ALEKSANDAR KOIRE

STUDIJE
O
GALILEJU
Preveo s francuskog
SRETEN STOJANOVIĆ

Predgovor
IVAN VUKOVIĆ

IZDAVAČKA KNJIŽARNICA ZORANA STOJANOVIĆA

SREMSKI KARLOVCI • NOVI SAD
2014
 SADRŽAJ

Ivan Vuković: Pad i h ita c .................................................................... 5

S T U D IJE O G A L IL E JU

U OSVIT KLASIČNE NAUKE

U v o d ................................................................................................................ 14
1. A risto tel....................................................................................... 20
2. Srednjovekovne rasprave: B onam iko..................................... 27
3. Fizika impetusa: B en ed eti........................................................ 51
4. G alile j.......................................................................................... 65

ZAKON PADA TELA. DEKART I GALILEJ

U v o d ................................................................................................................ 85
1. G alilea.......................................................................................... 88
2. D ek a rt........................................................................................... 109
3. Još o G alileju .............................................................................. 138
D efinicija ....................................................................................................... 146
Z aključak ...................................................................................................... 156

GALILEJ I ZAKON INERCIJE

U v o d ................................................................................................................ 159
F izički problem KOPERNiKANiZMA.............................................................. 163
1. K o p em ik ...................................................................................... 164
2. Bruno............................................................................... 169
 3. Tiho Brahe....................... 180
4. Kepler................................................................................. ig4
D ijalog o dva gla vna sistem sveta i anti-aristotelovska rasprava 203
Galilejeva fizika............................ 235
Z akljuCak ........................... 272
Dodatak. Izostavuanje težine...................................................... 288
A. Galilejevci....................... 288
1. Kavalijeri............................................. 289
2. Toričeli........................................ 295
3. Gasendi............................................................................... 30j
B. Dekart...................................... 314
l.S v e t................................ 314
2. Principi........................... 328
 PAD I HITAC

Čitaocu koji se pre Studija o Galileju sa Koireom nije su­

sretao, moglo bi se desiti da knjigu zaklopi sa utiskom da je ne-
gde već čuo ovu priču o kosmološkoj revoluciji koju su započeli
Kopemik, Kepler i Bruno, izneli Galilej i Dekart, a dovršio Njutn.
Prilagodivši fiziku matematici, i potom matematiku fizici, oni
su zatvoreni svet ptolomejske astronomije zamenili beskonačnim
univerzumom koji ne pokreću Aristotelove duše, već mehanika
sile. Koireov glavni junak, Galilej, dao je tom preobražaju jedan
od ključnih doprinosa kada je objedinio fiziku tako što je formu-
lisao zakon pada za koji se moglo pretpostaviti da važi i na Ne­
bu i na Zemlji.
Novom čitaocu treba reći da mu ova pripovest danas zvu­
či poznato zato što ju je sam Koire pre više od pola veka tako uver-
ljivo ispričao da je njome zarazio generacije potonjih istoričara
nauke koji su je u različitim oblicima od tada ponavljali. On,
naravno, nije bio prvi koji je pokušao da objasni kako je došlo
do velikog zaokreta u astronomiji i fizici, ali je bolje od drugih
umeo da izdvoji i poveže njegove najznačajnije momente, i u­
speo je da ga osvetli iznutra.
Prema njegovoj rekonstrukciji, fizika Novog veka je na­
stala iz pokušaja da se odgovori na stari Aristotelov argument pro­
tiv kretanja Zemlje, koji je dobio na značaju kada je Kopemik iz-
neo svoju teoriju. Prema tom argumentu, kada bi se Zemlja kre-

5
tala, telo ne bi moglo da padne na mesto koje se na njenoj povr­
šini nalazi ispod njega u trenutku u kom počinje da pada. Pošto
tela tako ipak padaju, Zemlja se ne kreće.
Sam Kopernik je ispravno odgovorio da tela padaju na me­
sto koje se ispod njih nalazi zato što se kreću zajedno sa Zemljom,
te da je to i razlog zbog kojeg svesna među njima ne mogu da opa­
ze njeno kretanje. Kada je, međutim, trebalo da objasni zašto se
tela kreću zajedno sa Zemljom, on je tajanstveno rekao da se to
dešava zato što ona u njenom kretnju ,,učestvuju“, jer nije ras­
polagao pojmom fizičkog sistema u kojem su kretanja različitih
telâ među sobom fizički povezana. Taj pojam je dao Bruno koji
je smatrao da je univerzum sastavljen od bezbroj takvih sistema.
Još više nego Kopernikova, međutim, njegova je fizika bila ani­
mistička i nije mogla da univerzum objasni na precizan način.
A problem je istovremeno bio i krajnje običan, i sasvim
neobičan, jer mi svakodnevno vidimo tela koja padaju, ali naj­
češće ne vidimo uzroke pada. Na sličan način, mi ponekad vidi­
mo strelu kako leti iako ne vidimo šta, posle trenutka odapinja-
nja, uzrokuje njen let.
Prema Koireovom shvatanju, da bi se slobodna kretanja
oko Zemlje objasnila, trebalo je odgovoriti na niz konkretnih pi­
tanja o brzini, smeru i težini, ali isto tako i onih najapstraktnijih
o samom kretanju, materiji, prostoru i vremenu. Neuverljiv na­
čin na koji su dominatne fizičke teorije tog vremena, Aristotelo­
va i Buridanova, tretirale prva pitanja, dovešće do postepenog
odbacivanja njihovih odgovora na ona potonja, odnosno do od­
bacivanja metafizičkih pretpostavki na kojima su počivale. Pre­
ma Koireovoj tezi, u ovom zaokretu leži srž prve kosmološke re­
volucije: da bi se pojedinačni fenomeni precizno objasnili, tre­
balo je promeniti najapstraktnije pojmove.
Aristotel je svet zamišljao kao zatvoren organizam u ko­
jem svaka stvar ima svoje prirodno mesto kojem teži da se naj­
kraćom linijom vrati kada se od njega odvoji. Odvajanje je nasil­
no, a povratak prirodno kretanje. Klasičan primer prvog je hitac,
a drugog pad. Samo kretanje je proces aktualizacije dispozicije
tela da se kreće. Kod prirodnog kretanja, proces je uzrokovan sa­
mom njegovom prirodom koja određuje na kom mestu u svetu
ono treba da se nađe. Kod nasilnog, proces pokreće spoljašnji uz­

6
rok koji na telo deluje isključivo tako što ga dodiruje. Prema Ari­
stotelovom mišljenju, osobine ovako shvaćenog kretanja se ne
mogu izraziti brojevima, ali se mogu opisati jezikom svrhe, skla­
da i savršenstva.
Ni Aristotel ni njegovi nastavljači, međutim, nisu uspeva-
li da objasne zašto tela pri padu ubrzavaju, niti zašto strela naj-
pre ubrzava, a potom usporava. Kada je o ubrzanju pada reč, pret­
postavljeno je da do njega dolazi zato što sama mesta sve snaž­
nije privlače tela što im se ova više približavaju, zato što otpor
vazduha opada sa smanjenjem razdaljine između tela i tla, zato
što telo koje pada s vremenom sve više zagreva okolni vazduh
tako da on postaje redi i pruža sve manji otpor... Sva ova reše-
nja, međutim, pokazala su se protivrečnim, zbrkanim, paradok­
salnim. Stvari su još gore stajale sa hicem jer je Aristotel sma­
trao da ne može biti kretanja bez neposrednog dodira uzroka kre­
tanja i tela koje se kreće. U slučaju pada, uzrok je bila sama pri­
roda tela koja se od njega nije odvajala, dok je u slučaju hica uz­
rok morao biti spoljašnji pa se postavilo pitanje - šta čini da se
strela, kamen ili zrno kreću od onog trenutka kada su odvojeni
od tela koje ih je pokrenulo? Aristotel je ponudio fizičku verziju
jedne Platonove geometrijske zamisli, i pretpostavio da se kre­
tanje pri horizontalnom letu održava tako što vazduh koji strela
potiskuje pravi kovitlac oko nje i potom je povratno potiskuje
odpozadi. Ovo objašnjenje je, međutim, povlačilo da bi se, jed­
nom ispaljeno, telo moralo kretati beskonačno dugo, ravnomer-
nom brzinom i po pravoj liniji. Mi, međutim, vidimo da ispalje­
na tela usporavaju, zakrivljuju svoju putanju i na kraju padaju. I
svi pokušaji da se Aristotelovo objašnjenje dopuni i popravi osta­
li su neuspešni.
Jedan od njih je bila i teorija koju je u 6. veku formulisao
Jovan Filipon, u 14. razvio Buridan, a u 16. usavršio Benedeti.
Prema toj teoriji, nasilno kretanje ne održava sredina, već izve-
sni impetus koji je u telo koje se kreće utisnulo drugo telo koje
ga je poguralo. Problem sa ovim rešenjem sastojao se u tome što
nije bilo sasvim jasno sta je to što sa jednog tela pri udaru prela­
zi u drugo, zbog čega su isprobavana različita rešenje - težnja ka
kretanju, lakoća, sila... Prema Koireu, ključni doprinos razvoju i
konačnom napuštanju ove teorije dao je Galilej koji je zadržao reč,

7
 ali je promenio pojam, i impetus od uzroka kretanja pretvorio u
njegovu posledicu, u kretanje određene brzine, trajanja i dužine.
Zanemarivši pitanje unutrašnjeg uzroka kretanja, on je mogao da
se posveti kvantifikaciji njegovih posledica. Čineći to, on će kre­
tanje prestati da posmatra kao proces aktualizacije unutrašnje di­
spozicije, i počeće da ga shvata kao stanje. I što je možda bilo
još i važnije, on će na isti način shvatiti i mirovanje, i pretposta-
viće da alternacija tih stanja nije nužno povezana sa prirodnim
ili unutrašnjim osobinama tela koje je, samo po sebi, indiferento
prema tome da li miruje ili se kreće. To je povlačilo napuštanje
celokupne Aristotelove teorije o prirodnim mestima i kretanjima,
i podstaklo razvoj možda i najvažnije ideje nove fizike, ideje iner­
cije, po kojoj su kretanje i mirovanje stanja telâ koja bi večno
trajala kada druga tela na njih ne bi spolja delovala. Samog Ga­
lileja ovaj pojmovni zaokret će odvesti do ispravnog rešenja pro­
blema pada: put koji telo prelazi dok pada proporcionalan je kva­
dratu vremena tokom kojeg pada.
Zašto Dekart nije uspeo da formuliše zakon pada, ali je,
za razliku od Galileja, uspeo da formuliše zakon inercije? Pre­
ma Koireovom objašnjenju, razlozi su opet više metafizičke ne­
go empirijske prirode - Dekart je, naime, otišao dalje u geome-
trizaciji fizike. Poistovetivši materiju i protežnost, on je materi­
jalna tela počeo da posmatra kao geometrijske objekte bez teži­
ne, što ga je podstaklo da njihova kretanja zamisli kao pravoli-
nijsko kretanje tačaka u beskonačnom prostoru, ali ga je isto ta­
ko navelo da, proučavajući pad, ubrzanje poveže sa pređenim pu­
tem umesto sa proteklim vremenom.
Geometrizacija prirodnog prostora je, po Koireu, bila naj­
važnija nit ove revolucije koja je bila odgovorna i za njene uspe-
he, i za njene neuspehe. Ona je dovela do izbacivanja animistič­
kog jezika iz fizike i do rastvaranja kosmosa čije prirodne grani­
ce u geometrijskom prostoru nisu imale smisla. Prema objašnje­
njima iz Studija o Njutnu, druge Koireove knjige, tu je revolu­
ciju dovršio Njutn. Dok su Galilej i Dekart pojam materijalnog
tela prilagodili matematici, Njutn je matematiku prilagodio fizi­
ci formulisavši svoju verziju infinitizemalnog računa koja je omo­
gućavala izračunavanje brzina svakog kretanja. Povrh toga, on
je Galilejev i Dekartov matematizam povezao sa atomističkim ide­

8
jama koje su u XVII veku zastupali Boji, Huk i Gasendi, i formu-
lisao zakon univerzalne gravitacije koji je istovremeno objašnja­
vao i kako Zemlja privlači otkinutu jabuku, i kako privlači Me-
sec. Time je zaokružio prvu i najveću kosmološku revoluciju mo­
dernog doba.
Originalnost Koireovog tumačenja leži u tezi da ona nije
bila plod većeg oslanjanja na posmatranje, kao što se do tada obič­
no mislilo, da nije proistekla iz primene Bekonove metode. U-
prkos svem svom animizmu, primećuje Koire, Aristotelova teo­
rija je bila bliska svakodnevnom iskustvu, dok su nove ideje bi­
le toliko neobične da se iz njega nisu mogle izvesti. Koire je
preterao kada je rekao da Galilej nije mogao da izvede svoje po­
znate eksperimente sa nagnutim površinama, što je Tomas Setl
i dokazao kada ih je 1961. sproveo u delo služeći se Galilejevim
uputstvima i sredstvima koja su ovome stajala na raspolaganju.
To, međutim, ne dovodi u pitanje činjenicu da su drugi Galileje-
vi eksperimenti bili misaonog karaktera, i ne opovrgava Koireo-
vu glavnu poentu da svi oni zajedno nisu toliko bili plod pažlji­
vog posmatranja fenomena, koliko apstraktnih i, na kraju kraje­
va, metafizičkih razmatranja.
Prema Koireovom objašnjenju, nova nauka, koju on re-
trospektivno naziva klasičnom, proistekla je iz napuštanja empi-
rističkog shvatanja matematike kojeg su se držali aristotelijanci,
prema kojem ova nudi trivijalne idealizacije iskustva kojima o­
dgovaraju tek poneki statični aspekti sveta, i čija je korisnost
zbog toga ogranicenà. Sam Galilej je, piše Koire, za svoj uspeh
imao da zahvali povratku na platonistički realizam, odnosno
stavu da je sve što opažamo u matematičkom pogledu određeno,
uključujući tu i nepravilne oblike koji odstupaju od geometri­
jskih, i promene među koje spada kretanje, te da fenomene mo­
ramo opisati brojevima ako hoćemo da ih objasnimo.
Valja reći da je, pored pozitivističkog, Koire odbacio i u
njegovo vreme popularna marksistička objašnjenja koja su ovaj
preokret u fizici tretirala kao prostu posledicu inženjerskih ino­
vacija, ili kao epifenomen uspona buržoaske klase ka vlasti. Ra­
zvoj balistike je unapredio eksperimente u tadašnjoj fizici, pisao
je on, ali nije uticao na njenu teoriju. Društveni preobražaji, s
druge strane, nemaju nikakve značenjeske veze sa onim metafi­

9
 zičkim o kojima je ovde reč, i ne mogu se upotrebiti za njihovo
objašnjavanje. Kao što se ne može izvesti iz samog iskustva, na­
uka se ne može razumeti ni preko tehnologije ili ekonomije. Na­
uka je pre svega apstraktno mišljenje.
Za Koirea je zbog toga rečeno daje platoničar koji piše ne-
otelovljenu istoriju, istoriju ideja izvan konteksta. To, međutim,
nije tačno je r je on u svojim analizama rekonstruisao onaj kon­
tekst koji je bio relevantan za predmet kojim se bavio. Njega su
prevashodno činili naučni tekstovi, često i oni manje važni, ali i
sve ostalo što je uticalo na njihove pisce —na primer, njihovi te­
ološki stavovi.
Koire nije pisao idealnu istoriju nauke po kojoj naučne
teorije uvek proističu iz primene neke dobro utvrđene metode.
On nije pisao ni ono što će njegov sledbenik Herbert Baterfild
nazvati vigovskom istorijom —ideološku rekonstrukciju koja u
prošlosti vidi samo one korake koji vode sadašnjoj teoriji ili po­
litici koju istoričar podržava. Koirea je zanimao način na koji su
naučnici i filozofi stvarno razmišljali u svom vremenu. Pod uti-
cajem Emila Mejersona, on nije izbegavao njihove greške, ne-
doslednosti i sumnje, jer je smatrao da oni čine sastavni deo mi­
saonog procesa, da više otkrivaju o njihovim pretpostavkama od
njihovih uspeha, i da ponekad mogu biti važne za napredak nau­
ke. Proučavao je danas zaboravljene knjige koje su njegovi ju­
naci čitali, imao je osećaj za obrte koje izaziva nerazumevanje,
za kompromise između škola koji su plod institucionalnih priti­
saka, i uočavao je razlike u shvatanjima formalno istih ili sličnih
argumenata koje su proisticale iz toga što su ih naučnici uklapa­
li u različite sisteme verovanja. Nauka napreduje, ali to ne čini
tako što ide pravim putem od jedne do druge konačno utvrđene
istine. Njena stvarna istorija puna je lutanja i zaokreta čiji se
smisao može tek retrospektivno ustanoviti.
Zbog ovakvog pristupa fizičkoj revoluciji XVII veka, To­
mas Kun je Koirea nazvao začetnikom dvadesetovekovne istori-
ografske revolucije. Pre Koirea, posebno u anglosaksonskom sve­
tu, istorija nauke se manje-više svodila na hronologiju značajnih
otkrića koja je izostavljala sve što se naknadno ispostavilo po­
grešnim, zbog čega nije uspevala da objasni kako je do ovih do­
šlo, i zbog čega je u velikim inovatorima vide la samo borce pro­

10
tiv tradicije. Koire je, pak, naučna otkrića stavljao u kontekst nji­
hovog vremena, i nije gubio iz vida sve što su njihovi tvorci du­
govali tradiciji koju su nastojali da prevaziđu. Zato njegovi ju ­
naci i jesu tako živi, zanimljivi i - uverljivi.
Veoma uzbudljiv bio je i život samog Koirea, koji je na ra­
dikalan način bio obeležen filozofijom i politikom. Rođenje 1892,
u dobrostojećoj jevrejskoj porodici, na obali Azovskog mora, u
carskoj Rusiji. Posle propasti revolucije 1905, približiće se soci­
jalističkim krugovima i sa 15 godina biti utamničen pod optuž­
bom da je pripremao atentat na rostovskog guvernera. U tamnici
je sa strašću pročitao Huserlova Logička istraživanja, pa je 1908,
pošto je bio prinuđen da iz Rusije pobegne, otišao u Getingen da
kod ovoga studira. U to vreme, na Getingeškom univerzitetu su
predavali i Hilbert, Minkovski i Cermelo, i Koire je uzeo da se
bavi problemima Fregeovih i Raselovih teorija, i uspeo je da svo­
jim prvim člankom privuče pažnju ovog poslednjeg. Huserl će,
međutim, odbiti da se prihvati uloge Koireovog mentora u nje­
govom pisanju doktorske teze, navodno zbog toga što je Koire
njegov zaokret ka transcendentalnom idealizmu doživeo kao od­
ricanje od platonizma i približavanje psihologizmu. Koire će zbog
toga 1912. preći u Pariz i uzeti da se bavi ontološkim dokazom
svetog Anselma. Po izbijanju Prvog svetskog rata, prijaviće se u
legiju stranaca i otići na istočni front, gde će se pridružiti ruskim
trupama. Posle izbijanja Oktobarske revolucije, on će kratko vre­
me obaveštavati francuske službe o stanju u ruskoj vojsci, ali će
se ove na kraju uplašiti da se previše približio boljševicima i po­
zvati ga nazad u Francusku.
Posle rata, Koireova zanimanja će se usmeriti ka iracio­
nalnom. On će najpre diplomirati na Anselmu, ali će potom dok­
torirati na Bemeu i započeti niz studija o nemačkim alhemičari-
ma i misticima 16. veka koje će ga dovesti do uverenja da se
istorija nauke ne može odvojiti od istorije religija. Tih godina,
sa pažnjom će pratiti Levi-Brilove analize magijskog mentaliteta, i
sastaviće knjigu eseja o misticizmu sklonim ruskim misliocima
ranog 19. veka. Predavače istoriju novovekovnih religijskih ide­
ja na Praktičnoj školi za visoke studije i, zajedno sa Andre Lalan-
dom, sastavljačem čuvenog filozofskog rečnika, predavače filo­
zofiju na Univerzitetu u Kairu.

11
 Svoju najvažniju temu Koire će otkriti sredinom tridesetih
godina, kada će početi da sastavlja tekstove koji su 1939. uvr­
šteni u prvo izdanje Studija o Galileju. U to vreme, on će već
biti zadojen istorijskom epistemologijom francuskih filozofa Emi­
la Mejersona, Bašlara, Kangijema i Brenšviga, koji su se zani­
mali za istoriju naučne misli, za njene diskontinuitete i kontinui­
tete, paradigme i tehnike. Usred ovih istraživanja, rat će se po­
novo umešati u njegov život. Neposredno po kapitulaciji Fran­
cuske, on ce podržati pokret otpora, a De Gol će ga poslati u Nju-
јогк, gde ce učestvovati u osnivanju Slobodne škole za visoke
studije, koja je okupljala izbegle francuske i belgijske intelektu­
alce, i držati predavanja na Novoj školi za društvena istraživa­
nja koja je ponudila utočište mnogim evropskim misliocima je-
vrejskog porekla.
Posle rata, Koire će se vratiti u Pariz, ali neće dobiti kate­
dru za istoriju naučne misli na Kolež de Fransu kojoj se nadao.
S druge strane, on će koju godinu kasnije dobiti stalno mesto na
Institutu za napredne studije u oblasti društvenih nauka u Prinsto-
nu, pa će ostatak svoje akademske karijere podeliti između Fran­
cuske, gde je nastavio da radi na Praktičnoj školi za visoke stu­
dije, i Sjedinjenih Država, gde će držati predavanja na Harvardu,
Jejlu, Džonu Hopkinsu, Čikaškom i Vinskonsinškom univerzite­
tu. Iz tih predavanja, koja su na američku publiku ostavila sna­
žan utisak, nastace njegova najpoznatija knjiga, Od zatvorenog
sveta do beskonačnog svemira, koja možda i ponajbolje rezimi­
ra njegove zaključke o astro-fizičkoj revoluciji 16. i 17. veka.
I kako je to sa franucuskim filozofima ne retko bivalo u
20. veku, Koire će veći uticaj izvršiti u Americi, gde će biti tre­
tiran kao tvorac discipline filozofske istorije nauke, nego u ze­
mlji koju je izabrao za svoju drugu otadžbinu i kojoj je ostao ve-
ran do kraja života. Uprkos tome, Koire je do danas postao re­
dak klasik koga cene na obe strane Atlantika, i koga čitaju i fizi­
čari i filozofi i istoričari raznih opredeljenja. Svojom samosvoj­
a n 1’ jasnom i odlučnom mišlju, svojim privlačnim esejističkim
stilom i sposobnošću da ispriča priču, on je stvorio delà koja či­
ne neizostavni deo savremene intelektualne kulture.

Ivan VUKOVIĆ

12
 U OSVIT KLASIČNE NAUKE

UVOD

Veniet tempus quo posteri nostri tam

aperta nos nescisse mirentur.
(Sénèque, Nat. Quaes., VII.25.2)

Danas, srećom, više nije neophodno isticati značaj istorij-

skog proučavanja nauke. Nije više - nakon najvažnijih delà je­
dnog Dijema, Emila Mejersona, Kasirera i Brenšviga - nužno ni
insistirati na njegovom filozofskom značaju i plodnosti1. Istraži­
vanje razvoja (i preokreta u razvoju) naučnih ideja, u suštini -
jedino istorija (i sa njom povezana istorija tehnike) može dati smi­
sao toliko slavljenom i izvikanom pojmu napretka - prikazuje
ljudski duh u dodiru sa stvarnošću; otkriva nam njegove pobede
i poraze; pokazuje nam koliko je nadljudskog napora moralo bi­
ti uloženo u svaki korak na putu poimanja stvarnosti, napora ko­
ji je ponekad značio istinsku «promenu» ljudskog duha12; trans­
formaciju zahvaljujući kojoj su pojmovi koje su veliki geniji «ot-

1 Videti takođe lepu knjižicu Federigo Enriques, Signification de l ’his­

toire de la pensée scientifique, Hermann, Paris1934.
2 Pojam mutacije ljudskog uma je skovao G. Bachelard, Nouvel esprit
scientifique, Paris, 1934 [prevod na srpski : G. Bašlar, Novi naučni duh, IKZS,
Novi Sad/Sremski Karlovci, 1991]. Videti i G. Bachelard, Laformation de l ’es­
prit scientifique, Paris, 1938.

14
krivali» sa teškom mukom, postajali ne samo pristupačni, već i
jednostavni i jasni čak i školarcima.
Takava jedna promena - među najznačajnijim, ako ne i
najznačajnija od kada je grčka misao pronašla kosmos - jeste,
svakako, i naučna revolucija iz sedamnaestog veka, snažna inte­
lektualna transformacija čiji je moderna, ili tačnije rečeno klasič­
na1 fizika, istovremeno bila izraz i izdanak.
Ponekad se ovaj preobražaj nastoji tumačiti i objasniti svo­
jevrsnim preokretom celokupnog duhovnog stajališta: delatni ži­
vot je tada preuzeo primat nad onim misaonim; modemi čovek
je nastojao da zagospodari prirodom, dok je srednjovekovni, ili
onaj antički, jedino težio misaonom posmatranju. Građa klasič­
ne fizike - one galilejske, kartezijanske, hobsijanske, delatne i
radne nauke koja je čoveka nastojala učiniti «gospodarom i po-
sednikom prirode» - mogla bi se, dakle, objasniti ovom željom za
vladanjem, za delanjem; bilo bi to jednostavno premeštanje (trans-
pozicija) ovog stava, primena najopštijih pojmova homo faberci
na prirodu; kartezijanska bi nauka - i prema tome a fortiori Ga-
lilejeva - bila, kako se kaže, «nauka inženjerskog tipa»*23. Čini se
da ovo shvatanje, koje je bez sumnje uopšteno, a ponekad i u
pojedinostima ispravno (dovoljno je setiti se preokreta vrednosti i
ontološkog statusa mišljenja i delanja, što se događa u modernoj
filozofiji, dovoljno je pomisliti na izvesna objašnjenja, ili slike,
kartezijanske fizike sa njenim čekrcima, užadima i polugama),
ukazuje na sve manjkavosti globalnog objašnjenja problema.
Ovakvo tumačenje, između ostalog, zanemaruje tehnološke napo­
re u srednjem veku, kao i duhovno stanovište alhemije. Na kraju
krajeva, delatni pristup koje ono zastupa je Bekonovo stanovište
(čija je uloga u istoriji naučnih revolucija potpuno zanemarljiva)4,

' Čini se daje u svetlu naučne revolucije u poslednjih deset godina, bo­
lje njoj pripisati epitet “modema”, a prekvantnu fiziku označiti kao klasičnu.
2 Ovo shvatanje, koje je inače prilično rasprostranjeno, ne bi trebalo br­
kati sa shvatanjem g. Bergsona, za koga je čitava fizika, kako Aristotelova ta­
ko i Njutnova, u krajnjoj liniji, delo homo fabera.
3 V. Laberthonnière, Etudes sur Descartes, vol. Il, Paris, 1935, pp. 288—
89, p. 297, p. 304: “fizika korišćenja stvari”.
4 “Bekon kao začetnik modeme nauke” je šala, i to loša, koja se i da­
nas ponavlja u priručnicima. Bekon, u suštini, nikada ništa nije shvatao u nau­
ci. Lakoveran je i potpuno lišen kritičkog duha. Njegov je mentalitet bliži al-
hemiji ili magiji (verovao je u “saosećanje”), ukratko primitivnom čoveku ili
čoveku Renesanse, nego Galileju, ili čak nekom sholastičam.

15
a ne Dekartovo ni Galilejevo, dok je mehanicizam klasične fizi­
ke - koji nikako ne može biti izum nekog zanatlije1 ili inženjera
- njegova negacija12.
Cesto smo, takođe, govorili o ulozi iskustva, rađanju izves-
nog «smisla za eksperimentisanje3». I nema sumnje d aje ekspe­
rimentalna priroda klasične nauke jedna od njenih najvažnijih
karakteristika. Ipak, u suštini se situacija može tumačiti dvoja­
ko: ako govorimo o sirovom iskustvu, zapažanjima zdravog ra­
zuma, ono u razvoju klasične nauke nije igralo nikakvu ulogu,
čak bismo mogli reći da je za njega predstavljalo i prepreku; i fi­
zika pariških nominalista je - kao i ona Aristotelova - često ovo­
me bila daleko bliža od Galilejeve4. Kada je reč o eksperimen-
tisanju - metodičkom ispitivanju prirode - ono pretpostavlja i
jezik na kome postavlja pitanja i rečnik koji omogućuje da se

1 Kartezijanska i galilejska nauka je, bez sumnje, bila od koristi jednom

inženjeru i tehnici, kao što i sami znamo. Ipak, niti su je tehničari stvorili niti
je stvorena zbog tehnike.
2 «Dekart zanatlija» je izum kartezijanaca, koji, u svom delu Decart soci­
al (Paris, 1931), iznosi M. Leroa. Njega je do apsurda doveo F. Borkenau u
knjizi Der Uebergang vom feudalen zum biirgerlichen Weltbild (Paris, 1933.).
Borkenau nastanak kartezijanske nauke i filozofije povezuje sa javljanjem no­
vog načina proizvodnje - manufakture; videti kritiku Borkenauovog delà, koja je
inače daleko korisnija od samog rada, H. Grosman, “Die gesallschaftlichen
Grundlangen der mechanistischen Philosophie und die Manufactur” u Zeit­
schrift für Sozialforschung, Paris, 1935.
Kada je o Galileju reč, njega sa zanatlijskom, graditeljskom i inženje­
rskom tradicijom povezuje L. Olschki, Galilei und seine Zeit (Geschichte der
neusprachlichen wissenschaftlichen Literatur, vol. Ill), Halle, 1927. Ili, ukoliko
je tačno da su umetnici renesanse radili mnogo na tome da se oslobode aristote-
lijanskih stega, te da su se ponekad - kao na primer Leonardo i Benedeti - sili­
li da osmisle jednu novu, anti-aristotelovsku dinamiku, taje dinamika, kako nam
je to već pokazao Dijem, u svojim glavnim crtama bila dinamika pariških no­
minalista. I ako Benedeti - daleko najpoznatiji od svih Galilejevih prethodni­
ka - ponekad nadilazi ,,parisku“ dinamiku, to se ne dešava zahvaljujući njego­
vom inženjerskom ili artiljerijskom pozivu, već zahvaljujući njegovom prou­
čavanju Arhimeda.
3 Često su eksperimentator Galilej i teoretičar Dekart stavljani na opreč­
ne strane. Ovo je svakako bilo pogrešno, kao što ćemo videti kasnije. Videti
naše izlaganje na Devetom međunarodnom kongresu filozofa, Galilée et De­
cartes, V. Travaux, t. II, p. 41 sq., Paris, 1937.
4 Niko, takođe, nikada nije uspeo da posmatra inertno kretanje i to iz
prostog razloga što to nije moguće, osim u uslovima koje je nemoguće stvori­
ti. Emil Mejerson je već ranije primetio ( Identité et Réalité, Paris, 1926, p. 156)
koliko se malo iskustvo slaže sa principima klasične fizike.

16
 protumače odgovori. Ili, ukoliko klasična nauka proučava prirodu
koristeći jezik matematike, ili preciznije jezik geometrije, taj je­
zik, to jest odluka da se on koristi - odluka koja odgovara prome-
ni metafizičkog stava1- nije, sa svoje strane, mogla biti određe­
na iskustvom koje će njome biti uslovljeno.
S druge strane smo, nešto skromnije, nastojali da klasičnu
fiziku, kao i fiziku, tumačimo koristeći njene najvažnije crte. In­
sistirali smo takođe na ulozi koju u galilejskoj fizici igraju poj­
movi vezani za brzinu, silu12 i «momenat», tumačeći ove kao iz­
raze jedne veoma duboke intuicije, intuicije vezane za intenzitet
fizičkih procesa kao i njihov intenzitet u određenom trenutku3.
Tačno je, bez sumnje, - dovoljno je pomisliti na ulogu koju tre­
nutak igra u kartezijanskoj fizici45, na pojam činioca ili momen­
ta brzine, to jest brzine u određenom trenutku - da se ova karak­
teristika može bolje primeniti na njutnovsku fiziku, utemeljenu
na pojmu sile, nego na fiziku Galileja ili Dekarta, koji ovaj po­
jam nastoje da izbegnu. Ili još više na «parišku» fiziku Buridana
i Nikole Oresma. Klasična fizika je, začelo, dinamika. To se, ipak,
ne bi moglo reći za njen nastanak. Ona se najpre javila kao ki-
nematika .
Na kraju smo pokušali da klasičnu fiziku opišemo uz po­
moć uloge koju u njoj igra princip inercije6. Iako nema sumnje u
njenu ispravnost - dovoljno je pomisliti na temeljnu ulogu koju

1 Ona odgovara obnavljanju prednosti bića nad postajanjem.

2 Videti pre svega E. Duehring, Kritische Geschichte der allgemeinen
Principien der Mechanik, Berlin, 1875, p. 24 sq.
3 Videti Kurd Lasswitz, Geschichte der Atomistik, Hamburg und Leip­
zig, 1890, bd. П, pp. 23 sq.
4 V. J. Wahl, Le rôle de l ’idée de l ’instant dans la philosophie de De­
scartes , Paris, 1920.
5 Čuveno Galilejevo izvođenje zakona slobodnog pada tela (videti Opere,
Ed. Nazionale, vol. II, p. 261 sq. i Discorsi, Opere, vol. VIII, p. 222) u suštini
predstavlja čisto kinematičko traganje za najjednostavnijim oblikom ubrzanog
kretanja, i ne poziva se ni na pojam sile, ni mase, niti privlačenja.
6 Videti E. Cassirer, Das Erkenntnisproblem in der Philosophie und
Wissenchaft der Neueren Zeit, Berlin, 1911, Bd. I, pp. 394 [prevod na srpski:
E. Kasirer, Problem saznanja u filozofiji i nauci novijeg doba, IKZS, Sremski
Karlovci/Novi Sad, 2001, tom I]; ili pre toga Lasswitz, op. cit., E. Mach, Die
Mechanik in Hirer Entwicklung, Leipzig, 1921, pp. 117 sq. i E. Wohlwill, «Die
Entdecknung des Beharrungsgestzes», Zeitschrift fur vôlkerpsychologie und
Sprachwissenschaft, vol. XIV i XV.

17
inercija igra u čitavoj klasičnoj nauci i činjenicu da ona, iako je
stari nisu poznavali, implicitno podrazumeva galilejsku i otvore­
no sadrži Dekartovu fiziku - čini nam se da je takva karakter iza-
cija donekle površna. Ali tu činjenicu nije dovoljno samo prime-
titi. Trebalo bi reći zašto je moderna fizika usvojila princip inerci­
je, to jest objasniti zašto i kako je ovaj pojam, koji nama izgleda
izvanredno očigledan, mogao da zadobije taj status apriorne oči-,
glednosti, dok je za Grke, kao i za mislioce srednjeg veka, inercija,
naprotiv, bila smatrana očiglednim i nepopravljivim apsurdom1.
Isto tako verujemo da bi se intelektualno stanovište klasič­
ne nauke moglo okarakterisati sa ova dva međusobno usko po­
vezana momenta: geometrizacija prostora i raspadanje kosmosa,
to jest iščezavanje, unutar naučnog rasuđivanja, svakog razma­
tranja koje bi polazilo od pojma kosmosa12; zamenom apstrakt­
nog prostora euklidske geometrije konkretnim prostorom pre-ga-
lilejske fizike. Upravo je ova promena omogućila pronalazak
zakona inercije.
Već smo rekli da nam se čini d aje ovo intelektualno sta­
novište plod odlučne promene: upravo to objašava činjenicu da
je za otkriće stvari koje nama izgledaju proste trebalo toliko du­
gotrajnih napora - koji nisu uvek krunisani uspehom - najvećih
genija čovečanstva kakvi su Galilej i Dekart. Ovo otuda što se
nije radilo o borbi protiv pogrešnih ili nepotpunih učenja, već o
promeni samog ugla gledanja na stvari: jedno intelektulano sta­
novište, u suštini vrlo prirodno3, trebalo je zameniti drugim, koje
to nikako nije bilo. I to objašnjava zašto —uprkos suprotnim iz­

1Na ovo je, s pravom, ukazivao E. Meyerson, Identité et Réalité, p. 124.

2 Nema ničeg zanimljivijeg nego u ovom pitanju sučeliti Galileja i Ke-
plera. Kepler je još uvek kosmolog. Galilej to više nije (v. Dissertatio cum Nun-
tio sidero, in Opere, vol. III, p. 97 sq.).
3 P. Duhem, Le Système du Monde, I, p. 194-5: čini se da se ova di­
namika, zapravo, toliko srećno nadovezala na tekuća osmatranja, da nije bilo
moguće da se odmah ne nametne prvima koji su se bavili promišljanjem sile i
kretanja. Jer da bi fizičari odbacili Aristotelovu dinamiku i stvorili onu moder­
nu, bilo je neophodno da razumeju da činjenice koje svakodnevno sreću nisu
jednostavne, osnovne činjenice, na koje se neposredno mogu primeniti zakoni
Dinamike; da kretanje broda kojim rukovodi lađar i zaprežnih kola po putu treba
smatrati veoma složenim kretanjima; rečju da za formulisanje principa nauke
o kretanju moramo, apstrahujući, zamisliti telo koje se posredstvom jedinstve­
ne sile kreće u praznini. Aristotel u svojoj Dinamici ide toliko daleko da za­
ključuje kako je takvo kretanje nezamislivo.

18
gledima, izgledima zasnovanim na istorijskom kontinuitetu na
kome naročito insistiraju Kaverni1 i Dijem - klasična fizika, pro-
izašla iz Brunovog, Galilejevog i Dekartovog učenja - ne nasta­
vlja, u suštini, put srednjovekovne fizike „Galilejevih pariških
prethodnika”: ona se odmah smešta ujedan drugi plan, plan koji
bismo voleli da definišemo kao ,,arhimedski“. Preteča i gospo­
dar klasične fizike, zapravo, nije Buridan ili Nikola Orezmo, već
Arhimed12.
Istorija naučnog (fizičkog) mišljenja srednjeg veka i rene­
sanse - koju počinjemo bolje da razumemo zahvaljujući pre sve­
ga Dijemovim radovima vrednim divljenja - može da se podeli
u tri razdoblja. Ili tačnije rečeno, pošto ova podela nije izvedena
hronološki, istorija naučne misli ima grosso modo tri svoje eta­
pe, koje, sa svoje strane, odgovaraju trima vrstama mišljenja. Naj-
pre, tu je aristotelovska fizika; dalje, fizika impetusa, začeta, kao
i sve ostalo, u Grčkoj, ali razrađena pre svega tokom četrnaestog
veka u pariškoj školi Buridana i kasnije Nikole Orezma3; na kra­
ju imamo matematičku, eksperimentalnu, arhimedsku ili galilej­
sku fiziku. .
Drugim recima, ovo su upravo one tri etape koje pronala­
zimo u delima mladog Galileja, koja se ne ograničavaju samo na
to da nam daju nekoliko informacija o istoriji - ili preistoriji -
njegove misli, motivima i pokretačkoj sili koji su njime vladali i
gonili ga napred, već nam takođe u zapanjujuće kratkim crtama,
sažeto i unekoliko pojednostavljeno neuporedivim duhom svog
autora, daju pregled istorije razvoja čitave pregalilejske fizike.
Takođe, njihovo pažljivo proučavanje predstavlja za istoričara
naučne misli interes koji se ne može preuveličati4*.

1 Cavemi, Storia del metodo sperimentale in Italia, Firenze, 1891-1896,

videti pre svega tomove III i IV.
2 Čini nam se da bismo naučni rad iz XVI veka mogli da naslonimo na
postepenu recepciju i razumevanje Arhimedovog učenja. U istoriji naučne mi­
sli se popularno učenje „renesanse11 pokazalo kao dubinski istinito.
4 Videti P. Duhem, Etudes sur Léonard da Vinci, v. Paris, 1909-1913,
F. J. Dijksterhuis, Val en Worp, Groningen, 1924, i Ernst Borchert, Die Lehre
von der Bewegung bei Nikolas Oresme (Beitrâge zur Geschichte der Philoso­
phie und Théologie des Mittelalters, vol. XXX, 1/3), Münster, 1934.
4 Ponekad se govorilo (cf. E. Mach, op. cit., p. 118 sq., i E. Wohlwill,
Galilee und sein Kampf fur die Kopernikanische Lehre, Hamburg und Leipzig,
1909, vol. I, p. 115) da Galilej u svojim mladalačkim delima, a naročito u De

19
 1. ARISTOTEL

Najpre aristotelijanska faza. Galilejevo delo Juvenilia1 nu­

di jedan veliki fragment koji skoro u potpunosti predstavlja kurs
fizike, ili tačnije rečeno kosmologije, kakav se odvijao na većini
evropskih univerziteta šesnaestog veka. Fragment je, nažalost, ne­
potpun i sadrži samo jedan delimični komentar delà De Coelo.
Ipak, možemo ga dopuniti koristeći knjigu De Motu F. Bonami-
ka*12 koji je, u vreme kada je Galileo studirao u Pizi, tamo bio pro­
fesor filozofije. Galilej je, bez sumnje, pohađao njegova preda­
vanja. Možemo, međutim, i da izbegnemo da se služimo ovom
nepreglednom Bonamikovom kompilacijom: koliko god da je
nepotpun, Galilejev fragment nam nudi veoma - čak izrazito -
jasan pregled principa aristotelovske kosmofizike, bar onakve
kako je ona bila shvaćena u srednjem veku.
T aje kosmofizika toliko već poznata da ovde, čak ni sle-
deći Galileja, nema potrebe da je ponovo izlažemo. Podsetiće-
mo se, međutim, njenih principa i temeljnih postavki. Želeli bi­
smo isto tako da ustanemo protiv nepoštovanja, ili neslaganja, ko­
je, čak i danas, veoma često prati Aristotelovo delo.
Aristotelovska fizika je, to dobro znamo, pogrešna, nepo­
pravljivo zastarela3. Ipak, ona je fizika, odnosno teorija, koja je

Motu, sastavljenom u Pizi, samo sledi učenje J. B. Benedetija (videti njegovo

delo Diversarum speculationum mathematicarum et phisicarum liber, Taurini,
1585), uzgred ovoga ne pominjući. Ovakvo stanovište, kao što ćemo kasnije
videti, nije potpuno tačno: dok sledi Benedetija (što se, uostalom, vidi iz činje­
nice da Benedetijevo učenje, kao i ono mladog Galileja, predstavlja zanimljivu
mešavinu pariškog „empirizma” i arhimedskog matematizma) on se ponekad od
ovoga udaljava, i svaki put kada je tako, čini to s pravom. Želimo da kažemo da
se u tim slučajevima Galilej pokazuje kao dublji ,,empirista“ i veći „arhimedo-
vac“ od ovog drugog. Upravo ovo čini proučavanje Galileja toliko korisnim.
1 Objavljeno u prvom tomu Nacionalnog izdanja Galilejevih delà vred-
nog divljenja.
2 Francisci Bonamici Florentini, e primo loco philosophiam ordinariam
in Almo Gymnasio Pisano profitentis, De motu, libri X, quibus generalia
naturalis philosophiae principia summo studio collecta continentur... Floren-
tiae, apud Bartholomeum Sermatelium, MDCXI. Ovo Bonamikovo delo, uop-
šteno govoreći, spominju Galilejevi biografi. Čini se, međutim, da niko od njih,
pa čak ni Favaro i Volvil, nisu imali hrabrosti da otvore ovu ogromnu knjigu
(1011 stranica in folio).
3 Dijem, koji je jedini istinski nastojao da ovu oživi, po tom pitanju je
doživeo veliki neuspeh.

20
veoma dobro, doduše ne u matematičkom smislu, razrađena1.
Niti je ona sirov i bukvalan produžetak zdravog razuma, niti de-
čija mašta, već teorija, to jest učenje koje, svakako, polazeći od
činjenica zdravog razuma, ove sabira u jedan vanredno čvrst i
koherentan sistematski okvir.
Činjenice zdravog razuma, koje služe kao osnova aristo-
telovskoj teoriji, jesu vrlo proste i mi ih, kao i on, prihvatamo.
Svima nam se čini vrlo „prirodnim” da teško telo pada na Ze­
mlju12. I bili bismo, kao i Aristotel i sv. Toma, veoma iznenađe­
ni kada bismo videli da se neko teško telo - kamen ili bik - slo­
bodno dižu u vazduh. Ovo nam se čini malo „prirodnim”, i obja­
šnjenje tih fenomena tražimo u delovanju skrivenih mehanizama.
Isto tako smatramo veoma „prirodnim” da se plamen sa
šibice diže ka „gore”, te da naše lonce stavljamo „na” vatru. Bili
bismo veoma iznenađeni - i tragali bismo za objašnjenjem - ka­
da bismo, na primer, videli da se plamen okreće ka „dole”. Re­
klo bi se jednostavno - čak razmišljanje primereno detetu. A opet,
nauka počinje upravo tamo gde tragamo za objašnjenjima onoga
što se čini „prirodnim”. Bez sumnje. I zar termodinamika, kada
u jednom svom principu kaže da se toplota ne prenosi sa hlad­
nog na toplo telo, ne sledi samo intuiciju zdravog razuma, pre­
ma kojoj se toplo telo „prirodno” hladi, dok hladno telo ne mo­
že „prirodno” da se zagreje? Takođe, zar kada kažemo da centar
gravitacije jednog sistema nastoji da zauzme najnižu poziciju i
više se odatle ne diže i to nije prenošenje temeljne intuicije zdra­
vog razuma, intuicije koju je aristotelovska fizika prevela razli­
kovanjem „prirodnog” i „nasilnog” kretanja3?
Aristotelovska fizika se ne ograničava na izražavanje (na
sebi svojstven način) činjenica zdravog razuma o kojima smo ma­
ločas govorili: ona ih transponira, tako da se razlika između „pri­
rodnih” i „nasilnih” kretanja uklapa u opštu sliku fizičke stvar­
nosti4, sliku čije su glavne crte: a) vera u postojanje strogo od­

1 Aristotelovska fizika je, u svojoj suštini, nematematička i ne može­

mo je matematizovati (predstavljajući je, na primer, kao zasnovanu na princi­
pu: brzina je srazmema sili i obrnuto srazmema otporu, pri čemu je srazmera
samo niz aristeotelovskih principa), a da ne izopačimo njen duh.
2 Odavno je već primećeno da nikada nije postojao bog težine.
3 Videti E. Mach, Mechanik, pp. 124 sq.
4 Mogli bismo takođe reći d a je Aristotelova veličina upravo u tome
Stoje želeo da objasni „prirodne” činjenice.

21
ređenih „prirodâ”, i b) vera u postojanje jednog Kosmosa', ili
vera u postojanje reda posredstvom koga sveukupnost realnih
bića čini jednu (prirodno) uređenu celinu.
Sveukupnost, kosmički red: ovi pojmovi podrazumevaju
da su stvari u Svemiru (ili bi tako moralo biti) raspoređene i ude-
šene na strogo određen način; da to što se nešto nalazi ovde ili
tamo nije beznačajno, već da, upravo suprotno, svaka stvar, u
skladu sa sopstvenom prirodom, poseduje svoje mesto u Svemi­
ru12. Jedno mesto za svaku stvar i svaka stvar na svom mestu;
pojam „prirodnog mesta” izražava upravo ovaj teorijski zahtev
aristotelovske fizike3.
Pojam „prirodnog mesta” predstavlja čisto statičku zami­
sao reda. Zapravo, ukoliko bi sve bilo ,,u redu”, svaka bi stvar
počivala u svom „prirodnom položaju”, tamo bi mirovala i ne bi
se pomerala4.
Zašto bi se odande pomerala? Upravo suprotno, ona bi se
odupirala svakom pokušaju da se odande makne - što se ne mo­
že učiniti bez sile — i nastojala bi da se nakon dejstva sile tamo
vrati, pošto se više ne nalazi na „svom” mestu.
Isto tako, svako kretanje podrazumeva kosmički nered, na­
rušavanje ravnoteže, bilo da se radi o neposrednoj posledici ta­
kvog jednog narušavanja, izazvanog dejstvom spoljašnje sile, ili,
nasuprot tome, nastojanju bića da ponovo zadobije svoju izgu­
bljenu i narušenu ravnotežu, i da se vrati na svoje prirodno, po­
godno, mesto, u kome može da ostane i miruje. Upravo taj povra­
tak u red predstavlja ono što smo nazvali prirodnim kretanjem5.

1 Zanimljivo je istaći da se čini da pojmovi poput Kosmosa, Svemira-

u smislu sveukupnosti - itd., koji su potpuno izgubili na značaju tokom klasič­
nog perioda fizike, sa Ajnštajnom ponovo dobijaju na važnosti.
2 Samo se ono biće koje ima „svoje mesto” može smatrati dovršenim i
potpunim, i zbog toga svako od njih nastoji da ga ispuni.
3 Pojam „prirodnog mesta” podrazumeva konačnost pokreta i time ko-
načnost Svemira. Ili, ukoliko želimo, iz pojma prirodnog mesta sledi ograniče­
nost Svemira.
4 Prirodno pomeranje ka gore dokazuje konačnost Svemira: videti na-
pred, kritika Galileja.
5 Geometrijski red unutar sfernog Svemira, koji odgovara kvalitativ­
nom redu (težak-lagan), postaje očigledan iz činjenice da se prirodna ili prisil­
na kretanja sastoje iz udaljavanja ili približavanja datih tela sopstvenom me­
stu: takođe, očigledan je i iz činjenice da ova dva kretanja nisu kompatibilna.
Cf. Galilei, Juvenilia, Opere, I, pp. 61 sq.

22
 Narušavanje ravnoteže, povratak redu: dobro razumemo
da red čini stabilno stanje, koje nastoji da traje neodređeno du­
go. Nema, otuda, potrebe da objašnjavamo mirovanje, bar ne
prirodno mirovanje tela u svom prirodnom mestu; to objašnjenje
daje njegova priroda. Ona je zaslužna, na primer, za mirovanje
Zemlje u središtu Sveta. Isto tako razumemo d aje kretanje krat­
kotrajno stanje; prirodno kretanje se zaustavlja čim je dosegnuta
njegova svrha; a što se nasilnog kretanja tiče, treba reći da je
Aristotel bio odveć optimista da bi pretpostavio da bi ono mo­
glo da potraje; uostalom, kako je ovo kretanje stvoreno neredom,
priznati da bi ono moglo potrajati neodređeno dugo bi, zapravo,
značilo odustajanje od ideje Kosmosa. Možemo se, takođe,
držati i one utešne izreke: ništa što je contra naturam potest
esse perpetuum.
Kretanje je, dakle, u aristotelovskoj fizici, kao što smo upra­
vo rekli, suštinski prolazno stanje. Shvaćena bukvalno, ova je
tvrdnja dvostruko netačna. S jedne strane, iako kretanje svakog
tela, ili barem svakog onog „sublunarnog”, a to su tela iz našeg
čulnog iskustva, zapravo predstavlja suštinski prolazno stanje,
ono je za celinu sveta nužno večni fenomen1.1, time, večno nu­
žan. Fenomen koji možemo osvetliti jedino otkrivajući njegov
izvor u samoj strukturi Kosmosa, to jest postavljajući kao osnovu
svih prolaznih i konačnih kretanja sublunarnih bića jedno večno,
uniffomno i time „prirodno” kretanje nebeskih sfera123. S druge
strane, kretanje, pravo govoreći, nije stanje: ono je proces, nasta­
janje, tokom koga i u kom se stvaraju, ostvaruju i upotpunjuju bi­
ća . Ovo zbivanje, bez sumnje, za svoj cilj i ishod ima biće; a

1 Pošto kretanje ne može da nastane bez delovanja nekog drugog kreta­

nja, svako ono aktuelno podrazumeva beskonačan niz prethodnih uzroka.
2 Kružno kretanje je jedino uniformno kretanje u konačnom Svemiru
koje može da traje unedogled; ono isto tako - ukoliko ga pripišemo čitavoj ne­
beskoj sferi - ništa ne menja; po tome je ono najpribližnije prirodnom stanju.
Takođe, Aristotelovi kritičari nastoje ili da dokažu prirodni karakter kružnog
kretanja i pripišu ovo svim telima, a ne samo nebeskim, što se svršava u
Kopernikovoj dinamici, ili to čine poput Galileja, a sve to pogrešno shvatajući
Aristotela, dokazivanjem da kružno kretanje „oko središta” nije ni prisilno ni
prirodno, pošto „se kod kružnog kretanja tela niti udaljavaju od centra, niti se
ovom približavaju”.
3 Kretanje je, dakle, nešto što utiče na telo i događa se u njemu. Tako­
đe je razumljivo da jedno telo može imati samo jedno prirodno kretanje, i da
bi, ukoliko bi bilo pod uticajem dva različita, - prirodnog i prisilnog - ona bi
jedno drugo ometala.

23
 kretanje za svoju svrhu ima mirovanje. Ali ovo je mirovanje kom­
pletno ostvarenog bića potpuno drukčije od teške i nemoćne ne-
pokretnosti bića nesposobnog da se pokrene; prvo je delovanje,
a drugo prosto nedostatak. Takođe, kretanje - proces, događaj,
promena - ontološki počiva između ova dva. Ono je biće svake
promene i ne postoji osim menjajući se i modifikujući1. Čuve­
na aristotelovska definicija kretanja - čin bića koje poseduje
moć dok ovu poseduje —(definicija za koju Dekart smatra da je
naizgled nerazumljiva) na izvanredan način izražava činjenicu da
je kretanje biće - čin - svega onoga što nije Bog12.
Kretati se isto je što i menjati se, aliud et aliud se habere,
ponašati se (ili bivati) stalno drukčiji. To na neki način podrazu-
meva i relaciju u odnosu na koju se telo ponaša stalno drukčije3:
drugim recima, ukoliko je reč o lokalnom kretanju, potrebna nam
je jedna nepomična tačka u odnosu na koju se telo kreće, jedan
apsolutni koordinatni centar, središte Svemira. Ovo, sa druge
strane, podrazumeva da, pošto svaka promena i svaki proces
imaju potrebu za nečim što ih objašnjava, svako kretanje mora
imati motor koji ga pokreće i, ukoliko traje, održava ga. Kreta­
nje, u suštini, ne traje samo po sebi, kao mirovanje. Mirovanje -
kao stanje ili nedostatak - nema potrebu za nekim uzrokom koji
bi pojasnio njegovu istrajnost. Kretanje, koje je proces, aktuelnost,
i u isto vreme stalno aktuelizovanje, bez ovoga ne može. Uklo­
nite uzrok, prestaće i kretanje; cessante causa cessât effectusA.

1 Najčešće se aristotelovska fizika predstavlja kao da njom dominira­

ju biološke kategorije. Iako je ovo tačno —pojam kretanja se može shvatiti kao
posredna uloga koju život igra između nepromenljivosti duha i nepokretnosti
smrti —čini nam se da to tumačenje zapostavlja činjenicu d a je razlika između
stanja i procesa (bivanja i postajanja) opšta i da se ne odnosi samo na živa bića.
2 U srednjovekovnim raspravama o prirodi kretanja, uzgred veoma slo­
ženim, ono se obično smatra oblikom posebne vrste —formafluens. Videti ci­
tirana delà Dijema, Dijksterhuisa, Brocherta i S. Moser, Grundbegriffe der Na-
turphilosophie bei Wilhelm von Occham (Philosophie und Grenzwissenschaf-
ten, vol. IV, fasc. 2-3), Insbruck, 1932.
Lokalno kretanje je, tako, u isto vreme relativno i apsolutno. Relativ­
no zbog toga što mu je neophodan jedan referentni okvir i ne može se opaziti
samo „ро sebi”, u odnosu na ništa, kao što je to slučaj sa Njutnovim apsolutnim
kretanjem; apsolutno je zato što mesta između kojih se to kretanje odvija, po­
što su suštinski nepokretna, čine apsolutni sistem.
Aristotel je potpuno u pravu. Nijedan proces (događanje) ne traje po
inerciji. I kretanje traje samo onda kad više nije proces.

24
 Ako se radi o „prirodnom” kretanju, ovaj uzrok, motor,
jeste sama priroda tela, njegov oblik, koja nastoji da ga vrati na
njegovo mesto; ona održava kretanje. Nasilno kretanje, s druge
strane, zahteva, za sve vreme svoga trajanja, stalno delovanje
spoljnog pokretača, spojenog sa telom. Uklonite pokretača i kre­
tanje će prestati. Odvojite pokretača od tela, desiće se isto. Ari­
stotel, zapravo, ne prihvata postojanje delovanja na daljinu1: sva­
ko prenošenje kretanja, po njemu, podrazumeva dodir, koji se
može javiti u dva oblika: kao pritisak i trakcija (vuča)12. Vidimo
dobro da aristotelovska fizika predstavlja hvale vrednu teoriju
zadivljujuće koherentnosti, koja (osim što je pogrešna) ima sa­
mo jednu manu: protivna je svakodnevnom iskustvu, npr. isku­
stvu hica. Ali jedan teoretičar takvog formata ne dozvoljava da
ga zaustavi obični prigovor zdravog razuma. Kada naiđe na ne­
ku činjenicu koja nije u skladu sa njegovom teorijom, on je porek­
ne. A ako ne može da je porekne, nastoji da je protumači. I upra­
vo u objašnjenju te činjenice - problemu hica, gde se kretanje na­
stavlja bez pokretača - što se naizgled protivi njegovoj teoriji,
dolazi do izražaja sav Aristotelov genij3. Njegova teorija hica,
koja predstavlja sistematsku razradu jedne Platonove napomene4,
sastoji se, zapravo, iz tumačenja kretanja tela koje naizgled nema
pokretača, reakcijom sredine kroz koju se ono kreće56.
Genijalno, ali sa stanovišta zdravog razuma potpuno ne-
verovatno rešenje. Da li svi napadi na Aristotelovu dinamiku po­
čivaju na pitanju: A quo moveantur p ro jecta l
Odmah ćemo se vratiti ovom pitanju, ali je najpre potreb­
no da se zaustavimo na još jednoj osobenosti aristotelovske di­

1 U aristotelovskoj fizici ne postoji sila privlačenja.

2 Sa strogo mehaničke tačke gledišta, druga zapravo i ne postoje. Cf.
E. Meyerson, Identité et réalité , p. 84.
3 Aristotelova teorija je toliko elegantna da će se ponavljati i koristiti
sve do XVII veka, naročito kod Dekarta i Hajgensa.
4 Cf. Timaj, 79b.
5 Aristotelova teorija nastoji da produženo kretanje tela objasni vrtlož­
nim procesom koji se odvija u sredini koja to telo okružuje, a koji telo privlači
i odguruje. Teorijska „kvaka” u ovome je osmišljavanje sredine sposobne da
se kreće: danas bismo rekli elastične sredine. Cf. Aristote, Physique, IV, 8, 215a
i VIII, 10, 267a
6 O istoriji ovog pitanja pisao je Duhem, Etudes sur Léonard da Vinci,
Paris, 1909-1913.

25
 namike: negaciji praznine i kretanja u praznini1. U ovoj dina­
mici praznina ne samo što ne pomaže kretanju, već ga čini ne­
mogućim, i to zbog vrlo dubokih razloga.
U aristotelovskoj dinamici je svako telo, u suštini, zami­
šljeno kao da nastoji da se vrati na svoje prirodno mesto. Dakle,
čim je silom iz njega udaljeno, ono teži da se tamo vrati. Ova
težnja objašnjava i pojam (prirodnog) kretanja: kretanje koje ga
na njegovo (prirodno) mesto vraća najkraćim i najbržim putem.
Odavde sledi da se svako prirodno kretanje odvija po pravoj li­
niji, da svako telo počinje da se vraća u svoje prirodno mesto
čim je to moguće, i da to čini onoliko brzo koliko sredina kroz
koju se kreće to dozvoljava. Ako ga, nasuprot ovome, ništa ne
bi sprečavalo u tome, i ako sredina kroz koju se kreće ne bi ovom
kretanju pružala nikakav otpor (kao što je to slučaj u praznini),
ono bi tamo išlo beskonačno velikom brzinom. Ovakvo trenut­
no kretanje je Aristotelu (ne bez razloga) izgledalo nemoguće12.
Prirodno kretanje se, tako, ne može odvijati u praznini. Kada je
o nasilnom kretanju reč, na primer kretanju hica, ono bi kroz pra­
zan prostor bilo isto što i kretanje bez pokretača: praznina, za­
pravo, nije sredina i ona ne može da primi, preda i održi kreta­
nje. Osim toga u praznini (to jest u prostoru euklidske geometri­
je), nema privilegovanih mesta ili pravaca. Time u njoj ne bi mo­
gla postojati ni prirodna mesta: telo u praznini ne bi znalo kuda
da ide, ne bi imalo razlog da se pre kreće u jednom pravcu nego
u drugom, pa se, otuda, ne bi ni kretalo.
Aristotel još jednom ima pravo: postojanje praznine (eu-
klidski prostor) nije saglasno sa učenjem o kosmičkom redu3: u
praznini, zapravo, ne samo da nema prirodnih mesta, nego nema
ni bilo kojih drugih. Isto tako pojam praznine nije u skladu sa poj­
mom kretanja kao procesa, niti sa pojmom stvarnog, telesnog
kretanja. Praznina nije ništa i staviti nešto u ništa je besmisleno.
U geometrijski prostor možemo smestiti samo geometrijska te-

1 N e zaboravimo d a je nemogućnost postojanja praznine i kartezijan-

ska pretpostavka. Dekart se po ovom pitanju, kao i mnogim drugim, dakle, na­
lazi na strani Aristotela, a protiv Galileja.
2 Beskonačno brzo kretanje, trenutno premeštanje tela iz jedne tačke u
drugu, je zaista besmisleno.
3 U homogenom prostoru geometrije su sva mesta ista, tako da preme­
štanje ne donosi ništa novo.

26
la, ne i ona stvarna. Takođe, rećiće Aristotel, ne treba mešati fi­
ziku i geometriju: fizičar misli o onom stvarnom, a geometar se
bavi samo apstrakcijama1.

2. SREDNJOVEKOVNE RASPRAVE: BONAMIKO

Protivnici aristotelovske dinamike su se - kao što smo upra­

vo rekli - ovoj sve vreme suprotstavljali, pozivajući se na činje­
nicu postojanja kretanja tela odvojenog od pokretača; klasične
primere ovakvog kretanja - točak (ponekad zamenjen sferom),
bačeni kamen, strela - nalazimo kod Aristotelovih kritičara od
Hiparha i Filopona12 do Bruna, Nikole Orezma i Alberta Sakson-
sog, i do Leonarda da Vinčija, Benedetija i Galileja.
Nećemo ponavljati istoriju problema3. Da bismo shvatili
važnost pitanja dovoljno je da se obratimo stvarnom Galileje-
vom učitelju, Bonamiku4. Evo šta on kaže o problemu hica5.

1 Aristotel je, kao što vrlo dobro znamo, veoma neprijateljski nastrojen
prema svim brkanjima rodova: geometar ne treba da misli o aritmetici, kao ni
fizičar o geometriji. Potpuno legitiman zahtev: dokle god postoje rodovi, ne
smemo ih brkati. Ali ih možemo uništiti.
2 O Filoponu je pisao E. Wohlwill, Ein Vorganger Galileis im VI Jahr-
hundert, Physicalische Zeitschrift, v. VII, 1906.
3 Videti napred navedena delà. Proučavanje problema kretanja je ne-
izmerno korisno - to je uostalom uvek slučaj sa studiranjem nekog neuspeha -
i jedino nam ono može omogućiti da dovoljno cenimo i razumemo značaj i
važnost galilejske revolucije.
4 Pošto je Bonamikovo učenje na nekim mestima veoma poučno - s
jedne strane nam ukazuje na složenost srednjovekovne misli o problemima pa­
da i hica, dok nam sa druge otkriva u kolikoj je meri fizika impetusa (impulsa,
stimulusa, prev.) bila prisutna u univerzitetskim krugovima - a opet praktično
nepoznata među istoričarima (ovu je knjigu takođe veoma teško naći, nema je
čak ni u Britanskom muzeju), mi smo smatrali d aje neophodno da ga citiramo
in extenso, koristeći primerak Nacionalne biblioteke Francuske.
5 Bonamici, De Motu., 1. V, c. xxxv, p. 503. De motibus praeter na­
turam et de projectis contra Platonem. Quoniam vero oppositorum una est ea-
demque methodus et scientia : motui vero : secundum naturam opponitur mo­
tus praeter naturam ; postquam de motu naturali satis dictum est : postulat nunc
instituta ratio de motu, ut aliqua dicamus de eo qui est praeter naturam, qui item
nascitur ex violentia : hie vero duplex est, vel simpliciter, vel quodammodo :
vi autem moveri ilia dicuntur quandocunque id quod movetur non confert vim,
hoc est non habet illo propensionem, quo movetur, quia. s. non perficiatur ex

27
 „Metod i učenje o suprotnosti su jedno te isto; ili možemo
reći da se kretanju po prirodi suprotstavlja kretanje oprečno pri­
rodi; takođe, nakon što smo govorili o prirodnom kretanju, pra-

eotnotu, locum ilium adipiscens in quo conservetur : hic autem est qui conve­
r t suae formae ; sed ab eo forma potius corrumpitur. Ideo quod unumquodque
suae neci resistit, quantum potest; tantum abest ut eo properet, utnisi virtus mo-
ventis resistentiam mobilis superet nunquam moveatur ; et nisi praevaleat fa-
cultas violans, in pristinum locum semper rétrocédât; neque ulio modo conatum
moventis adiuvat, sicut adjuvaret saxum, simagnoimpetu deiiceretur : nam vir­
tus eiusmodi facultati accedens longe velociorem motum faceret. Itaque prin-
cipium tabs motus omnino externum alienumque est, solumque socium sui la-
boris habet medium, quod impetum a movente excipiens mobili impertit. Ve-
rum quod praeter naturam absolute movetur ; omnino et simpliciter nullam vim
confert. immo renititur ; sed ita vincitur a movente, ut simpliciter eandem il-
lam lineam metiatur quam permearet, simoveretur secundum naturam : ideo-
que movetur ocyus ab initio, quam ad extremum. Quod vero aliqua ex parte prae­
ter naturam movetur, non omnino resistit; licet eo non propendeat, quo move­
tur, necque eandem lineam peragrat violatum ac si secundum naturam move-
retur ; sed ad latera quodam pacto deflectitur. Quam ob rem etiam medium illi
motui magis inservit, ob id velocius et ad maius spatium idem lapis in latera
proiicitur, quam sursum directe et ad perpendiculum. Attamen neutruin illo sim­
pliciter vergit quo agitur; necque ibi manet secundum naturam ; sed posteaquam
vis movens contabuerit ad suum motum locumque naturalem sese recipit, de-
scribens lineam secundum quae est ad perpendiculum inter centrum mundi et
extremum, et movetur aliquanto celerius in progressu. Principia vero quae vio­
lant varia esse, queunt et contraria, quae materiam aflligunt, ut apparet in fill-
mine, quod cum sit ignis, ab aqua circumstante expellitur et propter vim agita­
te corporis, ut fit, ubi venti extollunt aliqua pondéra et raptu mobilis cujusdam,
ut forte evenit in hyppeccamaute, impetu item aquae, aut aeris in gyrum acti,'
ut acciditi in vorticibus et generatim pulsu, tractu, vertigine et vectione quae plu-
rimum fiunt ab animatis.
Sed cum supra de caussa violenti motus universe satis dictum sit, aga-
mus nunc ae ipso speciatim et in praesentia vestigemus caussam alterius illius
motus quern soient nobis significare nota projectorum. Quae longe abstrusior
est et antiquitus etiam varias ostendit opiniones. Nam Plato quemadmodum e-
ius verba sonant, asserebat caussam talis motus antiperistasim ; quanquam quo
pacto caussa haec accipienda sit, nee multum declarat Aristoteles, neque satis
e Platone colligitur. Etenim vox est ambigua. Siquidem sit proprie contrario-
rum ambitus ; quando unum contrariorum ambit, et alteram velut in centrum
adducit quemadmodum calor centrum versus aestate cogit frigus, unde multa
poma oriuntur, quibus frigus insigniter dominetur; et contra frigus hyeme cen­
trum versus calorem propellit, unde ventres hyeme calidiores ; secundo etiam
communius accipiatur in latione sola, cum ambiens efficit lationem in eo quod
ambituj, ex eo ducens originem, ut Plato volebat; quia movens omne, dum
moveret, una quoque mbveretur; nee ullam vim nisi qua corpus esset, mobili
communicaret, aut in aliud a se transferret; quaprqpter eodem motu quo mobile

28
vilo koje smo u vezi sa njim ustanovili zahteva da se kaže nešto
i o onom drugom, neprirodnom kretanju, koje zahteva primenu
sile. I da li je ono na dvostruki način suprotno prirodi ili samo
na jedan? Jer kažemo d aje nešto pokrenuto silom onda kada to

ipsum ageretur, ut, si animus res esset corporea, idemque corpus agitaret, ipse
quoque primum pari ratione ferretur.
Ita igitur in projectione partes circunstantes in locum posteriorum suc-
cedunt, ut, A. si moveat B. subit in ejus locum et si B. propellat G. locum eius
occupât et sic cetera deinceps. Hoc autem dubitatur, an sit per extensionem ei­
us corporis quod ambitur; an potius sit per successionem quae fit propter va­
cuum : nanque huiusmodi sensum ex eius verbis colligebat Simplicius, et haec
item sententia ab Aristotele sub hac ratione confutata deprehenditur, quoniam
ex eo quod a tergo rei mobilis coiret medium (hoc. n. liquidum esse oportet et
facile coire posse) ne detur vacuum : facta autem ilia coitione mobile procede-
ret ulterius. Sed quocunque accipiatur a tergo medium convenire, sive impleat
solum id spatii quod a mobili relictum füerat, sive etiam id quod congreditur,
ipsum promoveat, multa sunt quae nos ab ejus opinione avertant. Ac quantum
de secunda est, quam de verbis Platonis Simplicius ipse profitetur, satis haec il-
lus fallaciam significant. Primum quia ratio reddi non potest, cur primo cessante,
reliqua moverentur: ubi nam fiat motus per solum contactum, veluti fieret in
hac hypothesi, uno moto deinceps omnia moverentur, eoque manente quiesce-
rent; quod omnia in alterius locum successione quadam subingrederentur. Quod
si id non eveniret, omnia quoque manere opus est: tališ nam motus est antipe-
ristaseps, si credere dignum est Aristoteles quod unum quidem primum move-
tur et movens in eius locum subit; ita utuna movens et mobile concitentur ; ne-
que velocitate maiore partes in progressu q. ab initio moverentur : oppositum
tamen apparet. Quod si de experientia dubites, vide item id evenire, si segnius
in progressu concitetur quod in parte quadam motus illius negari non potest
nanque idem tenor a natura servabitur, dum vacuum propulsare contendit, hoc
studet, ut arceatur inane, id semper eodem instanti praestat quo motus e f fici-
tur ; nee potest effici motus, nisi movens suc-cedat. Itaque idem est successio­
n s instans et motus, atqui vacui pulsio perpetuo sui similis est; et motus igitur.
Praeterea natura solam intenderet coitionem, utputa, ut exploderet vacuum: ubi
igitur aere in saxi locum subingresso, adepta iilam fuisset; non esset certe, quod
amplius laboraret ; si ergo post primam saxi motionem coivit aer, cur motus
procedit ulterius ? Quantum vero pertinet ad primum ilium modum antiperi-
staseos qui affert extrusionem : habet et hie contra se multas experientias. In
primiš, n. ecquid erit caussa, quod vetet lap idem ad celum usque concitari ?
Nam, si aer in eius locum succedet, et lapidem idcirco propellit, quanto conti­
nue sit ea successio, continue quoque lapidis propulsio fiet, quousque suppetat
aer, aut corpus aeri quod propter coeundi facultatem valeat idem atque aer. Turn
item facilius palea, quam saxum proiici posset, turn quod palea levior est, et
sursum magis propendet quam saxum turn etiam, quid maior est aeris impellen-
tis ad paleam proportio, quam ad saxum : ex maiore autem proportione veloci-
or motus procedeat necesse est. Rursus, si filum saxo appendatur, ob eandem

29
 telo ne poseduje u sebi silu koja bi ga mogla pokrenuti, to jest
ne poseduje (u samom sebi) sklonost ka kretanju, jer se tim kre­
tanjem telo ne upotpunjuje dostižući mesto u kom bi moglo da
ostane; jer takvo mesto odgovara njegovom obliku, dok ovo dru­
go taj oblik iskrivljuje. Drukčije rečeno, sve što postoji odupire
se smrti koliko može; telo je, tako, toliko udaljeno od želje da
se nađe u nekom mestu koje nije njegovo prirodno, da se, ukoli­
ko sila pokretača ne nadjača njegov otpor, ono nikada neće ni po­
krenuti; i ako strana sila ne prevlada, zauvek će ostati u svom
starom mestu. Tako ono ni na koji način ne pomaže conatus*1
kretanja, kao što to snažno čini kamen bačen na dole. U ovom
poslednjem slučaju njegovo sopstveno nastojanje dopunjuje de-
lovanje pokretača, tako da je kretanje mnogo brže. Takođe, prin­
cip prostog nasilnog kretanja je potpuno stran i spoljašnji (u od­
nosu na telo) i u svom poslu ima samo jednog pomoćnika —sre­
dinu - koja primajući impetus od tela koje se kreće, taj impuls
njemu vraća. Zapravo, ono što se kreće apsolutno suprotno pri­
rodi ne prima jednostavno nikakvu silu...već biva osvojeno od
strane pokretača na taj način da (u svom kretanju) prati (u obr­
nutom smeru) istu onu zamišljenu liniju koju bi pratilo da se kre­
će u skladu sa svojom prirodom; takođe, brže se kreće na počet­
ku nego na kraju. Opet, ono što se na bar jedan način kreće u skla­
du sa svojom prirodom ovom se kretanju ne odupire u potpuno­
sti, već, iako, pošto je nasilno pokrenuto, ne teži mestu ka kome
ide, ne sledi ni liniju koju bi sledilo kada bi se kretalo u skladu
sa svojom prirodom, već se ta putanja krivi na stranu. Zbog ovo­
ga mu i sredina pomaže u njegovom kretanju, pa je tako isti ka­
men bačen dalje i brže u stranu nego pravo uvis. Međutim, ni­
jedno telo (pa ni ono pokrenuto) ne teži jednostavno ka mestu
ka kom je bačeno, i tamo ne ostaje saglasno svojoj prirodi, već
se, čim pokretačka sila oslabi, vraća svom mestu i prirodnom kre­
tanju, prateći prirodnu putanju koja stoji uspravno između sredi­
šta i kraja sveta. I tokom tog kretanja ono dobija na brzini. Po­
kretački principi, međutim, mogu biti veoma raznoliki i oni koji
utiču na materiju su često suprotstavljeni, kao što je to u slučaju

caussam a fronte saxi ponderet: cum videamus igitur ipsum a tergo porrigi in
longitudinem, et quasi trahi a saxo, potius quam ab aere propelli; dicamus opor-
tet extrusionem non esse caussam tali motus. Sic undique Platonis opinionem
lubricam esse comperimus.
1 Lat. napor, impuls, nagon, težnja (prev.).

30
groma, koji, iako je sastavljen od vatre, izbacuje okolna voda; ili
kod teških tela koja diže vetar; ili kod raptusa određenih tela, ka­
ko to možda biva u slojevima višim od vazduha; kod impetusa
vode i vazduha koji se kreću u krug, kao u vrtlozima; i uopšteno
kod guranja, povlačenja, prenošenja ili kruženja koja izazivaju
pre svega bića sa dušom”.
„Ali, pošto smo ranije dovoljno govorili uopšteno o uzro­
cima i svojstvima nasilnog kretanja, sada ćemo mu se posvetiti
nešto detaljnije, i najpre reći nešto o kretanju koje imamo navi­
ku da imenujemo bacanjem. Ono je daleko teže za razumevanje
i o njemu su još od antičkih dana mišljenja bila podeljena. Tako
je Platon, koristićemo njegove reči, uzrok ovog kretanja pripisi­
vao antiperistazi. Ali ovaj filozof ne objašnjava dovoljno jasno
kako to treba da razumemo, dok mu Aristotel u tome ne pomaže
mnogo. I sam termin je donekle dvosmislen, uzimajući u obzir
da, pravo govoreći, označava kruženje ili revoluciju suprotnosti,
u smislu da jedna od suprotnosti okružuje drugu i na neki način
je nosi ka središtu. Isto tako i toplota, leti, nadjačava hladnoću i
tako se rađa voće, koje je inače po prirodi hladno; nasuprot to­
me, zimi hladnoća tera toplotu ka središtu, pa su otuda u to vre-
me trbusi topliji. S druge strane, i češće, ova se sila primenjuje
na samo kretanje, naročito u slučajevima kada okolina proizvo­
di kretanje tela koje gura, i, u isto vreme, jeste ovim pokrenuta,
kako je to predlagao Platon. Jer sve što pokreće je, dok to čini,
istovremeno i pokrenuto. I ono ne predaje telu nikakvu silu, niti
je prenosi na bilo šta drugo osim na sebe sama; zbog toga se kre­
će istim kretanjem kao i telo. Tako bi duh, ukoliko je nešto tele-
sno, pokretao tela i sam se kretao istim tim kretanjem”.
„Tako zapravo, kada se dogodi hitac, delovi okoline u ko­
joj se telo kreće slede jedan drugog i zauzimaju mesta koja je za­
uzimalo telo: na primer ako A pokreće B, onda ono dolazi na nje­
govo mesto, a ako B gura C, zauzima njegovo. I tako dalje. Pi­
tamo se, međutim, da li se to događa tako što se telo koje kruži
širi, ili se pre radi o sledu koji se odvija zbog praznine; jer tako
to tumači Simplikije. Aristotel je, međutim, ovu teoriju odbacio
uz sledeće dokaze: na taj način se sredina približava i pada na
leđa telu (sredina bi dakle morala da bude tečna i sposobna da
se lako kreće) sve dok više nema praznine; kada dođe do ovog
spajanja telo nastavlja da se kreće. Ili, ako prihvatimo da sredi-

31
 na koja prati telo ispunjava samo prostor koji je ovo napustilo,
te da ona gura napred ono na čije mesto dolazi, nailazimo na
mnogo poteškoća skopčanih s ovim mišljenjem”.
„Kada je reč o drugoj pretpostavci, koju je Simplikije iz­
veo iz Platonovih reči, sledeći razlozi ukazuju na to daje ona po­
grešna. Prvo, nemoguće je objasniti zašto dok prvo telo prestaje
(da se kreće) druga to nastavljaju da čine, jer tamo gde do kreta­
nja dolazi samo posredstvom dodira, kako je to slučaj sa ovom
pretpostavkom, sva se (tela) kreću jednim istim kretanjem, i kad
ovoga nema sva nestaju, jer moraju, sledeći se, jedna drugima za­
uzimati mesta. Da nije tako sve bi ostalo nepokretno. Takvo je,
ako ćemo da verujemo Aristotelu, zapravo, antiperistatičko kre­
tanje: nijedno telo ne može biti pokrenuto ukoliko pokretač ne
prodre u njegovo mesto. I to na taj način da se pokretač i telo kre­
ću zajedno, a kretanje na početku neće biti ništa brže nego u na­
stavku. Ili važi suprotno. Tako bi, ukoliko bismo bili sumnjičavi
prema iskustvu, mogli insistirati na tome d aje usporavanje kre­
tanja tela - što je nepobitna činjenica - nemoguće”.
„Jer ne može biti kretanja ukoliko nema pokretača. Tako
je trenutak u kome dolazi do sleda (pokretača i pokrenutog) za­
pravo trenutak kretanja. Drugim recima, impuls praznine uvek
sliči samom sebi, i isto tako i kretanje”. Odavde sledi da svako kre­
tanje mora da se odvija istom brzinom. „Štaviše, priroda zahte-
va samo dodir, to jest istiskivanje vakuuma. Nije jasno zašto bi
vazduh, kada se nađe na mestu kamena i dodirne ga, nastavio da
bilo šta radi. Ako, dakle, vazduh ostvari kontakt nakon prvog po­
kretanja kamena, zašto bi se to kretanje nastavilo? Treba, među­
tim, reći da, kada govorimo o ovom prvom obliku peristaze, na­
ime onom koji podrazumeva istiskivanje, iskustvo nosi brojne
primere koji mu protivreče. Na prvom mestu istaknimo da bi uz­
rok koji izbacuje kamen bio dovoljan da ga ponese do neba. Uko­
liko se vazduh, zapravo, nastavlja na putanju kamena i ovaj gura
na takav način da taj sled traje, proizlazi da će se potiskivanje
kamena produžiti onoliko koliko se proteže vazduh ili telo vazdu-
ha, koje je, kada je reč o sposobnosti delovanja posredstvom do­
dira, ovome istovetno. Tako bi slamku bilo lakše baciti od ka­
mena, jer je ona lakša i teži mnogo više ka gore nego ovaj dru­
gi. Isto tako, ukoliko bismo za kamen vezali jedan konac, ovaj
bi ga prestigao, tj. mi bi ga videli kako se drži iza njega i više
kao da ga vuče kamen, nego što ga gura vazduh”.

32
 „Platonovo stanovište nam se, dakle, čini prilično smešnim”.
„Pošto je ovo odbacio, Aristotel1 je pretpostavio da po­
kretač, svojom prirodom koja je dvostruka - ni samo teška ni la-

1 F. Bonamici, De Motu, 1. V. c. xxxvi, p. 504 :« Aristotelis sententia

de proiectorum motu recensetur, et ea quae contra illam afferi soient exponun-
tur : Repudiata Platonis opinione, decrevit Aristoteles a movente vim imprimi
aeri sive medio, propter eius naturam quae anceps est, nee gravis tantum, aut
levis : ob earn que caussam impetum quocfiio versus excipere potest. Quia ta-
men impetus ille simpliciter eo versus non est, licet, ut alias a nobis dictum est,
eius naturae minus hoc adversetur, quam si simpliciter sursum, aut deorsum
moveatur : quia non tantum levis est, sed etiam gravis, tantisper item resistit,
atque ubi seiunctus est aliquantum a primo motore, vim ab eo sibi impressam
paullatim amittit, demum deferiscitur, et contabescit et ita proiectum ab alio
non violalum, pristinas conditiones récupérât et secundum illas ad eundem lo­
cum festinat, unde coactum discesserat, quasi ferrum, quod ubi segregatum ab
igni fuerit, ad propriam frigiditatem revertit. Verumtamen Philoponus, et alii
Latini in Aristotelem acerrime inverti sunt, usque adeo, ut praeceptorem deser-
verint. Primum quia neque item eius positio difficultatem illam évitât quam Pla-
toni paullo ante obiecimus ; nunquam. s. eius motum cessaturum, quoniam ab
aere vehitur saxum, aer autem, hie ubi impetum excepit, non habet unde quie-
scat: quoniam impetus ille sit ei naturalis non secus atque descensus saxo se­
cundum naturam sit: quare non modo saxum per aerem totum agitabitur, sed
etiam tempore infmito, si infinitus fuerit aer. Nam dicere ipsum aerem fieri per
se mobilem, ut moveri simul et manere possit, quod animatorum proprium est,
longe aberret a verisimili. Neque sufficitid quod adscribebat Averroes, medium
asuanaturaliforma moveri, eum tamen motum ab extrinseco sumere occasione-
m. Nanque esto hoc. At unde quies in medio ? iam. n. adfiiit occasio movendi;
mediumq. secundum naturam movetur. Deinde si ab impetu iam indito et im-
presso a primo movente sit iste motus ; quo mobile propinquius erit moventi,
eo quoque maior impetus erit saxi projecti, et motus ipse velocior, At hoc fal-
sum est, quia proiectorum motus augetur per aliquantum spatii in progessu, quod
item experientia testatur cum funda, aut balista, aut etiam quodvis tormentum
ex distantia quad am vehementius feriat, quam cominus. Adde etiam, quia sa­
xum contra ventum moveri non posset. Etenim maiore impetu moveretur aer
contra saxum, cum maior sit impetus venti quam proiicientis ipsius. Accedit
eodem q. per aequalem distantiam moveretur lapis a tangente eta remoto, quo­
niam aequalis impetus aeri posset imprimi ab utroque. Turn postremo eadem
velocitate proiiceretur hasta oblonga ac brevis : quoniam aequalem impetum im-
pertiri possis utranque proiiciendo. Quamobrem Philoponus, post ipsum vero
Albertus, D. Thomas et alii complures opinati sunt, vim sane imprimi a primo
movente non aeri quidem, sed mobili, utputa saxo ; et prout maior, aut minor
vis illi imprimeretur, ita per maius spatium atque velocius agitari. Huiusmodi
autem vim interdirai expeditius ac promptius excipi. Nonnunquam aegrius et
lentius ; propter ilia quae motui soient auxiliari, utputa, figuram, magnitudinem,
materiae multitudinem et caetera, quae supra caussas lationis socias appellavi-
mus, sic longius fertur hasta, quam corpus quadratum, et chorda tenta, quia me­
lius excipit impetum, retinetque diutius, quam remissa, diutius quoque tremit,

33
ka - utiskuje izvesnu silu u vazduh ili okolinu. Upravo zbog to­
ga vazduh može da primi impetus u bilo kom smislu. Kako, me­
đutim, impetus nikada ne može biti saglasan sa njegovom priro-

atque ictum facit maiorem. Si quaeratur etiam, cur aer in iactu non agitur in im-
mensum : respondent: quia communicaturille motus a lapide partibus proximis,
et ab hisce subinde reliquis contiguis, ut etiam vel eodem Aristoteles, teste et .
auctore (8°phys.) non sit unusille motus, quia mobile non simpliciter idem per-
maneat, at vero cum motus ille non sit neque lapidi, neque aëri naturalis, sed
utrique eveniat ab extemo praeterea circumferentiam versus dilatetur, quemad-
modum fieri conspicimus ubi, lapis in acquam proiciatur, facit. n. rotationes in
principio minores, sed velociores; et ob maiorem proportionem quant habet
turn movens ad mobile : et quia citius peragi solet spatium quo brevius est, in
processu majores quid em, sed tardiores : et aucto spatio et proportione moventis
ad mobile imminuta : sic facit lapis in aerem proiectus ; ideo motus segnior eva-
dit; ut demum fatiscat; et interposita quiete ; quia motus aut contrarii sunt, aut
contrariis respondent, semoto impediente moveatur secundum naturam. Reddi
etiam caussa potest, cur pila lusoria facilius repercutiatur, quant lapis: in motu.
n. ante reflexionem valde comprimitur: postquam reflexa, est dilatatur; ita quae-
rens innatam dimensionem (consequitur autem ipsam, non secus atq. suum lo­
cum elementum genitum assequatur, cum ablatum fùerit impedimentum) ex
repulsione maiorem impulsum adipiscitur. Quo fit, ut cum positio haec ilia prae-
stet quod bona quaestionis explicatio debet efïïcere : consentitn. cum ratione,
non oppugnat sensum : satisfacit omnibus problematis quae de re proposita qua-
eri possunt : et inhaerentium caussas reddit: alacriter etiam a Latinis contra Arist
ipsum defendatur. Et quoniam ita potest in methodo naturali experientia, ut cete­
ris neglectis machinis ingenii et rationis, illi štandu sit, statuamus ad opinionis
huiusce confirmationem levissimam tabulam, ex qua tomo, atu circino incidente
orbis eximatur: ita ut sine mutuo attritu orbis ille intra illud cavum circumagi
possit, et tabula alicubi defixa, vectis cum manubrio illi orbi infigatur, quod
manubrium singualae utrinqfùrcillae, seu cervi sustineant. Tunc manifesto ap-
parebit circumactum orbem intra illud spatium tabuae orbiculatum moveri à
moto motore, nullo aëre impellente. Neque tune, quia motus ille in orbem est,
locus erit aëri-impellenti. Nam quamvis aër inter orbem et tabulam existât, adeo
est exiguus, ut nullas vires ad eum motum habiturus sit; eoque maxime, quod
ipsius orbis politissima laevitas ab aëre circunstante, neutiquam agitationis in-
stigationem accipere velebit. Quo. n. Leavius quod est, eo magis egglutinatio-
nem respuit.
Quanquam quid aliud erat, quod a nobis in hac caussa reddenda posset
afferri, quam auctoritas ipsa Arist. Qui aut hanc caussam omnino recipit, aut si
aliam probavit, evidentissima repugnantia concluditur? Habet n. Q. Mech. Tan­
tum ferri id quod fertur. i. proiieitur et pellitur, quantum aëris moverit ad oro-
fimdum, ideoque caussam reddebat, cur neque magna nimis, neque valde par-
va proiici possent. Monstrant haec ommnia igitur impetum aëri in motu projec-
torum a movente primo non committi, contra q. ab ipso Arist. contra Platonem
decretum fuerit. Ita magnum opus erit; si summus ille praeceptor a calumniis
hisce purgetur, id quod nos pro veritate ipsa mox aggrediemur, oppugnatores
enim acerrimi sunt.

34
dom - iako mu se, kao što smo drugde rekli, horizontalno kreta­
nje manje suprostavlja od kretanja ka gore i dole, pošto vazduh
nije samo lak već takođe i težak - ovaj mu se, na mestima na ko­
jima je odvojen od prvog pokretača, odupire i malo-pomalo gu­
bi na sili koja mu je utisnuta; ona se osipa i na kraju nestaje, ta­
ko da se projektil, pošto više nije pod uticajem sile, vraća u svo­
je pređašnje stanje i, saobražavajući se ovome, nastoji da se vra­
ti u mesto iz koga je silom pokrenut, kao što gvožđe, kada se sklo­
ni sa vatre, vraća svoju hladnoću. Filopon i drugi Latini su že­
stoko napadali Aristotela i išli su toliko daleko da odbace njegov
autoritet”.
„Najpre su tvrdili da njegovo stanovište ni na koji način ne
uspeva da zaobiđe poteškoće koje smo pronašli u Platonovom
učenju, naime onu da ako vazduh nosi kamen, kretanje ovog dru­
gog nikada neće prestati, jer vazduh koji je primio impetus ne­
ma razloga da se vrati u stanje mirovanja. Taj je impetus zapra­
vo saglasan njegovoj prirodi i njegovo kretanje otuda nije ništa
drukčije od kretanja kamena ka dole, koje je isto tako u skladu
sa prirodom ovog. Tako da ne samo da će se kamen kretati kroz
čitav vazduh, već će, ukoliko je ovaj beskonačan, i to kretanje tra­
jati beskonačno dugo. Sledi da je malo verovatno da je vazduh
po sebi pokretan na taj način da može da se kreće, ali isto tako i
da se zaustavi, što je inače sposobnost duhovnih bića. Nije do­
voljno ni sa Averoesom tvrditi da je sredina pokretna po svojoj
pririodi, dok se kretanje tela događa delovanjem nečeg spolja-
šnjeg. Jer čak i da priznamo da je tako, kako bi se u sredini us­
postavilo stanje mirovanja? Razlog za kretanje tela, dakle, mora
postojati, dok je sredina po svojoj prirodi pokretna. Dalje: uko­
liko kretanje (sredine) potiče od utisnutog impetusa, i ukoliko je
za to odgovoran prvi pokretač, impetus bačenog kamena biće uto­
liko veći ukoliko je telo bliže pokretaču, pa će tako i brzina kre­
tanja biti veća. Ali to nije tačno jer brzina kretanja projektila naj­
pre u jednom periodu raste, što se vidi i iz iskustva, naime prać­
ka ili katapult, kao i top, imaju jače dejstvo (ako ispalimo projek­
til) sa daljine nego (ukoliko ga ispalimo) iz blizine. Dodajmo još
i da kamen, ukoliko ga pokreće vazduh, ne bi mogao da se kre­
će nasuprot vetru, jer...je impetus vetra veći nego onaj pokreta­
ča. Treba, uostalom, dodati i da će kamen biti izbačen na jedna­
ku razdaljinu ukoliko na njega deluje pokretač koji ga dodiruje i

35
 onaj koji je udaljen od njega, jer oba mogu vazduhu da utisnu je­
dnak impetus. Najzad, dug i kratak hitac će imati istu brzinu, jer
se u oba slučaja utiskuje isti impetus. Zbog ovoga su Filopon, i
nakon njega Albert, sv. Toma i mnogi drugi, smatrali da se sila
ne utiskuje samo vazduhu već, isto tako, i kamenu. I od toga da
li mu je utisnuta veća ili manja sila zavisi da li će se telo kretati
brže i dalje; ili drukčije rečeno, nekada se ta sila utiskuje lakše i
brže, a nekada duže i teže, sve u zavisnosti od osobina tela koje
utiču na kretanje, kao što su oblik (geometrija), veličina, količina
materije, itd., dakle stvari koje smo gore nazvali pratiocima kre­
tanja. Tako koplje može da ode dalje od kockastog tela, a za­
tegnuta struna, pošto bolje prima impetus i može duže da ga za­
drži nego labava, vibrira duže i jače. Ako ih sada pitamo zašto
se vazduh, prilikom hica, ne pomera beskonačno, oni odgovara­
ju da je kamen to kretanje preneo njegovim najbližim okolnim
delovima, a posredstvom ovih dalje susednim. I da ovo kretanje,
kako je to tvrdio i Aristotel, nije jedno, pošto ni telo ne ostaje jed­
nostavno jedno. Ono takođe nije prirodno ni kamenu ni vazduhu
i ovima dolazi spolja i širi se kružno, kao što se vidi kada kamen
bacimo u vodu. Najpre izaziva male ali brže krugove i to zbog
toga što je odnos kretanja i tela velik: što je prostor manji to se
on brže savladava. Nakon toga, kamen stvara veće ali sporije
krugove, jer se prostor povećava i smanjuje odnos pokretača i
pokrenutog”.
„Isto važi i za kamen bačen u vazduh: kretanje postaje sve
sporije da bi se, na kraju, potpuno iscrpelo. Tako, posle kraćeg
odmora, kamen počinje sa svojim prirodnim kretanjem: jer kre­
tanja su ili protivrečna, ili predstavljaju odgovor na protivrečnost.
Kada je, dakle, prepreka uklonjena, telo nastavlja da se kreće sa-
glasno svojoj prirodi. Isto tako je lako objasniti zašto lopta od­
skače bolje od kamena: ona je, naime, prilikom kretanja koje pret­
hodi odbijanju snažno sabijena, a nakon njega se isteže; tako ona
nastojeći da se vrati u svoje dimenzije (ona to čini na isti način
na koji sastavni deo, nakon što je uklonjena svaka prepreka, na­
stoji da se vrati u svoju celinu) od odbijanja dobija veći impuls”.
„Odavde zaključujemo da navedena teorija poseduje sve
karakteristike dobrog odgovora na postavljeno pitanje, to jest da
se slaže sa razumom i ne protivi se čulima: pruža rešenje za sve
postavljene probleme i obrazlaže sve pojave. Latini su je, tako­
đe, snažno branili i koristili protiv Aristotela”.

36
 „А postoje u prirodnoj nauci moć eksperimenata tolika da
mu se treba pokoriti zanemarujući svu veštinu pameti i razuma,
pretpostavimo ovakav eksperiment: uzmimo jednu veoma glatku
dasku na kojoj ćemo uz pomoć struga i šestara urezati krug i to na
taj način da taj krug može da se okreće unutar ostatka daske a da
se sa njim ne dodiruje, dok ova ostaje fiksirana. Za krug ćemo pri­
čvrstiti ručku kojom ćemo ga okretati. Čini se, tako, potpuno ja­
snim da krug koji se okreće unutar daske to čini pod dejstvom po­
kretača, a da ga ne gura vazduh. Jer iako između kruga i ostatka
daske ima vazduha, ima ga toliko malo da on nije u stanju da pro­
izvede kretanje. Ovo još više zbog toga što je površina kruga toli­
ko izglačana da ovaj ne bi nikako mogao da primi uticaj okolnog
vazduha. Jer što je neka površina glatkija, to ju je teže uhvatiti...”
Nema potrebe da ističemo važnost ovog odeljka, koji nam
ukazuje na najznačajniju odliku srednjovekovne nauke: sjedinja­
vanje finalističke metafizike i zdravorazumskog iskustva. Upra­
vo ove karakteristike - a Galilej će ih obe odbaciti - nalazimo i
u analizi problema pada.
Problem hica nije bio jedini na koji su se okomili stari i
naučnici srednjeg veka, kada je u pitanju Aristotel. Drugi je bio
onaj u vezi sa padom tela, ili preciznije ubrzanim padom, koji
jedva da je bio manje strašan.
Zašto, zapravo, telo pada sve većom brzinom? Za samog
Aristotela, iskreno govoreći, ovaj problem skoro da nije ni po­
stojao. Pad teških tela (ili na drugoj strani podizanje lakih) se do­
gađa zbog prirodne težnje tela da dođe na svoje istinsko mesto,
a šta je prirodnije od toga da se ovo kretanje ubrzava što je cilj
bliži?
Međutim, komentatori su, i to naročito oni srednjovekov-
ni, ovde videli jedan nimalo lak problem. Zamenjujući Aristote­
lov pojam težnje sa pojmom sile, oni se s punim pravom pitaju
kako dolazi do toga da jedna konstantna veličina (težina), delu-
jući na prirodan način, proizvodi promenljivo dejstvo? Odakle
potiče ubrzanje?
Odgovori koje su dali komentatori mogu se grosso modo
podeliti u dve grupe1. Aristotelovci traže rešenje ili u promen-
ljivosti (padu) otpora sredine (vazduha), ili primenjujući i na pad

11 na ovom mes tu se za poznavanje ovih rasprava imamo zahvaliti Dije-

movim Studijama.

37
teoriju hica, to jest pretpostavku reakcije sredine koju izaziva
samo kretanje, tako da se ova reakcija dodaje na kretanje teškog
tela1.
Kada je o zastupnicima fizike impetusa reč, oni su rešenje
tražili u varijaciji pokretačke sile - impetusa - tela i nekoj vrsti
sabiranja impulsa i samog kretanja. Ovo je rešenje, pravo govo­
reći, u nedostatku pojma inercije, počivalo na igri reči između im­
petusa (pokretačke sile) i žustrine (koja predstavlja kvalitet ili oso­
binu kretanja). Telo, tako, smatrali su oni, padajući dobija žustri-
nu, koja kada se doda prirodnom impetusu samog tela, može da
objasni povećanje brzine.
Ipak, okrenimo se ponovo Bonamiku12.

1 Već smo videli d a je ovakvom rešenju pribegao i Dekart.

2 F. Bonamici, De motu, 1. IV, cap. XXXVII, pp. 410 sq.: «Agredimur
questionem qua de cremento naturalis motus in fine disseritur» ... facile reddi
potest caussa quaestionis illius; cur ea quae moventur secundum naturam ocyus
in fine moveantur, quam in principio motus. De qua sane quaestione multa dicta
fiierunt turn Arist. ipsius temporibus, turn etiam usque ad haec nostra, caussae-
que complures allatae, cum per se, vel natura, vel locus, turn per accidens, utim-
pedimenti sublatio, calor rarefaciens, adventitia quaedam gravitas, atque haec
vel seorsum vel coniunctim, eadera que admodum verisimiles, ut nisi Argi ocu-
los adhibeamus, facile decipi possimus. Idcirco praestat, ut singulas caussas cu-
riosius requiramus...
Nam antiquitas (etenim nos Graecorum sententias primum recitabimus).
Timeus, Strata Lampsacenus et Epicurus existimaverunt, omnia quidem esse
gravia, nihil per se leve: duos autem esse terminos motus, alterum supremum,
atque alterum oppositum illi infinum, sed unum nempe deorsum et inflmum esse
locum in quern omnia properent secundum naturam; alterum vero ad quern vi
ferantur: etenim cum omnia gravia sint, deorsum suapte natura feruntur, quod
si quis ex his inferius est, aut superius, hoc non aliunde proficisci quam, quod
corpora graviora minus gravia premunt, et ideo subeunt ilia, non quidem quia
leve aliquid sit ; propterea suopte nixu sursum feratur, sed utraque corpora sunt
in geiiete gravium ; alterum vero ex illis leve apparet, quoniam hoc gravissi-
mum est, lllud minus grave, et quoniam hoc gravissimum est, ideo premens il-
lud quod est minus grave, subit ipsi, quod autem minus grave est, sic supere-
minet: quasi vero motus hie lit per extrusionem, quare, quo gravius est, magis
extrudit, magisque opprimens id quod est minus grave, eo etiam velocius fer-
tur. Ob id velocitas huius motus non quidem ab interna caussa derivabitur, ve-
rum ab externa, et erit violenta, non autom naturalis.
Ceterum in hos invectus est Aris. ab his quao monstrat sensus in aliquo
genere motuum atque conclusit nonnullum esse quoque motum naturalem in
omni coprore et sursum etiam, turn quod ubi movetur aliquid vi, citius fertur,
si minus sit, quam si fiierit maius, turn praeterea quia quicquid vi movertur in
sui motus nitio velocius est; evanescente vero illo moventis impetus, etiam

38
 „Zašto stvari koje se kreću po prirodi to čine brže na kra­
ju nego na početku svoga puta? Mnogo se o ovoj stvari raspra­
vljalo još u vreme samog Aristotela, pa onda nakon toga, sve do
naših dana. Pozivalo se na brojne uzroke: s jedne strane na one

deficit eius motus, ac naturalis illi succedit, qui quidem in principio segnior e­
st, vegetior vero fit in progressu, ac postremum prope finem velocissime fertu-
r: nam id quod aliquot fertur vi, movetur inde secundum naturam. At nos in
slementorum motu, verbi gratia quando terra descendit, cernimus quo maius e­
st illius moles, etiam fern velocius. Praeterea conspicimus ipsam initio segniu-
s agitari, quam in progressu et turn velocissime concitari cum fuerit prope fi­
nem motus, atque ubidemum pervenerit ad medim, ab ipso non moveri, nisi
cogatur, idem quoque indicandum de nonnullis quae sursum ferunt. Ergo non
oppression aut extrusion, aut ulla denique vi moveri decemus haec corpora,
sed natura.
Verutamen dicet quispiam. Esto motus hic naturalis, idemque in fine
velocissimus, idque ab Aristotele contra philosophod illos optime sit conclu-
sum. At non ob id huius eventi caussam tenemus, haec ergo superset inquiren-
da in qua etiam multum est laboratum, atque adeo ut septem opinions circun-
ferantur, at causa quedam ab Aristotele allata, tanquam parum idonea repudia-
ta fuerit.
Nanque Hipparchus ita referente Simplicio, in opusculo quodam, quo
sigillatim disquirit hoc ipsum problema, censuit motum naturalem esse veloci-
orem in fine, quia mobile prohibeatur aliéna vi ab initio motus: ex quo efficia-
tur, ut vim suam nativam exercere non possit, ideoque pigerrime citetur: cete-
rum evanescente paullatim aliéna ilia, et extrinesca vi reficitur natural robur,
et quasi liberum impedimenta efïïcaccius operator. Ita fieri ut gradum accele­
rant in progressu, non secus atque ubi conferebuerit aqua et amoveatur ab igné:
namque ab initio paullatim tepescit, et vix ullum progressum facere videtur fa-
tiscente vero calore, pristinam facultatem recuperate, celerius refrigerate et eo
usque demum procedit, ut etiam longe frigidior evadat, quam ipsa foret ante ca-
lefactionem. A qua item sententia non abhorrere censeas Arist. ipsum qui tali
hypothesi nixus caussas grandinis indagavit et experientia piscatorum ipsas ap-
probacit. Nota res est.
Contra Hipparcuhm haec dixit Alexander. Cum. N. duae sunt caussae
propter quas elementa feruntur in propria loca; prima quidem, quando generan-
tur; nanq. eo tempore quantum contrahunt de forma tantudem etiam assequun-
tur de ipso ubi: altera vero quando iam genita extra locum proprium ab aliquo
detineantur, quemadmodum ignis apud nos, et amoveatur impedimentum. Esto
igitur quod cum gignuntur, quia tune perfecta non sunt, non possunt exercere
facultatem illam suam nativam; at postquam a genetis arceatur impediens, qui­
d ilia vetat, quominus secundum summum suae naturae concitentur?
Fortase poterat hoc adversus Hipparchum, quia non urget id positionem
nostram: eo, quod adest semprer impedimentum, quosque fùerint in loco pro­
pita, atque ubi remotum fuerit universum, iam non moventur sed in propita loco
quiescunt. Idcirco existimarunt allii nescio quod, multos autem in earn venisse
sententiam.

39
per se, kao što su priroda ili mesto, a sa druge na uzroke per ac-
cidens, kao što su prevazilaženje prepreka, na toplotu koja raz-
ređuje vazduh, vrstu neke slučajne gravitacije, i svi ovi su navod­
no delovali ili pojedinačno ili u paru jedan sa drugim. Ova se obja­
šnjenja čine dovoljno verovatnim. Takođe, nije li, osim ukoliko
bi imali Argusove oči, lako prevariti se i treba li ovako sitne stva­
ri razmatrati sa tolikom pažnjom”?
,,U antici (počećemo sa iznošenjem učenja starih Grka) Ti-
maj, Straton iz Lampeduze i Epikur, procenjuju da su, zapravo,
sve stvari teške i da ništa nije po sebi lako. Po njima postoje dva
završetka svakog kretanja: jedan viši i drugi - nasuprot ovom -
niži. Samo jedan od njih, naime onaj niži, jeste istinsko mesto
kome sve stvari po prirodi teže. Drugi je, nasuprot tome, onaj
kome idu kada su prisiljene da se kreću. Tako se sva tela, pošto
su teška, po svojoj prirodi kreću prema nižem završetku. I ako je
neko od njih niže ili više od nekog drugog, to proizlazi samo iz
toga što teža tela pritiskaju ona lakša i tako se postavljaju ispod
njih. Ne radi se dakle o tome d aje neko telo zapravo lako, pa se
ono spontanom težnjom penje ka gore, već oba tela pripadaju
kategoriji teških. Ako neko i izgleda lako, to je zato što je neko
drugo od njega teže, to jest pošto je jedno od njih teže, ono stva-

Simplicius ipse testatur: oerum velocitatem ex illio amplificari, quod

resistentia međii minor esset in fine motus, quam ab initio: quandoquidem mi­
nor medii portio relinqueretur a mobili superanda motu ad finem tendente, ea-
que minus resisteret. Talis. n. est conditio virtutum, quae in materia consistant,
quod ceteris paribus in maiore corpore sunt robustiores: medium vero motui
resistere, immo vero caussam esse, cur tempus in loco mutando consumatur,
ante docuimus quam ob rem ubi medium rarius est maior solet esse celeritas,
atque adeo ut in vacuo non foturus sit motus. Attamen caussa talis non est quam
reddidit Arist. inquiens augeri velocitatem in fine motus ex additione gravita-
tis, non autem ex eo, quod minor portio medii supersit. Sed quoniam revocatur
hie locus in controversiam, ne forte petitionem principiii committamus, etiam
sic urgeamus illos. Quia majori corpori cateris paribus, utputa figura, et insi-
gni parvitate molis, ecepta, plus aeris absitit quam minori. Nanque omnia haec
motus evariare possunt, seu naturales sint, sive animales, sive etiam violenti...
Plus igitur aer osistit majori corpori, quam minori, et tamen corpus maius citius
delabitur quam minus. Non ergo medii resistentia potuit esse caussa cur motus
ab initio pigrior sit. Deinde quonia n. caussa eadem intercedit, medii nimirum
imminutio ubi motus violentas sit, sicut etia n ubi naturalis, quare item effe-
ctus idem contingere plane deberet. Cum igitur hoc ipsa experientia non confi­
rm«; sed oppositum potius doceat, credibile item n on est earn esse caussa a
cur indendat motus naturalis in fine.

40
ra pritisak na ono lakše i postavlja se ispod, a ono lakše iznad.
Tako se i kretanje (ka gore) dešava, na izvestan način, izbaciva­
njem, pošto ono teško, što je teže to brže istiskuje ono lakše. Ta-
kođe i brzina ovog kretanja (ka gore) ne zavisi zapravo od nečeg
unutrašnjeg, već od onog spoljašnjeg i nasilnog, i nikako nije
prirodno”.
„Aristotel je, inače, oštro kritikovao ova učenja, polazeći
od onoga što čula opažaju kod svih oblika kretanja i zaključivši
da prirodno kretanje postoji kod svih tela, čak i kod onih koja se
kreću na gore. Jer tamo gde je neka stvar pokrenuta silom, ona
će biti brža ukoliko je manja, nego ako je veća. Pritom, sve što
je pokrenuto silom jeste brže na početku tog kretanja, ali kako
se impetus kojim je telo pokrenuto smanjuje, tako se i ono zau­
stavlja i počinje prirodno kretanje. Ovo poslednje je, s druge stra­
ne, sporije na početku ali se progresivno ubrzava i najbrže je pri
kraju, jer tek tada počinje prirodno kretanje onoga što je pokre­
nuto silom. Jer kada posmatramo kretanje elemenata (na primer
ono kojim se kreće Zemlja), ono je utoliko brže ukoliko je nji­
hova masa veća. Takođe, vidimo da se Zemlja na početku kreće
sporije, a posle brže, te da je najbrža kada se kretanje završava i
da se, kada jednom dođe na svoje odredište, više iz njega ne po-
mera, osim ukoliko je na to primorana. Isto važi i za stvari koje
se kreću ka gore. Rećićemo, tako, da ove stvari ne pokreće isti­
skivanje ili prisiljavanje, ili, drukčije rečeno, neka spoljašnja si­
la, već priroda”.
„Mogli bismo tako reći: Aristotel je vrlo dobro, nasuprot
starim filozofima, pokazao da je ovo kretanje prirodno i da po­
staje sve brže kako se približava svome kraju. Ali nam to nika­
ko ne otkriva uzroke pojava o kojima govorimo. Ostaje, dakle,
da ove pronađemo. Ovo je isto tako pitanje kojim su se mnogi
bavili. O tome ćemo dole izneti sedam različitih teorija. Kada je
reč o onome što je Aristotel odredio kao uzrok, to je, kao prilič­
no neuverljivo, odbačeno”.
„Hiparh je, zapravo (kako to tvrdi Simplikije u jednom
svom manjem delu, u kom se posvetio ovom problemu), mislio
da je prirodno kretanje brže na kraju zbog toga što u početku tog
kretanja neka strana sila utiče na telo, zbog čega ono ne može
da ispolji svoju priodnu snagu i kreće se sporo. Kasnije, kada se
telo postepeno oslobodi dejstva te strane i spoljašnje sile, ono

41
 ponovo zadobija svoju prirodnu snagu, i sada na izvestan način
nesputano može da se kreće efikasnije. Tako tela progresivno po­
većavaju svoju brzinu; proces koji je u potpunosti moguće upo-
rediti sa onim gde se zagrejana voda, kada se udalji od vatre, hla­
di. Na početku, u suštini, ona jedva da se hladi i čini se da nema
skoro nikakvog napretka. Ipak, kada se toplota iscrpi, voda do-
bija svoje stare osobine, kreće da se hladi puno brže, sve dok na
kraju ne ode toliko daleko da bude mnogo hladnija nego što je
bila pre nego što je počelo zagrevanje. Čini se da ni sam Aristo­
tel nije odbacivao ovo učenje; naime upravo se na ovakve pret­
postavke on oslanja kada traži uzroke grada, pozivajući se na is­
kustva ribolovaca”.
„Aleksandar Hiparhu zamera sledeće: postoje dva razlo­
ga zbog kojih se elementi kreću ka svojim prirodnim mestima.
Najpre zato što su oni to mesto dobili u isto vreme kada i oblik,
to jest ono pripada njihovoj građi. Tu je takođe i činjenica da se
ne nalaze u njima, tj. da su držani van ovih (kao što je, na pri­
mer, slučaj sa vatrom u oblasti Zemlje); nestanak prepreka koje
su ih tamo držale je, dakle, drugi razlog ovog kretanja. Ubrzanje
se objašnjava činjenicom da, nakon što su oni držani u mestu
koje nije njihovo i gde ne mogu da upražnjavaju svoje prirodne
moći, njih više ništa ne sprečava da požure ka summumu svoje
prirode”.
„Ovo je možda dobar dokaz protiv Hiparha, ali on ni na
koji način ne ugrožava našu poziciju: jer prepreka je prisutna sve
dok tela ne dođu na svoje prirodno mesto, i kada ona nestane te-
lo se više ne kreće i u tom mestu miruje”.
„Ne znam šta o tome misle drugi, ali je činjenica da su mno­
gi ovo učenje prihvatili”.
„Sam Simplikije priznaje da se brzina kretanja povećava
jer je otpor sredine veći na njegovom početku nego na kraju, po­
što telu koje se kreće na kraju ostaje da pređe još samo mali deo
sredine, pa je i njen otpor neznatan. Zapravo, osobine materije
su takve da su, ukoliko su ostali uslovi jednaki, veća tela snažni­
ja: drugim recima, sredina pruža otpor kretanju tela. Iz istog raz­
loga je i za promenu mesta tela potrebno vreme; gore smo poka­
zali zašto je u mestima u kojima je sredina reda brzina veća, kao
i zašto u praznini ne bi moglo biti kretanja. U svakom slučaju, to
što ovde kaže Simplikije nije isto onome što govori Aristotel ka­

42
da tvrdi da se brzina pri kraju kretanja povećava zbog toga što
joj se dodaje gravitacija, a ne zato stoje telu ostalo da pređe još
samo malo puta. Ali pošto je ovaj odlomak predmet oprečnih mi­
šljenja, nećemo se njime dalje služiti, i to će nam biti opšti prin­
cip. Nasuprot njemu, međutim, možemo da kažemo: većem telu
ceteris paribus... se odupire više vazduha nego manjem”.
„Otpor vazduha je, dakle, veći kod kretanja većeg tela, a
ono, opet, pada brže od lakšeg. Otpor vazduha, otuda, ne može
biti uzrok sporijeg kretanja tela u početku. Takođe, pošto se i kod
nasilnog i kod prirodnog kretanja tela javlja isti činilac koji se u
to kretanje upliće, naime smanjenje otpora sredine što kretanje
više odmiče, njegovo bi delovanje moralo da proizvede iste po-
sledice. Ili, teško je poverovati da bi uzrok zbog koga se telo koje
se prirodno kreće, kreće brže kako kretanje više odmiče, mogao
biti takav, pošto iskustvo ne samo da to ne potvrđuje, već govo­
ri upravo suprotno”.
„Kod latinskih tumača1 vidimo da su neki tvrdili da se va-
zduh prilikom kretanja tela kroz njega zagreva i tako postaje re-

1 F. Bonamici, De Motu, 1. IV, cap XXXVIII, p. 412 sq: Latinorum

sententie de cremento naturalis motus in fine ex ordine reciantur.
Apud Laatinos interprètes legimus opinatos fuisse nonnullos aerem a
motu calefieri; calefactum vero fieri rariorem: ob id cedere facilius iis quae per
ipsum moventur, inde consequi unde quo longius aliquid moveatur, quia ma-
gis calefiat medium, et quoque rarefiat magis atque magis, subinde afficiatur
ad rarefactionem. Quare per ipsum promptius, expeditius et denique velocius
obiri possit motus. Ceterum atiam multo velocius in processu sagitta movebi-
tur: praesertim si ex motu concalefacta fùerit, quam, si plumbea sit; ita excale-
fieri testator Arist. ut eliquescat: nihilosecius eo segnius assidue movetur.
Praetequam quod his mihi vedentur ordinem naturae prorsus pervete-
re. Nam prius est m otos quam calefactio medii; ipsi tamen priorem faciunt ra­
refactionem quam motum, et idcirco ponunt effectum qui suae caussae natura
praecedat, quo certe nihil ineptius.
Tribuunt complures huiuscemodi eventi caussam viribus ipsius loci
quas tamen intepretes non eodem modo omnes accipiunt, sed duobus modis ip-
sos de viribus loci differere comperimus. Aliqui, quamadmodum supra nos con-
stituimus quia locus habeat vim conservandi mobile: omnia vero appetitu na­
turali suam ipsorum conservationem quaerant; ex hoc efïïci ut planetae et ani-
malia magis hoc quam illo coelo fruantur; is autem esse debet huius modi, ut
partim similis sit, ut ab eo locati materia conservetur partim contrarius ut emen-
detur exuperantia.
Sic unumquodque elementom cum illo cui contiguum est, in altera
qualitate convenit, in atlera vero differt, quod sane ab Averroë videtur, excep-
tum qui locum appeti dicebat a mobili, tanquam finem motus et quod in ipso

43
 đi, zbog čega je telima lakše da se kreću. Što se duže neko telo
kreće to ga ono više zagreva, čime ovaj postaje redi i podložniji
razređivanju. Kroz takav vazduh je kretanje lakše i brže. Isto ta-

sit eius quies. Alii dicunt in loco vim inesse trahendi mobile, quemadmodum
est in magnete vis attragendi ferrum. At ut aliqua contra posteriores dicamus.
Nonne quo maius est corpus, eo quoque magis viribus attragentis resistit? Uti-
que. Ergo maiora descenderent tardius quam minora. Neque item ex quacun-
que distntia moveretur gleba terrae, sicuti nec ex quacumque distantia ferrum
moveri potest a magnete, cuiusque enim facultatis naturalis robur fmitum est.
quare nec ullum esset robur Aristotelicarum rationum quibus acceptum est. a
centre alterius mundi, quantumvis distaret ad centrum nostri ferri posse terram.
Neque. n. moveretur hue nisi tragendi facultas, quae inest in medio nostri, posset
eo pervenire. In caeteris vero, nisi per certum spatium procedere non apparet;
in quibuscum eveniat id nisi ratio varietatis efferri possit, idem omnio iudiciu-
m faciendum sit. Et quamvis santea docuerimus quantum sit illi rationi tribue-
ndum; tamen valeat apud eos, qui vim loco undecunque trahendi concedunt.
Quod si propensionem adieceris; iam tecum ipse confliges.
Contra Averroëm invehuntur nonnulli, quanquam agrumento fallaci,
dicentes, quo magis caret res, eo quoque magis appetere. Sed turn caret magis,
ubi longius absit quam ubi propre. Ubi igitur aberit longius ipsa res a suo loco,
suaque forma tanto quoque citius eo properabit, atque perveniet. Sed certe non
vdent isti, appetitum, qui caussa motus est, esse maiorem in ea materia, quae
propinquior est, quam in ilia, quae longius a fine abest. Nam scuti planta non
appétit visum, neque talpa desiderat lumen, homo atuem si fuerit caecus, ap­
pétit maxime, quia prope est, ut videat; sic materia, nici bonum experiatur quod
ipsi per aggectiones preavias offert efficiens, illud non appétit. Turn magis ap­
pétit, quo magis ipsi obiicitur, turn vero obiicitur; magis, quo magis affecta, et
provecta est in petentias propinquiores. Nec secus accidit, ut mea fert opinio,
ac in amatoribus qui puellam expectantes, quo vicinior est hora, magis augun-
tur et hora una pro longissimo tempore habetur. Nec ab huisimodi sensu abhor-
ret iudicium Arist. quod item in iis qui usu comparantur, profectum in forma
docet habilius reddere subiectum ad motum; tanto magis in natura; quanto eti-
am subiecum habet in seipso propensionem. Semprer. n. bene mobilior, inquit,
ad virtutem fir etiam quodcunque incrementum sumpserit a principio.
Nec video quemadmodum auctores huius rationis evitare possint, quin
ab initio cum maior adsit potestas; velocius etiam concitentur, sed imprudentes
in eo lapsi sunt, quod parem gradum privationis et potentiae fecerint, tametsi una
existunt. Et illud plane verum ab initio plus privationis inesse, sed minus pote-
statis; in progressu amplificari potentiam, quia privatio minuatur et ut alibi osten-
detur commutant latitudinem potestatis cum gradu: maius est. n. ab initiomo-
tus spatium potestatis, ut in summe calido ad frigidum ut octo, in processu maior
gradus: nam facilius summe frigidum flet quod frigidum est, ut quinque, quam
summe calidum, amplificatur ergo potestas atque propensio non propter latitu-
dinem, sed propter gradum. Ideo tantum huic tribuatur argumento quantum quis-
que patitur. Quam ob rem veniamus ad alia.

44
ko će se i strela kretati brže što više napreduje, naročito ukoliko
se prilikom tog kretanja zagreva. Ona se zapravo, po Aristotelu,
toliko zagreva da bi se, ukoliko bi bila od olova, istopila. Među­
tim, ona se kreće sve vreme usporavajući”.

Quam vero nonnulli putant, efFicacitatem universam esse tribuendam

gradui formae, non autem mulitudini materiae (quanquam nos ita non credi-
mus) quia par gradus appetitus est in maiore, et minore gleba; necesse item fii-
erit, utrasque pari gradu concitari, parem vero gradem appetitus in utraque po-
nere licet, ut si fmgatur utraeque iri eodem esse gradu perfectionis, aut potesta-
tis. Sed illud apud nos plurimum valet. Quoniam imperfecta est haec opinio,
quamvis caussam ab eius auctoribus allatam veram esse concedamus. Neque
enim administratur ille motus ab ea caussa solum, sed aliae multae concummt
praeter finem: aafïïciens. s. et alia principia per accidens, ut removens impedi-
mentum et ipsa mobilis rei natura quae cuncta motus in actu caussa sunt.
Divus Thomas et post ipsum Albertus Saxon, arbitrati sunt, geminam
esse gravitatem, ac levitatem in elementis: alteram sane quam inquiunt esse
per se et, naturalem atque alteram quam adventitiam reputant, illam inquiunt,
sequi vim generantis et in proprio loco servari, hane in processu motus acquiri
ex eoque fieri, ut maiore impetu moveantur in processu corpora naturalia. Rem
vero sic esse persuadent experientiis illis, quae supra a nobis allatae sunt, scu­
m doceremus etiam in absentia moventis adhuc in mobili conservari vim qua-
ndam a qua mobile concitetur, ac si primum movens adesset. Igitur intermisso
primi moventis impulsu fit adhuc motus, non ob aliud, nisi quod etiam supere­
st in ea vis quaedam, propter quam eodem omtu cietur quo pridem movebatur.
Verum quoque aliéna est, ilia vis et adsciticia, remittitur assidue, sed in iis, quae
secundum naturam moventur, amplificatur: idcirco velocius agiantur. Ita quando
nos cursum maiore quodam nixu arripuimus, etiam in eius fine vix continere nos
possumus.
Quod si quis interroget auctores huius opinionis, undenam proficisca-
tur, et quid impetus iste sit. Ad hoc respondent ipusm esse qualitatem quandam,
atque illam quidem potestatem quippe potestatem ad motum, ad illud vero di-
cunt; earn a forma comparari per motum. Attamen in exponenda quesionis hu-
iusce caussa videntur ipsam iterum cum effectu commutare: quaeritur. n. caus­
sa velocitatis in motu; earn vero dicunt ipsi facultatem esse, atque habilitatem,
si rursus eos interroges, undenam habilitas ista proficiscatur; aiunt a motu, hic
autem, aut accipitur, quatenus velox, aut simpliciter, quod si simpliciter acci-
piatur: ergo motus ipsemet erit sibi caussa suae velocitatis, quod si quia velox.
Erit igitur caussa, quam tamen ipsi quaestioni pro effectu supponunt.
Inter iuniores Lud. Buccaf. statuit mobile agitgare et quasi impellere
medium ea ratione quia primam medii partem commoveret, atque propelleret.
Haec vero postea contiguis mobili prevenerit, reddere motum eius faciliorem.
Sed cum in fine motus impetus maior a mobili comaratus sit, aër etiam magis
affectus ad excipiendum motum: hine fieri ut celocior ille motus in fine reddatur.
Addunt alii praeter haec aëris illius impulsum qui iugiter mobili succe-
dens ipsum magis expellit, ideoque efifici, ut eius motus sit velocior, corrogant
hie more consueto loca multa ex Arist. cum ex 8 Phys. turn etiam ex 4 de Coe-

45
 „Čini mi se da sve ovo u potpunosti izokreće prirodni po­
redak. Jer kretanje se postavlja u vremenu pre zagrevanja sredi­
ne; oni koji zastupaju ovo mišljenje smeštaju razređivanje pre
kretanja, čime se zapravo kaže da posledica prethodi svom uzro­
ku. Od ovoga, bez sumnje, nema ničeg besmislenijeg”.
„Veliki broj tumača pripisuju uzroke delovanja ovog tipa
silama koje pripadaju samom mestu. Iako ih ne tumače svi na isti
način, vidimo da se sile mesta tumače na dva načina. Jedni, kao
što smo gore izneli, smatraju da mesto poseduje silu kojom telo
drži vezano za sebe. Ili, postoji prirodna težnja tela za održanjem,
i zbog toga ona traže svoj prirodni položaj, koji bi bio najpovolj­
niji za njihovo bivstvovanje...”
„Drugi, opet, kažu da u mestu postoji sila kojom ono pri­
vlači tela, kao što se u magnetu nalazi sila koja privlači gvožđe.
Ali, mogli bismo nasuprot iznesenog da ih pitamo nije li istina da
što je telo veće, to se ono više odupire privlačnim silama? Bez
sumnje. Zbog toga bi ona veća trebalo da padaju sporije od ma­
njih. Takođe, telo se neće kretati na ovaj način sa bilo koje raz­
daljine, kao što ni magnet ne privlači gvožđe sa prevelike dalji­
ne, jer je opseg ovog delovanja konačan. Ovakvo bi mišljenje, s
druge strane, uništilo snagu aristotelovskih dokaza prema koji­
ma je važilo da će se Zemlja uvek iz središta nekog drugog sve­

lo, quibus de hoc impulsu mentio facta est, ut opinionem suam confirment. Quo-
niam vero contra faciunt verba contextus Aristotelici quibus significatur ex ad-
ditione gravitatis fieri motum velociorem in fine; respondent hanc non esse ve-
rammentem Aristotelis, sed eum ita pro himinum vulgique opinione fuisse lo-
ctum, neque ulio modo recipiunt auctoritatem Aristotelis in eo loco. Caeterum
de loci illus veritate mox: interea monstemus earn esse falsam quam ipsi profi-
tentur. Primum n. in idem absurdum videntur incidere, atque D. Thomas et Al-
bertus, qui impetum ilium adventitium caussam esse velocitatis asseverant, nam
cum effectu caussam commutant: siquidem velint impulsum aëris huiusce rei
caussam esse, qui quidem fit a mobili. At quarere licet, undenam mobile vim
habeat impellendi aërem et magis impellendi, quo longius fertur. Et cum mai-
or impulsus sit ex maiore velocitate, caussa igitur eius eventi non erit impulsus,
ut aiunt, sed velocitas. Et quomodocunque erit gravitas quam ipsi répudiant,
nam quod velocius agitur, est gravius quod item medium magis opprimatur est
ex gravitate, quae item magis operabitur in eo subiecto quod est grave aut leve
simplifier, quam in eo quod est tale quadammodo. Verum sit haec adscititia
quadem velocitas, se gravitas. Cur in processu non minuitur? Accedit aodem
quod pari pacto pellunt partes medii quo pelluntur, et minus in progressu quod
magis distant a virtute movente: naturale, n. movens in progessu debilitatur, nisi
afficiat ad formam, quod sane huic adscititiae cirtuti non conceditur.

46
ta, ma koliko ovaj bio udaljen, kretati ka središtu našeg, jer se
ona ne bi kretala ka njemu ukoliko privlačna sila koja deluje iz
središta našeg sveta ne bi do tamo mogla da dopre. Drugim reci­
ma, iako snaga ovog dokaza nije prevelika, on ipak može da se
koristi protiv onih koji mestu pripisuju privlačnu silu”.
“Ubacivanjem te težnje samog sebe pobijaš.”
“Protiv Averoesa neki kažu, doduše pozivajući se na la­
žan dokaz, da je ono što najviše nedostaje istovremeno i najpo­
željnije. Ali mi mestu više nedostajemo ukoliko smo više od nje­
ga udaljeni nego ukoliko smo to manje. Drugim recima, što je
neka stvar udaljenija od svog mesta i oblika, to se brže ka ovi­
ma vraća. Oni koji ovako razmišljaju zaista ne shvataju d aje te­
žnja, koja je razlog kretanja, snažnija kod materije koja je bliže
od one koja je dalje od cilja. Biljka, tako, ne želi da progleda, kao
što ni krtici ne nedostaje svetio, koliko to iznad svega želi čovek
koji je oslepeo, jer su mu vid i svetlost takoreći na dohvat ruke;
slično ovome materija nema potrebe za onim dobrima koja ne
može da iskusi, a među onima koja može da bira najpreča su joj
ona koja su joj najbliže. Ovo se, po mom mišljenju, događa isto
kao kod ljubavnika koji čeka svoju dragu i kome želja, što se čas
sastanka više približava, toliko raste da i jedan čas postaje pre­
dugo vreme”.
“Ne vidim kako zastupnici ove teorije mogu da izbegnu
zaključak da se tela - pošto je (pokretačka) snaga najveća (na
početku) kretanja - moraju brže kretati (na tom početku); oni su
zapravo, nesmotreno, pobrkali snagu sa nedostatkom i ova dva
pojma učinili povezanima. Jer, potpuno je jasno da je na počet­
ku nedostatak najveći, dok je (nasuprot tome) aktivna snaga naj­
slabija, da bi se u nastavku snaga uvećala, a nedostatak polako
nestajao. Time oni, kao što ćemo pokazati i drugde, brkaju raz­
daljinu i stepen snage; razdaljina je, zapravo, najveća u početku
(kao što je to slučaj i sa udaljenošću vanredno toplog i hladnoće
od osam stepeni), ali je stepen snage veći u nastavku, pošto ono
što je rashlađeno na pet stepeni lakše postaje vanredno hladno od
onoga što je prethodno vanredno toplo; tako se snaga i težnja ni­
kako ne uvećavaju sa razdaljinom već prema stepenu...
„Vratimo se sada drugim dokazima”.
„Neki misle da je uspeh, uopšteno govoreći, pre vezan za
oblik nego za količinu materije (što se nas tiče, mi ne delimo to

47
 mišljenje), jer je snaga težnje ista kod većih i manjih delova; odav­
de bi, dakle, nužno sledilo da bi ova dva delà morala da se kre­
ću istom (brzinom), jer oboma možemo dodeliti isti stepen te­
žnje kao da poseduju jednak stepen snage ili savršenosti. On je
(oblik, prev.), drugim recima, odlučujući. Ova teorija je, ipak, ne­
savršena, iako nam se tvrdnje koje iznose njeni autori čine isti­
nitim. Brzinu, zapravo, ne određuje samo jedna osobina, već i
mnoge druge, koje joj jednako doprinose; tu je, naime, pokretački
uzrok, ali i drugi, kao što su prepreke koje treba prevazići i pri­
roda samog tela. Svi ovi uzroci tako postaju uzroci kretanja”.
,,Sv. Toma i Albert Saksonski nakon njega će smatrati da
u elementima jednako postoje sila teže kao i izvesna lakoća: pr­
va od njih je prirodna i per se, dok je druga slučajna; prva, kažu
oni, rezultira stvaralačkom snagom i zadržava predmet u njego­
vom prirodnom mestu, dok se druga zadobija kroz proces kreta­
nja i zahvaljujući njoj se prirodna tela kreću sa impetusom koji
progresivno raste. Da je zaista tako oni su pokazali uz pomoć eks­
perimenata koje smo mi gore već naveli; mislim, naime, na naše
učenje da se u telu i u nedostatku pokretača i dalje nalazi izve­
sna sila koja ovo goni na kretanje isto kao d aje prvi pokretač i
dalje prisutan u njemu. Kretanje i dalje traje, iako više nema im­
pulsa pokretača, samo zbog toga što u telu ostaje izvesna sila, za­
hvaljujući kojoj se ono kreće na isti način kao i ranije. Tačno je,
međutim, da je ta sila strana i slučajna, i da vremenom slabi, ali
kod tela koja se kreću prirodnim kretanjem ona samo jača i zbog
toga se ova kreću brže...”
„Ako rodonačelnike ove teorije pitamo odakle dolazi i šta
je zapravo taj impuls, oni će na ovo drugo pitanje odgovoriti da
je on težnja i istinska snaga i to zapravo ona pokretačka. Na
çrvo pitanje odgovaraju da se ovaj kretanjem stvara iz oblika.
Čini se, međutim, da u proučavanju ovog pitanja zagovornici ta­
kvog mišljenja ponovo brkaju uzrok i posledicu. Mi u suštini
tražimo uzrok brzine kretanja, a oni kažu da je taj uzrok izvesna
sposobnost ili sklonost. Ako ih, s druge strane, pitaš odakle do­
lazi ta sklonost, oni će odgovoriti da dolazi od kretanja. Ono je
(kretanje, prev.), drugim recima, zamišljeno ili kao brzo ili jedno­
stavno kao kretanje; ako ga uzmemo kao simpliciter ono sâmo
je uzrok svoje brzine, a isto važi i za slučaj kada ga uzmemo kao
brzo. Još jednom se, dakle, ono što oni sami uzimaju za posledi­
cu postavlja kao uzrok”.

48
 „Među modernim naučnicima je Lodoviko Bukafiga oce-
nio da telo uzdrmava i na određeni način potiskuje čitavu sredi­
nu na isti način na koji to čini i sa prvim njenim delom. Ovaj (pr­
vi deo sredine, prev.), nakon toga, prenosi njegovo kretanje na
suseđne delove i oni, takođe uzdrmani, telo nose dalje. Kako oni
prethode telu, njegovo kretanje je lakše. Međutim, kako je pri
kraju kretanja impetus koji pokreće telo veći, tako i vazduh po­
staje prijemčiviji da to kretanje primi. Posledica toga je da kre­
tanje postaje sve brže”.
„Drugi ovome dodaju i potiskivanje vazduha, koji, prate­
ći stalno telo, ovo istiskuje, što čini da kretanje postane brže. Po­
tvrdu za ove tvrdnje možemo naći u brojnim odeljcima kod Ari­
stotela, kako u osmoj knjizi Fizike, tako i u četvrtom odeljku ra­
sprave De Coelo, u kojima se pominje ovo potiskivanje. Ipak,
kontekst u kome ga Aristotel pominje različit je od ovog tuma­
čenja. Jer on kaže da kretanje na kraju postaje brže zbog dodat­
ka gravitacije. Na ovo oni odgovaraju da to nije pravo Aristote­
lovo učenje, i da je ovako govorio samo za narod, te da otuda ne
prihvataju autoritet njegovih dêla po ovom pitanju. Uostalom, mi
ćemo se umesto njih baviti verodostojnošću ovih odeljaka. U me­
đuvremenu ćemo pokazati daje učenje koje oni zastupaju pogreš­
no. Jer, najpre, čini se da zapadaju u istu besmislicu kao i sv. To­
ma i Albert koji slučajni impetus smatraju uzrokom brzine, što
će reći da brkaju uzrok i posledicu. Oni zapravo od potiska va­
zduha prave uzrok brzine, iako taj potisak dolazi od samog tela.
Mogli bismo se, s druge strane, zapitati odakle telima snaga da po­
tiskuju vazduh i to takva snaga koja raste što je kretanje duže. Dru- .
gim recima, pošto veći potisak dolazi od veće brzine, uzrok ovog
fenomena nije potisak, kako oni tvrde, već brzina. U krajnjoj li­
niji, taj uzrok je zapravo težina, što oni odbacuju: jer što je telo
teže brže se kreće, i ako je pritisak na sredinu veći to je zbog te­
žine; ona će reagovati snažnije kada su u pitanju teška ili simpli-
citer laka tela, nego u slučaju onih koja su to (laka, prim, prev.)
na neki određen način. I zaista, ukoliko su težina ili brzina samo
slučajne osobine, zašto one vremenom ne slabe? Ovome treba
dodati i činjenicu da delovi sredine guraju druge delove kao što
i sami bivaju gurani, te d a je ovo dejstvo sve slabije što je uda­
ljenije telo koje se kreće. Prirodni pokretač, zapravo, progresiv­
no slabi osim ukoliko ne vodi predmet ka njegovom prirodnom
stanju, što svakako ne može da se kaže za ovu slučajnu osobinu”.

49
 Bonamiko dalje objašnjava zašto se slučaj vetra ne proti­
vi ovom tumačenju1: vetar je nešto veoma složeno i sastavljeno
od kretanja vazduha i isparavanja, a ovo kretanje je istinski uzrok
brzine vetra. Takođe, smatra on, uopšteno govoreći slučajni im­
petus ne može da bude uzrok ubrzanja, pošto je njegova posle-
dica, tako da treba pronaći onaj koji bi u telu postojao pre sva­
kog kretanja. „Zar Aristotel, štaviše, ne odbacuje tvrdnje onih ko­
ji pretpostavljaju da je potisak taj koji čini kretanje bržim, jer u
tom slučaju njegovim slabljenjem pri kraju brzina ni malo ne bi
bila povećana, i jer bi tada manje telo bilo lakše pokrenuto od
većeg. Čini se, dakle, daje težina uzrok brzine, jer ono što je te­
že pada brže. I ako Aristotel na više mesta potiskivanje pripisu­
je vazduhu, to je zato što njegova priroda služi kretanju tela. Ali
mi se ovde bavimo prirodnim kretanjem. Zaključiću, dakle, poku­
šavajući da podržim stanovište po kome kretanje pripada telu
per se, da oni kretanju pripisuju slučajni uzrok: oni zapravo žele
da pokažu da telo pokreće sredina. Drugim recima, ovo je varka,
a kretanje je slučajno. Isto tako, kada nastoje da se udalje od
Aristotela zapadaju u grešku”.

1 Ibid.: Obiicies hic ventos qui vires acquirunt eundo, et velociores

vehementioresque fiunt. An eius eventi caussa non habet locum in ellemento;
siquidem eius motionis quam vulgus ventum vocat, duae sunt partes, prima
quae vere ventus est, exhalatio videlicet, quae propter diversa principia motus
agitur in latus et quadmmodo praeter naturam. Altera est aër contiguus et mo-
vetur quidem aër ea velocitate qua cietur exhaltio et in principio vehementius;
eius signum quod apud nos die prima boreae sunt vehementiores: at vero propter
cintinuitatem aëris in progressu multae partes eius concitantur; itaque maior est
motus, neutiquam tamen velocior nisi forte in angustum contrahantur, cumque
contineri nequeant magno impetu erumpant, aut quod cum in angusto parva
materiae copia consistât, ab eadem vi vehementius agatur. Non igitur aër com-
motus agit velocius exhalationem, sed ab ea semper egitur. Ergo etiam et in om-
tu elementi non magis egent elementum, quam ab spso agatur. Quam ob rem
impetus in mobili praecedat oportet. Praeterea nonne reiicit Aristoteles illorum
dicta qui putant impulsum facere motum velociorem, quod in fine langeret, non
autem augeretur et quia facilius impelleretur mobile minus, quam maius? Vi-
detur etiam gravitas esse caussa velocitatis, quoniam id quod gravius est, fer-
tur velocius. Quod sicubi impulsum ilium in aere collacavit Arist. file est quo
natura ititur in motu proiectorum: at nos de motu naturali nunc agimus. Mitto
quod dum student defendere motum ilium in elemento per se inesse, caussam
faciunt quae moveat per accidens: volunt enim mobile a medio ferri: atqui haec
est vectio; ea vero est motus per accidens. Ita fit ut cum ab Aristotele discede-
re cupiunt, turpissime quoque labantur.

50
 Ovo divno Bonamikovo izlaganje pruža vrlo poučan pre­
gled teškoća i osporavanja koja je trpela aristotelovska fizika.
On, ipak, nije uvek u celini tačan1 , ni potpun12, kako u odnosu
na srednji vek tako i na moderno doba. Takođe, iako pominje Bu-
kafigu i citira Skaligera3, on ni reč nije rekao o Tartalji niti Kar­
danu ili Benedetiju. Ako bi zarad strogosti i mogli da kažemo da
Kardan (koji u svojim različitim delima usvaja dva suprotstavlje­
na stanovišta) kao ni Tartalja, nisu bogzna šta uradili za fiziku im-
petusa, to se nikako ne može tvrditi za Benedetija. Ovom posled-
njem ćemo morati da posvetimo nešto pažnje.

3. FIZIKA IMPETUSA: BENEDETI

Đan Batista Benedeti4 je bio odlučni zastupnik “pariške”

fizike. Kao i njegovi prethodnici, smatrao je daje Aristotelova te­
orija hica bezvredna. Tako kaže5: „Aristotel na kraju osme knji-

1 On takođe sv. Tomi Akvinskom, aristotelijancu u najstrožem smislu

(videti Comment, in quattuor libreos de Coelo, lib. Ш, lect. 7), pripisuje učenja
Alberta Saksonskog.
2 Srednjovekovne rasprave o prirodi kretanja i ubrzanja su mnogo broj­
nije i složenije nego sto je to Bonamiko pretpostavljao. Videti gore pomenuta
delà.
3 Odeljak koji govori o malom točku koji se okreće u kružnoj šupljini do­
slovno je preuzet iz J. C. Scaliger, Exotericanm exercitationum liber XV, De sub-
tilitate ad Hieronimum Cardanum, Lutetiae MDLVII, exercitation XXVIII, De
motu projectorum. Videti Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci, v. III, p. 200.
4 Đ. B. Benedeti je nešto poznatiji od svojih savremenika i prethodni­
ka, videti K. Lasswitz, Geschichte des Atomismus, vol. II, pp. 14 sq; G. Vaila-
ti, “La speculazione di Giovanni Benedetti sul moto de gravi”, in Rendiconti
d ell’accademia Reale delle scienze di Torino, 1897-1898, ponovo objavljeno
u Scritti, Leipzig-Firenze, 1911; E. Wohlwill, “Die Entdeckung des Beharrungsge-
setzes” in Zeitschrift fur Vôlkerpsychologie, etc., v, XV, p. 394 sq; G. Galilei
und sein Kampffur die Kopernikanische Lehre, v. I, p. I l l sq; P. Duhem, De
l 'accélération produite par une force constante, Congrès International d’Hi­
stoire des Sciences, III Session, Genève, 1906, p. 885 sq; Etudes sur L. de Vinci,
v. Ill, p. 214 sq.; G. Bordiga, “G. B. Benedetti” in Atti de R. Institute Veneto,
1925-1926. Ipak, iako poznatiji od njih, on nije dovoljno poznat. Zbog toga smo
odlučili da mu posvetimo nekoliko stranica.
5 J. B. Benedicti, Diversarum speculationium mathematicarum et phy-
sicarum liber, Taurini, 1585, p. 184: Aristoteles in fine 8. physicorum sentit
corups per vim motum et separatum a primo movente, moveri aut motum esse
per aliquod tempus ab aere, aut ab aqua, quae ipsum sequuntur. Quod fieri non

51
ge Fizike tvrdi da se telo koje je pokrenuto silom i odvojeno od
prvog pokretača, neko vreme kreće ili je pokretano vazduhom ili
vodom koji ga okružuju. Ovo je nemoguće, pošto vazduh, nasto­
jeći da ispuni prazninu i prodirući u mesta koja je napustilo telo
ne samo da to telo ne potiskuje, već ga pre zadržava. Zapravo,
(tokom takvog jednog kretanja) vazduh je nužno potisnut od stra­
ne tela i odvojen od svojih drugih delova, ali se tome i opire. S
druge strane, što je vazduh više sabijen na prednjoj strani, to je
više razređen na zadnjoj. Takođe, nasilno se razređujući, on ne
dozvoljava telu da napreduje istom brzinom kojom je pokrenu­
to, jer sve što deluje istovremeno slabi. Otuda, pošto je vazduh
pokrenut dejstvom tela, i to telo trpi određeno dejstvo vazduha,
ovaj ga zadržava. Jer njegovo razređivanje je nasilno, ne prirod­
no, pa mu se opire, privlačeći telo ka sebi, pošto priroda ne mo­
že da dopusti da između jednog i drugog tela (to jest između te­
la i vazduha) postoji praznina. Tako su oni uvek u dodiru, i pošto
telo ne može da se odvoji od vazduha, njegova brzina slabi”.
Otuda smanjenje brzine projektila ne možemo objasniti re­
akcijom sredine. Upravo suprotno, ta reakcija samo može da ga
spreči. Sto se samog kretanja tiče, bilo da je nasilno ili prirod­
no, ono se uvek objašnjava uz pomoć jedne njemu imanentne po­
kretačke sile*1. „Sva teška tela, bilo da se kreću prirodno ili na­

potest, quia imo aer, qui in locum deserum a corpore subintrat ad fugandum
vacuum, non solum hoc corpus non impellit, sed potius id cohibet a motu, quia
aer per vim a corpore duicitur retro, et divisus a parte anteriori a dicto corpore,
resistit similiiter et quantum dictus aer in dicta parte condesatur, tantum in po­
steriori rarefit, unde per vim sese rarefaciens non permittit, ut dictum corpus
cum ea celocitate fhgiat, cum qua aufligeret, quia omne agens in agendo pati-
tur. Quant ob rem cum aer a dicto corpore rapiatur, corpus quoque ipsum ab aere
rapitur. Huismodi autem rarefactio aeris naturalis non est, sed violenta; et hane
ob causant resistit, et ad se trahit, sed non sufferente natura, ut inter unum et ali-
ud ex dictis corporibus reperiatur vacuum; idcirco sunt haec semprer cintigua
et mobile corpus aerem deserere cum nequaet, eius velocitas impeditur. Hiusmo-
di igitur corporis separatim a primo movente velocitas oritur quadam naturali
impressione ex impetuositate recepta a dicto mobili, quae impressio et impetu-
ositas, in motibus rectis naturalibus continuo crescit, um perpetuo in se causant
moventem, id est propensionem eundi ad locum ei a natura assignatum habeat.
1 J. B. Benedetti, Ibid, p. 286: Epistola, Illustr. Joanni Capra Novarensi
Sabaudiae Duicis..., De revolutione rotae putealis et aliis problematibus. Om­
ne corpus grave, auti sui natura, aut vi motum, in se recipit impressionem et im-
petum motus, ita ut separatum a virtute movente per aliqoud temporis spatium
ех seipso moveatur; nam si secundum naturam motu cieatur, suant velocitatem

52
silno, primaju u sebe impetus, određeno utiskivanje kretanja ta­
kve vrste da, čak i odvojena od pokretačke sile, ona nastavljaju
jedno vreme da se kreću sama od sebe. Kada se telo kreće prirod­
nim kretanjem, njegova brzina će neprestano rasti; zapravo se im­
petus i impressio koji postoje u njemu neprestano ukrštaju, jer
je telo neprestano pod uticajem pokretačke sile. Odavde sledi i
da će kada, nakon što pokrenemo točak, odvojimo ruku od nje­
ga, on nastaviti da se okreće još neko vreme”.
Sta je taj impetus, ta pokretačka sila i uzrok postojanog kre­
tanja tela? Teško je reći. To je kvalitet, moć ili svojstvo koje se
utiskuje, ili bolje reći usađuje telu, činjenicom postojanja i nje­
govim jedinstvom sa pokretačem (koji ovo poseduje), činjeni­
com da ono učestvuje u kretanju. On je isto tako vrsta habitusa
koji telo stiče i to utoliko više što je ono duže izloženo dejstvu
pokretača. Ako je, tako, primera radi, kamen dalje bačen praćkom
nego rukom, to je zato što on kada je izbačen praćkom pravi
brojnije okrete, što izaziva snažnije dejstvo1... *
„Evo zašto je teško telo dalje bačeno praćkom nego rukom* 12:
kada ga pokrene praćka, ovo kretanje teškom telu utiskuje snaž­
niji impetus nego što to može ruka, i to na takav način da ono, ka-

semper augebit, cum in eo impetus et impressio semper augeantur, quia coniun-

ctam habet perpetuo virtutem moventem. Unde manu movendo rotam ab ea-
que; earn removendo, rota statim non quiescet, sed per aliquod temporis spati-
um circunverterur.
1 Ibid., str. 160.
2 J. B. Benedetti, ibid, De Mechanicis, cap. XVII, p. 160: Verartio cur
multo longius corpus aliquod grave imprellatur fonda, quam manu, inde oritur,
quod circumvolvendo fonda, quam manu, inde oritur, quod fieret manu, quod
corpus liberatum deinde cum foerit a fonda, natura duce, iter suum a puncto, a
quo prosillit, per lineam contiguam giro, quern postremo faciebat, suscipit. Du-
bitandumque non est, quin dicta fonda maior impetus motus dicto corpori im-
primi possit, cum ex multis circumactibus, maior semper impetus dicto corpo­
ri accedat. Manus autem eiusdem corporis motus, dum illud ipsum circumvol-
vitur (pace Aristotelis dixerim) centrum non
est, neque fonis est semidiameter. Immo ma­
nus quam maxime fieri potest in orbem cietur;
qui quidem motus in orbem, ut circumagatur
etiam ipsum corpus, cogit, quod quidem cor­
pus, naturali quadam inclinatione, exiguo quo-
dam impetu jam incepto vellet recta iter pera-
gere, ut in subscripta figura petet, in qua e si-
gnificat manum, â corpus, ab lineam rectam

53
da se odvoji od praćke, nastavlja da se kreće, vođeno svojom pri­
rodom, po putanji koja je određena rotacijom koju je telo pravi­
lo na poslednjem mestu u kome je bilo. I ne treba sumnjati da prać­
ka može te lu da utisne snažniji impetus, pošto tokom brojnih re­
volucija (okretanja kamena u letu, prim, prev.) telo zadobija sve
snažniji impetus. Kada je o ruci reč, ona čineći da se kamen
okreće nije centar njegovog kretanja (šta god o tome pričao Ari­
stotel), a struna nije poluprečnik. To znači da kružnost kretanja
o kome je govorio Aristotel ovde ništa ne menja. Uostalom kru­
žno kretanje utiskuje telu impetus koji ga goni da se kreće po
pravoj liniji. Ovaj impetus impressus, drugim recima, nepresta­
no opada i malo po malo pada pod uticaj gravitacije koja, meša-
jući se sa onim što je telu utisnuo pokretač, ne dozvoljava da linija
AB ostane dugo vremena prava; ona ubrzo postaje zakrivljena,
jer je telo pokrenuto pod uticajem dve sile, od kojih je jedna
njemu nasilno utisnuta, a druga prirodna. Ova tvrdnja se protivi
Tartaljinom mišljenju, kojim se tvrdi da nijedno telo ne može
istovremeno da bude u prirodnom i nasilnom kretanju”.
Benedetijevo objašnjenje se, iskreno govoreći, čini prilič­
no nejasnim. To, opet, ne bi trebalo da nas previše čudi, jer je i
sam pojam impetusa, zapravo, nejasan.
On je, na kraju krajeva, samo „naučni” prevod jednog shva-
tanja koje počiva na svakodnevnom iskustvu i zasnovano je na
zdravom razumu.
Sta je, zapravo, drugo impetus, forza, virtus motiva, ako
nije, ako tako možemo da kažemo, zgušnjavanje napora snage i
poleta? On se, takođe, vrlo dobro slaže sa „činjenicama” - bile
one istinite ili ne - iz temelja srednjovekovne dinamike, i naro-

tangentem girum aaaa quando corpus liberum remanet. Verum quidem est, i-
mpressum ilium impetum, continuo paulatim decrescere unde statim inclinatio
gravitatis eiusdem corporis sugingreditur, quae sese m iscens cum impressione
facta per vim, non permittit ut linea ab longo tempore recta permaneat, sed ci-
to fiat curva, cum dictum corpus a duabus virtutibus moveatur quarum una est,
violentia impressa, et alia natura, contra opinionem Tartalea qui negat corpus
aliquod motibus violenta et naturali simul et semel moveri posse. Neque est
silentio praetereundus hac in re quidam notatu dignus effectus qui eiusmodi e­
st quod quanto magis crescit impetus in coipore a causatus ab agumento velo-
citatis giri ipsius e tanto magis oportet, ut sentitat se trahi manus a dicto corpore
a, mediante time, quia quanto maior impetus motus ipsi a est impressus, tanto
magis dictum corpus a, ad rectum iter pergendum inclinatur, unde ut recta i-
ncedat tanto maiore quoque vi trahit.

54
čito sa činjenicom početnog ubrzanja tela. I sama ova poslednja
govori ponešto o njemu: zar nije potrebno vreme da se impetus
dočepa tela. Svako, uostalom, zna da je za prevazilaženje pre­
preke potrebno „zadobijanje elana”. Da se kada gurnemo ili po­
vučemo kočiju ona polako pokreće i progresivno povećava brzi­
nu: i ona zadobija elan. I svi znaju - čak i deca koja se igraju lop­
tom - da je za postizanje gola potrebno da loptu postavimo na
određenu udaljenost od njega - ne previše blizu - da bi se ovoj
dozvolilo da zadobije polet1.
Impetus, utiskivanje, kvalitet ili pokretačka snaga, sve to
se sa pokretača prenosi na telo i ušavši u njega ili usadivši se ta­
mo i pokrenuvši ga, na ovo utiče. Istovremeno, ono se suprosta-
vlja svim ostalim silama (isto tako i različiti impetusi ometaju
jedan drugog i teško mogu zajedno da postoje u istom telu) pa i
onim prirodnim. Tako nasilni impetus, kako to objašnjava Bene-
deti u jednom svom zanimljivom radu, čini da telo u kome se na­
lazi postane lakše12. „Iz naklonjenosti okruglih delova tela kre­

1 Renesansni balističari i artiljerci su, polazeći od ove ideje, zaključili

da dva kretanja ne mogu pripadati istom telu bez da se u njemu sukobljavaju, i
da se topovsko đule (kao i svako drugo telo) najpre kreće po pravoj liniji, da
bi, kada tokom kretanja pokretačka sila oslabi, ono počelo da pada vertikalno
na Zemlju, pa, tako, ova dva pravolinijska kretanja ujedinjena daju putanju koja
predstavlja deo kruga. Tartalja, koji se bavio balistikom i čak je objavio tabli­
cu penjanja topovskog hica, zastupa u svojoj knjizi Nuova Scienza (1537) tra­
dicionalno stanovište, u isto vreme na drugoj strani proklamujući daje putanja
sempre curva (uvek kriva, prim. prev.). Zapravo je Galilej, a ne Tartalja ili Be-
nedeti kako se često tvrdi, prvi jasno shvatio da se putanja hica zakrivljuje od­
mah u početku.
2 J. B. Benedetti, ibid, p. 285: D e motu molae et trochi, de ampullis
aquae, de claritate aeris et Lunae noctu fulgentis, de aetemitate temporiset in
frnito spacio extra coelum, coelique figura. Illustr. loanni Paulo Capra Nova-
rensi Sabaudiae Ducis Hospicii Magistra... Querisa me litteris tuis, an motus
circularis alicuius molae molendinarie, si super aliquod punctum quasi mathe-
maticum, quiesceret, posset esse perpetuus, cum aliquando esset mota, suppo-
nendo etiam eandem esse perfecte rotundam et levigatam. Respondeo huius-
modi motum nullo modo fiiturum perpetuum, nec etiam multum duraturum,
quia praeterquam quod ab aere qui ei circumcirca aliquam resistentiam facit
stringitur, est etiam resistentia partium illius corporis moti, quae cum motae
sunt, natura, impetum habent efficiendi iter directum, unde cum simul iunctae
sint, et earum una continuata cum alia, dum circulariter moventur patiuntur vi-
olentiam, et in hiusmodi motu per vim unitae manent, quia quanto magis mo­
ventur, tango magis in iis crescit naturalis inclinatio recta eundi, unde tanto ma­
gis contrae suam et naturam colvuntur, ita ut secundum naturam quiescant, quia
cam eis proprium fit, quando sunt motae, eundi recta, quanto ciolentius volvun-

55
tanju sledi da će čigra, koja se vrti oko svoje ose velikom silinom,
ostati nakon nekog vremena skoro tačno na svom mestu, a da se
ne naginje više na jednu ili drugu stranu u odnosu na centar sve­
ta, jer kod takvog kretanja svaki od njenih delova ne teži jedino
i samo ka centru sveta, već još i više (teži da se kreće) po liniji koja
je vertikalna na taj pravac, tako da to telo mora nužno da ostane
uspravno. A kada kažem da se njeni delovi ne naginju potpuno
ka centru sveta, to činim zato što, uprkos svemu, oni nikada ni­
su potpuno lišeni takvog naginjanja, zahvaljujući kome i samo
telo teži toj tački. Istina je, međutim, da što se telo brže kreće, to

tur, ita ut secundum naturam quescant, quia cam eis proprium fit, quando sunt
motae, eundi recta, quanto ciolentius volvuntur, tanto magis una resistit alteri,
et quasi retro revocat earn, quam antea reperitur habere.
Ab eiusmodi inclinatione rectitudinis motus partium alicuius corporis
rotundi fit, ut per aliquod temporis spacium, trochus cum magna violentia seip-
sum cirumagens, omnio rectus quiescat super illam cuspidem ferri quam habet,
non inclinans se versus mundi centrum, magis ad unam partem, quam ad aliam,
cum quaelibet suarum partium in huiusmodi motu non inclinet omnio versus
mundi centrum, sed multo magis per transversum ad angulos rectos cum linea
directinis, aut verticali, aut orizontis axe, ita ut necessario huiusmodi corpus
rectum stare debeat. Et quod dico ipsas partes non omnio incilare versus mun­
di centrum, id ea ratione dico, quia non absolute sunt unquam privatae huius­
modi inclinatione, quae efficit ut ipsum corpus eo puncto nitatur. Verum ta-
men est, quod quanto magis est velox, tanto minus premit ipsum punctum, imo
ipsum corpus tanto magis leve remanet. Id quod aperte patet sumendo exem-
plum pilae alicuius arcus, aut alicuius alterius instrumenti, seu machinae mis-
sillis, quae pillae alicuius arcus, aut alicuius alterius instrumenti, seu machinae
missilis, quae pila quanto est velocior, in motu violento, tanto maiorem propen-
sionem habet rectius eundi, unde versus mundi centrum tanto minus inclinât,
et hane ob causam levior redditur. Sed si clarius hanc veritatem videre cupis,
cogita illud corpus, trochum scilicet, dum velocissime circumducitur secari,
seu dividi in multas partes, unde vedebis illas omnes, non illico versus mundi
centrum decendere sed recta orizontaliter ut ita dicam, moveri. Id quod a ne-
mine adhuc (quod sciam) in trocho est observatum. Ad huiusmodi motu tro-
chi, aut huius generis corporis, clare perspicitur, quam errent peripatetici circa
motum violentum alicuius corporis, qui existimant aerem qui subintrat ad oc-
cupandum locum a corpore relictum, ipsum corpus impellere, cum ab hoc, ma­
gis effectus contrarius nascatur.
Illud, nihil, Aristotelis extra caelum nullomodo nobis inservit pro eius-
dem Coeli spherica rotunditate, cum cuisque alterius ex infinitis figuris Coelum
ipsum esse possit secundum suam superficiem convexam. Nam Coelum ea ra­
tione sphericum non est, quod magis sit capax, quia ei innumerabiles alias fi­
guras adeo magnas poterat concedere causa divina: sed sphaericum est effec-
tum, ne partem aliquam haberet sui termini superfluam, quia nullum corpus a
breviori termino quam a spherico terminari potest.

56
je ova težnja slabija, to jest, drugim recima, telo o kome govori­
mo postaje utoliko lakše. Dobar dokaz za ovo je strela, ili bilo
koja druga mašina koja što je brža to više teži da ide ravno, što
će reći da se utoliko manje naginje ka centru sveta, ili drukčije
rečeno, utoliko postaje lakša. Ako bi ovu istinu hteo da vidiš ja­
snije, zamisli da je to telo, na primer čigra, za vreme svog silo­
vitog kretanja, podeljeno na veliki broj delova. Videćeš da ti de-
lovi neće odmah krenuti da padaju ka središtu sveta, već će se i
dalje kretati, da tako kažemo, ka horizontu. Ovo (koliko ja znam)
još nikada nije primećeno kada je reč o čigri. Ovaj i primer dru­
gih tela sličnih ovome, jasno pokazuje koliko su peripatetičari bili
u krivu po pitanju nasilnog kretanja, za koje su mislili da je iza­
zvano reakcijom vazduha...dok sredina, zapravo, igra potpuno
drugačiju ulogu”.
Sredina u aristotelovskoj fizici igra dvostruku ulogu: ona
je u isto vreme otpor i pokretač. Fizika impetusa poriče pokretač­
ko delovanje sredine. Benedeti dodaje da je čak i njeno zauzda-
vajuće delovanje kod Aristotela pogrešno shvaćeno i, iznad sve­
ga, pogrešno vrednovano. Problem je u tome što je Aristotel po­
grešno, ili tačnije rečeno potpuno pogrešno, shvatao ulogu ma­
tematike u fizičkoj nauci. Takođe, na skoro svakom mestu je sti­
zao do grešaka. Drugim recima, jedino se polazeći od „neupit­
nih temelja” filozofije matematike - što će reći polazeći od Ar-
himeda - Aristotelova fizika može zameniti boljom.
Benedeti je, isto tako, potpuno svestan važnosti svog po­
duhvata. Njegovo je držanje, možemo čak reći, herojsko1: „Ari­

1 J. B. Benedetti, ibid, p. 168 sq: Disputatione de quibusdam placitis

Aristotelis: Tanta est certe Aristotelis amplitudio atque authoritas, ut difficilli-
mum ac periculosum sit quidpiam scrivere contra quam ipse docuerit, et mihi
praesertim cui semper visa est viri illius sapientia admirabilis. Veruntamen stu­
dio veritatis impulsus, cuius ipse amore in seipsum si viveret excitaretur, in
medium quedam proferre non dubitavi, in quibus me inconcussa mathemati-
cae philosophiae basis, cui semper insisto ab eo dessentire coegit. Cap II: Quae-
dam supponenda ut censtet cur circa veloci tatem motuum naturalium localium
ab Aristotelis placitis recedamus.
Cum susceperimus provinciam probandi quod Aristoteles circa motus
locales naturales deceptus füerit, sunt quaedam primo verissima et objecta in-
tellectus per se cognita praesupponenda, ac primum quaelibet duo corpora, gravi
atu levia, area aequali similique figura sed ex materia diversa constantia, eodem-
que modo situm habentia, eandem proportinem celocitatis inter suos motus lo­
cales naturales, ut inter suam et pondéra aut levitates uno in eodemque medio,

57
 stotelov autoritet i veličina su, svakako, toliko veliki da je veo­
ma teško i opasno napisati nešto protiv onoga što on uči, a naro­
čito to važi za mene, kome se mudrost tog čoveka oduvek činila
zadivljujućom. Ipak, gonjen brigom za istinom, čijom bi ljuba­
vlju zasigurno i on, daje živ, bio obuzet... ne oklevam da kažem,
zbog opšteg dobra, u čemu me neoborivi temelji filozofije mate­
matike gone da se od njega odvojim”.
„Pošto smo se prihvatili dužnosti da dokažemo da je Ari­
stotel bio u krivu kada su u pitanju lokalna prirodna kretanja, po-
čećemo sa iznošenjem nekih veoma jasnih stvari, koje um sam
po sebi poznaje: na prvom mestu recimo da će se dva te la, laka
ili teška, iste zapremine i sličnog oblika, ali sačinjena od različi­
tog materijala, istovetno postavljena, kod svog lokalnog prirod­
nog kretanja u istoj sredini, kretati u skladu sa odnosom svojih

servatura. Quod quidem natura sua notissimum est si considerabimus non ali-
und maiorem tarditatem, atu velocitatem gigni, wuam a. 4 causis (dummodo
medium uniforme sit et quietum) idest a maiori aut minori pondéré aut levita­
te; a diversa figura, a situ eiusdem figurae diversae respectu lineae directinis,
quae recta inter mundi centrum et circunferentiam extenditur; et ab inaequali
magnitudine. Unde patebit, quod firuram non variando, nec in qualitate nec in
quantitate, neque eiusdem figurae situm, motum fore proportionatum virutti
moventi, quae erit pondusaut levitas. Quod autem de qualitate, de quantitate et
situ eiusdem figurae dico, respectu resistentiae ipsius medii dico: Quid dissi­
militude aut inequalitatis figurarum , aut sits diversus non parum alterat dicto-
rum corporum motus, cum digura parva facilius dividat continuitatem medii,
quam magna; ut etiam celerius idem facit acuta, quam obtusa; et ilia quae cum
angulo, qui antecedat movebitur velocius quam ilia qua secus. Quotiescunque
igitur duo corpora unam eandemque resistentiam ipsorum superficiebus, aut
habebunt aut recipient, eodem motus inter seiposs eorum plane modo propor-
tionati consurgent quo erunt ipsorum virtutes moventes; et e converso, quotie­
scunque duo čopora unam eandemque gravitatem aut levitatem et diverses re-
sistentias habebunt, eorum motus interseiposs eandem proportionem sortientur,
quam habebunt eorum reseistentiae converso modo; quae quidem resistentiae
inter seipsas eandem proportinem quam ipsarum superficies habebunt, aut in
qualitate sola figurae, aut in quantitate sola, aut in situ, aut in aliquibus ex dic-
tis rebus, eo tamen modo qui superius positus fuit, ut scilicet corpus illud quod
alteri comparatum, aequalis erat ponderis, aut levitatis sed minoris resistentiae,
existet velocius altero, in eadem proportione cuius superficies resistentiam su-
scipit minorem ea quae alterius est corporis, ratione facilioris divisionis conti-
nuitatis aeris, aut aquae. Ut exempli gratia, si proportio superficiei corporis ma-
ioris, velocitati corporis minoris, esse subsesquietertia, unde velocitas minoris
corporis mairo esset velocitate corporis maioris quemadmodum quaternarius
numerus ternario maior existit.

58
težina. Ovo je potpuno očigledno samo po sebi, čim uzmemo u
obzir da najveća brzina ili tromost (ukoliko je sredina uniform­
na i u stanju mirovanja) ne zavise ni od čega drugog do od ova
četiri uzroka: a) od veće ili manje težine ili lakoće tela; b) od obli­
ka; c) od usmerenosti ovog oblika u odnosu na liniju pružanja
putanje, uspravno, između središta sveta i kružnice; i na kraju d)
od različite veličine (tela). Odatle je jasno da, ukoliko ne prome-
nimo ni oblik (kako u kvalitetu tako i u kvantitetu) ni njegovu
usmerenost, kretanje postaje proporcionalno pokretačkoj sili, a
to je težina ili lakoća. A kada pominjem kvalitet, kvantitet i us­
merenost istog oblika, onda mislim na otpor jedne i iste sredine.
Jer bi nesličnost ili različitost oblika, ili položaja, nezanemarlji-
vo uticali na kretanje telâ o kojim govorimo, pošto manje telo
lakše prodire kroz kontinuitet sredine nego veće, kao što oštro
to čini brže nego tupo. Isto tako će i telo koje se kreće sa vrhom
napred to činiti brže nego ono koje to ne radi. Svaki put, dakle,
kada dva tela imaju posla sa istim otporom, brzina njihovog kre­
tanja zavisiće od pokretačke snage. Isto tako će, sa druge strane,
svaki put kada dva tela imaju jednaku težinu ili lakoću, i različi­
te otpore kretanju, njihovo kretanje biti obrnuto proporcionalno
tom otporu.. .i ako telo koje poredimo sa nekim drugim ima istu
težinu ili lakoću kao ono, ali nešto manji otpor, ono će biti brže
od njega u istom odnosu u kom površina tela proizvodi manji ot­
por od površine onog drugog. Ako je, tako, primera radi, odnos
površine većeg i manjeg tela 4:3, brzina manjeg tela će biti veća
od većeg onoliko koliko je broj četiri veći od broja tri”.
Jedan aristotelijanac bi mogao, zapravo morao, sve ovo da
prizna. Ali, dodaje Benedeti, postoji tu još jedna stvar koju treba
istaći, naime1 „da je kretanje teškog tela kroz različite sredine

1 Ibid, p. 169: Aliud quoque supponendum est, velocitatem scilicet mo­

tus naturalis alicuius corporis gravis, in deversis mediis, proportionatam esse
ponderi ejusdem corporis in iisdem midiis; ut exempli gratia, si pondus totale
alicuius corporis gravis significatum erit ab. a. i. quo corpore posito in aliquo
medio minus denso, quam ipsum sit (quia in medio se densiori si poneratur, non
grave esset, sed leve, quemadmodum Archimedes ostendit), illud medium sub-
trahat partem ei unde pars ae eiusdem ponderis libera maneat; et, posito dein-
de eodem corpore in aliquo alio medio densiore, minus tamen denso quam ip­
sum sit corpus, hoc medium sabtrahat partem , u. i dicti ponderis, unde pars a.
u eiusdem ponderis remanebit. Dico proportionem velocitatis eiusdem corpo-

59
 srazmerno sa težinom toga tela u tim sredinama. Tako ćemo, pri­
mera radi, pretpostaviti d aje ukupna težina jednog tela predsta­
vljena sa ai, i daje to telo postavljeno u neku sredinu koja je reda
od njega samog (jer daje postavljeno u sredinu koja je gušća od
njega ono ne bi bilo teško nego lako, kako je to pokazao Arhi-
med), ta sredina bi mu oduzela deo ei tako da bi samo deo težine
ae zapravo u ovoj delovao. Ako bi, pak, telo bilo postavljeno u
neku drugu sredinu koja bi bila još gušća ali i dalje manje gusta
od samog tela, ona bi težini tela oduzela ui, a slobodnog ostavila
deo au".
„Ја tvrdim da će odnos brzina istog tela u dve sredine ra­
zličite gustine biti jednak odnosu ae i au, što je razumnije nego
da kažem da će on biti jednak odnosu ui i ei, pošto su brzine pro­
porcionalne pokretačkim silama (sve dok je oblik isti u kvalite­
tu, kvantitetu i usmerenosti). Ovo što sada pišemo je očigledno
ako uzmemo u obzir ono što smo rekli ranije, jer reći da je od­
nos brzina dva različita tela koja su sli- a u e '
čna po obliku, veličini, itd., srazmeran '-----------------1— 1------ <
odnosu njihovih težina, zapravo je isto što i reći da su brzine je­
dnog istog tela u različitim sredinama srazmerne težinama tog
tela u njima”.
Benedeti je, bez sumnje, s njegove tačke gledišta potpuno
u pravu. Ako su brzine srazmerne pokretačkim silama i ako je
deo pokretačke sile (težine) neutralizovan delovanjem sredine,
računa se samo onaj preostajući njen deo, a u sve gušćim sredina­
ma će brzina teškog tela opadati sledeći aritmetičku progresiju,
a ne geometrijsku, kako je to tvrdio Aristotel. Ipak, Benedetije-
vo rezonovanje, zasnovano na Arhimedovoj hidrostatici, ne po­
lazi iz iste tačke kao Aristotelovo: za Aristotela je težina tela jed­
na od njegovih konstantnih i apsolutnih osobina, a nikako relativ­

ne per medium minus densum, ad velocitatem eiusdem per medium magis den-
sum futuram ut a. e. ad a. u, ut est etiam rationi consonum magis quam si dica-
mus huiusmodi velocitates esse ut ui ad ei cum velocitates a cirtubius moven-
tibus solum (cum figura una, eademque in qualitate, quantitate situque erit)
proportionentur. Quae nunc diximus, plane similia sunt iis, quae supra scripsi-
mus, quia idem est dicere proportionem velocitatum duorum corporum hetero-
geneorum, sed similium figura, et magnitudine aequalim, in uno solo medio,
aequalem esse proportioni ponderum ipsorum, ut si dicamus proportionem ve­
locitatum unius solum corporis per diversa media eandem esse cum ea qua est
ponderum dicti coporis in iisdem mediis.

60
na kao što je to kod Benedetija i „starih” 1. Zbog toga ono kod
Aristotela u različitim sredinama koje mu se opiru deluje, u iz-
vesnom smislu, kao celovito12. Aristotelova fizika, takođe, sma­
tra Benedeti, pokazuje da ovaj „nije poznavao uzrok ni težine ni
lakoće tela, koji treba tražiti u gustini teškog ili lakog tela, kao i
u manjoj ili većoj gustini sredine”3. Gustina ili stepen retkosti,
eto apsolutnih osobina tela. Težina je samo njen rezultat. I Be­
nedeti, da bi nas spasio od upadanja u grešku u koju je lako upa­
sti, upozorava4 „da odnosi težine istog tela u različitim sredina­
ma ne slede odnose njihovih gustina. Odavde, nužno, proizlaze
nejednake proporcije brzine, i to naročito važi za brzine teških
ili lakih tela istog oblika ili sastava, ali različite veličine, koje
kod prirodnih kretanja tela u istoj sredini imaju potpuno drukčiji
odnos od onog koji je pretpostavljao Aristotel”. Između ostalog
„manje telo iste težine će se kretati brže”, jer će otpor sredine biti
manji5...
Zapravo, Aristotel, prema Benedetiju, nikada nije razumeo
ništa o kretanju. To važi kako za prirodno kretanje, jer on nije vi­
deo čak ni da „pravolinijsko prirodno kretanje tela prema gore i
dole nije na prvom mestu i per se prirodno”6, tako i za nasilno,
pošto nije uvideo ni da je pravolinijsko kretanje, tamo-ovamo,
stalno i da teče neprekidno7, niti da kretanje po pravoj liniji mo­

1 Videti gore.
2 Zbog toga je brzina koju dobijamo koeficijent težine i otpora.
3 J. B. Benedetti, ibid, cap. XXVI, p. 185: Manifeste indicat (Aristo-
teles) se causam nee gravitatis, nee levitatis corporum naturalium nosce, quae
est densitas aut raritas corporis gravis, aut levis, maior densitate aut raritate me-
dii permeabilis, in quo reperitur.
4 J. B. Benedetti, ibid, p. 172: Disputationes, de quibusdam placitis
Aristotelis, c. VI: Quod proportiones ponderum eiusdem corporis in diversis
mediis proportines eourum mediorum densitatum non servant. Unde necessa-
rio inaequales proportines velocitatum producuntur, cap. VII. Corpora gravia
aut levia eiusdem gigurae et materiae sed inaequalis magnitudinis, in suis mo-
tibus naturalibus velocitatis, in eodem medio proportinem longe diversam ser-
vatura esse quam Aristoteli visum fuerit. Treba istaći da će proporcija biti arit­
metička, a ne geometrijska.
5 Ibid., c. VIII, videti c. XVIII.
6 lb., cap. XXV, p.184. Motus rectus corporum naturalium sursum aut
deorsum non est naturalis primo et per se.
7 Ibid., cap. XXIII, p. 183. Motum rectum esse continuum vel dissen
tiente Aristotele. Dovoljno je da razmotrimo pravolinijsko kretanje koje se

61
 že biti beskonačno u vremenu, iako konačno u prostoru: za to je
dovoljno da progresivno usporava1.
Prva Aristotelova greška je, kao što vidimo, bila u tome
što je zanemarivao ili čak iz fizike isključivao neosporive teme­
lje filozofije matematike.
Ali ovim još nismo završili sa navođenjem Aristotelovih
materijalnih grešaka2. Upravo dolazimo do one najveće: nega- -
čije praznine. Benedeti, zapravo, bez ustezanja kaže da Aristo­
telov dokaz o njenom nepostojanju ne vredi ništa.
Nemogućnost postojanja praznine je, kao što znamo, Ari­
stotel dokazivao ukazujući na jedan apsurd: u praznini ne bi bilo
nikakvog otpora pa bi se kretanje odvijalo beskonačnom brzinom3.
Benedeti kaže daje to potpuno netačno. Ako uzmemo u obzir daje
brzina srazmerna relativnoj težini tela, tj. njegovoj apsolutnoj te­
žini umanjenoj za —ne podeljenoj sa —otpor sredine, jasno sledi
da brzina ne raste beskonačno te da, ukoliko nestane otpora, ona
neće biti beskonačna4. „Da bismo ovo lakše pokazali, zamisli-

stvara rotacijom kruga: odlazak i dolazak u tačku d klizeći po pravoj A ne po-

drazumeva zaustavljanje.

' lb., c. XXIX, p. 286. Dari continuum infinitum motum super rectam
atque finitam lineam. Dovoljno je predstaviti kretanje tačke preseka i po pra­
voj xr kada se prava ao okreće oko tačke a. Dok tačka o klizi prema t, tačka i
nikada neće doći do r.
b r . g

2 lb., cap. XXXVI, p. 195: Minus sufficienter explosam fiiisse ab Ari-

stotele opinionem cerenditum plures mundos existera
3 Videti supra, str. 17.
J. B. Benedetti, ibid., cap. XIX, p. 179: Quam sit inanis ab Aristote-
le suscepta demonstratio quod vacuum non detur...Ut igitur idem facilius ostenda-
mus, comprehendamus imagionatione infinita media corporea, quorum unum
altero rarius sit, in qua placuerit nobis ex proportionibus, incipiendo ab uno, imagi-
nemur etiam corpus Q. Densius primo medio, cuius corporis totalis gravitas sit
a. b. et positum in ipso medio...Sledi da brzina teških tela u praznom prostoru
neće biti beskonačna već konačna.

62
mo beskonačan broj sredina među kojima je jedna reda od dru­
ge onoliko koliko mi to želimo u određenim jedinicama, i zami­
slimo telo Q koje je gušće od prve sredine”. Brzina tog tela u pr­
voj sredini će, izvesno, biti konačna. Ako isto telo stavimo u ne­
ku drugu sredinu, brzina će se povećavati, ali nikada neće moći
da bude veća od određene granice. Tako je i kretanje u praznini
potpuno moguće.
Ali koja je to granica, to jest kolika je to brzina? Aristotel
je pretpostavljao da bi, ako bi kretanje u praznini bilo moguće,
odnos brzina tela u njoj bio isti kao i odnos u nepraznini. Još je­
dna greška. Pretpostavka1 „potpuno pogrešna. Jer je otpor u sre­
dini koja nije prazna srazmeran težini tela, pa razlika ova dva od­
ređuje srazmeru brzine, i ona bi bila jednaka nuli ukoliko bi sra-
zmere ova dva bile istovetne. Zbog ovoga će one u praznini imati
drukčije srazmere brzina nego u ispunjenom prostoru. Drugim
recima, brzine različitih tela (to jest tela sastavljenih od različite
materije) biće proporcionalne njihovim specifičnim apsolutnim
težinama, ili njihovim gustinama. Kada se radi o telima sastavlje­
nim od iste materije, ona će, u praznini, imati iste prirodne brzi­
ne12; to se može objasniti sledećim razlozima3: uzmimo dva ho­
mogena tela o i g i neka g bude upola manje od o. Zamislimo još

1 Ibid, cap. IX, p. 174: An recte disseruierit de proportionibus motu-

um in vacuo. Cum vero Aristoteles circa finem cap. 8 lib 4 phusicorum subiu-
ngit quod eadem proportione dicta corpora moventur in vacuo, ut in pleno, id
pace eius dictum sit plane erroneum est. Quia in pleno dictis corporibus sub-
trahitur proportio resistentiarum extrinescarum a protentiarum proportio, pon-
derum proportioni aequalis esset, et hane ob causant diversam velocitatum pro-
portionem in vacuo haberent ab ea, quae est in pleno.
2 Od iste materije-, tela sastavljena od različitih materija padaju različi­
tim brzinama.
3 J. B. Benedetti, ibid., Disputationes, cap. X, p. 174: Quod in vacuo
corpora eiusdem materiae aequali velocitate moverentur. Quod supradicta cor­
pora in vacuo naturaliter pari celocitate moverentur hac ratione assero.
Sint enim duo corpora o et g omogenea et g sit dimidia pars ipsius o.
Sint alia quoque duo corpora a et e omogena primiš, quorum quoibet aequale
sit ipsi g et imaginatione comprehendamus ambo posita in extremitatibus ali-
cuius lineae, cuius medium sit. / clarum erit tantum pondus habiturum, punc­
tum i quantum centrum ipsius o quod i virtute corporis a et e in vacuo eadem
velocitate moveretur, qua centrum ipsius o: cum autem diciuncta essent dicta
corpora a et e dicta linea , non ideo aliquo modo suam velocitatem mutarent,
quorum quodlibet esset quoque tarn velox quant est g: igitur g tarn velox esset
qaum o.

63
 dva tela homogena ovima dvoma a i e, i neka ona budu jednake
veličine kao g. Neka su ova dva postavljena na krajevima duži
čija je sredina u tački i. Jasno je da će tačka i imati istu težinu
kao i središte o. Takođe, tačka i će se, kao i tela a i e u praznini
kretati istom brzinom kao središte tela o. Međutim, pomenuta tela
a i e, odvojena od pomenute
duži, neće zbog toga promeni- O o-------i----- _0 o
ti svoju brzinu i svako od njih 0 e 9
će se kretati istom brzinom kao i g. Sledi da će se g kretati istom
brzinom kao i o.
Kretanje u praznini1, simultani pad homogenih teških te­
la: već smo se prilično udaljili od Aristetelove fizike. Ali neo­
sporivi temelji filozofije matematike, ili stalno prisutna predsta­
va Arhimedove nauke u Benedetijevom duhu, ne dozvoljavaju
ovome da se na tome zaustavi*23. Aristotelova greška nije bila sa­
mo u tome što nije dozvoljavao mogućnost postojanja praznine
u svetu, već i u tome što je sebi stvorio pogrešnu sliku sveta, ko­
joj je kasnije prilagodio fiziku. U osnovi teorije „prirodnog me-
sta” se nalazi njegova pogrešna finitistička kosmologija - Bene-
deti je kopernikanac . Zapravo4 ,,ne postoji telo, bilo d aje ono
u svetu ili van njega (to je prema Aristotelu nevažno), koje ne­
ma svoje mesto”. Mesta van ovog sveta? Zašto da ne? Da li pre­
tpostavka da se izvan Sunca nalazi neko beskonačno telo nosi sa
sobom bilo kakve neprijatnosti5? Aristotel je, bez sumnje, negira,
ali razlozi zbog kojih on to čini nikako nisu očigledni.

Videti ibid., cap. XXXVII, p. 196: An rect eloguutus sit Philosophais

de extensione luminis per vacuum. Razume se da Benedeti smatra da praznina
ni na koji način ne sprečava širenje svetlosti.
Videti ibid., cap. XXXIX, p. 197: Examinatur quam valida sit ratio
Aristotelis de inalterabilitate Coeli. Similiter de terra ddici posset quando ipsa
ita eminus prospiceretur.
3 Videti dole.
4 J. B. Benedetti, Ibid, Disputationes, cap. XX, p. 181: Hoc modo nul­
lum est corpus, quod in mundo aut extra mundum (dicat autem Aristoteles quid-
quid voulerit) locum suum non habeat. Drugim rečima prostor nije površina koja
sve obavija, on je interval. Isto tvrdi i Bruno.
Ibid., cap. XXI, p. 181: Utrum bene Aristoteles senserit de infinito:
Nullum inconveniens sequeretur, quod extra coelum reperiri possit corpus ali-
quod infinitum, quam vis id ipse, nulla evidenti ratione inductus pemeget. Sensit
quoque, absque eo, quod aliquam rationem proponat...infmitas partes alicuius
continui esse solum in potentia, non item in actu, hoc non est illico conceđen-

64
 „On, zapravo, bez dokaza ili razloga tvrdi da beskonačni
delovi kontinuuma nisu to in actu već samo potencijalno. Ovo
mu ne možemo dopustiti, jer ukoliko čitav kontinuum postoji u
stvarnosti i in actu, to mora važiti i za sve njegove delove, jer
glupo je verovati da su realne stvari sastavljene od onih koje po­
stoje samo potencijalno. Takođe, ne smemo tvrditi d aje konti­
nuitet ovih delova zaslužan za to što su oni samo potencijalni i
lišeni svake aktuelnosti. Zamislimo na primer duž au i podelimo
je na dva delà tačkom e. Nema nikakve sumnje daje, pre delje-
nja, polovina ae (iako je ona povezana sa polovinom eu), isto to­
liko in actu koliko i čitava duž au, iako je izdvojena iz ove dru­
ge. I isto to tvrdim i za polovinu ae, to jest za četvrtinu duži au,
i za četvrtinu i osminu i njen hiljaditi i bilo koji drugi deo”. Isto
tako je i beskonačni umnožak jednako stvaran kao i konačni. Bes­
konačnost se u prirodi nalazi kao stvarna, a ne samo kao poten­
cijalna i stvarna beskonačnost se može isto tako dobro razumeti
kao i potencijalna1.

4. GALILEJ

Pređimo sada na Galileja.

U svojim traktatima i studijama o kretanju koje je sačinio
u Pizi2 - i koje su kao što znamo ostale nedovršene - Galilej na­
stoji da, na potpun i skladan način, izloži dinamiku pokretačke
sile - sile impetusa - o kojoj smo naširoko govorili, te da, u isto
vreme, do kraja dovede matematizaciju, ili arhimedizaciju fizike,
čiji smo začetak videli u delu Đ. B. Benedetija. Kod njega ćemo

dum quia si omne totum continuum et re ipsa existens, in actu est, omnis quo-
que eius pars erit in actu, quia stultum esset credere, ea quae actu aunt, ex iis
quae potentia existunt, componi. Neque etiam dicendum est contiunationem ea-
rundem partium efficere, ut potentia sint ipsae partes, et omni actu privatae. Sit,
exempli gratia, linea recta a. u continua qua deinde dividatur in puncto e per
aequalia, dubium non est, quin ante divisionem, medietas a. e. Tam in actu (li­
cet coniuncta cum alia e. u) reperiretur, quam totum a . u. licet a sensu distinc-
ta non esset. Idem affirmo de medietate a. e id est de quarta parte totius a. u et
pariter de octava, de millesima, et de quavis, ita ut essentia actualis infmiti hoc
modo tota concedi possit, um ita sit in natura
1 Ibid.: multitudo non minus infmita quam fmita intelligi potest.
2 Objavio ih je A. Favaro u prvom tomu Galilejevih Delà.

65
još jednom naići na tradicionalne dokaze njegovih pariških pre­
thodnika, ali ovaj put sistematizovane, sažete i pojašnjene.
U svom radu iz Pize Galilej se odlučno i čak strastveno de-
klariše kao anti-aristotelijanac1.
Aristotel, kaže on, nikada ništa nije shvatao u fizici12. Na­
ročito se od istine udaljavao kada je u pitanju bilo lokalno kreta­
nje. On, u stvari, nije uspeo da, bez pretpostavke da se pokrenu­
to telo kreće uz pomoć okolnog vazduha, dokaže da pokretač mo­
ra nužno biti spojen sa telom3.
I Galilej kreće navodeći suprotne primere, činjenice koje
aristotelovska teorija nije u stanju da objasni. Da li bi ona, na pri­
mer, mogla da objasni činjenicu da se teže telo - parče olova na
primer - može dalje baciti od nekog lakšeg (istih dimenzija)? Da
duža tela - koplje - lete dalje od kraćih? I da lete sa težim delom
napred? Kako objasniti da strelu odapetu protiv vetra pokreće
reakcija vazduha? Kako reakcijom sredine objasniti trajanje
kretanja točka, čigre ili uglačane i zaodenute mermerne sfere4.
Staviše, Aristotelova zamisao je sama u sebi protivrečna:
ako bi premeštanje vazduha moglo da izazove neko drugo preme-
štanje, ovaj fenomen bi se sam od sebe ponovo javljao, ijednom
započeto kretanje bi trajalo neodređeno drugo i čak bi se ubrza­
valo. Ili drugim recima, jedan od temeljnih principa Aristotelo­
ve dinamike jeste upravo taj da je svako kretanje ograničeno i
konačno. Najzad, tu je i jedna formalna primedba: naime, ako se
na vazduh prenese uloga pokretača, mi samo pomeramo težište
pitanja. Sta više, on sebi protivreči kada isto tako prećutno va-
zduhu priznaje izvesnu virtus motiva impressa: zašto bi on bio

1 Mogli bismo reći d aje delo De Motu zamišljeno kao kritika aristote-
lovske dinamike sa stanovišta dinamike utisnute sile. Kritika je često bila nasil­
na, ne uvek pravedna. Galilej, zapravo, odvaja Aristotelovu dinamiku od nje­
gove metafizike, a kretanje je za njega uvek lokalno kretanje. Takođe, on po­
nekad i ne razume Aristotelovu misao. Ipak, mogli bismo reći d a je i sam taj
način razumevanja (ili nerazumevanja) zapravo znak jednog novog duhovnog
stanovišta.
2 Videti De Motu, pp. 265, 276, 285, 302 i passim.
3 De Motu, p. 307: A quo movenantur projecta? Aristoteles, sicut fere
in omnibus quae de motu locali scripsit, in hac etiam quaestione vero contra-
rum scirpsit... Non poterat Aristoteles tueri, motorem debere esse coniunctum
mobili, nisi diceret proiecta ab aere moveri.
4 De Motu, p. 307 sq. La sphere marmorea je omiljeni Tartaljin primer.

66
 privilegovan i zašto je, ako virtus motiva mora da postoji, ne bi
pre pripisali telima u svim razmotrenim slučajevima1?
Uzmimo na primer slučaj kamena bačenog u vazduh: ka­
men se penje, što znači d aje zadobio svojstvo ili sposobnost uz
pomoć koje ide uvis. A pošto je penjanje osobina lakih tela, mo­
žemo zaključiti da je kamen zadobio oblik laganosti. Ova (ne­
prirodna) lakoća objašnjava kretanje tela uvis: ona je tako virtus
impressa, virtus motiva.
Drugim recima, ovo svojstvo kretanja, koje smo nazvali
lakoćom, ostaje u kamenu čak i kada od njega odvojimo pokre­
tača, kao što i toplota ostaje u gvožđu koje smo zagrejali čak i
kada ga sklonimo sa vatre. Ovo svojstvo (koje je telu utisnuto
hicem) vremenom opada ako je telo odvojeno od pokretača, kao
što se i toplota smanjuje kada gvožđe sklonimo sa vatre. Na sli­
čan način telo dolazi do stanja mirovanja, kao što i gvožđe vra­
ća svoju prirodnu temperaturu. I kao što u telu postoji prirodna
- i naročita - sklonost ka toploti, postoji i ona usmerena ka kre­
tanju. Ista snaga se bolje utiskuje telu koje se više opire, to jest
težem telu, nego onom koje to čini slabije (kao što se i toplota
snažnije utiskuje gvožđu nego vazduhu, zadržavajući se time
duže u prvom): isto tako bolje gvožđu nego peru*2.
Vidimo dakle da Galilej, veran svojim prethodnicima3,
razvija izvesnu fiziku pokretačke sile. Ova sila, čija je kretanje te­
la jedna od posledica, zamišlja Se na osnovu kvaliteta-sila iz ari-
stotelovske fizike, toplote, hladnoće. To su supstancijalni kvali­
teti, u smislu da mogu biti odvojeni od svog izvora i preneti na
neko drugo telo. Prirodni kvaliteti su prirodno i time trajno pri­
sutni u telu, za razliku od neprirodnih, nasilno utisnutih i time
prolaznih. Galilej, da bi jasnije predstavio ovaj pojam, nudi naj­

' Ibid, p. 307. Ova primedba, jasno je, nije na mestu: vazduh je sredi­
na veoma sposobna za kretanje.
2 De Motu, p. 310: Virtus motiva, nempe levita conservatur in lapide,
non tangente qui movit, calor conservatur in ferro ab igne remoto: virtus impres­
sa successive remittitur in proiecto, a proiciente absente; calor remittitur in ferro,
igne absente: lapis tandem reducitur ad quietam; ferrum, similiter, ad naturalem
ffigiditatem redit: motus ab eadem vi magis imprimitur in mobili magis resi-
stenti quam in eo quod minus resistit, ut in lapide magis quam inpumice levi.
Izjednačavanje impetusa sa kvalitetom i naročito sa toplotom je po­
stalo uobičajeno još od Temistijusa. Videti Wohlwill, «Die Entdeckung des Be-
harrungsgesetzes», loc. cit., v. XIC, p. 379. J

67
bolji primer za to1, naime primer zvona koje, pokrenuto uda­
rom, zadobija svojstvo zvonjenja i zvoni, to jest pomoću kvali­
teta koji mu je utisnut emituje zvuk. Ovo objašnjava kako zvo­
no posredstvom udarca, koji se događa u trenutku, može tako du­
go da emituje zvuk. Kvalitet zvuka koji je udarcem utisnut ili
prenesen na zvono ne pripada ovom prirodno, kao sto je to slu­
čaj i kod bačenog kamena. Ali kada mu je jednom utisnut, on je
tamo, pripada tom zvonu ili kamenu, a ne više ruci ili zvekiru. I
pripada mu i postoji bez potrebe da bude neprestano povezan sa
izvorom: pokret tela je posledica upotrebe sile (pokretačkog kva­
liteta) koja ga oživljuje. Više nema potrebe za spoljašnjim pokre­
tačem da bi se on održao.
Analogija je, kao što vidimo, otišla daleko, čak predaleko.
Ona, da budemo iskreni, ide dalje nego što bi to želeli neki isto-
ričari nauke. Svojstvo ili kvalitet kretanja nisu prirođeni kame­
nu (telo je prirodno u stanju mirovanja), kao što ni emitovanje
zvuka nije prirođeno zvonu. Kretanje je - kao i zvonjava - ne­
što što je telu utisnuto. Nešto, uostalom, čija je suština u delova-
nju12. Kvalitet zvonjave je uzrok zvonjenja, kao što je i kvalitet
kretanja uzrok ovog drugog. I oba se delujući troše: kako zvuk,
tako i kretanje. Zvono ne zvoni neodređeno dugo, već se u jed­
nom trenutku potpuno utiša. Isto tako ni bačeni kamen ne leti ne­
određeno dugo, već se zaustavlja i vraća u stanje mirovanja3.
Galilej je veoma čvrst u tome: pojam svojstva ili pokretač­
ke sile, koji su na različite načine utisnuti u telo, omogućava pot­
puno objašnjenje fenomena hica. Nema nikakve potrebe da se
vezujemo za besmisleni Aristotelov predlog o reakciji sredine.
Međutim, ne podrazumeva li pojam pokretačke sile utisnu­
te u telo neodređeno produženje kretanja? Drugim recima, ne po­
maže li nam ona u formulisanju principa inercije? Poznato je da
su tako mislili neki čuveni istoričari. Galilej, u svakom slučaju,

1 De Motu, p. 310.
2 De Motu, p. 310. Privatur lapis quiete: introducitur in campanam
qualitas sonora contraria eius naturali silentio; introducitur in lapident qualitas
motiva contrarira illius quieti.
3 De Motu, p. 314: Nunc... prosequamur ostendere, hanc virtutem suc­
cessive diminui. I sam Benedeti smatra da se impetus impressus malo po malo
smanjuje. Ali on, ništa više od njegovih prethodnika, odatle ne izvlači sve po-
sledice: tako on, kao i svi drugi, veruje u početno ubrzanje prisilnog kretanja.

68
ni je1. Za razliku od nekih njegovih starijih kolega (Kardan, Pi-
kolomini, Skaliger), koji su tvrdili da u određenim uslovima, npr.
kada se radi o kretanju na horizontalnoj površini, impetus ostaje
besmrtan12, Galilej je bio odlučan u tvrdnji da on u suštini ima
prolazni karakter. Večno kretanje je besmisleno i nemoguće, jer
je ono rezultat pokretačke sile koja, proizvodeći ga, slabi3. Ta-
kođe ono neprestano usporava, tako daje nemoguće naći dve tač­
ke u kojima je brzina kretanja jednaka. Galilej, koji je inače či­
tao Benedetija, i koji je znao da usporavanje može trajati neod­
ređeno dugo4, smatra da je ovo dovoljno da bi se dokazala neop­
hodnost zaustavljanja. Greška koja se, bez sumnje, može obja­
sniti nevoljnim mešanjem prostora i vremena, tj. izvođenjem ko-
načnosti trajanja iz konačnosti pređenog puta. Uostalom to i nije
toliko bitno. Poruka koju ostavlja Galilej nije zbog ovoga manje
značajna i ostaje jedna od najvažnijih tvrdnji u istoriji nauke: fi­
zika impetusa je nespojiva sa principom inercije.
To da se nasilno kretanje vremenom usporava i da se im­
petus polako iscrpljuje, priznaju, bez sumnje, svi, ili skoro svi.
Ili bar svi priznaju da tako izgleda normalan slučaj. Ovo pak, kao
što smo gore videli, ne sprečava te iste da tvrdo veruju kako
svako kretanje, i naročito ono kod hica, počinje periodom ubr­
zavanja. Čak su i artiljerci Renesanse potpuno bili uvereni u to
da đule ispaljeno iz topa počinje svoj put ubrzanjem, da bi u jed­
noj tački dostiglo maksimum svog delovanja5.

1 De Motu, p. 314 sq.: cap...in quo virtutem motivam succesive in mo-

bili debilitari ostenditur. Glavni razlog kog iznosi Galilej je, zapravo, nemoguć­
nost inercijalnog kretanja: Quare, eadem argumentatione repetita, demostrabi-
tur, motum violentum nunquam remitti, sed eadem velocitate semper et in in­
finitum ferri, eadem semper manente virtute motiva; quod certe absurdissimum
est: non ergo verum est, in motu violento posse duo puncta assignari, in qui-
bus eadem meneat virtus impellens. Quod demonstrandum fuit.
2 Duhem, De l'accélération, etc., p. 887.
3 De Motu, 314: N ee posse dari in eo motu duo puncta temporis, in
quibus eadem sit virtus motva.
4 De Motu, p. 328: caput... in quo contra Aristotelem probatur, si motus
naturalis in infinitum extendi posset, eum non in infinitum fieri velociorem...
Velocitas augetur vel minuitur asymptotive.
5 Iz Dekartovog pisma napisanog 1630. godine Mersenu ćemo videti
u kojoj je meri ovo apsurdno verovanje postalo usađeno u duhove onog vre­
mena (Lettre de janvier 1630, A.T. v. I., p. 110, Adam Milhaud, v. I, p. 115):
»Voleo bih da znam da niste možda eksperimentom utvrdili da kamen bačen

69
 Nećemo se zaustavljati na manje ili više genijalnim tuma­
čenjima ovog fenomena, ali će nam ona, ipak, poslužiti da pru­
žimo dodatni dokaz za pretpostavku imaginativne prirode poj­
ma impetusa. Čini se, zapravo, da čim uspemo da na više ili ma­
nje jasan način shvatimo pojam sile, da čim uspemo da kretanje
pojmimo kao posledicu delovanja sile (prirodne ili utisnute),
postaje nemoguće priznati postojanje spontanog ubrzavanja kre­
tanja. Upravo suprotno: prinuđeni smo da, kao što je to učinio i
Galilej, priznamo da, bar kada se radi o nasilnom kretanju, kre­
tanju koje je telu predala pokretačka sila, ono iz samog sebe ne
može da čini ništa drugo osim da usporava.
Zanimljivo je, dakle, konstatovati d a je od svih zagovor­
nika fizike impetusa, Galilej (čini se zajedno sa Hiparhom i Ga-
etanom od Tijena1) bio jedini koji g aje potpuno razumeo, jedini
koji se usudio da ospori kao nemoguć fenomen na čije su se tu­
mačenje ograničavali njegovi prethodnici i savremenici.
On je takođe poricao jedan drugi fenomen, ovaj put nepo­
reciv, a to je ubrzanje kretanja prilikom pada. Pad se zapravo d o

praćkom, ili metak muškete (stara vojnička puška, prim.prev.) ili strela izbače­
na samostrelom idu brže i snažnije sredinom svoga puta nego na početku. Jer
takvo je uobičajeno mišljenje sa kojim se moje misli ne slažu, pošto nalazim
da stvari koje su gurnute i koje se ne kreću od sebe samih, moraju imati više
snage na početku kretanja nego kasnije«. Dekart godine 1632. (A.T. v. I. p. 259,
A.M. p. 233) i ponovo 1640. objašnjava svom prijatelju šta je u ovom verova-
nju istinito {Lettre à Mersenne, 11 Mars 1640, A. T. v. II. P. 37 sq.): »In motu
projectorum ja ne verujem da projektil ikada može da ide sporije na početku
nego na kraju , računajući od prvog trenutka kada ga je pogurala ruka ili neka
mašina, ali isto tako verujem da će mušket udaljen samo stopu ili pola stope
od zida biti manje ubojit od onog koji ispali sa udaljenosti od petnaest ili dva­
deset koraka, jer metak, izlazeći iz mušketa ne može tako lako da otera va-
zduh koji se nalazi između njega i zida i zato ide sporije nego kada bi zid bio
dalje. Na iskustvu je, svakako, da pokaže da li je ova razlika jasna i ja sumnjam
u sve one slučajeve koje nisam sam opazio«. Bekman, nasuprot tome, odlučno
odbacuje svaku mogućnost ubrzavanja i piše (Beeckmann à Mersenne, 30 avr.
1630, v. Corresdpondace du Père Mersenne, Paris, 1936, vol. II, p. 437): Fun-
ditores vero ac pueri omnes qui existimant remotoira forius ferire quant eadem
propinquiora, certo certius falluntur. Priznaje, međutim, da u celoj stvari ima i
ponešto istinito i da to treba ispitati: Non dexeram plenitudinem nimiam aeris
impedire effectum tormentarii globi, sed pulverem pyrium extra bombardant
jam existendtem forsitan adhuc rarefieri, ideoque fieri posse ut globus tormen-
tarius extra bombardant nova vi (simili tandem) propulsus, velocitate aliquam-
diu cresceret.
1 Videti Duhem, Etudes sur L. De Vinci, v. Ill, p. 111.

70
gađa pod uticajem jedne konstantne sile —težine - i zato njego­
va brzina može da bude samo konstantna.
Galilej ovo tvrdi prilično jasno: brzina ili sporost kretanja
tela prilikom pada zavisi od jedne iste stvari, veće ili manje teži­
ne tela koje pada1. Brzina nije nešto što, takoreći, spolja odre­
đuje kretanje, nadovezujući se na neki način na njega, kako je to
tvrdio Aristotel, koji je kretanju pripisivao jedan, a brzini drugi
uzrok. Brzina nije funkcija otpora sredine: ona je nešto inhe­
rentno i pripadno samom kretanju. Ona ne može biti razdvojena
od kretanja: ono što ima kretanje ima u isto vreme i brzinu, dok
je sporost samo umanjena brzina12. Takođe, većoj težini odgo­
vara i veća brzina, dok manjoj odgovara manja. Za lakoću važi
obratno3. Isto tako, brzina tela u padu je: a) strogo srazmerna
njegovoj težini i b) za svako pojedinačno telo ima konstantnu
vrednost.
Eto kako Galilej vidi neizbežne teorijske posledice dina­
mike impetusa. Nama je ovo dovoljno da bismo videli kako je
ona, sama u sebi, zapala u ćorsokak4. Dovoljno je i da objasni
zašto - a ovo je pitanje toliko mučilo Dijema - Nikola Orezmo
nije svoja teorijska (matematička) razmatranja, koja je inače ra­
zvio prilikom analize „širine oblika”, primenio na slobodni pad
tela. Odgovor je jednostavan: Orezmo je sebe bolje razumeo ne­
go što su to učinili njegovi tumači.
Upravo smo rekli d aje Galileo poricao da se kod pada ja ­
vlja ubrzanje kretanja. Ipak, nije to činio u potpunosti. Kao i svi
drugi, bio je prinuđen da prizna da kamen koji pada ide sve br­
že. Ovo ubrzanje, međutim, kaže on, uzima maha samo u počet­
ku kretanja, dok se ne dostigne određena brzina koja je strogo

1 De Motu, Opere, vol. I, p. 260: Caput...Unde causetur celeritas et

tarditas motus naturalis...ex eadem causa pendere tarditatem et celeritatem, nem-
pe ех maiori vel minori gravitate.
2 De Motu, p. 261 : Attendendum est celeritatem non distingui a m o­
tu: qui enim ponit motum, ponit necessario celeritatem: et tarditas nihil aliud
est quam minor celeritas. Kvantitativna mera je zamenjena razlikom u kvalite­
tu. Videti ibid, p. 289 sq.
3 De Motu, p. 251: Lationem omnem naturalem, sive deorsum sive
sursum ilia sit, a propria mobilis gravitate vel levitate fieri.
4 Sama u sebi je zapala u ćorsokak. Ipak, izvesno je daje dinamika im­
petusa, bar na početku, bila pokretač ili, ako se nekome više sviđa, koja je
arhimedsko mišljenje odenula u stvaralačko ruho. Kao nejasna ideja dozvolila
je mešanje suprotstavljenih fenomena, koje će Galilej takvima i smatrati.

71
 srazmema, kao sto smo vec rekli, težini toga tela. Od ovog tre­
nutka brzina ostaje konstantna i, dodaje Galilej, kada bismo mo­
gli ovo eksperimentalno da proverimo, to jest kada bismo imali
dovoljno visok toranj, videli bismo da se (kada bi sa njegovog
vrha bacilli određenu težinu) ubrzanje pretvara u ravnomemo
kretanje1.
Odakle, međutim, to ubrzanje na početku? I sa druge stra­
ne, kolika je ta brzina svojstvena telu? Odgovor na drugo pitanje
je, kao što smo već videli, lak: ta je brzina funkcija težine. Ipak,
ovde ne govorimo o apsolutnoj težini tela, već o onoj specifič­
noj. Parče olova će padati brže od parčeta drveta. Ali dva parče-
ta olova će padati istom brzinom2.
Staviše, Galilej, sledeći uostalom i ovde Benedetija, u svo­
ju dinamiku uvodi novi element koji će, razvijen do svojih kraj­
njih konsekvenci, ovu razoriti: ne određuje zapravo specifična
apsolutna težina brzinu kretanja, već ona (specifična) relativna3.
Odmah ćemo se vratiti na ovaj važan dodatak klasičnoj te­
oriji. Pozabavimo se sada na trenutak problemom ubrzanja.
Tela bi, prema teoriji impetusa koju je razvio Galilej, tre­
balo da padaju ravnomernim brzinama koje su srazmeme njiho­
voj relativnoj težini4. Trebalo bi... Ona, međutim, padaju ubrza­

1 De Motu, p. 334 sq.

De Motu, p. 263: Dicimus ergo mobilia eiusdem specieL.quambis
mole différant, tamen eadem celeritate moved, nec citius descendere maior la­
pis quam minor. Suprotno mišljenje kaže da će veći komad gvožđa pasti brže
od manjeg: quae quidem opinio sit riđucolosa. Luce clarius patet. U suprotnom
bi - i to kaže Benedeti - imali da se zbir dva tela kreće sporije od većeg od njih
(ibid, p. 265). Videti ibid., p. 275: Ex his quae in hoc et superiori capitate tra-
dita sunt, colligitur universaliter, mobilia diversae speciel eandem in suorum
motuum celeritativus servare proportionem, quam habent inter se gravitates ip-
sorum mobilium, dum fuerint aequales mole; et hoc quidem non simpliciter,
sed in eo medio ponderate in quo fieri debet motus. ’
De Motu, p. 254: Ex hoc autem patet, quomodo in motu non sit so­
lum habenda ratio de mobilis gravitate vel levitate, sed de gravitate etiam et de
levitate medii per quod fit motus: nisi enim aqua levior esset lapide, tune lapis
in aqua non descenderet. - ibid. p. 262: Di versa mobilia in eodem emdio mota
aliam servare proportionem ac quae illis ab Aristotele est tributa Istaknimo da
se radi o aritmetičkoj, a ne o geometrijskoj proporciji. Galilej, kao i Benedeti.
na probleme pada tela primenjuje teoreme iz hidrostatike. Videti ibid., p. 272:
Excessus qui bus gravitas sua mediorum gravitates excedit.
De Motu, p. 272: Erunt enim inter se talium mobilium celocitates. ut
excessus quibus gravitates mobilium gravitatem medii excedunt

72
no, a ove brzine nikako nisu srazmerne težinama, pa čak ni onim
relativnim. Upravo suprotno, laka tela se početkom pada kreću br­
že. Tek kasnije ona teška uspevaju da ih stignu i prestignu. U ovo
se, kako to kaže Galilej, lako možemo uveriti eksperimentom'.
Mimoilaženje teorije i prakse se može objasniti činjenicom
da je teorija, donekle, razvijena apstraktno. Ona je važeća u či­
stim slučajevima, slučajevima u kojima su tela podvrgnuta jedi­
no dejstvu svoje težine, ali se takvi slučajevi ne sreću u stvarno­
sti. U stvarnosti, zapravo, težina nikada ne deluje usamljeno, već
se uvek kombinuje sa lakoćom. Sada bi trebalo razmotriti modi-
fikujuće dejstvo ove druge.
Uzmimo za primer slučaj teškog tela bačenog uvis. To što
se ono podiže imamo da zahvalimo lakoći koju smo mu utisnu­
li, praeter naturam, i koja ga nosi na gore12. Opet, osim te la­
koće koju smo telu utisnuli praeter naturam, ono i dalje zadrža­
va svoju prirodnu težinu, koja ga gura prema dole. Lakoća prae­
ter naturam mora, dakle, da najpre savlada otpor ili prirodno de-
lovanje težine: telo se, uopšteno govoreći, ne bi ni kretalo na gore
ukoliko utisnuta lakoća ne bi bila veća od njegove težine; ono će
se dizati, zapravo, samo u onolikoj meri u kolikoj je to slučaj. I
odista, samo je taj višak, razlika između lakoće praeter naturam
i prirodne težine, odgovoran za kretanje ka gore.
Proizvodeći ovo kretanje, lakoća praeter naturam se (kao
i svaka druga utisnuta sila) iscrpljuje. U jednom trenutku će vi­
šak biti potpuno istrošen. Telo će, dakle, prestati da se penje i po-
čeće da pada pod dejstvom sopstvene težine3.

1 De Motu, p. 334: Experientia tamen contrarium docet: verum enim

est, lignum in principio sui motus ocius ferri plumbo: attamen paulo post adeo
acceleratur motus plumbi, ut lignum post se relinquat, et, si ex altra turri demit-
tantur, per magnum spatium praecedat: et de hoc saepe pericullum feci. Ovde
smo se uverili da moramo biti oprezni sa Galilelejevim eksperimentima.
2 De Motu, p. 311 : Cum enim leve illud dicamus quod sursum fertur,
lapis autem sursum fertur, ergo lapis levis est dum sursum fertur. Sed dices, leve
illud esse quod sursum naturaliter fertur, non autem, quod vi. Ego autem dicam,
leve id naturaliter esse quod sursum naturaliter fertur; leve autem id praeterna-
turaliter aut per accidens aut vi esse, quod sursum praeter naturam, per accidens
et vi fertur. Talis autem est lapis a virtute impulsus.
3 De Motu, p. 314: Sic proiectum levi impellente liberatum suam ve-
ram et intrisecam gravitatem descendendo prae se fert. Galilej, sledeći Bene-
detija, ali na jedan potpuno originalan način, dokazuje da u trenutku promena

73
 U svakom slučaju, i ovo je ključna tačka, u tom trenutku
nije nestala čitava lakoća praeter naturam već samo njen višak.
Trenutak u kom počinje pad je zapravo trenutak u kom su lako­
ća praeter naturam i prirodna težina tela jednake. Telo koje pa­
da nije, dakle, samo pod uticajem sopstvene težine već i prethod­
no utisnute lakoće, ili tačnije rečeno, onoga stoje od nje ostalo.
Drugim recima, u njemu ostaje jedan nezanemarljiv njen deo
(jednak težini) i ako ona nije kadra da telo dalje podiže na gore,
svakako jeste da usporava pad. Sila koja vuče telo na dole, za­
pravo, nije čitava njegova težina, već višak težine u odnosu na
utisnutu lakoću. I kako ova razlika raste (zbog toga što lakoća
opada delujući na usporavanje kretanja na dole), tako se pove­
ćava i brzina kretanja tela. Sve do trenutka kada, pošto je lakoća
potpuno istrošena, telo, koje se sada kreće samo pod uticajem sop­
stvene težine, ne počne da se kreće ravnomernom brzinom1.
Vidimo, dakle, daje ubrzano kretanje kod pada zapravo po-
sledica postepenog oslobađanja od usporavanja kretanja.
Međutim, rećićemo, ovo rešenje važi samo za ona tela ko­
jima je utisnuta lakoća praeter naturam, to jest samo za tela ba­
čena na gore. Ni slučajno, odgovara Galilej. Ovo važi za sva tela.
Zamislimo, na primer, da zaustavimo telo u trenutku kada od
kretanja na gore prelazi u kretanje na dole. Nije li jasno da će
ono u tom trenutku posedovati, na neki način uskladištenu, svu
lakoću praeter naturam koju je imalo. I da se ono, kada ga po­
sle određenog vremena pustimo da pada, neće sećati ovog pre­
kida. Možemo dakle izjednačiti telo pušteno sa određene visine
i telo bačeno do nje2. Nije li, uostalom, to telo koje se nalazi na
visini izloženo pritisku na gore (koji ga sprečava da pada), jed­
nakom njegovoj težini3. Upravo taj pritisak će mu utisnuti ne-

smera kretanja, nema mirovanja, kao što se to mislilo. Videti ibid., p. 323: Ca­
put... In quo contra Aristotelem et comunem sententiam ostenditur in puncto
reflexionis non dari quietem. Ibid., p. 323: si enim semel quiescerent, semper
deinde quiescerent.
De Motu, pp. 315 sq.: Cap...in quo causa accelerationis motusnatu-
ralis in fine longe alia ab ea quam Aristotelici assignat, in medio affertur, p. 329.
Naturalis resumatur gravitas, atque idcirco remota causa acceleratio desinat.
Možda nije nekorisno podsetiti daje i Dekart priznavao da se ubrzano kretanje
prilikom pada javlja samo na početku, i da telo kasnije pada praktično ravno­
mernom brzinom. Bez gravitacije je ubrzanje, zapravo, neobjašnjivo.
Videti De Motu, p. 336 sq.
3 De Motu, p. 296.

74
prirodnu lakoću koja će usporavati njegov pad. I možemo sma­
trati da se sva tela na Zemlji, kada ih udaljimo iz njihovog sre­
dišta, nalaze u istoj situaciji kao i telo na vrhu tornja1.
Drugim recima, kao što smo videli, tela nisu jednako spo­
sobna da prime i zadrže impetus, pokretački kvalitet, ili lakoću
praeter naturam. Lakša tela je, svakako, teže primaju i slabije ču­
vaju. To je razlog zbog kog ona u početku brže padaju od teških
i gustih tela, koja, primivši lakoću, ovu nerado puštaju12.
Teorija koju smo upravo izložili - i na koju je Galilej bio
toliko ponosan - iskreno rečeno nije bila toliko originalna koli­
ko je to smatrao njen autor, pošto je njen nacrt dao već Hiparh3,
niti toliko lepa koliko bi on to želeo, jer je vodila očiglednim pro-
tivrečnostima. Ona, međutim, lepo prikazuje duh dinamike im-
petusa, i u tome je, po našem mišljenju, njen značaj i vrednost.
Sada možemo da odustanemo od njenog izlaganja u detaljima,
na način kako ju je razvio Galilej, i okrenemo se drugom vidu
njegovog mišljenja, onom koga smo se već jednom dotakli - ar-
himedskom.
Gore smo već pomenuli daje Galilej, govoreći o lakoći (pri­
rodnoj ili supra naturam) ovu odredio kao uzrok penanja, kao i
da brzina pada tela nije, po njemu4, određena jednostavno nje­
govom apsolutnom težinom, već onom relativnom i specifičnom.
Ovo je važna razrada detalja (najavio ju je već Benedeti), koji
se jedan po jedan rasvetljavaju, a koja će mu, najzad, omogućiti
da istovremeno nadiđe aristotelizam i dinamiku impetusa, i nji­
hovu zamenu - ili bolje reći pokušaj zamene - kvantitativnom fi­
zikom, za koju je model dao Arhimed. Lakoća čini da se telo po­
diže5: ovo na prvi pogled liči na klasičnu definiciju laganosti,

1 Što je - Galilej to ne vidi - u suprotnosti sa pretpostavkom ravno-

meme brzine tela prilikom pada.
2 De Motu, p. 313: Mobile, quo levius erit, eo quidem facillius move-
tur dum motori est coniunctum. Sed, a movente relictum, brevi tempore impe-
tum receptum retinet: facilius moveri, sed minus impetum receptum retinere.
Cf. pp. 333 sq. Caput...in quo causa assignatur, cur minus gravia in principio
sui motus naturalis celocius moveantur quam gravia
3 Videti gore. Da budemo iskreni, teško je priznati daje Galilej zapra­
vo mogao da veruje u njenu originalnost.
4 Videti tekst koji se citira ranije.
5 Videti De Motu, p. 289: Cum gravia defmiantur ea esse quae deor-
sum feruntur, levia vero quae sursum.

75
 uzroka penjanja tela. Zapravo, radi se o nečem drugom. Laga-
nost i težina se više ne shvataju kao uzroci koji proizvode odre­
đene posledice, već se, nasuprot tome, polazeći od njih određu­
ju. Laganost čini da se telo diže, a težina da pada. Opet, teško telo
koje stavimo na tas vage se diže dok drugi tas pada. Parče drve-
ta koje pada kroz vazduh se podiže kada ga stavimo na dno vode.
Čini se da, nasuprot Aristotelovom i mišljenju starih, laganost i
težina nisu apsolutni kvaliteti1, već relativna svojstva ili bolje
reći jednostavni odnosi. Telo je lako ili teško, to jest diže se ili
pada u zavisnosti od sredine u koju ga stavimo. Ako je teže od
nje, ono pada, ako je lakše diže se (kao što je to slučaj sa drvetom
u vazduhu i vodi). Snaga (a u skladu sa tim i brzina) kojom pa­
da ili se penje može se tačno izmeriti razlikom između njegove
(specifične) težine i težine sredine (zapremine jednake njegovoj)
u kojoj se telo nalazi. Ovo podrazumeva da svako telo ima svo­
ju apsolutnu težinu, određenu količinom materije koju poseduje
po jedinici zapremine. Ovim je precizirano učenje starih, po ko­
me su sva tela teška, i po kome u apsolutnom smislu nema onih la­
kih. Aristotel se još jednom prevario2.
Galilejevo rasuđivanje, koje uostalom samo sledi ono Be-
nedetijevo, jeste, po svemu sudeći, transpozicija arhimedovskog3.
Drugim recima ovo proširivanje važenja hidrostatike je prepuno
teških posledica, od kojih je najvažnija ta da ono podrazumeva
zamenu suprotstavljanja kvaliteta kvantitativnom skalom.

De Motu, p. 289: Caput...in quo contra Aristotelem concluditur, non

esse ponendum simpliciter leve et simpliciter grave: quae etiam si darentur, non
erunt terra et ignis ut ipse credidit.
De Motu, p. 289: Quod si...per se, simpliciter et absolute... quaera-
tur utrum elementa gravia sint, respondemus, nedum aquam aut terram aut aerem,
verum etiam et ignem, et si quid igne sit levius, gravitatem habere et demum
omnia quae cum substantita quantitatem et materiam habeant cniuctam. Ibid.,
p. 355: Gravitate corpus nullum expers esse contra Aristotelis opinionem. Ovo
je zapravo Demokritova pretpostavka i na nju već nailazimo kod Nikole Orez-
ma i Kopcrnika. Galilej se ovde poziva na stare (p. 289) i na Platona (p. 292).
Videti p. 293: gravissimum non possit defmiri aut mente concipi nisi quatenus
minus gravibus substat...nec corpus levissimum esse id quod omni careat gra­
vitate, hoc enim est vacuum, non corpus aliquod.
De Motu, p. 275: Eadem vi, qua sphaera plumbea resistit ne sursum
trahatur deorsum etiam fertur: ergo sphaera plumbea fertur deorsum tanta vi
quanta est gravitas: qua excedit gravitatem sphaerae aquae. Hoc autem licet in
lands ponderibus intueri. Videti str. 342.

76
 Galilej je veoma dobro shvatao značaj ove zamene, koju
je pre njega sproveo već Benedeti, i koja je bila ugrađena u uče­
nje starih. Takođe, kaže on dalje: laganost nije kvalitet (kao što
to nije ni teškost odvojena od težine), ona je rezultanta1. Kre­
tanje ka gore, dakle, nije prirodno kretanje12. Tela koja se podi­
žu nikada to ne čine sama od sebe, spontano: ako se podižu to je
zato što su potisnuta onim drugim, težim od njih. Jedino prirod­
no kretanje koje Galilej priznaje je kretanje teških tela (a sva su
takva, pa čak i vatra i vazduh) ka dole, to jest ka središtu sveta.
To je jedino kretanje koje još poseduje prirodni cilj koji nedostaje
kretenju na gore.
Razlikovanje apsolutne i relativne težine (a težina koju uo­
bičajeno merimo uz pomoć naših vaga je uvek relativna) i pono­
vljena potvrda da je brzina pada tela funkcija njegove relativne
težine u datoj sredini (a ne one apsolutne), neizbežno vode ka
zaključku - do koga je na osnovu sličnih razloga već došao Be­
nedeti - da tela u praznini i samo u praznini imaju apsolutnu te­
žinu3 i da padaju brzinom koja je zapravo - pošto je funkcija
ove apsolutne težine - njihova prirodna brzina1.

1 De Motu, p. 270: Motus sursum fit a gravitate, non quidem mobilis,

sed edii;...celeritas motuum sursum, esse, sicut exessus gravitatis unius medii
super gravitatem mobilis se habet ad excessum gravitatis alterius medii super
gravitatem eiusdem mobilis. Ibid. p. 259: in mobilibus etiam naturalibus, sicut
et in ponderibus lands, potest motuum omnium, tam sursum, tunc attolitur a
gravitate medii; videti ib., p. 361 sqq. O svođenju laganosti na razliku u težini
i kretanja, sursum na kretanje potiskivanjem, stoje inače učenje koje je usvojio
Nikola Orezmo i na jedan drugi način Kopemik, videti napred.
2 De Motu, p. 352 sq.: Motus sursum nullum naturalem esse: Condi­
tio ex parte motus...est ut non possit in infinitum esse et ad indeterminantum,
sed ut sit finitus et terminatus...ad aliquem terminium, in quo naturaliter quies-
cere possit...ut non ab extrinseca sed intrinseca moveatur causa... motum sur­
sum, ratione qua elongatio quaedam est a centro, non posse esse natauralem.
Ibid., p. 359: At simpliciter sursum, quo nihil magis sursum et quod etiam ut
deorsum esse non possit, non solum actu non datur, verum neque ipsa cogitati-
one concipi potest. Ibid, p. 361 : Motum sursum ex parte mobilis naturalem esse
non posse. Str. 363: Corpora sursum mper extrunsionem moventur. P. 359: ta-
lem motum posse dici violentum.
3 Galilej je posvetio čitavo poglavlje pobijanju Aristotelovog učenja
o nemogućnosti praznine. Videti De Motu, p. 276: Quod si in vacuo ponderari
possent, tune certe, ubi nulla medii gravitas ponderum gravitatem minueret, eo-
rum exactas perciperemus gravitates. Sed quia Peripatetici, cum principe suo,
dixerunt, in vacuo nullos fieri posse motus et ideo omnia aeque ponderare, forte

77
 Kada jednom prihvatimo ovaj zaključak, koji se inače du­
boko protivi najtemeljnijim principima Aristotelove fizike2, mo­
žemo ga primeniti i na pojam kretanja koje je posledica pokretač­
ke sile utisnute ili udahnute telu. Kao što smo već rekli, kreta­
nje, u suštini, više nije ono što je bilo za Aristotela: određeni pro­
ces, prelazak iz jednog mesta u drugo, iz jednog stanja u drugo.
Ono još nije —daleko od toga —stanje, i to je razlog zbog kog se
ne održava samo po sebi. Ono je, kao što smo videli, posledica
delovanja izvesne sile. Pošto je, međutim, ta sila u potpunosti
prisutna u telu i ovome pripada, kretanje ne podrazumeva ništa
drugo osim sebe samog . U ovakvom učenju bismo mogli za­
misliti telo (koje se kreće) izolovano od ostatka sveta. Mogli bi­
smo takođe da ovo telo postavimo i u prazninu. Pošto je brzina
tela srazmerna sili koja ga pokreće, odsustvo otpora ne bi značilo
neodređenu brzinu. I ako se nasilno pokrenuto telo uvek ponaša
aliter et aliter, kako u odnosu na sebe samog (pošto će njegova
brzina u svakom trenutku biti drukčija) tako i u odnosu na sredi­
šte sveta (pošto će stalno menjati svoj položaj), telo koje se kreće
prirodnim kretanjem će se u odnosu na središte sveta ponašati,
svakako, aliter et aliter, ali će u odnosu na sebe samog, pošto
mu je brzina (u praznini) ravnomerna, ostati idem et idem.
Primećujemo, dakle, da se kretanje emancipuje, kosmos
pomera, a prostor geometrizuje. Na putu smo koji vodi ka prin-

non absonum erit hane opinionem examinare et eius fundamenta et demonstrati-

ones perpendere: haec enim quastio est una eorum quae de motu sunt.
De Motu, p. 294: Caput...in quo contra Aristotelem et Themistium
demostratur, in vacuo solum differentias gravitatum et motum exacte discemi
posse. Temistije je, zajedno sa Aristotelom, tvrdio d a je brzina tela u praznom
prostoru jednaka: Quanto autem haec falsa sint mox innotescet, cum, quomo­
do in solo vacuo possint vera gravitatum et motuum dicrimina dari, et in pleno
nulla haec inveniri posse, deelaraverimus.
Ib., p. 282: Dicere ех. gr. In vacuo non magis hue quam illuc, aut
sursum quam deorsum, movebitur mobile, quia non magis versus sursum quam
deorsum cedit vacuum sed undique aequaliter, puerile est: nam hoc idem dicam
da aere; cum enim lapis est in aere, quomodo magis cedit deorsum quam sur­
sum, aut sinistrorsum quam dextrorsum, si aeris ubique eadem est ratitas?...
cum dicunt: in vacuo non est neque sursum neque deorsum, quishoc somniavit?
Nonne, si vacuus esset a ër, vacuum prope terram esset centre proprinquius va­
cuo quod esset prope ignem...Et, primo, Aristoteles peccat in hoc, quod non
ostendit quomodo absurdum sit, in vacuo diversa mobilia eadem celeritate mo-
veri, sed magis peccat...quare nec celeritates erunt aequales.
U dinamici impetusa je, prema tome, moguće apsolutno kretanje.

78
cipu inercije. Ali do njega još nismo stigli. Zapravo, prilično smo
daleko odatle. Toliko daleko da, da bismo tamo stigli, usput mo­
ramo da ostavimo pojam kretanja-posledice, kao i razlikovanje
između prirodnog i nasilnog kretanja1. Težak je to i trnovit put, i
znamo da ga ni sam Galilej nije u potpunosti prešao.
Ipak, to je druga priča, kojom se ovde nećemo baviti .
U vremenu koje proučavamo Galilej je samo bio krenuo tim pu­
tem. Za njega još uvek postoji prirodno mesto, jedinstveno sre­
dište sveta i samo jedno i jedino prirodno kretanje, a to je ono ka
tom središtu123. Tu je takođe i izvesni ostatak kosmičkog reda:
teška tela se postavljaju u - ili blizu - središta sveta; ona lakša u
koncentričnim krugovima oko njih. Zanimljiva zamisao, koja sa­
mo pokazuje na kakve je teškoće nailazio Galilej pokušavajući
da se oslobodi tradicionalnih okvira predstavljanja sveta: saču­
van je koncentrični poredak stvari, ali je on objašnjen geometrij­
skim razlozima. Naime teža se tela, pošto su gušća, prirodno po­
stavljaju na ona mesta gde je teže primiti materiju, to jest u sre­
dište Svemira4, koje se takođe zamišlja kao realno postojeće.
Opet, koliko je samo taj Svemir već postao ogroman i ne­
precizno određen! U svojoj kritici aristotelovskog pojma prirod-

1 Galilej, zapravo, kritikuje, De Motu, p. 304: caput... in quo de motu

circulari quaeritur, an sit naturalis an violentus. Motus... naturalis est dum mo­
bilisa, incedendo, ad loca propria accedunt; violentus vero rest dum mobilia,
quae moventur, a proprio loco recedunt. Haec cum ita se habeant, manifestum
est, sphaeram super mundi centrum circumvolutam neque naturali neque vio-
lento motu moveri. Ibid, p. 305: si sphaera esset in centra mundi, nec natura-
liter nec vilenter circumageretur, quaeritur, utrum, accepta motus principio ab
extemo motore, perpetuo moveretur, necne. Si enim non praeter naturam mo-
vetur, videtur quod perpetuo moveri deveret; sed si secundum naturam, vide-
tur quod tandem quiescere debeat.
2 Videti dole: Galilej i princip inercije, c. I, § 2.
3 Poučan je primer otpora koji pruža jedan prirodni pojam: pojam pada
teških tela. Zanimljivo je istaći daje Kopernik uspeo da ga se oslobodi, dok Ga­
lilej to nikada neće učiniti u potpunosti.
4 De Motu, p. 252: cap. Gravia in inveriori loco, levia vero in subli­
mi a natura constituta esse, et cur. Cum enim ut antiquiribus philosophis pla-
cuit, una omnium corporum sit materia, et ilia quidem graviora sint quae in an-
gustiori spatio plures illius materiae particulas includerent, ut iidem philoso-
phi, immerito fortasse ab Aristotele 4 Caeli confutati asserebant; rationi profecto
consentaneum fuit, ut quae in anguistiori loco plus materiae concluderent, an-
gustiora etiam loca, qualia sunt quae centra magis accedunt, occuparent. Vide­
ti i ib., p. 345.

79
 nog kretanja, istoj onoj gde priznaje prirodni karakter kretanja
na dole, deorsum, Galilej izražava neslaganje sa pretpostavljenim
prirodnim karakterom kretanja tela na gore, sursum, i to čini ne
samo zato stoje ono, pošto su sva tela teška, uvek nasilno, već i
zato što ne poseduje prirodni završetak. Mi, naime, uvek može­
mo da idemo dalje na gore1.
Zanimljiv odeljak koji jasno pokazuje kako se - bez sum­
nje pod Kopernikovim uticajem12*- u Galilejevom duhu doga­
đa postepeni preobražaj. Središte Svemira je još uvek tu, ali se
sfera kosmosa uvećala, postala je neodređena, gubi, da tako ka­
žemo, svoju granicu. Bilo je dovoljno da ova postane beskonač­
na pa da, sada u homogenom prostoru, nestanu svi tragovi anti­
čkog Svemira, sva privilegovana mesta i pravci. Dovoljno je ... ali
koliko je samo misaonog napora bilo potrebno da bi se uradilo
to sto je dovoljno\ Galilej nije uspeo da pređe tu granicu. Tek je
Bruno - koji nije bio ni astronom ni fizičar - bio u stanju da na­
čini taj odlučujući korak4.
Vratimo se sada malo unazad. Odakle dolaze ova zanim­
ljiva mehanička fizika - sva se kretanja mogu, često je govorio
Galilej, svesti na principe ravnoteže5 - i hidromehanika, koje
nalazimo kod Benedetija i sada ponovo kod Galileja? Već smo
na to pitanje nekoliko puta odgovorili: dolaze direktno od Arhi-
meda. Od istog onog Arhimeda čije ime Galilej nikada ne spo­
minje bez pratećih veoma pohvalnih epiteta i pod čiji se autori­
tet smestio6.1 to s pravom, bez sumnje.

1 Videti napred navedene tekstove.

2 Kopemikov uticaj na razvoj Galilejeve misli je uočio P. Tannery,
Galilée et les principes de la dynamique, Mémoires scientifiques, vol. VI, Pa­
ris, 1926, pp. 400 sq. videti ispod III, pp. 45. Sq. Galilej je, na neki način, ko-
pemikanac ab initio. I to se objašnjava time sto je Benedeti odlučni koperni-
kanac. V. E. Wohwill, Galilei undsein Kampf etc. v. I, p. 19 sq.
U ovome g. Hesen vidi smisao galilejske revolucije, S. Hessen, «Die
Entwicklung der Physik Galileis und ihr Verhâltnis zum phusikalischen System
von Aristoteles», Logos, v. XVIII, p. 339 sq. Čini nam se da Hesen, međutim,
nije pravilno ocenio činjenicu da sam Galilej nije pobeskonačio Svemir.
4 Videti P. Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci, III, p. 257 sq. i dole
Galilej i princip inercije, pog. I, § 2. Iskoristićemo priliku da istaknemo ovaj
slučaj u kome je - što se retko dešava —filozofija prevazišla nauku.
De Motu, p. 259: ...naturalium mobilium motus ad ponderum in lance
omtum congrue reducatur.
6 De Motu, p. 300.

80
 Galilej, uostalom, nije bio jedini koji se Arhimedu divio
više od svih. Od vremena kada je Tartalja - koji da budemo is­
kreni nije od ovoga bog zna šta naučio —objavio njegova delà
na latinskom, Arhimedova slava i uticaj stalno su jačali. To se
događalo u tolikoj meri da je Kardan, koji se vrlo ozbiljno bavio
klasifikovanjem velikana prema njihovoj umnoj nadmoćnosti,
Arhimedu dodelio prvo mesto - iznad Aristotela - i ostavio ga
kao jedinog u njegovom rangu1. Istina je da se Skaliger tome
odmah usprotivio: staviti ovog zanatliju iznad Euklida, Aristote­
la, Dunsa Skota ili Okama! Kakva budalaština! Ipak, Kardanovo
mišljenje je vrlo važno. Ono ukazuje na rastuću veru u Arhime-
da. Kada je o uticaju reč, jasno je da dva najveća mehaničara to­
ga doba, Gvidobaldo del Monte i Đan Batista Benedeti, ono naj­
bolje u svojim radovima duguju upravo njemu. Što se Galileja,
pak, tiče, možemo da kažemo da je on, na neki način, odrastao u
Arhimedovoj školi.
Mladi Galilej je, zapravo, svoju naučničku karijeru zapo­
čeo sa delom Bilancettct1 - traktatom o hidrodinamičkoj ravno­
teži - koje je posvećeno središtu gravitacije čvrstih tela, i koji je
u potpunosti inspirisano i izvedeno na arhimedovski način. I
upravo je stavivši se svesno i odlučno na arhimedovsku stranu,
usvajajući tradiciju misli koju ona predstavlja - za stare1 23 je ona
bila kontra-aristotelovska - ovaj uspeo da prevaziđe fiziku uti­
snute sile, i da se uzdigne do nivoa one matematičke, koja je za­
pravo ništa drugo do arhimedovska dinamika.
Fizika impetusa, elana, utisnute sile - već smo to rekli i
ponovili, ali nije suvišno opet to istaći - bila je reakcija zdravog
razuma i svakodnevnog iskustva protiv Aristotelove teorijske
kosmofizike. Pojmovi koje ona koristi su samo apstraktne izve­
denice zdravog razuma. Ona - uprkos matematičkom geniju Ni­
kole Orezma i ultra-kosmičkoj geometrizaciji prostora u pari­
škoj školi - nije uspela da dođe do matematičkih pojmova koji
su se razvijali pored nje.

1 Videti P. Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci, III, p. 199.

2 Videti Opere, v. I, p. 210 sq.
3 De Motu, p. 359: Haec Aristoteles contra antiques et nos pro anti-
quis. Stari su, tvrdi E. Goldbeck, Galileis Atomistik, Bibliotheca Mathematica,
N. F., vol III/l, grčki atomisti. To je savršeno tačno, ali primetimo da su to za­
pravo stari iz sholastičke tradicije. To su takođe i Platon i Arhimed.

81
 Pojmovi koje Galilej nakon Pize, nastavljajući i nadilaze-
ći Benedetija, počinje da koristi u svojoj analizi kretanja su pot­
puno drukčiji. Kada na primer proučava kretanje tela u nagnutoj
ravni (gde zapravo prerađuje učenje posvećeno poluzi); kada nam
pokazuje da u horizontalnoj ravni jedna veoma mala sila može
da pokrene koliko god želimo veliku sferu1; ili kada nam u kri­
tici Aristotelove dinamike, nastojeći da podupre svoju teoriju o
padu tela u praznini, pokazuje da rast brzine tela, za koji je za­
služno slabljenje otpora, nikada ne nadilazi određene konačne
veličine (rast je dakle asimptotski), te da odatle sledi da potpuni
nestanak otpora ne znači da će ova brzina postati beskonačna123;
kada uopšteno proučava kretanje u praznini itd; u svim ovim slu­
čajevima on se zapravo odmah i svesno izmešta iz stvarnosti. Pot­
puno uglačana ravan, savršeno okrugla sfera, obe potpuno
čvrste —to su stvari koje ne možemo da sretnemo u fizičkom sve­
tu . To nisu pojmovi koje dobijamo iz iskustva: mi ih tom isku-

1 De Motu, pp. 296, 298. Kretanje u horizontalnoj ravni nije ni prirod­

no ni contra naturam, p. 299: Amplius: mobile, nullam ectrinescam habens re-
sistentiam, in plano sub horizonte quantulumcunque inclinato naturaliter de-
svendet, nulla adhibita vi ectrinseca...et idem mobile in plano quantulumcun­
que cuper horizontem erecto non nisi ciolenter ascendit: ergo restât, quod in ipso
horizonte nec naturaliter nec violenter moveatur. Quod si non violenter move-
tur, ergo a vi omnium minima moveri poterit. Quod etiam aliter demonstrare
possumus: nempe, quodcunque mobile nullam extrinescam resistentiam patiens,
a vi quae minor sit quancunque vi proposita, in piano quod nec sursum nec deor-
sum tendat, moveri posse.
2 De Motu, p. 276 sq: Caput...ubi, contra Aristotelem, demonstratur,
si vacuum esset, motum in instanti non contigere, sed in tempore. Posuit enim
ejusdem mobilis motus in diversis mediis earn, in celeritate, inter se proportio-
nem servare, quam habent mediorum subtilitates: quod quidem falsum esse,
supra abunde domonstratum est... Et quod eodem loco scribit Aristoteles, quod
impossibile est numerum ad numerum earn habere proportionem quam numé­
ros ad nihil, verum quidem est de proportione geometrica, et non solum in nu-
meris sed in omni quantitate...Attamen hoc non est necessarium in proportio-
nibus arithmeticis: potest enim in his numéros ad numerum earn havere propor­
tionem quam numéros ad nihil. Quare..., si celeritas ad celeritatem non geo-
metrice sed arithemtice dictam proportionem servaret, iam nullum absurdum
sequeretur. At certe quidem celeritas ad celeritatem (se habet) sicut excessus
gravitatis mobilis super huius medii gravitatem...Quapropter in vacuo quoque
eadem ratione movebitur mobile, qua in pleno. Nema sumnje da bi u praznom
prostoru kretanje bilo brže. Zapravo, pošto excessum super nihil est maius quam
in medio, pad bi bio velocissima.
3 De Motu, p. 296: Caput in quo agitur de proportionibus motuum eius-
dem mobilis super diversa plana inclinata...manifestum est, grave deorsum ferri
tanta vi, quanta esset necessaria ad illud sursum tragendum; hoc est fertur deor-

82
stvu učitavamo. Takođe, ne treba se iznenaditi kada vidimo da
se stvarnost iskustva ne slaže sa našim zaključcima1. Ovi po-
slednji, međutim, imaju prednost. Ti fiktivni zaključci nam omo­
gućavaju da razumemo i protumačimo prirodu, da joj postavlja­
mo pitanja i shvatimo njene odgovore. Galilej nasuprot apstrakt­
nom empirizmu pravo prvenstva daje platonskom matematizmu.
Ipak, ovde se još uvek ne zove u pomoć autoritet božan­
skog Platona*12 da bi se govorilo u prilog matematičke prirode
nove fizike (kao ni u prilog pretpostavke ovog mislioca o para­
lelizmu linija sile), već onaj nadčovečnog Arhimeda3.
Da li se ova istorijska veza može malo jasnije označiti?
Da li se može pojasniti značenje naučne revolucije koja se ovde
odvija? Nakon što je odbacio aristotelovsku fiziku i, bez uspe-
ha, pokušao da zasnuje svoju sopstvenu, zasnovanu na zdravom
razumu, čini se da će od sada temelj Galilejevog daljeg razvoja
biti arhimedovska nauka4.
Kada kažemo arhimedovska fizika, mislimo na matemati-
zovanu, deduktivnu i apstraktnu nauku: takva će biti fizika koju
će Galilej razviti u Padovi. Matematička fizika; nauka u kojoj

sum tanta vi, quanta resistit, ne ascendat. p. 298 - Haec démonstratif) intelligen-
da est nulla existente accidentali resistentia...:supponendum est, planum esse
quaddammodo incorporeum...mobile esse expolitissimum, figura parfecta sphaeri-
ca. Quare omnia si ita disposita fiierint, quodcunque mobile super planum ho­
rizonti aequidistans a minima vi movebitur, imo et a vi minori quam quaevis
aliavis. Et hoc, quia videtur satis creditu difficile...demonstrabitur hac demon-
stratione.
1 De Molu, p. 300: Et haec quae domonstravimus, ut etiam supra di-
ximus, intelligenda sunt de mobilibus ab omni extrinseca resistentia immuni-
bus: quae quidem cum forte impossibile sit in materia in venire, ne miretur ali-
quis, de his periculum faciens, si experientia frustretur, et magna sphaera, etiam
si plano horizontali, minima vi non possit moveri. Accedit enim, praeter cau­
sas iam dictas, etiam haec: scilicet, planum non vere posse esse horizonti aequi­
distans. Superficies enim terrae sphaerica est, cui non potest aequidistare pla­
num: quare piano in uno tantum puncto sphaeram contigente, si a tali puncto
recedamus, necesse est ascendere.
2 Ovo će uslediti kasnije, kada Galilej uvidi daje njegov matematizam
platonovskog porekla.
3 De Motu, p. 300: Hie autem non me praeterit, posse aliquem obii-
cere, me ad has demonstratione tanquam verum id supponere quod falsum est:
nempe, suspensa pondéra ex lance, cum lance angulos rectas continere; cum
tamen pondéra ad centrum tendentia concurrent. His responderem, me sub cu-
prahumani Archimedis (quern nunquam absque admiratione nomino) alis me-
met protegere.
4 Videti E. Meyerson, Identité et Réalité, Paris, 1926, p. 145 sq.

83
su zakoni kretanja i pada teških tela apstraktno izvedeni, bez iz­
ričitog korišćenja pojma sile i bez pozivanja na iskustvo stvar­
nih predmeta. Iskustva na koja se poziva - ili će se kasnije pozi­
vati - Galilej, čak i ona koja zapravo izvodi iz ovoga, nisu i ni­
kada neće biti ništa drugo do misaona iskustva1. Jedina, uosta­
lom, do kojih, koristeći predmete njegove fizike, možemo doći.
Jer predmeti galilejske fizike i tela njegove dinamike nisu stvarni.
Mi, zapravo, ne možemo pustiti stvarna tela - stvarna u zdravo-
razumskom smislu - u irealni prostor geometrije. To je Aristotel
veoma dobro znao, ali nije shvatao da u tom prostoru možemo
pretpostaviti postojanje apstraktnih tela, kao što je to činio Pla­
ton, i kao što će to činiti platonovac12 Arhimed. Ovaj poslednji,
međutim, nije uspeo da ta apstraktna tela pokrene. To će biti za­
datak arhimedovca Galileja.
Drugim recima, galilejeva dinamika važi samo za apstrakt­
na, arhimedovska tela, postavljena u geometrijski prostor. Isto
tako se i princip inercije može primeniti samo na njih. I tek će po­
što u Kosmosu nestane praznina koja je postojala u euklidskom
prostoru, i tek pošto suštinski i kvalitativno određena tela Ari­
stotela i zdravog razuma budu zamenjena onim arhimedovskim
apstraktnim, prostor prestati da igra fizičku ulogu, a kretanje pre­
stati da utiče na tela. Ona će tada moći da ostanu u stanju - kre­
tanja ili mirovanja - u kome se nalaze, i kretanje koje postane
stanje, moći će, kao uostalom i mirovanje od koga je dobilo on­
tološki status, da traje (da se održava) neodređeno dugo bez po­
trebe da se ova činjenica objašnjava nekim uzrokom.

1 Videti Gal. Galilei, Le Mecaniche, Opere, vol. II, p. 159: Quello che
in tutte le scienze demonstrative è necessario disservarsi, doviamo noi... on
questo tratto seguitare: che è di proporre le diffinizioni dei termini proprii di
questa faculta, e le prime supposizioni, delle quali, come da fecondissimi se­
mi, pullulano e scaturiscano conseqentemente la cause e le vere demostrazioni
delle propriété di tutti gl' instrumenti mecanici...Adimandiano adunque gravité
quella propensione di muoversi naturalmente al basso, la quale nei corpi soli-
di, si ritrova cagionata delle magiore o minore copia di materia dalla quale ven-
gono constituti...Momento è propensione di andare al basso, cagionato non tanto
dalla gravité del mobile, quanto dalla disposizione che abbino tra di loro diversi
corpi gravi; mediante il quai momento si vedra moite volte un corpo men gra­
ve contrapesare un altro di maggior gravité: come nella stadera si vede un pic­
colo contrapeso alzare un altro peso grandissimo...E dunque il momento quel-
l'impeto di andare allbasso, composto di gravité, posizione e di altro, dal che
possa essere tal propensione cagionate.
2 Čitava doksografska zajednica slaže se u tome d a je Arhimed filozof
platonovac.

84
 ZAKON PADA TELA
DEKART I GALILEJ

UVOD

Galilej je zakon pada tela - prvi od zakona klasične fizike

- formulisao 1604. godine1. Petnaest godina kasnije isto će uči­
niti i Bekman12. Ovaj poslednji, istina, nije radio sam. Pošto je
bio dobar fizičar ali loš matematičar3, morao je u pomoć da zo­
ve Dekarta i dâ mu u zadatak da resi problem sjedinjavanja, koji
sam nije bio u stanju da resi. Ipak, pogrešili bismo ukoliko bismo,
zbog ovog sporednog razloga, svu slavu za ovo otkriće pripisali
Dekartu. Bekmanova uloga je, zapravo, bila mnogo veća. Nije
se zadovoljavao time da postavi problem, već je Dekartu ukazao
i na puteve mogućeg rešenja. Na kraju krajeva upravo je on, po­
grešno tumačeći Dekartov odgovor, formulisao - predstavljaju­
ći ga kao Dekartov - sam zakon. Isti onaj koji je Galilej otkrio
petnaest godina ranije.

1 U pismu Paolu Sarpiju od 16. oktobra 1604, v. Opere, Ed. Naziona-

le, X p. 115.
V.
2 V. Decarters et Beeckman, Varia (CEemres de Descartes, éd. Adam et
Tannery, vol. X), p. 58 sq., Physico-mathematica, id, p. 75 sq. U nastavku će­
mo ove tekstove citirati in extenso.
3 Imao je otpor prema infinitezimalnom metodu i pojmu stalne prome­
né. Takođe pokušavao je da do Dekartovih rezultata dođe pomoću jedne finiti-
stičke paradigme i računa. Videti ibid. p. 61 sq.

85
 Dekart se, naime, prevario u svom odgovoru. Formula ko­
ju je poslao Bekmanu bila je pogrešna. Međutim, i ovo je veo­
ma zanimljiva činjenica, greška koju je napravio bila je ista ona
- ili tačnije rečeno bila je komplementarna onoj - koju je petna­
est godina ranije napravio Galilej. Jer i on se bio prevario1.
Ovakvi susreti nisu retki u istoriji naučne misli. Skoro u
isto vreme, na različitim mestima i kod veoma različitih duho­
va, javljaju se iste ideje i stvaraju isti izumi. Svima je poznato
koje je nedoumice najhitnije rešiti... i svi se slažu oko toga ka­
kav je značaj ovih začuđujućih istovremenih otkrića za istoriju
naučne misli.
Opet, nijedan od tih čuvenih susreta, pa čak ni oni najpo­
znatiji kao što je istovremeno otkriće infinitezimalnog računa od
strane Njutna i Lajbnica ili otkriće principa entropije kod Kar-
noa i Klauzijusa, nisu toliko zanimljivi kao dvostruki susret Ga­
lileja sa Bekmanom i Dekartom, jer on je jedini u kome ćemo
imati i susret u istini i susret u grešci.

Zakon pada tela je veoma važan zakon: to je temeljni za­

kon moderne dinamike . On je u isto vreme veoma jednostavan
zakon i iscrpljuje se u definiciji: p a d tela je ravnomerno ubrza­
no kretanje123.

1 V. E. Mach, Mechanik, Leipzig, 1921, p. 125; P. Duhem, Etudes sur

Léonard de Vinci, vol. III, Les précurseurs parisienes de Galilée, Paris, 1913,
p. 566 sq.
2 V. Duhem, De l'accélération produite par une force constante, Con­
grès International de Philosophie, II Session, Genève, 1905, p. 859: „Aristotel
je formulisao taj zakon sledećim recima: Konstantna sila proizvodi ravnomer­
no kretanje čija j e brzina proporcionalna sili koja ga je izazvala. Ovaj zakon
je vladao dinamikom skoro dve hiljade godina. Danas je njegov oblik sledeći:
Konstantna sila proizvodi ravnomerno ubrzano kretanje čije j e ubrzanje pro­
porcionalno sili koja je pokrenula telo. Ovaj je zakon osnova modeme dina­
mike”. Čini nam se da Dijemova definicija nije potpuno tačna, dok Aristotel
nije imao u vidu moderni pojam sile. On je (kao i sholastičari) govorio o uzro­
ku, a ne o sili, a to nije ista stvar.
3 Čitava formulacija ovog zakona zapravo sadrži dva različita islcaza:
a) brzina tela koje pada raste srazmerno sa vremenom i b) ubrzanje tela koja
padaju jednako je za sve. Čast za uvođenje ove druge pretpostavke se najčešće
pripisuje Benedetiju, što je pogrešno, jer ga Benedeti priznaje samo kod tela
različite težine ali iste prirode. Kada je reč o telima različitih priroda, on je
verovao da je brzina njihovog pada srazmerna specifičnoj težini tela. Prvi je
Galilej - razmišljajući na Benedetijev način - ustanovio da teška tela, kolika

86
 Drugim recima, i Dekart i Galilej su kod pronalaženja ovog
toliko jednostavnog zakona da ga deca danas odmah shvataju, na­
pravili veliku grešku. Kako to objasniti? Galilejevi istoričari -
kao ni oni Dekartovi - kao i obično, uopšte ne spominju ovu ne­
zgodu. To je, uostalom, i razumljivo. Svaki istoričar, iznad sve­
ga svaki biograf, jeste u neku ruku hagiograf. On tako najčešće
prelazi preko počinjenih grešaka i padova svog heroja. Spomi­
nju ih samo kao opravdanje. Uostalom, koja je vajda od zadrža­
vanja na greškama? Zar nije najvažnije otkriće, konačni uspeh,
a ne krivudavi put kojim se do njega došlo i na kome je bilo mo­
guće zalutati? Istoričar-hagiograf, svakako, ima pravo. Ono što
je bitno za budućnost je svakako pobeda, otkriće, izum. Opet, za
istoričara naučne misli su, bar kada je reč o filozofu nauke, neu-
spesi i greške, a naročito greška jednog Galileja ili jednog Dekar-
ta, ponekad jednako dragocene kao i njihovi uspesi. Oni su mo­
žda čak i dragoceniji. Najpre, vrlo su poučni. Ponekad nam omogu­
ćavaju da vidimo i razumemo intimni razvoj njihove misli.
Neko bi, bez sumnje, mogao prigovoriti da za grešku ne
postoji racionalno objašnjenje. Ona je posledica slabosti našeg
ograničenog i kratkovidog uma, koji deluje u određenim psiho­
loškim pa i biološkim uslovima. Svako može da pogreši. Niko u
tome nije izuzetak. Grešku je dovoljno objasniti nedostatkom pa­
žnje ili rasejanošću: nepažnjom*1. Priznajemo da ne možemo da
prihvatimo ovo mišljenje. Barem ne u potpunosti. Nema sumnje
da svaka greška u rezonovanju podrazumeva nepažnju. A pošto
su Galilej i Dekart napravili grešku, oni su dakle bili nepažljivi.
Ali pošto ih je ta dvostruka nepažnja (što je samo po sebi već
veoma zanimljiva činjenica) dovela do veoma sličnih grešaka,
naše je mišljenje da ovo ne može biti posledica čistog slučaja.
Samo po sebi to svakako nije nemoguće. Ali opet, nije ni previ­
še verovatno. Slaganje u grešci mora imati neki razlog.
Problem kojim se bavimo je dakle: kako su Galilej i De­
kart mogli da naprave grešku kod donošenja jednog veoma jed­
nostavnog zakona?

god da je njihova težina ili priroda, padaju istom brzinom. Videti Discorsi e
dimostrazioni matematičke interno a due rtuove szienze, Giomata prima, Opere,
V. VIII, 128 sq. [Prevod na srpski: Rasprave i matematički dokazi o dve nove
nauke koje se bave mehanikom i lokalnim kretanjima, Izdavačka knjižarnica Zo-
rana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2013, Prvi dan],
1 V. Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci, v. III, p. 570.

87
 Nije li to možda dokaz d aje ova jednostavnost samo pri­
vidna? Ili ako nam se više sviđa, nije li zakon pada tela jedno­
stavan samo unutar određenog sistema aksioma, polazeći od jed­
ne grupe pojmova? Drugim recima, da ovaj zakon pretpostavlja
i podrazumeva određen broj pojmova - prostora, delovanja, kre­
tanja - koji sami po sebi nisu toliko jednostavni? Ili koji su previ­
še jednostavni - kao i svi temeljni pojmovi - i zbog toga teški za
razumevanje1.

1. GALILEJ

Fenomen pada je oduvek za fiziku bio predmet promišlja­

nja i divljenja. Ne čudi otuda što je Galilej, koji je još u svojoj
mladosti u Pizi uložio puno napora da razreši dvostruki problem
pada - pad, ili tačnije rečeno kretanje na dole, i njegovo ubrza­
nje - nastavio da se bavi ovim problemom i u Padovi: veoma do­
bro je razumeo da se ovde radi o temeljnoj teoremi nove nauke.
Evo šta on u pismu od 16. oktobra 1604, koje smo ranije
već pomenuli, piše Paolu Sarpiju12: „Razmišljajući o problemi-
л ma kretanja, u cilju tumačenja njegovih karakteristika do
в kojih sam došao, nedostajao mi je jedan neosporni princip
koji bih postavio kao aksiom i tako sam došao do pretpo-
,.c stavke koja mi je izgledala dovoljno prirodna i očigled­
na; ona će posle pokazati ostalo, naime, d aje prostor ko­
ji se savlada prirodnim kretanjem u dvostrukoj srazmeri
sa vremenom, te da su, odatle, putevi pređeni za isto vre-
me kao neparni brojevi ab unitate. A pretpostavka je sle-

1 Videti supra.
2 Galileo a Paolo Sarpi in Venezia, Padova, 16 ottobre 1604 (Opere,
V. X, p. 115): Ripensando circa le cose del moto, nelle quali, per dimostrare il
accidenti da me osservati, mi mancava principio totalmente indubitabile da poter
porlo per assioma, mi son ridotto ad una proposiziona la quale ha molto del na­
turale et dell’evidente; et questa supposita dimostre poi il resto, cioè gli spaz-
zii passati dal moto naturale esser in proporzione doppia dei tempi, et per con- .
seguenza gli spazii passati in tempi eguali esser come i numeri impari ab uni­
tate, o le altre cose. Et il principio è quest: che il mobile naturale vadia crescen­
do di velocità con quella proportione che si discota dal principio del suo moto;
come V. g. cadendo il grave del termine a per la linea abed, suppongo che ii gra­
đo di velocità che ha in c al grado di velocità che hebbe in b esser come la di­
stanza ca 11a distanza ba, et cosi conseguentemente in d haver grado di veloci­
tà maggiore che in c secondo che la distanza da è maggiore della ca.

88
deća: da se prirodno telo kreće povećavajući brzinu srazmemo
sa udaljavanjem od tačke polaska. Ako bi, primera radi, jedno
teško telo padalo iz tačke a po liniji abcd, ja pretpostavljam da
će odnos brzine u tačkama c i b biti jednak odnosu ca i ba, te da
će, odatle, odnos brzine u d i u c biti jednak odnosu razdaljina
da i ca”.
Veoma zanimljiva pretpostavka - koju ćemo kasnije upo-
rediti sa onim što je govorio Dekart - i koja vema jasno ukazuje
na osobenu prirodu galilejevskog načina razmišljanja. On ne traži
neku, u određenoj meri, opisnu formulu, koja bi mu omogućila
da izračuna merljive i očigledne veličine kod pada - njegove ka­
rakteristike - brzinu, pređeni put, itd. Upravo suprotno: on takvu
formulu već ima u rukama (ostavićemo po strani pitanje kako je
do nje došao)1; on već zna da se pređeni putevi u jednakim vre­
menima među sobom odnose kao niz neparnih brojeva; takođe
zna daje pređeni put srazmeran kvadratu vremena... Opet, Galilej
traži nešto više od ovoga, i to što traži nije logička ili matematič­
ka veza ove dve pretpostavke - po svemu sudeći on je ove veze
bio svestan - već jedan temeljni i očigledni princip koji će mu po­
moći u izvođenju, ili kako to Galilej kaže, u pokazivanju karak­
teristika kretanja kod pada. Mogli bismo, primenjujući iskaz jed­
nog savremenog fizičara na Galileja, da kažemo da on nema ni­
kakvog poverenja u posmatranja dok se ona ne provere teorijski.
Galilejska epistemologija nije pozitivistička. Ona je arhimedska1
2.
Galilej, drugim recima, poseduje zakon pada, ali proce-
njuje da to nije dovoljno. Jer on ga ima samo kao činjenicu. Ne
razume ono zbog čega tog zakona. Tela padaju - to je očigled­
no. Štaviše, dok padaju njihovo se kretanje ubrzava. Razdaljine
koje prelaze se između sebe odnose kao neparni brojevi. Ali zbog
čega je sve tako? Galilej smatra da ovo treba objasniti.

1 O istoriji, ili praistoriji, zakona pada tela videti P. Duhem, Etudes sur
Lèondard de Vinci, VIII, Les précurseurs Parisiens de Galilée, Paris, 1913; E. J.
Dijksterhuis, Val en Worp, Groningen, 1924 i E. Borchert, Die Lehre von der
Bewegung bei N. Ores me (Beitrage zur Geschichte de Philosophie und Théo­
logie de Mittelalters, Bd XXXI, fasc. 3), Münster, 1934.
2 Pozitivističko tumačenje galilejske epistemologije dao je pre svih
Ernst Mah. Videti Mechanik, p. 122 sq. Ovo tumačenje je isto toliko pogrešno
kao i njegovo tumačenje Njutnove epistemologije.

89
 Dakle, po Galileju nije potrebno razumeti ili objasniti sa­
mu činjenicu pada, ne radi se o tome da se pronađe uzrok zbog
koga tela padaju1. On traga za suštinom kretanja prilikom pa­
da. Kretanje tela koja padaju je posebne vrste: to je jedan način
kretanja, prilično determinisan, koji se odvija - uvek na isti na­
čin - svugde gde tela padaju. On sada traga za prirodom ovog
načina kretanja, njegovom suštinom, ili ako više volimo njego­
vom odrednicom (što je ista stvar). Upravo će ona stvoriti taj oči­
gledni i neosporivi princip, temeljni aksiom koji će omogućiti
da se iz njega izvede i sve ostalo.
Galilej nije mogao znati zašto tela padaju12. Niko pre Njut-
na to nije bio u stanju da objasni3. Odustajanje od uzročnog obja­
šnjenja i traganje za suštinom ili, kako se često kaže, zakonom,
često se smatralo jednom od odrednica Galilejeve slave. Drugim
recima ovo je odustajanje (na koje je Galilej inače bio prisiljen)
kidajući, ili bar slabeći vezu njegove misli sa onim stvarnim, uči­
nilo zadatak daleko težim. S druge strane, ono je utoliko olakša­
lo potkradanje grešaka.
Kasnije ćemo se vratiti ovim pitanjima. Bilo kako bilo, pri­
likom otkrivanja suštine kretanja kod pada, Galilej je počinio gre­
šku. U suštini, princip koji je prihvatio kao prirodan i očigledan
—brzina tela (kod slobodnog pada) srazmerna je pređenom putu

1 Galileju je jasno da mu ovaj uzrok izmiče. On zna da ne razume šta

je težina, ili bar da ne može ovde da upotrebi svoje prepostavke i ubeđenja.
2 Nakon 1600. godine je Gilbert, a nakon njega i Kepler, usmerio pa­
žnju na privlačenje. Galilej, bez ikakve sumnje, deli ovo stanovište. Ali Gilber-
tovo privlačenje je duša, a Keplerovo, nakon što je prestalo da bude duša, ostaje
sila usmerena ka objektu, što će reći nešto još tajanstvenije. O Gilbertovoj fizi­
ci videti E. Burtt, The Metaphysics o f Sir Isaak Newton. An essay on the meta­
physical foundations o f modern physical science, London, 1925. O Kepleru,
E. Cassirer, Das Erkentnisproblem in der Philosophie und Wissenschcft de ne-
ueren Zeit, vol. I, Berlin, 1911, pp. 328 sq. [Prevod na srpski: E. Kasirer, Pro­
blem saznanja u nauci i fdozoflji novijeg doba, tom I, IKZS, Novi Sad /Srem-
ski Karlovci, 1998],
3 Mogli bismo, bez sumnje, reći da čak ni sam Njutn ovo ne objašnja­
va i da je i njegovo privlačenje isto toliko tajanstveno kao i nastojanje sličnih
tela da se ujedine, kojim se bave Platon i stari i koje prozvodi sve ostalo. N i­
šta tačnije od ovoga. I mi smo bez prestanka nastojali da ga objasnimo (videti
E. Meyerson, Identité et Réalité, Paris, 1926). Njutnovo privlačenje je, među­
tim, neusmerena sila koja prihvata geometrijski prostor: toliko o tome.

90
- uopšte ne vodi zakonu pada, kako je on to mislio. On vodi jed­
nom drugom zakonu, koji ovaj nije bio sposoban da izvede1.
Princip koji je Galilej želeo da postavi kao temelj svoje
dinamike - brzina tela je srazmerna pređenom putu (umesto is­
pravne formulacije: brzina tela je srazmerna proteklom vreme­
nu, stoje znao još Leonardo da Vinči) nije, kao što su to poka­
zali Volvil12 i Dijem3, Galilejev pronalazak. Mogli bismo da
pokušamo da objasnimo zašto mu je Galilej, pod svesnim ili ne-
svesnim uticajem jedne misaone tradicije, pripisao očiglednost.
On misli da razume, ali se, zapravo, samo priseća. Tako, u sušti­
ni, misli Dijem. Ali njegovo mišljenje beži od problema: kako
to da su izvanredni duhovi, koji ipak nisu veličine jednog Gali­
leja, usvojili princip, koji, iako je uverljiv, nama nikako ne izgle­
da očigledan? Šta je to toliko privlačno u njemu? Kratak osvrt

1 Ispravna definicija zakona: brzina tela je srazmerna pređenom putu

će imati eksponencijalnu ulogu. V. P. Tannery, Mémoires scientifiques, vol.
VI, p. 441 i dalje.
2 V. E. Wohlwill, «Dei entdeckung des Beharryngsgesetzs», Zeitschrift
für Vôlkerpsychologie und Sprachwissenschaft, vol. XIV et XV.
3 Duhem, De l'accélération produite p ar une force constante, Con­
grès international de Philosophie, II Session, Genève, 1905. Etudes sur Léonard
de Vinci, vol. III. Les Précurseurs Parisiens de Galilée, 1913. Navedenim ra­
dovima Volvila i Dijema bi trebalo dodati i knjigu M išela Varona: M. Varro-
nis Genevenesis I. C. et cos. ord. De Motu tractatus, Genevae, Ex officina Ja­
cobi Stoer, MDLXXXIV, p. 12 sq: Vis...naturalis, qua resquaelibet ad locum
suum natural em tendit, subjectum suum, motu continue et ordinatim crescen-
te, movet. Illius autem motus causa est quod facili-
us id moveatur, quod in motu est, quam quod qui-
escit. Vis igitur eadem, subjectum quod iam in mo- A
tu est premens, illud magis movebit, quam si quie- в
scat, et magis motum, magis etiam movebit: ita ut
eadem vis motione maior fiat, quam per se sit. Et
haec est causa cur ictus, quo magis ab altero venit,
eo vehementior sit. Motus autem huius spatia hanc B
celeritatis proportionem servant, ut quae est ratio totius spatii, per quod fit ille
motus ad partem ipsius (utrusque initio inde sumpto, ubi est motus initium), ea­
dem sit celeritas ad celeritatem. Exempli grati, si vis aliqua per ilneam ABE
moverit, sitque AB illius lineæ pars, quae erit ratio AF. ad AB, eadem erit celeri­
tas m otus in puncto E ad celeritatem motus in puncto B. Cujusmodi proportio
observatur in parallelis triangulum secantibus. Ut enim se habet AC ad AB, sic
CG ad BF, et ut AD ad AC, sic FH ad CG. Itaque si in spatia aliquot dividatur
totius motus spatium, finis secundi duplo citius ferretur quam finis primi: finis
vero tertij triplo citius quam finis primi et sic deinceps.

91
 na istoriju problema će nam, po našem mišljenju, omogućiti da
odgovorimo na ovo pitanje.
Princip koji Galilej nastoji da postavi u temelj svojih do­
kaza formulisao je, čisto kako se samo poželeti može, onaj koga
smo se složili da smatramo njegovim neposrednim prethodnikom
—Đan Batista Benedeti. On u Knjizi koja sadrži različita mate­
matička i fizička promišljanja zapravo piše: „Aristotel nije tre­
balo da kaže da je telo utoliko brže što se više približava svome
cilju, već pre da je ono utoliko brže što se više udaljava od svoje
početne tačke”1. Benedeti je svoje suprotstavljanje Aristotelu
izrazio expresis verbis, ali bismo opet mogli da se zapitamo da li ono
na prvi pogled zaista postoji. Da li se, zapravo, jedno telo koje se
kreće od tačke A do tačke B, telo koje pada, primera radi, sa vr­
ha kule na Zemlju, ili čak telo koje se kreće prema središtu Ze­
mlje, zapravo ne približava svom cilju onoliko koliko se udalja­
va od početne tačke svog kretanja? Ili ako više volimo, da li se
ono ne udaljava od svoje početne tačke u istoj meri u kojoj se pri­
bližava svom cilju? Ova se dva iskaza čine potpuno jednakim...
Uostalom, Nikola Tartalja, koji je, čini se, prvi, bar među moder­
nim naučnicima, uveo u razmatranje tačku polaska, kaže s pra­
vom: „Ako se jednako teško telo kreće prirodnim kretanjem, ono
ide brže što se više udaljava od tačke polaska i približava cilju”123.
Dodajmo i da je Benedeti daleko od toga da zanemaruje
tačku polaska i cilj prirodnog kretanja. Naime, on upravo na onom
mestu koje smo malopre citirali, i gde upućuje Aristotelu svoju
zamerku , piše: „Kod prirodnih i pravolinijskih kretanja utisnu­

1 V. J. Baptistae Benedicti, Diversarum speculationum mathematica-

rum et physicctrum liber, Taurini, MDLXXXV, Disputationes de quibusdam
placitis Aristotelis, Cap. XXIV, p. 184: Aristot. 8. cap. Primi libri de coelo, di-
cere non deberet quod quanto propius accedit corpus ad terminum ad quem,
tanto magis sit velox, sed potius, quod quanto longius distat a termino à quo,
tanto velocius existit. Quia tanto major sit semper impressio, quanto magis mo-
vetur naturaliter corpus, et continuo novum impetum recipit, cum in se motus
causam contineat, quae est inclinatio ad locum suum eundi, extra quem per vim
consistit. Neque etiam recte scripsit Aristo. 9. cap lib. 8 physicorum et 2. lib.
primi de coelo esse aliquem motum ex recto et circulari mixtum, quod omnio
impossibile est. Videti i Dujem, De l'accélération, etc., p. 885 i Wohlwill, op.
cil, vol. XV, p. 394.
2 Nicolo Tartaglia, La nuova scientia inventa da Nicalo Tartaglia, 1 .1,
prop. 1, citira Duhem, op. cit., p. 875.
3 Zamerka je inače prilično nepravedna jer Aristotel u svojoj Fizici ni
na koji način ne zanemaruje tačku polaska. Videti Fizika, VIII, 9, 265 b.

92
ta, primljena, snaga neprestano jača, jer i telo.sâmo u sebi ima
pokretački uzrok, to jest nastojanje da se nađe u mestu koje mu
je pripisano”1. Nešto kasnije, kako bi objasnio ubrzanje kod
kretanja prilikom pada, Benedeti dodaje12: „Pošto primljena sna­
ga neprestano jača što kretanje duže traje, telo stalno prima novi
impetus; ono zapravo u sebi poseduje uzrok kretanja, a to je na­
stojanje da ponovo dođe u svoje prirodno mesto iz koga je silom
pomereno”.
Kako je Benedeti u ovim uslovima, naime potpuno uro­
njen u Aristotelovu kosmo-fizičku teoriju, mogao da smatra da
donosi nešto novo? Koji je smisao zamerke koju upućuje Ari­
stotelu? I kako to da ne vidi d aje njegova pretpostavka identič­
na onoj koju odbacuje?
Ovo je veoma važno pitanje. Da bismo na njega odgovo­
rili moramo da pođemo od sledećih činjenica: najpre da se Be­
nedeti, iako polazi od Aristotelovih zamisli, oseća njemu supro­
stavljenim i da zamenjujući Aristotelovu pretpostavku (ili bar
pretpostavku za koju je on verovao da je takva) svojom, koja je
ovoj identična, želi da pokaže da se ona od nje razlikuje i da je,
nasuprot Tartalji, ovoj čak suprotstavljena.
Mogli bismo, bez sumnje, da kažemo da je pitanje koje smo
upravo postavili, samo po sebi, bez značaja: pošto je Benedeti-
jevo učenje veoma tamno i prilično nejasno, njegova lutanja i
nedoslednosti mogu biti objašnjeni upravo time. Ili, drugim reci­
ma, možemo da kažemo da misao Đan-Batiste Benedetija nije uzor
jasnog mišljenja. Ipak, ono je krepko i iskreno rezonovanje. Ne
treba zaboraviti da mišljenje - uopšteno govoreći, a naročito u
prelaznim periodima - može biti nejasno i nerazgovetno, a da opet
zbog toga ne gubi na svojoj vrednosti. Upravo suprotno, kao što
je veoma jasno pokazao Dijem, i na divljenja dostojan način Emil
Mejerson, misao napreduje upravo u onom tamnom i nejasnom.
Ona putuje od nejasnog ka jasnom. Nije to put od jasnog ka ja ­
snom, kao što bi to želeo Dekart.

1 J. B. Benedetti, op. cil, p. 184: causant moventem, id est propensio-

nem eundi ad locum ei a natura assignatum.
2 J. B. Benedetti, op. cit., p. 184: tanto major sit semper impressio,
quanto magis movetur naturaliter corpus, et continuo novum impetumrecipit,
cum in se motus causant contineat, quae est incilnatio ad locum suum eundi,
extra quem per cim consistit.

93
 Benedetijeva misao je bez sumnje zamršena. Ali to je zbog
toga što se u njoj sreću aristotelovska i pariška (fizika impetusa)
tradicija i što se na ove dve nadovezuje treća, nešto novija i u
usponu, ona arhimedovska. Benedeti takav kakav je, kao što smo
rekli vatreni kopemikanac1, nije mogao da napusti opšte posta­
vke aristotelovske kosmo-fizike —čime bi ih zamenio? —ali ipak
ima razloga da se postavi kao suparnik Aristotelu. Fizika impetu­
sa, koja kretanje vidi kao posledicu telu utisnute sile, dozvoljava
da se kretanje tela odvoji od cilja prema kome se ono kreće, i
dopušta da se telo koje se kreće odvoji od ostatka Svemira12. Be­
nedeti je, dakle, bio u pravu što nije prihvatio ekvivalentnost uda­
ljavanja od terminus a quo približavanju terminusu ad quern, po­
što njegovo učenje upravo dopušta zanemarivanje - misaono ako
ne i faktičko - terminus ad quern. Telo koje je pokrenuto pod uti-
cajem spoljne sile nužno kreće iz nekog mesta: mesta u kome je
bilo u mirovanju. Ne možemo, otuda, da, prilikom definisanja
njegovog kretanja, zanemarimo pojam terminus a quo. Ali on je
dovoljan. Telo koje se pokreće pod uticajem neke sile se pome-
ra —pravolinijskim kretanjem - u određenom pravcu. Ono se ne
kreće ka nekom cilju (bilo da ovakav cilj postoji ili ne). Nasilno
kretanje, dakle, kao očigledne ima samo sledeće karakteristike:
kada šutnemo loptu, impetus koji smo joj utisnuli neposredno
određuje njenu brzinu i pravac kretanja. Mi, čineći to, možemo
da zamislimo da ona ima neki cilj, ali to nikako nije nužno.
Prenesimo ovu zamisao na slučaj prirodnog kretanja. Te­
lo - teško (ili lako) se kreće (ili se pokreće) u određenom prav­
cu: na dole (ili na gore). Ono ne ide ka nekom cilju. Potrebno je
dakle - nasuprot Aristotelu - govoriti o udaljavanju od početne
tačke, a ne o približavanju tački dolaska3. Ovo, sa svoje strane,

1 V. Supra.
2 U vezi sa fizikom impetusa van već citiranih delà Pjera Dijema i Volvila
videti E. J. Dij^sterhuis, Val en Worp, Groningen, 1924; R. Marcolongo, “La
meccanica di Leondardo da Vinci”, Atti della Reale Accademia delte Scienze
flsiche e matematičke di Napoli, vol. XIX, 1932; E. Borchert, Die Lehre der
Bewegung bei Nicolaus Oresme (Beitrâge zur Geschichtè der Philosophie und
Théologie des Mittelalters, Bd. XXXI, fasc. 3), Munster, 1934.
3 Jednakim udaljenostima, gde god da se nalazi početna tačka, tako,
odgovaraju jednaka ubrzanja. Ovu zamisao nalazimo i kod Galileja i ona je uči­
nila da on zapadne u grešku i pretpostavi d aje vrednost g svugde i uvek ista.

94
sobom nosi veoma ozbiljnu posledicu: kretanje tela je u potpuno­
sti određeno njegovim prošlim stanjem, nikako onim budućim1.
Benedetijevo učenje o kretanju se razlikuje od onog Tar-
taljinog. Ili, ako nam se više sviđa, zamisao prostora koja stoji u
osnovi Benedetijevog učenja —ista ona koja stoji u osnovi uče­
nja mladog Galileja12 - razlikuje se od Tartaljine. Jednakost ko­
ja postoji za ovog drugog, nikako ne postoji za Benedetija i to
samo zbog toga što u njegovom prostoru, ne više fizičkom već
geometrijskom, kretanje - pravolinijsko - može da se odvija ne­
određeno dugo. Ovo svakako nije slučaj kod Tartalje, a još ma­
nje kod Aristotela.
Kretanje je za Benedetija posledica sile {impetusa) utisnute
telu, a njegov prostor je geometrijski, a ne fizički: takođe, kao što
smo već videli, za njega je kretanje u praznom prostoru savrše­
no prihvatljivo. Ipak, njegov prostor nije potpuno geometrijski,
nije potpuno homogen. U njemu i dalje postoje privilegovani
pravci kretanja: ka gore i ka dole. Njegov je prostor arhimeđov-
ski, ili, tačnije rečeno, epikurejski.
Mi ovde, svakako, nećemo pokušati da damo pregled či­
tave istorije srednjovekovnih odgovora na problem slobodnog
pada (i varijacija otpora, reakcije sredine, itd.) da bismo osvetli-
li zanimljivi fenomen ubrzanja3. Ipak, primorani smo da se pod-
setimo rođenja pojma impetusa, na kome su se zadržali neposred­
ni Galilejevi prethodnici.
Teorija impetusa, kao što smo videli, podrazumeva da se
kretanje zamišlja kao posledica uzroka koji suštinski pripada te­
lu. Taj uzrok —impetus - smo sebi predstavili prilično široko,
asimilujući ga u jedan oblik, kvalitet, silu. Upravo ta sila, uti­
snuta telu delovanjem spoljašnjeg pokretača - udar - objašnja­
va, posredstvom održavanja u ovome, nastavak njegovog kretanja.
Dovoljno je da u impetus asimilujemo prirodnu težinu - ili laga-
nost - tela, pa da budemo u stanju da prirodno kretanje objasni­
mo analogno onom nasilnom, da razumemo da prirodno i nasil­

1 Pojam impetusa, razrađen, kao što znamo, da bi objasnio prisilno

kretanje, dozvoljava, ili čak podrazumeva, delimično napuštanje fmalizma. On,
u stvari, dopušta da se kretanje zamisli kao proizvedeno nekim unutrašnjim uz­
rokom koji, međutim, više nije određen ciljom.
2 Videti supra, U osvit klasične nauke.
3 Videti gore citirana delà.

95
no kretanje, ili tačnije rečeno njihovi impetusi, mogu da se sabi­
jaju u jednom i istom telu. Dovoljno je da zamislimo pokretno
telo koje je, tokom svog kretanja, izloženo stalnim novim impul­
sima ili udarima koji mu daju nove impetuse, pa da imamo za­
dovoljavajuće objašnjenje ubrzanog pada tela.
Ova je teorija pariških nominalista bila veoma popularna
kod mislilaca XVI veka. Pikolomini1, Kardan, Skaliger12 - na­
kon Leonarda da Vinčija - jesu neki od njih. Benedeti je iznosi
na najjasniji mogući način.

1 Alexandri Piccolominei, In mechanicas questiones Aristotelis pa-

rap hrast is paulo quidem plenior, ad Nicolaum Ardinghellum Cardinalem am-
plissimum. Excussum Romae, apud Antonium Bladium Asulanum, MDXLVII
cap. XXXVIII, quaestio trigesimatertia (Duhem, De l'accélération, etc., p. 882
sq.): Treba primetiti da postoje dve vrste gravitacije ili težine, jedna koja svoj
izvor ima u samoj prirodi tela i druga površna, koju Grci nazivaju smmjXcuv.
Ova druga nije ništa drugo do nestalni impetus koji ili može da se zadobije u
samom telu pokrenutom njemu svojstvenim nagonom (qui vel acquiritur in re
ipsa ex suo nutu mota) ili da se utisne prisilno uz pomoć pokretačke sile. Ka­
da, naime, kamen pada na dole, on bez prestanka postaje sve brži, jer bez pre­
stanka nakon početka kretanja zadobija sve veću težinu (mislim da se radi o ve-
štačkoj težini)... Isto tako, kada bacimo kamen, on dobija veštačku težinu ili
laganost koju mu je utisnuo pokretač. To nije ništa drugo do slučajno zadobi-
jeni impetus, koji prisilno pokreće kamen i čini ga pokretnim po sebi, sve dok
taj isti impetus ne oslabi i iščezne. Ova veštačka težina ili laganost nije trajna
ni savršena, jer se ono suštinsko tela koje pokreće, naime njegova prirodna te­
žina ili laganost, protivi tome da se ona utisne savršeno i duboko u telo. Taj im­
puls nestaje ili delovanjem otpora nekog drugog predmeta koji ponovo pokre­
će telo, ili težnjom samog tela, delovanjem koje je rezultat njegove prirode i
koje postaje snažnije od ove veštačke težine ili laganosti... Čim istinska teži­
na, snagom svoje težnje, nadjača impetus koji je pokretač utisnuo kamenu, on
će prestati da se kreće prisilno i svojim prirodnim kretanjem će težiti na dole.
Videti Etudes sur Léonard da Vinci, v. III, p. 197.
2 Julii Cesarii Scaligeri, Exotericarum exercitationum liber, XV, De
Subtilitate ad Hieronimum Cardanum, Lutetiae apud Vascosanum, MDLVII,
citira Duhem, De l'accélération, etc., p. 884. Exerc. LXXVII, Quamobrem ota
rotafacilius movetur postea: Teška tela, kamen primera radi, nemaju ništa što
bi ih podsticalo na kretanje; upravo suprotno, ona se njemu protive. Kamen koji
horizontalno bacimo se ne kreće svoj im prirodnim kretanjem. Zašto se onda
taj kamen kreće lakše nakon što je »etan je počelo? To je zato što je kamen, u
skladu sa onim što smo već rekli u vezi sa kretanjem hica, već primio pokretač­
ku silu. Nakon prvog delà kretanja dolazi drugi, ali prvi je onaj koji pokreće.
Drugim recima, iako postoji samo jedna pokretačka sila, kretanja koja ona iza­
ziva jesu višestruka. Jer drugi impuls sadrži onaj prvi, a treći onaj drugi. Vide­
ti Etudes sur Léonard da Vinci, v. Ш, p. 201.

96
 Impetusi se sabiraju na onom mestu gde je utisnut onaj pr­
vi sve dok on - ili oni koji mu prethode - ne počne da iščezava.
Važno je primetiti da impetus, kao delatni uzrok čija je posledica
kretanje, pokrećući iščezava. Svaki impetus se umara, to jest sla­
bi samom činjenicom kretanja tela koje pokreće. Kretanje se ta-
kođe usporava i svako pokrenutno telo nastoji da se vrati u sta­
nje mirovanja. Da bi bilo ubrzanja, potrebno je da novi impetus,
novi udar, pritisak ili vuča počnu da deluju dok je onaj prethod­
ni još na snazi, to jest dok se telo još kreće.
Ako želimo da teoriju impetusa primenimo na slobodni pad,
ona će imati jedan od sledećih oblika.
Jedan je da prihvatimo da u prvom trenutku pada težina
pokreće telo (određenom brzinom). Sledi da se u narednom tre­
nutku čini da se telo o kome govorimo kreće pod uticajem svoje
prirodne težine (stalne) i još jedne slučajne težine koja je funk­
cija brzine kojom je ono pokrenuto. Ove dve težine, prirodna i
slučajna, sada sjedinjene, daju telu novu vrednost brzine, veću
od prve i tako nadalje. Možemo reći da se ukupna težina tela po­
većava u toku pada, što sa svoje strane objašnjava i povećanje
brzine.
Drugi je da prihvatimo da prirodna težina utiskuje telu im­
petus, koji ovo nosi ka njegovom cilju, to jest u prirodnom sme-
ru njegovog kretanja, te da ta težina, pre nego što ovaj impetus
ičšezne, proizvodi novi koji se dodaje onom prvom i tako nada­
lje, što za posledicu ima da telo sve vreme uvećava svoju brzinu,
pošto mu je pridružena stalna pokretačka snaga.
Obe ove zamisli su, iako veoma mudre, kao što su to pri-
metili neki oštroumni aristotelijanci1, na koncu protivne logi­
ci: u prvoj pretpostavci mi, zapravo, asimilujemo impetus - koji
je uzrok kretanja - u njegov proizvod ili posledicu; u drugom te­
žinu više ne zamišljamo kao silu ili uzrok, već kao izvor iz koga
se stvaraju impetusi koji se onda gomilaju u telu.
Kod obe zamisli se impetusi rađaju u svakom trenutku vre­
mena, kao što je to, jasnije od svih svojih naslednika, pretposta­
vio Leonardo da Vinči: „telo koje pada u svakom trenutku vre­
mena zadobija novo kretanje i u svakom trenutku kretanja zado-
bija novu brzinu”*2.

! Videti, Zora...
2 Les Manuscrits de Léonard da Vinci, objavio Ch. Ravaisson-Molli-
en, fol. 44, verso. Paris, 1890, citirano iz Duhem, De l'accélération, etc. p. 870

97
 Kako se onda moglo dogoditi da sâm Leonardo, a posle nje­
ga Benedeti, pa nakon ovih Mišel Varon, smatraju brzinu sraz-
memom ne proteklom vremenu, već pređenom putu? Očigledno
je da oni veruju da se ova dva mišljenja ne razlikuju i to zbog jed­
nog prostog razloga: svakom trenutku vremena odgovara jedna
tačka pređenog puta. Ili kako to kaže D ijem '^da bi se iz zako­
na koji kaže d aje brzina kretanja teškog tela proporcionalna tra­
janju pada, izvukao drugi zakon, koji tvrdi d aje pređeni put pa­
da teškog tela srazmeran kvadratu njegovog trajanja, bilo je po­
trebno da Leonardo ima u svom posedu pojam trenutne brzine”.
Da bi se, uprkos tome što svakom trenutku vremena odgovara
tačka pređenog puta, opazila razlika između ove dve veličine, Le-
onardu i njegovim naslednicima je, bez sumnje, bilo potrebno da
imaju početno znanje integralnog računa.
Uostalom, možda nakon onoga što su uradili Arhimed i Ni­
kola Orezmo i ne bi bilo previše tako nešto od njih zahtevati. Ali
nemojmo biti suviše strogi; nemojmo ih previše kuditi kada vi­
dimo da lako prelaze sa vremena na prostor, sa trajanja na pre­
đeni put. Lakše je - i prirodnije - gledati, to jest zamišljati u pro­
storu nego misliti u vremenu.
Dijem je vrlo dobro objasnio zašto ni Leonardo da Vinči
ni Benedeti nisu mogli da definišu tačan zakon pada. To je zato
što je taj zadatak bio rezervisan za Galileja. On nam, pak, ne ob­
jašnjava zašto Leonardo, a kasnije i Galilej i Dekart, od dve jed­
nake formulacije, ili bar dve formulacije za koje su oni verovali
da su takve (brzina srazmerna proteklom vremenu, brzina sraz-
mema pređenom putu), oni biraju ovu drugu. Čini se d aje raz­
log za to u isto vreme veoma dubok i izrazito jednostavan. On u
potpunosti počiva na ulozi koju su u modernoj nauci imala raz­

sq. Teško telo koje pada u svakom trenutku vremena zadobija utoliko više je ­
dinica kretanja koliko je više proteklo jedinica vremena, i isto tako utoliko vi­
še jedinica brzine koliko je više proteklo jedinica vremena. Ibid., fol. 45, rec­
to: Teško telo koje slobodno pada u svakoj jedinici vremena dobija po jednu
jedinicu kretanja i u svakoj jedinici kretanja po jednu jedinicu brzine više. Re­
cimo d a je u prvoj jedinici vremena dobilo jednu jedinicu kretanja i jednu je­
dinicu brzine; u drugoj jedinici vremena će dobiti dve jedinice kretanja i dve
jedinice brzine i tako dalje, kao što je ovde rečeno. Videti t^tudes sur Léonard
da Vinci, v. Ш, p. 514 sq. U vezi sa fizikom L. da Vinčija videti R. Marcolon-
go, «La meccanica di Leonardo de Vinci», Atti delta Reale Accademia delle
scienze flsiche e matematische di Napoli, v. XIX, 1932.
1 P. Duhem, De l'accélération, etc., p. 872.

98
matranja iz oblasti geometrije, to jest relativna razumljivost pro­
stornih odnosa1.
Proces iz koga je nastala klasična fizika sastojao se u na­
poru da se racionalizuje, ili drukčije rečeno geometrizuje pro­
stor i matematizuju zakoni prirode. Iskreno rečeno, ovde se za­
pravo radi o jednom te istom naporu, jer geometrizovati prostor
ne znači ništa drugo do primeniti geometrijske zakone na kreta­
nje. A kako se - pre Dekarta - nešto moglo matematizovati, osim
da se ono geometrizuje?
Takođe je, kao što smo već istakli, lakše i prirodnije zami­
sliti nešto u prostoru, nego misliti u vremenu. A Leonardovo, Be-
nedetijevo i Galilejevo učenje nam izgledaju prilično prirodnim.
Jer ako sebi, kao što je to činio Benedeti, predstavimo teško telo
koje pada kroz arhimedski prostor, nismo li mi prirodno prisi­
ljeni da priznamo da ono pada utoliko brže ukoliko se više uda­
ljava od svoje polazne tačke? Da li to znači: što je veća visina sa
koje pada ili što niže završava pad? Nije li prirodno da brzinu
smatramo srazmemom pređenom putu? Uzmimo primer jednog
tela koje pada sa visine od stotinu stopa. Ono dolazi do Zemlje
određenom brzinom. Ako ga sada postavimo da pada sa dvo­
struko veće visine, ono će na Zemlju pasti većom brzinom od
prethodne. Staje prirodnije od pretpostavke d aje brzina zavisna
od jedine veličine koju smo promenili - visine sa koje telo pada
- to jest od dužine pređenog puta? I šta je prirodnije nego prihva­
titi da se povećanje visine odražava na povećanje brzine, štaviše
pretpostaviti strogo određenu srazmeru? - Reći: telo koje pada
sa dvostruko veće visine ima dvostruko veću brzinu12? I zar se
zamisao da se brzina kojom telo u padu prelazi put koji savladava
učini zavisnom ne od tog puta, već od vremena koje mu je po­
trebno da bi se taj put prešao, i koje je očigledno funkcija ovog
prvog, u odnosu na ovu prethodnu ne čini manje prirodnom i čak
previše i bespotrebno komplikovanom3?

1 Prostor je racionalan —ili bar ima racionalan okvir - dok je vreme

dijalektičko. Videti E. Meyerson, Identité et Réalité, Paris, 1926., pp. 27 sq.,
276 sq., 280 sq., De l ’explication dans les sciences, Paris, 1921, vol. I, pp. 151
sq., 261 sq.; II pp. 204 sq., 377 sq., 380 sq.
2 Upravo j e u ovome greška. Jer potpuno je jasno da brzina zavisi od
visine, čak da zavisi samo od nje: ovo je postulat galilejske dinamike. Videti
dole, III.
3 Galilej to jasno vidi. Takođe, kada u svojim Raspravama bude pred­
ložio definiciju ravnomemo ubrzanog kretanja - ubrzanog srazmemo vremenu -

99
 To što misao goni da se vremenu, trajanju, dâ istaknutu ulo­
gu u problemu pada je, očigledno, činjenica da pojam kretanja
već sadrži u sebi pojam vremena; možda je za to zaslužna i ana­
liza ili kauzalno tumačenje tog pojma. Impulsi, impetusi se sme-
njuju u vremenu-, njihovo delovanje se na prvom mestu odvija u
vremenu i samo na jedan izvedeni način u prostoru. Ostavimo za
trenutak po strani kauzalni odnos, nastajanje pada, kretanja i ubr­
zanja: istog trenutka misao prirodno klizi ka prostoru. Dinami­
ka koja ne može da se zaustavi u stadijumu kinematike prelazi u
geometriju. Upravo je to razlog zbog koga je Galilej, koji je već
u Pizi uvideo da na pojmu impetusa ne može da zasnuje mate­
matičku dinamiku, .... odmah klizi u nešto što bismo mogli na­
zvati preteranom geometrizacijom.
Još od njegovih prvih radova u Pizi, napori mladog Gali­
leja, platonovca i arhimedovca*1, bili su usmereni ka tačno od-

u usta Sagreda će staviti sledeću primedbu [Rasprave i matematički dokazi o dve

nove nauke koje se bave mehanikom i lokalnim kretanjima, Izdavačka knjižarni-
ca Zoraha Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2013., str. 163]:
SAGR. Po onome što sada dopire do mog uma, čini mi se d aje defini­
cija mogla da bude malo jasnija, a da se pritom ne promeni osnovna zamisao,
naime da se kaže da se kod ravnomerno ubrzanog kretanja brzina jednako po­
većava sa pređenim prostorom; tako da, na primer, stepen brzine koji je pokre­
tno telo steklo u padu od četiri lakta, bude dvostruko veći od onoga pri kome
bi palo sa visine od dva lakta, a ova brzina je dvostruko veća nego pri padu sa
visine od jednog. Zato mi se čini da nema sumnje da teško telo koje pada sa
visine od šest lakata ima dvostruko veću brzinu i silinu udara od situacije u kojoj
bi palo sa tri lakta visine, a trostruku u odnosu na pad sa dva, i šestostruku u
odnosu na pad sa visine od jednog lakta.
SALV. Tešim se da sam imao i društvo u mojoj zabludi, štaviše reći ću
vam d aje vaše izlaganje toliko uverljivo i ubedljivo da i sam naš Autor ne od­
riče, kada mu ga izložih, d a je i on neko vreme živeo u istoj zabludi. Ali, naj­
više me je začudilo to što sam video da se pokazalo da su dve pretpostavke, koje
su inače toliko očigledne da su izazivale odobravanje kod svih kojima su izne-
te, ne samo lažne, već i nemoguće.
Videti dole Galilejev odgovor.
1 Istoričari naučne misli uopšte, a naročito oni Galilej evi, retko su go­
vorili o njegovom dubokom i promišljenom platonizmu. Čak i oni koji su ga
opazili - E. Strauss (videti uvod u njegov prevod Dijaloga, Dialogue liber die
beiden haptsachlichsten Weltsysteme, Leipzig, 1891, p. XLIX); E. Cassirer,
Das Erkentnisproblem in der Philosophie und Wissenschaft de neueren Zeit,
vol. I, Berlin, 1911 [prvi tom njegovog delà Problem saznanja u filozofiji i na- à
uci novijeg doba, IKZS, Novi Sad - Sremski Karlovci, 1998]; M. Burtt, ( The
Metaphysics of Sir Isaak Newton. An essay on the metaphysical foundations of

100
ređenom zadatku: matematizovati fiziku. Niko pre njega - čak
ni Benedeti - nije ovaj zadatak sledio tako posvećeno, strpljivo
i uporno. On najpre nastoji da matematizuje Aristotelovu fiziku,
što će se završiti neuspehom. Ponavlja isti napor, ovaj put za osno­
vu uzimajući pojam impetusa, ali će i tu omanuti. Mi uzgred -
post factum - ovo potpuno razumemo. Kako, zaista, matematič­
ki prevesti pojam impetusa, koji je toliko širok i neodređen, toli­
ko blizak čulnom iskustvu, i koji predstavlja kvalitet koji je sam
po sebi nemerljiv? Kako izračunati stalno opadanje elana? To
možemo da uradimo samo ukoliko ovaj nejasni pojam zameni-
mo pojmovima vezanim za kretanje i živu silu: ovo radikalno pre-
obraženje zamaskirano je održavanjem zastarele terminologije1.
Kako dopustiti da se u telu akumuliraju impetusfl Ni to ne može
da se uradi bez nove radikalne transformacije prvobitnog poj­
ma, i to tako što ćemo umesto rađanja vezanih impulsa posred­
stvom unutrašnjeg uzroka, pretpostaviti da se radi o stalnom de-
lovanju nekih spoljašnjih*12 (privlačenja ili odbijanja), koji proiz­
vode neprekidno dejstvo.
To su transformacije koje Galilej, bez sumnje, nije izvršio
u potpunosti: moralo se sačekati na Dekarta i Njutna. Ali videli
smo da je mladi Galilej, još od svojih prvih rasprava u Pizi, ot­
krio manjkavosti radova Benedetija, Kardana i Tartalje. Čitavo
njihovo učenje se zasniva na jednom paralogizmu, to jest zbrci.
Protivrečno je reći da jedan isti uzrok može da proizvede razli­
čite posledice. Pad tela u arhimedskom prostoru, ni na koji način
ne može biti kretanje, koje iz samog sebe uvećava svoju brzinu.
Pristati na to značilo bi pristati na stvaranje ех nihilo. Uzrok ko­
ji je konstantan ne može da proizvodi posledicu koja nije kon-

modern physical science, London, 1925, pp. 71) i L. Olschki, (videti Galilei
undseine Zeit, Halle, 1927, pp. 164-174)-n is u , čini se, dovoljno insistirali na
njegovoj vrednosti i značaju, kao ni na tome d a je Galilej bio svestan ove svo­
je orijentacije.
1 M oglo bi nam se zameriti d a je savršeno moguće pronaći formulu
za opadanje elana - analognu onim Furijeovim - i da bi ona svoje mesto mo­
gla da nađe u fizici keplerovskog tipa. Da, to je istina, ali pod pretpostav­
kom da impetus —u kome počivaju elan i pokretačka sila - predstavlja neku
veličinu.
2 Zanimljivo je konstatovati da se čak i u teorijama koje u igru ubacu­
ju međusobno privlačenje tela (Kepler ili Njutn), ova uzajamna veza razdvaja
tako što se zamenjuje dvama unilateralnim dejstvima.

101
 stantna. Pad tela se dakle odvija konstantnom brzinom. A ako
telo koje pada, zapravo, povećava svoju brzinu - sve dok ne za­
dobije onu koja mu pripada - to je zato što ga je u početku nešto
ometalo.
Ova je genijalna zamisao, u kojoj je čitalac bez sumnje pre­
poznao Hiparha1, sama u sebi protivrečna, ili tačnije rečeno, p ro
tivrečna geometrijskom shvatanju prostora, jer ona nužno sadrži
pojam težnje tela ka svom cilju, što ne ostavlja mesta za konstan­
tnu brzinu kod pada*2.
Galilej, tako, proba drugu jednu stvar. On crpeći inspira­
ciju neposredno od Arhimeda nastoji da zasnuje fiziku koja bi
počivala na pojmu, ili modelu, hidrodinamike. Sledeći stare na­
pušta svaku kvalitativnu razliku između teškog i lakog-, napušta
pojam prirodnog kretanja ka gore. Svakoje kretanje od sada od­
ređeno reakcijom - kvantitativno određenom - tela na dejstvo
sredine.
Drugo nastojanje vezano je za nešto savremeniji napor da
se zakoni kretanja podvedu pod zakone poluge. Mogli bismo da
kažemo da Galilej pokušava da stvori fiziku čvrstih uzajamnih
veza3.
Ne znamo iz kojih razloga on nije otišao dalje u svojoj na­
med da stvori ovu hidrodinamičku fiziku, zapravo nije otišao da­
lje od stvaranja fizike čvrstih uzajamnih veza. Međutim, ukoli­
ko je dozvoljeno, iznesimo jednu pretpostavku: hidrodinamička
fizika, kao i fizika strogih uzajamnih veza, zahteva fizički pro­
stor i ne dozvoljava niti njegovu potpunu geometrizaciju, niti kre­
tanje u praznini. Opet, kretanje u praznini i geometrizacija pro­
stora su neka od suštinskih svojstava Galilejeve fizike, i pred­
stavljaju, po njemu, najznačajniji doprinos fizike impetusa. Na­
puštajući tu dinamiku, Galilej će biti u mogućnosti da zadrži te­
kovine svog rada.
Za nas je neophodno da istaknemo suštinski značaj Ga-
lilejevog napuštanja fizike impetusa, unutrašnjeg uzroka kreta-

Galilej priznaje da je, pre nego što je izneo svoju teoriju, video Alek­
sandrovo tumačenje Hiparha. Ovo je dozvoljeno. Od nje je ostalo isto onoliko
koliko je ima u Bonamikovom učenju.
2 Mogli bismo reći — iako Galilej to ne čini —da je on znao za netač-
nost Hiparhove teorije.
3 Videti gore.

102
nja tela. On će, bez sumnje, pojam zadržati1, ali će njegovo
značenje biti potpuno izmenjeno: od uzroka kretanja, impetus će
postati njegova posledica. Kada je reč o pojmu impetusa kao u­
zroka, on će čisto i jednostavno nestati. Ovaj izrod, nejasni i zbu­
njujući pojam, nije u njegovom učenju dobio nikakvu zamenu.
Ili, što se svodi na isto, zamenjen je pojmovima brzine i kreta­
nja. Već je u Pizi, dok je proučavao zamišljene i izuzetne slu­
čajeve kretanja (npr. kružno kretanje oko jednog centra, horizon­
talno kretanje, razliku između ubrzanog kretanja nadole kod pa­
da i usporenog kretanja ka gore) primetio da u se ovim slučajevi­
ma, nasuprot učenju fizike impetusa, čini da bi kretanje moglo
da traje večno12. I sami teoretičari impetusa, ili bar oni nesigur-
niji među njima (kao što su Pikolomini ili Buridan), istina je,
priznaju da je u nekim slučajevima - pre svih kod kružnog kre­
tanja - impetus večan (besmrtan). Impetus, dakle, mogli bismo
reći, nema protiv sebe nikakav otpor: zašto bi on onda slabio?
Razmišljanje u kome možemo da naslutimo nešto istine, ali koje
Galilej kao takvo nije mogao da prihvati. Impetus, zamišljen kao
uzrok kretanja se mora, video je on dobro, proizvodeći svoje
dejstvo, trošiti. Ako, ipak, ostane isti, to je zato što više ne utiče
na kretanje tela. Impetus više nije taj koji održava kretanje: ono
traje samo od sebe. A pošto kretanje podrazumeva brzinu kao
svoju suštinsku karakteristiku, reći da se ono održava takvo ka­
kvo je, znači reći da se isto tako održava i brzina. Kretanje, kao
i brzina - naročito ova druga - na neki način ovde menjaju svoj
ontološki status: od posledica uzroka koje traju onoliko koliko
traje i delovanje koje ih je proizvelo (primer: pritisak), one po­
staju relativno nezavisni entiteti, koji se održavaju sami od sebe,
kao što se samo od sebe održava stanje mirovanja tela koje se ne
kreće3. To važi za apstraktno kretanje. Kada se radi o konkretnom
ili mehaničkom kretanju, Galilej je to učenje razvio u Padovi

1 Njega će koristiti još i Njutn.

2 Videti gore.
3 Kretanje i mirovanje postaće na taj način stanja, i imaće isti ontolo­
ški status. Za Aristotela i sholastičare, primera radi, mirovanje predstavlja nedo­
statak, dok je kretanje proces. Odavde sledi da mirovanje traje bez spoljašnjeg
uzroka (nedostatak nema potrebe za uzrokom da bi trajao), dok kretanje posto­
ji samo kao posledica uzroka koji ga održava. Na njega se primenjuje i princip
causa cessât cessât ejectus.

103
 i u njemu se postepeno oslobodio tamne zaostavštine impetusa.
Na predavanjima koja je držao u tom gradu, formulisao je pojam
momenta, koji predstavlja umnožak težine i brzine tela. Ovaj je po­
jam, bez sumnje, prisutan i kod autora Mehaničkih pitanja1 i, još
više, kod teoretičara imeptusa i njihovog učenja o slučajnoj teži­
ni, koja nastaje iz kretanja tela, njegove brzine ili još tačnije nje­
govog impetusa. Dijem je bio u pravu kada je insistirao na ovoj
činjenici. Ipak, on nije primetio odlučni preobražaj koji je ovaj
pojam doživeo kod Galileja12.
Galilejev pojam momenta podrazumeva uzdizanje kon­
kretnih kretanja —i brzine —u viši ontološki status, o čemu smo
već govorili. Nema više potrebe za impetusom-uzrokom, niti bi­
lo kakvim posrednikom: kretanje stupa u odnos neposredno sa
težinom. Ukratko, kretanje, ili brzina, čisto i jednostavno zame-
njuju impetus. Važna, kao što primećujemo, zamena bremenita
značajnim posledicama: dok impetus koji je pokretao telo nije
mogao da se održi, čime je kretanje nužno moralo da gubi brzi­
nu i konačno završi u mirovanju, sada kretnje i brzina, dovedeni
u rang nezavisnih entiteta, mogu sami sebe da održavaju neod­
ređeno dugo. Telo koje je jednom pokrenuto ne mora više da se
zaustavlja, niti da smanjuje svoju brzinu. Ovim dolazimo i do is­
pravnih rešenja za problem pada.
Kada se Galilej 1604. godine ponovo vratio ovom proble­
mu, on je, kao što smo već videli, imao u rukama formule koje
povezuju trajanje pada i pređeni put. Znao je, kao što smo upra­
vo pokazali, i za temeljni princip održanja kretanja i brzine. S dru­
ge strane, odustao je od svakog pokušaja da dâ uzročno objašnje­
nje, i tragao je samo za jednim principom, jednim aksiomom, ko­

1 Questiones Mechanicae, II, 24.

2 Zadržavanje iste terminologije —pojam impetusa postoji i kod Njutna
- zavaralo je Dijema koji nije primetio temeljni preobražaj koji je ovaj pojam
imao kod Galileja. Ovo nerazumevanje zaslužno je, iako ne opravdava, sudo­
ve slične sledećem, u kojima je svaka reč pogrešna (P. Duhem, De l'accéléra­
tion, etc., p. 888): ... rizikujući da izmenimo učenja koja smo nasledili i suprot­
stavimo se legendama, moramo da iznesemo sledeće pretpostavke: mišljenja
koja zastupa Galilej po pitanju dinamike nose snažni peripatetičarski pečat, veo­
ma malo se udaljavaju od mišljenja većine fizičara 16. veka i zaostaju za nekim
nagoveštajima njegovih prethodnika. Slične ocene u Les Origines de la Statique,
vol. I, Paris, 1905, pp. 260 sq. i Etudes sur L. De Vinci, vol. III, pp. 560 sq, ni­
su ništa bolje utemeljene.

104
ji će mu omogućiti da iz njega izvede opisne zakone pada. Dru­
gim recima, kao što smo već videli, za istaknutu ulogu vremena
u analizi kretanja (kretanja uopšte i kretanja prilikom pada) za­
služno je kauzalno razmatranje problema. Kada se od ovog na­
čina odustalo, javila se potreba za geometrizacijom, to jest spa-
cijalizacijom. Umesto da misli kretanje, on ga je sebi predstavio.
On sada vidi liniju, put preden promenljivom brzinom. Ovu liniju
- trajektoriju - stavlja u funkciju brzine. Nastojanje da se sve ge-
ometrizuje, podržano i ojačano uobraziljom, bez smetnji kauzal­
nog načina razmišljanja, omogućava mu da čak i nadiđe cilj koji
je sam sebi postavio: cilj dinamike je bio da se matematizuje vre-
me, a Galilej vreme potpuno zapostavlja. Ovaj će se napor zavr­
šiti i jednim neuspehom, neuspehom koga Galilej u početku nije
bio svestan. Jer kada krene da misli u kontra-smeru, polazeći od
rezonovanja koje gaje od ispravnih deskriptivnih formula dove­
lo do pogrešnog principa, on, polazeći od ovog principa, dolazi
do ispravnih posledica koje su mu bile početna tačka.
Evo šta on zapravo piše1:*V
I,

1 Galileo Galilei, Frammenti attenenti ai Discorsi, etc., Opere, vol.

VIII, p. 373: lo suppongo (e forse potro dimostrarlo) che il grave cadente na-
turalemente vada continuamente eccrescendo la sua velocità secondo che ac-
cresce la distanza dal termine onde si parti: come v. g. partendosi il grave dal
punto a e cadendo per la linea ab, suppongo che ii građo di velocità nel punto
d sia tanto maggiore che ii građo di velocità in c, quanto la distanza da è mag-
giore della ca, e cosi ii građo di velocità in e esser al građo di velocità in d co­
me ea a da, e cosi in ogni punto della linea ab trovarsi con gradi di velocità pro-
porzionali aile distanze de i medesimi punti dal termine a. Questo principio mi
par molto naturale, e che risponda a tutte le esperienze che veggiamo negli stru-
menti e machine che operano percottendo, dove il percuziente fa tanto maggiore
eddeto quando da più granda altezza casca: e supposto questo prinzipio, dimo-
strerô il resto.
Faccia la linea ak qualcunque angolo con la c f c per il punti c, d, e , f
siano tirate le parallèle cg, dh, ei,fk: e perché le linee fk , ei, dh, cg sono tra lo­
ro come le fa, ea, da, ca, adunque le velicità ne i punti f e, d, c sono corne le
linee fk, ei, dh, cg. Vanno dunque continuatamente crescendo i gradi di veloci­
tà in tutti i punti della linea a f secondo l'incremento delle parallèle tirate de tu­
tti i medesmi punti. In oltre, perché la velocità con la quale il mobile è venuto
da a in d è composta di tutti i gradi di velocità auti in tuttti i punti della linea ad,
e la velocità con che ha passata la linea ac è composta di tutti i gradi di veloci­
tà che ha auti in tutti i punti della linea ac adunque la velocità con che ha pas­
sata la linea ad alla velocità con che ha passata la linea ac sino alla ah, a tute
le parallèle tirate da tutti i punti della linea ac sino alla ag; e questa proporzio-
ne è quella che ha il triangolo adh al triangolo ach, cio è il ad al ac. Adunque

105
 „Pretpostavljam (a možda bih mogao to i da dokažem) da
telo koje prirodno pada bez prestanka povećava svoju brzinu, u
meri u kojoj se povećava razdaljina od tačke iz koje je krenulo.
Isto tako, primera radi, pretpostavljam da će, ako telo krene iz
tačke a i pada po liniji ab, njegova brzina u tački z/ biti toliko ve­

le velocità con che si è passata la linea ad, alla velocità con che si è passata la
linea ac, ha doppia proporzione di quella che ha ah a ca. E perché la velocità
alla velocità ha contraria proporzione di quella che ha il tempo al tempo (im-
pero che il medesimo è crescere la velocità che sciemare il tempo), adunque il
tempo del moto in ad al tempo del moto in ac ha subduplicata proporzione di
quella che ha distanza ad alla distanza ac. Le distanze dunque dal principio del
moto sono come i quadrati de i tempi, e, dividendo gli spazii passati i tempi eguali
sono corne i numeri impari ab imitate: che risponde a quello che ho sempre detto
e con esperienze osservato; e cosi tutti i veri si rispondono.
E se queste cose sono vere, io dimostro che la velocità nel moto violento
va decrescendo con la medesma proporzione, con la quale, nella edesima linea
retta, cresce nel moto naturale. Imperô che sia il principio del moto violento il
punto b ed il fine il termine a. E perché il projette non passa il termine a, adun­
que l'impeto che ha auto in b fu tanto, quanto poteva cacciarlo sino al termine
a; e sedo il medesimo projette in e, d, c, si trova congiunto con impeti potenti
a spingerlo al medesimo termine a, né più, né meno: adun­
que l'impeto va giustamete calando secondo che sciema la
distanza del mobile dal termine a. Ma secondo la medesima
proporzione delle distanze dal termine a va crescendo la ve­
locità, quando il medesimo grave caderà dal punto a, corne di
sopra si è supposto e confrontato con le altre prime nostre os-
servazione e dimostrazioni: adunque è manifesto quello che
volevamo prevare. Videti takođe str. 380 i 383: Assumo, eam
esse cadentis mobilis per lineam al accerelationem, ut pro ra-
tione spacii peracti crescat velocitas ita, ut velocitas in c ad velocitatem in b
sit ut spacium ca ad spacium ba, etc. Cum autem haec ita se habeant, ponatur ax
cum al angulum continens, cumptisque partibus ab, bc, cd, de, etc., aequalibus,
protrahantur bm, en, do, ep, etc. Si itaque cadentis per al velocitates in b, c, d,
e locis se habent ut distantia ab, ac, ad, ae, etc., ergo se quoque habebunt ut li-
neae bm, en, do, ep.
Quia vero velocitas augetur consequenter in omnibus punctis lineae ae,
et non tantum in adnotatis b, c, d, ergo velocitates illae omnes sese respicient
ut lineae quea ab omnibus dictis punctis lineae ae pisis bm, en, do aequidistanter
producuntur. Istae autem in infinitae sunt et consituunt triangulum aep; ergo
velocitates in omnibus punctis lineae ab ita se habent ad velocitates in omni­
bus punctis lineae ut triangulus abm ad triangulum acn, et sic de reliquis, hoc
est in duplicata proportione linearum ab, ac.
Quia vero pro ratione incrementi accelerationis tempora quibus motus
ipsi Hunt debent muninui, ergo tempus quo mobile permeat ab ad tempus quo per-
meat ac erit ut ab linea ad earn quae inter ab, ac, media proportionalis existit.

106
ća od brzine u tački c, koliko je razdaljina da veća od razdaljine
ca. Isto tako će i odnos brzina u tački c i d biti jednak odnosu ca
i da, i to će važiti za svaku tačku na liniji ab. Telo će u toj tački
imati brzinu proporcionalnu razdaljini od te tačke do tačke a.
Ovaj mi se princip čini veoma prirodnim i u skladu sa svim is­
kustvima do kojih smo došli pomoću mašina i instrumenata koji
reaguju na udar, pošto je udar utoliko jači ukoliko je visina sa
koje telo pada veća. Kada prihvatimo ovaj princip, iz njega ću
pokazati i ostalo”.
„Pretpostavimo da linija ak zatvara neki ugao sa linijom
a f i pretpostavimo da iz tačaka c,d,e i f povučemo paralele cg,
dh, ei i jk. I pošto se paralele jk, ei, dh i cg odnose među sobom
a kao fa , ea, da i cg, sledi da su brzine u tačkama
N f e, d, c srazmerne linijama fk , ei, dh, cg. Brzina
t Se5 dakle, povećava u svim tačkama na liniji af,
\ srazmemo sa povećanjem paralela povučenih iz
D T tih istih tačaka. Drugim recima, pošto je brzina
\ kojom je telo došlo od tačke a do tačke d sasta-
u vijena od brzina koje postoje u tačkama između
\ a i d, i pošto je brzina kojom je telo prešlo raz-
>______ \к daljinu ac sastavljena od svih brzina koje je telo
dostiglo u tačkama od a do c, sledi daje odnos br­
zina kojima je ono prešlo razdaljinu ad i ac jednak odnosu svih
paralela povučenih iz tačaka na liniji ad do ah i onih povučenih
iz ac do ag. A taj odnos je jednak odnosu trougla adh prema trou-
glu acg, ili odnosu kvadrata ad prema kvadratu ac. Tako je od­
nos brzina kojim su pređene linije ad i ac u kvadratnoj srazmeri
linija da i ca. A pošto je odnos brzina u obrnutoj srazmeri sa od­
nosom vremena (jer je povećati brzinu ista stvar kao i smanjiti
vreme), sledi da je odnos trajanja kretanja do tačke ad prema tra­
janju kretanja u tački ac u dvostrukoj srazmeri prema odnosu
razdaljine ad i ac. Razdaljine od početne tačke se, dakle, odnose
kao kvadrati vremena, odakle sledi da se pređeni putevi za isto
vreme odnose među sobom kao neparni brojevi ab unitate, što
odgovara onome što sam uvek govorio, ali i iskustvenim posma-
tranjima. Na ovaj način se slažu i sve istine. Ako je ovo što sam
rekao istinito, onda sledi i da brzina kod nasilnog kretanja opa­
da isto onoliko koliko raste kod prirodnog kretanja koje se odvi­
ja po istoj pravoj liniji”.

107
 Galilejevo zaključivanje je, iako uverljivo, netačno, jer la­
ko možemo primetiti da sadrži dvostruku grešku1. Bez sumnje
je tačno da su odnosi brzina obrnuti od odnosa vremena, pod uslo-
vom da je temelj poređenja, to jest pređeni put jednak, a ne kao
u našem slučaju različit. Isto je tako istina da je ukupna brzina
tela jednaka sumi njegovih brzina u tačkama pređenog puta, kao
što je ona suma brzina u svim trenucima tog puta. Ipak, ove su­
me nisu istorodne: konstantno i uniformno povećanje u odnosu
na vreme neće biti isto takvo u odnosu na prostor, i obratno, i,
što je još važnije, sume brzina koja se linearno povećavaju ne mo­
gu biti predstavljene trouglovima. Ovo predstavljanje može da
važi samo za ravnomerno povećanje brzine u odnosu na vreme.
Galilej još jednom previše geometrizuje i primenjuje na prostor
ono što važi za vreme.
Zanimljivo je istaći da će Galilej primetiti grešku koju je
napravio (greška u odabiru principa kojim će defmisati ubrza­
no kretanje pada) dok, šta god o tome govorio Dijem, Dekart to
nikada neće učiniti. Još je interesantnije daje i način na koji Gali­
lej nastoji da dokaže apsurdnost principa, a koji mu se inače u
početku činio toliko prirodnim, pogrešan123.
A možda Galilejevu misao nije vodio ovaj naročiti način
razmišljanja (koji pretpostavlja poznavanje ispravnog metoda za

1 Videti Duhem, Etudes sur L. De Vinci, vol. П1, pp. 570 sq.
2 Evo Galilejevog rezonovanja (videti Discorsi, Opere, vol. VIII, p.
204, [prevod na srpski: G. Galilej, Rasprave i matematički dokazi o dve nove
nauke koje se bave mehanikom i lokalnim kretanjima, Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2013., str. 163]), koje Dijem
(op.cit. p. 578) i Kaverni (Storia del metodo sperimentale in Italia, vol. IV, Bo­
logna, 1895, p. 295) smatraju uverljivim: Kada brzine imaju isti odnos kao pre­
đeni prostori ili prostori koje treba preći, ti prostori se prelaze za jednako vre­
me. Dakle, ako je brzina kojom je padajuće telo prešlo, recimo, četiri lakta dvo­
struko veća od brzine kojom je prešlo prva dva lakta (pa je i prostor duplo ve­
ći), vremena tih prelaza su jednaka. Ali, ako isto pokretno telo pređe četiri lak­
ta i dva lakta za isto vrçme, to nije moguće osim pri trenutnom (diskontinual-
nom) kretanju: međutim, mi vidimo da teško padajuće telo vrši svoje kretanje
in tempo, pa za manje vremena prelazi dva lakta nego četiri, što znači da nije
tačno da njegova brzina raste sa pređenim prostorom.Ovaj način razmišljanja
sadrži grešku koja je analogna onoj koju smo gore već uočili: Galilej ovde na
kretanje čija brzina raste u odnosu na pređeni put primenjuje račun koji važi
samo za ravnomerno ubrzano kretanje (u odnosu na vreme). Videti E. Mach,
Mechanik, Leipzig, 1921, p. 245 i P. Tannery, Mémoires Scientifiques, vol.
VI, p. 400 sq.
3 D a je bio ispravan Galilej bi došao do Dekartovih zaključaka.

108
ključivanja). Verovatnija je pretpostavka da je neposrednije opa­
zio svoj neuspeh: naime uz pomoć činjenice da njegov aksiomat-
ski princip ne može da igra ulogu koju mu je on namenio. Iz nje­
ga nije bilo moguće dobiti opisne formule1. Za Galileja čak ni­
je ni bilo moguće da ga pravilno koristi. Verovatno je to bilo do­
voljno. Ponovno javljanje problema mu je pokazalo u čemu se
ovaj zapravo sastoji. On je počivao na zanemarivanju izvanred­
ne međusobne naklonjenosti kretanja i vremena2. I možda u za­
nemarivanju kauzalnosti. Pohvala koju je kasnije upućivao Gil-
bertovom učenju o privlačenju3 i divljenje koje je oduvek gajio
prema ovom velikom engelskom fizičaru4, čine ovu pretpostav­
ku veoma verovatnom5: telo koje pada uvećava svoju brzinu za­
to što je u svakom trenutku podvrgnuto jednom dejstvu - privla­
čenju Zemlje. A formula - temeljna definicija - ubrzanog kreta­
nja mora za svoju osnovu da uzme vreme, a ne prostor.

2. DEKART

Okrenimo se sada Dekartu.

Isak Bekman je 1618. godine slučajno upoznao gospoda­
ra Di Perona i nije mu trebalo previše vremena da otkrije izvan­
redne sposobnosti, kojima je priroda obdarila mladog Francuza6.
Zato će se obratiti Dekartu da mu pomogne kako bi rešili za-
htevni problem ubrzanog pada teških tela.
Hronika ove saradnje, istinske komedije bremenite gre­
škama, obrađivana je više nego jednom7. Mi, međutim, veruje-
mo da nije nekorisno još jednom se njome pozabaviti.

1 Formula bi zapravo bila eksponencijalna funkcija.

2 Ovo je Galilejev izraz.
3 Videti gore.
4 Galilej, ipak, nikada neće usvojiti Gilbertovo učenje, kao što nikada
neće njegov pojam privlačenja koristiti da bi izveo svoju teoriju o padu tela.
Ovo je lako objasniti: Gilbertova fizika je animistička, a pre Njutna niko - pa
čak ni Kepler - nije znao da matematizuje privlačenje.
5 Videti Dijem, De l ’accélération..., p. 907.
6 Dekart inače nije rado sebe stavljao u prikrajak. Videti Journal de
Beeckman; Descartes, Œuvres, éd. A. T, v. X, p. 331: Is decebat mibi se in
arithmeticis et geometricis nihil amplius otare: id est se tantum in iis his no-
vem annis profecisse quantum humanum ignenium capere possit.
7 Videti iznad svega P. Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci, vol. III,
Les Précurseurs parisiens de Galilée, Paris, 1913, pp. 566 sq, i G. Milhaud,
%
109
 Bekman ne pita Dekarta zašto tela, uopšteno govoreći, pa­
daju, jer to već zna. To je, bez sumnje, već naučio od Gilberta'
ili Keplera. Tela padaju zato što ih Zemlja privlači. On ga ne pi­
ta ni zašto ubrzavaju —i to zna. Tela prilikom pada ubrzavaju jer
ih u svakom trenutu kretanja Zemlja nanovo privlači, tako da ta
nova privlačenja neprestano uvećavaju kretanje, i to sve dok kreta­
nje traje. Bekman je, zapravo, 1613. godine formulisao ovu zna­
čajnu pretpostavku: „ono što je jednom pokrenuto ostaje u sta­
nju kretanja večno”. On je još 1613. znao za zakon o održanju
kretanja2.*12

Descartes savant, Paris, 1920, pp. 25 sq. Videti i J. Sirven, Les anées d ’appren-
tisage de Descartes, Paris, 1928.
1 Gilbertovo učenje (Guilieli Gilberti Colchestrensis, De Magnete...,
Londini, MDC) koje je od Zemlje napravilo ljubavnika i pad tumačilo Zemlji-
nim privlačenjem tela, imalo je velikog odjeka i igralo istaknutu ulogu u raz­
voju i preobražaju fizičkih pojmova. Visoko mišljenje o njemu imao je Galilej, a
posle njega i Kepler, Gasendi i Njutn. Opet, nema sumnje d a je njegovo uče­
nje o privlačenju - zadivljujućoj sili uporedivoj sa dušom - bilo suprotno du­
hu nove nauke i otuda neupotrebljivo za Galileja i Dekarta. Ali upravo će to
biti rezultat Gasendijevih i Njutnovih napora: preobraziti gilbertovsko privla­
čenje u silu koja nije usmerena ka svom objektu.
2 Journal de Beeckman, 1613, Descartes, Œuvres, éd. A. T, v. X, p.
60, note f: Mota semel nunquam quiescunt, nisi impediantur. Omnis res semel
mota nunquam queiscit, nisi propter externum impedimentum. Quoque impe-
dimentum est imbecillius, eo diutius mota movetur: si enim aliquid in alutm
projicatur si nulque circulariter moveatur, ad sensum non quiescet ante reditum
in terram; et si quiescat tandem id non fit propter impedimentum aequabile, sed
propter impedimentum inaequabile, quia alia atque alia pars aeris cisissim rem
motam tangit Nemojmo, međutim, mešati, kao što se to često radi, i kao što
to, na primer, radi Dijem (videti De l ’accélération..., p. 904) i pre njega Vol-
vil, zakon o održanju kretanja i zakon inercije. Zakon inercije podrazumeva odr­
žavanje kretanja p o pravoj liniji, dok ovaj drugi ne pretpostavlja ništa slično.
Bekman takođe veruje u postojanost kružnog kretanja i time tumači istrajnost
kružnog kretanja planeta, što se, kako on kaže, lako dâ proveriti pomoću sveć-
njaka okačenog o kanap, odakle vidimo d a je Bekman verovao u njegovo op-
šte važenje (A. T. v. X, p. 225): eo modo quo in recto motu valeat hoc theore-
ma: quod semel movetur semper eo modo movetur dum ab extrinsico impedi-
atur. In vacuo vero nulla tales consideratio habenda; magnum enim corpus, par-
vum, grave, leve, magna aut parva superficie, hac sive ilia figura, etc. semper
eo modo quo semel motum est, pergit moveri, his accidentibus nihil impedimen-
ti afferentibus. Praeterea cum candelabra eo modo moventur quo dico annuum
motum terrae fieri, si abscisso fime fier posse, ut candelabra in aere elevata ma-
nerent neque décidèrent, sed ut astra in caelo, sic haec in aere vagarentur, nul­
la ratio videtur esse cur non pergerent circulatiret moveri, usque dum saepius
aerioccursando impedita. Bekmanov slučaj nije jedinstven. I Hobs je verovao

110
u postojanost kružnog kretanja. Opet, slava za prvo jasno i precizno formuli-
san zakon inercije nije pripala ni njemu ni Galileju, već isključivo Dekartu.
Kada su ovi redovi napisani, i objavljeni, u novom izdanju fragmenata
Bekmanovog Dnevnika (Correspondence du P. Marin Mersenne, vol. II, Paris,
1936, pp. 118, 123, 235, 280, etc.) potpuno je izmenjena slika koju smo imali,
ili bolje reći koju nismo imali, o ovom velikom holandskpm fizičaru, a nas je
navelo da gorko zažalimo što ovaj dragoceni dnevnik jo š uvek nije objavljen.
Bekman, zapravo, sada to shvatamo, potpuno zaslužuje pridev vir ingeniosis-
simus, kojim g a je ovenčao Dekart, i, što je još važnije, čini se da ga od sada
moramo smatrati figurom prvog reda kada je reč o istoriji evolucije naučnih ide­
ja. Na kraju, izgleda daje njegov uticaj na Dekarta daleko veći nego što smo to
do sada mogli da pretpostavimo. Da budemo potpuno konkretni, veći broj za­
kona kretanja i udara koje je Dekart formulisao u svojim Principima imaju svoj
uzor u onim Bekmanovim (v. Correspondence, II, APP. I, A, pp. 633 sq). S dru­
ge strane, kao erudita i veliki poznavalac savremene naučne literature, Bekman
je, bez sumnje, upoznao Dekarta sa delima koja ovaj nije mogao da pročita.
Bekman pripada struji mišljenja koju bismo mogli da nazovemo bru-
novsko-gilbertovskom. Kao i Bruno, on priznaje beskonačnost Svemira i po­
stojanje beskonačnog broja stajaćih zvezda i zagovornik je postojanja praznine
koju izjednačava sa etrom ili tananom materijom. Po uzoru na Gilberta i Keplera
u ovom etru vidi uzrok, izvor i dejstvo privlačenja. Mnogo pre Dekarta i Pa-
skala tumači penjanje tečnosti u zatvorenim cevima delovanjem atmosferskog
pritiska. I što nas ovde posebno interesuje, pre Dekarta iznosi zakon o održa­
nju kretanja, odbacuje pojam impetusa i daje ispravan odgovor na problem hi­
ca. Takođe, 1620. godine proklamuje da Motus a Deo semel creatus non mini­
mus quam corporeitas ipsa in aeternum conservator, a onima koji ne znaju kako
da se iz ovog stanovišta protumači zaustavljanje (to jest nestajanja kretanja) na­
kon udara pokrenutog tela, piše (v. Correspondence, II, p. 123): His ita positi,
nunquam motus in vacuo potest intelligi ad celeriorem motum vergere, sed om­
nia tandem spectare a dquietem propter aequales occursus. Unde sequitur De-
um opt. max. solum potuisse motum conservare movendo semel maxima cor­
pora minima celeritate, quae deinceps reliqua ad quietem semper, spectantia
perpetuo resuscitant et vivificant Još 1629. godine on piše d a je ovo nestaja­
nje samo prividno i da se kretanje sačuvalo podelivši se među atomima od ko­
jih je telo sastavljeno (videti ibid, p. 259 sq). Pojam impetusa odbacuje 1614.
(ib., p. 236): Lapis, projectus in vacuo, perpetuo movetur; obstat autem ei aer,
qui novus semper ei occurit atque ita efficitut motus ejus minuatur. Quod vero
philosophi dicunt vim lapidi imprimi, absque ratione videtur; quis nempe pos­
se concipere, quid sit illa aut quomodo lapident in motu contineat, quave in parte
lapidis sedem figat? Facillime autem mente quis consipiat in vacuo motum nun­
quam quiescere, quia nulla causa mutans motum, occurrit; nihil erîim mutatur
absque aliqua causa mutationis, a 1618. u jednoj od Corrolaires teza koje je
podržao u Kaeunu u Normandiji, izjavljuje {ibid, p. 237): Lapis e manu amis-
sus pergit moveri non propter vim aliquant ipsi accedentem, nec ob frigam va-
cui, sed quia non potest non perseverare in eo motu, quo in ipsa manu existens
movebatur. Bekmanove zasluge su, kao što vidimo, ogromne. Nemojmo ipak
preterivati u hvali i nemojmo mu, kao što to ne znajući čini izdavač, pripisiva-

111
 Sve je ovo zaista mnogo. To je, zapravo, čitava fizička
struktura problema1 i Bekman to zna pre nego što je sreo De-
karta. Ipak, iako fizički razume problem savršeno (mnogo bolje
od Dekarta), on nije u stanju da ga savlada matematički. Nije u
stanju da iz principa koje poseduje izvede zaključke; ne može
da dođe do formule koja bi mu omogućila da izračuna brzinu i
pređeni put tela2.
I upravo se zbog toga obratio Dekartu.
On ga, dakle, pita3: „Kada uzmemo u obzir moje princi­
pe, naročito onaj koji kaže da će se telo koje je jednom pokrenuto
u praznini kretati večno, i pretpostavivši prazninu između kame­
na koji pada i Zemlje, da lije moguće znati koliki je put koji će
telo koje pada preći za jedan sat, ukoliko nam je poznato koliki
je onaj koji je prešlo za dva”?
Formulacija pitanja je zanimljiva. Bekman ne pita, kao što
bi bilo prirodno, da li možemo znati koliki će biti put koji telo pre­
đe za dva sata ukoliko znamo koliko je ono prešlo za sat. On, kao
što smo videli, postavlja obrnuto pitanje.
Jasno je da Bekman, koji na pad više ne gleda kao na p ri­
rodno kretanje, već kao na dejstvo privlačne sile Zemlje na telo
i ne dopušta pretpostavku da se ono radije kreće na jednu nego
na drugu stranu, i čak da se uopšte kreće (telo prirodno ostaje u

ti otkriće zakona inercije (videti Correspondance, II, p. 122, 236, 272). Jer g.
M. Komelis de Vard (izdavač, prev.) piše (p. 236): u prvoj od svojih beležaka
on ga nepravedno primenjuje samo na kružno nebesko kretanje, ali ga nešto po­
sle (jul 1613-apriI 1614) pripisuje i onom pravolinijskom (Omnis res semel mo­
ta, nunquam quiescit nisi propter externum impedimentum: quoque impedimen-
tum est imbecilius, eo diutius mota movetur). On čini istu grešku kao i sam Bek­
man i ističe (ib. p. 360): Id quod semel movetur in vacuo, semper movetur, si­
ve secundum lineam rectam seu circularem tarn super centro suo, qualis est mo­
tus diurnus Terrae et annuus, ne primećujući —i na tome mu nećemo zamerati
—daje održanje kružnog kretanja potpuno različito od održanja pravolinijskog.
Trebalo je sačekati još najmanje trideset godina - i više - i Gasendi-
jevo delo De motu impresso a motore translate, da bismo dobili jedno tako ja­
sno učenje o mehanizmu pada. Insistiramo na Bekmanovim zaslugama za to
jer nam se čini da one nisu dovoljno priznate.
Što, recimo ovo samo uzgred, obesnažuje Dijemov argument o op-
štoj prisutnosti Orezmove formule ili pravila u XVI i XVII veku (videti Duhem,
Etudes sur Léonard da Vinci, v. Ш, p. 580 sq. i passim). Naš je utisak, nasu­
prot ovom mišljenju, daje ona bila skoro nepoznata.
Videti Descartes et Beckman, Physico-mathematica, Œuvres, A. T. v.
X, p. 75 sq. ’

112
stanju mirovanja sve dok ga ne pokrene neka spoljašnja sila, i
onda ostaje u svom novom stanju kretanja kao sto je to bilo i sa
mirovanjem), ne može da ovaj (pad) ponovo zamisli kao kreta­
nje koje ima svoj prirodni cilj - Zemlju - pa ni na način na koji
su to činili Benedeti ili mladi Galilej: kao kretanje koje može da
traje neodređeno dugo1. On ga, takođe, predstavlja kao kretanje
od tačke a do tačke b : od vrha tornja, ili bilo koje tačke iznad
Zemlje do nje same. Upravo ovo kretanje - njegovu ukupnost -
mi možemo da izmerimo, to jest pređeni put i proteklo vreme. To
bi trebalo da nam bude početna tačka iz koje ćemo nastojati da,
putem analize, izvedemo prethodne faze123.
Ovo nije način na koji će Dekart shvatati kretanje prilikom
pada tela. I njegov odgovor će, tako, biti netačan. Ipak, Bekman
to neće primetiti.
Evo šta, zapravo, prema Bekmanu, odgovara Dekart, po­
lazeći od Bekmanovih principa, na njegovo pitanje zašto kamen
kroz prazninu pada brzinom koja se stalno povećava’-. „Pošto
između tela i Zemlje postoji praznina, telo se ka dole, ka njenom
centru, kreće na sledeći način: u prvom momentu ono prelazi ono­
liki put koliko je jaka sila Zemljine vuče4; u sledećem (trenut­
ku) ono ostaje u ovom kretanju kome se dodaje jedno novo kre-

1 Zanimljivo je primetiti da se Bekmanovo učenje, koje je inače pri­

lično svojstveno jednom kopemikancu, i koje svakako predstavlja napredak u
odnosu na Benedetijevo i učenje mladog Galileja, sa druge strane približava tra­
dicionalnom učenju o padu kao kretanju usmerenom ka određenom cilju.
2 Galilej, kao što smo videli i kao što ćemo videti, ne razmišlja na ovaj
način. On uvek polazi od benedetijevskog učenja o jednom arhimedskom pro­
storu i pad posmatra kao oblik naročitog kretanja. On ne polazi od ispravnih
temelja.
3 Journal de Beeckman in Descartes, Œuvres, éd. A. T, v. X, p. 58: Lapis
cadens in vacuo cur semper celerius cadat: Moventurres doersum ad centrum
terrae, vacuo intermetio spatio existente, hoc pacto. Primo momento, tantum
spacium conficit, quantum per terrae tractionem fieri potest. Cesundo, in hoc
motu perservando superaditur motus novus tractionis, ita ut duplex spacium
secundo momento peragretur. Tertio momento, duplex spacium persévérât, cui
superadditur ex tractine terrae tertium, ut uno momento triplum spacii primi
peragretur.
4 Ovaj je odeljak izuzetno značajan, jer pokazuje svu razliku koja po­
stoji između privlačenja i težnje: privlačenje deluje odspolja, ono vuče telo ka
Zemlji. Kretanje prilikom pada je tako - horribil dictu - prisilno kretanje. Ke­
pler je, učinivši privlačenje dvosmemim, situaciju učinio manje šokantnom, ali
će Dekart definitivno pad od prirodnog kretanja pretvoriti u ono prisilno.

113
tanje izazvano vučom i to na taj način da telo sada prelazi dvo­
struki put. U trećem momentu se održava dvostruki put1, kome
se dodaje, nastavljanjem privlačenja Zemlje, treće, koje čini da
telo u jednom trenutku prelazi put tri puta veći od prvobitnog”.
Ova razmatranja, koja, kao što ćemo vrlo brzo videti, za­
pravo predstavljaju bekmanovsku transpoziciju kartezijanskog
načina mišljenja, omogućavaju da se na ispravan način reši po­
stavljeni problem i izračuna vreme pada. Nastavimo, dakle, sa
onim što piše kod Bekmana12: „Međutim, pošto su ovi trenuci
nedeljivi, prostor koji je prošlo telo za jedan sat će biti ADE. Pro­
stor koji će ono preći za dva sata (padajući), udvostručuje vreme,
to jest ADE postaje ACB, što je dvostruki odnos AD i AC. Neka
momenat prostora koji telo padajući pređe za jedan sat ima neku
vrednost, na primer ADEF. Za dva sata ono će preći tri takva mo­
menta, to jest AFEGBHCD. Ali AFED se sastoji od ADE i AFE.
I AFEGBHCD se sastoji od ACB i AFE i EGB, to jest dvostruko
AFE\

1 O drim a se dvostruki put —duplex spatium perseverat - što će reći

da za jedan trenutak prelazi dvostruko veći put, čime je i brana dvostruko veća.
2 Journal de Веесктап, Descartes, Œuvres, éd. A. T, v. X, p. 58: La­
pis cadentis tempus supputatum: Cum autem momenta haec sint individua, ha-
bebit spacium per quod res una hora cadit A DE. Spatium per quod duabus ho-
ris cadit, duplicat proportionem temporis, id est ADE ad ACB, quae est dupli­
cata proportio AD ad AC. Sit enim momentum spatij per quod res una hora ca­
dit alicujus magnitudinis, videlicet ADEF. Duabus horis perficiet talia tria mo­
menta, scilicet AFEGBHCD. Sed AFED constat ex ADE cum AFE; atque
AFEGBHCD constat ex ACB cum AFE et EGB d est cum duplo AFE.
Sic si momentum sit AIRS, erit proportio spatii ad spatium, ut ADE cum
KLMN, ad ACB cum KLMNOPQT, id est etiam duplum KLMN. Ast KLMN est
multo minus quam AFE. Cum igutur proportio spatii peregrati ad spatium pe-
regratum constet ex proportione trianguli ad triangulum , adjecits utrique ter-
mino aequalibus, cumque haec aequalia adjecta semper eo minora fiant quo mo­
menta spatii minora sunt: sequitur haec adjecta nullius quantitatis fore quando
momentum nullius quantitatis statuitur. Taie autem momentum est spatii per
quod res cadit. Restât igitur spatium per quod res cadit una hora se havere ad
spatium per quod cadit duabus horis, ut triangulum ADE ad triangulum ACB.
Haec ita demonstravit M. Perron, cum ei insam praebuissem, rogando
an possit quis scire quantum spatium res cadendo donficeret unica hora, cum
scitur quantum conficiat duabus horis, secundum mea fundamenta, viz. quod
semel movetur, semper movetur, in vacuo et supponendo inter terram et lapi-
dem cadentem esse vacuum. Si igitur experientia compertum sit, lapidem ceci-
disse duabus horis per mille pedes, condinebit triangulum ABC 1000 pèdes.
Hujus radix est 100pro lineaAC quae respondit horis duabus. Beisecata ea in
D, respondet AD uni horae. Ut igitur se habet proportio AC ad AD duplicata,
ide est 4 ad 1, sic 1000 ad 250, id est ACB ad ADE.

114
 „Tako, ako je momenat pred­
stavljen sa AIRS, odnos prostora
će biti ADE sa klmn prema ACB
sa klmnopqt, što će još jednom zna­
čiti, dvostruko klmn. Ali klmn je
mnogo manje od AFE. Pošto je, da­
kle, odnos dva pređena prostora
jednak odnosu trouglova, čijoj su
vrednosti (srazmere) dodate jedna­
ke veličine, i pošto su ti dodaci sve
manji što je momenat prostora manji, sledi da će ovi dodaci po­
stati nulte veličine ukoliko je taj momenat nula. I toliki je mome­
nat prostora tokom pada tela. Ostaje dakle da se kaže da se pro­
stor koji telo pređe za jedan sat odnosi prema prostoru koji telo
pređe za dva sata kao trougao ADE prema trouglu ACB”.
„Ako je, dakle, iskustvo takvo daje telo koje pada dva sata
pokrilo prostor od 1000 stopa, trougao ABC će ih imati upravo
toliko1. Odavde sledi da je duž AC, koja odgovara vremenu od
dva sata, jednaka 100. Podeljena na dva jednaka delà u D, sada
ćemo imati AD koja predstavlja jedan sat. Pošto je dvostruki od­
nos AC prema AD isti kao 4 prema 1, sledi da će odnos ACB pre­
ma ADE biti 1000 prema 250”.
Rešenje je u isto vreme tačno i elegantno: pokriveni pro­
stori su srazmemi kvadratima vremena. Ali ovo nije Dekartovo
rešenje: Bekman se, kao što znamo, prevario tumačeći odgovor
koji je dobio od gospodara di Perona12. Evo dvojakog tumačenja
situacije iz Dekartovog ugla. On u svojim Cogitationes Privatae
kratko beleži3:

1 Primetimo usput da Dekart, kao i Galilej, telo koje pada predstavlja

kao da ono, padajući, prelazi određen prostor, a ne put. Radi se o tome da ni je ­
dan ni drugi prvenstveno ne misle na pokriveni prostor već na izvršeno kretanje.
Nedeljm momenat o kome govori Dekart nije trenutak, to je ista stvar kao i
stepen brzine o kojoj govori Galilej: to je trenutno kretanje ili brzina, mini­
mum, ili ako nam se više sviđa diferencijal kretanja. To kretanje, kao takvo,
nužno ima dve dimenzije. Isto tako i geometrijska slika (trougao ili četvorou-
gao) predstavljaju bukvalno beskonačni zbir momenata ili stepena brzine. Čini
nam se daDijem ovo nije razumeo.
2 V. Duhem, Etudes sur Léonard da Vinci, v. III, p. 570 i G. Milhaud,
Descartes savant, p. 27.
3 Cogitationes Privatae (Descartes, Œuvres, éd. A. T, v. X, p. 219 sq.):
Contigit mihi ante paucos dies familiaritate uti ingeniosissimi viri, qui talem

115
 „Dogodilo mi se pre neki dan da se zbližim sa jednim ge­
nijalnim čovekom, koji mi je postavio sledeće pitanje: jedan ka­
men, kaže on, pada od tačke A do tačke B jedan sat. On se, bez
prestanka, nalazi podjednakim uticajem sile privlačenja Zemlje, i
ne gubi ništa od brzine koja mu je ranije utisnuta. Drugim reci­
ma, ono što se kreće u praznini se, po njemu, kreće večno. On
se pita za koje će vreme on preći neki zadati prostor”.
Primetimo najpre da Dekart priznaje daje od Bekmana do­
bio i pitanje i principe za odgovor na njega , principe, koji za
njega ne poseduju, kao za Bekmana, nesumnjivu istinitost. To
su, po Dekartu, samo pretpostavke - pretpostavke koje on, istini
za volju, ne razume najbolje. To ga, ipak, ne sprečava da reši pro­
blem i da čak dâ dva moguća rešenja. Siroti Bekman nije tražio
toliko, samo je hteo da zna kako kamen pada. Dekart se ne za­
dovoljava odgovorom samo na to pitanje, već objašnjava i kako
bi on mogao padati*2.
Evo, dakle, njegovog odgovora3: ,,Re-
šio sam pitanje. U jednokrakom trouglu, ABC
predstavlja prostor (kretanje), a nejednakost
prostora od tačke A do BC nejednakost kre­
tanja4. Odatle sledi da će AD biti pređeno
za vreme predstavljeno sa ADE, a DB za vre-

mihi quaestionem proposuit: Lapis, aibeat, descendit ab A ad B una hora; at-

trahitur autem a terra perpetuo eadem vit, nec quid deperdit ab illa celeritate
quae illi impressa est priori attractione. Quod enim in vacuo movetur semper
moveri existimabat.'Queritur quo tempore tale spatium percurrat.
Znamo daje Dekart kasnije negirao d aje bilo šta preuzeo od Bekma­
na. Videti Lettre à Mersenne, 4. Nov. 1630 (A.T., vol. I, p. 171 sq) i Lettre à
Beeckman (A.T., vol. I, p. 157 sq).
2 G. Etjen Žilson je već primetio ovu karakterističnu crtu Dekartovog
duha: za njega je mnogo manje važno ustanoviti određenu činjenicu od njenog
objašnjenja. Videti E. Gilson, Etudes sur le rôle de la pensée médiévale dans
la formation du système cartésien, Paris, 1930.
3 Cogitationes Privatae (Descartes, Œvres, éd. A. T, v. X, p. 219):
Solvi quaestionem. In triangulo isoscelo rectangulo, ABC spatium (motum) re-
praesentat; inaequalitas spatii a puncto A ad basim BC, motus inaequalitatem.
Igitur AD percurritur tempore, quod ADE repraesentat; DB vero tempore quod
DEBC repraesentat: ubi est notandum minus spatium tardiorem motum reprae-
sentare. Est autem AED tertia pars DEBC: ergo triplo tardius percurred AD
quam DB. Aliter autem proponi potest haec quastio, ita ut semper vis attracti­
ve terrae aequalis sit illi quae primo momento fuit: nova producitur, priori ré­
manente. Tunc quaestio solvetur in pyra nide.
Nejednakost kretanja - motus inequalitatem —znači promenu brzine.

116
me predstavljeno sa DEBC, gde treba primetiti da manji prostor
predstavlja sporije kretanje. Međutim, ADE je treći deo DEBC,
pa će tako AD biti pređeno tri puta sporije od DB”.
Ovo bismo pitanje mogli da postavimo i drukčije, naime
priznajući d aje privlačna sila Zemlje jednaka kao što je bila i u
prvom momentu i da se nova stvara dok ona stara i dalje ostaje
na snazi. U ovom se slučaju problem rešava pomoću piramide.
Zanimljiv dodatak. On pokazuje do koje je mere problem
fizičkog mehanizma pada stran Dekartovom duhu. To stoje Bek-
man uspešno resio problem njega ne sprečava da nastavi. On za­
mišlja još jedan mogući slučaj, u kome privlačna sila raste iz tre­
nutka u trenutak. Telo bi, dakle, u drugom trenutku bilo privuče­
no dvostruko većom silom, u trećemo trostruko većom, itd. U
ovom bi slučaju, svakako, telo padalo daleko brže1.
Kako je moguće takvo uvećanje privlačne sile? Dekart
sebi to pitanje ne postavlja. On zapravo ne vidi fizički, već čisto
matematički, geometrijski problem: ovde se radi o ustanovljava­
nju odnosa između dva niza promenljivih veličina. Zašto ne bi,
kada smo već ovde, probali jedno zabavno rešenje?
Dekart je geometar, čisti matematičar. Verovatno je to ra­
zlog zbog kog on nije najbolje shvatio Bekmanove principe i dao
pogrešan odgovor na njegovo pitanje. On problem - i čitav feno­
men - posmatra drukčije od Bekmana.
Isto kao i Bekman, on polazi od završenog pada. Ali za
razliku od njega, on ga gleda kao daje na neki način zaustavljen.
Ako se nekome više dopada, on je od pada zadržao samo puta­
nju. Ili, da odemo još dalje, on je instinktivno iz njega izbacio
vreme.
Duž ADB - koja je za Bekmana predstavljala proteklo vre­
me12 - za Dekarta predstavlja pređeni put i problem se sada pre­
obražava: naime, pošto je preden ravnomerno promenljivom br­
zinom, postavlja se problem određivanja te brzine u svakoj tački
puta. Trouglovi ADE i ABC, koji su po Bekmanu bili pređeni

1 Problem se rešava uz pomoć piramide - solvetur in piramide, drugim

rečima brzina raste na kub, a ne više na kvadrat.
2 Zanimljivo je primetiti d a je kod Bekmana, kao i kod Galileja (pp.
22 i 23, Rasprave i matematički dokazi..., dan III, 1., II, pretpostavke 1 i 2)
protok vremena uvek predstavljen vertikalom, a ne, kao što je to uobičajeno,
horizontalom.

117
 prostor, za Dekarta predstavljaju kretanje tela, to jest sumu ostva­
renih brzina. Otuda sledi i zaključak: pošto je trostruko veći,
prostor D B će biti preden tri puta brže. Ponovo se javlja vreme,
ali previše kasno. Preterana geometrizacija, spacijalizacija i ne­
stajanja vremena - tamo gde ne želimo da ono nestane - i zane­
marivanje fizičke i kauzalne strane problema, doveli su Dekarta -
kao uostalom i Galileja i pre njega Benedetija i Mišela Varona -
do toga da ravnomemo ubrzano kretanje zamisli kao kretanje
čija se brzina uvećava u skladu sa pređenim putem, a ne sa pro­
teklim vremenom.
Drugim recima, ako je, zapravo, dozvoljeno pojmove od­
ređivati proizvoljno, mora se isto tako - i to je nauk koji nam je
ostavio Galilej —nastojati da se dođe do suštine pojava u priro­
di. A to znači daje zabranjeno zanemarivati uzroke i zaboravljati
vreme.
Već smo napomenuli da Dekart nije najbolje shvatio prin­
cipe Bekmanove fizike. Mogli bismo da odemo i dalje i da ka­
žemo da nije zapravo razumeo napredak za koji je njegov prija­
telj zaslužan . Tačno je da ni sam Bekman ovo ne razume do
kraja. Čini nam se da odeljak iz Phisico-mathematica, potvrđu­
jući naše mišljenje o Dekartovoj zabludi, u potpunosti ukazuje
na to nerazumevanje. Ovde ćemo ga preneti u celosti12.

1 Ovaj odlučujući napredak se sastoji iz: a) jasnog formulisanja zakona o

održanju kretanja, koji je sada oslobođen tereta pojma impetusa; b) otklanjanja
svakog uzroka u telu. Po prvi put u istoriji fizike se jedno promenljivo dejstvo
opisuje stalnim, ili produženim, delovanjem konstantne sile.
2 Descartes et Beeckman, Physico-mathematica, Œvres, éd. A. T, v.
X, p. 75 sq.: In proposita quaestione, ubi imaginatur singulis temporibus novam
addi vim qua corpus grave tendat deorsum, dico vim illam eodem pacto auge-
ri, quo augentur lineae transevrase de,fg, hi, et aliae infmitae transversae quae
intir illas possunt imaginari. Quod ut demonstrem, assumam pro primo mini­
mo vel puncto motus, quod causatur a primo quae imaginari potest attractive
vi terrae, quadratum aide. Pro secundo minimo motus, habebimus duplum, nem-
pe DMGF: pergit enim ea vis quae erat in primo minimo, et alia nova accedit
illi aequalis. Item in tertio minimo motus, erunt 3 vires; nempe primi, secundi
et tertii minimi temporis, etc. Hic autem numerus est triangularis, ut alias forte
fiisius explicabo, et apparent hune figuram triangularem abs reprraesentar. Im-
mo, inquies, sunt partes protubérantes ale, emg, goi, etc. quae extra trianguli
figuram eceunt. Ergo figura triangulari ilia progressio non debet explicari. Sed
respondeo illas pates protubérantes oriri ex eo quod latitudinem dederimus mi­
nimis quae indivisibilia debent imaginari et nullis partibus constantia. Quod ita
demonstratur. Dividam illud inimum ad in duo aequalia in q; iamque arsq est

118
 „U odgovoru na postavljeno pitanje, u kome zamišljamo da
se u svakom trenutku1 dodaje nova sila kojom telo teži ka do­
le, ja kažem da ta sila raste na isti način na koji rastu linije trans­
verzale de,fg, hi i sve ostale bezbrojne transverzale koje možemo
zamisliti između njih. Ako bih to nastojao da pokažem, morao bih
da kažem da prvom minimumu ili tački kretanja2 izazvanom pri­
vlačenjem Zemlje odgovara kvadrat aide. Sledećem minimumu
odgovaraće dvostruko veći, naime dm gf zapravo onaj prvi mini­
mum je ostao i njemu je dodat novi isti kao i taj prvi. Isto tako
će u trećem minimumu kretanja biti tri sile, naime ona prva,
druga i terća. Ovaj broj je, drugim recima, trouglast, kao što ću
drugde možda opširnije objasniti, i on odgovara slici trougla
abc. Ipak, neko može da kaže da tu ima još slika kao što su aie,
emg, goi, itd., koje izlaze iz
slike trougla. Odatle sledi da
sama slika trougla ne može
da položi računa o stvari ko­
jom se bavimo. Drugim reci­
ma, ovi viškovi proizlaze iz
dodatka minimuma, koje tre­
ba zamišljati kao nedeljive
i proste delove. I to ćemo
dokazati na sledeći način.
Ja ću taj minimum ad pode-

(primum) minimum motus, et qted secundum minimum motus, in quo erunt

duo minima virium. Eodem pacto dividamus df, Jh, etc. Tunc habebimus par­
tes protubérantes ars, ste, etc. minores sunt parte protubérante ale, ut patet. Rur-
sum, si pro minimo assumam minorem, ut a, partes protubérantes erunt adhuc
minores, ut a/?y,etc. Quod si denique pro illo minimo assumam verum mini­
mum, nempe punctum , turn illae partes protubérantes nullae erunt, quia non
possunt esse totutm punctum, ut patet, sed tantum media pars minimi aide, at-
qui puncti media pars nulla est. Ex quilibus patet, si imaginetur, verbi gratia
lapis ex a ad b tragi a terra in vacuo per vim quae aequaliter ab ilia semper fluat,
priori rémanente, motum primum in a se habere ad ultimum qui est in b, ut
punctum a se habet ad lineam be. Mediam vero partem gb triplo celerius pe-
rtransiri a lapide, quam alia media pars ag, quia triplo majori vi a terra tragitu-
r: spatium exârafgbc, triplum est spatii afg, ut facile probatur. Et sic proportio-
ne dicendum de caeteris partibus.
1 Obratimo pažnju na ovo u svakom trenutku — singulus temporibus.
Svaki put kada misli na silu Dekart misli i na vreme.
2 Minimum ili tačka kretanja —minimum v e lpunctum motus —je ista
stvar koju Dekart zove i momenat, a Galilej i njegovi prethodnici stepen brzine.

119
 liti na dva delà u q. Tako će arsq biti (prvi) minimum kretanja,
a qted drugi, u kome će biti dva minimuma snage. Na isti način
ću podeliti i df,fh, itd., pa ćemo imati viškove ars, ste, itd. Oni
su, kao što se može videti, manji od viškova aie. Možemo da
odemo i dalje. Ako dalje podelim aq, dobiću još manje minimu­
me. Na kraju mogu da uzmem pravi minimum, to jest tačku, ta­
ko da će njeni viškovi biti nula, pošto oni ne mogu biti čitava
tačka, već samo polovina, kao stoje izvesno, i pošto je polovina
od tačke nula.
a Odavde je jasno da će se,
ako, primera radi, zamislimo ka­
men koji se, pokrenut u praznini
Zemljinim privlačenjem, koje je
sila koja se večno stvara na isti
način zadržavajući onu staru, kre­
će od a do b, količine njegovog
kretanja u tački a i tački b odno­
siti kao tačka a prema duži bc.
Kada je reč o polovini gb, nju će
kamen preći tri puta brže nego polovinu ag, jer će biti privučen
tri puta većom snagom Zemlje. Prostor fgbc je, zapravo, tri puta
veći od afg, što je lako dokazati. I isto to, proporcionalno, važi i
za druge delove”.
Teško je zamisliti odeljak koji bi, kao ovaj, uspeo da uje­
dini matematičku eleganciju1 sa hroničnom fizičkom zbrkano-
šću. Dekart zaista nije razumeo Bekmanove principe i isto tako
je jednostavno zapostavio intelektualnu pobedu koju je ovaj od-
neo: princip o održanju kretanja. On polazi od pretpostavke da
je brzina srazmerna sili*2 i zaključuje da konstantna sila proiz­

Pjer Dijem (op. cit., p. 576) u vezi sa ovim piše: Ono sto je Bekman
rekao... (trebalo je, naravno, reći: Dekart), jeste bilo drukčije prirode i većeg
dometa od razmišljanja mehaničara iz Pize. Rezonovanje mehaničara iz Pize
nije bilo toliko loše kako to tvrdi Dijem. Ono je, kao što smo videli i kao što
ćemo tek videti, podrazumevalo upotrebu Kavalijerijeve geometrije nedeljivih
tela. Kada je o kartezijanskom načinu mišljenja reč, nalazimo ga, skoro istog,
kod Gradija (v. Caverni, Storia del metodo sperimentale in Italia, vol. IV, Bo­
logna, 1895, p. 306 sq.).
2 Ova je pretpostavka potpuno ispravna ukoliko, kao Dekart, zane­
marimo vreme i delovanje sile zamislimo kao bezvremeno tj. trenutno. Dakle,
kao što je govorio Njutn (Philosophie naturalis principia mathematica, Londi-

120
vodi konstantnu brzinu. On, tako, ponovo zapada u kalasično uče­
nje fizike impetusa. Zamišlja da se ubrzanje tela koje pada do­
gađa zbog toga što je ono pri kraju svog kretanja privučeno od
strane Zemlje jačom silom nego na njegovom početku, ili, da ovo
kažemo njegovim jezikom, zato što privlačna sila Zemlje proiz­
vodi u telu pokretačku silu koja raste: takođe, dodaje on (ode-
ljak koji citiramo odgovara prvoj pretpostavci kojom se bavi u
Cogitationes privatae, a koju smo citirali ranije), sile deluju, ne
jednostavno brzine*1.
Stiče se utisak da se Dekart, načelno prihvatajući Bekma-
nove principe, klonio, na primer, principa o održanju kretanja. Na­
stojeći da reši problem pada, čini se da je više voleo da ostavi
po strani pojmove koje je razvio Bekman, jer su za njega bili pre­
više novi, neobični i teški za razumevanje. Pojam kretanja koji
Bekman, zapravo, uvodi u igru (pojam kretanja iz klasične fizi­
ke), na neki način se smešta u uzak pojas koji stoji između ma­
tematike (ono geometrijsko) i fizike (ono vremensko). Činjenica
da jedan Dekart ima toliko teškoća da se održi u ovom uskom me­
đuprostoru, dovoljan je pokazatelj, ali ne i jedini, koliko je taj
pojam zapravo težak za razumevanje. I to je razlog zbog kog ga
Dekart izbegava. Kretanje kao protivrečan entitet, koji predsta­
vlja stanje tela a koji se, ipak, prenosi sa jednog tela na drugo, ko­
ji rađa promenu i koji u isto vreme ostaje isti sa samim sobom, iz­
gledalo je Dekartu kao previše divlje biće. Stoga ga, koliko volj­
no toliko i instinktivno, zamenjuje sa drugim, jasnijim i lakše za-

ni, 1687, Axiomata sive leges, Lex II, p. 12) van sumnje je da si vis aliqua motum
quamvis générât, dupla duplum, tripla triplum generebit, sive simul et semel,
sive gradatim et successive impressa fùerit O Dekartovom instantinizmu vi-
deti prelepi rad Jean Wahl, Le rôle de l'idée de l'instant dans la philosophie
de Descartes, Paris, 1920.
1 Već smo rekli da je Bekman bio daleko od toga da razume samog
sebe, da razume šta donosi njegov princip. Ovo je potpuno potvrđeno u rado­
vima g. Komelisa de Varda. On se u neku ruku razume toliko malo, da poriče
kontinuitet ubrzanja kretanja prilikom pada i usvaja teoriju neprekinutog kre­
tanja (v. Correspondance du P. Marin Mersenne, vol. II, p. 291 sq.). On, uo­
stalom, priznaje, kao i Aristotel, da se telo bačeno na gore zaustavlja pre nego
što krene da se vraća. Vidimo dakle d a je on, koliko god to paradoksalno iz­
gledalo, daleko od toga da jasno razume novi pojam kretanja i da će ga tek
Dekart izvesti na čistinu i i osvetliti sve njegove implikacije. Ali to će se dogo­
diti tek deset ili petnaest godina kasnije, u vreme Regulae i Monde, kada bude
odluči^ da u kretanju vidi samo ono što u njemu vide matematičari.

121
 mislivim pojmovima —pokretačke sile sa jedne i putanje sa
druge strane.
Opet, njegova matematička dedukcija je bila potpuno us-
pešna. Razumemo je bez napora: formalno ne postoji nikakva
razlika između načina na koji je problem postavio Bekman i De-
kartove zamene. Na ovom mestu je manje važno da li se radi o
silama, prostorima ili brzinama. Suočavamo se sa jednim i istim
problemom: naime, kako izračunati ritam promene jedne veliči­
ne koja ravnomemo raste sa proteklim vremenom. A kada pro­
mišlja silu privlačenja, Dekart nužno ima na umu promenu ili no­
vo stvaranje tokom vremena. U grešku koju je, što je veoma in­
teresantno, čak i sa svojom fizikom sile, mogao, u principu, iz-
b e ć i, Dekart zapada kada, nošen elanom slikovnog predsta­
vljanja i nastojanjem da stvari odveć geometrizuje, pokuša da
rezultate sjedinjavanja do kojih je došao, prevede u prostorne
odnose. Grešku pravi zato što, zamenjujući kretanje putanjom, či­
tavu stvar postavlja zavisnom od ove druge, umesto od vremena.
Dekartovo prevođenje - ponovno tumačenje - Bekmano-
vih pojmova se čini veoma zanimljivim i u isto vreme veoma ko­
risnim oruđem za otkrivanje najdubljih težnji ljudskog duha i te­
škoća koje je morao da prevaziđe da bi došao do pojma kreta­
nja, koje će Dekart, deset godina kasnije, proglasiti toliko jedno­
stavnim i jasnim da mu nije potrebna definicija. Ipak, on kaže da
smatra da bi mu se zamerilo ukoliko ga ne bi osvetlio u još jed­
nom pasusu. Nadamo se da ni čitalac nama neće na tome zameriti.
„Ovo se pitanje”, nastavlja Dekart*3, „može razrešiti na
još jedan, teži način. Zamislimo kamen koji kreće iz tačke a i

_ Dekartova fizika je - gle! - imaginativna fizika i često neki jasan fi­

zički pojam za njega predstavlja imaginativni pojam. Videti L. Brunschvicg,
Métaphysique et Mathématique chez Descartes, R.M.M. 1927.
Dovoljno je bilo da strogo zadrži paralelizam između sile i brzine i
da nastavi da misli kauzalno, to jest u odnosu na vreme.
3 Descartes et Beeckman, Physico-mathematica, Œvres, éd. A. T, v
X, p. 77: Aliter vero potest haec quaestio proponi difficilius, hoc pacto. Imagi-
netur lapis in punco a manere, spatium inter a et b vacuum; iamque primu ver-
bi gratia, hodie hora nona Deus creet in b vim attractivam lapidis; et singulus
postea momentis novam et novam vim creet, quae aequalis sit illi quam primo
momenta creavit; quae iuncta cum vi ante creata fortius lapidem trahat et for­
tius iterum, quia in vacuo quod semel motum est semper movetur; tandemque
lapis, qui erat in a, perveniat ad b hora décima. Si petatur quanto tempore pri­
mam mediam partem spatii confecerit, nempe ag, at quanto reliquam: respon-

122
prostor između a i b koji je prazan. I da Bog, na primer danas po
prvi put u devet sati u tački b stvori silu koja privlačno deluje na
kamen. I zamislimo da u narednim trenucima Bog stvara nove
sile, jednake onoj prvoj, koje sjedinjene sa onima ranije stvore­
nim, sve snažnije pokreću kamen, i to toliko jako da kada je ne­
što jednom pokrenuto ono nastavlja da se, u praznom prostoru,
kreće večno. I zamislimo da kamen koji je krenuo iz tačke a sti­
gne u tačku b u deset sati. Ako neko pita koliko vremena mu je
trebalo da pređe prvi deo puta, to jest ag i koliko vremena da pre­
đe ostatak, odgovaram da kamen pada po liniji1 ag l/8h, a po
liniji gb 7/8h. Trebalo bi, dakle, napraviti piramidu u čijem je te­
melju trougao i čija bi visina bila ab, koja će, kao i čitava pira­
mida, biti podeljena transverzalama jednako udaljenim od hori­
zonta. Kamen će delove ab preći onoliko brže koliko oni učestvuju
u većem delu čitave piramide*12.
Dekart je bio u pravu kada je ovaj način razmatranja pro­
blema označio kao teži. On ovde, zapravo, usvaja bekmanovski
princip održanja kretanja. Međutim, kao što vidimo, on tom prin­
cipu dodaje stalno povećanje privlačne sile, koje, uzgred, podra-
zumeva i božje delovanje. Zanimljivo! Među svim stvarima ko­
je Dekart proučava postoji samo jedna kojoj se nije posvetio: upra­
vo ona za koju gaje pitao Bekman.
Kako se dogodilo da Bekman nije primetio Dekartovu gre­
šku i time sebi osigurao slavu za tačno rešavanje problema? To,
bez sumnje, ne možemo u potpunosti da objasnimo. Treba pri­
znati jednu činjenicu: Bekman koji traži rešenje fizičkog proble­
ma i koji Dekartu postavlja potpuno određeno pitanje - matema­
tičko pitanje - primenjuje odgovor koji je dobio na postojeći pro­
blem. I tamo gde Dekart govori o prostoru, Bekman vidi vreme3.
Tačnije rečeno, tamo gde Dekart klizi iz vremena u prostor, Bek-

deo lapidem descendisse per lineam ag tempore 1/8 horae; per spatium gb, 7/8
horae (ovo je očigledno pogrešno, potrebno je obrnuti cifre). Tune enim debet
fieri pyramis supra basim triangularem, cuius sltitudo sit ab, quae quocunque
pacto dividatur una cum tota pyramide per lineas transversas aeque distantes
ab horizonte. Tanto celerius lapis inferiores partes lineae ab percurret, quanto
majoribus insunt totius pyramidis sectionibus.
1 Linija, kao i uvek kod Dekarta, predstavlja putanju.
2 Drugim recima srazmerno trećoj sili. Ovo je druga pretpostavka iz
Cogitationes Privatae.
3 Videti P. Duhem, Etudes sur Léonard da Vinci, v. Ш, p. 570.

123
л
man to proklizavanje izbegava. Isto tako Bekman uspeva da, pra­
veći grešku u suprotnom smeru u odnosu na Dekarta, stvar vrati
na početak. Tako, uopšteno govoreći, izgleda objašnjenje G. Mi-
loa . Mi priznajemo da ni sami ne vidimo neko drugo. Mora­
mo priznati činjenicu da se Dekartov odgovor na Bekmanovo pi­
tanje razlikuje od načina na koji g aje ovaj shvatio. Bekman ne
vidi da fizički principi na kojima on počiva nisu Dekartovi. I
zbog toga Dekartu pripisuje rešenje do kog je sam došao.
Možda se radi o tome da je problem za Bekmana bio iz­
nad svega matematički i da u rešavanju ovog njegovog aspekta
- u sjedinjavanju - leži zasluga njegovog mladog prijatelja?
Čini nam se da bismo mogli da odemo i dalje od ovoga.
Ako Bekman ne vidi razliku između svog rešenja (brzina sraz-
merna proteklom vremenu) i onog Dekartovog (brzina srazmer-
na pređenom prostoru), onda ta razlika i ne postoji. Drugim reci­
ma, ova dva rešenja su za njega jednaka123.
Ovo će, bez sumnje, čitaocima izgledati vrlo malo vero-
vatno. Međutim... Nemojmo zaboraviti da je Bekman, koji je
svakako izvrstan fizičar, veoma loš matematičar: s druge strane,
videćemo da ni Dekart, koliko god genijalan matematičar bio,
nikada nije uvideo da je napravio grešku, pa čak ni kada je kod
Galileja video pravo rešenje, nije priznavao da se ono razlikuje
od rešenja koje je on ranije dao. Na taj način još jednom može­
mo da se uverimo koliko su ideje na koje su nas navikle klasič­
na fizika i kartezijanska filozofija zapravo bile teške za razume-
vanje. Čak i za jednog Galileja. Čak i za jednog Dekarta.

1 Videti G. Milhaud, op. cil., p. 28 sq.

U tom slučaju bismo ovde, na neki način, imali situaciju sličnu onoj
između L. da Vinčija i Benedetija.
3 Videti Lettre à Mersenne, od 14. avgusta (A.T., vol. I, p. 303; A. M.
I V. p . 265) gde Dekart kaže d a je prelistao Galilejev Dijalog, koji mu je Bek­
man pozajmio od subote do ponedeljka: gospodin Bekman je svratio ovde u
subotu uveče i pozajmio mi Galilejevu knjigu, ali ju je odneo Dortu danas uju­
tro, tako da sam je imao u rukama samo 30 sati. Nisam mogao d a je pogledam
ćelu, ali nalazim da prilično dobro razmatra kretanje, te da nema mnogo stvari
koje o tome kaže a da seja ne slažem sa njim. Ipak, uspeo sam da primetim da
u knjizi ima više mesta u kojima se on udaljava od prethodnih razmatranja na
ovu temu od onih gde ova sledi. Ovo sa izuzetkom mesta u kome govori o ko-
mešanju, gde mi se čini da malo komplikuje stvari. Ja sam ga doveo u vezu sa
kretanjem Zemlje, ali na način drukčiji od njegovog.
Želim takođe da priznam da sam u njegovoj knjizi naišao i na neke svo­
je ideje, među kojima ima i onih o kojima sam Vam, čini mi se, ranije već pisao.

124
 Deset godina nakon nezaboravnog susreta sa Bekmanom,
Dekart ima priliku da se još jednom pozabavi problemom slo­
bodnog pada. Ovoga puta mu se obraća njegov prijatelj Mersen.
I Dekartov odgovor je potpuno drukčiji od onog koji je dao Bek-
manu1. Osim u jednoj tački: isto kao i deset godina ranije, De­
kart svome prijatelju daje pogrešnu formulu. Istu onu od ranije
u kojoj je brzina tela srazmerna pređenom putu, a ne proteklom
vremenu.

Prva od njih je da se prostori koje prelaze teška tela padajući, među sobom odno-
А,ч se kao kvadrati proteklog vremena, što znači da ako je
jednoj lopti potrebno tri momenta da dođe od a do b,
trebaće joj samo jedan da nastavi od b do c, itd. Ovo ka­
žem sa velikom ogradom jer se zapravo stvari nikada
ne odvijaju onako kako bi želeo onaj koji dokazuje.
Veoma zanimljiva ograda, koja se inače prilično dobro
uklapa u njegovu fiziku. Galilejevo rešenje pretpostavlja postojanje praznine i
privlačenja, dok Dekart u to vreme ne priznaje postojanje ni jednog ni drugog.
Ali to nas ovde ne zanima. Važnije je da Dekart misli da kod Galileja nalazi svoje
rešenje problema, a d a je ono zapravo potpuno drukčije. O ovoj razlici videti
članak P. Tanerija koji smo gore citirali.
1 Zanimljivo je primetiti da se po Dijemu oni ne razlikuju (videti Du
hem, op. cit., p. 569). Uostalom Dijem se, da bi shvatio Dekartovo rezonova-
nje, smatra obaveznim da se koristi propratnim crtežom (p. 566).

125
 „Najpre”, piše Dekart1, „ја pretpostavljam da kada je nekom
telu jednom utisnuto kretanje ono tamo ostaje stalno, osim ako
ga nešto drugo ne prekine. To znači da se ono stoje, u praznini,
jednom pokrenuto uvek kreće istom brzinom12. Zamislimo, da­
kle, jedno teško telo koje se zbog svoje težine kreće od tačke a
ka tački c. Ja tvrdim da će ono, kada se jednom pokrenulo, nasta­
viti da se kreće do tačke c čak i ako bi mu oduzeli njegovu teži­
nu. Ono se u ovom slučaju neće ni brže ni sporije kretati od tač­
ke a do b, nego što se kretalo od b do c. Međutim, pošto nije ta­
ko i pošto ono zadržava svoju težinu, koja ga gura na dole i koja
u svakom trenutku kretanju dodaje nove sile, sledi da telo prela­
zi put bc daleko brže nego ab. Naime, telo zdržava impetus koji
ga je pokrenuo kroz prostor ab i uz to u svakom trenutku, zbog
svoje težine, dobija ijedan novi koji ga gura na dole. Kada je reč
o srazmeri uvećanja brzine, nju ćemo odrediti uz pomoć trougla
abcde: prva linija, zapravo, predstavlja silu utisnutu telu u prvom
trenutku, druga silu utisnutu u drugom, treća silu predatu u tre­
ćem, i tako dalje. Time se stvara trougao acd, koji predstavlja uve­
ćanje brzine tela pri njegovom padu od a do c, dok abe predsta­
vlja uvećanje brzine u prvoj polovini prostora koje ovo telo pre­
lazi. Trapez bcde predstavlja povećanje brzine u drugoj polovini
pređenog prostora, to jest od b do c. I pošto je trapez bcde tri puta
veći od trougla abe, što je jasno uočljivo, sledi da će telo tri pu­
ta brže padati od b do c, nego od a do b. Drugim recima, ako od
a do b putuje tri momenta, od b do c će putovati samo jedan. Za
četiri momenta će, tako, preci dvostruko duži put nego za tri i ta-

1 Lettre à Mersenne, od 13. nov. 1629, A. T., vol. I, p. 71; ed. Adam-
-Milhaud, v. I, p. 85 sq.
2 Obratimo pažnju na ovu preciznost. Bekman je samo rekao da telo
nastavlja večno da se kreće na isti način, da bi Dekart precizirao: istom brzi­
nom. Bekman bez sumnje ovde nije video nikakvu razliku: za njega ovo nije
bilo potrebno dalje ispitivati. Ali stvar je upravo suprotna, jer telo može večno
da se kreće i da ne zadrži istu brzinu, a da se opet kreće na isti način. Uzmimo
za primer ravnomemo ubrzano ili usporeno kretanje. Zakon o održanju kreta­
nja bez sumnje podrazumeva održanje brzine, ali je to nužno eksplicitno i reći.
Dekartu će, da bi fbrmulisao zakon inercije, biti dovoljno da ovome doda odr­
žanje smera. Dovoljan ali u isto vreme i apsolutno neophodan dodatak. Isto ta­
ko, nasuprot onome što kažu Dijem {De l ’accélération, etc., p. 904) i M. de Vard
{Correspondance, vol. II, pp. 236, 237), ni Dekart ni Bekman nisu ni u jednom
odeljku koje smo citirali, formulisali zakon inercije.

126
kode za 12 dvostruko više nego za 9 i za šesnaest četiri puta vi­
še nego za 9 i tako dalje1”.
Već smo rekli da je odgovor koji Dekart šalje Mersenu
drukčiji od onoga koji je dao pod Bekmanovim uticajem. Potpu­
no je nestao pojam privlačenja. Dekart će mu se, zapravo, vratiti
sa pojmom impetusa i njegovo tumačenje pâda neće biti previše
različito od onih koja su dali Benedeti ili Skaliger12: težina je su­
štinska odlika tela koja u svakom trenutku ovome utiskuje novi
impetus i gura telo na dole. Ubrzanje (transpozicija zamisli koja
je stvorena pojmovima vezanim za privlačenje u pojmove veza­
ne za impetus)3, potiče iz činjenice da se ovi impetusi utiskuju
u svakom novom trenutku. U stvari, svaki od njih proizvodi je d ­
no kretanje konstantne brzine, i samo zbog njihovog sabiranja do­
lazi do ubrzanja. Ovim se, bez sumnje, daje neograničena potvr­
da Bekmanovom principu održanja kretanja (naravno bez spomi­
njanja Bekmana), ali se takođe, što je beskrajno zanimljivo, stvar
vraća na održanje impetusa.
U isto vreme se dolaženje do nove formule kretanja prili­
kom pâda (ravnomerno ubrzanog kretanja) razlikuje od onih pret­
hodnih. Osim, kao što smo rekli, u krajnjem rezultatu. Isto kao i
ranije Dekart klizi iz vremena u prostor, iz fizike u geometriju.

1 Kretanje prilikom pada, onako kako ga zamišlja Dekart, brže je ne­

go što zapravo jeste. Zapravo se putevi pređeni za 4 i 3 momenta odnose me­
đusobno kao 4 2 prema 3 , to jest kao 16 prema 9. Put nije dakle dvostruko duži
tokom četvrtog momenta. Da se Dekart setio ovog računa ne bi pet godina ka­
snije, kada se susreo sa Galilejevim Dijalogom, izjednačio svoje i njegovo reše-
nje problema. Jer dok su za Galileja putevi pređeni u svakom narednom trenu­
tku sicut numeri impares ab unitate, to kod Dekarta nije slučaj. Međutim, u vre­
me kada je čitao Galileja, Dekart je bio izgubio svaku nadu da bi mogao da pro­
nađe tačno numeričko rešenje problema stvarnog pada. Apstraktni slučaj pada
kroz prazninu, koji je osim njega proučavao i Galiliej, više ga ne interesuje: ide­
ja praznine je besmislena i fizika jasnih pojmova ne može od nje imati nika­
kve koristi.
2 Videti supra.
3 Težina tela sukcesivno utiskuje njemu trenutne sile, impetuse, koji
pokreću telo održavajući se pri tom u njemu. Impetus se ovde, kao kod Karda­
na i ponekad kod Galileja, izjednačava sa kretanjem i brzinom. Radi se o na-
sleđu starog učenja ugrađenom u novu teoriju. Kada je reč o napuštanju sile
privlačenja, treba reći daje to jedna od karakteristika kartezijanskog mišljenja.
Dekartu se očigledno više dopada pojam težine od nejasnog učenja o delova-
nju na daljinu.

127
 On zapravo, dok razmišlja o stvarnom - fizičkom - ubr­
zanju, vidi impetuse koji se u sukcesivnim trenucima vremena je­
dan za drugim utiskuju u telo. Međutim, čim pređe na matema­
tičko razmatranje kretanja, vreme zamenjuje prostorom, prote­
klo vreme pređenim prostorom.
Slika koju koristi da bi došao do svojih zaključaka, da bu­
demo iskreni, nije odveć jasna. Ona se razlikuje od onih ranijih,
osim u jednom: linija ac koja ide od gore do dole predstavlja pu­
tanju pada. Dekartova misao, kao i ranije, pada pod iskušenje ge­
ometrijskog načina mišljenja. Čini se d aje njegovo rezonovanje
sledeće: u prvom trenutku pâda je za kretanje odgovoran prvi im­
petus, koji sam po sebi nosi telo ka tački c. Ovaj impetus deluje
tokom sveg vremena kretanja tela i predstavljen je uz pomoć duži
ac, koja je putanja pâda. Drugi impetus proizvodi kretanje koje
je (u apsolutnom smislu) iste brzine kao ono koje je proizveo prvi.
Ali on ne deluje od početka kretanja, to jest, da tako kažemo, on
je ščepao telo na nekoj razdaljini od a, treći se umešao na još ve­
ćoj razdaljini1, itd. Isto tako je i sveukupnost impetusa predsta­
vljena zbirom delova putanje - pređenog puta - na kome deluju.
Dekart je, da tako kažemo, zaboravio da impetusi sukce­
sivno stupaju na snagu, pa kaže da se ovaj sled događa u prosto­
ru, na putanji tela12. Pošto, čak ni 1629., nije uspeo da potpuno
shvati novi pojam kretanja, koji je nastao nakon pronalaženja
principa o njegovom održanju, on i dalje razdvaja kauzalno mi­
šljenje od matematičke analize, vremenski razvoj događaja od
geometrijskog načina predstavljanja pada.
Mersen - i na tome mu nemojmo zameriti - nije najbolje
razumeo Dekartova objašnjenja. Ovaj poslednji na to uzvraća3:
,,U Vašem poslednjem pismu”, piše Dekart Mersenu, „vi me pi­
tate zašto je brzina koju je telu utisnula težina u prvom trenutku
jedna jedinica, u drugom dve, itd. Ja odgovaram, bez želje da Vas
uvredim, da nisam to tako razumeo, već da je telu utisnuta brzi­
na od jedne jedinice u prvom momentu, pa još jedna jedinica u
drugom, itd. Jedna jedinica utisnuta u prvom i jedna jedinica uti­

1 Ove su razdaljine, naravno, beskonačno male.

2 Što je, u izvesnom smislu, potpuno tačno: ubrzanje se zapravo stvara u
svakoj tački puta.
3 Lettre â Mersenne, 18. déc. 1629. A. T., vol. I, p. 89; éd. Adam-Mil-
haud, V. I, p. 97 sq., u tekstu na latinskom.

128
 snuta u drugom momentu čine dva, plus ona u trećem čine tri i
tako brzina raste aritmetičkom progresijom. I smatrao sam da
sam ovo dovoljno dokazao iz činjenice da težina uvek ostaje pri­
sutna u telu u kome je, a kao takva ona neprestano gura telo na
dole. Takođe, pretpostavili smo da će, ako je, primera radi, neko
teško olovno telo krenulo da pada i ako mu je tokom pada Bog
oduzeo svu njegovu težinu tako da ono posle ovoga više nije te­
že od pera ili vazduha, ono nastaviti da se kreće, naročito u pra­
znini, isto kao što je i počelo. I ne možemo da iznesemo nijedan
razlog zašto bi ono usporilo svoje kretanje pre nego ubrzalo. A
ako posle nekog vremena Bog odluči da telu vrati težinu, i to sa­
mo za jedan trenutak, i nakon njegovog isteka mu je ponovo odu­
zme, zar ga neće u tom trenutku težina pogurati istom brzinom na
dole kao i u prvom? Što se može reći i za druge momente. Oda­
kle sledi da ako pustite loptu sačinjenu od bilo kog materijala da
pada in spatio plane vacuo sa 50 stopa, njoj će za prvih 25 stopa
trebati tri puta više vremena nego za drugih 25. Ako se pad od­
vija kroz vazduh, to je onda potpuno druga stvar”. Iskreno reče­
no, ovo novo objašnjenje ništa ne dodaje onome iz prethodnog
pisma Dekarta Mersenu. Primetimo samo još jednom koliko se
Dekartovo razmišljanje ponovo približava stavovima teoretičara
impetusa: težina je uzrok pridodat telu, koji ga gura na dole! Ov-
de kao da govori glavom i bradom Benedeti1. Primetimo tako­
đe da Dekart na marginama dodaje: „Treba se prisetiti da smo
priznali da će telo koje je jednom pokrenuto nastaviti u praznini
da se kreće večno, i to ću u svojoj raspravi i pokazati”. Primeti­
mo na kraju i to da u ovom istom pismu Dekart o Bekmanu ka­
že sledeće: „on priznaje, kao i ja (podvukao autor), da će ono
što je jednom pokrenuto nastaviti da se kreće sopstvenom sna­
gom (sua sponte), ukoliko ga neka spoljašnja sila ne prekine, i
da će se, tako, u praznini kretati večno”.
U godinama koje slede, Dekart će svakako imati brojne
prilike da se vrati na problem pada. Ipak, nikada više neće nasto­
jati da formuliše odgovor na njega ili da postavi zakon. To je zbog
toga što je negde 1630. njegova misao doživela duboko preobra-
ženje. Toliko duboko i snažno da bismo ga mogli nazvati revoluci­
jom. Metodički način mišljenja, meditacije o ljudskom razumu i
njegovom odnosu prema stvarnosti, brige čiji nam izraz savrše­

1 Videti U osvit klasične nauke.

129
 no postaje jasan u Regulae ad directionem ingenii, počeli su da
donose svoje plodove. Isto tako će, da bi sazdao fiziku - i fizič­
ki svet —od tog trenutka slediti „redosled koji pruža razum”, a
ne materija.
Smatramo da nije neophodno insistirati na važnosti ove in­
telektualne revolucije1. Biće dovoljno da kažemo d aje ovaj pre­
okret dozvolio Dekartu da shvati i nama nenadmašno jasno pro­
tumači novi pojam kretanja, temelj nove nauke, da mu odredi
strukturu i ontološku prirodu, da izvanredno jasno izrazi sve ono
što je na prilično nejasan način počivalo u mišljenju jednog Bek-
mana i Galileja - sve ono što smo morali da kažemo tokom naše
rasprave. Na kraju, to mu je omogućilo i da formuliše zakon iner­
cije, što je uspeh koji je Dekarta naučnika stavilo u isti rang sa
Dekartom filozofom.
Međutim, i ovo je veoma zanimljivo, ista ta intelektualna
revolucija je dovela do toga da Dekart izgubi sve konkretne te­
kovine nove nauke, te fiziko-matematike koja se razvijala pred
njegovim očima, i za čiji je razvoj on veoma zaslužan.
Ovo je poznata činjenica. Dekartova fizika, barem ona ko­
ju iznosi u svojim Principima, više ne sadrži zakone koji bi se mo­
gli matematički izraziti12. Ona je, zapravo, isto toliko malo mate­
matička koliko i ona Aristotelova. Osim toga, kada je u pitanju
problem slobodnog pada, Principi tiho prelaze preko njega.
Da li je to slučajnost? Ili nužnost? Čini nam se da je va­
žno odgovoriti na ova pitanja.
Odluka da se ide samo redom napredujući od jasnog ka ja­
snom, i da se počne od početka, to jest od najprostijih i najlak­
ših pojmova, podrazumeva, kao što već znamo potpunu mate-
matizaciju prirode - što praktično znači njenu geometrizaciju3.
Ona takođe podrazumeva nužnost sistematskog razvoja stvara­
nja ili ponovnog stvaranja - koji ima početi od prostih i jasnih
pojmova —svih pojmova koji se koriste ili podrazumevaju u fi­
zici. Na kraju, ona podrazumeva napuštanje svih nejasnih poj­
mova kojima je fizika - čak i ona matematička - bremenita.

1 Videti čuvena Brenšvigova delà, La Causalité physique et l ’expéri­

ence humaine, Paris, 1925 i Le Progrès de la conscience dans la philosophie
occidentale, Paris, 1927.
2 Videti E. Bréhier, Histoire de la philosophie, t. П, Paris, 1928, p. 93 sq.
3 Videti E. Meyerson, Identité et Réalité, Paris, 1926, p. 282 sq; La
déduction relativiste, Paris, 1925, pp. 135 sq.

130
 Pisma Mersenu savršeno jasno govore o ovim novim De-
kartovim ubeđenjima. „Nemoguće je o brzini reći išta istinito i
dobro, a da se temeljno ne ispita šta je težina i zajedno čitav si­
stem sveta”, piše on 12. septembra 16381. U svojoj čuvenoj kri­
tici Galileja - teška srca - priznaje da ovaj filozofira bolje nego
što je to uobičajeno12. Dekart mu zamera na tome što stvari raz­
matra bez reda i što započetu analizu ne dovodi do kraja3, što
zadržava i koristi ih onakve kakvi su čak i one pojmove - kao
što su težina i praznina - koji, da tako kažemo, vapiju za obja­
šnjenjem, umesto da pokuša da ih ponovo izgradi počev od ja­
snih i razgovetnih pojmova, čisto intelektualnog shvatanja pro­
stora i kretanja.
U jesen 1631, Dekart Mersenu piše sledeće: „Ne poričem
ono što sam rekao u vezi sa brzinom tela koja padaju kroz pra­
zninu, jer ako prazninu zamislimo kao što to čine svi, ostalo je
očigledno. Ipak, ja ne mislim da mi možemo prazninu da zami­
slimo ispravno. U dva poglavlja koja sam obećao poslati Vam do
kraja godine, nastojaću da objasnim quid sit gravitas, levitas,
durities, itd. Zbog toga se suzdržavam da Vam o tome pišem sa­
da4”. Quid sit gravitas, levitas, durities, itd. treba objasniti poče­
vši od pojma kretanja, najjednostavnijeg pojma koji imamo\

1Lettre à Mersenne, 12 sept. 1638, A. T. v. II, p. 355.

2 Lettre à Mersenne, 11 oct. 1638, Descartes, Œuvres, éd. A. T., vol.
II, p. 380: Nalazim da on, uopšteno govoreći, filozofira bolje nego stoje to uobi­
čajeno, naročito kada, koliko je to moguće, napušta greške Škole i nastoji da is­
pita fizičke stvari matematičkim načinom mišljenja. U ovome se potpuno sla­
žem sa njim i nalazim da nema drugog puta do istine. Ali mi se čini da greši u
tome što neprestano pravi digresije i nikako ne može da se posveti i objasni jed­
nu stvar, što pokazuje da stvari ne propituje redom i da nije najpre ispitao prve
uzroke u prirodi, već da samo traži razloge za pojedinačne događaje, čime nije
postavio temelje svojoj građevini.
3 U određenom smislu je kritika koju Galileju upućuje Dekart na me-
stu. On mu zapravo zamera da stvara matematičku fiziku koja je suprotstavlje­
na zdravom razumu i svakodnevnom iskustvu (videti Le Monde, A. T., vol. XI,
p. 41) bez da na to ima pravo, što će reći bez d a je pretvara u metafiziku. U
principu je Dekart u pravu, ali zapravo i nije, jer je Galilej platonovac.
4 Lettre à Mersenne, oct-nov. 1631, A. T. vol. I, p. 228. Godine 1638.
(Lettre à Mersenne du 11 oct. 1638. koje smo upravo citirali), Dekart piše (A.
T., vol. II, p. 386): On pretpostavlja, kao što sam i ja ranije verovao, da se br­
zina tela koje pada ravnomemo povećava, ali sada smatram d aje dokazano da
to nije istina - jer Galilejevo rezonovanje se zasniva na pretpostavci praznine
i, što je nemoguće činiti, zanemaruje otpor i pokretačku silu koji određuju to

131
 Ovo je prilično neobična tvrdnja: pa zar problem kretanja
nije postojao kao problem još - najmanje - od vremena Aristo­
tela? Zar čuvena knjiga De motu ne ispunjava filozofske biblio­
teke? I sam Dekart je bio svestan d aje njegova izjava iznenađu­
juća. On, takođe, kaže da se ne radi o kretanju kod filozofa, već
0 jednoj drugoj stvari. „Filozofi”, zapravo, „pretpostavljaju da
postoji više kretanja koja, po njima, mogu da se odvijaju, a da
neko telo ne promeni svoje mesto...Ja, međutim, znam za samo
jedno, naime ono koje je lakše zamisliti nego duži u geometriji:
ono koje čini da se tela premeštaju iz jednog mesta u drugo i pri­
tom sukcesivno zauzimaju prostore između ta dva mesta”2.
On filozofe okrivljuje za još jedan prestup. Oni takođe „naj­
manjem od ovih kretanja pripisuju veće i stvarnije biće od sva­
kog mirovanja, jer ovo smatraju nedostatkom. Ja, međutim, sma­
tram da je i mirovanje kvalitet koji bi trebalo pripisati materiji
dok ona prebiva na jednom mestu, kao što je to i kretanje koje
joj pripisujemo kada ga ova menja”3.
Odavde očigledno sledi da kretanje nije proces, već sta­
nje, pa se tako u novom Svetu, koji je stvorila Dekartova misao,
1zakoni odnose na stanja. Takođe, prvo od „pravila kojima Bog
pokreće materiju je da: svaki deo materije uvek ostaje u istom
stanju*, dok ga susret sa nečim drugim ne navede da to stanje
promeni. Drugim recima: ...ukoliko ona miruje na nekom me­
stu, neće se odande pokrenuti sve dok je nešto na to ne natera, a
ako je pokrenuta ona će nastaviti da se kreće jednakom snagom,
sve dok je nešto drugo ne zaustavi ili uspori” .
Ovaj zakon održanja filozofima nije bio nepoznat. Upra­
vo suprotno, oni ga pripisuju mnogim stvarima, između ostalih i12345

ubrzanje. N a kraju, Dekart 1640. godine piše (Lettre à Mersenne, 30.8. 1640,
A. T., vol. III, p. 164 sq.): Već sam Vam nekoliko puta pisao da ne verujem da
se brzina tela koje pada uvek uvećava in radom duplicatđ temporum, već da
bi mogla da se uvećava približno na taj način u početku kretanja, iako to ne bi
moglo da traje. Isto tako, kada ono dostigne određenu brzinu, ova više ne mo­
že da se povećava, kao što ste pokazali kada pišete o kapima kiše, itd. Primeti-
mo usput, da se, čim je počeo da misli d aje lažan, Dekart odrekao očinstva nad
ovim zakonom.
1 Videti Regulae ad directiomm ingenii, XII; Œuvres, éd. A. T., v. X,
pp. 419, 420.
2 Le Monde, A. T., vol. XI, p. 39.
3 Ibid., p. 40.
4 Podvukao autor.
5 Le Monde, A. T., vol. XI, p. 38.

132
mirovanju, ali „ne i kretanju, za koje ja smatram d aje najvažni­
je pripisati mu ga. I nemojte zbog ovoga misliti”, kaže Dekart,
„da ja želim njima da protivrečim, jer kretanje o kome oni go­
vore je toliko različito od kretanja kako ga ja zamišljam, da se
lako može desiti da ono što važi zajedno ne važi za drugo”*1.
Dekart je, kao što vrlo dobro znamo, potpuno u pravu: nje­
govo kretanje-stanje, dakle kretanje iz klasične fizike, nema ni­
čeg zajedničkog sa kretanjem-procesom iz Aristotelove i shola-
stičke fizike. Zbog te činjenice se ova dva kretanja u svojoj su­
štini pokoravaju potpuno različitim zakonima: dok kretanje-pro-
ces u savršeno uređenom Aristotelovom svemiru, očigledno,
ima potrebu za nekim uzrokom koji će ga održavati, u Dekarto-
vom svetu-prostoru se ono održava samo po sebi i nastavlja se
neodređeno dugo po pravoj liniji u beskonačnost potpuno geo-
metrizovanog prostora, koji je kartezijanska filozofija otvorila
pred njim.
Još jednom ponavljam da nećemo insistirati na odlučuju­
ćoj važnosti razaranja Svemira koje je Dekartovo delo postiglo
sa neuporedivom sigurnošću, trasirajući na taj način put novoj
ontologiji. Obratimo pre pažnju na drugu stranu medalje.
Kartezijansko kretanje, to kretanje koje predstavlja najo-
čigledniju i stvar najlakšu za razumevanje, nije, kako to i sam
Dekart tvrdi, bilo ono filozofsko. Opet, ono, isto tako, nije bilo
ni fizičko, nije bilo ni kretanje fizičkih tela. Bilo je to kretanje
geometra i geometrijskih bića: pokret tačke koji stvara duž, po­
kret duži koji stvara krug...Ali ta kretanja, nasuprot onim fizič­
kim, nemaju brzinu i ne odvijaju se u vremenu. Prevelika geo-
metrizacija - taj iskonski greh kartezijanskog mišljenja - zavr­
šava u bezvremenskom: zadržava prostor, ali napušta vreme2.
Stvarno biće rastvara u geometriji. Ali ono stvarno će se osvetiti.
Zakon pada tela, kako su ga definisali Dekart (ostavimo
po strani daje pogrešio u formulaciji) i Bekman, i kako gaje, u
međuvremenu, definisao Galilej, bio je, bez sumnje, apstraktni
zakon, zakon koji se nije mogao primeniti na ljudsku svakodne-
vicu. On je, naime, pretpostavljao prazninu i, strogo govoreći,

1 Ibid.
1 Treba istaći da je za Dekarta i kartezijance prostor supstancija ili
suštinsko svojstvo, dok se trajanje brka sa bićem, a zapravo nije ništa drugo
do način. I to onaj subjektivni.

133
 važio je samo pod pretpostavkom takve praznine, pošto je ona
značila poništavanje otpora vazduha. Taj je zakon isto tako pre­
dviđao, kao što je to izričito govorio Dekart, d aje delovanje te­
žine uvek jednako samom sebi. Pretpostavke koje se mogu pri­
hvatiti samo ukoliko ne poznajemo istinsku prirodu težine. Dru­
gim recima, Dekart je otada poznaje: težina nikako nije jedno­
stavni i poslednji kvalitet tela, niti predstavlja privlačenje teškog
tela od strane Zemlje. Ona je rezultat pritiska, činjenice da mno­
štvo čestica gura telo na dole, tanane materije koja se vrtložno
kreće oko zemaljske kugle1. Vidimo, dakle, koliko je prihvata-
nje postojanja praznine protivno zdravom razumu: ne samo što
je ona, po sebi, nemoguća i što bi nas njeno usvajanje obavezalo
da prihvatimo magijski i nejasni pojam delovanja na daljinu
(privlačenja), već njeno prihvatanje ni na koji način ne bi ola­
kšalo pad tela. Naprotiv, učinilo bi ga nemogućim: „Izvesno je”,
piše Dekart, „da, ukoliko tanana materija koja kruži oko Zemlje
ne bi to činila, nijedno telo ne bi bilo teško.. ,”2.
Ili, kako je Dekart već ranije izvestio Mersena u vezi sa
padom teških tela, on ne „pretpostavlja samo prazninu, već i da
sile koja pokreću tela uvek deluju na isti način, što se protivi za­
konima prirode: jer sve sile prirode deluju manje ili više u skla­
du sa tim koliko je ono na šta deluju sposobno da to dejstvo pri­
mi. Odatle je jasno da kamen neće biti jednako prijemčiv za de­
lovanje sile koja bi ga ponovo pokrenula ili mu povećala brzinu
ukoliko se kreće veoma brzo ili ukoliko ide jako sporo”3. Odavde
sledi da ubrzanje nije ravnomemo i ovim otkrivamo sam temelj
njegovog rezonovanja.
Moglo bi nas začuditi to što se čini da Dekart toliko malo
poznaje sopstveni zakon o relativnosti kretanja, koji će formuli­
-------------- 4

1 Lettre à Mersenne du 16 oct. 1639, A. T., vol. II, p. 593 sq. Da bi­
ste razumeli kako tanana materija koja kruži oko Zemlje gura telo ka njenom
središtu, ispunite nekoliko okruglih sudova olovnim kuglicama i u to dodajte
poneku drvenu, ili kuglicu od nekog drugog materijala lakšeg od olova, a koje
će biti veće od onih olovnih. Kada krenete da snažno okrećete ovaj sud vide-
ćete da će male olovne kuglice pogurati sve one drvene ka središtu suda, kao
što i tanana materija gura zemaljska tela, itd. U vezi sa kartezijanskom teorijom
gravitacije videti odlično delo g. P. Mouy, Le développement de la physique
cartésienne, Paris, 1934.
2 Lettre à Mersenne du 25 déc. 1639, A. T., vol. II, p. 635 sq.
3 Lettre à Mersenne, oct-nov. 1631, A. T., vol. I, p. 230; A. M., v.I,p . 211.

134
sati expresis v e r b i s Neobično je i to što priča o prirodnim si­
lama... pošto od prirodinih sila u Dekartovom svetu opredme-
ćene geometrije postoji samo jedna: kretanje. Sto se ove sile ti­
če, Dekartov pridev joj sasvim dobro pristaje. Zapravo u njego­
vom svetu postoji samo jedan način komunikacije među supstan­
cijama: dodir. Ijedan način delovanja: udar. Drugim recima, ja ­
sno je da sila, koju udar od jednog tela koje se kreće određenom
brzinom prenosi na drugo telo, zavisi od stanja kretanja samog
tela koje trpi udar. Isto tako će sukcesivni udari, koje trpi telo
koje pada, biti sve slabiji, pa će tako brzina, umesto da se večno
povećava, doći do jedne granice: brzine same tanane materije.
Evo, dakle, kako se objašnjava ubrzanje tela u slobodnom padu:
,,U prvom trenutku tanana materija gura telo na dole i daje mu
određeni stepen brzine;...i to se događa fer'e rationem duplica-
tam, na početku pada tela. Ali ova srazmera se potpuno gubi ka­
da su ona već u padu prešla neki put, i njihova brzina se više ne
uvećava, ili skoro d aje tako”12.
Pošto, dakle, mehanizam pada počiva na udaru, jasno je
da priroda, to jest fizički sastav tela, u njemu igra odlučujuću ulo­
gu. Naime, isto koliko su tela manje ili više prozirna, toliko se
više ili manje opiru prolasku čestica tanane materije kroz sebe,
to će reći, utoliko su manje ili više podložna njihovom udaru.
Odavde sledi da ona padaju različitim brzinama. I Dekart će u
vezi sa tim napisati Mersenu sledeće: ,,U vezi sa onim o čemu
me obaveštavate kada je u pitanju Galilejev proračun brzina telâ
koja padaju, ta se obaveštenja ne slažu sa mojom filozofijom. Pre­
ma njoj će dve olovne lopte, jedna teška jednu, a druga sto fun­
ti, imati različit međusobni odnos od dve drvene lopte, koje su

1 Dekart, zapravo, uopšte nije loše poznavao pojam relativnosti, na­

protiv primenjivao gaje.
2 Lettre à Mersenne du 11 mars 1640, A. T., vol. III, p. 37 sq. Videti i
Lettre à Mersenne du 11 juin 1640, A. T., vol. III, p. 79 sq. Razlog zbog kog
kažem da su tela koja padaju manje pod uticajem u c
tanane materije od onih koja su na početku pada Г ~ј * r~j
je taj što na početku postoji veća nejednakost iz- L_J I_i i-->
među njene brzine i brzine tela. Jer ako, na pri­
mer, telo a koje miruje pretrpi udar od tela b koje se kreće ka telu c takvom
brzinom da put može da pređe za četvrt sata, onda će ono biti gurnuto snažnije
nego kada bi telu b za taj put bilo potrebno pola sata, i neće biti gurnuto uopšte
ukoliko bi se kretalo istom brzinom kao i telo b, to jest ukoliko bi moglo da taj
put pređe za četvrt časa

135
takođe teške jednu i sto funti. Niti će imati isti odnos kao dve ta-
kođe olovne lopte od kojih jedna teži dve, a druga dve stotine fun­
ti. On ne razlikuje ove stvari i to me navodi na pomisao da nije
mogao doći do istine”1.
Bez sumnje. Ali koja je to istina? Kako tela padaju in re­
rum natural
Dekart se najpre nada da će uspeti „da odredi u kojoj se
srazmeri povećava brzina kamena koji pada, ne in vacuo, već in
hoc vero aerd"1. Godine, međutim, prolaze i Dekart shvata da
je ovo teže nego stoje mislio. Njemu je, svakako, poznato daje
Galilej grešio kada je mislio da sva tela padaju jednakom brzi­
nom i da su ta kretanja nezavisna jedna od drugih. Ali ovo važi
za ono apstraktno. U stvarnosti „kada je reč o onome što kaže u
vezi sa đuletom ispaljenim paralelno sa horizontom, primetićete
da, ukoliko se bolje zagledate, postoje prilično tanane razlike (me­
đu nama, prev.) . I Dekart je u pravu: otpor vazduha utiče na
kretanje tela kroz njega. A gde je pozitivna odrednica? On ne us-
peva da dođe do nje i melanholično piše Mersenu: „Molim Vas
da mi ne zamerite ako vam ne dam odgovor na pitanje koje se
tiče usporavanja kretanja tela koje se kreće kroz vazduh, jer ono
zavisi od toliko drugih stvari da o tome ne mogu da položim ra­
čuna u jednom pismu. Mogu samo da Vam kažem da ni Galilej
ni bilo ko drugi ne mogu da dođu do nečega što će biti jasno i
razgovetno, ukoliko prvo ne znaju šta je težina i ukoliko najpre
ne poseduju istinske principe fizike”12*4. Dakako. Ali Dekart po-
seduje ove istinske principe fizike i isto tako zna šta je težina. Za­

1 Lettre à Merseme, nov.-déc. 1632, A. T., vol. I, p. 260, éd. Adam-

-Milhaud, v. I, p. 234.
2 Ibid. Ed. A. T., v. 1, p. 231, éd. Adam-Milhaud, v. I, p. 211.
Galilej je, kao što znamo, tvrdio da će metak ispaljen horizontalno sa
vrha nekog tornja pasti na Zemlju u istiom trenutku kao i onaj koji smo ispalili
vertikalno. Videti Dialogo, Opere, v. VII, p. 181. Lettre à Mersenne, 19 août
1634, A. T., v. I, p. 305, éd. Adam-Milhaud, v. I, p. 265.
4 Lettre à Mersenne, 22 juin 1637, A. T., vol. I, p. 392, éd. Adam-
-Milhaud, v. I, p. 364. Videti i Lettre à Mersenne, 12 sept. 1638, A. T., vol. II,
p. 355. Jer je nemoguće o brzini reći bilo šta dobro i uverljivo ako se istinski
ne razjasni šta je težina i čitav sistem sveta. Pošto ovoga nisam hteo da se pri­
hvatim, našao sam način da izbegnem njeno razmatranje i da od ovog odvojim
ona druga koja sam uspeo da uradim bez nje. Jer iako nema nijednog kretanja
koje nema neku brzinu, za nas su ipak značajna samo njena uvećanja ili smanje­
nja. Pošto onda kada pričamo o kretanju tela pretpostavljamo da se ono kreće
brzinom koja mu je prirodna, to je isto kao da nju uopšte ne uzimamo u obzir.

136
što onda odbija da odgovori na pitanje? Zato što je ono previše
zamršeno. Zato što u fizici kao što je njegova, fizici punoće i sa­
držaja, sve zavisi od svega, sve neposredno deluje na sve. Ne mo­
žemo da izolujemo nijedan događaj, pa otuda nismo u stanju ni
matematički da izrazimo najjednostavnije zakone1.
Ne može se izolovati nijedan fenomen. Ovo drugim reci­
ma znači daje nemoguće stvoriti apstraktnu fiziku kakva je bila
Galilejeva. Apstrakcija koja zanemaruje sve zamršenosti pojedi­
načnih slučajeva, onog stvarnog, jeste u Galilejevom svetu (onom
arhimedovskom) potpuno legitimna. Ona mu omogućava da na
osnovu idealnog slučaja objasni onaj konkretni i složeni. De­
kart, sa druge strane, nije u stanju da stvori ništa drugo osim kon­
kretne nauke. Galilejevska apstrakcija ga ne vodi do pojedno­
stavljenog oblika nekog događaja, već do onog koji je nemoguće
misliti. Da bi se uradilo nešto slično onome što je uradio Galilej,
bilo je potrebno pozabaviti se ne pojednostavljenim već uopšte-
nim slučajem12. A to, razmatranje kretanja tela unutar savršene
tečnosti, nadilazi beskonačno njegove matematičke sposobnosti.
Dekart kaže da nadilazi i granice ljudskog znanja. Isto tako je
nemoguće i razmatranje na osnovu iskustva. Jer kako da izmeri-
mo najvažniju veličinu: brzinu tanane materije?
Tako je Dekart, što je takođe beskrajno interesantno, po­
što - zbog neprihvatanja novog učenja o kretanju koje je dao
Bekman - nije uspeo da izvede tačan zakon pada, i pošto nije us­
peo da istovremeno razmatra njegovu matematičku i fizičku (ka­
uzalnu) stranu, napustio ovo pitanje i to u istom trenutku u kom
je, potpuno osvetlivši pojam kretanja, formulisao temeljni prin­
cip savremene nauke, princip inercije! Ni ovde nije uspeo da za­
drži ravnotežu: izjednačavajući materiju i protežnost on je fizi­
ku zamenio geometrijom. Još jednom je preterao sa geometriza-
cijom. Eliminisao je vreme. Upravo to je razlog zbog kog će se
fizika jasnih ideja, koja je trebalo da bude osveta Platonu, zavr­
šiti neuspehom, istim onakvim kakav je bio Platonov3.

1 Videti E. Bréhier, Histoire de la philosophie, Paris, 1928, L II, p. 97 sq.

2 Videti G. Bachelard, La Valeur inductive de la relativité, Paris, 1929.
3 Svest o ovom neuspehu će kartezijanskoj fizici dati onu pragmatičnu
stranu koju je dobila u Principima.

137
 JOŠ O GALILEJU

Vratimo se sada Galileju.

U odeljku koji je dodat drugom tomu njegovih Delà1,
odeljku koji dolazi nakon prve redakcije njegove nove nauke, i
tekstualno ponovljenom u njegovim Raspravama i matematičkim
dokazima Galilej piše: „Svojstva ravnomernog kretanja su raz­
matrana u prethodnoj knjizi, a sada treba da raspravljamo o onom
ubrzanom”.
„Treba, pre svega, istražiti i objasniti definiciju koja tač-
no odgovara ubrzanom kretanju kojim se služi priroda. Naime,
iako je dozvoljeno da se slobodno zamišlja neki oblik kretanja i
razmišlja o svojstvima koja iz njega proizlaze (tako su oni koji
su zamislili spiralne linije, kao kod nekih školjki, proizišle iz ne­
kih kretanja, na pohvalan način pokazali njihove osobine bazira­
jući se na argumentima ех suppositione, iako se priroda ne služi
takvim linijama), ipak, pošto se priroda služi određenim oblici­
ma ubrzanja kod teških padajućih tela, odlučili smo da im prou­
čimo svojstva, postavljajući stvar tako da definicija koju ćemo
dati o našem ubrzanom kretanju odgovara suštini prirodno ubr­
zanog kretanja. Mislimo da smo došli do te podudarnosti posle
dugih razmišljanja, posebno zato što se čini da svojstva koja smo
kasnije izveli (iz naše definicije), tačno odgovaraju i podudaraju
se s onim što prirodni eksperimenti pokazuju čulima. Najzad, pri­
likom razmatranja prirodno ubrzanog kretanja bili smo vođeni
zamišlju da pratimo navike i običaje same prirode, u svim njenim
brojnim procesima, i da koristimo samo ona sredstva koja su naj­
češća, najjednostavnija i najlakša. Naime, smatram da nema ni­
koga ko veruje da se može plivati ili leteti jednostavnije i lakše
od načina na koji to rade, po prirodnom instinktu, ribe i ptice”.
Dakle, kada posmatram kamen koji iz stanja mirovanja
pada sa visine, pa sve više dobija na brzini, zašto ne bih povero-
vao da se takva povećanja dešavaju na način koji je krajnje jed­
nostavan i razumljiv svakom. Ako sada pažljivo posmatramo

1 Galileo Galilei, Opere, Ed. Nazionale, vol. II, p. 261 sq. cf. Discorsi
e dimostrazioni matematiche, Opere, vol. VIII, p. 197 [prevod na srpski: Galileo
Galilej, Rasprave i matematički dokazi o dve nove nauke koje se bave mehani­
kom i lokalnim kretanjima, Izdavačka knjižamica Zorana Stojanovića, Sremski
Karlovci-Novi Sad, 2013., str. 157-158].

138
stvar, nećemo naći nijedno uvećanje jednostavnije od onog koje
se uvek događa na isti način. To ćemo lako uočiti ako razmatra­
mo usku vezu između vremena i kretanja1: kao što se ravnomer-
nost i ujednačenost kretanja defmiše i poima na osnovu jedna­
kosti vremena i prostora (naime, nazivamo ravnomemim ono kre­
tanje kod kog se u jednakim vremenima prelaze jednaki prosto­
ri), tako, preko ujednačene podele vremena, možemo da shvatimo
da povećanja brzine nastaju sa (istom tolikom) jednostavnošću12;
tako svom umu možemo da predstavimo ravnomemo i stalno ubr­
zano kretanje kao ono kod kog se tokom bilo kog istog vremen­
skog intervale,r3, njemu dodaju jednaka povećanja brzine. Tako
će tokom jednakih intervala vremena, koliki god da su oni, ra­
čunajući od trenutka kada je telo bilo u stanju mirovanja, količi­
na brzine u prva dva takva intervala biti dvostruko veća od one
u prvom, a u tri trostruka i u četvrtom četvorostruka. Ili jasnije,
ako bi pokretno telo nastavilo svoje kretanje prema stepenu ili br­
zini postignutoj u prvom vremenskom razmaku i nastavilo ujed­
načeno s tim stepenom, to kretanje bi bilo dvostruko sporije od
onog koje bi (pokretno telo) postiglo u dva intervala. Zato nam
se čini da nismo nimalo u nesaglasju sa ispravnim razmišljanjem
ako prihvatimo da je intenzitet brzine4 srazmeran protoku vre­
mena5 (da je brzina proporcionalna vremenu) ”.

1 Podvukao autor.
2 Podvukao autor.
3 Podvukao autor.
4 Intenzitet ili stepen brzine je trenutna brzina tela. Dekart će je zvati
momentum ili tačkom brzine.
5 Ovaj izvanredni odaljek koji je Alberi objavio među delima nastalim
u pizanskom razdoblju, kada su nastala prva delà mladog Galileja, Favaro vre­
menski locira u njegovo stvaralaštvo u Padovi i datira ga 1604. godinom. Mi
ne možemo da prihvatimo ovu vremensku odrednicu. Evo i zašto:
1. Pismo Paolu Sarpiju datirano je 16. oktobra 1604. godine. U njemu
Galilej piše da gaje otkriće tačne definicije ubrzanog kretanja koštalo velikih i
dugih duhovnih napora, što se potvrđuje i u mnogim drugim odeljcima koje je
Favaro objavio u dodatku Rasprava, koji su ga vodili pogrešnom zaključku, jer
je kretao od pogrešnih definicija; ništa od ovoga se ne bi dogodilo d a je 1604.
imao prave; 2. To što se Galilej koristi nevidljivim računom (ovde Koire vero-
vatno misli na integralni račun, prim, prev.) primorava nas da priznamo da ga
je on razvio dvadeset godina pre Kavaljerija. Čini nam se, otuda, d a je neop­
hodno, bez vraćanja na Kavernijevu pretpostavku {Storia del metodo sperimen-
tale in Italia, vol. IV, p. 307 sq., Bologna, 1895) kojom se odbacuje mogućnost
daje ovo otkriće bilo između 1622-1623, pristati na onu Volvilovu koja ga sme-

139
 Galilejeva definicija ravnomerno ubrzanog kretanja pret­
postavlja, expresis verbis, kontinuirano povećanje brzine i, pre­
ciznije rečeno, povećanje polazeći od mirovanja1. Galilejevim
recima ona podrazumeva da telaprolaze kroz sve stepene brzine
i sporosti, što znači da se u početku svoga kretanja ono kreće bes­
konačno sporo. Ova Galilejeva zamisao, koja datira još od Pize,
činila se prilično neobičnom i malo verovatnom najvećim duho­
vima onoga vremena*12. Kako objasniti da se telo kreće besko­
načno sporo? Kako zamisliti neprestano prelaženje iz mirovanja
u kretanje, to jest iz ničega u nešto? Ne bi li, nasuprot tome, tre­
balo priznati da u fizičkoj stvarnosti postoji minimum kretanja
koji odgovara minimum delovanja3? Ni sam Kavalijeri ne okle-
va da traži objašnjenja4.
Kavalijerijevo pitanje nije obeshrabrilo Galileja. Nakon
odeljka koji smo gore citirali, on sam sebi upućuje primedbe5:
„Ako odmah u prvom trenutku kretanja, nakon mirovanja tela,
ovome počne da se kontinuirano dodaje nova brzina, i ako se to
događa prema istom zakonu i istom razlogu prema kome i toku
vremena, od prvog trenutka, stalno bivaju dodavani novi trenu­
ci, onda je opravdano misliti da će, kao što nakon prvog trenut­
ka vremenskom toku uvek možemo dodati neko vreme koje će
biti kraće od onoga koje smo već dodali i koje će stajati između
ova dva, isto tako nakon pokretanja telu biti moguće dodati ste-
pen brzine koji će biti manji od onog koji smo već dodali ili čiji

šta u 1609. i time ovaj odeljak smestiti u vreme nakon onoga koje je pretpo­
stavio Favaro.
1 Ovo nije nekorisno pojašnjenje: dokaz je to d a je sam Dekart koji
je verovao da postoje samo trenutna delovanja, sumnjao u to. Videti Lettre a
Mersenne, 11 oct. 1638, A. T., vol. I, p. 399.
2 Videti Mersenne, Harmonie universelle, t. I, Paris, 1636, p. 74:
Ljudski duh nije u stanju da pojmi kako je moguće da jedno kontinuirano kre­
tanje bude sporije od nekog drugog, sto je navelo španskog filozofa Arijegu i
neke druge da kažu daje sporost kretanja samo prekid većeg broja mirovanja,
koje nijedno čulo ne može da opazi i koja su utoliko duža i veća ukoliko je kre­
tanje sporije... Isto ovo važi i za prirodno kretanje kamena i ostalih tela, koja
padaju ka središtu Zemlje... Videti Correspondance du P. Marin Mersenne, v.
II, p. 291 sq.
3 Ovo je, između ostalog, mislio i Bekman, Videti Correspondance du
P. Marin Mersenne, v. II, p. 260, 400. Ovakva zamisao nikako nije besmisle­
na. Radi se, u stvari, o učenju kvantne teorije.
4 Lettre à Galilée du 21 mars 1626 {Opere, vol. XIII, p. 312).
s Opere, vol. II, p. 262.

140
će stepen sporosti biti veći; i kao što stepen sporosti može da ra­
ste neodređeno kao što i brzina može da pada, treba priznati da
bi telo u jednom trenutku moglo posedovati toliko ogromnu spo­
rost, da bi mu trebale čitave godine da pređe razdaljinu od jed­
nog prsta”. Ovo svakako zvuči čudno i čak besmisleno, ali „ia­
ko je na prvi pogled tako, to nikako ne znači da je netačno, što
može da pokaže i iskustvo”.
Iskustvo1 se - ima li potrebe da kažemo da se ovde, kao i
uvek kod Galileja, radi o misaonom iskustvu - sastoji iz pred­
stavljanja sebe kao prikovanog za Zemlju, na koju padaju teška
tela. Primećujemo d aje pad u funkciji brzine kojom težina gura
telo, a iz činjenice da teško telo koje pada sa male visine skoro
da nema brzinu, zaključujemo da je njegovo kretanje takoreći
beskonačno sporo.
Ovaj eksperimentalni dokaz se Galileju veoma dopada i
ponovo će ga izneti u Raspravama u skoro neizmenjenom obli­
ku - mi ćemo ga uostalom citirati in extenso — ali i dobro
shvata da on nije pravi dokaz. Zbog toga Galilej svoje iskustvo
osnažuje sledećim razmatranjima12: „ne treba izgubiti iz vida
da se isti stepeni brzine mogu postići u različitim vremenima, i
to iz različitih razloga, od kojih je jedan - koji nas posebno inte-
resuje - dužina puta kojim se telo kreće. Teška tela, zapravo, ne
teže jedino (pod pravim uglom) ka središtu drugih teških tela,
već se isto tako (kreću) po ravni nagnutoj ka horizontu, i to se
događa utoliko sporije ukoliko je ugao manji. Najsporija su, da­
kle, ona kretanja čiji je ugao inklinacije prema horizontu najma­
nji, dok ono beskonačno sporo (dakle ono koje miruje3), nala­
zimo u ravni samog horizonta. Drugim recima, razlika u stepe-
nima brzine do koje dolazi na ovaj način toliko je velika, da ste­
pen brzine koji ostvari telo koje pada pod pravim uglom za je­
dan minut može da se dostigne, ukoliko ono pada pod nekim
drugim uglom, tek za sat vremena, jedan dan, mesec, pa i čitavu
godinu, i to uprkos tome što se ono kreće ravnomerno ubrzano”.
Ta sličnost i čak velika verovatnoća važenja ovih svojstava se

1 Opere, vol. II, p. 263.

2 Ibid., p. 264.
3 Na prvi pogled izgleda da izjednačavanje mirovanja i beskonačne
sporosti obnavlja kontinuitet između kretanja i mirovanja. Ali to je samo var­
ka: prelaz između beskonačnog i konačnog je jednako težak kao i onaj između
nečega i ničega.

141
 može objasniti jednim „geometrijskim primerom koji, simboli-
šući brzine dužima i protok vremena ravnomernim kretanjem je­
dne druge duži, pokazuje da stepena brzine ima praktično besko­
načno mnogo”.
Zanimljivo razmišljanje koje, očigledno, pretpostavlja ono
što bi zapravo trebalo dokazati i koje, sa druge strane, pretposta­
vlja kao samorazumljivo da tela koja padaju sa određene visine
uvek imaju isti stepen brzine, bez obzira na putanju - da li padaju
pod pravim uglom ili ne - koju slede1.
Dijalog, koji predstavlja polu-naučno delo12, spretno klizi
u problem kontinuiteta, ali se u Raspravama uzvraća udarac.
Odmah na početku druge knjige trećeg dana, Galilej sebi glasom
Sagreda upućuje sledeću primedbu:
SAGR. „Kao što bih se nepromišljeno suprotstavio ovoj i
drugim definicijama, bez obzira na njihovog autora, pošto su sve
proizvoljne, tako mogu, bez uvrede, da posumnjam i da li će i ova
definicija, koja je apstraktno postavljena i iskazana, da se obisti­
ni u onoj vrsti ubrzanog kretanja koju imaju teška tela u prirod­
nom padu. A pošto se čini da nam Autor obećava da je ono što
je on defmisao prirodno kretanje teških tela, rado bih da otklo­
nim neke nedoumice koje me muče, kako bih s većom pažnjom
mogao da se posvetim praćenju predstavljanja pravila i njihovog
dokazivanja koja se očekuju”3.
Jasno je da se ovde radi o pravu na matematizovanje u fi­
zici. Sagredo dobro zna da u čistoj geometriji, ili čistoj kinema-
tici, imamo pravo da govorimo o beskonačnom nizu veličina —
delova —koje se nalaze između nule i nečega, i istovremeno da
se drukčije i ne može razmišljati. Ali, s kojim pravom ova ap­
straktna matematička razmatranja prenosimo u sferu realnog?
Tako on nastavlja4: „Zasmislimo teško pokretno telo koje kre­
će iz stanja mirovanja, odnosno iz stanja bez ikakve brzine, pa u

1 To da brzina tela koja padaju ne zavisi ni od čega drugog do od visi­

ne, za Galileja predstavlja postulat ili aksiom.
O književnoj i duhovnoj strukturi Dijaloga i Rasprava, i ulogama sa-
govornika videti gore.
3 Discorsi e dimostrazioni... giornata III, 1. II (Opere, vol. II, p. 198,
[prevod na srpski: Galileo Galilej, Rasprave i matematički dokazi o dve nove
nauke koje se bave mehanikom i lokalnim kretanjima. Izdavačka knjižarnica
Zorana Stojanovića, Sremski Karlovci - N o v i Sad, 2013, str. 158-159]).
4 Ibid., str. 195 [srpski prevod str. 159].

142
tom kretanju ubrzava srazmerno protoku vremena od prvog tre­
nutka kretanja i postigne, na primer, tokom osam otkucaja srca
osam stepeni brzine, od čega je u četvrtom otkucaju postiglo če­
tiri, u drugom dva, u prvom jedan. Pošto je vreme beskonačno
deljivo proističe da, smanjujući stalno tako postignutu prethod­
nu brzinu, nijedan stepen brzine nije tako mali, ili se može reći
toliko spor, a da se u njemu nije našlo pokretno telo posle pola­
ska iz beskrajne sporosti, odnosno stanja mirovanja. Toliko da,
ako je onaj stepen brzine koji je imalo posle četiri otkucaja vre­
mena bio takav da održavajući ga ravnomernim pređe dve milje
na sat, a sa stepenom brzine koji je imalo u drugom otkucaju mi­
lju na sat, može se reći da bi telo u stepenima brzine koji su sve
bliži onom prvom od polaska iz stanja mirovanja, bilo toliko spo­
ro, da ne bi (nastavljajući da se kreće tom sporošću) prešlo mi­
lju za sat, ni za ćeli dan, ni za godinu, ni za hiljadu godina, niti
bi prešlo pedalj dužine u još većem vremenu. To je problem ko­
ji je teško razumeti1, jer nam čula pokazuju da teško padajuće
telo odmah pada velikom brzinom”.
Protiv apstraktnog kinematičkog rezonovanja Sagredo se
poziva na svedočanstvo iskustva. Galilej isto tako odgovara da
bi se trebalo okrenuti iskustvu, ili bolje reći sačiniti jedno isku­
stvo12-. „То je problem koji me je naterao da razmišljam još na
samom početku, ali ubrzo sam ga rešio. A u tome mi je pomo­
glo isto iskustvo koje vama pravi problem. Vi kažete da vam se
čini da iskustvo pokazuje da teško telo ide velikom brzinom čim
krene iz stanja mirovanja. Ja kažem da nam to isto iskustvo raz­
jašnjava da su prvi naleti padajućeg tela veoma spori, iako je ono
veoma teško. Postavite teško telo na neku meku materiju tako da
ono izvrši pritisak na nju isključivo svojom težinom. Jasno je da
ako ga podignete lakat-dva, a onda pustite da padne na istu ma­
teriju, udarcem će izvršiti novi pritisak i to veći nego što ga je iz­
vršilo prvim naletom kada je delovalo samo svojom težinom. Ta­
kva posledica je izazvana padajućim telom kome je pridodata
brzina stečena u padu3, a to dejstvo će biti utoliko veće ukoliko

1 Podvukao autor. Sagredo je potpuno u pravu: uobrazilja odbija da

prihvati matematički način razmišljanja. Radi se samo o tome da se ovaj drugi
zameni prvom.
* Ibid., str. 200 [srpski prevod str. 159-160],
3 Stvaranje brzine padom zove se momento.

143
 je veća visina sa koje je udar izvršen, odnosno prema tome koli­
ko će biti veća brzina tela koje vrši udar. Dakle, kolika je brzina
padajućeg teškog tela moći ćemo, bez greške, da izvedemo iz
kvaliteta i kvantiteta udarca. Ali, recite mi, gospodo, ako imate
malj kojim udarate stub sa visine od četiri lakta i zabijate ga, na
primer, četiri prsta, sa visine od dva lakta zabićete mnogo ma­
nje, još manje sa visine od jednog, a najmanje sa visine od pe­
dlja, a tek ako podignemo malj samo prst visine, koliko će više
delovati nego da je samo položen na stub bez udara? Naravno,
vrlo malo, a neprimetan bi bio efekat udara ako bi se podigao
samo za debljinu lista. Pošto je efekat udara zavistan od brzine
udarajućeg tela, ko bi još mogao da sumnja da je, ukoliko ne
možemo da opazimo nikakvo dejstvo, brzina udara i kretanja
malja bila veoma mala? Vidite sada kolika je snaga istine, dok
je iskustvo, za koje se činilo isprva da pokazuje nešto, posle bo­
ljeg razmatranja pokazalo suprotnu stvar”. Galilej, ipak, ne sma­
tra da se temeljni problem sâme nauke može rešiti pozivanjem
na iskustvo. Ono potvrđuje ili opovrgava rezultate razuma, ali ih
ne zamenjuje. Dalje se kaže1: „Ali, i bez takvog iskustva (koje
je svakako uverljivo), čini mi se da nije teško objasniti takvu isti­
nu samo recima. Imamo težak kamen koji stoji u vazduhu u sta­
nju mirovanja. Izmakne mu se oslonac i ovaj se oslobodi, pa, po­
što je teži od vazduha, on pada i to ne ravnomernim kretanjem,
već sporim u početku i potom kontinuirano ubrzanim, a pošto se
brzina može beskrajno povećavati i smanjivati, šta me može uve-
riti da to pokretno telo, polazeći iz beskonačne sporosti (što je
stanje mirovanja) odmah ulazi u deset stepeni brzine pre nego u
brzinu od četiri, ili u onu prvu koja je jedna od dva stepena, od
jednog, od pola, od stotog delà? Molim vas, čujte. Ne verujem
da nećete da mi dopustite da kažem da sticanje stepena brzine
padajućeg kamena iz stanja mirovanja, može da se vrši istim re­
dom kao i smanjenje ili gubitak istih stepeni, kada se silom iz­
baci nagore na istu visinu. Kada se to desi, ne verujem da se mo­
že pomisliti da, tokom smanjivanja brzine, kamen izbačen uvis,
pošto utroši svu brzinu, stiže u stanje mirovanja, a da pre toga ne
prođe kroz sve stepene usporavanja”.

1 Ibid., str. 201 [srpski prevod str. 160],

144
 SIMP. ,, Ali, prigovoriće Aristotelijanac, sve sporijih ste-
pena ima beskonačno mnogo, pa se nikada neće svi utrošiti, što
znači da to teško telo u letu uvis nikada neće dospeti do stanja
mirovanja, već će neprestano da se kreće, stalno usporavajući1, a
to se ne dešava”.
Ovde savršeno dobro vidimo šta je to što, prema samom
Galileju, čini daje toliko teško shvatiti njegovo stajalište: naime
da bi se to dogodilo neophodno je da stvorimo pojam beskona­
čnog broja stepena brzine koji su postignuti u konačnom vremenu.
Za ovo je potrebno zamisliti nešto što je nezamislivo - trenutnu
brzinu, to jest pojam, da tako kažemo, nepokretnog kretanja,
kretanja koje se, na neki način, odriče svoje veze sa vremenom12.
Drugim recima, potreban nam je pojam diferencijala kreta­
nja. „То bi se desilo, gospodine Simplikije, kada bi telo išlo za­
državajući se neko vreme u svakom stepenu. Ali, ono samo prolazi
i ne prebiva u tom vremenu više od jednog trena, a u svakom vre­
menu ima, ma koliko bilo malo, bezbroj trenutaka dovoljnih da
odgovore beskonačnim stepenima smanjene brzine. To što, po­
tom, to teško telo koje se kreće uzlaznom putanjom ne stoji ni
trenutak vremena u bilo kom stepenu brzine, postaje očigledno
na sledeći način: ako se, odredivši određen interval vremena, ne­
ko telo kreće jednako brzo u početnom i završnom trenutku tog
intervala, ono bi iz ovog drugog stepena podizanja na sličan na­
čin otišlo za isto toliko naviše, kao što je prešlo i iz prvog u dru­
go, pa bi po istom tom rezonovanju prešlo i u treći i time bi se
kretalo ravnomemim kretanjem zauvek”3.
Pošto je uklonjen infinitezimalni prigovor, možemo da ima­
mo puno poverenje u definiciju ravnomerno ubrzanog kretanja.

1 To d aje zaista tako, to jest da nije neophodno da se telo koje stalno

usporava i zaustavi, pokazao nam je Benedeti. Galilej je mogao da se pozove i
na Aristotela, koji u svojoj Fizici (1. V, c. 6, 230b; 1. VI, c. 8, 238b) objašnjava
da nikada nema ni prvog ni poslednjeg trenutka kretanja, pa tako ni prvog i
poslednjeg trenutka mirovanja.
2 Nasuprot tome, upravo pojam kretanja u momentu, pojam momenta
ili delà kretanja ili brzine, omogućava da se razreše teškoće do kojih je došlo
iznošenjem Zenonovih aporija.
3 Discorsi, Џ1, 1. II, p. 201. Cf. I, p. 62 [prevod na srpski: Rasprave,
str. 161].

145
 Definicija
Nazivamo jednako ili ravnomerno ubrzanim ono kretanje
koje, polazeći iz stanja mirovanja, u jednakim vremenima posti­
že jednake priraštaje brzine.
Galijejeva objašnjenja nisu, i to treba istaći, zadovoljila sva­
koga. Naročito ne Dekarta. On počinje sa prihvatanjem kontinu­
iteta: nije li brzina veličina i nije li kontinuitet njen propriuml
Ipak, kada je apstraktnu fiziku kretanja u praznini zamenio onom
konkretnom, koja se bavi kretanjem u ispunjenom prostoru, po­
čele su da se javljaju sumnje. Tako piše Mersenu1: ,,U vezi sa
Galilejevom tvrdnjom da tela koja padaju prolaze kroz sve stepe-
ne brzine, ja ne smatram da se to događa uobičajeno, već da nije
nemoguće da to ponekad bude tako. I u dokazu kojim se služi M.
F.12 da bi pobio njegovu tvrdnju da acquiritur celeritas, vel in
primo instanti, vel in tempore aliquot determinate, provejava
nezadovoljstvo, jer nijedno ni drugo nije tačno”.
Jasno je da Dekart okleva, a razumemo i zašto: matemati-
zam njegovog mišljenja ga obavezuje da prihvati kontinuitet ubr­
zanja ili bar njegovu mogućnost, dok ga, sa druge strane, atem-
poralizam, ili u najmanju ruku instantinizam njegove fizike goni
da pretpostavi mogućnost neravnomerne promene. Jer Dekart
vrlo dobro razume da kontinuitet znači temporalitet i nemoguć­
nost konačnog trenutnog delovanja, a dokazi koje iznosi Galilej
vode ponovnoj potvrdi suštinske veze kretanja i vremena. De­
kart, tako, zauzima sledeći stav3:
„Upravo sam ponovo pregledao moje beleške o Galileju,
u kojima nisam istinski tvrdio da tela koja padaju ne prolaze kroz
sve stepene sporosti. Ja sam, naime, rekao da to ne može da se
odredi a da se ne zna šta je težina, koja znači isto to. Što se tiče
vašeg primera o nagnutoj ravni, on jasno pokazuje da je svaka
brzina beskonačno deljiva, i u tome se slažemo, ali ne prihvatam
da telo, kada počne da pada, prolazi kroz sve te delove. I kada
udarimo loptu palicom, ne verujem da vi smatrate da se u počet­
ku kretanja ona kreće sporije od ove druge, kao ni da se, na kra­
ju krajeva, bilo koje telo koje je pokrenuto nekim drugim telom
u početku ne kreće brzinom koja je srazmema brzini tela koje ga

1 Lettre à Mersenne, 11 octobre 1638, A. T., v. II, p. 399 sq.

2 Verovatno Frenikle.
3 Ovo je zapravo stav uobrazilje.

146
je pokrenulo1. Drugim recima, ja smatram da je težina odgo­
vorna za to što tela na Zemlji padaju ka njenom središtu, gonje­
na tananom materijom. Odavde je lako izvući zaključak. „Ali ne
bi trebalo misliti da se zbog ovoga ta tela u početku kreću istom
brzinom kao i ova materija, jer ona ih gura ukrivo, a otpor kre­
tanju pruža i vazduh, naročito kod onih lakših tela”12.
Ravnomerno ubrzano kretanje se javlja kod pada teških te­
la. Ali koji je uzrok ovog kretanja? S taje težina? Dekart ističe
da se bez znanja toga ne može dalje. Galilej, sa druge strane, od­
bija da odgovori3, pa Čak odbacuje i postavljeno pitanje. On je,
u to nema sumnje, uveren daje Gilbert u pravu, to jest daje sila
težine nešto kao magnetno privlačenje, kao i d aje Zemlja jedan
veliki magnet4. Ipak, jedna je stvar biti uveren u nešto, a pot­
puno druga to i dokazati. I niko, sam Gilbert pa ni Kepler, u to­
me nisu uspeli. To je zbog toga što niko —čak ni Galilej, uprkos
njegovim trajnim bavljenjem pitanjem privlačenja i magnetizma
- j o š nije uspeo u nameri da postavi jednu racionalnu, to jest ma­
tematičku, teoriju o tome. Dakle, ta pitanja treba zaobići. Uosta­
lom, bilo koja da je priroda uzroka (pada tela, prev.), moramo pri­
znati da ovaj deluje neprestano i daje kretanje koje iz toga proi-
stiče prilično određeno. Zbog toga Galilej kaže5: „Čini mi se
da nije pogodan trenutak da se sada upuštamo u uzrok ubrzanja
prirodnog kretanja, o čemu su mnogi filozofi već dali svoja mi-
šeljenja, s tim što su neki to sveli na približavanje centru, neki
na to da ostaje sve manje prostora koji treba da se probije, a ne­
ki opet na izvesno razgrtanje sredine, što dovodi do toga da se
ta sredina opet sjedinjuje iza pokretnog tela i tako ga stalno pri­
tiska i gura; sve te zamisli, kao i neke druge, trebalo bi ispitati i
rešiti, ali u ovom trenutku to nije vredno truda. Za sada je našem
Autoru dovoljno što mi shvatamo da on želi da istražuje i poka­

1 Videti Galilei, Pisani dodaci na njegovomprimerku Dijaloga, Ope­

re, vol. VII, p. 48. Zamislimo da se jedno koliko bilo teško telo kreće izvesnom
velikom brzinom i da udari u drugo telo koje miruje i pretpostavimo d aje ono
manje i ne pruža nikakav otpor prvom telu. Tvrdimo da ovo prvo nikada dru­
gom telu neće preneti svu svoju brzinu: nakon dodira ćemo čuti zvuk udara,
koji ne bismo čuli, ili bolje rečeno, koga ne bi bilo, kada bi telo koje miruje
primilo od tela koje na njega deluje jednaku brzinu kojom se i samo kreće.
2 Lettre à Mersenne, 22 janvier 1640, A. T., v. III, p. 9 sq.
3 Videti gore.
4 Dialogo, pp. 426 sq. •
5 Disc ors i, p. 202 [prevod na srpski: Rasprave, str. 162-63].

147
že neke osobine ubrzanog kretanja (bez obzira na uzrok tog ubr­
zanja) kod kog se momenti njegove brzine uvećavaju posle nje­
govog polaska iz stanja mirovanja srazmerno rastu vremena, što
znači da se u jednakim vremenima vrše jednaka dodavanja brzi­
ne. I ako pronađemo karakteristike (ubrzanog kretanja), za koje
će se kasnije pokazati da se javljaju kod slobodnog i ubrzanog pa­
da tela, moćićemo da zaključimo da se pretpostavljena definici­
ja odnosi na takvo kretanje padajućih tela, kao i da se njihova br­
zina uvećava sa proteklim vremenom...”
Galilej je karakteristike ravnomerno ubrzanog kretanja, to
jest odnos između trajanja pada, brzine i pređenog puta, predsta­
vio na dva različita načina. Obratimo pažnju na njih.
Dokaz koji se izvodi u Dijalogu temelji se na kontinuitetu
ubrzanja, i u igru se ubacuju pojmovi kao što su «trenutna brzi­
na», «trenutak» i «suma brzina», koja je jednaka pređenom pu­
tu1. Kod ubrzanog je kretanja, tvrdi Galilej12, „uvećanje brzine
kontinuirano... i stepeni brzine, koji se menjaju iz trenutka u tre­
nutak, beskonačni su. Ovu tvrdnju bi mogli bolje predstaviti
ukoliko nacrtamo jedan trougao abc i na nje­
govoj stranici ac zamislimo onoliko jednakih
delova koliko želimo ad, de, fg , a iz tačaka
d, e , f g, povučemo paralele ka osnovi bc. Da­
lje bih želeo da pretpostavimo da jednaki de-
lovi na ac predstavljaju jednaka vremena, da
paralele povučene iz d, e , f g predstavljaju rav­
nomerno ubrzanje stepena brzine u jednakim
vremenskim razmacima, te da je tačka a me-
sto mirovanja i polazna tačka tela koje će u

1 Dokaz u Dijalogu počinje analizom jednog konkretnog primera: te-

lo bačeno na gore koje, nakon što se podizalo, pada nazad u tačku iz koje je
krenulo, kreće se brzinom koja stalno opada u prvom delu kretanja (u penja­
nju) i raste u drugom (u padu), prelazeći kod svakog od ovih kretanja isti put u
istim delovima vremena i zadobijajući, naravno u obrnutom smeru, iste stepe-
ne brzine. Ova dva niza stepena brzina su očigledno komplementarna: naime
ako uzmemo brzine koje će telo imati u jednom trenutku n nakon početka kre­
tanja, i ono ka dole i ono ka gore će imati istu vrednost, to jest brzinu maxima.
Tako će telo zapravo preći isti put koji bi prešlo da se isto to vreme kretalo br­
zinom maxima. Ali pošto je telo izvelo dvostruko kretanje (na gore i na dole)
svaki od delova će imati vrednost polovine onog ukupnog, to jest polovine iz­
vršenog kretanja (i time pređenog prostora) tela koje se kretalo brzinom maxi­
ma u jednakom intervalu vremena. Videti Dialogo, p. 254.
2 Dialogo, p. 255 sq.

148
vremenskom razmaku ad postići stepen brzine hd. I da će u sle-
dećem jednakom vremenskom intervalu brzina od hd porasti na
ej i da će u narednim jednakim vremenima rasti kako rastu duži
Д gl itd. Dakle, pošto se ubrzanje odigrava na kontinuiran način
od jednog trenutka do drugog, a ne skokovito iz jednog delà vre­
mena u drugo, i pošto je tačka a postavljena kao mimimum br­
zine, to jest kao stanje mirovanja tela i prvi trenutak vremena
ad, jasno je da će telo, pre nego što dostigne stepen brzine dh,
što će se dogoditi u vremenu ad, proći beskonačan broj drugih
stepena brzine, jednih manjih od drugih, koje će ostvariti u be­
skonačnom broju trenutaka koji postoje na duži ad. Isto tako da
bi se predstavio beskonačan broj stepeni brzine koji prethode
brzini dh, neophodno je zamisliti beskonačan broj linija povuče­
nih iz tih tačaka na duži ad paralelno sa linijom dh, koja će be­
skonačnost linija predstavljati na kraju krajeva površinu trougla
adh. Na ovaj način ćemo predstaviti čitav prostor koji je prešlo i
savladalo telo kretanjem koje polazi iz stanja mirovanja i jedna­
ko ubrzava, koristeći se beskonačnim brojem rastućih stepena
brzina jednakih besknačnom broju koje su, polazeći od tačke a,
povučene paraleleno u odnosu na liniju hd i linije ie, kf, lg, bc; i
kretanje bi tako moglo da se nastavi koliko god želimo. Do­
čitajmo, naime, paralelogram ambc i do strane bm produžimo
ne samo paralele koje smo nacrtali u trouglu, već i sve one kojih
je beskonačno mnogo, a koje smo zamislili da polaze od linije
ac. Sada će, isto kao što je linija bc najveća od beskonačnog
broja linija trougla, i koja predstavlja najveću brzinu koju je telo
dostiglo u svom ubrzanom kretanju, i kao što je površina čita­
vog trougla zapravo suma svih brzina kojima se u vremenu ac
prelazio taj prostor, i paralelogram predstavljati sumu ili agregat
stepena brzine, ali od kojih je svaka jednaka maksimalnoj brzini
be. I ova suma brzina će biti dvostruko veća od sume brzina kod
trougla, pošto je parelelogram dvostruko veći od trougla. Isto ta­
ko je, ako je telo koje pada dostiglo stepene brzine koji odgova­
raju trouglu abc za određeno vreme prešlo taj prostor, prilično
izvesno i verovatno da će ono, posedujući jednake brzine koje
odgovaraju paralelogramu za isto vreme ravnomernim kretanjem
preći dvostruko veći prostor od onog koji je preden ubrzanim
kretanjem”.
Bez sumnje je veoma neobično videti Galileja kako zaklju­
čak svojih razmatranja ocenjuje kao izvestan i verovatan. Odgo­
vori koje stavlja u usta druge dvojice sagovomika, Sagreda i Sim-

149
 plikija, objasniće, verujemo, smisao ovih izraza. Sagredo1, na­
ime, protestvuje: „Galilejski dokaz je matematički savršen čin”.
Na to aristotelovac Simplikije12 uzvraća: „Nema sumnje da je
tako, ali matematička strogost nema nikakav uticaj na prirodne
nauke”. I tu je zapravo veliki problem galilejske nauke - mi će­
mo mu se kasnije vratiti posvećujući mu svu pažnju koju zaslu­
žuje - problem prava na matematizaciju stvarnosti3. Jer Sim­
plikije, to jest Aristotel, ni malo ne greši. Stvarnost je složena i
ne može se podvesti pod jednostavne geometrijske, pa ni kinema-
tičke sheme. Stvarna tela padaju kroz stvarni prostor, i to je pot­
puno druga stvar od apstraktnog tela koje pripada onom geome­
trijskom. Galilej to vrlo dobro zna. I upravo zbog toga što se ra­
di o stvarnim telima, on kaže da je verovatno da se ona pokora­
vaju kinematičkim zakonima do kojih je došao.
U Raspravama stvar ne stoji potpuno tako. Bez sumnje je
i tamo cilj kojem se teži, i to i više nego u Dijalogu, otkrivanje
stvarnih zakona koji važe u stvarnom svetu. Ali to razmatranje
namemo sadrži dve faze, dve etape: čisto geometrijsko razma­
tranje apstraktnog ili jednostavnog slučaja, i njegovo sučeljava­
nje sa onim konkretnim. Ravnomerno ubrzano kretanje, čije ka­
rakteristike Galilej razmatra, nije, najpre, zamišljeno kao stvar­
no kretanje nekog tela na Zemlji. To je kretanje apstraktnog, ar-
himedovskog tela u geometrijskom prostoru. Ali rezonovanje
nije samo verovatno, njegov nam se zaključak čini dokazanim.
Uostalom, evo kako ono izgleda4: „Vreme u kome neko po­
kretno telo prođe neki dati prostor ravnomemim ubrzanim kre­
tanjem polazeći iz stanja mirovanja, jednako je vremenu u kome
bi taj isti prostor prešlo to isto telo polazeći iz ravnomemog kre­
tanja, čiji stepen brzine je polovina poslednjeg i najvećeg stepena
brzine (koji postigne pokretno telo) u prethodnom ravnomemom
ubrzanom kretanju”.

1 Ibid. p. 256.
2 Ibid.
3 Videti gore.
4 Discorsi, p. 208 [prevod na srpski: Rasprave, Teorema 1, Pretpo­
stavka 1, str. 168]. Nema ničeg neobičnijeg od slike kojom Galilej upotpunju­
je ovaj dokaz. Čini se daje postao svestan koliko je njegov običaj da putanju
kretanja predstavlja pređenim prostorom, to jest da liniju predstavlja površinom,
neprirodan i koliko lako može povesti u grešku prevelike geometrizacije, gre­
šku koju je i sam počinio. Trebalo je putanju predstaviti linijom, ali Galilej ne
zna kako da to učini. Tako je i došlo do toga da pored glavnog crteža umetne i
liniju koja sa ovim nema nikakve veze.

150
 c A c Predstavimo linijom ab vreme za koje te-
lo pređe prostor cd polazeći iz stanja mirova­

J
nja u tački c i ravnomerno ubrzavajući, i neka
najveći stepen brzine koji telo postigne bude
označen sa linijom eb, upravnom na ab. Nacr­
tajmo eb i zatim njoj paralelne i jednako uda­
ljene linije koje će predstavljati uvećanje ste-
pena brzine, počevši sa trenutkom a. Neka ta-

čka/ polovi liniju eb i povucim o^, paralelnu

E F в D sa ba, kao i ga paralelnu sa fb , čime dobijamo
paralelogram agfb koji je po svojoj površini isti kao i troguao aeb,
pošto/g seče ae u tački i. Jer ako produžimo paralele u trouglu
aeb do gi, onda će zbir svih paralela u četvorouglu biti jednak zbi­
ru onih u trouglu aeb. Naime, one u trouglu /e/jednake su oni­
ma u trouglu gia, dok su one koje se nalaze u trapezu aifb zajed­
ničke. Pošto svaki pojedinačni trenutak vremena u intervalu ab
ima svoju odgovarajuću tačku na liniji ab, iz koje izvučene pa­
ralele ograničene trouglom aeb predstavljaju povećanje stepenâ
brzine, i pošto paralele u paralelogramu predstavljaju stepene br­
zine koji se ne uvećavaju, već su jednaki, čini se da se i mome-
nat koji dobija telo takođe može, u slučaju ubrzanog kretanja,
predstaviti paralelama koje se povećavaju u trouglu aeb, a kod
ravnomernog kretanja paralelama četvorougla gb. Jer momenat
koji nedostaje ubrzanom kretanju u početku (koji nedostatak pred­
stavljaju paralele u trouglu agi) se nadoknađuje u drugom delu,
paralelama trougla ie f.
„Odavde je jasno da će dva tela preći jednak prostor uko­
liko se jedno od njih, krećući iz stanja mirovanja, kreće ubrza­
no, dok je momenat drugog, koje se kreće ravnomerno, jednak
polovini maksimalnog momenta prvog”.
Kao što vidimo, dokaz u Raspravama se koristi istim poj­
movima kao što su oni u Dijalogu: momenat, trenutna brzina, su­
ma ili zbir momenata ili brzina. Ipak, dokaz je ovde neposredni-
ji, iskreniji: kretanje više nije izdeljeno, već je, na izvestan način,
uzeto ucelo. Isto tako se i prilikom izračunavanja pređenog pro­
stora ne koristi više pojmom mogućeg kretanja, ravnomernog kre­
tanja koje bi telo dostiglo nakon što je završilo sa ubrzavanjem.
Ubrzano kretanje, ili tačnije rečeno zbir njegovih brzina ili mo-
menanta, izjednačava se sa ravnomemim kretanjem, čija je brzi­
na jednaka polovini dostignute maksimalne brzine kod ovog pr-
151
vog. Dokazivati stvari na ovaj način možda nosi sa sobom odre­
đenu prednost. Ali isto tako treba reći da se time protivreči činje­
nici da se ovde, još više nego u Dijalogu, galilejsko rezonovanje
primenjuje na kretanje koje je završeno. Nema sumnje daje ovaj
postupak zamišljen na prilično uopšten način i da ga je moguće
primeniti na svako ubrzano kretanje, naravno pod pretpostavkom
da su ravnomerno ubrzana, koliko god bilo njihovo trajanje i
protežnost. Ali, bilo kako bilo, on ih tumači samo kao završena
i upravo to nedostaje galilejskom razlaganju, naime da se poka­
že uzvišen međusobni odnos kretanja i vremena, nadmoćna uloga
koju vreme igra u ovom drugom. Baš iz tog razloga Galilej prvoj
teoremi (koja u Dijalogu ostaje i jedina) dodaje u Raspravama i
drugu1.
„Ako neko pokretno telo silazi ravnomerno ubrzanim kre­
tanjem, polazeći iz stanja mirovanja, prostori koje će preći u bi­
lo kom vremenu stoje u međusobnom odnosu kao kvadrati vre­
mena”.
„Uzmimo da vreme predstavljeno pravom linijom ab po­
činje u nekom trenutku a, i da su na njemu označena dva interva­
la ad i ae. Neka hi predstavlja razdaljinu kroz koju telo, krećući
iz stanja mirovanja u h, pada ravnomerno ubrzano. Ako hl pred­
лн stavlja prostor preden u vremenu ad, a h m u vre­
menu ае, onda će odnos mh:lh = ае2:ас?. Ili, jed­
nostavnije, možemo da kažemo da se pređeni
prostori odnose kao kvadrati vremena. Povuci­
mo liniju ас pod bilo kojim uglom u odnosu na
ab i iz tačaka d i e povucimo paralele do i ep. Od
ove dve do predstavlja najveću brzinu postignutu
u vremenu ad, dok ep predstavlja maksimalnu br­
zinu postignutu u vremenu ae. Ali malopre smo
pokazali da je svejedno da li telo tokom jedna­
kog vremenskog intervala pada ravnomerno ubr­
zano ili konstantnom brzinom koja je jednaka po­
lovini maksimalne brzine onog prvog kretanja.
Sledi da bi se razdaljine hm i hl prešle, za vreme
intervala ae i ad, i ravnomernim kretanjem brzi­
nama koje bi bile polovine od onih predstavlje­
nih sa, redom, do i ep. Ako neko može da doka-

1 Discorsi, p. 209 [prevod na srpski: Rasprave, Teorema 1, Pretpo­

stavka 2, str. 169].

152
že da su razdaljine hm i hl u istom odnosu kao i kvadrati vreme­
na ae i ad, naša pretpostavka je dokazana”.
Odnos pređenih prostora je dvostruk u odnosu na vreme.
Evo konačno formule koja na neposredan način stavlja pređene
prostore u funkciju proteklog vremena i koja, na neki način, prati
kretanje, a da ga ne zaustavlja. Ona će mu, štaviše, omogućiti da
formuliše i korolar, koji za Galileja predstavlja najveću intelek­
tualnu pobedu, jer se njime kretanje, a time i vreme, potčinjava
zakonu celog broja.
„Odavde je jasno da, ako bismo sukcesivno uzeli, od pr­
vog trenutka ili početka kretanja, bilo koji broj jednakih vremen­
skih intervala, na primer ad, de, e f f g , u kojima bi bili pređeni
prostori hl, lm, mn, ni, ti prostori bi bili u međusobnom odnosu
kao neparni brojevi ab unitate, odnosno kao 1, 3, 5, 7: naime, to
je odnos razlika kvadrata linija (koje predstavljaju vreme), razli­
ka koje jedne druge jednako nadmašuju, to jest nadmašuju za naj­
kraću liniju (onu koja predstavlja jedinicu vremenskog interva­
la): ili mogli bismo da kažemo da (je ovo odnos) razlika kvadra­
ta prirodnih brojeva ab unitate. Otuda se, dok se stepeni brzine
povećavaju u jednakim vremenima prema nizu običnih brojeva,
pređeni prostori u istim vremenima povećavaju prema nizu ne­
parnih brojeva ab unitate”1.
Izvođenje karakteristika ravnomerno ubrzanog kretanja je
svršena stvar. Međutim, da li je istina da je ubrzanje kojim se slu­
ži priroda prilikom kretanja teških tela u padu baš takvo? Do­
zvoljeno nam je da sumnjamo u to. I aristotelijanac koji pokreće
ovu sumnju smatra da je „ovo pravo vreme da se uvede jedan od
onih eksperimenata - a sigurno ih je mnogo - koji na više nači­
na dolaze do gornjeg zaključka”12.
„Vi, kao pravi naučnik”, kaže Salvijati, „postavljate vrlo
razumno pitanje. To i jeste običaj u slučajevima kada matematič­
ke dokaze treba primenjivati na prirodne fenomene, kao što se
događa kod perspektive, astronomije, muzike, gde pomoću eks­
perimenata jednom ustanovljeni principi postaju temelji čitave
superstrukture”3.

1 Discorsi, p. 210 [Rasprave, Korolar 1, str. 170-71].

2 Ibid. p. 212 [Rasprave, str. 172—73],
3 Ibid., p. 212 [Rasprave, str. 173].

153
 Činilo se da su Galilej i aristotelijanac postigli dogovor. Me­
đutim, iste reči nose suštinski duboko različita značenja. Aristo­
telov empirizam se poziva na iskustva koja mogu da služe kao
temelj i osnova teoriji, dok mu galilejevska, u isto vreme aprio-
ristička i eksperimentalistička (mogli bismo da kažemo da jedno
izaziva drugo) epistemologija nudi eksperimente koji polaze od
teorije i čija je uloga da potvrde ili opovrgnu primenu u stvarno­
sti zakona izvedenih iz principa čiji temelji leže negde drugde.
Isto tako je iskustvo o kome govori Galilej - ovoga puta
stvarno iskustvo - apsolutno nesposobno da na svojim plećima
nosi teret klasične fizike, teret pod kojim su poklekli toliki isto-
ričari nauke.
Iskustvo koje uvodi Galilej je čudesno imaginativno. Za­
misao da se pad po kosoj ravni zameni slobodnim padom je zai­
sta delo genija. Ipak, ne treba gubiti iz vida da izvođenje nije na
visini zadatka. Uostalom evo ga1: ,,U jednoj drvenoj letvici du­
goj oko 12 lakata i širokoj sjedne strane pola lakta, a sa druge
tri prsta, na njenom užem delu urezan je mali kanal, nešto širi od
jednog prsta. Pošto se načini da bude vrlo prav, dobro očišćen i
uglačan, a u njemu zalepljen pergament maksimalno izbrušen i
gladak, pušta se da siđe po njemu kugla od vrlo tvrde bronze, do­
bro zaobljena i glatka: nakon što se načini pomenuta nagnuta let­
vica, podigavši iznad horizontalne ravni jedan njen kraj za jedan
ili dva lakta, po volji, pušta se (kao što rekoh) da kugla silazi po
pomenutom kanalu zapažajući, na način koji ću uskoro izložiti,
vreme koje utroši da ga celog pređe, zatim ponavljajući mnogo
puta istu radnju da bi bili sigurni u količinu vremena u kojoj se
nikada ne javi razlika ni onolika koliko traje deseti deo jednog
otkucaja srca. Pošto se obavi i utvrdi ta operacija, treba spustiti
tu istu kuglu samo duž četvrtine kanala i meriti vreme silaska, pa
će se naći da je ono uvek tačno onoliko kolika je polovina onog
prvog (vremena utrošenog za hod duž celog kanala - prim. prev.)”.
Dobro je da nam Galilej kaže da: ,,i posle sto ponavljanja uvek
dolazi do toga da su pređeni prostori u međusobnom odnosu u
kakvom su međusobno kvadrati vremena i to na svim nagibima
ravni, odnosno kanala kojim se spuštala kugla, i gde smo još vi-
deli da vremena silaska pod različitim nagibima savršeno zadr-

1 Ibid., p. 212 sq. [Rasprave, str. 173—174].

154
žavaju međusobno onu srazmeru koju ćemo u daljem tekstu na­
ći da je Autor dao i dokazao”. To je dobro, jer u suprotnom niko
ne bi mogao da pretpostavi tako strogo slaganje iskustva sa pret­
postavkama, upravo suprotno: uprkos Galilejevim tvrdnjama ne­
što nas tera da u to sumnjamo. Ovo iz prostog razloga što je ta­
ko strogo slaganje u strogom smislu nemoguće. Ono se zapravo
može objasniti načinom na koji Galilej meri vreme1: „Što se ti­
če, potom, merenja vremena, postavljala se i velika kanta puna
vode okačena u visini, a koja po malom kanalu koji je spojen sa
njenim dnom lije tanki mlaz vode koja se skupljala u maloj čaši
sve vreme dok je kugla silazila duž kanala i njegovih delova; po­
tom su kapi vode, tako sakupljene, merene svaki puta preciznom
vagom, dajući nam razlike i proporcije svojih težina i razlike i
proporcije vremena i to sa toliko tačnosti da, kao što sam rekao,
te operacije, bezbroj puta ponovljene, nikada nisu bile posebno
različite”.
Kako je sada lako razumeti Dekarta koji je prezreo12 sve
galilejevske eksperimente! Koliko je samo bio u pravu! Jer svi
su oni, ili bar sva realna iskustva koja imaju neku meru i iskaza­
na su brojem, proglašeni od strane Galilejevih savremenika po­
grešnim3.
Međutim, u pravu je bio Galilej. Jer, kao što smo upravo
videli, on ne nastoji da temelj svoje nauke pronađe u iskustve­
nim datostima; vrlo dobro zna da je to nemoguće. I vrlo dobro
zna da iskustvo, pa čak i eksperimentisanje, sprovedeno u sva-

1 Ibid., p. 213 [Rasprave, str. 174].

2 Lettre à Mersenne, avril 1634 (A. T., v. I, p. 2B7, A. M. v. I p. 254).
3 Mersenne, L'Harmonie Universelle, I, p. 112: Korolar I. Sumnjam
d a je gospodin Galilej izvodio eksperimente sa padom, jer najpre o tome uop-
šte ne govori, a osim toga i rezultati do kojih je došao često protivreče isku­
stvu: i želja da se pokaže da više njih u razlitičim ravnima ukazuju na istu stvar,
uz sva postojeća upozorenja, sve da bi se videlo da li ova iskustva odgovaraju
našim a... Korolar II. Oni koju su se uverili u naše eksperimente, i doprineli
im, znaju da oni uvek mogu biti tačniji, bilo daje reč o glatkosti i nagibu podlo­
ge, koja ne dozvoljava telu da se kreće ravno, ili zbog okruglosti i težine kugle
kod pada. Odavde možemo da zaključimo da ogled sam po sebi nije u stanju
da stvori nauku i da ne treba previše verovati samo jednom od njih, jer on ne od­
govara uvek istini događaja i često se od nje udaljava. To me ipak ne sprečava
da govorim o onoliko nagnutoj ravni, da tela koja po njoj padaju u svakoj nje­
noj tački imaju istu težinu Videti i naš članak «Galilée et l'expérience de Pise»,
Annales de l'Université de Paris, 1936.

155
kodnevnim uslovima - u vazduhu, a ne u praznini, na glatkoj
površini, a ne u geometrijskoj ravni, itd. - nikako ne može da
donese iste rezultate kao razmatranje apstraktnog slučaja. On to
ni ne traži. Apstraktni je pretpostavljeni slučaj, a eksperiment bi
trebalo da pokaže da li je ta pretpostavka bila dobra. Naravno, u
okviru svojih mogućnosti. Ili bolje reći u ovkiru naših moguć­
nosti: „čemu tragati za petom decimalom kada čak ni druga ne­
ma nikakvog smisla1”?

ZAKLJUČAK

Galilejevo razlaganje je, kao što vidimo, ostalo vemo se­

bi samom. Ono je u Dijalogu i Raspravama isto kao i u pismu
Paolu Sarpiju, koje smo citirali na početku ove studije. Tamo je
ono, kao i ovde, ako možemo tako da kažemo, nazadno, odluč­
no, analitičko u najstrožem smislu te reči. Galilej iz činjenica, iz
iskustvenih datosti, iz simptoma ubrzanog kretanja, izvodi - ili
se spušta do nje - svoju suštinsku definiciju. I tamo, kao i ovde,
on traga za principima, to jest za suštinom ovog kretanja koja će,
prevedena u definiciju, omogućiti izvođenje i ukazivanje na nje­
ne karakteristike i simptome. I ukoliko uporedimo dva pokušaja
izvođenja - jedan koji je završio neuspehom i drugi uspešan -
koja smo, uzgred, osvetlili Dekartovim tekstovima, videćemo ko­
ji su bili razlozi uspeha i poraza.
Galilejeva misao ili duhovni sklop se osetno razlikuje od
Dekartovog. Ona nije čisto matematička misao, već je fiziko-ma-
tematička. Galilej ne daje najpre pretpostavke o mogućim obli­
cima ubrzanog kretanja: on traga za onim stvarnim njegovim ob­
likom, oblikom koji srećemo u prirodi. On ne polazi kao Dekart
od kauzalnog mehanizma koji bi kasnije trebalo prevesti u čisto
geometrijski odnos; ili koji bi njime trebalo zameniti. On polazi
od zamisli - prethodno dobro promišljene suštinske zamisli nje­
gove prirodne filozofije - da su prirodni zakoni zapravo mate­
matički. Stvarnost stvara matematiku. Kod njega isto tako ne
postoji raskol između iskustva i teorije. Ne primenjuje se teori­
ja, formula, na spoljne događaje, ona njih ne štiti —teorija izra-

1 Videti R. Poirier, Remarques sur la probabilité des inductions, Pa­

ris, 1931.

156
žava njihovu suštinu. Priroda samo odgovara na pitanja koja su
joj postavljena jezikom matematike, jer ona je kraljica mere i
reda. A ako eksperiment isto tako vodi - kao rukom - razum, to
je zato što priroda dobro vođenom ogledu, što će reći na dobro
postavljeno pitanje, odgovara otkrivanjem svoje skrivene sušti­
ne, koju je, uostalom, samo razum u stanju da obuhvati.
Galilej savetuje da pođemo od iskustva, ali to nije iskustvo u
pežorativnom smislu reći. Datosti sa kojima definicija koju traži­
mo treba da se složi i u njih uklopi, nisu ništa drugo do dva opis­
na zakona - zakoni o simptomima - pada koje on već poseduje.
On takođe predlaže da budemo vođeni idejom jednostav­
nosti. I pri tom ne misli na prosto formalnu jednostavnost. Radi
se o nečemu drugom. Radi se o nečemu sličnom ali ipak različi­
tom - o stvarnoj jednostavnosti, unutarnjoj saglasnosti sa suštin­
skom prirodom proučavanog fenomena.
Fenomen o kome govorimo je kretanje. Galilej ne zna ka­
ko se on stvara, niti kako se - pod dejstvom koje sile - stvara ubr­
zanje. On ništa više od Dekarta nije u stanju da se koristi Gilber-
tovim učenjem i iskoristi njegov nejasni pojam privlačenja, jer
ne zna da ga matematizuje. Šta god da je u pitanju, radi se o
stvarnom fenomenu, fenomenu koji priroda zaista proizvodi, to
jest proizvodi ga u vremenux.
Upravo je ova intuicija i neprestano insistiranje na stvar­
noj prirodi fenomena omogućilo Galileju da izbegne Dekartovu
grešku; pa i svoju sopstvenu. Kretanje je, pre svega, vremenski
fenomen. Odvija se u vremenu. Zbog toga će Galilej nastojati da
prirodu ubrzanog kretanja odredi kao funkciju vremena, a ne vi­
še pređenog prostora: ovaj drugi je samo ishod, karakteristika,
simptom jedne u suštini vremenske stvarnosti.
Ne možemo, istina je, zamisliti vreme, i svako nastojanje
da se ono grafički predstavi nosi sa sobom opasnost od klizanja
u preteranu geometrizaciju. Ipak, napor koji bi bio podržan ra­
zumom, mišljenjem, i koji bi pretpostavljao .i shvatao kontinual-
nu prirodu vremena, mogao bi ovo da predstavi uz pomoć pro­
stora. Ravnomerno ubrzano kretanje je ono koje je takvo u od­
nosu na vreme.1

1 S druge strane Dekart je uspeo tamo gde je Galilej pretrpeo poraz, jer
upravo on je, a ne Galilej, formulisao, bar kada je u pitanju izričita formulaci­
ja, zakon inercije, dok je Galileja to čitavog veka zbunjivalo.

157
 Pojam vremena igra, tako, kod Galileja ulogu koju je kod
Bekmana i Dekarta igrao pojam kauzalne stvarnosti. I upravo mu
je činjenica d aje mogao - ili znao - da se suoči sa konkretnom
predstavom načina proizvođenja kretanja i ubrzanja (sile, pri­
vlačenja, itd.) omogućila da, takoreći, sačuva ravnotežu, krećući
se po toj oblasti, uskoj kao sečivo, u kojoj se stvarnost podudara
sa matematikom.

Galilej je uspeo u onome u čemu je Dekart doživeo neu-

speh. Uspeo je da protivrečan pojam kao stoje kretanje sačuva i
očuva u mišljenju i postavi ga kao temelj svog zaključivanja. De­
kart, bar u početku, to nije znao da učini.
Da li na tome možemo da mu zamerimo? Nije li upravo tu,
u tome kartezijanskom otporu, naznaka nečeg važnog i dubokog?
Sto se nas tiče, mi rado prihvatamo tu mogućnost: klasična zami­
sao kretanja (ista ona koju će Dekart kasnije prihvatiti i koja će
mu omogućiti da formuliše princip inercije, revanširajući se na
taj način Galileju) nije toliko jasna koliko smo mislili, ili koliko
je on mislio. Promena koja je u isto vreme i stanje... Isto koje je
i različito..: Jedino silom se može postići sjedinjenje ovih poj­
mova, kao stoje to nekada činio Platonov demijurg.

158
 GALILEJ I ZAKON INERCIJE

UVOD

Najveća zasluga Dekarta-fizičara je bez sumnje u tome što

je formulisao princip inercije i dao mu jasan i razgovetan oblik.
Neko bi, zasigurno, mogao da prigovori da u vreme u ko­
je je on to učinio, vreme objavljivanja Principa - dvanaest go­
dina nakon Galilejevog Dijaloga i šest nakon Rasprava - to niti
je bilo toliko teško, niti zaslužuje mnogo hvale. Zapravo zakon
inercije 1644. godine više nije smatran nečim novim ili nevero-
vatnim: upravo suprotno, zahvaljujući radovima Gasendija, To-
ričelija i Kavalijerija, on je počeo da figurira kao opšte prihva­
ćena istina. Mogli bismo, uzgred, da dodamo da se Galilejeva fi­
zika, iako on ovaj zakon nije formulisao expresis verbis, niti ga
je postavio kao temeljni zakon kretanja, toliko pozivala na njega
da je jedan Balijani - koji je daleko od toga da možemo da ga po-
redimo sa duhovima o kojima ovde govorimo - lako uspeo da
ga odatle izvede1.
Mogli bismo, takođe, da se pozovemo na sud jednog Njut-
na, koji tvrdi da sva zasluga za pronalaženje ovog zakona pripa­
da Galileju i Dekarta uopšte i ne spominje. Ako bi, radi zaštite
prava ovog drugog, neko insistirao na činjenici da je Dekart ovaj
zakon formulisao još u delu Svet, moglo bi mu se odgovoriti da

1 Videti E. Wohlwill, “Die Entdeckung der Behammggesetzes”, Zeit­

schriftfür Vôlkerpsychologie, etc., vol. XV, p. 379 sq.

159
je, kao što smo već rekli, Dekart bio veliki Bekmanov dužnik
jer je od ovog preuzeo princip održanja kretanja1.
Sve je ovo istina i naša namera nije da minimalizujemo za­
slugu, koliko god ona bila mala, onih koji su u razdoblju izme­
đu Dekarta i Galileja doprineli da se stvore temelji klasične na­
uke. Iznad svega, nemamo ni najmanju želju da minimalizuje­
mo ulogu i zasluge Galileja: kao što će se videti u nastavku, bi­
će upravo suprotno2. Opet, čini nam se da je, pošto smo nakon
pomalo opreznih i tajnovitih Galilejevih radova, nakon zbunju-
jućih Gasendijevih pojašnjenja i Toričelijevih formula koje su
vredne divljenja ali su istovremeno matematički suvoparne, do­
šli do lapidarnih Dekartovih misli, nemoguće poreći odlučan na­
predak u svesti ljudi i jasnoći misli. On je bio toliko značajan da
bi se za opis odnosa Galilej-Dekart mogla, mutatis mutandis, upo
trebiti čuvena Paskalova3 rečenica o razlici koja postoji „između
reči napisane slučajno i bez dužeg i obimnijeg promišljanja i
pronalaženja u toj reči divljenja vrednog niza posledica i princi­
pa koji podržava čitava fizika”.
Zakon inercije je više nego jednostavan zakon: on nastoji
da pokaže da će telo, ostavljeno sebi samom, ostati u stanju miro­
vanja ili kretanja sve dok nešto drugo to stanje ne izmeni4. Isto­
vremeno se radi o zakonu od kapitalne važnosti: on, zapravo,
podrazumeva naročito shvatanje kretanja, koje određuje opšte
tumačenje prirode, kao i potpuno novo shvatanje same fizičke
stvarnosti. To novo shvatanje kretanje poima kao stanje i, suprot­
stavljajući ga mirovanju, istovremeno ova dva stavlja u istu on­
tološku ravan5. Ono, implicitno ili eksplicitno, priznaje da je telo

1 Videti gore Zakon o padu tela.

Divljenje sa kojim govorimo o Galilejevom geniju, čini nam se do­
voljnim da otkloni svaki mogući nesporazum; bar kada se radi o nepristrasnom
čitaocu. Nažalost ima i onih drugih... Tako nas g. A. Mijeli vidi kao pripadni­
ke brigade Galilejevih neprijatelja i klevetnika. Videti A. Mieli, “II tricentena-
rio dei Discorsi et dimostrazioni matematičke di Galileo Galilei”, Archeion, v.
XXI, fasc. 3, Roma, 1938.
3 Pascal, Pensées et opuscules, éd. Brunschvicg, Paris, 1907, p. 193.
Reći da telo ostavljeno sebi samom ostaje u stanju mirovanja ili rav-
nomernogpravolinijskog kretanja, znači da ono održava svoju brzinu i pravac.
Laplace, Exposition du système du monde, Œuvres, vol. VI, I, III, c. 2. p. 155 sq;
Lagrange, Mécanique analytique, Paris, 1853, pp. 308 sq.
Upravo je zbog činjenice da se u klasičnoj nauci kretanju i mirova­
nju dodeljuje isti ontološki status (oba su stanja), moguće, po analogiji sa mi-

160
- pokrenuto ili u stanju mirovanja - potpuno ravnodušno u po­
gledu ova dva stanja, te da ga činjenica da se nalazi u jednom
od njih ni na koji način ne dotiče. Drugim recima, nijedno od
ovih stanja ne proizvodi ništa u telu čija su ona stanja, nikakvu
promenu ili preobražaj, kao što se ni prelazak iz jednog od ovih
stanja u ono suprotno ni na koji način ne odražava na njega. To
novo shvatanje, dakle, podrazumeva da je telu moguće pripisati
stanje mirovanja (ili kretanja) samo u odnosu na neko drugo te-
lo, koje je u stanju mirovanja (ili kretanja), te da jedno ili drugo
od ovih stanja mogu biti pripisana bilo kom od ovih tela na pot­
puno proizvoljan način1. Kretanje je, tako, zamišljeno kao sta­
nje, ali ne stanje kao svako drugo: ono je stanje-odnos2.
Klasično shvatanje kretanja ne podrazumeva samo ravno­
dušnost tela prema kretanju, već i ravnodušnost jednog kretanja
u odnosu na drugo: dva kretanja nikada se međusobno ne ome­
taju3. Upravo iz ove neobične bitnosti, istinskog suštinskog od­
nosa, karakteristike koja nije ništa manje protivrečna od čuvenih
suštinskih kvaliteta srednjovekovne fizike, zakon inercije crpi
svoju večnu postojanost.
Ipak, zakon inercije ne podrazumeva večitu postojanost
svakog kretanja već, kao što smo upravo rekli, samo onog rav-
nomemog koje se odvija po pravoj liniji. On ne važi za kružno
kretanje, kao ni za ono rotaciono4. Mogli bismo reći da je kla­
sična fizika obrnula odnos ova dva kretanja u odnosu na onu sred-
njovekovnu, koja je kružno kretanje smatrala prirodnim, a pra-
volinijsko nasilnim: sada je pravolinijsko kretanje postalo prirod-

rovanjem koje ništa ne narušava, zamisliti večno trajanje kretanja. U srednjo-

vekovnim terminima možemo da kažemo d a je kretanje sa Galilejem i Dekar-
tom prestalo da bude forma fluens i postalo forma starts. Videti gore Zakon o
padu tela.
1 Ukoliko, naravno, nastojimo da zamislimo kretanje kao takvo i ne
uplićemo u to nikakve sile. Drugim recima, ukoliko govorimo o čistoj kinemati-
ci ili foronomiji, a još ne o dinamici.
2 Ono što se zapravo održava su brzina i pravac.
3 U aristotelovskoj i fizici impetusa dva kretanja uvek utiču jedno na
drugo.
4 Izvinjavamo se zbog insistiranja na nečemu što je samorazumljivo.
Na žalost, nerazumevanje suštinske razlike, ili suprotnosti između proklamo-
vanja istrajnosti kružnog i pravolinijskog kretanja - ove su dve pretpostavke
zapravo nespojive —pokvarilo je većinu radova, pa i onih najvažnijih, posve­
ćenih razmatranju porekla principa inercije.

161
no, a ono kružno nasilno1. Čak ni ovo nije dovoljno: naime, za
klasičnu fiziku ne postoji prirodno kretanje. Strogo govoreći, ne
postoji ni ono nasilno. Nijedno kretanje ne nastaje iz prirode te­
la, bar ne više nego što takva jedna priroda proizvodi stanje mi­
rovanja. Odavde, po svemu sudeći, sledi da mi nikada ne spro-
vodimo nasilje nad prirodom tela: ono je, kao što smo upravo
rekli, potpuno ravnodušno prema stanju u koje ga stavimo. To,
sa druge strane, podrazumeva da jedino silom - ako nije više na­
silno - možemo da ga prevedemo iz jednog stanja u drugo: sva­
ko kretanje - ili bar svako pokretanje - kao i svako mirovanje -
ili bar svako zaustavljanje, svako ubrzavanje kao i svako uspo­
ravanje - podrazumevaju postojanje uzroka, ili tačnije sile2, ko­
ja nužno mora biti zamišljena kao nešto spoljašnje i strano telu,
koje je, sa svoje strane, inertno3.
Klasično shvatanje kretanja - ono galilejevsko, kartezijan-
sko, njutnovsko - danas nam se čini ne samo očiglednim, već i
prirodnim. Ta očiglednost je, međutim, novijeg datuma: stara je
samo tri veka. I na njoj treba da zahvalimo Dekartu i Galileju.
Princip inercije nije iz misli Dekarta ili Galileja izašao kao
Atina iz Zevsove glave. Novo poimanje kretanja - koje je pod-
razumevalo i novo shvatanje fizičke stvarnosti - čiji je zakon
inercije u isto vreme temelj i izdanak, zahtevalo je dugotrajan i
mukotrpan duhovni rad. Galilejeva i Dekartova revolucija - i ova
druga je svakako to bila - su bile dugo pripremane. Mi ovde na­
stojimo da razmotrimo upravo istoriju te pripreme4, istoriju koja

1 Još jednom se izvinjavamo zbog podsećanja da za klasičnu fiziku

kružno kretanje nije ravnomerno već ubrzano.
2 U klasičnoj nauci delovanje sile proizvodi ne kretanje, već ubrzanje.
3 Pojam inertno, koji za svog utemeljivača Keplera znači prirodan otpor
kretanju, u klasičnoj fizici znači ravnodušnost prema stanjima kretanja ili mi­
rovanja, istrajavanje u njima i otpor prema svakoj promeni bilo kog od njih u
ono drugo.
4 Istorija traganja za principom inercije razmatrana je više nego jed­
nom. Navedimo divne radove: E. W ohlwill, “Die Entdeckung des Beharrungs-
gesetzes”, Zeitschriftfur Vôlkerpsychologie und Spraclmissenschaft, vol. XIV
i XV; E. Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung, 8. izdanje, Leipzig, 1921;
čuvene radove P. Dijema, De l'accélération produit par une force constant,
Congrès International de Philosophie, II session, Genève, 1905 i Etudes sur
Léonard de Vinci, 3 vol., Paris, 1909-13. Tu je na kraju i poglavlje vredno di­
vljenja posvećenu principu inercije u knjizi E. Meyerson, Identité et Réalité,
3. izdanje, Paris, 1926.

162
predstavlja nezamenljiv uvod u shvatanje Galilejevog delà, istoriju
u kojoj vidimo ljudski duh kako se tvrdoglavo bori sa istim pro­
blemima i, nailazeći neprestano na iste prepreke i prigovore, nalazi
uvek, doduše sporo i naporno, nove načine da ove prevaziđe.
Klasična fizika se najpre bavi kretanjem teških tela koja
nas okružuju. Takođe, upravo iz napora da se protumače činje­
nice svakodnevnog iskustva - problem pada, hica, itd. - proizlazi
kretanje ideja koje je dovelo do otkrića zakona inercije. Ipak, što
je naročito interesantno, ovaj sled nije neposredan. Niti je to
glavni tok stvari. Nova fizika se nije rodila samo na Zemlji: ona
je isto tako rođena i na nebu, i upravo tamo ona jednako nalazi
svoje ispunjenje.
Ova činjenica - činjenica da klasična fizika poseduje ne­
beski prolog i epilog - ili ako govorimo jasnijim jezikom, činje­
nica da se klasična fizika rađa iz astronomije i da će sa ovom biti
zauvek vezana, veoma je smislena i bremenita posledicama. Ona
izražava i zamenu pojma Univerzuma pojmom Kosmosa - jedin­
stva zatvorenog u jedan hijerarhijski poredak: otvorenog zajedni­
štva vezanog zajedničkim zakonima1; ona podrazumeva nemo­
gućnost zasnivanja i razvoja jedne zemaljske mehanike bez isto­
vremenog stvaranja one nebeske; ona objašnjava delimični neu-
speh Galileja i Dekarta.

FIZIČKI PROBLEM KOPERNIKANIZMA

Vratimo se sada na činjenice. Kao što smo upravo rekli, no­

va fizika se razvija u funkciji astronomije, ili preciznije rečeno
u funkciji problema postavljenih u kopemikanskoj astronomiji i
naročito nužnosti da se odgovori na fizičke dokaze koje su Ari­
stotel i Ptolomej izneli protiv mogućnosti kretanja Zemlje.

1 Videti E. Bréhier, Histoire de la Philosophie, t. II, fasc. 1., Paris,

1929, p. 95: Dekart izbavlja fiziku od napasti helenskog Kosmosa, to jest od
slike privilegovanog stanja stvari, koje zadovoljava naše estetske potrebe...
Nema privilegovanog stanja, jer su sva ona jednaka. Zbog toga u njoj nema
mesta za traženje finalnih uzroka i razmatranje onog najboljeg.

163
 1. Kopernik

Nije, zapravo, bilo teško odgovoriti na geometrijske doka­

ze u prilog geocentrizmu. Ljudi koji iz činjenice da je za svako
kružno (rotacionoj kretanje potrebna osa ili nepokretna tačka oko
koje se ono odvija izvode nužnost nepokretnosti Zemlje, očigledno
brkaju geometriju i fiziku1. Kada je pokazao ništavnost njiho­
vih dokaza, Kopernik nastavlja2: „Stari filozofi su iz različitih
razloga pokušavali da utvrde da Zemlja miruje u središtu sveta,
a kao glavni uzrok navodili su težinu i laganost. Zemlja je najte­
ži element; i svi predmeti, bez obzira na težinu, usmereni su ka
njoj i nastoje da se približe njenom centru. Budući da je Zemlja
lopta, prema čijoj površini su pod pravim uglom iz svakog prav­
ca teški objekti po sopstvenoj prirodi usmereni, oni će u središtu
pasti jedni na druge, ako ne budu zadržani na površini; prava li­
nija koja zaklapa prave uglove sa ravnom površi u tački gde ova
dodiruje sferu, vodi do centra same sfere. Pritom, oni predmeti
koji su usmereni prema centru deluju kao da mu teže da bi u nje­
mu mirovali. Sve je očiglednije da Zemlja miruje u centru i da,
poput spremišta za tela koja padaju, ostaje nepomična usled sop-
stvene težine. Slično tome, oni su nastojali da ove stvari dokažu
razmatrajući kretanje i njegovu prirodu. Aristotel kaže daje kre­
tanje pojedinačnog i prostog tela jednostavno3, a jednostavna
kretanja su pravolinijsko i kružno. Od pravolinijskih kretanja, jed­
no je usmereno naviše, a drugo naniže. Kao posledica toga, sva­
ko jednostavno kretanje je usmereno ili prema centru, tj. na do­
le, ili od centra, tj. na gore, ili oko centra, odnosno kružno. Iz to­
ga proizlazi da kopno i voda, koji se smatraju teškim, treba da
teže na dole, odnosno ka središtu; vazduh i vatra, koji su lakši,
pomeraju se naviše, odnosno od centra. Čini se prihvatljivim da
ovim elementima pripišemo pravolinijsko kretanje, a kružno oko
centra nebeskim telima. Toliko što se tiče Aristotela”.

1 Videti N. Copernic, De revolutionibus orbium coelestium, livre I,

Paris, 1934 ; 1 .1, cap. V, pp. 76 sq ; cap VI, p. 81 [u srpskom prevodu: Nikola
Kopernik, O kretanju nebeskih sfera, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovi-
ća, Novi Sad/Sremski Karlovci, 2013., knjiga 1. I, pogl. V, str. 27—28, pogl.
VI str. 29-31],
2 Ibid. 1 .1, cap. VII, pp. 85 sq [O kretanju..., str. 31-32].
3 Kretanje koje sledi iz prirode tela i koje ovu izražava mora, ukoliko
se radi o jednostavnom telu, da i samo bude jednostavno. Videti Aristote, De
Coelo, 1 .1, c. 2; Fizika, 1. II, 1 i 1. V, 2.

164
 „Ptolomej iz Aleksandrije1je tvrdio da bi se, ukoliko se
Zemlja kreće čak i samo u vidu dnevne rotacije, neminovno de­
silo suprotno od onoga stoje gore rečeno. Ovo kretanje kojim bi
se obilazio ukupan obim Zemlje za dvadeset i četiri sata bilo bi
nužno naglo i izuzetno brzo. U tom slučaju, čini se krajnje neve-
rovatnim da bi predmeti koji brzo i silovito jure naokolo ostali
skupa, i uopšte, čini se da bi se čak i oni čvrsto sjedinjeni raspr­
šili, osim ako ih neka konstantna sila ne bi navela na suprotno2. A
davno bi, kaže on, raspršena Zemlja napustila nebesa, što je
svakako smešno; i a fortiori isto bi se desilo i sa svim živim bi­
ćima, kao i sa svim drugim posebnim masama, koje nikako ne
bi mogle da ostanu neuzdrmane. Štaviše, tela u slobodnom padu
ne bi stizala na mesta koja su im namenjena, a svakako ne duž
poprečne linije koju tako brzo zauzimaju. Takođe opažali bismo
oblake i druge stvari koje lebde u vazduhu, kako uvek teže u
pravcu zapada”.
Pogrešili bismo ako ne bismo uočili vrednost ovih zamer-
ki. Na njih, bez sumnje, možemo da odgovorimo onako kako su
to činili Kopemik3 i njegovi sledbenici, da težina nije ništa dru­
go nego prirodna težnja delova jedne celine da se ponovo ujedi­
ne, kao i da zemaljska tela ne teže središtu sveta da bi se tamo
odmarala, već jednostavno teže ka onome Svemu, Zemlji. Osta­
je još da se objasni zašto ona teže ka njenom centru, što nije to­
liko lako. Kao i da se odgovori na argumente koji su izvedeni iz
pravolinijskog kretanja tela prilikom pada.
Kopemikov odgovor na ovo poslednje pitanje je prilično
površan i bukvalan.
On zapravo ne vidi slabost sredobežnog (centrifugalnog)
dokaza. Uzima ga za ozbiljno i tretira ga kao i sve druge. Tako­
đe, svojim protivnicima uvek upućuje jednu i istu zamerku. Pri­
pisujući Zemlji izvesnu karakteristiku koja je namenjena nebe­
sima4, on pretpostavlja da je kružno kretanje prirodno kretanje
Zemlje. Pošto je, dakle, prirodno, ono, s jedne strane, nikako ne

1 Ptolémée, Almageste, I, 7.
2 Podvukao autor.
3 N. Copernic, De revolutionibus orbium coelestivm, 1. i, cap. IX, p.
101 [srpski prevod: O kretanju nebeskih sfera, dan 1. J, pogl. IX, str. 36].
4 Nebesa, koja se okreću po svojoj prirodi i koja su, osim toga, lišena
težine, ne podležu dejstvu centrifugalne sile.

165
 može da proizvede katastrofalne posledice o kojima je govorio
Ptolomej {prirodno kretanje koje bi uništilo samu prirodu tela je
zapravo contradiciton in adiecto), a sa druge, postoje prirodno
urođeno Zemlji, ono, naravno, pokreće sva tela koja imaju ze­
maljsko poreklo; iako ona nisu u neposrednom kontaktu sa njom,
ona su sa njom fizički povezana.
Aristotelijanac, smatra Kopernik —i u tome je svakako u
pravu —zaključuje polazeći od sopstvenog sistema; pretpostavlja
ovaj kao neposredno dat. On, prirodno, na sve primenjuje svo­
je kategorije i Zemljino kretanje smatra nasilnim. Tu leži neiz-
rečena pretpostavka njegovih primedbi. Kopernik na to odgova­
ra1: „Ali, ako neko tvrdi da se Zemlja okreće, on će takođe re­
ći daje to kretanje prirodno, a ne prisilno. Stvari koje su u skla­
du sa prirodom proizvode posledice koje su u suprotnosti sa oni­
ma koje nastaju prisilom, jer stvari na koje je primenjena sila ili
nasilje raspadaju se i nisu u mogućnosti da dugo opstanu. Ali stvari
čiji je uzrok priroda nalaze se u pravom stanju i najboljem ure­
đenju. Stoga Ptolomej nije imao nikakvog razloga da strahuje da
će se Zemlja i sve stvari na njoj tokom kretanja raspršiti usled
delovanja prirode, jer se ono veoma razlikuje od delovanja koje
proizvodi umeće ili čovekov genij. Ali, zašto nije umesto toga
strepeo zbog sveta, čije kretanje mora biti mnogo brže, zato što
su nebesa veća u odnosu na Zemlju? Ili su nebesa postala toliko
ogromna jer ih je neopisivo snažno kretanje odvuklo dalje od cen­
tra, pa bi se srušila ako bi se igde zaustavila? ”
Na drugom mestu smo već pokazali2 koliko se - sa sta­
novišta jednog aristotelovca - ovaj Kopernikov protivodgovor
čini slabim. Pogledajmo sada njegov odgovor na poslednji do­
kaz, naime onaj koji protiv kretanja Zemlje ističe kretanja tela
odvojenih od nje, to jest let ptica, kretanje oblaka i na kraju ver­
tikalni pad teških tela. Upravo ovde je najsnažnija tačka odbra­
ne aristotelovaca. Naime, sa tačke gledišta aristotelovske fizike
kretanje je proces koji utiče na telo, kojim se izražava njegova
priroda, i koji postoji u telu koje se kreće. Telo prilikom pada ide
od tačke a koja se nalazi na nekoj visini od Zemlje ka tački b ko­

1 Copernic, De revolutinibus..,, 1. I, cap. VIII, pp. 89 sq. [O kretanju...,

dan 1., I, pogl. VIII, str. 32-33].
2 Ibid., Introduction, pp. 19 sq. [O kretanju, Uvod, str. 15].

166
ja se nalazi na njenoj površini, to jest ka njenom središtu. Ono
sledi pravu liniju koja povezuje te dve tačke. Ako bi se Zemlja,
tokom kretanja ovog tela, pokrenula, to kretanje sa ovom linijom
(linijom koja povezuje tačku A i Zemljino središte) ili tačkom a
ili telom koje se kreće ne bi imalo nikakve veze: kretanje Zemlje
ni na koji način ne utiče na kretanje tela koje je od nje odvoje­
no. Ukoliko Zemlja pod njim nestane, utoliko gore! Telo jedno­
stavno mora da sledi svoj put, ono ne može da trčkara za njom.
Odavde sledi da ako bacimo neko telo sa visokog tornja ono ni­
kada neće pasti u njegovo podnožje, kao što ni telo koje vertikal­
no bacimo uvis nikada neće pasti na mesto iz kog je pošlo. Opet
a fortiori možemo zaključitii da đule koje bi padalo sa vrha jar­
bola broda nikada ne bi palo u njegovo podnožje1.
Evo kako Kopernik odgovara2:
„Šta se onda može reći o oblacima i drugim stvarima ko­
je lebde u vazduhu, padaju ili se uspinju naviše, osim da ne sa­
mo da se Zemlja i njoj pridruženi vodeni element kreću na ovaj
način, već je i priličan deo vazduha i drugih stvari u srodstvu s
njom? Da lije to zbog toga što se okolni vazduh, mešajući se sa
zemaljskom i vodenom materijom, pokorava istoj prirodi kao Ze­
mlja, ili pak zato što je kretanje vazduha stečeno svojstvo, u ko­
me ovaj učestvuje bez otpora zbog blizine Zemlji tokom njene ne­
prekidne rotacije? Nasuprot tome, nije ništa manje zadivljujuće
kada oni govore da najviša oblast vazduha prati nebesko kreta­
nje, kao što se vidi u slučaju onih zvezda koje se iznenada poja­
vljuju - mislim na one koje Grci nazivaju 'kometama' ili 'brada­
tim zvezdama' - jer im je to mesto dodeljeno za njihovu genera­
ciju; poput svih drugih zvezda, i one izlaze i zalaze. Može se re­
ći da je taj deo vazduha lišen zemaljskih kretanja zbog velike
udaljenosti od Zemlje. Stoga, vazduh koji joj je najbliži i pred­
meti koji lebde u njemu izgledaju nepomično, osim ukoliko ni­
su vetrom ili nekom drugom silom nošeni tamo-amo, kao što se
dešava, jer u čemu se vetar razlikuje od morskih struja?”

1 Ova nam se zamisao, bez sumnje, čini prilično neobičnom. Da ne bi

bilo tako dovoljno je da kretanje predstavimo po uzoru na širenje talasa.
2 N . Copernic, De revolutionibus, 1. I, cap. VIII, pp. 93 sq. [O kreta­
nju, dan 1., I, pogl. V ili, str. 33-34],

167
 „Ipak, moramo priznati da je u poređenju sa svetom, kre­
tanje tela koja padaju ili se uspinju dvostruko i da se u opštem
slučaju sastoji od pravolinijskog i kružnog1. Što se tiče stvari
koje se zbog svoje težine pomeraju naniže, jer u sebi sadrže mno­
go Zemlje, njihovi delovi nesumnjivo poseduju istu prirodu kao
i celina, iz istog razloga zbog kog se vatrena tela silom uzdižu
naviše. Jer se čak i ovaj zemaljski oganj uglavnom hrani njenom
materijom, a oni su plamen opisali kao užareni dim
Ovaj Kopernikov odgovor, koji je inače veoma snažan ako
ga zamislimo kao odgovor ad hominem, jeste sam po sebi više
nego slab. Kako, zapravo, možemo dopustiti da - ako je kružno
kretanje od zapada ka istoku prirodno kretanje svim zemaljskim
telima - ta prirodna težnja koja ih pokreće (i koja objašnjava za­
što oblaci, vazduh, ptice i tela koja padaju ili su bačena u vazduh
slede kretanje zemaljske kugle i ne zaostaju za njim) ni na koji
način ne utiče na njihovo kretanje od istoka ka zapadu. Teška
tela pokreće prirodna težnja da idu ka dole. Zbog ovoga je veo­
ma teško pokrenuti ih na gore. Ako bi, dakle, prirodna težnja
tela bila da idu na desno, bilo bi skoro nemoguće naterati ih da
idu na levo.
Ipak, na neki način, u ovoj Kopemikovoj argumentaciji le­
ži klica onoga što će kasnije dovesti do razvoja nove nauke. On,
naime, primenjuje zakone nebeske mehanike na zemaljske feno­
mene, čime se implicite napušta podela Kosmosa na onaj sub- i
nad-lunarni. Isto tako, Kopernik daje objašnjenje za činjenicu da
tela ne zaostaju, to jest da telo koje pada sledi vertikalnu liniju i
pada u podnožje tornja sa kog je bačeno - on to tumači time što
tela učestvuju u kretanju Zemlje2.
Sta bi trebalo promeniti u kopernikanskom mišljenju, pa
da ono od apsurdnog postane prihvatljivo? Dosta toga, zapravo:
najpre bi mitsko objašnjenje učestvovanja tela u kretanju Zemlje
(učestvovanje u prirodi Zemlje) trebalo zameniti fizičkim, ili tač-
nije mehaničkim. To znači da bi trebalo izvesti na svetlost dana

1 Kretanje tela bi na taj način bilo, zapravo, mešano kretanje i Kopernik

će reći da se kružno kretanje ujedinjuje sa pravolinijskim kao bolest sa životi­
njom.
2 Pošto imaju zemaljsku prirodu, tela izvode isto kružno kretanje kao i
sama Zemlja. To kretanje nama ostaje nevidljivo jer i mi sami u njemu uče­
stvujemo.

168
zamisli koje leže u temelju tog mišljenja, a najpre onu prema ko­
joj za jednu sveukupnost tela koja su pokrenuta istim kretanjem
važi da se to kretanje, u kome svi učestvuju, za njih ne računa.
Drugim recima, treba razviti ideju fizičkog sistema i prihvatiti
ne samo optičku relativnost kretanja, kako to čini Kopemik, već
i onu fizičku. Ali da bi to vodilo nečemu, najpre se mora napu­
stiti aristotelovski pojam kretanja i ovaj zameniti drugim, što da­
lje znači: napuštanje aristotelove filozofije u korist neke druge.
Jer, kao što ćemo jasnije videti u nastavku, u ovoj raspravi se ne
radi o jednostavnom naučnom problemu, već o jednom dubljem
filozofskom.

2. BRUNO

Brunovo delo je značilo lansiranje pojma fizičkog sistema.

To je delo, bez sumnje, neujednačeno, zbrkano i čak prilično ne­
jasno; iskvareno - sa naučne tačke gledišta, a to je upravo naša
tačka —dubokim animizmom njegove misli. Opet, ova tamna i
nejasna misao je igrala značajnu ulogu u istoriji nauke1. Ta je
uloga bila sjedne strane pozitivna, jer je ovaj svojom genijalnom
intuicijom uspeo da razume injinitizam nove astronomije. On je
srednjovekovnoj slici uređenog i konačnog Kosmosa sa nenad­
mašnom odvažnošću suprotstavio sopstvenu intuiciju o njego­
voj beskonačnosti. Opet, ona je bila i negativna jer je, udružuju­
ći svoje metafizičke i kosmološke zamisli (teza o postojanju mno­
štva svetova, i to onih naseljenih) sa onim astronomskim, i time
ih vezujući za novu fiziku - u očima crkve - jedne učinio neraz­
dvojnim od drugih, čime je na mističan ali i stvaran način postao
uzrok osude Kopernika i Galileja2.

1 Čini se da je Brunov uticaj bio mnogo veći nego što mi to danas pri­
znajemo i što proizlazi iz radova napisanih o tome. Čini se takođe daje Galilej
vrlo dobro poznavao njegov rad, a to što ga nikada ne spominje nije zbog ne­
znanja, već iz opreznosti. On isto tako brižno nastoji da izbegne da pomene -
čak ni da bi mu se suprotstavio - tumačenje Bruna koje daju Mateus Vašer i
sam Kepler u svojim otkrićima koja je izneo u delu Nuncius Siderius. Videti
Kepler, Dissertatio cum Nuntio Sidereo, Opere, V. Ш, 1. pp. 105 sq.
2 Brunovo ime se nigde eksplicitno ne spominje u osudi koja je po­
godila Kopernika (1616) ili Galileja. Ipak, nema sumnje d a je upravo Brunov

169
 U svojoj odbrani Kopemika, Bruno nailazi na fizičke pri­
govore kojima se ovaj prvi već bavio. Kada na njih odgovara, on,
to se valjda podrazumeva, razvija ideje koje je već skicirao nje­
gov učitelj. Radeći to, međutim, on ih, služeći se na izvanredno
inteligentan način fizikom impetusa, preobražava.
Aristotelovac protiv kretanja Zemlje poziva u pomoć obla­
ke, kretanje ptica, vetar. Bruno odgovara d aje vazduh koji okru­
žuje Zemlju, pokrenut njenim kretanjem i da bi se kretanja obla­
ka, vetra i let ptica odvijala na isti način i daje taj vazduh nepo­
kretan. Kada je reč o vertikalnom padu, on je praktično ubeđen1:
„Iz odgovora na primedbu o vetrovima i oblacima dobija
se i odgovor na drugo, na ono o čemu je Aristotel pisao u drugoj
knjizi O nebu, gde kaže da bi bilo nemoguće da kamen bačen u
vis može da padne dole po istoj pravoj okomitoj liniji, jer je ne­
ophodno da ga izuzetno brzo kretanje Zemlje ostavi daleko iza,
ka zapadu”.
Ovaj čuveni dokaz ne vredi, po Brunu, ništa, jer zanema­
ruje jednu datost od izvanredne važnosti: činjenicu da se dotični
eksperiment (bacanje kamena u vis) izvodi na Zemlji Odatle sle­
di da je „neophodno da se njenim kretanjem promeni svaki od­
nos pravog i zaobljenog2”.
Nasuprot Kopeniku koji razlikuje prirodno kretanje Zemlje
oà prisilnog kretanja stvari koje se na njoj nalaze, Bruno ova dva
izričito spaja. To što se događa sa kretanjem na Zemlji ima svoj
identičan pandan na lađi koja klizi po površini vode: ni tamo
ukupno kretanje lađe nema nikakvog uticaja na posebna kreta­
nja, „kao što postoji razlika između kretanja broda i kretanja stvari

primer otvorio oči Crkve i skrenuo joj pažnju na opasnost koju nova astrono­
mija predstavlja za stvar vere.
1 Giordano Bruno, La Cena de le ceneri, III, 5: Opere Italiane, éd.
Wagner. Lipsiae, 1830, p. 169 sq: Da quell, que respondete a l'argomento tol-
to da venti et nuvole, si prende ancora la risposta de Paître che nel secondo li­
bre del cielo e mondo apporté Aristotele, dove dice, che sarebbe impossibile,
che una pietra gittata a l’alto potesse per medesma rettitudine perpendicolare
tornare al basso; ma sarebbe necessario, che il velocissimo moto della terra se
la lasciasse molto a dietro verso l’occidente. [U srpskom prevodu Đordano Bru­
no, Pepeljava večera, Izdavačka knjižamica Zorana Stojanovića, Sremski Kar-
lovci/Novi Sad, 2014, III, 5, str. 84].
Bruno, op. cit. p. 170: Per che essendo questa projezione dentro la
terra è necessario, che col moto di quella, si venga a mutar ogni relazione di
rettitudine et obbliquità [Bruno, Pepeljava večera, str. 84],

170
koje su na brodu, jer da nije tako, događalo bi se da, kada brod
plovi morem, niko nikada ne bi mogao da iscrta pravu liniju s
jednog njegovog kraja do drugog, niti bi ko mogao na njemu da
poskoči i da mu se stopala vrate na isto mesto” 1. Ovo je savr­
šeno ispravno izvedena posledica aristotelovskog učenja, koju
aristotelovci, međutim, odbijaju da izvuku i prihvate. Što se Bru-
na tiče, on nastavlja sa analogijom između kretanja koja se od­
vijaju na lađi i na Zemlji: ona se odvijaju upravo onako kako Ari­
stotel ne želi, pošto se „sve stvari koje se nalaze na Zemlji sa
njom i kreću2”. Fenomeni koje je pretpostavio Aristotel - zao­
stajanje ka zapadu itd. - dakle, ne bi mogli da se dogode, „osim
ukoliko bi se kretanje (kamena) odvijalo van Zemlje”.
Nema sumnje da3, „ako bi se sa nekog mesta izvan Ze­
mlje nešto bacilo na Zemlju, njeno kretanje bi onemogućilo pra-
volinijsku putanju. Može da se vidi na brodu AB koji se kreće re-
kom, da ako neko ko se nalazi na obali, na mestu C baci kamen
pravolinijski ka brodu, promašiće za onoliko kolika je brzina kre­
tanja broda. Ali, ako čovek stoji na jarbolu pomenutog broda, ma
koliko se brod brzo kretao, neće promašiti svoj cilj: ništa neće
sprečiti taj kamen ili neki drugi težak predmet, bačen sa tačke
E, smeštene na vrhu jarbola ili korpe na njemu, da pravolinijski
stigne do tačke D, u podnožju jarbola ili na nekom drugom mestu
u utrobi broda. Tako da, ako sa tačke D do tačke E, neko ko je

1 Ibid.: per che è differenza tra il moto del nave, e moto di quaile cose,
che sono ne la nave, il che se non fosse vero, seguitarebbe, che, quando la na­
ve core per il mare, giammai alcuno potrebbe trare per dritto qualche cosa da
un canto di quella a l’altro, e non sarebbe possibile che un potesse far un salto,
o ritornare co’ piè, onde li toise [ibidem].
2 Ibid.: Con la terra dunque si muovano tutte le cose, che si trovano in
terra [ibid.].
3 Ibid: Se dunque dal loco estra la terra qualche cosa fosse gittata in
terra, per il moto di quella perderebbe la rettitudine. Come appare ne la nave,
la quai, passando per il flume, se alcuno, che si ritrova ne la sponda di quello,
venga a gittar per dritto un sasso, verra fallito il duo tratto, per quanto compor­
ta la velocità del corso. Ma posto alcuno aopra l’arbore di detta nave, che cor-
ra quanto si voglia veloce, non fallirà punto il suo tratto: di sorte che per dritto
dal punto, ch’è ne la radice de l ’arbore o altra parte del ventro e corpo di detta
nave, la pietra o altra cosa grave gittata non vegan. Cosi se dal punto de la radice
al punto de la cima de l’arbore, o de la gabbia, alcuno ch’è dentro la nave, git-
ta per dritta una pietra, quella per la medesima linea ritornarà a basso, muova-
si quanto si voglia la nave, pur che non faccia de g l’inchini [ibid. str. 84—85],

171
na brodu, pravolinijski hitne kamen uvis, kamen će pasti nazad
sledeći istu liniju, ma kojom brzinom se kretao brod, pod uslo-
vom da se ne naginje”.
Odmah se vidi razlika između Brunovog i Kopemikovog
načina razmišljanja: tela koja se nalaze na Zemlji učestvuju u
njenom kretanju ne zato što su deo njene prirode, već jednosta­
vno zato što se na njoj nalaze, isto kao što i tela koja se nalaze
na lađi učestvuju u kretanju te lađe. To drugim recima znači —a
Bruno to i kaže —da se više ne radi o pripadanju jednom prirod­
nom kretanju, već o pripadanju tela jednom mehaničkom siste­
mu. Za takav pojam - koji znači sveukupnost tela koju čini uče­
stvovanje u zajedničkom kretanju - koji stoji u osnovi Brunovog
učenja, u Aristotelovoj fizici nema mesta.
Aristotel kretanje zamišlja kao funkciju ili izraz prirode
tela. On ga vidi kao prelazak iz mesta A u mesto B, a ova mesta
shvata kao određena u odnosu na središte i kružnicu Kosmosa.
Odatle sledi da za telo koje polazi sa određenog mesta može po­
stojati samo jedno kretanje —ono prirodno. To za Bruna znači
da je Aristotel svoja mesta zamišljao kao izmeštena iz fizičkog
sistema Zemlje. Jer, on smatra da se mesta ne određuju u odno­
su na kosmos, već u odnosu na ovaj ili onaj mehanički sistem.
Takođe, jedno te isto mesto može pripadati različitim mehanič­
kim sistemima, tako da tela koja polaze iz njih upražnjavaju ra­
zličita kretanja, saglasno sa sistemom kome pripadaju. Ovu po-
sledicu, od koje bi se naježio svaki Aristotelijanac, Bruno izvo­
di expresis verbis1.

1Ibid.: Teo. О per tomare al proposito, se dunque sarrano dui, de quali

l'uno si trova dentro la nave, che corre, e l'altro fiiori di quella, de' quali tanto
l’uno, quanto l'altro abbia la mano circa il medesmo punto de l'aria, e da quel
medesmo loco nel medesmo tempo ancora l'uno lasci scorrere una pietra, e l'al-
stro un'altra, senza che le donino spinta alcuna, quella del primo, senza perde-
re punto, nè deviar de la sua linea, verra al prefisso loco; e quella del sescondo
si trovara tralasciata a dietro. Il che non procédé de altro, eccetto che lal pie­
tra, ch'esce de la mano de l'uno, ch'è sustenato de la nave, e per conseguenza
si muove secondo ii moto di quella, ha tal virtù impressa, quale non ha 1'altra,
che procédé da la mano di quello, che n'è di fuora, ben che le pietre abbino me­
desmo gravita, medesmo aria tramezzante, si partanao - possibii fia - dal me­
desmo punto, e patiscano la medesma spinta. De la quai diversité non possia-
mo apporter altra ragione, eccetto che le cose, che hanno fissione, o simile ap-
partenenze ne la nave, si muovono con quella; e 1'una pietro porta seco la virtù
del motore, il quale si muove con la nave, l'altro di quelo, che non ha detta parti-

172
 „Ako zamislimo dvojicu, od kojih se jedan nalazi na bro­
du koji se kreće, a drugi izvan njega i oni podignu ruku otprilike
na istu visinu i, takođe u isto vreme, svaki od njih ispusti kamen,
ne dodajući nikakvu snagu: kamen prvog će, ne udaljavajući se
od svoje putanje, pasti na predviđeno mesto, a kamen drugog će
ostati pozadi. I to samo stoga što kamen koji ispušta onaj koji se
nalazi na brodu, pa se shodno tome, kreće usled kretanja broda,
poseduje svojstvo koje nema kamen koji se nalazi izvan broda,
mada kamenje ima istu težinu, prolazi kroz isti vazduh, polazi
(ako je to mogućno) sa iste tačke i zamahnuo je istom snagom”.
„Ovoj razlici možemo da dodamo još jedno objašnjenje.
Stvari koje su pričvršćene za brod i pripadaju mu, na neki način,
kreću se s njim: tako da kamen sadrži impuls pokretača koji se
kreće sa brodom. Drugi kamen ne učestvuje u tome. Iz toga ja ­
sno proizlazi da osobina pravolinijskog kretanja ne zavisi ni od
tačke gde kretanje počinje, ni od tačke u kojoj se završava, ni od
sredstva pomoću kojeg se kreće, već od efikasnosti prvobitno uti­
snutog impulsa, od koje zavisi sva razlika. I čini mi se daje ovo
dovoljno, što se tiče Nundinijevog izlaganja”.
Bruno svakako nije u krivu. Barem ne u potpunosti. Pojam
impetusa, svojstva ili sile koja pokreće telo i proizvodi kretanje
(impetus ili «utisnuto» svojstvo gura telo onoliko koliko traje1;
kada bacimo nešto uvis, mi telu utiskujemo izvesnu lakoću2, i
sredina u ovom kretanju ne igra nikakvu ulogu, iako je njegov nu­
žni uslov, jer ukoliko nema prostora3 u kome ono treba da se
desi ne može ni da dođe do utiskivanja) dovoljan je, zapravo, da
se obnovi sistem aristotelovske fizike; dovoljan je, naročito, za

cipazione. Da questo manifestamente si vede, che non dal termine del moto,
onde si parte, nè dal termine dove va, nè dal mezzo, per cui si muove, prende
la virtù d’andar rettamente, ma da l'efïicacia de la virtù primieramente impres-
sa, da la quale dipende la difterenza tutta. E questo mi par che basti aver con-
siderato, quanto a la proposto di Nundiano [ibid, str. 85-86],
1 Giordano Bruno, Acrotisimus Camoerracensis, art. XXXV ( Opera
latina, V. I, 1, Napoli, 1879, p. 138): virtue impressa quandiu durât, tandiu pel-
lat: ut ubi quis pilam sursum jaciat, illi levitati proportionale impressit; ad cuius
certe lationis differentiam nihil facit medium, quamvis ad lationem simpliciter
sit necessarium, quia, nisi sit spatium per quod feratur, nulla latio esse potest.
2 Isto ovo učenje nalazimo i kod mladog Galileja. Videti gore U osvit
klasične nauke.
3 Brunov prostor je, kao i Benedetijev (videti, U osvit...), intervallum,
a ne locus; ovo nam ukazuje na njegovu platonovsku crtu.

173
 zasnivanje pojma fizičke sveukupnosti tela i tumačenje njihovog
jedinstva i trajne veze, uprkos odsustvu bilo kakvog kontakta.
Ipak, ovo je daleko od dovoljnog da bi se zasnovala nova fizika
ili bar da bi postalo podstruktura kopernikanske astronomije. Nije
dovoljno čak ni za zasnivanje Brunove fizike. Jer ukoliko fizika
impetusa prihvata razlikovanje, koje je ovaj i uveo, između kre­
tanja lađe i tela koja se nalaze na njoj, ona se ne može sa njim
izjednačiti. Isto tako, niko od sledbenika ove čuvene teorije pre
Bruna nije pokušao da iz nje izvuče posledice po lađu koje je on
izvukao.
Ovo razlikovanje - koje u opštim crtama odgovara princi­
pu relativnosti kretanja - podrazumeva, kao što smo videli, for­
malno odbacivanje aristotelovske teorije mesta. Možda je pravil­
nije reći da mu prethodi.
Aristotelovska teorija mesta se u metafizičkom smislu te­
melji —već smo to rekli, ali nije na odmet ponoviti —na ideji Ko-
smosa, uređenog jedinstva stvari od kojih svaka poseduje svoju
prirodu. Jedinstvo u kome se geometrijski (prostorni) poredak (ili
raspored) izražava i objašnjava razlikom u prirodama stvari. U
fizičkom smislu ona se oslanja na teoriju prirodnog kretanja tela,
to jest na činjenicu kretanja teških tela ka dole i lakih tela uvis1. ’
A Bruno izričito odbacuje upravo ovu fizičku i metafizič­
ku osnovu aristotelovskog učenja.
Najpre o fizičkom temelju2: „Teorija o teškim i lakim te-
lima koju nalazimo kod Aristotela je potpuno pogrešna; mi će­
mo u nastavku izneti istinite pretpostavke: teško i lako se ne od­
nosi na prirodna tela, tela prirodno sazdana, niti na njihove sfe­
re, kao ni na njihove delove (uzete po sebi), ako uzmemo da su
zemaljska kugla i sve zvezde sazdane na istom mestu”.
Ovo je, kao što vidimo, teorija koju je već izneo Kopernik.
Bruno, dalje, nastavlja3: „Težina i laganost nisu ništa drugo do

1 Videti gore, U osvit. ..

2 G. Bruno, Acroisimus, art. LXXIV, p. 185: Disciplina de gravi et
levi, quae est apud Aristotelem, prorsus perversa est, pro quo hasce verissimas
ponimus propositiones. Grave et Ieve non dicuntur de corporibus naturalibus,
naturaliter constitutis, nec de ipsis integris sphaeris, nec partibus earum: si ter-
reno globo et cuicunque astro constantes in una sede conveniat habere partes.
G. Bruno, Acroisimus, art. LXXX, p. 189: Gravitas et levitas nihil
aliud est praeter appulsum partium ad locum suum, in quo vel moveantur, vel
quiescant, et per quod ferridebant, pro quo quaelibet pars turn gravis tum levis

174
nastojanje stvari da dođu na svoje mesto, bilo da se kreću ili da
stoje u mestu...zbog toga se neka stvar nekada smatra teškom, a
nekada lakom; međutim, tamo gde je ona stvorena, i tamo gde
treba da bude, ona nije ni teška ni laka. Odatle sledi d aje težina
i laganost samo relativna razlika, i nema veze sa apsolutnim lo­
kalnim razlikama sveta. Zato je Platon u Timaju i bio u pravu
kada je govorio da na nebu nema ničega što je dole ili gore, jer
je ono isto u svim svojim delovima”. Primetimo da u velikoj ras­
pravi između Aristotela i Platona, Bruno staje na stranu ovog dru­
gog, a protiv prvog. Isprazno je nastojanje Aristotela da ovome
protivreči. Kako bi drukčije i moglo biti kada znamo d aje Pla­
ton taj koji ima pravo kada se radi o teoriji težine, Platon koji ka­
že —i dalje govorimo o Timaju —da teško i lako nisu kvaliteti
tela; postoje samo teža i lakša tela: „teža su ona koja su (sasta­
vljena) od više, a lakša ona sastavljena od manje (delova) ”.
Kada je reč o metafizičkoj ili kosmološkoj osnovi njego­
vog učenja, isuviše dobro znamo da bi trebalo insistirati na to­
me da je Bruno bio jedan od prvih, ako ne i prvi, koji je prokla-
movao beskonačnost prostora, i tradicionalnom konačnom Ko-
smosu suprotstavio svoje učenje o beskonačnom Svemiru; i koji
je do logičkih granica pogurao ono što je Kopernik stidljivo za­
počeo: asimilaciju Zemlje i neba.
„Svet”, kaže on1, „za kog su nam stari filozofi govorili da
je stvoren i d aje nakon toga postao večan...nije Svemir, već sa­
mo jedna mašina, među drugim mašinama sličnim njoj...”.
I nije samo Zemlja izgubila svoje mesto asimilovana me­
đu planetarna u jednom uvećanom ali ipak ograničenom svetu: i
Sunce, koje je kod Kopernika bilo smešteno u središte Svemira,
gubi svoje istaknuto mesto. Ono je i dalje u središtu našeg sve-

esse inteligitur, quae, ubi nata est, esse degens, neque gravis est neque levis;
reliquitur ergo gravis levisque ratio respectiva tantum, per absolutas enim dif-
ferentias mundi locales nullum est. Quocirca bene Plato in Timaeo dicit: in ccelo
non esse aliud quidem sursum, aliud vero deorsum, si ex omni parte simile est
et undique oppositis pedibus ambulabat unusquisque ipse sibi. Hune frustra re-
fricat Aristoteles, sicut etiam, cum gravius bene dicebatur in Timaeo, esse quod
ex pluribus est, levius autem quod ex paucioribus.
1 G. Bruno, Acroisimus, art. LXIII, p. 175: Mundus, quem antiqui philo-
sophorum parentes gentium esse dicunt, postmodumque sempitemum, inter
quos est Empedocles non est unviersum, sed haec machina hicque machinae
similes.

175
 ta; ali naš svet, Solarni sistem, nije ništa drugo do mašina koja
se nalazi među drugim, beskonačno brojnim, mašinama koje is­
punjavaju Brunov beskonačni svemir. Isto tako se ni Sunce ne
nalazi u središtu Svemira, pošto u njegovoj beskonačnosti, u ko­
joj se beskonačni broj zvezda - sličnih Suncu - kreću u skladu
sa večno uređenim zakonima —više nema ni središta ni kružni­
ce. Ništa ne ograničava beskonačnost prostora1. Otuda nema
ničeg smešnijeg od nastojanja Aristotela da svoj kosmološki fi-
nitizam utemelji na navodnoj analizi i klasifikaciji kretanja. Kre­
tanje na gore! Kretanje na dole! Za Bruna su gore i dole potpu­
no relativni pojmovi, isto kao što su relativni i desno i levo. Sve
se nalazi desno ili levo od neke stvari, sve je gore ili dole, kao što
vidimo. Kada je reč o kružnom kretanju oko centra, svaka tačka
svemira se može uzeti za središte, pošto nijedna to zapravo nije.
Svaka tačka beskonačnog prostora je ravnopravna i svaki stanov­
nik svake od zvezda može da smatra da se nalazi u središtu Sve­
mira. I daje nepokretan.
Svaki stanovnik bilo koje od zvezda ... ovde imamo posla
sa opasnom zamišlju i u to će se Bruno - i Galilej - i uveriti.
Svaki stanovnik bilo koje od zvezda može da smatra daje
njegov svet nepokretan. Ali nijedan nema prava da to učini. Bes­
konačnost Brunovog Svemira zapravo podrazumeva potpunu ge-
ometrizaciju prostora: nema više privilegovanih pravaca i me-
stc? . To sa svoje strane pretpostavlja ravnodušnost prostora i te­
la u njemu prema kretanju ili mirovanju1.*2

G. Bruno, Acroisimus, art. LXXII, p. 183: Certis ergo legibus infi-

nita astra in immenso spatio feruntur, universo uno infinito, immobileque ma-
nente; cujus sicut nulla est circumferentia, ita nec ulla forma, et in quo aeteris
est finire atque terminare singula; quae non minus apta sunt ad motum (sive
per se moveantur per aetereum campum sive magis secundum deferentis latio-
nem), si angularis, quam si sphaericae sint figurae. Nullum interea astrorum,
quodcunque et qualcunque sit illud, sive sol, inquam, fuerit, sive tellus, in me­
dio vel in universi circumferentia dicere possis, ubi omnium singula circumquaque
infinitum spatium havere convincentur. Hinc habes, quomodo omnia dicere pos­
sis in medio, vel nulla. Apparebit autem omnibus astrorum incolis se universi
medium obtinere.
2 G. Bruno, Acroisimus, art. LIII, p. 169: Quam levi persuasione mo­
tus, ipse movetur et nos movere contendit Aristoteles! Ubi trium suarum latio-
num differentias concludit ex trium magnitudinum seu dimensionum differen­
tia. Nos enim nullum sursum vel deorsum nisi respective intelligimus, neque
diceremus unquam principium, unde motus, esse rationem dextri: ad unum qui-

176
 Prostor se ne opire kretanju tela. Zašto bi to činio? Prela­
zak tela iz jednog mesta u drugo ne znači da ono prelazi iz ne­
kog mesta koje je njegovo u neko drugo koje to nije. Sva mesta
su njegova mesta, pošto su ravnopravna. Upravo se iz tog razlo­
ga tela nikada ne opiru kretanju; ona se zapravo stalno kreću iz
svog mesta u svoje. Sva tela tako poseduju istu sklonost ka kre­
tanju. Kada su, pak, nepokretna, ona, pošto su na svom mestu,
ne teže ničemu122.
Sada je jasno: zapravo je prostor istinsko mesto tela; on je
i mesto Aristotelovih mêsta, pošto se i ona (površine koje obavi­
jaju tela) nalaze u Brunovom prostoru. Čak i sam Svemir ima svo­
je mesto u prostoru: beskrajnu prazninu koja stoji u osnovi i sa­
drži ono stvarno3.
Bruno odbacuje Aristotelove logičke i metafizičke prigo­
vore mogućnosti postojanja beskonačnosti, kao i prigovor o fi­
zičkoj nemogućnosti postojanja praznine4. Upravo suprotno,
Aristotelov kosmos (onaj ograničeni) je taj koji je nemoguć i ne­
zamisliv, dok je onaj Brunov istinit, poznat i čak nužan5. Ovde

ppe situm quod est dextrum ad alium secundum alias loci differentias invenie-
tur, puta sinistrum, ante, supra. Mitto quod, cum infïnitia sint mundana corpo­
ra et inifmita mundi dimensio, nec deorsum esse poterit, neque medium, neque
sursum.
1 G. Bruno, Acroisimus, art. XXXV, p. 138: Spacium... nullam ad otum
differentiam habet.
2 G. Bruno, Acroisimus, art. XXXII, p. 130: Minime verum est, quod
recta movetur magis mutare locum, quam quod circulo torqueatur.
3 G. Bruno, Acroisimus, art. XXXIV, p. 133: Vacuum est spatium, in
quo tot corpora continentur. Ipsum est unum infinitum, cujus partes ibi tantum
sine corpore esse inteligimus, ubi corpora corporibus continguntur et alia mo-
ventur intra alia. G. Bruno, Acroisimus, art. XXXV, p. 140: Vacuum vero spa­
cium, in quo corpora continentur, est unum infinitum cujus partes alicubi sine
corpore esse intelligantur. G. Bruno, Acroisimus, art. XXXVII, p. 142: Vacuum
turn separatum quid a corporibus, turn ipsis imbibitum, tum unum continuum
dicere non formidamus: id enim necesse est.
4 G. Bruno, Acroisimus, art. XXVII, p. 123: Infinitum dicimus non
solum ut materiam, sed et ut actum. - Ratio: Non est materia infinita sine ali-
qua potentia et actu, sed ubique actus, alicujusque formae participes: non est
enim vacuum sine aere vel alio corpore; sive vacuum capias ut spacium, sive
ut disterminans; non est locus sine locato.
5 G. Bruno, Acroisimus, art. XXIV, p. 121: Nobis non impossibile est
simul infinitum dicere corpus, et locum quemdam corporibus esse. - Ratio: Si
non superficies, sed spacium quoddam locus est, nullum corpus, neque ulla pars
corporis illocata erit, sive maximum, sive minimum, sive finitum sit ipsum si-

177
se, naravno, radi o aktualizovanoj, a ne potencijalnoj beskonač­
nosti, pošto je po Brunu i sama materija uvek i svugde aktuelna.
Što se praznine tiče, on je izričito izjednačava sa prostorom u
kome se nalaze sva tela. Praznina je beskonačnost čiji se delovi
nalaze ispod tela: on, svakako, ne postoji kao takav osim tamo
gde se tela dodiruju, jer prostor ispunjava vazduh ili etar. Ali to
ne znači da se ne može reći da je, u metafizičkom smislu i po se­
bi, praznina isto što i telo koje je ispunjava; ona je podrška i nu­
žna potpora1 punoće. Ona je zapravo pravi smisao reči mesto,
pravi odgovor na pitanje gde. Gde su tela? U praznini, odgovara
Bruno, prostoru koji je njihovo zborište i nepokretno mesto u ko­
me se nalaze sve stvari. Nepokretno zato što je beskonačnost bes­
konačna sve dok ne može da se kreće2. Sve što je konačno je,
nasuprot tome, pokretno. Aritostotel tvrdi da kretanje podrazu-
meva mesto, te da ga praznina čini nemogućim (kretanje u praz­
nini bi bilo trenutno i posedovalo bi beskonačnu brzinu). Nika­
ko, odgovara Bruno: kretanje ne pretpostavlja mesto već prostor,
a praznina ne samo što ga ne čini nemogućim, već je, nasuprot
tome, njegova nužna pretpostavka. Svako kretanje se događa u pra­
znini, la praznini i čak polazeći od praznine3. S druge strane, kre-

ve infinitum. - G. Bruno, Acroisimus, art. XXVI, p. 122: Finitum Aristetlis est

ignotum, falsum et impossibile: notum verum atque necessarium est infinitum
plurium philosophorum:...Finitum ipsum et terminus universalis est inconve­
niens, falsus et impossibilLs... Videti gore citirani Benedetijev rad.
1 G. Bruno, Acroisimus, art. XXX, p. 126. —Ratio: Potuit sane Plato
dixisse, materiam esse receptaculum quoddam et locum quoddam receptaculum
esse. Videti i str. 130.
2 G. Bruno, Acroisimus, art. XXIII, p. 120. - Ratio: Infinitum, quia in­
finitum, maxime non nutat, non trépidât; infinitas enim est maxima immobili-
tatis ratio, ideo infinitum sepisum firmare dicitur: quia ex sua ratione habet, at­
que natura firmitatem. G. Bruno, Acroisimus, art. XXXIV, p. 134. - Ratio: Va­
cuum est, a quo corpora recipiuntur, et in quo corpora continentur; recipiuntur
autem ab eo, dum eodem spatio semper immobili permanente (quo nihil fixius
esse potest) aër vel aliud alii in ipso cedit. Interim igitur nihil per vacuum feri
intelligitur, quasi ante ibi nihil exiterit, quia aër est ubi nullum aliud corpus sen-
sibile apparet. ,
3 G. Bruno, Acroisimus, art. XXXV, p. 135: Non igitur ullus erit mo­
tus, si non si vacuum, omne enim movetur aut e vacuo, aut ad vacuum, aut in
vacuo. G. Bruno, Acroisimus, art. XXVIII, p. 123: Translatio corporum indicat
magis locum esse spacium, quam quidcunque aliud. Est igitur receptaculum co-
porum magnitudienm habentium, ad nullam quattuor causarum reducibile, sed
per se quintum causae genus referens. —Ratio: Hoc (spacium) neque elementu

178
tanje u praznini nikada nije trenutno i beskonačno brzo1. Aristo­
telovo razlaganje je potpuno pogrešno.
Smelost i radikalnost Brunove misli, koja vrši preobraža­
v a le - istinsku revoluciju - tradicionalne slike sveta i fizičke re­
alnosti, zaista je zbunjujuća. Beskonačnost Svemira, jedinstvo
prirode, geometrizacija prostora, poricanje postojanja mesta, re­
lativnost kretanja: sve ovo vodi veoma blizu Njutna. Srednjove-
kovni kosmos je uništen; možemo čak reći da je nestao u praz­
nini, ponevši sa sobom i Aristotelovu fiziku i ostavljajući mesta
novoj nauci koju Bruno, ipak, neće uspeti da zasnuje.
Šta će ga sprečiti na tom putu? Najpre je to, svakako, po­
kretačka snaga njegovog mišljenja, to jest njeno religiozno po­
reklo, njen animistički karakter, afektivna vrednost koju po nje­
mu poseduje Svemir, veliki lanac bića. Takođe, tu je i činjenica,
isksutvo, datost.
Tela padaju; Zemlja se okreće; planete kruže oko Sunca.
Aristotel to objašnjava, dok Bruno u tome ne uspeva2. I to je iz­
vor njegove slabosti. Jer nije dovoljno Aristotelovoj fizici suprot­
staviti novu metafiziku; neophodna je i nova fizika. Nema sum­
nje da ova poslednja proističe iz prve, ali se to ne događa sa Bru-
novom metafizikom, koja je u osnovi animistička i anti-mate-
matička: on je zbog toga prinuđen da se drži one stare, pariške
fizike (dinamike impetusa); one Kopernikove. Tako vidimo -
što je prilično neobičan pogled - ovog čoveka, koga je duboka
metafizička intuicija dovela tako daleko i visoko, kako se vraća
unazad, spotiče se i zaustavlja. Impetus, sila-uzrok kretanja, te­
žnja Svega ka ujedinjenju, kružno kretanje koje je urođeno Sve-

est, neque ex elementis, non enim elementa corporea habet, nec incorporea;
haud quidem corporea, quia non sensibile: haud incorporea, quia magnitudine-
m habet. Potro vacuum est, seu spacium, in quo sunt corpora magnitudinem
habentia.
1 G. Bruno, Acroisimus, art. XXXV, p. 136: Non necessarium est mo­
ved in instanti quod movetur per vacuum. Ibid., p. 137: In his omnibus quod
ad motum spectat vacuum nihil concducere videtur, cui non motum vel quietam
sed locum et continentiam tantum est administrare.
2 On, tako (Acroisimus, art. LXV), mogućnost kružnog kretanja pla­
neta objašnjava činjenicom da zvezde nemaju težinu: Teillures superiores igi-
tur non sunt graves neque leves, sicut neque terra ista, ubi mole sua in regione
infmita consistit.

179
mu, kružno kretanje koje je urođeno sferama, zvezde vođene
dušama1.
Nemojmo ipak biti previše strogi: misao zazire od prazni­
ne; jedna naučna teorija ne nestaje dok je ne zameni neka druga.
Tu drugu će doneti Njutn.

3. TIHO BRAHE

Primedbe kojima se Bruno suprotstavlja aristotelovskim

dokazima čine se prilično ubedljivima. Treba, ipak, istaći da one
u to vreme nisu uspele da ubede nikoga. Ni Tiha Brahea, koji u
svojoj raspravi sa Rotmanom mirno iznosi stare aristotelovske
dokaze - svakako dajući im savremeniji oblik2 - ni samog Kep-
lera koji se, trpeći Brunov uticaj, pri pobijanju ovih dokaza ose-
ćao obaveznim da se vrati na Kopernika i da tom prilikom nje­
govo mitsko shvatanje o zajedništvu prirode zameni fizičkom
pretpostavkom o postojanju privlačne sile u njoj.
Braheovi prigovori protiv kretanja Zemlje - i protiv Ko-
pemikovih dokaza - nisu potpuno bez značaja. Na kraju kraje­
va, bio je potpuno u pravu kada je rekao da učenje o prirodnom
kretanju (kao suprotstavljenom onom nasilnom) teško može da
dozvoli da jedno telo istovremeno može da bude pod uticajem
dva kretanja ove vrste; te da doda da bi se ona nužno međusob­
no ometala. Isto tako je bio u pravu kada je malo verovatnim na­
zvao Kopemikovo tumačenje kretanja tela koja su odvojena od
Zemlje (oblaka, vazduha, itd.). Prilično je zanimljivo, ipak, da
je, ne primetivši da se radi o zajedničkoj pretpostavci Kopernika
i Aristotela, otišao tako daleko da je poricao princip-aksiom na
kome se ovo tumačenje temelji: pogrešno je misliti, kaže on, da
jedan deo koji je odvojen od Svega zadržava karakteristike ovog
drugog. Upravo suprotno, može se reći da on to nikada ne čini3.
Tihea je manje inspirisalo bavljenje klasičnim prigovori­
ma u vezi sa telom koje pada sa velike visine i onim koje je ba-

1 G. Bruno, Acroisimus, art. LXXIV, pp. 176 sq.

2 Tiho Brahe je pronašao i u raspravu ubacio svoj čuveni dokaz koji se
tiče topovskog hica, a koj i j e kasnij e bio toliko popularan.
3 Videti Tychonis Brahe, Astronomicarum Epistolarum liber, Urani-
enburgi, MDXCII, p. 188 sq.; éd. Dreyer, Hafiiiae, 1919, p. 218 sq.

180
čeno vertikalno uvis1. Ali dokaz mu se dopadao. U njemu je
video najsnažniji aristotelovski prigovor (a Tiho je, bez obzira
na svoje astronomske novine, ostao u fizici aristotelovac). On od­
bija da prihvati Brunovu argumentaciju23.„Ako neki misle”, pi­
še Brahe Rotmanu, „da će se đule koje bacimo uvis unutar lađe
koja plovi vratiti na isto mesto na koje bi se vratilo da lađa mi­
ruje, oni se silno varaju. Đule će, zapravo, pasti toliko iza tog me-
sta koliko se brzo kreće lađa”.
Čini nam se da mu tvrdoglavost na ovom mestu ne ide u
prilog. Ali budimo pravedni. Obratimo pažnju na ono što je jed­
nom aristotelovcu u Brunovoj tvrdnji izgledalo potpuno nevero-
з
vatno .
Nije, međutim, dovoljno odbaciti Brunovo mišljenje, ili
se jednostavno pozvati na iskustvo. Tiho takođe nastoji da osa-
vremeni stare dokaze uvodeći u njih jedan novi izum: top4.

1 Ibid., p. 188, éd. Dreyer, p. 218.

2 Ibid.
3 Zamislimo na primer jednu lađu, vezanu za most. Jasno je da će đule
pušteno iz neke tačke A na tom mostu pasti u tačku B na lađi, koja se nalazi tač-
no ispod ove tačke A, kao što će i đule bačeno sa vrha jarbola broda koji miru­
je pasti tačno u njegovo podnožje. Zamislimo sada lađu koja plovi. Jasno je da
đule koje je pušteno iz tačke A ne može udariti u brod u tački B koja se nalazi
tačno ispod ove prve u momentu puštanja đuleta; naime, za vreme trajanja nje­
govog pada su se lađa i tačka B sa njom udaljile. Da li bismo mogli da kaže­
mo da će slučaj biti drukčiji ukoliko je đule pušteno sa vrha jarbola? Aristote­
lovac to ne može da učini. Zamislimo, naime, da se vrh jarbola nalazi na jed­
nakoj visini kao most ispod koga lađa treba da prođe; zamislimo i, kao što to
čini Bruno, daje, u isto vreme kada brod prolazi ispod mosta i kada se vrh jar­
bola nalazi u tački A, odatle bačeno dva đuleta-jedno sa mosta, a drugo sa jar­
bola. Aristotelovac neće nikada prihvatiti da će od ova dva đuleta, koja su u
slobodnom padu i istog trenutka kreću iz istog mesta, jedno pasti pravo dole u
vodu, a drugo, napravivši jedan neverovatan luk, u podnožje jarbola. Kakva je
verovatnoća da se tako nešto desi? Koji bi mogao biti razlog da prihvatimo ta­
kvu razliku? Zar to ne bi značilo prihvatiti pretpostavku da đule zna gde treba
da ide i da se seća svoje - prošle - veze sa brodom i njegovim jarbolom? Sve
ovo jednom aristotelovcu - s pravom - izgleda previše antropomorfho i neve-
rovatno.
4 Tychonis Brahe, Epistolarum Astronomicarum liber, p. 189; éd.
Dreyer, p. 219: Et quid, quaeso, fiet, si Tormento Bombardico majori versus
Ortum directo, explodatur globus ferreus, sive plumbeus, sive etiam lapideus,
atq: ex eo ipso versus Occasum in eodem loco disposito, idque utrinque ad pa-
riles cum horizonte angulos respecta prioris inclinationis elevato? Au fieri posse
putandum, ut globus utrinque eadem pulveris quantitate et vi emissus tantudi-

181
 „Ili”, piše Brahe, ,,šta bi se desilo, pitam te ja, ako bi iz jed­
nog velikog topa ispalili đule ka istoku..,;i onda iz istog topa is­
palili isto to đule, ali ka zapadu? Da li misliš da bi ijedno i dru­
go ... prešlo isti put u odnosu na Zemlju”?
Brahe nagoveštava da bi, radi ostvarivanja ovakvog sce­
narija, đulad na neki način morala da znaju šta treba da urade, to
jest da znaju da treba da se potčine (kopernikanskoj) teoriji po
kojoj svaki zemaljski predmet mora u svome kretanju da prati
Zemlju. Tiho, međutim, ovu teoriju ne prihvata. On pretposta­
vlja da, iako bi ona mogla da važi za tela koja nisu pokrenuta ni­
jednim kretanjem, to ne bi bio slučaj kod topovskog đuleta pa ni
kod tela u slobodnom padu. Ovaj je slučaj, sa Braheove tačke gle­
dišta, drukčiji od svih drugih: đule poseduje nasilno i veoma br­
zo kretanje. Kako bi sada to kretanje moglo da koegzistira po­
red prirodnog rotacionog kretanja, a da ga ne ometa ili da bude
ometeno? Sa tačke gledišta pregalilejske fizike, zapravo, ništa
nije, kao što smo već nekoliko puta rekli, manje verovatno od re­
lativne nezavisnosti kretanjâ. Priznati ovu bilo bi jednako pri-
hvatanju postojanja uzroka koji ne proizvodi nikakvu posledicu.
Brahe nastavlja1 objašnjavajući koliko bi bilo neobično da van-
redno nasilno kretanje izazvano barutom u susretu sa istim ta­
kvim kretanjem Zemlje ne pretrpi od ovog nikakav uticaj. Ko-
pemik i Bruno tvrde2 „da bi kod ispaljenog đuleta postojala tri

nem in terra permeet spatii, ob naturalan motus scientiam qua globus quilibet
e terrestribus formatus totam terram concomitaretur?
Tiho želi da kaže da se kružno kretanje đuleta (kretanje koje vrši
sledeći Zemlju), iako prirodno, svojom brzinom približava prisilnom kretanju
koje proizvodi eksplozija baruta, i da otuda mora da ima svojstva ovog ovde:
to znači da ovo kretanje treba da spreči đule da padne na Zemlju.
2 Tycho Brahe, op. cit., p. 189/219: Ubi igitur manebit violentissimus
ille motus e puluere Bombardico praeter Naturam concitatus, qui sane alteri il-
li naturali, quo Terra in gyrum verti deveret, ut admodum pernici, quadmodo
aemulus est? Sunt igitur iam in globo sic emisso tres motus: Vnus quo is ratio-
ne gravitatis per lineam rectam centrum Terrae peteret: Altero quo consensual,
totius Terrae convolutionem ad amussim imitaretur: Tertius vero ille, qui fit
per violentiam, quam vis Nitri sulphurosata, et carbonibus inflammata, instar
Tonitrui et Fulminis, cogit globum rapidissimo impetu eo pergere, quo mini­
me suapte Natura vellet. Cumque is violentissimus motus alterum, quo gravia
necessario, et naturaliter recta descendait, adeo impediat, ut nisi post longe emen-
sum spatium, imo vix quidem antequam violentia ilia se remiserit, atq: in qui­
tem paulatim desierit, Terram contingere possit, quidnam quaeso, obtinebit se-

182
kretanja: prvo kojim ono, pod uticajem svoje težine, po pravoj li­
niji teži ka središtu Zemlje, drugo kojim, zbog svog zajedništva
sa prirodom i Zemljom, oponaša njenu rotaciju, i treće, proizve­
deno... nasilno... eksplozijom baruta... koje goni đule da vrlo br­
zo ide tamo gde, sledeći sopstvenu prirodu, nikada ne bi išlo. Ovo
kretanje svakako utiče na ono po kome bi đule, kao teško telo,
nužno i prirodno padalo po pravoj liniji; takođe, tek pošto je pre­
šlo veliki prostor i nakon što je nasilje kojim je ono pokrenuto is­
trošeno i đule kreće da se, malo po malo, vraća ka stanju miro­
vanja, ono može da dodirne Zemlju: ja se, dakle, pitam kakvo je
dejstvo onog drugog kretanja (okretanja đuleta koje sledi Zemlju)
... i kako to da na njega ni malo ne utiče ono nasilno pokretanje
protivno prirodi? Jer iskustvo nam kazuje da će đule iste veliči­
ne i težine, ispaljeno istom količinom baruta istom snagom na
jednu ili drugu stranu sveta, otprilike preći jednaku razdaljinu
na istok ili zapad, naravno ukoliko je, kao što smo rekli, ispalje­
no pod istim nagibom i ukoliko je vazduh dovoljno miran, te ako
nema ničega što bi na slučajan način uticalo na ovo kretanje. S
druge strane, đule nikada, zbog dnevnog veoma brzog kretanja
Zemlje (ukoliko ono postoji), ne bi ispaljeno na istok trebalo da
pređe onoliku razdaljinu na površini Zemlje, jer se ova svojim
kretanjem okreće u istom smeru, kao ono koje je na isti način is­
paljeno na zapad... ”.

cundus ille motus, si et is naturalis esset (in circuitum videlicet convolutio) pri-
vilegii, ut in Aëre etiam tam tenui per violentissimam illam concitationem, con­
tra Naturam factam, nihil prorsus impediatur. Experientia enim testatur, quod
globus eiusdem magnitudinis es ponderis, eo, quo diximus modo, vice versa vi
pulveris bombardici ejusdem quantitatis, et valitatis emissus, idem proxime
spatium de superficie Terrae post se relinquat, tam versus Ortum, par, ut dixi,
ejusdem Tormenti inclinatione, quant versus Occasum eiculatus, Aëre preser-
tim satis tranquillo existente, et hane, vel illam impulsionem nihil per accidens
promo vente, vel retardante: cum tamen ob Terrae motum diurnum (si quis es­
set) concitatissimum, globus versus Ortum emissusnequaquam tantum spatii
de superficie Terrae emeitri posset, praeviente nonnihil suo motu Terra, atque
is, qui versus Occasum pariformiter explosus est, Terra tunc aliquid de super­
ficie, motu proprio subtrahente, et ob id spatium interceptum augente. Nam, ut
dilucidus haec intelligantur; e maxima Bombarda quant duplicem Cartoam vo-
cant, globus ferreus, ab obliquum emissus, intra duo minuta temporis vix motu
fessus Terrant pertingit quibus vingti millia passuum majorum mot diurno in pa­
r a lle l Germaniae convolvi deberet, si motioni diurnae obnoxia esset Tellus.

183
 Brahe, dakle, kao dobar aristotelovac, pretpostavlja da na­
silno kretanje sprečava đule da padne na Zemlju; on smatra da
ovo kretanje poništava kretanje pada, i to ne zato što ga ono no­
si na gore, već jednostavno zato što je prisutno u đuletu i zato
što je brže - i snažnije - od onoga koje ga nosi ka središtu Ze­
mlje. On takođe ne može da razume kako bi se moglo desiti da
đule koje se - prema Koperniku - kreće brzim prirodnim kreta­
njem, trpi, kao da ovo ne postoji, uticaj nasilnog kretanja. Tiho
misli da bi ako su, zapravo, zemaljska tela pokrenuta ovim kre­
tanjem, koje je brže od onog kojim je đule ispaljeno iz topa, ova
dva kretanja morala uticati jedno na drugo. Jedno bi drugo poni­
štavalo, tako da bi đulad uvek letela u istom smeru. Ako bi se Ze­
mlja okretala, ono bi, u odnosu na pokretnu Zemlju, prelazilo raz­
ličite razdaljine u različitim smerovima. A ako nije tako, to je
zato što prirodno kretanje u kome učestvuju i đulad ne postoji;
ona poseduju samo nasilno kretanje, koje ih izbacuje iz topa.
Nemojmo ismevati Brahea. Na kraju krajeva, on će biti u
pravu sve dok neko, novim i snažnijim dokazima, ne uspe jasno
da pokaže da nasilno kretanje niti je sprečeno, niti je na bilo ko­
ji način ometeno prirodnim kretanjima (pada i rotacije Zemlje)1.
Videćemo da se Galilej - nakon Keplera - ovim ozbiljno bavio.

4. KEPLER

Keplerov protiv-dokaz zaslužuje posebnu pažnju. Nije da

on u potpunosti rešava problem, ali nam još jednom ukazuje na
ono što je novo i izvanredno u Brunovoj i Galilejevoj misli; uka­
zuje nam na snagu prepreka koje su morali da prevaziđu; uka­
zuje nam u krajnjoj liniji na poslednji - filozofski - koren ovih
problema.
U ovoj raspravi se zapravo radi o filozofiji, ontologiji, me­
tafizici. Ne radi se u njoj o čistoj nauci. Keplera su više filozof­
ski nego prosto naučni razlozi - i ovima prvima treba da zahva­

1 Tycho Brahe, op. cit., p. 189/219: Donecis, vel quispiam alius invitis
rationibus liquido ostenderit, qui fieri possit, ut supra modum violentas ille, de
quo dixi, motus, a duobus istis quos ille assumit, naturalibus, omnino nihil
impediatur, vel etiam hos nullo vestigo interturbet.

184
limo čak i na izrazu inercija1- sprečavali da postavi temelje no­
ve dinamike.
Sa čisto naučne tačke gledišta Kepler je, bez sumnje, prvi
um svoga vremena. Nisu li u njemu sjedinjeni matematički genije
prvog reda i neuporediva strogost mišljenja, strogost koja mu je
omogućila da astronomiju, a time i fiziku i mehaniku, oslobodi
napasti kružnosti? Nije li on napisao jednu Nebesku fiziku - što
za njegovo vreme predstavlja jednako neobično spajanje izraza
kao što je to za naše vreme Stvaralačka evolucija - u kojoj, sle-
deći Platona, proklamuje vladavinu geometrije u čitavom mate­
rijalnom svetu2? Opet, u filozofskoj ravni, on je bliži Aristote­
lu nego Dekartu ili Galileju. U tom smislu je on i dalje čovek
srednjeg veka. Po njemu su kretanje i mirovanje suprostavljeni
kao svetlost i tama, kao biće i nedostatak bića3. Njemu je, tako-
đe, potreban uzrok da bi objasnio postojanje i očuvanje kreta­
nja, ali mu ovaj nije potreban za mirovanje ili zaustavljanje4.

1 Keplerovska inercija je nešto potpuno različito od inercije iz klasične

fizike. Ona izražava otpor teških tela kretanju (a ne pokretanju ili ubrzanju, i
njegovoj prirodnoj težnji da ostane u stanju mirovanja). Takođe - upravo za­
hvaljujući inerciji —svako kretanje podrazumeva pokretača i lišeno ovoga ne­
staje. Večno održanje kretanja - bilo kakvo kretanje da je u pitanju - za Kep-
lera je nemoguće. Inercija, unutaršnji otpor kretanju, igra u Keplerovoj fizici
istu ulogu koju je kod Aristotela igrao otpor sredine. Isto tako, on smatra da
bi, ukoliko tela ne bi posedovala inerciju, njihovo kretanje bilo trenutno.
2 Kepler, De Fundamentis Astrologiae certioris, Thesis XX (Opera,
ćd. Frisch, V. I, p. 423): Ubi materia ibi geometria; Mysterium cosmographi-
cum, note de 1621 (Opera, v. I, p. 134): Omnis numerorum nobilitas (quam
praecipue admiratur Theologia Pythagorica rebusque divinis comparât) est pri-
mitus a geometria. Videti i Apologia adversus Robertum de Fluctibus (Opera,
vol. V, p. 421 sq).
3 Videti dole.
4 Zaustavljanje je moguće objasniti upravo prirodnom inercijom tela.
Ona je za Keplera potpuno upštena osobina materije, nastavak njene nemoći.
Takođe, pošto je materija u svemiru jedna, ova inercija je svojstvena i nebe­
skim telima, koja, kao i sve drugo, moraju biti pokrenuta nekom delatnom si­
lom (koju Kepler izvodi iz Sunca) i koja bi se zaustavila ako bi ova prestala da
postoji. Videti Epitome Astronomiae Copernicanae, 1. IV, p. 2 (Opera, VI, p.
342): Si nulla esset inertia in materia globi cœlestis , quae sit ei velut quodda-
m pondus, nulla etiam, opus esset virtute ad globum movendum: et posita vel
minima virtute ad movendum, jam causa nulla esset, quin globus in momento
verteretur. Jam vero cum globorum conversiones fiant in certo tempore, quod
in alio planeta est longius, in alio previus, hinc apparet, inertiam materiae non
esse ad virtutem motricem ut nihil ad aliquid.

185
 Nema sumnje da Kepler napušta klasično učenje o prirod­
nim mestima tela. Prirodno mesto tela je prostor. I njegov pro­
stor je —kao i onaj Brunov —dovoljno homogen da bi svako me­
sto u njemu moglo za svako telo da postane ono prirodno. Telo
će ostati u njemu sve dok neka sila ne dođe da ga odatle potera.
Ono odande neće krenuti po sebi, jer je, prema Kepleru, inertno
i lišeno prirodnih težnji. Isto tako se to telo u svakom mestu može
zaustaviti samo od sebe, ukoliko ga sila ne nosi negde drugde. I
ovo je posledica inercije. Isto tako, ukoliko oblaci, ptice i bače­
ni ili pušteni kamen slede Zemlju u njenom dnevnom kretanju,
neophodno je da su njome ili sa njom i pokrenuti, ili da sa njom
zajedno čine jedan sistem ili stvarno jedinstvo1. Drugim reči-
ma, to jedinstvo stvarno postoji zahvaljujući magnetnoj sili pri­
vlačenja: kamen, oblaci, vazduh, svi oni su vezani za Zemlju kao
kanapima ili lancima. Upravo ovde se krije objašnjenje za verti­
kalni hitac i druge fenomene koje, ne znajući za ovu silu, nisu
bili u stanju da objasne Tiho Brahe i njegovi sledbenici2. Oni,
u stvari, nisu bili svesni stvarnog jedinstva koje postoji između

1 Privlačenje je kod Keplera zamenjeno jedinstvom ili zajedništvom

prirode, koje je uveo još Kopernik.
2 Tiho je zapravo u težini video izvesnu tendenciju teških tela da se
kreću ka određenom mestu: za Keplera je ona međudelovanje između teškog
tela i Zemlje i više predstavlja strast nego delovanje; videti Kepler, Astrono-
mia Nova АГПОЛОГНТОЕ seu Physica Cœlestis, tradita commentariis de
motibus stelae Martis. Uvod {Opera, éd. Frisch, v. III, p. 151): Vera igitur doc-
trina de gravitate his innititur axiomatibus: omnis sustantia corporea, quatenus
corporea, apta nata est quiescere omni loco, in quo solitaria ponitur extra orbem
virtutis cognati corporis.
Gravitas est affercio corporea mutua inter cognata corpora ad unitio-
nem seu eonjuctionem (quo rerum ordine est et facultas magnetica), ut multo
magis Terra trahat lapidem, quam lapis petit Terram. Gravia (si maxime Ter­
rain in centra mundi collecemus) non feruntur ad centrum mundi, ut ad cen­
trum mundi, sed ut ad centrum rotundi cognati corporis. Telluris scilicet. Ita-
que ubicunque collecetur seu quocunque transported Tellus facultate sua ani-
mali, semper ad illam feruntur gravia. Si Terra non esset rotunda, gravia non
undiquaque ferrrentur recta ad medium Terrae punctum, sed ferrentur ad puncta
diversa a lateribus diversis.
Si duo lapides in aliquo loco mundi collocarentur propinqui invicem ex­
tra orbem virtutis tertii cognati corporis, illi lapides ad similitudinem duorum
magneticourm corporum roicrent loco intermedio, quilibet accedens ad alterum
tanto intervallo, quanta est alterius moles in comparatione. Videti Pismo Fabri-
cijusu, od 11. okt. 1605 {Opera, v. Ill, p. 459 i p. 511). U ovom učenju, jasno
je, nema mesta za lako: laka tela su samo minus gravia. Videti v. III, p. 152.

186
Zemlje i svega što se na njoj nalazi i pripada joj. Stvari koje lete
u vazduhu oni predstavljaju kao odvojene od (magnetnog) delo-
vanja Zemlje; drugim recima, fizičko stanje stvari koje su blizu
nje izjednačavaju sa onima veoma udaljenim. Zapravo1, „ako
se Zemljina sila privlačenja, kao što je rečeno, širi daleko uvis,
jasno je da kamen udaljen od nje veličine njenog prečnika, pod
pretpostavkom da se ona kreće, ne bi ovu jednostavno sledio,
već bi se njegove sile otpora mešale sa Zemljinim silama privla­
čenja, tako da bi se on na neki način oslobodio njenog raptusa.
Kepler smatra da nasilno kretanje delimično slabi uticaj raptusa
Zemlje, i to na taj način da će predmeti bačeni ka istoku ići is­
pred nje, dok će oni bačeni ka zapadu zaostajati. Oni će nadja­
čani silom napustiti mesto sa koga su bačeni i Zemljin raptus ne
može da učini ništa da ovo nasilje nad telima spreči, sve dok je
ono na snazi. Međutim, pošto se nijedan kamen ne udaljava od
površine Zemlje više od stohiljaditog delà njenog prečnika, i po­
što se čak ni oblaci i isparenja, koja poseduju najmanje Zemlji-
nog materijala, ne podižu više od hiljaditog delà njene oblasti, ot-

1 Kepler, Astronomia Nova AIT 10ЛОГНТО! seu Physica Cœlestis,

tradita commentariis de motibus stelae Mortis. Uvod (Opera, éd. Frisch, v. III,
p. 152): Etsi virtus tractoria Terrae, ut dictum, porrigitur longissime sursum,
tamen si lapis aliquis tanto intervallo abesset, quod fieret ad diametrum Tellu-
ris sensibile, verum est, Terra mota lapidem talem non plane secuturum, sed
suas resistendi vires permixturum cum virbus Terrae tractoriis, atque ita se ex-
plicaturum nonnihil a raptu illo Telluris: non secus atque motus violentuspro-
jectilia nonnihil a raptu Telluris explicat, ut vel praecurrant, projecta versus orien­
tent, vel destituante, si in occidendem projiciantur: atque ita locum suum, a
quo projecta sunt, vi compulsa deserant: neque raptus Terrae hanc violentiam
in soliduum impedire possit, quam diu violentus motus in suo vigore est.
Sed quia nullum projectile centies millesimam diametri Terrae partem
a superficie Terrae separate, ipsaeque adeo nubes atque ftimi, quae minimum
terrestris materia obtinent, non millesima semidiametri parte evolant in altum:
nihil igitur potest nubien, fumorum et eorum, qua perpendiculariter in altum
projiciunte, resistentia et natealis ad quietem inclinatio, nihil inquam potest
ad impediendum hune sui raptum; utpote ad quem haec resistentia in nulla pro-
portione est. itaque quod perpendiculariter se su m est projectum, recidet in lo­
cum suum, nihil impeditum motu T e lle is, ut quae subduci non potest, sed una
rapit in aere volantia, vi magnetica sibi non minus concatentata, quam si cor­
pora ilia contingeret.
Hisce propositionibus mente comprehensis et diligenter trutinatis, non
tantum evanescit abseditas et falso imaginata impossibilitas physica motus Ter­
rae, sed etiam patebit, quid ad objecta physica quomodocunque informata sit
respondendum.

187
 por kretanju i težnja ka mirovanju oblaka, isparenja i stvari bače­
nih uvis ne mogu ovome (raptusu, prev.) ništa. Kažem da mu ne
mogu ništa zato što je sila tog otpora ništavna1 u odnosu na si­
lu raptusa. Isto tako će kod hica uvis telo pasti na isto mesto
odakle je bačeno, i tome nimalo neće smetati kretanje Zemlje, po­
što ona nikako ne može da se izmakne, već sa sobom nosi sve
stvari koje lete u vazduhu i koje su za nju vezane magnetnom si­
lom jednako kao da su sa njom spojene”.
„Ako ove pretpostavke uzmemo u obzir i pažljivo ih od-
merimo duhom, ne samo da će nestati, lažno nametnuta, fizička
nemogućnost kretanja Zemlje, već će se čak jasno videti šta bi
trebalo odgovoriti na te prigovore, na koji god način oni bili for-
mulisani”.
Kepler veruje da se njegovo učenje samo formalno razli­
kuje od Kopemikovog2.
„Nema sumnje da je Kopemiku bilo blisko da Zemlju i sve
stvari na njoj, ukoliko su iz nje nastale, poveže jednom istom po­
kretačkom dušom, koja, okrećući Zemlju, jednako okreće i ono
što je nastalo od njenog tela...”. Ipak, Kopernik prema Kepleru
pripisuje ovu dušu Zemlji samo da bi omogućio „sili te duše, ko­
ja je rasprostranjena na sve pojedinačne stvari, da se umeša u na­
silno kretanje”. Ovo je učenje po Kepleru preterivanje: nepotreb­
no je pretpostavljati duševno delovanje tamo gde je dovoljno ono
telesno. On će tako tvrditi „da se sila telesnog delovanja (koju
nazivamo težinom ili magnetnom silom) ističe kod telesnih kre­
tanja pokrećući tela koja Zemlja privlači i čineći da ona učestvuju
u njenom kretanju”.
Nema sumnje da je ovo telesno dejstvo značajnije od onog
duševnog, o kome, istini za volju, Kopernik nikada nije rekao ni

1 Upravo sila raptusa objašnjava nepostojanje, ili još bolje beznačaj­

nost kašnjenja Odatle sledi da bi, ukoliko ne bi bilo privlačenja teških tela od
strane Zemlje, Anstotel i Tiho bili u pravu. Takođe sledi d aje Bruno bio u kri­
vu: slučaj lađe je potpuno različit od ovoga.
Kepler, op. cit., p. 152: Etsi Copernico magis placet, Terram et ter-
rena omnia, licet avulsa a Terra, una et eadem anima motrici informari, quae
Terram, corpus suum, rotans rotet una particulas istas a corpore suo avulsas:
ut sic per motus violentes vis fiat huic animae per omnes particulas diffusae,
quemadmodum ego dico, vim fieri facultati corporae (quam gravitatem dici-
mus seu magneticam) itidem p er motus violentes. Sufficit tamen pro solutis a
Terrafacultas ista corporea; abundat ilia animalis.

188
reč. I sam Kepler je nekada verovao u postojanje duše planeta i
zanimljivo je videti da, po njemu, kopemikanska priroda i duša
čine jedno. Ali bilo je onih koji su verovali da jedna nije hitnija
od druge i koji su bili nesposobni da razumeju i svare keplerov-
ske pretpostavke.
Oni su se takođe osećali obaveznim da uzvrate na napad i
da ex professe razmotre Tihove prigovore.
Keplerov prijatelj Fabricijus1 je u pismu od 26. januara
1605. postavio sledeće pitanje u vezi sa jednim Tihovim odelj-
kom iz njegove zbirke Pisamci2, odeljkom u kome se navode
razlozi zbog kojih je obacio Rotmanove stavove u kojima ovaj
brani Kopernika. Evo šta kaže Fabricijus: „Kojim ćete se razlo­
zima vi, sledbeniče Kopernika, odbraniti od Tihovog dokaza sa
topovskim hicem? Naime ako je topovsko đule ispaljeno na is­
tok, ono će zbog bržeg kretanja Zemlje, pasti malo ka zapadu, i
nikako neće moći da se kreće u željenom smeru. Ovaj dokaz pro­
tiv dnevnog kretanja Zemlje ima herkulovsku snagu. Ako pak
njega uspete da uništite, ostalo pada lako”. Nema sumnje daje ta­
ko. Ipak, odgovara Kepler3, „kada je reč o Tihovom dokazu u

1 Kepler, In commentaria de Motubus Mortis, n. 21 (Opera, éd Fisch,

V. III, p. 458): D. Fabricius in epistola (d. d. 26 jan. 1605) hanc movit quastio-
nem, spectans locum Tychonis in Epistolarum collectione (p. 189), ubi Tycho
referit, quibus rationibus innixus ipse Rtohmannum refiitaverit Copemicum de-
fendentem. Fabric» verba haec sunt: qua ratione tu Copernico addictus argu­
mentirat Tychonis ad explosione tormenti solvere vis? Certe si versus ortum
cartrana explodatur, fiet ut ob celeriorem motus Terrae emissus globus versus
occasum potius locum quietis inveniat, tantum abest ut versus ortum profera-
tur. Herculeum certe est argumentirat adversus motum Terrae diumum, quo de-
structo cetera facile cadunt.
2 Citirano gore.
3 Kepler, op. cit., p. 458 sq: D e obejctione Tychonis, qui tormento im-
pugnat motum Terrae, rogas eadem quae Cancellarius Bavariae nuperrime. Re-
spondeo eadem, misceri motus, non impugnari aut aboleri alterum ab altero.
Terra movetur ab occasu in ortum, cirai ea omnis copia aeris circumfusi, omne
grave, sive jacens sive pendens. Nam cur non et pendens quid impedit? Num
gravitas? At ea tendit ad centrum Terrae, ad centrum faciei Telluris, quae lapi-
di est exposita, quod vi magnetica lapidem attrahit fortius quant si centum ca-
tenarum nervorum tensissimorum vinculis quaquaversum esset annexus Tellu-
ri. Nam igitur impediet ipsum aer, qui est trajiciendus? At Terram et ipse se-
quitur, saltern in hac propinquitate. Quid igitur impedit? Nihil tu potes osten-
dere. Ergo quid impediat ostendem, sed simul et respondebo. Quodcunque mate-
riatum corpus se ipso aptum natum est quiescens, quocunque loco reponitur.

189
 kom on suprotstavlja kretanje Zemlje i topovski hitac, postavljaš
mi isto pitanje kao nedavno kancelar Bavijer. Ja ću na to odgo­
voriti kao i pre: ova kretanja se sjedinjuju ijedno ne sputava niti
poništava drugo. Zemlja se kreće od zapada ka istoku, i sa njom
se kreće i sav vazduh i sva teška tela koja se nalaze na Zemlji ili
lebde u ovom prvom. Zašto to ne bi važilo za telo koje lebdi u
vazduhu? Sta bi ga u tome sprečavalo? Njegova težina? Ali te­
žina ga vuče ka središtu Zemlje, ka njenoj površini, koja se na­
lazi naspram njega; i Zemlja svojom magnentom silom privlači
kamen snagom koja je veća nego d aje ovaj za nju privezan ve­
zom od sto lanaca. Da li ga u tome sprečava vazduh koji treba
da pređe? Ali i on sam sledi Zemlju, bar na razdaljini o kojoj go­
vorimo. Sta ga onda sprečava u tome? Ne možeš ničega da se
setiš. Zato ću ti ja pokazati šta ga sprečava i ujedno odgovoriti
(na te prigovore) ”.
„Sve stvari su, po svojoj prirodi i po sebi, nepokretne i pred­
određene da miruju u kom bilo mestu. Jer mirovanje je, kao i ta­
ma, vrsta nedostatka, koji ne zahteva nastajanje, već stvorenim
stvarima pripada kao trag ništavila; kretanje je sa druge strane
nešto pozitivno, kao i svetlost. Ako se, tako, neki kamen kreće
lokalno, on to ne čini zato što je materijalan, već ili zato što je
(telo, to jest kreće se ukoliko je) pokrenut ili privučen nečim
spolja ili što svojim unutrašnjim nagonom teži ka nečemu. To
nešto čemu stvari teže aristotelovci zovu središtem sveta. Ja se

Nam quies ut tenebrae privatio quedam est, non indigenes creatione, sed crea-
tis adhaerens, ut nullitas aliqua: motus vicissi est positivum quippiam ut lux. Ita-
que si lapis loco movetur, id non facit ut materiatum quippiam, sed ut vel ex-
trinsecus impulsus vel attractus vel intrinsecus facultate quadam predictus ad
aliquid respiciente. Hane dicunt Aristotelici appetentem centri mundi. Nego,
sic enim vere impediretur sequi Terrae motum. Probent, scio, futiles ipsorum
probations ab ignis natura contrarii, quae est petitio principii. Nam ignis non
petit cœlum, sed fugit Terram...Ergo aliter ego definio gravitatem, seu illam
vim, quae intrinsece movet lapidem, vim magneticam coagmentatem similia,
quae eadem numero est in magno et parvo corpore, et dividitur per m oles cor-
porum accipitque dimensiones easdem cum corpore. Itaque si lapis aliquis es-
set pone Terram, positus in notabili aliqua proportione magnitudinis ad molem
Telluris, et casus daretur, utrumque liberum esse ab omni alio motu; tunc ego
dico futurum, ut non tantum lapis ad Terram eat, sed etiam Terra ad lapidem,
dividantque spatium interjectum in eversa proportione ponderum, sitque ut A
ad B causa moliš, sic BC ad CA et C locus ubi jungentur, plane ea proportione
qua statera utitur.

190
tome protivim, jer smatram da bi na taj način one bile sprečene
da prate kretanje Zemlje. Oni se pozivaju, poznato mi je to do­
bro, na beznačajne dokaze koji se temelje na suprotnoj prirodi
vatre, što je zamena teza, jer vatra ne teži ka, već se odmiče od
Zemlje1. Zbog toga ja ne dajem definiciju sile teže, to jest one
в sile koja na unutrašnji način pokreće te-
( - И -----------G la, i koja slično magnetizmu sjedinjuje
' ^ slične stvari, numerički je ista za mala i
velika tela i koja se deli u skladu sa masama tela i dobija iste di­
menzije kao i ono samo. Tako, ukoliko imamo kamen koji se
nalazi blizu Zemlje, kamen čija bi masa bila uporediva sa njenom
masom, i ako bi oboje bili oslobođeni bilo kog drugog kretanja:
tvrdim da bi se dogodilo da ne samo što kamen ide prema Ze­
mlji, već i ona ide prema njemu, pa bi oni podelili prostor koji
ih razdvaja na način koji je obrnuto srazmeran njihovim težina­
ma. Ako je, tako, odnos masa a prema b, isti će biti i odnos bc
prema ca, a c će biti mesto u kome će se sresti; po svemu sudeći
ovo je odnos koji slede tasovi na vagi”.
Vratimo se ipak na temu rasprave2. „Kao što sam rekao,
ako u mislima kamenu oduzmeš tu sposobnost koja sjedinjuje slič-

1 Na ovom mestu vidimo u kojoj je meri Kepler aristotelovac: miro­

vanje je nedostatak, a kretanje nešto pozitivno! Vatra napušta Zemlju: isto uče­
nje koje nalazimo kod Kopernika i mladog Galileja. Pojam težine, međutim,
doživljava mali napredak. Kod Keplera se ova nadovezuje na materiju i pred­
stavlja univerzalnu silu zajedničku svim telima i srazmernu njegovoj masi. V i­
še nije uopštena težnja sličnih stvari ka ujedinjenju. Ili da ovo drukčije kaže­
mo, sve stvari su po Kepleru, kao i kod Galileja, slične.
2 Kepler, op. cit, p. 459: Sed contrahe vela. Dixi, si a lapide remove-
as animo facultatem illam jungendi similia, remansuram in lapide meram im-
potentiam ad mutandum locum. Ut igitur ilia expugnetur, vi et contentione ех-
tranea opus est. Dum ergo fmgimus lapidem en aere pendentem, negamus ei
vim conjungendi similia, hoc est gravitatem, et tamen earn vim Terrae in lapi­
dem relinquimus. Esto hoc ita, quamvis re vera absurdum sit, tantummodo ut
nobis casus constet. Habebit igitur pendulus iste lapis adhuc cim quiescendi in
suo loco, ea repugnabit virtuti Telluris circumacturae. Ex pugna materialium
et corporearum proprietatum fiet permixtio, ut qualibet vincatur et vincat vim
suam corporum proportione. Itaque hinc evincitur, quod dixi me indicaturum,
imedimentum nempe, quo minus pendulus hujusmodi lapis perfectissime se-
qui possit circularitatem Telluris. Atque hoc impedimentum est verissimum.
Quare jam destruamus casum nostrum fictitium et sint illae lineae a superficie
Terrae in lapidem tendentes non tantum ut fiilcura, sed vere id quod per natu­
ram nobis indicatur, nempe instar nervorum tensissimorum, sic ut lapis iste sit

191
 ne stvari, njemu ne bi ostalo ništa osim jednostavne nemogućno­
sti da menja svoje mesto. Da bi ga odande pokrenuli, bila bi ne­
ophodna spoljna sila ili nagon. Drugim recima, dok zamišljamo
kamen koji visi u vazduhu, mi mu oduzimamo silu koja nastoji
da ga sjedini sa njemu sličnim stvarima, to jest težu, i opet do­
puštamo toj sili Zemlje da deluje na njega. Pretpostavimo ova­
kav slučaj, iako on u realnosti izgleda prilično apsurdan, samo
da bi razjasnili ono što želimo da dokažemo. Taj će kamen, vi­
seći u vazduhu, nastojati da ostane na svom mestu i tim svojim
nastojanjem opiraće se pokretačkoj sili Zemlje. Ova će borba te-
lesnih i materijalnih osobina izroditi mešavinu u kojoj će svaka
od sila biti pobednik i pobeđeni, srazmemo veličini tela”.
„Odavde proizlazi ono dejstvo koje sam obećao da ću osve-
tliti, naime prepreka zahvaljujući kojoj ovakav kamen, viseći u
vazduhu, ne sledi savršeno Zemljinu putanju. T aje prepreka ite­
kako stvarna. Zaboravimo sada naš zamišljeni slučaj i prihvati­
mo da veze koje postoje između površine Zemlje i kamena nisu
poput užeta, već upravo onakve na kakve upućuje priroda, nai­
me slične nervima koji su čvrsto povezani na taj način da pome-
nuti kamen zapravo pada ka površini i središtu Zemlje: zahvalju­
jući njegovom urođenom otporu prema kretanju, nužno će se de­
siti da pomenuti kamen, prilikom pada, neznatno skrene sa ver­
tikale povučene od središta Zemlje, preko njene površine, ka sre­
dištu kamena. Pošto se Zemlja kreće od zapada ka istoku, puta­
nja kamena (pada kamena) će biti pomerena malo ka zapadnim
delovima površine Zemlje, tako da neće potpuno pratiti njenu pu­
tanju već će malo zaostajati. Eto, dakle, razloga zbog kog kamen
ne može da sledi Zemlju, razloga koji ti je bio potreban da bi do­
kazao svoje učenje, a koji nisi mogao da pronađeš”.

in actu descensus ad superficiem et centrum Terrae: dico, propter hane impo-

tentiam ad motum omnio fiiturm, ut lapis hic in descensu nonnhil aberret a per-
pendiculo ex centro Terrae per superficiem in centrum lapidis ducto et sic Ter­
ra ab occasu in ortum eunte, lapidis perpendiculum paulatim in occidentales su-
perficiei partes deveniet: nec Terram omnimode sequetur, sed ab ea relinque-
tur. Habes causam curlapis non debeat sequi Terram, qualem tu ad tuae senten-
tiae confirmationem non potuisti dicere. Audi mine colutionem. Verum est, si
lapis notabili intervallo a Terra distaret, fore ut hoc accidat. At nunc sunt 860
milliaria a centro ad superficiem, etvero nulla avis tam alte volât ut dimidium
unius milliars absit a solo; sane quia in aetere non magis apta est volare, quam
nos in aere, quam lapis in aqua aptus est natare.

192
 „Poslušaj sada rešenje. Tačno je da bi bilo ovako kada bi
kamen bio značajnije udaljen od Zemlje. Međutim, središte Ze­
mlje je od njene površine udaljeno 860 milja, dok nijedna ptica
ne leti više od polovine milje visoko. Ona ne može da leti u etru
kao što ni mi ne možemo da letimo u vazduhu, niti kamen da pli­
va u vodi”. Kepler, dakle, zaključuje da će ovo kašnjenje, do ko­
ga dolazi zbog otpora kamena kretanju1, biti minimalno i prak­
tično neopažjlivo. Tihova greška je, dakle, bila u tome što nije
shvatio prirodu teže i što je, zbog toga, grešio kada je u pitanju
njeno delovanje. On, naime, zajedno sa svim aristotelovcima, ve-
ruje da teža pripada kamenu, i da ga ona vodi ka nekom mestu.
Ona je, međutim, sila koja ima svoje sedište u delovima materi­
je koji su se ostvarili kao tela, sila koja se nalazi jednako u ka­
menu kao i u Zemlji. Opet, ona je istovremeno, praktično, sme-
štena u Zemlju i privlači taj kamen od spolja2. Takođe, ona, kre­
ćući se, vuče taj kamen za sobom i primorava ga da prati njeno
kretanje. Kada je o otporu kamena reč, on je praktično ništavan,
jer je odnos sila srazmeran njihovoj telesnoj masi. Isto tako je
stvarno fizičko delovanje, a ne mehaničko stanje - misli se na sta­
nje kretanja - zaslužno za objašnjenje zašto kamen pada u dno
tornja i zašto đule ispaljeno uvis pada na mesto sa kog je pošlo.
Kada je reč o analogiji, koju Tiho nastoji da uspostavi između
horizontalnog kretanja đuleta, kretanja koje ga sprečava da pad­
ne, i još bržeg kretanja koje bi đule posedovalo ukoliko bi uče­
stvovalo u kružnom kretanju Zemlje, ona, ako uzmemo u obzir
da se učestvovanje u kretanju Zemlje, to jest pokretanje đuleta,
odnosi samo na privlačenje teških stvari, ne postoji. Drugim re­
cima, i ovde je odnos sila jednak kao odnos masa, a sila od eks­
plozije baruta, koliko god velika bila, nije ništa u odnosu na pri­
vlačenje Zemlje. Kepler, tako, nastavlja3:

1 Vidimo daje otpor kretanju, ta nemoć materije, zapravo nešto veoma

pozitivno; čak je i srazmeran masi, kao i privlačenje. Videti E. Meyerson, Iden­
tité et Réalité, 3 éd., App. Ш, p. 534 sq.
2 Iako je to matematički jednako, Kepler, kao i Njutn, smatra da teška
tela ne teže ka drugim telima, već ih ova privlače.
3 Kepler, op. cit., p. 461: Nunc tandem ad tormentum Tychonicum.
Cum demonstratum sit lapidem in perpendiculo cadentem non debere illam li-
neam egredi in času, jam facile expeditur et globus tormenti (lapis in obliquum
jactus; nubes vento impulsa; avis in aëre volans). Nempe illud verum est, quod

193
 „Stižemo, dakle, do Braheovog topa. Pošto je pokazano da
kamen koji pada upravno na Zemlju ne mora, tokom svog pada,
da skrene sa putanje, sada je lako razmatrati slučaj topovskog đu-
leta (kamena bačenog ukrivo, oblaka koje gura vetar, ili ptice u
letu). Zapravo, ono što sam rekao na početku, sada se pokazuje
kao istinito: dva kretanja koja ovde srećemo, kretanje đuleta i ono
koje potiče od Zemlje, čine izvesnu mešavinu. Na sličan način
se mešaju i prostori. Kada ispalimo đule ka istoku, ono će, bez
sumnje, u odnosu na Univerzum, za isto vreme preći veći put ne­
go kada ga ispalimo ka zapadu. Jer se, dok u prvom slučaju Ze­
mlja takođe teži ka istoku, ona u drugom opire kretanju đuleta
ka zapadu, vukući ga na suprotnu stranu. Jasno je takođe da đu­
le, u odnosu na čitav Univerzum, nikada ne ide u suprotnom sme-
ru od Zemlje, jer je njeno kretanje uvek mnogo brže od njegovog.
Međutim, stvari stoje drukčije ukoliko govorimo o prostoru na
površini same Zemlje: pošto smo pokazali da nepokretni kamen,
iako lebdi u vazduhu, mora da prati kretanje Zemlje, sledi da će
ista sila uticati na kretanje đuleta ka istoku i zapadu. Jer sa koje
god strane da gura đule, delovaće istom privlačnom silom kao i
na kamen, i imaće isti uticaj kao tada. Ako bi se, međutim, - kao
što smo videli gore - vertikalni pad kamena značajno udaljio od
te vertikale, sledilo bi da će put đuleta ka zapadu biti mnogo kra­
ći od onog ka istoku. Ipak, to se neće dogoditi zbog razloga koje
je naveo Tiho, već zbog onog koji sam ovde pažljivo izneo”.
Kepler je smatrao d aje na ovaj način veoma dobro odgo­
vorio na stare i nove prigovore. Zapravo je bilo daleko od toga.

statim initio cœpi dicere, misceri motum utrumque, et eum qui a Tellure est in
globo, et eum qui a tormento. Itaque et miscentur spatia. Nam respectu totius
universi plane plus spatii conficitur eodem tempore, cum globum in ortum eja-
culamar, quam cum in occasum; quia illic et Terra in ortum tendit, hic Tellus-
derogat motui in occasum, volvens globum in ortum. Imo vero plane nunquam
ullus globus respectu totius universi in partem tendit contrariant viae Telluris ,
quia Tellus multo est celerior quam ullius globi jactus. Quod vero spatium in
ipsa Telluris superficie attinet, cum quiescens lapis, quamvis in aere pendens,
demonstratus sit plane sequi debere Terram, omnio etiam eadem vis per idem
Terlluris spatium tam in ortum quam in occasum abripiet globum. Nam qua-
cunque globum impellat, invenit eandem vim lapidis attractricem, eundem eti­
am effectum promotionis lapidis. Si autem supra casus lapidis in perpendiculo
aberasset sensibiliter a suo perpendiculo, sane etiam hoc fleret, ut brevius es-
set spatium jactus in occasum quam in ortum; non quidem ob causant a Tychone
allegatam, sed ob hac ipsam quam ego diligenter hic explicui.

194
Jer iako je, kao i u odgovoru Koperniku, bilo rastumačeno po­
kretanje đuleta, kamena, oblaka, itd., to nikako ne bi moglo da
se kaže za njihovo slobodno kretanje ka zapadu i istoku. Moglo
bi se čak reći daje ono postalo nemoguće. Kako bi, zapravo, hi­
tac, koliko god ga snažnim zamislili, mogao da nadjača ogrom­
nu snagu okova Zemljinog privlačenja? Zbog toga nas i ne čudi
što vidimo kako Fabricijus, pošto nije ubeđen u Keplerove doka­
ze, prelazi u napad.
Kepler, sada već donekle razdražen, ponovo odgovara1:
„Ti”, piše on prijatelju, „želiš da pobijem Braheov dokaz protiv
kretanja Zemlje. On nije toliko snažan koliko udar ove naprave
(topa). Jasno je da se ovaj podudara sa čuvenim prigovorom ko­
ji pita kako to da đule - ukoliko se Zemlja u međuvremenu kre­
će - pada na isto mesto iz kog je izbačeno uvis2? Na to treba
odgovoriti da se u međuvremenu ne kreće samo Zemlja, već, sa
njom i nevidljive magnetne sile, kojima je kamen zakovan za nje­
ne delove, i kojima ga Zemlja privlači sebi najkraćim mogućim
putem, to jest vertikalno. U slučaju vertikalnog hica sve sile pri­
vlačenja ostaju približno jednake; nasuprot tome, kod đuleta is­
paljenog na istok deluju one zapadne, a u suprotnom istočne. Dru­
gim recima, ukupno kretanje Zemlje i njenih lanaca nije ni od
kakve pomoći u jednom slučaju, niti na bilo koji način sprečava
kretanje u drugom. U stvari, sila kretanja koja ispaljuje đule pa­
da u središte delovanja svih lanaca, koji su toliko jaki da im ni naj-

1 Kepler, Pismo Fabricijusu od 10. nov. 1608 {Opera, v. III, p. 462):

Cupis tibi declarari solutionem argumenti Tychonici contra motum Terrae. Non
est ita horribile, ut illius machinae ictus. Plane coïncidit cum ilia objectione, cur
globus sursum missus ad perpendiculum recidat ad locum eundem, si Terra in­
terim abit. Respondendum enim, non tantum Terrain interim abire, sed unam
cum terra etiam catenas illas magnaticas infinitas et invisibiles, quibus lapis alli-
gatus est ad partes Terrae subjectas et circumstantes undique, quibusque retra-
hitur proxima id est perpendiculari via ad Terrain. Quemadmodum igitur hie
vis infertur catenis illis a motu violento sursum, quo fit ut omnes illae aequali-
ter quasi extendatur, ita quoque vis infertur catenis occidentalibus, cum globus
vi tormentiin orientem truditur, et vis infertur orientalibus, cum vapor globum
protrudit in occidentem. Nihil nec impedit hic nec illic promovit motus univer­
salis Telluris et catenarum omnium. Nam haec motus violentia, quae globum
projicit, versatur intus in complexu catenarum omnium, quae tarn sunt fortes,
ut parum contra illas possit etiam ventus validisssimus contrarius, nedum aura
quieta et cum Tellure circumiens.
2 Kepler nije potpuno u pravu: kao što smo gore pokazali, Tihov do­
kaz nije isti kao stari Aristotelov.

195
snažniji vetar u suprotnom smeru ne može ništa; eto dakle snaž­
nog razloga za mir koji se okreće zajedno sa Zemljom”.
Ovde se jasno vidi kako je Kepler sebi predstavljao, ili ka­
ko je zamišljao, situaciju: kamen koji je u vazduhu vezan je za
Zemlju beskonačnim brojem lanaca ili elastičnih sila. Njihova
sveukupnost čini kupu, na čijem je vrhu taj kamen. Njega, dak­
le, one vuku sa svih strana, ali se ti lanci, pošto imaju jednaku
snagu međusobno potiru: rezultat sveg ovog privlačenja je, ta­
ko, vertikalno privlačenje ka dole, to jest ka Zemlji. Pokušajmo
da bacimo kamen uvis. Tome će se suprotstaviti privlačenje svih
njih. Ako, međutim, probamo da ga bacimo na neku stranu, tom
kretanju će se suprotstavljati samo polovina. Ipak, koji god daje
smer horizontalnog kretanja, broj lanaca koji mu se protivi osta­
je isti. Opet, nema sumnje da će, ako se Zemlja kreće, oni lanci
koji pokreću (istočni) biti nešto marljiviji od drugih. Ipak, ta ra­
zlika je neznatna: zapravo sâm otpor, inercija, kamena nije veli­
čine sile Zemljine teže, tako da ne moramo ni da ga uzimamo u
razmatranje. Situacija bi bila potpuno drukčija, ukoliko privlače­
nja ne bi bilo, u kom slučaju bi se stvari događale upravo supro­
tno od onoga što je mislio Aristotel. Jer jasno je da b i1, „ukoli­
ko ne bi bilo tih lanaca, kamen ostao da visi u etru dok bi se Ze­
mlja u međuvremenu kretala, i ne bi imao razloga da padne na­
zad”. Tako, prisustvo privlačnih sila pokazuje kako su i pad, i
pokretanje projektila i sila inercije toliko male da ni dužina pu­
tanje ni brzina kretanja đuleta nisu veličine Zemljinog polu-preč-
nika i brzine njene rotacije i lanaca privlačne sile. „Pošto je tako,
i pošto je moja duša u to uverena, nemoj od mene tražiti da iz­
dam istinu da bih osvojio naklonost gomile”. Šteta što svet nije
opazio svetlost istine. Keplera je to razočaralo. Njemu je jasno
da tama itekako može da prevlada: nije li noć zablude zagušila
svetlost koju je upalio Aristarh sa Samosa? Ali on je i dalje pun
samopouzdanja: zar Aristarhovo delo nije ponovo oživelo kod

1 Ibid.: p. 462: Si vero nullae tales esesnt catenae, remaneret sane la­
pis in aethere pendulus abeunte Terra, nec recideret ulla ratione. Facit ad hane
considerationem et hoc quod nullus j actus, neque quoad lineae longitudinem
sensibilis est ad Telluris diametrum, neque quoad motus pemicitatem Telluris
catenarumque seu virtutis magneticae. Sic igitur cum habeat hoc negotium et
animi mei sententia, noli a me petere, ut veritatem prodam ad comparandum
vulgi favorem. Si consuli arti non potest nisi per fraudes, pereat sane: revivi-
scet nempe.

196
Kopernika? Magna est veritas et prevalebit. Ona će prevladati,
nada se Kepler, čak i u Fabricijevom umu, koji će prestati da se
bakće smešnim prigovorima. U tom smislu nastavlja1:
„Tvoj dokaz sa vetrovima očigledno oponaša prirodu, i ni­
je snažniji od nje. Ja, zapravo, prihvatam ono stoje tačno u tvom
rezonovanju: da se Zemlja kreće kroz nepokretni vazduh, važio
bi prigovor koji se poziva na iskustvo vetra. Ali, isparenja, gra­
đa vetrova, nalaze se u unutrašnjosti polja sile privlačenja Zem­
lje; a pošto su sastavljena od lagane materije, sila Zemlje ih ne
privlači snažno, dok ih njeni lanci lako pomeraju i kidaju. Jer
magnetna je sila najsnažnija u svom središtu, to jest na Zemlji,
gde se nalaze najgušća tela i slabi u slučaju predmeta sastavlje­
nih od rede supstance. Kao primer za ovo bi moglo da posluži
poređenje sa silom koja proizvodi nasilno kretanje. Dečak koji
baca neki mali kamen može da dobaci prilično daleko, ali to ni­
kada neće uspeti sa plovkom istih dimenzija, kolika god bila sna­
ga koju je upotrebio”.
„Vratimo se, ipak, isparenjima. Njih pokreće Zemlja, to
jest njena magnetna sila, prateći skrivena mesta sa kojih ova po­
tiču i bivajući, otuda, u odnosu sa njima sve dok ti uzroci deluju
na njih”; u ovom poslednjem slučaju se ta isparenja kreću sa ve­
likom lakoćom, bez obraćanja pažnje na smer kretanja. Jer, tvr­
di Kepler, kad razmatramo kretanje tela unutar polja delovanja
zemaljinog privlačenja, jedina bitna stvar jeste pređeni put na Ze-

1 Ibid, p. 462 sq.: Objectio tua a ventis plane ventorum naturam imi-
tatur, nihil efficit nisi strepitum. Quidqud enim de ventis tute ipse judicas et ego
judico: si Tellus per vapidum aërem moveretur, jure objiceres ventorum ехре-
rientiam. Atnunc vapor, materia ventrorum, consistit intra complexum virtutis
magneticae Telluris; cumque sit substantiae tenuis uti non valde attrahitur ad
Terram, sic facile transfertur et abripitur a qualicunque virtute magnetica Tel­
luris. Nam vis magnetica fortissima quidem est ratione suae propriae sedis, nem-
pe Telluris, corporis densissimi: ilia tamen langescit in objectu materiae rario-
ris. Exemple sit vis ilia motus violenti auctor. Puer manu projiciens lapillum pro-
pellit ilium quam longissime. Idem totis viribus connixus, ut pumicem ejusdem
molis eodem projiciat, scopum nunquam assequetur. Sed ad vapores redeo. Illi
igitur asportantur cum locis Terrarum sibi subjectis a virtute magnetica Tellu­
ris, et sic quiescunt incumbentes iisdem Terrarum locis, quantisper non a cau-
sis aliquibus impelluntur, quae causae ex eodem cum ipsis origine nascuntur.
Impulsi vero ab iis causis, quae ventum faciunt, facillime a catenis illis. mag-
naticis avelluntur in plagam quamcunque, idque aequali spatio, si causa aequalis.
Quippe in eorum motu non consideratur longitudo tractus per aetherem, sed
multitudo catenarum seu longitudo tractus Terrarum.

197
mlji, broj pređenih magnetnih lanaca, a ne apsolutni put u etru.
Kepler dalje, pogrešno interpretirajući Brunov primer sa lađama,
dodaje1: „Da bi se kretala kroz etar, telima, zapravo, nije po­
treban nikakav napor, već je dovoljna ona sposobnost Zemlje ili
lađe. Utoliko je primer lađe i kretanja putnika na njoj potpuno od­
govarajući, sa jednom napomenom: lađa ne privlači svoje putni­
ke magnetnom silom, već ih pokreće samim dodirom sa njima,
dok ih Zemlja privlači još i sa jednom silom teže koju ne preno­
si na kretanje lađe”; upravo suprotno, etar ne privlači isparenja i
projektile koji već nisu privučeni svojom lađom, to jest Zemljom.
Takođe, pošto se tela odvajaju od mesta na Zemlji ka kojima ih
privlači sila teže, „na njihova kretanja ne utiče kretanje Zemlje,
kao što je to slučaj kod bačenih tela sa lađe koja se kreće; jer ona
ne teže nijednom delu etra, već ih samo privlači skriveno delo-
vanje Zemlje posredstvom magnetnih lanaca2”.
Jasno se vidi da Kepler ne prihvata Brunovo čisto meha-
nicističko gledanje na stvari; ne prihvata da se kretanje nastavlja
i produžava u telu; na kraju krajeva, ne prihvata da činjenica da
učestvuju u zajedničkom kretanju stvara među tim stvarima ne­
ku vezu i, samo zbog toga ih odvaja od ostatka Svemira. Za nje­
ga ne postoji pojam mehaničkog sistema i on zna samo za onaj
fizički, stvarno jedinstvo stvarnih veza. Lađa je jedna stvar, a
Zemlja druga. Razlika je u praksi skoro neopažljiva i Tiho je u
oba slučaja bio u krivu, ali teorijski ona postoji. Brahe je u teo­
rijskom, filozofskom, smislu bio u pravu. Kretanje i mirovanje

1 Ibid., p. 463: Nam ad trajiciendum per aetherem non indigent sua

opera, contentae vierute Telluris, seu navi. Adeoque genuinum est exemplum
navis et vectorum in ea discursantium, nisi quod vectores navis non attrahit mag-
netica virtute, sed solo contacta rapit, eosdem vero Tellus adhuc attrahit per gra-
vitatis virtutem, quam Tellus non communicat mota navis, vapores vero et pro-
jecitilia non attrahit aether, itaque a sola sua navi (id est a Tellure) attrahuntur.
Non itaque ut in navi ex mota navis contingunt corporum jactationes, dum abri-
piuntur corpora a locis iis Terrarum, ad quae tendunt, gravitatis momentis, non,
inquam, sic etiam jactari necesse est corpora nostra, dum a Terra abripiuntur,
neque enim tendunt ea ad ullam partem aetheris, sed ad solius Terrae subjec-
tum planuum per catenas magneticas attrahuntur: quo fit demonstratione geo-
metrica, ut ad centrum tendant gravia; etsi non tendunt ad centrum tanquam ad
rem geometricam, sed tanquam ad medium corporis rotundi. N isi enim Terra
esset, ad idem ejus commune punctum omnia gravia non tenderent.
2 Kepler hoće da kaže d a je telo, padajući sa jarbola lađe koja plovi,
pokretano lancima Zemljine teže, koji nisu vezani za brod; Bruno je, tako, bio
u krivu jer kretanje lađe nužno utiče na kretanja na njoj.

198
nisu, u ontološkom smislu, na istom nivou. Jer kretanje je biće,
a mirovanje samo nedostatak.
Ovo je, moramo priznati, potvrđeno u iskustvu i zdravom
razumu: kako drukčije da objasnimo da je za pokretanje stvari po­
trebna sila i da ta sila mora da bude proporcionalna veličini tela
ili njegovoj masi? Kako, ukoliko je telo ravnodušno prema kre­
tanju i mirovanju, objasniti da je za brže pokretanje potrebna ve­
ća sila, kao i kada je potrebno pokrenuti veće telo?
I kako poreći činjenicu daje za objašnjenje kretanja, mno­
go više nego kod mirovanja, potreban uzrok? Zapravo se niko,
osim možda Dekarta, nije pitao zašto u svetu postoji mirovanje,
dok su svi uvek tragali za uzrokom ili izvorom kretanja. Niko -
osim Dekarta - se nije bavio količinom mirovanja, dok su u slu­
čaju kretanja to činili svi.
Kepler oko ovoga nikada nije imao nedoumica. On je bio
u stanju da pređe sa kosmičkog vitalizma, ili animizma, na fizič­
ko učenje; mogao je i da gemetrizuje materiju i na taj način joj
oduzme svaku sklonost ka kretanju, ali nikada nije mogao da pri­
hvati ontološku istovrsnost kretanja i mirovanja i ravnodušnost
materije prema ova dva. Inercija je za njega zauvek ostala otpor
kretanju. Nikada se ona kod njega nije, kao kod Galileja ili De­
karta, pretvorila u jednostavno zadržavanje određenog stanja,
pošto za njega kretanje nikada neće biti stanje. Tako on u uvodu
Epitome Astronomiae Copernicanae vemo sledi osnovne crte te­
orije koju je razvio u Astronomia Nova.
I ovde se srećemo sa čuvenim primerom tela bačenog
uvis1: „Da se Zemlja okreće oko svoje ose, tela bačena verti-

1 Kepler, Epitome Astronomiae Copernicanae, 1. I, p. V, Opera, vo

VI, p. 181: Si Terra volvertur circa axem, tunc ea, quae recta sursum projici-
nuntur, non reciderent in locum pristinum, unde sunt projecta, quippe centro
quidem persistente, loco vero superficiei, in quo stat projiciens, interim se su-
bducente ex linea dueta ex centro Telluris ad projectile. Si gravia centrum per
se peterent nihilque praeterea, sequeretur argumentum. At dictum in priori the-
mate, motus gravium scopum non esse centrum per se primo sed per accidens
et secundario, quia scilicet centrum est medium et intimum corporis, quod gra­
via per se et primo petunt et a quo gravi attrahuntur.
Cum autem gravia petant Terrae corpus per se petanturque ab illo, for­
tius itaque movebuntur versus partes vicinores Terrae, quam versus remotiores.
Quare transeuntibus illis partibus vicinis perpendiculariter subjectis, gravia in­
ter decidendum versus superficiem transeutem illam insuper etiam circulariter
sequentur, perinde ac si essent alligata loco cui imminent, per ipsam perpendi-

199
 kalno uvis ne bi padala na mesto sa kog su bačena, jer bi se onaj
koji je bacio telo, mesto na površini Zemlje na kom on stoji, u me­
đuvremenu pomerilo udesno od putanje kojom središte Zemlje
privlači telo ka sebi. Kada bi tela težila središtu Zemlje po sebi i
u sebi, ovo bi bio uverljiv dokaz. Ali u prethodnom pasusu smo
rekli da cilj kretanja tela nije u prvom redu i po sebi središte, već
samo slučajno i na drugom mestu. Želimo da kažemo da tela te­
že ka središtu Zemlje zato što je ovo sredina i ono najunutraš-
njije telesnog, a to tela traže po sebi i na prvom mestu, i njime
su privučena”.
„Drugim recima, pošto svako telo po sebi teži svojoj celi-
ni (celini telesnog, prev.) i biva njome privučeno, ono se brže kreće
kada se nalazi bliže Zemlji nego kad je dalje od nje. Pošto se, sa­
da, ti najbliži delovi, smešteni vertikalno iznad nje, premeštaju
zajedno sa njom, tela koja padaju ka toj pokretnoj površini, ovu
slede, čak krećući se kružno, kao da su povezani sa mestom iz­
nad kog stoje vertikalom i bezbrojem iskrivljenih žica, slabijih
od ove prve, koje se malo po malo sažimaju”.
„Ali rekli smo da se tela, svojom urođenom inercijom, su­
protstavljaju kretanju koje im je nametnutno spolja; ako je ovo
tačno, sledilo bi da će tela nastojati da se otkače od ovog raptu-
sa i vertikalne veze, kao i od svih drugih vezâ. To bi se, zapra­
vo, i desilo ukoliko bi se ona udaljila od Zemlje na razdaljinu ko­
ja se može uporediti sa njenim poluprečnikom, ili bar sa polu-
prečnikom vidljivog horizonta”; međutim, pošto se ovo nikada
ne dešava, to odupiranje će biti neprimetno, postoje sila inercije
neuporedivo manja od sile Zemljinog privlačenja. Što se Brahe-
ove primedbe tiče, Kepler je još jednom sa poverenjem preno­
si*1: „đulad ispaljena na istok i zapad padaju na različitu uda-

cularem, adeoque per inifmitas circum lineas, ceu nervos quosdam obliquos,
minus ilia fortes, qui omnes insese paulatim contrahi soleant.
Atqui dixisti, corpora materiata naturali sua inertia reniti motui sibi ab
extra illato; id si verum est, gravi agitur extricabunt sese nonnihil ex hoc raptu
exque suo illo perpendiculo caterisque vinculis. Extricarent sese nonnihil, si ab-
scederent a Terra mtervallo tanto, quod ad semidiametrum Terrae vel saltern
horizontis visibilis proportionem haberet sensibilem.
1 Kepler, Epitome Astronomiae Coperniccmae, 1. I, p. V, Opera, vol
VI, p. 182 sq.: At saltern emissi globi bombardici, alter in ortum, alter in occa-
sum, cadent inaequalibus intervalis a loco primo; longius in occasum, quippe
partes Terrae versus occasum sitae obviabunt globo, tandentes in ortum, brevi-

200
 Ijenost od mesta sa kog su ispaljena; i ta razdaljina će biti veća
prema zapadu, jer delovi Zemlje koji se nalaze na zapadu, idući
ka istoku, idu u susret đuletu; manja će biti razdaljina ka istoku,
jer se istočni delovi Zemlje, na koje bi đule palo da su nepokret­
ni, odmiču od njega ka istoku”.

us in ortum, quia partes orientales Terrae, in quas, si immobiles starent, globus

fùerat casurus, fugiunt globum versus ortum. Non recte fit, quod comparantur
spatia mundi, quasi Terra longissime absente ab emisso globo, cum de hoc so­
lo agatur, pomum quod alter tenet manibus, quorsum ei facilius excutiatur a so­
d o ajusdem navis vectore, non quam longe a navi aut per quantum spatium in­
ter navem et litora. Nam si litora considérés, quantum fugit navis a loco supe-
riore, in quem excuititur pomum, tanto fere lnagidior, respectu litorum quie-
scentium, est exussio, cedente quippe deorsum, quod excutienti substrenitur,
enervata resistentia; ita quod erat defluxus navis adjecturus saltui pomi, detra-
hit iterum cessio ejus, quo nitebatur flictus. Et vicissim, quod erat pemicitas na­
vis praereptura saltui pomi deorsum, hoc addit resistentia fortior violentiae flic­
tus; fortius enim deorsum exucitit vis eadem, cum anavi deorsum et rapitur,
quam cum in litore stat immobilis. At cum, ut par est, vires nudae consideran-
tur manus pomum prehendentis ipsiuque pomi pondus, vis equidem infertur u-
trinque eadem, nihil ad hane magnitudo effectus, qui foris extra navem, com-
positis causis, est cesuturus, etsi respectu navis solius (non etiam litorum) idem
proxime futurum est ab ipsa intervallum.
Idem igitur judicium mutatis mudantis et de bombardis esto. Equidem
globus magnus, duobus minutis horae unius perdurans in volatu per aerem, traji-
cit in occidentem per unum milliare Germanicum in Terra, interimque Terra,
subjecta aequatori, obviât per octo milliaria; quare respectu spatii mundani ra­
pitur globus adhuc in cotrariam motus violenti plagam, scilicet in orientem, sep-
tem milliaribus nihilque prodest ei aliud explosio in contrariant plagam, nisi
quod octavum milliare absumit facitque, ut globus tardius in orientem sequa-
tur; excutere non potest pulvis globum penitis veluti de manibus Telluris, sem­
per ille in virtute trahente haeret irretitus; si rupit prehensionem indicis, haeret
in prehensione succedentis minimi digiti. E contra globus, in orientem emissus
ejusdem temporis intervallo, promovetur raptu ipsius Terrae pro octo milliaria
additque nonum ipse, violenter quippe explosius itidem in ortum. Ita sive in o-
rientem sive occidentem explodatur, semper in orientem fertur, tantum paulo
plus hic quam ille. At hoc compositum spatium mundanum nihil attinet ad spati­
um in Terra, quod homines metiri possunt; hoc utrinque fere idem est, quia vis
eadem, qua vincula magnetica utrinque eadem, ex quibus globus velut eriptur
inque ulteriora transponitur.
Concurrunt tamen in occasum promotionis duae causae. Nam globus,
se ipso iners ad motu, si non raperetur versus ortum, permaneret se ipso in oc-
cidente, loco in ortum abeunte, facillius igitur de loco iri occasum promevebi-
tur a violento motu; at in ortum vincenda est illi motui non tantum prehensio
magnetica Telluris, sed etiam inertia materialis globi, resistantis in occasu. Esto
hoc ut supra de oceano concessum; at quidquid sit, in globo certe bombardico

201
 Ali treba ponoviti d aje Tihovo rasuđivanje pogrešno, jer
on stvari tumači kao da se đule nalazi veoma udaljeno od Zemlje,
a ne na njoj samoj. Dalje Kepler, ponovo povlačeći paralelu sa
brodom, objašnjava da će se, bez sumje, u odnosu na Zemlju, to
jest na nepokretnu obalu reke po kojoj brod plovi, javiti mala ra­
zlika između predmeta bačenog u pravcu plovidbe i onog bače­
nog nasuprot njoj. Pređeni putevi će, sa tačke gledišta na Zemlji,
biti različiti, kao i sila hica i udar predmeta. Sile izbačaja i kre­
tanja se sabiraju ili oduzimaju, ali sva ova dodavanja i njihove
posledice neće videti onaj ko se nalazi na lađi. Za njega predmet
- bilo da se lađa kreće ili miruje - uvek ima istu težinu; ijednom
izbačen uvek prelazi istu razdaljinu.
„Isti način razmišljanja, mutatis mutandis, možemo da pri-
menimo i na slučaj topovskog hica. Tako će đule čiji let u vaz-
duhu traje dva minuta u smeru zapada preći jednu nemačku mi­
lju, dok će za isto vreme Zemlja, na ekvatoru, preći osam nemač-
kih milja u suprotnom smeru. Tako će se đule, u odnosu na čitav
prostor, pomeriti za sedam milja u suprotnom smeru, to jest ka
istoku, a eksplozija koja ga je pokrenula ne može da učini ništa
drugo do da oduzme tu poslednju osmu milju, čineći da se ono
ka istoku kreće nešto sporije. Jer barut nije u stanju da đule, ta­
koreći, potpuno izbavi iz ruku Zemlje ... pošto on uvek pokreće
tela u okviru polja delovanja njene privlačne sile. Nasuprot tome,
đule koje istovremeno lansiramo ka istoku će biti nošeno osam
milja raptusom Zemlje i, pošto je nasilno pokrenuto u istom sme­
ru, na tih osam milja dodajemo i devetu. U svakom slučaju, bilo
da ga ispalimo na istok ili zapad, ono će se kretati ka istoku, do­
duše nešto više u prvom nego u drugom slučaju. Taj svetski pro­
stor, međutim, nema nikakve veze sa onim prostorom koji čovek
može da izmeri na Zemlji. Na Zemlji će oba đuleta preći približ­
no jednake razdaljine, jer je sila izbačaja ista, kao uostalom i mag­
netne veze”.

inaestimabile quippiam est, nec ulla porportio sensibilis alterius pugnae ad al­
teram. Nam si globus bombardicus exploderetur eadem vi pulveris, positus ex­
tra virtutem Telluris attractoriam, transvolaret is non tantum per unum aut per
octo milliaria spatii mundani, sed plane per incredibilemeorum numerum.
Posito etiam, quod differentia sit perceptibilis se ipsa, tandem deerit oc-
casio experimentadi, quis enim certum me reddet de eadem vi pulveris in utra-
que explosione cetirisque circumstantiis utrinque iisdem?

202
 „Drugim recima, stvarno napredovanje ka zapadu je rezul­
tat kombinacije dva uzroka. Samo po sebi, đule je inertno u od­
nosu na kretanje, tako da ukoliko ne bi bilo bačeno ka istoku, ono
ostaje, samo po sebi, na zapadu, i kako se njegovo mesto udalja­
va ka istoku, nasilno kretanje će ga lakše pokrenuti ka zapadu ne­
go u suprotnom smeru. Jer prilikom kretanja ka istoku, ono mo­
ra da nadjača ne samo magnetno privlačenje Zemlje, već i inert­
nost materijalnog sveta (đuleta) koja ga vuče ka zapadu...Ipak,
ove dve sile, svakako, nisu samerljive, i nemaju nikakve veze jed­
na sa drugom. Zapravo, kada bi to đule bilo postavljeno van po­
lja defovanja Zemljinog privlačenja i ispaljeno istom snagom, ono
ne bi letelo kroz svetski prostor jednu ili osam milja, već na ne-
verovatno veliku razdaljinu”.
„Sâmo prihvatanje mogućnosti opažanja razlike kao ta­
kve ne čini verovatnijom mogućnost da je zapravo i opazimo.
Ko mene može da uveri da je sila eksplozije u oba slučaja ista i
da su iste sve druge okolnosti?”
To je poslednje što smo čuli od Keplera, i tu jasno vidimo
filozofski, ili bolje, metafizički uzrok njegovog neuspeha: do nje­
ga je došlo samo zato što je ovaj odbijao da kretanje i mirovanje
stavi u istu ontološku ravan.

DIJALOG ODVA GLAVNA SISTEMA SVETA

IANTI-ARISTOTELOVSKA RASPRAVA

Donekle bi bilo preterano reći da je čitavo Galilejevo de-

lo nastalo iz kosmoloških nedoumica i predstaviti ga (kako to či­
ne Anri Marten1 i u nešto skorije vreme E. Volvil2) kao borbu
za kopernikansko shvatanje Svemira: nemojmo zaboraviti Ra­
sprave i matematičke dokaze... Opet, činjenica je da kosmološka
razmatranja igraju najvažniju ulogu u njegovoj misli i delova-
nju, te da ga od njegovih najmlađih dana, tj. od rasprave o kre­
tanju koju je napisao u Pizi, vidimo kako se bavi problemima
koji svoj puni smisao dobijaju jedino vezani za kopernikansko
shvatanje Svemira3.

1 Videti Henri Martin, Galilée..., Paris, 1868.

2 E. Wohlwill, Galileo Galilei und sein Kampf fur die Copernikani-
sche Lehre, 2 vol. Hamburg-Leipzig, 1909-1926.
3 E. Wohlwill, op. cit., I, v. 105 i gore, U osvit klasične nauke.

203
 Vidimo ga, uostalom, i kako se spotiče na iste probleme -
nerešive u njegovo vreme —koji će biti prepreka razvoju nauke i
četrdeset i pedeset godina kasnije.
Centralni problem kojim se on bavio u Pizi je pitanje odr­
žanja kretanja. Drugim recima, pošto je razmotrio slučaj kreta­
nja (rotacije) sfere koja se nalazi u središtu sveta, kao i one koja
se nalazi van tog središta, on tu vidi razvoj događaja u čijoj je
osnovi kopemikansko učenje; mermema sfera čije kretanje pro­
učava predstavlja, bez sumnje, Zemlju; a njena kretanja kretanja
Zemlje1.
Rezultat do koga je došao, međutim - nasuprot suštinskim
pretpostavkama fizike impetusa - na iznenađujući način otkriva
teškoće i izvor teškoća, na koje nailaze nova fizika i astronomija.
Naime, galilejevska analiza najpre nailazi na prirodno is-
trajavanje, ili, tačnije, privilegovan položaj kružnog kretanja2.
Upravo ono, snažno podržano svakodnevnim iskustvom i, iznad
svega, kopemikanskim iskustvom kružnog kretanje Zemlje (or­
bitalnog i rotacionog), kojim se potvrđuju pretpostavke astrono­
ma o kružnom kretanju planeta, čini prepreku čijem će se reša-
vanju posvetiti Galileo.
Jednom smo već istakli da iskustvo nikako ne ide na ruku
novoj fizici3: tela padaju, a Zemlja se okreće; evo dve činjenice
koje ona nikako ne može da objasni i zbog kojih se spotiče već
na prvom koraku.
Nasuprot onome što se često kaže, zakon inercije nema po­
reklo u iskustvu zdravog razuma, niti predstavlja njegovo uop-
štavanje ili idealizaciju. U iskustvu mi pre pronalazimo kružno
kretanje, ili uopštenije, ono zakrivljeno. Mi nikada - osim u slu­
čaju pada, koji i ne predstavlja inertno kretanje - ne srećemo pra-
volinijsko kretanje. Opet, klasična fizika nastoji da ovo prvo ob-

! Videti Galilée, De Motu, p. 304 (Opere, Ed. Nazionale, vol. I), već
citirano gore, U osvit klasične nauke.
1 Ibid.
3 Kako je to vrlo dobro uočio P. Tannery, Galilée et les principes de
la dynamique, Mémoires scientifiques, vol. VI, Paris, 1926, p. 399. Ako bismo,
prilikom razmatranja Aristotelovog dinamičkog sistema, pošli apstrahujući od
preduverenja koja nam je donelo savremeno obrazovanje, i ako bismo nastoja­
li da se stavimo u stanje duha nezavisnog istraživača XVII veka, teško je ne
prihvatiti činjenicu da je ovaj sistem daleko više u skladu sa činjenicama od
našeg.

204
jasni polazeći od drugog. Ovo je vrlo zanimljiv hod mišljenja, u
kom se ne radi o tome da se fenomenalna datost protumači pret­
postavkom stvarnosti koja stoji u njenoj osnovi (kako to čini
astronomija, koja fenomene, to jest prividna kretanja, objašnja­
va na osnovu onih stvarnih), niti da se te datosti rastave na nji­
hove sastavne delove da bi se ovi ponovo sastavili (rezolutivni i
kompozitivni metod, na koji se - po nama pogrešno - svodi ga-
lilejevski postupak); ovde se, pravo govoreći, radi o tome da se
ono što jeste objasni polazeći od nečega što nije, i nikada neće
biti. Od nečega što nikada ne može biti.
Tumačenje stvarnosti polazeći od nemogućeg. Zanimljiv
hod mišljenja! Čak paradoksalan hod; hod koji zovemo arhime-
dovskim, ili bolje platonovskim: tumačenje, ili tačnije, rekon­
strukcija empirijske stvarnosti polazeći od one idealne. Paradok­
salan, težak i rizičan put. Na njegovu suštinsku protivrečnost će
nam odmah ukazati primer Galileja i Dekarta: nužnost potpunog
preobražaja, radikalne zamene matematičkog, platonovskog sveta
empirijskom stvarnošću - jer samo u tom svetu važe i primenju-
ju se idealni zakoni klasične fizike - i nemogućnost te zamene
koja će učiniti da empirijska stvarnost nestane, umesto da bude
objašnjena, i koja će umesto očuvanja fenomena učiniti da iz­
među empirijske i idealne stvarnosti nastane smrtonosni jaz.
Drugim recima, galilejski arhimedizam se, još od Pize, spotiče o
činjenice.
Poznato je da je u aristotelovskoj fizici čitavo kretanje pode-
ljeno na dve velike grupe, ili bolje rečeno, dve kategorije: prirod­
na i nasilna kretanja. Galilej se obrušava upravo na ovu podelu.
Ona je, kaže Galilej, pogrešno izvedena1. Ova dva pojma, za­
pravo, nisu protivrečna, i ima kretanja koja treba misliti kao isto­
vremeno prirodna i nasilna. Štaviše, i ovo je važnije, ima onih koja
ne spadaju ni u jednu od ovih kategorija, kretanja koja nisu ni pri­
rodna ni nasilna. Takvo je na primer kružno (rotacionoj kretanje
sfere, koja se nalazi u središtu sveta. Sfera najpre nema nikakvu
težnju ka kretanju, pa tako ono nije njoj prirodno urođeno. Ne
možemo ga, međutim, smatrati ni nasilnim: mi ne činimo nika­
kvo nasilje nad sferom, jer ona ostaje na svom mestu i to kreta­
nje ništa ne menja, ne podiže i ne spušta nikakvu težinu. Štaviše

1 Videti De Motu, p. 305, citirano gore U osvit klasične nauke.

205
to čini još manje utoliko što sfera, koja se, nalazi u središtu sve­
ta, to jest u svom prirodnom mestu, nema nikakvu težinu1.
I daleko od toga da je slučaj sfere koja se nalazi u sredi­
štu sveta jedini: uopšteno govoreći, svako kružno kretanje (kre­
tanje oko nekog centra) je takvo da se ne može smatrati ni prirod­
nim ni nasilinim; ni kod jednog takvog slučaja ono ništa ne me-
nja, to jest niti podiže niti spušta težinu. Na kraju krajeva, ni kre­
tanje teškog okruglog tela po horizontalnoj ravni nije ni prirod­
no ni nasilno. Ni tu se težina ne podiže niti spušta. Odatle sledi,
kaže Galilej, da bi se, ukoliko bismo uklonili svaki spoljašnji
otpor (ako bismo naime imali savršeno glatku ravan, i savršeno
čvrsta tela savršeno sfernog oblika, itd.), ovo kretanje nastavilo
unedogled. Moglo bi da traje neodređeno dugo2.
Staje, zapravo, horizontalna ravan? Ili, da budemo preci­
zniji, šta je horizontalna ravan za teško telo? Ili još preciznije,
šta je stvarna horizontalna ravan za stvarno teško telo na Ze­
mlji? To svakako nije horizontalna ravan iz geometrije ili arhi-
medske fizike. Teško telo bi na takvoj geometrijskoj ravni
ostvarenoj na Zemlji, na primer na tangenti u odnosu na Zemlji-
nu površinu, bilo u potpuno drugoj situaciji. Ono bi se, krećući
se po ovoj ravni, udaljavalo od središta Zemlje (ili sveta) i time
podizalo. Takvo bi kretanje, dakle, bilo nasilno i zapravo upore-
divo sa kretanjem tela koje se penje po nagnutoj ravni, to jest
koje se podiže: ono, tako, ne samo da ne bi moglo da traje neod­
ređeno dugo, već bi, upravo suprotno, nužno moralo da se zau­
stavi. Jedino stvarno kretanje koje nije ni prirodno ni nasilno,
jedino kretanje koje niti podiže niti spušta teško telo, jedino kre­
tanje kojim se telo ne bi ni približavalo ni udaljavalo od središta
Zemlje (ili sveta), jeste kretanje po krugu, kružno kretanje. Dru­
gim recima stvarni horizontalni plan je sfemapovršiner3.

1 Isto važi i za nebeska tela. Uopšteno govoreći, tela koja se nalaze u

svom prirodnom mestu nemaju težnju da idu ka dole, što znači da nemaju teži­
nu. Videti U osvit klasične nauke.
2 De Motu, p. 300, 304, citirano u U osvit... Videti Le mecaniche,
Opere, Ed. Nazionale, vol. II, p. 180: N ella superficie esatamente equilibrata
detta palla resti corne indifferente e dubbia tra ii moto e la quiete, si che ogni
minima forza si abastante a muoverla, siccome all'incontro, ogni pochissima
resistenza, e quale è quella sola dell'aria che la circonda, potente a tenerla ferma.
Dal che possiamo prendere, come per assioma indubitato, questa conclusione:
che i corpi gravi, rimossi tutti l'impedimenti estemi ed adventizii, possono esser
mossi nel piano dell'orizonte da qualunque minima forza.
3 Videti De Motu, p. 300. Isto rasuđivanje Galilej iznosi i u Dijalogu
(Opere, vol. VII) i u Raspravama.

206
 Ovakvo rasuđivanje, kao što vidimo, sledi iskustvo: kru­
žno kretanje ima u fizičkoj stvarnosti posebno i apsolutno privi-
legovano mesto. U isto vreme, ovde se nameće i jedan zaključak:
geometrijska učenja se ne primenjuju kao takva na fizičku stvar­
nost. Govoreći na ne-galilejski način, možemo da kažemo da
stvarni prostor nije ni arhimedski ni euklidski. On se od ovih ra­
zlikuje isto onoliko koliko se sferna površina razlikuje od geo­
metrijske ravni.
Tako misli Galilej. To važi kako za vreme koje je proveo
u Pizi, tako i za ono provedeno u Padovi i Firenci. Ipak, postoji
jedna činjenica koju je nemoguće poreći, a koja je opet neobja­
šnjiva, činjenica koju, naime, galilejevska dinamika nije mogla
da zaobiđe1: postojanje teških tela. Ona postoje i padaju. Tu je i
još jedna činjenica, neposredno vezana za ovu prvu: stvarna pra­
va je kružnica, stvarna ravan je sfera, krug, ne prava. Eto privi-
legovane fizičke ravni2.
Galilej ovo tvrdi expressis verbis: „Pravolinijsko kretanje
je, kaže on, nešto što, istini za volju, ne možemo naći u svetu.
Ne postoji prirodno pravolinijsko kretanje. Ono je, zapravo, po
svojoj prirodi beskonačno i pošto je prava linija beskonačna i
neodređena, nemoguće je da bilo koje telo po svojoj prirodi na­
stoji da se kreće po pravoj liniji, to jest da se kreće ka nečemu
do čega je nemoguće stići, jer beskonačnost nema kraj. A priro­
da, kao što je to govorio i Aristotel, ne preduzima ništa što je ne­
moguće učiniti, niti čini da se tela kreću ka tački u koju je nemo­
guće stići”3.

1 Kao što ćemo videti kasnije, galilejevska dinamika se može nazvati i

dinamikom pada.
2 Dialogo, I, p. 53.
3 Galilée, Dlalogo, I, {Opere, vol. VII), p. 43. Na margini: moto retto di
sua natura infmito. Moto retto impossibile per natura. Moto retto impossibile es-
ser nel mondo ben ordinato. ’’Pošto smo ustanovili ovaj princip, odmah možemo
da zaključimo da je, ukoliko sva kosmička tela moraju biti pokretna po svojoj
prirodi, nemoguće je da njihovo kretanje bude pravolinijsko ili bilo kakvo drugo
do kružno: razlog za to je prilično očigledan, jer ono što se kreće pravolinijski
menja mesto; nastavljajući sa tim kretanjem, ono se sve više udaljava od početne
tačke, kao i od tačaka kroz koje je prošlo. Ako bi takvo kretanje po prirodi pripa­
dalo (telu), sledilo bi da ono, od samog početka, nije bilo na svom prirodnom
mestu, te da delovi sveta nisu uređeni na savršen način. Ali mi smo već pretpo­
stavili da oni jesu savršeno uređeni, pa je otuda nemoguće da ih određuje prirod­
no nastojanje da menjaju mesto, to jest da se kreću pravolinijski”.

207
 Vrlo zanimljiv odeljak, i mi ćemo mu se vratiti (uostalom
ove svoje stavove Galilej iznosi i na drugim mestima1), u kom
nailazimo na većinu pojmova od kojih nas je galilejevska fizika
oslobodila.
Kako je onda, ukoliko je to tako, Galilej mogao biti ute­
meljivač - ili jedan od njih - moderne fizike, fizike koja se, kao
što smo videli, temelji na nadmoći prave nad krugom, na geo-
metrizaciji prostora i zakonu inercije? Ili je u pitanju obmana?
Da li su Galilejevi nastavljači i učenici kao što su Gasendi, To-
ričeli i Kavalijeri pogrešno razumeli učitelja? Da li su oni izgu­
bili iz vida razliku i, zanemarujući njegovo stalno protivljenje,
izjednačili geometrijsku i stvarnu ravan? I da li su na taj način
oni u Galilejevom učenju nalazili ono čega tamo nema? Tako,
kao što vrlo dobro znamo, misli Volvil2, kome se snažno su­
protstavljaju E. Mah3 i još više E. Kasirer4, koji, nasuprot ovome,
smatraju da je galilejska fizika toliko prožeta principom inercije
daje nemoguće da ovaj nije znao za njega.
Dakle? Da li je Galilej ili nije formulisao - ili bar posta­
vio - princip inercije? Vrlo laka nedoumica, po našem mišljenju
- istorijska stvarnost je nešto zamršenija, bogatija i iznijansira-

1 Videti Dialogo, I, p. 56 (na margini): Moti circulari finiti e termi-

nati non disordinano le parti del mondo. Nel moto circolare ogni punto della
circonferenza è principio e fine. Moto circolare solo uniforme. Moto circolare
puô continuarsi perpetuamente. Moto retto non рда naturalmente eser perpetuo.
Moto retto assegnato a i corpi naturali per ridursi al ordine perfetto, quando ne
sian rimossi. La quiete sola e il moto circolare atti alla conservazione dell'or-
dine. Videti ibid, p. 166. Salv.: nemoguće je da se bilo koje telo večito kreće
po pravoj liniji.
2 Videti E. Wohlwill, “Die Entdeckung des Beharrungsgesetzes”, Zeit­
schriftfur Vôlkerpsychologie, etc., v. XV, p. 387. Videti takode: A. Hofler, Stu-
dien zur gegenwârtigen Philosophie der matematischen Mechanik, Leipzig,
1900, p. 111 sq.
3 Videti E. Mach, Die Mechanik in ihrer Entwicklung, historisch-kri-
tisch dargstellt, 8. éd., Leipzig, 1921, p. 133 sq i iznad svega 265 sq.
4 Videti E. Cassirer, Das Erkentnisproblem in der Philosophie und
Wissenschqft de neueren Zeit, Berlin, 1911, P- 397: Die Entdeckung des Behar-
rungesetzes hângt... mit den Grundgegedanken von Galileis Forschung iniig
und unverkennbar zusammen. Schon aus der Betrachtung dieses Zusammen-
hanges heraus solite jeder Zweifel daran schwinden, ob Galilei die voile Einsicht
von der Allgemeinheit ud Tragweite seines neuen Grundsatzes gewonnen hat.
Volvil je međutim taj koji je u pravu; čak mnogo više nego što je i sam u to ve-
rovao.

208
 nija - nedoumica koja uz to još čini da nam izmakne onaj istin­
ski korisni i interesantni problem: pitanje zašto, u svojoj borbi
za matematizaciju stvarnosti, Galilej nije došao dotle da izričito
iznese (to ne može da ospori ni sam g. Kasirer) princip inercije,
koji su njegovi naslednici i učenici tako lako usvojili? Jer ne ra­
di se samo o tome da se konstatuje neka činjenica: nju treba i ra-
zumeti. Da bismo došli dotle, neophodno je da proučavamo sâ-
mu stvarnu misao velikog Firentinca.
Upravo to predlažemo da se uradi1.1 videćemo da - što je
vrlo interesantno - u svojoj nameri nije uspeo (Volvilova pretpo­
stavka je grosso modo ispravna) zato što, za razliku od Dekarta,
nije znao, ili nije umeo, niti da se oslobodi ropstva činjenicama,
niti da prihvati neizbežnu posledicu potpune matematizacije
stvarnog: potpuna gemetrizacija prostora, to jest beskonačnosti
Svemira, znači urušavanje kosmosa2.
Već smo istakli da je modema fizika rođena jednako na ne­
bu koliko i na Zemlji3, i da je možemo predstaviti kao vezanu
za razvoj astronomije ili još bolje kosmologije. Galilejeva delà
kao što su Dijalog i Ispitivač (II Saggiatore) su pre svega koper-
nikanski radovi, a njegova fizika kopemikanska nauka, nauka ko­
ja treba da odbrani učenje velikog astronoma - kretanje Zemlje
- od starih i novih prigovora. Ta nova fizika treba, i Galilej to
vidi bolje od bilo koga drugog, da bude toto coelo različita od
stare; isto tako, da bi se ona stvorila, stara mora da se do temelja
uništi, do njenih filozofskih postavki. Potrebno je iznova zasno-

1 Takođe naveliko koristeći se citatima, jer nas ne interesuju rezultati,

već sam hod galilejske misli.
2 Notae p er il Morino (J. B. Morini, Famosi et antiqui problematis
de Telluris motu vel qutete hactenus optata solutio, Paris, 1631), Opere, v. VII,
p. 565: N oi non cherchiamo quello che Iddio poteva fare, ma quelle che Egli
ha fatto, Imperô che io vi domando, se Iddio poteva fare ii mondo infinite o no:
se Egli poteva e non lha fatto, facendolo finito e quale egli è de facto, non ha
eserciato della Sua potenza, in farlo cosi, piu che se l'avesse fatto grande quanto
una veccia. Videti Dialogo, I, 43, gde Galilej izjavljuje da se, od stvari o koji­
ma je govorio Aristotel, slaže sa tvrdnjom d aje svet jedno telo obdareno svim
dimenzijama, te daje otuda, najsavršeniji; i dodaću daje, kao takav, nužno do­
bro uređen, to jest (sastavljen) od delova koji su raspoređeni na savršen način;
i mislim da ovu pretpostavku ne možete poreći ni vi ni bilo ko drugi.
3 Videti P. Tannery, Galilée et les principes de la dynamique. Mémoires
scientifiques, v. VI, pp. 404 sq., Paris, 1926. P. Panilevé, Les axioms de la mé­
canique, Paris, 1922, p. 31 sq.

209
vati sve njene pojmove i nanovo je, snažno koliko je to moguće,
vezati za određenu filozofiju. Zbog ovoga u Galilejevom delu nai­
lazimo na tu tananu mešavinu nauke i filozofije, koja čini da na­
stojanje istoričara da ih razdvoji postaje nemoguće - osim po
cenu nerazumevanja njegovog učenja.
Uobičajeno je mišljenje da Dijalog o dva glavna sistema
sveta nastoji da predstavi dva rivalska astronomska sistema1.
To, međutim, nije knjiga iz astronomije2, pa ni iz fizike. To je
iznad svega jedno kritičko delo; polemičko i ratoborno. Ono je
u isto vreme pedagoška i filozofska rasprava. Na kraju krajeva
to je istorijska knjiga: istorija razvoja duha G. Galileja.
Polemička i ratoborna rasprava: ove karakteristike (une­
koliko) određuju književnu strukturu Dijaloga34. Galilejeva rat­
na mašina je uperena na tradicionalnu nauku i filozofiju. Među­
tim, iako je Dijalog usmeren protiv aristotelovske tradicije, on
se ne obraća njegovim sledbenicima u Padovi ili Pizi, autorima
delà De Motu i komentara De Coelo; obraća se poštenom čove-
ku'. Ono, takođe, nije napisano na latinskom, ondašnjem služ­
benom jeziku univerziteta i škola, već na narodnom, italijanskom
jeziku - jeziku dvora i buržoazije. Svi drugi reformatori su na­
stavili ovim putem - setimo se Bekona i Dekarta.

1 Videti U. Forti, Introduzione Storica tla lettura del Dialogo Sui Massi-
mi Sistemi di Galileo Galilei, Bologna, 1931.
2 Astronomski deo Dijaloga je vrlo siromašan. N e samo što u njemu
Galilej ne govori o Keplerovim otkrićima, već ne govori ni o konkretnom sa­
držaju Kopernikovog delà. Heliocentrični sistem je kod njega predstavljen u
svom najjednostavnijem obliku —Sunce u središtu, planete koje se okreću oko
njega po kružnicama - obliku za koji je on znao da je pogrešan. U pitanju je
namemo pojednostavljenje stvari, slično onom koje je Dekart izveo u svojim
Principima i koje — iako bi bilo neobjašnjivo za jednu astronomsku knjigu —
savršeno lako može da se opravda kod one filozofske.
3 O književnoj strukturi Dijaloga i njenom planu videti predgovor L.
Straussa njegovom prevodu knjige na nemački jezik, Dialog über die beiden
Weltsystefme, Leipzig, 1891, i nešto skorije delo L. Olschki, Galilei und seine
Zeit, Halle, 1927. Književna struktura ovog delà, dijalog, je za Galileja jedna­
ko važna koliko je bila i za Platona; i to zbog istih, veoma dubokih razloga veza­
nih za samo shvatanje naučnog znanja. Čitaocu se ono mora dati u odeljcima,
čime se dobija to da stvari mogu da se ponavljaju i naširoko tumače. Galileje-
vo delo zauzima jedinstveno mesto u modernoj misli i bez njegovog razume-
vanja ne možemo da shvatimo ni samu tu misao.
4 Svako književno delo je napisano za određenog čitaoca. Dijalog nije
napisan za čitaoca XX veka, već za Italijane XVII, kao što su i Platonovi dija­
lozi pisani za Atinjanina IV veka p. n. e.

210
 Galilej smatra da tog poštenog čoveka, koga želi da prido­
bije za sebe, da ga ubedi i osvoji, ne sme da zamori i preoptere­
ti. To je jedan od motiva za dijalošku formu delà, za lagan ton
rasprave, za stalna ponavljanja i digresije, za prividni nered: upra­
vo se na taj način raspravljalo među poštenim ljudima u patricij­
skim salonima u Veneciji, ili na dvoru Medičijevih. Otuda i raz­
nolikost oružja kojim se Galilej služi: iskrena rasprava koja traga
za dokazima i objašnjenjima; elokventno izlaganje koje nastoji
da ubedi sagovornika; i na kraju najmoćnije oružje polemičara:
duboko misaona kritika, oštra i zajedljiva, šaljivost koja ismeva-
jući protivnika ovog čini naivnim, uništavajući tako i ono malo
autoriteta što mu je ostalo1.
Pedagoško delo, jer se u njemu ne radi samo o tome da se
ubedi, pobedi i dokaže: radi se i o tome, možda i pre svega dru­
gog, da se malo po malo iskreni čitalac dovede do toga da može
da bude pobeđen i ubeđen; da može da shvati dokaz i primi zna­
nje2. Zbog svega ovoga je neophodan dvostruki napor koji pod-
razumeva istovremeno razaranje i obrazovanje: razaranje predu-
beđenja i tradicionalnih duhovnih navika i zdravog razuma; stva­
ranje, umesto njih, novih navika, sposobnih da prihvate razum.
Zbog toga se u delu nalaze odeljci koji su za savremenog
čitaoca predugi - čitaoca koji je već usvojio rezultate galilejske
revolucije - ponavljanja, vraćanja nazad, ponovno kritikovanje
istih dokaza, brojnost primera. Treba zapravo naučiti čitaoca da
više ne treba da veruje autoritetima, tradiciji i zdravom razumu.
Treba ga naučiti da misli.
Filozofsko delo34: Galilej ne napada, zapravo, samo staru
fiziku i kosmologiju, već čitavu filozofiju i Weltanschauung svo­
jih protivnika. Uostalom, u to vreme su fizika i kosmologija bile
vezane za filozofiju, ili bolje reći, bile su deo ove. Tako, kada
Galilej napada Aristotelovu filozofiju, on to čini u korist neke
druge paradigme čiji barjak nosi: u korist Platonove filozofije.
Zapravo jednog njenog oblika4.

1 Čitav početak drugog dana.

2 Zbog ovoga Galilejevi dokazi nisu svi na jednakom nivou.
3 O filozofskoj prirodi Galilejevog delà videti E. Cassirer, “Wahrheits-
begriff und Wahrheitsproblem bei Galilei”, Scientia, septembar-oktobar 1937.
4 U istoriji filozofije postoji više Platona i više platonizama. Dve su
vrste ovih: platonizam, ili pre neoplatonizam firentinske Akademije, pomešan

211
 Zbog ovoga već na početku Dijaloga nailazimo na napad
protiv klasičnog shvatanja Svemira, koje strogo razdvaja Zemlju i
nebesa, nebeski i sublunami svet1, napad u kome Galilej koristi
sve oružje koje mu je obezbedila nova astronomija, otkrića iz Nun-
tius Sidereusa, koja u mesecu vide telo potpuno uporedivo, i čak
iste prirode kao što je Zemlja. Zbog toga i postoji toliko aluzija
na Platona, razbacanih po čitavoj knjizi, čija je dijaloška forma,
bez sumnje, inspirisana delom ovog starog filozofa. Knjiga, uo­
stalom, i počinje jednim pseudo-platonovskim kosmološkim mi­
tom. Zbog istog razloga ona obiluje i aluzijama na sokratski me­

sa mistikom, aritmologijom (nauka o brojevima, naročito o tajanstvenim i čud­

nim svojstvima brojeva, prev.) i magijom; i platonizam matematičara, onaj Tar-
taljin i Galilejev; platonizam koji je matematizam i ništa više. Nerazlikovanje
ova dva - za jednog je Timaj kosmološko-magijski spis, a za drugog rasprava iz
matematičke fizike - je mali greh inače dobre knjige g. E. A. Burta, The Meta­
physical Foundations o f Modem Physical Science, London, 1925, i smrtni
greh g. E. Stronga, Procedures and Metaphysics, University o f California Press,
Berkley, 1936. U vezi sa dva platonizma videti L. Brunschvig, Les étapes de
la philosophie mathématique, Paris, 1922, pp. 69 sq. i Le Progrès de la con­
science dans la philosophie occidentale, Paris, 1927, pp. 39 sq.
1 Tako nam Galilej još na samom početku Dijaloga izlaže aristotelov-
sku fiziku i kosmologiju, koje u potpunosti počivaju na verovanju u savršenost
kruga i kružnog kretanja naspram pravolinijskog; koliko je prvo savršenije od
drugog Aristotel dokazuje većom savršenošću kružnice od prave linije, nazi­
vajući prvu savršenom, a drugu nesavršenom: nesavršenom jer ako je besko­
načna nedostaje joj kraj i svršetak, a ako je, pak, konačna uvek postoji nešto
van nje što bi joj se moglo dodati. Ovde se nalazi kamen temeljac i osnova či­
tave aristotelovske svetske građevine, na kojoj počivaju sva druga svojstva te­
škog i lakog, neproizvedenog, nekvarljivog i izuzetog od svake promene, osim
lokalne, itd. Svu tu naklonost on izražava prema telu koje je jednostavno i kre­
će se kružnim kretanjem. Sve što je suprotno, kvarljivost, itd., on pripisuje te-
lima koja se prirodno kreću pravolinijskim kretanjem. Odatle sledi da ukoliko
nađemo neku manjkavost u onome što je ranije rečeno, vrlo lako možemo da
posumnjamo i u ono drugo, što na tome počiva. Po Galileju je smešno praviti
razliku u savršenosti među matematičkim linijama (videti II Saggiatore), Ope­
re, VI, p. 293, u kom Galilej kaže da jo š nije čitao hroniku u kojoj se govori o
plemićkim titulama geometrijskih figura), kao što je neopravdano u neprome-
nljivosti - što je uostalom malo izvesno - nebeskog sveta videti znak savršen­
stva. Zašto, u stvari, pokretnost i životnost sublunarnog sveta ne bi bili znak
većeg savršenstva od nepokretnosti i skamenjenosti onog nebeskog (Dialogo ,
I, p. 85)? Zar i sam aristotelizam ne vidi stvarnost u kretanju, a nedostatak u
mirovanju? Istaknimo na kraju da je Galilej smatrao da, nasuprot Aristotelu,
nije dovoljno da se poziva na činjenice iskustva, već na jedan novi sistem, kao i
da njegovo učenje antropocentrizam doživljava kao izvesnu drskost (Dialogo ,
III, p. 399).

212
tod, metod koji - sa priličnim uspehom - koristi Salvijati, Gali-
lejev glasonoša. Sve ovo da bi nas se upozorilo: budite pažljivi!
U svetovnoj borbi između dva velika filozofa, mi smo na strani
Platona1.
Istorijsko delo: nema sumnje da Galilej u njemu ne govo­
ri o istoriji svoje misli, ali se itekako osvrće na divovoski napor
koji je morao da uloži da bi sâm od aristotelovske fizike prešao
na fiziku impetusa i od ove na nauku iz Rasprava. On na neki
način nastoji da nas ubedi da zajedno sa njim ponovo pređemo
put koji je on već prešao. Zbog ovoga u delu na samo nekoliko

1 Galilejev platonizam je, po našem mišljenju, činjenica od prvoraz­

rednog značaja i o njoj smo već govorili, a primetili su je skorašnji hroničari
velikog Firentinca. Tako, E. Strauss, autor izvrsnog, iako na momente previše
modernog, prevoda Dijaloga (G. Galilei, Dialog über die beiden hauptsdchli-
chsten Weltsysteme, aus dem Italianischen übersetzt und erlâutert con E. Stra­
uss, Leipzig, 1891, p. XLIX) vrlo tačno primećuje platonovski uticaj na sam
oblik Dijaloga i dodaje: D ie platonische Lehre von dem unbenwussten Wissen
und der Viedererinnerung, die Galilei mit besonderer Vorliebe erwhâhnt, bein-
flusst seine Darstellung; er will nicht nur die ergannte Warheit überliefem, a-
uch den pshychologischen Vorgang bei dem Acte der Erkenntnis veranschau-
licht er, er gibt uns ein litterarisches Gegenstück zu der berühmten Mathemati-
kergruppe der Raphaelischen Schule von Athen, welche malerisch die Stufen
der Erkenntnis darstellt. D ie ganze Inscenierung, die an die platonischen Dia-
loge arinnert und erinnern will, legt ein rühmlisches Zeichen fur die künstleri-
sche Befahigung Galileis ab. Ernst Kasirer u svom Problemu sazanja (K Z S,
Sremski Karlovci-Novi Sad, 1998-2001) i ističe daje Galilej obnovio platonov­
ski ideal nauke, odakle se javlja i nužnost (kod Galileja i Keplera) da matema-
tizuju stvarnost. Nažalost, nama se čini da g. Kasirer, zapravo kantizuje, ako
tako može da se kaže, Platona. Takođe Galilejev platonizam se ogleda u nad­
moći zakona nad bićem i supstancijom. On će, tako, obrnuti sholastičku devi­
zu operatio sequitur esse. G. L. Olschki (Galilei und seine Zeit, Leipzig, 1927)
vrlo tačno primećuje kod Galileja jednu Platonische Naturansicht (str. 350), i
suštinu njegovog delà vidi u Uebertragung matematischer Denkmethoden auf
die Erfassung der Naturvorgange (str. 360). On takođe primećuje (sledeći, uo­
stalom, Maha) d aje Galilej ponekad vertraute der Theorie mehr als der Beo-
bachtmg (str. 268), što ga, međutim - i to je naročito interesantno - ne spreča­
va da kaže da galilejska dinamika proizlazi iz balističkih razmatranja (str. 206)
po kojima je tehnika Vorbedingung seiner Forschung (207), daje Galilej nasta­
vio tradiciju renesansnih inženjera, te da in Galilei’s Méthode dem Expérimen­
te das Uebergewicht zukommt und die geometrische Fassung seiner Egebnisse
lediglich deren Uebertragung in eine strenge Begriggsprache ist, die nur auf
diesem kokreten Erfahrungsboden sinnvoll und zweckhaft ercheint (str. 212).
Čini nam se d aje g. E. Burtt (The Metaphysical Foundations o f the Modern
Physical Science, 1925) najbolje razumeo metafizičku podstrukturu - platoni-
čarski matematizam —klasične nauke.

213
strana razlike nailazimo na razlaganja koja pripadaju potpuno
drukčijem nivou mišljenja12. Zbog toga se u knjizi javljaju tra­
dicionalni pojmovi čije se značenje progresivno m enja\ Otuda
nedostatak strogo utvrđene terminologije. Otuda i izvesna polu­
tama koja obavija Dijalog: atmosfera stvarnog napretka mišlje­
nja. Otuda, na kraju krajeva, i prećutkivanje i opreznost, koji na-
memo neke probleme ostavljaju u tami i izbegavaju određena ime­
na ili učenja, bilo zato što su previše teška ili pak previše opasna3.
Otvorimo sada Dijalog. Uloge sagovornika4 su u njemu
podeljene na suštinski i savršen način5. Salvijati, Galilejev port­
parol, predstavlja matematičku inteligenciju nove nauke; Sagre-
do bona mens, duh koji je već uspeo da se oslobodi predubeđe-
nja aristotelovske tradicije i iluzija zdravog razuma, duh koji je,
otuda, u stanju da ščepa - i kada ju je ščepao izvuče iz nje posle-
dice - novu istinu galilejskog načina mišljenja. Simplikije predsta­
vlja zdrav razum. Njegov je duh prožet predubeđenjima shola-
stičke filozofije, koja veruje u Aristotelov i autoritet zvanične
nauke, i koji se teško oslobađa balasta tradicije.
Simplikije je, tokom rasprave, uglavnom zadužen da se
Koperniku suprotstavlja starim i novim dokazima geocentričke
astronomije. Kako se, međutim, okrećemo fizičkim dokazima i
onim starim koji se pozivaju na oblake, ptice i vertikalni pad te­
ških tela, tako Simplikije svoje mesto ustupa Salvijatiju. Fizički
dokazi se, za razliku od svih drugih, moraju uzeti za ozbiljno. Da
bi se oni doveli u pitanje i oborili, nije prejaka ni čitava Salvija-
tijeva tananost, inače snažno vezana za Galilejeva mehanička is­
traživanja.

1 Ovo se naročito odnosi na kritiku aristotelizma. G. Olški {op. cit. p.

198-204) smatra da Galilej iznosi sopstvenu istoriju, ili čak da Dijalog ujedi­
njuje različite etape razvoja njegovog mišljenja (str. 355).
2 Tako na primer pojam impetusa od sile=pokretačkog uzroka tela, po­
staje momenat=proizvod kretanja i mase=količina kretanja.
3 Bruno se u delu nikada ne spominje, a Kepler veoma retko.
4 Sagovornici u delu, uostalom, nisu obični likovi, izmišljeni od stra­
ne autora. N e samo da su Salvijati i Sagredo - istorijske ličnosti - zaista postoja­
li, već i Simplikije ima prilično istaknut karakter. Oni su živa bića, jednako ži­
va kao i likovi iz Platonovih dijaloga. Videti E. Wohlwill, op. cit., v. II, pp. 85
sq.; A. Favaro, “Amici e correspondent! di Galileo”, VIII, Nuovo Archive Ve-
neto, 1903, i G. Gabrieli, “D egli interlocutori dei Dialoghi Galileleani”, Ren-
diconti dell ’Accademia dei Lincei, 1932.
5 Videti Annaire de l'Ecole Pratique des Hautes Etudes, 1936-37.

214
 Nama su ti prigovori poznati, kao i odgovori na njih. Isti­
nu govoreći, onaj Galilejev se, bar na prvi pogled, ne razlikuje
previše od Brunovog. On takođe protiv Aristotelovih dokaza iz­
nosi princip relativnosti kretanja i dinamiku impetusa.
„Kad bi se Zemlja kretala”, kaže Simplikije1 pozivajući
se na čuveni odeljak iz knjige De Coelo2, „bilo oko sebe, biva­
jući u središtu sveta, ili po krugu, ako se nalazi van tog središta,
neizbežno je da to kretanje bude nasilno, pošto to ne bi bilo nje­
no prirodno kretanje. Jer da je tako, ono bi važilo za sve njene
delove, a ovi se kreću po pravoj liniji ka njenom centru. Kako je
takvo kretanje nasilno i protivno pririodi, ono ne bi moglo da tra­
je večno, a poredak stvari je večan, tako da... Na drugom mestu:
sva druga tela koja se kreću kružno zaostaju i poseduju više od
jednog kretanja, izuzimajući prvog pokretača3: zbog ovoga bi
bilo neophodno da se i Zemlja kreće dvostrukim kretanjem; da
je tako, bilo bi nužno da stajaće zvezde menjaju svoje mesto, a
mi ne vidimo da se to događa. Naime one izlaze i zalaze bez ika­
kve promene na ista mesta4. Treće, kretanje delova i Celine je
uvek usmereno ka središtu Svemira, što važi i za Zemlju”.
„Nakon ovoga”, nastavlja Simplikije, „Aristotel postavlja
pitanje da li se kretanje delova sastoji u tome da se prirodno ide
ka središtu Svemira ili ka središtu Zemlje. Odgovor je da ona po
svom instinktu idu ka ovom prvom, a samo posredno ka drugom.
Ovo se potvrđuje uvođenjem četvrtog dokaza izvedenog iz isku­
stva teških tela, koja, padajući sa neke visine, uvek padaju verti­
kalno na površinu Zemlje; isto se događa i sa telima bačenim uvis,
koja padaju po istoj vertikali po kojoj su i bačena. Sve ovo ja­
sno pokazuje da su ta kretanja usmerena ka središtu Zemlje. Ari­
stotel na kraju ukazuje i na to da su astronomi pronašli i druge
razloge u prilog ovog mišljenja, kao i onog po kom je Zemlja ne­
pokretna i nalazi se u središtu sveta. On navodi samo jedan od

1 Dialogo, II (Opere, v. VII), pp. 150 sq.

2 Aristote, De Coelo, II, 14.
3 Sva nebeska tela (sve planete) poseduju dvostruko kretanje i zaostaju
(retardacija) za kretanjem nebeskog svoda.
4 Ako Zemlja rotira, ona mora da poseduje i orbitalno kretanje, što bi
promenilo naše viđenje neba. Kopernik je na ovaj prigovor već odgovorio ti­
me što je istakao d a je razdaljina na kojoj se nalaze stajaće zvezde tolika daje
orbita Zemlje u odnosu na nju samo jedna tačka. Videti Kopernik, O kretanju
nebeskih sfera, IKZS, Sremski Karlovci-Novi Sad, 2013.

215
njih, naime da sve pojave koje opažamo u vezi sa kretanjem zve-
zda odgovaraju središnjem položaju Zemlje, do čega ne bi došlo
da nije tako. Odmah mogu, ukoliko želite, da pružim i druge do­
kaze koje su izneli Ptolomej i drugi, ili da to učinim kasnije, ka­
da odgovorite na ono što je rekao Aristotel”1.
Aristotelovi dokazi, kao što nam je poznato, nisu za pod-
smeh. I Galilej će im se posvetiti jednom za drugim. Međutim,
pre nego što to učini, i pre nego što pređe na raspravu o Ptolo-
mejevim dokazima, on oseća nužnost da se nešto više posveti
čuvenom dokazu izvedenom iz pada teških tela, preko kojega je
Simplikije2 prešao previše lako, kao i da dopuni dokaz u vezi
sa kulom i telima bačenim uvis savremenijim pretpostavkama
vezanim za lađu u pokretu, kulverin i top3.
Tako Salvijati, odgađajući raspravu o astronomskim do­
kazima za drugi dan, nastavlja4:
„Dokaz koji se poziva na teška tela koja, padajući na do­
le, stižu na površinu Zemlje sledeći vertikalnu liniju, uvek se pred­
stavlja kao najsnažniji; to je, kaže se, neoboriv dokaz u prilog
nepokretnosti Zemlje: jer kada bi ova rotirala onda bi se i kula
sa koje pada teško telo kretala zajedno sa njom, i ona bi se, za
vreme koje je kamenu potrebno da završi svoj pad, pomerila ne­
koliko stotina lakata na istok. Tako bi kamen morao pasti na od­
ređenoj udaljenosti od osnove te kule. Do istog rezultata može­
mo da dođemo na osnovu jednog drugog iskustva, naime onog
kada teško telo bacimo sa jarbola nepokretnog broda, obeleža-
vajući mesto na koje je ono palo i koje se nalazi pored osnove
tog jarbola. Ako, međutim, isto telo bacimo sa jarbola lađe koja
se kreće, ono će pasti na istu udaljenost od osnove jarbola koli­
ko je lađa prešla za vreme tog pada. Ovo se događa prosto zbog
prirodnog kretanja tela u slobodnom padu, koje se sastoji u to-

1 Pošto su ostali dokazi strogo astronomske prirode, mi se njima nećemo

baviti. Njihovo razmatranje čini sadržaj treće knjige Dijaloga.
2 Naročito dokaz koji se odnosi na centrifugalnu silu.
3 Ovi dokazi, kao što znamo, nose malo toga novog i zapravo su ra­
zličiti oblici jednog i istog dokaza. Zbog toga i čudi to što ih Galilej sve iznosi
i posvećuje im toliko pažnje i što ih sve ponavlja. Razlog za to je jednostavan:
savremeni dokazi, vezani za top i kulverin, koje je izneo veliki astronom Tiho
Brahe, dokazi su koje listom iznose svi aristotelijanci; oni su istovremeno i naj-
delotvomiji dokazi.
4 Dialogo, II, p. 151 sq.

216
me da ono ide po pravoj liniji ka središtu Zemlje. Ovaj dokaz će­
mo učvrstiti iskustvom tela bačenog daleko uvis, kao što je, na
primer, đule ispaljeno iz topa vertikalno u odnosu na horizont.
To đule će prilikom svog odlaska i povratka na Zemlju potrošiti
dovoljno vremena da mi, zajedno sa topom, možemo Zemljinom
rotacijom da budemo odnešeni više milja ka istoku. Đule, tako,
ne bi moglo da padne na mesto iz kog je izbačeno, već bi mora­
lo da padne na onoliku udaljenost ka zapadu koliko je Zemlja pre­
šla ka istoku. Ovome ćemo dodati i treći, i najočigledniji dokaz,
a to je slučaj kada ispalim metak iz kulverina ka istoku i potom
jedan drugi, pod jednakim nagibom i sa jednakom snagom ka za­
padu. Domet hica ka zapadu bi trebalo daje mnogo veći od onog
ka istoku, jer dok metak ide ka zapadu, top nošen Zemljom ide
ka istoku. Metak bi trebalo da na Zemlju padne na razdaljini od
topa koja bi bila zbir dva pređena puta, jednog koji je on sam pre­
šao ka zapadu i drugog koji je top prešao ka istoku. Nasuprot to­
me, da dobijemo ukupnu razdaljinu metka od topa, u slučaju ka­
da je ovaj ispaljen ka istoku, od ukupnog puta bi trebalo oduzeti
onaj koji je prešao top. Na primer, ukoliko je metak prešao pet
milja i Zemlja za to vreme prešla tri, metak ispaljen ka zapadu
će se nalaziti na udaljenosti od osam milja od topa, što je razda­
ljina sastavljena od pet milja koliko je prešao on sam i tri milje
koliko je u suprotnom smeru prešao top. Hitac ka istoku će, me­
đutim, baciti metak na samo dve milje razdaljine, jer toliko ostaje
kada od pet milja koliko pređe metak oduzmemo tri milje, koli­
ko u istom smeru pređe top. Ali iskustvo pokazuje da su razda­
ljine jednake, a to znači da top, kao uostalom i Zemlja, ostaje
nepokretan. Takođe, hici ka središtu i severu potvrđuju stabilnost
Zemlje jednako kao i prethodni slučajevi. Jer da se Zemlja kre­
će, nikada ne bismo mogli da očekujemo da će telo pasti tamo
gde mi mislimo, već bi ta tačka uvek bila pomerena ka zapadu, i
to za onoliko koliko je, za vreme dok je metak u vazduhu, top
prešao puta zajedno sa Zemljom”.
„Isto bi se ponovilo i u svakom drugom slučaju u kome bi
ispalili hitac iz topa: đule bi palo pre ili posle tačke koju smo pred-
videli, u zavisnosti od toga da lije ispaljeno na istok ili zapad”1.

1 Dialogo, II, p. 153.

217
 Pređimo sada na kritiku. Ona je istovremeno veoma du­
boka i jednostavna. Razlaganja aristotelijanaca, kaže Galilej,
nisu ništa drugo do paralogizmi. Oni pretpostavljaju ono što tre­
ba dokazati. I to je, bez sumnje, istina. Ipak, aristotelijanac bi mo­
gao da ne prihvati ovu kritiku, kao što se desilo i sa prigovorom
koji mu je već uputio Kopernik, naime da Aristotel ne rezonuje,
kao što se to čini, polazeći od činjenice, već upravo suprotno, po­
lazeći od teorije1. Na to bi aristotelovac mogao da odgovori: a)
drukčije nije ni moguće rezonovati i b) Galilej čini to isto.
Aristotelovsko zaključivanje, zapravo, pretpostavlja jed­
nu teoriju ili bolje reći određenu zamisao kretanja kao procesa
koji utiče na telo. Sa druge strane on pretpostavlja da nam čulno
iskustvo omogućava da neposredno obuhvatimo fizičku stvar­
nost2, te da je to i jedini način da je shvatimo. Odavde sledi da
fizička teorija nikada ne može da dovede u sumnju neposredne
činjenice opažanja.
Galilej ovo otvoreno poriče. On, sa svoje strane, polazi od
potpuno suprotnih pretpostavki:
a) da fizička stvarnost nije data čulima, već da se nasuprot
tome, shvata razumom;
b) da kretanje ne utiče na telo, koje ostaje ravnodušno pre­
ma svakom delovanju koje ga pokreće, te da ono samo
utiče na odnos tela i nekog nepokretnog objekta.
Iako ga smatra paralogizmom, aristotelovsko rezonovanje
nije moguće pobijati iz njega samog. Dijalektički, međutim - bar
unutar Dijaloga - Galilej, bez sumnje, ima pravo da ovo učenje
zove paralogizmom. Jer ovaj, pre nego što je izneo fizičke i me­
haničke dokaze o nepokretnosti Zemlje, postavlja dvostruki prin­
cip relativnosti optike i mehanike kretanja3.
Optička relativnost kretanja je, svakako, već poznata. Još
je Kopernik ukazao na nemogućnost čisto optičkog razdvajanja
dve astronomije: geocentrične i heliocentrične. Svako vidljivo
kretanje pod nebeskim svodom se, zapravo, fizički može protu­
mačiti na jedan i drugi način4. Odavde postaje jasna važnost fi­
zičkih dokaza na koje se pozivaju Ptolomej i Aristotel.

1 Videti supra.
2 Videti Dialogo, II, str. 153.
4 b id . I, str. 5 7 ,1 0 1 ,1 3 9 ,1 4 1 .
4 Copernic, De Revolutionibus, 1 .1, c. v. [Prevod na srpski: Kopernik, O
kretanju, I, I, c. v]; Galilei, Dialogo, II, 139, 141.

218
 Ovaj oblik relativnosti je, tako, nepobitna činjenica. Nje­
ga, kaže Galilej, treba postaviti kao princip na samom početku
rasprave1. „Postavimo, dakle, kao princip našeg istraživanja
da, kakvo god kretanje da pripišemo Zemlji, ono za nas koji ži­
vimo na njoj i stoga u ovome učestvujemo, ostaje potpuno neo-
pažljivo i kao d aje nepostojeće, jer smo u stanju samo da pred­
viđamo stvari koje se odvijaju na Zemlji. S druge strane, apso­
lutno je nužno daje isto to kretanje zajedničko svim drugim vid­
ljivim telima i predmetima, koji su od ove odvojeni. Otuda je naj­
bolji način za utvrđivanje da li bi Zemlji trebalo ili ne pripisati ne­
ko kretanje i, u prvom slučaju, da se razmotri i utvrdi da li je
kod tela koja su od nje odvojena moguće opaziti vidljivo kreta­
nje koje bi moglo pripadati svima”. Ovo kretanje koje je zajed­
ničko telima odvojenim od Zemlje je dnevno kretanje nebeskih
tela. Njega optice ili astronomice loquendo možemo pripisati bilo
Zemlji, bilo nebesima, ili kako to šaleći se kaže Sagredo2, ulogu
primum mobile možemo pripisati Zemlji ili nebu.
Galilejev princip je, zapravo, nešto uopšteniji od optičke
relativnosti. Naime, pretpostavljajući nemogućnost da opazimo
kretanje u kome i sami učestvujemo, mi već pretpostavljamo f i ­
zičku relativnost kretanja. On dakle istovremeno ovu postavlja
kao jednaku i jednako važnu optičkoj relativnosti. U suštini, ako
je kretanje apsolutno neopažljivo za one koji u njemu učestvuju,
sledi da kretanje Zemlje ni na koji način neće uticati na događa­
je na njoj. Ovo, savremenim jezikom rečeno, znači pripisivanje
inertnosti svakom kretanju, a naročito onom kružnom.
Kasnije će biti prilike da se vratimo ovom pitanju. Prati­
mo sada Galileja. „Istaknimo dakle: kretanje je to što jeste i de-
luje tako kako deluje samo u odnosu na one stvari koje su ovoga
lišene; kada je reč o onima koje u njemu učestvuju, ono na njih
nema nikakvo dejstvo; kao da ne postoji3. Isto tako se roba ko­
jom je natovarena neka lađa kreće zajedno sa ovom napuštajući
Veneciju, pored Krfa, Krita, Kipra i sve do Alepa. A Krf, Krit,

1 Dialogo, II, p. 139 sq.

2 Dialogo, II, p. 148.
3 U odnosu na samo telo, kretanje je kao ništa-, ništa sa svoje strane
nema potrebu za uzrokom. Drukčije rečeno, kretanje kao takvo jednako malo
deluje na telo kao i mirovanje, što nam omogućava da ih stavimo u istu onto­
lošku ravan.

219
 Kipar itd., miruju i ne kreću se sa tom lađom. Ali kada je reč o
odnosu đuladi, sanduka i drugih stvari kojima je lađa natovare­
na, i same lađe, kretanje od Venecije do Alepa je takoreći nepo­
stojeće, i ništa u tim odnosima ne menja, a to je zato stoje ovo
kretanje svima njima zajedničko i svi u njemu jednako učestvu­
ju. I ako se među tom robom jedno đule za samo stopu udalji od
kovčega, to će za njega biti kretanje veće od dve hiljade milja ko­
je je prešla lađa”1.
Na prvi pogled Galilej ne iznosi ništa novo, i čini se da bi
njegovo цсепје mogao da prihvati čak ijedan aristotelijanac. Ali
to je tako samo na prvi pogled. Jer treba se paziti mešanja, do
koga često dolazi, aristotelovske i galilej evske (koju bi istini za
volju trebalo zvati kartezijanskom ili njutnovskom) relativnosti
kretanja. Po Aristotelu, zapravo, kretanje kao takvo uvek nužno
podrazumeva neki reper, referentnu tačku. Naročito lokalno kre­
tanje podrazumeva takvu tačku, koja miruje. Opet, ako kretanje
zamislimo ne kao jednostavan i čisti odnos između dva činioca,
već, ponovimo to još jednom, kao proces koji zapravo utiče na
telo, referentna tačka mora biti istinski i stvarno nepokretna:
svet ili tačnije rečeno nepokretno središte sveta. Ničeg od ovoga
nema kod Galileja: kretanje zamišljeno kao odnos-stanje koje
ne utiče na telo ni na koji način ne podrazumeva postojanje ne­
ke stvarno i apsolutno mirujuće tačke; ono podrazumeva samo
postojanje tačke, ili radije tela, koje ne učestvuje u tom kreta­
nju: đulad i sanduci jedni u odnosu na druge, lađa u odnosu na
sanduke, K rf u odnosu na lađu, itd. I Galilej odatle izvlači vrlo
istinit zaključak: kretanje koje je zajedničko za više tela je, kada
je njihov odnos u pitanju, praktično nepostojeće, jer se u tom od­
nosu ništa ne menja, već ono proizvodi posledice samo u odno­
su na ona tela koja su tog kretanja lišena.
Odavde prirodno slede odgovori na dokaze koje je ranije
izneo Salvijati: naime, ako kamen i kula učestvuju u istom kre­
tanju Zemlje, to će kretanje za odnos ova dva biti praktično ne­
postojeće, i sve će se odvijati kao da njega nema, to jest kao da
Zemlja miruje. Ovo, istaknimo to odmah, nosi sa sobom veoma
važne posledice: najpre, tu je kompatibilnost svih kretanja; i što
je još značajnije to znači da nijedno kretanje ne može da ometa

1 Dialogo, II, p. 141 sq.

220
neko drugo, to jest dva kretanja (koja su svojstvena jednom is­
tom telu) jesu jedno u odnosu na drugo praktično nepostojeća.
Upravo to je ono što aristotelovac ne može da prihvati. Po nje­
mu, zapravo, kretanja izražavaju prirodu tela, bivajući i sama tom
prirodom određena. On kretanje ne može da zamisli van tela i
pokretača, kao neki entitet koji postoji sam po sebi. Tako su ra­
zličita kretanja, prema tome da li su u skladu sa prirodom tela ili
ne, međusobno saglasna ili nisu. Aristotelijanac ne prihvata Ga-
lilejev odgovor. Kružno kretanje Zemlje bi, ukoliko bi postoja­
lo, bilo potpuno drugog reda i prirode od pravolinijskog kreta­
nja tela prilikom pada i ne bi imalo nikakvog razloga da se sa
ovim slaže ili ne. Nema sumnje da bismo, ukoliko bismo insisti­
rali, mogli ovog da ubedimo da je moguće da telo istovremeno
ima dva kretanja, ali bi to onda značilo da je u pitanju mehanič­
ko i, bar delimično, nasilno kretanje1.
Kamen, naime, pada slobodnim padom. Šta bi, onda, mo­
glo da ga natera da sledi kretanje tornja. Ako ga, kao što isprav­
no pretpostavljamo, ništa ne vezuje za ovo (kretanje), malo je ve-
rovatno da će se to dešavati. Mnogo je prirodnije očekivati upra­
vo suprotno, naime da će se kamen koji pada sa vrha tornja po­
našati (u slučaju Zemljinog kretanja) potpuno drukčije od onoga
kako se zapravo ponaša - „slično slučaju kamena koji pada sa
vrha jarbola na lađi i pada u njegovo podnožje ukoliko lađa mi­
ruje i daleko od njega ukoliko se ova kreće2”. Ovde, svakako,
prepoznajemo Braheov dokaz. Ipak, Tiho je iznoseći taj dokaz
malo prevršio meru. Prihvatajući da u istu ravan stavi procese
koji se odvijaju na Zemlji (lađa) i u svemiru (Zemlja), on izdaje
aristotelovsko stajalište, koje je u potpunosti zasnovano - na če­
mu od samog početka Dijaloga insistira Galilej3 - na suštin-

1 Čini nam se izvesnim d a je galilejsko-kartezijansko učenje o kreta­

nju, shvaćeno bukvalno, kontradiktorno, te da zakon inercije, na kraju krajeva,
podrazumeva Njutnovo shvatanje apsolutnog kretanja i mirovanja. Ali ovo ni­
je mesto da se raspravlja o tom pitanju, na koje je već potrošeno mnogo masti­
la. Videti rezime ovih rasprava u E. Mach, Die Mechanik, etc., osmo izdanje,
str. 231 sq. Isto tako videti P. Duhem, Le mouvement absolu et le mouvement
relatif, Montligeon, 1907 i A. Sesmat, Systèmes des références et mouvements,
fasc. II, Méchanique newtonienne et gravitation, fasc. IV. Le système absolu
de la mécanique, Paris, 1937.
2 Dialogo, II, p. 167.
3 Ibid., П, p. 42.

221
 skoj razlici između zakona koji važe na Zemlji i na nebu. Gali-
lej će iskoristiti ovo i, zajedno sa Brunom, zaključivati od lađe
ka Zemlji i od Zemlje ka nebu1.
Tako on kaže:
Salvijati2: „Vi tvrdite da ukoliko lađa miruje kamen pa­
da u podnožje jarbola, a ako se kreće on pada daleko od ovog; ili
u suprotnom smeru iz činjenice da kamen pada u podnožje jar­
bola, možemo da zaključimo da lađa miruje, a iz činjenice da on
pada daleko od ovoga da se lađa kreće. Tako se iz činjenice da
kamen pada blizu podnožja tornja zaključuje d aje Zemlja nepo­
kretna. Da lije to vaše mišljenje?” Kada Simplikije odgovori po­
tvrdno Salvijati nastavlja. „Recite mi, molim Vas, ako bi kamen
pušten sa vrha jarbola lađe koja se kreće ogromnom brzinom pao
na isto ono mesto na koje pada i kada lađa miruje, da li bi ovaj
pad mogao da Vam koristi u određivanju kretanja ili mirovanja
lađe?” Simplikije: „Nikako”. Salvijati: „Da li ste već probali da
izvedete ovakav eksperiment na lađi?” Simplikije: „Ја lično ni­
sam, ali sam uveren da su oni koji su izneli ovaj dokaz vršili pa­
žljiva posmatranja; uostalom uzrok razlike je toliko jasan da ne
ostavlja prostor ni najmanjoj sumnji”.
Niko nikada nije izveo ovaj eksperiment, odgovara Salvi­
jati . Svi ti autori su se pozivali na autoritet svojih prethodni-

1 Cilj rasprave o klasičnim dokazima protiv kretanja Zemlje je dvojak:

najpre se radi o tome da se razore stara učenja o dva sveta i dve fizike, i da se
istakne suštinsko jedinstvo prirode i njenih zakona; na drugom mestu se nasto­
ji u svest čitalaca-slušalaca usaditi nova teorija, ili tačnije rečeno, novo učenje
o kretanju.
Proklamovanje jedinstva prirode se, bez sumnje, završava izjednačava­
njem na nižem nivou, gde nebeska priroda gubi svoje privilegovano mesto i biva
dovedena u ravan one zemaljske. Ipak, ono počinje kretanjem u suprotnom sme­
ru. izjednačavanjem na višem nivou, kojim se zemaljskoj prirodi pripisuju osobi­
ne i privilegije koje su bile rezervisane samo za onu nebesku. Tako, nisu naj­
pre zvezde izjednačene sa Zemljom, već je, upravo suprotno, Zemlja pretvore­
na u zvezdu i pripisano joj je prirodno kružno kretanje. Tek kasnije izjednača­
vanje dobija suprotni smer, i čovek u potpunosti postaje svestan poruke sa zve-
zda. Ako je Zemlja samo zvezda i zvezde su, u stvari, Zem lje...
2 Dialogo, II, p. 169 sq.
Dialogo, II, p. 171, 208. Galilej je potpuno u pravu: niko (do tada)
nije izveo ovaj eksperiment, što nije sprečavalo jednog Antonija Roka da na­
kon objavljivanja Dijaloga napiše (Esercitazioni fdosofiche di Antonio Rocco,
Opere, vol. VII, p. 677): Che trn sasso cadente dalTalbero della nave corrente
venga direttamente al piede dell’albero, io non lo credo; e quando lo vedessi,

222
ka, jer da su izveli taj eksperiment, jasno bi videli, kao što bi to
video svako ko to učini, da će kamen u svakom slučaju pasti u
podnožje jarbola, i da se iz te činjenice ne može zaključiti ništa
0 kretanju lađe, kao što se iz iste činjenice ne može ništa zaklju­
čiti ni o kretanju Zemlje. Sada dolazi red na Simplikija da postavi
pitanje. „А da li ste vi izveli taj eksperiment, kada o njemu govo­
rite sa tolikom samouverenošću? Jer ukoliko to nije slučaj, ova
naša rasprava postaje isprazna, pošto o stvarima koje su toliko
udaljene od ljudskog razuma može da odluči samo iskustvo”1.
Savremenom čitaocu će se učiniti d aje aristotelovac Sim-
plikije ponovo u pravu. Jer, zaista, između dve suprotstvaljene
teorije možemo da donosemo odluku samo na osnovu iskustva.
Isto tako ovaj verovatno očekuje da će Salvijati Simplikiju dati
iscrpan odgovor, i biće iznenađen kada čuje da on misli d aje to
savršeno nepotrebno: nekorisno ne samo za njega, Salvijatija, već
1za Simplikija, koji istog trenutka ovome protivreči.
Salvijati2: „Ја vam, bez iskustva tog eksperimenta, tvr­
dim da će se stvari odvijati kako vam kažem, jer je nužno da
bude tako; i dodaću da i vi sami znate da ne može biti drukčije,
iako nastojite da pokažete da to ne znate. Ali ja sam tako dobar
prigovarao savestf, da ću učiniti da sami to priznate i to iz sveg
glasa”.

m’ingegnerei trovarli altra cagione che la rivoluzione della terra! Eksperiment

sa lađom je, zapravo, izveo tek Gasendi 1641. i to je, u ono vreme, imalo veli­
kog odjeka: videti Recueil de Lettres des sieurs Morin, De la Roche, De NE-
vre et Gassend, et suite de l ’apologie du sieur Gassend, touching la question
De motu impress a motore translata, A Paris, chez Augustin Courbé... MDCL,
predgovor: Kako je g. Gasendi uvek bio veoma radoznao i nastojao da eskpe-
rimentima opravda istine filozofskih razmišljanja i kako se godine 1641, zajedno
sa g. grofom od Alea, našao u Marseju, hteo je da dokaže da će kamen koji bude
bačen sa vrha jarbola galije, koja je po naređenju ovog velikodostojnika isplo­
vila u punoj brzini, pasti na isto mesto na koje bi pao i kada bi ova mirovala.
B ilo da ova stoji ili da se kreće, kamen uvek pada ravno dole duž jarbola u
njegovo podnožje i to sa iste njegove strane. Ovaj je eksperiment, izveden u
prisustvu Monsinjora Grofa od Alea i velikog broja drugih osoba, izazvao ču­
đenje mnogih prisutnih, što je navelo g. Gasendija da napiše raspravu pod naslo­
vom De motu impressa a motore translate, i objavi j e u formi pisma upućenog
g. De Puju.
1 Dialogo, II, p. 169.
2 Dialogo, II, p. 171 sq. Videti i Lettre à Ingoli, Opere, pp. 524, 546.
3 Podvukao autor.

223
 Zaustavimo se ovde na trenutak. Odeljak koji smo upravo
citirali - i koji nikako nije izolovan u Galilejevom delu1 - čini
se toliko važnim da smatramo daje ključ za čitavo razumevanje
galilejskog učenja, a time i klasične nauke uopšte.
O čemu se, zapravo, radi? Prosto i jednostavno o mestu is­
kustva u nauci. Klasična nauka nam se uvek činila zasnovanom
najpre na iskustvu; njeno bogatstvo i plodnost razlaganja zasno­
vanog na iskustvu suprostavljali smo sterilnom apriorizmu sho-
lastičke fizike. Galileja, takođe, najčešće vidimo kao opreznog i
pronicljivog posmatrača2 i utemeljivača eksperimentalne me­
tode3, čoveka koji meri i računa i koji, odbijajući da sledi glas
apstraktnog razuma koji polazi a priori, od principa, nasuprot
tome želi da zasnuje novu nauku koja počiva na snažnim temelji­
ma iskustva. I nema sumnje d aje bio u pravu. Jasno je d aje po-
smatranje stvarnog kretanja planeta navelo Keplera da reformi-
še astronomiju; isto tako je očigledno d aje tek kad je svoj tele­
skop uperio u nebeski svod, Galilej uspeo da zada smrtonosni
udarac srednjovekovnom kosmosu. Izvesno je, dakle, da je Ga-
lilejevo delo bremenito pozivanjima na iskustvo i posmatranja4
(iskustvo klatna, nagnute ravni, itd.) i snažnim napadima na lju­
de koji odbijaju da priznaju ono što vide, jer je to što vide su­
protno njihovim uverenjima (kao što je na primer odbijanje da se
prihvati činjenica da nervi potiču od mozga, a ne od srca, kako
je to učio Aristotel5), ili čak odbijaju da gledaju zbog straha da
bi ono što će videti biti u suprotnosti sa njihovim uverenjima6.

Videti II Saggiatore (Opere, VI, p. 328 sq.); Lettre à lngoli (Opere,

VI, p. 545): io sono stato doppiamento miglior filosofo di loro, perché loro al
dir quello ch’è il contrario in effeto hanno anco ajunto la buggia, dicendo d’a­
ver ciô veduto dall’esperienza ed io ne ho fatto l’esperienza, avanti la quale il
natural discorso mi aveva molto fermamente persuaso che l ’effeto doveva suc-
cedere come appunto succédé.
2 Videti E. Jouguet, Lectures de Mécanique, Paris, 1924, ovi. I, p. 111.
3 Videti E. Mach, Die Mechanik, 8. izdanje, pp. 127 sq.
Veliki deo prvog dana Dijaloga posvećen je optičkom iskustvu od­
bijanja svetlosti od glatkih i hrapavih površina i objašnjenju paradoksa da se,
uopšteno govoreći, ogledalo osvetljeno Suncem čini mračnijim od zida na ko­
me visi, kao što se slabo vidi i savršeno uglačana sfera. Galilej odavde zaklju­
čuju da kada bi mesec bio takva jedna sfera, mi uopšte ne bismo mogli da ga
vidimo. Videti Dialogo, I, p. 91 sq; II Saggiatore, p. 281.
5 Dialogo, II, p. 134.
6 Dialogo, II, p. 138.

224
 Galilejevo delo je bremenito i odeljcima u kojima ovaj prokla-
muje beskrajno bogatstvo prirode i osuđuje ljude koji se prave
da mogu da kažu šta ova može, a šta ne može da učini. Uprkos
svemu tome, u knjizi je aristotelovac Simplikije, a ne njegov gla­
sonoša Salvijati, taj koji se poziva na iskustvo, dok ga ovaj dru­
gi smatra beskorisnim.
Vratićemo se još na ovaj problem. Za sada se držimo či­
njenice da se dobra fizika stvara a priori’.
Dokaz za to je kako na veliko Simplikijevo zaprepašćenje
i negodovanje ističe Salvijati, taj što ni sam Simplikije ne mora
da poseže za iskustvom da bi uočio istinu. Jer stvari o kojima se
govori nikako nisu udaljene od ljudskog razuma, već su mu, na­
suprot tome, veoma bliske. Toliko, zapravo, bliske, da čovek pre
svakog iskustva već u svom posedu ima sve istinske principe fizič­
kog sveta. On zna istinu, ali toga, međutim, nije svestan. Otuda
za njega i nije neohodno da ga ovoj učimo (to je, uostalom i ne­
moguće); dovoljno je da mu postavljajući prava pitanja pokaže­
mo d aje on već zna.
Tako Salvijati, ponovo zbog nas pokrećući istraživanja ko­
jima je mladi Galilej u Pizi počeo proučavanje kretanja, pita Sim-
plikija12 sledeće: „Recite mi, dakle: ukoliko imate jednu ravnu
površinu, glatku poput ogledala i sačinjenu od materijala čvrstog
kao ahat (vrsta dragog kamena, prev.), i ako pretpostavite da ta
ravan nije paralelna sa horizontom, već malo nagnuta u odnosu
na njega, i ako na tu ravan stavite kuglu, koja je takođe savršeno
uglačana i sastavljena od tvrde materije kao što je na primer bron­
za, i pustite tu kuglu, šta mislite da će se dogoditi? Ne mislite li
(kao što ja mislim) da će ona ostati nepokretna?” Simpl: „Ako
je ravan nagnuta?” Salv: „Da, to smo pretpostavili”. Simpl: „Ја
nikako ne mislim da će mirovati, već da će se spontano kretati u
smeru nagiba”.
Niko Simplikiju nije došapnuo ovaj odgovor. Ovde je na
delu njegovo prirodno rasuđivanje: dokaz - za čitaoca3 - da is­
kustvo na koje se poziva Simplikije nije uvek neophodno. Sal-

1 Tek nakon zaključivanja možemo da zasnujemo iskustvo: videti ode-

ljak iz Pisma Ignoli, citiran napred.
2 Diaiogo, II, p. 171.
3 Napomenimo još jedanput d aje čitalac jedan od najvažnijih učesnika
dijaloga.

225
vijatijevo korišćenje sokratske metode (nemoguće je ne primeti-
ti ovu činjenicu i ne misliti na dijaloge Teetet ili Menori) omo­
gućava da nazremo smisao njegovog apriorizma i da vidimo da
on zapravo ovde staje pod Platonov barjak. Salvijati, tako, na­
stavlja1: „I koliko će trajati spust te kugle i kojom će brzinom
ona ići? Obratite pažnju da kažem savršeno uglačana kugla i ra­
van da bih izbegao sve slučajne spoljašnje smetnje kretanju; že-
leo bih takođe da apstrahujete od otpora vazduha, i svih drugih
prepreka kretanju, ukoliko nekih drugih može biti”2. Simpl.:
„Savršeno sam vas razumeo i tvrdim da će se ta kugla kretati in
infinite, pod pretpostavkom da se ravan proteže donde, i imaće
ravnomemo ubrzano kretanje, jer takva je priroda teških tela ko­
ja vires acquirit eundo. I brzina će biti utoliko veća koliko je veći
nagib”. Salv.: „Ali ukoliko bismo žele li da se ova ista kugla kre­
će uzbrdo, da li mislite da bi to bilo moguće?” Simpl.: „Sama od
sebe ne, ali bi to bio slučaj ukoliko bismo je nasilno gurnuli ili
bacilli”. Salv.: „Ukoliko bismo joj sada utisnuli taj impetus, ka­
kvo bi bilo njeno kretanje i koliko bi trajalo?” Simpl.: „Kretanje
bi se neprestano smanjivalo i telo bi usporavalo, jer bi ono bilo
protiv prirode, i trajalo bi kraće ili duže u zavisnosti od jačine po­
tiska”3. Salv.4: „Vi ste nam sada opisali ponašanje tela na dve
različite ravni; rekli ste, naime, da će se ono na nagnutoj ravni
sponatno spuštati neprestano ubrzavajući i da se, za njegovo za­
ustavljanje, mora upotrebiti sila; isto tako kažete da nam je na
uzdignutoj ravni potrebna sila da bi ga pokrenuli, kao i da bi to
kretanje održali, te da će utisnuto kretanje5 neprestano slabiti,
da bi na kraju nestalo. Vi takođe kažete da u oba ova slučaja po­
stoje razlike između veće i manje nagnutosti ili uzdignutosti rav­
ni, te da iz većeg nagiba proizlazi veća brzina i, nasuprot tome,
kod uzdignute ravni, što je manji nagib to će telo izbačeno istom
silom otići dalje. Ali recite mi sada šta će se desiti sa istim tim
telom ako ga postavimo na ravan koja nije ni nagnuta ni uzdig­
nuta?” Simpl.: „Ovde moram malo da razmislim o odgovoru.

1 1Ш p. 172.
2 Savršeno uglačana površina, savršeno okrugla kugla, itd.; jasno je da
se ovde više ne nalazimo u stvarnom čulnom svetu. Mi smo u svetu arhi-
medske geometrije.
3 Podvukao autor. U tekstu piše impulso.
4 Dialogo, II, p. 172 sq.
5 Podvukao autor. U tekstu piše movimento.

226
 Pošto ravan nema nagib nadole, ne može biti ni prirodne sklo­
nosti tela ka kretanju, a pošto nije ni uzdignuta ne može biti ni
prirodnog otpora njegovom pokretanju. Otuda mi se čini da bi
kugla trebalo da ostane ravnodušna prema pokretanju i otporu
kretanju, te da će ostati u prirodnom stanju mirovanja”. Salv.:
„Ја isto tako mislim ukoliko kuglu samo postavimo na ravan. Ali
šta će se dogoditi ukoliko joj utisnemo neki impetus?” Simpl.:
„Desiće se to da će se ona kretati na onu stranu na koju smo je
pokrenuli”. Salv.: „Ali kakvo će biti to kretanje? Ravnomerno
ubrzano kao na nagnutoj ravni, ili usporeno kao na uzdignutoj?”
Simpl.: „Ја ne vidim razlog niti za ubrzavanje niti za usporava­
nje, pošto ravan nije nagnuta niti uzdignuta”. Salv.: „Nema su­
mnje da je tako; pošto, dakle, nema razloga za usporavanje, a još
manje za mirovanje1, koliko onda dugo procenjujete da će se
telo kretati?” Simpl.: „Onoliko dugo koliko traje ravan koja se
niti spušta niti podiže”. Salv.: „Dakle, ukoliko bi ona bila bez
kraja, i kretanje bi bilo takvo, to jest večno?” Simp.: „Čini mi se
da je tako. Pod pretpostavkom da je telo sačinjeno od izdržljivog
materijala”.
Tako smo došli do principa večnog horizontalnog kreta­
nja - i održanja brzine. Galilejevi hroničari - kao i istoričari fi­
zike - navode ovaj i slične odeljke kao suštinu principa inerci­
je2. Galilej, zapravo, kao i u Pizi, nije u stanju da apstrahuje od
težine telâ, njihovog prirodnog kvaliteta, kao što ne može da za­
nemari ni to da je stvarna horizontalna ravan zapravo sferna
površina.
Salv3.: „Istrajnost telâ da budu u stanju u kom se nalaze
već smo prihvatili kada smo rekli da smo uklonili sve slučajne i
spoljašnje prepreke tom stanju, a lomljivost tela je, u ovom slu­
čaju, takva prepreka4. Recite mi, dakle, šta mislite da je razlog
toga što se lopta spontano kreće po nagnutoj, a samo uz pomoć

1 Mirovanje je za Galileja beskonačni stepen sporosti. Pošto Galilej ne

priznaje oštar prelaz iz jednog stanja u drugo (II, pp. 59, 63), ono što uzrokuje
mirovanje mora uzrokovati stalno usporavanje. U suprotnom, ukoliko nema
razloga za usporavanje, ne može postojati uzrok za mirovanje. Ovim se on pot­
puno razlikuje od Aristotela, fizike impetusa i Keplera.
2 Videti E. Wohlwill, “Die Entdeckung des Beharrungsgesetzes”, Zeit­
schriftfiir Volkerpsychologie, v. XV, pp. 14 sq, 132 sq, 134.
3 Dialogo, II, p. 173. Videti ibid., I, p. 53.
4 Po aristotelovcima je to suštinska prepreka.

227
sile po uzdignutoj ravni?” Simpl.: „Uzrok tome je činjenica da
tela prirodno teže da se kreću ka središtu Zemlje, i samo nasilno
ka njenoj kružnici: nagnuta ravan ga približava tom središtu, dok
ga uzdignuta od njega udaljava”. Salv.: „Vi, dakle, tvrdite da ra­
van koja nije ni nagnuta ni uzdignuta mora u svim svojim delovi-
ma da bude jednako udaljena od središta Zemlje. Da li, međutim,
na svetu postoji takva ravan?” Simpl.: „Svakako da. Takva bi bila
i površina Zemlje ukoliko bi bila savršeno uglačana, a ne ova­
kva kakva je, hrapava i svuda ispresecana planinama; već pre
glatka kao tiha i mirna voda. Ali”, odgovara Salvijati, „zar nije
more takva površina? U tom slučaju bi se lađa koja se kreće po
njemu sa utisnutim impulsom, onuda večno i ravnomemo kreta­
la. Da li bi se u tom slučaju i kamen koji se nalazi na vrhu jarbo­
la ove lađe isto tako, nošen ovom, kretao po kružnici njoj svoj­
stvenim kretanjem1, sve dok nema spoljašnjih prepreka? I zar
njegova brzina nije jednaka brzini lađe?”
Evo nas, dakle, ponovo kod starog problema održanja kre­
tanja kod tela odvojeng od svog pokretača; koji je, čini se, kod
Bruna zamenjen nečim drugim23. Da li ćemo i mi, kao ovaj po-
menuti, imati da biramo između aristotelovske teorije o uticaju
sredine i pariškog učenja o impetusu .
I da i ne. Aristotelovsko učenje se prosto i jednostavno mora
odbaciti, ali ni ono pariško ne smemo prihvatiti u potpunosti ta­
kvo kakvo je. Ono mora da prođe, ili je tačnije rečeno već pro­
šlo kroz jednu duboku promenu: impetus se više ne smatra uz­
rokom kretanja, već je izjednačen sa njim samim.
Najsnažniji aristotelovski prigovor protiv učenja o impe­
tusu je bio ontološke prirode: nešto što je slučajno (nije suštin­
sko, prev.) ne može da prelazi sa jednog tela na drugo; to važi i
za impetus. Nema sumnje da bi bilo tako, odgovara Galilej, uko­
liko bi impetus smatrali pokretačkom silom tela; ali sâmo kreta­
nje je sposobno za tako nešto.
On protiv aristotelovaca koristi stare pariške dokaze. Ve-
tar koji lako nosi pero ili plutu, ali nije u stanju da to isto učini
sa kamenom ili topovskim đuletom... dok kamen ili đule izba-

1 Podvukao autor. U originalu stoji: d’un moto indelebili in lei.

2 Videti gore.
3 Takvo je tumačenje dao Dijem; videti Etudes sur Léonard da Vinci,
V. III, p . 560 sq.

228
čeno rukom ili pucnjem lete daleko dalje od pera ili parčeta plu-
te; teško klatno koje se kreće daleko duže od onog lakog; strela
koja, izbačena nasuprot vetru, ide bolje sa špicem napred nego
obratno... Aristotel, koji pokretačku silu smešta u vazduh, greši u
tome što meša lakoću sa kojom se tela pokreću i njihovu sposob­
nost da u sebi skladište i održavaju kretanje. Prva osobina tela je
vezana za njihovu lakoću, a druga za težinu. Okolina svakako
može da ima uticaj na kretanje tela (ona je uopšteno govoreći
prepreka kretanju), ali to kretanje pripada njemu samom. Odav­
de zaključujemo da je impetus sa kojim se kreće lađa suštinski
utisnut kamenu nakon što on kreće da pada sa vrha jarbola, či­
me ono ni na koji način ne utiče niti usporava prirodno kretanje
kamena ka dole. Odavde dalje sledi da, iako će se njegova puta­
nja realno menjati u skladu sa brzinom lađe, on neće duže puto­
vati u svom padu nego što bi to činio da lađa miruje; kao i da će
metak ispaljen horizontalno sa vrha neke kule - uprkos tome što
će preći dve, tri, šest ili deset hiljada stopa - pasti u isto vreme
na Zemlju kada i metak koji pada sa vrha te kule vertikalno na
dole bez ikakvog impulsa123.
Činjenica je, svakako, da ovi paradoksalni i čudesni za­
ključci nisu ubedili Simplikija da prihvati Galilejevo učenje o
relativnosti kretanja i uzajamnoj nezavisnosti impetusâ. Daleko
od toga da kod njega nema više kolebanja. Možda je to zbog, ka­
že on ljubazno, toga što nije u stanju da razume stvari jednako
brzo kao Sagredo. Sta god da je u pitanju, njemu se čini da „uko­
liko bi se to stečeno kretanje2 kamena u njemu, nakon razdvaja­
nja od lađe, održavalo na suštinski i unutrašnji način1, onda bi i
kugla bačena sa konja u pokretu, nakon svog pada na Zemlju,
nastavila da se kreće i prati konja bez zaostajanja; ovako nešto
ne možemo da vidimo osim ako konjanik ne baci kuglu u smeru
svoga kretanja; bez toga mi se čini da će ova ostati na onom mestu
na Zemlji, na kom ju je dotakla.
Savremeni čitalac će, verovatno, ovde postati nestrpljiv. Če­
mu tolika ponavljanja? Nije li jasno da Simplikijev primer ne do­
nosi ništa novo i da ni na koji način ne rasvetljava stvari? Mo­
žda će čak i pretpostaviti da Galilej želi da se naruga aristotelov-

1 Sagredo, bona mens, izvlači posledice galilejskog učenja.

2 Dialogo, II, p. 181. Podvukao autor: Moto participate dellapietra.
3 Podvukao autor.

229
 cu, predstavljajući ga glupljim nego što jeste. Ali ovaj će u tome
grešiti. Primer sa konjanikom donosi novinu i primorava nas da
se vratimo jedan korak unazad. I time što taj primer stavlja u usta
Simplikiju, Galilej nema nikakvu nameru da ga ismeva. Stvar
stoji upravo suprotno: želi da ga prikaže kao vema mudrog.
Nama se čini da su slučajevi kugle koja pada sa vrha jar­
bola i one koju ispušta konjanik u pokretu zapravo jednaki. Za fi­
ziku XVI veka to nije tako: baciti kuglu i pustiti je nije isto. Ga-
sendi će to tek morati da dokazuje123.Po njima se đule koje pada
sa vrha jarbola od ove, bez sumnje, odvaja, ali to čini manje ko-
renito od onog koje ispušta konjanik. Jer nastaviti kretanje u va-
zduhu pre nego što se padne na Zemlju, nije isto što i nastaviti
ga nakon što se to dogodi.
Galilej će nastojati da ukaže na jednakost ova dva sluča­
ja, naime bacanja i puštanja đuleta2: „Kada ga bacite rukom,
šta drugo ostaje u đuletu osim kretanja3 koje mu je ona utisnu­
la i koje (kretanje) ostaje u ovome i nastavlja da ga nosi? Ovde
nije važno to što će mu vaša ruka utisnuti više kretanja od konja;
zar vaša ruka i đule zajedno sa njom, ne idu jednako brzo kao
sam konj? U ovo nema sumnje. Tako, dakle, kada otvorimo ru­
ku, đule iz nje polazi kretanjem4 koje proizvodi ne vaša ruka,
nekim svojim posebnim pokretom, već konj koji ovo prenosi na
vas, vašu ruku, šaku i konačno na djule. Rećiću vam i to da uko­
liko (tokom galopa) konajnik baci pomenutu kuglu u smeru su­
protnom od smera svog kretanja, ova će, po padu na Zemlju, na­
staviti da se kreće u smeru kretanja konjanika i zaustaviće se, i
neće se kretati suprotnim smerom od smera kretanja konjanika,
osim ukoliko je brzina kojom ovaj izbacuje tu kuglu veća od
brzine konja. A to što neki tvrde, naime da će kugla ukoliko je
konjanik baci u smeru svog kretanja ovog pratiti i na kraju ga sti­
ći, jeste besmislica, jer da bi nam kugla ponovo pala u ruke tre­
balo b ije baciti uvis na isti način kao da stojimo, što sledi samo
po sebi, ako uzmemo u obzir da strela, ili bilo koji drugi pred-

1 Mersen u svom predgovoru Galilejeve Mehanike (Paris, 1634) sa ču­

đenjem ukazuje na Simplikijev prigovor. Videti i Gassendi, De moto impress a
motore translate, Paris, 1642, pp. 22 sq.
2 Dialogo, П, p. 182. Čitav prvi deo svoje rasprave De Moto... Gasendi
je posvetio ustanovljenju ove jednakosti.
3 Podvukao autor.
4 Podvukao autor.

230
met koji konjanik baci, učestvujući u njegovom kretanju, ovo ču­
va i nakon stoje bačen u vazduh; ili, drukčije rečeno, ako uzme­
mo u obzir da u mehaničkom sistemu konjanika i hica (kao i u me­
haničkom sistemu lađe) zajedničko kretanje kao da ne postoji”.
Bilo bi predugo i beskorisno detaljno razmatrati sve činje­
nice koje, priskačući u pomoć Salvijatiju, iznosi Sagredo, nasto­
jeći da ilustruje velike principe Galilejeve fizike: relativnost, me­
đusobnu nezavisnost i održanje kretanja. Ovi primeri iznenađu­
jućeg i protivrečnog toka misli - primer pisma napisanog na la­
đi u pokretu; slučaj kugle koju pustimo da se kreće po nagnutim
ravnima pričvršćenim za bok kočije u pokretu koje se čas zau­
stavljaju i idu čak unazad, čas, po dolasku na Zemlju, idu napred
i prestižu kočije; slučaj igre sa loptom kojom se ova rotacijom,
iako bačena unapred, primorava da se vraća unazad; primer lop­
te koja okrećući se i odskačući može da se kreće različitim brzi­
nama na Zemlji i u vazduhu1 - i jesu navedeni da bi čitaoca upo­
znali sa principima nove fizike; i isto tako - ali ne na poslednjem
mestu - da bi se u njegovom duhu razdvojilo kretanje-translaci-
ja i kretanje-rotacija. Jer u novoj fizici se ne održava samo rota-
ciono kretanje, već i ono vrlo kratko.
Savremeni čitalac će smatrati da je ovo, bez sumnje, do­
voljno i daje rasprava već trajala prilično dugo. To je zbog toga
stoje on unapred upoznat sa ovim stvarima i poodavno poznaje
klasično učenje o kretanju. Čitalac koji je Galilejev savremenik
nije u takvoj poziciji. I takva pretpostavka, naime pretpostavka
o postojanju nečega što jeste i nije, i što se održava i što prelazi
sa jednog predmeta na drugi, i njemu se, sa razlogom, čini neja­
snijom čak i od Aristotelovog učenja o kretanju kao procesu. On
neće poreći činjenice koje iznosi Sagredo, ali sumnja i kroz usta
Simplikija još jednom poziva u pomoć iskustvo2. „Želeo bih da
na neki način napravimo eskperiment, u kome ćemo imati takvo
kretanje projektila”. Sagredo predlaže da se uzmu mala otvorena
kolica na kojima će se postaviti jedan lûk koji će biti pod odre­
đenim nagibom (onim pod kojim je hitac najsnažniji) te da se, dok
su kolica u pokretu, ispali hitac u smeru kretanja kolica i jedan
u suprotnom smeru, te da se pri tome pažljivo obeleži na kom se

1 Dialogo, II, p. 186 sq., p. 197.

2 Dialogo, II, p. 194.

231
mestu nalaze kolica u trenutku pada. Tako ćemo moći da vidi­
mo da lije hitac otišao dalje u jednom smeru nego u drugom1.
Ovaj eksperiment se Simplikiju čini previše bajkovitim2.
On kaže3: „Ја ne sumnjam da će domet hica, to jest razdaljina
između mesta u kome strela dodirne Zemlju i mesta u kom se u
tom trenutku nalaze kolica, biti osetno manji kod onog u smeru
kretanja kolica, nego kod onog izvedenog u suprotnom smeru.
Neka, primera radi, taj domet, sam po sebi, bude 300 lakata; od
toga oduzmimo 100 lakata koliko će za to vreme u istom smeru
preći kolica i dobićemo daje razdaljina između mesta u kom stre­
la dodirne Zemlju i mesta u kome se u tom trenutku nalaze kolica
200 lakata. Kada je drugi hitac u pitanju, pošto se kolica kreću u
smeru suprotnom od kretanja strele, dok ova pređe svojih 300 la­
kata, kolica će preći 100, što u zbiru daje 400 lakata razdaljine
između mesta pada strele i mesta kolica u tom trenutku”. Salv.:
„Da li postoji način da učinimo da obe strele padnu na jednaku
razdaljinu?” Simp.: „Ne vidim drugi način, nego da kolica mi­
ruju”. Salv.: „То svakako. Ali mislio sam u slučaju da pustimo
da kolica idu punom brzinom?” Simp.: „Možda ukoliko bismo
pri izbačaju u smeru kretanja držali luk zapetim, a opustili ga pri
hicu u suprotnom smeru”. Salv.: „Postoji, dakle, drugi način. Ali
ostaje pitanje koliko bi trebalo zategnuti luk u jednom slučaju i '
koliko ga opustiti u drugom?” Simp.: ,,U našem slučaju bi se to
postiglo ako bi zategli luk tako da izbaci strelu na 400 lakata pri
hicu u smeru kretanja kolica i opustili ga tako da u suprotnom sme­
ru izbaci strelu na 200 lakata, jer u tom će se slučaju i jedna i dru­
ga nalaziti na 300 lakata udaljenosti od kolica, pošto će ona svo­
jih 100 lakata u jednom slučaju dodati, a u drugom oduzeti, tako
da obe razdaljine budu 300”.
Simplikijev način razmišljanja, istaknimo to još jednom,
nikako nije besmislen. U aristotelovskoj fizici se kretanje tela
proizvodi reakcijom sredine: odatle sledi da je ono potpuno ne­
zavisno od kretanja izvora, kao što je to za nas prostiranje svet-
losnog talasa.

1 Ibid.
2 Primetimo, usput, da iskustvo ostaje imaginativno (zamišljeno). Misa­
oni eksperiment je, zapravo, najvažniji instrument galilejske nauke.
3 Dialogo, II, p. 195.

232
 Eksperiment koji je zamislio Sagredo je za dokaz na osno­
vu topa isto što je slučaj lađe u kretanju za kamen koji pada sa
tornja. I u jednom i drugom slučaju o fizici nebeskih tela zaklju­
čujemo na osnovu dokaza zemaljske fizike. I u jednom i drugom
slučaju zanemarujemo prirodni karakter kretanja.
Vratimo se, sada, Dijalogu. Nalazimo se, naime, u njego­
voj odlučujućoj fazi. „Kakav uticaj ima manja ili veća zategnu-
tost luka na izbačaj strele”, pita se Salvijati12, na šta Simplikije
odgovara da „је zategnutiji luk izbacuje sa većom brzinom, a onaj
opušteniji sa manjom; i ista strela ide svaki put toliko dalje koli­
ko je brzina izbačaja veća”. Salv.: „Otuda će, da bi strela u prvom i
drugom slučaju, kada je izbačena u smeru suprotnom od kreta­
nja kolica, otišla jednako daleko, biti potrebno daje kod prvog hica
izbacimo sa četiri stepena brzini, a u drugom sa dva. Ali ako
koristimo isti luk, ona će svaki put primiti tri njena stepenâ.
Simp.: „Tako je. Zbog toga ne možemo postići da sa istom
napetošću luka izbacimo sa kolica u pokretu dve strele u suprot­
nom smeru na iste razdaljine”. „Međutim”, nastavlja Salvijati,
„nije li istina da se stvari u kolicima, dok se ova kreću, takođe
kreću, i to istom brzinom kao i ona sama? Nema sumnje. Otuda,
dakle, i luk i strela i struna luka, učestvuju u kretanju kolica i već
poseduju određeni stepen brzine. Odatle sledi da će, kod hica u
smeru kretanja kolica, strela, kojoj se lukom utisne tri stepena
brzine i koja zbog kretanja kolica već poseduje jedan takav ste­
pen, zajedno imati četiri stepena brzine; u suprotnom slučaju će
se streli od tri utisnuta stepena brzine morati oduzeti onaj jedan
stepen koji već poseduje (ali u suprotnom smeru), pa će joj, ta­
ko, ostati dva. Ali vi ste sami rekli da bi ove brzine mogli da iz­
jednačimo ukoliko bi strelu u jednom slučaju izbacili sa dva, a u
drugom sa četiri stepena brzine. Tako je, dakle, bez menjanja lu­
ka, samo kretanje kolica izjednačilo domašaj, i iskustvo to po­
kazuje onima koji nisu mogli ili nisu hteli da otvore oči pred ra­
zumom3. Primenite ga na slučaj topa i videćete da će, bilo da se
Zemlja kreće ili da ostaje nepokretna, hici u oba smera imati isti
domet”.

1 Dialogo, II, p. 195.

2 Podvukao autor.
3 Za one koji mogu da otvore oči pred razumom je ovo iskustvo, na
kome insistira Simplikije, očigledno beskorisno.

233
 Zaustavimo se sada na trenutak. Rezultati do kojih smo do­
šli - zakon o održanju kretanja, uniformnost beskrajne održivo-
sti kružnog kretanja - jesu, istini za volju, formulisani još na po­
četku Dijaloga1. Princip relativnosti kretanja, princip koji je
temelj svih kasnijih razmatranja, Galilej iznosi na početku dru­
gog dana. Ipak, ti principi, iako su samo-očigledni i iako su - da
upotrebim jedan termin koji nije Galilejev, ali bi to vrlo lako mo­
gao biti - urođeni razumu2 , toliko su neobični i sa sobom no­
se takve iznenađujuće posledice da Simplikije ove, prihvatajući
ih, na kraju ipak odbacuje. Predomisliće se prvom prilikom. Ra­
di se o tome d aje njegov duh —duh obrazovanog čoveka - toli­
ko zarobljen u stečene navike i već usvojene pojmove, da je za
njega jednostavno nemoguće da misli drukčije do koristeći tradi­
cionalni pojmovni aparat. Iako je prihvatio - čini se da nije imao
izlaza pošto je na neki način sam do njega došao —zakon o odr­
žanju kretanja, on nastavlja da kretanje misli u aristotelovskim
kategorijama, jer novi pojam kretanja niti je jasan, niti je on na
njega naviknut. Otuda se Simplikije odmah vraća na prethodni
nivo rasprave i još jednom iznosi već pobijene prigovore i prin­
cipe. Treba ga dakle navići da misli u novim pojmovima3.
Kako, dakle, Galilej namerava da usadi ove pojmove u duh
čitaoca? Da li će učiniti isto što i Dekart, koji je jednostavno od­
bacio sholastičko učenje o kretanju i zamenio ga svojim sopstve-
nim? Ni govora! Galilej nastavlja sa klizanjem. On sledi istorij-
sku tradiciju, a sa njene tačke gledišta, nijedan napredak nije za-
nemarljiv. Rasprava o Aristotelovim dokazima je tačka u kojoj
je raspravu napustio Kopernik: kvalitativno razlikovanje između
prirodnog i nasilnog kretanja kroz razmatranje njihovog učinka.
Nakon neosetnog klizanja već dolazimo do toga da se prirodno
kretanje Zemlje (koje se, logično, objašnjava njenim karakterom
ili oblikom) pripisuje telima na njoj, i to ne više zbog neke vrste
jedinstva u prirodi, već zbog toga što ona u tom kretanju učestvu­
ju. Još jedan korak napred i već nam izgleda da kretanje Zemlje
ima privilegovan položaj samo zbog toga što je kružno. Već u
sledećem koraku će takvo biti i kretanje lađe koja klizi po mo-

1 Videti Dialogo, I, p. 53.

2 Urođenost je kod Galileja, kao i kod Dekarta, platonovsko nasleđe.
3 Tačnije rečeno nije potrebno naučiti Simplikija, već čitaoca. Ali to se
može učiniti samo posredstvom ovog prvog.

234
ru... Privilegovanost prirodnog kretanja je potpuno nestala. Sva­
ko kretanje se održava i suštinski je utisnuto telu; to prihvata i ra­
zume čak i Simplikije. On više ne traži razloge zbog kojih jed­
nom pokrenuta savršeno okrugla lopta nastavlja u beskraj da se
kreće po horizontalnoj ravni; dovoljno je to što nema razloga
zbog kojih bi se ona zaustavila.
Ista taktika je primenjena i prilikom transformacije pojma
impetusa. Galilej svoj napad na aristotelovsku fiziku započinje
koristeći arsenal prigovora i dokaza, koji je stvorila pariška ško­
la. On, međutim, već duže vreme zna d aje i priroda samog poj­
ma impetusa, izvora i uzroka kretanja, divlja i nejasna, pa stoga
i ovaj napušta. Takođe, u Dijalogu se impetus izjednačava čas
sa momentom, čas sa kretanjem, čas sa brzinom...tako da opet
imamo ta neprimetna klizanja, uz pomoć kojih čitalac polako pri­
hvata učenje o kretanju (jednom suštinski utisnutom brzinom)
koje se samo od sebe održava u telu.
U suštini je pobijena pretpostavka o privilegovanom sta­
tusu kružnog kretanja; svako kretanje se održava, ne samo ono
kružno. U principu. Međutim, Dijalog ne ide dalje od ovoga. Sta
god rekli nikada nećemo uspeti da pomoću njega dođemo do prin­
cipa inercije. Ni u Raspravama Galilej neće, ništa više nego u
Dijalogu, insistirati na večnom održanju pravolinijskog kretanja.
To iz prostog razloga što je takvo jedno pravolinijsko kretanje
teških tela nemoguće, dok će —po Galileju - laka tela prestati
da bivaju telima i uopšte neće moći da se kreću1.

GALILEJEVA FIZIKA

Galilejeva fizika je fizika teških tela. Fizika tela koja pa­

daju, koja idu ka dole. Zbog toga kretanje prilikom pada igra to­
liko važnu ulogu u njoj. Ta uloga je takva, recimo to odmah, da

1 Dialogo, II, p. 193: Sagredo. Ma io, Sig. Salvijati vo pur ora sonsi-
derando un altra cosa mirabile: e questa è, che stand queste considerazioni, il
moto retto vadia del tutto a monte e che la natura mai non se ne serva, poichè
anco quell’uso che da principio gli si concedette, chef u di ridurre al suo luogo
le parti de i corpi integrali quando fussero dal suo tutto separate e pero in pra­
va disposizione constitute, gli vien levato, ed assegnato pur al mot circolare.
Na marginama: Moto retto par del tutto escluso in natura.

235
 bismo ovu fiziku slobodno mogli nazvati fizikom pada. Ne sa­
mo d a je pad za Galileja prirodno kretanje, već je to jedino pri­
rodno kretanje koje ovaj priznaje.
Jasno je da pojam prirodno kretanje za Galileja, ili ako vi­
še volimo, za suštinu galilejske fizike, nema isti smisao kakav je
imao kod Aristotela. Ovaj drugi je razlikovao nekoliko prirodnih
kretanja koja su svojom različitošću izražavala različitost priroda
tela koja su njima pokrenuta. U galilejskoj fizici je ostalo samo
jedno. Staviše, to je kretanje zajedničko svim telima. Ovo, u to
ne treba sumnajti, svakako ukazuje na jedinstvo prirode1, ali
nam ga ne otkriva.
Kretanje u galilejskoj fizici nikada ne otkriva i ne izraža­
va prirodu tela. Imali smo već prilike da vidimo koliko je zapra­
vo kretanje ovom drugom nešto spoljašnje: ono je čak nešto što
ne utiče na telo kao takvo2, i što ono poseduje samo u odnosu
na nešto drugo. Kretanje i mirovanje su potpuno slučajni. U stro­
gom, aristotelovskom smislu, ovo znači da po Galileju, u stvari,
i nema prirodnog kretanje, bar ništa više nego što ima onog na­
silnog. Aristotelovo razlikovanje je, zapravo, za Galileja potpu­
no neprihvatljivo, i ovaj mu je već uputio prigovor da ono nije
ni potpuno ni apsolutno, te da ništa ne govori o kretanju kao ta­
kvom3. Kretanja koja smatramo prirodnim i nasilnim se, u su­
štini, pretvaraju jedno u drugo: lopta bačena uvis pada nazad, a
ona koja se spušta na nizbrdici se nakon silaska penje; težina klat­
na se ne zaustavlja na sredini, već se penje da bi ponovo palo i
ako bi čitava Zemlja bila probušena po sredini, kamen koji baci­
mo u tu rupu ne bi zastao u njenom središtu, već bi prošao do su­
protne strane45. Sve su ovo stari primeri teoretičara fizike impe­
tusс?; primeri koji su bili od velike pomoći i koje će se Galilej
truditi da ne podražava.

1 Videti gore.
2 Videti gore.
3 Videti gore.
4 Videti Dialogo, I, p. 46, 47. II, p. 253: Quando il globo terrestro fus­
se perforato, un grave đescendente par tal foro passerebbe, ascendendo poi ol-
tre al centra, per altertanto spazio quanto fij quel della scesa. Videti ibidem,
str. 262: II moto naturale si couverte per sè stesso in quello che si chiama pre-
temalurale e violente.
5 Videti Duhem, Eludes sur Léonard de Vinci, Ш, p. 185 sq. Ove pri­
mera, recimo to odmah, aristotelovci ne prihvataju. Tako Antonio Roko u svo-

236
 Ako stvari, međutim, tako stoje i ako pojmovi prirodni i
nasilni, naravno primenjeni na kretanje, više nemaju teorijski
značaj, čemu onda oni još služe? Jedino zdravorazumskom ra­
zlikovanju između kretanja koja nastaju sama iz sebe (pad, kre­
tanje na dole) i onih koja nastaju delovanjem spoljnog uzroka (hi­
tac, kretanje na gore). Čini se, međutim, da činjenica da Galilej
u svojoj fizici zadržava razlikovanje zdravog razuma ima ogro­
man značaj.
Još ćemo govoriti o ovom pitanju. Sada se vratimo padu.
Pad je, to svi znaju, i Galilej o tome otvoreno govori, prirodno
kretanje teških tela1. U galilejevskoj fizici su, pak, sva tela te­
ška. Nijedno od njih nije lišeno težine, odakle, a fortiori, sledi
da nijedno nije lako. Nasuprot Aristotelu, Galilej ne prihvata po­
stojanje kvaliteta lakoće u telima. To je i razlog zbog kog kreta­
nje na gore za njega nije prirodno, to jest spontano kretanje. Ni­
jedno telo se ne kreće samo po sebi na gore. Ako to i čini, to je
zbog toga što je izgurano i oterano sa mesta na kom je bilo od
strane težih tela. Svako penjanje je vrsta izbacivanja.
Ove ideje, koje je Galilej usvojio još u prvim svojim fizič­
kim radovima2, nisu, kao što već znamo, ni nove ni previše origi­
nalne. Pariški nominalisti su ih razvili mnogo pre njega. Kopemik i
posle njega Benedeti su poučavali o njima. Bonamiko ih je izneo, i
čini se da se upravo na taj način sa njima susreo i Galilej.
Uostalom on i ne tvrdi da je njihov pronalazač. Ako, isti­
nu govoreći, i ne pominje Kopernika i Benedetija, on sa druge
strane ističe da su to veoma stare ideje, kao i da je njegova teo­
rija težine, suštinskog kvaliteta svih tela, preuzeta od starih filo­
zofa, naročito Platona3. Težina je u fizici mladog Galileja izvor
kretanja. Pošto je ona jedina prirodna osobina tela, ona je i jedi­
ni izvor prirodnog kretanja; pošto je, sa druge strane, prirodna
osobina koja pripada svim telima, ona u svima njima proizvodi
prirodno kretanje ka dole.

jim Esercitatione filosoflche (Opere, VII, p. 689) kaže: A ll’essempio della Terra
forata, io negherci liberamente e senza scrupulo alcuno che, giunta la pâlie al
centro, seguisse il suo mote dalla parte dell’altro emisfero verso il cielo.
1 Dialogo, I, p. 53.
2 Videti U osvit...
3 Benedetti, Diversarum speculationum mathematicarum liber, Tau-
rini, 1585.

237
 Videli smo da su u fizici Dijaloga - a isto važi i za Raspra­
ve - sva tela teška, kao i da će sva tela koja se nalaze na nagnu­
toj ravni i koja su puštena početi po prirodi da se kreću na dole1.
U iskušenju smo, tako, da Galilejevu fiziku nazovemo fi­
zikom teških tela, kao što se Dekartova zove fizikom udara, a
Njutnova fizikom sile. U materijalnom smislu ne bismo mnogo
pogrešili, ali u formalnom bi. Jer Galilej, zapravo, odbija da u te­
žini vidi prirodni kvalitet tela, kao što odbija i da traži uzrok i iz­
vor kretanja na dole. Ovo iz prostog razloga što vrlo dobro zna da
ga ne poznaje. Težina tela za Galileja, u stvari, nije teorijsko svoj­
stvo tela, već empirijsko: kvalitet koji je ovom dao zdrav razum.
To objašnjava neobičnu činjenicu da Galilej u Dijalogu i Ras­
pravama govori o teškim telima, ali izbegava da govori o težini.
On najpre kaže da je težina zapravo samo prirodna težnja
tela da se kreću ka središtu Zemlje ili drugih teških tela, bilo da
je reč o Zemlji ili o čitavom svemiru2 . Ne bi li, međutim, da
bi bilo moguće proširiti opseg delovanja težine na sva tela, naj­
pre trebalo govoriti jezikom koji bi bio razumljiv svima, a time
i, naročito, aristotelovcima? Galilej će takođe reći da je, da bi se
tela pokrenula, neophodno postojanje težnje ka nekom određe­
nom mestu: u suprotnom će ona ostati da miruju tamo gde je­
su3. Istom tom težnjom će biti objašnjeni ubrzanje kretanja, kao

1 Videti Dialogo, I, p. 44 sq. i De Motu, p. 300.

2 Dialogo, I, 58. Težina je la natural inclinazione delle parte di tutti i
globi mondani d’andare a lor centri.
3 Videti Dialogo, I, 44, 56. Galilej, kao i Aristotel, smatra d a je ne­
moguće da tela miruju u istom mestu (sa izuzetkom Sunca). Videti ibid., p. 44:
Salvijati. Svako telo, koje se iz bilo kog razloga nalazi u stanju mirovanja, ali
koje je po svojoj prirodi pokretno, će se, kada se oslobodi, pokrenuti, pod uslo-
vom da postoji nagib ka nekom određenom mestu. Ako je ono, međutim, rav­
nodušno prema svima njima (mestima), ostaće u stanju mirovanja, jer neće imati
razloga da se pre kreće na jednu nego na drugu stranu. Iz činjenice da ovaj na­
gib postoji, sledi da će to kretanje biti ravnomemo ubrzano, te da će, krećući se
vrlo sporo, dostići svaki stepen brzine, s tim što će pre toga morati da prođe i
kroz sve prethodne njene stepene, ili ako nam se više dopada kroz sve stepene
sporosti. Jer krećući iz stanja mirovanja, koje predstavlja beskonačni stepen spo­
rosti, ne postoji nijedan razlog da ono stekne neki stepen brzine pre nego što
je steklo prethodni manji, i još manji pre njega. Takođe je mnogo bliža razu­
mu tvrdnja da najpre prolazi kroz stepene koji su susedni onome iz kog kreće,
pa tek onda kroz one udaljenije, a stepen brzine iz kog telo polazi je onaj vr­
hunske sporosti, to jest mirovanja. Drugim recima, do tog ubrzanja kretanja
neće dolaziti, osim ukoliko telo svojim kretanjem ne zadobija nešto; to što za-

238
 i činenica da se pad odvija po pravoj liniji. Nemojmo, međutim,
ova objašnjenja shvatati bukvalno: nalazimo se tek na početku
Dijaloga, i vremenom će se situacija znatno promeniti. Najpre će­
mo morati da središte Zemlje razdvojimo od centra sveta - ako i
postoji takav centar, on će, primećuje Galilej, bez sumnje biti u
Suncu1 - a kretanje prilikom pada, sledeći Kopemika, da obja­
snimo prirodnom težnjom delova da se sjedine u celinu2. Sve to
je, međutim, samo jedna etapa galilejske kritike, koja temeljno
razara tradicionalne pojmove i temelje stare fizike, da bi se
stvorila nova, čime se dolazi do pojma težine u njegovom punom
eksplikativnom kapacitetu.
Tela padaju, to jest delovi Zemlje su primorani da idu ka
dole. Ovo je svakodnevno iskustvo. Ali to je sve, jer nam je uz­
rok takvog pada - spoljašnji ili unutrašnji - potpuno nepoznat.
Reći težina, teža, sklonost ka kretanju na dole ili ka centru, sve
su to opisi činjenice, a ne njeno objašnjenje. Na Simplikijevu tvr­
dnju da svi znaju zašto do ovoga dolazi i da je uzrok pada na dole
težina, Salvijati odgovara3: „Vi gospodine Simplikije grešite.
Trebalo je da kažete: svi znaju da ga zovemo težinom. Ali ja
vas ne pitam za ime već za suštinu stvari, a o toj suštini znate isto
toliko malo koliko i o suštini principa kružnog kretanja zvezda4,
tek ime koje nosi i koje nam je postalo poznato i uobičajeno zbog
čestih slučajeva njihovog opažanja i javljanja od čak hiljadu pu­
ta na dan. Mi, zapravo, ništa više ne znamo o uzroku ili vrlini ko­
ji pokreću kamen na dole od onih koji ga pokreću na gore, u tre­
nutku kada se on odvojio od pokretača, ili uzroka koji čini da se
mesec kreće u krugu. Mi jedino, kao što sam rekao, znamo ime

dobija, opet, nije ništa drugo do približavanje željenom mestu, to jest mestu ka
kom ga nosi prirodni nagon; i ono će ka njemu ići najkraćim mogućim putem,
to jest po pravoj liniji.
1 Videti Dialogo, I, 58: ma si se puć assignare centro alcuno all'uni-
verso, troveremo in quello esser più presto colocato il Sole. Videti III, 349.
2 Dialogo, I, 58, videti i Copernic, De Revolutionibus, 1. I, c. V [Pre-
vod na srpski: Kopemik, O kretanju nebeskih sfera, 1 . 1, c. Vj.
3 Videti, Dialogo, II, p. 260.
4 Ibidem. : Simpl.: U redu. Ali pošto teška i laka tela nemaju nikakav
razlog —ni spoljašnji ni unutrašnji - da se kreću kružno, to neće činiti ni Zemlja.
Salv.: Ja nisam rekao da Zemlja nema unutrašnji ni spoljašnji razlog za kružno
kretanje: ja samo kažem da ne znam koji od ta dva poseduje i moje neznanje nije
dovoljno jako da donese odluku o tome. Ali, on je isti kao i kod drugih nebe­
skih tela

239
 koje smo ovom prvom nadenuli, naime težina, ili u slučaju ovog
drugog utisnuto svojstvo12, dok kod ovog poslednjeg govorimo o
inteligenciji ili asistiranju ili upućivanju, i još njih bezbroj sma­
tramo posledicom delovanja prirode”.
Sada jasno vidimo put koji je Galilej prešao od vremena
Pize: tada je samo laganost bila proglašena jednostavno imenom
koje se koristi - i kojoj je veštački pridodat sadržaj - da bi se uka­
zalo na posledice (kretanja na gore) skrivenog uzroka. Od sada
će njenu sudbinu početi da deli i težina: i ona je samo ime - ništa
osim imena - kao i čuvena vis impressa, impetus pariške škole,
pretpostavljeni unutrašnji uzrok kretanja bačenog tela. Ovde se
jasno vidi krajnji zaključak kome teži Galilej: svi ti unutrašnji
uzroci su samo imena1.
Težina je, bez sumnje, nešto, štaviše nešto veoma važno.
Ipak, ta, svakako temeljna karakteristika tela, ne čini njegovu pri­
rodu, nije njegovo suštinsko svojstvo. Galilej, zapravo, u čuve­
nom i s pravom slavljenom odeljku iz delà Ispitivač (koji je, ina­
če, ponovio u Pismu Velikoj vojvotkinji od Toskane3) u kom da-

1 Podvukao autor.
2 Težina je samo naziv, kaže Galilej. To znači da se on priklonio po­
zitivističkom nominalizmu pošto ignoriše prirodu težine (kao uostalom i svet-
Iosti). Ali i u jednom i u drugom slučaju on se miri sa tim samo zato što ne može
da učini ništa drugo. Galilej, zapravo, dobro zna da težina jeste sila koja ima isto
poreklo kao i magnetsko privlačenje. Isto tako se otvoreno deklariše kao pristali­
ca Gilbertove filozofije magnetizma (Dialogo, III, pp 431 sq, 429 sq.); on za­
jedno sa njim misli daje Zemlja jedan veliki magnet. Ipak, ne zna tačno šta je
to magnetna sila i njegova istraživanja, koja izvodi u delu Rasprave i matema­
tički dokazi..., njemu ne omogućavaju zasnivanje jedne istinske teorije, to jest
matematičkog učenja o magnetizmu. Što se Gilbertovog učenja tiče ono je ani-
mističko, kao uostalom i Keplerovo.
3 Videti II Saggiatore, Opere, vol. VI, p. 341 sq: Per tanto io dico che
ben sento tirami dalla neccessittà, subito che conepisco una material o sostan-
za corporea, a cencepire insieme ch’ella é terminate e figurata di questa o di
quella figura, ch’ella in relazione ad altre é grande o piccola, ch’ella è in que-
sto o quel luogo ch’ella si muove o sta ferma, ch’ella tocca o non tocca un al-
tro corpo, ch’ella è una, poca o molta, nè per veruna imaginazione posso sepa-
rarla da queste condizioni; ma ch’ella debba essere bianca o rossa, amara o dol­
ce, sonora o muta, di grato o ingrato odore, non sento farmi forza alla mente di
doverla apprendere da cotali condizioni necessariamente accompagnata: anzi,
se i sensi non ci fussero scorta, forse il discorso o l ’immaginazione per sè stes-
sa non arriverebbe giammai. Per lo che vo io pensando che questi sapori, odo­
ri, colori, etc. per la parte del suggetto nel quale ci par che riseggano, non sie-
no altri che puri nomi, ma tengono solamente lor residenza nel corpo sensiti-

240
je rezime temelja svoje fizike, ne govori o težini. U ovom tekstu
koji, neobično i značajno podseća na slične Dekartove, Galilej
objašnjava: „Čim zamislim materiju ili telesnu supstanciju, ja se
osećam obaveznim da u isto vreme zamislim da ona ima ovaj ili
onaj oblik, da je ona, u odnosu na druge, manja ili veća, da se na­
lazi na tom i tom mestu i u tom i tom vremenu, da se kreće ili osta­
je nepokretna, da dodiruje ili ne dodiruje druga tela, da je jedna,
ili ih je malo ili mnogo; i nikakvim naporom mašte je ne mogu
razdvojiti od tih karakteristika; ali bilo d aje ona bela ili crvena,
gorka ili slatka, prijatnog ili neprijatnog mirisa, glasna ili tiha,
ja se ne osećam primoranim da ove karakteristike zamišljam nu­
žno povezane sa njom. Ako one nisu uticale na čula, može biti
da ni razum i mašta nikada do njih neće doći. Otuda mislim da
ovi ukusi, mirisi, boje, itd...nisu ništa van subjekta', nisu ništa
do nazivi, i ne postoje nigde drugde do u čulnom telu. To znači
da će nestankom životinje na koju oni utiču nestati i oni sami”.
Jasno vidimo da su po Galileju, kao uostalom i po Dekar-
tu, suštinske osobine tela one bez kojih se ovo ne može zamisli­
ti: njegove matematičke karakteristike. Broj, oblik kretanje: arit­
metika, geometrija, kinematika. Težine na ovom spisku nema.
Nema je ni među kvalitetima koji su čisto čulni, kao što
su boja, misris, toplota ili zvuk, a koje Galilej naziva subjektiv­
nim i zavisnim u svojoj egzistenciji od egzistencije životinje.
Gde se, onda, ona nalazi? Nigde. Ili bolje rečeno negde iz­
među bića i ničega; ona je smeštena između ničega čulnih utisa­
ka i realnog bića matematike. Ona je, da tako kažemo, posrednik
između ova dva. Ono je samo činjenica.
Kako, ipak, možemo da joj poričemo postojanje? Tela pa­
daju ... naravno govorimo o fizičkim telima: ona geometrijska
nikako. Upravo tako, činjenica je da tela padaju, što znači da se
spontano pokreću, i to od fizike čini posebnu nauku i odvaja je
od geometrije12: ona jesu teška... Bez obzira na to što težina ni­

vo, siche rimosso l ’animale, sieno levate e annichilate tutte queste quai ità Vi-
deti ibid., str. 350: moite affezzioni che sono reputate qualità risedenti ne’sog-
getti estemi, non ànno veramente altra essistenza che in noi, et four di noi non
sono altro che nomi.
1 Savremenim jezikom rečeno: ne pripadaju objektu, nemaju objektiv­
nu realnost, postoje samo u subjektu koji saznaje ili opaža.
2 Geometrijska tela - videćemo posledice razmatranja ovih kada se
budemo bavili Dekartovom dinamikom - nemaju nikakvu težnju niti ka kreta-

241
je jasan, matematički pojam, i što ne predstavlja suštinsku ka­
rakteristiku tela, fizika, nauka o kretanju i mirovanju, bez ove ne
može. Kako da se to uradi? Tela matematičke fizike, galilejska
tela, ili, da ih nazovemo njihovim pravim imenom - arhimed-
ska tela - nisu ništa drugo do gemetrijska, euklidska, tela koji­
ma je prirodata težina. Drugim recima, težina je jedina fizička
karakteristika koju ona imaju.
Fizička arhimedovska tela su, tako, u izvesnom smislu, po
definiciji teška1. Zbog toga su pokretna, što za geometrijska tela
ne važi2. Ona isto tako padaju i poseduju izvesnu prirodnu te­
žnju da se kreću ka dole - što geometrijska tela nikako ne čine.
Čini se, dakle, d aje težina vezana za kretanje; ili, drukči­
je rečeno: čini se da je kretanje - bez kog nema fizike - vezano
za postojanje težine. Ovde se krije duboki arhimedizam galilej­
ske fizike - o kome smo već govorili - koji, zajedno sa svojim
realizmom3, bolje od nesvesnog uticaja iskustva objašnjava ne­
moć Galileja da dâ ispravnu formulaciju principa inercije.

Tako u galilejskoj fizici težina, uprkos svemu, ostaje izvor

kretanja. Ona je, štaviše, jedini uzrok ovog fenomena koji ta fi­
zika poznaje. Udar, u suštini, samo prenosi već postojeće kreta­
nje sa jednog tela na drugo: pad ga, sa druge strane, proizvodi.
Takođe, u galilejskoj fizici je za nastajanje kretanja, ili za preda­
vanje neke brzine telu, potrebno da ga pustimo da pada od gore
na dole4.
Činjenica da je težina izvor kretanja pretpostavka je koju
je lako prihvatiti. Ima smisla. Bliska je, čak, zdravom razumu.
Ona je isto tako i pretpostavka aristotelovske fizike. Ali ova, po
svemu sudeći, nije mogla da prihvati da ta činjenica ostane jedi­

nju niti ka mirovanju. Tako će Dekart biti primoran ne samo da kaže d aje Bog
odgovoran za kretanje, već isto tako i za mirovanje.
1 Ovo će otvoreno podržavati Torricelli, Opera Geometrica, Floren-
tiae, 1642, p. 8 sq.
2 Jedno Čisto matematičko telo, lišeno težine, ne može da se kreće.
3 Galilej ne nastoji da stvori apstraktni svet, već da uhvati matemati­
čku suštinu onog postojećeg, pokretnog i time vremenskog.
4 Dialogo, I, p. 53: Salv.: II moto per la linea orizontale, che non è dé­
clive nè elevata, è moto circulare intomo al centro: adunque il moto circolare
non s ’aquisterà mai naturalmente senza il moto retto precedente, ma bene, ac-
quistato che e’ si sia, si continuerà agli perpetuamente con velocità uniforme.

242
 ni izvor kretanja, jer to bi značilo prihvatanje jedinstva materije,
napuštanje podele Svemira na dve oblasti (nebesku i sublunar-
nu), i priznanje da isti fizički zakoni jednako važe na Zemlji i
na nebu.
Upravo to tvrdi Galilej. Tako je i zanimljivi kosmogonij-
ski mit, na koji nailazimo na samom početku Dijaloga (i kog, ra­
di ponovnog isticanja svojih filozofskih preferencija, Galilej sta­
vlja u usta Platonu, iako ovaj nikada nije izgovorio ništa slično
tome), mit u kom vidimo kako Bog pušta planete da padaju pre
nego što im preda kružno kretanje po njihovim orbitama1, u
funkciji tog razlikovanja između aristotelizma i njegovog uče­
nja, stare i nove nauke, kao što nam istovremeno pruža i prilič­
no dobar uvid u suštinske karakteristike ove druge: ovde pre sve­
ga mislim na jedinstvo zakona.
Moglo bi se reći da Galilejeva misao tu prelazi isti put koji
je u svojim počecima prešao Kopemik, ali u suprotnom smeru:
umesto primene nebeskih zakona na događaje na Zemlji2, on
na nebesa primenjuje zakone do kojih je došao na osnovu ovih
drugih.
Kretanje prilikom pada se posmatra kao jedino prirodno
kretanje na Zemlji. Galilej ističe da isto važi i za nebesa, te da
kružno kretanje planeta nikako ne može da se smatra spontanim

1 Inače ovaj mit ponovo iznosi Sagredo u četvrtoj knjizi Rasprava

(K Z S , 2013, str. 249-250): Molim vas, zastanite, jer mi se čini da ovde treba
ukazati na divnu sličnost ove Autorove misli s Platonovim poimanjem porekla
različitih ravnomemih brzina kruženja nebeskih tela. On koji je, sticajem okol­
nosti, bio mišljenja da nikakvo pokretno telo ne može preći iz stanja mirova­
nja na bilo koji stepen brzine kojom potom treba da se stalno kreće, ako ne pro­
đe kroz sve prethodne manje stepene brzine ili, da tako kažem, sporijeg kreta­
nja, koji se umeću između dodeljenog stepena i velike sporosti, odnosno sta­
nja mirovanja On je, dakle, smatrao d aje Bog, pošto je stvorio pokretna nebe­
ska tela, i da bi im dao one brzine s kojima bi, potom, mogla da se kreću stalnim
ravnomernim kretanjem, ova pokrenuo iz njihovog stanja mirovanja, i svakom
dodelio tačno određeni prostor po kome će se kretati ravnomerno ubrzanje ko­
je upravlja i kretanjem zemaljskih tela.
Zatim dodaje da je, pošto su nebeska tela postigla onaj stepen brzine
koji je Bog hteo, u kome su potom morala stalno da se održavaju, on pretvorio
njihovo pravo kretanje u kružno, jer je ono jedino sposobno da se održi ravno­
mernim. Ovim kretanjem se nebeska tela ne udaljavaju niti se približavaju ne­
koj prethodno utvrđenoj tački oko koje se okreću. Zamisao je zaista dostojna
Platona.
2 Videti gore.

243
i prirodnim kretanjem. Da bi se ovo (kretanje, prev.) proizvelo,
niko, pa čak ni Bog, ne može da se služi drugim sredstvima do
onih kojima se služimo mi na Zemlji.
Galilej, bez sumnje, ostaje oprezan. Božanska svemoć se
ne dovodi u pitanje. On bi svakako mogao neposredno da stvori
kretanje, ali bi to bilo još jedno čudo1. Dovoljno je to što je iz
ničega stvorio tela. U dobroj nauci nismo primorani da Boga za-
menjujemo nekim drugim, inače, potpuno nepotrebnim. Osim to­
ga, kretanje koje bi ovaj neposredno stvorio ne bi bilo prirodno
kretanje.
Razvoj događaja potpuno suprotan od onog kod Aristote­
la. Kružno kretanje planeta, zamišljeno kao spontano, jeste za
ovog drugog bilo dokaz razlike u prirodama između Zemlje i ne­
ba. Nasuprot tome, ukoliko ga, kao Galilej, zamislimo kao izve­
deno kretanje, dobijamo dokaz njihove zajedničke prirode. Čak
se i privilegovana priroda kružnog kretanja (kretanja oko nekog
centra) objašnjava postojanjem težine2.
Činjenica postojanja težine, tako, uslovljava i objašnjava
postojanje fenomena kretanja. Kretanje prilikom pada je prirod­
no kretanje svih tela prepuštenih sebi samima. Staviše, ono sa­
mim tim što je kretanje poseduje izvanredne osobine. Ono, ipak,
nije kretanje kao svako drugo. Ne samo što je ravnomerno ubr­
zano, što znači da telo koje je njime pokrenuto vremenom zado-
bija sve stepene brzine i sporosti, bez da bilo koji preskoči ili da
se u bilo kom zadrži (što ga čini kadrim da telu preda tačno od­
ređen stepen kretanja, to jest brzine3), već i predstavlja tačno
određenu vrstu kretanja4, koje se događa svaki put kada neko
telo pada slobodnim padom ili se spušta po nagnutoj ravni. Sta­
više, u takvim slučajevima se ne ponavlja samo ista vrsta kreta­
nja, već kretanje koje je uvek potpuno identično, kakvo god da

1 Čudo koje Dekart zahteva od svog Boga, dok Njutn svog od ovog
oslobađa.
2 Kod Bruna se planete još uvek okreću zbog toga što nemaju težinu.
3 Dialogo, I. p. 45, na margini: Tra le quiete e qualsiasia građo di vélo­
cité mediano infiniti gradi di vélocité minori.
4 Dialogo, I, p. 46; II, p. 248; Discorsi, III, p. 198 [ U srpskom pre-
vodu: Galilej, Rasprave..., početak III dana, IKZS, 2013, str. 151]. Videti i Za­
kon pada tela.

244
je telo koje pada. Drugim rečima, koje god telo bilo u pitanju, to
jest kakva god bila njegova težina ili fizički sastav, ono uvek pa­
da jednakom brzinom1.
Kada znamo sve ovo i kada smo, iznad svega, svesni či­
njenice da tela, kakva god da su, sva padaju istom brzinom i sle-
deći isti zakon, postaje nam jasna Galilejeva težnja da svoju di­
namiku razvija u smeru dinamike pada. Razumemo isto tako i
Galilejev ponos kada, kroz usta Salvijatija, izjavljuje da nema su­
mnje da su svi oduvek znali daje kretanje teških tela u padu ubr­
zano, ali da to nema nikakvu vrednost ako se ne zna po kojoj
srazmeri raste ta brzina; ako ne znamo da ona raste kao neparni
brojevi ab unitate, to jest, d aje odnos pređenih prostora jednak
odnosu kvadrata utrošenog vremena2.
Otkriti matematičke zakone kretanja, i to da kretanje pri­
likom pada sledi zakon brojeva: zaista je imao zbog čega da bu­
de ponosan.
Čitava Galilejeva dinamika se temelji na sledećem postu­
latu: da su stepeni brzine koje postiže isto pokretno telo na neje­
dnako nagnutim ravnima, jednaki onda kada su jednake visine
tih ravni. Salvijatijev komentar je sledeći3: „Autor naziva visi­
nom neke nagnute ravni upravnu liniju koja od najviše tačke te
ravni pada na horizontalnu liniju u najnižoj tački horizontale na
kojoj stoji ravan. Lako je zaključiti
da, pošto je linija ab paralelna sa ho­
rizontalom, nad kojom su nagnute
dve ravni ca, cd, autor naziva eleva-

1 Videti Dialogo, II, str 249: Salv.: palle di una, di died, di cento, di
m ille libbre, tutte misureranno le medisme cento braccia nel medismo tempo.
Galilejevi hroničari i istoričari fizike često mešaju dve potpuno različite pret­
postavke: 1. onu koju je Galilej ustanovio jo š u Pizi na osnovu eksperimenata
koje nikada nije izveo —i nije ni bilo potrebe da ih izvede - (videti L. Cooper,
Aristote, Galileo and the tower of Pisa, Ithaca, 1935; i naš članak “Galilée et
l’Expéreience de Pise”, Annales de l ’Université de Paris, 1937) i koju je, zapra­
vo, pronašao jo š Benedeti, a prema kojoj tela sa istom prirodom padaju istom
brzinom i 2. onu koja se prvi put javlja u Raspravama i prema kojoj sva tela, ne­
zavisno od svoje prirode, padaju istom brzinom.
2 Videti Dialogo, II, p. 248. Dokaz za ovo je, dodaje Salvijati, kao i
kod mnogih drugih stvari koje se tiču kretanja, čisto matematičke prirode. V i­
deti Discorsi, III, p. 190 [Rasprave, početak III dana],
3 Discorsi, III, p. 205 [Srpski prevod: Rasprave, III, str. 165].

245
 čijom ravni ca, cd upravnu liniju cb koja pada na horizontalu
ba, i pretpostavlja da su jednaki stepeni brzina istog pokretnog
tela koje silazi niz nagnute ravni ca, cd, koje se stiču u tačkama
a, d, postoje njihova elevacija cb jednaka. Jednakim treba sma­
trati i stepen brzine koju bi isto pokretno telo imalo padajući iz
tačke c na kraj b”.
U ovom postulatu se, kao ni kod čuvene definicije ravno-
merno ubrzanog kretanja, ne koriste pojmovi iz dinamike'. Još
je važnije to što nam ova definicija, ili radije način razmišljanja
koji je doveo do nje, pokazuje u kojoj je meri Galilejevo mišlje­
nje pod uticajem fenomena težine i učenja o prirodnom kretanju
tela na dole. U postulatu se, zapravo, ne spominje nikakav uzrok,
nikakva sila. On izbegava ne samo da govori o težini uopšte, već
i o teškim telima, i ističe da samo po sebi sledi da će svako telo
koje stavimo na nagnutu ravan početi da silazi po njoj povećava­
jući brzinu!
Nama se ovaj postulat nikako ne čini očiglednim. Takođe,
nema sumnje da nikada ne bi pomislili da ga stavimo na početak
rasprave o mehanici. Galilej, međutim, to čini i Sagredo smatra12:
„Čini mi se, doista, da ta pretpostavka sadrži u sebi mnogo vero-
vatnog, podrazumevajući da su ukolonjene sve usputne i spoljne

1 Videti Zakon o padu tela.

2 Discorsi, Ш, p. 205 [Rasprave, str. 165], U Dijalogu Sagredo ne uspe-
va tako lako da shvati ovaj galilejski postulat. Kada jednom to učini, odmah ga
prihvata. Videti Dialogo, I, str. 47: Salv. : Vi razmišljate savršeno. I pošto znam
da ne oklevate da priznate da se zadobijanje impetusa vrši posredstvom udalja­
vanja od početne tačke kretanja tela, i približavanja onog središta ka kome ono
teži, pitam se da li će za vas predstavljati poteškoću da priznate da će dva je­
dnaka tela, silazeći po različitim linijama, bez ikakvih prepreka, zadobiti jednaki
impetus, svaki put kada su jednake njihove udaljenosti od centra? Sagredo.:
N e razumem najbolje pitanje. Salv.: Pojasniću vam gajednom slikom. Nacrtaću,
o dakle, liniju ab koja je paralelna s
tački b ću povući vertikalu bc. Na kraju ću spojiti
ac. Pretpostavimo sada da savršeno okrugla lop­
ta, sačinjena od savršeno čvrstog materijala silazi
po nagnutoj ravni ac koja je savršeno uglačana,
te da ista takva lopta pada po vertikali bc. Moje je pitanje, dakle, da li mislite
da će ove dve kugle u tačkama a i b imati jednak impetus. Sagredo .: Smatram
izvesnim da hoće, jer su se, zapravo, obe jednako približile centru i, kao što
sam već rekao, njihovi impetusi će biti dovoljni da se one ponovo popnu na
istu visinu.

246
zapreke, da su ravni stabilne i utegnute, a pokretno telo savrše­
no sferno, tako da nema hrapavosti ni na ravni ni na pokretnom
telu. Pošto nema svih tih zapreka i otpora, prirodno shvatam, bez
teškoća, da bi teška lopta i savršeno okrugla, silazeći po linija­
ma ca, cd, cb, stigla na krajeve a, d, b sa jednakom silinom”.
Sagredo je potpuno u pravu kada insistira na nužnosti ukla­
njanja svih spoljašnjih prepreka: Galilejevi fizički zakoni su, za­
pravo, apstraktni zakoni, i oni, takvi kakvi su, ne važe za stvar­
na tela. Oni se, svakako, odnose na stvarnost, ali ta stvarnost ni­
je ona iz svakodnevnog iskustva, već idealna i apstraktna. Nema
potrebe da nas na to podseća, već smo se na nju prilično privikli.
Potrebno je upravo suprotno: opomenuti nas da idealni i apstrakt­
ni svet matematičke fizike nije, pravo govoreći, onaj stvarni1.
Ipak, mi ne možemo da prihvatimo da, čak ni u takvom svetu,
Galilejev postulat važi sam po sebi; on po nama jednostavno ni­
je neposredno očigledan. Naše prirodno osvetljenje ga slabo po­
jašnjava. Razlog tome je što nismo odrasli sa Benedetijem; ili Ar-
himedom. Odavno mi više nismo arhimedovci.
Vratimo se sada razmatranju fenomena kretanja. Upravo
smo videli da se brzina zadobija tokom i uz pomoć pada. Kako
se, međutim, ona gubi? U arhimedskom svetu galilejske fizike,
u kome više ne postoji nijedna spoljašnja prepreka kretanju, ona
može da se izgubi samo penjanjem. Galilejski postulat, u sušti­
ni, podrazumeva da se prosto premeštanje (ono horizontalno) od­
vija bez gubitka energije: razdaljina koju je telo prešlo nema ni­
kakvu važnost; impetus tela ostaje isti2. Sa druge strane je oči­
gledno da je energija potrebna da bi se telo popelo na određenu
visinu uvek ista, kao i da je ona jednaka onoj koju će telo imati
kada se sa te visine spusti. Drugim recima, telo u spustu zadobi­
ja onaj impetus ili momenat, koji mu je dovoljan da se popne na
istu visinu sa koje je krenulo3.

1 Mi smo navikli na to da rezlutate naših izračunavanja hipostazira-

mo na stvarnost, ili da naivno priznamo da su granice naših mogućnosti istra­
živanja zapravo karakteristike stvarnosti (tako, na primer, naivno prihvatamo
jedinstvo poslednjih činilaca materije, molekula, atoma, elektrona), i od toga
stvaramo postulat. Skorašnja istorija fizike nudi toliko zapanjujuće primere ova­
kvog ponašanja da smatramo da nije neophodno više o tome govoriti.
2 Videti Dialogo, I, str. 46,47. Discorsi, III, p. 205 [Rasprave, Ш, str. 162],
3 Videti Dialogo, I, p. 47, citirano gore. Discorsi, III, p. 202 [Rasprave,
III, str. 158-59],

247
 Ovo su nužne posledice galilejskog učenja o kretanju. On
se u početku ne trudi previše da ih dokaže. Zadovoljava se time
što kaže da se čini da je, ukoliko zamislimo savršeno okruglu
loptu koja silazi po jednoj nagnutoj ravni i penje se po drugoj, i
„ako otklonimo prepreku koja ometa eksperiment, um u stanju
da shvati da bi podsticaj (koji efektivno dobija snagu iz količine
spusta) bio dovoljan da iznese pokretno telo na istu visinu1”.
Drugim rečima: po Galileju je ova pretpostavka očigledna. Ipak,
on predlaže d aje uzmemo samo kao postulat, dok se kasnije ne
ustanovi njena apsolutna istinitost. To je, vrlo dobro znamo, na­
čin na koji on govori. Prethodno će donekle osvetliti ćelu stvar
uz pomoć eksperimenta sa klatnom, koje se uvek vraća na istu
visinu, to jest u istu horizontalnu ravan iz koje je krenulo2. Ču­

1 Discorsi, III, pp. 218, 244 [Rasprave, III, str. 164],

2 Discorsi, III, p. 206 [Rasprave, III, str. 166-67]. Zamislite d a je ovaj
list papira uspravna ravan i da o ekseru ukucanom u nju visi olovna kugla od
jedne ili dve unce na tankom kanapu AB dugom dva tri lakta, upravno na hori­
zontalu. Zatim označite na ravni horizontalnu liniju DC koja seče pod pravim
uglom vertikalu AB, i koja je udaljena od ravni oko
dva prsta. Sada dovedimo kanap AB, na koji je za­
kačena kugla, u položaj AC i pustimo ga da slobod­
no pada; najpre ćemo videti kako pada po luku CBD,
prolazi tačku B, i putuje po luku BD skoro dodiruju­
ći horizontalu DC, što se neće dogoditi zbog otpora vazduha i kanapa. Zato mo­
žemo uverljivo da zaključimo da je zamah kugle dobijen u tački B, u prolazu
kroz luk CB, bio dovoljan da kugla pređe slični luk BD na istoj visini. Pošto
izvedemo više puta tu radnju, hteo bih da zakucamo jedan ekser blizu vertika­
le AB, recimo u E ili F, tako da viri pet ili šest prstiju i da kanap, noseći opet
kuglu po luku CB, zapne za ekser E kada prođe tačku B, i tako ga natera da
pređe luk BG, opisan oko centra E. Tako ćemo videti šta može da učini isti
onaj momentum, koji je utisnut u tački B, i koji je potisnuo isto pokretno telo
duž luka BD u visinu horizontale CD. Sada ćete videti, gospodo, da kugla do-
speva u tačku G na horizontali, a isto se dešava ako se prepreka postavi niže,
recimo u F, kada bi kugla opisala luk BI i završila svoj uspon na liniji CD. A
kada bi neki ekser, kao prepreka, stajao tako nisko da kanap ispod nje ne stiže
do visine CD (to bi se desilo kada bi bio bliži tački B nego preseku AB sa hori­
zontalom CD), onda bi kanap stao na ekseru i obmotao se oko njega. Ovaj eks­
periment dokazuje ispravnost pretpostavke zato što su dva luka CB, DB jedna­
ka i slično postavljena, a veličina momenta tokom kretanja pokretnog tela duž
luka CB je ista kao i u slučaju luka DB. Opet, momenat stečen u B duž luka CB
je dovoljno snažan da ponovo potisne naviše isto pokretno telo duž luka BD.
Dakle, i momenat stečen u silasku DB jednak je onome koji potiskuje isto po­
kretno telo po istom luku iz B u D. Otuda je, uopšteno govoreći, svaki mome­
nat stečen tokom silaska niz jedan luk jednak onome koji može da podigne isto
to pokretno telo duž tog istog luka. Ali, svi momenti koji podižu telo duž svih

248
desno genijalan eksperiment. A opet - i to Galilej ne krije - u
pitanju je samo još jedan misaoni eksperiment. Mi ćemo još do­
dati i to da Galilej u njemu već pretpostavlja ono što treba da
dokaže.
Da budemo jasni: mi ni na čemu Galileju ne zameramo.
Naš zadatak nije da otkrivamo formalne greške njegovog postup­
ka, već da ukažemo na podstrukturu koja stoji u osnovi njegovog
mišljenja i, još više, da ukažemo na ulogu koju u ovom igra te­
žina. Iskreno govoreći, mogli smo to da učinimo i na lakši način.
Da bismo osvetlili tu ulogu, i istakli dinamički značaj težine, bi­
lo je dovoljno ograničiti se na citiranje Galilejevih dokaza u ve­
zi sa prvim postulatom.
Taj postulat, pretvoren kasnije u teoremu1, brzinu tela u
padu čini zavisnom od visine sa koje ono pada, bez obzira na pre-
đenu razdaljinu. Drugim recima, zakon o padu teških tela, koji
je ustanovio u međuvremenu, čini da ova brzina zavisi od prote­
klog vremena, a ovo, po svoj prilici, ne može biti isto za pad po
vertikali i nagnutoj ravni. Galilej će, tako, pokazati da zakon o
padu - koji važi i za spuštanje po nagnutoj ravni2 - neposred­
no vodi teoremi o kojoj govorimo. „Pošto je to utvrđeno”, kaže
Galilej kroz usta Salvijatija3, „prelazim na dokazivanje teore­
me, odnosno: Stepeni brzine nekog pokretnog tela, koje silazi pri­
rodnim kretanjem sa iste visine duž ravni bilo kog nagiba, prili­
kom stizanja na cilj, uvek su isti, ako se otklone prepreke. Ovde
treba prvo upozoriti da na bilo kom nagibu pokretno telo, pola­
zeći iz stanja mirovnaja, pojačava brzinu ili količinu impulsa (pre­
ma definiciji koju je dao Autor za prirodno ubrzano kretanje), ta­
ko da su, kao što je on pokazao prethodnom postavkom, pređeni
prostori u dvostrukoj srazmeri vremena i sledstveno tome stepe-
па brzine. Odnosi brzine će ovde biti jednaki kao i kod prvog raz­
matranog kretanja (vertikalnog, red.), pošto je u svakom slučaju
dobitak na brzini srazmeran protoku vremena”. Drugim recima,
pošto brzina tela zavisi od početnog impetusa ili momenta, i po-

lukova BD, BG, B/jednaki su, jer su nastali iz istog momenta koji je stečen si­
laskom CB, kao što to eksperiment pokazuje. Dakle, momenti koji se stiču si­
laskom duž lukova DB, GB, IB jednaki su.
1 Discorsi, III, p. 215 [Rasprave..., III, str. 181-82].
2 Discorsi, III, p. 218 [Rasprave..., III, str. 165]. Cf. Dialogo, I, p. 48.
3 Discorsi, III, p. 216 [Rasprave..., Ш, str. 178],

249
 što taj impetus ili momenat zavisi od nagiba ravni, sledi da će se
telo koje silazi po nagnutoj ravni, iako je sporije, kretati duže, pa
će, tako, na kraju imati istu brzinu kao da je padalo u slobodnom
padu.
Takođe, dokaz galilejskog postulata se služi dinamičkim
pojmovima; brzina tela koje pada je izričito povezana sa veliči­
nom početnog impetusa.
Da li se ovim vraćamo na fiziku impetuscP. Da li ćemo, pro­
tivno onom stoje smatrao Dijem1, ikada uspeti da se ovog oslobo­
dimo? To je pitanje vrlo važno i treba mu se što pre posvetiti.
Šta je u stvari ovaj galilejski impetus2?
„Pošto ste mi dali dozvolu”, kaže Galilej3, „neka prvo
bude razmotrena jedna vrlo poznata činjenica, naime da su mo­
menti ili brzine istog pokretnog tela različiti na različitim nagi­
bima ravni, a da su najveći duž vertikalne linije na horizontu, te
da se ta brzina smanjuje na drugim kosim ravnima prema tome
koliko su iskošene u odnosu na vertikalu, odnosno, koliko su is­
košene u nagibu, pa prema tome impuls, sposobnost, energiju ili,
da kažemo, momenat silaska, data ravan, po kojoj se kreće po­
kretno telo, smanjuje”. Želeći da budem jasniji, na horizontalu ac
ću povući vertikalnu liniju ab. Posta­
vimo potom tu vertikalu u razne na­
gibe u smeru horizonta, kao ad, ae,
af, itd. Kažem daje maksimalni i to­
talni impuls teškog tela za silazak
onaj duž vertikalne linije ba, manja
od njega je duž da, a još manja duž
ea, pa se sukcesivno sve više smanju­
je duž linijefa, i na kraju potpuno ne­
staje u horizontali ca, gde se pokretno telo nalazi bez podsticaja
na kretanje i u stanju mirovanja, nema nikakvu unutarnju težnju
da se kreće u bilo kom smeru i ne pruža nikakav otpor pokreta­
nju. Pošto je nemoguće da se neko teško telo ili neki skup teških
tela prirodno kreće naviše i udalji od zajedničkog centra kome
teže sve teške stvari, isto tako je nemoguće da se spontano kre­
će, ako tim kretanjem njegov centar gravitacije ne vrši približa-

1 Duhem, Etudes sur Léonard de Vinci, v. Ш, p. 567.

2 Videti Zakon pada tela.
3 Discorsi, III, p. 215 [Rasprave..., III, str. 175—176].

250
vanje pomenutom zajedničkom centru. Zato telo na horizontali,
pod kojom podrazumevamo površinu čija je svaka tačka jedna­
ko udaljena od istog tog zajedničkog centra, neće imati nikakav
momenat”.
Impetus tela nije, dakle, ništa drugo do dinamički podsti-
caj koji mu daje njegova težina: on ni na koji način više nije unu­
tarnji uzrok kretanja, kao što je to bio slučaj kod pariške fizike.
On je ista stvar kao i kretanje, to jest proizvod težine i brzine. Kod
tela koje je završilo svoje kretanje, on predstavlja ukupnu ener­
giju, ili ukupni impetus', kod tela koje tek započinje kretanje, on
je proizvod mase i početne brzine, ili drugim recima, diferenci­
jalne brzine. Na kraju, kod tela koje miruje impetus nije ništa dru­
go do virtuelna brzina1.
Početni impetus ili kretanje, podsticaj ili diferencijal brzi­
ne, varira u skladu sa nagibom ravni na kojoj se telo nalazi. Da
bi se ovaj izmerio, i da bi se istovremeno izmerila njegova pro­
mena, dovoljno je da znamo da je impetus tela koje se spušta ono­
liki kolika je minimalna sila dovoljna da ga u tome spfeči ili za­
ustavi; drugim recima2, „da bi se izmerila ona ili otpor po me-
ri tog tela, poslužio bih se težinom jednog drugog pokretnog te­
la. Postavimo na ravan fa pokretno telo g vezano kanapom koji,
obavijajući/ nosi teg h. Uzmimo u obzir da je prostor spusta i
uspona po vertikali istog uvek jednak usponu i spustu drugog po­
kretnog tela g duž kose ravni af, ali da nije jednak vertikalnom
usponu ili spustu, po kome jedino to pokretno telo g (kao i sva­
ko drugo pokretno telo) pruža svoj otpor. To je jasno. Uzimaju­
ći u obzir da je u trouglu afc kretanje pokretnog tela g, na primer
naviše iz a u / složeno od horizontalne transverzale ac i uprav­
ne linije cf, a pošto je reč o horizontalnom položaju, nema nika­
kvog otpora istog, kao što smo već rekli, na to da se pokrene (ne
stvarajući tim kretanjem nikakav gubitak niti dobitak u odnosu
na sopstvenu razdaljinu od zajedničkog centra teških tela, koja
je uvek ista na horizontu), preostaje samo otpor na kretanje po
usponu duž vertikale c f \
„Pošto, tako, telo g, krećući se od a d o /p ru ža otpor samo
utoliko ukoliko se penje po vertikalnoj razdaljini c f dok drugo te-

1 Discorsi, III, p. 216 [Rasprave..., Ш, str. 176-178].

2 Discorsi, III, p. 216 [Rasprave..., III, str. 176-178].

251
 lo h mora da pada vertikalno po čitavoj razdaljini fa , i pošto se
ovaj odnos zadržava bilo kretanje veliko ili malo, jer su dva tela
povezana, možemo da tvrdimo da su, u slučaju ravnoteže mome­
nata, brzinâ ili težnji ka kretanju, prostori koje bi oni prešli za jed­
nako vreme obrnuto srazmerni njihovim težinama. Ovo je doka­
zano za svaki slučaj mehaničkog kretanja1. Otuda, ako bi neko
hteo da drži g u mirovanju, mora da h učini toliko lakšim od nje­
ga koliko je razdaljina c f manja od fa . Ako tako učinimo i dobi­
jemo da ]efa:fc = težina g:težini h, dobićemo ravnotežu, to jest
težine h i g će izjednačiti svoje sile i dva tela će mirovati. Pošto
smo se složili da neko pokretno telo ima onoliki impuls, energi­
ju, momenat ili podsticaj na kretanje, koliki su minimalna sila ili
otpor koji su u stanju da ga zaustave, zaključujemo d a je teško
telo h dovoljno da spreči kretanje teškog tela g, dakle manja te­
žina h, koja na vertikali f c deluje svojom maksimalnom silom,
biće tačna mera delimične sile kojom težina g deluje duž kose
ravni fa. Međutim, mera ukupne sile koja deluje na teško telo g
je njegova sopstvena težina, jer je, da bi se sprečio njegov pad,
dovoljno izjednačiti je istom težinom, pod pretpostavkom da ova
druga može da se kreće vertikalno. Tako će delimična sila koja
na telo g deluje po ravni fa prema ukupnoj sili koja deluje na g
po vertikali fc imati isti odnos kao težina h prema težini g, a ovaj
odnos je isti kao odnos visine fc prema dužini fa ”.
Galilejev postupak, kojim se od impetusa pravi veličina i
koji - povezujući dinamiku sa statikom2 - ovaj meri otporom,
to jest, u krajnjoj liniji, težinom koja je dovoljna protivteža pod-
sticaju na kretanje3, je zapravo samo prevođenje arhimedov-
skog učenja. Gravitas secundum situm postaje impetus secundum
situm, a statika se pretvara u dinamiku, pošto Galilej i samu te­
žinu shvata kao dinamičku veličinu.
Ukoliko, sada, stvari zaista stoje ovako, i ukoliko je Gali-
lejeva dinamika, u svojoj najdubljoj suštini, arhimedovskog po­
rekla i u potpunosti utemeljena na pojmu težine, onda sledi da
Galilej nikako nije mogao da zasnuje pojam inercije. I nije to ni
učinio.

1 Videti LeMecaniche, Opere, vol. П, pp. 156, 164, 168, 170, 185.
2 Videti E. Jouguet, Lectures de Mécanique, v. I, p. 106, n. 119; pp.
111 sq.
3 On takođe keplerovsku inerciju smatra potpuno suvišnom.

252
 Da bi se, zapravo, to moglo učiniti, to jest da bi se mogla
dokazati večna održivost ne kretanja uopšte, već kretanja po pra­
voj liniji, da bi se telo ostavljeno samom sebi i lišeno svakog uti-
caja moglo prikazati kao entitet koji će ostati u stanju mirovanja
ili ravnomernog pravolinijskog kretanja (a ne po zakrivljenoj li­
niji1), trebalo je kretanje prilikom pada zamisliti ne kao prirod­
no, već kao nasilno kretanje, kretanje koje je uzrokovano nekom
spoljašnjom silom. To znači daje Galilej, terajući do krajnjih gra­
nica matematizam svoje prirodne filozofije, trebalo da prestane
ne samo da težinu smatra suštinskom osobinom tela, već i nje­
govom stvarnom veličinom. Drugim recima, trebalo je da stvar­
ne osobine tela svede na njegove suštinske odrednice. To sa svoje
strane znači d aje umesto arhimedovca trebalo da postane karte-
zijanac.
Već je nekoliko puta rečeno, a i mi smo na tome insistira­
li, daje Galilejev put ka pronalaženju principa inercije bio zapre-
čen astronomskim isksutvom kružnog kretanja planeta2, kreta­
nja koje je bilo neobjašnjivo i time svakako prirodno. Ipak, to ni­
je bila jedina prepreka koju je astronomija, ili tačnije rečeno ra­
zmatranje zvezda u Svemiru, postavila na putu ka principu iner­
cije: verovanje u konačnost tog Svemira je predstavljalo nepre­
mostivu prepreku za Galilejevo mišljenje. Ono bi bilo dovoljno
da se objasni njegov neuspeh. Opet, nebeska fizika se, sa druge
strane, u mnogim stvarima slagala sa onom zemaljskom, pošto
ova, u potpunosti zasnovana na dinamičkom shvatanju težine kao
izvora kretanja i konstitutivne osobine njenih tela, nikako nije
mogla da prizna privilegovan položaj pravolinijskog kretanja3.
Upravo smo videli da je jedan od razloga za Galilejev ne­
uspeh da formuliše princip inercije njegovo odbijanje da u pot­
punosti odbaci ideju Kosmosa, to jest ideju savršeno uređenog
sveta, i iskreno prizna beskonačnost prostora; s druge strane, tu je

1 Za Galilejeve prethodnike se pravolinijsko kretanje tela podrazumeva-

lo: putanja se krivila tek pri kraju puta. Za Galileja, međutim, putanja počinje
da se krivi od samog početka, čime kretanje tela po pravoj liniji u strogom
smislu za njega postaje nemoguće.
2 Videti E. Wohlwill, «Die Entdeckung des Behammgsgesetzes», Zeit­
schrift fur Vôlkerpsychologie, vol. XV, p. 129 sq., 346 sq.
3 Videti Dialogo, П, p. 62, gde je kružno kretanje predstavljeno kao
prirodno za sva tela, a ne samo ona nebeska ili II, p. 193, gde Galilej kaže da
pravolinijsko kretanje ne postoji u ovom svetu.

253
 i njegova nesposobnost da fizička tela (ili tela kojima se bavi fi­
zika) zamisli lišena težine kao njihovog konstututivnog svojstva.
Zašto Galilej odbija da prizna beskonačnost prostora? Na
ovo pitanje je nemoguće odgovoriti. Moramo se zadovoljiti time
što ćemo konstatovati činjenicu d aje Galilejev Svemir konačan1.
Možda je - ali to je samo pretpostavka - bio uplašen Brunovim
primerom. Hteli smo reći: primerom posledica do kojih je dove­
lo učenje o beskonačnosti kod ovog ovde2.
Zašto, međutim, on ne može da apstrahuje od težine tela?
Prosto zato što on ne zna dobro šta je zapravo ova. On može da
apstrahuje od čitave teorije o težini, ali ne i od nje same, pošto
je ona neposredna činjenica iskustva i zdravog razuma. Osim to­
ga, on, ništa više od svog učitelja Arhimeda, ne uspeva daje ob­
jasni. On o njoj samo nagađa.
Moglo bi nam se, bez sumnje, zameriti da naše tumačenje,
iako važi za Arhimeda, nije tačno u slučaju Galileja. Arhimed je,
u odsustvu bilo kakave fizičke teorije o težini, bio prinuđen da
ovu prihvati kao činjenicu. Ali to što je važilo za njegovu epo­
hu, ne važi za Galilejevu. U njoj već postoji fizička teorija o te­
žini, i to ona Gilbertova, koju, nešto je menjajući, usvaja i Kep­
ler. Zašto onda Galilej, koji se Gilbertu divi skoro isto onoliko
koliko se divi Koperniku3, i koji je uveren u to d aje Gilbert u

1 Videti gore citirane odeljke i Dialogo, Ш, pp. 324, 375, 388. Videti i
Lettre à Ingoli, Opere, vol. VI, pp. 518 sq.; 524 sq.
2 Već smo jednom napomenuli da Galilej, koji, sasvim sigurno, vrlo
dobro poznaje Brunovo delo, ovoga nikada ne imenuje; kada mu je Kepler jed­
nom poslao Brunovo tumačenje otkrića iz Nuntius Sidereus, ovaj ne odgovara.
Brunovo ime je tabu, i to je jasno. Videti Dissertatio cum Nuntio Sidereo, Ope­
re, vol. III, 1, pp. 105 sq.
3 Videti Dialogo, III, p. 432 sq.: Salv.: IO sommamento laudo ammi-
ro ed invidio questo autore, per essergli caduto in mente concetto tanto stupendo
circa a cosa maneggiata da infiniti igengni sublimi, nè da alcuno avverita; par­
mi anco degno di grandissima laude per le moite nuove e vere osservazioni fatte
da lui, in vergogna di tanti autori mendaci i vani, che scrivono non sol qui che
sanno, ma tutto quello que senton dire dal vulgo sciocco, senza cercare di assi-
curarsene con esperienza.. .1 nešto dalje, nakon što je Gilbertu uputio nekoliko
zamerki, Galilej nastavlja: N è perciô deve diminuirsi la glorioa del primo os-
servatore; nè io stimo meno, anzi ammiro piti assai, il primo inventor della li­
ra. .. che cent'altri artisti che ne i conseguenti secoli tal professione ridussero a
grand'esquisitezza, videti str. 493 sq. Simpatija koju Galilej gaji prema Gilber­
tu svakako potiče i od odlučnog kopemikanizma ovog drugog. Videti G. Gil-

254
pravu, i to čak i kaže kroz usta Sagreda12, kao i u to da je Zemlja
veliki magnet, ovu teoriju ne usvaja? Odgovor je očigledan: uza­
lud se Galilej divio Gilbertu i prihvatao njegovo učenje o mag­
netskoj pririodi težine, kad nije ovu mogao da koristi, jer niti je
ona matematička veličina niti se takvom može učiniti. Gilber-
tovsko privlačenje je živa3 sila. Keplerovsko privlačenje to, sva­
kako, nije; ili nije više. Ipak, od svoje animističke prošlosti je za­
držala sposobnost da se sama od sebe upravlja prema svom pred­
metu delovanja. Ona, na neki način, zna gde treba da ide, gde se
nalazi telo koje treba privući4. Tajnovita sposobnost, koju čak ni
Galilejeva istraživanja magnetizma nisu uspela da rasvetle i ma-
tematizuju, čime ova ostaje neupotrebljiva u fizici.
Galilej se tri puta toliko približio principu inercije da ga
je, da tako kažemo, skoro dodirnuo, i svaki put se u poslednjem
trenutku povukao. Po nama, nema ničega korisnijeg od razma­
tranja ova tri slučaja.

berti Colchestrensis, De Magnete, Londini, 1660, 1. VI, c. III, p. 220: Jam ve-
ro cum coelum totum, et vastam mundi amplitudinem, in gyrum rotari, absur-
dius quant dići potest vulgares philosophi imaginetur: relinquitur ut terradiur-
nam immutationem perficiat. Dies igitur hic qui dictur naturalis est meridiani
alicuius telluris a sole ad solem revolutio. Revolvitur vere integro cursu, a Stella
aliqua fixa ad illam rursus stellam. Quae natura moventur corpora motu circu-
lari, aequali et constanti, ilia in suis partibus varijs instruuntur terminis. Terra
vero non Chaos est, nec moles indigesta; sed astrea sua virtute, terminos habet
motui circulari inservientes, polos non mathematicos, aequatorem non imagi-
natione conceptum, meridianos etiam et parallelos; quos omnes permanentes,
certos, naturales in terra invenimus: quos tota philosophia magnetica plurimis
experimentis ostendit. Videti takođe i str. 225, 228.
1 Dialogo, III, 431.
2 Dialogo, III, p. 432.: Salv.: Quello che avrei desiderata nel Gilberti,
è che fiisso stato un poco maggior matematico, ed in particolare ben fondato,
nella geometria. O nematematičkoj prirodi gilbertovske fizike videti već pome-
nutu knjigu E. Brutt, The metaphysilac foundations of moder physical science,
p. 68 sq.
3 Videti Gilbert, De Magnete, 1. V, cap. ХП, p. 209: V is magnetica
animata est, aut animatam imitatur, quae humanam animam dum organico cor-
pori alligatur, in multis superat. Admirabilis in plurimis experimentis magnes,
et veluti animatus. Atque haec est una ex illis egregia virtus, quam veteres in
caelo, in globiš et stellis, in sole et lima animam existimabant. Suspiciabantur
namque non sine divina et animata natura posse motus tarn varios fieri, corpo­
ra ingentia certis temporibus torqueri, admirabiles potentias in alia corpora in-
fimdi. Gilbert je takođe verovao da zvezde imaju dušu.
4 Njutnovsko privlačenje nije usmereno ka predmetu. Ono je funkcija
prostora.

255
 Prvi put je princip kružnog kretanja došao u opasnost pri­
likom razmatranja centrifugalne sile. Ptolomej je, sećamo se, usta­
novio jedan dokaz protiv kretanja Zemlje na osnovu toga što bi
ogromna brzina tog kretanja učinila da se ova raspadne na koma­
diće. Salvijati će, sledeći svoj uobičajeni postupak, tokom kog
nastoji da ojača argumente protivnika, pokušati1 „da još jasni­
je pokaže koliko je tačno da teška tela koja brzo kruže oko nepo­
kretnog središta, zadobijaju impetus da se od njega udalje. Za­
kačimo za jedan kraj kanapa posudu napunjenu vodom, a drugi
držimo čvrsto u ruci. Uzmimo da ruka i kanap predstavljaju po-
luprečnik, a rame središte rotacije i počnimo snažno da okreće­
mo posudu tako da u vazduhu pravi krug. Bilo da je ona parala-
lena ili vertikalna ili da stoji u bilo kom odnosu prema horizon­
tu, voda nikada neće isteći iz nje, dok će onaj koji drži konopac
osetiti da ova čini napor da se odalji od njegovog ramena; a ako
bismo u posudi probušili rupu, videli bismo da će voda isticati
jednako prema nebu kao i u obrnutom smeru, to jest prema Ze­
mlji. Ako bismo, pak, umesto vode u posudu stavili sitno kame­
nje, osetili bismo istu silu kako vuče konopac. Na kraju krajeva,
svedoci smo da deca bacaju kamenje veoma daleko ako ih pri­
čvrste na kraj šibe koju brzo okreću: svi ovi dokazi jasno upu­
ćuju na istinitost zaključka po kome rotacija, kada je brza, telu
predaje impetus u smeru kružnice. Odatle sledi da bi, ukoliko bi
se Zemlja kretala oko same sebe, kretanje njene površine, naroči­
to one na ekvatoru, pošto je neuporedivo brže od pomenutih kre­
tanja, sve stvari na njoj bacilo ka nebu”.
Ovaj Salvijatijev dokaz, uzet bukvalno, nema nikakvu vred-
nost (što, uostalom, pre Galileja niko nije primetio), pošto se u
njemu mešaju linearna brzina neke tačke uzete na površini Ze­
mlje i ugaona brzina Zemljine rotacije. Salvijati će takođe reći
sledeće2: „mi smo već prihvatili kao neoborivu činjenicu Pto-
lomejev dokaz da brzina lansiranja kamena zavisi od brzine ro­
tacije točka koji se okreće oko svog središta; snaga tog lansira­
nja se povećava kako se povećava brzina same rotacije. Odavde
se zaključuje da, pošto je brzina rotacije Zemlje beskrajno veća
od rotacije bilo koje mašine koju mi možemo veštački da stvori­
mo, projekcija (izbacivanje) kamenja, životinja itd., mora biti ve-

1 Dialogo, II, p. 216.

2 Dialogo, II, p. 237.

256
 lika greška, pošto se ovde neposredno i apsolutno porede dve br­
zine koje su potpuno različite. Naime, istina je da će, ukoliko po-
redimo brzine istog točka, ili dva točka koja su međusobno jed­
naka, onaj koji se okreće brže izbacivati kamen sa većim impe-
tusom, i da će što ta brzina bude veća, snažniji biti i izbačaj. Ipak,
ako je brzina jednog od njih veća ne zato što je isti točak ubrzao
svoju rotaciju, to jest što za isto vreme rotira više puta, već zato
što je njegov prečnik veći, što je, dakle, postao veći, dok vreme
rotacije ostaje jednako, ukoliko je, dakle, brzina drugog točka ve­
ća samo zato što je on veći, ne treba misliti da će taj veći točak
imati onoliko veći izbačaj koliko je brzina njegove kružnice ve­
ća od brzine kružnice manjeg, jer to će biti potpuno pogrešno,
kao što se može dokazati jednim veoma jednostavnim eksperimen­
tom. Kamen koji je izbačen štapom dugačkim jedan lakat neće
biti izbačen ako je zakačen na štap dugačak šest, čak i ako je kre­
tanje vrha tog dužeg štapa1, za koji je zakačen kamen, dva pu­
ta brže od kretanja vrha kraćeg; što bi bio slučaj ukoliko bi brzi­
ne bile takve da za vreme jedne rotacije dužeg, kraći kamen na­
pravi tri”. Zapravo je za ovu stvar bitna samo brzina rotacije (ugao­
na brzina) i, kao što primećuje Sagredo2, „brzina Zemlje ne bi
bila dovoljna da izbaci kamenje kao što to ne bi mogao da učini
ni mali točak koji se okreće toliko sporo da za dvadeset i četiri
časa napravi samo jedan okret”.
Kao što vidimo, Ptolomejev dokaz je potpuno pogrešan,
ali to ipak ne umanjuje njegovu ogromnu važnost. On takođe ot­
kriva nešto što se apsolutno protivi stalno ponavljanim Galileje-
vim tvrdnjama. Naime, ako je kretanje kao takvo - što Galilej
ponavlja nebrojeno puta - beznačajno i nepostojeće za sve stva­
ri koje u njemu učestvuju, i ako se, da budemo precizni, na Ze­
mlji koja rotira sve događa na isti način na koji bi se događalo
d aje ona nepokretna; ukoliko bi, drugim recima, princip relativ­
nosti kretanja važio univerzalno i apsolutno, i ako bi, u konkret­
nom slučaju, važio za rotaciono kretanje oko određenog sredi­
šta, onda rotacija Zemlje ne bi, ništa više nego neko drugo kre­
tanje, proizvodila centrifugalnu silu. Postojanje ove poslednje se
kod Aristotela i Ptolomeja podrazumeva: za njih je kružno kre­
tanje (oko jednog središta) prirodno samo u slučaju nebeskih te-

1 Treba primetiti da se impetus svuda predstavlja kao funkcija brzine.

2 Dialogo, II, p. 244.

257
la i sfera, lišenih gravitacije, a nikako nije za obična teška tela.
Galilej, sa druge strane, nastoji da pokaže da stvari ne stoje ta­
ko, i da kružno kretanje upravo za teška tela ima privilegovanu
prirodu. Nema sumnje daje, ukoliko uzmemo u obzir veoma sporu
rotaciju Zemlje, centrifugalna sila koja se time stvara prilično
slaba. Ipak, koliko god slaba bila, ona može da proizvede neke
posledice. I šta bi bilo ukoliko bi se kretala brže?
Galilej se takođe iz sve snage trudi da dokaže da koja god
bila brzina rotacije Zemlje, ona nikada ne bi mogla da izvede ono
što je predvideo Ptolomej. Dokaz za ovu tvrdnju, koji je toliko
genijalan da žalimo što je pogrešan, otkriće nam jednu veoma
važnu činjenicu, naime da se svako utiskivanje kretanja vrši po
pravoj liniji', kao i daje kružno kretanje rezultat dva pravolinij-
ska2. Nalazimo se na pragu principa inercije. Pragu koji će, me­
đutim, Galilej odbiti da pređe!
Ptolomejevo zaključivanje je pogrešno, ali, ipak, dosled-
no. Sagredova tvrdnja da je izuzetno brzo kretanje Zemljine po­
vršine jednako nesposobno da izbaci kamen kao veoma sporo
kretanje kružnice točka prečnika jednog metra, tačna je. Ipak,
ona se čini prilično protivrečnom . nisu li brzine koje pokreću
kamenje u dva slučaja veoma različite? Svakako da je tako. Ga­
lilej će, međutim, objasniti da to nije od nikakve važnosti i radi
boljeg razumevanja ponudiće i ilustraciju34:
D C „Uzmimo dva nejednaka
točka, koji se okreću oko istog
centra. Neka big bude kružnica
manjeg, a ceh kružnica većeg.
Neka, na kraju, abc bude polu-
prečnik većeg kruga vertikalan
u odnosu na horizont. Iz tačaka
b i c povucimo tangente b f i c d i
na lukovima bg i ce odredimo
jednake delove bg i ce. Pretpo­
stavimo da se točkovi okreću je­
dnakim brzinama oko svog sredi-

1 Dialogo, II, p. 201.

2 Dialogo, II, p. 222.
3 Tako se čini i Sagredu, videti Dialogo, II, p. 238.
4 Videti Dialogo, II, p. 242.

258
 šta, tako da će dva pokretna tela, na primer dva kamena, zakače­
na u tačkama b i c, biti nošena kružnicama bg i ce jednakim brzi­
nama, to jest da će za isto vreme za koje kamen b opiše bg ka­
men c preći luk ce. Ja tvrdim da će rotacija manjeg točka imati
mnogo više snage da izbaci kamen iz b nego što je to slučaj sa ve­
ćim da izbaci kamen iz c. Ukoliko uzmemo da se (kao što smo
pretpostavili) izbačaj vrši po tangenti, pošto kamenje b i c mora
da se odvoji od svojih točkova i započne svoje kretanje posred­
stvom izbačaja u tačkama b i c, oni će, uz pomoć impetusa koji
stvara rotacija, biti izbačeni po tangentama b f i cd. Ova dva ka­
mena, dakle, po tangentama b f i cd imaju isti impetus. Kretanje
će biti takvo (po tangentama) ukoliko ono ne bude skrenuto ne­
kim drugim uticajem. Zar nije tako g. Sagredo?” Sagredo: „Čini
mi se da se stvari tako odvijaju”. Salvijati: „Koja je onda ta sila
koja skreće kamen sa njegovog puta po tangenti, gde ga na po­
četku šalje impetus rotacije?” Sagredo: „То je njegova težina, ili
nešto što ga čini vezanim za točak”. Salvijati: „Da li, međutim,
za skretanje tela sa puta koji mu je odredio impetus treba manje
ili više velika sila srazmerno tome da lije manje ili više ono skre-
nulo sa tog puta? Sto će reći srazmerno manjem ili većem putu
koji će telo preći nakon ovog skretanja”. Sagredo: „Тако je, po­
što je za pokretanje jednog tela potrebna onoliko velika pokretač­
ka sila koliko je velika brzina kojom želimo da ga pokrenemo”.
Salvijati: „Uzmite da je za skretanje kamena zakačenog za ma­
nji točak, koji treba da se kreće po tangenti b f i za njegovo za­
državanje na točku potrebno da ga njegova sopstvena težina vu­
če srazmerno razdaljini^, ili vertikali između tačke g i linije b f
dok je u drugom slučaju dovoljno da ova veličina bude jednaka
kao de ili vertikala povučena između tačke e i tangente dc, što je
osetno manje od fg , i utoliko manje koliko je veliki točak veći
od manjeg. Pošto ovi uzmaci moraju da se izvrše u jednakim vre­
menima, to jest u vremenu koje je telima potrebno da pređu dva
jednaka luka bg i ce, uzmak kamena b, to jest fg , mora da bude
mnogo brži od de, čime je za zadržavanje kamena b vezanog za
manji točak potrebna mnogo veća snaga nego što je potrebna za
zadržavanje kamena c prikovanog za veći. Ovo se može reći i
drukčije: naime, da mala sila koja je dovoljna da zadrži kamen
pričvršćen za veći točak neće biti dovoljna da zadrži onaj pričvr­
šćen za manji. Jasno je, dakle, da se uzrok izbacivanja sve više
smanjuje što je točak veći”.

259
 Salvijatijev način razmišljanja je savršen, ali je, da bi se
razumeo, bilo neophodno razviti čitavu teoriju o centrifugalnoj
sili, i pokazati da ova ne deluje radijalno, prema kružnici, već,
nasuprot tome, tangencijalno i vertikalno u odnosu na točak1.
Odavde, međutim, čini se sledi - može se reći da i zapravo sledi
- da će (pošto dva točka imaju jednaku ugaonu brzinu) telo koje
se nalazi na velikom točku, koje se time linearno brže kreće od
onog koje se nalazi na malom, imati mnogo veći impetus. Isto
tako će - ukoliko dva tela imaju jednake ugaone brzine - mno­
go dalje biti bačeno ono koje je zakačeno na duži nego na kraći
štap. To, naravno, kaže Galilej, ukoliko uspe da se odvoji od toč­
ka (ili štapa). On to, sam od sebe, ipak, ne može da učini, pošto
je i najmanja sila dovoljna da ga tamo zadrži.
Impetus tela koje se kreće rotacionim kretanjem je, zapra­
vo, upravljen ka tangenti na krug kretanja; i nastoji da telo odvoji
od tog kruga. Kako se to postiže? Simplikije, kome je pitanje upu­
ćeno, ne razume ga najbolje. Niti zna da na njega odgovori, niti
je o njemu ikada razmišljao. Ali Salvijati ga hrabri: kaže mu da
mu nedostaju samo pravi pojmovi. Na ovo pitanje, kaže on2,
„ćete znati, u stvari već znate odgovor, čim ste znali odgovor na
prethodno. Razmišljajući o njemu sami biste se setili, ali ću vas
ja, da bismo stvar ubrzali, malo podsetiti. Do sada ste već prihvatili
da kružno kretanje utiskuje pokretnom telu impetus u smeru tan­
gente povučene na taj krug iz tačke razdvajanja (tela od kruga,
prev.), te da se ono, krećući se na ovaj način, od tog kruga uda­
ljava. Takođe ste rekli da će telo nastaviti da se kreće po ovoj
pravoj liniji, ukoliko ga njegova težina ne povuče na dole, čime
putanja postaje zakrivljena. Čini mi se, takođe, da ste sami rekli
da će ta kriva uvek ići ka središtu Zemlje, jer ka njemu teže sve
teške stvari. Sada ćemo se vratiti na temu i zapitati se da li će se
telo, nakon razdvajanja i nastavljajući svoje pravolinijsko kreta­
nje, uvek jednako udaljavati od središta, ili ako više volite, od
kružnice, zajedno sa kojom se kretalo pre razdvajanja; drugim
recima, da li se telo koje polazi iz tačke u kojoj tangenta dodiru­
je krug i koje se kreće pravolinijski jednako udaljava od te tačke

1 Videti Dialogo, II, str. 217 sq.

2 Dialogo, II, p. 219. Obratimo pažnju na sokratovski metod koji se
ovde koristi.

260
i kružnice?” Simplikije je razumeo pitanje i odgovara1: „Ne, pošto
se tangenta u blizini tačke dodira jako malo udaljava od kružnice,
sa kojom zaklapa veoma oštar ugao, i što je duža, to se više od
ove (kružnice) udaljava”.
Dalja sudbina izbačenog kamena za Galileja nema nika­
kvu važnost. Njega zanima samo momenat razdvajanja u kome
kamen, prestajući da se kreće kružno, počinje svoje pravolinij-
sko kretanje. U skladu sa tim, on razgovor vraća na taj trenu­
tak2: „Udaljavanje kamena u odnosu na kružnicu je na početku
kretanja, dakle, veoma malo?” Simpl.: „Skoro neopažljivo”.
Salv.: „Recite mi onda kada će to telo, koje je od rotacionog
kretanja dobilo impetus da se kreće pravolinijski, i koje će to i
činiti ukoliko ga njegova sopstvena težina ne bude vukla ka do­
le, nakon razdvajanja, krenuti da pada?” Simpl.: „Ја mislim da
ono počinje da pada odmah, pošto, nemajući ništa što bi održa­
valo to kretanje, njegova težina odmah počinje da utiče na nje­
ga”. Salvijati: „Ukoliko se, dakle, taj kamen, koji je izbacio po-
menuti točak, kreće po krugu velikom brzinom, i ukoliko bude
posedovao jednaku prirodnu težnju da se kreće ka središtu tog
točka kao onu da se kreće ka središtu Zemlje, onda će se on la­
ko tamo vratiti, ili pre neće se od ovoga (kruga, prev.) ni odvoji­
ti. Jer u trenutku razdvajanja je odmicanje toliko malo, zbog be­
skrajno malog ugla između dve putanje, da bi i najmanji nagib
koji bi ga vraćao ka središtu točka bio dovoljan da kamen zadrži
na kružnici”.
Iako pogrešno, Galilejevo razmišljanje ostaje dosledno;
ugao između kružnice točka i putanje (impetusaj kretanja kame­
na je beskrajno mali, čime i radijalna komponenta postaje upra­
vo takva. Odatle, zaključuje Galilej, sledi da je za njeno poništa­
vanje dovoljna veoma mala sila.
Da bi došlo do izbačaja dovoljno je da brzina koju stvara
rotaciono kretanje bude veća od brzine pada. Naravno, ne misli
se na tangencijalnu brzinu, već na radijalnu. Zašto, međutim, ova,
iako beskonačno mala, ne bi bila veća od one prilikom pada?
Galilej smatra da je to nemoguće. I da bi bilo nemoguće
čak i da se, kao što to smatraju aristotelovci, brzina prilikom pa­

1 Ibid
2 Dialogo, II, str. 220 sq.

261
 da smanjuje sa težinom tela. Čak i tada, čak i da olakšavanje sma­
nji do beskonačnosti brzinu pada, i da izbacivanje „zavisi od dva
uzroka, naime lakoće tela i blizine tačke mirovanja, i da je obe
ove moguće povećati u beskonačnost”, čak ni ovo ne bi bilo do­
voljno. Odatle a fortiori sledi da ukoliko nisu dovoljna dva uz­
roka, neće biti dovoljan ni samo jedan od njih1.
1 Galilejev dokaz je bes­
krajno zanimljiv2: „Povu­
cimo vertikalu iz centra ac i
iz tačke a horizontalu ab po
kojoj će se odvijati kretanje
izbačaja, to jest, po kojoj će
telo nastaviti da se kreće rav-
nomernim kretanjem, dok ga
težina ne povuče ka dole. Po­
vucimo takođe iz a pravu li-
P C niju ae, koja sa ab zaklapa
bilo koji ugao, i na ab obe-
ležimo nekoliko jednakih razdaljina a f f h ,h k i povucimo verti­
k a le ^ , hi i kl. Pošto, kao što smo već drugde rekli, telo koje kre­
ne da pada iz neke tačke mirovanja zadobija sve veću brzinu ka­
ko vreme teče, možemo da zamislimo da a f f h i hk predstavlja­
ju jednaka vremena, a v ertikale^, hi i kl stepene brzine dostig­
nute u tim vremenskim periodima. Tako je odnos stepena brzine
zadobijenog u čitavom vremenu ak prema kl jednak kao odnos
stepena brzine zadobijenog u vremenu ah i vertikale hi ili a f i
fg . Stepeni brzine kl, hi i fg , tako, imaju isti odnos kao periodi
vremena ka, ha if d \
„Ako, sada, na liniji fa krenemo da povlačimo nove verti­
kale, dobijaćemo sve manje stepene brzina dostignute za kraće
vremenske razmake sve do onih beskonačno malih. Drugim re­
cima, ovaj uzmak ka a predstavlja podsticaj za kretanje na dole,
i on je sve manji i ide ka beskonačno malom što je stanje mirova­
nja bliže, a to približavanje takođe može biti beskonačno... či­
me dolazimo do toga da i brzina kretanja ka dole može da se sma­
nji do te mere da ne bude dovoljna da zadrži telo na kružnici, i
time spreči izbačaj. Da bi se ovaj sprečio, nasuprot tome, potreb­

1 Dialogo, II, str. 228.

2 Dialogo, II, str. 225.

262
no je da prostore po kojima telo treba da se kreće da bi se sjedi­
nilo sa točkom učinimo toliko malim i uskim, da koliko kod da
je spor, makar to bilo i beskonačno, pad tela, on bude dovoljan
da zadrži telo na točku. Potrebno je, dakle, pronaći način sma­
njivanja prostora koji ne samo da će ići ka beskonačnosti, već
će biti toliko beskonačno mali da ta beskonačnost nadilazi dvo­
struku beskonačnost koja se stvara kod smanjivanja brzine pada
tela na dole. Kako, međutim, neka veličina može da se smanji vi­
še od neke druge veličine koja se već smanjuje u beskonačnost?
Pokušajmo g. Simplikije da filozofski mislimo prirodu bez kori-
šćenja geometrije! Stepeni brzine koji se smanjuju u beskonač­
nost... su i dalje određeni i u srazmeri su sa paralelama koje se
nalaze između dve prave linije koje zatvaraju ugao bae... koji je
uvek prav; smanjivanje prostora kojim telo treba da se vrati
na kružnicu je proporcionalno jednom drugom obliku smanjiva­
nja, koje se događa između linija koje zatvaraju ugao beskrajno
oštriji od bilo kog datog. Obeležimo na vertikali ac bilo koju tač-
ku i iz nje na razdaljini ca povucimo luk amp koji će šeći para­
lele koje određuju stepene brzine, iako su ove veoma male i na­
laze se između dve prave koje zatvaraju veoma oštar ugao. Sada
su na tim paralelama delovi prostora koji se nalaze između ugla
i tangente ab zapravo oni koje treba da pređe telo da bi se vrati­
lo na točak, delovi koji su uvek manji (i sve manji što se više pri­
bližavamo tački dodira) od paralela čiji su deo. Paralele koje se
nalaze između pravih linija postaju sve manje što se više ide ka
temenu ugla i to prema tačno određenoj proporciji; uzmimo, na
primer, daje linija ah podeljena na pola u tački/; tada će parale­
la hi biti dvostruko veća oàfg, a ako f a podelimo na pola para­
lela povučena od tačke deljenja će biti p o l o v i n a Ako bismo na­
stavili sa ovim deljenjem u beskonačnost, svaka sledeća parale­
la bi bila polovina prethodne. Ali stvari ne stoje tako kada je reč
0 linijama koje se nalaze između tangente i kružnice; ako, dakle,
izvršimo podelu fa i pretpostavimo daje, na primer, paralela ko­
ja polazi iz tačke h dvostruko veća od one koja polazi i z / ova će
biti više nego dvostruko veća od sledeće, i ta druga od naredne,
1tako ćemo, idući ka temenu ugla a, videti da prethodne linije sa­
drže tri, četiri, deset, hiljadu, sto hiljada, sto miliona i beskonačan
broj onih narednih. Takođe, dužina ovih linija opada mnogo
brže nego što je dovoljno da bi se telo zadržalo na kružnici”.

263
 Galilejevo zaključivanje - koje smo citirali u potpunosti:
nema ničeg poučnijeg od greške - je, kao što smo već napome­
nuli, veoma istančano i zavodljivo. Nažalost, ono je i pogrešno;
i što je još gore to je vrlo očigledno. Infinitezimalna razmatranja
su, svakako, teška, a iskušenje da se okrene preteranoj geome-
trizaciji veliko. Izbeći ovu poslednju, ipak, nije nemoguće i Ga-
lilej je, više nego bilo ko drugi, svestan te opasnosti.
Greška koju je napravio Galilej ne može biti pripisana pro­
stoj nepažnji. On vrlo dobro zna da brzo kretanje točka (ili šta­
pa) može da pokida vezu koja postoji između njega i kamena1.
Njemu je, dakle, jasno daje centrifugalna sila u stanju da nadja­
ča snagu te veze, naravno pod pretpostavkom d aje brzina dovo­
ljno velika. To što on ne prihvata ovu mogućnost u slučaju Ze­
mlje, i čak nije svestan protivrečnosti takvog stava (koja je po
nama očigledna), možemo da zahvalimo činjenici što je, za nje­
ga, nemoguće da prirodnu silu teže koja privlači - ili gura - tela
ka središtu Zemlje, stavi u istu ravan sa nekim spoljašnjim - pro­
izvoljnim, nasilnim - dejstvom, kao što je ono koje kamen vezuje
za točak. Teža deluje konstantno i prirodno. Da bi centrifugalna
sila mogla da je nadjača, bilo bi potrebno da telo samo po sebi
„dozvoljava da bude pobeđeno i nadjačano”2. Drugim recima,
teža je po Galileju osnov i objašnjenje sposobnosti tela da prima
i sabira kretanje: isto to telo uz pomoć iste te teže zadobija od
Zemljine rotacije i nastojanje da se kreće ka njenom središtu. On
Sagredu takođe objašnjava daje smanjenje uticaja teže beznača­
jno, jer se sa njenim smanjivanjem smanjuje i sposobnost tela
da primi impetus kretanja3.
Impetus je, naravno, pravolinijski usmeren. Ali, takav je
samo trenutno4. Drugim recima, pošto se nijedno kretanje ne
vrši trenutno, ono tako i ne može teći po pravoj liniji: tome se pro­
tivi težina. Pravolinijsko kretanje bi bilo moguće samo za telo ko­
je je ove lišeno. Takvo telo, pak, ne bi bilo stvarno; i ne bi bilo
u stanju da primi impetus.
Vrlo zanimljivo! Napredak koji je Galilej postigao prilikom
razmatranja kretanja uopšte, i naročito kretanja prilikom hica, nje-

1 Videti Dialogo, II, pp. 2 1 6,221.

. 2 Dialogo, II, str. 220,222.
3 Dialogo, II, str. 229.
4 Dialogo, II, str. 221.

264
mu zapravo onemogućava da shvati ulogu pravolinijskog kreta­
nja, i on poriče njegovo stvarno postojanje.
U stvari je svako nasilno kretanje —ili bar impetus svakog
nasilnog kretanja - pravolinijsko. Metak iz kremenjače kreće pra-
volinijski, kao i strela, kao i kamen koji bacimo, itd., ali se oni ni­
kada ne kreću po pravoj liniji. Nasuprot svojim prethodnicima,
mehaničarima i artiljercima, koji su putanju metka delili na njen
pravolinijski i krivolinijski deo, Galilej odbacuje onaj prvi. Prin­
cip relativnosti kretanja ga je doveo do shvatanja da ta putanja,
pošto se vertikalno i horizontalno kretanje ne ometaju, i pošto
teža deluje neprestano, počinje da se zakrivljuje od samog počet­
ka1. Metak ne može da se kreće po pravoj liniji osim ukoliko bi
bio lišen težine, međutim u tom slučaju, sva je prilika, ne bi mo­
gli da ga ispalimo.
Nepostojanje, ili radije, nemogućnost inercijalnog pravo­
linijskog kretanja na Zemlji, ipak, ne objašnjava, bar ne dovolj­
no, grešku koju je Galilej počinio i koju sada razmatramo. Ne­
ma sumnje da je kretanje po tangenti nemoguće. Međutim, Ga­
lilej je dovoljno dobro poznavao geometriju da bi znao da je iz­
među tangente i kružnice (površine Zemlje) moguće umetnuti
beskonačan broj drugih krivih i kružnica koje bi mogle da opi­
suju kretanje izbačenog kamena. Zašto on odbija da prizna i raz­
motri ovu mogućnost? Na to pitanje smo, u suštini, već dali od­
govor: ako bi je prihvatio to bi značilo napuštanje opšte relativ­
nosti kretanja u korist delimične relativnosti, ograničene na slu­
čaj koji se ne može ostvariti i koji je, strogo govoreći, nemoguć
- slučaj pravolinijskog kretanja. To bi značilo odustajanje od vi­
đenja kretanja tela oko centra, kretanja koje niti uvećava niti uma­
njuje težinu, kao fizički privilegovanog kretanja. Značilo bi i da
se na Zemlji koja se kreće stvari odvijaju drukčije nego na onoj
koja bi mirovala2. Na kraju krajeva, to bi značilo da tela koja
padaju sa vrha tornja, strogo govoreći, nikada ne bi pala u njego­
vo podnožje, kao što nikada ne bi stigla ni do središta Zemlje.
Drugim recima, Galilej je u ovo toliko bio ubeđen da je
išao iz greške u grešku, da bi došao do potpuno pogrešnog za-

1 Dialogo, II, str. 225, 229.

2 Postoji, međutim, jedan fenomen koji bi, po Galileju, bio drukčiji na
nepokretnoj i pokretnoj Zemlji: radi se o fenomenu fluksa i refluksa, koji se u
četvrtom danu Dijaloga predstavljaju kao posledice dvostrukog kretanja Zemlje.

265
 kona kod složenog kretanja prilikom hica (ili, što je ista stvar,
kod složenog kretanja prilikom pada tela na Zemlju koja rotira),
time što je pretpostavilo da je putanja tog kretanja kružnica, a
ne, kao što je nama poznato i što će on sam kasnije ustanoviti,
parabola . Ovu je grešku moguće objasniti time što Galilej u
svom mišljenju: a) prihvata kao samorazumljivo da telo koje pri­
rodno teži ka središtu Zemlje završava svoj put stižući tamo i b)
da bi kretanje tela, ukoliko ga njegova težina ne bi vukla ka sre­
dištu Zemlje, to jest ukoliko ga nešto (površina Zemlje, na pri­
mer) ne bi sprečavala da tamo dođe, po prirodi bilo kružno12.
Evo, dakle, tog zanimljivog odeljka koji je, recimo to iskreno, če­
sto bio pogrešno tumačen:
Salvijati: „Ako bi pravonilijsko kretanje ka središtu Ze­
mlje bilo ravnomerno i isto takvo bilo i kretanje tela ka zapadu,
onda bismo uočili daje od ova dva sastavljeno treće kretanje koje
se odvija po spirali, sličnoj onima koje je Arhimed opisao u svo­
joj knjizi... Pošto je, međutim, kretanje teških tela u padu ubrzano,
odatle nužno sledi da se putanja tog tela, koja predstavlja kom­
binaciju dva kretanja, srazmerno sve više udaljava od kružnice
kruga koji bi centar gravitacije tela opisao kada bi ostao nepo­
mičan na vrhu tornja. Neophodno je, takođe, da to udaljavanje u
početku bude veoma malo i minimalno, jer je telo, koje polazi
iz stanja mirovanja, to jest iz stanja nedostatka kretanja, i vre-

1 Dialogo, II, str. 191, na margini: La linea descritta dal cadente na­
turale, supposto ii moto della Terra circa il proprio centra, sarebbe probabil-
mente circonferenza di cerchio. Takođe, ibid, str. 192, na margini: Mobile ca­
dente dalla cima della torre si muove per la conconferenza, d’un cerchio; Non
si muove più nè meno che se fosse restato la su. Si muove dal motto equabile,
e non accelerato. Videti i Discorsi, III, p. 190 [Prevod na srpski: Rasprave, III
dan, početak].
2 Dialogo, П, str. 227 sq. Kavalijeri je, kao što dobro znamo, prvi po­
kazao d a je putanja projektila parabola (v. Speech Ustorio, str. 151 sq). Čini
se, tako, d a je Galilej (videti E. Wohlwill, “Die Entdeckung” etc, Zeitschrift
fur Vôlkerpsychologie, v. XV, p. 107, 109, n. 2 i “Entdeckung der Parabelform
der Wurflinie”, Abhandlungen zur Geschichte der Malhematik, Leipzig, 1899)
u vreme objavljivanja delà Speccio (1632), već neko vreme (od 1610) pozna­
vao ovaj zakon. On je bio veoma ljut na Kavalijerija što g a je lišio časti da ob­
javi ovaj divni pronalazak. Ali zašto to nije učinio u Dijalogu ? Zašto je tamo
objavio pogrešan zakon? Ni Volvil - niti, koliko je nama poznato, bilo ko dru­
gi - nisu uspeli da objasne ovu činjenicu. Nama se čini d a je odgovor na to pi­
tanje jednostavan: Galilej u Dijalogu razmatra fenomene koji se događaju na
Zemlji. Isto tako, on je tamo izneo samo jedan mogući zakon.

266
menom zadobija kretanje, prinuđeno da prođe kroz sve stepene
sporosti koji se nalaze između stanja mirovanja i bilo koje odre­
đene brzine, i kojih, kao što je već pokazano i dokazano, ima
beskonačno mnogo”.
„Pošto smo dokazali da ubrzanje nastaje na ovaj način i
pošto smo, sa druge strane, pretpostavili da kretanje teških tela
u padu za svoj cilj ima središte Z em lji, neophodno je da puta­
nja ovog složenog kretanja bude takva da se ona, iako se telo
sve vreme udaljava od vrha tornja, ili bolje reći od kružnice ko­
ju bi taj vrh opisao zbog rotacije Zemlje, od ove udaljava sve
manje idući u beskonačnost što se više približavamo prvom tre­
nutku kretanja. Osim toga, nužno je da se putanja složenog kre­
tanja završava u središtu Zemlje12. Kada smo izneli ove dve pret­
postavke, opišimo oko središta
a polukrug bi sa poluprečnikom
ab i pretpostavimo da on pred­
stavlja Zemljinu kuglu. Ako po-
luprečnik ab produžimo do c
dobićemo visinu tornja bc ko­
ja, nošena Zemljinim kretanjem,
opisuje svojim vrhom luk cd.
Podelimo sada liniju ca u tački
e i, sa e kao središtem, opišimo
polukrug cia, čiji je poluprečnik ec. Ja tvrdim da možemo biti pri­
lično uvereni da će se kamen koji pada sa vrha tornja c, kretati
izvesnim kretanjem koje je sastavljeno iz njegovog sopstvenog
pravolinijskog kretanja i onog zajedničkog kružnog, sledeći po­
lukrug cia. Odredimo na kružnici cd nekoliko jednakih delova
c ffg , gh, hl i iz tačaka f g, h, I povucimo prave linije ka centru
a: delovi ovih linija koji se nalaze između dve kružnice cd i bi
će uvek biti jednaki visini tornja cb, koju Zemljina rotacija pre­
nosi do di. Tačke u kojima polukrug ci seče ove linije predsta­
vljaju mesta u kojima se, iz trenutka u trenutak, nalazi kamen koji
pada; ove se linije sve brže udaljavaju od vrha tornja, što čini da
kretanje kamena izgleda sve ubrzanije. Isto tako, zahvaljujući či­
njenici daje ugao dodira dva kruga cd i ci beskonačno oštar, vi-

1 Podvukao autor.
2 Podvukao autor.

267
 dimo da je udaljavanje tela od kružnice cfd u početku veoma ma­
lo; to zapravo znači d aje kretanje ka dole veoma sporo i sve vi­
še se usporava (ovo usporavanje ide do beskonačnosti) što se vi­
še približavamo tački dodira c, to jest stanju mirovanja. Na kra­
ju krajeva, na ovaj način shvatamo kako se ovo kretanje završa­
va u središtu Zemlje”.
Ovde se jasno vidi da je kod stvarnih kretanja, kretanja te­
ških tela na Zemlji, horizontalni plan, kao što smo uostalom i re­
kli gore, bio i ostao kružnica.
Neko bi mogao da prigovori da je Galilej u Raspravama
uspeo da se oslobodi opsesije kružnicom i sferom. Nema sumnje
daje tako. Rasprave ne samo da predstavljaju kasniju fazu Gali-
lejevog mišljenja, već, iznad svega, isto tako i razdoblje mnogo
dubljeg apstrahovanja1. Isto tako u Raspravama prava linija nije
krug, a horizontalni plan nije sfera. To je zato što arhimedski svet
kojim se bave Rasprave, nije realni svet na Zemlji: teška tela u
njemu ne padaju ka središtu Zemlje. Ona i dalje padaju, ali taj
pad nije usmeren ka nekom središtu2; pravci delovanja teže su
paralelni: otuda je horizontalni plan ovog sveta euklidski. Zbog
ovoga je inertno kretanje po pravoj liniji nemoguće.
Razmotrimo sada dva odeljka iz Rasprava u kojima se Gali­
lej najviše približava ovom problemu: u njima ćemo videti da on
izričito tvrdi daje kretanje ka dole prirodno; takođe ćemo se još
jednom uveriti u njegovu nesposobnost da apstrahuje od težine.
Navedimo najpre jedan odeljak vredan divljenja iz trećeg
dana Rasprava, u kom su, iznenađujuće sažeto, predstavljajeni
temeljni principi Galilejeve fizike, princip relativnosti i održa­
nja kretanja3: „Osim toga, dopušteno je očekivati da će bilo koji
stepen brzine da se nalazi u nekom pokretnom telu, on tamo i osta­
ti ukoliko se otklone spoljni uzroci ubrzanja ili usporavanja, što
se događa samo na horizontalnoj ravni. Naime, na ravnima is­
košenima naniže već postoji uzrok ubrzanja, dok na onima koje
su iskošene naviše postoji uzrok usporavanja. Iz tog proizlazi
takođe da je kretanje po horizontalnoj ravni večno. Naime, ako

1 Rasprave su objavljene šest godina nakon Dijaloga. Ali razrada

ovog delà —bar delimična —bez sumnje datira mnogo dalje u prošlost i skoro
da se poklapa sa razdobljem stvaranja kosmološkog delà.
2 Bar to nije uvek slučaj.
3 Discorsi e dimostrazioni, III, p. 243 [Prevod na srpski: Rasprave i
matematički dokazi..., IKZS, 2013, III, str. 207-208].

268
je ravnomerno, ne slabi niti se smanjuje, a još manje prestaje.
Štaviše, pošto postoji stepen brzine koji je pokretno telo steklo
u prirodnom silasku i pošto je ono, po svojoj prirodi, neizbrisi­
vo i večno, treba uzeti u obzir da, ako se posle spusta niz ravan
nagnutu nadole, kretanje produži po ravni koja je iskošena na­
gore, to već predstavlja uzrok usporavanja. Naime, na toj ravni
isto telo silazi prirodno, pa se zato rađa izvesna mešavina suprot­
nih svojstava, odnosno stepena brzine koji je stečen u prethod­
nom spustu, a koji bi (stepen brzine) sam po sebi vodio pokret­
no telo da se kreće u beskraj ujednačenim kretanjem i sa prirod­
nom sklonošću ka kretanju deorsum (lat. nadole, prim, prev.) pre­
ma istoj onoj proporciji ubrzanja kojom se uvek kreće. Zato, is­
tražujući šta se dešava kada pokretno telo, posle kretanja po ravni
nadole, krene uz ravan nagore, biće svakako razumno prihvatiti
da se stepen brzine stečen u silasku sam po sebi održava jedna­
kim na ravni u usponu, ali da se, ipak, u usponu uzme u obzir nje­
gova prirodna sklonost deorsum, odnosno ubrzano kretanje po­
lazeći iz stanja mirovanja uvek prema datoj proporciji”.
Jasno je, dakle, da u arhimedovskom svetu iz Rasprava
horizontalni plan po kome se večno odvija ravnomerno kretanje
više nije sfernog oblika. To je ravan geometrijske beskonačno­
sti. Stepen brzine koje telo dobije se u ovome večno održava, koji
god d aje smer njegovog kretanja. To znači da svako teško telo
ili, što je ista stvar, sva tela koja su jednom pokrenuta po hori­
zontalnoj ravni, nastavljaju da se kreću večno ravnomerno pra-
volinijski. Ovde se, kao što smo već rekli, nalazimo na pragu prin­
cipa inercije; i taj prag za sada nećemo preći. Jer Galilej odmah
dodaje da će se telo o kome govorimo prirodno kretati ka dole,
da će u tom kretanju ubrzavati dok će prilikom penjanja uspora­
vati. Drugim recima, njegovo pravolinijsko kretanje ne ostaje, ili
ne opstaje, kao takvo, osim dok se telo kreće po toj ravni. Sta će
se dogoditi sa njim ukoliko ova ravan nestane, ukoliko kretanje
više ne bude moglo da se odvija po njoj? Na to pitanje će nam
odgovor dati čuveni odeljak iz četvrtog dana, u kom vidimo obri­
se principa inercije1: „Zamislimo pokretno telo bačeno po ho­
rizontalnoj ravni, uz otklanjanje bilo kakvog otpora: već znamo,
prema onome što smo opširnije rekli drugde, da će se njegovo

1 Discorsi e dimostrazioni, IV, p. 268 [Rasprave..., str. 234].

269
kretanje odvijati ravnomerno i stalno po istoj ravni, ako bi se ona
prostirala u beskonačnost. Ako, pak, uzmemo (tu ravan) da je
ograničena i postavljena visoko, pokretno telo, za koje smatram
da ima težinu1, kada dospe na kraj ravni i nastavljajući svoje
kretanje, dodaće prethodnom ravnomernom i nezaustavljivom
kretanju onaj potisak nadole koji nastaje iz prirodno ubrzanog, a
to (složeno kretanje) nazivam hicem”. To će kretanje, kao što je
Galilej i dokazao koristeći se tada već klasičnim dokazom, biti
poluparabola.
Vidimo dakle da kada ravan više ne može da izdrži telo,
ono počinje da pada. Njegovo kretanje po pravoj liniji traje sa­
mo toliko koliko se kreće po horizontalnoj ravni; od trenutka ka­
da više nije tamo, to kretanje se nastavlja, ali putanja više nije
prava linija.
Neko bi, zasigurno, mogao prigovoriti da Galilej ovde za­
ključuje ex hypotesi da su tela podložna delovanju teže, što je, uo­
stalom, prilično uobičajena pretpostavka, te da i mi sami zaklju­
čujemo na taj način2. Nema sumnje d aje tako. Upravo zbog to­
ga nam se Galilejev način mišljenja čini toliko modernim', zabo­
ravljamo da mi, zapravo, težinu tumačimo zamenjujući je njut-
novskim međusobnim privlačenjem tela, kao i da ukoliko može­
mo sebi da predstavimo tela kao podložna delovanju sile teže,
isto tako možemo da ih predstavimo i kao da to nisu. To činimo,
ili smo bar činili, od kada smo, razlikujući težu od mase, posta­
vili prve principe naše fizike. I to je upravo ono što Galilej ne ra­
di i nije u stanju da uradi, jer je za njega - na moderni način re­
čeno —masa i težina jedno te isto. Zbog toga teža za njega nije
sila koja deluje na tela, već je ona nešto čemu su tela potčinjena,
nešto što tim telima pripada po sebi. Ona takođe ne varira ni u
vremenu ni u prostoru. Telo teži koliko teži uvek i svugde, i pa­
da istom brzinom gde god da ga stavimo: u neposrednu blizinu
središta Zemlje ili daleko među zvezde3. Galilej bi, svakako, mo­
gao da, kao Arhimed, apstrahuje od stvarnosti i porekne smer

1 Podvukao autor.
2 Videti E. Mach, Die Mechanig, etc., str. 132 sq., 265 sq.
3 Tako on, kada računa koliko bi kamenu trebalo da padne sa sfere
meseca na Zemlju (Dialogo, III, str. 305), priznaje da njegovo ubrzanje ne va­
rira u skladu sa razdaljinom od Zemlje. Zanimljivo je, međutim, d a je već Ke­
pler znao da to nije tačno.

270
teže u odnosu na Zemlju (na čemu mu, uostalom, jednoglasno
zameraju Simplikije i Sagredo1). On bi, da bi opravdao svoj
postupak, mogao da kaže da arhimedovski svet predstavlja ne­
što što je najpribližnije onom našem (u čemu bi bio u pravu i to
na dvojak način: arhimedovski zakon o padu tela je približno isti
kao onaj stvarni, složeniji, dok je njegov svet koji polazi od ge­
ometrije veoma blizu fizičkom svetu). Ali njegovo apstrahova-
nje ne može da ide dalje od toga, pošto je teža za njega, kao što
smo se već uverili u više navrata, konstitutivno i nerazdvojivo
svojstvo fizičkih tela.
Galilejeva fizika ono što jeste tumači uz pomoć onoga što
nije. Dekart i Njutn su otišli i dalje od toga: njihove fizike ono
što jeste tumače uz pomoć onoga što ne može da bude. One stvar­
no objašnjavaju nemogućim. Galilej, kao što smo videli, to ne
čini. Nemojmo mu, međutim, na tome zamerati. To nemoguće,
što će reći inertno kretanje po pravoj liniji, jeste, zapravo, na ne­
ki način, manje nemoguće za Njutna i Dekarta nego za Galileja.
Drugim recima nemogućnost u ova dva slučaja nije jednaka. Ne­
ma istu strukturu.
Za Njutna je pravolinijsko kretanje bačenog tela nemogu­
će zbog delovanja drugih tela koja na ovo utiču, skreću ga i zau­
stavljaju. Telo bi moglo da se kreće pravolinijski, tek ako bi bilo
sâmo u prostoru, što je svakako neostvariv uslov. Ipak, nemogu­
će ga je ostvariti samo u načelu, jer bi Bog, ukoliko bi to hteo,
svakako mogao da ispuni ovaj uslov.
Nemogućnost pravolinijskog kretanja za Dekarta ima da­
leko dublje korene. I kod njega se, kao i kod Njutna, radi o spolj-
nim preprekama za njegovo ostvarivanje: telo ne može da se kre­
će po pravoj liniji zato što ga druga tela - koja se nalaze u nje­
govom okruženju - u tome sprečavaju. Za njega je, međutim, telo
koje bi bilo izolovano nezamislivo. Ni sam Bog ne bi mogao da
ukloni prepreke koje se, nužno, nalaze na njegovom putu. Kod
Galileja, na kraju krajeva, ta prepreka nije spoljašnje prirode. Za
to što nijedno telo ne može da se kreće po pravoj liniji nisu za­
služne samo prepreke sa kojima se ono sreće, ili privlačenja ko­
ja to kretanje sprečavaju. Ono samo po sebi odbija da se kreće
pravolinijski. Njegova težina ga vuče ka dole. A ukoliko bi, što

1 Videti gore Toričelijev odgovor na ovaj prigovor.

271
je nemoguće, tu težinu poništili, njegovo kretanje ne bi postalo
pravo, već bi nestalo zajedno sa fizičkim bićem tela.
Zbog svega ovoga Galilej nije uspeo da formuliše prinicip
inercije. Na putu koji od dobro uređenog kosmosa srednjovekov-
ne i antičke nauke vodi ka beskonačnom Svemiru one klasične,
on nije uspeo da dođe do kraja. Tek će Dekart uspeti da to učini.

ZAKLJUČAK

Opet, istoričari nauke nisu grešili kada su u Galileju vide-

li oca klasične nauke; u njegovom delu se zapravo - a ne u onom
Dekartovom1 - po prvi put ostvaruje zamisao matematičke fi­
zike; ili bolje reći zamisao o fizičkom matematizmu.
Takođe, veliko pitanje o kome se raspravlja tokom čita­
vog Dijaloga i koje je osnova svih njegovih dostignuća, pitanje
koje je uprkos svom ograničenom ospegu važnije i od onog o
važnosti dva astronomska sistema koji se spominju, jeste pitanje
o važnosti dve filozofije koje ovima stoje u temelju. Jer rešenje
astronomskog problema zavisi od zasnivanja fizičke nauke, a ova,
sa svoje strane, pretpostavlja da je prethodno rešeno filozofsko
pitanje o prirodi i strukturi te nauke. Drugim recima, ovo in con­
crete znači da se radi o tome da se objasni uloga koju matemati­
ka igra u građenju stvarne nauke.
Uloga matematike u fizičkoj nauci: ovo nikako nije pro­
blem novijeg datuma. Upravo suprotno, on već dve hiljade go­
dina čini predmet filozofskih meditacija i rasprava. Galilej ga isto
tako ne zanemaruje. Još je u vreme kada je, kao mladi student, u
Pizi pratio kurs filozofije Fračeska Bonamićija, mogao da nauči
da je pitanje o prirodi i ulozi matematike glavni kamen spotica­
nja između Platona i Aristotela2.

1 Dekartova fizika je, kao što znamo, završila kao potpuni neuspeh
(videti gore, Zakon o padu tela); matematičkafizika bez matematike kako je to
govorio M. P. Mouy, Le développement de la physique cartésienne, Paris, 1934,
str. 144.
2 F. Bonamici, De Motu, Florentinae, 1695, 1 . 1, str. 54 sq: Mathemati-
cae cum ex notis nobis, et natura simul efficient id quod cupiunt, sic caeteris de-
monstrationis perspicuitate praeponentur, nam vis rerum quas ipsae tractant,
non est admodum nobilis; quippe quod sint accidentia, id est habeant rationem
substantiae quatenus subiicitur, et determinatur quanto; eaque considerentur
longe secus atque in natura existant; usque adeo ut nonnullisnon naturae, sed

272
 Kada je, nekoliko godina nakon toga, stigao u Pizu, ovo­
ga puta kao predavač, Galilej je mogao da se složi sa svojim pri­
jateljem i kolegom Jakobom Maconijem, autorom jedne knjige
koja se bavi odnosom ove dvojice, „da nema... drugog pitanja,
to jest razlike koja je pružila toliko divnih razmatranja... od pi­
tanja: da li je matematika, kao sredstvo dokazivanja, korisna ili
ne za fiziku. Platon je mislio da je ona potpuno prilagođena za
fizička razmatranja. Zbog toga se često obraćao matematici ka­
da mu je bilo potrebno da objasni fizičke probleme. Aristotel je,
čini se, bio potpuno suprotnog mišljenja i Platonove greške tu­
mačio njegovom ljubavlju prema matematici”1.

mentis opera esse credantur. Attamen nonnullarum rerum ingenium tale esse
comperimus, ut ad certam materiam sese non applicent, neque motum conse-
quantur, quia tamen in natura quicquid est, cum motu existit; opus est abstrac-
tione cuius beneficio quantum motu non comprehenso in eo munere contem-
plamur; et cum tališ sit earum natura nihil absurdi exoritur. Quod item confir-
matur, quod mens in omni habitu verum dicit; atqui verum est ex eo, quod res
ita est. Hue accedit quod Aristoteles distinguit scientias non ex ratione notio-
num, sed entium. Caeterum et mathematicae gradus habent: quando ea quae
consederat quantum discretum certior est quam ea quae tractat continuum, cum
superet perspicuitate domonstrationis, et simplicitate subjecti. Nam quantum
continuum se habet ad discretum ut includens positionem, punctus enim est uni-
tas cum positione. Et multo praestantior est Astrologia, quippe quod sola ex ma-
thematicis de substantia atque ilia quidem perpétua et caussas invariabiles ha-
bentes disserat. Ideoque sit omnium maxime affinis primae philosophiae.
1 Dialogo, II, p. 423. Videti Jacobi Mazzoni, Caesenatis in Almo Gym
nasio Pisano Aristotelem ordinarie, Platonem vero extra ordinem profitentis,
In Universam Platonis et Aristotelis Philosophiam Praeludia, sive de Compa-
ratione Platonis et Aristotelis, liber primus..Venetiis, MDCXCVII, Apud Joan-
nem Guerilium, p. 187 sq. Disputatur utrum usus mathematicarum in Physica
utilitatem, vel detrimentum afferat, et in hoc Platonis, et Aristotelis comparatio.
Quartae sectionis. Caput sextum. Libri Decimumoctavum, p. 188: Non est enim
inter Platonem, et Aristotelem quaestio, seu differentia, quae tot pulcris, et no-
bilissimis speculationibus scateat, ut cum ista, ne in minima quidem parte com-
parari possit. Est autem differentia, utrum usus matematicarum in scientia Phusi-
ca tanquam ratio probandi, et médius terminus demonstrationum sit opportu­
n e , vel importunus, id est, an utilitatem aliquam afferat, vel potius detrimen­
tum et damnum. Credidit Plato Matematicas, ad speculatione physicas appri-
me esse accomodatas. Quapropter passim eas adhibet in reserandis mysteriis
physicis. Ac Aristoteles omnio secus sentire vedetur, erroresque Platonis ad-
scribet amori Mathematicarum.. .Sed si quis voluerit hanc rem diligentius con-
siderare, forsan, et Platonis defensionem inveniet, videbitque Aristotelem in
nonnullos errorum scopulos impegiesse, quod quibusdam in locis Mathemati-
cas demonstrationes proprio consilio valde consentaneas, aut non intellexerit,

273
 Jasno, dakle, vidimo da je za ondašnju filozofiju i nauku
- Bonamiko i Maconi samo prenose tadašnje opšte mišljenje1
- linija razdvajanja između Platona i Aristotela veoma tanka: ako
smo mišljenja da matematika poseduje višu vrednost i ako, osim
toga, ovoj pripišemo stvarno važenje i dominantno mesto u fizi­
ci, onda smo platonovci; ako, nasuprot tome, u matematici vidi­
mo apstraktnu nauku, niže vrednosti od nauka koje se bave stvar­
nošću (kao što su fizika i metafizika), ako, da budemo precizni­
ji, fiziku nastojimo da zasnujemo neposredno na iskustvu, čime
matematika postaje samo pomoćno sredstvo, onda sebe može­
mo zvati aristotelovcima.
Primetimo usput da se ovde uopšte ne radi o problemu tač-
nosti —nijedan aristotelovac nikada nije dovodio u pitanje važe­
nje geometrijskih dokaza - već o problemu stvarnosti. Ovde se,
takođe, ne radi o korišćenju matematike u fizičkoj nauci - nije­
dan aristotelovac nikada nije odbio da izmeri ono što je merljivo
ili da broji ono što se može brojati - već o njenoj ulozi u struk­
turi nauke; to jest same stvarnosti.
Priznajmo istovremeno da epistemološko - i istorijsko -
učenje Galilejevih savremenika ima svoju vrednost. Mi se, da
budemo iskreni, sa njima u potpunosti slažemo: matematizam u
fizici je platonizam, iako se ova činjenica ignoriše. Isto tako je

aut certe non adhibuerit. Utramque conclusionem, quarum prima ad Platonis

tutelam attinet, secunda errores Aristotelis ob Mathematicas male rejectas pro-
fitetur, brevissimis demonstrabo. Vidi i ibid., str. 190: N unc... videamus, quo-
modo Aristoteles ob non adhibitas opportunis locis mathematicas demonstrati-
ones, maxime recesserit a vera philosophandi ratione. lile itaque in quarto li­
bre Physicorum multis rationibus probans vacuum non posse dari, illud inter
cetera dicit, nempe quod si daretur vaccum, in eo motus fieret in instanti. Exi-
stimat enim successionem in motuex medij, quando a mobili dividitur, resisten-
tia provenire. Ita ubi medium majorem habet resistentiam; ibi mobile diutius
moretur, ubi minorem, minus. Et ideo ubi nullam inventet resistentiam, mo­
ment» flet motus. Hanc Aristotelis opinionem omninonem omnio falsam, et ab-
surdam esse deomnstrant Mathematici, quorum rationes ego compendio colli-
gam. Illud itaque; in primiš supponunt ex libro Archimedis de insidentibus mo­
trim prodire a virtute motrice. Virtus autem deorsum impellens corpora est gra­
vitas, quemadmodum et ilia, quaw rursus attolit corpora gravia, est vis corpo­
ris gravioris extrudens minus grave ex demonstratis ab Archimede in principio
eiusdem libri de insidentibus. N a margini: Johannes Baptista Benedictus in di-
sputationibus contra Aristotelem. '
1 Videti E. Strong, Procedures and Metaphysics, ch, IV, p. 91 sq.

274
stupanje nauke na presto zapravo - gledano iz šire perspektive -
povratak Platonu.
Na početnim stranicama Dijaloga postoje mnoge aluzije
na rasprave o kojima sada govorimo. Od samog početka Simpli-
kije primećuje da „u prirodnim stvarima ne treba uvek tragati za
matematičkim dokazima1”. Na to Sagredo, koji se pravi da ga
ne razume, odgovara: „Svakako to ne treba činiti tamo gde ove
ne možemo naći, ali ako je u ovom slučaju to moguće2 ne vi­
dim zašto ne želite da ih iskoristite”. Nema sumnje da, ukoliko
je u fizičkim stvarima moguće doći do dokaza koji u sebi sadrži
matematičku nužnost, to treba i iskoristiti. Ali ostaje pitanje da
li je to moguće? U tome i jeste cela stvar, i Galileju je to potpu­
no jasno kada na marginama rešava ovu situaciju na potpuno druk­
čiji način (onaj aristotelovski): „Kod dokaza koji se tiču prirode
ne moramo tragati za matematičkom tačnošću”3.
Ne moramo. Zato što je to nemoguće. Zato što se fizička
stvarnost - kvalitativna i neprecizna - sama po sebi ne pokorava
strogosti matematičkih pojmova. I Simplikije će kasnije reći da
filozofija, to jest fizika, ne mora da se brine o detaljima i da tra­
ga za numeričkom preciznošću kod zakona kretanja: ona treba
da se ograniči na traganje za glavnim zakonima (odnosom izme­
đu sile i brzine, sile i otpora)4. Zašto je to tako? Simplikije to ne
kaže i savremeni čitalac ostaje zbunjen: zašto ostati u apstraktnoj
opštosti i ne ići do precizne i konkretne univerzalnosti?
Savremenom čitaocu to nije jasno, ali onaj koji je bio Ga-
lilejev savremenik ima odgovor na ovo pitanje: zato što je to ne­
moguće; zato što se kvalitet i oblik ne mogu geometrizovati. Ze­
maljska materija nikada ne predstavlja precizne oblike, tj. oni nju
nikada ne uobličavaju na savršen način. Zasigurno je na nebesi­
ma situacija drukčija, pa je zato i moguća astronomija kao nau­
ka5. Ali ni ova nije fizika. Činjenica da nije ovo primetio bila je

1 Dialogo, I, p. 38. Videti i str. 256.

2 Pitanje o kome se raspravlja je broj dimenzija prostora.
3 Dialogo, I, p. 38.
4 Dialogo, II, p. 242.
5 Isto važi i za muziku: ona je matematička nauka, pošto se pokorava
zakonu brojeva. Pitagorina i Platonova greška je bila u tome što su kraljevstvo
matematike proširili na ceo svet, a da nisu razumeli da se ona zaustavlja ili da
joj je granica tamo gde počinje materija.

275
uzrok Platonovog pada. Želeći da matematizujemo prirodu ne
možemo stići nikuda.
Aristotelovska tačka gledišta nikako nije besmislena. Ona
nam se čini potpuno ispravnom, a prigovori koje je Aristotel upu­
ćivao Platonu su neoborivi; osim činjenicama. Mi, u suštini, ni­
smo u stanju da dokažemo mogućnost. Posse se uvek dokazuje
uz pomoć esse. Da bi se, dakle, dokazalo da je moguće precizne
matematičke zakone primeniti na stvarnost, potrebno ih je pret­
hodno zapravo ustanoviti. Galilej je ovo vrlo dobro razumeo i
on će na matematički način promišljajući fizičke probleme -
kao što je problem pada ili hica - dovesti Sagreda do zaključka
„da je primoran da prizna da je nastojanje da se pitanja koja se
tiču prirode razmatraju bez geometrije, isto što i pokušati da se
učini nešto stoje nemoguće”1.
Sagreda je, kao predstavnika bona mens, lako ubediti. Mo­
žda isuviše lako. Jer aristotelovac se uopšte ne oseća razoruža­
nim. Galilej, stoga, nastavlja2. Salv.: „Ali g. Simplikije se ne­
će sa ovim složiti, iako ne verujem da je on jedan od onih peri-
patetičara koji odvraćaju svoje učenike od studija matematike
zato što ova izopačuje razum i čini ga manje sposobnim za raz­
mišljanje”. Simp.: „Ја nikada Platonu ne bih izneo sličan prigo­
vor, ali bih itekako, zajedno sa Aristotelom, rekao da se previše
posvetio matematici i da se odviše bavi tom svojom geometrijom;
jer g. Salvijati, sva ta tanana matematička razmatranja jesu isti­
nita uopšteno govoreći, ali su, kada ih primenimo na osetljivu fi­
zičku materiju, beskorisna; matematičari tako vrlo dobro doka­
zuju da iz njihovih principa sledi da sphaera tangit planum in
puncto, što je pretpostavka slična onoj o kojoj sada raspravlja­
mo3; ali kada dođemo do materije, stvari dobijaju sasvim drukčiji
tok. Isto važi i za pretpostavljene uglove dodira i odnose koji,
kada dođemo do materijalnih i osetljivih stvari, svi postaju prah i
pepeo”.
Simplikijev odgovor zaslužuje da mu posvetimo malo pa­
žnje. On je, sa aristotelovske tačke gledišta - pa i sa tačke gledi­
šta antičkog platonizma - neoboriv. U stvarnom - fizičkom - sve­
tu, ne postoje ni prave, ni ravni, ni trouglovi ni sfere; tela mate-

1 Dialogo, II, str. 229. Videti III, str. 423.

2 Ibidem.
3 Radi se o razmatranju centrifugalne sile.

276
rijalnog sveta nemaju pravilne geometrijske oblike. Odatle sledi
da se na njih ne mogu primeniti zakoni geometrije. Platonovac,
bez sumnje, može da odgovori - a to Galilej i čini - da su mate­
matički zakoni koji govore o fizičkoj stvarnosti samo približni.
To bi moglo da stoji ukoliko prihvatimo - i dokle god ostajemo
kod toga - da fizička bića oponašaju ona geometrijska; to jest
ukoliko smo već platonovci i ukoliko smatramo da u poslednjoj
osnovi stvarnosti stoji matematika. Ali ovo nije dovoljno. Mi, na­
ime, nikako ne možemo da odredimo stepen tog približavanja,
ili udaljavanja između geometrijskih oblika i onih stvarnih, iako
priznajemo postojanje, i čak nužnost, tog udaljavanja, za šta je
zaslužno sâmo postojanje materije: ono stvarno ne samo daje ne­
pravilno, već je i neprecizno. Upravo zbog toga u njemu ne mo­
že biti nauke (osim one opšte) i pojedinačno ne može biti pred­
met naučnog znanja: između suštine i njene realizacije uvek po­
stoji igra-, ono pojedinačno se neprestano udaljava od normalnog
i to udaljavanje - kojim se tumači postojanje monstra - nikako
ne može da se predvidi i izračuna.
Drugim recima, ukoliko stvari tako stoje, aristotelovsko
učenje, na koje ukazuju Galilej i Salvijati i koje Simplikije vrlo
dobro poznaje1, više ne izgleda toliko besmisleno kao na prvi
pogled. Ono, nasuprot tome, postaje savršeno dosledno: neće li
duh koji je naviknut na preciznost i strogost geometrijskog nači­
na dokazivanja biti zbog ovoga manje sposoban da obuhvati iz-
nijansiranu i neodređenu2 višestrukost stvarnosti. Tako je, kao
što znamo, mislo Paskal. Uostalom i Lajbnic3.
Pogledajmo sada kako na ovo odgovara Galilej. Taj je od­
govor od suštinske važnosti i ogromnog interesa za nas, jer se,
iako je u potpunosti platonovski, ne ograničava na iznošenje sta­
rih protivdokaza, već se, nasuprot tome, odlikuje odlučnom ino-
vativnošću: Galilej u suštini poriče osnovnu pretpostavku ras-

1 Videti Dialogo, III, 423.

2 Ima stvarnosti koje nisu potpuno određene, kao što ima i statističkih
pojmova. Jednako je besmisleno nastojati da se utvrdi tačan oblik oblaka ili
precizan broj stanovnika jednog grada ili srednja temperaturu neke oblasti. Vi­
deti duboka Bašlarova zapažanja u knjizi La formation de l 'esprit scientifique,
Paris, 1937, str. 216 sq.
3 Leibniz, Lettre à Foucher, vers 1668. Philosophische Schriften, ed.
Gerharđt, v. I, str. 392: držim daje moguće dokazati da tela nemaju tačan oblik.

277
 prave između platonovaca i aristotelovaca. On poriče apstrakt­
nu prirodu matematičkih pojmova i ontološku prednost pravilnih
oblika.
Sfera neće manje biti sfera zato što je stvarna: ona nije
zbog toga manje vredna od drugih sfera, jer inače ne bi bila sfe­
ra. Stvarna ravan —ako je ova uopšte ravan — jeste isto tako ra­
van kao i ona geometrijska: inače ne bi ni bila ravan1. Čini se
daje ovo očigledno. Kako je Simplikije mogao da se ovome pro­
tivi? Mogao je tako što za njega stvarna sfera nije moguća, kao
što nije moguća ni stvarna ravan. Galilej, međutim, pretpostavlja
upravo suprotno: ono stvarno i ono geometrijsko nisu heteroge­
ni i moguće je ostvariti geometrijski oblik u materijalnom svetu.
To se, štaviše, neprestano i događa. Jer, iako je nemoguće stvo­
riti savršenu ravan ili savršenu sferu, ti predmeti koji neće biti
sfera ili ravan neće zbog toga biti lišeni geometrijskog oblika.
Oni će biti nepravilni, ali nikako i neodređeni: najnepravilniji ka­
men jednako ima geometrijski oblik kao i najsavršenija sfera.
Jedina je razlika što je ovaj beskrajno složeniji2.
Geometrijski oblik je homogen sa materijom3: zbog to­
ga geometrijski zakoni imaju istinsko važenje i vladaju fizikom.
Eto zašto priroda, kako to Galilej kaže u jednom poznatom odelj-
ku iz svog delà Ispitivač, govori matematičkim jezikom, jezikom
čija su slova i slogovi trouglovi, krugovi i prave. Nju možemo is­
pitivati samo uz pomoć ovoga4: matematička teorija prethodi
iskustvu.
Ovo učenje, i to sledi samo po sebi, zahteva i potpuno no­
vu zamisao materije: ona više nije temelj onoga što će tek postati
i kvaliteta, već je, nasuprot tome, osnova večnog i nepromenlji-

1 Dialogo, II, str. 233: quello che accede in concreto accede nell’ istesso
modo in astratto.
2 Videti Dialogo, str. 234 sq.
3 Isto tvrdi i Kepler.
Il Saggiatore, VI, str. 232: La fïlosofia è scritta in questo grandissi-
mo libro, che continuamente ci sta aperto innanzi a gli occhi (io dico l’inver­
so), ma non si puô intendere se prima non s ’impara a intender la lingua, e co-
noscer i caratteri, ne quali è scritto. Egli è scritto in lingua matematica, e i ca-
ratteri son triangoli, cerchi ed altre figure geometriche, senza i quali mezi è im­
p ossible a intederene unamento parole. Videti i Lettre à Liceti, od 11. januara
1641 {Opere, XVIII, str. 293).

278
vog bića1. Moglo bi se reći da je na ovaj način zemaljska tvar
uzdignuta na nivo one nebeske. Isto tako vidimo kako se nova
nauka - fizika, geometrija, fizička geometrija - rađa na nebesi­
ma, da bi se odande spustila na Zemlju i posle vratila gore.
Za galilejsku epohu, dakle, matematizam znači platonizam.
Takođe, pošto Toričeli tvrdi da „među slobodnim disciplinama
jedino geometrija vežba i izoštrava duh, čime ga čini spremnim
da bude ukras grada za vreme mira i glavno oružje za vreme ra­
ta, te da, uostalom, kada ga koristimo u razmatranjima geome­
trijske gimnastike on poseduje veoma posebnu moć”, on ne sa­
mo da se može nazvati Platonovim učenikom, već to i otvoreno
o sebi tvrdi2. A kada to čini on ostaje verni sledbenik svog uči­
telja Galileja, koji se u odgovoru na Exercitations philosophiques
Antonija Roka ovome obraća sa molbom da sam prosudi vred-
nost dva metoda, naime onog čisto fizičkog i matematičkog i do­
daje3: „tada ćete videti k o je imao pravo, Platon, koji je govorio
da se bez matematike ne može naučiti filozofija, ili Aristotel,
koji je Platonu zamerao što previše izučava geometriju...”.
U svakom slučaju, Dijalog se od samog početka postarao
da nam stavi do znanja da je Galilej platonovac: već na prvim nje­
govim stranama Simplikije kaže da je ovaj, pošto je matemati­
čar, verovatno sklon da sa simpatijama gleda na numeričke spe­

1 Discorsi, I, str. 51 : E perché io suppongo, la materia esere inaltera-

bile, cioè sempre l’istessa, è manifesto che di lei, come di affezione etema e
necessaria, si possono produr dimostrazioni non meno dell’altre schiette e pu­
re matematiche.
2 Evangelista Torricelli, Opera Geometrica, Florentinae, Typis Ama-
toris Massae et Laurentii de Landis, 1644, II, str. 7: Sola enim Geometria inter
liberales disciplinas acriter exacuit igenium, idoneumque reddit ad civitates exor-
nandas in pace et in bello defendendas: caeteris enim paribus, ingenium quod
exercitatum sit in Geometrica palestra, peculiare quoddam, et virile robur ha­
bere solet: praestabitque semprer, et antecellet, circa studia Architecturae, rei
bellicae, nauticaeque, etc.
3 G. Galilei, Esercitationi fllosofiche di Antonio Rocco (Op., VII, str.
744): ridottovi amemoria il detto del Filosofo, che ignorato motu ignoratur natu­
ra, guidacate con giusta lanze sig. Rocco, qual de'dua modi di filosofare cammi-
ni più segno, o il vostro, fisico puro e semplice bene, o ii mio, condito con qual-
che spruzzo di matematica; e nell'istesso tempo considerati chi più giustamen-
te discorreva, o Platone, nel dire che senza la matematica non si potava pren-
der la filosofia, o Aristotele, nel tassare ii medismo Platone per troppo studio
della geometria.

279
kulacije pitagorejaca. Sve to da bi se omogućilo Galileju-Salvi-
jatiju da izjavi da ove po njemu nemaju nikakvu vrednost1 i da
istovremeno ustvrdi „da on vrlo dobro zna i da nije daleko od to­
ga da misli da su pitagorejci veoma cenili nauku brojeva, te da
se i sâm Platon divio ljudskom umu i smatrao da je ovaj deo onog
božanskog samo zbog toga što shvata prirodu brojeva”2.
Kako bi i mogao da ne misli tako on koji je smatrao da
ljudski um u matematičkom znanju doseže do savršenstva onog
božanskog? Zar nam Salvijatijevim recima ne kaže3: „ljudski
um je ekstenzivan i ako se uporedi sa mnoštvom onog razumlji­
vog, koje je beskonačno, zapravo nije ništa (čak i da poznaje hi­
ljadu teorema, jer hiljadu je ništa u odnosu na beskonačno); ako
ga, međutim, posmatramo kao usmerenog, u smislu intenzivnog
to jest potpunog razumevanja bilo koje pretpostavke, ja smatram
da ljudski um nijednu od njih ne razumeva na taj način, niti u
vezi sa njom poseduje apsolutnu izvesnost4, i takav je slučaj i
kod čiste matematičke nauke, odnosno geometrije i aritmetike,
čije pretpostavke božanski um zaista zna beskonačno više, jer ih
poznaje sve. U onim malobrojnim koje ljudski um može da ra­
zume, verujem da je izvesnost spoznaje jednaka božanskoj, jer
on uspeva da obuhvati njihovu nužnost, od čega veća izvesnost
ne postoji5”. Simp.: „Ovo mi se čini kao vrlo odrešit i hrabar
stav”. Salv.: „То su uobičajene pretpostavke i u njima nema ni
senke drskosti ili hrabrosti, niti se njima na bilo koji način oduzi­
ma nešto od veličanstvenosti božanske mudrosti, kao što ne odu­
zimamo ništa od njegove svemoći kada kažemo da On ne može
da učini da ne bude ono što je već učinjeno. Ali čini mi se, g. Sim-
plikije, da Vas moje reči uznemiruju, pošto ste ih primili sa iz-
vesnom sumnjom. Da bih bio jasniji, rećiću da su istine do kojih
nas vode matematički dokazi jednake istini božanske mudrosti.
Priznajem svakako da je način na koji Bog saznaje beskonačne

1Dialogo, I, str. 35 (na margini): Misteri de numeri Pitagorici, favolosi.

2 Ibidem.
3 Dialogo, II, p. 129 sq.
4 Ovaj se prevod citata koji koristi Koire razlikuje od originala gde se
k aže:... tvrdim da ljudski um razume neke stvari savršeno i da je u tome apso­
lutno pouzdan, koliko i sama priroda (prim. prev.).
5 Skoro daje nepotrebno napominjati sličnost u inspiraciji za ovaj ode-
ljak i za Dekartove radove.

280
pretpostavke, od kojih mi poznajemo samo nekoliko, beskrajno
savršeniji od našeg, koji poima pomoću rasuđivanja i prelazeći
sa jednog zaključka na drugi. Božanski način poseduje jedno­
stavnu intuiciju. Jer tamo gde mi - primera radi da bismo razu-
meli neka od svojstava kruga kojih ima beskonačno - počinje­
mo od poimanja onih jednostavnijih i, uzimajući ove kao defini­
cije, dolazimo do drugog, trećeg i četvrtog svojstva, božanski um
jednostavnim poimanjem suštine bez sukcesije odmah obuhvata
svu beskonačnost tih svojstava, koja su po mogućnosti sadržana
u definicijama tih stvari, a koja su naposletku, pošto su beskonač­
na, jedno jedino svojstvo u suštini i božanskom umu. Ni to nije
potpuno nepoznato ljudskom umu, već je samo prekriveno du­
bokom i gustom maglom, koja se delom raščisti kada dođemo u
posed čvrsto dokazanih tvrdnji, kojima tako vešto upravljamo,
da smo u stanju da se brzo krećemo kroz njih1. Jer šta, uostalom,
u trouglu može biti kvadrat naspram pravog ugla, koji je jednak
drugim dvama kvadratima nad ostalim uglovima, ako ne jedna­
ki paralelogrami nad zajedničkom osnovom i između jednakih
paralela? I zar ovo, na kraju krajeva; nije isto što i jednakost dve
površine, koju najpre nismo uočavali, ali koju otkrivamo upore-
đujući ih sa jednom istom. Upravo ove korake, koje ljudski um
pravi postepeno i vremenom, onaj božanski prelazi poput svetla
u jednom trenutku, kao da ih uvek ima pri sebi. Otuda zaključu­
jem da božansko poimanje beskonačno nadilazi naše, kako u na­
činu razumevanja, tako i u množini shvaćenih stvari. Ovim ja ne
nastojim da ga unizim toliko da ga smatram ništavnim. Jer kad
uzmem u obzir koliko je izvanrednih stvari on uspeo da obuhva­
ti, prostudira i učini, otvoreno priznajem da je on Božje delo, i
to jedno od najizvrsnijih”.
Galilej je trebalo da doda da je ljudsko razumevanje toli­
ko savršeno Božje delo da ono, ab initio, poseduje jasne i razgo-
vetne pojmove, što garantuje istinitost, te da je dovoljno da se
okrene sebi da bi u sopstvenom sećanju našlo temelje znanja
stvarnosti, azbuku (to jest sastavne delove jezika) - matematič­
kog jezika - kojim govori priroda stvorena od strane Boga. Jer,
nemojmo se zavaravati: ovde se ne radi o istini koja se odnosi

1 Videti Descartes, Regulae ad directionem ingenii, VII, A. T. v.

X, p. 388.

281
 samo na razum, istini koja je svojstvena matematičkim promi­
šljanjima, onoj koje se ne tiče to što predmeti na koje se ona od­
nosi ne postoje u prirodi. Ni Galilej ni Dekart se nikada nisu za­
dovoljavali takvim erzacom (zamena, prev.) istine i nauke; radi
se o istini prirode i poznavanju stvarnosti. O takvoj svesti, istin­
skom filozofskom znanju, to jest znanju koje se odnosi na suštinu
same stvarnosti, Galilej, kao dobar i samosvestan platonovac,
progovara kroz usta Sagreda na sledeći način: „Ја vam tvrdim
da, ako neko ne može da spozna istinu sam od sebe, njemu u to­
me niko neće pomoći. Mi ga možemo poučavati stvarima koje
nisu ni lažne ni istinite, ali o onim istinskim, to jest nužnim stva­
rima, stvarima koje ne mogu biti drukčije, duh ili zna iz samoga
sebe ili ih nikada neće saznati; i siguran sam da i g. Salvijati mi­
sli isto”1.
Nema sumnje daje tako. Naime, pozivanja na Platona, na
sokratsku metodu - majeutiku - na porađanje duha, aluzije na
učenje o razumevanju putem sećanja, ne predstavljaju u njego­
vom delu neku vrstu uvoda i književnih metafora nastalih iz za­
nosa Platonovim knjigama, zanosa koji je, sam po sebi, samo od­
raz platonizma firentinske renesanse. Nisu ona ni odraz nastoja­
nja da se umiri pošten čovek, umoran od suvoparnosti aristote-
lovske sholastike; želje da se u borbi protiv Aristotelovog auto­
riteta sakrije pod skute njegovog učitelja i glavnog suparnika, bo­
žanskog Platona. Stvari stoje upravo suprotno: sve te aluzije i
pozivanja na Platona treba shvatati krajnje ozbiljno. Da bi u či­
taocu uklonio svaku sumnju koja bi se u tom pogledu mogla ja­
viti, Galilej mu ukazuje na sledeće. Salv.: „Rešenje ovog proble­
ma zavisi od znanja koje i vi imate i do koga držite isto koliko i
ja. Ipak, pošto ste ga smetnuli s uma, vi ne vidite odgovor. Ja ću
vam, bez podučavanja, pomoći da sopstvenim umom dođete do
njega”. Simp.: „Više puta sam pomišljao na Vaš način rasuđiva­
nja koji me je naveo da smatram da Vi ciljate na Platonov stav
da nostrum scire sit quoddam reminisce. Molim vas da me oslo­
bodite ove sumnje i da mi kažete Vaš sud”. Salv.: „Ono što ja
mislim o Platonovom stavu mogu da Vam kažem recima ili čak
činjenicama. Već sam u dosadašnjim razmatranjima više puta
davao objašnjenja služeći se činjenicama, pa ću to činiti i sada,

1 Dialogo, II, p. 183.

282
služeći se onim što nam je na raspolaganju, što nam i kasnije mo­
že poslužiti da bi se bolje shvatilo moje razumevanje naučnih do­
stignuća...”.
Studija koju držimo u rukama predstavlja izvođenje me­
haničkih zakona o kojima smo već govorili. Galilej, kao što vi­
dimo, smatra da je on mnogo više od deklarisanog zagovornika
platonovske epistemologije. Galilej veruje da je iznoseći svoju
metodu i otkrivajući istinske zakone fizike zajedno sa Sagredom
i Simplikijem, to jest sa čitaocem, dokazao istinitost platonov-
skog učenja kao činjenicu. Dijalog - i Rasprave - predstavljaju
povest duhovnog iskustva. Reč je o uverljivom iskustvu, koje
Simplikija dovodi do priznanja da mora da proučava matemati­
ku i kajanja što to nije ranije činio1. Dijalog i Rasprave prika­
zuju istoriju otkrića, ili bolje, ponovnog otkrića jezika kojim go­
vori priroda, kao i način na koji ovoj treba postavljati pitanja: teo­
rija istinskog iskustva, ili formulacija postulata i izvođenje njiho­
vih posledica, prethode pozivanju na posmatranje2. I ovo pred­
stavlja činjenični dokaz: eksperimentalni dokaz platonizma.
Polazeći sa tih osnova lakše možemo da razumemo i du­
boki smisao ovog prelepog Kavalijerijevog odeljka3: „Kada je
reč o znanjima i matematičkim naukama za koje su čuvene pita-
gorejske i platonske škole tvrdile da su neophodne za razumeva­
nje fizičkih stvari, ja se nadam da će uskoro, objavljivanjem no­

1 Dialogo, II, 333; Discorsi, IV, p. 269 sq. [Prevod na srpski: Rasprave,
IV, p. 263].
2 Discorsi, III, p. 212 [Rasprave, III, str. 160].
3 Bonaventura Cavalieri, Lo Speech Ustorio overo Trattato Delle
Settioni Coniche e alcuni loro mirabili effetti intorno al Lume, Caldo, Fredo e
Moto aneora, Bologna presso Clemente Ferroni, 1632, p. 152 sq: Ma quanto
vi aggiunga la cognitione delle scienze Matematiche, guiticate da quelle famo-
sissime scuole de'Pithagorici, e dePlatonici, sommamente necessarie per inten­
der le cose Fisiche, spero in breve sarà manifesto, per la nuova dottrina del
moto promessaci dall'esquisitissimo Saggiatore della Natura, die dal Sig. Gali­
leo Galilei, ne'suoi Dialoghi, protestando io havefhauuto e motivo e lume an-
cora in parte intomo à quel poco, ch'io dico del moto in questo mio Trattato,
per quanto allé settioni coniche si aspetta, da i sottilissimi discorsi di quello, e
del Revrendiss. P. Abbate D. Benedetto Casteli Monaco Cassienze, Matem.
Di N . S. E molto intendente di queste materie, ambidue miei Maestri. Rimetto
dunque il Lettore in ciô, ch'io supporo al dottiss. Libro, che da si grand'inge-
gno in breve dourà porsi in luce, e si contentera di questo poco, ch'io dirô per
manifestare, che cosa habbino che fare le Settioni Coniche con cosi alto, e co-
si nobile soggetto.

283
vog učenja o kretanju, koje je obećao veliki Ispitivač prirode, ho­
ću reći g. Galilej, u Dijalogu, ova (uloga matematike) postati pot­
puno neupitna”.
Ovde se, zapravo, radi o dvostrukoj teškoći: platonovski
matematizam najpre ispred sebe ima kvalitet, a onda i kretanje.
Aristotel se protivio nastojanju da se matematizuje priroda tako
što je govorio da je kvalitet nemoguće matematizovati i odatle
izvesti kretanje1. Kod brojeva nema kretanja. Matematička bi­
ća su nepokretna. Kako bi i mogla da se kreću ako su večna i bez-
vremenska2? Aristotelovac Galilejevog doba bi mogao da do­
da da ni najveći od svih platonovaca, božanski Arhimed, nije us­
peo da dopre dalje od statike, d aje mogao da matematizuje mi­
rovanje, ali ne i kretanje. Kao što znamo ignoto motu ignoratur
natura. Fizička matematika, platonovska fizika, je, takođe, bila
i ostala samo pium desiderium, koju niko nije čak ni probao da
ostvari.
Zaista je tako. Ali evo Galilejevog odgovora, iz koga se ja­
sno vidi koliko je on, zapravo, bio ponosan platonovac3: „Izne-

1 Ovaj poslednji prigovor je daleko najvažniji. Jer iako galilejski i

kartezijanski platonizam ne uspeva da objasni kvalitet, on može da ovaj zane­
mari, odbacujući ga u korist subjektivnosti. Ali ne možemo subjektivizovati
kretanje.
1 Videti F. Bonamici, De Motu, 1. I, cap. XI; Jurene mathematicae
ех ordine scientarum expurgantur, str. 56. Itaque veluti ministrae sunt mathe­
maticae, nec honore dignae, et habitae лротгтбеш, id est, apparatus quidam ad
alias disciplinas. Ob eamque potissime caussam, quod de bono mentionem fa-
cere non videntur. Etenim omne bonum est unis, is vero cuiusdam actus est.
Omnis vero actus est cum motu. Mathematicae autem motum non respiciunt.
Haec nostri addunt. Omnem scientiam ex propriis effici: propria vero sunt ne-
cessaria quae quatenus ipsum et per se insunt. Atqui talia principia mathemati­
cae non habent... Nullum caussae genus accipit...propterea quod omnes caus-
sae definiuntur per motum: efïiciens enim est principium motus, finis cuius gra­
tia motus est, forma et materia sunt naturae; et motus igitur principia sint ne-
cesse est. At vero mathematica sunt immobillia. Et nullum igitur ibi caussae
genus existit.
3 Dialogo, II, str. 248: Salv. ... il movimento de i gravi descendenti
non e uniforme, ma partendosi dalla quiete vanno continuamente accelerando-
si; effeto conosciuto ed osservato da tutti.. .Ma questa general cognizione è di
niun profitto, quando non si sappia secondo quai proporzione sia atto questo
accrescimento di velocità, conclusione stata šino a i tempi nostri ignota a tutti
i filosofi, e premieramente ritrovata e dimostrata dall’Accademico, nostro com­
mun amico: il quale, in alcuni suoi scritti non ancor pubblicati, ma in confidenza
mostrati a me ed ad alcuni altri amici suoi, dimostra come l ’accelerazione del

284
ćemo jednu novu teoriju u pogledu vrlo starog.problema. U pri­
rodi ništa nije, možda, starije od kretanja i o tome postoje mno­
ge knjige, neke veoma obimne, koje su pisali filozofi. Ipak, ka­
da je reč o svojstvima kretanja, ima mnogo onih koja nikad nisu
razmatrana, niti dokazivana, a treba ih upoznati. Neka su očigled­
na, kao, na primer, da prirodno kretanje tela u padu dobija nepre­
stano ubrzanje, ali prema kojoj srazmeri se to dešava, do sada
nije dokazivano. Naime, niko nije, koliko ja znam, pokazao da
padajuće telo, počev od tačke mirovanja, prelazi u jednakim vre­
menima prostore koji zadržavaju istu proporciju koju imaju suk­
cesivni neparni brojevi ab imitate”.
Kretanje se pokorava matematičkim zakonima. Prostor i
vreme su povezani zakonom broja. Galilejevo otkriće Platonov
neuspeh pretvara u pobedu. Njegova nauka je Platonova osveta.
Radi se, ipak, o nepotpunoj, delimičnoj, osveti. Jer, kao
što smo već rekli, nije Galilej bio taj koji je izvojevao defmitiv-

moto retto dei gravisi fa secondo i numeri impari ab imitate, cioè che segnati
quali e quanti si vogliono tempi eguali, se nel primo tempo, partendosi il mo­
bile dalla quiete, averà passato un tale spazio, come, per esemptio, una canna,
nel secondo tempo passera tre canne, nel terzo cinque, nel quarto sette, e cosi
conseguentemente secondo i succedenti numeri caffi; che in somma è l’istesso
che il dire che gli spazii passati dal mobile, partendosi dalla quiete, hanno tra
di loro proporzione duplicata di quella che hanno i tempi ne’quali tali spazii
son misurati, o vogliam dire che gli spazii passati son tra di loro come i qua­
drat! de’ tempi. Sagr. Mirabil cosa sento dire. E di questo dite essem e dimo-
strazione matematica? Salv. Matematica purissima, e non solamente di questa,
ma di moite altre bellissimi passioni attend a i moti naturali e a i proietti anco-
ra; Discorsi e dimostrazioni, III, p. 190 [Srpski prevod: Rasprave i matematič­
ki dokazi, П1, str. 151]. De motu locali: D e subiecto vetustissimo novissimam
promovemus scientiam. Motu nil forte antiquius in natura et circa eum volum-
nia nec pauca nec parva a philosophie conscripta reperintur; symptomatum ta-
men, quae complura et scitu digna insunt in eo, adhuc inobservata, necdum in­
demonstrata, comperio. Leviora quaedam adnotantur, ut, gratia exempli, natu-
ralem motum gravium descendentium continue accelerari; verum, juxta quam
proportinem eius fiat acceleratio, proditum hucusque non est: nullus enim, quod
sciam, demonstravit, spatia a mobile descendente ex quiete peracta in tempori-
bus aequalibus, eam inter se retinere rationem, quam habent numeri impares
ab unitata conséquentes. Observatum est, missilia, seu proiecta, lineam quali-
tercunque curvam designare; verumtamen, earn esse parabolam, nemo prodi-
dit. Haec ita esse, et alia non pauca nec minus scitu digna, a me demonstrabun-
tur, et, quod pluris faciendum conseo, aditus et accessus ad amplissimam prae-
stantissimamque scientiam, cuius hi nostri labores erunt elementa, recludetur,
in qua ingénia meo perspicaciora abditores recessus penetrabunt.

285
nu pobedu platonizma i proterivanje aristotelizma sa pozicija na
kojima je toliko dugo boravio, već Dekart1.
Dekart, međutim, verovatno ne bi prihvatio naše stajalište
i odbio bi da sebe smatra Platonovim učenikom2. On time ne
bi u potpunosti grešio. Opet, nije li njegovo učenje o urođenim
idejama samo daleki odsjaj onog Platonovog? Zar Dekartova
protežnost ne podseća na Platonov %oopa3? Zar njihovo shvata-
nje nauke nije istovetno? I zar se Dekart u čuvenom i s pravom
slavljenom odeljku iz Rasprave o metodi, u kom odbacuje sho-
lastičko učenje o matematici kao nauci koja služi samo za me­
haničke veštine4, ne sjedinjuje sa platonovskom tradicijom, ko­
ja je do njega došla posredstvom Klavijusa5? Na kraju krajeva,
posmatrajući stvari sa tačke gledišta na kojoj se mi nalazimo, zar
se on proklamujući nadmoć matematike nad fizikom i čak mo­
gućnost da se ova druga svede na prvu6, ne svrstava otvoreno
pod platonovsku zastavu?

1 Videti naše predavanje na 9. Međunarodnom kongresu filozofa, II,

str. 41, Paris, 1937.
2 Naša zapažanja o istoriji filozofije nisu uvek u skladu sa Dekarto-
vim. Videti Principes, predgovor, A. T., v. IX, str. 5: Prvi i najvažniji spisi ko­
je posedujemo su oni Platonovi i Aristotelovi, i među njima nema mnogo ra­
zlike osim što je ovaj prvi, sledeći svog učitelja Sokrata, tvrdio da nije prona­
šao ništa što bi bilo potpuno izvesno i zadovoljavao se da piše o onome što mu
se čini verovatnim, i tamo nalazio principe kojima je tumačio druge stvari. Ari­
stotel je, sa druge strane, bio manje iskren i, iako je dvadeset godina bio Plato­
nov učenik i iako nije posedovao druge principe od onih njegovih, odlučio je
da potpuno promeni način rasprave o ovima (principima), te ih je uzimao kao
istinite i sigurne, iako se ne čini da ih je takvima zaista i smatrao.
3 Videti G. Milhaud, Les philosophes-Géometres de la Grèce, Paris,
1900, str. 202 i L. Robin, Platon, Paris, 1935, str. 234.
4 Discours de la Méthode, A. T. v. VI, p. 7.
5 Videti Ch. Clavius, S. J., Opera mathematica, Moguntiae, 1611, t.
I, Prologomena, p. 5: Cum igitur disciplinae mathematicae veritatem adeo ex-
petant, adament, exolantque, ut non solum nihil quod sit falsum, verum etiam
nihil quod tantum probabile existât, nihil denique admittant quod certissimis
demonstrationibius non confirment, correborentque, dubium esse non potest quin
eis primus locus inter alias scientias omnes sit cencedendum. Citira E. Gilson,
Discours de la Méthode, Texte et Commentair, str. 128, Paris, 1925.
6 Descartes, Lettre à Mersenne du 11 Mars 1640, A. T., col. III, p. 39
sq: Što se fizike tiče, ja smatram da ona ništa ne zna ukoliko govori samo o to­
me kakve bi stvari mogle biti, a da pri tom ne dokazuje da one ne mogu biti
drukčije. Jer ukoliko je svedemo na matematičke zakone, to je moguće uraditi
(dokazati da stvari ne mogu biti drukčije, prev.), bar kod ono malo stvari koje

286
 Opet, koliko je samo ovaj novi platonizam daleko od onog
izvornog! Jer ukoliko, zahvaljujući Dekartu, od sada prostor mo­
žemo da razumemo čistim umnim aktom, a ne više lažnim zna­
njem, čime smo mit zamenili naukom, te ukoliko je, zahvaljuju­
ći Galileju, kretanje podvedeno pod zakon brojeva, taj prostor i
ti brojevi, sa svoje strane, gube kosmičku vrednost koju su imali
kod Platona.
Galilejska i kartezijanska nauka su odnele pobedu. Ali ni­
kada jedna pobeda nije bila toliko skupo plaćena.

ja smatram da poznajem, iako ja to u svojim Esejima nisam činio, jer nisam

tamo hteo da izložim svoje principe, i ne vidim ništa što bi me moglo navesti
da to u budućnosti i uradim.

287
 DODATAK
IZOSTAVLJANJE TEŽINE

A. GALILEJEVCI

U ovom trenutku se javlja problem na koji smo, naime, uka­

zali još na početku naše studije: ako - kao što se nadamo da smo
dokazali - Galilej nije uspeo da formuliše princip inercije, kako
to da su njegovi sledbenici smatrali da on postoji u njegovom de-
lu? I drugo: ako, kao što se takođe nadamo da smo pokazali, Ga­
lilej ne samo da nije pretpostavio, nego nije ni mogao da pretpo­
stavi postojanje inertnog kretanja po pravoj liniji, kako to da je
ova zamisao, pred kojom je zastao veliki galilejski duh, mogla
izgledati tako jednostavnom i samoočiglednom njegovim učenici­
ma i sledbenicima?
Ovo drugo pitanje, po našem mišljenju, vodi odgovoru na
prvo. Jer upravo su zbog toga što im je učenje o inertnom kreta­
nju, to jest o večnom kretanju po pravoj liniji, izgledalo tako oči­
gledno i jasno, Galilejevi sledbenici - nakon kojih su to činili i
mnogi istoričari - mislili su da se ovaj već nalazi u delu njihovog
učitelja. Drugim recima, ukoliko je ono (učenje, prev.) uspelo
da ih, time što su nadišli Galileja na putu geometrizacije prosto­
ra i matematizacije stvarnosti, a da to nisu ni primetili, odvoji od
poslednje veze, veze sa težinom, koja je Galileja držala usidre­
nim u tie fizike, čime im je omogućeno da se slobodno uzdignu
do nebesa matematičkih bića, onda oni to duguju upravo Galile­

288
ju, njegovom primeru, njegovom učenju i obrazovanju koje im
je pružio. Takođe, oni nisu grešili potpuno kada su Galileju pri­
pisivali otkriće koje zapravo nije bilo njegovo, i kada su u njego­
vom delu nalazili stvari koje tamo nisu stajale izričito, već samo
u začetku.
Kod navođenja konkretnih primera za to daćemo reč sa­
mim galilejevcima.

1. K a v a l ije r i

Delo Speccio Ustorio je nastalo 1632, iste godine kada i

Dijalog. Koliko se, međutim, samo ova dva delà razlikuju u svom
stilu! Ako bismo njegov nastanak nastojali da odredimo na osnovu
sadržaja, mislili bismo da je rođeno dvadeset godina kasnije. Ga-
lilejeva knjiga je - kao što smo videli - bila polemička i ratobor­
na studija. Kavalijerijeva je jednostavno naučno delo. Po nje­
mu, velika bitka koju je ovaj drugi vodio pripada prošlosti. I po-
beda je toliko očigledna da se o njoj više i ne govori. Veliki fi­
lozofski problem - Platon ili Aristotel, matematika ili čulno is-
ksutvo - jeste rešen. Činjenica da je fizika zapravo vrsta mate­
matike, te da se prelaz od razmatranja - čisto geometrijskog -
krivih i konusa do njihovog delovanja u stvarnosti odvija bez
problema, jeste samoočigledna. Jedva da je i primećujemo. Isto
tako je i studij kretanja, kretanja prilikom pada i hica, zamišljen
kao matematički studij; tela koja Kavalijeri pokreće su, od sada,
matematička tela.
Nema sumnje da su ona teška. Kavalijeri i govori o njiho­
voj unutarnjoj težini. Ali ta težina - koju ne možemo da zaobi­
đemo - više nije zamišljena kao nešto što je neodvojivo od fizič­
kog tela. Iako je Kavalijeri i dalje zove unutarnjom, težina je kod
njega potpuno eksteriorizovana. Ovim iz njegove misli nestaje i
svako razlikovanje između prirodnog i nasilnog kretanja.
Poslušajmo, međutim, Kavalijerija1: „Iako, kada govo­
rimo o teškim telima, možemo da razmatramo mnoge stvari, sve

1 B. Cavalieri, Lo Speccio Ustorio overo Trattato Delle Settioni Co­

niche et alcuni toro mirabili effetti intorno at Lume, Caldo, Freddo, Suono e
Moto ancora, Bologna, presso Clemente Ferroni, 1632, cap. XXXIX, str. 153:
Del movimento de’ corpi gravi. Benche intorno à’ corpi gravi diversissime’ cose

289
veoma lepe i zanimljive, sada nam je zadatak jedino da utvrdimo
kakva je priroda putanje po kojoj se telo kreće, pokrenuto najpre
unutarnjom težinom, zatim silom koja ga izbacuje, i na kraju obe-
ma, a sve ovo da bismo videli da li u njoj ima kupastih delova i
ako ima kakvi su”.
„Ја tvrdim da će se teško telo, ukoliko je uzrok njegovog
kretanja jedino unutarnja težina - na koji god način ova delova-
la - uvek biti usmereno ka univerzalnom središtu svih teških stva­
ri1, to jest ka stvarnom središtu Zemlje i sva teška tela će ići ka
njemu...”
„Dalje tvrdim da bi se telo koje nekom silom izbacimo u
bilo kom smeru, ukoliko pored te sile na njega ne deluje nijedna
druga koja ga vuče u nekom drugom pravcu, kretalo po pravoj
liniji ka mestu ka kom je ispaljeno, pokretano silom koja mu je
na taj način i utisnuta: i nije verovatno da bi ono skrenulo sa tog
pravca, jer ne postoji druga sila koja bi ga na to navela; tako bi
na primer ispaljeno topovsko đule, ukoliko ne poseduje nijednu
drugu pokretačku silu osim vatre koja g aje izbacila, išlo od tač­

si potessero considerare, tutte belle, et tutte curiose, pero non cercaremo altro,
se non che forte di linea sia quella, per la quale si move esso grave, mercè pri­
ma deH’intema gravità, poi del proiciente, e fmalmente dell’uno et dell’altro
accoppiati insieme, per vedere, se vi havessero che fare le Settioni Coniche, et
quali siano quando ciô sia vero.
Dico adunque, se noi consideraremo ii moto del grave fatto per la sola
interna gravità, in qualcunque modo poi ella si operi, che quello sarà sempre in-
dirizzato verso il centra universale delle cose gravi, ciô è verso il centra della
terra, et universalmente conspirare tutti i gravi à questo centra, poiche si veg-
gono in tutti i luoghi della superficie terrestre scendere non impedii a perpen-
dicolo sopra l ’Orizonte.
Dico piu oltre, che considerate il mobile che da un proiciente viene spin-
to verso alcuna parte, se non havese altra virtù motrice, che lo cacciasse verso
un’altre banda, andarebbe nel luogo segnato dal proiciente per dritta linea, mer­
cè della virtù impressali pur per dritta linea, dalla quale drittura non è ragione-
vole, che il mobile si discosti, mentre non vi è altra virtù motrice, che ne lo ri-
mova, e ciô quando fra il duoi terminiron sia impediment; come per essempio
una palla d.’Artigleria uscita dalla bocca del pezzo, se non havesse altro, che la
virtù impressali dal ftioco, andarebbe à dare di punto in bianco nel segno posto
à drittura della canna, ma perche vi è un altro motore, che è l ’interna gravità di
essa palla, quindi aw ienne, che da tal drittura sia quella sforzata deviare, ac-
costandosi al centra della terra
1 Univerzalno središte svih teških stvari je zamena za Aristotelovo sre­
dište sveta.

290
ke izbačaja pravo po liniji koja je nastavak ose topa; pošto me­
đutim postoji drugi pokretač, a to je unutarnja težina đuleta, sle­
di da će ga ona skrenuti sa pravca i usmeriti ga bliže središtu
Zemlje”.
Kada, dakle, unutarnja težina tela ne bi vukla đule ka sre­
dištu Zemlje, njegovo bi se kretanje odvijalo po pravoj liniji. Čini
se da u ovoj Kavalijerijevoj tvrdnji nema ničeg neobičnog ili no­
vog. Uvek smo, u suštini, govorili da se nasilno kretanje odvija
po pravoj liniji; nismo li takođe smatrali da se i stvarno tako do­
gađa i da će se đule, nakon ispaljivanja, najpre kretati po pravoj
liniji? I zar nije jedno od najvećih Galilejevih otkrića upravo ono
kad je uvideo da se putanja projektila krivi od samog trenutka iz­
bačaja? Kavalijeri to vrlo dobro zna. Ali obratimo pažnju na sle-
deće. To ga ne sprečava da zamisli đule potpuno lišeno težine, na
koje ne deluje sila teže i koje se kreće jedino pod uticajem vat­
re. Ovakva pretpostavka u njegovim očima ne izgleda niti bes­
mislena niti nemoguća. Sila unutarnje teže deluje kao i svaka
druga - s tom razlikom što deluje konstantno - tako da od nje
možemo da apstrahujemo kao i od bilo koje druge.
Kavalijeri, tako, nastavlja1: „Tvrdim dalje da ne samo što
bi taj projektil išao ka svom cilju po pravoj liniji, već i da bi u
jednakim vremenima prelazio jednaka rastojanja na njoj, pod
pretpostavkom da je telo ravnodušno (u odnosu na kretanja), te
da sredina ne utiče na njega, jer ne bi imalo nijedan razlog da ubr­
zava ili usporava”. Ako se malo zadubimo u napor galilejske mi­
sli da prevaziđe učenje kojim se izjednačava utisnuto svojstvo i
uzrok kretanja i u duge i studiozne refleksije, kojima je nastojao
da nas uveri u uniformnost kretanja tela po horizontalnoj ravni,
znaćemo da cenimo sažetost i pravu vrednost Kavalijerijevog uče­
nja, učenja čoveka za koga se kretanje već neko vreme učvrstilo
kao nešto stvarno, što se samo po sebi održava i jednako je sa­
mom sebi ukoliko ga ništa spolja ne uništi ili omete. A pošto je
„težina za njega postala sila koju je moguće odvojiti od tela”, to
uniffomno kretanje će se odvijati po pravoj liniji, a ne po krugu.

1 Ibid, str. 155: Dico ancora che quel porietto non solo andarebbe per
dritta linea nel segno opposite, ma che in tempi eguali passarebbe pur spatii eguali
della medesma linea, mentre que i mobile fosse a tal moto indifférente; e mentr
ancora il mezzo non li faccesse qualche resistenza, poiche non ci farebbe cau­
sa di ritardarsi, ne di accelerarsi.

291
„Tako će1 telo koje pokreće samo njegova sopstvena unutar­
nja težina uvek ići ka središtu Zemlje, dok će ono kome je uti­
snuta spoljašnja sila moći da se kreće u bilo kom smeru”. Ovde
još jednom nailazimo na razliku u odnosu na Galilejevo učenje
i, da budemo iskreni, napredak u odnosu na njega: da bi dozvo­
lio da se tela kreću u bilo kom smeru, Galilej je, čak i u vreme
kada je pisao Rasprave, morao da u ceo proces uključi jednu za­
mišljenu ravan, kako bi neutralisao neizbežno delovanje njihove
težine. Toga kod Kavalijerija nema: da bi se otklonilo delovanje
unutarnje težine dovoljno je apstrahovati od nje. Kod razmatra­
nja kretanja đuleta je, pak, dovoljno spojiti istovremeno delova­
nje dve sile - sile hica i težine - i sabiranjem njihovih delimičnih
uticaja uzetih zasebno, pošto je jasno da ove dve sile, to jest dva
kretanja, nemaju nikakav uticaj jedna na drugu, izračunati ukup­
no kretanje.
Sada2, „ukoliko u istom projektilu imamo dve pokretač­
ke sile, to jest težinu i silu utisnutu spolja, svaka od njih za sebe

1 Ibid.: si che il grave, raercè della interna gravita, non anderà se non
verso il centre della terra, ma quello, mercè della virtù impressali, potrà inca-
minarsi ogni banda.
2 Ibid. : Essendo due adunque nel proietto le virtù motrici, l'una gra­
vita, l'altra la virtu impressa, ciascuna di lore separamente farebbe ben cami-
nare il mobile per linea retta, corne si è detto, ma accopiare insieme non la fa-
ranno andare per linea retta, se non in questi due casi, nel primo, quando dallo
virtù impressa sia spinto il grave per la perpendicolare all'Orizonte; il secon-
do, quando non solo la virtù impressa ma anco la gravita mova il grave unifor-
mamente, perche gli accostamenti fatti in tempi eguali al centre della terra, par-
tendosi da una retta linea, sariano sempre eguali, corne anco li spatii decorsi
ne’ medismi tempi dell’istessa linea, per la quale viene spinto esso grave; e perciô
il mobile farebbe sempre nella medisma linea retta. Ma quando uno de’ duoi
non fosse uniffome, alhora non caminarebbe il mobile spinto dalla gravita e
dalla virtù impressa, altrimente per linea retta, ma si bene per una curva, la cui
qualité e conditione dipenderebbe dalla detta uniformité e difformité di moto
accoppiate insieme. Hora nel grave, che, spiccandosi dal proiciente, viene in-
drizzato verso quai si sia parte, per essempio, mosso per una linea elevata so-
pro l'Orizonte, vi è bene gravité, che opera, ma quale non fà con l'altro moto,
se non per quanto vieneil grave allontanato dal centre della terra, astraendo adun­
que nel grave la inclinatione al centre di quella, come anco ad altro luogo, egli
resta indifferente al moto conferitoli dal proiciente, e perciô se non vi fosse l'im-
pedimento dell’ambiente, quello sarebbe uniforme: ragionevolemente adunque
si potré supporre, che i gravi spinti dal proiciente verso qualunque parte, mer­
cè della virtù impressa, caminino uniformamente, non havendo risguardo all'im-
pedimento del l'aria, che per esesr tenuissima, e fluidissima, per qualche nota-
bile spatio, puô esesr, che gli permette la sudetta uniformité.

292
pokreće to telo po pravoj liniji, kao što smo već napomenuli; uze­
te zajedno, međutim, one neće pokretati to telo po pravoj liniji
osim u dva slučaja: 1. ako je telo bačeno pod pravim uglom u
odnosu na horizont (uvis, prev.), 2. ako ne samo utisnuta sila,
već i sila teže pokreće telo ravnomemim kretanjem, pošto će pri­
bližavanje središtu Zemlje za jednako vreme...uvek biti jedna­
ko, kao što će to biti i pređeni prostor po putanji hica za isto to
vreme; tako će se telo uvek kretati po pravoj liniji. Ukoliko, me­
đutim, jedno od tih kretanja nije ravnomemo, telo, na koje utiče
njegova unutarnja težina i sila hica, neće ići po pravoj liniji, već
po krivoj, čiji će izgled zavisiti od ravnomernosti i neravnomer-
nosti kretanjâ o kojima govorimo. Tako bi na telo koje je, prime­
ra radi, izbačeno pod nekim uglom u odnosu na horizont u bilo
kom smeru, delovala sila teže, ali bi se njeno dejstvo sastojalo
samo u tome da ovo skrene sa prave putanje, dok ni na koji na­
čin ona ne bi delovala na drugo kretanje, osim ukoliko bi se telo
udaljavalo od središta Zemlje, a ona ga, opet, vraćala ka njemu.
Kretanje (koje je posledica delovanja teže) je, tako, potpuno rav­
nodušno prema bilo kom drugom kretanju koje telu utiskuje ne­
ka spoljašnja sila, i ono će biti ravnomerno ukoliko ga sredina
kroz koju se telo kreće ne bude ometala”.
Skoro daje suvišno naglašavati istovetnost u pristupu pro­
blemu kretanja prilikom hica i pada, istovetnost koja ide dotle
da se za oba koristi isti termin; jasno je da po Kavalijeriju sva
kretanja imaju istu prirodu, te da je razlikovanje između onih
nasilnih i prirodnih samo stvar terminologije. On to uostalom
kaže expresis v e r b i s „Ostaje nam da razmotrimo približava­
nje tela, koje se kreće samo posredstvom sopstvene težine, sre­
dištu Zemlje, koje kretanje zovemo prirodnim i njegovo udalja-1

1 Ibid., str. 157: Resta hora, che facciamo riflessione all’accostamen-

to del grave, fatto al centra della terra mercè del l’interna gravita, che vien det-
to moto naturale, e al discostamento da quello, per l’impulso conferitoli, che si
chiama moto violento; che il grave, che si parte dalla quiete, e si move al cen­
tra si vada sempre velocitando, qunato più si accosta al centra, o per dir me-
glio, qunato più si allontana dal suo principio, e che il violento, o dal centra si
vada sempre ritardando, ciô è statu saputto da tutti i Filosofïe ancora, ma con
quai proportione s ’acceleri il moto naturale, et si ritardi il vioelnto, ce lo inse-
gna nouvamente e singolaramente il Sig. Galileo ne’ suoi Dialogi alla p. 217,
dicendo esser l’incremento della velocita, secondo il progresso de’ numeri di­
spari continuati dall’unita.

293
vanje od ovoga kod kretanja koje je telu utisnuto spolja i koje
zovemo nasilnim; telo koje polazi iz stanja mirovanja kreće se
ka središtu Zemlje neprestano ubrzavajući što se više ovome pri­
bližava, ili bolje rečeno, što se više udaljava od početne tačke,
dok takozvano nasilno kretanje, koje telo udaljava od tog sredi­
šta1neprestano usporava”. Iako je ova činjenica oduvek bila po­
znata filozofima, tek je Galilej u svom Dijalogu tačno odredio
meru ubrzanja i usporavanja, što je, sa svoje strane, Kavalijeriju
omogućilo da, koristeći metodu izračunavanja koju je ovaj osmi­
slio, dokaže da je putanja svakog tela izbačenog u bilo kom sme-
ru konusnog oblika i čak parabola.
Savremeni čitalac će verovatno biti razočaran. Možda će
nas čak i optužiti da smo žrtve optičke varke koju smo i sami kat­
kad pripisivali Galilejevim hroničarima. Rećiće možda da bi Ka-
valijeri, ukoliko je zaista bio usvojio princip inercije, ovaj i pred­
stavio kako treba, kao temeljni zakon prirode, kao fundamental­
nu pretpostavku mehanike, što su uostalom učinili Dekart i Njutn.
Ne bi se on ograničavao na usputno formulisanje nečega u čemu
mi vidimo izraz principa inercije, ali u čemu niko, p a čak ni Ga­
lilej, to nije mogao uočiti. Možda i jeste tako. Moguće je da ni
sam Kavalijeri nije razumeo domet svog učenja - on uostalom i
ne tvrdi da će jednom pokrenuto telo nastaviti da se kreće neod­
ređeno dugo. Tačno je i da Galilej, koji je čitao Speccio Ustorio,
nije od ovoga imao prevelike koristi, te da je u Raspravama for-
mulisao princip održanja kretanja sa svim ograničenjima koja
poznajemo. Moguće je d aje on u ovom delu samo video primer
preterane matematizacije, kakvoj se i sam predao u Dijalogu.
Moguće je da ni sam Kavalijeri u ovome nije video ništa više.
Objektivno govoreći Kavalijerijevo učenje sadrži princip
inercije. Da li je on toga subjektivno bio svestan? U to se može
sumnjati. Čak mora.
Sama činjenica da nas Kavalijeri ostavlja u neizvesnosti ka­
da je reč o onome šta je stvarno mislio, i činjenica da nije znao
da principu inercije dâ mesto koje mu pripada, osvetljavaju ulo­
gu i značaj kartezijanskog poduhvata. Jer ono što smo do sada re­
kli za Kavalijerija može da se, donekle ublaženo, kaže i za Tori-
čelija.1

1 Primetimo koliko je postojana ova formula! Videti Zakon o padu tela.

294
 2. TORIČEU

Ni Toričeli nije načelo inercije proizveo u rang principa.

On ga, isto kao i Kavalijeri, na neki način formuliše u vezi sa
razmatanjem hica. „Neka je neko telo izbačeno iz tačke a u bilo
kom smeru po ravni nagnutoj u odnosu na horizont i neka sledi
putanju ab. Jasno je da bi bez delovanja sile teže to telo nastavi­
lo da se kreće ravnomernim pravolinijskim kretanjem prateći pu­
tanju ab"1.
Zanimljivo je primetiti koliko se naučni duh promenio od
vremena Galileja i čak Kavalijerija. Jasno je da... To je sve što
je Toričeliju potrebno da bi uveo princip inercije. Ali isto ono što
smo rekli za Kavalijerija važi i u Toričelijevom slučaju: da li se
tu zaista radi o principu inercije? Uostalom, i samom Galileju je
bilo vrlo dobro poznato da bi se telo, ukoliko na njega ne bi de-
lovala sila teže, kretalo, neodređeno dugo, sledeći pravu liniju.
Ali isto tako dobro je znao da se to nikada ne događa, niti može
da se dogodi. Zna to i Toričeli i, tako, nastavlja: „pošto unutar­
nja težina deluje iznutra, telo odmah počinje da skreće sa pravca
hica i na taj način opisuje krivu putanju”. I ovde ostaje samo da
se divimo Toričelijevom metodu: nepotrebno je zadržavati se na
dokazima vezanim za nezavisnost dva kretanja; ona je za Tori-
čelijeve (koji je Galilejev učenik) čitaoce jednako jasna koliko i
njihovo održanje. Ali zapitajmo se još jednom: ima li kod Tori-
čelija nečega što kod Galileja nismo videli? Da li ono jasno je
znači nešto drugo do samo jedan granični slučaj, koji ne samo
što je nerealan, već i fizički nemoguć. Da li će, drugim recima,
Toričeli ustuknuti pred ovom fizičkom nemogućnošću, kao što
je to učinio njegov učitelj Galilej, ili će je prevazići, kao Kavali­
jeri? Neće učiniti ni jedno ni drugo. Ipak, nakon što je temeljno
razmotrio strukturu fizičke nauke i uslove primene geometrije u
njoj, nakon što je izučio i samu suštinu odlučne metode, ili d aje
najzad nazovemo pravim imenom бшгрцоц, koja se koristi kod
Galileja i Keplera, Toričeli prihvata fizičku nemogućnost kreta­
nja koje razmatra racionalna mehanika, ali insistira na pravu ge­
ometrije da u svojoj analizi stvarnog ide do kraja, to jest sve do
nestvarnog i čak nemogućeg.

1 Evangelistae Toricelli, Opera geometrica, Florntiae, 1644. De Motu

Projectorum, 1. II, str. 156.

295
 Toričeli je, kao i svi galilejevci i sam Galilej, arhimedo-
vac1. „Od svih radova koji se odnose na matematičke discipli­
ne, prvo mesto pripada Arhimedovim otkrićima, koja svojom ta-
nanošću imaju moć da zbunjuju duše”. Drugim recima, iako svi
priznaju Arhimedov matematički genij, nauka koju je on zasno­
vao, to jest mehanika - možemo je čak nazvati i fizičkom mate­
matikom i time i dalje ostati vemi njenom smislu - može se ospo­
riti sa stanovišta da počiva na dve pogrešne pretpostavke2. On
u stvari pretpostavlja ili prihvata kao istinite dve stvari koje su
očigledno pogrešne, naime: „1. da površine koje nemaju težinu
ovu ipak poseduju i 2. da su veze kojima se težine održavaju u
ravnoteži na vagi paralelne, dok se one u stvarnosti moraju su­
sretati u središtu Zemlje. Što se mene tiče”, nastavlja Toričeli,
,j a sam mišljenja da ili nijedna od ovih pretpostavki nije pogre­
šna ili su to i svi drugi principi geometrije i to na isti način. Jer
nije tačno da krug ima centar, sfera površinu, kupa čvrstinu. I ovde
govorim o apstraktnim oblicima, onima koje geometrija ima obi­
čaj da proučava, a ne o konkretnim fizičkim telima. Trebalo bi,
dakle, da priznamo da centar kruga, površina sfere, čvrstoća ku­
pe i druge slične stvari, koje ni po čemu nisu protivrečne, imaju

1 Evangelistae Torricellii, Opera Geometrica, Florentiae, Typis Ama-

toris Massae et Laurentii de Landis, 1644. Proemium: Inter omnia opera ad
Mathematicas disciplinas pertinentia, iure optimo Principem sibi locum vindi-
care videntur Archimedis inventa; quae quidem ipso subtilitatis miraculo ter­
rent animos.
2 Evangelistae Torricellii, Opera Geometricae, De Dimensione Para­
bolae, Florentiae, 1644, prœmium, str. 8: Veniamus ad objectiones quae circa
artis fundamenta versantur. Indignor equide Lucam Valerium, vere nostri sae-
culi Archimedem, cum optimam causam suscepisset, pessima defensione usum
fuisse. Solent ab eruditis culpari figurarum Geometricarum dimensiones quae
Mechanicis fundamentis innixae stabiliuntur, tamquam duplex falsum suppo-
nat: alterum quod superficies gravitatem non habentes habere tamen concipiun-
tur; alterum vero, quod fila quae magnitudines ad libram suspendunt aequidi-
stantia supponuntur, cum tamen in centra terrae concurrere debeant. Ego vero
in ea sum sententia, vel nullam ex his suppositionibus esse falsam, vel reliqua
omnia princiia Geometriae falsa existere eodem modo. Falsum enim est, quod
circulus habeat centrum, sphaera superficem, conus soliditatem. Loquor de fi-
guris abstractis quales Geometria considerare solet; non autem de physicis et
concretis. Necesse igitur erit fateri quod circuli centrum, superficies sphaerae,
soliditas coni, et reliqua huismodi non controverse, nullam aliam habeant exi-
stentiam, praeter illam quam accipiunt per definitionem et per intellectum. Eodem
prosus modo gravitas est in figuris Geometricis, quomodo in iisdem est cent­
rum, perimeter, superficies, solidatis, etc.

296
samo onu stvarnost koju im daje um i definicija. Težina pripada
geometrijskim oblicima na potpuno isti način na koji im pripada
i centar, površina, perimetar, čvrstoća, itd.” Odavde se jasno vi­
di da je, po Toričeliju, mehanika zapravo deo geometrije. Nije
potrebno razmatrati zbivanja u fizičkom svetu, kretanja stvarnih
tela na koja deluju stvarne sile; nije potrebno tumačiti pad ili
težinu. Težina za Toričelija nije kvalitet ili moć teških tela, ona
je veličina, ili da upotrebimo njegov izraz - dimenzija. Nema su­
mnje da se radi o novoj dimenziji - pored dužine, širine i deblji­
ne - ali je geometrija tretira kao i svaku drugu, bez obraćanja pa­
žnje na fizički potencijal predmeta koji razmatra. Isto tako je ona
u stanju i da telo liši težine i da ovom opremi neku tačku ili lini­
ju. Više se ne nalazimo u fizičkom svetu; preneti smo u arhime-
dov svet ostvarene geometrije i tela u ovom svetu nisu ni više ni
manje stvarna od linija bez širine ili površina bez debljine. Re-
zonovanje jednog mehaničara se ne razlikuje od geometrovog.
Ovaj je, kao i prvi, slobodan da odredi svoje predmete i da ovi­
ma dâ biće ех defmitione. Njemu je dozvoljeno1 i da pomoću
„mehaničkih razmatranja (geometrijske) figure tumači na nov
način”. Kvadrat, na primer, on definiše13„kao četvorougao čija
temena —pošto su svi uglovi i sve strane jednake —imaju svoj­
stvo da se, krećući se u bilo kom smeru sveta, kreću po paralel­
nim linijama”. Ovim se, ukoliko ne grešimo, želi reći da su me­
hanika i geometrija nerazdvojne, jer je kretanje pojam koji geo­
metrija koristi u svojim definicijama , „ovo bi trebalo da otklo­
ni svaku sumnju u vrednost i istinu arhimedske nauke kod onih
koji ne prihvataju njegovu mehaniku na način na koji je treba pri­
hvatiti”4.
Toliko o prvom prigovoru upućenom Arhimedu, koji se
odnosi na pripisivanje težine geometrijskim oblicima. „Sada do-

1 Ibid., str. 9: Laudarem igitur in Mechanicis contemplationibus nova

defmitione figuras generare; hoc, aut alio non absimili modo.
2 Ibid : Quadratum est quadrailetarum, quod, cum aequilaterum, et aecqu-
iangulum sit, singula ipsus puncta momentum habent precedendi versus aliqu-
am mundi plagam per lineas inter se parallelas.
3 Isto tako misli i Dekart.
4 Ibid.: Huiusmodi enim definitio imnem demeret occasionem dubi-
tandi, illis, qui Mechanica Archimedis opera, secundum ipsius mentem non ac-
cipiunt. Sed hucusque dictum sit pro obiliteranda primae falsitatis nota, quod
figurae Geometricae graves sint.

297
lazim do druge pretpostavke za koju se smatra d aje pogrešna1.
To je vrlo uobičajen prigovor i čak su veoma ozbiljni ljudi sma­
trali d aje Arhimed pretpostavljao (kao istinito) nešto što je po­
grešno. Naime, on je smatrao da su veze koje nose dve težine na
vagi među sobom paralelne, dok zapravo one moraju da se ukr­
štaju u središtu Zemlje. Ja, sa druge strane, radije smatram (i ovim
ni na koji način ne želim da uvredim te istaknute ljude), da se
temelj mehanike mora zamisliti na potpuno drukčiji način. Ako
su, dakle, fizičke veličine (težine) slobodno postavljene na va­
gu, njihove veze će se svakako ukrštati, jer je svaka od njih us-
merena ka središtu Zemlje. Ako, međutim, zamislimo da je ova
ista vaga, iako je telesna, postavljena ne na površini Zemlje, već
u oblastima koje se nalaze na visinama iznad orbite Sunca, onda
će ove veze (iako su i dalje usmerene ka središtu Zemlje) biti
mnogo manje usmerene jedna ka drugoj, i stajaće skoro paralel­
no. Zamislimo sada mehaničku vagu koju smo odneli izvan rav­
noteže koja vlada unutar nebeskog svoda, na neku beskonačnu
udaljenost: lako je razumeti da se u ovom slučaju te veze neće
ukrštati već će biti strogo paralelene. Kada, dakle, zamišljam va­
gu koja meri geometrijske oblike, ja ovu ne zamišljam kao da se
nalazi među koricama ove knjige, nacrtana; i ne mislim da je tač-
ka ka kojoj teže te veličine središte Zemlje. Ja je, naime, zami­
šljam kao beskrajno udaljenu od tačke ka kojoj teže sva tela”.

1 lb.: Venio nunc ad secundum (ut aliqui existimant) falsum. Princi-

pio, vulgatissima est etiam apaud gravissimos viras obiectio ilia, videlicet Ar-
chimedem supposuisse aliquod falsum, dum filla magnitudinum ex libra pen-
dentium consideravit tanquam inter se parallela, cum tamen re vera in ipso ter­
me centroconcurrere debeant. Ego vero (quod pace clarissimorum virorum dic­
tum sit) crediderim tundamentum Mechanicum longe alia ratione esse consi-
derandum. Cocendo si fisicae magnitudines ad libram libéré suspendatur, quod
fila materialia suspensionum convertentia erunt; quandoquidem singula ad cen­
trum terme respiciunt. Verumtamen si eadem libra, licet corporea, considere-
tur non in superficie terrae, sed in altissimis regionibus ultra orbem Solis; turn
fila (dummodo adhuc ad terrae centrum respiciant) multo minus convergentia
inter se erunt. Sed quasi aequidistantia. Concipiamus iam ipsam libram Mecha-
nicam ultra stellatam libram firmamenti in infinitam distantiam esse provectam,
quis non intelligit fila suspensionum iam non amplius convergentia, sed exacte
parallela fore? Quando ego considéra libram, figuras Geometricas ponderantem,
non concipio illam esse inter cartas librorum in quibus depicta conspicitur; ne-
que suppono punctum, ad quod magnitudines ipssius tendunt, esse centrum ter­
rae; sed libram fingo in infinitum femotam esse ab eo puncto, ad quod ipsius
gravia contendunt.

298
 Ovim su odvajanje fizičke stvarnosti i geometrizacija pro­
stora, koje je prilično nesavršeno izveo Arhimed - šta god o to­
me imao da kaže Toričeli —potpuni. Toričeli se ni malo ne ustru­
čava da svoju telesnu vagu premesti u zamišljeni prostor koji se
nalazi izvan zvezdane sfere, razdaljinu koja je in actu beskonač­
na. Geometrijski prostor je beskonačan, čime odjednom i meha­
nički, a time i fizički prostor - kolike god da su dimenzije stvo­
renog Svemira - postaju sa svoje strane isti takvi. Toričelijev ap­
straktni prostor je - u najboljem slučaju - jednak Brunovom be­
skonačnom svemiru. Poslušajmo Toričelija1: „Ako nakon ovo­
ga, to jest, nakon što smo se premestili na beskonačnu razdalji­
nu, pomenutu arhimedovsku vagu, pošto nam je poslužila da do­
đemo do nekih odnosa i definicija, vratimo u našu oblast, nesta-
će i jednaka udaljenost veza na njoj. Ipak, to ne važi za odnose
ovih oblika koje smo tamo ustanovili i dokazali. Geometar prili­
kom izvođenja svojih operacija pomoću uma (apstrahovanja) po-
seduje veliku prednost . Ko može da mi odrekne pravo da slo­
bodno zamislim geometrijske oblike na nekoj zamišljenoj vagi,
koja je beskonačno udaljena od granice sveta. Ili ko mi može za­
braniti da zamislim vagu postavljenu na površinu Zemlje, čije
zamišljene težine ne teže ka njenom središtu, već ka sazvežđu
Psa ili zvezdi Severnjači”. U suštini, od trenutka kada je meha-
ničar-geometar saopštio d aje na površinu Zemlje postavio mate­
matičku, a ne stvarnu vagu, i d aje na nju postavio apstraktne te-
žine-veličine, više ne postoji nijedan razlog da se ograničava nje­
gova sloboda. „Trouglovi i parabole, i čak sfere i geometrijski
cilindri, pošto su potpuno ravnodušni prema kretanju, ništa više
ne teže ka središtu Zemlje nego što to čine ka središtu Saturna.
Onaj ko ih zamišlja kao da teže središtu Zemlje gubi prednost
koju je posedovao (prednost o kojoj se govori u prethodnom ci­

1lb., str. 10: Si postea ibi conclusero triangulum aliquod triplum esse
cuiusdam spatii; retrahatur imaginatione ipsa libra ad nostras regiones; concendo
quod rétracta libra destruetur aequidistantia filorum suspensionis, sed non ideo
destreutur proportio iam demonstrata figurarum. Pecuiliare quoddam benefici-
um habet Geometra, cum ipse abstractionis ope, omnes operationes suas medi-
ante intellectu exequatur. Quis igitur mihi hoc nagaverit, si libérât considerare
figuras appensas ad libram, quae quidam libra ultra mundi confmium in infini-
tam distantiam remota supponatur? Vel quis proibebit considerare libram in su­
perficie terrae constitutam, cuius tamen abstractae magnitudines tendant, non
ad medium terrae punctum, sed ad centrum caniculae, sive stellae polaris?

299
tatu, prev.)” 1. U suštini se postupak koji nam opisuje Toričeli
sastoji u zameni fizičkih i stvarnih tela onim matematičkim i ap­
straktnim (što podrazumeva preobražaj težine u veličinu, ili slo­
bodno promenljivu dimenziju), i vraćanju tela u stvarni prostor.
Ograničavanjem mogućeg smera delovanja težine i njegovim ve­
zivanjem, ili bolje reći ponovnim vezivanjem za središte Zemlje,
izgubili bismo stečenu prednost. „Zašto mi, dakle”, nastavlja To­
ričeli, „ne bi bilo dozvoljeno da zamislim da tačke bilo kog geo­
metrijskog oblika teže ka bilo kom delu prostora po paralelnim
linijama2?” Ta pokretačka sila je samo jedna dimenzija ili ve­
ličina koju, po želji, možemo da pridružimo tačkama; nije neop­
hodno da se ova u njima nastani. „Ako pretpostavimo d aje ovo
istinito, kao što su istinite i karakteristike oblika koje su im do-
deljene posredstvom definicija, biće tačne i sve teoreme koje, uz
pomoć mehaničkih razmatranja, odatle budu izveli oni koji pra­
ve pomenute apstrakcije, i za njih (teoreme) se nikako neće mo­
ći reći da su izvedene na osnovu pogrešnih pretpostavki”. Ovo
zato što, kao što je Toričeli upravo objasnio, te osnovne pretpo­
stavke nikako ne počivaju na čulnoj stvarnosti, fizičkom svetu u
starom smislu reči, već na onoj apstraktnoj, matematičkoj real­
nosti, kojom je ova prva zamenjena.
„Tako bi”, nastavlja Toričeli, „temelj mehanike, naime pa­
ralelizam veza u ravnoteži, mogao biti proglašen pogrešnim uko­
liko bi veličine (težine) koje se nalaze na vagi bile stvarne i fizič­
ke stvari, koje teže ka središtu Zemlje. Ali to se neće moći učini­
ti, pošto ove veličine (bilo da su apstraktne ili konkretne) ne te­
že niti ka središtu Zemlje niti ka bilo kojoj drugoj tački u blizini
vage, već ka jednoj drugoj koja je beskonačno udaljena odatle3”.

1 lb: Triangula et parabolae, immo etiam sphaerae culindrique Geome­

tric!, cum nullam per se habeant motus differentiam, non magis ad ipsius terrae,
quam ad Satumi centrum contendunt. Destruit ergo beneficium suum quisquis
figurai illas, tamquam ad unicum terrae centrum tendentes, contemplatur.
2 Ibid: Cur denique non licebit mihi considerare puncta cuiuscunque
figurae eiusmod cirtute praedita, ut singula versus eandem mundi plagam per
lineas inter se parallelas aequali momento contendant? His ita suppositis, quae
vera sunt, quemadmodum sunt verae passiones firurarum, quae in definitioni-
bus adhibentur, vera etiam erun quaecunque Theoremata per Mechanicas rati-
ones ab ipsis abstrahentibus ferint considerata, neque per falsas positiones de-
monstrabuntur.
3 lb., str. 11: Tunc itaque falsum dici potrrit fimdamentum Mechani-
cum, nempe fila librae parallela esse, quando magnitudines ad libram appen-
sae fisicae sint, realesque, et ad terrae centrum conspirantes. Non autem falsum

300
 3. G a se n d i

Gasendijevo delo je, kao što je to vrlo dobro primetio E.

Volvil, nastalo pod snažnim Galilejevim uticajem; mnogo sna­
žnijim nego što to želi da prizna i on sam1. Ipak, i njegov do­
prinos nije zanemarljiv: on je Galileja duboko razumeo. Ovim
smo hteli da kažemo da je shvatao i izneo na čistinu ontologiju
koja je bila u osnovi i činila podstrukturu nove nauke. Sa druge
strane je Gasendi, zahvaljujući Demokritu i, što je veoma inte­
resantno, Kepleru, uspeo da se oslobodi poslednjih prepreka tra­
dicije i zdravog razuma, koje su sprečavale napredovanje galilej­
ske misli, i stekne slavu kao prvi koji je objavio - ili izrazio -
princip inercije. Proučavanje njegove misli je, takođe, veoma ko­
risno, jer nam se, između ostalog, čini da u potpunosti potvrđuje
razloge Galilejevog neuspeha, koje smo gore naveli.
Za razliku od Kavalijerija ili Toričelija, Gasendi nipošto nije
matematičar2. Njega interesuje fizička strana i fizički mehani­
zam pojava koje proučava Galilej, i ove nastoji da protumači. I
kao što ćemo se ubrzo uveriti, nije u tome grešio: činjenica daje
uspeo da objasni težinu će mu omogućiti da od ove apstrahuje.
On ni kada je iskustvo u pitanju ne poseduje Galilejev nad­
moćni stav. Svoje delo, uostalom, počinje citiranjem jednog eks­
perimenta, naime onog čuvenog kod koga sa vrha jarbola pokret­
nog broda pada đule3. To je eksperiment koji je, kao što smo
gore već rekli4, i sam sproveo, i koji od tada koristi da bi izveo

erit, quando magnitudines (sive abstractae, sive concrete sint) non ad centrum
terrae, neque ad aliud punctum propinquum librae respiciant; sed ad aliquod
punctum infinite distans connitantur.
1 Videti E. Wohlwill: “Die Entdeckung des Beharrungsgesetzes”, Zeit­
schriftju r Vôlkerpsychologie, etc., v. XV, p. 355, n. 2.
2 Toliko je slab matematičar da ne može da razume Galilejevo izvo­
đenje zakona pada, i smatra da je za dobij anje kvadratnog zakona potrebno pret­
postaviti istovremeno delovanje privlačenja i reakcije sredine. Videti Petri Gas­
sendi, De motu impress a motore translate, Paris, 1642, c. XVII, p. 64 sq; c.
XVIII, 69 sq.
3 Videti De Motu impresso a motore translate, c. v, p. 14 sq. Čitav
prvi deo knjige je posvećen razmatranju prenošenja kretanja sa pokretača na
pokretno telo, ili, tačnije, činjenici da pokretno telo, vezano za jedan sistem u
kretanju, učestvuje u tome kretanju.
4 Videti gore.

301
 dva temeljna principa nove nauke: principa relativnosti i među­
zavisnosti kretanja.
Uz pomoć njega je uspeo da oslabi snagu tradicionalnih do­
kaza. Kamen pada u podnožje jarbola. Gasendi, sa svoje strane,
svome sagovorniku nadugačko objašnjava kako je došlo do toga
da se nama čini da se kamen, koji bi, zbog složenog dejstva sila
koje ga pokreću1 trebalo da - bilo d a je bačen odozdo na gore
ili obratno - poseduje isto takvo kretanje i da opiše parabolu2,
zapravo kreće po pravoj liniji. To je zato što mi možemo da opa­
zimo samo relativno kretanje. Jer i mi sami smo nošeni tom la­
đom koja se kreće. Tako3, „ne čudi to što se nama, koji se na­
lazimo na (istoj) pomenutoj lađi, čini da je ovo kretanje pravo,
jer mi smo u stanju da opazimo samo kretanje kamena nadole,
a ne i ono ka napred, pošto je ovo drugo zajedničko nama i ka­
menu”.
Onaj koji je pod uticajem tradicije neće ovim objašnjenjem,
jasno je to Gasendiju, biti previše zadovoljan, niti će ga ono ube-
diti da promeni mišljenje. Jer njemu nije toliko važno da lije ho­
rizontalno kretanje moguće opaziti ili ne. Ono postoji, i da bi Ga-
sendijevo objašnjenje bilo dobro, mora biti u stanju da ga spoji
sa kretanjem pada ili hica, a da ova dva kretanja jedno drugo ne
ometaju. To bi još moglo da važi za dva nasilna kretanja. Ali
kako bijedno od njih moglo da se kombinuje sa prirodnim, a da
ne dođe do međusobnog ometanja? Gasendi odgovara rušeći naj-
pre temelj ovog tradicionalnog razlikovanja. Ne može se reći da
je potpuno neprijateljski nastrojen prema upotrebi tih pojmova;
oni bi, po njemu, mogli da se koriste za razdvajanje kretanja ko­
ja se vrše spontano, ili bar bez bilo kakvog otpora, i onog kome
se protivi priroda tela: „Tako je kretanje kugle kroz vazduh na­
silno... dok je njeno kretanje po ravni prirodno, jer mu se ništa
ne protivi”4.

1 De Motu impresso a motore translata, c. VI, p. 22 sq.

2 De Motu, c. VII, p. 27 sq.
De Motu, c. V, p. 17: Neque est jam minim, si omnibus nobis, qui in
eadem triremi eramus, apparebat motus perpendicularis; quippe obervabilis
nobis solum erat motus lapidis deorsum; nam ille quidem ad anteriora obser-
vari non poterat, quoniam erat nobis commmunis cum lapide...
De Motu impresso a motore translate, c. IX, p. 35: Preterea cum mo­
tus naturalis, et cioelnti voces non videnatur nobis esse confudendae, ea mihi

302
 Ako bismo, međutim, ovom razlikovanju želeli da prida-
mo dublje značenje, dobićemo rezultate koji su prilično različiti
od onih koje priznaje tradicionalna fizika. Jer najpre1 se „čini
da ne postoji nijedno kretanje - osim onog iskonskog - koje se
ne bi moglo smatrati nasilnim; to je zato što nema nijednog koje
nastaje osim ako jednu stvar nije gurnula druga; iz tog razloga
je Aristotel tražio spoljnog pokretača čak i za stvari koje pada­
ju”. Na ovom mestu bi bez sumnje mogli da se pozovemo na
staru uzrečicu: Ništa što je nasilno ne može biti večno. Ona, me­
đutim, za Gasendija nikako nije bila samoočigledna i smatrao je
da nema osnova, jer po njemu večno nasilno delovanje nije bez
smisla2. Mi, ipak, moramo da priznamo njenu vrednost. Iz nje
bi, u suprotnom smeru, sledilo da sve što je prirodno mora biti
večno; odakle bi dalje sledilo da kretanje prilikom pada ne bi mo­
glo da se smatra takvim kretanjem, pošto nije ravnomemo, jer
„jasno je da je izvor večnosti jednakost, a zaustavljanja nejed­
nakost; samo ono što niti se uvećava niti smanjuje može da tra­
je, i ništa silom prirode ne može ni da jača ni da slabi večno. Otu­
da ako neko u ovim složenim stvarima traži kretanje koje bi do
maksimuma bilo prirodno, jasno je da može da ga nađe samo kod
kretanja nebesa, jer ono je, pre svih drugih, ravnomemo i stalno,
zahvaljujući njegovoj kružnoj putanji koju mu je namenio stva­
ralac: pošto nema ni početak ni kraj, ono može da bude večno i
ravnomemo”3.

semprer utrusque notion visa est commodissima, ut naturalis appelletur, qui aut
sponte, aut sine ulla repugnantia fit: ciolentus, qui praeter naturam, aut cum ali-
qua repugnantia... Ita trajectio globi per aerem ciolenta, quia praeter naturam;
volutio supra planum naturalis quia nihil répugnât.
1 Ibid.: Nullus videtur motus, qui secluto primaevo illo, non possit cen-
seri violentus: quatenus nullus est, qui nisi cum impulsione unius rei in aliam
flat, ex quo effectum est, ut Aristoteles, etiam rerum cadentium quaesierit mo­
torem externum. Iskonsko kretanje je kretanje nebeske sfere.
2 Ibid.: Neque videri absurdum debet, esse continuant aliquant in re-
_ bus naturae violentiam.
3 De Motu, c. IX, p. 36: Et sane cum sit commune effatum, nihil vio-
lentum esse perpetuum; cui est consentaneum, ut quod est naturale perpetuum
sit; constat radićem perpetuitatis esse aequibilitatum, cessationis inaequibilita-
tem; quatenus id solum, quod neque invalescit, neque debilitatur, perdurare po­
test; nihilque potest naturae vi aut increscere, aut decrescere infinite. Adhaec,
si quis requirat motum in hisce rebus compositis, qui sit maxime naturalis, per-
spicuum cidetur eum esse caelestem; quatenus est prae cateris aequabilis, at-

303
 Kružnost je, tako, ključ za objašnjenje ravnomernosti i ti­
me večnosti kretanja nebesa. Samo ona. Isto tako i kružna kreta­
nja na Zemlji, naročito po horizontalnoj ravni, učestvuju u istoj
toj ravnomernosti, večnosti i prirodnosti.
Gasendi, tako, nastavlja1: „Ovde se neću vraćati (na pi­
tanje) kako to da kamen (bačen) sa vrha lađe koja se kreće, pada

que perpetuus; delecta ab authore circulari forma, secundum quam, principio,

et fine carentem, esse aequabilitas, et perpetuitas posset.
1 De Motu, c. X, p. 38 sq: Non repeto heic, quemadmodum lapis a ver-
tice mali, dum navis movetur, apparenter solum secundum perpendiculum ca-
dat, reipsa vero oblique per earn, quam descipsimus lineam; innuo duntaxat la­
pident non sponte moveri, quia movetur vi a manu impressa ex translatione ma­
nus a navi, cui una cum malo insistit. Atque id quidem seu manus in fastigo mali
consistens lapidem dimittat, seu lapis ex radice mali projectus, ubi pervenerit
ad summum, postea recidat; ut proinde intelligas posse vel ex hoc capite ubi
pervenerit ad summum, postea recidat: ut proinde intelligas posse vel ex hoc
capite motum lapidis decidentis, recidentisve dici violentum. Dices, cum hic
obliquus motus mistus, seu compositus fit ex perependiculari et horizontali; id
quidem, quod est ex horizozontali, existimari posse violentum, at quod ex per­
pendicular, id saltern esse naturale. Nam quod lapisquidem sursum projectus,
et nihilominus oblique incidens, secundum utrumque violentus sit, videri per-
psicuum: quoniam utriusque causa externa, impellensque est, illius nempe ip­
sa vis navis, huius vero vis manus propria; at quod deorsum dimissus, et obli­
que nihilominus incedens, secundum utrumque violentus s i t , non posse perin-
de esse in confesso: quipped horizontalis quidem causa similiter externa, im­
pellensque, vis navis est; sed perpendicularis causa non est perinde vis propria
manus. Quare et necesse videri lapidem eo motu moveri ab interno principio:
esseque proinde eum motum non violentum , sed naturalem. Attamen id vide-
tur primum consideration dignum, si ex duobus his motibus, perpendicular nem­
pe, et horizontali, qui obljquum ilium componunt, alter habendus naturalis sit,
ilium horizontalem potius, quam perpendicularem asse. Id vero patet; quia cum
projectum pars iuerit aliqua totius, quod secundum horizontem, seu circulari-
ter movebatur, ideo ad ejus imitationem movetur circulariter, ac naturaliter pro­
inde, et prosus equabiliter; adeo ut, quantumcumque motus perpendicularis in-
crescat semprer, aut decrescat; ipse tamen horizontalis uno semprer tenore flu-
at, invariabiliterque procédât. Ac forte res minus mirabilis esset, de impression
ex motu terrae, si quis vellet ipsam supra axem suum mobile supponere; siqui-
dem lapis dici posset moveri uniformiter, ob spontaneam consequutionem, ad
uniformem motum totius; seu cum eo cohaerens, seu abiunctus foret. Sed mi-
rabile sane est de impression ex navi, equo, curru, aliave re, aut ex sola manu:
quando lapis non habet cum rebus eiuscemodi, motibusve earum parem relati-
onem. Ex quo par est existimare, motum horizontalem, a quacumque causa is
fiat, ex sua natura perpetuum fore, nisi causa aliqua intervenerit, quae mobile
abducat, motomque exturbet. Id, ut minus absurdum habeas, concipiendum est
mobile, quod tantundem sese reducat, quantum abductum fiierit. Huismodi au-

304
po pravoj liniji, dok se u stvarnosti kreće po zakrivljenoj, prateći
putanju koju smo utvrdili; rećiću samo da se kamen ne kreće
sam od sebe, već dejstvom sile koju mu je utisnula ruka, (sile)
koju je ruci prenela lađa, koju ova sledi zajedno sa jarbolom.
Takođe između dva naredna slučaja, naime slučaja kod kog je
kamen sa vrha jarbola pušten da pada nadole, i slučaja kod kog
je kamen bačen iz podnožja jarbola i nakon dosezanja njegovog
vrha ponovo pada nadole, nema nikakve razlike. Zbog toga se i
padanje, kao i penjanje kamena, mogu smatrati nasilnim kretanji­
ma. Neko bi mogao da prigovori da se kretanje po krivoj, pošto
je sastavljeno ili pomešano od horizontalnog i vertikalnog, tako­
đe može smatrati nasilnim, ali ne i vertikalno, pošto je ono pri­
rodno. Čini se, naime, jasnim d aje kretanje kamena bačenog na
gore koje se ipak odvija po krivoj liniji nasilno, jer je njegov uz­
rok spoljni, naime radi se o delovanju ruke i lađe u pokretu; dok
bi nasilnost kretanja kamena puštenog da pada nadole, a koji se
ipak kreće po krivoj putanji, bila manje očigledna. Jer ako je ho­
rizontalno delovanje na njega i dalje spoljašnje, naime trzaj ili
sila lađe, uzrok onog vertikalnog kretanja više nije delovanje ru­
ke. Otuda se čini neophodnim da se pomenuto kretanje kamena
vrši delovanjem nekog unutarnjeg uzroka; i da zbog toga ovo
kretanje nije nasilno, već prirodno. Izgleda, međutim, da je naj-
pre vredno napomenuti da ukoliko bi jedno od ova dva kretanja,
naime horizontalno i vertikalno, koja čine krivu, trebalo smatra­
ti prirodnim, to radije bilo ono horizontalno nego vertikalno. Po­
što je, naime, telo deo celine koja se kreće horizontalno, to jest
kružno, i ono sâmo to pomeranje celine oponaša, i kreće se kru­
žno, prirodno i potpuno ravnomerno. Takođe, vertikalno kreta­
nje se ili ubrzava ili usporava, dok se horizontalno odvija stalno
ravnomerno i nepromenljivo. Možda se u slučaju Zemljinog kre­
tanja - ako bismo pretpostavili da se ona kreće oko svoje ose - to
čini manje neobičnim. I mogli bismo reći da se kamen kreće rav-
nomemo jer se sponatno pridružuje ravnomemom kretanju celi-

tem esse potest exquisitus, et uniformis materiae globus, si volvi ipsum imagi-
neris supra horizontem, seu abmitm terrae, quem aliunde esse exquisite com-
plantum concipias. Si supponas enim te illi vel leviculum imprimere motum;
intelligessane hunc motum nunquam cessaturum, sed globum revolutum iri se­
cundum totum ambitum, ac revolution peracta revolutum iterum iri, et conse­
q u e n t iterum, et ita continuo perseveraturum.

305
ne, bilo da je za ovu vezan ili je od nje odvojen. Ali svakako da
ovakva tvrdnja čudi kada se radi o kretanju utisnutom kretanjem
lađe, ili neke druge stvari, ili dejstvom ruke; jer čini se da ka­
men ne poseduje neposredne veze sa ovim stvarima ili njihovim
kretanjem. Otuda je pravilno zaključiti d aje horizontalno kreta­
nje, odakle god da potiče, po svojoj prirodi večno, osim ukoliko
neka druga spoljna sila ne zaustavi telo ili ga u tom kretanju
omete”. Da bi se tako nešto shvatilo dovoljno je zamisliti kreta­
nje tela kod kog je eliminisana svaka spoljašnja prepreka, kao
stoje, na primer, kretanje savršeno uglačane kugle sačinjene od
savršenog materijala postavljene na horizont, to jest „na Zemlji-
nu kružnicu. Zamislimo da joj utisnemo kretanje, koliko je to
moguće slabo: videćemo da to kretanje neće prestati nikada, već
da će, nakon što napravi jedan krug oko Zemlje, nastaviti da se
kreće po sledećem i tako dalje po čitavoj kružnici, i još jednom
i još jednom, i to će se nastaviti neodređeno dugo”.
Gasendi nastoji da objasni da savršena sfera koja se kreće
po horizontalnoj površini uvek u odnosu na ovu ostaje na istom
mestu: jer dok se jedna njena polovina podiže u odnosu na ovu,
druga se za toliko spušta —rasuđivanje koje, kao što znamo, po­
tiče od Nikole Kuzanskog. Pored toga, ta se sfera - kao i svaki
drugi predmet koji se kreće po horizontalnoj ravni, to jest po sfer-
noj ravni koja oponaša onu Zemljinu - čak nalazi u povlašćenom
položaju u odnosu na nju, ili bolje reći u odnosu na njen centar1:
„Staviše, ne postoji nijedan razlog da ono uspori ili ubrza
svoje kretanje, jer niti se udaljava niti približava središtu Zemlje,
niti da se ikada zaustavi, kao što bi se desilo kada bi bilo neke
nepravilnosti (nejednakosti) na površini”.
Ovde se nalazimo na Galilejevim pozicijama: teška tela -
a za Gasendija su, kao i za Galileja, sva tela teška - jednom po­
krenuta, ovo kretanje zadržavaju i nastavljaju da se kreću ravno-
memo, konstatno i time večno, pod pretpostavkom da se to kre­
tanje odvija po krugu oko nekog središta, ili tačnije oko središta
Zemlje ili teških tela uopšte.

1 De Motu, c. X, p. 40: Accedit, quod nulla sit causa, quamobrem suum

cursum velretardet unquam, vel acceleret, quatenus nunquam magis, vel minu­
s a centro terrae abscedit, aut ad id accedit: neque cur proinde unquam debaet
a motu cessare, quemadmodum fieret, si supponeres aliquant in superficie ina-
equabilitatem.

306
 Proučavanje Keplerovog i, naravno, Gilbertovog delà omo­
gućilo je Gasendiju da napravi odlučan korak napred. Jer on ne
okleva da na pitanje staje težina odgovori onako kako je to tre­
balo da učini Galilej: to je ime za nešto čiju prirodu zanemaru­
jemo. On određuje njene pozitivne i naročito negativne karakte­
ristike. Težina je sila kao i svaka druga, privlačenje analogno
magnetskoj sili.
Neko bi svakako mogao da prigovori da je napredak koji
je Gasendi ovim načinio samo varka i da se zamenom privlače­
nja težinom nije dobilo bog zna šta. Štaviše, nije se dobilo ništa,
jer se i dalje zanemaruje priroda stvari o kojoj je reč i kojoj smo
promenili ime. Taj je prigovor sa jedne tačke gledišta, i naročito
sa one galilejevske, potpuno opravdan. Jasno je da Gasendi - isto
koliko i Gilbert, Kepler i mi sami - zanemaruje prirodu stvari o
kojoj se govori; i da slike koje koristimo da bismo bili u stanju
da je sebi predstavimo i osvetlimo njeno dejstvo (slike koje su,
uostalom, među sobom veoma različite: lančići, strunice, kuki­
ce, dejstvo čestica, itd.) nikako ne ispunjavaju zadatak koji im
je poveren. A opet potreba da se dâ neko objašnjenje, pa ma­
kar i verbalno, pokazala se nasušnom.
Privlačenje je sila kao i svaka druga, što znači d a je ono
spoljašnja sila. Na kraju krajeva, ona se svodi na dodir, potisak,
guranje, jer za Gasendija, kao i za Dekarta, materijalne sile mo­
gu da deluju samo putem dodira. Nijedna nema dejstvo na dalji­
nu. Telo ne može da deluje tamo gde nije i nijedno od njih ne mo­
že da stvori kretanje, već ga samo prenosi. Gasendi to vrlo izri­
čito tvrdi1: svako se kretanje stvara posredstvom nekog dejstva,
„а kada kažem dejstvo, mislim da ni privlačenje nije izuzetak;
jer privlačiti ne znači ništa drugo do gurnuti nešto ka sebi”. Te­
žina, tako, gubi svoju tajnovitost i privilegovani ontološki status2,
čime i kretanje koje nastaje njenim delovanjem prestaje da bude

1 De Motu, c. XVII, p. 68: Neque vero, cum impulsum dico, attractum

non intelligo: quippe cum attrahere nihil aliud sit, quam recurvato instrumente
cersum se impellere; et perspicuum sit lapidem, globumve memoratum tarn im-
pelli uno, pluribusve ictibus posse, si quis ipsum antecendendo curvis digitis
adigat, quam si subsequendo devexeris propellat. O problemu privlačenja u
vreme Gasendija videti La Correspondance du R. P. Marin Mersenne, v. II,
pp. 234 sq.
2 Interesantno je uporediti način na koji Kavalijeri i Toričeli tumače
težinu i kako to čini Gasendi: za ove prve je težina dimenzija ili veličina. Ga­
sendi je, sledeći Keplera, tvrdio d a je ona mehanička sila.

307
toliko posebno. „Težina koja se nalazi u delovima Zemlje koli­
ko i u svim zemaljskim telima, nije toliko unutrašnja sila koliko
je sila koja nastaje dejstvom privlačenja Zemlje”. Kako to? Obja­
šnjenje ćemo dobiti na primeru magneta1. „Uzmimo i držimo
u ruci malu gvozdenu ploču od nekoliko unci. Ako nakon toga
iznad ruke stavimo veoma jak magnet, osetićemo težinu ne od
nekoliko unci, već onu koja se meri funtama. I kao što je jasno
da ta težina nije toliko na unutrašnji način pripadna gvožđu, ko­
liko je zapravo utisnuta delovanjem magneta iznad ruke, isto će
važiti i za težinu ili težu kamena ili nekog zemaljskog tela, to jest
da ona nije toliko pripadna telu koliko potiče od dejstva privla­
čenja Zemlje”.
Ako je stvarno tako i ako je težina tela samo dejstvo neke
spoljašnje sile, onda od ove lako možemo da apstrahujemo, a da
time ne narušimo našu zamisao o telu po sebi. Ili drukčije reče­
no, pošto je težina samo spoljno dejstvo, trebalo b ije izopštiti iz
shvatanja tela po sebi. Na taj način bismo bili u stanju da zami­
slimo telo koje nije teško, to jest koje ne podleže tom delovanju
Zemlje koje u njemu stvara težinu. Ovo čak ne bi bilo ni toliko

1 De Motu, П, c. VIII, p. 116:...gravitatem, quae est in ipsis partibus

Terrae, terrensisve corporibus, non tam esse vim insitam, quam ех attractu Ter­
me impressam; idque posse intelligri adjuncto exemplo ipsius magnetis. Acci-
pito enim, et continento manu laminulam ferri paucarum unciarum. Si suppo-
natur deinde manui magnes aliquis robustissimus, experiere pondus non jam
unciarum, sed librarum aliquot esse. Et quia fatebere hoc pondus non tam esse
insitum ferro, quam impressum ex attractione magnetis manui suppositi; idcir-
co ubi agitur de pondéré seu gravitate lapidis, alteriusve corporis terreni, intel-
ligi potest ea gravitas non tam convenire huismodi corpori ex se, quam ex at­
tractione suppositae Terme. Izjednačavanje, ili bolje rečeno, asimilacija Zemlji-
nog privlačenja u magnetsku siluje, kao što znamo, jedna od temeljnih Gilberto-
vih zamisli, koju je kasnije prihvatio Galilej. Kadaje reč o Kepleru, on je Ga-
sendiju preneo učenje o privlačnim vezama ili lancima. Videti c. XV, p. 61 sq:
Fit denique, ut si duo lapides, duove globi ex eadem materia veluti ex plumbo,
unus pusillus alius ingens, simul dimittantur ex eadem altitutdine, eodem mo­
mente ad Terrant perveniant, ac pussilus, tametsi una uncia ponderosior non
sit, non minore velocitate, quam ingens, tametsi sit centum, et plurium libra­
rum. Videlicet pluribus quidem chordulis attrahitur ingens, sed plureis etiam
particules attra^endas habet; adeo ut fiat commensuratio inter vim, ac molem,
et ex utraque utrobique tantum sit quantum ad motum suffïcit eodem tempore
peragendum. Id permirum; si globi fuerint ex diversa materia, ut alter plumbe-
us, alter ligneus, vix quicquam tardius attingi Terram ab uno, quam ab alio,
hoc est a ligneo, quam a plumbeo; quoniam pari modo fit commensuratio,
dum totidem particulus totidem chordulae destinantur.

308
komplikovano. Svako delovanje, naime, zahteva posredni ili nepo­
sredni dodir. Ako nema ovoga, nema više ni uzroka delovanja12.
„Zamislimo kamen, postavljen u zamišljeni prostor, koji
se proteže izvan ovog sveta i u kome bi Bog mogao da stvori dru­
ge svetove. Da li misliš da će ovaj iz toga prostora u kom je stvo­
ren težiti ka Zemlji? Neće li možda on radije ostati nepokretan
tamo gde je jednom smešten, kao da za njega ne postoji, da ta­
ko kažemo, ni gore, ni dole ка čemu bi mogao da teži ili odakle
bi mogao da dođe”1. Mogli bismo, uostalom, da odemo i dalje
od ovoga: zamisli da je ne samo Zemlja, već čitav svet sveden
na ništa i da su prostori prazni, kao što je to bilo pre stvaranja sve­
mira. Tada ne bi bilo središta i svi bi prostori bili slični, dok ka­
men ne bi težio ka ovamo, već bi ostao nepokretan na mestu na
kom se nalazi. I šta bi se sada desilo ako vratimo Zemlju? Da li
bi kamen odmah krenuo ka njoj? Za ovo je najpre potrebno da
je ovaj opazi3. „Pošto je Zemlja ta koja privlači, neophodno je
da, kakvo god daje njeno dejstvo, ono najpre dopre do kamena.
Nužno je, dakle, da između njih bude nekog dodira. Jer da li mi­
sliš da bi, kada bi prostor oko nas Bog učinio savršeno praznim
i kada do njega ne bi dopiralo ništa niti sa Zemlje niti od bilo gde
drugde, kamen koji je tamo postavljen težio ka Zemlji ili njenom
središtu? Nema sumnje da to ništa više ne bi bio slučaj nego kod
kamena postavljenog u prostor koji se nalazi van sveta; jer za

1 De Motu, c. XV, p. 59: Concipe cere lapidem in spatiis illis imagi-

narus, quae sunt protensa ultra hune mundum, et in quibus posset Deus alios
mundos condere; an censeas ipsum illico ubi constitutus illeic fùerit, versus
hane Terrain convolaturum convolaturum, et non potius ubi fUerit semel posi-
tus, immotum mansurum, ut puta quasi non habentem neque sursum, neque
deorsum, quo tendere, aut unde recedere valeat? Si cenceas fore, ut hue feratur;
imaginar non modo Terram, verum etiam totum mundum esse in nihilium re-
dactum, spatiaque haec esse perinde inania, ac antequam Deus mundum con-
deret; tunc saltern, quia centrum non erit, spatiaque omnia erunt similia; cen-
sebis lapidem non hue accessurum, sed in loco illo fixum permansurum. Resti-
tuatur mundus, et in ipso Terra, an 1apsis statim hue contendet? Si fieri dicas, opor-
tet sane sentiri Terram a lapide, deberque porinde Terram transmittere in ipsum
vim quandam, atque adeo corpuscula, quibus sui sensum illi imprimât, seseque
restitutam, ac in eodem loco denuo existentem veluti renunciet. Secus enim
quomodo capis posse lapidem allici ad Terram?
2 Poslednji deo rečenice podvukao autor.
3 Gasendi je u pravu. To je uostalom i zaključak do kojeg su došli Te­
lesio i Patrici.

309
taj kamen, koji ne bi imao nikakvog dodira niti sa Zemljom niti
sa stvarima na njoj, sve bi se dešavalo kao i u slučaju da svet,
Zemlja, ili njeno središte ne postoje, kao da nema ničega”1.
Tako, težina nije samo spoljna karakteristika i nesuštin-
sko svojstvo fizičkih tela, već je nju lako moguće i eliminisati -
kako u uobrazilji tako i u stvarnosti: da bismo tela lišili delova-
nja težine dovoljno je da ga zamislimo dovoljno udaljenim23,ili da
• * 3
ga smestimo u prazninu .
„Pitaš me, dakle, šta bi se dogodilo sa tim kamenom, za
koji smo rekli daje smešten u prazan prostor, ako bismo ga izbacili
iz stanja mirovanja dejstvom neke sile? Odgovaram ti da će se
on kretati ravnomemim kretanjem bez kraja; i to kretanje će biti
brže ili sporije srazmerno veličini impetusa koji mu je utisnut.
Sto se dokaza tiče, on sledi iz ravnomemosti, o kojoj smo već
govorili, horizontalnog kretanja. Kako smo rekli da će ovo tra­
jati sve dok se ne pomeša sa vertikalnim kretanjem, sledi da će
to kretanje, pošto u praznom prostoru nema nikakvog mešanja
sa ovim, u kom god pravcu da se odvija, biti horizontalno i da
se neće ni ubrzavati ni usporavati, i da nikada neće prestati”.
Ovde se, dakle, jasno vidi da za demokritovca Gasendija
nema ničeg lakšeg nego zamisliti neograničeni i prazni Svemir,
ili bar određeni prostor. Kada se sad, napokon, uz pomoć Gilber-

1 Gassendi, De motu impresso a motore translate, c. XV, p. 60: fac

јаш certum aliquod aeris nos ambientis spatium fieri a Deo prorsus inane, adeo
ut neque ex Terra, neque aliunde aliquid in ipsum perveniat: an constitutes in
eo lapis feretur in Terram, centrum ve ipsius? Certe non magis, quam constitu­
tes in spatiis illis ultra-mundanis; quia ipsi nihil neque cum Terra, neque cum
alia re quacumque mundi ipsius communicanti, perinde erit, ac si Mundus Ter-
raque, aut centrum non esset, nihilque rerum existeret.
2 Gasendi, kao i svi drugi, a naročito Kepler i Gilbert, shvataju delo-
vanje sile privlačenja kao ograničeno. B io je neophodan Njutnov genij i sme-
lost da bi se njeno dejstvo učinilo beskonačnim.
3 De Motu, c. XVI, p. 62 sq.: Quaeres obiter, quidnam eveniret illi la-
pidi, quern assumpsi concipi posse in spatiis illis inanibus, si a quiete exturba-
tus aliqua vi impelleretur? Respondeo probabile esse, fore, ut aequabiliter, in-
desinenterque moveretur; et lente quidem, celeriterve, prout semel parvus, aut
magnus impressus foret impetus. Argumenterai vero desumo, ex, aequabilitate
ilia motus horizontalis iam exposita; sum ille videatur aliunde non desinere ni­
si ex admistione motus perpendicularis; adeo ut, quia in illis spatiis nulla esset
perpendicularis admistio, in quamcumque partem foret motus inceptus, hori­
zontalis instar esset, et neque acceleraretur, retardareturve, neque proinde un-
quam desineret.

310
ta i Keplera, oslobodio napasti težine, vrlo mu je lako da u tom
praznom prostoru zamisli stvarno telo koje se večno kreće po pra­
voj liniji, a da to kretanje nikada ne ubrza ili uspori.
Na ovo se, ipak, može uložiti prigovor. Zar Kepler nije pret­
postavljao da tela, po prirodi inertna, imaju tendenciju ka miro­
vanju i prirodan otpor kretanju? Nema sumnje daje tako. Ali Ke­
pler se prevario. Bez imenovanja ovog poslednjeg Gasendi od­
govara1: „Dodaću da kamenje i druga tela za koja kažemo da
su teška ne poseduju otpor ka kretanju koji im uobičajeno pripi­
sujemo. Vrlo dobro vidiš daje, kada veliki teret okačimo na ži­
cu, ovaj veoma lako pomeriti iz njegovog mesta i pokretati ga
napred-nazad”. Ali to nije sve. Gasendi je dobro proučio Galile­
ja i znao je d a je kretanje klatna izohrono. Tako dodaje2: „Zar

1 De Motu, c. XV, p. 60 sq.: Addo saxa, et caetera corpora, quae di-

cuntur gravia, non earn habere ad motum resistentiam, quant vulgo concipi-
mus. Vides quippe si ingens moles appendatur fimiculo, quant levicula vi fit
opus, ut e loco diimoveatur, et, prorsum, retrosumque eat. Cur maiore ergo o­
pus sit, ut cieri deorsum possit? N ec dicas vero esse maiorem, ob motum ma-
gis pernicem; etenim cum primum deorsum contendit, motus illius pernix non
est, sed lentissimus potius, causaque deicenda mox est, ob quant deinceps ac­
celerator. Adnoto interea vim illam quae ex chordularum insensilium singula-
ribus viribus conflatur, et constat, comprobari tantam, quantam superari opor-
tet, ut manus, aut res alia fravitantem rem, velut lapidem, abducat a Terra, et
vides profecto quid fieri videatur, dum lapis tibi ipsum e Terra attollere conan­
ti resistit. Nempe tot illae chordulae suis deflexionibus, et quasi decussationi-
bus ilium implexum détient; et, nisi vis major inteveniat, quae eas deflexiones,
decussationesque promeveat, strictionesque fieri ulterius cogat, nunquam a Terra
lapis tolletur. Heine fit, ut quanto vis externa, seu quae a manu, aliave re extrin-
secus imprimitur, pluribus gradibus vim illam chordularum superverit, tanto
lapis efferatur sublimius; quanto paucioribus, tanto humilius. Fit etiam, ut im-
pressa vis initio pollens vehementer pellat, quia nondum réfracta est; deinceps
vero sednius, sgniusque, quoniam ipsi semprer aliqui gradus adimuntur: donee
ille solus supersit, quo exaequetur vi chordularum.
2 De Motu, c. XVI, p. 65 sq: An non capis fore ut lapis appensus im-
pressum semel motum constantissime tueatur; scilicet omneis vibrationes non
aequalibus modo temporibus peragens, sed aequalibus etiam arcubus continuo
perficiens? Haec porro omnia alio non tendunt, quant ut intelligamus motum
perspatium inane impressum, ubi nihil neque attrahit, neque omnio rentitur,
aequabilem fore, ac perpetoum; atque exinde colligamus. omnem prorsus mo­
tum, qui lapidi imprimitur esse ex se huiusmodi; adeo ut in quameumque par­
tem lapidem conjeceris, si quo momento a manu emittitur, supponas omnia vi
divina, lapide excepto, in nihilum redigi; eventurum sit, ut lapis motum suum
perpetuo, ac in eadem partem, in quant manus ipsum direxerit, moveatur. N isi
iam faciat, causant videri admistionem motus perpendicularis, ob attractionem

311
 ne vidiš da će okačeni kamen zadržati kretanje koje mu je uti­
snuto na najstalniji mogući način; to znači da će oscilovati ne sa­
mo u jednakim periodima već i opisujući jednake lukove. Sve
ovo ukazuje na samo jednu stvar, naime na to da će u praznom
prostoru, u kome ništa niti privlači niti odbija telo niti se kreta­
nju na bilo koji način suprotstavlja, takvo jednom utisnuto kre­
tanje biti ravnomerno i večno; što nam omogućava da zaključi­
mo daje svako kretanje koje je utisnuto kamenu na taj način, po
sebi, takve prirode. Ovo dalje znači da će, u kom god pravcu ba­
cili kamen, pod pretpostavkom da smo poništili apsolutno svako
spoljno delovanje, ovaj nastaviti da se kreće u smeru u kome ga
je ruka izbacila. Ako se to (zapravo) ne događa, to je samo zbog
delovanja vertikalne sile koja nastaje Zemljinim privlačenjem, i
koje čini da se putanja kamena iskrivi (a koje dejstvo ne presta­
je sve dok ovaj ne padne na Zemlju), na isti način na koji se i de-
lovi gvožđa u blizini magneta ne kreću po pravoj liniji, već ka
njemu samom”. Ako, dakle, tela padaju, i ako se njihove puta­
nje zakrivljuju, to imamo da zahvalimo dejstvu spoljnih uticaja.
U suštini i po sebi bi svako kretanje trebalo da bude pravolinij-
sko i da se večno održava1.
I poslednji prigovor: zar to kretanje nije nešto? Nešto više
od mirovanja? Zar za njegovo stvaranje nije potrebna sila? I zar
ona nije potrebna da bi se ono održalo? Kada bacimo pokretno te­
lo upotrebili smo silu. Zar ona nije impetus, koji utiskujemo te-
lima i zar se ona ne troši? Nipošto, jer za održanje kretanja nije
potrebno utiskivati telu silu. To ne čini ni pokretač2: „pokretač
telu utiskuje samo kretanje. Tvrdim da je kretanje koje telo po-
seduje onoliko koliko mu je utisnuto, i da će se ono nastaviti i biti

a terra factam intervenientis, quae divergere ilium a tramite faciat (neque ces-
set, quousque ipsum ad Terram usque perduxerit) ut dum ramenta terri prope
magnetem transiecta non recta pergunt, sed versus magnetem devertuntur; aut
dum universe rei, quaemovetur, oblique occurrimus, ipsamque in obliquant de-
flectimus plagam.
De Motu, cap. XII, p. 46: praeter causant impellentem, videtur esse
necessarium ad attrahentem recurrere, quae id muneris exsequatur. Ceterum,
haec vis quaenam alia sit, quant qui totius globi Telluris propria sit, et magne-
tica dici possit?
2 De Motu, c. XIX, p. 75 sq: (mobili) a movente nihil imprimi aliud
quant motum...Imprimi, inquam, qualem movens habet, donee mobile est ipsi
conjunctum, et qualis continuandus esset, futurusque perpetuus, nisi a moto ali-
quo adverso labefactaretur.

312
večno ako ga ne oslabi neko drugo koje se ovom protivi. Kreta­
nje se, tako, održava samo od sebe”.
„Dodaću još i to”, kaže Gasendi1, „da se pomoću ovoga
može razumeti često ponavljana teškoća vezana za silu utisnutu
pokretnim telima. Mi se zapravo pitamo: šta ona čini u telu? Ka­
ko se tamo utiskuje? Kako se održava i kako nestaje? Mi je da­
kle, uobičajeno, shvatamo kao aktivnu silu koja pokreće kamen;
čini se međutim da se aktivna sila, koja je uzrok bacanja, nalazi
u onome ko izbacuje kamen, a nikako u telu koje je bačeno i ko­
je je potpuno pasivno. U samom telu se nalazi kretanje, koje, ia­
ko ga često zovemo silom, impetusom, itd. (što smo činili i mi
sami: da bi se lakše razumelo ono što želimo da kažemo koristi­
li smo, koliko je to moguće, poznate nazive), u stvarnosti nije ni­
šta drugo do ono samo. I nema sumnje da je, po Aristotelu, to
kretanje istovremeno delovanje i trpljenje; delovanje utoliko što
se nalazi u pokretaču, a trpljenje utoliko što se nalazi u pokrenu­
tom telu. U pokretaču se, dakle, nalazi aktivna sila posredstvom
koje se telo pokreće. Nema razloga da tu silu tražimo u telu, jer
se ona nalazi samo u pokretaču. U njemu ćemo naći samo onu
pasivnu koju smo, kako se to kaže, stavili u dejstvo. Jer ništa ne
sprečava kretanje da se održi čak i ako pokretača odvojimo od

1 De Motu, c. XIX, p. 74: Unium addo; nempre licere ех istis intelli-

gi, quid sentiendum sit de difficultate vulgo excitata circa vim impressam pro-
jectilibus. Requiritur quippe quidnam haec vis sit in re mobili? Quamodo in ea
imprimatur? Quomodo perduret? Quomodo evanescat? Enim vero, cum haberi
soleat ut vis activa lapidem movens; videtur tamen vis activa, quae projectio-
nis causa est, esse in ipso proj ici ente non vero in projecta re, quae mere passi­
ve se habet. Id quod in re projecta est, motus est, qui licet interdirai nominetur
vis, impetus etc (ut etiam aliquoties a nobis factitatum est, dum, ut facilius in-
telligamur, familiares voces, quantum possumus, retinemus) non proptera ta­
men aliud quidpiam est repisa, quant ipsemet motus. Et sane unus, idemque mo­
tus, vel per Aristotelem, actio simul et passio est; actio porut est a movente, pas-
sio, prout in mobili; quare ut in movente est vis activa, qua moveat, ita in mo­
bili vis passive qua moveatur; et dum mobile reipsa movetur, non io eo queren-
da est vis activa, quae in movente solo necessaria fuit, sed passiva solum, quae
in eo est, et redacta quidem, ut vocant, ad actum. Neque obstat, quod movens
separatum sit, aut interiisse etiam, constante motu accepto, possit; nam non pro-
pterea requiritur, ut aliam, praeter motum, vim a seipso transmiserit, quae mo-
tum deinceps efFiciat; sed sufficit ut motum semel in mobili fecerit, qui conti­
nua« absque ipso possit. Potest autem; quoniam est ejus naturae accidens, ut
modo subjectum perseverans habeat, neque contrarium quidpiam occurrat; per-
severare absque continua causae suae actione valeat.

313
tela. On nam je potreban samo da telu prenese silu, koja će ka­
snije proizvesti kretanje; nakon što se to dogodilo, on nije neo­
phodan za njegovo održavanje. Kretanje, drugim recima, ima ta­
kvu prirodu da može da se održava, pod uslovom da mu se ne
protivi ništa spolja; ima mogućnost da se nastavi bez potrebe kon­
tinuiranog delovanja njegovog uzroka”.
Daleko smo ovde još od Dekartove jasnoće i metafizičke
dubine, ali smo isto tako daleko i od Galilejeve neodlučnosti i
grešaka jednog Keplera. Svesno napuštanje pojma impetusa, i
postavljanje teorije težine, kao i konačna geometrizacija prosto­
ra, omogućili su Gasendiju da nadiđe prepreke koje su zaustavi­
le ova dva velika duha.

B. DEKART

1. S vet

Okrenimo se sada Dekartu. Dekartu nakon 1630. godine.

Bacimo pogled na njegovo delo Svet.
Prelaskom, koji ćemo upravo načiniti, sa Galileja na De-
karta, i sa Dijaloga o dva glavna sistema sveta na Svet, iskusi-
ćemo jedan veoma zanimljv osećaj - osećaj koji bismo, bez su­
mnje veoma rđavo - mogli sažeti konstatacijom da se oštro pro-
menila duhovna atmosfera.
Čini nam se daje vreme borbi i sukoba daleko iza nas. De-
karta više ne zanima da se suprostavlja dokazima, koje i dalje na
novi način ponavljaju zagovornici geocentrične slike sveta: ko-
pemikanizam se u njegovom delu razvija i mirno ustanovljuje
kao jedina moguća paradigma. Svaka dalja rasprava o tome je
izlišna.
On se, osim toga, ne bavi ni kritikom aristotelovske fizi­
ke, razmatranjem njenih temelja, slabosti i protivrečnosti: zado­
voljava se ^а nekoliko dosetki u vezi sa prvom materijom i ima­
ginarnim prostorom filozofa1. Za Dekarta je tradicionalna fizi­
ka mrtva. Staviše, ona je sahranjena. Više se njome ne bavi. Sa-

1 Videti Descartes, Le Monde ou Traité de la Lumière, A. T., v. XI,

pp. 32, 33, 35.

314
d aje neophodno, i to Dekart nastoji da učini, ovu zameniti dru­
gom. Potrebno je, dakle, zasnovati i razviti novu fiziku - onu
istinsku - i predstaviti novu sliku sveta, ili, tačnije rečeno, novo
shvatanje materije i kretanja.
Potrebno je stvoriti ili rekonstruisati svet, i to učiniti raz­
matrajući stvari a priori, silazeći do delovanja uzroka, a ne pe­
njući se ka uzroku delovanja.
Ništa bolje ne oslikava Dekartov razlaz sa tradicionalnim
teorijama od književnog postupka koji koristi: ne nastojim ja, ka­
že Dekart, da opišem naš svet, već jedan potpuno drugi svet, svet
koji je negde - beskonačno daleko od nas - u zamišljenim pro­
storima stvorio Bog; stvorio, mogli bismo reći, od onoga što mu
je bilo na raspolaganju. Isto tako on ne nastoji da protumači za­
kone našeg sveta; upravo suprotno, on izvodi zakone drugog sve­
ta, koje Bog nameće prirodi, i zahvaljujući kojima će u tom sve­
tu stvoriti raznovrsnost predmeta koji se tamo nalaze1.
Književni postupak, rekosmo maločas; mora d aje u pita­
nju neka šala. I nema sumnje da je tako. Jer naravno da Dekart
nastoji da opiše naš svet. Ta nam šala, međutim, pruža uvid u nje­
gov karakterističan stav: on, odista, ne proučava naš svet. On se
ne pita - kako je to činio Galilej - koji način delovanja zapravo
sledi priroda. Njega zanima nešto drugo: naime, da tako kaže­
mo, koji način delovanja priroda mora da sledi? Zakoni prirode
su zakoni pisani za nju i oni predstavljaju pravila kojima ona ne
može da se ne potčini. Jer upravo ona, ta pravila, čine prirodu.
Kartezijanski univerzum je, to vrlo dobro znamo, sačinjen
od veoma malo stvari. Materije i kretanja, ili bolje reći - jer kar-
tezijanska materija koja je homogena i uniformna nije ništa dru­
go do protežnost - protežnosti i kretanja; ili još bolje - pošto je
kartezijanska protežnost strogo geometrijske prirode - prostora
i kretanja. Kartezijanski univerzum je, kao što nam je dobro po­
znato, ostvarena geometrija.
Najviši zakon ovog univerzuma je zakon održanja. Ono
što jeste ostaje. Onome što je stvorio, Bog je dao bivstvo. Dve
kartezijanske stvarnosti - prostor i kretanje - jednom stvorene,
ostaju zauvek da postoje. Prostor se ne menja, i to je očigledno.

1 Le Monde, p. 33, 34. Videti Discours de la Méthode, A. T., v. VI, p.

72 sq. Dekartove dosetke je protiv njega samog okrenuo otac Danijel u svom
veoma zabavnom delu Voyage du Monde de M. Descartes, Paris, 1690.

315
 Ali ni kretanje. Bar se to može reći za količinu kretanja koju je
Bog jednom utisnuo svetu. Ona se niti može smanjiti niti pove­
ćati. Ostaje ista. To znači da kretanje u kartezijanskom svetu po-
seduje istinsku stvarnost. Ono je stvoreno od strane Boga i to pre
stvari. Jer stvari postoje zahvaljujući kretanju. Kretanje ih, da ta­
ko kažemo, odvaja od inače homogene mase protežnog ili pro­
stora. Stvari ne bi mogle postojati da u svetu, i to prethodno, ne­
ma kretanja.
Ali ovde se već bavimo metafizikom, a Dekart to, bar za
sada, ne želi da radi. On svoj svet, u izvesnom smislu, dovodi do
kasnije faze razvoja. U njemu postoje stvari i u stvarima kreta­
nje. To je dovoljno. Dalje kaže1: „Neću tražiti uzrok njihovog
kretanja: dovoljno mi je da znam da su počele da se kreću isto­
vremeno kada je svet počeo da postoji. Ako je to tako, nalazim
da je nemoguće da se to kretanje ikada zaustavi, niti da se ono
promeni, osim što može da menja svoje subjekte. To znači da
sposobnost ili moć kretanja, koju nalazimo u nekom telu, može
u potpunosti ili delimično da se prenese na neko drugo, tako da
je više nema u onom prvom, ali je nemoguće da ona više ne po­
stoji u svetu. Imam svoje razloge zbog kojih ta tvrdim, ali sada
još nije vreme da vam ih saopštim. Opet, možete da, ako to želi­
te, kao većina naučnika zamislite da postoji Prvi pokretač, koji,
krećući se nepojmljivom brzinom oko sveta, predstavlja izvor i
povod za sva druga kretanja koja se u ovom sreću”. Taj Prvi p o ­
kretač, premešten u Dekartov novi svet, igra ulogu koja je pot­
puno drukčija od one koju je igrao u onom Aristotelovom. Isti­
na je da je on - bez sumnje - izvor i povod sveg kretanja na sve­
tu, ali tu se njegova uloga završava. Jednom stvoreno, kretanje
više nema potrebe za njim. Jer - i ovo je suštinska razlika - prvi
pokretač ne mora to kretanje da održava. Ono se očuvava samo
od sebe, bez pokretača, i to je, kao što vrlo dobro znamo, u su­
protnosti sa učenjima aristotelovske ontologije. Ono prelazi sa
jednog subjekta na drugi; menja subjekte. Zahvaljujući njemu
tela imaju sposobnost ili moć da se kreću2.

1 Le Monde, p. 11 sq.
2 Videti gore Zakon o padu tela. Videti takođe Lettre à Mersenne du
28 octobre 1650, A. T., v. III, p. 213: Ispravno je reći da srno veoma grešili
kada smo kao princip prihvatili da se nijedno telo ne kreće samo po sebi. Jer
izvesno je da samo iz toga što je jednom pokrenuto, sledi da ono u sebi ima

316
 Šta zapravo predstavlja ovaj zanimljivi entitet? Kakav je
njegov ontološki status? On, kao što vidimo, nije kretanje kako
ga filozofi shvataju. Kako, zapravo, filozofi shvataju kretanje ?
„Filozofi1, tako, pretpostavljaju da postoji više oblika kretanja,
kao i da postoje ona kod kojih telo ne menja mesto, kao na pri­
mer ona koja nazivaju motus adformam, motus ad calorem, mo­
tus ad quantitatem (pomeranje oblika, pomeranje toplote i pome-
ranje kvantiteta), i hiljade drugih. Ja, pak, poznajem samo ono
jedno koje je lakše zamisliti nego pravu iz geometrije: kretanje
koje čini da tela prelaze iz jednog mesta u drugo i da jedan za
drugim zauzimaju sve prostore koji se između njih nalaze”. Mo­
glo bi se, dakle, zaključiti da, nasuprot filozofima, Dekart prizna­
je postojanje samo jednog kretanja: naime onog koje ovi zovu
lokalnim. Nemojmo, međutim, procenjivati knjigu na osnovu nje­
nih korica. Zapravo, čak i kada se radi o lokalnom kretanju2,
filozofi priznaju da im je njegova priroda „veoma malo poznata,
te da su, da bi je sebi malo približili, došli samo do sledećeg obja­
šnjenja: Motus est actus entis in potential, prout in potential est.
To je objašnjenje za mene toliko nejasno, da sam ovde prinuđen
da ga ostavim takvo kakvo je, jer nisam u stanju da ga protuma­
čim. (Zapravo prevod ovih reči: kretanje je čin potencjalnog bića,
dok je potencijalno, nisu ništa razumljivije francuskom biću).
Priroda kretanja o kome želim ovde da govorim je, nasuprot to­
me, toliko jednostavna da su ga i sami geometri, koji su se od
svih ljudi najviše trudili da jasno razdvoje stvari koje razmatra­
ju, ocenili kao jednostavnije i lakše za razumevanje od njihovih
površina i linija: a linije su tumačili kretanjem tačaka i površi
kretanjem linija”.
Tako je kartezijansko kretanje, to kretanje koje je najlak­
še i najjednostavnije za razumevanje, čisto shvatljiva suština koja
u poretku uzroka kao i u poretku stvari prethodi svim drugim ma­
terijalnim suštinama, pa čak i prostornom obliku, zapravo kreta­
nje geometara. Zapamtimo ovo jer to je, kao što ćemo se uskoro
uveriti, veoma važno.

snage da nastavi da se kreće; isto tako, samo iz toga što se ono na nekom me-
stu zaustavilo, sledi da ono može da tako i ostane.
1 Le Monde, p. 39.
2 Ibid.

317
 Precizirajmo, međutim, stvari. Filozofi su, kao što smo
upravo viđeli - pogrešno - smatrali da postoji više oblika kreta­
nja i istovremeno grešili u vezi sa prirodom jedinog kretanja ko­
je je Dekart smatrao stvarnim. Oni su verovali da je kretanje u
suštini prelazak iz jednog stanja u drugo, proces. Iz istog razlo­
ga odbijaju da mu daju isti stepen bivstva koji imaju kvaliteti i
stanja. S druge strane, međutim, oni u kretanju vide ispunjenje
mogućnosti, prelazak iz ničega u bivstvo, i zbog toga mu priznaju
određeni stepen bića ili stvarnosti, koji je veći od onoga koji po-
seduje njegova suprotnost, mirovanje, tj. nedostatak kretanja.
Tako1 „oni i najmanjem kretanju pripisuju bivstvo veće
i daleko snažnije i istinitije od mirovanja, za koje kažu da je sa­
mo nedostatak. Ja, međutim, smatram daje i mirovanje kvalitet,
koji se mora pripisati materiji, dok ova prebiva na jednom me-
stu, kao što joj pripisujemo i kretanje kada ga (mesto, prev.) me-
nja”. Kartezijansko kretanje, tako, nikako nije proces, već kvali­
tet ili stanje. Izdjednačavanje, međutim, koje Dekart izričito spro­
vodi, ontološkog statusa mirovanja i kretanja - što je za nas od
najvećeg mogućeg značaja i ovome ćemo se vratiti2 - dovoljno
je da objasni zašto u novom svetu, koji je ovaj stvorio, održava­
nju i neodređenom trajanju kretanja nije potrebno tražiti više
uzroka nego što su stari tražili za mirovanje.
Dalje se kaže - izvinjavamo se što naširoko citiramo ra­
dove koji su već svima poznati, ili bi bar trebalo da budu pozna­
ti; ipak nikada nije nekorisno ponovo pročitati Dekarta, niti ika­
da možemo reći da smo završili sa tumačenjem njegovih teksto­
va, toliko su oni bogati, gusti i prepuni smisla - „na kraju kraje­
va, kretanje o kome oni govore ima toliko neobičnu prirodu, da
za razliku od svih ostalih stvari koje teže savršenstvu i jedino žele
da se očuvaju, ono za svoj cilj ima jedino da pređe u stanje miro­
vanja; i protiv svih zakona prirode nastoji da samo sebe uništi3.
Ja, nasuprot tome, izvlačim svoje zaključke, sledeći iste one za­
kone prirode koji materiji daju sve njene kvalitete i mogućnosti;

1 Le Monde, p. 40.
2 Videti gore Zakon o padu teških tela.
3 Le Monde, p. 40 —Dekart je loše tumačio sholastičko učenje: nije kre­
tanje to koje teži mirovanju, već pokretno telo, što je potpuno različita stvar.
A li ovo pogrešno razumevanje otkriva nešto o njemu: on nije ispravno shva-
tao kretanje o kome su govorili filozofi.

318
 između ostalih i one koje učeni zovu Modos et entia rationis cum
fundamente in re (načini i stanja razuma koji počivaju u stvari­
ma), kao Qualitates reales (njihove stvarne kvalitete), u kojima
priznajem da nisam našao više stvarnosti nego u onim drugim”.
Kretanje je, kao i mirovanje, stanje. I kao takvo ono se po­
korava opštim zakonima prirode, to jest zakonima očuvanja i odr­
žanja koje je Bog ustanovio za njih.
Takođe ću1, „а da ne ulazim u dalju raspravu o ovim meta­
fizičkim pitanjima, ukazati na dva ili tri pravila, kojima Bog
upravlja prirodom...”.
„Prvo je: da svaki pojedinačni deo materije ostaje u istom
stanju dok ga susret sa nekim drugim ne prinudi da to stanje pro-
meni. To znači da ukoliko ima određenu veličinu, ona nikada ne­
će postati manja, osim ako je neko spolja ne podeli; ako je okru­
gla ili četvrtasta, neće menjati svoj oblik, dok neko drugi to ne
učini; ako miruje na nekom mestu nikada sa njega neće poći, osim
ako je neko ne potera; a ako je jednom počela da se kreće, nasta-
viće to da čini sa jednakom silinom, sve dok je nešto drugo ne
zaustavi ili uspori”. Za svaku promenu je, kao što vidimo, neop­
hodan uzrok. Još više od toga: po Dekartu, koji je iz prirode iz­
bacio sve pojmove - kvalitete ili sile - tradicionalne fizike, za
svaku promenu jeste neophodan spoljni uzrok (upravo tako, re­
kao bi Aristotel, za svako kretanje je potreban pokretač). Nijed­
no telo, tako, ne može da se menja spontano, samo od sebe, a isto
važi i za njegovo stanje. Tačnije rečeno, „ne može da se samo od
sebe pokrene2”. Ali kada se nađe u stanju kretanja, u njemu će i
ostati. Telo ne može da se samo od sebe zaustavi: kretanje, u
stvari, više nije promena. Iako nema sumnje da telo menja svoje
mesto, da li to u kartezijanskom svetu predstavlja promenu3?
„Nema nikoga4 ko ne veruje da je isto ovo pravilo važi­
lo i u starom svetu, te da se ono odnosilo na debljinu, oblik, mi­
rovanje i hiljadu drugih sličnih stvari; međutim, filozofi su iz te
grupe izuzeli kretanje, a to je stvar koju ja naročito želim da uklju­
čim. I nemojte misliti da ja ovim samo želim da protivrečim: kre-

1 Le Monde, p. 38.
2 Kartezijanski Bog je, tako, prinuđen da kretanje stvori posebnim či­
nom svoje volje. Nije dovoljno to stoje stvorio materiju.
3 Videti E. Meyerson, Identité et Réalité, p. 123 sq.
4 Le Monde, p. 38.

319
tanje o kom oni govore je toliko različito od ovog mog, da lako
može da se desi da ono što važi zajedno, ne važi za drugo”.
Gore smo već napomenuli i sada nam samo ostaje da po­
novimo1. „Dekart je potpuno u pravu: njegovo kretanje-stanje,
dakle kretanje iz klasične fizike, nema ničeg zajedničkog sa kre-
tanjem-procesom iz Aristotelove i sholastičke fizike. Zbog te či­
njenice se ova dva kretanja u svojoj suštini pokoravaju potpuno
različitim zakonima: dok kretanje-proces u savršeno uređenom
Aristotelovom svemiru, očigledno, ima potrebu za uzrokom koji
će ga održavati, u Dekartovom svetu-prostoru se ono održava
samo po sebi i produžava neodređeno dugo po pravoj liniji u
beskonačnost potpuno geometrizovanog prostora, koji je karte-
zijanska filozofija otvorila pred njega”.
Nemojmo, međutim, žuriti. Još mi nismo - i daleko smo
od toga - isrcpli suštinu kartezijanskog kretanja.
Kretanje je, rekosmo maločas, stanje. Ali ono je osim to­
ga - i na prvom mestu - kvantitet. U svetu postoji tačno određe­
na količina kretanja. I svako telo koje se kreće poseduje takvu
količinu. Prilikom svakog delovanja, to jest prilikom svakog pre­
laska kretanja sa jednog tela na drugo, odnosno da kažemo De-
kartovim jezikom, prilikom svakog menjanja subjekta kretanja
- što se može dogoditi samo prilikom susreta ili dodira - sledi
se naredno pravilo2: „kada jedno telo dodirne drugo, ono njemu
može da preda samo onoliko kretanja koliko će sâmo izgubiti; a
ako se kod drugog smanji kod njega se mora za toliko povećati.
Ovo se pravilo, zajedno sa drugim već navedenim, očituje kod
svih iskustava kod kojih vidimo da se neko telo pokreće ili zau­
stavlja nakon što g aje drugo telo gurnulo ili zaustavilo. Jer kada
ovo pretpostavimo, nismo više u problemu u kome se nalaze uče­
njaci kada žele da objasne kako to da kamen nastavlja da se kre­
će čak i kada ga je ruka izbacila: mi smatramo da bi se pre treba­
lo pitati kako to da ne nastavlja da se zauvek kreće? I za to je la­
ko naći objašnjenje. Jer ko bi mogao da porekne da vazduh kroz
koji se ovaj kreće ne pruža nikakav otpor tom kretanju? ” Odavde
sledi da je odgovor na staro pitanje a quo moventur projecta?,
koje je toliko zaokupljalo naučničke duhove i na koji je potroše­
no toliko mastila, veoma jednostavan: a motu, ili a se ipso ili ako

1 Zakon o padu teških tela.

2 Le Monde, p. 41.

320
želimo a nihilo, jer nastavak kretanja projecta sledi iz same či­
njenice da se ovaj kreće. Rešenje koje pokazuje daje ovaj čuve­
ni problem zapravo bio lažan, da je pitanje bilo pogrešno posta­
vljeno. Odatle neposredno sledi da će se kretanje tela, ukoliko
uklonimo sve spoljašnje prepreke (otpor vazduha, itd.), očuvati
zauvek i da se ono nikada neće zaustaviti niti usporiti.
Treba takođe primetiti da pružiti otpor kretanju istovreme­
no znači primiti ili apsorbovati to kretanje. Jer telo se neće zau­
staviti, niti će usporiti svoje kretanje, osim ukoliko može da ga
- barem delimično - preda nekom drugom telu. Kretanje, to jest
količina kretanja u svetu, jeste konstantno. Ako, dakle, „nismo
u stanju da objasnimo otpor koji sledi iz našeg drugog pravila i
ako smatramo da što je telo otpornije to je više u stanju da zau­
stavi kretanje drugih, kao što to na prvi pogled može da se čini,
teško ćemo uspeti da shvatimo činjenicu da se kamen lakše zau­
stavlja kada se sudari sa nekim mekim telom, čiji je otpor osred­
nji, nego u susretu sa onim tvrđim, koje pruža snažniji otpor. Isto
tako će se teško objasniti činjenica da pri dodiru sa ovim posled-
njim, telo istovremeno počinje da se vraća nazad, umesto da se
zbog toga udara zaustavi. Ako, međutim, uzmemo u obzir to pra­
vilo, u ovim događajima nećemo nalaziti nikakve teškoće: jer ono
nas uči da kretanje jednog tela nije usporeno prilikom susreta sa
drugim srazmerno otporu koji ovo drugo pruža, već samo u skla­
du sa razlikom u istom, te da, prema tom pravilu, ovo dobija kre­
tanje koje je ono drugo izgubilo”.
Ovo je veoma duboka, čak genijalna misao. Kartezijansko
učenje, recimo to usput, nama omogućava da objasnimo i feno­
men otpora kretanju nepokretnog tela; fenomen koji je toliko iz­
nenadio Keplera da gaje on, pošto g aje pogrešno razumeo, do­
veo do njegove formulacije unutarnje i suštinske inercije mate­
rije1: telo kao takvo se ni na koji način ne suprotstavlja kretanju;
ono ga upija i preuzima od onog koje ga gura. To učenje će, u
svakom slučaju, Dekartu omogućiti da, kao što ćemo videti ka­
snije, objasni fenomen odbijanja tela nakon udara; i to u fizici u
kojoj nema mesta za elastičnost2.

1 Videti gore.
2 Kartezijanska fizika poznaje samo čvrsta tela, što udar čini nemo­
gućim. Hajgens se tako, koliko god veliki kartezijanac bio, osećao prinuđenim
da postulira njihovu elastičnost, čime je, čak, postao izdajnik Dekartovog uče-

321
 Vratimo se sada na odeljak koji smo upravo naveli. Čini
se da Dekart u njemu svoje učenje temelji na iskustvu. Nije, me­
đutim, tako: Dekart vrlo dobro zna da iskustvo, naročito ono sva­
kodnevno, banalno, ne može da služi kao temelj fizici. Upravo
suprotno. Iskustvo nam prikazuje tela koja ne samo da ne nasta­
vljaju da se kreću beskonačno dugo, već se, naprotiv, zaustavljaju
čim su pokrenuta; ono je u stanju samo da hrani naša pogrešna
predubeđenja. Nije dakle iskustvo, već razum taj koji otkriva isti­
nu, jer1 „iako se čini da je sve ono što se ikada može iskustiti
čulima u stvarnom svetu suprotno ovim dvama pravilima, razum
koji me je njima podučio mi izgleda toliko snažan, da se osećam
obaveznim da ih pretpostavim kao važeće u ovom novom koje
vam želim opisati. Jer koji bi čvršći i snažniji temelj mogli naći
za istinu, nego da uzmemo samu čvrstoću i nepromenljivost ko­
ja postoji u Bogu? ”
Božanska nepromenljivost je, kao što vrlo dobro znam o-
za Dekarta - metafizički temelj zakona održanja. U nastavku se
kaže2:
„Ili možda ova dva pravila neposredno slede iz činjenice
da je Bog nepokretan, te da ovaj, delujući uvek na isti način, uvek
proizvodi iste posledice. Jer ako pretpostavimo da je od prvog tre­
nutka kada je stvorio kretanje, stvorio tačno određenu njegovu
količinu, treba ili priznati da se ona stalno održava istom ili pret­
postaviti da ne deluje uvek na isti način. I ako, zajedno sa tim,
pretpostavimo da je od tog prvog trenutka različitim delovima
materije podario različitu količinu kretanja, te da ove to kretanje
održavaju ili predaju drugim materijama koliko to mogu, nužno
moramo misliti da će one nastaviti da se ponašaju na taj način.
Upravo to čini sadržaj ova dva pravila”.
Kretanje se, dakle, održava. Ali koje kretanje? Bekman, od
koga je Dekart i preuzeo ovaj temeljni zakon3 (za koji je, kao i
Bekman, verovao da ne mora da zavisi od božanske nepromen-
ljivosti), nesumnjivo zagovara održanje pravolinijskog kretanja,

nja. O Hajgensovoj fizici videti već citirano delo M. Mouy, Le développement

de la physique cartésienne, Paris, 1934.
1 Le Monde, p. 43
2 Ibid.
3 Videti gore Zakon o padu teških tela. Videti i Correspondance du R.
P. Marin Mersenne, vol. П, p. 600 sq., Paris, 1936.

322
ali i onog kružnog1. Isto tako, Bekman, a posle njega i Dekart,
ističu da zakon održanja kretanja važi samo za kretanje u pra­
znini. Opet, u vreme delà Le Monde, Dekart više ne priznaje po­
stojanje, pa ni samu mogućnost postojanja praznine - jedine sre­
dine u kojoj je moguće pravolinijsko kretanje; uprkos tome, za­
kon o održanju kretanja, po njemu, može da se primeni samo na
njega (pravolinijsko kretanje, prev.). Dekart, tako, što je jako za­
nimljivo, formuliše princip inercije u istom trenutku kada novi
temelji njegove fizike čine važenje tog principa, strogo govore­
ći, nemogućim. I sam Dekart, uostalom, to shvata i kaže da se,
zapravo, ne radi o njihovom stvarnom, istinskom, kretanju, već
0 njihovoj težnji ka ovome.
„Dodaću2 još i treće (pravilo, prev.): kada se neko telo
kreće, iako izgleda da se to kretanje uvek odvija po krivoj liniji
1 da ne može da bude drukčije nego na neki način kružno, kao
što smo upravo rekli34, ipak, svaki njegov deo uvek teži da bu­
de pravolinijski. Tako je rezultat, njihova težnja ka kretanju, za­
pravo različit od ovih kretanja”. Šta je zapravo ovaj rezultat ili
težnja ka kretanju, koje Dekart proglašava različitim od samog
kretanja tela? Da lije to možda neka unutarnja sila, impetus'! Ni­
kako. Rezultat ili težnja ka kretanju nije ništa drugo do kretanje
samo; kretanje koje traje, koje se održava i koje prelazi sa jed­
nog subjekta na drugi. To je stanje kretanja, koje Dekart, sa pu­
nim pravom, razlikuje od onog završenog, ispunjenog kretanja,
koje podrazumeva daje prenos kretanja izvršen i da se dogodila
promena mesta.
Radi se, rekosmo maločas, o stanju kretanja: stanju koje
traje, ali koje, sa druge strane, postoji u trenutku, što je Dekart
na jednom drugom mestu nazvao tačkom kretanja ili njegovim
momentom1. Upravo to tačkasto kretanje (diferencijal kretanja) se
uvek odvija po pravoj liniji5:
„Ako, primera radi, pokrenemo točak oko njegove ose, vi-
dećemo da svi njegovi delovi idu u krug zato što su spojeni je­
dan sa drugim i ne mogu da čine drukčije; ipak, oni u sebi teže

1 Videti Zakon o padu teških tela.

2 Le Monde, p. 43.
3 Videti Le Monde, p. 19, 20.
4 Videti gore Zakon o padu teških tela.
5 Le Monde, p. 44.

323
 da idu pravo, što bi se jasno videlo kada bi se kojim slučajemo
neki od njih odvojio od točka; čim bi se to dogodilo, njegovo kre­
tanje bi prestalo da bude kružno, i nastavilo bi se po pravoj lini­
ji”. Setimo se samo opširnih razmatranja kojima se služio Gali-
lej da bi pokazao da je centrifugalna sila zapravo tangencijalna1
i uporedimo ih sa jednostavnom opaskom kojom se zadovoljava
Dekart2:
„Slično vidimo i kod kamena koji okrećemo uz pomoć fron­
de, koji ne samo da nastavlja da ide pravo čim iz nje izađe, već i
sve vreme dok se u njoj nalazi gura njeno središte i isteže konop:
odakle se jasno vidi da se on kreće u krug... jedino prisilom”. Još
jednom se izvinjavamo zbog insistiranja i tolikog citiranja. Ali
zar to nije neophodno da bi se osetila razdaljina koja nas deli od
delà - koje je nastalo u potpuno isto vreme - jednog Galileja. Ni­
kada ranije nismo videli da se hiljadugodišnji primat kružnog kre­
tanja pobija na tako jednostavan način3.
„Ovo pravilo počiva na istim temeljima kao i dva prethod­
na, i zavisi samo od činjenice da Bog čuva svaku stvar kontinui­
ranim delanjem, čime ona ne biva onakvom kakva je mogla biti na
temelju svog ranijeg stanja, već upravo onakva kakva je u tom
momentu kada je on očuvava. Od svih kretanja koja postoje, sa­
mo je pravolinijsko potpuno jednostavno, i čitava se njegova p ri­
roda nalazi u jednom trenutku4. Jer da bi se ono zamislilo do­
voljno je pomisliti na telo koje se kreće na jednu stranu, i to će
važiti za svaki trenutak ovog kretanja. Nasuprot tome, da bi se
zamislilo kružno kretanje, ili bilo koje drugo, neophodno je raz­
motriti bar dva takva trenutka, ili radije dve njegove strane, i od­
nos između njih”.
Zaustavimo se na trenutak ovde. Čini nam se daje odeljak
koji smo upravo naveli od suštinske važnosti. On nam, po našem
mišljenju, omogućava da razumemo zašto je Dekart uspeo tamo
gde Galilej nije; drugim recima, omogućuava nam da shvatimo
zašto je Dekart mogao da formuliše princip inercije, dok Galilej,
kao što smo to videli, nije.

1 Videti gore.
2 Le Monde, p. 44.
3 Ibid.
4 Podvukao autor.

324
 Poslednji razlog za to je svakako radikalnost Dekartove
misli, koja u potpunosti sledi programske crte koje je zacrtao Is­
pitivač, i koje čitavu stvarnost svode na matematiku - geometri­
ju - isključujući iz fizičkog korpusa sve ono što mu suštinski ne
pripada; kada kažemo sve, mislimo pre svega i naročito na teži­
nu. Već smo rekli da se Galilej pita: kako zapravo deluje priro­
da? Dekart: kako ona mora da deluje? Galilej koji je bio fizičar
bar isto toliko, ako ne i više, koliko geometar, zastaje pred činje­
nicom, povlači se pred udarom stvarnosti. Dekart, koji je pre sve­
ga matematičar, odbija da prizna činjenicu. Galilej tako kaže1
da njegov zadatak nije da zna da li je Bog mogao stvoriti besko­
načan svet; za njega je dovoljno da zna da to stvarno nije učinio.
Dekart, sa druge strane, objašnjava da ga Bog nije mogao ne
stvoriti beskonačnim, jednostavno zato što je konačnost prosto­
ra besmislena.
Ovo bi, na kraju krajeva, moglo biti dovoljno. Galilejska
tela, koja su, kao što smo videli, sva teška, ne mogu da se kreću
pravo u bilo kom smeru, jer nužno i po prirodi teže ka dole. Ona,
osim toga, ne mogu ni da nastave svoje kretanje beskonačno du­
go, jer se tome suprotstavlja stvarna konačnost sveta. Ništa od
ovoga ne pronalazimo kod Dekarta. Njegova tela, euklidska, a ne
više arhimedska, ne teže ničemu, niti ih bilo šta privlači. Nema­
ju, dakle, više nikakvu prirodnu težnju ili unutarnji kvalitet. Ne­
maju nikakav odnos —osim onog specijalnog - sa susednim teli-
ma: niti ih privlače, niti ka njima teže. Ona su takođe u stanju da
nastave sa jednom započetim kretanjem u istom smeru u beskraj.
Nema sumnje da zapravo nije tako, te da se nijedno kreta­
nje nikada ne odvija po pravoj liniji (osim sa mehaničkim poma­
galima). Ali tome Dekart ne pridaje nikakav značaj. Njegovo kre­
tanje je, kao što smo upravo čuli, trenutno (traje samo trenutak).
Sada on postaje žrtva, i arhitekta, onoga što smo ranije nazvali
preteranom geometrizacijom, i zaboravlja - ono čega je Galilej
uspeo da se seti, što mu je i omogućilo da reši problem pada -
na suštinski odnos koji postoji između kretanja i vremena2.
Mogli bismo, nesumnjivo, reći d aje kretanje kod Galileja
takođe bilo koncentrisano u trenutku, kao i da je jedna od njego­
vih velikih zasluga upravo ta što je uspeo da formuliše pojam tre­

1 Videti gore.
2 Videti gore Zakon o padu tela.

325
 nutka, trenutne brzine, delića (ili diferencijala) kretanja; pojam
za koji smo rekli da odgovara kartezijanskom pojmu momenta'.
Dodajmo i to da Dekart ne kaže da bi kretanje moglo da se od­
vija bez protoka vremena, ili da bi moglo da se ostvari u samo
jednom trenu; on to, štaviše, izričito negira i12 želeći da „izbeg-
ne da filozofi, ili radije Sofisti, iskoriste priliku i na ovom mestu
počnu sa iznošenjem svojih suptilnih besmislica, traži od nas da
primetimo da on, u vezi sa tim, ne tvrdi da bi pravolinijsko kre­
tanje moglo da se izvrši u trenutku, već samo da se sve ono što
je potrebno da bi se ono realizovalo nalazi u telu u svakom tre­
nutku njegovog kretanja, ali ne i sve ono što je potrebno da bi se
realizovalo ono kružno”. I nakon ovoga ostaje jasno da kartezi-
jansko kretanje, takvo kakvim nam ga on predstavlja, poseduje
samo posredan odnos prema vremenu, te da se zbog toga njego­
vo učenje o ovome razlikuje od Galilejevog.
Kretanje za koje Dekart kaže da je jedino koje poznaje, kre­
tanje geometara, jeste pre svega prenošenje (translacija), i to će
uvek i ostati. Galilejevo kretanje, sa druge strane, ili kretanje ka­
ko ga vidi Galilej, jeste pre svega brzina. Nesumnjivo je da se
svako prenošenje odvija nekom brzinom, te da svaka brzina po-
drazumeva neko prenošenje; isto tako su i poslednji elementi od
kojih se sastoji kretanje kod Dekarta i Galileja jednaki. Ipak, br­
zina i prenošenje nisu ista stvar i nije nevažno na koji se aspekt
kretanja od ova dva stavlja naglasak. Jer nije tačno, kao što smo
upravo rekli, da svako prenošenje podrazumeva brzinu. Svako
stvarno prenošenje da, ali ono geometrijsko ne.
Kretanje tačke kojim se stvara duž ili kretanje duži kojim
se stvara ravan, nemaju brzinu. A pošto nemaju brzinu, ne odvi­
jaju se u vremenu. Drugim recima, Dekart je svoj pojam kreta­
nja okrenuo ka njegovim atemporalnim oblicima, i proglasio ga
jasnim i razgovetnim: najprostijom, najjasnijom i najrazgovetni-
jom od svih naših ideja. Nema sumnje daje tako. Jedino što ovaj
pojam može da zamrači je njegov odnos prema vremenu. I do­
bro znamo da su filozofi koji su razmatrali temporalnost kreta­
nja, uvek ovo definisali na krajnje nejasan način. Dekart je, me­
đutim, nakon što je iz svog kretanja izbacio vreme, i nakon što

1Ibid.
2 Le Monde, p. 45.

326
je postati zamenio sa biti, uspeo da se obračuna i sa poslednjim
tragom te nejasnosće.
Da li se, međutim, može govoriti o geometrijskom kreta­
nju? Da lije bezvremensko kretanje i dalje kretanje? Drugim re­
cima, šta ostaje od kretanja kada iz njega izopštimo vreme? Da
li uopšte nešto ostaje?
Zar izbaciti vreme ne znači zaustaviti kretanje? Nema su­
mnje d a je tako: zaustaviti ga ili započeti. Takođe, kada iz kre­
tanja izbacimo ono što je vremensko od njega ostaje samo ono
što je u njemu nepokretno: položaj, smer, putanja, funkcionalni
odnos. Preterana geometrizacija, kojoj je podlegao Dekart, slabi
sliku dobijenu uz pomoć vremena - pokretnu sliku nepokretne be­
skonačnosti - i stavlja pred nas nepokretnu i dovršenu sliku su­
štinske nedovršenosti kretanja. Ipak, ona isto tako Dekartu omo­
gućava da u trenu vidi beskonačnost kretanja.
Zameniti kretanje putanjom je voma ozbiljna stvar, čak i
opasna. Često vodi i u grešku1. Ali, opet, ponekad vodi ka isti­
ni. U suštini je veoma teško, primera radi, reći koje je između pra-
volinijskog i kružnog kretanja jednostavnije, ali je lako videti da
je prava linija jednostavnija od kruga2; d aje krug zapravo, kao
i svaka kriva, zakrivljena prava. Odatle sledi da je kretanje po pra­
voj liniji tokom kog se u svakoj tački sledi isti pravac jednostav­
nije od onog koje se odvija po krugu i kod kog se u svakoj od
njih taj pravac menja.

1 Videti Zakon o padu tela, str.

2 Ovo naročito važi za Dekarta jer on zna da je jednačina kruga višeg
stepena od jednačine prave linije.

327
Nije potrebno naširoko raspravljati da bi se razumelo da1 će­
mo, „ako se, primera radi, kamen kreće pomoću fronde, slede,-
ći krug obeležen sa AB, i ako ga uzmemo u razmatranje u trenut­
ku u kom se našao u tački A, videti da je on u kretanju, jer ne teži
da tamo ostane, i to da teži da se kreće ka jednoj određenoj tač­
ki, naime C, jer u tom trenutku je tamo usmeren njegov pravac
kretanja; ali nećete moći pronaći ništa što bi ukazivalo na to da
je njegovo kretanje kružno. Jer ako pretpostavimo da u tom tre­
nutku on izađe iz fronde, te da Bog nastavlja njegovo kretanje
onakvim kakvo je u tom trenutku, izvesno je da neće zadržati te­
žnju da se kreće kružno prateći liniju AB, već pravo ka tački C”.
Preterana geometrizacija je Dekartu isto tako omogućila
da proglasi pobedu prave nad krugom. Pobedu koju on, što je vr­
lo zanimljivo, pripisuje Bogu2. „Sledeći, dakle, ovo pravilo, tre­
ba reći daje Bog jedini stvaralac svih kretanja na svetu, onakvih
kakva su, prava: različite težnje materije ih čine nepravilnim i za­
krivljenim. I teolozi nas uče d aje Bog stvaralac svih naših delà,
takvih kakva su, u suštini dobrih, ali da ih različite težnje naših
volja mogu učiniti lošim”.

2. P r in c ip i

Principi, kada je reč o problemu koji nas interesuje - ot­

kriće i formulacija principa inercije - ne donose mnogo toga no­
vog. A i to što donose ne predstavlja uvek napredak. Osim kada
je reč o redu. U njemu su, naime, podstruktura i epistemološki i
metafizički temelji fizike razvijeni sistematski i izričito, i stavlje­
ni su na početak delà; razrada je postala čistija, jezgrovitija, pre­
ciznija i detaljnija. Jednom rečju postala je učenija. Nema više
ni traga ni glasa od aljkavosti iz spisa Le Monde. Tu promenu je
lako razumeti: Principi su drugo izdanje i namenjeni su potpuno
novoj publici. Prvo delo je, zapravo, bilo namenjeno poštenom
čoveku, dok je drugo priručnik koji se obraća školama.
Osim toga, vremenom je Dekart, od 1630, sazreo. Njegov
položaj u svetu se promenio. On više nije onaj neznanac od ra­

' Le Monde, p. 45 sq.

2 Le Monde, p. 46.

328
 nije: sada je čuveni filozof, kome se jedni dive, a drugi ga ospo­
ravaju. Začetnik je škole. To nužno podrazumeva i promenu na­
čina obraćanja. Na kraju, i ovo je veoma važno, Dekart je, pošto
je sada stariji, postao oprezniji. Po mišljenju nekih postao je čak
i previše oprezan. On se, međutim, poznajući Galilejevu prošlost
i svoju sopstvenu, smatrao obaveznim da bude takav. Ali to je
učinio krajnje nespretno. Jer iako je u Principima uspeo da otvo­
reni kopernikanizam iz Sveta prikrije neobičnom i zanimljivom
teorijom kretanja, tamo otvoreno ističe svoje stanovište o njego­
voj beskonačnosti1.
„Takođe znamo da ovaj svet, ili protežna materija koja sa­
činjava svemir, nema svojih graniea, jer gde god ih mi zamislili
možemo iza toga zamisliti još beskonačno više prostora, i ne sa­
mo da ih možemo zamisliti, već smatramo da su oni upravo ta­
kvi: da sadrže beskonačno protežno telo, jer... je ideja o protežno-
sti, koju zamišljamo za bilo koji prostor, istinska ideja koju mo­
ramo posedovati kada je telo u pitanju”.
Temeljni zakoni prirode u Principima su isti oni iz Sveta,
i ova dva delà se razlikuju samo po redu kojim su oni izloženi,
kao i po većem insistiranju u ovom prvom na njihovoj metafizič­
koj osnovi.
Redosled iz Principa - u kome je Dekart zamenio mesta
drugom i trećem pravilu - jeste, po svemu sudeći, logičniji od
onog koji je bio izložen u Svetu. Ti su zakoni sada izloženi pre­
ma padajućem opsegu važenja (rastućoj posebnosti). Prvo pra­
vilo, tako, uspostavlja zakon o održanju kretanja, drugo precizi­
ra da se radi o pravolinijskom kretanju, a treće, na kraju, utvrđu­
je zakone veza između kretanja.
Prvi zakon ili pravilo prirode se, kao i u Svetu, oslanja na
opšti princip održanja2. „Iz činjenice da Bog nije podložan pro-
meni i da uvek deluje na isti način, možemo doći do toga da ot­
krijemo izvesna pravila, koja zovem zakonima prirode i koja su
sekundarni uzroci... različitih kretanja koja opažamo kod tela;
što ih čini veoma značajnim. Prvi kaže da svaka posebna stvar...
prebiva u istom stanju dokle to može, i da ga nikada ne menja
osim u susretu sa drugim stvarima. Tako uvek možemo da pri-
metimo da ako je neki deo materije četvrtast, on ostaje da bude

1 Principes de Philosophie, II, 21 (A. T., v. IX, 2, p. 74).

2 Principes, II, 37 (A. T., v. IX, 2, p. 84).

329
 takav... dok ne naiđe nešto drugo što bi mu promenilo oblik; i
ako miruje... on se neće sam od sebe pokrenuti. Ako se, među­
tim, on jednom pokrenuo, nemamo nijedan razlog da mislimo
da će prestati da se kreće istom snagom..., sve dok ne susretne
nešto što će usporiti ili zaustaviti to kretanje. Otuda za telo koje
je počelo da se kreće moramo zaključiti da će ono to kretanje i
nastaviti i da se nikada neće samo od sebe zaustaviti”. Dekart i
ovde, kao i u Svetu, objašnjava d aje uverenje u suprotan razvoj
događaja, naime da će se telo spontano zaustaviti, samo predra­
suda zasnovana na pogrešno shvaćenim iskustvima, „koja se
otvoreno protivi zakonima prirode; jer mirovanje je suprotno od
kretanja, a ništa po prirodnom instinktu ne teži svojoj suprotno­
sti ili samouništenju”1.
Isto kao što je to učinio u Svetu, Dekart i ovde ističe d aje
taj prvi zakon u skladu sa svakodnevnim iskustvom, te da je pro­
blem a quo moventur projecta time rešen2: „Svaki dan se mo­
že videti dokaz ovog pravila kod stvari koje smo gurnuli daleko.
Jer ne postoji drugi razlog zbog kog bi se one i dalje... kretale,
čak i kada su napustile ruku onog koji ih je gurnuo, osim ako, u
skladu sa zakonom prirode, ne pretpostavimo da će telo koje je
pokrenuto nastaviti da se kreće, sve dok to kretanje ne zaustavi
neko drugo telo... A očito je da vazduh i druge tečne stvari kroz
koje se ova stvar kreće, to kretanje malo po malo usporavaju”.
I drugi zakon, takođe izveden iz božanske nepokretnosti,
ima potvrdu u iskustvu3. „Druga pravilnost koju primećujem u
prirodi je da svaki deo materije, u svojoj posebnosti, teži da se
kreće po pravoj, a ne krivoj liniji, iako su mnogi takvi delovi če­
sto prinuđeni da zakrive svoje kretanje, zato što na svom putu sre­
ću druge... ili čine deo jedinstvene materije koja se kreće po kru­
gu ili prstenu. Ovo pravilo, kao i prethodno, počivaju na božan­
skoj nepokretnosti i na tome što ovaj uz pomoć vrlo jednostav­
nog delovanja održava kretanje u materiji; jer on ga ne održava
onakvim kakvo je moglo biti ranije, već upravo onakvim kakvo
je u tom trenutku. I mada je istina da se kretanje ne odvija u tre­
nutku, ipak je očigledno da su sva tela koja se kreću... predod­
ređena da se kreću sledeći pravu liniju, a ne krivu... ; jer ako uz-

1 Principes, II, 37 (p. 85).

2 Principes, II, 38 (p. 85).
3 Principes, П, 39 (p. 85).

330
memo da se kamen a okreće u frondi ea sledeći krug a b f on je
u trenutku kada se nalazi u tački a predodređen da se kreće na
neku stranu i to ka c, sledeći pravu liniju ac, pod uslovom da
ova dodiruje kružnicu. Nećemo se pretvarati da je kamen predod­
ređen da se kreće kružno, jer iako je od / do a došao sledeći kruž­
nicu, u tački a 1 u njemu od te krive nema više ništa; u ovo nas
uverava i iskustvo, jer kamen čim izađe iz fronde nastavlja pra­
vo prema tački c, a nikako prema tački b. Ovo jasno pokazuje da
svako telo koje se kreće kružno bez prestanka teži da se odvoji
od kružnice koju opisuje. To čak možemo da osetimo i u ruci
dok okrećemo frondu sa kamenom”2.
Kao što vidimo, formulacija i izvođenje prva dva zakona
ne razlikuju se od onih iz Sveta. Jedino bi se moglo reći da je je-
zgrovitija, monotonija i siromašnija. Najava trećeg, međutim, do­
nosi nove konkretizacije o vezi i izmeni kretanja i nova precizna
pravila (koja su uostalom skoro sva pogrešna)3: „Treći zakon
koji sam opazio u prirodi kaže da ukoliko se telo kreće i na svom
putu sretne neko drugo jače telo, ono nastavlja da se kreće i ne
gubi ništa od kretanja, ali gubi smer, dok veće telo ostaje gde je ­
ste; ukoliko je pak jače, ono pomera slabije telo sa sobom i gubi
onoliko kretanja koliko je predalo ovom drugom. Tako vidimo
da se čvrsto telo koje smo gurnuli ka drugom, većem, čvrstom te-
lu odbija u smeru odakle je došlo i ne gubi ništa od svog kreta­
nja; ako je, međutim, telo u koje udara mekano, ono se zausta­
vlja, jer ovom predaje svoje kretanje”.
Konkretna pravila o razmeni kretanja, koja iznosi Dekart,
su, kao što znamo, skoro sva pogrešna; ipak, već smo jednom re­
kli da su njegove greške jednako interesantne i poučne koliko i
njegova otkrića. Zbog toga ćemo im se morati vratiti, i zapitati
se za razlog kartezijanske zablude, zablude koja je češće pobija­
na nego tumačena, ako je ikada to i bila u potpunosti4.
U ovom trenutku nas, međutim, interesuje jedno drugo pi­
tanje, naime koje je to kretanje čije zakone Dekart predstavlja?

1Nema sumnje da niko nikada nije zamišljao da u kamenu postoji zakri­

vljenost. .. Dekart ga izoluje od ostatka sveta i zamišlja kretanje u trenutku.
2 Videti prethodnu sliku.
3 Principes, П, 40 (pp. 86 sq.).
4 Čini se da Bekmanova uloga u tome uopšte nije zanemarljiva. Videti
Correspondence du R. P. Marin Mersenne, publiée par M. Cornélis de Waard,
vol. II, p. 600 sq.

331
Jer, kao što smo već napomenuli, u Principima se radi o drugoj
vrsti kretanja od onog iz Sveta. U ovom drugom se polazi od jed­
nog čisto geometrijskog pojma. Principi nastoje da tom pojmu
daju i fizičku odrednicu, zasnovanu na principu relativnosti kre­
tanja. Nova se definicija takođe - i to još i zbog drugih razloga
- više ne suprotstavlja tako snažno onoj sholastičkoj, već je za
nju neposredno vezana1. „Kretanje (naime ono kretanje koje se
odvija od mesta do mesta, jer ja mislim samo na njega i ne sma­
tram da bi se u prirodi moglo desiti neko drugo), kretanje, dakle,
kako ga uzimamo uobičajeno, nije ništa drugo do radnja tokom
koje telo prelazi iz jednog mesta u drugo. I kao što smo primeti-
li da jedna ista stvar i menja i ne menja mesto2, tako možemo
da kažemo da se ona i kreće i ne kreće3... Ukoliko, međutim,
umesto da se zaustavimo na onome što ima utemeljenje samo u
uobičajenoj upotrebi, budemo nastojali da saznamo šta kretanje
istinski jeste, rećićemo, da bismo mu dali tačno određenu priro­
du, da je ono prenošenje jednog delà materije ili tela iz okoline
koja ga neposredno dodiruje, i koje prebivanje u njoj smatramo
mirovanjem, u neku drugu okolinu. I kažem da je ono prenoše­
nje, a ne sila ili radnja kojom se ono događa, kako bih dokazao
da kretanje uvek pripada telu, a ne onom koji pokreće4. I po­
što se ovde ne radi o delovanju onoga koji pokreće ili zaustavlja
kretanje... jasno je da ovo prenošenje nije van tela koje se kre­
će, već samo da se jedno i isto telo različito ponaša u zavisnosti
od toga da li se prenosi ili ne. Drugim recima, kretanje i mirova­
nje u njemu su samo dva različita načina”5. Dekart, štaviše, tvr­
di da se kretanje kao takvo odnosi samo na ona tela koja dodiruju
ono pokrenuto, i da se odnosi samo na ona od tih tela za koja
smatramo da miruju6. Jer ono je recipročno ...7.

1 Videtî P. Duhem, Le mouvement absolu et le mouvement relative,

Montligeon, 1907, pp. 179 sq.
2 Dekart navodi primer čoveka koji sedi na krmi lađe, koju vetar nosi
van luke, i koji se kreće u odnosu na Zemlju, ali ne i u odnosu na brod.
3 Principes, П, 24 (p. 75).
4 Principes, II, 26 (p. 76). Ovo je suprotno sholastičkom učenju koje
kaže da se kretanje isto toliko ili čak više nalazi u pokretaču koliko u pokrenu­
tom telu.
5 Principes, П, 27 (p. 77).
6 Principes, П, 29 (p. 78).
7 Principes, П, 29 (p. 78).

332
 G. Muj, jedan od skorašnjih i najprodornijih hroničara
kartezijanske fizike, vrlo dobro rezimira ove odeljke u kojima
se tumači i ističe najstroži pojam relativnosti kretanja: „Kreta­
nje, tako, nije neko biće, već način prenetog tela; ono je potpuno
relativno i čisto kinetičko; iza njega nema neke skrivene sile”1.
Kako se, onda, to kretanje, ako nije biće već način, održava u
svetu? Dekart odgovara na ovo pitanje i to daleko preciznije nego
u Svetu.
„Pošto smo razmotrili prirodu kretanja, treba da mu otkri­
jemo i uzrok, a pošto je on dvojak, krenućemo od onog prvog i
univerzalnijeg, koji proizvodi sva kretanja koja postoje u svetu;
nakon toga ćemo se okrenuti drugom..., koji čini da svaki deo
materije zadobije kretanje koje ranije nije imao. Sto se prvog ti­
če, čini mi se da je jasno da on ne može biti ništa drugo do Bog,
koji je iz sve svoje siline stvorio materiju zajedno sa kretanjem i
mirovanjem, i koji u svemiru, svojim uobičajenim sudelovanjem,
održava onu količinu kretanja i mirovanja koja je tamo stavljena
njegovim stvaranjem. Jer iako je kretanje samo način pokrenute
materije, njegova količina u njoj je tačno određena... i ona se ni­
ti smanjuje niti povećava... iako ga u nekim njenim delovima ima
više, a u drugim manje. I pošto se neki delovi materije kreću dvo­
struko brže od nekih drugih, dok su ovi drugi dvostruko veći od
prvih, moramo misliti da i u najmanjoj materiji može postojati
ista ona količina kretanja kao i u najvećoj; i da kada količina kre­
tanja u jednom njenom delu pada, u drugom isto toliko mora da
se poveća”2.
Ovde se dakle radi o recipročnom, relativnom i čisto kine­
tičkom kretanju koje, stvoreno od strane Boga, ovaj održava u
svetu i čija je količina u njemu uvek jednaka. Dekart to i formal­
no kaže. Opet, g. Muj, koji je vrlo dobro proučio Dekartove za­
kone o udaru, ispravno primećuje d aje „način na koji se (tamo)
razmatra kretanje u potpunom nesaglasju sa relativnošću kreta­
nja, koju je Dekart u principu proglasio”3. Drugim recima, gre­
ška koju je Dekart počinio ne iscrpljuje se samo u činjenici daje
on „hteo da se uskladi sa iskustvom, koristeći pojmove koji su

1 Videti P. Mouy, Le développement de la physique cartésienne, Paris,

1934, p. 19.
2 Principes, II, 36 (p. 83).
3 P. Mouy, op. cil, p. 22.

'333
previše jednostavni da bi se ovom prilagodili” 1, već još više u
tome što nikada nije uzeo za ozbiljno i koristio kao temelj svojih
daljih izvođenja relativistički pojam kretanja na kojem je toliko
insistirao. Kinetička relativnost kretanja se, naime, nije pokaza­
la neprimerenom samo u slučaju zakona o udaru. Već smo vide-
li da ona nije u skladu sa pretpostavkom o očuvanju kretanja, ko­
je Dekart shvata kao očuvanje ukupne količine kretanja; jer ja­
sno je da ćemo, ako istu brzinu pripišemo - što nam dozvoljava
reciprocitet i kinetička relativnost - čas malim čas velikim teli-
ma, koja se ili približavaju ili udaljavaju jedna od drugih, dobiti
količine kretanja koje su među sobom itekako različite. Teško
da možemo da prihvatimo da je Dekart mogao da ostane gluv
pred tako očiglednim protivrečnostima; niti da su mu one mogle
promaći.
Ultra-relativizam njegovog pojma kretanja nije Dekartov
izum. On ga, po našem mišljenju, usvaja da bi mogao da pomiri
kopemikansku astronomiju, ili jednostavnije rečeno, kretanje Ze­
mlje, koju njegova fizika otvoreno pretpostavlja, sa zvaničnim
učenjem crkve2. Ovaj je njegov napor, međutim, rezultirao time
da je kartezijanska mehanika postala nerazgovetna i protivreč-
na. Opet, ako je pogrešna ona nije time protivrečna, i zakoni uda­
ra - bez sumnje pogrešni - koje je formulisao Dekart, logički sle­
de iz njegovog učenja o kretanju, učenja koje je vrlo jasno izneo
u Svetu. Na taj način postaje jasna i njegova mehanika.
Vratimo se Svetu. Koliko se sećamo, Dekart je tamo otvo­
reno asimilovao ili izjednačio ontološki status kretanja i mirova­
nja. Ovo nam je odmah pomoglo da shvatimo zašto kartezijan-
sko kretanje - za razliku od onog Aristotelovog - može da traje
bez pokretača i uzroka. Ipak, to se izjednačavanje može čitati na
dva suprotstavljena načina. Kretanje smo, dakle, asimilovali u
mirovanje i sada je potrebno, nasuprot tome, mirovanje izjedna­
čiti sa kretanjem. Potrebno je naime - pošto je po Dekartu miro­
vanje jednako stvarno kao i kretanje —prestati ovo smatrati ne­
gativnim stanjem, nedostatkom kretanja, beskonačno sporim kre­

1 P. Mouy, op. cit., p. 22. Fenomen udara samo izgleda kao jednosta­
van fenomen - hoće da kaže Muj - i velika je Hajgensova zasluga (P. Моиу,
op. cit., pp. 192 sq.) što je ukazao na njegovu stvarnu složenost, čime je i po­
bio Dekartovo učenje o tome.
2 Videti veoma prodorne prigovore g. Muja (P. Mouy, op. cit., p. 22).

334
tanjem, itd., već kao stanje koje poseduje stvarnost, moć delo-
vanja i pozitivne reakcije. Nije, dakle, dovoljno reći da telo koje
miruje poseduje količinu kretanja koja je jednaka nuli. Treba,
naime, reći da ono poseduje određenu količinu mirovanja1. Upra­
vo se zbog te količine mirovanja, koju poseduju, tela opiru po­
kretanju.
Kretanje je u kartezijanskoj fizici princip razdvajanja. Mi­
rovanje, nasuprot njemu, princip spajanja i vezivanja. On je čak
i jedini takav princip u ovoj fizici. Dve su strane koje se među­
sobno dodiruju ili čak koje jednostavno miruju jedna u odnosu
na drugu, ovom činjenicom vezane; vezane su na taj način2 „daje
potrebna sila da bi se razdvojile, jer one same, jednom posta­
vljene na ovaj način, nikada neće same od sebe to učiniti”3.
Mirovanje je, tako, postalo pozitivna sila. U Principima
se to otvoreno i kaže4. Ali koliko je ono veliko, ili da kažemo
Dekartovim jezikom, kolika je njegova količina? Za Dekarta je
odgovor na ovo pitanje jasan: količina mirovanja za određeno te­
lo je jednaka količini kretanja koju poseduje neko drugo telo istih
dimenzija koje se, u odnosu na njega, na bilo koji način kreće. Ko­
ličina mirovanja je, tako, na neki način, promenljiva veličina, ko­
ja je, mogli bismo reći, funkcija brzine tela u kretanju. Ovo je ne-
izbežna posledica fizičke, odnosno dinamičke, relativnosti kreta­
nja. Odatle nužno sledi d aje za svaki par tela od kojih se jedno
kreće a drugo miruje, odnos sila mirovanja i kretanja isti kao i
odnos njihovih dimenzija. Pošto Dekart, dakle, tvrdi da kolika
god da je brzina malog tela koje udara u veliko, ono nikada ne­

1 Pojam mirovanja kao pozitivne stvarnosti, kao i pojam količine, nalaze

se kod Šazdaija Kreskasa. Videti H. A. Wolfsohn, Crescas' Critique o f Aristotle,
Cambridge (Mass.), 1929, p. 287 sq.
2 Le Monde, p. 12.
3 Le Monde, p. 13.
4 Principes, II, 43 (p. 88): treba primetiti da se sila kojom telo deluje
protiv nekog drugog tela ili se opire njegovom delovanju sastoji samo u tome
da svaka stvar nastoji da, onoliko koliko može, ostane u stanju u kome se na­
lazi, prema prvom zakonu koji smo gore izložili.. .To se odvija na taj način da
će telo koje je spojeno sa nekim drugim telom silom delovati protiv nastojanja
da ga se od njega razdvoji; opet, kada je od njega razdvojeno ono ima silu ko­
jom deluje protiv nastojanja da ga se sa ovim spoji. Kada, pak, miruje ono po­
seduje silu kojom teži da u tom stanju mirovanja ostane i da se odupre nastoja­
njima da se to stanje promeni. Videti str. 44: Kretanje nije suprotno drugom
kretanju, već stanju mirovanja.

335
će uspeti da ga pokrene1 - Galilej, kao što znamo, smatra, na­
suprot tome, da će, kolike god da su dimenzije tela u mirovanju,
prilikom udara u njega, bilo koliko malog tela, ono zadobiti ne­
ko kretanje - njega želja da se saobrazi iskustvu neće odvesti u
grešku (lopta koju bacimo na zid će se od ovoga odbiti, dok će
on, očigledno, ostati gde je i bio): on vrlo dobro zna da se slučaj
koji razmatra nikada ne događa u iskustvu —ali iz njega izvlači
sve posledice vezane za učenje o kretanju. I mirovanju.
Nema sumnje da je to vrlo zanimljivo i neobično učenje.
Opet, ono donosi i lošu sreću, jer je zbog njega Dekart skliznuo
u grešku, a kartezijanska fizika u ćorsokak. Ipak, koliko je samo,
čak i uz grešku, Dekart ostao veliki! Jer njegovo učenje je logi­
čki neizbežna posledica prvobitnog greha —uzgred beskrajno plo­
dotvornog —kartezijanstva: preterane geometrizacije. I samo je
po cenu nedoslednosti —što je neoprostiv greh za jednog filozo­
fa - Dekart mogao da izbegne da u tu grešku zapadne.
Kretanje geometara, kao što smo videli, nije stvarno kre­
tanje, pa ni tela koja su njime pokrenuta nisu stvarna tela. Stro­
go govoreći ona se ništa više ne kreću nego što miruju. I to je po-
slednji razlog zbog kog je Dekartov Bog, stvarajući svet, to jest
oživljavajući euklidski prostor istinskim bićem, bio prinuđen da u
njemu stvori isto onoliko mirovanja koliko i kretanja.

1 Principes, II, 49 (p. 90):.. .Ako bi telo c bilo veće od b i ako bi bilo u
stanju potpunog mirovanja...kolikom god brzinom da ga udari b, ne bi moglo
da ga pokrene.

336