Radivoje Dinulovi

O KUI I LJUDIMA

U Atelje 212 sam doao 13. februara 1985. godine. Tehnikoj direkciji
pozorita, u kojoj su tada bili Brano Ivkovi i ika Vladulovi, bila je potrebna
pomo. Meni je bio potreban posao. Odrastao sam u pozorinoj porodici iji
su me lanovi uporno odvraali od rada u pozoritu. Govorili su mi da u biti
arhitekta, pa sam na kraju u to i sam poverovao. Nikom nije padalo na pamet,
pa ni meni, da e me arhitektura vratiti pozoritu. I, posle, pozorite arhitekturi.
Tog 13. februara sam upoznao Mucija Drakia 1 i to je, bez sumnje,
najznaajniji susret u mom ivotu. Atelje 212 sam ve poznavao, ili mi se,
barem, tako inilo.

Atelje 212 je ideja. Jedna ideja o pozoritu, urbanizmu, umetnosti, drutvu,

odnosima, glumi, festivalu, nenosti, arhitekturi, vrednosti, gradu, majstorima,
energiji, istoriji, publici, scenografiji, sveanosti, politici, strasti, modernosti,
uverenju, lepoti, komunikaciji, ivotu. Ideja o kui. Ideja o pozoritu kao kui i
o kui kao pozoritu. Ideja o pozoritu kao nainu ivota i o ivotu u pozoritu.
Iznad svega, ideja o pozoritu i ljudima, i ideja o pozorinim ljudima.

Ne mislim da je Atelje 212 ideja jednog oveka. Ne delim Atelje Bojana

Stupice od Ateljea Mire Trailovi ili Ljubomira Drakia. Ali, kada kaem
Atelje, ja mislim na sasvim odreeno pozorite, ono koje sam zatekao, a ne
ono u kome sam uestvovao. Ideja o kojoj govorim zakljuena je, po mom
uverenju, odlascima glumaca (Cice Perovia, Nede Spasojevi, Zorana
Radmilovia...), pozorinih ljudi (Petra Stojkovia, ure Sanadera, Vlade
Jankovia...) i upravnika. Naravno, nisu otili svi, a i doli su drugi, ali, ini mi
se da nova, velika i vana ideja nikada nije ponovo uspostavljena. Na slian
nain gledam i arhitekturu Ateljea. Mnogi misle da je svoj autentini prostor
ovo pozorite imalo u zgradi Borbe, i da je to bio jedini pravi Atelje. Drugi,
kojih je vie, i meu kojima sam i sm, veruju da je Stupiina kua bila Atelje
212. Poneko misli da je taj projekat bilo mogue nastaviti i da je to mogue i
danas. ini mi se da nije tako. Ideje o pozoritu i ideje o arhitekturi su se
razdvojile, odavno, i tek se ponekad sretnu. Danas se pozorite bavi
prostorom, a arhitektura je postala teret od koga se treba osloboditi. Stalnost i

1
Neverovatnim sticajem okolnosti, posredstvom Lele i Bate Kurtovia i Dejana avia, Muci
Draki me poziva na razgovor, ako bih hteo da radim u Ateljeu. Ja sam bez posla, vratio
sam se iz vojske, bezuspeno se javljam na najbesmislenije konkurse. Naravno da bih hteo,
nevieno se doterujem (odelo od teksas platna, jedino), nosim portfolio. Na portirnici je ana,
ne poznajem je, predstavljam se strano zvanino i traim druga Drakia. Ona me udno
gleda i alje me gore, kod Lile Altman. Lila je majka moje drugarice Sanje, ali mi se ini
nekako opasnom (i bila je). Dolazi Muci. Kae: govoriu ti ti, mnogo sam stariji od tebe, a i
drugar sam sa tvojima odavno... Jel moe ti sutra da pone da radi?... A to ne ostane
danas hajde, idemo kod ike Vladulovia... iko, ovo je Raa Dinulovi, pokai mu zgradu,
odvedi ga kod Jelke, Nikole i Dragana, daj mu skice, nek pone odmah...Ajde, ao. Ni jedno
jedino pitanje, ma kakav portfolio, kakvo odelo. ika me vodi stepenitem, pa kroz neke
hodnike, pojma nemam gde sam radionice, zvuk brusilice, Dragan erti i Duko Bandi,
pa onda kod Nikole Krnjulca, tu je i Jordan Vasi, maina brunda, piljevina na sve strane,
pravi se dekor. Prokiev Metastabilni graal, reira Maeli. Ko je scenograf? Marina uturilo.
I, poelo je.
odreenost graevine u suprotnosti su, moda i vie nego ikad, sa
promenljivou i slobodom pozorita.

Zato je sasvim prirodno to je Stupica jo pre gotovo pedeset godina svoje

pozorite video u mnotvu razliitih prostornih formi deset je modela
konfiguracije scensko-gledalinog prostora u svom projektu sm predvideo,
podrazumevajui taj niz nezakljuenim. Svaka od tih postavki, ipak, poivala
je na temeljnim vrednostima pozorinog prostora u koje je Bojan Stupica
bezrezervno verovao: delikatnim prostornim proporcijama; malim distancama
izmeu scene i gledalita; zgusnutom rasporedu sedita; jedinstvu prostora;
svedenoj arhitekturi auditorijuma... Sasvim suprotno, sve to je bilo van
prostora igre foaje, galerija, podrum, fasade, ali i probna sala, kancelarije
bife bilo je teatralno, dekorativno i nametljivo. Dvorana je, dakle, arhitektura
za pozorite, a sve ostalo arhitektura kao pozorite. Naravno, kada je u
pitanju likovni jezik pozorita i pozorine arhitekture, njegova je sceninost
vrednost koja se podrazumeva. Ta se sceninost, meutim, kod Stupice
jednako odnosi na sve delove i sve prostorne nivoe, a ne samo na
korespodenciju proelja sa ulicom ili trgom, to je tradicionalno sredstvo
iskazivanja pozorita arhitekturom. Mnogi primeri nas ue vrednosti i
vrednovanju horizontalnog i vertikalnog plana, volumena i prostorne strukture
pozorine kue, kao jednako vanom, i jednako monom likovnom i
semantikom sistemu. Samo poneki, meutim, govore o potenciji i znaaju
onih prostora koje najee doivljavamo kao pomone, ili ih uopte i ne
percipiramo. Prvi put sam zaista postao svestan ove teme, iako sam je,
verovatno, i ranije oseao, prouavajui dokumente o Ateljeu 212 Bojana
Stupice, mnogo godina nakon rekonstrukcije.

Stupica je, naravno, bio potpuno posebna stvaralaka linost jugoslovenskog

pozorita. Veliki upravnik, reditelj eruptivne i neobine energije, scenograf,
glumac i arhitekta. Ili, pre svega, arhitekta. On nije gradio mnogo, ali je gradio
stalno uglavnom, pozorita i za pozorite. Uvek pozorino.
Stupica je bio eklektian njegov repertoar je bio raznolik, glumci koje je
voleo i sa kojima je radio, pripadali su razliitim kolama, negovali ak i
sasvim oprene izraze i sredstva. Nije, dakle, nikakvo udo to je Bojan
Stupica prostor svog pozorita video u bezbroj razliitih formi, sa osloncem na
mnoge tradicije, uticaje i stilove. I prirodno je to je fasada Ateljea 212 bila i
zid-zavesa, iz koje je, kao usaen, trao neverovatni gvozdeni balkon, i
betonsko platno prekriveno mozaik-ploicama kao na plivakom bazenu, i niz
od pet kibic-fenstera nad plonikom i horizontalna prozorska traka nad
njima. Nije to bilo pionirsko delo, ili anticipacija jezika postmoderne
arhitekture, kao to esto umeju da tvrde. To je bio Bojan Stupica. Ulazna
pjaceta, jedan od najupeatljivijih urbanih fragmenata u savremenoj arhitekturi
Beograda, komponovana jednako fasadom pozorita, poploavanjem i
denivelacijom, neo-renesansnim proeljem susedne gradske vile i monom
kronjom drveta, govorila je o istom odnosu prema pozoritu i arhitekturi ili,
prema teatralnosti arhitekture i arhitektoninosti teatra, kao i ogledala na
tavanicama holova, izvijena gaudijevska stepenita i jarke boje kamenih
podnih ploa. Ali, takoe, o istom shvatanju arhitekture pozorita, govorili su
bojeni prozori i eline ograde glumakih garderoba, kancelarija i pozorinih
radionica kao da su na pozornici. Bez imalo lanog dekorativizma i, inae
tako este, pozorine patetike.

Postoji jo jedan, moda i vaniji, tok preko kog me je dodirnula Stupiina

pozorina filozofija to su ljudi sa kojima je radio, a sa kojima sam imao sreu
da i sam delim ivot u teatru. Reditelji, glumci, telefonisti, scenografi, inovnici,
ali, pre svih majstori. Neu rei nita novo ako kaem da znaaj i vrednost
pozorinih ljudi neposredno gradi i kvalitet pozorita. Ali, do koje mere
majstori u pozoritu odreuju karakter pozorine zajednice i kako dramatino
utiu na vrednost pozorine predstave i pozorita u celini, potrebno je
posebno naglasiti. Na ovim ljudima poiva i odnos prema pozorinom
prostoru. Najpre, onom u kojem se odvija igra, ali i onima u kojima se igra
priprema i uva magacinima i radionicama, probnim salama, garderobama i
glumakim salonima, najzad, u pozorinom bifeu. Majstora je sve manje, pa
su, naravno, i naa pozorita sve manje majstorska. Ako elimo pravo
pozorite, meutim, moramo mnogo brinuti o pozorinim ljudima. A njih je
mogue, i neophodno, graditi, ba kao i pozorini prostor. Ako uopte imam
prava da govorim o rekonstrukciji Ateljea 2 , mislim da je osnovna vrednost
ovog projekta bila upravo elja, pa zatim napor da promena fizikog prostora
bude deo celine svih drugih promena u pozoritu. Iz mog ugla, to se odnosilo,
pre svega, na potpuno izmenjen odnos prema tehnikoj produkciji i tehnikom
sektoru pozorita. Muci Draki je gradio svoju ideju o kui gradei,
istovremeno, novu tehniku slubu koja e biti sposobna, i formalno i
sutinski, da razume nove tehnologije (koje u pozorite uvek i neprekidno
stiu), primeni nove ureaje i sisteme, a zadri sve tradicionalne vrednosti
starog pozorita. Svi smo toj ideji posvetili mnogo vremena, energije i
entuzijazma i nedostajao nam je samo jo jedan korak da je ostvarimo
uprkos okolnostima koje, kao to svi znamo, u naoj sredini ne pomau
promenama. Onda smo se, izgleda, umorili i razili ne dovrivi zapoeti
posao, kao to to, takoe, kod nas gotovo uvek biva. ini mi se da je jedna od
najvrednijih tekovina tog napora bila formiranje (1990) i rad Studija 212, u
kome su okupljeni svi koji su se u tom trenutku u Ateljeu bavili likovnim
umetnostima (Olgica Pavkovi, Petar Pai, Ljuba Milunovi, Juraj Fabri i
Vukan iri), Saki Marinovi, kao dramaturg i urednik publikacija, kao i
arhitektonski tim nastao tokom rada na projektu rekonstrukcije zgrade
(Jasmina Teli, Milan Popovi, Darko Nedeljkovi i Vojin Butkovi), i, kasnije,
(1991) osnivanje YUSTAT-a 3 .

Rekonstrukcija Ateljea je projektovana dugo. Zapoeta je preseljenjem Bifea

(veliko slovo nije tamparska greka) 1985. godine, u emu su uestvovali svi
glumci (Milutin Butkovi bio je, kao nadzorni organ svakodnevno na
gradilitu), majstori, umetnici, tehnika direkcija, uprava... Zatim je okupljen

2
Kada govorim o rekonstrukciji, mislim na takozvanu totalnu rekonstrukciju zgrade, koja je
realizovana od 1988. do 1992. godine, po arhitektonskom projektu prof. dr Ranka Radovia i
Radivoja Dinulovia i projektu enterijera Duana Teia. Od izgradnje kue, 1964. godine, pa
do 1988, vie puta su vrene razliite arhitektonske, enterijerske i inenjerske intervencije,
koje, meutim, nisu znaajno uticale na celinu Stupiine kue.
3
YUSTAT je osnovan kao Jugoslovensko drutvo za umetnost i tehnologiju pozorita (zatim,
Jugoslovensko drutvo za scensku umetnost i tehnologiju, danas Centar za scensku
umetnost i tehnologiju i nacionalni centar OISTAT-a za Srbiju).
tim Todor Lalicki, Fabri i ja, koji je dobio zadatak da napravi idejno reenje
rekonstrukcije. Naravno, tada nismo razmiljali o velikim zahvatima trebala
nam je probna sala, Veliku scenu smo eleli da arhitektonski i inenjerski
prilagodimo injenici da promenljiva konfiguracija scensko i gledalita nije
realizovana, sa idejom da ta promenljivost bude ostvarena u Teatru u
podrumu, koji smo videli kao transformabilan studijski prostor. eleli smo,
takoe, da stara Stupiina ideja o letnjoj sceni u dvoritu pozorita konano
bude ostvarena. O promenama u konstrukcijskom sistemu kue uopte nismo
razmiljali. Idejno reenje je zavreno u prolee 1987. godine i organizovana
je velika prezentacija u tadanjem utom salonu, na galeriji foajea. Tom
prezentacijom je, zapravo, zapoeta rekonstrukcija zgrade. Projekat je
naruen od Arhitektonskog fakulteta, a profesor Ranko Radovi je zamoljen
da projekat vodi. Godinu dana kasnije, zapoeti su radovi.

Ve su pripreme donele prva iznenaenja. Svi su znali da je kua dovravana

na brzinu i bez dovoljno novca, nakon to je Stupica napustio i pozorite i
graevinu. Niko, meutim, nije ni slutio da je kua, zapravo, sasvim uslovno
postojala. Zidova, naprimer, uopte nije bilo. Na skeletnu betonsku
konstrukciju bile su postavljene spoljanje i unutranje obloge, a izmeu njih
nije bilo niega. Kada su podignute kamene ploe kojima je bio obloen pod
foajea, ispostavilo se da su, takorei, lebdele u vazduhu, budui da je ploa
pod njima gotovo prestala da postoji. Fasada se raspadala. O stanju u kom su
bile instalacije ne treba ni troiti rei. Samo se po sebi postavilo pitanje da li
ima smisla, u tehnikom i finansijskom smislu, uvati kuu u celini, ili neke
delove ukloniti i zameniti ih novim. Nova kua bi, naravno, u mnogo veoj meri
mogla odgovarati i novim potrebama pozorita. Tako je projekat 1988. godine
zapoet iznova, a projektovanje preseljeno u samo pozorite, u Studio 212,
gde je razvijan i menjan do poslednjih dana izgradnje. U Studiju nam se
prikljuio i Branislav unisijevi, arhitekta sa ogromnim projektantskim i
izvoakim iskustvom. Projekti instalacija povereni su izvoaima
Svetlosti, Janku Lisjaku i Loli, pre svih, pa smo tako upoznali i Oliveru
Mitrovi, Mihaila Vasiljevia, Zorana Kecojevia, Gorana akotu, kao i
profesore Miomira Mijia (sa Elektrotehnikog) i Dejana Bajia (sa
Graevinskog fakulteta). Nastalo je jezgro beogradske kole arhitekture
scenskog prostora 4 .

Stupiina zgrada se, dakle, rekonstrukcijom od 1988. do 1992. godine

potpuno promenila. Rekonstrukciju smo projektovali sa ogromnim uverenjem
i, moda, nedovoljnim potovanjem jedne od najznaajnijih kua u posleratnoj
istoriji Beograda. Sa duge strane, ta je kua zaista prestala da postoji mnogo
pre nego to je rekonstruisana i, bojim se, uporedo sa gubljenjem vere u
pozorite koje je u toj kui ivelo. Ja sam zaista voleo Bojanov Atelje, iako mi
se nikada nije dopadao, i nisam ga razumeo. Odnosno, razumeo sam ga
prekasno, kada ga vie nije bilo. Ali, mislim da danas razumem i Bojana
Stupicu, i njegovu ideju, i kuu koja je o toj ideji govorila, i znam da me je ta
ideja temeljno odredila i da danas odreuje sve to govorim i ime se bavim.

4
Danas ovi strunjaci vode najuglednije institucije u naoj sredini koje se bave
projektovanjem, izvoenjem i edukacijom u oblasti arhitekture i tehnike scenskog prostora
Svetlost teatar, AVC professional, Lola audio, Grupa za scenski dizajn na
interdisciplinarnim studijama Univerziteta umetnosti u Beogradu...