Arhitektonski fakultet Univerziteta u Beogradu

AUTENTIČNO U ARHITEKTURI BEOGRADA U USLOVIMA TRANZICIJE –

BEOGRADSKO UŠĆE

maj 2009.
SADRŽAJ:

1.1 POJAM PROSTORA, OKRUŽENJA I AUTENTIČNOSTI………………………………………......3

1.2 DUH AUTENTIČNOG I NACIONALNOG U ARHITEKTURI BEOGRADA ……………………….…4
1.3. IDENTITET BEOGRADA…………………………………………………………………………..…..7
1.4. ISTORIJSKI OSVRT NA MESTO NASTANKA BEOGRADA………………………………………9
1.5.GRAD NA MEĐI…………………………………………………………………………………….….10

II

2.1. IZBOR LOKACIJE I NJENE KARAKTERISTIKE…………………………………………………..12

2.1.1. VELIKO RATNO OSTRVO…………………………………………………………………………...…13
2.1.2. KALEMEGDAN SA PRISTANIŠTEM…………………………………………………………………..15
2.1.3. DESNA OBALA DUNAVA ……………………………………………………………………………...21

III

3.1. BEOGRAD KAO SISTEM POZORNICA …………………………………………………………...23

3.2. PROJEKTANTSKO VIĐENJE UŠĆA IZMEĐU PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI…………………24

LITERATURA………………………………………………………………………………………………..25

2
 I

1.1 POJAM PROSTORA, OKRUŽENJA I AUTENTIČNOSTI

Od kada je čovek počeo da razvija svoju svest, počeo je i razvoj njegovog shvatanja prostora u kome
postoji. Od prvobitnog oblika shvatanja samo onog prostora u kome je mogao da se kreće, lovi i živi, tokom
vremena rastao je i razvijao se prostor u kome se nalazi. Pre svega u njegovoj svesti. Samim tim, prostor je
postao zapravo odraz svesti o njegovom postojanju. Što znači da je prostor, bez obzira na koji način opisan,
ipak samo ljudska tvorevina. Ne sam prostor koji je takav kakav jeste, još mnogo vremena pre nego je
čovek počeo da ga shvata i razume, već njegov način opisivanja.

Preko onog skučenog prostora prvobitnog čoveka, vremenom je isti počeo da dobija oblike koji ga opisuju.
Ti oblici su njegove dimenzije. Dimenzije su se razvijale kako se uvećavalo saznanje o samom prostoru. To
saznanje se sve više širilo, da bi danas moglo ili bar pokušalo da opiše prostor daleko u svemiru. Daleko od
njegovih početaka. Daleko do njegovog kraja.

Dakle, čovekovo shvatanje prostora menjalo se tokom vremena. U onolikoj meri koliko su se širile granice
njegovih shvatanja. Pored samog prostora, ključnu ulogu ima i njegovo okruženje.

Okruženje predstavlja kompleks spoljašnjih faktora koji deluju na sistem i određuju njegov kurs i oblik
postojanja. Na okruženje se može gledati kao i na veliki skup u kom je dati sistem podskup. Ono može imati
jedan ili više parametara , fizičkog ili drugog oblika.

Uopšteno govoreći, okruženje ili životna sredina (iako se smatra da su dva termina okruženje i životna
sredina sinonimi, neke nauke preferiraju ređe upotrebljivani termin životna sredina kako bi se izbegla
konfuzija sa češće upotrebljivanim terminom okruženje u ekologiji, politici, i sociologiji) nekog objekta se
sastoji od supstanci, okolnosti, objekata, ili uslova kojima je okružen ili u kojem deluje.

Kada su objašnjeni pojam prostora i okruženja, potrebno je sagledati ostale faktore koji su uticali na njihov
izbor. Pre “dodeljivanja” autentičnosti nekom prostoru, treba najpre razmotriti njegovu privlačnost. Kako su
ljudi birali svoja staništa? Koji su to uslovi i pogodnosti uticali na čoveka da izabere “baš taj“ prostor, koji će
za njega postati, odnosno koji već jeste autentičan?

3
Iskonska težnja čoveka za samospoznajom odnosi se u velikoj meri na identifikaciju sa prostorom u kom se
nalazi. Imajući na umu da je u stalnom kontaktu sa svojim okruženjem, čovek istovremeno prima i prenosi
uticaje, vršeći pritom neprestanu razmenu sa svojom okolinom. Prilikom tog odnosa on se prilagođava
izvornim karakteristikama prostora i u odnosu na njih oblikuje sopstvene artefakte. Iskrenost čitavog
procesa podrazumeva nastanak proizvoda koji je pre svega autentičan, što znači da zapravo proizilazi iz
samoga sebe, to jest iz svog okruženja, koji je slobodan i bez nametnutih lažnih sadržaja. Akcentuje se ono
što je izvorno, pravovažno, odnosno onakvo kakvim se prikazuje bez premisa.

1.2 DUH AUTENTIČNOG I NACIONALNOG U ARHITEKTURI BEOGRADA

Kada je reč o autentičnosti u arhitekturi Beograda, nemoguće je ne zapitati se šta je tu zapravo “naše”,
nacionalno, odnosno autentično. Ovo pitanje se ne odnosi samo na nasleđenu arhitekturu, nastalu od
predaka, već i na savremenu. Da li je u stvari ovde nacionalni stil nedovoljno artikulisan kao identifikacioni
znak jednog naroda? I šta je zapravo naš nacionalni stil? Kako reagujemo na gradske ambijente i na
zgrade sa lokalnim, prepoznatljivim obeležijima, da ne kažemo nacionalnim? Naravno, ne može se sve
svoditi na Beograd, jer narod je svuda po državi i treba pogledati celu Srbiju. Uočava se potom da u Srbiji
postoji nekoliko regiona koji imaju sasvim različit doživljaj građenja, zavisno od lokalnih uslova. U prošlosti
su ljudi na to uvek pravilno reagovali: ako je objekat na visini i ima snega - krov je strm; ili su pravili male
prozore da bolje greju unutrašnjost kuće, ili nisu otvarali prozore na stranu sa koje duva lokalni vetar.
Materijali su takođe pratili lokalne mogućnosti i resurse. Arhitektura je različita i nema objedinjujućeg činioca
da bi se apostrofiralo nacionalno kao posebnost.

Nemoguće je ne pomenuti značajne arhitektonske vrednosti kao što su manastiri i tvrđave, ili nekoliko
preteklih konaka u Beogradu, Milošev u Topčideru, pa Knjeginje Ljubice, ili pojedine kuće iz devetnaestog
veka. Arhitektonska poruka je jasna i oblikovanje tih artefakta jeste specifično, može se tvrditi da je
autohtono, bez obzira na neke primese Vizantije ili drugih bliskih krajeva. Treba naglasiti i postojanje urbane
matrice po gradovima, posebno u Beogradu, koje su takođe autentične, naročito posle Emilijana koji je
tursku kasabu uspeo da osmisli na drugačiji način, bliže evropskom poimanju gradske matrice, ali i to se
može svrstati, u nedostaku argumenata, u nacionalno i ovdašnje, t.j. „naše”. Ovo je uglavnom zaostavština
koja se čuva i štiti kao svedočanstvo o kulturi, načinu života i dometima narodnog potencijala u stvaranju
arhitekture.

Kasnije je sve promenjeno, pogotovo početkom dvadsetog veka i posle prvog svetskog rata, kada su naši
ljudi, i arhitekti takođe, odlazili na školovanje po Evropi ili su strani arhitekti, češki i ruski između ostalih,

4
dolazili ovamo i donosili svoje vizije ili, bolje reći, šablone. Tako je nastala Skupština, ali i dvorovi i mnoge
druge zgrada koje su obeležile Beograd kao samosvojni grad, ali i grad koji je iskoračio ka Evropi. Tada je
već takozvana nacionalna, autohtona arhitektura, bila odložena u istoriske arhive i postala predmet
bavljenja institucija za zaštitu kulturnog nasleđa. Očuvana arhitektonska zaostavština nije bila inspiracija za
buduće naraštaje graditelja, tretirali su je kao obavezni i prisutni deo ambijenta, veštiji su uspevali da je
iskoriste kao dobar okvir i dopunu svog novog ostvarenja, ali i za izgovor kada im to ne bi pošlo od ruke.

slika 1. konak kneza Miloša na Topčideru slika 2. konak kneginje Ljubice

Nakon rata nastao je socrealizam i u arhitekturi, ali ga je relativno brzo nadvladala moderna pod uticajem
Bauhausa i Korbizijea, koja se najduže zadržala, posebno u urbanizmu. Na taj način stvoreni su novi
gradski kvartovi i zgrade sasvim posebnog izgleda po kojima se prepoznaje cela epoha. Oni bi se takođe
možda mogli uvrstiti u zbirku nacionalne arhitekture bez obzira na izvore i evropski trend koji je bio
inspiracija tadašnjim arhitektama i urbanistima. Sada se stvara arhitektura čija je osnova u globalnoj matrici
koja vlada planetom, pa kada ne bi pisalo ispod fotografije tek nazidanog zdanja gde mu je lokacija, ne bi se
znalo je li to u Beogradu ili u nekom drugom gradu na planeti.

Arhitektonski globalizam je prevagnuo nad onim što bi se moglo odrediti kao nacionalna arhitektura, koja
treba da obeleži identitet naroda i njegove kulture. Svet postaje jedan, a razlike u dometima svode se na
umeće i potencijal arhitekte, odnosno pojedinca koji arhitekturu stvara kao lični čin uglavnom po uzoru na
bezbrojne primere po kojima se prepoznaju znak i obeležije stvorenog.

Danas je veliki izazov stići do autohtone, nacionalno obeležene arhitekture, odnosno naći pravi put kroz
šumu evropskih zakona koji sve ujednačavaju, ili kroz isprepletane klance kapitala koji opet sa svoje strane
postavlja svoja pravila koja se slede, ne silom već prosto odabirom u osvajanju pozicije na tržištu. Tako da
skoro svuda na planeti, autohtona arhitektura iščezava, autentično postaje globalno, a svet se sada tumači i
kao vlasnik nacionalnog. Arhitekti prate događaje širom sveta, posebno od kada su komunikacije brze,
efikasne i neposredne. Zahvaljujući njima oni formiraju stav, zadovoljavaju potrebe onih koji su projekat

5
naručili, ali i svoj ego, svoju želju i potrebu da budu u trendu, da opstanu na modnoj pisti ili da budu
savremeni.

Arhitektura u Beogradu sledi ritam i moć grada i reaguje na događaje koji određuju naše živote. Kroz
Beograd je od davnina prošlo puno različitih naroda i plemna i svako je u grad donosio deo svoje kulture,
viđenja sveta i okruženja. Samim tim je i arhitektura Beograda takva, raznolika i liči na muzejsku zbirku, na
sajamsku postavku ili avangardni arhitektonski performans. Zahvaljujući tome neki delovi grada izgledaju
kao da su preneti iz Evrope, a neki podsećaju na stovarište kuća.

Tako nastala arhitektura, bilo da je autohtona ili na različite načine uvezena, čini obeležje grada. Možda je
upravo to beogradska arhitektura, gde se spajaju raznovrsna viđenja i načini mišljenja. Nije pouzdano
verovati u nju kao u nekakav konzistenatan i globalno osmišljen sistem kreacije, jer to svakako ograničava,
a za stvaranje lepote neophodne su promene i sopstvena i lična reakcija na nove izazove.

Možda zapravo i nema autentične beogradske arhitekture, već ima autorske arhitekture koju stvaraju
pojedinci dopunjavajući matricu grada svojim delom. Tako je beogradska urbana matrica okvir za sliku gde
mnoge male slike čine jednu veliku, beogradsku, kao kolaž. Često leva nema nikakve veze sa desnom, ali ti
ponekad nemogući spojevi daju čar Beogradu. Nezadovoljstvo tim stanjem možda i nije pravi razlog za
preteranu tugu, jer ni u Evropi nije drugačije. Arhitektura se prepoznaje po pojedinim zgradama a često se
ne zna ko je njihov tvorac, ne postoji ni bečka ili pariska arhitektura, osim nekog zajedničkog duha koji je
stvoren u nekom predhodnom vremenu. Uostalom, u pojedinim vremenskim sekvencama dominirao je
određeni stil u arhitekturi, pa su tako nastale mnoge zgrade - čitavi kvartovi ili ulice. U Beogradu nikada nije
bilo vremena da se tako nešto dogodi, izuzeci su kvartovi oko Knez Mihailove ili Dorćolska padina i prvi
blokovi na Novom Beogradu.

slika 3. prvi novobeogradski blokovi slika 4. Dorćol

6
Nastanak lica grada je vrlo često uslovljen onim što se događa u društvu i državi, ali i u širem okruženju.
Beograd ima tu prednost da je multikulturan, da je nekoliko godina zaista bio otvoren grad i da je samim tim
i prošao kroz različite situacije, i loše i dobre. Reč je o gradu koji je bio u neprekidnoj borbi za opstanak, a
pritom bez jasno definisanog stava o arhitekturi u čemu se ustvari i ogledaju njegov identitet i njegova
posebnost. Ali, to je samo jedan od znakova identiteta, ima ih mnogo, vidljivih, vizuelnih, unutarnjih i
skrivenih, na prvi pogled nevidljivih, koji su stalno prisutni i istorijom utkani u biće grada, ali i onih koji se
javljaju samo ponekad, provocirani događajem.

1.3. IDENTITET BEOGRADA

Kada je reč o identitetu Beograda, veoma je teško doći do dobrog odgovora, uprkos mnogim i bezbrojnim
tumačenjima, tvrdnjama i zaključcima. Njega treba stvoritii, projektovati, dizajnirati, potom prezentovati
upravo zbog prepoznatljivosti grada u svetskoj matrici gradova. Na tome treba insistirati pre svega zbog nas
samih. Beograd treba da bude u mogućnosti da prikaže ono što smo zapravo “mi”. Da najpre Beograđanima
bude privlačan i “po meri”, a da ne predstavlja kopiju nečega što bi se moglo nazvati “evropskim”. Naprotiv,
iskrenost ovde predstavlja jedan od najvažnijih faktora, jer je to jedini način da bi se postigao pravi cilj i
stvorio grad koji će zaista biti dovoljno uočljiv, pamtljiv i privlačan svim grupama korisnika javnog prostora.

Zbog toga treba staviti akcenat na mesta na kojima se najpre prepoznaje taj potencijal. Reciimo, Beograd
ima Kalemegdan iznad ušća dve evropske reke, ima Beogradski greben od Kalemegdana do Vračara, Adu
Ciganliju, Hram Svetog Save sa platoom ispred, neke od zgrada ili grupa zgrada iz raznih epoha,
arhitektonskih stilova i kultura, od turske kasabe do one najmodernije, evropske.

Grad se gradi dugo u vremenu, to je slojevit posao sastavljen od mnogih delova, vidljivih i nevidljivih, ne
samo duhovnih već i sasvim svetovnih. Na primer, podzemlje Beograda i nije moguće za kraći vremenski
period odrediti, projektovati ili čak zamisliti njegov identitet, jer su misao o gradu i uslovi u kojoj ona nastaje
sami po sebi promenljivi. U raznim vremenima izgrađeni su pojedini delovi grada, i taj skup delova iz raznih
perioda je posedovao svoj identitet; onda su se nekada izgrađeni delovi grada menjali, pa je i identitet
postajao drugačiji i usaglašavao se sa novim porukama i vrednostima.

O viđenju pojedinih socijalnih, kulturnih i drugih grupa može se posebno govoriti jer svaka ima svoje
vrednosti, kriterijume i doživljaj grada, pa ispada da ako neko dekretom odredi za ceo grad šta je to što ga
čini prepoznatljivim, onda je to nametnuto i ne može biti prihvaćeno od svih, tada je to napravljeno, znači,

7
samo za spoljnu prezentaciju, za turiste, a Beograđani će i dalje biti zadovoljni svojim odabirom i ličnom
kreacijom. Ako se sada planira i projektuje identitet, sledeća generacija će posle praviti svoj i onda onaj od
ranije postaje samo istorija. Svi ti slojevi čine ukupan identitet i to čini bogatstvo grada, jer identitet je
obeležje i prepoznatljivost i iskazivanje posebne osobenosti, samo tu nastale lepote.

slika 5. Ada Ciganlija

Identitet grada su i lica i navike ljudi i način života, i čine ga neizostavno. To je najpromenljiviji deo u celoj
priči jer se menja brže nego urbana matrica ili fasada zgrade. Dovoljan je samo neki događaj i to ne u
gradu, već negde daleko, pa da kao pre neku godinu, u Beograd dođe više stotina hiljada ljudi sa raznih
strana i donese sa sobom svoje navike, način života i standarde, pa da to počne da menja ono zatečeno i
da se na taj način stvara novi identitet i prepoznatljivost ma šta ko o tome mislio. To jeste nova stvarnost.
Verovatno je tako bilo i kada su pre nekoliko vekova i drugi dolazili i donosili svoju meru u gradski život,
menjajući mu zatečeni urbanitet i kulturni milje.

Zato je projektovanje i pokušaj uspostavljanja standarda u identitetu Beograda uzaludan posao, (osim u
nekom delu vizuelnog doživljaja grada), jer je sve promenljivo i iznutra, i zbog uticaja spolja. Globalizacija
nameće svoja pravila i standarde, a tome je veoma teško odupreti se. Pored geografije, očuvati ono što je
Beograd stekao nekada u vreme kneževine i kasnije kraljevine već je značajna vrednost. Sama sposobnost
građana da svoje viđenje grada i svoje vrednosti uvek ističu kao svoj lični znak predstavlja značajan korak u
ovom pravcu.

8
 1.4. ISTORIJSKI OSVRT NA MESTO NASTANKA BEOGRADA

Čovek je oduvek svoj život vezivao za blizinu velikih reka. Ovu činjenicu potvrđuje i njegovo prisustvo na
grebenu iznad ušca reke Save u Dunav još pre 7000 godina. Na temeljima nekadašnjih civilizacija koje su
se smenjivale na ovom području nastao je današnji Beograd: počevši od nastanka prvog naselja još u doba
Skordiska, zatim doba nezadrživih rimskih osvajanja balkanskih prostora, dramatičnih epoha trajanja
moćnog Vizantijskog carstva, potom tokom burnih vremena seobe naroda, prodora slovenskih plemena,
potonjeg formiranja i dugog trajanja srpske srednjevekovne države, najezde turskih osvajača i neprestane
borbe za prevlast nad ovom važnom strateškom pozicijom između dve imperije, sve do Srpske revolucije u
19. veku kada Beograd postaje prestonica Srbije.

Kroz Beograd teku dve reke i on zato ima četiri obale, ali ga je već nekoliko decenija bilo teško privesti
njima. U poslednjih par godina situacija je značajno počela da se menja, ali ipak nikako da središnji deo
grada dodirne reku. Možda se to sa psihološkog aspekta može povezati sa činjenicom da je sa reka i obala
odvajkada dolazilo neko zlo, neprijateljske vojske, poplave, podzemne vode, pa se otpor ka obalama utkao
u biće ljudi. Opet , sa druge strane, da ove obale nisu bile privlačne za nastanjivanje i život ljudi, svega toga
ne bi ni bilo.

Vekovima unazad tamo su se gradile fortifikacije, privremena pristaništa, pruge, magacini, industrija i ostali
za to dragoceno gradsko mesto neprimereni objekti, pa ni nekoliko pokušaja u proteklim decenijama da se
to promeni nije urodilo plodom. Ipak, sada je to jedan grad, i Stari Beograd i Novi Beograd i Zemun, a biće
verovatno i Treći na levoj obali Dunava. Prilike su se promenile, ali da bi se obale mogle gledati u oči i da bi
zaista bile deo Beograda, desna obala će morati da se promeni da bi se tu grad zaista spustio na reku i
ogledao se u njoj.

Decenijama je silazak Beograda na obale reka samo u pričama i planovima i ta tema je stavljana u prvi plan
kad god je trebalo izvući korist u prilikama koje nisu ni arhitektonske ni planerske. Zato je možda oportuno
posmatrati celu stvar kroz neku duhovnu i magisku optiku i u tome naći razlog zadržavanja stanja u kojem je
Stari Beograd rastavljen od svojih reka.

9
Nekada je bilo da se sa desne obale Save i Dunava gledalo ka levoj, ka Evropi, pa se sada postavlja pitanje
da li se to promenilo, da li su Beograđani pomerili tu odrednicu i granicu. Da li su shvatili, ili što je važnije
prihvatili, da se granica Evrope pomerila na jug? Kada se pogleda desna obala Save od Sajma pa do
bedema Svetog Jakova a i dalje, sve do Ada Huje, izgleda kao da je otpor ostao u podsvesti pa sve ostaje
kako je nekada bilo. Naravno, nije sve baš isto. Zemun je već na obali. Zatim Novi Beograd, prišao je reci
parkovima, zelenilom i ponekom kafanom. Ali Stari Beograd i dalje to odbija i brani se od nevolja iz prošlosti
kojih više nema. Sprečava nas verovatno to što još nismo prevazišli strah od onoga što se kroz istoriju
događalo i što su neke vojske otuda dolazile - iz podgrađa u sam grad. Teško je živeti sa tim opterećenjem i
lomiti se između želje da se obala dotakne i opreza da posle tog dodira ne ostane ništa što Beograđane
može zaštiti od podsvesnog istoriskog pamćenja, mada niko ne može da objasni i kaže o čemu se tu radi i
šta se zaista može loše dogoditi ako su gradske niti u Savi ili Dunavu.Taj susret je ipak neminovan.

slika 6. prošlost Beograda

1.5.GRAD NA MEĐI

Beograd se često opisuje kao grad koji se nalazi na međi istoka i zapada, ili na mestu susreta dveju
civilizacija koje su stvarale kulturu Balkana. Na takav način Beograd je postao deo sveta. Sigurno je
neprocenjiva prednost biti na međi i imati mogućnost izbora najboljeg od svega, uzbudljivo je biti na
graničnim tačkama, ivicama dva različita sveta. Ovakav položaj podrazumeva privilegiju da, ako hoće i
može, prihvati nove reči, navike i zadovoljstva, ali i tugu i nevolju.

Beograd je na međi i to je već stereotip, iskaz koji se može objasniti na mnogo načina, ali uglavnom se misli
o okruženju, na istok i zapad. Ustvari, zanimljivo je istaći da Beograd može biti predgrađe Istambula, rubna
zona otomanske imperije, kulturom, načinom života i menatalitetom, ali isto tako i predgrađe Pešte i Beča.
Tu na međi, optrerećen time što je uvek periferija na sve strane, svoj identitet traži bilo gde, čak tamo negde
preko mora, ali tako i nalazi opravdanje što ga proteklih vekova nije stekao.

10
Zahvaljujući preostalim delovima starih matrica grada, u Beogradu nije sve bezlično, „moderno”, obično i po
uzoru na druge koji su brže mislili ili su jednostavno bili jači, pa nametali svoje čak i nenamerno. Ova međa
istoka i zapada, je zabeležena u tlu grada i može biti najvažnija inspiracija Beograđanima u pokušaju da
pronađu sebe i svoj grad baš na ovom mestu i iz toga naprave novi sloj grada koji bi se širio u svim
pravcima.

Međutim problem je što u Beogradu postoji i posebna lokalna međa ili više njih, stvorenih između građana
unutar samog grada, po kvartovima, među raznim etničkim grupama, ali i između pridošlih ljudi i
Beograđana. To su psihološke granice, sasvim izmišljene ili nametnute vaspitanjem i tradicijom, to su
mentalne prepreke i tu je urbanizam nemoćan. Urbana matrica ma koliko bila kosmopolitska samo nudi
mogućnost za brisanje međa, a oni koji se u toj matrici kreću i grade svoje odnose jesu u mentalnoj sferi
graničari i čuvari međa, svako svoju ljubi i pazi, pa je grad prekriven mnogim mrežama međa koje se
pomeraju i preklapaju višestruko, ali njihovi čuvari znaju gde su ubeležene. Svako gaji svoju mentalnu
mapu, teško prihvatajući Beograd kao jedinstvenu celinu sa jednom mapom. Zato je potrebno u tu matricu
utkati novi lejer koji će na neki način barem ublažiti te barijere, ojačati već postojeće i stvoriti neke nove
veze, koje će opet biti temelj za stvaranje nekih novih relacija u budućnosti i premošćavanje nekih prepreka
koje nam se možda danas čine nepremostivim.

Mlađe generacije, ipak ne prepoznaju tu vrstu identifikacije, obeležavanja teritorije i nalaženja samog sebe u
njoj. Imaju drugačiji spisak vrednosti. Stoga će verovatno i te međe biti zaboravljene u trajanju života i
neizostavnih promena. Vremenom će i urbana matrica Beograda dobiti novu vrednost bez međa i mentalnih
ograda, povećaće se mogućnoat komunikacije bez predrasuda. To je put da se započne stvaranje novog
identiteta grada koji će koristiti poziciju na granici dve civilizacije i otkriti mogućnost unutar sebe da se
prilagodi novom urbanitetu, naravno čuvajući arhitektonsku i urbanu prošlost kao dokaz postojanja i
kreativnosti.

11
 II

2.1. BEOGRADSKO UŠĆE

Prethodnim razmatranjima istorijskih, filozofskih, socijalnih, kulturnih i političkih okolnosti pod kojima je
Beograd nastao i razvijao se, kao segment od izuzetne važnosti koji u sebi nosi jako veliki potencijal ističe
se beogradsko Ušće. Reč je ključnoj tački grada, kojoj treba posvetiti posebnu pažnju. Ovaj prostor je
neophodno sagledati sa što više različitih aspekata u cilju unapređenja i stvaranja novih sadržaja koji će
usmeriti Beograđane, ali i turiste ka reci i na taj način ispoštovati njegov višestruki značaj.

Tokom čitave istorije, ljudi su dolazili i odlazili, gradili i rušili, a potom iznova stvarali. Samo je prostor ostao
isti i samo je on u mogućnosti da proizvede nešto što će biti deo njega samog, što će trajati neko vreme, i
što će jednog dana biti nadograđeno ili zamenjeno nečim novim, opet njemu svojstvenim. Shodno tome,
nastanak i realizacija nekog novog arhitektonsko - urbanističkog projekta, predstavljao bi samo jednu
sekvencu u vec postojećoj prostorno – vremenskoj traci. Bez obziira na njegovu prolaznost, neophodno je
veoma iskreno odgovoiti na ovu temu i pritom izvršiti detaljno istraživanje autentičnih mogućnosti jedne
tranzicione sredine kao što je Beograd, ne samo zarad poboljšanja i unapređenja već postojećeg stanja, već
i zbog stvaranja sigurne i jake podloge za razvoj nekih novih projekata u budućnosti .

slika 7. ušće Save u Dunav

Arhitektonsko – urbanistički koncept baziran je razvoju i koncentrisanju novih i zanimljivih sadržaja na

obalama Save i Dunava ( Veliko ratno ostrvo, Kalemegdan sa pristaništem i desna obala Dunava) i
njihovom povezivanju. Ideja je da se istakne osnovna i iskonska uloga ovog prostora od koga je i počelo
formiranje Beograda još u dalekoj prošlosti, i na takav način otvori mogućnost stvaranja jednog novog lejera
grada čije će formiranje započeti ponovo iz te ključne tačke i koji će se širiti u ostalim pravcima duž reka.

12
Zato je najpre potrebno uraditi detaljniju analizu ove tri tačke koje uokviruju beogradsko Ušće i posvetiti
posebnu pažnju njihovom istraživanju.

2.1.1. VELIKO RATNO OSTRVO

Veliko ratno ostrvo leži na ušću Save u Dunav, gotovo u centru Beograda, tačno preko puta Kalemegdana.
Zauzima površinu od nešto jače od 2 kvadratna kilometra, i predstavlja zaštićeno prirodno dobro, mali
izolovani svet bujnog rastinja, ptica i insekata, drugim rečima - netaknutu džunglu u samom srcu prestonice.

U cilju očuvanja retkih biljnih i životinjskih vrsta, koje se vezuju za ovo ostrvo, i sam pristup je prilično
ograničen, tako da je i relativno mali broj Beograđana i turista ikada i posetio Veliko ratno ostrvo. Kao jedna
od mogućnosti da se kroči na tlo ostrva je poseta Lidu – kupalištu na koje se tokom letnjih meseci može
doći preko pontonskog mosta koji se postavlja svake godine.

Južno od Lida , postoji staza koja vodi ka vikend naselju, koje čini niz od dvadesetak drvenih sojenica, od
kojih su neke autentično oslikane sa puno maštovitosti i razvijenim smislom za bizarno. Sojenice izgledaju
kao da su ih njihovi vlasnici napravili i ukrasili svojim omiljenim igračkama iz detinjstva, zanimljivostima koje
je naplavio Dunav i brojnim drugim predmetima koji se obično vuku po podrumima i ćoškovima onih koji
nemaju tu sreću da poseduju svoje mesto pod suncem na Velikom ratnom ostrvu. Pokućstvo se sastoji od
hibridnih komada nameštaja koji predstavljaju kombinaciju dasaka, panjeva, stilskih fotelja i puno žice,
kanapa i eksera. Domaćini sede u svojim dvorištancima, seckaju salatu, kuvaju ručak u gomili šerpi i lonaca,
i klimanjem glave pozdravljaju prolaznike.

Dunav često plavi ostrvo, i to prvo sredinu, koja je niža, a zatim i obod, na kom se nalaze ove sojenice.
Obično su pod vodom samo stubovi na kojima stoje kućice, osim kada, kao 2006. godine, Dunav prelije celo
ostrvo pa samo krošnje drveća ostanu nad vodom. Oko sojenica su brojne baštice sa pasuljem u cvetu, a tu
je i poneko stablo oraha, kruške ili šljive.

13
slika 8. vikendice slika 9. rastinje

Kada se zađe malo dublje u ostrvo, put izgleda kao tunel u zelenilu, nad kojim se povijaju različite biljke od
kojih je nemoguće ne uočiti koprive, visoke i preko dva metra. Ogromno drveće bori se za sunčevu svetlost
sa bujnim puzavicama koje ga u potpunosti prekrivaju. Sa svih strana prostire se gusto, ispreplitano zelenilo
kome ova klima očigledno pogoduje te se razvilo do razmera u kojima se inače ne sreće.

Nemoguće je ostati ravnodušan pred ovakvim prizorima i pritom se ne zapitati kako je sve ovo moglo da
izgleda. Lako se moglo desiti da se umesto predimenzioniranog tropskog rastinja u muljevitom tlu ovde
sada nalaze sportski tereni, tržni centri, beogradski Menhetn, zoološki vrt, kockarnice sa egipatskim i
astečkim skulpturama...Ipak, srećom po Beograđane i 196 vrsta ptica koje ovde žive, veoma jaka struja koja
propagira značaj ekosistema koji ostrvo čini zajedno sa dvema rekama i Kalemegdanom obezbedila je
autentičan doživljaj mirisnog, vlažnog vazduha ispunjenog rojevima komaraca.

Moglo se isto tako desiti i da umesto ostrva tu ne bude ništa, samo da se ostvario plan iz 1948. godine, da
se zemljište koje čini ostrvo iskoristi za zatrpavanje močvare na kojoj danas leži Novi Beograd. Na kraju se
ipak ispostavilo da je eksploatacija nemoguća zbog mulja koji Dunav neprekidno gomila na tom mestu, te je
mnogo zgodnije uništiti Malo ratno ostrvo, što je i učinjeno. Tako je od Malog ostrva ostao samo uzan pojas
tla dužine 30 a širine 6 metara, prekriven drvećem, između južnog oboda Velikog ostrva i zemunske obale
Dunava.

Veliko ratno ostrvo svoj militantni naziv duguje istorijskim zbivanjima čije je poprište bilo, kao sjajna
strateška tačka sa koje je Beograd čas napadan, čas branjen. Tokom opsade Beograda 1521. godine, Turci
su svoje napade započinjali upravo odavde. Tri veka kasnije, 1806. godine, Karađorđevi ustanici su odavde
topovima gađali Kalemegdan. Ostrvo su 1915. u slične svrhe koristili i Austro-ugari, čija je imperija počinjala
upravo tu, od Zemuna i kule Gardoš.

14
U samom srcu ostrva nalazi se močvarni kanal Veliki Galijaš, nakon koga se izbija na Dunav, i to upravo
preko puta kule Nebojša.

Sada Ratno ostrvo jeste skoro u sredini, ali nije tako uvek bilo. Nekada, neposredno po nastanku grada,
Ratno ostrvo je bilo istureno ka severu kao grudobran, prema močvarnoj ravnici na obe obale Dunava,
posle je izgrađen Novi Beograd, a kada bude izgrađen Treći Beograd na levoj obali Dunava zaista će se
potvrditi njegovo mesto u samom središtu. Ipak tu nije važna geografija i geometrija, Ratno ostrvo je
središte zato što je iz njega došao glas o mestu za grad, jer su oko njega reke a zatim grad na sve strane.
Zaista je jedinstveno da u središtu grada bude pusto ostrvo sa očuvanom izvornom prirodom, biljkama,
pticama, gmizavcima kojih nema okolo, ostrvo koje se vidi odasvud i to je dragocenost koju treba čuvati.
Između ostalog zato što je Ratno ostrvo verovatno najvažniji znak koji obeležava identitet Beograda. Ostrvo
je ekološki i prirodni rezervat, zaštićen zakonom kao prirodno dobro, zaštićeno i urbanističkim planom gde
se insistira na zelenom, na vodi, na očuvanju privilegije ostrva da bude poplavljeno svake godine jer tako
eko sistem opstaje, tu se čuva priroda onakva kakva je bila i ako se izdrži, osteće takva.

2.1.2. KALEMEGDAN SA PRISTANIŠTEM

Kalemegdan je najveći beogradski park. Prostire se na povrsini od 53 hektara i obuhvata sest celina:
Veliki Kalemegdan,
Mali kalemegdan,
Gornji Grad,
Donji Grad,
Savsku padinu i
Dunavsku padinu.

Prvo utrđenje na ovoj lokaciji podigla su keltska plemena u trećem veku pre nove ere, pod imenom
Singidunum. Kasnije, u vreme Rimljana ovde je bazirana IV legija Flaviusa, i građansko naselje pored
tvrđave polako je počelo da se razvija. Međutim, Singidunum su 441. potpuno zbrisali Huni. Grad je obnovio
car Justinijan, koji je Kalemegdan ogradio jakim zidinama (Beograd je u to vreme bio deo Vizantijskog
carstva). Slovensko ime Beograd prvi put je zabeleženo u IX veku.

Kalemegdan, odnosno Beograd je u srpske ruke pao tokom vladavine kralja Dragutina u XIII veku, ali se
najviše razvio za vreme despota Stefana Lazarevića, koji je i osnivač srpske prestonice. On je stvorio jaku

15
ekonomsku, društvenu i obrazovnu osnovu grada. Beograd ubrzo postaje najveća srpska naseobina, a
Stefan Lazarević na gornjem gradu zida sebi tvrđavu. Nakon njegove smrti, Beograd ponovo osvaja
Austrougarska i on postaje jedan od retkih gradova koji uspeva da zaustavi Turke i spreči njihov dalji prodor
na sever.

Beograd se prvi put uspešno odbranio od Turaka 1440, a drugi put 1456. godine u čuvenoj bici "Antemurale
Christianitatis" (odbrana hrišćanstva), u kojoj je Janos Hunyadi (Sibinjanin Janko) porazio sultana Mehmeda
II. Ipak, Turci 1521. godine osvajaju Beograd i grad ostaje u turskim rukama narednih 150 godina.
Godine 1688. Kalemegdan na kratko opet pada u austrijske ruke, a pobeda 1717. dopušta im da počnu da
razvijaju grad. Stilovi gradnje su se promenili i izgled grada je iz orijentalnog prešao u barokni. Postavljena
je nova odbrambena struktura iz koje datira i današnji zvezdast oblik tvrđave. Beograd se u to vreme
smatrao neosvojivim - nažalost, Austrija je grad izgubila sporazumom 1739. godine i ne želeći da ostavi
Turcima tajne savremene arhitekture, tokom svog povlačenja je sistematski razorila grad. Poslednje veliko
osvajanje grada dogodilo se 1807. tokom Prvog srpskog ustanka, a Turci su 1867. konacno predali grad
Mihailu Obrenoviću. Prema recima Sigfrida Kapera, českog književnika, koji je u to vreme, putovao kroz
Beograd, "gradsko polje je pružalo žalosnu sliku". Oko tvrđave tada nije uopšte bilo zelenila, a prostor je bio
zapušten i prljav. Tvrđavski bedemi, kao i savska padina bili su obrasli divljom "živicom". Takav Kalemegdan
je zatečen i prilikom njegove predaje Srbima 1867. godine.

slika 10. Kalemegdan 1867. godine

Brisan prostor oko tvrdjave, koji su Turci zvali Kale - megdan (gradsko polje), zaintrigirao je prvog srpskog
urbanistu Emilijana Josimovića da 1867. godine, u delu "Objašnjenije predloga za regulisanje onog dela
Beograda što leži u šancu" iznese ideju o izgradnji parka na prostoru tvrđavske glasije. Prva sadnja

16
obavljena je u jesen 1869. godine na delu Velikog Kalemegdana i u gornjem Gradu oko zgrade Komande
Tvrđave, pod rukovodstvom pukovnika Dragutina Zabarca. Potrebne sadnice su izvađene iz šumskog
podmlatka u Košutnjaku, od kojih je danas u životu jos nekoliko lipa.

Do početka prosecanja Savskog šetalista, 1886. godine, izvedeno je još jedno veće podizanje zelenila. V.
Karić (1887.) zanimljivo opisuje Kalemegdan u tom periodu i posebno ističe "divotan pogled na sve strane i
pun zanimljivosti” Turci su ga stoga zvali Fićir bajir, tj. breg za razmišljanje.

"Prvi poznati planski dokument o uređenju parka nalazimo u planu Beograda iz 1870. godine". Tu je Veliki
Kalemegdan predstavljen mrežom krivolinijskih staza, sa gradskim zidinama i verovatno spontano
razvijenim stazama na Malom Kalemegdanu, koji se protezao gotovo do dunavske obale.

Tek kada su vojne vlasti, 1890. godine, predale Veliki Kalemegdan na upravu Beogradskoj opštini počinje
njegovo plansko uređenje i podizanje parka. U to vreme je Kalemegdan imao svoj život i svoje zanimljivosti.
Nedeljom i praznikom je za posetioce svirala "vojena banda" vesele potpurije i vojne marševe. Društveni
život se iz grada prenosio u gradski park.

Kao autor kasnije izvedenog projekta Velikog Kalemegdana, rešenog uglavnom u pejzažnom stilu, smatra
se arhitekta Milan Kapetanović, profesor Velike škole. Ovo rešenje zadržano je do 1914. godine. U to vreme
je Mali Kalemegdan bio i dalje zapuštena livada. Tek krajem XIX veka, sa razvojem urbanističke kulture u
Srbiji, posebnu pažnju privlači ideja o raspisivanju konkursa za uređenje Malog Kalemegdana.
Uređenje ovog dela parka je povereno arhitekti Jelisaveti Načić, koja je iz nekoliko konkursnih radova
usvojila neke elemente uređenja, ali je za izvođenje pretežno služilo konkursno rešenje Dimitrija T. Leka.

17
slika 11. Kalemegdan 1912.godine

Ratovi od 1912-1918. su zaustavili uređenje Kalemegdanskog parka, a ratna razaranja su ga dosta

opustošila. U periodu 1928/29. otpočeto je sa većom rekonstrukcijom Gornjeg grada, kada Veliki
Kalemegdan dobija današnji izgled. Tvorac projekta je Aleksandar Krstić, pionir moderne hortikulture kod
nas i osnivač gradske službe za brigu o zelenilu, preteče danasnjeg KP "Zelenilo-Beograd".
Na ulazu iz Knez Mihajlove ulice formiran je dekorativni parter u geometrijskom stilu, koji je kasnije,
izgradnjom Spomenika zahvalnosti Francuskoj, morao da pretrpi znatne izmene, ali je ipak zadržao isti stil.
Tada su formirane terase za potrebe šetališta i sporta, sa kojih se otvaraju najlepši vidici na reke Savu i
Dunav i njihova ostrva, na ravnice Banata i Srema i valovite brežuljke Srbije. Istovremeno je rešeno i pitanje
postavljanja skulpture Ivana Meštrovica "Pobednik", koja je, posle dužih diskusija, postavljena u Gornjem
gradu, tako da dominira Ušcem i celom okolinom.

Uporedo sa proširenjem i uređenjem Kalemegdana obnavljaju se i njegove zelene površine. Posečen je

znatan broj stabala, da bi park dobio kulturniji izgled, da bi se poboljsalo provetravanje i obezbedile duže i
bolje vizure. Vegetacija je dopunjena mnogim vrednim vrstama drveća i šiblja, kako domaćih, tako i egzota,
pa park postaje jedno od najprivlačnijih šetalista Evrope, što u prvom redu duguje prirodnom položaju i
izvanrednim panoramama koje se pružaju sa njegovih terasa. U periodu pre II svetskog rata završava se
uređenje Zoološkog vrta i početne sanacije u Donjem gradu.

18
Za vreme II svetskog rata Kalemegdan je pretrpeo znatna oštecenja, a stotine primeraka starog drveća, kao
i deo tvrđave su bili uništeni bombardovanjem. Značajniji radovi su preduzeti na ovom prostoru tek 1950.
godine na njegovoj obnovi i sanaciji, ali i danas su u toku stalne aktivnosti na delimičnoj rekonstrukciji i
održavanju Kalemegdanskog parka. Park je dopunjen mnogim sadržajima: objektima, parkovsko-
arhitektonskim i skulpturalnim elementima.

Otvoren je i Vojni muzej sa eksponatima u slobodnom prostoru oko bivše zgrade Vojno-geografskog
instituta, Muzej Šumarstva i lova, izložbeni paviljon "Cvijeta Zuzorić", postavljene mnoge biste naših
velikana i brojne skulpture koje kulturološki obogaćuju prostor parka. U tvrđavskim rovovima uređene su
terase sa mnogim sportskim igralištima, tako da je Kalemegdan primio mnoge karakteristike centralnog
gradskog parka.

Uređenje parka je nastavljeno i danas, pa je pred kraj 1991. godine uredjeno oko 6,5 ha zelenog prostora
na potezu od crkve Svete Petke prema Donjogradskom bulevaru. Ovaj lep parkovski prostor sada
predstavlja vezu izmedju Opservatorije i sastava dveju reka.

Svojim izvanrednim položajem, značajnim objektima, spomenicima, rekreativnim prostorima i nadasve

svojom istorijom, koja datira još iz rimskog perioda, Kalemegdan stalno privlači mnogobrojne posetioce svih
uzrasta da u njemu nađu zabavu i optimalne uslove za odmor, kao i mnogobrojne zaljubljenike u prirodu i
istoriju da istražuju njegovu prošlost i oplemenjuju sadašnjost.

U svojoj dugoj i krvavoj istoriji, Kalemegdan je rušen preko 40 puta, a posledice ratova i osvajanja su vidljive
na današnjem izgledu tvrđave. Na određenim mestima može se videti nekoliko slojeva zidina različite
strukture i načina gradnje, koji potiču iz različitih istorijskih perioda.

19
slika 12. Kalemegdan danas

Beograd ima pristanište na Savi, ispod Kalemegdana, i kad se sa te strane doplovljava rekama ili gleda sa
Novog Beograda, gradska slika je najlepša, silueta Tvrđave koja izranja iz reke pleni svojom ubedljivošću.
Tako je sve dok se gleda iz daljine, ta slika privlači i ne ostavlja nikoga ravnodušnim, za pamćenje je, a kad
se dođe na pristanište onda čarolija nestaje, namernika dočekuje usko zemljište između vode i železničke
pruge bez komunikacije sa gradom. Pristanište je mesto gde rekoplovci dođu i prvi put dotaknu tlo grada, pa
se očekuje da to bude gostoljubivo i privlačno prihvatilište, da osete da su dobrodošli.

Tu, duž obale, na uskom keju, dominira dugačka niska zgrada (u beo-žargonu „Beton hala») napravljena
nekada davno za lučki magacin gde je istovarivana razna roba, te je i lik zdanja primeren toj nameni. Pozadi
je železnički tunel koji vodi vozove u teretnu luku na Dunavu, a posle je Karađorđeva ulica sa tramvajskim
šinama kao nepremostiva prepreka pristupu u grad i Velikom stepeništu. Opet bi se moglo govoriti o strahu
Beograđana od onoga što plovi rekama i njima pristiže...ali sada to nije tema.

Minimalistička arhitektura zapuštene „Beton hale” neprimerena je onome što se vidi kad se pogled podigne i
usmeri gore, ka Tvrđavi. Dva različita doživljaja i teško spojiva, čak suprotstavljeni ambijenti koji nisu odavali
lik metropole na mestu kontakta, prvog utiska o gradu, na mestu gde je to najvažnije. Decenijama je to tako
bilo, planiralo se uveliko ali, kao i uvek, bilo je bezbroj razloga da sve ostane kako jeste: od nerešene
imovine, nesporazuma oko koncepta, nadležnosti, samog opstanka zgrade, nejasnih poruka onih što štite
kulturna dobra, i nemoć arhitekata da razumeju tako jasnu i nedvosmislenu potrebu.

20
A onda je privatna inicijativa unela novu energiju, prepoznala vrednost mesta gde sam objekat „Beton hale” i
nije tako važan. Napravljena je u jednom delu galerija, iskazana jasnim savremenim arhitektonskim jezikom,
koja emituje poruku o novim vrednostima na kojima Beograd može da temelji svoju budućnost. Tu ispod
Kalemegdana taj događaj spaja na kreativan način dva vremena, stvarajući nov jedinstveni ambijent gde
Tvrđava dominira arhitekturom, a „Beton hala” sadržajem. Delimično obnovljeno magacinsko zdanje
spremno je da novim sadržajem prihvati i u grad prenese poruku iz sveta, na pristaništu koje je usputna
tačka na dunavskom putu, ali i da putnici sliku o Beogradu odnesu u svet. Ako se tako nastavi, Beograd će
dobiti izlaz na reku i mogućnost aktivne komunikacije sa okruženjem i evropskom civilizacijom kojoj pripada.

Sledi stvaranje neophodne lake i jednostavne veze pristaništa sa gradom. Jedna od mogućnosti je da se
pristup gradu ostvari preko krova „Beton hale” odakle bi pešački most vodio ljude ka Tvrđavi i
Kosančićevom vencu, a posle bi se oni već snašli i osvojili centar grada. U „Beton hali” je, naravno, i mesto
putničkom servisu gde bi putnike sačekala gostoljubivost Beograda.

slika 13. Beton hala

2.1.3. DESNA OBALA DUNAVA

Desna obala Dunava takođe predstavlja pogodan poligon za razvoj novih, zanimljivih i korisnih sadržaja u
cilju isticanja značaja beogradskog Ušća i prevlačenja novog lejera koji će se u vidu paukove mreže širiti
preko čitavog grada, polazeći od ove ključne tačke. Reč je pre svega o ogromnom zelenom prostoru od
hotela Jugoslavija, duž obale Dunava do Brankovog mosta pa do Bulevara Mihaila Pupina. Uključen je i

21
prostor gde je smeštena zgrada Palate Federacije zajedno sa temeljima nekada započete izgradnje Muzeja
revolucije.

Na Novom Beogradu – tamo gde je počinjao da se rađa odmah posle Drugog svetskog rata jedan novi grad,
počeo je 1961. godine da niče i buja jedinstveni park sveta – Park prijateljstva.

Park prijateljstva ili Park Mira, nalazi se u priobalnoj zoni Novog Beograda, na mestu gde se rukavac
Dunava uliva u Savu i prostire se na površini od 14 hektara. Po svom položaju, ovaj deo predstavlja jedan
od najreprezentativnijih prostora grada. Nastao je na inicijativu i predlog organizacije Pokreta mladih gorana
Beograda u znak trajnog obeležavanja vremena održavanja Prve Konferencije šefova država i vlada
vanblokovskih zemalja, septembra 1961. godine. Idejno rešenje za početne radove uradio je Vladeta
Đorđević, inženjer šumarstva iz Urbanističkog zavoda grada, a naknadno je, 1965. godine, raspisan javni
konkurs.Autor prvonagrađenog rada je bio poznati beogradski arhitekta, Milan Pališaški.

Na osnovu prvonagrađenog konkursnog rešenja urađen je deo projektne dokumentacije u JKP „Zelenilo-
Beograd“ i ista je etapno realizovana narednih godina. Park nije ni nakon više od četiri decenije u potpunosti
realizovan prema zamisli arhitekte Pališaškog. O parku se stara od samog početka JKP „Zelenilo-Beograd“.
Podizanje parka započelo je 31.08.1961. godine zasađivanjem sadnice piramidalnog hrasta (Quercus robur
„fastigiata“). Ovo prvo drvo zasadio je u ime pokreta mladih gorana Srbije, tadašnji predsednik Voja Leković.
U vreme Konferencije državnici su posadili 26 sadnica platana (Platanus acerifolia). Neki od njih su: Josip
Broj Tito (07.09.1961. godine); Džavaharlal Nehru (Indija, 04.09.1961. godine); Gamal Abdel Naser (Egipat,
07.09.1961. godine) …

Centralni motiv parka je Aleja mira. Pored 26 platana koji su danas već odavno u petoj deceniji na
središnjem delu aleje nalazi se stilizovana skulptura okamenjenog cveta (autor vajar Lidija Mišić).
Široka aleja popločana je kamenim pločama a svako drvo obeleženo je i zaštićeno.

Platani posađeni u vreme Prve Konferencije vanblokovskih zemalja bili su preteča potonjeg zelenog
kompleksa, na kome je više od sto najuglednijih državnika sveta ostavilo obeležje nežnom brezom, lipom,
javorom ili nekom drugom biljkom.

Neki od njih su: Indira Gandi (Indija, 12.08.1968. godine); Ričard Nikson (SAD, 07.08.1970. godine); Kraljica
Elizabeta II (Engleska, 18.10.1972. godine); Vili Brant (Nemačka, 17.04.1973. godine); Olaf Palme
(Švedska, 18.03.1975. godine): Leonid Ilič Brežnjev (SSSR, 16.09.1976. godine); Valeri Žiskar Desten

22
(Francuska, 07.12.1976. godine); Hua Kuo Feng (Kina, 22.08.1978. godine); Mohamed Hosnu Mubarak
(Egipat, 07.09.1982. godine); Fransoa Miteran (Francuska, 15.12.1983. godine); Jon Ilijesku (Rumunija,
04.09.1991. godine) i mnogi drugi.

Pre dve godine, posle pauze više od jedne decenije, obavljena je spomen sadnja u Parku u tri navrata.
Prvo, povodom manifestacije mladih ‘’Eyof’’ (sadnju su obavili predsednik Olimpijskog komiteta, Žak Rot,
predsednik Olimpijskog komiteta Srbije, Ivan Ćurković i predstavnici država učesnica), zatim, članovi rok
grupe “The Rolling stones” a poslednje simbolično zagrtanje i zalivanje spomen drveta obavljeno je
povodom održavanja Šeste Ministarske konferencije ”Životna sredina za Evropu” u oktobru mesecu.

Ovaj javni prostor predstavlja veliku vrednost Novog Beograda, ali je sada nažalost nedovoljno aktivan i
nekako otuđen iz gradske matrice. Pored Muzeja savremene umetnosti i splavova na rekama nema
nikakvih sadržaja, osim nedovoljno uređenih zelenih površina. Zaista je potrebno takvu dragocenost srediti i
učiniti je dostupnom, ali takođe i upotpuniti sadržajima po ugledu na velike parkove iz evropskih gradova.

slika 14. Park Mira

III

3.1. BEOGRAD KAO SISTEM POZORNICA

Polazeći od prethodnog tumačenja beogradskog Ušća, ceo grad se može posmatrati kao sistem pozornica
gde se mnoge i različite scene, spremne za nadolazeće i moguće događaje, menjaju, ali ipak tek kad se sve

23
pregleda i složi po nekom redu. Postoje samo dve osnovne vrste, kasnije iz njih proizilaze i druge, ne manje
originalne, ali ... . Jedna je stalna, dugo stoji i za nju pravljena scenografija traje vekovima, po njoj se grad i
prepoznaje: Kalemegdan sa Pobednikom, Terazije sa vizurom nizbrdo na reku, obale Dunava, i tu su
scenske i scenografske promene spore i ne tako česte. Druga vrsta scene je ona povremena, promenljiva,
neki put namenjena za jednu noć, koja se menja od prilike do prilike i odlazi u zaborav čim je neka druga
smeni, osim u sećanju nekih učesnika koji su u toj privremenoj sceni doživeli svoj zvezdani trenutak i bili u
njoj glavni glumac, bar za tren. I u jednoj i u drugoj postavci događa se gradski život, gradska vreva je
žestoka ili sasvim mirna, a građani su istovremeno i glumci i direktni učesnici i gledaoci. Takav izbor im je
po volji, mada nije uvek jasna podela na ove dve vrste prisutnih, jer u gradu nema podele na binu i
gledalište, već kao u nekim avangardnim pozorišnim predstavama, sve je ujedinjeno u stvarni ili virtuelni
prostor, kako kome odgovara.

Pored nejasnoće o ulozi onoga ko je tu došao, osobenost gradske pozornice je da nikada, ali nikada, nije
jasno šta je prošlost a šta sadašnjost, gde je vremenska granica, šta postaje sećanje?... Ljudi samim
okupljanjem ili čak besciljnim hodanjem ulicom, zastankom na trgu ili pred izlogom, stvaraju događaj, ugođaj
ili neku nevolju, i taj stvoreni događaj, bilo da je namerno organizovan i režiran sa scenarijom ili je nastao
spontano i neočekivano, samim svojim odigravanjem odmah postaje deo prošlosti. To je ustvari suština
gradske dinamike, brisanje granica između onog što je sada i onog što se dogodilo, ali razjašnjavanje ove
situacije može ozbiljno da ugrozi čaroliju opstanka grada kao uostalom i svako drugo određivanje i stvaranje
virtuelne istine.

Budućnost je druga priča. Postojaće, na primer, metro i onda će se u tom novostvorenom dekoru događati
neki događaji sasvim drugačiji od onih koji se sada mogu desiti jer će scenografija metroa biti nešto sasvim
novo i usloviće neke nove predstave i snoviđenja, daće mašti sasvim drugačiji i neki put neočekivani
podsticaj. Budući događaj je vizija kojoj se teži i koja se priželjkuje, pa gradska pozornica i jeste mesto da se
sada, u ovom trenutku to i dogodi, samo treba biti tu. Mada se scenografija uvek i u principu pravi po nekom
dramskom tekstu ili scenariju (komediji, tragediji, i sl...), u gradu je to malo drugačije, postoji mogućnost, a
iskustvo kaže da je to i vrlo verovatno, da stvorena scena može pri kreiranju samo da nasluti događaje a da
oni posle krenu svojim tokom.

U gradu je, zadovoljavajući različite potrebe korisnika, moguće pretvarati neke trenutke tuge ili nevolje u
spektakularne pobedničke scene pune optimizma, gde glumci i gledaoci, (i jedni i drugi su građani), za
trenutak na sve zaborave i identiifikuju se sa blistavom scenom, a to traje dok su na njoj ili oko nje gde se

24
stvarnost zanemaruje a predočeni svetlucavi ambijent postaje realni okvir za osećanja i misli pa se tako i
neke želje bar za trenutak ostvare.

Beograd je zato čudo neviđeno sa svojom otvorenom pozorišnom scenom gde bi svako trebao da pronađe i
izabere svoje mesto i ulogu i tako se uklopi u raznoliko prošarani sistem gradskih sadržaja.

3.2. PROJEKTANTSKO VIĐENJE UŠĆA IZMEĐU PROŠLOSTI I BUDUĆNOSTI

Kao što prostor poseduje neku svoju prošlost, tako je pred njim i budućnost, doduše delimično saglediva.
Projektantsko viđenje zaustavlja samo jedan trenutak kontinualnog međuodnosa korisnika i prostora u
bliskoj budućnosti. I ta budućnost ima svoju budućnost koju ne možemo u potpunosti kontrolisati. Moguće je
samo ponuditi obrazac organizacije okruženja primerenog ljudskom ponašanju u prostoru i vremenu, kao
predmet kontinualne promene i usaglašavanja.

Ali svakako, on ima izuzetno jak uticaj na ono što će se dalje odvijati na tom području. U budućnosti će
svakako predstavljati nešto u odnosu na šta će neki sledeći sloj grada morati da se nadoveže, po ugledu na
šta će se možda razvijati, čemu će se prilagoditi. Zato je kreiranje jednog ovako važnog prostora velika
odgovornost i zahteva veliku pažnju i promišljenost. Jer, logično, što je prostor veći i na istaknutijoj poziciji,
ima veći značaj i širi uticaj i na svoje okruženje. Možda je i to jedan od razloga zašto su obale nedovoljno
uređene. Ljudi se zapravo plaše da povuku neki značajniji potez. Godinama se osmišljavaju planovi,
predlažu različite ideje, ali konkretnog izvođenja baš i nema. Zato je možda reženje u postepenom kreiranju
lejera, koji će odisati lakoćom, elastičnošću i fleksibilnošću. Potrebno je povlačiti lagane, dobro osmišljene
poteze, vući linije koje između ostavljaju dovoljno mesta za razmišljanje. Treba izbegavati jake, ishitrene ili
isuviše naglašene intervencije na ovom prostoru. Ali zato nikako ne treba ni stajati u mestu, ustežući se
pritom bilo kakvog pokušaja koji bi se mogao izvesti na beogradskom Ušću.

Literatura:

1. Vujović Branko, Beograd u prošlosti i sadašnjosti, Beograd: IDEA: Vojnoizdavački zavod, 2003.
2. Uređivački odbor: Pavle Savić, Vojislav Đurić, Rade Kušić, Risto Tošić i Milan Đoković, Beograd u
sećanjima 1919 – 1929, Beograd: SRPSKA KNJIŽEVNA ZADRUGA, 1980.
3. Vujović Branko, Beograd – kulturna riznica, Beograd: IDEA: Vojnoizdavački zavod, 2003.

25
 4. Mićunović Ljubo, Savremeni rečnik stranih reči, Beograd: GLOBUS M, 2006.
5. Perović Miloš , Srpska arhitektura XX veka, Beograd: knjižara Arhitektonskog fakulteta.

Korišćeni internet sajtovi:

1. www.heritage.sr.gov.yu
2. www.beograd.org.yu
3. www.eko.bg.gov.yu

26