This is a digital copy of a book that was preserved for generations on library shelves before it was carefully scanned

by Google as part of a project

to make the worlds books discoverable online.
It has survived long enough for the copyright to expire and the book to enter the public domain. A public domain book is one that was never subject
to copyright or whose legal copyright term has expired. Whether a book is in the public domain may vary country to country. Public domain books
are our gateways to the past, representing a wealth of history, culture and knowledge thats often difficult to discover.
Marks, notations and other marginalia present in the original volume will appear in this file - a reminder of this books long journey from the
publisher to a library and finally to you.
Usage guidelines
Google is proud to partner with libraries to digitize public domain materials and make them widely accessible. Public domain books belong to the
public and we are merely their custodians. Nevertheless, this work is expensive, so in order to keep providing this resource, we have taken steps to
prevent abuse by commercial parties, including placing technical restrictions on automated querying.
We also ask that you:
+ Make non-commercial use of the files We designed Google Book Search for use by individuals, and we request that you use these files for
personal, non-commercial purposes.
+ Refrain from automated querying Do not send automated queries of any sort to Googles system: If you are conducting research on machine
translation, optical character recognition or other areas where access to a large amount of text is helpful, please contact us. We encourage the
use of public domain materials for these purposes and may be able to help.
+ Maintain attribution The Google watermark you see on each file is essential for informing people about this project and helping them find
additional materials through Google Book Search. Please do not remove it.
+ Keep it legal Whatever your use, remember that you are responsible for ensuring that what you are doing is legal. Do not assume that just
because we believe a book is in the public domain for users in the United States, that the work is also in the public domain for users in other
countries. Whether a book is still in copyright varies from country to country, and we cant offer guidance on whether any specific use of
any specific book is allowed. Please do not assume that a books appearance in Google Book Search means it can be used in any manner
anywhere in the world. Copyright infringement liability can be quite severe.
About Google Book Search
Googles mission is to organize the worlds information and to make it universally accessible and useful. Google Book Search helps readers
discover the worlds books while helping authors and publishers reach new audiences. You can search through the full text of this book on the web
at http://books.google.com/

RASKINNERS

|
|
|

---m
|

 () 7

TRAJ

OSAMNAEST

GODINA

SLOZI

1864.

BRATINSKOJ.

UREDNIK I IZDAVATELJ

SOS, STUDIEVEST GAD,

U ZAGREBU.
TISKOM NARODNE TISKARNICE.

Znanost je hrabrost . . . znanost je sloboda.

Hist. Alph.

a) Narodne.

Dragim sanak, 344.

Junako darivanje, 329.
Ljubav i viera, 336.
Milo za drago, 353.
Mladjan Jovo i ljuba Angja, 361.
holost dievojaka, 297.
Piesna od ljubavi, 297.
Piesna uz tamburu, 309.
Rana neprebona, 313.
Ruica dievojka, 379.
Vila i arolije, 369.
Zmaj i dievojka, 324.

udnovata jabuka, 411.

Tri tuge. Iz Koprivnice pr. I. E., 40.
p) i mietne.
Biokovi. L. V., 233.
Bura. J., 193.
.
Bura od sievera. Filip Safar Jasenovanin, 79.
Crnogorka. J. K., 185.
Danici. Prolosti za budunost. P. P., 1.
Djaka oprostnica. F. V., 257.
Dua i san. Velimir Gaj, 167.
Dvie idylle Virgilijeve. Mane Sladovi, 20.
Grad Zvikov u Ceskoj. Velimir Gaj, 291.
Istina i san. , 105.
Jadnik. Velimir Gaj. 384.
Jeka gorah. . . ., 57.
Kiselica neveselica. Ferdo Rusan, 340.
Krivida. Velimir Gaj, 289.
Laka no. Vatroslav Raki, 134.
Lihvar. Velinir Gaj, 26.
Na grobu Lukijana Muickoga ( 1837.). Nikola Be
govi, 241.
Na grobu Petra Subia i Kersta Frankopana. Gjuro
Kovaevi, 42.
Na groblju. Ant. Gornik. 101.
Na odlazku iz domovine. --. 105.
Naka piesan. Jedan uzdisaj iz Bosne. Velimir Gaj. 153.
Njoj na mlado lieto. Tenjac, 410.
Noni sluaj. M. V., 249.
Nosi vina ! . . . Nikola Begovi, 281.
Ohrabrenje. P. n. Velimir Gaj, 401.
Paukova mrea. Ferdo Babi, 65.
Petrarkina oda na vrutak u Vancluse. Gj. D, 121.

Piesniku. O ivotu, o dielu i smrti. Velimir Gaj, 37.

Pohara Susied-grada. Velimir Gaj, 49.
Presv. g. Jovanu Subbotiu 4. Srpnja. Velimir Gaj, 217.
Preuzv. g. Metellu bar. Oegoviu u spomen dne 18.
Svibnja 1864. Dr. Jova u Subboti, 161.
Pria o Marku Kraljeviu. M. Vujii, 113.
Prijatelj i strast. Velimir Gaj, 305.
Poziv majke. F. V., 257. _
Radost i alost. Dr. J. M. por, 97.
Ruice. . ., 78, 84, 96, 104., 110, 126, 136., 209,
225., 256., 272.
Sakriveno blago. Po nar. kazivanju. Ferdo Babi, 321.
Sestri Slavici 4. Srpnja. U album. Velimir Gaj, 224.
Slava izlobi. Mijo Matkovi, 273.
Slavjanka. J. K., 137.
Sliepac i piesma. Gj. Deeli, 89.
Smrtan pir. Istinit dogadjaj. Ferdo Babi, 73.
Suza dievojaka. J. K., 177.
Svomu otcu glas na tudji siever. Velimir Gaj, 59.
Sto je ljubav i rod zahvalnosti. V. G., 417.
Tatarska piesma. Velimir Gaj, 377.
Ustavnomu kralju naemu, Franji Josipu I., dne 18.
Kolovoza. Velimir Gaj, 265.
Utieha moja. Po n. Velimir Gaj, 393.
U vee 4. Srpnja 1864. Jovan Subboti, 220.
Veledunost. Dr. Ivan Kiseljak, 9.
Viekoslavi. J. K., 192.
Vinodol. Ferdo Babi, 33.
- Zna li srdce. Po n. Velimir Gaj, 409.
Zulejma. J. K., 140., 145., 156, 164., 180., 188., 196.

i novellette.
c) Narodne.

Sto e ovam peen. kad je po zlu steen. Velimir G., 363.

Tat hajduka nadjunaio, a sve nadmudrio. Velimir G., 402.
B) Unietne.
Berquinovo bolovanje. Velimir Gaj, 257., 268., 279.
Demoustier u Vincennesah. V. G., 409., 417.
Grofica Dijana. Franc. od Marija Ucharda. Iz niema
koga preveo Gjuro Deeli, dio II. 26. 34, 42.,
53., 61. 6S., 74., 82. , 91., 98, 107., 114, 122.,
130, 138.
Husari na Polici. Slovenski Fr. Erjavec, pr. Lj. Tomi,
147., 153., 162., 171., 178., 186., 193., 203., 212.,
218., 227.
Hvalisavi dobrotvor. Pr. Nikola Begovi, 266., 275., 281.
289. 297.
Jelisava Casotte. Ponaio F. V., 315., 324., 331., 340.

Kuzma Rosiin. M. A. Zagoskin. S rus. pr. . Z., 236,

242., 253., 259
Laharpeov san. Velimir G., 346, 353.
Laujonova piesma. V. G., 377, 387, 393.
Mala kraljica. J. K., 1419., 158., 166., 175., 183.
Mali uzroci. Ztschokke, pr. c, 250., 263, 269., 277.
285., 294., 301., 305., 317, 326., 334, 342., 349.
357., 365., 373.
Moja sestra. Certa iz ivota od Mihajla, 236.
Nenadani sastanak. Gj. Deeli, 50, 58, 66., 90, 102,
106., 118., 126.
Pariki gamin. Velimir Gaj, 284., 291., 299.
Pustolovina generala Tottlebena. Ponaio F. V., 348.,
356., 364., 372., 382., 390.
Sdaine u kazalitu. Velimir G., 361., 369.
Svaka je ala polak istine. J. M., 143.
Ura bije, a ovieka nije. Slov. Val. Zarnik, 391., 398.,
405., 414, 421.
. lanci mudrosnovni, poviestni,
miestopisni i arhaeologiki.
Diela svetih otacah. Y., 112.
Historini aphorizmi. Velimir Gaj, 271., 280, 288, 296,
304., 311., 320., 328., 336., 344., 352., 359., 368.,
375., 383., 392., 399., 407., 416., 424.
Mane, koje smetaju razvitku knjievnosti poviestne i
uvanju umietnostih i starinarskih predmetah. Mijat
Sabljar, 3., 12., 19.
Promiljanje 1. Studenoga. V., 355.
Vanda. Hist. prip. od Prokopa Chocholouka. Pr. Andrija
Pakec, 1., 11., 18., 29., 37., 45.
Velegrad ili Veleslava. Ivo Valeti, 29, 39, 46, 54.,
63., 79, 87., 95., 111., 135.

wn. ivotopisu u ivotopisne crtice.

Berquin Arnaud, gl. Berquinovo bolovanje.
Demoustier Dragutin, gl. Demoustier u Vincennesah.
Gospodja Anka Vidovika. Nik. Stokan. 141.
Laharpe de Ivan Franjo, gl. Laharpeov sam.
Povod smerti Pukinove. Jos., 134.
Sdaine M. Ivan, gl. Sdane u kazalitu.
Sgode i nesgode vlastitoga ivota. Mijat Stojanovi, 202.,
210., 220, 226.
Vuk i njegove zasluge za nau knjievnost. Bratoljub,
52., 60., 71., S3.

WIII. Kritike, antikritike i lanci krasno

Antikritiaru u Slavoncu. M. L. 397.

Kratke opazke na knjievne trice. - , 246.
Lipa. Narodni zabavnik slovaki. M. L., 84., 93.
Niz bisera jugoslavenskoga. ., 7.
.
Nieto o vanosti piesnitva uobe, a osobito slaven
skoga za nau mlade. Ljud. Tomi, 117.
Odgovor g. prof. Senekoviu i t. d. 413., 420.
Odgovor na kritiku g. prof. J. W. Kostia. Pr. Dav. Se
nekovi, 387., 395.
naem pravopisu. Odgovor g. Jagiu od A. T., 189.,
197., 209., 214., 222., 231., 239., 246.

WIII. Narodne poslovice i napitnice.

Bosanske napitn. Velimir G. 351. 360.
Dubrovake posl. Ignj. Gjorgji, 397, 404., 412., 420.
Zdravice naih drutvah. Iv. St. . . , 48.
I. Dopisi.

v. Clanet jezikosnovni i prevodu staro

drevnih spisateljah.
Besieda II. M. Tullija Cicerona proti Luciju Sergiju
Catilini Quiritom. Uz predgovor, sadraj i bilieke
po Velimiru Gaju, 313., 322, 329, 339.
Dvie idylle Virgilijeve. Pr. Mane Sladovi, 20.
Jezikoslovna opazka. V. G., 343.
Miena hrvatskih miestnih i obiteljskih imenah. Iv.
St, 72.
Ni u druga nema ruga. G., 312.
Opis srodstva uz predgovor po V. G., 309.
V. Iz prirode i prirodoslovlja.
Pogledi na prirodu. Mijat Stojanovi, 151., 157, 165.
f173. 181., 190., 199., 206.
Vrela. J. M. S., 14., 31.

Mahni Lovrinac, kr. uitelj starodrevnoga, latin., gr.

i slav. jezikoslovlja na kr. vioj gymn. osiekoj.
Kritika, 31.
. njievnost i umjetnost.
Pregled slovenske knjievnosti. 7, 23.
Knjievnost eska. 8., 16., 24, 32., 48., 96. i t. d.
Knjievnost poljska. 8., 16., 176. i t. d.
Knjievnost ruska. 96, 128., 152. i t. d.
Knjievnost hrvatsko-srbska. 80., 104., 112., 120,
I28, 144., 152., 160., 168., 176., 192., 200. i t. d.
Slovenska. 64, 72., 144, 152., 168, 184., 192. i t. d.
Bugarska. 144. i t. d.
Kazalite i koncerti 16. i na drugih.
Smiesice 8, 16. i t. d.

Osim toga ima amo tamo gotovo u svakom broju razlinih viestih o slavenstvu. o velikom svietu,
o napredku duevnom germanskih i romanskih knjievnostih, pa onda svastica, snagu. S 'a' i t. d.
---------Gar------

U Subotu 2. rpnja 1864.

Teaj VIII.

Jur nijedna na sviet" vila

Liepotom se ve neslavi,
Jer je hvale sve skupila
Vila, k mi srdce travi.
Han. Luci.

O mirisnih cvietkih pievam:

R u .
Rui, lieru, vaniliji,
Al to, vieruj, samo zato,
gov
i 1.
SSSSS
Kad se na rie vinjeg boga

Jer si cvietak najdivniji.

5.

Jato zviezdah nebom razsi,

Kad proljetjem sunce sijine,
Jedna zviezda ponajliepa
U sunanom sievnih krasu.

Onda cvatu ruiice,

Onda glavu iz zabiti

Pa sad danju i po noi

Stidne diu ljubiice.

mi zviezda serdce travi,

All ruice lica Tvoga
Nju mi dua, serdce, mis,
Zimi ljeti viekom cvatu,
Kano boga Viekom slavi.
Ti si vieno pramaljetje,
2.
Svako vee, kad zahladi,
Kad na nebo miesec bane,
A zviezdice zatitraju:

Izvinjeno svieta ratu.

6.
K6 pre viekah potop da je,
A ja sreom da sam Noje,
Ti jedina morala bi

3.
Kada poslie viene noi
S neba sijinu zora vedra,

Biti njeno grlie moje.

Al nemisli, k to Noje,
Da bi ja Te izpustio!

su, angjeo moj premili,

Cvrsto bi Te, sladko gerle,

Bila tvoja sjajna njedra.

K srdcu svomu pritisnio.

4.
Zna li, dievo, zat mi 'e piesma

7.
Ljudi vele, da svakoga

Zviezdicami izpreana?...

Co'eka jedan angjeli vodi,

0 zviezdicah za to pievam,

I da svaki pod jednom se

Zlom ili dobrom zviezdom rodi.

Jer si njimi ovienana.

27

Pod zviezdicom oka Tvoga

pravljenih za preenje poviesamah i za opravljanje la

Ja se, dievo, preporodi",

na: grebene, tepaju, ealju, kukotrep, preslicu, koa

Ti si dragi moj angjeo,

ricu vretenah, raak veliki i mali, kolievku dieju, per

Ti me ravnaj, Ti me vodi.

ljavo rublje za luenje i pranje, puno mlienih lonacah,

abrie za sirenje i poinjanje sira, i napokon smiesti

8.

u kola svoja dva sinia, pa prekrstivi se astnim

Neka idu, kad su ludi,

Musulmani k Cabe hramu,

krstom siedne, lativi uzde u ruke, te potiera stare

Da se ondie ponaklone
Svome svetom" nom kmu.

konje niekoga Cerju i Merkova, od kojih je svaki pre

ko 20 godinah kola vozio i podje od kue na stan.
ukarca nebijae nijednoga kod kue, koi bi ko
ijaio, a dieca nejaka, stariji sini osam, mladi est

Ja u tudje zemlje neidem,

Ikomu se nakloniti,

i pol godinicah, zato je morala sama ena, kao to e

Ta Ti si mi, duo blia,

sto biva u Slavoniji po selih, obavljati muki posao.

Pred Tobom u poklekniti.

Sretno stigne majka s dieicom do poljanikih

. .

sienokoah, koje su bile irom otvorene marvi za pau,

kao to biva obino pod jesen, i dodje do vlastite ve

Sgode i nesgode vlastitoga ivota.

like livade blizu stana ili salaa. Tu joj je valjalo stati

0d

i otvoriti prolaz na livadi, koja je ogradjena bila u ba

dam, t. j. osebno okolo naokolo vrljikom, ivicom i

Mijata Stojanovia.
sieom.

Vratnice (ulazna vrata) sastojahu se iz pet

II.
dugakih, hrastovih oirokih prokulah, udeenih izmedju
Godina je 1823., jesensko vrieme o kukuruznoj
beritbi.

Kad osvane dan, zastrt je cieli prediel posa

vaki gustom magljutinom, da se" nemogu na tri kora

ka izpred sebe razaznavati predmeti.

kolja, drvenimi klini tako spojena, da su prokule mogle

se izmedju kolacah uvrstiti, i svaki put, kad je trebalo,
povaditi.

Livade su nie

Majka seljakinja, zamota konjske uzde za lievu,

koje pod otavom, a druge prazne, te po njih pase mar

sidje s kolah, otvori vratnice, i kad se mai za oglavak

va. Trava je pokoena, sieno pokupljeno najprije u

konjske uzde, da provede konje s koli kroz ulaz, u

bagjie, pa u plastie, sve po jedan dobar voz na pla

isti as une i prasne nieto u grmu blizu ulaza, i

sti, pa odveeno u sienjak ili sveeno u gamare ili u

konji tim poplaeni polete velikom livadom stranputice

veliko plae.

kao da ih vietar nosi, poplae se, kola pomu gruhati

U jesen ima na slavonskom stanu stanarica re

dua pune ruke posla dojei muzare (krave) i pravei
sir i maslo.

od germa do germa, s jednoga na drugi krtinjak i

bun; sad se prevagnu desno, sad lievo, lonci se mlie

U Slavoniji ivi se u zadruzi, i svake

ni polupaju, dieca ma kolih svojom krikom i svojim

sedmice, svakoga tiedna druga je redua stanarica. Po

uasnim plaem jo gorje poplae konje letee velikom

selih u Posavini skoro svaka kua ima svoj plug vo

livadom. Poizpadaju skoro sve stvari iz kolah s jednim

lovah (osam komadah), svoja po dvoja i po troja kola, po

starijim dieakom, jedna drinica (lojtra) sa lievana

dva, vie po tri i po etiri konja za svaka kola.

Ko

dviema spadne, svorna na kolih pukne, zadnji tokovi

nji su ondie srednje pasmine, niti veliki, niti opet ma

ostanu. Mladi dieak spadne izmedju drinice i prednjega

leni, kao to su n. p. po Sriemu.

kolesa, i u onaj as, kad je diete noicama i ruicama

Nu ponajvije ugo

jeni su i vatreni, zobni, pak esto biva, da se plae

zaplelo se u zbice od toka (kolesa), udare konji u mi

pod kola upreeni.

ki kr i ciepom stanu.

U nieku subotu one jeseni, im je odskoivi na

Da se je prednji toak kolah,

u kojega zbice zaplele se bijahu dieje ruke i noge, sa

nebu sunce razagnalo magljutinu i obasjalo cieli pre

mo jo niekoliko putah okrenuo, toak bi nesretnoga die

diel, u dvoritu jedne seoske kue vidi se mlada seljan

aka bio iztrgao na komade.

ka, visoka i kriepka stasa, gdie pree konje pod raztoena

bina) na dieaku izderana i koa mu na niekoliko mie

kola, zakapa na kolih lauii stranje i prednje arag

stah oguljena i lice i cielo tielo ogrebeno ternjem i i

lje, smiesti liesice iz iblja spletene, natovari u kola

karjem livadskoga germlja, uz koje i preko koga su

posteljinu, snop tepane i eljane kudielje, snop neo

poplaeni konji letili.

Samo je kouljica (ru

Diete je ol straha palo u ne

- Vrag.

211

sviest, dobilo groznicu, i prvanja bolest, strah, o

Vrieme prolazi sveudilj jednakim tekom, ako se

emu smo govorili u prvoj nesgodi, ponovi se jo u

i ini ovieku, da u dobru hitro izezava, a u zlu po

vlai se kao gladna godina, kao da pu plazi. Tako i

vijemu stepenu nego prije, i opet potraje vie od go

dine danah. ta je sirota majka pri tom patila, neda

za dieaka prodje godina po godina, i da je tko pisao,

se opisati.

koliko je suzah medjutim proteklo iz plavih oijuh die

Dieca su ovieku u ivotu radost, ali i a

lost, veselje i tuga i velika briga.

akovih, koliko je dobio uakah, koliko ikacah, koliko

udaracah prutiem po prstih, piui iz propisa, koliko

III.
Od godine 1825. do 1829. nastaju mnoge nove
nesgode za dieaka, o kome smo u prvanja dva od

mu je vlasi iz glave izupano, koliko je putah tresnuo

ga kaznitelj akom u ledja, svatko bi se iv zaudio.

sieka govorili. Za to vrieme polazi dieak seosku nie

Coviek se svikne, privikne i naui na svato, i kad ve

maku uionicu u selu, leeem na gredi beravskoj u

Ogugla, niti neosiea napokon isto zlostavljanje.

Posavini.

svakom kolskom godinom razvijali su se dieakovi da

Uionice su u ono vrieme i jo poslie toga

Nego

bile prave kaznionice, uitelji tudjine, pravi kaznitelji.

rovi uma uzprkos tekomu jarmu zlostavljanja i krive

Mlade su odgojivali i obuavali ibom i akom. to

ube i jo gorjega postupanja kazniteljeva tako, da

god su imali nauiti diecu, to su joj zabijali u glavu

najposlie s promienom uitelja nastade za dieaka bo

ibanjem i batinanjem, kaznom svake vrsti: zatvo

lja doba.

I sad je jo iba zapt drala, ali na je

rom, gladom, kleanjem i ponajvije zlostavljanjem,

dieak bio se ve s magarca popeo na konja, znao je

kao to je n. p. bilo ibanjem davajui po 15, 20, 25

ve itati, pisati i raunati u koliko i kako je uio, do

i po vie ikacah, a bilo je i takovih kazniteljah, koji su

spieo u tretji kolski razred, u pervu skamiju (klupu)

davali natrpati uenikom svojim kukavnim i nesret

medju prve i najbolje uenike. Ve je znao niemaki

nim po pun tur ljute koprive, pa kad bi se stranjica

itati i kojekako prevoditi na materinski jezik, znao je

dieja sva opritila od koprive, onda su dali proibati

ve pomalo i niemakim jezikom trbencati. Onda se

biedno diete, da je sve krvlju obliveno. O, to je bilo

neuveno okrutnitvo !

jezikom u niemakoj koli, nego isti katekizam uio se

inilo se je, da kaznitelji, tobonji uitelji, nepo

znaju svoga zvanja i svoje zadae, a jo manje da

pod ivu glavu nije smielo govoriti svojim materinskim

je niemaki.

Prazno je selo ljeti, kad prispiju vaniji poljski

Na

poslovi: kopanje, kositba, etva; jedva ostane u svakoj

dieak doavi u kaznionicu, tobonju uionicu, naao

kui redua doma, po koi starac i starica sa nejakom

se je u velikoj zapari i biedi, u nevidjenoj napasti, u

diecom.

zlu neopisanom.

moraju za poslom u polje, nose diete u kolievici na

pojimaju, ta je valjana uba u pukoj uionici.

Dieak od naravi plahovit, ust, bude ve prve

dane u uionici zaplaen, da nije bilo iz njega nita

Matere slavonske, kad imaju diete pri sisi, a

glavi, a kad edo poodraste, u prtaoj torbi.

ka naega dieaka, sad ve uenika tretjega

izkresati, pa i zbilja prve godine jedva naui se, do

razreda niemake uionice u selu na beravskoj gredi,

bivi mnogo zaunicah (uakah) i ikacah, kojekako po

koja se zove babinom, obasuta bijae sitnom dieicom;

znavati pismena i kukavno sricati, labikati, sve na

uviek je imala svakoga ljeta nositi diete jedno u koliev

izust, samo po imenu poznajui pismena, a o razpozna

ici na glavi, drago na pleih u prtaoj torbi, a tretje

vanju glasovah ni deveta briga nikoga, niti uitelja nit

bi morala voditi za ruku, nije bo kao sameva supruga

uenika; dalje naui se niekakav eins und eins, to

imala kod koga ostavljati drobnu dieicu. Tako je mo

ga je ciela kola dijakah svaki dan prije i poslie nauke

rao na uenik tretjega razreda niemake kole preko

pievala, za ovim je doao red na eins won eins, po

lieta, dok su trajali vaniji i preniji poljski poslovi,

sam ostajati doma, sam sebi jelo spravljati ili priugo

bile etiri kolske piesme, koje su tadanji uenici

tovljati, doavi iz kole, paziti na dom i vrt i na

pievali kroz cielu boju godinu, kao to pieva sli

vonjak, kao i na domau ivad.

uz gusle:

telji na vie danah kruha i smoka: sira, mlieka, slani

Ostavili bi mu rodi

Darujte me roditelji,

ne, suhe svinjetine, a luka i salate i voa bilo je u

Sliepa eda neimali,

vrtu, pa je on sam doavi iz kole skrbio se za

Po svietu ga neposlali,

svoj obied.

Kao to su mene noji.

jih i purjih jajah, od kojih je mogao po koje zapretati

Bilo mu je pri ruci doma i kokojih, pa

212
Husari na Polici.

u pepeo na domaem ognjitu, ili izpei u tavi na

masti, pak jesti sa salatom. Za konfekt imao je skoro

Slovenski od Fr. Erjavca.

kroz cielo ljeto jabukah ivanjicah, lifanjkih, kruakah
(Nadalje.)

jagodnjaah, etvenjaah, mirisavskih, tikvicah, barto

lovkih, bielih i morgovastih dudovah (murvah) itd.
Neima valjda na svietu ovieka, komu bi srea

Kad je Miko doao do crkve, izbi na tornju

upravo 11 satih. Mrtva tiina vladae po itavom se

bila vierna drugarica, komu nebi nikada osvanuo crni

lu; bijae jasna mieseina.

petak, a mnogomu dodje u ivotu i crna godina i ciela

biela crkvica mnogo, vea, a osobito se je velian

povorka crnih ljetah. Tako je bilo i sa dieakom, ue

stveno toranj dizao nad ostalimi sgradami u selu. Vra

ta na groblju bijahu

U toj svietlosti injae se

odkrinuta,

krstovi proviri

nikom niemake kole.

vali su izza nizkoga zida, a u mrtvanici svietlucao
Tek to je nastalo gizdavo proljetje god. 1829,
je plamen u svietiljci pokraj mrtve Dorice.

Miko

osvanu crni danak naemu dieaku: preminu mu mila

zauje teke korake od crkve, te se brzo zakloni za
majka uslied nesretna poroda tretjih dvojakah u naj

sienik kraj puta. Stari Boltovac iao je iz mrtva

bojoj dobi svoga ivota. Djeak je uzrastao u ponieto,

nice, gdie je posliednji put jote Dorici napunio svie

eto prije nacirtanih osebnih okolnostih ivota poput

tiljku, te se pomolio za duu preminule dievojke, koju

voke, koja se zasadi i prikalemi (oplemeni) usried

je od njezine mladosti poznavao.

Nu jeka Boltovevih

korakah doskora se izgubi, a zatim nastane opet tiina

poljske pustoi, bez sveudiljnoga njegovalja i nadzira
po itavom selu.
nja vrtlareva, izvrena svakoj pogodi i negodi vre
Miko sjedne na panj, koi je bio pod sienikom, te
mena, vietru i buri, kii, tui, mrazu, gusienicam, egi
sunanoj itd.

podupre obedvima rukama vruu si glavu, kojom su

i ovaj as prolazile misli, umei kao munje u oblacih.

Po smrti mile majke ostade dieak uboga sirota.

Nebijae nikoga bojega, tko bi miesto majke prao i

ta no imade odluiti, da li e si ikada stei onu

sreu, za kojom tei njegovo serdce.

Boltoveve

riei zvonjahu mu jote u uijuh: Tko noas, kad malj

oblaio i preoblaio diete, tko bi ga kupao, prao, e
posliednji put o polnoi udari, uzme zemlje iz nova
ljao i timario, tko bi mu sterao postelji podmicao pod
jote prazna groba, te ovu zemlju nosi na svom serd
glavu mehko uzglavlje.

Dola

bi nedielja i praznik,

svaka bi majka svoje diete izmila, umila, vlasi nama

zala i oeljala, u iste rubine preobukla, u iste oboj

cu, onomu e se izpuniti svaka elja.

Svaka elja! Dakle i Mikova, koi si nita
drugo na svietu neeli, nego da bude
Imadjae

dodue od groba

nevidljiv.

nekakav sveti strah, ali

ke obula i istom odieom zaodiela, pa poslala u kolu

ipak, da si stee nevidljivost, nebi mario za ivot. Od
i u crkvu; ali sad za naega dieaka nebijae svega
kada su ga mlietaki crni maki prevarili, osobito
toga, nego za njega nastade vrieme sirotovanja, tuge i
pako, odkada mu se iznevierie krake ljutice zmije,
alosti.
od onda izgubio je skoru svaku nadu.
Nestade mu skrbi i njege materine, nestade me

Ali dananji razgovor u kermi razpalio mu je

koga materinoga krila, nestade majinih ponudah. Nije

iznova njegovu strast, koja mu je jote uviek tinjala u

vie znao za odgodnje rubine i mehku postelj, nego ka

srdcu. Svetane Boltoveve riei probudile su opet

crva u njegovih grudih, koi bijae vie vremena ve

ko petak, tako i svetak, u em hodio, u tom i spa

uguen.
VAO.

Otac mu se je poslie dva

ljeta po drugi put

Ali kad bi ga jote danas nada prevarila? Mo

oenio; ali to neprouzroi mnoge promiene na bolje.

da se je stari Boltovac samo alio? To nije mogue!
Mauha osta mati svoje privedene diece, a dieci, na

Boltovac nije nikakav aljivina; ta to mu njegovo

koju se je udala, osta prava mauha.

ozbiljno i astno lice sviedoi. Tako moe govoriti

Dieca su i bez otca sirote; ali bez matere pod

samo onaj oviek, koi je tvrdo osviedoen o istini

svojih rieih.

pune sirote.
(Dalje e sliediti.)

A zato da nebi znao stari grobar za

ono, ega nije znao ni milietaki ivut, ni kranjski

prosjak, makar on i devet zemaljah proputovao.

213

Na tornju udari polak dvanaest. Miko je sve to

tee dihao, a srdce poe mu bre i jae kucati. Nije

zijah; kao u snu grabila je polagano tipke, te napokon

joj i sasvim zastanu ruke.
Sada stupi u sobu Moina sa niekim asopisom

ni malo opaao vietra, koi mu je puhao u lice; jer mu

se krv po ilah pretae kao iva vatra, a u glavi sve

u ruci.

mu vrije i kipi.

za koju mi se ini, da je u savezu sa alostnim udesom

Izbuljene njegove oi bijahu uprte

samo na groblje, a ui mu danas drugo neuju, nego

udarce malja na tornju.
Udarie tri etvrta pred polnoi.

Upravo itam u asopisu nieku tunu viest,

pokojne Dorice.
enske se brzo ustanu.

Miko ustane

Molim, da se malo pritrpite i ostanete, rekne

s panja, te dignuv glavu u noni zrak, uze prisluki

ritmajstor enskim. Vi ste mi gospodine juer obeali,

vati. Sve bijae mirno i tiho. Krene prama crkvi, na

da e te mi kazati pripoviest o nesretnoj Dorici; ako

sve se strane plaljivo ogledava, otvori polagano vrata

vam nije neugodno, molio bih vas, da mi ju sada ka

i dodje do mrtvanice.

ete, prije nego li nam uzitate taj alostni glas!"

Ovdie je leala Dorica, a

kod nje goriela je mala svietiljka. Mika uhvati der

hat. Podje dalje preko grobovah prama gornjemu kraju

Drage volje u vam ju pripoviedati, na koliko je

meni poznata.
Mi smo svi D o ricu dobro poznavali.

mimo velikoga razpela, jote niekoliko korakah i eto

ga pred izkopanim novim grobom.

je ovdie medju nami, i do desete svoje godine bijae

Blizo groba sjedne na velik plonat kamen, te

i oekiva vrieme, kad e se dignuti malj.

Rastla

Uz grob bi

vie kod nas, nego li kod kue.

grad Bunik,

Mali sat od nas ima

Ba je tomu sada osamnaest godinah,

jae nasuta zemlja, a iz nje virile su stare ljudske ko

kako je taj grad doao po smerti svoga prijanjega go

sti.

spodara u druge ruke. Kad je uguena talijanska buna,

Miku bijae tiesno oko serdca; mertvaka glava

ga je udno motrila svojima praznima onicama, te mu

doao je nieki Talijan imenom Amade 0 Bentivo

se injae, da uje iz groba, gdie nieto jei. Ovaj e

glio u nae krajeve, te si kupio ovaj grad.

tvrt sata bijae Miku itavi viek. Najedanput zakri

glio bijae oviek ve staroviean, doao je ovamo sm

Bentivo

nu nieto blizu mertvanice, kao da e se vrata otvo

sa svojom pol godine starom kerkom Doricom i nie

riti.

kim starim poslunikom. Bentivoglio bijae vrlo ozbi

Miku se kod toga pojava najei koa; upilji oi

u miesto, odkuda se je glas bio uo. Strah i trepet!

to je to? Je li sam ili java?

Od mrtvanice pri

nie mu se biela slika, ide uprav k njemu, te je sa

ljan oviek.

Malo je govorio, a k nam riedko je kada

dolazio. Bijae obino kod kue, a drugije bio natu

je vrlo ljubezan susied.

Miko

Doskora se je zatim rodila naa Berta, te kad

skoi, te se protura kroz grobove do zida, a biela

je malo ponarastla, sprijatelji se ona sa Doricom tako,

slika zavapi i obali se na zemlju. Berzinom munje pre

da bijae ili Berta u Buniku, ili pako Dorica kod nas

no jote do deset korakah odaljena od njega.

skoi Miko nizki zid, te biei kui, neimaju se kada

na Polici, gdie je znala ostati po itav miesec danah.

obazirati. Sa tornja se u taj par stanu razliegati udarci

dva na este ure.

Bentivoglio pohadjao nas je od tada etije, ali ipak za

deset godinah znali smo ba toliko o njegovu prija
njem ivotu, koliko i prvi dan t. j. : sasvim

Na dan svih svetih sjedjae Moinova gospoja sa

svojima kerima u velikoj gradskoj sobi, a pod veer
im se pridui i Mokoi nyi.

Ali razgovor bijae da

nita.

Govorio je uviek lakoniki, a o sebi nikada

nita; a mi se neusudismo ga izpitivati o takovih stva

rih.

Jedino njegovo veselje na tom svietu bijae Do

nas nekako suhoparan i usiljen; vrtio se je bo samo

rica, osobito kada je ve odrastla bila; nikada ju nije

o obinih

smetnuo s uma.

stvarih.

Berta bijae neobino ozbiljna,

U zadnje vrieme dolazila je pako i

sjedila je kod glasovira i gledala u note, koje su pred

Dorica riedko kada u nau kuu, obino bijae tada

njom stajale, a nije svirala.

naa Berta u Buniku. Dorica se je nedjutim razcvala u

O Juliji bi pako oviek

mislio, da Bog zna kako pazljivo ita iz nieke knjige.

U upnoj crkvi zvonilo je Dorici, te tako je vietar
kroz odkrinuti prozor donaao u sobu alostne gla
sove zvonah.
Ritmajstor zaprosi Bertu, da togod zaigra.

Ona

zbilja uze svirati, ali doskora se izgubi u svojih fanta

najliepu dievojku.
Niekoga dana prologa proljetja dodje u Bunik
mlad, liep Talijan.

Upravo taj dan bio sam ondie, a

Bentivoglio mi ga predstavi kao sina prijatelja svoga

zara Angelina.

K nam ga nije nikada vodio; uviek

bijahu sami kod kue.

Niekoga dana, tako pripovie

214

dahu kanje ljudi, ljuto se posvadie ova dvojica; za

dje ju mrtvu stari Boltovac pred crkvenimi vrati.

to, toga nije nitko kazati znao.

Bog se je smilovao siroti, te ju je uzeo k sebi. Sutra

Sutradam nebijae

vie mladoga Talijana - a upravo ove noi nestade i

Dorice iz oteve kue.
I
Sav zasipan dodje drugo jutro Bentivoglio pitat

biti e zakopana.
Moina je svrio svoju pripoviest; svi bijahu ga
nuti, te nitko nije hotio naruiti svetane tiine. Rit

za svoju ker, ali od nas ju nitko ve odavna nebijae

majstor se je duboko zamislio, Julija je planima

vidio. Jote mi se i sada ini, da vidim pred oi

oima gledala preda se u zemlju, a Berta plakala je

na starca, kako je drhtao kao iba na vodi, a glasovi

po tiho za svoju niekadanju prijateljicu.

njegovi su mi takodjer jote u uijuh, kako je naime

ao nesretnik.

Mi smo ga tieili, ali kako e

Dragi suprue! progovori gospoja poslie podulje

stanke, prije si govorio o niekakovih viestih, koje bi

tieiti otca, koi je izgubio ljubljeno svoje miezime?

nam barem

Isti dan odvezao se je Bentivoglio i od onoga vremena

sluaj: kai der nam, kakve su to viesti.

ni glasa ni traga, niti o njem niti o njegovoj keri.

Za pol godine dobijem iznenada od Bentivoglia
sliedei list:
Prijatelju! Dobro svoje prodao sam trgovcu A.

ponieto protumaiti mogle alostni taj

Istina! Bio bih skoro na to izaboravio. U poslied

njem broju itao sam sliedeu alostnu viest iz Trsta:
Juer u jutro nadjoe ribari blizu Trsta amac,
koi je bez veslara plivao po moru.

U tom amcu le

Nikada vie neu vidieti vaih liepih krajevah, koji su

ao je mlad oviek probodenima grudima, u desnici

tako liepo ugadjali mojoj bolestnoj dui.

svojoj drao je jote ma; na drugom kraju amca bi

Dani ivota

moga svruju se, a oni, to su mi jote odlueni, po

jae drugi eir i haljina, a pod njom krvav ma. Sve

svetjeni su osveti.

to sviedoi, da je u amcu morao dvoboj biti.

Makar iao i na kraj svieta, mo

ljinah su nali pisma, iz kojih saznadosmo imena oba

nesretnoga Bentivo glia.

drugi, sigurno njegov ubojica, zove se Amade o Ben

mi srdano pozdravljeni i sietite se kadkada

Kanije nebijae vie glasa niti 0 Bentivogliu, niti

o Dorici.

U ha

Budite

ram ipak nai zavodnika svoje keri Dorice.

Imanje mu je preuzeo novi kupac, a mi bi

dvajuh nesretnikah. Mrtvac je Cezar Angelini a

tiv Oglio, koi se je valjda sm utopio.

, siromani Bentivoglio! uzdahne gospoja.

smo bili ve i zaboravili na udnoga Talijana, da se

Sada dakle tri nesretnika stoje pred sudom bojim.

nije pred etiri ili pet danah pokazala opet Dorica

Boe! budi milostiv duam njihovim!

u naih krajevih. Ali to nebijae vie ona cvatua Do

rica, nego samo njezina siena.

Puno i crveno joj lice

biee upalo i pobliedielo, u crnih njezinih oijuh ugas

nuo je bio plamen njezina arobnoga pogleda Dorica je

Drutvo nebijae noas za nikakav drugi razgo

vor; ritmajstor otidje za mala u svoju sobu, a i ostali
domai polegoe danas prije, nego li je to obiaj bio.
Upravo na dan mrtvih duicah bijae Doriin

vehnula, umirao je u njoj ivot. A to jote najalost

sprovod, na koi se velika mnoina ljudih skupi, a iz

nije bijae, sala je sasvim s pameti te poludila. O svom

grada bili su svi na sprovodu osim lajtnanta.

(Dalje e sliediti.)

otcu nije nita znala, a nije nikada ni mislila nanj,

uviek je samo o svom Cezaru govorila, kako e ju
voditi pred rtvenik.
Stala je pred crkvom, te bi svakoga, koi bi mi

O naem pravopisu.

mo iao, zvala u svatove, akoprem nije nikoga vi

Odgovor g. Jagiu od A. T.
e poznavala.

Molila je mimoidue ljude, neka pri

(Nadalje.)

ekaju, dok Cezar nedodje, koi e joj donieti, liepu,

" Amo dolazi jo i nevietina naih pisacah, od

dragocienu odieu, a onda e biti odmah vienanje i

svatba. Sadanji vlastnik bunikoga grada uzeo ju je

i kojih je malo njih prouilo sav ustroj jezika, da bi u

iz milosti k sebi, ali ona mu ve prve noi utee i

svih sluajevih mogli pogoditi i odluiti duinu ili krat

odtri pred crkvu, gdie je kazala, da mora ekati

kou dotinih slovakah.

svoga zarunika. Jela nije skoro nita; togod joj ljudi

dosele na vidielo izneena, puko je izbrajanje pojedinih

davahu, podielila bi ona medju diecu, da tako laglje

rieih, koje se teko moe samo pregledati, nekmo li

ekaju svatbe.

tono nauiti.

Druge noi dao joj je konak na go

spodin upnik, ali i odavle umaknu a sutradan na

Pravila, koja su glede toga

Naivniji od njih kau, da neima lanje

stvari: gdie je duga slovka, pii ie, a gdie je kratka,

215

pii je, zaboravivi, da se uprav o tom trae pravila,

brinu za stalna pravila, po kojih e oni, koji toga ne

koja je slovka duga, koja li kratka. Ako dakle ni isti

znadu, moi svuda, pa i u prepornih sluajevih, poga

pisci nemogu toga svuda znati, kako e oni druge uiti?

djati duinu i kratkou; i uine, da im obinstvo ne

Istina, da to jo manje svi itatelji znadu, ali za va

ita djevojku, kano utrudjen; jer ako oni, koji se slue

ljani je izgovor svakako manja pogibelj, ako nevieti

slovom ih, i ondie ga metju, gdie mu nije miesta, kano

itatelji to krivo izgovore, nego li ako nevieti pisci

utrudn: to e obinstvo moi ono je itati svuda raz

zavedu svojim ugledom i dobro izgovarajue itatelje.

stavljeno od svoga suglasnika, dakle utrud" jen miesto

Jer ako nam g. pisac prigovara, da je to bila tenja

k

sve nae prolosti knjievne, neka on i meni dopusti

on

primietbu, da i oni spadaju na prolost, koji branei ih

Sad, da vidimo, kako g. pisac oprovrgava moje

i i, nee da se ta slova raztvaraju, a ovi nisu manje

opazke. Najprije i po naravi moga lanka i po inu g.

vani od onih, pae tim su vaniji, to se dotiu sa

Jagia sudim, da i mene ide ukor izreen pod zviezdi

danjosti*).

com na strani 151. 2. svezka. Jer i ja drim, da kod

Ako li mi protivnici prigovore, da se ta neizviest

nas ima preega posla, nego svaki as izmiljati nove

nost opaa samo u malo sluajevah, to oni zato tako

pravopise, pa se na iroko prepirati o valjanosti nji

govore, to si jo nitko nije dao truda, da zabiljei sve

hovoj; da je pako g. pisac izmislio novih stvarih, to

njihove nedosliednosti, koje e sve to vie rasti, im

e svatko uvidieti, ako s njegovim sravna dosadanje

ostavivi se naravskoga nagona stanu reflektirati, ne

nae naine pisanja.

prouivi i nestegnuvi u jasna pravila svega ustroja

Hervatah glavno ovi pravopisi: Vukov, i drugih Sr

naega jezika.

baljah, Pozorov ili ulekov i kolski kod Hrvatah la

Ako je to dakle tako, onda mislim, da je bar za

tiniarah.

Do sada obstoje kod Srbaljah u

Sada, kada oviek jasno i glasno izpovieda,

sada najshodnije pridravati se za neizviestnu stvar

da nijedan pravopis nemoe biti posve dosliedan i sa

neizviestnoga znaka i, kod koga nee i nevieti pisac

vren, nebi li tu bila razboritost zahtievala, da se pri

moi nikoga zavesti, a vieti e itatelji glas i sami

sloni uz onaj, koji je njegovoj udi najbliji, a ne da

lahko pogoditi.

Ako li mi se prigovori, da i kod toga

postojeim nesavrenostim dodaje jo jednu nesaver

slova, ako neemo da piemo: vrme, vrmena, ve

enost. Tako bismo posve razumieli postupak Knji

vremena, treba uiti duinu i kratkou slovakah, to

evnika, da je pristao uz Vukov pravopis; jer od

ja odgovoram, da je takovih sluajevah poslie r neiz

njega ga dieli samo ije i predlozi kod dolike.

mierno manje nego drugih, pak da se ve zato ovaj

nebi bilo trebalo pisati tako obirnih i ponornih raz

nain veom praktinotju preporua. Povrh toga ovaj

pravah o konvencionalnoj stvari, ve bi se bilo napros

je nain posvetjen porabom velikoga diela Srbaljah, i

to uzelo, to ve uz jak ugled postoji u ivotu *).

Onda

Ove moje tvrdnje nemogu oboriti sami lan

znatnijega diela Hrvatah, doim povrh tridesetgodi

njega uivanja svih Hrvatah, jo se i danas sav nji

ci, oni bo pokazuju temeljitu uenost filologiku g.

hov kolski ivot tim nainom oituje. Onaj pako drugi

pisca, koja bi se bila mogla u vanijoj i potrebitijoj

nain manje esti naega obinstva raztrojen je u ije

stvari pokazati; ali pokazuju ujedno i to, da ta filolo

; ie, je i ie.
Jer to nam na pisac konano prigovara, da je

gika naela nisu svuda sretno na na jezik uporav

ljena.

Nu ovo se pitanje moe najbolje rieiti putem

to slovo skerpljeno, nemoe nita vaiti u pravopisu,

ivota, koji nepobitno dokazuje, da imamo u svakom

koji s pohvalom broji slova , , .

kutu dosta drugoga posla; da imamo mnogo pravopi

To sam bio duan navesti za obranu toga slova.

Ako bude ivot jai od svega naega umovanja, nad
vladati e on i mene; jer tko da se protivi ivomu i
votu oboruan mertvim slovom: ali svakako ve una
prvo molim prijatelje toga naina pisanja, da se po
*) Jer ako se na koje neima protezati naelo, da su krivom
uenolju zavedeni, to se doista nemoe protezati ni na jedne
_ ni na druge, poto se je filologika znanost tek sada razvila;
dakle pogibelj zavodjenja sasvim drugano spada

sah, da malone svakoj knjizi, osim kolskih, slui drugi

pravopis; da se skoro kod svakoga skupa ljudih, ako
*) U lanak: Na pravopis uvuklo se je niekoliko pogrie
akah, koje neka se ovako izprave.
1) U 20. broju u stupcu 2. redku 34. poslie riei ne
slaem, metni: napisana je u naglosti, doim se ja s ured
nitvom u niem neslaem; a u redku 40. miesto: oratione
indiscreta umetni: or a ti o ne in directa.
2) U 21. broju bilo je sve od poetka lanka, pa do: Ve
isto naelo itd. u hinjievniku izpustjeno. ,
.

216

hoe da to tiskom izdadu, najprije pita: kojim emo

Knjievnost.
pravopisom; da smo strano razkomadani, ter da nam
silno

treba jedinstva. To po prilici pokazuje ivot,

uslied ega nemoe se ne pristrani sud itatelja

nikako izrei za jo vee
porabu Knjievnika.

ciepanje, dakle niti za novu

Uslied toga smielo tvrdim, da

nas je Knjievnik, imajui i on pristaah, razkolio

novim klinom, te svakako umnoio nau razliitost u
pravopisu. To bi se samo onda moglo oprostiti Knji

(Hervatsko-serbska). Ovih danah ugledao je svietlo estion

za nau mlade, to ga je pomoju uiteljskih licah i nekojih za
grebakih uiteljskih pripravnikah priredio ovdienji uitelj prepa
randje, g. Stin Novotny. Napomenuti estitar, u kom se
takodjer i nekoje slovenske estitke nalaze, zaista je bogata
sbirka za nau mladei vele potrebitih u poeziji i prozi sastavljenih
estitakah, koju e sigurno svako dobrodolicom prigriti. Ciena
mu je vrlo mala. Obsie 10 tiskanih tabakah u 12-ini, a stoji tvr
do vezan sauno 35 nov.

evniku, kada bi se on mogao nadati, da e pobiv

sve ostale pravopise, sam zavladati pravopisom; ali dosa
danje ga je izkustvo glede drugih pravopisah moglo upu
titi, da se tomu ima teko nadati, osobito u takovoj
stvari, koje se istina neda matematiki dokazati. Jer
nain, koi si je Knjievnik obrao za postignutje jed
molinosti, da tudje pravovise na svoju navratja, moe
dotierati do nezadovoljstva.

Drugo je dokazati ne

oblika, a drugo je obstojee

pravopise stubokom

strovaliti, uzevi od jednoga jedno, od drugoga drugo,

uz jednu toku svoga.

Pogrieke su se i dosad odkri

Ovih danah dobismo u Beu kod Wenedikta tampanu novu

Ilirsku slovnicu, koju je po Frhlichovoj sastavio poznati zagre
baki gimnazijalni uitelj g. Ivan Macun s naslovom: Theoretisch
praktische Grammatik der ilirischen Srache, wie solche in croa
tiem, Slavonien, Dalmatien und der Militrgrenze Liblich ist. U toj
slovnici je veina spolnih pravilah i stupnjevanjah preradjena, i gla
golji i veznici su posve preinaeni. Osim mnogih viebanjah pre
voda i krestomatije, u kojoj se nalazi takodjer nekoliko ulomakah
iz obljubljenih nam Kriesnicah, doniela nam je Macunova slovni
ca i kratak ilirsko-niemaki i niemako-ilirsko rienik; zato moe
ta slovnica od velike koristi biti svakomu Niemcu, koi eli uiti
na jezik.
G. Vule Bogdanovi u Beogradu javlja, da je njegova a
lostna igra u tri razreda Boj pod Krojom ili Ljubislav i Milica
gotova.

vale i dokazivale, ali polagano, s razborom, pa su se i

drugi ljudi pitali, priznaju li i oni pogriekom ono, to
mi drimo za pogrieku; pa kad se je moglo slutiti,
da je tim putem istina dokazana, onda se je tekar
stvar u ivot uvadjala bez nasilja. Tako je ulek, uz
dogovor s prijatelji i vietaci, mnogo prije napisao
svoju razpravu o dvoglascu i o muklom , nego to
su ih drugi uveli u ivot.

Zato odluno odbijam od

sebe ona dva predikata pristranosti i nepraved

U Somboru, u tiskarni A. Vagnera, izalo je drugo izdanje

Niekoliko narodnih piesamah za uenje na izusti. Trokom zakla
de kolskoga lista. Dohodak od knjige ide na zakladu uitelj
skih sirotah. Ciena je 10 nov. Dobije se kod upraviteljstva srb
skoga pripravnikoga zavoda u Somboru.
- Upraviteljstvo uilitnih knjigah u Beu, izdalo je (blagoslo
vom duhovne vlasti) Ogledalo hristijanske dobrodietelji iz itijah
svetih od N. Gj. Vukievia, uitelja u preparandiji somborskoj.
G.: sainitelj osvrtao se je osobito na srbske svetitelje. Ciena je
dielu ovomu 50 nov.

nosti, koji se ondie osobam moje vrsti dodaju; a o

U Beogradu je izalo vrlo vano i zanimljivo dielo pod na
tretjem zavidnosti naemu na predku hou, da , slovom: Deanski spomenici, skupio ih i izdao arhimandrit dean
ski 0. Serafim Risti. Knjigu je podielio na tri esti. U prvoj su
koju kaem.
podatci za historiju: Kratak lietopis od postanka loze Nemaniah do
Najprije neznam, ima li tako plitkoumna i zlobna
posliednjega despota srbskoga vaan historiki materijal; za
tim velika itulja, u kojoj se spominju kraljevi, carevi i patrijarhi
nainca, koji bi zavidio napredku naroda na knjiev
srbski, kao i mnogi srbski velikai; dalje je tu pismo vladike
nom polju: mi mu svi elimo to vei napredak. Ukor
crnogorskoga Petra I. od g. 1804. igumanu deanskomu Danilu; osim
dakle taj ima se i s jedne i s druge strane stegnuti
toga jo druga vana gradja za serbsku gradjansku i cerkvenu po
na osobnosti. Ako dakle g. pisac misli, da ja zavidim viestnicu. U drugoj esti opisuju se starinske knjige, koje se na
laze u manastiru i pisane su na pergamentih. U tretjoj esti opisuje
njegovu napredku, to mi krivo ini; jer onaj, koi moe
se uprava u manastiru Visokih Deanih, tamonji sabori i obiaji
onako iskreno pohvaliti uenost i nastojanje njegovo, narodni i piesme na tih saborih. Zanimljiva knjiga ova stoji 4
kano to sam to ja uinio, nemoe se drati zavidni
groa .
kom.

Ali uprav zato, to nezavidim ni narodu ni g.

piscu napredka, elim, da manje pie razpravah o pra

v opisu, a da se vie izdaje drugih koristnih
(Dalje e sliediti.)

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

(Slovenska) Gosp. Ivan Tuek, uitelj zagrebake realke,

izdao je u Celovcu Rastlinstvo t. j. biljarstvo, koje Slovenci do
sele jote neimahu u svom jeziku. , Ota vele vriedna knjiga nam
opet sviedoi, kako su marljivo poeli Slovenci raditi oko napredka
svojih uionah, zato se za stalno nadamo, da e si Rastlinstvo"
veliku mnoinu prijateljah nai.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

---- Ni - ccTLY.
IVATNA - GZM TLANTAM
HAVINGLESKO-ZEMLJA
I
bi,JETTTTT
III,
| L'UNU ILI TLA

Broj zes.

U Subotu 9. srpnja 1864.

Teaj XVIII.

Krsnje se nikdo nehonosi

Smlm elem jako vlastenec,
Jen w svm sardci cely nrod nosi
Jan Kollr.

OVJENANOM U

DRAMATURGU.

Poslije prikazanja Nemanjina 4. Srpnja.

-NGRESSION
bass
Brina majka njegovane goji

Nebo mrko, oblaci se prodru;

Sladkiem mliekom u mehkieh povoji":

Ljubav bratska lei tu na odru ...

Ti, vjestnie, sveti hram Thalije,

Tvoji spjevi, miritelji Boga,

Gdje se medno slovo Tvoje lije.

Uzkrisuju elje od svakoga.

Ono malo doraste do snage;

Dar si rodu poklonio Svomu,

Slava majci prve njege drage:

Plod si due dao Svomu domu:

Od zaetka Tebi, o pjesnie,

iem da Tebi narod to odvrati?

Slave pravom vjekovite lie.

Nemogutvo izvedenje krati.

Djela su Ti medju braom vezi,

Oko ua Savi stup se die,

Buduijeh danah ti potezi;

Hrvat-kralja Srb u zviezde nie:

Zvonimirom uzdie Hrvata,

A brdacim hrvatskoga grada

A Nemanjom Srbljanina brata.

Duh srbljanski uzhitom zavlada.

Ah! smje li se ova miso sitna

I primiti duha nedobitna?
Ti si Annu angjelom prozvao,
Nemanja Ti sm bezsmrtnost dao.
Velimir Gaj.

218

Hungari na Polici.

Ta molim te, govori! Moda si opet kakovu ludost

poinio? Valjda te nije stari Boltovac svojimi riemi
obmahnuo?

Slovenski od Fr. Erjavca.

(Nadalje.)
One kobne noi doao je Miko sav znojan i

Miko digne kod otih rieih glavu, te tako milo

trudan kui. Noanja prikaza protierala mu je elju, da

pogleda u strametra, da je taj odmah znao, to je i

jo koi put pokua svoju sreu.

kako je.

Ali ipak jote je vie

rovao Boltovevim rieim, dapae bio je jote bolje o

eni se odmah injae, da ti vieruje staromu

njihovoj istini osviedoen samo sa duhovi nebi vie

praznoviercu.

nikada rad imati posla. Ako si drugim kojim nainom

io praznovierac ili nebio istinu je ipak go

vorio.

nemoe stei nevidljivost, nee bogme Miko nikada

uivati te sree, za kojom je teila dua njegova ve
od mladih noguh.

On bijae sasvim uvieren, da ona

Strametar spusti se na nizki stolac uz Mika, koi

mu poe itav svoj dogadjaj pripoviedati. Pozorno slua

prikaza nije nitko drugi bio, nego mrtva Dorica,

on sve, to mu taj pripovieda, te kad dodje do ud

koja je dola branit svoje posliednje dobro. U bielo bi

novate prikaze, nasmije mu se strametar i pokua

jae odievena, a dola je ba od mrtvanice.

mu dokazati, da se je to inilo samo njemu, da je tako.

Da je

slika zavapila, te se svalila na zemlju, toga Miko neo

pazi u strahu, a jote se je manje usudio obazirati se;
uviek bo miljae, da mu je ve za petom.
Sutradan je Mika sve vriedjalo, gdie bi se god

Tvoje obajane oi vidiele su po noi, ega se je

bojalo tvoje serdce, ree mu strametar.
Moete si misliti, to hoete, ali to sam ja vi
dio, toga mi nee nitko protierati iz pameti.

Bijae

dodirnuo; dapae i jesti mu se railo nije. Moharica

mieseina, a ona je ila od mrtvanice ba k meni;

nije mogla dokuiti, to je Miku, da mu ista kobasica i

vidio sam ju dakle tako dobro, kao to sada vas pred

sobom vidim.

ista slanina nemirie; on nije mario vie ni za jedno

ni za drugo. Kad se je ve mrak bio uhvatio, onda je

Strametar nehtiede nadalje opovrgavati Miko

istom ustao te iao u bau, ali bijae tako trudan, da

vih rieih; jer ga je predobro poznavao, ali on bijae

je morao lei pod veliku kruku.

Miko je bio zbilja bolestan. Njegovo lice dodue

dobro uvieren, da prikaza nebijae nita drugo, nego

Mikova razdraena mata.

nije probliedilo; ta to bijae nemogue, jer mu je bilo

Drugi dan bijae strametar kao obino poslie

uviek crno kao adja, ali svietlilo mu se nije vie

podne opet kod Levevke, ali udom se zaudi, kad je

onako kao prije; a njegove miice, inae gibljive kao

stupio u kuu i douo, da je gospodarica oboliela, da

ica i tvrde kao elik, injahu mu se sada kano da

pae, da je opasno bolestna.

su mu odrezane.

lahke, ali juer miljahu svi, da e umrieti.

Mohareva obitelj pitae se, to je

Danas joj je nieto po

Prekju

tomu uzrok, pa je rameni saimala, i nitko nemogae

er u jutro nadjoe ju slabo odievenu blizu cerkve, na

dokuiti, to se je Miku pripetilo; od njega nije bilo

pol mrtvu.

mogue ni riei saznati.

nerazumljive riei.

Jano je na sve ruke nagadjao i draio Mika,

Bijae se onesviestila i brbljala je samo

Danas dakle bijae joj bolje, te

osviestiv se u jutro, izustila je prvu riei: Anica,

da je moda po noi kamo zabasao, pa da su ga zato

koja je sada neprestano morala uz nju siediti; ako se

izplatili seoski mladii; ali Miko mu na to ni biele ni

je imalo odmaknula, odmah ju je ona zvala, a i drug

crne; uviek bi ga samo poprieko pogledao.

ije se bijae jako promienila. Mi svi mislimo, ree

Strametar iao je ba mimo vrta, stane pred

No Miko, gdie si vraga itav dan, da te nigdie

vidieti nije?

e sa mnom k crkvi. Ako si bole

Miko itavim

tielom, te samo rukom mahnu, da neide.

to ti je Miko? Ta sav si sada drugi, na
stavi strametar, te stupi blie k njemu.
Miko mui i klima glavom.

krovovih, te da se je tako i prehladila.

Strametru injae se ta bolest veoma udnovata.
To se je dakle preksino pripetilo, a 0 10 satih u ve

stan, okriepiti e te aa staroga vina.

Kod riei k crkvi strese se

slukinja, koja pripoviedae strametru itav taj slu

aj, mi svi mislimo, da ju je miesec noas vodio po

Mikom te ga nagovori:

er bijae Levevka jo zdrava zdravcata i vesela, a

miesec je sigurno kod ote stvari neduan.

Iste noi,

kad je Miko vidio udnovatu bielu sliku, nadjoe i

Levevku slabo odievenu kod crkve u nesviesti.
Moda je Miko zbilja to vidio?

Ili je moda i njoj

919

stari Boltovac svojimi riemi pamet pomieao?

to bi ona na groblju traiti mogla?
nemogae si odgovoriti.

Na ovo pitanje

Ali ako je sve ove okolnosti

ve blizo njezine kue opet ju ostavi snaga, te sada

drugiput kao mrtva srui se na zemlju, gdie su ju su
tradan i nali ljudi.
d toga vremena veoma se Levevka promieni.

medju se prispodobio, pristao je uz Mika, te mu skoro

dao pravo, da je zbilja nieto vidio; samo onaj pojav

Bolest ta imadjae za nju dobre posliedice.

nebijae mrtva Dorica, nego sama iva Levevka.

strast za strametrom popustila je jo iste noi na

Strametar je dobro pogodio.

Ljubavna

groblju. Slika, koja se je dignula iz Doriinoga groba,

Na dan svih svetih u veer neimadjae Levevka

injae joj se, da je duh pokojnoga njezina mua, koi

mira, odkako je stari Boltovac otiao; prevratjala se je

joj prieti, neka ne oneatjuje svetoga, tihoga miestan

po postelji, te nemogae nikako zaspati.

ca, te ne trai ovdie pomoi svojim svietovnim stra

rieih nije mogla nikako zaboraviti.

Boltovevih

Ona ljubi stra

metra, mora ga imati, bez njega nemoe od sada ni

ivieti.

Ili on netrpi njezinih zaljubljenih pogledah,

stim. Strametra je sada sasvim pregoriela, a bolest

svoju smatrala je kao zasluenu kazan. Uvidiela je ta
kodjer, da nije pravedno s Anicom postupala, te od

ili nee da razumije sladkih njezinih rieih; bilo to

mah sada odlui, da e sve popraviti, to joj je krivo

mu drago no u kuu ipak dolazi.

uinila.

Radi koga, ako

I zbilja Anica nije odsele vie ula stroge

ne radi nje? A moda pohadja on njezinu kermu

riei iz tetkinih ustah, te tako sirota i zaboravi, to

radi Anice?

je prije od nje sve trpiti morala.

Noas je prviput dola na ovu misao,

Levevka bijae joj sad prava prijateljica, koju je

koja bijae za nju zbilja strana, te ju morie kao

mora.

Ali to ipak nije mogue; ta neima nikada pri

Anica ljubila, kao svoju majku mrzila ju nije ni

like, da njome govori ali on moe dobiti priliku

prije.

za njezinimi ledji, gdie ona nevidi.

zdravija utila, dola je na onu istu misao, koja ju onu

boji?

Ali zato da se

Neima li sada gotovo sredstvo, da si vrhuna

Kad se je Levevka na svom tielu sve to vie

nesretnu no doavi iz groblja obuze, da naime stra

ravnom silom zadobije njegovu ljubav? Ta Boltovac

metar ljubi Anicu, a o tom se i doskora osviedoi.

kazivae, da e se izpuniti svaka elja, samo ako nije

Na Levevkino prijazno pitanje odgovori joj kroz pla

proti volji bojoj.

Anica, da ljubi mladoga Slovaka od onoga vremena,

Siroti Levevki poe se pamet mieati; pokua

se Bogu moliti, ali badava; za molitvu nemogae
nai rieih.

Oj Boltove! da nisi doao noas u Lev

kad ga je prviput vidiela.

Strametar u Levevkinovoj bolesti nije poha
djao njezine krme, samo u mraku bi se on viepu

evkinu kuu, bila bi ona mirno spavala, ako ne ba

tah dovukao do plota, gdie su se ovo dvoje prviput

mirno, barem bez napasti.

vidieli, i Anica znala bi se takodjer od tada izmaknuti

Cim vie se pribliavae

dva na esta ura, tim joj se je vie mislih rojilo po

iz kue, da se ovdie kao obino razgovori sa strame

glavi, i tim vie pojavljivale su se prikaze.

trom o njihovoj budunosti.

prilika, noas, a onda moda nikada vie.

dakle prisvoji, da ne zakasni.

Danas je

Sada si ga

Samo niekoliko kora

kah, samo niekoliko asovah i sve je dobito.

ako se stvar sretno svri, da e biti za tri mieseca

prost od vojnitva.

Poe tui dvanaesta ura. Levevki drhtje serdce,

vruina ju obuzima; sama nezna, to bi radila?

Anica mu kazivae, da

ve tetka znade za njihovu svezu, a on ju uvieravae,

Usta

Levevka je sasvim ozdravila. Bijae ba nedielja

i liepo toplo popoldne jesenko. Anica se etje sa Lev

ne, u tanku se odieu obue, bezumno na pol otvori

evkom po bai.

kuna vrata, te podje k crkvi. Drhtala je kao terska

joj kazivae, gdie se je prviput njime upoznala, te

Govorile su o strametru. Anica

na vodi; kad zakrinue vrataca, koja vode krajem

joj i miesto naumi pokazati.

mrtvanice na groblje, zastane joj noga.

ju, kad je dola sa tetkom na ono miesto, odkud je i

Ve je ho

Neizkazana radost obuze

tiela natrag ali strast bijae vea od straha; kao u

danas kao i prviput provirivalo strametrovo veselo

snu bludila je uz mrtvanicu po groblju napried.

lice izmedju granah.

Bi

rzo skoi on k njima, te poe

jae ve blizo novoga groba; al' se iz njega die cer

umah snubiti Anicu od njezine tetke, kratkimi ali lie

na slika Levevka zavapi i padne u nesviest.

pimi riemi.

Do

bar as leala je na groblju; hladan vietri ju opet

osviesti.

Veoma se prestrai, pogledav oko sebe.

Neznam, to e Anica rei na to; ako ona nei

to

ma nita proti tomu, neimam ni ja, odgovori Leveve

je ikad bolje mogla, biei ona iz groblja; izvan zida

ka i ljubezno pogleda Anicu, a ova se zacerveni poput

28

220

rumene rue,

obori oi i poe naravnavati bieli svoj

gode i neugode vlastitoga ivota.

0d

rubac. Veselim licem i suznima oima dade joj stra

metar ruku.

Mijata Stojanovia.
Levevka priredi malu veeru.

Poslali su po u
IV.

pana, Mohora i na strametrovu elju i po Mika, koi

se je teko odputio k otoj zabavi.

Bijahu svi dobre

Na dieak, poslie uenik niemake kole tretjega

volje, samo Miku bijae jote niekako udno oko srd

razreda, bijae poslie kratko vrieme pisari u satnikoj

ca; itav veer sjedjae tiho i mirno, a esto bi bacio

pisarnici, po tom g. 1831. uputjenik (praktikant) kolski,

plaljiv pogled kroz prozor prama crkvi.

sve poloenja i okolnosti ivota, u kojih se pada iz ne

Kad su se

razilazili, priaptnu na vratih Levevka strametru:

sgode u nesgodu, u koliko se nesgodom zvati moe,

Da ste prije govorili, nebi sirota bila morala

kad je oviek mlad i zdrav, i prilike neima razkalaiti

toliko mukah i nevoljah snositi.

Strametar se priini, kao da i neuje tih rieih,
ali ih je dobro uo a i razumieo.
(Konac e sliediti)

se, raznieiti, pokvariti; kad neima sredstva niti za sjaj

i gizdu, razkonost i last, ali niti prilike, niti sredstva
za daljnje naobraenje. kolski uputjenik ivi u rodi
teljskoj kui, ali neima od svoje slube nikakve platje,
pa mu ukuani s prigovorom kao iz velike milosti pru
aju koricu crna hlieba, ponajvije proice (hlieb ku
kuruznoga brana), a otac ga odieva prosto.

4. rpnja 1864 *).

ladi ezne za knjigom, ali knjige nerode na
Kad Nemanja svom ree piesniku,

murvi kao dudovi, nego se kupuju za novce, a u kol

Daj mi ljubu za mene priliku,

skog uputjenika neima toga.

Prnu piesnik u rajske dvorove

Nu to tko ozbiljno trai, ono napokon i nalazi,

tako i na kolski uputjenik.

Osim svojih kolskih

Medj najliepe piesnike stvorove.

knjigah : katekizam niemaki, itanka niem., u
kojoj su se nalazile ponajvije razprave o poljodielstvu
Tu bje liepih svakojakih slika",
i odgojivanju marhe, biblika poviestnica niem.,
Tu je svaka ljudskog svieta dika,
raunarica niem., slovnica niem., Pflichten der
No najliepe dva mu lika sijinu,
S njih za svoju Annu crte skinu.

ufstzen dobio je od dobrih ljudih jo: Satir

Ljubav k otcu dinoga dieteta

biskupa Mandia od Adama Filipovia Heldenthalskoga,

Bjae jedan lik tog vieg svjeta;

politiku Pavia, indijanski mudroznanac, Evangelien er

Reljkovia, jezgru sv. pisma, kunik Reljkovia, ivot

A drugomu liepo dae ime:

klrt von L.; der Berliner Sekrter, spise za mlade

Sve za slavu mile domovine!

niem. Od Schimania; Forderungen an Lehrer, Metho

No peru se nedade piesnika

za itanje Schmidtove spise za mlade, Muratori iber

denbuch, politische Schulverfassung.

Poslie dobivao je

den Gebrauch der Vernunft in Religionssachen, Knigge

Svu divotu rajskog kazat lika:
Umgang mit Menschen, adaja sedmoglava od Doena,
Drugom, enskom ree piesna stvoru
kronika hrvatska, Millers allgemeine Weltgeschichte,
Sliku kazat ravnu svom izvoru.
nekoje komade od Gthea, ilera, Wielanda, Klopf
stocka, nek je svata od Reljkovia, zemljopis od Bi
SLAVI ree piesna dati Annu,
schinga itd. itd.

itao je mladi bez svakoga izbora i

Kakva ivi u svom rajskom stanu;

naputka, samo da se ita.

Mile crte lika liepih danah

svakoga obzira na potrebu i korist, a i uio iz knji

Na unucih kazae se nama!

gah na izust, sad iz ube (Methodike) Grundsitze der

Mnogo i rado je itao bez

Unterweisung, sad narodne piesme Kaieve, sad Zve

*) Piesma ova, sastavljena od piesnika Nemanje, razbacana je
pod svretak predstave sa viih prostorijah medju obinvo.

kana fratra, sad Klopfstocks Verzweiflung itd.

Velika

je nesgoda za mladia, htieti togod uiti, a neimati

221

uiteljah i rukovoditeljah, savietnikah i prijateljah, a

ikom (lampicom), bijae loo i traljavo za naega

niti prilike obiti s ikim, tko bi mu u tom obziru bio

prijana pomonika c. k. trivijalne uionice.

uzor, primier, u koi bi se ugledao.

n je spavao u hladnoj sobi, u postelji sa slam

kolski uputjenik bijae naimenovan poetnim ui

teljem puke uionice u niekom seocu od 30 kuah i 28

njaom i slamnim uzglavljem, pokrivao se niekim sta

rim, otrcanim ebetkom i svojom loom odieom; odie

uenikah i uenicah sa godinjom platjom 48 for., slo

vao se i obuvao lahkom odieom i obuom; lojanicom,

vom: etirdeset i osam forintah u srebru, raunaju

tankom kao gljista, razsvietljivao je po koju uru sva

tri dvadesetaka u forintu, i tri hvata hrastovine, i

ki dan svoj hladni sobiak, pa itao leei u postelji:

nastupi svoju slubu dne 17. veljae 1832. pokle je kod

ethodiku, niemaku slovnicu, zemljopis, prirodnu po

ravnateljstva

pukih uionah u slavonsko-sriemskoj

viestnicu, fiziku, raunstvo, svietsku poviestnicu, zem

krajini poloio izpit. Za tri forinta mieseno i tri hvata

ljodieljstvo, odgojivanje marhe, pelarstva, odhranjiva

drvah godinje, dobio je novoimenovani gospon uitelj

nje svilacah, i kao samouk i risanje je pokuavao, te

i stan, jelo i pranje, a otac mu se skrbio za odieu.

slikao ljude, kue, drvetje, ilitje, voe itd.

Onu forintu, to mu je ostajala svakoga mieseca od

kadto i romane, kad bi mu koji doao pod ruku.

itao je
I

platje, upotrebio je na kupovanje potrebitih knjigah, za

pisati je poeo na mladi prijan u toj dobi svoga i

im je sve vema i vema gramzio i nastojao.

vota: bacio se je najprije toboe na piesnitvo, i gra

dio stihove o ovome i onome svietu, o bogatsvu i si

Godine 1835. sluao je nii teaj preparandije s

romatvu, o zimi i ljetu, o munji i gromu, o nasliev
prilino dobrim uspiehom, uslied ega odredjen bude
njaku i slonu.
po ravnateljstvu pukih uionicah za namiestnoga po
nda su poele izlaziti u Zagrebu Narodne novine
monika u c. k. trivijalnoj koli, i iste kolske godine
S Danicom; g. upnik ih je drao, a na prijan je pom
potvrdjen bude za pomonika sa godinjom platjom
60 for. u srebru, 12 for. godinje u ime stanovine i 3
hvata drvah.

njivo itao od prvoga do posliednjega pismenca.

Danice uio je na izust piesme.

Iz

Poslie je itaju sva

ku knjigu popisivao one misli, koje su mu se dopadale,

Za naega prijana c. k. uionice pomonika bijae
i tako je skupio gradivo za svoj spisak za mlade, to
dojdua godina crnja od crnoga petka.

Kolera mor
je iziao tiskom Divaldovim u Osieku g. 1844. pod na

bus zareda po slavonskih selih, i nemila smrt ugrabi

slovom: Uprave za mlade i niekoje poslovice.
mu miloga roditelja, jedinu pomo i podporu.

Osta
V.

mladi osirotjen bez utoitja u priekoj nudi.

Sad mu je valjalo izdravati se, odievati i hraniti

Godina 1838. bijae za naega prijana vele vana;

tielesno i duevno sa 6 for. u srebru miesene platje.

u njoj se je oenio, te tako opet stekao izguljene rodi

Stan i jelo dobio je za 4 for. mieseno, dva su mu

telje, stekao obiteljski krug; prestale su mnoge nesgode

forinta ostajala mieseno

sa materijalnom oskudicom. U slubenih i domaih po

na Odieu i na sve drugo,

dakle i na knjige, iz kojih se je imao jo mnogo ko

slovih, i zanimanju o daljnem naobraenju i o doma

jeta uiti, dok se valjano pripravi za svoje uiteljsko

oj knjievnosti protekoe godine od 1838. do 1844.

zvanje i za izpit uiteljski, bez koga nije bilo mogue

Sad je ve na prijan bio s dobrim uspiehom poloio

ni potraivati miesto uiteljsko u krajini.

propisani izpit za uitelja, skuckao prilinu knjinicu i

nom pomnoavahu se nesgode.

Svakim da

Siromatvo i selu je

izdao svoj prvenac spis za mlade, i bio ve otac obi

teko, a nebi bilo pojedincu! Prazan dep gotova groz

telji. ivio je u puniinoj kui i bio domain, sretan

nica, Oskudica opasna bolest.

suprug i otac trijuh sinovah i jedne kerke.

Mladost i zdravlje tvrdji su od sivca kamena,

jai od elika; ali i oskudica nije vrbov klin.

Ljeti

je bilo mladiu kojekako, kad je jarko sunce grijalo

Godine 1844. premini punica, koja je iviela od

mirovine, i na prijan ostade po tom opet na svojoj
maloj pomonikoj platji; ali iste godine postade ui

cielu prirodu, i crvka i mravka i svaku sirotu ozeblu

teljem i orguljaem u svome rodnom miestu s prili

sa oskudice; ali zimi, kad loi sobu, tko ima ogrieva,

nom za onda platjom, a imao je punu kuu, te je mo

kad se toplo obuva i odieva, tko ima im, kad se trai

gao ve spokojnije ivieti i sile svoje svomu uzvieno

perina, ebe, jorgan i jastuk za postelj, kad treba

mu zvanju i narodnoj knjievnosti posvetjivati. Od go

dugaku zimnu tavnu no razsvietliti svieom ili barem

dine 1844. do 1850. napisao je mnogo lanakah za Na

9 22

rodne novine Gajeve, i za druge hrvatske i srbske

obrani prag i ognjite; i na prijan, uitelj i bivi

povremene listove. Za to vrieme putovao je po Slavo

zastupnik naroda na saboru u Zagrebu s pukom i sab

niji, po Hrvatskoj i po Sriemu, i skupljao puke po

ljom u ruci idjae kao narodni vojnik sa obim ustan

slovice, puke fraze, pripoviedke i piesme; popisivao

kom ciele brodske pukovnije.

Nije dolo do velikoga

puke obiaje, stekao u brodskoj krajini povierenje na

sukoba.

roda, te ga je brodska pukovnija izabrala g. 1848. za

malo pao je i Osiek i Petrovaradin u carske ruke. Vi

svoga zastupnika na saboru.

dielo se je napokon, tko je viera, tko li neviera.

Sgode i nesgode one dobe od g. 1848. do Gjur

gjeva dana g. 1850. bijahu koliko mnoge, toliko razne;

Od prazne puke zaziraju dvojica. Poslie do

Na prijan, uitelj seoske niemake uionice u

brodskoj krajini, bivi zastupnik naroda na saboru u

bijae naemu prijanu uitelju i saborskomu zastupniku

Zagrebu god. 1848, bijae naimenovan uiteljem c. k.

svakojako, bijae ljubljen i mren; ta tko e svemu

glavne uionice u sriemskih Karlovcih, i stie kao ta

svietu umiesiti kolai; jo se nije ni rodio, tko bi sva

kav pri koncu mieseca travnja na svoje novo opredie

kom ugodio! Bijae povui i potei, proi kroz vodu i

ljenje, pokle je u slavonskoj krajini sluio punih 19

kroz vatru, doi na sito i na reeto. U poslu i u borbi

godinah, i medjutim

je ivot; u nesgodi pokazuje se znaaj, kua se oviek

mnogi drugi mladji drugovi pretekli.

kao zlato u vatri. vrdjave osieka i petrovaradinska

nesgoda u ivotu; ali tako je na bielom i arenom

Svietu.

zapale bijahu u ruke Magjarom, koji namieravahu iz

kraljevinah Hrvatske i Slavonije uiniti sdruene srta

doivio, da su ga protekcijom
I to je velika

U zadnjoj dobi svoga uiteljevanja napisao je od

ne, kao nieke prirepke svoje kraljevine, gdie bi mogli

g. 1844. do svoga polazka iz Slavonije u Sriem dobran

svoju narodnost i svoj jezik iriti na utrb nae na

brojak lanakah i sastavakah i razpravah

rodnosti i naega jezika.

predmetih, to je izalo peatano u raznih hrvatsko

o raznih

Narod hrvatsko-slavonski pod svojim junakim

banom Jelaiem stane na branilo, skoi na oruje za

nici Gajevoj, u Prijatelju puka u Zagrebu; u

uzderanje cielokupne Austrije, i da sauva svoja mu

mieseniku jadranski Slavjanin u Trstu; u za

nicipalna prava od neprijateljah, koji namieravahu raz

grebakom katolikom listu; u Arkivu za po

ciepiti Austriju, i stei prevagu i prvenstvo nad osta

viestnicu i starine Jugoslavenah u Zagrabu; u obem

limi pokrajinami kao sastojinami carevine.

kole daru zagreb.; u kole daru za puk u Zagre

U Petro

varadinu

bijae zemaljsko zapoviednitvo slavonsko

bu; u Gospodarskom listu u Zagrebu; u Sla

sriemske

krajine.

venskom jugu u Zagrebu; u Nevenu u Zagrebu;

Ovo zapoviednitvo postupajui u

duhu magjarskoga popeiteljstva iljae zapoviedi, na

u Jugoslavenskih novinah u Zagrebu; u Srb

loge i naredbe na slavonske pukovnije, i to takove

skih novinah u Beogradu.

naredbe, koje bijahu u oprieci s naredbami Jelaia

za druge poslie izile lanke i spise, sabrano je gra

bana.

divo u slavonskoj krajini; a u romantinom Sriemu, na

Dodje napokon g. 1849. do toga, da slavonski

Za sve one sastavke, i

krajinici, pristavi duom i srdcem uz svoga bana, mo

krasnoj, krnoj Frukoj gori zamiljene su misli izra

radoe odrei pokornost zapoviednitvu u Petrovaradinu.

ene u spisu, Slike iz ivota naega slavonoskoga na

Uitelj seoske niemake uionice u brodskoj krajini

roda, i slike iz prirode s dodatkom: Puke slavon

predvodio je iste godine one narodnjake, seoske kme

ske sigre.
(Konac e sliediti.)

tove i starieine, koji su u ime naroda traili, da se

odree pokornost zapoviednitvu u Petrovaradinu, i da
se stavi pukovnija brodska pod okrilje bana trojedine
O naem pravopisu.
kraljevine, koi ostade vieran do kapi krvi i svojoj
Odgovor g. Jagiu od A. T.
domovini i svomu kralju i caru.
onako se je i dogodilo.

Kako je narod elio,

Osieku tvrdjavu valjalo je

oteti iz akah Ugarske, pravo rei, magjarske i madja

(Nadalje.)
Sad da vidimo, koliko vriede protuopazke g. pisca.

ronske stranke. Bijae u ono vrieme ljuta i zima, kad

Najprije ga pitam, po em ima suditi itatelj, da se je

je uslied razneenih kobnih glasovah i viestih, da Ma

pisac na elnoga pitanja ob eufoniji i eti mi

gjari iz Osieka namieravaju provaliti u vojniku kraji

nu, ustala narodna vojska, ustala kuka i motika, da

pravlja to pitanje na prvom miestu i tako obirno, da

223

vie netreba: navodi bo princip obijuh vrstih,

lanka izputjeno: ako

izvadja iz njega posliedicah, ali prije ga

dosliedno izvede, da sam ja za etimologiju; jer ona,

razjanjuje

kano to sam dokazao, nekvari u ovih sluajevih izgo

ne pobitni mi primieri, a te su

se

tiera, da se

to posve

posliedice, proteui se na vie pojavah, same po sebi

vora, pae ga pomae, a jasnije nam predouje narav

vanije, nego li razlika izmedju i tj, koju ipak pisac

riei, nego li eufonija.

Zato ako tko trai, da se pie

nerazpravlja mimogredice; pae to mu je naelo tako

vano, da ga s miesta i u ivot uvadja.

Po em da

kle hoe pisac, da se razpozna ta mimogrednost? D0

ista po niem! Vana je to bila onda stvar za pisca,

Glede predloga su rieih: s bijati, sbor, zdrav

lje, zdiela itd. pobijao sam ja, to je takodjer izo

ali sada uti valjda, da mu je vie dokazano, nego li

stavljeno, razlog piev, koi nije nikakav razlog, a ne

to se je nadao, pa uzmie za oklop mimogrednosti.

faktum, da se zbilja u niekih sluajevih

mora radi

Uprav zato, to sam ja opazio, da je to stvar za pisca

obiaja popustiti eufoniji; a ima li vie sluajevah,

vrlo vana, jer je on prvi uinio razliku izmedju

gdie etimologija poputja eufoniji, nego li ova onoj, to

predlogah u nalici i dolici, postavio sam i ja na to ne

ostavljam g. piscu neka ih izbroji; za takovu bo tonost

najveu, ve osobitu vanost; ter znaju, da se svaki

ja se nejagmim; samo mu elim napomenuti, da se

izum osobito dosliednotju preporuuje, uzeo sam raz

vara, ako misli, da je ono savrena eufonija, kako

matrati, je li novi zakon piev dosliedniji od zakona,

makar Vuk pie; jer dok se neuvede Augustinoviev

koji sada vlada u pismu.

Od svakoga se bo poetnika

predlog, neima o njoj ni govora.

Ako dakle hoe g.

moe punim pravom traiti, da mu izum bude saver

pisac da broji, neka uzme za temelj ovaj nain, te ga

eniji, nego to je sve, to je dosad u porabi. Jer zato,

prispodobi s podpunom etimologijom, pa tek onda moe

to od dvijuh stvarih nemoe nijedna biti posve do

pribaviti valjanost svomu naelu o pretenijoj porabi

sliedna, neprestaje pravo, traiti od nove veu doslied

ovoga ili onoga.

nost.

Ako nemoe iznai nita dosliednijega i saver

Medjuto

sve

to

brojenje

nemoe

nita dokazati, jer ako je i popustila etimologija vie,

enijega, dri se onoga, to obstoji. Da je pako nauk

pita se, ima li popustiti svu da, ili do koje granice;

piev nedosliedniji od nae porabe, dokazao sam, ne

pak je li ono, to u tom smieru pisac trai, potrebno,

dodue tiskanimi, ve izputjenimi

koristno, praktino, i osobito dosliednije od dananje

razlozi.

Izmedju

mene dakle i g. pisca ta je razlika, to ja u njegovu

porabe? Ako sve to nije, kano to mislim, da sam do

nauku traim veu dosliednost, a on misli pobiedu

voljno dokazao, to pada i ovaj prigovor o brojevih.

oderati, ako pokae manju.

Ja traim i za sve pred

Giede i tj prigovara mi g. pisac, da vie tra

loge, i za sve nepromienljive riei i za sve pregibe

im, nego li moram, i to zato, jer se to protivi ana

jednako pravilo, a g. pisac inae trai za predloge u

logiji, koja ui, da se je u 9 sluajevah drugije raz

nalici, inae u dolici, inae opet za predlog is, inae za

vilo, nego li u 2 ili 3 na volju putjena sluaja.

korien riei, inae za pregibe.

Za moj je razum sve jedno, dodje li tko iz Zagreba u

Na obiaj, pisce i

iznimke, to je sve jedno, pozivam se samo ondie,

Varadin preko sv. Ivana ili preko Zagorja, samo da

gdie se je to budi po etimologiji budi po eufoniji ta

oba dodju na roite. Tako je sve jedno, kojim se je

ko ukorienilo, da se vie neda preinaiti; ali toga mi

putem 6. razvilo, to je liepo, ali ne mnogo koristno

nebi smio prigovarati onaj, koji na strani 2, I. svezka

znati Samo, kad sada stoji faktum, da se u tokav

veli: U jednom dakle i drugome nemoe se nikad do

tini svuda (omissio omittendo) jednako izgovara kano

voljno napreporuiti umierenost i konservatizam; upra

i tj. Ako to stoji, pita se, nije li jednostavnije, lasnije

vo ovdie potrebno je, da ostavljamo neka obiaj vla

i praktinije, da se svuda pie jedno i to prevanije ,

da, a pod njegovim e se okriljem i sloga razviti.

nego da se posebna muna pravila razvijaju i za dru

(Sto radi onaj, koi vojuje proti obiaju?), a na strani 6.

go, osobito naprama tvrdnji g. pisca, da se u 9 slu

Ali kod predloga, a osobito u deklinaciji preporaam,

ajevah mora, a u 3 moe pisati ? Temeljito sam

da priuvamo naelo korienitosti, ne samo zato, to se

dakle prigovorio analogiji g. pisca, da nije niti naega

pokoravam obiaju itd.

Premda se ja dakle punim

pitanja podpuno rieila, niti porabe olahkotila, to se

pravom i glede nalike, i glede dolike drim obiaja,

osobito ima u kvakom praktikom pitanju traiti. Na

te nebih htieo, da se budi etimilogija budi eufonija sa

jezik ima, poverh srodstva s drugimi indoeuropejskimi

svim izvede: to sam ipak izpoviedio , to je iz moga

jezici, i svojih putevah, na koje se valja obazirati; pa

224

kad je gdie to tim putem tono provedeno, neima se

vie drugije uredjivati zato, to to trai ona daleka

Onaj, koi je naao izgubljeni alem-kamen, ili onaj, koi

etimologija. Tako netreba ni sanskrita ni drugih slav

je naznaio put, kojim je nedvojbeno izgubljen?

janskih mariejah, da se dokae i razjasni, kako se je

ga nebih bio nikad napomenuo, da me ona needna

I u perfektu pretvorio u o; dosta da je to uinjeno,

opazka nije na to prisilila.

pa se valjda neemo vratiti na I, jer to odgovara ana

Ovo

(Dalje e sliediti.)

logiji; a netreba nikakove analogije ni zato, da se iz

ree pravilo: gdie se izgovara kano tj, ondie pii ;
to je uinio kod nas ulek i bez one analogije. Zato
Sestri Slavici,
mi je za udo, to g. pisac tvrdi, da se bez analogije
nemoe protumaiti, zato se ima n. p. pisati krie

prikazujuoj Annu u Nemanji 4. Srpnja.

pou, a ne kriepotu. Da mu kaem, kako je to

(U album.)

bilo, i svim nam i meni posve jasno.

Riei: rie,

za povied, imadu u dotinom padeu: rie-ju, za

Poznano je srdce Tvoje

povied-ju; ju je dakle znak 7. p. jed.; ako se ovo

ju istim nainom doda i riei: kriepost nastane:

Meni bilo ve od prije;

Da u Tebi bozi stoje,

kriepost-ju; sada se je kod rieih: trenja, opa

To se tekar sad odkrije.

zilo, da ta (i sline riei) rie dolazi od tres-iti, pa

Sestra"Ti si, moja dika,
da je s zato prolo u , to stoji pred slovom, s kojim
je ju jedan glas stopljen, pa se je po domaoj analo
giji zakljuilo, da mora 8 i u kriepost-ju prei u

Srdcu uzor, ljubim Tebe;

Oboavam poznanika
Mislih nae od potrebe.

kriepotju; sada se je opazilo, da taj glas tokavci

izgovaraju kano svieta, pa se je reklo, da se i ono

Takvieh enah da je nama

ima pisati kriepou, a ne kriepotju kamo li

ko knjige i u djelu,

kriepotu. Istim nainom protumauju se i sve dru

Na vilinskiem na daskama,

ge za prigovor navedene riei.

Uz kolievku i u sjelu!

Valjanost ovoga dokaza shvatio je i g. pisac, te

Jednom si mi izjavila,

veli u opazci (na str. 183.) needno: Lahko je sad

Za slobodu svoga roda

pravila izvoditi, kada su nepobitni dokazi za 6 nave

Da bi u boj pohrlila:

deni. Zato nije prije nitko toga kazao, ako li se ve

To pokae evo sgoda.

tako naravski samo sobom razumieva. Najprije, ako

toga nije prije razprave g. pisca nitko kazao rieju, a

ivio Tebe Bog, o seko!

Zato u svom vieku nisi?

ono je kazao inom kod nas ulek, uvedi uprav

Ponosno bi Hrvat reko:
onako, kano to ja to poslie razprave kaem.

Logiki

dakle dio toga prigovora pada. Glede ednosti imam

W. G.
sietiti g. pisca, pozivaju se na sviedoanstvo dvajuh
uiteljah, koji su to uli, kako sam ja jednom, kada se
Knjievnost.
je rie povela o nestalnoj porabi 6 i tj, kazao g. pis
cu: Da me glava neboli, iao bih to pitanje prispo
dabljati s eskim c i poljskim u slinih sluajevih;
jer sam osviedoen, da se tim putem mora stvar raz
jasniti. Vi ste (g. pie) mladi, uinite to, pa ete vi
diti, da se nevaram. G. je pisac to uinio, pa mi jed
nom u sbornici rekao: Ja sam onako uinio, pa se je
tim putem stvar razbistrila, ali ja sam i dalje doao,
te vidim, da nam je pisati i pomuen i plaati, a

Urednik i bavitelj Dr. Ljudevit Gaj.

(Slovenska.) Poliglotnoga rienika, koi izdaje pod naslovom:

Technisches Polyglot Onomasticum, slovenski svejenik u Go
rici g. Josip Vuk u se dam jezikah (niemakom, talijanskom,
francezkom, englezkom, slovenskom, latinskom i gerkom i u frul
skom narieju) iziao je ovih danah 4. svezak (od A. Garnhandlera).
Svaki miesec izlazi 1 svezii na 3 tabaka, te stoji 50 nov. Dielo
je veoma liepo sastavljeno i vrlo koristno svakomu filologu; na
domieljiva mu bo sedam drugih rienikah. Neka pripomogne pod
hvatu tomu dosta predbrojnikah iz svih slavenskih krajevah!
(Slov. Glasnik.)

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 16. serpnja 1864.

Broj 29.

Sve ste liepe, mile i dine

I nad zorom rumenije,
Oj ruice suncu sline,
Kad vas roda ljubav grije!
R. Podgorski.

Zar jo nezna, da je prepis

R U .
I najmanja piesma ova?
Tko e pievat, kad si, duo,
Ti piesmica jur gotova?
JST IN

9).
Prvi stih su oi Tvoje,

izmom mom
: Da ga cerna noca krije,
izvrena nije mora.
Da ga eljno oko zrije?

Drugi tanke obrvice,

Tretji kosa, vedro elo,
A etvrti ustniice;

Pa zato se Ti, koja si

Liepa od sunca i bisera,

Peti grlo labudovo;

Sa iztoka zora vedra

Uviek krije i zaklanja?

Sto Te na to, duo, tiera?

Stih posliednji piesmi nie:

Taj su Tvoja divna njedra.

13.
Kad na posmieh ustne sloi,
Iz ustah Ti zora grane,
Sa bisernih zubiah Ti
Izza zore danak svane.
Nasmij mi se, e da bi mi
S tog posmieha danak gran!
Daj, nek sijne to biserje,
Na dnu mora izabrano!

Odkuda Ti, griliice,

Mirisavih otih grudi'?...
Zbilja! Ti bje u predielih,
Gdie neive slabi ljudi.
Ti si bila tam, gdie Ambra
Duu milim sankom travi,
Zato su Ti sniene grudi
Cvietak sladki mirisavi.
14.

Pitat e me, kako mi se

im mi zora na iztoku

Pievat hoe, a i moe . . .

Iz dremea okom trene,

Vidi, duo, kako griei,

Onda i moj angjelak se

Iz tihana sanka prene.

Nek ti prosti dragi boe!

226
Jutarnjicu tad popieva,
Pa silazi u baicu,
Ruicom mi ondie sadi

nateljah, bijae naemu prijanu naloeno od predsied

nitva konferencije, da na sve pogreke i nedostatke
glede jezika i pravopisa u poetnicah obrati pozornost

Ruu, Liljan, vanilicu.

koferencije. Tim si je navuko na vrat mrnju niekoga

15.

g. ravnatelja, koi je poslie upotrebljavao sva mogua

Termak e Ti bielu ruku,

sredstva, kako bi se osvetio naemu prijanu za tobo

Daj mi, duo, ja u vrtljar

nju uvriedu, i vratio mu ao za sramotu. Da samo je

dan in osvete spomenem.

Na Tvojemu miestu biti.

Konferenciji petrinjskoj predloi karlovaki uitelj
u rukopisu slovnicu naega jezika na porabu, krajikih

Danju, noju saditi u,

Zaljevati krasno cvetje,

pukih uionicah.

I njim staze posipati,

slovnice ponieto pokrati i preinai svoj spisak, pa da

Kud se moje lane eje.

ga onda podnese gg. ravnateljem krajikih uionicah,

Konferencija zakljui, da sastavitelj

koji e spis jo jednom pregledati i vijemu miestu pred

loiti, da se peata i zavede u puke uionice.

Kar

lovaki uitelj povrativi se doma sa petrinjske konfe

Sigode i nesgode vlastitoga ivota.
Od

rencije, upotrebi dugake zimske noi i sastavi zahtie

vanu slovnicu, te proljetjem god. 1851. poalje ruko

Mijata Stojanovia.
pis k najstarijemu ravnatelju krajikih uionicah. Ovaj
(Konac.)

odobri i toplo preporui to dielce, i drugi ravnatelj

VI.

nenadje nikakve mahne na dielcu; ali tretji ravnatelj,

Po nalogu vije vlasti sastala se je g. 1850. u vrie

koga je na prijan toboe uvredio na konferenciji, to

me kolskih praznikah konferencija krajikih ravnate

je naao grdne pogrieke u njegovoj poetnici, izjavi

ljah pukih uionicah, i drugoga uiteljskoga osoblja

se, da predloena slovnica nita nevalja. Od vije vla

iz svih predielah vojnike krajine u Petrinji pod pred

sti bude zatim isti g. ravnatelj pozvan, da dakle sam

siednitvom

napie valjanu slovnicu za porabu pukih krajikih uio

ondanjega

generala

a o popravku kolskih knjigah.

ravnateljstva

brigadira, da vie

Na predlog dotinoga

uionicah u slavonsko-sriemskoj krajini

nicah; ali zabavlja izgovori se, da mu njegovi slu

beni poslovi nedoputjaju upustiti se u spisanje slov

bijae i novo imenovani uitelj c. k. glavne uionice u

nice hrvatsko-serbskoga jezika na porabu krajikih

sriem.

pukih uionicah.

Karlovcih odredjen za lana petrinjske uitelj

Na prijan karlovaki uitelj ni da

nas nezna, gdie mu i u kakovoj lei pisarnici njegov

ske konferencije.
Kao to i drugdie u ivotu biva, bijae i tom

rukopis, a niti slovnica naega jezika nije zavedena

prilikom na konferenciji za naega prijana sgode i ne

u krajike puke uionice; uba je od ono doba uda

sgode.

Sgoda mu bijae, to je tom prilikom oprijate

rila stazom napredka, i onakova slovnica sad bi bila

ljio se sa plemenitim muem, potenom duom, sa dru

suvina u uionici; drugije se sad i svira i plee, i

gom za onda, koi mu donde bijae samo znanac, Sad

kotac plete, i posluje i putuje.

je isti potenjak uitelj vije gimnazije, i sklopljeno

U sriemskih Karlovcih doivio je na prijan do

iskreno prijateljstvo jo postoji, i urodilo je za na

brih i zlih, veselih i alostnih, ugodnih i neugodnih,

ega prijana karlovakoga uitelja dobrim plodom, kad

sladkih i gorkih danah i asovah. God. 1851. stie od

mu je sin jedinac pod okriljem i rukovodstvom ote

vijih vlastih naredba, koji god uitelj eli biti povi

voga plemenitoga i viernoga prijatelja kroz etiri ljeta

en na stepen naduitelja, da mora sluati viji pedago

polazio vije razrede gimnazijalne i poloio s najbo

giki teaj pri kojoj god normalnoj uionici, n. p. u

ljim uspiehom izpit zrelosti.

Beu kod sv. Anne, u Pragu, u Ljubljani, u Rakovcu,

u Mitrovici itd.

Kua prijateljeva bijae

sinu otinskim domom, obiteljskim krugom.

Nesgoda mu bijae, to je onom prilikom izabran

Na prijan doavi u Karlovcu na glavnu uionicu

od konferencije za konferencijalnoga sabiljenika, te

za onda sa tri razreda, a poslie kratkoga vremena) sa e

kad su pretresane knjiice slovoznanja, poetnice, to

tiri, dospije u drugi, poslie u tretji razred, pa pomisli i

su ih sastavili dvojica od prit0mnih na sastanku rav

na etvrti i na naduiteljstvo. Vijega teaja pedagogi

227

Nu isti nebeski otac, koji je izbavio nieko die

koga sluao nije, sluio ve preko 20 godinah odlino,

i sad po gore spomenutoj vijoj naredbi zatvori mu se
svaki izgled na miesto

aka seljanskoga od udnovate bolesti straha i od

naduiteljsko i na povienje

nemile smrti, kad su se poplaili konji na velikoj li

u zvanju, koje je milovao, i komu se je srdcem i

vadi, i dieak spao bio izmedju drieka (lojtre), i noi

duom posvetjivao.

cami i ruicami zapleo se u bice od toka, isti dobri

S knjigom se je uviek rado bavio,

pa si pomisli potraiti od vije vlasti dozvoljenje, da

Bog pomogao je i sada uitelju, nalazeemu se u krip

moe sa svojom uiteljskom platjom poi kudgod, gdie

cu.

se pri normalnoj uionici dri viji pedagogiki teaj

mu pomognu, te se namierio na valjanu ensku glavu,

za preparande.

Ali ga opet iznenada oine kivna sud

Oenio se je koncem g. 1852. po drugiput, i Bog

na plemenitu duu, koja postade ne samo viernom su

bina kao grom iz vedra neba, supruga mu i majka

prugom, nego i dobrom majkom osirotjene diece, i iz

dvoje nejake dieice oboli tekom i dugotrajnom bo

vrstnom domaicom.

Dom

naega prijana procvieta

letju, od koje nakon deset miesecih i premine. U to

na novo svakim napredkom; okiti se ivot smiljem i

likoj nesgodi neosta mu drugo, nego zaprositi u vije

koviljem, ruom i bosiljem; duevno i tielesno blago

vlasti dozvoljenje, da doma slubujui sam se ui i pri

stanje unapredi se, boljak promae; sunce obasja prag

pravlja za izpit iz propisanih za viji teaj predmetah,

domai; bijae oblano, pa se razvedri, srdce tuno i

pa da koncem kolske godine moe poloiti izpit ust

jadno razveseli se; obrati se gorina u slast, bolest u

meni i pismeni pri kojoj god normalnoj uionici.

zdravlje, jed u med, no tavna u dan bieli, zima zu

S obzirom na to, to je karlovaki uitelj izvrst

bata u proljetje gizdavo; presta

kubura i oskudica;

no sluio ve tolike godine, i s obzirom na njegove

potekoe iz perca naega prijana Slike iz ivota i

domae i obiteljske nepovoljne okolnosti, dozvoli mu

prirode. I njemu i dieci mu uzeo i opet dao Bog

domau sreu.

to vija vlast i odredi, da koncem kolske godine u

Mieseca travnja g. 1858. posta naduiteljem pri

odredjeni dan na mitrovakom normalnom uilitu bude

izpitivan.

Imao je osam miesecih za pripravu. Sad je

uviek ustajao zorom do sunca, pa uio

methodiku,

c. k. glavnoj uionici u Zemunu, dojdue godine u je

sem nastani se u vlastitoj kui kao sretan suprug i

niem. slovnicu sa pravopisom i slogom, vierozakonsku

otac.

nauku propisanu za vija uilita, duoslovje i kateke

demije u Beu u etvrtoj godini vijega teaja medi

Sin mu je jedinac pitomac c. k. Jozefinske aka

tiku, obu svietsku poviestnicu, obi zemljopis, prirod

cine, a kerka u domu pomo majci i otcu. Tko e

nu poviestnicu i prirodoslovje, raunstvo, krasopis itd.

kao Bog!

Teko je biti samouk djak, teko biti uitelj i skupa

uenik; ali s milim Bogom moe oviek neumornim
trudom postii mnogo kojeta. .
Da samouka nisu trapile i titale domae brige,
(Konac.)
prouzroene tekom boljetinom majke domaice, bio
bi proo od pol muke sa svojom pripravom za izpite;

Nieko poslie podne bijae ve prama svretku

ali ovako mu bijae teka muka, poeo je siediti prije

nieseca studenoga - sjedjae Mokoiny i sm u raz

reda. I tu je kuburu prekuburio; poloio izpite s do

konjoj kuici gradske bae, te esto gledae na sta

brim uspiehom, i tako si osigurao izgled, da e moi

zu, koja vodi od te kuice u grad. Gusto litje, koje

s vremenom biti povien na ast naduitelja, to se je

ljeti sasvim obraste razkonu kuicu i pravi ugodan

i dogodilo poslie sedam godinah, izza kako je pro0

hlad, lealo je sada po zemlji; a bladan vietar je pu

mutru, izmuio se uei daleko vie, nego je i propi

hao, i prve leptirice sniega padahu iz siedoga neba.

sano, to u ostalom nije mu nimalo kodilo.

Medjutim pala mu je supruga na smrtnu postelj

Danas je stigla ritmajstoru zapovied, da mora za

tri dana odavle otii u Ljubljanu, gdie e saznati, ka

i proljetjem god. 1852. preseli se u bolji sviet u naj

mo ga nadalje put vodi.

boljoj dobi svoga ivota.

ve navikao na takav nemiran ivot i do sada je mo

nesgode.

Sad su nastale nove i vee

Preteko je s malimi prihodci drati kuu i

Ritmajstor bijae kao vojnik

gao rei, da nije nikoje miesto upravo tekim srdcem

odhranjivati nejaku diecu, i biti u domu i otac i maj

ostavljao ali danas mu je drhtala ruka, kad je

ka, a uz to tono izpunjivati sve dunosti uiteljskoga

lotvorio list, te brzo proitao suhoparne redke.

zvanja.

ini bijae veoma ao, kad je saznao, da e ga osta

29

Mo

2 8

viti gosti, te nebijahu nipoto prazne one liepe riei,

kojimi je ritmajstoru oitovao, kako e ga teko zabo

rtice! ja te ljub im; da, ljubim te vie nego

isti svoj ivot, i svi moji dani posvetjeni su samo tebi;

raviti. I gospoja je tako govorila, akoprem joj u serd

ti si moje sunce, u koje u gledati, dok mi se oko

cu milo bijae, to e ih ostaviti oviek, koi je u Ber

vienim snom nezatvori, progovori Mokoinyi te klonu

tici probudio strastno nagnutje.

glavom.

Kad ga vie gledati

i sluati nee moi, onda e sigurno i manj zaborabiti;

t Berta je jote na pol diete miljae majka. Ali
Berta nebijae vie diete.

Za malo nedieljah, od kako

biee upoznala ovieka, koga je ljubila prvom ljubavju,

razvile su se bujno i duevne njezine sile.
Znaajno i muevno ponaanje Mokoinyjevo zer
calilo se je u njezinoj dui.

Dananja viest o odlazku

vi sretni poljubac potvrdio je savez dvajuh ljubeih

se srdacah.
Pak tako
zatim Berta.

brzo da se razstanemo! uzdahne

Razstati se moramo, ali samo na kratko vrieme.

Mir je uinjen, odrei u se vojnitva, te se opet vra

ritmajstorovu kidae joj srdce; udubljena u misli gle

titi, da te kao za runicu odvedem u moje dvorove.

dala je kroz prozor, svi drugi alili su za ritmajsto

Hoe poi sa mnom u Ugarsku?

S tobom u i na kraj svieta, ako je od nude.

rom, samo u nje za to nebi rieih.

Poslie obieda imadjae Mokoinyi priliku, da se

Sutra moliti u tvoje roditelje, i ako oni ele

priblii Berti, koja je sjedila kod prozora. Gospodino

sreu svojoj keri, pristati e na na savez, koi je do

Bertice! priaptne joj u ui, za tri dana moram vas

ista proiztekao iz prave ljubavi.

ostaviti, a imao bih vam jote mnogo kojeta kazati.

nam kae moja i tvoja, to nam veli naa viera.

Da se ljubimo, to

Ako uzmognete, molim vas, izvolite poslie podne doi

Ja te ljubim! uzdahnu Berta, te ga ogrli.

u bau, ja u vas ondie ekati.

Bijae ve mrak.

Berta se mue okrene, da sakrije suze, koje joj

se biehu u oijuh naresile.

Podugo ekao je ritmajstor u razkonoj kuici na

Bertu, ali neima krasne dievojke, za kojom je tako te
ilo njegovo srdce.
glavi.
ne?

Od cerkve zau se glas zvona.

Berta se osviesti; brzo se izmaknu iz ritmajsto

rovih naruajah jo jedno stisnu si ruke, jo je
danput se poljube i Berta kao lahka srna odleti
stazom prama gradu.

Razne misli porodie mu se u

Drugi dan bijae nedielja. Moinova obitelj bijae

Hoe li doi ili ne? Je li me zbilja ljubi ili

kao obino kod boije slube u 10 satih, te se doveze

Moda te je zasliepilo samo tvoje vlastito samo

oko poldana kui. Mokoinyi teko ih je oekivao; da

ljublje, te si vidio ondie ljubav, gdie bijae samo obi

nas bo naumio je snubiti Bertu.

na njezina prijaznost i ednost? Ali ne! oko nje

svetano ruho; krasna odiea ovijala mu se je oko gi

zino nemoe lagati! Danas bijae ipak niema, kad

bivih, liepo izratjenih udah, kao da bi bila na nje

Zato se je obukao u

su te svi alili, to odlazi, samo u nje nebijae pri

slivena; danas prikopio si je na prsi i krsti, koi

jazne riei za te!

mu je sam cesar priio na junake njegove grudi u

Zar nije to hladnokrvnost proti

tebi, ili nee moda da govori pred drugimi; jer joj

znak osobite hrabrosti.

srdce puca od tuge? Hoe li ikada stei sreu, o kojoj

ovaj as proao brzimi koraci svoje dvie sobe, te ko

si posliednje vrieme snivao? Dananji dan nosi u svom

liko putah je stupio k prozoru i pogledao na drum, koi

krilu za te sreu ili nesreu. Cas dva, pa je odlueno!

vodi od crkve.

Stao se je mrak hvatati.

Mokoinyiu je sve to

vie nestajalo nade najedanput zaumi enska odie

a i Berta stupi predanj.
okoinyi skoi k njoj, te ju strastno poljubi u
ruku.

Bog zna, koliko putah je u

Kad opazi karucu, postane mu tiesno

oko serdca, kao to nikada prije.

U istom ratu, gdie

su mu neprijateljska zrna fercala oko glave, bijae

mirniji, mego danas, kad namierava Snubiti svoju dragu.
Ovaj sat odluiti e sreu ili nesreu njegovu.

Kad je

vala vam gospodino! Moje srdce me dakle

karuca stala na dvoritu, poalje on svoga poslunika,

nije prevarilo, kad je italo ljubav iz vaih oijuh. Oj

da moli gospodu u njegovu imenu za nekoliko rieih.

Bertice! ja sam danas najretniji oviek.

Mokoinyi primi ju za ruku, a ona upre u njega

Moina i njegova gospoja veoma se zaude, to

okoinyi-u, te danas slugu alje; ta bio je do da

svoje krasne modre oi, te su tako dugo mue stali,

nas uviek na domai prijatelj, a opratjati se valjda

a iz oijuh mogao si suditi, kako se liepo veu u ovaj

as njihove due.

jote nee; imade bo jo dva dana ostati medju nami.

Samo sestre su to dobro razumiele; Berta je Juliji

299

prijanji veer sve kazivala.

Doavi iz crkve, ostali

Molim vas, nemojte se prenagliti, te nerecite

su svi u dvorani, a Berta nije znala, bi li ovdie ostala

sada niti da niti ne.

ili otila, da sakrije nemir, koi je njom zavladao; stupi

vae keri, a stvar zasluuje, da se promisli.

O tom zavisi budua srea

k prozoru, te se poe igrati sa svojim kanarcem.

nego li se krenem, moliti u za odgovor, ali sada

Prije,

Sada udje Mokoinyi u sobu. Svi se zaude; ni

kada ga bo jote tako svetano odievena nevidiee.

Jo nieto! doda polagano Mokinyi drhtaju

Moina ustane, te mu prui ruku, a gospoja mu ponudi

im glasom, a elo mu se namrgodi, lice mu se smra

stolac. Svi su ekali njegove riei. Berta je drhtala

kao iba na vodi.

sunce sakriju. Jo nieto moram vam kazati. Mislim

i nadam se, da to nee neugodno dirnuti niti tebe,

Kao to znate, progovori - ritmajstor, zove me

i, kao to potamni zemlja, kada oblaci u jasnom danu

moja dunost opet odavle; "za dva dana morati u osta

draga Bertice, niti vas, koi ste roditelji njezini ali

viti vau kuu, u kojoj sam proivio najliepe ase i

kazati ipak moram.

vota svoga.

Znajte dakle ja sam prote

Srdana vam hvala, milostiva gospojo i

vam predragi gospodine, za vau gostoljubivost, kojom

Ah! to sam i slutila! zavapi gospoja, te da e

ste me tako prijazno primili nepoznata, strana o

k svojoj keri ali kao u nesviesti padne opet u

vieka.

svoj naslonja, a Julija u taj as k njoj dotri. Berta

Uvieravam vas vrsto, da u se uviek s vese

ljem sietjati sretna vremena, koje sam medju vami

proivio.

A kako bih i mogao zaboraviti miesto, gdie

je drhtala u Mokoinyievih naruajih, a Moina im se

priblii te primi Bertu za ruku. Hodi k meni siro

mi se je, tako reku, tek rodila danica ivota moga;

mano moje diete!

kako bili si mogao iz pameti izbrisati miesto, uz koje

majstorevih, te plau padne na oteve grudi.

me vee silna mo mo ljubavi.

Da! ja ljubim,

rta se izvinu iz naruajah rit

Mokoinyi se je upropastio, kao da ga je munja

strastno ljubim vau kerku gospodinu Bertu. Zato

oinula; inilo mu se je, da je odzvonilo njegovoj sre

sam dakle i stupio danas pred vas, da ju od vas svet

i; uvidio je, da ga vie netreba medju ljudmi.

ano zaprosim te vas zamolim, da joj dozvolite stupiti

tuge obori mu se niz lice; alostnim serdcem izadje, on

sa mnom u stali brani, da postane moja supruga.

iz sobe. Zapoviedi slugi svomu, da mu osedla konja,

Suza

a sobarici porui, neka ga izpria kod gospode, i zatim

Moina je sav zapanjen gledao ritmajstora. Pro
odjezdi proti velikoj cesti. Neimaju pravoga cilja, ja
nja ova tako ga je iznenadila, da nevierovae svojima
io je samo dalje kamo god.; na veer dodje pod
vlastitima uima.

Cudnovato mu se je inilo, kako se

gaber i ovdie ostane do drugoga veera.

Kad drugi

je mogla u tom kratkom vremenu bez njegova znanja

veer kui dodje, preda mu sluga list.

Brzo ga raz

splesti takova ljubav.

peati, te uze itati:
Berta se je bojazljivo

obazirala na majku, te joj

Predragi gospodine! Nemogu si misliti ozbiljno

je kuala itati na licu, to se u njezinoj dui sbiva. Go

spoja sjedjae zamiljena; oviek bi prije rekao, da

sretna braka, u kojem nevlada jedinost medju muem

i enom i u malih stvarih.

je voljna nepristati na taj savez, nego li ga odobriti.

Najmanje mogu si pako

misliti sretan brak, gdie nije jednoga viera i drugoga.

to e rei Berta? zapita Moina.

Moje keri odgojene su u svetoj vieri mojih diedovah
Oj! o njezinoj ljubavi sam

osviedoen.

Kod

otih rieih obazre se Mokoinyi na Bertu, te stupi

blie k njoj.

Ona ga ljubezno pogleda, a taj pogled

vie je znaio, nego li Bog zma koliko rieih.

Prvom prilikom nastavi Mokoinyi, odrei u
se svoga sadanjega stalia.

U Ugarskoj imadem svoj

i zato takodjer elim, da moji unuci, ako mi Bog koje

podari, nikada neostave viere svojih diedovah,

Mi vas

svi tujemo, i visoko cienimo svojstva vaega serdca i

uma, pa s toga dakle i tim vie alimo, to se ujemu
savezu medju nami protivi nedoljiva zaprieka.
Time vam se svi preporuujemo, te vam iz svega

grad, koi akoprem nije ba tako velik, ipak mi daje

serdca elimo sreu u svem i posvuda.

toliko dohodakah, da u lahko moi svaku elju izpu

znaaj daje mi nade, da neete odsele traiti vie pri

niti svojoj eni.

vae dozvole.

K srei naoj dakle samo treba jote

like, da govorite s mojom kerkom.

Moina pogleda svoju enu, te hoe da joj nieto

Sutradan odlazili su husari.

progovori, ali ritmajstor ga pretee:

Poteni va

Valu

oina se je ve

- zorom odvezo od kue; jerbo ni malo nebijae prija

230

telj enskim uzdisajem, a znao je dobro, da bez ovih

nee biti.
Ritmajstor zbilja nije vie traio prilike, da go
vori s Berticom.

Po slugi poslao je gospoji svoju po

bu bijae itavo skoro selo pozvano, upan bijae

starieina, Levevka teta, a Matizelj miljae tom pri
likom, da su se opet vratila na sviet zlatna vremena;
jer tako dobro, kao ova tri dana, nikada jote nije ivio.
Moini je ostala sada jedina Berta, ili bolje

sietnicu za uspomenu razstanka, i kad je na dvoritu

uzjahivao na konja, bijahu sve tri enske na prozoru

reku, samo sjena njezina; srdce mu pucae od a

to je majka Bertici dozvolila.

losti, gledaju, kako mu sve to vie vehne njegovo drago

Jo jednom obazre se

Mokoinyi na prozor, pozdravi ih rukom zadnjiput i

brzinom munje odjezdi u selo. -

diete.

Berta sjedjae sada najradje u razkonoj kuici

na vrtu, i otac ju je uviek suzami oblivenu ovdie

Pred crkvom stajahu ve husari, svi pripravni

nalazio.

Moina je dodue kao prije i sada obino na

na odlazak, a oko njih skoro itavo selo, mlado i staro.

stojao oko svoga gospodarstva, ali i to ga nije vie vese

I Anica je dola sa Levevkom do upana, da se

lilo.

oprosti sa svojim buduim suprugom jo jedanput, ako

a gora se zelenila, ali sve to nemogae razveseliti nje

prem se je on juer skoro itav dan opratjao.

gova srdca. to mu sve to hasni, kad mu vehne naj

Kad je ritmajstor doao, poskau svi na konje;

Miko je k molitvi zatrubio i husari otidju.

Dieca

su ih sprovela jo daleko izza, sela Police.

Drvetja su dodue cvala, ito je divno ponielo,

draji njegov cvietak?

-

Pribliio se je Moinov godovni dan, kojemu se

je uviek radovao, ali lietonji sietjao ga je jo vie

na one, koje je izgubio. Lani mu bijae jote ena iva,

Tuga i nevolja nastanila se je poslie odlazka hu

Sarah u polikom gradu.

Berta nemogae zaboraviti

jote obedvie keri bijahu mu sretne, zdrave i vesele

uzanj. A danas? Bio je poput okresana drveta. Srd

Mokoinyia, a vrieme takodjer nemogae izvidati ranah,

ce mu pucae od alosti, kad u jutro stupi Berta u

kao to ju majka tieie.

bielo odievena kiticom cvietja pred njega.

S vremenom se je dodue

toboe umirila, ali joj bijae vidieti na licu, da njezina

Dragi ote! progovori Berta, nu dalje nemoe,

dua mnogo trpi. Ceste suze ugasile su joj divni pla

suze ju oblie.

men, koi je prije gorio u oijuh njezinih, a ruice njezi

strastno ogrli svoju kerku, te ju pritisnu na svoje

Moina

nemogae

ni riei izustiti;

nih licah pobliediele su uslied mnogih preuvenih noih.

Malo zatim snadje druga nevolja gradsku kuu.
Oblinji susied, kojega je ve Julija podugo pozna
vala i kojega je istinito ljubila, zanemario je sasvim
svoju Juliju, te si izabrao drugu neviestu, povrativi se

Govori! jedino dietece moje, govori, to eli!

Ote, ote! nemogu si pomoi. Ja ga nemogu
zaboraviti.
Samo sretnu rad bih te vidieti.

Ako misli,

s daleka puta. K tomu jote opasno oboli majka. Obe

da e biti njime sretna, pa neka se vri tvoja vo

dvie keri nadtiecale su se, koja e ju bolje i sveserd

lja, ja nebranim.
Svezano.

nije podvoriti ali badava joj bijae sva njihova dvor

ba; dani bo njezini su iztekli.

Prije nego li je snieg

kopnio, leala je u crnoj zemljici. Majina je smrt

to Bog svee, nemoe biti slabo

Sutradam pisae Berta umah svojoj prijateljici u

grad. Mokoinyi bijae jote u Ljubljani, te je od Ber

Juliju tako uzdrmala, da je umah zakljuila, odrei se

tine prijateljice saznao, da je njezin otac promienio

svieta i njegove varave nade, pa potraiti mir u ma

svoje misli. Jote isti dan odletio je Mokoinyi na Po

nastirskih zidinah.

licu. Za etiri nedielje bijae Berta Mokoinyieva su

Otac joj nemogae zabraniti; jer

je dobro vidio njezinu vrstu volju.

Poslie materine

pruga, i odmah poslie vienanja odu u Ugarsku. I

ina nije imao vie volje ostati na Polici; s toga proda

U proljetju

Anicu.

doao je straim etar po svoju

Sprovadjali su ga dva prijatelja i njegova

svoje imanje, te se na molbu Mokoinyievu i on pre

seli u Ugarsku, gdie se je zbilja radovao Bertinoj srei,

majka, koja je ve odavna elila, da vidi svoju snahu.

i usried liepih unukah se je bogme i sm jote pod

Berta sama oblaila je Anicu na dan njezine svatbe,

mladio. Svake godine dolazio je jedanput na grob svoje

a pri tom joj se je mnoga suzica oborila iz krasnih

pokojne ene, posietio je Juliju i stare svoje prija

njezinih oijuh na

telje, te svim ovim pripoviedao o srei svoje drage

B e r t i c e.

Aniinu glavu, kad joj je brani

vienac prikapala za kose.

Levevka priredi svet

Canu svatbu, koja je itava tri dana trajala, a u svat

Prev. Ljud. Tomi.

231

naem pravopisu.

koje pobija, samo drugim duim i zapletenijim putem;

Odgovor g. Jagiu od A. T.

jer lasnije je svakako kazati: osnovi glagolja dodaj jem,

nego li osnovi infinitiva dodaj em, pa onda i pred e

(Nadalje.)
pretvori u j tako, da ti izadje jen. Zato neka g. pisac
G. pisac brani nieke stvari na udan nain.

Za

oblik o proen kazao sam ja, da on vlada i u kaj

kori nevaljanotju nae gramatike, koliko ga volja, nas

to nee nimalo smetati u svih onih tokah, gdie su po

kavtini, a g. pisac veli, da to glede posliednje nije

sliedci isti, dolo se k njim putem naih jednostavnih

istina, poto kajkavci vele: o proen. Istina kajkavci

i jasnih naelah, ili putem njegovih uenih ali zaplete

vele o proen, ali kau i svea, to jest: kajkavci

nih pravilah.

Povrh toga velimo mu glasno, da nee

nepoznadu istoga glasa , ve ga mieaju sa , ali se

mo nikada dopustiti, da nam slovnica opet postane ka

zato, gdie se glas oponira glasu t, moe i kajkav

zuistikom, na koju ju moe nagnati ne samo manjak,

nego i preobilje znanja.

tina metnuti uz akavtinu; jer u glasu u o proen

isto je tako sakriveno , kano u sve a miesto svie

Govore o mojoj obrani slova primietjuje g. pi

a. Ako dakle kajkavac kae o proen, to on sva

sac, da bi skoro pomislio, da sam osviedoen, da ga

kako spada akavcu, koi kae o proen, a na drugoj

neu obraniti. Odakle to izvadja g. pisac? Zar odatle,

bi strani bio tokavac sa svojim o proten itd. Tim

to sam za obranu toga slova, kano jednoga slova, vie

je uvrtjena moja tvrdnja.

napisao nego li za koje drugo slovo? Ali da, on to po

Ali udnovatim i smie

lim nainom tvrdi g. pisac, da o proen nije to

kavski. Neka pita katolike Slavonce, koji su bez dvojbe

tom sudi, to sam primietio, da e i mene ivot nad

vladati, oboruana mertvim slovom.

Najprije imam

primietiti g. piscu, da rie mertvo u mojem konteks

i e m i proaja; pa kako i nebi to bilo tokavski,
kad posve odgovara njegovu glasoslovju.

Uzmimo gla

golj soliti, kamo spada i oprostiti; particip se od

tu nikako neznai onoga, to mu g. pisac podmetje,

da ima samo smisla za jezik staroslovenski i da
nanji cerkvenoslovenski; jer ja sam o protivnom uvie

soliti oevidno tako pravi, da se osnovi sol doda, jen

ren; ja smatram mrtvim samo ono slovo, koje je i

= soljen; dakle i kod oprostiti osnovi se o prost do

vot izbacio; ako se dakle izbaci, onda e tekar biti

.mertvo, a sada je ivotom ivo. Tim se rui i na kri

a po najnovijem predlogu o proen; istim nainom

vom temelju osnovani dokaz g. pisca, da nebi nitko

prave to vrieme i oni, koji kau, o proten, jer da

smio zagovarati toga slova, to je po

mrtvo.

neima tvorke je n, nikako se nebi moglo protumaiti,

mojem sudu

Ali in pobija g. pisac moju obranu slova i?

no to ovi izputjaju ono j, poto je obavilo svoju

Ako ima to znaiti opazka na strani 184., onda me g.

slubu, uprav tako kano kad nieki govore i piu dui

pisac, argumento ad hominem, eli pobiti slovnicom An

i duji, pa oboje dobro.

tuna Maurania, ko mu da sam ja tovalac i koi

Ali nuto nevolje; ovaj se

nain izvadjanja pomoju slova j protivi analogiji g.

tvrdi, da je dvoglasnik, doim ja velim da nije. "

pisca, te ga on bez obzira zabacuje, dokazuju u svoj

tujem ja veletovanoga starinu knjige nae, i sbog

ozbiljnosti, da se dionik taj pravi od osnove o prosti,

riedkih njegovih zaslugah na knjievnom polju i sbog

pa se tomu doda sa m o em, po em i p r e d e p re

toga, to sam mnogo od njega nauio glede jezika na

ega; ali odatle nikako nesliedi, da bih ja imao u svem

ovieka, koi bi to razumio? Jer ako se osnovi o pro

biti njegova mnienja.

sti doda samo en, odakle je dolo ono j?

o tom prepiremo, kakov je to glas, pa da emo se

Ako li ga

Meni je dosta znati, da se jo

ve stvori kano deum ex maehina, kamo e ga na

mnogo vie prepirati o tom, kako da taj glas biljei

miestiti?

m0.

Ako ga metne poslie t, nemoe biti nego

o prostjien, ako poslje i, nemoe biti nego o pro

Drugo, to se proti mojoj obrani navadja, jest

odluna tvrdnja, da nitko nebi za tako razliite gla

stijen, a nikad budi: o p r o e n budi o protem.

sove i izgovore traio jedan znak, da nije bilo cirilskoga

Pisac je dakle ovo pravilo napisao u velikoj naglosti,

ti i latinskoga . - Na to odgovaran, da svi novijekav

a hotio je rei, da se osnovi infinitiva o prosti doda

ski izgovori toga slova nisu razliitiji od staroslovenskih

samo em, pa ono i pred en prelazi u j, tako da posta

glasovah ja i (magjarski), pa kada su ljudi u jeziku,

ne jem.

koji

Evo kako i g. pisac dolazi do istoga pravila,

mnoinom i dosliednotju znakovah i danas za

uzor slui, ona dva glasa biljeili jedinim jatjom, zato

nebi i dananji ljudi mogli nieto manje uiniti?

Ono

nepronadju i neuzakone, nitko neima prava, obarati se

na mnogo lanju i praktiniju porabu.

Jer ono, to g.

pako, da zato, to nitko nebrani staroslovenskih naza

pisac iz Mikloia navadja, nepobija nae tvrdnje, jer

lah, nebi smio braniti mi , jest skok, dakle pogrieka

i on veli: dass man die zweifelhaften Laute so genau

umovanja; nazalah nebranimo, jer ih neimamo; slovo

als mglich filiren soli. Neka to uine nai protivnici,

branimo, jer imamo u ivotu glasovah vrlo srodnih,

pa e tek onda stei pobiedu.

ali teko razluivih, kojih neznamo bolje izraziti, nego

ovim slovom.

one cestedio

Rekav ovoliko proti svim mojim opaz

kam, zavruje g. pisac ponosno, da u za 8 nai jako

Knjievnost.
malo zatonikah.

Al ni ta me opazka nesmeta, samo

ako su moji razlozi takovi, da ih g. pisac nemoe po

biti, a u tom sluaju mogu mu napomenuti ono: Video

(Herratsko-srbska). Od Sbornika zakonah i uredabah (kne

evine srbske) izasla je u Beogradu XVI. est, stoji 8 groah.
Nai pravnici valjda e se popatiti, da si nabave ovaj sbornik.

meliora, deteriora sequor.

Ovim bih ja mogao zavriti svoje protuopazke;
ali da me neukore pristranotju, moram odgovoriti i
na ono, to je g. pisac drugdie o tom slovu kazao. Na
strani 177. II. svez. pobija pisac moju tvrdnju, da jo
neima pravilah za njegovu porabu, tom opazkom, da
su pravila razvili ulek i Pacel, po kojih moe to

G. pisac obiava sve tvrditi smielo, nemare stoji

li ono, ili nestoji, pa tako mu se je i ovdie dogodilo.
Sva pravila gospode one, osim niekih prepornih slua
jevah, osnivaju se kano to se i nemogu osnivati na
em drugom, van na naelu: gdie se dugo izgovara,
pii ie, gdie li kratko, pii je; ali eno nevolje, u prostra
nom podruju naega naroda ima ve u obinom ivotu
dosta

rieih, koje se ovdie izgovaraju dugo, drugdie

Dr. Nikola Kersti u Beogradu, poziva na predplatu na dru

gu svezku svoje Historije srbskoga naroda, koja je od matice
srbske dobila nagradu. U ovoj je svezci dio o Nemaniih. Iz
nieti e 5 tabakah. Stoji u Srbiji 4 groa, u Amstriji 50 nov. Pred
plata se alje g. sainitelju u Beograd. Odsad e dielo bre izlaziti.
Od Rienikaiz knjievnih starinah srbskih Gj. Daniia, iz
ila je III. diela etvrta svezka od riei do p . Ciena
je ovoj svezci 6 groa ili 60 nov.
U Beogradu izila je Pouka o podizanju bielih dudovah i
njegovanju svilenih bubah, od Koste Popovia. Na 8-ni, 65 str. S
1 tablicom. elili bi, da se knjiga ova to vie razprostre u na
em narodu, koji bi velike koristi mogao imati od svillarstva.
- U Zemunu su izila Historijska razmatranja o Bugarskoj,
iz francezkoga, od Adolfa Davrila. Ciena 5 groah.
G. Ivan Beri, svejenik u Zadru izdaje itanku starosla
venskoga jezika sa glagoljskimi pismeni, koju je na tri odsieka
razdielio. Na koncu ima niekoliko dodatakah. Osim predgovora ima
tu i historiki spisak rukopisah i knjigah, iz kojih su uzeti odlomci
za itanku. Ciena je 80 nov. Prenumeracija traje do polovine ko
lovoza.

kratko; g. pisac neka dokae, da to nije istina, a meni

je samo dodati pitanje: Tko e rieiti taj prepor? Ako
je dakle teko, dobro pisati obine riei, to e biti,
kada se predje na svakojake sastavljene, neobine i u
i ivotu pukom nedolazee riei?

Nemoraju li se tu

zametnuti prepirke, kojim barem ja nevidim ni kraja

ni konca, osim ako se nenametne koja sila, koja e tu
stvar uprav odsiei.

Budui dakle, da se sva mogua

pravila o toj porabi moraju napokon svesti na koliinu

slovakah, to ja o njih

Iz Zagreba javlja se Serb. Danici, da je neumorni na pisac

g. Jovan Suboti napisao novu tragediju Milo Obili u 5 raz
dielah. Nesumnjamo, da je g. pisac znao novu stranu nai ovomu
predmetu, o koji su kuali svoju snagu toliki nai pisci, ali no
ramo rei, do sada ne sa najboljim uspiehom.
.
(eska) U tiskarnici dr. Ed. Gregra u Pragu izalo je kao
nastavak biblioteke gerkih i rimskih klasikah, dielo Tita Livia
dajiny od zaloeni Rima, prevedeno od Josipa Pechmeka, gimna
zijskog uitelja u Iliinu. U istoj tiskarnici uprav je sada dois
kan 1. svei, 1. diela Jarosl. Brezanovskieve Skole francouzkho
jazyka.

drim, da bi mogla valjati za

pojedince uenjake; ali za ostalo obinstvo, koje neima

i A. G. Steinhausera u Pragu izaao je ve 3. svei,

3. diela romana Proklatec s produenjem ptike.

kad razmiljati, to je dugo, to li kratko, nemogu biti

prikladna.

Moemo i mi dokazati poput Latinah, koji

su nastavci dugi ili kratki; ali glede korenikah, kamo

spada i slovo ., trebat e uviek uiti iz nestalne porabe
ivota, pa napokon e se morat kazati: Multa per Illy
riae fines sine lege vagantur; je li pako to koristno i
praktino, neka svatko sudi.

Dok se pako ta pravila

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Jedan izmedju najstarijih obiteljskih arkivah, sto ih u eskoj

ima, biti e po svoj prilici grofa Bo os-Waldecka. Taj arkiv je
ve od 500 godinah uredjen, jer su godine 1364. svi spisi od pri
janjih vremenah, koji se tiu obitelji unj metnuti, te su se hranili
u rodnome gradu Waldecku (u poranjskoj Pruskoj). Najstariji iz
vorni spisi u tome arkivu, koji se tiu obitelji, jesu od god. 1124.
Kad bi se tono pretresao i izpisao toli ogromni broj spisah, nalo
bi se jamano mnogo kojeta, to bi i za poviestnicu zanimivo bilo.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Teaj XVIII.

Ni Cetina nije bez junaka,

Nit Bjokova gusta bez oblaka.
Amid. Kai.

Grmni jekom Bjokovo okolo,

Bratsko hvataj sa Balkanom kolo,
Grmni jekom svuda svitje zora
Pa povikni: u kolo! sad hora!
gag:N
SSO-Saxo
Biokovo neostala pusta!
- Zato tebe magla krije gusta?

Na tvoj poziv sve ni mukom mui,

Samo jeka toilima hui;

Hrabro gniezdo sivih sokolova"!

Vikni gromkje: rudi evo zora!

Zat koprenom elo si okova?

Hajd u kolo bratsko sad je hora!

L. W.

Nemoj kriti tvoje divno elo,

Nesrami se, to tvoje odielo

sestra.

Vitieh jelah, zelenih javora"

Certa iz ivota od Mihajla.
Plav odnese sinja preko mora.
Bio mi se je ve dosadio ovaj monotoni ivot.
Zlatokosa Danica te budi,
- Tebi zora prvi pozdrav nudi,
Da ga naiem iri krajinama,
Svud da svietli, gdie je gusta tama.

Sve jedno te jedno.

Zato da nebih kod ivota mrtav

bio, potraio sam promiene, nadaju se, da u u njoj

ono nai, ega sada neimam.
Godine 1859. svrio sam nauke, pa kad me ve
u ivotu nikakva radost niti srea nije sretala, rieio

Balkan prua iz lieve jabuku,

Sto mu dade Danica u ruku,

sam se, da odmah, im podnesem izpite, potraim

na novoj stazi sree i zadovoljstva, da se jednom ve

Iz bratskoga kai mu napora:

smirim na onom miestu, gdie e me nov sviet i ivot

Germni brate, sada nam je hora!

doekati, ili bolje rei, da nebudem vie talas u ivotu,

koi se razbija o iljaste vrhove ljudske volje.

Pogledj Bosnu, kako mrtvo spava!

Gledj i tvoja spavaju tri lava!
Budi! budi njih Bjokovo mila,
Da dumanska nesatre ih sila!

Niekoga jutra lecao sam se dugo u postelji, ita

ju Zan Pavla, i naiao sam na jednu liepu misao, kod
koje se malo due poustavih. To bijae: Sietjanje je
30

234

jedini raj, iz koga nemoemo biti iztierani.

Medjutim

Tetka me je doekala onako, kano to bi doe

udje moj momak i donese mi pismo. Otvorih ga i pro

kala sebe i svoj prvanji ivot, obilat uspomenami.

itah.

Ali zahman; gdie je priroda trebala da bude najboga

Bilo je ovoga sadraja:

Ljubezno diete!

nim elju.

Pobrinula sam se, da ti izpu

Ja sam nala dievojku, za koju mislim, da

e ti biti ono, to je oko glavi, a srdce grudim. Du

na sam jote i to primietiti, da je iz bogate kue.

tija, tu je pokazala prosjaku sirotinju. Sve to po

stoji u svemiru, postoji, da se samo jedanput rodi, ivi
i umre.

Da, stroge sudbe!

Kako joj je bilo, kad me je vidiela, moe samo

Znam da e na ovo rei: nije mi mnogo do toga; ali

onaj pojmiti, koi ima srdce i koi ljubi svoga. I meni

je moja dunost, da se postaram, kako bi ti nala dru

je milo gorko bilo.

icu, koja e te svestrano usreiti.

osietio do niekoliko vrelih suzah, koje se oborie niz

Ovo su samo rie

moje obraze kao usijani noevi.

i, a uvieriti e se dielom, kada dodje.

U B.. .

U tom trenutku nisam nita

Poljubila me je; ona

je u tome poljubcu vidiela sve madanje svoje; i moja

tvoja tetka
M. N. uiteljica.

Sutradan sam ve putovao. Na parobrodu bilo je

dosta putnikah; ali za udo kod tolika drutva nena
djoh ni jednoga lica, koje bi moju naklonost pobudilo.

usta dodirnue se drhtjui njezinih bliedih usanah i

suhe joj ruke. Teko mi je bilo kao nigda prije.
Dugo smo sjedili, nitko ni rieice.

Mora da nas

je tada udnovato bilo vidieti. Da je bilo ruke, da sni

Bijahu sve skoro ljudi trgovakoga duha, kojim si

mi obraze sa ivih tatuah, moebiti da bi se tko

sa lica mogao itati, da im je sve jedno: englezka ro

nad njimi docnije zaplakao, ili im se nasmijao.

ba ili prijateljska ljubav.

U njih bijahu to stvari, za

kojimi valja onako hodati, kao i za svakom drugom

robom. Zagledao sam se u Dunav i neokretjui lica
miljah, da svaki talas dunavski prelazi preko moje du

. Jedva jednom zapita me uguenim glasom:

Kako je diete, je li ti teko bilo u osami bez
bratje i rodbine?
Svakojako; ljubio sam osamu, kad mi je mete

e, da izpire stare rane i da liei ono, emu se i ne

dodijao bio; traio sam metea, kad mi je osama duu

nadah nigda lieka nai.

trovala. Bilo je danah, kad mi je i jedno i drugo do

bro dolazilo.

Najsmieniji je oviek, kad o srei sanja. On ne

vidi sebe u sebi, nevidi sebe u svietu. Realnost, pre
itjavana kroz ciedilo due i eljah njegovih, postaje

Tebe sine, srea kao da neljubi?

- ovieku, koi je ve prespavao sanljivo doba

idealom, a ideali suhoparnom realnotju. I gdie se trai

mladjahni ivot koi je u njem sahranio sve nade,

najvie harmonije u samu sebi, tu oviek dolazi u naj

ako mu se srea docnije i javi, nigda je neprima sa

vee protivnosti, kad o srei sanja ....

dobrodolicom; zagrljaji njezini hladni su, ona mu nije

Iz ovoga budnoga sna tre me glas parobrod

skoga zvona i um parnih strojevah. Marker nam javi,

Na obali doekae me moji znanci. Bijahu me se

nevidiee.

Petnaest godinah ve je prolo, odkako me

Onda sam bio diete, a danas oviek.

to

su oni osietjali, nije lahko pogoditi.

Tetku moju Maru, koja me prva zagerli, nisam
mogao ni poznati.

Mislio sam, da e mi to odgovoriti; ali joj usta

zamieni oko, a riei suze.

da smo kod B... Ustadoh, poklonih se i odoh.

zaelieli.

vie mati no mauha; jer mu u nevrieme dolazi.

Bila je ena, koja je ve preiviela

viek salonskoga svieta. Moglo joj je biti ve oko 40

godinah, no vidiela se je mnogo starija; jer su ju po
starala bila svietska tervenja i komeanja, i toliko pre

Nisam je hotio uznemirivati. Sjedio sam mirno

na niekom starom divanu. Mislio sam na minula vre
mena, na moju majku i mnogo kojeta drugoga.
Napokon me zapita:
Jesi li se tvrdo rieio da uini, to i naumio?
Jesam, odgovorih joj.
Jesi li izmierio dubljinu, u koju lahko moe
upasti enitbom?

to biti nemoe, to nigda neelim; a da to i

trpljenih nesreah; nisam ju mogao poznati, ako sam

zaelim, ostala bi samo elja.

i gledao obraz

Tetka moja ustade i ode u drugu sobu, kazav mi,

da e se brzo vratiti.

njezin to viernije sauvati u svojoj

dui. Jer badava, to izree dlieto ljubavi u serdcu

ljudskome, to izbrie vihor vremena.
Nebi umio ni rieice kazati o tome, kako sam
bio doekan, i to me u tom trenutku tako sretnim uini.

Tako je i bilo.

Poslie pol sata dodje ona te mi

ree, da je bila kod kue dievojkine, pa javila, da sam

ja doao.

Taj veer proveo sam u razgovoru, priaju ona

meni, a ja njoj o raznih sgodah u ivotu. Sutradan

Moj fatermerdisani susied zapita me na po

sliedku:

uzstao sam kasnije nego obino; tetka moja nije bila u

Gospodine, vam se taj rad dopada?

sobi.

Nebih ga inae gledao.

Slukinja mi ree, da je otila u kolu. Danas

najstarije uenice polau izpite, pa doda, ako mi bude

Liepo, ali nita osobita.

dugo vrieme kod kue, neka i ja odem u kolu.

Kako komu; uslov liepoga je u samu ovieku.

To sam i uinio.

m, da, da.

Doniekle sam sjedio u sobi,

etao, premetavao stare knjige, dok nespazih na du

haru niekakav lik.

Oko nije moglo

namah poznati,

Moj me je susied prezrieo. Nisam bio za njega.

Malo zatim svri se i izpit.
Roditelji blagodarie mojoj tetki na njezinu tru

ali srdce je znalo, iji je to obraz. Vrieme je za

strlo jedini i posliednji spomen adjavom zaviesom, i

du, a ona njim na povierenju.

tek se po nieke crte razaznavahu. To bijae obraz

dovoljni.
Poslie podne ode tetka u varo da nabavi, to

moje majke. Kad je snimljen, mislim, da je bila sretna,

tako barem govori sm lik.

Razidjosmo se svi za

e nam za svatove trebati; a ja, umoran od puta, le

Nisam smio toga lika dugo gledati... Sliku vi

goh spavat.

Tielo mi je elielo sna, a oko svietlosti.

dieti onoga, to smo ljubili, a danas moramo o tom

Nemogoh se ni trenutka odpoinuti. Dva slavulja i ono

i misliti prestati; jer ga neima - znai, derati zavoj

dievoje neprestano su mi treptili pred oima.

sa podmladjene rane . . .

Zovnem slukinju, da

U ovakovu stanju proveo sam vie vremena . . . .

mi kae, gdie je kola.

Nietko zakuca na vratih.

ili ne, nesietjam se.

Poto sam malo haljine bio izpraio, odem.

Jesam li togodj odgovorio

Ali dobro pamtim, i prije bih

sebe zaboravio, nego to, da je preda mnom stajala die

Kad sam doao u kolu, bio je izpit ve zapoeo.
vojka, koju danas u koli onako duboko u duu za
Sjedio sam izmedju niekoga koopernoga starca i fa
pisah.
termerdisanoga mladia.

Vie me je zanimao enski

Zagledao sam se u nju. Oi sam imao, samo nju

rad, koi je bio izloen na jednom stolu, nego pita

da vidim; ali neznam, da li sam mogao i to vidieti,
nja iz elegantnoga francezkoga jezika.

Prvo, to mi
da je sa da i ona mene gledala.

je palo u oi, bijae jastui, na kojem bijahu izvezena

Nita negovarasmo. Da sam bio druge volje, mo
dva slavulja na drvetu, nadtieui se, koji e sebi prije
pieva njem smrt izpievati.

Izradjeno je bilo tako

da bih bio pomislio, da me je jezik odbiegao, ili da ga

nisam ni imao.

vom briljivotju, takovom pomnjivotju, ako kaem:

Ponudih joj da sjedne.

Divan, ili to joj je bilo

vrlo dobro, to bi bila ta ociena jedva tek dovoljna,

najblie, ili to druge stolice pri ruci neimade, ili
da izrazi desetu est o noga, to je taj rad u sebi
imao.
.

sjede i mi bijasmo jedno uz drugo.

sam dola dola sam

Nisam htieo pitati, iji je; nadao sam se, da u

Milo mi je.
i sam to pogoditi.
Dola sam k gospoji.
Obazrem se po cieloj koli, te smotrim, gdie me
Kano da je gladna godina nastupila u rieih, tako
jedno dievoje

kradimice pogledae.

Oko bi njezino
mi bijahu riedke.

moda i sakrilo elju, kazati mi, da je ona ta, koju

Nadam se je; skoro e doi.
ja traim, ali ju izdade rumen lica.

Meni je to dosta

bilo. Znao sam ve za cielo, da je ona to.

etu tomu moglo je biti 1415 godinah.

Dievoj

Imadem nieto posla. Znate li za cielo, da e

se brzo vratiti?

elo mu je

bilo ovisoko, oi crne, svietle; obrazii odugaki,

Ne ba za cielo; ali mislim. Izvolite priekati.

Cutasmo.

Snieni; usta maljuna, koja skrivahu dva biserna niza

Kad se ovieku ugrije serdce, onda mu se smrz
zubiah, a uz to se je talasala crna, gusta kosa po
ne jezik.
bielom labud vratu, kano vierna uvarica ote svete,
klasine liepote.
Gledao sam rad i nju; u radu ogledae se ona,
a u njoj mogunost, da samo takova dua moe ova
kova ta zamisliti i izraditi.

Vi ste mi poznati. Vidio sam vas jutros u koli.

I ja vas, odgovori mi dievoje.
Dakle se poznajemo.
Jest, ako niste zaboravili.
Zato to?
30*

1236

ula sam od vie dievojakah, da su mukarci

jako zaboravni.

Sirota moja se stra i zaboravila je posao, radi

koga je dola bila.

udno je ovo izgovorila.

Ali ne svi, rekoh joj.

Vrieme se je pribliavalo, da podjemo kui moje

Nemojte vi biti pa eto, da nee biti svi.

Uzdrhta i pade mi u naruaje.

Ruka moja moe biti,

da je ledena bila, kad je na njoj poivala, a to joj

razhladi vrelo lice.
Podigoh ju.

Vam je teko.

Pozvani prijatelji i srodnici ve su doli

bili. Veselo ovo drutvo inilo mi se je kano mrtva

ka pratnja.

Niekoga sam traio; ali toga nebijae

tu. Stric moj ree, da mu je ao, to Slavka nije mo

gla doi; nieto je slaba.

Neznam.

Ugovor, prsten, sve sam uinio za jedan dan, a

Da sam podigao iz groba sahranjena angjela, nebi

bliedji, liepi, ni boanstveniji bio, nego to je bila ona
u tom trenutku.
Nije se mogla izpraviti; pade mi na grudi; nje
zina glava bijae pod mojimi ustinami, a moje ustne
prionue joj za njezinu kosu.

Jote mi leti ta kosa

po mojoj glavi; ali ne vie kao nestani prami, ve

kano guje otrovnice.

sudjenice.

to s toga, to sam elio, da se moja enitba to prije.

svri. Nisam se mogao u ovoj varoi dugo zabavljati.
Poslie dva dana bio sam vienan.

Pozdravio sam se sa svojom rodbinom, posietio

sam i moju bolnu se stru. Sirota teko je oslabila;
iz postelje nemogae ni uzstati.
nita ne ree.

Rukovasmo se, pa mi

Ali joj je oko mnogo kazalo, vie nego

Nae grudi razgovarale su nam

se s uzdisaji; neznam, da li je koje od nas oitovalo

svoju ljubav.

Ali pamti dua, pamte persa ova, da su

niegda blagovala na njezinih grudih.

dost mrtva.

uh glas tetkin, i jedva se izvinuh iz dievojinih

naruajah.

Srea, to tetka neudje unutra; neznam, to bi

bilo.

Poelio sam staru sreu.

Prva mi je moja ra

Sin mi je u mro. Dok je jo leao na

odru, donesoe mi pismo.

Prodje me nieka slutnja;

pomislih, da e biti od tetke. Tako jest. Proitah ga,

i to bijae crno evangjelje mojemu sinu: Moja je

Zovnu me, da pregledam doneene stvari. Sve

mi se je dopadalo; sumnjam, nebih li u tom trenutku

bio primio gvodje pod zlato, krpe pod svilu.
Vratismo se u sobu.

misao an Pavlavu, kada mi suze iz dva oka na

dva padaju groba.

Dievojka je jote Sjedila

mirno na divanu.
Gle, zar si i ti Slavko tu? Dobro te si dola.

Kuzman Rosiim.

Bila sam kod vae kue i javila, da je doao Domo

Pripoviedka od M. A. Zagoskina.
ljub. Zna li, tko je ovo?
I.
Z. 1 o i n.

Dievojka me pogleda.
Tvoj brat! Vi se jao i nepoznajete! Ali da,
ti si bila na sisi, kada je Domoljub sa svojom pokoj
nom majkom k stricu dolazio.

Dvojim, da li bi ga i

tvoj otac poznao, ako i jest iva kopija njegova lica.

Dievojka pade na divan.

Rie ova tako porazi

Pripoviedaju ljudi, da imade malo predielah onako

krasnih i divnih, kano to su obale rieke Svire, koja
spaja omeko jezero sa ladokim, i tee cielom zapad
nom stranom pokrajine olonetske.

Ali ja nebih viero

i mene, da mi koljena klonue, te i ja moradoh siesti.

vao, da je ta okolica krasnija, milodivnija od visokih

Tetki mojoj bijae milo pa zaplaka, vidiv, gdie

obalah iroke Oke, tono se do dvadeset i etiri vrste

moja sestra onako osietja radost ovu, kano to

pruaju oko poznatoga okrunoga grada, koi je nieka

se i moe oekivati od prave sestre.

da sa svojim zemljitem bio samostalna dravica, i u

brate! sborahu joj drhtjue ustne.

kome je stolovao pogani" car.

Jesam li vikao ili aputao, neznam: Moja sestro,

po prilici godinah, kada je bilo nieko plemiko imanje,

Slavko, moja sestro.

Slavka je htiela da ode; tetka lju zaustavljae.
na nije mogla vie ostati, vele, da ima kod kue
posla.

Ima tomu

osamdeset

osam miljah od te niekadanje prestolnice, na visokom

i strmom brdu, koje se skoro do Oke sputja.
Ta plemika sgrada bijae vrsto podzidana i iz
velikih omorikovih bavilanah iztesana, a pokrivena debe

237

limi daskami; dimnjaci joj bijahu ogromni, a prozori

kutu bio pod slikami svetacah, uzplamtile bi mu oi

maljuni; rieju, bilo je to stanje poput svih drugih u

Kad god vidim tebe, Vladimire Ivanoviu, ree

staro doba, kadno jote nai diedovi nisu znali za en

glezku rie comfortable, nego su samo gledali, da

domaica, jot uviek pletui, pomislim vazda, da ti, taj

ive u osami pa u toploj sobi.

krasni mladi, nisi onaj Vladoja, koga sam ja pred

P vrste od toga dvorca pruila se dugaka po

vorka selitah, od obale pa sve do velike tratine, a

deset godinah toliko putah za obraze utinula.

e li dugo boraviti ovdie?
Mislim, Varvaro Dimitrijevna, da e naa pukov

posried nje bijae drvena crkvica, za njom upni

kova kua i zvonarev stan; izza crkvice crkvite na
obronku, a tik uz nju niekoliko nadgrobnih kamenovah

nija ovdie zimovati. Moj odiel dobio je zapovied, da si

nabavi ivea za est miesecih.

i drvenih krstovah. Tu se je naime pokapala plemi

gdie si ti sada s tvojimi vojnici?

ka obitelj Ilmenova, koja je imala Zykovo i dva obli

Ja sam ovdie kod svoga otca, a moj je odiel p

nja seoca, svega do 800 duah. Tadanja glava te obi

vrste odavle u zaseoku Voskresenskom.

telji: Sergija Filipovi Imenev, bio je dakle jedan od

Biti e teko tvomu otcu, razstati se s tobom.

najpervih plemiah u itavoj okolici.

Dakako, ali valjda se neemo vie ni razstajati,

. .

Niekoga veera, bijae to ba zadnjih danah

ree Zarubkin stupiv blie. Gledati u, da ga opro

cvietne nedielje, a vrieme runo, sjedio je Sergija

stim od vojnitva. Ta ve je i doba. Tko bi mi drugi

Filipovi Ilmenev, starac u estdesetoj godini, u svo

na smrti mojoj zatvorio oi? Tako zadnjih ovih trijuh

me irokome, kalmikskome tulupu i u svojoj crvenoj,

godinah, kada je bio u Niemakoj, neuh ni glasa o

saktijanskoj

njem.

obui na

maloj hrastovoj stolici prema

Ostario sam i iznemogao, pa bi mi kod kue

svomu susjedu, staromu udovcu Ivanu Timofejeviu Za

rubkinu, koi je u okolici imao malen dvorac.
se igrahu aha.

Starci

U kutu Sjedila je domaica pa je ple

la; imala je na glavi nakoenu golemu kapetinu.

presretni, kad moemo samo podtkati, doim ti svake

Uz nju vezla joj je jedinica njezina Mainka, kras

no dievoje u Sedamnaestoj godini, a za njom stajae
mlad, pristao dragunski astnik, naslonjen na zastolje.
Blizo njih sjedjahu tri sobarice rumenih obraiah u
vunenih zubuniih, dugimi viticami i ipkami.

U kutu,

gdie je bio najvei mrak, stajao je ovisok oviek, gu

ste, crvene brade, okrenuv ledja od odgnjita.
mu je biti trideset i pet godinah.

godine bogatijim postaje.

Pred tri godine danah nisi

imao ni dvadeset duah, a sada eto ima i preko sto

tine.
"
S toga ba i gledam sebi podporu za svoje stare
dane, a pomonicu za moga Vladoju.

od. vratah stajao je sluga, diu od umora sad

ovu, sad onu nogu i dre u ruci ukresa.

Pa si opet takav gospodar i tecikua, da svi

mi jote moramo k tebi u nauku ii. Mi smo sretni i

Moglo

Sude po njegovoj

No, zato mu

i? Valjda mi nee tajiti, da ti je zverknulo oko na

kerku moga susieda Tadije Karpia Pobirakina?
Vidio sam ju samo jedan jediti put, ote, od
govori astnik, doim si mu sa lica mogao itati, da
mu nebijae to po volji, pa nemogu uprav rei, da ju

odiei rekao bi oviek, da je kakav imuan gradjanin

elim jote jedanput vidieti.

ili trgovac.

Zbilja! prihvati Zarubkin, primaknuv se jote

blie. bih rad znati, zato ti nita nejede, po noi

Kau obino ljudi, da po licu moe poznati i

"prosuditi ovjeka, ali kod ovoga nebijae tako. Oblija
je bio ugodna, s prijaznim, ljubkim osmiehom, crnih

verlja po umi, pa uviek mui kao malo diete?

, tako je to, ree domaica, onda se smije

oijuh, koje su se izpod gustih obrvah svietlile poput

mo brzo nadati.

maijih, dobro i zlo tako se je kod njega smiealo,

zemlji sagiba?

da bi se i samomu Lavateru, koi je tolike ljude po

obliju prouio, na dvoje razbio um, kad bi motrio li
ce toga tergovca.
Cinio se je toboe, kano da pozorno gleda, gdie
se ona dva starca igraju; ali im bi spazio, da ga od

Ali to ti je Mainko, te se tako k

Nita majko, odgovori mlado dievoje, nesvr

tju oka sa svoga rada; izpala mi je igla na zemlju.
mogla ju je dignuti i koja cura; kerv ti je
eto udarila u glavu.
Hoe li ve jednom skoiti, Sergijo, zapita Za

nikud nitko nemotri, valjao bi oi nemirno po sobi, a

rubkin, koi je sad ovoga, sad onoga pieaka pomicao.

kad bi god pogledao na gvozdeni kovei, to je u

nije sile; zanovetaj ti jote onamo, pa mi daj da

238

odahnen.

Uprav mi se je ve zamaglilo pred oima!

Konjica nemogu nikako da potegnem. Taj prokleti pie

ak smeta, mi.

ni biesa, uviek iznese glavu. Mnogo bih dao, da ga mo

gu samo jedanput vidieti.
Ja sam ga nedavno vidio i zabadava, ree tr

Da, to ti je ono, Sergio, rei e Zarubkin za

govac smieei se. Deset po prilici vrstah od Ninja

dovoljno se smiee. Sluge se mora bojati, a ne go

ima postaja, gdie sam ja s njime veerao i spavao.

Bio je sam samcat, a ja sam tek kanje uo, da sam

spodara. Stoj! dalje nemoe! ah!

s njime veerao.
yjedao.

, dakle emo ovako!

Neima vie pomoi. Nikud, nikamo!
Tako je, zau se hrapav glas izza Zarubkina.
Ali vi sami ste propali, gospodine, a nije Sergija Fi
lipovi. Zarubkin se okrene. Za njim stajae trgovac.

Hulja.
Sveza0.*

Krmar mi je to sutradan pripo

Zato nije odmah ljude sazvao, pa ga

Njega svezao?

Zbilja, prijatelju? ree domain, uprievi zau

st, gospodo, to je lako rei, ali muno uiniti;

djen oi u trgovca. Da bogme; onaj, koi samo gle

ne samo krmar, nego i itavo selo znalo je za njega,

da, gdie se igraju, vidi kadto ponajbolje; ali ako mi

pa nije se ni iva dua makla.

Kako da ga opiem.

Za cielu glavu vei je od mene.

Pa kakva ti je lica!

Samo bolje gledajte.

Boe mi ga nedaj vie nikada vidieti, ma ni u snu!

gledam i gledam, ali nevidim, kud bi, ka

Brada, crna kao ugljen, pala mu po prsih.

mo li bi. Ti se prijatelju izvrstno igra aha!

Utvaram se nieto.

Kod nas u Astrahanu obla

dali Perzijanci. S njimi se poetije igram, pa tako sam

se nieto i uvietio.
Ti ide dakle iz Astrahana, a poao si valjda u
Moskvu.

Ali kako da i smije? Nisu ti ljudi ba tako lu

di. Pa da su ga i uhvatili, znadu oni dobro, da bi
im njegovi drugovi cielo selo popalili i poharali.

S oprotenjem, kako ti je ime?

Neka bude, ali to misli vojvoda nijegorovski?

Aleksa Artamonov."
dobro, dragi moj Alekso, ti si s daleka puta,
pa si umoran, i ti i konji tvoji. Odpoini koi dan kod
nas, pa neka ti u slast bude. Onda Bog neka te prati

Da je hajduk ovdie, odavna bi on ve bio u zatvoru.

Samo bih elio, da hoe mene jednom da posieti.
. Nemoj ba jako zatim eznuti, dragi prijatelju,
primieti mu Zarubkin.

na tvom putu.
Liepa vam hvala gospodine, na vaoj dobroti!
odvrati trgovac, nakloniv se do zemlje.

to su samo trice! Ta nije mogue, da itavo

jedno selo nesmije na jednoga jeditoga ovieka uda
pti 14

ao mi je,

Jer, zato? nastavi domain. Ja bih ga liepo

primio i poastio, pa bih ga onda tako izlemao, da me

to nemogu primiti vae ponude. Sutra moram prije

lje nikada nebi zaboravio.

zore uraniti.

pa eto mi namah petdeset momakah pod orujem. Ta

Muronu.

Obeao sam, da u biti velike medielje u

Nego u se kanje opet ovamo vratiti, pa u

odavle u nau sjajnu, bielu majku Moskvu.

moj lovac udario bi sam na takvih pet est huljah.

Nemojte se prerano veliati.

Ta ondie si za tri dana. Ti si nam uviek dobro

doao, pa neka ti sladko padnu nae ljuke. Ali pri
jatelju, kad jednako putuje, nisi li ta uo o prokle
tom onome hajduku Kuzmamu Rosiinu?

Ja samo trebam namignuti,

Zar neznate vi,

kako je on prije niekoga vremena pomrsio raune

knezu Vladimiru Pavloviu Zaibkajevu?
Neznamo, kako to? zapita Ilmenev.

to pripo
Nisam ni ja jo o tome nita ula, ree Var
vara Dimitrievina.

viedaju ljudi o njem?

Sada kau, da se klatari sa svojom etom oko

Dajte pripoviedajte.
Volge, a vele, da je nieki dan tri sela upalio blizo Ma
karieva. Mnogo ima sada ovdie vojnikih odredah kod

na metnu na stranu svoje pletivo; Mainka pre

stane vezti, a svi se skupe oko Zarubkina.

ke, pa zato je valjda i pobiegao k Volgi.

Pripovie

daju ljudi, da imade veliku etu, pa da sa trima ladja

ma vreba po Volgi.

Moram vam ponajprie kazati, da Kuzman Rosi

in prije niekoliko godinah nije bio tako straan.

Sad

oviek bi zbilja mislio, da mu je sam vrag u

ima on veliku etu; a onda se je jote sam samcat

pomoi. Pune dvie bogovetne godine robio je ovuda

po cestah klatario. Svi plemii iz ove okolice tuili su

krajem Oke; a sada plieni oko Volge, pa nikad mu

se na oblast, koja nije mogla jednomu jeditomu haj

239

duku glave doi; ali najvie se je ljutio knez Vladimir,

a junaio se je ba tako, kao i vi.

pa ako od vas samo jedan rukom, da, prstom mahne,

sve u vas

Zato se ta hulja neusudi me ne porobiti! ree

on jedno. Ej da mi dodje akah, ma nebi mi utekao.

poklati kao ovce; pogledajte tamo!

viknu on, te pokaza na germ. , na noge momci!

Kneevim ljudem klonue onaj as ruke; jer iz sva

Svezao bih ga, pa dovukao pred naega straivoga

koga germa proviri pet, est glavah; a siromani knez

vojvodu: skoila bi mu onda glava sa ramenah.

vidje, da tu na stotine pustahijah ima u zasiedi, pa

Bog

s nami! Kakav je to hajduk? Kukavica je on i prosti

se uplai. Eto vidite! ree Rosiin. Dolje momci,

razbojnik, vie nita!

pa mi mirni budite; koi se makne samo, dok ja zna

Rosiin je mora to douti. Bilo je uprav licem na

Petrovo, vi bijaste s cielom vaom obitelji u Moskvi, kad

menje nedadem, ja u s njime perje dieliti. S opro

tenjem, milostivi gospodine, nastavi Rosiin, otvoriv

se je knez Vladimir Pavlovi spremio bio, da ide na

vrataca, vi ste se izvolieli pohvaliti, da e te mene

sbor (oprotjene) olgofuspenskomu manastiru, koi je na

svezati, pa pred vojvodu odvesti.

ki, dvadeset vrstah odavle.

Evo me sad glavom

Rosiinu je to jamano - pred vami, a i ue sam ponio uza se. Deder pokuaj

dokazano bilo. Vi znate, da milostivi knez, kad je god

te. Kukavni knez hotio je nieto rei, ali mu zape

na putu, uviek uza se ima veliku pratnju.

jezik ve kod prve riei. No, milostivi gospodine,

Jedan je

dini hajduk nije mogao dakle ni pomisliti, da e ga

sam smieti sresti na putu.

Pogodite, emu se je vra

vas kano da je jezik na jedan mah odbiegao. uj me

dakle, zaori on poput groma, kad bih ti hotio vra

gometni taj oviek domislio? On je za rana otiao na

titi ao za sramotu, obiesio bih te s miesta ovdie za

pried, pa je skupio itavu etu prosjakah i bogacah;

ovo ue; ali ovaj put neka ti je protjeno. Srea tvoja,

staracah, dangubah, hromih i kljastih, koji su poli bili

to ja imam navau, oprotjati za prvi put uvriede.

olgofuspenskomu manastiru.

Nego deder budi dobar, te mi izrui sve, to u

Brzo se je s njimi po

godio i u red ih dotierao. Pokaza im samo svoju dilj

vih ima; ja znam, da je uviek u tebe novca!

ku, pa im viknu: dolje! i svi popadae po zemlji.

bogme druga bila. Knez mu dade svoj sat, svoju elj

Nije

ujte me, vi nitkovi! zagrmi on svojim stranim

venu, srebrom okovanu burmuticu i 50 rubaljah.

Kad

glasom. Ovaj as, da ste mi se posakrivali po gr

mu je Rosiin izpraznio epove, nakloni mu se do

movih, pa ni jedan da mi pisne. Nikoji nek se ne neu

zemlje, pa mu ree: Sbogom sada knee, pa nemojte

sudi ni pomaknuti se! Vi hulje, da ste mi sasvim mir

nikada zaboraviti na rusku rie: Pomoli se prije Bogu,

ni, a vi starci, hromi i kljasti, pazite, to u vam za

pa se onda tek pohvali. No dieco, to ste upidrili oi u

poviediti.

me! Na miesto. Da mi se nitko neobazire, jer u ga

im ja viknem: Na noge junaci podig

nite se, pa promolite glave

iz germovah.

li ja: Natrag! polegnite svi redom.

Viknem

Ali pazite se,

umah odpremiti na onaj sviet. Putnici odjezdie dalje,

a Rosiina nestade u umi. Prosjaci su svi ostali u gr

vi lientine, da se nikoji nemakne, niti proslovi, dok

movih, dok se nije mrak stao hvatati. Tada se tek

ja nezapoviedim. Kako je rekao, tako su i uinili: sva

usudi na cestu nieki hromi, koji je sraniji bio od

prosjaina ponamiesti se po germovih, a Rostiin stane

drugih, pa kaza svojim drugovom, da nije vidieti ni

na sried ceste, pa ekae putnike.

gdie ive due.

Eto ti kneza Vla

(Dalje e sliediti.)
dimira u vom hintovu; pred njim jezde etiri konja
nika, s traga na hintovu stoje husari, a za hintovom
niekolika kola sluinadi.
O naem pravopisu.
Sve je oboruano, ovaj ima malu puku, onaj sab
Odgovor g. Jagiu od A. T.
lju, a drugi opet handar. Stoj! viknu Rosiin, kad
se je hintov uzporedio s njime.

Koija, komu je on

u persa bio naperio puku, ustavi, a husari poskakae

sa svojih miestah; pervijezdioci okrenue se, a ostala
sluinad sidje iz svojih kolah, te sa svih stranah ob
kolie Rosiina.

Knez proviri iz koije, te povika:

Siecite to pseto, ja u odgovarati!

Da mi se ni makli nijeste, zagrmi smieli i bies
ni hajduk. Ja sam Rosiim. Ciela je moja eta ovdie,

(Nadalje.)
Utvrdiv tako svojimi razlozi porabu to, da vidi
mo, kakovi su to protivniki razlozi.

Evo ih:

1. Glas, zastupan slovom , izgovara se kod je

kavacah na dva naina; dva se izgovora nesmiju bilje
iti jednim slovom, dakle nevalja poraba slova .
Ako ovaj dokaz valja, onda bi u svakom alfabetu mo
ralo biti toliko slovah, koliko ima razliitih glasovah;

240

takova pako alfabeta neima; mogu se dakle i dva gla

sa, osobito ako su srodni, biljeiti jednim slovom. To
mora i na g. pisac dopustiti, a i doputja on to fak
tino glede drugih sluajah u naem jeziku, samo ne

raztvarala; nemoramo ga dakle ni mi raztvarati. Ovdje

imamo mi temeljito pravo, pitati g. pisca, kojim je on
pravom iz cielokupne poviesti Slova ti, smio izpustiti
dobu dubrovaku i najnoviju nau? pisac uinio
jamano samo zato, to ove dobe odluno pobijaju nje

glede ovoga glasa; jer on pie podanik i odsiei na je

dan nain, a ova su dva glasa u izgovoru razliitija od
je i je: jer je u prvoj riei glas d kano d, a u dru
goj riei kano c, kano to to Augustinovi, dre se
tono izgovara, dobro pie: ocei.

U izgovoru pako

slovah ie i je glavni faktor u oba je glasa jedan te

4. Nieke riei, ako su im om zastupane slovke

duge, znae drugo, a drugo, ako su kratke; zato treba
uvesti razliku u pisanju kod svih rieih, gdie je slovo ,
ako i neimaju razliita znaenja. Proti ovomu dokazu
neka stoji moj: Nieke riei, u kojih je n. p. a, znae
drugo, ako je a kratko, a drugo, ako je a dugo; zato
treba u svih rieih razlikovati pismom kratko a od du

isti: slovo e, jer se se glas njim uviek doima, te na

njem najdulje poiva, a izmedju i i j tako je mala raz
lika, da je nije vriedno ni spominjati, kano to to jas
no dokazuje valjan izgovor, n. p. ovih rieih: cieli i
cjelica, dieli i djelivost itd.

Mogu se dakle, i

po naoj analogiji, koja je najvanija, ova dva srodna

izgovora biljeiti jednim slovom.

Ako se pako uzme

analogija drugih europejskih jezikah, onda jo manje

stoji pievo naelo; jer n. p. Niemci, na koje se go
spodin pisac rado poziva, piu i Rache i Flachs jed
- nako, premda se u drugoj riei uje k. Ali to e nam
tudja analogijiga; hajdemo s g. piscem na slavjansku,
te recimo:
2. esi i Poljaci raztvorili su slovo i, moramo
ga dakle i mi raztvarati. Proti ovomu dokazu me
tjem ja ovaj: Rusi ga nisu raztvorili, dakle neimamo
ga ni mi raztvarati. Tko smije na temelju pieva do
kaza pobijati valjanost mojega?

Rusi ga dakle neraz

tvaraju, premda ga izgovaraju na dva mnogo razliitija

naina, nego li to je na izgovor, jer u njih 65
bela, a = zvzda. Ovim se savreno pobija
protivniki dokaz.

nai kod ovakovih rieih, kojih ima kod nas na stotine,

pozivaju na smisao, koi da odluuje; a u neodlunosti
kau, da se rie oznai naglaskom. "Ako se pako mi
glede slova pozivamo na isti nain, onda nam kau,
da to nevalja. Gdie je logika? Ako li nam se prigo
vori, da se dade kod nas liepo razlikovati, a drugi
glasnici da se nemogu; onda odgovaram: to se nemo
e, ako mora biti? Necessitas omnes artes docuit. Ja bih
nae glasnike za alu liepo ovako razlikovao: a, a, e,
8, i, i, , , , : Sad; Sad, veera, vesti; piti, prijem,
bob, bog, luk, lyk itd., a moglo bi se za istinu to bolje
nai. Ako nije kod drugih glasnikah potrebno razliko
vanje, nije ni kod slova 6.
Budui dakle, da od ovih razlogah, a za druge ja
neznam, nijedan nita nedokazuje, to sliedi barem to,
da je i poraba slova e valjana. Odluno joj pretenost
daju svi drugi za nju navedeni razlozi, od kojih jedan,
o tekoi njihova pisanja, primaju i protivnici, samo
to ga steu na to manji broj rieih; ali ja ih i opet
uvieravam, da e te riei sve to vie rasti, im se
stane o tom svestrano misliti i nedosliednosti biljeiti;
kano to u to ja od danas i initi.
(Konac e sliediti.)

Ali da vidimo, zato ga raztvaraju

Cesi i Polja ci; jer ga sasvim drugije izgovaraju;

Knjievnost.
(eratsko-serbska.) U Beogradu je izila broura Srbin
Serbeadi. Ovo je kao odgovor na brouru g. V. Jovanovia Sr
T
benda i gotovan.
Dobismo i davno oekivani Junaki spomenik, piesne o
najnovijih tursko-crnogorskih bojevih, spievane od velikoga vojvode
Mirka Petrovia. Izdao Nicifor Dudi, arhimandrit cetinjski. Na Ce
tinju u kneevskoj tiskarnici g. 1864. Na 8-mi. 5. I., 221 str. U
knjizi ovoj ima 29 piesamah junakih, koje je sve, osim jedne, spie
vao uveni junak narodni, veliki vojvoda Mirko, pokazavi tim, da
unije isto tako perom vladati, kao i ljutim maem na bojnome polju.
Osim imena vojvode Mirka, koje je najbolja preporuka knjizi, samo
to da spomeneno, da je dohodak od nje namienjen sirotadi i udo
vicam poginuvih Crnogoracah, pa da ih svaki domorodac nabavi.
dziv, koi je knjiga nala u naem narodu, bio je zaista velik,
tako da se ve mora od nje da tiska i drugo izdanje. Ciena joj je
(D. N.)
2 dvadesetice (cvancige) srebra.
.

tako piu esi: vira i vriti = vjetiti; a Poljaci: wiara

i wierzy. Tko ove izgovore prispodobi s naim: cielo
i cjelica, tielo i tjelesa, viditi e, da je kod nas mno
go vea srodnost glasovah nego li kod ehah i Polja
kah ; dokaz dakle, osnovan na toj analogiji, pada sam
sobom.
3. Poviest toga slova dokazuje, da ga valja raz
tvarati, jer listine budi cirilske budi glagoljke kuale
su ga na razliite naine raztvarati sve do 15. vieka.
Proti tomu dokazu metjem ja ovaj: Dubrovani, koji
izpunjuju dva vieka, nisu ga raztvarali, ve su pisali
uviek jednako ie, bila slovka duga, bila kratka; doba
od g. 1835. sve do g. 1854. kod latiniarah nije ga

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

u Subotu so. srpnja 1864.

a Xvu.

Tu nita silom! Svetinja je roda

Jezik i blago obte svim!
Muicki.

SIXT-ALA

JEHLGB-EDILE SVJET

JSKIJANA RUSINGRAD GA.

(- 1837)

Muickoga Serbin vie:

Grom zapali, pue prvi,

Ustaj roda prosvjetnien

.

3
S

Na nianu kotvu smrvi...

Na puini ladju tura,

iz

Pustu neima tko da pulja;

S.

Momad bliedi ruke die

A brod tone nie, nie.

Talas bije ... more pjeni . . . .

Propadosmo daj se preni!

"-

Lukijana zemlja krije,

Nad njim stado suze lije,
Muickoga Srbin vie:
Ustaj roda prosvietnie!
1864. u oi serbskoga sabora.

Nikola Begori.

31

242
Kuzman Rosiim.

odvedoe u sobe, u kojih su prozori gledali na dvori

Pripoviedka od M. A. Zagoskina.

te, a dragunskoga astnika nastanie po njegovoj elji

I.

u paviljon.

Z. 1 0 i n.

Dok su oni veerali, bilo se je

nebo razvedrilo; hladni siever se je utiao; a kad je

(Nadalje.)
Da, mudar je on, prihvati Sergija Filipovi.
Ala su ugursuzi te sluge.

Odavle si mogao vidieti s jedne strane

jelik, a s druge kuu.

Takvih uprav imade i u

mladi astnik stupio u vrt, popuhivae tihi jug i raz

prostirae miris jelah.

Bio je takav mrak, da na de

moje sestre, ako se nisu ohrabrili, odkako ih je pro

set korakah nisi mogao nita vidieti.

pustio Rosiin kroz svoje ake.

je on na sve strane plaljivo obazirao i prislukivao;

Kako bijae to? Deder nam pripoviedi, zamoli

Sasvim tim se

zakrene na jedanput desno, pogazi niekoliko grodji

cah, ugne niekoliko ogrozdnjakah, te stane pred prozor,

ga Zarubkin.
E to ti je, da pukne od jeda.

Proaste godine

krene se moja sestra iz Kairskaje na put, da pohodi

svoga rodjaka vojvodu u Pronskom.

Imala je etvera

kola i do deset slugah, sve momakah od oka, a nebi

jahu ba ni praznih akah: u trojice bijae i puakah.
Kad su bili petdeset po prilici vrstah blizo Pronska,

odakle se je svietlilo.
Jeste li vi to, Vladimire Ivanoviu? upita nje
an glas.
Jest, ja sam, odgovori tiho astnik.

Nemojte

se nita bojati; sve je zaspalo.

Oh, Vladimire, ja osietjam, da neradim pravo,

ustavi ih Rosiin na cesti. Njih bijae samo etvorica.

ali morala sam s vami govoriti; meni se ini, da ne

im je povikao na ljude moje sestre, kad ali svi po

bih mogla iva doekati sutranjega dana, da vam ne

klekoe predanj.

kaem, to mi je na mom srdcu. Zato je govorio ve

Rosiin zapoviedi, da ih sve redom

poveu, pristupi zatim k mojoj sestri, odkrije se, te ju

eras va otac onoliko o toj Pobirakinovoj keri? Zato

utivo zamoli, da mu izvadi sve novce, to ih uza se

misli on, da vi nju rado gledate?

ima.

s njome?

Sirota moja sestra poslua ga; jer sad nebijae

vie kud ni kamo; a kad ju je do gole due oplienjao,

Gdie ste se sastali

Kada? Zar nije ona liepa?....

Ta nemojte tako govoriti!

Samo jedan jediti

ree mu ona u strahu, ni sama neznaju, to je bila

put vidio sam ju i govorio sam s njome; ja neznam,

zaustila: Ba neima srdca.

Pronska.

je li liepa, nije li; ona mi je deveta briga. Ja u svo

Nemogu sada ni do

mu otcu odrieito kazati, da ju nemogu ivu vidieti.

Istina, milostiva gospojo, odgovori joj Rosiin,

To godi modu srdcu! ree i Mainka, a suze

do Pronska morate jote niekoliko putah i konje na

joj se oborie niz lice. Ali kad bi va otac hotio, da

hraniti, a sieno je bogme sada skupo. Nije druga, ne

se oenite s kojom od susiednih dievojakah?

go da ti ja posudim jedan rubalj.

Kunem vam se, da nee biti nijedna mojom su

Ali kako u ti ga povratiti? upita ga moja Se

prugom.

stra, nerazabravi se jote od straha.

Vierujem vam, Vladimire! no to me samo jote
Daruj ga bogcem, neka se Bogu mole za duu
mori, to neznam za izviestno. Pripoviedite sve vaemu
Kuzmana Rosiina. Ali sada u i vam jednu rei, vier
otcu; molite ga, neka govori s mojim otcem ...
ne vi sluge, nastavi on u sasvim drugom glasu, okre
Zar vi mislite, da e ga on posluati, da e bo
nuvi se k svezanim slugam. Vi straivice, zar tako
branite vi dobru svoju gospodaricu?
pa ih etiri hajduka povezae!

Deset momakah,

gati, oholi boljar, meni dati svoju kerku? rije

niekoliko danah ree on momu otcu:
,

Pa k tomu ste jote i

Dobro znate jesti kruh svoje gospodarice,

Sada moram jote pod moju starost preseliti

a sada nit was se koji samo naali, da ju obrani.

se u Moskvu; kerka mi je na udaju, a ovdie u cieloj

Momci, deder ih dobro izbijte!

okolici neima nigdie je d n o ga mladia, koi bi bio za

oboruani.

to je on zapoviedio, to oni i izvrie; nitkovi,

nju. I jedva to mu je otac moj bio natuknuo samo

i danas se jote pipaju po ledjih.

najstarijega vojvodina sina, al' ti se on prodrie:

ba mu hvala! rei e Zarubkin. ivio Ro

siine !

rev komornik, a moj pradied bio je u vieu boljarah,

Unidje sluga te javi, da je veera na stolu.

Po

veeri ode svako u svoju sobu. Zarubkina i trgovca

ta? Jesi li s uma siao? died bio je ca

pa zar ja da udam svoju ker za unuka koga pisar

ia? Uzdate li se jote?

243

Oh, onda se moramo razstati, ako hou, da me

inae uviek kao paprika crveni nos bijae mu nieto

vi tujete. Ja sam vaa; ali se nesmijemo vie ovako

pobliedio; kosa mu bijae razeljana; lievu ruku tu

vidieti.

Razstanimo se, pa emo moi misliti jedno na

rio je u zubun, a desnom je mekanino upao orukvice.

drugo, a da neporumenimo, i ja u se moliti Bogu za

Dragi susiedu! rei e Ilmenev, ja sam mislio,

vas. O boe, to je to?.. ... Priinilo mi se je, kao

da i ti jote spava kao i moja ena. Deder kuaj ove

da nietko ide. Ako nas je tko sluao? Spasite sebe i

mene!

ikre. Nikad bolja. Ovdie ti evo rakije; ti e pohva

Mainka zatvori, prozor, a Vladimir se sakrije za

ogrozdnjakom.

Koraci su se sve to vie pribliavali, i

ulo se je, gdie se dvojica prepiru, ali ipak tako na

tiho, da Vladimir nemogae ni jedne riei razabrati.

liti moju Varvaru, kada kua. Ali koi ti je bies, ta

stoji eto kao ukopan! Uzmi!
Hvala liepo, odgovori Zarubkin; jedi ti samo,
neka ti Bog blagoslovi. Sad mi se ba nita merai.
Da ti se nije smuilo, kad nita nee da jede?

Pomolie se na tratinu; premda je bila pomraina, mi

slio je ipak Vladimir, da je poznao trgovca, s kojim
je sino veerao.

Tielo mi je zdravo, prijatelju, ali u srdcu mi

je muka.

Nije si ba mnogo tro glave, da

Zbilja?, Papij evo rakije, to e ti pomoi.

saznade, tko su ti ljudi, i to u to doba noi rade ov

die; jer su mu se u ovaj par sasvim druge misli po
glavi rojile.

Nee, Sergijo, dua neivi o jelu i pilu!

im su noni putnici zamakli bili, odleti

koja te je bieda snala ?

Zarubkin stade ruke lomiti i tako se alobito

on u svoj praviljon.
Netrebam ni kazati itatelju, da Vladimir tu no
nije oka stisnuo.

Ovaj

as neimam volje za pitje.

prenavljati, da se je Ilmenev zbilja bio i prepao.

h prijatelju, ree Zarubkin, dica su ti ra

injae mu se, kao da mu neastivi

neprestano u ui aptje: Ludo, kako smije ti i po

dost, ali i alost i briga. Pomisli si, moj Vladoja siao

misliti, da e bogati, oholi boljar dati svoju jedinicu

ti je s uma, i ja ga neu moi preprieiti, da se ne

tebi, sinu siromana vlastelina i unuku oslobodjenikovu?

ubije.

Istinabog, on nju ljubi, ali ponos jai mu je od sva

ta to veli?

koga drugog uvstva!

to ga god. upitam, nita mi drugo nee da od

Sve je misli u jednu smislio, pa je odmah skoio

govori, nego: Ja hou, pa hou da se enim!

sa svoje lonice, im je zora na iztoku zarudila, i oti

ao svomu otcu Ivanu Timofejeviu.

Kazali smo prije,

da je on spavao u sobi u jednom kljuu (krilu) gradsko

Ili to samo? Ta uplaio si me bio do zla

Boga.

Momku je dvadeset i sedam godinah, pa je

bogme ve i pravo, da ga eni.

ne. Starac se je tako bio upropastio, da za dugo nije

Jest, ali zna li, koju on hoe?

mogao razumieti, to mu sin eli. Vladimir zamoli

Mladu ovieku, kao to je Vladimir, slobodno je

svoga otca, da mu ovaj as podje prositi ker doma

ina; ako bi ga ovaj odbio, onda e se usmrtiti, ili e

svagdie pokucati.
Razvedri se lice Zarubkinu

u vojnike pobiei u inostranstvo.

opet postade crven, kao i prije, i poljubivi Ilmeneva

Ja biein kui, dovri on, pa u ondie e

kati, kakve e mi glase donieti. to ti reku da reku,
neasu asa, ve mi odmah javi.

Vojnik sam, pa me

nee nita iznenaditi.

Nos mu

u rame, ree on veselim glasom:

Bog te blagoslovio i utieio, kao to ti mene
tiei u mojoj starosti.

Kad bi si on, samo da tako

reemo, kad bi si on zavrtio u glavu, ili bolje rei,

Vladimir zagrli svoga otca, odleti u staju, zapo

viedi, da mu osedlaju njegova perzijskoga driebca, i

kad bi on elio, Boe sahrani, nemisle na nita

drugo, neraunaju, hoe li tu biti kakva miraza, ho
e li biti tri ili etiri stotine duah, ja ti elim,

odjezdi iz Zykova kao vietar.

Bilo je negdie oko est satih.

od radosti.

Varvara je jote

spavala; ali njezin suprug podranio je bio, te obiao

vrt kraj na kraj, zavirio u psetarnicu i konjuarnicu,
popsovao malo nadstojnika, te popivi au rakije, koju
je on sam pekao, sieo je za st, da jede slane ikre,

da mnogo godinah jote poive ali ako nedopane

njih, dopasti e njihove dietce ....
Ta koga si biesa

opopastio mi tu trabuniti?

Koju si izabrao za svoga sina?

Nisam ja, nisam ja, brate Sergijo! Bog mi je

to ju je juer dobio iz Astrahana. U taj as otvorie

sviedok.

se polagano vrata, i Zarubkin dotapa u sobu.

ja je nebih mogao ni u snu zamisliti; a da me ti sam

Njegov

Da on sam nije doao na tu misao, viera je,

44

nisi ohrabrio, niti izustiti nebih se ja usudio bio, da

lom u glavu da uvrti, da njegov sin s tvojim privo

se moj Vladoja eli oeniti...

ljenjem prosi tebe.

opet.

Ovdje zamuca Ivan

Jest, ote, to je istina! ree Mainka.

Ta s kime? prodre se domain.

Sergija Filipovi pobliedi kao stiena.

Zadrhtae koljena siromanomu proscu.

sav zapanjen ; negovore ni riei, upro je oi u jadnu

S tvojom plemenitom . . . . krasnom . . . . ljubez

nom.... kerkom....
Iz oiuh

Stajao je

mu sipae

Sta, kako? promuca on napokon, zapienivi od

ljutinah.

Eto vidite! ree Zarubkin.

S mojom keri'?! povika on, te udari akom ta
ko strano o st, da se je odmah slanik na zemlju
sruio i na sto komadah razprtao. Zarubkin se po
plai, te se uzmaknu; ali ipak ostade, vidivi, da nei
ma nikoga u prednjoj sobi.
k sebi:

Domain se povrati malo

,

Ti si valjda vie pio, nego to su ti i toili.

Zavei jezik! povika Ilmenev tako strano, da

je Zarubkin jednim skokom bio u prednjoj sobi.
Ovamo sluge! Van ugursuze!
Zarubkin izadje.

Pet

asovah bijae sve tiho.

Mainka stajae mirno i nepomino, ali je oborila u

zemlju oi pred svojim razljutjenim otcem.

Negovo

re ni riei, uzhodao se je Ilmenev po sobi.

as po

Ta za Boga, kako ti je moglo i na um pasti, da u ja

crveni, as pobliedi.

ikada svoju ker dati za tvoga sina, kukavnoga dra

je, kako se svom snagom upinje, da ugui svoj gnjev.

gunskoga astnika? Ta pomisli samo, dragi prijatelju,

Na jedanput stane pred svoju ker, te ree gotovo mo

u to si ti ubrazdio? Ti si jamano zaboravio, da je

leim glasom:

tvoj otac bio psetar moga otca!

Nemojte se ljutiti! Bog mi je sviedok, da ja ni

Ustne mu drhtahu. Vidielo se

Mainko, diete moje, to ne, ti si se samo ru

gala sgranutomu starcu?
Suze oblie blieda lica jadne dievojke. Taj uni

ta nisam tomu kriv. Sm sam ja kazao Vladoji: to

si zavrtio si u glavu? Zato bi se ruio i sramotio?

ljati glas, taj njeni otinski pogled vema joj se kosnu

Prestani na to i misliti! Ali to mi je pomoglo moje

serdca, nego da ju je u svojoj ljutosti Bog zna kako

odgovaranje? Hotio je ve glavom o zid zamlatiti. Da

me niste vi samo razgovorili Sergijo Filipoviu!....

Ti plae? upita ju Ilmenev. Dakle je zbilja

istina, ti si se ipak usudila?

- Ja da sam tebe razgovorio?

kod pluga trai sebi druga!

ime? Teak nek

Moj otac, da je na mome

uj me ote! ree Mainka, koja se je opet

ohrabrila bila, kad ju je otac merko stao gledati.

miestu, iztierao bi te ovaj as iz kue, a dao bi te

Neu ti nigdie u niem priei preko tvoje volje,
moda jote i izprebijati.

Meni e biti to dosta, to

nitko me nee proti tvojoj volji - povesti k ertveniku.

u se sa svojom gospojom i kerju vie putah smijati,

kad se sietimo na tu ludost.

Ali ako nemogu biti Vladimireva, ostati u do vieka

Ovdje.

Nemojte se srditi, ree Zarubkin, sklopiv smier

Mainko, zar ti nee da se udaje, ako nedo
no ruke, pa u vam pripoviedati, kako se je sve to
bije toga mua, koga je otac pisar, a died mu je bio
dogodilo. Vidite, moj Vladoja nebi se bio nikada usu
psetar?

Ako mi jot je dan put izusti to ime, za

dio zaprositi vau kerku, da ona sama nee i da sa

boraviti u, da sam imao ker, pa ti neu ni na skraj
ma neeli.
njoj uri svoga blagoslova podieliti.
to " prodrie se imenev, Ili to mogue?...
Moja ki da se je usudila?

Mainka bila je nieto zaustila, ali nemoe nita

Bez moga znanja? La

rei od prevelike slabosti; onesvietjena srui se na

e!... To nije mogue!

zemlju.
U taj par otvorie se vrata, a Mainka stupi u

eri draga, kerko moja! zavapi. Ilmenev, pri

sobu; bijae blieda kao kerpa; u suznih njezinih oi

tekavi joj u pomo. Ej eljadi! Nesretni ote! Pro

juh nije se vidielo nikakva straha; bijae mirna i od

vana.

kleti Zarubkine! Ma e mi doi akah!

Dignite go

spodinu, ree on nadolim sobaricam, pa ju odme

Zar si ti ovdie? ree Ilmenev.
mo. Zna li, to ova stara luda hoe?

Pristupi ova
Rad bi mi si

site u postelju, a gospoji mojoj recite, da dodje k

meni.

245

Malo zatim udje u sobu Varvara Dimitrijevina.

kom, da mu je uzaludna sva njegova muka, okanio ga

No, kako je? Jesi li ula?

se je pa se zagovarae kao i Ilmenev: Tu neima lie

Sve ve znadem. Jutros mi je Mainka pripo

ka.

Neka poplae, pa e valjda i prestati.

viedala. To je briga, koju nam je Bog namienio, pa

moramo trpieti.

Sergija nije bogat. Ali ako je ve

Bog odredio, da Mainka ....

Dvorac

Ivana

Timofejevia

Zarubkina

razstav

ljala je samo ograda od velikoga dvora, gdie bijahu

nastanjeni draguni, kojim je na elu bio njegov sin.

Jesi li ti poludila eno? Zar mi neimamo pra

Niekoliko blatnih, do pola zemljom zasutih sgradah bi

va? Ja da se sprijateljim sa oslobodjenikom; ja, ple

jae oko glavnoga dvorca, koi samo zato time naziva

mikoga roda, sa kukavnim pisariem? Nebih dvaput

mo, to je velik zidani dimnjak provirivao iznad nje

- rekao, da neima kakva rodjaka medju naimi slugami.

gova slamom pokrita krova, i to dvorite nije bilo

Dievojake su suze nalik na jutrenju rosu: im ograne

pleterom ogradjeno, nego daskami.

sunce, ve ih je nestalo.

se je pitomi dral s niekoliko kalkutskih pietlovah i

Kupi joj smaragdne obodce,

Po dvoritu etao

pa e joj biti odmah srdce na miestu. To su sve ti

kokoih, doim se je niekoliko svinjah radostno br

prokleti romani krivi. Odkako ono bijah s vami u Pe

ljugalo u kaljui, a jato, racah plivalo je po velikoj ja

trogradu, nemogu vam vie na kraj doi.

ruzi, koja nikad nije presuivala.

Sve u te

knjiurine popaliti. Hodi sada, pa vidji, to ti radi e

ljad.

Ali dobro zapamti,

da ja neu

ni riei vie

U cieloj kui bijahu

samo dvie sobe, i to jedna prigradjena, u kojoj je

stanovao Vladimir.

Za kuom bijae velik vonjak i

konopljite, a do ovoga se je hvatao veliki hrastik.

da ujem o toj enitbi!

Zadnji dan velike medielje sjedio je Vladimir oko

Varvara Dimitrijevna ode k svojoj keri, koja je

leala, a Ilmenev uzjai na konja, da obidje svoje do

sedam satih u veer na stepenih pred kuom svoga

bro, dok ruak prispije. Poslie obieda igrao se je Ilme

otca.

nev sa svojim nadstojnikom aha. elio je vidieti, to

okolici! Ali Vladimir nije mario niti za velianstveno

mu radi kerka, ali se je ipak uzdravao, te je otiao

talasanje Oke, niti za njezine sterne obale, i itavu

povorku kuah, to su se ogledale u vodi. Nije on

spavat, nerekavi ni gospoji ni keri lahku no.

Tako prodje nedielja danah.

Pribliavao se je

najvei prazdnik u godini Mainka je jot uviek bo

lovala.

Ilmenev i njegova gospoja vidjali su se samo

- kod stola i u crkvi.

Ona je plakala, a on se je pri

tvarao uviek razljutjenim otcem.

Njega je vema bo

Krasno li ti bijae odatle pogledati po divnoj

gledao liepoga tergovakoga gradia, niti turnja tatar

skoga neeta, koi se je usried grada nebu pod oblake
dizao. Ne, on je gledao samo prema jeliku, iz koga
je provirivao krov niekoga dvora.

Pod tim krovom i

viela je Mainka imeneva; perviput ju je ondie vidio.

lielo, nego njegovu ker; on je mislio, da bi prije nje

Iznad krova kano da je posuktao gusti dium . . . . Jest,

gov sin uzstao iz groba, koi je u mladih godinah umro,

tako je.

nego to bi on dao Vladimiru svoju Mainku. Niekoliko

nev died ondie posadio.

noih privukao bi se on tapajui k sobnim vratam svoje

keri, da uje, spava li mirno.

Bio je to verh sibirskoga kedra, koi je Ilme

"

Zar si se opet pokunjio, Vladoje? ree Zarub

kin, pristupiv k svomu sinu. Zar se jote nisi dozvao

Hvala Bogu, biti e dobro! ree u sebi, kad je

pameti? Zar neima vie dievojakah na ovom svietu

mislio, da Mainka spava. Kleti Zarubkine! mrm

osim nje jedine?

ljae on, kad je opazio na njezinu jecanju, da je pla

kala.

zaprosio za te ker naega susieda, kneza Berkutova?

Tek na dan pred duhove pridie se Mainka i

dodje k ruku.

Serdce ti je pucalo od alosti, kad si

Prolji se oholih ljudih. Nebih li ja

n je dodue poriekla tatarskoga, ali je knez, a go

spodin je toliki, koliki i onaj neotesanac.
. Ne, ne, ni riei mi nemoj vie spominjati o to

pogledao jadno dievoje ; i samim slugam naresie se

me, ote!

suze u oijuh, kad su ju vidiele.

nietko stoji, pa kano da koga eka; ima ubaru na

Negovore ni riei,

ali umiljatim pogledom prui joj Ilmenev svoju ruku,

da ju poljubi.
vala.

Mainka nije plakala; ona se je usilja

Kod jela su malo govorili, a im su uzstali izza

stola, odilo je svako u svoju sobu.

Zarubkin je medjutim na sve ruke kuao, da utiei
svoga sina; ali kad je ve vidio, da mu neide za ru

Ali to je ono? ini mi se, da ondie eno

glavi.
Svietina uviek tuda prolazi.

Nek ide s bogom.

U to doba nedobivamo nikakvih gostih.

Vladimir ode u kuu, a Zarubkin s niekim stra
hom odleti k vratam, otvori ih i upusti visoka ovieka,
koi je nosio kaftan poput tergovacah.

246

Dobar veer, Ivane Timofejeviu! rei e gost,

eto oklieva, premda ti dajem evo za tu malenkost

petdeset rubaljah !

neskinuv si ubare sa glave.

Mui, tako ti imena bojega! proapta Zarub
kin, obazriev se plaljivo na sve strane.

Ima li vas

Ali zato da zatvorim Vladoju?

to tebe boli glava za to?

Kad ja reem, mo

zbilja petorica, Kuzmane Stefaniu? Jote se posve

ra, htio nehtio.

vidi, pa ljudi nisu polegli.

Susiedu, Sergiji Filipoviu Ilmenevu.

Naumio sam doi u pohode tvomu

Pred tobom za

Neboj se toliko, nije me nitko vidio.

dao sam mu rie, da u mu doi na uskrsnu pogau.

Ali ba ovaj as razstao sam se sa sinom.

Dodue nisam onda kazao, da u dovesti sa sobom

me i onako poznaje samo kao Aleksu

drugovah, ali u kui ima svega dosta, pa e i izza nas

Vidibajeva.
to sam.

Pa nije mi na elu napisano, tko sam i

Umiri se. Nee te" dugo briga i strah mo

preostati. Moji momci jedva ekaju. im na skup za

zvone, pa sviet u crkvu povrvi, zapaliti emo selo

riti. Doao sam evo, da ti s bogom reem. Jer eto

na obadvije strane, pa onda emo na roite, to jest,

vidi, odkako su za nami u potieru poslali te dragune,

u dvor presvietloga gospodina.

nemoe se ovdie kod Oke ba nita pomoi.

Da ih

Ondie emo dobre vo

lje biti, to mi moe vierovati.

Ljudi e potei, da

neima tako mnogo, nebih si tro glave; ali to e,

gase vatru, a mi emo liepo izprazniti kovege, pa eto

kad ih je desetorica na nas trojicu.

nas za as na ladji.

I ti e vidieti,

da mi neima tu vie stanka. Sutra u k Volgi, pa to

Bog da.

No, sad znade valjda, zato bih

rad, da tvoj sin neizadje prije dana iz svoje sobe?

Razumijem sada; ali evo ti tvojih petdeset ru

Rad bih jedno ve dobar lovak uloviti.

dakle da si mi zdrav, pa sretan ti put!

baljah, pa da mi pet stotinah dade, nebih hotio uzeti.

Cekaj malo Ivane! Zar ti misli, da bih ja mo

Ti radi, to ti je drago, ali neuzdaj se u me. Ilmenev

gao ostaviti svoj zaviaj, a da ga se ime neusietim?

Ali to se ono ulja krajem plota? upita pla

me je istinabog uvriedio, ali ja neu nikada zaboraviti,

koliko sam dobra uio u njegovoj kui. Neu, ti ogriei
Sl0b0dno svoju duu.

ljivo Zarubkin.

Pa i sgodu si uhvatio, uskrs!

Oho, odkad si ti oviee tako sduan?

Valjda

Idi, neluduj! ta ono je tvoj dral, ree gost

si se naumio pokajati se, pa e siromakom podieliti
smijui se. Jote e se, viere mi, i sama sebe poeti
straiti.

svoje blago?

uj me: za osam danah moe raditi,

to te je volja; ali prije toga vremena, ako ja na tebi

Jest, jest, sada vidim; pravo ima.

Ali radije
i najmanje to opazim, smrt e ti biti ovaj no, ma

izadjimo u umu.

Moj Vladoja spava ve kao zaklan,

nezvao se ja Kuzman Rosiim!

Jesi li me uo? Ako

jer zadnje noi nije ni okom trenuo.

se je dan samo dragun ukae na miestu, gdie bude
Ali Vladimir nije spavao.

On je bio otiao u
gorielo, razkrsti se slobodno prije zore sa svietom!

sobu samo zato, da izadje u jelik, gdie mu nitko nije

Cekaj malo!
dodijavao, i gdie je na miru mogao misliti na kratke
Jesi li se domislio?

Meni je svejedno. S bo

asove svoje sree.

gom, prijatelju; jote emo se vidieti.
Vladimir se je itava p sata ve etao po jeli

Ali petdeset rubaljah ...?

ku. Sve je bilo tiho, i same vrake, koje su vas bo

Evo ti ih.

govetni dan po umi kretale, pospale su bile po viso

Kuzmane, Kuzmane, nee dobro biti!...

kih briezah.

Na jedno mu se uini, kao da mietko

ide. Vladimir stane; gledaj, prislukuj, ne, nebijae

jeka.

uje niekoliko rieih, ali ih nemoe razumieti.

Ta re

kao si, da e mi jote deset pridati!

Evo ti i tih deset, ti lakome! Pazi se, da me neiz
da. Ako ti neodri svoje riei, neu ni ja moje.

Sve to blie su mu se primicali. Nietko spomenu nje

(Dalje e sliediti.)
govo ime; poznat mu je taj glas. Sakrije se za kuka
vinjak, pa stane oslukivati.
O naem pravopisu.
No, Ivane Timofejeviu! ree taj isti glas.
nije to opasno, zatvoriti na koi as sobu, gdie tvoj sin
stanuje.

Neka prespava svoju jutrnju slubu.

Gle,

kako si se ti na jedno ponio! Prije niekoliko godinah

odjezdio bi ti bio za koi rubalj tja u Reazan, a sada

Odgovor g. Jagiu od A. T.
(Konac.)
Sada biljeim samo ove: Vuk pie: rjenik,
el rienik drugi preporuuju: renik, jedni pi

247

u: izviee, drugi preporuuju: izvie; kod jed

drava u razpravi proti hu; jer ulek je pisao po

slie razprave, a te opazke tako cienjenoga pisca bio bi
morao na g. pisac udostojiti svojom pozornotju, oso

Knjievnik pie: Slovjeni, drugi kau, da mora

bito kada sam kae, da su mudre i pametne; inae e

biti Slov i eni; jedni kau: sniega, a drugi: s nje

ostati osamljen na polju polemike, te e se morati s

ga; Vuk pie reica (Wrtchen), drugi piu rjeica,

vietrom boriti.

Napokon mu imam kazati, da se sav

a moe se tvrditi i rieca, osobito kad Vuk biljei:

sviet udi neuvenoj do sad kod nas sili, kojom se je

rica; jedni piu: riemi, a drugi izpravljaju to sa

izpustilo ih u lanku pisca, koi ga onako odluno zago

remi itd. itd.

Ako se pako protivnici nai nimalo

vara. Takovim bi nainom mogli opustieti listovi knji

neobaziru na tekou: to oni grade pravopis samo za

evnika, a odatle bi nastala velika teta za na napre

niekoliko uenjakah, a ne za sve obinstvo, to je

dak, samo zato, to se nepostupa umiereno i bez

Strastno.

u naem jeziku, gdie ima neizmierno mnogo drugih va

nijih tekoah, svakako neshodno, nepraktino.
Ovu nau pravopisnu prepirku zavruje na pi

Svriv ja tako svoju prepirku s g. piscem, hou

da se upletem i u zajedniki posao o genitivu vie

sac opazkom: Izpoviedamo, da je oviem sve kazano,

broja, o kojem hou da s g. piscem argumentiram na

to se mudra i pametna dade rei na obranu koli ne

svoj nain. Dato, da po analogiji sanskrita i drugih slo

pravopisnih rogova, toli neslovnikoga h: ipak ne iz

venskih nariejah h nemoe biti znak 2. p. viebroja;

obiesti niti tvrdoglavosti, ve upravo od vrsta i do

al odatle ipak sliedi samo to, da nemoe to biti u na

sadanjimi prigovori neuzkolebana osviedoenja pridra

em jeziku, ako ga smatramo na onom stupnju razvit

vati emo se i nadalje naela razvitih u lanku, Na

ka, na kojem danas stoje ima slavjanska narieja, t. j.

pravopis. Da vidimo, to odavle sliedi. Najprije mno

do on imade svoj kratki genitiv; ako nas dakle g. pi

go se smielosti hoe, da tko silnoj moi duha ovieje

sac bije analogijom, a mi ga vratjano na jezik s krat

ga postavi takove granice, preko kojih on nemoe stu

kim genitivom. Ali na je jezik i po njegovu sudu da

piti.

Dakle ve nitko nemoe nita pametna kazati za

obranu dotinih pitanjah! Onda filologi, prestanite mi

lje poao, pa u izgovor u stvara gen. vieb. uzmimo,

samo na a.

Narod, koi je taj genitiv stvorio, videi,

sliti ob ovoj esti filologije, jer se veli, da se dalje ne

da on tim postaje jednak genitivu jednobroja, priznao

moe! Zatim ako je ovo sve, to je mudro i pa

je potrebu, da taj pade svuda razlikuje naglaskom.

metno reeno za obranu, onda mora ono, to je g. pi

Tim je na narod pokazao piscem, da ga i oni imaju

sac izvolio izpustiti iz moga lanka, biti nepametno; ovaj

u pismu razlikovati, inae mora nastati smetnja.

bi me ukor jako razalostio, kada nebih imao druga u

za to razlikovanje uzimamo slovo ih, a pisac i njegovi

Mi

tuzi, jer i uleku je izputjen sav Rezum dokazah,

drugovi predlau A kapicu. Sada to je shodnije? Slovo

kano stvar nepametna, doim g. pisac svoj Rezum do

h uzeo je, kano to ulek nedvojbeno dokazuje, nieki

kazah deri posve pametnim. Nadalje mi dokazujemo

dio naega naroda ve u istom izgovaranju; slovo ih

A = B, a g. pisac dokazuje A = non B. pa priznaje,

stoji u pridavniku istoga padea; slovo ih stoji u svem

da smo mi naveli pametnih i mudrih, dakle valjanih

prepozicionalu; slovo hveina naega naroda najslabije

za to dokazah, odakle logiki sliedi, da su dokazi g.

izgovara; koje je dakle slovo najshodnije, da se naj

pisca nevaljani, jer idem de contradictortis affirmari ne

blie primakne makar i pravomu izgovoru veine? Doi

quit; pa ipak g. pisac kae da ostaje kod svoga, osu

sta i opet samo slovo h.

djuju odluno i nepravopisne rogove i neslovni

ega naroda ono h u gen. vi. izgovarala onako, kano

ko ih. Dosada se je g. pisac borio samo proti jednomu

to ona to slovo drugdie izgovara: to izmedju nas i

Doista, ako bude veina na

rogu na e, a u izvodu osudjuje sve rogove, pa ipak

naroda prostoga nemoe biti pravde.

pie Io naem pravopisu.

uenjaci, koji na drugih miestih izgovaraju ih hervat

Iz svega se ovoga vidi, kako naglo pie na g.

Ovu su proizveli

ski, a u genitivu ga viebroja izgovaraju niemaki ili

pisac, pa zato mora protivne dokaze preinaivati, budi

eski (i ch, chleb), da dokau, kako u genitivu gerdo

sumnju proti njim dizati, kano to je uinio s opazkami

glasi.

Sulekovini, koje bi bio morao, ili mukom mimoii ili

valjanimi razlozi pobiti, nipoto dokazati, da nije po

Predlog pako, da se genitiv viebroja biljei ka

picom, neodgovora nainu, kojim se u jezicih u obe

trebno vie odgovarati na dokaze one, nego to se sa

biljee padei; takovi su znakovi samo zato, da se

248

gdi koja neizviestnost ogranii i ustanovi; pa i kapica

nametje piscu dunost, da uviek pazi, koi mu je geni
tiv razumljiv, koi li nije, a to neizmierno priei u pi

Trudni putnik mirno hoda,

sanju, emu mislim, da nije iznadjen pravopis; napokon

Po putevih doma svoga;

tu kapicu mora da dosliedno izbaci na pisac, koi

Mila njega vila voda,

dri nagrdom, to ima na sebi ravni rog, a ovo bi

A do cilja eljenoga.

bio protunaravski izvrnuti rog, ega on nemoe da

podnese. Ovako vidimo, da se poraba slova h, i kano
puka znaka dovoljno opravdava, a nikako nemoemo
razumieti, u em je ta prigovorena nesgodnost u je

Polak puta ve prebaci,

Kad mu ree vila draga:
Stani pobro! nek te traci,
Sad ogriju mira blaga.

ziku, koi slovo h veom veinom nikako, a manjinom

slabo izgovara.

Jer za veinu naega naroda slovo je

Vila nama, bratjo, ree:

h pukim znakom padenim, kano to je ono za nas u

genitivu. Prigovor g. pisca, da piui enah, stva
rih nismo uinili razlike medju 2. i 6. padeem, ne

Stante, druzi, etva dodje,

to tko dosad sebi stee,
S onim dalje neka podje.

dokazuje nita; jer esti je pade kod nas uviek skop

an samo s predlozi: i to samo s onimi, koji s geniti
Godina nam evo prodje,
vom nikad nedolaze, osim jedinoga u u jednom samo
Ko valovi sinjeg mora;
sluaju; dakle tih dvajuh padeah nemoemo mi pora
bom nikako pomieati.

I drugi jezici imadu vie jed

Nek nam nova opet dodje

I rumena svane zora.

nakih padeah, ali ti padei stoje pod vladom razliitih

sintaktikih zakonah, te se po tom mogu lahko raza

Nek ponosno Hrvat gleda,

brati; na pako genitiv i jednobroj i viebroj stoji pod

Da smo vierni domovini,

istini pravili, tako da im razlike bez znaka, kad stoje

I u sriei, i u bieda
Jedne majke da smo sini. -

bez pridavnikah, nemoe nikako razabrati, pa odatle

mora u porabi nastati mete, osobito u pravosudju,

gdje se jako trai, da li tko nije prekerio za k o na
ili zakon ah, nije duan dukata ili dukatah, nije
ubio pandura ili pandurah itd. itd. Ove sam pro
tuZke, osnivaju se i na razlozih, to ih je ulek za

Budmo uviek vierna bratja

Jednog serdca, jednog smiera !
Ljubav svaki neka vratja,
Nek sve vee tvrda viera.

obranu slova h vrlo shodno naveo, uinio sa svoga

gledita, neboje se nimalo zahtieva g. pisca, tko hoe

S bogom dakle, bratjo mila,

Razstajmo se svi u slozi,

a pobije njegove tvrdnje, da mora njegovim nainom

proti njim vojevati, to jest mora juriati sanskritom i
ostalim uenim aparatom, jer ga imam sietiti, da va

Mila nek nas prati vila,

K svrsi svakom" Bog pomozi.

F. V.

ljani vodje samo onda izabiru protivniko oruje, kad

protivnika nemogu da svladaju svojim orujem; tako
Knjievnost.
su Rimljani uveli u rat slonove, kada su opazili, da
nemogu rrhu dodijavati bez slonovah; ali August
lakoletnini liburnijskimi brodovi svladao Cleopatrine
zamane ali neokretne galije. Logika je znanost tako
ve vrsti, da moe prosuditi valjanost tudjih dokazah,

(Slovenska.) Iz Uit. Tov. doznajemo, da se upravo sada u

Ljubljani tiska 3. svei Dareka pridnej mladosti, koi priredjuje
za nagradu mladei svretkom svake kolske godine vrstni slo
venski pedagog Andrija Pra protnik, uitelj gradskih uionicah
ljubljanskih.

ako i nije zaronila u prosiedne vire njihova gradiva.

Tako nisam ni ja zanijekao g. piscu faktah, do kojih
je on doao putem svojih iztraivanjah, ali odluno
tvrdim, da ih nije logiki na na jezik apliciravao, pa
to je dovoljno za osviedoenje.

(Muzikalno.) Ovih danah izilo je u Ljubljani 5 napievah

za Tantum ergo, i nieto drugih crkvenih piesamah od pokojno
ga Gregura Rihara. Slavni pokojnik Rihar stekao je svojimi iz
vrstnimi napievi uveno ime kod Slovenacah tako, da moemo ote
napieve i hrvatskim uiteljem najtoplje preporuiti.

ma tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 6. Kolovoza 1864.

Teaj XVIII.

Ali neka biesne oblaci,

Neka priete u strahoi,
Niesu, niesu vriedni i jaci
Mojoj elji vrha doi.
Igra). Gjorgji.

Milu Slavku, koga ljubi

Noni sluaj.

Vrue do dva do tri puta,

Bieli joj se krese zubi,
e da ga mah proguta.

SSSSS -- No u krilu zemlju povi

3. Cerne, tmaste u povoje,

Kia sipi, ljubav vee

Ljubav mladih sada dvoje

Ine zemlje u dvorovi'

Misli, strasti, srdca vee

Zrake sunce smiesti svoje.

Kano stablo tanke hvoje.

Tamom nonom dad rominja,

Od miline vapi dieva:

Kano talas mora sinja,

Ah ljuveni Slavko mili!

Iz oih ti iskra sieva

Kad u kraje biesno skae,

K prolietni danak bili.

Divno nebo, rek bi, plae,

Tere kvasi klisurine,

Izgoriele dnevnim arom,

Ljubko dragoj Slavko ree:

Da ih edja pusta mine.

draestna Milko moja,

Svaka ranu dubku siee

Tako vlai morskom parom.

U mom serdcu rieca tvoja,

Noi u crnoj svak bi mnio,

No je gluha stanja nije,

Da van due ive nije,

Jo mi cielov podaj jedan

Svak boravi sanak mio,

Nek mi mili biser sije

Sve da noca merkla krije.

Tvojih ustah cielov jedan ...

Nekrije ne ! milih dvoje

Sada s bogom ostaj mila,

Sad se tali u ljubavi,

Na skoro u opet doi,

Sad u vertu ruke svoje

ko vrata Milka savi.

Budi krasna moja vila,

Bog ti bio u pomoi.

250
Mali uzroci.

Ali kad je ve prispielo bilo vrieme, da podje na sve

Dvojaka pripoviest od Cokea.

uilite, nebi novacah, a ni podporah. S toga se raz

alosti stari carinar i umre. Mati Srekova boravila

I.
je ve sedam godinah vieni sanak.

U v 0 d.
Carinarev sin ostade u dvadesetoj godini sa
Kae se obino, oviek moe, to hoe! Ja

samcat na bielom svietu.

Imetkom, to mu je izza

bih mislio, da tomu nije tako, nego da oviek mo

otca ostao, nije mogao namiriti ni dugove.

ra, to hoe.

Uprav ono, to on hoe, to je opet

ruke darovae mu novacah na put, te se kreme tako

posliedica prvanjih uzrokah, koji njim upravljaju.

u sviet; jer u njegovu zaviaju bio je deveti u plugu.

Istina je, dar, prijatna svojstva mnogo vriede;

ali vie od njih sli srea.

Pa taj dar, ta svojstva,

zar nisu i oni opet darovi neumitne sree?

Milostive

Odputi se u drugi gradi; ovdie mu je ivotarila

njegova udova tetka, prodavaju sumporne stiene,
kremenje hartiju, pera itd. Suznima oima stupi Sreko

Niiji ivot nije bio valjda udnovatiji od grofa

pred svoju tetku i kaza joj, da mu je otac umro, i da

Sreka V..., koi je umro u asti popeiteljskoj, a

je postao prosjakom.

popeo se je od pekarskoga dietia do najviega dosto

zagrli svoga ve odrasla netjaka, i obea mu, da e

janstva u svojoj domovini. Popeo se? Nije, to je pre

se ona za njega starati.

ve.

U zvukli su ga, a ni sanjao nije o tome, niti

je ikad volje imao za to.

Pripoviedao nam je kadto

i sam svoje sgode; ali te su sgode tako neznatne, da

smo ih moebiti samo s toga rado sluali, to nam ih
je onako naivno umio priati.

Evo u ih ovdie napi

sati, koliko ih se jote sietjam.

Uvieren sam, da u

time druge razveseliti koi asak, a ponajvie sama se

Dobru staricu oblie suze; ona

Drala je svoju rie; uzela ga je k sebi, te mu

bijae u miesto majke.

Samo je mislila, da u njega

mnogo tokojeta drugije mora biti.

Ti neima novacah, ree ona, a neimam ih ni
ja; dakle sveuilite izbij si iz glave. To je za bogate
ljude. Tvoj je otac bio preve pametan za svoj stali,
pa to je za cielo najvie i krivo njegovoj nesrei. Le

be. ivo u se pri tom opet spomenuti onih trenuta

tio je na visoko, pa je s toga padao na nizko. Trae

kah, to sam ih proveo u pounom drutvu ljubeznoga

Starca.

vee, izgubi i ono iz vree.

gdie je ivio; a kamo je elio tamo nije mogao. To

U p e k a riju.

je bila njegova mahna, Bog mu dao dui lahko! - Zna

Sreko bijae nizka roda. Njegov otac bio je

Nikad ga nije bilo ondie,

ti to, Sreko? Uini ni ljubav, baci te knjiurine,

rinar u niekom pograninom gradiu; nije bio bogat, ali

koje ti samo mozag mute.

je bio pametan i mnogo je znao.

Premda je umio i

di, ja imadem jote toliko, da te mogu dati zanat iz

Sto e ti knjige? Evo vi

vie jezikah govoriti i pisati, a tko e risati i na fruli

uiti. Ti e biti pekar. Pogodila sam se ve sa maj

svirati kao on, morao si mu para traiti, ipak nije da

storom Nabikabliem.

lje doao od carinara.

njemu u nauku.

Zato? Nije ga srea voliela.

U mladosti njego

Dakle druge nedielje poi e k

Dati u ti jote est kouljah, pa u

ti skrojiti crkvarsko ruho.

Za tri godine si ve die

voj nagovorie ga drugovi, te poini s njimi ludoriju.

ti; a onda si svoj gospodar. Ciena zanatu vea je neg

Svi drugi prodjoe sretno, jer su imali novacah, imali

zlatu, a uz nave nitko jot nije od gladi umro.

su koga, tko e ih zagovoriti i odbraniti.

Svega toga

nebijae u njega; s toga se na njem i slomie kola,

Sreko se nije tomu protivio; jer on ni sam nije

znao, to bi bolje po njega bilo.

Ali omilio mu je bio

te ode deset godinah na robiju. Pretrpivi svoju kaz

Cicero i Ksenofon.

nu, ostavi on domovinu, gdie mu je oteto bilo potenje;

od duga asa uio na izust Horaevu koju odu, kad nije

Ponio je i njih u pecanu, pa je

uio je diecu po svietu; skerio nogu; prepisivao za

nosio vreah, i nije miesio tiesta, ili kad ga gazdarica

mravu platju, te postao napokon pomoju svojih do

nije imala kamo da poalje.

broiniteljah, kojim je ve dozlogerdio bio, carinarom u

niekom pograninom varoiu.

Tu se oeni sa niekom

siromanom dievojkom, te postane otac naega Sreka.

Dobro je odgojio svoje diete, sam ga je podua
vao i elio je, da ga naini ljudinom.

tor Nabikabli i njegova ena uviek su se

pravdali.

Uenomu Sreku je to vema dodijalo bilo.

Sreko je imao

nego kruna pe. Ali zato im bijae tim ljubeznija nji

liepih darovah. Svakako je moglo nieto biti od njega.

hova kerka, koja je mladoga uenika uviek tieila. Lju

251

bio sav i je bilo devetnaest godinah, a Sreko nije nita

mu ni to zatajila, koliku joj brigu zadaje, to je on

prigovarao njezinim mahnam, nego ih je strpljivo pod

visokoga roda.

nosio, kao to se i dolikuje krtjaninu.

umrieti, ako mu nebude sudjeno, da s njom ivi. Na

Najrunija joj mahna bijae, to se je preve ko

ila, te se je radje zagledala u oi komu knezu, nego
pekarskomu dieaku, ako su u pekarskoga dieaka i
liepe oi bile.

Ali on joj se zaklinjae, da e radije

onom svietu neima nikakve asti, nego samo ljubavi.

udnovato, kako je on to znao; ta jote nije bio ondje.
Ljubosava mu je rado vierovala.

Knez to bolje

znade, misljae ona. Zaklee se, da e se do groba

Pa zbilja i nadje kneza; bio je jote k tomu

ljubiti.

knez nasliednik, koi je u etnikoj asti kod dragunske

le

pukovnije bio u posadi u tom gradiu.

Tim bolje; rei e Makso: Onda emo oba

Knez naslied

ako nas tko izda?

uzdisae Ljubosava.

nik, mlad kao kaplja, hotio je valjda ovdie izuiti ratni

dvoje skoiti u vodu!

zanat; ali ovdie nije imao drugo to osvajati, van opor

to reko, to i uinio ja bih te zadnji, zadnji put

no serdce koje liepotice. Pa to je knez i uio, ali Lju

poljubio a pri tom cielivae on smielo u prvom

Ja bih te vrsto prigerlio,

bosavu da nadvlada, injae mu se, da mora sva ratna

milovanju njezine obraie, a ona nije vie ni kratila

sredstva upotriebiti. Zalostno je to bilo po kukavnoga

Ljubosava proplaka od milinja i tuge, al' i knez

Sreka.

bih se s tobom Savice, utopio!

Nosio je as vree, as ljubezne listie. Knez

je dobro prouio svoga Vaubana; izstajavanje ilo mu

je za rukom; Ljubosava mu se odlui predati.

Nije

Kod tih rieih, utopi se on i zbilja s njome u i

rokih navah, koje je u pomraini, ili to je bio lju

udo! Za pekarsku je dievojku knez ne samo angjeo,

bavju opojen, drao za blazinjak.

nego barem arkandjeo.

nue i uglibie se u sviee, mehko tiesto, koje je

Sreko velikom mukom umiesio bio.

Dakako, majstor Nabikabli da je tomu u trag

uljegao, jao i naopako

rumenim licam i koraljnim

Ljubovnici posr

Nita runijega nije se moglo dogoditi tim dvojima

ustnam dievojinim, a vreonoa i listonoa pokupio bi

milima.

se bio onaj as prebijenih ledjah iz kue.

je gledalo, da se kako izkobelja, a tim je jedno drugo

Ali ovako

Nestade im onaj as ljubavne omame. Svako

je sve dobro ilo. Majstoru Nabikabliu nije ni na kraj

sve dublje u tiesto gnieilo; jer obadvoma bijae bog

pameti bilo, da njegovim zetom eli biti kmez, koi se je

me za nevolju.

uprav toliko brinuo za praotce, koliko i za pekarske re

meke.
"

jedno s njima dvojima, i to tolikim praskom, da se je

itava kua stresla.

Ali malo to nije na jedno sve na vidielo dolo,

Napokon se srue nesretne nave za

Sreko je sve to uo, i kako nesretnici cvilje.

i to udnovatim nainom. Pa uprav s toga se je Sre

Skoi u pecanu, pa stade kao okamenjen, vidivi dvie

ko i okanio pekarskoga zanata.

udnovate slike, u kojih je samo dolnja est nalika

Niekoga veera

obijao je knez u gradjanskom

bila na ljudsko stvorenje.

Ljubosava se je i moga

odielu oko kue gazde Nabikablia, da vidi svoju Lju

ma i rukama koprcala, da odahne i da progleda, jer

bosavu. Ona stajae pred kunimi vrati, neznam zato

joj bijae zaliepljen i nosi i krasne oi.

valjda da broji zviezde.

grabio Homera, pa si strugae s njime lice. Po zemlji

razsuto brano zaprai se kao vihor.

Premda knez nije imao ovaj

put zviezdah, gledala je ona ipak za njim.

da i nije gledala, kad je tik uz nju stajao!

Pa kako
Udjoe

Knez je po

Cuo se je medjutim gazda Nabikabli, kako bo

obodvoje u mrani hodnik, po svoj prilici, da ih nitko

gorodie niza stepene.

nevidi; pa jer je starica Nabikablika na stepenih ka

ljenicu, poleti Sreko pred majstora, uhvati ga za ruku

ljucala, mugnue oni u pecanu, gdie je Sreko bio

te ga odvede na cestu, viu izza glasa:

Da spasi kneza i njegovu ljub

tiesto umiesio, a sada je sjeo uz svietiljku da ita Ho

Bjeite, bjeite iz kue!
mera. Nije se Ljubosave ni nadao, kad mu ova izupa
Zato? upita ga Nabikabli.
iz akah staroga Gerka, te ga iztura kroz vrata, rekav
mu znamenite ove riei: Pazi, da nas nitko nezatee.
Doim je Sreko pokorno vani na strai bio, iz
poviedi knez Maksio svojoj ljubi sve muke, to mu
more njegovo ljubavno serdce.

I Ljubosava je itala

romanah, te ju je ganulo kneevo oitovanje, ali nije

Potres tepae Sreko, kao da je zbilja istima.

Kukavni Nabikabli prepadne se, pa povika:
Skoi bere unutra, pa ni spasi enu i ker.
Pekar misljae od strave, da mu zemlja izmie izpod
noguh.

Uz svoju surovost bio je on i bogobojazljiv

32 *

252

oviek, pa je ve odavna prorokovao, da e gradi sbog

silnih griehovah za cielo propasti.

za knjige, nego mu je dapae jote na njegov rodjeni

dan zamotala uviek po krievau i poslala mu, da si

Kad je Sreko u kuu uletio, skoi knez predanj,

nabavi koju novu knjigu.

pa ga odvue za sobom kroz stranja vrata na ulicu.

Kamo ete? upita ga Sreko.
ora me osnaiti.

Nitko me nesmije ovakva

vidieti; jer bih ruglo bio itavoga grada.

I na sveuilitu sluao je on nju u svemu, samo

ne u bogosloviji. Odabrao si je pravoslovne nauke, jer
je mislio, da e se lahke kruhom hraniti kao odviet
nik, nego li kao upnik.

Dok je majstor Nabikabli mole se ekao pro

gao s mienicami.

Knez ga je uviek podpoma

Medjutim krene se njegov dobroi

pasti Gomore, a ki mu sa sebe tiesto strugala, bijae

nitelj na put, te poalje svomu titjeniku zadnju svo

Sreko knezu u nevolji.

ticu, obeav mu, da e opet propitati za njega, kad se

Kad je ovaj ve mogao bio

odahnuti, zahvali svomu spasitelju, pa ga uze hvaliti, to

povrati iz Englezke, Fracuzke i Italije.

Sreko je tim marljivije nastojao, da im prije

se je tako domiljato umio od kobnoga toga dogadjaja

na potres-doviti.

svri svoje nauke.

Ah! uzdisae Sreko: kad biste vi svietli go

spodine, samo polak tako domiljati bili, pa da me iz

je: kamo sada?

A kad ih je dovrio, pitalo se

Pitao je i tetku za saviet. U miesto

odgovora od nje dobije on list od nepoznate ruke, u

bavite iz pandah nesmiljenoga majstora; jer e mi

kom ga pozivahu, da se onaj as spremi na put, ako

izai na nos taj potres, kad me on sepa, a iztierati

eli jot jednom vidieti svoju dobru, staru tetku, koja

e me moebiti jote i iz nauke.

ga teko eka. Ona se razstaje s duom, pa ga izgleda

kao ozebla sunca.

Jao, pa i Homera

ste mi moga poderali!

Namah spremi on u kovei svoju malu prtlja

Tvoga Homera? ree Makso, dre knjigu jo

te u rukuh, pa se zadivi pekarskomu dieaku, koi se

gu, vie hartijah, nego li rubinah, najmi posebna po

je radije bavio sa starim Grkom, nego s prekrasnom

tarska kola, te se krene na put, ni s bogom nere

dievom.

kavi svojim drugovom. Samo jedan ga je sprovadjao

Knez ga stane izpitkivati.

Sreko mu izpri

povieda svoje sgode i nesgode, a to se zahvalnomu

knezu, koi je bio i milostiva srdca, tako dopade, da

do prve postaje, nieki barun H...., koi je naega

je odluio, dati ga umah na nauke.

oviek, potena inae dua.

nita.

Sreka vrlo milovao.

I H. ... bijae udnovati mlad

Bio je bistra uma, svemu

Pusti ti svoga majstora, pa se nebrini za njega

je bio viet, ivahan, vatren, a ipak nebijae razuzdan,

Neka te neboli glava ni za Ljubosavu, znati e

premda je bio tako bogat, da je mogao initi, to mu

se ona izlagati.

Ja u ti izpuniti tvoju elju, te u te

poslati na sveuilite.

god je serdce zaelielo.

Evo ti novacah, pa se pokroji.

Otidi k tetki; razkrsti se s tvojim gospodarom; niko

mu nemoj pripoviedati, to se je dogodilo.

Dodji su

tra k meni, kad se smerkne; pa nekazuj nikomu, da

Sietja li se jote, Sreko, ree H...., kad su

se razstajali, to smo jedan drugomu obeali? Da
emo do vieka biti prijatelji, pa da neemo jedan dru
goga nikad ostavljati!

te ja podpomaem.

Sietjam se, H....!

Sreko se savi na koljena pred kneza, te mu za

Dobro dakle, tako neka bude. Pa ako ikad me

Hvali; ode zatim k svojoj tetki te joj kaza, kakva ga

ne uztreba, Sreko, moje kese, moje porodice, javi mi

je srea srela, pa ju posla sutradan k majstoru Nabi

se.

Ikabliu, da mu porui, da Sreko, koi je nave preva

Podieliti emo kao bratja.

lio, nee vie k njemu da ide; jer se boji, da ga ne

Nemoj se sramiti.

Iti, ja u ti drage volje dati.

Izgrlie se i izljubie suznim oima, te se raz

stae, zadavi si na novo vieru.

zlostavi.

Mnogo putah pobrate

Posao je bio brzo svren. Dobra tetica nagizda

se tako plemeniti mladii u plemenitom oduevljenju:

svoga netjaka; naloi mu, da ui bogosloviju; pa ga

ali ta pobratinstva traju kadkada ba toliko, koliko i

odpremi na sveuilite.

diplomatiki vieni ugovori mira.

Sreko je suze ronio, kad se

je razstajao sa tetkom. Omiljela mu je bila za njegove

nesretne nauke kao rodjena majka; a i ona je njega
odsele tako milovala, da mu ni riei vie nije rekla

Mienja se vrieme, a

s vremenom i ljudi i njihove koristi.

(Dalje e sliediti.)

253
Kuzman Rosiim.

na noge, te se tako porodi iskra nade u dui nesret

Pripoviedka od M. A. Zagoskina.

noga mladia. Stane zvati: samo jeka odgovarae nje

I.

govoj pomaganji; nikoga mu u pomo neima.

Umoren

tolikimi napori stopota se Vladimir na vlanu zemlju.

(Nadalje.)

Onesvietjen leao je u otvorenoj raki, pa je oaja

Sve zamuknu. Opet se zau utanje; ali i to

raznese tiho povietarce, koje tada popuhivae. Vladimir

njem upro oi u vedro nebo ...

0 boe, to je to? Zar je ve zora? Zviezde

je jote stajao na istom miestu kao ukopan protac;

evo ve bliede.

jedva je pojmio paru.

valjda vatra odsieva. Sve je propalo!

Pod tamnim nebom, osutim si

tjanimi zviezdicami, sve je ve boravilo spokojni, sladki

sanak, samo u dui nesretnoga mladia biesnio je vi
hor.

Dragi boe, dakle zbilja nebijae to san!

koi je uo, bijae glas njegova otca.

Glas,

Pa taj, koi mu

Ali ono crvenilo na nebu? To se

Trostruk znoj lievae Vladimiru niz bliedo lice.

Skoi na noge, uhvati se za sipke stiene svoje tamnice,
zagrize ih zubi, krvave svoje prste ukopa u njih,
kano zviere svoje pande.

Sve zahman!

itavo buse

ivot dao, koi ga je sinom zvao, taj se je svezao

nje tergalo se je i ruilo u duboku jamu; ali tim je

sa hajduci i razbojnici, taj bijae Rosiinov drug i slu

stiena sve to strmija i to klizkija.

ga. Ako hajduk umakne, propao mu je otac; jer on

U pomo, u pomo! povika Vladimir, kad je

ve sasvim malaksao bio.

sam morao je izbaviti Mainku.

Ako li mu otac, ili

hajduk koi akah dopane, sve je moralo doi na vi

dielo pa to je tada ekalo Vladimira?

Preziranje

ko se to dere dolje? upita nietko nad jamom.

Jesi li ti to Zjegoline? rekne Vladimir, koi je
poznao glas svoga trubljara.

njegovih drugovah, ruglo i sramota.

Vladoje, Vladoje, gdie si? uo se je Zarubki

Imena vam bojega! odakle vi tu?

rzo, berzo, vuci me van!

mov glas.
Vladimir je uzdrhtao; mislio je, da otac sada
i njega hoe za sobom da povue u ponor.

m skoiti rad liestavah.

Ne, ne

Ne, ne, najprije leti k strai, te podaj znak, da

u! povie on, milija mi je smrt, nego viena sra

svi sedlaju; neka nabiju puke, pa nek pouzjae na

mota! te odleti prema stazi, koja je ila u zaselite,

konje! Vidi li gdie gori?

gdie bijahu nastanjeni njegovi draguni.

Za pet aso

vah bio je na kraj ume, a tu bijae staza zagradjena

plotom.

Vladimir skoi preko plota, te dodje k staro

Vidim, eno Zykovo gori.

Zjegolim odleti, koliko su ga igda noge nosile.
etvrt sata poslie toga sve se je diglo, a okolica

mu, ve od niekada opustielomu taglju kod verta. Nije

zatutnjila je od kopitah konjskih.

letio ni dvadeset korakah, kad ali na jedno posrnu,

gunah jezdio je Vladimir u Zykovo.

te se strmoglavice srui u duboku jamu.

Na polak

sagnjila slama, to je bila na dnu jame, spasi ga od

Smrti; ali prolo je mnogo vremena, dok se bio osvie

Na elu svojih dra

Poi emo s itateljem malo natrag.

Bilo je ve po noi. Velianstvena Oka umi, ni
glaska nije uti niti od gospodskoga dvora, niti od sela.

stio. Ustane. Dopiralo je nieto svietlosti te je vidio,

Ali kakve su ono sviee po kuah u to gluho doba

da neima nigdie ni komadia liestavah, niz koje su

moi; zato su razsvietljeni svi prozori plemikoga dvo

prije silazili u jamu.

ra? ta ekaju te krasne devojke i ti nagizdani mom

Pokua, da uzpue uza stienu,

ali sva mu njegova muka nita nepomoe.

Uhvati se

ci? Zato izlaze ljudi svaki as, pa gledaju na zvonik?

za grudu; ali mu se noge izkliznu, te se opet srui u

Zato je u Zykovu sve oivielo, i staro i mlado? Osvi

ponor. Preko dva sata zaludu se je muio.

Nije smio

tje evo uskers, pa jot niekoliko asovah, i sve e po

zvati nikoga u pomo; jer mu se je inilo, da petdeset

vrviti u crkvu na jutrnju (molitvu), im zvona za

ZVODIO.

korakah od jame uje, gdie govore. Poznao je glas svo

ga otca.

Malo po malo zamukoe i ti glasovi, i nita

Na prelazu (preko plota) kod zadnje kue u selu

se vie nije ulo. Na jedno se iz daleka zauju zvona.

Zykovu sjedio kotunjav starac od osamdeset godinah.

Milosrdni boe! ta to im je znak; jote p sa

ta, pa je sve propalo.
Poelo je ve i na skup zvoniti u selu, od koga
su Vladimira samo bae razstavljale. Ljudi poskakahu

I on je nestrplivo pogledao na zvonik, koi se je dizao

iznad krovovah.
Stric Gerasim valjda jote spava, ree starac
klimajui glavom. Pietlovi ve odavna pievaju, ta e

254

ka om? Parfen, stari na zvonar, to ti je bio drugaiji

momak!
Diedo,

die bio i zapoviedao. Teko ga namoli njegova dru

ina, da podje kui.

diedo! Jesi li ti ovdie? upita mlad

Nebojte se nita dieco! Nee vatra zahvatiti na

dieak kroz odkrinuta vrata. Hoe li i ti u crkvu?

ega dvora. Ali to je udo, da je selo na tri kraja za

Hou sinko; to e mi biti moda posliednji put

paljeno! to je ono? povika on, vidivi, da su u

dvoru svi prozori razsvietljeni.

to idem na uskrsnu jutrnju.

Kano da mi nietko

Ali tko e nam onda na kuu paziti?

hoe cielu kuu da odnese. Ta ja sam mojim ljudem

Netreba nikoga. Ta mi smo siromani ljudi. Ti

zapoviedio, da svi gase!

se uviek boji hajdukah. Ta sino si vidio na Oki

ljudih u brodovih.

Sergija otvori vrtna vrata; ali samo to je ko

racio u bau, kad al' zau, gdie mu nietko hripa kod

Jest vidio sam; ali to nisu bili brodari.

uje

li kako pas vije? Tako sam ga, ali zaludu. Gle nie

njegovih noguh.

Prepane se te skoi natrag.

Pred

njim je leao oviek, sav ogreznuo u krvi.

Ta to je na vrtljar. to se je dogodilo?

Zazvoni. Boe pomozi! ree starac i prekrsti se.

To nije istina! prodrie se hrapav glas: nisu
uje li, eto zvoni na jutrnju. Ali to je to?
Zazvoni pa opet prestade.

U dvoru ve sve ustalo, a

hajduci, nego smieli reazanski dobrovoljci. Izvolite go

spodine k vaim gostom.

i susjedi stoje ve na cesti. ta eka ti Sanjo? Sav

Jote se Ilmenev nije bio ni razabrao, ali ga Ro
sviet ide ve u crkvu, a ti eto jote stoji! Pouri se,
siin silom odvue sa gospojom mu i kerju u dvor,
pa zovni i majku.

ako mu se je on i otimao iz akah.

Cekaj malo! Zar neuje, kako pas laje! Diedo,

ostani ti kod kue.

U jednoj kui u

dvoru ba ih je niekoliko grabilo i plienjalo pokraj

dvajuh mrtvacah.

Najgadniji medju svimi bijae Ro

Zato, to je zec moebiti preletio preko dvori

siimov pobonik, Filin, vojniki uskok, koi je i medju
ta? Ildi meluduj!
tom gadnom druinom gladnih vukovah najdivlji i naj
Starac ustane. Potapaju se ode on sa unuci u
crkvu. Nije prolo ni deset asovah, kako je prvi put
zvonilo, a cerkva je bila ve tako puna, da se nisi
mogao u njoj ni okrenuti. Koji su kanje dolazili, mo
rali su stajati pred vrati, a nebijae dugo, pa ih je ve
bilo i u crkvitu.

Svi su nesterpljivo ekali vlastele;

jer istom onda, kad ona dodje, mogla se je poeti ju

ternja.
ne!

Najedno povikae: natrag! Evo gospodti

as uljeze Sergija Filipovi sa svojom go

spojom i kerkom u crkvu.

na juternju.
kami.

Stalo je

Podje prohod sa zastavami i svetimi sli

Ali jot nisu svetjenici ni izali bili iz crkve,

kad al' na jedno zaori strana vika: vatra, vatra.

Svi poverve na vrata.
cerkve.

stasni Kalansija.
to je to? Filine, uzmi niekoliko ljudih, pa od
mah odnesi te stvari na ladju.
- Pobonik izkesi zube kao pas na lancu; ali onaj
as poslua zapovied.
Ti Capleo! ovamo odi.

Odtrgni taj lokot od

toga kovega; ta ti si tomu viet!

U taj par dovedoe etiri hajduka svezana Ilme
neva u sobu, a gospoja mu i ki dodjoe za njim. Ro

Dragi Boe, kako je propala gospodina; kano

da je iz groba ustala, aptahu seoske bake.

biesniji bio, a nije daleko od njega utekao ni goro

Imenev je najzadnji izaao iz

Gorielo je na onom kraju ceste. Vatra za

hvati vie kuah, te se razproste tja do crkve.

Kao

siin stupi preda nje, nakloni mu se utivo i ree mu:

Kao to vidite, ja sam odrao svoju rie, pa sam
evo kod vas dobre volje. Ja sam Kuzman Rosiim, ko
ga ste vi onda onako nemilo odsudili i komu ste obe
ali, da ete mu skuhati poparu.
Pa zar se ti neboji Boga? Zar ti neima due?
Zar nam je to hvala za nau gostoljubivost?
Poznajemo i mi nieku vrst toga.

Da je to koi

more lizao je plamen, a gusti dim vijao se je nad kro

drugi plemiki vlastelin, ma i najpotonji bi mu ka

vovi.

men razturili.

Podruga stotina kuah, to ih je bilo u Zykovu,

injae se ovaj as, da je puka lomaa. Srdce je pu

Drugoga bismo ni muili, dok se dua

u njem uje, da nam kae, gdie su mu novci, ali tebi

catio, kako su nesretnici udarili u pomaganju i jauk;

samo velim: deder budi dobar, te nam podaj kljue od

grede i zidine ruile su se stranim praskom, nego

tvoga kovega. Ako nee, ostati emo dobri prijatelji.

se je ipak uo glas Inevev, koi je as ovdie, as on

U vaem epu zvealo je nieto, milostiva gospoj0.

255

Evo, nitkove! ree Varvara, pruivi mu kljue.

Hvala liepa.

Nitko vam nesmije nita uiniti.

Za mnom, di! povika Vladimir, i prije nego

to su draguni sili bili niz stepene, bio je Vladimir

Dolje eire, vi ugursuzi! Tko dirne u gospoje, ja u

ve u vrtu.

mu kapu krojiti.

svomu bremenu, to ga je nosio na ledjih.

U taj as pue podaleko od kue.

Za as se

je stanio preko bae i ume. Jote samo spustiti se

to je to? poplai se Rosiin. ko se je usu

dio? Zar nisam ja dao stroge naloge?

Rosiin je daleko ve odmaio, uzperkos

Jot jedan

put? Prokleti lopovi.

niz stermi obronak, pa eto ga na Oki, gdie su hajdu

kovi brodovi privezani bili za germove.
zau pucnjava od Oke.

Gdie je Ataman? u se niekoliko glasoyah u

Na jedno se

Moda im je ve polo za ru

kom, da ih nadjaaju? Ne, to je nemogue.

Kad je

prednjoj sobi i u taj tren doleti niekoliko zasipanih

Rosiin na kuk stupio, oledeni mu serdce od straha.

hajdukah u sobu. Strah i trepet vidio im se je na licu.

Brodovi su mu izvueni na kopno, a do petdeset dra

to je! upita Rosiin.

Evo dragunah!

slo.

gumah pucahu za hajduci.

vac do mrtvaca.

Po cieloj dragi sve

mrt

Zbilja? Prokleti Zarubkine! To je njegovo ma

Gdie su ?

stiv Mainku na zemlju, koja se je bila nieto raza

Evo ih ve blizo. Toliko ih ima, da ih nemogos

brala.

vragu spodobno! mrmljae Rosiim, pu

Shvatio je namah, to mu valja raditi.

Petde

set po prilici korakah bijae amac uz ribarevu koli

mo ni prebrojiti.
Berzo di! ree Rosiin. Ponesi svaki, to
nositi moe, pa bjeite k Oki.

Filine, ti pazi. Poza

bicu.

Hajduk pograbi jednom rukom Mainku, a dru

gom izupa no, te zamahnu na polumrtvu dievojku.

tvaraj vrata na hodniku, pa leti niz stranje stepene.

U taj par doleti Vladimir kao angjel hranitelj; po

Jednu ladjicu ostavite kod obale, a s drugimi bjete,

dignutu razbojnikovu ruku pograbi iznenada jaka des

im bre moete!

nica, a no mu izpade iz akah. Rosiin pusti dievojku,

A vi ... moje gospoje, i ti Sergio,

da mi pisnuli nijeste; jer inae ete oprostiti! doda

pa odbi sa lievicom unj naperenu Vladimirevu puku.

on, te izvadi samokres izza pojasa.

Pue puka, ali zerno prozvida krajem hajduka.

u se u dvoritu konjski bat.

Rosiin stupi k

Ta to nam je mladi gospodii, Vladimir Ivano

ree Kuzman, evo

odnesi otcu

mukom izupa

Rosiin

svoju

desnicu,

obu

hvati Vladimira obima rukama, te ga pritisne k sebi.

prozoru, otvori ga i nateghe huku.

vi!

likom

Ve

svomu

ovaj

Nastade strana borba, ali netrajae dugo. Vladimirova

oajana hrabrost, berzina i jakost nije bila nita
prama gorostasnoj jakosti hajdukovoj.

pozdrav!
Kad je puka planula, cikne Mainka i srui se

Malo to nije

ve udavio mladoga astnika, baci ga na zemlju, klekne

mu na persa, te promrmlja na glas, iztegnuvi svoj no:

onesviestjena na zemlju.
Za mnom, momci! uo se je Vladimirov glas
uza stepene.

Evo to tebi, a kanje e ti doi otac na red!

Mainka zavriti i skoi u taj hip medju Vladi

Koga vraga! Zar ga nisam pogodio? zato u

mu s otcem raun nainiti!
Razbijte vrata! stane vika u hodniku.
Pa jote nee da bjei, lopove! ree Ilmenev.

mira i hajduka.

Hajduk se upozori, te izvali kervave

svoje oi u siromanu dievojku.

Stani tako ti samrtnoga tvoga asa! vrisnu
Mainka.

Bog je milostiv. Ja neidem prije, dok nepone

Ovamo junaci! zauje se nedaleko, i niekoliko
sem, im u se braniti, odgovori Rosiin te stupi k
dragunah promoli se iz germovah. Rosiin ustane, po
onesviestjenoj Mainki. Digne ju, pa ju uperti na ledja
dje niekoliko korakah natrag, i skoi u vodu.
kao vuk janje, te odleti iz sobe.
K obali. povika strametar, pa tko najprije
Keri moja! naricae majka izvan sebe.

Kun
pomoli glavu ...

daci razbie brzo vrata, te Vladimir provali u sobu

sa svojimi draguni.
Sergijo Filipoviu! Hvala bogu, da ste jote ivi.

Stanite! Ta nismo mi krvnici, ree Vladimir,

dignuv se velikom mukom sa zemlje.

Vidieli su, gdie

Ali gdie vam je ki?

je Rosiin izronio, skoio u brod i kao striela odveslav.

Spasi ju. Hajduk Rosiin ju je odveo! jaukae

sirota Varvara.

ala namienjena, taj se nee utopiti.

Pravo imate! ree strametar. Komu su vie

256

eri moja! kerko moja! zauje se za tim

glas, i u taj as leala je Mainka u otevih naruajih.
Evo, ovo ti je tvoj zarunik! ree on, te ju od
vede k Vladimiru.

Zna li, Dievo, koi bi si

Nain smrti izabrao? . . .
Dab' umiru, to si elim,

Bog vas blagoslovio! doda majka, te ih oba

dvoje zagrli.
Isti dan pod veer nadjoe u umi niekoliko ko
Knjievnost.
rakah od dvora Ivana Zarubkina odrubljenim vratom.
Ciela je Rosiinova eta postrieljana; samo njemu se
nije vie moglo u trag uljezti.

Vladimir je svetkovao

svatbu sa Mainkom, oprostio se vojnitva te odselio

sa starima u Moskvu.

Prolo je deset godinah, pa ni

traga ni glasa nebijae vie smielomu hajduku.

(Serbsko-herratska.) Ovih danah izala je u Zagrebu druga

knjiga Vienca i to: Certice i pripoviesti o pticah, za mlade
od uitelja Viekoslava Matika. Ciena toga diela prema obsegu jest
nieto prevelika, jedan naime vezani iztisak stoji 1 for.
Od Rjenika iz knjievnih starinah srbskih, koga izdaje g.
Gj. Daulii u Beogradu, izila je tretjega diela svezka peta. U ovoj
svezci riei su od Trietiti od aiti. Ciena 60 nov.

(Konac e sliediti.)
U Beogradu su izile Izmene i dopune zakona gradjan
skog. iena im je 2 groa.

16.

G. Milo Milisavljevi, pensionirani blagajnik u Srbiji, po

ziva na predplatu na Kitu cvietja, piesme o ratovanju Rusah sa
Turci u ovom stoljetju. Knjiga stoji za Srbiju 6 gr., za Austriju
60 nov. zajedno sa potarinom.

Pre stvorenja svieta ovog

Bilo tamne strane noi,
Istom svietlom sviet prosijini,
Kad se stvore Tvoje oi.
Pa sad gledaj sunce, miesec
I zviezdice nad oblaci,
To su iskre Tvog okanca
I njegovi divni traci.
17.
nomadne promiljavah,
Koja smert je ponajbolja:
II izgoriet il umrieti
Uasnoga sried pokolja,
Il sa gore nizbrdice
U duboki ponor pasti,
Il'ina mirnoj posteljici
Preselit se u grob tmasti.
Vojnik nisam, da u boju
Otre mae, ciepi krim,
Neu dakle, da u njemu
Ni ivota svog dovrim,
A ni stara baka nisam,
U postelji da umirem.
Dopusti mi, sladka duo,
Da si sladku smrt izbirem.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

G. Gerasim Petranovi, arhimandrit, poziva na predplatu na

II. knjigu Srbsko-dalmatinskoga magazina, koi e izdati i ove
godine. Predbrojenja iznosi 60 nov. Novci iz Austriji alju se g.
izdavatelju u Zadru.
U petoj svezci Ogledala srbskoga ovi su lanci: Spo
meni iz moga dnevnika; 0 korenu ili etimonu, od J. Novia Oto
anina (nadalje); Iz crkveno-krstjanske knjievnosti, od dr.
idara Petranovia; Prilozih novestih; Smiesice poviestne; Dvie tri
riei o lekciji g. B. Dania u 67 br. Vidovdana, od jednoga djaka.
(Slovenska.) Nakladom Giontiniovom u Ljubljani ugledali su
svietlo napievi slovenskih niekojih piesamah, to ih sastavi uveni
slovenski kompositeur Gjuro Fleiman pod naslovom: Slovanska
beseda. Obsie vesele kolske piesme, zatim i slovenske zdravice
a sve skupa ima 7. svezakah, od kojih svaki 40 nov. stoji.
Gosp. Antun I. s a r izdao je spis svoj, to ga je priobio
u letonjem programu ljubljanske realke n posebnih iztiscih s na
slovom: Ribniska dolina na Kranjskem. Ribnica je u Kranjskoj
vele znamenito miesto, a spis taj, kao to iz opisa Novicah izvo
dimo zadovoljio je sasvim poviestniarom. Pisac je tono i liepo opi
sao Ribnicu, njezine medje, potoke drume, sela, primena, crkve i
upe sa historikimi certicami, zatim zemljopisni pregled livadah,
travnikah itd., obrt i trgovinu, bajke i tako zvanu kervavu pravdu
uslied koje bijae posliednja vietica spaljena n Ribnici god. 1701.
Tomu topografinomu dielu dodan je vele ukusan zemljovid Ribnike
doline. Knjiica se moe dobiti kod ljubljanskih knjiarah za 50 nv.
_ Ovih danah izila je u Maribora iz Janueve tamparne
Ladak, koju je pokojni Ivan Verban (Zadravski) poeo uredjivati,
a nastavio nieki drug mu. U prozainom dielu je ivotopis ruske
spisateljice Jelisave kulmanove sa slikom. Daje nalaze se u Ladi
novele, kao: Ljubezen in domovina po niemakom, Plevrati
starohistorina pripoviest, Angel miru izvorna novela, Savingrad,
historina novela i mnogo vro liepih piesmicah. Ciena toj knjizi
jest 80 nov., a dobit e se valjda u svakoj poveoj knjiari.
Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

- --- - Trst
- ----U Subotu 13. Kolovoza 1864.

Teaj XVIII.

Gdie su ruke tvoje majke,

Sad da skupe suze sina?
Gdie kolieno da poSine,
Da si teko brene skine?
P. Preradovi.

Poziv majke.

Ohrabrenje mladei *).

bass
ada tvoje njene grudi
3. Sladka ljubav silu budi
I dragoj te vodi vili,
Sjeti me- se, sinko mili.

Berquinovo bolovanje.
Verba movent, exempla trahunt.
Berquin *), mili provodi prve

mlade

dobe,

uivaju se pravedna glasa i sveobega potovanja,

Kad se kolo tvoje sree
Oko tebe vierno kretje,
Te u blaga stoji sili,
Sjeti me se, sinko mili.
Kad te teka tuga mui,
Te ti tuno srdce skui,
I u biede ami sili,
Sjeti me se, sinko mili.
Kada ti se srea smije,
A majka ti suze lije,
I pregorko kada cvili,
Sjeti se je, sinko mili.
Kad si, sinko, u radosti
Nije majka u alosti,
Jerbo znade, da u sili,
Ti joj jesi sinak mili.
Kada serdce tvoje plae,
Znaj, da majka tui jae,
I da gorko tuna cvili,
Jerbo si joj sinak mili.

upravljae na krmilu svojih spisah

mladom voljom

svoga drutvanca. Nebrojene mu radnje stekoe vie

itu slavu, pa mu dadoe zaslueni naslov: T" ami
des enfants. No dobru slui slabo i varavo zdravlje!
Pod ovim napisom izdajemo na sviet certice od J. N. Bouilly-a
iz ivota na glasu uenih Francezah. elimo, da i nau omla
dinu pobude i ohrabre veliki primieri. Prvu pripoviedku, Bar
thlemy na bregovih ligerskih, tiskali smo jo lani u ovom
asopisu (vidi br. 17. i sliedee). Zato sliedi evo II. crtica.
so Arnaud Berquin (izgovaraj: Brken) rodi se g. 1749. u Bor
dou. Na glas izadje ponajprije ljubkimi idylami i prirodnimi
slikami. Potom preradi pod napisom Tableaux anglais"
(1775.) po niekoliko odlomakah iz engl. knjige. No vieni
si spomenik slave sagradi tekar na osnovi izvrstnih svojih
pripoviedakah za dietcu L" and des enfants (6. svik, Par),
koje su mu g. 1784. ovienale pomnjivu radnju nagradom.
akademijskom. Berquin je pogodio pravu icu u ovoj struci
spisateljstva. Svaki mu se spis brzo udomi u serdcu malih
itateljah. Sreno mu je pero u tom dieln, koje se moe
prozvati primierom u pisanju za dietcu. Oprezno i umno
uredjivae nieko vrieme Monteur.. Zajedno s Grouvelimom"
izdava se na sviet Feuille cillageoise, kojimi je mnogo pro
svietljivao nie vrste puke. G. 1791. bijae medju onimi,
koji su bili predloeni za uitelje carevieve. Umro je prije
izbora 21. Prosinca g. 1791. itava su mu diela izala u 60
svezakah (Par. 1797.-1802.).
23

258

Kako se je oporavio, opet radi usebice oko omiliele

knjige, raduje se, to moe koristiti ugodnim razgovo

roditelja, ki zaboravi i pometne sveta prava majina,

rom svojih spisah jednako svim, koji su ga itali.

kami, sastavci, razgovori medju dvojicom, ivimi i usrd

Berquin boravljae u samotnoj kuici, gdie mu i

danas ine astan spomen.

Ova pitoma kuica viri iz

malene ulice u predgradju

montmartreskom.

Licem

ima li tomu lieka? U Berquina. On svojimi pripovied

nimi slikami uputjuje putem spasenja sve, koji su udarili

stranputicom.

On pokazuje staze, pokrivene cvietjem.

Ove jih staze vode natrag k dunostim, kojih nisu

gleda u vrt, opasan zidinom od golemih dvorovah sta

usvojili, ili pak k dobroj srei, koje nisu uoili. Ovako

roga vojvode francezkoga i paira.

radi Berquin, kad izvadi iz cielokupne prirode ponaj

U ovo me tiho uto

ite dovede prijatna sgoda u ono vrieme, kad sam se

divnije stvari, te uz nje crta kistom ive istine prve

u Parizu desio.

sklonosti njenoga serdca. Tako on, prikazuju nam

nice Berquinove.

Stan, koji sam nao, bijae do knji

A to mi bude milo. Svaki dan do

sliku svih krepostnih dragotah i milinah, biva poviest

pre dovle veselo klicanje predgradske omladine, koju

nikom svoga ivota i nehotice: razkriva iste tajne

on prijateljski Savietuje, itaju joj umna svoja diela.

svoga vieka.

Ah, kako ga jo i sad vidim, gdie on pripovieda vier

Tako prava zasluga, korist zajednika ljudskoga

no o prirodi, as teri, asom poskakuje po vertiu

drutva gradi od dana do dana prijalnu malih sve

svesebice uz one, koje nazivlje svojimi druii!

to, iri glas, sve to vee potovanje.

Evo ga, gdie se mai svega, svake igre, te mio

Pripovieda se

udnovata sgoda iz njegova ivota, a netreba udo

kano diete biljei sklonosti, znaaje, strasti u zametku; - tvorca, ni majstora, da ju pria vierno, pa da zabavlja
sabire medne riei, koje izviru iz nedunih ustacah,
pa bi odmah razredio ljubke sbirke od razliitih sli
kah, od ugodnih razgovorah.

Takva diela vode ve

svakoga, koji se je knjizi posvetio, koji se je s knji

gom vierno sadruio.
Berquin od godine do godine

mnogo vremena

bezazleno dietinjstvo na blagu stazicu dobre i stalne

moli staricu majku, koja je prebivala u Bordou, odakle

nauke, tenje za podraavanjem dobra, pa i postojana

je i on bio rodom, da dodje, pa da se namiesti kod

uenja!
To bijae osobito, kad bi se Berquim pomolio iz
pred svoga stana.

Sad plovi u blaenih posliedcih

o duka dvie muke! - Te se neda starici od mila.

da se oddieli od viernih svojih prijateljicah. Ovdie pri

gradjanske ljubavi i javnoga potovanja. Evo nam pri

jateljstvo, a ondie sva utieha, sve to sapne na jedan

jana! zovnue dietca, sagledavi ga, dieca, to su ga

put milo serdce majino.

oekivala pored njegova etalita.

pobiedu, te ona naumi onamo poi, da izpuni svojim

Pa i mala kerka

Ljubav prama sinu odra

majstorova izleti iz trgovine oteve, te dodje, te sjed

ne, da ita zajedno s milom druicom srdane i mile

pogledom udjenu sreu svoga sina.

knjiice.

bra dieteta, vriedna ova gospodja izrekne, da je po

itav mu roj veselih dietaracah vrvi i zuji

Uzperkos svim

tekim zaprekam, koje su uzkratjivale punu sreu do

oko rukuh. Jedan ga ljubi u ruke, drugi se usmieli,

trebito, da ju podupire na putovanju jedina podpora

ili ga podignu krila angjeoskoga serdca, te se penje po

starih njezinih danah. Sve se spremi na odlazak. Ber

skutovih Berquinove odiee, dok mu se mahne u na

quin, pun medne radosti, broji usebice i nemirno sva

ruje.

ko jutro, sve ure, svaki asak. Uredi stan do sebe sa

A on? on tare s nedunih usnicah suze-milje

svim onakav, kakav mu majka ima u Bordou.

del krasne i nagrade! kakve, da se dobre kobi, kakve

Vezitci

evo upravo na crnoj kadivi, visoke stare groste od

da se plate, koji da se, lovor-vienci akademijski izpo

porculana apanskoga, krsti od biele kosti na dnu od

rede s vami?

kreveta s okrajci od crvena baruna, ukusno uvezana

Berquin postaje malo po malo prijateljem mla

knjinica, puna knjigah staroga zavieta, a odozgor po

doga svoga svieta, sudijom porodicah, miriteljem svega

svetjena voda, krevet pouzak i dubok, spremnjak nalik

predgradja.

Neviera, Sumnja, ili korist zametne svadju

na unac, pa i titak od svietla s drkom od crna

medju dvojicom starih i pouzdanih prijateljah, evo ti

drveta, slike o ukusu indijanskom, Hebina svetkovima

Savietnika Berquina; a onaj, koga bi Berquin osudio,

uz glasben romon Ramove skladbe . . . . . Nita ga ne

neima priziva na nikakvo sudite. Zenitba, pratilica

mine, da si obraduje milu staricu majku, da nadje ona

uzajamne ljubavi, udari o smutljivu oholost, ili o biedu

usred grada glavnoga svaku svoju stvarcu, svaku svie

imovine; sin razjari neharnom nepravdom gnjev svoga

doicu svoga ivovanja, svojih naukah bogoljubnih.

259

""""The radosti, to mu je igra u

, ,, odlazak majin bio u

: - ne mana umu, u

L.

* * * * *-ia m., ,

:TH
ltierati.

-Na kraju, u

tugu, to ostavlja sunce i vidielo, u.

serica svoga jo jednom prvi onoga, koji gr.:
nom milinom, pa potenim i slavnim glasom ulf
svrhu starih danah.
I.

su vried in Mary', ',', ':':

J diao, valjda nije nita bolj
nekazni me po
i griehovah

(Dalje e sliediti.)

ja: jesi li l. ** Boga jako uvriediti, na

Kuzman Rosiim.

sam mogao ni upaliti svoje Vujina k njoj vrvilla.

I..

Nj.

, onda nije udo, to toliki.

Pripoviedka od M. A. Zagoskina.

se bolest prima.

- miru.

T,

LI.
Putnici uvezoe se u selo Pukino.

Na nies.

K a z a n.
miestih izletie pred nje matori psi, te uzee lajati,
(Konac.)
a niekoliko mravih telacah skakae po cesti; ive
Godine 1771. nee moskovski itelji nikada zabo

due nijesi nigdie niti vidio niti uo; nigdie se dim

raviti. I dan danas jote vele, kad pripoviedaju o pro

nije vijao iz dimnjakah, sve je bilo mrtvo i tiho kao

astih sgodah, to je bilo dvie godine poslie kuge, ili

u gluho doba noi.

to je bilo za kuge.

to je to prijatelju? upita trgovac.

Ni francuzka vojnica g. 1812. nije tako opustoila

grada, kao to je ta strana azijatska poast.

Zaklju

ana vrata, zatvoreni prozori, crveni krstovi na ku

Sve je pomrlo u Pukinu!

Boe, je li to istina; ta nije valjda sav sviet?
ive due neima vie u cielom selu! Tu je pre

nih vratih, - gdie je kuga morila, opustiele kue, dva

bivao moj stari dobri prijatelj Tadija. To je bio bogat

reda ogromnih liesovah nije li to sto putah uasnije

oviek, a imao je veliku porodicu: est sinovah, est

sivih sokolovah. Pred etirnaest danah svi se razbo

od svakoga poara?

Pa k tomu jote zavladalo je ve

liko bezzakonje, mrtva tiina u prednjih gradovih, a

liee, a kad sam zadnji put ovuda prolazio, Boe,

usried grada uje se jauk i naricanje nevoljnikah.

to vidim? Sjedi kukavni starac sam samcat kao okre

Iztona kuga, ili smrt, kao to ju je narod

sano drvo pred svojom kuom.

Hotio mi je nieto

zvao, pojavi se u Moskvi ve g. 1770. Morila je onda

rei, ali u taj par srui se te pred mojima oima iz

u Moldavi i Vlakoj, gdie je bila ruska vojska.

pusti duu.

Kau,

da su moskovski itelji donieli tu bolest najprije u Ma

Putnici bijahu ve na kraj sela.

U zadnjoj kui

lorusku, a poslie i u Moskvu; jer su se sa vojskom

esto sastajali. Vladine naredbe obustavie ju; ali u

sjedila je stara baka; imala je na glavi biel rubac i

oujku druge godine pojavi se opet tako strano, da je

svaki dan do tisuu duah umiralo.

Hvala Bogu! povie trgovac. Makar vidjesmo

U nesretno to doba putovae medju Jaroslavom i

Moskvom nieki trgovac ranim jutrom dne 15. rujna u
teleki, u koju bijahu tri konja upreena.

U trgovca

bijae liep modri kaftan, a preko njega imao je drago

cieni lisiiji kouh.

Kad mu oviek pogleda njegovu

gledala je kroz prozor.

eto jedno ivo eljade!

Gonin klimae glavom.

Zar si ti sliep? ree trgovac. Zar nevidi ti

nikoga u onoj kui?
Vidim dobro!

Ona sjedi ve pet danah ondie i

gleda kroz prozor. Zeliela je valjda jote jedno vi

kao snieg bielu bradu, i njegovo od starosti nabrano

dieti arko sunce, prije nego to umre. Neima nikoga,

elo, mislio bi, da mu ima preko osamdeset godinah ;

tko bi ju pokopao!

ali plamen, to mu je u melankolinih njegovih oiuh

I nehotice zazebe trgovca, kad su doli pred

sievao, njegov vitak stas, njegovo puno lice, sve je to

kuu, gdie bijae mrtvac na prozoru. Zakloni rukama

260
z, Nauk, da su u negvah ree ko", "
s, a

naglasgoreno, suho i potamin "".

ra, s poetka su gonini izvo""""

, Naao, kako se je starica s drutvo "

i vlada, da ih uznici prate.
T, a je dobro; meni je sila, ena i
ekaju me u Moskvi!
Koija se okrene.

. . . ..

N. L. i u moebiti Fedor Abramovi 80

koy ree Om.
Jest, ja sam glavom taj?

. , kao gladna pseta, osim jednog jedinoga,

; - - - - - - - - - - - - - - - - - - - " Thije ni maknuo, ve je stajao kao ukopan i gle

No vidi, ja sam tebe odmah pomo Hista

Tieraj, prijatelju! ree ovaj, nemogu vie da

jedanas vozio tebe i tvoju porodica 9 454 poznajem

gledam.

i gospoju i diecu tvoju.

se ti tomu, promrmlja koija i potiera konje.

. Kad bude smo dva dana ovdie, naviknuti e

Kraj Vladislavi!

Od

pregrade, pa sve do sukharevskoga zvonika nesretoe

vojke. Ali tvoj sin, crk sebi.

Njega su posinak, kad ima kerihi? Ta to je

nigdie ive due.

ne ga neima vie.

kojoj kui ulo se je, kako se nesretnici krive.

Kad nije od tvoje krvi, ba

Mrtva bijae tiina, samo u gdie

Sva

gdie bijahu zakljuana vrata, a prozori pozatvorani; ali

Zato da zaboravim ja sirotu samohramo diete

od sukharevskoga zvonika vidiee, kako svietina vrvi

u koga neima ni otca ni majke, ja, koga Bog nije za

po cestah.

boravio? Ali tjeraj. Ako do podne stignemo u Moskvu,

Kad su se putnici pribliili, vidjee, kako se je sviet

dati u ti rubalj na rakiju.

medju gradskimi zidovi i crkvom svih svetih tako na

Sve germe, da cieljiva bogorodiinu ikonu.

Koija oinu konje, i teleka letjae kao vietar. gomilao, da se nijesi mogao ni maknuti.
Jote nebijae podne, kad je koija velikom mukom
Ovuda nemoemo; ja u sii, pa u pieice do
ustavio konje pred trojiinom prienicom.

Star, nemo

an vojnik stupi kolima; ali kako je uo, da trgovac

putuje iz Sretnoga Jaroslava,
kolah.

nehtiede

premetati

. . .

kue; a ti moe na ilimska vrata.

Trgovac se velikom mukom protura kroz svie

tinu do Varvarinih vratah.

Udari mu najprije u oi

onizak ovjek, razruijanih vlasih, zamazan, dronjav,

No ti si sretan; zadnji put morali smo ekati

od ranoga jutra, pa sve do mrkloga mraka.

rieju, nalik na uskoena uznika.

Stajae malo povie

od drugih, te vikae asom: Ovamo, vi pravovierni,

nisu ni onih kolah pred nami ustavljali. -

pa darujte bogorodicu!

U taj par zakrenu provod, a hrapav glas povika:

bijae 12 do 14. stopah od zemlje na zidu, penjao se je

i silazio je sviet neprestano po liestvah. Jedni cielji

Kraju, da moe gospodtina proi.

Onaj as razstupi se svietina, a trgovcu se koa
najei od strave, kad vidje du pregrade dva reda ko
lijah, punih mrtvakih liesovah.

K sliki matere boije, koja

Nieki liesovi bijahu

vahu bogorodiinu sliku, a drugi palie svoje votanice.

Koji su nie stajali, hvatahu se za gornje, svukoe ih
dolje, ali se i sami s njimi sruie. Jedni psuj i kuni,

tako slabo sklopljeni, da su se svaki as mogli raz

drugi narii i stenji; vici neima ni kraja ni konca.

pasti; u drugih nebijae nikakva poklopca, te su se vi

Na trgovac zastane, te prislukivae niekoje ljude.

dieli gadni, do polak samo pokriti mertvaci.

Trgovcu

Na jedno uje, gdie nietko spomenu ime metropolita

se injae, da su ivi ljudi, koji su bili u sprovodu, i

Ambrozije, i ree, da je taj poboni i ovjekoljubivi

od mrtvacah uasniji, ne stoga, to su imali kouljce

pastir u velikoj opasnosti. Hotio je, da bolje douje,

ali nitko mu neznade nita vie kazati. Sviet se stane

od votanoga platna i iljaste eire, nego to su im bila

izkrevljena njihova gadna lica, to su se paklenim smie

razilaziti, te i on podje dalje.

hom smijali, kad su upazili koga stranca; to su bili

moglo se je lahko prolaziti. Na jedno stane; eno vidi

naliki na same djavole. Podaleko stupae vojnika eta

svoju kuu.

iz gradske posade, na elu joj redarstveni inovnik.

svoju sreu ili nesreu. Baci oko prema nebu, i izmoli

Milostivi Boe! kakvi su to ljudi?

liki na ljudska stvorenja. -

Nisu ni na

Izza cerkve sv. Gjurgja

Jot niekoliko korakah, pa e razabrati

kratku molitvicu. U taj par turne ga laktom dieak s

oderanom odieom i propalim licem.

261
Vladislave! ree tergovac, uhvativ ga za ruku.
ekaj, kamo e.

Kako je kod kue?

to je mene to briga! Ja neznam nita o tom;

jer ja nisam vie kod njih.

kovov spomenuti posinak, ta zmija u ljudskoj slici, na

dje ga u pievnici i izda ga biesnim fanatikom. Izvuku
metropolita.

Jedan izmedju njih, u kom je Sibireakov

upoznao poslenika, koi je darove sabirao za veliku

Ti si ostavio moju kuu? Ti si se usudio?...

votanicu, uzme grditi i psovati astnoga starca i

Ta vidi eto! ree dieak i odleti.

upre mu no u persa.

ivje, promuca trgovac. A moebiti i moja

odbije mu no.

ena, taj agjeo u ljudskoj slici, moebiti i moja dieca!...

Stajao je pred kuom. Gledao ju je; zatvoreni su
prozori, kuna vrata zakljuana zu izvana. Primakne se

Milostivi Boe! Eno crvenoga krsta. Ali ne

laje li ono pas u dvoritu? Jest laje. Tergovac po
kuca: neima odgovora. Samo pas jot jae uze vijati,
poznavi glas svoga gospodara. Prodje niekoliko aso
vah; al' se otvori prozor u Susiedne nieke kue, te
trgovac uje slabi glas:
Nehasni nita kucati; tu neima nikoga vie.

Sibireakov uhvati ga za ruku i

to je to? zagrmi tisuu glasovah. Posiecite

to pseto!

Zato, ta ja sam va. Ali zato da oskvrnemo

boiji hram?
sasluati!

Ne, izvedimo ga van, pa emo ga ondie

. Neka bude! povikahu sa svih stranah. Sibire

kov se je uzdao, da e probuditi saviest u zloinacah,
ali se ljuto prevari, ubie Ambrozija; ali i ubojicam
odmazdi pravedna ruka boija.

Petru Jeropkinu, jedi

nomu poglavarskomu licu, koje je tada bilo u Moskvi,

podje za rukom, s niekoliko vojnikah velikotske pu

Ali gdie je gospodarica?

kovnije pohvatati glave zloinacah.

Umrila je prije tri dana.

A njezine keri'?

i glavni zapoviednik, grof Saltikov, gradjanski vladar i

redarstveni ravnatelj. Mir se brzo povrati, a iztrano

Zadnju pokopae juer..,

povierenstvo pome poslovati.

Zadnju! cae tergovac. Ostavi ga snaga. Mo

rujna, biee se iztrano povierenstvo uprav u vienici

rade se na zid nasloniti.

gubio sviesti.

Ali ni na as nije bio iz

Vidio je, to je izgubio. Ima bol, kojoj

u nijednom jeziku nije imena, a nemoe ga ni biti.

Malo kanje dodje

Nieki dan prema koncu

i skupilo, kada sied oviek, velike asti, stupi u sudijsku

dvoranu.

Bijae blied kao stiena, a moglo se je lahko

vidieti, da ga hod velike muke stoji.

Kano to i zadnji uzdah umirajuega, metraje ni ona

Gle! opet smo poslie mnogoga vremena sretni,
dugo; ali itav ivot, sproveden u mukah i bolestih,
nije nita prema tomu asu. Iznati alostnu molitvu.

da vas vidieti moemo, Atanasijo Kriloviu! ree gla

va povierenstva. Kako vam je?

Mogao je pravo rei: Moja dua do groba e tuiti!

Kako vidite, tako piite! ree starac, sjednuv
ali on nije roptao proti onomu, koi daje i uzima. Na
medju ostale lanove. Kako ste napredovali u stvari?
jedno navali svietina od Varvarinih vratah, i on u,
Nisam mogao aliboe biti kod razpravah.
gdie spominju ime

Ambrozijevo.

Groza ga uhvati;

bojao se je za astnoga nadpastira, koga je u glavu

poznavao.

Skoro emo dovriti. Dvojica su ve odsudjena

na smrt; danas ostali vuku sreku; svaki e deseti

Osim velike nesree, to je u ono doba Moskvu

snala, ima jote jedan

cern list u lietopisih njezinih.

biti smerju kanjeni

Samo da nikoji prav zdrav nepogine.

Metropolita Ambroziju ubie gadne hulje. Zastrti e

volju nae blage carice: radije neka se oprosti krivcu,

mo zaviesom gnjusno to dielo, pa emo samo ono pri

nego li da se prav oviek kazni.

poviedati, to se tie naega Fedora Abramovia Sibi

reakova.

uvi namieru zloinacah, odlui on, spasiti

metropolita.

Sutradan, dne

16. rujna, odveze se on

Moemo sasvim spokojni biti, rei e nieki lan

povierenstva, na stari znanac Vladimir Zarubkin. -07
nici su svoje volje priznali, osim jednog jedinoga, ali

s istim koijaem k donskomu manastiru, gdie se je

proti njemu su sve obkaze.

ba tada bavio metropolit. Gledao ga je nagovoriti, da

Pa tko je taj?

se onaj as krene u Moskvu.

Ali duhovni nadpastir

nije mogao vie posluati njegova savieta; jer su uboji

ce stajale ve pred manastirskimi vrati. Pobjegao je u
crkvu. Ali zloinci provale i u hram boji, a Sibire

.U Moskvi ivui trgovac Fedor Abramovi Si

bireakov.
.
Onaj, to se je iz Irkutska u Moskvu preselio?
To nije mogue, ja poznajem dobro Sibireakova ree

262

Atanasija Krilovi; on je bogobojaljiv oviek, pote

Posavietovavi se malo lanovi, pristae na taj

predlog. Dovedoe trgovca u sudaku dvoranu:

No ipak je i on bio medju ubojicami; on odrie

Sibireakove! ree predsiednik.

Dok se niesi

pomieao medju ubojice, uli smo, da si bio oldian

dodue; ali dokazano je temeljito.

Predsiednik ga izviesti o onom, to su sviedoci
oitovali; medju sviedoci najvie su vaile riei posinka
mu Vladislava.
Pa ipak sam ja sasvim uvieren, da je on prav
zdrav, ree Krilovi.
Sibireakov neka sreku vue; moebiti da ga

gradjanin, otac nesretnikah, a dika moskovskih trgo

vacah.

Uvaivi tvoj prvanji ivot, a ujedno i pro

nje tvoga zatitnika Krilovia, odluismo, metnuti te u

drugi odiel, pa ti jote dati priliku, da moe sreku
vui.
"
Tergovac nakloni se mue, ode polagano k stolu

srea poslui; ako ne, moi emo barem jot jedno o

i izvue sreku.

stvari rie povesti.

lovi mogao mirovati, nego stupi k njemu, i iztrgne mu

Neka unidje trgovac Sibireakovi!

ree on, okrenuv se k tajniku. Za mali as unidje on.

Fedoru Abramoviu! ree njegov branitelj, zar

Kad ju je hotio razmotati, nije Kri

ju iz akah.
Opet eto krsta! uzdahne njegov branitelj oa

vas ovdie da vidim? Sve je proti vam, ali ja ipak ne

janjem. U taj par unidje vratar i javi, da duhovni po

mogu vierovati, da ste vi krivi.

monik pokojnoga metropolite eli, da ga pute unutra.

Bog vas poivio mnogo ljetah, uzdahne trgo

vac nakloniv se do zemlje, to mi je prva utieha, koju
sam uo, odkako su me medju ubojicami uhvatili.
A tvoj posinak, ta zmija, koju si ti u svojih

to eli ti?
Hvala Bogu! povika on, vidivi Sibireakova.
Moja gospodo! Ja sam duhovni pomonik ubije

njedrih odgojio ...

Tako je uris urisio. I dobra diela, koja grienik

ree predsjednik, ti

noga metropolita. Danas tek povratih se iz voskresen

skoga manastira u Moskvu, i uh ovdie za nesreu

ini, zlim mu plodom radjaju.

Sibireakove!

Dovedite ga odmah ovamo! ree predsiednik.

Duhovnik unidje unutra.

e sada

ovoga ovieka.

Ja neznam, to je proti njemu doka

Sreku vui; moda e biti sretan, te izvui onu, u

zano, ali svetano se evo kunem, da je taj trgovac

koje nebude krsta.

malo prije ubojicah doao pred manastirska vrata, i po

ergovac izvue i htiede ju predati tajniku.

meni poruio metropolitu, da onaj as biei iz donsko

Ne, ree predsiednik sam ju razmotaj.

ga manastira; i da se je mogao brzo spremiti na put,

Sibireakov razmota ju.

hvala ovomu pravednomu ovieku, bio bi on jote iv.

Udari mu krv u obraze,

ali za as pobliedi opet kao kr.

Kerst je na njoj! ree tajnik hladno.

No gospodo! ree Atanasija izvan sebe od ra

dosti, dvoumite li jote?
Nedvoumimo ree predsiednik, to je dovoljno,

Gospodo moja sudci! progovori trgovac drh

da ga oprostimo.
tjuim glasom. Nita vie neimam da reem na moju
Eto vidi, prijatelju! ree Atanasija. Nerekoh
obranu; samo to jot zadnji put velim: ja sam prav
zdrav.

li ja, Bog je milostiv.

Jest promuca tergovac, u koga je lice as po

Predsjednik dade znak, da odvedu tergovca.
Nekloni duhom, Bog je pravedan! priapta mu

rumenilo, as pobliedilo; vidielo se je, da se sam so

bom, bori.

njegov branitelj. Povede se opet na novo rie. Ali kad

Ti si slobodan, izjavi predsiednik.
je i to bilo bez uspieha, ree Atanasija:
Ima jote sredstvo, kako da ga spasimo. Postavi
m0 ga k drugomu odielu, pa neka jote jedan put vu
e. Izpunite mi tu elju, kad neima duhovnoga pomo
nika, jedinoga ovieka, koi bi mogao za njega svie
doiti.
-

sievae mu iz oiuh.

Jest, skoro u biti, gospodo

sudci: jer ja sam ubojica.

Svi pogledae mukom jedan drugoga.
Zar je ipak istina; ti sam priznaje, da si i ti
ubojica metropolitovi?

I ja se sietjam, ree Zarubkin, da sam mnogo

putah uo, gdie hvale toga trgovca, da je pravi otac
sirotinje.

Nisam, gospodo; njegovom

krvlju neogrieih

due. Ali ove ruke bile su vie putah ljudskom krvju

okaljane, i ja moram trpieti svoju kaznu.

Dua me

263

moja pee. Zemu i diecu kuga mi je pomorila; onaj,

koi neima ni otca ni majke, koga sam ja odgojio, po
digao se je na me krivim sviedoanstvom, sve sam
strpljivo podnosio. Odsudie me kao ubojicu; a ja re

svoje diete, a sada evo neima nigdie nikoga svoga

na bielom svietu.
Kad su ga potar i kermar k ruku pozvali, nije
vie bilo majstora Nabikablia. Sreku jote neolakae

koh u svom srdcu: Boe, nek se vri volja tvoja!

suze njegove boli. Najvolio je, sam da bude. Nije mo

Ali nimalo mi neodlanu srdcu! Sada nemogu vie da

gao da odoli tuzi, ali i eludac je u ovaj par, i to ba

podnosim.

u nevrieme, iskao, to njega ide.

Gospodo sudci, ja sam ubojica!"

Koga si ubio, upita Zarubkin.

Srknuvi pervu licu orbe, uze suze roniti; ali

Vladimire Ivanoviu, ree trgovac. Dobro me

pogledaj. Ja sam tebe na prvi

mah poznao.

Ovo

kad je kermar donio s umakom kopev but, ba kao

i pokojna tetka, kad je zadnji put ruala s njime, pro

dvadeset godinah, odkako se nevidjesmo, nisi se pre

plaka on od tuge i alosti.

obrazio. Ti si spokojan sanak imao.

tiho plau, i pojede ga pohlepom i tugom.

Ti nisi zloin

stvom probudio boijega gnieva! ...

Popane but, razree ga,

Dobra majko, ti si sada u rajskih dvorovih,

Ali tko si ti? upita ga Vladimir Ivanovi.

ree on kroz pla, kad je sam bio, metju sve komad

Kuzman Rosiim! odvrati trgovac kriep

izza komada u usta: ja se sam prebijam po svietu

kim glasom. Sudite mi.

ali, ako je pokojnim duam dozvoljeno, pogledati na

biednu zemlju, onda me jote nisi zaboravila. Pogledaj
na me, blaeni due, na me biednu sirotu.

Mali uzroci.

Tako go

vore odreza on opet mastan zalogaj od kopeva buta,

koi mu je niekoliko asovah umirio jezik, ali nije mu

Dvojaka pripoviest od Cokea.

utiao tuge.
.
Kad je Sreko mnogo putah ve spomenuti kop
(Nadalje)

ev bu pojeo bio, uzletie mu povie njegove misli.

Sreko se je medjutim radovao ljubavi svoga H.,

te se uzdae u pobratimstvo, ako ga kada bieda kakva
snadje.

Misle koje na budunost i na H.-ovo prija

teljtvo, koje na umiruu pomajku, i zaboravio je bio

na jelo i pilo.

Cielu se je no vozio, spavao i drie

mao, u kolih, kokiko se je dalo, te prispje sutradan u

Nujno podigne suzne oi prema nebu ili bolje, prema

tavanu, a u lievici oglodanu kost, te stane naricati:
, uzmi me k sebi! to u ja sam ovdie, nei
maju nigdie nikoga? Gdie ima jote dua, koja bi mi
So Smilovala?*
"
Dobri Sreko misljae, da ga nitko neuje, osim

gostionicu niekoga liepoga varoia, dvie postaje da

due pokojne tetke; on nije ni opazio, da su vrata od

leko od njegove tetke.

krinuta bila; da je krasno dievoje u petnaestoj ili

Tu ga ipak svlada ljuta glad, kad je proao mimo

kuhinje, odkuda su mu ugodno

zamiriale peenke.

Doim su sterali za njega stol, stupi u sobu nieki stra

nac.

Bijae to majstor Nabikabli.

Dobro doao, majstoru! Ako Bog da? upita ga

estnaestoj godini ljubopitljivo stajalo na vratih, i da

se je divilo isto tako njegovoj tugi, kao i ljutoj gladi,
a napokon, natierano na smieh udnovatim prizorom,
0dtralo.
gospodine tajni savietnie, ree dievojka

Sreko. Pekar jedva poznade svoga niekadanjega ue

smiju se niekomu debelomu gospodinu, koi je pola

nika, koga poslie onoga postresa jote nikada nije vi

gano iao uza stepene, tako vam Boga, odidjite, mo

dio.

lim vas, u veliku dvoranu. Ondje siedi prekrasan mla

Pristupi k mladiu, nakloni mu se do crne zem

lje, i kaza mu, da mu je tetka umrla. alio ga je,

di, pa jedu kopev but, plae do Boga se uje. Od

kao to red donosi, pa ga time tieio, da ovieka ne

kako sam iva, nisam jote vidiela, kako moe oviek

staje kao i trave, i da je pokojna tetka sve svoje do

od tuge i alosti za tren pojesti toliki but.

bro samo netjaku ostavila.

utieite ga.

Ve jue je sahranjena.

Taj glas raztui dobroga Sreka dapae tako

Hodite,

Pri tom turi ona njega u dvoranu, premda se je

ga uzdrma, da ni dvie riei nije mogao pekaru odgo

on opirao, i neprestano vikao: Ta budite uljudni,

voriti.

grofice!

Okrene mu ledja, te izadje na polje i zavede

(Dalje e sliediti.)
se u misli.

Stara gospoja sve mu je bila, odkako mu

je otac umro.

Milovala ga je, kao to majka miluje

246

Kratke opazke na knjievne trice.

nom polju.

Drugo je izprazno hvalisanje, a drugo bra

njenje istine.

smo pretiskali na glasu Odgovor? Uinili smo mu

miesto u ovih stupcih; jer mu usvajamo razpravnu raz
loitost u toliko, u koliko je crambes recoctae repetita
ve. P elimo takodjer, da se i nae obinstvo oba
viesti o prepirci knjievnike kuhinje. -

Dok su gdiekoji dananji paunovi literarni halali

i labekovali, dadne ve svoj plod
danas mlate iznovice, te

ono

ito,

estimi udarci novih

povah i praznom topom leptologizma hoe

koje
cie

na silu

da zabue omladinu s mladim pamtilom, ni nespomi

njui prvih sijaah.

To ine valjada u

plemenitoj

harnosti, da budu novi u starih originalih, kojih (gladi

bradu) nevidi kratkovido oko dananjega dana.
Urednik i izdavatelj ovih listovah zasiee na osnovi
svoga dielca (u Budimu 1830.) na pravopis g. 1835. prvih
danah, kako je ovaj asopis lice pomolio na hrvatskom
obzorju. Ova se orthographija moe smatrati prednjom
etom u boju za palingeneziju narodne stvari, za pre
porodjenje i pervi razvitak nae knjige.

Ova orthogra

phija bude elektrikom brzinom svagdie poprimljena,

- Gospodin se odgovoritelj koprca smielije. On se

kretje samo svojski o svojoj loginoj glavi. to treba
ovakovu kakvih znanstvenih folijantah i knjiurinah?
To su mu devete brige. Glava mu sliedi praemisse,
strogo osnovane aliboe ponajetije na strasti, na jied
koj i nenaravnoj hlepnji za nemoguim prvenstvom,
pa zato plitke.
I
Pisac neka nemisli, da e koga obsieniti najivnom
izlobom gerkih pismenah. Slavno slovu starogrke
znanosti naega pisca. Zna se iz izkustva, kako je
duboko gospodin pisac, dugovienim trudom goje stare
Gerke od prve mladosti, zaronio u grku lingvistiku. Zudimo samo nieto doznati. Da li je ono titranje du
gakimi alphami ala, ili istina? Ako je ala, neslana
je; ako li je istina, borami je parvistika. emu knji
evniki monopoli i mystifikacije? Sad i mi sborimo
sve onako, kako valja s ovakimi logici, koji po memo
riji iz terbuha izmataju misli kano guvu ueta. Stvar
neuvena, bolestna, ali iva istina! i
.

te prozvana organinom sa svoje dosliedne naravnosti

u metaplazmu osnovnih glasovah , pa i sa svoje pra
ktike lasti i skladnosti. Pravedni ju Slovenci zovu gaj
icom po imenu njezina utemeljitelja. Ona rabi danas
u pisanju Slovencem, kod kojih je divno pobiedu odr
ala nad mnogo drugih, naposliedku i nad zastarielom,
sad ve mrtvom tako zvanom boh o riicom. Ona ive

Na pisac stavlja u posliednjem Knjievniku

na ogled slavnomu obinstvu po niekoliko parih novo
skovanih hexametarah, koji da su tako skladni i milo
zvuni, da su hexametri Virgilijski, pa i Homerski,
kano to se tvrdi pred svojimi, samo poma. E da
su, za boga mikoga, do pojate! On udari strogo pra
vilo, neka su njegovi hexametri paradigma svih budu
ih piesamah junakih. Dakle ujte, piesnici, onimi
stihovi pievajte u napredak svoje junake !

onakva ciela cielcita jo po svih uionicah; a netreba

joj ni g. Vebera, ni mlada mu takmaca; jer to znai:
Post festa cantare.

Sad vlada obino moderni nain, koji i u pismu

Nije ala svagdie i svagda prvenstvo. U ortho

graphiji i u piesmotvorstvu junakom! Ej da neima
ondie naroda s cielom pozijom epinom; a ovdie toga
Gaja sa ivom orthographijom. Ode prvenstvo. Zalu
du vam lov za njim, moj gospodine!
"

trai dobitak u vremenu. To je gajica pokratjenim

nainom, orthographia Gaiana abbreviata.

Ovom po

kratjenicom crta sad svoje misli na mladi narataj,

Na posliedku evo nam opet i oko toga usiljenoga

prvenstvovanja iv dokaz o valjanosti poslovice:
Multi rixantur de lana sa rina.

pa je sva prilika, da e odsele sve jednako udarati u

napredak preim putem i u biljeenju svojih mislih,
Knjievnost.
nesnabdjevajui se savietom nikakvih nadriuenjakih
paradoah.

Rieka tee, kud je tekla, svojim koritom,

te se neobazire na kojekakve jamice pored sebe, po

polojih; ona se baca svojim koritom.
Kano to iva brzica s brdinah u poljane po
valja sve ikare i truhlee, dok se sljubi s maticom
riekom: tako e i ivui nain pisanja razoriti jed
mom sve gnjilee i ikare nadriuenjake. No dubite,
kako vam je drago! Baba trila lan, da joj prodje dan.
Perturbatores autem harun omnium rerum exoremus, ut
sileant. Nam si invaserint in haec, quae satis scite no
bis instructa et composita videntur, nimias edent ruinas.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevite as.

(Srbsko-herratska.) Iz episkopske tiskarnice u Novom Sadu

izila je: Platonida za godinu 1864. Na Pavlov dan. Od Joksima
Novia Otoanina. Na 4-ni, 7 str.
G. Svetolik Lazarevi, knjiar u Novom Sadu, poziva na
predplatu na Karagjorgja, epski spiev Joksima Novia Otoanina
u 12 piesamah. Dielo e iznieti 26 tabakah i stoji na liepoj hartiji
zajedno sa finom litografiranom slikom Karagjorgja 1 for. 50 nov. u
papirim ili 4 cvancige u srebru. Kasnije e nastupiti poviena ciena.
Na 10 komadah daje se 1 na dar ; dielo se tampa i biti e ovoga
mieseca gotovo. Za preporuku dosta je rei, da je dielo spisao g.
Joksim Novi, pa da je svaki uvieren, da je vani predmet spievan
kako treba.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 834.

U Subotu 20. Kolovoza 1864.

- Teaj XVIII.

U ljubavi, a ne u sili
Car gospod srdcm udi.
Iran Gunduli.

30'.
CARSKO-KRALJEVSKOMU APOSTOLSKOMU VELIANSTVU

FRANCIJI

JOSIPU

R.,

NASEMU KRALJU PREMILOSTIVOM

18. KOLOVOZA 1864.

553--

Stano to se nebu u svodove

Ti, o glavo silnieh milijona,

3. Lednieh gorah sivoliko tieme

Smierno kui, sunce moli, zove,

i .

Da mu pusto neostane sieme:

Uzvijasmo zalud lietah puno,

Kad ogrieva srdca sebi sklona,

Na svem nizu od krasnieh bisera

i

"

Od Rudolfa do sadanjih dana

Zienica si, alem, nada, viera:

Tvoja milost dok negrane svuda!

Oslobodi! . . . Ah nek cieli rana

Slava, ponos, srea, blagostanje,

Duh narodni, pravo najsvetije,

Kad Slavenin motri Tvoje ime,

i

Kad zapazi ime Franj-Josipa

Narodnoga slova milovanje,

Radostno se, harno i sasvime

S Tobom, sveto krilo, sve uspije.

Do dna sagne slavska naa lipa.

Da uzvisi nau ast i diku,

Da nam bude serdacah zamiena,

Kad si duhom oklop duevnosti?

Tako se mi, Bogom dana kruno,

Rodoljubnieh u naporu truda"

to e Tebi sila tielesnosti,

Kob Evrope Tebe svietu dade,

i

Da na stazi stavne samosviesti

U hervatskom prvi Ti jeziku

Hrli k slavi, da potomstvo znade

Sta certati naki znak imena.

Velianstva Tvoga viene viesti.

Velimir Gaj.

266

hrvatskih, i neima toga, tko bi njih uvierio, da je

Alija kao i balija.

Hvali slavi dobrotvore.

Pr. Nikola Begovi*).

No da ostavimo to na stranu; jer koliko god tu

Kako vidi, dragi moj itatelju, iz ovoga samoga

ima oglavljenjah, toliko bi se moralo posebice vasdan

nadpisa, pripoviedati u ti o hvalisavcu ovieku, koi je

pripoviedati, a to ovdie nije moja namiera.

mnogo dobra oko sebe drugima uinio, pa mu je to u

mi sretni, za svakim i svaim se brzo podati, to e

Kako smo

njegovoj dui toliko godilo, da je sam poslie svoja djela

mo se po svoj prilici uputiti i na snosljivost (toleran

pohvaljivao i najvolio bi, razgovarati o svom dobroin

ciju) valjda svuda prije nego na svom domu; ali zaista

stvu. Grdna je to mana, i nebi je smjelo biti u kr

hoemo prema naim naprsnim neprijateljima Turci

tenom svietu; jer nam pie sveta naa viera, to dade

ma . . . . Zato sam ja uzeo za predmet dobrotvornoga

desna, za to nesmije znati lieva. Ali ljudi su kao ljudi;

Aliju; jer se sjetjam, da sam o njem itao u knjigi

pa tako vidi, i nam uprav godi, da se za nami dobro

nekoga Niemca, to u kroz as pripoviedati, ali i to

govori, i da nam se to i u oi po koi put kae i pri

se sjetjam, da je pripoviedka mnogo starija, nego to

pozna.

su nai slavni junaci aki i Sobjeski pomogli od

braniti Be od Turakah!

Mislim, da nas nae knjige za tu slabou neo

sudjuju . . . . Na ovo e ti meni rei: kako da osu

djuju kad smo sretni, da nam i tudje obraz uvaju,

Bilo je veliko popasno doba. Sunce se je sputalo

n. p. magjarska akademija, njihovo kazalite, i jot

na poinak, i zraci se njegovi povlaie preko bisernih

neznam ije ...

talasah brzoga Tigriza, kad al' u isto doba izeta bo

Pa kraj svega toga ja ti kaem, da neu rei ov

gati Alija u svoj arobni vrt, pa se spustio pod list

die o naim dobrotvorima; jer se je eto jedan sabor

natu voku, da se razhladi od teke sparine, i uzeo pa

svrio, a o drugome ako se ba i negovori, nevidi

tek makolj zoblje iz zlatne zdielice jagodu po jagodu

mu kobi .... U nasti samo sgodom padaju darovi u

sladko grodje irazko.

nae krilo poput Jerisavine jabuke. Da smo sretni

pa se po njoj prua, i posmatra pod plavim nebom,

isto mu godi debela tratina,

i napredni!

kako se svietluca ilitje i cviet na voki u zapadnim

zracima sunanim. Zadovoljan osmiehne se i ode sam

Smislio sam, da pripoviedam o bogatome Aliji.

Kako vidi na imenu, on je Turin bio.

Ali nemoj se

varati, nijesu svi Alije Turci: ovaj je Perzijanac, a Le

jardov je tek Alija pravi Turin. Samo nai zaalmljeni

Veliki li si ti, proroe Alahovi! Ala sam ja sre

tam! ovaj prostrani, divni vrt, i tamo onaj

Bonjaci hoe da su Turci zato, to se poklonie svetcu

sjajni dvor; imam moju enu dobru i umiljatu, plava

Muhamedu, poput naih Srbaljah i Hrvatah, tono ih

oka, kao onaj plavi svod nebesni; svietla ela, kao ovo

tima, te razlikuju narodnost svoju po vierozakonu.

Ilitje na voki, i rumena lica kao rua baena; imam

Ba ti je s tom narodnosti kod nas kao i sa vie

dva sinia kao dvie zlatne jabuke, pa im se smije sa

roizpoviednom razpravom (polemikom): kako je viera i

lica nevinost, kao ovo sunce veernje. A povrh svega

narodnost svetinja cieloga naroda, hoe svaki o tome

toga, hvala ti Boe! koi si mi darovao pokoj due

odluno da sudi, a nikako nee da sam sebe upita:

moje, srdce puno i zadovoljno, te si me time uinio

da li ja razumijem, o em se govori?

bogatijim od bogatoga kalife u Bagdatu. Rosa ova, to

Ti si pomislio u sebi, kako si uo naslov moje

se u kapljicama na cvietju sjaji, nekori me suzom siro

tinjskom; nepriuhiva mi se nigdje oko dvora moga

pripoviedke, da bosanski Alija znade valjano sukati jo

uzdisaj na moju nepravdu; pomaui svakomu u po
i, ali da on i dobrotvoran biti moe, to ti nebi bog
trebi i nevolji evo sam sebe tako obogatio; ena moja
me ni sam lord Stretford dokazati mogao.

Neu se ja
usreila me je istom ljubavi; blaga moja nehrdjaju

podjemiti ni za Aliju na Tigrizu, da je on to god

niti od duhe prokletnike, a kamo li od besjede, niti
bolji; istom to je god od nas dalje, pa nam se za
sam koga tero, a sebe podizao. Mogu slobodno kazati,
njega dobro kazuje, to hoemo nekud lake da vieru
da ni mravka nisam poepio svojom nogom.
jemo.

I nai krajinici uli su od nekoga za ma

Tako bogati Alija sam sobom razgovara i uiva

gjarske pravice, te tvrdo dre, da su one bolje od

u punoj mieri na zelenoj tratini, kad al' na jedan put
*) Po naroitoj elji g. pisca zadrasmo njegov nain pisanja
bez ikakve promiene.
Ur.

oblazne ga neka sladka sapa poput tiha povietarca,

tono se u Muhamedovu raju po mirisavom cvietju le

267

pra, i zasitijeno ruinim mirisom nestano se u hu

rijina bajna njedra podkrada.

On gledne i spazi mla

dia u odori od eravine boje, a vrana mu kosa pro

duek, taman kako valja; onda donesem erbeta i voa,

da se bolana sirota prihvati, jer ga je boija zviezda
i vrui piesak jot vie smorio.

Ma jok, on nemoe

sjajuje, bi rekao, sve su zviezde s neba u nju upletene.

nita da okusi, ve se uprostio na prostirau, oi mu

To vidjenje neide po zemlji, ve se nosi na laganom

odbijene, i jedva to mi kroz zube aptnu, da idem od

oblaku, koi je zlatnim porubom opasalo zahodee sunce.

njega.

Oi su mu poput rane rose biserne, a ustaca crvena

grdnu ranu na srdcu, ili teku grehotu na dui. Cielu

kao ruin pomoljeni pupolji.

Kad se primae, pre

Posluam ga. inio mi se je tako, kao da ima

bogovetnu no muio se je, i sluge moje ule su, kako

nue se ptice od sna i poee na novo pievukati,

oko sebe baca rukama i nogama, a jei, nikad nepa

cvietje se opet razavi, a cvatua drveta okitie se

bre sladkim zrelim voem.

tie. - Uprav nitko u kui nemoe od njega zaspati.

Alija ustane, smota ruke na prsa, pokloni se sa

strahom do zemlje, i ni okom netreptje.

Sutradan imam ja posla u Bagdatu, i na uranku

polazei od kue izruim njega mojoj druini, da ga
uvaju. Pred no kad sam se vratjao kui, dotra moj

Neboj se, proubori mu privid poput tihana iz

momak preda me, i kazuje mi, da se patim bre, jer

vora. Neboj se ti! mene alje dobri Orosmad do tebe

je gost na na umoru, pa uviek pita za me. Ja se po

i zapovieda mi duhom svojim ovako: Idi i skrui Aliji

urin jot bolje, dodjem u kuu i nadjem njega, gdje

nu gordost. Snimi veo sa njegovih oiuh, da progleda

isto i da zamieni.

prevere ve oima, ropi, i samo to je duha u njem.

Blago meni, progovori Alija drhtjuim gla

Sagnem se k njemu i uzmem ga za ruku, al' se tielo

ve ohladilo.

n se razbere malko, gledne u me sa

som, kad o meni bog promiljava! Govori samo, posla

pomutjenim oima, hoe da govori, ali nemoe mu ni

nie boi! Uho i srdce evo ti otvaram; prodeni oholu

ta razabrati; za mrtvieh kukavicah svede ruke ko

madmenost, koju sam ja u mnogome bezumlju mome

dva tapa, te skine neki prsten.

nazivao liepom zadubinom.

Ovaj prsten - toliko prevali preko usta do

raaju tvoju bau, uzdisaji da ti neobastiru dvorove;

tri puta, a vie nedade mu se nita izrei; jer je jezik

ve oduzet bio. Kroz mali asak izdahne on meni na

kazuj, odkuda to hvalisanje?

rukama.

Duh: Ti si se veliao, da ucviljenje suze nepo

Alija: Suur bogu davam, to sam se rodio,

biva od potena otca, te sam nasliedio sve njegove
vrline i obogatio se.

Najvema alim, to nemogoh nikada poslie

saznati, tko je on bio i odkuda.

rtvo tielo povalim na daske, uzmem oklagiju i

Medju ostalim nauio sam od

dobro ga izvaljam i ociedim, ba da je svetcu mirialo;

njega putnika udomiti; ja sam radio i trudio se, da

pa ti ga odmah odnesemo i u zemlju sruimo. Nemari

Smoem toliko, da mogu gladna nahraniti i nevoljnika

misliti bolan, jedanput mi je poi na istinu, iz njegova

ugledati; tako je ona moja kuica, tono se jot na

groba ula se je kanje teka lupa i jeanje, jest ej

breuljku vidi, bila obe svratite siromako.

tanu (vragu) neki kusur (raun) odkapo. Ja ve neznadoh

Osobito

sam saalio svakoga pobonoga poklonika, i pomogao

van primierim, da mu duu odkupim.

sam mu, da se lake moe pokloniti svetevu grobu.

stem njegov na ruci; jer mi ga je poklonio, a ja sam

Eto tako sam ja siromaha upokojio, alostna utjeio,

ga primio valaka kao pravo i isto uzdarje.

bolestnika za brata sprimio i siroticu posinio.

Nosio sam pr

Eto nebilo za dugo, a ja ti ujem, da je moj do

Ovdie mi dodje na pamet jedan sluaj, pa u ti

bri kome (Susied) trgujui neto malo sa svilom, ba

ga kazati pravo, e e ti znati bolje, je li Alahu po

do ice propao, pa navalili na njega nemilostivi vierov

volji. Tako ti sjedasmo jednoga dana pred naim dvo

nici, i kadija bre navalio, te im predade njegovu kuu i

rom, biva, taman en" pod onom jagnjidom kraj vratah,

neto zemlje, to je imao, a on, ena njegova sa e

kad al' ti u jedno trnapi odnekle oviek pred nas,

tvero sitnice diece stradaju od gladi ba pravi zdravi.

biva, eto samo ljudski je vid, i jedva, ramazana mi!

dri koa kosti, a oiuh nebi mu kukom dosegao.

Iz

Na to se meni razali, hoe mi srdce da pukne:

kud sam rad pomoi, tud sam prenejaak brajne.....

onieh stopah ponudim ga, da kod mene prenoi, i on

Svetca mi! tu ti ja prvi put u nome ivotu poelim,

ujeze za mnom u kuu, a riei neprobesjedi.

da su mi neto nai vakufi (damijska dobra), pa da

Odmah

uzmem, ve zna, kako je to u nas hadet, uzmen biva

mogu izliiti toliko, koliko bi momu dobromu susiedu

vode u ledjenu, i operem mu noge, prostrem ilim i

u njegovoj oskudici valjalo. Zabrinuo se ja, sastavio

34

ruke, pa turio prste kroz prste, a obadvie maio na

mo jo tee

krilo, oborio glavu dolje te razmiljam, im bi, a ve

Nita nemoe razpriti tamne oblaine, u koje je njemu

znam, komu bi. Dodje mi prsten na pamet. Ha! majko

duu uglibila nemila smrt mile majke.

moja, evo zar pomoi.

Nikad bolje prilike od ove, da

muke na

bono srdce ovieka odrasla.

Tuno i strano bijae ga pogledati! Oi, iz

uinim zadubinu onomu blagodarnomu pokloniku, ako

vor sladkih suzah-miljenicah, nerone ni suzice; oi

pomoem momu susiedu na nevolji. Nadam se, da e

su mu osuene.

me i dua pokojnikova za to blagosivljati.

duevne: a on? da je zamrzio na drutvo, da mu

treba samoe.

Dignem se

Odmah do prvoga prstenara te upitam, poto e ku

piti prsten moj, a on mi od prve daje tri tisue zlat
nieh rupijah (mlietakih dukatah).

Nuto ti u mene

blaga, a ja i neznadoh zanj!

Nepokazuju nita, ve da trpe muke

Tielo, to mu je oko knjige oslabilo, nemoe odo

lieti silovitim udarcem, koji su dobromu sinu bez utie
enja razbili ajku zdravlja, ojadili plav ivota. Na je

Odmah dadem ja zlataru prsten, a on meni iz

danput ga nadvlada estoka vruica, pa mu baci dane u

plati novce, te pun veselja jedva doekam, da dodjem

drielo najvee opasnosti. Vieti Des Essarts, na glasu

do oajne druine, i dadem njima sve te novce, samo

lienik za dietcu, pohiti, da njeguje svojom vietinom

da nestradaju posve od gladi.

prijatelja dietice.

Ja sam vrlo mekana srdca, a da toga nije, mogo

Bolest je estoka i naprasita,

pa joj strahovitost raste oevidno od aska do aska, te

sam i sa treinom od tieh novacah odkupiti sermiju

vrli lienik goji slabu nadu.

(imanje) moga susieda; ali kad uljegoh k njima u kuu

i vidjoh njihovo alostno boravljenje, pa kad im obeah

turi brzo

Cerna se ova viest raz

razali i zabrine strahom svako srdce u valjanih gra

pomo, a oni udarie u radostno blagoslivljanje, puu

djanah.

djeca oko mene, ljube me po nogama, roditelji padaju

bez prestanka

po itavom predgradju

montmartreskom;

Dietca, muko i ensko, od svake dobe hite

prama stanu Berquinovu.

Jedni ine

mi oko vrata, polievaju me suzama, to no ih izbav

strau na svakom kraju od male ulice, gdie je bolovao,

Ijeni stradalnik iz Srdca lije eto tako me dirnue ti

te mole, te zovu vozae, nek okreu drugim putem, da

Iljudi, te im darivam sve novce.

nesmetaju mira, potrebnoga njihovu prijatelju.

Pomislim u sebi, nji

Drugi

ma i trebaju, a meni opet ostaje toliko, da mogu i

pomnjiviji nose iz pojatah i tedanjah iz susiedstva

vjeti. Za brata u nevolji i nisam vie pregorio nego

slame, pa ju steru duboko pored zidovah kunih, da

samo ukras moga prsta, a nebi mi nita bilo, da sam

ga ona kola, koja su jim ipak utekla ovom ulicom,

ci moj prst odsiekao.

neuzmognu nikako ropotanjem muiti. Da si proo ovom

Povratim se odtale kui vie zadovoljan od njih,

ulicom, pa vidio obilnu onu, pa esto premetanu stelju,

jer sam bio spokojan u dui, da sam mogo dobro dielo

kazao bi, da boluje niekakav znatni gospodin, silni

uiniti. Odmah izza toga digne se moj valjani susied

bogatun, kamatnik.

i priedje u Samarkand, gdie po svoj prilici i danas

lom knjievnik, tako mio, kako i ljubljen; to bijae

jot ivi u izobilju, i veselo moju dobrotu spominje.

(Dalje e sliediti.)

prijatelj onih dobrih, viernih drugovah malih, koji su

A to bijae priprost, ubog tie

pohrlili, da si brane omilieloga dobroinca, da pokau

pravu svoju ljubav prama onomu, za koga su gotovi
krvi proliti, da mu spasu ivot, da mu ublae muke.

Ohrabrenje mladei.
Sedmi dan Berquinova bolovanja bijae osobito
III.
znamenit.

Briga, nemir, opasnost, sve to uzruja mlade

Berquinovo bolovanje.

njegove druie, te svi hrpimice tere, lete, da ti se

(Nadalje.)

srdce ciepa od tune miline istih angjelah-uvarah.

Kako Berquin za milom

majkom tui, nemoe

Des Essarts, poto je siedio mnogo biela dana do vried

rie, ni pero opisati. Jadan hoda od nemila do nedra

noga bolestnika, obea, da e se povratiti, te nad dragim

ga. Svisne od alosti, plae i narie. Ubija ga crni

nesrenikom itavu no boraviti; jer je naslutio, da e

Sve zaludu! Zaludu do

se bolest do zore silno i odluno promieniti. Berquina,

Ilaze dietca iz susiedstva, pa zaokupe razgovarati sta

reko bi lienik, meni povieruje javni glas i ljubav

roga prijana svoga.

dietce, kojoj sam posvetio svoje zvanje.

gubitak, te cvili nesviestan.

Umiljato igranje, njeno cieliva

ivot mi je

nje, nigdie mu neima, te neima lieka od ubitane, tu

njegov tako drag i mio, da u upotrebiti sve njege,

robnosti.

uporaviti sve svoje vietine, samo da ga spasem.

Mali ga tiee. Ali dietinje tieenje mee sa

269
Dan se smre, lienik prispije, te se primakne

mu neda noju usnuti, sladki sanak boraviti, ve se

biedniku, koi se sa ivotom bori sad ve bez sviesti,

nemoan prevre bez prestanka tamo amo, pa razmilja"

bez kretanja. Kano u grobu, vlada nrtva tiina svuda

crne misli, kojih se nije mogo otresti.

oko stana.

Nitko niti ro mori, ni govori. Sva

Lienik, poto je izkusio razliite pomoi znano

su dietica iz susiedstva razporedana, strae, te ekaju

sti i vietine, kae, da mu nemoe niim razblaiti

po razliitih miestih u tri glavne ete. Prva stoji kod

otraine smrtne bolesti, ve neka gleda bujno areno

vratah od kuice, slua, uje, prislukuje, jedva die,

cviee, pa neka slua sebi omilielu glasbu. Jo ni nekae

motri svaku malu promienu, te ju odmah tihim aptom

pravo lienik ovih rieih, ve mu mladi prijatelji siplju,

razplodi medju uvare iz druge etice, koja se u vrtu

steru oko pei svuda u knjinici ponajkrasnije i naj

nalazi smietena nakraj kamenih stubah.

miomirisnije cviee od svake vrste. Svi pohite, da su

Od ovih je

dan prihvati glas, te ga nosi tretjoj etici.

Ova eka

oko njega, svi se takme, svako nosi gdieto, svako prui

ukraj ulinih vratah, pa se razleti kano jato brinih

ruku - pomonicu.

lastah irom na sve kraje po kuah roditeljskih, da

kolae, opaze, da za nje mali kupci vie nehaju. Ali

zato cviearica nebrae nikad tolike koristi. Svaki se

raztrubi nadu, ili bojazan, radost, ili alost.

Zora rudi; a zraka nade sine u grudih i brinomu
lieniku Des Essartsu, poto je opazio, da je onaj liek,

Voarice, pa one, koje prodavaju

otima za liepe cviee . . .

Ljubljena ova dietca samo za njega haju i duicu

koji mu je podao na posliedku, uspio udjenim uspiehom

daju, smisle sve misli na jedno, samo da svomu prija

i cielim posliedkom, kako ga je samo mogo oekivati.

telju skinu breme poslije teke bolesti.

On nemoe odolieti silnomu uvstvu od pobiede, te uz

sude niegdie male orguljice, pa jih metnu njemu pod

Nieki dan po

klikne od radosti: Nebojte se, Berquin je spasen!....

prozore, da jih nije ni vidio. Pa sad stanu svirati. Da -

Ove riei lienikove zaorie kano pomamljeni svi u

tije uti bilo, kako dree i brene! A to biva, da ublae

vari na sve strane, sva dietca u skupu, te ire, pru

ivce miloga nemonika.

aju, sklapaju od milja i uzhitjenja bezazlene svoje ru

malim brinikom ovu ludoriju! Sama ga dosietka mla

ice, pa kleknu na koljena, da se pomole i zahvale

dih njegovih drugovah sieti sladkih spomenah, te mu

onoj milosti vieitoga dobroinca . . . . . .

izmami prvi osmieh, koi mu nije ve oddavna blistao

u bliedom obrazu.
(Svretak sliedi.)

Liepo, mili moji mali, krasno! kae jim lie

nik. Da, jest, ja gojim tvrdu nadu, pa u vam po

No dobra volja nek izpria

vratiti prijatelja. No pomislite, da bi svaki nemir, sva

ka vika mogla utrnuti i onako potmulu luu njegova
ivota. Mi emo biti mirni, gospodine, reknue

Mali uzroci.

dietca; mi emo kriti svoju radost; mi se neemo sa

bojaka pripoviest od Cokea.
stajati!...
Rekavi ove riei, odu mirno i tiho, te podju, te
razglase dobru ovu sreu po svih svojih porodicah, kli

I.
(Nadalje.)

kujui bez prestanka: Mi emo ga opet moi gledati,

0 s 1i e d i c e.
ljubiti, gerliti, njim se zajedno igrati! Mi emo ga
moi sluati, a on e nam opet itati mile svoje knji

inilo se je, da mlada grofica samo sgodu trai,

ice: Jacot, le petit joueur de violon (Jaku, maloga gu

kako bi bolje mogla vidieti prekrasnoga mladia; jer

daa na guslicah), le Nid des moineaux (Vrabje gniez

i ona ode u dvoranu, premda ju je ki tajnoga saviet

do), la Petite glaneuse (Malu pabiraicu), pa i druge

nika vie od deset putah zovnula.

liepe pripoviedke, kojimi je nas esto putah liepo za

bavio!... On je na! On je na!

Kad ih je Sreko opazio, uzpregnu svoju tugu, te

htiede izai, ali mlada grofica moljae ga verlo, uljudno,

Vieita vlada i ljudska pomo valjanoga lienika

da ostane. Pogleda ju samo, i nehtiede mu se vie

povratie dodue Berquina eljam svih onih, koji su ga

izlaziti. Tajni savietnik zametne s njime razgovor; poee

serdano ljubili; no oporaviti se nemogae zadugo, pa

dakako o liepom vremenu, a dovrie time, da je Sre

i teko. Svatko vidjae, koi bi ga opazio, kako je sve

ko sve svoje sgode i nesgode izpripoviedao jer nije

jednako sietan, neveseo, da se nije ni pravo pridigo, a

mogao svojih suznih oiuh sakriti; a bio je jote na

kamo li okriepio. Zivci mu bjehu razdraeni, pa to

stolu i kopev but, sviedok njegove tuge.

270
Morate se zabaviti im god, ree tajni saviet

Bilo je tu i suzah, kad se je Sreko na niekoliko

nit, i meni vas je ao. Doli ste sa sveuilita, a jote,

niste priskrbljeni. Primiti u vas na nieko vrieme u

danah odputio u varoi, da primi batinstvo.

svoju kuu, i uiniti u vas tajnikom u dvorskoj kan

je po dva soneta; tu je bilo i sunacah i srdacah i su

celariji.

Moramo se ipak bolje upoznati.

ma se je alostila utljiva Miljka.

Najve

Svaki dan napisala

Ja u pro

zah i muzah. Sreku nedodjoe nikada rukuh ta oi

vesti jesen na selu. Vi ete me sprovadjati, a onda e

te sa mnom u prestolnicu. Imate li volje?

tovanja plemenite due. Sretni taj oviek nije ni sa

Nitko sretniji od Sreka.

Pogleda zahvalno taj

noga savietnika, a zatim kradomice mladu groficu, koja

bjee uprla oi u njega, pa je teko ekala, da ree
imam.

njao, da ga Miljka ljubi; ali zato nije ni grofica Anka

sanjala, da Sreko gine za njom.

Ona je skakutala i

pievala vas bogovetni dan, kao da Sreka i nije na

svietu.

Nije mi mogao drugo rei. Primi ponudu, i

Zabavio se je dulje u selu, nego to je i mislio.

to tim radije, to je dobro tajnoga savietnika samo

Odpeatie oporuku i gle, tetka ostavlja u njoj cieli

niekoliko satih bilo od varoia, gdie je imao naslie

svoj duan, i sumporae i kremenje niekoj siromanoj,

diti batinstvo svoje tetke.

staroj gospoji kumi; a netjaka njezina zapade glavnica

Grofica Anka poigravae od veselje, pa odleti da

pripoviedi smienu tu sgodu gospodini Miljki, keri
tajnoga savietnika.

od 25.000 forintih, to ih je uvarna, da tvrda po

kojnica na trideset miestah na kamate izposudjivala.
Sreko blagosivljae ime tetkino, koja je od svo
jih ustah odkidala, da njega sauva od nevolje.

Veli

kom mukom uredio je sve, to je imao, pa pohodi i

svoga nekadanjega majstora Nabikablia, samo da vidi

i Gospodini Miljki, njenoj dievojci u dvadesetoj

godini, koja je proitala sve novije romane, vrlo se

Ljubosavu, koju je i sad jot rado gledao.

to dopade; ali jot vema onda, kada je vidiela Sreka;

sava biee se ve udala godinu danah poslie onoga po

nego to nije nikomu kazala.

tresa za niekakva visokoga, suhoga tkalca.

Gospodin tajnik, ili

Ali Ljubo

bolje prepisavalac i privatni tajnik; jer ga je time sa

0 g e r n j a .

no imenovao gospodin Seljanin, tajni savietnik, Od

veze se na dobro svoga zatitnika, miesto u gradi

Bijae ast u kui, kada se je Sreko povratio k

svoje tetke. Nije ni osam danah prolo, i on se je ve

tako bio udomaio, spoznao, umilio, dapae i zaljubio,

obitelji tajnoga savietnika. Svi ga doekae kao sta

roga prijatelja i znanca; a nietko jote ponajbolje; i

da je zaboravio na alost, na kopev but, na tetku i na

grofica Anka radovae mu se. Sreko je drhtao, kad je

batinstvo. Jahao je dobro, plesao vieto, pievao iz

vidio krasnu tu dievojku, koja je sve to liepa bivala,

vrstno, svirao na glasoviru i udarao u harfu da ne

pa se je bojao, da e mu ve i mozgom prevernuti.

moe bolje, risao je prekrasno, bio zabavan u drutvu,

Milo mu stoga bijae, kad su proli jesenski praz

pa tko da ga nebi bio milovao ! Sve gospodje, a me

nici, te se svi povratili u prestolnicu, gdie je nasta0

dju njimi i supruga Seljaninova, nisu se mogle nahva

nov, veseliji ivot.

liti tajnoga savietnika, kako on poznaje i umije birati

kao na selu; nije bio vie s njome podjednim krovom;

ljude.

I sam Seljanin ponosio se je svojim izborom;

vidio ju je u nedielju danah samo niekoliko putih, kad

jer je vidio, da Sreko vie znade, nego to je on ikada

i mislio. Izruivao mu je mnogo vanih poslovah, pi

je sve to vema, to nije mogao biti uviek uza nju.

Nije bio vie tako blizo svoje vile,

su ga pozvali u drutvo. Ali uprav stoga i ljubio ju

loio, da po poslanih prijavah sastavi izvietije o ze

Bilo je ve kasno, da zagui niekoja uvstva, koja su

mu se u serdcu vrsto uvrieila. Ma i onda, kad se

maljskom kolarstvu. Taj posao je savietnik u praz

je smislio na njezino grofovsko, a svoje carinarsko po

dnicih obavljao. Sreko je za kratko vrieme to izvie

rieklo, nije mogao drugaije raditi. Kad su mu ajke

tje tako vieto sastavio, da savietnik nita nije imao

popravljati.

ki slavno vladajuega vojvode, i onda je jot veina

tao ga o mnogo kojeem za saviet, a napokon mu na

Vi ete biti sretan, ree mu tajni savietnik.

Prepisivanje nije za vas.

Radite jote godinu danah

pod mojim upravljanjem, pa u vas onda vojvodi pre

poruiti.

sasvim potonule bile, uvi, da je grofica Anka rodjena

ginuo za njom.
injae mu se, da Anka nerazumije njega, kao
to je on razumio poglede ginue Miljke. Samo da onu
vidi, ili to je moebiti bio i tat, ili to je imao do

bro srdce, slagao se je njome, i Miljka pievae od

U taj par izadje tajni savietnik iz svoje sobe.

sele same hymne. Tako se varahu i obmanjivahu jedno

Miljka ukloni se dievojakom stidljivoiju

drugo.

grdjenoga Sreka kod svoga dovratka.

Samo gospoja tajnoga savietnika nije se prevarila.

na je spazila, da joj kerka gine za Srekom, pa je

i ostavi na
Za njom nije

nogao; stoga se odvai, pa se pokloni njegovoj preuzvi

enosti i zamoli ga, da mu i u napredak milostiv bude.

naumila sama se za nju postarati, kad joj ve odgo

Mnogo je jot tokojeta mucao. Tajni savietnik bio je

varanja njezina nita nehasnie.

isto tako zabunjen, kao i poslaniki savietnik.

Neodaju tajnomu sa

vietniku svih tajnih, silila je ona na sve ruke, da se

tajnik mora na vie asti uzvisiti.

Kad se on uzpne

samo do dvorskoga savietnika, miljae mudra gospoja,

za godinu danah pribaviti emo mu i plemstvo.
zini trudi urodie dobrim plodom.

Nje

Gospodin Seljanin

predloi kod niekoga poslanstva, koje se je imalo po

slati na nieki inostrani dvor, tajnika Sreka za posla

Ali k biesu, gospodine, kakvi ste vi to? rei

e na posliedku tajni savietnik.
Vaa preuzvienosti, dotaknuo sam se sluajno
napraene vile! promuca poslaniki savietnik, pogle
davi tuno svoje odielo.
jni savietnik zaklima glavom, pa ree: Hodite,

nikoga savietnika. Vojvodi, koi je vie putah vidio

oistite si te vilinske zrake.

Srekova djela, bijae to po volji.

vas dvoje preve neigrate!

Ali to uzvienje zadade

njenoj dui Miljinoj

Nazrio

je bio Miljku u ogernjau, pa je drugo ve sve pogodio.

Nieto se bojim, da se

Sve se je saznalo. Gospodina Miljka nije tajila.

smrtnu ranu; jer vie godinah mislila je, da nee vi

Gospoja tajnoga savietnika zagovarae ju, pa - kad

dieti onoga, za kim joj srdce pue.

je za p podine poslanik obolio te se vratio, a Sreko

Bijae niekoga jutra, kad je Sreko u svetanoj

odori s maem o bedri doao da se oprosti.

uvi

medjutim sretno vodio poslove

svoga

dvora dobi

iznenada od vojvode, za nagradu svojih zaslugah, ple

Miljka, gdie on ide, skoi namah i s miesta odpusti

miki list!

svoju pletikosu, pa izadje pred novoga poslanikoga

visila njegova zasluga, koliko ogrnja Miljin. Jer u

savietnika i nebrine se zato, to u ogrnjau s razple

kui tajnoga savietnika svi su se u tom slagali, da

tenom kosom nebijae ba zamierna.

Ali poslanikoga savietnika nije toliko uz

Sreko mora prije biti plemi, nego to postane zaru

Sreko nije traio nju, nego nj. preuzvienost go

nik Miljin. -

(Dalje e sliediti.)

spodina tajnoga savietnika, da se po redu ponajprije s

njime oprosti. Netaje svoje bolje, odleti ona k njemu
makar je i gledao, da se njezin prainasti
Historini Aphorizmi.
ogrnja nedotakne njegova Odiela nita mu nepo
moe prijateljica mu pade plau na grudi. Branio
se je i koprcao, ali ga je ljuba sve to vema mazala
ponadom i obasipala prainom, a pletenice njezine vi
jahu mu se as po desnom, as po lievom ramenu,

Knjiga-poviestnica sudi diela svega mira.

I.

Wunder berihtet die Worzeit; sagt mir,

wer weiss sie zu deuten?
Veritatem dicere nil extimes cere.

h Boe! vapiae on uprepastivi se ve od

straha: Zakljinjem vas vrlo sam vam razabe
rite se ta pogledajte ej nesreo!

Kano to je logika ravnateljica mislih, tako je

poviest uiteljica ljudskoga ivota.

Miljka je drala te nerazgovietne riei za znak,

U koliko valja, vre uiteljsko zvanje, opomi

kako je i on alostan, to se mora s njome razstati,

njati na marljivost, razsudjivati napredak, podticati na

pa ju to jot vema ganu. Oh uzdisae ona, mi smo

sve, to je liepo i uzvieno: u toliko je poviestnica,

obodvoje nesretni! Ali Sreko, ima Bog, ima vienost!

starostavna ova knjiga, pravedna i stroga sudija i

-st, jest, draga, ljubezna gospdino, ali vi ete

me "

kah, dielatnosti i nemarnosti, prenagljenja i oklievanja

Ne, neu vas nesretnijim nainiti Sreko, nego

umrlih stvorovah iz staro revnih prolih viekovah.

Ona u uzvienom smislu po svojoj dunosti

to e te vi mene, razstaju se sa unom.

Dobri Sreko bijae ve sav aren.

nah i dielah, uzrokah i posliedakah, naporah i uina

I Miljka

razabire dobro od hrdjava, izopaenost od valjanosti:

se je vercnula, kad se je poizmakla od njega, pa ga

ona je vieito ogledalo ovietvah i neovietvah, ona

umiljato gledati stala.

je epopo Iljudske saviesti.

272

Ima prizor, koi je divniji, nego puina morska:

a to su nebesa, ima drugi, koi je divniji i velebniji,

List po listak bio bi mi

Svakodanjom molitvicom,

nego nebesa: a to su kobni prostori ljudske due. Ona

A tu molbu pratio bi

mo okom doprieti moemo samo, kad pogledamo u zr

Skladne harfe zlatnom icom.

calo viekovah, kad razkrilimo

svete listove knjige

A kada bi zadnji listak

poviestnice.
izpievo molitvice,
Ovdie ti se prikazuje u sievanju munjah u ona
d bi reko: duo sladka,
davna

Kokles.

vremena Horacij

A po tom kanje
Daj da T ljubim ustni ice

Hannibal i Hasdrubal. U njoj motri u plemenitoj krvi

za rod i dom germanskoga Hermanna, naega Ljude
vita, vojvodu hrvatskoga.

19.

Ona ti ugadja blagim su

Tri uzora divna imam,

dom o slavnoj onoj majci Korneliji sa dva njezina so

Jedan liepi od drugoga,
kola, sa dva sina Graccha.

Ona ti predstavlja pomnji

Sva tri su ni usadjena

voga roditelja slovnice i besiednitva, Quintilijana u

U dubini srca moga.
Rimu; u Alexandriji Zenodota s Aristarchom ... Ali
ona gvozdenim biem iba, pa tekom korbom kori onaj

rvi uzor domovina,

talog hrdjobitinah, nevaljalih ljudih, koji su svrgli

Drugi: sladka majka moja,

zadanom tvrdom vierom, te si svakom gorkom suzom,

Tretji divni uzor su mi:

koju prolije sama tuna u prikrajku, rije dobro srdce,

i, njedra, usta Tvoja.

to joj valja ukoriti svoja eda - luda, izrodjena!

Dok biserom pohvalah nadaruje i obasiplje Leo
nide, Zrinjske, Miltijade i Milo-Obilie: baca na drugu

20.
Kako ti je sladko ime!

stranu prokletstvo na Ephijalte, na krvoloke, na raz

A to ime, angjeo plavi,

kone mutljivce i izdajnike, na Sulle, na Antonije, na

Nek se ori, nek se vije,

Nek se irim svietom slavi!

Vuk-Brankovie, pa joj ovako iz naela: contraria con

trariis opposita magis elucescunt vrli zaslunici po ovom,
ili onom svojem dielu, po ovom, ili onom svojem slovu

Liepo ime to nek bude

osvanu na obzorju apotheozah u veem svietlu i raz

Rajska svirka miloglasna,

razu, kontrastu, prema onim, koji su poklopljeni grob

Neka bude medju imeni,

nimi tamami pravedne omraze, ukora, narodnoga pro

Sto na nebu zviezda jasna.

kletstva eda zaboravi!

Prve valja sliediti, druge bieati.

R u .
18.
Oj, da mi je mo sakupit
Sve rieice one mile,

-(Serbsko-hercatska.) - Od Radieve ekonomiko-kuevne bi

blioteke izila je treja svezka. U ovoj je dovren lanak o pri
rodi, sjejanju, niegovanju ekonomikog bilja, i cielokupan je lanak
9 prirodi, sjejanju i niegovanju livadih trava. etvrta svezka do
njene razpravu o umarstvu. I ovu priliku uzimamo, da ovu ko
ritmu biblioteku svakome to toplije preporuimo.
- U Beogradu je izila druga svezka Marka Avrelija od A.
Matia. U ovoj svesci treja je i etvrta glava (od str. 131363).

to su Ti se sa ustancah,
Sa tih divnih ustnah lile,
Zlatnim bi ih pisa slovom

- Od Historije srbskoga naroda, koju je napisao dr. Nikola

Kersti, izila je u Beogradu druga svezka (str. 81164). Ova se
svezka zaveruje vladom kralja Milutina. itaoci znaju ve, da je
matica srbska dala ovom dielu nagradu.

Po papiru srebrnome,
Drage listke te bi uvo
Ko svetinju u srcu svome.

radnik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

- U episkopskoj tiskarni u Novom Sadu izila je knjiica:

Nekoliko riei Srbima od Joksima Novia Otoanima o saboru
ilijinskom godine 1764. Na 8-bi, 28 str.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 27. Kolovoza 1964.

Nita nije tako runo, kao u svojoj

domovini tudjinom biti.
Kassiodor.

Teaj XVIII.

Jao onomu narodu, koi nezna, to je

narodni ponos.
Dositej Obradori.

-GH.

Pozdrav rodu.

Mje Matkovia *).

553-
*kod Cernikih prvenacah i
uu

Da je tebe kroz stolietja

Propratiha mira srea,

:: vijenacah
::
:: Miesto krasnih

I tvojih bi duh sinovah

Salju pozdrav milom rodu:

Do umietnih dopro slovah,

Zdravo rode! na toj stazi,

Takmio bi sa zapadom

K duevnoj vodi snazi

Izloba ti vaviek cvala

I njegoviem vrliem radom.

Zato napried rode samo,

To ti boja milost dala!

Dok u grudih srdce kuca,
Znam (alostan) niesi rode!
Par Londonu il' Pariu:
er nebjae tam' slobode,
Gdie osmanske ete gmiu;
Al' kaziva ipak sada,
Da u tebi ima rada.

Izloba nas vodi tamo,

- Gdie znanostih zora puca!
Duh nek vazda u vis hrli,
Dok sunace nezagrli!
Vi plemena pako ina!
Nesudite nas po glasu,

Dok su tvoji pradiedovi

Kroz stolietja kervcu lili,
Zapadci su sa cvietovi

Promislite, da j' istina,

Da smo mladci na Parnasu;
Vi Helikon ve popiste,
A nam malo ostaviste!

Mudre muze ogrlili;

Lahko ti je spavat mirno
*) Ove je piesme u svojih Thrasopisih poslala narodna uiona
cernika na nau izlobu.
35

274

Hajd'mo dakle hajd' u slozi

Krvca Vaa prolivena

Novo vrelo otvoriti,

a milenu otabinu,

U to ime Bog pomozi!

Diela Vaa nebrojena

Izloba e cilj nam" biti!

iv su spomen svakom sinu,

estokrat ju ponavljajmo

Da Vas ljubi, da Vas tuje,

I u zviezde sjajne kuje.

Bratju na nju sazivajmo!

Dok u gori bude ista,
- Dok u sinjem moru vode,
.

Uzmijenje.

Dok na nebu pristanita

Po kom sunce, miesec hode;
Sve e dotle duh istine

to se ono sviet sabira

Po arobnom Zagreb-gradu?

Vae slavne pievat ine!)

gle! nitko neima mira

Nit" u gustom sjedi hladu!

Hrlila bi pred prestolje

Ti k izlobi svi putuju

nog", koi svietom vlada,

Da i mene tamo uju!

Kog" je rieka, kog je polje,

Od iztoka do zapada,
Ah da mogu pojti mlada
Ter molila milostivo:
Da bi sreu mam' darivo!

Do biela Zagreb-grada,
Letila bi kano ptica
Da pozdravim vedra lica,

Molila bi za cesara
Koja revno tam posluju
Nae zemlje gospodara,

I izlobu priredjuju!

Tu izlobu dozvolio,
nila bi da rajem plovim,
Kad bi okom sokolovim,

Da mi bodri rod moj time

Pogledala u dvorane

Umietnikah tuju ime!

Liepotami nanizane,
Molila bi i za bana
Um, i ruka koje radja
I ostale poglavare,
Kojih rieca izabrana
Pribavi nam ove dare.
Kliknula bi glasom velim:
Mili rode! ja ti elim,

Koji u danu i u noi.

Da te gore i planine,
Gaji, luzi i doline,

ele rodu svom pomoi!

olila bi i za one
Nebrojena kroz stolietja
Motre puna takva cvietja!

Svedjer vierne rodu siue,

Budila bi na sve strane

Kojih ljubav nepotone

dmah, kako srea mine,

Jelaie, Frankopane,
I ubie slavne bane,

Kojim tuno morjah vrielo

Istom radja serdce smielo!

Da u ove motre dane,

A napokon molila bi

Kak" im narod napreuje,

Oj za Tebe domovino!

Umietnosti kako tuje!

Niene ruke sklopila bi,

Neelei nikad imo.

(Ah rano ste legli rano,

Neg' da bude puna slave,

Vi ljubimci roda svoga!

Jer Vam ozgor nebi dano
Doekati goda toga,
Nek Was tiei ljubav naa,
K vrh sunca Vas uznaa! -

I ljubavi bratske prave!...

--

275
Kad ulieze u dvorane,
Gdie starine slavni sjede,
Putuj, putuj oj pozdrave!
Putuj uzhitjenje milo!
- Tam do bojne rieke Save
Gdie s" dva mosta diu ilo,

I predmete izabrane
Na sve strane mudro rede,
Prigni smierno dolie glavu
Stareinam" na pozdravu!

Preko kojih put te ravni

Ljubko vodi u grad slavni.
Kudgod prodje dok tam dodje,
Svagdie klii: zdravo! zdravo!

Sborei: primte bratjo moja

Mene, koga alje vila
Od slavonskog perivoja
Iz Slavice majke krila,

Neka da mi kog" mimojde

Ili bdio, - ili spav,
Svuda pievaj, svud veseli,
Ter svom rodu sreu eli !

Sa podnoja Psunjskih gora"

Do Vaega mudra sbora!
Primte velim darak mali
Od mladjana narataja,

Pratio te ubor pticah,

Tihi romon potoiah,
Sbor leptirah, zuk pelicah,

Koji srdcem vrlo ali,

Sto iz svoga miestna kraja
Nije kadar darak vei

Zvuk rogovah, jek zvoniah,

Poslat, njim da rod usrei.
Glas milene pastirice,
I razkone tamburice!

Al' je darak pun ljubavi

I dietinske poniznosti,

Sretalo te divno cvietje,

elei da u veloj slavi,
Rajska rua, lijer bieli,
Kim se dii pramalietje
I slast prua radnoj peli,

I umietnoj radinosti
Domovina cwate draga
Nami draja od sveg blaga!

Zelen listak rosopasa

I plavetna gorska sasa!
Zlatno smilje i kovilje,

Hvali slavi dobrotvor.

i jubiica, neven smierni,

Svakovrstno umsko bilje,

Pr. Nikola Begovi.

Potonica, gjurgjic vierni,

Jaglac, a i ono cvietje,
Za sunacem to se kretje!

(Nadalje.)
Neprodje izza toga, sad neznam pravo koliko, ali
nikako nije vie od tri osmice, a na moja vrata u sred

Sretalo te stado bielo,

ponoi lupa putnik i trai konaka, ma trai on tako,

Sretali te versi gorah,

kao da me nemoli, ve k aga u svoga kmeta. Odtvo

Radnih ljudih znojno elo

1 arobni rumen zorah,

rim ja njemu i doekam ga umiljato, a ou mieri mene od

glave d0 pete, kao da se u me upoznaje.

Dva dana

Sretao te gromki grom,

pridrim ga i posluim, ime sam mogao; ali on to
Da zna gdie je slavsku dom!
prima, kao da je biti moralo.
Kad ugleda divnu goru
(Alem-kamen neba toga)

Po vasdan bi privirivao

po kui, za svato hoe da znade, upravi deri mene na

situ i reetu: tako me je motrio, pa kud se ja okrenuo.

Pod kojom mi u izboru

Kako bi se ja odmako kamo za poslom, a on bi sluge
Lei ponos roda moga,
moje izpitivao o meni, i kad mu oni pohvaljivahu me
Slavni Zagreb stan banovah,
Starodavnih od viekovah,
Oj ta tad mi pusti glase!

me, on bi se namergodio.

Aratos ve i takova gosta,

uprav mi je dosadio bio.

Kad bilo tretji dan, al' eto ti dodje moj predjani

Neka uju otci mili,

susied svilar sa diecom svojom, svi novo pokrojeni,
Da i na duh priblia se
isti, da se meni zahvale na daru. Oblie ne vruim su
Domorodnoj umnoj vili,
Da nam srdca plamte, gore,

zama i blagoslovie me do boga. I moj nepoznati gost

Za svog roda biele dvore!

gleda taj prizor, pa se mienja u licu; ali ja bih rekao

3276

na njegoviem oima, da ga sve to srdi ili da meni

zavidi.

utivo sretaju i sve se do zemlje klanjaju. Stupim u

sobu gospodarevu i pun straha stanem uz dovratak.

Samo to svilar sa diecom otide, a ovaj uzme

Izpod oka opazim na dueku ensku zavijenu, i gospo

mene za ramena i pome izpitivati za prsten, kao da

dar sjedi do nje, dri ju za prste i nekuda nespo

je njegov bio. Pitae on mene redom: da li sam ja u

kojno pogleda as u nju, a as u mene, kao da on

Bagdatu prodao prsten zlataru ? dgovorim, da

nju za neto moli.

Muahu podugo obadvoje, pa e u

nesjetnici ona rei: nije i time ustade.

Prodade li ga iz nude? opet e on. A ja mu
rekoh na to: Ako se nevolja blinjega moe nazvati
svojom nudom, (k to bi pred bogom i ljudima va
ljalo, da se tako zove) onda moram kazati, da mi je

A ono hoe li mi se barem obeati, da se

nadam? pripitaju kalifa sladko i umiljato.
u, odvrati ona njemu, kao da ju jeza spo
pade i pobiee.

za nudu bilo. I ti si eto malo prvo mogo se uvie

riti. koliku su korist ti novci donieli.

On se okrene k meni, ogrli me svojski, pa mi

pogleda otro u oi i upita me:

Na to zamukne on jedan asak, pa e me tronut

Zar ti mene nepoznaje vie. Pogledam ga slo
opet zapitati:

,
bodnije i na veliko moje udo poznam ja, da je to

kuda tebi taj prsten?

Ja mu pripoviedim sve po redu, kako je persten

onaj moj nepoznati gost, to no me je izpitivao za pr

sten.

meni u ruke doao; a kad mu kazivah za smrt po

klonikovu, on se isto razvedri u licu.
Morao sam mu toga ovieka potanko opisati, uz
rast, izgled, odielo, ema i poderane jemejlije na noguh,

Vidi moj Alija, ree on meni, evo sam te do

zvao da ti se zahvalim, to si me ugostio, a imam ja
tebi oduiti i jot jedan dug, za koi ti i nezna, tek je
nadmaio sva blaga

kalife

bagdatskoga.

No ja sam

i ak na grob njegov vodio sam ga. Pred grobom sta

jao je dugo i muao, a lice mu pokazivae osobito za

tebe poznavao, ba si oviek kako valja; hodi Ale, pa

da mi ostane dost u dvoru mome. Alaha mi! eto si

dovoljstvo due. Tu pristupi k meni, zagerli me i po

ljubi; oprosti se sa mnom i obree mi, da e mi se

danas voljan, pa nu reci mi svaku istinu, kako ti dua

o glasiti, i tiem otide.

podnosi, a to je blaga u mene, evala je i u tebe

udni taj moj gost okrenu putem na Bagdat. Ja

Nemogoh se preuditi, odkud to, da sam ja na

sam svakojako mislio, tko bi on biti nogo; ali kako

jedan put dostao se milosti kod silnoga vladaoca.

mi je to najvea mana, da se neizjedam mnogo za ne

sam mogao ni to doznati, tko je ona enska bila, i

Ni

poznate ljude, svrnem ja to s kuke, pa se dadoh za

kako se sudarahu njene riei nije i hou sa mo

svojim poslom, i puna dva mieseca prodju, a taj gost

moj nedodje mi ni na snu u glavu.
I

jom sudbom. Bilo to ovako ili onako, ele kalifa bogme

Ovako podranim jedan put na posao, kad al' eto

k meni glasnika bogme od kalife iz Bagdata s poru

odra svoju rie: primao od mene svaku istinu i oba

sipao me blagom i bogatstvom.

Dosta sam dobro ui

nio tiem se mogu je pohvaliti mnogu sam po

kom: da se imam odmah staniti u Bagdatu u dvoru

gaenu sirotu odbranio od bogata i nasilnika; izvinuo

silnoga gospodara vierne diece sveteve! e ljud

sam ma stroge pravde kalifu iz ruke i preklonio njega

ski! Valja na zapovied poi. Ali koga u poganca kod:

na milost.

Nisam da bogme mogao svima pomoi, ali

silnoga gospodara, kad se ja neumijem ulagivati ni la

sam barem svakoga sasluao.

krdje sbijati, svadjati niti globiti? Tako uz put

samo ja i kalifa imali serdce za nevoljnika u Bagdatu.

mislim i premiljam, a sve mi je ao liepoga jutra, gdie

Udvorice osmiehkivahu se rado nama u oi, a izza mas

ni na prazdno prodje.

Nedopada mi se od svega, to

e me sresti ovo troje: sunce medju zidinami, slavulj

u kavezu i oviek u dvorima.

Dodjem u grad i ve mi se je koa jeila, kako

nam se rugahu.

teta velika, to smo

Podmitljivi sudci, naduvene muftije i

softe i grabljivi dvorani oemirie mi moje dane.

Ne

mogoh dulje podnositi tieh protuvah, zaelim mira te

zamolim gospodara, da me odpusti iz dvora.

On je

u morati pred dvorom ekati, kako e se dvorani na

mene nerado odpustio, ali druga nije bila.

me zvieriti, dok me valjda pred veer kalifa preda se

bogate dare njegove i iz toga sam podigao ove sjajne

nepusti. Ali se ja sasvim prevarih. Kako ue, da sam

dvorove, nasadio ovaj vrt i razprostranio svratite za

. lija, odmah se sva vrata irom odtvoraju, svi me

uboge i putnike.

Ponesem

277

Ima tomu osam godinah, odkako ovdie prebivam

ba u povoljnoj tiini.

Ljubav i milostinja nad ubogi

najposlie uzme sobom u posao. n je radio dan i no

kao crv, posao mu je iao k ruci; mladost i ljubav

ma veseli me, a od kieljive svietine bagdatske nitko

pridavahu mu novu snagu, i trud njegov obilato je na

mi nepada na um, do li jedinoga ubogoga kalife i nje

gradjem.

gova sinovca, nekoga mila i pametna mladia.

i Ajka je ve izbrajala dane, a Selim asove.

Iz per

Primaklo se je bilo doba, da se on povrati,

vine znao me je dobri gospodar po koi put ovdie po

(Dalje e sliediti.)

hoditi, ali ga ve dugo nisam vidio. Valjda ga zader

avaju dravni poslovi, ili je moebiti posve zaboravio
na svoga staroga dosta.

Mali uzroci.

Prosto mu bilo, bog mu dao

zdravlje, on je mene sretna uinio.

-

Dvojaka pripoviest od Cokea.

Sudi dakle, boi poslanie, imadem li ja krivo, to

I.

velim, da suze sirotinjske neporaaju dobra moja. Do

bro inim, pravdu ljubim, prijateljstvo potujem i time
- L. i e k.
sam se obogatio, pa mi je dvojinom sladje to, jer po
lovim sa oskudnim bratom.

I u prestolnici svi su ve derali za gotov posao,

Tako sborae Alija pa umue, i skromnim pogle

da je Sreko zarunik gospodine Seljanove.

Samo

dom oekuje, e da e ga genij pohvaliti, ali se je pre

Sreko nije rado na to mislio on je radije mislio

yario ljuto.
Zasliepljena grudo zemlje!

na liepu Anku. Istinabog pisahu njih dvoje esto jedno

odgovara mu duh

drugomu. Blagodarnost, tovanje i prijateljstvo spahaju

studenom ozbilji, perstenom si se ti obogatio, ali je taj

ga s njome i s njenom obitelji. A kad mu je tako krasno,

prsten dvoje dragih do groba razstavio, upropastio je

umiljato pisala, pa i po koi stih u svoju piesniku

dan sretan brak i spremio prekrasna mladia na sra

prozu uplela, nebi bilo liepo, da i on njoj nije odgo

motnu smrt.

vorio vruim, nienijim uvstvom. Kad nije uprav imao

Petnaest godinah imade na va raun, odkako je

volje za piesniku prozu ili za prozaiko piesuitvo, u

na je bila liepa i pametna,

miesto na Miljku, pomislio bi on samo na groficia Anku,

a i on bijae valjan radin, no bez otca i majke, puka

pa je odmah bio uzneen. Dragi boe, kako se je tada

Selim Ajkunu zagledao.

sirotinja.

Ali Ajkuni je vie vriedilo njegovo poteno

razpievao! Njegova uvstva izlievahu se u medene riei:

serdce, nego sva njezina blaga, koja su joj izza otca

ona, kojoj je list bio namienjen, bijae mu tada boi

ostala.

com, s kojom se je stapao duh njegov; svemir bijae

Ona je njemu poklonila svoje serdce, a vie

nije imala ta, jer je njezin inetak bio u skerbnika, a

mu malom kolibicom, gdie su samo njih dvoje ivieli;

ovaj je bio bogat, dakle i nemilostiv.

jedan asak blaenosti bio mu je itavom vienosti;

Znao je on nji

ma rei: vi ste obadvoje jote zeleni, a to je jot vi

volio je usniti samo jedan sanak o njoj, nego itav i

e, Selim je nit i ubog. Idi ti moj sinko u sviet bieli,

vot sprovesti u srei i slavi, da, zanj bi i isto neumrlo

okuaj svoju sreu, trudi se i tedi, nebi li se pomo

posmrtno ime rado pregorio.

gao, pa tako e tek poslie moi zaprositi prvu die

vojku u Bagdatu, i meni e milo biti, da mi gotov
zet bude.
Selim se spremi odmah na put, ta u vatru bi

To se zna, da je Miljka tada jot vema uzhitjena

bila. Ele na posliedku joj ve i dodija to ljubezno pu
sto dopisivanje.

Bilo je ve dvie godine tomu, odkako

se je razstala sa Srekom, a on njoj jote nikad ni biele

skoio, samo kad bi znao, da je to prei put do

ni crne nespomenu o enitbi. Medjutim su i Miljki na

liepe Ajke.

stale ve bile one nemile godine, u kojih dievojka voli

Ljubavi se nita teko nevidi. On se je

uzdao u sebe i vierovao je Ajki.

Na razstanku dade

da ju zovu gospodjom, nego li gospodinom. A k tomu

ona njemu prsten svoj kao zalog viere i ljubavi, da

jote ginuo je za njom mlad, pristao i staroga plemi

e ga ekati za est godinah, pa ako do to doba ne

koga poriekla komornik Visokovi.

dodje ili prsten svoj nepovrati kao svoje obiljeje, ona

odbiti.

e to priniti tako, kao da je on umro ili nju preurazio.

gaju.

ugovorie pa se razstadoe.
Bagdatu, a Selim otidje u Indiju.

Ajka ostade u

U Bengalskoj do

dvori se on kod jednoga bogata tergovca, te ga ovaj

Nije ga smiela

Bolji je jedan zec na ranju, nego deset ih u

A dievojka je kao i dievojka.

Miljka je dodue jednako jo pisala Sreku, ali

je ve bogme i oijukala ponieto sa komornikom; pi
sala je onomu sve to redje, a oijukala je s ovim sve

278

to etje. Na posliedku je ve eliela, da joj se posla

redu, kad ili poe na jedan put raditi i vratvo prokle

niki savietnik malo iznevieri, kako bi se mogla razkr

toga dvorskoga lienika.

stiti njime. Ali on joj se nije iznevierio, jer joj nije

nikad mi vieran bio.

Sreko je gledao na sve ruke, da sakrije svoju

Nadao se je ve, da e mu ona

nevolju; ali pri tom minula ga je i volja, i ljubav. Za

biti suprugom, ali on je ljubio groficu Anku, koja mu

mukne i postane ozbiljan. Miljka je to odbijala na nje

je mila bila kao i ono voe, to je zabranjeno.

govu strastnu ljubav i preveliku stidljivost, pa je stoga

se je on zastupnikom dogovarao, svrio se je i posao

jot vema nanj navaljivala i bodrila ga, da se nahne

te mrzke ednosti. Sve zaludu. Nesretnik stade se

na inostranom dvoru sretno po njegova vojvodu, te ga

mrgoditi, grizti ustnice i na silu boga se samo smijati.

Dobrom voljom velianstva, s kojim ili s kojega

ovaj pozove natrag vrlo ljubeznimi riemi.

Samo oduevljena i niena

Sreka malo da groznica neuhvati, kad je opet

poslie tolikoga vremena ugledao prestolnicu i dvor An

opaziti.

Miljka nije mogla toga .

im je ona ljubeljivija bila, tim je njega sve

in. Groznicu uesti mu strah, da e opet vidieti Miljku,

vea muka poduzimala. Usiljavao se je, te je i on nju

pa joj hoe nee morati kazati, to misli s njome. A

milovao, ali se je i svaki as pri tom u licu mnienjao.

toga se je on uviek mudro klonio. Njegova bolest, odkako

Ona spazi to upozori se preplai se i zabuni

je doao u prestolnicu, bijae zbilja opasna, ili se je

se vema nego on.

njemu samo inila, pa je morao s toga upitati za sa

viet gospodina dvorskoga lienika.

Sreko! ree ona, toliko vremena ima, od

kako se poznajemo, odkako u ljubavi ivimo, pa bi ve

Ovaj, neviea u ljubavi da ga neima vie, prepie

mu kine, raveda i Bog ti ga znao, to jot ne. Ali
time se neliei bolestno serdce.

i valjalo, da smo iskreniji jedno prema drugomu.

Ali,

nemojte mi tajiti, vi niste iskreni prema meni.

Ne

mojmo se sami varati.

"

Sreko javi Nj.

Sreko se zagleda u nju udnovatim strahom, koi

preuzvienosti, tajnomu savietniku, da e mu doi u

je ona sasvim krivo shvatila, i ree u tolikoj smetnji,

Osvanuo je bio zanj sudnji dan.

da joj barem to god odgovori:

Dajte mi to god, ime u se okriepiti! ree on
prije dvorskomu lieniku.

to razumievate vi po tom, ljubice moja?

! uzdahne ona i podigne alobito oi prema

Ali tvrdoglavi dvorski lienik nedade se ni vi

nebu: jao meni do boga miloga, dakle i sad se jote ne

lami sedlati; uze klimati glavom, te mu posla vratvo,

razumijemo! No, dobro je, ja vas razumijem. Neka

koje je poslaniki savietnik odmah popio, nemisle na

bude! Ali zato niste iskreni prema vaoj prijateljici?

nikakvo zlo.

Nesretnomu lieniku svidielo se je, da

mu prepie istilo na taj vani dan.

Svatko e znati, da je to vrlo opasna poputnica,
kojom oviek polazi u pronju.

Sreko, nenadaju se

toj pakosti, nije ni slutio, da e mu to god smesti naj

vaniji posao njegova diplomatikoga ivota.
S poetka bijae sve dobro.

Kod tajnoga saviet

Imali su mnogo to kojeta jedno drugomu pri

poviedati.

uzhoda po sobi. Nije mogao u toj golemoj nevolji ni

riei vie izustiti.
"
Ne Sreko, vi niste iskreni.
mi priznajte.

Ja vidim to. Sam0

Vi ljubite drugu.

Drugu? uzdahnu Sreko, i sad bijae jot u

nika nisu znali od radosti, to da rade, kad su ga vi

dieli.

Ja neiskren? protepa on muklim glasom, pa se

Miljki se je Sreko tako dopao, da se je

iz onih stopah iznevierila ljubeznomu komorniku i od

luila, pogoditi se sa Srekom onaj as. I otac i majka

veoj stisci; jer je slutio, da Miljka misli na Anku.

! ree gospodina velebnim glasom: Vi blie
dite! Vi se u licu mnienjate! Hodite, ja vam neitem
vaega serdca! Hodite, pa budite sretni! eljno je
gledala, kako e se taj snieli prekor primiti Sreka.
Ali ovaj, misle samo na nesretnoga dvorskoga

nisu nita drugo elieli.

Vidieli su dobro, da ih mo

lienika, nedade se u svojoj paklenoj muci dugo nago

raju na samu ostaviti.

Imali su sgode i izlike za to.

varati da ide, ve ni pet ni est, pograbi eir, pa blie

Dakle kucnuo je odluni as.

Cutljiva Miljka bijae udvorna, umiljata.

dim licem kao u odsudjenika poljubi brzo gospodinu

Sreko

vratjae joj milo za drago. Razgovarahu o sladkoj uspo

meni i viernosti; o elji, da se vie nebi razstajali; o
srei mirnoga ivota dvoga milih sve je ve bilo u

u ruku, i odleti, kao da ga vietar odnese.

Sutradan naviestie u prestolnici, da je gospo
dinu Seljanovu zaruio komornik Visokovi.
to je Miljka tako na brzo okrenula svojom udi,

970.

kosnulo se je srdca Srekova, premda mu i milo bi

udaraju u glasovir po niekoliko komadah od najugodnije

jae, da se je razpaao s njome. Bojao se je, da e se

melodije.

tajni savietnik upoznati u njega, a blagodarnost mu je

U prvi mah, kad je Berquin uo ove blage zvu

nalagala, da izpripovieda svoju nevolju potenoj toj dui

kove, pomisli, da je ono niekakav pustolovni glasbenik,

od kraja do konca.

pa ga slua onako, da ga ni neosiea. Sutravee razu

mije on onakve piesme, koje su njemu bile upravo naj

Kad se je Visokovi vienao sa Miljkom, uhvati

Sreko sgodu, da govori sa tajnim savietnikom, koi se

milije, najsladje.

je dotle uviek pred njim krio.

glasovi njemu namienjeni.

Iskrenomu Sreku po

dje za rukom, te se opet izmirie. Tajni savietnik smi

Odmah se osieti, nisu li tajni ovi

Glasba se razliee sve jed

nako njemu uz prozor, a on se domilja, odakle da

jao se je grohotom, pa je tieio dobroga Sreka, koi

stiu angjeoski ovi glasovi. Jednu veer poslije nieko

se je inio, da je tuniji i zaljubljeniji, nego to je

liko danah slua, uje, uhu nevieruje, gdie se uz gla

sovirno skladno uborenje ore tri ljubka gerla, pieva

zbilja ikad bio.

Boe dragi, pa zato mi to nije kazao? ree

jui novim nainom po niekoliko idyllah njegovih.

Uz

gospodja Visokovia, kad je to poslie saznala: Gospo

mnogo drugih piesmicah zapievae i onu, kojom om

din dvorski lienik zasluio je, da ga oviek iz zemlje

certa dvoje krasne i krotke dietice, gdie dolaze snier

no, te se mole pastirskomu bogu za biednoga svoga

protiera sa njegovimi vratvi.

otca, koi boluje od teke bolesti.

(Dalje e sliediti.)

Ovu piesnu zapie

vae upravo iz svega gerila na sav glas tako, da njezin

sainitelj, makar bio krotke i ponizne udi, nije mogo
odolieti istini, a da se nedivi svomu stvoru. On se raz

Ohrabrenje mladei.

topi od larne miline. On stane prosipati suze od radosti

s ove pitome piesmice seoske, s ove zienice uvstve
Berquinovo bolovanje.
noga vietaka u prirodnoj ubavoj prostoti.

Siede kod

(Sveretak.)
prozora, slua, esto kroz prozor pogleda, nebi li mnogo
Sutravee, kad sunce zadje, te se sumraje uhvati

koga ugledati, te opet baca ljubopitno oko na nizu

po krovovih velikoga grada, siede nemoni Berquin kod

dubravicu, odakle se liju boanski ovi zvukovi.

prozora.

milinja i veselja uzklikne: vala vam! oh, vieita

Iznenada mu razdraga uho najsladja harmo

Pun

nija omiliele mu glasbe, pa ga ublaava u serdcu i

hvala vam, o nebeski stvorovi! Vi ste prihvatili glas

dui, tae mu razdraene ivce.

angjelab, da mene tieite i razgovarate!

Des Essarts bijae

Ah, tko da

domai lienik u vojvode i pa ira. Dolaze u biele dvo

meljubi ivot, kad ga vi znate tako osladiti i omiliti?

rove, bude zatitnik, ili upravo rei otac i majka trijuh

mladih dievojakah, kojim je duh jednako blistao, kako

A ja nikad nepomislih, da u do vieka svojim perom

i visina

iste,

ste po drugi put itali nikad svojih dielah? odgovori

One bi esto zapitale lienika za

tankoglasno jedno medno grlo, romore izpod lia,

plemenite

dievianske due.

krvi i milanih svojstvah

ugoditi, pa doiviti angjeoske slasti!.... Zar vi ni

Berquina, kako mu je, pa to radi. A on jim sad pri

odzivlju se iz dievianskih grudih kano jeka utieenja,

poviedi, da se oporavlja. Poto jim je kazao za smie

uvstva i serdca. To ree, a u jedan mah neima glasa,

ne one orguljice, prihvati jo jednom, pa ree, da pri

ni angjelah.

jatelja diet ce nemoe nita sasvim izlieiti, okrie

Poslije desetak danah, kako se je nona divna

piti, te povratiti eljam mnogih njegovih poznanikah,

glasba ula, osjeti Berquin, da mu je malo lanulo, da

ve umjetna glasba, koja mu je najmilija. Tek to je

je dobrano ojaao. Blaga se mirnost vratja natrag sve

kazao ove riei, poskoe tri ove dobroudne i umiljate

malo po malo, te mu razbistri milo oko, te mu oivi i

sestre, pa se dogovore, da e kriomice, malo po malo

razveseli zienice. Mlai druii podupiru svoga prijatelja,

svojom glasbom oporavljati onoga, koi jih je svojimi

kad silazi niza stube u vert, ili kad podje, da poine,

dieli tako sladko esto putah zabavio.

Kad je noca

da se lada nauije u debeloj ladovini. Kad ide etnjom

omerknula, odpreme tri ove mlade gospodine potrebita

medju drvetjem, jedan ga voda, drugi mu pripovieda,

glasbila u mali germ, koi je

tretji ga cieluje u skut i ruku, a svi se ale, svi po

raso

blizu

prozorah

Berquinovih ukraj vratah u perivoj vojvodskih dvoro

skakuju, svi se igraju onako, kako niegda, oko svoga

vah.

prijana. Kratko je vrieme postajalo, a Bog mu dade sa

Vietija

prati harpom

dvie si sestrice, koje

9S()

ivotom zdravlje, vrati mu natrag blagi pokoj due, te

ovako nagradi one mnoge brige malih viernih prijate
ljah, angjelah-uvarah.

Historini Aphorizmi.
II.
Sunce bira od zrakah, a morska puina od kapaljah.

Prvo dielo, koje je Berquin uinio, kad ga je

is zag bogorov ora.
nova snaga dopala, posveti vieitoj zahvalnosti.

Des

Essarts, vrli lienik, koi mu je sve tajne miline od

krio, povede ga k vojvodi i pairu. Tu ga je dobra
kobca sukobila. U bielih dvorovih slavnoga paira nadje
tri one boje poslanice. tri svoje oslobodnice.

Krasne

Veliine bivaju od malinah, a cielost od estih:

sunana zraka od nebrojenih praakah.
Gradivo je sgradi, to su dogadjaji poviesti. Bez
inah neima diela. ini su, tek kad su uinjeni ili
moralno, ili realno. Poviest pripovieda ine, kad su
rodili diela.

dieve, da jih vidite, pak da se divite. U svake sja i

sto oko jasnom zviezdom osobitih svojstvah, koja su
jim pred drugimi ponos i slava. Berquin haran i smie
ran kae jim: Evo, gledajte dielo svoje! Vaemu um
nomu tieenju, vaemu umietnomu njegovanju, vaoj
bezprestanoj brizi zahvaljujem, to sam ozdravio, pa

U ljudskom drutvu ima bljuvotine; ali neima ni

gdie, pa nikad neznamenita dogadjaja, kano to neima
neznatna lista u bilinskom carstvu.
Lik jednoga vieka - biva od phyzijognomije pojedi
nih godinah, pojedinih urah, asakah, hipovah.
Historik valja da je phyzijognomik one epoche,
hkoju si je u duu i srdce usadio, da ju perom izrui
vienosti.

to sam iv. Kako da vam se za to odduim? Naj

mladja primi u ruke opet dnevnu svoju radnju, pa mu
odgovori brzo: stvarajui u napredak slast i sreu
svim onim, koji vas gledaju kano svoga vodju i omilie
loga prijatelja. Neka niste vi jedini angjeli, koji
ne podtiete i hrabrite, da radim sve jednako! pri
hvati ivo Berquin. hou, a valja mi da posvetim
i stare dane miloj istoj omladini, kojoj sam se za
vierio.

Ono, to ste za me uradile, umnoilo mi je

pomisli o istih stvarih, pa mi podaje novih sgodah. O

tom u ti, mila mladei, priati. Neka je pripoviedanje
vam uzdarje za nebrojene darove!
Pa zaista, kako se je Berquin izlieio i okriepio,
stane izdavati uzastopce na sviet krasna svoja diela:
" Ani des adolescents (Prijatelja mladiah), a potom od
nah Divre de famile (Domau knjigu), pa najposlije
predgovor za divnu knjigu: la Connaissance de la na
ture (Poznavanje prirode): diela skupociena. U njih on,
da i nezna, sve u ali, pripoviedaju milo i usrdno,
razkriva goleme tajne i divne slike iz svieta siloslov
noga i udorednoga, pa sve ovo razvija i ugodno i
jasno. Po svaki put, kad bi Berquin sio raditi oko
ovih vieitih dielah, to su mu kod akademije francezke
zasluila i stekla koristnu nagradu, dua bi mu se raz
topila od milinja i slasti. Tada bi se upravo sietio
svagda orguljicah i onoga brenkanja, pa u jedan mah i
onih sladkih blagozvunih grlah trijuh dobroudnih
sestricah, to su mu pievale njegove idylle, seoske
piesmice. To ga obraduje u pameti, te bi on evo po
novio znamenite ove riei, koje je natiskao u jednom
svojem dielu . . . . : Ah! kako mi se srdce razraduje i
ohrabri, kad pomislim, da u ovom narataju, koi sad
raste i postaje, ima nebrojenih srdacah, koja mene
zahvalno spominju i ljube.
Iz francezkoga preveo Velimir Gaj.

Sadanjost je sudinja prolosti: sadanjost neka

je gospodarica budunosti, upravo rei doastnosti!
Svaki je dogadjaj kobna izmiena Bogom danih
pomislih iza dna due pojedinacah s harmonijom svo
sti, universa. Kad se ove diplomatike knjige izmie
njuju medju dvorom pojedinca ovieka i vinjom vla
dom Vieitoga, onda piru duh vremena: a to je glas
vieka.
.
Prolost je no. U gluho se doba minulih vreme
nah veliki pojedinci prikazuju kano titrajue zviezde.
Na tvrdji, na firmamentu, srbskoga neba pojavi
se Crni Gjuro iz Topole, potom Milo Obrenovi; a
Bosnom ti zaludu pri onaj duh! - Onaj duh sm u
dotvorac nije: on je slovo bez ivota. Biednoj se zemlji
nerodie svietlonoe, munjotezi duevne elektrinosti,
da navrate na sgodno miesto ono, to mi zovemo du
hom vremena, pak da potresu brdi i dolinami zlosre
noga naroda, jednom Promethejevom iskrom razgrijavi
plemenite grudi. Narod biedan, bogat rudami, mi
sto svojih rudah siee majdan zajednike nevolje ...
Strave, aveti i nemani zjaju u pridvorju od laby
rintha historinih zagonetakah.
Zievajui, jape irom mrkle dveri starodrevnih
sgodah. Poviestnici jih motre hrabro i pohlepno preko
praga, pa ve bivaju i motreni. Kolo se vremena okrenu,
pa evo, vidj, kako hrle ovamo ve nova koljena bu
duih danah !
Sadanja se ura slieva u doastu, kano i ona lit u
zvonarnici u kalup od zvona.
Gdie utiee rieka-sadanjica, gdie li je ue pr
voga buduega trenutka? Ali dan biva. Dao Bog, da

Knjievnost.
(Serbsko-herbatska.) Knjiar g. C. Lazarevi pretampao je ve
levani Prinos rodoljubivih mislih na rtvenik narodne prosviete"
g. episkopa Platona. Ciena je knjizi 40 nov.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 36.

U Subotu 3. Rujna 1864.

Teaj XVIII.

Nek se sloge barjak vije!

U to ime nek se pije!
Da se uva, to je ije,
Da se nrnja sva razbije.
.

Zato nagni Markov sine!

Nosi vina I. . . .

Nek ti suza okom pline

d radosti pravi strieke,
I grbom ti plove rieke.

Ses
Nosi vina garavice,
9. Nosi liepa krmarice,

Nosi vina garavice,

Nosi liepa kermarice,

Da s' napijem k od elje,

Da s' napijem ko od elje,

Rodu momu na veselje!

Rodu mome na veselje.

Pun'te, brao, vrhom ae,

Kamo Branko nek napija?

Po navadi zemlje nae;

Drutvo redom da izpija,

I serdca se eto pune,

Jer se diu nae krune . . .

Za svakoga iva brata,

Na vrh ae gledaj cvieta!

Koi sljubi Srb Hrvata!

U to ime puno bure

To su gosti s onog svieta,

Nos'te am0 mile cure,

To su Dmitar i Nemanja,

Nos'te vina garavice

Pred njim" graja i pievanja!

Nek se pije do zorice.

Nikola Begovi.

Bogme tako, sva j prilika,

Gle i grba gdie se slika:

Hvali glavi dobrotvor.

Iskre kreu zviezda sija ...

Pr. Nikola Begovi.
d piene se miesec svija ...
(Nadalje.)
Srdce mi se isto smije:

Na izlazku este godine pobune se nekoji Nabobi

Bit e opet, to je ije;

Ta od Rabe do Vardara

i veliki Mogul digne na nje oruje svoje, da ih pokori.

Rie se ori naa stara

trgovinom obogati. Za taj posao trebao je on vremena

36

U ratu tome dobije okretni Selim liepu priliku, da se

282

najmanje pol godine danah, a u tom je prelazio njegov

slovi zaguivali. Opojen tako zaboravio je bio na sluge

rok kod Ajkune, pa nebi nje pregorio za svu dravu

svoje i na tovare, a nebi opazio bio ni kad se je smrklo,

Mogulovu.

da se dievojka u jedan put netre i skoi. Dignu oi

Nebijae mu na ruku njoj poruiti, a nije

opet kako izpustiti, posao iz akah, od koga uprav za

i opazi ljudski sjen uprema se, prestraena vristne, za

visi sva srea njegova, osobito pred Ajkinim skupim

skrbnikom.

da na zemlju nestaje.

vije se bre koprenom, i pobiee s miesta; ini se,

Selim doao medju dvie vatre, pa nezna to e,

Sangar se osudio i nedie; toliko je jo samo iv,

ni na koju li e stranu. U taj par dodje k njemu San

to oima mie.

gar i kaza mu, da polazi u svoj zaviaj, pa da e se i

tinu korakljajah do jedne kamenite klupe, i tu ju sre

u Bagdat navratiti.

Selimu se odmah razgali, kako u

On vidje, da cura preskaka oko sto

toe jedna robinja i dva bogato odievena crnca, kao

za Bagdat, a mogao se je pouzdati u Sangara, jer je

da su na nju oekivali.

on ovoga izbavio iz potrebe, pa su drugovali i Selim

i kako ikada konj potei moe, odpiri putem u Bagdat,

Odmah usjede na biela konja,

je njemu oitovao svoju ljubav, te je Sangar u duhu

a pratioci njezini za njom. Dok bi udario dlan o dlan,

poznavao Ajkinu liepotu, i znao je svu tajnu o pr

Stenu njezinu. O tome su oni dosta putah na obali

izeznu Sangaru ta mila slika iz oiuh, ali bogme ne

Gangesa razgovarali sjedei u hladu stolietnieh javo

rikah.
Dobro bogme, moj angare, kad je tako, a ti

izeznu mu iz serdca.

koljena i cieljivao njezino miesto, na kome se povaljani

cvietii opet izpravljahu.

Kai joj, da u i ja na skoro

k njojzi doi. Ti zna, da je Ajka sva srea moja, a

injae mu se, da e ona iz

trave izniknuti.

e mi najveu ljubav uiniti, ako uzme ovaj prsten

i preda ga mojoj Ajki.

Nezna sam, kako je klonuo na

Ve se unoalo biee, kad se je on povratio k

svojim ljudima i blagu.
za njim.

Nadje ih, a oni se uztokali

Dodjoe u Bagdat, ali on niti vidi niti uje

sad ti po sto putah prikriujem, da joj preda ovaj

koga, kao da mu se je pamet prevrnula bila. U svra

prsten, i do toga uprav stoji sav moj dosadanji trud,

titu nemoe cielu no zapasti, ve kako je stao na

pa i moj daljni ivot.

prozor, tako ga je zatekao i dan bieli.

Tako dakle Sangare uini, a

neali se glavom mojom. Liepe zahvalnosti ja od tebe

Dugo se je Sangar muio po gradu, da nadje tu

netraim za sva dobra moja, koja sam ti uinio, do te

liepu dievojku; zavirivao je na prozore, obijao oko ku

jedine usluge.

ah, po tri puta terao je na bunar, nebi li ju tamo

Sangar primi prsten i zakune se svojom sreom,

da e uiniti po preporuci.
doe: Sangar podje

Izljubie se, pa se razsta

kui, a Selim veseo za svojim

poslom.

naao. Sve bijae zaludu. Usiljavao se je od nieko doba,

nebi li ju kako zaboravio, ali jok! neda se nai, neda
se zaboraviti.

Provede on tako smlatjen vie osmical

u prestolnici kalifinoj, niti mu pada na um njegov Or

Ma ljudsku zakletvu i komariin trag u libijskom

muzd niti Selimov prsten.

piesku brzo zaklade i najmanji vietri. Sangar prevali

Od nekada ve sabere se.

Dodje mu na pamet,

svoj daleki put sretno, pa kad je bio ve pod Bag

da se je on uprav Selimu za ljubav svratio u Bagdat,

datom, propusti svoje sluge i natovarene deve da idu

pa tek upita za Ajkina bogatoga staratelja, i ve mu

napried, a on sam skrene s puta k vrelu, da se napije

prvi kazae za tu kuu. Kad je doao tamo, susre

vode i od puta odmori u hladu. Kad tamo, al' ima on

t0e ga odmah mnogi robovi, i poem im kaza, da

ta i vidieti: kraj bunara na tratini sjedi cura preli

trai gospodara njihova, uputie ga oni, da poeka u

kao gorska vila, naslonila milu - glavicu svoju na bielu

bai, dok dodje gospodar.

ruku, oborila oi k zemlji, pa zamiljena i zaplakana,

bi rekao, da cvietie broji po travi.
svikne i iv se tu zapanji.

Sangaru se cura

Nikad se on nije u die

vojku zagledao, a sad mu je dola bila njegova hora.

Sangar je vrljao po bai, razgledajui mnoge

istukane, primiriavajui u cvietje, ali on niti ta vidje,
niti ta omiria.

Kako se je kua u bau pruala, a

prozori joj bijahu zelenim motkami izprepletani, pa je

Nepoznaje on nje, ija je, ali je liepa, pa tuga ju

vietar popirivao i lagake zaviese sa prozorah nosio,

njena jot bajnijom uinila. Vidi joj groznu suzu na

dodje Sangar pod prvi prozor, te mu za nestanim

cernome oku, vidi otvorena njedra labudova. Sve je to

vietrom utee nespokojni pogled njegov izpod zaviese

njega oaralo i podpalilo u njem strastnu ljubav, koju

u sobu, i vidi, gdie na dueku spava cura, kao sali

je dotle sirotinja njegova uspavljivala, a preteki po

vena.

Boe prosti! jest ljubica, za kojom on ezne, a

283

nezna joj niti imena. Uzkiplje u njemu krvi

Tako bi se ona obino sama tieila i nadala, pa kad

ali brzo i obamrje; jer mu dodje na pamet, da ta cura

bi joj samoa dosadila, a ona bi sjela na svoga brzca

nitko drugi nije, nego Ajkuna, zarunica njegova do

bieloga, te bi do bunara izjaila, ba onamo, gdieno je

brotvora i prijatelja najviernijega.

nju Sangar prvi put ugledao, i tu bi dugo i dugo niz

Kukavni Sangar pobiegne iz bae, kao da ga

put gledala, odkuda je Selim morao doi, pa kako bi

djavoli tieraju. Nezna oviek kazati, kakve njega muke

upazila u daljini, da se po koi pramen praine izvija,

popadaju.

a njojzi hoe srdce iz njedarah da skoi. Vrelo je to

Bori se ljubav i prijateljstvo, ni jedno nee

da popusti. Eto u jednome asu hoe strast da ga sa

bilo njezina svetinja, tu bi nju misli njene tako zanie

vlada, ali ga u isti hip opet i vrlina i zahvalni spo

le, da oko sebe nita drugo nebi ni vidiela ni ula, a

men prihvati i ukriepi. Zasliepljen posegne da ide k

povezau poturila bi sa lica, samo da bolje moe put

dievojci u kuu, pa da padne preda nju i kae joj, da

nike na cesti razgledati.

je Selim umro, a nju da je njemu na smrti izruio,

Tu je nju i kalifa sluajno spetio, kad se je je

te da ju za sebe zaprosi; jer on poginu za njom,

dan put iz lova vratjao.

no opet mu naspije, da nosi prsten k Ajkuni i kae joj,

inila, ali je ona i od njegova sjena na svome bielcu

da e njezin zarunik na skoro doi, a zatim sam da

bre umakla, kao god i ono od Sangara. No kalifa je

se ugui u valovitome Tigrizu.

Njega je liepota njezina ob

tisnuo za njom svoje njuhae, da izvide, gdie je kua

Tako se je Sangar sam sobom muio pun niesec

danah, ve je izumio bio i osuio se kao klipa; jer je

njezina, i ve je tu istu veer saznao sve, to je e

lio ..... -

po itave dane i noi leao na tratini kod bunara, gdie

dmah porue po Ajkina pootima, da dodje u

no je Ajku prvi put nazrio, te se tu koje od gladi

dvor.

i edje, koje pak od sunane ege i kie sasvim pobo

dade, a njemu je to bogme laskalo; dadoe mu bogate

lio, a hrdja mu se u kosti zavukla.

dare, i to ga jot vie zanese. Glupomu tvrdici samo

Omrzao mu je

Ponudie ga, da svoje pitome u carski harem

bio ivot, te nije mario ni za liekove, ve se je izu

podaj, i uz to ga jo pohvali, odmah e svoju duu

djen koje kuda vukao po poljima oko Bagdata. Tako

vragu prodati. S tiem vruim potee on kui, da kae

je dobasao onu veer i do tebe, pa se ve nije dalo

Ajki, kakova sjajna srea nju oekuje.

dalje, zato se je kod tebe i zaustavio. Drugo vei sam

znade.

zla boga i sama ponuda gadi.

Da to, on je na sebi opazio, da e umrieti kod

tebe, pa zato je i izekivao, da ti izrui svoju tajnu i
moli te, da odnese Ajkuni prsten i Selimovu poruku.
Ti nisi ono jutro imao posla u Bagdatu.

Sieti

se samo, da si ti iao svomu poznaniku u pohode. Da

Ali dievojka nee za to ni da uje, ve joj se do

n ju kori, da je ludo

diete, i da e on nju pod mora predati u kalifin na

ruaj; a ona opet prkosi mu i zakljinje se, da e ba
i u haremu ostati vierna svomu Selimu. Tvrdica iz
vri svoju silu, a ona svoju zakletvu.
Zaludu

plamti sultan od ljubavi zaludu sve

nisi tamo poao, bio bi veliku nesreu preprieio; a kad

novi i novi dragocieni dari, zaludu svirke i veselja njoj

si se povratio, ve je Sangar na umoru bio, i nemoe

u slavu; ona nemari za njegovu carsku sjajnost, niti pre

izustiti ime Ajkino, pa je time i umro.

za od prietnje silna gospodara, pred kojim strepi polak iz

Krivo si se omiljao, da je on tebi prsten za

toka: nije blago srebrdi ni zlato, ve je blago,

tvoju poslugu darovao, te si se daru poveselio, a na

to je srdcu drago. Selimova zarunica nee viere

njem je bog postavio bio sreu dvoga dragih.

Minulo

da potare.

je est godinah, a Ajka je jot vieru drala.

Dola

Dodue jest ona kalifu potovala, a imala

je za to i razloga, jer ako je on u aru i vikao i si

ahu joj ugledni prosci, ali je ona njih odbijala. Poot

lom prietio, opet se je stiao i nije sile uinio, ve se

im ju njezin korae, svietina ju uzela na zub, ma ona

je svaki put umilno izpriao i nju molio, da mu oprosti.

nita nemari.

Da je Selim vieru pogazio na to ona

Saalila je ona njega, razgovarala se s njim i uvierila

i nepomilja; a da je umro ni to nevieruje. Ona je

ga je, da ona nemirzi na njega, ve samo da mu ne

sama sebe razgovarala: moda ga je smela ega u rav

moe srdce pokloniti zato, to se je pred est godinah u

nici abu-eharskoj, ili vieni snieg na planinama, ili

drugoga zaljubila i njemu se do smrti svoje zaobeala.

valjda guste ume i vieni povodnjevi, a moda i sve

skupa.

Ako li se je razbolio, jote je iv, a dok on

die, nee Selim svoje Ajke premraziti.

To je kalifa razumio i bijae mu teko, da je

tako; ali je ipak potovao prava ljubavi i toliko je sa
mo molio, da se s njome moe razgovarati, na to ona
36

i pristalue.

On se je nadao, da e nju predobiti po

najvie time, to Selima i poslie njihova roka nikako

majka, ulica mu je i kolievka i sloboda .... Ona mu

nebijae natrag, a to da e nju uvieriti, da je on mr

vidie prvi osmieh, ona ga povede prva u etnju, ona

mu uini iano kumstvo. A zahvalno diete meostavi

tav, ili razvrzigra postao. Jest njezin staratelj i to

skuta majke svoje.

njojzi napominjao, a kalifa je znao rei: ali udo ve

u svakom obrtu i zanatu, pa i u svakom obliku. Lieti

Iliko, da Selim nije bar prstena poslao, a ima tolike

je aba, a u prolietju vodja prevratnoj stranci; ali nije

On ti se desi u svakom zakutku,

prilike; jer trgovci dolaze bogme esto iz Indije ova

svakoj peki arilo. On je kobni Tantao po dvie stvari;

mo: no njojzi je i to poznato bilo, ali samo serdce

jer jih sve jednako udi, pa jih svrhstvovati nemoe,

njezino nee da znade, da je tako, a kad srdce nevie

i to: oboriti vladu, izkrpiti si hlae. Gaziblata, gizde

ruje, ta ti onda vriede svi dokazi?

linski majmuni, zijaci iva su slika i prilika vieite

Neima druge pomoi, ve ekati, da vrieme tu

monarchije, a gamin je ogledalo itave anarchije.

guvu odsue, tako pomisli kalifa u sebi, pa tako i

uini, premda je strpljenje u ljubavi slaba zadubina.
U isto doba pade tvoj susied u potrebu, i ti pro
dade prsten, da mu pomoe.

Zlatar odnese taj pre

liepi prsten i ponudi ga kalifi.

pokloni ga Ajkuni.

Car kupi prsten i

Gaminovanje je arena nuanca starogalskoga du

ha. Starogalski grb nosi pietla, a gamin je kokot s
ostrugami nezavisnosti, slobodoumlja, pa i nestanosti.
Gamina se neka uva: samosilje, nepravda, despotizam,
fanatizam, okrutnitvo.

Ova, kako vidje persten, vristnu i

srui se onevietjena na zemlju.

Kalifa se iv prene

Gamin neumire! on je svagda mlad.

Dok Pariz

nije lego spavat, udara on u skitnju svimi ulicami. Da

razi i ostade zapanjen. Dievojka se razabere, padne pred

sbilja, to sam kazao?.... plonikom? Ni to nije isti

njega, savije mu se oko koljenah, plae, jeca i srie ime

na. Ta gamina bijae prije, nego su po Parizu ploe

Selimovo i tu doznade sultan, da e to taj persten

pometali. Ta on ti gazi blato ve od jedanaestoga vie

biti, koi je arobnom silom ljubavi sve njegove dosa

ka; a kazao bih, da je vidio kraljeve nae iz prvoga

koliena.

danje elje unitio.

(Dalje e sliediti.)

Pripoviedati poviest od Pariza, pa

nezapoeti

smiesta o gaminu . . . . to znai, da si stao pripoviedati

itavu poviest rimsku od Bruta, pa dalje, ni nespomi
Pariki gamim *).

nju prvih kraljevah, koji su bili prije njega, pa bez

kojih nebi nikad rimskoga skupnovladarstva bilo; to

U Napulju ima lazzaronah, u Mnetcih condottierah,

znai, da si shvatio kakav narod ve izobraen i ugla
a po svih se gradovih francezkih potuca niekakva vr
djen, niti se neobaziru na prve poetke njegova izo
sta od iteljstva, koja se je otresla dosadnoga jarma
braavanja. .
drutvene obinosti i zajednike navade, to je bila i
na vrzinu kolu.
A mi Pariani, to da jim zavidjamo? Ta nei

Duh pariki, taj toak, taj daemom, tee, a njim

gamin, te po svem svietu stvaraju zajedno danas od
zlohotnikah narodne divotnike.

ma li u nas mali na gaminac?

Gamin ije opanke, gradi stolove, on je bravar,
U Parizu ima diete, a u ivici ptica.

Ptica je
ara kojekakvimi mastmi, on pomalo i slae slova u

vrabac, a diete ulinjak, gaminac, homuncio, ovieuljak,

kakvoj tiskarnici, pa onda svee i pokoju knjigu.
kazao bi Plauto.

On

Da zapita golemi grad: tko je ovo

sam glavom i po sebi nije, upravo rei, nita; a on je

radostno eljade, taj nestani manjo? odgovorio bi

velik, kad sbaci klobuk s glave gradskomu poglavaru,
ti gorostas ponosito: To je edo moje.
kad mu polupa prozore, ili kad razbije gradsku svje
Pariki gamin ide u svoju verstu, u osobitu kastu,
tiljku.
pa je opet jedno tielo i jedna dua s velikim gradom,
Gamin neima nikad stalnoga odiela.

Sad pripae

te se moe kazati: Ecce Paris, ecce homo!

pregau zelenu, pa udari na se zobunac, gvodjem
Ime gamin bude prvi put natiskano g. 1830.,
ogaren; sad si turi na glavu kapu od hartije, napi
te se upravo onda i podkrade iz pukoga u jezik knji
evni.

renu ipku, turski fes.

Bieve, emu? To je zalino.

Depni rubac, zato?

Evo ovdie mu visi niekoliko

Gaminovo se ime neda vierno na nikakav jezik

prevesti; on je edo gradsko: ulica mu je i otac i

dronjakah i krpah iz oterzane koulje niz poderalne
*) Izgovaraj: gamen.

hlae, u kojih nebi maka uhvatio, pa to mu je sav

285
nakit i odielo.

Mali uzroci.

Svaka odiea treba da mu je probu

ena, ili bar kojekako sastavljena, tamo amo izkrpljena,

Dvojaka pripoviest od Cokea.

ovdie uta, ondie zelena, as modra, asom crvena.

I.

To mu je znaaj: to je gaminstvo.

Pak da ti ovakva

(Nadalje.)

sloboda mila nije?! Sad on vikne na tergu: I muf

tije, nae knjievnike! Pariz se smije, a knjievnici se
ljute.

Pomirenje to uzvisilo je Sreka na ast pravo

sudnoga savietnika, a time je stupio i u veu platju.

Gamin se igra bezprestano, od uranka, pa do

spanka.

Vojvoda-vladar obasipao ga je neprestano milotami.

Njemu je ivljenje ugodno putovanje sve do

petnaeste godinice. A to je gospodskoj dietci u bielih

dvorovih? Da li je tako sladko, kako naemu gaminu?

Ali sve bi on to rado bio pregorio za ljubav liepe

grofice Anke.

Njezina liepota tako se je razavila bila

za onoga vremena, kada je on bio na inostranom dvoru,

da je Sreko sav oaran i obajan stajao i izdaleka ju

Da li je ono dietinjstvo tako liepo, kako prostomu slo

rumeneu licu i pun straha motrio, kad ju je prvi put
b0dnjaku? - Pa najposlije muka due nevadi, ve su
vidio. Da ga nije vesela, iskrena grofica sama pozdra
djen dan.

vila kao svoga staroga znanca nebi se on nikada

Miesto da ga brina dadilja tetoi od rana jutra,

bio usudio s njome progovoriti.

snai i blai, gamin je u to doba slobodan, gradi ku

ice od pieska, pa radi, to je njemu drago, kako mu

Ali i Anka nebijae vie ona, koja je bila niekad

u Seljanovoj kui. Onda bi mnogo putah skoila predanj,
obiesila bi mu se bezzazleno o vrat te mu se udvarala

se prohtije. . Neima do njega nareenoga tirjana i sil

i umiljavala. Sve to bijae sada drugaije. Ona je po
nika, koji bi svaki as na njega povikao: Egospo
stala niekud velebna, velianstvena, te je svakoga i ne
dine, vi ete se uperijati! Neigrajte se pieskom! Go
hotice prisilila na smiernost.
spodine, vi ete si poderati hlae. A to poini ta go
Izprva misljae Sreko, da je ta dievianska ve
spodska sirota? Stranu opainu; htiede skoiti na
lebnost plod naukah gospoje gojilje, kod koje je mlada
klupu; a sad plae od nenaravnoga ukora.

grofica vie godinah ve prebivala. Pa neemo ni tajiti,

Slobodni gamin, kad se tada niegda, samo jedan

gojila bijae ukoena gospoja, puka uljudnost i udvor

put za itavoga gaminovanja svoga doepa kakve nove

nost.

Ali se je Sreko ipak prevario. Anka je sau

haljinice, kad ga dobra kobca sukobi, te ju nadje u

vala svoje isto, plemenito srdce, a udvornost i pri

stojnost nije joj utubila njezina gojilja, nego je ona to

skutu, ili u depovih od stare odiee vriedne majke

ve od naravi upila.
svoje, netedi je, ve ju odmah podere, : Ti e biti
Medjutim je ta bludnja liepim plodom urodila po
opet oterzan i poderani! reci mu, a on e ti stojiki od
gospodina pravosudnoga savietnika.

Uz Anku injae

govoriti: Pa makar, kako mu drago!... ja u biti ta

mu se, da je i usukana boica dvorskih obredah vrlo
kav, kakav jesam, biti u otrzan i poderan!
on haje i nehaje; jer mu zraka treba.

Za to
ljubezna.

On hoe da se

prosto kretje, pa nee tvrda hama. Srea mu je i ve

selje, kad to moe komu razoriti, utamaniti, razbacati,

On joj se ulagivae i udvarae, pa zato ga

mudra gojilja usrei svojim prijateljstvom.

Vie putah

zvala bi ga k sebi na posielo; na posliedku se je on

kod nje ve i udomaio bio, a grofica Anka, koja je
pravosudnoga savietnika ve od niekada tovala, nije

izopaiti, slomiti, ili razmetnuti... ! da vidi, kako

se dakako tomu nita protivila.
ti je srean! Nita neima, a svega se uiva.

On je
Tako se je malo po malo povratilo opet ono staro

vrabac sad u itnici, sad na strnitu; sad vreba iz

poznanstvo i nieko

prijateljstvo.

Anka

bijae vrlo

krstine u polju, sad kod konja oko zobce: on je sva

krasna, a k tomu jote kerka vladajuega vojvode, pa

gdie i nigdie.

tko ju nebi bio ljubio i oboavao? Svi su joj se kla

U gamina ima pomalo i one sile, koja

stvara ovieka; njega ima, pa opet neima.

(Dalje e sliediti.)

njali i umiljavali osim jedinoga Sreka, pa uprav ta

njegova stidljivost dopadala joj se je vema, nego da
ju je i on neznam kako velesigao.

286

Eto tako je Sreko bio prilino sretan.

Sastaju

ja bih carinar bio! ja bih za njega radostno iao po

se svaki dan s njome, ublaila mu se je ponieto nje

svietu koru kruha prositi.

gova strast, ali upijaju neprestano sladki ljubavni

pokojne tetke.

otrov, sve mu se je to vema mutio mozag.

Anka mu

bijae dodue vrlo milostiva i prijazna ali on bi

volio bio, da ga je mrzila i prezirala.

I to mu bijae

najmunije; jer grofica jot nepokaza svoje prave mi

losti.
Nieki dan bijae Sreko na imanju gospoje gojilje,
koja je imala krasno drutvo; a u krasnom drutvu
bijae Anka uviek najkrasnija.

Gospodina pravosud

noga savietnika zapade srea, po ruku odvesti Anku

u etnju.

Hodaju po gaju spazie oni, kako se iznad

grmovah izvija dim, te podjoe tamo.

Nebilo za dugo, i oni upazie medju grmljem
pod sobom u dolini prosjaku obitelj, koja je ba svoj
ruak varila.

Dva dieaka od est do sedam godinah

Zatim se usieti on i svoje

! a ja! jecae Miljka: koga sam ja ima

la? I ja nevidjeh svoje majke, neimadoh ni brata, ni
sestre, ni tetke.

Vi ste barem imali otca, rodjenoga

otca; ali ja ... i tu stane jecati.

Pripoviedaju tako, nagnae si ve bogme i suze
na oi.

Nikada se jo nisu toliko zaveli bili u razgo

vor. Nebijae dakle nikakvo udo, to je Sreko osie

. tjajui svoju i njezinu nesreu, primio ju za ruku i
uzkliknuo: Oh, kad bi ja bio samo va brat!
na ga pogleda i ree mu srdano: D, da ste
mi brat, ja bih vas vrlo voliela!
Uzmite me za brata! ree joj on tako svesrd
no, da mu Anka ni riei nije mogla odvratiti.
Da prihvati ona, Sreko, ako mi moete biti

verahu se po starom ovieku, koga zvahu otcem; malo

brat, pravi brat iskren, uzdan, poten, kao rodjeni

dievoje u etvrtoj godini pomagae majci suiti ru

brat, evo u vam biti prava sestra. Nisam nikomu jote

bine, koje su bile razastrte prema suncu po ipcih.

tako prostoduno pripoviedala o svojoj rodbini, kao

Liepo li bijae gledati, kako as dietca ljube i miluju

vam, a ni meni nitko do vas.

svoje roditelje, as roditelji dietcu! Siromana ena

Nemojte me zaboraviti, a ja u se s vami radovati ili

miljae, da ju nitko nevidi i neuje, pa se je sasvim

plakati, pa snala vas u ivotu srea ili nesrea.

Ljubezna Anko, sestro! ree Sreko i pritisne

podala svojoj materinskoj ljubavi.

Anci se taj prizor tako dopade, te je sjela u
travu, da se moe sita nagledati.

Evo vam moje viere.

I Sreko nadje za

ju k svojim grudima, poljubi ju, a i ona, premda drh

tju, vrati pobratimu sestrinski cielov.

Brat i sestra

neljube se dakako tako dugo ali moramo se sietiti,

se miesto uza nju.

Ti ljudi su tako siromani, tako biedni! ree

da obadvoje njih nikad jote nisu imali u svojih naru

ili proapta Anka, i uprie oi u Sreka, koje bijahu

ajih niti brata niti sestre, a za prvi put se to

tamnije, nego da je plakala ili moda plakati htiela.

lahko opratja.

Jest, oni su sretni! Ta vi znate to, draga gro

Uz to pobratjenje i posestrenje najbolje je prola

fice, barem iz knjigah znate, da zlato i ast neine

prosjaka obitelj.

ovieka sretnim; srea stanuje ponajvie u siromanoj

njim; dadoe svakomu malomu prosjaku, koi je izletio

uzdahnu grofica, ja bih se svaim zadovo

Vodaju se sidjoe Sreko i Anka k

preda nje, pune ake novacah, misle, da time samo

zadubinu ine.

ljila, da, ja bih rado i siromana bila, kao i ti ljudi,

injae im se obadvoma, kad su se povratili k

pa nebi me dua boliela samo da imam otca, majku,

seoskomu dvoru gospoje gojilje, kano da im je put sav

brata i seku, kao to oni imadu! , neimam

vienci nastrt; topli veernji vietri, koi pod sumrak

nigdie nikoga sretan ili je oviek, kada ive u svo

Ali ja sam ve od povoja svoga

popuhivae, vidjae im se, kano da se ljube brat i

SeStra.

Kao i ja! doda Sreko u nesietnici, misle na

morao oviek gledati, kako brat i sestra pleu, da se

joj kui i uz svoga!

sirota.

carinara, svoga dobroga, nesretnoga otca, i na svoju

tetku.

U veer se je plesalo kod gospoje gojilje. Tu je

moe diviti ljubavi bratskoj!

U tome stanu se prijatno razgovarati. Sreko joj

pripoviedae, kako se je u mladosti svojoj prebijao od

Netrebam ni kazati, da je Sreko blaen bio. Kao

nemila do nedraga, kako je uviek tuan i neveseo bio,

pravosudni savietnik i predsiednik svoga sudita, vrio

i kako je rano izgubio otca. da mi je otac iv,

je on rado pravdu, ali jote radije milost.

Pa zar je

287

i mogao biti tvrda srdca, kad se je samo sietio svoje

ini mi se, da vi otajna pisma tu krijete? ree

preljubezne sestre? Odkako se je pobratio, bio je on u

Sreko i digne listove. Grofica se zakljinjae, da ona

nezna, odakle su ti listovi.

svaem napredniji; ali sve bi on to bio pregorio sa

mo za jedan jote cielov svoje posestrime. Tako bi ga
stari, boleljivi vojvoda mnogo putah zovnuo k sebi, da
se s njime porazgovori o dravnih poslovih.

Sreko

Smijem li okuati sestrinsku vieru? upita on:

pa imate li srdce, dati mi da itam te tajne?
Eto vam ih, pa itajte, smiju se ree grofica,

je umio dobro itati; sestra je to dokazala vojvodi, pa

a Sreko, da nadje to god, ime bi ju draiti mogao,

je Sreko esto

proita na brzu ruku prvi listpromieni se u licu,

proita drugi, tretji obezznani se i promuca: Mi

morao vojvodi itati najnoviju koju

knjigu, da neoama.

Vojvodi je taj zasluni mu jot

vema time omilio, pa ga uze u svoje tajno viee.

lostiva grofice, odakle u vas ta pisma?

U dvoru su dakako svi glavom klimali.

dievojka preplai se, pogledavi Sreku u oi, koi je

udom su se

udili, da je vojvodi, koi nikada jo nikakva mitnjaka

Siromana

pobliedio bio kao kr.

nije imao, na jedan put to u glavu puhnulo. Ele za to

Ali za Boga, ta vam je? ree ona.

su se ipak svi klanjali novoj zviezdi.

dakle vam ta pisma? upita on po drugi put,

Ali, kao to rekosmo, odatle nije poliegala Sre

kova srea. On bi i carinar rado bio: samo da su mu
dali njegovu sestricu; on bi bio blaen.

okamenjen od strave.

Zapanjena grofica pogleda naj

prije pisma, zatim rubac, pa onda pletivau, i ree:

Dragi boe, ta to nije moja pletivaa, nego go

Anka se je povierila svomu bratu, a on je kao

spoje gojilje. Tako je brate, kad oviek leti kao muha

rodjeni brat i to joj pripoviedio, kako ju je odavna ve

bez glave.

nada sve ljubio, i da mu je gospodina Seljanova mnogo

spoju gojilju.

Hodite sada, pa molite za oprotenje go

Ala e vam ona izatati otena!

jada i nevolje zadavala. Tada prizna i sestra sasvim

U taj par stane hintov pred vojvodinom palaom.
naivno, kako se je i on njoj ovdie ili ondie dopao;
Sidju s kolah, Anka smiju se svomu bratu, a Sreko
kako je ona u potaji plakala, kad je on odputovao po
zamiljen i mue kao zaliven.
svojoj slubi; kako je ona gospodini Seljanovoj uviek
Grofica pripoviedi odmah vojvodi, kako se je Sre
u pohode dolazila, samo da o njem kakav god glas
ko promaio, i doda jote kojeta, da se je starac gro
uje.
hotom stao smijati.
udnovata sgoda pokvari u jedan put mirnu sreu
brata i sestre.

Ali Sreko zamoli prejasnoga vla

dara, da govori s njime na samo; jer ima silnih po

slovah, i ode s njim.

Anka se je tomu dakako udila,

Grofica podje u hintovu sa svojim novim bratom

i nebijae joj po volji; no nemisle na nikakvo zlo, ode
k prejasnomu vojvodi. Vojvodi bijae njegova kerka
jedina radost na svietu.

Ve su sluge pritvorile bile

ona u drugu sobu, gdie se je u sjajnom drutvu brzo

zabavila.
-

vrataca, a koija samo da oine konje, kad al' Anka.

Kad je izminuo jedan sat, porui vojvoda, da ne
viknu stanite, i uze traiti svoju pletivau.
je kod kue zaboravila.

Bila ju

Namah skoi Sreko iz kolah,

moe doi.

Ali i Sreka nebijae vie natrag.

Oda

uzleti uza stepene, da ju poite. Anka mu nije imala

zvae i ona dva popeitelja, koja su bila u drutvu,

kada ni rei: Eno je na gojiljinu liioniku.

jote niekoliko drugih velikih dvorskih inovnikah, i

Sreko se uputi ka gojiljinoj sobi; ova bijae za

nijedan se vie nevrati. Odazvae i gojilju; ni nje ne

ima vie.

Svi su se bili uzbunili i uz tokali. Razidjoe

tvorena; ode na druga vrata; i ta su zakljuana, a

se prije, nego drugih danah.

Grofica Anka odveze se

tako i trea. Teko niekako nadje jedna, koja bijahu

sama kui. Jo nebijae ni koracila iz kolah, a ve joj
otvorena.

Udje unutra, te prodje kroz sve gojiljine

odaje, u koje je inae malo tko mogao zaviriti. Mnogo

donesoe glas, da su gojiljine sobe sve pozapetatjene,

a gospoja sama da je zatorena.

Sobarice udarie u

bijae stolovah, ali nigdie nikakve pletivae. Ujeze i u

najotajniju sobicu gojiljinu.

Bijae dodue zatvorena,

pomaganju i viku; od strave malo da se grofica nije

razboliela.

ali jot klju u vratih. Tu je naao svakakvih izpre

metanih pisamah, raunah i pletivau. Samo je nju
uzeo, te odletio s njome k sestri.

Kola se krenu.

Uzput trebala je grofica svoj rubac.

Izvadi ga

zato iz pletivae, a s njime izpadoe i niekolika lista.

U jedanaest satih po noi zakuca nijetko, i kazae

grofici, da je Sreko na vratih.
Doao je u putnikom odielu. Anka probliedi kao

288

Sta se je dogodilo? upita ona drhtju kao

prut. Zamoli ju, samo jedan asak s njome da u e
tiri oka govori.

Sobarice izidju.

Ljubezna Anice, aptae

svoju sestrinsku ljubav.

skuile ponosito elo pod priekorni jaram viih zako

nah? A priekor je grdji od smrti.
to su zakoni vii? Znao Vinji, koga onako do

on, uzuvajte mi

U Napulj me alje vojvoda,

kuujemo, kako i njegove zakone.

Slabi duhovi, mislei, da razumiju uzroni sklad

da spasim kneza Vladimira, da ga, ako ikako bude mo

vieitih sphaerah, silnih svietovah, svega mira, utieruju

gue, ovamo dovedem. Spleli su gadnu veleizdaju. Voj

svaki as mudrom svojom hyperkritikom one zakone u

voda je ve stari grob samo im je knez jote na

la, pak hoe da jih zateku u budalatini, u krivdi. Jer ti

putu, pa bi onda po smrti vladarevoj ciela zemlja

duhovi nisu uli u trag uzronoj svezi, ili potrebi kakova

dola akah .....ske obitelji.

jada iz nenada!... Ali takva stvorenja hvataju gnjus

Skovali su gadnu za

vieru; jer mnogim kod naega dvora nije knez naslied

ne abe miesto ribe. Ovdie je umrlo oko zaista sliepo

nik u volji; jer se boje, da e se on vratiti i to - ta

u ovieka, koi mili po zemljici crnoj! Ovdie je voda

u istinu mutna!

ovdie preinaivati. Ve su se pogadjali; i posao im je

iao k ruci dosta, mila Anko sm se promaio,

Misli, koje su danas prekorene, nemile, biti e

uzeo gojiljinu pletivau, i tako se je sve saznalo.
sjutra najmilije.

Misli koga naroda niti su dogmatike

Groficu je taj glas tako prenerazio, da se je sa

papue, niti zavornica, koenica, na ravnom putu k
mo zato od strave povratila, pa onda raztuila, to se
napredku, k prosvieti i samosviesti: ve ono su odbi
je taj as s njome brat opratjao.

Jote onu no mo

rao se je on na put krenuti. Neu ni da spominjem, ka

jeni komadi od krystala.

kva je tu plaa bilo; kako je njena seka obvijala svoje

da vidi, gdie se svaka odvergnuta estica, svako od

ruke bratu oko vrata; ni riei o tom !

metnuto udance kipi oko jednoga zrna! Evo opet je

"

(Dalje e sliediti.)

Samo treba da potraje, pa

dan jasan vedrac: evo opet jedna iva miso; praktina.

Kano to je grammatika vrhovni sok itavoga jezi
ka, uzorni cviet narodnje riei, tako je i historija ona bi

Historini Aphorizmi.
ser-kaplja, koja se nam pred oima umnaa, poveava,
III.
kad ju uhvatimo pod sitnozor svoga razbora, samostal
Slobodna je volja pogodba ljudske biti.

noga sudjenja.

Ali kano to su nebrojene mnoine sit

nih kapljicah, koje su lieti poslije kie prionule za razli

* - u L.

-- -na" Abebe ogovev, ime i odmore grow lov
. do avarrow re ostav zapali kozjogurav r" drogram.
Apolom Dijomedu.

ito bilje, sve jednako bliede i potmule, dok jih neo

basja zraka Boja: tako je i dublja znamenitost poviesti
bljutava i tamna, dok neudari u nju jarko sunce samo

Poviestnik neka dokazuje, da je bez slobode narod

sviesti i samostalna umovanja.
bez due tielo.

Pa koliko je jedinstvo tiela s duom,

srdca s voljom, oka s pogledom, sunca sa svietlom,

Uviriti usred sriede u skut one pomisli, koju je

misli sa slovom, krvi sa ilami: onolika je nerazdru

historika na glasu veliina zaela, te ju podtakne, i

ena jedinost medju narodom i slobodom, medju elja

uradi ono znatno dielo: slavan je zadatak saviestnomu

detom i slobodnom voljom, a to je prva pogodba

ovietva u viem, u pravom smislu, svojstvo nae s bo

poviestniku.

anstvom najsrodnije.
Knjievnost.
Poviest valja da pokazuje, kako spasonosni slobod
ni dogadjaji redom bivaju roblje nemiloga usuda; kako
je jedan dogadjaj poteko iz drugoga, ili kako moe sa
danji dogadjaj osnovan biti i na doastom uzroku kano
posliedak?... . Kako su plemenite pomisli o slobodi

Uredak i travnoj Dr. Ljudevit Gaj.

(Srbsko-hrvatska.) G. A. Andri, urednik Svetovida, po

ziva na Pripoviedke, koje je preveo sa niemakoga. Prvi diel
imati e 6 pripoviedkih, od kojih su niekoje tampane bile. Pripo
viedke ove biti e kao druga svezka diela A. Andria. Imat e
10 tabakah i stoje 1 for. ili 10 gr.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 10. Rujna 1864.

Broj 37.

to je Usind komu usudio.

To je tvrdje od mramora sama
Sve se dane s tijem ti borio!
Na razstanku jo te ono slama:

Teaj XVIII.

Zato svedjer puni dobra diela,

Na krivdenom da sagradi svietu
Zadubine, svetilita biela:
ndie pravdu da stigne otetu.
W. G.

Hvali slavi dobrotvor.

Pr. Nikola Begori.
(Nadalje.)
U samoi pustinik raztuen
Do djavola prsten i ti! srdit povie kalifa,
U molitvah kobne ase traje,
pa se biesno iztrgne iz njezinih gvozdenieh akah i
Pak sve da je, tvrdom korom tuge

povue se u skrajnu svoju sobu. Tri dana nikoga nepu

korio, svietske prezro raje,

sti k sebi, ve se je sam sobom muio: hoe li silom ili

Mrtvo gleda sunace bez druge,

pravom, da uini kraj toj stvari.

Kad bilo u etvrti

dan, a on porui po zlatara i upita ga gnjevan: od

Te u glibu tekieh mislih sgruen
kuda tebi onaj persten, tono si ga meni prodao? a
Razvedri se vedrinom milote,
zlatar imenuje tebe.
Kad evine zauje divote:

Kalifa se odmah razblai, kada

uje tvoje ime i pomisli: Alija nije Selim, no tko zna,

komu je sve do sada ovaj prsten u rukuh bio; naj
bolje e biti, da se glavom uvierim i sam te konce

Tako dua, krivdom uvredjena,

razmersim, pa moda nadjem toga ovieka mertva ili
Jadno stenje za ivotom hlepi;

iva.

Tu je mrzka, ondie je prokleta,

njihovoj srei na put da stanem.

Ako je iv i dostojan jot Ajkune ne! neu

Sto smislio, to i uinio.

Odmah se preobue u

Cern joj svaki dan, pa bio liepi;

putniko ruho i prokrade se iz dvora.

On je glavom

Svaka joj je nada ve oteta,

bio onaj tvoj nepoznati gost, tono ti je po kui pri
Tako vrlja do domaieh stienah:

virivao, a traio je svoga suparnika Selima; pitao je tebe

Tu joj sine nova viena sgoda,

za prsten, pa se na grobu Sangarovu razvedrio, mis

lei, da ondie Selim mrtav lei.

Kad ju takne glas od srdca roda.

kriepljen novom nadom, popati se on natrag u
Velimir Gaj.
svoj dvor i javi Ajkuni za tobonju smrt Selimovu.

na je dodue imala ve mnogo i mnogo dokazah o

njegovu potenju prema sebi samoj, ali tu bijae u njoj
37

290

neka potajna slutnja, da bi taj Alija moda biti mo

pastio.

gao njezin nezaboravljeni Selim, te tako zaeli, da ona

zato si ti mogao sa manjim novcem njemu mnogo bo

sama toga Aliju vidi.

Na to su tebe pozvali u dvor,

On je bio siromaak i nije obikao izobilovati,

lje pomoi; jer bi se on tada bio dalje trudio i oko

ti si stupio u sobu, Ajka je iva strepila i na prvi

posla svoga nalazio, i sebe i svoju diecu poteno pre

pogled je odmah vidiela, da ti nisi Selim, ali je za

hranio.

Ali ti njemu dade silne novce u ake, te se

onoga muanja njihova na dueku ona sve jednaice jo

on pogizda, ostavi svoju skrovitu kuicu i potee u

po tebi traila svoga Selima. Na to ree ona nije

Samarkand, pa se pusti u uplje prodometanje; to god

t. j. da ti nisi Selim i tim skoi i okrenu se, da suze

vidje kod prvieh kuah, i on je to odmah sebi naru

svoje sakrije. A ono hoe li mi se barem obe

io. Tako postade od valjana ovieka

ati, da se mogu nadati? upitao je kalifa.

najposlie prosjak.

u, odgovorila je ona grozniavo, i pobiegla

u drugu sobu.

razpikua, a

Nevaraj se! Eno njega u Samar

kandu, ali nije bogat niti tebe blagosivlja, ve ami u

tamnici; ena mu je od alosti svisnula, a dietca mu

To vidi, to je bio uzrok, da je tebe gospodar

se potucaju od nemila do nedraga, i ele kore kruca.

viernieh uzeo za svoga mitnjaka, to je tebe sluaj na

nio u to kolo, da si mu ti pripomagao Ajkunu savla

ko je to naopako ilo, a ti si ivio bez brige

dati i osvojiti; a nije je bog zna za kakovu tvoju za

u dvoru kalifinu, mislei zbilja, da si ve prieka bra

menica na krilu svetevu. A to veli, da su te je

slugu, to si toboe svoga siromakoga susieda od pro

dili u dvoru bezduni sudci, gerdeljive hode i muftije

pasti izbavio; jer bogme i to biva vrlo suriedko, da

i grabljivi dvorani, tebi je to sve naknadila obilata mi

velikai na zemlji nagradjuju iste zasluge, a bez svoje

koristi.

lost tvoga gospodara i njegov mladi sinovac.

Ajkuna se je muila jo vie miesecih, dok se u

Mladi

taj povierio je tebi, kako je njemu pamet zaniela jedna

bula iz harema, koju je on uvrebao bio u vrtu stri

njoj srdce neskameni, te se poslie popusti kalifi za

evu.

volju, a nikako iz ljubavi, jer je ona to osietjanje zajedno

ga nisi izlieio.

Istina, ti si njega odgovarao od te nesree. ali

Opomenuo si ga na njegove dunosti,

sa Selimom u srdcu svome sahranila. U isti onaj dan,

koje on ima prema svomu stricu, a on je samo utio i

ba kad je kalifa

poslie se od tebe krio. Mladost ludost. Neboji se mlad"

nesretnu Ajkunu proglasio bio za

prvu svoju sultaniju, stigne Selim obogatjen, veseo i

oviek opasnosti, niti hoe da utubi svoje dunosti.

pun nade u Bagdat natrag. Odmah potee u kuu svoje

Bula je ta bila liepa, pametna, kieljiva i puna muvah.

Ajke, ali nje nenadje. Terao je po ulicama koje kuda

Kalifa je nju puno

milovao, ali odkako je Ajkunu do

kao izvan sebe, dok mu na sve strane ljudi neposvie

bio, nije on vie mario za svoju predjanju milostnicu

doie veliku nesreu njegovu. Od teke alosti izvod

Mircu.

nio mu je mozag, te je u oajanju svome u po Bag

tako, jer je to obiaj bio, i nije vidiela svoga gospo

data na tergu potegao no i sebi ga u persa satierao;

dara nikada, ve kad bi se on sa Ajkunom po vertu

ali se njemu ni smrt nehtiede smilovati. Odtale digne

proetao.

njega iz kervi neki gradjanin, odnese u svoju kuu i

dao. Ni pogledao! Ovo je preziranje gizdavu

izliei ga.

Mircu na dui peklo, ona je mrzila na svoju takmicu,

Rana od noa zacieli, ali dua nemoe da

Ova je iviela sa ostaliem bulani jo samo

Prolazio bi mimo nje, a nebi ju niti pogle

preboli, to se je Ajkuna polakonila za carevim bla

i nije ju mogla ivu vidieti, i sve je gledala samo da

gom, i njega kalifi rtvovala. Tako je on bar sebi bio

se njojzi osveti. Na to je ona upotriebila svoga novoga

upilio u glavu, i ta je misao njega pojela do koe i

milostnika, i to joj podje za rukom; jer je on bio va

kostih, te se najposlie izumljen povrati u Indiju, ondie

tren djavolan.

se pribio na obali Gangesa i ivio od milosti nekoga

Bezposlene bule u haremu lupaju jeziinom po

bramina. Srea je Ajkina bila, to ona nije za to ula,

svaem, pa je njima pao na pamet i persten Ajkin.

ve ali jo i dan dananji za njim, drei da je umro,

Neka od njih upazila je kod Ajkune, kako se je ona

i uzdie, da se skoro sjedini sa svojim zarunikom na

onome svietu u vienome miru.

sita znala naplakati nad tom biljekom svoje perve lju

Eto tako je, znaj, tvoje dobro dielo upropastilo

dvoje eljadi do konca!

Pa nisi bolje uradio ni kod

bavi.

Tu tajnu

Ajkinu one su i Mirci pripoviedaje.

Ova je znala u sebi rei: ta doi e as, kad u ja

zasliepljenomu

kalifi

oi odtvoriti, a

dotle neka on

tvoga susieda. Ti si mislio, da e njega podignuti,

vrlja; tek je osveta naela koru, pa e ona bogme

ako mu dade mnogo novacah, a tiem si ga ba upro

svojim zubom proglodati i dervo do serdca.

to rekla to neporekla.

Mirca je svoga mladoga

sretnu porodicu unitio, i estita mladia na sramotnu

jarana svakojako namamljivala, draila, i kad ga je ve

smrt bacio. Ti si ludo pomislio, da je tebi taj pr

sasvim razpalila bila, onda zaite od njega prsten Aj

sten na samrti zavietan, te si tako turio Selima i

kin, da joj ga donese po svaki put, ako eli, da ga

Ajkunu u strane muke i stradanja; ludo si mislio ti,

da e cienom toga prstena izbaviti iz potrebe tvoga

ona ljubi.
Nesmislena ljubav zabaja oi mladomu ovieku,

Susieda, te si tako od vriedna ovieka nainio razsap

te on podje od zla na gore: ostavi svoju nevinost, a

nika; kroz tvoje ake doao je taj ukras opet u ruke

ogerili nevaljali put, neiste misli priedjoe u opaka

onomu, ije je i bio, te se je s njime posluila sra

diela. On podkupi jednoga Arapina ukopljenika, i ovaj

motna osveta.

uvreba sgodu i ukrade Ajkin najmiliji spomen.

Mirca se osmiehne zlorado na tu cienu krvi i

ti u to; ali reci barem, da si ti samo toliko prav, ko

Je l' de, ti nisi kriv? dobro, nedaj se

liko je prav i taj persten!

(Konac e sliediti.)

nagradi mladoga zloinca svojim bludnim pogledom.

Sad tko crnji i alostniji od Ajkune, kad vidje,
da joj prstena nije. Ona plae, jaue, tue se u prsi,
upa kosu s glave, ide blieda i sva peleljiva kao stra

Grad zvukov u eskoj.

ilo u sobu kalifinu, pada pred njega, ljubi ga po no

(Po drvorezu u Zl. Pr.)

gama i preklinje ga, da joj trai prsten njezini; jer ga

U boku se svija tamni lug i gora,
ona nemoe pregorieti.
Iz nje huji hrla izpod brvi voda,
Prije u sama sebi suditi, i ena ti neu biti,
A uz brdo strmo pored vitieh bora"
ako mi perstena moga nestigne.
Strahom prieti Zvikov, smion, pobornik sgoda".
Dobri kalifa nadje se na nevolji; a Mirca bogme
vesela, sve poskakuje. Sve se diglo za prstenom, iz
A sad? sa vieka glave mu odkosi,
pituju potajno, obeavaju, platjaju, priete, zatvaraju,
Vierna kula, sama vire u nebesa,
tuku, zovu vraare, da pogadjaju u dlan, nebi li nali
tata, ali sve nepomae, ta nema, nema. Prstena nije
Starac Zvikov hrabri nije bez uresa!
i Ajkuna hoe da se ugui od plaa dan i no, a u
Velimir Gaj.
sultana i negleda.

Car opet srdit, naprasit i pobies

nio, hoe oko sebe sve da potue.

Sve mu je krivo,
Pariki gamin.

samo neposumnja na sinovca; jer je mislio, da ga ovaj

(Nastavak)

nebi mogao tako strano oalostiti. Mirca se je zlorado

svetila, pa tko zna, bili se ikada bio naao persten, da

Pariki je gamin slika i prilika itavoga naroda

je ona sama znala svoju podmuklu osvetu zamuati i

francezkoga, dok je bio ludo diete, dokle nije brazdani

prikriti.

dospielosti i strasti namrzkan bio po licu i elu.

Njojzi bies nedao utiti, ve se pohvali svo

drugi, a ova druga bre s vruiem opet svojoj zna

Gamin je i odraso i nejak, kako hoe.

On je

nici; ova je pak imala poznanika nekakva malua, pa

sve, pa nije nita. Da ti pravo kaem, on je niekakvo

mu to priaptnula, a ovaj niekomu gluvoniemomu sve

stvorenje.

Sad je vrli junak, sad je ljuta straivica;

na prste izkazao; niemac najposlie benavio se pred

sad je smion, prpoan i vragolast, sad opet krotak,

starieinom haremskiem, i te znakove na prste izbra

pitom i umiljat; sada ti laska kano dvorska udvorica

jao, a ovaj prenese znake u riei i tako bogme dodje

ciela stvar i kalifi do uiuh. Odmah uhvate tata i bo

sve od sbilje, sada ti se kesi kano luda; sad poska

kuje od radosti kano sreno prokeno diete, sad se ru

jem ga primoraju, te je kazao, tko je njega na tu kra

ga, sbija urke i ale kano po sajmovih glumac i la

dju naveo. alostan je bio kalifa na svoga neblago

krdija: on je pametno edo pariko, ili, upravo rei,

darnoga sinovca, i u prvom biesnilu svome zapoviedi

ludo..... ali ludo onako, kako su seljaci iz oblinjih

odmah, da bace bludnoga nestaka sa kule na engele.

selah ludjaci, koji pomalo strigu premudre gradjane.

Sultanove sluge izvre presudu, Mircu bacie u tam

nicu, a Ajkuni povratie njezin ukradeni prsten.

Gamin je dobre udi, milostivan i zahvalan; on

ti vraa milo za drago, kad bezposlino onamo nadodje,

To je vidi, Alijo, onaj isti prsten, tono je tebe

ili kad ga srea upravo onamo nanese. A on je i tvrd i

sretna uinio, ali je on dvoje dragieh razstavio, jednu

zlobiv, kad mu se hoe, pa kae: Pa nek umre, samo

292

kad je meni milo! Tek to se je tvrdokorno razdrtio,

radi od fratarah! Jesi li bio kad u seoskoj uio

ali u jedan mah proplae nad istim jadnikom, pa ga dvori

nici? E dakako.

i blai.

A malo potom, gledaj, da ga vidi, gdie pri

Pomisli, to mogu ona dietca sbijati,

koja se neboje ni suha kruha. To radi gamin.

Neu

vezuje i zapinje dugako ue, te liestve povuci tamo,

mije nita na svietu, pak hoe da zna sve, pa huli na

povuci amo; hoe da padnu, pa da obori niekakova zi

te. Ti ga natego za ui, ili ga magario, kako ti je

dara, koi mu nije ni kriv, ni duan.

A kad je zlo

uinio, izvinjava se i everda; jer zna, da je ludo ura

drago, on nemari, ve ti sve jednako to derite plazi

jezik, pak se na jedanput prodre: Nisam me rtav,

dio, a boji se kazni, kano to vraga s torbom. Pa ima

pak ba nisam!

i danas sviet Boji takvih gaminah, koji su se kazni

otima, on se neda ... Pak sad sudi, ako zna i moe!

izmakli sve u ali, izpriavajui se na kule, na vile, sve

Ako je Pariza bilo u doba Julija Caesara, a to je

onako: no bilo, pa se ono svilo!...

bez sumnje gamin njemu za koli trao i vikao. Gdie se

Kad on nemudruje, te nije mudrac Diogen, mi

nemari, da li zakasnio, ili ne, ve se on ulicami ko
perca,

makar

mu i batina prietila.

Hoe li ga batinom? On ti se

E! ta to on

slavlje slavi, ondie je i gamin. Gdie je gradski pogla

var, naeonik, ondie je i gamin; gdie se penju po der
veu, ondie je gamin pervi; gdie su gostbe i asti, i

za to mari! kad zna dobro, kako mu se valja kazni iz

mai.

On nee, te nee kui. Dad, vietar, to je to

tu ga ima. Ovdie vrti raanj, ondie ree krike sira:

gamin je svagdie, gdie se ljudi vesele. i onamo,

njemu? zar se boji, da e stajae svoje odielo uper

gdie u alosti cvile, gdie su astnici i inovnici, dolazi

ljati? A najposlije, makar bio kano moionica mokar,

i gamin, pa koraca ponosito njimi, samo uz malu

ta ulica mu je i kua i kuite: ulice su mu izbe i

dvorane!

razliku, to se u cerno zavio nije; jer nije nao crnih

kerpah. Gdie je opielo, tu se i on desi, pa makar koje

Ti ima kuu? E dobro! ali kuni kameni po

stranke; on je svaiji i niiji, te se tako uiva svai

uglovih, koji dre kuu, nisu, viere mi, tvoji, ve nje

jega prava.

govi.

njemu za ono, to e biti?

Eno, pogledaj na prozor, tko ondie siedi!

Gamin siedi, pa te gledi, a ti, dajde ga protieraj!

Biti e vike i krike, i smieha i grieha.

Ako hoe da

ga silom makne, u to ga i nestane. Pa to je njemu, kad

On slavi svakomu svaije slavlje; a to je

Ako odri pobiedu, pa

mu dade vina, on ti ga pije; ako li te pobiede, pa mu

ga dade, a on ti ga opet pije.

On sve pije, svega se

uije.

ga dlanom oine, pa makar po dva, po tri puta?

Ovdie je na javnom stolu golema kobasica opruena.
On se otresne, okrene, pa te gerdi i psuj, ili utee, te
Gamin je pervi, koi na nju skoi, te se u nju zagrize,
se vrati natrag, da jot jednom zvizdne, pa odleti; jer
pa ju oplee mastno i slastno; a nepita, ija je, pa
je to godj zaboravio. Vesela mu majka; a tebi tri sta
ded reci, nije li mudar?
jadah iz nenada! Sada ti plazi jezik, ruga ti se, pri
se kano jarac u pertini, krevelji se i bekelji, i Bog bi

Zajednika javna veselja uinjena su i njemu; jer

znao, to ne, da nezna kud, kamo ... Zato je on gdie

mu visoko dostojanstvo nebrani nita, te se on ovdie

kojim i strailo.

sve onako zabavlja, kako mu je volja. On si sve usvaja,

Ima gospodarah, koji se ga boje; no

tko se boji vrabacah, nek nesije proje.

Ali prije, nego podjemo, da idemo, pripoviedajui

pa nije ni vratia, ni platia.

Kad je kakav ognjotvor

prsnuo ve u zrak, pa netreba vie tapiah od per

dalje, nee biti s gorega, kako mi se ini, te emo

skavacah, komu pripadnu? Gamin nepita, ve jih grabi,

nacertati ivu sliku i priliku toga na glasu junaka.

te nosi, te perti.

Gamin gaminuje od desete, pa do petnaeste go

dine.

Bijae sin niekakova teaka, a sad je egert, ili

Sad povie: ivio!... Tko? tko mu drago, sav

sviet! Sad se opet prodre: Cerko!... Tko? tko mu

Kad ga sretne na ulici, pa ga zapita, kud

drago, sav sviet! Pa nije podmien, ve to mu je

hrli, kud li se tako uurbao, on e ti kazati: ulicom ....

i zanat i zabava; jer dangubi i sviet mutlja, samo da

pa nita vie.

se bui, vie i dere, a za drugo haje i nehaje.

momak.

A kad je dobre volje, on e ti odgo

Moe

li to na kocku metnuti? Zar mu moe kua, ili tvor

bro in ca moga.

Pa moe biti, da je u onaj mah

nica izgorieti? ... Pak opet esto putah zapali to ludo

pohitio i u kakvu javnu uionicu one gradske strane,

diete velik strahovit plamen . . . . ludo je, pak slobod

gdie je upravo onda udario u skitnju. Jedva jednom

no .... Neboji se, da e u svietini izgubiti svoju obu

padne i medju kalugjere u samostan. ! da vidi, to

u, kad na noguh ni papuah neima.

293

Gamin se u sve paa, pa je zadovoljan, gdie zna,

da e mu na tielu ostati stari dronjci. To mu je pro
lost i sadanjost, a budunost je pred nosom.

u onaj mah, kako zatrubi truba prevrata, a kad pukne

perva puka bune.

U jutru
Milota ga je vidieti, kad je svoj, te misli, da ga

nezna, gdie e se o podne nakrasti kruakah, ili lji

nevidi nitko. To je nauk o ovieanstvu, to je uenje i

vah; a o podne ni nesluti, gdie e se veere doepati,

vota.

i tako dalje.

On je jednako bezposlino i gotovo jede

i pije. Zar da mu radost dogrdi, da se neproveseli u

Ali kako da ului ovaj sreni asak? Ga

minstvo je nalik na visoko dostojanstvo, pa ti on sve

jednako izvruje visoko zvanje kojekakvih svojih vra

Kratko doba svoga ivota? Zar da se vie nepenje po

golijah i vratolomnih lakerdijah.

Ako hoe da ga vi

drvetju okolo gradskoga bedena, kad se moe sit nave

di, a nee da ga trai od kuta do kuta, od zakutka

seliti. a neplati nita? Oh, kad mi je toga, netreba

do zakutka njegovih irokih kotarah, zlo i naopako po

mu nita!-

vie on, pa je srean i zadovoljan.

A zar
te; jer nikad razumieti nee, to je u istinu gamin,

mu treba onakve zabave, gdie slobode neima? Zar da

to li je gaminstvo.
se upregne u jaram kojekakvih uzkih haljinah, pa da

Ljuto e aliti sa svim tim; jer

u tajne ljudskoga serdca uviriti nikad nee.

je sam sebi zaudjen, ogledavaju si are i liepote o

Svaka strana golemoga Pariza radja i odgaja rod
ogledala razliitih na glasu gostionicah i pervih kava
gaminski.

On je od serdca porod itavoga grada; ali

mah, kuda slobodna noga gaminova nekorai nikad?

Da liepe li mi sree, robovati i jaram nositi, sa

opet voli on osobito nieke strane. Tu mu je milje

i omilje; tu je on svoj dizdarac.

Ako ti je volja,

no da ugodim pustoj tatini!

da ga do dna proui i pronikne, a ti hajde na bio u
Blago si u tom gaminu!

On je upravo mudrac.

m nogo da rtvuje za kakve tate ljudske oholosti

levard (na gradski beden, gdie ima gusto drvee i

onu sreu itavoga gaminovanja svoga, koju miluje pre

liepo etalite) od Templea. Tu ga ima u svakom liku i

ko naina.

obliku. Tu se bani i epiri kano paun, tud se krei i

Miesto da zavirkuje u skupociena ogledala,

ruga kano svraka, sad ga stane skvika, sad opet br

gleda on u gradskom ribnjaku mile ribice, u slobodi
druice, dok jih nenabode ljudska zloba, otra udica,

botanje, sad je ovdie, sad opet ode, pa nos u vis, te

hajd za njim kano za kompasom bez posla, bez brige!...

dok ga neuhvati ruka stroge oblasti.

Gaminu neda svojski nain i nakit, pa se ni meetje

Tako ga vodi, sve dok ga navede na kakav trg.

Tu

glumac sreom udara u bubanj, a bielo medie skae

po visokih gospodskih etalitih. Pa to da radi tuda?
bez prestanka, da se zemlja prai. Sad stane, pa gledi
Ta njemu tuda drutva neima! Gdie mu glava, tu mu
tu lakerdiju, sve onako podboen, dok se je sit nagledi.
je i hrana; ali medju drugovi, medju bratjom i poznanici
A kad mu dosadi ovdie, podje u jedan mah, da ide
najmilija. Njemu treba ravnih. Cobanu obana, a ga
minu gamina. U tom kolu igra svojski! Pa ga sa svim

dalje, pa trai opet druge ale i ludorije.

tim vidiee i gospodski slavni perivoji jedan put, da i

Gamin je iva slika i prilika prave talijanske

esto putah, gdie on kretje vladom silno i samostalno.

dangube, nestane napuljske bitange. Kad je u svojem

To je onaj hudi duh pariki, kad puk zavlada. Tko je

svietu, on radi opet niekakav svojski poso.

rodjen Francez, on je i rodjen vladar. Gamin je Fran

koga vriedja, na sav sviet huli.

cez. To je dosta.

psu rana, na psu se izliei. Otrese se, pak utiei, kad

Uilitah, knjigah gamin netreba.

On sva

Ako ga izlupaju, na

On nedolazi

pomisli u sebi, da nije njemu samu pao mraz na obraz,

onamo, da mu dodijava, da si mlada i nejaka pers gui

ve da ima i druge na glasu visoke gospode, koju su ve

kolskom prainom. On tiera bolju stvar, nego je pu

snali drugi, tei jot udarci, nego njega, pa se opet

sto uenje: on se ivljenja uiva.

Ali i on uhvati po

usred sriede slobodoumnoga (da li zato slobodnoga?)

koi asak, pa se sve onako u ali naui itati knjigu;

Pariza koe i ohole. Ali ako u njega zadiene, te

ali, nedaj Boe, on zato neciepa dlake na etvoro.

mu rekne: idi, nedao jedna! pisnuti e od jieda, on

On

ita i kakve krive zakone i naredbe, te jih dobro razu

e te lupati, grebsti, tipati, grizti; pa ako ti drugije

nije, kad ga oinu. A zar treba njemu vie? Neita li on

haka nedodje, on e tvoje pseto na te navrkati. Jaoj

vie, nego i vi, uenjaci, kad se zabavlja ak i slavnimi

i pomagaj, ako nosi vlasulju na glavi! Ta ti ode bez

naredbami, koje nedoputaju manjih zanatah i obertah?

traga i glasa: ta mu je bojni tropha. Ti mu odgo

Pa gamin znade upravo, da mu na vrat, na nos valja

varaj batinom, nee ga pobiti; on se neda, ve tamo,

puke i diljke istiti, sablje i noeve gladilicom gladiti

te amo, dok ode kano vietar, smiju ti se grohotom,

294

poskakujui viui: E su ljudi svakojake udi; sad se

Mladi, koi je uz nestanost svoju i dobra srdca bio,

nije ni naalit's mirom!...

nikada nije pravo doznao, kako mu je otcu.

Ti ima kola i konje, pa se vozi u proetnju: i

om jih ima, pa se vozi, kud i ti.

Otraga ti skoi na

vlastititi ljudi su ga obmanjivali i varali.

Njegovi

Ovi su bili

vie sluge prvoga popeitelja, nego li staroga vojvode.

kola, te se ondie tvrdo uprti; ali, nedaj Boe! on ti

S toga su mu mnogo listovah zatajili i kojeta splet

nije laguais, ni sluga, ve ponositi mladi gospodii. U

karili, to i njim samim na posliedku nije moglo dobro

to mu prodje sudrug, pa povie:

proi.

raj matrake!

U koji mah

E koijau!

uda

opomenut koija onamo

- Nisam naumio pisati poviesti o dravnih i dvor

biem zamahne, skoi on s ovih kolah, pa ekaj opet

skih spletkah, s toga se neu ni da zavadjam u stvar,

druga, dok prodju.

koja ni onako do dananjega dana nije jote razjanje

njemu glave?

A to si mu uinio? Zar si do0

A kako da se na njega i naljuti, kad

na; nego u samo rei, da je Sreko prispio u Napulj,

je u njega serdce milo i veselo, kad je iv i mio ka"

bolestan po gotovu od tekoga umora.

ona vieverica talijanska? Njemu neima crna dana, kad

nisu mogli jo nita douti za ono, to se je kod kue

Kneevi ljudi

nezna, to e biti; a zna, da je danas dobro i veselo;

dogodilo, zato nisu ni sumnjali na svoga zemljaka. Ali

jer je svaki dan gaminovanja dan pokladovanja.

ve sutradan osvanu im crn petak.

Gamin se karta; on je karta na glasu: on bi

Sreko predade knezu list, koi mu je njegov otac
duu prokartao.

I ti se karta? Ali on je pomaman

pisao, kae mu, kako su vojvodi krive donosili glase o

ma karte. Ti se igra za debele kude, a on za debele

znaaju i poslovanju njegova sina, a ovomu opet o e
groie: to je sva razlika!
lji njegova otca. Knez Makso Vladimir saznade, da su
Gamin proigrava, to godj dobiva; a kadto i ono,
ega ni neima. On pozajmi, plati i neplati, kad izgubi;
pak opet pozajmi, makar i dobio.

ga na svake ruke gledali ukloniti od kue, a po vre

menu ga i svega liiti.

A sve ovo biva za

Onaj as se je smislio, to treba da radi; pozatvara

liepo drutvo i za Bogom pobratimstvo, pa mirna Bos

Sve svoje ljude, i dade im pisma preiskati.

Sreko je

na! On rado povratja milo za drago; ali kako onaj,

u tom poslu osvietlao si lice. Za osam danah bilo je
koi je izgubio, poraen uzmae, odmah gamin prometne
ve sve u redu. Zloinci su kanjeni, a onim je opro
sve novce, svu dobit, u marune, u voe, u peene lji
tjeno, koji su manje skrivili. Namah se zatim krenu
ve, u kolae i druge zaoblice i slastice, te zove u go
na put.
ste svakoga svoga prijatelja, koga sretne, i tako je on
Kad su u kolih bili, sieti se istom knez, da se
i zadovoljniji i veseliji u svojem drutvu, nego mnogi
srdano zahvali tajnomu savietniku.

injae mu se,

bogatun u razglaenom Cadran-Bleu-u, gdie mu skupo

kano da je sve do sada u velikoj obmami ivio.

Uze

ciena ampanjtina izpija kerv i mozag.

Sreka za ruku, stisne mu ju zahvalno i ree: Koliko
(Svretak sliedi.)
imam blagodariti vaoj viernosti, vaoj razboritosti! Cast,
prestol, moda i ivot!
Mali uzroci.

Sreko se je utivo tomu opirao, te mu ree smi

ju se: Milostivi gospodaru, ja se samo ponosim, to

Dvojaka pripoviest od Okea.

sam vratio milo za drago.
me daste na nauke.

I.
(Nadalje.)

Vi me vie nepoznajete. Vi

Tko? ta? ja?

Kadno ste za niekoga potresa u posadi bili.
to? Zar ste vi ...

Knez-nasliednik ivio je u Napulju neprestano u

veselju i svakojakih zabavah.

Uviek su mu pisali u

Jest, ja sam taj glavom, pekarski uenik.

listovih, koje je dobivao od kue, da je njegov prejasni

A ona mala dievojka, ta kako joj bijae ono ime?

otac zdrav, i da e mu biti milo, ako knez podulje

Udala se je za estita tkalca.

ostane u stranih zemljah, uei tudje zakone, obiaje i

uredbe.

Knez je na to s veseljem privolio, premda

mu je manje bilo do tudjih zakonah, obiajah i tokak

vih uredjenjah, nego li do operah i dvorskih zabavah.

Zbilja! Pa kako dodjoste vi k dvoru? kako vam

se je povierio moj otac? Zato mi niste pisali?
pripoviedajte mi to.
Sreko mu izpripovieda sve od potresa pa do ple

295

tivae, ali premua oglavljenje o prosjakoj obitelji.

i knez nemora sve znati.
Samo to su nastupili na svoju zemlju, uje knez
za smrt svoga otca. Staroga vojvodu udarila je kaplja
kod veere.
Novi vojvoda Makso ronio je gorke suze, kad
je uo taj alostni glas; ogrli zatim svoga zahvalnoga
Sreka i ree:
Neostavljajte me sada, budite mi svojim svietom
u pomoi, budite mi prijatelj. Pomozite mi ono uzder

i ree: Brzo, ulizite unutra.

Evo grofice. Ja u ju

pitati; mora mi se izpoviediti vi ete sve uti, pa

onda odluujte sami.
Sada nije bila ve druga; popeitelj je bio tek u
zatvoru, kad all i grofica stupi zbilja u sobu.
Kad su se utivo pozdravili, uzme se vojvoda
smienim glasom tuiti na Sreka, kako je on nema
ran, kako ga neima nikada kod dvora, te zamoli gro
ficu, da mu opomene njegova prijatelja, kad je ve s
njime poznata.
I grofica ga stane koriti, a nije se ni malo vi

ati svojom viernosti, to ste mi dali i sauvali.

dielo na njoj, da je sbunjena.

Na to vojvoda opet prihvati: Ali jo nieto, lie
Da je novi vojvoda mnogo to kojeta u svom

pa grofice, u otevih pismih naao sam i oporuku, koja

dvoru preinaio ali da je pri tom i onim bio vrlo

se vastie. Nalae ni u njoj roditelj, ne samo da vam

milostiv, koji su mu radili o glavi i prestolu, to se

budem brat, nego i otac, pa da vas udam.

zna; nego i to, da je on svomu prijatelju Sreku pre

dao uz grofovsku ast i listnicu prvoga popeitelja.
Ali nije tako poznato, da je groficu Anku raztuila i u
crno zavila smrt njezina otca: i da joj je samo za to
ponieto oduminula tuga, to je opet vidiela svoga brata.
Grofica se je ponajvie bavila na svome dobru;
jer novi vojvoda malo ju je kada zvao k dvoru.

Go

spodin popeitelj iao je sestri dakako esto u pohode,

ali jo ne toliko putah, koliko je on elio.

Anka obori krasne svoje oi.

Nije mu mogla ni

riei odgovoriti.
Pa s toga vas i smijem valjda pitati: jeste li
bacili ve na koga oko? Grofica je muala.
Sreko uzuli ui za sagom serdce mu se za
igra. Oh misljae on, koga e kazati? Sluao je,
da li ce izustiti njegovo ime.
Popeitelj pregne se k sagu i tako se dotakne i

Ljubezni grof, ree mu vojvoda niekoga dana,

nehotice nosom kabanice vojvodine, koja je tu visila.

nemoe biti jedan sluga u dva gospodara. Ja vidim da

vas esto neima ovdie."

nesreu i popeitelj povukao malo u nos sa kabanice;

jer mu je u jedan put navalilo kihanje.

Popeitelj pocrveni.
Vi se esto sastajate sa groficom; a grofica zna,
da vi imate mnogo posla; zato nedodje estje ovamo?
Popeitelj stane kaljucati.

Svatko e znati, da je njegova preuzvienost bila

u velikoj neprilici.
Medjutim se je vojvoda, koi ni sanjao nije, da je

Moram da uinim tomu kraj, pa bih elio, da

dovrim svatbom vae milovanje.

Vojvoda je jako cimerkao tervenac, pa valjda ga je na

Vi ljubite valjda

groficu?
Popeitelj promuca: Prejasni gospodaru, mi se
odavna poznajemo ju ljubim da, ljubim kano
to brat ljubi sestru.
A kad bih vas ja prisilio, da se sa liepom gro
ficom oenite, bili se ljutili na me?
Oh uzdahnu popeitelj: kad bi grofica ja
bih bio najsretniji na ovome svietu! Ali grofica
Dobro, dobro! ree vojvoda: Ja sam grofici i

Sreko u nevolji, jo razgovarao sa groficom.

Na po

sliedku ju upita, da li mu doputja, kad je jo sama

svoja, da ju on uda za odlina, plemenita ovieka, s
kojim bi se rad oprijateljiti.
Grofici zadavae u taj par vie

muke

njezino

serdce, nego li popeitelju za sagom njegov nos.

Ja bih vam na primier preporuio moga prija
telja Sreka.
Grofica se zacerveni i nita neodvrati.
Sto ree vojvoda, zar se vi mergodite?
Nipoto odvrati grofica, ja ga tujem.

onako mnogo duan. ao mi je, to se kloni dvora.

Ili de, kano sestra brata? prihvati vojvoda
Moda misli, da sam gori, nego to jesam, to nevo
lim zabavah. Vidieti emo se.
Kad je sutradan popeitelj opet doao k vojvodi,
otvori mu ovaj otajna vrata, prekrita sagonu od artije,

lukavo se smieei. A kako bi bilo, da vam padne

pred koliena da vas zaprosi, da vas i ja s njime
zamolim . . .
(Dalje e sliediti.)

296

Historini Aphorizmi.
IV.
INarod je bez poviesti kano oupan oro bez krila.
ut proverbium de Britannis fertur,
sapiunt icti.
Cominaet Commemor. lib. I. cap. 16.

Iz Euripidore Andromede.
Narod je bez poviesti stvor nesavren bez svie
sti i asti, bez saviesti i samosviesti.
Poviest pokazuje oevidno, da svaki narod ite
svoje; da svaki narod, pa makar zateen bio i oniemio
iznenada silom kakve nametnike vlasti, ili kakvih zlo
kobnih vremenah u pustinji narodne slobode, jedine pra
ve, spasonosne istine, ini i radi najposlije ono, to je
njemu drago: da pohrli odmah, kako se otrese robskih
okovah, upravo onamo, gdie ga oekuje obeano sidro
spasenja.

dievojakoga; a narodno je potenje nalik na sjajno

lice bistre vodice. Baci kameni, pa evo, gledaj! kako
se merzka, seri, muti, valja .... Ovu potenu nienost
nek upamti onaj, koi je naumio zlotvorno povrediti na
rodno potenje!
Istina, da bezprestana kap najposlije izdube i
stienu; istina, da od esta udara padaju i najsilniji
dubovi: ali narodna osveta neuternu do vieka.
Nita nije kletije i uasnije, nego nestano dr
kati boanstvo. Narodnost je boanstvo. Njoj se kla
nja Saviestan poviestnik kano boanstvu. Tko kae, da
narodnost boanstvo nije? Njemu e odgovoriti Aeschylo:
; .
Devet crvih, nabodenih o udici jednoj, neuhvati
ribah vie, nego i sam jedan; pak u nesreno, a moe
biti, u sreno doba i sramota od jedne dekade biva
uiteljica za viekove.
Konso, bog tajnih savietah u Rimljanah, nevidje
nom tanahnom icom duevne telegraphije uputi kralja
Romula, te on tako umae srenu otmicu ljubavnih die
vah sabinskih.
Poviest i viera valja da je miso jedna narodu,
koi je dospio do lietah umovanja i sudjenja, znaaj
nosti i samosviesti.

Izabrani narod, vieran vremenu i nepobitnoj istini:

strpljen, spasen! prispije kroz gudure i klance te
kih vajah i stranih pealih najposlije iz pustoga Pha
rana u obilate krajeve bogatoga Chanaana.

Ovdie mu

grozdoviti potok Neheleskol, zaobraso u gustu vinovu

lozu, potee mlienimi i medonosnimi talasi, te obrosi

I razumu i sviesti ima u napredovanju i raste

nju stalna doba. No ovdie vlada ista, psychina cno
zura, prehodnica-mier.
Razumu je miljenje rad, a snivanje razkoje. Tko
hoe da snivanjem zamieni miljenje, izmieniti e otrov
hranom: tko hoe da izmieni gole ine poviestnimi
chimaerami, uiva se lai pod istinu, prima mied pod
zlato.

iroke rudine i zelene ravni Sina i Rohoba, pak

jednim Bogom uzperkos svim silnim kraljevom aegy
patskim! Istina, po Gospodnjoj odluci bude, te prvi
oslobodnik nevidie sladkih danah udesne sree i oslo
bodjenja biednoga naroda svoga.

Narod se obsieniti neda. Jaoj onomu mahnitcu,

koi hoe da ga obmahne, koi kua, da ga prevari, to
jest moralnom silom sklone u lai! tomu ... jer
e ga suditi jednom Bog kano Bog!

Ali Mojsija mali po

gazi zlatnu krunu Pharaonah silnih!

Knjievnost.
Narod neka uva potenje svoje.
Koi narod bdije nad svojim znaajem u udored
nosti, ili upravo rei, u mravnosti, u harnom prizna
vanju viernih svojih dobroinacah; koi narod mirno i
postojano podnosi tudji jaram, dok osvane krvavo zaslu
enom sreom oslobodjenja, dok mu dade Vinji, te uz
mogne svoju kuu kuiti, pa se u njoj opomene onda
dobra, a oprosti zlo: tomu narodu navrh Parnassa
plete sama glavom ista i blaga Dievica neuvehle vien
ce slavne vieitosti u doastih dalekih vremenih; tomu
narodu usiee sama ona svojim dlietvom u stanac-kamen
divne ine, a divnije muke, da se potomstvo udi i ui.
Zahvalan i razborit narod nepade nikad u vode

(sarbsko-hercatska) G. Emili akra u Novom Sadu poziva

na predplatu na knjigu: Iz Jugoslavije, putniki zapisci od 1858.
god. - Nekoji od ovih zapisakah tampani su ve u razliitih a
sopisih i almanasih, a sada je g. Cakra cieo svoj putopis s nova
preradio, izpravio i nadopunio. U tom putopisu biti e historikih,
zemljo- i gradoopisnih, narodopokretnih, umietnikih i domaih cr
tah iz Ugarske, dolnje Austrije. tajerske, Koruke, Kranjske, Istrije,
Dalmacije, Crne-gore, iztone Arbanije, hrvatskega Primorja, voj
nike Krajine, Hervatske, Bosne i Slavonije. italac e moi u njih
uz zabavu i mnogo nauiti, naroito ono, to je u nas malo po
znato, a to je slavenske staroitnosti. Dielo e izai u vie e
stih, od kojih e svaka stajati 60 nov. Novci se alju g. piscu ili
urednitvu Napredka, a knjiga prva biti e najdalje gotova do
sv. Luke. Svakomu rodoljubu slavenskomu, komu je do uzajamnoga
poznavanja i knjievnoga napredka, preporuujemo to toplije to
dielo.

lethine: nikad u vode zaboravne.

Narodni je znaaj tvrdji od kamena; narodno je
srdce meke od ljubavi; narodni je obraz ii od

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

G. Svetozar Stajadinovi, odvietnik u Novom Sadu, izdaje

Cerkveni list, od koga izlazi 11 tabakah preko godine, a stoje
svih tih 11 tabakah samo 4 stot. ( )

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Teaj XVIII.

U Subotu 17. Rujna 1864.

Dievovanje, moje carovanje!

Car ti bijah, dok dievojkom bijah :
Da li mi se natrag povratiti,
Uniela bih sada dievovati.
Mlada ali die romanje.
Putnik kae na vodi brodaru,
Narodne piesne bosanske.
Brodar kae u selu imamu "),
Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.
Imam kae svima seljanima,
A seljani dievojakoj majci.
I.
Kara majka lijepu dievojku,
0holost dievojaka.
553-
Dievojka se suncu suprotila:
Zarko sunce, liepa sam od tebe,

Ljuto kune lijepa dievojka:

iele ovce, poklali vas vuci!
A obana obilesili Turci!

I od tebe i od brata tvoga,

Tvoga brata, sjajnoga mieseca,

A putnika ubili hajduci!

Od sestrice, zviezde-prehodnice,

A imama pritisla munara)!

I sestriah, tvojijeh vlaiah!

Sve seljane kuga pomorila!

A brodara voda, odnijela !

Dragoga mi samo ostavila *)!

Vlaii su majci besiedili:
Mila majko, zviezdo-prehodnice!
Hvali savi dobrotvor.
Moli sudca, a arkoga Sunca,
Nek opali lice dievojako,
Da se dieva gizdava nehvali.

Pr. Nikola Begovi.

(Svretak.)
Ovdie duh umui. Aliju protisli pronose, i smrtni

II.
mu se znoj na elu hvata.
Piesna od ljubavi.
(Uz tamburu )
Dva se draga na livadi ljube,
Oni misle, da nitko nevidi;
Ali gleda trava-dietelina.
na kae svojijem ovcama,
Ovce kau svome obaninu,
Coban kae na putu putniku,

I on uti, nita negovori.

Od nekada progovoriti e na hvalisavi dobrotvor mu

nim glasom ovo:
Valaj i bilaj svete, jesam ja butun sanjo, da sam
se, biva, obogatio poteniem putem, a ti si me probudio
") Imam je turski popo.
*) Munara=toranj.
*) Poslovica ive u prostih Bonjakah: to se na zemlji uini,
mora se nazvati.
38

od toga sna, te sad ba vidjoh, da ti po mojoj bai

da se

nekaplje rosa, ve su ono suze gardne, i oko dvora

njojzi odmah svikao na vodi, kadno sam skoio za die

uzmemo.

I ona

kae

meni,

da sam se ja

noga eto jei, biva, golematinoja. No to u ti ka

tetom; a poslie u razgovoru sa mnom, da se je pod

zati, imam oviee, blago, to ga ni u cara neima, imam

puno uvierila o meni, pa tekstidljivo klone joj glava

ba bismu enu Nehri nita, njezinu sam ljubav ja

na moja persa i proaputje mislake riei: ja te lju

steko ema ba na junatvu; a nisam ju, posta mi! od

bim! Pred otcem njezinim klekosmo i ponovismo nau

drugoga oteo, pa bi brate bogme bio s njomeka sretan,

elju jedno drugomu, a veseli starac blagoslovi nas, te

taman da mi puka boja sagori ba moje dvore, i da

smo time jo i danas sretni i zadovoljni. Orosnad

mi se sav moj mal (imetak) u balatin stvori. Evo

je milostiv, on moe uzeti sva moja blaga ovoga svieta,

u ti odmah priati, kako je to bilo.

ma samo moju milu enu neka mi ostavi, pa ja neu

Poranim jedno jutro na Tigriz, da se rahat e

propasti.

to je istina, istina ja sam na liepoj za

tam, kad al' na jedno ujem glas enski, gdie urve

dubini zasluio srdce Almino.

vriti, ma s oni kraj vode.

zamieriti, kad ti kaem, da je ona mene sretna, a ni

Pogledam onamo i vidim

curu ubradjenu, pa se rukama pliee i meni mae, a

pokazuje dolje u vodu, gdie se dieak jedan u vodi
davi.

Doskaem bre na obalu; on je ve potonuo

bio, i samo se jo vidi od njegova odiela jedan kraj.

Molim te, nemoj mi

koga nije nesretna uinila.

Duh: Teko mi je, ali moram i tu tvoju ludost
oboriti: deko onaj, koga si ti iz vode izvadio, ubio je
svoga otca.

Nezna boga mi, ili se ja bre svlaim, ili voda njega

Ali ena moja? povie Alija na sav mah.
prodire.

Skoim u vodu, poduprem se, to ikada iv

A da, ve ena tvoja, odvrati njemu duh. Zar

lje mogoh preko matice, pusti je Tigriz zanosit, ele

ti misli, da je ta

liepa ena za tebe

stvorena?

s mukom velikom doepam se utopljenika, ukeim ga

za kose, i sretno izbavim od smrti.

Cura mi se za

Nevaraj se! Za

njom

su

aikovali

krasni

mladii,

i ona bi bila odabrala sebi druga, da se ti nedesi

hvaljivae s one strane i rukama i glavom.

I pove

zau skide; pusta bieli se i rumeni kao hurija, a kad

onaj as na Tigrizu. To je uinilo, te je Alma danas

se jo ponosito nasmija, evo ti pravo kaem, da ja u

tvoja, a nije Mahmudova, koi se eno iv pojede sa

oni par neopaah na svome tielu, jesam li mokar, ni je

svojom zlom enom; ili bi ona pola bila za viernoga

li mi zima od vode. Ja sam sudio, e joj je barem brat

Asana, koi je Allmu bio u dui ponio i zareko se, da

to mome, to sam ga iz vode izvadio, ali sam se pre

se nee s drugom oeniti, dok on ivi.

vario; jer je diete, bilo neije iz Bagdata, pa je ona

pustinji, gdie suze roni, a ene nema, da ga utiei, niti

Eno njega u

sina nema, koi bi mu na zadnjem asu oi zaklopio.

za njim vristnula, to je serdca milostiva.
Dobra je ena kao i dobra voka: neuzbra nju onaj,
Pomahnem ja njojzi, da sam rad s njome besie
diti, i ona mi to liepo sprimi, pokazujui mi prstom

koi izpod drveta hoda, ve onaj, koi doeka, da mu

kuu, koja se je kroz voe promaljala. Ona se povrati

sama u krilo kapne.

Dok sam se

Prosti boe! ree Alija, sve li mi je prokleto,

preobukao, sjednem u amac, prevezem se preko vode,

to mi se oko srdca vije; ali bar nisu ova mila dva

i idem uprav kui onoj, koju ni je cura pokazala.

sina od moje Alme! Smieenje vae nevinosti sav je

Idui preko voara sretem se sa jednim starcem biele

moj razgovor, sbog vas me bar nee nitko kleti.

kui, ali se je esto obazirala na me.

brade do pojasa, a to je njezin otac bio.

Njemu je

Jao meni! uzdahne duh, to ti moram i tu

Alma odmah sve pripoviedila, to se je kod vode pri

zadnju tvoju utiehu grozno razoriti. Ta dva tvoja sina,

petilo, i on je iziao bio meni na susret.

to to im se nevinost na licu smiei, kad odrastu, cielu

e Perziju u plamen pretvoriti. Upamti, to ti velim,

Doeka me

- liepo i odvede me u kuu bez ikakva zazora pred svoju

liepu kerku.

Ona se je umotala bila gustom poveza

njihovo

e pokoljenje vladati u Karazmu, i ti e a

om, ali je njezin prekrasni stas u srdcu mome pod

hovi podkopati prestol Seljukah u Iranu.

puno nag stajao.

zvati e se Azis, on e se zaratiti svuda u svome car

Njezin umilni razgovor i plemenita

Unuk tvoj

nienost njezinieh osietjanjah, oivie sliku njezinu u

stvu, na njega e se dignuti i kuka i motika, njemu e

dui mojoj.

pomagati velikoduni sultan Lajar, ali e unuk tvoj

"

"

Ja se bogme odomaim u toj kui i ve tretji dan

izjavim ja njojzi moju elju, pa ako je ona moje misli,

svoga dobrotvora ljutim jedom malo po malo ubiti.

Ovdie duh umukne.

---- 99

Alija se od strahote pokrio po glavi, pao po zem

lji, pa se gui od plaa i alosti.

A kad se podie i

suze utrie, pogleda i vidi, gdie odsudjenika vode na

stratite.
Jao meni! zavapije on iza glasa, ti si moje

prolazi, nije tu bez uzroka, nemoj ga prezirati.

to

zna, moda nosi tvoj prolazak mimo njega cielo klup

ko kojekakovih izprekrtanih dogadjajah, samo im ti
nezna kraja nai.

Nikad jote nije se oviek na tom,

vaem svietu nasmijao, a da se drugi opet na to nije.

serdce razdrobio, ti si mene oborio sa visine mojih

zaplakao, ili se je ovaj smijao, a onaj plakao.

sladkih sanjarijah, pa mi je ve dozlogrdilo, da bi naj

i opet velim: prodji se gordosti i hvalisanja. Ti si

volio onoga poganika izmieniti, pa da umrem, da me

nema vie na ovom laivome svietu.

vrstan oviek, i to valja samo tebi, a nikomu drugomu.

Dobar oviek neini ni za dlaku vie dobra na tome

Zato veli onomu nesretniku, da je on poganik?

svietu, nego to ga ine i sami zli ljudi. I jedini i drugi

Zato ti

ste vi samo maljuna piesana zrnca u tome nedo

pita njega duh.

Alija mu odgovori: A zar nije sirotu udovicu

vrenome gradu, tono ga vaseljenom zovete; ali Bog

pokrao, dievoje nevino zamamio i druga svoga ubio?

jedan dri nacirt njegov u svojoj ruci! Tiei se ti

Tako je!

On je poinio velika zla, i ti imade

slobodno time, to veli, da si zadovoljan, spokojne du

podpuno pravo; jer on nemoe u dui svojoj imati ni

e, mirne saviesti, da si dobra diela poinio oko sebe;

mira ni pokoja, pa evo sad ga metnulo na carevu

jer ti, i to samo ti jedini, nebi bez toga osietjanja ni

stolicu.

kako sretan biti mogao.

Ali se ti ljuto vara, da je on time uinio

koga nesretna.

Evo u ja to sada pokazati, pa da se

Ali svakako nezaboravljaj, da

si ti malj u ruci sudbine, pa tim maljem udara ona

uvieri: Udovicu je on porobio, ali je ta udovica po

svoje klince, kako je kada njojzi po udi... . Blago

slie ila esto na sud pred kadiju, a kadija, neki do

slivljaj svoga stvoritelja, koi je tebe izabrao, da bude

briina mlad oviek, gledajui svaki put udovicu zdravu,

kolce jedno u njegovu velikome sahatu, a da nisi pra

mladu, bogine se ona njemu svikne, te ju uzme sebi

ina i blato, to kolca ta kadkad hvata i zaustavlja.

za enu, i do danas se jo nisu potuili jedno na dru

Doi e smrt, pa polupati sve te hrbine, stvorene

go. A dievoje, tono je taj hursuzin zamamio, bila

opet u prvo jednoliko tiesto ili blato, te za nekolike

je to neka opijua, viloa, ivi palavrag, ma u selu

tisue vaieh godinah nee biti ni otranika u tome

nije bilo takve uzpaljenke; ele ona se oprila, te se

haosu od onieh lonacah, tono se veliahu i presudji

poslie primirila i pameti dozvala. Zaprosi nju ugledan

vahu: to je dobro, to li zlo.

oviek, a ona da nemoe, pa nemoe za njega poi. n

Tako duh sbori, pa ga nestane; a Alija snuden

se neokani nje, ve hoe uprav da znade, sbog ta ona

povrati se u svoje biele dvore, ogrli svoju dobru e

njemu zamiera.

nu. i tuan gledi na svoja dva sinia, pa tek uzdahne

Najposlie kae mu, da ona njega nije

zasluila. Tom iskrenom besiedom dopala se je ona

njemu jo vie.

On izprosi nju i ona podje za njega,

pa je danas mila supruga, dobra majka i valjana ku

i progovori:
Veliki Orosmade! Ti si mudar i premudar, to
si zastro od naih oiuh gustim pokrivaem tvoje sa

anica. ivu njih dvoje kao dva goluba! A to ve

viete, i utajio od nas prolost i budunost.

li, da je ubio druga svoga, nevalja mu doista ni taj

jo taj stvor na ovome svietu, koi bi mogao uzkliknuti

Gdje je

posao, ali je ubijeni pijan bio kano ep. Zapalio je snop

i poradovati se, kad na sve etiri strane oko sebe sva

luakah, pa je tako iao kui svojoj. A da ga ovaj ne

koga trenutka vidi nove biede, koje niu i rastu iz ne

posiee noem svojim, odista bi bio u piu kuu svoju

vine radosti za naega blinjega!

upalio, tom nesreom planulo bi najmanje po Bagdata,

i danas bi se vie stotinah porodicah potucalo bez
Parikl gamlin.
krova u najveoj biedi.
Eto takova je, vidi Alijo, vaa ljudska sudba na
zemlji, uprav neka guva, pa joj nemoe pera po

(Svretak)

. .

Ako hoe da ukori gamina tubom, te mu prie

ti, kojekako, neeka on zadugo, ve plane kano iva

gom u nesmrkne. Trae ljudi svoju sreu, pa oba

francezka vatra, pa ti se osveti smiesta.

raju brata svoga, kojega moda nikada ni vidieli nisu,

haljine onamo, a ti hajde sad ovakav po svietu od suda

nepoznadu se, niti bi pomisliti mogli, da se njihova sud

do sudca, poto je on sam sebi pravdu ve skrojio, poto

bina nekako paraboi.

te je nemilo, nogama izlupao, a akom odavle odavle

Prosjaak krajni, mimo koga ti

Kapa ovamo,

300

Prodji se vraga, netieraj mu traga! A evo

Gamin ju naterpa svukoliku narodnim svojim duhom,

ga za tili as, tek to se je ovako na te naljutio,

pa njemu ni komadi nisu zli, niti kazalitnici hrdjavi:

gdie dolazi sasvim smierno, pa ti se ovamo onamo bez

sve je njemu dobro i valjano; jer on neprodaje zjalah

poupao.

prestanka umiljava i previja, sve, dok se s tobom i opet

u kakvih romantino-smienih dramah; on nedolazi u

sprijatelji.

klassino-sanane tragedije, da driema i spava, ve on

U gamina ima i uvstvo pravednosti, koje bi liepo

e da pukne od smieha, gledaju glumu, koja spominje

krasilo i gdiekojega ratnoga savietnika, da i sudca; jer

i pokazuje nejako dietinjstvo itave umietnosti kaza

pravda netreba mnogo evrdanja.

litne, gdie starimi i ostarielimi dosietkami mudri au

Kako zapazi svoga

sudruga, gdie e mu vea sila glave doi, odmah e pri

Arlekin mee na muke biednoga Pierrota Debureaux-),

trati onomu u pomo, koi je pobiedjen, da nijedomu

prvoga glumca u ona doba, kad su takve lakrdije

nebude krivo; on e poi u oganj i vodu bez straha, i

cvietom cvale. Gamin se smije, a sviet hoe da popuca,

bez kakve koristi svoje, samo da ugodi dobroj svojoj

makar nevidio sve godine od dana do dana, ve jedne,

udi, pa da brani pravo i naelo. Ta zar nije ovo sva

te iste ale i poalice.

mudro?!

novoviena politika?
Ti ide u kazalite, a igamin ima kazalita svoja.

Pa neivu li ti ljudi veselo i

Sto je u gospodarskom dvoritu kokoinjak, ono

U boulevardu od Temple-a stoje podignuta kazalita

je u kazalitu galerija.

do kazalitah. Tu se moe sit naveseliti i do volje smi

je miesto najjevtinije i najvie. Odatle on vidi i raz

jati slobodno i grohotom. Svatko je ovdie slobodan; jer

gledava itavo kazalite, motri svaku gospodju i gospo

Ovamo dolazi gamin; jer ovo

svakoga moe protierati, koi ti zapreda, ili dosadjuje.

dinu, upravo kako i pieto savrh kokoinjaka.

Gamin tuda ive kano bubreg u loju, tu mu je srieda

se je nahrskao orahah, ili lienikah , baca ljuske s

i vrhunac svih njegovih radostih.

Olympa u donji sviet, sgadjaju glave po zemlji.

Gamin je na novi

nare i razsudnike nalik; on neplati nikad miesta svoga

u kazalitu.

On zna kano sladka lija arati i govoriti,

Kad

Sad zovne tergovca, koi nosi kojekakva pila po

kazalitu, te i on uzme jednu au.

Pola pije, a pola

dodje u kazalite sve onako, da nita ni dao nije.

razprsne naokolo oko sebe.

Bez prestanka leti tamo amo, pa sa svim tim, da sva

do zla boga, a on opet u smieh; to jih je onako slad

gdie ulazi bez platje, dodijava on jednako svakomu,

kom vodom liepo okrstio.

Drugi se oko njega ljute

koi bi se etao, ili drugije prolazio onom njegovom

Gamin se izdaleka podsmieva kakovu redaru, ili
stranom, te vie umiljato: ! mili gradjanine, dajde!
uvaru, te izkida niekakva velika, grdna vrata, da plae
netreba mi vie, ve dva groa, da podjem u kazalite:
konje onih vozaah, koji bi onud mirno prolazili. Sad ga
dajde mi dva groia, dragi gradjanine!

Pa ako mu
opet zateku u ivom inu, gdie privezuje za jedno kolo

uzkrati ta dva groa, on uhvati svoj ma, a to mu je

od niekakvih dvokolicah malu atru kestenara, koga je
jezik, pa udri na te, dok prodje kakav drugi ovjek.
sam protierao, te mu kuu silom osvojio.

A to e

Sad stane opet i oko toga lisiiti, pa sve onako raditi.

mu? Kakvu da on plati globu? Kad pod nagim Bogom
I tako zna za cielo, kad tri sta putah zaprosi, koje la
neima nita.

Dok se ga ti tapom nadeveta, udarc

u, koje opet laskaju, da e, makar odakle bilo, naj

drugi svi u smieh, gledajui koje crn petak gaminov,
poslije iz oka iz boka dvanaest groah smoi, ili dobiti.
koje opet jade i nevolje biednoga kestenara, gdie iz
Pa evo, gledaj, gdie na mali gamin kod kazalitne bla
bada lijonske svoje marune jedan po jedan sve iz blata,
gajnice, gdie on ponosito prolazi, pak onda kroz hodnike
da jih jo jednom pee.
bui, zove, vie; on leti, da prispije upravo; on hiti, da
siedne na sgodnu stolicu, da se ondie u svojem mi

Gamin, kad udari u bieg, leti kano viedogonja,

stancu nagniezdi po gospodskoj svojoj volji, kako je nje

a provue se kojekud izmedju tudjih noguh do svojih

mu drago. Pa ded reci, nije li on sreniji, nego ti, koi

ljudih, ka" i guja kroz prociep.

treba da kupi skupocienu lou, a esto putah vidi

svoju papuu tebi u obraz, pa ga sad ded hvataj, ako

kakav hrdjav komad, gdie ga prikazuju nevaljali ka

moe. Svietina, vreva i mete, urba i jurba itavoga

Kad je proo, baci

On ima svoje osobito miesto, na koje ni

Pariza, toga ogromnoga rvnja, u kojem se ljudi metu

dua nesiede. To je upravo onakva loa, kano to je

kano zrnje od ita, evo to su gaminski sbiegovi, kad

zalitnici?

kraljevska u naih poveih kazalitih, samo to je loa

toga kralja boulevardskoga svagda dubkom puna.

301

nagne za njim potiera.

On je svagda prevratom pre

batinom priete u ruci, proti itavomu kreevu svrsta

vratjao i ljude i zakone kano rukom karte; on bi se

nih vojnikah! On je otimao oruje, a nije sebi nita

svagda prvi pobunio, pa se neboji nikakve vlasti, ni

osvojio; jer nije nita nao, kako njemu valjade.

velike sile; jer je malen crv.

je pljakao nadbiskupske dvore, samo da se grabi, hara;

No malen iztoi srdce

jer nije nita uuvao sebi.

duba velikoga. On prodje usred sriede krvavih ograjah; a ne

proli ljudske krvi nikad.

On

A naprotiv oni, koi beru

plau, da sve uvaju, otimlju sebi u prilog.

Ruka mu se nikad nelati

A najposlije, da mu izpripoviedim slavna junatva

ubojitoga oruja, pa je sa svim tim on i goloruk obarao

i na glasu diela, on dopade i grdnih ranah na trgu

vladu.

On

gleda, gdie jedno drugo mui; on sam

vendmeskom; e kad su ono posliednji put topovi gru

neudari nikoga nikad na muke, ve on motri, da se ui

vali, obhrva ga iznenada niekakva groznica, pa vidimo

ljudem; pa se je i nauio.

za sad, da se bolan jo oporavio nije u Parizu gradu.

Jedan veliki, gadni, strani dan u vremena na

ega prevrata gamin pristane za buntovnici, pak ode k

Svagda, kad bi ga sreo, ini se, da u te peca i

zabada. Dugaku si kosu nakostriei, nos mu je u vis

Kad je strah

u nebesa uzvrnut, a ljutita usta zatee ovamo ona

bio vladar, poleti on za krvnikim vozom, bez gnjeva

mo, kano da se tvojoj nesrei veseli. I tako smo pri

i ljutine , sve onako bezposlino. Ta to je

poviedali, to smo naumili. To je iva slika brukanja

njimi, kud i oni, da pljaka, hara, pali.

mogo

stei, ili zadobiti? onaj, koi je svagda kopao trice od

i nestanosti: to je prilika udi francezkoga naroda u

slobode; koi je jednako biesan od slobode, bila buna,

ludom dietinjstvu.

ili mirna vlada.

On se neboji, da e ga igda turiti u

akav je mali gamin.

bastillesku uzu, a sa svim tim bijae gamin, vodja

Po francezkih crtah od Velimira Gaja.
gaminskoga odiela, ondie, kad su Bastille-u silom uzi
mali.

On u nju udje bez oruja, te je ondie zabuio

jedan top, ne da mu osujeti drielo, pa da obezbiedi

Mali uzroci.
one, kojim je prietio, ve od biesa i obiesti, a svagda
Dvojaka pripoviest od Collea.

"I mu je milo, kad moe oholo povikati: E u li, elav

e, ja sam zadario vaega zeka na Bastille-li, ja sam to.

I.

Ali nemoj nipoto misliti, da je on to uradio; jer merzi

(Nadalje.)

na silu, na vlasti, na tverdje, ve on bi to bio uinio

Sreko se opet prisloni uz sag, da uje, to e
i onim, koji su tvrdju obkolili, samo da je kako mogo.
ona odgovoriti, ali jao, itav prstovet duhana uleti mu
A onda, kad su buntovnici raztopili osvojene topove,
u nos.

Nije se mogao vie svladati osobito kad je

te od njih sakovali nebrojene kolajne, nezapade njega

uo Anku, gdie ree: vierujte vaa prejasnosti, grof to

nijedan srpanjski kersti, premda ga toliki ljudi nose,

nee nikada uiniti, na to on i nemisli, to mu nije nikad

koji su od te itave bune puke ogluke kupili, pa nisu

bilo ni na pameti.
ondie niti bili, gdie se je toboe za slobodu osvajalo i
otimalo.
-

U taj tren kinu popeitelj tako strano, da mu je

na jedan mah prola glava kroz sag.

Bijae ono usred lietnje omare, uz one arke dane,

Sad se vie nije hasnilo kajati, niti se je ta dalo
te sam se ja mogo vema, nego ikad uvieriti o itavoj
popravljati.

Vojvoda se preplai, kao i ono kod po

znatnosti ganinskoj po francezku deravu! Ovdie ga

tresa u pecani.

I Anka se je udom udila, gledaju

vidim, gdie gradi arampove, ondie mu se udim, gdie

glavu, gdie kroz sag sve jednaice kie. est putah
buntovna ljutica mala izkida ogromne kamene ploe, te
promoli popeitelj kiui glavu.

jih nosi upravo uza stube u gornje spratove visokih

Oh ree on, evo dua mi ve hoe da izadje!

kuah. Ta i on robuje slobodi! Popne se na kakvu

krovinu, a

odavle

obkorai vrh od visokih Saint

Iza glasa se smiju pusti knez svoga prijatelja

Denikih vratah, te sad bacaj, mei itave dade - od

iz zatvora.

kamenja, da nezna kud, kamo, pa uza to vie bez

neg0:

prestanka: ivio ustav! Ludo i nejako diete!

...

Jednom sam ga vidio, gdie se je pretvorio u pra

voga ivoga Don Quichottea, te deti kano zoja, golom

Sreko im

nita drugo nije znao kazati

Spletkarije mi neidu k ruci. Kabanica vae sviet

losti, posuta trvencem, sve mi je pokvarila. Ali ja u
popraviti, koliko god budem mogao! I tim pade pred

302;

svoju liepu sestru, koja od smieha ve nije mogla ni

pah htiede vaa eljad, da mi neda ni vidieti moga

kako rei neu.

staroga prijatelja.
Pravo da ti kaem, Gjuro, ja nerazumijem, to
mi ti pripovieda.

Sutradan po svatbi javi se nieki stranac, koi se

Vierujem ti; ali je sve istina, iva istina. Srea
nije dao nikako odbiti.

Popeitelj, vodaju se sa svo

jom gospojom, ipak ga odbije.

i nesrea vise o dlaci; sve znanje, sve krieposti i svi

Na to napie stranac
darovi nepomogoe ti, kad te se bieda najmi.

olovkom na listiu svoje ime i poalje ga. Sreko ita:

Sreko se sieti pri tom naavah, koje su ga iz
tresle iz potrebe, spomenu se, kako je bio sietan i ne
to, Gjuro? ree Sreko, stari moj, prijatelj
sa sveuilita? Neka dodje odmah ovamo!

veseo uz kopev but, koi ga je upoznao sa groficom

Ankom; sieti se ogrnjaa, koi mu je plemstvo priba

Sreko pripoviedi svojoj gospoji, kako je Gjuro u

vio; nesretnoga vratva, koje mu je sauvalo slobodu;

velikih kolah bio njegov najbolji prijatelj; kako je on

pletivae, koja ga je uinila prvim popeiteljem i

bio najbogatiji, najljubezniji, i najdarovitiji mladi iz

ree: Dragi Gjuro, ja u propitati za to, pa ako bude,

medju svih, koje je on na sveuilitu poznavao; kako

kako ti kae, uzdam se, da si kod mene spaen."

su se pobratili; kako mu je Gjuro rekao jote, kad su

se opratali: Ako te snadje nevolja, dodji k meni,

I Gjuro bijae spaen. Njegov prijatelj starao se

je poteno za njega.

Sreko; to je moje, biti e i tvoje!

II.

U to stupi bogati baron u sobu. Dragi boe, kako

se je promienio!

r e d g o v o r.

Sreko ga nije ni poznao. Pobliedio

u licu, otrcanom starom haljinetom, blatnimi arapami,

Sanjate li sladak sanak? upita grofica barona,

obuom, iz koje su mu prsti virili rieju, puki

kad je nieko popodne stupila u sielo. Baron Gjuro za

prosjak.

veo se je u misli, te je sjedio sam kod stola, skrte

Barone, da od Boga nadje, zar si ti to? ree

Sreko, koi je poletio bio predanj, pa stao kao oka

nih rukuh, gledaju preda se.

U to sievnu i pue grom, a zatim zagrmi, kano
da e se svi gradski zidovi soriti.

menjen.
Gjuro se pokloni pristojno, i ree saimaju ra

Gjuro nit' se mie,

nit pomie, niti ta vidi, niti ta uje ; vidio je i uo,

meni: Ja sam taj preuzvieni gospodine, oprostite

ali za to nije on nita mario; jer su se u njegovoj

mi, to vam dosadjujem, jer sam ja biegunac.

dui sasvim druge misli komeale.

Molim

vas, da me zakrilite; jer e iskati, da me izdate.

Zato to?

Grofica se prepane, kad je grom puko. udom se

je udila, da Gjuru to nije ni malo dirnulo.

Jer sam svario tri lota trvenca, miesto kave.

Barone, zar neujete vi? Grmi! to radite?

A kako si ti, Gjuro, na to spao, te si morao

Gjuro spazi groficu. to

Snujem!

Jer sam nekoj staroj, milostivnoj gospoji pogazio

skut.
Skut?

radim,

milostivna?

Srdce mi od radosti pieva. Znam ja, da mi

nevierujte; ali ja u pasti preda vas, pa mi morate sve

Odobriti.
ta to, na priliku? upita grofica.

No da, ja sam dotle ve bio doao, da sam mo

rao pisariti.

Oh uzdahnu baron sa dna due svoje: to se

meda doista u jednoj riei kazati.

Moda bi vam se

Ti pisariti?

ludo inilo, ali nije nipoto ludo.

Ja sam ovako sam

Dakako; jer sam se mahnuo svoga plemstva!

sobom mislio: ako mi dade vojvoda na rie vaega su

Jer to?

pruga mirnu kakvu slubicu samo slubicu u pisarni,

sbog niekakva kanarca moje tetke.

pa makar se i sgrio piu, ili barem da budem

Ili istina?!

vratarski pisar, onda oh, ljubezna grofice, tolike

iva istina, jer tako sam eto izgubio sav svoj

sree nemogu ni pomisliti.

imutak, te postao puki prosjak. Ja sam bio nesre

tan, ali sam ostao poten.

Nesrea me je dognala evo

i do vaega praga; a sbog moje obue i mojih ara

Vi nemoete toga razu

mieti, a da vam kojeta prije nepripoviedim.

Bura huji, a kia ume po prozorih iba.
unidje u sobu i grof Sreko.

U to

1303

Mi se danas neprovozasmo, ree on i uzme

itava staroga vieka podticahu me na kriepost, na ju

svoju gospoju izpod ruke te ju odvede k stolu: pro

natvo. Slike te plemenitih duah, koje su umiele same

vesti emo ovaj veer u razgovoru.

sebe nadvladati, uviek su mi kao dieaku treptile pred

Eto barone, imati ete dakle kada priati mi, do

kle vas je volja. Dajem vam evo vremena do jedanaest
satih.

Grofica pripoviedi svomu suprugu, to je raz

oima.

stvi i naukami krtjanstva, sav sviet mi se injae, da

je svietao, zlatan.

govarala sa baronom.

I tako stupim u veliku kolu. Ti se sietja jote,

Gjuro, ree popeitelj, jo mi nepripoviedi ti

nita za svoje sgode.

Ja sam ti svoje ve priao.

dobro, prihvati baron, tim ba mogu uvesti

svoju pripoviest.

Pa kad sam se naposliedku spoznao i s otaj

Kad ve imate volju sluati me, mili

Sreko, kako smo radostno nas dvojica itali starije i

novije klasine pisce; kako su ti pisci, pa onda nai
uitelji svojom naukom oplemenjivali srdce nae, kako
smo sjede pokraj njihovih noguh, sluali im mudrost

moji, evo u vam pripoviedati. Ima tu svakojakih vra

iz ustah.

golijah, upamtite dobro; a ja sam u svem tom najgore

naroda.

proao.

Nemojte se tomu ni najmanje uditi, kao to

se ni ja nisam udio.

Ja sam ivi Candide *), pa uz

prkos svim vragolijam, sve uviek tvrdim: ta sviet je

opet predobar.

eznuli smo za istinom, pravdom i sreom

Boanstvom niekim napojeni obrekosmo, da

emo se ugledavati u prve mueve ovoga svieta. Mi, pa

ako nee da i za te to reem, ja barem drao sam
ludosti, zloinstva i opaine pojedinih ljudih samo za
iznimke; a sveta je

Popeitelj sjede sa svojom suprugom proti barunu.

dunost drugoga svieta, da ih

umanjiva.
Dodjem zatim u prestolnicu.

Obadvoje ga je teko ekalo, da pome pripoviedati.

etiri godine nebi

Grofica im asom prilievae aja. Gjuro je pripoviedao

jae me kod kue.

Sve sam nieto zazirao, da im se

po prilici evo ovo:

neu uiniti onako uen i valjan, kao to su se oni

nadali. Ali se ja prevarih; bijae uprav naopako! Nebi
izza toga ni etiri nedielje, a jedni ti me nazvae

Kad sam ja, dragi Sreko, jednu godinu poslie

svetim udakom, drugi opet suhoparnim mudracem.

tebe ostavio veliku kolu, pa se povratio u dvor svoga

ilo mi je, Gjuro, rei e mi moj otac, to

otca i u prestolnicu izbornoga kneza, inilo mi se je,

si ti svoje vrieme dobro upotriebio, da, i preve dobro.

za ono niekoliko godinah, to me nije bilo kod kue, da

Ali ti sasvim krivo misli o svietu. Tvoje knjige su ti

se je sve promienilo. Sve mi se je niekako odtudjilo bilo,

t0 u glavu uvertile.

ma i moj otac. Ljubio sam svom duom svoga otca, a

Sve ti to nehasni dan dananji nita. Neka Grci budu

da toga nebijae, kunem ti se Sreko, ja neznam, to

Grci, a ti budi domorodac, budi udvorica, politik, dr

bih bio uradio.

Dvaput mi je ve bilo prilo, da ute

Mahni se ti te kolske mudrosti.

avnik. Sve sluaj, a nikomu nita nevieruj, sve gledaj,

em, pa da obijem sviet u nakerst, ili da se pribijem

pa mui; sve misli, ali nikomu nita nekazuj; svim

kod Hotentotah, ili kapucin makar da postanem.

Izu

budi orudje, pa nee moi biti bez tebe. Ti si mlad,

mio sam bio ve, uo moja jaka, mladjahna narav po

prikladan, podhvatan, bogat i pametan, i od najstarijega

vrati mi pamet, i tako se nauim opet smiehati.

plemikoga koljena u naoj zemlji. ta ti jote treba?

Ljube i svietuju odnihala i odgojila me je moja

Po vremenu mora ti za izbornim knezom prvi biti u

dobra majka; oh, zato mi je tako rano umrla? Ce

naoj zemlji.

stiti uitelji uciepie ni nevinu i nedunu prve nau

uio.

ke.

kolah samo mute mozag mladiem ideali; a ti ideali

Ljubio sam sviet; jer san Boga ljubio.

Nisam

prezirao ljudih niega roda, a ugibao sam se i klanjao

velikoj gospodi, koja su izpred mene prolazila poput
bogovah.

Ja sam sebe drao za najnevriednijega, a

Za ivu glavu nekazuj nikomu, to si

Naopako je to, to

dan danas u naih velikih

ba toliko koriste, koliko sliepu naoari.

Rado bih bio odgovorio svomu otcu ali; no ipak
sam muao, jer sam znao, da mi nehasni prigovarati.

svi su mi drugi bili plemenitiji od mene. Trudio sam

Uvedoe me u najodabranije

se, da budem najbolji.

Svim sam bio mio.

Kriepostni i junaki spomeni

noj bio je opojen radotju.

*) Tako je ime jednomu uvenomu romanu Voltairovu, u kom
se on velikom vietinom i otroumnotju ruga optimizmu,
nego isto tako udara on u njem i na pozitivnu vieru.
Prevoditi.

kue

nae prestolnice.

Sve me je hvalilo i slavilo. Otac

Ali meni se brzo oduri

to prosto, bezumno pretvaranje i udvaranje, ako sam

se i ja bio navikao nanj.

Ja sam se odmah uvierio,

da svi ti ljudi, koi tu pleu, igraju, ale se, ljube se,

304

prijatelje se, koji se medju se slave i uznose, da se danah. Svi treba da smo i uenici i uitelji; a str
svi oni samo titraju i alu sbijaju. Nitko nikomu nije menit je put do zviezdah ...
nita vierovao, pa opet su svi govorili ono, to i sami
- Svetjenici vladaju duami. A mi budimo Boji
nisu vierovali. Svatko se je samo starao za se i za poslanici istine, pravde, uljudnosti i ljubavi.
- Iz vra poviestne slave pijemo nektar hrabrosti,
svoju korist, a ovamo ti se je zaklinjao, da e i umrieti
za tebe.
vrline, duevne snage i omladjenoga ivota narodnoga:
Dovedoe me pred izbornoga kneza. Vrlo me je
iz vra poviestne sramote Seremo gerko pilo prole
slabosti, a u jedan mah sladki sok mudrosti, opreza i
ljubezno primio. Njegov liepi, sjajni dvor bio je na
velikom glasu; a njega hvalie i piesnici i prozaici, da osvietenoga kretanja narodnoga. to je gore, to li
je ljubitelj i pokrovitelj znanostih. Kad bi sa mnom bolje?
razgovarao, udario bi on u uene ice. Po njegovih
Zienica se u oku, kad dodje u mrak, iri i propi
nje; jer svietlo trai u svakom zakutku; jer za danom
rieih opazio sam, da je usvojio misli najnovijih fran
cuzkih pisacah. Istina, on je mnogo rtvovao za zna
hlepi. Zadugo udi, dokle ga nadje. Tako se i dua u
nosti i umietnosti; ali se ja brzo uvierih, da je on to
prvi mah, kad padne u biedu i nesreu, potrese, raz
sve rtvovao svome slavohlieplju i svojoj razkonosti.
iri; a najposlije ogrli opet Boga. Krtjanin se po
Troio je mnogo na glasovitu akademiju znanostih, a pustinji obija, kida, te cvili urnebesno, sve dok naje
danput sagleda Spasov lik. Narod 0 verizi kletoga sa
ovamo mu nije ni deveta bila za puke uione, koje
su bile kukavne, da nemogu biti kukavnije. Drava
mosilja, sapet u robske okove, stenje, malaksava, te
smagne, hrli, hlepi za danom, za danom spasenja
njegova bijae poput ovieka, koi navlai svileno ruho
na poderanu koulju. Dvorsko kazalite mnogo ga je
svoga. to je oku bieli dan; to je biednoj dui Bog
stajalo, ali pievaice i plesaice tri put vie. Uprav mi i srea; to je krtjanskomu srdcu Spasov lik u pu
stoi: to je zarobljenomu narodu zora prvoga dana
se je gadilo, kad sam uvidio, da je la zlatni nad
pis kazalitne sgrade: u mi etnosti o pleme njuju
slobodnoga. Pa kano to je glas ljubljenoga otca, kad
S er d .
se iz krivine uze vrati natrag u krilo svoje porodice,
(Dalje e sliediti.)
sladak, mio, angjeoski i majci i dietci: tako ni krivdom
poraenomu narodu neima ljubavnijih zvukovah do
ona divna i kobna glasba onda, kad vieita Pravda
Historini Aphorizmi.
skida malo pomalo gvodje i njegve suanjstva s rukuh
i noguh viim svrham odluenoga naroda. To je zve
V.
ketanje i narodnoj poviesti ljubko, rajsko milinje.
Philozophija je sitnozor ljudskih pomislih, a poviest je
Narodno je robovanje pritajeno tinjanje pod pe
vieita philozophija vienih mislih, sgodah i dielah.
pelom; sukromno dielovanje zasunjenoga naroda prili
kuje muklomu strujanju i vrenju u vulkanskom riga
Menelaj bogu Divu.
litu; narodni je ponos u robstvu ono, to je zasut grad
u lavi: narodna je poviest u doba narodnoga robovanja
Nec eventus modo hoc docet;
ono, to je koralj u morskoj dubini; ono, to je zlato u
stulorum iste magister est.
Livius 22. 39.
blatu: ar plane, vulkan bukne, grad osvane, koralj
se jednom izmoli, a zlata se hrdja nehvata.
Sve se poviesti boji i uklanja: nita njoj neizmae.
Ima jedna rieka po itavom svietu: ima rieka
Tko poviestne monographije pie, nesmije kumirski
tajna zajednika, kojom tee bez prestanka duh izo
oboavati, majmunski ljubiti ine i diela naroda svoga.
braenstva, duh napredka, duh slobode. Ova se rieka
Bolje je drugoga ljubiti, nego sama sebe; bolje se je u
u jedan mah ulieva jednako u svoju puinu. A to je dua
drugoga ugledavati, nego u svoj lik.
svakoga naroda. Po ovoj se puini razlije, u njoj se
Razabirajmo, bez strasti i navale crno od biela,
uprilii, te odavle biva osobito narodno izobraenstvo,
zavist od potenja, oholost od junatva, neslogu od bra
narodni napredak, narodna sloboda.
tinske ljubavi, kivnost od dobrotivnosti, bezoanstvo od
znaajnosti! Znajmo, da i u medotvorne pelice ima
jiedak alac! Potujmo zato viekovanje svoga naroda,
kano dragocieno blago svoga otca, bez oholosti, pa i
bez oajanja. Svim nam valja da smo uvari ove dra
gocienosti: svim nam valja da smo uenici prolosti
svoga naroda: svim nam valja da budemo uitelji sa
danjosti. Pa kano to saviestni uitelj u uionici od
gaja mladi i nejaki cviet ljudskoga drutva, te ple
menitim svojim izkustvom zametne, ili okriepi udjeni
rod spasonosnih pomislih: tako treba da i mi svi za
jedno, proniknuvi u dno razlinih uzrokah ve pre
trpljenih nesreah, upremo bez prestanka obuavati
Ilastnu i neopreznu sadanjost: da svi zajedno prostre
mo svomu narodu mekano i blago odmorite buduih

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Knjievnost.
(Srbsko-hercatska.) G. Ivan Filip ovi, uitelj na kaptol
skoj glavnoj uioni u Zagrebu i uveni spisatelj, poziva na pred
platu na Bosiljak, list za mlade, koi e tri puta na miesec
izlaziti, dok zaproena dozvolja prispije, i to po po arka velikoga
formata. Prvi broj Bosiljka, koi e dva arka imati, izai e
ve 16. listopada t. g. Ciena je listu za cielu godinu 2 for.
(esko-slovaka) Slovak Josip Kovalik izdaje sveslavensku
granatiku, a poslie ove e izdati i sveslavensku itanku.
U Pragu e skorim izii eski spisi Jovana Husa, poetnika
reformacije.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

----

Broj 39.

U Subotu 24. Rujna 1864.

- Teaj XVIII.

JETLETJETA,TE
Gle, na istoj stazi oba !
Uklonit' se ja nemogu,
Pravdat' mi se dalje nije.
P. Preradori.

Prijatelj i strast.

- Da se due same razumiju;

; na na mom
Luda rieca dvojako strailo!

Mali uzroci.
TTTTTTTTTT
Dvojaka pripoviest od Cokea.

Pozvae me u dvor, pa mi dopustie, da sudjem

doi, kad me je godj volja. to sam ovdje vidio, tomu
se nikad nadao nisam.

Dvor vam bijae uprav nieko

S kakve trice ljuti bojak biju.

sjajno svietsko kazalite.

Sve je tu razuzdano, da ne

moe biti gore, prosta svietina, kao i sjajni dvor: ob

A tatina koga l' se neprima?
Verti serdcem, peca ga i drka:

vladalo ludo bogomoljstvo i bezdunost, bezzakonje i li

cemierna svetost, obmamljiva milost i podla podmuklost.
I kod svietine i kod dvora bijae igra i astjenje, no

Germi asom, vrije as prsima,

vac i razkoje, jedino dobro ovoga svieta, za kojim je
A sad gnjevni planu ar do vrka.

svatko bliepio. Vladar je mislio, da on sve mudro rav

Sva se prsa u Vulkan okrenu...

znanja i zasluge nije nitko ni pitao, ili toliko morda,

na, a to ti su njega oni svi mudro varali. Za krieposti,

koliko i za onaj zlatni nadpis na kazalitu. Upravljahu

Da li jedan tada razbor sija!
narodom, da narod, dade novacah; gospodarie dra
Jedna rieca oblak zapodjenu,
vom poput kakva deravnoga imanja, koje mora platjati.
Jedna rieca oluje razbija:
-

"

Pravo rei, vladar je dao bio zemlju svojim popeite

ljem u zakup, koji su mu svake godine za to nieto u

"

gotovu morali platjati, a nije se on brinuo za to, oda

A u jutru, zora kad zarudi,
kle oni to dobivaju i koliko za se ustavljaju.
Ljubav stara sgrije vierne grudi.

Uprav

tako radili su i popeitelji sa svojimi podanici.

Sviet je drao kneza za mudra, velikoga vladara;

Velimir Gaj.

jer ne samo da je on sve sam podpisivao, i neitaju

esto, to podpisuje, nego je on itao kadkad i pronje i
39

306

spomenike, od dangube ili od uda, pa je izricao odsu

beznost, tvoja stara plementina, tvoj imetak.

de, kako mu se je svidielo, ni nemisle na to, negazi

menu e ti biti svakako najbogatiji plemi u naoj

li on time zakon; jer on nije ni malo dvoumio, da on

zemlji. Osim moga blaga eka te jote dobro moje se

to bolje razumije od svih svojih savietnikah. Mislio je

on to tim vie, to je drao, da on sve tono znade,

stre, baronice Pogorelia; ima svega

kako je u njegovoj zemlji.

dievoje.

Svako etvrt godine mo

Po vre

preko podruga

miliona. Ima ona dodue jo i tetiinu; ali to je boleljivo

Pa kad nebi bila ba druga, mogao bi se i

rale su sve obine i najnii uredi podnieti u skrialjci

oeniti s njome. Tako e se penjati sve od asti do

posliedke triuh posliednih miesecih. Namiestnitva po

asti. Mlad si, zdrav si, moe visoko doprieti. Pa kad

krajinska saberu onda jezgru od svih tih skrialjkih u

ti bude jedno sve ravnao, onda sinko, onda preredjuj

glavnu svotu, te sastave glavnu pokrajinsku skrialjku.

i popravljaj!
Ovako od prilike govorio mi je moj otac, i ja sam

U popeiteljskoj pisarni stope se sve te pokrajinske skri

aljke u glavnu dravnu skrialjku, a ta je tolika, da

vidio, da se bolje nemoe ni raditi.

ju vladar na lahku ruku moe pregledati, kada pije

igrao od veselja, kad sam mu kazao, da imam volju,

izjutra svoju okoladu.

primiti koju god javnu slubu. Bijae kod dvorske ko

I tako se eto utvarae on, da

Otac moj sve je

znade sve potanko u svojoj zemlji, to se radja, to li

more jedno savietniko miesto prazno.

dogadja.

zapoviedi, da zamolim tu ast. On mi ree, da tu nemoe

Sudite, dragi moji, kako mi je tu pri dui bilo,

Moj otac mi

nita za me uiniti; jer se on ovaj as s popeiteljenu

kad sam se sietio onih kriepostnih i junakih slikah iz

financije kuke dri.

starine, u koje sam se u mladosti svojoj uviek ugle

teljsku ast za to, to mu je primanio ljubljenicu, a i

davao. Nisam ve vierovao, da ima ljudih na svietu i

u malo da nisam siao s uma.

moj je otac mislio, da smije po pravdi to miesto iskati.

Ovaj je dobio od kneza popei

Ali doda on, nemoj uprav ii k popeitelju, nego

se dri mlade gospoje Vilinsk ove; ona je popei
teljeva milostnica; to ona ree, to mora da bude; a

mudri otac dozove me opet k pameti.

ini mi se, da ona na te ba nemierzi.

je vidio, da mi nemoe nita prigovoriti za ono, kako

dem bogme k svemoguoj gospoji.

Ona bi

sam ja mislio, da bi tota biti moralo. - Ja ti dajem

jae udovica niekoga generala. I varen i peen bio sam

za pravo, govorae mi on, to ti kae, to je sve

kod nje. Ona me je odlikovala, im sam joj se stao udva

istina; no ni vrag se necrni, kako ljudi kau. Ali to

rati.

Kad sam joj govorio ja za savietniku ast, ree

e, Gjuro? Sa svietom ovim i u njem mora ivieti.

ona: Vi to morate svakako dobiti; jer ste zasluan mla

Samo dva puta ima; ili se sruiti s tvoje visine

di! Znam dodue, da za nju moli i stari komorski pri

u svietski glib, ili uzvisiti sviet do sebe.

siednik Ljuboj evi; i on je mene zaprosio jadiku

vo nemoe.

Ono pr

Nebih rad vidieti, da se i ti zaglibi

u tu prostotu i bezumnost.

ju, da mu je nrava sadanja platja, da ima veliku

Za ono drugo ima u tebe

porodicu ini mi se, da ima devetoro dietce pa

dosta snage. D, ti moe postati dobroiniteljem tvoje

da se pogleda i na to, koliko on ve slui. Ali on je

domovine, i ti mora to biti.

samo gradjanskoga roda. Vi imate vie u malom perstu,

Ja to item. Ali mudro

pomi. Ti zna, da mladi na vrat na nos bogme ne

nego on u svojoj elavoj glavi.

moe dvora i drave na svoju preokrenuti.

i ja u mu rei koju za vas, koliko je danas jo.

Ljudi ti

se ve sada rugaju, da si golobradi mudrac, a ene ti

Otidjite k popeitelju ;

Gotov posao. - Popeitelj mi obea

smiesta

tu

Ikau, da si mladi medvied, koi se jo oblizati mora.

ast. Sad istom doznam ja, da je nesretni moj supar

Treba ti dakle povierenja; to si teci.

nik, prisiednik Ljubojevi i negledaju na to, to je po

kako u to stei kod ovakovih ljudih, ote?

odgovorim ja. To nije mogue.

i da je vriedna i potena dua.

Za tebe je to vrlo lahko! ree on: Sljubi se

s njimi, ali budi bolji od njih.
javnu slubu.
penjati.

treban, star, vieran deravni inovnik, da mnogo zna,

Dobiti

e kakvu

Knez ti je milostiv, pa e se brzo

Nee te uzvisiti tvoje znanje niti tvoje kre

sebe, to su me metnuli predanj.

i odreem se svoje slube.

Stid me je bilo sama

Odem k popeitelju

Bio sam ve i imenovan

za komorskoga savietnika, pa je samo jo trebalo, da

potvrdi knez.

Popeitelj

od uda izvali oi u me,

posti, to i sam znai; nego to, to e i ti drage volje

klima glavom i hvali me do neba, kako sam ja dobra

raditi ono, to i drugi rade; uzvisiti e te tvoja lju

i milostiva serdca, kako on ali, to neu sluiti pod

307

njegovom upravom.

Kanje sam tek uo, kako je on

rica?

Ali on je kukavan bio oviek, koi nita drugo

govorio, da je to sve maslo moga pakostnoga toboe

nije znao, ve spletkariti; bio je prikladna lica. Koio

otca, to sam ja prezrieo tu slubu, pa da mu je od

se je svojim tobonjim poslanitvom.

to doba jo kivniji neprijatelj.

posliedku ja sam odpravljao. Njemu je to bilo po volji.

Ljubojevi postane komorski savietnik. I moj otac

Poslove sam na

n je samo letio za zabavom, pa je iz parike Chro

nije se mogo preuditi mojoj ludosti; jer je on to za

nique scandaleuse sabirao izvietja za na dvor; a to

Indost drao, ali se opet brzo razabere i ree: Pra

je knez rado itao.

vo si inio, Gjuro.

U jednu mi je ruku ba milo, to

nisi pod njegovom vlasti.

Baci se ti na diplomaciju;

ona je prikladnija za tvoje velike osnove; po njoj e

ti kratjim putem domaiti se svoje cieli.

Grof Ter

ravili smo u Parizu tri godine. Moj otac pie

mi, kako su me kod dvora hvalili i slavili, to sam tako
vieto umio obavljati poslove. A da sam ih ja oprav
ljao, svatko je znao, jer su svi dobro poznavali grofa;

pimirovi imenovan je za poslanika u Pariz; za

a osobito od onda, kad je vladar sve meni predao; jer

druge se jo nezna, koji e biti u tom poslanstvu. Primi

imirovi obolio bio od razuzdana ivota. Jo su

se ti liepe Tulipine; od nje e sve saznati; a ona

lienici imali s njime posla, kad se je sretno svrilo

sve moe uiniti.

te raditi.

Ja u medjutim s druge strane za

nae poslanstvo ugovorom izmedju naega i versailskoga

dvora. Terpimirovi ode iz Pariza, te potrai kupati

Nije me stalo nikakva truda, dok sam provalio

do liepe Tulipine. Ona je bila prva plesaica i knezu
u velikoj milosti.

lah, da povrati svoje zdravlje; a ja se s drugimi po

vratim u domovinu.
-

Svake medielje po jedan put dolazili

Doekae me i u gradu i u dvoru bolje, nego to

su k njoj u posielo. Tu bijae najotmenijih muevah

sam ja ikad i zasluio. Knez me primi vrlo milostivo,
sa dvora i iz cieloga grada.

I ja sam vie putah do

i kae mi, da mi mnogo duguje.

lazio.

Moj otac uje me

Uestim ja zatim svoje pohode i ona meni do

djutim, da sam ja imenovan za pravoga tajnoga saviet

pusti, da joj se iz jutra gdiekada pomoem oblaiti.

nika, i da e me knez glavom uresiti kunim redom
Tulipina bijae nestano eljade. Zalio sam ju i pre
na svoj imendan. Zapane me ast, te sam primljen bio
zirao.

Ona bijae vrlo liepa tiela, ali rune due. Sa

u manje posielo, kao to se je zvalo veernje dru

mnom kano da se je igrala, a gledala me je ponosi

tvo, gdie su bili samo vierni kneevi obojega spola.
tim, gospodskim pogledom, kano da sam joj ja ludo
Tu se je italo, igralo, prikazivale su se omanje fran
diae.

Njezina bezobraznost naruila joj je svu lie

cuzke glume, sbijale su se ale i vragolisalo se je, kako

potu njemu.
je god komu dua podnosila. Nije mi se to lakrdisanje
Dobijem pismeno iz dravne pisarne,

da sam
ni malo dopadalo; ali tim boljima sam se ja sviknuo

tajni poslaniki savietnik u poslanstvu, koje e se po

sielovodjam.

Svi su me drali za vladareva mitnjaka,

slati u Francezku, a ni makao se nisam za to na koju

ili barem da u to brzo biti.
drugu stranu.

Zapristajahu za mnom

Za jedan sat kanje stupi moj otac ve

i udvarahu mi se popeitelji, generali, komornici, tajni

seo k meni u sobu i kae mi, da se on uzda, da e i

i dravni savietnici, poslanici i prelati. Pa i u malom
i mene medju

drugimi predloiti knezu za poslanstvo.

sielu vie su drali do mene, nego do mnogih drugih.

Sad da se jo samo Tulipini ulagati moram, da iztisnem

Ve sam se bogme i ja mnogo pouzdavao u se i u
druge suparnike. nu pokaem pismeno, a on se
svoje sile, pa sam bio i slobodnji, a uprav s toga sam
uzradova. ivio! povie on: Ja se tomu ni nadao
nisam.

jim se jo vie dopadao.

Ti si dobro poeo, Gjuro! ree mi moj otac:

Ali zar nije to sramota, reem ja, da takove

slube dieli plesaica!"
Bila plesaica, nebila, moje diete! Pod nebom ti
je sve mogue.

Plesaica je kadkada vietija i previ

janija, nego gdiekoi popeitelj. To mi odgovori moj

Za malo jote, pa si gospodarevo desno krilo.

Ljubi

te grofica Bludnikovia.
Ti si zlo poeo, Gjuro!" ree opet moja tetka,
barunica Pogorelia. uvaj se mlade Bludnikovia kao
ive vatre; ona je mala, otrovna zmija; ona vreba na
te. Ja to sve dobro znam. Ja jo vie znam; ali neu

Neznam, tko je grofa Trpimirovia nainio posla

nikom, da li plesaica, da li kuharica ili kakova soba

da ti kaem.

Za koi miesec danah znati e i sam.

Budi mudar; nedaj se u mreu.

Neugazuju nita bez

394

308

moga znanja; jer se inae nas dvoje onaj as razku

teno vae ime. Ili zar nema ti moda oiuh ; zar nisi
ti spazio, da je prilonica kneeva zaela? Tebe bi

-Nisam pazio na politiku svoga otca; on je zvao

radi naturiti, da bude dietetu otac, i da dievojci sa

politikom to, to je on umio za druge sve saznati,

uva obraz.

a o njem nitko nita, te tako je iao svojim putem. Ele

vie svojom tetkom!

ja se polahkomio na ono po druga miliona, pa nebijah

nipoto voljan, razkrstiti se sa svojom tetkom. Medjutim
nisam zazirao ni od grofice Bludnikovia.

Ako ti tako podlo misli, nezovi me lje

I zbilja pukne meni medju oima.

Nije ve jo koja, rei e moj otac: Ako te

Moram rei,

tetka i razbatini, to ti je za njezin podrug milion?

da je bila plemenita, vitka stasa, kano jela, i preliepa

I mlada e ti donieti toliko, a uz to i svaku ast, koju

lica, a u devetnaestoj istom godini. Imala je u zemlji

ti god srdce zaeli; vertieti e dravom , i sroditi

moguega, velikoga i bogatoga roda; jer je ona bila

e se s prvom obitelji nae kneevine.

staroga plemikoga poriekla.

injae mi se, kano da

Ve se go

vori i o tom, da e ti knez podieliti grofovsku ast;

se ona sve to vie sa mnom prijatelji. Jedina joj mahna

ta ponositi Bludnikovii nee drugaije.

bijae, to se je preve ponosila svojim plemenom. Ali

Stati na sve, to se god od njega bude trailo. Bogme

Knez e pri

je ona bila, to su svi znali, milostnica kneeva; da nije

za to sve mora oviek dievojci kroz prste gledati, ako

bio oenjen, moda bi postala bila kneginjom.

je i poznala prije muku glavu, nego to se je udala.

Imao

sam dakle razloga, da pred njom uviek budem smieran

i uljudan, pa ma neznam kako se alili.
Ali mlada grofica nije ni na polak bila tako pre

Dobijem listi od grofice Bludnikovia.

Ona me

ma meni snierna. na mi je malo po malo nesamo po

zvae, da dodjem na aj.

Odem u grad, gdie je ona

vierila svoje tajne, nego mi je kazalo i njezino tuno ili ve

bila dvoranka kneginjina.

Kneginja nikad nije iviela

selo, prostrieljivo ili mirno oko, kojim me je gledala, da joj

u gradu.

Umiesto velikoga drutva, nadjem ja groficu

ba nisam mrzak; pa kad nebih bio razumio njezinih

samu samcatu, planih oiuh.

oiuh, bila bi me ona zaista o tom uvierila, potajno

bra, ali se nisam Sibunio.

mi stiskuju ruku. mi zadavae straha. Bojao sam

Vi bolujete, milostivna? pitam ja, poljubiv ju

u ruku.

se, da knez nedouje za to nae namigivanje i ruko

vanje, pa da mi onda neprisiedne. Nisam se mario bo
jati.

Knez bi kod svake igre u malom posielu uviek

tako niekako naredio, da je grofica svagda mene dopala.

Draio je mene radi nje, a nju radi mene. Malo po ma

Nisam slutio nita do

-

Kako nebih bolovala? Ja sam vrlo nesretna!

odvrati ona, te briznu plakati.

Dugo nisam mogao ni

riei prosloviti.

Zaklinjem vas, i ljubezna grofice, razaberite se!

Ilo, pa nas je drao, kao da aikujemo jedno za drugim.

reem ja. Da vam tko nije ta na ao uinio?

U dvoru je ve sve govorilo, da sam ja sretni supar

se je pripetilo? Kaite mi, zato se alostite?

nik vladarev, da u biti mu najliepe i najbogatije

to

Da sam vam drga, gospodine barune, lahko bis

te se tomu domislili.

Vi znate, to sviet i u dvoru i

dievojke u cieloj zemlji. Pa i grofovi Bludnikovii,

rodjaci moje nesudjenice, oprijateljie se sa mnom i s

u gradu za nas dvoje govori.

mojim otcem.

mi je to moj brat vojvoda. Mi se moramo razstati. Ili

Moj otac se je topio u radosti.

Gjuro, ree on, ti si se bogme ve udvorio

grofici Bludnikovia.

Gledaj da se dogovorite, pa ju.

zaprosi onda iz onih stopah.

Knezu, a i cieloj obitelji

Prekjuer istom kazao

vi morate otii iz dvora i iz grada, da doskoimo to

mu blebetanju, ili u ja poi na svoja dobra.
Nisam se nadao, da e mi ona to rei.

I ja njoj

Bludnikovia biti e milo, ako se ona uda za te. Znam

kaem, da sam uo, kako je od nas dvoga nastala ciela

ja to od pouzdana - ovieka.

pripoviest; pa da me je to ijedilo. Ali ja joj reem i

No, zato da ti tajim?

Vojvoda Bludnikovi mi je natuknuo, da ti mora na

to, da u za njezinu volju sve trpieti, pa da u umah

mah kazati, to misli; jer oni nemogu dulje podnositi,

sutradan, ako mi knez dozvoli, otii na p godine u

da u dvoru i u gradu vas dvoje iznose na jezike.

Gjuro, ree mi niekoga dana tetka. Pogorelia,
mora mi se izpoviediti, to si ti naumio sa mladom
Bludnikovia, pa da znam, hoemo li ostati i u napre
dak prijatelji. Glas, to se je o tebi raznio, kalja po

to, barone, ree ona i primi mene za ruku,

zar bi vam podnielo serdce, razstati se sa mnom?
, nastavi ona, stope se u suzah, ala sam se ja
tvarala za vas! ne ostanite, ako niste radi,

309

da budem jo nesretnja.
Stati.

Ja, kakva je! Vesela joj majka!

Ja se nemogu s vami raz

Sve je kolo glavom nadhvatila,

Bielim licem kolo zainila,

Odkako sebe pamtim, nisam bio nikada jo u

veoj zapari.

Sve dievojke piesnom nadpievala.

Nastavim ja vieto na razgovor, pa se

Gledao je Vlaiu Nikola,

Te besiedi Vlaiu Nikola :

inim, kao da toboe i neznam, to bi ona rada, bo

.
jaljivo i uljudno sve jednako amo tamo zakretju;

Sakrij lice, ljubo Damjanova!

kaem joj, da mi je mnogo do potenoga imena nje

zine obitelji.

Jer e Damjan danas poginuti.

Ma ona bijae jo vietija, te me tako

Za to ljuba haje i nehaje;

zaplete u riei, da smo nas dvoje na posliedku, ne

Kolo vodi, a piesme izvodi.

znam sam kako, na istu ve bili, da ona mene ljubi,

da je i njezinoj obitelji i knezu to po volji itd.

Pue puka izsred kola divna,

I to

sve dodje niekako u riei, a da mi se grofica uprav

Damjana je dobro pogodila

ni ponudila nije. Ta toga nije podnosila njezina niena

U zlo niesto, u elo junako.

ut! No i ja natuknem mnogo to kojeta, iz ega je

Pade Damjan u zelenu travu,

ona mogla lahko izvesti, da se ja nisam naumio ni e

Damjan pade, a ljuba dopade:

niti.

, Damjane, moje ogrijanje!

Do sada sam se uviek sretno izvukao iz svakoga

Vele ti me ogrijao biee !

tiesnaca; ali sad me drugaije zaskoi liepa grofica.

Damjan ljubi tiho odgovara:

Jo bijasmo u riei o sretnom ivotu, o liepih

uvstvih, o blaenosti naega drugovanja, kad al' se

Moja ljubo, ruice rumena!

ona spusti na moje grudi, i zarumeniv se, omota mi

Istom si mi napupila bila !

svoje sniene ruke oko vrata i uzdahne: Ja sam vam

Kad izcvate cvietom punanijem,

ve i previe kazala, pa eto znajte sve: ja vas ljubim,

Tko e tebe za mnom uztergnuti?

To izusti i duu izpusti

pa sam vaa, ili niija!

Zaniemim.

Prvi put ogadi

Na kriocu svoje vierne ljube.

mi se liepa, ena.

Stidljivotju pritisnem ju na svoje grudi i reem gro

--

-=======

fice, ja nisam vriedan vae milosti.

Opis srodstva *).

U to stupi u sobu njezin brat, vojvoda Bludni

kovi.

Vidje nas, gdie smo se ogrlili, nasmija se i

Po prostom narodnom obiaju i nainu.

ree: Dieco, ako drugi put budete elieli na samu biti,

zatvorite vrata, i umaknu zatim opet. Ja se prepa
1. 0tac i nati.
mem i pustim groficu.

I oma se biee preplaila. Tu

Ovo su stablo, Njihova su dietca glavne grane,

uhvatim sgodu i odem.

(Dalje e sliediti.)

A svaka glavna grama ima opet

svoje granice.
-

2. Sin i ki.

--

Narodne piesne bosanske.

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

III.
Piesna uz tamburu *).
Dragoga mi vesela mu majka!
Zelena mu gora oko dvora,
Izpod dvora zelena livada,
Na livadi divno kolo igra.
U tom kolu trijest dievojakah,

koje iz stabla niu.

To su tielesna dietca od otca i matere svoje, a

medju sobom brat i sestra.
*) - Molimo svakoga, koi stogodj umije po istom, knjievnom
jeziku o naem srodstvu, ili rodbinstvu, da nas u listu oba
.
. viesti, da nadopunimo i usavrimo ovaj opis; jer moe biti.
da smo, nebrojei ovamo ni kumstva, ni pobratimstva, neho
- , - tice prezreli, ili zaboravili kakvo srodstvo ovdie naznaiti, te
bi valjalo da se ovamo doda. Nae je srodstvo po narodnom
jeziku tako gramato, i tako savreno razvito, da ga samo
I itav narod. i to po razlinih krajevih razumije savreno ;
jer po naih gradovih neuje drugo, vei: slogor, pa opet
so gor; a nitko nee da pomisli, da je to izopaena prava

*) Sravni u Vuka I., 559.

"

- "

Nae srodstvo obiluje tolikimi izrazi i upravo tankimi razli

kami, da mu jednaka neima u nijednom jeziku novom, pae

310

3. Unuk i unuka, ili unukinja (mue, unuad, utuii).

Ovako imenuje broj 1. ove, a ovi one zovu died

8. Prasinovac i prasinovka.
Stric i strina imenuju ovako dietcu sinovaku.

9. Ujak i ujna.
4. Praunuk i praunuka, ili praunukinja.
Materin brat i njegova ena.
Prema broju 1., a broj 1. pada ovim pra died i
prababa.

10. Neak i neakinja.

Sestrina dietca.

5. Prapraunuk i prapraunuka, ili prapraunukinja.

11. Tetak i tetka.
Prema broju 1., a broj 1. pada ovim ukun died
Otina sestra i njezin mu.
6. Stric i Strina.
12. Zet.
Ovako zovu dietca brata i njegovu enu svoga otca.
Ovako se imenuje mu keri svoje, a tako ga
7. Sinovac i sinovka.
Ovako zovu stric i strina bratinsku dietcu.
koja je za istoga zeta udata.
ni u starodrevnih, koje danas jezikoslovna uilita poznavaju
i plode.
Svaki drugi jezik ponajee, kad hoe da naznai rodbin
sku kakvu svezu , evrda, te prospe za je da n pomiljen
odnoaj vie rieih, da ga, makar i dugakom periphrazom,
obiljei; a nainac kae za lice jedno ime jedno; netreba
mu za nevolju amo tamo arati, kako n. pr. Niemcu. Svaki
drugi jezik upotrebljava vrlo esto u tom pogledu dosadnu
he n dija dyzu, koja je prema naoj tonoj prostoti gotovo
smiena.

13. Svojak, ili svak.

Ovo je ve spomenuti zet prema rodjenim sestram
i strievim kerim njegove ene.
14. Svast, ili svastika.
Ovako nazivlje svak rodjene sestre i strieve keri
od ene svoje.
15. Tast.

Znamo, da svih ovih nazivah, koje smo u ovom opisu

upotrebili i sastavili, ima kojekud raztrkanih, koje po rie
nicih, koje opet po drugih knjigah; znamo, da na narod u
udnovatom, divnom svojem jeziku hrani jo i drugo ovakvo
blago nebrojeno; ali sad nije vrieme, da iztraujemo duboko
i iroko, ili da sravnjujemo jezikoslovnom mierom korienje i
znaenje srodstvenih nazivah, ve treba zaista da se kratkim,
prostim i razumljivim jezikom i opisom to prije doskoi
gadnomu svagdanjemu pogrieivanju u srodstvu, ne samo u
valjanom naznaivanju roda, nego osobito i u jeziku, to do
zla boga dodijava narodnomu uha.
I tako mislimo, da smo pomiljenu svrhu za sad dobro
postigli.

Ovako nazivlje zet otca i strica od svoje ene.

16. Punia, ili tata.
Ovako imenuje zet mater, strine i snahe
od svoje ene.

No da se bolje razumije, valja mu do

17. urjak, urak, ili ura.

Ovako imenuje zet bratju, polubratju i
strieve sin ove od ene svoje.

Kad vidimo, gdie se istota naega jezika, koi je po svo

jih osnovah najsamostalniji, pa upravo samoniko iz srdca i
ustijuh nae krvi i naega plemena, te mu netreba, kad ne
e, nigdie nita pozajmiti u susieda, sve blie od dana do
dana, pae i po javnih miestih, a nesamo oko posvetjenih
knjievnih policah, primie, izza iztriebljenih rieih brusom
valjana obiaja, ki bistrini onoga jasnoga krystalla, koi pra
vedno i mudro udimo; jer ga u vremenu stei moemo:
zato da neizvijemo iz iste gotove bielice takve male, ali
rudne plieve? Zato da iz krasnoga jezika svoga neiztie
ramo takve zaostale, arene nagrde! To je u kratko o
svrsi i nakani.

18. unjaja.
To je urina ena.
19. urjakinja.

urii urin sin.

20. Paanac, ili paenog.

A biti e nam milo, kad nam se tko od potovanih itate
ljah listom odazove, sve za narod i narodni napredak i

Ovako se nazivlju dva mua medju sobom,

koji su dvie sestre uzeli.

311
27.

21. Svekar i svekrva.

Ovako zove snaha otca, mater, strica i strine od

Hranko, hranka, hrane, njegovan, njegovane,

svoga mua. To jest, oni njoj to zapadaju, a ona jih

odgojene, u ali tepajui, nazivlju po naem narodu

obino zove: ako i majka.

ovako od mila gdiekoje diete.

Ovako kau i: hrano

moja, edo, srdce, milo, drago, zlato moje, od srdca

22. Jetrva.

mi porode! i tako dalje.

A svaka

No hranko, hranka i hrane (epicoenum) mogu i

mladja stariju nevom, a starija mladju nekom, ili

ona dietca biti, koju smo na odgoj primili; ali na

neviestom nazivlje.

odgoj u nieko doba, ili ju dademo na nauke u kakav

Ovo su bratinske ene medju sobom.

Potom su neva i neka, ili ne

zavod.

viesta medju sobom jetrve.

Niemac

bi reko: Ziehsohn, Ziehtochter, ili

Zgling.
23. Snaha, ili snaa.
ena jednoga mua zapada snaha: otcu, materi,

nego pitomac, pitomka, pitom e; jer ovako na

stricu, strini, bratu, polubratu i strievim sinovom od

narod po obiaju kae za pitanu i pitomu stoku. Vele

dodue pitati diete; ali nikako i nipoto: diete moje,
o pitome moje! Jer ukus narodni neda, kad susied

sinove, koji su stariji od njezina mua, imenuje

u isti mah kae: Tele moje, o pitom e moje!
najmladjega brat com, ili, kako gdiekoje obiavaju, i
28. Inoa, ili inoica.
milo je m.

Dakle ili brajo, ili brtco, ili mil.

Sestru, polusestru i strievu ker od svoga mua

nazivlje snaha se kom,

ili selom.

Ovako se po naem narodu zove druga ena;

A drugije joj

zapadaju po imenu: za ova, ili zalva, ili zava, to

29. Svat.

je muevlja sestra.

Ovako se na svatbah, osim uzvanicah i pozvanih

24. 0tuh i maeha, ili naaha, ili naija.

gostih, naroito zove zetov rod.

Ovo su netielesni roditelji naastoj, to jest, na

hodnikom (Simeune, jedan nahodnie!), ili privedenoj
dietci. A ova dietca napovrat zapadaju njim sveukupno

Historini Aphorizmi.
VI.

pastorad (pastore, ili pastorak, ili pastorka). Diete

otuvsko i diete maehinsko, ili maijinsko prvoga
vienca nezapadaju sebi nita medju sobom, osim da su

Starajmo se ne za dananji irot, koi prolazi, nego za

dielo, koje ostaje, za vieni ivot, koi e nam dati poviest
i unuci; jer ovo su eda volje Vinjega.

se njihovi roditelji drugim viencom usupruili.

Drugije biva sa onom pastoradju prema onoj
dietci, koja iz drugoga vienca njihovih roditeljah pro
izilaze; jer ova njim zapadaju polubratja i polusestre.

A ovori, rav
vrhovnitvom zatraords,
pravanju iv izrav arous zagar
Demostih. Olynth. d. 12.

25.
Dietca od bratje i sestarah bivaju medju sobom

Duh je ono, to oivljava; tielo nepo

II. VI., 63.

od dvie grane bratja i sestre II. koljena.

Kano to istina u ivotu sablanjava samo one,
koji su zli, a dobrih nemoe; kano to se slobode
26.
svatko moe, kad svom snagom i voljom uzhtije, ui
Najmladje diete zovu mati i otac obino mezi

vati ona nije porod nezahvalnosti, ni zavisti; to

su strasti, pa zato najtei okovi duevnoga

zimica.

-- - - -

slobod

noga ivovanja; ve ona je Bogom jednako pruena i

3 12

rataru i kruni, i bielim dvorom i adjavoj kuarici, ona

No tko oajava za napredak svoga naroda, radi

proizvire iz plemenita srdca, ona je odsiev svega o

ludo. Napredak e na jedan put oudjenim rodom uro

vieanstva, izraz svakoj dui : tako se nek istinita

diti; a mogli bismo rei, da napredak, makar i spava0,

poviest neboji nikad, da e ju tama linostih oboriti, ili

jednako napreduje; jer njemu je od izkona do sviet
utamaniti, ako iz davnih vremenah u daleke potonje
skoga dokona neumrlost duhom udieljena; jer on i u
viekove usrdnim glasom zaori prave blagoviesti i ive
istine.
Sloboda je dvojaka: Pod suncem u savrenstvu

Smu raste.
Napredak nemoe mirovati, kamo to ni iva voda.

itave ljudske biti; a ondie savrena, ista kano nebeski

Nezaustavljaj je; nebacaj u nju irokih stienah! Sa
uzduh , kad je dua ostavila tielo.
gradjena ustava, ili silom udaren uspor usret ive rieke
- Tko kae, da je razumio poteze narodne slike
besom uzbacuje vodu, te ju, od prije neduzmu i stru,
svojih otacah, a nevieruje u spasenje svojih unukah,
izmuti kaljuinom strastna; ali naravna odpora: silo

iz njega nee nikad rieka slave potei.

Narod se silom natierati neda. Kad vlast hoe da

vita zapreka, uinjena obemu jednakomu napredovanju,

ga ugnjei, on se svojom snagom odupre tudjoj sili: on

ljuti i pobunjuje ovieanstvo, koje odmah trai razlog

uzjae na svoga konja , te ustankom sbaci teke i do

tomu. A nepravdi zdrava razloga neima!

sadne uzde omrazite kakve nametkinje-ruke.

Ima niekakvo sievanje, koje je stranije od straha

Dok vidielo reda i poredka neobasja svih zaku

i trepeta, koje oko sebe upornosti i zapreke rui i kri,

takah itavoga ovieanstva; dok se sklad i jedinstvo u

pepelom prevre sve, togodj nadje; koje izza iva pla

zajednikom ivovanju i dobivanju svih kolikih pleme

mena suklja u nebesa, kano crni dim. A to je pra

nah, raztrkanih po irokom svietu, svih stabalah jedi

vedni gnjev narodni.

nom rukom usadjenih, nestvori, nepriznade: dotle e

Koga da proklinje strogi poviestnik, kad je uko

prevrati naravnom svojom silom prevratjati nenaravne,
rio krvavo odadiranje prevratne sile? Nikoga, a i
pak upravo zato nepravedne uspore, koje je sliepa sila
tav sviet, ili upravo rei, nesavren viek, koi vieku
udarila ondie, kuda valja brodu Napredka prolaziti,
jemo.
da u horu prispije do svetoga svoga pristanita.
Ljudska narav nije drugo, ve napredak.

Sav se

ivot ljudski zove napredak: sav se pravac oviean

stva zove napredak.

Nikad mestoji napredak; on hrli

Ni u druga neima ruga.

napred, da ga i nevidi: on ide jednako putem od

umrloga ovieka, pa do vienoga Boga. Na ovom du
govienom putu ima odmorakah, gdie milostivo oekuje

Ovo je zrcalo isto zamazano. A Serbin opet

ree svojski: Ono je diete zdravo bolestno. Her

one, koji su sustali i zaostali za njim, za njegovim bez

vat, da ga utvrdi u tom, hoe na to: Jako je slabo!

Sad dodje Slovenac, pa ali bolestno diete, te veli:

prestanim zamaajem. Ovdie jih on opet zaogrne spaso

nosnim svojim platem oviekoljubnosti i ovietva, za

-------------====
.
-

jednike pravde i ljubavi... I njemu ima noih, kad

Knjievnost.
boravi Sanak; a najljua je muka po svakoga, koi moe
misliti, kad ugleda, gdie mrak i mora surovosti i div
ljatva jednako mori i pritiskuje ljudske due, te jih
zaustavlja u napredovanju: kad zapazi, gdie Boje slike
i prilike tumaraju bez glave tamom zlobe i neznanstva

(Serbsko-herratska.) U Beogradu je izala ovih danah nova

knjiga: Vuk Stef. Karadi od M. Rozena. U toj knjizi opisan je
obirno ivot preporoditelja srbske knjievnosti. Ciena joj je
,v | U
3 groa.
(Ruska.) U Kijevu iziao je Sbornik piesnej ukrajinskago
ljudu. U ovoj sbirci ima 173 ljubavne narodne piesme.

tamo amo, gdie jih blaga zora napredka nije mogla

razbuditi, ni prenuti od smrtnoga driema.

U Kijevu su izile u srpnju dvie drame na maloruskom je

ziku Svatanja nevznaaj opereta od O. od Civija i Jadrovka.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja, . . . . .

U Subotu 1. Listopada 1864.

Pri rumenih njeje usti"

Ostao bi koralj zada ;
Zubii su drobni, gusti,
kano biser, ki se sklada. -

Teaj XVIII.

Lipo ti joj uztrepelju

Persi bilje sniga i mlika,
Tere oi na nje melju,
Ki alosti iu lika.
Hanibal Luci.

V.
ne piesne bosanske.
Pjesna uz tamburu.
Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.
to je ire od sinjega mora?
Sto je bre od siva sokola?
IV.
Rana neprebona.

to je drae od mile matere?

Sira pamet u dobra junaka;

fes

Bere noi od siva sokola;

3. Draga moja, rano neprebonal

Draa draga od mile matere.

Umrieti u prebolieti neu.

}
Sve bih tebi zlato prebolio;
BESMEDA II. *)
Al' nemogu isto elo tvoje!
Cistota ti suncu odgovara...

Marka Tullija

Cicer on a

proti
Obrvice dvije pijavice,
Luciju Bergiju Catilini
Do dva oka dva vrela studena,
Dva obraza dva gjula") rumena,
edna usta kutija ee ra,
Sitni zubi dizija") bisera,

Predgovor i sadraj.
Dne V. Idah listopadskih od postanka grada 690.

Bielo grlo sjajna mieseina,

god. (9. Listopada pr. Is. 63. g.) sazove Ciceron na

Biela niedra dva biela goluba . . .

rodnu skuptinu, gdie je ovu besiedu Quiritom kazao.

Kako u te, zlato, pregorieti?

Kome li e mene ostaviti?)

Iznajprije estita

narodu, to je Catilima otio

gl. I., a potom se izpriava, zato je toga strahovitoga

neprijatelja domovine i drave pustio, a nije ga uhva

") Gjul je rua.

tio, kako bi ga valjalo; pa dokazuje, da on tomu kriv nije,

) Dizija znai niz.

nego vremena. Jer premda je trebalo da je Catilina ve

*) Pripoviedaju po narodu bosanskom, da je posljednji ovo raz

govor bio, kad je draga umirala, da sin ovo bile riei nje
zima ljubovnika.

oddavna kanjen, bijae

opet svagda

mnogo takvih

*) Besieda I. lani u br. 47. i sl.

40

, 314
ljudi, koji nebi vjerovali bi, da je ono istina, to je

G. LI, A Catininim drugovom veli opet, nek izadju,

proti njemu prokazano; mnogo opet i onakvih, koji bi

ili, kad ostanu, neka miruju; a najposlije se narodu

ga bili i branili. Osim toga kae, da je vidio, da nebi

obrie, da e se starati, da domai rat bez bojne graje

nipoto mogo njegove drugove progoniti, da je

to prije utai kano jedini vodja u tozi, pak opominje

tilinu smru kaznio. Gl. II.

On misli, da se upravo

toliko valja bojati njega, poto se izvan grada potuca,

koliko i njegovih etah, kojih nije svih sa sobom iz

Quirite, da za spasenje nesrene

domovine zaitu i

umole pomo u neumrlih bogovah. Gl. XIII.

Poto se je po Rimu glas razturio, da je Catilina

veo; od njih se, dok su u gradu, valja vema zazirati.

u Manlijski tabor otio, staroviee, kako nam Sallustij

Gl. III. Zato jih opominje, nek ili iz grada izadju, ili

pripovieda u gl. VI. i sl., izrekne, da su Catilima

neka miruju, ili ako ostanu i u gradu i u istoj misli,

i Manlij neprijatelji domovine i skupnovlade, te da jih

nek oekuju ono, to zasluuju. Gl. V. A potom one,

ovako valja i suditi; osim toga odlukom odlui, da se

koji viu, da je on kano konsuo Catilinu protierao u

konsuli izaberu, Antonij se neka s vojskom otisne ol

prognanstvo, pobija, te, poto je pripoviedio, to se je

juer dogodilo, tumai, da je Catilina sam otio u Man

mah za Catilinom u potieru, a Ciceron neka uva grad.

U ista vremena naloi niekakav Lentulo Sura Pu

lijski tabor, da zavojti na domovinu, a ne u prognan

Stv.
.

da se svakako u rat udrue. Umbren, poto je smotrio,

Potom kae, da ga omraza, ni sramota zato ne

da oni podmiuju oblasti i poglavarstva, povede jih blizu

bliju Umbrenu,

da zaite

u alobrokih poslanikah,

izjeda, to bi hrdjav oviek poo u prognanstvo, pa

fora u kuu Bruta, koi je upravo onda niekamo poo,

da ga je i prietnjami protierao. Ali oevidno dokazuje,

te pred Gabinijem prokae itavu okletvu, imenuje po

da io nije. Gl. VII. No netreba toliko o jednom nepri

redu drugove, pa jih odmah razpusti kuam, kako su

jatelju govoriti, i to o onom, koi sam priznaje, da je

se obrekli, da e podpomagati sve, to treba.

neprijatelj, koliko treba o onih, koji se pretvaraju, te su

Allobroani, smislivi sve misli na jedno, za me

u Rimu za njim zaostali. Od ovih ima na broj est vr

stalne nade vole stalne

stah; pa za nje kae, da e svakoj pojedinice liek savieta

Quintu Fulviju Sanzi itavu stvar, kako su ju bili ra

zumieli.

svoga donieti.

U prvoj ame onakvi, koji su u veli

kih dugovih, a imaju jo vea imanja, koja ljube, pa

nagrade dobiti, te prokau

Mudri Ciceron, kako je u Sange sve te osnov, te

vole razmetati tudje blago, nego svojinu prodati. Gl. VIII.

pletke doznao i promotrio, dosieti se, te naloi strogo

U drugoj se dese onakvi, koji, premda su zavaljeni u

poslanikom, neka se jednako grade i pokazuju, da su

dugove, oekuju opet gospodstva i asti, kojim se ne

isti vierni i estoki okletnici, kakvi su bili odprije, sa

nadaju, dok je drava mirna; a misle, da jih mogu

ostalimi nek onako uruju, kano da se nije nita sbilo,

samo onda postii, kad se drava pobuni i prevrati.

obeavajui jim po obiaju mazno na prazno svaku po

U tretjoj se vrsti nalaze one naseobine, koje je Sulla

osnovao. Ove su naseobine, pouzdavi se u goleme novce,

mo, samo da uzmognu tako motriti, kamo e ta stvar

da okrene.

razkoito razmetale, pa su se u goleme dugove zavalile,

Ali u Rimu Lentulo s ostalimi, koji su bili glavni

utuvivi istu vratolomnu nadu starih plienovah u glave i

okletnici, odredi, da

gdiekojim biednim seljakom. Gl. IX.

kako valja.

U etvrtoj do

laze onakvi, koji se ili s nemara, ili s hrdjava vodje

spreme velike ete i sve imo,

Kako Catilina prispije u Fezulansko polje,

neka Lucij Bestija, puki tribun, odmah sazove narodnu

nja svojih poslovah, ili s velika troenja kolebaju u

skuptinu, pa neka tui Cicerona pred rimskim naro

staroduinah.

dom, da toboe taj prevrli konsuo sprema ljute bojeve

Peta je vrsta opor otcoubojicah, izza

ledjicah, a najposlije svih pakostnikah i zlikovacah.

proti gradu i narodu.

A kad u gluho doba crne noi

posliednjoj su vrsti oni, koji tielo toboe Catilini u

viest o tom dogadjaju stigne, neka svaki od okletnikah

vaju, a to su: kockai, preljubnici i drugi kojekakvi.

izvri svoj poso.

A pripoviedaju, da su si te poslove

ovako razpodielili.

Statilij i Gabinij, kojim je veliko

U glavi jedanaestoj dokazuje, da moe svim tim

mnotvo kovarah bilo pridrueno, neka na jedan put

vrstam tvrde strae i hrabre ete oduprieti, pa

zapale dvanaest prilinih miestah gradskih, da se ovako

da je lasno, poto su ti svi oboreni, makar se i stran

u vrevi i meteu svega gradjanstva lasnije doepaju

ke u gradu medju sobom svadjale i prepirale, zlu do

tiela konsulova i onih drugih omrazitih oblastnikah,

skoi. Gl. XI. Zato se neka gradjani tvorio nadaju.

kojim su zasiede udarili.

Cetheg nek vreba kod Ci

315

ceronovih vratah, pa ga nek silovitom rukom epa.

Jelgava Cazotte.

Drugi opet neka drugoga; a sinovi, koji su ponajvie

Ponaio F. V.

bili

ogranci

rimskoga plemstva i vlasteostva, neka

I.

smaknu svoje roditelje, pa neka, okrenuvi iznenada

Zveket oruja.

sve u krv i pepeo, odmah pohite iz grada napolje u

vojsku pod stieg Catilini.

Godine 1792. leae nedaleko od Pierry-a u Cham

No Allobroani, posluavi Cicerona i nalog, preko

pagni nieki draestni, stranom po seljaki, stranom po

Gabinija obavieste ostale drugove, a u Lentula, u Ce

gospodski, ali vrlo umietno sagradjen

thega, u Statilija, pa i u Cassija zaitu zakletvu, da to

liepih vrtovah i perivojah rominjae potoi Eure, te

kau okletim gradjanom; jer drugije toboe nije lasno,

natapae svojim tiekom okolo stojee livade i poljane.

da nje sklone na toliko dielo. A ovi, ni nemislei ino,

U ovoj draestnoj zabiti ivljae ve vie godinah obitelj

Janka Cazotta.

ve da je pravo, uine, kako su traili. ssij kae,

da e skoro doi; te opremi malo prije poslanike na
polje iz grada.

S ovimi poalje Lentulo Vulturcija,

dvorac.

Pokraj

Dne 18. Kolovoza iste godine bijae u ono ne

sreno vrieme, kad se je dan na dan u ime naroda mnogo

niekakva Krotonca, da Allobroani prije, nego se kre

uasnih i stranih dielah poinjalo dodje pred vee

nu kui, utvrde drutvo i savez s atilinom, izmie

iz grada hitrim korakom mlado mome, te stane pred

nivi zajedniku rie i vieru tvrdu.

malenu drvenu reetku, uzdu koje se vijae miomi

A on sam dadne

Vulturciju listove knjige biele na ruke Catilini.

risno cvietje, te svojim mirisom cielu kuu napunjivae.

Uredivi te stvari ovako, pa naznaivi no, kad

Sad se stane pozorno ogledavati, da ga tko iz

jim valja ono iz grada poi, poslanici obavieste o svem

daleka nemotri; ova bojazan nebijae doista uzaludna.

Cicerona, koi sad odmah zapoviedi svojim praetorom,

Put bijae sav pust; neu se ni lajanje domaih pa

Luciju Valeriju Flaccu i Caju Pomptinu, da oko Mulvij

sah.

skoga mosta ekaju

vrlo poznat napiev.

allobroke pratnje; itavu jim

stvar prokae, zato su poslani; a ostalo nek onako

rade, kako valja i treba.

Mlado mome zazvidne iz svega glasa nieki

Ve na prvi glas otvore se vrata od dvora, a na

njima pokae se mlada tankovita, svilom odievena die

Vojnici, bez svake buke i vike, kradom se nie

vojka.

Hitro pobiegne mladomu

seljaku preko trav

kako u prvi suton dosuu do mosta, namieste oruane

nika, koi dieljae dvor od ceste, te mu bojazljivo i

strae, sve po zapoviesti, i tako naine tvrdu zasiedu

brino ree:

pod Mulvijskim mostom.

U koi su mah na to miesto

poslanici s Vulturcijem nagazili, u taj jih mah stade

na jedanput graja, a Galli, pouzdavi se u za

Zlo, gospodino Jelisavo, vrlo zlo", odgovori

Dragutin, uzev pristojno eir s glave.

danu rie i vieru, negledaju ni lievo, ni desno, ve se

odmah u ake

praetorom

predaju.

Vulturcij iznaj

No, Dragutine?

Boe, boe! uzklikne mlado dievoje, nasloniv

svoje vitko tielo na oblinju vreu ruah.

prije, ohrabruju drugove, maem suzbija silu i navalu;

ujte, gospodino, to sam saznao, ree vrlo

a sad poto su ga poslanici ostavili, kune i zaklinje

okretno Dragutin. doh jutros, kao navadno, sa si

ovamo onamo za svoje spasenje Pomptina, koga je u

rom i jaji u grad. Moete li pomisliti, gospodino!

mraku nazirao i poznavao; a kad tamo najposlije klo

Vi valjda poznate onu trgovkinju, koja stoji na pred

ne i on duhom, prezre ivot, pa se preda praetorom, kano

njoj strani trga?

neprijateljem, na milost i nemilost.

Kako su se te stvari oko mosta dogodile i svrile,

Poznajem, samo dalje! ree tekim glasom Je

lisava.

odlete glasnici, te o svem odnesu viesti konsulu.

Dovle pripovieda ovako Sallustij.
Ciceron u jutru III. Nonah prosinakih sazove
staroviee u Konkordijim hram, pa dozove zajedno ona
no i glavne okletnike. I tako jih koje prokazim, koje
pismi ubezoi, uutka i svlada. Staroviee zapoviedi,
da jih sve, koliko jih godj ima, metnu pod strau, a
Ciceronu u slavu odredi obu zahvalu.
(Dalje e sliediti.)

Ona dakle runa i visoka gospoja vi toga ni

nebiste vierovali! ona mi se usudila rei, da su mi

Nita vie? ree posmieno Jelisava, uzdahnuv

nieto lake.
Ali to nije sve, gospodino, to je samo poetak,
kano to kae gospodin upnik, najstranije istom do
lazi.

Doo je jedan odio narodne strae iz Pariza u

40*

316

grad, nose zapovied od stante stante malo

od lanovah od lanovah
Redarstvenog odbora, pomogne mu mlado die
voje.

to bi imao elieti: bogatstvo, mir u srdcu i dui, a

uza se angjele.
Ove riei vrlo razaloste siromano dievoje; ona
gledae svoga otca, te nesmogne rieih, da mu odgo

Jest, gospodino, od lanovah redarstvenog od

vori; ovaj mir, ova udobnost, ova obitelj, koje se je

Oni dodjoe, da pohvataju sve aristokrate u

glavom srenim scienio, da se u jednom asu ugrabi,

Pierry-u. Pa budu da sam uo, da je i va otac jedan

a radost i veselje, koje mu sad na licu sja, da se u

bora.

od glasovitijih, zato sam, boga mi, kako se veli, pod

tugu i alost pretvori; kod ovih mislih poteku siroti

brusio pete, te doletio, da vam javim, zazvidnuv onaj

Jelisavi nehotice suze iz oijuh.

vam poznati marseillski napiev.

to ti je, to ti se dogodi? upita ju tim vrlo

zateen otac.

Nu ipak nije moj otac imenovan?

Ta to je uprav, gospodino; jer mi je ono velika

Nita, nita, ote! Ali da se u tako stranom

i runa trgovkinja, koja mi ree, da su mi jaja stara,

vremenu bunah i nemirah veselim? To bi znailo, ve

jo i to rekla: Dragutine, rekne mi ona, vi ste su

seliti se tudjoj nesrei.

sied gospodina Janka Cazota. to to na vas spa

da? odgovorim joj. On je poten oviek, rei e

Kerko, sve, to Bog ini, sve je dobro, odgo

vori starac, podignuv svoje oi oduevljeno k nebu.

ona, a njegova ki vrlo umiljata; s toga nebih rado,

Sve, to god on radi, nam na dobro radi!

da im se to zla dogodi. jo manje, odgovorim

njem proti njegovim odlukam pokazali bi nau zasli

Mrmlja

joj. Na to e mi ona: Jer ih svaki dan vidievate; to

ljenost.

recite otcu, da pobiegne to prije; odpravnici odbora

plodnija? Boe, tko moe tvoje tajne dokuiti, te rei:

stanuju kod mene, te trae gospodina Janka Cazotta,

to je dobro, a to nije! To ti, o Boe, sam najbolje

znade! .

hivega nadzapoviednika na otocih, a sadanjega glav

Zar nije zemlja, koju plugom oremo liepa i

Ali, odvratit e mu Jelisava, upervi u njega

noga povierenika pomorstva.

Gospodina Cazotte neodgovori nita; ova ju uas

crne svoje oi, ako ti se kae, da ti pogibelj prieti?

na viest tako uplai, da nije mogla ni riece progovo

Nesrea razbistruje ovieka, kao i vatra zlato.

riti. Dragutin nastavi:

Da ti se veli, pridoda Jelisava, da bi te rado

- Gospodina Cazotte izvolila mi je kazati, ako

to u gradu saznam, da joj samo povierim, ja sam moju
dunost izvrio. Izvolite jo togod, gospodino?
Njega da sakrijem! govorae u sebi gospodina
Cazotte, on nee htieti morala bi kakvu takvu izli

Neka bude i to, kerko, u ivotu jo nikomu zla

neuinih, te se nikoga ni nebojim.
Ali, ote, oni e nas razstaviti! uzklikne uzbu
njena Jelisava.

Ali od danas do sutra to

Ako Bog na nas toliku tugu i nevolju poalje,

je nemogue! to da uinim? Boe, razsvietli me!

to e nam bezdvojbeno dati jakost, da ju strpljivo

ku nai, da ga udaljim.

podnosimo, ree starac uzvienim glasom.

Okrenuv se Dragutinu, pridoda:

Hvala ti, Dragutine, idi sada kui, uredi si kola,
nahrani dobro konje, te budi pripravan, sutra e zo

A ti nebi nita, ba nita uinio proti toli stra

nomu udesu?
Moe li se boja posvudnost izbiei?

rom odputovati.

.
Zar ti nebi ni pokusio?

Dobro, gospodino, odgovori seljak, te se udalji.

Nebi li nas ruka boja svagdie stigla?
Jelisava otide u dvor. Prvi, koga susretne, bijae
joj otac.

Ote, mili ote, viera je doista nieto liepa i

Nieka boanstvena radost pokaza se na nje

uzviena; jer nam daje snagu, da sve dogadjaje strp

govu astnu i liepu licu.

Dodji, kerko, ree joj, poljubiv ju u elo, do

dji, ba te evo traim.

O kako si liepa! sretna mene

na ovom svietu, to mora svatko priznati; kod toliko

bogatstva, pa bez brige ivieti; ljubeznu i dobru su

ljivo podnesemo, te da im se bez straha podvrgnemo ;

ja moram priznati, da neimam toliko uzdanja u Boga;
tolike uztrpljivosti i slabosti, ja nebih mogla podnieti
bol, koju u srdcu utim.
Siroto, dievojko, rei e joj otac, poljubiv ju u

prugu, sinove, koji mi radost i slavu grad i jednu

elo, ti si kriva, da sam odieljen od tvoje majke, te

kerku, sliku svih krepostih. U istinu vie naznam,

da sam ju k mojoj obitelji u Dijon poslao.

317

To se dogodi, ote, zato, da joj pritedimo strah,

ako bi nas uzaptili.

Padnem knezu pred noge, i ljubim mu koljena,

da me slua. Govorite od srdca! ree on.

Nas? Mislim, da mi nee tu ast izkazati, odgo

vori starac, nasmiehnuv se umiljato.

Ali manimo se

Nije mo

trebao na to ni nagovarati. Druga nije bila, morao sam

se izpoviediti; jer mi je ilo za potenje, za slobodu,

toga, no je liepa, nebi li se htiela malo proetati do

za sreu. Ja mu pripoviedim od kraja do konca, to sam

Pierry-a.

juer govorio sa groficom, i kaem odrieito, to sam ja

ilo,

O ne, podnipoto, neidimo, uzklikne Jelisava tako

stranim glasom, da ju je gospodin Cazotte turobno
pogledao, te joj otinskom dobrotom rekao:
Milo

diete, da bi ja zbilja bio uapen, to ti

nebi nita trpila. Uzdaj se u Boga! Pogledaj me, Je

Na to se on zamisli. Ali to se vie neda razvri,

ree on, to znate i sami! Vi ste se dosada prema ne
sretnoj grofici tako ponaali, o tom sam se ja na svoje
oi osviedoio, da je ona morala misliti, da ju vi lju

lisavo! Ako je doista nesrea tako blizu, imat emo

bite, pa se je sirota i podala strasti. Tomu ste vi krivi.

dosta vremena tugovati, te neemo barem sad od straha

Vi ste krivi, to se je liepa dievojka prevarila, te nije

pred njom alostiti. Idi, kerko, budi vesela, te zapie

mogla uguiti vatre, koju ste vi podjarivali: vi ste krivi,

vaj sa mnom nienim glasom najmiliju mi piesmu.

Kao da htiede takt udariti, ili mladu dievojku,
koja ga je nepomino gledala i sluala, ohrabriti, po
me starac drhtjuim, ali izraznim glasom ovako pievati:
Toujours mous aimer landerirete,
Jamais changer landeriri.
O mari, o mali, le joli mois de mail"
Ba htiede novu kiticu zapoeti, te joj prikladan
pripiev dodati, kad al' eto zazvoni zvonce na vratih, a

to je ona s vami izala na glas. Pa evo i vojvoda vas

je zateko na samo. On je to raznio ve svuda, kad je vi
dio, da je meni po volji. Zar ete vi sada groficu nesretnu
initi, zar e te ju iznositi na ruglo? To vi neete, to
vi nesmijete. Pa to bi vas na to i sililo? Jeste li moda
ve koju drugu zaruili? Koju?
Nikoju, odgovorim ja, ali dunost mi neda,
dua mi nepodnosi, da se oenim sa groficom.

Ja ju

tujem, ali ljubio je nijesam nikada. A nijesam ja gro

Marta, stara kuharica stupi prestraena u sobu.

fici nikada niti natuknuo, da ju ljubim. Bio sam prema

Cesta je puna oruanih ljudih, gospodine! za

vikne tekom mukom.

njoj, kao i prema svim dievojkam. Ali ja neu nikada

Neotvarajte! uzklikne Jelisava, obuzev otca obi

ma rukama.
Otvori, Marto! ree grof sasma mirno, turnuv

uzeti one, koju mi srdce nevoli.

Svoga pokoja, svoje

slobode i sree neu nikada rtvovati za pristojnost.

Ovo sam mu od prilike odgovorio, ali u vie rie
ih, i ne tako osorljivo. Muno mi bijae, to mu ni

lagano ruku svoje uzbunjene keri.

sam istine smio u oi kazati; da nisam smio izustiti,

(Nastavak sliedi.)

to sam od baronice Pogorelia uo, i to mi je moj

Mali uzroci.

i samu meni nebi smiela bila tajna biti, kad ih je to

liko ve za to znalo.

otac osmiehivaju se i rameni saimaju potvrdio; to

Srdito me je knez sluao. Ja nemogu dati,

Dvojaka pripoviest od akea.
ree on ozbiljno, da grofica nesretna bude sbog vas i
II.
vaih muhah.
(Nadalje.)
Sutradan eto zapoviedi od kneza, da dodjem k nje

groficu.

Moja volja i odluka jest: vi ete uzeti

Ja to zapoviedam.

Prejasni gospodaru, vi ste prepravedni prema

mu. On me primi vrlo ljubezno, i kae mi smiju se,

vaim podanikom, pa se uzdam, da ete mi dopustiti,

da mu je vojvoda pripoviedao, kako je mene sa gro

da vas ovaj put neposluam.

ficom zateko, pa nadoda niekako ozbiljno: Dietco, ja

Da me neposluate? otrese se knez na me:

netirpim nikakva tajnoga aikovanja. Tomu mora kraj

u vidieti, hoete li me sluati. Hodite! Dajem vam

biti. Vi ste mu mili, barone. Ja pristajem; grofica e

dvadeset i etiri sahata, da se predomislite. I tako

biti vaa supruga. Ja u sam naviestiti sutra u dvoru,

ode on.

da se ona udaje za vas; vienati ete se licem na moj

imendan, na kome sam i onako odredio, da vas osobito
odlikujem.

Prodjoe i ta dvadeset i etiri sahata.

zovnu preda se.

Knez me

Odgovorim mu i danas ono, to sama

318

i juer odgovorio.

On pobiesni od jeda, te me onaj

svih astih i zabranjuje mu dolaziti vie u dvor.

Ku

kavni ote! Tko ga je poznavao, mogo je ve unapried

as odpusti, ili pravije da kaem, odtiera.

Isti dan po podne banu vojvoda Bludnikovi k

kazati, da nee preivieti toga dana.

Kad smo ga sahranili, uzmem ja premetati nje

meni u sobu, te me biesno naskoi, da mu ja zadovolji,

to sam toboe okaljao ast njegove sestre i ciele nje

gova pisma, i od strave preneraen vidim, da on nije

gove obitelji, pa ree, da jedan od nas dvojice mora

samo za to gledao, da ja uzmem kneevu milostnicu,

poginuti. mu odgovorim sasvim mirno, da ja mi

to je on bio sujetan oviek, nego ponajvie s toga,

sam oteo potenja niti njegovoj sestri, niti njegovoj obi

to mu je i blago njegovo na dolnje grane spalo. Vidio

telji, ali da i ja svoga obraza nedam blatiti, da time

sam, da mi nee cieli mutak dotei, dok ponamirivam

perem iji drugi.

Pozove me na male puke i ja pri

sve dugove; a to mi jo zadavae najveu muku, to

stanem; jer, kao to mu rekoh, vie je svakomu pra

je na prvom redu mojih vierovnikah bio nieki Blud

vinomu ovieku do potenja, nego do ivota.

nikovi, koi bijae grofici blizo u rodu.

U gnjetinjaku bili smo se sutradan iz puakah.

lrvi sam imao ja opaliti.

Prvih danah

poee me ve opominjati na dug.

Ja se javim svojoj tetki.

Izmetnem puku u zrak.

Ona se nije tomu ni

Opali zatim i on; njegovo zrno prozvida mi krajem

malo udila: Ja sam vie putah prikriivala tvomu

uha.

otcu, da se neumetje novcem; ali on me nije htieo slu

Dieveri nam dadoe praha i olova, da nabijemo

po drugi put. Gledaju, da nas izmire i nagovaraju nas

ati.

na sve ruke.

tkati mogao. Ali on je to lukavo umio niekako urediti,

Ali vojvoda nee ni da uje za to, ba

Meni je za divno udo, da je i tako dugo pod

kano ni ja za enitbu. Vojvoda mi zapoviedi, da nepu

te su svi mislili, da je bogatiji, nego to je zbilja i

cam u zrak. Tvoje milostivo srdce, ugursuze, ree

bio. Oholost sluti na propast.

mi on, nesauva ti glave.

duu.

Doao je vrag po tvoju

hrani! Prodaj to ima; plati to mora; a to sve ini,

kano da si se toboe naumio izseliti. Sviet e viero

Nuto ti mene luda, pomislim ja u sebi, gdie sam

vati. Ti si u dvoru bio estit gospodin. Ja u te uzeti

ja milostiva srdca prema ovieku, komu nije mene

ao, i u koga ni truna potenja neima.
njega svoju puku.

k sebi.

Ja neu dati, da ti propadne.

Baronica me svietovae mudro i plemenito. Svatko

Ja opalim na

Moje zerno probije mu desnu mi

Ali Boe nas toga sa

je sudio, da mi nee ast podnositi, da ostanem u do

icu i razmrska kost pod pazuhom. Priskoie k njemu,

movini poraen nemilotju kneevom.

da ga odvedu odatle; ali on se nedade, nego uhvati

dugove svoga otca.

uvakom puku, te povika na me: Moj je red.

vac.

Ma

nee mi ale, huljo, iznieti glavu.

Podmirim sve

I zbilja nije mi doteko otev no

Baronica Pogorelia morala mi je jo tisuu lui

dorah namaknuti. To joj se je iz serdca izkidalo. na

Gospodine vojvodo, reem ja, neete me po

goditi uvakom, jer smo nadaleko; evo u vam ja sam

je radje svietovala, nego darivala. Ja, koi nisam ni to

liko imao, da kupim koru kruha, morao sam ipak pod

pomoi, da lake moete primieriti. I tako mu se pri

pisati obveznicu, da u joj vratiti glavnicu sa pet na

maknem za niekoliko korakah. Moj diever htiede da

sto, im se novca dokopam. Ona mi dade u svojoj kui

me natrag povue.

niekoliko sobah, te sam s njome i ruao. Zato sam ju

U taj par pukne grof i zerno do

hvati bedru moga dievera, s kojim sam se ja jote

morao sluati, kao dobro diete, te ju uviek sprovadjati

hrvao.

u crkvu; jer se je ona vrlo rado molila.

Vojvoda se srui od muke.

rane sve toila.

Krv mu je iz

Odnesu ga u lovaku kolibu, gdie je

U dvoru navikao sam se bio ve i ja na razko

ranarnik ve ekao. Zaklesmo se, da neemo nikomu

an i razuzdan ivot, a sad sam bio evo na jedan put

odati, to se je pripetilo. I tako odvezem se ja u mo

odsudjen, da ivotarim uz staru, kadto i jogunastu go

jih kolih u grad.

spoju-bogomoljku.

Samo to sam bio doao, a eto ti mi doniee ve

glas, da je moj otac od kaplje umro.
sebe.

Bio sam izvan

Poletim k njemu, ili pae k njegovu mrtvomu

tielu. Nije mu hasnilo ve nikakvo vratvo.

Nadjem

na Stolu otvoreno pismo, i odmah se dosietim, da ga

je to i umorilo.

Bio je to odpis kneev, u kome knez

premilostivo odputja moga otca iz slube, liava ga

Bio bih siao s uma, da nisam bio

zdrave i jake naravi. Ta morao sam jo Bogu hvaliti,

to sam se i tolike sree dostao. Pa ako i jesam uviek
kuburio, zato sam se tieio nadom, da u batiniti po
drug milion. Blago si ga onomu, koi se ima emu nadati.
a m .
Ali, to lje mogu rei, ja sam se junaki priuavao
potrebi.

Jer ja sam bio tako osamljen u prestolnici,

319

da mi se je gdiekad inilo, kano da sam upravo ovaj

tim, pokuam i pisati.

as doo pervi put u grad, ili da sam ugav, kano

novi viek, u kome sam uzporedio grki i rimski nain

Napiem dielo Stari viek i

ovca. Ni iva dua nije me hotiela vie pogledati od

vladanja i njihove obiaje sa dananjimi. To se zna, da

svih

su uz njih dananje nae drave sa svojimi kikastimi

mojih starih znanacah i tovateljah.

Prijatelji

moji, koji su me prije do neba dizali, sve su mi se

i nagizdanimi vojnici, presilnimi popovi, i otajstvi der

sada uklanjali.

Gdiegod pokucah, nigdie nikoga nebi

ave i viere dakako nagrdne bile. Knjiar me ukle tja

jae kod kue.

Niekoji, kojim je bilo ao, da se za

u deveto koljeno, to je siromah mnogo kvario, jer su

ludu trudim, uinie ni ljubav, te mi napisae nieko

zabranili moju knjigu, zaglobili ju i dali ju krvniku,

liko redakah, da im nedolazim vie u pohode. Tako je

da ju spali. Da naknadim nebogomu njegovu tetu, uda

bilo od prvoga komornika, pa do najzadnjega sluge.

rim ja u drugu, i tako napiem slavno dielo: 0 me

Ma i potenoga

komorskoga

savietnika

Ljubojevia,

koji mi je sto putah zadao vieru, da e i umrieti za

est putah izdavana, i dravnici od milinja nisu je se

me, ako dodje do nude, i njega poduze uprav paklena

mogli naitati.

muka, kad sam ga jedno u etnji pozdravio.

Na sve

je ruke gledao, da me se kako riei. Ja sam mu se

Zna se, da sam ja u njoj dokazao, da

su ljudi lutke, pa se velika gospoda moraju s njimi

titrati kao i sjabukami; plemstvo, svetjenstvo, gradjan

grohotom smijao, gledaju ga, kako se je uzvrpoljio i

stvo i seljatvo da nije jo posve dobro razlueno; pa

pobliedio od straha, pa sam ga se zato i najmio.

i to natuknem, da se poevrope indijanske kaste, da bi

Na

to me on, upropatjen od strave, uzme preklinjati:

velike koristi odtuda potekle.

Gospodine barone, ako nas tko spazi

sito i na reeto, te sam vrlo umno i domiljato raz

No, pak onda? Ta mi neinimo nikakva zla,

reem ja.

"

Ali, gospodine barone, zar ba elite, da upro

Sve sam metnuo i na

loio, da su kole ubitane, da je ubitano i starije i

novije pisce itati, da su rodovnici i vojnike kike i
tokakvi naslovi vrlo potrebni i vani itd.

pastite mene i moju obitelj? Ta ja nemogu nita za

Pae i tetka moja, koja do molitvenikah obino

vas uiniti Kako je te riei izustio, nadade se u bieg,

nikad nita drugo nije itala, itala je slavljeno dielo,

obaziru se od straha kao i tat na sve strane, da ga

i neslute, da je pisano pod njezinim krovom, pa ne

nije tko prislukivao.

svietovae, da ga i ja na svaki nain itam, dapae i

Iz pervine nemogoh se nikako naviknuti na moj

na izust da ga nauim, jer da e mi ono razbistriti

novi, kukavni ivot; te sam jadikovao na podlost ljud

tajne tanahnosti politine.

sku.

kazah, da sam glavom ja taj, koi je opet uveo pravu

Ali kad sam se sietio, da nisam ja kriv svojoj

Ja sam edan bio, pa ne

nevolji, onda sam stao prezirati dvorsku i gradsku

politiku: a Bog zna, nebih li bio pozvan kamo barem

gadnu svietinu, i itav mi se je sviet runiji ukazao.

za gojitelja i uitelja kakva kraljevia ili kneza.

Medjutim bio sam sretan, to me neiztierae i iz

Ali

ovako morao sam ivjeti o milosti pobone baronice,

grada. Ja sam se bojao, da e me premilostivo izag

koja mi je dodue bila tetka, ali odkako sam se njezi

nati iz zemlje.

nim kruhom stao hraniti, nebijae ni vie tetka, nego

Ali za p godine umirim se.

U dvoru

meni ve mi traga ni glasa, kano da sam u Nojevo

stara, milostiva gospoja.

doba umro, ili kao da me jo nije ni bilo na svietu.

U kui morao sam svata raditi; pii i itaj pred

Za toga je grofica Bludnikovia, kao to sam uo od

njom molitve; prerisavaj gerbove i rodovnike; dvori

moje pomajke-sveznadarke, i neudata uivala materin

njezinu malu obitelj, a to nije ba bio lahak posao.

Jer u toj maloj obitelji bijae dvadeset do trideset
svakojakih pticah, est do sedam maakah, koje su samo
smiele u one dvie sobe ulaziti, gdie im je milostva

ske radosti, a desnica njezina brata biee se tako osuila,

da se barem nje nisam trebao nita vie bojati.
Neimaju nikakve druge zabave, do svoje tetke,
jer ja se nisam mieao u njezino drutvo, van kad
sam prisiljen bio, da zabavljam astne starice, dok se
nezapome igra uio sam stare svoje klasike. Da mi
se ba sasvim neomrazi dananji dronjavi sviet, itao

citova, puna svetoga gnjeva, ili Gibb o novu pro

past rimskoga carstva.

Ali da i svietu togodj koris

gospodarica ruala i spavala. Sva ta krasna storenja

trebala su materinske njege. Da se omilim i dodvorim
zloudoj tetki, vrio sam svoju slubu, to sam ikad
bolje mogao, te sam tako barem u dui svojoj mogao
ponosno rei: ja zasluujem svoj kruh. Pa i zbilja
nije baronica uza me trebala vie jednoga sluge, koi je
i onako bio velika izjelica, a toga ona iva nije moga
trpieti, jer to joj bijae surova putenost.
- (Dalje e sliediti.)

kano to nakotjena bljutava hrpa gadnih, duguljastih,

Historini Aphorizini.

ladnih crvih. Takav narod nije ni mravku, kamo li peli

VII.

doraso.
Poriest je tvrdo pouzdanje i vierno utoite prava i pravde
za sve one, koje je gvozdena sila krivdom u ivotu bila,
za sve one, kojih ljudi, suvremenici, nisu mogli, ili nisu
htieli razumieti.
6. za ovog ega robao za brodo.
Polydamant u saboru trojanskom.

Jaoh takovu narodu, kad se pod stopom na

predka i duha nadesi! Jaoh takovu narodu, kad se

valja o prolost upirati, u nju ugledavati! Jer ta mu je
obraz bez obraza, vrt bez cvietja i drvetja, njiva bez
roda, ogavnom jesenjom maglom poklopljena. Jaoh
takovu narodu, kad mu jaa ruka otme, ili utamani.
sladku stvar, o kojoj visi, kano gusienica o listu!

Fecunda culpae saecula nuptias

Primum inquinavere et genus et domos:
Hoc fonte derivata clades
In patriam populumque fluxit.
Horacij Rimljanom.

Jer duh obere parom: on ju sastavi, on ju zra

kom

razprti; on u pameti i srdcu pravih ljudih

sadanjosti, ili jamano u dinom spominjanju triez

ne budunosti slavi

Narodna hrabrost radja narodnu slobodu, narodna

dostojno slavlje nad svladanim

i preobraenim skotom, nad prometnutom i zarobljenom

krepost gradi narodnu slogu, a sloga podie dvore i

parom, koja bez njega nebi ino bila, ve pusta, smrad

gradove, narodna mudrost nadjaava jedinim

na vodurina: - on e stroim sudom, a pravednijim

duhom

sve grdne i strane tielesine domaih i tudjih vrago

i harnijim priznavanjem slavniji bivati, te sve kasnijim

vah, narodna volja obara izpred sebe na stazi, kojom

viekom, dok ima morske dubine i vedre nebeske vi

je udario pravi narod, goleme zapreke: ona malo pomalo

sine! Sve to ivlje viekovati.

razlama iljaste zubove tudjih, arenih zmijah i lju

Svakomu ovieku, koi zna, to je po Bogu, koi

osiea, to mu valja po svrsi raditi, koi vidi, da iz
ovieka proizvire ovietvo i ovienost, koi opaa, da
iz ljudih dolazi uljudnost, svakomu treba dunost
izvrivati.
-

ticah, koje hoe da izjedu domovinu do srdca, koje

hoe da ju udave, utiskujui u mekane njezine grudi
silene svoje emerne eljusti, koje hoe da svojim
slovom domovina oniemi!
Narod, koi neima poviesti, nije pravi narod; jer

Ljudski je ivot bez dunosti ono, to je brod

bez sidra, mlado srdce bez ljubavi, milostnik bez za
Ihvalnosti prema dobroincu svomu.

je ono, to je kakav oviek bez misli, bez udi, bez

srdca, bez znaaja, bez ina i diela.
Poviest stvarati, znai: misliti, osietjati, ljubiti,
htieti, napredovati, raditi i dielovati.

Svaki domorodac ima dvie prehodnice - dunosti:

svetiju prema Bogu, prema svemu ovieanstvu i svie
tu, prema duhu jednakosti, pravde i slobode; a drugu, i
to miliju prema domovini, prema majci zajednikoj.

A stvorena poviest, osnovana na jasnih uzorih

velikih, u istinu plemenitih pradiedovah, ojaava narodno
Knjievnost.
pravdoljublje, potie ponos praunukah, ohrabruje vr
limi primieri straljive zatonike naroda i narodnosti,
neodlune branitelje prava i slobode; opominje astnim
dostojanstvom okrutnike i krvoloke, razie i razpi
ruje blagim dahom ljubavi i estitosti u srdcu itavih
potonjih naratajah plamen ugodan i spasonosan, pla
men samostalnosti i znaajnosti . . .
Ona tiei slavnim razgovorom o mladih danih sta
raku duu, uzgaja zametak novih, neosietjanih uvstvah

(Srbsko-herratska.) G. Gjorgje Popovi, urednik srbske

Danice u Novom-Sadu, naumio je izdavati biblioteku: Zabava
Srbkinjama, u kojoj e biti romanah i pripoviedakah, preve
denih iz svih jezikah i evropejskih. Na slavenske knjievnosti uzi
mati e osobiti obzir; ali i dobri originali biti e dobro doli.
Za sada e izlaziti svaka tri mieseca po jedan svezak najmanje od
12 tabakah, a ako bude odziva, izlaziti e svezci i vei i elji.
Prvi e izii 13. listopada o. g., koi je zapoet pripoviedkami N.
Gogolje. Ciena je svakomu svezku 50 nov. Narubine bez no
vacah neuvauju se. Kupitelji predplatnikah dobivaju 7. komad
na dar.

u mladia, u dravnika, u vojvode, u svetjenika, u sva

koga, koi misli i uvstvuje, a osobito u knjievnika ...
ona je matica domorodnih pomislih, ona je tvrdja,
stoer i beden domorodstva, samosviesti i narodne sree.
Narod, koi je duhom jalov; narod, koi neradja
poviesti, neive; on je duhom mrtav. On ive tielom,

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Tiskom A. Jakia u Zagrebu izilo je ovih danah stroj o

slov je za vie realke od dra. Arenteina, to ga je preveo Ivan
ai, perovodja kr. nam. viea, i
- Staroh rvatska ita nika za porabu viih gimnazijah od
g. V. Jagia, profesora zagrebake gimnazije.
U istoj tiskarni dotampava se s niemakoga preradjeni
Robinsou sa 50 slikah od g. 1. .

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja,

U Subotu S. Listopada 1864.

Oko trai bludi neopaa,

Kakve zemlja tajne obastire:
Ovdie prieti klisurinah straa,
Tu bezazlen vrutak proizvire.

Teaj XVIII.

Zemlja radja Bogu i ovieku,

Iz nje ivot nie i prilika,
Ona uva blago kasnu vieku :
Tihe, gojne roditeljke slika.
G.

Ballada po narodnom kazivanju.

Blizu Senja grada,

Sila ovdie blaga

Kada bje zakleta,

Na Kozici *) tamo

Zakopana stoji,

Stoji brdo sada,

I nikakva snaga

U zmiju prolazi,
Od davnine svieta

Vlakom pei zvan0.

To je neprebroji.

Zemljom svedjer plazi.

Iz pod te brdine

Amo mnogo dodje

Pak se mui jadna,

Otvara se pilja*):
Gniezdo od starine

Svakojaka svieta;

Nemila, nedraga;

Ali prazan podje

Slobodice gladna,

je hajdukah sbilja.

I natrag opeta.

Stenje vrhu blaga:

Naseli se tote

Dignut ga ni'e moi;

Da mre za slobodom,

Golubica plaha,
Gdie se mladi kote

Jerbo je zakleto,
Ni ikakvom moi

Da ju tko slobodi,
Pod nebeskim svodom

Bez svakoga straha.

Di se moe klet0.

Jo se stvor nerodi.

esto se i oban

Od davnine davne,

Sviet ju tu opazi,

Ovdieka zakloni,

Priaju mi ljudi,

Gdie s" na suncu grije,

Kad ga zo as, koban

Da kralj ete slavne

Putem viek prelazi,

Ovamo dogoni.

Blago sakri tudi.

Ujest" kadra nije.

) Tako se jedno miestance zove.

*) Ova je pilja tako prostrana, da bi
se mogla eta vojakah sva u njoj
sakri- ljudi, koji su prekopali
zemlju, kau, da su svakojake are
i kosti izkopath.
"

Uzanj pak kraljica

Da se tko usudi

Jelena viek stoji,

K njoj palicom prii,

Kano uvarica.
T. .
Ovo blago broji.

Da joj tad ponudi

. . T. TT J
Na palicu sii:
41

- -Okolo palice

Doav jur do pilje,

tar kunih tinovah od nje zazirati. S miesta je on mak

Bi se tad savila,

Zvahu ju imenom.

nut, kad je iz grada protieran.

Poljubcem u lice
Bi se slobodila.

Na to dodje dilje

prijateljem, kad nitko nepriei, pravedni boj biti. Toga

Istim k njim vremenom.

ovieka bez sumnje pogubismo i slavno porazismo, kad

Sad emo oito s ne

Sm0 njega iz sakritih zasiedah natierali u otvoreno raz

Ila bi na carstvo

Palicu joj prui,

bojnitvo.

Ta kraljica lipa,

na ju uzjai;

Njega pak bogatstvo

Al njom nieto srui

Viekoma obsipa.

Silno jo zamai.

Sto pak krvava noa iznio nije, kako je htio,

to je za ivih nas iza0, to smo njemu eljezo iz ru
kuh izmakli, to je nepovriedjene gradjane, to je
itav grad ostavio: eda li pomiljate, kolikim da je on
Zmija pade nica,

Tieme se upute

jiedom izjiedjen zato i oboren?

On lei sad satarisan,

A on umre viekom,

Nieko dva neplaha,

Quiriti, pak osiea, da je upropaten i pogaen, te se

Drug mu pak odmica

Cudi budu ljute,

Neinahu straha.

zaista esto putah oima osvrtje na ovaj grad, na koi

Kui stazom priekom.
ali; to mu je iz eljustih izmaknut, a koi se, kako

Bogatstvo ostade,
Nad njim zmija cii...

mi se ini, raduje; to je toliku kugu izrigao i napolje

bacio.
III.

ovieka neimade,
No ako je koi medju vami takav, kakvi valja svi

Da ga moe dii.
Ferdo Babi.

da su bili, te mene upravo u tom, u em se veseli i kli

kuje besieda moja, ukorava ljuto, zato nisam tako glav
na neprijatelja uhvatio, ve to sam ga izpustio: nije to
krivica moja, Quiriti, nego vremenah.

Smaknut) da

bude Lucij Catilina i najteom kanju pogubljen, tre

bae ve oddavna; a to iskae od mene i obiaj pred

proti
Luciju Sergiju Catilini

kovah i sbiljnost ove vlade, pa i stvar oba.

Ali eda

li pomiljati, koliko da jih je bilo, koji nebi, to bih

Guirritom.
ja kazivao, ni vierovali bili? da, koliko njih, koji s lu
dosti nebi cienili? koliko li, koji bi ga branili? da,

I.

koliko njih, koji bi mu s nepotenja bili i prijali?

Jedva smo jednom, Quiriti"), Lucija Catilinu,

da sam sudio, ukloniv njega, da se s vas itava opas
koi je smionstvom goropadio, Opainom odisao, kugu
nost odmie: ve odprije bio bih ja Lucija Catilinu
domovini grieno namicao, vam, te ovomu gradu elje
mako ne pogibelju omraenja, ve makar i ivota svoga.
zom i plamom prietio, iz grada il' izagnali, il' izpu
Ali kad sam opazio, da niti vi svi nebiste stvari
stili, ili smo ga, kad je sam izilazio, riemi izpratili.
odobrili, da sam njega, kako je bio zasluio, smrtju
Ode, izadje, izstupi, izhrupi... Nikakav se razsap nee
kaznio, a da bi se dogodilo, da mu nebih, omrazom
vie po nemani onoj i nakazi zidinam samim unutar
tako pogaen, mogo drugove proganjati: stvar sam do
zidinah spremati. A ovoga eno jedinoga vodju toga rata
veo ovamo, da se onda uzmognete oito boriti, kad
domaega pobiedismo bez ograja").

Nee bo se vie
biste otvoreno vidieli neprijatelja.

izmedju bokuh naih bodilica ona micati: neemo vie

III.

ni u polju *), ni u foru"), ni u vienici, najposlije ni unu

*) Quiriti bijahu niekad itelji sabinskoga grada Cures. Kasnije
budu ovim imenom svi rimski gradjani nazvani, to jest, Rim
ljani u dravno-gradjanskom smislu prema opp. milites. Zato
se itavo gradjansko pravo rimsko zove jus Quiritium.
') Latinskoj riei odgovara ovdie ponajbolje franc. izraz: sans
coup ferr (sine tri, sine controversia, sine labore).
) Razumije se campus Martius, velika ravan pored Tibra vode.
) Forum Romanum bijae terg duguljast na etiri ugla, u sriedi
medju kapitolinskim i palatinskim brdacem. Naokolo sta
jahu javne sgrade, tergovane, stupovi i mieniarski stolovi.

A to ja mislim, kako se strano valja toga nepri

jatelja, Quiriti, bojati napolju, nek odavle razumijete, kal
mi je i ono nepovoljno, to je on iz grada, onako slabo
propratjen, izao.

E, da je on sve svoje sa sobom iz

veo! Tongilija mi izvede, koga je u pretkanici") bio stao

*) Ovu rie podie prozopopoejom. Po razlinih izdanjih nalazi s
i interfectus i interempus.
*) Toga praetersta.

323
- "ljubiti; Publicija i Munacija, kojim tudji novci, u pec
varnicu sgrnuti, nisu bili mogli skupnovladu nimalo

Catilinom jednaki s Catilinom i osietjaju. Neima vie

blagosti miesta; strogost trai sama stvar. Jedno u

potresti. Ostavi li on kakve ljude? u kolikih li du

i sad dopustiti: nek izadju, nek idu, neka netrpe, da

govih zavaljene? kako li silne? eda li kako slavne?

Catilina jadan od poude za njimi gine.

Pokazati u

I tako ja galskimi legijami") i onim izborom no

put: Avrelijskim drumom ode. Ako uzhtiju, te pohite,

vakah, koi je u polju Picenskom ) i Galskom ") na

stii e ga pod vee, O srene mi skupnovlade, kad

bi ona taj talog iz ovoga grada izbacila. Jedinoga, tako

inio Quinto Metello '), pak ovimi etami, koje mi od da

na do dana spremamo, prezirem veoma onu vojsku, Sa
stavljenu od oajalih staracah, od divljega razkoja, od
geakih propalicah, pak od onih, koji su volieli na cie
dilu ostaviti sudbene rokove, nego onu vojsku ; a ti e,

mi Hrelje"), atilinu izpuljkaj"), pa mi se ini,

itava skupnovlada opet podignuta i preporodjena.
Eda li se moe to zla, ili opaka izhitriti, ili
izmisliti, a ega on nebi zamislio?

Moe li se po

kako jim ja pokaem ne vrstu od vojske nae, pae i

itavoj Italiji nai koi otrovnik, koi gladijator"), koi

samo izrok praetorov "), odmah popadati.

lupe, koja izzaledjica, koja otcoubojica, koi podmeta

Ove, koje vidjam, gdie pere po foru, gdie stoje

kod vienice, gdie dolaze i u staroviee, koji sjaju po

oporukah, koja varalica, koi oblapornik, koi razkonik,

koi preljubnik, koja bezobrazina enskinja, koi izopa

mastmi, koji sievaju grimizom, volio bih, da jih je on

itelj mladei, koi izopaenik, koi zlikovac, a da

za svoje vojnike izveo. No ako ti ostanu ovdie, zapam

nebi kazivao, da je s atilinom ponajpouzdanije ivio?

tite, nee nam trebati, da se toliko bojimo vojske one,

Koje li ubijstvo ovih godinah bude poinjeno bez nje

koliko ovih, koji su vojsku ostavili.

ga? Koje li grieno oskvrnjenje nebude preko njega?

A valja jih se jo

vema zato bojati; jer nasluuju, da ja znam, to mi

sle, pa opet neklomu.

Da zaista, bijae li igda u koga ovieka tolik mamac

omladine, kolik u njega?

Vidim, komu je Apulija ") udieljena, koi da ima

On ljubljae sam preruno

druge, sluae preopako ljubavi drugih ljudih, jednim

Etruriju "), koi polje Picensko, koi li Galsko, ko

obeavae rod razbludah, jednim smrt roditeljah, koje

mu se je ovih gradskih zasiedah, ubijanja i poarah

podbadanjem, koje opet podpomaganjem. A sad kako

prohtielo.

li je u jedanput, pa nesamo iz grada, ve i iz selah,

Znadu, da su osnove sve od prole noi

meni prokazane; privoviedio sam jih juer u starovieu;

bio sgrnuo ogromno mnotvo oajalih ljudih? "Nitko,

sam se Catilina uplai, pa utee; a ovi, to li oekuju?

nesamo ne u Rimu, nego niti u kojem zakutku od i

zaista, zaista, oni se ljuto varaju, kad se nadaju, da e

tave Italije, zavaljen u dugove, nebude, koga nije on u

ona moja stara blagost viena biti.

taj udnovati savez zloinstva privuko.

IV.
Sto sam oekivao, ve sam postigo, da vi svi

V.

A da mu uzmognete kojekakve sklonosti u raz

vidite, gdie je okletva oevidno uinjena proti skup

linom pogledu promotriti: nitko nije u igri gladijator

novladi.

skoj na zlou iole odluitiji, koi nebi na sva usta ka

No moe biti"), da je koi, te nemisli, da s

*) Jedna legija broji 10 kohortah pieadije (u prastara vremena

valjada =3000 momakah) i 300 konjanikah; u kasnije doba
bijae broj vojnikah ili 4200, ili 6000. Legije se nazivlju po
u brojevah (quarta, quinta, decima), ili po onom ovie
ku, koi jih je uredio (legio Claudiana), ili po boanstvu
(Martia).
*) Picen je kraj u iztonoj Italiji nadomak dananjemu gradu
Jakimu, pa ondje se prostire veliko itorodno polje.
") Ager Gallicus bijae u rimskoj pokrajini Galiji, u gornjoj
Italiji.
") Ouinto Caecilij Metello Celer (e gente Caecifia) bijae prae
tor pod konsuostvom Ciceronovim.
") Praetor dolazi od praeeo (praeitor). On je u Rimu prva
glava do konsula, osobito u pravnoj struci.
) Pokrajina u donjoj Italiji.
') Pokrajina u pravoj Italiji.
") Misli koro i. Porte upotrebljava Ciceron obino od ironije u
ludih prigovorih.

zivao, da je s Catilinom pouzdan; nitko na pozoritu

razuzdaniji i nevaljaliji, koi nebi spominjao, da mu je
*) Hrelja je Hercules (Hoaxis), gerki junak i polubog ju
natva i ljutitoga i. gnusnoga (a to je ovdie) zaklinjanja.
*) Ovdje sravnjuje skupnovladu i opet s ladjom. U toj alegorikoj
ladji biva Catilima talog, koi vlagom izjeda dnice i itavu hrb
ticu. Zato ga valja kano gnusnu vodu napolje izpuljkati.
*) Gladiator dolazi od zastarieloga glag. gladior od gladius, di
grador. Gladijatori maevahu u Rimu u krvavih igrah i
borbah po obiaju etruanskom na mrtvinah i u gostbah.
Oni bijahu robovi (sunjevi ili zloinci), ili slobodni, koji su
se za novce najmili. S divlje surovosti tih ljudih i s prezi
ranja, kako su jih gradjani gledali, znai rie gladiator uob
e nitkov, lopov, hrdjobitina.
Sad sliedi golema figura enumerationis, pa zajedno i gra
dations, u kojoj je divno sakriven uzori primier negativne
emphase.
41

324.

gotovo drugom bio ").

A za toga, koi se je uvieba

vanjem bludarijah i opainah nauio, i studen, i glad

to e trebati, da se odree, neu, neu podnieti, da

ostane na propast drave.

i edj, pa i bdienja podnositi, kazivahu takvi ljudi sa

Zato ili nek izadju, ili neka miruju; ili, - ako

svim tim, da je hrabar, kad je zaplee) marljivosti

ostanu i u gradu i u istoj misli, nek oekuju ono, to

i spremu ) kreposti u razkoju i smionstvu tratio.

zasluuju.
(Nastavak sliedi.)

Da su za njim njegovi drugovi zaista poli; da su iz

grada izali priekorni opori oajalih ljudih: O blago nam,
o srene li skupnovlade, o prekrasne li slave konsuostvu
momu! To bo nisu vie srednje razkoi ljudske, ni ljud

Narodne piesne bosanske.

ske smielosti, koje se mogu podnositi; e oni nemisle

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

nita, do ubijstva, do poare, do grabee. Otevine svoje

prosue; dobra svoja razmetnue; stvar jih ve oddavna,

VI.

a onomadne jih stade i viera ostavljati; a ono isto raz

Znaj i dievojka.
Ikoje ostaje jednako, kakvo je bilo u obilju. Da oni u vi
nu i kocki trae samo zabave i razblude, bili bi dodue

Zmaj poleti s mora na Dunavo

I odnese pod krilom dievoje,

hrdjavi ljudi; ali mogli bi se opet podnositi.

Ali tko
A pod drugim ruho dievojako.

moe to podnositi, gdie lieni ljudi zasiedaju najvrlijim

Teko zmaja ega obhrvala,
muevom, najludji najmudrijim, pjanice trieznim, budni
Baca ruho na zelenu travu,
spavajuim? Gdie mi takvi ljudi, leei uza pune sto
alje zlato na vodu za goru,
love, obuhvativi bezstidne enskinje, vinom mlitavi, je
Da mu nosi vode izza gore.
lom natrpani, viencim obaviti, pomastmi namazani,
bludarijami oslabljeni, razgovori svojimi izrigavaju smrt

Kad je bila na vodu za goru;

Al' ondieka siede do tri momka.

dobrim, a poare gradu.

Jedan ree: Lijepe dievojke!
Ali ja se uzdam, da i tim ljudem prieti niekakav
Drugi ree: Da ju obljubimo!
usud, pa da su kazni, ve oddavna zasluene, bezoan
Tretji ree: Da ju upitamo!
stvu, nevaljaltini, zloi, razkoju ili ve gotovo na
Cijega je roda i plemena?
stale, ili da se jamano pribliavaju.

Pa ako moje
Samo jim se zlato kazivalo:

konsuostvo ove, kad jih ve izlieiti nemoe, podnese:

sam roda duda mletakoga,
to e jih ne za kakvo kratko vrieme, nego, neznam, za
Ja sam zlato orla niemakoga. *)
mnogo viekovah skupnovladi razploditi.
Neima bo

naroda, koga da se bojimo; neima

kralja, koi bi mogo na Rimljane ratom zavojtiti.

Sve

Jelislava Cazotte.

je spolja vrlinom jednoga ovieka) na kopnu i moru

Ponaio F. V.
umireno: a rat domai traje; unutra su zasiede; unu
tra je poguba utisnuta; unutra je neprijatelj. Nam valja

II.

s razuzdanotju, s nesvietju, s opainom boj podieliti.

Zatvor.

Ja se obriem vam, Quiriti, da budem vodjom ratu to

mu; ja u zametnuti neprijateljstva ljudih hrdjavih.
Koja e se moi izcieliti, ja u jih svakako izlieiti; a
") U ovoj periodi, koja se u zastavcih (reflexiones, dirodosus)
i u predstavku (propositio, imporcious) ciepa na etvoro, ima
znatan analytiki chijam rieih (Z = za ovuda, decussatio), te
ga moe svaki itatelj lasno opaziti, kad si izreku slovniki
razredi.
") Metaphora iz vojnikoga ivota:
Jako bratstvo brzo zaplee (u C. g.).
*) Slika iz domaega kunoga ivota.
*) Pompej, slavodobitnik iztonih kraljevah, u Rimu niekad slav
na kruna, a na slomljen ne vojvodu.

Za tili as napuni se draestni, inae mirni dvorac

etom razuzdanih vojnikah, a mirni i veseli glas go
spodarov sliedjahu mnogi strahoviti i surovi glasovi.
Gospodin Jakov azotte? upita jedan izmedju
vojnikah, koi jim je valjda zapoviednikom bio.
Evo me, gospodo! odgovori mirnim glasom sta
rac, poav jim na susret.

*) Ova je piesna u razgovoru u naroda bosanskoga. Pripovie

daju, da je onda izvedena, kad su Mletci svoga duda izgu
bili, te pali pod vlast sadanje kue vladajue. U devojci
razumije narod jednu zarunicu orla niemakoga, a u dvo
glavom orlu zmaja.

325

U ime zakona zatvaram vas, odvratiti e onaj,

koi je prvi progovorio, spruiv ruku, da ga uhvati.
Ti si li ovdie, Pommier! ree zaudjeno Cazotte.
Ta ti si pod kraljevi sluio?

studenu ruku Jelisave, koja nepokazivae nimalo straha,

ni bojazni, ako li bi nas moda, doav u Pariz, ipak
razdvojili, te bismo se mi istom pred vinjim sudcem
sastali, to bih, mila kerko, elio, da, ako me preivi,

Jesam, dok sam bio budalast, rei e s niekom

kao to se nadam, ivotopis tvoga otca, kao i on sam,

bezsramnotju Pommier, sada sam u republici predsied

poznaje.

nik vojniko-prevratnoga odbora, te u ime njegovo

zatvaram vas i vau ker.

siedoga starca:

Jelisava odgovori u kratko, stisnuv ruku svoga

Moju ker? ree starac, namrgodiv mu se nje

Pa e nam i vrieme prikratiti, pridoda starac.

govo inae plemenito lice, moju ker? to vam je ona

uradila, da ju zatvorate?

sam, mila kerko, kano to znade, 73 godine

star; rodih se u Dijonu god. 1720., otac mi bijae

To ete saznati u gostionici predgradja St. Ger

maina! povikne zajedno niekoliko glasovah.
Moju keri! hoe opet starac, pogledav na polu
pijane vojnike i svoju nienu i liepu kercu.
u vas dragovoljno sliediti, samo ostavite moju
ker kod matere.

pisar staliah burgundskih, a ja svrih nauke u samo

stanu jezuitah svoga

I ja sam vas, gospodo, pripravna sliediti, ree

miesta.

im svrih

nauke, pozove me jedan od moje bratje, dvorski pro

poviednik gospodina Choiseula, biskupa u Chlonu na
rieci Marni, u Pariz, gdie nastojah svoje izobraavanje
to bolje usavriti.

dostojanstvenim glasom Jelisava. Vi imate valjda pri

rodnoga

Stupih zatim u slubu pomorstva.

Godine 1747. budem imenovan za povierenika, te odoh

preko malih Antillah na Martiniku.

Ovdie se oenih

pravna kola, moj otac nemoe pieice u Pariz ima

tvojom majkom, Jelisavom Boignon, kerju glavnoga i

mu 73. godine.

novnika ovih

Gospodin Cazotte gledae udivljenjem svoju ker.

otokah.

God. 1759. navale Englezi na

tvrdjavu St. Pierre; no ipak mi podje za rukom, nji

Ona nebijae vie bojazljivo dietece, koje bi dah vie

hovu namieru osujetiti. Budu da mi nije zdravlje sluilo,

tra, ili listi sa drveta prestraio, ona bijae ena, jaka

budem prisiljem moliti za odpust; vratih se natrag u

i hrabra; lice joj bijae bliedo, a najplemenitija pri

Francezku.

stojnost i naoito dostojanstvo pokazivae se na nje

zinu licu.

ostavi za jedinoga nasliednika svojih

Priprave za put bijahu gotove, uljovljenikom ne

bijae doputeno nita sobom ponieti.
Kola stajahu pred vrati.

Gospodin Cazotte svo

Moga brata nevidieh vie u ivotu; on me

dobarah.

Ove

okolnosti, kao i potreba, da vam, mila dieco, imetak

osiguram, prisili me za odpust umoliti; ovaj mi bude
dozvoljen, i astni naslov glavnog opravnika pomorstva
pridodan.

Sada mogoh, stanuju sad u Parizu, sad u

jom kerju siede na prednju stranu, a Pommier s dva

dvorcu kod Pierrya, vruoj elji za piesnitvom zado

oruanika

voljiti. Ja pisah niekoliko dielah, basnah, kao i vrstu

otraga; ostali vojnici poredaju se koje za

kola, koje na prednju stranu; kako to gospodin Cazotte

i nain niekojih piesamah.

da je ova uspomena siedoga starca bacila u

opazi, ree posmieno Pomnier-u:

Koliko ljudih, za siedoga starca i za slabo i
mlado jedno dievoje!

vrieme njegove prijanje srei, kad su mu po knjiev

nom

To je za sluaj kakve navale, ili odpora, od

dielovanju sva vrata

i na smrt vodjahu.

govori u kratko Pommier.

Da bi nas Bog htio izbaviti, nebi ti koristila

bila

otvorena,

zaboravi

svoje suanjstvo i kola, koja ga u tamnicu, a moda

On zaboravi krvnike, koi ga

okruavahu, on gledae oko sebe samo prijatelje; okre

sva tvoja momad, rei e mu Cazotte pun osviedoe

nuv se sad k svojoj keri, koja siedjae niema i blieda,

nja, ako on toga uiniti nee, to nas nikakva sila iz

potitena mukom i alotju, sad k ovim ivoderom, koji

tvojih rukuh neoslobodi.

se njegovom dobrom voljom i njegovimi dosietkani za

Dermanje kolah prepriei Pommier-u odgovoriti,

pa ako je moda i odgovorio, to su se njegove riei
u buki kolah i tropotu konjah izgubile.
Kad su se putnici na ovaj tropot priuili, okrene

bavljahu, nastavi:
Pomislite, da sam ve od naravi tako za pies
nitvo stvoren, da mi ovo nikakve tekoe neini. Oso
bito sietjam se jednoga dana, kad mi se je urjak, ti

se Cazotte k svojoj keri. Ja doista neznam, milo diete,

ga znade, Jelisavo, svojimi operami hvalisao, koje bijahu

koju mi sudbinu Bog odlui, rei e on, prihvativ

pred niekoliko godinah u najveoj sjajnosti, te koje je

326

i sam za nieku umietnost drao. Dopusti mi jednu

doh zatim pomoju niekoga arabskoga kalugjera arab

riei, reknem mu, ako ja od sada, pa do sutra pre

ske pripoviedke; zatim pisah jo: maju apu, hilja

ma ovoj opere nenapiem, neka ti bude tvoja hvala i

du i jednu ludost, rat opere, razmatranja nad li

slava. Mi bijasmo tada u Pierryu; moj urjak opazi

stovi Rousseau-ovimi, glede francezke glasbe, lorda

niekoga seljaka s cokulami po dvoritu hodati.

Impromitua; vie aljivih i moralnih sastavakah, ludu

Neka bude, brate Cokuliu, ree on, deder, da

vidimo, kako e se iz toga izkopati.

Odmah zapovie

iz Bagdada, i napokon Rahel, ili liepa idovkinja.

Vi ste, gospodine, zaboravili jedno dielo, rei

dih, da svi osim Bamau-a iz sobe izadju - vi poznate

e mu oruanik, koi ga biee za popis njegovih dielah

valjda svi Bameau-a, netjaka onoga glasovitoga virtuoza

pitao. To su listovi, koje ste na gospodina Ponteau-a

te napisah teajem jedne veeri i jedne noi do

pisali, koje su 10. kolovoza u stolu g. Sapporta nali,

drugoga jutra riei, stihove i izvorne ine opere Co

te za koje vam je vaa gosdodina ki tajnicom bila.

kula. Ja ju poslah u Pariz; gospoja Bertin, moja prija

Jelisava derhtae; jer je u tih

listovih njezin

teljica, dade ju u kazalitu predstavljati, i ona se tako i

otac oitovao teku bol nad alostnim stanjem stvarih,

dopade, da su ju igrai zaelieli imati. Ja dopustih go

koje je buna prouzroila; a njegov duh, koi se je po

spoji Bertin, a ona ju jim predade; no ja nepod

stojano u svih krugovih kretao, iztraivao bi uviek

pisah imena; ona bude predstavljana pod imenom:

nova sredstva, da promieni ovo alostno stanje.

Duni i Sedaine. Ali to jo nije sve, Voltaire

Sto se tie gospodina Cazotta, to on mirno ree:

osramoti svoj talenat; jer je piesmu: Rat genevski,

netajim nijednoga od svojih pisamah.

sve po jedno pievanje objavljao; sve se je za nju jag

milo. Kad sam jedne veeri u drutvu siedio, do
nesu mi najposlie objavljeno pievanje, sad mi dodje
nieka budalasta miso u glavu.

Zar imate samo ova

pievanja? upitam jih, ta ve su i druga izala, to ste

i vrlo zaostali. I doav kui, napiem sedmo pieva

Janko Cazotte bude najprije u Eperray, a odavle

u Pariz odveden.
U gostionici Faubourg St. Germain, ree Pom
miere k potaru zadnju postaju, a ovaj ustavi konje
pred opatijom St. Germaina.
Nadajte se, da nee dugo trajati, ree tamni

njn, koje priobih sutradan. Najsmienije od svega ovoga

ar, opaziv oba uhvatjenika, koja mu biehu

bijae, to sam Voltairea znao tako nasliedovati, da su

te jim dade znak, da ga sliede.

svi tim prevareni, zahtievali od toga prepis; udnovato

dovedena,

(Nastavak sliedi.)

bijae, to je tim i sam Voltaire prosudjen bio, i to

se je to za uinak pristojnosti velikoga mua dralo.
Kad se god na ovu varku sietim, moram se grohotom

Mali uzroci.

Starac se na to tako nasmije, da su se oruanici

njime smijali.
Ova radost, ova uspomena na srenije doba, koje
ve prolo biee, prouzroi siroti Jelisavi ljutu tugu i
alost.

na pogleda sad otca, sad Pommyera, sad kola,

koja joj se kao predvorje tamnice injahu, te nesmogne

(Nadalje.)
To se zna, da mi je kadkada ve i dozlogrdilo
bilo moje ivljenje; ali im sam pomislio samo na po
drugi milion, odmah sam se opet i umirio. Tieio sam

rieih, da otcu odgovori, koi bi ju esto riemi i po

se, to ima i drugih estitih ljudih, koji jo runije

gledom pitao. Ni ona se sama neusudi kod tolika ve

poslove rade, samo da kakvu vrpcu zaslue za zapu

selja suze proliti.

ak, ili da kad godj priiju na svoju haljinu srebrom

I ona bijae mirna; ali njezin mir

bijae mir oajanja.

Jeste li vi, gospodine, mnogo dielah pisali?

upita jedan oruanik, koga je veselje stareve i mir Je
lisavim zanimao.

veenu zviezdicu. Pa i nadao sam se, da e na skoro

biti kraj mojoj biedi; jer je pobona baronica pobolie
vala ve poodavno, a na posliedku je ve tako oslabila
bila, da nije ni u crkvu mogla. Vie putah govorila

Nisam, gospodine, odgovori Janko Cazotte. Kad

mi je, kako bi ve rada umrieti; ali samo zato, da ju

su mi prijatelji iz listnice piesmu Olivier izvadili,

ja tieim i razgovaram; jer njoj bijae smrt do zla

ohrabri me uspieh ove piesme tako, da sam napisao

boga merzka. Sve je jadikovala na ovaj tuni sviet,

zaljubljenoga vraga, po dosta, hrdjao dielo.

a uzhitjeno je govorila o radostih nebeske blaenosti,

Preve

327

ali nikada je nije imala volje, da tomu biednomu svietu,

od uda stajala pred vrati od sobe, to se je hvatala

svojim pticam i makam sbogom kae.

do odaje moje tetke.

Zato sam se ja zbilja i preplaio bio, kad mi je

jedno zapoviedila, da joj zovni biljenika; jer da bi
rada s njime urediti nieke ozbiljne, vane poslove,
koje je ve odavna

rguljar eto kaza mi, da ga je milostiva gos

poja baronica gore zovnula. S toga sam ga pustila u
sobu.
Sta biesa, pomislim ja, mojoj tetki nije dobro.

eliela ovriti. Zato to? re

koh ja. Vi ste nieto zle volje, milostivna tetko.

Do sada joj nije to nikada jote na um padalo. To ne

prodjite se oporuke; biti e i za nju vremena. Zabav

sluti nikako na dobro. Dok sam ja tako jo preni

ljajte se i veselite se.

ljavao, udari baronica u sobi u pomaganju. Skoim

ru-ke? razvlai ona zapanjena, kao

da nemoe prevaliti te grozne riei preko svojih blie

bre bolje unutra. Vidim stara ovieka, gdie stoji u

sobi, pa gudi po svojoj navadi piesmu, a sin mu uzanj

dih usanah, a pri tom me oima siee. asak muasmo

baca na stienu slike arobne svietiljke.

obadvoje. Istom ti ona u jedan put zaintai: Tko na

upravi ataju svoju veernju molitvu i misle nebeske

Moja tetka,

to misli? Valjda ti, i kako mi se vidi, uprav zbilje;

misli u odaji do dvorane, biee se upropastila, kad joj

jamano bi rad, da me neima ve na svietu? Cekaj

je u uiuh zazvonila kleta svirka. Otvori vrata u dvo

malo, gospodine barone; za sada jo nedamo se tamo;

ranu, te spazi u prema se na stieni jasnu svietlost od

strpite se. Zovnite biljenika; to sam vam zapovie

svietiljke, a u tom svietlom kolobaru smrt sa pieska

dila, vie nita. A za drugo neka vas neboli glava,

rom urom i poskurom, gdie vodi u kolo kraljicu, po

gospodine barone.

prilici baroniinih godinah. Koa joj se najei, kad je

a n a r a c.

ugledala taj strani prizor; ta i onako joj je jo od

jutros zvonila u uiuh kobna rie oporuka.

Priznajem, da sam se premaglio bio, kad sam

Sad sam se dosietio, zato je vikala. Jer, kao
izustio kobnu rie oporuku. Imao sam volju, da se
to sam kanje saznao, nije ona jamano zovnula orgu
sam unem, ako i jesam samo stoga sgrieio, to sam
ljara, nego ga je valjda tko drugi iz susiedne kue
bio dobra srdca. Kanje sam douo od biljenika, da
pozvao, pa nije pogodio kunih vratah, te ga je slu
ga je moja tetka za to zvala, neka joj napie oitova
kinja, koja je onih danah dola u slubu, upustila u
nje, da se ona eli nagoditi sa svojom protivnom stran
sobu.

Medjutim priterim ja baronici u pomo. Ona

kom, kako bi se ve jedanput dovrila nieka dvadeset

je jamano od strave skoila natrag; jer je mali po
godinja parnica.
slovai stoli sa svieom bio prevaljen, a ona leala u
Taj dan umiljavao sam joj se vema, nego ikada

nesviestici na zemlji.

Dignem ju na

blazinjak Sav

prije, ali za to me je ona svejedno gore gledala, nego

preneraen. uo sam, gdie jo die. Zovnem slukinju,

to je ikada do tada. Malo kada biva, da jedno zlo

da zapali uternutu svieu. Za toga tapam ja po sobi,

nerodi drugih deset. Tako bijae i men ovaj dan.

nebih li naao gdie staklenicu, kojih je uviek na meti

Bilo se je unoalo. Ja sam sjedio u sobi i vee

bilo u njezinoj sobi. Uzmem jednu s reda, na koju

rao, a itava eta maakah verala se je oko mene,

sam u taj mah ba naiao. Pokvasim svoju ruku, pa

mijauui i predui.

pokropim i natarem dobro tetkimo lice, te se je za

Nije mi bilo po volji to moje

drutvo; stoga sam itao po svojoj navadi kakvu knji

udo umah razabrala. Da je ona ozdravila, opazio se u

gu, koja mi je u taj par ba akah dola. Ovaj put

ja ivo, kad me je akom gruhnula u persa, to je

bio je Lucij Enejo Seneca o srditosti. Dosele me nije

ikad bolje mogla. Ja se nisam tomu nadao, pa u malo

bila jote obuzela strast, koju Neronov uitelj iba.

da se na uznak nestropotah. Sto se to radi u mojoj

Stoga sam rado sve odobravao, to je godj on rekao,

kui! zavie ona iza glasa. Tieraj mi na polje toga

pa bi gdiekada udario Senekinom srditosti ovu ili

nitkova sa orguljami!

onu mijaukajuu mitnjakinju, kad je ba bezobrazna bila.

Medjutim je stari orgulja jo jednako izvodio

Zabavljaju se ja tako svojom mudrom knjigom,

svoje piesmice u sobi, a sin mu je prikazivao ostaje

ujem na jedan put na moje veliko udo orgulje, gdie

prizore mertvakoga plesa na stieni. Ja, da izverin

sviraju u kui, ma uprav negdie blizo moje sobe. Malo

zapovied tetkinu, siepam orguljara, iztieram ga na vra

prije uo sam ih, gdie sviraju na ulici. Ustanem i

ta i odtisnem ga proti stepenom. Tu siromah posne

izadjem vam. Sto je to?- upitam slukinju, koja je

ili od straha, ili to sam ga ja jako gurnuo, te se

328

skotrlja niza sve iroke stepene. Orgulje zacvile a

kad ve za vieka svoga u napredak rui i obara sam

lostno pod njim jo niekoliko putah, a zatim nastane

mrtva tiina.
(Dalje e sliediti.)

na sebe i na lice svoje itava brda mrzke zaboravi,

ili, moe biti, nebrojene trieskove gnjeva i ljutine.
Narodna neviera, bila prva, ili potonja, ona je
glavna neprijateljica vienosti, izdajnica domovine, ona

Historini Aphorizmi.
VIII.

bije grieni boj s boanstvom i ovieanstvom, ona

gazi pravo, a osujetjuje slobodu i ljubav jedne bratje
i plemenskih srodnikah:

Jednakost je prva pravednost; to je jednako, ono je i pravo;

a krivida je svagda neprava prema Vinjemu, prema svietu
i ljudem, kano to je krivica strana nepravda prema pravdi
i zakonu.

narodna je neviera lukava

zmija u niedrih mile majke, domovine; bezobrazna i

kleta nezahvalnica svoga dobroinca, naroda svoga.
Ali ide vrieme i ve je nastalo; dobro treba da

Nil veritas erubescit, nisi solummodo abscondi.

Tertulliam.

raste, a zlo da se umaljuje: ide vrieme i ve je na

stalo, kad e duh jedne krvi i narodne sloge, Spas i

dila da zadov modrov motivo rjv rov

Bog plemenah, iz groba na polje uzkrsnuti: ide vrieme
av zagoros angaova.
Demosthen. Olynth. . 34.
Koi za narod radi, komu je domorodstvo jedino

i ve je nastalo, kad e podjarmljeni narodi, podigavi

se iz smrtna sna, ogledati svoje sile i miice, i baciti
e trula tielesa silnikah, pa e jih ne u grobove uz

oruje, koi u noi ljudskih strastih i naprasitih navalah

krsnutja, nego u jame gnjilea bez milosti i spasenja,

ide za riedkimi, sjajnimi zrakami ive spasonosne lu

odkrojivi jim strogu pravdu i odpievavi vienu pro

e, za istinom i pravicom, koi na stalnom aru viere i

kletinju, mirno i ozbiljno poloiti.

svoga uvierenja smierno grije ozebla uda, ledom glu

posti i rodoljubne nehajnosti pobijena, koi samo za

A neviere tada biti nee, koja razgradjuje, to

vrieme jednakosti i bratinstva gradi.

oslobodjenje naroda svoga ive i bdije, koi nad nesreom

Bolje je, da izdahne jedno eljade, nego narod da
domovine plae, koi za nju u smrt srne: taj samo ima
propadne na pravdi bojoj, ni kriv, ni duan; jer Bog
ivot vieni na krilu one sile, koja u jedanput jadnike
nedaje duha, to jest, sebe ni narodom na mieru. Riedki
podupre nedobitnom vojskom-pomonicom za nezavisnost
su asovi, koji dolaze; zato su mnogocieni; zato ne
razpaljenih srdacah, one sile nevidjene, a osietjane,
smiju bez traga proi!
koja nagradjuje biedna roba, pletu mu vience slave i
Veliki ljudi uvaju strau pred dvorom narodno
osvete, koja njega samosviestnim pravom orua i osmieli,
sti; veliki duhovi siju dogadjaje; domovina jih anje; a
te on, podignuv krepku nogu, sgazi boanskom snagom
poviest sabire rod u itnicu narodnoga spomena, da se
proklinjanu, nenaravnom oholijom ukoenu iju obiestnih
kriepe i raduju zajedno, i, koi sije, i, koi anje!
tiranah i despotah, koji po udi, po naravi, po nagonu
nemogu na ino, ve mrze svagda na slobodu, koji se
sami od sebe svagda odupiru zakonu; jer to su oni
Knjievnost.
krivci, koje e sudite narodah jednom pod predsiedom
prave slobode suditi...
To nisu ubojice tiela, ve duha; to nisu varalice
umrlih, ve boanstva; to nisu lupei stvari, ni bla
ga, ve to su otimai i otrovnici prirodnoga uvstva i
srdca.

Ah, zato na svietu za takve zlotvore nebiee

tee kazni, do oba mrzost i konana propast, do

strano prokletstvo, zabiljeeno u posvetjene listove
Klijine, u neuvehle listove svete poviesti domae?
Tko neljubi majke svoje, bila, kakva mu drago!
taj je duhom sin despotski, taj je s pete zla i nevi
diela spao, taj nee jamano blaen klikovati u misli,

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

srbskoj nov rienik strbskih rieih iz narodnoga govora.

Mi smo imali priliku, izblie se poznati sa ovim poslom g. Beo
gradca, pie Danica novosadska, pa i sa osnovom i nainom,
kojim je to dielo radjeno, i slobodno moemo uapried rei, da e
se njime naa knjievnost puno diiti i ponositi. Davna elja po
kojnoga naega Vuka, da se i srbske fraze, koje su najbolji oblik
narodnoga duha i uma, isto tako kao i ostale riei, pokupe i ob
jasne, ta elja je danas u ovome rieniku g. Beogradca izpu
njena. elimo samo, da ga srbska Matica to prije na sviet
izda, te i naega rodoljubivoga pisca u bolje stanje postavi, da
moe i dalje nastaviti ovaj pretrudan posao.
U tiskarni Kraljevievoj u Poegi tiska se na novo dielo
Kanilievo Uzroci, iz kojih moramo ljubiti naega Isukrsta.

Narodan unded in Ludevita daje.

Broj 42.

U Subotu u 5. Listopada 1864.

Teaj XVIII.

Poslie smrti ljubav neka

Postojanstva slavu slavi:
Harno serdce nek bez jeka
Riei mile neostavi.
T.

Narodne piesne bosanske.

tome u svim dija,

Junako

". .
.
darivanje.

BESMEDA II.
Marka Tullija

Cicerona

Luciju Sergiju Cattlini

* Draga dragog" tiho propitkava:

i samo moja, kamo mi se sprema

Ali ima, Quiriti, i takvih, koji kau, da sam ja u pro

gnanstvo protierao Catilinu! E, da ja to rieju uzmogu

Dragi dragoj odgovore daje:

Zlato moje, na carevu vojsku.
Sermo moja, a kad e mi doi?

nostii, prognao bih upravo te, koji ovo govore. oviek,

da kako ), bojaljiv i presmieran glas konsulov pod
nieti nemoe, pa kako mu zapoviedi, da ide u prognan

Zlato moje, do devet godinah.

stvo, on poslua, ode ).
Kad nedodjem devete godine,
Jue, kad su me kod kue moje malo neubili, sa
staroviee
zvah
u hram Jove Statora ), te pripoviedih

Ti prodaji dvore i imanje,

Udaji se, kud je tebi drago;

itavu stvar izabranim otcevom "). Kad je ovamo Ca

tilina do0: eda li mu koi starovienik nazva? Zar ga

Nemoj, zlato, za loa junaka,

Ve se udaj za dobra junaka.
Vodi njemu dobra konja moga,
g., , ,

to itava je ova izreka podrugljiva, neistinita; a ta se osobita

ironija Ciceronska upire ponajvie o ne suncer-podrutvo.

Nosi njemu sablju okovanu,

Kojano je na mejdanu bila,

sv. Manas u Lamba, na glasu davatelji starodnevnih dielah latin

skih, misle,
da je
skih,
besednik kazao:
misle, da
kazao: parut,
je besiednik
Pjer quiert,
vers no
to Schtz,
99.
Graewij i drugi, koje smo mi nasliedili, imaju parut, rat.

Nedaj njemu lice obljubiti,

, IL L

i stavljai; jer Rimljani su kazivali, da jim je pervi narodni

pomonik, Jupiter, bog ljudih i bogovah, neba, zemlje, mo

Kad pogubi ubojicu moga,

Bit e vriedan biela lica tvoga.
b) serima je majistije srebro.

te jih samo ovako mogoe homeon prvi

*) Patres Conscripti miesto Patres et C., otcevi i napisani,
tek oko 510. god. pr. Is. izmedju prvih vitezovah izabrani,
pa u staroviee primljeni.
42

33()

koi pozdravi? Ili, zar ga koi onako pogleda, kano ne

kanu" zavojtenja pometne. da s ovoga tieka zloinstva

valjala gradjanina, a ne, bolje rei, kano najnesgod

i ratovanja okrene putem u bieg, pa u prognanstvo:

nijega neprijatelja? Pae i prvaci toga reda ostavie

nitko nebi kazao, da sam ja njemu oruje smionstva

onu stranu klupah, kojoj biee on pristupio, golu i

odadro, nitko, da je on mojim oprezom uplaen i upa

praznu").

njen ), nitko, da je on iz nade i kuanja maknut; ve

Ovdie ja, strani onaj konsuo, koi rieju

gradjane tieram u prognanstvo, zapitah Catilinu, eda li

da je on ni kriv, ni duan po konsulu silom i priet

je u nonom sastanku kod Marka Lacce bio, ili nije.

njami u prognanstvo protieran. A biti e jih i takvih,

Kad je on, oviek pregoropadan, saznanjem obezoen,

koji su nakani, da njega, ako ovo uini, dre ne za

ponajprije bio uutio, prokazah ino; izviestih staroviee

opaka, ve za biedna; a mene ne za najopreznijega

o svem, to je te noi uinio, to li je za buduu od

konsula, ve za najokrutnijega silnika ).

, Qui

redio, kako da mu je osnova itavoga ratovanja nacer

riti, hajem i nehajem, makar i podnio nepogodu takve

tana.

lane i neprave omraze, samo kad se od vas pogibija *)

Kad je bio zapeo, kad je zateen bio: zapitah

ga, zato se skanjuje, te nepodje onamo ), kamo se

tako stranoga, kletoga rata odmakla.

biee ve oddavna spremio; kad znam, da je ve po

drago, makar da je po meni protieran, samo nek ide

slao onamo i oruje i bradve ) i fasce ) i trube i

u prognanstvo.
da ide.

vojnike stiegove i onoga orla srebrenoga ), komu je

on i svetilite pakostih kod kue svoje bio sagradio.
U prognanstvo li tierah onoga, koga sam vidio,

Kazao, to mu

Ali meni vierujte, nije on naumatu,

Nikad ja neu ni zamoliti u neumrlih bogovah,

Quiriti, da se ta omraza moja utai, a da ujete, gdie Lju

gdie je ve u domai rat udario?... Jere, e dakako,

cij Catilina vodi vojsku neprijateljsku, pa gdie se on u

taj Malij, satnik), koi je u polju Fezulanskom) ta

oruju bani... Ali za tri ete dana sa svim tim uti; pa

bor uinio, naviesti rat rimskomu narodu u svoje ime;

se mnogo vema pribojavam, neu ili zato biti malo

a onaj tabor neoekuje sad, nedaj boe, Catiline kano

omrazit, to sam ja njega prije izpustio, nego prognao.

vodju; a on, protieran u prognanstvo, poi e u Massi

No kad ima ljudih, koji za njega kau, kad je sam

liju), ne u onaj tabor).

poo, da je prognan, a to bi isti tek onda kazivali,

da je usmertjen?

VII.
Oni dodue, koji govorkaju za Catilinu, da ide u
biedna li stanja skupnovladi, koju valja nesa

Massiliju, neale toliko na to, koliko se toga boje. Jer

mo upravljati, pae i izbaviti! Sad, da se Lucijati

nitko od tih nije tako milosrdan, da bi volio, da on

lina, mojimi hitrinami, napori, mojimi opasnostmi ob

k Maliju neide, nego k Massiljanom.

koljen, te onemoao, da se on u jedanput prepadne,

Hrelje! da i nije nikad odprije pomislio o tom, o em

da si namienu promieni, da se svojih odvergne, da na

sad radi, bio bi opet volio, da ga smaknu kano lupea,

nego da ive kano prognanik.

*) -siednik, da izrekne to savrenije, kako su valjani gradjani

Catilinu prezirali i na njega mrzili, upotrebi ovdie po svo
jem obiaju oevidan pleonazam.
*) K Maliju u tabor.
*) Bradve (secures ancipites=bipennes) nose krvnici i liktori,
poastne sluge; a tropiki naznauju itavu vrhovnu oblast
i svu rimsku vlast i silu.
*) Fasces bijahu osobite tamane svezane ibljike oko jedne brad
ve, koje bi liktori svagda napried ponieli, kad bi koi pogla
var, ili vrhovni oblastnik kuda poo, koje da izvruju iz

A on, tako mi

A sad, kad njemu

nije jo nita sve dosele naspielo, do njegova upravo

volja i namiso, ako ne to, to je za ivih nas iz Rima
poo: treba vema da elimo, da ide u prognanstvo,
nego da ga alimo.
VIII.
Ali emu da govorimo tako zadugo o jednom mo
prijatelju, a to o onom, koi se sam kazuje, da je mo
prijatelj, koga se nebojim; jer medju njim i mani,

bene sile i kaznene vlasti.

*) Ovoga orla spominje u besiedi Orat. I, gl. 9.
*) Centurio bijae vodja jedne satnije, ponajprije ", od jedne
legije, ', od jedne ake vojnikah (manipula), "/, od jedne
kohorte.
*) Tako se zove jedno veliko, pusto polje oko grada Flaesulae
u Etruriji.
) Stari, slavni gradu junoiztonoj Francezkoj, danas Marseille.
*) Ut aiunt dodavaju gdiekoji izdavatelji; ali to je po svoj pri
lici glossema. Spried stoji gl. credio u tropinom smislu.

kako sam svagda htio, stoji zidina.

A o ovih, koji se

pretvaraju, koji u Rimu zaostaju, koji s nami bivaju,

*) Ovdie je u latinskom oevidno moregov rodiroor, t. j. sme
tena sliedba mislih; jer je obstupefactio prirodniji posliedak
uplaenja.
) ramnus (= Tiepavos) u drugom, u kasnijem i dananjem
znaenju.
*) Pogibija je najjai smiso riei periculum :
Tu bi Turska pogibija bila

331

zar da nekaemo nita?

A ovim se ljudem ja dodue,

najposlije, da e i neumrli bogovi ovomu nepobiedje

ako i kako moe biti, neelim toliko osvetiti, ve ko

nomu narodu, najslavnijoj vladi, najkrasnijemu gradu

liko hou da jih izlieim, pa da jih sve opet pomirim

proti tolikoj sili zloinstva sami u pomo pritei.

s vladom; a neznam, zato nebi to moglo biti, samo

makar ono, to s najveim biesom ude, i svrhstvo

ako mene uzhtiju sluati. Svakako hou da izpripovie

vali: eda li se nadaju, da e u pepelu grada i krvi

dam vam, Quiriti, od kakvih su vrstah ljudskih te

gradjanah, to su opakim i kletim serdcem zaelieli,

ete sakupljene; a potom u, ako i kako uzmogu, sva

oni biti konsuli i diktatori), ili pae i kraljevi? Zar

koj pojedinice liek savieta i razloga svoga donieti.

nevide, gdie ele upravo ono, to jim valja, kad su do

Jedna vrsta biva od onakvih, koji su u velikih

ekali, odmah protuvi kakvoj, ili pustolovici ustupiti?

dugovih zavaljeni, a imaju jo vea imanja, te jih se

Tretja je vrsta dobom ve oborena; ali hitrinom

od ljubavi prema njim

nemogu nikako oprostiti.

jednako snana. U toj se versti desi i sam Malij, koga

ovih je ljudih lice sasvim poteno ; jer su bogati; a

sad zamienjuje Catilina. To su ljudi iz onih naseobinah,

volja i nakana najbezobraznija. Ti si polji, ti si sgra

koje je Sulla ) u Fezulah osnovao; a za koje ja znam,

dami, ti si srebrom, ti si eljadju, ti si svimi stvarni

da su svekolike u rukuh ponajboljih gradjanah i najvrli

izobila oskerbljen: a eda li dvoumi, bi li od imanja

jih ljudih. Ali ovo su oni naseljenici, koji su se neoeki

svoga to odkinuo, te na vieru namako? E, to li oe

vanimi i nenadnimi novci sve to razsipnije i obiestnije

kuje?

Eda li rat? to li? Zar misli dakle, da e u

razbacivali. A ovi ljudi, dok kojeta grade, gotovo bla

obem haranju svih stvarih upravo tvoja imanja itava,

eni: dok se oni miljkovim, blazinami, velikimi eljadmi,

nepovriedjena ostati?

ugotovljenimi gostbami zabavljaju, upali su u tolike du

Da li zakone nove?) Oni se

varaju, koji jih izekuju od Catiline.

Mojim e se do

broinstvom zakoni novi) izdati; ali drabeni.

Jer

gove, da bi trebalo, ako hoe da se izbave, da jim se

Sulla iz mrtvih podigne.

A ovi i gdiekoje seljake,

se upravo oni, koji imadu imanja, niti nemogu drug

ljude kukavne i biedne, natierae u istu onu nadu plie

ije nikako izbaviti. A da su zaranije htieli to uiniti,

novah starih.

nebi se danas, to je vrlo ludo, prihodom svojih mi

u istu vrstu pljakaah i odiraah. No one ovako

A ja ove, jedne i druge, Quiriti, meem

ljakah borili s lihvami; a ni bismo evo danas i s bo

opominjem: neka prestanu biesnieti, uciene i nova dik- -

gatijimi i vrlijimi gradjani govorili. Ali tih se upravo

tatorstva snovati.

ljudih, mislim, valja ponajmanje bojati; jer ti se mogu

menah u dravu uigosana, pa mi se ini, nemoe je

ili na drugu miso navesti, ili, ako uztraju, ini mi se,

me oviek, nego niti niemo ivine prebolieti.

nakani su vema, da ine zaviete proti skupnovladi,

Jer tolika je boliezan od onih vre

(Svretak sliedi.)

nego da se oruja late.

IX.
Druga vrsta biva od onakvih, koji, premda su
dugom poklopljeni, oekuju opet gospodstva.

Jelislava Cazotte.

Hoe da
Ponaio F. V.

zavladaju dravom. Casti, kojim se nenadaju, dok je

skupnovlada mirna, misle, da jih mogu postii, kad se
uzbuni. A tim, ini se, valja ono jedno dakako, te isto
propisati, to i inim svim, neka se nenadaju, da mogu
ono, oko ega nastoje, igda postii.

Presluaj.
Izmedju unutranjosti tamnice i dvorita bijae kao

Valja jim kazati:

granica nieka tamna i gadna pilja.

Dvie baklje raz

prije svega, da ja glavom bdijem , da sam svagdie,

da se bez odmora staram oko skupnovlade; potom, da
su due velike u dobrih ljudih, da je velika sloga,
veliko mnotvo, osim toga, da su velike ete vojnikah );

svietljivahu stol, na kojem bijahu

razmetani papiri,

*) Tabulae morae bijahu pravdodatne daske, po kojih bi du

gove utamanili, ili umanjili, promienivi sve raune.
") Ovdie se podsmieva i ovamo i onamo u jedanput rada
"") Konjanici (equites), stoji ovdie prema umr oz prvi vojnikom
(militbus), t. j. prema pieadiji, kano to u Caesara o Gra
practio receptisse, milites (i e. pedites) omnes interjectors
esse. konjanike Cicerom nazivlje dravnom obranom

jedna tintarica, niekoliko lulah i bocah rujna vina.

* Dictator bijae najvii poglavar po razlinih gradovih od

Italije; a u Rimu osobit oblastnik, koga bi onda, kad bi ka
kva opasnost, ili nesgoda skupnovladi zaprietila, ponajvie
za est miesecih izabrali. I tako dopade on u takva vremena
neomedjaene sile, gotovo samosilja.
*) Publij Cornelij Sulla (ex augusta gente Cornelia), sinovac
Glavnoga diktatora i suparnika Marijeva, Lucija Cornelija Sule
Felia, bude u to doba obtuen, da s Catilinom uruje i na
kuhava. No Ciceron ga i Hortensij obrane i oproste.
42

332

oviek bielih haljinah, opasan sabljom, biee se

naslonio na stol; to bijae predsiednik. Deset ljudih, od
kojih jedni siedjahu, drugi stajahu, jedni obueni u ha

viek, pratjem trima momcima, stupi. Skinuv na to pred

siednik eir, ree:

Gospodo, gospodina Cazotte bijae samo pas

ljinah, drugi u prslucih i zaslonih, sainjavahu stranu

sivno orudje svoga otca, ja neuvidjam, to bi ju moglo

pratnju predsiednika. Vie njih leae, spavaju na klu

osumnjiiti, s toga ju putam na slobodu.

pah; dva ovieka u krvavih kouljah uvahu sabljom u

ruci ulaz, nieki stari vratar drae kvaku od vratah.
Naprama predsiedniku stajae jedna, svim prizorom
warlo nezadovoljna, mlada i draestna gospodja, okru
ena od trijuh oruanih ljudih.
Nieka duboka alost pokazivae se na licu mlade
dievojke; no pokraj svega toga opazila se je na nje
zinu deranju niekakva sigurnost i nieko dostojanstvo.
Grobna tiina nastade; predsiednik ju upita:
Vi se zovete? Isti se zaspali muevi uzdignu
iza sna na isti i blagi glas, koi odgovori:
Jelisava Cazotte.
Koliko vam ima godinah?

Sto je vae mnienje, gospodo?

Pravo, pravo, sud je pravedan! poviu svi jed
noglasno.
Jedva, to su ove riei izreene, udalje se ljudi,
koji okruivahu Jelisavu.

Sa svih stranah ulo se je

plieskanje i vikanje.
Predsiednik mahne zatim rukom za znak, da se
umire, te, okrenuv se k muevom, koji derahu Jeli
Savu, ree jim:
Idite, te kaite narodu moju osudu.

im je

malo zatim opazio, gdie se Jelisava uzbunjena nee s

miesta ni da makne, ree joj: Vi ste, gospodino, slo
bodni!
A moj otac? odvratit e mu mlado dievoje.

Devetnaest.
Znate li vi, sbog esa ste obtueni?
Neznam, gospodine, odgovori ona, ja sam ove
noi s otcem uhvatjena, a onaj, komu ste naloili, da
nas zatvori, nije nam htio kazati, zato.
Na to okrene jedan od onih, koji siedjahu okolo
stola, pregledavaju nieke listine, kelisavi, te joj ree:

Cinjae se, kao da ju je kod ove riei i glas iz

nevierio.
"
On e biti sudjen, kad na njega red dodje; a
sad se uklonite, gospodino.
Milost! zavikne sklopljenima rukama Jelisava.
Pustite mi otca na slobodu, ili mene samu za

Zar se va otac nezove Janko Cazotte?

Zove se upravo tako, odvratiti e mu Jelisava.

Osuda je izreena, ree predsiednik.

Poznate li ove listove? upita ju zatim, pruiv

joj jedan otvoreni list.
ami obidu na ovaj pogled siromano dievoje. Ovi

Ali mu Jelisava krepko odgovori,

nepaze na

svoga susieda, koi ju moljae, da uti.

Gospodine

predsiednie, molim, da mi dopustite, moga otca u tam

listovi bijahu oni isti, o kojih je onaj oruanik u ko
nici njegovati.
lih govorio, koji bijahu pisani na Ponteau-a, tajnoga
prijatelja njezina otca.

Jelisava umah pomisli, da je

izgubljena i ona i njezin otac.

Neka bude, to zahtievate, odvrati joj pred

siednik.

No ipak neizgubi od
Jelisava se vrati kroz ona nesrena vrataca, a u

vanosti, nego ree: Ovi su listovi moji.

onaj isti mu, koi ju moljae muati, sliedjae ju uza
ini se, da je drhtanje, koje se na Jelisavi po
stopice.
kazivae, sve prisutne ganulo; ona bijae toli liepa i
Jadno dievoje, re , to ste to uinili!
toli mirna, a poslije ovoga priznanja bijae joj smrt
Svoju dunost! odgovori Jelisava.
sigurna.

oviek, koi drae list u rukuh, odgovori:

Jest; ali vam jih je otac kazivao.
Kad se je na to Jelisava uztezala odgovoriti, pri

Promislite, gospodino, da e vas i najmanja la

strmoglaviti.

Jelisavina vrlo ganula: Jo je vremena, sliedite mene;

i tako priznati, hodite, te se nita nebojte.

Serdana vam hvala, gospodine, odvrati mu Je

Ovi su listovi moji, ponovi mirno Jelisava.

daleko

baviti, pridodade onaj mu, koga je otinska ljubav

ja u vas predstaviti narodu kano slobodnu, a on e vas

dopade predsiednik:

ako

Vi se sami u pogibelj bacate, a otca neete iz

biehu s presluhom doli, kad su

Vrata, koja niz skaline vodjahu, otvore, i u sudnicu o

lisava; vie mi je do otca stalo, nego do ivota i

Zar neznate, da je sladka utieha s onim umrieti, koji
je verhu svega ljubljen?

333

Svaki as ugrabi kakvu ertvu iz sobu tamni

Derah vas za slobodnu, gospodino, re

areve, da joj se ili sloboda dade, ili da se na smrt

jedan oviek, koi ju je sreo.

A to jesam, odgovori mu mlado dievoje, jer
imam slobodu, koju elim; a to je, da mogu opet vi
dieti svoga otca.

Molim vas, budite tako dobri, te me

odvede. Malo jih, koji se spasoe, nemogoe nadu pro

stalih podpaliti. Gospodina od Sombreuila i gospodina
azotte bijahu nemirnije, nego li druge; jer se one ne

k njemu odvedite.

bojahu za se, nego za ivot svoga roditelja.

Kolike tete! ree tiho tamniar, te odvede Je

lisavu unutar u tamnicu.

strah neimae vie nikakvih granicah.

Strani se dani mieseca Rujna pribliavahu.

Njihov

e, da jih potraimo, ree jedna drugoj, haj

de, da zajedno umremo.
I obie moljahu tamniara, da jih odvede njihovu

IV.

otcu. Ganut do suzah njihovimi molbami, pristane na

Krvoprolitje.
U nedielju 2. Rujna vladae ve u jutru pred zi
dinami opatovine niekakva uzrujanost, koja malo po

pokon uza to. Gospodina od Sombreuila sastane svoga

otca na skalinah, te akoprem joj je podvikivao, da ga

malo dopirae i u nju. Za ovoga ukanja, koje je bilo

vode na smrt, ipak mu se o vrat obiesi, te ga sliedi.

predtea velike nesree, sakupilo se u sobi tamnia

Jelisava nadje svoga otca u kapelici opatovine, okru

revoj vie mladih gospodjah, sve blieda i nemirna lica,

ena mnogimi zatvorenici; ali joj korake strani pri

a medju njimi bijae gospodina od Sombreuila i go

zor zaustavi. S prozora od crkvice mogla su se razna

spodina Cazotte.

pogubljenja na dvoritu lasno vidieti; uo se je jauk i

Boe, to to znai? povikae ove nesrenice, gle

dajui tamnim i alostnim pogledom gospodju tamnia
TOVU.
Ja neznam, rei e ova.

lelek nesrenikah, udarci maevah i divlja vika ljudih.

Jadni ulovljenici, u iekivanju strane smrti, prepu
stie se u crkvici oajanju, koje je priliilo poman
nosti.

Za tili as eto ti tamniara; nieka osobita uzbu

njenost pokazivae se njemu na licu.

Posred ovih razalotenih muevah stajae sam

Nepaze mnogo
Jadnice, ree on, zato tuite nad kratkom

na pitanja uznikah, dozove svoju gospodju i svoju dietcu,

te se udalji njim. Niekoliko asovah poslije saznade

nevoljom? U miesto, da ovdie neutieive stojite, upo

se, da jih je odveo iz tamnice. Ova opreznost podvo

trebite na bolje ovo vrieme; za mali asak raztri e

strui bojazan zatvorenikah.

se okovi, koji nas dre u zatvoru i na zemlji, a nae

Oko dva sata vrati se tamniar, te jim donese

obied; navadno jih nije sluio prije etiri sata.

Ova

e due k stvoritelju uzai; pomolimo se, da nas mi

lostivo k sebi primi.

"

okolnost, akoprem je samo po sebi neznatna, ipak jim

"

bojazan jo vema podpali.

svojoj dietci dva angjela poslati htio, da jim olahkote

Tune gospodje siedjahu ukoene, kano bez tiela i

due. Jedna se drugoj neusudi odkriti svoju bojazan ...
Kad al' najedno vika i buka ogromne zidine uzbui:

Kano da je gospodin usliao njegovu molitvu, te

prelaz u vienost: kad se najedno dva starca u re

dovnikih haljinah u crkvici ukau.
Bratjo, ree alostnim, ali svetanim glasom,

Narod juria vrata od tamnice, uje se odasvud; i sbilja

zadnji se as vam pribliuje, obratiti serdca k Sve

prijanja slutnja postade istinom. Lahkoviernici, kojih

vinjemu.

mnogo u Parizu imade, miljahu, da je Pariz u pogi

Uhvatjenici padoe na koljena, te podigoe svoje

belji od neprijateljah, te da izdajice u tamnici ame.

oi k nebu. U niekom kutu crkvice klei Jelisava, pa

Zvona na juri zvonjahu, a narod se sve to vie oda

die svoje niene ruke k stvoritelju i moli se Svevi

svud sakupljae.

njemu, ili da joj otca Oslobodi, ili da joj dopusti, njim

umrieti.

To bijae ona uzrujanost, koju su zatvorenici ve

prije tri sata uli; a ono, to sliedi, bijae jo stranije.

Tamniar, koi je Jelisavu htio boli oprostiti, da

Tri sta razbojnikah provali vrata od tamnice, te poubija

Sve zatvorenike.
.

nevidi, kako joj otca krvnici na smrt vuku, moljae

Neu da dosadjujem itateljem opisivanjem pojedi

nih dogadjah, koji spadaju na obu poviestnicu, nego se za
sad tim zadovoljavam, da opiem poviestnicu Jelisavinu,

ju uzalud, da ga sliedi.
Idi, kerko, te se uzdaj u onoga, koi sve moe,
ree starac, poljubiv ju posliednji put u dieviansko
elo.

334

Ako momu otcu pogibelj zaprieti, to ete me opet

Izvinjavao sam se i izpriavao naravno na sve ruke.

k njemu odvesti, zar ne? ree tamniaru prije, nego

Za dugo me nehtiede ni sluati. Teko niekako dade

ovaj kapelicu ostavi.

mi da govorim, te mi podje za rukom, ne samo izgo

Tamniar okrene alostno glavu, a ona miljae,

da e joj molbu izpuniti.
Doav

voriti se, nego podobro se i opravdati, to sam se pro

maio u tolikoj smutnji.

u posluiteljevu sobu, saznade Jelisava,

kako je gospodina Sombreuil-ova odvanotju i srda

dokaem, da se je tu

radilo o glavi; a kad se tko utaplja, izvuko bi ga o

viek i za kose, pa makar i kralj bio.

notju ivot svoga otca spasila; ona sluae pojedino

Kako sam ja barem mislio, tetka i ja bijasmo

sti toga alostnoga prizora, kad se najedno na stu

opet dobri prijatelji; jer bijae oevidno, da je nedo

bah zauje niekakva vika, a ime Janka Cazotta i strane

tupavna lukinja kriva, to je onaj sotonjak sa svojimi

prietnje dopirahu k njezinima uima.

orguljami kuu uzbunio.

Ote! ote! zavikne nesreno dievoje, te se iz

Dodue me tetka jo milo

stivo nije gledala; no opet me je sluala, kad sam joj

trgne tamniarevima rukama, koi ju uzdrati nastojae.

se izpriavao, te mi je oprostila moju nerazboritost i

(Svretak sliedi.)

edotupavost, ko to je ono to zvala, ivo naglauju

riei.

Ali moja zla srea neda se od mene pa neda.

er evo opet zla izza gorega. Unidje u sobu ma

Mali uzroci.
IDvojaka pripoviest od Cokea.

ica Semiramida. Naim makam naime ponadievana su

bila sve sama neumrla imena gospodjinska iz staroga
vieka; tu je bila Kleopatra, Zenobija, Aspazija i Tomi

III.
rida.
(Nadalje.)
Sad mene uzmu ivci prolaziti, da je kukavni

U smetnji zaboravio sam bio zatvoriti za so

bom vrata od sobe, u kojoj smo jeli, te tako provale

Svi maiji skotovi, procunjaju i premetnu sve sobe re

orguljar vrat slomio, brojei stepene. Stanem prislu

dom.

kivati. Zapoviedim slukinji, koja bijae dotrala sa

u baroniino krilo, a ova, kad je glade razgledavala

svietjom, da najprije ide k baronici, koja je jo u

mraku sjedila. Na moju veliku radost ujem, gdie se

svoje pitome, jaukne, koliko joj je grlo podnielo. Se

miramida drae u ustiuh kanarca Bibicu. Bibica

i starac die; ali sad udari on u takvu psovku i grd

je bio zbilja dragostna ptiica, mila glasa i pitoma.

nju, da se je itava pusta kua od njegove vike orila.

na je obino po dvorani preko dan prhala, siedila i

Okrutna Semiramida skoi na divan, pa odtale

Hotio sam ga uutkati, kad al u odaji i moja tetka

spavala na jelovoj granici pod ogledalom; a tetka ju

jo gore zinu kriviti se i bogorodisati. Istinu da kaem,

je sama hranila.

nisam znao u taj par, kamo da se okrenem. Odkako

uviek bi ona poletiela cvrkutaju preda nju, da ju

sebe pamtim, nisam bio u tolikoj stisci.

miluje.

Sreom udjoe uprav taj as u kuu koija i

Kad bi godj baronica stupila u sobu,

A Bibica bijae mrtva!

Ni za mojim otcem nije tetka toliko suzah pro

podvornik baroniin, koji su se vratili sa svoje pove

lila, koliko za Bibicom.

ernje etnje. Zapoviedim jim, da zaveu jezik onomu

ramidu iznieti onaj as na polje.

Morao sam krvolonu Semi

ugursuzu dolje, a ja poletim k tetki na vrat na nos.

nica nedade mi se vie na oi toga veera.

Ali raztuena baro

Sve bi

Ali kad ja stupih u sobu, imam ta i vidieti. Baro

mi bila oprostila: ali smrt njezine drage Bibice, toga

nica Sjedi na blazinjaku s ogledalom u ruci, pobiesnila

nije mogla nikada prebolieti.

od ljutinah kao ljuti ris, a i naarana po cielom licu, po

Sutradan kae mi, da ona i ja nismo vie svoji.

vratu i po opravi crnimi piegami poput risa. Na prvi

Dade mi deset luidorah na put, ale, to nemoe vie

mah nemogoh je ni poznati, tako bijae nagrdjena. No

nita za me uiniti; jer je i jueranji arobnjak bio

kako sam pogledao na nesretnu plosku, odmah pogodim,

doao, da mu se plate njegove razlupane orgulje, jer

da sam ja najvie i kriv, to je ona tako nakaena.

da e inae sudu se potuiti.

U miesto vodice sgrabio sam u mraku staklenicu, u

kojoj smo drali crnilo, te sam tom stigijskom teku
inom pokropio nesviestnu tetku i povratio joj duu.

Neu da tajim, ja sam bio vrlo razjaren; ne na

Ja sam se uprotio od straha. Sad mogu suditi, kako

baronicu, jer sam ja njoj znao za udi; a to me je na

je Lotovoj eni bilo na dui, kad je pretvorena u kamen.

posliedku odpravila kao prostoga svoga slugu, to je

335

bilo sasvim u redu; jer ja sam se u nje bio najmio;

sjajan i slavan.

nego na sama sebe sam se ljutio, to sam se bio po

prolij.

Sve je drugo pod suncem smuaj pa

nizio, te joj se ulagivao i robovao joj uzdaju se to

Ovako od prilike razmiljavah, kad sam vilio
boe u podrug milion.

Medjutim sam se i ovaj put

Bludnikoviev hintov. Ja sam se i kod baronice Iro

sietio kneevskih dvorovah, pa kako po njih gdiekoji

gorelia uio bio ve mudrovati; no ipak mi se je kad
za mnogo manje jo podliju slubu obavljaju. A ja sam
kada serdce razplakalo, kad bih se sietio, to sam bio
bio ipak njezin netjak, a baronica sestra moga otca! Mo
niekad u dvoru. Ja sam bio, kao i svi drugi ljudi, edo
liti ju, da se pomirimo, da mi se smiluje, toga mi nije

navade, pa sam se morao najprije oduiti od krive nau

moglo serdce podnieti. Uzmem ono niekoliko uakah;

ke, koju nam jo za mladih noguh uciepljuju o stvarih.
jer sam ih kervavo izasluio; prevalim joj preko ustah
o obmani i istini, o srei i nesrei, o cielji i sredstvu.
ponosito i prezirno sbogom; poberem odieu i rubine,
U dvoru sam se kadto i ja smijao kojom prilikom
poaljem svoj koveg na sto miljah pred sobom u Be,
mudricam; jer sam ih ja derao ili za uene ludjake
te se i ja radostno krenem za njim pieice, traiti svoju
sreu u irokom svietu.

ili za ciepidlake.

A sad me je evo moja zla srea na

uila mudrovati, pa sam znao, da bi oviek, koi unije

Jo nisam ni dva sahata popoiao, a dotutnji liep
obuzdavati svoje strasti, koi prezire rod, novac, asti,
hintov preda me.

U na pola otvorenih kolih nazrijem

velelieplje, slavu i druge darove udesa, a ljubi slobo

vojvodu Bludnikovia, komu sam osakatio ruku, i nje

dan um, isto zadovoljno i pobono srdce, potenu
govu sestru groficu, koje nisam htieo uzeti.

Njih oba
duu, da bi takav oviek i kralju i bogljaru bio biedni

dvoje spoznade

me, pa

se preziranjem okrene

od

Smetenjak.

mene, makar sam ih ja utivo i pozdravio.

Eto vidite, ja sam bio mudrac, a medju nami
To me navede na svakojake misli. to sam ja
neka ostane, ja sam to i dan danas, pa u i ostati, pa
skrivio, te se nemogu poput onih u liepom hintovu vo
makar se vi, ljubezna grofice, i ljutili na me.
zakati, nego moram bieati iz svoga rodnoga grada, kao
Kad sam doao u Be, bila je moja kesa gotovo
biedni prognanik, gdie i me nee nitko vie ni da po
sasvim usahnula.
gleda?

Morao sam gledati, kako u se pre

to je moj otac raztiecao, nisam ja kriv; to

hraniti.

Baron, koi slui svoj kruh, to je nebilica.

nisam dao, da grofica mojim potenim imenom pokrije

Sviet je kano i sviet. Zato sam se ja ve uz put mah
svoju i svoga svietloga milostnika sramotu, to ba nije
nuo bio svoga baronstva, te sam si svoje pravo ime
bio nikakav smrtni grieh; to sam se onoga veera
maio za crnilo umiesto vodice, to je Semiramida

Gjuro pl. H. predieo u slobodno i poteno ime Gjuro

. . .

udavila Bibicu, za to me je nebi mogao ni najstroiji

sudac odsuditi na gubitak podruga miliona. I sad

Gjuro H. traio je, da se smiesti gdiegodj za ue

evo ostadoh kao okresano u pustinji drvo, da se pre

njaka, za odgajatelja, profesora itd.

bijam po bielome svietu od nemila do nedraga.

uzalud, jer nije imao nikakve preporuke, nikakve svie

Ali on je traio

nepomoe ti niti

dobe, ve jedini putni list i svoje znanje. Da na ulici

mudrost niti viernost, ako ti je Usud ve usudio, da se

nebi morao prenoiti, proda on svoje drago perstenje,

zla kob s tobom titra.

te pokua svoju sreu slikaju u malo. Slaba to bijae

Da se dokopa kakve sree,

S toga nebih ja za mudrijega

i boljega derao nikakva prvoga popeitelja, nikakva

zanj zasluba. Bud zato morao je raditi, te je vie tro

vojvode, nikakva ni vladike ni pape, a za ljudjega i

io, nego to je i zasluiti mogao.

gorega kakvu skitnjicu, seljaka ili zanatliju, to se

oni oblae u svilu i zlato, a ovi u crne dronjke, to

Medjutim upoznam se ja po svojoj umietnosti s

drugimi umietnici, pa i s niekim slikarom Radio ni

oni bivaju u palaah, a ovi u siromanih kolibicah.

em. Taj mi se je ovjek svikao. On bijae uviek

Nedostane se oviek nikada onoga, to on trai i eli,

veseo, verlo uman, dobroudan, ali i od mene jo vea

nego se

mora zadovoljiti s onim, to

mu sudbina

dosudi. Ali seran oviek nesmije se toga nikada pla

iti.

potreba.

Ja sam njega pomagao, ali i to nije moglo

dugo potrajati, a da i ja nespanem na prosjaku torbu.

Jer doista, kriepost i razum nemogu biti novac,

(Dalje e sliediti.)

za koi oviek kupuje samo palae, hintove i stajae

odiee; ta onda bi sluio gospodar slugu.

Uprav nu

tarnje blago, to je cie na ovieka; po njoj je sretan,

336

Sloga gradi gniezdo narodnosti; a samo ona moe

Historini Aphorizmi.
odgojiti ju nejaku i dovesti do savrenstva.

IX.

Narodnost nije savrena, dok nije narod savr

Sloga: narodnost: sloboda!
en.

A narod nije savren, dok je ono, to je raz

trkano stado ovacah :

rodi, osov o

cigan, 0.6

dok

svaka

ovca k drugomu

. . Vanomou v rukovca
prehodniku sili, pod drugim obanom stoji, kad se
svaka drugim glasom iz tora izjavljuje... To je raz

To danju ide, nespotie se; jer vidi vidielo ovoga

sap ovijega kerda: to je razdor naroda jednoga.
fr. , 9.
Mi, kano narod, neimamo savrene narodnosti,
Tko samo sebi, lasti svojoj i slasti ive, onaj ne

pa zato niti prave slobode.

I tako blude naa uda

ive; ivlieti znai ne samo u vieku bivati, svoj as

ovamo onamo, ka" i onaj nesreni ljubovnik, koi je iz

oekivati, nego i viekom kretati; a as prazan prezirati,

nenada miljenice svoje lien.

bieati: ivilieti znai sve oko sebe oivljavati, ili i

Da stee narod i spolja glas, slavu i snagu, slo

viti; a narod svoj sgodnim inom, pomnjivim dielom,

bode mu treba prije svega stalne unutra, u dui i krvi;

istinitom rieju i valjalim primierom jednako naputji

bez deravne slobode

vati i sterpljivo ohrabrivati.

ponosa prema inim narodom, prema zrelim drugovom

Kano to mladi ogranak, kad gdiegodj iznikne,

razveseli starodrevnu lipu u gaju; kano to se ljubko
lice miloga unuia iz kolievke, ili od sladkih grudih
majinih zadovoljno

nasmiehuje i draestnim smiee

neima narodnoga plemstva, ni

svojim.
Ako je narod sam sebi kriv, pa nehaje za stvari
svoje, ve pomnjivo glodje staru kost razmiricah i za
visti, pravom ga preziru plemeniti susiedi. Ali ta

njem svojim starako serdce diedu razigrava i pomla

kvi se otcevi domovine stranomu ukoru probudjene

djuje: tako se i naa diedovina stara na jugu od ra

svoje dietce je neizmakoe!

dosti i ponosa podie: uzdie ruke i oi prema nebu

Covieku, koi ide za svietlom i vidielom, valja da
molitvom zahvalnosti, kad bi ovdie, ili ondie, bilo u hr
je na pameti nesamo domovina, ve i itav sviet; jer
vatskoj, ili srbskoj, u slovenskoj, ili bugarskoj klieti,
to je domovina ovieanstva, to je stablo, na kojem je
samo u kui i porodici svojoj ugledala, gdie joj vrli
ua i blia domovina jedna granica, stablo, koje ra
unuii viju vijenac sloge, blagodarne pravdoljubnosti i
dja udjenim rodom svim jednako blagodatnih naelah.
bratinskoga priznavanja, gdie se oni oko arkoga
Prodj" se onoga, to biti nemoe! A biti nemoe,
kriesa slobode, zaslugom ve izvojevane, hvataju u kolo
da Achilej bude straljivica! nemoe, da bude na
ivoga jedinstva u svrsi i srei, u misli i volji.
inac, koi bez odmora radi oko stvari narodne, izdajica
Nitko nemoe dvoje milih razdruiti, dok jih si
domovine. A to radi takav vratolomni prokletnik, koi
lom neusmrti; jer jih vee krepka sveza ljubavi. to
ga opet izdajicom krsti? n ubija slogu, majku sa
je ljubovniku omilielo zlato, to je narodu sloboda.
vrene narodnosti i potom slobode.
I kano to ljubav vee dva priklonita serdca za
jedno, onako je i narodnost jaka sveza medju pravim
narodom i slobodom njegovom.
Knjievnost.
Dok je koi narod slobodan, dotle mu nemoe ni
kakav jadni ma duha oteti; nikakvo vladarsko kopito
narodnosti sgaziti.

Ali kako da sauva nafod slobodu i narodnost

svoju?... Ovo nas ui knjiga viene pameti i spomena,
duevna vladarica svih viekovah i svega ovieanstva.

(Serbsko-hercatska.) Jedan rodoljub preveo je za porabu u

pukih uionah slueu fiziku od Schuberta, i izdao o svom troku
kod Albrechta u Zagrebu. Knjiga ova preporuuje se sama po sebi
svakomu, jer joj je i sadraj i jezik valjan.
G. profesor I. Jagi izdao je o svom troku Zasluge Vu
ka Stef. Karadia za nau knjievnost. Knjiica ova moe se do
biti u knjiari g. Sv. Galca u Ilici u Zagrebu.

Pridruiti sebi makar i malenu silu, koristi sva

komu, pa bio i najsilniji; jer e tim biti jo silniji.
Pridruivanje, sdruivanje to je dielo, koje slo
ga radi.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Novo dielo poznatoga spisatelja g. Joksima Novi a Oto

anina, naslovom: ivot i smrt Karagjorgja izilo je ovih danah
iz tampe na 28 tabakah i stoji 1 for. 50 nov., a moe se dobiti
u episkopskoj tisharni u Novom Sadu.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 22. Listopada 1864.

Teaj XVIII.

Jaa 'e ljubav od naravi:

I ako uzsliedi dad porazni,
Pod krilima od ljubavi
Proc' u kroza-nj bez bojazni.
Ignj. Gjorgji.

Narodne piesne bosanske.

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

Al' mu veli vierenica-ljuba:

u, borme, da bi me nobilo!
Biser vadi, pod grlo ga metje,

VIII.
A halale na bijele ruke.
Ljubav i viera.
Mladjan Ivo prie besiediti:
%
r ubio svakoga junaka,
*3 Hiep se Ivo po ariji etje,
Koji voli majci, neg' ljubovci,
3. Biser kupi, u nedra ga meje,
A halale") u tanke rukave.

Koi vieruje sestri, ne ljubovci!

:
xk

Pak se etje svome bielu dvoru,

Duica jim raja nevidiela!
Pa dozivlje staru svoju majku,
Malo, nisam due ogrieio ").
Te govori staroj svojoj majci:
Vad' mi, majko, zmiju iz niedarah,
Ljuta zmaja iz tanka rukava!

REGLEDA II.

ka sinu tiho odgovara:

Neu, bome, moj jedini sine,
proti
Da bi majka sina neimala!
On odlazi svojoj miloj sestri:
Vad" mi, sestro, zmiju iz niedarah,
Ljuta znaja iz tanka rukava!
Neu, bome, moj brate jedini,
Da bi seka brata neimala!

Luciju Sergiju Cattlini

umiritorima.
.
(Svretak.)
etvrta je vrsta arena, i pomieana i burna.
Jedni ve oddavna ame u nevolji; jedni se nee nikad

On odlazi svojoj viernoj ljubi,

izkopati; jedni se koje s nemara, koje hrdjavo vo

Te govori svojoj viernoj ljubi:

Vad' mi, ljubo, zmiju iz niedarah,
Ljuta zmaja iz tanka rukava!
") alala je narukvica, to enskije na rukuh nose. Zove se i
ozlalo.

*) Ovu piesnu na prosti narod ovako tumai. Pripoviedaju, da

je bio jedini sin i kerka u majke, a majka sina oenila.
Kasnije sve lai, i naine proti snai. Na to je vee bila
la dovela, da se je sin odluio, da e je ivljenja liiti, te
gore izvedenu popievku upotrebi za kunju, pa se tako
osviedoi, da je neduna.
43

338

dei poslove, koje opet stratnje kolebaju u starodui

eve vitlati, a otrove trusiti.

Pa ako ti neizadju, ako

nah; jedni su jamevinami, sudovim, ucienami dobarah

li se neutamane, makar i Catilina propao, znajte, da e

onemoali; a za premnoge kau, da iz grada i selah

ovo u skupnovladi siemenite Catilinsko ) biti.

grnu onamo u tabor.

opet, to si hoe takvi kukavci? Eda li su naumili

Ove ljude evo ja nedrim to

Ali

liko za estoke vojnike, koliko za kovarne zasiedae ).

svoje enskare sa sobom u tabor povesti? A kako li e

A ti ljudi iznajprije, e kad nemogu stajati, nek se

moi bez njih ta ve ove noi bivati? A na kakav

srue; ali onako, da neosieti nesamo ne drava, ve

li e nain oni Apennin ""), pa one mrazove i snieine

niti oblinji susiedi.

Jer, borami, nerazumijem, zato

podnieti?

Moe biti, da misle, da e zato lanje zimu

hoe da poginu runo, kad estito ivlieti nemogu; ili

podnositi, to su se nauili goli u drutvih igre izvo

zar misle, da e od manje boli poginuti s mnogo njih,

diti).

nego da sami poginu?

kad je Catilina nakan, te e ovakvu titbu *) od blud

nikah imati.
i.

Peta vrsta biva od otcoubojicah, od izzaledjicah,

najposlije od svih zloinacah.

rata li, koga se zaista valja veoma bojati,

A ovih ja od Catiline

matrag je nedozvah; jer se ni silom odkinuti od njega

Spremite sad, Quiriti, proti ovim, borme, preslavnim

nemogu: pa neka ginu makar u lupetvu, kad jih ve

etam Catilinskim svoje strae i svoje vojske; a prije

toliko ima, da jih ni uza obuhvatiti nemoe!

svega oduprite onomu slomljenomu i ranjavomu gladi

A po

sliednja je vrsta nesamo po broju, pae i po bagri

jatoru konsule i zapoviednike ") svoje; potom izvedite

samoj i ivotu njegova; to je Catilinina svojina, njemu

napolje proti onoj izbaenoj i nemonoj herpi brodolo

po izbor, da njemu po volji i ljubavi). su oni,

macah cviet i jezgru itave Italije. A tvrdje ") u na

koje vidjate kojekako poeljane, nacmakane, ili golo

seobinah i slobodnih gradovih ") odgovarati e ve

brade, ili dobrano bradate, u rukavatih, dugakih )

tilininim gomilam umskim. Ni netreba zaista da ostale

tunikah *), zaogrnute u koprene, a ne u toge); to

ete, vae spreme i strae sravnim s neimatinom i

su oni, kojim se itav rad ivljenja i trud bdienja izka

oskudicom onoga lupea.

zuje na gostbah do zore.

U tih se oporih potucaju svi kockai, svi pre
ljubnici, svi neisti i bezstidni.

Ovi se deaci, onako

ubavi i puteni, nauie nesamo ljubiti i ljubljeni biti,

nesamo u tamburu udarati) i igre izvoditi, nego i no
*) Obino se po rukopisih nalazi infiltiatores lentos. Manucij i
slavni Muret tumae, da su to oni dunici, koji nijeu, da
su to duni, to pravom nijekati nemogu. A zato se zovu
tentos ; jer se ilavo ustruavaju dugove namiriti. No ovo
je itanje krivo, te mi, sliedei ono, to Ciceron kae u be
siedi pro Flacco gl. 20., itamo: insidiatores persutos, to jest,
razumije se: qui occasiones latrociniorum et praedae furnim
capiendae aucupaturi sint (frag. Cic. ex lib. V. de republica).
*) Ovdje je osobita latinska rie: de complexu eius ac sam, E=
njemu po grljenju i skutu.
4) U dugakih do gleanjah; jer talaris dolazi od talus (gle
anj).
*) Tunica je niekakav zubun (jupom). Tunike noahu u Rimu
i ene i ljudi, a u prvo doba samo ene. Tunike, to su
nosili u Rimu, one bijahu ponajvie biele od vune, a ponaj
prije bez rukavah. Za mekoputnike i enske bijahu dugake,
gotovo do zemlje, i rukavate (1. manicata et talaris).
48
Toga (od tego) to je narodna nonja rimska, kano to je u nas
surka u pogledu gradjansko-narodnom. Kroji se na kolobar od
domaega vunenoga sukna, te je nalik na ogerta od vrata do
preko glenja. Toga je znak prvi rimskoga gradjanstva u jav
nom ivotu. Najznatnije su vrste: I. praetezita do 17. godine;
t. pura, koja nije obivena, = wirilis, obina t.; t. candida,
u koju bi se obukli oni, koji su se otimali oko asti kakve,
ili oblasti; t. sordida za marikae i druge ljude na nervinah.
*) Mesto patore et satare ima Lambia sahare et candare.

**) Po razlinih se izdanjih, n. pr. u Heumanna, nalazi Cathua

rum miesto Catilinarium. Ali smiso pokazuje, da je Cati
lina nov usiev hrdjavih ljudih posijao. Ovako Philipp. 11. 4.
reterani, zovu se: seminarium iudicum fertiae decuriae.
*) visoka i dugaka planina, koja se u herbu od Italije pro
vlai preko itavoga poluosterva.
*) Igranje, ili plesanje (salatio s. saltatus) nebijae, kano to
je u nas, bezazleno veselje u drutvu, nego umietno prika
zivanje gdiekojih uvstvah, strastih, putene ljubavi i razkoja,
nalik na dananje ballette: pa zato upravo sramotno po sva
koga Rimljanina.
*) Cohors praetoria bijae straa svagda vojvodi o boku, da
mu titi ivot; odatle titba (u B):
ko kralja titba hrabrenita
Oruanih trideset junakah
*) Imperator (u neklassino doba induperator) znai glavni za
poviednik, vojskovodja, ili poastni naziv pobiednikah i rim
skih carevah.
*) Muret ima pires; a Garaton arces, to smo i mi nasliedili;
jer je najsgodnije prema tumulis. Ovako Scipion u Livija XVIII.
18. circumspectus ordines osten debat hostem captaintern
tumulos, loci fiducia, mom virtutis armorumque stare in com
spectu. Sed altiora moemia habuisse Carthaginem, quae
transcendisset miles Romanus. Nec tumulos, mec arcem,
ne mare guidem armis obstitisse suis.
*) Municipium (municeps) bijae slobodan grad u Italiji, a za
vladanja carevah i izvan Italije, koi je pod rimskim vrhov
nitvom imao svoju upravu, svoje zakone i svoja prava i
telji tih gradovah postaju od peregrini rimski soci, dobivi
pravo gradjanstva rimskoga (ponajprije bez suffragia, potom
i sa sulf).

339

Ali ako, pometnuvi sve one stvari, kojimi mi

obilujemo ), neima on ni staroviea, ni vitezovah rim

pospieiti, izraditi, izviestiti emo ve staroviee, koje

se evo sazivlje.

skih, ni naroda, ni grada, ni blagajnice, ni danakah, ni

Sad one, koji su u gradu zaostali, a koje je Ca

itave Italije, ni svih pokrajinah, ni spoljanjih naro

dah, a ako, kazao sam, pometnuvi ove stvari, ho

tilina proti spasenju grada") i svih u gradu ostavio,

emo da izporedimo same uzroke, koji se medju sobom

premda su neprijatelji, hou sasvim tim da jih opome

surazuju: ve odatle moemo razumieti, kako oni lee

oboreni. Jer s ove se strane bori stidnoa, a odanle

nem; jer su rodjeni gradjani, i opet i opet. Moja blagost,

ako se je komu dosad inilo, da je pretraljava, doe

nestanost; odavle stidljivost, odanle bludnost; odavle

kala je evo, te se ono, to je sakriveno bilo, provali.

viera, odanle prievara; odavle bogoljubnost, odanle zlo

A sad se neda na ino, te ve nemogu zaboraviti, da je

instvo; odavle postojanstvo, odanle bies; odavle po

ovo

tenje, odanle sramota; odavle uzprenost, a Odanle

Meni valja ili njimi ivlieti, ili za nje umrieti. Nitko

razbluda; na posliedku pravednost, umierenost, vrlina,

jim neuva vratah, niti jim nezasieda na putu, pa, ako

moja

domovina, da sam ja konsuo tih

ljudih.

mudrost, sve kreposti diele boj s nepravdom, s razko

hoe gdiekoji da izadju, mogu se spasti.

jem, s plaljivotju, sa smionstvom, sa svimi manami:

gradu samo makne, te komu ja uhvatim ne kakav in,

a najposlije obilje s oskudicom, dobar razlog s opakim,

ve kakav mu drago podhvat, ili pokuaj proti domovini,

No koi se u

zdrava sviest s nesvietju, dobra se nada na posliedku

on e osietiti, da ima u ovom gradu konsulah, koji

kree s oajanjem o svih stvarih") ... U ovakvoj borbi

bdiju, da su oblasti izvrstne, da je vrlo staroviee ;

i bitci, pak eda li nee, makar i ljudsko nastojanje klo

da ima oruja, da ima tamnica, koja, kako su htieli

nulo, sami neumrli bogovi silom siliti, da ove pre

predkovi nai, treba da bude osvetnica griehotah i oe

slavne kreposti nadjaaju tolike i tako velike pakosti?

vidnih opainah.
A to e se sve onako raditi, Quiriti, da uguimo

II.
najmanjim kretanjem najvee stvari, nikakvom bukom
A kad je tako, Quiriti, vi, kano to sam ve odprije

skrajnje opasnosti, unutranji i domai rat, koi je od

kazao, uvajte, branei i bdijui, svoje krovove; a ve

pamtivieka najokrutniji i najvei, i to poda mnom, pod

je odlueno i osnovano, da meni i gradu zapadne do

jedinim vojvodom i zapoviednikom u tozi! A to u ja,

sta obrane bez vaega kretanja i bez svake buke.

Quiriti, ako i kako biti moe, tako udesiti, da niti svaki

svi e naseljenici i slobodni gradjani vai, poto sam

pakostnik u ovom gradu nepretrpi kazni prema svomm

jih obaviestio o toj nonoj navali Catilininoj, lasno gra

zloinstvu. No ako me navala oevidnoga smionstva,

dove svoje i krajeve braniti.

ako me bliza opasnost domovine silom skrene s ove

Gladijatore, za koje je on mislio, da e mu naj

blagosti srdca moga: a to u jamano uiniti ono, to

vea i najpouzdanija eta biti, premda su serdaniji,

se u toliku i tako himbenu ratu ni pomisliti) neda,

nego jedan dio vlaste!e ), naa e jih sila sa svim tim

to jest, da niti jedan valjani gradjanin nezaglavi, pa

zauzdati. Quinto Metello"), koga sam ja, vide sve ovo

da, kaznivi niekolicinu, uzmognete ve svi vi na jedan

ve u napredak, poslao onamo u polje Galsko i Picen

put spaseni biti.

sko, ili e tomu ovieku vrha doi, ili e mu sva kre

tanja osujetiti.

A o drugih stvarih, koje valja odrediti,

A to ja obriem vam, Quiriti, nepouzdavaju se

dodue ni u svoju mudrost, ni u ljudske hitrine, ve u
mnoga stalna nagovietjivanja neumrlih bogovah, koji

**) t ovdie dodavaju belo, sliede Plautov slog Asinar II. 4,

17. clamore ac stomacho mom possium labori suppeditare
(sub-pes? ono, to je pod nogama).
9) Ovdje je sukob trijih besiednikih hitrinah, tate, ili kata
phore, pneume i amakephalaeose (raios=stranoga, ,
dva negoliations). Sad besiednik vie, uzdie, rukama me
V . . . .
sy Patrict, vlastela bijahu plemii po rou, ogranci najsta
rijih kuah gradjanskih u Rimu prema plebei (plebs), prema
sebrom, ili puanom, koji su u najdavnije doba bili bez po
litikih pravah.
sy (Junius Caecilius Metellius Celer (e gente Caecilia, t. e. Me
telorum) bijae praetor za konsuostva Ciceromova.

su mi vodje, te sam ja uo upravo u ovu nadu i na

kanu ): koji brane ne vie izdaleka, kano to su nie

*) Obino dolazi angue adeo gu-. estice udeo quivalja izo

staviti po Goerenziju. Cic. de legg. III. 14.; jer atque metju
estoputah za atque adeo.
*) Desi se nec optandum i mec cogitndum po razlinih izdanjih.
*) Ovo je prekrasan prienos iz vojnikoga ivota. Bogovi su
vodje: nada je vojska; a Ciceron ulazi u tu vojsku, da se
kano prvi oblastnik rimski bori orujem tvrde nakane i
odluke za domovinu proti oajanju i nevaljajstvu uzavrielih
gradjanah.
43*

340
Jelislava Cazotte.
Ponaio F. V.

gda obiavali, od spoljanjega i dugovienoga neprijate

lja, ve ovdie evo nazoni svojom zapovietju i pomoju
brane svoje hramove i gradske krovove: a kojim valja

V.

da se vi, Quiriti, molite, da jim se klanjati, pa da jih

Junatvo i dietinjska ljubav.

(Svretak.)

zaklinjete, da obrane od griene opaine uzavrielih

Uhvatjenici biehu na dvoru opatovine pogubljeni.

gradjanah onaj grad, koi su htieli da bude najkrasniji,

najsreniji i najuzmoniji, nadvladavi sve ete neprija

Svaki se as nova ertva iz sobice iztrgne i k suditu

teljske po kopnu i moru.

Iz latinskoga preveo i biliekami propratio:

odvede. Razstavljeni malimi vrataci od ovoga, siedjahu

Velimir Gaj.

oko zelenoga stola lanovi tajnoga viea, a na njem

leahu popisi uhvatjenikah. Svakomu uhvatjeniku, koi bi
pred ovo visoko viee doveden, stavljeno bude pitanje:

Kiselica neveselica.

Tko ste? pa kad bi jadnici svoje ime i svoju ast

kazali, ree jim se: u tamnicu.

0 iri od god. 1864.

Miholje dolo, brzo i prolo,

Umah sliedjahu od

sudjenici krvnike, mislei, da e samo tamnicu pro

Kan" da ga vozi pegazah st0.

mieniti; ali jedva to vrataca prekoraie, kad jim

Grodje kiselo, posve nezrelo,

Kakva da bude zdravica to?

najedno krvnik ivotu kraj uini.

U grlo glejde uh ! -

vratacih niekakav starac ukaza, sieda mu kosa pokri

Neide, pa neide kiselica;

vae mirno i blago lice.

Krv tekae podpunih trideset satih, kad se na

Ugorke njome nakvasi da

rahu.

U tamnicu! vikahu oni, koji ga u dvorite tu

-

I grahu bone godit" e tja!

bogu! odgovori starac, podigav k nebu svoje
Studen i vlaga traje neblaga.
oi.
Lieto bez lieta udna to stvar!
Za tili as zauje se jauk oajanja, a mlado die
Odtud sve vei, moe se rei,
voje nastrnu u sriedinu ubojicah; crna joj kosa raz
Silne vinare zatee kvar;
pletena viae, a biele joj ruke razstavljahu sablje i
Jer u gut nee da odtica
Kertena vee kiselica.

maeve kervnikah.

Svuda, kud je prolazila, magazi na

mrtva ticlesa, do koliena stupae po krvi; ali ona

Ugorke njome nakvasi da
nita nevidje, ona gledi samo glavu ljubljena otca, koja
I grahu bome godit" e tja!
je pod krvnikima rukama imala pasti, i tako stupa na
Sve to jo nita pod tersom ilita...
pried.

Biele ruke ovije starcu oko - vrata, persi svoje

uj, kako zide virovski sviet.

naperi, kamo tit pred prsi oteve.
Tua nadodje, potue grodje "),
Al' on s kvasovkom tober u kliet.

Milost! milost! zavikne, neete doprieti do mo

ga otca, dok mi je iva na ramenu glave.

I tako glejde uh, ce a ca,

Ovaj nenadani sluaj prouzroi kratkotrajni nemir,
Neide, pa neide kiselica;
a Jelisava, koja samo zato dodje, da umre sa svojim
Ugorke njome nakvasi da
otcem, miljae sad o njegovu spasu. Ostaviv svoj pri
I grahu bome godit" e tja!
janji poloaj, padne pred kervlju okaljane mueve na
Neka jim pitje, kojih se tie,
Io jim k dui vinjage stok;
Nama e pako svaki dan tako

koliena.

Uzdigav jednu ruku, da otca brani, a drugu

opruiv proti kervnikom, zavikne:

to vam uini?

Koga je od vas i najmanje

Prijati stalno stari vinok.

uvriedio? Ako i jest neka bude, uzmite mene!

Staro je bolje, uzpiri ut,

Ubijte mene! ali tedite siedu glavu moga otca nje

Bez zlobne volje veseli udi;

govu veliku starost!

Okrutnici, nedotaknite se onoga,

Nuderde, kume, kucni der s punom,

to je Bog dugo vremena uzuvao! to hoete?

Uzdaj se u me u poslu tom!

Hoete li zlata? Ali oprostite vidim, gdie vas

U Virju.
) 22. Rujna u vee.

Ferdo Rusan.

vriedjam; jer vam zlata ponudjam: neubijte mi otca!

Pogledajte na moje suze, na moje oajanje! ,

341

neubijte ga a ja u vas blagosloviti, ja u za vas

jutrom i veerom moliti.

Tamna se no po obzorju spusti, a tamniara jo

neima.

Glas moleega dieteta bijae tako umiljat i tako

ganljiv, da su isti muevi ganuti jedan drugoga zau
djeno motrili, kad su u rukuh nalazee oruje bezpo
sleno vidieli.

Uasne noi! va joj bijae u miesec danah,

koju je bez otca sprovela.
Drugo joj jutro donese nepoznati oviek jela za

to se plemenita starca tie, to on svoju Jelisavu

otac! povika dievojka novomu tamniaru.

Vrata se zatvore, a tamniar izadje, neree mi

gledae, posmiehom spunim ljubavi i saaljenja. Siro

mano diete, rei e starac, as prije, ili kasnije ...
Ali sbog oajanja svoje keri neusudi se stavak sver
iti, nego izekivae kano muenik svoj udes.
Najedno zauje se iz mnoine vika: Milost!
Milost! . . .
Niekakav se prolaz otvori, a narod, pripravan i opro
stiti i odsuditi, vikae iz svega glasa: Milost, milost!
i ivio narod Jedva to su Cazotte i Jelisava vre
mena dobili, da se dosiete, te da razsude, da li jim ova
vika donosi milost, ili smrt, nadju se na niekom stol

bielo, ni crno; Jelisava ostade opet sama.

Osam danah prodje, a ni dua joj neodgovori, kad
bi zapitala: A gdie mi je otac?
neostavi.

No ipak ju nada

Deveti dan dodje tamniar; ali ne sam, nego s

jednim oviekom, koi ve svu no nastojae, da Cazotta
spase.
to mi radi otac? vikne, plau, Jelisava, primiv
ga za ruku.

Ruka, koju Jelisava spopadne, drhtje, a gorka

cu, noenu oviejima rukama, te budu kao u slavlju u

mu suza niz alostno lice kaplje. Ni nepogledav Jeli

naznaen jim stan odneseni.

save, ree joj:

Kad se muevi natrag povukoe, a Jelisava svoga

otca slobodna i iva vidie, iznemogne sasvim.

Hodite sa mnom.
Jelisava stupi napried. Nu vide, gdie ju je pratilac

Siromano dievoje, rei e Cazotte, miluju ju

drugim putem uputio, a ne onim, koi vodi k stanici

srdano, ti misli, da si otcu ivot spasla, te deri

otevoj, nego ba protivno, da ide putem, vodeim u

odgodjenje za podpuno pomilovanje.

dvorite, ree zabrinuto:

Deset danah poslije 12. Rujna dodju po drugi put,

da Cazotta iz naruja neutieive keri odvedu; ona mu
se ovije oko vrata, te ga sliedjae u tamnicu, da ju
nitko razstaviti nemogae.

otac - zar je moj otac slobodan?

Mu, nesmiehnuv ju ni pogledati, nego uzdahnuv,
ree poslije male stanke: jest!
Kod toga, tako teko izreenoga jest nerazve

VI.
seli se Jelisava nimalo; ona stane, a merzla joj studen
Biela vitica.
Taman trak svietlosti padae kroz maleni otvor

obtee sve ile; uini joj se, kano da neive u zraku, a

koliena joj klecahu.

Jedva to svietlost iz dvora nje

nieke stanice, te razsvietljivae jednoga starca i jedno

zina pratioca obaspe, stane ga brino motriti.

mlado dievoje.

mu bijae tamno i uzrujano, a nestrpljivost iz tam

Dobro diete, prosbori starac, pokuav svojom

slabom rukom, osuiti suze, koje niz bliedo lice nje

Lice

nice izai bila mu se na licu tako pokazala, da se je

gove keri kapahu, ohrabri se!

Jelisava, prestraena uasnim strahom, opirala daljnje

mu hodu.

Eto niekoga! rei e Jelisava, primiv si otca

za ruku.

svoje oslabljene sile.

Vrata se otvore, a tamniar stupi unutar.

Sliedite me, ree Jelisavi, s vami ele go
voriti.
Doista, to su nai osloboditelji, rei e ona, po
gledav ljubeljivo svoga otca. Sad ode za tamniarem,
neslute ni najmanje, da otca zadnji put vidi.
Doav do prvoga hodnika, udje u jednu sobu,
gdie ju tamniar ostavi, obeav joj, da e se naskoro
s onim povratiti, s kojim eli govoriti.

Ja hou svoga otca da vidi! zavikne, naperiv sve

Sliedite me, odvratiti e joj pratilac, prisiliv ju,

kroz stranu reetku opatovine proi.
Svetjenik stupi iz kolah, koja blizu njih stajahu,
te jim ode na susret.
Svreno je, ree, neopaziv Jelisave; te nepo
gledav mua, koi mu znak muanja dade, metne ruku
na elo, te pridoda: Kakva smrt!
Tko je mrtav? zavikne Jelisav, primiv nepo
znatoga svetjenika za ruku.

342

Jedan poten i vriedan starac, gospodino, od

vratit e joj svetjenik, pogledav joj zaudjeno i bliedo,
Okrenuv se zatim njezinu pratiocu, pri

ali liepo lice.

dodade:

Izpovied mu bijae, kano kakva angjela; netue

se nimalo na svoju odsudu, oplakivae one, koji su
za njim ostali. Vidite me, kako sam jo sav uzkole
ban od njegove smrti. O, da ste ga vidieli, kako je

novi zanat.

Podje nam bolje k ruci, nego to smo se

i nadali. Seoska mlade skakala je i plesala sve do

nieko doba noi, a mi napunismo svoje epove. Ali
sutradan nam opet bi, kako dolo, tako i prolo. Naga
zimo u umi na etu kotlokrpah, sitarah i gumbarah,
koji su se poput varalicah i kradljivacah za grmljem
smiestili bili. Dieca su se igrala, ene prale rubine ili
varile, a ljudi im se dali za poslom. Pozovu nas na ru

mirno na lomai stajao. Uzdignuv oi prama nebu, prije

ak. Kolai nam ugodno zamirie, a glad nas je mo

nego je svoju siedu i vriednu glavu krvniku pruio,

uzklikne: Umirem, kano to sam ivio, vieran bogu,

rila, te tako pristanemo na tu prijateljsku ponudu. Zato

smo im morali svirati, kad smo se malo zaloili bili.

domu i kralju! Dao mi je pisamce i viticu iz Sie

an kosah kano znak ljubavi za svoju ker. Bili mi

Pievalo se je tu i plesalo.

znali kazati, gospodine, gdie je ta mlada gospojica?

Kod ovih rieih predade svetjenik pratiocu Jeli

Kad smo se opratjali, za

itu oni od nas, da im platimo za ruak, to jest, da

daj, to ima. Lopovi nas obkole pukami i noevi, a
ene im i deca mae se u nae pove, te povade sve,
to smo godj uza se imali. Za tinji as nestade mi

savinu otvoreno pisamce i bielu viticu.

No prije, nego je ovaj vremena dobio, da te stvari
u ruke primi, pograbi jih Jelisava; alostno joj je serdce
sve odkrilo. Suznima oima itae Jelisava:

novacah, urice i prstenja. Uzee nam i uprte s odie

om i rubinami, i teko im se niekako domolismo, te
nam ostavie gusle i frulu.

Braniti se nije dalo.

tite se, da vam je otac Bog, te promislite, da sve,

To nas je dosta jedilo, ali opet nije nam pokva

rilo mi malo nae dobre volje. Pae mi smo se od

to na nas alje, nam na dobro slui.

srdca smijali toj sgodi, koja udara nieto na poli

Mila eno i mila dietco neoplakujte me; sie

Siromano se dievoje srui onesvieteno u naruaj

tino previjanje ugladjenoga svieta.

udnovato je to,

ali opet nije neugodno, kada oviek nita neima, do

samoga sebe, bieli sviet pred sobom, a udesnu sreu

svetjeniku.

nad sobom.

Mali uzroci.

Sviraju i gude proturasmo se mi sretno kroz

brojaka pripoviest od akea.
Italiju.

tokokvim sajmovom i sborovom neima u Ita

liji ni kraja ni konca, a to je nam uprav i ilo

u raun. Veseli udjemo u Rim, a imali smo jo nie

III.
Otac ivko.

koliko bajokah uza se. Ugledavi vienu gospodaricu

Nieki dan dodje k meni Radoni pa mi ree: Zna
ti to, Gjuro!

Ovdie u Beu moramo obadvojica od

gladi poginuti, a svojoj umietnosti neuimo se. Podji

mo mi obadvojica u Rim; uimo ondie diela slavnih

svieta, odakle je potekla evropejska prosvieta, odakle

su veliki dravnici i junaci, a za njimi mudre vladike
dugo vremena zapoviedali narodom i kraljevom, utvr

Kad se za godinu danah

dih se jo vema u svom mudrom nazoru. to je ostalo

izza inah i dielah svietskih gospodarah? aesarov

Imati emo

duevni ivot vie je za nas izza tisuah godinah, nego

svega dosta. Kai samo, da si u Rimu bio, pa si umah

sve njegove pobiede. U miesto kapitola uiva danas

vatikan pravo, koje vazda ima mudriji prema ludjemu.

umietnikah; savrimo se.

natrag vratimo, onda smo bogme ljudine.

,
obajao svu veliku gospodu.
Ali, Radoniu, gdie nam je novac na put?
Nebrini se brajne za to, ja prilino gudim, a ti
izvrstno svira u frulu. Svirati emo od sela do sela,

Moga druga poslui srea, te mi je ve drugi dan

sve u Rimu povratio, to je od mene bio u Beu po

pa emo tako pievajui vesele se doi uprav u Rim

On je naime iznenada naiao u niekoj kavani

kneza, komu je on niekada bio uitelj.
mladoga
na

bez probijena novia.

Ovaj, ganut starim prijateljstvom, smiluje se ljutoj

To bi liepo bilo. Samo u Beu da me nije, pa

gdie se stanio da stanio. Bog sam zna, gdie me srea

eka! Kupim Radoniu gusle, sebi frulu. Tako se kre
nemo na put. U prvom talijanskom selu kuamo svoj

sudio.

nevolji potrebne, ali potene due i umnoga umjetnika,

te ga uzme k sebi. Radoni ga je morao kao slikar
sprovadjati po Italiji. Njegov dobroinac pokroji ga od
glave d0 pete.

343

Ali ja nebih te sree.

Ja sam bio samo prijatelj

umietnosti, ali nipoto jo umietnik.

No ipak poku

am savriti se s onim, to sam imao i umio. Da u

to olovkom i kistom ili frulom zasluiti, nisam se

Znam li ja, da u doivieti veliku starost? Pa ako i

doivem, zar mi nee Bog biti u pomoi?
Ali zato putuje ti, sinko?
, astni ote, da sviet vidim, u kom iven,

mogo uzdati. ivio sam o onom, to mi je davao pri

da uim i mudriji, to jest, sretniji da budem.

jatelj Radoni.

vam poput starih mudracah gerkih, putujem kano i

Ele i to nepotraja dugo, jer knez oti

Ja sam

dje na brzo iz Rima s Radoniem. Prijatelj moj za

oni, u stranjske narode, da uim. Kad dovrim svoje

ludu ga je moljakao, da podieli meni kakvu godj slu

nauke, pribiti u se gdiegodj, da budem ljudem od

hasne.

bicu. Za toga sam ja sve zakutke u Rimu razgleda

vao i ivio sam u radosti bez ikakve brige.

Bio sam

Nasmija se starac, stane preda me i izmieri me za

bogat, jer nisam nita trebao. Na posliedku nisam imao

udo od pete do glave.

nigdie nita, te sam se ve i spremio bio, da odlazim

sam se ja nadao uzklikne om: Uini, to si namislio,

Ti si udario pravim putem. Evo ti kaem, da si se za

iz Italije, kad me Bog u jedanput iznenada pomoe.

Nieki

dan sjedio sam na kamenoj klupi pred

niekim manastirom blizu Rima, kad se do mene spusti

Ti si doista vie, nego to

putio k najveoj srei ovoga svieta; ja te razumijen,

jer sam i ja proao tom stazom, pa nijesam pro

sied, ljubezan kaludjer bielom bradom. Nas dvojica za

maio.

metnemo razgovor. ale dopadnu se siedomu otcu,

sam ve umoran bio od moga putovanja, pa to mi je

komu je bilo ime ivko, jer smo nas dvojica bili

sve jedno, ma gdie

zemljaci.

sam ja sviet sa svake strane i uvierio se, da se mo

Kad je saznao, da je mene potreba pritisla,

Sklonio sam glavu svoju u manastir za to, to

poivao

da poivao.

Razgledao

namah me pozove, da dodji svaki dan k njemu u ma

ramo svakomu bojemu dielu klanjati, ma ljudsko se

nastir ruati.

malo koje da hvaliti. Da, evo ti vieru zadajem, ja sam

I tako eto izvri se moja elja, da jo

Gdiekad davae mi ljubezni

esto mislio, da sam ja sam samcat na svietu s mojim

Zvao me je uviek svojim sinom,

Bogom, i da nijesam ja ljudskoga roda, ako i jesam

dulje ostanem u Rimu.

duhovnik i novacah.

a i ja sam njega milovao ko i svoga rodjenoga otca.

stvoren na njegovu sliku i priliku.

Jer ja nijesam ra

Dugo se je muio i traio, nebi li me u kojoj godj po

zumio, to ljudi snuju i kuju, ali nijesu ni oni mene

razumieli.

tenoj kui smiestio, ali zaludu.

Ali, reem ja, astni ote ivko, ta nisu svi
Sine moj, ree mi on nieki dan, kad sam e
ljudi ipak jednaki?
tao njime po brdacu dvorca Albani, ti nenadje
Jest, odgovori ni vriedni starac, naao sam
nikakve sree u Italiji. Svietujem te, da ju potrai u
ja niekoliko nebeskih umovah, ali su ti bili riedki, raz
svojoj domovini.
trkani i sviet ih nije dobro poznavao; naao sam an
me rie navede, te ga uvierim, da ja neidem
gjelah, koji su se krili od neprijateljskoga roda, koji
za sreom, nego da sam zadovoljan, kad se samo imam
nijesu dali, da im oskvernu njihovu dieinsku svetost
ime odieti i togodj pojesti, toliko, da nisam g, i da
pod stare dane.

Da, njihovu dieinsku svetost! jer

nepogimenu od gladi. Malo trebam, a toliko mogu i za

dieca su plemenitija od roditeljah, ona su ista i nje
sluiti, pa makar i milostinje primao; jer, kaem mu,
na i bezazlena, neima u njih ni strasti ni predsude;
kano to se nesramim raditi, tako se nesramim ni pro
ona vema ljube svoga iskernjega.
siti.

Mudru ovieku ne

Molim ga zato, da se vie nemui i neizjeda za

mili se biti medju starci; stoga i ou klie poput bo

me. Ja sam bogat kano i ptica u zraku; jer je moj i

jega sina: Neka dieica dodju k meni. I. ako nebu
njezin cio sviet.
deno ko i ona, nedodjosmo u carstvo nebesno.
Ali mora misliti i na stare svoje dane, jer oni
_.

(Dalje e sliedio

misle na te, moj sinko; na one dane, za koje e ti

rei, nisu mi po volji.
smiriti.

Mora se starati, gdie e se

Jezikovska opazka.

I ptica u zraku zna za svoje gniezdo.

Castni ote", odvratim mu, zar da ja ludo gu

Dosta

pogrieakah

nesamo u jednom pogledu,

bim i ertvujem svoje liepe dane, da pod starost koju

kano to je u naznaivanju srodstva, ve i ovakvih po

godinicu miesto kruha i soli, jedem peenke, ili miesto

injaju proti ukusu gdiekoji spisatelji; n. pr. u ker

na slami ilitju da poivam na blazini? Je li to vriedno?

cati se u ladju. To se moe rei, kad se na bi od

344

sprema niekakva prate, roba, stoka, pa i ljudstvo; ali

samo, kad se kano stoka amo tamo turka i mete.

No

drugije kae narod svagda za ovieka i ljudsko dru

Jer ustavni je zakon glas sveobe volje i pravde,

glas cieloga naroda.
Narod zarobljen neima ni potenja, ni potovanja,
ni ugleda, ni prava: on je u vieu svesvietskih pomi

a miesto izkrca se govore o eljadetu: izadje iz

slih i ovieanskih pitanjah nazoni sabornik bez riei i

stolice. Zato nek" nastoji takav narod, pae to mu je
prva pogodba i dunost, da podkopa i upropasti ono

Historini Aphorizmi.
.
Zakon je deravni razbor; a bezzakonje strast, dravno
ludovanje.

ga silnika, koi njemu na usta metje bernjicu, gdie va

lja povikati drugomu narodu: Gledaj ovamo! Skidaj,
brate, verige! Udieli i meni malo slobode!
Narodi, nebudite nikomu za volju niiji vie me
djedi! Domovine, nebudite gore od bludnicah ! Nedajte

Hom. . .
Jer neima nita tajno, to nee biti javno;
niti ima to sakriveno, to nee izai
ma vidielo.
Mar. IV, 22.

se zaludu upotrebljavati! Budite svoje! Bog je stvorio

narode, da sami idu do svrhe svoje; a to je uzkrsnu
tje savrene, obe slobode!... Vi moete sve, a bez vas
samosilnik nemoe nita! Upravite ubojito oruje, brid

Narod dokazuje, da je znaajan, kad umije raz

loito i umiereno slobodu svoju uivati, kad nije ne

ke maeve i ognjevite cievi, koje teko nosite ve mnogo

staam, kad osiea, da je svoj, da je slobodan.

viekovah za kojekakve pakostnike, za tudjince i do

Narod dokazuje, da je krepostan, kad sve ono,

ljake, jednom i u svrhe svoje!...

Eda li ste zaboravili, to vam je duh vremen a

to mu je tko uradio, voljno priznaje: a kad skida,

hajui nehaju, varavu koprenu sa lai, kad mrzi na

priaptao na razstanku feudalizma, kad se je ono samo

stalan um zavadio i razkrstio s glupotju srednjevie

obsienjivanje mammon stva, kad prezire one, koji hoe

da jim se itava domovina klanja kano kumirom; jer
su mu s preobilatoga svoga stola bacili niekoliko mr
vah; to jest, on je krepostan, kad se ni varati, ni mi
titi neda.
Narod dokazuje, da je doraso onomu zadatku, za

noga mranjatva?
Okanite se sramotnoga rakovanja, bar u mislih,
kojih nitko nevidi, kojih nitko u tamnice turiti nemo
e; to su kerke boanstva!
Prodjite se nesviestnoga natragovanja, neporaeni,

koi ga je Bog na zemlju dozvao, kad nevieruje u ni

uzmiui i podlo puui izpred krvolonoga oka zloe,

kakva tudjinska obeavanja, kad se nepouzdava u niije

sebinosti i okrutnitva gdiekojih nametnikah!

Probudite se: ustajte na noge! Sluajte glas svojih

ruke, u niije riei, ve u svoju volju i vrlinu, u svoju

radnju i samosviest.
Koi

se narod glup i bezposlian prizivlje bez

prestanka na niegdanju valjantinu svojih predkovah,

ini se, da je na nemonu blunu nalik, koja u sebi ni
snage, ni svojstva neosiea, ve, dosadjuju, pripovieda,

viernih sinovah!... Ovakve se riei razlieu napolje iz

dubokih piljah poviestne davnine: ovakve su riei amo
tamo razsijane siemenke Isusova nauka na plodnoj njivi
pojedinih duah: ovakve su riei daleke, jasne jeke
propasti rimskoga priestolja, jeke francezke jednakosti,
jeke napokonjega oslobodjenja starodrevne zemlje Ger
ke: ovakve su riei, aliboe! tuni glas vapijuega

kako je ovaj il' onaj praroditelj to il' ono uradio, ili

kazao. Takav je narod nalik na grizlicu, koja jednako
toi staru jezgru, dok u praznoj ljusci i sama usah
ne!...

.
(Grka je poviest tajni slavuljak; rimska smioni
oro; germanska tvrdokorni gavran; a slavenska beza
zlena sternadi.

Na svietu neima gospodara do sam Bog, koi je

Knjievnost.
sam viean i svoj; jer drugi, koji su od praha i zem
je, kano to svi ljudi, zavise upravo zato o volji su
vremenikah; a to je ono, to je liepo i runo vrieme.
Gospodstvo ustavnih zakonah valja samo, te je sve
tije, nego pojedinih ljudih, kojim je prva dunost lina i
porodina, a ne gradjanska i dravna korist.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

(Storemska) Gosp. Ivan Grak, doktorand u Gradcu, izda

vati e asopis u svezcih imenom italnica. Taj list donaati e
lanke juridikoga, historikoga i naravoslovnoga saderaja. No
vice se od g. Geraka mnogomu dobru nadaju, zato kau, neka bi
novi list italnica doao u svaku kuu, u kojoj god biva poteni
Slovenac.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 20. Listopada 1864.

Ovako li nas razstavi,

0 izdajna sviem ljubavi?
emu 'e, da je moja dika
Stekla vierna ljubovnika?
Ignj. Gjorgji.

ne plesne bosanske.
Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

Teaj XVIII.

San je tihi razgovor duhova",

Lik zamren dolazeieh sgoda" . . .
. Sluajnosti udnovata slova,
Sto jih mata ljudskoj dui proda.
.

To je puklo serdce moje, tvoje:

Tvoje za mnom, a moje za tobom.
to je kia u snu udarila,
To su suze i moje i tvoje.

IX.
to je nae uvenulo cvietje,
Dragim sanak.
To je nae uzdisanje, draga!
Draga dragom" na ruci zaspala,

To je njima u rijei bilo,

Ruan draga sanak usnivala,

A to leti Stoja i Stanoa,

Probudila svoje milo drago:

Pa on nosi list knjige bijele,

Pa ga daje mladjanu junaku:

Ustaj gore, moje milo drago!

Ruan same ti sanak usnivala.

Unae, mladi gospodine!

Plov plovio krajem naeg dvora,

Dodje tebi list knjige bijele,

I tvoj eir po vodi plovio,

Da ti valja na vojnicu poi.

Tvoja sablja krvlju oblivena,

Tvoja puka na etvoro pukla.

Ljuto plae za dragijem draga.

Tieio ju mladjani junae:

U snu mi je kia udarila ...

u", neplai, moja mila draga!
U bostanu ") cvietje povenulo.
Dok neuje, da sam poginuo.
Dragi dragoj sanak tumaio:
Ruan sanak, moja mila draga,

Nepla, draga, nedaj srdcu jada!

Pisat' u ti list knjige bijele.

Naopako po me usnivala!

U njoj u ti razgovor poslati,

Sto plov plovio krajem naeg dvora,

Da se nisam mladjan oenio,

Kako sam se s tobom razstanuo.

Sto moj eir po njemu plovio,

su moji na vojnicu puti.

Ali plae mila ljubljenica:

Sto je sablja krvlju oblivena,
A joj meni! kad e mi ga doi?
mi javlja, da u poginuti.
Do u, draga, za godinu danah.
to je puka na etvoro pukla,
drago, dugo je ekati!
") Bostan znai vrt, osobito za dinje i lubenice.
L.

Da ja znadem, moje milo drago,

44
---- --

- ,

---.

346

Ovaj liepi zavod, ko ima jo i sad, odolje sam

Onaj danak, kad e k meni doi,

svim

Mekan bih ti krevet nasterala.

navalam,

ostade sam

itav

poslije

ga u svako doba ukrasuju jednako medju lanovi naj

Ilija i najmanja imena.

- L, .
, E,
, , , , , ,
,
. ,,

T", ;
,.",

dravnim

kojekakvih olujah, burah i nepogodah gradjanskih, pa

stari krevet, moja na druga,

For mene za medielju danah -

A osobito ga proslavi, pa

* * * * Prvo knjievni teaj novoga

, koi je eterdeset godinah danah bio pro
rok francezkoga Pamusa, te ostade bez samom ime,
prestanka izvrivati muni na nama, u na
boko uen i postojana znaaja kano kamen stanac

"I

on, b, .

.
-- - -

. . 9 V, womenik svih ljudih,

koji su protierali mrak iz osamnaestoga vieka, Laharpe
bijae na glasu od mladosti, dokazuju izvrstnimi rad

--

Laharpeov san"). -

- njani svojimi osobita svojstva, u kojih na jedanput

sine ar Melpomenin, udnovata iskra piesnitva. Nelice

U ona vremena, kad je zadugo blagi mir vladao

zadugo, a on se popne na prvo miesto novoviekih Ari
francezkom zemljom, pokae Pariz

napomol itavoj
starchah kod urednitva novinah Mercure

_Evropi, to je savrena knjievnost, to li prava umiet

nost. U to se doba sastade drutvo po izbor ljudih, i

de France,

koje je on svojim peron ka arobnikim tapom oi

vio, pobudio i visoko podigo.

Tek to je on stao oko

uglednih i uenih i bogatih, koji su naumili u ovoj

njih raditi, stekoe slavu i prvenstvo nad francezkom
koristnoj i liepoj slozi, da pred tudjinstvom osvietlaju
obraz francezkomu narodu i u knjievnom pogledu, i
tako su osnovali.. Ovdie bi se nebrojeni uenjaci i
knjievnici po redu prosvietljivali i usavrivali; ovdie se
oko mnogih glavah savije vijenac neuvehle slave i za

knjigom svagdie u tudjinstvu.

Najposlije, poto ga je pozvao sbor velikih gla
vah, koje su se u Parizu, u Lyceju, kupile; golemim i
velianstvenim nacrtom, koi je u sebi zamislio, ve
odprije ohrabren; po Bogu plemenitim i divnim obra

sluenoga glasa; ovdie mlade, koja ide za naukom i

zom, tvrdom i umiljatom rieitotju, pa i smionim po
slavom, namieri dosta primierah i uzorah od svake ru
uzdanjem, koje odmah svakoga uvierava o duevnih si
ke: to je ono miesto, gdie je valjana radnja jedanput
lah, izobila obdaren, Laharpe odlui tvrdo, te prodje
jamano stekla slavno priznanje, gdie se je pravi
trud odmah bez strasti razglasio.

sve viekove, ogrli duhom sva plemena na zemlji, i

tavo ovieanstvo: on podie onaj vieni spomenik, koi

) Duek je uzglavlje, blazina, ili to drugo. -

je, upravo rei, knjievni svietokaz, koi prikazuje ogrom

*) Ivan Franjo de Laharpe (izgovaraj: Laharp) rodi se u Pa

rizu 20. Studenoga 1739. god., a izui nauke u uilitu" Col
lege Harcourt. Na knjievnom obzorju svane ponajprije spo
unom piesmom o dugom asu (1757.); a potom izdade po redu
na sviet itavu sbirku heroidah, ljubavnih piesamah. Kad ga
je Frron nemilo razsudio, dade se pod jako okrilje Voltaireu.
Od nebrojenih komadah, koje je napisao za kazalite, ostade
na pozorju samo alostna igra Warwick (1763.); osim to
ga valja mu spomenuti dramu Mlanie. God. 1776. bude
u akademiju primljen, a 1786. god. postade on uitelj knji
evnosti na lyceju, to su ga upravo onda osnovali. Kad je
buna buknula, natae on na glavu crvenu kapu, pak je
slobodom nesamo mislih, ve i rieih i ina, vatrom i bies
nilom sve Jakobince kamo nadmaio. Sad stade on tuma

no, neizkazano gospodstvo ljudskoga uma od piesnika

iti svoje pomisli s crvenom kapom na glavi, a svoja itanja

zapoe 3. Rujna 1792. god. s piesmom, koja se je vema,
nego kakva marsiljka, hvatala krvi i noa na sve, to je
sila i oblast. Poto se je pak u niekakvoj besiedi narugao
Robespierreu, uhvate ga, pa ga ture na pet miesecih u lu
ksemburku tamnicu. On umre u Parizu 11. Veljae 1803.
god. Najznatnije mu je dielo Lyce et cours de littrature
ancienne et moderne (Par. 1786. god.).

Aristotela, pa sve do lakih spisakah, koji su se zorom

devetnaestoga vieka razpupili, ili kano leptiri na sve
strane izobraena svieta amo tamo razprali.
Nijedan kritiar nebiee jo nigda zamislio ni ve
e misli, ni smionije osnove, pa da bi uspiehom nad
maila i oekivanje sama zaetnika svoga.

Eda li ima

kakav, koi bi bolje umio, nego je on, koi se je upravo

prelio i provrgo u narav i ud svih onih spisateljah,
kojih govori, u duh nebrojenih knjigah, koje razglaba
i tumai?

E, divne li razlinosti pisanja ! da, kako je

obilan, iv i okretan! kako li on rieju i perom prido

biva, due osvaja! On te vodi as u visoke planine,
as u pitome gajeve gerke, on te razpaljuje, zanosi:
on ti je drag i mio, pa i onda, kad opazi, gdie voli
nego drugomu, emu se ni on nemoe
je oprostio suvremenikom svojim gdie
gdie
oteti, ili

jednomu,

347

koje mane, koje bi trebalo moebiti korbom ukoriti.

vao, da mu je slog i jezik kano u bogovah. Najposlije

Nikad se nemai on prtenoga, a nemiloga oruja od

pohvali on i Molirea, Despreauxa i Ivana Rousseaua

rganja i podsmievanja; nikad nedokae on vema zna

tajne samostalnosti i dostojanstva knjievnoga ovieka,

onako, kako zasluuju, a zajedno obznani, da e u bu

iduem sastanku govoriti o La Fontaineu. .
Nestrpljivo oevikae svatko uroen dan, a to

nego u razsudjivanju tudjih samotvorah; nikad neza

grmi etije i goropadnije na svako samosilje, makar
bilo, kakvo mu drago. .

zaslui onakav duh, onakva besieda, onakva uenost.

Svatko je znao ve u napredak, kako je on potovao,

A usredsriede tih munjah besiednikih, u kojih

kako se je divio izvrstnomu basnoslovcu, koga e da

je on onako straan sievao, smotrio bi kadto u takvoj

cieni. A ova uvstva, koja je jednako njim podielio

strogoj kritici sladki glas od uvstva i smieenje beza

itav sastanak lycejskih polaznikah, pobude jo veu i

izlenoga zadovoljstva.

silniju ljubopitnost, koja je svakoga stegla u takvoj

Poto se je visokih brdinah, strmenitih vrletih,

gustih lugovah i tamnih piljah naverao, on bi se vra
- tio natrag opet u bujne i arene rudine, da se odmori u

stvari, ova uvstva razpale jo vema elju u sva

koga, da uje, kako e najstroi kritiar jednoj dovrini
(au Womblomme) pravdu okrojiti.

debelu ladu, da se pomiea medju vesele pastire i pa

"

"

A Laharpe progleda itavu stvar, promotri smi

"stirice, pa da se njimi zajedno raduje, izvode raz

- line igre i piesme.

Njemu bijae puka ljubav naj

vea elja; a osobito mu dobar glas medju enami ob

radova i razblai smierno serdce.

Vidio bi ga esto

i putah, kako je on usred izabrana drutva dvorio i

umio, da e njegov sud o La Fontaineu slavnu pobiedu

na knjievnom polju oderati. Kad se je ovako pouz
dao u sile svoje, dadne se sav na ovaj dio svoga knji
evnoga tieka.

Sad ga zanese uzlet duboke misli, pak

pohvalami u zviezde kovao liepotu i liepoticu kakvu,

on stade prosudjivati nebrojene basne, koje su ljubke

sluio i pomnjivo zadovoljavao svakoj uljudnosti: kazao

i tako razliite, da nezna, koja je liepa.

i bi tada, da se je sbiljski Guintilijan prometnuo na je

danput u njenoga Tibula, ili u tananoga enskara
Ovidija.

Zadugo nemoe razrediti svoje pomisli.

""
On ita

bez prestanka, pa opet ita, postaju kod svake besie

i de, kod svake vrste, kod svake riei, te se ljubkosti

Svaki put, kad se po gradu proulo, da e La

harpe u lyceju besiediti, sgrnuo bi se onamo sav uen
i sviet hrpimice: svatko je znao, da e se, sluaju nje

i miloti nemoe zadosta nadiviti.

-

No veer, u koju je sastanak uroio, nadodje na

ga, jo vie nauiti, a to pobudi jo i ljubopitnost. Bio

jedanput, a on svojih spisali jo uredio nije. Sad mu

valjade itavu no na javi bivati, te mnoge zamiljene

i izobraen mlad uenik, bio mudroljubac, ili svietovnjak,

misli najedno smiljati, dok je sastavio i stvorio onu

besiednici, piesnici, umietnici, svi pohitiee onamo, da

razsudbu, ili, bolje rei, slavnu pohvalu La Fontaineu;

i budu kod onoga knjievnoga pripoviedanja, koje je bilo

a to je upravo onaj odlomak, koi je najbolje osnovan

tada proroite vieka, mierilo zaslugah i liestva prizna

i najdublje osiean od svega, to je igda poteklo iz

- nja i glasa. I tako biee onda, kad je Laharpe stao tu

maiti ponajprije starodrevno piesnitvo junako; trago

rodna pera ovomu velikomu spisatelju.

Sutravee nagernu na vrata od lyceja veliko mno

dije Aeschylove, Sophoklejeve i Evripidove: komoedju

tvo ljubopitnih i drugih, koji su svagda dolazili, te na

gerku i latinsku, divno dielo Horacijevo, satyre Juve

vale svagdje, kud se je ulazilo, napune dubkom sve

malove, Persejeve, Petronove, i ljubavne piesme Catulo

dvorane, pa se ini odmah iz poetka, da pohlepno hva

ve, Ovidijeve i Tibulove.

taju i sabiru sve, to bi polazilo od rieitih ustijuh na

glasu Aristarcha. On se nebi nigda ukazao prije na

On prodje po redu besied

nike, poviestnike, prirodoslovce; a poto je ovako na

certao veliku i viernu sliku prvih viekovah knjievnih,

besiednici, ve posliediji. Zato nepodje rano, ve malo

prispije onamo, gdie se je slava svih viekovah prolih

kasnije u lycej, i ostade po obiaju svojem u maloj izbi

sjedinila, gdie su svi viekovi davni arkim suncem no

nadaleko od velikih dvoranah, koja je bila slabo raz

vih pomislih

svietljena. Ovdie bi stao razmiljati u tiini prije, nego

najedno sinuli: on naslika krasni viek

Ljudevita XIV.
Ve on biee iztumaio, kratko i brzo, samo

je pred obinstvo svanuo, da se ovako prije razabere

i jo jednom snage dosine. Ali taj put biee tako one

stalni i snani duh Racineov, komu se nije mogo ni

gda zadosta udom nauditi, a za koga bi svagda kazi

*) La Fontaineu nadienue Francezi nadimak dobriina, pa ga

tako i zovu.
44
"
,
'
|

348

noao i oslabio; jer je bez odmora radio, a nespavao,

da se je i nehotice ujedanput u sladki san zanio, izpi

doj dievojci iz kolah, koja medju sanduci i bavami

tuju iznovice ono, to je htio prosboriti pred velikim

vrlo neudobno siedjae. Jedva ako je imala 14 godi

sluateljstvom, koje ga je sad nestrpljivo oekivalo.

nah, bijae tankovita stasa, a na nienom joj se licu

pokazivahu znaci duboke alosti.

(Nastavak i svretak sliedi.)

noite. Skoiv iz svoga siedila, pomogne jednoj mla

Jeli to vaa ki? upita Kata.

to jo ne, odgovori s posmiehom voznik, kako
Pustolovima generala Tottlebena.

bih ja doo do tako liepe i krasne keri! Dievoje zove

(Ponaio F. V.)

se Marija, rodom je iz Drpta, kano to sam i ja, te pu

tujemo zajedno u Petrograd, uzeo sam ju za svoju put

Prije sto i vie godinah leae u Livonskoj, na

drumu, to vodi u Petrograd, jedna samotna i prijatna

nicu, a vie na me nespada.

Sirota se je sva smr

zla; dederte ju, liepa krmarice, odvedite u sobu, da

gostionica. Poblie nemogu ljubeznomu itatelju poloaj

nieto k sebi dodje, dok se ja najprije pobrinem za

ove kue oznaiti, u kojoj je ruski general Tottleben

svoje konje.

, udnovatu sgodu preivio; a to je srean proo, valja

da zahvaljuje, osim boje pomoi, svojoj odvanosti i
hrabrosti.

Miko, sluga kermarov, pripomogne vozau, a

ovaj neotide prije u kuu, dok neobskrbi svoje konje
hranom i toplom stajom.

Krma, koja se dakako nemoe izporediti s kojom

Na hodniku nadje svoju drugaricu, koja stajae

modernom gostionicom, bijae ipak podosta pristojna i

upanjena na vratih od dvorane, iz koje se je ula vika

uredua; vlastnik joj bijae bivi vojnik, imenom Jovan,

niekih dietiah, koji, bavei se jo kartanjem, dodju,

koi je vojevao pod maralom Mnnichovom proti Tur

vinom ugrijani, u veliku razpru.

kom, biee si u tom ratu dobavio prilian plien.

To se najmanje vierovalo u njegovoj domovini,
budu da je Jovan otio kano prost vojnik, te si po
slije svoga povratka blizu rodnoga miesta kupio ko
nad zemlje, na kojem si reenu gostionicu sagradi. Bu

No, Marijo, ree voznik zaudjen, zato stoji

studeni, miesto da se grije u toploj sobi?
Mene je veoma strah unutra! priapta mu tu
robna Marija.
to jo ne? rekne joj voznik, hajde sa mnom,

du da je ova na vrlo utrvenu putu leala, nije mu

ja u te ve od viuih nitkovah braniti, ta valja ba

nikad manjkalo gostih, kojim je Jovan udobnotju i

rem zajedno da veeramo.

istoom dobro ugadjao.

Ne, ja neu nita jesti; vrlo sam trudna, od

Medjutim mu ipak nebijae kua u svoj okolici

na dobru glasu; Jovan bi etije sa sumnjivimi ljudi
obio, a u njegovu pravednost nisi se ba mogo pouz
dati.

Pored svega toga bila je krma uviek puna, a

osobito s toga; jer si je uzeo za domaicu liepu die

vojku, koja se ba nije mogla hvaliti.

Prorokovali su

mnogi, da nee se svojim muem srena biti; jer da

neima u njegovu znaaju nikakva povierenja; ali se pre
varie. Jovan ljubljae svoju Katu svim srdcem svojim,
a moda i zato, to osim nje nikoga na svietu neljubljae,

vrati mu Marija, pogledav ga vrlo milo.

Razumijev njezin pogled, zamoli izilazeu iz kuhi
nje krmaricu jednu sobu za svoju drugaricu.
Ali nesmije u njoj studeno biti, pridoda umi
ljatim glasom; imati emo noas mnogo mraza.
zimi je svagdie

studeno, odgovori

Kata,

pogledav bliedu dievojku vrlo umiljato.

Hodi sa mnom, diete; u sobici, gdie Mirka spava,
biti e valjada i za te miesta; ondie je dosta toplo.
na odvede Mariju u malu sobicu, koja leae uz

te joj velikom nienotju sve elje radostno izpunjivae.

kuhinju, te biee daskami razdieljena, u njoj bijae po

Nieke rune zimne veeri sakupio se u krmi

dosta toplo; ovdie morade Mirka hitro razgrnuti po

velik broj gostih, u dolnjoj obenitoj dvorani bijae

vrlo ivahno, ali ujedno sve po divljaki i neuredno.
Kasno u noi, kad su skoro svi gosti sladak san bora
vili, a samo se niekoji kartanjem ili kockanjem zabav

stelju, na koju vrlo umorena Marija legne.

Tko je ovo liepo i bliedo dievoje, upita kr
marica ljubopitno, donesav veeru vozniku.
Ovaj joj odgovori vrlo obirno, te joj sve izpri

ljali, zauje se tropot konjah; izletievi iz sobe, krmar

poviedi, togodj je 0 Mariji zna0. Majka joj umre pred

opazi velika kola, kojim je voznik, izgubiv pravi put,

niekoliko godinah, a otac nedavno, te ostavi jedino

bio vrlo veseo, naav za se i za svoje trudne konje

diete bez pomoi i obskrbe.

U Drptu neimae ni

349

rodbine, ni prijateljah; no ipak se sietjae, to joj je

oni mu se rugaju i gaze ga nogama, oskvrnjuju i

bila tetka za bogatoga astnika u Petrogradu udata,

preljubljuju, pale i are, grabei odadirui. Tko e

u njezinoj kui

njih kazniti? Pogledaj

miljae gostoljubno primljena

biti.

naa dravua uredjenja:

Ali manjkalo joj je sredstvah, te se nebi u Petrograd

ubitana su ona za narode, a probitana za pojedine

ni uputila bila, da ju nije poteni voza, koi je upravo

ljude, kojim su narodi ono, to i niemo blago.

u Petrograd io, bezplatno sa sobom poveo.

su sve to ve pred tisue godinah i Perzijanci, Medja

Imali

ni i Asirci i drugi narodi, samo drugim imenom. Pa

(Nastavak sliedi.)

uprav s toga, to je tako ve odavna bilo na svietu,

zagovaraju se ljudi, da to tako i nikako drugije ne
smije biti, ako oviek nee da griei.

Doista sinko,

Mali uzroci.
grieno je to svakako diiti nieto i hvaliti samo zato,
to se je ve uvrieilo.

Nita nije estito do onoga,

to je boije, to je vieno, ali toga najmanje ima u

II.
starom; s toga moramo gledati, da to u nas mladjih
Otac ivko.
uvadjamo.
(Nadalje.)
oh, ote ivko, daleko je jo na taj nain ovo
mu svietu do carstva nebesnoga.

Gdie bi mogla biti stara zvierinska udi

Upravo stoga i jest najnesgrapnija, to je

Ovako od prilike

aliboe, daleko, moj sinko; ali e ono doi!

govorae

mi ljubezni starac

ivko. Stoje preda mnom, govorae on poput koga

Mlad je jo ovaj sviet. to su onih est tisuah godinicah,

uenika Isusova.

o kojih pria svietska poviest?

uku. Veega blaga Rim nije imao od ovoga velebnoga

Sve se uri, da se sa

vri. To meni vieruj, a vieruj i poviesti.

Danas je

sviet bez Boga i due, ive kano i druga ivina.

Da

sakrije i usladi to gadno ivljenje, umata ga u umiet

nost i znanost, u obrtnost, trgovinu i izkustvo.

Jao

Od to doba podjoh k njemu na na

kalugjera, miloga starca, koga nitko nije niti pozna

vao niti tova0.
S v e ta z e m l.
Ali samo u zimsko doba sluao sam mudre riei

si ga istu ovieku medju umietnom tom ivotinjom!

vriednoga otca ivka.

Pogledaj na narod po selih i gradovih: bezumna li su

ljom i nakiti mu grobnicu arenim cvietjem.

to i jadna stvorenja, koja od povoja do pokrova svoga

neznadu za drugi ivot, nego vaditi hranu iz crne

Proljetje ga pokri crnom zem

Bijah kod njega pred njegovu smrt.

Bio je ve

sasvim iznemogao, no jo je bio veseo i ljubezan. Sine

zemlje, pa od nje polovicu davati drugim jaim, koji

moj, ree on osietjam evo na sebi, da mi je Bog

nee da rade, nego samo u dangubi da piskaju i ivu

ve preda se pozvao duu. Osamdeset i osam godinah,

tudjom mukom. Pogledaj zvane velikae, pogledaj dvo

to sam poivio eto na tom svietu, nijesu nita drugo,

rove vladarske: oni su samo jo nagizdaniji, a inae

nego san.

im nijesu nita umakli.

i u osmoj svojoj godini; samo to mi je ovo tielo oko

Njim samo da je novca, samo

da gospodare, da se ire i bane, da siluju i da se na

sladjuju.

Gledaj nae vojske: isto tisuah idu na sto

tisuah, da ih biju, kolju, dave i pliene, neidu za ka

Osietjam, da sam jo onaj isti, koi sam bio

mene truhlo. Radujem se novomu, plemenitijemu ivotu

koi e mi dati viena ljubav.

Vieruj meni, koi se evo

s duom razastajem, nita nije ovieku na umoru Sa

kvo sveto, nepregorivo pravo, nego idu kao bezumne

dje, nego kada moe rei, da je bio cieloga svoga i

lutke, idu zato, to je nieto dvoru, gospodaru, njego

vota poboan, i kad, zna za to je u prav ivio.

vu slugi ili njegovoj milostnici u glavu puhnulo. Gledaj

liko ih ima, koi toga

neznadu! Postaju kao trava

nae crkve: ej, moj Isuse, zlo li te je ovaj sviet ra

i ivotinja poljska, hrane se krvavim znojem, plode

zumio! Na sve krajeve eto obvladalo poganstvo; r

svoj rod, pa ih nestaje.

tvenik svetjenika slui, a oviek vieru stvara.

potovana?
Ostariela.

Pogle

Jo se imam, nastavi on, asak pobrinuti za

daj nae ugladjene toboe stalee; to je njim najvee

te, dok je duh u meni. Jo malo, pa ti neu vie biti

blago ovoga svieta?

od pomoi. Zato u ti dati troka, da se moe povra

Da smiju i pravicu imadu druge

gnjeiti, da se mogu ponositi i koiti svojim blagom,

titi u svoju postojbinu.

svojom asti i plementinom. Pogledaj nae zakone:

oni kazne samo slabe krivce, a silni, koji daju zakon,

i pokaza mi kovei i nieko povlastno pisamce. ,

Evo, sinko, ovdie.

Izusti to

vidi, u Talijana se uvrieilo sujevierje i predsuda; ovo

ti je posliednji trunak, ili da reem, prozorje viere, s

nam uprav u med pala. Odemo u Napulj, iz Napulja u

toga se uviek mora tovati. Pobono sujevierje uviek

Firencu. Prodjosmo u nakerst svu krasnu Italiju, ima

e jo pretegnuti philosofijski sustav beznabotva, to

ju svega, to nam je serdce elelo. . . .

jest, umietno zagovaranje ljudskoga zvierinstva.

Dodue nam je ve i svete zemlje nestajalo; ali

- uviereni, da je zemlja ko i zemlja, primetali smo mi

Neka

se nai Talijani slobodno mole i klee pred svojimi

svetimi slikami; pa makar se u ime bogorodice klanjali
i Vesni i ivani, kojim je ve pogani : Rim rtve

"

sve jednaice drugu, a papina sviedoba blagoslivljae

jednu a drugu. Nikada se jo u Italiji nije skuplje pro

rtvovao. Bolje je, da i to jo rade, nego da neznadu

davala zemlja, niti se je radije kupovala. Bijae to ud

za nikakvu svetost. - Uzmi ovaj kovei.

novato trgovanje; ma je bilo ko i svako trgovanje

U njem

ima zemlje sa svetoga groba u Jerusolinu. Ostavio mi

moih.

ju je poboni nieki kaludjer, koi je iao na zaviet u

Jaka li je viera!

Od nae praine bijahu ljudi sretni i presretni.

-- -

--

-- -

svetu zemlju, a u ovome manastiru ostavio je i svoje

im nastupismo niemaku zemlju, nestade i viere

kosti. Ovo je pisamce papino i sviedoi, da je to uprav

i kupacah. Sreom smo dosta sabrali i stinjavali se. U

i sveta zemlja ili praina sa svetoga groba, pa da ju va

lja potovati.

Evo tije, sinko. Rado e kupovati od

niekom bogatu manastiru prodam ja skupo i kovei,

razom pun, sa papinim pismom. Tako dodjemo opet u

tebe te praine i za skup novac, pa tako e do svoje

Be, usried zime.

kue svega dosta imati, ako se bude mudro vladao;

dok se ukae liepo vrieme, da se mogu opet krenuti

premda je ova zemlja, ako i jest sa svetoga groba,

na put, i dok dobijem glase od baronice Pogorelia,

svejedno kao i druga. Nije sveta praina, nego je sveto

Zahvalim se potovanomu otcu na njegovoj lju

"bavi.

Veseo se razstane sa

mnom.

Tu ostanem do prolietja, ekaju,

kojoj sam bio pisao uzdaju se, da je ve zaboravila

- Bibicu, pa da e me opet uzeti pod svoje.
Teko sam ekao odgovora. Dobijem list, ali od

Sutradam bijae

tudje ruke. Saznah, da se je moja tetka prestavila sa

mnogo slabiji; teko je ve i govorio, a jednako je

ovoga svieta; da se je njezinoj drugoj sinovki privalilo

driemao. Trei dan, kad sam k njemu doao, zadovo

sve njezino blago; niti se je usietila mene, niti koga

ljan mi se nasmiei i sklopi oi, smiehulje se jo je

i dan asak u snu, i vie nije dihao.
Dok sam godj iv, neu zaboraviti otca. ivka.
On je najbolji od svih umrlih, to sam ih ja vidio. Nje
ga je malo tko poznavao.

drugoga do svojih liepih maicah i ptiicah, pa je za

poviedila svojoj sinovki, da joj ona izvri njezinu vo

, .

lju na umoru. To su mi javili kao svomu rodu na za

povied sretne batinice.
Moj putnik vajcar bio je boje sree.

Ruska je

U Rimu nebijae meni vie stanka.

Upoznao sam i vlada zvala onda lienikah iz Njemake, obriu im

se bio s niekim ljubeznim mladiem iz vajcarske. Bio mnogo toga, da se nastane na sjeveru. Moga vajcara
preporuie i on ode u Rusku. Uz put kazati u jo
je to lienik, udi, vietrene, a inae je imao liepih svoj
i stvah, nego je bio jo i od mene potrebniji.

Neznam,

to o njem, da sam ga za niekoju godinu opet sluajno

to je njega donielo u Rim. elio je poi u Niemaku. naao u Niemakoj, kad se je bio povratio prognan iz
Dogovorimo se, daemo zajedno putovati, i ja mu po - Ruske. Ako je izazirao, da e ga odpremiti u Sibi
kaem, to mi je pokojni otac ivko ostavio, pa da e, riju, sve je opet niekako navlaio u Rusku. Piju
Piju vino
nam obadvojici to pomoi. Rimljanin nikakav, nije
mario za nau svetu zemlju.

Nevalja nuditi na proda

ju u tvornicah ono, to se u njih pravi.

Ali umah.

skoj ljubaznik niekoje kneginje. Pokaza mi i obiljeje

njezino, grivnu, koja se je bilitala od dragoga kamenja.

za koi dan hoda od Rima poskoi ciena, naoj svetoj. Poklon svoje ljubljenice nosio je on oko gole miice
zemlji. Papino pismo svaki bi vierno prepisao, tko bi i pod kouljom i haljinom. Ja ga odgovarah, da se ne
godj kupio bio nae zemlje. Da njega neimasmo, obie - vratja natrag; jer da ondje neznadu za alu. On je
die nas Talijani, da smo proste skitnjice i varalice. ipak otiao. Od to doba neima mu vie ni glasa mi traga.
Tako eto darivasmo mi mnoge crkve, a crkve opet,
nas. Novcem, to smo ga dobili za nau robu, pokroji
smo se liepe i pristalije; umiesto pieice da idemo,
bogme smo se mi ve i u hintovu vozili. Bilo nam je
ve ao, da na vrat na nosi odemo iz Italije, a siekira

Rekoh svojoj tetki: lahka joj zemljica i oprostih

rado, to me je uinila mudracem miesto miliona

rom. Nije mi ni
podruga
- " bilo-- do- - - onoga
- - - - - . . miliona
.
. . . . . radi

351

same moje glave jer ja sam nogo i sa podrugim

onoga osietja on u taj malu, koi razglda sa verh brie

noviem veseo biti nego sam ga za to samo elio,

da mogu drugim dobro initi. Jer ja, neu da tajm,
ako i nisam po gotovu nita trebao, ipak sam jednako

ga iroku ravnicu, u kojoj mu se ine sela da su ker

tinjaci, gradovi mala smetita, liepe vojske mravinje
ete.

nieto elio i nisam mogao tomu odoljeti, to jest, da

Putovao sam ve svojih est sedmicah kao muha
budem komu od hasne.

Ocu. ivku bijae ve osam

bez glave, pa mi je to skitanje bilo ve i dodijalo. Ti

deset godinah, pa su mu i malaksale njegove sile, s

toga nije ni udo, da se je odrekao bio svieta i raz
miljao pod svoje stare dane jedino o ivotu ljudskome;
zali ja sam bio istom u najliepoj dobi, pa za niim ni
sam toliko hliepio, koliko za slavnimi dieli. Nee o

neima drugoga zvanja, pomislim ja, nego da nasumce

prodje sav sviet u nakerst; zato negleda, da bude
iskrnjemu svomu od hasne? Ti bi se rad proslaviti,
a poao si eto po vratolomijah.

U nepoznate krajeve

hodi ti, u one zemlje, koje je riedko kada Evropejac koi

viek u svietu da ive bezposlen ; a ja sam evo bio bez
vidio; nadji to za ovieanstvo; ui viere, obiaje i
poslen. Nesano da nisam imao im od basne biti: ma
ni mene, koi sam mnogo znao i kojemu viest bio, ni
. .

za sredstvo nije nitko hotio.

uredbe dalekih narodah, kojim se ni za ime nezna;

propituj biljinstvo, ivotinjstvo i rude neznanih vierah.

.
Velika ta misao

udnovato

mi razigra srdce.

oviek se moe za svato utieiti i zagovoriti, a

- Istom sada mi se je vidielo, da znam, zato sam stvo
ja sam se tieio i zagovarao time, to sam uinio svoje.

ren i to mi je sudbina dosudila.

ao mi bijae, da

Silna sudbina ima razloga, to uzpne ovieka na veliku

mi je sada tek to na um palo. Sad je samo jo tre
slubu, koi je nije vriedan, niti joj se je ikada nadao, i bilo znati, kudikamo? U svoje noge nogo sam se pouz
niti ju moe, niti hoe da overava; a opet to ovieka
, milostiva serdca, u koga ima i uma i volje, koi se za
smio, da se dadem morem. Pleice hajd u Aziju, pre
"ludu upinje, da to bolje, radi, ostavi i zakopa u nje
govu nitavilu.

- Dagatana u visoki Tibet; odatle kitajskomu zidu, pre

Tako se spremim ja na put i odem iz careva

grada.

- ko june Rusije, k hvalinskomu moru, preko Perzije i

Nebrine se, kud u, kamo li u, udario bih

ko mandu tatarskih pustarah, onda k jugu na malo

znani otok Coreu i njegovih trista gradovah.

sad ovim, sad onim putem, ili to mi je ravniji, ili to

Tako i bi.
mi je liepi bio, ili to su tim putem ili i drugi ljudi,

Onaj as spremim se na put, te uda

rim k sievero-iztoku, ponajprije k hvalinskomu moru.

s kojimi sam se ja elio zabavljati.

(Dalje e sliedili.)
Putuju vidi oviek svega i svata, to mu mili
njem razigra grudi, te ti u onaj par o tom razmiljava,
no im popoide, i toga mu nestane, zaboravi on sve

-Narodna napitnica.

. to, pa ga se vie i nesietja.

serdce i kriepi ga.

Ali to i uznaa ljudsko

Iz sbirke V. G.

Coviek je tu sam svoj; neima se

I.

on u nikoga drugoga pouzdati, do u sama sebe; neima

Zdrav, kuni domaine! Slieme ti visoko, a og
drugoga prijatelja do velikoga, nevidljivoga duha, koga
njite iroko!

Odklen ti dolazili gosti i prijatelji, on

svagdie nazire, nevidi ovieka samca, ve cielo ljudstvo,

daje ti puti okreni i drumi, otvoreni, i mogli tebi
i razlueno po miestu, ustavu i zraku; vidi razline za
i kone, razlina gradjenja, razline obiaje i vrutke i
vea; nagleda se svakojakih vierah, kako ih ljudi vie
Kad oviek toliko smatra i promatra, odvadi se

doi i proi!

Odkuda ti dolazili neprijatelji, odalen ti

poraslo ternje i paverlje, niti mogli tebi doi, niti proi,

niti nita nahuditi!*)

ruju.

sve polagano tokakvih predsudah, pa neima njemu vie

prividne svetosti, stavnosti i veliine.

Uprav poput

-) sa ume arenu au, napuni ju vinom i baci u nju neko

bio nervicah kruha, pa izbraja ove riei po nekoliko putah,
obino po tri.
- - - -- - -- - - --

352

Historini Aphorizmi.

Dani dolaze, a, dolazei, odluuju kob narodah, kob vladah

i zemaljah.
. . . . . . mo dvadlogue0a i za ui koju ev;
- - - - - -v
- - - - - -ra- rowe
- - djelovi
- - , za
- - ;
i ribare, a5 div
89 stajaouev;

Covieku, kojim vlada samo samovlastna volja, naj

vea je bieda, ukor i sramota, kad je kakav priekoran
in poinio: i druge sramote vee od ove neima. A
robu je najtei as, kad ga gospodar rukom udara,
iba, ili na muke metje; ali ovo nemoe nigda slobodnu
naspieti, pae se o njem ni glasno spomenuti nesmije,
da se sveta miso neopogani gnusnom rieju, da se

Dem. Chers. 102.

orav v 48' dva van res j.

Demos. Chers. 50.
Potenje, sloboda i domovina, to su tri zviezde,
koje treba da blistaju prije spanka i uranka svakomu

sveta istina o slobodi griehotom nesablazni... Ovo je

nesrea tiela i nesrea due: ovo je brodolomlje izobra
ena i brodolomlje jo divljega naroda.
Kad je skrajnja opasnost ona toliko udjena posla
nica kreposti, koja polae jednu bratsku ruku u drugu,

domorodcu pred oima.

Bez potenja, bez kreposti neima slobode; a bez

koja potrebom vee svezu, koje nije mir, ni ljubav mo

gla, onda zlo i naopako! Jer to je takvo prijateljstvo,

slobode nije iva domovina.

Znaaj i sloboda dva su krila, o kojih leti lako i

koliko je laskanje i udvoravanje prema sili.

postojano narodnost i narodna stvar.

Kadto se poviestniku priinja, da je ivot jed
noga ovieka ubojica vienoga ivota, zlotvor ovie
-anstva.
Sadanjost je kadto hydra sebinosti; a kratak tiek
jednoga vieka ima pravo svoje, pa duan nije, da se bez
prestanka bije i prebija za kasnu budunost svojih
blinjih .... I evo, to su one utvare, koje su najstra
nije: to su one gadne i grozne istine, to sapinju dah
u grudih, to se viju kano guje oko srdca onomu, koi

Kad sila

prestane silna biti, nestade i laskanja, ve ovo udari u

natrake, i biva onoliko, i jo vee umnoeno mrenje.
Kad zla srea zadesi, neima stranakah, neima raz
dvojenih vrstah u drutvu: itava je vojska jedna
ciela zidina; ali zaista udnovata. Jedno joj krilo vodi
strah, a drugo sebina korist miesto prave vrline.
Kad se vrieme odmakne, a straha nestane, sve se e
stice toga usilovanoga jedinstva razbiegnu svaka k sebi,
ka" i nestano ivo srebro, koje samo po sebi nemoe,
te nemoe zajedno bivati... hitra sloga po na

oajava; jer se je sav posvetio istoj misli, posvetio

ravi neslonih plemenah: to je budunost razdornoga

naroda: to je cielokupnost prerazlinih sliedbah i stra

jasnim uzorom: to su evo osude smrtne, rukom

potrebe i svagdanjega kruha napisane proti svim pre
liepim osnovam i pomislim o jednom skupnogradjan

nakah.
Ali jedan je Bog, jedna istina, jedna sloboda,
jedna saviest, jedna domovina!

stvu, o jednom velikom Slavjanstvu, o maloj i velikoj

domovini ovieanstva.
Ja bivam, ja sam sad, mrmlja ono niekakvo stvo
Knjievnost.
renje, koje se sviet nazivlje; ja bivam, a to me briga,
to e biti... Ovo je sadanje stanje: ovo su one riei
ubitane, koje olovom oblievaju i duu i mozag i pero
poviestnika mudroslovca.
Prva je zapoviest od svih: uj, Narode! Domo
vina je naa dua, jedina ljuba i majka.
I ljubi domovinu svoju svim srdcem svojim i
svom snagom svojom. Ovo je prva zapoviest.
I druga je, ka' i ova: ljubi slobodu, narode, kano
sama sebe.

Druge zapoviesti vee neima.

I tretja je najznatnija: mrzi na silene vladare,

metji se krvavim noem svagda i u svaki mah na
oblastnike i nametnike, koji nedaju prve dvie zapo

(Knjievnost hrvatska.) Nakladom i trokom A. Jakia izao

je u Zagrebu Svezak I. hrvatskih narodnih piesamah, to se pie
vaju u gornjoj Hrvatskoj, Krajini i u Turskoj Hrvatskoj. Te na
rodne piesme sabrao je osobitim trudom domorodac, vrli Luka
Marjanovi, a dobiti se mogu u knjiarnici g. Svet. Galica u Ilici.
(Srbsko-hrvatska.) Sad ba izadje Nikoljsko evangjelje,
na sviet izdao Gj. Danii u Beogradu u dravnoj tiskarni. VII
i 271 str. u 8-ni sa dva svezka. Ciena u Srbiju 20 gr., u Austriji
2 for. 50 nov. Moe se dobiti u Beogradu u knjiarnici Vel. Va
loia i u odpravnitvn Vidova Dana.
U Beogradu je izila esta svezka treega diela (kraj). Da
niieva rienika i moe se po 1 stot. 20 nov. a. v. dobiti u
Beogradu u odpravnitvu Vidova Dana i u knjiarnici V. Valoia,
a cielomu dielu prvomu jest ciena 5 stot. 20 nov; drugomu 4 stot.

viesti, koje su i po Bogu prve, valjano izvrivati.

,

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 5. Studena 1864.

Broj 45.

A na milos po razlogu
Za uzdarje u pokloniti
Sve, to imam, sve to mogu,
Sve, to umi'em ja na sviti.

ne piesne bosanske.

Teaj VIII.

Evo t srdca, ona ree,

Sad, to obea, htiej mi dati.
Dah sve, to sam: a ona utee
I srdca mi, jaoh, nevrati.
Ignj. Gjorgji.

A to tebi od toga ostane,

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

Skuj ti ploe za svojega konja,

Kada bude io po dievojku *).

im e njega svagda podkovati,

Milo za drago ").

Dva se grada naporedo grade,

Obarabrenje mladei.

ce gradi Jajanine Ivo,

A Jezerce Jezerkinja Mare.
Poruuje Jajanine Ivo:
bora ti, Jezerkinjo Maro!

Laharpeov san.
(Svretak.)
Besiednik, koi je svagda prije Laharpea govo

Tebe meni tankoprelju kau,

rio sa stolice, prestade govoriti, a svatko jedva oe

Poslat' u ti misirsko poviesmo,

kuje, da ugleda francezkoga antijama, gdje se je

Napredi mi deset boalukah

na besiednici ukazao. Jedan tri prema vratima nje

I jaranu") svakom" po maramu,

mu na susret, da ga pozdravi odmah, kako udje u dvo

A to tebi izza tog" ostane,

ranu; jedan se kretje, jedan se mie napried, jedan

Sapredi si ruho prebijelo,

A im e se, mlada, udavati!
Odporui Jezerkinja Mara:
Srmo moja, Jajanine Ivo!
Tebe neni kujundiju kau,
aljem tebi paru-carevicu.
Skuj ti meni niti i brdila
I ostalo, to stanu valjade,
Na to u ti to satkati mlada.
") Sr. znatnu razliku u V. I. 242.
*) Jaram znai drugi, prijatelj.

*) Izpod Jajca tee Vrbas voda, koja izvire u Skoplju. U njega

utiee voda Pliva, koja izvire pod gradom Jezercem iz jed
noga jezera, od koga ime ima grad sa onom okolicom.
Prosti narod pripovieda, da je stari glasoviti grad Jajce
sagradio u ona vremena Jajanin Ivo, i tako je po njegovu
prezimenu i grad ime steko.
U isto je vrieme i Jezerce sagradila Jezerkinja Mare.
Voda se je Pliva prozvala po svojoj tihoi; jer tiho ide,
kano da pliva za gradom Jajcem. Sa jednih visokih peinah
pada u Verbas vodu, i poslovica je medju narodom bosan
kim: Skoi Plica u Verbas, te izgubi sebi glas" jer dalje
imena svoga nenosi, ve ukupno Vrbas, koi tee kroz Banju
luku, a utiee u Savu u staroj Gradiki, gdie i njemu ime
prestaje.
45

354

hiti, leti, jedan turka tamo amo, hoe da bude sprieda,

d je ovo ime kazao, potrese i razigra sva srd

pa da uhvati svaku rie, samo da uje svaku miso, da

ca i sve due u svih sluateljah.

ga nemine nijedna besieda, koju bi on sa stolice ka

na jedanput pratioca dietce, prijatelja zrele dobe i

utieitelja starosti.

zao. Ali kad tamo - na jedanput osvane jedan lycej

ski upravitelj i obznani sastanku, da je gosp. Laharpe,

Svatko se opomene

Muko i ensko, staro i mlado, svi ine slavu i

poto je svu no na javi boravio, izpravljaju i pregle

potu tomu spisatelju, ovo ljubljeno i milo ime La Fon

davaju svoje dielo, sad ondie u malenoj izbi, gdie se

taineovo pozdravie svi, klikujui i orei slavu iz svega

je u tako dubok, tako sladak i gojam san zanio, da bi od

grla na sav glas bez prestanka po velikoj dvorani ta

DIO BALDO,

Boga griehota bila, da ga probudimo, a neka sastanak

odlui, to misli i to je naumio. Mi emo ga ekati,

Mladi itatelj, koi se je i sam zanio za liepini

mi emo ga oekivati, povikae svi odasvud na jedan

misli i krasnimi izrekami, koi je i sam podielio u sebi

glas. Kad je on za nas itave noi nespavao, da nas

ivi uzlet svega sluateljstva, nemogae u poetku drug

obraduje, da nas obui, a mi emo cieniti njegov sa

nak. Ali sad je ve kasno, prihvati upravitelj; a taj

ije, ve je drhtao glasom, u poetku Laharpea, koi

, ovdie dokazuje, ako su u kojoj mu drago vrsti riei

blagi poinak, to ga u ovaj mah uiva gosp. Laharpe,

tosti i piesnitva komu dopitali il' udielili prvenstvo,

moe potrajati jo zadugo. dobro, odgovori vie njih,

bilo to u starodrevnih, ili u novovienih, a ono neima

a kad nemoe sad biti, pa e nam sladje i milije biti,

opet vie vrstah, ve jedna, u kojoj je jedan oviek

kad se opet sastanemo.

Da, da, mi odilazimo svi, a

molimo, da ga nitko neprobudi nipoto.

sve takmace svoje nadkrilio i kamo duhom i perom

- nadvisio; a da si je on ovu vrstu tako priljubio i usvo
jio, da ti je sve jednako, kazao basna, ili La Fontaine.

Rekavi to, ustadoe, te svatko hoe da podje

Luka Lancival, izriu riei zasobice onako va
kui tiho i mirno, kad u jedanput Luka Lancival, mladi
treno i ugodno, presadi u ugrijane grudi sluateljstva
uitelj rieitosti, koi se je po glavnom gradu svagdie
ukus i istinu slike, koju je Laharpe nacertao o tomu
ve razglasio i proslavio kano valjan, pae izvrstan
divnom piesniku, koi je, kae on, svojim slogom uz
itatelj, on dodje i zamoli svakoga, da ostaje na mie
nosit, a usrdan, ukusan, ugladjen, pa i ljubak do ni
stu, pa je kazao, da e itati miesto besiednika, koi je
linja; on je nad svaku razsudbu, pa ti se nemoe na
zadriemao i zaspao.
ino, ve ga itaj, pa opet itaj, ve ga uivaj sladko i
Svezak, hoe on, u kojem ima dielo g. Laharpea,
ugodno; on je spisatelj, koi perom zanosi, on je spi
pade njemu pod noge; 0u, ako me sastanak udo
satelj, komu neima jednaka, koga nitko ni u pripovie
stoji i poalje onamo, da ga uzmem u ime sastanka;
danju, pa niti u opisivanju je nedostie; on je vie
a netreba mi, ve tili as, samo dok ga prodjem i pro

an, on je mudrac svih vremenah; on umije na osnovi

letim, pa da si nauim oi peru i pisanju ovoga veli

izmiljotine, trice, ili ale kakve podii i ukrasiti hram
koga izverstnika; a ja u nastojati, da ovaj slavni sa
kreposti: on umije osladiti osobito dobrotu, liep ukus
motvor, kad ga nemogu, kako treba, kako je divan i lju
i plemenito uvstvo ... Ovdie udare iznovice plieskati
bak, bar onako izreem, kakav je u istinu, da postigne
i klikovati, pa se brzo osiete, da nevalja tako, i uute,
potovanje i udjenje.
pobojavi se, da neprobude onoga ljubimca, onoga do
Svi odobrie ono, to je kazao mladi uitelj.

Svi

ga primie obieruke i zato radostnije, to jim se iva

sgoda nadesi, da u isti mah zadovolje pravednomu oe

broinca svoga, koi jih je tako razigrao i razveselio,

a koi jednako jo bezprestano uiva sladki sanak.
A kad je mladi itatelj poo dalje, da opie sre

kivanju, a da, klikujui, pozdrave Laharpeov duh, koi

u, koja je u ivotu sretala na glasu basnoslovca, i dv

se je sankom kriepio, koi o tom moebiti ni snivao nije.

pripoviedi dobrotu njegovu i dobru ud, koja je njemu

Luka Lancival, poto je uzeo rukopis izpod noguh

sljubila toliko prijateljah, proita ono veleumno miesto,

onomu, koi je sve jednako dubok sam boravio, stane

gdie se izporedjuje dobar kralj s dobrim ovjekom,

ma besiednicu i zasiedne stolicu. I tako, ohrabruju se

kad je kazao, da ova dva imena narodna, to dokazuju

ovdie jo jednom, i poto se je izvinio iznovice, kako se

iznajprije valjano obe mnienje, nisu zapala u France

je smiono primio toga posla, stane on itati jednu glavu

zah, ve dvojici ljudih, koji e viekovati u potonjih na

Knjievnoga teaja pod nadpisom: o basni i pri

ratajih, u kasnih vremenih, u ljubavi i asti, to su

zavriedili i postigli; a ova e imena svagda glasom

ma, izgovaraju odmah ove riei: o na Romana.

355

proslavljati Henrika IV. i La Fontainea..... : onda udare

ovako osmielio! evo gledajte, gdie se mome mlado, da

opet plieskati i podvikivati, a to onako silno i gromo

se naui ratu i borenju, najedanput mailo junakoga

vito, da se je najposlije izza sna prenuo i probudio

oruja Hreljina.
Iz franc. Velimir Gaj.

onaj, koga je ta slava po Bogu i pravdi ila, a koi,

i ni nesnivaju o slavlju kakvu, pomisli napreac, da ovo
klikovanje jamano neide nikoga, ve duh i rie mla
doga uitelja rieitosti, komu je razabrao glas, a koga

Promiljanje 1. studenoga.

je vrlo ljubio i osobito pazio.

Tiho tutnji na brdacu mukli glas zvonah, a jeka
A ovaj, koi se je radovao, to mu je za rukom
se njihova razliee lagano po dolini, te doziva snieno
polo, te je ugodio svemu svomu sluateljstvu, ita da
stado na miesto mira i pokoja.

Vidi onamo, gdie iz

lje ovo uzorito dielo Laharpea, koi u prikrajku prislu

daleka nebrojena mnoina svietiljakah titra, kano u pa
kuje, te je gdieto na vrat, na nos niekoliko izrekah
lai, punoj ljudih svakoga spola; pa doista, palaa je
ubvatio, pa mu se uini, da su njemu po udi i po
Ovo mira i pokoja.
ukusu. sm svagda kazao, ree on sam sebi,
da e ovaj Luka Lancival daleko napredovati... Pa

Nadaleko razsiplje se blaga vonja mirisna cvietja, a

evo na! Ievo ivih crtah, vatrenih, piesnikih mislih i

zastave se amo tamo viju, kano da su u taboru utrudjene

uzletah, evo ti prave rieitosti. Ta, due mi, nebih ni ja

ete, pa doista, ovo je tabor mira i pokoja. Na tom mi

bolje, ja. a za koga kau, da je majstor bio i majstor

Ostalo . . .

stu stalna prebivalita i blaga mira lei bratac do bra

Ali tko da razumije, kako se slavni ovaj spisa

ta, sestra do sestrice, svi si izabrae isti stanak, isto

miesto blaga poivanja.

as za asom tiho prolazi,

telj i kritiar udom zaudio i snebilom snebivao, kad

svuda vlada mrtva tiina, mukli glas zvonah prestade,

itatelj, izriu iznova ime La Fontaineovo, pripovie

samo blagi vietri tiho piri, te sagiblje mirisno cvietje,

dio, koliko je ovaj oviek onako dobar uradio u prilog

a nebrojeno jato sjajnih zviezdah tiho gleda ovaj tuni

i arobni prizor.

srei svojih blinjih! Laharpe razabere i razumije sad

pomisli svoje, riei svoje, pak ugleda svoje pravo blago.

Sad ti eto dodje

druba mladih sokolovah, te

On trai svoj rukopis ovamo onamo, ali ga nemoe

zapieva: I njima dodje kraj, razlee se tuna pies

nai; on slua opet, prislukuje, pa mu pue na jedan

ma po mirnoj dolini, a od ponositih brdah odjekne

piesma mladih zatonikah.

put medju oima, te on pomisli, da su mu valjada po

tedili san, a da ga mladi itatelj, koi mu se uini
onako sjajan i onako krasan, netumai vierno.

Eno, gdie ti na ledenom grobu klei majka, lju

niz tuno lice potokom gorke suze, te uzdie za izgub

Vrlo ljubopitan, nehtiede on opet da se zakri i

ljenim sinkom ili milom kerkom, nemoe se od groba

prekine itanje, koje je zabavljalo onolik sastanak, pa

da oddieli; voliela bi, da se i sama unj srui, samo

i njega sama neizkazano obradovalo.

da si ogrli edo u naruju svome.

On se prikui

kod vratah, nasloni na zid, a die jedva; on slua kano

Ali miruj, tuna

majko! pusti edo, neka sniva vieni sanak!

od pomame svaku riecu, svako kretanje besiedniko

Tamo opet stoji mladi pokraj groba pokojne si

Luke Lancivala, pa se prelije onako u uvstva, koja je

ljubovce, pa se sietja njezina liepa i draestna lica, a

on u svih stvarao, zamisli onako u uzlete, koji su

misli u sebi: tati ivote ljudski, to si drugo, nego ru

drutvo podizali, da mu se najposlije neda na ino, ve

mena na iztoku zora; jedva to svitati pome, do

on pod konac itanja podje i nehotice k vratima, kud

dje tamna od zapada no, pa te pokrije koprenom tmi

se ulazilo, ukae se ovdie, pun radosti i snage, slu

ne viene!... Tui mladi i narie; ali mu ljuba sladko

ateljem, koji smiesta ustaju, polete njemu na susret,

spava. Eno opet dietice male, gdie tuno plau i na

pa mu estitaju, hvale ga i opet kuju u zviezde.

riu za milim roditeljem svojim; viu glasno: Ote mili,

Lycejski mu upravitelji odmah pripoviedaju, kako

majko draga! Glas jim dopire do dubine groba; ali se

je itavu sluateljstvo htielo tiho otii, kako se je htielo

neodzivlje ni otac, ni majka. nemila i okrutna sm

ve i samo liiti ove zabave, samo da ga neprobudi,

rti! Ti netedi nejaka dieteta, ni slabana starca: kud

kad je sladko i duboko spavao. A Luka Lancival, sila

dosegne ubojitim orujem svojim, nosi sa sobom, kano

ze s besiednice, iri ruke prema Laharpeu, prua mu - valove bujna rieka.

rukopis i kae mu: Uitelju, prostite, to sam se

O blagi i pokojni dusi, da se uz

dignete iz tamnih grobovah, to biste rekli ivotu

356

ovomu: da je
ivot.

priprava za budui, bolji i stalniji

Nai e si gdie slubu, ree joj Jovan ladno,

liepe se dievojke u Petrogradu lako smieste.
Jo bi

Sad se opet uje mukli glas zvonah, a druba

mlada zapieva tuno i arobno: uj nas, gospodine!
Odzivlje se tuna piesma u srdcu svakoga viernoga si
na domovine ove, te svatko uzdahne iza dna svoga
srdca;uj me, gospodine, te jim podieli pokoj vieni.
Divne gore ove okolice ponosito, gledaju sa vr

uje li, Jovane, pome ona, ti zna, da naa

Minka nikad nemoe da svri svoj poso, pa da ve
oddavna itemo drugu slukinju. Ja mislim, da bismo
mogli ovo sirote pridrati.
Ovu tanku i nienu lutku, ree Jovan, kano od

Ihunacah svojih uzdisaje pobonoga naroda, mirisno cvie

tje razprostire miris na sve strane ledenih grobovah,
nebrojena mnoina svietiljakah baca sjajnu svietlost po

joj vie bio kazao, da ga nije ena na

stranu povukla, te njim ivahan razgovor zametnula.

uda, upravo mi se neini, da je vieta svojima ru

kama.
.
Pokazala je ve danas, da je vrlo radina i

nadpisih i stekih usnulih pokojnikah, a mukli glas zvonah

umietna, uvieravae ga Kata; nikoga boljega nebismo

tutnji dalje do gluho doba tamne noi.

mogli za doek gostih nai.

Ali u nje je odvie poteno lice, rei e joj
Pustolovima generala Tottlebena.

krmar, nemoe joj se povieriti, samo e nam na

putu biti; a pored toga jo je vrlo mlada, ta jedva joj
ima etirnaest godinah.

(Nastavak.)

Mladost nita nepai, zato ju bolje mogu na

Marija ustade sutradan vrlo rano; a jer je kr

marica u kuhinji mnogo posla imala, dogotavljajui ru

svoju ruku nauiti, odvrati mu Kata.

u joj se jo niekoliko vrieme opirae; ali nemoe

ak za mnogobrojne goste, pomogne joj dragovoljno

odbiti elju jedinoga eljadeta, koje vrlo ljubljae. Stoga

mlada tudjinka velikom vietinom.

privoli na molbu svoje ene, da mlada tudjinka kod njih

OStane.

Kata ju izpitivae

sad za ovo, sad za ono, pa i kermar, doav u kuhinju,

upita ju za ime njezina strica, vele, da je i on bio

arija potrai medjutim potenoga vozaa, svo

cesto putah u Petrogradu, te da joj moda i pozna strica.

ga jedinoga prijatelja, te mu plau kae, da joj rod

bine u Petrogradu vie neima.

Dobroudni se voza

stric je etnik, a ime mu je Antun Vasiljev,

na to vrlo uzbuni, to da radi sad s mladom titje
odgovori Marija.
nicom? Odmah mu srdcu odlane, kako mu se kerma
Vasiljevi! rei e od uda Jovan.

udna
rica priblii, te mladoj dievojci predloi, da kod nje

stvar, njega je nee u Petrogradu nai, pa obila grad

bude sluavka. Marija primi tu ponudu verlo zahvalno;
kraj na kraj.

.
imala je bar kakvo takvo utoite; ali sasvim drug

Zar je umro? upita ga od uda Marija.

ije, nego se je nadala u kui svoje tetke.

Nije, valjada jo ive, ako nije u Sibiriji zagla

eljae joj svako dobro, te oprostiv se srdano njom,

vio, odvratit" e joj kermar.

Voza

otide put Petrograda, obeav joj prije, da e ondie za

U Sibiriji! uzklikne Marija. Za boga, ta kako

etnika Vasiljeva i njegovu gospodju na sve strane raz

pitati.

Iako, odgovori Jovan. n bijae jedan od

I tako ostane sirota Marija u ozloglaenoj kermi,

najviernijih priverenikah vojskovodje Mnnicha, a kad je

te neproivi ondie srenih danah, rade svagda teke

ovaj od nae carice u Sibiriju bio prognan, bude mu i

poslove.

etnik Vasiljev za druga poslan.

vrlo sklona pokazivala, s toga ju i Jovan prilino mi

Ja to jamano zna

dem ; jer sam se ba onda u Petrogradu desio.

Ali moja tetka biti e valjada jo ondie?

Kata ju je dodue dobro drala, te joj se

lovae; ali zato je vie imala od zloeste Minke nesgo

dah, koja joj se je vrlo neprijazna pokazivala, pa ju

- upita Marija drhtjuim glasom.

na sve naine vriedjala.

prekorila; ali joj do toga ni nije bilo mnogo, zna

Nije, ona je dragovoljno ila sa svojim muem

u Sibiriju, odvratit" e joj Jovan.
0 boe, to e sad od mene biti? uzklikne ne

u sreno dievoje suznih oijuh.

Kata bi ju sbog toga esto

ju dobro, da joj gospodari moraju kroz perste gledati;

jer je mogla ovu kuu vema na glas iznieti, nego bi
gospodarom po volji bilo. Uboga Marija osietjala se je

357
nesrenom; jer je na skoro uvidiela, da

brieuljci, imam kakvu takvu kolibicu i koji lanac zem

se nalazi u kui, koja je pouzdano utoite sumnjivih

ovdie vrlo

lje. Ja bih mogao bezzazlenim seljakom od velike ko

ljudih, s kojimi se je kermar vrlo prijateljio.

risti biti, jer sam mnogo vidio i mnogo nauio! Oni bi

Tako prodje zima, a prolietje se priblii.

Jedne

me ljubili. Ja bih bio njihov prijatelj. Ja bih bio opet

krasne svibanjske veeri razvedri se turobno lice mlade

sa svietom spojen, od koga sam sada evo odkinut,

sluavke; jer se je povratio njezin prijanji suputnik,

kao i sa grane uvehli list, kojim se nestani vietar titra.

voza iz Drpta, te se vratjao u svoj zaviaj.

Eto tako razmiljavaju prevare me sladke sanja

U Petrogradu razpita tono za etnika Vasiljeva

rije te i zaboravim na svoj put u Tibet, Kitaj i Coreu.

i za njegovu suprugu, te doznade, da su obojica u Si

tko moe svoje misli navijati? Mata moja razigra

biriji; ali da jim meima izgleda pomilovanju.

me, razniei i raztui.

Akoprem

Mariju ova viest, koja joj je zadnju nadu otela, verlo

ide nazorice k meni.

U to spazim dievojicu, gdie

Bijae na seosku obuena, bo

raztui, ipak ju morade, onako osamljenu i ostavljenu,

S0noga, ali ista. Moglo joj je biti deset godinah. Obi

dolazak jedinoga prijatelja razveseliti. Drugih bi da

nah u dvorani vrlo nerado dvorila; jer su u njoj ve

dje krajem mene i nazva mi umiljato

om stranom surovi i neotesani gosti boravili. Danas

Upitam ju: Ako Bog da, diete? Neidem daleko!

pak upotrebila je svaku priliku, da se u njoj to vie

odgovori mi ona i zastane preda mnom, gledaju me od

zadri, te da se s vozaem zabavlja.

uda: Neu daleko. Traim naih kozah, koje ovdie

Osim vozaa

dje stazom lieskar, i sve me udnovato pogledaju pro

dobar veer.

bijae ondie jo samo jedan putnik, niekakav tergovac iz

negdie po lieskaru brste, pa u ih tierati kui, jer se

Rige, opasan remenom, punim novacah. Ovoga je Jovan

je ve i Sunce nagnulo. Kad sunce poine, dodju one

vrlo udnovato motrio, te je mladoj dievojci i teko

dakako i same kui, ali rada bi ih ranije pomuzti, da

na srdcu bilo; ta znala je, da se nitko nebi smio

idem s otcem pred Ruicu.

pouzdati u potenje njezina gospodara.

ostavak sljedio

A tko je ta Ruica? upitati u ja. Nisam se mo

gao nagledati liepoga dieteta, koje je preda mnom ne
stano i nevino skakutalo.
Ej oviee, ta mojoj je sestri tako ime. Odniela

Mali uzroci.
je jutros u gradi jaja i sir na prodaju.
Dvojaka pripoviest od akea.

Kadkad idenu

i ja njome, kad joj moram pomoi nositi.

Ali danas

je mogla i sama odnieti, jer nije mnogo imala. Ta ju

III.
tros sam i na kuu morala paziti, jer je otac otiao
Kua ne mo na vojnika.

bio u selo, da preda sitniaru Cincareviu dvadeset i

(Nadalje.)

etiri drvena pladnja, a toliko i kutlaah i pune take

Sedmi dan, kako sam se zaputio bio u Aziju - bi

jae to nieki krasan veerspustim se, da odpoinem

vilah. Zato sam ja morala variti uinu, jer nebi imao

ta na podne uivati.
Radostno sam sluao malu zamovetaljku, i nije ne

pod ruinim germljem, koje se je nadviesilo bilo sa

litice.

Okolica je prekrasna. Bijae to plodna, dobro

obradjena zemlja medju brieuljci.

Svu sam ju razgle

dao, jer sam leao na obronku pod niekom planinom.

nikakve muke stajalo, da ju za svata izpitam. Sladkim

glasiem izpria mi ona redom, sjede preda mnom na
peini, kako se kod njezine kue radi i kruhom hrani.

Izpod noguh romonjae mi potok, koi je niegdie blizu

Saznam, da joj je otac bio porunik, da je u bitci iz

mene na desnu ruku morao padati, jer sam uo, kako

gubio nogu, sad da ive ovdie u svom zaviaju, da ima

slap umi.

niekoliko lanacah zemlje, djelja tokavu derveninu pa

Medju njivani i brieuljci, po prilici jedan

sahat od mene, svietlucao se je iznad grmovah zvonik

tri.

seoske crkvice, a u maglovitom prikrajku nazrijem i

me dvije koze. Vidielo se je, da poznadu i ljube svoju

malen gradi.

gospodaricu, jer dotrae onaj as k njoj veselo me

Ovdje bih se rado okuio! pomislim u sebi: Za

Dok mi jo u riei bijasmo, pomolie se iz u

ketju, i polegoe preda nju. Neda se opisati, kako je

to sam ja odsudjen, da se poput Kajna prebijam po

to sve mene ganulo. Tim vema me se je to primilo,

svietu bez kue i kuita?

Moga neima nigdie ni jed

to sam ve nedielu danah bio u misli medju Perzi

Sviet je razdieljen, mene nita nije za

janci, Mongoli i Tatari po divljih pustarah, pa se od

noga busena.

palo. Blago si ga meni, da u onom seocu, medju polji i

rekao svega plemenitoga uivanja na ovome svietu.

358

Razgovaraju se s malom Slavicom, ko to joj je

ja svakako moram biti velik gospodin; dade me na

ime bilo, razali mi se, pa se zaelim kakve godj koli

svoj troak na nauke i u velike kole. elio je, da

bice, koju bi mogo svojom zvati.

se uim bogosloviji. Ali ja sam mislio, da ja mogu jo

U to se zauje krupan glas: emo li ii Sla

dalje od propoviedaonice, te odem u vojnike, odlikujem

vice? i iza lieskara pomoli se pristar oviek, obu

se, i zerno mi raznese nogu. Govoriti emo jo o tome

en na seosku.

nas dvojica. Kako vam je ime?

Po njegovih velikakih brinah i dr

venoj nozi dosietim se odmah, da je to Slaviin otac.

Izpriam estito diete, da sam ga ja svojim zanoveta
njem zaustavio.

A on ni pet ni est, sjede uz diete

preda me na kamen, pa e opet s poetka zametnuti

razgovor.

Gjuro H. odgovorim mu.

dobro, dragi moj Gjuro, hodite sada sa mnom,
pa ete kod mene noiti; jer se ve i suton hvata.
Nehiti vam se valjda jo u Perziju.
Pristanem na to. Podjemo stazom kroz grmove

Odkuda, zemljae? upita on, miere me od glave

do pete.

kui vojnikovoj.

Liepo li ju bijae pogledati pod sie

nom dvajuh orasah, u malenoj dolinici medju brieuljci.

Iz Bea.

Za nami valjae se potoi piene preko sivih peinah.

I ja sam bio u njem. D se ondie ivieti, kada

Premostismo potok i udjosmo u obor, pred malenu, vi

oviek ima oda ta.

Pa zemljae, ako Bog da sada?

novom lozom izprepletanu kuicu. Po krovu prha jato

golubovah, a po dvoritu sve vrvi ivad.

U Rusiju.
I ondie sam ja bio.

Iao sam u Ukrajinu po

konje za moju pukovniju. oete li se smiestiti u Rusiji?

Mislim odanle onda u Perziju.
U Perziju? I ondie sam ja bio.

Slavica iz

nese piliem hranu, koji su odmah s kovkom k njoj

doletieli.

Uz kuu bijae nagomilana gradja, od koje

je hromi vojnik vieto izdjelavao svakojake drvenine.

Prokleta je to

Na drugoj strani kue bijae vrt, vrsto ogradjen i liepo

zemlja, gdie se zaeli kapi vode, a vrela vietrina hoe

obradjen, a okolo svega njega poredane voke.

ovieka da zagui.

njemu bijae peljnjak pun konicah. Nikoje miestance

to ste nakanili u Perziji.

Proi u samo kroza nju; elio bih u Tibet i

Prema .

samotne te kuice nebijae uzalud. Hromi vojnik odvede

me u malu sobicu i sprti mi s ledjah moju putniku

Kitaj
Gospodine, vi ete imati bogme i popoii.
nisam bio tako daleko.

Ja

I zatim pone mi pripoviedati, da je dvaput uda

torbu. Zatim mi donese Slavica kruha i zdielu mlieka,

da se malo zaloim.

Liepa i umiljata bijae sobica;

jer je sve u redu, sve isto bilo, ako i jesu stolci, klu

rao na Turke, na posliedku da su ga zasunjili, pa kao

pe, stolovi i ormari, i drugo pokutvo, jelovi i hrastovi

sunja prodali tja u Perziju. Tu ga izkupe ruski tr

bili, a sve to dielo domaina.

govci, i on opet ode u vojnike i dotle je sluio, dok

Kako mi je spaen put u Kitaj.

mu zerno neodbi jedne noge te nije ve bio za vojnika.

Hrom dodje kukavac u svoju postojbinu, gdie je za
teko samohranu

majku, koja je

nakupovala

nieto

Malo kanje unidje i vila ote sakrivene mirne ko

libe u sobu, Ruica, sestra Slaviina, mlada dievojka u

zemlje od onoga novca, to bi joj on kadkada svojske

estnaestoj godini. Bijae to iva krasota idylliska. Pri

poiljao.

Sagradi na svojoj zemlji do ume kuicu, po

prosto, ali vrlo isto bijae obuena i bosonoga, kano

sahata od sela, uzme potenu dievojku, koja je pred

niekoliko godinah umrla, a on je odtada, kao to

i njezina mladja sestra; a narav ju je olilato nadarila

bila. Imala je na ruci slamnati eir, a na glavi ko

kae, sretno ivio sa svojom dieicom.

aru, izpod koje su se vijale guste, plave pletenice plb

Pita me on na to, zato sam se ja dao na tako

dalek put, pa nane klimati glavom, kad sam mu po
istini sve kaza0.
Gospodine, ree on, to nikako nemoe biti
razborita, nego je oajana nakana. Radi, pa se kru

pleih.

Bijae se od teke sparine i daleka puta za

praila u obrazu. Kad je stupila u sobu, nasmiehnu nam

se umiljato svojima modrima oima; skine koaru, dade
najprije otcu ruku, pak onda meni, pa nam veselo na
zva dobar veer. Za tim prui setri pregrt ranih tre

hom hrani. oviek, koi zna, kolikovi, nai e svagdie

anjah, koje je u gradu kapila.

sebi koru kruha, ako neprha po zraku, i ako se ne

mogli napripoviedati. Ja sam se u toj kui tako brzo

srami raditi. Tako sam vam ba i ja bio

udomaio, kao da sam u njoj bio ve Bog zna odkada.

mladiem.

obiestan

Na upnik, pokojna mu dua, miljae, da

Kod veere nismo se

Starina pokazivae mi poslie svakojakih kaleah, krsti

359
ah i drugih sitnarijah, to ih je on iz javorova ili li

Historini Aphorizmi.

pova drveta vrlo umietno, ali ne ba po najboljoj

ii.

prilici nadjeljao. To bijae roba, koja mu se je naj

bolje mladjala. Obeam mu, da u mu sutradan mari

Kreposti se gube u koristi, pa jih nestaje, kano to se

potoci gube u riekah, a rieke izezavaju u bezdanih i po
north vodene svietine, morske dubine.

sati niekoliko obrazacah, po kojih moe rezkati i svoju

umietnost oplemeniti.

Do nieko doba noi sjedjasmo

pred kuom, priaju sve kojeta.

i razni moga najvr" bori za rav

dvogorov modynara.
Demos. Olynth. A. 24.

Spavao sam na i

stoj postelji od litja pod krovom u sobici, gdie

starac djelja0.
Ali za dugo nehtie mi sam na oi.

Relinquendum etiam rumoribus tempus,

quo senescant: plerumque innocentes
recenti invidiae impares.

Mnogo godi

nah ve nisam znao za slasti obiteljskoga ivota. Jaoj,

kukavico sinja, zar si i znao ikada za njih? Jo nejaku
umrije mi majka, a bratje mi sestarah nisam nikada ni

Bez jedinstva srodnih plemenah necvate sloboda,

imao, i tako bijah jo deakom sam kao okresano der

kano to neima prave radosti u kui, gdie srodna e

vo. Otac moj nije ivio za svoje diete, nego je samo

ljad ive u zavadi i omrazi, gdie je po krvi i srod

mislio, kako e se koiti i iriti na velikaku.

stvu jedna zadruga po misli i prkosu razkinuta i raz

druena.

Sasta

ju se s tobom na velikoj koli, Sreko, uio sam se

sladka prijateljstva, ali sudbina nas brzo sastavi, a
jo bre razstavi. U prestolnici, na dvoru vidjao sam
sama ugladjena drutva, kako se dosietljivo obmanjuju
i razkalano ivu.

Nenadje tu ive due, koja e ti

Jedinstvo jednoga naroda bez narodne slobode go

tova je bieda i nesrea.
to se jedinstvo neslonih plemenah dalje iri, to
biva ono ve onako teko breme jo vee i tee, koje
tlai i sagiba ramena zarobljenu narodu.

iskrenu rie kazati.

U kui baronice Pagorelia robovao sam kao pro
gnanik. A od to doba potucao sam se po svietu.
koga nisam poznavao, a nitko ni mene.

Ni

Imao sam sa

mo suputnikah. Radoni, vajcar i otac ivko bie sa

mo na as sa mnom, pa ih odmah i izgubih. Obiteljsko

Jedinstvo plemenah bez sloge i bez narodne slo

bode to je zaokrueno, utvrdjeno gospodstvo kojeka
kvih po nemilosti gospodarah, koji mudro i lukavo
umiju upotrebiti svadju lude dietce.
to e jedinstvo narodu bez naravne, narodne

ivljenje iz daleka sam samo poznavao, po etnji, po

slobode? to e jedinstvo narodu pod pandami ta

roditeljih, koji su pred kuami sjedili s dieicom, kad

djega orla? to e jedinstvo narodu u eljustih tu

sam ja putuju prokazio, ili po krmah, gdie sam pre

djega lava?

noivao,

Ovaj veer evo okusim uz izkusna starinu

Bolja je sloboda bez jedinstva, nego jedinstvo bez

i razgovorne dievojke svu slast domae sree; gdie i

narodne sloge i slobode.

po ipcih rue cvatu; gdie svuda ljubav vlada i sve na

paja; gdie je posvetjen svaki zakutak u kui, svako

svih srodnih plemenah: treba prije svega da je u na

miestance pred kuom, gdie je svaka i nesietna stvarca

sli i dui sloga jedinoga naroda; a zato treba bud

Zato prije svega treba da je sloboda u serdcu

mila, jer spominje na prole, ugodne dane i rekao bi,

ve je obitelji prirasla; gdie se svaka ivotinja miluje;

svojstva, koja e sama jednom sagraditi pravo naroda, a

gdie milovanjem sve odie; gdie je i suza draga, i briga

jedinstvo,

ugodna, i priekor milo.

Ovoga veera nauim se, da

Prije, nego se stane graditi kakva sgrada, trebu

oviek nije rodjen za samca, pustinjaka ili kalugjera,

da je obrazac u misli i glavi naimara: tako valja prij ,

nego za druevni ivot; i da je obiteljski lietopis doista

nego oivi jedno dravno tielo, da su crte o nje u

i zanimljiv i pouan kano i svietska poviest, da ti je

osnovane, da su osnove i pomisli u glavah i duhovih

kuica s vrtom i njivom, i srdce, koje je tvoje i vie

itavoga naroda jasne i jedine.

niije, doista milije, nego da ti se itav narod klanja.

Jednako valja prezirati i proklinjati, kano to go

spodstvo, tako i robstvo.

(Dalje e sliediti.)
Narodi su zarobljeni; jer su nezreli.
Narodi pokazae silu rukom svojom; oni razasue
ohole u misli i serdcu.

360

Narodi sbacie silne s priestola i podigoe poni

sam; jer njim zajedno boravi u drutvu Bog, sviest.

pravde i prava, glas razloga.

A narodi mogu podii trubu spasenja u ime Bo

Bog i razlog! da, ko

liko je ovo drutvo! kakvi li su u njem razgovori,

kakve li utiehe, kakve li zabave! kako li je uvu dru

ga, koi je po sebi, po svojem bivanju prvo naelo

enje puno visoke slasti, milinja i milosti!
jednakosti i slobode.
Zato, za slobodu i domovinu muke podnositi, nije
Bog sve jednako hrabri ili slobodi: Bog je pralik
nesrea, ve druga, via srea, milota i dika.
hrabrosti i slobode: Bog je prava hrabrost i sloboda.
Zato narodi bez Boga i slobode nebi ino bili, ve
veliki miehovi, iz kojih bi tirani bezprestano uzimali i

Narodna napitnica bosanska.

vadili hranu kletoga ivota svoga.

Iz sbirke V. G. -

Plemenite su misli ari, kojimi se na ognjitu

ljudskih duah nieti i zapree arki plamen domorod
stva, narodnoga ponosa, samosviesti i slobode.

III.
I zdrav, kuni domaine!

Koliko je u aici tru

novah, toliko imao sinovah! Koliko je u ovoj aici a

Rune su misli velike, gadne, strane adaje i ne

mani, koje piju i prodiru zdrav mozag ovieanstva.

rah, toliko imao snaah")! Od onih ti snaah sve tielo

gani, kako vuk brzinom *) i lisica mudrinom *) iz)
opelicom i Zenica *) enicom i Kokan luem, Kruevi

Koga su ostavile krepke misli o kreposti, ponositi

ca") krukam", Skadar") pukam", Sprea *) kaikami,
uzleti duha, ugodni plameni uvstvena srdca, onaj trai
do li polje kadijami, Sarajevo blagom, a Taslia") zla
ovieka; ali ga do vieka nenalazi: onaj trai druga i
tom, Vares gvodjem, a Neretva") grodjem! Ondalen
drutvo; ali se nanj nenamieri: onaj trai bez odmora

nam dolazilo liepo pivo i vino!

nieto, to je domovina; ali on je ugledati nemoe:

ici bilo liepo pivo i vino, vinuli nai dumani repom

on je sam, on je bez ovieka, on je bez ive due, bez

niz posavske lugove!

drutva: on neima ni zaviaja, ni domovine, ni postoj

naplatili! Niti se amo vratili! Kroz kami se provukli!

Ako i kad u ovoj a

Naplatjivali dugove,

niti duga.

U luli noge prikrstili! Ondie jih i smrt nala! Zdrav

bine, ni otabine, kad nezna, kad neosietja, to je i
do li baa, to u ti i ja dilje plesti, kada u se i ja
smesti.

vot due, to li ljubav najvea, ljubav jedina.

A jadnik kakav izdie iv za narodnu stvar, za
milu majku i sreu njezinu: ami biedan u crnoj tam

Knjievnost.

nici, gdie ga guje i jakrepi obilaze, ujiedaju i mue, kano

G. Stjepan Vasi, doktor medicine, pozivlje na predplat

Istorije stare Grke, to ju je preveo sa talijanskoga. Knjiga e
izii u dvije esti, koje e obie sainjavati jednu svezku, do dva
mieseca danah, a stajati e pledplatom 80 nov. Kanje e joj po
skoiti ciena na 1 stot.

podle osvetnice tiranstva, kano ljute srde mranjatva

i proklete neprijateljice ovieanstva: pa taj jadnik
nije duhom nesrean; jer ga tiei i podie pomiso, da
je uradio, to mu je zadato bilo, da je sebi za pleme
svoje zadubinu ve nainio, da je slavu u pravednom

Prof. Jovan Bokovi izdao je drugi dio svoga Izvoda iz

srbske gramatike, u kojem je srbska sintaksa. Jedna svezka stoji
40 nov.

narodu zasluio, makar je i nepostigo; jer ga saviest

ohrabruje i oivljava; jer zna, to je sloboda i ovie
anstvo, to je krepost, to li domovina, koju je od
prevelike ljubavi izgubio, za koju je dobru sreu i viek
svoj poloio, kojoj je svoje dane i noi posvetio, za
kojom Sad uzdie, a koja mu je sad najsladji Sanak,
najjasnija zora prolietna, kad prva ljubica u tihoj do
Ilini napupi... najjasnija i jedina zora....

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

On nije

*) Snae su nevieste, ili sinovlje ene.

*) Vuka dri narod za najbu zvier.
*) Lisici neima mudrije.
*) Za zeca kau, da je najvaraviji, kad ga psi tieraju. Opelica
je varka, lukavtina.
3) Zenica je varo u sriedi Bosne blizu Travnika.
ruevica je kneina u Trebinjskom kadiluku.
*) Skadar je grad na Bojani.
*) sprea je voda u Bosni, nedaleko do grada Zvornika.
*) Taslika se zove i Plievlje. To je varo u Hercegovini.
*) Neretva je rieka u Hercegovini.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 12. studenoga 1864.

Bez uzdaha tko je gleda,

Ter mu dano goriet' nebi,
Ili stvoren sav je od leda,
Ili srdca neima u sebi.

Dari vojska od Poljaka'

Za viteza Sokolicu;
A turaka za junaka
Korevskoga vierenicu.
Ipan Gunduli (Osm. V.

Marodne piesne bosanske.

hrabrenje mladei.

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

IV.
Sdaine u kazalitu *).

I,
Koi se je perom svojim pravedno po svietu raz
Mladjan Jovo i ljuba Angja.
glasio i proslavio
590
Mladjan s" Jovo na vojsku oprema,
Ljubu Angju ostavlja kod majke.
Ljuba Jovu Bogom pobratila:
Povedi me sobom na vojnicu i
Bit u tebi vojvoda pred vojskom,
Nosit" u ti barjak na ramenu,
Na drugome puku-talijanku.
-wo za Boga primio,
Povede ju sobom na vojnicu,
Bila mu je vojvoda pred vojskom,
Nosila je barjak na ramenu,
Na drugome puku-talijanku.
Kad to vide talianska gospoda,
Pa govore sva redom gospoda:
Mili Bogo, itava junaka!
Da nam hoe da ostane ovdie,
Dali bi mu od Talije kljue,
Dali bi mu Talianku dievojku.
Al' govori prelijepi Jovo:
Boga vama, talianska gospodo!
to e njojzi od Talije kljui?
to e njojzi Talianka dievojka?
Kad je ona lijepa dievojka.

kano

prvi spisatelj igrokazah u

Francezkoj, a koi nije umovao nita, ve srdcem pri

dobivao serdca, koi je umio po naravi i udi ivo cr

*) . Ivan Sdaine, Francezom omilio piesnik veselih igarah i

spievokazah, rodi se u Parizu 4. Srpnja 1719. god. Otac
mu bijae naimar gradjevinah, pa kad je u biedi i sirotinji
umro, izui Sdaine u mladosti zidarstvo, i tako hranjae za
dugo rukom i lopatkom ostarielu majku svoju i dva mladja
brata. Kad je bio marljiv i viet svakomu poslu, baci na njega
paljivo oko graditelj Buron, pa i gdiekoji manji poleti pies
niki, n. pr. kojekakve piesme ipotpourri) Tentation de
Saint-Antoine i druga piesma Epitre a mon habit, ovimi
radnjami omilie on Lecomteu, koi mu je sve, to treba, na
nako i dao, tek da se sasvim posveti knjizi i knjievnoj za
bavi.
Najznatnije je ono, to je Sdaine na polju aljivoga spie
vokaza uradio. Zato kau za njega u Francezkoj slavno i
astno, da je upravo on zaetnik ove struke knjievne i da
ju je on stao prvi briljivo njegovati i gojiti.
Prvi komad, koi je napisao, da se na pozorju prikae,
bijae Le diable a quatre (1756), to je Philidor glasbom
ptio. Najljepi je aljivi spievokaz, koi je napisao Rose
et Collas (1764). Osim toga ima jo mnogo drugih spievo
kazah, koje su u glas metnuli ponajvie Grtry i Monsigny,
pa su jo i danas po izbor komadi franc. kazalitah. Izdao
je na sviet i vie aljivih svojih igarah i dramah; no te mu
nisu upravo udjenim rodom urodile.
Poto je liepu pounu piesmu spievao Le vaudeville (Par.
1756), postade Sdaine lan akademijski; a umre 17. Svib
nja g. 1797.
Sva su mu diela izala pod nadpisom Ouvres dramati
ques u Parizu g. 1760. i 1776. (4. sv.).
Najvema mu priznade i proslavi knjievni rad i trud kne
inja Salmova u svojem spisu loge historique de Mich.
ean Sdaine.
46

362

tati ime i dogadjaje, pa udesiti sve samotvore svoje

Sdainea ide osobito za ono slava, to je po dru

onako," da budu to udnovatiji i divniji, a uza to na

ge pisce najtea muka, a to je njemu na kazalitu to

ivoj istini osnovani: pa taj oviek bijae Sdaine.

likim liepim rodom urodilo: on je umio sve, nesamo

Ovomu spisatelju, koi je bio u drutvu s onimi,

riei u dielu, ve i kazalitnike, kako dolaze na vidielo,

to su osnovali golemo kazalite Opra-Comique, koi je

pa i Sgode i ine i sva diela onako pravo i sgodno raz

mnogo vremena tomu zavodu bio glavni i najjai stup,

niestiti, da je sve ine kamo nadkrilio. I tako bi znao

njemu preziru toliki liepi duhovi svu liepotu i milinje,

Svagda ve u napredak, da e njegovu dielu na pozorju u

te nee da mu znadu za kakvu jakost i snagu u pisa

poetku, u sriedi ili svretku dobra srea biti. On je

nju.

tu osobitu umietnost tako umio, da je kadto i esto

Ali i sunce prolazi kroz kaljava miesta, pa se

neokalja.

putah navalice obinstvu asak neugadjao, da se potom

On nepomisli nikad, da ugodi onakvim gledaocem,

koji su bogati, pa od bezposlice neznadu, to rade, i

ukae iznenada zato sjajniji, pa da protrese i razigra

dolaze u kazalita, da se ondie po

ukraenih loah

sva serdca zato ivlje i jae.

Bijae jedno vee, te se dogodi, da sam se ja

otegnu i izvale, pa sve ekaju, hoe li jim kazalite

u kazalitu upravo do njega pridesio onda, kad su pri

otierati mrzku volju i dugo vrieme.

kazivali jedan njegov komad.

Njemu nebijae

Prvi in zametnu pri

za drugo, ve da mu odobre komad oni, koji se razi

zemlji rogobor i mrmljanje amo tamo.

zemlje i u najviem spratu od kazalita dese; njemu

gleda nita i kae ponosito, pouzdavi se u slavu i

nebijae za drugo, ve da ga pohvali na jedan glas ono

slavlje: ini se, da su nezadovoljni, pa su se razljutili

silno mnotvo puanstva, koje nehaje i nepita, eda li

sve onako najedanput; trebalo bi zaista da jih kazninu,

On na to ne

je ovaj il' onaj pisao, nego se od naravi i kano od na

pa da zapoviedim, da padne zastor; i tako da jim uz

gona zanosi za svimi uvstvi, to je u njih kakva rie

kratim drugi svoj in.

ili kretnja na jedanput pobudila i strelimke razplodila.

Prodjimo se, kazao bi esto putah Sdaine mla

"

Drugi je evo in zapoeo.

A ivot prikazivanja,

kojim on oivljava svakoga, izabrane riei, kojimi sja i

dim spisateljem, koji su ga cienili, slavili i svagda tra

vrije bez odmora, i brzina ina obuzme itavo slua

ili u svem nasliediti, prodjimo se toga, neka nastoje

teljstvo, koje se od nezadovoljstva i nemira provergne

oni izmedju naih novih pobratimah i drugovah slavno,

u jedanput u preliepu slogu, sve dok se razplamti ugod

da zabave gospodstvo i bogatstvo, koji misle u sebi, da

nim plamom i zanese od radosti.

su Molireu ili Racineu od oka takmaci. A za nas,

Znao sam ja dobro, hoe sad Sdaine, podsmie

koi se kojekud prebijamo i veremo zabitnijom stazom,

vaju se, da e se kajati za ludoriju svoju.

neletei nikamo nebu pod oblake, ve u selu gledajmo

li sad da jim pokaemo iznovice one sgode, koje su

sviet i seoske obiaje, ovdie crtajmo u priprostih sli

jim se krivo prizirali? Ta ja u jih ve jednom upu

kah vesela siela, pitoma prela, gdie se mlada momad

titi i opametiti.

vrze oko liepih dievojakah sve u ali i zabavi, ovdie

Netreba

No ovaj na glasu spisatelj, koi je toboe vladao

smiljajmo svoje misli i dosietke, ili opet ondie u gra

i zapoviedao obinstvom, bijae onakav oviek, koi je

du, gdie mesja ni blago, ni zlato, gdie se zadovoljna

umio mudro laskati, pa nebiee nita zanemario nikad,

lica rumene, gdie gradjani rujno vino piju.

tek da mu ugodi.

Ovdie se

vesele piesme ore, ovdie uje kojekakve urke, ale,

poalice i razline priice, ovdie se prava lakrdija radja.
Npitajmo, jesmo li kakvu velikau ugodili, koi

Slabo se povieruju u lane i varave riei svih

onih gotovih udvoricah, koje dolaze odmah poslije per

"na veliko ide, ve gledajmo na dobre stare gradjane

voga prikazanja kakva komada, pa se previjaj ovamo

onamo, pa opet gdieto prigovore, da se ovo promieni,

rtike, na potene trgovce u ulici Saint-Denikoj ili

il' ono odkine, a nisu svi zajedno ponajvie ino, nego

u Lombardah.

podli poslanici zavisti, koja nesmije izai na vidielo.

Ovdie neka bude slava naa, kad jih

razveseljujemo, zabavljamo, obuavamo, a oni ni ne

- slute. Pa makar izmedju naih vijenacah neblistao sjajni
lovor, koi se navrh Parnassa ubire, u njih e biti bar

Sdaine imae obiaj, pa se nebi nikad pouzdao u ni

koga, ve samo u se.
Zato podje on, kad bi po drugi put prikazivali

niekoliko cvietakah, koji e nas sladkim mirisom tie

njegova diela, pa se namiesti u najtamnijem zakutku

iti i ohrabrivati od nemilih navalah kriva razsudjiva

od svega kazalita pri zemlji; i tako bi ovdie, sluaju

nja i svake zavisti.

oprezno na sve strane i razsudjuju svaku stvar po

363

istini, kano

nemilostiv razsudnik kakav, sabirao sva

Sutradan povede mladjega bratia, idje u goru

njime.

mnienja, kojimi se je poslije liepo koristovao.

Niti usilovane i pretierane pohvale, a niti nemile
i ljute razsudbe, nita ga nemogae odvratiti, te on ne

Kako su stupili u goru, ugleda jedan liep, gla

dak bukvi i ree stricu: Ala, strie, liepa ranja, da

izpeeno brava! Ja sam nao raanj, a ti nadji brava,

smetne pomnjiva oka s pozorja, da opazi, gdje je vried

pa emo pei. Ree stric: Ti si, sinko, za moj pos!

no hvale, a gdio mu dielo opet treba da se ukori i

Odsele u te svagda sa sobom voditi, dok te dobro

izuim.

preinai.
U taj as ugleda mali brati ovieka, gdie vodi

I tako, povode se svagda za ukusom i voljom

obinstva, umio bi uzastopce pobudjivati niena uv
stva i itavo kazalite do svega grohota razsmieiti.

jednoga ovna na uetu izpod njivah drumom kroz u

mu. Ree stricu: Ala, strie, dobre li smo danas
sree! Ja sam nao raanj, a ono oviek vodi na uetu

Ovako biee, te se on, previjaju hitro i mudro

ovna.

Hodi ga ukradi de, pa emo ga izpei i liepo

prevrtljivim srdcem puanstva i certaju mu sgode

se pogostiti!

Na to mu ree stric: Vidi, sinko,

najmilije svagda njemu po volji i udi, stade takmiti

kako tvoj stric umietan ukrasti.

Nikako nisu mogli

malo po malo na kazalitu s najuglednijimi knjievnici, i

ljudi od mene uuvati, da jim nebih ukrao.

A sad su

pa si podie ime i sagradi slavu, koju spominju svaki

se domislili i na uetu sad vode ovnove.

Ali se, sim

dan u Francezkoj nebrojena diela, kojimi je on obo

ko, sad s ueta nekrade.
gatio i ukrasio seoski (lyriki) prizor francezki.
Reo mali brati:
Poto je kolievku kazalita Opra-Comique podupro
krasnimi i ugodnimi samotvori, kamo je itav Pariz

ta ti nebi mogo onoga ovna s ueta ukrasti

Ree stric:

hrpimice grnuo, Sdaine u drutvu s Auseaumeom i

Kako, kad ga oviek dri za ue?

Furartom naumi raziriti ovu struku igrokazah, koja je

Dakle ti, strie, netreba da ui mene, nego

upravo prema znaaju francezkomu.

Zato ohrabri iz

vrstne duhove gdiekojih kazalitnikah, koji su se s

ja tebe.

talijanskimi lakrdijai u drutvo udruili i sjedinili.

e vidieti, da e sad ovdie biti.

vieka.

Dakle ti sieci raanj; ja idjem po ovna, pa

I odtra pred o

Pomoju ljubkih i milih glasovah Monsignya, Phi

Za brdom sadje na put.

Imajui nove cipele na

lidora i Grtrya uresi, pobudi i oivi francezko ka

noguh, skide jednu i baci blata u nju, pusti ju nasred
zalite nebrojenimi i razlinimi dieli, to su danas uzo
puta.

I odtra putem za drugo brdo i skine drugu

riti primieri u toj vrsti, podigavi talijansko ka

istu cipelu, pusti ju nasred puta, sakrije se nad put
zalite (Thtre-Italien) na najviu visinu liepote i
u umi.
.

- Idui oviek putem, nadje cipelu poblatjenu. Re

(Dogadjaj sliedi.)

e: Liepe cipele, da ima paricu! Vriedno bi bilo je

oprati.
Pripoviedka bosanska.

U obiaju naroda.

Idje niekoliko korakah naprvo, nadje i drugu

paricu na drumu istu.

Stane se nad njom misliti i

ree: Vidi, da sam ja onu ponio: liepih paricah! I

---Sto e ovam peem, kad je po zlu steen ?

sam sobom ree: Idjem ja po onu. I svee ovna za

grm i vrati se po onu drugu natrag. Dietak iz gr
ma i ukrade ovna, utee njime.

Bio je jedan tat vrlo viet u svome zanatu, koi

imae dva bratia vrlo odrasla i rado jih bijae svo
jemu zanatu poduiti.

Jedan dan odredi i uzme sta

rijega, idje njime u goru. Idui kroz goru, upita ga,

oviek, dok se vrati, ovna nije, koga vie i ne

nadje.

Dietak dovede

ovna stricu, koi jo nebiee

ranja niti usieko; jer nemogae se povierovati, da e

ukrasti dietak bre ovna.

kakvo mu se drvo najliepe vidi. Pazi dietak i ree:

Ala, strie, liepa gredelja za plug!

Idui malo na

prvo, nadje jedan javor: Ala, strie, liepih jaramah

od ovoga javora! Ree mu stric: . Aja, sinko, ti nisi
za me Ivernu se kui.

Zakolje i izguli ga na udnovatu brzinu, emu

se je i stric divio.
U ta doba i stric sa ranjem bijae gotov.
Kad ovna izpekoe, ree stric bratiu:
46

364

Hodi ti, izmisli, im bi me mogo poplaiti.

I ako me poplai, neka ti ovan bude.
Ree brati stricu:

oruanih ljudih.

Sad se otvore vrata

Jovanova,

on

namigne ljudem, ovi ostave kuhinju, a Marija zauje,

gdie su ili uza stube u prvi sprat, gdie bijahu ona dva

- Hodite vi, strie, mene prvi poplaite. I ako

me poplaite, neka vam bude ovan.

putnika.

Mariji se na to vrlo smui, te probudi od

straha Minku, da joj izpripoviedi sve, to je ula i vi

Otidje stric u umu i, naupavi maine, naini

si kako kou od medjeda i zavue se u nju.

diela, i da ju upita za uzrok tomu dogadjaju.

i

to na te spada, to tvoj gospodar sa svojimi

Derui se svakojakim glasom, ide proti dietaku. sprijatelji radi? zamrmlja ona srdito.
Videi ga dietak, viknu i zaglasa:

Lezi, pa me pusti u miru.

bora ti, strie! gdie si u djavolu prije nao

medjeda, da si se u njegovu kou obuko?

Poslije ovih rieih legne ona opet, a tvrdi ju san

iznova obuze. Marija medjutim neimae mira, ona usta

Videi stric, da nita nekoristi, baci ubu od ma

ne lagano, te otide kuhinjom u dvorite. ko je

onamo dola, zauje odmah na stubah niekakav tropot,

ine i kou.

i jedva to se je pod nje mogla sakriti, evo ti Jovana

I kau od toga vremena, da su i medjeda obi

i sa slugom Mikom i ostalimi momci.

Kad su pokraj

ajno stricem prozivali; jer kod nas u Bosni, kad na

skrivalita Marijina prolazili, opazi Marija suasom, gdie

dju trag od medjeda, reknu: Evo, kuda je stric pro0!

vuku sa sobom dva mrtva trupla, spoznav u njih ter

Videi stric, da nije mogo bratia uplaiti, ree

da je jedva dihati mogla.

njemu:

Kako su se u dvoritu vrata zatvorila, povrati se

- Hodi ti, sada mene poplai!

Otidje dietak, krijui kou, koju je od ovna na
mieh sadro.

govca iz Rige i vozaa, svoga prijatelja, i tako se uplai,

I zavee je, pa je napue. Uzme batinu,

blieda, drhtju cielim tielom u svoju sobicu, te pro

ivi no, punu neizreenih mukah i strana nemira.
Sutradan injae joj se, kano da je sve samo nie

pa stane po njoj tui, viui i jauui:

Nisam ja kriv; mene je stric navratio, da ga

kakva strana sanja bila, ali jaoh! Oba putnika izgi

ukradem... Eto ga gore kod strica peena ... Nemoj

boe, te kad je Marija otila u dvorite, da odnese u

me ubijati!... Hodi sa mnom, ja u ti za ovna i strica

kuhinju drvah, nadje ondie krmara s njegovimi po

kazati .... Neubijaj me!.....

monici, gdie iztovaruju kola i premetju bave i skrinje.

Mlada sluavka stane sluajno ondie, a na licu

I joe i pomae, a tue batinom po mieini na

joj se pokazivahu znaci duboke alosti. Opaziv to ker

puhanoj, idui stricu sve blie.

Mislei stric, da oni idu i bratia tuku, iji ovan
bijae, i sve blie sebi ujui, gdie se pribliuje, pusti

mar, izdere se na nju srdito, te joj ree:

uje li,

dievoje, ako ikada to spomene o ovih putnicih, okre

nuti u ti sam vratom. Sad odlazi na poso, mi te ov

ovna peena i pobiee kroz goru.

die netrebamo.
Dodje brati do ovna peena, strica nenadje, pa
Suznih oijuh udalji se Marija, serdce joj htiede
Tat tatu nikad ukrasti nee i nemoe.

Stra

vom e ga poplaiti, da e mu ukradene stvari ostaviti.

i da pukne od alosti. Od sada neproivi nijednoga mir

noga asa, muna ju tuga nikad neostavi; istu svoju
gospodaricu, koja joj se uviek prijatna i dobra poka

Napisao: V. G.
zivae, gledala je s niekakvim unutranjim uasom. Kata
je za sve to znala; no opet posve mirna ostala. Ce
Pustolovima generala Tottlebena.
(Ponaao F. V.)

sto miljae Marija, da joj ovdie ivota neima, te ko

vae uviek nove osnove; ali jih nikad neizvede; ta kud
da ide?

Sirotno dievoje neimae nikakva prijatelja;

(Nastavak.)
Sliedee noi prene se izza sna, probudjena tro
potom i govorom, koi se je blizu nje uo. Ona spavae,

ona nepoznavae nijedno miesto, koje bi joj moglo do

movina biti.
Medjutim nastane lieto, dani postaju tako vrui,

kano to je ve prije reeno, s Minkom u jednoj so

kakvih jo ondie nitko doivio nije. Najedanput poslije

bici pokraj kuhinje, u kojoj bijae, u koliko je kroz

podne naoblai se nebo gustimi oblaci; munje stanu

pukotine od dasakah razabrati mogla, vie do glave

sievati igromovi grmieti, a napokon se spusti iz obla

365

kah i kia.

Marija bude poslana, da pobere pranje

(rublje), koje je do podne s Minkom ondie vieala.

Minka otide i sad njom na poso.

Dok su one me

Turkom i uzetje tvrdjave Chotzyma pod gjeneralom

Mnnihovom.
Poslije toga ostavi Jovan dvoranu, vele, da mu

djutim pranje brale, spusti se takva kia, da su u nie

valja za veerom gledati.

koliko asovah sve prokisle.

njem Miko, pa gledae lievajuu kiu.

Sad pome Minka na

Na hodniku stajae naslo

svoju gospodaricu vrlo psovati; po njezinu bi mnienju

Krmar mu zapoviedi, da ga sliedi u kuhinju, te

moglo pranje ostati; jer ako bi se i smoilo, to bi se

zapome njim vrlo vaan razgovor. Marija bijae ba

u svojoj sobici, te si izmienjivae mokru odieu, nepa

opet posuilo.
U taj as pokau se liepa putna kola, u njih upre
ena dva krasna vranca na glavnoj cesti.
djae ne ba

U njih sie

mlad gospodin visoka, ugledna stasa,

liepa i plemenita oblija.

ze iz poetka nimalo na njihov razgovor; ali hitro

napne svoju paljivost, te, zaduhana i prestraena, pri
slukivae zapoviesti, koje krmar Miku izdavae.

On zapoviedi koijau, da

(Nastavak sliedi.)

stane, te, okrenuv se k dievojkam, upita jih, da li je

ona bliza kua gostionica.
Mali uzroci.

Jest, gospodine, i to vrlo dobra, odvrati mu

Minka, vi ete ondie sve nai, to je putniku po
trebno.

Dvojaka pripoviest od Cokea.

III.

I stanak za me, za koijaa, za slugu i konje?

Kako mi je s plaen put u Kitaj.

upita ju opet tudjinac.

(Nadalje.)

Dakako, gospodine, i to vrlo dobro noite,

uvieravae ga Minka, a kola u to odjure dalje.
Marija gledae za liepim tudjincem; rada bi ga

Sutradan sve je ivo bilo. Ja sam crtao za svoga

domaina. Posao moj zainjavae ala i razgovor. Hro

bila savietovati, da se nesvrati u kermu; ali se pred

mi vie je vidio svieta i bolje ga je poznavao, nego to

Minkom neusudi ni pisnuti.

sam ja mislio.

U velikih kolah, ako ne drugo, barem

Ovaj tudjinac bijae grof Tottleben, bivi gjeneral

se je nauio sve na tanko i razloito razabirati, a to

u ruskoj slubi, koi se na putu iz Varave u Petrograd,

bijae dosta, da moe svoju dieicu sam uzgajati i uiti

prisiljen

ju pravo misliti i suditi o svietu i naravi.

olujom, svrati u ovu krmu.

n je bio

Ako i jest

od miesta, gdie namieravae prenoiti jo niekoliko ni

Ruica est godinah starija bila od Slavice, sve jedno

ljah udaljen; ali se je nebo sve vema oblailo, a i su

su obedvije bile nevina dietca; one bijahu dvije rue,

tom se ve hvatao, odlui on u ovoj krmi prenoiti, te

a ruami bijae im i sav sviet obasat. Neprestanom, se

zorom svoj put nastaviti. Jovan i Kata prime ga vrlo

alile, pievale i igrale se; ali i ale se, zanovetaju,

smierno i uljudno. Jovan ga odmah odvede u prvi

pievaju i gledale su uviek, da se dopanu, ako ih i

sprat u prijatnu i prostranu sobu, te mu obea, da e

jest samo

za dobru veeru to bolje skrbiti.

Bezazlena, dietinska Ruica bijae zbilja prekrasno die

Potom donese gro

fov sluga njegov koveg, a ovaj, budui sav mokar,

mladjana njihova krv na igre

nagonila.

voje. Ni slutila nije ona, da je liepa, a nije ni znala,

preobue si odieu, pa se ponieto u sobi izpravi i iz

da je liepota iemu na svietu.

ravna, obiesiv uza to na zid svoju nabijenu dvocievku,

bi godj rekla ili uradila, razborito. Sve je nieto sanjala

koju je na putu uviek sa sobom nosio.

i slutila, ni sama sebi za ud neznaju.

Na to ostavi

Pa ipak bijae sve, to

sobu, da se, kano to svagdie, s gosti porazgovori i

Niekoga dana prohtije mi se, te nacrtam staroga

zabavi. Glasoviti gjeneral bijae uza svu svoju dunost,

vojnika, dok je on djelao, na listiu od pergamenta, a

liepotu i uljudnost vrlo ljubezan i aljiv, da je sva

da on nije ni opazio. Dobro sam ga bio pogodio. Kad

komu u drutvu vrlo dopao.

Sad nenadje velikoga

sam poklonio snimak dievojkama, stajahu one ude se

drutva za zabavu; danas bijae on jedini gost, te, stu

mkom.

piv u dvoranu, nadje ondie samo kermara i krma

po sobici poludiela od veselja; Ruiino lice poli rume

ricu. S njimi se pusti u zabavu i razgovor, koi vrlo

nilo od otajne radosti.

ivahan postade.

pa ree kerima: Eto imati ete me i onda, kad vas

Uzhitjena Kata primi laskavu po

Istom ti u jedanput pome Slavica skakutati

I starina se ljubezno nasmiei,

hvalu svoje liepote; a u Jovanu opazigjeneral niegda

ostavim, pa se k vaoj majci preselim. Na to e Sla

njega vojnika, a ovaj mu izpripoviedi obirno rat proti

vica: Nee ti nikada umrieti.

Bog to nee uiniti.

366

A Ruica ree: i majka mi je jo pred oima, a ti e

mi uviek biti.
Sad sam morao i dievojke snimiti. Mala brblja
vica Slavka mnogo mi je zadala posla; ali Ruica jo

Pravo veli, liepa moja, pravo veli! No polag

oglasa, pokuati emo p godine. Ako dobro obavi kua
nju, onda je stalan.

Tako mi ree predstojnik; a ja

sam sada znao, tko je predstojnik u kui.

vie. Njezinu idylsku glavicu lahko sam obcertao; ali

Meni, nekadanjemu poslanikomu savietniku, pie
nikako nemogoh ni nanieti na one liepe certe, na be
valo je serdce od veselja, to sam postao pisar i pre
zazlenost i nevinost i ivo rumenilo i tota jo, to se
pisar.

Trudio sam se, koliko sam mogao, da budem

ni izkazati neda. Deset putah sam povrgao dielo i sve

dostojan svoje slube. Tako sam jim se svikao, da me je
mi se je to manje dopadalo. Preve, predugo sam gle
predstojnik uzeo k sebi u kuu, te sam jeo njime zajed
dao u liepu dievojku.

nim stolom. Po tome sam se mogao uzdati, da u moi

Sbogom Kavkae i Perzijo, ti visoki Tibetu, ki

svu svoju platju od pet sto forintih pritediti; jer i mi
tajski zide i daleka Coreo s tvojih trista gradovah! Od
lostiva gospoja bijae mi tako dareljiva, te me je od
luilo je moje serdce: nikud nikamo od te obitelji;

glave do pete pokrojila i zaodiela, to sam poduavao

ona je moja, a ja njezin.

pripadom njezinu dosta razmaenu diecu. Svakoga pa
I starac me je bio ve nagovorio, te sam se oka
zara vidio bi svoju milu Ruicu; u oi svake bogovetne
nio svoga dalekoga puta. No sad sam i to kazao, da u u
Susiednome gradiu potraiti slubicu. Kad zaue moju
volju, sve troje se poradova, kano da im je sa mnom
i nova srea u kuu dola. Starina mi od serdca stisne

nedielje bio sam kod hromoga porunika. Svagda bi me

svesrdno doekali.
Ve smo se i svojatali; Ruica bijae moja za
runica; ona nije ni znala za to.

Ja sam joj bio sve

ruku. Slavica grle malo me neudavi. Ruica mi prui

blago ovoga svieta; ali toga ona opet ni sebi nije vie
ruku, a suze joj poplinue oima, rumenilo licem. To
rovala.
rumenilo bijae mi milo kano i Slaviin cielov.

Onaj dan, u koi me stalno potvrdie za pi

Odem
sara, svetkovasmo kao kakav blagdan.

poslie etrnaest rajskih danah, to sam proivio u kui

vojnikovoj. Prolilo se je dosta suzah. I ja sam plakao,

Misle bezprestano, kako u nekad jo sretan biti,

ivio sam ja i u gospodarevoj kui da nemogu boje.

kad sam se poodmakao bio u polje.

Sva me obitelj milovae, ali ponajvie jo glava obitelji,

S k u t.
to jest, milostivna gospoja.
Ja sam bio namislio, da togodj radei skucam

mi se je svakako sviknuti.

Uvehla ta liepota eliela

Ona bijae ohola i napra

Ikoi novi, da si gdiegodj blizu hromoga vojnika kupim

sita; ali meni je bila svagda milostiva i ljubezna. Da

koi lanac zemlje i sagradim kakvu kolibicu. itao sam

pae, ona bi mi vie putah bezazleno kazala, da sam

u pokrajinskom glasonoi jer su oblasti bile naredile,

ja pristao momak, pa i opasan.

Kad sam se ja tomu

i neviet inio, a ona mi je to kuala onda dokazati

da obina vojnikova mora na svoj troak drati glaso
razkalano i mieno me gledei ruku mi stiskuju. Sad
nou da u susiednom gradiu ima prazna sluba pi
sareva kod kotarskoga ureda. elio sam slubu tu tim

je ve nisam mogao ni ive vidieti: tako mi se je bila

radije da dobijem, jer je upravu onom gradiu bila, ka

odlurila. Svojim prijateljstvom zadavae mi ona pakleni

mo je Ruica ila jaja, med i sir pazariti.

strah; jer sam se sve bojao, da u i ja proi putem

Kotarski predstojnik, star, kotunjav i mrzovoljan

pobonoga Josipa.

Ali im sam ja bojaljiviji, tim je

ona bezobraznija, te naposliedku nije ve bila druga,

ovjek, metnu me na izpit; moji sastavci, moje pismo,
a i rauni, to mi jih je zadao, dopadnu mu se, ali
t sae rameni: Mnogo ih se natiee; ja nemogu
nita obrei.

Bijae ona ena svojih etirdeset i

niekoliko vie godinah, velika, okrupna.

kao, da je nekad i liepa bila.

Od to doba podje sve naopako. Iz pervine pre

navljae se, kao da gine za mimom, da je nesretna, da

Ej, ta zato nebi mogao obrei! na to e pred

stojnikova gospoja.

no da joj odrieito kaem, da mi se netreba umiljavati.

oviek bi re

Dugo me je mierila od

tuguje; no za tim se ponese ni nemare vie za me;

na posliedku me pone i proganjati. to bi godi ja
uradio, nebi njoj po volji bilo; na svake bi me ruke
muila i ljutila, da ostavim svoju slubu. Rekao ja to

glave do pete, pa zatim ogledavala moja diela: Zar si

ili nerekao, uinio ili neuinio, sve je njoj bila pakost,

ti sliep, gospodine predstojnie. Umije li i jedan to, to

pa je mislila, da mi se mora osvetiti.

gospodin Gjuro? Valjda nee vie prebirati -

ve mi je tako prisielo bilo ivieti, da bi onaj as bio

U njezinoj kui

367

otiao, da taj gradi nije bio blizu kolibice hronoga

govorimo se neki put o budunosti. Ja mu kaem, to

vojnika i da nisam elio, pritediti si koi novi.

Sam naumio, i to je moja iva elja.

Nekoga dana dodje iz glavnoga grada glavni finan

cijalni savietnik, da pregleda na ured.

I njega i go

Starac poklima

glavom, pa ni ree: To je liepo, dragi Gjuro. Ruica

se je vema zagledala u vas, nego to ona i sama

spoju mu, koja je ila uzanj, primie liepo svi dosto

misli.

janstvenici naega grada, ko to je i u redu bilo.

vieku mi na umu nije prije uzeti dievojku, dok ju ne

Po

zvae i mene na neku veliku ast kod gradskoga na

Ali ja sam siromah, a i vi ste. Potenu o

moe hraniti.

Ja u vam dati Ruicu ; ali mi kaite

elnika, jer sam i ja bio iz kue kotarskoga predstoj

prije, od ega ete ivieti?

nika, i jer me je on odlikovao.

sedamnaest godinah, pa moe jo i priekati.

Odemo dakle; milo

Ona e biti vaa. Istom

stiva gospoja, kao gradska prima dona, nakitjena i ma

Ustanem iza svoga posla, i poljubim siedoga star

gizdana, uhvatila mua izpod ruke; a ja, to se zna, za

ca i predam mu svojih krvavo zasluenih pet sto fi

pristajui smierno korak za njimi. Udjemo u dvoranu,

rintih, mole ga, da mi kupi zemlje.

gdie se je ve skupio bio sav otmieni sviet ovoga gra

ga, kaem mu, da u mu za godinu danah jo vie

da.

Milostiva gospoja pokloni se do zemlje, spusti

dati.

Uzdam se u Po

Milo bijae starini, vidivi, da je to moja zbilja,

svoje dugake skute, koji su se kao repaa za njom po

te uze novce i pone snovati i razpolagati za Ruicu,

vlaili, pa kad je s onoga kraja dvorane gospoja nad

za ne i za se.

savietnikova u susret joj poletiela, nedade se bogme ni

ona postraniti, te se zaleti preda nju.

Taj as spazim

Razplaka se pri tom od milinja.

U to dodje i Ruica

na na razgovor.

Starima

utre suzu s oka; ali ona ipak biee upazila, te zapita

ja na moje veliko udo, gdie milostiva gospoja u samoj

bojaljivo. Ej, da, rei e starac sumieno, toboe

suknji tromo skakutje preko dvorane, jer je ona rado

kano da je ljutit: Ta gospodin Gjuro hoe da nas

letiela poput dievojke.

I drugi se svi zaudie, te se

nemogoe uzdrati od smieha.

Ali, kad ja spazih po

lovicu oprave milostive gospoje pod mojima nogama,

da, gdie obedviema nogama stojim na rogju tanane
haljine, prenerazin se od straha.

Gospoja predstojni

kova mai se namah rukom otrag, pa opazivi da nei

ma skuta, stane ju grozni jauk.

Sve se je uzbunilo i

ostavi, nee da bude kod nas, kae, da ga svi miluju,

samo ti da ga nevoli. To on dobro vidi, pa s toga i
odlazi.
Sirota dievojka pobliedi, a sklopljene joj ruke
klonu.

Neizusti ni biele ni cerne.

Starac spazi nje

zimo bliedilo, pa se preplai. Ovori! ree on.

Zar ste vi to zbilja kazali i mislili? upita me

uztokalo, ma ja ponajveima. Po sto putah sam molio,

ona derhtjuim glasom.

da mi oprosti.

Nisam, ljubezna Ruice, odvratim ja, otac se

samo ali.

Milostiva gospoja morade se preobui

u drugoj sobi; ja sam joj sm donio od kue drugu

Opravu.

Ali taj dan prodje ju veselje.

Na to joj opet udari krv u obraze. Sve to vema

Sutradan me za zbilja odpravie i kazae mi, da

se onaj as selim iz grada.
kuita.

Eto me opet bez kue i

rumene u licu, ree ona: Ta vi znate najbolje, kako

was svi mi milujemo.
I ti ti dakle? prihvatit e starina.
na obori oi i propusti po tiho: Ote, ti zna

Pripoviedim u kui vojnikoj, to mi se je pripe

tilo, ali i to nezatajim, o em sam dotada uviek mu
ao : kakve sam muke muio u kui predstojnikovoj.
Tieili su me, i neznaju, da meni netreba utiehe. Ru
ica mi jote estitae od srdca, to sam otiao iz
predstojnikove kue. Neki moj drug u pisarni, koi me

de sve.
Ali kada on nee, pa nee da vieruje, odgovori
starac kao i prije.
to bih ja tomu? proapta ona, a suze joj se
naresie u oima.
Idi Ruice, neluduj! ree starina, i zagerli ju

je vrlo milovao, obea mi na razstanku, da e se po

obieruke: to bi ti njemu uinila za ljubav, kad bi

brinuti za me, nebi li me neka udova, bogata gospoja

dole vile k oima? Kai mi po dui.

holia u Susiednom gradiu uzela k sebi.

Gospoja

holia traila je ba tada pisara, koi bi bio zajedno i

gospodarstvu viet. Ja sam ostao medjutim u kui voj
ikovoj, pomau raditi.
Doim je hromi vojnik djeljao, a ja certao, za

Ona zamuknu, nikom poniknu, pogleda svoga otca,

te e rei: umrieti.
Nije ve jo koja! prihvati starac: poljubi ga,
to e biti liepe, nego da ti umre.

On mi je upravo

ovaj as predao petsto forintih, da se jedanput oku

368

ite. I u toj riei dade miju na moje uzkipljele grudi.

na se srameljivo uvijae. Poljubim ju u vedro njeno
elo. Smiehulje se kroz suze pogleda u me.
Ni pune osmice nisam bio jo navrio u kui,
koju sam sada za pravo svojom zvao, kad mi moj ne
kadanji drug pisa, da se ja glavom najavi gospoji Oho
lia, im prije, tim bolje. Odem uput onamo. Dobijem
slubu, kojoj sam se najvema s toga radovao, to sam
brao sedam sto forintih i to sam bio blizu svojih.
Dakako nisam mogao vie ko i prije onamo trkati, jer
glavni grad, gdie sam ja sada sjedio, bijae itav dan
hoda od miestanca moje ljubljenice.
(Zavrit e se.)

Historini Aphorizini.
iii.
Poviest nemoe saterti sve ono, to u svietu nevalja; ali
moe , pa to joj je i zadatak, preinaiti i na bolje
okrenuti hrdjave obiaje, uredbe, nepravedna prava i sve
krive pomisli.
"all" ovi Zeus ivogao vojnara ndira rezervira.
Achilej Myrmidoncem.
Nebojte se od onih, koji ubijaju tielo i potom ne
mogu nita vie uiniti.
Luka XII., 4.
Eda li bi vladam dobro bilo ovoga svieta, neka
su samo glasovite trube narodne, prave izjave narodnih
obiajah i narodne volje, koja je onako stara, kano to
viek i sviet, koja je vierna druica vienoj pravdi i i
voj, postojanoj istini.
Svi su jednaki pred poviestnim okom.
Neznaju se ni kraljevi, nepoznavaju nikakvi ca
revi; ali se poznaje oviek, da li je dobar i pravedan.
Tee je i puno slavnije, samim sobom vladati i upra
vljati, nego priudeenimi avtomati, samokretnici, makar
bilo i golemom etom kakvom upregnutih robovah i
platjenih slugah.
.
Poviest neniti potrebnih, koji su od domorodstva
postradali, koji su narodni muenici: ona neponosi bo
gatih; a ali na kralje, koji su naopako razumieli riei
usuda svoga : kraljevi e trepiti, kako i drugi ne
pravednici, kad dodju pred sud, gdie sudi saviestna
poviest.
Tko ive i radi za samosilje i samosilnike, pa do
biva zato zlata i blaga, on prodaje duu svoga naroda,
sreu i budunost: on izdaje domovinu.
Pravomu domorodcu neka bude ovakva molitva:
Da da, jedini Boe, razum spasenja narodu za
oprotenje dosadnih tudjih nametnikah;
Da obasja one jadnike, koji stenju u mranjatvu,
u tami i gluposti; one, koji lee u smrtnom sienu
podlosti i udvoravanja;
Da uputi noge pogaena naroda na put spasenja,
slobode i mira: istine, pravde i ljubavi.
I pravo se kadto razljuti; a kad se pravedno
pravo ljuti i goropadi, onda plodi polje ovieanstva

Urednik i davnoj Dr. Ljudevit Gaj.

bujnijim cvietom napredka: ljutina prava svih narodah

nije ino, ve ivalj i gradja ljudskoga napredka i dobre
sree svih plemenah na svietu.
Francezki prevrat bijae zakonito edo pravne i
pravedne ljutine: francezki prevrat bijae kobni i divni
rtvenik izobraenstva, duha i svih umrlih na zemlji.
itavo je ovieanstvo jedan sabor. Bog je jedini
vladar i predsieda. A narodi su sabornici i zastupnici
volje i odluke svoje. Njemu ob desnu biljei i oprema
listove o spasenju na sva ljudska plemena pod suncem i
sve kolike narodnosti duh pravde, da jih vri za
gih, koji hoe
se stali tielom
ljudem, kojim
nejednakost i
drutvu.

da budu Bogu jedinomu jednaki, pa su

do nebesah propinjati; i tako su prema
su jednaki, zaista nejednaki: a odavle
preziranje narodnih pravah u ljudskom

Kad se svi narodi jednom nagode i srodnici u je

dinu zadrugu udrue, pa kad mudrom slogom i nesgo
dami opametjeni te strane i gvozdene nejednakosti me
dju sobom izpile i uravne, onda e vieni vladar svete od
luke ovieanskoga sabora, koi od izkona svieta saborie,
jedva jednom potvrditi. Onda e nesreni duhovi pa
lih muenikah narodnih, uzoriti poslanici nezavisnih
pomislih i slobodna uma, izabrane svietlonoe ljudske
sree i napredka, nedune rtve zlobe i tudjinstva,
slavom svih narodah najedno obasjani, iz grobovah i
crnih zakutakah ustati, pa e u drutvu s bratjom
svojom onda prorokim glasom na sve etir strane za
Oriti:
Nebojte se, o Narodi; jer evo, doo je as, gdie
se i vam gradi radost velika; jer vam se danas rodi
SD&S . . .
ima ne moja ju u na njene i
nenaravne nejednakosti; jer e se svi krivi bogovi i
svi kumiri, koji brane i najedno uivaju naelo nejed
nakosti, od osvietena glasa svih narodah vrlo uplaiti,
pa e jih sa lica zemlje nestati, kano to magle u je
seni, kad jih iznenada isti vietar proganja i na jedan
put kojekuda raztiera, da nehude nejednakom silom ne
jakim usievom ljudskim.
I tako e zakon obe slobode ukinuti pravo ne
jednakosti, a svoje pravo jednakosti svagdie na svem
svietu izvriti.
ivot due, poviest uvstvah prolazi opet u due
i uvstva. Zato treba da je pravi poviestnik zajedno i
duoslovac, da uzmogne ovako okom duha svoga ra
zabrati zametke i uzroke golemim prevratom derav
nim i krvavim ratovom, stranomu krvoprolitju, bies
nomu pustoenju, nemilomu haranju i paljenju itavih
zemaljah, jedne strane svieta u nemirnu serdcu pod
nienimi lieri razkone kakve draesti.

Knjievnost.
U Novom Sadu izila je ovih danah i razposlana predplat
nikom prva svezka Zabave Serbkinjama, to ju izdaje Gjorgje
Popovi, urednik Danice. U njoj su zanimljive pripoviedke Ni
kole Gogolje. Ciena je svakoj svezci 50 nov. U prosincu e izai
drugu svezka.
Nastavnica ara. Ljudevita asis.

TUALL
:Terezir
E.--. "T_

U Subotu 19. studenoga 1864.

Teaj XVIII.

Gledah vile uz jezer tekui,

Ter izgubih oi, gledajui.
Sadar vidjte, o gizdave vile,
Sto ste meni jadnoj doradile.
Ignj. Gjorgji.

Narodne piesne bosanske.

Ohrabrenje mladei.

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

IV.
Sdaine

kazalitu.

(Nastavak i svretak.)

II.

Jedno vee bijae u jeseni.

Vila i arolije.

Talijansko se kaza

lite (Thtre-Italien) spremi i uredi; naumie prvi

Za lugom je zelena livada,

put prikazati Richarda Lavova serdca.

Ljubopitnost i

radost, koju je ovaj novi komad svagdie pobudio, do

Po njoj pasu arena goveda.
prati toliko mnotvo svieta u kazalite, da Sdaine nije
Cuvala jih Anica dievojka.
nipoto mogo dobiti miesto u itavom kazalitu, dok ga
Svilu prede, ibriim *) prepreda.

nisu pet putah zasobice prikazali. Isto vee izvodjahu

Kad je Ani dodijala edja,

na pozorju i komad Rose et Collas, pravu sliku i priliku

svilu u zelenu travu,

prirode, milote i ivota.

Svi gledaoci, ovom ugodnom i veselom slikom

Gajtan kupi, oko vrata metje,

obradovani, zanesu se jo radostnije za divnom liepo

Pak mi ide za goru na vodu,
tom u Richardu. Jedna je liepa od druge, a ta je lie
Te mi klekne, da vodice pije.
pota najliepa, gdie se Blondel, trae svagdie po svietu
Al' govori iz gorice vila:

kralja svoga, koi se je u ta doba vratjao iz Palaestine

kui, penje na niekakvo dervo, koje raste, pa granje

Nepij, Ano, te vodice ladne!

oprua nad jednu staru, tvrdu gradinu. Ovdie zapieva
Tu su vodu vile ogadile

tankoglasnu romancu, a usred vesele piesme zauje, gdje

I u njojzi eda izaprale.

mu gospodar stenje i uzdie u crnoj tamnici. Svaki ga

Da je muko, nebih ni alila;

uzdah zasunjena vladaoca opomene viere i obeanja,

Ve je ensko, da ga Bog ubio!

pa on odlui tvrdo, te se zavieri, da e ga izbaviti.

Ova slika, da pravo kaemo, gotovo najkrasnija i
najdivnija na svem kazalitu, osvoji i razigra svaije srd
ce.

*) Libriim znai svilene konce.

S jedne strane junatvo i veliansto bez snage i

sile nemono uzdie u tekih negvah i okovih; a s druge

47

370

plemenita ljubav, tvrda odluka i sladke riei vierna

teljah.

prijatelja zavladaju itavim kazalitem. Svatko se uz

nebi mogo toliko uraditi, koliko su oni.

drma i prene, razdraga i udom zaudi: sve due na

nakav, koi prenemilo razsudjuje druge, sam

! da mi se prohtije, pa da stanem upravo

pupe kano rue u gorskoj dolinici, sva se srdca od mila

raditi bez odmora, prihvati sreni spisatelj, podsmie

raztope, a sve oi rone gorke suze.

vaju se podsmiehom, koga nije mogo pritajati.

Sam Sdaine siedi u jednom tamnom zakutku pri

zemlji u kazalitu, nemie se ni ovamo, mi onamo, haje

Vi, pa da dokuite Sdaine! a da vas uhva

timo za rie, bora mi, zlo i naopako po vas.

i nehaje, gleda i negleda, toboe da ga ni u kazalitu

neima; a on motri i razmilja, kakva je tajna, kakve

A moe biti, te sam ja pokazao u tom poslu,

da sam upravo tako viet, kako i on.

li su ono arolije, koje pomame due u svih gledateljah,

pa jih prodju jednim divnim i udnovatim sievom, koi

d ovieka se nije nita

otelo, pa evo vam,

bratjo, ive glave, ovaj je gospodin niekakav spisatelj,

odvrati esto putah pazljive oi s pogrieakah i manah

koi bez prestanka perom mae i vojuje, a nemoe nipo

u samu dielu.

to pobiedu odrati.

Ali u taj mah jedan izmedju onih, koji

su do njega siedili, razljutiv se na takav nemar i

Pobiedu, da, hoe jedan susied, ni nezna za

duevni led, kae, mrmljajui: Valja sbilja da je zle

pobiedu.

i nesgodne naravi, pa neosiea takvih ivih sgodah

gom, nego jezikom, nee je do vieka ni odrati.

i divnih slikah, koje pred oima bivaju, koje se pred

je tako ledan, tako bez uvstva za sve, to je zanielo

oima razvijaju.

A da kaemo pravo, bolje je, pokliznuti no

Koi

i proniklo ljudsko srdce, onaj nemoe do vieka nita

Kad nehtiede, misle, da nije vriedno, pa se

uraditi. . . .

nenasmija ali u komadu Rose et Colas, hoe na to drugi

I tako se najposlije ta prepirka razpali i uesti.

niekakav gledatelj, nije udo, to nemari za liepote

Richardove.

Sdaineu bijae milo, te se opire bezprestano i estoko

Svatko je slobodan, prihvati Sdaine, onako

naprasito i nemarno, kako mu je narav kazivala.

sam proti sebi, titraju se tom borbom, a osobito lu

dorijom, koja vriedja te udnovate i smiene protivnike,

Da

pa sve vie i vie, dok je dolo malone do akah; ali

sam mogo odobravati i priznavati glasbu bez rieih, a

kad tamo, podigne se zastor najedanput, te stanu ve

ja bih se tomu radovao, kako i vi.

tretji in na pozorju prikazivati.

Pa to vam se ini, u em li ukoravate ovaj

Ovaj dio, koi je najslabiji u svem dielu, u kojem

komad? prihvati. Sve ono, to kae Blondel, nije li sve

je jo i sad bilo ponajvie nestaicah i manah, kojih

izliv valjana viteza, tvrda viera prema vriednu vla

dau?

nije bio izpravio, podade Sdaineu ivu sgodu, te on

Zar nalazite, povika drugi, gdie, u kojem mu

stade nanovo zapredati kojeta mnogo o komadu i za

zivati ljute protivnike svoje, za koje je u sebi kradom

drago vietakom dielu naih prvih, velikih izvrstni

mislio i tiho kazivao, da su mu ovo upravo najetiji

kah kakvu sliku, koja bi istinitija i ivlja bila, koja bi

branitelji: Hoete li jednako, kae jim on, da je ovaj

vema omiliela, a osobito koja bi tako nacrtana i bolje

tretji in vriedan najveih vietakah?

Mi priznajemo rado, kako i treba, prihvatie

ugodjena bila.
prosto vam bilo, gospodo, pa se zabavljajte

gdiekoji, da ovaj in neodgovara dvama prvima. Ta sve

i zanesite za svakom riecom, makar vas i pomama

nemoe ni biti jednako silno u jednom kazalitnom

nala, kako vam je milo i drago. E! nedaj Boe, nije

dielu.

to hrdjava stvar, viere mi; ali svatko gleda, misli i

usavrili, ima itavih inah, koji su neznatni, prazni i

osiea svojski; pa, to se mene tie, ja nemogu plie

skati Ovomu dielu.

nemoni, makar se desili navrh vrha umietnoga pies

Neima nigdie na svietu, ve jedan ljuti nepri

jatelj Sdaineu, koi bi mogo ovako kazati.
, da sam mu neprijatelj! ja nisam nikad na

Pa i u onih upravo, koji su se gotovo najvema

nitva.

A Sdaine razumije ud i narav kazalitnoga

prikazivanja, kako valja, pa e ono preistiti, to je

jo runo.
To e, bora mi, mudro uraditi; a biti e mu
teke muke do zla boga, dok u tom to valjano izradi.

Ta trn zabada u zdravu nogu; a vrla glava

kad biste ga vi podpomogli svojim izobra

potee za sobom itave opore podlih zavidnikah; jer

enjem i glavom svojom, hoe kano iz obuice najupor

zavist je predtea slave! produi jedan izmedju gleda

A

niji izmedju gledateljah, podsmievaju se ka" od rugla,

371

a vi biste mogli, bez sumnje, vi biste mogli dakako

izmakne od nebrojenih gledateljah, koji su polazili svaki

sve te mane izpraviti i nestadke dopuniti, pa na vrh

svojoj kui, opremi i podje odmah za straarom, s kojim

savrenstva podii ovoga spisatelja, koi bi i kamen

se je naumio jo liepo zabaviti, boje se opet, nebi li ga

riemi podigo; jer vi ste onaj oviek, koga je nebo za

to odabralo i namienilo.

tko ugledao i prozvao; ali kad se evo najedanput sta

Ove podrugljive riei, za koje se je Sdaine gra

rina Favart, koi je sa svoje zavisti i kivnosti na sve

drugove u spisateljstvu ve na glasu bio, protura kroz

dio, da su ga se toboe ljuto kosnule, razpalie izno

mnotvo razline svietine, pa, ire ruke prema upor

vice prepirku, pa rie po rie, prigovor po prigovor

nomu razsudniku, povika od radosti: O, moj mili S

dodje i do mrzkih psovakah.

daine! Raduj se slavi i pohvali. Nikad nebiee ni vee,

itavo se obinstvo pri zemlji pobuni i uzruja,

stade ga vika i rogobor: Tiho! povikae odasvud. Na
vrata! bacite pletkaa napolje!...
A na posliedku, kad se igra svrila uz klikova

ni slavnije, pa ni vema zasluene!

Nemoe nitko pomisliti, kako su se svi, uvi ovo
ime, iznenada udom zaudili, koji su bili okolo pies
nika Richardova.

Svi navale k njemu, svatko hoe da

nje i bezprestano plieskanje svega obinstva, svatko

ga vidi i uje: jedni mu se klanjaju, jedni mu opet esti

pohiti, da vidi, kakve su ono svadljivice bile; svatko

taju. A redarski straar, zazor i sramota od svega ob

hoe da doznade, to jim je svadju zametnulo: Evo

instva, nezna u taj mah, to da ini, ve se na kule

ova gospoda, kae odmah piesnik Richardov, hoe si

na vile izvinjuje ovamo onamo.

lom da me prinude, da kaem, da je komad dobar, to

Oni ljuti i estoki branitelji Sdaineovi, koje je

su ga tek prikazali; a ja njemu u slavu nemogu ni

on sve vema i vema derkao, dok jih je najposlije sam

poto plieskati.

proti sebi do biesa dotiera0, stanu sad iznova plieskati,

Kad je ove riei reko, ali stade u jedanput svega

podvikivati i bez prestanka klikovati, a potom udare

kazalita strana i glasna vika, mrmljanje, grohotanje

svi najedanput u smieh i grohotanje, pa svatko pohiti,

i rogobor kojekakav sa svih stranah velikoga kazalita,

to prije da razturi po gradu, to se je tek u kazali

a tri sta se jadah i nevoljah obori iznenada na ne

tu dogodilo.

znana junaka, koi svu radost svoju navalice krije, kano

sam ga dobro u tom ugledao, povika Favaru;

guja noge, te brani sve jednako, to je kazao, pa po

to je onaj, koi ui knjigu u priprostom narodu i pu

navlja, polaze iz kazalita, estoko i naprasito, da nee

anstvu; to je onaj, koi trai svaku sgodu i pomo

nikad plieskati Sdaineu u slavu.

smutljivac, zavikae odasvud; to je pod
mien sluga gadne zavisti, koi je doo ovamo, da baca

opet u narodu, da ga zabavi i da ga uputi na put du

evne sree i napredka.
Svatko kae i priznade, da je ovaj komad dosto

blata na Richarda i da hudi naemu Sdaineu; ali

jan i najslavnijega pera, najmudrije i najuenije glave:

teko onomu, koi zlotvora neima: bacite pletkae na

a svi se dive Sdaineu, kako je smieran, a kako se

polje ...

najedno u isti as plemenito, hrabro i postojano pouz

U koi mah to bijae, u taj mah podje onaj, koi

ini strau, te hoe da uhvati neznana ovieka, pa da
ga zapita, zato smutjuje javni red i poredak.

dava sam u snagu svoju.

Na posliedku Sdaine, poto se je zahvalio usrd
nim i omilielim suparnikom svojim, to su ga ovako

to ete? ta nisam nita poinio, niti me mo

udostojali i slavom proslavili, ode veseo i zadovoljan

ete za to ukoriti, prihvati on ljutito i uporna zna

kui, pa sasvim uvieren o rieih: ako raste dodue

aja. A da iztiera mak na konac: Ja sam ovoj go

na kazalitnom polju dosta bodljiva trnja i korova od

spodi kazao, pa sad hou opet javno, da neu nikad ni

strasti, od zavisti i svake opasnosti, a ono procvieta

do vieka plieskati Sdaineu u slavu.

opet u njem malo po malo krasno cvietje slave i pri

- Kako van je ime? prihvati straar.

znanja, i jedno jedino javno radovanje ukide itav spo

Nemogu ga nikomu kazati, ve samo vam,

men od svih pretrpljenih zalah i navalah.

gospodine.
kad je tako, pa vi hajde sa mnom.

Po fr. Velimir Gaj.

Kako je ovu zapoviest izreko silno na sav glas i

Iniekako sumnjivo, odmah se Sdaine, da se to prije
na vrat, na nos odkine od naperenih pogledah i da se
479

372

Pustolovima generala Tottlebena.

(Ponaio F. V.)

veeru, ohrabri se, te, proav kano sluajno mimo

njega, tergne ga za rukav.

(Nastavak.)

Ovaj to umah opazi, i,

okrenuv se lagano, vidi, da mu je Marija dala znak,

Kia e skoro prestati, ree Jovan, to nam

hudi kia, kad se o toliku dobitku radi!

pa se je umah udaljila.

Dovedi naj

Grof, razumiev mig, pogleda na prozor, te ree

manje tri ovieka sa sobom; jer jih ba toliko imamo

prostoduno: ini mi se, da je oluja prestala, kia

oskrbiti: gospodara, slugu i koijaa. Onda nas ima s

vie nepada, valja da je vrlo ugodno. Idem, da se nie

nas dva petorica proti trojici, nemoemo dakle pro

maiti.

koliko asovah istim zrakom okriepim.

Rekav to, ustade, te ostavi mirno sobu.

Hoe li biti vriedno truda? zapita ga sluga.

dakako, rei e mu Jovan, tudjinac valja
da je bogat i ugledan oviek; koveg mu je vrlo te
ak, ve bi i sami konji bili vriedni, da se toga posla
latimo.
Da je ugledan oviek, to mi se ba nedopada,

Marija ga doeka na hodniku, te, pokazav mu pr

stom put u dvorite, otide lagano za njim.
Sto eli, dievoj? upitaju umiljato grof, kako
su doli u dvorite.
Za Boga, gospodine, budite na oprezu! ree mu
urno Marija. Vi se nalazite u stranoj kui; ovi ljudi

odgovori Miko. Ako izezne, to e pobuditi veliku

nisu tako poteni,

pozornost, te e se povesti iztraga i

da ste vi bogati oni e vas ovu no porobiti, a moe

kako se

pokazuju oni znadu,

Budalo, prekide ga kermar, mi emo se ve

biti, i ubiti; jer znadem, da su po oruane ljude po

starati, da se kod nas nita nenadje. Odlazi, te dovedi

slali. Ako se zauje, da vas ja opominjem, a to mi i

najmanje tri momka i nastoj, da budete dobro oruani.

vot visi o dlaci; ali ja nemogu drugije.

Poslije ovih rieih ostavi kuhinju, a sluga se ta

kodjer udalji. Marija se sasvim zapanji od straha i
uasa.
Tudjinca

naumie ubiti.

Ova

joj miso prodje,

Govori li istinu? upita ju zabunjen grof

Govorim, gospodine, uvieravae ga Marija bri
nim pogledom.

kano ma, kroz srdce; inilo joj se, kano da joj valja
njega i ljude njegove spasti.

Ali kako da mu pomog

ne? Ona nije znala nikakva naina, za nita se nije

Ona se htiede u kuu povratiti; ali ju uzdri grof.

Odgovori mu jo na gdiekoja pitanja: ive li tvoj go
spodar sreno i zadovoljno sa svojom enom?

mogla odluiti, a nijedna joj svietlost nehtiede da raz

bistri um.

Sad padne na koliena, te, sklopiv ruke,

stane moliti: Sveta Bogorodice, majko Isukrstova,

Vi nesmijete ubijeni biti; budite na

oprezu, te me neizdajte!

dakako, on ju neizkazano ljubi, rei e mu

Marija, zaudiv se s toga pitanja, on nemoe bez nje
da ive, skoio bi za nju u vodu.
Dobro dievoje, prekide ju grof, zadovoljan od

spasuj jih!
Na to stupi krmarica u kuhinju, te zapoviedi

govorom, hvala, to si mi kazala.

Ako padnem, onda

mladoj sluavci, da odnese tudjincu bocu vina. I Min

e i tvoja tajna sa mnom umrieti; ako li sreno pro

ka dodje, a Kata joj svata naloi za veeru, te ot

djem, onda e biti i tvoja srea.

ide opet u dvoranu. Onamo donese i Marija vino. Britki

Bog vas pomogo! priapta mu dievojka, te se

joj ma probode serdce, kako opazi, gdie se bezbri

vrati u kuhinju.

I grof se povrati za niekoliko aso

no tudjinac s opakimi ljudi zabavlja, koji ga dojdue

vah u dvoranu.

Drugi bi na njegovu miestu mislio,

noi namieravaju ubiti.

kako da to bre pobiegne, ili kako da se sa slugom

Marija nemoe podnositi tuge

srdca svoga, htiela ga je barem opomenuti, te mu prie

to bolje naorua i pripravi. Tottleben neuini ni jedno,

teu pogibelj javiti, moda da si sam nadje put za spa

ni drugo. U njegovoj dui nastade sasvim druga osno

senje.

va.
Sad se je uviek u njegovoj blizini desila, te se

Prostoduno zauzme svoje predjanje miesto, te

se zabavljae veselo, kako i prije, s kermarom i liepom

drala, kano da mu promatra sjajno odielo, nadaju

krmaricom.

se, da e ju jedanput pogledati, a ona mu niekakav znak

jih, da mu i oni pomognu.

Kad su veeru na stol donieli, zamoli

dati; ali grofu nebijae mnogo do mlade dievojke stalo,

veere; vrlo se zaudi njegovu sigurnomu i netu

Marija jih je dvorila kod

koja drhtae za njegov ivot. Dva puta mu se je htiela

nomu ponaanju. A kad joj baci prijatan i miroljubiv

pribliiti; ali se ni jedanput neusudi; jer joj se je i

pogled, izpuni joj se srdce pouzdanjem i nadom.

nilo, da ju Jovan motri.

Napokon, prestiru sto za

(Nastavak sliedi.)

373
Mali uzroci.
Dvojaka pripoviest od akea.

paati u njezine sluge.

Naroito je tu mislila za me,

ako i ne u pismenom ugovoru.

Ta stvar nebijae meni ni malo po volji. Ja sam

III.
slutio, da u se niekad radi buduega srupuga ukloniti
(Svretak.)
morati. Kad je sutradan po prstenu doao bio, da za
v a.
bavlja usamljenu zarunicu, moda ga nisam ba milo
Moja gospodarica, udovica Oholia, kieljiva i po

pozdravio. Gledao me je plaljivo i bojaljivo. Za asak

nosita novcem i plemenom, bijae mi vrlo milostiva.

izadje gospoja Oholia u prednju sobu, te me uze ko

Pravo rei, ja ni sam neznam, to sam joj uprav bio.

riti, to sam barona nepristojno doekao.

Pii joj i preitavaj, pazi na kuu i na gospodarstvo,

uvieravao, da nisam nita kriv. Zapoviedite kuharici,

posluuj u kui, pievaj i sviraj, zabavljaj, ma radi sve

da donese ovaj as gospodinu predsiedniku au crne

kave! ree ona.

i sva.

Nebijae posla, koi ja nebi morao obavljati; ali

ga lje nebi bio svravao, da nisam svagda mislio na

Ruicu.

No ja sam joj opet vie bio pouzdanik njezin,

nego li sluga.

Darovala bi mi mnogo tokojeta, i ti

me bi mi zasladjivala kukavno moje ivljenje.

Ja sam ju

Milostiva gospojo, odgovorim, kuharice neima

kod kue.
.
nda ju svarite sami! odvrati mi ona.
Posluam. Nesretno varstvo! Promaim se, te uz

Bijae joj po prilici trideset godinah, a mnogo ih

mem s police, gdie je inae stara kuharica svoje kavene

joj se je umiljavalo radi njezina blaga jer je nije

mierice u papirnih kesicah drala, nieto, to je po

bila liepa.

Kad sam ja k njoj doao, bijae joj najmi

papiru, licu i onom, to je bilo u njem, sasvim nalik

liji predsiednik vrhovnoga sudita, neki barun Lju

bilo na samljevenu kavu. Svarim i odnesem svoj remek

tim ovi. Taj oviek kano da je ve odmah prvih da

u sobu k milostivnoj gospoji, te opet ostavim mladence

nah ulomio bio zub na me, naroito kad je spazio, kako

mi je gospoja milostiva.

Gotovo sam ve i sumnjao,

Za ime boije, kakva to stade pomaganja za a

da ga ljubav mori, pa ako i nije imao nikakva razloga.

saku sobi! Milostiva gospoja uzbuni zvoncem svu kuu.

Ja sam ga upoznao koje sam od sebe, koje odtuda, to

Sve sluge dotrae. Ja sam najprije doletio, jer sam

mi je sviet kazivao, koje opet, to sam uo od gospoje

bio tik sobe.

holia.

Bijae to suhonjav, potmuo i kostoboljan o

pa vie: uj! pomagaj! evo razbojnikah! Gospoja

Baron Ljutinovi otvorio irom prozor.

vieuljak, komu se je neprestano kod njegovih spi

Oholia zvonjae jo jednako na pomo, premda sam ja

sah utapljalo, da ga tokakve sablasti i more mue.

bio pred njom.

ao mi bijae, to mu nisam mogo kazati, to sam i

od samoga milovanje suma salo. Ali kad se vie svieta

tko sam ja; jer smo se u asti daleko razmakli bili, pa

sgrnu u kuu, okrene se baron.

nepostupih ni prii mu.

lice bijae nagrdjeno od strave. sam otrovan! Dr

Poslie niekoliko miesecih pripoviedae mi i sama

gospoja Oholia, kakve se muhe njezinu ljubezniku po

Iz pervine sam mislio, da je to dvoje

utuljasto njegovo

ite toga! On je mene otrovao! Pomagajte, zovite lie

nika! na me je pokazivao, da me uhvate. Sepae

glavi vrzu, pa kako on mene nemoe iva da vidi.

me i sapee.

Njih dvoje i prerieilo se biee za me, ali se opet i

me ruke.

pomirie. Samoivi baron tvrdio je svom silom, da mi

toga razaberem od svietime, gdie pogovara, da sam ja

se i iz usnicah vidi pakost, a iz oiuh neviera; da ja

predsiedniku natrunio u kavu otrova; pa sve jednako

podmuklo komu i glave mogu doi. On da umije poga

da bljuje. To mi nikako nije ilo u glavu; no sad sam

djati u lice. Moja gospodarica imala je ljubav, mene za

se opet nieto domiljao, da moja kava nije ba po pra

govarati. Ali to jo vema utvrdi staru slutav u njego

voj kavi miriala. Dodje i straa i povede me. Na ste

vu strahu; pa ako i nije mogao ili htio nita prigovo

penih susretem se s starom kuharicom. Zapitam ju iz

riti njezinu zagovaranju, nedade si nikako dokazati,

onih stopah, to je bilo u papirnoj kesici na onoj po

Gospoja Oholia uzhodala se po sobi lo

Izvedu me na dvor, pa odu po strau.

Za

van da sam ja njemu nazloban i kivan. Ali gospoja

lici. Kae mi: moja tri lota trvenca! Sad me je

Oholia umiri me i zada mi vieru, da me nee odbiti

proao strah; jer sam mislio, da e se za as vidieti,

njemu uzperkos, dokle se godj ja budem poteno vla

da sam ja prav zdrav.

dao.

Ona je zbilja tako svierovala, da je uglavila

njime, kad su se prstenovali, da se on neima nita

Zatvorie me u gradsku tamnicu; sasluae me na

brzu ruku; sasluavahu me i sutradan, ali ih neublai.

374

ni malo to, to sam se maio za trvenac u miesto

bina odredila, da ti izkaem ljubav, koju si ti meni

kave. Ja sam znao, da moj silni protivnik gleda, kako

niekad obeao, i kojoj sam se ja, sude po onom, kako

e mi glave doi, ili od ljubomorstva, ili od utvorene

obino u svietu biva, uprav od tebe bio morao nadati.

strave, ili to nije elio, da je zaludu pobunio bio grad,

Ali se ini, da su nas dvojicu uprav nebesa izabrala za

i da mu se sviet neruga.

gatku, da dokau po nas, da oviek sam nita nemoe,

Pogovarahu ve, da u doi

u kaznionu, da e me odpraviti na rabotu i drugo to

da njegova sudbina kretje njime kako joj je drago. Ne

ta. To ba nebi bilo u dobri as po me. Po niekoj noi,

ka se oviek krije po pustinjah, da se ukloni svojoj ne

kad se je kia sputila bila, naveem moje plahte, te

srei: nebesa e ga obasuti strielani; zrak e mu oku

sretno spuem kroz prozor na zemlju.

Kad je jutro

iti tielo; zemlja e mu tresu se razderati njegovu

svanulo, ja sam prvi na kuna vrata mugnuo na dvor.

kolibicu. Neka se zavue u tamnu i neznanu prostotu:

Maim se ume i spasim se.

Predanim u umi, a u

Sgoda kakva uzvisiti e ga, staviti na elo vojsci i na

veer krenem se dalje. U samotnoj niekoj seoskoj ku

rodu; sve e mu se klanjati i zavidjeti. Zaludu se drugi,

ici kupim kruha.

eljni asti, upinju, jagme i protiskuju; zaludu ih je

opet dalje iao.

Kia je jednako lievala; ali ja sam

Jer sam bio naumio, doi do mile mi

kue hromoga vojnika, nije mi se dalo jo da prekora

obdarila priroda, da kretju svietom.

niti pomiu iz kala i praha.

Oni se niti miu,

Sudbina im je to dosu

im medju; a opet, jer sam se za pravo bojao, da e

dila, ona, koja netedi ni krunisanih glavah, ni krie

me i u mirnoj kolibici vojnikovoj traiti, ili da e po

postnih mudracah. Tko je jai od sudbine?

namietati oko nje ljude, da vrebaju na me, nisam smio

ni k njoj.

oviek! ree baron Gjuro: Evo mene, ive

slike i prilike. oviek i sudbina jednako se bore. Isti

Skoro tri nedielje danah prebijao sam se okolo,

po danu u umi, a po noi u kukavnih krmah i sie

na, oviek nemoe sudbinu svladati i njome uprav

ljati; ali nemoe je nikada ni sudbina pobiediti silna

nicih. Tako sam ve i ogrozniavio bio. To me prisili,

ljudskoga duha.

te se dadem preko medje.

ali nikada se nemoe vinuti iznad zemnoga kola, u kom

I tako dodjem u vau voj

vodinu, gdie mi potvrdie, to sam uo na niekom

Sudbina se titra samo spoljanotju;

se ona vrti; oviek, duh, on je gospodar u duevnom

svom noitu, da jo jednako idu u potieru za mnom.

svietu, i tu mu nita nemoe nahuditi, kad on hoe.

Napiem pismo hromomu vojniku, te mu javim, to se

Moe mu ona oteti ivot, ali nipoto uvierenja; moe

je meni pripetilo; zatim sam naumio bio, obljubiti vojvodi

mu ugrabiti i novac i blago, ali nipoto njegova zado

skute i koljena, pa mu kazati moju zlu bob i zamoliti

voljstva, njegove prave sree; moe ga izvri ruglu

ga, da me titi. Tu ujem za te, Sreko, ujem na u

itava svieta, da ga svi drugovi preziru, ali on e se

do, da si ti vojvodina desna ruka, prvi popeitelj.

sviestno i nalik na svoga Boga ponosito osmiehivati

Kako sam k tebi doao, ti zna.

na igru zvanoga udesa.

Eto sad vidi, da sam ja iva slika i prilika, kako

Nije vladar na ovome svietu

onaj, koi nosi krunu i grimiz, nego onaj, koi, bilo pod

ovieka, potena srdca, koi mnogo zna, pa ima i vo

zlatom ili slamom, ima velik um, a pod dvonitnim plat

lje, komu je ve i porod usudio sjajnu budunost, ni

nom ili svilom, isto serdce ; koga nemoe poniziti ni

kriva ni duna tokakve trice u prah svuku i smrve.

kakva strast. I ja, Sreko, nisam bio nikada nesre

Ja nita neelim, nego pokoja, malu slubicu, da budem

tan; kad sam se umetao novcem, nebijah blaeniji, ne

pisar, seoski uitelj, da me sav sviet zaboravi, i da uz

go to sam onda bio, kad sam najveu potrebu uivao;

mem kerku hromoga porunika. Vi ete mi rei: ba

jednako sam bio srdan onda, kad su mi se udvarali,

ron Gjuro, pa da uzme ker izpisana vojaka!

a onda, kad sam morao porugu podnositi.

Nita

liepe! Ne, i ja u se odrei plemstva.

Samo sud

bina moe ovieka smrviti, ako je bezuman te zabo

ravi, da mu je duh silam, ako nagazi na njezino kolo,
pa se dade zavarati astju i sramotom, bogatstvom i

Kad je baron Gjuro izpripoviedao bio svoje udne

spode, stisnu mu grof Sreko i njegova supruga umi
ljato ruku.

Ti si na, dragi prijatelju! ree mu popeitelj:

Zauhvamo pieva tebi jote srea, koja te je dosele ne
- milo zavarkivala,

Milo mi je, to je uprav mene sud

ubotvom, krasotom i grdobom.

Grofica se nasmiei: Gospodine mudrae, ja vas
vrlo dobro znam. Ali ovdie, u etiri oka ili u est,
moemo valjda iskreno govoriti, pa emo rei, da ne
treba oviek ba ni prezirati darovah sudbine. Na pri
liku, samo kakva takva slubica, da oviek moe liepu
Ruicu na svoje grudi pritisnuti...

375

Ja vam za pravo dajem, milostiva, ree Gjuro:

mi nesmijemo odbacivati darovah sudbine.

Istina je,

je ta vaa philosofija, pa da vidim, da li se vi neplaite

kivne sudbine!

da naemu tielu godi, to je ugodno; ali mi nesmijemo

Ah, ljubezna grofice, odvrati Gjuro; ta nemojte

za tim toliko hliepiti, da nas nebi unutra grizlo, kad

biti nemilostivnija i od sudbine, koja ljudskoj naravi

. se nae samoive elje nebi izvrile. Ja bih bio i onda

nemoe barem oteti njezino. Doista, da ste mi vi moja

Usudnica . . .

jo sretan, kad me Ruica nebi ni zapala.

ta to govorite! ree grofica: u vas je hladno
srdce.

Zlo i naopako, da vas je ula Ruica.

mu grofica u rie: nebiste mi barem na moj imendan

Gjuro je ve prvih danah, kako je doao k po

peitelju, pisao hromomu vojniku i kazao mu, kamo se
je pristranio, ali jo nikad nedobi odgovora.

da sam ja to, dragi barone, smiju se udje

Kad ga

smieli glave kunjiti. Dala bih vam listi od Ruice, ili

jo bolje, krasnu dievojku.
U to pomoli se na vrata grof Sreko sa niekom

ve nije mogao izekati, namoli on popeitelja, da po

enskom izpod ruke.

alje nakast viestnika k vojnikovoj kui.

ali ne po seoski odievenu, liepu nego prije, da, morao

Dok je baron eljno ekao, kad e se viestnik

Gjuro se zapanji. Vidi Ruicu,

bi oviek rei, preobraenu. Za njima je iao siedi po

povratiti, uinio ga je vojvoda, komu su ga bili odveli,

runik s drvenom nogom, vode Slavicu.

pa mu je bio po udi, ravnateljem novoustrojenoga re

grli prekrasnu Ruicu, pa onda i srameljivu Slavicu.

darskoga ravnateljstva.

ljan i zahvalan, kad mu je Sreko predao postavnicu

Popeitelj biee naredio, te je porodica ve niekoliko

danah tu stanovala.

(diplom): Ja bih bio zadovoljan i s manjom asti,

Gjuro je jo jednako stajao uprotjen, nevieruju

Gjuro se posmijavae zadovo

ree on, no opet primam, to mi se daje. Sve to sud

bina daruje. Samo onoga jo neimam, to je najbolje.
Kad je popeitelj niekoga dana povezao se sa go
spojom i baronom na svoje dobro, srete ih glasnik na
cesti. Gjuro ga je odmah poznao. Kola moradoe stati.
Ali glasnik donese miesto pisma od vojnika ili njegove
keri glas, da je stari porunik sa svojima kerima osta

Grofica za

ni svojim oima. Vi ete priznati, dragi gospodine ba

rone, da nada me nema milostivnije Usudnice!

I u

tom uze za ruku svoga mua i ode iz sobe, da ne

smeta srenoj eljadi.
I eto zavrismo svoju pripoviest.

Neimamo vie

ta kazati, jer e itatelj i sam drugo pogoditi.

Preveo . . .

vio kolibu, a sada da u njoj stanuje nieka obitelj iz

oblinjega sela.
nitko kazati.

Kamo je hromi pristao, nije mu znao

Historini Aphorizmi.
XIV.

Gjuro se smrkne u licu:

omu je jamano

krivo, to su mene zatvoril, i raznieli o

meni krive

glase; ili moda da mi se je jo tko podlo hotio osve

Sloboda je narodna mudrost; jednakost je narodna pra

vednost; sloga je narodna srea; a narodnost je narodnu
svetinja.

titi, ili to je mene i moje proganjao hipokondrini ba

. . . .. Salve, fatis mihi debita tellus!
ic domus, haec patria est.
P. Ond.
- - - - - - -- - - - - - - -- - - - -- - - - oli uini su rudnoovov, roi
Eur. Androm.

ron Ljutinovi. Eto vidite, dragi prijatelji, kako me se

je nesrea najmila.

Sudbina mi jednom rukom daje, a

drugom uzima!

Gospodine mudrae! ree grofica, te ga opo

mene perston, milo mu se smiee.
Gjuro uvieravae dodue, da mu to nee poreme

Kano to brodaru na
plamen

sinjem moru sime jasan

od ognja, koi u domaih krajevih gori vi

titi njegova duevnoga zadovoljstva. Ali je opet za

soko navrh planine kod pastirskih stanovah; a nje

muknuo, pa se zamislio, i grofica ga nikako nemogae

vie razveseliti.

ga sve dalje i dalje odmiu i zanose nemili vihrovi

nemojte biti vasdan tako sietan i neveseo!

ine, odkidajui ga daleko od milih serdacah, daleko

uz prkos volji i otimanju onamo preko morske pu

ree grofica, kad su doli u seoski dvor, i Gjuro ne

od domaega kuita i ognjita: tako blista kadto kroz

veseo sjeo uz glasovir i udario njegovoj dui nalike,

guste i debele maglutine drutvenih probitakah i ko

ristih i zlokobnomu zatoniku boanskih, userdnih i i

alobite meke glasove: Zar neznate, da je danas moj

imendan? Mi se nadamo gostih, pa vi morate drutvo

stih naelah o zadatku i svrsi umrlih na zemlji ar

zabavljati i veseliti. - Hou malo da prokuam, kakva

ka ljubav k domovini, kad ga je gvozden klim

376

dravnih ugovorah i svietskoga ravnoviesja u zlo mi

Plemenita i smiona miso, koja je podtakla opet

sto pogodio i smrtnom ranom ljuto obranio, kad

novo razmiljanje, uzbunila i uzrujala premnoga srdca,

se jadan bije i prebija od nemila do nedraga, kano

da se udari napreac na okorele ustanove i pogodbe,

hodoastnik kod hrama slobode, pravde i narod

da se jednom presiee strana mora, koja na prsijuh

ne sree.

pritiskuje narode u razvijanju svojem i zaustavlja u sa

A zato? Jer je gvozdeni onaj klin dr

avne mudrosti i koristi, taj najstraniji bi ludoga o

movlastnom napredku, da se popravi oviek i vladalac,

vieanstva, tvrdji i jai jo sad, nego su oni krasni,

gradjanska i vladarska kua, upa, vlada i drava, da

plemeniti, a nejaki uzori, koji jo nepostadoe tielo,

se uputi oviek i ivot njegov nesamo u svem drav

kojim je svaki wierni sin od ljudske porodice podvergo

nom pogledu, ve osobito i u duevnom na put poprav

i posvetio itav sviet i itav ivot.

ljanja i spasenja svoga, Ova miso, bila plemenita i

Dakle rtvovati korist srdcu, raditi, kako zapo

vieda saviest i dua, vojevati za slobodu proti robstvu,
pobijati pravdom nepravdu, braniti boanska naela
pravo i bezazleno proti krivim, starati se oko spasenja
domovine i potom svega svieta, dizati dobro na zlo:

smiona, ili samo smiona, zna u napredak, to ju jadnu

eka.
Plemenite misli dolaze umalo ne svagda prerano
na bojite, gdie se srea dieli za ovieanstvo.
I tako se najistije misli predaju najgadnijoj ruci

to su evo najvee opaine i griehote pred onim okom

na milost i nemilost, i miesto da pobiedu odre i da

ljudskim, koje dalje od sadanjega dobitka nevidi.

slavu slave, sernu u propast pod maem tudjega na

I u narodnom, politikom svietu ima godinjih

dobah, kako i u prirodnom. Kad cia zima uzajamnih
narodnih pomislih o ljubavi i zajednikoj pomoi za

silja, trgnuvi za sobom dobru sreu itavoga ovie

anstva. Zato? Jer nisu prispiele u horu ...
Hora je roditeljka najznatnijih dogadjajah i najzna

vlada, ili kad meava nesloge i nesporazumljenja okrene,

menitijih dobah u poviesti svega svieta: hora je prva

onda jaoj i pomagaj na sniegu i ledu, zlo i naopako

i pouzdana pomonica svih makanah, pokuanjah, inah

po narodne ete.

Ali kad okopne mrtve snieine sa

mosilja i sebinosti, kad se slegnu sve gore i bregovi

i pravednih dielah; ali ona je svojevoljna, ohola i ne

stalna poslanica... Tko je neugodi, taj ga nestie.

okrutnike oholosti i obiesti, onda e se prevrnuti

ostariele naredbe i navade, uzavreli zakoni i obiaji:
Knjievnost.
onda e se tek prenuti ubijeni duhovi; onda e ogrijati
sunce radosti sve ozeble narode i obasjati u crno za
vite domovine; jer onda, to je danas krivo, biti e

(Srbsko-hratska.) A. Rajhard i drug mu u Beu izdao je

Psaltir Davidov. Preveo ga Gj. Danii. Na 8-ni, 135 str. Zajedno
sa prevodom Novoga zavieta, stoji 7 groah u platnenih koricah.

pravo, i tek izkrene staze sree i napredka biti e

gladke i utrte.

(Rusinska.) U Ungvaru izlaziti e od nove godine list za ugar

ske Rusine sa politikim, zabavnim i oekonomikim sadrajem.

Casovi e oudjena zadovoljstva, mira i naravnoga

ravnoviesja jedanput prispieti, ukinuvi svagdie pod sun
cem snagu i navalu kojekakvih silah i opadanjah, pa
e jakom vijaom obe volje i sloge svih narodah, koje
bije sve ukupno jedno, te isto zlo, koje kida i lomi

Ukrajinski pisac M. Nomis izdao je u Petrogradu bogatu

sbirku Ukrainskih prikaz i pr. U ovoj sbirci ima 14,339 priah i po
slovicah i 505 zagonetakah maloruskih sa primetbami.
Uz aljivi list Strahopud izlaziti e od sada dodatak Zo
lotaja Gramota, illustrirane biografije, topografije, certe iz historije
ruske itd.

jedan, te isti krivi usud, oistiti drutveno gumno od

plieve i kukolja, da se skupi bielica penica u itnicu
razvitka i zadatka svoga; a plieva e; jer je nalo ne
zaguila proti vienoj volji isti dar, proi po vietru
na sve etir strane svieta na ruglo i smieh udnovate
kobi.
Velika opasnost prieti, kad se plemenita miso i
osnova prevrata provrgne, pa kad se duevni, mudro
slovni prevrat prevrati u oruano opiranje, u uporno pro
sviedovanje proti svemu, to biva i to je sad.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

(esko-slovaka) J. Kvjetenski i C. Laanski izdaju Vjenec

slavi en slovanskih, u kome e biti ivotopisi znamenitih enah
iz svih slavenskih plemenah.
U Pragu je izala Kitice z panjelskih romanci, preveo
J. ejka i V. Nebeski. Prevod je vrlo dobar.
U Pragu izlazi eki prevod uvenoga cervantesovoga ro
mana Don Giota, od J. B. Pihla. Izdanje je prekrasno, sa 150
originalnih slikah.
Prostonarodni eske pisnje a rikadila, koje je pokupio K.
J. Erben, dovrene su sa 6. svezkom. Dodani su napievi.
Prof. Sebek izdao je esku frazeologiju.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 26. Studenoga 1864.

Teaj XVIII.

Kad vriti dunu ljubav neda

Ljudska sila gvozdena i kleta,
Tuan oviek u nebesa gleda,
Gdje ga gavran u dunosti sreta.

Tatarska piesma.
(Uz balalajku )
U obiaju ruskoga

naroda.

Oblak gledam, sivi vidim oblak;

Al' i oblak tiera vietar napred.
Samo jedan cerni gavran leti,

325 IN
Stere krila uz vietar po nebu.
j gavrane, oj gavrane crni,
3. Iz daleka leti li ovamo?

A kad bude meni na dozivku,

Glas svoj dignem, dok ga i sustignem:

Raznese li tune ve glasove?

Vrat" se natrag, oj gavrane dobril
Sablje zvektju, smrtna driela riu,

Nosi glase, gdie nam Alil pade!

Zemlja tutnji pod kopitom konjskim,

rtav lei sam u tudjoj zemlji,

Preko mertvieh vraijeh tielesah

Kertjani e njega sahraniti.

Prodje biesna, strana, divlja terka,

Nek proplau za njim bratja tuna,

Divlja terka vesela i tuna!

Nek proplau majka, ljuba, sestre.

Neprijatelj izpred nas uzmae,

ko, mrieti u tudjinstvu pustom,
On uznae izpred britke sablje;
A jo tee bez svojega plaa!
Al' iz kraja oborie vatru,
Oj gavrane crni, vrli, dobri,
Iz germovah, iz potaje klete!
Vrat" se natrag, a ja jezdim napred
Iznenada pomae se Alil
Sa vojvodom, s junainom starom !
U svom sedlu na velikom konju,
Velimir Gaj.
Lievom rukom hvata se za grivu,
A persa mu na vrat padnu konju,
hrabrenje mladei.
I on pade na zemljicu crnu.
V.

Jadni Ale, konjanik bijae,

Pa te ubi pieak na zemljici!
A kad Alil tako nertav pade,

Lanjonova piesma *).

Sav Pariz poznaje ljubljena starca, koi je u ista

Suze ronim, a iz sedla skoim,

vremena zajedno s Pironom, s Pannardon i Colltom

Hou svoga da izljubim brata.

ivio, pa se njimi perom nadmetao, koi je u radosti

Napred! viknu stari vodja, napred,

to jo die, neka jezdi napred

") Izgovaraj: Loionova.

48

378

i zadovoljstvu osamdesetu godinu navrio; sav Pariz

i0, pievuio bi i snovao nove piesme, kojimi je umno

zuji i ubori od veselih piesmicah i aljivih uzpievah,

io golemu sbirku svoju. A ovaj obiaj, koi je do vieka

koje je spievao svetjenik novovienoga hrama, koi je

imao, pa se ga nije mogo nipoto proi, zametnu pod

tako slavan, da je dostojan hrama starodrevnoga, gdie

starije dane udnovatu i domiljatu pripoviedku, to

bi se esto putah sastajao Bacho zajedno s Muzami;

hou evo da izpriam ovdie, a to sam uo od jednoga

a za timi dolaze ponajvie i Gracije; sav Pariz miluje,

mladoga uenika Momova *), koi mi u njoj bijae glav

no lice.

ljubi, cieni i ali dobroga Laujona, koi nije na ni

koga zlobio, na nikoga mrzio, koi je svemu svietu

Ve se oddavna biee Laujon upoznao s knegi

prijatelj bio, koi je mogo brojiti dane svoje na broj

njom D ***. Ova bi esto putah oko sebe skupila iz

piesamah svojih, a koga je francezka akademija

bor vrstnih ljudih, knjievnih i umietnih uenjakah.

bila prozvala Anakreontom.

Ova gospodja, visoka roda i mila pogleda, neimae, ve

Htiede se prirodi, te ga je obdarila izobila dobrom

voljom, slobodnim i prostim veseljem, milim srdcem i
bezbrinim blaenstvom.
Nikad, to ga je na svietu bilo, osamdeset godi
nah danah, nezamrzi nitko na Laujona; a on nikad

jednu manu, a to bijae, to je odvie izabirala prija

teljstvo, a u prijatelja odvie traila.

Kako je tko za

boravio, pa je nebi liepo pogledao, odmah ju uvredi

ljuto.

A kano to joj je najmilija i najstalnija zabava

bila, da se umiljava i da omili svim onim, koje je k

neprestade pievati liepotice, prijatelje svoje i dobro

sebi u drutvo pozivala, tako bijae opet i pohlepna na

rujno vino.

to, da joj prijatelji budu svi jednako zaista vierni i

Ljubka i laka tambura njegova razveseljuje i raz

pouzdani.

igrava jo jednako sve vrste francezkoga drutva. n

Kad su ju niegda za milotu i liepotu ljubili i vrlo

pieva pod odrinom od vinove loze kod kakve krme,

milovali, naumi ona, da ju paze i ljube i sad jo za

a on pieva i u bielih dvorih na vezenih, krasnih, svi

osobita svojstva srdca i due, za krasno drutvo, za

lenih sagovih. On umije i nizko i visoko, i u selu i u

tanke razgovore, za koristi, za blago i bogatstvo, kojim

gradu; on zna uhvatiti svaku ivu sgodu, da one za

bi se ona svagda ugodno posluila i liepo koristovala.

bavi, koji su

mu

omilieli.

A od usrdnih glasovah

To bijae, da kratko i pravo kaemo, novoviena

Mladjanoga Ljubovnika, pa sve do jarjih poskoicah,

Geoffrina, briljiva zatitnica novih spisateljah znat

to okretni i pecavi starci govore i podvikuju u kolu,

nih, a vatrena braniteljka starodrevnih izvrstnikah. A

kad ga momci, mlade i dievojke igraju, sve ovo izree

svatko je znao ve u napredak, kad nju u svem pro

valjano, kako treba, svaku ovu sgodu nacrta ivimi

slavlja i asti, da sebi gradi slavu i da iri ime svoje

crtami, to je i kako je u prirodi: svako mu je dielo

divan samotvor.

po svietu; ta ona kupi oko sebe sve dvoranstvo i vla

Vierne mu prijatelje prognae, a zla ga srea

stade nemilo udarati i prebijati; ali nita nemoe nje
mu ni do vieka smesti, a kamo li razbiti veselu tam
buricu, sladku druicu.

On pievae bez prestanka sve

steostvo, sve putnike i na glasu tudjince.

I tako si je

osvojila itavu dravu i uredila vladu sama, koje nebi

dala upravo ni za kakve asti, ni vlasti.
Imaju ovako svagdie vieru i pouzdanje i pozna
vaju prijateljski sve slavne knjievnike, biee ona

pod neopojan grob, rugaju se upravo za prkos sva

Laujonu otvorila prva vrata u akademiju; ta zlatan

koj nevolji i zloj kobi. On se je naumio opirati i odo

kljui otvara gvozdena vrata, pa i carev grad.

lievati i britkoj kosi varavih vremenah. U oi onoga

Laujon nezaboravi nikad, to mu je ona uradila, ve

dana, kad je zadovoljnu duu pustio, saini on jo nie

upotrebi svaku sgodu, da joj pokae, kako je jednako

zahvalan.

koliko kratkih piesmicah i aljivih kiticah, koje su

valjada bezazlenim

glasom svojim tierale i odmicale

strani taj as, ili, kako se je jedan izmedju dostoj

Zato

Bijae jednom upravo onda, kad smo slavili dan

rodjenja kod ove vrle i znatne gospodje, a na starie

nih nasliednikah njegovih dosietio i kazao: on pievae,

ina svih pievaah i piesmarah francezkih zaigra pies

a prijatelji mu tada prvi put proplakae.

nikoga krilatca svoga, koi mu se jo nikad spotako

Pievanje bude Laujonu i otac i majka, dua, srea,

hrana i potreba.

Po kazalitih, po etalitih, u aka

demiji, u bielih dvorih vlasteoskih, oko punih aah

sladke medovine u drutvu s prijatelji, svagdie, kud bi

nije, pa se poda sav radovanju mate svoje, svemu iz

livu srdca svoga.
) Momo bijae u starih Rimljanah bog rugla, bruke, ale i la
krdije.
. -

379

Zaludu htiedoe najhrabriji i najstrahovitiji borci

njim da zametnu prepirku: nestniedoe, bilo, to su

hrama pieva, pa opet govori, te izpravlja preumiljate i

presladke kitice.

zazirali od njegove siede kose, ili opet od Anakreonta,

komu je on bio iva slika i prilika.

Kako ga je stao razumieti, odmah podje za njim

uzastopce sliedom u svakoj riei i vrstici, upamti si

Laujon presadi u svoje piesme ivost i milotu

najznatnije stihove, pa mu se neda na ino, ve se udivi

liepih vremenah; on biee svagda odrao pravednu

vjernoj Vili, koja ga je u svem vieku do osamdesete

pobiedu poslije takve plemenite borbe. A piesma, koju

godine onako dopratila, kako ga je u mladosti uoila,

je svake godine to liepe spievao za taj veliki i sjajni

jednako mladjana i okretna, jednako zadovoljna i do

blagdan, a koju su nestrpljivo oekivali, bijae sva

bre volje.

komu mila i draga; ona bi svakoga obradovala i do

u"

(Nastavak sliedi.)
.

pomame razigrala.
I tako prispije ovaj dan, koi je kneginji bio vrlo
ugodan.

Narodne plesne bosanske.

A to bijae u sriedi mieseca Lipnja.

Laujon, koi je ponajbolje pievao, kad je tamo

Odlomci iz sbirke Velimira Gaja.

ano hodao, pouzdavaju se tvrdo i jednako u svoju

blagu last, koja mu je ve nebrojenih pomislih rodila i
silu skladnih stihovah stvorila, pa sve u ali, u igri i
Ruica dievojka.
zabavi, podje i sad oko dvie ure iz Maraikoga pred
gradja, gdie je na dnu od svih kuah zadovoljno pre

Liepa ti je Ruica dievojka,

bivao, pa ode napreac putem u perivoje Tuilerijah,

Liepa jeste, a jo liepe plete

carskih dvorovah, i, opet po obiaju svojem pievue

0 petoro i o devetoro.

tanko glasovito, stade skladati i sricati pomisli, koje

Pletui, ju svietovala majka:

su se njemu na ivoj mati i razmnivi zasobice ukazi

Nepij, Ruo, rujanoga vina!
vale kano jasne zviezde na obzorju, pa i sgodne riei,
Niti nosi zelenoga vienca!
koje su mu opet iz srdca kano iz viena vrela izvirale.
Niti ljubi mladjana junaka!
Poto je brzo preletio naranike, koji ondie u
Jer je junak viera i neviera.
dugakih redovih rastu, gdie je sreo veliko mnotvo
Danas veli: Uzet u te, draga!
uglednih licah, koja su bila onamo pozvana, kamo i on,
kod kneginje, pa se prikui pod granato drvetje, sie
de na jednu klupu, nasloni se o jedan veliki divlji ke
sten, izvadi hartiju, pa uzme olovku, te nacrta svu

Antikritiaru u Slavoncu.

piesmu upravo do svretka, koju je namienio svojoj

Dva mieseca i jo nieto vie zvaninimi poslovi

najvrlijoj i najvriednijoj prijateljici.

mladih pobratimah i prijateljah

zaokupljen, nikad mi nebijae lazno, da se latim pera,

njegovih, takodjer piesmar, koi se razglasio po glavnom

pa da to odgovorim svomu antikritiaru u broju 19.

gradu glasom valjanih i ugodnih samotvorah, zauje i

lietonjega Slavonca.

smotri iz prikrajka najedanput, gdie se on s Vilom

prilika, da sine ira et studio svoju dunost uinim, ne

videar tacendo consensisse.

Jedan izmedju

svojom razgovara, bori i prepire, pa mu se uini, da

Ali sad mi se pruila upravo

Kad tko kritiku o em uzpie, valja mu najprije

se je u taj mah sav savcat vrgo na radostno umova

s motivom na istu biti, i to s jedne strane bez svake

i snovanje.
Pozvan, kako i Laujon, u to veliko drutvo, koje

pristranosti, a s druge pak valja mu se svake, i najma

je naumio ovaj, da zabavi svojimi piesmami, hoe od

nje malicije uvati, te jedino objektivno stvar pro

ljubopitnosti da jih doznade ve u napredak.

matrati, ako ga je volja postii onaj cilj, to ga kri

A zna

ju, da mu vrli uitelj ima ve oddavna obiaj, te pieva

tika od oka poluiti ima.

na glas svaku kiticu, koju izvodi, podje on, pa potrai

Meni u saobenju o lietonjem slovakom "zabav

jednu klupu, namiesti se njemu za ledjima, sakrije se

niku Lipi u Danici, 11. i 12. br., nije ni na kraju pa

u debele grane i slua na sve ui.

meti bila budi kakva mu drago pristranost; jer za

U koi mah uho.

prikui, u taj mah uje, gdie svetjenik novovienoga

to?

G. Viktorin nije u niem moj takmac, niti mi

48

380

se je gdie zamierio, dapae njim nisam kroz pune

knezove, da tako lake odole pannonskim knezovom,

etiri godine, imaju prilike u izobilju, niti riei progo

to ja nevierujem; jer upravo to ciepkanje nebi jim

vorio.

A da sam iz malicije njegov zabavnik toboe

razsudio, to bi za cielo ino iz sama saobenja svakako

prudilo bilo. Valja mi se zaista diviti, neu rei, igno

ranciji; ali svakako kratkovidosti g. antikritiara, koi

virilo, to pak nijedan pomnjiv italac opazio nije.

me nije znao shvatiti, pa mu se malo i malicije u pero

Mene je na saobenje o tom zabavniku slovakom je

podkralo, kad mi predbacuje, da sam ja nieto uztvr

dino to potaklo, da vidi nae hrvatsko itateljstvo,

dio a la Fessler, Szalay i Horvth, t. j. da su svi

kako na slovaki narod u svom knjitvu liepo napre

duje; jer sam ja kroz pune etiri godine danah imao
Sgodu i priliku, te sam izvietjivao hrvatsko obinstvo
Tako, veli, moe samo Magjar blu nuti; ali ni
u razlinih "hrvatskih asopisih

o gibanju politino
poto Hrvat! Jest, jest, g. antrikritiaru, tako samo

literarnom Slovakah, kano to sam napose lani u Nae

gore listu o drugom teaju zabavnika Lipe saobio.
mi ono, to mi ni na kraj pameti palo nije; a jo ma
G. Viktorin je douo prolietos o svom lietonjem
nje, da to iz mojih rieih, kako velite, dobro jih pro
saobenju, te si ga dade na slovaki prevesti; ali ne
motriv, izvoditi moete. To mi se upravo onako ini,
Znam, s koga se uzroka nije on sam pojavio u Pet
kano to ono, kad se sliepa koka na zrno namieri; ali
Bud. Ved. ili u Sokolu proti meni, ve se je bacio pod
ne prosa, ve na droban kameni, pa ga tako lakomo
obranu takva, koji jo nije dospio za knjievnu razsudbu;
proguta, kano da je isto pros! A to se onoga
ta on bi sam kano uenjak meni bio mogo odgovoriti.
tie napose, da sam ono toboe uztvrdio a la Fessler,
Ali, nehaju za stranputice Viktorinove, ili za sebinost
Szalay i Horvth, to vam iskreno mogu rei, da vi po
antikritiarovu, koja ga je jedina na to potakla, vratjam
viestnicah Szalaya i Horvtha jo tono ne pozna
se upravo na samu antikritiku, koja je uboga, u jed
jete; jer jih jo itali ni ste; jer jih jo itati ne
nom hrvatskom asopisu repulsam passa, u Slavoncu
moete; a Fesslera vie er citatis poznajete, nego pro
tamdem aliquando umietena bila.
pria diligentia.

Nemojte se varati, niti sama sebe my

G. antikritiar bezimeni, koga ja sa svim tim

stificirati; jer ja znadem cieniti vrlo vau marljivost i
vrlo dobro poznajem, poto mi je do tri mieseca da
va napor, a poznajem dobro i va rad!
nah tim grozio, veli, da sam ja manje tono razsudio
ovogodinju Lipu. Zato misli, da nee biti s gorega, da

G. antikritiar veli nadalje, da ja netemeljito nije

i on po koju prosbori, utique ex cathedra / Prvo, na to

em Kupi Simekomu krtjanstvo i slavenstvo, pa ho

je kano na krnjavo u svojem saobenju nabasao, evo to,

e da dokae jedno i drugo.

Prvo, da je Kupa bio

to sam ja od prve piesme zabavnika, posial' a

krtjanin, dokazuje, navode samo dva dokaza izme

dalej?, prvu kiticu izvorno u Danici napisao, a on je

dju vie njih.

mislio, da sam morao stranju! bih mu na to

ali jih neima! U lietopisu se Thurozievu, kako navodi

reko: vidiela ..., gdie kova konja kuje, pa i ona nogu

antikritiar, govori o ratu Kolom a na sa Rusi (do

Znam ja, vi biste i vie njih pokazali;

bro pamtite, g. antikritiaru, da je u Uvagah govor

digla!
Nadalje veli, da sam ja izkrivio mnienje pisca

o ratu Kupe Simekoga sa sv. Stinom.

Ali vi

Uvagah poviestnikih o starodavnom ustavu Panno

moete, ako vas je volja upotrebiti: baculus in angulo

nije, kad sam reko, da mi se nevierojatno ini, da su

ergo pluet), gdie dolazi et episus Cupan! Sad me dakle

zato stari Magjari bili podieljeni na knezove, da ovako

pita g. antikritiar posve illogiki: Ta, kad su bili po

lake Ugarskom, t. j. Pannonijom zavladaju.

gani biskupi, a kad ja Kupi Simekomu nijeem krtjan

Ja pak

odgovaram, da je to upravo mnienje g. pisca, koje on

stvo? On me tiera, da mu na te smetje odgovaram. A

za drugi razlog navodi, zato da su bili Magjari me

i hou, vele, da tek iz njegove antikritike znadem,

dju knezove podieljeni, evo: mo (t. j. kilan

da je Kupa imeki bio biskup; da kako: bacutus in

sttne

angulo, ergo pluet!

sriadenie)

muselo sa vyvindif u nich danymi

okolnostimi i samo od seba.

Vojvodovia maarski ne

Opet mi i drugu listinu navodi, trigonskonga bi

mohli s nrodkom tak malym opanovati doprosta tak

skupa Felicijana: capelanus, Cupan nomine!

velike zeme. bar mislim, da iz contexta zdrav um

me pita: Kad su bili na ugarskom dvoru kapelani po

vidieti mora, da su se Magjari i zato porazdielili na

gani? A ja mu odgovaram opet pitanjem: kad je Ku

I opet

381

pan imeki, koi se je podigo proti Stinu Svetomu,

Slavenin i da je rat bio za obred. (Ali pamtite dobro,

bio na ugarskom dvoru kapela n?

pisac Uvagah nije imao pred oima obreda, ve upravo

Zaista, ao mi je, to sam umoio pero u tako

sam vierozakon, te mislim, da je drugo obred, a drugo

essentia fidei D.

nevaljan poso, u tu gallimathiasiadu!

Ali na g. antikritiar hoe da dokae dvama do

G. antikritiar na iroko

pripovieda odmetanje

kazima, da je ime Kupan krtjansko, pa zato, da

Photijevo, pa me savietuje, da data crkvene poviesti

je i Kupan imeki bio krtjanin; jer nosi krtjan

pomnjivije premetjem. Sto se mene tie, on vrlo do

sko ime! Na to odgovaram: u Peti ima jedan na gla

bro znade, da je to moja zvanina struka, a to se

su starinar, koi je na daleko poznat, po vieri je izrae

njega tie, to jamano znadem, da on do onoga doba,

litjanin, a ime mu je Horovic.

Sin mu se lietos po

kad je svoju antikritiku pisao, nije niti prouio siste

krstio, te se zove Arpd Horovic; ergo i otac mu mora

matiki crkvene poviesti, osim one, koja se ui na

da bude krtjanin; jer nosi krtjansko ime, t. j., ka

srednjem uilitu! Sutor, ne ultra crepidam!

G. antikritiar meni kae, da ja zlobno podmetjem

kvo i sin mu, koi je pokrten.

Ali valja mi istini za volju opet nieto iz Bonfinija,

piscu Uvagah, vele, da je on reko, da je papa zato

koi mi je sluajno pri ruci, navesti, koi pripovieda o

dao krunu sv. Stinu, to je ovaj iztonu crkvu u

Kupi imekom, da je kupio puk, nezadovoljan krtjan

Ugarskoj izkorienio ... Evo miesta: odporujicich po

skom vierom, te ga htio svom silom natrag opogan

razit (Stin) pomocou papea a Niemcov, ktorho

iti i nastojao: hunc (Stephanum) suae gentis hostem

patre perniciosiorem passim praedicare, quando externa
potius, quam suae gentis studiosior et amantior esset.

Sad vas ja pitam, ako pazite na logiki smiso za

Dec. 2. . 1. edit. Lips. 177175. Dakle Kupa i

imena ktori, neete li vidieti, da je i papa svom slom

meki bijae na elu Magjarom proti Stinu; jer

podupirao ili podporovao sv. Stina zato, to je nau

Bonfinij veli: sae gentis. Da je bio krtjanin, za cielo

mio izkorieniti crkvu iztonu? A gdie je vea podpora

nebi se bio za poganstvo proti Stinu borio; a da je

od one, kad je papa u ona doba koga kraljevskim pla

bio Slavenin, nebi jamano

tem zaogrnuo?

bio

Magjarom na elo

Pa i sam pisac Uvagah prije gore navedenih

Nadalje, to g. antikritiar u dubokoj svojoj filo

stavakah izriekom

kae: Ked

mu dal pape titul

logiji svom silom hoe da je Kupan isto, to i

krlvsky, teda v blesku koruny vetke

kov slovaki, to mu neka bude u ime Boje.

zhasly!

Ali za

knieatstv.

Smiso! pa hic Rhodus!

jedno znade, da ja u svom saobenju nisam napisao

Sto se tragoedije, Odboj zadunajskych Slovkov,

ubo, ve je to tiskovska pogrieka, koju moe svatko

tie, to mi g. antikritiar odvratja, da g. pisac, kad

spetiti, kamo li ne v. g. antikritiar.

veli: Kupan hoe tititi pravoslavnu vieru, nije mislio

Sad opet nastavlja na bezime ni delija na i

roko ex cathedra cum pompa tumaiti poviest devetoga
i desetoga vieka, a osobito uzrok, s koga je Kupan
imeki udario na sv. Stina. On nee s piscem ni

ino, ve jezik slavenski. To on neka kakvu nevietaku

ree, koi se nerazumije niti u prosti slog i smis0.
to se tie glavnoga faktora tragoedije, to mogu
lasno rei, da nije one aktivnosti pokazao, koja bi va

poto da vieruje uenim poviestnikom, koji tvrde, da

ljala da bude dua cieloj tragoediji.

je Kupan tom borbom htio opet uvesti poganstvo me

netreba bogogrdnih kletavah, to ni svatko rado do

dju Magjare, ve se silovito dri fire ideje pieve,

puta; jer u kazalite dolazi i duboko uvstvujuih

da je Kupan bio pravoslavan, pa da je on za pravo

ljudih, koje to duboko i vriedja. Zlim se zlo opravdati

slavlje vojevao proti latinikom , koje je sv. Stin

nemoe, kano to hoe g. antikritiar tim, to Shakes

vrlo titio! U poviesti, zaista, jo neuvena paradorna

peare upotrebljava u gdiekojih svojih komadih vrlo ne

moralnih rieih.

tvrdnja! Sam g. antikritiar, premda je do pet

naest putah kategoriki reko: mi znamo poviest po

A da u drami

I tako e, mislim, dosta biti g. antikritiaru, u

datih razlinih pisacah, veli, da se neda pozitivnimi

koliko je vriedno bilo na te njegove opazke odgovo

dokazi posviedoiti; ali opet se moe zakljuiti iz pro

riti. Ali na razstanku hou da mu velim, neka se tako

tivnih sluajevah (t. j. htieli ste logiki rei iz negativ

neponosi; jer to nije za mlade, koja je istom zavirila

nih: ali koji su to?), da je Kupan bio krtjanin i

naslov ili predgovor kakve knjige; to

neka

382

bude stvar na glasu poviestnikah!

Ali omnia in ca

Milostivi gospodine! govorae zabunjen Jovan,

ritate fraterna, te u tom poslu neumaem vie pera,

dok mu je ena kano bez due stajala. Ja vas uvie

makar se tko i podigo proti meni; jer naa prepirka

ravam, da

nee imati praktine vriednosti. De lana caprima!

U Krievcih.

M. M.

Nikakva prigovora, krmaru, prekide ga mirno

grof, to je moja navada, kad putujem.

Ako vam se

nedopada, a to mi je vrlo ao; ali se ja toga okaniti

Pustolovima generala Tottlebena.

neu. Vi moete poslati po pomo; ali vam nita ne

pomae. Ja u opet sili moi odolieti. A kunem vam

(Pomaio F. V.)

se, da e vaa ena kano prva rtva pasti. Nitko me

iv nee zaprieiti, da ga smiesta neubijem, ako me

(Nastavak.)
tko hoe da napadne.
Poslije veere dozove Tottleben svoje sluge, pa
jim zapoviedi, da mu donesu koveg iz njegove sobe.
Gospodine, ree odmah krmaru, u ovom se

Ja imam jo dva samokresa,

koja nikad nisu promaila, a nee, tako mi Boga, ni

danas.
To govorae groftako strano i odluno, da se je

Ikovegu nalazi mnogo novacah. A da jih obezbiedim,

oboje njih u svojoj zloestoj saviesti zapanjilo i pre

neznam ino, ve jih metjem vam pod okrilje.

strailo.

"

Kermar primi koveg, uvieriv ga, da e ga sam

Siedite, gospodjo, nastavi, zapoviedaju glasom,

itavu no uvati. I tako postie Tottleben svoju svrhu.

i pokae na stolicu uza st0.

Kermar nemiljae ni najmanje, da zna za njihove na

maru, moete ii.

kane i pletke.

mio, svakoga aptanja i rogobora na vratima, pae na

T. Sad zaeli grof poi na poinak.

Jovan se sam

ponudi, da e ga svieom u sobu dopratiti. Tottleben

ga zadri, pa se okrenu prema kermarici, i ree joj

Postarajte se za moje ljude i konje i

pripraviti u jutru kola, da se jo u horu odvezen!

Kata siede na naznaeno miesto, te sklopi ruke
i moljae mua svoga, da ju spase, neka, za Boga mi

aljivo:
Meni bi mnogo drae bilo, da mi vi, gospodjo,
u sobu posvietlite.

samih stubah.

A vi, gospodine kr

Prodj'te se, ako vam je ivot enin

Bez sve ale, makar bilo prazno

loga, tono izpuni zapoviesti stranoga tudjinca.

Kermaru nepreosta drugo, nego sluati.

Groza

vierje, ve sam na svem putovanju svojem izkusio, da

ga spopade. On pomisli na opasnost, koja je zaprie

sam svagda bolje spavao, kad me je koja gospodja u

tila miloj eni, pa ode biesna serdca iz sobe.

sobu pratila.

Marija je vidiela svu trojicu, gdie su gore poli,

et udnovato, ree mu zlovoljna Kata.

Ali joj grof nedade vremena, da razmilja, nego joj do

pa se udom zaudi, kad nije krmarice vie opazila.

Minka pitae poslije za gospodaricu; ali joj Jovan

dade svieu, rekav joj posmieno:

tamno i sumnjivo odgovori.

Liepa moja kermarice, ta neete mi bar te lju

bavi uzkratiti?

za konje tudjineve to bolje, a potom siede u kuhi

On se starae za sluge i

nju, iz koje se je izlazilo upravo u dvorite, preko koga

Primi ju potom za ruku, odvede ju sa sobom preko
je Miko sa svojimi drugovi dolazio.
stubah, a Jovan jih je kano od uda uzastopce sliedio.
Marija legne po obiaju u krevet; ali joj nieka
Doav u grofovu sobu, metne Kata svieu na nie
kav nemir u Srdcu nedade zaspati...
kakav sto blizu prozora. U isti mah spopadne Tottleben
Tiho se moljae Bogu za tudjinca, komu je velika
svoju dvocievku, pa korai medju kermara i kerma
opasnost prietila, a njoj svu duu obuzela.

Tako pri

ricu, progovori najedanput glasnim i prieteim glasom:

slukivae zadugo.

Svako ju i najmanje ropotanje u

Gospodjo, vi ete itavu no u ovoj sobi ostati.

kui prenu i uplai.
Budite uviereni, da vam se dotle nita zla dogoditi
nee, dok budem ja sam obezbiedjen.

No kako se i

najmanji znak kakve navale proti meni pokae, kakvo

sumnjivo micanje, podignuta ruka proti meni, priblia
vanje psa, ropotanje na vratima, biti u prinudjen, da

Bilo je blizu gluho doba noi, kad se Miko sa

tri do noguh oruana momka vrati natrag.
Jovan jih primi u kuhinji, a Marija, prislukuju,
zauje radostno, kako jim je krmar dokazivao, da

ovih est zrnah, kojimi je ova puka nabijena, izba "It is noas nemogu nita ovdie uiniti. Bilo mu je opet vrlo
teko, dok je sklonio momke na povratak. No ovi se.
cim na vas.

383

Historini Aphorizmi.

prije neudaljie, dok jim nenaplati put i dolazak sa

niekoliko rubaljah.
Marija nemoe, da si protumai ovu naglu pro
mienu u krmarevu srdcu; ali vrua se molitva uz
dignu njoj iz srdca k nebu, i skoro je povikala od

Nego e doi dani, kad e se pravda oteti od krivde, i

onda e carstvo uzorah, istinah i pomislih slavnu pobjedu
odrati nad carstvom koristih, lukavtinah i stvarih.

veselja, kad su se ona tri udaljila, a sluga lego u po

stelju svoju.

"dija u njiv riv za Istova za rov

"1. brodom zali aining rodirom drawira
izvanoga zoni abrovnove fonov iv
sa etvorious f. ious area.

Samo Jovan neotide na poinak. On ne

usnu itavu no, nego miljae na svoju ljubaznu Katu.

I mladoj kermarici nebijae nijedna no tako du

Demos. Olynth. d. 23.

gaka, kako ova. Grof, s dvocievkom o ramenu, itae
i pisae cielu no.

L est ratio summa, insita in natura,

quae jubet ea, quae facienda sunt, pro
hibetque contraria.
Cicero.

Kad se je u kui kakav apat gdie

zauo, a grof opazio, protrnu Kata na svem tielu.

Milostivi gospodine, smilujte se", moljae ga ona,
nita vam se nee zla uiniti.

Moj mu nee ovamo

Potlaene zemlje neka

nastoje prije svega, da

ni ive due pustiti.

Onda se nee ni vam nita zla dogoditi, odgo

vre svoje dunosti, a te su sve zajedno jedan glas

narodne saviesti.

vori joj mirno Tottleben.

Ovako prodje no.

U jutru, kad je zora pucala,

zauju se ovieje stope na stubah.

Narodna saviest zapovieda i trai ono, to eli

narodno serdce.
Narodno serdce udi slobodu i samovlast svih na

Grof pograbi svoju puku, a gospodja probliedi.

rodah na svietu: narodno srdce mrzi na robstvo, a
Ali se obodvoje odmah umiri, kako se grofu poznat
plemenito prezire krvavo oko samosilja i okrutnitva.
glas odjavi:
U verige okovana zemlja neka radi kradom, to
Milostivi gospodine, ja sam, sluga va, Mickie
vi!

nemoe na javi.

Jer robu, kad o oslobodjenju svojem

radi, no je dan, a smrt ivot.

Krmar mu naloi, da se ve nasred stubah go
spodaru svomu odzove.

On mu donese kavu, pa mu

javi, da su konji ve upregnuti, a kola gotova.

Vi ete, gospodjo, iznajprije ovu alicu kave
odpiti! ree joj grof umiljatim; ali opet tvrdim gla

Zarobljene domovine neka nastoje iz petnih ilah,

pa makar bilo i uz goleme rtve, kad jim bude dobra
sgoda, da jednom odmaste tamniaru i zlotvoru svomu:
potlaene zemlje neka rade bez odmora, da prije svega
sborom i dogovorom u narodnih sastancih, u sielih i

Moe biti, pa se je bojao otrova; moe biti opet,

da je htio, da se liepa kermarica, kojoj je takve stra
ve noas zadavao, okriepi i oporavi.

prelih, uz junake gusle i ljubavne tambure, da sva

kom rieju i svakim inom udare tvrdu osnovu na

Kata ga poslua,

i nekrzmaju; znala je, da u cieloj kui otrova neima.

A kad zaori bojna truba, kad se mlado i staro,

A grofizpije bez straha i u dobar kus na jedan gutljaj

otraak dobre kave.

itava domovina latja ubojita oruja, pa poleti u ravno

polje, te prolieva najniliju kervcu svoga cvieta za pravice

U to donese sluga vrlo malen kermarski raun,

i prava samosviesti i slobode, neka nipoto nezaborave

pa i itav grofov koveg, upravo onakav, kako ga je

prvi, izabrani zatonici narodnih etah, kakav su za

Jovan u vee bio primio, pa mu javi, da su kola ve

viet uinili u ona zlokobna vremena narodnoga umira

pred vratima.

nja, a u hramu obega i pravoga spasa: svi neka li

Hvala vam, kermarice, hvala na ugodnom dru

stom ustanu, svi neka razmetnu u ime Boga i pravde

tvu, nee joj grof, podsmievaju se, pa mi jo i tu do

iznajprije strano gniezdo crnih pticah, neka razvale i

brotu uinite, te me izpratite do kolah.

Pruiv joj ondie ruku, odvede ju, imaju svoju

utamane prije svega eljezom i plamom dom klete ne

pravde na svietu, neka razore pervim korakom pono

dvocievku o ramenih, sasvim udvorno niza stube. Dolie

site stupove ohole i griene obiesti, to su saliveni od

jih doeka kermar, koi bijae vrlo veseo, kad ugleda,

gorkih suzah, koje su od davnih viekovah izmuene i

gdie mu je ena iva i itava.

ucviljene domovine potokom lile, to su podignuti

(Svretak sliedi.)

na krvi i znoju jadnih narodah.

3S4

I gvozdeno se oruje topi i razpada od suzah,

koje roni nanj narodni junak, kad mu ga na milost i
nemilost valja poloiti.

A zato? Jer ga izda prva

wiera, a potonja neviera.

ro dne volje, onda e tek svietom vladati vinji za

kon uma i razuma, a domovine e na zemlji biti ugod
ne rudine u raju, a ne vie krvlju omatena polja
zloe i opaine, a narodi e u srenih domovinah biti
ljubimci Boji, a ne vie muenici ljudski.

suncem proglasiti, dolazi ve sve blie i blie, kano

silna bura, koja e jedinom navalom izbacati mrtve

tiini pratilo poetak, razvitak i svretak tragedije,

koja je bogata u traginih momentih. Osobito je glavni
karakter Dobroslav, od koga je teko traginiji zamis
liti, predstavljen po silnom nagonu k zlu i nutranjoj
borbi sa naravnom silom. Dielo je skroz i skroz ori
ginalno u duhu slavenskom, u duhu svoga vieka. Pred
stavilo nam je u uasnoj boji osvetu, koja vodi kroz
razline momente do katastrophe, u kojoj krivica za
sluenu kaznu prima, ali joj je predhodilo kajanje i po
mirenje sa uvriedjenim ovieanstvom sredstvom svetje
nika Dojma. Vidi se dakle, da je tendencija trage
dije naravstveno religiozna, a to e joj svuda uspieh
obezbiediti. G. Ban razumije dramatine karaktere stva
rati, ivo ih individualizirati i kriepko u kontrast do
voditi sa najnienijimi stvorovi ekspirovimi. Ipak na
piesnik nije ni jedan moment iz ekspira uzeo, no znao
se je originalan odrati.

panjeve i razbacati sve gnjilee i truhlee, svietom po

krenuti, a sav zrak proistiti.
I ve evo ujemo iz daleka mukli um i tutnja
vinu narodnih glasovah, gdie se preko Oceana ovamo
primie i sve dalje i dalje irom raziruje.

I to je

eta-prehodnica velikih pomislih i velikih rieih, koje

su postale tielo, pretvorivi se u goleme i hrabre voj
ske: to je predtea velikih, svietskih prevratah: to je
oudjena utieha i oekivano ohrabrenje svih biednih, a

(Storenska.) Drugi svezak slovenskih Kazalitnih komadah

uput je iziao. Sadraj mu je : Domai prepir preveo Jak. Za
bulk ove c. Ciena knjiici jest samo 20. nov.
Dugo eljno oekivane Jenkove piesme izile su izpod
tiska ovih danah nakladom knjigara Giontinia. Ime Je kova slavi
ve itav slavjanski sviet osobito radi piesme: Naprej zastava sla
ve, kojoj je sloio g. Simo Jenko one liepe riei. Sada pak na
nizao je liep vienac (99 razliitih piesamah) u svoju sbirku. koja
e sigurno dobro doi slavenskomu svietu. Ciena jim je 60 nov.
G. dr. Benjamin Ipavec doverio je prevod vesele igre;
Tinik, (Kfig.).

strah i trepet nepravednih: to su prve laste, naviest

nice prolietja, kad e jedanput oba i postojana slo
boda osvanuti.
Blago onim vladaocem, koji stoje narodom na
elu, pa vode vremena sami napred, a nepovlae jih
vremena za sobom.
Blago onim vladaocem, koji sami dodju do pa
meti prije, nego jih sila opameti.
Blago onim vladaocem, koji se sami prije sklone
dati narodom, to jih ide, nego jim oni sami uzmu.
Narodu vratiti svojinu, nije nikakva milost, ni bla
godat: nije ino, nego pravda.
Traiti pravo svoje, nije opor.

Gospoja Lujza Pesja k o v a preradila je niek u njemaku

veselu igru u slov. jeziku, te e ju izdati pod naslovomu : Strup.
Ista igra ba se dotiskuje.
(esko-slovaka) . . Tomiek preveo je Rodinu kroniku
Aksakova sa ruskoga.
A. Gindeli izdaje Spomenike eske, od kojih je do sada
izilo 5 svezakah.
Dr. Jos. Dastih izdao je u Pragu Zakladove prakticke filo
sofie ve smislu vieobecne etike.
Daroviti eski mladji pisac, Gustav Pileger Moravski, napi
sao je roman Z malego svjeta, koji je verlo dobro izpao.
F. J. zbera u Pragu, preveo je sa ruskoga Giljferdingov
spis o sv. slavenskih apotolih irilu i Metodiju.
Sofija Podlipska prevela je uveni roman or Sandove
Konsuelo.

prieti se pravu svomu, to je opor.

I zato narodi, koji trae pravo svoje, nisu opori,

Iz p r a v e ii.

nego vladaoci, koji jim ga nepriznavaju.

U pripoviesti: Mali uzroci od Cokera, podkralo se je nie
koliko znatnijih tiskarskih pogrieakah, koje se ovako izpraviti ima
du: U broju 46. na str. 315. redku 21. od ozdol miesto: ob as a ti,
Knjievnost.
presta n o su se alile ; u redku 19. miesto: pievaju i gle
(Serbsko-hrvatska ) G. Matija Ban, proslavljeni
piesnik i pisac Mejrime, napisao je novu tragediju
u pet inah : Smrt kneza Dobroslava, koja se je 13.
0. m. predstavljala na biogradskom kazalitu i to sjaj
nim uspiehom. Primietilo se je, pie o tom Svetovid,
da je obinstvo s najveim zanimanjem i u najveoj

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

367, redku 4. od ozdol, miesto: u mrieti, treba biti: u n e r la

bih. Onda u broju 47. na str. 373. redku 17. od ozdol, miesto:
vie onanjih pogrieakah, koje su se uzperkos svoj pomnji uvukle,
no te e ljubezni itatelj moi i sam lahko izpraviti.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Teaj XVIII.

U Subotu 3. Prosinca 1864.

Broj 49.

Bieda na pravoga na krivca.

Narodna poslovica.
Jadan je onaj, koi nema diela od Boga.
U Dubrovniku.

Ali mene zla kob sukobila

U tom drutvu lednieh sebinjaka",
Gdie je sila stvar a stvar je sila,
Bila prava, kriva il' opaka.
I.
III.
aso
Kud se ono vue, ti jadnie?
Zato globi, pljaka, kolje, hara?
Tako zakon na sirotu vie,

No jadniku liepa danje zrake:

Kad ograne sunce sa iztoka,
Nema rada, izsuene ake

A ona mu: Ljuto li se vara!

Dietce gladne ginu izpred oka.

Ruku moju, koja ivot trai,

I odkako roditeljske kosti

Nepomae grabe, ni pohlepa;

Gruda ladniem krije skutom svojim,

udar ti si, pa mi odmah kai:

grebenu stravah bez radosti

Zato 'e pravda prema svietu sliepa?

Bez prestanka crne sgode brojim.

Sav je ivot pusta razvalina,

Persa moja pobija sramota

Svaki uzdah jauk nonih pticah,
Sa nesree, koja s mene biva;
A u grudih tamnica i tmina
Ali nije nikakva griehota;
Strano goji leglo gutericah.
Jer o zloi volja ni nesniva.
U nizkijeh, dubokijeh jama"
Oko mene glas se ljudski hvata,
Prebijam se kroz kalue gadne:
Kano hrdja oko gvodja jaka;
Kud od srama nebi miso sama,
A duu mi to je zernce zlata
Tud otinska briga srne, padne.
Obasjava viera sva, jednaka.
I.
Blago oniem, kojim zemlja krasna

U jednome golemome gradu,

Radja zrakom sve ugodbe svieta

Koi starinske podie zidine,

Blago oniem, kojim srea jasna

Gdje svi za se i za sebe znadu,

Nije krivdom oviejom oteta!

Na blinjega nitko se nevine,

49

386

Hranim sedam nejakieh sinovah,

Neutieen tieim biedne svoje

Sedam ptiah golijeh i ludih,

Al' znade li jaganjacah stado,

Sedam starcu siedomu stupovah,

Kad zvier vije, gdie okrilja stoje?

Zar zna stazu ludo lane mlado?

If angjelah sedam, ili ljudih.

Kad se zora ovieanstvu smije,
U kolibu gdie nas tanke niti

VI.
Od njih sedam, koi je sedam zima",

Za taj ivot veu svietla nije:

Sedam vladah stranieh, prepatio,

Dvie, tri bliede zrake zloba hiti,

tap prosjaki uza me uzima,

Bratji nosi prosjaenja dio.

Pa se merkle i uasne slike

Na vidielu ukau grdnije
Ljubav mile izruene like
Kletim suncem certa jo stranije.
Svu utiehu, to je blaga nada

I ovoga vidieh, gdie izbavi

Spasiteljka crna, smertna ptica
Kad te oi potamne u glavi,
Smre meni rana veernjica,

Dobrom matom tamno uzvisila,

I ja budem, kano dub okresan
Jasan pogled na istinu svlada:
U planini, dok ga vihar slomi,
Ode nada, to je netom bila.
Kano amac okernjen, raztresan,
IV.

Kad ga morem ljuti tite gromi.

Kuarica, gdieno smrt ekamo,

Sve izdahnu, to je bilo ivo
Tananom je ibom opletena,
A odozgor jedno okno samo,

Oko mene na istinu podje!

Ali Usud kadto sudi krivo:

A odasvud ilom obliepljena.

Najbiedniega jad najdue glodje.
I kad ptii ustaca raztvore,
I kad porod od nevolje zieva,
Bude nalik na lastine dvore:

VII.
Na etiri toga svieta strane,
Od snienijeh bielieh pustieh krajah,

Al' ja plaem lasta sladko pieva.

Svud, gdie suncem bieli dan osvane,
U slobodi lasta gniezdo vije,

Puina je bezprestanieh vajah,

U slobodi potoi se lije,

A u ovom moru dalekome
U slobodi grom po nebu bije
Tko zna? gdie taj jadnik sam zaglavi?
A slobode ovieanstvu nije!
Njega nema u spomenu tome.
rav podie stanak, gdie mu milo,
Na tom svietu, na toj pustoj kori:
A ovieka robstvo je ubilo;
Siromatvo slobode nestvori.

Jad se radja u stranijoj stravi:

Dok siluju tom svietinom ludom

Uzavreli ovieanstva gadi,

V.
Svih je stranieh mislih najstranija:

Sviet je krivac slobodi pred sudom,

A pod nebom nenestae jadi.

Volju uti u nevolji biti;

moj Boe! strana je strahota,
Jo dihati gdie se smrt nasmija;
Pogledati, gdie si eljad sama,
Nadati se oajanje kriti!
Vode igru, biesne u griehota".
U more e prije miesec lei,
Prije more na nebesih biti:
Prije sumce zemlju svu saei:
No prestanem jadne suze biti!

Gazi sreu tudjima nogama!

Velimir Gaj.

387

Ohrabrenje mladei.

kneginja, neposumnja nimalo, da je nee onako pies

mom proslaviti, kako je zasluila, da bude opievana.

V.

Kneginja goji osobito milovanje k vrlomu Lau

Lanjonova piesma.

jonu i pazi ga jednako milostivim okom.

Ona bi ga

(Nastavak.)
svagda primila s dubokim niekakvim potovanjem, pa
Laujon, koi je sve jednako siedio i piesmu na

tako ga oevidno doeka i sad upravo usrdno, kano

prste prebirao, znao je dobro ve u napredak, da e

da mu zahvaljuje ve u napredak na svih milih rieih,

drutvo biti veliko i po izbor, pa htiede da mu bude ova

koje je naumio da joj kae.

piesma prema prvim dostojna glasa i slave. Zato ope

Sve ene, bile, kakve mu drago, bile liepotice ili

tuje i opet i opet svaku kiticu po niekoliko putah sve

rune, bile stare ili mlade, sve su pohlepne na miomi

po redu, a onako polagano i ozbiljski, kako bi valjalo

risni kad sladkih rieih i umiljatih pogledah, svaka

da ju ita strog kakav i pretieran razsudnik.

hoe da joj kae, da je cvietak od svih liepoticah,

U tom ga slua mladi pobratim, koi je otraga u

grmu bio sakriven, pa pomisli: tko umije, njemu dvije,
te stane za alu i zabavu sve po jednu kiticu krasti i

svaka hoe da ju slavom i pohvalom kuje u najjasnije

zviezde, pa makar bila bliedja bliedoga mieseca.
Niin nemoe udi mlade dieve vema ugoditi,

bilieiti, da se ovako ogradi za kradju, s koje bi ga

nego dive se se njezinoj divnoj krasoti; a niim ne

mogo svatko lasno prekoriti. On izvadi olovku iz svoga

moe ostariele gospodje vema pomladjivati, nego udiv

depa, nacerta gotovo sve kitice, koje je stari piesnik

ljavajui se jednako njezinoj mladjanosti.

aptao, pa u istom mierilu, kako jih je pievao, te jih

Kneginja namiesti do sebe za stolom vriednoga

razredjuje odmah, zamienjuju i dodavaju gdiekoje

starieinu svih veselih piesnikah i piesmarah francez

riei miesto onih, koje su mu izpod uha izmakle. I kako

kih, koga sama briljivo nieguje i dvori.

se je ogradio za valjan posliedak ove prikladne kradje,

moj stari hrabar, to je moj vrli junak,

odmah ode za as, vrati se natrag, prodje mimo Lau

hoe ona, smiee se, to mi je jedan izmedju najvier

jona, pa se gradi, kano da ga je tek sad prvi put

nijih mojih prijateljah.

smotrio, i progovori ovako:

kako ga moete izabrati izmedju ovolika

mnotva? prihvati starac, ljube ju u ruku onako vatreno,
kako je vatra vatrena, koja e skoro ugasiti, a to ona
ko umiljato i ukusno po pravilu, upravo kako su na
redjivala dobra ona stara vremena.

mili starieino, neemo li danas zajedno ru

ati u kneginje?
Da kako, danas slave ondie dan rodjenja nje
zina, pa svakako treba da i ja dodjem onamo.

(Svretak sliedi.)

e biti, da se ovdie za nju zabavljate, a ja

neu da vas smetam.
0dgovor na kritiku g. prof. J. V. Kostia.
- Ve sam svrio, to sam naumio, prijatelju
Od prof. Dav. Senekovia.
moj, sainio sam zaista niekoliko kiticah. Ta vi znate,
kako joj je do svih takvih tricah i kuinah, do koje
kakvih malih uljudnostih puno stalo!

J. v. Koste "napisao je u Iv. svezka Knjiev

nika pag. 586. sl. kritiku o naoj razpravi, o glavnoj

A komu da nisu mile vae? ta one su svagda

krasno ugladjene, ljubke i radostne!

ideji gerke tragedije i o udorednoj znatnosti Sofokla,

tampanoj u programu kr. varadinske gimnazije 1864.

Kad su tako u riei bili, upute se obadva, te pre

Sto se u obe naina ove kritike tie, to moe

lete jo jednom svuda velikimi dubravicami tuilerijskoga

Svaki vietak u toj struci, makar ju i povrno samo

perivoja.

proitao, na prvi mah razpoznati, da g. K. ba nije

A kad tamo na dvorskoj uri izbije etiri.

Sad jim valja kneginji poi.

Kad su onamo doli, na

shvatio, kako valja kritike sastavljati, da se postigne

djoe ve itavo drutvo sakupljeno. Tu bijahu pre

ono, to bi se njom postii imalo, t. j. da se pospiei

mnoga ugledna lica, koja su se proslavila koje zaslu

napredak znanstveni. Zato bismo elieli bili, da je g.

gami svojimi, koje opet starim rodom i plemenom.

. prije, nego je napomenutu kritiku napisao, temeljito

Ugledavi, gdie Laujon ulazi u dvoranu, povikae svi

prouio ono, to Ch. F. Falkmann u svojem dielu: Sti

od radosti, znajui u napredak, da e jim on po sta

listik, 4. uflage, Leipzig 1849, pag. 436. o sastavljanju

rom obiaju svojem ugodna jela i oblizke jo ugodni

kritikah kae: Dieser (der Ton der Beurtheilung) muss

jom alom i dosietkom zainiti i zasladiti.

zeligen, dass der urtheiler zwar volkommen berzeugt

49%

Domaica,

388

ist von der Gerechtigkeit seines Ausspruchs; dass sich

dino, ako pojedine srodne misli spisateljeve sakupimo,

aber diese Ueberzeugung nur auf das Bewusstsein stilitzt,

te od njih ono zakljuimo, to se zakljuiti dade.

sein Geschft mit Fleiss und Liebe ausgefihrt zu

Mi dvojimo, da je i Aristotel na drugi nain do

onih posliedakah doo, koje je u svom dielu, not mountrix},
sakupio.
to smo pak gdiekoje misli Sofoklove povadili iz

werden; Spott oder gar Bosh eit missen ferm sein.

pojedinih tragoedijah prema tomu, kako je svrha za

Stets begleite den Urtheilenden das Gefhl, wie viel

htievala: valja da g. K. to krsti raztrganimi misli,

vor allem erlaube er sich nie Chicane, d. h.

krivnje u nas, a neima ni Sofoklova, ni Aeschylova, ni Eu

nitzung eines Scheins, um etwas als Fehler darzustel

ripidova spisa, u kom bi tko bez truda i razmiljanja mogo

kad se u njegovoj misli raztrgae. Tu dakle neima opet

len, was man doch selbst nicht dafr hlt. Grindlich

naii na samu stvar izmedju poredanih mislih, koje zajed

keit und Genauigkeit arte, endlich, nie in Pedan terie

no spadaju. Mi nastojasmo dodue samo iz Sofoklovih tra

und Kleinigkeitskrmerei aus.

Svega nalazimo u kritici g. K., samo o tom ni

goedijah predoiti glavnu ideju grke tragoedije, i to po

najvie zato, to se Sofoklovi spisi amo tamo na hrvat

spomena neima, to Falkmann ovdie za pravilo propisuje.

skih gimnazijah itaju barem su se itali , a tim jo

Gosp. K. sudi o stvari, koje podpuno nepoznaje.

netvrdimo, da Aeschyl i Euripid nisu u tom pogledu od

Proitao je nau razpravu samo jedanput, i to povr

velike znatnosti i da se nisu istoga pravca drali, koga i

no; jer mu nije stalo do prave istine, ve jedino do

Sofokle. A drugo mi nemogosmo zato Aeschyla i Euripida

ukoravanja i do linostih.

Da govorimo istinu, doka

na um uzeti; jer htiedosmo u kratko samo predoiti,

zuju dovoljno uvriedljive riei, kojih ima sila u njegovu

to je glavna ideja, na kojoj se gerka tragoedija osniva;

cielom sastavku.

jer glavna naa zadaa bijae dokazati, da su Sofoklove

Al' o tom emo ovdie jo napome

nuti, da znanosti u Hrvatskoj dotle napredovati ne

tragoedije od velike udoredne znatnosti. udno nam se

e, dok se budu kritike na takav uvriedljiv nain pi

ini, kako moe g. K. zahtievati, da bi se ve iz jedne

sale; jer se nee nitko uvriedam i prostim psovkam htieti

samo il' iz dvie misli, to jih navedosmo, vidieti mo

izvrgavati.
to se same stvari tie, nalazimo u napomenutoj

ralo, to je glavna ideja u grkoj tragoediji; jer kae:

kritici mnogo netemeljitih i krivih prigovorah.

ipak neuvidjamo, koja je glavna ideja u grkoj trago

Odmah iz poetka pag. 586. kae g. ., da je

nain, kojim g. sp. misli to dvoje, to jest, glavnu
ideju i udorednu znatnost Sofokla, itateljem razjas

da nabrajanjem pojedinih misli iz Sofoklovih drama

diji, dok nam g. sp. kao deus ex machina nekae na

svretku pergova diela.
Ova muna i neugodna uvstva zavisnosti, uv
stva nebitka i nemoi ovieanske prema svemoguemu

i nepomisli smo samo razjasniti, ve razjas

nismo zbilja, dakako samo onomu, koi nas razumieti

velianstvu bogovah u obe, to je glavna ideja starin

hoe, i u koliko to svrha naa zahtievae.

Mi bio tvrdimo i tvrditi emo, a i dokazati

da se samo nieto navede, odakle bi se ostalo, pa i sam

ske tragoedije. Potom bi kod svakoga dokaza bilo dosta,

posliedak mogo zakljuiti.

moemo, da su upravo ona uvstva, o kojih mi u na
em sastavku od 4. do 7. str. govorimo osnova glav

to mi dakle kano jezgru i posliedak iztraiva

nja svoga na svretku prvoga diela kaemo : Ova

noj ideji u svih starinskih tragoedijah.

Takodjer nain, kojim mi to razjanjujemo niti je

muna i neugodna uvstva itd., zato nas nitko, prouiv

redomice spisi nas, kano dom ex machina- ugledati

nov, a niti neobian. Jer ako je novota to, to mi ne

nee, do sam g. K.; jer je posve naravno, da se na
piemo po kalupu g. K., onda mu ju doputamo, prem
da smo mi i ovako do posliedka i bez naputka g. . u

koncu svakoga dokaza sve ono u kratko jo jedanput

svede, to se je dokazivalo.

pogledu staroga niekoga, po njegovu sudu najboljega na

bina doli. Taj prigovor mogli bismo mu i mi uiniti;

G. K. prigovara nam nadalje, da naa tvrdnja:

Ova muna uvstva, itd., nije prema tvrdnji str. 4. :

medju to bilo bi izlino. Pa neka ....!

Ako mi glavnu ideju kojega spisa saznati elimo,
a to nam ju valja potraiti. A kako emo ju nai?

Ova mo, kojoj se isti bogovi po svojoj osobnoj volji

(individueller Wille) pokoravati moraju..... To do

389
kazuje opet, da je g. K. nau razpravu povrno samo
proitao; jer nije opazio, da dva redka vie gore ka
emo: Ova mo, koju bi si stari Grei sad kao ne

sakupiti, pa da mu nepropadnu, dao jih je tiskati u pro

grama gimnazijalnom U, neimamo drugo nita opa
ziti, osim da to miestance g. K. neprililiuje; to je

izmoliv, nenavidan i okrutan udes, sad kao

nalik na otrov, to ga zmija iz zuba izputa, hote '

volju bogovah predstavljali kazni itd.

Kad su siju dakle kano neizmoliv, nenavidan i okru
tan udes predstavljali, a to miljaliu, da se istoj sami
bozi pokoravati moradoe. Daljega dokaza tomu netreba;

koga ujiesti. A najcrnije je dielo, kad oviek ludim

sarkazmom zlobno drugomu slnieh izmarnljuje.

jer to svaki zna, koi je samo malo u grku literaturu

da bijae u Sofokla velika pobonost, to svaki nepri

stran i pomnjiv itatelj nae razprave vidieti moe.

zavirio.
Vidi, to o tom kae Fr. Lbker Reallexikon des
klassischen Alterthums p. 611. sub row }Hmm-__...
Die Moira wurde bald als eine ber Gtter und Men

schen unumschrnkt waltende Macht, bald als abhngig

von dem Willen der Gtter aufgefasst, bald als ein ei

sernes, unabwendbares, grausames und neidisches Ver

hngniss, bald als mit einer hheren sittlichen Weltord
ordnung zusammenfallcnd.
Da napomenuta naa tvrdnja: nije napram poje
dinim mislim` povadjenim iz Sofokla, o oviejoj nestaan
sti, slabosti, nemoi i nitetnosti itd.: toga uerazumijemo.
Jer kako moe g. K. to tvrditi, kad izriekom ka
emo: Ova muna i neugodna uvstva zavisnosti,

uvstva nebitka. i nemoi covieanskel udno

vate logike i vrtkanja u njega!
Prigovor g. K., da nedadosmo (l) jasna pojma ob
onoj stranoj i okrutnoj moi udesa, upravo
je netemeljit. Kako se je strano i zbilja okrutno
ova mo kadto pokazivala, to dokazasmo dovoljno tako bar mi mislimo - usudom Oedipovim str. 5. i 6.

to se drugoga diela nae razprave tie, to i ov

die nenamieravasmo samo, ve i dokazasmo zbilja,

No, neglede na svoje dokaze, nismo mi sami, koji tvr

dimo, da u Sofokla velika pobonost bijae. To tvrde

drugi uenjaei; n. pr. Schuedewin allgemeine Einlei
tung zu Sophokles p. 32. veli: Oft aber steht der
Chor auf einem hheren sittlichen Standpunkte, auf
welchem er die eigensten Gedanken des Dich
ters selbst verkndet itd.
Vidi nadalje ih. p. 34.: (Sophokles) steht auf
dem durch seinen grossen Meister bereiteten Boden
des Glaubens und der Sittlichkeit, i malo
nie: Aber allen Dramen des Sophokles ist ein

tiefer religiser Charakter aufgeprgt, und

gern ergreift er die Gelegenheit, den Sinn
seiner Zuschauer auf die hhere Macht zu
lenken, welche alles schafft, und deren ge

rechtes Walten und Fgungen in ihr wahres

Licht zu rcken.
Vidi jo ib. p. 35.: Gewiss enthlt jedes Drama
moralische Lehren und bringt allgemeine ethi

A sto udes bijae, to sami Grci nisu znali, ami mis

sche Wahrheiten zur Anschauung, eben weil es ein

limo, da ni g. K. nezna. Vidi Lhkers Reallexikon des

bedeutsames Stck Menschenleben, eine sittliche Welt

im Kleinen darstellt.

klas. Alterthums p. 611. sub voee Mom; Es drngte

sich daher dem Menschen das Bedrfniss auf, ber die

ser vielseitig beschrnkten Gtterwelt sich noch eine

hhere einheitliche Macht zu denken, die alle umfasst;
aber der menschlice Geist vermochte dieser abstrakten
Mazht keine lebendige Persnlichkeit mehr zu geben,
dass sie mit selbstbewusstem Willen den schon existi
renden gttlichen Wesen energisch htte entgegentreten
und sie niederkmpfen knnen. Jene Moira blieb
eine duukele, unbegreifliche

Macht ohne

Leben, derMensch fiel immer wieder zurck

zu seinen lebensvollen Gttern und legte
ihnen die Entscheidung des Geschicks in
die Hnde . . . .
Na miestu, gdie g. K. kae: Te je misli htio
g. sp. valjda kao materijal za koju poveu radnju po

Vidi nadalje Bernhardy Grundriss der griechischen

Literatur zweite Bearb., 2. Theil, zweite Abtheilung
p. 298., gdie o Sofoklu govori: Die Harmonie des
sittlichen und des poetischen Standpunkts
wird niemals gestrt, i ib. p. 299.:

Vor allen

sind diese Gedanken ein Schatz der lau tere u Re

ligiositt und milde u Lebensweisheit. Ihr
Ton erhebt durch Adel uud Anmuth ber die gemeine
Wirklichkeit, und der ungetrbte Friede des
Gemts, der aus ihnen spricht, beruhigt auch

ber die Hrten des Schicksals. Vidi jo ib. p. 300.:

legt in den Ausdruck Zge des Geistes und der sitt
lichen Art, pa onda nie dolie: erhebt sich reek
'j frov o: Z'no; qyu' i'pzo; dfirrwr.

Ur. D.

tirendzu sittlichen Betrachtungen, welche durch

On joj sad izpripoviedi, kako joj je dosadanja go

Schnheit der Formen und milde Weisheit glnzen und

spodarica no boravila, a Marija mu opet kae pohod

ein unvergnglicher Ruhm der attischen Poesie bleiben,

onih momakah, koje je Jovan tekom mukom jedva od

i ib. p. 309.: zuletzt wird de mit hige Hingebung

tierao, pa mu najedno pripoviedi o putnicih, koji su

prologa prolietja ondje ubijeni.
U oblinjem gradu stane Tottleben, te dojavi grad

Da Sofoklova pobonost esto dreselju nalii, toga

skomu naeonitvu sav dogadjaj.

Odmah budu vojnici

je mnienja i Bernhardy, vidi ib. p. 308.: sie (die we

odaslani, da premetnu svu kermu.

No ili nemogoe,

nig gemitlichen Ordnungen) stimmen auch zur Me

ili nehtiedoe: oni nenadjoe nita, to bi sumnjivo

bilo.
Grof zapita sad, kako je sve dosad bilo mladoj
druici njegovoj, koja ga je opomenula i odbranila, ka
no vierni angjeo-uvar.

tvrdnja opravdana.
(Sveretak sliedi.)

A ona mu upravo, kano ne

duno diete, bezazleno izpripoviedi sav dojakonji i

vot svoj, te kako je osamljena i zaputena ostala, kad
otac preminuo.

Pustolovima generala Tottlebena.

(Pomaio F. V.)

Odsele u ti ja biti i otac i majka, ree joj

ljubeljivo Tottleben.
Ti me nesmije ostaviti; ti nesmije samotna u

(Sveretak.)
svietu ivieti, dok mi iva na ramenu glava! Ja u
Kad je grof kuu ostavio, zaeli, da dodje k nje
mu mlada sluavka, koja ga je sino u dvorani dvorila.

se starati za spasiteljku svoju.

Ote! povika suznih oijuh Marija, poljubiv u
ruku svoga zatitnika.

Zarumeni se; ali poslua.

Marija zauje glas kermarov, podje onamo, a iz

I zaista, Marija nadje otca, koi se za nju kano

oijuh joj sievae znak radosti i sree, da se jednom

za pravu kerku svoju brinuo.

oslobodi, da se otme od tudjinca toga.

zahvalna biti. Ona ga ljubi pravom dietinjom ljubavlju.

Evo ti, kerko, ree joj Tottleben, podav joj

Ali i Marija mu znade

Nijedna ki nemoe svomu otcu pokornija biti: me

punu kesu novacah, to e ti obezbiediti budunost,

moe ga vema ljubiti i paziti, nego to je Marija uinila.

ako eli ovdie ostati; ako ti se pak bolje ini sa mnom

Marija bi ga pratila na svih putovanjih.

poi, a to u za te otinski skrbiti, da ti budem i

poboja nikakve opasnosti.

otac i majka!
Marija muae za as.

Ona se ne

A kad bi Tottleben obolio,

niegovala bi ga bez prestanka i bez odmora, svagdie je

U taj mah srete ju stra

an pogled gospodarov, da je sva u dui zadrhtala.

bio obasut mienom ljubavlju ove plemenite dievojke.

On nebijae nezahvalan na blagu, koje mu je vo

Ovaj joj pogled ree: dakle ti si me izdala?

lja Boja dopitala. Marija biva njemu svakim danom sve

Sva zatrepi, pomisliv na osvetu, koja ju eka,

draa i sve to milija, pa joj na posliedku poda ruku

a osim toga proiviela je ovdie mnogo alostnih danah,

pa bi joj se inila svaka promiena, da je olakica.
Ah, povedite me sa sobom! rekne grofu, baciv
na njega smieran pogled, kano da ga moli.
n ju podie u kola i, pogledav izpod brka Jo
vana i njegovu enu, odveze se, ode .....
Hvala Bogu, sad smo izbavljeni! uzkliknu Ma

svoju, koju je ona harno i smierno primila, kano ne

zaslueno blaenstvo kakvo.
I tako postade predjanja sluavka gospodjom sla
vnoga grofa Tottlebena.
A to se dogodi prije sedmogodinjega rata, u ko
jem je i Tottleben s vojskom carice svoje bojak bio.
Prije, nego je otio na vojnu, naini oporuku, ko

rija vesela i srena obraza.

jom ostavi svojoj ljubaznoj sudjenici kano

Da, sad sam izbavljen! prihvati kano od zahval

nosti Tottleben.

sva dobra svoja.

Hvala Bogu, pa i tebi hvala, ljubazno diete; jer

bez tvoje opomene nebih bio ni pomislio na opasnost
kakvu, koja mi je tako zaprietila.

batinici

Diela, koja je uradio junakom miicom i britkom

sabljom gjeneral Tottleben, zabiliei sve potanko knjiga
poviestnica.
Vienom ga slavom ukrasuje blagosti dobrota, ko

391

jom je kano neprijatelj i pobiedonoa u glavnom prus

kom gradu vladao.
Berlin se 4. Listopada 1760. godine preda Rusom
i Austrijancem na milost i nemilost.

S velikim stra

hom i trepetom gledahu itelji, gdie su ulazili ti strani

i goropadni neprijatelji, bojei se osobito Rusah.

Ali

ogranieno vladahu, ali bi se esto i ljuto zavadila i

zakervila.
Stari brodovodja povergne veslo, izvadi lulu iz
epa te sjede ladji na bok, da malo odahne; jer su
mu ruke bile ve posve malaksale.
No, poe starac, draga kerko! kako ti se do

Tottleben sa svojimi Rusi pokae toliku blagost i to

pada u bieloj Ljubljani? Oddavna si se ve radovala

lik red, da mu se Austrijanci i Sasi, koji su naokolo

tomu; a sada ti se evo izpuni elja ali

plienili i harali, pokau kano pusti varvari!

Kad su Rusi ostavili glavni grad, sbije gjeneral

Meta bijae nieto zaustila, ali vidie, da joj otac

imade jo nieto kazati, i to nieto, to mu srdce mori.

Tottleben s gradjani udnovatu alu. Tottleben naini

Mue ga je gledala, kako se za rie mui.

Starac

ugovor, da mu osim pogodjenih novacah dadnu dvade

upre oi na zemlju, te se sav zamisli; zatim uzdahne,

set parih liepih rukavicah, koje je naumio svojoj carici

obrati se naglo na stranu, a debela suza kapne mu iz

na dar poslati. Zelja mu se izpuni, a on poalje ruka

oijuh.

vice u Petrograd.

Ali kad tamo rica jih Jelisava

htiede obui, gle uda! a sve na lievu ruku.

to vam je? upita ga briljivo Meta.

znade Boga ti, hoe na to on, mislio sam,
da u moda danas dobiti kakav list od Matije, pak
eto jo nikad o njem ni traga, ni glasa; znao ga Bog,
moda je ve i u drutvu tvoje pokojne matere.

uo

Ura bije, a ovjeka nije!

sam, da su ljuti bojak dielili u Talijanskoj, te mi tako
Slovenski od Wal. Zarnika.

jamano i ugrabie za uviek jedinoga sina. Tko e mi

pomagati pod stare moje dane? Sm sam ve oslabio;

I.
dolie jote niekako amac gonim, ali natrag nikako
They sate and listened silently
To hear the monster's tread.

neima vie u mene snage; nosi me talas po vodi

am0 tam0.

Southey.
Nije se mogo vie uzdrati.
Ili naki: Sjede slusaju, kako po
ast koraca.

Otinsko njegovo

srdce bijae preve obtereeno; poe si kapljicu za

kapljicom brisati iz oijuh.

Meto! Samo brzo vozi, da barem o polnoi do

I Metu je bolielo srdce.

Bijae ve pola godine

briega dojadrimo. Miesec se je sakrio za oblake. Mis

prolo, kako je Matiju nemila kob u vojake odpremila.

lim, da e nas kia prije prati, nego li doplovimo i do

Ali mlada narav ipak nadvlada, usili se, te, smiee se,

sredine Iice, ree stari veslar mladoj, tankoj dievojci,

zapita starca:

koja je na krmi amcem ravnala.

Ej, valjda niste menom zadovoljni, moda po

Obadvoje njih bijahu iz Iga, dva sata od biele

Ljubljane.

Mu je tergovao ve od mladih noguh s

lagano vozim? Danas idem perviput prema bieloj Ljub

ljani, nisanu jote dobro vikla veslu; zato me je ta

dervi, koje bi on svakoga pazara vozio u Ljubljanu, te

mo, gdie se Iica i Ljubljanica izlievaju, nieto na

jih ovdie i zbilja prodao. Bijae on malen i siguren, a

stranu i potjerala berzica.

poznalo mu se ve po tvrdih rukuh, da je etije bro

pa u dobro unieti, te u vam i brata lasno zamieniti,

dio po ljubljanskih vodah, i da dobro znade za sve

ako i nisam tako jaka. A u Ljubljani, dragi ote, jako

vertloge i svaki i nesietni greben, a i za sve sgode,

ni se dopada. Mislila sam vie putah, kad bi ju iz da

Dvaputa jote neka veslau,

koje su se n tamnih noih vie putah pripetile smielim

leka gledala, da nije vea od naega Iga; no danas,

brodarom. Znao je on pripoviestih iz starodavnih vreme

poto sam se amo tamo nahodala i duane razgledala,

nah, kad-no se movara nebijae jote presuila, kad-no

za cielo bih se bila izgubila, da me niste vi pred fra

nebijae jote ravne ceste u Ig, ve su bregovi iziki

njevakim mostom sreli.

i ljubljaniki zarasli bili u gustu umu.

Ljubljanica i

ica tekle su mirno svojim koritom, a oko njih stano

vale su utvare svake vrste, vile i druga bitja udno
vate naravi, koja dodue svaka za se u svom kolu ne

(Nastavak sliedi.)

392

Historini Aphorizmi.

oviek, to strano, silno, goropadno to slabo,

ludo i nejako stvorenje, na zemlji poviereno.

XVI.
Tko razli, e duh slobode, ubio ga ivi Bog!

Tri su vriedne slavodobiti jo na svietu, koje su

dostojne pravoga ovieka, i koje moe svaki narod sam

Multa perdenda sunt, ut semel ponas bene.

Seneca.
Nijedna silos dugo vrieme
Temeljita nevidie se;
Zraci krunam mrzeime
Sami sobom potamne se.
Ignj. Gjorgji.
Dogodi se pak esto putah u dravnom ivotu,
te ono, to se zove zakonitost, prestaje biti, to je bi

bez maa i milosti, bez puke i ukaza odrati i sla

Narodi, koji izobraeno sude, a samosviestno u

slono rade, strah su i trepet svojih streniteljah.
Narod, koji je neizobraen i nesloan, a goro

la; a ono, to je protivno, bude pravo: biva ono, to

padi se u nesviesti, kano lud i bezuman, nerade

bi valjalo da je prava zakonitost.

opet nita i nehaju za nita, taj je kadto nalik na

I onda se nezako

nito dielo sudi, da je pravo; a tako nazvano zakonito

mladoga pomamnoga konja u slobodi, koi se neda, koi

osudjuje prieki sud zdravoga razuma i potenoga srd

hre, koi se propinje, koi bije, koi se otima tamo amo

ca, prieki sud opametjene volje narodne.

izpod uzde i sedla, to mu nametju, dok, od biesnila

Narodna je volja posliednja gospodarica svietlih

glavah.
I teko omim, koji nisu znali ili nisu priznali
pomislih naroda svoga.
Teko onim, koji nesluaju u horu rieih naroda:
teko onim, koji preziru staro pravo naroda svoga.
Teko na posliedku onim, koji misle, da po Bogu
poviereni narodi nisu ino, ve pusto i jadno roblje.
Dobro je, kad narodna volja dri dravno
kormilo, pa to je najvea srea po itavu dravu; a

umoran, stane i sam, i tako ga mirno osedlaju i otro

zasiednu.
Zato narodi prije svega neka su sloni, triezni i
radini, da se izobraze i sjedine; jer sviestno izobraen
stvo i narodno jedinstvo, koje se samo iz sebe razvilo
i samo sobom utvrdilo, vlada i vladami.
Nije udo, gdie se narodi diu nad puka velian
stva, narodi, koji izobraeno, triezno i slono misle, a
pomisli svoje odmah neumornom radnjom oivljavaju.
Velika su diela prava narodna velianstva, a ova

bolje je, da vlada oevidno, nego da radi u potaji; jer

su eda duha i radnje.

ona radi i onako bez odmora i ona e due biti, nego

Duh je otac, a radnja je majka velikih pomislih,

velikih dielah.

i kakva dravna uredba il' ustanova, koja je tek onda

u istinu valjana i stalna, kad je stvor narodne volje.
Veliko zlo bije onu dravu, gdie narodni glas
nije priznat, gdie se ovaj u ljudskom drutvu najpleme

Bez naroda neima vlade; a narod nemoe bez

vladanja biti. Ali narodi ostaju, a vlade prestaju, vlade
se vremenom mienjaju. Dakle narode ide prvenstvo
potonje odluke, kano to jih je ila prva rie, kad su
vlade stvarali.

nitiji pojav od nevolje sakriva po zakutcih i zasiedah;

jer se za pravedni prkos malo po malo pretvara u
sakrivenu stienu, o koju bi se dravna ladja, jedre
po starom obiaju svojem, mogla iznenada razlomiti i
na valovih jasne narodne volje razprati.
Narodno

dostojanstvo, narodni ponos i znaaj,

prosvieta i duh stoje prema glupim i podlim etam,

prema pustomu previjanju i divljemu povlaenju ovie
anstva, prema lupetvu, prema stranomu prolievanju
nedune krvi, prema tielu.
Zato danas neima vie silovitih pobiedah, gdie se
ljudska krv lije, koje bi zaista slavne bile; neduna
krvi ljudska, koja je za strasti i kojekakve dosietke
gdiekojih silnikah prolivena, kalja obraz onim, kojim

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Poviest je najviernija i najvrstnija tumaica i

gatara ljudskih spoticanjah, posrtah, manah i slabo
stih. A kad jih tumai, odkriva rado na pogled mu
dra mislitelja sakrivene kolje igrebene, koje nam treba
u talasih vieka svoga dobro poznavati, bili dravnici
ili dravljani jednako, kako mu drago, tek ako hoe
mo da nam se ladja ivljenja i miljenja, umovanja i
snovanja nerazkri o krive razloge i uzroke, neslomi o
kr neizkustva. A jo bolje treba poznavati tajne i
arolije ovieanskih dielah, koja se neposvetjenu oku
prikazuju golema, prevelika i gotovo nedobitna, ako smo
naumili, da s ladjom nastojanja svoga zajedrimo jedan
put i poinemo o sidru mira, a u luci obega napredka.
Mala je tajna poviestnih viekovah; ali tko ju
shvati i razumije, taj zna, kakva su ta velianstvena
straila, koja siede na vratu narodah i dave slobodno
dihanje.

Narodna stvaries are madevita asis.

U Subotu i O. Prosinca 1864.

Teaj XVIII.

Nebesa su knjige od vieka,

Gdie svo'im prstom Vinji pie,
Neka vidi, tko ga nieka,
Cijim duhom stvor saj die.
1. Maurani. Osman XII".

Utieha

,,

moja.

Ohrabrenje mladei.

Po A. Neuhausu.

V.

Lajonova piesma.

O utieho sladka, jasna zrako!

Ruak je i obilan i veseo. Svi gosti, koji su po

d se srea moja sva razkri,

najvie na glasu kano slavni knjievnici i znatni umiet

Kad mi nadu zlobni sviet umako,

nici, stanu se radovati upravo od serdca, kako jim je

Pa mi ljubav i vieru razpri:
kneginja i sama od prevelike sree i radosti danas po
kazala.
Nema jada, nema liute boli.
. , ,
to bi tebe u meni sateria,
,.
9 utjeho, tebe dua moli:

Da, kakvih li ima priicah! koliko li dosieta

Ti si miso me ni neumrla!

Jana i pravih sumn Da si uo, kazao bi, da se je ve

J. J. ...
sa pisana pretvorila u dvoranu velikaku.
Najposlije donesu razline poslastice, a svatko
baci oko na one knjievnike, za koje su mislili, da jim

Nek se sidro spasenja razlomi!

valja kneginji piesmom estitati. Jedan stane, pa joj

- namienjuje piesmu, u kojoj kae, da joj slavno ime u

Ti me grije u dnu serdca moga;

Tvoj glas zuji medju straniem gromi:

pameti svih prijateljah knjievnih nee nikad potamnijeti,

dok sliedom sliedi vrlu onu i dobrotvornu Geoffrinu,
koja joj je prava slika i prilika, te jo jednako ive
duhom na svietu. Drugi uze jo starodavnije certe, pa

Wieruj mene, uzdaj se u Boga!

Sto u zviezdah sam Bog zabiljei,

je naumio, da se jo vema laska i udvorava tatini

proslavljene kneginje, pa zaori iznenada, da je ona po

Ljudska sumnja nikad neugasi !

mladjena Ninona, kojoj vremena nisu mogla razoriti ni

No najdrai mudrosti ukrasi.

Ono cvileje, to je krasilo i proslavljalo viek Ljude

W. G.

___

vita XIV.
Na posliedku, mladi pobratim Laujonov izvadi iz
svoga depa spis, to je na vrat na nos kradom bio

394

nacertao, pa nije imao kad, da ga izpravi onako u hit

moe hiniti volju pri nevolji, niti se lukavo pretvarati,

nji. n ju zapieva tvrdo i pouzdano, ba kano da ju je

te vidi najedanput, gdie se uhvatio u niekakve nevi

iz svoje glave izvadio, pa da mu je pravi samotvor. uvi

dovne zamke, pa da mu je ta zla volja, kano grom iz

Ovu piesmu, svi se odmah neizkazano razvesele i povi

vedra neba, ve izdala niekakvu ludu i smienu zavist.

kae svi odasvud: To je krasno! to je divno!

Ne

On zna, kako je ljuto ranio serdce ponositoj i tatoj

moe bolje; to je iva, liepa slika naoj miloj knegi

eni, koja mu je uinila tolika prijateljstva i koja ga

nji!

je perva slavno razglasila.

Ovo je osobita vilinska milost, pa ni vrli Lau

Ali tko se u kolo hvata, u

jon nemoe kazati, da ove kitice nisu ljubke i umi

noge se uzda, te ovaj plemeniti oviek voli, da bude

ljate.

nezahvalan, voli, da ga prozovu gadnim zavidnikom,

A ovaj se udom zaudi, upanji, raduju se u

voli na posliedku, te vre na kocku sav svoj poten

isti mah u sebi slavi svojoj; nemoe pametju dokuiti,

glas, koi mu se orio svud po glavnom gradu, samo da

kako je ova piesma, koju je olovkom nacrtao, sainja

nepadne mraz na obraz mladjanu knjievniku, koi je

vaju ju u perivoju tuilerijskom prispiela u ruke nje

tek lice svoje pomolio na knjievnom nebu, razglasu

govu mladomu takmacu.

ju se s tvrdim pouzdanjem, da je stvorio one stiho

Sav se smuti i zabuni oso

bito, kad zauje iznenada, gdie svi gosti naokolo esti

taju ovomu mladiu, da je sgodno i slavno spievao svoju

ve, koje je tek spievao.

Mladi domiljan nemogae na ino, ve promieni
gdieto Laujonove stihove. Da nebude okrnjena, on za

piesmu.
z sumnje, hoe Laujon sam sebi, hartija, na

mieni drugimi gdiekoje riei, kojih nije bio mogo raz

koju sam ja zabilieio svoje stihove, pade valja da iz

umieti, ni olovkom uhvatiti, kad jih je, ondie u grmu

moga depa, i tako se moje djae toga do ....

Ali tko da pomisli, tko li da razumije, kako se

siede, u stranoj hitnji na vrat na nos bilieio. Zato Lau

jon, u koga je vrla glava bila jednaka prema dobroj udi,

je on udivio, kad stane traiti, pa nadje onu istu har

pomisli iznajprije, da moe biti, da mu je pobratim iz

tiju, na kojoj zagleda itavu piesmu napisanu, onu

mislio istu pomiso, koju i on, pa da su obadva, radei

piesmu, koja je evo netom stekla tolike slave!

oko jednake osnove, upotrebili kadto ovamo onamo i

On

nezna, eda li sniva, i pada u nebrojene vrtloge ko

jednake riei. Ali se u isti mah dosieti, da to biti ne

jekakvih naslutjivanjah i sumnjah, iz kojih se nemoe

moe, da se dva duha i dva srdca sukobe malone u

izkopati, a to mu smuti najedanput mirno starako

svem i svaem u jedan mah na istoj istovetnoj stazi, pak

lice; on se stane oevidno boriti sam sobom, to sva

ostade sasvim uvieren o kradji; ali nehtiede sad, da ga

tko smotri, a nitko nezna, to bi tomu uzrok bio.

pred svietom osramoti, ve naumi, da e napose i na

Najposlije, kad se svatko za taj dan bio odduio

kneginji, stade jih iznenada gluha tiina, da uju no
vovienoga Anakreonta.
Kneginja sama umiljatim okom i sladkim pogle

samo ukoriti mladjano nesmotreno mome.

Dok su drugi svi u riei bili, nitko si nemoe iz
tumaiti, to je i kako je, da Laujon uti, te uti. Svi
ga pozivaju na razgovor i oima i kretanjem i gla0m;

dom, to ga baci i smierno i ponosito na njega, ini

ali on nee nipoto da progovori.

se, hoe da mu kae, nek joj oko glave obavije sav

nik njegov, i on se usudi, te ga zamoli, neka bar nie

vienac slave, to joj ga je danas namienio, da uzmogne

iz njega ubrati najliepi cviet.

da je oborio oi, te nemoe ni pogledati toga mladoga

Ali kako se svi obrazi promiene, kako potam

to kae.

Pa i taj mladi ue

Ali ovaj dobri starac zabuni se tada tako,

bezobraznika, koi ga je oevidno upropastio i sasvim

ne, kako li se sama kneginja udivi, kad na dobri Lau

oslabio, a koga bi on jedinom riecom mogo stern0

jom, koi je svagda bio, kako valja, blagorieit i uljudan,

glaviti.

kae najedanput merko i niekako zabunjen... da nei

ma, to da pieva!
Jedno pogleda drugo, a svi pomisle, da se je
piesnikoga starieine jamano kosnuo liep uspieh, to
ga je metom postigo mladjani piesnik.
Kneginja se od jieda i ljutine zarumeni, a ini

Pa dobro, povikae mu svi odasvud, zapievajte

am bar koju od- krasnih svojih drutvenih prigodni
cah *), koje su mnogo vremena bile slast i milinje kra
ljevskoga dvora i svega glavnoga grada.
- Ne, nipoto, prihvati kneginja, niekako otre
sito, pa nepogleda Laujona; pravi umovi imaju kad

se, da joj bude od svih gostih zazor i sramota, to je

io sebe namiestila staroga prijana svoga. A ni on ne

*) A-propos de sociate par Lanjom.

395

to kojekakve muice, valja jih znati i podnositi.

Ja

0dgovor na kritiku g. prof. J. V. Kostia.

nebih nikad bila ni pomislila, da ima ljudih na svietu,

d prof. Dav. Senekovia.

koji mogu tako povrediti i razoriti istinito prijateljstvo.

(Svretak.)
Ta on! povika tobonji krivac, on je svemu
tomu upravo protivna slika i prilika. Ja sam htio, tek

Da pak dokaemo, da u Sofokla velika pobonost

da vidim, dokle u najboljega ovieka traje strpljivost

bijae, za to povadismo pojedina miesta iz njegovih

i plemenitost.

tragoedijah, koja naoj svrsi slue, a to zato; jer opet

Pa koja usta rekla, ona i odrekla, i on jim stade

odmah sve pripoviedati, to je, kako su se sreli u pe

neima drugi nain, na koi bi se to moglo lasnije do

kazati.

A to se, dokazujui ove toke, nismo osvr

rivoju tuilerijskom, kako je nainio, te to je upotre

tali i na druge gerke spisatelje, niti na spisatelje o

bio, te pokupio sve one riei, koje su proizvirale iz

ivotu Sofoklovu, to g. K. hoe pag. 587. redak 20.

ustijuh uitelju njegovu.

Idi, nedao jedna! odgovori mu Laujon, po

odozgor, to uinismo stoga; jer su nam prvo poznate

riei Bernhardy-a, koi kae p. 292.: Dieser Punkt

diru dubok uzdah, kolik liste kamen sad meni s pr

(moralischer Charakter) pflegt sonst im Leben grosser

sijuh odvalili! ja vas zaklinjem od neba do zemlje, pro

Mnner den kleinlichen Neid zu beschftigen und die

stite mi, dobri prijatelju moj, ali ja sam vas derao za

mikroskopische Kritik zu schrfen, bei Sopho kles

najgrdnijega kradljivca ....

Pak vi nehtiedoste mene oddati!

go, valja nam upravo izpoviediti, da takvih spisah u

Vi ste mladi, pa jo cieli u potenju, ka" i

Varadinu nismo nali, a tretje, ini nam se, da spisi

onaj cielac snieg, preko koga ni ptica jo neprodje! A

ba onoga spisatelja, kano to ve gore napomenusmo,

na svietu koliko ljudih, toliko udih, pa bi se mlad

Oznauju to najbolje.

oviek bez izkustva mogo namieriti i na rutav nos, koi

Prigovor, da smo miesta, kojimi dokazujemo, da

neda na sebe!.. Ali hajde, prodjimo se toga, to mi neka

u Sofokla velika pobonost bijae, bez ikoga reda i

bude dobar nauk, kojim ste me vi, najmladji prijatelju

saveza amo tamo pometali, netemeljiti je i kriv. Ivo

dokaza!

moj, uputili, te ja odsele u napredak neu vie pievati na

glas, nego mnogo tie, kad mi opet zametne tanke raz

Mi velimo str. 7., da prva i najglavnija zapoviest

govorke duh s posestrinom vilom. O, ima jo vremena,

hellenska bijae bore rua, potovanje bogovah, pa

da se popravim, prijatelji moji, neima mi vie, nego

dokazujemo, da je Sofokle kano presmieran tovatelj bo

govah svoje suvremenike uio, da jim se valja volji

osamdeset lakih godinicah.

Sav se sviet udivi udnovatoj prostoti i usrdnoj

bogovah u svem podavati, potovati jih, pa jih nipoto

prostodunosti ovoga miloga starca, komu se kneginja

nevriedjati, niti oholotju, niti drzkim ponaanjem; jer

odmah izvinjuje, to ga je onako nepravedno stala uko

ravati.

zlikovca nitko lje nepomilova, na bezzakonjake merze

Mladi piesnik, poto je ovoj svietloj gospodji iz

reko stihove svoje, koje njoj biee namienio, a kojimi
je dokazao, kako ga je izobila i milostivo Vila uoila, za
moli Laujona, da jo jednom sam izpieva svoje, kojih
on nije kazao, kako jih treba naglasivati, da se sladkom
milotom svojom odzovu u svih duah jednako.

kakve nevolje, kojih se teko mogu igda oprostiti.

Na to starac nepoasi asa, ve se odmah sastade

s cielim duhom piesnikim i opieva dostojnu svoju pri
jateljicu, koja se obree, da nee vie biti onako po
nosna, nego da e milostivnija i blaa biti.
Svi zaplieskae novomu Anakreontu, odobrivi mu
u svem piesmu, ivo razigrani od radosti. A veselje
bude jo vee, ruak se produi uz kucanje aah i
klikovanje napitnicah i zdravicah, kojimi su zadovoljni
gosti stali nazdravljati po redu sad kneginju, sad opet
vriednoga prijatelja njezina. I svatko, polaze kui,
zaori jo jednom piesmu Laujonovu.
Iz fr. Velimir Gaj.

bozi, kazne jih zasluenom kanju, alju na nje koje

Nadalje dokazujemo, da se samo pravedni pono

siti mogu, kano to i blago pravednim samo nainom
steeno traje, da su samo oni sreni, koji za nikakve
nevolje neznadu, da se bezzakonjakah i sami ljudi kano
kuge uklanjaju, da treba uz valjano overivanje zapo
viestih bojih da se pokoravaju zapoviestim poglavarah
svojih, zamienikah Bojih na zemlji, a da zapoviesti i
Boje samo onda vie ciene, ako jim se zapoviesti po
glavarah protive.

Zato je Antigona

proti zapoviesti

Kreontovoj radila, te svoga brata Polyneika sahranila;

jer sahranjivanje mrtvacah nalau sami bozi.
Koliko je Grkom do izpunjivanja ove zapoviesti
stalo, pokazasmo s vie primierah. No premda je svaki
oviek bio duan, naav nesahranjen trup, ili da ga

396

sahrani, ili da ga bar pospe akom pieska, a ubojice

Na riei na istoj strani redak 23. sl., gdie g. K. kae:

ubijenim i neprijatelji neprijateljem nesmiedoe opet

neemo razglabati, kako je g. sp. svojevoljnim nabra

asti izkazivati (p. 10. i 11).

janjem pojedinih misli shvatio duh Sofoklovih drama i

Sad prelazimo na drugu zapoviest hellensku, koja

kako bez ikoga reda i saveza skae od jedne misli So

je tako glavna, kako je i prva, a to je more bonjavzai

foklove na drugu,... odgovaramo samo to, da su do

over rua, te dokazujemo p. 12. i 13. primieri, da

sta uvriedljive, te netemeljite, to vie gore dokazasmo.

je Sofokle uio, da dietci valja roditelje svoje ljubiti i

I na prigovor g. K., da neshvatismo smisla u rie

za nje skrbiti; jer nezahvalnu dietcu bogovi kazne;

ih Kreontovih: da sugradjani i prijatelji o njem sra

pa i roditeljem valja dietcu svoju ljubiti; jer bogovi

motne stvari govore, odgovaramo, da je netemeljit i

kriv.

mrze na roditeljski nemar prema dietci (. 14). Ro

ditelji, budui svojoj dietci uzorom, valja da se i oni
medju sobom tuju i ljube.

Kreonat, saznav u Tirezije, da Oedip potvorom

na njega udara, dodje "crimirov, t. j. nemogu podnositi,

Da su Sofoklove tragoedije i u pogledu brane

da Oedip o njem misli, da se hoe vlade doepati. No

ljubavi odvelike znatnosti, dokazasmo primieri p. 14. i 15.

budu da bi i sugradjani i prijatelji njegovi najposlije

Domaa je srea istom onda savrena, kad i

isto pomisliti mogli, za to dodje, da odbaci tu po

bratja u uzajamnoj ljubavi i slozi ivu, ui Sofokle na

tvoru od sebe, te kae, da, ako bi se o njem zlo go

dalje, to primieri p. 15. i 16. dokazasmo. Za tim pro

vorilo ili mislilo to je mogue; jer jo nije ist od

govorismo jo i o tom, to je Sofokle ob odnoajih me

potvore, kojom Oedip na njega udarae nebi htio

dju prijatelji i neprijatelji mislio.

dugo vie ivieti. Kreonat izree dakle ovdie ono na

Evo reda i saveza,

na koi e svaki pomnjiv italac u naem spisu naii.

Riei g. K.: mislei, ako je komu stalo do li

elo, koje izree Ajanat u istoimenoj tragoediji str.

479.: plemenitu ovieku dolikuje samo ili astno i

ih fraza i misli, da jih potrai u Sofokla, tumaimo

vieti, to Kreonat u ovih okolnostih nebi mogo, nje

ovako: G. K., vele, do liepih fraza, priznaje, da u

mu je dakle stalo do ozloglaenja ili astno umrieti.

nas ima liepih, a liepih valja traiti u Sofokla.

Ovo naelo nalazimo i u tragoediji Elektra str. 1320.

Osim toga miesta svuda gotovo rie po rie ita

Mi znamo dobro, da se Kreonat kanje brani, te svaku

smo, a gdiegdie samo broj stiha naznaismo, a to ne

potvoru od sebe odbija, budu da je doo stom nakanom,

biva esto.

da odvrati od sebe ljagu one potvore; ali tim nepobija

G. K. priznaje nam dokaz, da ima u So

foklovih dramah dosta liepa nauka za ivot, a da bi

svoje prijanje riei, niti je gradjanstvo sbilja ve o

ovaj moral posvud morao valjanosti imati za danas:

njem posumnjalo.

zar mi to za boga uztvrdismo, i gdie? A reenim do

U koliko mi barem Sofoklovu poziju poznajemo,

kazom primakosmo se istini, da je Sofokle pobo

znamo, da je svaka rie u njegovih spisih od velike

vanosti, s toga nemoemo dokuiti, kako je g. K. mo

je tako pisati. Zato se udom udimo sliedeim rie

go kazati: nije trebalo tergati iz oznaivanja jedne

im g. K., str. 387., redak 15. sl. odozgor:

bismo g. sp., da li iz toga sliedi, da je koji spisatelj

osobe niekoliko izlinih rieih. Ili se je moe

biti samo na ovom miestu Sofokle svoga naela oka

Upitali

kriepostan i poboan oviek, ili da je takov zbilja bio,

nio?! Da nae riei plemenitu ovieku itd.. .. neidu

ako mu je spis pum udorednoga nauka? Nebi li pro

na Kreonta, to vidi svaki na prvi mah, koi takodjer

tivno bilo, da spisatelj pun otroumlja i znanosti, ali izo

nae opazke ita, pa ni netreba; jer jim valja samo na

paena ivota gdiekad zna uz svoje griehe i neudo

elo, po Kreontu izreeno, potvrditi.

redni ivot tako napuniti moralom svoj spis, da e ga

sviet kao kakva svetca smatrati?
tom bi trebalo da nas g. K. prije osviedoi, a

Smis0 miestah, to jih g. K. s naim sporedjuje,

nije isti; jer u rieih Ajantovih str. 473.: ada z
ivoa: roj pozori goligativ plov izazorov, drugi putov & Sci

onda emo mu vierovati, da se slui protivno kad

to, to doputamo; ali ne svagda, kano to u Sofokla

obe zla srea, a ovdie se radi o sramoti, a ne o

nipoto. Vidi u posliednjem broju str. 389: . . . . und

nesrei; isto tako stoje riei u Ant. 463.

gern ergreift er jede Gelegenheit itd. Sigurno g. . tako

Da bude g. K. pazljivo nau razpravicu proitao

tvrdio nebi, da se je podpuno upoznao s duhom Sofo

i htio ju razborito reetati, kad ju je ve reetati

klovih dramah i da je itao, to drugi o toj toki piu.

naumio, a nepovesti se za strastmi, to jih nemoe svla

397

dati, vide tek nae ime: rado bismo ga sasluali i nedo

latinskom ili gerkom, ve barbarizmom

nazvati. -

statke svoje, kad bi jih nabrojiti bio znao; upamtili bismo

Bojim o se, dosadili bismo prigovaranjem i

jih, drei se onoga: Vie oijuh vie vidi, te, nepri

pisujui si nepogrieivosti, kano to si ju g. . pripisuje,

Da ima pogrieakah u tisku, to je istina. to

to ga je i zavelo, te je zabrazdio u glibove prigovo

nam pak veleueni gospodin kritiar ovo u krivnju upi

rah, hote nabacivati se prigovori na ono, na to se

suje, a to nije pomislio, da se programi kr. varadin

bacati neda.
i uinka!

ske gimnazije

Odatle nasiedoe uzroci bez posliedicah

S miestom, gdie g. . ovako poimlje: G. spi

satelju preporuujemo, da proui boljima slovnicu i sklad
nju hrvatsku, da nepokae svoju golotinju takvimi po

u Zagrebu tiskaju, i da se pored naj

vee pazljivosti ipak pogrieke u tisku podkrasti mogu,

kako nam to pokazuje sam asopis Knjievnik, koi
je u posljednjem broju sav smeten i pomiean.
Ovo su nae riei o toj stvari.

griekami, kakvih ima zadosta u tom spisu, pa mu ve

lino, da ni onda, kad bi mu svako slovniko pravilo
u glavi bilo, nee znati hrvatski pisati, dok marljivim
itanjem neproui duh hrvatskoga jezika, pag. 587.

Narodne poslovice dubrovake *).

otisnuo se je on u bezkrajno more zlobe i nenavisti,

Ardja se zlata nehita.
to smo mi pero u ruke primili, podmetju nam, da
hoemo tim laniem da se uvuemo u hrvatsku lite

A tko zna do Boga.

A koliko je miendalah tak?")

raturu, i pobudi onim dietinjim izbrajanjem pogriea

Ako su potrebni konavoski vojnici; nu se i brez upskieh
kah sumnju svakomu, koi niti nas, niti g. kritika, a jo
tetonikah proi nemore.
manje nae odnoaje poznaje, da pomisli, da je to Jovino
Ako nemo s prosuljice u vodu, nemoj u oganj.
maslo, t. j. da je to poleglo od ovieka, koi se je e
Ako utee od poega, nee od oega.
lio osvetiti, od ovieka, koi je u tom poslu moe biti
odvie sebian.

Ako u raj nee, u pakao i moe, ree bezumnik.

Ako su barzi volovi, ali je zemlja dieljena.

Ako napomenuti kritik, g. K., nije znao prilinije

Ahmet paa zlonar, Ahmet paa sve kriv.
i pristalije oruje osveti namai: prternijega i podlijega
A rep, komu e?
izabrati nije mogo; a to e i svaki nepristrani razsudnik
Ardja ardju bije.
priznati, uzevi samo tu okolnost na um, da Knjiev
Al je baba o utipku.
nik dolazi u ruke mladei, te je ona prinukana pri
Al je Petric k rutinicam.
hvatiti hoe-nee sablazan, neznaju, da li bi se,
kad bi htiela sama suditi o naoj razpravici, vie oba

Ardjaria nevrednosti ki, zloestariji sestra, ubotvu

zirala na sadraj ili na goleme germanizine i pogrieke,

mati, tuzi i nevolji baba, a jauku, leleku i po

koje je izbrojio g. kritik, a pred kojimi je nastala po

turu najblinja rodica.

mrina sunca, a knjiga hrvatska na hrdjav glas dola.

Ukoravaju g. K. s pogrieakah grammatinih ro
djena Slovenca, koi prebiva tek niekoliko godinicah n Her

A i B tko god neumie, stariem se opriet nesmie.

Al je maka za miima.
Ako mo, to hoe, zato e, to nemoe?

vatskoj, trebalo bi prije da je on, kano rodjen Slavonac, __Antun se tuio, a Anti i Antunica sviedoio.
Asprima broji, tko, malo imaju, vele kazat hoe.
prost od svih pogrieakah, pae mogo bi postati nepo
mian auktoritet u pisanju, koi bi daleko nadkrilio svuko

Arvei se s nevoljom, pritite ga godina.

liku noviju knjievnost; jer ga vidimo, gdie se je po

Andrii je sviedoio.

peo na vrak visoku brdu, pazljivo motre, nebi li gdie

kakvu nesudjenu zviezdu, moebiti i suvinu na obzorju
smotrio, pa nebi li mu za rukom polo, da ju okree.
Osviedoeni o koprcanju g. kritika u nemanjem kalu
pogrieakah, neemo ga izmetati na javno ruglo, niti
mu jih ovdie po redu spominjati, niti emo razglabati,
to on o germanizmih misli, da li valja svaku izreku
na hrvatskom jeziku, koja je ista i na niemakom, na

*) Ovo je sbirka slavnoga piesnika dubrovakoga, Ingrijatije

Gjorgjia, kako nam to jasno pokazuje rukopis njegov (au
tographum), koi se nalazi u knjinici urednika ovoga asopisa.
Ima ovdie niekoliko poslovicah, koje su moe biti ve
gdiegodj napisane, ili ve i na sviet izdane; ali ni nemoe
no drugije, ve jih sve zajedno sad izdajemo, upravo kako
jih je ona izvrstna glava sabrala i perom napisala, da u
svem bude savrena sbirka Gjorgjieva.
*) Tak ali lih? Paar oder Unpaar.

398

Ali ti se pienit, al nepienit, za mantalu") te kupih, za

mantalu te jedoh.
Ali Hero 0 rutinici.
Ako je viernije oko, ali je slubenije uho.

Bismo i mi pod Trojom.

Bi i nebi: to smo mi.
Bit i nebit: to je svit.
Broji vuku zube.

Ardja ardju kara.

Budi lava, koi spi.

Ardja je ardju na veeru zvala.

Bieeem neprijatelju in prostran put.

Ardja smoka neima.

gat je, a nit mu je ostalo, nit je steko i ive.

Ako nije ti dosta ni more slano.

Bolje je ikakvo, neg nikakvo.

Ako bog da, da e i gospa.

Brieme goni brieme.

Ali lopia) k kaulu, ali kauo *) klopii, svedj lele lopii.

Brieme i rodni dan nikad se nevratjaju.

Ako nezna u gusle, a ti daj mu talambas.

Blie je Gruda liep, neg Gverka sli.

A tko je, tko Eleni nezavidi?

Bio je i on s Markom Kraljeviem.

Bi niekada.

kordovani ostae u pazaru.

Biele miedi za carnieh danah.
Bio je i na dnu i na varhu.
_Bolje je otca enit, neg ili mater udavat.
Blie je koulja, neg li dolama.

Broji prinu (piesak).

Budi prav, ti si lav,
Budi kriv, niesi iv.
Bio je nieki, sad ga nije; bit e novi i nee jih biti.

Blii nam je Noe od Adama.

Druzi e do, ali e i oni pro.

I tako svakomu

Beteg kila na psu jae.

svoj rok dohodei prohodi.
Blazi zmiju u skutu.
Broji baba, dok doji.

Broji kozlie izza vuka.

Bolje je igdie ikakvo, neg ili nigdie nikakvo.

Bolja je mirna veriga, neg nemirna ibika.

, je i malo s blagosovom, neg ili i dosta s prokletsvom.

Bilatan, ini hvali kuhaa istom, da je pospjean

Brodi sinje more s jedrom od mree.

Biedna ti kola, kad ti niesu dvoja.

Bolja kos gorem psu.

Blia nam je Eva, neg Adam.

Brodi put Napule.

Bradu, ni tobolac nigda u ulje ruke.

Bui vema, tko manje razloga ima.

Boinje noi; a Ilijni dni.

Bog vlada zviezdama, a zviezde nama.

Brau razmi godita nita nerazstaje.

Boje je sliepo, neg odvee i.

Boi zimu zastupa.

- Bolje je, biti glava od gere"), nego kuda od cipola").

(Nastavak sliedi.)

Bolje je i sliepo, nego li zlo li.

Bri je od sarne, hitriji od kune.
Bogat pred svietom; zlo, ako ubog pred bogom.
Bumnji u surlu, glumi u bubanj.

Ura bije, a ovieka nije!

Bogat nije, tko ima odvie,

Slovenski od Val. Zarnika.
Neg komu nita nelipe.
Bolje oslek, nek ili doslek sa zetom.

I.

Bogat je, tko u drugoga neite.

(Nastavak.)
_Bolji je bravac u ruci, neg soko na pritci.
Bolji je golem prijatelj, neg gotova jaspra.

Metima ala razveseli otca, te niekako polakim

astori su mama, a cari su dava.

srdcem odgovori:

Banu je i knezu svedj nedielja (medieljnik).

i niegda na karmi, a sad ni na pui.

palo, a moda u te jo koi put povesti sa sobom; ali

Vidi, Meto, to je vrlo liepo, da ti se je do

za uviek nije to za te. Jo koliko je sutra, ako bude

) ntala je kaa od varenika i muke.
*) Lopia znai sud od zemlje.
) Kauo je sud od miedi.
*) Gera znai nala, prosta ribica.
) ipo vea riba gospodska.

mogue, potrait u si pomagaa.

Oh! kako me razigra nada, da u odsele bar

svake medielje jedanput ii u Ljubljanu; a eto, sad mi
jednom rieju uzeste tu nadu!

399

To neide tako; imadem za sve stalnih raz

kakve nesree; jer se je starina vie putah znao, kad

bi dobro pazario, podosta vincem nakititi. Kad bi kui

logah.
Kakvih?

doo, prve bi mu riei bile: Meto! deder pogodi,

Toga ti za sad jo neu kazati.

to ti sv. Nikola alje iz biele Ljubljane?

Zato me? ree na to Meta, ponieto serdito

Na prijanje pitanje odgovori joj otac: Strpi se,

znam ja ve, to mislite onomadne, nieki veer ste

dok lulu napunim; onda u ti kazati, to se je nieko

mieto o vodenjak.... Jo neizusti ni riei, kad se

sbilo momu otcu tvomu diedu pokojna mu dua!

Pome pripoviedati:

blizu zau plieskanje po vodi nieto zamrmlja -

Kad je on jedno iz Verhnike brodio po irokoj

pa opet sve zamuknu. Kia lievae malo prije silovito, ali

za as se razvedri nebo i svietlucajui se odsiev titrae

Ljubljanici, gdie ti jote nisi bila, onda je sa sobom

sa tamne Iice prema punomu miesecu.

vodenjaka vozio.

U jedan mah sustanu vesla obadvoma; plaljivo

Prije toga nehtiede vierovati nita

o njem, ve je tvrdio, da su sve takve pripoviesti

se ogledaju, te prislukuju na sve strane; ali se nije

priesne izmiljotine;

moglo nita razabrati.

Ogleda se natrag, odakle je uo, gdie nieto umi, te

Kad je Metu strah malo proo, zapita tiho otca,

ali se onda glavom osviedoi.

prama mieseini spazi ovieka, koi bijae sav upav i

koi je opet primio bio veslo, te gonio ladju samo to

strahovito velik. Ljubljanica, koja je ipak toliko du

liko, da nije ila natrake: to to bi? to to znai?

boka, da joj nemoe ba lasno dohvatiti dna, nije mu

dosezala ni do koliena. Za tili as stvori se kod amca.

Moda je i zbilja vodenjak za nami?!

Neboj se nita! odvrati joj otac, vodenjak to

Neizreno ga se svi prestraie; jer su uli, da to

nije, ve se je nieto u vodu sruilo, ili se ribe natie

stvorenje, ako se i malo razljuti, umah amac prevrne

ravaju, ili idu moda jote drugi veslari otraga. Vo

ili brodara pograbi za pete, te ga s miesta baci u

denjak to sigurno nije; on se drugije javlja; on naime

vodu.

na jedanput zaumi, etije zaurlie, pa se za kermilo

koracao i tako valove uzburkao, da je ladja sama ila,

uhvati ili siedne u ladju, te se vozi; esto se samo

siede napokon na kermu, a noge spusti u vodu. Pripo

amca dri, pa onda gizdavo uzanj stupa.

viedae mi otac, da su svi onda u ladji mislili, da e

Koliko putah ste ga ve vidieli, ote? Jeste li

Poto je niekoliko vremena, dre se ladje,

se utopiti.
(Nastavak sliedi.)

ga ve esto morali voziti?

Onomadne u veer pripo

viedaste nieto, pa nisam mogla paziti. Sad mi dakle

kaite, rada u vas sluati, a nehiti nam se nikamo;
Historini Aphorizmi.
ta sad se je nebo razvedrilo; samo da toliko vozimo,
viii.
da nam se ladja neizmakne; do polnoi prispieti emo
Hrabrost je matica svake sree, hrabrost je dika svakoga
oveka.

sigurno do briega.
Tanka niena dievojka pograbi brzo veslo, te poe
hitro vodu razsiecati.

Iz njezinih crnih oijuh blis

tae nevinost i pouzdanje u premiloga joj otca. A kad

je skinula rubac s glave, pokazae se pletenice gustih,
crnih vlasih, koje su joj poput krune resile glavu.
IRadotju pogleda otac milu kerku, koja mu se je ove
noi bolje dopala, nego ikad prije.

Ali ju je i neizka

zano ljubio; ljutje rane nebi mu mogo nitko zadati,

on was borav, ona borer, u dvades ,

"adjusovira vari smo protivira na prav
vaju v Beparav vrijodora...
Demos. Olynth. p. 21.
Malus est enim custos diuturnitatis metus
contraque benivolentia fidelis est veli
ad perpetuitatem ...
Cic. de of
Toboe slobodne drave, koje su tako uredjene,

Odkad je

da jim se sva sila i snaga upire 0 strah i podli duh

sin na vojsku bio otio, bijae mu ona jedina utieha.

podlonikah, sasvim su ludo osnovane, a gdie se sila i

nego kad bi mu Metu tko ugrabio i odnio.

Majku izgubi ve oddavna, zato je Meta svoga staroga

vlast na uzajamnih blagodatih i probitcih osniva, pa

otca neizkazanom dietinskom ljubavlju milovala. Ona bi

gdie svi dielovi isto jednako uivaju, isto jednako ter

ga iz onih stopah za sve posluala, to bi joj godj otac

pe i podnose, gdie se vladalac i pastir vesele jednako

samo oima kazao. O pazarih, kad bi otac trio, bdila

slavodobitnoj zastavi domaih etah, gdie dravni po

je esto itavu no, te jedva ekala dragoga otca. Uviek

raz i nazadak jednako vriedja serdce nesamo u derav

se je bojala, da se otac nebi utopio ili se dostao druge

nom, nego i u seoskom poglavaru: ondie ljubi svatko

400

vlade i vladaoca; jer ugodno osietja, da treba iva gla

Slovo, to je po volji Bojoj od nepametara ljud

va onomu tieli, u kojem je volja narodova i vladao

skoga isto i jednako, kako i ono sunce, to se na i

eva ista istovetna, u kojem je narod jedna, a vla

stom nebu pomoli, sja isto i jednako za sav sviet, za

dalac druga pola istoga serdca.

sve, to ive, u sva vremena, odkako ga je onamo vinja

Kad se je tko, otimaju tudje blago, globe bied

ruka za vidielo i grijanje svietovah i ivih stvorovah

nike i sirotinju, poinjaju zlo po svietu, vlasti doe

namiestila, Ovo vieno slovo sjedinjuje svu istinu i

pao i osilio, onda viere nema, a podlonici se raduju i

pravednost tako u sebi, kako se oi svih umerlih na

klikuju nad nesreom dravnom, nehajui ni za sebe,

itavom svietu sjedinjuju jednako od prvih asovah

ni za svoje: podlonici vrebaju poraz dravnih etah,

svietla i vidiela u jednom jedinom toku, u tom veli

svojih sinovah, kano dan oslobodjenja svoga od one

kom i gojnom oku svega ivota.

sile, koja nije vie iva glava jednoga tiela, nego tudja,

Vieno slovo radja vienost u sadanjosti, a ta se

nenaravna noga, koja gazi ivo ili samo poluivo tielo

rodi u prolosti, te sve vema i vema ive i raste

podloniko. Tu uzajamnih koristih neima! Tu narodi

u sve kasnijoj i kasnijoj budunosti, u sve daljem i da

nastoje, da toj glavi dodju glave!

ljem osviestjivanju ljudih i u sve trieznijem bistrenju

Nezahvalnost, neviera, la i nepravednost, to su

najslabije osnove kakvoj sili.

I ako ju takve pomoi

pomislih i sudovah njihovih.

Ljudi, koji su vikli slobodnim okom mieriti ne

podupru i podignu za jedan as i za nieko vrieme na

besa, nee dlake ciepati na etvoro. I ovakvi, izagnavi

rodne nesviesti ili nesloge, pa ako se dogodi, te iz njih

sve omraze i linosti iz srdca svoga, iz ustijuh i spi

niekakva vlast bujnim cvietom izcvate pred oima o

sah svojih, paziti e vladaoca svoga i zakon svoj, kako

ravih ljudih, ali vrieme razgradi u jedan mah ono, to

treba; a to je sve; ali srdce cielo nek je domovini!

je mnogo viekovah gradilo, te jedan as donese ono,

Mudroslovlje srdca zapada zlo kadto dananjemu

to nisu dugoviena vremena mogla donieti, i sila se

probitku i pustomu razlogu ; ali pomislimo, da smo iz

razpra po tami svoga nazadka i duevnoga mraka:

najprije podlonici Boji, a onda ljudski; imajmo sva

ona izjiede sama sebe; jer hrdja hrdju bije.

gda na umu, da smo svakako gradjani u skupnovladi

ovieanstva.

I kano to treba u stabla da bude korienje jae

tvrdje, nego granje, tako nek je i svakoj valjanoj
vladi istina i pravednost jedina osnova i najjai stup,
pa joj neka najedno bude postojana pratilica u svakom
inu i koraku.
Vremena nemogu promieniti ono, to je istinit0;
istina ostarieti nemoe.

A jer se pravednost s istinom

Knjievnost.
(Serbsko-hercatska) G. Paja Nenadovi, bilienik u Karlovu,
(posliednja potu Beodra) poziva na predplatu nove knjige: Dvoboj
za vierenicu ili Duan, pozoritne igre u etiri ina. Dielo e iz
nieti oko 56 tiskanih tabakah, a stajati e u Austriji 50 nov.

u mnogom, ako ne, sasvim sudara, zato pravednost

traje dotle, dok i istina, ili da obratimo.

Istina sama

sobom istinitija biti nemoe, a pravednost nikad pra

vednija; jer slovo je svagda slovo.

Kakvo je bilo u

postanju svieta, kakvo je sad od izkona, takvo e jed

nako isto istovetno biti i do okona, dok tee jedan o
viek Od Ovieanstva.

(Slovenska.) Nakladom Frid. Leyrera u Mariboru ugleda svietlo

knjiga s naslovom: Slomekove drobtinice za lieto 1864. Uite
ljem i uencem starem in otrokom v poduk im kratek as. 18. te
aj. Ovu prekrasnu sbirku veinom Slomekovih spisah izdalo je
ravnateljstvo levantinskoga siemenita. Nedvojimo ni malo, da e
Drobtinice nai medju Slaveni nnogo prijateljah.

Slovo stoji uz istinu i pravednost kano desno krilo

Iz p r a v a k.
najvie sile, koja uzima sve pod okrilje, kano jasno i
hrabro glasalo ljudskih tajnah i eljah, te neda nipoto,
da gdiekoje povladjene zlotvore ide puka srea, sude
po mierilu umrlih, pae pozakonjena obiest i razko,
dok podloni narodi stenju pod tekim bremenom cr
nih jadah i nevoljah.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

U lanku Odgovor na kritiku g. prof. J. V. K. podkrade

se na str. 388. u drngom stupcu od redka 18. odozdo povea po
grieka, koja smeta smiso, te ju ovako izpravljamo: . . . . - - . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . . na svretku prvoga diela:
Ova muna i neugodna uvstva . . . . . . . , " . . . . u obe su
glavna ideja starinske tragoedije.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

U Subotu 17. Prosinca 1864.

Kome Bog pomae, nitko mu nahuditi nemoe.

Nar. poslorica.

aljivo narodna
Po R. Gntheru.
FN
Saso
ad te himbom aren sviet prevari,

pripoviedka.

Medju prostim narodom bosanskim.

Tat hajduka nadjunaio, a sve nadmudrio.
Sretne se tat i hajduk. Upita tat hajduka:
to si ti i kakva si?

Pa te prene iz sladjana sanka,

Odgovori:
Kad te prezru prijatelji stari,
sam hajduk. A to si ti i kakva si?
Nejadikuj nijednoga danka,
Ohrabri se! Srdcem se saberi:

Ja sam tat i od tebe bolji junak, ako ba ti

nosi o ramenu dugaku puku ....

Bog je tebi prijatelj u vieri!

I tu se medju njima nastavi velika prepirka.
Ree tat hajduku:
Kad si pakost miesto hvale
Kad hoe da bude bolji junak: hajdemo se
Za sve brige oko domovine,
noas ogledati u junatvu i jednoga spahiju porobiti!
si se duom sav zakleo,
rzost nek se od tebe odkine:

Na to je hajduk rado privoljio.

Dodjoe po noi do stajah onoga spahije i uliezu

U krasnijem ondie tebe kraju

unutar, gdie je puna staja velike vrste volovah bila.
Pravednosti vijenci ekaju!
Ree tat svim glasom svojim, to je mogo povikati:
Ovoga emo zekonju!
Kad ti bude i po srdcu zima,
Ree hajduk:
Sto si sladkiem zalagao medom,
Nemoj toliko vikati; uti e nas, pa emo iz
Sto je lilo tebi slast oima,
Nekuni ga prokletstvom, ni biedom:

ginuti.
Na to mu ree tat:

Da sva serdca srdce ti izgubi,

Ta ti se kae bolji junak od mene!
Ljubavi jo ima: Bog te ljubi!
Hajduk zamui i stisne o srdcu: to bilo, da
bilo! Neka radi; njemu je trpieti!
Na to, uvi sluge spahijne, eto jih sa seljanima,
Ree tat hajduku:
51

402

Sad lezi u jasle pred vole i navuci na se tri

nje ili siena!

Spahija, sluajui svakojake razgovore i udei se

takvu dogadjaju, podie se sa korita i podje u kue.

to i uinie obojica. Sluge, doavi u staju, pre

gledae sve.

Nikoga nenaavi, ree jedan drugome:

Na njegovo udo stanu mu nogavice oko noguh

oblietati.

Miljae, da su mu se kove razkovile.

kad se ogleda na nogavice, ali na vie udo kove ni

To e biti naega spahije brat, koi je obieen

i stvorio se u vukodlaka i do0 vole dieliti. I svi e

jedne.

mi polipsati, koje je za se imenovao.

gledae; ali nita nenadjoe. Ree slugama, da pre

A mi se tome

nesmijemo suprotiti; jer bi i nas mogo usmrtiti.

Ree slugama, da gledaju, gdie je siedio. Po

vrnu ono korito. Prevrnu korito, za vie udo nadju

dva ovieka pod koritom.

Drugi odgovori:
Kako je mogo vukodlakom postati, kad je i
sad na viealima, i njega straa uva. Ta na spahija
daje tisuu dukatah, da mu ga skinu i pokopaju.

Ali

oni itu toliko dukatah, koliko njegov brat pee.

Tretji ree:
To bi bilo sto i dvadeset i osam okah; toliko

duka kaplja udarila od straha, i sa smrtju se

bori.

A tatina vesela i srdana, na njemu se

straha ni najmanje nepoznavae, on ustade i pri

stupi.

Spahija ree:
to ste vi i kakve ste?

Hrabrim glasom odgovori tat:

Ovo je hajduk, koi umire od straha, i vie

je pezao, dok je iv bio.

I u tome prodju. Sav je taj razgovor tat pomnjivo
sluao.

mu pomoi neimade. Ja sam tat, pa smo se juere sa

stali, te smo se iz viega dostojanstva jedan drugomu

A kad su se iz jasalah digli, uzee najboljega

odkrili i najkasnije se zavadili, kazujui on meni, da

vola, izvedu ga u bau vie dvora spahijna i zakolju

je bolji junak od mene, a ja kazujui njemu, da sam

ga. I odsiee tat mesa i ree hajduku:

ja bolji.

I odredismo se noas ogledati, i to je dielo

Loi vatru, da peemo meso !

nas dvojice kod vatre u bai.

Ree hajduk:

koi je bolji junak!

Ta oni e nas vidieti pri vatri, pa e nas po

I sad, spahija, sudi ti,

Ree spahija:
Ta ti si, more, bolji, kad je taj vee mrtav.

ubijati.
Ree tat:

Biti e jo bolji, ako izpuni, to budem od tebe za

Zato se kae bolji junak od mene?

htievao; jer ba takvih mi sad treba. I jo u ti ivot

Hajduk ukree vatru i naloi.

prostiti i dobro te nadariti.

peku i pojiedu.

I komad mesa iz

Ali hajduk slabo vatje. Tat mu se

podruguje. Tu jih i zora i dan zatee.

Ree tat:
Ali smo sreni! Ta dobra srea skrbi za po
tene ljude. Eno u dvoritu veliko korito) prazno, ka
no da je za nas dva pravljeno.

Idjemo pod njega, da

ga na se prevernemo, pa da pod njime pridanimo !

To i uine. A kad se spahija digne i s prozora

Ponosno odgovori tat:

to godj od mene zaite, sve u ti uiniti;
jer moj uzvieni stali tako je pametan, da nije stvari
na svietu, koju izvesti nebih znao.
elite!

Samo kaite, to

Uze ga spahija za ruku i odvede ga sa sobom u

kulu, siedne ga do sebe i stade mu pripoviedati po
grieke brata svoga, i kako su mu ga obiesili na puti

vidi vatru, gdie dimi u bai, a do nje mrtva vola,

ma i razkrtjima, kuda najvie on prolazi, a da tu

gdie lei, svi se dvorani i sluge stru, da gledaju

sramotu gledati nemoe, velei:

udo.

Kasnije ponu kazivati spahiji, kako su noas

glas uli u staji.

To sluajui, spahija siedne na isto korito. Tat

Davao sam silne novce, da ga skinem i po

kopam i odkupiti ga nemogu. Bi li ti ga mogo ukrasti
sa viealah?

ugleda izpod korita u spahije niz nogavice od akirah

(hlaah) putce od srebra.

I polako govorei hajduku:

Imade li kobilu sa drebetom i dobra vina?

daj mi no!... i dobavivi se noa, sve poreza kove

Ree spahija:

i sva putca tako vieto, da spahija nije nita zasietio.

Sve ja to imadem.

I tat jih spravi sebi pod korit0.

Ta ova je stvar najlaka.
*) Tekne, to po Bosni grade karavilaki Cigani.

Ree spahija:

403

Kako ga ukrade i meni izrui, dati u ti

tri stotine dukatah.

Videi tatina, da je sve pospalo, skinu mrtvoga

sa viealah i navali ga na kobilu, dobro ga uvee i pu

Ree tat:

sti ju ... ode kui drebetu.

Tat se zavi u bieljac i lee pokraj vatre.

Idjemo vino izabirati.

Izabra najbolje vino, upitavi: Koliko ga straa

A ko

bila, doavi kui, zavrita drebetu. Zauvi spahija sa

slugama, idju i skinu mrtvoga i pokopaju ga otajno

Ree spahija:

po noi.

Buljubaa sa dvadeset i etiri momka.

Prihvati tat:

arah i pogleda na vieala.

Vina treba petdeset okah. Natoi vina petde

neimade.

set okah i u dvie mieine pritovari na kobilu, a drie

be zatvori u podrum! Pa najposlije ree spahiji:
Pazite noas, kad kobila dodje; ona e vitati
drebetu i donieti e mrtvoga brata!

A kad je bilo u zoru, probudi se jedan od stra

Na viealima obieenoga

Pogleda, gdie je kobila bila svezana, ni nje

nije. Pome buditi strau i buljubau:

Diite se! u istinu se obieeni spahija u vu
kodlaka uinio, te kobilu ukrao, pa oti0.
Tatina, inei se, da taj govor kroz san ou i

I otidje tatina, vodei kobilu za oglav. Osta drie

be, vitei u podrumu. A on naidje do strae, koji u
vaju obieenoga spahiju.

i skoi kako izvan sebe, plaui i joui:

Ajme meni! jesam li ja reko, da e mi kobilu
ukrasti?!
Ree njemu buljubaa:

Pita njega straa:

to nosi na kobili?

- Neplai! Evo trideset dukatah ! Ali mi u ma

predak kai, ako nas gdie godj zadesi, im emo se

Vina nieto, da ga prodam.

od njega braniti?
Ree tatina:

Zapita straa:
Po to je oka po obiaju vrlo sladka?

Zar neznate, im se vukodlaci ubijaju?

Zapitae jednu oku za kuanje, jako i dobro vino,

Hoe jim tatina ovako:

kakva jo ni pili nisu. Upitae ga, koliko ga imade:

Petdeset okah.

- Svaki da ponese glogov tap ili kolac zailjat.

I da se desite njime, onim ga ubodite.

To je

Ree mu buljubaa:
Ostani noas kod nas; e moe biti, te ti iz
pijemo sve vino, pa se moe sjutra s novcima po dru
go vratiti.

I, pobravi trideset dukatah, ode do spahije, koi

mu dade obeanu platju.
I veseo ode po svome zanatu.

Odgovori tatina:
- Ja bih rado ostao; ali e mi onaj ukrasti ko
U Bosni toj poslovici: g te u uva o tata

bilu, koi na viealima visi.

i hajduka! ni spomena nije; jer hajduka dri narod

Ree mu buljubaa:
-- Kako e ti, budalo, mrtav
kobilu?!

oviek ukrasti

nikad ukrasti, nego, ako mu iz dobra nedade, oteti,

Ree tat:
vidim, da je prilian vukodlaku.

za potena ovieka; jer u Bosni nee pravi hajduk

ubiti. Ali od potenih ljudih, ako to treba, poteno

Nije mu

vierovati, ako je i obieen.

Ree buljubaa:
Ako ti je ukrade, dati u ti za nju trideset
dukatah.
Na to tat razprti vino i privee kobilu, dade joj
jesti i siedne pokraj vatre, gdie se evo dva jaganjca
peku.

jim plati.

A od zloestih ljudih, ako mu nedadu to

s dobrim, otme, pa jih i ubije.

A u pravih hajdu

kah valjana drutva nesmiju obiajah starih prekriti.

Da koi to ukrade, pa zazna harambaa, odmah ga
medju sobom obiese ob no na putu, da se zna, da je
ukrao.
Vie uvriede

na svietu nije pravome hajduku,

nego da mu se ree: tat! Da mu je rodjeni brat, on

A kad je jagnjetina gotova bila, udari straa sa

ga strielja za tu rie.

I ta je poslovica medju naro

svojim vodjom, sa buljubaom, po jagnjetini i po vinu.

Dobro jih vino namami, te se izopijae i pospae.

hajduk je poten oviek; jer nee nikad potena o

514

404

vieka niti ubiti, niti mu to oteti, nego ga uva i brani

od zlih ljudih i zulumarah.

Brieme a na brieme; s bremenom sve, a nita brez

bremena.

to se tie glogova koca, to je iva istina; i sad_Bog neplatja ni u petak, ni u subotu, neg kad je nje
to Turci upotrebljavaju, kad jim koi u grobu zakopan
oivi, i njegov glas uju.

Odmah nose glogov kolac i

i veliki bat i zatuku taj kolac kroz njega u zemlju.

mu drago.
Brieme smrke prodava.
Blagu dne i ptice se u gori vesele.

tako ga umore.

- Bolje je, biti kuda od muduta, neg li glava od gere.

To se esto u Turakah sgadja. Jer kad koi ili
Boji ti je on kokoti.

koja umre, nedre ga nijednoga asa u kui. Samo ga

Bije sedlo, tko nemoe konja.

okupaju i obuku, metnu ga na dasku i nose ga u grob

ielojunji jaganjci po moru se tarkaju").

lje. Vrlo se plitko zakapaju, da se desi, da kadto i

kiela vrlo brez pljusa.

psi ili druga zvierad mrtvo tielo izvade i proderu.

Takav se sluaj Turcima prijavi, a oni kau odmah :

Bog mi te uklonio muha zadarskieh i dietce dubrovake!

Buhah kotorskieh i mladosti brake!
I

Griean je bio, i zemlja ga u sebi nije pod

Bave drenove na kantafigu) Kentrici") nabija.

niela, nego ga je na polje bacila.

I to bi

Bit e ukazan od svakoga, tko svakoga parstom kae.

Bieli mire Stonjskiem morem.
Bolje mu je, neg popu dumanskomu.

To Turci vieruju. A medju tim tielo psi ili zvie

Bi u Mletcieh, a nepodje u Padvu.

rad pojiede.

- Bolje se, i iz po puta vratiti.

Prosti narod govori, da Turci upotrebljavaju glo

gov kolac od onoga vremena, odkako jim ga je tatina

Bolje je dobra smart, neg ili zao ivot.

Bi to jo prije Tonine kuge.

naznaila. I to se i dan danas dogadja, gdie takva pro

Bolje je, jednom zacarljeniet, neg sto krat bliediet.

svietljenost vlada.

Brii hitro brez sapuna.

Kako uo, tako i opisao.

- Barzo hodi, tko tiho stupa.

V. G.
- Bolje je jaje sada, neg ti koko do godita.
- Bielo je jaje, a od carne je kokoi.

Narodne poslovice dubrovake.

Bit u Gruu, a nevidiet Mletke").
Sabrao Ignj. Gjorgji.
Broji na mlietsku (Meleda).
(Nastavak.)

Bi mu Mare polaaj.

Boi lukove, uskars tehare miesi.

Bareta "") se bareti klanja.

Bat za vrat, a as za pas.

Boj se po tmi mraka hlapavoga, uvaj se ugljena po

krivenoga.

Boiuje gere prodava.

Blago diete i dvie majke posisa.

Bob varen, bob peen, to je fava jedan bob.

Bolje je, da ti reku: lakome! neg ili neimane!

Broji opeke po gradu.

Bog ti u drubu, a vietar u slubu.

- - Bolje je svoje i lieno, nego tudje i harlo.

- Brat brata nad jamu vodi; ali u jamu nemetje.

Brez kvasa se pogae miese.

Bog u tebi govori.

Bogom Boga nesviedoi, ki ga zlati, neg, ki ga tuje.

Badnjega dne u noi nijedna se zled neuzroi.

Bolje je dati pomo, neg li ju iskati.

Bolnu se govori: ho! a zdravu : na !

Brieme sve naprav.

Cinikiem uljem izvido ga je.

.

Bolje je, vee putah ostri, neg jednom odriet.

Ciepa dlaku na stotero.

Cicu mi micu na konjicu.

Bui izpod zemlje.

Ciepa mu darva na ramenu.

Bolje je malo, a dobro, neg li vele, a zloesto.

Carn ti obraz medju drugam.

Bolje i prijatelj na blizu, neg i brat na daleko.

Bolje je Martinov blagosov, nego papino proklestvo.
Budi lud i mahnit, a ima ki dinari:
Scienjen e svudar bit i bit e gospodar.
Bolje je, s pticam po gori, neg li s miim po tamnici.

*) Morski valovi.
*) Jedan kut u Gruu (smokva popievaa).
*) Kentrica je niekakav bavar.
*) Mletci su strana od Grua.
"") Bareta znai kapica.

405

ari se dilitom, a Jegjupci kamenom (kukom) umetju.

etar konja rogatieh, a dva trgovine.

Carkovni je najsilniji prah.

Ceka vuka na prohodu.

Carnji su od Konavljanah.

etverikaju jarebice; nu za njihovo gore lovca zovu.

Creplje more oicom.

uva klance gladu i edji.

Cvietu je vietric mama, a krepostju hvala.

isti pute dobroj srei.

Car li, oso li.

esa nije, ni ime neima.

Carnca umiva.

esta kaplja kami izvrti.

Carne oi hvaljene su.

Caa iza aah, a izza aah istina (a napokon istina).

Cini vie, neg more; nije mu pri dobru.

Carno, ako je liepo, liepo je.

Carv i tvardo vrti darvo.

Cavo, ki nedari, vani zabija.

Car brata ne ima (nee).

_Cigov mejdan, tega i dar.
IC Cesta se zlata ardja nehita.

Carnca titi od sunca, da neogori.

Carv od liepira, a liepir od carva.

(Nastavak sliedi.)

je more jankom.
Cieni se u nepotrebi, za nepriplatjat u potrebi.
ese kriesa"), neka krieti.
Ura bije, a ovjeka nije!
igovo polje, tega i kula.
Slovenski od Wal. Zarnika.
emu je blago brez ovietva, emu i dan brez sunca?
im druzi igraju, moja sviea meni gorei lipe.
I.
ini mu s prvoga na najdonji prag skakat.
(Nastavak.)
uvaj se sunca Maranoga ), ko Podskoga jedovnoga.
Zatim nastavi:

Cumprele") se lan poplai.

vie putah bih po dvanaest

elja kozju vunu.

hvatih natovario; ali tako teko nebijae mi jo nikad.

ini ui od targovca.

Vikne mi: Samo brzo vozi! Samo brzo!-- brzo!

uvaj se druga vuhvenoga, ko nalipa otrovnoga.

ekaoniku svaki as godite se ini.

brzo! brzo! vidi, biti emo prije u obeanoj

zemlji! U strahu i trepetu pograbim veslo, te pomem

uvajte strailo od strieia.

svom snagom jedriti, da me je i znoj ve svega pobio.

iem se ovca srami, tiem se koza dii.

Nemogoh obastati od vruine.

ekaju te klopci i zvonci.

li mi krvavi znoj nekaplje sa ela.

im baba puha, died sve izkusa.

tio je, kano da ga vietar nosi! Kad tako ve do du

Gledao sam kanje, da

Camac pak le

estitost oslova u duzieh je uima.

bokoga vira dodjosmo, ree mi blizu Iice: Stani!

uvam se od neprijateljah; uvaj me, Boe, od prijateljah.

dovle je dosta; sad smo kod kue, samo dobro gledaj

eka te metar Vietrilo pod Boninoviem ).

i pazi, pa dobro zapamti. Ako se biela piena nada mnom

etiri, etiri, nito Mihu veeri.

uhvati, polagano vozi, i sutra u jutru dodji si po na

Cepljuska vietroa godine se neboji.

gradu na brieg, kad sunce visoko odskoi. Ako

uvaj se po tmi mraka.

li crvene piene ugleda, vozi, to igda bre moe!

esto prisije tiem, ki oblo ije.

Kako to izusti, odmalu skoi u vodu. Pieme bijahu biele i

- istoa je Bogu mila.

tako silovite, da su mi amac daleko napried potu

Cuvaj se duzieh zamienikah.

rile. Sad istom obuze me pravi strah; poeo sam

Cuvaj se psa, ki nelaje.

brzo veslati, te za poldrugu uru prispio sam kui. Za

Cini dobro i mei ga u more; nee tonut.

taj put trebao bih obino prije tri debela sata.

emu je, kazat ranu, kad ne da ti ju liei?

takav sam bio, kano da sam iz groba ustao. Sruio sam

iniv, to i svak, ni teak je, ni lak.

Ceka zimu u popretu.

No i

se na klupu, te nisam ve znao za se. Kanje pripo

-

viedao sam sve to svojoj eni, dakako, kad sam se

malo povratio bio;

) riesa je krietalica, cvrak, turak, striak, strii itd.

") U Oujku.
") Gunprela je djevojka u podrugljivom smislu.
"") Boninovo je miesto na po puta od Dubrovnika do Grua.

nii njoj bijae samo do nagra

de: hoe li zlato ili srebro biti, ili - skerlet. Kad

sam se u jutru probudio, ve je i sunce sjalo. Vidim
enu, gdie kisela lica stoji uz postelju.

Upitam ju,

406

to joj je? Odgovori mi, da je ve prije sunanoga

izhoda bila na briegu. Spazim niekakav veliki crni
Ilonac, ree mi, pohitim k njemu, te nadjem samo sam
cat0 ugljevlje u njem.
cim u vodu.

kakva si ti. Da mi nikad vie netiera govedah tako

bljzu vode!
Razgovarajui se tako, odmaknu se prilino dale

Srdita ga pograbim, te ga ba

ko po Iici. ogo bi dobro razabrati visoki zvonik do

U taj as zasja sunce, a voda zabli

mae upne crkve. Nebo se poe opet zavijati u obla

sta; pogledam pod noge i poberem tri sjajna ugljena,

ke. Movara bijae mirna, tiha; bijae napunjena ovom

koja su kraj mene pala. Evo jih ! doda ona, te mi

tunom, reko bih, gorkom i ujedno velianstvenom

pokae tri dukata. Poeo sam se srditi s njezine lah

zijom, pojezijom, koja nam srdce niekakvom

koumnosti i nestrpljivosti; ali bijae prekasno, pravi

neopisivom melankolijom obuzima.

asak sree biee ve pro0.

teljice! pomisli si sliku tamnozelene iroke ravnice

itatelju, ili ita

Sve ovo pripoviedae mi tvoj died, doda veslar.

nebo zastiru crni oblaci, pribliava se po noi.

A vi? zapita ga ljubopitna i ponieto uplaena

Miesec pravo sunce za ovu sliku provirio bi kadkad

dievojka, zar ga vi jo nikad vidieli niste?

Ali

Opet se zauje pljusak i mrmljanje inilo se

izza oblaka i razsvietlio elegino pustu ladju naega

veslara.

Riedko gdie opazi kakvo drvece, koje bi

je, kano da se je odvalila kakva peina, te sruila u

u slici zaputena ovieka stajalo na samo.

vodu. Nita se nije moglo nazrieti. Za malo opet

sve uuti.

tamne, duboke, dapae, kako narod pripoviedae, na

Oj dragi ote, mene je jako strah, ree Meta,

bojim se, da te nebi kakvo strailo obiesilo o krmu.
Neboj se nita, tiei ju otac; ta ve smo da
Ileko u Iici, a amo riedko kad dojedri.

Jamano je

Vode su

gdiekojih miestih bez dna; a teko je razlniti, da li

desnim ili lievim pravcem teku.

U toj se udnovatoj

naravi nalazi sam, niekakav strah obuzima ti srdce,

te i nehotice padnu ti na um piesme Osijanove o Finga
lovu sinu, ili neizmierne one okolice uz bregove rieke

za nami kakva eta drugih brodarah, koji su danas

Missisipa ili Misuria, koje nam je Coopor svim bogat

osobite, dobre volje.

stvom svoje slavne mate vrlo svietlimi bojami na

slikao.

gdie stanuju vodenjaci, i gdie jih imade naj

vie? propitkivae sve to vie ljubopitna Meta.
Najvie jih ima

I naega prostoga veslara obuzimahu udnovate

kod Vrhnike, gdie ima u

misli. On je zamuknuo, pa se je vidielo njemu, da pro

Ljubljanici toliko dubokih vitlacah, a osobito u Gr

matra ove udnovate vode, po kojih se je toliko putah

mezu, t. j. na onom breuljku prema sv. Jani. Tamo,

ve vozio, a ipak nebijahu mu jote sasvim poznate.

pripoviedaju, da je njihova prava domovina, pa da sa

enami i dietcom ondie stanuju. U Krimu obitava Krim

Provirio bi on esto izpod irokih obodah svoga eira,

da li mu se nepribliuje nemio gost. Po malo se osvie

ski mu, za koga sam uo, da je jo mnogo goro

sti, ustane, turi lulu u dep, te se opet hvati vesla, a

stasniji. On ti vlada u itavoj Krimskoj gori, pokazuje

kerku obodri i utiei riemi: No Meto! samo brzo,

biti emo za as kod kue!

se veinom samo drvarom, i to onda, kad grmi, bli

sta igromovi udaraju, te mnogoga obori na crnu zem

Ali samo to to izusti, a Meta mu padne u na

lju. etje sastanu se Krimski mu i vodenjak, pak
onda jaoj si ga jednomu ili drugomu! potuku se do zla

ruaj, te jedva od straha jauknu: Ote dragi, uvajte,

branite me!

Boga. Jaoj si ga onda i brodaru; ako je gdiegod blizu

s ladjom, napunjenom drvim: taj jih sigurno nikad

Starac okamenjen, baci oi prema krmi, te vidi

ovieka upava i velika kano smreku; oi mi se blistahu,

vie neproda.
kano dvie uke. Primicao se je k ladji, dre u ruci
Ote, poe Meta, onomadne vratjala sam blizu
izupanu vrbu. Ta tko je zarikao, da je daleko po
briega krave i vidiela sam za grmom mala dva u
okolici zajealo: Ti samo brzo vozi, samo
pava dietaka, koji se igrahu kraj Iice.

brzo,

Stupim blie

k njima, zautim o germ, a oni me uju, te kano abe

samo brzo! Meni je Krimski mu sve uzeo: enu i

dietcu, pa hou noas da mu se osvetim. Dakle samo

skoe u vodu, i onda nebijaeg ih vie na oi.

Gle, ti si vidiela vodene dietake?! Zaista!? Pa
mi o tom nisi jo nista pripoviedila! Da sam ja to prije
znao, nebih te bio sa sobom poveo u Ljubljanu; ta to je
pogibeljno, osobito, ako se takvim dievojkam pokau,

brzo vozi, da i tebi taj Krimac keri neuzme!

Poslije tih rieih udari upravo prema visokomu
Krimu; ulo se je dugo, kako je brodio po movari.
Ladja se zaustavi, a stari Antun gleda kano mr

407

tav preda se; krv mu zastane i poslije niekoliko a

sovah tekar se osviesti.
oviejom silom u smrtnoj pogibelji uzme opet
veslo, a amac je sad plovio, kano najjae razgrijan

e, pomiluj, prosti joj! Sviet li je danas strano neu

Ve jedna stara poslovica kae: O em ljudi e

sto govore, to valja da je istina. Premda joj je bilo
tek 22 godine, Polonica povue ve dosta mladiah za

parobrod.
II.

nos, to upravo nikakvo udo nije bilo.

Bijae krasna

i najbogatija u itavoj upi, imaju pervu kermu u

Kano to svagdie u Slovenskoj, tako su i Ianski
selu, gdie gospodari ona zajedno s majkom, otac je
mladii ili fanti vrlo ivahni, reko bih, takvi, da
umro prije niekoliko godinah, te joj je kano jedinici
jim je malo para.

Skitahu se itave noi po selu, te

ostavio dva liepa zemljita, pa, kako drugi pripoviedaju,

bi se osobito rado pribliavali dievojakim posteljam.

niekoliko vreicah pliesnjivih peticah.
Pak to emo? Boi je ve minuo, a nastupilo je
Kod Studen ca bijae malokad prazan stol ili
presveto fainsko vrieme, vrieme

none skitnje
prazna klupa.

Ozbiljski dolienac, sladki ipavac, rieita

po selih i gradovih. Poee se eniti, te su se i enili

i aljiva Polonica napunie oko deset urah u vee ve
bez kraja i konca; bez prestanka bi polazili na razgle
liku sobu tako, da si se jedva mogo micati.

Studen

davanja, a vieritbah se opet vrlo malo smotalo.

evu mater obuze poslije devet urah svako vee takav
Dvie dievojke obuzimahu osobito mlada srdca

san, da nije mogla nipoto vie ni gledati. I tako zavlada

u Ianskih junakah, dievojke, u oijuh naih Iana

poslije devete ure Polonica sama i samovoljna, te vla

cah tako krasne, da bi svatko izmedju njih s poznatom

dae do jedne ili druge ure poslije po noi.

Parisovom jabukom zlatnom doo u kripac, kad bi mu

Mladii bi se u pokladah malokad prije razstajali.

se valjalo za jednu odluiti. Prva od ovih krasoticah

Kod Polonice bijae pravo sredite, gdie su se sve na

bijae ki staroga veslara Antuna, a nam ve poznata

kane i svi zakljuci skovali: ona bijae iva knjiga

Meta; druga pak kunim imenom obe poznata: Stu

sgodnica svih ugodnih razgovorah, koji su se Ianske

Kako rekoh, ove dvie dievojke bijahu po jedno

glasnom sudu domaega sela i svih inih podupah prve

mladei ticali.

Poznala je odnoenja i saveze gotovo

svih srdacah.

Koliko putah nasmija se ona, zauvi,

kakve se pletke radjaju proti ovoj il' onoj njezinoj

dike itave upe. Jedina razlika medju njimi bijae ta,

(Nastavak sliedi.)

da je bila Meta za tri godine mladja, znaaja mirna

i tiha, imovinom samo za svagdanje potrebe nadarena.
U ostalom, posliednje nije ba u sadanjem, niti u
prolom vremenu osobita preporuka mladoenji.
Ali zato sa svim tim imae ona dobro ime.

Historini Aphorizmi.
A

koliko samo to vriedi kod dievojke, koja je navrila

19. godinu, koja je osim svega toga jo tako srena

XVIII.
Narodnost i viera dvie su boice, koje vladaju duam
svih narodah, pa dopiru vladom svojom i u drugo i tretje
koljeno, u tretji i etverti viek uvstvenoga svieta.

bila, te se je uklonila od jezika starih, pobonih ma

"and rod svi su nae procesor. omo rod times
dron, "and bude re u svas za uoava zgrad.
Hera Achilleju.

micah, koje su niekakvom udnom, dosele novom matju

I1811-1878-162.
si ga i pomagaj Polonici, kad bi se po ne

Bolja je mirna veriga, no nemirna ibika.

Nar. poslovica.

dieljah poslije podne po veernjici sakupile pred cr

kvom stare dievice i udove! Jedna bi o njoj kazi
vala: to je na posliednjem sajmu u Tomilu kupila i
komu je ono razdielila.

Druga bi dodala, tko ju je na

povratku kui pratio. Kadto bi pak i koja tretja jo

prihvatila: Ba bijae po noi, pak vam ona uz moje
prozore kui potri, neuje se iz dvanaest ustijuh
nita drugo, nego: Oj, oj, oj!

Dapae, gdiekoja bi se

Sila nestvara narodne sree. Zato silnici nemogu

dobro elieti, a kamo li dobro raditi po narod svoj.
Zato slobodan narod nevieruje samosilnomu vla
daocu.
Samosilni vladalac

neuiva

nikakva pouzdanja;

njemu je susiedna viera pusta sablja, podloniko pri

prekerstila, te bi ponizno kano onaj carinik u Isusovih

jateljstvo ubojito oruje, ugodno i mirno ivljenje

priah oi obratila k nebu i, uzdiu, zamrmljala: Bo

divlje i nemilostivo zapoviedanje, a ljubav, krepost i

408

budunost sadanja razko, sadanje srkanje sgrnutih

slastih, pogano uivanje pootimanih dobarah narodnih.
er narodi, koji hoe ivot svoj da sauvaju, pak

Narodi neka vieruju, da neivu, da se pokoravaju

jim samosilje siedi o vratu, priete jim naprasitom opas

svaijim vlastim i kojekakvim zapoviestim, ili da su

notju, da e jih taj as udaviti i utamaniti, neka vieruju

gradja za tudje kue, ve da su za to, da budu samo

skoru budunost nebrojenih srodnikah po svietu, poti

sviestni, i da ovako svojski vre i malo po malo razvi

tenih plemenah, koja stenju pod jednakim jarmom,

jaju zadatak svoj; neka vieruju silu volje, izobraeno

koja su za prave ili krive griehe na iste istovetne mu

sti i prosvietljenosti, pribliavajui se opet k bezko

ke udarena. A koji se odreknu sebe i ivota svoga sa

nanomu poelu, k vienomu i ivomu vrelu svega do

mi u napredak, koji misle, da su jim stari obiaji za

bra, svega svietla i vidiela, skidajui okove krive iz

to, to su stari, i zastarieli, pa da jih valja ukidati,

obraenosti ili puke neukosti i obarajui sve zapreke,

koji sami izpod sebe izkidaju svaku osnovu svoje sa

to jih mee svakamo robstvo, to rodjeno grieno edo

Svake nemoi i tielesne i duevne.

mostalnosti i samovlasti, priznavajui sami, da ono, to

je domae, nevalja, da je svako starodavno pravo nji

er neka vieruju vladanje duha i vrline, dosto

hovo krivo, a novoga nedobie, niti ga mogu dobiti:
janstvo nauka, umienja i umietnosti, uzajamno prija
narodi, koji su se stali odbacivati svete one viere u
teljstvo sa susiednimi plemeni i ljubav k domovini i k
skoru budunost silnoga ovieanstva, nalik su na pro
srodnikom, neka vieruju prolu veliinu, a budue
pale skitalice, kojim spasenja nigdie i nipoto neimade,
plemenito usavrenje.
kako ni smetu, ni praini, to ju okrutni vihar na
to se takvih vladah tie u obe, za nje prijanja
mahove kojekako amo tamo vije i mota, dok ju smota
dvogubo pitanje. Pitanje iz obrae nstva, koje jih
i raznese .... dok je nestane.
u smislu njihovu, in abstracto, kadto blagosilja; pita
Gdiekoji

narodi ginu i propadaju.

Po glasu ka
nje slobode, koje jih u smislu narodnom, in concreto,

kva prava? po glasu prava nehajstva svoga.

ponajvie kune i proklinje.
ni izezavaju s lica zemlje: ivot jim uzmie.
A zaista valja kazati, imaju esto putah nieke
0 kreposti kakva prava? po kreposti prava podlosti
stvari u dravnom viekovanju, od kojih najvema za
svoje.
ziremo, da su najgore i najstranije: a kad tamo
ni nenapreduju.

Po sili kakva prava? po sili

pa su upravo te stvari opet najvia osnovana mudrost

prava gluposti svoje.

od sve mudrosti! Koliko li putah najvee opaine ljud
Nehajstvu je kriva narodna neradinost, podlosti
ske plode najveimi blagosovi! Pak opet radimo pravo,
je kriva samosilna kakva vlada, gluposti je kriva mra
kad jim se postojano opiremo i kad sve upotrebimo i
na uprava.
namaknemo, tek da jim doskoimo.
Takvi narodi krivi nisu; jer se edo bez roditelja
ili bez dobroinca odgojiti nemoe. Bez naputnika nei

Jer to je slavna

radnja za potonje viekove ovieanskoga razvitka: to je

radnja za svete pomisli viere i narodnosti.

ma naputka; a bez naputka neima diela, ni napredka.

Nemile ibike, koje one, to su ustali, da budu
roditelji i dobroinci svomu narodu, da budu pom
njivi zamienici hrdjavih vladah, tieraju natrag u tamu

Knjievnost.

i mrak, volei, da srea narodna i blago dravno

udara u nazadak, nego da napreduje, pa da napredkom
vlada, takve su ibike krke, te e jih prvo oslo
bodjeno povietarce odmah izlomiti, kako dopre prva
zraka u ona crna miesta duevnoga nazadka.
Gdie se saviest sa zlobom i mranjatvom bori,
tu e bez sumnje jedanput pravednomu zatoniku slo
bode i samosviesti zaslueni dar zapasti. Jer bolja

team i savnoj Dr. Ljudevit Gaj.

(Slovenska) G. prof. Josip Marin u Ljubljani izdao je na sviet

svoje slovnike pogovore, koji bijahu tiskani u kolskom listu
Uit. Tov, ve u drugom sveiu pod naslovom: Jezinik
Izbrane narodne srbske pesni izale su netom na slo
venskom jeziku. Izdao jih je g. Janko Pajk, c. kr. gymnazijalni
prof. u Kranju (Krainburg). Osobito se ova knjiga preporuuje
mladei, kako i svim uenim Slovencem, kojim je stalo do iste, do
zdrave i prave narodne poezije slavenske. Ciena je knjizi samo 48
nov.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

Broj 52.

U Subotu 24. Prosinca 1864.

.
,
. . ,,
Majka bila, majka mila.
__ ___,_,
Mr. Press

Materino srdce milo, drago!

Ti su samo u nesreu mirni.
Ti najjaa od svih snagah snago!
ostaj ista, nikad mi nesvemir
T".

Zna li serdce.

Ohrabrenje mladei.

Po njemakom.

VI.
Demoustier u Vincennesah *).
was a su na
A nemirno suze roni . . . .

-Zna li srdce, to te uzvieno

3. U predstoj nije ljubavi,

Ako je priroda prema jednim lakoma i skupa, pa

jih slabo obdari duhom i srdcem, ili jih u obrazu tako

"znanja. Na
Ve iz mala nienom slavom slavi?

naini, da su mrki i da okom svojim sve odbijaju od

sebe, a ona htiedne naprotiv, te iz punih akah nete
dice obasu druge svim onim, im mogu svietu omilieti,

Ono jako srdace u mukah,

Sto je plaho, pa i sitno malo,

da budu
svakomu ugodni i ljubazni.
*) Dragutin Demoustier, ljubljeni piesnik francezki, rodi se u
Villers-Coteretsu 11. Oujka 1760. godine. Bijae potomak
Racineov.

Sto je, puno slastih i naukah,

Ljubav svieta u sebi sabralo?

Da se tebe svako odbacilo,

Ovo vierom neprevrnu, pobro!
Takvo jeste, kakvo je bilo:
Mlado staro, vieno, sladko, dobro!
Bi li srdce naznaile riei
Ovo silno, veliko i jedno?
glas svaki neka hvalom jei:
Materino vierno srdce vriedno!
W. G.

Iznajprije se podhvati odvietnikoga posla, pa mu u tom

poslui srea i napredak. Ali doskora se okani svega toga
rada, te se sav savcati posveti svom duom i snagom svojom
pievaici vili.
n je napisao niekoliko igrokazah; n. pr. Le concentra
teur (Razvadnika) i Les femmes (ene), koji vriju salom
i dodielkom; a potom saini jo niekoliko pievokazah i dru
gih piesamah.
A osobito ga velikim glasom razglasi dielo : Listovi En
li s basnoslovlju (Lettresa Emile sur la mythologie) sav,
Par. 1786.: najnovije izd. 1841. Ovi listovi, makar jih niek
konvali, da su gdjeto toboe neosnovani, odvie napi
tani I opet pretierani, pokazuju jasno duh, izobraenu tam
kost i last spisateljevih pomislih.
Umro je 9. Oujka 1801. god. Vie ostavljenih spisah nje
govi bude izdano na sviet pod nadpisom: Gours de mo
rale, opuscules en wers et en prose, et theatre (5 sves.
Par. 1804.; novo izd., 1809.).
52

410

U etu milostnikah i ljubimacah njezinih ide ve

spisatelj Listovah Emiliju (Laures a bri

nami

us), koi je ukusno, plemenito i lako pero svoje posve

tio srei i izobraenju enah. Da, sladka li posla,
koi vodi ovieka na slavan glas, a nepobudjuje odvie
zavisti! Da neizkazane sree, to prati ovieka svaka

prije nacrta on itav komad sasvim brzo i lako, kako

se vidi u cielom dielu, a poslije ga je zadugo mnogo
vremena izgladjivao i dotierivao, dok ga je sasvim pre
istio, na sviet izdao i javnomu sudu svega obinstva
izruio.
Nikad nisam vidio, ni poznavao ovieka knjiev

mo, koraio u gradjansku kuu, ili u kneevske dvorove,

nika, koi bi se tako slabo pouzdavao sam u sile svoje,

to ju nalazi u svih porodicah, to je jedina ona

kako on.

srea, koja te vierno i postojano sliedi sve donle, dok

Srea i napredak, to je steko u knjievno

sti, neohrabri ga nita i nipoto; nebude za ino, ve da

te sahrane u grob, to je ona srea, koja ti oko die

ga jo vema uplai i zabrine. On bi esto putah

lah peri i itave viekove poslije smrti na krilih pre

kazivao, da neima nita na svietu, to bi munije bilo

milih i prezahvalnih spomenah!

podnositi, nego breme zasluena priznanja.

Nita nebijae, to bi bio mogo sporediti s umom

i milotom Demoustierovom, ve slast lica njegova i

tko je umio bolje od njega kriti ponosni um i riedka

dragu ljubkost glasa njegova.

Oko mu bijae puno

pouzdanja, usta mu neizustie riei, a da te nebi od

mah elja obuzela, da se njim upoznade. On izree
jednu riecu, a ti si ga obljubio, makar ga odprije i
nehtio.
Marze na svake pletke knjievnike, on se za

Pa opet,

svojstva u smiernoj prostoti i bez ponosa, u preusrd

nom zadovoljstvu i u najmilijoj uljudnosti?

cezkom (Thtre-Franais), da ita svoga Razvadnika.

To bijae u miesecu Svibnju 1791. godine.

Pomis,

kojom je zamislio ovo dielo, bijae srena, a to jo

sgodnija u ona vremena, kad je svu Francezku, a oso

dovolji malim kolom dobrih i pravih prijateljah, gdje

bito glavni grad francezki stao nemilo udarati domai

bi svagda govorio o takmacih svojih, koji su se njim

razdor odmah poslije onih gradjanskih smutnjah i pre

na knjievnom polju nadmetali, kano da nije ovjek

vratah, koji su skoro raztrovali i poharali sve verste.

u herdjavom smislu; jer jim je sve prostio milostivo

A za to bijae tada razvadjanje zavadjenih serdacah

i blagoudno upravo onako, kano spisatelj, koi znade

dobro iz izkustva, kakva je tea i muka stvarati diela.

mu dosta jadah i nevoljah, za koje je znao ve u na

Nikad nebijae okrutan, ni nemio, a kamo li zlo

ban, ve na one, koji su biedili i crnili pravu zaslugu,

plemenito i astno nastojanje; al' u isti mah spremi

predak otroum Demoustierov.

On je dobro poznavao ljude i ljudske udi, te se

koji bez prestanka zavide svako priznanje, to bi se

je pobojao, nee li spisom svojim udariti u herpu raz

gdje komu zametalo i irilo, koji mrze i graku na sve,

pirena ve, ali zapretana ara, nee li ondie piriti, gdie

to nije iz kalupa i jata njihova, - koji dere i naj

sitniji tudji napredak i najslabiju tudju korist i sreu

ga neee, nee li sitnom malom varnicom razplam

tati silan plamen, potaknuti straan poar. S druge

za opainu i mrzku sebinost.

strane opet, oviekoljubna dua, blaga ud i srena na

Braniti one, kojih nije bilo u drutvu, i razva

rav nemogae mu se nauiti nesgodam ljudskim, ni gle

dati vie to niekakvo prokletstvo ovieanstva, kad na

dijati one, koje je zavadio bio pretieran ponos ili raz

dor, to bijae glavni znaaj, to bijae najslabija radost
tomu milomu ovjeku, koi se je sasvim vierno bio opi

telje, nevierne prijatelje, u strah materanu zaslugu,

sao sam u svojoj veseloj igri, u Razvatniku (90%

oholu i naprenu zlobu i nepravdu; jednom rieju, da

liateur).

kaemo pravo, jasne znakove, da e se na najgoropad

svietskom pozorju nije sretao ino, ve razdruene rodi

sam, kano bi mnogo putah polazio, te pio mleka, da

niji nain drutveni red prevrnuti i razoriti. On se

dakle odlui, da e ono izraditi, to je namislio i za

su ublai ljutu persobolju, koja ga je esto do da boga

tanja i muila, pa ga je na posliedku u cvietu i naj

plemenito nastojanje i platu jednoga Razvadnika.

Jedanput podje, da svri ovo dielo u Vincenne

veem naponu mladjane dobe makla izpred oijuh ne

snovao, pa da e metnuti na vidielo i pozorje znaaj,

U oi onoga dana, kad je naumio, da ita svoje

dielo u kazalitu, urani, te ode u zoru od kue, gdie

brojenim zlotvorom i zlobnikom njegovim.

Ova vesela igra, najznatnije dielo izmeju svih

je prebivao u Vincennesah.

kazalitnih dielah njegovih, uze mu svu snagu, te je

dje u etnju u debelom ladku pod gustini dubravicami,

svom duom svojom oko nije bez odmora radio

Uni

Uze svoj rukopis, pa po

koje su mirisale bielim, modrim i crvenim cvietjem

411

prolietnim, koje su se nakitile prvimi nienini li

: I - - - - -- .
E, to, voljani Boe! povika Demoustier, koi je

stii, gdie se je ubor ptiicah takmio jot sa uborom

sve zakone o asti i potenju bolje poznavao, nego i tko,

bujnoga gorskoga potoia, gdie je jo sve sjalo i

kad je bio sin jednoga staroga astnika od kraljevske

titralo .... U tu akademiju Boju stupi on, da promo

titbe; bojak biti, a dieverah neima! valja da je uvrie

tri jo jednom ovaj samotvor uma i srdca svoga, to

da, za to se udaraju, ili vrlo velika i ljuta, ili je opet

nita.

ga je osobitom niegom vrlo milovao, da ga pro

motri mirnim okom, kakvo ti je tek onda, kad si se
nagledao mirnih, stalnih divotah prirodnih.
U tihoj samoi, kad je krasno jutro, zora puca, pie
tili poju u seocu, a pastir izjavljuje bielo stado na planinu,
kad se pervi pupoljci u razlinoga bilja raduju oevid
no prolietju, biva, te je razmniva hitra kano lasta, jasna

Al' tek to je ovo pomislio, ve je i itavu stvar

razumio, kad je uo, gdie jedan bojnik kae drugomu:
Nezaboravite, mi smo se sastali, da jedan od
nas dvojice padne smiesta mrtav.
Ta ja sam vas zazvao!... prihvati ljutito drugi
suparnik.
(Svretak sliedi)

kano sunce, i tada izadju na vidielo mane, koje se esto

putah kradom ukradu izpred oka i najizkusnijemu knji
evniku, dok gviri u knjige u tamnoj kakvoj izbici.
Demoustier ita opet pomnjivo i saviestno sav svoj

Narodna plesma *).

komad, komu razglaba nanovo osnovu, svrhu i tiek

sgodah i pomislih. On siede, misle u sebi, da je u ka
zalitu, na niekakvu stolicu, pa se gradi, kano da je
nemilostiv kakav razsudnik, komu tvrda dunost zapo

budnovata jabuka.

vieda, da brani ast knjievnosti i da valjano razre

etala se Ivanova ljuba

djuje priznanja.

Gore dolie po zelenoj bai,

Poto je proletio gotovo sve staze, to se steru i

vijugaju po liepom perivoju tamo amo, evo ga, do0

Svakom" cvietku piesmu izpievala,

Ponajbolje cvietu rumarinu:

je pred visoki stup, koi die ponosnu glavu svoju

Rumarine, moje drago cvietje!
usred sriede od velike zviezde, koja bije zrake na raz
Sve ni cvate; al' siemena nema,
line strane, to su bieli putevi u razlina sela.
Kano i ja, Ivanova ljuba,
vdie, umoram da se odmori, htiedne se zakloniti
Sve se ljubim; al' poroda nemam!"
od omare i sunca, to je ve vrlo visoko na nebu
oskoilo. Ovdie siede pod jedno granato drvo, pa sudi
i razmilja nanovo svaku vrsticu u svojem komadu, te

To poula Ivanova majka,

Jedva ona Ivu doekala:

uzgoji tvrdu nadu, da e postii, to je naumio. Ali na

Ala Ivo, moj sine jedini!
jedanput nieto ga smete u sladkom snivanju i ob
Da ti znade, to ti ljuba veli,
manjivanju, niekakva vika, niekakvo ropotanje od
kolah, to lete strelimke pred njim, stanu i odlete

ivoj bi joj oi povadio

I od sebe za viek oddruio!

odmah, kako je vidio na glavnom drumu Sv. Mavrena,

gdie je iz njih skoilo jedno mome mlado, opasan0
Kad je Ivo glasa razumio,
britkom sabljom, pa mu se uini, sva je prilika po licu
Trgne sablju od pojasa svoga,
i kretanju, da je gotovo, biesno na ubojito oruje, na
Pa udari ljubu po pojasu.
krv i smrt, da podieli odmah udan bojak. A tek to
Kako ju je milo udario,
se to dogodilo, dojuri ve i druga koijica, iz nje serne
ivo edo sabljom izvadio,
na vrat na nos drugo mome mlado, upravo onako
Pa ga nosi staroj svojoj majci:
oruano, kako i prvo, pa je sva prilika, da je onomu
suparnik.

Na ti, majko, jabuku zelenu,

Kojoj nisi dozoreti dala!

Obadva otierae sluge svoje, pa, izbuljivi oi, sta- _

nu odmierati, razpaljene oi od gnjieva i ljutine, po
skidaju haljine i uhvate se u oko.

*) Ovu pjesmu pieva narod u varadinsko-krievakoj pukovniji.

529

412
Narodne poslovice dubrovake.
Sabrao Ignj. Gjorgji.
(Nastavak.)
Dari jezik za zubima.
Da moe mahnit za dan bit itav, da proplae, a itav
Za as doba mahnit, da oddahne.

Duga osnova, a pamet oslova.

Dobra volja nasred polja.
Doo je na metra.
Darovi su ludost, a pohodnja mahnitost.
Dobra je namiljena; nu je bolja razmiljena.
Dava ni ale za pele.
Dii se koza rozima.

Da te nijesu ose izpecale.

Dobra volja oslu brat.

Dobar uenik i metra pretee.

Deveta voda kisjela!

Dodjoe divji i izagnae pitome.

Dobro mu je, ko bubregu u loju.
Dobrohtiejmo se ljubavim, ko bratja; a derimo se to
- Darovnomu konju zubi se negledaju.
Dugo oteglo, a ozeblo.
_Dva lienika orahu vojska.

Digni mu s hrta pokrovac.

Dobro se nepozna, dok se neizgubi.
Duga liina, a neobarena.

Dvorba turska i pisarska vrata neznaju kuma, ni bra

jena brata.

Da bi tako penica po pet.

Dava razumiet, ko stancu.

Dugo razmirje stanovit glad.

Dvie usporene na uzkrs svetkovati.
Debele medje ") vode i u Gru i iz Grua.
Dostignut zeca na kolieh.

Daj zlu, to moe, za nedat mu, to i nemoe.

Doekiva iza nugla.

Doveo je za cienu cara za bradu.

Da je na Mlieti, imo bi kuu dieti.
Dobar je ne, tko dobro besiedi, neg tko dobro dieluje.
Dvigni komaru nogu, sva su mu crieva na dvoru.
Deset krat bi te prodao i od kapare piti dao, a ti nebi
Dokukala je kukavica.
ni znao.
Doveo ga je do konca i konopca.

Dugokosan, kratkouman je.

Do e plata, a za vrata.
Do e maca na salatu.

Domaiem glogom kleca po selu na jaja.

Dari mu se skuta.
Dobro joj je, ko godinjici brez gospodje.

_Dva krat daje, tko barzo daje.

Dugolietna srea bio vran.

Die hilje milje na kobilje.

Digli mu ju do avla.

Dranje se moim mieri.

Dovedoe ga bez saga.
Die mo dozvat, nigda nekucaj.
Digni mu s harta pokrovac (rep).

Da ruka misao dosegnut more, sviet bi bio ueeno

.

Dan za noju hodi, a no za danom harli.

Do e, die ruka maha.

Dube sebi jamu, tko je druziem kopa.

Doo je brod poramenicah ").

Do ti Bog srabi, a malahne nokte!

Dietcu mierit stariem.

Dobar je, kad spi; er kruha nepita.

Dvornoga varuj se Romazina !

Do jezika nije bakiela.

Doo je na gotovo.
Daran je, ko malo vode na dlanu.
Duboka je rieka, ka mui.
Diete nedononje ivieti nemore.
Do carnoga izpod nokta.
Da se riei kupuju, manje bi jih bilo.
Dvorit starijega, dugovanje je, sebi takmena, dobrota

Dokle ti njega na Boga, dotle e on tebe za Boga.

Dodo mu je ruku.

je, a mladjega, potitenost.

Dug jezik bilieg je kratka ivota.
Dievojice moja, pripazi mi konja! Nemogu t' ga
Darak se srami prosuljom ).
bosa; jer je pala rosa.
Dari se crkve dobriina.

Daj mi sreu i metni me u vreu!

Dub nije trava, ako je i zelen.

Desnom lievu; ali ti lievom desnu osiee.

Dohodio je na zeju lokvu.
Da nijesu ovako cienu riei, manje bi laah bilo za
mincu.
"

) Debele medje jedno niesto nasred puta izmedju Grada i Grua.

Dar' se medje kolovodjah.

') Paramenice znae Hosen trager, tirarche.
") Prosulja je sud od miedi.

413

ustruavao na te psovke i grdnje *) ito odgovoriti. No

. Dva omieri, a jednom pristrizi.

Dobrota je najvee blago.

pobudjen po niekih prijateljih, latjam se ipak pera, da

Dobro se drvo i napola ciepa.

koju i sa svoje strane reknem; ali opet mirnim srd

Druzi me uju, a ja se znam.

cem, i kako se pristoji, nenapadaju na g. Senekovia,

Dari jegulju za rep.

Dari ma za rat.

koliko je njegova tvrdnja istinita i u koliko je ono

Dokle baba dojila, dotle baba brojila.

zlobno, to je on napisao.

ve oprovrgavaju te njegove misli i dokazuju mu, u

Darak se ruga ruicom.

U tom u se poslu derati reda u njegovoj anti

Dadi mu, kad hoe; dobavio se je grominjka.

kritici, pa u navadjati takodjer iz Knjievnika svoje

Duniku niti je smarti, ni sablje.

riei, da se vidi, jesam li ja i pomislio na kakvu osvetu

Dari se lupar") markiente.

ili zlobu, kad sam razsudjivao sastavak g. Senekovia.

Dya bez due, tretji bez glave.

No

prije

svega izjavljujem, da je lake koga

Doekat e ga gosta, itom da dobro ustoji.

psovati i gerditi, ogovarati i ocrnjivati, nego li razbo

Da se zna zemlji zakon.

rit0

oproveri, te komu dokazati, da nema u em

pravo.

Tu svakoj zemlji hrane neduje

Prvo je stvar proste i zlobne jeziine, kojoj

nije nita sveto, i koja svaku istinu i svaki temeljiti

Dari ga za stanca.
dokaz nastoji poruiti, a drugo je stvar razuma, koi
Dobrota izdaje i sazdaje.
smiera tvrdokornosti i pravdaenju na put stati, te do
Dvorila kuna vuka, ter izgubila kouhe.
kinuti ubitanu prieporljivost.
Dobra ga je ruka ruila.

G. Senekovi veli, da moe svaki vieta k na

Da mu je draa pod nogom, a ploa nad glavom, nek

nemoe ni gori, ni doli.

prvi mah razpoznati, da ja nisam shvatio,

kako valja kritike sastavljati itd., pa mi pre

(Nastavak sliedi.)

ljanju kritikah kae, te po rieih Falkmanno

vih nalazi svega u mojoj kritici, samo ne ono, to Falk
Odgovor g. prof. Senekoviu na njegovu antikritiku 0

mann preporuuje. Ja velin g. Senekoviu, da su kod

glavnoj ideji grke tragoedije i o udorednoj znatnosti

Sofokla.
-

urednitva naega Knjievnika vietaci, pak su ti

upravo nali, da je moja kritika ba pristojna i nji
hova asopisa dostojna, s toga su ju i primili.

Jer

Ja sam pisao u etvrtom svezku Knjievnika

da je u mojoj kritici to nepristojna, uvriedljiva, zlob
o sastavku g. Senekovia, tiskanom u programu vara
ma, osvetna, neistinita itd., nebi je bili sigurno primili,
dinske gimnazije 1864., pa sam se drao sasvim ob
te dali tiskati, kad se u Knjievnik samo ono prima
jektivno u svojem razsudjivanju, ni nemisle, da napa
dam osobu g. Senekovia, ve imaju svedj na umu i
i pred oima njegov sastavak, kojega sam mane i ne
to se napie pravednom kritikom. S toga od
dostatke iskrenotju i podpunim osviedoenjem odkrio
bijan od sebe sve te nemile i neosnovane izraze, koje
stom namierom, da g. spisatelja uinim pozorima, kako
je napisao g. Senekovi proti meni u navodcih svojih,
bi mu trebalo i valjalo u budue postupati, kad mu se
uzhtije opet to napisati i tiskom obielodaniti.

G. se

je spisatelju pak svidielo u mojoj kritici nai samu

zlobu, osvetu, pa me za to napada niekim nainom, koi
me rei, pa mu preporuujem u budue, da jih nena
nedolikuje ni obinu ovieku, a kamo li uitelju, koi
peruje na onoga, u ijoj kritici svega toga gadnoga i
nesmije ni pomisliti na kakvu strast, a jot ju manje javno
sbilja neima, to mu dokazuje ta okolnost, da je moja
na vidielo iznieti.

U toj antikritici g. Senekovia ima

kritika primljena u znanstveni asopis Knjievnik.

tako runih izrazah proti mojoj osobi, da sam se ja

Ako pak g. Senekovi i opet misli, da ima toga gadnoga

") Mala konhija (justurica), koja se tverdo dri kamena.

) 2:

Ur. D.

u mojoj kritici, a on neka dade nepristranu ovieku, koi

Kako ju Marica opazi, metne brzo vr na zemlju,

stvar razumije, svoj sastavak u programu varadinskom

pliesne rukama i ree: Gdie si bila tako dugo? Ta

i moju kritiku u Knjievniku proitati, pak e doi do

itav dan te neima na vidielo! Ala si mi!... No,

uvierenja, da bi moja kritika morala mnogo i mnogo

to sam htiela kazati? zaista, to ti kazah pred do

stroa biti; jer je u sastavku g. Senekovia mnogo po

atjem (adventom), to se je evo obistinilo: temba

grieena i kriva, to sam ja u svojoj kritici preutio.

lova Andriju odazvati e (oglasiti) u nedielju sa An

tunovom Metom.

udno mi je, to g. Senekovi preporuuje Falk

mannovu knjigu, da ju prouim, kano da je ta knjiga

U malo da se Puhnica neonesviesti, vedrica joj spu

niekakvo pravilo za kritiare. To je za dananji napre

ze s glave, a njezin inae gladki jeziak iznevieri joj se.

dak zastario niekakav pisac, iz kojega sam ja morao, dok

Nemoe ino kazati, nego: Pa Metu e uzeti!? A to

sam bio na vinkovakoj gimnaziji, svoje Schriftliche Auf

e Polonica sad poeti?!

stze und Aufgaben izradjivati u petom i estom raz

redu po starom sustavu, pa mi je mnogo koristio za

Oporavi se malo, te nastavi: Takva to jote ni

kadi! tembalov Andrija! koi sam imade pet a

taj poso; ali sigurno nije ni meni, ni komu drugomu

macah i dvie ladje, koi i u Hrvatskoj tja pazari i

pokazao pravoga puta, kako treba kritike pisati.

tom, koi ima osam konjah, koi je najliepi mladi u

Za

to nije g. Senekovi naveo iz niemake knjievnosti po

itavom selu pak Metu?! koja nee niti par vo

koju miso iz Lessinga ili iz kojega drugoga, danas ivu

lovah smoi; etvrt stare zemlje preostalo joj je do

ega klassika, da me podui, kako valja kritike sastav

sada. Boe mili, kakve muhe lete mu po glavi, moda

ljati?

e se i sam Antun jo jedno eniti! Ali to e

(Nastavak sliedi.)
Polonica na to kazati? Ta ovo dvoje miluje se ve
svojih pet godinah! Svake je veeri on kod nje na
sielu, a togodj u Ljubljani zaslui, sve ti ostavlja kod
Ura bije, a ovieka nije!
Studenca. Vidi, tko bi si takva to i misliti mo
Slovenski od Val. Zarnika.
go?!

, pravo je, pravo je toj oholoj Studen

evki; koliko jih je ve za nos vodila, neka sada ona

III.

sama ostane u sramoti!. Sniju, ulja si od radosti

(Nastavak.)
stara ena ruke.
Ve se oddavna zna, da su svi ljudi u glavnih

Zatim odgovori Lovrieva Marica: to se dru

certah ivota svoga jednaki, pa makar oni bili seljaci

gomu ni u snu neutopi, znam ja ve oddavna. An

ili najvii boljari. Da je pak krasni spol od junakoga

drija se nije nikad dosta brinuo za Polonicu; jer je

jo medju sobom sliniji, mislim, da mi nee nitko pori

dobro znao, kako je vietrena. A to ju jote uviek po

cati. Razlika je samo ta, da se gospodje od haute vol

hadja, nije nikakvo udo. Stara je kerma, dobro

po dvoranah kod mulja kave ili aja razgovaraju i aptju,

vino, berza podvorba, a on je i onako najblii Susied

koliko e ovih pokladah biti zarukah, svatbah i inih

Studeneve kue.

Polonica, dakako, jo o tom nita

svezah, a seljanke urede ovu glavnu stvar poslije podne,

ni nesluti, ve dri, da Andrija jo uviek ono misli,

kad peru, ili u vee kod studenca, gdie se seoske no

to je mislio prije dvie godine danah ali, kako ju je

vine izdavaju.

onaj oviek iz Tomila kui sprovadjao, sve je prolo!

Bijae jedno vee poslije ove godine, koje

Prije dvie godine bijae Mleta jote diete; ali gle je

upravo to sam zaboravio, a Lovorova Marica, jo

sada, kako je krasna dievojka! Ta ona ti je Andriju

dievica, koja je ve polovinu vieka prevalila, lievae

oarala. Ta ve davno pripoviedae sam naemu Franji,

upravo drugi vr u vedricu.

Uza to je pak ustnama

tako migala, kano da bi svakako komu, ako ne dru

koi mu je najvei prijatelj, da mu se Meta verlo svi

kla, te e ju uzeti, makar i nije bogata; ta on sam

gomu, a ono ladnomu zraku nieto ugodno i znatno

ima bogatstva u vriednosti polovice Iga. Samo pazi

kazivala, to joj po srdcu neda mira, ni pokoja.

u crkvi, kako joj se Andrija uviek pribliava, te kako

Sreom pridrui joj se najvea prijateljica, stara Puh

Meta pocrveni, kad jim se oi sretnu.

nica, takodjer sa vedricom na glavi, ena, koja je

propoviedaonicom dobro se moe vidieti, to se sbiva

sa svoje ljubopitnosti i brbljanja svoga u itavoj upi

na desnoj strani kod maloga rtvenika. A napokon,

bila na najveem glasu.

sproveo ju je Andrija onomadne u Tomiel i opet na

Iz klupe pod

415

trag. Danas poslije podne pak, ba prije, nego to

amo dojadri; ta ulo se je, da nezaboravim, poslije od

podjoh na vodu, sastanem naega Franju, koi mi ree:

lazka nepoznata ovieka na briegu uviek brodjenje,

Tetko! Metu i Andriju e u nedielju upnik prviput

kano da bi tko naglo veslao. Jote bolje utvrdilo se

odazvati: pisma su ve sva gotova.

je obe mnienje, kadno se je nepoznati gost za ne

Gle, gle, kako su tajno sve navili i osnovali,

dola Tuhnica.

dielju danah kasnije s Polonicom razgovarati poeo. No

Bilo bi mi suvino kazati, da je ve davno zdra

i vu Mariju odzvonilo, a nae su prijateljice jote s
praznimi vedricami stajale pri studencu.

O njihovih

nikada se nerazgovarahu ovo dvoje glasno, veinom sa

no aptahu, kano da je predmet njihova razgovaranja
Bog zna kakva otajnost.
Seoski mladii elieli su njim esto biti u

osnutcih i inih zakljucih, koje izvode iz toga, tako

drutvu, da jim tako zvani kerst plati; no sve to

vanoga sluaja, ovdie to kazivati, nije takodjer od

osta samo prazna elja. Bijae jim, kako i miem s ma

potrebe. To bih samo dodao, da je bila Lovrieva teta,

kom, nitko nebi se usudio, da progovori njime; jer

kako obino nazivahu Maricu, ve od vajkada poznata,

bi ga njegov udnovati pogled tako proego, da je

da takve stvari

svaki morao oi svoje oboriti.

umah zanjui, makar se one jo kako

tajno motale.

Kanje priuie se ve tako na njega, da jim je

Ovdje je ba ivu istinu pogodila.

njegov dolazak uviek bio znak jedanaeste ure, a po

tom su znali, je li ve vrieme, da idu pievat pod ovaj

III.
ili onaj prozori. Odgonetanje i aptanje prestane; do
Umah poslije svih Svetih, kad je snieg zapao, po
eo je svako vee Studenca pohadjati mlad, liep mla
di, akoprem se nitko sietiti nemogae, da ga je ikada
vidjao u tih krajevih.

Bijae velika stasa, irokih gru

dih, crnih vlash, cernomanjast, a iz oijuh plamtila

pokladah, miljae svatko, znati e se ve, to je i

kako je?
Polonica siela je umah druge nedielje uzperkos
Andriju k nepoznatomu gostu, te kao to rekosmo, po
ela je njim aptati. On bijae vrlo ljubopitan. Pro

mu je vatra, koja je ovieka do dna serdca proizala.

pitkivao je za svakoga, tko je, to je, kako se zove,

Odieven bijae uviek krasno: crvena haljina blistaju

je li broda r, gdie trguje, je li jote ne oe mjeh,

im se nizom srebernih pucah u mnogoga je Ianca za

gdie imade svoju dragu? itd. Polonica odgovarala je

vidnost probudila.

na sve to brzo i istinito bez ikakva oklievanja, to

Kako je na zvoniku upne crkve

jedanaestu uru odbilo, otvorila bi se vrata svake veeri,

je bilo njezinoj aljivoj naravi sasvim protivno. Ali u

znati bi gost stupio u sobu; imae navadno miesto

dnovato bitje nepoznatoga tako ju nadvlada, da se nije

svoje kod maloga stola u kutu, gdie i onako bijae samo

podnipoto usudila po staroj navadi zarei se ili jote

za jednoga gosta prostora. Ovamo bi dakle mirno sio,

odgovor duna ostati.

te si dao miericu najboljega vina donieti. Tako je

Akoprem u jednom obziru vie neuljudan, nego

tiho siedio veinom kod prve jo mierice ja do jed

li prijatan, bijae ipak neznani gost u drugom pogledu

ne ure, dok se ve svi gosti razidjoe. Zatim je ustao,

tako zanimiv, da je Polonicu, koja s poetka njime

te svakiput novu srebernu dvadeseticu (cvanciku) za

samo namigivae, za malo sasvim promienio.

platju metnuo na stol, iz koje mu Polonica nikad nije

nita smiela povratiti.

Opet je mirno otio. Kamo?

Kako? Nitko nije znao.

Iz poetka uini taj sluaj itavu bunu u ovoj

Poela se je odsada po itav dan kititi, stoje

jednako pred ogledalom.

Ure poslije podne bijahu joj

viekovitosti; ile bi joj od radosti poele bre udarati,

kad je u vee domaa ura kazivala na jedanaestu. Sto

obitelji. Od kue do kue putovala bi ova viest, napo

putah vie, nego ciela upa, bijae ona uvierena, da

kon govorili su u cieloj upi ve o tom poznaton, lie

neznani, bio on, odkuda mu drago, samo njoj za volju,

pom mladiu. Odgonetahu svakako, tko bi bio; ali ni

ta nemogae se sudarati. Sauno bi se naa koketa Po

Ali kako se zaudi, kad ju on jedno zapita: koje

lomica tiho smieila, te se priinjavala toboe, kano da

su dievojke Ianske najkrasnije? Neka mu jih izbroji!

ga ve oddavna poznade, a on, da samo radi nje amo

Neizkazano uvriedjena Polonica probliedi, oi obori,

kaljuca i velikim naporom jeca. Nabroji jih samo pet,

dolazi.

Zato napokon sbilja i miljahu svi, da je taj

medju kojimi napokon poslije dugoga unutarnjega boja

mladi kakav bogati Ijubljananin, samo seljaki preo
buen, te svako vee hotomice iste ure radi Polonice

(Nastavak slici.)

Historini Aphorizmi. XIX.

Uljuditi treba ljude; neuljudjeni ljudi, bili sami

tomu krivi, ili nisu se mogli, zovu se od ljudi, od

Uz plemenito smionistvo Bogom dana sila moe sve. Moi

i smieti, to je sve: to je poetak i svretak ciele izmu
direne mudrosti.

meti ljudski; jer nisu ljudi, nisu dionici duha Bojega.

Prosvietliti treba ljude, da jim dua njihova urodi
blagonosnim rodom svietla i vidiela. Na vidielu dervar

Hudsoros.
garos, Big Te, on by John Evro in Augus

kupi derva, da se grije, na vidielu kupi srdce uvstva,

te uvstvuje, na vidielu kupi glava, viena knjiga sta
rija od knjige, pomisli svoje, da si uz nje ogrieva duu.
Jer sve je dobro; al' izobraen um ite i trai sebi

Iz okovanoga Prometheja po Aeschylu.

Preobraenje.
1835.
Fiat lu! . ..

jednake, t. j. izobraene pomisli. Nije dosta izobraenu

ugodna obsiena; to je obinu ovieku ugodba, to
je njemu nemir, ve treba njemu i ladne viere i
stalna uvierenja.

On ustane - sviet se game rodu zora svane.

Lj. G.

A stalno mu je uvierenje, da vinji

Tvorac pazi istim okom nebrojene ljuturice u mor

skoj perini, kako i vladaoce i dravnike, koji su za

Da ovieanstvo stalnim korakom koraca u na

vladali itavom polom svieta.
predak, treba da ima nepominih i pouzdanih uzorah

Istina, strana je muka i borba, kad se je tanani

o hrabrosti i plemenitom smionstvu, u koje upire oi

uzor uhvatio u kotac s debelim i prostim ivotom.

svoje.

Ali kako mu drago, jasno pitanje obe, zajednike i jed

Verlimi dieli sieva poviest, a ta su diela arka
nake izobraenosti, to jest, prosvietljenost uma i srd

sunaca, koja osviu velikimi zrakami u ljudskih du

oviejega, uljudnost svih ljudih, nee vie biti zago

ah, ta su diela ponos ovieanstva.

netka; jer e sve ovo odgonenuti na posliedku nedo

Zora je smiona, kad rudi na iztoku, kad tiera

bitna vlada viene istine uzprkos zemaljskim vlastim.

mlada staru, oholu, crnu no.

I tada e ovaj divni odgonetljaj tih jo divnijih zago

to je vie dua ili tielo? to je vie Bog ili o

netakah svim onim, koji e upravo upravljati vladami

viek ? Sto je vie narod ili pojedinac? to je zemalj

pod onom silom vienom, pod silom prosvietljene volje

ska vlada prema boanskoj? Ovu ide prvi dio svih

i obega napredka, u ime zreloga velianstva narodnoga

prvinah, a onu samo, to ova daje, to ovoj pre

zapoviediti, da podju il' ovamo il' onamo; jer e moi

ostaje. Jer bi si duu ogrieio, koi bi u tom redu po

tada srnuti u propast svoju ili priznati ovo veli

grieio.

anstvo, ogrliti vidielo, ljubav i prijateljstvo ili pasti

Ljudi, stvarajte zakone, koliko jih razum ite! A

pazite jih za sebe; ali neradujte se tomu, to vam se

rtvom mraka, otrova i krvi.

Dobro je, dok oviek aptje, to eli; ali zlo i

diuhovi pokoravaju, nego se radujte, to radite tako za

naopako, kad bude naopako, kad stane rikati, kad se

svetu stvar narodnu i za pomis, za pomiso slobodne

volja, isti stvor duevnosti, provergne u narav zvierin

vlasti narodne, to tako radite za to, da sloboda

sku, pa oviek kano zvier preotme mah nad oviekom,
biti moe.

Dok tako radite, nebojte se zemlje; jer za

boansku vladu radite, a imena su vaa napisana na

nebesih.

dionikom duha Bojega. To sve biva, a biva za po

biedu svietla, jednom rieju, opet za duh.
(Nastavak sliedi.)

Nije li naelo jae od dananjega stanja kakve

vlasti? Eda li je svrha onim narodom, koji su shva
Knjievnost.
tili i razmislili, da svietlo izcieljuje sve bolesti i boli
ljudske, da svietlo prosvietljuje, da takvi narodi
kau: mi se radjamo, mi podnosimo terete i namete,
mi gimeno .... mi uniremo?
Sve plemenite zrake dolaze u drutvo iz znanosti,
iz knjievnosti, iz umietnosti, iz nastave i nauke.

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

(Slovenska.) Slov. Glasnik javlja radostnu viest, da e mu

urednik, marljivi spisatelj g. Ant. Ja nei, opet izdavati Cvetje
iz domaih in tujih logov. vietje sadravati e najprije polj
ski roman irdali od M. ajkovskoga; potom piesme Antuna
Umeka, ruski roman Gogolov s Bulla, Pelikovu tragoediju
Toma, Mor, poezije M. Maljavca itd. Dao mu Bog sreu u mno
goj podpori!

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

A.:22

NGARI I
ETETE

-----

U Subotu 31. Prosinca 1864.

Zar ljubavi i ar zahvalnosti

Sramom ari uto lice strasti
I raztapa tvrdi led mrzosti:
Na tom aru moe krepost cvasti!

to je ljubav i rod zahvalnosti.

Olarabrenje mladei.
.

VI.

Demonstier u Vincennesah.

Bass
Roditeljska glava, kad pobieli,
Kad ju starost iz nenada stigne,

(Nastavak i svretak.)
Demoustier, koi je upravo u taj kobni as jo

Nek je sveta, ljubav nek se dieli,

jednom itao divnu sgodu o udvoju, gdie je Razvadnik

za nas mladu, crnu prigne!

njegov dva ovieka razvadio, sklonio, te se na jedan

put od srdca zagerlie, pomisli u sebi, da nemoe ni

Naa srdca onda neka kriju

Svaku peal u sebi duboko,

poto niemo i bezposleno gledati, to pred njim biva,

kad ga je udo na jednaku sgodu nanielo. Odmah po
dje onamo, te progovori dvojici bojnikah, to su se

Da u jutru jadi neubiju

ve stali udarati, pa, srnuv medju nje, uhvati jih za
Milo, brino roditeljsko oko.
oruje i kae jim:
- Prostite milostivo, gospodo, to sam smion, te
Da jo ovdie na svietu sabere
vas ovako prekidam.

Nije meni na pameti, da vam

Punu etvu svoje niege mile,

branim, da se udarate. Ali nemogu na ino, ve ovako,
Da su sietve ljubavi i viere

kad vidim, gdie se tako vre najsvetije i najtee du

Ljubav vieru opet povratile!

nosti o asti i potenju, pa gdie nema onoga, koga u ja

Dajde, da jih branimo ponosno

Na odmorku tekom od starosti,
Da i oni osiete radosno:

evo po zapoviesti due i saviesti svoje u taj mah od

mieniti.
Odstupite taj as! odgovori mu jedan od ove
dvojice, divljim glasom riu i akom priete mu.

to je ljubav i rod zahvalnosti.

Tko ste vi i kakve ste, prihvati drugi, pa na

as napadate ovako?

Po n. W. G.

oviek od asti i potenja prije svega. Eto,

smijem vam odgovoriti; moje su riei bez sumnje kano
iz obuice, udnovate, moj je in kano grom iz vedra
53

418

neba; ali udostojte me i sluajte, pa onda me sudite...

Ja sam Demoustier, knjievnik . . . .
to! vi da ste napisali Listove Emiliji?

Dubok glas Domoustierov i plemenite misli, koje

su se u taj as pomolile njemu na milom obrazu, sve
to proderma obadva suparnika takvim duevnim potre
Som, da mu nisu mogli na posliedku nikako odolieti.

To sam ja. Sutra u vee valja mi u kazali

tu francezkom itati igru u pet dielah i u stiho

Oni se otimaju, oni se izvinjuju. A najposlije uzmaknu

i posluaju riei i zakletve njegove.

Jedan siede na

vih, kojimi sam se ondie u grmu upravo sad zabav

lievo, a drugi na desno.

A piesnik, ohrabren ovom

Iljao, izgladjuju jo gdiekoje nejednakosti. Ovaj komad

pervom pobiedom, pomami se za nadom, da e ovako
ima nadpis: Razradnik.

Cudoredna mu je svrha, da

jasno pokae, da od svih radostih, koje bi uljudnu o

um svoj i dielo svoje upotrebiti na najdostojniji nain,

vieku mile i ugodne bile, nema vee, da nema radosti,

te se svom snagom sav poda cieloj vatri due svoje,

cieloj miloti srdca svoga.

koja bi se mogla s tom tek sporediti, nego kad raz

vadja dva prijatelja, koja se dese zavadjena, te me
dju sobom mraze i svadjaju. Srea vas je naniela ovamo

Oh! kako li mu sieva u zadatku Razradnika nje

gova onaj tanani duh, koi brzo i lasno opaa svaku

preda me, a to upravo u taj mah, u koi mah itam

tankost u ivotu i ljudskom drutvu, koi se neboji ni

ono miesto, gdie mi junak slavnu pobiedu slavi. Nije l'

kakve nesree, ni navale, pa se umije dobro previjati

to dobra kobca, to me je ovdie sukobila, te me po

prema ljudskoj prevertljivoj udi, da se uklanja svakoj

razmirici ili da ju ugui mudro ve u napredak!

Da,

ziva, da sastavim primier s pravilom ? Pa eda li neva

kako li sgodno i vierno opisuje one stare krvne za
Ija, da iz petnih ilah nastojim, da vas dvojicu, makar
kako, iz oka iz boka razvadim?

dievice i mernje, koje idu od koliena do kolicima, od

otca na sina, a koje su esto putah ve upropastile i

Prekasno! moja se neporie... jedan e mr

razvergle itave porodice i itave kue!
tav pasti od nas dvojice . . . . Ako sa mnom na udarac
Ali najdivnije je ono, to e jamano i najvema
nee, proklet bio na oba svieta!...
zanieti sve sluatelje njegove, gdie ti se prikazuje, ka
Nas razvaditi! nemoe nitko.
ko se razvijaju strasti malo po malo, ili, bolje rei,
E, pa dobro, a vi se udarajte! Ali, kako vam
kad certa prijateljstvo iz mala, od dietinjstva, pa kako
drago, pa vi htieli, ili nehtieli, gospodo, vi ete opet
se razverglo u jedan as.

A kako sad mrzi i zlobi

imati sviedoka i dievera, koi e moi na pamet uzeti

jedan na drugoga, svu onu mrnju istrast vidi jasno,
posliednje elje i volje jednoga od vas dvojice na sa
da se nemoe dosta nadiviti spisateljevoj vietini. To
mrti, i da budem provodi dobitniku, koi svagda ta
biva ondie, gdie je vergo u sliku dva mlada prijatelja,
kvom prigodom vrlo treba valjana prijatelja. ... Ali
to su se najedanput malo nezadavili, pa gdie kazuje
ako hoete da me udostojite kakve asti, ako osie
ate ovako, kako ja, sve ono, to ovaj sukob krije u

one udotvorne stihove, u kojih je istina preotela mah

nad uvstvom . . . . .

sebi, kakvo udo i kakve arolije, i ini se, zapovieda

Rado nemoe nikad ni posumnjati, da
mi, te ni vi nemoete odbiti jednu milost, za koju vas
sam ga svagda od serdca ljubio, kae jedan od bojni
molim i zaklinjem.
kah, oevidno smeten.
kvu? kaite brzo.
Milutin znade dobro, kako sam ga i koliko sam
A ta bi bila, da vam proitam prije, nego se

ga ja ljubio i pazio, odgovori drugi, glasom dertju,

stanete opet udarati, jedno miesto iz Razradnika svoga.

i nesmiede pogledati u visi od straha, da mu oi ne

Ako je istina, da je zametak vaoj svadji tolik, da se

sretnu pogleda u suparnika njegova.

nemoete nipoto vie sjediniti, a ja sam bar izvrio

najsvetiju dunost.

Al' ako uzrok, koi vas je zavadio,

nije bio ino, nego ta estina mladjana, to sasvim las

no plane, nego zlo uvena rieca kakve samoljubnosti,
nego krivo kakvo pouzdanje u hrdjava ovieka ili u

Ali, hoe ovaj, mene cerniti i biediti, da sam

ja neviera!
A kazati mojim roditeljem, da sam se zaduio,
kad sam izgubio niekakvu igru!
- Prozvati izdajicom najviernijega prijatelja! pa

nevieru: ah! dajte mi, ja vas za to zaklinjem, da po

me opainom obiediti za to, to sam ga izmako ljutoj

kuam sve, da vam izbavim dane toga vieka, pa da ne

propasti iz eljustih!

osudite na vieite tuge i alosti na ovom svietu onoga

Govoriti sa mnom nemilim glasom uiteljskim i

izmedju sebe, koi e drugoga ivotom nadmaiti!

A platiti toliko ljubavi i viere pustimi, stra

419

nimi prietnjami i najrunijim ruglom!

cem ino, ve krv, kojom se

Nema pod sun

moe oprati takva ne

pravda i tolika ljaga.

svojimi, koje su, doznavi do mala sve tajne, plieska

njem pokazivale njemu ljubav i priznanje.

A kako da

se ljudsko serdce neraztopi od milinja na aru zahval

Nema pod suncem ino, ve smrt, kojom se

moe osvetiti toliko smionstvo.
Evo dakle, prihvati sad Demoustier, kako se
je medju vani svadja zapodiela!

Jedan zavietuje igri

Ovo dielo biee esto putah prikazano.

A svaki

put, kad bi Dorali kazivao one stihove, koji su razo

ruali dva biesna i odluna zatonika, dva mlada raz

mir ivota svoga, potenje svoje; a drugi hoe, da ga

srdjena lavia, svagda bi se Demoustier u pameti svojoj

izbavi iz te proklete sklonosti . . . . Pa za to li hoete

zanio u guste dubrave vincennesske, misle u sebi, da

da si ugrabite ivot! E, ta usta velika, a stvora nika

se jo jednako odmara pod drvetjem, gdie mu je Raz

kva, kad serdce za to i neznade!

vadnik prvi vienac slave steko.

Ah, kako

da se

kervcom omaste ove ruke, koje su se toliko putah i

Iz fr. Velimir Gaj.

rile i gerlile uzajamno u milovanju i ljubavi! Dajte,

bratjo ! da jih svijem u jae pobratimstvo oko srdca
svoga, koje plamti od radosti! Ne, nikad moj Razvadnik,
ma mlado lieto.
bila mu srea i napredak, kakav mu drago, nee moi
opet uivati takve i tolike slasti, koje osietjam u taj as!
Mirno srdce Boga moli,
A nemirno suze roni . . . . .
Ove riei govore, sdruuje on pobratimske ruke

Zarekoh se ve u sebi,
Neuzdisat" od ljubavi,
Niti piesme pievat' tebi;

razdruene, a na srdcu svojem, razvadja dva prijatelja

ljuto zavadjena, a za nita. Pak oni, ovim divnim, sla
djanim i umiljatim glasom, ovom plemenitom navalom

Ali vie danas, kako

prave zasluge iz nenada nadjaani i svladani, stanu se

Svak pred Tebe s darkom stupa,

grliti i ljubiti.

Ja se Tebe sietih tako;

Oni pripoviede

odmah Demoustieru, da su oba

Srdce mi u grudih lupa.

dva jedina nada i jedino pouzdanje vriedne jedne po

rodice, pa da bi bez njega jamano na otca svoga, na

Danas evo moja vila

majku i bratju svoju bili bacili crninu i crni plat

Tebi pieva piesmu novu,

oajanja.

U kojoj Ti, dievo mila!

Takvi su u istinu, povika Demoustier, takvi su

Glasno kliktje elju ovu:

oni kleti i nemili posliedci poslije udvoja, kad su rodi

telji onoga jadnika, koi je pobiedu odrao i ovieka

Sve, to ima sviet u sebi:

usmrtio, upravo onako nesreni, kako i oni, koji su

Liepo, drago i ljubljeno,

mladu rtvu pretierane kakve strasti prije vremena

Neka bude sve u Tebi,

sahranili u ladan grob.

Kan" u suncu sakupljeno.

Okrutna istina, strana slika,

koje nemoe dosta pokazivati oima lude mladosti. A

Ruice nek Tebi sam0
to su one slike, to je upravo ono, to nehudi potenju,
Svagdie cvatu u obilju,
to neokrnjuje znaaja, ve treba da obuzdava strasti,
Biser-rosa po njih tamo
da koristi uljudnosti i liepim obiajem i da slui o
vieanstvu.

Neka trepti u omilju.

Sutravee proita on Razradnika svoga u kaza

Sladak Tebi i tih sanak
litu francezkom. Svi ga primie odasvud jednim
Neka bude razko mila,
grlom i jednim glasom, pa to mu uskori prikazanje,
A kraj toga na uranak
to je steklo najveu slavu u glavnom gradu francezkom.
Nek Te budi moja vila.
Svatko noe lasno pomisliti, da su nedju gle
datelji, to su se u velikom mnotvu onamo sgrnuli i
slegli, i ona dva mlada pobratima bila s porodicami

Narodne poslovice dubrovako.

Sabrao Ignj. Gjorgji.
(Nastavak.)
Da mu se rodi sino i enica-bielica i muka sva diet

Da napried, za bit gore sluen (za nebit sluen).

Dari poso za ruicu.
Dobro se moe, pomozi Boe!
Stonjske dere on lincule (inculati dere stonjske).
Sviee, a gori Osalake.

ica (glavica.)
Dan za danom, a izza dana dan.
Do Stina s prahom, od Stina s kalom.
Dobavi prije potrebe, za neiskat u potrebi.
Dogorio mu je lu do nokatah.
Dari Siekiru za ruicu.

Dalekomu pomorcu tutuma u tobocu.

Dobra je i voda, tko vina neima.

Dimi, ko bura.
Dievojka u broju, ko ela u roju.
Daj mi sad jaje, a dat u ti pak koko.
Dola mu je muha na nos.
Do boia: Kraljeviu Marko! od boia: lele, moja
Doslavili su djaci.
Duan nije, tko nije kriv.
Dotrai pas (hart), ki se trait nemori.
Duan bit more, ako i nije kriv.
Dobro surla (glumac), bolje bubanj; a najbolje neviesta.
Domaa se zmija u kui neubija.
Digni se, za bolje siesti.
Dan za danom, a cilj za ciljem do konca.
Dobro, za uvat, netegni niti.
Dola su kola do briega.
Di je stabar, bit e i grane.
Drai Osinjak.

(Nastavak sliedi.)

Die su bile rieke, ostanu za puno potoci.

Dalo mu se u dobar zajam.
Do tijega mlieka.
0dgovor g. prof. Senekoviu na njegovu antikritiku 0
Daj mi danas jedno, a iti ondar dvoje.
glavnoj ideji gerke tragoedije i o udorednoj znatnosti
Daj mi sad janje, a dati u na jesen brava.
Sofokla.
Do naplate neima boljega targa.
Die koga protiskuje, tu paru udara (tu drienak privija).

(Nastavak.)

Di je konac najtanji, tu se najprije pretargne.

Ja navodim navla niemakoga klassika Lessinga;
Dobar konj ini kratak put.
jer se je g. Senekoviu uzhtielo, da mi iz niemake
Dobru najvea je teta bolje.
Dut i kovat.

knjievnosti pokae, kakav treba da je kritik po Falk

mannovu pravilu, da mu razsudjenje bude valjano.

G.

Dim i miris idu nerazdiono iz kadila.

Senekovi valjada e priznati i uza me pristati, da je
Dvorismo i mi Prijama.
Lessing u niemakoj knjievnosti sjajnija zviezda, nego
Dobar izgled dobru dvorbu stvori.
Falkmann, te da su diela Lessingova prema spisom
Dube sebi greb (jamu).
Falkmannovim takva, da jih uenjak nesmije ni sravnji
Drag i mio, dok je ijo i pio.
vati; jer je golema i neizkazana razlika izmedju jed
Da koko kunu kolje,
noga i drugoga spisatelja, a to takva, da je Lessing
Da ovca vuka nosi,
umotvorac, a Falkmann jedva i seljaki kova, koi sa
Da oso upski leti,
mo podkove kuje. Da je tako, neka g. Senekovi pro
Da lupare sliepac lupa,
Da mlada za stariem sruka :

ita Falkmannov nauk o figurah, pak e vidieti, da ja

punim pravom pometjem takva spisatelja i njegovu sti

uti nee od iva duha.

listiku, iz koje mi g. Senekovi daje poduku, kako bi
Do je vuku pasti kozlie.
ja imao svoje kritike sastavljati.
Dobro vidi, tko nevidom pazi.
elio bih bio dakle, da mi je g. Senekovi pre
Dub kriv za obluka, a prav za podluka.
poruio Lessinga. No kad nije, ja u mu pokazati, ka
Darvo svako, ta godj valja do paprice za torbe.
ko je Lessing sastavljao svoje kritike, pa opet nije ni
Dumna u pokrivai, gospa je stara u bebici.
jednomu Niemcu palo na um, da kae, da je Lessing zlo
Darak je lisi u ruci.
ban oviek i da je iz osvete svoje kritike napisao,
") Sravni pismo: .

premda ima u njegovih kritikah takvih izrazah, koje

4;

e zaludu traiti u mojoj kritici u IV. svezku Knji

cvnika.

Valja da e nai g. Senekovi gdiegodj diela Lessin

gova, pa nek od tih dielah IV. svezak otvori i proli
stu:

Ein

1
gegeben hat, eine wehrhafte Bettelgelehrsamkeit
zu verrathen der seinen Gegner fr so u n wi s s e n d
hlt, als er selbst ist - mein alte s Mttereh e n -

Sie haben doch noch achulknabenmass ig ber

Vade Mecum fr den Herrn Sam. Gotth.

setzt - so geht es einem Manne, dem das V erm -

Lange, Pastor in Laublingen. Da pak g. Senekoviu

pritedim trud i listanje, evo mu vadim iz toga Vade
Mecuma najmastnije izraze proti napomenutomu pasto
ru: niemand hat das Publikum vor dieser Missge

gen zu unterscheiden fehlt. Denn Niemand

burt gewarnt dass er eine solche Quelle des Ge

schmackes mit seinem Kothe verunreinigen

ist schwerer zu belehren, als ein alter hochmthi

ge r Ign ora nt weil ich nicht Zeit habe und noch

etwas Wichtigeres zu thun weiss, als Ihre E x er c i t i a
zu corrigiren. Ei, wo ist denn Ihr kleiner

Schulknabe, dem Sie das Nachdenken getauft

drfe - aber ein paar Bogen (schreiben sie), die so

h a b e n , hie gewesen? Sie trumen, Herr Pastor

viel erbrmliches Zeug enthalten, dass ich mich

heisst die wrtliche Uebersetzung bis z u d e m Ab geschmackten und Unsinnigen treiben dass

wahrhaftig von Grund des Herzens schme, auf einen

so elenden Gegner gestossen zu sein- dass Sie
noch

ausser

Ihrer

Unwissenheit

eine sehr

Sie eine sehr niedertrchtige Art zu den

k en hab e n, und dass Sie, mit einem Worte, e i n

nichtswrdige Art zu denken verrathen haben und

Verleumder sind - mit bosshaften Lgen

mit einen Worte, dass Sie ein Verleumder sind.

rchen m sse - als ein sene A B Cedarius _

Beispiel eines rachschtigen Lgners.
Ima li takvih izrazah u mojoj kritici? Nebih li ja
morao sada takvimi izrazi da udarim na g. Senekovia,

Ein Glas frisches Brunnenwasser, die Wallung Ihres

kochenden Geblts ein wenig niderzuschla

gen, wird Ihnen sehr dienlich sein -- so knnen Sie

unmglich anders, als im hitzigen Fieber auf den
Nacken gekommen sein - Sie sind ein possierli
cher Mann, mein lieber Herr Gegner Wahrhaf
tig, Sie sind listig. Ich vermuthe, dass in Laub
lingen ein Schulmeister sein wird, welcher auch
ein Wort Latein zu verstehen denkt. Erkundigen
Sie sich bei diesem, wenn ich Ihnen rathen darf.
Sollte er aber eben so unwissend sein, als

Sie, so will ich kommen und die Bauern aufhetzen,

dass sie ihm Knall und Fall die Schippe geben. 0
zischt den Starrkopf auslund Sie, mein Herr

Lange, fr scharfsichtiger gehalten habe, als Sie

sindDie Ruthe her! Er heisst Acron, klei
ner Knabe! Merkts ihr Quintaner, indem

kad on mene biedi i napada, da sam ja zloban i osvet

ljiv, pa kad pred svietom eli raztrubiti, da ima u mo

joj kritici svega onoga, to si je on u glavu utuvio?
Zaista jih nema, ve samo nieka objektivnost, koja do
likje svakomu asopisu. Dapae nema ni onoga, to
sam klassik Lessing za pravilo stavlja u 57. pismu,

svezak V. svojih dielah: Jeder Tadel, jeder Spott,

den der Kunstrichter mit dem kritisirten Buche in der
Hand gut machen kann, ist d e m Kunstricher e rl a u b t.
.Auch kann ihm niemand vorschreiben, wie sanft oder
wie hart, wie lieblich oder wie bitter, er die
Ausdrcke eines solchen 'Iadels oder Spottes wh

ich es dem Herrn Lange sagemerken Sie, dass mir

len soll.
Gospodin e Senekovi priznati, da su kritike Les
singove u niemaekoj knjievnosti vrlo znamenite i da.

unverstndige

su ovako ocienjene po svakom uenjaku.

Anfnger ohne

Unterschied

Eine Belesenheit, die einen Apothekerjun

gen neidisch machen mag schmen Sie sich

auch hier Ihres Starrkopfes _ fhren Sie sich
hier nicht als einen tckischen Schulknaben

(Nastavak sliedi.)

Ura bije, a ovleka nije!

auf? Ein Quintaner weiss es ja schon Sie

Slovenski od Val. Zarnika.

mssen mit der Nase darauf gestossen sein

Wahrhafte Fragen eines Mannes, bei dem die ge
sunde Vernuft Abschied nehmen will - sind

(Nastavak.)

Redensarten, die der gemeinste Mann im Munde

fhrt Sie mssen Ihre Augen nicht bei sich

gehabt haben der Ihnen, Herr Pastor, Gelegenheit

III.
Jedva izusti to ime, a na gost kano da se pro
budi iz duboka sna, te naglo zapita: Koja Meta?

ija je ki? -Zar ona, koja etje i u Ljubljanu ide?!

O

Nije mi poznato, da li je ona igda bila u Ljub

Kad se je vratila s punom okom iz pivnice, tresla

ljani, ree Polonica oevidnim preziranjem, toboe,

se je, kano iba, i skoro se nije usudila

kano da Metu jedva svake sedme godine jedanput vidi.

kut. Ali miesto bijae prazno. Neznani je danas prvi

Aha, zamisliv se malo, sbilja, one medielje pripo

put proti svojoj navadi za polak ure prije otio.

viedi mi pred crkvom, da joj se dodue u Ljubljani

pogledati u

Straan pogled bijae joj itavu no pred oima.

vrlo dopade; ali radi vodenoga puta opet nikad vie

no bi se godj okrenula, sliedio bi ju on, kano to se

tamo neide. Zadnji put malo, da nije umrla. Ree mi,

je i etije ve pripetilo svakomu itatelju, kad je ogle

da se je vodenjak o krmu obiesio bio, te ju skoro

davao ivo narisane slike. Niti nepomisli na san; nepo

utopio. Ali Bog zna, je li to istina?

mino prevertiju se amo tamo po blazini, promiljavala

Moda je to iz

mislila, da mene prestrai; valja da misli, da sam danas

i pogadjala je, tko je taj stranac, to hoe i misli i

istom dola na sviet, te u joj takva ta vierovati, to

zato tako izpitava?

se inae samo starim veslarom prividja!?

Sela sigurno nije, preobuen Ljubljananin? Ali ipak

Imade li jote sestarah ili bratje? Hoe li

Nita joj nije ilo u glavu. Sa

morao bi tkogodj vidieti, kad se prevaa, a to dosele

imati batine? Imade li prilike, da e lasno dobiti

nitko jo nije opazio.

mua? pitae ujedno neznani; iz vatrenih mu oijuh

kako je esto sluala, kad bi stari ljudi zasieli oko

i iz cieloga obraza bijae lasno itati, da mu je mnogo

veria, gdie priahu o utvarah, o vodenjacih, o Krimskom

stalo, da sve ovo tono saznade.

muu itd., od kojih posliednja dva vieputah i kakvo

Ali Polonicu, koja i prije ve nerado odgovarae,

obuze udnovata strast; ljubomornost, slina lavi iz
vulkana, plamti joj iz Srdca.
Srdita i u

ovieka

neodoljiv

ovjeansko bitje krasnoga spola izaberu.

Strah i tre

pet obuze ju, premiljavaju tako; ali opet se raza

bra, - to nije mogue, te se poasti. Kako je taj ne

dui uvriedjena poe se tresti po

svem tielu, te ako je dosele i imalo udnovato bitje

stranoga

Osim toga sietila se je jote,

upliv na nju, opet mu

znani krasan, da mu nije para; kako sladko i umiljato

govori, kad hoe!
Pored svega trepeta njega sino nije se usudila

se sada prviput oprie. Odmaknu stolac, junaki skoi,

Sama ostati; ali osietjala je, da, osietjala je dubo

te oporimi riemi odgovori: Kako se vi usudjujete

ko, kakvu arobnu mo imade na nju, kako joj se je

propitkivati? Zar ste vi moj svetjenik ili izpoviednik?

uvrieio u srdce, kako joj je ve sad duga no, a

Smijem li i ja vas jedanput zapitati, kako vam je ime,

kako e istom duga biti do jedanaeste ure u vee.

da bar znadem, komu se izpoviedam? Toliko ve vre

Strahovita ju miso obuze: moda vie i nee

mena dolazite k nam, pa vas opet nitko jo nepozna!

doi! Valja da sam ga sino preve razsrdila! Taj! Ali

Nitko nemoe kazati, tko ste i odakle ste?!

to nije mogue; mora doi; na svaki nain mora doi,

Ali sve ove srdite riei malo su se stranoga

primile. Mirno je on sluao, pa, smiju se, odgovori:

drugije nemogu ivieti! U takvu promiljavanju opet

dodje i Meta na red. Zato tako za nju propitkuje, mo

Draga moja! za te bi bilo nieto teko, da moje

da mu se ona dopada! Ta on ju nepoznaje, to nije

ime zapamti; imadem jih vie, nego je crvenih i

cernih svetacah u naem koledaru!

tako bogat i krasan, kano to jest, lasno bi svaki

Ovaj smieni odgovor jo ju bolje razsrdi; zato

mu naa Polonica, neizpredaju nikad rieih, odgovori:

mogue, to bi bilo ludo! Zato bi onda nas polazio?

as mogo kod Antuna pokucati na vratih; znam do

bro, da se je sino samo alio i mene drkao. Ja sam

Tko se srami kazati svoje ime, taj je u mojih oijuh

svemu tomu kriva, to je otio, nerekav ni s bogom,

protuha, ili pak..

ja sam ga uvriedila! I o blazinu tare si Polonica

debele suze.

Dalje neizgovori; jer je spazila, kako su se obrazi

neznanomu udnovato sgerili, pogleda ju, kano da mu

Konac itave njezine logike bijae napokon za

vatra iz goreih oijuh sipa. - Drtje; jer joj se ini,

kljuak, da e ga sutra to poniznije moliti za opro

da vrag prema njoj siedi. Samo ona glasna vika drugoga

tenje, a

gosta, koi je, akom o sto udaraju, izza svega gerla

liena preda-nj; a onda bi mu u svakom obziru, to je

_vikao :
Zar neuje, Polonice!

da je od nude, bacila bi se i na ko

najljubeznije mogue, bila na ruci.

Jesi li ui zapila?! evo

Kad je drugo vee na zvoniku upne crkve po

peti put, evo ve zovem drugu oku! Pomogne

ela jedanaesta ura biti, obuzimala su Polonicu udna

u kripcu.

uvstva; srdce htielo joj se je od radosti i nemira

423

razkinuti.

Hoe li doi, ili se jot srdi, pa se moe

biti nikad vie nee vratiti!?

onda, kako sam sa strane naula, svi skupa otii pie

vat pod Metin prozor.

Soba bijae danas mladii natrpana, kano malo

Ali kako se Polonica zaudi, kad neznani gost

Andriju drahu u sredini, koi je sad

ustade, te stupi medju mladie i progovorio jim: Dobar

kada do tada.

ovomu togodj u ui antao, to bi Polonicu uviek

veer, mladii! Ve oddavna elio sam, da vam se pri

neizkazano zanimalo; ali noas nije se zato mnogo bri

druim; a noas evo niekako bolju priliku uhvatih, ako

nula.

vam je drago?
Vrata se otvore i u sobu

Svi na jedanput zamuknu, te jedan drugoga sme

stupi neznani mladi, liep, krasan, kakvih je malo

teno pogleda. Napokon sam Andrija mirnim glasom re

Odbije jedanaesta ura.

bilo. Smiju, siede na svoje miesto.

italo mu se je

na licu, da je ovo vee vrlo dobre, neobine volje. Po

sliednjim

udarcem ure zapievae sabrani mladii iz

e: A zato ne? I mi se o tom razgovarasmo,

no . Dalje nedade mu se vie; smrznu mu se
rie na jeziku.

verstnu nieku pjesmu tako veselo i naglo, da su se na

! poe starac, te jim se nasmija, znadem
svih stranah uzigrale pete. Kano to se je vidielo, po
ve, to mislite! Jer ja malo pijem, dvojite, da bih vam
zvao je Andrija noas s nieke osobite namiere sve per
ve i ponajbolje pievae iz drugih selah.

platio odluen kerst; no to neka vam bude deveta

Drugi napiev
briga!

bijae jedna tuna piesma, koju zapievae samo dvoji

Okrenuv se prema
ca.

Polonici, koja je od uda

Mlad prijan naega Andrije iz susiednoga Maten

stala za njim, ree: e, nosi vina amo, koliko ga

skoga sela poe napried nadievati, a Andrija sa svo

jim, za to ba stvorenim glasom popriek, ili, kako
kranjski fantje kau, poez. Pievali su tako milo,

godj mogu piti!

Noas netreba nita, odvrati niekako uplaen

da su i u neznanoga gosta pozornost probudili, koi se

Andrija, prekasno je ve; odluismo se bo

je dosele malo brinuo za to drutvo.

drugamo, to nikako propustiti nemoemo.

niekamo
Ako li se

vam svidi, sprovodi te nas, pak emo se zato, ako

Kad mu Polonica donese obinu miericu vina, na
smija joj se ljubko, uhvati ju za lievu ruicu, te joj
sladkim glasom progovori: Polonice! znadem, da se
ljuti, to sam te sino proti svojoj volji tako teko
uvriedio; prosti mi, nemogoh drugije! Molim te ta
kodjer, liepo te molim, nemoj vie za te stvari propit
kivati!

vam je drago, sutra liepo veseliti.

Pravo veli, Andrijo! neka bude tako, potvrde
svi i dignu se s miestah.
Kako vi odluite, neka bude, neznani,

Evo

Polonice! i dade joj dvadeseticu, danas idem i ja

A onda svetanim glasom zavri: jer kad

malo po selu.
Doavi pod Metin prozor, postave se u red, te

Postane ozbiljan, oi upre u zemlju, obadvoje ute

niekoliko asovah.

zapitaju svoga novoga druga, da li znade i on pievati?

Naglo ju opet pogleda i ree, umi

Pokuati u, samo pomite, naglo jim odgovori.

ljato se smiju: Polonice! prui mi desnu ruku u znak,

Poto su se poredali, pomu pievati; - ali za as
da smo si prijatelji!
umukne Matenski Janu, koi bijae slavljen za svoga
Da se tomu Polonica nimalo nije protivila, mislim,
temora po tri upe , te je ve est itavih godinah
da netreba kazivati. Berzo upitaju nadalje: Sto znai
napried pievao. ili glas neznana gosta omami tako
tolika mnoina mladiah i ovo pievanje noas?

Janua, da mu se je gerilo u isti mah posve iznevjerilo.

Za ljubomorno serdce Poloniino bijae to pitanje

1 ostali, vidievi, da samo kvare, umuknue, te ga sama

voda na mlin; danas bo ima priliku, da kazni njegovu

puste, da pieva.

jueranju uvriedljivu ljubopitnost.

glasno hvaliti i sam Janu mu ree, da se odsele, za

Zar nevidite ondie supruga svoje Mete?

Za tri

Kad je prestao, poee ga svi jedno

hvaljuje na svakoj si podieljenoj asti.

nedielje, ako je kap medjutim neudari, nee biti vie

Antunova, nego zvati e se mlada tembalovka, od
govori ona.
to se uladiah tie, nastavi ladno, pozvao
jih je Anlrija ovamo na niekoliko bocah vina,-pa e

(Sversetak sliedi.)

Historini Aphorizmi.

pomislih Bojih, pomislih o slobodi, o jedinstvu i pra

vednosti, na divljaku divljih pomislih ljudskih, pomislih

Znanost je hrabrost, znanost je strah silnih, znanost je

sloboda.

0 robstvu, o razdoru i krivdi: on uradi pravo, te ista

Nitko nemelje zapaljene sviee na sa

kriveno miesto, niti pod uborak, nego
na svietnjak, da vide svietlost, koji ulaze.

istinah. On otvori prvi vrelo samosviestnoga napredka

Gledaj dakle, narode! da vidielo,

koje je u tebi, nebude tama.
Po Luci XI, 35.

njega izviralo i teklo; ali komu? pojedinim odabranim.

divljaka postade plemenita voka za umnaanje svetih

svim, da ga uzmognu svi jednako dieliti, uivati i crp

sti, vrelo napredka i prosvietljenosti, koje je i prije

Nije li on prvi oivio i proglasio naelo jednakosti i

ravnopravnosti?

Knjige, kazalita, umietnosti, znanosti, knjiev

Svi junaci svih narodah sliede njega, svi piesnici

nosti, mudroslovlja, svako snovanje i mudrovanje biva

svih narodah sliede njega, svi mudri mudroslovci svih

za to, da se oviek uljudi, da se oviek prosvietli.

narodah sliede njega, njega sliedi zdrava pamet i dobro

svaka je ljudska uljudnost, svaka je prosvietljenost opet

srdce, njega sliedimo svi, njega sliede i slave svuda

za to, da uzmogne oviek u velikom drutvu svojem,

po svietu, kud rumena zora prosipa zrake svoje; jer on

kako prvi znak ovietva i istoga i pravnoga sa so

je i duhom i slovom ono, to je savreno, a savren

bom donosi, uz uredbu dravnu i crkvenu sam so

stvo ima samo u one sile, koju nazivamo Bogom, da

bom zavladati i vladati; a sve je ovo za to, da se sa

kle je on Svetoduh, Bog, Bog prosviete, napredka, pra

movlada okrutnosti i sustav vojnoga zagluavanja pre

vednosti, sloge, bratinstva, istine i slobode: on je Spas.

Eda li je on vladalac po milosti Bojoj? ta on je

tvori u skupnovladu slobode, da bude vlada pojedina

cah zajednika vlada svih na svietu, da bude jedva jed

sama milost Boja.

nom iva istina ona riei: kud dua okom, tud noga

Eda li je on moebiti vladalac po izboru narod

skokom! I to e biti savren sklad tiela i due, to

nom? ta on je jedinim glasom prosvietljena oviean

stva izabran.

e biti slavodobit duha, slavodobiti istoga ovieka, sla

vodobit Slova.

Eda li je on vladalac, nazvan Velikim? ta on je

Jezik slobode govori ustima svih ljudih. I taj je

zik postade jasno slovo po Bogu; jer sin njegov u duhu
(Ostrvo pomog) zatrubi prvi pogaenomu ovieanstvu

vei, nego velik; on je neizmieran, neizkazan, bezkona

an.

A kako i zato? jer je mogo, smio i postao.

Ono, to moe biti, dvogube je naravi: a. moe

Svetoduhom trubom narodne samosviesti, slobode, pro

po svojstvu eljadeta (individua), a moe B. po vremenu

sviete i pravednosti, kad je prava volja njegova odrie

i okolnostih, ili po svojstvu sgodah i nesgodah.

Ali

ila ovieka svih nevaljalih starih svezah i kad je sam

plemenito, vrlo smionstvo to je jedno jedino, to

uz otca svoga ustao, te jedinim duhom stao na sve

je svojstvo volje i duevno stanje u eljadeta.

vragove, razgazio glavu zmiji robstva, slomio sve teke

liktorske siekire

i ibike i vladom svojom zagrlio

Usta narodna, koja esto putah pravom slutnjom

nalaze istinu, odgonetju esto putah i sasvim zagone

jedanput itavu polu svieta, da bude vladao u sve vie

tane dogadjaje. I prostota i savrenstvo, narav i umiet

kove sve krepe i sve dalje, dok bude oviek dostojan

nost, naravna zadovoljnost i umietna sloboda, sve je to

vlade njegove.

jedno, te isto kano svreno i savreno dielo.

Ako je itavo ovieanstvo jedan mravinjak, pa

Izobraenost, uljudnost, znanost, zadovoljnost i

ako ima na njem mravoderah, a ono je sve to duh o

naravnost s jedne, a rodoljubnost, ovietvo, narodni

slovo tim pojedinim mravoderom ponajvie jezik iz

ponos, sloboda i narodnost s druge strane, dvie su

upalo, a sve naukom svojim obuzdalo, ukrotilo i bies

ete, koje e, za zastavom istine, sloge i pravednosti

nu usionost njihovu ujalovilo.

ognjevito hrlei, bez sumnje na jedanput pod ma

Vinji poslanik nebeski na zemlji sazdao je prvi

u svih umovih pomiso pravoga napredka, on zasadi

svoj okrenuti sve branitelje i zatonike surovosti, na

silja, mranjatva, okrutnosti i lukavtine.

prvi zdrave zarodice i stalne zasade o slobodi u sve

glave i jo nerodjenih, on zaciepi prvi plemeniti rod

Urednik i izdavatelj Dr. Ljudevit Gaj.

Narodna tiskarnica dra. Ljudevita Gaja.

ische Nationabother

+Z186440706

|
||
D

| |
|
|
| |
|
||
|

|
|
|||
||
| || |
| |
|
| |
|
|

|
|
|
| |||
||
|
D
|
|
|
|

ETE
|
|
||

|
| |
|
|

||
|
|
||
|

|
||
|

|
|
_-_-_-_-_C_____________
|------|-C_-_____________
__
|
|-----------|

|
|
||