Aristotel

Aristotel, sin Nikomaha, lekara na dvoru Filipa Makedonskog, roen je u Stagiri

u Trakiji 384. g. pne. Sa sedamnaest godina odlazi u Atinu gde najpre slua
predavanja kod retoriara Isokrata a potom prelazi u Platonovu Akademiju u
kojoj ostaje dvadeset godina. Tokom tog perioda nije nita pisao niti je na bilo
koji nain razvijao vlastitu filozofiju. Nakon Platonove smrti naputa Atinu i
neko vreme putuje po Heladi, eni se kerkom tiranina Hermije i postaje tutor
Aleksandra Makedonskog. Nakon to je Aleksandar, u esnaestoj godini postao
punoletan, Aristotel se vraa u Atinu gde ostaje dvanaest godina i gde osniva
sopstvenu filozofsku kolu koju naziva Likej. Tokom ovog perioda Aristotel
stvara najvei filozofski sistem antike epohe - mnogi smatraju da je to
najvei filozofski sistem svih vremena. Smatra se da je za sobom ostavio
obiman filozofski opus - oko 170 dela od kojih je do danas sauvano svega
47. U svakom sluaju, treba imati na umu da se ne radi o delima u
uobiajenom smislu te rei ve, uglavnom, o belekama sa njegovih predavanja
koje su sakupili i uredili njegovi uenici i potonji upravitelji njegovog Likeja.
Elem, neka od tih sauvanih dela su: Metafizika, Nikomahova etika, Politika,
Organon, Fizika, Poetika, O dui i dr. Znaaj Aristotelovog sistema lei, izmeu
ostalog, u tome to je on, nastojei da izgradi svoj sistem, istovremeno
sistematizovao znanja svih svojih prethodnika - poput Platonovog nastojanja da
prevazie suprotnost kosmolokog i antropolokog perioda. Ipak, daleko je
znaajnije njegovo nastojanje da sauva ontoloku vrednost konkretnih,
pojedinanih, ulno opaljivih stvari.

Kao filozof, Aristotel se znatno razlikovao od svojih prethodnika : njegova

izlaganja su sistematska, racionalna, kritina i bez traga zanosa tipinog za
Platona i druge njegove prethodnike. Iako svoju filozofiju gradi na temelju
kritike Platonovog uenja o idejama, cilj sistema se ne razlikuje od
Platonovog: rastumaiti odnos odnos opteg i pojedinanog (koji se u
kosmolokom periodu javlja kao problem postanka mnotva kvalitativno razliitih
stvari na temelju jednog kvantitativnog odreenja i koji je, prema Platonu, prvi
jasno formulisao Empedokle) i odgovoriti na pitanje o ljudskoj srei. Aristotel
svom uitelju Platonu pre svega zamera loe obrazloenu povezanost opteg i
pojedinanog, jednog i mnotva: kako na temelju jedne savrene ideje nastaje
mnotvo razliitih ulno opaljivih stvari iste vrste? Npr. kako na temelju
jedne ideje oveka postoji mnotvo razliitih ljudi - onda bi, po Aristotelu,
morala postojati jo idealnija ideja oveka, kojoj bi bili slini i savrena ideja
oveka i konkretan ovek itd. Aristotel smatra da Platon svoje uenje nije
uskladio sa naim iskustvom ulno opaljivog sveta i da u logikom pogledu nije
obrazloio povezanost sveta ideja sa ulno opaljivim svetom. On smatra da se
kvaliteti (ono to je ulno opaljivo) ne mogu svesti na kvantitet i stoga Platonu
zamera to se koristi matematikom u obrazloenju odnosa jednog i mnotva (u
ontolokim obrazloenjima). Jo je manje mogue, po Aristotelu, ovaj odnos
obrazloiti mitovima kao to to ini Platon (npr. mit o Demijurgu kao tvorcu
ulno opaljivog sveta). Platon nije uspeo da povee odnos opteg i pojedinanog
i da dovri svoj sistem zbog toga to nije razdvojio formu od sadraja miljenja
- slinu zamerku Aristotel upuuje i drugom slavnom prethodniku, tvorcu prvog
filozofskog sistema, Demokritu. Razdvojivi formu od sadraja miljenja Aristotel
gradi nauku o formama i zakonima istinitog miljenja, logiku. Logika, koja ovo
ime dobija tek nakon Aristotelove smrti, predstavlja nauku o biti nauka uopte.
Cilj
logike je, reeno dananjim
renikom, metodoloki: methodos, put,
predstavlja vetinu naunog istraivanja, dokazivanja, saznavanja. Logika je
''propedeutika'', orue naunog rada. Da bismo otkrili forme istinitog miljenja,
moramo najpre razumeti njegove zadatke a ti zadaci se mogu razviti samo iz
odreene predstave o optem odnosu saznanja prema njegovom predmetu. Zato
je Aristotelova logika neodvojiva od njegovih ontolokih postavki i zato ima i
obeleja saznajne teorije. Ona ukazuje na racionalnu, smisaonu strukturu celine
sveta, na logos samog sveta, otuda i ime:''logika'', ljudska logika je samo
naknadno tumaenje logike samog sveta.
Logika je kima celokupnog Aristotelovog sistema i celog ga proima. Sam
sistem Aristotel izgrauje polazei od trostruke pitagorejske podele naina
ivljenja. U svakom od tih naina ivljenja Aristotel otkriva odreene
sposobnosti koje se u njima razvijaju i na temelju kojih se razvijaju odreena
znanja a na temelju njih i odreene grupe nauka:
Naini ivljenja
1)bios apolaustikos

Sposobnosti
poiesis
(stvaralaka v.)

Znanja

Nauke

pojetika (opti
pojetike:
principi su u pojedincu) retorika, dijalektika

poetika
2)bios praktikos

phronesis
(razboritost)

praktika (opti
principi su i u pojed.
i u predmetu)

3)bios theoretikos

autarhia
nezavisnost

teorijska (opti
principi su u predmetu)

praktike:
ekonomika
etika, politika
teorijske:
matematika
deutera philosophia
(fizika)
prima philosophia
(theologika)

U ovom sistemu se, na temelju hijerhije u nainima ivljenja izgrauje

hijerarhija znanja, svaki novi oblik znanja se razvija iz prethodnog, prostijeg
da bi zavrio u najsavrenijem, teorijskom i u okviru njega, u '''najboljoj'' nauci,
prvoj filozofiji tj. metafizici.

Aristotelovi logiki spisi su sauvani u delu Organon koje je objedinio, i ime

mu dao, Andronik sa Rodosa. Najznaajniji spis u ovom delu, koji je najvie
povezan kako sa saznajnom teorijom tako i sa ontologijom, je spis pod nazivom
Kategorije. Kategorije su, po Aristotelu, najvii i najoptiji pojmovi pod koje se
moe podvesti celokupna realnost. One su istovremeno i oblici miljenja i naini
postojanja - re ''kategorija vodi poreklo od izraza ''kategorein''= kazivati, izricati,
kategorije su i najvii iskazi o stvarnosti a ne samo pojmovi. Kategorija ima
deset: supstancija, kvanitet, kvalitet, relacija, mesto, poloaj, vreme, posedovanje,
delanje, trpljenje. Kategorija supstancije se deli na prvu i drugu supstanciju. Prva
supstancija predstavlja pojedinano bie npr. Jovan, Milica, Podgorica, Jadransko
more i sl.) Druga supstancija
predstavlja rodove i vrste (npr. ovek, grad,
geografski pojam). Kategorije, po sebi, niti neto tvrde niti neto poriu, ne
podleu, same po sebi, kriterijumima istinitosti - tek dovedene u vezu mogu
izraavati takvo neto. Sve kategorije, pa i druga supstancija,
stoje u
predikativnom odnosu prema prvoj - npr. ''Jovan je ovek.'' ''Jadransko more je
deo Mediterana.'' Kada ne bi bilo prve supstancije, ne bi bilo nieg drugog tako Aristotel, nasuprot Platonu, pojedinanim stvarima daje najvii mogui
ontoloki rang.
Pored prve i druge supstancije, Aristotel kasnije uvodi i treu supstanciju boga. Bog ovde jo uvek nije shvaen u religoznom smislu te rei, ovo je bog

kako ga jedan filozof odreuje - isto miljenje i potpuno nezavisno postojanje,

''po sebi'' i ''za sebe'', savrena autarhia. Poto je isto miljenje i ista aktivnost
i pri tome ''''po sebi'', nezavisan od bilo ega drugog mimo sebe samog, on je
sam sebi predmet, ''miljenje miljenja'' - gr. noesis noeseos, ono to je ''za
sebe'', ista samosvest. On je isti oblik, ista forma (eidos) - sve ono to u
Platonovoj filozofiji odgovara ideji Dobra. On je vean, nepromenljiv, nepokretan
(kao Parmenidovo bivstvovanje, nematerijalan, ista aktivnost ''energeia'' , ista
aktuelnost. - Na ovaj nain Aristotel je, prema miljenijma veine istoriara
filozofije, prvi filozof koji je monoteizam pojmovno i nauno obrazloio - bog iz
svog panteistikog oblika, koji kao kod Ksenofana, i kod Platona jo uvek
postoji, prelazi u ''teistiki''' oblik jer je shvaen kao samosvesno bie.
Ovako shvaen bog, nije tvorac svet ve je njegov ''prvi nepokretni pokreta'' da bi se ovo razjasnilo mora se razumeti Aristotelova teorija o 4 uzroka sveta
koji u njegovoj filozofiji zauzimaju mesto Platonovih ideja. Naime, kod Aristotela,
uzrok nije samo uzrok posledice, nije neto to u vremenskom sledu prethodi
neemu drugom, to iz njega proishodi. Uzroka ima vie i oni svi zajedno deluju
i postoje sa samim stvarima i u samim stvarima - uzrok u smislu bia (to einai),
nije vie izvan stvari ve u njima samima, ak i kada je, kao prvi nepokretni
pokreta, izvan njih. Uzroke Aristotel odreuje sintetiui miljenja mislilaca
kosmolokog perioda a ne samo Platonovo miljenje. Teorija uzroka stoji u tesnoj
vezi i sa uenjem o prvoj supstanciji jer je po Aristotelu prava stvarnost uvek
konkretna, pojedinana stvar - po tome se razlikuje od svojih prethodnika, tvoraca
prvih sistema, Demokrita i Platona. Uzroke on odreuje kao:
1.
2.
3.
4.

forma, oblik, eidos (lat. Causa formalis) npr. oblik kraga

materija, hyle (lat. Causa materialis) npr. glina od koje je krag stvoren
pokreta, entelehia (lat. Causa efficiens) npr. tvorac kraga, njegov rad
svrha, telos, (lat. Causa finalis) npr. svrha kraga je da se njemu dri vino
i sl.
Tek sva ova etiri uzroka sainjavaju BIVSTVOVANJE stvari (to einai) Ovi uzroci ne nestaju sa samom stvari ve jesu sama stvar.
Na svetskom nivou ( u pogledu nastanka celine sveta) ova etiri uzroka se
svode na dva: na boga tj. na prvog nepokretnog pokretaa i materiju. Bog
predstavlja 1. 3. i 4. uzrok sveta. Naime, iako sam bog nije zainteresovan za
svet i nema nikakvog uticaja u njemu, svet nastaje iz tenje materije da
dostigne stanje boga - zato bog i jeste prvi nepokretni pokreta, svrha i
eidos, oblik. A materija nije, kao kod Platona, pasivna, ve je i sama uzrok
stvarima - ona u sebi sadri mogunost, potencijalnost, koja se realizuje u
stvarima Postoji ''prva materija'' koja je odreena kao ''ista potencijalnost''

(ona nije stvarna) dok se ''druga materija'' koja ve ima kvalitativna odreenja
konkretizuje u u kvalitativno razliitim stvarima. I ba zbog toga to je
materija jedan od uzroka sveta postoji i propadljivost stvari i sluajnost u
svetu jer materija, po sebi, nije svrhovita.
Samo ostvarenje biti tj. bia u pojavama Aristotel odreuje kao entelehiju,
svrhu stvari. Nema konkretne stvari koja u sebi ne sadri bivstvovanje i nema
bivstovanje (to einai) bez konkretnih stvari. Aristotelova prva filozofija se
bavi bivstvovanjem kao unutranjim razlogom stvari. I tu se opet pokazuje
veza logike i metafizike jer se bivstvovanje ostvariuje kroz prvu, drugu i treu
supstanciju.
Kada je ovek u pitanju, dua predstavlja entelehiju njegovog tela. Pored
ovek, sve to je ivot takoe poseduje entelehiju tj. duu:
Biljke - vegetativnu tj. duu rasta
ivotinje - animalnu, senzitivnu tj. ulnu duu
O ljudskoj dui Aristotel govori na razliitim mestima na razliite naine.
Vano je upamtiti da i po njemu dua poseduje slojeve koji ukljuuju i
vegetativnu i animalnu duu ali joj se prikljuuje i razumski sloj koji se deli
na dva sloja: nous patetikos (trpni um - koji odreuje nau pojedinanu
linost) i nous poetikos (saznavalaki, delatni um - isti kod svih ljudi, jedini
neprolazan i vean ali nije personalan pa linost nestaje sa smru oveka).
Iz ove dvostruke podele ljudskog uma Aristotel izvodi svoje etiko uenje i
dve vrste vrlina koje sve zajedno ine idealnog oveka. Te dve vrste su:
1.Etike (praktine), usmerene na volju - najvie u toj oblasti su plemenita
velikodunost i razboritost ali u smislu vladanja samim sobom - sophrosyne.
2. Dianoetike (teorijske, logike tj. intelektualne) koje su upuene na
saznavanje - najvie: mudrost (sohia) i mo razumevanja (synesis).
Sutina svake vrline je, po Aristotelu, umerenost, zlatna sredina izmeu dve
krajnosti - npr. hrabrost je srednja mera izmeu smelosti i kukaviluka. Vrline
se, ne ue, ve se stiu upranjavanjem. Posebnih vrlina ima deset: mudrost,
razboritost, hrabrost, pravednost, samosavladavanje, predanost, velikodunost,
plemenitost, asnost, blagost, istinitost, uljudnost i prijateljstvo.
Aristotelova etika je utemeljena na politici jer je ovek odreen kao zoon
politikon - ivot bie koje ivi u zajednici - politika ivotinja. ovek ne moe
opstati sam pa su zakoni zajednice temelji moralnim zakonima. Kao i Platon i
Aristotel smatra da je srea zajednice iznad sree pojedinca. Zajednicom se bavi
politika dok se sreom pojedinca bavi etika - ona se bavi samo onim to zavisi
od nas jer ovek postaje srean kada razvije vlastitu prirodu - vlastitu entelehiju.
Fizika tj. druga filozofija se bavi prirodom - jer, priroda je, za Aristotela,
jedinstvena ivotna veza u kojoj se materija, kroz obilje svojih likova, razvijajui

se od oblika do oblika (entelehia) pribliava mirujuem biu boga i, preslikavajui

ga, prema svojoj mogunosti, u sebe prima. Ovo kretanje nije zapoeto u vremenu
pa se u vremenu ne moe ni zavriti. U sferi prirode Aristotel je prednost dao
ulnom saznavanju nad matematikom - otuda se njegova fizika odreuje kao
kvalitativna - nai oseaji ne otkrivaju kvanitet i koliinu ve svojstva i kvalitet i
mi na taj nain razlikujemo raznovrsna bia ovog sveta. Sam Aristotel
predstavlja zaetnika biologije jer je dao prvu pravu sistematizaciju ivih bia.