Rilke

Panter

(Jardin des plantes, Paris)

Ništa mu pogled već ne zadržava,

Umorio ga rešetaka splet.

Tisuću šipki što ga okružava

Kao da okončava njegov svet.

Povitljiv korak njegov, pun čvrstine,

liči, dok uskog kruga meri luk,

na igru snage okolo sredine

u kojoj vlada siilne volje muk.

Tek ponekad se zastor s oka skloni

nečujno –. Tada uđe slika-dve,

kroz napregnuti mir udova roni –

i mutno mu u srcu mre.

1902.
Im Bestienhaus (U zverinjaku) 1915.

Ja klizim žalosno naokolo opkoljen rešetkama od životinja

U drečećoj kući po udaru gvozdenih šipki tamo-amo,

I gledam duboko u njihov pogled kao da gledam daleko na more

U njihovu slobodu... koju lepi nikada ne gube.

Kruti takt tesnog grada i čovečanstva broji

Na prstima mojih nogu, no labavo koračaju usamljenosti

U kolenu tigra, a njegovi bokovi sa prugama kao drveće

Bliski su samo sasvim obrasloj zemlji.

Oh, njihove čiste vrele duše oseća moja volja

I ja se rastapam čežnjivije nego žena.

Munje jaguara žute iz njegovog tela noćne bure

Prima moje snežno lice i sićušna zenica oka.

Orao sedi kao statua mirna i prividno težak

I uvis uvis u pokretu ogroman!

Njegovo poletanje hvata u mene i napreže me u svoje kormilo

... Ostajem nepomičan, ja sam od kamena, samo on leti.

Alfred Volfenštajn 1915.

Elze Lasker –Šiler

Moj narod

Trune stena

Iz koje potičem

I svoje pesme pevam Bogu…

Iznenada klonem na putu

I osipam se sasvim u sebe

Daleko, sama nad kamenom jadanja

U susret moru.

Toliko sam oticala

U uzavrelosti

Svoje krvi.

I još uvek odjek

U meni.

Kada stravično ka istoku

Istrunula stena kostiju,

Moj narod

Viče ka bogu.

(1903)
Jakob van Hodis

Smak sveta

Građaninu sa šiljate glave sleće šešir,

U svim visinama odjekuje kao vika.

Zidari padaju sa krovova I ginu.

A na obalama – čitamo – raste plima.

Bura je došla, divlja mora skakuću

Na kopono da bi zdrobila debele brane.

Većina ljudi uhvatila je kijavicu.

Vozovi padaju sa mostova.

1911.