THEORIA 2 UDK 14/124.

6 Aristotel
BIBLID 03512274 : (2008) : 51 : p. 99-111 17.021.2 Aristotel
Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Drago uri

ARISTOTEL: NUNOST, KONTINGENTNOST, SLOBODA

APSTRAKT: Autor u tekstu nastoji da prikae Aristotelovu argumentaciju protiv uni-

verzalnog fatalizma, koji je, sa stanovita fatalista, nuna konsekvenca univerzalne primene
principa bivalencije na kontradiktorne iskaze o buduem stanju stvari. Taj problem Aristotel
ispituje u svom tekstu O tumaenju pogl. 9, koji je ovde glavni predmet razmatranja.
Izlaganje u ovom tekstu tee u tri koraka: 1. Aristotelovo postavljanje problema, 2.
Aristotelovo izlaganje i kritiku logikog determinizma, i, na kraju, 3. Aristotelovo libertari-
jansko reenje problema. Autor smatra da kroz istoriju interpretacije problema postoje
razliita gledita, i da se ona ne razlikuju kada je re o intenciji Aristotelovog teksta i
njegovom konanom reenju. One se razlikuju po tumaenju naina na koji on odbacuje
univerzalno vaenje logikog determinizma i fatalizma.
KLJUNE REI: logiki determinizam, princip bivalencije, nunost, kontingencija, mo-
gunost, istinitost, sloboda, budunost.

U svom izlaganju grke misli Hegel moda i nije toliko preterao kad pie da su
oni obraali panju na istu re i istu obradu nekog stava isto tako kao i na stvar.
A ako su re i stvar jedna drugoj suprotstavljene, re je ono vie; jer neiskazana
stvar je neto neumno. Ono umno egzistira samo kao govor.1 Verovatno je ovo
njihovo bavljenje govorom i dovelo kod Aristotela, Megarana i helenistikih
filozofa uopte do znaajnog uticaja na razvoj logike. Odbrana od retorikog
nadgornjavanja i sofistikih zavoenja dobila je kao svoje prirodno ishodite razvoj
stroije argumentacije.
Razvoj logike imao je i neposredne posledice na rasprave o ljudskoj delatnosti,
slobodi, odgovornosti i srodnim pitanjima praktine filozofije. Nije zgoreg podsetiti
da se upravo u raspravama koje su vezane za navedeno problemsko polje esto vidi
zaetak iskazne, modalne, pa i polivalentne logike. U ovo doba su nastali i posebno
razmatrani neki logiki zakoni i principi kao to su princip neprotivrenosti, princip
iskljuenja treeg, princip bivalencije, zatim kondicionalna iskazna forma i sl. Svi
oni su, ne samo primenjivani, nego i neposredno razraivani u raspravama iz
praktine filozofije.
U to vreme je, prema svedoenjima (sem Aristotelovih malo je od drugih
autora sauvanih izvornih tekstova), razvijeno i nekoliko vrlo znaajnih argumenata
i principa o problemu slobode ljudskog delovanja. Pomenimo samo princip

1 Hegel, G. W. F., Vorlesungen ber die Geschichte der Philosophie I, Werke in zwanzig Bnden,
Suhrkamp, Frankfurt am Main, Bd. 18, S. 527.
100 Drago uri

kauzaliteta i determinizma, odnosno, sudbine, provienja, gde je od posebnog

znaaja Diodorov tzv. vladajui argument, zatim, argument lenjivac i drugi. Prvo
tekstualno svedoanstvo i znaajnu razradu veine ovih principa i argumenata
istoriari filozofije i logike vide u Aristotelovoj filozofiji. Ovde e pre svega biti
rei o jednom sasvim kratkom ali vrlo vanom tekstu 9. poglavlju njegove knjige
O tumaenju (De inter.). Izlaganje e se odvijati u tri koraka: 1. Aristotelovo
postavljanje problema, 2. izlaganje i kritiku logikog determinizma i, na kraju, 3.
prikaz njegovog, po naem sudu, libertarijanskog reenja.

1. Postavljanje problema

ta je osnovna tema tog teksta, te je on izazvao toliko veliku panju, ne samo

Aristotelovih savremenika, antikih i helenistikih komentatora, srednjovekovnih i
novovekovnih mislilaca, nego i dananjih filozofa? Najkrae reeno, poglavlje se
bavi disjunktivnim kontradiktornim iskazima o dogaajima u budunosti, blie o
modalnostima odnosa ovih iskaza i tih dogaaja, istinosnom vrednou tih iskaza,
kao i odnosom celog tog kompleksa logikih pitanja prema ljudskoj delatnosti i
slobodi.
Izlaganje poinje navoenjem skupa teorema o polju vaenja, odnosno,
granicama vaenja onoga to e kasnije biti nazvano principom (istinosne) bivalen-
cije i/ili principom iskljuenja treeg. Te teoreme se ovde, u sklopu samog
izlaganja, navode u formi hipoteza koje bi dalja rasprava u De inter. 9 trebalo da
dokae. One glase (18a 28-34):
1. Afirmacija ili negacija koja se odnosi na sadanje ili prole stvari jeste,
dakle, nunim nainom, istinita ili lana,
2. i u sluaju opteg uzetoga na opti nain uvek je sluaj da je jedna istinita a
druga lana,
3. i tako je i u sluaju pojedinanih, kao to je reeno,
4. a u sluaju opteg koje nije uzeto kao opte to nije nuno, i o tome je bilo
rei.
5. Ali u sluaju pojedinanog i budueg (mellonton), nije isto.
Prve tri tvrdnje izraavaju prostor u kojem vai princip bivalencije, dok
poslednje dve uvode dva ogranienja u njegovo vaenje. Ono je, dakle, ogranieno,
u pogledu optosti koja nije uzeta na opti nain i u pogledu budunosti koja se
odnosi na pojedinano. Mesto na koje Aristotel upuuje u gornjim tvrdnjama (kao
to je reeno, i o tome je bilo rei) jeste poglavlje 7 istog teksta, koje se bavi
odnosom opteg i pojedinanog i istinosnom vrednou kontrarnosti i kontradik-
tornosti.
Primer za prvo ogranienje (4) jesu iskazi ovek je beo i ovek nije beo,
poto oba iskaza, njihova konjukcija, mogu biti istinita.2 U tom sluaju, zakljuuje
2 U vezi sa ovim pitanjem esto je upotrebljavan primer Etiopljanina koji nije beo ili ne beo,
nego i jedno i drugo, naime, iako je skoro potpuno crn, ima bele zube.
Aristotel: nunost, kontingentnost, sloboda 101

Aristotel, oigledno ne vai pricip bivalencije poto opte nije razmotreno na opti
nain. Ovde emo tu raspravu ostaviti po strani, a baviemo se poglavljem 9, koje
ima za temu kontradiktorne iskaze o buduim dogaajima ili stanjima stvari, poto
se ono bavi naim osnovnim problemom problemom slobode volje. Njegova
osnovna teza, izloena u gornjim tvrdnjama, jeste da princip bivalencije vai za
iskaze o prolosti i sadanjosti dok njegova primena na iskaze o budunosti vodi do
neprihvatljivih posledica.

2. Izlaganje i kritika logikog determinizma

Sledei svoju ustaljenu metodologiju, Aristotel najpre izlae posledice

neogranienog vaenja principa bivalencije. Opte vaenje tog principa implicira
radikalni determinizam ili fatalizam. Jer, ako je svaka afirmacija ili negacija, pie
Aristotel, istinita ili lana, onda e i sve nuno biti ili nee biti. (18a 34-35)
Predstavimo to na sledei nain:
I. {[p (][p()]} p[p p]
Tako bi se, po svemu sudei, zastupalo ono to e lik (M. Schlick) kasnije
nazivati logikim determinizmom.3 Logiki determinizam je gledite prema kojem
neka logika teorema ili princip povlai ontoloki determinizam, odnosno, gledite
o, u tom pogledu, strogo odreenoj budunosti. Tako se smatra da princip bivalen-
cije predstavlja osnovu za logiki determinizam. Njime se tvrdi da ono to logiki
nije mogue i stvarno-ontoloki nije mogue, dok je ono to je logiki nuno i
stvarno-onotoloki nuno; ili, kako se to ponekad kae, tu se zakljuuju sa (logike)
istine na (ontoloku) nunost, odnosno da su u ovom kontekstu zakoni logike
dovoljni da dokau da su svi dogaaji ili stanja stvari determinisani. Zapiimo tu
krau formu logikog determinizma ovako:
II. Tp p; Tp p; etc.
Ako se ovi kondicionali primene na budunost onda bi shodno neogranienom
vaenju principa bivalencije, prema Aristotelu, stvar stajala ovako: Dakle, ako
neko tvrdi za neto da e biti (esesthai), a drugi tvrdi da to isto nee biti, onda
oigledno jedan od njih nuno govori istinu, ako je svaka afirmacija i svaka
negacija nuno istinita ili lana. (18a 35-38), jer, zakljuuje on dalje, oslanjajui se
na princip neprotivrenosti, afirmacija i negacija ne mogu istovremeno u pogledu
toga istoga (ama epi tois tououtois) biti istinite. (18a 38-39) Primetimo da se ovde
princip bivalencije oslanja na princip neprotivrenosti.
Prema tezi radikalnog determinizma, princip da je afirmacija i negacija nuno
istinita ili lana vai, recimo tako, u oba pravca od iskaza prema stvarnosti i od
stvarnosti prema iskazu. Aristotel to izlae na sledei nain: Jer, ako je istinito
(rei) da je neto belo ili nije belo, onda je nuno da to bude belo ili ne bude belo. A
ako je neto belo ili nije belo, istinito je to tvrditi ili negirati.(18a 38 b2) Aristo-
3 Schlick, M., Das Kausalitt in den gegenwrtigen Physik, Naturwissenschaften 19, 1931, S.
202.
102 Drago uri

tel to dalje izlae i u sledeoj formi: Ali ako belo ne postoji, onda se kae neistina,
a ako se kae neistina, belo ne postoji. (18b 3)
Iz svega toga fatalista, prema Aristotelu, zakljuuje da nita ne postoji i ne
nastaje prema kontingenciji (apo tuhes) ili kontingentno jedno od dvojega (hopoter
etuhe) i nita prema kontingenciji ili kontingentno jedno od dvojega nee postojati
ili ne postojati, nego je sve po nunosti, a ne kontingentno jedno od dvojega. (18b
5-7) Prema tome, princip istinosne bivalencija vai i za prolost i za sadanjost i za
budunost. U svim ovim vremenskim dimenzijama je afirmacija ili negacija nuno
istinita ili lana. Dakle, istinu govori, nastavlja on ovde, ili onaj ko neto tvrdi ili
onaj ko to isto porie.
III. Tp Tp; p p.
U suprotnom bi se, nastavlja ovde Aristotel, jedno te isto i dogaalo i ne
dogaalo, to je, razume se, protivreno.
IV. p p.
Meutim, ako se posmatra sa stanovita kontingentno jedno od dvojega
(hopoter etuhen), nita nije vie (ouden mallon), nego kako bude, (18b 8-9) ili, ako
to komotnije prevedemo, kako ispadne, odnosno, na ta izae (exei), to sve
skupa upuuje na kontingentnost.4
Potom se Aristotel ponovo vraa logikom determinizmu, ali sada sa vie
nijansi u pogledu vremenskih dimenzija prolosti, sadanjosti i budunosti. Svoju
rekonstrukciju argumentacije fatalizma poinje od jedne injenice sadanjosti i
istinosne vrednosti iskaza o njoj u prolosti. Argumentacija tee sledeim redom:
1. Ako je neto sada belo, bilo je istina ranije rei da e biti belo.
2. Zato je uvek bilo istina rei za neto to je nastalo da e biti.
3. Ako je za neto uvek bilo istina rei da jeste ili da e biti, onda ne moe biti
da ono nije ili da nee biti.
4. Ono to ne moe da se ne dogodi, nemogue je da se ne dogodi.
5. Ono za ta je nemogue da se ne dogodi, nuno e se dogoditi.
6. Prema tome, sve budue se nuno dogaa.
7. Dakle, nita se nee dogaati prema kontingenciji i kontingentno jedno od
dvojega, jer ono to je kontingentno, nije iz nunosti (ouk ex anagkes). (18b 9-16)
Argumentacija kree od pojedinane injenice sadanjosti, pa bi trebalo da nas
dovede do nunosti svih injenica o dogaajima u budunosti do njihove potpune
determinisanosti. Iz ukupnog konteksta poglavlja jasno je da Aristotel misli da je
ovo argumentisanje pogreno, mada on to ovde posebno ne naglaava.
Aristotel dalje tvrdi da pored toga to oba kontradiktorna iskaza ne mogu biti
istinita, oba ne mogu biti ni neistinita; na primer, da neto niti e biti niti nee biti.
4 Nadalje emo ostaviti po strani razliku izmeu apo tuhes (prema kontingenciji) i hopoter
etuhen (kontingentno jedno od dvoje) i, poto ova razlika u raspravi ne igra nikakvu ulogu,
oboje prevoditi sa kontingentno, sem u sluajevima neposrednog pozivanja na Aristotelov
tekst.
Aristotel: nunost, kontingentnost, sloboda 103

Naime, iz toga bi sledilo, misli on, da ako je afirmacija lana, negacija nije istinita;
i ako je negacija lana, afirmacija bi mogla da ne bude istinita. To bi takoe ukinulo
kontingentnost dogaaja o kojima govore kontradiktorni iskazi o budunosti, a do
nje je Aristotelu posebno stalo. Naime, on pie: Ali, ako se pretpostavi da se o
jednom dogaaju ne moe rei ni da e se on desiti, ni da se nee desiti sutra, onda
ne bi bilo nieg kontingentnog (hopoter etuhen), recimo pomorska bitka. Jer
oigledno bi pomorska bitka trebalo (sutra) i da se dogodi i da se ne dogodi (18b
23-25).5 To bi, razume se, vodilo u protivrenost. Meutim, Aristotel jasno
nagovetava da mu je cilj da sauva kontingentno obeleje disjunktivno kontradik-
tornih iskaza o dogaajima u budunosti.
Prema njemu, takve i sline besmislene tvrdnje o dogaajima u budunosti
nastaju zato to se neogranieno primenjuje princip bivalancije; to jest, ako je za
svaku kontradiktornu afirmaciju ili negaciju nuno da je jedna istinita a druga lana.
U tom sluaju, nita ne bi bilo kontingentno, ve bi sve bilo i dogaalo se po
nunosti. Kako bi to osporio on na ovom mestu navodi argument ija formulacija
predstavlja nagovetaj kasnijeg stoikog argumenta zvanog lenjivac. U vezi sa tim,
argumentujui dalju posledicu logikog determinizma koji vodi u fatalizam, pie:
Tada ne bi trebalo ni premiljati/odvagivati (bouleuestai) niti raditi/truditi se
(pragmateuestai), (verujui) da ako neko delo budemo radili da e se ono dogoditi,
a ako ne, da se nee dogoditi. (18b 31-33) Stroga odreenost buduih dogaaja ili
stanja stvari ini na trud uzaludnim i suvinim.
U takvom strogom determinizmu vremenska udaljenost izmeu iskaza o
dogaaju i samog dogaaja ne igra nikakvu ulogu. Fatalizam, kao posledica
logikog determinizma, iskljuuje znaaj meuvremena upravo zato to iskljuuje
znaaj svakog truda i rada koji bi se u tom meuvremenu poduzeo. Aristotel ovaj
fatalistiki argument iznosi na sledei nain: Jer, nita ne smeta (injenica) to
hiljade godina unapred neko tvrdi da e se jedan dogaaj zbiti, a drugi tvrdi da se
nee zbiti, poto e se nuno dogoditi jedno od ovo dvoje, ono za koje je tada bilo
istinito da e se zbiti. (18b 33-36)
Aristotel ovde kritikuje stanovite prema kome bi samo izricanje tvrdnji o
budunosti imalo uticaja na istinitost tog tvrenja i nunost dogaaja koji se
izricanjem predvia, piui: Ali ne bi inilo razliku ni to ako bi neki tvrdili
kontradikciju ili je ne bi tvrdili. Jer, jasno je da se tako odnose stvari, i ako neko
neto nije tvrdio a drugi nije negirao. Jer, dogaaji e se ostvariti ili se nee
ostvariti, ali ne zato to su bili tvreni ili negirani, ma bili objavljeni hiljade godina
unapred ili u bilo kom drugom vremenu. Ako je u bilo koje vreme bilo tako da je
jedna od kontradiktornih reenica bila istinita, bilo je nuno da se ona ostvari, i sa
svim dogaajima deavalo se uvek tako da su se oni nuno dogaali. (18b 36
19a 3) Dakle, dogaaji se odvijaju onako kako se odvijaju, bez obzira na to ta mi o
njima tvrdili. Same tvrdnje o dogaajima, pa makar se pridravali i principa
5 Svedeno Aristotelovo izlaganje fatalistikog argumenta daje Beri (vidi u: Beri, B.
Fatalizam, Theoria 3-4/2000, str. 40), na primeru pomorske bitke u Kvarnerskom zalivu, dok
neki misle da je Stagiranin imao u vidu bitku kod Salamine. Aristotel svoju pomorsku bitku ne
locira ni prostorno ni vremenski, to stvara odreene probleme koji za nau raspravu nisu od
znaaja.
104 Drago uri

bivalencije, ak i tamo gde on i za Aristotela vai (za dogaaje u prolosti i sada-

njosti), nemaju nikakvog uticaja na same dogaaje.
Izgleda kao da Aristotel ovde odbacuje apriornost vaenja principa po kojem je
uvek jedna od tvrdnji u svakom kontradiktornom iskazu nuno istinita, i kao da je
ovaj princip po njemu nastao na osnovu iskustva o dogaajima u prolosti (sa svim
dogaajima deavalo se uvek tako da su se oni nuno dogaali), mada to ini u
kondicionalnoj formi (Ako je u bilo koje vreme ...) . Princip da je jedna od tvrdnji
u kontradiktornom iskazu nuno istinita vai zato to se uvek (na osnovu iskustva)
dogaalo tako da je jedna od njih bila istinita, a druga lana. Samo zato ovaj princip
ima vrednost principa i moe se onda i a priori primenjivati. Zato Aristotel potom
moe tvrditi: Jer, s jedne strane, ono o emu se istinito kae da e se dogoditi, ne
moe da se ne dogodi; i, s druge strane, za ono to se dogodilo bilo je uvek istinito
tvrditi da e se dogoditi (19a 4-6). Ali, podsetimo, ono to se dogodilo nije se
nuno dogodilo zato to se neto kazalo, nego je ono kazano istinito zato to se
dogodilo.

3. Libertarijansko reenje

Meutim, ovde prema Aristotelu neto nedostaje. On vie puta, na raznim

mestima u svom opusu, ponavlja da ne moemo uiniti nita sa dogaajima iz
prolosti. Ne moemo uiniti da su oni bili ili da nisu bili to ne mogu ak ni
bogovi. S druge strane, ne moemo iskljuiti nau mo uticaja na dogaaje koji se
jo nisu dogodili, na dogaaje u budunosti. Budunost tako ostaje jedini stvarni
obzor ljudskog delovanja i promiljanja, a to je ono do ega se u fatalistikom
ishodu analize koja poiva na logikom determinizmu ne moe nikako doi. I taj,
recimo tako, trei faktor on uvodi na osnovu, kako izgleda misli, nespornog
iskustva. Jer, mi vidimo, kae on ovde da je princip (zaetak, arhe) budunosti i
u tome to neko neto promilja i ini (kai apo tou bouleuestai kai apo tou praxai) i
to je uopte u onome to nije uvek stvarno (energousi), sadrano mogue
(dunaton) postojanje ili nepostojanje; to moe i biti i ne biti, i dogoditi se i ne
dogoditi se. (19a 6-11) Naime, fatalistiki ishod analize ovako zasnovane na
logikom determinizmu ne slae se sa obinom sveu i njenim iskustvom. Ovde
nas ne zanima to da li je ta svest moda samo iluzija. Za Aristotela ona to oigledno
nije, i za njega se to pitanje uopte i ne postavlja.
Potvrda Aristotelove uverenosti da se prisustvo oveka kao agensa delovanja
moe potkrepiti iskustvom, jeste i njegova rasprava o raseenoj ili pohabanoj odei.
On je zapoinje samouverenom tvrdnjom da se kod mnogih stvari jasno vidi da
se ovek pojavljuje kao izvorni agens promiljanja i delovanja. Na primer, pie
Aristotel, ovo odreeno odelo moe biti raseeno, i ne biti raseeno, ve pre toga
pohabano. Isto je tako mogue (dunaton) da ne bude (raseeno). Jer ne bi bilo
mogue da pre toga bude pohabano da nije bilo mogue da ne bude raseeno. Tako
je i sa svim drugim to se tako naziva prema mogunosti. (19a 12-18) I prema
prethodnom i prema poslednjem navodu, kada je re o kontradiktornim iskazima o
buduim dogaajima ili stanjima stvari, oba ishoda izloena u tim iskazima su u
Aristotel: nunost, kontingentnost, sloboda 105

igri; jedan drugog ne iskljuuju. Upravo to ostavlja budunost otvorenom. To nije

prostor koji logika ostavlja za ljudsko delovanje, nego je mogue ljudsko
delovanje ono to derogira nunost sa nekih dogaaja ili stanja stvari u budunosti.
Ako sa p oznaimo iskaz odelo e se pohabati, sa q, odelo e biti raseeno,
mogunost sa , a sa kontingenciju, onda bismo gornji odnos mogli prikazati
ovako:
V. (pq) pq
Aristotel taj problemski sklop dalje razvija na sledei nain. Najpre ponavlja da
prethodno razmatranje jasno nagovetava injenicu da princip bivalencije nema
opte vaenje, te da je, na osnovu toga razmatranja jasno da sve stvari ne nastaju i
ne postoje iz nunosti, poto neke nastaju i kontingentno, i to jednom tako da
afirmacija ili negacija nisu istinitije niti lanije jedna od druge, a drugi put tako da
je jedna istinitija i veinom se deava, ali da ipak postoji mogunost da se i druga
deava, a prva ne. (19a 19-23) Neki interpretatori u prvoj formulaciji kontingent-
nosti vide opis ljudskog delovanja, dok u drugoj vide kontradiktorne disjunktive
iskaze o buduim dogaajima u prirodi, koji i u prirodi ouvavaju kontingentnost.
Na osnovu ovog Aristotelovog teksta, kao i celokupnog opusa, teko je opravdati
takvo tumaenje navedene razlike.
Vratimo se Aristotelovom tekstu. On dalju raspravu o ovom problemskom
sklopu nastavlja tako to se ponovo vraa na pitanje nunosti, i to najpre takvom
formulacijom koja sugeriu njegovo shvatanje istinitosti, mada se istinitost
neposredno ne pominje. Tu on kae: Da ono to postoji jeste, kad (ako; hotan)
jeste, i da ono to ne postoji nije, kad nije, to je nuno. Ali ipak nije nuno ni da
postoji sve ono to jeste, ni da ne postoji sve ono to nije. Jer, nije isto rei da svako
bie iz nunosti postoji, kad postoji, i rei da je ono apsolutno/bezuslovno/naprosto
(haplos) nuno. A isto vai i za sve to ne postoji. (19a 23-27)
ini se da Aristotel razmilja na sledei nain. Kad neto postoji, onda ono
nuno postoji, a isto je i kad ne postoji. Ako ono postoji, onda ve postoji, i tu se
nita ne moe uiniti. Ne moemo uiniti da nije ono to ve jeste i u tom smislu je
ono nuno. Meutim, itano u kontekstu pripreme daljeg izlaganja, Aristotel pravi
razliku izmeu tog pojma nunosti, nunosti, recimo tako, evidentne injenice i
nunosti nastanka same te injenice. Kad neto postoji onda ono nuno postoji, ali
nije za sve to postoji bilo nuno da nastane. Iako trea reenica iz gornjeg navoda
nije najjasnija, ona dovoljno jasno upuuje u istom pravcu. U njoj se pravi razlika
izmeu uslovnog postojanja (da neto, kad/ako/hotan postoji, nuno postoji), i
bezuslovnog /haplos/, apsolutno nunog postojanja.6 Argumentativna interpretacija
bi moda mogla dalje tei tako to bi se tvrdilo da bi ono partikularno to moe da
bude predmet ljudskog premiljanja i delanja, ono to je do nas (eph hemin),

6 Bohenski ove dve vrste nunosti naziva hipotetikom i apsolutnom nunou. Bochenski, I.
M., Ancient Formal Logic, Amsterdam 1968, p. 55.
106 Drago uri

moglo biti i drugaije i ono je uslovno nuno, dok bi ono to je van nae moi, bilo
bezuslovno nuno.7
Aristotel dalje tvrdi da se isto razlikovanje moe primeniti i na protivrene
iskaze. Najpre kae da je nuno da svaka stvar postoji ili ne postoji, da e biti ili
da nee biti. Meutim, ako se ove alternative razmotre odvojeno, ne moe se rei
koja je od njih nuna. Hou, na primer, da kaem: nuno je da sutra bude pomorska
bitka, ili da ne bude, ili nije nuno da sutra bude pomorska bitka, kao to nije nuno
ni da ne bude. Ali, nuno je da ona sutra bude ili ne bude. (19a 27-32) Ovo je
kljuno mesto celog Aristotelovog razmatranja u De inter. 9, i zato predstavlja
osnovu skoro svih kasnijih interpretativnih rasprava, te zato i naslovi tih rasprava
najee sadre izraz pomorska bitka. Na njega emo se vratiti poto izloimo i
poslednji, zakljuni fragment Aristotelovog teksta.
Na tom mestu Aristotel zakljuuje: Budui da su isto tako iskazi (oi logoi)
istiniti kao stvari/injenice (hosper ta pragmata), oigledno je da sve ono to je
kontingentno (hopoter etuhe) doputa i suprotnost. Nuno je da se tako ponaa i
kontradikcija. To se dogaa kod onoga to ne postoji uvek i to nije uvek neposto-
jee. Tada nuno jedan od dva kontradiktorna iskaza mora da bude istinit, a drugi
laan; ali ne ovaj ili onaj odreeni iskaz, nego kontingentno (hopoter etuhe), i ako
je jedan istinitiji/izvesniji od drugog (mallon men alethe ten heteron) on nije ve
sada (upravo sada; ede) istinit ili laan. (19a 32-39)
Vratimo se sada prethodnim navodima. Dalje izlaganje zasniva se u osnovi na
interpretaciji Aristotelovog teksta od 19a 27 do 19a 39. Aristotel tu nastoji da
prirodnim jezikom objasni odnos izmeu nunosti i kontradiktornih disjunkcija o
buduem stanju stvari. On se tu trudi da odri kontingentnost budunosti, upravo
zato da bi obezbedio prostor za ono to danas nazivamo slobodom volje. Ako je
sve nuno, ako ovek nije agens delovanja, odnosno, ako ne moe da naini svee
poetke, ako nema tzv. alternativnih mogunosti, onda nema slobode volje, mi
nismo izvorni agensi delovanja, te je svaki na trud uzaludan nae razmiljanje i
delatnost su suvini. Odgovornost, do koje je njemu posebno stalo, potpuno
iezava.
Aristotel misli da stvar ne stoji tako. Njegovo vrsto uverenje je da mi razmi-
ljamo, planiramo i delamo, da smo, bar kod onoga to ne postoji uvek i to nije
uvek nepostojee, agensi delovanja i da moemo uiniti i drugaije, a to se uopte
ne slae sa posledicama stroge primene principa bivalencije i na kontradiktorne
iskaze o budunosti. Ova protivrenost se mora razreiti. To se mora dogoditi ili
tako to e se ovo dvoje pomiriti ili tako to e se u nekom od njih pronai greka.
Poto je ovde re o nepomirljivoj protivrenosti, i poto on izraava vrsto uverenje
da mi premiljamo, planiramo i delamo, odnosno, da u osnovi imamo slobodnu
volju, onda se greka verovatno krije u onom drugom.
Ali, on svoje uverenje o ljudskoj delatnosti ovde posebno ne obrazlae, te
izgleda da nekako smatra dovoljnim da e svoje stanovite uiniti sasvim prih-

7 Za razjanjavanje osnove na kojoj poiva ovo Aristotelovo razlikovanje bi se moda mogla

upotrebiti sholastika razlika izmeu tzv. de re nunosti i de dicto nunosti. Meutim, za sada
nam izgleda da je u tekstu teko uoiti dovoljno osnova za transparentan paralelizam.
Aristotel: nunost, kontingentnost, sloboda 107

vatljivim ako opovrgne suprotstavljeno. Kako on to stanovite opovrgava? Duga je,

i skoro neprekinuta, istorija interpretacije Aristotelovog reenja. Ove interpretacije,
i pored nekih pokuaja, ne mogu se istorijski locirati, odnosno, veina uoljivih
ishoda intrpretacije prisutna je, generalno gledano, kroz skoro sve osnovne epohe
njene istorije.
MekKim (McKim, V. R.), na primer, razlikuje standardnu i nestandardnu
interpretaciju.8 Obino se smatra da Aristotel, kada je re o kontradiktornim
disjunktivnim iskazima o budunosti, odbacuje vaenje principa istinosne bivalen-
cije, a podrava princip iskljuenja treeg. MekKim, meutim, ne vidi da je ta
razlika sutinska. On implicitno smatra da to ovde nije od znaaja, pa prikaz onoga
to on naziva standardnom interpretacijom oslanja na kljunu ulogu primene
principa iskljuenja treeg na iskaze o budunosti.9 Po njemu je ovde re o ograni-
enju principa iskljuenja treeg (odnosno, principa bivalencije), te onda standard-
na interpretacija kae da Aristotel zapravo tvrdi da je, ako uzmemo p kao simbol
za neki singularni ili partkularni iskaz o buduem stanju stvari, odriva teza
istinito je da p ili ne-p (T [p p]), ali to nije dovoljan uslov za tvrenje teze
istinito je da p ili istinito je da ne-p(Tp Tp). Ako, shodno logikom deter-
minizmu, istinitost povlai nunost stanja stvari koje se iskazuje, onda bismo ostali
na stanovitu fatalizma i u pogledu budunosti.
U ovoj interpretaciji10 se, prema MekKimu, kae da Aristotel odbacuje tezu
logikog determinizma, koja, misli on, poiva na principu iskljuenja treeg:
VI. (Tp T p) (p p)
Ograniavajui vaenje tog principa, oni misle da Aristotel, zapravo, zastupa
tezu da:
VII. T(p p) (p p).
Oni koji, prema MekKimu spadaju u zastupnike nestandardne interpretacije11
tvrde u osnovi da Aristotel ne ograniava vaenje logikih principa koje na drugim
mestima brani posebno ne principa iskljuenja treeg ili principa bivalencije, koji
je, kako misli MekKim, sa prvim closely related, ali nije samim tim i njemu
suprotstavljen. Prema njima, Stagiranin uoava da logiko-deterministiki argu-

8 McKim, V. R. Fatalism and the Future: Aristotles Way out, The Review of Metaphysics 97, No.
1, 1971.
9 Hintika (Hintikka, J.), na primer, ne tvrdi samo da za to nema potvrda u tekstu, nego da ta
distinkcija uopte nije Aristotelova. Zato on misli da tu distinkciju treba ignorisati. Hintikka, J.,
Time and Necessity, Studies in Aristotles Theory of Modality, Oxford 1973, p. 148.
10 Ovo gledite se po njemu zastupa u sledeim (naveemo samo neke poznatije) interpreta-
cijama: Quine, W. v. O., On a So-Called Paradox, Mind 62, 1953; Saunders, J. T., A Sea Fight
Tomorow?, The Philosophical Review 67, 1958; Bradley, R. D., Must the Future Be What Is
Going to Be?, Mind 68, 1959. Pomenimo i dva najpoznatija istorijska prikaza logike u kojima
se, po MekKimu to stanovite zastupa, a to su: Bochenski, I. M., A History of Formal Logic,
Notre Dame 1961 i Kneale, M. and Kneale, W., The Development of Logic, Oxford 1962.
11 Ta interpretacija se izlae, na primer, u: Butler, J. R., Aristotles Sea Fight and Tree-Valued
Logic, The Philosophical Review 64, 1955; Ascombe, G. E. M., Aristotle and the Sea Battle,
Mind 65, 1955; Strang, C., Aristotle and the Sea Battle, Mind 69, 1960; Wolff, P., Truth,
Futurity and Contingency, Mind 69, 1960.
108 Drago uri

ment dovodi do konfuzije po pitanju nunosti. Dakle, te interpretacije poivaju na

tvrdnji da se
VIII (Tp T p)
ne sme pomeati, niti da ono na bilo koji nain implicira
IX. Tp Tp.
U verovatno najobimnijem pokuaju da se obradi istorija i sistem interpretacije
ovog Aristotelovog teksta12, Gaskin (Gaskin, R.)13 razlikuje realistiku, antireali-
stiku i statistiku interpretaciju. Po njemu se sve interpretacije slau u tome da
Aristotel nastoji da opovrgne neogranieni logiki fatalizam.
On smatra da se ono to on naziva antirealistikon interpretacijom dobrim
delom podudara sa onim to se ponekad zove tradicionalnom ili standardnom
interpretacijom.14 Meutim, Gaskin, za razliku od MekKima, u ovoj interpretaciji
vidi strogo i odluujue mesto razlikovanja principa bivalencije i principa isklju-
enja treeg. Po njemu, ova interpretacija poiva na gleditu, po kome Aristotel,
suprotstavljajui se fatalizmu, zapravo ograniava vaenje principa bivalencije za
budue kontingencije, dok misli da se kontingentnost disjunktivnih kontradiktornih
iskaza o budunosti moe sauvati tako to e se oni interpretirati u skladu sa
principom iskljuenja treeg. Prema Gaskinu, princip bivalencije je semantika teza
koja tvrdi da je svaki smisleni, asertoriki stav nuno ili istinit ili laan, dok je
princip iskljuenja treeg sintaktika teza prema kojoj u kontradiktornom disjunk-
tivnom iskazu o budunosti mesto stava koji se dovodi u kontradikciju moe biti
supstituisano bilo kojim iskazom.
Izgleda kao da time, rezimirajui ona stanovita koja smatra antirealistikim,
Gaskin hoe da kae da je, prema zastupnicima ove interpretacije, princip istinosne
bivalencije, kada je re o disjunktivnim kontradiktornim iskazima o budunosti,
ekskluzivan, odnosno iskljuujui, dok je princip iskljuenja treeg, nasuprot
svome nazivu, inkluzivan. Antirealisti misle da Aristotel prihvata zakljuivanje od
istine na nunost, ali odbacuje potpuni fatalizam time to negiraju da su kontradik-
torni disjunktivni iskazi o budunosti istiniti ili lani, odnosno da su, kao to u
gornjem navodu i kae, ve istiniti ili lani, ve smatraju da je istinita cela dis-
junkcija, i, prema tome, da je nuno istinita. Shodno tome, neki antirealisti misle da
je Aristotelova pozicija takva da po njemu ovi iskazi nisu ni istiniti ni lani, nego da

12 U tom pogledu sa njom je jedino uporediv pokaaj Doroteje Frede (Frede, D., Aristoteles und
die Seeschlacht, Gttingen 1970.
13 Gaskin, R., The Sea Battle and the Master Argument, Berlin/New York 1995. Saeto izlaganje
ovih interpretacije nalazimo na pp. 12-17.
14 On u ovu antirealistiku interpretaciju u osnovi ubraja iste radove koje navodi i MekKim, ali
dodaje novije radove kao to su, na primer: Sorabji, R., Necessity, Cause and Blame, London
1980; Wieland, W., Aristoteles und die Seeschlacht, Berichte zur Wissenschaftsgeschichte 2,
1979; kao i Krejgov istorijski pregled problema boijeg predznanja od Aristotela do Suareza
(Craig, W, The Problem of Divine Foreknowledge and Future Contingents from Aristotle to
Suarez, Leiden 1988.
Aristotel: nunost, kontingentnost, sloboda 109

oni imaju treu istinosnu vrednost. 15 ini se da se nije teko sloiti sa Gaskinom da
sam tekst ne daje mogunost za tvrdnju tree istinosne vrednosti.
Prema realistikoj interpretaciji Aristotel se ne bavi restrikcijom ni principa
bivalencije ni principa iskljuenja treeg. On opovrgava fatalizam strogo pravei
razliku izmeu, s jedne strane, istinitosti ili lanosti disjunktivnih kontradiktornih
iskaza o budunosti i, s druge strane, njihove nunosti, doputajui prvo i odbacuju-
i drugo. Prema realistikom gleditu Aristotel odbacuje fatalistiko zakljuivanje
od istinitosti na nunost. Preciznije reeno, on odbacuje zakljuivanje od nunosti
principa iskljuenja treeg na nunost disjunkata.16
U treoj, statistikoj interpretaciji, koja, prema Gaskinu, pretpostavlja reali-
stiku, i predstavlja samo njenu razradu u odreenom pravcu, tvrdi se da u Aris-
totelovom tekstu nije re o vremenski odreenom izraavanju, ve se on koristi
vremenski neodreenim reenicama i to na jedan specifian nain. Naime, misle
oni, da Aristotel u odgovoru fatalistima naglaava da je vremenski neodreena
reenica Sutra e biti pomorska bitka kontingentna u tom smislu to je nekad
istinita, a nekad lana, pa zato nije nuna. Bila bi nuna ukoliko bi bila istinita za
sva vremena.17
Na kraju, treba primetiti da se sve ove interpretacije, i pored svih razlika, koje
donekle omoguava i ne previe transparentan Aristotelov tekst, slau u tome da on
u ovom tekstu nastoji da odbrani ono to se danas naziva libetarijanskim gleditem
o slobodi volje. Oni se razlikuju u pogledu razumevanja Aristotelovih argumenata u
prilog libertarijanizmu. Mada je argumentacija u osnovi logika, on kao da je tretira
kumulativno, navodei i argument tzv. folk psihologije, kao i neku vrstu transcen-
dentalno moralnog argumenta.
U poslednjem fragmentu teksta Aristotel samo rezimira raspravu konstatujui
da je na osnovu prethodnog izlaganja jasno da nije nuno da kod svake kontradik-
cije afirmacija i negacija jedna bude istinita a druga lana. Jer, sa onim to ne po-
stoji, ali moe da postoji ili da ne postoji, nije kao sa onim to postoji, nego onako
kako je reeno. (19a 39 19b 4) Preciznije reeno, sa onim to jo ne postoji, nije
kao sa onim to ve postoji. Treba primetiti da Aristotel kontingentnu budunost
odobrava samo onome to ne postoji, ali moe da postoji ili da ne postoji, ili, onome
to ne postoji uvek i nije uvek nepostojee, a ne svemu to e u budunosti biti ili
nee biti, a posebno ne onome to uvek postoji ili nikad ne postoji.

Filozofski fakultet, Beograd

15 Jedan od prvih filozofa koji svoju interpretaciju Aristotelovog teksta oslanja na ovu razliku je
Jan Lukaijevi. Jezgrovit prikaz istorije koja je u poljskoj filozofskoj i logikoj tradiciji dovela
do Lukaijevievog stanovita, vidi u: Knjazev-Adamovi, S., Filozofski portreti, Beograd
2005, str. 79-85.
16 U relistiku interpretaciju Gaskin, pored ostalog, ubraja Anscombe, E., Aristotle and the Sea
Battle, Mind 65, 1955. Williams, C., What is, necessarily is, when is, Analysis 40, 1980. On
primeuje da se ono to on zove realistikom interpretacijom ponekad naziva nestandardnom
interpretacijom.
17 Ovde spadaju pre svega Fine, G., Truth and Necessity in De Interpretatione 9, History of Phi-
losophy Quarterly 1, 1984. i Hintikka, J., The Once and Future Sea Fight: Aristotles Discus-
sion of Future Contingents in De Interpretatione 9, u: ibid, Time & Necessity, Oxford 1973.
110 Drago uri

Literatura
Izvorna:
Aristotel, O tumaenju, u: Aristotel, Organon, Beograd 1970 (prev. K. Atanasijevi).
Aristotelis Opera, Ex recensione Imannuel Bekkeri, Berolini apud W. De Gruyter et
socius, MCMLX.
Sekundarna:
Anscombe, G. E. M., Aristotle and the Sea Battle, Mind 65, 1955.
Beri, B. Fatalizam, Theoria 3-4/2000.
Bochenski, I. M., Ancient Formal Logic, Amsterdam 1968.
Bochenski, I. M., A History of Formal Logic, Notre Dame 1961.
Bradley, R. D., Must the Future Be What Is Going to Be?, Mind 68, 1959
Butler, J. R., Aristotles Sea Fight and Tree-Valued Logic, The Philosophical Review 64,
1955.
Craig, W, The Problem of Divine Foreknowledge and Futura Contigents from Aristotle to
Suarez, Leiden 1988.
Fine, G., Truth and Necessity in De Interpretatione 9, History of Philosophy Quarterly 1,
1984.
Frede, D., Aristoteles und die Seeschlacht, Gttingen 1970.
Gaskin, R., The Sea Battle and the Master Argument, Berlin/New York 1995.
Hegel, G. W. F., Vorlesungen ber die Geschichte der Philosophie I, Werke in zwanzig
Bnden Bd. 18, Suhrkamp, Frankfurt am Main 1971.
Hintikka, J., Time & Necessity, Studies in Aristotles Theoriy of Modality, Oxford 1973.
Kneale, M. and Kneale, W., The Development of Logic, Oxford 1962.
Knjazev-Adamovi, S., Filozofski portreti, Beograd 2005.
McKim, V. R. Fatalism and the Future: Aristotles Wey out, The Rewiew of Metaphysics 97,
No. 1, 1971.
Quine, W. v. O., On a So-Called Paradox, Mind 62, 1953.
Saunders, J. T., A Sea Fight Tomorow?, The Philosophical Review 67, 1958.
Schlick, M., Das Kausalitt in den gegenwrtigen Physik, Naturwissenschaften 19, 1931,
Sorabji, R., Necessity, Cause and Blame, London 1980.
Strang, C., Aristotle and the Sea Battle, Mind 69, 1960.
Wieland, W., Aristoteles und die Seeschlacht, Berichte zur Wissenschaftsgeschichte 2, 1979.
Williams, C., What is, necessarily is, when is, Analysis 40, 1980.
Wolff, P., Truth, Futurity and Contingency, Mind 69, 1960.
Aristotel: nunost, kontingentnost, sloboda 111

Drago Djuri

Aristotle: Necessity, Contingency, Freedom

(Summary)

In this article the author attempts to present Aristotles argumentation against the
universal fatalism, wich is, in the view of fatalists, a necessary consequence of the universal
application of the principle of bivalence to the contradictory propositions about the future
state of affairs. This problem Aristotle examines in his De Interpretatione ch. 9, wich is the
main issue here. Presentation flows trough three steps: 1. Aristotles formulation of the
problem, 2. Aristotles presentation and criticism of the logical determinism and, finaly, 3.
Aristotles libertarian solution of the problem. Author points out that through the history of
interpretation of the problem there are different views. These views differ not only concern-
ing the spirit of Aristotles text or his final solution, but concerning the way in which he
refuted the universal validity of the logical determinism and fatalism.
KEY WORDS: logical determinism, principle of bivalence, necessity, contingency,
possibility, truth, freedom, future.