NATALIJA LUDOKI

KWIEVNI ASPEKT DELA

SLOBODANA JOVANOVIA

Kada ugledni beogradski izdava, Geca Kon, 30-ih godina

prolog veka objavi Sabrana dela Slobodana Jovanovia, kwige
ovog mislioca, po svedoewu savremenika, itaju se kao roma-
ni. Interesantnost jedno od prepoznatqivih svojstava na-
unog i esejistikog dela Slobodana Jovanovia istie i
novija kritika,1 te nije sluajno da su posle bezmalo poluve-
kovne izoptenosti iz srpske kulture, tomovi drugog izdawa
wegovih Sabranih dela, s poetka 90-ih, ponovo zauzeli mesto
na policama mnogih privatnih biblioteka. Interesovawe i
italaki uitak najire publike proistiu, u prvom redu,
iz jednostavnosti Jovanovievog rukopisa koji je razumqiv i
intrigantan i onda kada raspravqa kompleksna pitawa nauke,
istoriografije i umetnosti.
Uostalom, odavno je uoeno da raznovrstan opus Sloboda-
na Jovanovia odlikuje, uz ostalo, negovana forma jezikog
izraza poznata kao beogradski stil. Osnovne karakteristike
stila srpske prestonike inteligencije, koji se, po obrasci-
ma francuske sintakse, formira na razmeu 19. i 20. stolea,
naznaio je ve Jovan Skerli. Uz preciznost, konciznost,
otmenu uproenost, ubedqivost i prirodnost, beogradski
stil Slobodana Jovanovia odlikuju i posebnosti koje ga i-
ne prepoznatqivim u drutvu Bogdana Popovia, Skerlia,
Duia. U leksici sveden, terminima neoptereen, logiki
precizan, oien od figura i superlativa, zasnovan na dram-

1 Videti tekst jednog od najboqih poznavalaca kwievnog korpusa Slo-

bodana Jovanovia Iva Tartaqe, Nikada pretampani, rani radovi Slo-
bodana Jovanovia, u zborniku Slobodan Jovanovi linost i delo, uredio
Miodrag Jovii, SANU, Beograd 1998, 741.

410
skim kontrastima u kojima se sueqavaju teze s antitezama
proet finim humorom, katkad ironian, ak sarkastian,
zasnovan na skepticizmu koji wegovu kritiku misao titi
od dogme, stil Slobodana Jovanovia je, kako zapaa ivorad
Stojkovi, nain miqewa a ne forma pisawa".2 Sve u sve-
mu, stil teko svodqiv na retorike eme, stil koji izmie
definicijama, stil koji zanosi i mami na uitak.
Ipak, neosnovan je utisak o Slobodanu Jovanoviu kao
piscu koji lako pie". I stilska briqantnost wegovih ra-
dova proistekla je iz strasne italake posveenosti kwi-
evnosti, znawa stranih jezika, svakodnevnog rada na rukopi-
sima koje je preraivao i po nekoliko puta.3 Wegova nastoja-
wa i na jezikom savrenstvu posledica su wegovog sveukup-
nog stava o sloenom fenomenu kako line, tako i nacional-
ne kulture. Taj stav Slobodan Jovanovi definie u studiji
O kulturnom obrascu (objavqenoj posthumno 1964. u okviru na-
slova Jedan prilog za prouavawe srpskog nacionalnog karakte-
ra). Kao to kulturni ovek nije jednostran", te neguje i
svoju intelektualnost, i svoju oseajnost, i svoju moralnost",
tako su, pie Jovanovi, i kada je re o kulturi jednog naro-
da, jednako bitni nauka, vera i moral, kwievnost i umet-
nost, politika, pravo, privreda, obiaji4
Ovo uverewe Slobodana Jovanovia uslovilo je i wegovu
stvaralaku praksu kojom e duhovnoj batini Srba, osim to-
mova svojih strunih radova iz oblasti prava, istorije i so-
ciologije, priloiti i eseje, portrete i kritike kojima je
ukazao i na svoja ira interesovawa i suvereno vladawe zna-
wima iz antropologije, etike, estetike, pozorine i kwi-
evne umetnosti.
Poetak javnog delovawa Slobodana Jovanovia kraj
19. veka, poklapa se s otpoiwawem razdobqa moderne, ozna-
enom i kao zlatno doba" ili srpska renesansa", kada kwi-
evna svest postaje deo opteg duhovnog pokreta za preobra-
aj i modernizaciju kulture, koja poiwe da izlazi iz qutu-
re patrijarhalnosti kako bi se ukquila u krug evropske gra-
anske civilizacije".5 I Slobodan Jovanovi, stupajui na
javnu scenu, poseduje uverewe o patriotskoj dunosti koju va-

2 Predgovor kwizi: Slobodan Jovanovi, Portreti iz istorije i kwi-

evnosti, BeogradNovi Sad 1963, 15.
3 Radovan Samarxi, Pisac i delo, u: Sabrana dela Slobodana Jovanovi-
a, BIGZ, Jugoslavijapublik, SKZ, Beograd 1991, tom 12, 675.
4 Jedan prilog za prouavawe srpskog nacionalnog karaktera, u: Sabrana
dela Slobodana Jovanovia, tom 12, 566.
5 Predrag Palavestra, Istorija moderne srpske kwievnosti: zlatno do-
ba 18921918, Beograd 1986, 17.

411
qa ostvarivati, najpre, u kulturnoj sferi. A literatura bi,
po wegovom uverewu, kao, uostalom, uverewu itavog wegovog
narataja, trebalo da prethodi kulturi i nacionalnom pro-
gresu. Stoga je jasno da u oblasti kwievne kritike Jovanovi-
a podjednako zaokupqaju pitawa literarno-estetske, kultur-
no-istorijske i nacionalno-politike prirode.6
Tako je, ubrzo po povratku sa studija iz eneve i Pariza
1892, mladi pravnik zatraio postavqewe u Ministarstvu
inostranih dela, smatrajui da ga to vodi diplomatiji ali i
prilici da boravei u inostranstvu svoje struno obrazovawe
proiri optijim, pre svega kwievnim obrazovawem. Iste
godine, Slobodan Jovanovi ulazi u javni ivot kao kwiev-
ni i pozorini kritiar.7
Znaajna okolnost vezana za najivqe razdobqe kwiev-
nokritikog delovawa Slobodana Jovanovia jeste da je peri-
od moderne doba kada ne samo srpska kwievnost poiwe da
prati savremene evropske tokove, ve se formira i nauka o
kwievnosti. Konstituisawu kwievne kritike kao disci-
pline, uz vodee kritiare Qubomira Nedia, Bogdana Popo-
via i Jovana Skerlia, svoj doprinos daje i Slobodan Jova-
novi. Dijapazon wegovih interesovawa (i) u toj oblasti veo-
ma je irok; okrenut je domaoj i stranim kwievnostima (ne
samo francuskoj, iji je uticaj dominantan kod nas tokom pr-
vih desetlea 20. veka, ve jednako i engleskoj literaturi);
vremenski obuhvata interval od baroknog 17. stolea do avan-
garde izmeu dva svetska rata. Wegov kwievnokritiki me-
tod nije apriori utvren, zavisi od sluaja do sluaja, prila-
goava se delu o kome govori. Iako se uglavnom vezuje za ele-
mente pozitivizma, neretko se uputa i u analizu teksta te
pribliava savremenijim kwievnokritikim metodama. to
se tie afiniteta, preferira realistiki prosede, pisce mo-
raliste i satiriare, one ije je delo nastalo na temequ pro-

6 Videti predgovor Dragie Vitoevia zborniku Kritika u Skerli-

evo doba, Novi SadBeograd 1975, kw. 10, 8.
7 Prvi kwievnokritiki tekst Slobodana Jovanovia jeste tekst pod
naslovom Prvi i poqedwi put." Sarajevska pripovetka od Mite ivkovia,
potpisan pseudonimom Puck, objavqen u listu Srbija 3. septembra 1892. Od
tog trenutka pa do pokretawa Srpskog kwievnog glasnika, Slobodan Jovano-
vi sarauje s desetak glasila. Najee se wegovi inicijali, pseudonimi i
ifre pojavquju u asopisima: Red, Videlo, Srpski pregled, i mostarskoj Zori,
ree u Novoj iskri, Veerwim novostima, Srpskim novinama, Pozoritu, Bra-
niu, Bosanskoj vili, Lui, Pokretu, Srbobranu. U wima objavquje kwievne i
pozorine prikaze, beleke, oglede iz kwievnosti, kwievne portrete i
kulturoloke rasprave. Do prihvatawa slube na Pravnom fakultetu 1897.
wegova novinska aktivnost bie veoma iva, a sebe e doivqavati kao de-
urnog kritiara.

412
nicawa u socioloke i psiholoke uslovnosti. Vrednosna
merila jednako visoko postavqa prilikom ocene dela domae
i strane kwievnosti. Jovanovievi lanci i eseji o klasi-
cima svetske literarure: Volteru, Zoli, Prustu, Ibzenu, Svif-
tu, Mereditu, Strejiju, kao i tekstovi o domaim autorima:
Gunduliu, Viwiu i Vuku, Wegou, Nuiu, Lazi Kosti-
u, Urou Petroviu, Dragii Vasiu, ine reprezentativan
korpus srpske kwievne kritike i istoriografije. Samo i-
wenice da je prvi kod nas i meu prvima u svetu (1922) Slo-
bodan Jovanovi afirmisao delo Marsela Prusta, u delu Laze
Kostia prepoznao vrednosti koje nisu uoene od vodeih
kritiara, Kostievih savremenika, Popovia i Skerlia, te
da je meu piscima koji se javqaju dvadesetih godina prepo-
znao talenat Miloa Crwanskog i Rastka Petrovia (o koji-
ma dodue nije pisao ali o emu svedoi Milan Jovanovi
Stoimirovi),8 govori o istananom ukusu i kritiarskom
nervu ove renesansne pojave srpske kulture (kako ga je video
Branko Lazarevi).
Bavei se kwievnom kritikom intenzivno tokom po-
sledwe decenije 19. veka do pokretawa Srpskog kwievnog gla-
snika, i kasnije, od tree decenije dvadesetog stolea, Jovano-
vi je doiveo i odreene transformacije. U poetnom peri-
odu okrenut je preteno aktuelnim literarnim temama, doc-
nije, literaturu sagleda dijahronijski, bavei se kwievnom
istoriografijom. to se kritikog metoda tie, u poetku,
Jovanovi ga izraava analitiki, polazei od utiska, piu-
i dnevnu kritiku o pojedinanom delu ili pojavi, dok je ka-
snije, skloniji sintezama piui kwievne eseje i portrete.
Meu tim tekstovima istaknuto mesto zauzimaju, osim portre-
ta istorijskih linosti, i portreti o kritiarima savreme-
nicima. Neki od tih ogleda, poput onog o Qubomiru Nediu
iz 1920. godine, Branku Lazareviu (1932) ili Bogdanu Popo-
viu (1948) predstavqaju vrhunce ne samo spisateqskog opusa
Slobodana Jovanovia, ve celokupne nae esejistike. Uosta-
lom, memoarski esej u kom se prepliu uspomene, utisci i
kritike ocene, vrsta je literarnog tiva koju je domaoj i-
talakoj publici priutio upravo Slobodan Jovanovi.
Iz tih eseja mogue je sagledati razvojnu liniju srpske
literature od romantizma do moderne, stei uvid u kwiev-
na, kulturna, pa i drutvena kretawa u razdobqu dugom sedam-
desetak godina, kao i pratiti razvoj domae kwievne kriti-

8 Milan Jovanovi Stoimirovi, Slobodan Jovanovi, u kwizi: Por-

treti prema ivim modelima, priredili Stojan Treakov i Vladimir o-
vqanski, Matica srpska, Novi Sad 1998.

413
ke od filoloke kole, preko pozitivizma, sve do pojave
Bogdana Popovia, Jovana Skerlia i Branka Lazarevia i
razvoja imanentne kritike s dominantno estetskim, sociolo-
kim, etikim, psiholokim i impresionistikim pristu-
pom delu. S druge strane, u ovim esejima o srpskim kritia-
rima, elitnim predstavnicima srpske graanske kulture, Jo-
vanovi je posredno izrazio i sopstvenu poetiku i na najbo-
qi nain demonstrirao osobenosti svog kwievnokritikog
postupka. Ono to je vano u Jovanovievom pristupu kriti-
arima savremenicima, svodi se i na iwenicu da ovaj pisac
nije samo komentarisao i ocewivao vrednosne sudove koje su
izricali, ve je i otvoreno u svojim ogledima polemisao s
wima, vrednujui vreme je pokazalo ispravnije od wih,
neke od pojava u literaturi. Opet, Jovanovievo interesovawe
ne samo za kwievnost ve i kwievnu kritiku, ukazuje na
visoko mesto koje u wegovom vrednosnom sistemu zauzima kako
umetniko stvarawe tako i kritiarska re s posrednikom
ulogom.9 Uopte, kritiku u Jovanovievom sluaju treba shva-
titi ne kao specifini kwievni oblik, ve kao svojevrsnu
duhovnu delatnost proizalu iz intelektualnih potreba.
Zajedno s Popoviem i Skerliem, Slobodan Jovanovi
naao se, 1901. godine, i meu osnivaima, glavnim saradni-
cima, a potom i urednicima Srpskog kwievnog glasnika. To-
tum factum ovog glasila, koje je za nau sredinu imalo mnogo
vei znaaj od pukog kwievnog asopisa, bio je, tvrdio je
Crwanski, upravo Slobodan Jovanovi. Zajedno s prijateqem
i kolegom, Bogdanom Popoviem, pokrenue nakon Prvog svet-
skog rata, 1920. godine, iznova ovo glasilo. U tom meuratnom
razdobqu, Jovanovi je i glavni konsultant ve pomenutog pr-
vaka beogradskog izdavatva Gece Kona, koji je imao vie

9 A da je kwievnost poetkom HH veka imala znatan uticaj i bila va-

an inilac drutvene stvarnosti, potvruje i recepcija dela Radoja Doma-
novia, o emu svedoi upravo Slobodan Jovanovi u studiji Vlada Aleksan-
dra Obrenovia. O Domanovievoj Stradiji, objavqenoj u Srpskom kwievnom
glasniku u prolee 1902, Jovanovi pie: Da je takva pripovetka, kao Stra-
dija, mogla biti napisana, bilo je vrlo znaajno. Po tome se videlo koliki je
preokret nastao u duhovima. Qudi se nisu bojali vlasti nego su se wome i
egaili uz to! Ono to je pre izgledalo bauk, sada je izgledalo lakrdija. To
ismevawe vlasti bilo je ve poetak bune; jedan reim, pre nego sruen, bi-
va obesveen; Stradija je nanela Aleksandrovom despotizmu najtei udar koji
se mogao nametnuti; despotizam se trpi dokle se veruje u wegovu 'prosvee-
nost'. Stradija je prikazivala Aleksandrov despotizam kao despotizam jednog
smetewaka koji je sve okrenuo tumbe, oglasio la za istinu, a ludost za mu-
drost posle Stradije Aleksandar je izgledao jedan pajac od kraqa kome pra-
vo mesto nije u istoriji jednog naroda nego u jednoj aqivoj pripoveci."
Vlada Aleksandra Obrenovia, kwiga druga (18971903), u: Sabrana dela Slobo-
dana Jovanovia, tom 7, 268269.

414
trgovakog dara, dok je, osloboen sujete, u pitawu umetnikog
ukusa odluke preputao vrsnom poznavaocu prilika u domaoj
i stranoj kwievnosti.
Zato ne udi da su za opus Slobodana Jovanovia najpre
iskazali senzibilitet pisci (Isidora Sekuli, Sima Pan-
durovi, Stanislav Vinaver, Branko Lazarevi) a tek po-
tom naunici. U sam vrh srpske kwievnosti Jovanovi je
uao ne samo svojim kwievnokritikim radovima, niti po
osobenostima svoga stila, ve itavom svojom pojavom i de-
latnou", pie ivorad Stojkovi, jedan od prvih tumaa
Jovanovievog kwievnog dela.10
Ovu tvrdwu potkrepquje saznawe da istorijske studije i
portreti Slobodana Jovanovia pripadaju jednako fondu nau-
ke i kwievnosti. Pisac, koji je precizno ukazao na rela-
ciju: istorijapoezija (dovoqno je, s tim u vezi, pogledati
wegov ogled o opisu Boja na okeini u istoriografiji Vuka
Karaxia i epskoj interpretaciji istog zbitija Filipa Vi-
wia),11 umeo je svoja pouzdana tumaewa prolosti da oboji
elementima literarnosti i dovede sebe u rang istorika-pisa-
ca kao to su to u naoj nacionalnoj kulturi prota Mateja
Nenadovi i Vuk Karaxi. Uostalom, zagonetnu ar kwiev-
nog dela Slobodana Jovanovia umesno je, ini se, poeti od-
gonetati polazei od autora ijim se delima bavio. Tako, na
primer, upravo ono to ini poetike konstante Jovanovie-
ve istoriografske proze: dar zapaawa, sposobnost razlui-
vawa bitnog od nebitnog, ivotnost, dinaminost i drama-
tinost,12 Jovanovi prepoznaje kao specifinosti Vukovog
portretisawa istorijskih linosti.13 Neto od zanata mogao
je preuzeti i od svojih omiqenih engleskih pisaca: romano-
pisca Xorxa Meredita ili uvenog portretiste Litona Strej-
ija. Smisao za psiholoko-socioloku analizu, ironinost,
vedrinu i ravnoteu duha, kao i bogovsku mirnou nad spozna-
jom komedije i tragedije ivota,14 osobine koje je Jovanovi
pripisivao Mereditovom delu, svojstvene su i naem piscu.
A paralelu izmeu Strejija i Jovanovia, uoavajui u oboji-
ce dramski talenat koji ih je odvukao u dramu nad dramama"

10 Videti predgovor kwizi: Slobodan Jovanovi, Portreti iz istorije

i kwievnosti, BeogradNovi Sad 1963, 9.
11 Filip Viwi, u: Sabrana dela Slobodana Jovanovia, tom 11.
12 Videti tekst Vladimira orovia o Slobodanu Jovanoviu kao isto-
riaru u okviru naslova Sedamdeset godina ivota g. Slobodana Jovanovia
(Politika, Beograd, 4. decembar, 1939, god. HHH, br. 11319).
13 Vuk kao slikar istorijskih linosti, u: Sabrana dela Slobodana Jova-
novia, tom 11.
14 Xorx Meredit, u: Sabrana dela Slobodana Jovanovia, tom 12, 493.

415
 istoriju, izvela je Isidora Sekuli s vrednosnim sudom u
korist naeg istoriara.15 Sam Jovanovi, pak, osvetqavajui
delo biografa koji je ruio mitove o idolima engleske isto-
rije viktorijanskog doba, ne samo da je predoio svoje shvata-
we ivota ve je, na izvestan nain, prejudicirao i vlastitu
sudbinu: Posle itawa Straia ostaje nam utisak da nad i-
votom svakoga od nas stoji neki ironian fatum, koji nas gu-
ra na pogrene puteve, namee nam poslove za koje nismo i
drugove s kojima se ne slaemo. Neskladan i sa samim sobom
i sa svojom okolinom, ovek, kad se samo taj wegov nesklad uo-
i, daje neprekidno grae za komine scene Kod oveka ima-
mo s jedne strane wegove misli, wegova oseawa, wegove sno-
ve; s druge strane, imamo wegov spoqawi uspeh ili neuspeh,
i imamo onaj prizor koji on prua drugim qudima: u svojoj
unutrawosti on moe preivqavati najuzvienije trenutke,
ali krivuqa wegovog kretawa kroz ivot strahovito je ne-
pravilna, kao to i silueta wegove linosti, onakva kakva
se ocrtava u oku ravnodunog posmatraa, ima neeg lucka-
stog."16
Sazrevajui kao kritiar, prelazei put od biografizma
i istoricizma ka psihologizmu i estetizmu, taj avolak"
(Puck", kako je sebe pseudonimom potpisivao) s kraja 19. sto-
lea, stasava izmeu dva velika rata u maga pisane rei, ija
se mo ne ogleda u superiornosti stila ve nadmonosti we-
govog stava. U sjajnoj plejadi srpskih intelektualaca sa po-
etka (dvadesetog) veka ni jedan nije imao toliku nadmo nad
obinim zemaqskim stvarima," tvrdi, za Slobodana Jovano-
via, Dragia Vitoevi.17
Uz saznawe da sam svojim prilogom tek dotakla neke od
kwievnih aspekata opusa naeg velikana, zavriu svoje iz-
lagawe pozivom: vratimo se delu Slobodana Jovanovia. Ne
samo zato da bi to delo u naoj kulturi dobilo zaslueno me-
sto, ve da naa kultura, konano, stane u red gde pripada.

15 Isidora Sekuli, Elizabeta i Eeseks, u: Teme, Novi Sad 1962,

338339.
16 Portreti Litona Straia, u: Sabrana dela Slobodana Jovanovia,
tom 12, 502.
17 Kritika u Skerlievo doba, iz predgovora Dragie Vitoevia, No-
vi SadBeograd 1975, kw. 10, 53.

416
VIAZOSLAV HROWEC

ITAWE ITAWA

Uopteno se, s generacije na generaciju, prenosi mi-

qewe da qudi itaju malo samo to to nikako ne odgova-
ra istini. U poreewu sa davnom prolou i sredwim ve-
kom, kada je broj pismenih bio nevelik, savremeni ovek na
prelazu dvaju posledwih vekova i milenijuma ita i previe,
iako dodue samo ono to mu je potrebno (dnevnu tampu,
razne prirunike, kataloge proizvoda, uxbenike i druge sli-
ne tekstove). Sama iwenica, meutim, da sve to sasvim si-
gurno ita, govori i neto bitno o danawoj planetarnoj
civilizaciji koja gotovo nita ni ne sakriva pred radozna-
lim pogledom svojih pripadnika. Ubeeni smo da i danas po-
stoje stvari koje se pred obinim svetom taje, samo to bi
one svojim razotkrivawem i naknadnim neprimeranim ita-
wem" naruile harmonine odnose unutar mnogih drutava.
Stvarna izvorita transcendencije u savremenom dobu su na-
uka i umetnost, i stvar je asti i prestia da wihova dostig-
nua i artefakti ne budu skrivani, da budu itani". O wima
moemo u svakom trenutku doznati gotovo sve, samo ako smo u
stawu, s jedne strane, pojmiti srcem wihovu slikovnost" i,
s druge strane, ovladati razumom wihovu argumentaciju.
Ako se, ipak, ograniimo samo na itawe beletristike,
veoma brzo emo shvatiti da je ona neuporedivo pristupani-
ja prevashodno onima koji ne mogu pratiti dokazne postupke
savremene nauke, niti razumeti skrivene posledice koje pro-
izlaze iz wihove primene. Qudi neprekidno ude za tuim
ivotnim priama, ne bi li time priu svog otunog ivota
obogatili uzaludnim snovima, nadama i ewama. Zato dosta
eto poseu, ako ve ne za delima vrhunske kwievnosti,
onda sasvim sigurno za raznim bestselerima i anrovima
jeftine literature. Na kraju krajeva, i gledawe filmova i te-

417
levizijskih serija jeste jedna vrsta itawa", dodue pojedno-
stavqena, ali upravo time popularnija.
Vrhunska kwievnost nikada u istoriji nije uivala pre-
veliku popularnost osim ako sluajno nije nudila razne
kakqive sadraje koji sa sutinom kwievnosti nisu ima-
li bitniju vezu, ili ako je nije pratio skandalozan ivot we-
nih tvoraca. Kada je 1960. godine Sen-Xon Pers, jedan od naj-
veih pesnika 20. veka, dobio Nobelovu nagradu za kwiev-
nost, wegove kwige su se u Francuskoj prodavale samo neznat-
no vie nego do tada. Pisao je pesme samo za pesnike, a uz to
ni wegov privatni ivot niim nije privlaio pawu obi-
nog itaoca. U isto vreme su krajwe jednostavni stihovi a-
ka Prevera, ne samo u Francuskoj nego na celom svetu, obja-
vqivani u velikim tiraima i u bezbrojnim izdawima, a to
traje sve do danas. Vrlo je verovatno da itawe Prevera od
strane velikog broja konzumeneta ima mnogo bitniji civili-
zacijski doseg nego itawe Sen-Xon Persa od strane nekoli-
cine odabranih. Povrh toga, itawe Preverovih pesama je sa-
svim sigurno bitniji in od odbijawa itawa bilo kakve po-
ezije. A ko zna da li oni koji danas daju prednost Preveru nad
bilo ime drugim od savremene poezije, nisu isti oni koji
znaju i neto vie o sutini i svrsi pesnitva, za razliku
od onih malobrojnih koji iz snobovskih pobuda itaju samo
najhermetinije pesnike (ak i kada ih uglavnom ne razumeju),
a pri tom se jo i ponose svojim uzvienim uinkom".
Ne smemo, naime, zaboraviti da za vrhunska dela svetske
kwievnosti prolih vremena smatramo danas veinom samo
klasina populistika dela, dok o onima koja su nekad vaila
za visoku" klasiku i bila pisana samo za mali krug odabra-
nih, niko vie ne haje. Iz ukupne svetske kwievnosti 2. ve-
ka nae ere, na primer, kao vrhunsko delo sauvan je do danas
samo populistiki qubavni roman Dafnis i Hloe starogrkog
pisca Longa, ili iz ukupne svetske kwievnosti 4. veka samo
populistika pesnika propovest Hera i Leandar starogrkog
pesnika Musaja, dok je sve drugo nestalo u tmini kwievne
istorije. Prema ovoj logici, oko 4000. godine iz ukupne svet-
ske kwievnosti 20. veka bie kao vrhunska u opticaju" samo
ona dela koja danas smatramo zabavno populistikom litera-
turom. Recimo romani avo u telu Rejmona Radigea ili Dobar
dan tugo Fransoaz Sagan, ili neki od romana ora Sime-
nona ili Agate Kristi. A sigurno i poezija aka Prevera,
ora Brasansa, aka Brela, Xima Morisona (Dorsi), Xona
Lenona (Bitlsi), Benija Andersona i Bjorna Ulvausa (ABBA),
Boba Dilena, Vladimira Visockog, Eltona Xona, Leonarda
Koena i drugih minstrela" prolog veka. Na kraju krajeva

418
ukupni dramski i pesniki opus Vilijama ekspira slovio
je u svom vremenu kao populistiko tivo".
Time zapravo elimo da kaemo da je ukus irokih slo-
jeva italatva na due staze veinom nepogreiv. A sva ve-
lika" i pretenciozna dela savremene svetske kwievnosti,
osim onih nekoliko koja je ve danas mogue smatrati klasi-
nim delima wenog populistikog" izdanka (kakva su na pri-
mer Paviqon br. 6 Antona Pavlovia ehova, Smrt u Veneciji
Tomasa Mana, Starac i more Ernesta Hemingveja ili Medved
Vilijama Foknera), najverovatnije e pasti u zaborav ve to-
kom sledea dva-tri veka. I nikakvo jadikovawe savremenih
nepriznatih velikana" nee promeniti neumoqivu iweni-
cu da ih niko ne ita. A ne ita ih uglavnom zbog toga, to
wihovo pripovedawe nije nita drugo nego mehaniko niza-
we stereotipnih grupa rei, bez obazirawa na slike sadrane
u wima" (Robert Grejvz).
Na osnovu neumoqive logike dolazimo, dakle, do zakqu-
ka da je svako itawe u prvom redu vrednovawe, a tek onda bi-
lo ta drugo. ak i obinu novinsku vest u dnevnoj tam-
pi vrednujemo prema kakvoi wenog prezentirawa, a kamoli
kwievna dela kojima povremeno zaiwujemo svoj otuan do-
sadan ivot. Kwievna dela nie estetske vrednosti, meu-
tim, moemo itati jedino onda, kada tim itawem teimo za
neim drugim, ne toliko za wihovim estetskim dosegom. Ili
ako iz ukupnog opusa nekog autora elimo izabrati ono najbo-
qe to je uopte napisao uglavnom pri sastavqawu raznih
antologija i hrestomatija. U ovom drugom sluaju to se moe
porediti sa ispirawem zlata u reci koja ba i nije toliko
zlatonosna. Tome uglavnom pristupaju pesnici i kwievni
kritiari, i to veinom radi toga, da bi sami odredili svoje
vlastito mesto u okviru odreene pesnike ili pripovedake
tradicije. Ali ne bi bilo na odmet da oni koji to rade pro-
itaju one najboqe tekstove i onda kada pate od zuboboqe ili
napada bubrega. Tako bi veoma brzo shvatili da svaki izvan-
redan, ak genijalan stih gubi bilo kakvu vrednost na fonu
wihovog dramatinog patofiziolokog stawa.
Iz toga proizilazi da itawe, a dakle i vrednovawe, jesu
stvar ivotnog konfora i psihike staloenosti. itawu
pribegavamo kada nam je potrebno malo vie transcendenci-
je, nego to nam na vlastiti, stresovima rastrzan ivot
moe pruiti. itawe je zapravo vid sawarewa, koje nikada
nije identino sa sadrajem napisanog. italac svaki tekst
oblikuje prema sadrajima sopstvene svesti, dakle prema uspo-
menama na svoj protekli ivot i na sve to je u ivotu ste-
kao kao zbir najraznovrsnijih znawa. A to je delo harmoni-

419
nije, vieslojnije, podlonije brojnim interpretacijama, tim
ima vei odziv kod italatva. Jer navodi na nasluivawe
neega to je u stvarnom svetu oveka skriveno. Ali takve
osobine nemaju samo sloena vioslojna dela graena na na-
in lavirinta, ve i naizgled veoma jednostavni i transpa-
rentni tekstovi (recimo) primitivne poezije, molitava, zen
koana, haiku stihova ili tekstovi koji belee razne mitske
dogaaje. Nasluivawe skrivenih svetova" i skrivenih zna-
ewa" ne proizilazi samo iz izrazito zahtevnog hijeroglif-
skog izraza (kao, na primer, kod Gongore i Malarmea), ve u
prvom redu iz kontrapunktalnih odnosa elemenata predmetno-
sti u okviru sadrajne strane dela (kao naprimer kod Rilkea
ili Kavafija).
Svako itawe je zapravo ovladavawe odreenom natulno-
u, dakle neime to nam do tada nije bilo dostupno ali
tako je, na kraju krajeva, i itawe telefonskog imenika. Sve
ee se na televizijskim ekranima pojavquje tekstovi najava
koje najavqivai u tom trenutku izgovaraju; to je praksa koja
rauna na zajedniko delovawe vizuelnog i auditivnog u pro-
cesu ovladavawa sadrajima koji su nam do tada bili nedo-
stupni, natulni". I televizija, dakle, potpomae povratak
itawu, ega u wenoj ranijoj istoriji nije bilo. Ovde je, za-
pravo, re o pretpostavci da je in itawa, nakon toliko ve-
kova peripetija s napisanim, mnogo dubqe kodiran u oveko-
vim genima nego puko posmatrawe stvari i prizora. To to
gledamo je, zapravo, mnogo skrivenije od onoga, do vizuel-
ne strane ega dopiremo posredstvom srca i inteligencije.
Filmska perfekcija se u posledwim decenijama veoma pri-
bliila itawu" ak i onih najskrivenijih aspekata objek-
tivne stvarnosti, ali jo uvek, i to veoma esto, podbacuje u
procesu vizuelnog prikazivawa psihikih stawa oveka. To
joj najboqe polazi za rukom uglavnom onda, kada ta stawa pri-
kazuje u obliku simbola iz grupe prirodnih elemenata i poja-
va. Onda se itawe" filma najvie pribliava recimo, i-
tawu romana ili pripovetke.
itawe ne moe nestati, ak ni u sluaju nestanka pi-
sma. ta je bilo, ako ne itawe", sluawe o mitskim doi-
vqajima junaka i bogova za vreme nonih bdewa oko vatri u
preistorijskom dobu? itati" je zapravo mogue i sluawem
proitanog ili izgovorenog, prvenstveno ako je slualac ne-
pismen ili ima oteen vid. Samo itawe tekstova napisa-
nih hijeroglifskim pismom (na primer staroegipatskih ili
majskih) verovatno je neto drugo, do li samo sluawe istih
tekstova, koje ita neko drugi iz hijeroglifskih predloaka.
Jer tamo i slika, kojom je prikazan odreeni glas, ulazi u

420
korpus asocijativnih podruja pri itawu. U naoj latinici
ili irilici samo se, zapravo, slovo o moe asocijativno
dovesti u vezu sa napuenim usnama koje izgovaraju wegov au-
ditivan ekvivalent; sva ostala slova ne podseaju vie ni na
ta uhvatqivo". Time smo, verovatno, uskraeni bar za jedan
metafiziki apekt napisanog, onaj koji je direktno u vezi sa
mitologijom odreenog naroda i jezika.
U stvari, itawe ne moe nita nedoknaditi, ak ni u
onom delu qudske populacije koja je prilagoena da auditivno
usvaja svaki napisani tekst. Ima uenika koji ue naglas, jer
im je potrebno uti proitani tekst; ali, pre toga, oni ga
svakako moraju proitati. Opte je poznato da qudi najboqe
ue strane jezike pomou raznih nosaa zvuka; samo to je po-
trebno znati i pisati na tom jeziku koji ti isti qudi ue, a
to nije mogue postii bez uxbenika. ovek e i u buduno-
sti, najverovatnije, biti osuen na itawe, bez obzira na sve
domiqatije prezentirawe napisanog kojim ga usreuju" no-
va tehnoloka dostignua.
Verovatno najzahtevnija vrsta itawa jeste itawe poezi-
je jer se sa wime ne moe izjednaiti nikakvo itawe, ak
ni itawe najkomplikovanijih tekstova visoke" nauke (na
primer, matematike i fizike). Vrhunska poezija je, ta vie,
superiornija od bilo koje nauke, i to prvenstveno zbog toga
to je neuporedivo vieznanija. Ona je, zapravo nauka svih
nauka" jer navodi na privid da je sve vidqivo i nevidqivo u
woj samoj obuhvaeno. Najzrelija dela pojedinih pesnika za-
stupaju ukupnu kulturu i civilizacijski nivo naroda kome
pripadaju, to znai da wihovo itawe nije i ne moe biti
samo in razonode. Izuzetne pesme ne itamo zbog sopstvenog
zadovoqstva, ve i zbog toga, ne bi li zavirili u odaje do tada
zakquane sa mnogo brava. Ali i pored toga esto otkrivamo
da ni nakon godina wihovog neprestanog iitavawa nismo u
stawu da ih razumemo. Tu se, zapravo, radi o iwenici da ni-
jednoj pesmi nije previe stalo do toga da do kraja bude ra-
zotkrivena", ve pre do toga da italac u procesu ovladavawa
wome nasluti ono, ega nema. itawe poezije ne navodi na
smisao napisanog, ve samo indukuje u nama sve konfuznije i
protivrenije emocije na ono, to pesma samo pokuava da
prikae. A to neto je uvek Odonud i obitava negde u natul-
nim i nadinteligebilnim sferama. Ne moemo ga u potpuno-
sti obuhvatiti ulima, niti emo uspeti da ga intelektom
ovladamo; u stawu smo samo da ga naslutimo kao nagovetaj
neega, to uspevamo samo maglovito da zamislimo. Vrhunsku
poeziju treba itati bez ikakve nade da emo je shvatiti; nat-
pis na ulazu u pakao kod Dantea (ko ue, nek svake nade se

421
okane!") ne odnosi se, zapravo, na pakao, ve na samu poeziju.
Poezija je pakao za one koji nisu sposobni da je shvate, a raj
za one druge koji wome hrane svoje ewe za nadulnim sveto-
vima. itawe poezije zapravo i nije itawe; to je stawe ne-
prestanog oajavawa nad iwenicom da o brojnim stvarima,
koje nam uopte nisu poznate, ne znamo apsolutno nita.
Usredsreeno itawe poezije je zapravo razotkrivawe neumo-
qive iwenice da smo toga svesni.
itawe tekue pesnike produkcije je u danawe vreme
ipak veoma lagodan in. Savremeni pesnici, naime, govore
veinom samo o svom rastrzanom biu i o mitologiji" svog
privatnog ivota to znai da su providni sve do svog
najneopozivijeg nestanka. iwenica da poezija danas zastupa
jedino sebe samu, jeste dodue epohalan revolucionarni zao-
kret u istorijskim preobraajima svih wenih poetika, samo
to je ovu revoluciju mogue pozitivno vrednovati jedino u
odnosu na dela najveih savremenih pesnika, a uopte ne u
odnosu na dela wihovih epigona i podraavalaca. Oni prvi
su, naime, sposobni da ak i najobinije delatnosti i prizo-
re iz svog privatnog ivota uzdignu na nivo mita i obreda,
tako da je itawe wihovih tekstova slino ovladavawu kla-
sinih tekstova prolosti. Jednostavno reeno, wihovi sti-
hovi se ine kao da izviru iz same sutine sveukupnog posto-
jawa, iako tu sutinu preko wih nije mogue dosegnuti. S
druge strane, savremenim pesnicima maweg formata nedostaje
upravo to, to ni treerazrednim drevnim pesnicima nikada
nije nedostajalo: pripadnost odreenom pogledu na svet ili
konfesionalnim sistemima, kao i dosluh sa obrednim radwa-
ma u kojim je pesniki tekst bio samo sredstvo za dosezawe
neega drugog. Zato su jo i drugorazredni drevni pesniki
tekstovi privlaniji od naizgled boqih pesama savremenih
autora? Zbog toga to znaewski slojevi onih prvih jesu u ne-
prestanom dosluhu, ak u uzajamnom samoodnoewu sa kolek-
tivnim civilizacijskim obrascima miqewa, dok ovi dana-
wi korespondiraju veinom samo sa intelektualnom pra-
zwikavou wihovih autora. Poezija starog i sredweg veka je
uvek bila u slubi neeg drugog, iju sutinu je neprekidno
pokuavala da dosegne, ne posveujui toliko pawe sebi sa-
moj. Ova danawa govori samo za sebe, a sve ostalo slui sa-
mo wenom sopstvenom uzdignuu. Ali ako pesnik nita osim
sebe samog ne primeuje, ako ne izraava svoj odnos prema
svemu to je bilo, to jeste i to e biti, ako ne uspeva da
dopre do jezgra vlastite civilizacije, mora biti nita mawe
no genijalni versifikator da bi nas bar tim aspektom svog
dela primorao da ga itamo.

422
 Iscrpqenost u modernoj umetnosti 20. veka treba shvati-
ti kao direktnu posledicu itawa" besadrajnih kwiev-
nih, likovnih i muzikih artefakata, koja u prvi plan nepre-
stano istiu svoju znaewsku prazwikavost, oblikovanu, dodu-
e, na atraktivan nain na nivou izraajnih sredstava, ali i
pored toga definitivno nitavnu i zato neizrecivo dosad-
nu. Tek je postmodernistika senzibilnost u drugoj polovini
prolog veka poela da umetnikim delima vraa izgubqenu
intencionalnost, ali, opet, na nain toliko eklektian da je
svako wihovo itawe postalo tek puko lutawe u preobilno-
sti" (Milan Rufus) to je, opet, doprinelo obeshrabri-
vawu konzumenata umetnosti. Da bi bilo itqivo", svako
umetniko delo (kwievno, likovno, muziko) mora biti u
dosluhu sa srediwim tewama sveukupnog civilizacijskog
miqewa, bez obzira ta to miqewe uopte jeste. I mora
ga prezentirati preko pesnikih slika, metafora i alegorija,
ili preko suzvuja boja i tonova koji, na jednoj strani, udovo-
qavaju srcu, a na drugoj strani intelektu itaoca".
Mnogima verovatno nije sasvim jasno, ta uopte znai
formulacija srediwa tewa sveukupnog civilizacijskog mi-
qewa, kada je svet ideoloki i konfesionalno toliko is-
parcelisan, da optu saglasnost o bilo emu nije mogue po-
stii. Prema zadrtom stanovitu ideolokog ili konfesio-
nalnog miqewa, postii ovu saglasnost je zaista nemogue,
ali iz ugla izvanrednog filma, zanimqivog romana, atraktiv-
ne slike ili pesme, u kojima su autori u stawu distancirati
se od svega to nas kao planetarnu civilizaciju razvrstava u
uzajamno neprijateqske formacije, jedinstvo postoji, itekako.
ovekova sudbina, sadrana u dopadqivom umetnikom delu u
svim delovima ove nae planete je jednako itqiva", a to
znai da je upravo umetnost (kao i nauka) onaj medij" koji
nas ujediwuje u nedeqivu celinu. Upravo je itqivost" umet-
nosti (kao i primenqivost nauke) to, to moramo imati ne-
prestano na umu, kako bilo ta stvaramo.

Prevela sa slovakog
Kristina Kova

423
SVEDOANSTVA

In memoriam

NOVICA PETKOVI
(19412008)

IVAN NEGRIORAC

U ZNAKU RAVNOTEE
TEORIJSKOG I ISTORIJSKOG UMA

Da je znatno vea kultura od srpske izgubila prouavaoca

kwievnosti kakav je Novica Petkovi, bio bi to i za wu
izuzetno teak gubitak. U srpskoj nauci o kwievnosti ve je
bolest, a pogotovo smrt Novice Petkovia predstavqala doga-
aj koji se, sasvim u duhu paradoksalne delotvornosti optih
mesta, moe jedino opisati kao nenadoknadivi gubitak. Neo-
bino je kako, u pojedinim situacijama i u vezi sa pojedinim
stvaraocima, ak i opta mesta i rei automatizovanog zna-
ewa poiwu da dobijaju udesan sjaj i sugestivnost. Tako i
smrt Novice Petkovia poiwe tu sintagmu nenadoknadivog
gubitka da osvetqava priguenom svetlou neeg stranog i
jezovitog. Jer gubitak Novice Petkovia ne moe, odista, ni-
ko i nita da nadoknadi. U toj meri je re o neponovqivom,
jedinstvenom liku moderne srpske teorijske misli, te kri-
tike i kwievnoistorijske delatnosti da opte mesto ne-
krolokih tekstova poiwe da progovara kao moni stilo-
tvorni inilac.
Mnoge poslove u srpskoj nauci o kwievnosti Novica
Petkovi je obavio na najtemeqniji nain. Niko u srpskoj
nauci, primera radi, nije tako podrobno i duboko osvetlio
prirodu pesnikog jezika (Jezik u kwievnom delu, 1975), nije
doslednije promiqao formalistike, strukturalistike i
semiotike perspektive u tumaewu kwievnosti (Od for-

424
malizma ka semiotici, 1984; Elementi kwievne semiotike,
1995), nije postavio pitawe poetikih specifinosti srpske
kwievnosti (Ogledi iz srpske poetike, 1990), nije tako ana-
litiki usredsreeno (korwainim hodom", kako on sam ree
u jednom intervjuu 1997. godine) obavqao kwievnoistorij-
ske analize dela mnogih naih pisaca, a pre svega Borisava
Stankovia, Miloa Crwanskog, Momila Nastasijevia, Vas-
ka Pope, Branka Miqkovia i drugih (Dva srpska romana,
1988; Lirika Miloa Crwanskog, 1994; Lirske epifanije Milo-
a Crwanskog, 1996; Nastasijevieva pesma u nastajawu, 1995;
Ogledi o srpskim pesnicima, 1999), nije tako spremno pokazao
vanost tekstolokih i filolokih predradwi za vaqano
utemeqewe tumaewa kwievnih dela (kritika izdawa Mom-
ila Nastasijevia, 1991; te Vladislava Petkovia Disa, 2003)
itd. Novica Petkovi je sve svoje poslove obavqao sa vanred-
nom usredsreenou i analitikom prefiwenou, pa sama
pomisao na to ta je on jo mogao da uini, suoava poznava-
oca srpske nauke o kwievnosti i kulture sa, odista, jezovi-
tim oseawem odsustva i praznine. Ta iwenica praznine
nastale odlaskom Novice Petkovia ne moe se zaboraviti
niti iim nadoknaditi; sa tom se iwenicom moemo samo, s
tekom mukom i ogromnom tugom, pomiriti.

Svoje rasprave o kwievnosti, ma kako one bile intoni-

rane kwievnokritiki ili kwievnoistorijski, Novica
Petkovi je redovno i veoma vrsto teorijski fundirao. Uo-
stalom, on je jedan od teorijski najspremnijih prouavalaca
koje je srpska kwievnost uopte imala. Otuda je u wegovim
tekstovima esto nejasno ta je, zapravo, primarni ciq is-
traivawa: da li utvrivawe naelnog, opteteorijskog sa-
znawa ili konkretnog, interpretativnog umea. U toj saznaj-
noj ambivalenciji i dvostrukoj kompetenciji najprimerenije
bi bilo konstatovati da je osnovni Petkoviev istraivaki
horizont sadran u ravni istorijske poetike, discipline ko-
ja uspeno ujediwuje kako teorijske tako i kwievnoistorij-
ske aspekte.
Petkovieve dvostruke, kwievnoteorijske i kwievno-
istorijske kompetencije lako se mogu prepoznati i u posled-
woj, za autorova ivota objavqenoj kwizi Poezija u ogledalu
kritike (Matica srpska, Novi Sad 2007). U prvom tekstu, po
kojem je i cela kwiga naslovqena, Poezija u ogledalu kritike
(O vezanome i slobodnom stihu), autor je osnovnu pawu posve-

425
tio stihovanom govoru kao strukturnom iniocu koji je, ini-
ciran modernistikim i avangardnim poetikama, doiveo to-
kom 20. veka radikalnu promenu. Opti okviri tih promena
veoma su dobro poznati kwievnoj istoriografiji, posebno
eksplicitni stavovi iznoeni u programima i manifestima
itavog niza pesnika ove epohe, ali nisu najjasnije razmere
tih procesa, kao i osobene wihove posledice u domenu seman-
tike strukture pesnikoga teksta.
Pojavu slobodnog stiha, primera radi, Petkovi e izu-
avati, s jedne strane, u odnosu na vezani stih i na razliite
postupke destruisawa wegovih sistemskih oblika ritmike
organizacije, istraujui ta je od (metriki) vezanoga sa-
uvano, a ta se razgrauje"; s druge strane, slobodni stih
Petkovi razmatra u odnosu na prozni govor, kako onaj orga-
nizovan po periodima, a poznat iz antikih retorika, tako i
konverzacioni govor, poznat iz svakodnevnog ivota i od-
govarajueg tipa komunikacije. Ovim svojim tekstom Novica
Petkovi je ponudio jedan od najvanijih srpskih priloga
koji streme preciznijem definisawu pojma slobodnog stiha,
ime je jo jednom potvrdio znaaj vlastitih radova za razvoj
teorije stiha i versifikacije kao teorijske discipline.
U tekstu emu slui stilistika Petkovi se pozabavio
elementarnim odreewem ove teorijske i kritike discipli-
ne. Meu srpskim prouavaocima kwievnosti nema istra-
ivaa sa tako izrazitim stilistikim, pa i lingvistikim
kompetencijama, a to se na planu teorijskog razumevawa sa-
mih osnova stilistike kao discipline jasno moe prepozna-
ti upravo u ovom Petkovievom tekstu. Potvrujui, naime,
znaaj lingvistike za moderno utemeqewe nauke o kwievno-
sti, Petkovi je paqivo ukazivao na izvore stilogenosti",
prepoznavajui ih na razliitim nivoima jezike strukture.
Drei se opteg stava da stilogenost ima svoj izvor u re-
dundantnome, da iscrpquje redundantno, koje postoji tek u
svom odnosu prema relevantnom", Petkovi je paqivo pre-
traivao jezike slojeve, od fonetskog/fonolokog, proso-
dijskog, leksikog, sintaksikog, pa do nemih znakova", utvr-
ujui ta sve moe realizovati stilske efekte.
No, za prepoznavawe izvora stilogenosti nije dovoqno
samo poznavawe jezike strukture nego i razumevawe jezikih
funkcija u komunikativnoj situaciji, a naroito u kontekstu
kulturolokih sistema. Isto tako, za samo tumaewe kwiev-
nog dela od najvee mogue vanosti jeste sagledavawe onoga
to Petkovi naziva prostor kwievnog teksta", u kojem va-
qa utvrditi ta je to centar a ta periferija. Razmatrawe
stilistikog pojmovnika, te pitawa svrhe i ciqa istraiva-

426
wa, kako u domenu kwievnosti (kwievna stilistika) tako
i u domenu jezika (lingvistika stilistika), zadobilo je sa
ovim tekstom Novice Petkovia jedan odista briqantan ob-
lik. Taj tekst, naime, ne predstavqa samo izraz najprodubqe-
nije i najlucidnije argumentacije koja je na srpskom jeziku is-
pisana nego i u znatno irim okvirima on predstavqa izu-
zetno ubedqiv pledoaje u korist stilistike kao discipline.
Tekstovi Poezija u ogledalu kritike (O vezanome i slobod-
nom stihu) i emu slui stilistika objavqeni su, inae, u
dvama zbornicima, tanije hrestomatijama koje je za potrebe
studenata Filozofskog fakulteta u Srpskom Sarajevu nai-
nio Novica Petkovi. Te dve kwige dodatno svedoe koliko
je i toj, pedagokoj i profesorskoj delatnosti Petkovi po-
sveivao pawe. Inae poznat po sjajnom nainu izlagawa u
kojem, analitiki izuzetno mono, postupno vodi ka saznaj-
nom klimaksu, on je u ovim hrestomatijama paqivo birao
tekstove koji sadre mnoge kvalitete do kojih je i on lino
drao, a i koje je negovao u svom naunom saznawu i stilu iz-
lagawa. U zborniku Poezija i kritika (Zavod za uxbenike i
nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo 2002), kojem je na uvodno
mesto stavio svoju raspravu o vezanom i slobodnom stihu,
Petkovi je sve tekstove grupisao u dve skupine: u prvoj se
razmatraju opta teorijska i kwievnoistorijska pitawa, a u
drugoj problemi tumaewa pesnikih tekstova. U zborniku su
zastupqeni strani autori poput Edgara Alana Poa, Pola Va-
lerija, Tomasa Sternsa Eliota, Emila tajgera, Jurija Lot-
mana, aka-Anrija Borneka, Jirga Petera Ria, a od domaih
Vojislav uri, Dragia ivkovi, Miodrag Pavlovi, Ni-
kola Miloevi, Nikola Koqevi i sam Novica Petkovi.
Iz ovog izbora moe se poneto zakquiti o tome kakav na-
in miqewa i koje autore je Petkovi naroito potovao.
Zbornik Publicistika stilistika (Zavod za uxbenike i
nastavna sredstva, Srpsko Sarajevo 2003), u kojem je uvodni
tekst emu slui stilistika, naiwen je zato da prui stu-
dentima dodatna obavetewa o prirodi stilistike kao teo-
rijske discipline, ali i da ponudi praktina uputstva za ne-
govawe kako odreenih stilskih kvaliteta tako i izvesnih
kritiko-publicistikih anrova. U odeqku posveenom teo-
rijskim pitawima zastupqeni su tekstovi Pjera Giroa, Roma-
na Jakobsona, Nova Vukovia, Novice Petkovia, Milorada
Radovanovia i Krunoslava Prawia; praktina uputstva sa-
drana su u tekstovima Aleksandra Belia, Bogdana Popovi-
a i Dragie ivkovia; primere za anrove publicisti-
ke stilistike" predstavqaju tekstovi Jovana Skerlia, Marka
Ristia, Milana Bogdanovia, Stanislava Vinavera, Virxi-

427
nije Vulf, ila Lemetra, Jovana Duia, Bogdana Popovia
i Rada Drainca. O stilskim aspektima kwievnog dela No-
vica Petkovi je raspravqao sa izuzetnom teorijskom spre-
mom, ali i izgraenom vetinom i rafinmanom, a takve kva-
litete umeo je da prepozna i u tekstovima drugih prouava-
laca.
Utemequjui svoj pristup kwievnom delu, Novica Pet-
kovi je naroitu pawu posveivao strukturalistikim i
semiotikim osnovama teorijske misli. Roman Jakobson, u
tom smislu, predstavqa jednog od najvanijih intelektualnih
junaka znaajnih za wegov, Petkoviev teorijski pristup kwi-
evnosti. Dodirnih taaka je, odista, mnogo, poev od forma-
listikih istraivawa, pitawa pesnikog jezika, versifika-
cijskih analiza, lingvistikih osnova teorijske misli, teo-
rije komunikacionog ina i jezikih funkcija, semiotikih
konsekvenci itd. U pogledu jasnijeg definisawa Petkovie-
vog odnosa prema Jakobsonu, ali i dubqeg razumevawa Jakob-
sonovih naunih dometa, veoma je znaajan Petkoviev tekst
nastao kao pogovor uvenih, sutinski vanih razgovora Ro-
mana Jakobsona sa svojom posledwom suprugom Kristinom Po-
morski. Ta je kwiga od najvee mogue pomoi svakome ko hoe
da sagleda teorijske finese i razvojne amplitude Romana Ja-
kobsona, pa je za srpske itaoce izuzetno vano to im je ona
dostupna i u prevodu. Ono to je iz tih razgovora Petkovi
izdvajao, poznavaoca lingvistike i teorije kwievnosti nee
nimalo iznenaditi, ali kao celina predstavqa sjajan uvod u
tumaewe Jakobsonovog dela. Petkovi, pri tom, sa pedago-
kom postupnou istie radove o problemima fonologije,
pesnikog ritma, folklora, kwievnog vremena, jezikih i
kwievnih formi, moderne poezije, jezikih funkcija, meta-
forikog i metonimijskog naela, pojmova varijantnosti i
invarijantnosti, selekcije i kombinacije, motiva i funk-
cije, naunih kola formalizma, strukturalizma, semiotike
itd. Postavqajui Jakobsonovo delo u kontekst pre svega lin-
gvistike i nauke o kwievnosti, a delimino i komparativ-
ne estetike, Novica Petkovi je znaajno doprineo da se sa-
gleda epohalna vanost ovog naunika najvieg svetskog for-
mata i uzbudqivog, internacionalnog ivotnog puta.
Teorijski horizont nije za Novicu Petkovia predsta-
vqao ograniewe nego podsticaj za daqi istraivaki napor.
On je, naroito od poetka 90-ih godina, sve ee svoj is-
traivaki rad usmeravao ka kwievnoistorijskom horizon-
tu. Svojim kwievnoistorijskim raspravama o srpskoj kwi-
evnosti Novica Petkovi je nastojao da osvetli poetike
mene koje su se zbile u srpskoj kwievnosti 20. veka, a naro-

428
ito da u tim menama prepozna ta se to deavalo u samoj
strukturi kwievnog dela, kao wegov imanentan, unutrawi
inilac. U tom smislu je eksplicitna poetika nekog pisca
ili itavog pokreta za Petkovia predstavqala tek polaznu
taku za otkria imanentnih poetikih promena koje, esto,
jesu u punome saglasju sa programskim i manifestnim stavo-
vima autora, ali ponekad mogu sasvim da prevaziu poetnu
ideju i da izazovu nepredviene i nepredvidqive poetike
posledice. Petkovieva minuciozna istraivawa sva su usme-
rena ka sagledavawu takvih saglasnosti i, eventualnih, nesa-
glasnosti na kojima i poiva mo individualnog talenta u
odnosu na zadatosti tradicije.
Petkovi je sa naroitim rafinmanom osvetqavao ima-
nentne poetike promene u srpskom pesnitvu 20. veka. U
tekstu Doprinos Milana Rakia razvoju modernog srpskog stiha
on je, nakon ranijih istraivawa u kojima je istakao znaaj
Duia i Rakia za izmene u nainima organizovawa sintak-
se i intonacije u srpskom vezanom stihu, sada doao do no-
vih uvida. Saglasivi se sa ocenom da je u poetikom, pa i
versifikacionom smislu Dui bio dinamian, a Raki sta-
tian pesnik, Petkovi je, ipak, ukazao na elemente koji Ra-
kiev stih ine dinaminim. Re je o pojavama ritmikog
seewa" standardnog jedanaesterca, seewa o kojem je i sam
Raki govorio u svojoj poetikoj ispovesti Branimiru osi-
u (videti wegovu kwigu Deset pisaca deset razgovora, Beo-
grad 1936). Petkovi smatra da takvog Rakia, sklonog da is-
kuava postupak ubrzawa i nereda koji nas odvodi od parna-
sovski ve uspostavqenog reda", tek treba otkrivati i istra-
ivati.
Petkovievo itawe poezije Sime Pandurovia, u tekstu
Uvod u prouavawe Pandurovieve poetike, jo je sloenije i
bogatije, jer obuhvata ne samo ritmike nego i tematsko-mo-
tivske inioce, tanije wegovu poetiku u celini, ukquujui
i iri kwievnoistorijski kontekst. U sredite istrai-
vake pawe stavqeni su, s razlogom, fenomeni pesimizma i
uenosti, depatetizacije i depoetizacije, ali naroito este-
tika runog i dekadencija, te wihovi refleksi na Panduro-
vievu poeziju u celini, a posebno na qubavnu tematiku, na
motiviku mrtve drage itd. Sagledavajui Pandurovia u kon-
tekstu srpskog pesnikog moderniteta, Petkovi istie zna-
aj za konstitutisawe novog pesnikog senzibiliteta, a po
wemu najizrazitija taka razlikovawa sadrana je u wegovom
zalagawu za estetiku runoga kakve pre wega u srpskoj kulturi
nije bilo. Opisujui stilsko-poetiku poziciju Pandurovia
i Disa u odnosu na Duia i Rakia Petkovi je izrekao ta-

429
nu ocenu da Pandurovi i Dis blii su simbolizmu, sa pre-
poznatqivim obelejima dekadence", a Pandurovieva poezi-
ja je, kad je najboqa, takoe jedan vid deromantizovanog roman-
tizma". Izuzetno kompleksna i bogata, Petkovieva rasprava
o Pandurovievoj poeziji predstavqa sjajan analitiki trenu-
tak srpskog kwievnoistorijskog istraivawa.

Novica Petkovi je, kao prouavalac kwievnosti, u svom

razvojnom putu krenuo od snanog teorijskog utemeqewa ka
sve izrazitijem sagledavawu dinamikih, dijahronijskih aspe-
kata kwievnosti kao celine. U tom pogledu on je preao
slian put kao i ruski formalisti, pod ijim neposrednim
uticajem je i zapoeo svoju intelektualnu avanturu. Lako je
prisetiti se kako su formalisti, posle monih teorijskih
saznawa o prirodi kwievnosti, o pesnikom jeziku, metri-
ko-ritmikoj strukturi, narativnim postupcima i anrovima
itd., pregnuli, najvie zahvaqujui radovima Jurija Tiwano-
va i Borisa Ejhenbauma, da osvetle prirodu evolucionih to-
kova kwievnog niza.
Tako neto je, na planu prouavawa srpske moderne i
avangardne kwievnosti, preduzeo da obavi Novica Petko-
vi. On je dosta toga uradio, ali ostaje gorak utisak da je
mnogo toga ne samo mogao nego i morao da obavi. Prerana
smrt uinila je da wegova kwievnoistorijska sagledavawa
ne zadobiju onakvu empirijsku obuhvatnost kakva bi bila po-
eqna i koja bi dovela do razmera jedne istorije srpske kwi-
evnosti 20. veka. Tako neto Petkovi nije napisao, premda
je izradio jedan nacrt, skicu takve celine koju je izloio u
Istoriji srpske kulture (1994).
Kada ve pomiwemo nezavrene poslove, vaqa se prise-
titi da je Novici Petkoviu prirodno pripadalo da napie
celovitu teoriju kwievnosti. On je to, pre vie od dvadeset
godina, i zapoeo da pie. Sada, kada Novice Petkovia ne-
ma i kada wegovi potovaoci i prijateqi sa gorinom mogu
da meditiraju o prolaznosti ivota i o wegovoj nedovoqno-
sti za krupne stvaralake rezultate, moemo zakquiti kako
wemu nisu ba bila neophodna dva ivota: dovoqno bi bio i
jedan ivot, ivot prosene duine, u kojem bi penzionerski
dani mogli biti iskorieni za dovravawe zapoetih po-
slova. Sudbina mu u tom pogledu nije, naalost, bila naklo-
wena. Otuda se, s bolom i tugom, seam jednog razgovora u ko-
jem sam se, uz briqantne znalce Svetozara Petrovia i Novi-

430
cu Petkovia, naao i ja, negde krajem 80-ih godina, u Novom
Sadu. Petkovi je tada kazivao kako upravo pie jednu teoriju
kwievnosti, a za taj posao mu treba ne vie od dve godine.
Kada je, neto kasnije, Petkovi otiao, Petrovi je setno
promrmqao kako Petkovi, izgleda, jo nije shvatio da mu ni
deset godina nee biti dovoqno da zavri ta je naumio. Po-
kazalo se, naalost, da je mudri skeptik Svetozar Petrovi
bio u pravu: Novica Petkovi takvu teoriju nije stigao da na-
pie ni za narednih dvadeset godina.
To, s jedne strane, svedoi o teini posla, ali, s druge
strane, podsea i na iwenicu da je poetkom 90-ih godina
Petkovi na Filolokom fakultetu u Beogradu preuzeo na-
stavu srpske kwievnosti 20. veka, to ga je svakako omelo da
poetni naum izrade teorijske sinteze odista realizuje. Od
tada, od poetka 90-ih, on je svoju kreativnu energiju usmerio
ka ostvarewu pune ravnotee teorijskog i istorijskog uma, a
to je znailo da se umesto prevashodno teorijskog saznawa sve
vie orijentie ka istorijskopoetikim i kwievnoisto-
rijskim istraivawima. U tim raspravama Petkovi je redov-
no ispostavqao izrazito teorijske pretpostavke od kojih je
polazio, a potom je pouzdano vodio ka uvidima koje vaqa pot-
punije protumaiti prevashodno na planu istorijskih mena
srpske kwievnosti. Disciplinarni horizont Petkovievih
kwievnoistorijskih rasprava jeste, pre svega, jedna moder-
nizovana, u formalizmu, strukturalizmu i semiotici uteme-
qena istorijska poetika. Ako je ita novo u kwievnoisto-
riografskom radu ponudio Novica Petkovi, onda je to upra-
vo koncept i vetina sa kojom je strukturni inilac kwi-
evnog dela sagledavan kao deo dinamikog procesa srpske
kwievnosti. Tako su na prisan nain usaglaene moi sna-
nog teorijskog i koncentrisanog istorijskog pristupa srp-
skoj kwievnosti 20. veka. Taj susret teorijskog i istorijskog
dao je onoliko mone, dubinske uvide koliko je, neminovno,
morao da suzi irinu i ekspanzivnost kwievnoistorijske
perspektive. Gubici u tom pogledu nisu toliko veliki koliko
su dobici, na drugoj strani, odista impresivni. U tim dobi-
cima i treba prepoznati ono dragoceno to su kwievno-
istorijske rasprave Novice Petkovia donele srpskoj kwi-
evnoj misli.

431
DRAGAN HAMOVI

SRPSKA PELA OD GRAANICE

Pripadam narataju studenata Filolokog fakulteta u

Beogradu kojem je dopalo da bude svedok dolaska profesora
Novice Petkovia na katedru, na predmet Srpska kwievnost
HH veka (1992), ba onda kada smo i sami bili nadomak da se
ponesemo sa tim gromadnim, nepreglednim korpusom ispitne
lektire i literature. Glas to je Petkovia pratio bee dvo-
znano intoniran, izmeu zazora i respekta. Najpre je taj ne-
autorizovani, sveznajui glas, to se prenosio po fakultet-
skim hodnicima i sluaonicama, ukazao na novopridolog
profesora kao na previsoku prepreku olakom pristupu i pra-
zwikavoj verbalnoj pirotehnici tako miloj studentima i
povrnoj mladosti kao takvoj. Ali, prva neodreena predsta-
va potisnuta je onime u ta smo se mogli sami odmah uveriti
da smo na neoekivanom dobitku. Jer dobili smo predavaa
ija je suverenost u prenoewu bitnih i biranih znawa pri-
dobila i pobudila bukvalno sve nas koji smo nalazili u se-
bi makar zrno razloga da kwievnost studiramo. Radoznalost
slualaka ubrzo se pretvarala u sve produbqenije zanimawe,
u pomno (sporogoree) oduevqewe onim to smo primali od
Profesora, sluajui ili itajui. Petkovievo uporedno
itawe dva srpska romana (prekretnih Neiste krvi i Seoba)
bilo je podsticajno otkrie: koliko je temeqilo odreene po-
glede jo i vie nas je otiskivalo daqe, u pokazanom sme-
ru (pa dokle ko dospe). A upravo tada pojavio se i prirei-
vaki raritet opusa jednog raritetnog autora, kritiko izda-
we Momila Nastasijevia, u naknadnoj pratwi zbirke ogleda
proistekle iz toga izuzetnog Petkovievog istraivakog is-
kustva, Nastasijevieva pesma u nastajawu (1995). (Danas mi se
ini ne samo da je Nastasijevi u Petkoviu naao svoga ne-
zamenqivog, kongenijalnog tumaa na nain mistian ko-
liko i nauan nego da je bavqewe ovim apartnim i zagonet-
nim pesnikom ipak onaj krunski, zavetajni kwievnoisto-
rijski doprinos Novice Petkovia. Sve se tu, u kritikom
izdawu i u Petkovievim ogledima, uzorito i celovito ste-
klo, jednako sa stanovita metoda kao i uinka. Rasvetqeno je
to se moe rasvetliti, tolikim proverenim oruima kwi-
evne nauke, a tajna je ostala u svome ataru i nije dokinuta.)

432
 Mada je gotovo itavog svoga veka bio zastupnik (sada
ve) prolovekovnog naloga da se nauka o kwievnosti do-
sledno zasnuje i potvrdi kao tipina empirijska nauka na-
eg vremena"; mada je na pitawe da li o lepoj kwievnosti
treba lepo pisati radije odgovarao da se, pouzdanosti pisawa
radi, takva tewa ne sledi dok itamo radove Novice Pet-
kovia, ispisane za proteklih tridesetak godina, vidimo da
je moguno pomiriti i jedan i drugi zahtev. Makar wegov go-
vor o kwievnosti ostao veran tekovinama i strogim uzusima
onoga toka moderne nauke o kwievnosti koji poiwe ruskim
formalizmom (kao govorom o jeziku i sklopu kwievnog tek-
sta) i zaokruuje se strukturalistiko-semiotikim pristu-
pom (kao govorom o vezama kwievnosti sa ukupnom qudskom
kulturom, iji je deo), podvig koji je Petkovi izabrao neret-
ko je ishodio u blesku i slobodno to kaemo osobitoj le-
poti kwievnonaunih otkria i sabranih, prodornih uvida
nemoguim bez zahtevne istraivake putawe.
Ako je automatizam opaawa" neotklowiva odlika na-
eg svakodnevnog prijema sveta, nije drugaije ni sa uvidima
kwievne kritike i kwievne istorije. Budui toga svestan,
Petkovi u svojim studijskim radovima (uz pomenute, izdvoji-
mo one o Disu, o pesniku Crwanskom, Rastku Petroviu, Po-
pi i Miqkoviu) esto polazi od uvreenih predstava koje
razvrgava i opovrgava i privodi drugaijem, tanijem poretku
i to postupno i sa strpqewem kakvog starog asovniara.
Imali smo i imamo dobrih, temeqitih i intuitivnih tumaa
kwievnosti, kao i onih jo produktivnijih bez loih
posledica po wihov uinak, ali se nauniko sladostrae
Novice Petkovia malo s kime moe meriti. Otuda i potie
utisak o nekakvoj dubinskoj impregniranosti svake Petkovi-
eve reenice i isto takvom obuhvatu wegovih tema.

*
itav jedan tok Petkovievog rada, ostao je rasut i skraj-
nut po kwievnoj i drugoj periodici. To su tekstovi mahom
nastajali po nalozima koje diktira kwievni ivot, a koji
sumiraju odreena unutarwa kwievna pitawa to bi se ina-
e, u naunim radovima, morala sasvim skrupulozno i s opre-
zom izvoditi i obrazlagati. Petkovi je, za svoje pune snage,
imao preeg posla nego da sabira ove, nimalo uzgredne, uzgre-
dice. Znai, re je o tekstovima, po pravilu, kwievnijim"
nego to su oni iz glavnog" toka bibliografije Novice
Petkovia, objavqivanog u naunim zbornicima i monogra-
fijama. Takav jedan tekst je i pozajmio naslov kwizi ogleda i

433
lanaka o srpskoj kwievnosti i kulturi, Slovenske pele u
Graanici (2007), prireenoj uz bezuslovnu saglasnost i pot-
puno nemeawe autora. Taj, sasvim lian, ispovedni iskaz o
sopstvenom zaviajnom prostoru, ujedno i poetnom prosto-
ru" srpske kulture to se nasilno i udesno otuuje od nas,
izgovoren pre dve decenije, ponire, prirodno, u dubine ko-
lektivnog, bazinog iskustva.
U tematskoj srodnosti sa naslovnim napisom, na poetak
ovoga, ini se, gotovo organskog niza od raznorodnog materi-
jala, ispredwaili su radovi to osvetqavaju pitawa naeg
najdubqeg tradicijskog uporita i mesta tradicije u dana-
woj kwievnosti i kwievnosti uopte. Najpre, u preda-
vawu na temu Savremena poezija i nacionalna kultura, izgovo-
renom jo daleke 1979. u Pritini, teorijski produbquje i
razvija stanovita koliko opte vrednosti moderne poezije
zavise od prisne pripadnosti vrednostima nacionalne kultu-
re, a vaqa ih i danas, na sav glas, ponavqati, naroito onima
zagluhlim od sopstvene bune i banalne prie u kojoj se tvrdi
suprotno. Jo krai tekst, s poetka devedesetih, Balkanska
kultura, ukazuje nam na balkanski kontekst naeg kulturnog i
kwievnog identiteta, koji je uzaludno i pogreno prenebre-
gavati, jo mawe odbacivati. Podsea, razlono, Petkovi
na nepriznate prednosti kulture tradicionalnog tipa, na-
spram moderne kulture individualaca, ali i podvlai da je
doivqaj svake kulture, u osnovi, pristrasan, i da se wena
obeleja izotrenije vide oima tue", kroz opis meusob-
nih razlika. Neprevladani je problem srpske novovekovne kul-
ture, opet, u tome to je svoje osobenosti poesto znala da sa-
gledava (samonametnutim) oima tueg nerazumevawa i nepri-
hvatawa. Tegoban prelaz sa folklorne, usmene, na modernu
kulturu, odnosno na moderan, urbani kwievni jezik, predmet
je skoraweg rada Jezik, kwievnost, kultura (1999), ime se,
lako i utemeqeno, potiru pojedini stereotipi nae kwi-
evnoistorijske svesti. Meu dalekosenije sintetike uvide
nesumwivo spada i razmatrawe obnove interesovawa moderne
poezije za opta mesta", za otvarawe dijahronijskog kanala
optewa u kulturi". Tako, rezimira Petkovi, kultura dri
svoju prolost sa svojom sadawou". O tom jedinstvu je
ovde, zapravo, sve vreme re, i to se jedinstvo svedoi kroz
primere vodeih modernih kwievnih autora koji su predmet
Petkovievog tumaewa. Kao to, isto tako, zreli autorski
rad Novice Petkovia, naroito wegovi vrhunski trenuci,
plodonosno sjediwuje bestrasnost naunog i podzemnu strast
kwievnog bavqewa.

434
 *
Otiao je najpotpuniji meu srpskim znalcima kwiev-
nosti i jezika kwievnosti. Napisao je dovoqno da u svojoj
oblasti (po vie osnova) jedinstveno mesto odavno zauzme i
odri, ali je, isto tako, ostao duan da napie neke od stva-
ri koje je, u ovome asu (a taj e as bogami potrajati) mogao u
nas samo Novica Petkovi napisati. Ostavio je neokonanu
teoriju kwievnosti, a nije poznato da li je makar naeo
kwigu o kojoj je govorio kao o svom naunom dugu, unutrawu
istoriju srpske kwievnosti HH veka. Naravno, ishodi wego-
vih istraivawa na projektu Poetika srpske kwievnosti
(koji je etvrt veka vodio na Institutu za kwievnost i
umetnost) objavqeni u zbornicima sa tog projekta, wegove stu-
dije, prireena kritika izdawa naih pisaca, kao i fakul-
tetska predavawa, predstavqaju predloak, gradivo za tu nena-
pisanu istoriju. Gotovo da bi neko, dovoqno upuen a povr-
an (kakvih nas ima, naveliko), mogao na osnovu svega toga da
rekonstruie znatan deo te nesklopqene kwige Novice Pet-
kovia.
To to tu istoriju nije dospeo da napie nikako nije
posledica neradinosti ili poslovine rasutosti naih in-
telektualnih poslenika. Verovatno samo po toj mentalitetskoj
crti Petkovi nije bio ovdawi. Jednom je izneo utisak da
to se due udubquje u (sada ve) prolovekovnu srpsku kwi-
evnost to mu se vie i otvaraju nova i nova pitawa koja va-
qa obuhvatiti, prouiti. Ispitati i prouiti, potanko, za-
snovano na tolikim raspoloivim alatima i limitima nauke
o kwievnosti, onakve kakva jeste nakon vekovnog rasta
podruku sa tokovima moderne kwievne proizvodwe.
Otkako je modernoj nauci o kwievnosti postavqen iz-
riit zadatak da bude nauka a ne kwievnost nismo imali u
naoj sredini ko je tom visokom ciqu pomnije i bespriziv-
nije teio od Novice Petkovia. Otuda su wegovim pisawima
prethodila zametna (esta wegova re) i mnogostrana istra-
ivawa, od kojih mnoga nije stigao da zaokrui. Nakon toga,
svaki wegov tekst postajao je dogaaj u naoj naunoj slici o
kwievnosti i wenoj prirodi. Nije ih zato ni bilo suvie.
Samo tako je i mogao, na primer, da opovrgne okamewenu sli-
ku o Nastasijeviu kao anahronizmu i arhaizmu u doba avan-
gardnih prevratnika, dokazujui, podrobnom analizom a ne
deklaracijama, da je poetiki rez i iskorak ovoga pesnikog
usamqenika u odnosu na prethodnu epohu Duia i Rakia
radikalniji nego kod veine wegovih vrwaka, oglaenih
modernizatora.

435
 Niemu nije tako rado Petkovi prilazio kao uvree-
nim predstavama istorije kwievnosti i kritike, koje se po
inerciji prenose meu tumaima. Zato se i bavio sloenim,
tekim" piscima, pored Nastasijevia Popom, Miqko-
viem, kao i meaima" poput Stankovia, Disa i Crwan-
skog ili Rastka i Matia. Legitimisao je htewa i onih koji
su na sukobu sa tradicijom i tradicijama izazivali pomerawa
i preokrete, ali je, zrelo oformqen, tradiciji i kulturi
opisao mesto u kwievnom razvoju koje vie niko trezven ne
moe ozbiqno osporiti.
Prvi je u nas, celovito a pregledno, srpsku kwievnost
sagledao kao sastavnicu jednog dugovekog, istorijski nasloje-
nog sistema unutar balkanske kulture, koja sobom, pored dru-
gih slojeva, neprekinuto batini vizantijske tekovine. A mi
sami nau tradicionalnu kulturu, govorio je Petkovi, ne
samo da nismo dobro prouili nego joj ispravno ne pristupa-
mo, to je izvor brojnih nesporazuma. Nas samih sa svojom
prethodnicom. Govorei, u pomenutom eseju Balkanska kultu-
ra, o starom svetu za kojim vajka Borisav Stankovi, nakon
tolikih bespogovornih osuda tog sveta poteklih iz modernog
ugla, pruie (ne bez izvesne topline) razumevajuu sliku
tradicionalne kulture: Stari, vekovima uvani obiaji nisu
samo sputavali linost, kao to se to danas nama ini, nego
su oko we stvarali i izvesnu zatitnu sigurnost koja ju je po-
vezivala sa kolektivom." Davao je, posredno, i obol svome
starotokavskom, starosrpskom kosovskom zaviaju, time to
je, na tragu pre svega Vinavera, problematizovao uinak Vuko-
ve novotokavske jezike reforme na putu modernizacije srp-
skog kwievnog jezika. inio je to razlono, naravno, i neo-
straeno, za razliku od nekih danawih opsesivnih jeziko-
slovnih diletanata koji samo podgrevaju nau optu smutwu
i pometwu.
Novica Petkovi, u svemu ega se nauno doticao, osve-
tqavao je tamna i ukazivao na sporna mesta u dotadawem po-
imawu nae kwievnosti, po cenu i kolegijalnih zamerawa
koja su ga do kraja lino kotala. Kwievnu strast preo-
braavao je u strpqivu posveenost naunom pristupu kwi-
evnosti, sa tihom i postojanom plamenou kakvog monaha.
Spremniji od ikoga da zadre u teorijska pitawa osnovna da
osnovnijih nema, labudovom pesmom" teorijskog rada Novice
Petkovia moemo oglasiti ogled Poezija u ogledalu kritike
(2003). Kao u kakvoj dugoj (i prepreka punoj) analitikoj pu-
stolovini, doao je do teorijske potvrde verodostojnosti pe-
snikih slika Laze Kostia o pevawu kao tkawu i pletewu, za
kojima je Petkovi u tumaewu posegao. Krug je, u nepojmqivo

436
irokom luku, opisan, i lice u lice stajao je iskaz pesme i
teorijski govor o stihu, uz meusobno saglaavawe, u radu u
kojem se nauka jednai sa poezijom, po dostigutoj punoi smi-
slenosti i istinitosti.
Petkovi je pre dve decenije, na tadawe kosovske stra-
dalne povode, izrekao i ove zavetne (svagda i sada) nepomer-
qive rei, kao svoj odgovor, odgovor naunika, na pitawe koje
je jo otvorio (na ustuk tadawe ideoloke kratke pameti)
wegov odvani i umni prethodnik, kritiar Zoran Mii,
ta je to kosovsko opredeqewe?": Oni koji kwievnost
piu, nai pisci, a moda jo vie oni koji kwievnost
prouavaju, duni su danas kao retko kada da nam sabiru delo-
ve pamewa, i duni su da nam otvore pogled na Kosovo ne
drugaije nego kao na nerazluni deo srpskoga kulturnog pro-
stora. Ako se to moe nazvati slubom, onako kako ju je neka-
da Isidora Sekuli shvatila, tu slubu prihvatam." Tako
Petkovi.
Makar i nije izveo svoju istoriju srpske kwievnosti
HH veka, Novica Petkovi se, promenivi svetom tekog le-
ta 2008. godine, obreo meu izabranim senima nae ukupne
kwievne otaxbine, svakako meu vodeima u veku koji mu je
pripao, meu onima koji su uinili srpsku nauku o kwiev-
nosti dostojnim poqem stvarawa. Ve je sada vien kao mar-
kantna linost u nenapisanoj istoriji srpske kwievnosti
veka za nama, koju je svojim radom umnogome pripravio i
olakao drugima put ka tom delu.

JELENA PANI

GLAS(OVI) SLOVESNOSTI

Meu posledwim za ivota objavqenim radovima Novice

Petkovia je i kwiga Slovenske pele u Graanici, sa podna-
slovom Ogledi i lanci o srpskoj kwievnosti i kulturi, iza-
la (2007) u ediciji Nova dela" Zavoda za uxbenike iz Beo-
grada, sastavqena od tekstova razliitim povodima objavqi-
vanih u periodici prethodnih trideset godina i naslovqena
po jednom od wih. Prireiva, a ujedno i jedan od urednika
edicije, Dragan Hamovi u zavrnoj napomeni navodi da se
odabrani tekstovi u kwizi mogu uzeti kao dodatak i odjek
jednog u nas besprimernog delawa, po mnogo emu, to oda-

437
nost naelima moderne nauke o kwievnosti podrazumeva,
ali i kao autorov udeo u praewu i upuivawu na vrednosti
srpske kwievnosti koja upravo nastaje", a kako se ini ta
ocena moe stajati, dodali bismo, i za celokupni nauni rad
Novice Petkovia.
Prireiva je tekstove izabrao po merilu reprezentativ-
nosti, izbor komponovao po tematskoj srodnosti, a namera mu
je bila, kako itamo u zavrnoj napomeni, da objediweni u
kwizi ine organsku celinu. Namee se, ve sada, pitawe da
li bi i neki drugi izbori tekstova (poput onog koji se gotovo
u isto vreme pojavio u izdawu Matice srpske Poezija u
ogledalu kritike a saiwen od pet radova Novice Petkovi-
a o slobodnom i vezanom stihu, stilistici, te poetici Mi-
lana Rakia i Sime Pandurovia) na isti nain bili organ-
ska celina, a rekli bismo ve unapred da bi, budui da u slu-
aju naune misli Novice Petkovia nije bilo znaajnijih
odstupawa i dramatinijeg naputawa jo u mladosti izgra-
ene naune metode.
Takoe, aktuelnost i neposredna korist su dodatne niti
vodiqe prireivaa, zbog ega bi mu se trebalo posebno za-
hvaliti, budui da nas, izmeu ostalog, ponovno itawe obja-
vqenih tekstova podsea da je kultura najpre otvoren, iv or-
ganizam koji svi skupa zajedno mewamo, a korisnost, u prvom
redu, vidimo kao unapreewe kwievno-kritiarske misli u
nas i skretawe pawe na delotvornost nekih, samo uslovno
govorei, prevazienih analiza zasnovanih na jeziku i tekstu.
Kwiga je komponovana u tri dela prvi ine teorijski
radovi o pojmovima kulture, kwievnosti, jezika; drugi, ra-
dovi koji na najboqi mogui nain pokazuju primenu jezike
i tekstoloke analize na pesnika ostvarewa od narodne do
poezije Vaska Pope; dok trei osvetqava Novicu Petkovia u
ulozi kritiara kwievne produkcije prethodnih gotovo tri-
deset godina. Sama struktura kwige je organizovana tako da, u
prvom redu, ukae na irinu, a potom doslednost razmiqa-
wa o kwievnosti i kulturi, te ujednaenom sistemu vredno-
vawa autora, ali i na wegovu nauniku hrabrost da se bavi i
onim, po pravilu najzagonetnijim, kwievnim fenomenima,
koje tako veto i precizno rasklapa, tj. odgoneta.
Radovi okupqeni u prvoj celini preispituju opta me-
sta tip ovdawe kulture, pripadnost balkanskom kultur-
nom prostoru, uzajamnost jezika, kwievnosti i kulture te
ih, samim tim, reaktuelizuju u trenutku kada je savremeni i-
talac svedok preobraaja pojava o kojima Petkovi pie. U
tom kontekstu posebno bismo istakli razmiqawa o dubokoj
povezanosti kulturnog kruga kome ovek pripada i wegove eg-

438
zistencije, o tome kako tip kulture oblikuje naa razmiqa-
wa o woj, te o nemogunosti izricawa optih sudova o kultu-
ri (ili razumevawu optih mesta), budui da su oni pristra-
sni i ne zavise od prirode kulturnih pojava koje opisujemo,
nego, kako autor veli, od stanovita koje zauzimamo dok ih
opisujemo. Tako i poziv Edvarda Hola, koga Petkovi navodi,
okrenimo se tuim kulturama da bismo videli ta je naa
sopstvena", a potom objawava da dubina nae osveeno-
sti o osnovama sopstvene kulture korelira sa merom upozna-
vawa i razumevawa drugih kulturnih modela, onih koji su tu,
u naem susedstvu, kao i onih koji su nam dosta daleki", jeste
poziv na stalno novo i novo iskuavawe sopstvene kulture,
jer samo u okretawu ka drugim kulturama pronalazimo duboke
interese sopstvene", te onda i moemo preispitati mesto i
funkciju koju ima umetnost (a potom i kwievnost) u sistemu
kulture. Otuda i pripadnost balkanskoj kulturi, kojoj srpska
pripada, ba kao to se balkanska pojavquje i kao srpska,
uslovqava stvarawe tipino balkanskog kompleksa, kako Pet-
kovi kae, ili jezgra ire shvaene srpske kulture, o kome
se moe, a moda i mora govoriti i pisati s izvesnom pole-
mikom otrinom", a to on u tekstu Balkanska kultura iz-
vrsno radi.
U prvom redu nam se ini znaajna ocena, izneta u tom
tekstu, o nehomogenosti srpske kulture (uoavamo to i danas)
od regije" do regije", koje imaju neujednaen odnos (ak tu-
osti i razliitosti, tvrdi Petkovi) prema jezgru balkanske
kulture, tj. prostoru Stare Srbije, koja je u kwievnosti na-
la svoje mesto u delima Bore Stankovia, Rastka Petrovia,
Momila Nastasijevia i mnogih drugih. To to je stara i
tradicionalna kultura Petkovi ne dovodi u sumwu, mada
problematizuje, ini se opravdano, da stari obiaji pored
toga to su, rekli bismo iz danawih pozicija, s jedne stra-
ne sputavali linosti i wihovo slobodnije ispoqavawe, s
druge su ulivali sigurnost i povezivali ih s kolektivom. On-
da nam istorodne kolektivne tvorevine" ostaju zagonetka i
jo uvek, zakquuje Petkovi, ne nalazimo pravi odgovor"
na wih samo kao uzgrednu natuknicu, zapitali bismo se
trudimo li se dovoqno, pristupamo li im po automatizmu ne
bavei se wihovim ostacima u savremenom drutvenom okru-
ewu, te nam se stoga ini umesna Petkovieva opaska o po-
lemikoj otrini koja tako esto i daqe izostaje.
Srediwi deo kwige, iako po izboru tema najmawe homo-
gen, najvie to jeste po jedinstvenosti i doslednosti naune
metode svojstvene Novici Petkoviu, a koja je kombinacija je-
zike analize i one zasnovane na poreklu motiva. U toj meto-

439
di Petkovi je besprekoran, a wegova besprekornost se ogleda
ne samo u tragawu za dubqim korenima poezije sa Kosova (iji
je prostor autoru i po roewu blizak) i itavim lancem pa-
ralelizama koje oni imaju u slovenskoj kulturi to je svoj-
stveno samo najboqim tumaima, budui da su samo oni kadri
da zavire u one kutke koji im se, upravo zato, otvaraju, a skri-
vaju tajne nae civilizacije (kao u sluaju teksta Slovenske
pele u Graanici) niti u tragawu za sakralnim (to bi mo-
gao biti podnaslov po datumu najnovijeg teksta, posveenog
Niki Stipeviu, O nebeskoj odedi Ane kapixije) tamo gde
mu po pravilu nije mesto, tj. u usmenoj lirskoj poeziji, niti
u, pored ostalog, jezikim analizama Duieve, Matieve, te
poezije Vaska Pope, ili, pak, stiha Kulenovia i Drainca,
ve u nainu kako to Petkovi radi voen naelima otkriva-
lakog, inovativnog, produbqujueg, zaokruujueg i uvek i
samo naunog, a koji je, dodajmo, gotovo neponovqiv u naoj
savremenoj nauci.
Posebno bismo izdvojili tekst nastao povodom objavqi-
vawa sabranih dela Rada Drainca (prireiva Gojko Tei)
zbog skretawa pawe na fenomen evroazijskog u, prvenstveno,
Drainevoj poeziji, a koji je u dosluhu sa tadawom aktuel-
nom teorijom o azijskim uticajima na evropsku kulturu. Taj
tekst, pod naslovom Pesnik sna i dekoncentracije, ini se i
dovoqno otvoren i dovoqno podsticajan za potowe tumae.
Kaimo upravo povodom govora o Drainevoj poeziji da bi
neposredno pre ovog teksta jedan drugi rad Novice Petkovia
umnogome upotpunio izbor prireivaa. Re je o tekstu Pu-
kotina u jeziku posveenom poeziji Rastka Petrovia. Izmeu
ostalog i ba zbog toga to Petkovi u tekstu o Draincu na-
vodi dve pesnie zbirke koje su obeleile dvadesete godine
20. veka, jedna je na poetku, i to je Otkrovewe Rastka Petro-
via iz 1922, a druga je Bandit ili pesnik Rada Drainca iz
1928. godine.
Kao posebno znaajne naveemo tekstove posveene pe-
snicima Duanu Matiu i Vasku Popi, kao jo jednu potvrdu
naunike umenosti Novice Petkovia da rasklopi i wiho-
vu poeziju. Tako u tekstu Matievo pesniko iskustvo saznaje-
mo ta sve ini to autentino pesniko iskustvo u srpskoj
poeziji 20. veka, u emu je wegova tajna, kako i gde pesnik
pronalazi organizaciono naelo pesme, te kako se ono odra-
ava na potencijalnu itaoevu svest", koja je sada, s druge
strane posmatrano, ugraena u Matievu poeziju upravo zbog
varirawa govornih nizova koje u woj pronalazimo. U tekstu o
poeziji Vaska Pope do 1978. godine (kada je tekst objavqen)
pronalazimo mnoge odgovore na pitawa koja su se povodom

440
wegove poezije javqala da li i kad (pesniki) jezik lae,
zato itamo poeziju Vaska Pope kada je nije lako razumeti,
zato onda u tom itawu uivamo, ta to (skriveno) u woj
pronalazimo, zato to oseamo, zato joj se iznova vraamo,
ko sve uestvuje, a ko pobeuje u jezikom takmiewu, kako to
moderno u sebe spaja najnovije i drevno, simboliko i mit-
sko, ta to o usudu modernog oveka u ovoj poeziji otkrivamo,
da li je to to otkrivamo toliko jako da nekim svojim, skri-
venim, gotovo iskonskim slojem, a nesvesnim, utie da se ovoj
poeziji iznova vraamo bilo itajui je, pevuei je, prona-
lazei je na tuim usnama ili je otkrivajui u gradskoj vrevi,
surovom zovu ume, ili tiini manastirske porte? Moda
se uz tekstove o poeziji Matievoj i Popinoj mogao nai u
ovom izboru i neki rad o poeziji Branka Miqkovia, a po-
znato je da Petkovi ima najmawe jedan, i to izvrstan, kako
bi se upotpunio govor o modernoj poeziji u nas. Opet, s druge
strane, dobro je da se u ovom izboru naao tekst iz 1976. go-
dine posveen jeziku i stihu Skendera Kulenovia jer zaokru-
uje, ini se, dotadawe analize, a od ostalih se u ovoj kwi-
zi razlikuje, a opet upotpuwuje, malim esejom u eseju o pe-
snikim ustrojstvima i zakonitostima, koja su i uopte govo-
rei kwievna. Petkovieva slikovita ocena da Kulenovi
svaki gram sklada duom plaa" teoretski je potkrepqena
objawewem ta se krije iza esto upotrebqavane sintagme
muka stvarawa.
Trei deo kwige saiwen je od dvanaest prikaza, tj. oce-
na dela savremenih pesnika i romansijera, a ak devet su au-
tori koji su dobili Vitalovu nagradu dok je Novica Petkovi
bio lan (predsednik) irija. Piui o tako razliitim po-
etikama (Milovan Danojli i Goran Petrovi, primerice), i
tako razliitim pesnicima (Rajko Petrov Nogo i Vojislav
Karanovi), ini se da je namera autora bila da kae neto o
mestu dela koje je povod za pisawe, ili dobijawe nagrade, u
celokupnom opusu umetnika osvetqavajui novinu koju to delo
u opus unosi (u tom kontekstu moda najilustrativniji pri-
mer je prikaz zbirke etiri kanona Ivana V. Lalia), a onda
i kako se ta novina, uslovno govorei, odraava na glavne
tokove savremene srpske kwievnosti (prikazi dela Sitni-
arnica Kod srene ruke" Gorana Petrovia, Proao ivot
Jovana Radulovia, Izrawawe Veselina Markovia, ovek koji
je iveo u snovima Radoslava Petkovia moda to ponajboqe
osvedouju). Upravo zato su ovi prikazi aktuelni, te nam i da-
qe mogu posluiti kao smernice, odrednice ili orijentiri
kako u aktuelnoj produkciji, tako i kao primer govora, pored
mnogobrojnih ostalih, o savremenoj kwievnosti. Posledwi

441
prikaz, a ujedno i posledwi tekst u kwizi, posveen je roma-
nu Kia i hartija Vladimira Tasia sa gotovo simbolinim
naslovom Roman novog senzibiliteta. Na primeru tog romana,
a na samom kraju kwige, ponovo uoavamo modernost kritia-
ra u analizi dela, meavini faktura, mozaika znawa, ili ra-
svetqavawu odreenih pojava koje iz niske ulaze u visoku kul-
turu, ali i povlaenom poloaju tela kakvu je dosad u na-
em romanu retko kad imalo i o emu bi vaqalo posebno pi-
sati", zakquuje Petkovi prikaz, a dodajmo, tim povodom, da
danas ve uveliko znamo koliko su razliite teorije tela
proirile mogunosti tumaewa pojedinih dela, kako iz na-
e, tako, mnogo vie, iz evropskih i kwievnosti drugih
naroda.
Konano, za one itaoce meu nama kojima je Novica
Petkovi bio profesor itawe ove kwige jeste neskrivena
radost, jer nas moe odvesti u verovatno najsrenije dane stu-
dirawa, bilo zbog onog koji sedi pored nas ili zbog onoga
to nam glas ispred nas saoptava.

442
MILETA AIMOVI IVKOV

TRAGOVI ITAWA,

Svedoci smo jedne kwievne pojave: velikog novovreme-

nog porasta nefikcionalne proze u svim wenim vidovima.
Od akademskih sinteza i studija, preko ogleda do eseja i raz-
liitih srodnih tekstova. Pisci srpske kwievnosti na taj
nain, sasvim oigledno, iskazuju znatnu stvaralaku samo-
svest, ali i obuhvatnije razumevawe savremenosti u kojoj su
sinestezijski (pod)anrovski oblici, kakav je esej, postali
stvaralaki imperativ vremena. Namera nam je, stoga, da se
ovde, izborno, osvrnemo na dela i stvaraoce koji su, osobeno-
u i vrednou svojih priloga, obeleili 2007. izdavaku
godinu.
S obzirom na okolnost da e na naum biti realizovan u
vie segmenata, odluili smo se za takav nain selektivnog i
reprezentativnog predstavqawa u kome odabrana dela nee bi-
ti podvrgavani nekom stroem metodologijskom razvrstavawu
i grupisawu. Smatrajui da bi, tim postupkom voeni, itao-
cima omoguili potpuniji viedelni, ali kontinuirani, uvid
u jednogodiwu produkciju. Zbog toga e svaki segment, po-
naosob, sadravati opis odabranih dela meusobno razlii-
tih stvaralakih pristupa i metoda. Jednostavno, elimo da
se ovim nainom, reprezentativno i uzorno, istakne sva gene-
racijska, idejna, tematska, metodska i stilska heterogenost, i
tako pokae raznolikost, odnosno morfoloko bogatstvo i-
ve nacionalne kwievnosti. Sa nepokolebivim uverewem da
je nefikcionalna proza jedan od wenih izrazitih i znaajnih
stvaralakih vidova.

1.
Svojim ukupnim naunim i pedagokom radom NOVICA
PETKOVI je u naoj savremenoj kulturi zauzeo zasebno, iz-

443
dvojeno mesto. I to, najpre, vanrednom teorijskom i meto-
dolokom spremom i neuporedivom, skoro strastvenom, po-
sveenikom istraivakom usredsreenou, kao i uzornom
preciznou u opisu izabranog analitikog predmeta. Mo-
dernom zahtevu da se o kwievnim pojavama i delima pie
izrazito nauno, a razlono i stilski koncentrisano, pre-
cizno i sasvim jasno, upravo je on reprezentativno odgovo-
rio. Dve wegove novoobjavqene kwige: Poezija u ogledalu kri-
tike (Matica srpska, Novi Sad) i Slovenske pele u Graani-
ci (Zavod za uxbenike, Beograd), o tome uverqivo svedoe.
Dok je u prvoj posveen tumaewu i vrednovawu dela po-
etske umetnosti, i to iz neto ire perspektive koja ukquu-
je i izvesnu teoriju o prirodi poezije u wenom mestu u kul-
turi", u drugoj se on suvereno pozabavio situirawem kwiev-
nosti u jedan iri drutveni i kulturni sistem. A to je bal-
kanski kulturni model.
Sagledavawem srpske kulture, a naroito izabranih dela
wene kwievnosti, iz perspektive tog tipinog kulturnog
modela (ili kako on belei: kompleksa"), omoguilo je u ne-
kim tekstovima i aktivirawe dubinskih folklornih slojeva.
To je, u Petkovievoj gustoj analitikoj mrei, paqivom i-
taocu omoguilo da suptilnije uoi kako su, i koliko, vred-
nosti tradicije, odnosno weni izabrani sadraji, ukqueni
u autonomne kwievne tvorevine. I kako u wima funkcioni-
u na estetikom planu. Tekst O nebeskoj odedi Ane Kapi-
xije, kao po mnogo emu uzoran, upravo o tome referie. Zbog
toga se u ovoj trodelno komponovanoj kwizi naroito izdvaja-
ju oni tekstovi u kojima se osvetqavaju i analizuju neka te-
meqna pitawa naeg kulturnog identiteta, kao i mesta i sta-
tusa tradicije u savremenoj kwievnosti. Potom i u kwiev-
nosti uopte, budui da snaga jedne kulture svaije pa i
nae ogleda se u wenoj kolektivnoj memoriji".
U wemu se, najpre, pledira za odreenim probuewem ko-
lektivnog seawa i wegovim usmeravawem na pesniko tajan-
stvo i lepotu jedne kratke lirske narodne pesme. Potom se,
veoma razlono i uverqivo, argumentovano ukazuje na sloen
splet intertekstualnih odnosa koji tekst pesme uspostavqa sa
jednim biblijskim tekstom, kao predlokom, podtekstom. Ti-
me se i u ovom tekstu, kao i u drugim srodnim tekstovima ove
kwige, ukazuje na postojawe i vanost jedne, temeqne, duhovne
i smisaone vertikale koja govori u prilog ivosti i aktuel-
nosti dela klasine, nacionalne, starine. Jednako i o moti-
visanom prisustvu wenih elemenata u onim delima koja sma-
tramo sasvim modernim i savremenim. A u treem odeqku
kwige autor je upravo wima posveen.

444
 Konstantno oslowen na one analitike mogunosti koje,
najpre, prua semiotiki pristup Petkovi je, u prvom delu
kwige, usmeren ka opisivawu odnosa poezije, jezika i naree-
nog modela kulture, u drugom na kwievnoistorijske i poe-
tike aspekte dela pisaca srpske kwievnosti prolog veka:
Stankovia, Crwanskog, Nastasijevia, Petkovia Disa, Po-
pe, Miqkovia, dok su u treem delu grupisani krai teksto-
vi posveeni siluetarnom analizovawu dela ive kwievno-
sti. Tako su se Petkovievom umnom, prodornom i, katkad,
pozitivno sitniavom, pogledu i opisu izloila dela: Rai-
kovia, I. V. Lalia, Noga, Petrovia, Karanovia nekih
od istaknutih pisaca savremene srpske kwievnosti. A to sve
govori da je wegova istraivaka namera usmerena ka sinte-
tizujuem (onom koji rekreira tradiciju) sagledavawu i same-
ravawu vrednih i najvrednijih dela savremene epohe. I to
iz, eminentno, naunog ugla, ali sa vanrednom posveenou
kwievnim vrednostima, kao i stilskom pretawenou u ko-
joj, uvek, opstojava i jedan sloj tipino predavake retorike.
Odgovarajui primerenom nastojawu prireivaa ove kwi-
ge Dragana Hamovia da odabir i raspored tekstova: studij-
skih eseja, ogleda i zapisa Novice Petkovia itaocu ponu-
di/obezbedi utisak reprezentativnosti" wegovog izuzetnog
priloga tumaewu dela novije nacionalne kwievnosti, kwi-
ga Slovenske pele u Graanici pokazuje i na koji je jo, nau-
no utemeqen a znaewski otvoren, nain mogue stvaralaki
aktivirati dijahronijski niz matine kulture. Onu vertikalu
vrednosti u kojoj se na nacionalni identitet, pouzdano i
prepoznatqivo, stani i samopotvruje.

2.
U obimnoj kwizi MILOVANA DANOJLIA Pesnici (Za-
vod za uxbenike, Beograd), stekli su se tekstovi koje je ovaj
raznovrsni pisac objavqivao u dugom nizu godina. Teme wego-
vog bavqewa definisane su saetim uoptavajuim naslovom.
A one prate raspon wegovih pesnikih, prevodilakih i ese-
jistikih stvaralakih zanimawa.
Tako su u sastav ove kwige uvrteni tekstovi koji su
imali besedniku funkciju i pisani su kao autorski odziv na
priznawa koja je on, kao pesnik, primao od kojih mnoga no-
se imena pesnika-prethodnika. Potom su u wen sklop uli
i tekstovi ija se ranija funkcija nahodila u tome da budu
predgovori/pogovori kwigama wegovih savremenika ili iza-
branih pesnika iz tradicije. Slinu funkciju imali su i
tekstovi ogleda i komentara to su objavqivani uz kwige pe-
snika iju je poeziju Danojli prevodio. A potom i tekstovi

445
pojedinanog, problemskog, kao i optijeg esejistikog tipa.
Wihove su teme vezane za stvaralatvo i prevodilatvo
tako danojlievski karakteristinu muku s reima, kao i za
samu prirodu poetske umetnosti. Pogotovo sa naglaenom li-
nom zainteresovanou za wen status i sudbinu u savremeno-
sti. Evo primera: Poezija je, danas", zabeleie on povodom
bavqewa Bodlerom, jedna od najvanijih briga nae sredi-
ne, obuzete borbom za preivqavawe, izmuene svakojakim lo-
movima, zatrovane politikom." Sredine u kojoj je poezija (p)o-
stala ekskluzivno, ali slabo vidno, poqe estetike i duhovne
razmene koje je sasvim udaqeno od javne pozornice. I, kao ta-
kvo, poput dalekog ostrva sa teko razaznatqivim blagom, po-
vereno inerciji laganog zaborava. Preputeno samo sebi
brojnim stvaraocima i malobrojnim itaocima.
U tako obuhvatnom rasponu on se, sa prepoznatqivom stra-
stvenom istraivakom radoznalou i gorqivom udwom za
uivawem u lepoti pesnike forme i iskaza, poletno preda-
vao nastojawu da, prevodei, odnosno odgovarajui kulturnom
izazovu prvog reda", u nesvodivom zadovoqstvu ponovnog
oivqavawa ve stvorenog", priblii dela velikih pesnika:
Katula, Jejtsa, Paunda, Klodela, Brodskog svome jeziku. Da sa
najboqim razlozima, odsudno i neodstupno, novim prilozima
trajno obogati matinu kulturu ili samosvesno rekreira wene
tradicijske zalihe. Kao i da dela pesnika svog jezika: Wego-
a, Sterije, Disa, Davia, Pavlovia, Simovia naknadno
osvetli, preispita i ushvali.
Autonomni poetski kvalitet pojedinanih autorskih pri-
loga, wihov je zajedniki imeniteq, a i motivaciona osnova
wegove esejistike privrenosti. ak i kada su neki od wih
prikriveni" pesnici kakvi su, primerice, Ivo Andri i
Bora Stankovi.
Pored poetsko-metafizikih svojstava dela pojedinanih
pesnika, Danojlia je posebno zanimao wihov autorski i li-
ni stav prema pitawima iz domena drutvenog i politikog
ivota. Imajui velike simpatije za konkretno drutveno
kritiko angaovawe odabranih pesnika, wihovu nepokolebi-
vost i istinoqubivost, kao u sluaju A. B. imia, on je, po-
sredno, motivisao i opravdao vlastita stvaralaka i intelek-
tualna nastojawa. Tako da je, pored brojnih zanimqivih uvida,
preciznih, ak smelih, no provokativnih i podsticajnih, za-
kquaka i ocena dela pojedinanih pesnika, u ovoj kwizi
vidno i posredno uzajamno stvaralako proimawe. Obrazova-
we sasvim odreene sfere veza i uticaja izmeu autora ijim
se delima on bavio, i sopstvene poezije i poetike. O emu je
i sam pesnik-prevodilac ostavio jasnog traga u tekstovima

446
zavrne celine kwige; onim tekstovima koji su posveeni
wegovom prevodilakom radu. Najodreenije u tekstu Re uz
prevoewe Bodlera koji, po decidno iznetim tvrdwama u koji-
ma se opisuje jedno uzbudqivo iskustvo, ali i artikuliu
principi, zakquci i stavovi povodom wega koji su steeni
na konkretnom, reprezentativnom primeru i na paradigmati-
an nain, poprima karakter programskog/manifestnog govo-
ra. Onog i onakvog obraawa u kome se jasno i sasvim odree-
no, izmeu ostalog, ispoveda i pesniko-prevodilako vjeruju.
Razlog i nain duboko individualnog miqewa, pevawa i
prevoewa. A to je kod Danojlia uvek shvatano i tretirano
kao jedinstveni princip kreativna sluba jeziku.
Pitawa poezije, poetike i politike za samog Danojlia
esto su u tekstovima ove kwige razmatrana kao pitawa sli-
nog ili istog reda. Vana je estetika, ali i moral i tradici-
ja indirektno nauava on. Posebno je u prelomnom vremenu
vaan jasan i ispravan autorski odnos prema wima. Najboqi
primer za to pruaju linost i delo V. B. Jejtsa. Tako da, po-
smatrano iz perspektive novijeg Danojlievog angaovanog
pesnitva, moe sasvim lako da se prepozna i odredi jedan,
ini se, opredequjui segment wegovog odnosa prema delima i
linostima iz tradicije. To je odnos zasnovan na identino-
sti poimawa i obdelavawa poklonikog i patriotskog stava
prema nasleenim vrednostima. Wihovoj, u savremenom ru-
nom dobu, neophodnoj naknadnoj potvrdi, odbrani i pohva-
li. Zbog ega se, u wegovoj egzegezi, funkcija poezije voqno
iznova proiruje i na ona poqa sa kojih je, modernistikim
prevratom, odluno pomerena u recepcijski geto. Na rub i-
reg interesovawa.
Sa takvim, svakako konzervativnim, ali ne neosnovanim
i anahronim razumevawem uloge poezije Danojli je sklon da
u stvaralatvu izabranih pesnika prepoznaje i povlauje
wihove, po definiciji, poetsko-funkcionalne stvaralake ge-
stove, kakav je: Jedan pregrejani moralistiki protest sa po-
etka stolea", kod V. P. Disa. Ili idealistiki i ideolo-
ki utopizam, to jest otvoreni angaman i drutveno po-
slawe" u tewi ka pravdi" Koste Abraevia. Kao i svoje-
vrsni prevrat" to ga je, zagazivi u prostore koje je poezi-
ja izbegavala" i uvodei u wen leksiki registar pesniki
nepotvren govor nae varoke sredine", odluno i glasno
uinio Oskar Davio.
ini se da je u takvom pristupu on nastojao da usmereno
osnai referencijalnu i socijalnu ulogu poezije kao jednog
od vanih, a stianih, i u savremenom dobu u gluvilo peri-
ferije odagnatih javnih govora. A to nije mogao da uini bez,

447
za wegove novije istupe, karakteristinog upliva line e-
sti i tendencioznog moralisawa. U razdobqu izmeu 1990. i
2000. moji odnosi sa svetom su se temeqno pokvarili; ne znam
ega sam se vie grozio zaviaja, 'Meunarodne zajednice'
ili tzv. 'druge domovine' wegove su rei koje ne itu ko-
mentar.
Putnik-lutalica, bezdomnik, kuanik i neglagoqivi za-
dubinar, pesnik svega ega se dotakne, obavezan tradicijom
a ponesen modernom, egzaltirani apologeta, gnevni i ogore-
ni kritik, lirski antropolog i zajedqiva rugalica, uvek na
brisanom prostoru i u unutrawem egzilu, slino Crwanskom
o ijoj je sudbini i malo znanom odnosu sa D. Aimoviem
izdavaem wegovog besmrtnog Lamenta nad Beogradom, motivi-
sano i dirqivo na spomen piscu i opomenu rodu svedo-
io u jednom od najupeatqivijh tekstova u ovoj kwizi, on e
mimogred rei po koju i o svom ivotu. Sopstvenoj stvara-
lakoj i prevodilakoj muci sa reima. O, sred raspusnog doba
i buke i besa sveta, neprestanom traewu prave rei" za pe-
smu i mogueg mesta za duu.
Na drugoj strani, u izraenijoj usredsreenosti na auto-
nomna pitawa poezije on je uspevao da sabranije i koncizni-
je opie razliite aktivirane tematske i vrednosne aspekte
razmatranih pesama i autorskih opusa. Istina, katkad sa ka-
rakteristinom zainteresovanou za opredequjue iwenice
pesnikove biografije i sudbine. A sve to u ritmikoj i sli-
kovitoj frazi. Lepim, istim jezikom. Priqeno, postupno i
jasno, bez mistifikovawa. Pri tom sa naglaenim, obavezuju-
im, linim ulogom i odnosom prema predmetu opisivawa.
Ukratko, Danojliev izbor pesnika, pesama i tema o poe-
ziji, opredeqen razliitim razlozima i povodima, kao i iz-
bor iwen po eliotovskoj srodnosti, u ovoj je kwizi duboke
odanosti saobrazio obiqe veoma korisnih i vrednih, katkad
impresionistiki opisnih, a katkad analitiki usmerenih,
zapisa, eseja i ogleda. Kao i karakteristino popularizator-
skih tekstova, pisanih na zadate i izabrane teme.
I na taj nain poezija ivi i traje. Tako wenu vremeni-
tost, vrednost i nezamenqivist potvruju i dokazuju istinski
pesnici i privrenici. A Milovan Danojli je stvaralac od
te retke i dragocene vrste.

3.
Kao istraiva i tuma usmeren na umetnost pripoveda-
wa i teoriju proze QUBIA JEREMI je, najvema, meto-
doloki posveen sprovoewu imanentnog tipa analize kwi-
evno-umetnikog teksta. Sistematinom, preglednom i ja-

448
snom kritikom opisu konkretnog dela, kao i kwievnoisto-
rijskog i poetikog konteksta u kojeg je ono situirano. Tako
su u opseg wegovog tumaewa ula pojedinana dela u dijahro-
nijskom rasponu od Igwatovievog romana Veiti mladoe-
wa, preko kanonskih dela Andria, Crwanskog, Bulatovia i
Pekia, do proznih kwiga R. Bratia, J. Radulovia i M. J.
Viwia. Pri emu je naroita analitika pawa posveena
delima Dragoslava Mihailovia. Iz toga moe da se izvede
nesumwiv zakquak kako je on povlaeni pisac one struje u
razvoju srpske proze druge polovine prolog veka koju je sam
Jeremi, kao najposveeniji i najistaknutiji wen tuma, u na-
slovu svoje kwige imenovao kao: Proza novog stila.
U kraem, promiqenom osvrtu na kraju svoje nove kwige
O srpskim piscima (Srpska kwievna zadruga, Beograd), autor
je iskazao odreenu skepsu prema teorijskim uoptavawima,
zapravo prema, aludirajui na naslov jedne kwige A. Kompa-
wona, demonu teorije" koji iznad svega nastoji da se rei
pojedinanog kwievnog dela". Zbog toga je on u pomnom"
itawu kwievnog dela i postupnom tragawu za ifrom"
wegovog razumevawa vlastitu istraivaku optiku, samosve-
sno i dosledno, fokusirao na pojedinana, izabrana autorska
ostvarewa. U velikoj meri i zbog okolnosti da su se ona uka-
zivala kao najizazovnija sa stanovita izvesnog interesova-
wa za sudbinu umetnike proze u srpskoj kwievnosti, koli-
ko i za optije, teorijske, probleme u drugoj polovini dvade-
setog veka". O sudbini" je dakle, re u podtekstu ovih ogleda
i rasprava. Preciznije: o odnosu istorije, sudbine i prie,
kao i o nainima wihovog fikcionalnog modelovawa (sie-
tirawa) u narativne sklopove, odnosno pojedinane svetove
pripovedaka i romana.
Qubia Jeremi je tuma proze. U wegovom dosledno spro-
voenom kritikom pristupu jasno moe da se uoi kako je on,
od svojih prvih kritikih radova objavqenih polovinom e-
ste decenije prolog veka do novijih priloga, teorijsko-me-
todoloki i analitiki usmeren ka realizaciji imanentnog
tipa analize kwievnih tekstova. Odnosno, ka izdvajawu i
opisivawu pojedinanog dela koje se, sa podrazumevajuom usred-
sreenou, obaveznije sagledava u irem kulturolokom i
kwievnoistorijskom kontekstu.
Sprovodei tako teorijske postavke Mihaila Bahtina, po-
mou kojih je nastojao da u svom kritikom pristupu objedi-
ni opis geneze izabranog dela sa opisom kompleksa wegovih
kwievnoumetnikih znaewa, on je primerno pokazao kako
analitiki stil i jezik ne moraju da, nuno, budu sloeni i
tee razumqivi. Naprotiv. Kao i da obdelavawu posla tumaa

449
prozne kwievnosti vaqa pristupati postupno, stiano i
umno bez stvaralake urbe i isticawa potrebe da se obja-
vquje esto i mnogo. Zapravo, da se analitika delatnost kon-
stantno medijski oglaava i tako, dodatno, dokazuje indivi-
dualno autorsko postojawe i znaaj.
Wegov skoro atipini primer uputno pokazuje kako si-
stematino nastojawe pouzdanog tumaa kwievnosti moe da
se izvede jednako stilski uzorno sa prepoznatqivim svoj-
stvima i efektima umetnikog saoptavawa. Tako da se meta-
tekstualno pisawe o kwievnosti i sama umetnika kwiev-
nost, u jednoj bitnoj ravni, fenomenoloki dodirnu i stil-
ski saobraze.
U vreme kada je Qubia Jeremi delovao kao kritiar,
zasnivala se i osnaivala jedna posebna struja u savremenoj
srpskoj prozi koju je Sveta Luki, ne bez poslovine olako-
sti, nazvao: stvarnosna proza". A ta je struja ba u ovom
kritiaru pronala svog motivisanog i priqenog, zapravo
najpouzdanijeg, itaoca i tumaa. Upuen na tumaewe proze,
odnosno umetnost priawa prie, ve i po logici vlastitog
potvrenog pripovedakog dara (kwiga pripovedaka Jutro mu-
drije, 1965), ovaj je tuma u kwizi ogleda i kritika Proza no-
vog stila (1978), a pre toga i antologijom Nova srpska pripo-
vetka (1972), ukazao na stilske posebnosti i vrednosti pri-
povedaka i romana cele jedne generacije pisaca na ijem je
elu bio Dragoslav Mihailovi. Tako da je ovaj istaknuti
prozaista, na izvestan nain, postao wegov izabrani pisac.
Izabirajui u kwizi O srpskim piscima svoje oglede pi-
sane u duem vremenskom rasponu, Qubia Jeremi je pokazao
kako je i sama kwievnost kadra ne samo da vaspostavi nego i
da, sasvim pristalo, tumai nacionalnu istoriju i sudbinu.
Zapravo, kako se u uoavawu smena kwievnih epoha i stil-
skih formacija (od Jakova Igwatovia, preko Ive Andria,
Miodraga Bulatovia i Borislava Pekia, do Vidosava Ste-
vanovia i Miroslava Josia Viwia) primeuje usredoto-
en napor tumaa da opie kako se ona mewala, ali i kako je
kroz vreme i trajawe u woj opstajalo neto to se iskazivalo
kao stalno i nepromenqivo. A to je wena sposobnost da pria
o oveku i wegovoj sudbini i da u woj, posebno, izdvoji tra-
giku dimenziju. Ta poetika konstanta bila je povlaena
jo u wegovoj disertaciji Tragiki vidovi starijeg srpskog ro-
mana (1987). Tako da je, po wegovom ustanovqewu, ulogu for-
mativnog naela" u razvoju i trajawu srpske proze imala isto-
rija. I upravo je relacionirawe sa istorijom ono svojstvo
kojim je ona u novijem vremenu trajno obeleena, i po emu se
pouzdanije razaznaju wen sadrinski i poetiki lik.

450
 Pored interesovawa za pisce i dela domae kwievno-
sti Jeremi je piui u kwizi Glas iz vremena (1993) o proza-
ma: E. A. Poa, X. Xojsa, V. Rasputina, I. B. Singera, G. G.
Markesa, X. Apdajka, M. Jursenar i, evo, o proznoj umetno-
sti Lava Tolstoja, pokazao da su wegova analitika zanimawa
znatno ira. Mala kwiga o Tolstoju (2007) ostvarena je kao
parcijalan, saet i koncentrisan opis nekih narativnih po-
sebnosti wegovih romana Ana Karewina i Rat i mir, kao i
onih dela koja su u razliitim poetikim vezama i odnosima
sa wima.
Posebnost i vrednost wegovog pristupa uoqiva je i u
dalekosenim zakqucima koji kazuju o novinama to ih je
ovaj veliki pisac ruske i svetske kwievnosti uveo, a koje se
ne tiu samo narativnih i stilskih osobenosti, ve i naro-
itog autorskog tretmana, kao i dubinskih uvida u sloenost
same qudske prirode. Potom i u, za Jeremia-tumaa izgleda
nezaobilaznu, materiju istorije. Najpre i najpretenije tra-
gine, ratne. Tome vaqa pridodati i vanrednu minucioznost
i analitiku usredsreenost na bitno, sutinsko; na one po-
jedinosti stvaralakog postupka ovog pisca koje ga, kao pret-
hodnicu, pribliavaju izdvojenim vrednostima moderne kwi-
evnosti. Komparativni, zavrni, ogled u kwizi: Unutrawi
monolog kod Tolstoja i Xojsa, o tome najpouzdanije svedoi.
Kadar da o sloenim i najsloenijim problemima i pi-
tawima koje kwievnoumetniko delo postavqa pred tumaa
pie razlono i jednostavno, stilski uzorno, sa podrazume-
vanom, nenametqivo iskazanom analitikom spremom, kao i
sa istinskom privrenou vrednostima, Qubia Jeremi je
pokazao da ga osobenost wegovog analitikog pristupa i izra-
ziti rezultati istraivawa svrstavaju meu najpouzdanije, pa
utoliko i najree, tumae nae kwievnosti.

4.
Pored teksta rasprave itajui Vergilija koja se pre tri
godine u Bawaluci pojavila kao samostalna kwiga, BORI-
SLAV RADOVI, jedan od najboqih pesnika i esejista koje
naa kwievnost danas ima, u sastav svoje nove kwige Jo o
pesnicima i o poeziji (Zavod za uxbenike, Beograd) ukquio je
jo sedam kraih eseja ije su teme, kako wen naziv kae, pe-
snici i poezija. Dok je raspon vremena u kome su razmatrani
autori i pojave, impresivno velik. Od Homera i Vergilija,
preko Bodlera i Paunda, do opisivawa sloenosti i zamki
prevodilakog posla a potom i, danas pomalo skrajnutog, po-
etskog uinka Oskara Davia. Na taj je nain on, ponovo, po-
kazao ne samo irinu svojih ranije iskazanih intelektualnih

451
i stvaralakih interesovawa i znawa, ve i nesvakidawu
voqu, spremnost i doslednost u naumu da se o neminovnim
doticajima i susretima poezije sa silama nemerqivim minulog
i savremenog sveta, odnosno o wenim istinskim moima pred
silama istorije i trajawa, sabrano i razlono razmiqa i
uverqivo svedoi. I to tako da se nain wegovog iskazivawa
autonomno oblikuje i samopotvruje na osetqivoj granici iz-
meu naelne neobaveznosti esejistikog, oekivane preci-
znosti analitikog, i lakoe i zavodqivosti pripovedakog
govora.
Na taj nain on je samosvesno oblikovao podlogu sa koje
se posmatra i razumeva prisustvo i znaaj poezije u savreme-
nosti. Govor o vrednostima tradicije zbog toga postaje neop-
hodan, budui da se samo u ukrtaju tradicionalnog i moder-
nog moe oblikovati reprezentativan i pouzdan pogled na
sudbinu poezije. Na taj nain se rasprava o Vergilijevoj poe-
ziji u prvom, najobimnijem, tekstu kwige u kojoj se skrupulo-
zno, a esto i pipavo, ini samosvesni uzmak u najdubqu
prolost", oblikuje i kao pouzdan, posredan, uvid u stvari
savremenosti. Tako da taj samoizabrani interpretativni na-
in ne legitimie samo bitna svojstva jednog uzornog eseji-
stikog pristupa, ve ukazuje i na naroito iskazanu stvara-
laku samosvest koja ne prestaje da se obrazuje na vrednostima
koje su jednako potrebne i bitne u svim vremenima, u svim,
to bi jedan drugi pesnik-esejist u naslovu jedne svoje kwige
kazao, rokovima poezije. A te eminentno poetske vrednosti,
opet, ovaj esejist uoava i belei u svim epohama nad ije je
poetske plodove umno nadnesen i u kojima su one, to se i na
nekoliko mesta u veoma inspirativnom tekstu eseja Uz jednu
novogodiwu estitku, i direktno doznauje: u ovim prili-
kama pogubnim za umetnost". Zbog toga onda i moe da se ra-
zume kako, piui o Vergilijevim Bukolikama, Radovi ne
proputa da primeti da je ovaj povueni i snebivqivi" pe-
snik iz Oktavijanovog doba uoio da su, izmeu ostalog, te
wegove tvorevine pokazale istanan smisao za povezivawe
tradicionalnih motiva sa sloenim drutvenim prilika-
ma". Jer, neto slino, nastojao je da ini i sam esejista, i
to sabrano, mirno i veoma razlono. Sa analitikom postup-
nou koja insistira na opisu pojedinosti, koliko i na i-
rim, uoptavajuim osvrtima i zakqucima po kojima moe
da se delimino rekonstruie i slika odreene epohe.
To je posebno vidqivo u tekstovima koji su posveeni
Homeru i Vergiliju. I kada opisuje nastajawe Eneide, i kada
je posveen razmatrawu jednog poetikog aspekta iitanog
iz epizode o Demodokovom pevawu u Odiseji Radovi, jednim

452
delom, ispituje i odnos autora sa stvarima zemaqskim. Sa is-
kustvom koje je sasvim lino i kojim je poezija, odvajkada, di-
ferencijalno obeleena. U takvoj hermeneutici platonovsko
shvatawe o inspiraciji i podsticajnom uticaju muza na pe-
sniko stvarawe, mada mimogred razmatrano i katkad podrazu-
mevano, u ovim se tekstovima u potpunosti prevladava. Ali
se, pri tom, vazda ima na umu i saznawe kako svako delo
ivi od onoga ime ga snabdeva italac". To je posebno efekt-
no doznaeno u tekstu Naknadna beleka o Vergiliju, u kojem se
moe uoiti i jo jedna lepa osobenost pievog stila
fina, negovana naracija. Jer u tom se dijalokom tekstu pri-
poveda o dolasku slavnog pesnika klasike piscu u san i o
disputu koji oni, u toj nesvakidawoj situaciji disovski
reeno: iznad qudi, iluzija; iznad ivota zainteresovano
i ivo vode. Otuda se ini da su kultura i pamewe najdomi-
nantnije vrednosti oko kojih se pokree i oblikuje Radoviev
iskaz. Na to ukazuje i epsko pevawe/povedawe o junacima,
oruju i delima, kakvo je nesumwivo Eneida, ali sa, u wegovu
osnovu upisanom, iwenicom da je i ono ostvareno iz per-
spektive i pozicije oveka odreenog doba, duhovnog i saznaj-
nog horizonta i, sasvim konkretnog, iskustva. Kao i sa, taj se
aspekt zbog wegove ideoloke prirode katkad zapostavqa, sa-
svim odreenim stvaralakim aspiracijama i namerama. U
Vergilijevom sluaju, za pouzdanost i relevantnost takvog na-
uma Homer, na koga se ovaj pesnik esto poziva, jeste garant i
zalog, jer i wegovo pevawe je esto svojevrsna rekonstrukci-
ja" homerske situacije. Dok je, na drugoj strani, iwenica da
je imperator Oktavijan Avgust bio prvi italac i, podrazu-
mevajui, korektor Vergilijevog speva i, do toga Radovi, se-
amo se wegove prethodne esejistike kwige, izrazito dri
wegov naruilac, kazuje da je ne samo sklop nego i sama sud-
bina pesnikih dela esto podstaknuta i/ili usmerena razlo-
zima koji ne proizilaze iz wene prirode, a koji esto imaju
presudnu ulogu za weno zasnivawe i trajawe.
Ponekad se, u predoavanom trajawu, sudbina poezije i
pesnika iskazuje i na sasvim neobian nain. Takva je sudbi-
na Ezre Paunda za koga je jo T. S. Eliot zapisivao kako je
vie no iko drugi, odgovoran za prevrat u poeziji HH ve-
ka.". U sugestivnom, u osnovi biografskom, eseju koji pored
lucidnih uvida i smelih (neoekivanih) analogija, obiluje i
veoma efektnim, plastinim opisima. U narativnim slikama
koje podseaju i ukazuju na wegovu sasvim posebnu genijal-
nost i naivnost, majstorstvo i pad", zbog ega u wegovom
sluaju, ima neke neprolazne sveine" a to je ona ve iska-
zivana veita sveina sveta koju autentina poezija nepono-

453
vqivo posreduje i sadrava. U woj su zapamene i sudbine pe-
snika i wihovog dela. Posebno onih neobinih, neponovqi-
vih. A takav je, u srpskoj poeziji, Oskar Davio.
Ako se u Paundovom sluaju sudbina sa wim delimino
poigravala, jer su nedae kojih je dopao, jednim delom, bile
posledica wegovih vanvremenskih ideja i koncepcija, kao i
na wima osnovanih javnih gestova: koketirawa sa faizmom
i otvoreni antisemitizam u emu se iskazivala odreena
egzistencijalna paradoksalnost u Daviovom sluaju taj se
paradoks, Radovi kae raskol", oitovao u wegovoj pozici-
ji izmeu dva dogmatizma". Nadrealizma, na jednoj, i prole-
terske kwievnosti", na drugoj strani. Ali wegova samosvoj-
na potraga za nevinou rei"; potraga tako sreno imeno-
vana ovom sintagmom u jednom wegovom autopoetikom eseju
urodila je, u jednoj wegovoj stvaralakoj fazi, vanrednim re-
zultatom. Tim saznawem podstaknut Radovi je u wegovim naj-
uspelijim stihovima, a takvi su, najpre, upisani u poemi Ha-
na, promiqeno nastojao da prepozna i postepeno, uzorno, da
opie ono tradicijski osvetano jedinstvo svega to pesma
glasi i onoga to ona znai, koje krae nazivamo istotom
ili neposrednou" i koje to je tipino radovievski
precizno i dalekoseno iskazano zapaawe proizilo iz
minucioznog raitavawa ne postie se racionalno".
Da kwievna umetnost rauna sa znatnim ulogom veti-
ne koja nije do kraja racionalno analitiki ralawiva,
primerno pokazuje umetnost snalaewa" vidqiva dok se is-
trajno reava problem prepeva". Jer, pie otvoreno Rado-
vi-prevodilac u eseju Mali prilog o umetnosti snalaewa,
kad smo se opredelili da prepevamo neto, dali smo sebi
pravo na odstupawe od izvornika". Meutim i to pravo" u
okviru prevodilake vetine oroeno je znawem i sveu o
prirodi, domenima i granicama same umetnosti. U ovom slu-
aju poezije. Kao i uplivom, mestom i vrednou tradicije na
koju se svaka vaqana poezija, pa i ona sasvim moderna, ipak,
oslawa. Re je i ovde, dakle, o odreenom jedinstvu.
A o tome se potanko, strpqivo i polako, raspravqa u ese-
ju koji je posveen Bodlerovoj pesmi Neprijateq. Istiui
kako je idejno i tematsko jedinstvo iskaza" bila vajkadawa
briga ovog pesnika Radovi je, implicitno, ukazao i na jedno
od svojstava sopstvene poetske prakse. I taj, takav, signal ni-
je u ovoj kwizi usamqen. italac wegovih izrednih eseji-
stikih tekstova moe, sa dozom podrazumevajue relativiza-
cije, sebi da izvesno omogui i olakanije razumevawe wego-
ve poezije. U Radovievoj stvaralakoj poetici re je, dakle, o
vidnoj sistematinosti i ucelovqenosti ideja, misli, postu-

454
paka, znaewa Zbog takvog stava i ova se kwiga zavrava te-
mama kojima je i zaeta. A to su teme iz klasine starine:
Ovidije i Homer.
U zavrnom eseju: Odisejev pla i Belozubi vepar u kome je
reprezentativno demonstrirana vetina implicitnog tuma-
ewa kwievnog teksta zasnovana, pre svega, na paqivom i
minucioznom iitavawu pojedinosti i, potom izvoewa ne-
upitnih zakquaka i uvida, Radovi je, jo jednom, direktno
ukazao na vremenitost, obuhvatnost i vrednost neuporedive
umetnosti poezije: sve to se zna i to se pamti klasifi-
kovano je i sistematizovano u okviru nekih pesnikih tvore-
vina".
Oslawajui se na Homera on u ovom tekstu ispisuje i
svojevrsnu odbranu poezije. Posebno potrebnu i bitnu u sa-
vremenom, neherojskom, dobu u kome se toliko oigledno i ne-
povratno, kako i pie u jednoj wegovoj odlinoj pesmi, ra-
iwen svet u renik seli" i na koga neprestano, punoom
smisla i sloenou znaewa, viestruko reflektuju wegovi
znaewski polivalentni pesniki, i pronicqivi esejisti-
ki tekstovi. ak i onda kada su vidno i vanredno obremewe-
ni duhom modernistikog nepristajawa i latentne, korozivne
sumwe. Zbog ega su, ovi potowi, realizovani i kao uzbudqi-
vo, ak zanosno tivo. A to je majstorsko svojstvo do koga do-
seu retki. Otuda i moe da se konstatuje kako se u takve da-
nas, svakako, ubraja esejista Borislav Radovi.

5.
U prethodnoj esejistikoj kwizi O Mikelanelu govorei
(2006) koju, po autorovoj naznaci iznetoj na poetku nove kwi-
ge vaqa itati posle Vizantijskog interneta (Stubovi kul-
ture", Beograd), RADOSLAV PETKOVI je iskazao i zapa-
awe kako je o stvarima mogue govoriti na veoma raz-
liite naine".
Ukoliko se ova autorska naznaka prihvati i razume kao
iskaz koji sadri i odreen autopoetiki potencijal, onda se
podrazumeva da je o stvarima prolosti", o kojima najvema
zanimqivo svedoi ova eruditna kwiga, moguno (i potrebno)
govoriti i iz ugla sasvim osobene, pa utoliko i posebne,
perspektive koja, najpre, podrazumeva saznawe da se nae vi-
ewe prolosti sastoji od komplikovanog spleta iwenica
i ideolokih tumaewa". Zbog toga je danas govor o prolo-
sti i mogu kao svojevrsna autorska interpretacija koja nije,
nuno, samo sistematian opis proverqivih iwenica, ve
ide i za tim da iskae i sasvim posebno rekonstruktivno vi-
ewe izabranog tematskog podruja. A ono je u prvom najobim-

455
nijem od tri duinom nejednaka esejistika teksta koji je i-
ne, posveen milenijumskom trajawu vizantijske drave i kul-
ture. Dok su druga dva: Dosadni pisar i muza i Zato je Pla-
ton bio bolestan posveena razliitim pitawima. Prvo raz-
voju pisma i sudbini kwige u eri modernog tehnolokog raz-
voja, a drugi fenomenu moralne korekcije/kajawa koje je Pla-
ton, zbog svog neuzornog odnosa prema Sokratu u wegovim sud-
wim asovima, iz koga je Petkovi iitao emanaciju jedne
tipine qudske slabosti; oseawa straha koje je ovog filozo-
fa nagnalo da bei iz Atine, i koje je on, imlicitno, uneo u
jedan tekst svog dijaloga".
U Petkovievoj raspravi Vizantija je vie metafora koja
podrazumeva skup esto suprotstavqenih iwenica i saznawa,
nego to je ona monolitna dravna tvorevina ije je istorij-
sko trajawe objektivno i iscrpno pojmqeno i opisano. Zbog
toga je i wegovo esejistiko bavqewe wenim vrednostima, a
posebno vrednostima kulture, vie lino autorsko viewe/
interpretacija u kojoj su pojedini aspekti, kao to su sasvim
odreene idejne i ideoloke nekoherencije i paradoksi, vid-
no istaknuti i povlaeni.
Te nepodudarnosti su uoavane na vie komplementarnih
nivoa od samog imena i shvatawa identiteta, do krupnih
vojnih, politikih, versko-crkvenih i kulturolokih obraza-
ca. Primerice: Vizantinci su sebe nazivali Romejima, a svo-
je carstvo smatrali, dosledno, rimskim. I to, budui da su
bili verujui hriani, neuporedivo uspenijim i moralno
uzoritijim od prethodeeg rimskog, paganskog. Zbog ega se i
zaela i opstojavala neprestana, obostrana, netrpeqivost
koja je i opte mesto Petkovieve esejistike egzegeze. Jedno-
stavno, Petkovi je celokupno vizantijsko naslee prihvatio
kao zaseban udaqeni kulturni i civilizacijski model. Kao
naslee koje nije sasvim objektivno i iscrpno valorizovano
i koje je, pri tom, u zapadnoj literaturi vrlo esto negativno
odreivano. Kao primer on je izdvojio napise uvenog isto-
riara Edvarda Gibona. Zbog toga su ideoloki mehanizmi
koji su opstojavali na, katkad namerno oivqavanim, zabluda-
ma i predrasudama po wegovim autonomnim, esto veoma lu-
cidnim, uvidima i polemikim zakqucima, bitno opredeqi-
vali i pojedina savremenia saznawa o ovom dugovremenom i
prostranom carstvu u iji je komonvelt bio ukquen i srpski
dravni i kulturni prostor.
Za rekonstrukciju prie/predstave o Vizantiji autor je
imao na raspolagawu veliku literaturu. I on ju je u zavidnoj
meri i opsegu koristio interdisciplinarno i sa vie je-
zika. Meu brojnim izvorima posebno su mu bila vana sve-

456
doewa Ane Komnine i Mihaila Psela, kao i brojna obave-
tewa koja su deo sekundarne istoriografske literature. No
wegova ambicija, rekosmo, nije puka mimetika rekonstrukci-
ja niti plona demonstracija podrazumevane erudicije ve,
prirodno, sloena i konsekventna, viedelna pria o isto-
riji i vrednostima koje su u woj zaete, pa sklowene i izgu-
bqene, a predstavqaju autohtone, bazine vrednosti savreme-
nog sveta. Zbog toga on, esto, izdvaja odreene pojedino-
sti/fenomene da oko wih izgradi paradigmatinu esejistiku
priu". Takva je dramatina pria" o femme fatale Teofano
i caru (i svecu) Nikiforu Foki. Nastojawe da se ta istorij-
ska epizoda, koja je postala mit, diskurzivno osvetli jeste i,
pored ostalog, jo jedna od manifestacija desakralizacije i
sekularizacije ideologije, procesa tako prisutnog u HH sto-
leu". Dok je fenomenu evnuha, ije je postojawe vezano za
blistave trenutke vizantijskog carstva", posveena naroita
simbolina i uverqiva epizoda/pria.
Savremenost je, dakle, horizont Petkovievog esejisti-
kog vremeplova. Ka boqem razumevawu vrednosti istorije i
tradicije, posebno ka razumevawu udela ideolokog naslea
u formirawu savremenog miqewa, i savremene umetnosti,
usmerena je ova uena, u osnovi polemika, esejistika ras-
prava. Ona je takva i kada napomiwe savremeni horizont ra-
zumevawa istorije iz perspektive rodnih studija", kao i ka-
da skrupulozno koriguje stavove iznete u temeqnoj studiji za
zasnivawe postkolonijalne kritike, kwizi Orijentalizam Ed-
varda Saida. Ona je, pre svega, viestrukim znawima obreme-
wena, dakle uena, pri tom jednostavno i zanimqivo pisana
i, kao takva, viestruko korisna. A ueni qudi", kakav je
nesumwivo Petkovi, kako pie na jednom mestu, mogu znati
svata". Jo kada to nepretenciozno, ekonomino i sadraj-
no oblikuju, onda je italako zadovoqstvo u tekstu nemino-
van ishod.
Uzimajui za predmet opisa iwenice i artefakte isto-
rije kulture, Radoslav Petkovi se u drugom eseju pozabavio
pitawem zasnivawa i trajawa kwige kao medija i sredstva. A
u vezi sa wom i pitawima usmene kulture i kwievnosti kao
i mestom, vrednou i socijalnim statusom kwievnosti u
savremenom dobu. Naravno, imajui na umu sloenu i vreme-
nitu istoriju ovih pitawa. Ne prestajui pri tom da ukazuje
na stalne paradokse koji su usko vezani za neke od ovih feno-
mena. Tako on ne proputa da uoi kako je i u savremenom do-
bu u kome se oblikuje virtuelna stvarnost i u kome i kwiev-
nost trai utoite" na Internetu, usmenost ostala jednako
vana upravo na univerzitetu gde se znawe oblikuje i wenim

457
posredstvom i daqe prenosi. Apostrofirajui tako i neka od
optijih pitawa koja proizilaze iz same logike i prirode
promena do kojih dovodi tehnoloko unapreewe. Takvo je
pitawe o smrti kwige", prema kome on ne zauzima ni po-
tvrdni ni radikalno odreni stav. Slino tome je i pitawe o
sudbini kwievnosti koja jeste, po wegovom ustanovqewu, iz-
gubila poloaj u strategijama moi" pa, prema tome, i po-
loaj u hijerarhijama moi", ali nije izgubila svoju primar-
nu funkciju ak ni u zagrqaju modernih informatikih teh-
nologija kojima ona podaruje neto od sopstvene autonomne
prirode, ali i od kojih zajmi poneto praktino i korisno.
Tehnoloki pomaci i napredak svake vrste utie na stva-
rawe i recepciju kwievne umetnosti, ali istovremeno on
paradoksalno zaiwe i vreme druge usmenosti". I tako sve i
daqe ostaje u istom krugu, a to je krug u koji je i kwievnost,
kao javni govor, ukquena sa drugim strategijama moi koje, i
kada to ne ume sasvim dobro da se uoi, ili nee da se javno
prizna, bivaju esto podreene odreenim ideolokim dok-
trinama i obrascima.
Da je taj stav dominantan u kwizi potvruje i zavrni,
krai, esejistiki tekst iji je junak znameniti antiki fi-
lozof Platon. Vrednost i uticaj wegovih uewa vie je puta
razlono aktiviran u prethodnim tekstovima ove vredne kwi-
ge, posebno u prvom kojim je i naslovno obeleena. A u ovom
eseju Petkovi se pozabavio procewivawem jednog wegovog ge-
sta. Naime, Platon je bio, zbog bolesti kojom se pravdao, od-
sutan u sudwim asovima wegovog uiteqa Sokrata iz Ati-
ne je pobegao u Megaru. Ne nalazai uverqivu psiholoku mo-
tivaciju za takvo postupawe, Petkovi je, zapravo, slavnom
filozofu pripisao odgovornost za nesposobnost prevazila-
ewa straha od politike presije, a wegov dijalog Fedon ra-
zumeo i kao izraz moralnog gesta izvesnog kajawa koje se u
tekstu dijaloga samopotvruje.
Oslowen na raznostranu lektiru i vrsto vezan za iwe-
nice istorije, Radoslav Petkovi je trodelnom kwigom Vi-
zantijski internet priloio sloenu i osobenu esejistiku
interpretaciju. Zainteresovan za uoavawe i opisivawe na-
ina funkcionisawa ideolokih mehanizama i matrica kao
skrivenog lica istorije koja se, po tome, ponavqa ili zbog
toga ne prestaje, on itaoca moe zadiviti irinom erudi-
cije i sposobnou da usvojena znawa funkcionalizuje u in-
terpretaciji koja ide iznad istorijskih znawa. Potom i da
posredno odgovori zahtevima intelektualnog horizonta epoha,
ali i, to je primarnije, oekivawima onih sve reih ita-
laca koji u opisivawu sloenih odnosa ideologije i umetno-

458
sti, politike i istorije, zapravo, vide izraz autorske samo-
svesti koliko i refleks vlastite intelektualne i stvaralake
angaovanosti u razmatrawu nekih bitnih pitawa postojawa
i stvarawa.

6.
Posveeni itaoci proznih kwiga VIDE OGWENOVI,
kao i potovaoci wenog dramaturkog i rediteqskog rada
mogli bi da, ne bez stvarne osnove, ovu esejistiku kwigu Na-
suprot proroanstvu (Arhipelag", Beograd) isprva razumeju i
prihvate kao naroit pokazateq irine wenih intelektual-
nih i stvaralakih interesovawa. Potom i kao dokaz jedne do-
sledne stvaralake usmerenosti na vrednosti moderne umet-
nosti i kwievnosti, te vrednosti graanskog demokratskog
drutva.
Meutim, u krugu uoavawa i imenovawa tih stabilizo-
vanih vrednosti ni izbliza se nee iscrpeti sloenost i du-
bina jezgrovitih i konsekventno iskazanih uvida i zakquaka
o temama koje su u tekstovima ove kwige razlono aktivirane.
A tematski opseg, u ovoj heterogenoj esejistikoj kwizi, obje-
diwuje i podrazumeva skup razliitih okosnica. U wega su
poloeni raznoimeni povodi i naroiti razlozi koji su ini-
cirali autorkinu potrebu za diskurzivnim oglaavawem. Od
besednikog odziva povodom prijema kwievnih priznawa, do
sasvim specifinog, pa i naglaeno linog, referisawa o
izabranim temama kojima su umetnost i politika najoptiji
zajedniki imeniteqi.
Razumevajui i tretirajui esej kao najslobodniju kwi-
evnu formu", kako je zapisala u tekstu posveenom eseji-
stikim bravurama Boe Koprivice, ona je nastojala da weno
kreativno nastojawe, pored preciznosti u misli i jasnoe u
izlagawu, najpretenije bude obeleeno peatom linog mi-
qewa i stava. Kako onda kada referie o temama i lino-
stima iz daqe kwievno-nacionalne tradicije: P. P. We-
go, S. M. Qubia, J. Vuji, tako i o onim stvaralakim
linostima i wihovim delima kojima je, na izvestan nain,
bila savremenik. A takvi su: Ivo Andri i Danilo Ki. Za
ovog potoweg moglo bi se konstatovati da je povlaeni (li-
ni) junak ove neobimne kwige.
Ispisujui, najee u formi biografskog eseja, lepr-
avo a bez patetike, redove duboke odanosti odabranim li-
nostima i delima ona je pretenije bivala sasreena na stva-
ralake postupke i ukupni znaewski i umetniki uinak
wihovih kreativnih priloga. Ali se, istovremeno, ona nije
libila da argumentovano koriguje stereotipne, nasleene pred-

459
stave i istorijska znawa o, primerice, zaboravqenim iwe-
nicama iz biografije oca naeg teatra. I time, posredno,
markira i svoju nezavisnu intelektualnu poziciju. Kao to
je, na drugoj strani, impresionistiki i skoro emfatino sa-
vremenika i kolegu Mihajla Pantia pojmila kao eruptivnog
modernog pripovedaa" to on, na taj nain shvaeno i
opisano, nije sasvim.
Ako je u kritikom procewivanu Vida Ogwenovi umela
da svoje stavove i miqewa, najpretenije, impresionisti-
ki intonira, u suverenom kretawu kroz istoriju, kulturu i
umetnost ona je iskazala nivo respektivnog intelektualnog
poznavawa vanih pojava i iwenica. Wena eruditna obave-
tenost redovnije je pomnoena strastvenom intelektualnom
radoznalou i, podrazumevanom, velikom poliglotskom i-
talakom kulturom. U woj imponuje sposobnost za uoavawem
bitnih a nedovoqno osvetqavanih posebnosti, kao i sprem-
nost da se one minuciozno, jasno opiu i, tako, dodatno
afirmiu. Takva je kwievna bilingvalnost" Semjuela Be-
keta, oliena u wegovom neobinom kwievnom kretawu iz-
meu dva razliita jezika" za ijim motivima ona paqi-
vo, ispitivaki traga. Tome je slina i, na nivou imanentne
poetike, indirektno iskazivana Kiova tewa za skladom. A
ona je kao zapretena i, za wega karakteristina, pomalo mi-
stifikovana autorska naznaka koja se otkriva samo pri pa-
qivom, unakrsnom itawu, upisana u pojedine tekstove, kao
i u sami naslov wegove posthumne kwige Skladite.
Slina naklonost i retorika ponesenost iskazane su i
u wenom, problemskom i pohvalnom, osvetqavawu uinka i
misije komplementarnih umetnika: slikara Milana Tepavca
i Zorana Pavlovia, prevodioca Branimira ivojinovia,
scenografa Milene Dragovi, kultnog sineaste Duana Ma-
kavejeva, kao i politikih mislilaca i delatnika Desimira
Toia i Dragoquba Miunovia. Onih linosti pored ko-
jih je i sa kojima je trajao i wen stvaralaki i politiki rad.
U veini wenih eksplicitnih iskaza i stavova prisutna
je samosvesna tewa za odbranom od profanosti, te otporom
drutveno-politikoj i intelektualnoj inerciji olienoj i u
naoj hroninoj kulturnoj neosetqivosti", a najpostojanije
u, kako pie u naslovu uvodnog, u bitnim elementima pro-
gramskog, eseja Odbrana poezije odbrani i pohvali lepote i
vrline. Jednako kako se u poetizovanom tekstu Neni apat
svile o smrti, apostrofira tajanstvena neunitivost svile,
weno otporno trajawe, kao metaforina zamena za sveukupno
trajawe i smisao. Posebno ono koje prepoznajemo u sferi du-
ha i umetnosti.

460
 Velika italaka, kwigoqubiva strast, kao i srazmerno
redak dar da se najekskluzivnije vrednosti prepoznaju, prime-
reno odrede, umno samere i imenuju, te dosledna i doslovna
opredeqenost za moderne vrednosti duha i drutva, najposto-
janija su karakteristika esejistikog rukopisa Vide Ogweno-
vi. A on se u ovoj kwizi iskazuje u dvostrukoj referencijal-
nosti. Posredno, svedoei o zajednikom iskustvu, on detek-
tuje vane i nezaobilazne topose tradicije i savremenosti, a
potom ukazuje na lektiru, misaoni i stvaralaki sistem wene
agilne i angaovane autorke. I tako pomae da se weno ra-
znovrsno delo lake razume i prihvati. Kao to i, sa obi-
qem podsticajnih razloga, markantno opisuje wen, reeno je-
zikom prethodnice Isidore Sekuli, izdvojeni intelektual-
ni i stvaralaki krug kredom".

461
MIRO VUKSANOVI

PALAVESTRIN POREDAK SRPSKIH

KWIEVNIH KRITIARA

Saet i metaforian naslov ovog kazivawa mogao bi da

bude Palavestrin periodni sistem.1 To treba odmah da obja-
snim. Oigledna je veza s poretkom hemijskih elemenata. Wih
je Mendeqejev razvrstao. Prazna mesta je ostavio za elemente
koji e biti pronaeni. Svaki znak i svaki broj je na svom
prirodnom mestu. To se zna.
Slino, mendeqejevski, postupio je akademik Predrag Pa-
lavestra. Napisao je Istoriju srpske kwievne kritike. Kwi-
ga ima dva toma i 908 stranica. Na wima je blizu dva i po
miliona karaktera (slovnih znakova, raunajui i razmake).
Vremenski rastegqaj je od 1768. do 2007. godine. Poetak je s
prvim srpskim asopisom, Slaveno-serbskim magazinom. Po-
krenuo ga je u Veneciji Zaharija Orfelin, roen 1726, sto go-
dina pre osnivawa Matice srpske iji je Izdavaki centar
objavio Palavestrinu Istoriju. Kao i poznatu ediciju Srpska
kwievna kritika, u 25 kwiga, wenu prethodnicu. To je bio
projekat Instituta za kwievnost i umetnost. Vodio ga je i
nauno uzdigao Palavestra. Sada je zavrhunio svoje ivotno
delo, zapoeto 1971. Za veliki pothvat neophodno je dosta go-
dina. Palavestra ih je svesrdno dao. Zato moemo rei da o
kwievnoj kritici imamo kwige kakve nemaju ni vee ni sta-
rije kulture od srpske. To su nam omoguili Palavestrina ot-
menost u naunim poslovima i osmiqena upornost, preci-
znost u imenovawu pojava i slagawu atributa, wegova uenost
i sluba nacionalnim vrednostima prvoga reda.

1 Pod tim naslovom objavqen je odlomak ovog teksta u Politici, doda-

tak Kultura Nauka Umetnost, god. , br. 36, 13. H 2008, str. 4.

462
 Kao meai niu se i brojevi. esto su reitiji od re-
i. Lepa im je simbolika. I tanost. Jedino u brojevima oboje
imamo. Zato sam od svih mogunosti uzeo onu koja e kolii-
nom pribliiti namere Palavestrine kwige. Ne sve, razume
se. One su neprebrojive. Nai e ih budua itawa. Re je o
kwizi bez koje se ne moe na put u srpsku kwievnost.
Zato sam na poetku pomenuo mendeqejevski postupak?
Odgovor je nagoveten. Posle pomenutih 25 kwiga, u ediciji
koja je ila dvadeset godina (19751995), u Odboru za proua-
vawe istorije kwievnosti, u SANU, Palavestra je desetak
godina stvarao svoj periodni sistem srpskih kwievnih kri-
tiara. Tako je dobio kwigu sa sedamnaest poglavqa. Svako
ima naslov. U wima su imenice i sintagme: srpska kwiev-
nost, kritika, shvatawe, naslee, nauk, veliki uiteqi, doba
modernizma, srodnici, nezadovoqstvo avangarde, levica, an-
tipodi, raskol, svest, graanska kultura, marksistiki kri-
tiari, sumrak autoriteta, pluralizam, promena, merila, i-
rewe, sistem, vid, postmodernizam. Ako bismo svaku reenu
imenicu i sintagmu uzeli kao podmete u reenicama, dobili
bismo kquno pismo za Palavestrinu kwigu, koja u svom po-
etnom delu kae: U prvih stotinu godina, srpska kritika je
razvila sve svoje glavne oblike i tipove: obavetewe, prikaz,
osvrt, ocenu, tumaewe, ogled, esej, raspravu, studiju i mono-
grafiju."
Uz kwigu je bogat glosarijum. Ima nekoliko delova. Naj-
pre, zavrne napomene kao dokaz paqivosti pisca prema
svima koji itaju do kraja i prema svima koji su mu pomogli.
Na 72 strane rasporeena je, azbuno, biobibliografija. U
woj ima 208 enciklopedijski sreenih odrednica. Toliko ime-
na kritiara. O wima, po istom modelu: osnovni podaci,
kritika dela i literatura. To je, zapravo, naroit leksikon.
Napomena ispod teksta je ukupno 1.123, iz vie jezika. Na
kraju registar i u wemu 1.348 imena, naih i stranih. Ogro-
man skup prosveenih. Dakle, Palavestra je morao, po zapove-
sti koju je samom sebi davno uputio, da sva imena rasporedi
na prostoru koji se otvorio. Sa strahom pomiqam kolika je
to bila belina.
I ta se jo moe paqivim prebrojavawima nai? Pi-
tawe ciqa ono to je u dosluhu s Mendeqejevim. Wegovi he-
mijski srodni elementi obrazuju osam vertikalnih grupa. Pro-
mene su povezane s poveawem atomske teine. Palavestra je
sebi dao slian zadatak. Utvrivao je atomsku teinu" sva-
kog srpskog kwievnog kritiara u dva i po veka. Bezmalo to-
liko. Koristio je svoju vagu i svoje tasove na woj. Stavqao
kwigu po kwigu, merio i beleio rezultate. Kao to radi

463
apotekar. S wim su bila dva pouzdana saveznika: naitanost i
iskustvo. Pri tom je otklawao nepravde. Oivqavao rtve
ideologije, partijske drave, neukosti i slinih nepogoda.
Bilo ih je dosta i nepogoda i rtava. Na kraju je raspore-
dio deonice na svom velikom imawu. Srpske kritiare je na-
graivao brojem rei, redova i stranica. Biram najlaki na-
in da otvorim ono to je u ovakvim poslovima najtee pro-
jektovati. Re je o ravnotei, o pravinoj raspodeli, o sklad-
nosti kwige. Prepoznajem osam umreenih grupa i osam isto-
rodnih merila.
Palavestra je u oglednu (prvu, dabome) grupu izdvojio
trojicu kwievnih kritiara. Wima je pojedinano pripalo
vie od po dvadeset stranica. Najobimniji je ogled o Jovanu
Skerliu. On je i najee citiran. S wim je Bogdan Po-
povi. Oni su mitski dioskuri srpske kritike", obojica
francuski aci", volterijanci, rusoovci, racionalisti i
kartezijanci". Wihovo delovawe je ceo jedan kulturni naci-
onalni program", svest graanske epohe u usponu". O Jovanu
Skerliu i Bogdanu Popoviu, za wihova ali i svoja naela,
Palavestra je jo napisao: Ni jedan ni drugi, kao ni veina
prosveenih Srba, nisu imali pokloniki i patetian odnos
prema sopstvenoj naciji i nimalo nisu patili od nacionalne
samodopadqivosti. Oni su nesumwivo bili ponosni na svoju
naciju i svoju nacionalnu prolost i predano su radili na
dobro svog naroda, ali se nisu povodili za zanosima roman-
tiara. Gradili su novu srpsku duhovnu aristokratiju" U
proequ je, sa Skerliem i Bogdanom Popoviem, wihov ue-
nik i nastavqa, najizrazitiji i najboqi predstavnik im-
presionistike kritike", slobodan i nezavisan duh" koji
sve stvari u kwievnosti posmatra sa odstojawa", odvojen
od matice", pripadnik narataja koji je verovao u uspon i
prosveenost Evrope". To je Branko Lazarevi. Dokaz Palave-
strine vernosti i eqe da pomera dosadawe norme.
Odmah do wih, u drugom redu, u paqivo merenom raspo-
nu od 15 do 20 stranica, svrstani su: Pavle Popovi (koji je
jedini u kwizi dobio svoje poglavqe), Stanislav Vinaver i
Marko Risti (dati u dvojcu, kao suprotnosti, to se ita s
radoznalou, kao i cela kwiga, jer u woj nema reenica koje
se nadimaju od nejasnih izraza).
U grupi vrednovanoj na desetak stranica, nalaze se: naj-
pre Isidora Sekuli, a potom Milan Bogdanovi, Nikola
Miloevi, pa i Nikola Mirkovi (za dostinu, moda, iz-
nenadno, ali je obrazloewe isto, i, osim toga, postie jo
jednu ravnomernost kritiari se okupqaju iz svih srpskih
krajeva).

464
 U sledeem krugu, etvrtom, gde se obim posveen kriti-
arima ograniava na 5 do 10 stranica, prikazana je delatna
mo Radovana Vukovia, Zorana Gavrilovia, Velibora Gli-
goria, Zorana Gluevia, Velimira ivojinovia Massu-
ke, Pavla Zoria, Dragana M. Jeremia, Qubie Jeremia,
ora Jovanovia, Milana Kaanina, Danila Kia, Radomi-
ra Konstantinovia, Laze Kostia, Jovana Kria, Slavka
Leovca, Svete Lukia, Borislava Mihajlovia Mihiza, Zora-
na Miia, Marka Nedia, Boka Novakovia, Miodraga
Pavlovia, Sime Pandurovia, Rastka Petrovia, Miloa
Savkovia, Qubomira Simovia, Pere Slijepevia i Petra
Xaxia. Povean obim ne donosi uvek i poveawe pohvala.
Poneko je uopiren i kao negativan primer. Palavestra ne
krije svoja uverewa. Govori otvoreno, polemino, ali i s odu-
evqewem. I oni koji e se s wim gloiti, ili e se srdi-
ti, ne mogu osporiti dosledno voewe programske trase.
U zavrne etiri grupe, u obimu od pola reda do 5 stra-
na, rasporeene su desetine srpskih kwievnih kritiara:
prvo, oni iji su radovi celovito ali saeto prikazani, s
estim pohvalama; drugo, oni koji su delomice obraeni, po
uzorku, ponekad s uspelim odlomcima, ponekad s primerima
kako se ne pie; tree, oni koji su nedavno zapoeli kriti-
arski posao, zapaeno, ili oni koji su dosta objavili, neza-
paeno, i etvrto, oni koji su samo imenovani, s lepim nada-
ma; meu wima su i tridesetogodiwaci.
Saopteni imenik rekao je da Palavestrin periodni si-
stem kwievnih srpskih kritiara ima kriterijum da je svak
na svom mestu. Takav poredak saopten je gipkom reenicom
koja se kao stopalo prilagoava krevitim i rupavim tereni-
ma, gde nema ravnih tabana. Kao to posle itawa nee biti
ravnodunih. Razloni e, po pravdi i nepomerqivoj zaslu-
zi, Palavestrino ime uneti u jednu od prvih, vodeih, grupa
srpskih kwievnih kritiara. Nije primio nove obiaje i
pisao o sebi. To ne pristaje wegovom gospodstvu. Ali, piu-
i o drugima Palavestra je dovoqno rekao o Palavestri.

(SANU, 2. H 2008, Matica srpska, 15. H 2008)

465
NIKA STIPEVI

PREDRAGA PALAVESTRE
ISTORIJA SRPSKE KWIEVNE KRITIKE"

Poduhvati ovakve vrste jesu retkost u povesti srpske kul-

ture. Dvotomna Istorija srpske kwievne kritike Predraga
Palavestre, koju je objavila Matica srpska, u redu je takvih
retkosti. Vie od tri decenije ivota autor je uloio u do-
vrewe ovog dela. A prethodila mu je izrada i izdavawe dva-
deset i pet tomova, u okviru Projekta Srpska kwievna kri-
tika" u Institutu za kwievnost i umetnost u Beogradu, sa
odabranim delima srpskih kwievnih kritiara. I ovu veli-
ku seriju, u saradwi s Institutom, objavila je Matica srpska.
Razlini su bili prireivai ovih tomova, ali na elu Pro-
jekta je bio Predrag Palavestra. Uestvovao sam u radu bar
dvadeset sednica Saveta Instituta za kwievnost i umetnost
na kojima se raspravqalo o ovim kwigama i dobro pamtim ko-
liko je bilo teko i zametno, ponekad i politiki zazor-
no", za neke, organizovati i ostvariti ovu veliku seriju, koju
je wemu svojstvenom upornou Palavestra nepopustqivo i uz
iroku objektivnost negovao. Dobro se seam kako su se dvo-
jica jednomislenika u Naunom savetu Instituta protivili
da Nikolaj Velimirovi bude ukquen u ovaj projekat. I nije
samo Velimirovi u to ve prolo vreme bio sporan ideolo-
kim qudima suene svesti.
Kwievna kritika, koja obuhvata i kwievni esej, svedo-
anstvo je o intelektualnoj zrelosti nacije, upravo zbog svoje
poliedrinosti, viestranosti i raznostranosti. Tako je bi-
valo u svim evropskim kulturama. Mislim da istorije kwi-
evnosti, u nas i na strani, gree kada kwievnu kritiku, i
esej, sabijaju u preglede kwievnosti u uem smislu, smatra-
jui, jo uvek, da je kwievna kritika samo pratilac roma-
nesknog ili pesnikog stvarawa, drei da je criticus additus

466
artifici, to je ak i Benedeto Kroe smatrao. Kwievna kri-
tika, i kwievni esej, jesu poseban kwievni rod, koji poe-
sto klizi i u filozofiju, ili u istoriju, a dodiruje se sa an-
tropologijom, psihologijom, etnologijom i drugim znawima.
Sam Palavestra kae da je u posledwa dva veka kritika po-
stala samostalna forma duhovne spoznaje i intelektualne sve-
sti", jer su se wene forme i anrovi osamostalili, a weni
dometi proirili". Vrlo je dobro to je uz kwievnu kriti-
ku svrstan i kwievni esej, kao podvrsta eseja u irem smi-
slu, kojega moemo smetati izmeu umetnosti i nauke ili
filozofije (Luka). Jer ovde nije re o eseju montewevskog"
tipa, koji jeste izmeu nauke i filozofije. I u drugim kultu-
rama retko se nailazi na ovakvu seriju kwiga, koje vrhune u
dvotomnoj Palavestrinoj kwizi. Potrebna su doista svestrana
znawa da se pie istorija ovog roda u jednoj nacionalnoj
kwievnosti. A ako ita, kwievna kritika i esej se vazda
oslawaju i na druge kulture i kwievnosti. A Predrag Pala-
vestra je bio pravi ovek za ovakav poduhvat. On je imao, i
ima, sva potrebna teorijska, istorijska i druga znawa, mo-
gao je da estari irokim evropskim kulturnim prostorima,
to je neophodan preduslov za ovakvu golemu radwu. Uz to, i
sam se bavio jedno vreme dnevnom, ili tekuom, kwievnom
kritikom, ne samo u dnevnom listu, ve i u asopisima, pa je
stekao tokom vremena i vetinu pisawa u ovom rodu, i to u
kratkoj formi. Ovakvu istoriju kritike mogao je da napie
samo znalac koji poznaje tekstove o kojima su kritiari pisa-
li, kao i sama kritika i esejistika dela. Na stotine kwiga
je pisac morao da dri u svesti da bi doao do metakritike
ocene.
Moi u, iz jasnih razloga, da iznesem samo nekolike
opaske, preporuujui ovo delo za trajnija itawa.
Iz Palavestrinog dela se jasno vidi da je srpska kwi-
evna kritika u pojedinim periodima svoga rasta bila u is-
toj ravni sa evropskom kritikom, odnosno sa onim delom
Evrope koju nazivamo karolinkom", starom Evropom, kako
s blagim prezrewem kau u nekim novijim nacijama. Kritika,
i esej, opet, kao da su u pojedinim periodima predwaili
kwievnom stvarawu i reitije su o nama kazivali od kwiga
koje su prikazivale. Palavestra istie da bi se ak moglo
rei da je upravo sa pojavom i razvitkom kritike srpska kwi-
evnost poela da postaje 'evropskom', da uklawa tragove i
posledice dugotrajnih i munih, esto kobnih zaostajawa i
dostignuima evropskog duha". Razume se, nemogue je pisati
istoriju bilo koje oblasti duhovnosti a da se ne uzme u obzir
opte stawe istorijskih i drutvenih prilika. Palavestra

467
ih i daje. Takve ocene imaju posebnu ulogu u Palavestrinom
kazivawu. I one su svedoanstvo o Palavestrinoj trajnoj an-
gaovanosti i kritinosti, kao i o slobodarskom duhu wego-
vom. Ova istorija jeste i svojevrstan socioistorijski presek
srpskog drutva prelomqen kroz prizmu kwievne kritike
kao intelektualnog anra. I u nekim drugim svojim kwigama
Predrag Palavestra je iznosio lucidna zapaawa o srpskoj
graanskoj klasi, koja je bila u velikom usponu krajem devet-
naestog i u prvim decenijama dvadesetog veka. Apogej srpske
kwievne kritike se ostvarivao upravo u tom periodu, a ve-
liki monument takvog uspona jeste asopis Srpski kwievni
glasnik, iji je tira dostizao i deset hiqada primeraka, iz-
lazei petnaestodnevno u skromnim utim koricama. Bilo je
tada otmeno" biti pretplaen na SKG. Graanska klasa je
praktino unitena u vunenim vremenima" posle Drugog svet-
skog rata. Ponovni uspon kwievne kritike imali smo kada
je izmeu ezdesetih i sedamdesetih osnaila sredwa klasa i
kada su kwievni asopisi ponovo imali vee tirae. Naj-
boqe svedoanstvo o tom novom usponu kwievne kritike je-
ste jubilarni broj asopisa Delo, povodom dvadesetogowice
izlaewa 1973. godine (kwiga HH, godina HH), u kom broju
je izdata mala antologija tekstova iz preawih godina. Ali
olovne godine", obeleene dvostrukim i trostrukim kabali-
stikim brojem devet, unitile su i slabanu novu sredwu
klasu u srpskom drutvu, a kao i da su unele i pometwu u
kwievnu kritiku.
Prvi tom ove kwige razuen je u devet poglavqa. Naziva-
jui svoje poglavqe Kritiko naslee autor razmatra i opisuje
kritika dela od Zaharije Orfelina, Dositeja Obradovia i
Vuka Stefanovia Karaxia do Qubomira Nedia. Ovo pogla-
vqe Palavestra zavrava, iskaui namerno iz kwievnog
obzorja, ocenom uloge srpske graanske klase u meuratnom
periodu. Moram ga citirati: Srpski graanski stale je
'napala plesan'." Prvo su poeli da ga podrivaju i naputa-
ju graanski sinovi; srpska nacionalna svest i dostojanstvo
izokrenuli su se u svoju suprotnost. Prema svedoewu samog
Skerlia, meu Srbima je u wegovo vreme bilo takvih rodo-
quba koji su Jovana Cvijia smatrali 'izdajnikom Srpstva' i
'ravim Srbinom' i koji su za iste grehe, pored wega i Bogda-
na Popovia optuivali Aleksandra Belia, Dositeja Obra-
dovia i Vuka Karaxia. Stotinu godina kasnije ostale su
iste omraze. Zaslune qude u srpskom narodu i daqe po blatu
razvlae nepozvani i nedostojni." Potowe poglavqe opisuje
i ocewuje Kritiku u doba modernizma, poiwui izlagawe o
trima znaajnim asopisima: Srpskom pregledu, Bosanskoj vili

468
i Srpskom kwievnom glasniku, zakquno sa kritiarem Mi-
loem Vidakoviem. Pod naslovom Srodnici, u posebnom po-
glavqu, Palavestra je potom upario Isidoru Sekuli i Bran-
ka Lazarevia, izdvajajui ih od ostalih, to ukazuje i na au-
torovu aksioloku lestvicu. Nezadovoqstvo avangarde, od Qu-
bomira Micia do Milorada M. Peia razmatra se veoma
podrobno na itavih stotinak stranica. Jo veu pawu je
posvetio Kritici na kwievnoj levici, na vie od stotinu
strana. U posebnom poglavqu, kao antipodi", sueqeni su
Stanislav Vinaver i Marko Risti. Moda posledwi naslov
Raskol kritike svesti teko moe da objedini Duana Ma-
tia, Oskara Davia, ora Jovanovia, Jovana Kria, Ni-
kolu Mirkovia, Miloa Savkovia, Boidara Kovaevia,
Milana Kaanina, Peru Slijepevia i kritiku na Univer-
zitetu.
Drugi tom ovog velikog dela, sa kontinuiranom pagina-
cijom, razmatra kraj graanske kulture", marksistike kri-
tiare", sumrak autoriteta", posleratne kritiare", kri-
tiki pluralizam", promenu kritikih merila", irewe
kritikih sistema", i vidove postmodernizma". Zavrne na-
pomene, odlina Biobliografija i korisni Registar, zavra-
vaju ovo dvotomno delo.
Nije ovo istorija usukanih gledita i sudova, iako je
pisac veoma odmeren. Ima razgovetnu i dobro uoqivu aksio-
loku lestvicu. Za ovaj intektualni kwievni anr potreb-
no je imati velika znawa i znatnu rasudnu mo, koja se ostva-
ruje u jeziku jasne sintakse. Zato i jesu na vrhu te lestvice
Bogdan Popovi, Jovan Skerli, Slobodan Jovanovi, ili
pak Zoran Mii, primera radi. I stoga Palavestra smatra
uzoritim beogradski stil", koji jeste stilska tvorevina na-
stala upravo oko Srpskog kwievnog glasnika. Izvestan deo
kwievne kritike posledwih dveju decenija, po Palavestri,
ograniio se na primenu nemetabolisanih teorijskih znawa
pri tumaewu kwievnog teksta. Za takvu kwievnu kritiku
sve su kwige dobre i podobne za analizu, iako e mnoge od tih
kwiga biti zaboravqene i neitane. Najnovija kritika mahom
ne ocewuje, ve misli da tumai na osnovu jednog ili dva ak-
sioma odabranog teorijskog pravca. Zato e poneki ivi kri-
tiar biti nezadovoqan ocenom koju e o sebi proitati. Ne-
kada se Palavestra zalagao za kritiku kwievnost". Ovom
kwigom, pored ostalog, on se bori za to da kritika bude kri-
tika.

469