Jelena Marievi

Eho Tibetanske knjige mrtvih u romanu Cink Davida Albaharija

da li je smrt stvarna? (Cink, str. 36)

mrtav iv, u emu je razlika? (Cink, str. 89.)

Razmiljajudi kako da otponem ovaj tekst, opredelila sam se da se posluim jednim

citatom iz Albaharijevog Cinka: Pria sam ja. Ukoliko ne govori o meni, pria ne govori ni o
kome,1 preinaivi ga u sledede: Tekst koji sada piem sam ja. Ukoliko se u njemu makar
jednim delom ne govori o meni, tekst bi se mogao pripisati bilo kome. Da razjasnim. Rodila
sam se 1988. godine, od najranije svesti o sebi prati me misao o smrti. Godine kada sam se
rodila, pojavio se i roman Cink2, Davida Albaharija, ali 1988. je i godina kada je izalo drugo
izdanje Tibetanske knjige mrtvih3 koje, gle inspirativne koincidencije, sadri umesto pogovora
Albaharijev prevod Jungovog teksta Psiholoki komentar Tibetanske knjige mrtvih.
Suoivi ove dve knjige, izdvojila sam, najpre, dve zajednike kljune rei koje bitno
odreuju njihovu sutinu: svetlost i zvuk (koje de i uokviriti ovaj tekst), s tim da je, razume
se, smrt ta koja ih obe proima i objanjava. Tibetanska knjiga mrtvih govori o svetlostima
koja se javljaju u trenutku smrti (prvoredno jasno svetlo i drugoredno jasno svetlo). Ujedno,

1
David Albahari, Cink, Stubovi kulture, Beograd, 2004, str. 62. (Svi navodi prema ovom izdanju).
2
Prvo izdanje: David Albahari, Cink, pogovor: Aleksandar Jerkov, Filip Vinjid, Beograd, 1988.
3
Tibetanska knjiga mrtvih (Posmrtna iskustva u Bardo Ravni), sakupio i izdao: V. J. Evans Venc, preveo:
Branislav Mikovid, Prosveta, Beograd, 1988.

1
svetlost ovde oznaava poetak Bardo-a4, dok kraj moe biti stanje Budastva (Nirvana) ili
najede, ponovno roenje/karmika reinkarnacija.
U Albaharijevom romanu, koji postavlja smrt naratorovog oca u sredite problema
mogudnosti neizlinog pripovedanja, svetlost je ta kojom se roman zainje; svetlost je znak
za raanje romana, na ijem kraju autor treba da svetlost sa poetka prie pretvori u vedu
svetlost na kraju (koja se nepaljivom oku moe uiniti kao tama, kao mrak) 5. Skupa uzev,
izneto moemo sagledati i ovako: Inkarnacija Albaharijevog umrlog oca moe biti pria, sa
svetlodu kao tibetanskom oznakom za smrt na poetku, ali smrt koja podrazumeva
mogudnost ponovnog raanja, u vidu ega god (biljke, ivotinje, i sl.), a u Albaharijevom
sluaju prie. Na ovaj nain uvia se svojevrsna linija dodira koja tibetansku i albaharijevsku
svetlost dovodi u istu ravan posmatranja.
Svakako, ovo zapaanje nije dovoljno za utemeljenje naslovom nametnute
perspektive. Motiv materice takoe je od signifikantnog znaaja za ovo ispitivanje. Roman
Cink iznosi sledede: Logor je bio neka vrsta utrobe, materica koja ga je *oca+ izbacila u svet;
u drugaiji svet, nema sumnje6. S druge strane, drugi deo druge knjige Tibetanske knjige
mrtvih7 kroz opis ponovnog roenja, detaljno opisuje pet naina zatvaranja vrata materice,
do materinog roenja, tj. povratka u ljudski svet, svakako drugaiji od onog u kojem se
prethodno obitavalo. No kako to sad korespondira sa Cinkom? Treba redi da je za Tibetance
krajnja instanca Budastva to da ne doe do reinkarnacije ved do Nirvane, ali ako do toga ne
doe, nije svejedno koja de vas materica izbaciti u svet. U tom smislu, materica je iskuenje,
muenje, izazov, promena, ali i inicijacijski prostor koji znai izlazak iz Bardo stanja u onaj
drugaiji ivot. Uz to, u materici delaju furije muiteljke8. Shodno tome, ne moe nam
Albaharijevo izjednaavanje logora i materice delovati pomalo sarkastino, pa i drsko, ili
nedovoljno sredno izvedeno, ako imamo u vidu da se za matericu preteno veu pozitivne i
prijatne konotacije. Ba u tibetanskom kontekstu sagledano, metafora dobija na preciznosti.
Kad smo kod materice, treba se dotadi i Albaharijeve devojice/devojke, znaajne
figure kurzivom ispisanih deonica u romanu: Moj otac je devojica koja postaje devojka da

4
Bardo je meustanje izmeu smrti i ponovnog roenja, posredno stanje svesti. (Tibetanska knjiga mrtvih, str.
27).
5
Cink, str. 33.
6
Cink, str. 62.
7
Tibetanska knjiga mrtvih, str. 117-141.
8
Tibetanska knjiga mrtvih, str. 129-131.

2
bi otkrila svetlost u sobi, u sebi, na obali mora9. Iako je osobenost Albaharijevog
pripovedanja da pria pripoveda onim to je u njoj odsutno10, to se iz citiranog moe
zakljuiti, ovaj tekst nam moe ponuditi jo jedan aspekat tumaenja date situacije. Moemo
pomisliti na jungovsku animu i animus u izjednaavanju oca (mukog principa) i
devojice/devojke (enskog principa), a upravo nas i Jungovo tumaenje Tibetanske knjige
mrtvih dovodi do misli o dualizma11 svega, pa i svakog boanstva. U pominjanom Bardo
stanju odluuje se koji de princip prevladati, pa tako umrli otac moe biti i potencijalna
devojica u slededoj inkarnaciji, to, razume se, ne negira prethodnu egzistenciju, ali je ona
bitno drugaija. Ako je otac izjednaen sa priom i sa devojicom, onda se moe dodi i do
toga da je pria androgina, da sintetie u sebi oba rodna principa.
U ovom trenutku valja se pozabaviti ne samo dualizmom prie, ved i mnotvom.
Dok nas Tibetanska knjiga mrtvih obavetava da se u Bardo stanju ovekova dua mora
suoiti sa sopstvenim mnotvom (mironosnim i gnevonosnim boanstvima svaijeg
sopstva12), u Cinku imamo posla sa postmodernim plutajudim subjektom: Ne snalazim se
vie u tim prepadima vlastitog mnotva13. Prolazedi kroz Bardo, suoavajudi se sa sobom,
dua dolazi na kraj svog meustanja. Moda je tako tibetansko meustanje nalik na put kroz
koji prolazi pisac piudi: sukob sa smrdu, suoavanje sa sobom i svojim mironosnim i
gnevonosnim mislima, roenje dela, za kojeg nije svejedno koja ga je materica porodila, kad
mu ved nije bilo sueno blaeno Budastvo i Nitavilo.
ta, najposle, znai u svemu ovome cink? Kakav je to zvuk? Ovaj zvuk moe biti
oznaka za dolazak smrti - znak za smrt psa i oca kod Albaharija, ali i znak za prirodni zvuk
Istine14 u sedmom danu Bardo stanja, koga treba spoznati u mnotvu (te zvuke), jer su od
intelektualnih sposobnosti (...) sopstvene (unutranje) svetlosti15.
Svetlost, motiv materice, akti, mnotvo, zvuk/ zvuci, rei su koje sintetiu ovaj
tekst, a impliciraju pitanje veite tajne roenja i(li) smrti. Da li je cink eho nekog od
zvukova tibetanskog Bardoa? Ili je Cink sam Bardo, albaharijevsko meustanje izmeu smrti i
roenja? Brz, gotovo neprimetan, nerazumljiv prelaz, seoba, iz jednog u neto drugaije?

9
Cink, str. 53.
10
Pria o njemu *ocu+ morala je da bude pria koja nije o njemu (Cink, str. 95).
11
Taj dualizam naziva se akti (Tibetanska knjiga mrtvih, str. 64).
12
Tibetanska knjiga mrtvih, str. 48-95.
13
Cink, str. 11.
14
Tibetanska knjiga mrtvih, str. 72.
15
Isto.

3
 Moe delovati da ovaj tekst nema mnogo svrhe. emu ove analogije, koje nekom ak
mogu delovati nategnuto? Da doprinese tezi je sve u vezi? Istina, ovaj tekst govori poneto
i o onome koji ga pie, ali postoji jo neto. Tibetanska knjiga mrtvih daje neke odgovore o
ivotu i smrti koje ne daju Biblija ili Talmud16, a na nju se Albahari, moda svesno, a moda i
nesvesno oslonio.
Za sam kraj, citiradu Jungov komentar Tibetanske knjige mrtvih: Dobro je to takve
knjige postoje, za sve namere i svrhe nepotrebne, postoje. One su namenjene onim
udnim ljudima koji vie ne obradaju mnogo panje na koristi, ciljeve i znaenje dananje
civilizacije17. Moda je i ovaj tekst nepotreban, ali moda je i dobro to je nastao, moda de
mu se neki udak obradovati.

Jelena Marievi

16 Na koje Albahari direktno referie u svom romanu.

17 K. G. Jung, Psiholoki komentar Tibetanske knige mrtvih, u knj. Tibetanska knjiga mrtvih, str. 158.