Kako jezik oblikuje nau stvarnost

Nije u potpunosti naa krivica. Svime ime se sluimo u automatskom maniru u toku
prosenog anksiozno-trudbenikog dana vrlog novog sveta, zatoeni u besmislenim
zadacima svojih karijera, prolazi mimo nas opaeno tek na rubu svesti. Ukoliko su
osnovne funkcije poput ishrane i radnje poput informisanja postali stvar mehanizma i
rutine bez promiljanja o njima, kakve, onda, anse ima jezik, prema kome se ophodimo
sa nemarom za svaku osudu?

Zato bih sada voleo da se zamislimo malo nad njim i postavimo neka hipotetika
pitanja. Jedan od najoriginalnijih mislilaca XX veka, Emil Sioran, izvoleo je izrei
sledee: ovek nije nacionalnost, ovek je jezik. Maksime poput Ono si to misli
ve su poznate svima. Ono to izmie je, apsurdno, sledee: osnovna jedinica misli,
njena osnova, je re. Ogranienost u pogledu vokabulara povlai sa sobom
ogranienost u vidu onoga to je zamislivo. ta kada bi postojao neogranien jezik?
Da li bismo, sa njim, razvili i neogranienu svest, saznanje, stvarnost?

Cela stvar je mnogo oiglednija nego to se isprva ini samo, eto, treba, izmisliti
vreme za zastati i osmotriti unutar sebe. Ukoliko ne raspolaem apsolutnim simbolikim
i fonetskim aparatom za oblikovanje misli, kako mogu do kraja pojmiti svet oko sebe?
Ili, moda svi ivimo u iluziji da smo za to manje ili vie sposobni, jer ne oseamo
jezike stege kojima nam je svest limitirana?

U ekskluzivnom predstavljanju svoje knjige Graa misli, Stiven Pinker (Steven Pinker)
govori o jeziku i nainu na koji jezik izraava ono to se deava u naem umu i o
tome kako rei koje koristimo govore mnogo vie nego to mislimo.

Ovo nisu ideje tek od skoro stasale. Problemom odnosa jezika i stvarnosti bavili su se
filozofi poput Aristotela, ali i oni logikog pozitivizma i post-strukturalizma, kojima je to
bio primarni objekat razmatranja. Vitgentajn, a neto kasnije i Derida pokuali su da
odgonetnu misteriju nesporazuma, nedoreenosti i nereenih zadataka u filozofiji, za
koje su verovali da potiu upravo iz nemoi upotrebnog govora da izrazi sutinu i da
ode jo dalje od toga. Jer, barem onoliko koliko mi stvaramo misao, i ona stvara
nas ako ne i vie. Strukturalizam je, opte uzev, pokuaj da se u humanistike nauke
uvede egzaktnost naunog metoda kakav je osnova svake prirodnjake nauke a
najpre je primenjen u lingvistici. Bazina polazina taka je struktura kao ustrojstvo
odnosa u kojem promene u jednom delu sistema urokuju promene u drugim delovima, a
sve u svrhu ouvanja napromenljivosti sistema. Hilary Putnam, filozof uma, jezika,
matematike i nauke, naroita je figura potcenjene vanosti, iako je autor jedne od
najcitiranijih knjiga iz oblasti ove problematike, Mind, Language and Reality.

Lingvisti i filozofi se slau: jezik namee mentalitet. Kada se sluite maternjim jezikom,
vi ste u jednom omeenom svetu; progovorite drugim eto vas u novom. To je zamka u
koju bez izuzetka upadamo svi usled naih slabosti, koje nam se olako oprataju pod
izgovorom ljudske prirode. Zato ne bi bilo zgoreg obratiti malo vie panje na sastav
nae misli i onoga to izgovaramo mogu nam posluiti kao neka nova Vrata
Percepcije, a na otvorenom se svakako mnogo lake die i dalje vidi, zar ne?