THEORIA 2 UDK 172.

15
BIBLID 03512274 : (2007) : 50 : p. 7-17 Originalni nauni rad
Original Scientific Paper

Jovan Babi

SLOBODA, IVOT I TAJNA IDENTITETA1

APSTRAKT: Tajna identiteta se izraava u nesvodivosti onoga to odredjuje neki identitet

na bilo koji skup svojstava, apstraktnih pravila i principa. Pored toga, kolektivni kao i lini
identitet (ako se pod kolektivnim identitetom uzima ne skup stvari ve skup ljudi koji
imaju identitet) predstavlja mesto na kome postoji mo odluivanja. Nesvodivost i mo
odluivanja su otuda dva momenta sa kojima se susreemo kod linog i kolektivnog
identiteta. Mo odluivanja opet sadri nuno dva bitna momenta: pravilnost sadranu u
maksimi odluke ta je ono to se hoe, na linom planu, ta je ono to je svrha tekue
kolektivne odluke, obiaja ili zakona na kolektivnom planu, tj. ta je cilj u oba sluaja i
motivacionu snagu, odlunost da se taj cilj realizuje, tj. upotrebe sredstva koja kao uzroci
treba da taj cilj ispostave kao svoju posledicu.
KLJUNE REI: Identitet, kolektivni identitet, sloboda, odluivanje, ivot.

Kada se sve sabere i oduzme najvea tajna od svih tajni jeste tajna identiteta.
Ona je u osnovi drugih tajni: ivota, miljenja, osobe/linosti, i slobode. Ovde e
biti rei o kolektivnom identitetu i o slobodi kao izvoru kolektivnog ivota, kao i,
sasvim kratko na kraju, funkciji pravilnosti zakona u konstituticiji svega toga.
Tajna identiteta je ona tajna koja ini razliku izmedju dva bia ili dve stvari, po
svemu iste osim to je jedna od njih jedna, a druga je druga, pa nisu jedno isto ve
dva posebna bia ili dve posebne stvari. Ali kako znamo da su dve razliite stvari
iste? ta je u njima isto a ta razliito? Dve posebne stvari su iste ako su identine
po svim svojim svojstvima a razliite samo po vremenu i/li mestu postojanja.
Fiziki zakon kae da jedna ista stvar ne moe u isto vreme biti na dva razliita
mesta, ali dve stvari koje u isto ili razliito vreme stoje (ili sede) na dva
razliita mesta mogu, logiki gledano, imati potpuno ista svojstva. Neke razlike se
dodue obino uvek nadju, pa se istost obino zapravo svodi na relevantnu
slinost koja funkcionie kao istost: npr. u ogromnom broju prolih, sadanjih i

1 Naredna etiri lanka napisana su u okviru nauno-istraivakog projekta Instituta za filozofiju

i drutvenu teoriju u Beogradu, Regionalni i evropski aspekti integrativnih procesa u Srbiji:
Civilizacijske pretpostavke, stvarnosti i izgledi za budunost, koji finansira Ministarstvo nauke
RS. Svi ovi tekstovi izloeni su tokom prolea 2007. u Narodnoj biblioteci u Beogradu, u
okviru ciklusa predavanja Politike tajne. Tajna, Tajna sluba, Sluba dravne bezbedno-
sti (Dravni razlog, Ustanove suverenosti). Autor ovog ciklusa i urednik ovog temata je
Petar Bojani.
8 Jovan Babi

buduih hrastovih listova najverovatnije da uopte nema dva potpuno ista pa ipak
svaki se lako razlikuje od svakog npr. javorovog lista, i onaj ko zna razliku uvek e
moi da razlui jedne od drugih: u tom smislu su svi hrastovi listovi isti, iako
nijedan od njih nije identian bilo kom drugom.
A kopije? Zar kopije nisu identine jedna drugoj, i svom originalu, onome ega
su kopije? Zavisi: za kopije (primerke) jedne knjige moemo rei, sa utiskom jo
vee snage nego za hrastovo lie: iste su, sve su jednake iako se mogu razlikovati
(mogu razlikovati moj primerak od tvog po neemu to za identitet knjige prima
facie nije bitno, ali svojstvo po kome prepoznajem svoj pripremak postaje deo
identiteta tog odredjenog primerka). Kopije slika su poput odraza u ogledalu:
nemaju punu stvarnost. Ali i vie od toga: kopija kopije je dalje od originala nego
prva kopija (slinu situaciju imamo sa semenom: prva reprodukcija je najbolja,
svaka naredna je sve loija). Moda jedino kompjuterske kopije ne pate od ovog
nedostatka, ali tu imamo oslabljenu vezu sa prostorom, a u izvesnom smislu i sa
vremenom imamo fenomen tzv. virtualne realnosti.
ini se da najjai oblik ili vid identiteta imamo kod linog (personalnog)
identiteta. Ali ta znai najjai? Po emu je identitet jedne osobe jai od identite-
ta jedne stvari? Osoba moe ono to stvar ne moe: da projektuje, konstituie,
postavi i realizuje ciljeve. Ta mo ukljuuje i kapacitet da se u svakom trenutku
odustane od tog cilja, samo ako se hoe, to ceo ovaj proces razlikuje od svih
procesa kojima podleu stvari: stvari po inerciji uzronog determinizma prelaze iz
jednog trenutka (ili stanja) u drugi. Stvari nemaju volju i ne pruaju nikakav otpor
da budu upotrebljene za neku, bilo koju, svrhu ali samo kad su u pitanju one
svrhe za koje one uopte mogu biti upotrebljene. Unutar domena definisanog time
ta je mogue, stvari se uopte ne brane, a i preko toga one se zapravo ne brane (ne
brane sebe, tj. svoj identitet) ve prosto demonstriraju nemo za onu podatnost koja
ih inae krasi kada strpljivo ekaju da budu upotrebljene za neku unapred
neodredjenu svrhu. (Mi dodue, kada ne potujemo injenice i/li prirodne zakone
doivljavamo kao da stvari pruaju otpor, - ali to je samo na doivljaj).
Linosti medjutim imaju vie u inventaru identiteta tj. sadraj onoga to ih
ini ne samo linostima ve upravo tim odredjenim linostima obuhvata vie, ali
ovo vie nije lako odrediti: to nije prosto vie svojstava svaki identitet ima neki
odredjeni broj svojstava koji ih odredjuje, i sloeniji identiteti imaju, po pret-
postavci, vie takvih svojstava. Ovde je vie na drugoj strani, na strani specifi-
nosti a ne na strani koliine (koliine ili broja svojstava), i ta specifinost je u
nunosti prisustva i intenzitetu odredjenosti upravo onih specifinih svojstava koja
su kljuna, ili centralna, za odredjenje linosti. Medjutim sama ta svojstva su
sposobnosti ili kapaciteti (a ne apstraktna odredjenja): sposobnost da se misli
(zamilja imaginacija), sposobnost da se eli, da se hoe, da se odlui i, na osnovu
svega toga, sposobnost da se dela, tj. sposobnost da se ono to se eli i hoe (ili
Sloboda, ivot i tajna identiteta 9

samo hoe) pokua i realizovati. Ako se u tome uspe u svetu emo imati neku
injenicu (stvar ili dogadjaj) koje bez toga inae ne bi bilo. Ako pak koktel ovih
svojstava, koje su moi a ne stanja, oznaimo terminom sloboda onda moemo
rei da linosti imaju slobodu, jednu aktivnu mo koja daleko prevazilazi sve to
imaju stvari, svaku mo otpora koju one eventualno imaju. Tako da iako i stvari i
linosti imaju identitet, identitet stvari je definitivan i zavren (savren lep, i u
meri u kojoj postoji takodje dobar, za ono za ta se moe upotrebiti), dok je
identitet linosti zapravo smo to mesto moi odluivanja i delanja, tj. mesto
slobode. Taj identitet je otvoren, nedovren, nesavren, on ukljuuje mogunost
suprotnog, mogunost zla, runog i prljavog. Ali dobro, lepo i isto, kada se i u
meri u kojoj se pojave ili ostvare kod linosti (i kod ljudskih kolektiva) kao neto
to je rezultat slobodne delatnosti (esto samo kao najava ili naznaka, nikada do
kraja dovreno i nikada savreno), sa jedne se strane doivljavaju kao via vrednost
(duhovna, estetska, politika, ekonomska, hedonska), a sa druge strane kao mesto
ivljenja koje je proizvedeno kroz proces racionalni (miljenje, predvidjanje,
planiranje) i delatni (odluivanje i smo delanje); u tom procesu, koji traje u
vremenu i zahteva napor, stvara se sadraj ivota koji ne samo da ranije nije
postojao ve koga ne bi ni bilo da nije proizveden sa namerom da se uklopi u
svrhovitu shemu trajanja koje se izdvaja iz domena prirodnog i spontanog u jedan
prostor koji je artikulisan kao na ili neiji, bilo prosto neiji bilo tudji (a ne tek
samo priroda). U tom procesu mi, da tako kaem, vrimo akviziciju sveta koja je
istovremeno i realizacija identiteta i njegovo uklapanje u iri okvir svega to
postoji, u vremenu i prostoru. (Ali ne treba imati iluziju, koju gaje sve religije, da to
uklapanje moe da ne bude lokalno!)2.
Dinamiki karakter linog identiteta, njegova nedovrenost, projektovanost koja
se samo delimino ostvaruje, prirodno vodi u prelivanje i neodredjenost. Linosti
postaju ono to napravimo od sebe, tj. mi postajemo ono to uspemo da napravimo
od sebe, u stepenu odredjenosti u dva smisla: kroz inventar postignutog i kroz
granicu koju uspostavimo da ogranii prelivanje mog identiteta u plastinu neraz-
likovanost onoga to jesam ja i onoga to se samo kai za mene i zatrpava me u
neto drugo to mi samo izgleda kao moje onoga to je moje i onoga to nije moje
ve je tudje.
Odnos izmedju linosti i sveta svoju kritinu taku nalazi u lokalnoj poziciji
linosti, neophodnosti da se konstituisanje identiteta sa ovako nedovrenim, ali po
definiciji obeavajuim, smislom obavi kao participacija u svetu ne u prirodi,
domenu prirodnih zakona, ve svetu, domenu projekcije i slobode i to ne celom
svetu (koji se potencijalno na nivou oveanstva virtualno protee kroz celokup-

2 Bez obzira na skrivenu elju, i, u religiji, sasvim otvorenu pretenziju uspostavljanja veze sa
konanim izvorom smisla sveta, svako akt ostvarivanja vrednosti, i svaki smisao, je uvek samo
lokalan.
10 Jovan Babi

nost vremena i prostora), ve stvarnom (realnom) svetu, ime taj posebni svet
postaje moj svet. Ali nema mog sveta bez naeg sveta. A nema naeg sveta
bez skupa vrednosti i normi koje ine dve stvari: da taj svet moe da funkcionie, i
da bude taj odredjeni svet. Ova dvostruka artikulacija je sloena: prvim delom ona
daje sadraj (kulturni, civilizacijski, religijski, obiajni ali i ekonomski i politiki,
ili pravno-politiki), a drugim delom, koji je nesvodiv na bilo ta to ini sadraj,
ona utvrdjuje, konstituie injenicu sopstva (self, Selbst), kao i kod linog ideniteta
(evropskost, engleskost, ...).
Moe se rei da je to samo analogija i da nema nikakve stvarnosti u ovom
kolektivnom sopstvu. Moe da se kae pa i da se prave naizgled elegantne i
atraktivne, u svakom sluaju zavodljive, teorije i ideologije o tome da na tom
mestu niega nema: poto je identitet tajna, a identitet slobodnog bia jo mnogo
vea tajna, to nije mogue dokazati da sloboda kolektivnog entiteta njegov
identitet stvarno postoji. Ali kao to nije mogue dokazati da li je neki ovek
autonomna linost ili nije (pa im svima sudimo kao da jesu, podrazumevajui da su
svi slobodni i odgovorni) tako, i jo vie, ovde: da li neka grupa ima kolektivni
identitet zavisi od toga da li kolektiv moe ili ne moe odluivati kao jedan
jedinstveni odluilac. Kritina re ovde je moe ona se odnosi na neto to se
uopte ne moe dokazati drugaije osim samim delanjem, tj. odluivanjem. Tu
osim slobode nema drugog, vidljivog, elementa (kao to i kod heteronomnog
pojedinca imamo sposobnost da se kree i misli, inteligentno, ali koji ne misli
svojom glavom i njegove odluke ne svoje vlastite odluke, jer nema svojih
vlastitih odluka! on nalazi negde izvan sebe, one mu dolaze spolja, od drugih (od
drutva, od Boga, ili od neke kalkulacije u kojoj se, hjumovski ili bentamovski,
razum koristi da se neto zakljui, ali se nita ne odluuje, barem ne samostalno).
Odluivanje se moe glumiti, na linom i na kolektivnom planu. Poto je identitet
veoma zatvorena tajna to spolja nije mogue ustanoviti da li on stvarno postoji. To
se moe, kao to sam rekao (i za sebe, a ne samo za druge) ustanoviti samo delatno:
samim odluivanjem.
Zamislimo sledeu sliku ili san: svi stojimo na ivici padine i onda nam svima
odseku glave koje se u neredu kotrljaju niz padinu; mi onda, zato to je u snu to
mogue, trimo za tim glavama pokuavajui da ih uhvatimo i vratimo na mesto.
ta bi onda moglo da se desi? Logiki, mogua su dva scenarija: (1), svako,
oajniki, tri za svojom glavom, uri i ne gleda (tj. ne misli na to) da li je neka
druga, tudja, glava moda lepa, pametnija ili istija. Ali zato bi tako postupili?
Zato to nismo u stanju ili nismo stigli da uoimo svoje nedostatke? Kada bi bilo
samo to, onda bi se otvorio prostor za drugi scenario, pa bi, (2), bilo logino (tj. za
oekivati) da posegnemo za najbliom glavom, urba bi bila razumljiva a za oaj bi
bilo mesta samo ako postoji mogunost (opasnost) da se neke glave otkotrljaju u
ambis i na kraju ne bude dovoljno za svakoga. Ali ako je tako, zato ne bi otili jo
Sloboda, ivot i tajna identiteta 11

korak dalje: zato bi ili za najbliom umesto za nekom drugom (ako imamo
vremena), zar ne bi vredelo malo rizikovati i pokuati dohvatiti neku stvarno
pametnu i lepu glavu, ili ba najbolju, ako moemo? Jer, ideje najblie glave i
najbolje glave povlae da je u principu svejedno koja je to glava, odnosno da ako
nije svejedno da treba da bude neki razlog koji pravi razliku izmedju onoga ta je
bolje i loije kao to imamo razliku izmedju onoga to je blie i dalje. U tom
sluaju bi za lenje, nestrpljive i neambiciozne bilo bolje ono ono to je blie, a za
ambiciozne i strpljive ne bi bilo tako. Princip razlike je razlika izmedju onog to je
blie i onog to je dalje, odnosno onog to je bolje i i onog to je loije, i odnos
izmedju blieg i boljeg, a ne razlika izmedju onog to je moje i onog to je tudje.
Upravo to se deava u savremenom individualistikom liberalizmu, u kome se
insistira da se svaki kolektiv nuno mora moi svesti na agregat pojedinaca i da
kolektivni identitet ne postoji i nije mogu. Kolektiv ne postoji kao neto posebno,
kao neto to u svom postojanju dodue zavisi od postojanja svojih delova (pojedi-
naca) kao to takodje zavisi i od niza drugih pretpostavki, nekih trivijalno nuno
(kao to je uslov da postoji svet u kome postoje kolektivi, da postoji vreme i
prostor, itd.) a nekih prosto stvarno (kao to je uslov da se kolektivi sastoje od
pojedinaca, i da u njegovoj konstituticiji vae odredjeni psihosocijalni parametri
koji nisu ni logiki nuni ni trivijalni) ali se ne moe bez ostatka svesti na zbir
pojedinaca. Ne postoji, prema ovom uenju, nikakav nezavisni entitet niti reziduum
u ovoj redukciji. Ono to postoji su svojstva i njihovi agregati, koji mogu biti bolji
ili gori, ali sve se zavrava, sa jedne strane, ili svodi, sa druge strane, na pojedince.
Da li je to zaista tako? Ako Velani nemaju ta da se pitaju o tome da li (oni,
Velani) treba, ili da li hoe, da ue velki jezik, ve to treba da za njih odlui
kalkulacija o tome ta je bolje (koja e pokazati da je bolje da ue npr. nemaki),
kao to misli Anthony Ellis,3 onda ne samo velka nacija, nego ni pojedinci u
okviru te nacije ne moraju nita da se pitaju. Sve postaje stvar (utilitaristike?)
ekspertize. Ako nemam pravo da branim svoj narod i/li svoju dravu ukoliko to
podrazumeva pucanje na agresora i mogunost da ga ubijem, jer agresor ne preti
mome ivotu ve hoe samo da uzme neto manje vredno od ivota (moju politiku
slobodu), kao to misli David Rodin,4 onda moj ivot a ne ja, kao slobodna linost,
predstavlja tu vrhovnu vrednost i ja tu nemam ta da se pitam: treba samo da
dodjem do istinitog i preciznog znanja o tome ta je bolje (opet dostupno ekspertizi
sadranoj u empirijskom znanju). I tu se ve vidi kako je cena negiranja mogunos-
ti kolektivnog identiteta prevelika i neprihvatljiva: ona povlai negiranje i individu-
alnog identiteta. To se lepo vidi u Rodinovom argumentu zato pravo na ubistvo u
samoodbrani ne moe da se protegne na rat, tj. pravo na ubistvo agresora koji
3 Anthony Ellis, Minority Rights and the Preservation of Languages, Filozofski godinjak 16,
Beograd 2003.
4 David Rodin, War and Self-Defense, Clarendon Press, Oxford 2002.
12 Jovan Babi

napada moju dravu: agresor ne ugroava moj ivot ve neku manju vrednost, dok
u samoodbrani jedna naspram druge stoje dve jednake vrednosti: moj ivot i njegov
ivot i poto su to jednake vrednosti ja imam pravo etc. ali na ta? Poto
kalkulacija nije odluiva (moj ivot i ivot agresora vrede jednako) da li treba da
bacam novi da odluim da li da ubijem napadaa ili da pustim da on ubije
mene? Jer, kod dve jednake stvari nijedna nije vea, tj. bolja od one druge. (Ja
naravno mogu imati u vidu i druge vrednosti, npr. gadjenje prema izgledu da prljam
ruke ubijanjem drugog ljudskog bia ali, po pretpostavci, to je nia vrednost u
odnosu na vrhovnu vrednost ivota, a kriterijum ove kvalitativne kvantifikacije
povlai da nijedna nia vrednost, nezavisno od koliine ne moe da konkurie
vrhovnoj vrednosti).5
U neto detaljnijoj analizi Rodinova teza je neto sloenija (ona ukljuuje, na
jedan, rekao bih, nekoherentan nain, prisustvo i odsustvo namere nekoherentan
zato to se u kalkulaciji po definiciji uzimaju u obzir namere samo jedne strane, tj.
mogu da se uzmu u kalkulaciju namere samo jedne strane, namere agresora, dok se
namere napadnute strane uzimaju u obzir samo u domenu uzvraanja na napad, i
one namere koje su naelno nezavisne od prirode ali ne i injenic napada ne mogu
da se uzmu obzir jer one nisu odgovor na napad, npr. ako napada kao takvog, tj.
ina zasnovanog na nameri da se napadne, uopte nema6). Utisak dodatne nekohe-
5 Ovo je jedna tradicionalna, ali po mom miljenju pogrena, interpretacija Milovog kvalita-
tivnog hedonizma. Cf. Mil, Utilitarizam, gl. II; cf. takodje, C. Schmidt-Petri, On an Interpre-
tation of Mills Qualitative Utilitarianism, Prolegomena, Journal of Philosophy, Vol. 5, no 2,
December 2006, (http//www.hrstud.hr/prolegomena).
6 Namere (kod onoga ko se brani) koje su naelno nezavisne od vrednosnne usmer*enosti
napada (od onog momenta koji proizvodi asimetriju izmedju dva ivota dajui braniocu
naelnu prednost nad napadaem i vrednosti branioevog ivota istu takvu prednost nad
vrednou napadaevog ivota), kao to su (opta) namera da se preivi ili odbrani, ne mogu da
stignu da se konstituiu u toku procesa konstituisanja prava da se neto uini, jer se, kako
izgleda, sva prava konstituiu iskljuivo u odgovoru na namere napadaa (nameru da napadne).
pa se konano samo te namere broje kao parametri koji opravdavaju na ta se ima pravo,
barem kada je pravo delanja i, specifino, pravo delanja u uzvraanju na napad: napad
determinie i definie odbranu nema odbrane bez napada, pa ni prava na odbranu bez
injenice napada. Time namere napadaa dobijaju neobian epistemoloki i vrednosni primat u
odnosu na (neodredjene, od ranije postojee ili tog trenutka formirane) namere napadnute
strane, to je pokriveno (ali i zamaskirano) injenicom napada koja proizvodi tako radikalnu
posledicu kao to je asimetrija u vrednosti dva ivota (ne zaboravimo, ivot se u ovoj shemi
definie kao vrhovna i nesamerljiva vrednost). Naravno, da bi ta injenica (injenica napada)
postojala mora postojati i namera da se napadne. To je ono to, po logici u Rodinovoj shemi,
opravdava kalkulaciju koja u rezultatu daje pravo na ubistvo u samoodbrani. Ako namere
napada nema onda nema ni samoodbrane pa ni prava na ubistvo u samoodbrani. Rodinov
(zapravo Nozickov) primer da, dok uite na dnu bunara, neko na vas baci neku veoma teku
osobu koja e vas usmrtiti ako padne na vas, a vi imate laserski pitolju kojim tu osobu moete
dezintegrisati medjutim vi, poto ta osoba nema nameru napada, nemate pravo da to
uradite, i da se spasite (jer vae spasavanje nema nikakve veze sa namerama te osobe). U nizu
primera koje uvodi Rodin razvija jednu tipologiju ovakvih sluajeva (nevina agresija,
nevina pretnja, nevina prisutna osoba), sve zasnovane na pretpostavci da se pravo da se
Sloboda, ivot i tajna identiteta 13

rentnosti se stie iz predstave koja se nudi da ovakav pristup pravima ne samo

iscrpljuje mogunost opravdanja za postupke ve i povlai obavezu neinjenja
(obavezu na uzdravanje od injenja) kada nema ovako uspostavljenog prava
injenja, kao da je ceo svet konstitutivno i definitivno, a i precizno, pokriven
jednim sistemom ovakvih prava, i da je domen slobode ogranien iskljuivo na
sferu privatnosti, dok u ostatku ivota sva ovlaenja da se postupa na neki nain
svoje celo i konano opravdanje dobijaju iz nekog ovakvog prava zasnovanog na
injenici postojanja ili nepostojanja neke zle namere. Ovo je vrlo elegantna i
komforna shema u kojoj su rizici i iskuenja iskljueni iz moralnog rezonovanja jer
nije mogu sukob prava i u kojoj nema nesvodivih (i neizraunljivih) elemenata u
kalkulaciji kao to su identitet ili sloboda. Onda i pravo na odbranu moe
precizno da se ogranii ne samo na domen odbrane ivota, nego zapravo na domen
koji zapravo manji od domena ugroavanja ivota i svodi se na domen definisan
uslovom injenice postojanja uspostavljene namere da se ivot, i upravo i samo
ivot, ugrozi namerno. Ali, naravno, postoje i drugaiji pristupi7.
Svodjenje moralnog opravdanja na dva parametra, nameru i ivot, samo na-
izgled povlai negiranje kolektivnog identiteta u pravu na odbranu i svodenje tog
prava na individualni nivo, ono povlai i negiranje individualnog identiteta,
njegovu redundantnost i tezu da ekspretsko znanje u potpunosti zamenjuje odlui-
vanje, da su svi ciljevi ve postavljeni, i da to sledi iz deskripcije dobra i injenice
da su deskripcije svih tih ciljeva u skladu sa pretpostavljenom deskripcijom dobra.
Svi ciljevi su (normativno) ve postavljeni, i samo treba da ih otkrijemo. Nema
postavljanja ciljeva, nema odluivanja i pokuaja da ciljeve koje smo postavili
realizujemo. Mi smo samo instrumenti za pronalaenje i realizaciju ve postavlje-

neto uini, ili ne uini, zasniva na pretpostavci da se ono moe konstituisati kao odgovor na
neiji postupak koji sadri nameru koja taj odgovor opravdava, konstituiui tako jedno pravo
koje se inae ne bi moglo uspostaviti. Demarkaciona linija opravdanja za postupanje (ili
nepostupanje) je svedena na domen uspostavljenosti ovako zasnovanih prava. Nikakva druga
demarkacija se ne vidi. Po mom miljenju, medjutim, ako se demarkacija postavi na to mesto
onda sledi drastino suenje, ili ukidanje, polja mogueg odluivanja, bilo individualnog bilo
kolektivnog: sve bi se svelo na kalkulaciju o tome koja su prava de facto prethodno uspostavl-
jena, i ja, na primer, ne bih imao pravo da se izmaknem, ili da odem, da se sagnem, ili da se
sklonim, ako to za posledicu ima da bi zbog toga neko drugi, umesto mene, stradao. U krajnjoj
instanci to bi znailo da nemam pravo da se brinem vie za sebe, ili svoje, nego za bilo koga
drugoga ili bilo ije. To je implikacija. Ona, naravno, znai negiranje relevancije identiteta, i
mogunosti konstituisanja bilo kakvog integriteta, linog ili kolektivnog, i, u krajnjoj instanci,
racionalne osnove za uspostavljanje zainteresovanosti za bilo ta osim mehanikog inercijalnog
idenja za dobrim radi dobra samoga (a ne radi onih koji su za to dobro zainteresovani). Cf.
Rodin, pp. 79ff.
7 Upor. I. Kant, Metaphysik der Sitten (Uvod u uenje o pravu, II. Pravo nude - Ius necessitatis),
hrsg. von der koeniglich Preussischen Akademie der Wissenschaften, Band VI, Berlin 1914, S.
235: Ne moe naime postojati takav kazneni zakon koji bi dosudio smrtnu kaznu oveku koji
bi u brodolomu, nalazei se sa nekim drugim u istoj ivotnoj opasnosti, da bi sebe spasio
gurnuo drugoga sa daske na kojoj je ovaj bio naao spas.
14 Jovan Babi

nih ciljeva. Ciljevi (ono to ovde, suprotno semantikoj definiciji te rei zovemo
ciljevima) su istovremeno i objektivni i univerzalni. Ovde nema potrebe, a ni
mesta, za subjektivnost, i za slobodu.
To je medjutim u suprotnosti sa onim to je, po mom miljenju, definicija
ivota: postavljanje ciljeva i pokuaj njihove realizacije. Ova definicija dovodi
ivot direktno u vezu sa slobodom (kao mogunou ili moi da se postavljaju
ciljevi koji se onda pokuavaju realizovati), ali za nas ovde kljuna re jeste
postavljanje tu odluivanje nije samo redjanje (izbor) opcija prema nekom
unapred definisanom kriteriju ve takodje i autorizovanje tog izbora kao proizvodi-
lakog ina za koji se, kroz podrazumevanu nameru, preuzima puna odgovornost
neto na ta se ne samo pristaje, ve se i hoe. U meri u kojoj ova mo postoji i
izraava se kroz delanje ona e proizvoditi sadraje koji ine ivot, kao dinamiki
proces u vremenu: budunost je u tom procesu realizovani projekt iz sadanjosti
trenutka odluke, a ne puko nastavljanje sadanjosti (prezentizam). Mesto donoenja
odluke je identitet, a injenica postojanja tog identiteta jeste forma ivota. Tu formu
moe imati ne samo lini nego i kolektivni idenitet, i ona e postojati, biti injenica,
tamo gde stvarno postoji mo odluivanja.
Kada postoji ova mo? Kao to smo rekli, kod pojedinaca ona se pretpostavlja,
osim kada postoji dovoljno dobar razlog (indicija) da je nema, ne kao nemo da se
opcije poredjaju na neki nain (kako drutvo oekuje, kako Bog hoe, kako
deskripcija dobra nalae), ve kao pristanak bez stvarnog htenja (bez slobode),
kao kod stvari koje po inerciji idu po pravcu ali bez smera. Za takvog pojedinca
emo onda rei da je bez identiteta, tj. bez linog identiteta i neemo mu suditi. Ali
kao to je kod uraunljivih osoba za koje nema indicija da ih nema (iako ih moda
stvarno nema) postojanje njihovog identiteta za nas tajna, tako je i kod neura-
unljivih odsustvo identiteta za njih same tajna, i oni ne znaju da ne postoje.
(Naprotiv, grevito se bore da se negde utaknu: poto u sebi ne nalaze mogui
izvor svojih vrednosti nisu u stanju da autonomno i iskreno neto hoe takve
osobe pokuavaju da se participacijom u nekom spoljanjem sistemu vrednosti
mehaniki ukljue u delatnost proizvodnje optih, i podrazumevanih, dobrih
ciljeva).8
Kako stvari stoje kod kolektiva? Kada kolektiv ima identitet? Kolektiv je forma
ivota, kao i pojedinac. ivot je postojao pre i postojae, po pretpostavci, posle

8 Obe ove teze, da je mogua ova vrsta neznanja (odsustvo [samo]saznjanja o [sopstvenom]
nepostojanju), i neobino postojanje refleksne elje upravo kod onih koji ne znaju da ih
nema da se ukljue u neki, po pravilu ideoloki, sistem vrednosti, izgledaju veoma izazovne
teme, vredne daljeg filozofskog istraivanja.
Sloboda, ivot i tajna identiteta 15

trajanja bilo kog pojedinca.9 Ali ivot kao trajanje, pa makar trajao neodredjeno
dugo i potencijalno beskonan, nije identitet. ivot kao proces, i ivot kao
projektovana celina, pa i ivot kao u preseku vremena i prostora oveanstvo
nemaju identitet. Da bi identiteta bilo mora da postoji artikulisana mo odluivanja.
Tu artikulaciju moemo uslovno, za nae potrebe, oznaiti kao mesto odluivanja, i
to mesto je identitet. Ali opet to mesto moe biti suvie razudjeno i neodredjeno u
prostoru i vremenu, pa je moda bolje oznaiti ga na nain na koji smo ranije
uradili: forma ivota. Nema tu nikakve logike protivrenosti: da bi neki kolektiv
bio kolektiv sa identitetom a ne tek puki agregat individua on mora imati
kapacitet odluivalake moi (tj. mora imati neku volju). Ta mo moe biti jaa i
slabija, pa i veoma slabog intenziteta, ili ak skoro samo potencijalna, a da identitet
ipak postoji, to kod agregata nikada nije sluaj, pa ak i kada izgleda da je tako:
skup ljudi du neke ulice nema kolektivni identitet, a nema ga ni skup ljudi za koji
moe izgledati da ga ima, npr. skup ljudi koji zajedno sede u nekom bioskopu ili
izlaze iz njega (pa ak i kada bee od, npr., poara koji im svima preti). Ali grupa
ljudi koja eta na Uu moe biti kratko ivui kolektiv, forma ivota sa pravim
kolektivnim identitetom. (To se vidi po tome to nije mogue prosto se prikljuiti
toj grupi, ukoliko niste od ranije lan, ve je za prikljuenje potrebna procedura
ulaska u kojoj je kljuni deo prihvatanje i odluka same grupe da nekoga ukljui).
Nacija ili religija moe biti razudjeni kolektiv koji je forma ivota veoma dugog
trajanja ali ne nuno i sasvim precizne artikulacije. Npr. jevrejska nacija postoji pet
hiljada godina, za razliku od veine drugih, mladjih, nacija, dok mnoge nacije vie
ne postoje (Moabiani10, Kanaanci, Vavilonci, Filistejci, Asirci, i mnogi drugi
narodi vie ne postoje o nekima je, kao i inae to je sluaj sa mrtvima, sauvano
pamenje, o nekima moda i nije). Amerika drava u ovom trenutku je ista ona
drava koja je pre samo vek i po istrebljivala nativne amerike narode i prihvatala
ropstvo.11 Porodica je trei upeatljiv primer: ne samo da predstavlja genetski
kontinuitet (prepoznajem svoju majku u sebi, svog ujaka u svom sinu), ve i traje i
ima veu ili manju, jau ili slabiju, koheziju, kao to kod pojedinaca imamo veu i
manju doslednost ili konsistentost.

9 Bilo kog ovde ne treba shvatiti univerzalno ve partikularno: ne pre, ili posle, trajanja svakog
pojedinca. Ovo je takodje tema vredna daljeg ispitivanja: ne samo ta je vrednost ivota uzeto
kao vrednost neijeg ivota ve i ta je ono to se protee, kao vrednost i kao injenica, kroz
vreme, i to je (moda) nesvodivo na vrednost bilo ijeg ivota.
10 Biblija je puna takvih imena. Ipak, niko ne misli da oni narodi koji se u Bibliji pominju nisu
postojali (dok Jevreji, po pretpostavci a i po injenici da su jo uvek tu, jesu) iako ih vie
nema.
11 Cf. npr. radove Angella Corlletta o kolektivnoj odgovornosti i o reparativnoj pravdi. Ali
zanimljivo je pitanje da li druge drave, koje nemaju takav kontinuitet u svojoj istoriji,
zadravaju isti identitet (a onda i prava i odgovornosti koje iz toga slede) tokom svoje
isprekidane istorije.
16 Jovan Babi

Pojedini identiteti mogu da se preklapaju, ili da uestvuju jedan u drugom, npr.

porodini u nacionalnom. Kao lokacija odluivanja identitet se ispoljava u odluci,
odluka dolazi iz identiteta i pokazuje u kojoj meri on postoji, iako odluivanje ne
mora biti determinisano identitetom. Ali identitet e se ouvati samo ako participira
u odlukama koje se odnose na sam identitet, ili pitanja koja su u bliskoj vezi sa
njim. U primeru koji do vrlo preciznih detalja razvija Gregory Pence ispitujui
granice opravdanosti kloniranja, imamo upeatljiv opis sluaja u kome jedna ena
odluuje da kombinacijom kloniranja i in vitro oplodnje nastavi ivot svog mua
i komtoznog (i nakon toga takodje pokojnog) sina, umesto da prosto usvoji neko
dete ili pribegne nekoj lakoj i bezbednijoj (i moda jeftinijoj) opciji u kojoj bi
osnova identiteta bila izgubljena ne prosto da bi imala dete, ve da bi imala
vezu sa onima sa kojima se identifikuje: svojom porodicom i istorijom jevrejskog
naroda koja ide nazad pet hiljada godina12. Njeno obrazloenje i opravdanje za
odluku dolazi iz potrebe da se identifikacija ouva i tako odredjena ivotna forma
nastavi. Ovaj primer pokazuje da odluivanje dolazi iz identiteta, ali ono moe biti i
determinisano njime, i ta determinacija je njegov indikator: u meri u kojoj naa
participacija u nekoj formi ivota, ma kako vetaka ona nama mogla izgledati
(naa kultura, civilizacija npr. Evropa , religija npr. hrianstvo , naa
ideologija, naa nacija, na kraj, etc.) kad god takvi faktori determiniu nae
odluke time to odredjuju to emo hteti, ta e nam se dopadati, kako emo misliti,
vrednovati, postupati, ta emo initi kad god se to desi mi onda imamo posla sa
moguim kolektivnim identitetom koji tu ivi i deluje.
Na kraju, treba pomenuti jedan oblik kolektivnog identiteta koji je posebno
zanimljiv, a i znaajan, koji se na relevantan nain razlikuje od svih drugih, i koji
upravo zbog ove razlike ima posebnu vezu sa moralom. To je drava.13 Drava nije
prirodni kolektivni identitet, kao veina ostalih, kao porodica ili nacija. Pravila
ponaanja u dravi, kriterijumi odluivanja i vrednovanja, nisu, kao u prirodnim
kolektivima, obiajne norme i standardi postignua i uspeha, koji normalno imaju
tendenciju da dobiju oblik institucionalnih injenica, ve su specifini po svojoj
formalnosti (iako po svemu drugom funkcioniu kao i sve druge norme): ta pravila
su zakoni. Ali i ovde je glavna shema artikulacije identiteta ista: zakoni predstavlja-
ju ono to mi (tj. neki mi koji su u stanju da svoj politiki identitet artikuliu u
formi drave) hoemo. I ovde je kljuna mo odluivanja: ako te moi nema nema
ni identiteta, nema ni onoga mi. Drava predstavlja razliit, ali i, moe se
uproeno rei, u nekom smislu najkvalitetniji oblik kolektivnog identiteta zbog
kvaliteta odluka koje moe da donese kao zakone. Zakoni, kao i druge norme,

12 Gregory E. Pence, Four Questions about Ethics, u: M. C. Brannigan, Ethical Issues in

Human Cloning, Seven Bridges Press, LLC, New York & London 2001, pp. 166-7
13 O ovome opirnije cf. u: J. Babi, Drava i moral, Moral i nae vreme, Slubeni glasnik,
Beograd 2005, str. 123-142.
Sloboda, ivot i tajna identiteta 17

omoguavaju prediktabilnost neophodnu za kolektivni ivot, i to ine bolje od svih

drugih normi jer bolje uvaju slobodu kao mo daljeg odluivanja. Oni u tom vidu
predstavljaju osnov kontinuiteta tog ivota, na slian nain kao to je to kod
pojedinca istrajavanje na produetku ivljenja kao procesa postavljanja i pokua-
vanja realizovanja ciljeva: postavljanju novih ciljeva i pokuavanju njihove
realizacije. Ali, kao to smo videli, mo koju ovde imamo sastoji se iz dva dela:
sadrinskog, ciljeva ili svrha koje se postavljaju, i odlunosti da se one ostvare.
Ovo povlai zanimljivu implikaciju, potpuno analognu pojmu samoodbrane kod
pojedinaca: stvarno vaenje zakona ne zavisi samo od ina izbora njihovih svrha i
odlunosti da se oni sprovedu, ve i od ozbiljne spremnosti da se mesto
odluivanja, ono to ini kolektivni identitet, odluno i efikasno brani. Ova
spremnost je uslov legitimnosti zakona i prava na njihovu primenu (na same sebe),
i ima svoj razlog u stvarnosti participacije u kolektivnom identitetu kao formi
ivota. Snaga normativnosti koju sadri ova legitimnost je tajna slobode, a to je
zapravo tajna identiteta: da nam je stalo do sebe i svoga, a ne da sve ravnoduno
uporedjujemo i mehaniki idemo tamo gde je po nekoj deskripciji bolje.

Jovan Babi
Filozofski fakultet, Beograd

Jovan Babi

Freedom, Life and Secret of Identity

(Summary)

Identity is a factual matter, irreducible to any set of properties, or a set of abstract rules,
or principles. In addition, personal and collective identities assume a decision-making
power; where such a power exists we have a form of life irreducible to any description of
good, making room for freedom as a capacity to set goals and attempt to realize them.
This capacity as materrialized is life, binding thus life, freedom, and identity as three
interrelated and interdependendent parts of the same secret.
KEY WORDS : Identity, collective identity, freedom, decision-making, life.