ARHITEKTURA OD IV - V v.

BAZILIKE ISTOK- Bin Bir Kilise, MEsopotamija, Sirija, Iwani... RAVENA-

Eufrazijeva bazilika,

San Apolinare in Classe (u luci) - crkva je zapoceta u vreme Urscina 534-536,

a osvecena je 549 od strane Maksimijana, prvog arhiepiskopa Ravene posle
vizatijskog oslobadjanja. Finansijski je izgradju pomogao Julijanus Argentarijus
dok je Ravena jos bila pod vlascu Gota. Predstavlja izuzetan spoj graditeljstva
visokog kvaliteta i lokalnih i stranih graditelja. Klasicne je strukture koja
nastavlja graditeljsku tradiciju Ravene sa elementima arhitekture Egejskih
ostrva; ima sirok gl. brod i uze bocne brodove; glavni brod se zavrsava iznutra
polukruznom a spolja petostranom apsidom; crkva je veoma visoko uzdignuta;
pokrivena je drvenim krovnom konstrukcijom, a dobro je osvetljena pomocu
velikih, ritmicno postavljenih 53 prozora; slepe arkade koje uokviruju prozore
glavnog i bocnih brodova na spoljasnjosti su milanskog porekla; u IX veku je
dodata kripta a apsida je podignuta na visi nivo od broda; sa razlogom se istice
njen izvanredno sacuvani enterijer, sa redovima stubova (24) od prokoneskog
mermera i jednakim kapitelima sa akantusovima listovima, kao i sirokom
apsidom prekrivenom mozaikom. U IX veku je uklonjen mermerni pod kao i
mermerna oplata bocnih brodova osim malih delova 43 gde je jos bila
zadrzana. Samo apsidiole bocnih prostorija podsecaju na plan Istocnih crkava, a
dekoracija je, medjutim, potpuno carigradska. San Apolinare Nuovo -
sagradjena oko 490 kao Teodorihova dvorska crkva i posvecena Sv Martinu; sto
se tice samog plana gradjevina izgleda potpuno uobicajeno - trobrodna
bazilika, sa apsidom i arkadama koje dele brodove; raniji standardni planovi
Latinskog Zapada, Rima i Salone su takvi; takodje, graditeljska tehnika prati
ustanovljeni sistem iz Milana, dok je zasvodjavnje apside karakteristicno za
Afriku i juznu Italiju. Medjutim, u ovom zapadnom planu inkorporirane su
brojne istocnohriscanske arhitektonske karakteristike. Spolja poligonalna
apsida, vec odavno prisutna u Raveni, ima svoje poreklo u Egeju. Kapiteli,
verovatno uvezeni iz Carigrada, su identicni onim pronadjenim u Nea Anhialos
iz 490. Konacno, i noseci pilastri spoljnih zidova su prekinuti poprecnom
trakom od opeke sa lukovima iznad prozora sto stvara snaznu ritmiku
horizontalnih i vertikalnih elemenata. San Apolinare Nuovo ima i najlepsu
mozaicku dekoraciju. On predstavlja i novi standardni tip: latinski zapadni plan
izveden u tehnici poreklom iz Milana, u to su ukljuceni i elementi arhitekture
Egejskih ostrva i Sirije. Enterijer je obradjen na nacin karakteristican samo za
Ravenu. RIM IV - Santa Pudencijana, Nerei&Achillei, San ovani in Laterano,
Sveti Pavle izvan zidina, Sveti Petar, RIM V - San Klemente, Santa Marija
Maore, San Sabina, Sv Agneza. SPLIT - Iuxta Portum, Manastrine, Marusinac,
Oratorijum,

SOLUN - Bogorodica Ahiropitos (nerukotvorena) - smatra se

protovizantijskom; sagradjena sredinom V veka (470); karakteristicne je
koncepcije prostora, strukture i obrade enterijera; znatno veca od Jovana
Studijskog; trobrodna bazilika pravougaone osnove cije brodove deli po 12
stubova; na istocnoj strani je apsida i spolja i iznutra polukruzna na kraju
srednjeg broda; na zapadnoj strani je narteks koji je sirokim trivilonom spojen
sa srednjim brodom a jednostavnim prolazima sa bocnim brodovima; ispred
apside je izgradjena platforma za svetiliste (bema) a u apsidi uz iztocni zid
sintronon; spratne galerije su takodje bile deo crkvene gradjevine; gornja
konstrukcija je drvena i to iznad sva tri broda i nose je na sredini stubovi iznad
kojih je lucna konstrukcija i na prizemlju i na spratovima; ispred cele
konstrukcije se prvobitno nalazio atrijum. Stubovi u prizemlju su od
prokoneskog mermera, osim dva u trivilonu koji su od antickog zelenog;
kapiteli su kompozitni, sa impostima. Na spratu su stubovi ednostavnijeg oblika
sa impost kapitelima. Jednaki kapiteli i stubovi navode na zakljucak da su
radjeni za ovu crkvu namenski. I pod je od mermera a na zidovima su nili
mozaici, ocuvani samo u lukovima. Ovde stil Egejskih ostrva postaje izrazen.
Bocni brodovi i galerije su osvetljeni trodelnim, sestodelnim i osmodelnim
prozorima koji su podeljeni menoima sa dva polustubica prislonjena i spolja i
unutra - tip stupca koji je karakteristican za arhitekturu V veka Grcke i obala M.
Azije. Solun se po tipovima bazilika V veka okrece Carigradu i Efesu, a iz Soluna
se ovaj plan dalje siri ka jugu, istoku i severu: u Tesaliju, Trakiju, juznu Srbiju i
Bugarsku. Ovaj plan je punu zrelost doziveo u poslenjim godinama veka u
solunskom Sv Dimitriju.

Sv Dimitrije - narocita paznja joj je poklonjena; bazilika je posvecena patronu

grada a kao graditeljsko delo sadrzi, uz reprezentativne oblike, slozenu
prostornu celinu. Sagradjena je u trcoj V veka. Gradjevinu cini narteks,
petobrodni naos sa transeptom i slozenim svetilistem na istocnoj strani. Sv
Dimitrije ima i spratne galerije skromne spoljasnjosti. Po pravilu, ima bogato
ukrasen i svecano obradjen unutrasnji prostor, za koji su odgovarajuci delovi
napravljeni od ukrasnog kamena. Stubovi, postavljeni izmedju brodova u
naosu, sa svojim bazama i kapitelima, mogli su da budu spolije za sta bi
govorila i okolnost da nisu svi iste visine.Povrsine zidova su iznad kolonada bile
obradjene u opus sektile, sto potvrdjuje da Solun gradi svoju glavnu crkvu sa
odgovarajucim ambicijama. Po opstoj zamisli prostora u nizu je ranih bazilika,
razvijene sheme prostora; osobena je po transeptu i oltarskom prostoru. Nije
jasna namena transepta, ali se moze primetiti da se na mestu gde se transept
dodiruje sa srednjim brodom naosa nalaze snazni stupci sto 44 mozda ukazuje
na to da je ovde bila planirana kupola. Ta kupola bi stajala iznad beme, na
sredini transepta. Medjutim, verovatnije je da su stupci na tim mestima
shvaceni kao logican zavrsetak kolonada, na koji se prikljucivala gornja
konstrukcija transepta. Veliku paznju je privlacio onaj deo prostora sv Dimitrija
koji bi se mogao smatrati kriptom. Glavno mesto poboznosti u kripti
predstavlja fontana. Izuzetno je slozena istorija te kripte. Sv Dimitrije je
mucenik koji je svoj zivot zavrsio u Sirmijumu. Njegove mosti se ne nalaze u
kripti solunske crkve, iako se smatralo da je to mesto kao srediste martirijuma
bilo mesto njegovog stradanja, patrona grada. Na tom mestu je u prethodno
vreme postojao neki uredjaj iz koga je izvirala voda. U sustini, taj izvor je Sv
Dimitriju postao agiazma. Voda je opstovana po cudotvornoj, isceliteljskoj
moci. Posto je arheoloska provera pokazala da most Sv Dimitrija nisu
pohranjene u kripti crkve, velika solunska bazilika bi se mogla smatrati
pocasnim martirijumom. Povezanost zbivanja u Solunu i u vizantijskoj
prestonici nije prestala ni u tzv. mracnim vremenima. Kada je rec o arhitekturi
malo je podataka koji bi o tome neposredno govorili. Medjutim, i ono malo sto
imamo od podataka iz prehodnog i kasnijeg vremena govori da se kljucni tokovi
u monumentalnoj arhitekturi iskazuju kroz zbivanja u dva vodeca vizantijska
grada.

SVETA ZEMLJA

Pecina Rodjenja Hristovog, Vitlejem - drugaciji je nacin planiranja; u VI veku

je zamenjena danasnjom ali originalni temelji i mozaicki pod su pronadjeni.
Predvorje je vodilo u atrijum, zatvoren sa sve cetiri strane kolonadom.
Petobrodna bazilika je izdignuta za 1 stepenik u odnosu na predvorje. Brodovi
su odeljeni kolonadama. Na istocnoj strani su se zavrsavali dvoranom
oktogonalnog plana (uzdignuta za 7 stepenika). Oktagon je mozda bio osvetljen
otvorom na piramidalnom krovu i unutra je bilo moguce videti pecinu. Sam
oltrar je bio u oktagonu i to je bila pecina. Ovakva gradjevina se javlja na
mozaiku Santa Pudencijane u Rimu, kao i crkva na Golgoti. Opejon (otvor) na
svodu i u podu oktagona povezivali su simbolicki mesto Hristovog rodjenja i
Nebo na koje se On vazneo. Pre i posle sluzbi vernici su mogli da obilaze oko
oktagona i da bace pogled na pecinu.

Bazilika na Golgoti - na slican nacin, bazilika je ovde spojena sa martirijumom

centralnog tipa. Verovatno oko 326 ili 327 tradicija je pripisala kamenu
grobnicu u samom sredistu rimskog Jerusalima mestu Hristovog Groba.
Konstantin je tako poslao naredjenje episkopu Jerusalimskom da se na om
mestu sagradi 'bazilika lepsa od bilo koje na zemlji'. Kasniji izvori pominju
imena njenih arhitekata, Zenobija, sirijskog porekla, i svestenika Evstatija iz
Carigrada. Zapoceta 328, bazilika-martirijum, kako su je zvali njeni savremenici
- bila je osvecena 336 od skupa episkopa, poslatih u Jerusalim iz Tira gde su se
bili okupili na sinodu. Samo su neznatni fragmenti sacuvani od Konstantinove
gradjevine na Golgoti, ali se iz Evsevijevih opisa moze relativno jasno videti
kako je izgledala. Grobnica je po svmu sudeci bila jedna od brojnih grobnih
odaja tradicionalnog jevrejskog tipa u kamenitoj nizbrdici, sa ulazom okrenutim
ka istoku. Graditelji IV veka su je izolovali, oblikovali je u kupastu strukturu i
dekorisali je sa 12 stubova koji su nosili baldahin (kalotu). Osnova se protezala
od grobnice do kolonade rimske glavne ulice duzinom od 120m ka istoku i bila
je spratna. Stena Raspeca je nekih 30m jugoistocno od grobnice i oblikovana je
u kocku. I stena Raspeca i Sveti Grob su bili okruzeni dobro poplocanim
dvoristem koje je zatvoreno porticima i moguce polukruzno zavrseno na
zapadnom kraju. Na istocnoj strani, pored ulice, je bazilici prethodio atrijum i
propileum sa kolonadom. Nekoliko stubova trema (propileuma) i ugao atrijuma
su jedini preostali delovi ali pokazuju kolika je bila sirina strukture. Posto je
duzina bazilike bila ogranicena stenom Raspeca, morala je biti kratka i siroka.
Prema Evseviju, gl. brod je pocivao na monumentalnim stubovima i flankirala
su ga po dva broda sa obe strane (petobrodna bazilika). Bocni brodovi su bili
odvojeni ili stubovima na visokim postoljima ili stupcima. Galerije su ocigledno
nadvisavale sve bocne brodove. Nema podataka o prozorskom zidu. Moguce je
da je dvoslivni krov nadvisavao i glavni i bocne brodove sve zajedno sa
galerijama. 45 Kasetirana tavanica se nalazila iznad glavnog i pojednacnih
bocnih brodova kao i galerija. Na zapadu, gde se nalazila 'glava' bazilike, pise
Evsevije, 'okruzena sa 12 stubova kao 12 apostola', svaki stub je nosi srebrni
sud a sve je bilo nadviseno hemisferionom, ocigledno kalotom. Kao u
Vitlejemu, struktura centralnog plana je bila prikljucena na glavni brod bazilike.
Ceo kompleks je bio martirijum Hrisove zrtve i Vaskrsenja. Svi delovi kompleksa
su imali svoje specificne funkcije. Pored ove dve crkve u Sv Gori, tu je i crkva u
Mambri, na ?grobu Avrama. Sv Petar u Rimu, Crkva Hristovog Rodjenja u
Vitlejemu i bazilika na Hristovom Grobu - sve su one paralelna resenja slicnog
problema: spoj u okviru jedne gradjevine saborne dvorane za hriscansku
zajednicu sa monumentalnim martirijumom. Konstantinove crkve po planu
nemaju normu. Standardni tip normalne ranohriscanske bazilike, se razvija
tokom druge IV i V veka. Najupecatljivija karakteristika Konstantinovih
gradjevina je njihova raznolikost. Hriscanske vodje i arhitekte eksperimentisu
sa najrazlicitijim tipovima. Ta raznolikost je velikim delom vezana za f-ju tih
gradjevina ali cak i u okviru jedne funkcije plan varira. Lokalna gradjevinska
praksa je odradjivala i nacin konstrukcije. Npr. kao sto je slucaj sa crkvom na
Golgoti, ocigledno je da je Konstantin izvrsio izvestan uticaj na zamisli svojih
crkava. Crkvena arhitekura Konstantina se mora sagledati u okviru javne
arhitekture njegovog perioda. Kao sto su u crkvenoj arhitekturi stvarani
kompleksi slicno se desavalo i u profanoj. Uprkos ovom planiranju razvijenih
kompleksa, spoljasnjost Konstantinovih crkava je bila veoma jednostavna. Sva
velelepnost je bila skoncentrisana u unutrasnjoj obradi - tavanice, pozlata i
srebro, stubovi razlicitog mermera, mozaici...Stubovi, kapiteli i arhitravi su u
zapadnim provincijama uglavnom bili spolije - razlicite i po tipu i po materijalu,
pa cek i po velicini i dizajnu. Na Istoku je dekoracija bila mnogo ujednacenija i
homogenija. Pravilo je bilo da se pojavljuju kolonade sa arhitravima, cak
monumentalnih velicina. Velike crkve cara Konstantina su morale da izgledaju
slicno kao Sta Konstanca ili carska dvorana za audijencije u Triru. Vizuelne, pre
nego strukturne relacije su odredjivale ukupnu sliku. Sva dekoracija velikih
zidnih povrsina je gotovo nestala u Sv Petru. Boja i svetlost su najvise doprinele
ozivljavanju ove arhitekture. Sve ove karakteristike su bile izrazitno prisutne u
Pozno antickoj arhitekturi od II veka; Konstantinova hriscanska arhitektura je
tako postala poslednja faza arhitekture Pozne antike.
 CENTRALNE GRAEVINE BAPTISTERIJUMI

1. Frejus - Baptisterijum. V vek. Frejus, Francuska. Spomenik je dosta

restaurisan, ali njegove proporcije su sauvane. Cetvrtasta baza, danas u velikoj
meri ukopana, bila je svojevremeno okruena portikom. 2. Albenga -
Baptisterijum. V-VI vek. R=14m. Albenga. Zdanje je desetougaono spolja a
osmougaono iznutra, sa zrakasto rasporeenim apsidama i nisama. Od
originalnog ukrasa sauvani su fragmenti mozaika i azurirane kamene ploe na
prozorima. 3. Marina Korzika V v 4. Masala, kraj IV 5. Neonov baptisterijum,
Ravena 6. Piscina Bardo 7. San ovani in Laterano RIM Sv Jelena - Mauzolej
svete carice Jelene i bazilika. Prva etvrtina IV veka. Rim. Najstariji martirijum
koji je podigao Konstantin Veliki nalazio se izvan gradskih zidina na jednom
naputenom polju Equites Singulares. Prvo je bilo podignuto kruno zdanje sa
etvrtastim predvorjem, koje je Konstantin izgleda namenio za svoj mauzolej.
Meutim, 324. je car od toga odustao, kada je doneo odluku da izgradi
Carigrad i da se tamo sahrani. Mauzolej je potom namenjen Konstantinovoj
majci, avgusti Heleni. Potom je dodata trobrodna "ophodna" bazilika (sto znai
sa ambulatorijumom povezanim bonim brodovima na zapadnoj strani).
Poznat je i pod nazivom Torre Pignattara. Mauzolej svete carice Jelene i
bazilika. Prva etvrtina IV veka. R= 20,18m. Rim. U donjoj zoni, u zidovima
debelim ak 7,56m, smenjuju se polukruzno i pravougaono zavrene nise.
Tano iznad njih, u gornoj su prozori uvueni u duboke okvire, ali sa spoljasnje
strane. U svod kupole ugraene su brojne amfore (pignatte) koje ga olaksavaju
(i daju bolju akustiku?), pa je zbog toga zdanje bilo poznato i kao "Torre
Pignattara". 1. Oratorio San ovani in Laterano 2. San Stefano Rotondo 3.
Santa Konstanca SOLUN 1. Osios David 2. Oktagon-palata 3. Sv ore RAVENA
1. Teodorihova grobnica 2. Mauzolej Gale Placidije 3. San Vitale 4.
Baptisterijum Ortodoksnih 48 MILANO 1. San Lorenco - San Lorenco. IV-V vek.
Milano. Pogled sa jugoistoka. Izgraena na kvadratnoj osnovi sa eksedrama i
kulama na uglovima, crkva je iroka 48m, a visoka 35m. U gornjim delovima
sauvali su se neki graditeljski i ukrasni elementi iz XVI veka koji su podraavali
ranohriansku gradnju. CARIGRAD 1. Konstantinov Senat. Nalazio se na
severnoj strani Konstantinovog foruma - prema 2. Hipodrom- etiri uvena
konja koji danas stoje na crkvi Sv.Marka u Veneciji doneti su tu posle 1204, dok
su prethodno krasili krov loze Hipodroma u Carigradu. Oni su, meutim, samo
ostatak skulptoralne grupe iz zgrade Konstantinovog Senata, rastavljene
krajem 4. veka. Grupa je predstavljala etvoropreg kojim je upravljao car
Konstantin Veliki u vidu boga Sol-a invictus-a i nosena je u velianstvenim
procesijama svakog 11. maja, na dan osvestanja grada sve do vremena
Teodosija Velikog (379-395). Tzv. "Zmijski stub" na Hipodromu. Nosio je
divovski Tronozac Apolonovog svetilista u Delfima. Posle pobede nad
Persijancima kod Plateje 479, 31 grki polis dao je da ga izliju od pretpoljenog
oruzja i potom podario Apolonovom svetilistu u Delfima. Odatle ga Konstantin
preneo u Carigrad (oko 330) i verovatno odmah postavio na Hipodrom (ili je
prethodno bio u tzv."Delphax" palati). ve u poznovizantijko vreme sam
Tronozac je nestao, a preostale su samo tri upletene zmije koje su ga prvobitno
nosile. Tzv. "Stub Zmija" preiveo je do oko 1700, a danas se samo jedna
zmijska vilica nalazi u Istambulskom muzeju poto ju je Fossati pronaao u
blizini Svete Sofije. 3.Velika palata - Dafne. Glavno zdanje Velike palate u
ranovizantijsko doba moda je postojalo jo 1200, ali vrlo ruinirano. S obzirom
da to podrucje danas pokriva dzamija sultana Mehmeda, svaka rekonstrukcija
je sasvim poizvoljna. Devetnaest lezajeva - 19 Akubita Jedna od glavnih
dvorana Velike palate, gde su se odravale ceremonijalne veere na 19 lezaja
(akubita) po starom rimskom obiaju. Bila je u rusevinama izgleda i pre 1200,
ali se moe zakljuiti da je carski lezaj bio u glavnoj apsidi, dok su se u bonim
nalazila po tri gostinska. Rekonstrukcija Velike palate je dosta hipotetina.
Prikazano je stanje s kraja 10. veka, kada je Palata obuhvacena zidinama koje je
podigao car Nikifor II Foka (963-969). Zid je obuhvatao samo Bukeleon i
dodatne zgrade, dok je veliki severni deo, npr. sa Palatom Dafne, usled
neupotrabljavanja poeo da zapada u zapustelost. Od vremena Aleksija
Komnina (1081-1118) carevi su iveli u Palati Vlaherne u severozapadnom delu
grada, ali je juzni deo Velike palate bio u upotrebi jo i u doba Paleologa (1261-
1453). Tu su ak podizane i nove zgrade, izmeu ostalog tzv. "Mouchroutas",
paviljon u seldzukom stilu, izgraen u vreme Manojla I Komnina (1143-1180).
4. Milion/tetrapilon - "Milion" je bio Zlatni MIljokaz u blizini hipodroma i
Sv.Sofije koji je oznaavao tzv. "nulti kilometar": sva rastojanja u carstvu
raunata su od njega, a bila su tu ubeleena. Izgraen je ubrzo po osnivanju
grada, Justinijan (527-565) ga je obnovio, a poslednji put pominje se 1268. Po
svoj prilici bio je to tetrapilon sa zasvoenim centralnim prostorom. 5.
Heksakoinon - Hexakoinon - stara "Zlatna vrata". poto su izgraeni Teodosijevi
zidovi, stare Konstantinove zidine su ubrzo srusene (ili se obrusile) izuzev starih
"Zlatnih vrata", koja su opstala i u otomansko doba i srusio ih je tek zemljotres
1509. godine. Ime znai "sa est stubova", to navodi na zakljuak da je
graevina bila slina Zlatnoj Kapiji Dioklecijanove palate u Splitu, sa gornjim
spratom ukraenim sa est stubova sa nisama na spoljasnjoj strani. U
poslednjem veku Vizantijskog carstva gornji sprat je sluzio kao nadgrobna
kapela i bio ukraen freskama. 6. Konstantinove crkve - Prenos relikvija.
Slonovaa. VI vek. 13,1x16,1cm (debljina 2,3cm). Trijer, riznica katedrale. Deo
relikvijara. Car i tri visoka dostojanstvenika (svi sa svecama) idu ka carici koja
dri krst. Iza radnici dovrsavaju trobrodnu baziliku sa pripratom i jednom
polukruznom apsidom. Brojni posmatrai posmatraju, dive se i pozdravljaju sa
hipodroma(?). Dva crkvena prelata na koijama donose relikvijar da se osvesta
crkva (iza njih 49 ili proelje bazilike ili kapija sa lunetom u kojoj je Hristovo
poprsje. 1.Relikvije 40 muenika stizu u crkvu Sv.Irine (544) pod Justinijanom.
2.Konstantin i Jelena 3.Justinijan II (685-695) po tipu lica. Pretpostavlja se da je
prvobitna crkva Sveta Sofije imala izgled slian crkvi Svete Agneze u Rimu (koja
je, meutim, mlaa od nje pa joj nije nikako mogla biti uzor). Radi se o tome da
je bazilika Svete Sofije, mada verovatno petobrodna, izgleda imala galerije
iznad bonih brodova. 7. Zeuksipove terme - Zeuksipove Terme zapoete su jo
u starom Bizantionu, a dovrsene u doba Konstantina Velikog (oko 300). U
velikom dvoristu, tzv. "Gymnasion"-u nalazila se ogromna zbirka antikih
skulptura koje su sve propale u velikom pozaru pri pobuni Nika 532. Terme su,
meutim, rekonstruisane, ali su u srednjovizantijskom periodu sluile
istovremeno kao fabrika svile i kao zatvor. 8. Valensov akvadukt - Akvedukt
cara Valensa (364-378). Zapoet je u doba Konstantina Velikog (vec oko 325), a
dovrsio ga je Valens 368. Dovodio je vodu do velikog nimfeuma na Tauros-u i
bio prvobitno dug oko 1km. Danas je ouvano oko 800m graevine koja je
visoka proseno 25m. Zemljotresi su ga dosta ostetili, a obnavljan je u doba
Justinijana (527-565), zatim 758. i 1019. godine. Posledice zemljotresa iz 1509.
otklonio je tek arhitekta Sinan. Na turskom "Bozdogan Kemeri" ("Luk sivih
sokolova"). 9. Forum Tauri - Forum Teodosija Velikog. Podignut posle 380, a
osvestan 393. Rusevine slavoluka su jedino preostale. Do skora se smatralo da
je forum bio veci, ali se sada zna da je bio 55x55m, sa eksedrom na severu.
Teodosijev stub je stajao na sredini (danas ne postoji) i bio je vrlo slian
Arkadijevom stubu. Slavoluk Teodosija I (379-395). Prvobitno je bio jedan od
ulaza na Teodosijev forum. Umesto uobiajenih pilastera, udvojeni stubovi
ukraeni kao stabla drveca (sa stilizovanim cvorovima na mestu "odseenih
grana") nosili su tri luka, od kojih oba bona mogu biti i kasniji dodaci. Statua
na vrhu centralnog luka nestala je, izgleda, ve u 6. veku. Stubovi luka sa
Tauros-a. Jedini ostatak Tauros-a (Forum Tauri) Teodosija Velikog su donji
delovi luka sa ostacima stubova. Njihova povrina nije ni glatka ni kanelirana
ve je prekrivena ukrasima u obliku cvorova na drvetu kakvi ostaju posle
odsecanja grana. Jedan takav stub uva se u dvoristu Arheoloskog muzeja, dok
je drugi, slian, ali manji izraen za/ugraen u Yerebatan-cisternu. Vrata su
ostecena oko 730. Nije sasvim jasno da li su ovaj i drugi (potpuno uniteni) luk
bili samo reprezentativni ulazni slavoluci na Tauros ili se radi o trijumfalnim
slavolucima u ast Teodosija Velikog (koji bi tako cinili jo tesnju programsku
celinu sa stubom i konjanikom statuom). 10. Halkun tetrapilon - Tetrapilon
"Halkun", etvorostrani slavoluk sa strmim piramidalnim krovom, stajao je na
severnoj strani glavne ulice, izmeu Konstantinovog i Teodosijevog Foruma.
Bio je ukraen bronzanim reljefima, a na vrhu imao vetrokaz u vidu krilate Nike.
Zbog vetrokaza je docnije nazvan "sluga vetrova". Podignut je, izgleda, u doba
Teodosija I (379-395), a srusen u vreme krstakog osvajanja Carigrada 1204. 11.
Arkadijev stub - Arkadije (395-408) je podigao trijumfalni stub 401/402,
podraavajui oev iz 380 i takoe ga zasnivajui na tradiciji Trajana i Marka
Aurelija. Statuu je na vrh postavio Teodosije II 421. vie puta je ostecen, a
zemljotres ga je oborio 1719. Sve to je danas preostalo je jezgro baze sa
ulazom na severnoj strani i unutranjim stepenistem, kao i deo prve spirale.
Izgled stuba je, meutim, dobro poznat zahvaljujui crtezima vie putopisaca.
Tema je bila isterivanje Gota i njihovog voe Gajne (Gainas), zapovednika
rimske pesadije i konjice iz Carigrada (spirale 2-5) i potonje bitke protiv njih do
potpune pobede Vizantinaca (9- 12), na kopnu i na moru. Na soklu su sveane,
simboline scene. 12. Sv Karp i Pafil - Crkva Sv.Karpa i Pafila. Izgraena krajem
4. ili poetkom 5. veka u obliku rotonde, podraavala je crkvu Sv.Groba u
Jerusalimu u pojednostavljenom obliku. unitena je u nepoznato doba posle
1200. 13. Sv Jovan Studitski - Manastir koji je osnovao senator Studios
izgradjen je izmedju 454. i 463. godine. U 9. veku postao je najznaajniji
manastir u Carigradu i veoma uticajan u celom pravoslavnom svetu. Trobrodna
bazilika sa galerijama obnavljana je vie puta, a u otomansko vreme pretvorena
je u dzamiju. Obnovljena je posle pozara iz 1784, ali je konacno zapustela posle
pozara iz 1920. To je u Carigradu jedino veliko zdanje preostalo iz vremena pre
Justinijana I (527-565), pa mada je u rusevinama, i danas deluje veoma
impresivno. 50 Pretpostavlja se da je prvobitna crkva Sveta Sofije imala izgled
slian crkvi Svete Agneze u Rimu (koja je, medjutim, mladja od nje pa joj nije
nikako mogla biti uzor). Radi se o tome da je bazilika Svete Sofije, mada
verovatno petobrodna, izgleda imala galerije iznad bocnih brodova. Kule 5, 6, 7
i 8 i Porta Aurea. Zidine, od kojih veci deo i danas postoji, podignte su izmedju
408. i 413. u doba cara Teodosija II (408-451), dok od starijih Konstantinovih
postoji jo samo Hexakoinon. Teodosijeve zidine sastojale su se od Glavnog
zida i Nizeg zida ispred njega, koji je dodat izgleda tek oko 447. Postojali su i
sancevi sa vodom. Zidine nisu osvojene sve do 1453, kada su ih Turci delimicno
razorili topovskom paljbom. Porta aurea. Bila su to ceremonijalna vrata kroz
koja su vizantijski carevi polazili u ratove i vracali se iz njih u trijumfu. Za razliku
od ostalih zidina koje su bile izgradjene od opeke i krecnjaka, Porta Aurea je
bila od belog mermera, dok su vrata bila od zlata. Na vrhu se nalazio
cetvoropreg sa slonovima. U 10. veku centralna vrata su smanjena (odnosno
jedan od bocnih ulaza premesten je, izgleda, na centar). Danas su potpuno
uzidana u Yedikule-tvrdjavu, koja je izgradjena ubrzo po osvajanju grada 1453.
Antiohova palata - Sv.Eufemija. Na severozapadnoj strani hipodroma,
izgradjena je izmedju 416. i 418, a postala je carska svojina posle pada ktitora
Antioha, 421. godine. Ubrzo je ruinirana, a u poznom 7. veku (ne 6, kako se
obino smatra) pretvorena je u crkvu posvecenu sv.Eufemiji ("Jefimiji"). Takva
je opstala sve do kraja vizantijskog carstva 1453. Mauzoleji koji su joj dodati su
poslednji primeri takvog vida gradjevina, s obzirom da su u poznoj Vizantiji
dostojanstvenici sahranjivani u pripratama ili bocnim kapelama.