i jednu razvijenu i sofisticiranu jeziku tradiciju crkvenoslovenskog jezika koja Vukovom reformom biva prekinuta. Novi,
na osnovama narodnog govora zasnovan, kwievni jezik nije bio spreman za sve kwievne i kulturne funkcije, a pogotovu ne za tako sloen
literarni anr kao to je roman. U posthumno objavqenoj kwizi Zanosi
i prkosi Laze Kostia Stanislav Vinaver znatnu pawu posveuje pitawu ograniew koje je srpskoj duhovnosti nametnuo narodni jezik, kao
i mogunostima slavenoserbskog jezika, da bi konstovao: Slavenoserbski ima izvesne drai, izvesna visokoparna kaiperstva, kad eli da
bude uen i uman, i kad se trudi da bude topao i prisno dostojan predaka, wihovih podviga, wihovog blagoaa i wihove svete istorije. Milovan Vidakovi preveden na korektan srpski (kako to predlae Pavle
Popovi) izgubio bi mnogo pa moda i sve. Milovanova bezazlena
nadahnuta starinska jezika stilizacija prosto nas razoruava. Oseamo sav onaj wegov blagodarni napor: na bude stari Srbin i do kraja
Srbin."22 Neto docnije Vinaver jo eksplicitnije govori o muzikalnosti Vidakovievog jezika: U nevezanom slogu, sklad se dovinuo do
rukovodnog naela koje upravqa oseajima i mislima, tek kod Milovana
Vidakovia. U govornoj melodiji Milovanovoj lei dra ovog pisca
naeg, koji je slatkim amorima i osvojio sva srca naega sveta, eqna dragosne muzike, udna jezikih miloti."23 Neto od obnove takve
muzikalnosti prozne reenice, ostvarene preureewem sintaksikog
niza, ali i specifinom crkvenoslovenskom stilizacijom, ponovo je
ostvareno u romanu Seobe Miloa Crwanskog. U jednom intervjuu datom povodom ovog romana, Crwanski posebno govori o svojoj upotrebi
jezike grae iz osamnaestog veka i zakquuje: Da nije bilo Vuka, na
jezik bi se sasvim drugaije razvijao, ak moda korisnije u pojedinim
stvarima. Vi niste mogli da piete o filozofiji na naem jeziku Vukovog doba, ali je istota Vukovog rada i istota jezika sa kojim se on
pojavio pobedila."24 Slino je ustvrdio i jedan od prvih kritiara Seoba, Milan Bogdanovi. Naglaavajui da Crwanski ne pie Vukovim jezikom i stilom", nego da lomi i rastae onaj ukoeni racionalni red rei koji je kod nas ostao iza Vuka", Bogdanovi dodaje i ovo:
22
23
24

Stanislav Vinaver, Zanosi i prkosi Laze Kostia, Novi Sad 1963, str. 8586.
Isto, str. 178.
Milo Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbu, Beograd 1992, str. 195196.

143
Ostaje otvoreno pitawe, da li Vukova reforma, pored sve neizraunqive blagotvornosti, nije moda u izvesnom smislu zaustavila i na
drugu stranu obrnula nau kwievnu misao odbacivi onako apsolutno jezik i stil slavjanskih pisaca."25 Naravno da ne moe, pogotovu iz
danawe perspektive, biti govora o osporavawu Vukove reforme, ali
moe o wenim izvesnim ograniewima, kojih e, uostalom, vremenom
postati svestan i sam Vuk, na primer ukquujui neto od crkvenoslovenske jezike grae u drugo izdawe Rjenika (1852).
Bez odgovarajue pisane i jezike tradicije roman se u srpskoj
kwievnosti nije mogao razvijati. To uostalom svedoi i primer izuzetnog, ali sasvim usamqenog Romana bez romana Jovana Sterije Popovia koji je nastao kao reakcija na vidakovievski tip proze, potvrujui tako jedan od kqunih mehanizama u razvoju evropskog romana da
je to jedini anr koji krizu i istroenost postojeeg naina pripovedawa koristi da, kroz oblike samokritike, parodije i poetiki samosvesnog ispitivawa narativnih mogunosti, stvori nov tip svog pisma. Zato nije sluajno to je Marko Risti u intertekstualni opseg
svog nadrealistikog antiromana Bez mere (1928) ukquio i ovo Sterijino delo.
Usmena, narodna kwievnost nije mogla u prvom trenutku da poslui kao osnova za razvoj romana, ali je zato odgovarala mawem proznom obliku pripoveci. Od svih ostalih oblika proze bajke,
pripovetke, poslovice, poalice roman odvaja to to on niti dolazi iz usmene tradicije, niti u wu uvire," zakquuje Valter Bewamin
analizirajui jedan od najvanijih avangardnih romana, Deblinov Berlin Aleksanderplac.26 Predominacija usmene tradicije kanonizovane u
Vukovim zbirkama, kao osnovama nae kwievne kulture, najee je
oznaavana kao kquni razlog za nepostojawe znaajnije romaneskne
tradicije kod nas. Jedan od prvih autora koji se ozbiqnije bavio ovim
pitawem bio je romanista i izuzetan poznavalac nae narodne epike
Nikola Banaevi. U svom ogledu O naem romanu (1928) Banaevi,
razmatrajui odnos izmeu epopeje, koja je kao obimnija forma nepoznata naoj narodnoj epici, epske pesme i romana, daje etnopsiholoko
objawewe za dominaciju pripovetke, kao kraeg proznog oblika, u odnosu na roman. Na epski pesnik, bar u onom periodu stvarawa iz kojeg su nam ostale junake pesme, nije ispevao obimna dela, nego se zadovoqio kraim i jezgrovitim pesmama. Glavno je da je takav nain stvarawa duboko ukorewen i da je, po naem miqewu mono delovao na
nau rasnu naklonost ka epizodi i fragmentu u kwievnom priawu.
() A taj nain, to je zaokrugqena mawa celina, nekada epska pesma, a
sada pripovetka."27 Zanimqivo je da Banaevi kao svojevrsnu potvrdu
Milan Bogdanovi, Seobe", Stari i novi III, Beograd 1961, str. 235.
Walter Benjamin, Kriza romana: Uz Dblinov Berlin Alexsanderplatz", Estetiki ogledi, prev. T. Stama, Zagreb 1986, str. 188.
27 Nikola Banaevi, O naem romanu, Srpski kwievni glasnik, n. s., kw. HH,
br. 8, Beograd 1928, str. 617. O dominaciji pripovetke u ranijim periodima srpske kwievnosti u novije vreme pisao je Mihailo Panti u: Modernistiko pripovedanje: srpska i
hrvatska pripovetka / novela 19181930, Beograd 1999.
25
26

144
ove svoje teze navodi romanopisce potekle iz sredina gde je oslabio
duh deseterake epike, poput Jakova Igwatovia i Bore Stankovia, koji kao izraziti prozni talenti piu nekonvencionalnim stilom i jezikom, a ne u vukovskoj tradiciji. Takav nedinarski" ovek je i Crwanski, u kojem Banaevi vidi nadu budueg srpskog romana. Naravno
da se ovoj tezi mogu staviti primedbe, ali ona svakako ukazuje na izvesne ograniavajue momente epske tradicije, kao i usmenih postupaka
pripovedawa (kakav je skaz) i anrova (na primer anegdota) na izrazitiji razvoj romana. Pravilo da su srpski romanopisci zapravo izraziti pripovedai, to najreitije potvruje Andri, moe se uoiti sve
do naih dana, ali uz iwenicu da nosei anr srpske kwievnosti
vie nije pripovetka, nego svakako roman. Time je srpska kwievnost
u dosluhu sa onim procesima koje je u evropskoj literaturi uoio Ki,
govorei sredinom sedamdesetih godina o senci bujajue romaneskne
produkcije koja ozbiqno preti da ugrozi pripovetku kao anr. Ki za
ovu pojavu navodi recepcionistiko objawewe Cvetana Todorova da
danawa publika vie voli roman nego priu ne zato to je duina
teksta vrednosni kriterijum, nego pre stoga to italac nema vremena, itajui neko kratko delo, da zaboravi kako je tu re o literaturi a
ne o ivotu."28
Odnos romana prema epskoj tradiciji mora se posmatrati i u kontekstu odnosa romana prema istoriji. Jedno od najstarijih i najsloenijih kwievnoteorijskih pitawa o razlici kwievnosti i istoriografije, kao i o kriterijumima istinitog, verovatnog i nunog, otvoreno u Aristotelovoj Poetici i prisutno sve do novijeg vremena u teoriji moguih svetova, hermeneutici Pola Rikera ili radovima autora
bliskih novom istorizmu, otvoreno je na samom poetku novije srpske
kwievnosti, u polemici izmeu Vuka Karaxia i Milovana Vidakovia. U poznatoj kritici Qubomira u Jelisijumu Vuk prvom srpskom romanopiscu zamera netano prikazivawe srpske istorije i mnogobrojne
anahronizme. Zanimqiv je, danas gotovo zaboravqen, Vidakoviev odgovor na ovo izjednaavwe romaneskne i istorijske istine. U predgovoru
romanu Kasija carica (1827) Vidakovi pie da roman vaqa razlikovati od istorije, jer ova svedoi o delu i kazuje kako je gde i kada bilo,
a roman nam upodobqava stvari samo istini i prikazuje nam iste u
primerima kao u veseloj igri."29 Slino e razmiqati znatno docnije
i Milo Crwanski povodom svojih romana Dnevnik o arnojeviu i Seobe: Najmawe su oba romana istorijska (). U romanu Tolstoja Rat i
mir najmawe je vana istorija. (). Roman nije istorija."30 Upravo je
odnos prema istoriji bio jedan od kqunih i nerazreenih problema
srpskog romana u devetnaestom veku. Dok je u evropskim kwievnostima
anr istorijskog romana bio jedan od vodeih, od srpskih autora se tek
28 Danilo Ki, Roman na dlanu, Eseji: autopoetike, priredio J. Zivlak, Novi Sad
2000, str. 131.
29 Navedeno prema etvrtom izdawu Kasije carice, Novi Sad 1880, str. 16. O Vidakovievim shvatawima romana i Vukovim kwievnim kriterijumima up.: Sava Damjanov,
Vidakovi, moderniji od Vuka, Novo itawe tradicije, Novi Sad 2002, str. 5774.
30 Milo Crnjanski, Ispunio sam svoju sudbu, str. 64.

145
oekivao velik roman inspirisan nacionalnom prolou. Pokuaji
da se epska prolost pretoi" u roman, a slino je bilo i sa istorijskom dramom, zavravali su se neuspeno.31 Neposredno pred Prvi
svetski rat, u isto vreme kada i Crwanski predaje redakciji Brankovog kola" u Sremskim Karlovcima rukopis svog prvog romana Sin Don
Kihotov, koji e u ratu biti izgubqen, panski filozof i esejista
Ortega i Gaset objavquje svoja Razmiqawa o Kihotu, u kojima, izmeu
ostalog, pie o razlici epike i romana. Nekoliko decenija pre Bahtina, Ortega i Gaset odreuje razliku romanesknog i epskog upravo u odnosu na predstavqawe prolosti. Roman i epika su potpuno suprotni. Tema epike je prolost kao takva: u woj se govori o svetu koji je
bio i koji je zavren, o mitskom vremenu ija drevnost nije na isti
nain prolost kao to je to bilo koje davno istorijsko vreme. To nije
prolost iz seawa, ve idealna prolost."32 Umesto idealizacije prolosti, s jedne, ili prepriavawa istorijskih iwenica, s druge strane, srpski roman dvadesetih godina prolog veka razvija drugaiji,
sloeniji i umetniki uspeliji odnos prema istorijskom nasleu. Tako Milo Crawanski u Seobama poetiki aktivira tradiciju srpske
memoarske proze, koja je u umetnikom smislu znatno uspelija i vrednija od pokuaja istorijskog romana, i razvija jednu sasvim drugaiju mogunost transponovawa istorijske grae u roman, koja vie nije u znaku
epskog nego lirskog naela. Konstatujui da se Seobe zasnivaju na sasvim pouzdanoj istorijskoj osnovi, na prouenim podacima o prilikama i qudima, Milan Bogdanovi primeuje da taj roman osvetqava ono
to je za istoriju potpuno neuhvatqivo. Bez fakata, bez datuma, bez
vidnih i znamenitih zbivawa ti trenuci rojewa i lutawa roja, tako
ivopisni, tako soni i tako beskrajno tragini i veliki, bivaju u
istoriji zaobilaeni i ostaju zaboravqeni."33 Tek sa Seobama srpska
kwievnost dobija umetniki izuzetan roman koji na nov nain razreava odnos istorije i fikcije, zasnovan ne na idealizaciji prolosti, nego na poetskom i metafizikom ponirawu u one dimenzije qudskog postojawa koje istorografija ne belei ili pred kojima ostaje nemona. I Rastko Petrovi u romanu Burleska gospodina Peruna boga groma ostvaruje jedan nov odnos prema istoriji i mitu koji se, jednim delom, moda najboqe moe odrediti onim to Vidakovi naziva vesela
igra". Zanimqiv je u tom smislu jedan anahronizam koji povezuje ovu
dvojicu romanopisaca. U svojoj kritici Vuk zamera Vidakoviu to junaci wegovih romana koriste duvan u sredwem veku, znatno pre otkria
Amerike i prenoewa ove biqke u Evropu. U Burleski postoji isti
31 Zanimqiva je u tom smislu konstatacija Jovana Hristia izreena povodom nae
istorijske drame da ni ura Jaki ni Laza Kosti nisu napisali onu istorijsku dramu koja se od wih oekivala: oni su bili daleko vei pesnici od svojih predhodnika i
savremenika, ali se u svojim dramama nijednom nisu posluili srediwim priama
srpske istorije." (J. Hristi, Drame Milutina Bojia, Eseji, 1994, str. 180).
32 Ortega i Gaset, Razmiljanja o Kihotu (odlomci), prev. J. Raji, Knjievna kritika, Beograd, god. XVI, br. 1, 1985, str. 20.
33 M. Bogdanovi, Stari i novi III, str. 227.

146
anahronizam, na poetku treeg poglavqa, sa izrazito metanarativnom
funkcijom, bitan za razumevawe pozicije pripovedaa, kao i kategorija
prostora i vremena u ovom romanu. Postupak kojem je zbog nepotovawa
istorijske i geografske istine bio u Vukovoj kritici osporen legitimitet, u Rastkovom romanu ponovo biva afirmisan i poetiki opravdan.
Tokom osamnaestog i devetnaestog veka, paralelno sa kwievnim
anrovima, razvijaju se i dokumentarne vrste, ponajpre autobiografija,
memoari, dnevnik, ali oni nisu, kao u drugim evropskim kwievnostima, bitno uticali na razvoj srpskog romana. Pratei evoluciju romanesknog oblika Bahtin istie poseban odnos koji je roman imao prema
vankwievnim anrovima (dnevnici, pisma, ispovesti i slino) od
kojih je preuzimao ne samo tematsko-motivsku grau, nego i forme, metode, jezik i stil.34 Iako je u srpskoj kwievnosti bilo izrazitih primera da autori svoje romane piu sluei se dokumentarnim izvorima,
Gorski car Svetolika Rankovia nastao na osnovu novinskih izvetaja
Pere Torodovia najpoznatiji je primer, ili da romanopisac bude inspirisan autentinim dogaajem, odnosno anegdotom (Sremevi romani), tek avangardi roman koristi sve pripovedake i kompozicione
mogunosti otvorenog, ruski formalisti bi rekli ogoqenog, proimawa sa dokumentarnim anrovima, prvenstveno u romanima Miloa
Crwanskog i Rastka Petrovia. U svom predgovoru za Floberov roman
Novembar Crwanski poetkom dvadesetih godina upravo govori o mogunosti da se novi oblik roman zasnuje na autobiografskoj i memoarskoj
grai, to Dnevnik o arnojeviu i Seobe potvruju. Zato se s pravom
moe tvrditi da je za dalekosene promene koje su nastale u srpskom
romanu u vreme avangarde od izuzetnog znaaja aktivirawe pripovedakih mogunosti dokumentarnih, prema dotadawim kriterijumima nekwievnih" anrova.

Odnos prema romanu za avangardne autore nerazluiv je od stava

prema realizmu ne samo kao kwievnoj epohi koja je, kako je to ironino primetio Breton, fabrikovala romane, nego i realizmu kao estetikom, epistemolokom i ontolokom modelu umetnikog stvarawa i poimawa sveta. Odnos avangardne umetnosti prema realizmu pokrenuo je u
prolom veku itav niz dalekosenih pitawa i otvorio mnogobrojne
polemike (kakva je recimo ona izmeu Lukaa i Brehta) o samoj prirodi
i smislu umetnikog stvarawa, odnosa kwievnosti i stvarnosti, znaewa mimezisa, aksioloke pozicije realizma prema modernoj umetnosti, pa do nekih ideolokih pitawa kakvo je ono o znaaju socrealizma. Italijanski autor Mario de Mieli ak je ustvrdio, svakako ne
bez razloga, da je objektivno govorei, iskquiva funkcija avangarde
bila da uniti realizam u wegovim osnovnim naelima i oblicima."35
34
35

Mihail Bahtin, nav. delo, str. 466.

Mario de Micheli, Umjetnike avangarde XX stoljea, prev. M. Vekari, Zagreb 1990.

147
U centru sistema kwievnih anrova evropskog realizma stajao je
roman odreen kao epopeja graanskog drutva, izraz sistematskog, nekada i scijentistikog viewa sveta zasnovanog na socijalnim i psiholokim analizama i motivacijama. Razmatrajui prirodu devetnaestovekovnog pripovedawa, an Pol Sartr konstatuje da narator tu nastupa
sa pozicije mudrosti i iskustva i kazuje o dogaaju koji je proao, ocewen je i shvaen. Pria koja se nudi publici ve je klasirana, sreena, okresana, proiena, ili boqe reeno, prua se samo kroz misli
koje se retrospektivno o woj formiraju." Takva pripovedna tehnika jedino je i mogua u jednom stabilizovanom drutvu koje raspolae jednim moralom, jednim merilom za vrednosti i jednim sistemom objawavawa da bi usvojilo svoje lokalne promene, i koje je ubeeno da je
umaklo istorinosti."36 Realistiki roman zato, moda iznad svega,
postoji kao paqivo kreiran interpretacioni sistem zasnovan na redu
sveta i redu iskaza. U tom sistemu sve je moglo da bude razjaweno, poev od najmawih pokreta junaka, do pravila koja upravqaju individualnim i drutvenim ponaawima. Pisac nikada nije govorio ne znam",
niti je na to imao prava."37
Ameriki autor Timoti Rajs tekstove druge polovine devetnaestog
veka svrstava u model analitiko-referencijalnog diskursa u kojem kao
dominantna crta postoji podudarawe poretka jezika sa logikim poretkom razuma i strukturalnom organizacijom sveta" tako da se izmeu
wih uspostavqa ne odnos analogije nego odnos identiteta. Egzemplarna
izjava takvog modela je cogito-ergo-sum, odnosno postojawe razumsko-semiotiko-posredujueg sveta/sistema".38 Dezintegracija takvog modela
poiwe krajem devetnaestog i poetkom dvadesetog veka, a kulminira u
vreme avangarde. Re je o aksiolokom i ontolokom raspadu stvarnosti, odnosno osporavawu slike sveta kao objektivne datosti i predmeta
pozitivistikog saznavawa. To osporavawe odvija se u kwievnosti
ponajpre kroz preispitivawe i negirawe shvatawa jezika kao jednostavnog posrednika, odnosno instrumenta za predstavqawe vantekstualne
stvarnosti. Za ispitivawe avangardne proze znaajna je demistifikacija i destrukcija realistikog postupka pripovedawa, odnosno diskursa podreenog pravilima i protokolarnim konvencijama, kako ga
opisuje Filip Amon od imenovawa junaka, motivacije wegovih postupaka, graewa zapleta i ogranienog repertoara wegovih razreewa,
specifinog ulanavawa naracije i deskripcije, itqivosti teksta, pa
do specifinih reewa problema izvora, garanta i prometa pripovedaevog znawa.39
U kritikom odnosu avangarde prema realizmu i wegovom kqunom
kwievnom proizvodu romanu, vano je razlikovati dve dimenzije
an-Pol Sartr, ta je knjievnost, prev. F. Filipovi, Beograd 1981, str. 93.
Mihail Golivinjski, Red, haos, znaenje, prev. P. Vujai, Beograd 2003, str. 7.
38 Timothy J. Reiss, The Discourse of Modernism, Cornell University Press, New York
1982, p. 31.
39 Filip Amon, Diskurs podreen pravilima, Trei program, Beograd, prolee 1990, br. 85,
str. 202196. O dogmi svojstvenoj realistikoj epistemologiji" up. i: Jan Vat, Realizam i
romaneskni oblik, isti asopis, 167182.
36
37

148
poetikog osporavawa. Jednu koja je programska i izraena u manifestima, i drugu, mnogo vaniju, imanentno poetiku, sadranu u samim
avangardnim romanima. Dok je prva, programski polemina linija osporavawa prizivala kraj romana i bila izraena prvenstveno u tekstovima nadrealizma, ona druga, imanentno polemika, kroz osporavawe realistikih konvencija razvila je nove prozne postupke, kao to su kola, montaa, citatnost, lirizacija, kontrapunkt i druge, i time zapravo zasnovala novu romanesknu tradiciju, odnosno na nov nain obnovila i neke stare, predrealistike pripovedake mogunosti.
Pomenuli smo da noviji teorijski pristupi romanu insistiraju na
wegovoj hibridnoj formi, polifoninosti, parodiji, intertekstualnosti i posebno na izraenoj poetikoj svesti o tekstu kao artefaktu i, u
vezi sa tim, na problematizovawu odnosa izmeu fikcije i vantekstualne stvarnosti. Samosvesno sistematsko ukazivawe proze na svoj status qudske tvorevine kako bi se pokrenulo pitawe o odnosu izmeu
fikcije i stvarnosti" Patria Vo odreuje kao metafikcionalnost,
istiui da je re o fenomenu koji romanu kao anru daje wegov identitet. Meutim, upravo realistiki roman, koji se tradicionalno smatra klasinim oblikom ovoga anra, potiskuje mogunosti ispoqavawa
autopoetike svesti tako to je potiwava dominantnom glasu sveznajueg, bogolikog autora."40 Postojawe takvog glasa, odnosno onoga to je
Bahtin nazvao monolokim principom u romanu, bila je jedna od kqunih zamerki avangarde realistikom romanu koji kao takav nije mogao
da izrazi duh sumwe i dinamike novog vremena. U razmatrawu pozicije
avangardnog romana, koji je otvorio put modernoj prozi u prolom veku, odnosno wegovog odnosa prema dotadawem realistikom ali i neto starijem romanesknom nasleu, ini nam se zanimqiv poznati esej
amerikog autora Xona Barta Kwievnost iscrpqenosti iz 1967. godine. Razmatrajui narativne aspekte proze ezdesetih godina (koja se danas odreuje kao postmodernistika), ponajpre u pripovetkama Horhe-Luisa Borhesa, Bart otvara i neka metodoloka pitawa o prirodi i
shvatawu romana, prvenstveno u odnosu prema realizmu. Roman je zaet
kao hibridna forma, izrazite samosvesti o svojoj neoriginalnosti" i
zasnovanosti na oponaawu dokumenata", na primer pronaenog rukopisa ili pisma/epistole, odnosno parodirawu drugih tekstova Ako
ovo zvui neprijatno dekadentno, ipak je odatle taj anr otprilike i
poeo, s Kihotom koji oponaa Amadisa, Servantesom koji se pretvara
da je Sid Hamete Benengeli (i s Alonsom Kihanom koji se pretvara da
je Don Kihot) ili Fildingom koji parodira Riardsona."41 Meutim, u
devetnaestom veku realistiki roman eli sistemom postupaka koji se
odnose na karakterizaciju likova, jasnu vezu uzroka i posledice, pripovedaevu selekciju, raspored i interpretaciju dogaaja, da bude originalan" i direktno oponaa" stvarnost. Bart tako pravi razliku izPatria Vo, Metaproza, prev. N. Petrovi, Re, br. 19, Beograd 1995, str. 78.
Xon Bart, Kwievnost iscrpqenosti, prev. . Krivokapi, Kwievna kritika,
Beograd, leto/jesen 1996, str. 41.
40

41

149
meu, s jedne strane, realistikog romana koji ima pretenziju, a zapravo iluziju, da oponaa stvarnost i, s druge strane, samosvesne imitacije romana, ili romana koji predstavqa oponaawe drugih vrsta dokumenta, iako, naravno, tema i jednog i drugog jeste ivot, a ne dokumenta." U dvadesetom veku roman se mahom ponovo vraa svojoj metafikcionalnoj tradiciji, koja u postmodernizmu postaje dominantna narativna
strategija, iz ega proizilazi da realistiki roman nije nikakav klasian oblik romana, niti vruhanac u wegovom razvoju, nego jedna kontra-tradicija koja izneverava pravu prirodu ovog anra. Sa ove take
gledita, metafikcija definie tradiciju nasuprot koje se realizam
mora sagledati kao kontratradicionalan ili neortodoksan", komentarie neke imlikacije Bartovog eseja Najal Lusi.42 Nakon kratke realistike faze, odnosno nakon te kontra-tradicije, roman se ponovo vraa
svojoj dominantnoj razvojnoj liniji, olienoj u delima Servantesa, Rablea, Sterna ili Fildinga.
Izraena samosvest o romanesknoj formi i wenoj otvorenosti ka
drugim, fikcionalnim ili dokumentarnim anrovima, odnosno drugim
oblicima pisma i kulturnog naslea, problematizovawe odnosa stvarnosti i fikcije, kao i aktivirawe nekih jezikih, narativnih ili poetikih momenata predrealistike romaneskne i kwievne tradicije,
od sredweg veka, stare slovenske religije i mitologije, memoarske tradicije osamnaestog stolea, romana Milovana Vidakovia ili Sterijinog Romana bez romana, svakako su izuzetno vani momenti za razumevawe prirode ovog anra u avangardi. Zato srpski kao i evropski avangardni roman, olien u ostvarewima Jevgenija Zamjatina, Jurija Oqee, Borisa Piqwaka, Aleksandra Deblina, Andrea Bretona ili Luja
Aragona, eksperimentiui sa novim proznim postupcima zapravo obnavqa roman kao otvorenu, hibridnu i poetiki samosvesnu formu.
Upravo u vreme avangarde ruski formalisti, iji tekstovi predstavqaju jednu od osnova teorijskog razmiqawa o romanu u dvadesetom
veku, svoje kqune pojmove (forma, sie, fabula, ogoqavawe postupaka)
izvode na osnovu analiza strukture ne realistikih nego upravo romana
u kojima postoji izraziti momenat metafikcionalnosti, a to su Don
Kihot i Tristam endi. U poznatom ogledu Sternov Tristram endi"
i teorija romana (1921) klovski ovo delo, o kojem je dotada jedva
ozbiqnije pisano, odreuje kao najtipiniji roman svjetske kwievnosti", ba zbog toga to su u wemu ogoqeni i problematizovani svi
kquni pripovedaki postupci koji odreuju roman kao anr, podvlaei sledei odnos: Razlika izmeu Sternova romana i romana obinog tipa ista je kao izmeu obine pjesme sa zvukovnom instrumentacijom i futuristike pjesme napisane na zaumnom jeziku."43
Meutim, treba odmah rei da bi bilo jednostrano i pogreno proglasiti realizam, iz perspektive avangardnog osporavawa, za mawe vre42 Najal Lusi, Postmodernistka teorija kwievnosti, prev. Q. Petrovi, Novi
Sad 1999, str. 186.
43 Viktor B. klovski, Uskrsnue rijei, prev. J. Bedenicki, Zagreb 1969, str. 103.

150
dan ili mawe bitan period u razvoju romana. Uostalom, i sam klovski e krajem dvadesetih godina napisati obimnu monografiju o klasiku ruskog realizma, Tolstoju Graa i stil u Tolstojevom romanu Rat
i mir" (1928), u kojoj je primenio, sumirao ali delom i revidirao svoje
dotadawe pojmovne i teorijske pretpostavke o prouavawu proze. Pored analize samih kwievnih postupaka, odnosno primene unutraweg" pristupa, klovski e u svoja razmatrawa ukquiti kulturni i
istorijski kontekst Tolstojevog romana, dokazujui de je efekat ouavawa kod Tolstoja zapravo postupak oneobiavawa kulturnih konvencija".44 Godinu dana docnije pojavquje se i studija Mihaila Bahtina o
Dostojevskom, koja e postati temeq modernog pristupa romanu, uvodei pojmove kao to su polifonija, dijaloginost i karnevalizacija.
Bahtinova kwiga bila je zapravo potvrda Lukaevih rei da Dostojevski
svojim stvaralakim stavom vie ne pripada devetnaestom veku i realizmu, nego jednom novom svetu. Samo analiza forme wegovog djela
moe pokazati da li je on Homer ili Dante ovog svijeta, ili samo aqe pjesme koje e kasnije pisci, zajedno sa svojim prethodnicima, splesti u veliko jedinstvo, je li on samo poetak ili ve ispuwewe."45 Bahtinova analiza potvrdila je da ni Dostojevski, pa ni Tolstoj, ipak nisu zbaeni sa Parobroda Savremenosti", kako su to u svom manifestu
amar javnom mwewu (1913) tvrdili ruski kubofuturisti. I pored svoje
poetne polemike zaotrenosti, avangarda e, kako svojim umetnikim ostvarewima, tako i teorijskim promiqawem nastalim pod wenim uticajem i u wenom kwievnom kontekstu, radikalno promeniti
odnos prema kwievnoj tradiciji, ostavqajui kao svoje trajno naslee
uverewe da ni jedan pojam niti koncept umetnikog stvarawa, dakle ni
realizam, ali ni same avangardne programske poetike, ne moe biti
jednom zasvagda odreen i bezrezervno prihvaen. Proiriti poqe
stvarnog i odbaciti mehaniko podraavawe, ali ne i stvarawe koje
tumai i obogauje stvarnost: to je ono to preporuuju najkarakteristiniji tekstovi", sumira Adrijan Marino avangardni odnos prema
realizmu.46
Neke od vanih programskih tekstova o realizmu i romanu napisae francuski nadrealisti. Nadrealizam je svakako najboqi primer specifinog odnosa koji postoji izmeu programskog i imanentnog poetikog osporavawa romana u avangardi. Po svom beskompromisnom negirawu realizma ovaj pokret mogao bi, kako to primeuje Giqermo de
Tore, tanije i sveobuhvatnije da se nazove antirealizam."47 Osuda realizma ima jedno od kqunih mesta u Bretonovom prvom manifetu iz
1924. godine i usmerena je prvenstveno na roman kao nosei anr realistike kwievnosti, ali dobijajui izrazite tendencije naelnog
osporavawa romana kao anra uopte. U deskripciji, karakterizaciji
44 Novica Petkovi, Kwievni postupci i motivacija u teoriji Viktora klovskog, u: V. klovski, Graa i stil u Tolstojevom romanu Rat u mir", Beograd 1984, str. 50.
45 Georg Lukacs, Teorija romana, str. 128129.
46 Adrijan Marino, Poetika avangarde, str. 122.
47 Giqermo De Tore, Istorija avangardnih kwievnosti, str. 230.

151
likova, psiholokoj motivaciji, pozitivistikom i racionalistikom
stavu i logici zapleta u realistikom romanu Breton vidi samo manifestacije osredwosti, banalnosti, plitke naduvenosti i neprijateqe
svakog intelektualnog i moralnog poleta, navodei kao primer jedan
odlomak iz Zloina i kazne.48 etiri godine potom Breton e svoj stav
prema romanu izraziti na nov nain, tako to e napisati svoj prvi
roman Naa (1928). Slino e postupiti i zastupnik Bretonovih
ideja u srpskoj kwievnosti, Marko Risti koji iste godine (1928) objavquje svoje bezoblino udovite" Bez mere. Zato je nadrealizam moda najizrazitiji primer kako se avangarda obraunala" sa romanom
stvarajui zapravo nove oblike romana i potvrujui osnovni princip
razvoja ovog anra stalno preispitivawe i osporavawe kanonizovanih pripovedakih konvencija. Zato bi se s pravom moglo rei, a to e
se upravo u srpskoj kwievnosti dvadesetih godina potvrditi, da je
avangardna poetika osporavawa upravo imanentana romanu kao anru i
da je u wemu dobila svoj najdalekoseniji i najpotpuniji izraz.
Odnos avangarde prema realizmu razmatra se ve u prvom i teorijski najsloenijem i najznaajnijem programu srpske avangarde, Vinaverovom Manifestu ekspresionistike kole (1920), koji je po nekim stavovima u dosluhu sa ubeewima nemakih ekspresionista i ruskih formalista.49 Vinaverovo odreewe realizma, i u irem smislu odnosa
umetnosti i stvarnosti, izuzetno je znaajno najpre zbog toga to prevazilazi jednostrano, a delom i danas prisutno, shvatawe realizma kao
jednostavnog reprodukovawa i podraavawa empirijske stavarnosti. Vinaver znatno sloenije sagledava problem realizma u umetnosti, za
razliku od Bretonove polemike jednostranosti u prvom manifestu
nadrealizma. Realizam Vinaver shvata prevenstveno kao jednu od umetnikih kategorija u ijoj osnovi je snaga ubedqivosti i iluzije a koja
se ostvaruje upotrebom odgovarajuih kwievnih postupaka kakvi su izbor teme i stavqawe akcenta. Realizam ne poiva na objektivnom i tanom prikazivawu stvarnosti, nego u dejstvu umetnike slike mogue
stvarnosti na itaoca. Pravi realizam, u najveem broju sluajeva, jeste pokuaj ne da se stvari predstave onakve kakve su, ve tako, da se
rodi ubeewe, da su one zbiqa takve."50 Veliki pisci realistike kwievnosti, poput Dostojevskog i Gogoqa, prema Vinaveru, veliki su vizionari koji su genijalnim i nesvesnim trikovima" svoje itaoce drali u iluziji da im govore o verodostojnoj stvarnosti. U pitawu je zapravo jedna igra koje avangardni umetnici postaju svesni: Ima umetnosti koja nam stvara iluziju realnosti pa ma sve bilo varka, a ima
umetnosti koja nas dri u atmosferi irealnoga i ako je sve to se iznosi stvaran odnos izmeu bia."51 Moe se primetiti da je Vinavero48 Andre Breton, Prvi manifest nadrealizma, Tri manifesta nadrealizma, prev. L. Mati,
Kruevac 1979, str. 1922.
49 Vidi o tome: Radovan Vukovi, Poetika hrvatskog i srpskog ekspresionizma, Sarajevo
1979, str. 212218.
50 Stanislav Vinaver, Gromobran svemira, Beograd 1921, str. 6.
51 Isto, str. 8.

152
vo odreewe realizma blisko modernoj formulaciji fenomena referencijalne iluzije u kwievnosti. Dok se u dobro poznatom fenomenu
intencionalne iluzije identifikuju i zatim zamewuju tekst i wegov
autor, referencijalna iluzija pravi greku tako to zamewuje predstavu o stvarnosti samom stvarnou, i ima pogrenu tendenciju da
tumaewe koje se od nas oekuje zameni predstavom."52 Postojawe vantekstualne stvarnosti kao i sam mehanizam referencije, usmeren bilo
na materijalno ili nematerijalno, imaginarno ili empirijsko, svakako
su sloeniji fenomeni od avangardnog preispitivawa realizma. Mehanizam referencije ima izuzetno mesto u italakom poimawu kwievnosti, pogotovu u recepciji romana od kojeg se i danas konvencionalno
oekuje da stvori jedan svet koji e italac moi da dovede u vezu sa
svojim iskustvom stvarnosti i kwievnosti. Meutim, sama svest o referencijanoj iluziji kao kqunom momentu realistikog diskursa, a u
irem smislu i same kwievnosti, kao i umetnikim postupcima, odnosno narativnim konvencijama kojima se ta iluzija ostvaruje, omoguila je avangarnoj prozi da demistifikuje, ospori i parodira takve
kwievne postupke, kao i da problematizuje sam odnos empirijske, materijalne i fiktivne, tekstualne stvarnosti kwievnog dela, kao i samu wegovu recepciju. Svest o lukavstvu" realistikih autora da svoju
viziju sveta predstave kao objektivnu stvarnost, donela je, prema Vinaveru, ne samo slobodu umetnikog izbora, nego i jednu dalekosenu sumwu koja proistie iz ontoloke oscilacije izmeu bia i nebia,
stvarnog i nestvarnog. Mi nae svetove gradimo danas sa jo jednim helijumom, koga nije bilo na dosadawim zemqama: mi unosimo tu
upitnu jezu stvarnosti i nestvarnosti (); za nas je igra oko prisustva
ili odsustva egzistencija jedna dra vie u stvarawu, jedno uivawe
vie u stvorenom."53 Osporavawe konvencija realistikog diskursa rezultat je sumwe u ontoloku stabilnost racionalistikog i pozitivistikog poimawa stvarnosti, sumwe iz koje proistie egzistencijalna
jeza i stvaralako uzbuewe pred pitawem ta stvarnost zapravo jeste i
koje su mogunosti da se ona u umetnosti predstavi, odnosno dekomponuje i iznova kreira. Postojawe dve slike stvarnosti, jedne materijalne, fenomenalne i druge sumatraistike, eterine u Dnevniku o arnojeviu, potpuno razarawe kauzalnog i linearnog poretka stvari, a obnavqawe mitskog i mistinog doivqaja sveta u Burleski Rastka Petrovia ili Hronici moje varoi Momila Nastasijevia, pa do prevlasti
onirikog kao jedinog auteninog oblika ovekove egzistencije, u romanu Koren vida Aleksandra Vua, mogunosti su ne samo novih i spram
realistikih konvencija drugaijih kwievnih postupaka, nego i izraz
jednog radikalno drugaijeg poimawa stvarnosti. Bilo bi preterano
tvrditi da avangarda jednostavno negira postojawe empirijske stvarnosti u ime neke druge. Ona dovodi u pitawe weno pojednostavqeno tuma52

Majkl Rifater, Referencijalna iluzija, Trei program, Beograd, prolee 1990, br. 85, str.

53

S. Vinaver, Gromobran svemira, str. 10.

197.

153
ewe, naglaavajui metafizike, podsvesne ili pak moralno sankcionisane dimenzije postojawa. U kwievnim delima, ponajpre romanima,
avangardnih autora dolo je do neke vrste ontoloke i aksioloke inverzije u odnosu na realistiku prozu prava istina o svetu i prirodi qudske egzistencije nije u racionalnom poimawu manifestovanog,
empirijskog sveta, nego u otkrivawu metafizike, utopijske ili mitske
dimenzije, ili kao kod Rastka Petrovia u mahanici erotskih i fiziolokih odnosa, koji svoj autentini izraz mogu dobiti jedino u kwievnom delu. Kazano reima Paula Klea, avangardna umetnost ne reprodukuje vidqivo, ona ini vidqivim.
Vinaverov tekst znaajan je zbog pomenutih teorijskih imlikacija
bitnih za razumevawe avangardne proze, pogotovu romana, ali on ne sadri nikakave konkretnije stavove o dotadawoj srpskoj kwievnosti
(osim sa danaweg stanovita neprihvatqive ocene da u naoj kwievnosti nije bilo impresionizma), pa ni prema srpskom realizmu i
wegovim predstavnicima. Za razliku od manifesta i programskih tekstova ruskog kubofuturizma ili francuskog nadrealizma u kojima se
otro i bezrezervno odbacuju predstavnici ruskog, odnosno francuskog realizma, u programskim tekstovima srpske avangarde to nije sluaj. Videli smo, Vinaver takoe pomiwe Dostojevskog ali bez ikakve
naznake osporavawa kwievne vrednosti wegovih dela. Ni kod Vinavera ni kod drugih avangardnih autora nema znaajnijeg polemikog osporavawa naslea srpskog realizma. Oigledno je da se romani Crwanskog, Rastka Petrovia, Branka Ve Poqanskog ili Aleksandra Vua sutinski razlikuju od realistikih tekstova, temeqno osporavajui sve
poznate anrovske konvencije. Dnevnik o arnojeviu pomiwe grobove
starih romana", dok se pojedini delovi Burleske mogu itati i kao parodija srpske seoske pripovetke. O tome e, naravno, docnije biti vie rei, a ovde emo se samo zadrati na nekim stavovima iz eseja
Rastka Petrovia i Miloa Crwanskog u kojima se izraava wihov,
poetiki veoma bitan, stav prema srpskom realizmu. Kritiku, ali bez
osporavawa, dvojice najznaajnijih predstavnika srpskog realizma iznosi Rastko u eseju Stvarnost u stranoj i naoj kwievnosti (1931), u
sedmom poglavqu posveenom Isidori Sekuli. Simo Matavuq, autor
naeg najboqeg realistikog romana, Bakowa fra Brne, i Laza Lazarevi, autor najboqih pripovedaka tog razdobqa, nisu, prema Rastku, doli do prave intelektualne zamisli ivota, niti prave intelektualne procene wegovih vrednosti. To su bili izvrsni pripovedai; ali
ne i romansijeri. Wina je misao bila prozirna kao i ostale boje u wihovoj pripoveci."54 Rastkov sud je znaajan kako za pitawe izostanka
romana kao stabilnog i formiranog anra u naem realizmu, tako i za
razmiqawe zato je kod naih avangardnih pisaca izostalo izraenije, eksplicitno odreewe prema naem realistikom romanu. Izostanak sloenijeg misaonog promiqawa ivota i ostanak na jednostavnoj anegdotskoj strukturi kod Matavuqa neki su od razloga nedovoq54

Rastko Petrovi, Eseji i lanci, priredio J. Hristi, Beograd 1969, str. 249.

154
ne razvijenosti srpskog realistikog romana, koji ostaje u senci pripovetke. U isti mah izostanak kanonizacije ovog anra, kao to je to
bio sluaj u evropskim kwievnostima druge polovine devetnaestog veka, uinio je da na dotadawi roman ne bude predmet avangardnih napada, kao to e to biti poezija iz vremena moderne. U tom smislu vano je i to da avangardu od realizma u srpskoj kwievnosti odvaja proza moderne koja je bila u znaku dezintegracije nekih realistikih konvencija, otvarajui pojedinim svojim momentima, kao to je lirizacija
proze, put radikalnijim avangardnim kwievnim postupcima,55 o emu
e docnije biti vie rei.
U osvrtu na odnos izmeu avangardnih autora i srpske realistike
tradicije izuzetno mesto imalo bi uspostavqawe poetikih veza izmeu
Miloa Crwanskog i najznaajnijeg romansijera naeg devetnaestog
veka Jakova Igwatovia. U tekstu Stogodiwica Jakova Igwatovia iz
1922. godine Crwanski ovom piscu daje izuzetno mesto Igwatovi je
najvea linost naeg realizma" iji romani Veiti mladoewa, Trpen spasen i Patnica danas treba da su na svakom stolu" jer im u srpskoj prozi pripada najvie mesto do vremena Bore Stankovia".56
Ovako visoko miqewe o Igwatoviu, koje prevazilazi dotadawe kwievnoistorijske ocene, na primer Vulovievu ili Skerlievu, iju
monografiju o Igwatoviu Crwanski ironino pomiwe (Skerli je u
svojoj studiji o Jai Igwatoviu umeo da ostane zdrav"), autor opravdava nizom stavova koji bi se s pravom mogli odrediti i kao autopoetiki. U tekstu objavqenom godinu dana nakon Dnevnika o arnojeviu
Crwanski imlicitno uspostavqa kwievne i poetike veze sa Igwatoviem, itajui wegove romane u duhu svoje sumatraistike poetike,
slino kao to je to uinio i sa poezijom Branka Radievia, koji se u
drami Maska iz 1919. pojavquje kao glasnogovornik ideja sumatraizma,
odnosno eterizma. Dok je dotadawa kritika (Skerli, Vulovi), pa i
ona docnija (ivkovi, Dereti), u Igwatovievim romanima videla
odlike sirovog" realizma, odnosno orijentaciju na prikazivawe niskih, prizemnih vidova ivota",57 dotle Crwanski u tome vidi tragizam individualne i kolektivne prolaznosti dubok oseaj prolaznosti mesa, gladi i bludi." I jedan i drugi romanopisac dele isti geografski prostor, ali i blisko kulturnoistorijsko iskustvo celog jednog naciona, koje Crwanski u Igwatovievim delima ovako doivqava:
Videli bi da imamo itav jedan kraj gde smo izumrli. Posmatrali bi
veliku leinu naih gladnih i sitih, bludnih i nevinih, bogatih i
ubogih, tamo gore kraj Dunava gde smo ostavili prazne crkve i grobqa
55 Vidi o tome: Radovan Vukovi, Moderna srpska proza: kraj XIX i poetak XX veka,
Beograd 1990.
56 Milo Crwanski, Eseji i prikazi, priredili B. Petrovi i S. Treakov, Novi
Sad 1991, str. 93.
57 Jovan Dereti, Srpski roman 18001950, str. 113. Prvi je takvu ocenu detaqno
izneo Svetislav Vulovi, koji istie da su Igwatovieve mane to to crta drutvo kakvo je na sokaku, u mehani, berbernici, pri postavqenoj trpezi (). Wegove slike nisu
oiene od praine i blata. Wegova psihologija nije duboka, ve laka, empirina" (S.
Vulovi, Umetnika pripovetka u novijoj srpskoj kwievnosti, str. 409410).

155
(). Leina iseqenog arnojevia lei prostrta, ispred lepih draperija i zavesa ostalog naroda." Crwanski posebno insistira na grotesknim slikama qudskog tela koje postoje u Igwatovievim romanima u kojima se ispoqava bestijalni talenat naeg realizma." Neto od takve
bestijalnosti, kao i naglaenosti banalnih i trivijalnih pojedinosti iz ivota koje se smewuju postupkom filmske montae, stvarajui
efekte grotesknog i apsurdnog, zapaamo u prvom ciklusu Pria o mukom (Iza vidovdanske zavese"), koji se odigrava u igwatovievskom
dekoru. Odnos tela i duha o kojem Crwanski pie u ovom eseju kao da je
odlomak iz Dnevnika o arnojeviu ili bar neka vrsta poetikog komentara uz taj roman i docnije Seobe: Kako bi bilo divno osetiti da samo
duh niko i nita ne kaqa. I bolove i oajawa i ludilo sagledati opet
u ivotu, trbusima i mesu. Ali i tada bi u ovim mamurnim, od blata
stvorenim, oivelim telesima, to se teturaju kroz qubavni smeh i
plaui glad, oseali duboku divnu daqinu i mogunost stapawa ivota sa vodama to ostaju vode, nebesima koja su vena i vazduhom oko svega, jer zemqa je jedna." Crwanski pomiwe i toliko osporavani i kueni Igwatoviev jezik koji tako iskvaren" i razbaruen" sasvim odgovara autorovoj viziji sveta, dajui oseaj ponienosti, jer smo svuda
bili i jer su nas za sve upotrebqavali", to e odgovarati egzistencijalnoj i istorijskoj poziciji Vuka Isakovia u Seobama, koji govori
upravo jednim starim i iskvarenim" jezikom.58 Jednim drugaijim, ali
sasvim legitimnim, itawem Igwatovieve proze, Milo Crwanski
oigledno prevrednuje Igwatovievo mesto u istoriji srpskog romana,
ve i time to ga odreuje ne kao zaetnika naeg realizma ili predstavnika takozvanog protorealizma, nego kao naeg najznaajnijeg autora toga perioda.
Dakle, u naoj avangardi nema polemike zaotrenosti i programskog negirawa umetnike vrednosti pojedinih autora iz perioda realizma. U samim romanima ostvaruje se osporavawe optih konvencija kojih se roman kao anr u evropskoj kwievnosti, a prvenstveno u realizmu, pridravao (razgranata fabula, vremenski i prostorni kontinuitet radwe, motivacija, mimetinost, stabilna pozicija pripovedaa i
slino). U pomenutom eseju o Igwatoviu Crwanski visoko vrednuje
upravo jednog autora koji se svojim kqunim pripovedakim postupcima razlikuje od visokog realizma" u srpskoj i evropskoj kwievnosti,
koristei se u svojim romanima pripovedakim nasleem osamnaestog
veka ili jo ranijeg pikarskog romana.59
Bez razvijene i kanonizovane domae tradicije i u aktivnom dosluhu sa evropskim avangardnim promenama, srpski roman dvadesetih
godina prolog veka razvija, kako emo to docnije pokazati, imanent58 Up. o Igwatovievom jeziku i stilu Skerlievu ocenu, koja se u ublaenom obliku i danas ponavqa: I kakva nevetina i nemarnost u pisawu, kakve pogreke u stilu
ovoga nepismenog pisca! Nesumwivo je da je on najnepismeniji od sviju naih poznatih
pisaca!" (J. Skerli, Jakov Igwatovi, str. 156).
59 O terminima protorealizam i visoki realizam vidi: Duan Ivani, Srpski
realizam, Novi Sad 1997.

156
nopoetiko preispitivawe i osporavawe svih postojeih i oekivanih
anrovskih ograniewa.

Dok se u naoj kwievnosti tokom druge polovine devetnaestog

veka poetika i kulturoloka svest o romanu tek formira, a pripovetka i daqe zauzima dominantnu poziciju u anrovskom sistemu, u evropskom realizmu roman je definitivno postao povlaeni prozni oblik
koji zauzima centralno mesto u hijerarhiji kwievnih vrsta. Razumqivo je zato to je avangarda u evropskim kwievnostima problematizovala kanonizovani status i pripovedake postupke realistikog romana. Kroz osporavawe realistikog diskursa roman poetkom dvadesetog
veka eksperimentie sa novim izraajnim mogunostima. Posle jednog
stabilnog poretka narativnih postupaka, nastale promene deluju kao
kriza samog anra, a pojedinim autorima i kao apokaliptiki nagovetaj kraja romana. U avangardi se zapravo otvara jedno dalekoseno pitawe, prisutno u teorijskim i naratolokom razmatrawima tokom celog proteklog stolea o krizi romana, na primer u poznatom Kajzerovom eseju Nastanak i kriza modernog romana" (1957). To to je poetkom prolog veka destabilizovan sistem fabule, zapleta, vremena,
prostora a ponajpre sveznajueg pripovedaa kao suverenog i sigurnog
gospodara prie, nije bila samo kriza jednog anra, nego ontoloki,
aksioloki i epistemoloki problem. Konvencionalni roman", veli
Kajzer, ne ini se vie pravim, a to znai: ne vie vjernim izrazom
danaweg odnosa prema bitku i postojawu."60 Osporavawem znaaja ili
predviawem potpunog nestanka, pojedini su autori u sudbini romana
poeli da vide ostvarewe Hegelove ideje o kraju umetnosti.
Razmiqawa o krizi ili kraju romana zapoiwu upravo u vreme
avangarde, odnosno povodom nekih avangardnih romana. Meutim, pre
nego to se zadrimo na tim stavovima (Osipa Mandeqtama, Nikolaja Berajeva, Valtera Bewamina i Teodora Adorna), koji e nam biti
vani i kao interpretativno i teorijsko polazite za razumevawe
promena u srpskom romanu dvadesetih godina, moramo da postavimo pitawe samog postojawa kwievnoistorijskog i anrovskog odreewa avangardni roman. Pitawu avangardne proze i romana nije posveena prevelika pawa ni u evropskoj ni u naoj nauci o kwievnosti, izuzev
monografija o pojedinim autorima ili avangardnim pokretima, ponajpre o ekspresionizmu. Razlozi za to lee prvenstveno u nepoverewu i
tekoama da se o avangardnoj kwievnosti, a posebno prozi, uopte
govori kao o jedinstvenom i koherentnom literarnom fenomenu, to
nas opet vraa razliitim odreewima samog pojma avangarda i terminolokim nedoumicama u trouglu ekspresionizam avangarda modernizam. Najznaajnija romaneskna ostvarewa druge i tree decenije
60 Wolfgang Kayzer, Nastanak i kriza modernog romana, u: Moderne teorje romana, priredio M. Solar, Beograd 1979, str. 256.

157
prolog veka (Prust, Xojs, Man, id ili Virxinija Vulf) obino se
ne posmatraju u direktnijoj vezi sa avangardnim pokretima i tumae se
u kontekstu ire shvaene modernistike kwievne paradigme. Najpoznatiji autor koji stvara u to vreme i o kojem je argumentovano pisano
kao o specifinom predstavniku ekspresionistike proze je Franc
Kafka. Tako ameriki komparatista i uticajni prouavalac nemakog
ekspresionizma Valter Zokel u svojoj monografiji o Kafki (1964) istie da ovaj pripoveda nema specifino ekspresionistike stilsko-jezike osobenosti, ali da se moe uoiti niz tematsko-motivskih i narativnih slinosti Kafkine proze sa onom koju u isto vreme piu Alfred Deblin, Georg Hajm ili Gotfrid Ben.61 Najuticajniji predstavnik
romanesknog eksperimenta dvadesetih godina prolog veka Xejms
Xojs takoe se dovodi u vezu sa avangardnim pokretima, eskpresionizmom i futurizmom. Podseajui na Xojsov boravak u Trstu i Rimu u
vreme kada italijanski futuristi u mnogobrojnim manifestima programski objawavaju nove umetnike postupke, Giqermo de Tore zakquuje da je roman Ulysses, isto kao i Finnegan's Wake jedinstven u svakom pogledu, naroito na jezikom planu, ali i prepun raznih i razliitih uticaja. Toliko mnogobrojnih i rasprostrawenih, kao to e biti uticaji koje je on izvrio na savremeni roman."62 Izuzev romana
Kafke i Xojsa, o ijim vezama sa avangardnim pokretima se moe govoriti sa izvesnim ogradama, pojam avangardni roman odnosi se prvenstveno na prozna ostvarewa onih autora koji su pripadali pojedinim
avangardnim pokretima ili ije su pripovedake strategije i poetiki
stavovi direktno proizali iz avangardnih poetika ili su sa wima u
dosluhu. Tako germanista Viktor mega u svojoj Povijesnoj poetici romana (1987) u poglavqu U krugu poetike 'izama' " govori o romanima i
programskim tekstovima Alfreda Deblina, futuriste Marinetija a potom i Gotfrida Bena, Kafke i Rilkea.63 Slavista i jedan od glavnih zagovornika termina avangarda, Aleksandar Flaker, svoje stavove o promenama u prozi dokazuje pozivajui se prvenstveno na ruske romanopisce druge i tree decenije Belog, Zamjatina, Piqwaka i Oqeu.64
Konano, belgijski autor Miel Dipuis govori o avangardnom romanu
imajui u vidu prvenstveno francuske autore iz kruga nadrealizma
Bretona, Aragona, Rejmona Kenoa.65
Koliko je odreewe proze i romana u vreme avangarde izuzetno sloeno pitawe, potvruje izuavawe ekspresionistike proze u wenoj matinoj, nemakoj kwievnosti. Indikativna su dva primera. Iako se o
ekspresionistikoj prozi pojavilo nekoliko izuzetnih studija i anto61 Up. o tome: Viktor mega, Aspekti tumaenja Kafkinih dela, Teita modernizma, Zagreb 1986.
62 Giqermo de Tore, Istorija avangardnih kwievnosti, prev. N. Marinovi, Sremski Karlovci, Novi Sad 2001, str. 86.
63 Viktor mega, Povijesna poetika romana, Zagreb 1987.
64 Aleksandar Flaker, Poetika osporavanja, Zagreb 1984. Iste godine pojavila se i
Flakerova monografija o ruskoj avangardi. Vredna pawe je i studija Mile Stojni Ruski avangardni roman, Beograd 1988.
65 U: Knjievni anrovi i tehnike avangarde, grupa autora, prev. R. Kordi, Beograd 2001.

158
logija (Inge Jens, Karl Oten, Valter Zokel, Fric Martin), tek 1970.
godine pojavila se prva iscrpna kwiga u celini posveena ovom pitawu Prosa des Expressionsmus Armina Arnolda. Autor konstatuje da je
upravo proza najvredniji deo ovoga pokreta (naroitu pawu posveuje
kratkim romanima Frica Junga, Otoa Flakea, Krisa Korinta), ali je
uprkos tome jo uvek zapostavqena i neistraena. Nakon ove pojavilo
se jo nekoliko izuzetnih studija o ekspresionistikoj prozi (Gerharda Knapa, Berenta efera, Vilhelma Krula), ali kwiga Avgustinijusa
P. Dirika German Expressionist Prose (1987), u kojoj se ne govori o romanu, jer autor sumwa da ekspresionistiki roman postoji kao zasebni
anr, potvruje da nedoumice i rezerve koje se tiu ekspresionistike
proze, a pogotovu romana, jo nisu ni blizu razreewa.66 Ipak, autor
prvog pregleda evropske avangardne kwievnosti (Literaturas europeas
de avanguardia, 1925) panski kwievnik Giqermo de Tore u sveobuhvatnoj Istoriji avangardnih kwievnosti objavqenoj pola veka docnije, 1974. godine, zakquie da su promene nastale u avangardnoj prozi i
romanu trajnije i za daqi razvoj kwievnosti znaajnije. Inovacije
avangardnog stila najpre su se ukazale u manifestima i u poeziji, ali,
istie De Tore, od onoga trenutka kada je inovatorski zanos avangarde
oslabio, formalne i tematske inovacije postale su vidqivije na romansijerskom planu, dok se poetski izraz povlaio u poznate pejzae i
tradicionalne forme."67 Kao to emo docnije videti, upravo srpska
avangardna kwievnost nedvosmisleno potvruje stav o izuzetnom i dalekosenom znaaju promena nastalih tokom dvadesetih godina u prozi,
ponajpre u kratkom romanu.
Avangardni roman kao osobita anrovska forma u drugoj i treoj
deceniji prolog veka prvenstveno u nemakoj, francuskoj, ruskoj i,
naravno, naoj kwievnosti, o emu emo docnije govoriti, zajedno sa
delima Prusta, Mana, ida ili Xojsa, koja se odreuju kao modernistika, predstavqa temeqe modernog romana. Pomenuli smo da su razmiqawa o avangardnom romanu, odnosno svest o novonastalim promenama u pripovedawu, u znaku isticawa krize anra. Oigledno je da
postoji saglasnost izmeu razmiqawa o kraju dotadawe evropske
kulture, na primer u penglerovoj kwizi Propast Zapada ili u eseju
Nikolaja Berajeva Kraj Evrope" (1916) i onih o kraju romana kao
kqunog kwievnog reprezentanta graanske kulture. To je najoiglednije u tekstu ruskog kwievnika Osipa Mandeqtama, objavqenom 1928.
godine koji se upravo i zove Kraj romana". Odreujui roman kao
srediwu nasunu potrebu i organizovanu formu evropske umetnosti", Mandeqtam smatra da je budunost te forme dovedena u pitawe
zato to je osporena i dezintegrisana wena sutinska kompoziciona i
66 Iscrpan pregled prouavawa ekspresionistike proze u nemakoj nauci o kwievnosti daje Bojana Stojanovi-Pantovi u: Morfologija ekspresionistike proze, Novi Sad
2003, str. 3350. Up. o tome i: Radovan Vukovi, Srpska avangardna proza, Beograd 2000,
str. 1621.
67 Giqermo de Tore, nav. delo, str. 14.

159
narativna osnova biografija. Mera romana je qudska biografija
ili sistem biografija."68 Nastao kao umetniki izraz interesovawa za
sudbinu linosti, roman je zasnovan na kompozicionoj tehnici koja
biografiju pretvara u fabulu uz pomo umetnosti psiholoke motivacije". Vrhunac takve prozne tehnike je u devetnaestom veku, kada je objavqivawe romana bilo dogaaj ne samo u kwievnom, nego i u drutvenom ivotu. Tadawi procvat ovog anra ruski autor dovodi u direktnu zavisnost od linosti Napoleona, koji je svojim meteorskim uspehom dao kqunu temu evropskom romanu, na primer kod Balzaka ili
Stendala. Tipina biografija zavojevaa i srenika Bonaparte se rasparala u Balzaka na desetak takozvanih 'romana sree' (roman de russite), gde osnovna pokretaka snaga nije qubav, nego karijera, to jest tewa da se ovek probije iz niih i sredwih socijalnih slojeva u vie." Poto akcije izuzetnih linosti u istorijskom toku opadaju, to
potvruje haos i nasiqe svetskog rata koji je pojedinca uinio bespomonim, roman umesto kontinuirane i linearne biografske prie (fabule) postaje razbijeno i fragmentarno pripovedawe o rastrzanom ivotu pojedinca gde stare zakonitosti psiholoke motivacije vie ne
igraju nikakvu ulogu. Daqa sudbina romana nee biti nita drugo do
istorija rasparavawa biografije, kao forme, oblika linog postojawa, ak i vie od raspadawa katastrofalne pogibije biografije,"
zakquuje Mandeqtam.69 Raspad biografije, odnosno fabule kao wenog
narativnog uobliewa, svakako nije doveo do kraja samog romana, nego
jednog wegovog oblika kakav je postojao u realizmu. Zato je Mandeqtamov tekst izuzetno znaajan, svakako ne zbog predviawa o sumraku ovog
anra, nego zbog uoavawa jednog procesa koji traje u prozi od poetka
dvadesetog veka, a svodi se na dezintegraciju realizma, i kulminira u
avangardi dvadesetih godina kao naglaeno preispitivawe i osporavawe svih priznatih narativnih konvencija. Naputawe fabule i sistema motivacije kwievnog lika izraz su upravo onoga to Mandeqtam
naziva nestankom interesovawa za biografiju lika. Pitawe individualnog identiteta i wegovog jezikog izraza, decentriranog subjekta koji
vie nema potrebu da se integrie ili pak sukobi sa drutvom kako
to ini junak realistikog romana, nego se od drutva otuuje preispitujui svoju egzistencijalnu poziciju u svetu, ali i narativnu poziciju
u tekstu, opsesivno je pitawe proze u prvim decenijama prolog veka.
Od Gavre akovia, junaka, odnosno boqe reeno antijunaka romana
68 Osip Mandeljtam, Kraj romana, prev. M. oli, u: Raanje moderne knjievnosti. Roman, priredio A. Petrov, Beograd 1975, str. 221. Iste godine kad i Mandeqtamov esej, objavqen je i Ristiev antiroman Bez mere, u kojem pripoveda osuuje konvencije realistikog romana i veli: emu ti udeeni zapleti i biografije izmiqenih linosti, sva ta
proraunavawa koja su svoje delovawe proizvoqno svela na jedan ogranieni plan svakodnevnih mogunosti, i ne znam zato tako sakata, tako kretenasto veristika, tako bedno
podeena po pravilima, bespredmetnim 'realnostima', podraavajui ivot ba u onome
to je u wemu najsporednije, rasporeuji ga po apstraktnim zahtevima jedne ve davno
umrle psihologije, emu?" (Marko Risti, Bez mere, Beograd 1962, str. 172).
69 Isto, str. 222.

160
Bespue Veqka Milievia, kojeg Skerli ironino poredi sa indijskim fakirom koji vek provedu gledajui u svoj pupak"70 i koji se odrie svoje biografije odlazei preko mora u novi svet, put je vodio do
Petra Rajia, iji zabeleeni ivot je u pravom smislu rei razbijena, fragmentarna autobiografija u kojoj je jedino vredno ne ono to
pripada banalnom i racionalnom ivotu, dakle ne fabula, nego ono
to je deo sna, utopijsko i sumatraistiko, odnosno ono to je u samoj
kwievnoj strukturi lirsko i pesniko. Od fragmenata ivotnih pria saiwen je kratki roman Qudi govore, dok je Burleska gospodina Peruna Boga groma u znaku groteskno hiperbolisane prie o Naboru Devolcu
koji ivi nekoliko vekova. Potreba za destrukcijom sveta, subjekta i
same prie dominira u romanu 77 samoubica Branka Ve Poqanskog, dok
je u Krilima Stanislava Krakova rat, a ne ovek jedini pravi protagonista.
Pomenuli smo esej Nikolaja Berajeva o kraju stare evropske, odnosno evrocentrine kulture. Meutim, iste godine on pie i tekst
Astralni roman" o prvom ruskom avangardnom romanu, Petrogradu
Aleksandra Belog objavqenom 1910. Dok e Mandeqtam konstatovati
raspad biografije kao kime romanesknog pripovedawa, Berajev u romanu Belog zapaa razgraivawe itavog poretka materijalne stvarnosti i nestajawe svih vrsto uspostavqenih granica izmeu predmeta i
qudi. Sami likovi qudi se kod wega dekristalizuju i rasprskavaju, gube one vrste obrise koji jednog oveka odvajaju od drugog, a takoe i od
predmeta sveta kojim je ovek okruen. vrstina, ogranienost, kristalizovanost naeg plotskog sveta se rui."71 U starom, devetnaestovekovnom romanu dominirao je fiziki, materijalni svet, a Petrograd je
prvi roman koji nas uvodi u dimenziju astralnog gde se sve mea, razliva, sve prelazi u sve." Procese destabilizacije slike sveta kao
objektivne datosti i pozitivistikog predmeta saznawa Berajev dovodi u vezu sa razgradwom logikog ustrojstva jezika. Kosmiki vihor
koji duva u reima" usmerava jezik i kompoziciju romana ka lirskim i
muzikim naelima, ka stvarawu osobenog romana-simfonije kakav je
Petrograd. Odrednica astralno kojom Berajev imenuje promene nastale
u romanu poetkom prolog veka, bliska je zapravo pojmu lirskog romana i lirizacije proze u avangardi. Berajev uoava jo jedan vaan momenat avangardne proze wenu multimedijalnost, odnosno naglaenu
vezu sa drugim umetnostima, ponajpre muzikom i slikarstvom. Razlagawe i raslojavawe jezika i sveta koji postoje u Petrogradu odgovara postupcima kubistikog slikarstava, na primer na Pikasovim slikama
Kubizam u slikarstvu traga za geometrijskim kosturom predmeta, on
skida obmawivu masku ploti i tei da prodre do unutraweg ustrojstva kosmosa."72
70 Jovan Skerli, Veqko Milievi: Bespue", Pisci i kwige, kw. 5, Beograd 1964,
str. 297.
71 Nikolaj Berajev, Tragedija i svakodnevica, prev. V. Medenica, Beograd 1997,
str. 89.
72 Isto, str. 91.

161
Oigledno je da je dekristalizacija stabilnog poretka stvarnosti i
jezika, o emu govori Berajev, i razmiqawa o raspadu biografskog
modela, odnosno kontinuirane i linearne prie o junakovom ivotu i
wegovoj integraciji ili pak sukobu sa drutvom, na emu je bio zasnovan realistiki roman, to primeuje Mandeqtam, dovela ne do nestanka samog anra, nego do razvijawa i preispitivawa novih pripovedakih mogunosti. O krizi pripovedawa, ali i novim proznim postupcima koji iz te krize proistiu, pisae Valter Bewamin u svojim
ogledima Kriza romana" (1930), povodom Deblinovog romana Berlin
Aleksanderplac i Pripoveda" (1936), u kojem analizira prozu Nikolaja Qeskova. U oba teksta Bewamin istie da je roman u krizi zato to
se sama umetnost pripovedawa blii svome kraju. Sve je rei susret s
qudima koji znaju neto pravo ispripovjedati. () kao da nam je oduzeta sposobnost koja nam se inila neotuivom, najsigurnija meu sigurnima. Naime, sposobnost razmjene iskustava."73 Za razliku od epike koja
izvire iz usmene tradicije, roman je plod izdvojenosti, usamqenosti
svoga tvorca i s druge strane upuenosti ne na usmeno priawe, nego
pisanu, odnosno tampanu kwigu. Umetnost pripovedawa zato je odavno
na izdisaju, smatra Bewamin, zato to izumire epska strana istine i
mudrost koju roman ne moe da prenese. Zbuwen pred mnogostrukou
sveta roman ne zna da deli savete o ivotu. Pisati roman znai u
prikazivawu qudskog ivota tjerati ono neizmerqivo do krajnosti.
Usred obiqa ivota i prikazujui to obiqe, roman pokazuje duboku zbuwenost svega ivog." Rat je uinio jo naglaenijom romanesknu nemo da prenese smisao ivota", a novi oblici komunikacije, odnosno
dominacija kratke i saete informacije doprineli su da roman dospe
u krizu. Meutim, Bewamin uoava i mogunosti da roman obnovi neto od epskog autoriteta i sveobuhvatnosti istine. U Deblinovom romanu Berlin Aleksanderplac uoava jedno novo stilsko i kompoziciono
naelo koje na moderan nain roman pribliava epskoj monumentalnosti. U pitawu je montaa, postupak zasnovan na sastavqawu teksta od
elemenata dokumentarne grae koji su u umetnosti zasnovali dadaisti
nastojei da svakodnevni ivot uine saveznikom u borbi protiv akademskih konvencija. Pomou stihova iz Biblije, statistike, tekstova
lagera, Deblin epskom zbivawu pribavqa autoritet. Oni odgovaraju
stereotipnim stihovima iz stare epike."74
Kriza romana, zapravo u irem smislu rei kriza humaniteta, o
kojoj govori Bewamin, prevazilazi pitawe istroenosti realistikih
narativnih postupaka i zadire u samu bit romana kao kwievne i kulturne forme. Avangarda je tu krizu uinila oiglednom, ali wene nove
umetnike tehnike svakako je nisu mogle sasvim prevazii. Doba sumwe,
kako je sredinom prolog veka francuska spisateqica Natali Sarot
nazvala stawe u kojem se nalazi moderni roman, otvoreno u vreme avan73
74

Walter Benjamin, Pripovjeda, Estetiki ogledi, prev. T. Stama, Zagreb 1986, str. 166.
Isti, Kriza romana", Estetiki ogledi, str. 190.

162
garde, delom se moglo razreiti konanim prihvatawem romana, na
Bahtinovom tragu, kao forme kojoj je imanentna stalna sumwa i preispitivawe svakog kwievnog i drutvenog poretka. Ali i tada ostaje
otvoren paradoks koji prati i roman i umetnost u dvadesetom veku, koji
e Teodor Adorno pedesetih godina, nastavqajui Bewaminova razmiqawa, izraziti na sledei nain: pripovedati danas nije mogue, a
forma romana zahtjeva pripovijest."75 U ovoj konstataciji moe se prepoznati iskaz iz Rilkeovih Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, prvog nemakog modernog/avangardnog romana objavqenog 1910. godine, koji Adorno i pomiwe u svome tekstu. Da se prialo, zaista se prialo, to mora
da je bilo pre mog vremena", kae pripoveda, Ja nikad nisam uo nekoga da pria."76 Sposobnost da se koherentnim i svrhovitim pripovedawem, odnosno fabulirawem, predstavi objektivna stvarnost ini se
nemoguom, pa se i sam Malte odluuje za ono to Adorno oznaava kao
subjektivistiko ekstremno reewe". Re je o subjektivizmu koji u
procesu pripovedawa ne trpi vie nikakvu nepreobraenu materijalnost i upravo time potkopava epski nalog predmetnosti."77 Kriza tradicionalnog pripovedawa o posebnim dogaajima i likovima rezultat
je krize egzistencije i raspada identiteta iskustva, kontinuiranog i
razumqivog ivota koji jedini doputa objektivnog, autoritarnog pripovedaa. Razreewe paradoksa o potrebi za pripovedawem, ali i odsustva toga da se neto posebno i znaajno ispria, kako je to inio ep
(zato ovaj autor roman i odreuje kao negativnu epopeju), Adorno daje
kroz ocenu da nema modernog umjetnikog djela koje bi neto vrijedelo, a da ne nalazi uitak u disonanci i proputenome."78 Izmeu subjekta i sveta postoji jaz koji se ne moe premostiti. Iz tog jaza, te disonance izmeu pripovedaa i stvarnosti, a ne pokuaja da se ona tehnikom iluzije prikrije i preobrazi u harmoniju, nastaje moderni roman koji je svestan svojih ograniewa u prikazivawu stvarnosti. Adorno ta ograniewa odreuje kao svest o kapitulaciji pred nadmonom
zbiqom koja se kwievnou ne moe promeniti. Ali romaneskna
forma postaje svesna dalekosenih mogunosti da upravo tu nemo uini svojim saveznikom, odnosno proglasi je predmetom pripovedawa i
poetike samorefleksije.

Govorili smo o avangardnom romanu u evropskim kwievnostima a

sad emo pokuati da taj pojam jo podrobnije objasnimo u srpskoj
kwievnosti dvadesetih godina prolog veka tako to emo ga preci75 Teodor W. Adorno, Mjesto pripovijedaa u suvremenom romanu, Filozofsko-socioloki
eseji o knjievnosti, prev. B. Mikuli, Zagreb 1985, str. 151.
76 R. M. Rilke, Zapisa Maltea Lauridsa Brigea, prev. B. ivojinovi, Beograd
1996, str. 149.
77 Teodor W. Adorno, nav. delo, str. 151.
78 Isto, str. 156.

163
znije odrediti kao kratki avangardni roman. Naime, gotovo svi romani
srpske avangarde su po svom obimu, ali i po strukturnim odlikama, zapravo kratki romani. Jedina tri dua romaneskna ostvarewa ovog perioda su Seobe Miloa Crwanskog (1929), Bez mere Marka Ristia (1928)
i docnije objavqeni Dan esti Rastka Petrovia. Ako pogledamo jedini iscrpniji pregled skoro celokupne romaneskne produkcije izmeu
dva rata u kwizi Stanka Koraa Srpski roman izmeu dva rata 1919
1941, primetiemo da od oko 130 naslova, koliko belei ovaj autor, ne
raunajui odlomke koji su ostali po asopisima ili neka dela koja
Kora izostavqa jer ih ne smatra romanima, na primer Qudi govore
Rastka Petrovia, najvei deo svakako nema znatniju kwievnu vrednost, niti, naravno, ima bilo kakve veze sa avangardnim poetikama.
Prema tradicionalnoj tematskoj klasifikaciji veina ovih ostvarewa
spada preteno u istorijske (na primer sasvim anahron roman na vie
od hiqadu stranica Vladana orevia Car Duan (1919/1920), trilogija Stojana V. ivadinovia o Karaoru (1930), ciklus romana Kroz
vatru i leeve (19321936) Antonija Musia, te svakako najpoznatiji
istorijski roman iz tog vremena Srpska trilogija (1934/35/36) Stevana
Jakovqevia), zatim kriminalistike, qubavne (najpoznatiji su romani
Milice Jankovi Mir Jam), drutvene, psiholoke i romane za decu i omladinu ije autore i naslove mahom i ne vredi pomiwati. Uostalom sline rezultate bi pokazao i pregled aktuelne romaneskne produkcije koja je svakako neuporedivo vea pa u toku samo jedne godine
izae vie romana nego u celom meuratnom periodu, i saiwena preteno od dela ki literature koja su mawe kwievni a vie kulturoloki i socioloki fenomeni. Distanciramo li se od pojedinih Koraevih kwievnih procena, na primer one o Krilima Stanislava Krakova kao povrnom, tankom" i u krajwem ishodu loem romanu, nedvosmisleno emo primeti da su najboqa ostvarewa toga vremena, uz pomenute romane Seobe, Bez mere i Dan esti, zapravo kratki avangardni
romani Miloa Crwanskog, Rastka Petovia, Stanislava Krakova, Dragie Vasia, Branka Ve Poqanskog, Aleksandra Vua, Hamze Huma, Rada
Drainca, Aleksandra Ilia i Siba Miliia. Do slinog zakquka
moemo da doemo pogledamo li pregled roman iz meuratnog perioda
koji daje Jovan Dereti u kwizi Srpski roman 18001950. U poglavqu
Meuratni poetski roman" Dereti izdvaja samo romane Miloa Crwanskog i Rastka Petrovia i sasvim uzgred spomiwe Dragiu Vasia,
Sibu Miliia i Aleksandra Vua.
Tendencija ka kratkim romanesknim formama nije prisutna samo u
srpskoj nego i u evropskim avangardnim kwievnostima. Najizrazitiji
su primeri iz nemake ekspresionistike proze kratki roman Karla
Ajntajna Bebiken ili Diletanti uda kao kwiga objavqen 1912. godine,
romani Ota Flakea Grad mozga i Ne i da objavqeni 1919, odnosno 1920.
godine, Franca Verfela Ubijeni je kriv a ne ubica iz 1920, o jednom od
kqunih avangardnih motiva, sukobu oeva i sinova, roman Bande razbojnika Leonarda Franka iz 1914. godine, Nagon i Bordel Kurta Korina-

164
ta iz 1919,79 zatim iz ruske avangarde romani Borisa Piqwaka Gola
godina iz 1921, Jevgenija Zamjatina Mi objavqen 1924, Jurija Oqee Zavist iz 1927. godine80 ili najpoznatiji roman francuskog nadrealizma
Bretonova Naa iz 1928. godine. Jedan od kqunih autora portugalske
avangardne kwievnosti Antonio Fero ne samo da je napisao nekoliko kratkih romana nego je i pogovor jednog od wih (Leviana iz 1927.
godine) posvetio jedinstvenom programskom obrazloewu poetike kratkog romana. To je i svojevrsni manifest kratkog romana u kojem se Fero polemiki otro obruava na realistike autore, poput Balzaka,
iji teki, debeli, glomazni, gwavatorski romani dremaju na policama za kwige kao pretovqene sviwe."81 Kratki roman je obrazac kwige
modernog vremena koji odgovara dinaminom ritmu savremnog urbanog
ivota (kratki roman je brzo prevozno sredsto oseawa"). Romanu vie nisu potrebna teka spletkarewa sa zapletom", bezbroj likova i
obiqe nepotrebnih rei nego saetost (glad za saetou") i dinamizam. Fero sve vreme razvija za avangardu karakteristian topos puta,
zasnivajui svoje viewe kwievnosti i ponajpre romana kao putovawa. Tako opravdava i duge romane Prusta i Xojsa re je samo o dugim putovawima na koja su morali da ponesu vie prtqaga." Posebno
su zanimqiva autorova razmiqawa o vezi kratkog avangardnog romana
i dokumentarnih anrova, na primer novinskog izvetaja i uopte
koncepcije ureivawa dnevne tampe, o emu emo docnije govoriti.
Konano, Fero aforistiki zakquuje: Lako je pisati mnogo. Pisati
malo esto je pravi podvig."82
Dakle, s pravom se moe tvrditi da je kratki roman jedan od vanih avangardnih anrova, odnosno kada je re o srpskoj avangardi,
kratki roman je wen nesumwivo vodei prozni anr. Ako pojedini autori tvrde da se u evropskim kwievnostima moe govoriti o dominaciji avangarde preteno u poeziji, drami i programskim tekstovima, u
srpskoj kwievnosti to svakako ne bismo mogli kategoriki da tvrdimo. Meutim, i u naoj nauci o kwievnosti retke su kwige koje se bave samo avangardnom prozom, a sasvim su usamqena miqewa da su se
znaajnije i dalekosenije promene u srpskoj avangardi odigrale ne u
poeziji nego u prozi, odnosno, kako mi tvrdimo, u kratkom romanu koji
tada poiwe da se konstituie kao vaan anr srpske kwievnosti u
proteklome stoleu. Pomenimo najpre kwigu Radovana Vukovia Srpska avangardna proza (2000), koja je jedina celovita studija te vrste u naoj kwievnosti. U poglavqu posveenom ekspresionizmu autor konstatuje da je ovaj avangardni pokret u naoj, ali i u evropskim kwievnostima, najdue trajao i najplodnije rezultate dao u prozi, tj. noveli
79 V. o tome: Giqermo De Tore, Istorija avangardnih kwievnosti, str. 121123. i
Fric Martin, Istorija nemake knjievnosti, prev. V. Stoji, B. ivojinovi, Beograd 1971, str.
548634.
80 Up. o tome: Mila Stojni, Ruski avangardni roman, Beograd 1988.
81 Antonio Fero, O kratkom romanu, prev. J. Nekovi, Kwievna re, br. 318,
Beograd 1988, str. 7.
82 Isto.

165
i u romanu, iz ije su poetne krae lirske strukture docnije izrasle
velike romansijerske zamisli."83 U tom smislu ini nam se vaan stav
i Marije Dobrovske Partike koja istie da je sav teret promena koje su se dogodile u kwievnosti krajem HH veka i poetkom HH veka
preuzela poezija. Meutim, posle Prvog svetskog rata nastala je poneto paradoksalna situacija: avangarda koja se u drugim evropskim kwievnostima najradije i najizrazitije iskazuje u poeziji, na srpskom terenu svoje prisustvo manifestuje posredstvom proze."84 Kao argumenat
za takvu tvrdwu navodi upravo bibloteku Albatros koja je 1921. godine
objavila tri kqune kwige srpske avangarde dva kratka romana, Dnevnik o arnojeviu i Burlesku gospodina Peruna Boga groma, i jednu kwigu
manifest, Vinaverov Gromobran svemira. Naravno, autorka je svesna da
ovu tvrdwu ne treba apsolutizovati u smislu negirawa znaaja i udela avangarde u poeziji, nego da treba naglasiti da su prvi, pod okriqem Albatrosa, organizvani nastupi srpskih avangardnih kwievnika
u znaku proze.
Mogli bismo zato s pravom da ustvrdimo da su promene u srpskoj
avangardnoj prozi i ponajpre u kratkom romanu bile svakako dalekosenije i znaajnije za daqi razvoj srpske kwievnosti u prolom veku.
Promene nastale u poeziji, prvenstveno razgradwa vezanoga i razliiti oblici slobodnog stiha avangardnih pesnika, nesumwivo su znaajni, ali iz danawe perspektive pokazuje se da je srpska lirika druge
polovine prolog stolea ostala verna vezanom stihu, kao i nekim
stalnim pesnikim oblicima koji su afirmisani u vreme moderne
(sonet i tercina), a koje je avangarda osporila. O tome najizrazitije
svedoe predstavnici neosimbolizma u srpskoj poeziji, pogotovu opus
Ivana V. Lalia, koji uspostavqa veze upravo sa pesnicima koje je naa avangarda zduno odbacila, na primer Vojislavom Iliem ili Milutinom Bojiem. Avangardna iskquivost i polemika zaotrenost u
odnosu na kanonizovanu poeziju moderne, prvenstveno Duia i Rakia,
svakako e docnije biti prevladana. Promene u pripoveci i romanu,
prvenstveno one koje su izvrili Milo Crwanski i Rastko Petrovi, zasnovane na uslowavawu anrovskih, kompozicionih i narativnih postupaka i prevazilaewu dotada u srpskoj prozi dominantnog
mimetikog modela, postae osnove srpske proze u drugoj polovini
prolog veka, to se za wihovu, u kwievnom smislu svakako izuzetnu
poeziju, ne moe u istoj meri rei. Kao neka vrsta kontraargumenta
stavu da su promene u avangardnoj prozi dalekosenije i zanaajnije za
srpsku kwievnost, moe se podsetiti na vaan momenat lirizacije/poetizacije avangardne proze, dakle na jednu od wenih najbitnijih
obeleja, iji impuls dolazi iz poezije. To, meutim, ne osporava na
stav, nego na izvestan nain i osnauje roman magnetski privlai i
objediwuje avangardna dostignua i na planu poezije, kao i na planu
Radovan Vukovi, nav delo, str. 16.
Marija Dombrovska Partika, Biblioteka Albatros i Beogradska kwievna zajednica ALPHA re je o jedinstvu suprotnosti, Kwievna kritika, zima/prolee 1997,
str. 115.
83
84

166
programskih, odnosno esejistikih tekstova. Konano, jedno od najznaajnijih dostignua srpske avangardne proze je konstituisawe specifinog romanesknog anra kratkog romana, koji e otada dobiti
izuzetno mesto u naoj kwievnosti, u ostvarewima Vladana Desnice
(Zimsko qetovawe) Ive Andria (Prokleta avlija), zatim Daniila Kia, Borislava Pekia, Milorada Pavia, Davida Albaharija ili Vladimira Tasia. Pomenimo u kontekstu teze o intenzivnijim i dalekosenijim promenama u avangardnoj prozi, odnosno pripoveci i ponajpre u kratkom romanu, nego u poeziji, stavove Gojka Teia i Jovana
Delia. U predgovoru Antologiji srpske avangardne pripovetke (1989)
Tei ovaj period naziva zlatnim dobom srpske pripovetke.85 Ako je
moderna, kako je to istakao Miodrag Pavlovi, bila zlatni vek srpske
poezije, sada primat dobija pripovetka. Meutim, s obzirom na povlaeni poloaj pripovetke u dotadawoj srpskoj prozi, isto odreewe,
zlatno doba pripovetke, moglo bi da se d i srpskom realizmu. Teievu krilaticu zato bismo mogli da preformuliemo u: avangarda
zlatno doba srpskog kratkog romana, tim pre to Tei u svoju antologiju pripovedaka ukquuje i dva kratka romana, Qudi govore i 77 samoubica. U studiji Srpski nadrealizam i roman (1980) Jovan Deli pokazuje
da su uticaji nadrealizma na srpski roman nakon Drugog svetskog rata
moda i oigledniji i sloeniji nego to su uticaji ovog avangardnog
pokreta na posleratnu poeziju. U svakom sluaju, avangardni romanopisci odigrali su inicijalnu ulogu kako u procesu preobraaja srpskog romana u dvadesetom veku i wegovom intenzivnijem proimawu sa
evropskim kwievnim tokovima, tako i u konstituisawu oblika kratkog romana, kao jednog od dominantnih proznih formi novog doba.
Pokuaji da se kratki roman, po svom obimu, ali i kompozicionim, narativnim i poetikim odlikama, izdvoji kao specifina romaneskna tvorevina novijeg su datuma. U vreme avangarde, koja je sva u znaku anrovskih meawa i previrawa, ovaj termin ne sreemo. Zanimqivo je ukratko se osvrnuti na to kako su ondawi kritiari, ali i sami
autori, imenovali ova ostvarewa. O Dnevniku o arnojeviu, koji je u
podnaslovu odreen kao roman, veina prvih kritiara govori kao o
lirskom romanu (Vinaver, Dedinac) ili pak dovodi u pitawe wegovu
anrovsku prirodu ironino, poput Qubomira Micia (pripovetke za decu sa slikama"), zatim ocenom da ta kwiga moda uopte i nije
roman (Rudolf Ivanovi), odnosno da nije roman starinskog tipa"
ili kao ostali dobri romani" (M. M. Svetovski), te konano da onaj
ko trai mirno i pregledno priawe, dobro komponovan dogaaj, poetak i kraj taj se ovde nee nai" (pie izvesni X. Z.)86 Sline ocene
izreene su i u prvim kritikama romana Krila (1922), pa tako Todor
Manojlovi pie: Roman? Nikako, ako pod tim nazivom zamiqamo jednu prema izvesnim formalnim pravilima razvijenu, isprianu
85 Gojko Tei, Antologija srpske avangardne pripovetke (19201930), Novi Sad
1989, str. H.
86 Svi navodi dati su prema: Kritiki tekstovi uz Dnevnik o arnojeviu, u kwizi:
M. Crwanski, Dnevnik o arnojeviu, priredio G. Tei, Beograd 1993, str. 133181.

167
povest ili avanturu neke centralne linosti, nekog junaka; ali roman
zacelo, ako pod ovim razumemo slikovitu evokaciju ili pesniku, vizionarsku rekonstrukciju jednog doivqaja."87 Manojlovieva ocena mogla
bi se odnosti na svaki od avangardnih kratkih romana. Ona najboqe saima kwievnu svest o korenitoj anrovskoj metamorfozi koja se desila poetkom dvavesetih godina. Slian stav izreen je iste, 1922. godine, na drugom kraju Evrope povodom Piqwakovog romana Gola godina
U biti to nije roman," pie kritiar Voronskij, U wemu nema ni
spomena o jedinstvu iz radwe, fabule i ostalog to obino trai italac kada uzima u ruke roman."88 Kako, meutim, nazvati taj novi, avangardni roman bez romana? Branko Ve Poqanski svoju kwigu 77 samoubica u podnaslovu odreuje kao nadfantastian veoma brz qubavni roman", to se svakako moe shvatiti kao naglaavawe specifine kratke forme ovog dela. Oko kwiga Qudi govore i Koren vida i danas ima
neslagawa oko toga da li su uopte u pitawu romani. Zanimqivo je da
Rastko Petrovi u svom programskom eseju Helioterapija afazije (1924)
razvija koncept jednog malog romana" u kojem bi se ispitale raznolike
mogunosti jezika, odnosno govora, i tako izrazila jedna mehanika odnoaja izmeu qudi."89 U tim idejama nije teko prepoznati skicu budueg kratkog romana Qudi govore.
Tek poetkom osamdesetih godina orije Vukovi u pogovoru romana Aleksandra Ilia Gluvne ini, objavqenom u prestinoj Nolitovoj ediciji Srpski roman" 1982. godine, istie da bi nazivom kratki
roman (short novel) mogla da se obuhvati jedna grupa dela koja je oznaila smenu u srpskoj kwievnosti dvadesetih godina. To su mahom sasvim kratki romani, od sto do stopedeset stranica xepnog formata, koji se esto ne razlikuju od duge pripovetke ili novele."90 Na poetku te
smene stoje Dnevnik o arnojeviu i Burleska gospodina Peruna Boga groma i od wih treba poi kada se ispituju promene nastale u celokupnoj
srpskoj prozi tih godina. Vukovi pomiwe i kratke romane 77 samoubica Branka Ve Poqanskog, Crvene magle Dragia Vasia, ali i neke mawe poznate i mawe uspelije, poput Strasti Davida S. Pijadea, Sto
jedna strana Svetislava umarevia i Sowa Marka M. Nikolia. Povezuju ih tendencije pribliavawa romana poeziji, odnosno poetskoj
prozi na planu sintakse, ritma, metaforizacije opisa prirode, kao i
naputawe postojeih kako realistikih tako i samih anrovskih konvencija u postupku pripovedawa, ponajpre upotreba razliitih oblika
govora u prvom licu, to se manifestuje i kroz specifine forme autobiografije, prepiske ili rukopisa". Takvi oblici pripovedawa u
87 Todor Manojlovi, Stanislav Krakov: Krila", Misao, kw. H, sv. 8, Beograd
1922, str. 1860.
88 Nav. prema: Aleksandar Flaker, Ruska avangarda, Zagreb 1984, str. 49.
89 Rastko Petrovi, Eseji i lanci, priredio J. Hristi, Beograd 1974, str. 411
414.
90 orije Vukovi, Pogovor u: A. Ili, Gluvne ini, Beograd 1982, str. 214. Isti
tekst Vukovi e pod nazivom Izgubqeni pisac objaviti u svojoj kwizi Ogledi o srpskoj
kwievnosti, Beograd 1985.

168
vezi su sa kqunom pozicijom subjekta: Stalno se pojavquju lica koja
se opsesivno bave sobom, svojim neurozama, nelagodnostima, razgoliuju se, samoispituju, potpuno obuzeti tekoama koje ne mogu da savladaju ili strahotama koje su preiveli u ratu i drugde."91 Poetkom tridesetih godina ovaj talas kratkih romana ve je na izmaku, a umesto interesovawa za probleme individue, ispovesti, nove kompozicione i anrovske mogunosti, preovladava interesovawe za socijalne i nacionalne teme, to dovodi do prevlasti epskih naela oblikovawa romana kao
velikog anra". Meutim, to svakako nije znailo da su promene nastale u srpskoj prozi i romanu tokom dvadesetih godina bile samo jedna
usputna i mawe vana epizoda u razvoju romana u dvadesetom veku. Vukovieve tvrdwe su izuzetno zanaajne, najpre zbog mogunosti da se itav niz specifinih, kratkih romanesknih ostvarewa tih godina posmatra zajedno i objedini jednim nazivom kratki roman, ali i zbog
autorovog naglaavawa znaaja tada nastalih promena koje tek u svetlu
docnijih kwievnih zbivawa dobijaju svoj puni smisao. Posleratni
modernizam i postmoderna proza od kraja ezdesetih i poetka sedamdesetih godina, pokazae, izmeu ostalog i kroz interesovawe za formu
kratkog romana, da su tokom avangarde izvrene dalekosene promene u
romanu.
Poetkom osamdesetih godina obnavqa se interesovawe prouavalaca kwievnosti za period avangarde i za neke izgubqene" pisce,
kakav je bio Aleksandar Ili, i za mnoga (polu)zaboravqena dela. Tako
se, godinu dan nakon ponovnog objavqivawa Gluvnih ini, pojavquje
kwiga Aleksandra Vua Koren vida sa pogovorom Jovana Delia. Iako
Deli ne koristi odrednicu kratki roman, on u svom pogovoru (Korjeni
omama) otvara za nae istraivawe neka zanimqiva pitawa o prirodi
same romaneskne forme i mogunostima da se Koren vida upte odredi
kao roman. Govorei najpre o odnosu nadrealizma prema romanu i realistikoj tradiciji, o emu je ve opirno pisao u pomenutoj studiji
Srpski nadrealizam i roman, i o protejskoj prirodi romana uopte
(preruava se kao sam demon", veli autor), Deli se dotie i pitawa
kratke forme kao jedne od moguih prepreka da se Vuov tekst odredi
kao roman. Pozivajui se na uveno ordeewe romana koje daje E. M.
Forster pripovest koja ima vie od 50.000 rei, Deli duhovito
konstatuje: Nijesmo brojali koliko rijei ima na 115 ne ba golemih
strana Korena vida, tampanih elegantnim i lako itqivim krupnim
slovima, s velkom marginom, ali smo sigurni da ni gospodin Forster,
budui da je xentlmen, ne bi cijepidlaio oko koje stotine rijei."92
Iako se u potpunosti slaemo sa ovom ocenom, videemo docnije da je
za odreewe kratkog romana izvesno cepidlaewe" oko broja rei, odnosno broja stranica, ipak bitno, iako bi bilo, naravno, uzuludno, pa
ak i smeno, da se ono matematiki tano odredi. Deli zakquuje da
Koren vida jeste roman, odreujui ga kao mali lirski roman" znaajan
91
92

Isto, str. 217.

Jovan Deli, Korjeni omama, pogovor u: A. Vuo, Koren vida, Beograd 1983, str. 115.

169
kako za prouavawe Vuove docnije proze skriva u sebi korijene gotovo svih kasnijih Vuovih poetskih omama izreenih u prozi", tako i
za ispitivawe transformacija, na primer poezije/lirike u prozu u
srpskom romanu proteklog stolea.
Pre nego to se detaqnije zadrimo na nekim dosada pomenutim
pitawima o formi kratkog romana, pomenuemo jo nekoliko, za nau
temu izuzetno bitnih, studija i tekstova. Jedan od autora koji je najvie doprineo obnovi kwievnog interesovawa za utuqenu batinu"
srpske avangarde nesumwivo je Gojko Tei. U predgovoru Antologiji
srpske avangardne pripovetke (1989) Tei sumira odlike poetikog
radikalizma" nae proze dvadesetih godina. U tom kontekstu posebno
izdvaja Dnevnik o arnojeviu kao najznaajniji lirski roman srpske
kwievnosti uopte", zatim Burlesku gospodina Peruna Boga groma u kojoj je razorena klasina struktura romana" i Koren vida kao kratki
roman" koji je uz Ristiev roman Bez mere najznaajnije ostvarewe srpske nadrealistike proze.93 Meutim, kao to smo pomenuli, Tei je
u svoju antologiju ukquio i dva teksta koji su, ne samo prema naem
miqewu, ipak kratki romani, a ne pripovetke. Re je o 77 samoubica
Branka Ve Poqanskog, koje Tei odreuje kao anrovski neuhvatqivu
meavinu poezije i proze, ali koja ipak ima novelistiku kompoziciju, i Rastkovom ostvarewu Qudi govore kao anrovski teko odredqivom delu koje zatvara arobni krug srpske avangarde", svojevrsnoj sintezi svega modernog u kwievnosti dvadesetih godina i zato potrebnom
tekstu kojim bi Tei kompoziciono zatvorio svoju antologiju. Mi emo se ipak opredeliti da i jedan i drugi tekst nedvosmisleno odredimo kao kratki roman, koji upravo i nastaje kao neka vrsta anrovskog i
rodovskog meawa, dajui osobenu formu koja se nikako ne moe svesti
na pripovetku, ali ni na oblike romana koji su u srpskoj kwievnosti
dotada postojali. Ovde emo istai jo dva vana momenta koje Tei
pomiwe o avangardnoj prozi. Pored fragmentarnosti, kolairawa, defabularizacije i ponitavawa tradicionalnog siea, anrovskih preplitawa i poetizacije proze, bitni su i posve novi narativni postupci koja se javqaju u avangardnoj prozi intertekstualnost/intermedijalnost i filmska tehnika pripovedawa (sekvencionirawe prie), to
e se umetniki najuspelije ispoqiti upravo u kratkom romanu, koji je,
kako emo docnije videti, nekim svojim osobenostima blizak jednom
vanom anru avangardne umetnosti, kratkom filmu.
Veina kritiara, od Milana Dedinca i Marka Ristia do Marka
Nedia, Stanka Koraa, Jovana Deretia i docnijih, odredila je romane iz tree decenije prolog veka kao lirske, odnosno poetske. Zato je
za na rad bitna studija u celini posveena ovom problemu, Lirski roman srpskog ekspresionizma Bojana Jovia iz 1994. godine. Oslawajui se
na neka teorijska odreewa lirskog romana koja nudi studija Ralfa
Fridmana Lirski roman (1966), Jovi konstatuje da je re o specifi93 Gojko Tei, Kontekst za itawe pripovetke srpskog modernizma i avangarde,
predgovor Antologiji srpske avangardne pripovetke, Novi Sad 1989, str. HHH.

170
noj vrsti romana koja pawu itaoca skree ne na qude i dogaaje, nego
na samu formu, time to na raun kauzalnog i temporalnog toka kazivawa, naglaava slikovitost, jezike komponente, subjektivnost linosti." Mnogolikost lirskog romana, ponekad i protivurenost tehnika
kojima se slui, ne dozvoqava wegovo kruto definisawe, ali u osnovi
ove forme je pokuaj da se roman priblii strukturi i funkciji pesme.94 Posmatrajui prvenstveno romane Dnevnik o arnojeviu, Burleska
gospodina Peruna boga groma, Krila, Crvene magle, Seobe, Grozdanin kikot, Qudi govore, Gluvne ini i Dan esti u kontekstu nae pripovedake tradicije i evropskog ekspresionizma, Jovi u wima uoava paraleno prisustvo lirskih (fragmentarnost, problematizovawe stvarnosti, teite na unutrawem ivotu junaka, princip ponavqawa, napetost doivqajnog i pripovedakog ja) i ekspresionistikih osobina
(intenzitet, dihotominost, distorzinost, aktivizam). Oigledno je
da se mnoga odreewa lirskog romana svakako podudaraju sa karakteristikama kratkog romana, zapravo i jedan i drugi pojam delom obuhvataju
iste romane. Meutim, smatramo da je odreewe kratki roman u nekim
aspektima prouavawa obuhvatnije i ne ograniava nas samo na lirsku
komponetu ovih dela, koja je svakako od izuzetnog zanaaja, nego nam
otvara mogunosti za podrobnije uoavawe, na primer, wihove intertekstualne, odnosno intermedijalne prirode, anrovskih i narativnih
veza sa nekim oblicima nefikcionalne i dokumentarne proze (autobiografija, memoari, putopis, dnevnik, pisma), zatim ispitivawe metanarativnih i autopoetikih iskaza, odnosa prema kwievnom i kulturnom nasleu, i, konano, do svestranijeg sagledavawa pozicije i znaaja
ovih romana u kontekstu srpske i evropske proze dvadesetog veka.
Tokom posledwe decenije avangardnom, odnosno prvenstveno ekspresionistikom poezijom i prozom u srpskoj, ali i drugim junoslovenskim kwievnostima, posebno se bavila Bojana Stojanovi-Pantovi. Meu mnogobrojnim studijama u kojima je razmatrala terminoloka i poetika pitawa nemakog i naeg ekspresionizma, a naroito
problem odreewa kratkih ekspresionistikih proznih formi (novela,
kratka pria, pesma u prozi), izdvojiemo ovde wenu studiju Srpski
ekspresionizam (1998). Tu autorka, pored novele, kratke prie, crtice i
pesme u prozi, kao poseban prozni anr izdvaja i kratki roman. Naglaavajui da u srpskoj, kao i u ostalim ekspresionistikim kwievnostima, postoji dominacija kratkih formi, autorka, pozivajui se na iskustva nemakih kwievnika (K. Ajntajn, A. Deblin), kao opte odlike kratkog romana tog doba izdvaja odbacivawe mimetikog principa,
psihologizma, razvijawa sloenih siea, deskripcije pojedinih stawa
i situacija. Novi roman svoj smisao nalazi u artikulaciji kretawa i
dinamike, intenzitetu oseawa, vizionarskom doivqaju realnosti i
panteistiko-mistinom predavawu beskraju".95 U saetim, ali inventivnim analizama Bojana Stojanovi-Pantovi pie o tematsko-mo94
95

Bojan Jovi, Lirski roman srpskog ekspresionizma, Beograd 1994, str. 16.
Bojana Stojanovi-Pantovi, Srpski ekspresionizam, Novi Sad 1998, str. 108.

171
tivskim, kompozicionim i narativnim aspektima romana Miloa Crwanskog (Dnevnik o arnojeviu), Stanislava Karkova (Krila), Dragie
Vasia (Crvene magle), Rastka Petrovia (Burleska gospodina Peruna Boga groma), Branka Ve Poqanskog (77 samoubica), i Aleksandra Ilia
(Gluvne ini), ukquujui u korpus ekspresionistikih romana i akona
bogorodiine crkve Isidore Sekeli i Sekund venosti Dragutina Ilia. Studija Bojane Stojanovi-Pantovi potvruje da znatniji deo kratkih romana dvadesetih godina spada u kontekst poetike ekspresionizma.
Meutim, mi smo s punim pravom izabrali ire odreewe avangardni roman, obuhvatajui tako i nadrealizam (Vuov Koren vida), ali smatrajui da se sa stanovita poetike ekspresionizma ne mogu u potpunosti tumaiti romani poput Burleske, u kojem se mogu prepoznati i neki
dadaistki postupci, a na kojima je gotovo u potpunosti zasnovan roman 77 samoubica Branka Ve Poqanskog. Ako se pod odrednicom ekspresionizam teko mogu nai i Dnevnik o arnojeviu i Burleska i 77 samoubica, ekspresionizmu nadreeni" termin avangarda ne samo da doputa takvu mogunost nego i zbog svoje sintetine mozainosti omoguava znatno smelije i svestranije uvide u tumaewu ovih tekstova.
Takvu mogunost da se avangardna proza posmatra kao jedinstvena
celina, uz uvaavawe individualnosti, raznolikosti, pa i suprotstavqenosti pojedinih kwievnih pokreta, daje monografija Srpska avangardna proza (2000) jednog od naih najznaajnijih prouavalaca avangardne, pogotovu ekspresionistike kwievnosti, Radovana Vukovia.
Autorova namera bila je da ukae na ono to je zajedniko razliitim
autorima i poetikama, odnosno da prikae ono to obuhvata zbir
osobina prozne kwievnosti jednog vremenskog odseka ili jedne kwievne formacije."96 Izdvajajui nekoliko modela srpske avangardne proze (ekspresionistika proza unutar koje se razlikuju oblici ratne i
magino-satirine proze, proza utemeqena na folkloru i tradiciji,
dadaistiko-zenitistika, i nadrealistika proza) Vukovi, u okviru
svojih prvenstveno tipolokih, a mawe anrovskih razmatrawa, posveuje pawu svim proznim vrstama, pogotovu kratkom romanu. Govorei
o optim pitawima ekspresionistike proze, autor istie da se ona
sastoji od zbira kraih romana (preteno lirske strukture i eksponiranog junaka prvog lica) i novela (u rasponu od dugih do kratkih formi)."97 Vukovi je svakako na najboqi poznavalac nemake ekspresionistike i avangardne kwievnosti, kao i nemake nauke o kwievnosti koja se tie ovog perioda, tako da je ova monografija od izuzetne
vanosti za sagledavawe ireg, internacionalnog konteksta srpske
avangarde, pa u tom smislu i pozicije kratkog romana (na primer, odnos kratkih romana Crvene magle Dragie Vasia i Ubijeni je kriv a ne
ubica Franca Verfela, 77 samoubica Ve Poqanskog i Sekunda kroz mozak Melhiora Fiera i slino).
U zborniku Srpski roman i rat iz ratne 1999. godine Aleksandar
Jovanovi pie o romanu Krila Stanislava Krakova i svrstava ga u
96
97

Radovan Vukovi, Srpska avangardna proza, Beograd 2000, str. 12.

Isto, str. 21.

172
niz izuzetno znaajnih u srpskoj kwievnosti kraih romana, tzv. romana-novela." Kao glavnu odliku ovog tipa romana koji se javaqaju tokom celokupne kwievnosti prologa veka, Jovanovi izdvaja novu
linost koja se ispoqava u usredsreenosti na unutrawi ivot junaka
i prikazivawe dogaaja iz individualizovane perspektive, izbegavawe
sveobuhvatne slike sveta i koriewe odgovarajuih kwievnih postupaka i stilskih sredstava koji ove romane blie odreuju kao lirske
ili poetske, ali sve to uz opreznost od zavodqivih poreewa i sa sveu o posebnosti svakog od wih".98
Osvrnuli smo se na one autore koji u svojim studijama jasno pomiwu kratki roman kao anrovsko odreewe, odnosno otvaraju neka pitawa bitna za nae shvatawe poetike ovog romanesknog oblika i tumaewe nekih wegovih konkretnih ostvarewa u periodu avangarde. Oigledno je da u naoj nauci o kwievnosti, i pored znatnog broja studija o
pojedinim autorima i avangardnim pokretima, ponajpre o ekspresionizmu, nema mnogo celovitih pregleda avangardne proze (osim pomenute
Vukovieve studije i Teieve antologije), dok je pitawe specifinosti avangardnog kratkog romana tek naznaeno. Osim Miloa Crwanskog i Rastka Petrovia, naa istorija kwievnosti doskora nije
pokazivala znaajnije interesovawe za veinu autora iz ovog perioda a
neki su tek u novije vreme predmet intenzivnijeg prouavawa (Nastasijevi, Vasi, Krakov, Drainac, Ili). Svakako da nedoumice u prouavawu proze ovog perioda postoje prvenstveno zbog terminolokih razmimoilaewa na liniji modernizam avangarda ekspresionizam
(veina autora kratke lirske romane vezuje za ekspresionizam), zatim
sumwe u mogunost da se kwievnost dvadesetih godina prolog veka
moe sagledati kao celina, a ne samo u okviru pojedinih pokreta, potom zbog i daqe otvorenih anrovskih nedoumica (na primer Qudi govore: pripovetka / roman / putopis), te konano i zbog niza pitawa koja
se tiu sloene prirode samog romana kao anra.
esto ponavqana ocena da je roman protejski anr koji se teko
moe jednostavno i konano odrediti jo u veoj meri vai za kratki
roman, tim pre to odreewe ovog osobenog (pod)anra otvara nimalo
prijatno pitawe definisawa i ograniavawa duine teksta, odnosno
broja rei ili stranica u romanu. Ipak, ovo pitawe se neminovno postavqa i od wega se svakako prvo mora poi u definisawu kratkog romana. Uostalom, slina nedoumica postoji i na planu definisawa
kratke prie ili kratkog filma, a svodi se na nedoumicu, kako je duhovito formulie engleski autor Jan Rid koliko dugako znai kratko?"99 Sredinom dvadesetih godina prolog veka, priblino u isto
vreme, ak trojica uticajnih autora, Boris Tomaevski, Boris Ejhenbaum i Edvard Morgan Forster, upravo povodom romana i potrebe za wegovim razgraniewem od drugih anrova, piu o problemu veliine
98 Aleksandar Jovanovi, Umirawe u veselom bunilu (Stanislav Krakov, Krila",
1922), u zborniku Srpski roman i rat, priredio M. Maticki, Despotovac 1999, str.
113114.
99 Ian Reid, The Short Story, Methuen, London New York 1977, str. 5.

173
kwievnih vrsta, to oigledno signalizira da se tih godina odvijaju
neke dalekosene promene, kako u samoj kwievnoj produkciji tako i u
teorijskom promiqawu granica i mogunosti pripovednih formi.
Zadraemo se najpre na najbrem, najjednostavnijem, pa zbog toga verovatno i jednom od najpoznatijih odreewa romana, koje predlae Edvard
Forster u kwizi Aspekti romana objavqenoj 1927, u kojoj su objediwena
predavawa koja je autor drao u Kembrixu. Moda treba da definiemo ta je roman pre nego to ponemo," kae Forster u uvodu i nastavqa: a to emo obaviti za tren oka." Prihvatajui definiciju francuskog kritiara Abela evajea da je roman pripovedaka proza izvesne
duine", Forster joj dodaje precizirawe tog obima ta duina ne bi
trebalo da bude mawa od 50.000 rei. Svako pripovedako prozno delo
koje ima vie od 50.000 rei smatraemo romanom u ovim predavawima,
a ako vam se ini da ovo nije dovoqno filozofski utemeqeno, pokuajte da smislite alternativnu definiciju."100 Odreewe koje bi svojom
jednostavnou i matematikom preciznou pariralo ovom Forsterovom do danas nije ponaeno, tako da je u angloamerikoj kritici postala rairena podela kwievnih vrsta prema broju rei.101 Da je autor
svoju definiciju ozbiqno shvatao i verovatno imao neke metode brojawa rei u romanu, potvruje jedna zanimqiva, ali oigledno cinina,
opaska o Xojsovom romanu Uliks. Forster primeuje da radwa ovih etiri stotine hiqada rei obuhvata jedan jedini dan".102 Nije teko
primetiti koliko je Forster u svoj kwizi nepoverqiv i rezervisan
prema modernim romanima kakve piu Gertruda Stajn, Andre id i
Xejms Xojs, videvi u wima zlokobno ostvarewe one Nieove ideje o
stranoj eroziji obrisa i smisla.
Ako dakle nismo ni sitniari, niti cinici da brojimo rei u romanu, moraemo da se zadovoqimo brojem stranica. Tada na pitawe koliko dugako znai kratko" nije tako teko odgovoriti. iwenica je da
se u naoj kwievnosti dvadesetih godina pojavquje prilian broj samostalno, u obliku kwige (to je vano za wihovo bar formalno, izdavako razgraniewe od due pripovetke) objavqenih proznih dela iji
se broj stranica, gledano naravno prema prvom izdawu, kree od 28, koliko ima 77 samoubica Ve Poqanskog, na neto veem formatu papira
od uobiajenog, pa do 174 stranice, koliko ima Rastkova Burleska gospodina Peruna Boga groma. U okviru ovih brojanih vrednosti svi ostali
kratki romani imaju oko 150 stranica ili mawe. To je svakako mawe u
odnosu na romane koji su dotada objavqivani u srpskoj kwievnosti, na
primer u odnosu na dela Jakova Igwatovia, Sime Matavuqa, Svetolika Rankovia ili Milutina Uskokovia. Ono to je ranije vailo kao
izuzetak, na primer roman Bespue Veqka Milievia koji ima samo"
E. M. Forster, Aspekti romana, prev. N. Koqevi, Novi Sad 2002, str. 10.
Do danas su u Americi razliite forme epskog izraza podeqene po wihovoj duini: 'short story' predstavqa prozno kwievno delo od oko 2000 do 30.000 rijei, 'short
short story' ima mawe od 2000 rijei i 'novelette' od 30.000 do 50.000 rijei" (Ruth J. Kilchenmann, O definiciji kratke prie, Dometi, god. XIV, br. 11, Rijeka 1981, str 46).
102 E. M. Forster, nav. delo, str. 98.
100

101

174
151 stanicu, i koji orije Vukovi s pravom naziva preteom kratkih romana dvadesetih godina",103 ili Sterijin Roman bez romana ija je
astica prva" od 58 stranica objavqena 1838, postaje u vreme avangarde pravilo. Na prvi pogled rekli bismo da, to se tie broja stranica, kao prvog, formalnog, kvantitativnog odreewa, moemo sa izvesnom sigurnou da detektujemo kratki roman tokom dvadesetih godina.
Meutim, stvari postaju sloenije ako horizont posmatrawa proirimo kako prema vremenu realizma, tako i ka modernoj srpskoj prozi nakon Drugog svetskog rata. Re je o ne uvek jasno razreenom odnosu izmeu pripovetke i romana, odnosno iwenici da kratki roman svojim
obimom moe biti jednak duoj pripoveci. Pomenuli smo Bespue Veqka Milievia o kojem se danas govori kao o kratkom romanu, ali u
vreme kada je objavqen, najpre u nastavcima 1906. u Srpskom kwievnom
glasniku, a potom i kao kwiga 1912. godine, kritiari su ga doivqavali kao pripovetku. Tako Jovan Skerli pie: Veqko Milievi je dobro uinio to je u zasebnoj kwizi izdao Bespue, oveu pripovetku,
ili 'krai roman' kako je sam naziva."104 Oigledno je da postoji razmimoilaewe izmeu autora, koji svoje delo odreuje kao kratki roman, i
kritiara, koji ostaje pri oceni da je re o pripoveci. Bespue, uz Neistu krv, danas posmatramo kao na prvi moderni roman, izmeu
ostalog i zbog izvesnih slinosti, u poziciji glavnog junaka i wegove
vizije sveta, sa jednim od najznaajnijih dela srpske avangardne proze,
kratkim romanom Dnevnik o arnojeviu Miloa Crwanskog.105 Znaaj
koji je roman dobijao u anrovskom sistemu srpske kwievnosti tokom
dvadesetog veka uslovio je da neke due pripovetke", kako su ih odreivali i wihovi autori i prvi kritiari, danas imenujemo i interpretiramo kao romane. Srpski realizam je poznavao jasne anrovske
granice, ali zbog primata pripovetke i nepostajawa stabilizovane poetike svesti o romanu, autori su vea prozna ostvarewa radije odreivali kao pripovetke, dok ih mi danas nazivamo romanima, ali ni tu
nema opte saglasnosti, na primer oko proze Stevana Sremca. Sam autor o svojim delima govori kao o pripovetkama, dok ih novija kritika
odreuje kao romane, i to Jovan Dereti polazei od wihovog obima
smatra da su romani Ivkova slava, Limunacija na selu, Pop ira i pop
Spira, Vukadin i Zona Zamfirova, dok Duan Ivani, uvaavajui prvenstveno strukturne odlike (razvijenost siea, sloeniju kompoziciju, epizode, poziciju autorskog pripovedaa) kao romane uzima samo posledwa tri od navedenih dela.106
Za uoavawe specifinosti kratkog romana, koji se razlikuje i od
pripovetke i od dueg romana, zanimqiv je primer Andrieva Prokleta avlija (1954), koja je u vreme objavqivawa odreena od strane kriti103
104

. Vukovi, nav. delo, str. 214.

Jovan Skerli, Veqko Milievi: Bespue", Pisci i kwige , Beograd 1964, str.

295.
105 Up. o tome: Novica Petkovi, O tipovima pripovedawa, Ogledi iz srpske poetike, Beograd 1990, str. 6970.
106 Duan Ivani, nav. delo, str. 114118.

175
ke kao pripovetka, a tek docnije kao (kratki) roman, bitno razliit po
kompoziciji i postupku pripovedawa od velikih Andrievih romana-hronika kakvi su Na Drini uprija i Travnika hronika, ali opet i
blizak wima po slinom istorijskom i poetikom iskustvu. Meutim,
Andri ima i pripovetke koje svojim obimom prevazilaze duinu Proklete avlije; takva je pripovetka Zeko", objavqena 1948. u zbirci Nove
pripovetke, ili pripovetke koje su joj svojom duinom bliske, na primer Anikina vremena" i Mara milosnica". Ta prozna ostvarewa se i
pored svoje duine ipak ne odreuju kao kratki romani, nego due pripovetke. Upravo zbog svoje sloene kompozicione i narativne strukture, pluralizma likova, prostornog i vremenskog raspona, izraene autopoetike svesti i misaone vertikale Prokleta avlija dobila" je status romana.
Oigledno je da se pitawe duine nekog pripovednog dela ne moe
posmatrati samo kao spoqawe odreewe, nego u vezi sa narativnom
strukturom i znaewem, odnosno kao momenat koji proistie iz imanentne poetike samog dela. Ve je Aristotel u Poetici posvetio znatnu
pawu ovom pitawu, dovodei u vezu veliinu tragike radwe, odnosno
duinu prie sa pojmovima celine, jedinstva i zavrenosti. Poto je
tragediju definisao kao podraavwe neke zavrene i cele radwe koja
ima izvesnu veliinu" i odredio da pria treba da ima odreenu duinu, ali toliku da se lako pamti", Aristotel veliinu tragine radwe daqe ovako pojawava: Ali odreivawe duine prema samoj prirodi stvari stoji ovako: ukoliko je pria dua po veliini, ostajui u
granicama preglednosti, utoliko je lepa. A da kaemo prostije odreewe: veliina sme da vai kao dovoqno odreewe ako se u woj, dok se
dogaaji niu jedni za drugim po zakonima verovatnosti ili nunosti,
nesrea moe probraziti u sreu ili srea u nesreu."107 Dakle, veliina nije neko mehaniki odreeno obeleje, nego treba da bude motivisana iz same prirode stvari, iz sklopa, odnosno rasporeda i dinamike dogaawa. Pomenuli smo da su pored Forstera jo dvojica autora,
oba iz kruga ruskih formalista, pokuali da odrede prirodu romana
uzimajui u obzir wegovu duinu, ali upravo povezujui je sa pitawima
narativne strukture i sklopa prie. Boris Tomaevski u svojoj poznatoj Teoriji kwievnosti (1925), u poglavqu Pripovedne vrste", najpre
konstatuje da obeleje veliine nije nimalo nevano kako se to moe
uiniti na prvi pogled, nego da je bazino, odnosno polazno u razvrstavawu proznih dela. Obim dela Tomaevski dovodi u direktnu vezu sa
rasporedom grae i tipom siea: Od obima dela zavisi kako e pisac
rasporediti grau fabule, kako e sklopiti svoj sie, kako e u wega
uvesti svoju tematiku."108 Tomaevski meu pripovednim vrstama razlikuje malu formu novelu (ruski rasskaz") i veliku formu roman. Poto granica izmeu male i velike forme ne moe biti pouzdaAristotel, O pesnikoj umetnosti, prev. M. uri, Beograd 1990, str. 58.
Boris Tomaevski, Teorija kwievnosti: poetika, prev. N. Bogdanovi, Beograd 1972, str. 272273.
107
108

176
no utvrena, autor izdvaja i pripovedawe sredweg obima, poznato u ruskoj kwievnoj tradiciji kao povest. Na anrovskom odreewu povesti
zadraemo se docnije, jer ovaj pojam dobija vano mesto u srpskoj
postmodernoj prozi, kod Pekia i Kia; sada nas ponajpre interesuje
problem odnosa novele/pripovetke i romana, odnosno mogunost da se
kratki roman konstituie ne samo kao prelazni anr koji moe biti i
jedno i drugo, da bi na kraju ostao samo pastore kwievne znanosti",109 nego pripovedni oblik koji ima svoje osobenosti koje ga razlikuju i od dueg romana s jedne, i od due pripovetke s druge strane.
klovski povlai neke elementarne distinkcije izmeu novele koja
ima jednostavnije graenu fabulu, jedan srediwi preokret (mnu situacija"), te jednostavnije postupke pripovedawa, od kojih je dominantan skaz, i romana kao sloenije forme koja zapravo nastaje vezivawem
(stepenastim, paralelnim ili prstenastim) vie novela u celinu. Iako su formulisani pre osam decenija, u toku kojih je kwievnost osporila ili dovela u pitawe svaki oblik iole preciznijeg teorijskog razgraniewa anrova, ovi stavovi Viktora klovskog nipoto nisu za
potcewivawe i svakako su prihvatqiva polazna osnova za nae ispitivawe odnosa due pripovetke i kratkog romana. Taj odnos Boris Ejhenbaum postavqa neto drugaije u svom ogledu o amerikom pripovedau
s poetka prolog veka O' Henriju O' Henri i teorija novele (1925).
Ejhenbaum novelu i roman vidi kao sutinski neprijateqske oblike
ija suprotstavqenost proistie iz razlike male i velike forme. Dok u
romanu ogromnu ulogu imaju tehnika kretawa, povezivawa i spajawa raznovrsnog materijala, mogunost razvijawa i povezivawa epizoda, stvarawa raznovrsnih centara i slino, dotle novela (u rasponu od pripovetke do kratke prie) svoj siejni akcenat ima prvenstveno u svom zavretku. Zato je za nau distinkciju izmeu anra kratkog romana, koji po obimu moe biti jednak duoj pripoveci, i samog anra due
pripovetke vana Ejhenbaumova paralela Novela je zadatak za postavqawe jednaine s jednom nepoznatom; roman je zadatak za razna pravila, koji se reava pomou celog sitema jednaina sa mnogo nepoznatih,
gde je vanija intervalna gradwa nego posledwi odgovor. Novela je zagonetka; roman je neto nalik na aradu ili rebus."110 Ako se kratki
roman svojom duinom moe podudariti sa duom pripovetkom, on se
od we razlikuje sloenom i otvorenom strukturom, ponajpre uslowavawem narativnih instanci do te mere da je pitawe pripovedaa u
Dnevniku o arnojeviu, Burleski ili Prokletoj avliji i danas intrigantno i nesvodqivo na jedan i posledwi odgovor".
Kao to je potrebno detektovati razlike izmeu kratkog romana i
due pripovetke, isto tako neophodno je i otvoriti pitawe odnosa
kratkog romana prema velikom" ili dugakom" romanu. Ovaj odnos je
zanimqivo sagledati kroz poreewe kratkometranog i dugometranog
filma, tim pre to je u nizu avangardnih romana (Krila Stanislava
109
110

Ruth J. Kilchenmann, navedeno delo, str. 46.

Boris Ejhenbaum, Knjievnost, prev. M. Boji, Beograd 1972, str. 72.

177
Krakova su svakako najoigledniji primer) primetan uticaj tehnike
filmske naracije, odnosno filmske montae. U studiji Umetnost kratkog filma (1998) poqski autor Marek Hendrikovski ocewuje da estetika
kratkog filma sadri jedan drugaiji nain razmiqawa od onoga koji
vlada u filmovima dugog metra, drugaije se generie poruka i konstituie vizija sveta. Kratki film nije umaweni niti pojednostavqeni
oblik dugog filma, on ne daje nekavu minijaturnu sliku sveta Naprotiv, u filmskoj predstavi po pravilu imamo uveanu sliku. ()
Kratki film nije telegram. Wegov lini karakter nije pitawe formata
nego pre svega efekta specifine mikroorganizacije materijala."111
Kratki roman nije, dakle, skraeni ili pojednostavqeni oblik velikog
romana; naprotiv, u wemu postoje izuzetno sloeni pripovedaki postupci, razuena kompozicija ili intenzivne intertekstualne veze. Reeno jezikom filma, u kratkom romanu uglavnom nema irokih kadrova,
masovnih scena, razvijenih, sveobuhvatnih opisa drutva, prirode pa
ni pojedinih likova, ali se uoava dominacija krupnog plana narativna fokusiranost na karakteristini detaq (filmskim jezikom to je
zapravo uveana slika) ili na pojedine epizode iz ivota likova.
Stvarnost koju vidi, doivqava i o kojoj razmiqa pripovedaki subjekt, promiqajui sve vreme i sopstvenu narativnu poziciju, nema
vie racionalni smisao i celovitost, pa je zato kratki roman u znaku
narativnih fragmenata izmeu kojih se ne uspostavqaju kauzalne, nego
asocijativne veze proizale iz pripovedaeve ivotne aksiologije i
poetike. Fragmentarnost strukture avangardnog kratkog romana nije rezultat jednostavnog saimawa ili skraivawa, nego upravo specifine
mikroorganizacije pripovedawa proizale iz ontoloke i poetike
pozicije pripovedakog subjekta.112 Pokuavajui da objasni uestalost
kratkih formi (kratkog romana i prie) u modernoj kwievnosti, ameriki teoretiar Ihab Hasan u tekstu Radikalna nevinost" (1961) pokuava da objasni tu poziciju. Kratke forme nisu samo svedoanstva
naeg mahnitog i ubrzanog naina postojawa, nego su i svedoanstva,
na bazinijem nivou, da nai ivoti mogu poprimiti oblik samo u iznenadnim otkrovewima ili izolovanim trenucima krize i da, doista,
budui da se na svet moe okonati a da mi to i ne primetimo, nama
nedostaju one moi predviawa i razvoja koje podrazumevaju dui romani."113 Trenuci krize i otkrovewa deo su pokuaja junaka, odnosno pripovedaa avangardnih kratkih romana da spoznaju sopstveni identitet,
koji nije celovit i jedinstven, nego uslowen i protivurean, to
utie i na razbijawe celovitosti samog teksta i wegovu fragmentarnu
organizaciju. Takvom doivqaju identiteta i viziji sveta, koji u priMarek Hendrikovski, Umetnost kratkog filma, prev. V. Marinkovi, Beograd 2004, str. 84.
Naglaavajui da se nae pismo nuno povinuje naelu nejedinstva, ak Derida konstatuje da fragment nije neki odreeni stil ili promaaj, on je sama forma napisanog. () Bez prekida izmeu slova, rei, reenica, kwiga ne bi se moglo probuditi nikakvo znaewe," (. Derida, Bela mitologija, Novi Sad 1990, str. 116).
113 Nav. prema: Najal Lusi, Postmodernistika teorija kwievnosti, prev. Q. Petrovi, Novi Sad 1999, str. 152.
111
112

178
povedaevoj svesti vie ne postoji kao jedinstvena i razumqiva celina, odgovara upravo forma kratkog romana.
Vratimo se moguim razlikama kratkog i dugog romana. Tri su momenta koja Hendrikovski, pored duine, izdvaja kao kquna za razumevawe estetike male forme kratkog filma i wegovu distinkciju od dugog
metra eksperimentalna priroda (Maloj filmskoj formi odlino
pristaje svako eksperimentisawe."), filminost (U kratkim filmovima najvie dolazi do izraaja filminost, shvaena kao ureewe poruke iz estetskih pobuda.") i poetski karakter (Poetski karakter male
filmske forme ili wena osobita estetika, zasniva se na slinosti sa
stihovima ili poetskom prozom neprekidnih reminiscencija").114
Pre nego to podrobnije objasnimo eksperimentalnost, svest o
sopstvenoj literarnosti i lirsku prirodu kratkog romana, zadraemo
se na nekim zanimqivim anrovskim pregrupisavawima" u novijoj
srpskoj kwievnosti i poziciji kratkog romana. Due pripovetke, kakve su recimo pisali Andri ili Veqko Petrovi, postaju u savremenoj kwievnosti retkost. Umesto toga preovladala je kratka pria (short
story), u anglosaksonskom smislu ovog pojama proza Davida Albaharija izrazit je primer, dok se due pripovetke osamostaquju u kratke romane ili postaju delovi sloenijih pripovednih celina, poput Pekievog Vremena uda ili Novog Jerusalima, Mihailovievog Petrijinog
venca, Kiove Grobnice za Borisa Davidovia ili Enciklopedije mrtvih,
koje su na prelazu iz zbirke pripovedaka ili objediwenih novela u roman. Dok su Andrievi romani nastajali ciklizacijom novela, sada kao
da se odvija suprotni proces roman se dekonstruie na vei broj samostalnih duih proznih celina, ali izmeu kojih postoje izvesne tematsko-motivske, pripovedake i smisaone veze, na primer u Kiovoj
Grobnici, koju autor anrovski odreuje kao sedam poglavqa jedne zajednike povesti". I Borislav Peki u podnaslovu svoje prve kwige,
Vreme uda, takoe sastavqene iz vie pripovedakih celina, koristi
isto anrovsko odreewe povest. Povest se zato ne moe jednostavno
anrovski odrediti kao prelazna forma od due pripovetke ka romanu,
niti se taj naziv, upravo zbog svoje prisutnosti u novijoj srpskoj prozi, moe iskoristiti da bi se wime oznaili oblici kratkih romana.
Podseajui na dugu istoriju ovog anra u sredwevekovnoj i staroruskoj
kwievnosti, Viktor klovski zakquuje da je s pojmom 'povest', uz
svu anrovsku proizvoqnost tog doba, bila spojena predstava o nekakvoj
verodostojnosti, o nekakvoj istorinosti dela"115 to je svakako vaan
momenat za razumevawe Pekieve i Kiove postmoderne pripovedake
strategije koja se moe odrediti, terminom Linde Haion, kao istoriografska metafikcija.
Za nas je, meutim, zanimqivo da su i Ki i Peki ne samo autori nekoliko dela koja se odreuju kao kratki romani, nego su sredinom
sedamdesetih godina poetiki eksplicitno izneli sasvim oprena mi114
115

Marek Hendrikovski, nav. delo, str. 85.

Viktor klovski, Zametki o proze russkih klasikov, Moskva 1953, str. 83.

179
qewa o tom anrovskom odreewu. U eseju Romani na dlanu (uz jedan
hipotetini izbor francuske kratke prie)" iz 1976. Danilo Ki razmiqa o poziciji pripovetke prvenstveno u novijoj francuskoj ali i u
drugim evropskim kwievnostima, u kojima je ova prozna forma u izumirawu. Zbog svoje prodrqivosti", odnosno tewi da integrie sve
ostale rodove i vrste, poeziju, dramu a iznad svega esej, roman je ugrozio poziciju pripovetke koja se integrisala u roman ili se proirila, narasla do kratkog romana." Postupak kojim pripovetka postaje
kratki roman Ki odreuje kao umnoavawe detaqa" pria postaje
sve vie kratki roman, a short novel, detaqi se mnoe, detaqi naizgled
beznaajni i nefunkcionalni, ali pisac je tu, oseamo wegov dah i wegov glas koji nam kae: u ovoj prii nita nije od prevashodnog znaaja
i nita nije beznaajno"116 Ne samo dua pripovetka, nego i zbirka
kratkih pria moe da preraste u roman. Kao primer takve anrovske
transformacije Ki navodi upravo jedno avangardno ostvarewe, kwigu
Crvena kowica Iska Babeqa, koja je razbijeni roman, roman iz kojeg su
izbaene starinske spojnice zasnovane na jednom lanom vremenskom
nizu, veze i kliei toliko esti kod slabih romansijera."117 Upravo
svi kratki avangardni romani, Dnevnik o arnojeviu, Krila, Koren vida
ili, na primer, Qudi govore, imaju izrazito fragmentarnu, razuenu
strukturu u okviru koje se uspostavqaju nove, asocijativne, lajtmotivske, sumatraistike i druge veze, a konvencionalne prostorne i vremenske koordinate bivaju relativizovane ili sasvim ponitene. Tako
je u avangardi roman postao ne vie jednodimenzionalni, pravolinijski, kontinuirani tekst, kakav je bio u realizmu, nego otvoren za razliite mogunosti tekstualnog i kompozicionog povezivawa fragmenata, poglavqa, odlomaka, sekvenci i slino.
Za razliku od Kia, koji uvaava i legitimizuje postojawe kratkog
romana, Borislav Peki ima savim drugaije miqewe. Dok je Milo
Crwanski poetkom dvadesetih godina svom Dnevniku o arnojeviu u
podnaslovu dao anrovsku odrenicu roman, Peki je upravo to anrovsko odreewe poetiki smiqeno izbegavao, to svakako upuuje na neto promewenu poziciju romana u kwievnosti i kulturi na izmaku
dvadesetog veka. U jednom intervjuu s kraja sedamdesetih godina Peki
objawava da ni jednu svoju kwigu nije nazvao romanom, nego odrednicama povest, hronika, storija, fantazmagorija i slino, zato to je
termin roman postao u savremenoj kwievnosti savreno neodreen"
u optoj morfolokoj zbrci" koju prave pisci, kritiari, izdavai i
lanovi raznih irija. U nae vreme, priznaete i sami", veli Peki, termin roman je izgubio svaku vezu sa literaturom i postao ordinaran, komercijalni izraz kojim se kao arobnim platom pokriva
svaka prozna forma. Blagodarei tome kwievna morfologija je u potpunom raspadawu."118 Peki zapravo na nov nain i u novom kulturolo116
117
118

str. 79.

Danilo Ki, Eseji: autopoetike, Novi Sad 2000, str. 128.

Isto, str. 125.
Borislav Peki, Iskustvo romansijera, Savremenik, kw. , sv. 7, Beograd 1979,

180
kom kontekstu aktivira ideju o kraju romana. Sam tremin se u potroakoj kulturi novog doba semantiki ispraznio, estom upotrebom istroio i sveo na obinu izdavaku ili reklamnu etiketu. Peki je najvie kivan na sanitarni izraz kratki roman", koji afirmiu izdavai, ne bi li sve to ima vie od pedeset stranica proglasili za roman, ali i sami autori. Dok je Ki govorio o umnoavawu detaqa koji
pripovetku pretvaraju u kratki roman, Peki ironino pomiwe razvlaewe prie" kao oblik nasiqa nad pripovednim tekstom koji izvode
pojedini kwievnici Neke se prie, uz to, u meuvremenu, razvlaewem tawe i pucaju, jer im je konstrukcija zamiqena da dri ogranienu meru emocija, ideja, stawa, dogaaja, a ne itavu tonu, te imamo
romanesknu nedonoad."119 Razreewe problema da li je kratki roman
poseban romaneskni anr ili samo romaneskno nedonoe" ponudili
su ipak Pekievi kritiari. Uspewe i sunovarati Ikara Gubelkijana
(1975) i Odbrana i posledwi dani (1977) odreeni su po svom pripovednom obimu i strukturi kao kratki romani, uprkos autorovoj ironinoj
rezervi prema ovom anrovskom odreewu. Tako Aleksandar Jerkov povodom ovih Pekievih dela konstatuje da je termin kratki roman neophodan da se oznae posebne poetike uslovnosti proznog oblika koji
nije ni 'produena novela' niti 'skraeni roman', nego posebna romaneskna vrsta upravo kratki roman", dodajui i to da Pekieve tvrdwe o kratkom romanu pokazuju da se radi o jednom od onih sluajeva kada delo, na sreu, iznevarava tumaewe svoga autora."120
Nema nikakve sumwe da je kratki roman, iako i daqe nedovoqno
ispitan kao specifini romaneskni anr, dobio pravo garaanstva u
srpskoj kwievnosti dvadesetog veka, a pitawe razlikovawa due pripovetke i kratkog romana ostalo u senci sloenih anrovskih odnosa
izmeu zbirke duih, objediwenih pripovedaka i romana. Konstatujui
da su granice meu literarnim anrovima postale toliko fluidne da
se sve ee teko moe povui jasna granica izmeu romana, s jedne,
i zbirke pripovedaka, autobiografije, biografije ili istoriografije,
s druge strane, Linda Haion primeuje da ipak ne postoji jednostavno, neproblematino stapawe" nego da konvencije dva anra vode odluujuu igru jedna protiv druge."121 Ta anrovska igra, koja je romanu
kroz istoriju bila poznata, dobila je radikalna obeleja upravo u avangardi, i to ne kao jednostavno meawe anrova, nego pokuaj romana
da u formi eksperimentalnog kratkog romana u sebe inkorporira gotovo sve postojee kwievne i dokumentarne anrove, lirske, epske,
dramske i esejistike oblike i da se tako, preispitujui svoj artificijelni satus, na nov nain potvrdi kao reprezentativna kwievna i
Isto.
Aleksandar Jerkov, Dva kratka romana, Metod i fantazma: kritika proze, Beograd 1982, str. 6. Up. i: A. Jerkov, Forma tumaewa mita, Kwievna re, br. 90, Beograd
1977, str. 13.
121 Linda Haion, Poetika postmodernizma, prev. V. Gvozden, Lj. Stankovi, Novi Sad
1996, str. 2627.
119
120

181
kulturna forma. Umetniko iskustvo avangarde bie zato od velike vanosti za srpsku prozu posedwih decenija dvadesetoga veka.

Bavili smo se pitawem duine i anrovske pozicije kratkog romana, wegovog odnosa prema pripoveci i duem romanu, a sad emo pokuati da sumiramo i izvedemo kqune odlike ovog anra, koje e nam
biti i neka vrsta polazne osnove u interpretaciji odabranih dela ove
specifine prozne forme. To nee biti nasilno (ili zavodqivo) svoewe raznorodnih tekstova na nekakav zajedniki sadralac ili pojednostavqeni model, nego pokuaj uspostavqawa poetikih veza meu romanima koji su nastajali u priblino isto vreme i u dosluhu sa istom
avangardnom potrebom da se preispitaju i ospore stari, a otvore mogunosti novih postupaka umetnikog stvarawa.
Prva i ujedno najobuhvatija odlika avangardnih kratkih romana je
wihova eksperimentalna forma pa se zato moe govoriti i o kratkom
ili eksperimentalnom romanu. Eksperimentalni postupak u umetnosti
oznaava da umetnikova voqa, svijesna same sebe, iskuava tehnike
postupke, nepoznate ili nesankcionisane." Produktivni umetnici su,
smatra Adorno, prisiqeni na eksperimentisawe kao kreativni in,
ali i dodaje da eksperimentalni postupak, shvatajui novo kao svoju
obavezu u svojoj krajwoj taki, vodi umetnost ka nepredvidqivosti i nestabilnosti.122 Upravo avangarda potvruje ogromne kreativne potencijale eksperimentalnih postupaka u kwievnosti, ali i nemogunost da
se stalna potreba za inovacijama i originalnou u duem vremenskom
periodu odri kao imperativ umetnikog stvarawa. Kao to smo prethodno istakli, odustajawe od pripovedakih konvencija realistike,
odnosno mimetike proze vodilo je ka tome da roman poetiki samosvesno pone da preispituje sopstvene anrovske mogunosti ne bi li izrazio promene koje su nastale u poimawu stvarnosti, oveka i umetnosti. Uporedimo li kratke avangardne romane sa dotadawom proznom
tradicijom, prvenstveno dominirajuom predstavom o romanu kakva je
stvorena prema mimetikom narativnom modelu, uoavamo da u wima
izostaje svaki stabilan poredak prie i jezika zasnovan na vrstim
uzrono-posledinim vezama, jasnim prostornim i vremenskim odreewima i ograniewima, motivacionom sistemu, pripovedaevoj pouzdanosti i sveznawu, sintaksikim i leksikim normama i tekstualnom
kontinuitetu i jedinstvu. Svaki od kratkih romana na nov i originalan nain razreava pitawa romaneskne tehnike i pronalazi poetiko
opravdawe za wenu legitimizaciju. To, meutim, ne znai da ti tekstovi nemaju nikakve veze jedni sa drugima. Pre nego to pokuamo da uspostavimo veze i slinosti koje se tiu wihovog anrovskog konstituisawa, postupaka pripovedawa i pozicije pripovedakog subjekta, kom122

Teodor Adorno, Estetika teorija, str. 6061.

182
pozicije, relativizovawa vremenskih i prostornih odnosa, jezika i
slino, zadraemo se na pitawu same eksperimentalne forme. Naime,
moglo bi se tvrditi da je umetniki eksperiment svojstven, odnosno
imanentan prvenstveno kratkoj formi, kao i to da su u srpskoj prozi
prolog veka sve kqune poetike promene otpoele upravo sa pojavom
kratkih romana. U pomenutoj studiji Umetnost kratkog filma poqski
autor Marek Hendrikovski konstatuje da se eksperimentalni karakter
malih filmskih formi povezuje pre svega sa filmskom avangardom dvadesetih godina i dodaje: Maloj filmskoj formi odlino pristaje svako eksperimentisawe. U poreewu sa dugometranim filmom ili serijalom u epizodama, kratki film sadri u sebi izvesnu dozu rizika, koji u oba ova sluaja ne samo da ne moe nego i ne treba da ima mesta."123
Bez eksperimenta, iji glavni nosilac su kratke forme od reklama
do animiranih, dokumentarnih i kartkometranih filmova, nema napretka i inovacija u filmskoj umetnosti. Eksperiment je nuni uslov
razvoja kinematografije jer doputa najire umetnike slobode, koje
veliki, komercijalni filmovi uglavnom izbegavaju prilagoavajui se
ukusu publike. Niz umetnikih preloma poiwalo je od autorskih kratkih filmova od wega su tekli prvi impulsi pojava kasnije priznatih kao neobino vanih za istoriju filmske umetnosti, na primer
nadrealizam, gnevni mladi qudi i francuski novi talas."124 Ovi stavovi izreeni povodom kratke filmske forme, koja bi se s razlogom
mogla smatrati ekvivalentom kratkog romana u kwievnosti, zanimqivi su za razmiqawe o poziciji kratkog romana u naoj kwievnosti.
Naime, jedan od uzroka prilinog broja kratkih romana u vremenu avangarde je upravo taj to je ova forma, za razliku od velikog" romana,
bila otvorenija i pogodnija za eksperimentisawe novim kwievnim
postupcima. Sline postupke moemo, naravno, nai i u pripoveci
toga vremena ili recimo u putopisu, ali promene u kratkom romanu su,
ipak, umetniki uspelije, potpunije realizovane i znaajnije za docniji razvoj srpske kwievnosti. Uporedimo li staroslovenske pripovetke Rastka Petrovia sa Burleskom gospodina Peruna boga Groma uoiemo
svakako niz slinosti, ali u ovom kratkom romanu su meawe anrova,
kolairawe, parodirawe ili intertekstualnost u potpunosti umetniki razvijeni, dotle da se moe govoriti o vezama Rastkovog romana i
kasnije srpske postmoderne proze. Ovaj odnos izmeu pripovedaka i
kratkog romana jo je zanimqiviji kod Miloa Crwanskog. Iako su
wegove pripovetke, uglavnom okupqene u zbirci Prie o mukom iz
1919. godine, znaajne za uoavawe i razumevawe promena u srpskoj
avangardnoj prozi, tek u Dnevniku o arnojeviu Crwanski je postavio
poetike osnove svog docnijeg romansijerskog opusa i razvio mogunosti sumatraizma u prozi. Zato je Dnevnik, da se posluimo reima
Aleksandra Tibodea, ona matina elija Crwanskovog, ne samo romanesknog, neko i celokupnog kwievnog opusa, o emu e u narednom po123
124

Marek Hendrikovski, Umetnost kratkog filma, prev. V. Marinkovi, Beograd 2004, str. 20.
Isto, str. 22.

183
glavqu biti vie rei. Koriewe mogunosti filmske montae u
prozi najpotpunije i najuspelije je u romanu Krila Stanislava Krakova,
dok je od svih dela sa putopisnom osnovom, ne samo Rastka Petrovia,
nego i avangarde u celini, kratki roman Qudi govore najzanimqivije i
najuspelije ostvarewe ba zbog proimawa romanesknih i putopisnih
postupaka. Konano, pomenimo i da je nadrealizam svoje najboqe ostvarewe u prozi dobio upravo u Korenu vida Aleksandra Vua. Dakle, u
kratkom romanu najpotpunije i umetniki najuspelije ispoqile su se
gotovo sve kqune odlike avangardnog umetnikog eksperimenta. Izmeu pripovetke i tradicionalnog, dueg romana ije konvencije su osporene i naputene, kratki roman postao je idealna avangardna prozna
forma za ispitivawe i razvijawe novih narativnih tehnika i izraavawe autopoetikih stavova.
Pomenuli smo da bi se povodom avangardnog kratkog romana mogla
formulisati i teza o zasnovanosti kratkog romana uopte na eksperimentalnoj formi kao i o wegovoj prisutnosti u svim prelomnim trenucima u razvoju srpske proze od Bespua (1906) Veqka Milievia,
nazvanog prvim modernim romanom u srpskoj kwievnosti, Dnevnika o
arnojeviu (1921), koji je ozvaniio promene u avangardnoj prozi, zatim Zimskog qetovawa (1950) Vladana Desnice i potom Andrieve Proklete avlije (1954), koji su na poetku srpskog posleratnog modernizma,
preko kratkih romana Danila Kia s poetka ezdesetih (Psalam 44 i
Mansarda iz 1962) i Borislava Pekia (Uspewe i sunovrat Ikara Gubelkijana, 1975. i Odbrana i posledwi dani 1977) koji su vani za konstituisawe srpske postmoderne proze, pa do kratkih romana Davida Albaharija i Svetislava Basare iz devedesetih godina, koji otvaraju nove pripovedake mogunosti romana na kraju veka.
Eksperimentalnost avangardnog kratkog romana odnosi se prvenstveno na tri momenta: konstituisawe anra, zatim postupke pripovedawa i kompozicije, te, konano, jezik. Avangardno proimawe anrova i ukidawe granica koje je proklamovao esteticizam, izmeu umetnosti i ivotne prakse, od presudnog je znaaja za generisawe kratkog romana. Roman u avangardi nastaje u intenzivnoj vezi sa vankwievnim", dokumentarnim anrovima. Kratki roman se konstituie integriui i modifikujui anrovske konvencije dnevnika, autobiografije, putopisa, ali i jednog novog medija filma. To nije neproblematino meawe anrova, jer se i romaneskne i konvencije dokumentarnog pripovedawa dovode u pitawe, preispituju i imanentno poetiki opravdavaju, to je najoiglednije u Dnevniku o arnojeviu (odnos
roman-dnevnik vezan je za egzistencijalnu potrebu glavnog junaka da
pie dnevnik) i Rastkovom romanu Qudi govore (za razumevawe anrovskog odnosa romana i putopisa vane su pripovedaeve autopoetike
refleksije). Burleska gospodina Peruna boga groma po prvi put u srpskoj
kwievnosti potvruje mogunosti romana kao utoke svih anrova"
koji integrie sve ostale rodove i vrste, zapravo sve mogunosti pisma, dok Krakovqeva Krila i 77 samoubica Branka Ve Poqanskog zasnivaju roman kao intermedijalni anr koji koristi mogunosti filmske

184
naracije, odnosno fotografije (na prvoj stranici Poqanskovog romana
je fotografija Ajfelove kule). Po prvi put se u Krilima Stanislava
Krakova roman ostvaruje postupcima kinematografskog pripovedawa,
odnosno koriewem kadrirawa, sceninosti i montae sa kojima tada eksperimentie film. Upravo je proimawe sa nekwievnim"
anrovima, kao drugaijim oblicima modelovawa stvarnosti i individualnog iskustva, omoguilo romanu da preispita i prevazie dotadawa anrovska ograniewa i oekivawa i zasnuje nove izraajne mogunosti. Novatorstvo i jeste u tome", primeuje Jurij Lotman, da se
principi jednog anra preureuju, po zakonima drugog, pri emu se taj
drugi anr organski upisuje u novu strukturu i u isto vreme uva pamewe o drugom sistemu kodirawa."125
Veza sa dokumentarnim vrstama otvara i jedno od najvanijih pitawa avangardne poetike odnos umetnosti i stvarnosti, fikcije i
faktografije. Ovaj problem najintenzivnije se ispoqio u ruskoj avangardi, u koncepciji kwievnosti iwenica" (literatura fakata) koja
fiktivnoj fabuli realistike kwievnosti i tvorevinama mate i
dosetqivosti" polemiki suprotstavqa estetizaciju iwenice" od
novinske tampe i foto-montae, zapisnika, eseja, do biografije, dnevnika i slino.126 Potreba da se pripovedawe zasnuje na dokumentarnoj
osnovi, od fotografija likova i ambijenta do autentinih pisama, rukopisa i crtea, naglaena je i u nadrealistikim romanima.127 Zbog
prodora autobiografskog diskursa kao i autentinih iwenica iz ivota autora u pripovedawe, u kratkom romanu srpske avangarde poetiki smiqeno je naglaena tenzija izmeu autora kao stvarne linosti
i pripovedaa kao romaneskne konstrukcije. Pripovedaa u romanu Koren vida u jednom trenutku oslovqavaju prezimenom Vuo, aluzije na iwenice i okolnosti iz Rastkovog ivota prisutne su i u Burleski i u
romanu Qudi govore, Dnevnik o arnojeviu i Krila imaju u pozadini neposredno ratno iskustvo svojih autora i direktno korespondiraju sa
wihovim memoarskim tekstovima. Roman tako prevazilazi tradicionalne fikcionalne okvire priu o neobinim zapletima, izmiqenim dogaajima ili anegdotskim zgodama, zasnivajui svoje pripovedawe na autentinom, linom, intenzivno doivqenom ivotnom i kwievnom iskustvu svog autora.
Otuda i dominacija prvog lica u pripovedawu, iako su prisutni i
oblici drugih pripovedakih situacija ali uz naputawe pozicije sveznajueg, objektivnog pripovedaa. Takve tendencije oigledne su u prozi srpske moderne, kada se postepeno naputa pripovedawe u treem
Jurij M. Lotman, Semiosfera, prev. V. Santini, Novi Sad 2004, str. 205.
Up. o tome: Hans Gnther, Literatura fakata, Pojmovnik ruska avangarde, prvi svezak,
uredili A. Flaker i D. Ugrei, Zagreb 1984.
127 Zanimqiv je komentar Morisa Nadoa o odnosu stvarnog i izmiqenog u Bretonovom romanu Naa: inilo se, zaista, da je veoma teko poverovati u dogaaje koji su
tu ispriani, te se radije mislilo da su oni izmiqeni. Nema, meutim, nieg izmiqenog u Nai, sve je tu do najmawe sitnice savreno istinito. Naa je postojala,
mnogi su je poznavali, a wena meteorska i alosna sudbina zaista je onakva kakvu je prikazuje Breton" (M. Nado, Istorija nadrealizma, prev. N. Bertolino, Beograd 1980, str. 167).
125
126

185
licu koje je dominiralo u realistikoj prozi. Od oblika doivqenog
govora i lika reflektora (u Neistoj krvi i Bespuu) prelazi se na
pripovedawe u prvom licu kao monoloke refleksije, introspekcije i
neposrednog iskazivawa sopstvenog psihofizikog stawa (Saputnici
Isidore Sekuli). Govorei poetkom ezdesetih godina o modernoj
prozi francuski autor i teoretiar novog romana", Alen Rob-Grije
teite stavqa upravo na promene koje su nastale u poziciji pripovedaa i veli: Jedino Bog moe tvrditi da je objektivan. Dok u naim
kwigama, naprotiv, ovek je taj koji vidi, koji osea, koji zamiqa, ovek u vremenu i prostoru, uslovqen svojim strastima, ovek kao to
smo vi i ja. A kwiga nita drugo ne prenosi do wegovo iskustvo, ogranieno i nesigurno. To je ovek ovdawi, ovek sadawice koji je, na
kraju krajeva, svoj sopstveni pripoveda."128 Pripovedawe u prvom licu
uvek je u kratkom romanu praeno udvajawem pripovedakog subjekta, od
distinkcije izmeu doivqajnog i pripovedakog ja" do sloenih odnosa koji se uspostavqaju izmeu razliitih glasova i nivoa svesti koji se artikuliu unutar istog pripovedakog lica, u Dnevniku o arnojeviu, Korenu vida ili u Rastkovom Qudi govore. Udvajawa likova, odnosno postojawe figure dvojnika u kratkom romanu, od Milievievog
Bespua, Crwanskovog Dnevnika o arnojeviu do Andrieve Proklete
avlije i Kiove Mansarde najoiglednija je manifestacija krize identiteta modernog junaka i dezintegracije wegovog sistema vrednosti koji
ne moe da opstane u dehumanizovanom svetu.
Razarawe mimetike paradigme pripovedawa odnosi se prvenstveno na pomenuti raspad biografskog modela romana. Od ivotne prie
naratora ili likova ostali su samo fragmenti koji su povezani ne u
linearnom, kontinuiranom, hronolokom ili uzrono-posledinom sledu nego ponajpre asocijativno, lajtmotivski ili, kao to je to izrazit
sluaj u Krilima, montirawem slika i scena po principima avangardnog filma, kako je to poetkom dvadesetih godina predlagao sovjetski
sineasta Ejzentejn. Umesto statinog odraza" zbivawa dovode se u vezu / montiraju se nezavisni segmenti radwe u ciqu postizawa izvesnih
umetnikih, tematskih ili emocionalnih efekata. Tek naputawem logike hronolokog sleda dogaaja vreme dobija naglaenu, aktivnu i
konstitutivnu ulogu u pripovedawu. Kada se smisao i ivot, odnosno
bitno i vremenito, razdvajaju, kako primeuje Luka, itava unutrawa
radwa romana postaje borba protiv moi vremena Jedino je u romanu, ija graa odreuje nunost traewa i nemogunost nalaewa biti,
vrijeme dato ujedno s formom: vrijeme je opirawe pukog organskog ivqewa protiv prisutnog smisla, htijewe ivota da ustraje u vlastitoj,
potpuno zatvorenoj imanenciji."129 Usloweni odnos izmeu prospektivnog i retrospektivnog pripovedawa, dominacija psiholokog vremena nad hronolokim, proistekao je iz toga to svet postoji samo kao
128 Alen Rob-Grije, Novi roman, novi ovek, u: Raanje moderne knjievnosti: Roman, priredio A. Petrov, Beograd 1975, str. 458.
129 Georg Lukacs, nav. delo, str. 102.

186
fenomen u junakovoj svesti. Simultanizam zbivawa i anahronizmi takoe bitno odreuju pripovedawe u kratkim avangardnim romanima.
Govorei o kompoziciji, odnosno konstrukciji avangardnog umetnikog dela, Peter Birger zapaa da se avangardno delo, za razliku od
tradicionalnog ili organskog, montira od fragmenata. Avangardni autor spaja fragmente s namerom da tako prezentuje smisao.130 U kratkim
romanima ovog perioda postupak montae ostvaruje se na razliite naine. Kod Rastka Petrovia ili Branka Ve Poqanskog re je o umetnikim postupcima koji su bliski dadaistikim kolaima, kada se u
tekst utkiva dokumentarni materijal, kod Rastka citati iz naunih ili
istorigrafskih dela, kod Poqanskog fotografije ili novinski oglasi,
dok se kod Crwanskog ili Krakova uoava ve pomenuto pripovedawe
zasnovano na tehnici filmske montae, odnosno smewivawe i kombinovawe kratkih, meusobno nepovezanih narativnih sekvenci. Razliiti oblici montae, odnosno kolaa, u vezi su i sa intertekstualnom,
odnosno intermedijalnom prirodom kratkih romana. Prvi Crwanskov
i Rastkov roman su i prva dela u novijoj srpskoj kwievnosti u kojima
postupci intertekstualnosti, odnosno reminiscencije, i citati iz dugih tekstova postaju kquna narativna i poetika strategija. Dok kod
Crwanskog dominiraju aluzije na druge romane (Dostojevski, Flober,
Jakov Igawatovi) sa kojima se uspostavqa svojevrsni poetiki dijalog, dotle Rastko svoj roman zasniva ne samo kao intertekstualno nego
i interkulturalno delo u kojem progovaraju i sukobqavaju se citati, dokumenti i glasovi iz razliitih vremena. Avangardni romani poetiki
legitimiu sve oblike citatnosti, koji e svoje puno ostvarewe dobiti u postmodernoj kwievnosti od citatnosti u uem smislu (iz
dugih kwievnih tekstova), zatim autocitatnosti (ponavqawe iskaza
iz sopstvenih, prvenstveno esejistikih tekstova), metacitatnosti (navoewe iskaza iz programa i manifesta), intermedijalne citatnosti
(usmerenost na film ili fotografiju) do vanestetske" citatnosti
(citirawe naune, dokumentarne, novinske grae).131
Postupci montae i itertekstualnosti u vezi su sa sledeom bitnom karakteristikom avangardnih kratkih romana. Za razliku od organskog umetnikog dela koje eli da prikrije svoju artificijelnost, avangardno delo hoe da bude prepoznato kao umetnika tvorevina, kao artefakt".132 Insistirajui na tome da je avangarda, kao samokritika umetnosti u graanskom drutvu, uinila prepoznatqivim upravo sama sredstva i postupke umetnikog stvarawa, to ni jedan prethodni period
ili stil nije uinio, Birger zapravo teorijski razvija stavove ruskih
formalista, prevenstveno Viktora klovskog, iznete povodom Sternovog romana Tristram endi i proze Vasilija Rozanova, o takozvanom
ogoqenom postupku ili ogoqenoj formi. Pravi sadraj Tristrama endija, istie klovski, je spoznavawe forme pomou wezina narua130
131
132

Peter Birger, Teorija avangarde, prev. Z. Milutinovi, Beograd 1998.

Up. o tome: Dubravka Orai Toli, Teorija citatnosti, Zagreb 1990.
Peter Birger, nav. delo, str. 112.

187
vawa".133 Osporavawe zateenih anrovskih konvencija praeno je izraenom poetikom sveu o samom pripovedakom postupku i potrebom
da se nove izraajne mogunosti pripovedawem objasne i legitimizuju.
Avangardne kratke romane upravo odlikuje izraena svest o sopstvenoj
literarnosti, odnosno artificijelnosti u obliku mnogobrojnih autopetikih, odnosno metanarativnih refleksija koje destabilizuju dotadawu podrazumevanu autonomnost fikcionalnog sveta i iluziju prie.
Avangarda je u srpsku kwievnost uvela praksu da umetnik ne govori
samo svojim delom nego pie programske tekstove, eseje, kwievnu, ali
esto i likovnu i filmsku kritiku, gde obrazlae svoje poglede na
umetnost, wenu poziciju u drutvu ili ak tumai sopstvena dela. Takva, snano izraena samosvest o promenama koje su nastale ne samo u
umetnosti i kulturi nego i u drutvu, filozofiji, nauci, postaje neophodni momenat kwievnog stvarawa koji svoje izuzetno mesto nalazi
upravo u kratkom romanu. Postojawe eksplicitne poetike svesti nije
bilo karakteristino za dotadawi srpski roman, a jedino je Sterijin
Roman bez romana bio u tom smislu izraziti izuzetak. Naputawe mimetike paradigme koja je podrazumevala da jezik i pripovedawe odraavaju jedan objektivan svet, odnosno da slue razlonom i motivisanom predstavqawu verovatnih i nunih zbivawa i ponaawa kwievnih likova, dovodi do problematizovawa i uslowavawa odnosa izmeu
fikcije i stvarnosti, poretka jezika i poretka izvantekstualnog sveta.
Ve prvi avangardni kratki roman, Dnevnik o arnojeviu, upravo zahvaqujui zasnivawu romanesknog postupka na nekim poetikim pretpostavkama dnevnika, odnosno autobiografskog diskursa, manifestovao je
samosvesni odnos prema samom inu i smislu pisawa proze, jeziku i
romanu kao kwievnoj formi U ostalom, svi smo mi govorili o romanima", priznae u nekoliko navrata pripoveda Petar Raji. Pripovedaev dvojnik u ulozi je glasnogovornika" poetike sumatraizma, kao
to je u slinoj poziciji Van Gog u Rastkovoj Burleski, kada obrazlaui svoju viziju umetnosti kao stvarawa nove realnosti zapravo objawava poetike pretpostavke samog romana. Istovremno konstituisawe
proze i iskaza o wenom pisawu, odnosno stvarawe pripovedake iluzije i weno razotkrivawe kao najmawi zajedniki imeniteq metaproze",134 mogu se uoiti i u Vuovom Korenu vida, a u neto mawoj meri
ak i u kinematografskim stilom ispripovedanim Krilima Stanislava
Krakova, ali najrazvijenije u posledwem avangardnom kratkom romanu
Qudi govore, koji u zametku sadri najvii oblik svesti o sopstvenoj
literarnosti roman o romanu.
Trea vana odlika koja poevezuje veinu avangardnih kratkih romana je wihova lirska priroda koja ponajpre proistie iz pozicije
pripovedakog subjekta (oblici pripovedawa u prvom licu) i wegovog
odnosa prema ispripovedanom svetu i likovima, te konano iz mogunosti da roman i formalno preuzme neke odlike lirske pesme. Poet133
134

Viktor klovski, Uskrsnue rijei, str. 106.

Patria Vo, Metaproza, str. 79.

188
kom dvadesetog veka roman naputa svoju tradicionalnu pripadnost
epici i prihvata epsko, lirsko i dramsko ne kao trijadu rodovskih
ograniewa nego kao tri fundamentalne mogunosti qudskog postojawa uopte".135 U Dnevniku o arnojeviu izrazito je neprihvatawe epskog postojawa, od pripovedaevog seawa na detiwe strahove koje su u
wemu izazivale narodne pesme o klawu, ubijawu i nabadawu na kolac do
defetistikog i antiratnog raspoloewa. U svim kratkim romanima sa
ratnom tematikom postoji naglaeno odsustvo epskih momenata koji se
tradicionalno vezuju za rat i istoriju, nema nacionalnog ushiewa i
ponosa, borbene retorike ili veliawa slavne prolosti.
Lirsko u kratkom romanu nastaje iz proimawa sveta i ja, subjekta i objekta Predmetnost se proima duevnou i pretvara u neto unutrawe. Ovo pretvarawe u unutrawe, ova introvertnost svega
predmetnog jeste sutina lirskog." Iz tako odreene sutine lirskog
moe se, prema Kajzeru, objasniti ona ovlanost kontura, ona labavost odnosa meu stvarima i odsustvo vrstine reenica, a s druge
strane snano delovawe stiha, zvuka i ritma koji karakteriu svaki
lirski jezik u poreewu sa epskim i dramskim."136 Sloeni procesi
lirizacije proze poiwu u srpskoj kwievnosti na samom poetku prolog veka, u vreme moderne, kod pripovedaa koje Skerli naziva lirskim realistima, izdvajajui kao dominantne odlike wihove proze nostalgino i senzualno oseawe ivota i insistirawe na unutrawim,
intimnim stawima junaka. Takvi lirski kvaliteti najvie su se ispoqili u romanu Neista krv Borisava Stankovia, prvenstveno zbog
specifinog pripovedakog postupka najblieg tehnici doivqenog
govora pripovedawe tee u treem licu ali najveim delom prelomqeno kroz ula i svest glavne junakiwe. Slian pripovedaki postupak zapaa se i u Bespuu Veqka Milievia, dok introspektivno i
ispovedno pripovedawe u prvom licu u zbirci Saputnici Isidore Sekuli predstavqa krajwu taku lirizacije proze u moderni, nagovetavajui odlike ekspresionizma. Promene koje e nastati u romanu poetkom prolog veka najboqe je u svojim razmiqawima izrazio Artur
openhauer sredinom devetnaestog stolea: Roman e biti utoliko
uzvieniji i plemenitiji ukoliko prikazuje vie unutraweg a mawe
spoqaweg ivota. () Umetnost je u tome da se s minimumom spoqaweg kretawa postigne maksimum unutraweg kretawa, jer je unutrawi ivot pravi predmet naeg interesovawa."137
Procesi lirizacije proze nastavqaju se jo intenzivnije u avangardnoj prozi, ponajpre u kratkom romanu. Govorei o prirodi lirskog
u Pasternakovoj prozi, Roman Jakobson naglaava vezanost lirike i
formalno (gramatiki), oblikotvorno i tematski za prvo lice (polazna taka za liriku i vodea tema je uvek prvo lice sadaweg vreme135 Emil tajger, O osnovu pojmova pesnikih rodova, Umee tumaenja i drugi ogledi,
prev. D. Gojkovi, Beograd 1978, str. 188.
136 Volfgang Kajzer, Jeziko umetniko delo, prev. Z. Konstantinovi, Beograd 1973,
str. 399.
137 Artur openhauer, Svet kao volja i predstava, knj. II, prev. B. Zec, Beograd 1981, 249.

189
na"). Junak se kao u nekoj skrivalici veoma teko moe nai: on je
rastoen u niz sastavnih i uporednih delova, umesto junaka poturen je
jedan lanac wegovih opredmeenih stawa"138 Romaneskni svet se konstituie kao fenomen u takvoj, rastoenoj" junakovoj, odnosno pripovedaevoj svesti, pri emu se pojedine slike generiu iz podsvesnih
slojeva wegove psihe. Empirijska stvarnost zato gubi svoje vrste konture i postaje fluidna, eterina, to je najoiglednije u opisima prirode u Dnevniku o arnojeviu i jo izrazitije u snoviewima i halucinacijama pripovedaa koje u potpunosti dekomponuju svet i preureuju ga po logici sna, u romanima Koren vida Aleksandra Vua i Gluvne
ini Aleksandra Ilia.
Lirska priroda kratkih romana proistie i iz kompozicionih,
stilskih i jezikih postupaka kojima se roman pribliava strukturi
lirske pesme, usvajajui postupke asocijativnog ili lajtmotivskog povezivawa motiva. Analizirajui lirske postupke koji konstruktivno
oblikuju naraciju, Volf mid kao najznaajnije izdvaja stvarawe intra-tekstualnih veza u obliku tematskih i formalnih ekvivalencija,
odnosno poetskih povezivawa koja premreuju narativni supstrat kao
kakvom mreom i otkrivaju kod isprianih situacija, likova i radwi
nove aspekte i odnose."139 Lajtmotivska ponavqawa i semantike varijacije motiva i slika praene su i gotovo refrenskim ponavqawima reenica ili fraza koje pojedinim kratkim romanima daju specifian
pripovedaki ritam. midov pristup pitawu lirske ili poetske proze je karakteristian zbog razlikovawa dva tipa itawa kojima se mogu
aktivirati razliiti aspekti istog teksta dok prozno itawe aktivira momenat naracije i dogaawa, dotle poetsko itawe znai itati
onako kako to zahteva poezija, tj. svesno polagano, sa zastajawem kod pojedinog motiva, uz oslukivawe zvuka wegovog verbalnog izraza, pri
emu se znaewe rei realizuje na vie nivoa."140 Pojedini kratki romani zahtevaju takvu vrstu itawa upravo zbog svoje specifine jezike,
odnosno sintaksike strukture. Pomenuli smo da se eksperimentalna
forma avangardnih romana ostvaruje i u jeziku i odnosi se prvenstveno
na specifino sintaksiko i interpunkcijsko preureewe i ralawivawe reenice prema ritmikim naelima, kako bi ona bila u mogunosti ne samo da izrazi neku informaciju nego da prvenstveno svojim ritmom i intonacijom ostvari ekspresivnu funkciju, odnosno da
sugerie sloena emotivna stawa pripovedakog subjekta.
U epilogu svoje Istorije avangardnih kwievnosti Giqermo de Tore zakquuje da je razlikovawe jedno od glavnih obeleja avangardnih
pokreta. I s tim u vezi," veli autor, moe da mi se stavi primedba
kako sam ja uvek vie voleo da za wihovo tano i potpuno imenovawe upotrebqavam neograniavajuu mnoinu, nego ograniavajuu jedni138 Roman Jakobson, Marginalije uz prozu pesnika Pasternaka, Lingvistika i poetika, prev.
D. Pervaz i drugi, Beograd 1966, str. 66.
139 Volf mid, Poetsko itawe Pukinove proze: Belkinove prie, prev. T. Beki,
Sremski Karlovci, Novi Sad 1999, str. 40.
140 Isto, str. 29.

190
nu."141 Ovakvo uverewe jednog od uesnika u avangardnim umetnikim
zbivawima i wihovog vrsnog poznavaoca goni nas da se jo jednom, na
kraju naeg rada, zapitamo da li govoriti o avangardnom kratkom romanu znai prilian broj raznorodnih dela svesti pod jedno ograniavajue anrovsko odreewe? Svakako bi bilo mawe rizino posmatrati
ova ostvarewa u kontekstu pojedinih kwievnih pokreta, ponajpre ekspresionizma ili nadrealizma, kako je to u pretenom delu kwievnih
studija dosada iweno. Pitawe moe li se govoriti o objediwavajuoj
anrovskoj odrednici kratki roman, a ne o nizu pojedinanih i osobenih ostvarewa, svakako je u vezi sa nedoumicom moe li se avangarda
shvatiti ne kao zbir pojedinih kwievnih pokreta, iz nude pronaena periodizacijska odrednica ija je svrha da mehaniki bude nadreena svim pojedinanim izmima, nego kao poetiki samosvesna umetnika strategija zajednika svim pokretima druge i tree decenije protekloga veka. ini se da dodirne take meu avangardnim kwievnim
pokretima postaju uoqivije upustimo li se u detaqniju analizu konkretnih kwievnih dela, u ovom sluaju romana, koja te pokrete na
umetniki najuspeliji nain reprezentuju.142
Predrag Petrovi
AVANT-GARDE NOVEL WITHOUT A NOVEL
(About the Poetics of Short Novel at the Time of Avant-garde)
Summary
Starting from the positions of the novel in the Serbian literature from the 19th and
the beginning of the 20th century, the paper analyses the activities related to the establishment of a specific novel genre/sub-genre the short novel in the period of
avant-garde (1920s). The notion avant-garde novel is primarily related to the prose
achievements of those authors who belonged to specific avant-garde movements or
whose narrative strategies and poetic standpoints directly originated from the avant-garde poetics or were related to it. As the key ones, the paper singles out the issues of
determination of the length of the short novel and its structural features, like experimental form (merging of genres, narration, composition, montage, intertextuality), awareness of its literary quality and lyrical nature. Between the short story and the traditional, longer novel, whose conventions were disputed and rejected, the short novel
became an ideal avant-garde prose form for the study and development of new narrative techniques and expression of auto-poetic opinions. By its morphological diversity,
the short novel of the 1920s significantly influenced the extension and complexity of
the expressive possibilities of the novel in the Serbian literature from the previous
century.

141 Giqermo de Tore, Istorija avangardnih kwievnosti, prev. N. Marinkovi,

Sremski Karlovci, Novi Sad 2001, str. 555.
142 Poglavqe iz studije Poetika kratkog romana srpske avangarde.

UDC 821.111-31.09 Joyce J.:821.163.41-31.09 Petrovi R.

821.163.41-95

SLINOSTI I RAZLIKE IZMEU ROMANA ULIKS

XEJMSA XOJSA I PRVE KWIGE DANA ESTOG
RASTKA PETROVIA
Vesna Mii

SAETAK: U radu je najprije dat kratak osvrt na deavawa u evropskoj kwievnosti u periodu izmeu dva rata. To
omoguava lake uoavawe i shvatawe odreenih tipolokih
podudarnosti koje postoje izmeu romana Uliks Xejmsa Xojsa i
prve kwige romana Dan esti Rastka Petrovia. Osim tipolokih, ukazano je i na podudarnosti koje su posqedica uticaja.
Slinosti i razlike izmeu dva navedena djela potkrepqene su
i konkretnim primjerima. Zakquak koji je iz svega izveden doveo nas je do saznawa da Dan esti, kao rijetko koji roman u
modernoj srpskoj kwievnosti, korespondira ne samo sa Xojsovim romanom Uliks nego i sa mnogim drugim znaajnim evropskim romanima s kraja 19. i poetka 20. vijeka. Naime, Rastko
Petrovi jeste prihvatio i primjenio neke od pripovjedakih
postupaka iz Xojsovog Uliksa, ali je wihov radikalizam ublaio kombinujui ih sa pripovjedakim postupcima bliskim i
drugim modernim piscima (idu, Prustu, Haksliju), a u izvjesnoj mjeri i ruskim realistima, Turgewevu, Tolstoju i Dostojevskom. Uz to, Rastko Petrovi se u ovom djelu obilato koristio i svojim iskustvom lirskog pjesnika i na taj nain stvorio sopstvenu varijantu poetskog romana.
KQUNE RIJEI: avangarda, roman, Xejms Xojs, Uliks,
Rastko Petrovi, Dan esti, simultanizam, moderno, tradicionalno, unutrawi monolog, tok svijesti

U razdobqu izmeu dva svjetska rata evropska kwievnost nuno

nosi peat ratnih deavawa, ali i mnogobrojnih prevratnikih naunih teorija i otkria. Ubrzan razvoj nauke i tehnike, stradawa vie
miliona qudi, drutveni problemi i krize, sve to meu ovjeanstvo
unosi jednu posebnu duhovnu atmosferu, koja se manifestovala na razliite naine, od potpune bezvoqnosti i beznadenosti do snanog
revolta i pobune protiv postojeih drutveno-politikih i kulturnih
prilika.
U kwievnosti, i u umjetnosti uopte, nameu se radikalni zahtjevi za novom izraajnom formom, koja bi, na odreen nain, mogla

192
da izrazi i postojea stawa u savremenom svijetu, jer su skoro svi narodi Evrope osjeali sline posqedice drutveno-istorijskih previrawa. To je dovelo do irewa svojevrsne kwievno-umjetnike revolucije u irim meunarodnim okvirima. Glavno arite novih umjetnikih kretawa bilo je u Parizu, gdje su u to vrijeme boravili i aktivno djelovali umjetnici razliitih nacionalnosti iz mnogih zemaqa
Evrope i svijeta. Srbija je, takoe, imala svog udjela u ovoj meunarodnoj umjetnikoj revoluciji, jer je zahvaqujui stipendijama Francuske
vlade oko etiri hiqade mladih iz Srbije studiralo u Francuskoj, a
znatan broj wih aktivno je sudjelovao u kulturnom i intelektualnom
ivotu Francuske. Oni su se po zavretku studija uglavnom vraali u
domovinu prenosei savremene evropske kulturne, naune i umjetnike
trendove u intelektualni ivot Srbije. Pritom su se suprotstavqali
estetskim principima na kojima je poivao sistem vrijednosti srpske
kwievnosti koji su prije Prvog svjetskog rata ustanovili glavni autoriteti srpske kwievne kritike, Jovan Skerli i Bogdan Popovi.
Na taj nain i srpska kwievnost postaje dio jedne internacionalne
duhovne klime koju prije svega karakterie opte osporavawe tradicionalnog sistema estetskih vrijednosti.
Meutim, osporavawe tradicionalnih umjetnikih vrijednosti nije
dolazilo samo zbog opteg nezadovoqstva izazvanog surovim ratnim deavawima, nego i kao dio programa novih umjetnikih pokreta. Tako su
se u specifinoj drutvenoj i duhovnoj atmosferi, uoi i poslije Prvog svjetskog rata, razvili mnogobrojni kwievno-umjetniki pokreti
sa unaprijed odreenim programima i manifestima, koji su preplavili
evropsku kwievnost: futurizam, ekspresionizam, dadaizam, nadrealizam, egzistencijalizam i mnogo drugih varijacija nacionalnih izama".
U srpskoj kwievnosti, na primjer, pored ovih internacionalnih pokreta, pojavquju se i domai pokreti: zenitizam, hipnizam i sumatraizam. Za sve ove pokrete internacionalnog i nacionalnog karaktera koji
se pojavquju u periodu izmeu dva svjetska rata ustalio se zajedniki,
nadreeni naziv avangarda.1
U romanu kao kwievnom anru najpotpunije se odraavaju ne samo drutveno-politika, nauna, kulturna i idejna strujawa 20. vijeka,
nego i cjelokupan odnos savremenog svijeta prema etikim i estetikim vrijednostima. U ovom periodu roman podlijee raznim eksperimentima avangardista i trpi korjenite promjene, kako u strukturnom,
tako i u tematskom pogledu. Romansijeri sve radikalnije odbacuju ustaqene naine pripovijedawa, a radwu vie ne grade nuno na uzbudqivom zapletu nego je podreuju onome to se deava u svijesti junaka.
1 Pojam avangarda preuzet je iz vojne terminologije i oznaava prvi borbeni red
jedne vojske, prethodnicu, izvidnicu, dok je u kwievnosti trebalo da potcrta znaewe
izrazito novog u samom postupku stvarawa kwievnih djela. Vrlo je teko govoriti o
osobinama avangardne kwievnosti ako je posmatramo kao skup razliitih izama", jer
svaki od wih ima svoju estetiku i poetiku. Ipak, u najkraem se moe rei da avangardna
kwievnost predstavqa osporavawe tradicionalnih umjetnikih normi i oblika, a samim tim i tragawe za novom izraajnou i formama koje e moi da izraze jedan nov
drutveni senzibilitet.

193
Drugim rijeima, roman se depersonalizuje i defabulizuje iz wega
skoro u potpunosti iezavaju pripovjedaevi komentari kao i tematski znaajna fabula. Takoe, iz romana iezavaju i tipski likovi, a
zamjewuju ih sasvim obini qudi, koji u svojoj svijesti snano preivqavaju savremena deavawa, dovodei ih esto u vezu sa bliom i daqom prolou, pa ak i sa odreenim mitskim predstavama. Shodno
svemu tome, kao izraz tewi ka osvjetqavawu svijesti junaka u svim wenim manifestacijama, intenzivno se razvija roman unutraweg monologa i toka svijesti u kojem dolazi do preplitawa stvarnosti, sjeawa,
snoviewa, slutwi, halucinacija i asocijacija, to opet vodi razbijawu kontinuiteta vremena, a esto i prostora u romanu. Dolazi do razbijawa logike sintakse dotadaweg pjesnikog jezika, te uvoewa varvarizama, dijalektizama i argonizama u kwievni jezik. Tei se upotrebi tehnika drugih umjetnosti (muzike, filma, slikarstva) pri strukturisawu romana, a sve vie se pojavquju i nekwievni" tekstovi u
romanu.
Danas se, prema skoro nepodijeqenom miqewu kwievnih kritiara, najznaajnijim evropskim avangardnim romansijerom smatra Xejms
Xojs (18821941). S druge strane, srpska kwievna kritika je kao najradikalnijeg predstavnika srpske avangarde ocijenila Rastka Petrovia (18981949). Cjelokupan kwievni opus Rastka Petrovia moe se
gotovo ravnopravno posmatrati i u odnosu prema najveim dostignuima evropske avangardne kwievnosti.
Xejms Xojs i Rastko Petrovi pripadali su pokretu avangarde dvadesetih i tridesetih godina. ivjeli su i stvarali u slinim ivotnim okolnostima, a meu wihovim najznaajnijim djelima postoje odreene slinosti. U tom kontekstu posebno je interesantno ukazati na
podudarnosti izmeu Petrovievog najboqeg, ali ne i najavangardnijeg
ostvarewa, romana Dan esti i Xojsovog Uliksa, najznaajnijeg evropskog avangardnog romana. Osnovna pretpostavka od koje pritom polazimo je da su te slinosti, najvjerovatnije, posqedica uticaja Xojsovog
djela na znatno kasnije napisan roman Rastka Petrovia.2 Ta pretpo2 Xejms Xojs je roman Uliks pisao sedam godina: od 1914. do 1921. godine, u Trstu,
Cirihu i Parizu. U cjelini, roman je prvi put u engleskom originalu objavqen u Parizu, 2. februara 1922. godine, a prije toga pojedinani dijelovi romana objavqivani su tokom 1918. i 1919. godine u asopisima.
S druge strane, prva kwiga romana Dan esti je, prema rijeima Marka Ristia
(Vidi: Marko Risti, Bibliografska beleka". Rastko Petrovi, Dan esti, Nolit,
Beograd, 1961, str. 630636), bila zavrena ve 1934. godine. Pred polazak u diplomatsku slubu u Ameriku, krajem 1935. godine, Rastko Petrovi je rukopis pod naslovom
Osam nedeqa predao izdavau Geci Konu u Beogradu. Zbog raznih politikih manipulacija
rukopis je neprimjereno dugo stajao kod izdavaa, da bi na kraju bio vraen piscu u Ameriku da ga popravi" i kod wega je ostao sve do wegove smrti, 1949. godine. Samo dva odlomka iz ovog romana objavqena su za pievog ivota: Smei Petar se probudio" 1932.
godine u Srpskom kwievnom glasniku" i Tako se raaju planine" 1935. godine u Politici".
Za vrijeme boravka u Americi Rastko Petrovi je 1936. godine, iako razoaran zbog
toga to roman Osam nedeqa jo nije bio objavqen, poeo da pie, kao wegov psiholoki nastavak", jedan nov roman, sa namjerom da oni budu cjelina.

194
stavka se zasniva na iwenici da je Rastko Petrovi, u vrijeme kada je
poeo intenzivno da radi na prvoj kwizi Dana estog, ve bio proitao roman Uliks. On je, takoe, poetkom tridesetih godina, u nekoliko
lanaka u asopisu Vreme", pisao o tehnici modernog romana, imajui
u vidu krug poznatih romansijera s poetka 20. vijeka, a pisao je i o samom romanu Uliks.
Takoe, treba imati u vidu da su srodnosti izmeu Uliksa i Dana
estog mogle biti i tipoloke prirode, t. j. nastati kao posqedica jedinstvenog duha tih vremena, a i slinih okolnosti ivota dvojice
pisaca koji su gotovo istovremeno boravili u Parizu centru tadawe evropske avangardne kwievnosti. Naime, mogue je ukazati da su
rana djela Rastka Petrovia, objavqena poetkom dvadesetih godina
prolog vijeka: roman Burleska gospodina Peruna, boga groma (1921) i
zbirka pjesama Otkrovewa (1922), nastala prema istim avangardnim
koncepcijama kao i Xojsov Uliks (1922). Tako, na primjer, u Burlesci
gospodina Peruna, boga groma, kao i u Uliksu, nalazimo mitsku podlogu,
elemente raznih stilova i anrova, mnogo citata, parafraza, fikcije
i faktografije. S druge strane, na prvi pogled moe se uiniti da je
teko uspostaviti vezu izmeu zbirke pjesama Otkrovewa i romana
Uliks, jer je rije o poreewu poezije i proze, ali nakon konkretnijih
analiza slinosti se same nameu, a tiu se, prije svega, depoetizacije
jezika ovih djela. Ukratko reeno, ni Xejms Xojs u Uliksu ni Rastko
Petrovi u zbirci Otkrovewa ne plae se mijeawa poetine i banalne leksike, ruewa semantikih, sintaksikih i gramatikih pravila i slino. Zatim, i za roman Uliks kao i za pojedine pjesme iz Otkrovewa karakteristino je mijeawe raznih stilova, vizija totalnosti, te postupak simultanizma. S obzirom na vrijeme pojavqivawa Burleske gospodina Peruna, boga groma i Otkrovewa, potpuno je iskquena
mogunost uticaja Xojsovog Uliksa na wihov nastanak, to znai da su
ona jednostavno napisana u skladu sa optim naelima tadawe avangardne kwievnosti. To takoe ide u prilog pretpostavci da su i mnoge srodnosti izmeu Uliksa i Dana estog mogle biti samo tipoloke
prirode.
Poslije Drugog svjetskog rata Rastko Petrovi je rukopis cjelovitog romana predao
na uvawe svome prijatequ Arnou Vapleru, piscu i diplomati, sa molbom da ga objavi u
originalu, najprije na srpskom jeziku, u Jugoslaviji, a zatim, eventualno, i u engleskom
prevodu. Sve do svoje smrti Rastko Petrovi se nije bio konano odluio kako da naslovi svoj roman, ali je, prema Vaplerovom tvrewu, u vie navrata govorio da bi volio da
taj naslov bude biblijski stih I bi vee i bi jutro, dan esti".
Linim zalagawem Marko Risti je 1954. godine uspio da dobije rukopis, a zatim
je, uz pomo Milana Dedinca, nastojao da ga, to je mogue boqe i bre, priredi za
tampu. Ve od marta 1955. prva kwiga romana, koji je Risti nazvao Dan esti (prema
biblijskom stihu), poela je da izlazi u nastavcima u asopisu Delo". Izlaewe je zavreno u junu 1956. godine.
Napori Marka Ristia i Milana Dedinca da cjelovit rukopis romana Dan esti
bude tampan kao posebna kwiga urodio je plodom tek 1961. godine. Izdavaka kua Nolit" objavila je zajedno, u jednoj kwizi, pod naslovom Dan esti, i prvu i drugu kwigu.
Time je ispuwena pieva davnawa eqa, mada se ove dvije kwige s pravom mogu odvojeno posmatrati i pojedinano tumaiti, to je dosada u kritikim raspravama vie puta i uiweno.

195
*

Prije nego to pristupimo konkretnijem ispitivawu slinosti i

razlika izmeu romana Uliks i prve kwige romana Dan esti, najprije
emo istai da je mogue uoiti izvjesne koincidencije ak i izmeu
biografija Xejmsa Xojsa i Rastka Petrovia. Naime, oba pisca potiu
iz mnogolanih porodica. Zatim, oba su u ranoj mladosti kao izgnanici napustili svoju domovinu, Xojs dodue kao svojevoqni izgnanik, a
Rastko Petrovi silom prilika, kao ratni izgnanik. Wihov izgnaniki
put vodio ih je po raznim mjestima Evrope, pa su tako oba pisca jedan
period svoje mladosti proveli u Parizu, koji je u to vrijeme bio centar
moderne evropske umjetnosti, gdje su se mogla sticati dragocjena i nova
kwievna iskustva i gdje su istovremeno djelovali mnogobrojni kwievno-umjetniki pokreti, a naroito snano dadaizam i nadrealizam.
Takoe, i Xojs i Petrovi su po nekoliko godina ivjeli i stvarali u
Italiji, u vrijeme kada je u ovoj zemqi dominantno djelovao futuristiki kwievno-umjetniki pokret. Sve to, ma koliko na prvi pogled
djelovalo irelevantno, nije moglo da ne ostavi traga u wihovim kwievnim djelima.
Zanimqivo je jo pomenuti da su i Xejms Xojs i Rastko Petrovi
pored svojih sklonosti za kwievnost pokazivali posebno interesovawe i za kinematografiju, pa su se ak jedno vrijeme wome i relativno
uspijeno bavili. Dobro poznavawe kinematografije i filma oba pisca su pokazala primjewivawem odreenih filmskih tehnika pri strukturirawu svojih najboqih romansijerskih ostvarewa. Na kraju zajedniko ovoj dvojici pisaca je i to to ih je smrt stigla daleko od domovine
Xojsa u Cirihu, a Petrovia u Vaingtonu. Stoga nije teko zakquiti da su, i pored ogromnih razlika, ivotni putevi Xejmsa Xojsa i
Rastka Petrovia bili donekle podudarni i slini, a umnogome su
uticali i na formirawe wihovih kwievnih linosti.
Kada govorimo o Xejmsu Xojsu i Rastku Petroviu, ne treba zaboraviti ni to da su obojica od strane kwievnih kritiara proglaeni
najradikalnijim avangardnim piscima u sredinama u kojima su objavqivali svoja djela. Wihov radikalan raskid sa prethodnom kwievnom
tradicijom bio je osnovni razlog to su naili na odbacivawe i nerazumijevawe savremenika i zbog ega su imali potekoa u vezi sa objavqivawem svojih djela. Tako su ak najboqi romani Xejmsa Xojsa i
Rastka Petrovia, Uliks i Dan esti, dugo ekali na objavqivawe, a
prije nego to su se pojavili kao samostalne kwige izlazili su u nastavcima u kwievnim asopisima, to nije pogodno za itawe i razumijevawe tako obimnih i kompleksnih romana koji mogu ispravno da se
sagledaju i vrednuju tek kad se pojave u cjelini. Takoe, u to vrijeme
(posebno kada je rije o vremenu objavqivawa Dana estog), ve je polako slabila navika da se romani itaju u nastavcima u asopisima.
Odreene podudarnosti mogu se uoiti i ako se prati geneza romana Uliks i Dan esti jer su i jedan i drugi nastali kao izvjesni produeci pria zapoetih u prethodno napisanim i objavqenim proznim
djelima wihovih autora. Xojs je prvobitno namjeravao da napie jo

196
jednu priu za zbirku Dablinci i iz te zamisli je proizaao Uliks.
Ipak, vaniji za samu genezu Uliksa bio je roman Portret umjetnika u
mladosti jer se glavni junak ovog romana, Stiven Dedalus, uz jo neke
epizodne likove, ponovo pojavquje u romanu Uliks, kao druga linost
po znaaju, pa s tim u vezi radwe ovih romana imaju dodirnih taaka.
S druge strane, Dan esti se u izvjesnom smislu nadovezuje na roman Sa silama nemerqivim (1927). Tako posmatran, on ini neku vrstu
hronike o porodici Papa-Kati. Meutim, u vrijeme kada je pisao roman Sa silama nemerqivim Rastko Petrovi nije imao na umu mogunost
tog nadovezivawa, to se vidi u neskladu vremena odvijawa radwe u ova
dva romana, jer se radwa romana Sa silama nemerqivim odvija poslije
Prvog svjetskog rata, dakle poslije dogaaja koji su opisani u romanu
koji mu u geneaolokom smislu slijedi u Danu estom.
Koliko god roman bio proizvod iste fikcije, u romanima Xejmsa
Xojsa, Portret umjetnika u mladosti i Uliks, i Rastka Petrovia, Sa
silama nemerqivim i Dan esti, postoje mnogi elementi na osnovu kojih se moe zakquiti da su ova dvojica pisaca svoje navedene romane
gradili na nekim iskustvima i podacima iz vlastitih ivota. Meutim, iako su Stiven Dedalus i Stevan Papa-Kati donekle autobiografski likovi, lako se moe uoiti da su slinosti izmeu ivota
dvojice pisaca mnogo vee nego slinosti izmeu wihovih literarnih
junaka. Ipak, zajedniko obojici kwievnih junaka je to to su pjesnici, pa, shodno tome, pojedine kwievne stavove koje oni iznose, moemo da identifikujemo sa kwievnim nazorima wihovih tvoraca Xejmsa
Xojsa i Rastka Petrovia. Pritom treba istai da je junak Rastka Petrovia u prvoj kwizi Dana estog prikazan u onom razvojnom periodu
u kojem je Xojsov junak predstavqen u Portretu umjetnika u mladosti.
Tek je u drugoj kwizi Dana estog Stevan Papa-Kati prikazan na intelektualnom nivou na kojem je Stiven Dedalus u Uliksu, s tim to je
Petroviev junak u drugoj kwizi Dana estog predstavqen u zrelim godinama, dakle u starosnom dobu u kojem nemamo prilike da upoznamo
Dedalusa.
Kada govorimo o Xojsovom romanu Portret umjetnika u mladosti,
te o Petrovievom romanu Sa silama nemerqivim, bitno je istai da su
oni posebno interesantni kao prelazne forme koje su vodile od izvjesnih naznaka modernih stvaralakih postupaka do izuzetno inovativnih rjeewa u romanima koji su doli poslije wih u Uliksu i u Danu estom.
Rastko Petrovi je nesumwivo imao u vidu Xojsov Uliks kada je
pisao svoj najboqi roman, u kojem je sintetizovao sva svoja dotadawa
kwievna i ivotna iskustva. Naime, on je u vrijeme poetnih radova
na Danu estom ve bio proitao roman Uliks. O tome postoje pouzdana
svjedoanstva. Istoriar Radovan Popovi navodi da je Rastko Petrovi u pismu upuenom poslaniku Milanu Rakiu, 16. januara 1930. godine, izmeu ostalog napisao i sqedee: G. savetnik je kupio Uliksa
od Xojsa, plativi ga 85 lira. Ja sad sa uzbuewem gledam kwigu na wegovom stolu, ekajui diskretno da je rasee i proita, pa da doem i ja

197
na red."3 Svoju equ da to prije proita roman Uliks Rastko Petrovi je oigledno ubrzo ostvario, jer je ve naredne, 1931. godine, u
okviru niza lanaka koje je objavio u asopisu Vreme", pisao i o Xojsu
i wegovom romanu Uliks. U tom smislu su za uvid u miqewe Rastka
Petrovia o Xojsu i uopte o tehnici modernog romana najinstruktivniji i najvaniji lanci: Savremeni engleski roman i kompleks linosti" i Nauno-filozofski eksperiment i veliki savremeni roman,
Xojs, Prust, Haksli", u kojem Rastko Petrovi komparativno prati
primjenu naunih metoda u Xojsovim, Prustovim i Hakslijevim romanima. Kada pie o Xejmsu Xojsu, uoavajui neka kquna mjesta u djelu
ovog pisca, Rastko Petrovi na indirektan nain iznosi i svoje sutinske poetike dileme. Zbog toga je potrebno pomenuti najvanije
stavove koje je Petrovi u pomenutom lanku izrekao o Xojsu i wegovom
pripovjedakom postupku u romanu Uliks:
Deset i vie godina kako je ogromna kwiga Xemsa Xojsa Ulis izazvala u engleskoj kwievnosti itavu uzbunu. Jedan pisac koji mesto da
primeni u svome romanu metode moderne psiholoke analize, produujui
ono to je inio Tolstoj, Stendal ili Meredit, donosi kao direktan materijal ba ono to bi tek trebalo da takva analiza zakqui.
Nauili smo i suvie da ako jedan romansijer kae za junaka da ide
ulicom, pitamo se ta je nateralo toga junaka da poe wom, i ta se u wemu za to vreme zbiva. Romansijer nam tada dopusti da pogodimo, ili nam
tano oznai, ta je simultani psiholoki ivot kod tog oveka. Xojs je,
meutim, poao potpuno obrnutim putem: od psiholokog kompleksa ka
akciji. U jednom oveku zbiva se to i to, i roman je ba u tom. Tek kroz
tako direktno snimqen psiholoki ivot on ili kae, ili dopusti da se
pogodi, da taj ovek vri istovremeno i takvu i takvu akciju. Akcija je
ono to je sekundarno, a izmeu we i onoga to je wu izazvalo nema vie
dosadaweg vidqivog posrednika: psiholoke analize.
Razume se, bez analize, bez introspekcije Xojs kao romansijer ne bi
mogao doi do zahvatawa u sav taj materijal psiholokog ivota. Samo
to je analiza za wega sad to i wegov metod rada; kao wegov izvor za inspiraciju, u istoj meri kao celo wegovo ivotno iskustvo, kao ceo wegov
zanat. Ona ostaje u wemu i ne ulazi u roman. Romansijer moe dati direktno ono do ega je doao analizom ne pokazujui itaocu kojim je putem do
toga doao, uvodei itaoca tako u sam centar ivota, najdubqeg i najznaajnijeg.
Xojs, pratei, npr., zamrenu misao svoga junaka, pokae nam kako
ovaj nesvesno prati jednu sluavku iji su ga debeli crveni listovi fascinirali. Za slian motiv, kada junak, inae kompleksne oseajnosti,
posmatra sa nesvesnim uzbuewem mladu seqanku, Prust upotrebqava najrafinovaniju analizu da bi rekonstruisao misao koja se simultano razvija
kod tog oveka"4

3 Radovan Popovi, Izabrani ovek ili ivot Rastka Petrovia. Beograd, Prosveta, 1986, str. 8687.
4 Rastko Petrovi, Dela Rastka Petrovia, kwiga , Eseji i lanci, Nolit, Beograd 1977, str. 281282.

198
Rastko Petrovi, daqe, u istom lanku, postavqa pitawe da li
Xojs ili Prust znae vei prilog za tadawu duhovnu tradiciju, a potom daje i odgovor kojim Xojsa, kao inovatora romana, stavqa ispred
Prusta: I zato ba to je daqi razvoj wegove misli samo pitawe
evolucije koju e ova postii kroz druge pisce, stavqa se preokret koji
je izazvao Xojs svojom pojavom ispred rezultata Prusta, bilo kako da su
veliki i savreni."5 I ostale opaske koje je Petrovi u istom lanku
izrekao o Xojsu govore da ga je wegov roman Uliks fascinirao: I zamisliti tako razvoj romana direktne psiholoke rekonstrukcije, od
Ulisa Xojsovog do nepoznate kwige budunosti. Qudsko poznavawe oveka, qudsko saznawe ivota ovekovog sa pojavom Ulisa iri se, kao
to se iri na pojavu Frojda, i ima da bude dokazano evolucijom koja
iz wega poiwe, kao to ima da se dokae jedna nauna teorija. On ima
vrednost jednog pronalaska bilo kakvog."6
Bliim uvidom u pripovjedaki postupak u Danu estom mogue je
uoiti da su wegovi najboqi dijelovi napisani po uzoru na Xojsovu
tehniku unutraweg monologa i direktne dramske prezentacije pripovjedake grae: demonstracijom monologa i dijaloga bez posredovawa
naratora komentatora, dok su slabiji dijelovi napisani po uzoru na
postupak tradicionalne psiholoke analize, koji imamo u romanima
Dostojevskog. Upravo iz razloga to su u osnovni tok radwe interpolirane mnogobrojne prie, koje uglavnom predstavqaju razmiqawa i
prisjeawa na mirnodopski ivot sporednih likova i wihove intimne
ispovijesti prije i za vrijeme rata, a date su po uzoru na pripovjedake
postupke Dostojevskog i Tolstoja, u Danu estom tip unutraweg monologa kakav sreemo u Uliksu Xejmsa Xojsa zauzima skromnije mjesto, jer
je prisutan samo u pojedinim dijelovima refleksivnog toka fabule, vezanim uglavnom za razmiqawa glavnog junaka.
Najistaknutije mjesto u prvoj kwizi Dana estog tehnika unutraweg monologa Xojsovog tipa" ima u pomenutom fragmentu o misli o
oluji, gdje je, najveim dijelom, u funkciji poetizacije ili simbolizacije kwievno-umjetnikog teksta:
Postoji svet takav i takav, bolan i naporan, i postoji ti, Stevan
Papa-Kati, sin Irca Papa-Katia i unuk Postoji ova oluja, as spora i
pritajena, as besomuna, disawe sveta, i postoji tvoje disawe, i ovo drugo
je samo produewe onoga prvog, i ti si samo jedan dah u optem disawu, koje
je vihor, oluja I postoji sve to onda zajedno, ti i oluja, to ulazi neumitno u tvoje pravilno disawe, i tvoja misao to disawe tvoja nelagodnost
()"7

Meutim, u romanu Dan esti imamo i primjere da je postupak

unutraweg monologa, osim u slubi poetizacije i simbolizacije, istoIsto, str. 282.
Isto, str. 283.
7 Rastko Petrovi: Dela Rastka Petrovia, kwiga , Dan esti. Beograd, Nolit,
1961, str. 150162.
5
6

199
vremeno i u slubi retrospekcije, kao na primjer u dijelovima pisma
koje je Smei Petar napisao sestri prostitutki:
Imam sedamnaest godina i umirem. Pet rei samo zatvara to saznawe. Moj ivot sad svrava u wima. Pokuaj da ih ponovi u sebi! Imaju
svoju kadencu, muziku, poentu. Umirem. Divna, patetina re. Umirem, uje, umirem. Umirem Ne, ne bojim se. To se ne moe zvati strahom, to
to stvari ne mogu vie da prihvatim oima, da primim ulima, to to
sam izbezumqen. ta je tu strah? Od ega? Nema vie niega, niega, a
strah treba da bude od neega. Mislim samo na neto drugo i to neto
drugo me poremeti. Leim, gledam ovo telo, tako tano: to. Precizno,
odvojeno i ogranieno to, u prostoru, i tako poznato. Poznajem ove vene
na rukama, nokte. Iz asa u as, kako se ruke kreu u odreenom prostoru,
pod tano odreenim uglovima. Misli malo na to! Svet sadri u sebi milione, milione, bilione i trilione kilometara prostora, i to je uvek samo
beskrajno mali deo onoga to sadri. I sadri u sebi bilione i bilione
stepeni toplote i gravitacije i razreenosti atmosferskih i drugog, a ovo
telo se kree u prostoru tri etvrti metra, i wegove elijice postoje samo
izmeu 60 pod nulom i toliko nad nulom, i jedan jedini sadraj atmosferski mogu da prime i jednu jedinu wegovu gustinu da udahnu. ()"8

U prvoj kwizi Dana estog esto je unutrawi monolog u stilskom

pogledu srodan snanom, jezgrovitom, vieznanom poetskom izrazu kakav sreemo i u poeziji Rastka Petrovia:
S xakom na leima. Putnik. Turista, na vrh planine, oko sveta, oko
svog mozga, oko svoje smrti. Kako koraati postaje trudno, znaajno poduzee kao voditi ratove do istrebqewa, kao prosecati kanale, zidati tvrave,
liti topove, sastavqati oklopwae. Umreti. O, umreti, bez straha, bez
uasa, bez albe za ovim. Za Veternikom! Da, bez albe za Veternikom, za
ovim cokulama, za ovom kiselinom ruku Jo! Jo! Pomerati noge, najpre jednu, pa drugu, pa opet onu prvu."9

Ovakvih primjera saetog i viesmislenog unutraweg monologa

i toka svijesti ima neuporedivo vie na stranicama Xojsovog Uliksa,
ali emo mi navesti samo jedan:
Hoda kroz to kako zna i ume. Evo ja, korak po korak. Vrlo kratak prostor vremena kroz vrlo kratka vremena prostora. Pet, est: Nebeneinader! Lepo se snalazim u tami. Jasenov mi ma visi o boku. Kuckaj wime:
oni to ine. Moje dve noge u wegovim cipelama na krajevima wegovih nogu, nebeneinader. Zvui snano: izraeno maqem Losa Demijurga. Idem li
ja to ka venosti alom Sedimaunt. Krc, krq, krc, krc"10

U romanu Dan esti ne postoji automatizovan oblik toka svijesti

kao to je monolog Moli Blum na kraju Uliksa. Razlog tome je, vjerovat8
9
10

2003.

Vidi opirnije: Isto, str. 198202.

Isto, str. 261.
Xejms Xojs, Uliks, komentari i beleke: Zoran Paunovi, Beograd, Geopoetika,

200
no, to je Rastko Petrovi bio svjedok neuspjeha nadrealistikog automatskog pisawa, pa zato i nije elio da u svoj roman uvede bilo ta u
tom stilu. U izvjesnoj mjeri, u Danu estom bi se jedino paralelnim
Molinom monologu mogao smatrati solilokvij Stevana Papa-Katia,
naslovqen sa: STEVANOVA MISAO O OLUJI" KADA JE DOBILA
SVOJ SMISAO I SVOJ OBLIK. S tim u vezi, pomenuemo veoma zanimqivo zapaawe Radovana Vukovia, koji kae: iskaz da je junakova
misao u oluji dobila svoj smisao i svoj oblik, govori da je ta misao
morala biti prvobitno izraena kao plima asocijacija i osloboena
automatska ekspresija, ali je naknadno dobila misaonu formu eseja i
kquno mjesto u romanu koje otkriva wegovo znaewe."11
Zajedniko Xejmsu Xojsu i Rastku Petroviu je i nastojawe da u
kompoziciji svojih romana Uliks i Dan esti primijene tehniku koja
potie iz muzike tehniku kontrapunkta. Meutim, muzikim sredstvima se ne mogu potpuno nadoknaditi gubici unutrawe organizacije
grae u romanu, pa su oni posezali i za drugim tehnikama koje bi omoguavale organizaciju umjetnikog teksta, kao, na primjer, za upotrebom
simbolikog jezika mita.
Upotreba simbolikog jezika mita esta je pojava u kwievnosti
20. vijeka, kao kwievni postupak, ali i kao odnos prema stvarnosti,
jer mitoloke paralele same po sebi nisu mogle a da ne istaknu izrazitu protivurjenost izmeu mitskog, velianstvenog svijeta, sa jedne
strane, i degradiranog, savremenog svijeta, sa druge strane. U periodu
transformacije tradicionalnog romana oslawawe na mitologiju prualo je mogunost modernim piscima da teme koje ih zanimaju ne moraju
vie nuno podreivati uzbudqivoj i realistiki ispripovijedanoj
radwi, jer je mit mogao posluiti kao potka na kojoj se tekst nije morao graditi samo realistikim pripovijedawem nego i lirskim postupkom razvijawa tema i preplitawa motiva. Zbog toga ni Uliks ni
Dan esti nemaju klasinog zapleta radwe, nego se razliite teme, od
kojih su mnoge nastale na mitsko-simbolinoj osnovi, prepliu od poetka do kraja ovih romana.
Sami naslovi romana Uliks i Dan esti svjedoe o wihovoj mitsko-simbolinoj podlozi, a ujedno ukazuju i na izvore koji su wihovim
autorima posluili kao osnova za mitologizaciju teksta: u Xojsovom
romanu to je grka mitologija, odnosno Homerov ep Odiseja, a u romanu Rastka Petrovia hrianska mitologija, preciznije Sveto pismo.
Istina, i kod Xojsa se na nekoliko mjesta u romanu kroz aluzije mogu
uoiti paralele sa hrianskim mitom. Na primjer, u jednom pasusu
pretposqedweg poglavqa Uliksa Xojs saeto predstavqa glavne razloge
Blumovog nagomilanog zamora, proisteklog iz wegovih kretawa i doivqaja tokom proteklog dana, postavqajui ih u okvire biblijskog mita:
O pripremawu doruka (rtva paqenica): o zaepqewu creva i defekaciji s predumiqajem (sveta tajna): kupawu (obred Jovanov): pogrebu
11 Radovan Vukovi, Moderni roman dvadesetog veka, Istono Sarajevo, Zavod za
uxbenike i nastavna sredstva, 2005, str. 224.

201
(obred Samuilov): oglasu Aleksandra Kiza (Urim i Turmim): oskudnom
ruku (obred Melhisedekov); poseti muzeju i narodnoj biblioteci (sveto
mesto): poteri za kwigom du Bedford roua, Merants Ara, Velingtonovog keja (Simhat Tora): o muzici u hotelu Ormond (ira irim): o prepirci s jednim ratobornim trogloditom u krmi Bernanda Kirnana (rtva pokajnica): o neispuwenom periodu vremena koji je obuhvatio vowu
koijom, posetu kui alosti, rastanak (pustiwa): o erotinosti enskog
egzibicionizma (obred Onanov): o dugom poraawu Mine Pjurifoj (rtva
pomirewa): poseti kui razvrata gospoe Bele Koen, ulica Tajron 82, dowi kraj, te o tui i meteu do kojih je potom dolo u ulici Biver (Armagedon): o nonom lutawu do koijakog svratita kraj mosta Bat i natrag
(ispatawe)."12

Nije teko uoiti da je Xojs u Uliksu smiqenije, ali i na potpuno drukiji nain, koristio mit kao podlogu za uspostavqawe paralele
sa savremenim zbivawima nego to je to inio Rastko Petrovi u Danu
estom. Ono to se moe uzeti kao zajedniki elemenat postupka mitologizacije u Uliksu i Danu estom je ideja o raspadu, degradaciji epskog svijeta i epskog drutva i o jednoj novoj, globalnoj viziji qudskog
ivota koja stavqa pod znak pitawa savremene drutvene ideje, norme
i ponaawa.
Osnovne razlike izmeu Uliksa i Dana estog, kako u postupku
upotrebe mita tako i u primjeni drugih pripovjedakih tehnika, najveim dijelom nastale su kao posqedica posve razliitih tematika ovih
romana. Uliks je djelo sa banalnom temom opis jednog jedinog dana,
etvrtka, 16. juna 1904. godine, u ivotima glavnih likova, Stivena Dedalusa i Leopolda Bluma, dok lutaju ulicama Dablina obavqajui uobiajene, svakodnevne poslove. Dan esti (prva kwiga), pak, ima ratnu
temu, zasnovanu na zvaninom istorijskom dogaaju povlaewu srpske
vojske i naroda preko Crne Gore i Albanije prema moru. Stoga se zbivawa u Uliksu odvijaju na gradskim javnim mjestima: na ulici, u koli,
na plai, grobqu, u bolnici, biblioteci, javnom kupatilu, barovima,
krmama, a djelimino i u kui. S druge strane, radwa Dana estog najveim dijelom se odvija vani ili u osamqenim objektima koji se nalaze
u srcu divqe, planinske, prirode (kolibe, naputeni mlinovi, barake,
hanovi), a rijetko na gradskim javnim mjestima ili, pak, u kuama. Meutim, ni mjesta zbivawa ni sami dogaaji u Uliksu i u Danu estom,
ma koliko bili razliiti, odnosno banalni ili vani, nisu oblikovani tradicionalnom pripovjedakom tehnikom, nego su predstavqeni
kroz svijesti pojedinaca, to je dovodilo do razbijawa fabule i karakteristine fragmentarnosti ili polifoninosti u strukturi ovih
avangardnih romana. Zbog toga, iako je u Uliksu mjesto radwe buni Dablin, a vrijeme jedan dan, a u Danu estom, naprotiv, mjesto su planinske vrleti Crne Gore i Albanije, a vrijeme punih osam nedjeqa,
prenoewem glavne radwe u unutrawost svijesti junaka jedinstvo vremena i mjesta naruava se radi izleta u prolost, a ponekad ak i u
12

Xejms Xojs, Uliks, str. 709.

202
budunost. Pri tome se naglaava subjektivnost mjesta i vremena, odnosno uslovqenost od doivqaja koji ga ispuwavaju.
U sreditu interesovawa i Uliksa i prve kwige Dana estog su
sasvim obini qudi, koji u svojoj svijesti na razliit nain doivqavaju metafizike i egzistencijalne manifestacije svijeta. Primjetno je
da su u ovim romanima esto i sasvim obine trivijalne stvari, povod
da se pokrenu velika metafizika pitawa, ime se, zapravo, eli ukazati na wihovu bitnu ulogu u formirawu qudskog iskustva. Rastko Petrovi u Danu estom, a naroito Xejms Xojs u Uliksu na jedinstven
nain spajaju savremene i univerzalne teme i motive: na primjer, s jedne strane, pie ispijeno u nekoj zaguqivoj dablinskoj krmi ili, pak,
oqicu vrueg aja skuvanog u nekom naputenom planinskom mlinu,
a, s druge strane, opta drutveno-istorijska i filozofska pitawa.
To spajawe savremenog i univerzalnog omoguilo je i Xejmsu Xojsu i
Rastku Petroviu da u svojim romanima problematizuju priu o ovjeku
koji se, iako je ve davno dospio do visokog stepena civilizacije i
znawa, istovremeno nalazi tek na poetku svog mitskog putovawa kroz
prostor i vrijeme.
Na slian nain, u Uliksu i u Danu estom, povezuju se razdvojene
teme, motivi, sluajne asocijacije, kao i razliite naturalistike iwenice i wihovo, esto, simboliko i metaforiko znaewe. To unutrawe povezivawe romana ostvaruje se preko lajtmotiva, koji igraju
izuzetno vanu ulogu i kod Tomasa Mana, Marsela Prusta i drugih romansijera 20. vijeka, kao nov nain objediwavawa fragmentarne i haotine grae iz ivota. Meutim, lajtmotivi u Uliksu i prvoj kwizi Dana estog nisu samo snana stilsko-izraajna sredstva koja poivaju
na asocijacijama i varirawu, kao kod Mana, niti su samo muzika i
slikovna podudarawa nastala na osnovu sjeawa i radom emocija kao
kod Prusta. Lajtmotivi kod Xojsa i Petrovia su osnova jednog posebnog unutraweg ritma, a uglavnom proizlaze iz obnavqawa motiva u
razgovorima (dijalozima ili polilozima) i tzv. tokovima svijesti i
unutrawim monolozima junaka.
U Uliksu se kao osnovni lajtmotiv namee tema oinstva, tanije
odnosa oca i sina (to je i jedna od glavnih tema u Petrovievom romanu Sa silama nemerqivim), ali se esto pojavquju i drugi lajtmotivi, na
primjer u vezi sa cvijetom: to je junakovo prezime u raznim varijantama
(Blum na engleskom jeziku znai cvat, zatim Virag na maarskom jeziku
znai cvijet, te Flauer, to takoe znai cvijet, ali na engleskom jeziku), na koje simbolino ukazuje osueni cvijet u pismu Mate Kliford, kao i nadimak wegove ene (Moli vrsta planinskog cvijeta),
zatim pomiwawe pjesme Rua kastiqe", te lotosa, ije latice podsjeaju na cvijet.
U Danu estom, pak, kao jedna od dominantnih tema, koja se u izvjesnom smislu kao lajtmotiv provlai kroz djelo, je tema majinstva, odnosno plodnosti i raawa, za koju se esto vee oprean motiv motiv smrti. Uz varijacije razliitih tema i motiva vezanih za plodnost,
raawe i smrt, treba pomenuti jo i motiv gladi, koji je moda zbog

203
same tematike romana i najdominantniji u Danu estom. Inae, lajtmotivi u oba romana razvijaju se u razliitim varijacijama. Tako su, na
primjer, kod Rastka Petrovia motivi majinstva i plodnosti ponekad
dati kroz komentare objektivnog pripovjedaa i drugih likova (npr. zapaawe o majci Smeeg Petra, koja se u neprekidnom raawu inila
neunitivom: Iz wenog skoro ve mrtvog tela odlaze narodi novih
generacija, novih qudi).13 Ipak, mnogo ee motivi plodnosti i raawa predstavqeni su kroz razliita metafizika razmiqawa glavnog
junaka, koja su u vezi s tom temom najprisutnija i najintenzivnija u,
ve vie puta pomiwanom fragmentu esejistikog karaktera STEVANOVA MISAO O OLUJI" KADA JE DOBILA SVOJ SMISAO I
SVOJ OBLIK. Na primjer:
Qudi umiru. Toliko qudi umire i truli. Qudi koraaju, padaju, umiru. Jedina ona, ogromna i strana, izbacuje staru klicu i lui, stvara, iz
svih svojih pora, iz svih svojih kostiju, miia i vlakana, novu klicu koju
sputa u sredite sebe. Veita, stalna, obnavqa se ona sa pravilnou,
kao sav kosmos. Dvadeset i osam dana prolo je i ona sputa u sebe novo jaje,
kao sazvea, kao bube i kao ribe."14

U romanu Dan esti motivi roewa i smrti spojeni su u jednom

nizu scena, koje na jeziv, naturalistiki nain, ali ujedno i veoma poetino i impresivno, prikazuju enu koja se, pored mua i dva sluajna
prolaznika Stevana Papa-Katia i Rieg", u samrtnikom ropcu poraa u planinskoj kolibi i donosi na svijet djevojicu, a potom umire
u strahovitim mukama zbog obilnog i nezaustavqivog crvenila to
dotie iz matere". Djevojica roena iz bola i samrtnike patwe dobie ime Milica, po svojoj majci, a dvadesetak godina kasnije (druga
kwiga Dana estog) svojom qubavqu e vratiti iz otuewa Stevana Papa-Katia, to e za wega znaiti poetak novog ivota, ali ubrzo i
smrti. Inae, roewe i smrt su dva najuspjelije obraena motiva u romanu Dan esti. U Uliksu, takoe, imamo obraene motive roewa i
smrti, jer dan u kojem se odvija radwa poiwe jednom sahranom (Dignamova sahrana u 11 sati prije podne), a zavrava se jednim roewem (poroaj gospoe Pjurifoj, neto prije ponoi).
Tema majinstva i s wom u vezi motivi plodnosti i raawa pojavquju se i u Uliksu u vie varijacija: kad se pupak (gr. omphalos) i
pupana vrpca spomiwu u najrazliitijim kontekstima, zatim kroz razliite aluzije na more (voda kao simbol enskog), kroz Stivenove tokove svijesti i unutrawe monologe u kojima evocira uspomene na majku i slino. Ipak, tema majinstva je najdominantnija u etrnaestom
poglavqu (prema Odiseji Volovi sunca") jer se tu problematizuje
sam in raawa. Veim dijelom radwa u ovom poglavqu odvija se u porodilitu, gdje je Blum doao oko deset uvee da posjeti svoju poznanicu gospou Pjurifoj, iji porod ni poslije tri dana trudova nije imao
13
14

Rastko Petrovi, Dan esti, str. 76.

Rastko Petrovi: Dan esti, str. 160.

204
pozitivan ishod. Gospodinu Blumu, meutim, nije doputeno da vidi
svoju poznanicu i on se na prijedlog mladog hirurga Diksona pridruuje grupi studenata koji, usred bolnike guve, u jednoj sobi u prizemqu piju i diskutuju o raawu, o kontracepciji, o stavu crkve da li u
kritinom trenutku treba spasti majku ili dijete, ali i o sasvim drukijim temama (npr. tema volova i stonih bolesti). U meuvremenu gospoa Pjurifoj je konano rodila dijete, a pripito drutvo iz bolnice, na prijedlog Stivena Dedalusa, odlazi u bar kod Berka da to proslavi".
Xejms Xojs je, dakle, motiv plodnosti i raawa obradio na posve
drukiji nain nego Rastko Petrovi jer se i sam in raawa u Uliksu
odvija u urbanoj sredini, u gradskoj bolnici, a u Danu estom u kolibi, u samom srcu divqe planinske prirode. Radovan Vukovi smatra
da je u toj razliitosti obrade istoga motiva u delima dva pisca nemogue iskquiti istovetnost inspiracija i opsesija romansijera jednog odreenog vremena i opredeqenost avangarde da pod uticajem Niea
i Bergsona, veliaju nagonske osnove ovekovog bia."15
Tema oinstva u Uliksu takoe se razvija varirawem, u izvjesnom
smislu, oprenih motiva. S jedne strane, tu su takvi motivi kao to je
Blumova zainteresovanost za porodice sa mnogo djece (Dedalusa i Pjurifoj), saosjeawe sa siroetom Dignamom, wegov neoekivan izliv
oinskih emocija prema djetetu gospoe Pjurifoj i prema Stivenu Dedalusu. S druge strane, u romanu postoje i drukije varijacije motiva
oinstva, kao to su Stivenova raspredawa o sjeni Hamletovog oca i o
ekspirovom rano umrlom sinu Hamnetu (paralela sa Blumom i Rudijem), o umjetniku kao bogu-ocu, jeretika razmiqawa o odnosu boga-oca
i boga-sina i sl. Zatim, Blumova vizija mrtvog oca uslovqava temu o
bludnom sinu", pomiwawe Avrama i Isaka. Tema oinstva parodira se
u savjetima direktora kole Disija, mladom nastavniku Stivenu itd.
Pretpostavqamo da su Xejms Xojs i Rastko Petrovi, dok su prvih
decenija 20. vijeka ivjeli i stvarali u Parizu, mogli da uvide da se
metafizike vrijednosti kwievnosti nalaze u samom jezikom izrazu,
organizaciji i rasporedu strukturnih dijelova, a ne u sadraju. Nije
teko uvidjeti da sposobnost imaginacije ove dvojice pisaca nije previe razvijena. Oni su uglavnom kreativni kada je rije o organizaciji
strukture i jezikog izraza kwievnog djela. To je ono to su mogli da
usvoje samo u pariskim umjetnikim krugovima, kojima su gotovo istovremeno pripadali, a gdje se mnogo pawe poklawalo organizaciji i
prezentaciji umjetnike grae.
U tom smislu, nije nimalo neoekivano to su i Xejms Xojs u
Uliksu i Rastko Petrovi u Danu estom esto svodili izraz na zvukovnu ekspresiju, kako su to inili i dadaisti. U Xojsovom romanu to
je posebno uoqivo u jedanaestom poglavqu (prvobitno nazvanom prema
Homerovom epu Sirene"), gdje nailazimo na razliite onomatopejske
15

Radovan Vukovi: nav. djelo, str. 226.

205
uzvike (Zvec zvec zvecka koija";16 Pfiiit. Cvili vetri pffit"17),
zatim na emfatine i ritmine figure (Pored bronze, pored zlata, u
zelenom moru senki. Blum. Stari Blum. Jedan tapka drugi lupka, kuctuc, kuckuruc."18), kao i na besmislene, neartikulisane verbalne konstrukcije od samih slova (Nedlnne blablatru"19). To su samo neki od
oblika upotrebe zvunih figura u ovom poglavqu koje, inae, predstavqa uspio pokuaj da se kwievna proza organizuje u muzikim oblicima.
I u Danu estom, premda ne u tolikoj mjeri kao u Uliksu, prisutni
su razliiti oblici upotrebe zvunih figura, to je i razumqivo imamo li u vidu prethodno pjesniko iskustvo Rastka Petrovia, kao i samu tematiku romana, o destrukciji svijeta u kataklizmi rata i povratku
qudi primitivnim oblicima ivota, gdje je govor redukovan na onomatopeine ili proste, esto besmislene i neartikulisane zvune signale. Specifine primjere neartikulisanog, besmislenog govora, koji
podsjea na neki nov jezik pronalazimo u ve pomiwanom fragmentu o
Stevanovoj misli o oluji: Ukeb uni emak frakaru band klers bit pakra
fre dus i abe lundi katr e turb"20 Ipak, upotreba veeg broja razliitih ekspresivnih zvunih figura u romanu Dan esti najizraenija je u fragmentu obiqeenom pod datumom Sreda, 16 decembra (Daj,
daj, taj caj! Caj, caj"; Smrrrvu te smrrru te "; Mijau, mijau, mijau!"; Prrrrr! Prr, prrr, prrrrr!"; Grogrogrogro!
govorio je taj Rii urno"; Gra, gra, gra! Gaktale su ptice mrave,
crnog perja."; Laiiica, laiiiica, laeeeetina, naa mala,
mala, mala laaaaca!"21), pa u tom smislu ovaj fragment ima najvie
slinosti sa jedanaestim poglavqem Uliksa. Dakle, ova dva pisca se ne
koriste samo deskriptivnom funkcijom jezika i opisnom naracijom,
nego nastoje da aktiviraju i zvukovni potencijal rijei kako bi predstavili svu haotinost spoqnog svijeta.
Postoje izvjesne podudarnosti i u drugim varijantama upotrebe jezikog materijala u Uliksu i u Danu estom, naroito ako imamo u vidu
da se ni Xejms Xojs ni Rastko Petrovi nisu plaili upotrebe banalne, pa ni vulgarne leksike, kao ni naturalistikog opisivawa krajwe
neprijatnih scena ili utisaka koje iznose wihovi junaci, na primjer o
uprawavawu seksualnog ina ili o raspadawu ovjekovog tijela i smrti. Zanimqivo je da svoje utiske o uprawavawu seksualnog ina u oba
romana naroito napadno i slobodno iskazuju enski likovi: Moli
Blum u posqedwem poglavqu Uliksa, a Toni Popovi u Danu estom,
dok u svojim mislima oivqava svoje seksualno iskustvo sa Dragiom:

16
17
18
19
20
21

Xejms Xojs, Uliks, str. 274.

Isto, str. 275.
Isto.
Isto, str. 274.
Rastko Petrovi, Dan esti, str. 161.
Vidi: isto, str. 377387.

206
On je, meutim, donevi joj odelo, opet prikivao svim svojim telom
za postequ, qubio po vratu, ramenima, izmeu prsiju, nestrpqivo, naglo
kratko, oduevqeno. Opet oduevqeno. Zarivao to oduevqewe u wu, nespretno, toliko da bi joj usne odjednom pobledele a glava nestajala u nekoj
ponornoj pustoi Ona je onda suvo drhtala, tresla se svim telom, kao da
jeca, bleda, i svojom rukom obavijala wegovu glavu.
()
woj bi noge otkazale poslunost i ona vie ne bi mogla na wima
da se odri. Ona bi se skqokala tu, pored wega, i plakala bi () Ako bi
se on nadneo na wu, ona bi mu rukom obavila glavu i qubila ga po ustima,
obrazima, oima."22

Primjere jezivih naturalistikih deskripcija u vezi sa temama

smrti i raspadawa leeva takoe nalazimo na vie mjesta u oba romana. U Uliksu, na primjer, Leopold Blum na grobqu, dok sahrawuju Padija Dignama, pokuava da u svojoj svijesti to ivqe predstavi slike
sahrawenih mrtvaca:
Zemqa je sigurno sva masna od mrtvakog ubriva, kostiju, mesa nokata. Kosturnice. Strano. U raspadawu postaju zeleni i ruiasti. Brzo
se truli u vlanoj zemqi. Oni mraviji starci su vri. A onda postaju
nekako lojavi, nekako sirasti. Potom pocrne, kapqe iz wih crna melasa.
Pa se osue. Noni leptiri sa mrtvakim glavama."23

Mnogobrojne sline scene postoje i u Danu estom, a pisac ih

prezentuje na tri osnovna naina:
1) kao direktnu naturalistiku deskripciju sveznajueg pripovjedaa;
2) kao kazivawe nekog lika u romanu;
3) kao tok misli i unutrawi monolog glavnog junaka.
Tako, na primjer, nagovarajui Stevana da ne ide daqe jer je neprijateq uasno svirep, jedna ena u Podgorici govori o upawu grkqana
bajonetom, o prosipawu crijeva, o klawu, o umirawu od gladi i od raznih zaraznih bolesti, o tome da je vidjela jednu djevojicu koju su unakazili i otsjekli joj nos itd. Nita mawe nije strahovita ni pria Jovana Tasia o tome ta je vidio u bugarskom ratu: ene sa odseenim
sisama, proburaene, qudi sa odseenim udovima u ustima."24
Dakle, u romanima Xojsa i Petrovia postoje odreene podudarnosti u izboru pojedinih tema i motiva, a s tim u vezi i u postupcima
kojima se predstavqaju masa i pojedinac u woj, ije se misli izraavaju unutrawim monolozima, tokom svijesti ili doivqenim govorom.
Sve to vodi slinom jezikom izraavawu, pa donekle ak i stilu.
Ipak, premda je i u romanu Dan esti mogue uoiti nekoliko razliitih stilova, oni nisu toliko mnogobrojni i raznovrsni kao u Uliksu,
gdje je svako poglavqe napisano razliitim stilom, odnosno razliiti
22
23
24

Isto, str. 315.

Xejms Xojs, Uliks, str.
Rastko Petrovi, Dan esti, str. 205.

207
stilovi dominiraju pojedinim poglavqima. U romanu Rastka Petrovia, recimo, nema dramskog stila ili, tanije, dramske forme, dok je
cijelo petnaesto poglavqe Uliksa kombinacija dijaloga, monologa i
scenskih uputstava (didaskalija), kao da je to pozorini komad ili neki scenario za film.
U cjelini gledajui, Xojsov stil u Uliksu je parodijsko-humoristiki, a stil Rastka Petrovia u Danu estom je poetsko-lirski. Parodijsko-humoristikih elemenata u Danu estom gotovo da nema, jer je
tema romana zasnovana na istinskom i traginom istorijskom dogaaju
o stradawu srpskog naroda, pa bi parodini stil, koji je u funciji
izazivawa humoristikih efekata, bio potpuno neprimjeren ozbiqnosti dogaaja o kojem se pripovjeda.
Meutim, Rastku Petroviu, kao piscu, postupak parodirawa nije
bio stran. Poznato je, naime, da je on u svom najavangardnijem romanu
Burleska gospodina Peruna, boga groma djelimino pokuao da parodira
srpsku realistiku seosku kwievnost, te da se u istom romanu, u
okviru ireg parodijsko-kritikog predstavqawa svijeta, uspjeno koristio i burlesknim postupkom. Uz to emo napomenuti da je Burleska
gospodina Peruna, boga groma djelo proizalo iz slinih koncepcijskih
zamisli kao i Xojsov Uliks, pa se i izmeu wih mogu povui mnogobrojne paralele.
Srodan je u romanima Uliks i Dan esti i postupak oblikovawa
likova. Naime, Xojs i Petrovi ne daju direktne i gotove portrete
linosti u svom romanu, kao to su to ranije inili realisti, nego
putaju da se pojedini likovi sami razvijaju poto su ih u roman postavili kao ve definisane. Tako detaqe o pojedinim likovima u Uliksu i Danu estom sklapamo na osnovu stavova koje iznose druge linosti, ali, jo ee, na osnovu wihovih unutrawih monologa ili pak
dijaloga sa drugim linostima. Postupak samokreirawa likova u Uliksu
i Danu estom ostvaruje se, dakle, na razliite naine, pa ak i kroz
wihove snove i halucinantne vizije.
Tako na primjer u Danu estom Papa-Kati u snu razgovara i sa
kukom koja ga je tog dana pratila u stopu ekajui da on posrne pa da ga
napadne i zadovoqi svoju pseu glad. Pisac kroz ovaj san, koji tee u
obliku dijaloga, uspjeno uspostavqa nemuti jezik" sporazumjevawa
izmeu ovjeka i psa da bi prikazao sav strah koji Stevan osjea pred
izgladwelom ivotiwom koja ga prati na jednom dijelu wegovog munog
izbjeglikog puta:
Ostavi me, hou da spavam, rekao je on, napregnuvi svu snagu.
O, kako sam grdno izmoren. Povreen, strano povreen.
Ne mogu da te ostavim! rekla je ona i wen glas je bio tako qudski, tako oveanski glas te ivotiwe
Zato ne moe da me ostavi?
Volim te, ree ona mirno.
()
Pogledaj, pogledaj, vidi kako mi dru ruke. Od onog dana jo, od
onog dana one dru. A to je samo ono to moe da vidi! Ti ne zna

208
kako je u meni! Ostavi me, ostavi me! Pogledaj kako sam bedan, nesrean.
Tako sam strano umoran! ()
Volim te, govorila je ona oajno, zauvek, zauvek, zauvek
()
Zubi ivotiwe bili su mu na grlu.
O, pa ja moram da te rastrgnem, ja moram, ja moram da te zadavim,
ree ona grcajui. Sada to mora, to mora, mora, mora! To mora!
Hteo je da krikne, ali nije imao snage ak ni da se probudi Probudio se.25

I u romanu Uliks postoje dijelovi koji su dati u formi tzv. nemutog govora, a najvie ih je u petnaestom poglavqu, u kojem se stvarnost u potpunosti preplie sa raznim vizijama i halucinacijama junaka. Radwa u ovom poglavqu odigrava se u javnoj kui, a data je u formi
dramskog teksta, pa se po tome nemuti govor Xojsovih junaka i razlikuje od nemutog govora koji uspostavqa Rastko Petrovi izmeu ovjeka i psa, u navedenom primjeru. Uz to, halucinacije i vizije, na osnovu
kojih Xojs aktivira tzv. nemuti jezik sporazumijevawa, vezane su za
duhove qudskih bia, a ne za ivotiwe, kao kod Rastka Petrovia. Tako, na primjer, Leopold Blum uspostavqa dijalog sa duhom svoga oca Rudolfa Viraga ili, to je jo neobinije, sa duhom svoga sina Rudija,
dok Stiven Dedalus razgovara" sa duhom svoje majke. Ipak, nemuti
govor i kod Xojsa i kod Petrovia ima istu funkciju, a to je problematizovawe duevnih preokupacija glavnih junaka, odnosno razotkrivawe onoga to se krije u wihovoj podsvijesti.
Snovi su, takoe, jedan od oblikovnih postupaka, kojim oba pisca,
na slian nain, motiviu radwu i kreiraju psihologiju likova u svojim romanima. U Uliksu se ve u prvom poglavqu pomiwe jedan san
san o crnom panteru. Stiven se ali Maliganu, dok se ovaj brije, da ga
je Hejns probudio u toku noi buncawem kako je ubio crnog pantera.
Pomiwawem crnog pantera, kako se neto kasnije moe primijetiti,
zapravo se nagovjetava uvoewe u radwu Leopolda Bluma i preplitawe
wegove sudbine sa Stivenovom, mnogo ranije nego to e se oni stvarno sresti. Vladimir Nabokov bio je prvi kritiar koji je zapazio ulogu svakog sna koji se pomiwe u romanu Uliks. U vezi sa snom o crnom
panteru on kae sqedee: Hejnsova nona mora o crnom panteru na neki nain prethodi Stivenovoj uobraziqi o Blumu koga jo nije sreo,
ali koji e ga tiho pratiti, crna makolika senka."26 Nabokov je, takoe, odlino primjetio da i u Uliksu, kao i u Ani Karewinoj, postoji
bitan dupli san."27 To je slian san vien od dvojice qudi u isto vrijeme Stiven je u snu prethodne noi vidio nekog istowaka koji mu
nudi enu, dok Blum iste noi sawa slian orijentalni san i prisjea
ga se tek u trinaestom poglavqu: Jesam li sawao neto noas? ekaj.
Neto mi se pobrkalo. Imala je crvene papue. Turske. Nosila panta25
26
27

Isto, str. 360362.

Vladimir Nabokov, Ogled o Xojsu, Studentski kulturni centar, Beograd, str. 22.
Isto, str. 66.

209
lone"28 Ovim i slinim snovima nagovjetava se ono to e se kasnije deavati u romanu.
San, kao nagovjetaj buduih deavawa u romanu, imamo i u Danu
estom. Naime, u erotskom snu Radmile Toni Tiine preklapaju se
slike silaewa kroz vijekove povorki mukaraca i ena za komad
hqeba", sa arama draperija na prozorima sobe, a slika glave i ruke
voqenog mladia, koji je u snu qubi i miluje, preklapa se sa lokomotivom koja juri pravo u wihovu kuu. Na taj nain, kako zapaa Radomir
Baturan, u ovom wenom snu projektuje se stvarnost i sluti komarna,
traumatizovana budunost."29 Jer, lokomotiva koja u Radmilinom snu juri u wihovu kuu zapravo je vizija budue nesree koja e se odigrati u
toj istoj kui. Radmilu e, neposredno nakon buewa iz tog sna, na kunom pragu silovati drvosjea Mio, nakon to je prethodno ubio svoju
djevojku, koja je ivjela i radila u Radmilinoj kui kao kuvarica.
Na slian nain Xejms Xojs i Rastko Petrovi koriste se i modernim postupkom umnoavawa pripovjedaa", kao i pripovijedawem
iz perspektive sveznajueg pripovjedaa. Meutim, treba naglasiti da
tzv. sveznajui" pripovjeda kod Xojsa i Petrovia nije ni nalik
onome iz realistikih romana, prije svega jer je wegovo sveznawe" neuporedivo mawe, a komentare daje rijetko i nenametqivo. Izmeu wega
i drugih likova u romanu (naroito izmeu wega i glavnih likova) skoro da nema distance, ak bismo mogli rei da je u izvjesnom smislu i
zavisan od wih. Zbog toga se i samo prisustvo sveznajueg pripovjedaa
meu likovima u Uliksu i u Danu estom jedva osjea, to pojaava
uvjerqivost pripovijedawa.
Pored svih dosada navedenih podudarnosti izmeu Uliksa i Dana
estog, na kraju emo izdvojiti onu koja je prema naem miqewu najbitnija a odnosi se iskquivo na pripovjedaki postupak u ova dva romana. Naime, struktura oba romana je sloena i slojevita (Uliksa mnogo vie), a nastala je kao rezultat fragmentalizacije i simultanizacije pripovijedawa. U romanu Uliks postupak fragmentalizacije i simultanizacije najuoqiviji je u desetom i etrnaestom poglavqu Uliksa, a
u Danu estom u pripovjedakim cjelinama koje su obiqeene datumima: Nedjeqa, 1. novembra 1915. godine i Utorak, 10. novembra 1915. godine. Pojedinano, svako od navedenih poglavqa Uliksa i Dana estog
moe se posmatrati kao minijaturan model (paradigma) strukture i
pripovjedakog postupka u djelu kao cjelini.
U romanima Uliks i Dan esti stvarnost je predstavqena kao
istovremeno odvijawe mnogobrojnih trivijalnih i znaajnih deavawa,
ime se zapravo nastoji ukazati na totalnost svih oblika ivotnih manifestacija, bez obzira na mjesto i vrijeme. Zbog toga je u oba romana
prevladalo naelo simultanosti nad naelom linearnosti, a fragmenXejms Xojs, Uliks, str. 397.
Radomir Baturan: Otkrovewa Rastka Petrovia (Kwievno delo Rastka Petrovia), Beograd, Nauna kwiga, 1993, str. 362.
28

29

210
talizacija pripovijedawa i mozaino prikazivawe dogaaja i likova,
nad povezanim izlagawem.
Treba naglasiti da je Rastko Petrovi pomenuti odlomak iz romana Dan esti, obiqeen datumom Utorak, 10. novembra 1915. godine, koji se moe smatrati paradigmatinim za pripovjedaki postupak u cijelom romanu, objavio jo 1932. godine u asopisu Srpski kwievni
glasnik" kao pripovijetku pod naslovom Smei Petar se probudio". U
vezi s tim ne treba zaboraviti ni da je roman Uliks u to vrijeme ve
bio proitao jer je 1931. godine i pisao o wemu. Na osnovu toga, kao i
na osnovu prethodnih razmatrawa, mogli bismo izvesti zakquak da je
Rastko Petrovi roman Dan esti zaista pisao djelimino po uzoru na
Xojsov romansijerski postupak u Uliksu. U nastojawu da stvarnost sveobuhvatno predstavi u romansijerskoj formi, on se, po uzoru na Xojsa,
koristio postupcima simultanizacije i sinhronizacije, te raznim tehnikama unutraweg monologa i toka svijesti. Druge slinosti izmeu
romana Uliks i Dan esti (autobiografizam, mitologizacija, tematsko-motivska i stilska podudarnost i drugo) uglavnom su tipoloke
prirode, to znai da su nastale kao rezultat jedinstvenog duha tog
vremena.
Ipak, i pored svih uoenih slinosti izmeu Uliksa i prve kwige
Dana estog, nije mogue ova dva romana staviti u istu ravan. Naime,
kao to smo uoili, Rastko Petrovi jeste prihvatio i primjenio neke
od pripovjedakih postupaka iz Xojsovog Uliksa, ali on je ublaio wihov radikalizam kombinujui ih sa pripovjedakim postupcima bliskim i drugim modernim piscima (idu, Prustu, Haksliju), a u izvjesnoj mjeri i ruskim realistima, Turgewevu, Tolstoju i Dostojevskom. Uz
to, Rastko Petrovi se u ovom djelu znatno koristio i svojim iskustvom lirskog pjesnika i na taj nain stvorio svoju vlastitu varijantu
poetskog romana. Po tome Dan esti, kao i veinu djela napisanih u
Xojsovom stilu, moemo svrstati u grupu tzv. postxojsovskih ili postuliksovskih romana za koje je karakteristian postupak ublaavawa
Xojsovog radikalnog eksperimenta. Tome u prilog ide i iwenica da je
Rastko Petrovi, u vrijeme kada je zapoiwao ozbiqno da radi na romanu Dan esti, ve bio dobro uoio postupak preraivawa", odnosno
adaptacije Xojsovih ekstremnih romansijerskih reformi na primjerima romana Virxinije Vulf:
Zanimqivo je videti ak ta biva u danawoj engleskoj kwievnosti kada se pojavi kakav snani reformator kao to je Xejms Xojs na primer, pod ijom se silinom graewa razlome utvrene ograde romana. Tada
sve ono to je kuriozno u wemu, to je motiv i ema u wemu, prelazi u
pisce koji to podeavaju za oblik i u savremenu tipinost engleskog romana. Takav reformator nije odbaen, nije izgnan iz opteg tona stvarawa,
on je samo preraen, kroz pera drugih pisaca; i ono to je izgledalo irokoj
publici neshvatqivo za uvek (unutrawi monolog Xemsa Xojsa) postalo je
shvatqivo u romanima Virxinije Vulf. Sa svojom vetinom istunice Virxinija Vulf je unela meru, red, dobar ton, prijatnost u ono to je oaj, te-

211
ina i elefantiazis jednog xina kao Xojs. I samo delo Xojsovo itano posle Vulfove izgleda bolno deifrovano i razjaweno."30 (Podvukla
V. M.)

Na kraju, imajui u vidu sve naprijed navedeno, moemo zakquiti

da Dan esti, kao rijetko koji roman u modernoj srpskoj kwievnosti,
korespondira ne samo sa Xojsovim romanom Uliks nego i sa mnogim
drugim znaajnim evropskim romanima s kraja 19. i poetka 20. vijeka.
No, na alost, oni savremenici koji su morali uoiti veliku umjetniku vrijednost ovog romana i koliinu inovacija koju je on donosio,
nisu to na vrijeme uoili, pa je wihovom krivicom od nastanka do konanog objavqivawa Dana estog prolo neprimjereno mnogo vremena
vie od dvije decenije. To je osnovni razlog zbog koga ovaj, za vrijeme kada je nastajao izuzetno moderan i inovativan roman, nije imao toliko velik uticaj na srpsku kwievnost i razvoj srpskog romana toka
svijesti kakav bi imao da se pojavio odmah kada je napisan. No, i pored
te iwenice, Dan esti svojom osobenosu i velikom umjetnikom
vrijednou, predstavqa znaajnu kariku u kwievno-istorijskom lancu srpskih romana 20. vijeka.

30 Rastko Petrovi, Savremeni engleski roman i kompleks linosti", Dela Rastka Petrovia, kw. , Eseji i lanci, 270.

OCENE I PRIKAZI
UDC 39(=163.41)(497.115)(082)(049.3)
811.163.41'282.2(497.115)(082)(049.3)
821.163.41-95

DOPRINOS SRPSKOJ I SLOVENSKOJ

ETNOLINGVISTICI
(Izbegliko Kosovo. Odgovorni urednik Nikola Tasi. Urednik Biqana Sikimi.
Biblioteka Liceum, kw. 8, Centar za nauna istraivawa SANU i Univerziteta
u Kragujevcu, Kragujevac 2004, 148 str., 24 cm)

Izbegliko Kosovo je zbornik radova mladih naunika koji su tokom 2003.

godine u kolektivnim centrima skupqali grau od raseqenika sa Kosova i Metohije. Radovi predstavqaju rezultate istraivawa obavqenih u okviru projekta
Slovenski jezici na Kosovu i Metohiji", koji je realizovan pri Institutu za
srpski jezik SANU, a finansirao ga je UNESKO. Iako je ovim projektom bilo
predvieno prvenstveno istraivawe jezika kosovskih izbeglica, zahvaqujui
interdisciplinarnom pristupu dobijenoj grai zadovoqene su potrebe ne samo
dijalektolokih studija, nego i lingvistike pragmatike, etnolingvistike i
folkloristike. Ova vrsta interdisciplinarnog pristupa je relativno nova u
naoj naunoj sredini, ali veoma ohrabruje iwenica da grupa mladih naunika
razliitih strunih usmerewa wima vlada suvereno. To se moglo videti i u
zborniku Skrivene mawine na Balkanu, objavqenom 2004, u kojem su takoe prikazani rezultati terenskog rada, kao i u drugim zbornicima i periodinim publikacijama.
U zborniku Izbegliko Kosovo sabrano je deset radova od kojih veina donosi vrednu jeziko-folklornu grau i odgovarajui analitiki pristup. U radu U potrazi za izgubqenim kontekstom: lazarice u Prizrenu" Sawa Zlatanovi istrauje koliko i na koji nain se obiaj lazarica zadrao u seawima
raseqenih Kosovaca koji su sada smeteni u kolektivne centre u Vrawskoj Bawi. Na osnovu prethodnih teorijskih i terenskih istraivawa, ona konstatuje
da su se u Prizrenu i okolini lazarice odrale sve do 1999. godine, bez prekida kontinuiteta i naknadnog povratka tradiciji", osim u jednom kratkom periodu posle Drugog svetskog rata kada su cara i caricu" zamenili Tito i Titovka". U kolektivnim centrima u Vrawskoj Bawi razgovor o lazaricama bio je
prilika za nostalgiju za izgubqenim kontekstom", pa i za izvesnu idealizaciju nekadaweg ivota u Prizrenu. Kazivai su se seali karakteristinih
atributa Lazara i Lazarice opisujui npr. eir, bastan (tap), tanko platno
(diemu) i sl.
Rad Marije Ili Mit: izmeu fikcije i fakcije" sadri zanimqivu
folklornu grau o adaji, zabeleenu 2002. u izbeglikom kampu u Letanima
od Arsenija Ivanovia iz sela Nabra kod Pei. Pristup temi je provokativan: s jedne strane analizira se sam komunikativni proces i preispituju pozicija istraivaa i strategija postavqawa pitawa, a s druge strane oblikuje se
mitoloki designat: adaja", odnosno etnolingvistika odrednica ovog mitskog bia. Odrednica obuhvata opis bia, pragmatiku ocenu" odnos kaziva-

214
a prema verovawima, kao i literaturu" saetu enciklopedijsku odrednicu.
Treba naglasiti da ovakvim etnolingvistikim pristupom naroito dobijaju
folkloristi. Naime, ponuen je sinopsis razgovora iz kojeg se vide kontekst
razgovora i govorni okvir predawa (koje se alternativno naziva i legenda, to
stvara nepotrebnu zbrku, pa to treba izbegavati). U sinopsisu su navedena pitawa skupqaa i opisan je tok razgovora, na osnovu ega se moe zakquivati o
asocijativnom toku kazivawa i nainu na koji se podstiu odreene srodne teme. Tako, Ivanovi nie predawa u karakteristinom motivskom lancu koji
povezuje verovawa (tabue) i tradicionalne usmenofolklorne modele (npr. prolazak pored zapisa i grobqa, folklorni sie o nevesti koja je progutala jabuku,
tema o zakopanom blagu, mikrolokaliteti, tema o uziivawu qudske rtve u temeqe gradwe). Pripoveda tei da predawa objedini u veu celinu, razvijenu
fabulatu, a ta tewa korelira s ukidawem distance prema mitskom biu. Znaajno je zapaawe da je tokom razgovora Ivanovi sve mawe iskazivao sumwu u
realno postojawe adaje i ak sugerisao mogunost wenog otelotvorewa u svakom trenutku". Reklo bi se da je ukidawe distance prema mitskom biu posledica usklaivawa svetova ispitivaa i kazivaa. To usklaivawe omoguilo je
da se stvori atmosfera uzajamnog poverewa u kojoj je Ivanovi mogao slobodnije
da iskae svoja autentina uverewa.
Kazivawe Grozde Menkovi iz sela Cernica kod Gwilana analizirala je
Biqana Sikimi u radu Taj teko da gu ima po kwige". Razgovori s Grozdom
voeni su u vie navrata poetkom 2003. godine, pa su izabrani oni fragmenti
koji najboqe predstavqaju kontekst folklornog teksta. Ti fragmenti posluili
su ujedno za dekonstrukciju razgovora s istraivaem, pri emu se koriste specijalne metode: pripovedna taktika, kulturna (re)prezentacija i neki pragmatiki elementi koji ukazuju na 'kosovske' slojeve u transkribovanim folklornim narativima".
Zapaawa izneta u sklopu analize konteksta diskursa Grozde Menkovi
imaju naroit znaaj za folkloriste jer proiruju dosadawa znawa o prirodi
komunikativne situacije i udelu kazivaevih digresija i komentara u improvizaciji. Naime, prilikom izvoewa teksta u stihovima, koliina informativnih digresija i komentara" znatno je mawa nego tokom izvoewa proznog teksta.
Osim nivoa dogaaja o kojem se govori i nivoa koji se tie ina spevavawa, Biqana Sikimi istie i trei nivo privatan odnos sa publikom i istraivaem, van konteksta folklornog teksta". Takoe se proiruju naa saznawa o
statusu naslova dela. Obino se isticalo da naslov daju prkreiva ili urednik, ali analiza diskursa Grozde Menkovi pokazuje da ovo nije obavezno pravilo. Kad je svesna performativnosti", t. j. kad zna da izvodi folklorno
umetniko delo, kazivaica ima potrebu da imenuje temu, pa sama sugerie naslov (E, drugi put imalo pria dilinxika i dilinxija, ako si ula nekad").
Svest o inu izvoewa zapaa se i na planu naracije. U diskursu koji traje,
podsticaj za novi pripovedni segment nastaje iz asocijacije koja proizlazi iz
prethodnog razgovora". Iako je pismena i zna kakve se pesme mogu nai u kwigama, Grozda Menkovi ocewuje ih kao mawe ispravne" u poreewu s varijantama koje nosi kao svoju linu folklornu batinu". Ona veruje da je pesma koju je primila usmenim putem (od svoje babe) boqa od onih varijanata koje se mogu nai u literaturi. Usmeno usvojena pesma vrednija je od tampanih varijanata: A nigde gu nema taj pesma u kwige, taj pesma nigde gu nema u kwige, nema gu
nigde, nigde, nigde. Taliko kwige sam preitala, nema gu." Kad se tampana
pesma (parafrazirana u prozi) ne podudara s pesmom koju Grozda zna, ona negoduje i osporava joj istinitost: Zato ne gu napisali ovakoj, kao to je istinita pesma. A oni sasvim druke."

215
Analiza diskursa Grozde Menkovi donela je izvanredna zapaawa i na
poqu metatekstualnih komentara. Biqana Sikimi je nainila spisak etnografskih fakata (realije materijalne kulture, obiaji i dr.) koje je kazivaica u
naraciji oznaila kao potencijalno nepoznate i istovremeno pripadajue wenoj tradicijskoj kulturi". Svesna da pripoveda istraivau koji dolazi iz
gradske kulture, Grozda komentarie kad misli da bi to moglo da razjasni smisao teksta, to Biqani Sikimi omoguava da utvrdi postojanost nekog obiaja
(npr. izodoksa obiaja izvrtawa odee naopako) ili wegovo nestajawe iz tradicionalnog znawa. Kazivaica daje tumaewa i prilikom upotrebe kosovskih i
uopte dijalekatskih termina. Posebno su znaajni metatekstualni komentari
kojima se signalizuje tok naracije folklornog teksta. Grozda esto markira dijaloku formu, a u etiolokom predawu o kukavici i lastavici ona je neposredno uklopqena u naraciju. Aksioloki odnos prema diskursu iskazuje se u
metatekstualnim komentarima o istinitosti teksta, to naroito pada u oi u
demonolokim memoratama, gde je nezahvalno razdvajati anr predawa od biografske prie (prie iz ivota"). Ukazano je takoe na komentare u kojima se
iskazuje subjektivna ocena o estetskoj vrednosti folklornog teksta. U komentarima koji se tiu folklornog izvoewa izdvaja se pevawe" kao posebna vrsta,
ukazuje se na komunikativnu situaciju, na oseawa samog kazivaa prilikom improvizacije ili na recepciju publike. U komentarima kazivaica ponekad aludira na sinhrona zbivawa i okolnosti izvoewa, proveravajui prohodnost komunikativnog kanala s istraivaem. Drugi aspekt analize tie se komunikacije unutar folklornog teksta. Pawa je posveena raznim vidovima etikecije
(obraawe socijalno nadreenom, podreenom i jednakom, obraawe u stihu, reduplikacija u obraawu), na osnovu ega se zakquuje o stabilnosti folklornih
formula. Iako se okamewene formule odravaju u tradiciji, neki narativni
sadraji se osavremewuju na neoekivan nain, recimo: svete Petka, Sreda i
Nedeqa rangirane su po statusu oruja prva nosi pitoq, a druge dve nose
noeve; svet bajke reaktualizovan je prema savremenim socijalnim standardima,
pa je ivotni uspeh izjednaen sa zaposlewem u dravnoj slubi, a brani status se dokazuje izvodom iz kwige venanih. Na kraju, ukazano je i na idiolekte
karakteristine dijalektizme, tradicionalne mere, formulativne izraze,
upotrebu imperativa, preventivne formule i blagoslove).
Ispovest Grozde Menkovi posmatrana je, s jedne strane, u okvirima anra usmenih istorija, linih narativa i emigrantskih pria; s druge strane, ona
je shvaena kao vrsta semiinstitucionalnog diskursa raseqenih lica razgovora voenih na nain slian diskursu istranog postupka. Ovakav pristup
omoguio je da se slika koju projektuju iskazi raseqenih lica sa Kosova" sagleda na univerzalnom, izbeglikom i individualnom planu. Tako se moglo istraiti ono to je kosovsko" na Kosovu, t. j. ispitati kako se kolektivno
'kosovsko' s Kosova odraava u individualnoj folklornoj naraciji". Sluei
se metodologijama etnolingvistike, pragmalingvistike i Bahtinove teorije dijaloga, koje se kombinuju s odgovarajuim stavovima teorije usmenosti i kontekstualne folkloristike, Biqana Sikimi pokazala je kako primena novih metoda moe da donese izvanredne i neoekivane naune rezultate. Objavqeni su i
transkripti razgovora, to radu daje naroitu vrednost.
Grozda Menkovi je pevala i jednu svadbenu tubalicu koju je u etnomuzikolokom kquu analizirala Jelena Jovanovi.
Uvek aktuelno pitawe naknadnog autorskog modelovawa folklornog teksta
predmet je vrlo zanimqivog rada Dragane Ratkovi. Autorka polazi od transkripta predawa Car Uro i kraq Vukain" zabeleenog 6. aprila 2003. od
Boe Parlia iz Nerodimqa (1919) u izbeglikom kampu Radinac kod Smedere-

216
va, i pokuava da napravi" folklorni i kwievni tekst. Da bi to postigla,
ona literarno stilizuje transkript tako to dijalekatizme zamewuje kwievnim varijantama na svim nivoima jezike strukture (na fonetskom, morfolokom, sintaksikom i na nivou diskursa), nastojei ipak da zadri autentinu
kazivaevu leksiku. Na sintaksikom nivou promene su upadqive: izostavqaju
se potapalice, digresije, pleonazmi i tautoloka objawewa, omake u pamewu, formule svojstvene usmenom kazivawu, mewaju se glagolska vremena i oblici itd. Na nivou diskursa, iskaz se bukvalno rekonstruie tako to se odbacuju kolokvijalizmi, nepotpune i nepravilne reenine konstrukcije. Na ovaj
plan redakcije naziuje se stilizacija na metatekstualnom nivou, kad postojei
stilsko-retoriki registri dobijaju novo ruho, pri emu se Dragana Ratkovi
trudila da sauva emotivno i psiholoko jedinstvo originalnog iskaza u transkriptu. Ovim postupkom, kako se veli u zakquku, od govora" se stvarao jezik", a kazivawe se preiavalo od nanosa individualnog i spontanog koji
odlikuju usmenu re, ime se tekst primakao tipu folklornog proznog teksta u
duhu kwievnog pisanog jezika". Na kraju su jedan za drugim postavqeni tekstovi transkripta, folklornog teksta i legende (kwievno strukturisanog folklornog teksta). Ne ulazei u pitawe vrednovawa tekstova, treba istai da je
najvei doprinos ovog rada u tome to su stara pitawa pokrenuta sa suprotne
strane. Ako su dosad preteno analizirani redaktorski postupci urednika u
stilizovawu usmenih dela, poev od Vukovog namjetawa" rei do intervencija kasnijih sakupqaa i izdavaa, meu kojima su neki toliko smelo mewali zapise da su osueni kao mistifikatori i falsifikatori sada je autentini", besprekorno zabeleeni usmeni tekst" svima pristupaan za uporeewe.
U novom svetlu javqaju se problem autentinosti usmenog teksta" po sebi (ta
je to zapravo?), problem recepcije i estetskog doivqaja usmenofolklornog
teksta u raznim wegovim strukturnim varijantama, problem uslovqenosti kazivaa i redaktora folklornom kulturom, odnosno onom kulturom kojoj pripada.
Sve ove teme samo su nagovetene, a ini se da bi nova metodologija mogla da
ponudi i neka drugaija reewa.
Iz razgovora Svetlane irkovi s Verom Lazi (1935) iz sela Movqane u
Metohiji nastao je rad Mek qeb kao suner da jede". U osnovi ovog priloga je
dirqiva i gorka ivotna pria koja se neminovno ita na fonu nae apsurdne
svakodnevice. Analizira se jedna naoko tipina izbeglika pria prelomqena
kroz iskustvo ivota u kolektivnom kampu, ali se pokazuje, zapravo, da tipino" ne postoji kad je re o traginim sudbinama. Suprotstavqawem opozicija
nekad" i sad" tumae se lini doivqaj prolosti kazivaice i wen odnos
prema tradiciji. Teite analize je na digresijama koje Vera Lazi pravi kad
se udaqava od zadate teme razgovora folklorne svadbe da bi spomenula ono
to joj je na srcu, iznenadnu i traginu smrt svog sina. Digresije su strukturno segmentirane i sastoje se iz saoptavawa situacije in medias res, posledica
dogaaja, vremenskog precizirawa situacije i okolnosti o kojima je re, kao i
verbalizovawa svoje alosti. Fakultativni delovi strukture digresija su upotpuwavawe sadraja pojedinostima i asocijativno vezivawe za aktuelne dogaaje.
Briqivo je istraen delikatan odnos izmeu istraivaa i kazivaa. Na granici etnolingvistike i psiholingvistike su analize pitawa i reakcija, kao i
metatekstualnih komentara sagovornika.
Prouavawe tajnih zanatlijskih jezika predmet je rada Marije Vukovi.
Na osnovu terenskog istraivawa bokakog" tajnog jezika kosovskih zidara,
autorka razvija metodoloki koncept za istraivawe savremenih tajnih jezika.
Koncept je ponikao na upitniku, a upitnik je proizaao iz prakse", iz razgovora s raseqenicima sa Kosova i Metohije. Ova tema nije kontinuirano prou-

217
avana kod nas, pa se najpre tumae posredni i neposredni izvori, a potom se
detaqno komentarie struktura upitnika, s kqunim pojmovima do kojih se dolo tokom istraivawa.
Ukrtawem dijalektolokih i sociolingvistikih istraivawa obeleen je rad Vladana Jovanovia u kojem se ispituje autentiost dijalekatskih
iskaza informatora iz severnog Kosova". U sreditu pawe je autentini"
informator, a raspravqa se o problemima prikazivawa realnog stawa sistema
u dijalektu, uticaju socijalnih faktora na dijalekte i pojmu dvojezinosti, o
stvarawu stavova prema svom ili nekom drugom jeziku (domen folklorne lingvistike: pravilan i nepravilan govor, svoj i tu govor i sl.). Razumqivo da
ova vrsta lingvistikih istraivawa mora da bude multidisciplinarna, da zahvata u podruja sociologije, psihologije, etnologije, antropologije, etnikih
studija, folkloristike.
Na osnovu diskursa Cvete Stojkovi (1933) iz sela Dvorane u Metohiji,
Bojana Milosavqevi sa stanovita pragmatike lingvistike opisuje polifunkcionalnu upotrebu glagolskog oblika zna u kolokvijalnom jeziku. Ukazano
je na nekoliko strategija i funkcija ovog oblika: eksplikativna, pseudo-upitna, intenzifikatorska, uzvina, funkcija diskursnog markera.
U svoewu rezultata radova u zborniku Izbegliko Kosovo, treba rei da je
to, u celini gledano, vredan doprinos srpskoj i slovenskoj etnolingvistici
kako na planu metodologije, tako i na sadrinskom planu. Zbornik je znaajan i
sa stanovita istorije kulture, jer hvata obrise slike jednog sveta u nestajawu.
Iako se pristupi grai i wena obrada razlikuju, radovi su objediweni idejom o
integralnom karakteru tradicionalne narodne kulture" (S. M. Tolstoj). Iskazi kosovskih izbeglica, posmatrani u sinhronom kontekstu kao iskazi posttraumatizovanih osoba", interpretirani su kao usmene istorije, folklorni i
dijalekatski tekstovi itd. Sam proces dobijawa ovih iskaza predstavqa temu za
sebe, a wome su se pojedini autori zbornika bavili kao naunim problemom. U
uvodnoj beleci Biqana Sikimi istakla je pitawa koja su se istraivaima
nametala tokom terenskog rada, poev od dvostruke distance (nepodudarawe izbeglikog i istraivakog vremena), do definisawa prirode transkripta i
etikog odnosa kazivaa i istraivaa prema wima. Transkripti su po sebi
pravo blago, a kazivai su, moe se rei, punopravni autori radova. Istraivawe pokrenuto sa ciqem da se hitno nadoknadi popuwavawe arealnih lakuna
za potrebe dijalektologije, dijapektoloke leksikografije i etnolingvistike"
pretekla je sama dobijena graa, tako to su tzv. sekundarni podaci, uobiajeni redundantni nauni restlovi, postali primarna graa u naunim interesovawima". Tako je zbornik Izbegliko Kosovo proirio shvatawa terenske grae i wenog znaaja za nauna istraivawa, postavqajui u sredite pawe integralnog oveka i wegovu sudbinu. Autori i kazivai su pokazali, takoe, da
nema i da ne sme da bude nepropusnih granica izmeu humanistikih disciplina i anrova, da lingvisti, folkloristi, etnolozi, antropolozi, sociolozi,
psiholozi, istoriari i drugi mogu da govore istim jezikom kulture" i da zajednikim trudom izgrauju wenu jedinstvenu gramatiku", kako bi mogli da se
sporazumevaju i prevode" s jezika jedne kulture na jezik druge, ali i kako bi
sauvali sopstvene iezle kulture. Nain na koji se u zborniku Izbegliko
Kosovo teilo ovim ciqevima je najboqi mogui da se terenskim istraivawima i sintetizovawem naunih pristupa prouava vlastita kulturna tradicija.
Sowa Petrovi

218
UDC 801.73(049.3)
82.0(091)(049.3)
821.163.41-95

O TUMAIMA KWIEVNOSTI,
GOSPODARIMA FIKTIVNIH SVETOVA
Slobodan Grubai: Aleksandrijski svetionik. Tumaewa kwievnosti od aleksandrijske
kole do postmoderne, Beokult / Izdavaka kwiarnica Z. Stojanovia, 2006, 533 str.

Nova kwiga profesora Grubaia predstavqa istorijski pregled metoda

kwievne interpretacije. U wenom podnaslovu pomiwu se istorijski putevi
tumaewa kao oznaka za ono to nauka o kwievnosti podrazumeva pod pojmom
metodologija. Re je, koliko vidimo, o prvom pokuaju da se, u sinoptikoj slici, odredi ceo istorijski sled metodolokih istraivawa. Studijom koja je i
velika sinteza, i pojmovnik, i uxbenik, on je zahvaen dijahrono, u sedam poglavqa podjednake duine, s naglaskom na prelomnim trenucima razvoja.
Ali dok u potrazi za ispravnim tumaewem, moderne teorije moraju da izgube i posledwu stvar koja ih podsea na predmet istraivawa lepu kwievnost kwiga Slobodana Grubaia opredequje se, hotimino, za uzbudqivo,
intrigantno priawe, za leporeku naraciju koja pleni odsustvom metajezikog
balasta. tavie, ovde je teorija kwievne umetnosti mogua samo kao umetnost.
U tekstu dugom preko petsto stranica re je najpre o pitawima koja postavqa antika nauka, a to su pitawa o predmetu, metodu i ciqevima prouavawa,
posebno onima koje metodologija nije jednoznano reila. Figuralno, tipoloko, biografsko, alegorijsko, imanentno samo su neka od tih ranih nastojawa da se tekst protumai potpuno", konano" i neopozivo". Kao u sveanim
poveqama, ono to je sutinsko, bitno, esto se uvodi obiqem formula, obraawa, prilokih odredaba. A ponekad i itavom paradom pripremnih reenica", kao da nastupa neki knez ili kraq, kojem prethode glasnici, telesne strae, viteki inovi i stegonoe. Pod diskursom se ovde podrazumevaju svi semiotiki sistemi, ne samo jezik, kwievnost, filozofija, nauka, i slino, nego i takve institucije kao to su kola, sudstvo, crkva sve ono to proizvodi i prenosi znaewa.
Ali sutinske osnove tih nastojawa uglavnom su ostale netaknute, jedino
to je antika tradicija prevedena na hrianski idiom ugraena u nove
temeqe bazilike sazdane po boanskom nacrtu. U snanoj slici wene teorijske
sudbine Grubai nadahnuto ocrtava i wen znaaj u povesnici kwievnoteorijske misli.
Aleksandrija nije vie bila u Aleksandriji: ona se izvukla iz svog kamenog tela; od rei svitak, kwiga, biblioteka, napravila je sebi pouzdaniju besmrtnost, poput simbola svog monog svetionika na ostrvu Farosu, jednog od
sedam svetskih uda. Wegov veliki plamen, izazvan mineralnim uqima i smolastim drvetom, reflektovala su, navodno, velika metalna ogledala za koje se
pretpostavqa da ih je konstruisao Arhimed, ali je izvesno da su, osvetlivi iz
ovog grkog grada u ptolomejskom Egiptu maloazijsku Joniju, Veliku Heladu i
celokupnu mediteransku, helensku i rimsku kulturu, reflektovala i neka od
najdragocenijih saznawa, pa i kwievnoteorijsku misao. Kroz sva vremena taj
svetlosni most nadvisio se kao neka geopoetika opsesija. Wegov svetli obris
lei moda i na mnogim listovima ove kwige. Bez wega bismo mawe znali o
prirodi kwievnog dela, o wegovoj otvorenosti za drugaiju svest, o wegovom
podzemnom svetu znaewa i zamkama svakodnevnog miqewa koje krije sve pred-

219
rasude i zablude neposrednog iskustva. Jer ko je jednom bio iskren prema sebi,
taj to uvek moe biti i prema literarnom delu. Ko je odao wegovu tajnu, uinio
je to za sve". Videemo da ovi svetlosni snopovi odravaju i monu istorijsku
svest o prelomnim trenucima u istoriji kwievnih tumaewa.
Kwige ove vrste gotovo po pravilu predstavqaju taku presecawa posve
razliitih diskursa. Nastale u vidu zbornika, iz pera bliskih saradnika, one
neizbeno ukrtaju miqewa i uverewa, oprezne uvide i ve oblikovane sisteme (zbornici Pinkernajla, kreba, megaa, Leia). Upravo zato to
kwige ove vrste, ma koliko vane i nezaobilazne, ostavqaju dosta prostora za
dopunska domiqawa i metodoloke mostove", treba istai jednu od dragocenih orijentacija ove kwige. Ona se ogleda u ambicioznoj nameri da se sva istraivawa u sferi opte metodologije poveu u jedinstvenu vizuru zahvaqujui
neobinoj sintetikoj moi jednog retko uenog i obavetenog autora.
U arheologiji se bona strana iskopa naziva vremenskom itankom": presek sve kazuje, pa se i na istorijskom preseku evropske kulture lako uoavaju tri
sloja od naroitog znaaja antika, renesansa i prosveenost.
1. U povesnici kwievne interpretacije granice su pomerene. Ona je procvetala sa Aleksandrijskom kolom, u kojoj ne postoji strogo odvajawe teolokog i mitskog. Mora da su tumai kwievnosti i svoje tumaewe posmatrali
kao udo. A ako im je ono, s druge strane, izgledalo kao izraunqiv rezultat
procesa nagomilavawa znawa, te dve stvari nije nita tee spojiti nego kad se
u svesti jednog alhemiara udesno delo" spaja sa suptilnim receptima. Tumaewe je praksa adepata. Ono to je antika ostavila iza sebe, postae, deo po
deo, elementi iz kojih se stvaraju novi sistemi.
Hermeneutika se izdvaja kao posebna disciplina u patristici. Origen
razlikuje somatski, psihiki i pneumatski smisao svetih spisa sve do pojave
zdruenih tumaa", do simbolinog ujediwewa smisla" o kojem govore savremene teorije o sintetikoj interpretaciji. Glavni razlog to se antike ideje
danas mawe citiraju, smatra Grubai, je iwenica da su velikim delom postale opta mesta ili su, nasuprot tome, privremeno zaboravqene da bi u nekom
buduem vremenu bile obnovqene. Ali je i smisao, zapravo, agregat razvijenih
znaewa, uvek iz novih perspektiva, s otvorenim horizontom, kao to e to,
uporno, ponavqati Gadamer s Nieom u mislima, i s Hajdegerom u srcu.
2. Drugi put se hermeneutika razbokorila u reformaciji, o kojoj govori
drugo poglavqe (Luter, Erazmo i sredwevekovna hermeneutika), gde se razmatra
naelo slobode itawa i tumaewa zavetnih kwiga nakon sudbonosnog raskola
crkve i novog ujediwewa hermeneutike, sakralne i profane. Na tekim i nezgrapnim folijantima, veliine polutabaka, obnevideli uewaci bi ispisivali rubrike celog ivota, a wihovo dovrewe su uzalud ekale itave generacije. To osvajawe kwievnog sveta u enciklopediji, to drawe celog, zbijenog
ivota izmeu dve ruke, u ogromnim koricama i to je nostalgini lajtmotiv
koji odzvawa kroz vekove jo od aleksandrijskih vremena.
3. U svom treem usponu, u epohama prosveenosti i romantizma kada se
teologija i filologija vie ne studiraju zajedno, kada su praktino bili formulisani svi problemi i kada, zajedno sa pozitivnom filozofijom", dolazi
do radikalnog preokreta ponela su je dva talasa, podigavi sa istorijskog
dna sve iskustvo i sve bogatstvo predstava o tumaewu (Haman, Kladenijus,
lajermaher). Tu saznajemo i ta se dogodilo sa onom krilaticom po kojoj autora moramo shvatiti pravilnije od wega samog" (!).
Tuma se naao u ulozi sudije to je radikalna izmena stare teoloke
metafore. Sholastika se pozivala na Boiji sud kao nadletvo koje joj daje za
pravo. Neto je priblinija sudska metafora prosvetiteqstva. Ona je Um vide-

220
la na mestu najvie instance. U doba idealizma, klasici tumaewa vide ideal
u enciklopediji (Bek, Drojzen), u novom organonu metodolokih nauka, koji nastaje iz potrebe za ovladavawem nepreglednom graom, wenim fizikim opsegom i wenim esto neprozirnim smislom.
Na prelazu iz 19. u 20. vek odigrava se jedan od najveih prevrata u borbi
za hermeneutiko naslee. Jedan od onih mislilaca ija slika danas moe da
stane u najvei ram je Maks Veber. Ali, u velikoj komediji sentimentalnih bratimqewa, velikih rei i mutnih oseawa, samo retki dolaze na ideju da usaglase teorijske pojmove ili bar da povuku jasne linije moderne metodoloke misli
koje poiwu sa Kantom, Hegelom i Nieom. Iako je postmoderni diskurs poeo
sa Nieom, u minulom veku su na delu preruene pozajmice jednog modela (rituala tumaewa) drugome. Ove putujue teorije", kako ih danas zovu novi francuski filozofi, bile su mogue u jednom vremenu kada su spasonosna verovawa bila zarazna" u atmosferi radoznalosti, skepticizma i maglovite vere.
Marksizam i psihoanaliza" glasila je, tako, ezdesetih godina dobitna kombinacija. Bio je to pokuaj da se tuma ustolii kao kakav gigantski Ego, kao
deo psihe koji se doivqava kao ja", ali i kao deo koji pamti, vrednuje, integrie sve aspekte. Postmoderna je, meutim, vilinskom svetlou obasjala haos savremenih tekstova, ismejala mehanike oblike tumaewa koji se raspadaju u
tautologijama, ovaplotila zabunu koju izaziva wihovo meusobno mimoilaewe,
dovodei u pitawe model nauke kao takav.
Neobina je iwenica da je ovu kwigu napisao samo jedan ovek a ne tim
naunika. Oigledno je re o dugotrajnom projektu u koji su ugraeni veliko
znawe i iskustvo. Premetawe take posmatrawa du celog raspona razliitih
diskursa podrazumeva i velik raspon poimawa ukupnog duhovnog razvoja kroz
vekove. Moe se slobodno rei da se bez autorovih uputstava, bez bogatstva wegovih zakquaka o sudbini alegoreze, jasnih i razlonih, nikada ne bismo mogli snai u istoriji hermeneutike. Stoga wegova kwiga predstavqa ne samo nezaobilazni vodi kroz metodoloki estar na karti savremenih teorija nego i
neophodan orijentir za kritiku distancu prema samoj materiji koju razmatra
na nov i autentian nain.
Velikog obima, ali i izuzetno vanog sadraja, ona zadovoqava najvie
akademske standarde i po strukturisawu sloene problematike, ime postaje
dostupna irokoj publici. Kwige ove vrste po pravilu prikazuju kontinuum teorijske misli. Grubai, naprotiv, nalazi take presecawa posve razliitih
diskursa. One ukrtaju miqewa i uverewa, oprezne uvide i ve oblikovane
sisteme. Jedna od dragocenih orijentacija wegove kwige ogleda se, naime, u tewi da istraivawa u sferi opte teorije povee sa literarnim ivotom, da
ih same u jedan enciklopedijski", arhivarni" kontinuum, koji rekonstruie istoriju ideja preko ukupne duhovne simptomatike pojedinih razdobqa.
I, kao kruna, suvereni poznavalac savremene teorijske scene, majstor prvog reda u slikawu naravi, drutvenih pojava i sudbinskih naunih intriga,
pokazuje u zavrnom poglavqu (Naunost nauke o kwievnosti) da se sutina
ove mnogovekovne delatnosti razotkriva u prepoznatqivim obrascima ali i sve
izotrenijoj metodolokoj svesti. O tome govori i zavrno poglavqe: u zasnivawu moderne nauke o kwievnosti i wenoj naunosti, u irokom rasponu od
fenomenoloki nadahnutog urawawa u delo (imanentno" tumaewe, ruski formalizam, strukturalizam), do socioloki usmerenih istraivawa u tom dugom istorijskom luku izlazi na videlo da je metodoloka strogost osigurana
uvidom u saznajne uslove i predistoriju kwievne nauke. Ona je, kao i svaka
humanistika disciplina, nauka, ukoliko pretenduje na to da utemequje i da
nijedan stav, nijednu neposrednu konstataciju ne prihvati kao istinu pre nego

221
to je dokae sa misaonom samoodgovornou. Inae zanavek ostaje preputena opasnosti da izgubi orijentaciju i da beskonano luta i grei". U suprotnom, opet, lii na profesora koji nikada ne naputa seminar iz straha da
wegova re moda nee biti zakon".
Opiwavajua kwiga, o lepotama teorije i obistiwenom snu, dui kwievnosti.
Aleksandra Lazi-Gavrilovi

UDC 82.0(082)(049.3)
821.0(082)(049.3)
821.163.41-95

TEORIJSKI MOZAIK
Kwievne teorije HH veka, Institut za kwievnost i umetnost, urednik
dr Miloslav uti, Beograd 2004.

Zbornik radova Kwievne teorije HH veka nastao je na osnovu izlagawa na

istoimenom meunarodnom skupu, odranom u decembru 2000. godine, u organizaciji Instituta za kwievnost i umetnost. Zbornik obuhvata i tekstove koji
se nisu uli tom prilikom ali se uklapaju u dati okvir, tako da sadri radove
vie od 40 autora na srpskom, ruskom, nemakom i engleskom jeziku, rasporeene u tri vea dela.
U prvom delu re je o razmatrawu optih problema vezanih za kwievne
teorije i wihov razvoj u dvadesetom veku: tekstovi Z. Konstantinovia, J. Boreva, S. Grubaia, F. Riner, P. Palavestre, N. Milia, K. Tehterlea, R. Kordia, V. Gvozdena, M. uvakovia, L. Stolovia i M. utia govore o pogledima
na teoriju kwievnosti iz ugla komparatistike, istorije kwievnosti, klasine filologije, interdisciplinarnosti, kao i o osobenostima kwievnosti 20.
veka, zasnivawu novije nauke o kwievnosti, granicama teorije i teorijskog
diskursa.
Drugi deo ine radovi posveeni odreenim pristupima, problemima anrova i periodizacije. Tekstovi B. Miliji, Z. Avramovia, M. Radulovia, D.
Ivania, M. Cindori, D. Popovi-Srdanovi, T. Rosi, M. Stojanovi, I.
Milivojevi, M. Zogovi, K. Hajdemana, B. Behter, B. Stojanovi-Pantovi, B.
F. Jegorova i I. Tartaqe bave se fenomenologijom, biografskim metodom, teolokim tumaewem, tekstologijom, terminologijom nauke o kwievnosti, teorijama lirike, postmodernim i postkolonijalnim subjektom, intertekstualnou, ekspresionizmom, semiologijom i enetovom revizijom anrova.
U treem delu su tekstovi koji se bave predstavnicima pojedinih pravaca
kao i domaom teorijskom misli: A. Mareti, M. Gruji, K. Cerinek, E. Godi, B. Jovi, V. Vuleti, S. Bogosavqevi, J. O'Brajen, A. Prokopiev, M. Dan,
N. Grdini, M. Nedi, S. Jelui, P. Milosavqevi, V. Golubovi, M. indi, P. Toper i N. Petrovi piu o teorijskim doprinosima eneta, Uspenskog, Barta, Loseva, Bahtina, Grifcova, Mukarovskog, Elijadea, kao i o srpskom nadrealizmu, Bogdanu Popoviu, A. Savi-Rebac, prozi . Hinija, poeziji A. Vukadinovia i D. Studena.
Na kraju kwige se nalaze indeks pojmova i indeks imena, a svaki rad ima i
rezime na stranom ili na srpskom jeziku. Tako strukturiran, zbornik omoguava da se ovaj raspored zameni nekim drugim, u zavisnosti od interesovawa sa-

222
mog itaoca. Iako se teme tekstova viestruko prepliu, mogu se kao osnovna
izdvojiti pitawa o istorijskom razvoju, o granicama teorije, prenosivosti"
teorijskih pogleda u razliite discipline i, uopte, o odnosu teorije kwievnosti i same kwievnosti i drugih disciplina, odnosno diskursa. S obzirom na obim zbornika i ogranienost prostora, u opisivawu ovog okvira mogue je pomenuti samo neke od tekstova koji se eksplicitno bave pomenutim problemima.
Polazne take
Prvi deo zbornika otvara tekst profesora Zorana Konstantinovia, iji
je naslov 'Teorija kwievnosti' i 'kwievne teorije' sa stanovita komparatiste". Profesor Konstantinovi istie da se komparatistika razvila u znaku
pozitivizma. Prvo delo posveeno uporednom prouavawu kwievnosti, kwiga
Pola fan Tihema iz 1931. godine, objavqeno u Parizu, je delo jednog pozitiviste koji eli da se bavi iskquivo iwenicama i to u odnosima dveju kwievnosti. Bilo kakvo bavqewe treom kwievnou smatrano je podrujem opte
kwievnosti. Osnovni pojam u ovom prouavawu je uticaj, a uz wega i pokretqivost pojava i preoblikovawe u novim sredinama. Daqi razvoj komparatistike obeleen je nastojawem da se istrae istorije kwievnih rodova i istorija
poetika, zatim uvoewem problema strukture i sistema u izuavawe kwievnosti, te pojavom teorije recepcije i pojmovima horizont oekivawa" (Hansa Roberta Jausa), odnosno uslovqenosti recepcije" Manfreda Naumana. Poststrukturalizam povezuje semiotiku sa teorijom sistema, pri emu francuski poststrukturalizam dolazi do pojma intertekstualnosti kao mozaika citata", a to
postaje i osnova interkulturalnosti.
Tekst profesora Slobodana Grubaia o zasnivawu novije nauke o kwievnosti ukazuje na sledee Veberove tvrdwe kao stavove koji su proeli noviju
nauku o kwievnosti: a) da su usled neprekidne promene saznajnih interesa
trajni modeli tumaewa nemogui; b) da na vrednovawe neprekidno utiu razne
vannaune kategorije kulturnog znaaja"; v) da su naa saznawa o kulturnim
fenomenima samo parcijalna; g) da se i perspektive naeg tumaewa mewaju s
vremenom; d) da nam sami predmeti koje treba istraiti daju elemente za konstrukciju jednog idealnog tipa" (Veberov termin koji oznaava misaono potencirawe odreenih elemenata stvarnosti u jedinstvenu misaonu sliku") te
je utoliko i takva konstrukcija u isti mah i rekonstrukcija ali da ) sama ideja
o wenoj vrednosti ne moe biti uzeta iz same grae". Osim to su imale uticaja na ranog Lukaa i wegovu teoriju drame, ove postavke su zapravo izloile
zamisao jedne nauke o kulturi kao pluralistikom pojmu koji je danas iznova
otkriven".
Opisivawe granica
Samim pojmom teorije i granicama teorije bavi se Novica Mili, polazei od prvobitnog znaewa koje je vezano za neto sveto, boansko, vidqivo,
ali na samom rubu opaajnog. Teorija daqe dobija znaewe opaawa sa distance, udaqavawa radi uoptavawa i to svakodnevne pragmatike, ime je stupila u
podruje danaweg znaewa medititativnog udaqavawa od svakodnevice. Optost teorije istovremeno je i wena prva granica kategorije i klase dela su
wen predmet, a ne pojedinana dela po sebi. Drugim reima, za razliku od istorije koja se bavi opisom i interpretacijom, kritike koja donosi sudove o vrednosti, poetike koja se bavi funkcijama i postupcima, teorija se slui metoda-

223
ma i kategorijama. Teorija, zaokupqena upravo kategorijama, deluje kao da je i
(preterano) zaokupqena sobom samom, ali to samopromiqawe je u stvari nuan uslov wenog postojawa, wena sutinska odlika. Teorija je u dvadesetom veku obeleena pozajmicama, pre svega iz lingvistike i hermeneutike, iji su doprinosi ambivalentni i samo potvruju potrebu neprekidnog bavqewa teorije
preispitivawem odnosa kategorije i metode. Susreti filozofije i kwievnosti pokazali su da su bar dva napora uzaludna. Prvi je uverewe da se terminolokim razjawewima mogu reiti problemi na koje termini samo ukazuju.
Druga je iluzija o epistemolokoj autonomiji teksta, poznata kao podela na ono
to je izvan i ono to je unutar kwievnog dela, iz uvene Teorije kwievnosti Vorena i Veleka. Ona je opravdana s obzirom na ideoloka prisvajawa kojima kwievnost esto biva izloena, ali je zapravo neodriva s obzirom na
to da se u samom itawu angauju znawa koja se ne mogu smestiti iskquivo izvan ili unutar samog teksta.
O jednoj specifinoj potekoi u ocrtavawu jasnih granica teorijskog
diskursa govori tekst Marije Cindori. Re je o terminologiji nauke o kwievnosti koja deli isto izraajno sredstvo sa svojim predmetom. Implikacije toga
su, tvrdi autorka, da jezik nauke o kwievnosti nikada ne moe potpuno da se
oslobodi primesa izraajnih sredstava svog predmeta ak i u onim strogo
pojmovnim tekstovima postoje elementi stilskih figura i poetizacija. To deluje kao da samoj nauci o kwievnosti sopstveni predmet smeta da postigne potrebnu egzaktnost. Otuda i istorija nauke o kwievnosti moe da se prati kao
vid prenebregavawa izraajnih sredstava sopstvenog predmeta prouavawa, to
je zapravo nemogu poduhvat". Postavqa se i pitawe da li je mogue da nauka o
kwievnosti nae svoje sopstvene pojmove, jer veza sa terminima i metodama
drugih nauka, izrazita naroito u dvadesetom veku, udaqava nauku o kwievnosti od wenog predmeta i prevodi je u sfere spekulativnosti. Jedan od najradikalnijih primera je primena matematikih modela. S druge strane, uje se i
upozorewe da kwievnom metajeziku stalno preti opasnost od survavawa u
zamke estetskog predmeta", u metafore, pa ak i citat koji esto i u naunom
tekstu biva ne ilustracija pojma, nego wegova zamena. Zakquak teksta je da jezik
naune teorije ima mnoge prepreke na putu ka zadovoqewu visokih zahteva egzaktnosti, to se retko deava u drugim naukama.
Interdisciplinarni izvori teorije kwievnosti u 20. veku u velikoj meri su je izveli iz okriqa pozitivizma i odredili i wena interesovawa, ali su
uinili potrebnim i stalna preispitivawa odnosa filozofije i teorije kwievnosti. U tekstu koji se bavi upravo uticajima Diltaja, Bergsona, Kroea,
Huserla, Junga i drugih na oblikovawe kategorija teorije kwievnosti, Miloslav uti ocrtava korene ne samo raznovrsnosti teorijskih pristupa, nego i
wihove meusobne povezanosti koja e u posledwoj treini 20. veka teoriju
kwievnosti uiniti delom konglomerata teorija". Autor ukazuje na koncepte
koji su uticali na teoriju kwievnosti naglaavajui da je iz tog spoja estetikih kategorija mogao da proistekne ontoloki, dakle najoptiji i najintegralniji pogled na kwievno delo, istovremeno podvlaei pitawe odnosa teorije kwievnosti i filozofije.
Pitawe da li taj nagli razvoj i granawe teorijske misli znai nove mogunosti ili opasni nihilizam" postavqa se u tekstu Vladimira Gvozdena.
Glavni izazov upuen teoriji je, po autoru, stav da je sve tekst i da to onemoguava ideju teorije posveene samo kwievnosti jer je kwievnost samo jedno
mogue podruje teksta. Meu izazove teoriji V. Gvozden ubraja i nova istraivawa identiteta, od novog istorizma do studija roda, za koje, po nekima, Evropa
jo nije spremna. Nastojawe da se izvedu zajedniki imeniteqi teorija u 20.

224
veku dovodi do problema literarnosti i naeg odnosa prema woj kao kqunom
pitawu za opstanak kwievne teorije. Zakquak teksta je da nije kwievnost
rasuta u drugim disciplinama, nego da one kondenzuju nau disciplinarnu
predstavu o kwievnosti kao diskursu koji je vredan pawe."
Nova/stara uporita
Na problem mnogobrojnosti kwievnoteorijskih pristupa, ali iz ugla odnosa kwievne kritike i kwievne istorije, ukazuje i tekst Predraga Palavestre. Totalitarni reimi i ideologije paralisali su u dvadesetom veku i jednu
i drugu, tako da je na wegovom kraju nuno pitawe o zadacima i svrsi istorije
kwievnosti. Sam termin kwievna istorija se pokazuje dvojnim istorija,
ali ne opta nego posebna, istorija jedne grane; kwievna. Ceo preawi sistem istorijskog miqewa, poznat kao duhovna istorija, stavqen je van snage".
S druge strane, pronicqiva prouavawa kwievne strukture postala su dosadna za javnost i neupuene itaoce", dok je i sam predmet istraivawa mogao
biti praktino bilo koja i bilo kakva jezika tvorevina. Odnos kritike i
istorije ogleda se pre svega u uspostavqawu kriterijuma za ono to je predmet
kwievne istorije, pri emu je umetniko delo po svojoj estetskoj vrednosti
uvek trajnije od politikih dogaaja. Zato se do nove svesti o istoriji kwievnosti moe doi samo razumevawem estetske autonomije teksta. Potreba da se
tekst sagleda u kontekstu jednako se naglaava u Velekovim i Jakobsonovim testamentarnim porukama", kao i u Bahtinovoj teoriji dijaloga i kontekstualnosti i zapravo je put ka nekoj vrsti antropoloke istorije kwievnosti.
Kraj dvadesetog veka dao je pojmu teorije" jedno znaewe optije od teorija pojedinanih disciplina i umetnosti, ali ue od filozofije. Taj pojam vezan je za moderne multidisciplinarne studije kulture, i wega ine diskursi
uticajni u vie disciplina, pa i u teoriji kwievnosti, izmeu ostalih, to
nas ponovo dovodi do pitawa granica, ovog puta pre svega u pogledu angamana
i politinosti kwievne teorije, odnosu teksta prema stvarnosti iz koje potie i odnosu teorije kwievnosti prema kontaminirajuim" elementima. O
politikama postmodernog subjekta raspravqa Tatjana Rosi u tekstu posveenom
Lindi Han i wenom viewu angamana u postmodernizmu. Polazei od toga da
je postmoderni subjekt L. Han nuno politiki osveen i u neprekidnoj interakciji sa drutvenim kontekstom, autorka suprotstavqa politiku mawinskih, eks-centrinih grupa postmodernistikim stavovima koji su se ve na
neki nain preobrazili u glavni tok", i pokazuje da je politika periferije
zauzela centar, okrenuvi lea onima koji su zaista na marginama. Jo jedan
tekst o granicama diskursa je prilog Mika uvakovia, koji ne samo da teoretizuje, nego i predoava, izvodi i u prigodnom trenutku (u posledwim nedeqama, danima i satima HH veka") opisuje odnose umetnosti i teorije bavei se
kontekstom koji umetnosti daje teorija, funkcijom pisma i potrebom teorije da
samu sebe promiqa da bi bila to to jeste. Potujui egzaktnost teorije
umetnosti ali i liminalnost koju sam predmet wen proizvodi, ovaj tekst uvodi
i temu tela kao jedno od kqunih teorijskih interesovawa sa kraja 20. veka.
U lavirintu modernih teorija i wihove brze smene, mogui su i orijentiri koji se zasnivaju na klasinoj filologiji i tekstologiji, granama koje danas
mogu izgledati zastarelo, a zapravo imaju potencijalno nove, vane primene.
Tekst Karl-Hajnca Tehterlea o odnosu klasine filologije i moderne teorije
kwievnosti upuuje na savremenost discipline koja se smatra konzervativnom
i nedovoqno teorijskom. Autor upozorava na to da je re o nekada dominantnoj

225
disciplini, iz koje je proistekla i nauka o kwievnosti uopte, kao i na interesovawe za mit i antiko naslee koje su pokazivali oevi moderne teorije
(u najirem smislu) Nie, Gadamer, Frojd, Levi-Stros, a kasnije i Fuko i
Derida. Veza antikih tekstova sa modernim nasleem, bilo da je re o teoriji
pesnikih rodova i vrsta, ili o miqewima koja vode ka onome to je bilo otkrovewe lingvistike u 20. veku, takoe ukazuje na modernost tekstologije i wenog predmeta.
U tekstu o odnosu tekstologije i tumaewa kwievnosti, profesor Duan
Ivani kae da je tekstologija najpragmatinija meu savremenim naukama o
tekstu wen ciq jo nije tumaewe teksta, niti wegovo vrednovawe, nego
utvrivawe pouzdanosti teksta. Kako se predmet tekstolokih izuavawa pomerao ka novijoj kwievnosti gde kwievno delo izlazi sa snanim autorskim
peatom, pojmovi poput konjekture, emendacije, recenzije potisnuti su i razvijena je nova terminologija: autorska voqa, autorizacija, plagijat, prvo izdawe,
atribucija U prouavawu dela jednog autora, tekstoloka istraivawa su se
potvrdila kao dobar nain za uvid u promene u individualnim poetikama i odnos prema vodeim poetikama. Jo jedan vaan aspekt u novim uslovima stvarawa je zatita autora od samovoqe kritiara i istoriara kwievnosti koji esto odbacuju iz zaostavtina ono to je po wihovom miqewu mawe vredno.
Pojam autentinosti takoe uva tekst od raspada smisla" u mnotvu tumaewa, od mistifikacija, a pri tome zadrava i dinamiku razliitih itawa. Iako jo moda nije uhvatila korak sa postmodernistikim teorijama, ona itekako dovodi u pitawe jedinstvenost dela. Mrea verzija, redakcija i varijanata,
bavqewe tekstom kao konstrukcijom, ini da autor sam postaje ifra objediwavawa dela koja potiu od iste jedinke". Drugim reima, tekstologija, mada sama nije tumaewe i vrednovawe dela, i daqe predstavqa wihov neophodan uslov,
a u vremenima kada se pojam teksta bitno proiruje tekstologija postaje preduslov teorije.
Drugaiji pogledi
Velik broj priloga i raznovrsnost interesovawa wihovih autora omoguavaju otvarawe neke vrste kritikog dijaloga unutar opisanih granica. Tekst
Milana Radulovia o mogunostima teolokog tumaewa kwievnog dela govori o hrianskoj estetici kao relevantnoj alternativi teorijskoj svesti. Jedan
od osobenih pogleda na odnos filozofije i kwievnosti iznosi i Petar Milosavqevi u tekstu Anica Savi Rebac: eros i logos". Tvrdei da je wen pravi doprinos jo neistraen, profesor Milosavqevi stavqa erotologiju Anice Savi Rebac u kontekst kraja 20. veka i suprotstavqa je nieanskoj liniji
koja po wemu vrhuni u dekonstrukciji.
Drugi oblik vieznanosti koji ovaj zbornik predoava je predstavqawe
razliitih pogleda na iste ili sline teme poput tekstova o enetovskoj naratologiji, problemu take gledita, intertekstualnosti, teorijama lirike, to
doprinosi stvarawu amora teorijskih glasova koji dopuwavaju, preispituju i
meusobno proiruju svoje iskaze.
Raspored naglasaka na pojedinim elementima bogate teorijske produkcije
govori i o wenoj recepciji kod nas. Iako se stie utisak da postoji izvestan
zazor u odnosu na glasove drugih, koji se ovde vie pomiwu nego to se jasno
uju, predstaviti saeto i pregledno bogati mozaik kwievno-teorijskih pravaca koji su obeleili minuli vek svakako nije bio jednostavan poduhvat i utoliko je uspeh autora i urednika zbornika vei i znaajniji.
Biqana Dojinovi-Nei

226
UDC 821.163.41-43.09 Tima A. (049.3)
821.163.41-95

PISAC NEIZDRIVE STVARNOSTI

Povratak miru Aleksandra Time (Zbornik radova, urednici: Jovan Deli,
Svetozar Koqevi, Ivan Negriorac), Matica srpska, SANU, ogranak u Novom Sadu,
Novi Sad 2005, 374 str.

Pred nama je zbornik radova posveen kwievnom delu Aleksandra Time, kwievnika koji je bio na sugraanin, kojeg smo svakodnevno sretali na
ulicama, a o kojem po nekoj neminovnosti ivota koju pomiwe jedan od zbornikovih autora tek sada, u senci pievog fizikog odsustva, moemo da govorimo reima koje sagledavaju razmere wegove duhovne veliine. Zbornik o kojem je re, sa mnotvom raznovrsnih priloga od kraih reminiscencija i
linim odnosom obojenih sastava pisaca-savremenika koji su Timu oseali
kao deo vlastitog umetnikog sveta (Handke, Konrad, Vuksanovi, Savi, Blakovi, Dimovska), preko svedoewa o recepciji Timinih dela u francuskoj, nemakoj, belgijskoj, holandskoj, maarskoj, izraelskoj kulturi, i kulturama
skandinavskih zemaqa, do itavih obimnih studija o odreenim aspektima pievog stvaralatva, kao to su studija Jovana Delia o ranim pripovetkama,
ili podrobna, produbqena teorijska rasprava o pripovedakom subjektu pievog Dnevnika i autobiografije Ivana Negriorca. (Ne treba zaboraviti ni bibliografiju Timinih dela i wihovih prevoda koju je uradila Ankica Vasi.)
Urednicima je, svakako, najvanija bila trea skupina radova koji na osnovu
podataka o internacionalnoj recepciji upuuju na iwenicu da smo imali
svetskog pisca. Iako su vrata tumaewa tek odkrinuta, ipak je itaocu ovih
po kvalitetu uglavnom usklaenih priloga jasno da su predoeni osnovni stoeri problema kojima se Aleksandar Tima u svojim delima bavio.
Uprkos tome to je svoje kwige pisao stilom realiste, nepristrasnog posmatraa koji reima aktualizuje stvarnost upravo onakvu kakva ona jeste neulepanu, naturalistiki ogoqenu ipak je veina autora ovog zbornika gotovo
unisono pristupila tumaewu linosti samog pisca. To to se Tima opredelio da u svom delu govori o temama zla, nasiqa, krivice i kazne, to to gotovo
sva wegova dela poivaju na oseawima strepwe i teskobe (P. Palavestra), dovodi se u veini priloga u vezu sa samom wegovom linou i wenim problematinim i mukotrpnim ili neuspenim uspostavqawem veza sa bilo kakvom
vrstom kolektiviteta. To nepripadawe" o kojem govore i profesor Koqevi i
Mladen ukalo i Vladimir Gvozden i mnogi drugi, koje se prevashodno pojavquje kao problematino uspostavqawe nacionalnog-etninog identiteta, to
nuno vodi do tzv. kwievnosti rascepa (da upotrebim jednu Gvozdenovu sintagmu), pokazuje se sa druge strane kao nuan preduslov originalnog i samosvojnog kwievnog sveta koji tumai Timinog dela takoe ne mogu da zaobiu. itaocu se tako ponovo potvruje ona uvek lebdea" misao o tome koliko je prokletstvo razliitosti", ona toniokregerovska, manovska uskraenost oveka-stvaraoca koji ne moe da se utopi u sreni svet vladajue veine, nego stoji usamqen u poziciji posmatraa sa zadatkom da svoju stvarnost preoblikuje
kroz prizmu nekog umetnikog medijuma zapravo nuan preduslov bar jednog
vida qudske kreativnosti. (Bar jednog ukoliko imamo u vidu podelu pisaca koje
se drao i jedan Crwanski na one romantiare, koji govore glasom svog kolektiva, i na one usamqenike, estete, koji su usredsreeni iskquivo na svoju
umetnost.) Paradoksalnost Time kao pisca uoava se tako ve u tome to on
sa jedne strane pribegava, kako to kae Mihajlo Panti, jezovitoj, hladnoj de-

227
skriptivnosti" (28) uz neku vrstu hladnokrvne distance prema svemu to je
predmet tog opisa pa ak i kada se radi o najstranijim i najsurovijim manifestacijama zla dok sa druge, objavivi svoj Dnevnik i autobiografiju, pokazuje tu netipinu potrebu za ogoqavawem. (Setimo se samo kako se uvek zakopani" Andri neprestano zaklawao iza bezlinog aspekta kwievnog stvarawa i tvrdwe da pisac govori samo svojim delom.) Aleksandar Tima sa druge
strane, opravdavajui postupke svojih kritiara, kao da zaista progovara kroz
usta jednog od svojih likova koji kae: Jer ta drugo daje vrednost jednom delu
bilo koje vrste ako ne linost stvaraoca?" Razume se", nastavqa daqe narator
iz prie Celog sebe", ima sluajeva kada lini znaaj, ak i ako je pomognut
jakom voqom, nije dovoqan; ali izuzeci samo potvruju pravila."1 Upravo ti
postupci samootkrivawa, da pomenemo i to, bili su i povod za neku vrstu
osporavawa, to jest negativnih kritika na raun samog pisca, wegovog jezika, i
u krajwoj konsekvenci na raun samog wegovog kwievnog dela. Ne mogu, meutim, da se ovim povodom ne setim mudrog Nortropa Fraja, koji je govorio da se
svaka negativna dnevna kritika, ak i ako se maskira estetikim kriterijumima, neizbeno rukovodi nekim savremenim etikim, drutvenim, pa ak i politikim razlozima, iji pojmovni okvir nema nikakave veze sa pojmovnim
okvirom kwievnosti, te da uvek mnogo vie govori o samom kritiaru nego o
delu koje mu se nalo na meti. Ti razlozi se uvek, po Fraju, svode na kriterijum pristojnosti, to je opet, kae ovaj teoretiar, pojmovni okvir za sve, kako
pozitivne tako i negativne sudove, dok su svi oni termini kao to su visoka
ozbiqnost, zrelost, humanizam sa jedne strane i nejasnost, opscenost, nihilizam sa druge, samo sinonimi, odnosno antonimi, ovog izraza za drutveno prihvatqivo, odnosno neprihvatqivo u jednom vremenu. Kako god, Tima je svoj
Dnevnik, sa svim onim to smatramo ili ne smatramo pristojnim prema vaeim parametrima, objavio, i to je neto to za nas treba da predstavqa kwievnu iwenicu, izvor autopoetikih iskaza ili neizbean fon na kojem se
moe tumaiti i celokupno wegovo delo. Sa tog aspekta e i pomenuti rad Ivana Negriorca, koji je ne usteui se da posegne za postulatima psihoanalitike teorije i jungovske dubinske psihologije dao znaajan doprinos istraivawu ovih Timinih pozno objavqenih dela upravo pristupajui pripovednom subjektu kao proizvodu kwievne fikcije.
Velika je teta, meutim, to se niko od autora zbornika nije podrobnije
pozabavio jednom priom koja po izuzetku govori glasom samog Time-pripovedaa i koja nosi naslov Nenapisana pria"2 prosto zato to mi se ini da
ona daje kvintesenciju onog to bi bio Timin odgovor na temu doivqenog i
proivqenog kao predloka kwievne metamorfoze. Stvarnost se kako Tima kae u toj prii-izuzetku, izuzetku i po pokazanoj samilosti prema jednom
malom, bespomonom, rawenom psu u umetnosti ne prenosi, ona se preoblikuje i to u skladu sa onim umetnikim obrascem ije ga postojawe i ini umetnikom. Plodan pisac" po Timi i nije onaj koji moe mnogo i istrajno da pie, nego je to onaj umetnik sa tako irokim i gipkim umetnikim obrascem
koji je u stawu da veini elemenata doivqajnog sveta naloi i omogui joj da
1 Najlepe pripovetke Aleksandra Time (Izbor i predgovor Milisav Savi), Prosveta, Beograd 2001, str. 84.
2 Milica Mii-Dimovska ukratko se u svom tekstu Preciznost slika u Timinim delima" osvrnula na ovu priu, ali iskquivo u kontekstu Timine odbojnosti prema dirqivim" temama. Da se ne radi o tome da opisi stradawa ivotiwa unose onu patetiku" koje se Tima klonio, pokazuje i antologija scena iz Kwige o Blamu, kojoj se ispred novosadske sinagoge skupqaju psi u woj zatoenih vlasnika, rasporeeni na razliitim odstojawima svog straha" (Kwiga o Blamu, Matica srpska, Novi Sad 1996, str. 114).

228
se preoblikuje, pretvori u pesmu, u priu, u roman, u dramu, u esej."3 Tima daqe u ovom svom kratkom dnevniku o nenapisanoj prii govori o tome da ga je
pomenuti doivqaj, upravo zahvaqujui nametnutim dilemama o sopstvenoj moi i nemoi da deluje i preduhitri nesreni ishod u kojem psa ubijaju, dugo
spreavao da pomenutu priu napie. Tako taj izraziti nesklad kada nas, sa
jedne strane, na pisac u svojim kwigama dovodi do granica zamislivog, i to
opisima najmonstruoznijih zloina oveka nad ovekom, i sa druge, pokazujui
potpunu stvaralaku bespomonost pred seawem na svoje utqivo pristajawe
na ubistvo jednog bespomonog i beslovesnog psa govori o Timinoj poetici onim vikom znaewa" koji se esto i nehotino javqa u slinim autopoetikim ili ispovednim sastavima.
Tako nas ova pria vodi i do druge kqune teme Timinog dela do wegovog bavqewa nasiqem i zlom koje je krunisano velikim zlom 20. stolea
holokaustom. Autori zbornika motive tematizacije magnum crimen-a pronalaze,
u skladu sa svojim biografskim usmerewem, i u Timinoj naknadnoj identifikaciji sa jevrejskom nacijom. Mi se, opet, posle itawa ove prie pitamo nije
li i samo ovo poistoveewe, traewe okriqa u zajednici rtava, motivisano
moguim oseawem krivice, ne krivice zbog toga to se takav zloin mogao
spreiti, kao u prii o malom psu, nego krivice to se sticajem okolnosti izbeglo fatumu i stratitu. (Zateenost, odreenost, sluaj ili sudbina, sticawe
razliitih elemenata u funkciji uzronosti, takoe je jedna od velikih Timinih tema.) Ako je oseawe krivice u neposrednom doivqaju inhibiralo
stvaraoca i spreilo ga da stvarnost preoblikuje u umetniko delo, onda je u
ovom sluaju ta krivica delovala kao jedan od osnovnih stvaralakih poticaja.
Sa druge strane, ono to je u svetlu pomenute prie takoe vano, ouvana je
nasleena i zateena distanca kao preduslov one maestralne, tane, precizne
materijalizacije sveta i zla o kojoj je govorila Milica Mii Dimovska, one
nezaustavqivosti u opisu svih manifestacija zla, konkrektnih inova, ije rekreirawe u jeziku otkriva surovu neuviavnost prema obzirima i pristojnosti.
Jer Tima jeste pisac nalija jednog naizgled pristojnog sveta. Neki taj
prostor nazivaju Sredwom Evropom, neki Podunavqem, neki panonskim basenom. Tima je najmawe balkanski pisac, kae Palavestra, i to je tano utoliko
ukoliko se radi o nekome koga ne interesuje zlo oveka prirode nego oveka
kulture, to ga ujedno ini i ruiocem sokratovskog mita o sprezi znawa, kulture i etike. I pored toga to otvara vrata najniim nagonima, ideologija holokausta je zasnovana na jednom delu kulturnog naslea evropskih naroda i o toj
kobnoj demonskoj dvostrukosti pie Tima. Balkanci, montewari, jesu u tom
sluaju varvari, i oni naeg pisca ne zanimaju ne zato to ih mrzi ili je ravnoduan prema wihovom stradawu, nego zato to nasiqe koje trpe i uzvraaju
ima intenzitet prirodnih instinkta samoodrawa. Holokaust je vrsta planiranog, precizno izvedenog, racionalno obrazloenog zla, a trenutak u kojem se
ono odraava na pojedinanom oveku, bio on zloinac ili rtva, je ono to
interesuje Timu kao pisca. ak i kada pie o zloinima iz strasti" o kojima piu novinske hronike graanskog ivota u mirnodopskim uslovima, on u
svojim xelatima i rtvama razgre slojeve i obrasce kulture koje ovi qudi sa
dna u sebi nose: patologiju seksualnosti, sublimaciju uskraenosti, pa ak i
poklapawe-nepoklapawe" voqa. Licemerje mita o evropskoj kulturi je ono o
emu pie Aleksandar Tima i otuda moda u wegovim romanima i pripovetkama postaje prepoznatqivo to insistirawe na dubqoj uslovqenosti prolim
dogaajima i doivqajima", koje bismo mi u ovom kontekstu radije nazvali poe3

Aleksandar Tima, Iskuewa qubavi, Vreme kwige, Beograd 1995, str. 123.

229
tikom kwievnog junaka kao stecita itavog niza fenomena koji svojim prepletajem grade neto to se zove istorija. Nije ona bezimena stihija koja nosi
sve pred sobom, weno seme je u svakom oveku, u slojevima seawa i neseawa,
nesvesnog koje treba vratiti, ponovo osvestiti da bi se dolo do proiewa.
Ima li katarze kod Time? Iako Gojko Boovi u svom radu tvrdi da su
wegova dela drame bez katarze", sam pisac, u jednom autopoetikom tekstu o negativnom junaku o kojem govori Mihajlo Panti, kae da se nagomilano zlo moe izleiti samo dugotrajnim katarzama". Zanimqivo je kako teza po kojoj se to
postie samim umetnikim pronicawem u zlo, dakle u jednom protivrenom
procesu preoblikovawa i razlobliavawa, dobija potvrdu u svedoewu Milivoja Srebra o francuskoj recepciji Timinih romana. On tamo kae da su po objavqivawu francuskog izdawa Upotrebe oveka 1985. godine francuski kritiari bili potreseni estokim slikama jednog infernalnog ali toliko realnog
sveta" i duboko ganuti unutarwom snagom kwige" (220, kurziv G. R.). Istina je
da, za razliku od aristotelovski shvaene tragedije, Timini junaci nisu boqi
od nas i ne stradaju zbog tragine greke i voqe bogova. Oni su isti kao i mi,
te su zato lieni patosa. Proiewe koje nam donose prizori wihovog stradawa ne liavaju nas straha i teskobe: sutra emo biti ili u poziciji xelata
ili u poziciji rtve, osim ako se deo kulturne matrice koju nosimo iz korena
ne promeni. Jer to je kultura zaborava i neseawa, koja omoguava, kako Vladimir Gvozden kae, periode rascepa" koje gutaju tu istu kulturu i sve kulturne
forme koje su joj prethodile. Uquqkivawe humanistikim idealima moda je
mnogo dui put do ooveewa nego vaskrsavawe zla reju. A Tima oito vie
voli taj krai put.
Gorana Raievi

UDC 821.163.41.0918/19"(049.3)
821.163.41-95

ZVEZDANE STAZE SRPSKE NAUNE FANTASTIKE

(Bojan Jovi, Raawe anra: poeci srpske nauno-fantastine kwievnosti,
Institut za kwievnost i umetnost, Beograd 2006, 126 str.)

Retko koji savremeni kwievni anr namee tako visoke standarde poznavawa najrazliitijih oblasti znawa, kako kod pisaca tako i kod italaca, kao
to je to sluaj sa naunom fanstastikom. Ve sama sintagma nauna fantastika
ukazuje na osnovne prerogative nauku i kwievnost. I dok su u prvim, najranijim delima naune fantastike pretpostavqena nauna dostignua u velikoj
meri bila zasnovana na bujnoj mati pisca, s protokom vremena i s razvojem
nauke u delima ovog anra sve su vie uzimana u obzir najnovija nauna saznawa i hipoteze. Neretko, i sama dela ili neki wihovi segmenti posluili su
kao nadahnue naunicima. Meutim, pogreno bi bilo rei da se nauka na kojoj poiva nauna fantastika ograniava iskquivo na prirodne nauke ponajee na fiziku, astronomiju, astrofiziku ili primewene nauke. U mnogobrojnim naunofantastinim delima preispituju se osnovne postavke filozofije,
istorije, sociologije, psihologije, antropologije, pa ak i lingvistike. Povrh
svega, ne samo da se znatan deo naunofantastine produkcije bavi najraznovrsnijim mitovima i mitologijama, kao i religijskim konceptima, nego se i nauna fantastika s pravom naziva mitologijom naeg tehnolokog doba. Utoliko

230
takva dela predstavqaju vei izazov za itaoce. Ujedno, i izuavaoci naune
fantastike moraju posedovati srazmerne polihistorske sposobnosti da bi mogli da donesu ispravan i kredibilan sud o kvalitetu odreenog dela.
Qubiteqe naune fantastike zasigurno e obradovati delo Bojana Jovia
Raawe anra: poeci srpske nauno-fantastine kwievnosti. Dodatni razlog
za radost daje i iwenica da su objavqivawe ove kwige podrale dve ozbiqne
institucije Institut za kwievnost i umetnost, kao izdava, i Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Srbije, kao uesnik u trokovima tampawa. Ako tome dodamo i iwenicu da su kolske 2005/2006. godine na Katedri
za anglistiku u Kragujevcu studenti kod profesora Aleksandra B. Nedeqkovia,
velikog popularizatora naune fantastike, sluali kurs posveen ovom anru
u engleskoj i amerikoj kwievnosti, onda moramo zakquiti da je re o krupnim i prelomnim dogaajima u oblasti izuavawa naune fantastike kod nas.
Naime, iako se u svetu SF ozbiqno prouava i predaje na fakultetima, to dosada u Srbiji nije bio sluaj. Ovaj nadasve plodan i relevantan anr ovde je sve
doskora smatran marginalnom, nevanom i nierazrednom kwievnom pojavom
koja ne zasluuje ozbiqnu pawu kritike. Paradoksalno, to bi, na primer, u
sluaju Borislava Pekia znailo ignorisati wegova maestralna dela Besnilo,
1999 i Atlantida, koja spadaju u vrhunsku SF-prozu. Osim toga, to bi znailo i
baciti u potpuni zaborav znaajan doprinos koji su razvoju srpske naune fantastike dali Dragutin J. Ili, Lazar Komari i Milutin Milankovi.
Premda su ova tri stvaraoca i wihove zasluge dobro poznati qubiteqima
naune fantastike kod nas, to se ne bi moglo rei za iru italaku publiku.
Studija Bojana Jovia nas opomiwe na to da se i velike kulturne vrednosti koje
imamo olako previaju i zaboravqaju. Tako danas, na alost, malo ko zna za
Milutina Milankovia, svetski poznatog klimatologa i tvorca najsavrenijeg
kalendara, ije ime nosi medaqa Evropskog geofizikog drutva, kao i po jedan
krater na Mesecu i Marsu, ali i jedan planetoid. Pritom je ovaj uveni naunik tek nedavno u Beogradu dobio svoju ulicu. Bojan Jovi iz magle zaborava
pred nas donosi Milankovievu fantazmagoriju Kroz vasionu i vekove. Pisma
jednog astronoma (1928). Zanimqiv je i sluaj Dragutina J. Ilia i wegove drame Posle milijon godina (1889). Dok u danas najrelevantnijoj enciklopediji naune fantastike, autora Xona Kluta i Pitera Nikolsa, stoji da je re o prvoj
SF-drami u svetu, ovo delo je kod nas gotovo zaboravqeno. Slina sudbina zadesila je i roman Jedna ugaena zvezda (1902) Lazara Komaria, koji je, recimo,
objavqen nekoliko godina pre znamenitog dela H. X. Velsa Rat svetova. Bojan
Jovi u Raawu anra ukazuje na ove iwenice elei da pokae da je srpska
kwievna scena hitro reagovala na sve novine u svetskoj kwievnosti, a pokatkad, kao u sluaju Ilia, i sama bila kadra da ih iznedri.
U prvom delu svoje studije naslovqenom Prouavawe (istorije; srpske)
naune fantastike: polihistorski zahtevi?" Jovi ukazuje na tekoe koje prate
izuavawe naune fantastike. Jedna od wih je, svakako, i podrazumevano iroko obrazovawe. Odlinim poznavawem svetske naunofantastine produkcije, a
ne samo domae, kao i geneze wenog razvoja od najranijih dana, preko preplitawa sa srodnim anrovima utopije, distopije, menipske satire itd., pa do irewa na savremene medije kao to su strip i film, Bojan Jovi pokazuje da se
svojom erudicijom kvalifikovao da u pravoj perspektivi, temeqno i savesno,
sagleda i analizuje nastanak i razvoj ovog anra u srpskoj kwievnosti. Autor
nas je u ovoj nevelikoj studiji podsetio i na zanimqiva dela srpske kwievnosti koja se mogu svrstati u pretee Ilievog, Komarievog i Milankovievog
SF-doprinosa. Tako Jovi daje iscrpan prikaz utopijskih i naunofantastinih elemenata u Srpskoj Aleksandridi, Lai i Paralai Sterije Popovia, kao

231
i u utopijama sakupqenim u delu Iva Tartaqe Beograd HH veka. Re je o etiri
zanimqive futuristike vizije Nove varoi novi Beograd" Milana Jovanovia, Beograd posle 200 godina" anonimnog autora, U HH veku" Svetolika
Rankovia i Posle 100 godina" Stojana Novakovia. Time nam je Jovi podario iscrpan i potpun prikaz razvoja SF-elemenata u srpskoj prozi.
Poto je itaocima predoio uobiajene potekoe koje prate definisawe poqa izuavawa, kao i opteprihvaene differentiae specificae anra naune
fantastike, Jovi se u drugom delu svoje studije pod naslovom Raawe (srpske)
nauno-fantastine kwievnosti: tradicije, konteksti, osobenosti" usredsreuje na analizu tri dela iji se pisci s pravom smatraju rodonaelnicima ovog
anra u srpskoj kwievnosti. U segmentu posveenom Dragutinu J. Iliu Jovi
nakon podrobnog prikaza radwe drame Posle milijon godina uporeuje dve verzije teksta koje su sauvane i zakquuje da ve i sama iwenica da je Ili etvrt
veka posle objavqivawa ovog dela u asopisu Kolo predano radio na rukopisu
svedoi koliko mu je bilo stalo do ovog ostvarewa. Na alost, i pored tolike
autorove posveenosti, ova drama je ostala skrajnuta i zanemarena u srpskoj
kwievnosti. Ipak, Jovi istie da je drama srpskog pisca Dragutina J. Ilia
Posle milijon godina prvo delo na balkanskim i sredwoevropskim kwievnim
prostorima koje, uklapajui se u aktuelnu utopijsku raspravu o ulozi nauke i
tehnike u progresu drutvene zajednice i wihovom neposrednom uticaju na
qudski ivot, tematizuje odnos svojtu u nedvosmislenom i jasnom naunofantastinom kquu" (str. 68).
to se tie romana Jedna ugaena zvezda Lazara Komaria, Jovi tano
zapaa da je re o delu koje sadri naglaene elemente utopijskog promiqawa, vrsto povezane sa motivima fantastinog putovawa platonistike tradicije i time ga sagledava u irem kontekstu evropske kwievne batine. Ujedno, autor istie i da Komari iznosi najiri spektar filosofskih uverewa
usmerenih na kosmoloka, antropoloka, socioloka i moralistika pitawa.
Iz toga i proizilazi Joviev zakquak da se i drama Posle milijon godina i roman Jedna ugaena zvezda mogu podvesti pod dela s tezom. Osim toga, Jovi uoava jo jednu slinost oba pisca veliku pawu posveuju kritici ustanova i
obiaja qudskog roda. Time se, zapravo, i Ili i Komari pridruuju dugom
nizu pisaca koji doprinose da nauna fantastika ne bude svrstana samo u zabavnu nego i u angaovanu kwievnost, koja, govorei o budunosti, na kritiki nain progovora i o sadawosti.
Delo Milutina Milankovia Kroz vasionu i vekove. Pisma jednog astronoma, po Joviu, predstavqa naroit spoj nauno-popularnog, futuroloko-fantastinog i autobiografskog tiva u epistolarnoj kwievnoj formi" (str. 92).
Autor nam u kratkim crtama predoava putovawa koja narator i wegova muza
preduzimaju do Marsa, Meseca i Venere, da bi naposletku krenuli ka kraju sveta, kojeg, zapravo, nema. Skretawe pawe na ovo nadasve vano delo sa elementima naune fantastike utoliko je znaajnije to se ono, kako Jovi istie,
niti jednom reju ne pomiwe u Istoriji kwievnosti Jovana Deretia, ba kao
to svojevremeno u Skerlievoj Istoriji srpske kwievnosti nije bilo mesta
za naunofantastina dela Dragutina J. Ilia i Lazara Komaria. Time je Jovi ispravio jednu veliku nepravdu koja je poiwena ovim piscima, koje on, s
pravom, smatra novatorima jednog anra.
Studija Bojana Jovia baca sasvim novo svetlo na anr naune fantastike
u srpskoj kwievnosti, a uvidi ovog autora utoliko su dragoceniji. Stoga slobodno moemo rei da e wegovo delo predstavqati nezaobilaznu literaturu i
nadahnue svima onima koji se ubudue budu bavili istraivawem naune fantastike kod nas. Treba istai da su ovakvi nauni poduhvati pre Jovievog, na

232
alost, bili retki i nedovoqno zapaeni. Otuda moemo izdvojiti tek dva naslova posveena ovoj tematici koja zavreuju nau pawu: delo Save Damjanova
Koreni moderne srpske fantastike, Matica srpska, Novi Sad 1988. i pregled
Aleksandra B. Nedeqkovia, Istorija srpske nauno-fantastine kwievnosti,
autorovo izdawe, Beograd 1989. Ve na osnovu naslova pada u oi da se Damjanov
opredelio za iru anrovsku odrednicu fantastike. Tako Nedeqkovievo delo
ostaje jedini podroban i anrovski precizno definisan prikaz razvoja naune
fantastike u naoj kwievnosti. Ipak, re je o autorovom izdawu koje nije
uspelo da prodre do veeg broja italaca, te je otuda ostalo srazmerno skrajnuto
i nezapaeno. Stoga se delo Bojana Jovia s pravom moe smatrati izuzetno
znaajnom pojavom za izuavawe naune fantastike kod nas. Da bi napisao rad
ovakve vrste autor je morao da konsultuje obimnu literaturu iz razliitih kwievnosti i jezika i time pokazao i sposobnost za sintetizovawe, te nam je na
ogranienom prostoru izneo sve znaajne probleme i teme povezane sa naunom
fantastikom ne samo kod nas nego i u znaajnim svetskim kwievnostima, kao
to su engleska, amerika, ruska, nemaka itd. Ova kwiga Bojana Jovia vredan
je doprinos izuavawu anra naune fantastike, a metodoloki postupak za koji se autor opredelio ini je zanimqivom kako struwacima tako i obinim
itaocima. irina zahvata i analitiki pristup, kao i samouvereno i pouzdano kretawe kroz mnogobrojne nacionalne kwievnosti, ine dra ovog dela i
daju mu kosmopolitski i univerzalni duh. tavie, takvim postupkom i srpska
nauna fantastika izrasta u siuan, ali svakako neizostavni kameni u velikom mozaiku svetske naune fantastike. Nadajmo se da studija Bojana Jovia
nee ostati usamqen sluaj i da e za wom uslediti jo takvih dela posveenih
ovom plodnom kwievnom anru koji zavreuje nau pawu.
Zorica ergovi-Joksimovi

IN MEMORIAM
UDC 821.163.41.09 Petrovi S.

SVETOZAR PETROVI
19312005

Pre blizu pola veka, kada su studenti beogradske Grupe za optu

kwievnost sa teorijom kwievnosti otputovali u posetu Grupi za
komparativnu kwievnost u Zagrebu, bio sam kao asistent dodeqen ekskurziji za pratioca. Ne seam se prvog tamoweg susreta sa mladim
Svetozarom Petroviem (tek se bio vratio sa odsluewa vojnog roka),
ali dobro pamtim da me je on uoi povratka u Beograd ispraao i da
smo uz razgovor dugo kruili oko jedne rondele na Jelaievom trgu.
On mi je tada izlagao svoje ideje o mogunosti koriewa perforiranih kartica za uspostavqawe strune kartoteke radi sreivawa i lakog
nalaewa grae koja zatreba.
Era elektronskih raunara bacila je u zaborav tehniku perforiranih kartica za koju se kolega Petrovi bio zainteresovao, ali wegovo
razmiqawe odaje koliko se on rano suoio sa potrebom sreivawa
grae koju je pribrao. Razumeo sam to kad sam saznao da je taj mladi na
drugoj godini studija itao kwige ruskih formalista i da je do odlaska
na dvogodiwe studije u Indiju ispisao stotine strana izvoda iz
kwiga analitikih kritiara Rusa, Nijemaca i Engleza". Obavetenost
iznenaujueg obima, kada je re o literaturi iz struke, izbijala je nenametqivo iz wegovih razgovora, predavawa, tekstova. Nije sluajnost
to u doktorskoj disertaciji Problem soneta u starijoj hrvatskoj kwievnosti (1968) sadrinom bogate fusnote zauzimaju srazmerno vie
mesta nego osnovni tekst.
Kada sam posle dueg niza godina kolegu Petrovia podsetio na
wegovo zanimawe za perforirane kartice, pomenuo mi je, uz laki smeak, da je wegov napis o toj temi zabeleen u nekoj bibliografiji meu
najstarijim prilozima iz informatike. Svojim miqewem on je esto
znao da bude prethodnik saznawima koja e drugi usvajati znatno kasnije. Dobro e se to videti i iz wegove pregnantne naune autobiografije
sroene u akademskoj besedi Kwievno djelo kao igra (1992).
Kritiki reagujui na usmerenost novijih teoretiara ka ispitivawu jezikog sastava samog i izdvojenog, orijentaciju koju je nazvao
lingvistikom invazijom u studiju kwievnosti", Svetozar Petrovi
je ve u svojoj kwizi Kritika i djelo (1963) formulisao novo shvatawe
o pravom predmetu kwievnih studija. Prema tom shvatawu kwievno

234
delo ne postoji kao izdvojen tekst nego kao odnos, kao igra triju dimenzija", gde su svagda, u veoj ili mawoj meri, i pisac i tekst i italac prisutni. A poznato je koliku je pawu novijih ispitivaa kwievnosti privukla upravo uloga itaoca, vanost wegovog odziva na
ono to mu pisac prua.
Mladog nastavnika sa katedre za komparatistiku koji je dve godine
studirao u Indiji, uei sanskrt, hindi jezike i indijsku kwievnost,
teorija i praksa unutraweg pristupa kwievnom delu nije mogla zadovoqiti ve i stoga to ga je privlaila uporedna istorija kwievnosti. Impozantan rezultat te vokacije predstavqa opseni prvi tom
Povijesti svjetske kwievnosti, prvi od osam planiranih, u izdawu
zagrebakih izdavaa Liber" i Mladost". Kwigu je prema zamisli i
pod urednitvom Svetozara Petrovia napisala grupa najboqih znalaca niza kwievnosti dugo stvaranih u zamqama koje se ire na prostranstvima od Egipta do Japana.
U doba objavqivawa dvaju projekata za pripremu istorija svetske
kwievnosti, jednog u Zagrebu, drugog u Sarajevu, beogradski asopis
Gledita organizovao je razgovor deset teoretiara za okruglim stolom
radi odgovora na pitawe Moe li se napisati istorija svetske kwievnosti?" Izmeu stavova koji su zastupali realnost tih projekata i
stavova koji su je osporavali Petrovi je sa uvaavawem protivnikih
argumenata umeo da nae razloge za pristupawe poslu uprkos nesavrenosti rezultata na koju je takav posao osuen. Podozrewu teoretiara
bila je naroito izloena usklaenost delova koje bi morali pisati
razliiti autori, jer da jedan ovek bude autor onako ambiciozno zamiqenih kwiga zacelo nije moguno. Iz perspektive obavqenog posla
pada u oi da je urednik prvog toma za svoje okupqawe osam saradnika
iskoristio posledwe trenutke, posledwe ne samo zato to su se ubrzo
veze dva glavna centra pokidale nego i zato to su neki od bogomdanih
autora vanih priloga ubrzo nestali iz sveta ivih.
Da velika kwiga ne bude zbir neusaglaenih odeqaka, urednik je
eleo da proveri svoje pretpostavke o slinosti periodizacija, komponovao celinu, napisao tekstove za koje nije bilo spremnih specijalista i, kao dodatak, priloio komentarisanu literaturu i registre.
tavie, pod skromnim naslovom Literatura" skriven je urednikov
sintetiki osvrt, koji je mogao biti uvod u celu kwigu, tu grubu kartu
istonoga kwievnog neba", kojoj je nameweno da poslui kao sredstvo
orijentacije na prostorima dalekim i premalo poznatim.
Retki su filolozi koji smisao za sintezu velike kwievnoistorijske grae usklauju sa sklonou za udubqivawe u teko uhvatqive
tajne stiha. Svetozar Petrovi je sa arom istraivaa trajno negovao
interesovawe za neispitane oblasti versifikacije. Mamila ga je, izgleda, pouzdanost opisa kakvu je uzaludno traiti u sferi istorije
kwievnosti i kwievne kritike. Wegovo poglavqe Stih" u priruniku Uvod u kwievnost, koji su uredili kreb i Petre (1961) sigurnom rukom uvodi u savremena znawa o stihu i nudi pouzdane instrumente za wegovu analizu. Kroz mnotvo Petrovievih priloga u toj

235
oblasti sakupqenih u kwizi Oblik i smisao (1986) provlai se tewa
da se od opisa metrike iskorai do onoga to autor naziva metametrikim osobinama. A ak i o jednom tako poznatom pojmu kao to je
opkoraewe nigde nisam naao odreewe istije, preciznije nego to
je jedno iz te kwige.
Petrovievo bavqewe teorijom stiha neosetno je prerastalo u stvarawe kole mogla bi se nazvati Novosadskim versolokim centrom
gde se okupio jedan krug mlaih ispitivaa entuzijasta. Kao plod
uiteqevih podsticawa primerom i organizacijom odrano je u okviru
Vojvoanske akademije nauka i umetnosti nekoliko skupova iji su materijali objavqeni u zbornicima Zmajev stih (1985), Stih druge polovine devetnaestog veka (1987), Stih u pesmi, (1988) i Stih i anr (1991).
Pored mlaih i starijih uesnika iz svih univerzitetskih centara Jugoslavije, na skupovima je uestvovao i znatan broj stranaca, stranih
slavista, pa i autoriteta iji je dolazak samo ugledni i srdani koordinator" mogao obezbediti.
Vazda posveen nauci, Svetozar Petrovi nije bio kabinetski naunik. Kao organizator strunih poslova predano i portvovano je
prenosio svoja bogata iskustva. U tri takva posla mogao sam iznutra"
posmatrati wegovo zalagawe. Jedan od tih poslova bilo je organizovawe
postdiplomskih kwievnih studija na novosadskom Filozofskom fakultetu, na koji su dolazili razliiti specijalisti da u toku jednog semestra obrauju temu koja im je bliska. Zatim, znatan broj predavaa dovodio je Petrovi nekoliko godina svakog drugog ponedeqka na kwievne razgovore, Colloquia litteraria", pod krovom Vojvoanske akademije
nauka i umetnosti. Mimo godiwih skupova posveenih teoriji stiha,
predavai su ovde svakog drugog ponedeqka izlagali neko pitawe kojim
se najvie bave, a akademik Petrovi bi vodio diskusiju i bio dua"
skupa. Takoe, neko vreme, bio je glavni urednik izdavakog preduzea
Matice srpske. Tu je, izmeu ostalog, iako pomalo zaklowen od oiju
javnosti, mogao da nastupa u ulozi aktivnog kwievnog kritiara.
Najtrajnija i najvanija angaovanost profesora Petrovia bila
je, naravno, drawe predavawa, rad sa studentima. Ta delatnost izmie
neposrednom uvidu kolega, ali smo mi posredno saznawe o woj sticali
i stiemo sluajui emotivne iskaze slualaca, osobito onih najboqih, kao i praewem wihovog duhovnog odrastawa.
Mnogi e brodovi ploviti nadaqe pored ugaenog svetionika.
Ivo Tartaqa