P R IM . D R S C I .

TO D O R JO V A N O V IC
 U IGRI SU:
INFLUENCA fENDEMSKI TIPOVI GRIPA PO GEOGRAFSKIM REGIJAMA)
VIRUS HERPES ZOSTER 6,
VIRUS HERPES ZOSTER 8,
SVINJSKA KUGA,
H IV AKTIN,
RIZIČNE GRUPE - 96% HIV „+„ + 3% HIV „+„ TRANSFUZIJOM + 1% HIV „+„ SE NE ZNA KAKO SE ZARAZILO MIOZIN,
AFRIČKI INSEKTI PRENOSE HIV IFN y
VAKCINOM PROTIV HEPATITISA B ZARAŽENI SU HOMOSEKSUALCI INTERLEUKIN 4
INTERLEUKIN 8,
A VELIKI BROJ ZATVORENIKA ZARAŽEN JE U EKSPERIMENTIMA NEF-GEN,
MIT O ZELENIM MAJMUNIMA KOJIH NEMA U JUŽNOJ AMERICI LEPRA
MALARIJA
KONJSKA ANEMIJA
MAČIJA LEUKEMIJA
GOVEĐA LEUKEMIJA

IMUNOBIOLOŠKI SISTEM
+ IN F E K TIV N I
VIBRACIONO TALASNI IMUNITET P R IN C IP (UV)
R IN O VIR U SI
BAKTERIOFAG CM V
FAGNA ČESTICA
PC P
NOVA MEDICINA EBV
M IK O P L A Z M E
MAC PR IO NI
NANO TEHNOLOGIJA - TOREZOL - FINALIZATOR
TBC G IJA R D IA L A M B L IJ A
I TODOXINOVI PREPARATI P R O TO Z O E
* APOPTOZA ĆELIJA KANCERA I ELIMINISANJE SORABI

ZAMORENIH I NEDELOTVORNIH
LEUKOCITA (AIDS)

TEŠKI TOKSIČNI METALI U TRAGOVIMA (Hg, Pb, Cu, Ni) U VAKCINAMA

NITRATI
NITRITI
AMIL-NITRIT
CARRAGEENAN
ASPARTAM („SLATKI UBICA“)
FLUOR
POLIO VIRUS
SV 40
SFV
HEPATITIS A, B, C, D, E...
HPV
 Prim. dr sci.
Todor Jovanović
Otac Tadej
 Pre svakog početka, stoji n e k i drugi početak.
Iza svakog kraja, stoji n e k i drugi kraj.
A šta je izm e đ u ?
Kako to ,,izm eđ u “ razum
eti,učiniti lepšim , u n je m u uživati, popravi
ti ga, ispraviti, podneti, shvatiti svaki njegov vidljivi i nevidljivi delić?
Knjiga ,,Todoxin - Nova m edici
jo š jedna u n izu do sada objavljenih, koja se za ko ra k više približava
stvarnom razum evanju ovog ,,izm eđ u “, uzim ajući u obzir i ono p re i ovo
sada i ono posle.
Pored visoko stručnog i naučnog iznošenja podataka, vešto u k o m
ponovanih u cilju razjašnjavanja vitalnih procesa, vizionarskih i gotovo
nestvarnih razm atranja (zar ovo ove 2 0 0 6 . n e podseća neodoljivo na
gospodina N ikolu Teslu?) protkana je fina n it veštog naratora, visoko
obrazovanog, lucidnog, sa sm islom za dramaturgiju i, što je najvažnije,
sa ogrom nom željom da p o m o g n e svakom e k o i na m o m e n a t dođe u
k o n ta k t sa knjigom . O nim srećnicim a koji detaljnije p ristu p e čitanju,
otvaraju se božanske dveri znanja, umenja, tradicije i vizionarstva.
I, kao što rekoh na početku, ovo nije kraj, je r ...

Mr Mirjana Ban

U Beogradu, novembra 2006.

 Umesto uvoda
ili
virus-ubica i ubica virusa

P oštovani, hvala što ste u prelistavanju knjige koja je pred Vama došli dovde.
Ovo je tek početak? Naravno. To znači da Vas nije odbio naslov, odnosno
tema, ni debljina, niti izgled knjige. Veoma dobro za početak ugodnog i,
nadam se, dugog druženja. Pišući je, pokušao sam da u nju utkam sam život.
Naravno, iz mog ugla. Nekada podozrivog i sumnjičavog, drugi put vrcavog i, verujem,
duhovitog, potom visokoparno naučnog, u svakom slučaju usmerenog ka zdravlju i
blagostanju čoveka. A zdravlje je, složićete se, sam život.
Dok ima zdravlje - čovek izgubi pamet, a kad izgubi zdravlje - džaba mu pamet, često
se može čuti u timočkom kraju. Nisam siguran da se u potpunosti slažem sa ovom narod
nom mudrošću, jer je još Hipokrat rekao da je najjača sila potrebna za ozdravljenje, prirod
na isceljujuća sila koja se nalazi u svakom čoveku. Ali, o tom potom.
Zbog specifičnosti njenog sadržaja i sklopa, ovu knjigu možete čitati po nahođenju. Ne
ustručavajte se! Hoćete da krenete od sredine? Šta Vas u tome sprečava? Krenite. Od kraja,
početka... Izvolite. Poglavlja su posebne i zaokružene celine. Dovoljno je izabrati ono koje
Vas najviše interesuje. I smatrajte da ništa niste propustili. Opustite se pobogu! „Juče nije
ništa do san, sutra nije ništa do vizija. Ali dobro proživljena današnjica čini da svako juče
bude san o sreći, a svako sutra vizija nade. Zato dobro pogledajte u ovaj dan.“ Lepa san
skritska izreka. Naš Duško Radović, međutim, ne idealizuje: „Nasmešite se, sa mnogo
dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu savršeni.“ Izaberite šta Vam
se više sviđa. Ili nađite nešto - treće.
Bolest je sirotinjska sudbina, ali i bogataška kazna, govorio je Ivo Andrć. Lično, o
lečenju mogu i malo i dosta da kažem. Ja sam samo lekar željan da leči stečene neizlečive
bolesti, iako pritom nikada nisam bolovao od njih. Teško ranjavanje 1941. godine je sasvim
druga priča, iako ne bez značaja. Tada sam, kao dete, preživeo kliničku smrt. Jesam li
Velikog Kosca zauvek pobedio? Ne. Samo privremeno. U velikoj partiji života on je siguran
pobednik, trudim se samo da partija što duže traje. Zato i mogu da ponudim filozofiju živo
ta, starosti, pa i umiranja. (Uska staza prema nepoznatom, kojom svako mora proći,
isključivo zavisi od onih putnika koji tom stazom još nisu prošli!) Koliko to može da bude
od koristi obolelima od HIV/AIDS-a i kancera, onima koje ta gorka čaša života na žalost
neće mimoići, pa i svima ostalima, ne mogu da procenim. I ne treba.
Osnovno za lični mir, uslovno i sreću pojedinca, jeste poverenje u život. Ako je čovek
svestan njegove ,,klackalice“, večitog balansiranja dobra i zla, ali i činjenice da sam čini jez
ičak na tim vaseljenskim terazijama zauvek vezan svakom svojom ćelijom za Univerzum,
shvatiće koliko je važan on sam a ne ono što mu se dešava ili što će mu se tek desiti. Najz
načajnije je iskustvo koje će, iz onoga što mu se bude dešavalo, izvući. I šta će sa njim učini
ti. To je, u stvari, najvažnije.
Valja shvatiti i prihvatiti život takvim kakav jeste i naći smisao u njemu. A zašto je baš
takav a ne drugačiji, pitanje je za samog Tvorca ili, ako Vam se više sviđa, Univerzum. U
svakom slučaju, to prihvatanje i ta pomirenost sa njim, donosi duševno i telesno zdravlje.
Sve strašne bolesti savremenog čovečanstva, kao i one koje će nas tek pohoditi, nisu
posledica ni ljudskih grešaka, ni poroka, ni nepažnje. Slučajnost je odavno prevaziđena kat
egorija, a biološki rat već vekovima jeftiniji i manje provokativan način agresije. Sida, SARS,
ebola ili ptičji grip, složićete se, neuporedivo su manje uznemiravajući od neba prekrivenog
bombarderima. Te ,,bombe“ ne deluju, na prvi pogled, toliko strašno koliko je užasan nji
hov sadržaj. Nema zaglušujuće jezivog tutnjanja avionskih motora, eksplozija, vrisaka,
skloništa... Sve je tiho, naizgled mirno, bolnički belo. Čak su i bol i jecaji prigušeni.
Kako su nam otrovali Bosnu, Srbiju, Kosovo? Sve je zagađeno bombardovanjem, a
ljudi će još dugo umirati od posledica u ne malom broju oličenih u - HIV/AIDS-u. Ne,
nisam u sukobu sa prethodnim stavom. Mi smo samo ekstrem. Dokaz nečijeg besa. Ili
nemoći podvođenja pod opštu (globalnu) misao?
Postoji mogućnost, tvrdi deo većinskih vlasnika svetskog kapitala, da se uspori
prekomeran rast ljudske populacije i blažim metodama. Na primer, odgovarajućom propa
gandom. Ukazivanjem na posledice prenaseljenosti Planete. Obrazovani Evropljanin,
Afrikanac, Azijat, prihvatiće ovu sugestiju, a Srbin će pitati - za čije babe zdravlje?! I odmah
odgovoriti: da bi „napredne demokratije“ civilizovano (dolarom, a ne metkom) osvojile tuđ
životni prostor budući da su vlastiti ubrzanim tehničko-tehnološkim razvojem - upropastili!
Malo im je što su zatrovali svoju zemlju, vodu, vazduh, nego su i na nebu napravili rupu i
to bez namere da je okrpe! Ali, ako ostavimo po strani pomenutog Srbina da i dalje nabra
ja, valja glasno postaviti pitanje: preti li opasnost da dođe do svojevrsne eksplozije natalite
ta onih koji neće prihvatiti pomenutu sugestiju? Što bi rekao naš narod, dok se mudri ne
namudruju da se ludi ne naluduju. Zar, u tom slučaju, ne bi došlo do specifičnog „zagušen
ja civilizacije“, a potom i stagnacije, ako ne i vraćanja nekoliko koraka u nazad, u neophod
nom civilizacijskom razvoju? Eto odgovora zašto propaganda neće uspeti, makar i uz
pomoć kasetofona koji su svojevremeno deljeni Indijcima kao nadoknada za sterilizaciju.
Lakše je tiho poturiti uzročnike side, gripa ili ko zna već koje bolesti, u određenu pop
ulaciju i smanjiti njenu brojnost, a kao nagradu za to dobiti ,,čistu“ teritoriju. Zbog toga je
naučnicima sa Istoka i Zapada,nametnut težak zadatak da naprave savšena sredstva od
kojih ne može da strada nijedan sopstveni vojnik.
Ukoliko nekom treba ,,čista“, prazna i sa što manje starosedelaca Afrika, a dosta toga
govori u prilog da ,,treba“, tom ,,nekom“ sve ređe pada na um vatreno ili nuklearno (makar
i sa osiromašenim uranijumom) oružje i masovni egzodus. Iz tri razloga: (1) već je pokušao
i zna kako je prošao; (2) ukoliko se to isto oružje nađe u rukama protivničkog tabora, zna
da bude opasno i (3) mnogo je, brate, ,,prljavo“: krvi do kolena, delovi tela na sve strane,
ružno je za slikanje, a može neko, recimo iz CNN-a, i da strada. Čemu sve to kad je pozna
to da lepa reč i human gest i gvozdena vrata otvaraju. Stanovnicima Afrike i ostalih
„pasivnih krajeva“ Planete, kroz vakcinu i humanitarnu pomoć može se dosta toga poslati.
Pored kondoma, anti-bebi pilula i lekova čiji je rok trajanja prošao nekoliko godina (naš
slučaj), u mleku za bebe se mogu poslati, recimo, razni infektivni agensi zahvaljujući koji
ma će se „donirana populacija“ veoma brzo svesti na deset odsto svoje prvobitne veličine.
Efikasno, zar ne? Zašto, onda, razmišljati kako da se Afrika pretvori u plodno tle i poboljša
život u njoj ili da se izgrade platforme i veštačka ostrva u okeanima, a jedan deo svetskih
mora pretvori u kopnene površine. Čemu? Za koga? Onaj ko kasnije dođe, sam će to ura
diti. Vodeće krilo svetske vlade iz senke zastupa mišljenje po kome je bolje sačekati (i
pripomagati!) da većina, ako ne i svi, Afrikanci ,,nestanu“ sa lica Zemlje pa tek potom nji
hovu teritoriju pretvoriti u mesto za uživanje izabranih i najbogatijih, rajski kontinent od
Sredozemlja do Rta Dobre Nade. Ambicije se, međutim, ne završavaju na Rtu Dobre Nade.
Jer, kad bi ambicije imale kraja, moćnika ne bi ni bilo. I stanovništvo Indije je ,,već viđeno“
za prepolovljavanje, a Balkan za ,,čišćenje“. O Sibiru i Južnoj Americi se tek raspravlja.
„Višim rasama“ treba sve više vazduha i prostora. Pa dokle stignu.
Pored ,,regulisanja“ veličine (posebno ,,obojenih“) populacija odnosno naroda, drugi
pravac biološkog ratovanja okrenut je „smanjenju do iskorenjenja“ takozvanih nepoželjnih
populacija koje, po mišljenju nekih, ,,opterećuju“ ljudski rod. Naravno, reč je o narkoman
ima, hemofiličarima i homoseksualcima. Neko je, očito, preuzeo božji posao u svoje ruke.
Vrši selekciju i proređuje ljudski rod kako mu se hoće i gde mu se prohte. Zato i zagovara
globalizam. Da stigne gde god i kad god hoće. Valja pleviti ljudsku baštu.
Sahrane sve više postaju deo američkog načina života, rekao je svojevremeno Hauard
Riter (Hovvard C. Reather), izvršni sekretar Nacionalnog udruženja direktora pogrebnih
preduzeća. Taj način života, slutim, danas nama neko nameće. I ne samo nama.
Narkomani dobijaju infektivni agens preko droge, hemofiličari u faktorima za zgruša
vanje krvi, homoseksualci uz afrodizijake i ostala „pomoćna sredstva“. Po Makartijevsko
Hitlerovskoj logici radi sa na permanentnom pročišćavanju od nepoželjnih populacija sa
čvrstim ubeđenjem da je to za dobrobit čovečanstva. Ali, nameće se pitanje dokle „misija
za spas čovečanstva“ može da seže? Da li ju je moguće sprovesti do kraja? Šta ako neka
„nepoželjna grupa“ izbegne ,,pravoverne“? Hoće li osnovati kolonije slične onima iz
naučnofantastičnih filmova? A šta ukoliko osnaže jednog dana toliko da krenu u osvetu?
Može se, svakako, pokušati i sa primenom ogoljene sile, kao u Drugom svetskom ratu pro
tiv Jevreja i uglavnom nekatoličkih naroda. Ipak, za ideju o pobuni dovoljno je da ostane i
svega nekoliko preživelih...
„Ljudski život je kratak i zato je pomisao na smrt najjača sila koja deluje na mnoge
ljude. Cele civilizacije zasnivale su se na oživljavanju ideje smrti. Smrt je prešla put od mis
terije do nagrade: na drugom svetu će biti bolje... Život je postao priprema smrti.“ (Džesi
ka Mitford, „Američki način umiranja“)
AIDS, uprkos mnogim studijama, još uvek nepoznata bolest puna kontroverzi na
kojoj se razvila čitava industrija kriminalnog delovanja, najčešće ostavlja inficiranog
veoma dugo u relativnom zdravlju. Taman toliko da se identifikuje sa zdravim čovekom.
Njena najveća ironija se sastoji upravo u gnječenju psihe zaraženog usađenom larvom
crva svesti da su mu dani odbrojani. Ili, kako reče čuveni K. Kraus, jedna od najrašireni
jih bolesti je - dijagnoza!
Rukovaoci mašinerijom zla traže, i po svemu sudeći u vlastitoj s(a)vesti nalaze, oprav
danje za nečasne postupke u onome što bi moglo da se desi u slučaju nekontrolisanog
množenja stanovništva. Na prvom mestu, tvrde oni, najveća stopa nataliteta se beleži kod
naroda na najnižem stupnju kulturnog i tehničko-tehnološkog razvoja. Ukoliko to ne bude
zaustavljeno, brojem će prevagnuti nad ostatkom sveta. S druge strane, postoji realna opas
nost da resursi za preživljavanje budu ugroženi. Time će se znatno povećati razmere bede
u svetu, samim tim i progresivno doći do smanjenja kvaliteta života čovečanstva u celini.
Nema sumnje da plan o kontroli stanovništva u pojedinostima izaziva jezu, strah i
paniku. Ali, gledano iz ugla globalnog plana, pomenuta osećanja poprimaju svetlije tonove.
Zar nisu u istoj ,,priči“ abortus i istrebljenje velikog broja životinjskih i biljnih vrsta? O
planetarnim tzv. zelenim oazama da i ne govorimo. Zar svako od nas ne čini, ili bar podrža
va, nešto što u priličnoj meri liči na pomenuti „monstruozan plan“? Na to se, međutim, u
razmerama pojedinačnog delovanja ne gleda kao na genocid već - neophodnost! Prvo je,
dakle, samo ogoljeno, a drugo ,,popločano“ neophodnošću i dobrim namerama koje, kao
što je već poznato, često vode u sam pakao.
Smrt postaje bezličan događaj. Prvi, drugi svetski rat, ,,džepni“ ratovi, agresije,
okršaji, pomeranja snaga - okeani mrtvih. Stav prema smrti postao je bezličan jer je smrt
bezlična. „Timor Mortis conturbat me“ („Plaši me strah od smrti“) pisao je u 15. veku
škotski pesnik Vilijam Danbar. „Ukoliko nema besmrtnosti, baciću se u m ore“, pisao je
Tenison. „Bez nade u zagrobni život, život ne bi bio vredan ni pokušaja jutarnjeg
oblačenja“, govorio je veliki planer smrti - Bizmark. Iako je ljudska koža, gledano iz ugla
organsko-hemijskog sastava, u svih ista, biti u svakoj od njih ponaosob, veoma je različi
to. Ili, prevedeno na srpski, kad boli, nikoga ne boli kao mene, kad je teško, nikome nije
teško kao meni, itd.
Iako je antički svet smatrao da se filozofskom mišlju može prevazići smrt, nešto
me je vodilo da se okrenem ,,prizemnijem“ načinu njenog ,,rešavanja“. Na Todoxin
ovim preparatima nastalim na osnovu recepata starih tri hiljade godina, radim već 45
leta. Reč je o lekovima za klasičnu kugu, praantibioticima, lekovima za koleru, nervne
bolesti, autoimune bolesti, reumatoidne bolesti, bolesti zavisnosti, ebolu, SARS, BSE
(bolest „ludih krava“) itd. U okviru Todoxin-ovog pristupa, ponudio sam rešenja za
borbu protiv svih hibridnih (virusnih, bakteriofagnih, fagnih) laboratorijski kompono
vanih starih, današnjih i budućih infekcija. Moji preparati suštinski deluju kao revital
izatori imunokompetentnih, pre svega NK i T4 limfocita, kao i svih zamorenih i nede
lotvornih leukocita. Zbog toga mogu da kažem da je (na ovaj način) moguće dekom
ponovati svaki agens, delo inženjeringa pokrenutog mašinerijom zla, bez obzira na to
da li su pomenuti infektivni principi ili agensi u opnama mikoplazmi, rikecija, prioni
ma, da li su adaptirani na humanim proteinima, pre svega na HeLa ćelijama, miozini
ma ili aktinima.
Kao lekar koji je više od ostalih lečio inficirane HlV-om i obolele od AIDS-a, odgov
orno mogu da razmatram mogućnosti istinski delotvornog suprotstavljanja toj opakoj
bolesti. Prvi sam, od svih „zvanično priznatih“ HlV-eksperata, rekao da je virus kompono
van i prvi sam ga dekomponovao. Poznati su mi poreklo, mehanizam delovanja i replikaci
je (množenja) Hl-virusa. Godine 1987. patentirao sam Mapu imunobiološkog sistema, a
2005. Mapu vibraciono-talasnog imuniteta. Na osnovu tih saznanja stvorio sam preparat
koji osposobljava čovekov organizam da se bori protiv HlV-a i drugih virusa. Istovremeno,
imajući u vidu pomenuta saznanja, još 1987. napisao sam pisma vodećim svetskim institu
cijama, pre svega Liku Monatanjeu, sa upozorenjem da vakcine nikada neće biti.
Lečio sam i izlečio izvestan broj i dan-danas živih pacijenata. Među njima i niz, ako
tako mogu da kažem, velikih i značajnih ,,imena“ - sportista, balerina i advokata - iz lon-
donskog Sitija. Dve godine sam upravljao i sanatorijumom u Durbanu (Južnoafrička
Republika) u kome su pacijenti lečeni 24-časovno, uz stalan nadzor medicinskog osoblja.
Za sve vreme njegovog rada, ni jedan pacijent nije završio sa fatalnim posledicama, uprkos
činjenici da je većina došla na lečenje u III i IV stadijumu side!
Suviše sam prošao, čuo i video, da bi me nešto iznenadilo. Tokom gotovo pola veka
postojanja, Todoxin je prevalio put bremenit preprekama raznoraznih kontrola, proba i
sumnjičenja. Nije ga mimoišlo ni žestoko iskušenje borbe sa zvaničnom medicinom. Ni po
koju cenu nije htela da ga prihvati, iznalazila mu je razne nedostatke i tražila sve moguće
i ,,nemoguće“ provere i potvrde. Napadi su se posebno intenzivirali sa prvim istinski
obećavajućim rezultatima u borbi protiv HIV/AIDS-a. Dakle, u zadnjih 20 godina.
Prvo prihvatilište za HlV-pozitivne na Balkanu, Evropi, možda i u svetu, oformio sam
krajem 1985. godine u svom stanu u Svetogorskoj ulici (bivša Lole Ribara) u Beogradu.
Vrata prihvatilišta bila su otvorena 24 časa. Kao rezultat rada sa HlV-pacijentima, 1987.
je nastala internacionalna studija na 20 pacijenata pod Todoxin terapijom. Rezultati su
objavljeni iste godine u časopisu ,,Intervju“. Naravno, na reakciju domaće medicinske
javnosti nije trebalo dugo čekati. Nije bila ni iznenađujuća a još manje ubojita. Otprilike,
poput nezrelih antitela organizma napadnutog virusom. Naime, posle neargumentovanih
napada predstavnika domaćeg medicinskog establišmenta, iznetih u pismu pomenutom
časopisu na Todoxin-ov pristup u tretiranju AIDS-a, do danas se niko od njih više nije
oglašavao po istom pitanju. Možda je razlog njihovog ćutanja sadržan u činjenici da se
ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaci
ji, nije pokazalo - pogrešnim.
U ovu priču se na izvestan, u svakom slučaju čudan, način uklapa i insistiranje profe
sora Velimirovića iz Graca (Austrija) 1988. godine na zajedničkoj saradnji. Tražeći da
sarađuje sa mnom, uz obećanje da će ,,lansirati“ Todoxin, a da ćemo dobit podeliti, dodao
je da HIV-pozitivne osobe nisu za žaljenje već za osudu, budući da su same krive za ono
što ih je snašlo. Istog časa, obustavio sam svaki dalji razgovor ,a kamo li saradnju sa prof.
Velimirovićem, posle čega je izjavio da mrzi ovaj deo Balkana i ,,prljavi“ Beograd. Pregov
ori su, inače, vođeni u Badenu (okolina Beča) i o tome posedujem celokupnu dokumentaci
ju. Zbog obimnosti je neću objaviti u ovoj knjizi. Pored nje, postoje i svedoci koji su pris
ustvovali ovim sastancima.
Na konferenciji o AIDS-u, održanoj u Beogradu 1988, pomenuti profesor je bio vodeća
,,zvezda“. Obratio sam se tada široj javnosti, preko malih ekrana, argumentovanim primed
bama i zapažanjima u vezi sa radom konferencije. „Savezni zvaničnik“ za AIDS, jedan od
predsedavajučih pomenute konferencije, kritikovao je moj nastup punih 20 minuta, a da pri
tom nikada nije čuo ni za Todoxin, niti za mene!
Jedan od prvih sastanaka, na kome mi je nuđena saradnja sa uglednim stranim med
icinskim ustanovama, imao sam u Londonu sa prof. Gazarom. Ponudio mi je da u San Ste
fan i Kromvelovoj bolnici lečim HIV-pozitivne pacijente Todoxin-om, ali uz primenu nje
govog ,,velikog“ pronalaska - ,,talidomida“. Reč je o ,,leku“ osmišljenom da pomogne trud
nicama u vezi mučnine koji je, međutim, izuzetno štetno uticao na razvoj ploda i doveo do
rađanja velikog broja dece sa teškim telesnim oštećenjima. U najvećem broju slučajeva -
bez ruku i nogu. Iz razumljivih razloga, odbio sam ponuđenu saradnju sa prof. Gazarom.
Pre nekoliko godina, međutim, počeo je da sarađuje sa našom Infektivnom klinikom!
Dobio je, podrazumeva se, veliki publicitet. Posebno domaće zvanično-medicinske javnos
ti čijem je establišmentu imponovalo da svetski poznati stručnjak, sa sve svojim čuvenim
preparatom, eto, hoće da sarađuje sa našom medicinskom ustanovom. Ako je verovati vesti
koja je doprla do mene, prof. Gazar uz pomoć ,,talidomida“ odnedavno leči kancer u sused
noj Hrvatskoj. Na zdravlje. Možeš li, Gospode, oprostiti onima koji znaju šta čine?
Pre odlaska u Vašington i potpisivanja ugovora u vezi kancera i AIDS-a sa Nacionalnim
institutom za kancer, pokušao sam da ostvarim saradnju sa našim zdravstvenim ustanova
ma. Sa domaćim HIV-ekspertima sastajao sam se u dva navrata 1990. i 1991. godine. Na
prvom sastanku sa čelnicima beogradske Infektivne klinike, postigao sam dogovor o ustu
panju dela pacijenata koji će svojevoljno biti tretirani Todoxin-om 42 dana, uz uslov da se
nakon toga javnosti prezentuju rezultati pre i posle primene Todoxin-ove terapije.
Uverivši se, međutim, da se zdravstveno stanje dodeljenih pacijenata značajno
popravlja, a ni kod jednog ne pogoršava, rok za objavljivanje dobijenih rezultata je
nenadano prolongiran na četiri meseca! Valjda u iščekivanju da se, ipak, dogodi nešto što
bi ukazalo na neuspeh mog pristupa. A kada je svako dalje odugovlačenje postalo neumes
no i nelogično, sačinjena je desetočlana komisija za vrednovanje rezultata Todoxin-ovog
pristupa sa kojom je trebalo da se sretnem u Skupštini grada Beograda, i to pred pred
stavnicima „sedme sile“. Među deset članova komisije, sastavljene od navodno najvećih
domaćih eksperata za AIDS, bila su i tri - neuropsihijatra!? Čudna veza, još čudniji eksper
ti. O njihovoj kompetenciji u ovoj oblasti, nije pristojno trošiti reči. Ovom svojevrsnom
naučnom duelu (to je bar trebalo da bude), pored novinara, prisustvovali su i predstavnici
VMA i Infektivne klinike. Ne slučajno. Njihov „domaći zadatak“ je bio karikiranje rezulta
ta mojih pacijenata poslatih na testiranje u pomenute ustanove.
Pozorište je postavljeno, predstava je mogla da počne. Scena: Gradska skupština;
glavne role: predsednik ,,komisije“ i moja malenkost; statisti: ostali članovi komisije;
tehničko osoblje: predstavnici VMA i Infektivne klinike (,,štelovanje“ rezultata); publika:
predstavnici „sedme sile“ koji će izvući svoje zaključke i preneti „narodnoj masi“.
Tadašnji direktor Infektivne klinike (istovremeno i profesor beogradskog Medicin
skog fakulteta) teatralno je prikazao rezultate pre početka terapije Todoxin-om kao rezul
tate dobijene po završetku terapije. Završni komentar je, otprilike, glasio ovako: terapija
Todoxin-om je samo pogoršala zdravlje pacijenata koje je sada u lošijem stanju nego što
je bilo pre početka njene primene. Doslovno sam mu istrgao iz ruku papire kojima je
mahao pred novinarima, tvrdeći da namerno pogrešno interpretira rezultate. Odbio je to
uz objašnjenje da to nije njegov manir i da mu je kolega sa VMA, zadužen za sidu, dao
rezultate upravo tim redosledom. Bio sam nepokolebljiv: prikazani rezultati su - lažni! Reč
je o prljavom pokušaju da se i on i javnost obmanu time što će rezultati pre početka ter
apije biti prikazani kao da su dobijeni nakon završetka terapije. Da bih potkrepio svoje
tvrdnje, otkrio sam strogo čuvanu tajnu: nakon obavljenih testiranja na VMA i Infektivnoj
klinici, pacijente sam istog dana (što se moglo utvrditi na osnovu datuma) slao vozom da
obave uporedne analize u Kragujevac, Užice i Sarajevo. I, upravo zahvaljujući njima, pre
vara je otkrivena! Kako bih izbegao planiranu odmazdu (oduzimanje pasoša) zbog drskog
suprotstaljanja zvaničnim medicinskim autoritetima i postignutih uspeha tamo gde je
Infektivna klinika doživela neuspeh, morao sam što pre da odem iz zemlje i potvrdu
uspešnosti svog pristupa potražim u inostranstvu.
Nakon sukoba sa ovdašnjim medicinskim establišmentom, Todoxin vrši prodor u
vodeće svetske zdravstvene ustanove gde dokazuje vlastitu delotvornost. Priznanja za efikas
nost, Todoxinov pristup dobija od vodećih planetarnih institucija: u Stokholmu (Karolinska
institut), Torontu (Bekmen laboratorija), Rimu (Infektivna klinika, sarađivao sa prof. Zoriči
jem), od Nacionalnog instituta za kancer SAD (sa kojim sam potpisao dva ugovora - za lečen
je AIDS-a i kancera), Kraljevske bolnice u Londonu, Instituta „Robert Koh“ u Berlinu...
Učestvovao sam i na dve međunarodne konferencije o AIDS-u, danas opšteprihvaćene
kao najznačajnije konferencije iz ove oblasti.
Na međunarodnoj konferenciji o AIDS-u u Jokohami 1994. godine, koautori prvog
postera bili su stručnjaci Nacionalnog instituta Betezda (National Institute of Health Bethes
da, Maryland), a drugog grupa sa Instituta ,,Karolinska“ (Stokholm, Švedska). Pored toga,
na ovom kongresu sam prikazao intervjue i svedočenja svojih pacijenata. Japanski stručn
jaci su bili zaprepašćeni činjenicom da su američki naučnici po prvi put pristali da budu -
koautori. Međutim, ono što se na Svetskoj konferenciji o AIDS-u u Jokohami dogodilo
,,Beneton“-u (izbacivanje radova iz programa konferencije samo zato što rezultati nisu
odgovarali stavovima farmaceutske industrije!?), inače najvećem darodavcu za lečenje dece
obolele od HIV/AIDS-a, dogodilo se i Todoxin-u 1996. u - Vankuveru.
Svetskoj konferenciji o AIDS-u u Vankuveru prisustvovalo je preko 10.000 učesnika sa
više hiljada radova. Gotovo na svim štandovima nalazili su se Todoxin-ovi prospekti. Zaku
pljene su sale, plaćene kotizacije, došli su izveštači kanadske televizije i novinari nekoliko
uglednih svetskih novina i časopisa, eminentni stručnjaci Instituta ,,Paster“ iz Pariza i Insti
tuta „Robert Koh“ iz Berlina, u čijem je izveštaju sa ove konferencije čak jedna šestina pros
tora posvećena Todoxin-ovom programu kao jedinoj terapiji koja obećava! (Ovo, inače, nije
jedina ustanova visokog ugleda koja je izrekla ovako laskave ocene o Todoxin-u. Ima ih još
mnogo.)
Prezentaciju Todoxin-a, u trajanju od 80 minuta, radio je Klajv Lavdej (Clive Loveday),
redovni profesor virusologije i imunologije na Medicinskom fakultetu u Londonu i direk
tor referentne laboratorije Kraljevske slobodne bolnice (Royal Free Hospital) koju je
opremila i finansirala Evropska unija, inače ovlašćenoj da sertifikuje (odobrava) proizvod-
nju i puštanje u promet lekova u Evropi.
Jedinstvena ocena većine učesnika Konferencije svodi se na to da „jedino Todoxin ter
apija obećava u daljoj borbi protiv HIV-a“. Ali ne i svih. Jer, uprkos svim pohvalama i priz
nanjima, rad o Todoxin-u nije objavljen u okviru radova predstavljenih na konferenciji.
Srećom, obelodanjen je uoči njenog početka u stručnom časopisu ,,raum&zeit“. [Jovanović,
T., Tedder, R. S., Loveday, C., Kaye, S., Nasartnam, S.: „Produžena virusološka i klinička
delotvornost ‘TODoXIN’-a u lečenju HIV-1 infekcije“ („The prolonged virological and clinical
efficacy of Todoxin in the treatment of HIV-1 infection“), ,,raum&zeit“, Nr. 82, 1996, 81 - 93].
Iako je o Todoxin-ovom učešću na pomenutoj konferenciji snimljen i film, svi podaci
sa zvanične prezentacije prof. Klajva Lavdeja izbrisani su sa Internet-sajta ovog naučnog
skupa. Nije teško zaključiti koji su bili motivi za to i, naravno, u čijem interesu.
.. .Smrt je dobila najvećeg protivnika. Ime mu je: dolar. Zelena boja dolara suprotstavi
la se simbolu smrti i kostur kosca, koji će svakoga pokositi, postaje isto što i blistava neon
ska reklama na ulazu u noćne lokale sa striptizom... („Američki način umiranja“)
Radix enim omnium malorum est cupiditas.*

*) Jer je koren svih zala pohlepa.

 Nakon više od 20 godina diskusija o AIDS-u, jedino se, na osnovu stava HlV-ekspera
ta širom Planete, može ustvrditi ,,da nešto narušava imunološki sistem“. Još uvek se pouz
dano ne zna šta je to, ali se najprihvatljivijom čini postavka o ,,pogoršavanju“ Hl-virusa jed
nom ili uz pomoć više komponenti. Poznato je, naime, da su virusi samo parčići genetske
informacije upakovani u omotač od belančevina.
Hl-virus, međutim, nije jedini uzročnik imune deficijencije. Istovetni učinak se može
postići delovanjem samo jednog iz dugačkog niza raznorodnih infektivnih agenasa: humani
herpes zoster (naročito tip 6 i 8) i herpes simpleks virusi sa varijantama, mačja leukemija,
bovine (goveđi) virusi, visna (ovčiji) virusi, virus konjske anemije, majmunski virusi (fomi,
SV 40, majmunski herpes zoster i simpleks virusi), virusi hepatitisa, mikobakterium lepre,
bakterija klasične kuge (pastorela pestis), gijardija lamblija, mikoplazme, bakteriofagne i
fagne čestice, prioni.
Većina tzv. pratećih (oportunističkih) infekcija nije prirodan tok bolesti izazvane HIV-
om. One su, naprotiv, namerno izazvane dodatnom infekcijom i pogoršavaju manifestacije
bolesti u pojedinim segmentima organizma tokom prirodne infekcije: citomegalovirusna
infekcija, kandidijaza, mikobakterium avium kompleks, infekcija Epštajn Bar virusom,
Berkitov limfom, histoplazmoza, aspergiloza, pneumocistis karini pneumonia, Kapoši
sarkom, kriptosporidijaza, izosporijaza.
Sve teorije o „priličnoj starosti“ side, još pedesetih godina minulog veka pa i pre,
padaju u vodu. Budući da je reč o ,,starim“ bolestima prisutnim od davnina (mislim na
pomenute prateće bolesti), podrazumeva se da su oboleli imali simptome imune defici
jencije. Ipak, u ovom slučaju nikako ne može biti reč o AIDS-u. Poznato je da su mnogo
pre pojave HlV-a i side komponovani i usavršavani različiti biološki agensi. Još su amer
ički Indijanci, recimo, bili desetkovani namernim širenjem velikih boginja (ponajviše
preko raznobojnih tkanina ,,obogaćenih“ boginjama) dobijenih od „prijateljski“ naklon
jenih belaca. (Čuvaj se Danajaca i kad darove nose!) Eksperimenti su vršeni i pre Prvog i
Drugog svetskog rata. Bilo je dovoljno komponovati običan virus gripa sa virusima kon
jske anemije, goveđim, ovčijim i sličnim virusima, za dobijanje savršeno efikasnog oruž
ja za uništenje „žive sile“.
A šta ako virus side nije - virus!? Možda je nešto sasvim drugo, pogodno za ubacivan
je u drogu ili brašno za hleb. Pošto se brašno ne konzumira presno, to ,,nešto“ bi trebalo
da bude i termostabilno odnosno termorezistentno poput, recimo, aflatoksina gljivice
Aspergillus. Moguće je da izvesni elementi u tragovima u subtankim slojevima silicijuma
utiču na lančanu reakciju umnožavanja virusa. Ko zna.
Postoji još jedna mogućnost. Možda Hl-virus u tolikoj meri liči na ,,obične“,
sveprisutne viruse, da se jednostavno ne može identifikovati. Prepoznaje se isključivo po
pozitivnom nalazu antitela. Da li su ta antitela stvorena baš protiv HlV-a, s obzirom na čin-
jenicu da čak 64 bolesti indukuje sintezu istih antitela? Koliko je od pomenutih 64 bolesti
identifikovano kao AIDS (sida) i koliko je ljudi „otposlato na nebo“ dijagnozom: HIV-poz
itivan? Jer, odmah iza nje dolazi „zaražen si i umireš“, a potom i „nebeska kompozicija“
toksičnih lekova koja direktno vozi u raj.
Na pomenut način je, dakle, moguće 64 bolesti deklarisati kao infekciju HlV-om. Kad
laboratorija već konstatuje da je neko HlV-pozitivan, veoma je lako otkriti i gde je do infek
cije došlo. To je najmanji (ako je uopšte) problem. Svako je nešto radio i na taj način se
(moguće) inficirao. Posekao se, dobio transfuziju, popravljao zube, prošao pored ne znam
koga u ne znam kakvim okolnostima, sa nekim popio piće ili nešto više od toga. Mogućnos
ti gotovo bezbroj. Problema, rekoh, nema.
Dva virusa u ,,kućnom“ ogrtaču ćelije domaćina. Maskirana uniformom. Lepo
ušuškani, sklonjeni, zaštićeni. Slika gripa na koricama knjige ,,SIDA“ Lika Montanjea.
Poput dva suncokreta. U njih uperena dva cveta maslačka. Slučajno? ,,Slučajno“? Namer
no? Virus i moj pronalazak. Virus-ubica i ubica virusa!
Tokom dugogodišnjeg rada na lečenju sindroma stečene imunodeficijencije (AIDS),
imao sam priliku da se upoznam sa velikim brojem primera neodgovornog postupanja prema
HrV-pozitivnim osobama. Pomenuo sam postavljanje dijagnoze, odnosno izricanje „smrtne
presude“, iako je opšte poznato da su današnji testovi na HIV - nevalidni. Virusolozi nemaju
gotovo nikakav virusološki argument da HIV izaziva AIDS, već potvrdu vlastitih hipoteza
traže od ordinirajućih lekara. Ovi, pak, daju pozitivan povratni izveštaj tvrdeći u njemu da je
AIDS virusno oboljenje koje se može lečiti i antivirusnom terapijom. Večiti Duško Radović bi
rekao: Kada se udruže jaka bolest i loš lekar, nema organizma koji im može odoleti!
HlV-pozitivni pacijenti prolaze kroz sasvim drugačiju terapiju, bar tako tvrde lekari,
nego HlV-negativni. Od herpes zoster-a do šloga, u slučaju HlV-pozitivnih pacijenata, pri
menjuje se doživotna antivirusna terapija ili se, shodno propisanim pravilima, leče bez pos
tojanja bilo kakvog kliničkog oboljenja, a na osnovu markera surogata kao što su CD4 ćeli
je i merenje virusnog oboljenja uz pomoć PCR postupka koji je pronašao Keri Malis. Sam
pronalazač o svom izumu kaže: „Besmisleno je da se proširuje nešto što se može otkriti
samo PCR-om i što je, iz tog razloga, blizu nule. To i dalje ostaje blizu nule.“
Elemente užasa nosi i činjenica da se na testiranjima veoma često ,,otkrivaju“ inficirani
koji nemaju ama baš nikakve veze niti sa Hl-virusom niti sa sidom. To je, međutim, njihov
tek prvi korak u hodu po mukama. Snaći će ih sudbina onih čija je HlV-pozitivna dijagnoza
ispravna. Za početak jak stres, budući da su ubeđeni u ispravnost dijagnoze, potom razmiš
ljanje o „odbrojanim danima“ iza koga, usled poptpunog kraha neuroimunoendokrinog
sistema, velika većina njih nestaje u izmaglici tužne budućnosti do konačnog kraja.
Želeći da učini korak dalje u pogledu validnosti testova, Todoxin-ova naučna grupa je
pokušala da uveze testove koji primenjuju sistem NASBA (eng. Nucleic Acid Sequence
Based Amplification), ali svaki put je uoči realizacije dolazilo do ,,nepredviđenih“ komp
likacija! Proizvođač nas je upućivao na strpljenje u pogledu stizanja pošiljke sa testovima i
objašnjavao da bi trebalo da sačekamo njihov potvrdan odgovor?! Iz ovoga je zaista bilo
teško dokučiti razloge otezanja proizvođača da pošalje naručene testove.
Neke indicije ukazuju i na to da virus postoji. Veliko je, međutim, pitanje - kako izgle
da. Moja postavka je da se virus HlV-a krije u virusu gripa komponovanog sa humanim
herpes zoster virusom 6, uz dodatak prisutne fagne čestice bakterije i mikobakterijuma
lepre. Upravo zato i ne može da se identifikuje jer spolja izgleda bezazleno, a unutra bi se
eventualno otkrile manje razlike.
Iz činjenice da mnoge bolesti započinju sa gripom, prosto se nameće pitanje: da li grip
redovno donosi samo pad imunološke odbrane zahvaljujući čemu dolazi do razvijanja
latentne bolesti ili u sebi nosi još jednu, dobro prikrivenu, bolest? Moguće su obe opcije.
Ne pitam se da li je tako ili ovako, već kažem - ili tako ili ovako. (Nemanodije, praklice!?)
Hipotezu o (realno) mogućoj vakcini protiv side postavio sam pre svih koje danas egzi
stiraju, prvenstveno zato što se nisam bavio traženjem vakcine specifične za delove spolja
šnjeg omotača virusa (p41, gp!20, p24/25) budući da navedeni proteini i ne pripadaju spo
ljašnjem već unutrašnjem omotaču, a pl7/18 spoljašnjem. Uostalom, šta će virusu dva
omotača, ili, bolje - odakle mu (uz to krivo ,,nasađena“!) dva omotača i, uz njih, dve odvo
jene spirale čije rastojanje i odnos nisu kao kod DNK? Odnos spirala je začuđujuće razno
lik i nesimetričan, rekao bih bez ikakve logike, ali, možda se upravo u tome i krije suština
tajne virusa HlV-a.
Nakon 20 godina rada, neretko i po 24 sata dnevno, sa HlV-pozitivnim bolesnicima,
mogu reći da ima dokaza za postojanje ali, isto tako, i nepostojanje Hl-virusa. Najintere
santnije je, međutim, to što je Todoxin u oba slučaja - veoma efikasan!
Bezbednost i tolerancija doza Todoxin-a koje se koriste u udarnoj terapiji i terapiji
održavanja, ispitane su u mnogim studijama. U Velikoj Britaniji je, na primer, urađena
studija na dobrovoljcima po tamošnjim važećim propisima za vođenje kliničkih studija [UK
regulations for Clinical Trials Exemption Certificate (CTX)].
Todoxin-ova monoterapija je u mnogim međunarodnim studijama pokazala visoku
efikasnost kod obnavljanja funkcija imunološkog sistema, smanjenja sposobnosti za rep
likaciju HlV-a, opšteg poboljšanja kliničke slike i kvaliteta života.
Todoxin je visokokvalitetan preparat izrađen na bazi bilja, strogo bez sintetičkih aditiva
i konzervansa. Sadrži nosače jona i osnovne vitamine i minerale u rastvoru. Svojstvo odbija
nja Hl-virusa od zdravih ćelija postignuto je uz pomoć fiziološki tolerantnih molekula koji se
vezuju za viruse. Imunološku funkciju obnavlja uravnotežavanjem koncentracija pro-oksida
tivnih i anti-oksidativnih molekula, u citoplazmi funkcionalno kompromitovanih imunskih
ćelija, kao i obnavljanjem Krepsovog ciklusa i mehanizama oksidativne fosforilizacije.
Da zvaničnomedicinski krugovi ne veruju u Todoxin-ove preparate, kazuje logika, ne
bi u tolikoj meri strepeli od njihove primene i - ćutali! A Todoxin je, sam po sebi, bezazlen
preparat. Osim u slučaju bolesti. U tom slučaju je sve, samo ne bezazlen. Nikome ne može
da naudi, ničim da naškodi. Nešto, međutim, radi izuzetno drsko - podiže imunitet i
odbranu organizma na nivo lakog i efikasnog savladavanja svih virusa. Na taj način
oslobađa prostor organizmu da se izbori za sopstveno zdravlje, pogotovo ukoliko je reč o
,,lažnoj“ sidi ili ako ove uopšte nije ni bilo. Uspeh je tada nesumnjivo izvestan.
Proizvodnju preparata, isključivo za potrebe HIV/AIDS-pacijenata, organizovao sam u
Gracu (Austrija), Los Anđelesu (SAD), Kejptaunu - Durbanu (Južnoafrička Republika). S
obzirom na vreme u kome živimo, ostavio sam mogućnost, ukoliko otkrijem eventualnu
zloupotrebu preparata u cilju dobijanja većeg profita, da u svakom trenutku oduzmem
pravo za njegovu proizvodnju.
Borba protiv side se, dakle, može shvatiti kao borba za zdravlje čovečanstva. Kada to
kažem, ne mislim samo na borbu protiv konkretne bolesti, već protiv čitavog savremenog
inženjeringa smrti. U razloge njegovog postojanja i delovanja neću na ovom mestu da ulaz
im, ali je ono svakako nesumnjivo kao i postojanje njegove praroditeljke ideje o neophod
nosti ,,regulisanja“ veličine ljudske populacije u smislu gotovo potpunog eliminisanja
određenih, formalnih ili neformalnih, grupa ljudi i regulisanja brojnosti pripadnika
određenih rasa i populacija. Borba o kojoj govorim je gotovo na samom početku i, naravno,
neravnopravna i teška sa krajnje neizvesnim ishodom. Konačno i trajno rešenje je
nemoguće ponuditi. Svakodnevno se komponuju nove varijante virusa kako bi se borba
protiv svega toga dodatno iskomplikovala i prevela u dugotrajan iscrpljujući pozicioni rat
bez mogućnosti naglih preokreta na ,,bojištu“. Da nije tako, virus bi sam po sebi izumro
budući da je reč o hibridnoj, veštačkoj tvorevini nedugog veka.
 Prethodno navodi na zaključak da bi sida nestala „sama po sebi“ samo desetak godi
na po prestanku proizvodnje novih hibrida. Naime, sa svakim umrlim bolesnikom odlazi i
delić AIDS-a koji više ne može da se širi. Onog trenutka kad se zaustavi proizvodnja novih
sojeva HlV-a, neće biti ni novog potomstva. Postojeći sojevi će se dekomponovati na sas
tavne delove, mnogo manje infektivne i pogubne. Poput hibridnih žitarica. Svega dve do tri
godine mogu da se reprodukuju ,,prirodno“, bez deformacija. Nakon toga je neophodno da
im čovek pripomogne. Priroda se, očito, i sama (koliko može) buni i bori protiv hibrida -
neprirode.
Kad več govorim o biogenetskom inženjeringu, ne mogu a da glasno ne postavim
pitanje: zašto pored klasične tuberkuloze danas istovremeno egzistiraju i mikobakterijum
tuberkulozis, prenosi se kapljično (kijanjem i kašljanjem), i mikobakterijum avium kom
pleks koji se ne prenosi na okolinu? Pomenute dve varijante imaju dosta zajedničkog. U
vezi su sa HlV-om i protiv njih se ne može napraviti vakcina jer bi je trebalo praviti za dve
komponovane infekcije koje obično ,,idu“ zajedno. Ova kombinacija sa neizlečivom ili
specifičnom tuberkulozom je jedna varijanta Hl-virusa. Izgrađen, oplemenjen, obogaćen
hibrid, ugrađen je u ,,supervojnika“ izmaklog kontroli koji kosi sve pred sobom.
U celoj priči možda ponajviše iritira i deprimira to što je čovek gotovo potpuno
nemoćan da na odgovarajuć način uzvrati udarac u pomenutoj borbi. Zrnce optimizma i
podsticaja krije mogućnost učenja kako da se zaštiti. U slučaju pomora miševa većih
razmera, recimo, svaki od njih instiktivno i samoinicijativno traži način kako da se nađe
među preživelima. Čovek, srećom, ima i razum...
Osnovni zadatak koji sam sebi postavio, i cilj kao njegovo ishodište, jeste pružanje
podjednake mogućnosti učenja svima kako se zaštititi i sa potomstvom naći među prežive
lima. I sve moje prethodne knjige imale su isti cilj. lako je i ova u nizu istorodnih, svaka
naredna nudi više - i leka i znanja. S jedne strane, rezultat je rasta i širenja proizvodnih
kapaciteta preduzeća ,,Toreksin“ koje proizvodi Todoxinove preparate. (Ilustracije radi, u
okviru svojih proizvodnih pogona ima najveći liofilizatorski centar na Balkanu sa, čak, šest
liofilizatora.) S druge, knjiga pred Vama, poštovani, jeste i svojevrsna suma u međuvre
menu stečenih znanja i prikupljenih dokaza kojim Todoxin-ova naučna grupa raspolaže
kao potvrdom delotvornosti Todoxin-ovih preparata.
Knjiga je komponovana po već ustaljenom principu. Naime, saznanja kojima raspo
lažem su skoncentrisana na jedno mesto, što možda nije po pravilima pisanja ovakve liter
ature, ali se pokazalo veoma praktičnim i, posebno, upotrebljivim. Zbog toga se, recimo,
pored saveta u vezi sa određenim terapijama, životnim navikama, ishranom, našlo mesta i
za objašnjenje načina kojim sam došao do preparata i svega što je njegov nastanak pratilo,
ali za i istraživanja, eksperimente, podatke koji se odnose na svetska iskustva, rasprostran
jenost i puteve širenja side, kao i ispovesti i svedočanstva samih pacijenata.
Ne mogu, a da na kraju ovog kazivanja ne pomenem najnovije rezultate Todoxin-ovog
pristupa koji danas dobijaju apsolutnu potvrdu kroz rezultate PCR-analiza sedam pacijena
ta sa naših prostora. Status ,,HIV-pozitivan“ kod njih traje između 12 i 20 godina. Ipak, pod
Todoxin-ovom terapijom nesmetano obavljaju svoje svakodnevne aktivnosti. Neki. imaju i
zđrave supružnike i zdravo potomstvo. Februara 2006. godine, samoinicijativno su se
obratili poznatom hematologu dr Radojičiću na testiranje. Kod pet pacijenata je broj infek
tivnih i neinfektivnih kopija iznosio ,,nula“, a kod preostalo dvoje bio ispod granice detek
cije (donja granica detekcije iznosi 20.000) - 5.000 i 7.000 kopija!!! Iako su sa ovim rezulta
tima upoznati i najogorčeniji protivnici Todoxin-a iz redova predstavnika zvanične medi
cine, do danas se niko nije oglasio u javnosti. Verovatno računajući s tim da ono o čemu se
javno ne govori i - ne postoji! Istina, problem su jedino svedoci.
Pišući knjigu ,,Životi“ 1550 godine, italijanski slikar, zlatar i arhitekta Đorđo Vazari,
zabeležio je i anegdotu o čuvenom italijnskom slikaru Đotu. Naime, kada je papa
Benedikt IX iz Treviza nameravao da oslika srkvu San Pjetro, poslao je u Toskanu svog
emisara da pronađe pogodnu ličnost za to i obavezno poseti Đota čija je slikarska zvez
da u to vreme bila u usponu. Savremenim jezikom rečeno, da prikupi ponude tako što
će svaki slikar nacrtati po nešto a papa prema tim crtežima odrediti majstora kome će
poveriti tako delikatan posao. U knjizi „Životi slavnih slikara, vajara i arhitekata“ to je
ovako opisano:
„...Dvorjanin pođe na put da vidi Đota i sazna koji su još drugi majstori u Firenci
savršeni u slikarstvu i mozaiku, te prolazeći kroz Sijenu, stupi u razgovor sa mnogim umet
nicima koji mu dadoše svoje crteže. Došavši u Firencu, jedno jutro pođe u rađionicu Đota,
koga je upravo zatekao u radu, i izloži mu namere i način na koji papa želi da se koristi nje-
govim delom, i najzad zatraži od njega mali crtež da bi ga poslao njegovoj svetosti. Đoto,
koji je bio vrlo Ijubazan, uze jedan list hartije i, naslonivši lakat na bok, da bi mu ovaj
poslužio kao šestar, povuče kičicom obojenom crvenim jedan krug toliko pravilan da je to
bilo pravo čudo. Uradivši to, Đoto potsmešljivo reče dvorjaninu:
- Evo vam crteža!
- Zar neću dobiti drugi crtež sem ovoga? - upita ovaj smatrajući da je izigran.
- Dosta, čak i suviše je i ovaj - odgovori Đoto - pošaljite ga zajedno sa ostalima i
videćete da li će ga prepoznati...
Zastupnik, videvši da ne može dobiti drugi crtež, ode dosta nezadovoljan sumnjajući
da je izigran. Ipak, šaljući papi ostale crteže i imena onih koji su ih izradili, pošalje i Đotov,
ispričavši kako je ovaj izradio krug ne mičući rukom i bez šestara. Na osnovu toga su papa
i mnogi dvorjani koji su poznavali umetnost ocenili koliko je Đoto prevazišao sve druge
slikare tog vremena. Pošto se ova stvar kasnije pročula, nastala je posloviea koja se još
upotrebljava: Okrugliji si nego Đotovo ,,0“, a odnosi se na debele i tupoglave ijude. Za ovu
poslovicu se može reći da je lepa ne samo po slučaju kako je nastala, nego mnogo više po
svome značenju koje se sastoji u dvosmislenosti, pošto se ,,okrugao“ u Toskani sem za
pravilan krug upotrebljava i za duševnu tromost i nezgrapnost...“
Eto, tako je 1550. pisao Đorđo Vazari. Ali, čemu ova anegdota u priči o Todoxin-u? Ne
slučajno. I Todoxin je zaokružen, potpun, biljni preparat. Razlika je jedino u tome što
,,pape“ savremene tzv. zvanične medicine, dakle gotovo pola milenijuma kasnije, izbegava
ju to da primete. Koliko dugo, vreme će pokazati...
 Tehnička uslužna laboratorija
(Technical Service Laboratories), Misisaga - Ontario, Kanada

Analize nekih Todoxin-ovih preparata izvršene u Bekmen

(Beckman) laboratoriji u Torontu

1.0 Fizička pravila

Uzorak #1 Uzorak #2 Uzorak #3
OFT-1935/TK OFT-1962/DJ OFT-1959/CK
Stanje uzorka polu-čvrsto tečno polu-čvrsto
Specifična težina 1.181 1.102 1.190
Miris prijatan/voćni prijatan/voćni prijatan/voćni
pH vrednost (kao uobičajen) 4.0 4.5 3.5
2.0 Glavni sastav
Sadržaj slobodne vode (%) 64.60 69.10 64.60
Ukupna suva supstanca (°/o) 35.40 30.90 35.42
Ukupan sadržaj pepela (%) 3.21 2.93 3.84
3.0 Analiza suvih sastavnih organskih jedinjenja
Ugljeni hidrati (%) 85.75 87.50 84.20
Lipidi (masti) (%) 1.08 0.96 1.13
Proteini (%) 1.94 1.73 2.11
Karbonske (ugljene) kiseline (%) 11.23 9.81 12.56
4.0 Analiza elemenata (hemijskih)
Ugljenik (C) 59.26 58.37 59.03
Vodonik (H) 7.23 7.09 7.30
Kiseonik (0) 31.89 33.12 32.06
Azot(N) 1.22 1.09 1.20
Sumpor (S) 0.03 0.02 0.03
Fosfor (P) 0.37 0.31 0.38
5.0 Analiza glavnih ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi
Glukoza (%) 17.70 15.35 16.93
Fruktoza (%) 6.12 7.23 5.30
Manoza (%) 0.22 0.04 0.40
Pentoze (%) 1.16 0.94 0.98
6.0 Anahza glavnih karbonskih kiselina rastvorljivih u vodi
Limunska kiselina (C6H807) 5.83 4.74 5.92
Sukcinska kiselina (C4H604) 1.03 0.72 1.17
Malonilna kiselina (C3H404) 0.38 0.12 0.67
7.0 Analiza vitamina rastvorljivih u vodi (ppm):
Tiamin (Bl) 24 19 37
Riboflavin (B2) 27 16 31
Pantotenska kiselina 31 57 43
Nikotinska kiselina 19 23 49
Nikotinamid 28 16 37
Piridoksin 52 15 23
Cianokobalamid (B2) 0.24 0.18 0.26
Folna kiselina 0.50 0.35 0.62
Biotin 76 39 63
Askorbinska kiselina (C) 96 82 89
Inozitol 112 83 193
8.0 Analiza vitamina rastvorljivih u mastima
B-karoten 0.090 0.031 0.061
Vitamin A (alkohol) 0.030 0.015 0.021
Vitamin A (acetat) 0.011 0.008 0.009
Vitamin D3 0.080 0.042 0.037
Tokoferol 0.106 0.093 0.114

9,0 Kvalitativne analize šećemih kiselina i jedinjenja nosilaea azota

Sva tri nutritivna uzorka sadrže ostatke sledećih jedinjenja:
Glukuronska kiselina Prolin (Pro) Glucitol
Glukonska kiselina Glukozamini Enzimi:
Fitolna kiselina Purinski ostaci Amilaze
Aspartanska kiselina Pirimidinski ostaci Fosfataze
Glutaminska kiselina Piperin Katalaze
Glicin (Gly) Fitol
 Svetska zdravstvena organizacija
Ženeva, 3. n o vem b a r 1987. g o d in e

Dragi dr Jovanoviću,
Zahvaljujem o Vam za p is m o o d 27. oktobra 1987. godine.
M oram o da Vas, na žalost, obavestim o da nije u politici SZO da se angažuje u istraživačkim p ro
je k tim a s pojedincim a.
P reporučujem o Vam, m eđ u tim , da svoj predlog uputite n e k o j istraživačkoj ustanovi.

Iskren o Vaš,
D r D žonatan M an
D irektor specijalnog program a za A ID S
P ism o prim . dr sci. Todora Jovanovića o d 21. oktobra 1987. Pasterovom in stitu tu (Pariz).
 Pasterov in stitu t
Pariz, 9. decem b a r 1987. g o d in e

G ospodine,
Vaša pošiljka je predata dr Zerijalu ko ji radi u R hone-P oulenc Sante, a bavi se terapeutskim
pokušajim a vezanim za in fekciju H lV -om .

Za Montanjea,
Dr Fransoa Denio,
Odeljenje za virusnu onkologiju
P ism o prim . dr sci. Todora Jovanovića o d 15. decem bra 1987. Pasterovom institutu.
 Pasterov institut
Pariz, 29. decembar 1988. godine

Gospodine,
Saglasno Vašem pismu od 23. decembra 1988. godine i kako sam Vam većnajavio u svom pismu
od 9. decembra 1987. godine, Vaša dokumentacija je predata dr Zerijalu kome preporučujem da se
obratite.
Primite, Gospodine, izraz mojih najboljih osećanja.

Dr Fransoa Denio

Ovde je, naime, reč o tome da se prim. dr sci. Todor Jovanović prvi usudio da napiše pismo prof.
Liku Montanjeu, naučniku koji je otkrio HIV, u kome mu je objasnio da neće moći da se proizvede
vakcina uprkos tome što je ovaj javno izrekao daje "samo pitanje dana kada će vakcina protiv HlV-a
biti napravljena". Nedugo zatim, došloje do naglepromene mišljenja igrupa francuskih naučnika, na
čelu sa prof. Montanjeom, objavilaje "senzacionalnu" vest da vakcine - neće biti!
Ugovor o saradnji sa direkto ro m R im sk e in fektivn e k lin ik e prof. F. Zoričijem.
 Slobodni univerzitet B risel
O deljenje za m o leku la rn u biologiju
5. ju l 1988. g odine

Dragi dr Jovanoviću,
Prim io sam Vaše p is m o i pročitao o Vašoj m edikaciji i rezultatim a k o je p o čin jete da dobijate s
Vašim pacijentim a.
B udući da m i nism o u potpunosti uključeni u rad s pacijentima, preporučujem Vam da stupite u vezu
sa Svetskom zdravstvenom organizacijom u Ženevi. Oni m ožda m ogu da Vam p o m o g n u Gnansijski i
uključe Vaš način lečenja u široku m režu u kojoj bi bio ocenjen i upoređen sa ostalim načinim a lečenja.
U n a d i da će to p o m o ć i Vama i Vašim n esrećnim pacijentim a, iskren o Vaš A. B u rn y
 K arolinski in stitu t
O deljenje za im unologiju, S to kh o lm
16. februar 1989. g o d in e

Žao m i j e zb o g kašnjenja s podacim a. Pronašli sm o, m eđ u tim , d a je "OF" p reparat veom a p o te n

tan u aktiviranju lju d skih N K ćelija. Ta aktivacija zahteva izvesn u p rein ku b a ciju sa efek to rn im ćelija
m a (preko noći), optim alna je p ri finalnom razblaženju u odnosu 1:1000 (ali se jo š m o ž e detektovati
i k o d 1:100.000) i nije aditivna na IL-2 efekat. Naim e, "OF" uvećava N K uništavanje u istoj m e ri kao
što to čini IL-2. U p relim in a rn im eksp erim en tim a n e vidim o e fe k a tn a p o g o đ en e vezane ćelije, tj. "OF"
uvećava efika sn o st onih ćelija k o je već vezuju p o g o đ en e ćelije za tum or.
Dalji rad m ogao bi da odredi faktore ko je oslobađaju stim u lisa n e ćelije i, dakle, uvede aktivaciju
u p risustvu različitih antitela, anti-IFN, anti-IL-2 itd. M eđutim , s obzirom na sadašnje stanje stvari, s
našim ograničenim p o zn a va n jem stru ktu re "OF"-a n e planiram o takve eksp erim en te.
U koliko Vi im a te n e k e dalje planove, m i sm o zainteresovani da o n jim a razgovaramo.
M ikael Jondal, p ro feso r
 N acionalni in stitu t za rak, M erilen d
21. ju n 1989. go d in e

D ragi dr Jovanoviću,
Vaša p rep iska sa UD CDC i N acionalnim in stitu to m za alergiju i in fektivn a oboljenja, upućena je
našem O dseku bu d u ći da sm o m i, u okviru N acionalnog instituta za rak, za d u že n i za akviziciju je d
injenja n a m en jen ih testiranju za a n titu m o rn e A ID S-antivirusne zaštite.
R adi inform isanja, N IR trenutno radi na obuhvatnom ispitivanju s ciljem identifikovanja je d in je n
ja koja im aju potencijalno A ID S-antivirusno dejstvo. To in vitro ispitivanje, k o je uklju ču je infekciju T
ćelija sa živim HIV, zahteva je d in o veom a m a le uzorke: 50 m g je dovoljno za p o tp u n i test. Izvođenje
ispitivanja ništa n e ko šta darodavca. Ipak, ograničeni sm o na testiranje ka rakterističnih h e m ijskih
jedinjenja iz sin tetičkih ili priro d n ih izvora. Z b o g toga n e m o že m o da p rih va tim o ekstra kte sirove
frakcije, m ik stu re ili kom binacije.
U koliko im a te na m e ru da testirate Vaš materijal, pošaljite m i h e m ijs k u stru k tu ru tako da je m o ž e
m o proveriti, s obzirom na n ašu bazu podataka, k a k o b ism o izb eg li dupliranje. A k o naglasite da
struktura m ora da b u d e držana u tajnosti, toga ćem o se p o šte n o pridržavati.
Iskreno,
D anijel Lednicer, Ph. D.
O dsek za h e m iju i sin te zu leko va
N acionalni in stitu t za ra k
 P ism o k o jim je d rJ o v a n o vićo b a vešten da m u je odobren za h te v za otvaranje ordinacije u Voterge
jtu (Watergate) u centru Vašingtona, elitnom kraju u k o m e žive najm oćniji lju d i SAD. N aim e, n a ko n
provere četiri iz u ze tn o rigorozne kom isije, dr Jovanoviću je dozvoljeno obavljanje m e d ic in sk e p ra kse
u Votergejtu.
Intervju prim. dr sci. Todora Jovanovića beogradskom časopisu ,,Galaksija“ (april 1990.) pod
(delimično i stranim) naučnim krugovima i sprečio da jedan ,,naučnik“ za dr Jovanovićev
(d elim ičn o i stra n im ) n a u č n im k ru g o v im a i sp rečio da je d a n „ n a u č n ik “ za d r J o va n o vićev
pronalazak bude n o m in o va n za N obelovu nagradu!
 S h e m a ispitivanja za T odoxin k o ju je , ka o garanciju za p o tp isiv a n je ugovora, svojeručno
ispisao dr sci. G ordon M. Kreg, š e f o d seka za p riro d n e p ro izv o d e p r i N a cio n a ln o m in stitu tu za
ka n c e r SAD.
 Saglasnost za prihvatanje uslova p o d ko jim je Todoxin bio ispitivan na N acionalnom m stitu tu za
ka n cer SAD, kao deo program a za ispitivanje h o m eo p a tskih sredstava. D obijeni rezultati su bili
izu ze tn o dobri.
Prva i četvrta strana ugovora sa N C I (Nacionalni in stitu t za kancer SAD) za lečenje kancera.
Prva i četvrta strana ugovora sa NCI za lečenje AIDS-a.
 Naslov članka objavljenog u časopisu "raum&cajt" (raum&zeit). Reč je o rezultatima studije izve-
dene na dvadeset pacijenata, tretiranih Todoxin-om. Kao koautori se pojavljuju najveći svetski viru-
solozi koji su potvrdili da se dejstvo Todoxin-a pokazalo efikasnijim od svih biljnih medikamenata i
preparata zvanične medicine, koje su do tada ispitivali.
 Poziv prim. dr sci. Todoru Jovanoviću za sastanak sa komisijom Ujedinjenog Kraljevstva (Velike
Britanije) za ispitivanje i odobravanje lekova (Medical Research Council - MRC), formirane od strane
Evropska zajednice na čelu sa prof. Dženet Darbišajr (Janet Darbyshire).
Na sledeće četiri strane su ugovori o tajnosti, tj. potpisi članova Komisije EU za odobravanje leko
va sa kojima je prim. dr sci. Todor Jovanović sklopio ugovore o potvrđivanju delotvornosti Todoxin-
ovih preparata.
Naime, EU je izabrala komisiju iz Ujedinjenog Kraljevstva (UK) za praćenje, analizu i odobrava
nje svih preparata zvanične i prirodne medicine. Do stručnjaka ove komisije mogu da dođu isključi
vo svetski priznati preparati i stručnjaci sa najvišim referencama. Prim. dr sci. Todor Jovanović je
zahtevao da svaki od članova komisije potpiše ugovor o tajnosti štoje, samo po sebi, dovoljna garan
cija njihove uverenosti u delotvornost Todoxin-a. Potpisani članovi komisije su:
- Prof. Brekenrič (Brekhenridge), jedan od najpoznatijih farmakologa u svetu,
- prof. Džefris (Jeffries), virusolog,
- prof. Veler (Weller), stariji član evropske komisije za AIDS,
- prof. Darbišajr (Darbyshire), predsednik komisije.
 Prepiska sa najvećim svetskim ekspertom za presađivanje koštane srži prof dr. Grantom Prenti
som iz engleske Kraljevske bolnice.
Pracijenti prof. Prentisa koji nisu pristali na verovatnoću od 50 procenata da zahvat uspe ili nisu
bili u stanju da plate traženu cenu, pomoć su zatražili od prim. dr sci. Todora Jovanovića.
 Nakon što je postao poznat u svetu, prim. dr sci. Todora Jovanovića je pozvao direktor i profesor
virusologije na Kohovom institutu G. Pauli. Zakazao m u je jednočasovni sastanak koji se produžio na
dva sata, a potom m u predložio da nastave razgovor uz obećanje da će m u sam skuvati kafu. "Idete
na Konferenciju u Vankuver?" upitao je prof. Pauli. Kadje dobio potvrdan odgovor, nastavio je: "Pred
lažem Vam da napravite prezentaciju Todoxin-a zatvorenog tipa na koju ćete pozvati isključivo pro
fesore i docente najvećih svetskih instituta". Prim. dr sci. Todor Jovanović je prihvatio ideju, zakupio
salu i okupio u tom trenutku najveća svetska imena iz oblasti virusologije. Prezentaciju je vodio lon
donski profesor Kliv Lavdej (o čemu postoji video-zapis).
Izuzetni rezultati su izazvali opšte zaprepašćenje prisutnih. Uprkos tome i ispunjenju svih uslova
organizatora, radje iz nepoznatih razloga skinut sa Internet-strane Konferencije. Ipak, to nije spreči
lo prof. Paulija da u izveštaju sa Konferencije posveti čakjednu šestinu prostora - Todoxin-u! Radoz
nalimaje objasnio da je Todoxin u tom trenutku jedina realna nada za borbu protiv opake bolesti i
svojom preporukom i potpisom omogućio prim. drsci. Todoru Jovanoviću pristup najvećim svetskim
laboratorijama.
 Preporuka i sugestija prof. Paulija, nakon četvoročasovnog sastanka u Berlinu, prim. dr sci.
Todoru Jovanoviću kojim ekspertima i laboratorijama da se obrati za nastavak naučnog rada i istraži
 Poziv upućen prim. dr sci. Todoru Jovanoviću za sastanak u vezi saradnje na ispitivanju
antivirusnog svojstva Todoxin-a na Medicinskom fakultetu u Londonu. Potpisao ga je profesor
Ričard S. Teder.
Sin glavnokomandujućeg iskrcavanja u Normandiji u vreme Drugog svetskog rata, lord Ričard
Teder, profesor imunologije i virusologije na Medicinskom fakultetu u Londonu, prvi je promovisao
AZTretrovirpolovinom osamdesetih godina prošlog veka sa prof. Klivom Lavdejom i ujedno ga prvi
oborio u poznatoj "Konkord" studiji rađenoj u Francuskoj. Naime, već nakon šest meseci od počet
ka studije, pacijenti iz kontrolne (placebo) grupe su iznenada počeli da umiru, što nije bio slučajkod
grupe pod terapijom AZT retrovirom. Zbunjeni, Francuzi su zatražili pomoć i saopštili da će studi
ja, po svemu sudeći, morati da bude prekinuta
Profesor Teder je ustanovio da su istraživači manipulisali. Svaki smrtni slučaj iz "AZTgrupe”je
prebacivan na spisak placebo grupe! Na taj način je pala "Konkord" studija. Neslavno je prošla i
"Delta "studija, nešto kasnije rađena u Londonu. Nikada nije privedena kraju zbog velikog broj smrt
nih slučajeva u grupi koja je primala terapiju AZT retrovira.
 Petogodišnja saradnja prim. dr sci. Todora Jovanovića sa INEP-om, nažalost nije urodila očeki
vanim plodom, uprkos tome što je drJovanović svojim autoritetom i titulom dao pokriće za rad Insti
tuta.
 Oktavno
ustrojstvo m uzike
i igra fotona
kao univerzalni život

U ovom svojevrsnom uvodu pre uvoda, poštovani čitaoče, pokušaću da nagoves

tim sadržaj knjige koju si upravo otvorio. Do podataka sam došao tokom više
od četrdeset godina naučnog rada. Što bi narod rekao, dugog koliko i jedan
ljudski vek. Sve to vreme sam utrošio, nadam se ne uzalud, na sakupljanje delića, segme
nata, istine o životu, bez obzira na to da li ih pozitivna nauka svrstava u medicinu, biologi
ju, fiziku, hemiju, ili pak filozofiju, teologiju ili umetnost. Cogito, ergo sum!1
Oduvek sam smatrao da samo takav, danas bi rekli interdisciplinarni pristup, donosi
spoznaju o mudrosti življenja. Teme koje obrađujem u ovom delu izdvojio sam ponajviše
zbog neosporno moguće naučne i kreativne širine delovanja, ali i njihove neprolazne
aktuelnosti i brojnih tabua i mistifikacija koje izazivaju u naučnim i nenaučnim krugovima.
Spoj večitih zagonetki života duše i tela, kao razrešenje uslova očuvanja zdravlja, želim da
podelim sa Tobom i kodiram ih u ključne reči: poreklo bolesti, mehanizam transformacije
i komponovanja, stvaranje Hl-virusa u organizmu, oktavna muzika univerzalnog života,
ples fotona, božanska čestica.
Sa jasnom svešću da samo pominjanje nekih od njih, ili svih zbirno, kod nekoga može
da pobudi želju za sklapanjem korica, igram na sve ili ništa. Možda dotični nema istinskih
afiniteta prema ovim temama. Zašto da ne. To je ljudski. Ipak, igram na tankoj žici
čovekove urođene radoznalosti. Bez razmišljanja. Znam šta nudim i ne sumnjam u izazove
interesovanja. Ali, kako sam i sam tek samo čovek, kao autora bi me obradovala svaka
primedba, kritika, diskusija u vezi ovde izrečenog, kao znak (da li?) ispravnog usmerenja i
trošenja kreativne naučne snage.

N ajveći je p o re m e ć a j duha vero va ti da su stv a ri on akve

k a k v e b ism o ž e le li da budu
Luj Paster

Ponekad imam utisak da se udaljavamo od života. Mašta nas vuče na sve strane. Retko
u istom pravcu, a poslovično na dijametralno suprotne krajeve. Ali, nije strašno to što nam

1) Mislim, dakle, postojim.

radi mašta. Strašno je što nas „za nos vuku“ činjenice. Mašta spašava. Predviđa i otkriva
istinu. Oslanjanje isključivo na činjenice, te konkubine duha vidljivih okom, zavodi i odvodi
međ’ hiljade velova. Iz odaja mašte se lako pronalazi izlaz. Jedna slika ustupa mesto drugoj
ili se preobražava u novu. I ma koliko jeretički i neinteligentno (makar prema trenutnim mer
ilima) delovalo, opredeljenje za verovanje u sopstvenu intuiciju i fleksibilnost koja iz nje isho
di, u konačnom razrešenju uvek više nudi od krutog oslanjanja na činjenice i pridržavanja
,,dokazanim“ istinama i iz njih proisteklih znanja. Da nije toga, gde bi Nikola Tesla ,,video“
svoje obrtno magnetno polje? U šta je verovao Galileo Galilej kada je povikao - ipak se okreče!
Treba li podsećati da se kao ,,disident“ katoličkog dominikanskog reda oslanjao isključivo na
„prirodnu svetlost ljudskog uma“. Dobro, to može i tako da se nazove...
Može li, međutim, da pomogne i skidanju vela sa tajne porekla bolesti kada je i u mnogo
jednostavnijim, da ne kažem prizemnijim, životnim situacijama nemoćna? U najobičnijem
sudskom procesu se na osnovu materijalnih dokaza i svedočenja neko može proglasiti kriv
im, a da zapravo uopšte nije kriv! Loš raspored zvezda ili nešto drugo, svejedno je. Samo se
ishod računa. A možda je reč o ,,kupovini“ ili ,,iskupljivanju“, kako mu drago, jer svako može
da ,,kupi“ i bude ,,kupljen“. Čak do besmislenosti. Čovek priznaje zločin zbog koga će biti
pogubljen da bi sopstvenom žrtvom ,,kupio“ život vlastitoj deci. Bez obzira da li ćemo ovo
nazvati nesuvislim ili budalastim, na hiljade ovakvih primera već postoji i postojaće.
Dux atque imperator vitae mortalium animus est!2 Ili, što bi Duško Radović rekao:
„Nasmešite se, sa mnogo dobrote i malo, malo gorčine. Oprostite životu i svetu što nisu
savršeni.“
Na sudski proces, u kome presuda još uvek nije izrečena, podseća i u vremenu davno
zagubljeno poglavlje istorije medicine - sukob naučnih stavova, blaže rečeno akademska
rasprava, slavnog Luja Pastera3i njegovog savremenika Antoana Bešama4, profesora bio
hemije i dekana medicinskog fakulteta u Lilu. Bešamu se kasnije priključio Ginter Ender-
lajn, a Pasterovoj strani (nakon žestokih naučnih rasprava povremeno začinjenih čak i
ličnom netrpeljivošću) Robert Koh5.
O čemu je reč? Uvaženi Bešam i Enderlajn su zastupali tezu da svaka bolest potiče
iznutra. Glavni postulat ovog stanovišta podrazumeva prisustvo praćelija (soraba, neman
odija) u organizmu domaćina i njihovu sposobnost preobražavanja u različite oblike i,
shodno tome, iniciranje i podsticanje patogenih procesa u organizmu pod dejstvom različi
tih spoljnih uticaja. Znači, stvaranje određenih uslova pod kojima dobroćudni, vredni i
korisni ,,radnici“ najednom ,,polude“, to jest počnu da se menjaju i pretvaraju u sopstvenu
suprotnost. U tom njihovom preobražaju leži razlog nastanka mnogih bolesti. Imajući
rečeno u vidu, ova teorija je istovremeno realna koliko i fantastična.

2) Duša je vođa i zapovednik ljudskog života.

3) Luj Paster (Louis Pasteur 1822-1895), francuski hemičar i biolog. Ime Luja Pastera poznato je širom
sveta pre svega po postupku pasterizacije, nazvane po njegovom imenu. Iako po obrazovanju biohemičar, više
se proslavio u medicini. Pronašao je vakcinu protiv besnila i prvi u svetu naparvio vakcinu protiv antraksa.
4) Antoan Bešam (Antonine Bechamp), živeo sredinom XIX veka, začetnik ispitivanja pleomorfizma (odnos
dve ili više vrsta ili formi u životnom ciklusu). Oslanjajući se na njegov rad, nemački botaničar i zoolog dr Gin
ter Enderlajn (Gunther Enderlein, 1872-1968) radio je mikroskopska istraživanja u tzv. tamnom polju (dark
field) pleomorfizma mikroorganizama (prioni, virusi, bakterije, protoaze, gljivice, spore).
5) Robert Koh (Robert Koch, 1843-1910), nemački lekar. Prvi u svetu razvio tehniku izolovanja i ispitivanja
bakterija. Njegov sistem je postao osnova savremene bakteriologije. Izolovao je i identifikovao bakteriju koja
izaziva antraks (anthrax) i organizam koji izaziva koleru. Godine 1905. dobio je Nobelovu nagradu iz oblasti
medicine za rad na otkrivanju i lečenju tuberkuloze.
 Ni njoj suprotstavljena teza nije ništa manje ni realna ni fantastična, ma kako na prvi
pogled izgledala. Njen osnovni postulat je tvrdnja da sve bolesti dolaze spolja. U veoma
grubom prevodu, bolesti ,,lete“ vazduhom, ,,putuju“ vodom, ,,gamižu“ kroz zemlju, dakle
prolaze kroz najrazličitije sredine ili ih koriste kao svojevrsno „prevozno sredstvo“ kako bi
stigle na nezakazanu partiju ruskog ruleta - na koga naiđu, njega su napale. S tim što u
„šaržeru bolesti“ ima mnogo više od jednog ,,metka“.
Pomenuta dva stava su u međusobnom sukobu i definisani tako da isključuju jedan
drugi. Ali, bez obzira na to koji je ispravniji (ni jedan se ne može odbaciti kao apsolutno
netačan), ljudi se razboljevaju, a teško objašnjive epidemije, čas ovde - čas tamo, nenadano
pojavljuju. Bilo je i biće raznoraznih bolesti i njihovih epidemija, a ljudi će oboljevati od
kuge, kolere, boginja...
Ukoliko se priklonimo prvoj teoriji, nameće se pitanje: ako bolest već ,,čuči“ u čoveku
i razvija se pobunom ,,radnika“ preobraženih u zarazu, kako se konkretna bolest širi u
određenoj populaciji? Potom i - kako dolazi do epidemija? (Delimično objašnjenje postoji
u knjizi „Nada za Srbiju“, od 333. strane: ćelijske čestice-higijeničari se unutar ćelije vezu
ju za nepotrebne ćelijske molekule, veoma često patogene, i izbacuju ih iz organizma zno
jem, disanjem, preko urogenitalnog i digestivnog trakta.)
U slučaju opredeljenja za drugu teoriju, postavlja se pitanje - zbog čega u vreme epi
demije neki ljudi oboljevaju, a neki ne? Čak i oni za koje se ne bi moglo reći, bar ne po
nekim opšteprihvaćenim merilima, da „pucaju od zdravlja“. Slabunjav i večito bolešljiv
čovek se na volšeban način provlači kroz užasavajuću epidemiju, recimo velikih boginja ili
kolere, dok oko njega kao pokošeni padaju oni koji su koliko juče predstavljali oličenje
zdravlja. Kako je to moguće?
Iz rečenog se jasno nameće neophodnost pronalaženja nove teoretske, potom i pri
menljive praktične postavke, u cilju potpunijeg objašnjenja uzroka i nastanka bolesti.
Sve lepe teorije nastale još u antičkim vremenima prema kojima se miševi rađaju iz žita,
a moljci legu iz brašna i sl, možda i nisu u tolikoj meri smešne koliko nam danas
izgledaju. Činjenica je da se miševi pojavljuju i legu tamo gde ima puno žita, a moljci
gde ima dovoljno brašna. Ako nema žita i brašna, neće biti ni miševa i moljaca. U ovoj
teoriji, dakle, ipak postoji nešto što bi moglo dalje da se razvija. Nova, treća teorija,
mogla bi da se razvije (i) na tim zrncima istine. Zašto se, na primer, isti pupoljci (zače
ci) u jednom organizmu pretvaraju u kancer, u drugom u influencu, a u trećem u nešto
sasvim ,,deseto“? Recimo, u TBC.
Treba primetiti i to da je uvek i obavezno reč o bolesti, patološkom narušavanju
ravnoteže u organizmu, a nikada o pospešivanju zdravlja. Zašto, recimo, nije zabaležen ni
jedan poremećaj koji bi opštem zdravlju dao nov kvalitet? Recimo životni vek čoveka od
biblijskih 800-900 godina? Zdravlje je strogo i zauvek definisana „jedinica mere“ i svaki
pomak u bilo kom smeru obavezno vodi u patologiju? Odgovor na ovo pitanje se nesumn
jivo nalazi u dalekoj budućnosti i nemam nameru da ga ovde elaboriram, tim pre što ga je
neuporedivo teže dokučiti od odgovora na večitu dilemu o kokoški i jajetu. Šta više, u ovom
slučaju se ne zna da li uopšte postoje „kokoška i jaje“!? U formuli zdravlja je jedina kon
stantna - dilema!
U svakom slučaju, ne možemo odbaciti činjenicu da oboleli u nekim slučajevima širi
tj. prenosi zaraznu bolest na druge ljude. Time je oborena prva teorija? Činjenica je, među
tim, i to da se neće razboleti svako ko dođe u dodir sa obolelim. Šta je sa hiljadama onih
koji su vodili brigu i negovali zaražene velikim boginjama, tifusom, kolerom, kugom itd?
Da li je, i kako, apotekar i nikada zvanično priznati lekar iz Avinjona (Francuska) još polovi
nom 16. veka znao da se njemu ništa loše neće desiti dok su mu takoreći na rukama umi
rali žena i sin od kuge u centru grada opustošenog epidemijom? Manje je važno to što je
njegovo ime Mišel de Nostradamus, u istoriji ljudskog roda zapamćeno u liku večito
zagonetnog proroka i astrologa. Da li je time poljuljana druga teorija koja, istina, dopušta
da se neće baš svi razboleti koji dođu u dodir sa zaraženima?
Lekari i lica zadužena za negu obolelih su, na izvestan, način imali svest o tome da će
ih bolest mimoići. Iako bazirana uglavnom na intuiciji, ipak je postojala kao činjenica. S
druge strane, ne može se prenebreći ni podatak da se deo njih razboleo i zarazu preneo da
druge. Nekome je bilo dovoljno „samo da pogleda“ obolelog od recimo velikih boginja, pa
da i sam padne u bolest i to u njenom najdrastičnijem obliku.
Sva iskakanja iz pomenutih definisanih medicinskih stavova, goni na traženje trećeg.
Po nepisanom pravilu najčešće smeštenog negde na sredokraći prethodna dva. Jedan deo
mogućeg ,,međurešenja“ se krije u delovanju spoljašnjih podsticaja na razvoj bolesti: neki
(a može i više njih) od spoljnih činilaca inicira menjanje, potom i pobunu ,,pupoljaka“ u
organizmu i stvaranje naizgled samoubilačkog procesa. Samo naizgled. Nije reč o istin
skom samoubistvu. Dešava se nešto veoma čudno: ,,podstanari“ uništavaju organizam
domaćina, čak i ćeliju-domaćin, a pritom sami - ne umiru. Besmrtni su poput duše. Šta
onda nose pomenuti ,,pupoljci“, to jest nemanodije, sorabi itd? Po već usvojenim i na nivo
zakona izdignutim teorijama, oni nose - energiju! Oni su, dakle, ta energija od koje ne samo
da nastaje život, već i duša živi? Večni život!

Najpre je bila energija, potom materija. Materija je stvorena iz prvobitne i večne

energije koju znamo kao svetlost Zasijalaje i pojavile su se zvezde, planete, čovek i sve što
je na Zemlji i u Univerzumu. Materija je izraz beskonačnih vidova svetlosti, zato je energi
ja starija od nje.
Nikola Tesla6

Ovo znači da je spoljašnji uticaj ipak neophodan - bacil, virus, mikroorganizam

koji će ući u telo i podstaći pobunu. Ali, bez obzira na svu agresivnost pa čak i
,,zavodljivost“ dotičnog mikroorganizma prema sićušnim podstanarim a i njegovu
širokogrudu ponudu da ovima „svašta padne na pam et“, ima organizama koji će i
agresivnost i ,,zavodljivost“ dočekati hladno. Neće doći do pobune, još manje do
„emotivnih reakcija“ u smislu ,,ludovanja“. Zašto? Zbog postojanja izvesnog oblika
„stabilne vlasti“. Među podstanarim a-radnicim a u takvom organizmu nema „štra
jkača“ niti realnih izgleda da se oni pojave. Reč je o nešto drugačijoj organizaciji živ
ota, bolje reći - organizaciji energije. Ukoliko prihvatimo da sve te čestice, nama već
poznate i viđene uz pomoć posebnih mikroskopa (poput Nesansovog), nazovemo
vidljivom energijom, moramo imati na umu da je i ona (ta energija) sastavljena od
nekih (drugih) čestica. Ne postoji nešto da je sačinjeno od - ničega. Osim u teoriji. A
ako ih nazovemo nosiocima energije, treba imati u vidu da je reč o boljoj organizaci-

6) Stevan Pešić: TV drama „Tesla iliprilagođavanje anđela“. Drama je zasnovana na istinitom intervjuu
koji je Tesla dao na samom kraju 19. veka američkom reporteru za časopis ,,Besmrtnost“ koji su vodila dva
verovatno najznačajnija američka pesnika - Volt Vitman i Emili Dikinson.
ji, to jest boljem vođenju te beskrajno mnogobrojne sićušne populacije koja čini život
i zdravlje organizma koji, opet, predstavlja samu žižu ili jezgro energetskog omotača.
Sve ,,fleke“, siva i slaba mesta, rupe i oštećenja na energetskom omotaču, su vrata, pro
laz, neka vrsta sita kroz koje mogu da uđu nova ,,naređenja“ u vidu impulsa iz spoljnog
sveta. Jasno je da su kod čoveka relativno dobrog zdravstvenog stanja zdravi ne samo
organi (jetra, želudac, pluća itd.), već su u harmoničnom i uravnoteženom odnosu i njihove
pojedinačne energije i ukupan unutrašnji bioenergetski status i potencijal celog organizma.
[Pri tom, ne treba zanemariti i moguć uticaj energetske (ne)ravnoteže organizma sa energi
jom iz bliskog okruženja.] Kod takvog organizma unutrašnja homeostaza nije oštećena
stresom. Ovo ne znači da njegov vlasnik nije imao stresove, ko ih nema, već da je njima
umeo da - vlada. U tom slučaju je mogućnost pojave bolesti svedena gotovo na minimum
baš kao i spoljašnji, moguće patogen, uticaj.
Kako dolazi do prvog, inicijalnog, oboljenja (recimo kolere) koje će potom prerasti
u epidemiju? Odakle prvi oboleli ,,dobija“ bolest? Nameće se odgovor da je već posto
jala u njemu. Kako se zarazio ukoliko je nije bilo u nekoliko generacija njegovih
predaka? Opet se nameće odgovor: bolest je upamćena! I „prvi oboleli“, dakle, poput
mnogih drugih nosi bolest u genetskoj memoriji samo što se kod njega, eto, iz nekih
čak jednostavnih i gotovo trivijalnih razloga budi i razvija. Razlog tome može da bude,
na primer, nekvalitetna, a ne obavezno zaražena voda, čak i ona sa samo lošom
porukom. Dakle, i nezadovoljstvo, duhovna i duševna prljavština ili očajanje, mogu iz
memorije organizma da iščeprkaju poruku koja glasi - kolera. Sa kolerom i drugim
zaraznim bolestima, na žalost, pojavljuje se još jedan, za epidemiju veoma važan
momenat - strah!
Strah otvara telesna ,,vrata“ mikroorganizmima odnosno pomenutoj energiji. A ona se
širi na sve strane. Spaja ljude, to jest sva živa bića isto kao i neživa. Kvalitet i kvantitet tog
kontakta u ovom kontekstu nisu previše važni. Bitno je to da, recimo, i u ovom trenutku
naše energije korespondiraju, čak se i mešaju. Tvoja, koji čitaš ove redove, i moja, koji sam
ih napisao. I prenošenje bolesti putem energije je deo tog procesa, pod uslovom da se ne
shvati u najbukvalnijem smislu. Na koji način slikar ili književnik, recimo, komuniciraju
sa ,,konzumentima“ sopstvene umetnosti? Zašto se čovek nakon slušanja Mocarta ili
Čajkovskog oseća opušteno a nakon rejv-žurke rastrešeno? Zbog njima izazvanih emocija.
U redu. Ali i razmenjene energije. Ovaj izraz se inače veoma često koristi na koncertima
popularne muzike, mada oni koji ga izgovaraju najčešće nisu svesni šta on zaista
podrazumeva...
„Život je ritam koji se mora spoznati. Sve što živi povezano je dubokim i divnim veza
ma. Čovek i zvezde, naše srce i kruženje beskonačnog broja svetova. Te veze su neraskidive
ali one se mogu umilostiviti tako da čovek i sam počne da stvara nove odnose u svetu, a da
stare ne naruši. Znanje dolazi iz vasione, naš vid je njegov najsavršeniji prijemnik. Imamo
dva oka, zemaljsko i duhovno, treba nastojati da ona postanu jedno oko. Univerzum je živ.
Kamen je misao i osećaj. Zvezda koja sija traži da je gledamo i da nismo odveć obuzeti
sobom, razumeli bismo njen jezik i poruke.“7
U svakom slučaju, za sada je dovoljno reći da je ideja, to jest teorija o prenošenju
bolesti putem energije ništa više ili manje fantastična od prethodne dve. Kada bi se naselj

7) Ibid.
eno mesto ili geografski region u kome se pojavila epidemija sačuvali od straha i panike,
bili bi spašeni i njihovi odbrambeni mehanizmi, ali i nešto još važnije - energetska
ravnoteža. Posledica toga bi bio izuzetno mali broj obolelih!
[Nisam bez razloga početkom NATO bombardovanja 1999. godine u TV-emisiji „Bis
eri“ sugerisao i čak zahtevao od naroda da u (srpski) inat ne padnemo u depresiju, strah,
histeriju. Istovremeno sam predvideo mogućnost stvaranja energetske odbrane preko naših
pet upokojenih naučnika. O svemu tome sam pisao u knjizi „Srbiji na zdravlje“...]
S obzirom na to da dve suprotstavljene teze utemeljene na dijametralno različitim
osnovama isključuju jedna drugu, obe se moraju uzeti u obzir u traženju rešenja (odgovo
ra, istine) najčešće smeštenog „negde između“. Kategoričnost ili isključivost nije istovre
meno i potvrda tačnosti. Svi su i niko nije u pravu. Nesmunjivo je da se virusi, bakterije i
patogeni uopšte mogu ,,otposlati“ iz bolesnog organizma u etar8i na taj način širiti. U kon
taktu sa drugim organizmom delovaće zarazno, odnosno u njemu će inicirati već pomenu
tu ,,pobunu“.
Još nešto ne treba gubiti iz vida: kolektivnu svest! U knjizi ,,Todoxin - varijante
prirodnog virostatika, citostatika, dekomponatora, restauratora i reaktivatora, antigljivične
supstance, u lečenju HlV-infekcije, kanceroznih i ostalih stečenih (neizlečivih) oboljenja“,
napisao sam:
„Mikroorganizmi i virusi imaju zajedničku, kolektivnu, svest. Takoreći zajedničku
mudrost. Razumevanje te vodeće ideje, razumevanje puteva i delovanja virusa i mikroor
ganizama, omogućiće čoveku da ih istera iz depoa u kojima su gotovo učaureni i nedos
tupni delovanju konvencionalnih terapija. Zahvaljujući veoma dobro razvijenim meha
nizmima odbrane, mikroorganizmi se fantastično prilagođavaju postojećim situacijama i
trenutnim promenama izazvanim delovanjem farmakoloških preparata. Izuzetno su
uporni i neretko trijumfuju nad proizvodima čovekovog razuma i nauke. Ipak, sa smrću
organizma i sami um iru...“
U knjizi „Srbiji na zdravlje“ pojasnio sam prethodno:
„Generalno gledano, virusi su ‘misleći’ organizmi. Njihovo ponašanje je manje
haotično i slučajno nego - namerno. ‘Svest’ im se može okarakterisati kao neverovatno
intuitivno znanje razvijano milionima godina i nesputavano razumom kao što je, recimo,
slučaj kod čoveka. Sve manji broj ljudi ima svest o sopstvenoj vidovitosti, onoj minimalnoj
vidovitosti koja se može nazvati i osećajem, intuicijom, u vezi onog što će se dogoditi u
najbližem i najkraćem vremenskom intervalu. Ta intuicija je, međutim, nagon za
samoodržanjem kod životinja.
Uprkos svim nestancima i nastancima naroda, jungovski arhetip je ostao kao vrsta
kolektivne (pod)svesti iako svaki čovek poseduje samo svoju, individualnu, svest. Po
otprilike sličnom modelu, to bi moglo da se odnosi i na bakterije i viruse, samim tim i
HIV i kancerogene ćelije. Svi oni, moguće je, poseduju izvesnu vrstu, oblik, kolektivne
svesti. Poput one koja se stvara u uličnim demonstracijama, u košnici pčela ili oblaku
8) Etar (gr. aither - čist, gornji sloj vazduha; nebo; svetlo, vedrina; dah; dim) 1. Ugrčkoj predstavi: plameni
vazduh u kome zvezde lebde i bogovi stanuju, dakle nebeski prostor i svetlosna supstanca, ujedno, nebeski vaz
duh, nebo; 2. u grčkoj filozofiji najfinija pramaterija (Anaksagora, Empedokle, Piaton), peti element - kvintesenca -
koji ispunjava nebeski prostor iznad Meseca (Aristotel); 3. u hemiji: fina, bistra, bezbojna, lako pokretljiva tečnost
karakterističnog mirisa, specifično lakša od vode (C ^H jq O ); 4. u fizici: supstanca koja, osim materije u prostoru,
po pretpostavci postoji kao sredina u kojoj se zbivaju izvesne pojave u prirodi; napr. energija koju Sunce zrači u
prostor prenosi se poprečnim talasima kroz elastičnu sredinu etar, koja nema težinu, imponderabilna.
skakavaca. Možda će buduće terapije biti bazirane upravo na prodoru u tu ‘kolektivnu
svest’ virusa kao jedino mogućem načinu njihovog zaustavljanja, kontrolisanja i spreča
vanja razornog dejstva bez obzira da li su pravljeni u cilju biološkog ratovanja ili su
nastali usled prirodnih m utacija...“
Ukoliko, dakle, skakavci, pčele, mravi pa čak i mikroorgnizmi imaju kolektivnu
svest, ne treba sumnjati da je poseduju i pramikroorganizmi - svojevrsna esencija živ
ota razlivena u svakom čoveku. Kako se širi panika? Gde nastaju kolektivne psihoze i
neuroze? Zašto masa ljudi najednom počne bezglavo da juri, gazeći jedni preko
drugih, bez ikakvog smisla i čak u korist sopstvene štete s obzirom na mogućnost
(samo)povređivanja, ukoliko u njemu ne postoji izvestan oblik „baze za kolektivnu
svest“ iako je sopstvenim mozgom, obrazovanjem, kulturom, izdvojen iz one vančulne
fiuidne energije svesti? U čoveku dakle ipak postoji osnova, jezgro na koje može da se
utiče energijom i na taj način podigne njegova urođena (arhetipska) kolektivna svest
do maksimuma.
Do koje mere, teško je reći a još besmislenije tvrditi. Jedan od bližih primera je to
što ogroman procenat roditelja u izvesnom vremenu deci daje isto ime. Tako postoje
čitave generacije Nemanja, Vuka, Gordana, Nikola, Ivana, Danijela, Jovana itd. Zašto?
Kako neko ime ulazi ,,u modu“? Da li je uopšte reč o modi? Zašto ljudi prate modu (a
danas je moderno da se za modu kaže ,,trend“) ne samo u odevanju, izboru filma,
muzike i sl, već i u korišćenju pojedinih lekova i uzimanju određene hrane? Svi odjed
nom, recimo, jedu salatu u ogromnim količinama. Ili jedu morske plodove iako su im i
pradedovi bili ,,čisti“ kontinentalci. Ili se ,,satiru“ od senfa, majoneza, kečapa, origana...
Kako je moguće da tolikoj populaciji ljudi organizam u isto vreme traži isto? Da li je,
dakle, reč samo o modi? Sumnjam. Odgovor na postavljena pitanja je daleko komplek
sniji od prvog utiska.

„Panika“ energije

Nas, međutim, interesuje kako može da se deluje na infektivne bolesti i šta je to uopšte
- infektivna bolest? Reč je o jednom iz čitavog niza pitanja tipa ,,ni crno, ni belo“, ,,i jeste, i
nije“. Da bi krenulo širenje jedne infektivne bolesti (u njih ubrajam i kancer), neophodno je
da ,,uđe u modu“ odnosno da naiđu njenih ,,pet minuta vladanja i haranja“. U tom slučaju
je treba uobličiti kao ličnost, personalizovati? Zašto da ne. Sida inicira pobunu „istomišljeni
ka“ (stvorenih određenom vrstom ,,nezadovoljstva“) u raznim organizmima. I sve dok su
pomenute praklice života (sorabi, nemanodije9) zadovoljne u organizmu domaćina, nemaju
potrebu da se menjaju. Ukoliko ipak krenu s preobražavanjem od dobrih pomagača, radni
ka i čuvara u svojevrsne „buntovnike, neradnike i izdajnike“, razlog mora da leži u njihovom
nezadovoljstvu. A s obzirom na to da je reč (i) o (polu)energetskim organizmima (bićima,
telima), nezadovoljstvo je psihofizičke prirode. Ceo organizam će se naći u stanju pobune i
neprihvatajući takvu situaciju početi sa vlastitom transformacijom, preobražajem.
Pogledajmo pomenutu transformaciju izbliza. Na primeru čoveka, u već viđenoj
situaciji. Reč je o poslušnom, vrednom i bogobojažljivom nemačkom službeniku, koji je

9) Egzistiraju istovremeno kao energija i materija usled čega su „vidljivo-nevidljivi“ tj. mogu se videti
i ne-videti.
celog života slušao nadređene besprekorno i bezpogovorno izvršavajući radne zadatke.
Baš kao i njegov otac, deda, pradeda. Sudbina je, međutim, htela da za vreme Drugog
svetskog rata postane čuvar koncentracionog logora, Do juče blagorodan i blagodaran,
službenik se najednom pretvara u svoju najcrnju kreaturu - bezdušno i bezumno biće
koje, baš kao i do tada, slepo izvršava sva naređenja ne razmišljajući (ili čak uživajući)
0 užasu koje sobom nosi. Ko je kriv: on ili sistem? Ukoliko je on: zato što je ćutao ili
zato što nije govorio? Da li je užas sopstvenog činjenja oduvek nosio u sebi ili ga je strah
od užasa učinio - užasnim? Ma kakav bio odgovor na postavljena pitanja, jedno je sig
urno: da nije izvučen iz svog sveta prašnjavih fascikli i neugledne kancelarije, odnosno
da mu nije pružena prilika da postane zao, ceo život bio mu prošao u ulozi vrednog
mrava koja ćuti i sluša.
Ovakvih i sličnih primera preobražaja je bezbroj. Zajednička crta im je pobuna uspa
vanih, pritajenih ili njima sličan talasno-energetsko-materijalni status, unutrašnjih sila
čoveka. Otpočinjanjem transformacije, dolazi do pobune ili ,,panike“ energije. Zašto, u tom
slučaju, čak i kancer ne bi mogao da bude rezultanta takve, za dušu gotovo neizdržive a
ničim izazvane, situacije? A tu je, naravno, i sveprisutni stres. Neizostavan činilac nastanka
velike većine bolesti. Protiv njega se svako bori na svoj način i sopstvenim mehanizmima,
međutim, ima i onih koji te mehanizme nemaju valjda uljuljkani relativno jednostavnim i
lagodnim životom i nesvesni prisustva permanentnog stresa.
Možda sve, pa i humane ćelije nose u sebi sićušne, ali visokog energetskog potencijala,
,,higijeničare“ poput recimo monocita/makrofaga? Kako zbog malog ,,gabarita“ nisu u
stanju da ,,progutaju“ (u sebe unesu) veće a za organizam nepoželjne čestice, lepe se za njih
1izvode ih iz ćelije i organizama kroz kožu (pore), disanjem (iz pluća), putem anogenitalnog
trakta i sl.
Ovim može da se ,,pokrije“ tj. potkrepi prva od pomenutih teorija (Bešam-Enderla
jn) po kojoj bolest dolazi iznutra, ali ne može do kraja da se objasni. Epidemija pegavog
tifusa (Typhus exanthematicus) nastaje tako što se vaška hraneći se krvlju obolelog i
sama inficira, to jest sa krvlju uzima i bolest (preciznije, njenog uzročnika: Rickettsia
prowazeki) koju potom prenosi na novo ,,hranilište“. Ubodom zdrave osobe, ova dobija
,,injekciju“ pegavca i velika je verovatnoća da će se razboleti. To što mali i vredni
intracelularni (unutarćelijski) čistači ponekad ne odrade svoj posao kako bi trebalo može
da znači da ih je ili premalo ili je invazija suviše agresivna (po snazi i broju) ili su za to
iz nekog razloga nezainteresovani i nalaze se u stanju izvesne depresije. Imajući u vidu
da su ,,podstanari“ prvenstveno energetska tela, lako ih je moguće povezati sa impulsi
ma koji dolaze od duše, dakle istog energetskog bića istog organizma. U slučaju da taj
podsticaj izostane, ako je duša u depresiji, bez volje, umorna, biće neefikasni i kao i duša
bezvoljni, depresivni i umorni. Umesto energičnog odstranjivanja (izvođenja) uljeza iz
organizma, pustiće da stvari nekontrolisano teku svojim tokom ,,a da prstom ne mrdnu“.
U borbi za zdravlje značajno mesto zauzimaju i takozvani hormoni sreće, to jest
endorfini. Svojevrsni eliksir psihofizičkog zdravlja i samopouzdanja, čovekova veza sa lepo
tom i kreativnom snagom prirode i Univerzuma. U legende mnogih drevnih civilizacija
utkana je priča o čudesnoj supstanci koja smrtnike daruje nebeskom besmrtnošću. U
antičkoj Grčkoj je bila poznata kao ,,ambrozija“, hrana bogova. Hindu mitologija je zna kao
,,amritu“, pravi se mućenjem mleka velikog kosmičkog okeana. U alhemiji je „eliksir živo
ta“ i „cvet Sunca“. U drami ,,Alhemičar“, Ben Džonson 1610. godine kroz monolog glavnog
lika objašnjava da eliksir može svakome da donese čast, Ijubav, poštovanje, dug život,
bezbednost i hrabrost, a osamdesetogodišnjeg starca pretvori u dete...
Za endorfine se danas zna da su biohemijski proizvod ljudskog tela. Po hemijskoj
strukturi su slični opijumu i njegovim derivatima (poput morfijuma), s tim što kao sastavni
deo normalnog telesnog hormonskog sistema ne stvaraju zavisnost i nisu štetni. Osnovne
osobine endorfina su:
- stvaranje fizičkog zadovoljstva i otklanjanje bola (u ekstremnim situacijama, telo je
sposobno da proizvede i do hiljadu puta jače endorfine od sintetizovanog morfijuma);
- pospešivanje zaceljenja rana ili oštećenog tkiva;
- jačanje imunološkog sistema;
- stvaranje fizičkog osećaja dobrog stanja koji se pretvara u emotivno, mentalno i psi
hološko zdravlje i osećaj sreće;
- izazivanje pozitivne euforije i stanja blaženstva kod koga čovek doživljava duboku
duhovnu vezu sa celokupnom prirodom i Univerzumom.
Organizam u suštini produkuje endorfine u svakom trenutku koji doživljavamo kao
prijatan. Svejedno da li je to uživanje u zalasku sunca, slušanje prijatne muzke, druženje sa
prijateljima, gol na fudbalskoj utakmici, pogled na cvet ili dodir i osmeh drage osobe. Za
osobu naviklu recimo na duvan, pušenje je vrsta smirujućeg psihološkog rituala koji pokri
va višak pažnje i stimuliše mozak na lučenje endorfina, „hormona zadovoljstva“. Na taj
način će uhvatiti trenutak sreće i spokojstva uprkos svakodnevnom depresivnom stresu. U
svakom slučaju, rezultat je uvek plima osećaja psihofizičke prijatnosti pridošle od istih
unutrašnjih supstanci.
Stvaranje dobrog unutrašnjeg osećaja namernom proizvodnjom endorfina, predstavlja
jednu od osnovnih životnih veština. Kratkoročno gledano, stimuliše fizičko zdravlje i izazi
va osećaj sreće. Dugoročno, reč je o strategiji izgradnje dubokog osećaja skladnog odnosa
sa svetom, bez zavisnosti od drugih osoba ili spoljnih okolnosti i uticaja. Iz psihološkog
ugla to znači „dobro se osećati u vlastitoj koži“.
Endorfini moraju da cirkulišu telom u cilju snaženja imunog sistema i ,,otvaranja“
napetog, kristalisanog ili koagulisanog tkiva. Bolest se pobeđuje omogućavanjem prolaska
preko potrebnih antitela u zahvaćena područja. Zdravo telo dakle podrazumeva da krv,
hranljive materije, hormoni itd, neometano cirkulišu kroz sistem. Ukoliko to nije slučaj,
moglo bi da se govori o jednoj od mogućih definicija bolesti. Otečeni zglob pokazuje prve
znake oporavka povećanjem pokretljivosti tj. poboljšanom fleksibilnošću.
Svrha i krajnji cilj prirodne medicine je, pored ostalog, uklanjanje prepreka u cirku
laciji životno važnih supstanci i materija, samim tim i napetosti, bez obzira na njihovu eti
ologiju. Na taj način se organizam vraća u prirodno stanje ,,protočne“ harmonije koja
podrazumeva svakodnevnu prijatnost u kojoj bismo trebali da živimo. Manje je važno da li
se to postiže masažom, lekovitim travama, odgovarajućom ishranom, akupunkturom, aro
materapijom, jogom, sportom, meditacijom...
Stres, poremećaj ciklusa kortizona (povećanje njegove koncentracije) i pad nivoa
endorfina ispod 28%, odnosno za više od 72%, vode u bolest. Pomenuti procenat nije toliko
važan koliko činjenica da nedostatak endorfina smanjuje, u nekim slučajevima čak i elim
iniše, volju za životom. Gubitak životnog elana se pretvara u impuls i naredbu za
prestankom života. Uočavaju se mogućnosti i lokacije „zaduženih za samoubistvo organiz
ma“, a potom šalje impuls da „porade na konačnom kraju“...
 Iako nesumnjivo važan za organizam, nepažljiva primena sintetskog endorfina (u pilu
lama, recimo) lako može da rezultira neodgovarajućim, češće preteranim, dozama. Ukoliko
je ona zaista neophodna, treba je sprovoditi pravilno i obazrivo, uz razmatranje mogućnos
ti dobijanja maksimalne efikasnosti (dobrobiti) kod najtežih oboljenja. U tim slučajevima
treba da pruži osećaj blaženstva i pomirenosti sa konačnim krajem. Valja imati i na umu
da samo u početnoj fazi gubljenja endorfina dolazi do depresije i blokade protoka životne
energije, samim tim i nedostatka volje za životom.
Endorfin nije agresivan, ne deluje stimulativno poput narkotika. Zato treba naučiti
kako da se pospeši njegovo lučenje mentalnim tehnikama, dakle sopstvenim mozgom. Pos
toje razne vežbe i načini. Sam endorfin, međutim, nije dovoljan za odbranu organizma. Pre
bi mogao da se okarakteriše kao svojevrsna anestezija. Ovo znači da ukoliko se ne otkloni
inicijalni uzrok propadanja organizma, do konačnog kraja će svakako doći s tim što ovaj
može da bude bezbolan ili bar manje bolan. Endorfin je, dakle, potreban, ali ne i dovoljan.
Šta je to još potrebno, možda ponajbolje sugeriše deo (srećom, manji) savremene i nestr
pljive populacije mladih ljudi poseglih za drogom kao surogatom endorfina. Dakle, razlog
za ulazak u narkomaniju može da leži u nemogućnosti pronalaženja sopstvenog uporišta u
životu i izostanak nade tj. životnog optimizma.
„Mladi se ljudi osećaju nesrećnijim nego stariji. Mladićko je očajanje naglo i
ogorčeno, jer ne znaju koliko posle prvih poraza ostaje u životu još novih puteva sreće i
pobede... Ne znaju šta imaju i zato potcenjuju život. Šekspir stavlja u usta mladog
Romea ove reči: ‘Obesite vašu filozofiju ako ona ne može da napravi jednu Juliju, i pre
mesti jedan grad s nekog mesta na drugo m esto...’ Kod mnogih Ijudi je ideja o životu
veća nego život.“10
Glavni izvor permanentnog stresa koji vodi u pad imuniteta, odnosno poremećaj
ravnoteže jedinstvenog psihoneuroimunoenedokrinog sistema, po svemu sudeći je - bez
nađe. Kao odgovor na poremećenu homeostazu i ugrožen opstanak, pokreću se različiti
transformirajući faktori i principi koji iniciraju i pospešuju prelazak prvobitno simbiotičk-
ih (prijateljskih) mikroorganizama u patogene (štetne).
Najbolji prim er lakog i čak namernog izazivanja stresa u određenoj populaciji,
jesu svakodnevne vesti na tzv. informativnim TV programima. Zahvaljujući satelitskim
vezama, gledaoci tokom 24 časa primaju informacije o svim nesrećama, zajedno sa
brojem poginulih, širom sveta. Ma kako bile strašne, gadne pa i neljudske, pomenute
pogibije, zgrožen i pod stresom gledalac (ljudska nesreća nikog normalnog ne ostav
lja ravnodušnim) ne razmišlja u oblasti teorije velikih brojeva kad čuje, recimo, da je
,,u Indiji pao u provaliju autobus pun putnika“ i pri tom ne zna da dnevno na srpskim
putevima u automobilskim nesrećama ponekad gine i na desetine ljudi. Da li je zaista
važno da sazna (ili čak u direktnom TV prenosu prati!) da, recimo, neki ludak u nekom
američkom gradu i sa nekog američkog oblakodera ubija snajperskom puškom
nedužne građane u obližnjem parku ili druga dvojica umobolnika ubijaju nedužnu
decu u školi dok se, opet recimo, negde u Rusiji „steže obruč“ oko manijaka koji je
nekoliko desetina, takođe nedužnih, osoba silovao, a potom masakrirao?! Šta pro
sečan srpski TV gledalac dobija takvim informacijama upotpunjenim direktnim TV
prenosom? Samo - stres!

10) Jovan Dučić, „Blago cara Radovana“.

 Mali a besni: virusi

Gde je, zapravo, locirana opasnost po čovekovo zdravlje? Valja se setiti da je organi
zam prepun virusa. Ali, većina su ne samo ,,dobroćudni“ nego i neophodni i sa određenim
,,zadatkom“ (poput bakterija) u čovekovom telu, preciznije - uslov opstanka. Zašto i kako,
onda, nastaje bolest? Svaki od njih obavlja određenu ulogu, zbog koje se uostalom tu i
našao, sve do trenutka kada iz izvesnog razloga dolazi do transformacije i ,,preobraćanja“
u izazivača bolesti. Veoma je teško objasniti zašto uopšte dolazi do pomenute transforma
cije i pokretanje „bolesne priče“, bez obzira da li je reč o običnoj kijavici ili malignom pro
cesu.
Uzrok najčešće leži u poremećaju ravnoteže imunog sistema. Virusi se aktiviraju kao
nepovoljni, maligni, štetni, a nov ,,zadatak“ obavljaju kao i uvek marljivo. S druge strane,
moguć je i konkretan atak na organizam. Uzrok „broj tri“ se može ilustrovati primerom
rinovirusa koji iz nekog razloga mogu da postanu osetljivi, recimo, na polen. Do mozga
dospeva informacija o mirisu (polenu) na osnovu koje prosleđuje naredbu ,,o ponašanju“ u
situaciji napada na organizam spolja. Reakcija je kijanje ili kašalj s ciljem izbacivanja pri
došlog stranog tela (polen, molekuli mirisa, prašine i sl.), ali i odbcivanje postojećeg ,,viška“
virusa u organizmu.
Akutne virusne infekcije disajnih puteva izaziva preko 150 danas poznatih virusa. Od
virusa infiuence (gripa) i srodnih virusa parainfluence, do virusa obične prehlade. Pored
ovih, postoje i drugi uzročnici bolesti disajnih puteva kao što su, na primer, bacil influence,
streptokok i dr. S obzirom na to da se čitava gomila pomenutih izazivača međusobno raz
likuje po građi, antigenskoj strukturi, jednom preležana bolest uzrokovana jednim tipom
virusa ne štiti čoveka, preciznije ne stvara u njemu imunitet protiv infekcije drugim virusom.
Akutne respiratorne infekcije se uglavnom prenose kapljicama prilikom kašlja, kijan
ja i govora, ali i sasušenim kapljicama obmotanim sasušenom sluzi, tzv. kapljičnim jezgri
ma u kojima se nalazi virus. S obzirom na to da im je inkubacija (vreme od trenutka zaraža
vanja do početka bolesti) kratka, od jedan do pet dana, da su veoma infektivne i da se šire
kapljicama, akutne respiratorne bolesti se izuzetno brzo rasprostiru. Brže nego ijedna
druga zarazna bolest. Takvom širenju akutnih virusnih respiratornih infekcija doprinosi i
to što je stvaranje imuniteta na njih u priličnoj meri relativno i nepouzdano. Kako se anti
genska struktura virusa influence stalno menja, a postoji veliki broj drugih respiratornih
virusa, veća je mogućnost zaražavanja novim tipom i podtipom virusa protiv koga osoba
nije zaštićena (imuna), nego onim na koji je njen organizam postao imun. To se uvek izno
va potvrđuje na prelasku jeseni u zimu i zime u proleće.
Disajni putevi su „ulazna vrata“ virusa, izazivača respiratornih bolesti. Virus dospeva
na sluzokožu gornjih disajnih puteva i izaziva degeneraciju i nekrozu (smrt) epitelnih ćeli
ja, potom sledi najpre kataralna, a zatim nekrodirajuća, membranozna i gnojna upala. Pro
ces se širi od gornjih delova disajnih puteva (nosa i ždrela) prema dole, potom dospeva u
dušnik, bronhije i bronhiole, a kod najtežih slučajeva i u sama pluća. Infekcije disajnih
puteva, a pogotovo njihove bakterijske komplikacije, šire se i izvan organa za disanje - u
srednje uho i sinuse, gde mogu nastati i hronične gnojne upale. U nekim slučajevima, virus
gripa (ali ne i drugi respiratorni virusi) dospeva u krv, a putem nje i u druge organe. U novi
je vreme je virus influence u više navrata izolovan, pored krvi i mokraće, iz srca, bubrega i
mozga. U težim slučajevima, visoka temperatura i toksemija dovođe do oštećenja centara
za regulaciju rada srca i krvotoka. Posledica toga je zastoj u njihovom funkcionisanju i
kolaps. 2bog usporene cirkulacije krvi i oštećenja unutrašnjeg sloja krvnih sudova, neke
osobe su sklone trombozama (stvaranju ugrušaka) i začepljenju krvnih sudova.
Influenca može da poprimi i atipičan tok, usled pojave izvesnih neuobičajenih simp
toma. Recimo, želudačno-crevnih (gastrointestinalnih) i neuroloških. Kod gripa se redovno
javlja gubitak apetita i mučnina, u izvesnim slučajevima praćenih povraćanjem i/ili dijare
jom. Kao i kod velikog broja drugih zaraznih bolesti, reč je o toksemiji izazvanoj virusom
ili sekundarnom bakterijskom infekcijom. Kod bolesnika sa kliničkom slikom gripa, dijare
ja je ponekad jače izražena, pa se pogrešno govori o „crevnom gripu“. U tim slučajevima je
najčešće reč ili o egzacerbaciji (pogoršanju, buđenju) stare crevne infekcije ili o primarnoj
crevnoj infekciji koja se manifestuje opštim simptomima influence. Neurološki simptomi
poput jake glavobolje, vrtoglavice, nemira, pospanosti, pomućenja svesti, ukočenosti vrata
i sl, redovno su uočljivi kod težih oblika gripa i ukazuju na toksemiju. Ukoliko se kasnije
jave, teže ih je protumačiti. U takvim slučajevima je najverovatnije reč ili o nekoj drugoj
bolesti mozga sa opštim simptomima gripa ili, eventualno, postinfektivni encefalitis (upala
mozga). Malo je verovatno da sam virus influence izaziva promene na mozgu, ali budući da
je i iz njega izolovan, u izvesnim slučajevima može da izazove i encefalitis.
Gnojna upala srednjeg uha i sinusa su klasične bakterijske komplikacije influence, a
najčešći uzročnici ovih sekundarnih infekcija su stafilokok, streptokok, pneumokok i
hemofilus (bacil) influence.
Kao posledica zajedničkog delovanja virusa i bakterija mogu se javiti rane ili
,,gripozne“ pneumonije. Na plućima su obično uočljiva brojna veća ili manja upalna žariš
ta iz kojih se u nelečenim slučajevima mogu razviti apscesi, gangrena i empiem (nakup
ljanje gnoja) porebrice. Posebno je težak oblik gripozne pneumonije, tzv. fulminantna
gripozna pneumonija. Nastaje usled istovremene infekcije virusom influence i bakterijom
zlatni stafilokok. Karakteriše je teško opšte stanje, krajnje otežano disanje, cijanoza, zno
jenje i teški kolaps. Slika opšteg stanja pluća i obilan sekret podudaraju se sa slikom
plućnog edema (nakupljanja upalne tečnosti u plućima). Bolest se završava ubrzanim
teškim posledicama.
Virusi influence i drugi respiratorni virusi, a pretežno rinovirusi (bazirani na sluzokoži
nosa, ima ih preko 100 tipova), najčešći su uzročnici tzv. obične prehlade (kijavice). Čovek
upravo zbog rinovirusa ujutru kija kad se nakon ustajanja iz kreveta ne ogrne.
U kliničkoj slici preovlađuje spoj konjunktivitisa (sa suženjem očiju), rinitisa (upala
nosa) i upale ždrela. U izvesnim slučajevima javlja se i upala sinusa, grkljana i dušnika.
Subjektivni simptomi su grebanje i bol u ždrelu i kijavica. Zbog oticanja sluzokože, nos
postaje začepljen. Kijanje je često. Inkubacija bolesti iznosi od jedan do šest dana.
Obična prehlada je česta i veoma rasprostranjena bolest. Smatra se da je gotovo svaki čovek
preboli dva do četiri puta godišnje. Deca i mlađi češće nego stariji. Kao i kod drugih virusnih
bolesti disajnih puteva, bakterijske komplikacije se javljaju i kod obične prehlade. Najčešće
upala srednjeg uha, tonzila, sinusa, limfnih čvorova, grkljana, dušnika, bronhija i pluća.
Stariji lekari su govorili: ako se leči, obična prehlada traje sedam dana; ako se ne leči
- nedelju dana.
Za dijagnostifikovanje virusnih bolesti uopšteno važi da je broj leukocita (ukoliko
nema bakterijskih komplikacija) normalan (kreće se od 4.000 do 6.000) ili smanjen, a sedi
mentacija eritrocita (kod bakterijskih bolesti povišena, ubrzana) niska. Tokom dugogodišn
je prakse, Todoxin-ova naučna grupa je došla do zaključka da izostaje i infekcija herpes
simpleks virusom.
Razlog zbog koga se rinovirusi prvi aktiviraju leži u činjenici da su najbliži spoljašnjem
okruženju, dakle bliži svetu spolja nego duboko u organizmu ,,sklonjeni“ neki drugi virusi,
u odnosu na svoju veličinu „milionima kilometara“ udaljeni od spoljašnje sredine.
Rinovirus se transformiše u influencu silaskom u bronhije i bronhiole. Naime, usled
nagomilavanja u nozdrvama i nemogućnosti da se tu duže zadrži, rinovirus se širi na
sinuse, srednje uho, bronhije odnosno pluća, potom i srce. Ili: od rinitisa - laringitis, od
laringitisa - bronhitis, od bronhitisa - pneumonija, a od sinuzitisa (zbog blizine mozga) -
meningitis... Eto šta sve može da uradi miran i bezazlen rinovirus koga neki nazivaju i
„virus alarma“ i slikovito porede sa guskama koje su (gakanjem) spasle Rim - ,,vrišti“ od
straha istovremeno alarmirajući ceo organizam!
Dakle, u situaciji kada broj tj. količina rinovirusa dostigne „kritičnu granicu“, dolazi do
njihove transformacije po sili izvesnih prirodnih zakona. Krećući iz nosa, ukoliko već mora
ju da se spuste do laringsa, ne preostaje im ništa drugo do da se transformišu, što im inače
kao svojevrsnim jednostavnim „živim bićima“ i ne pada odviše teško. Podrazumeva se da
je izraz „živa bića“ upotrebljen kao alegorija radi slikovitog objašnjenja. U ovom slučaju o
rinovirusu govorim kao o individui, svojevrsnom pripadniku „nacionalne manjine“ u kon
glomeratu raznoraznih telesnih mikroorganizama, virusa, bacila, ćelijskih čestica itd.
Znači, usled naglog povećanja (umnožavanjem) populacije, pom enuta svojevrsna
„nacionalna manjina“ zbog skučenosti prostora na kome egzistira mora da potraži novu
,,teritoriju“ kojoj, međutim, zbog drugačijih uslova života mora da se prilagodi tj. trans
formiše. Nakon početnog prilagođavanja, populacija nastavlja sa bujanjem da bi posle
izvesnog vremena bila prinuđena da ponovo potraži novo mesto za ekspanziju.
Slab imuni sistem podrazumeva nedostatak ,,higijeničara“ - monocita/makrofaga.
Kako po ukupnoj količini (broju), tako i procentu (koncentraciji) u krvi. Druga mogućnost
je da se nalaze u stanju ,,pobune“ (odbijanja obavljanja uobičajenih funkcija) ili bolesti. Bez
obzira o kom razlogu je reč, ishod je isti - nemogućnost organizma da se odupre virusnoj
invaziji odnosno njegova slabost.
Ukoliko znamo da svi virusi disajnih puteva potiču od rinovirusa (virusi influence,
parainfluence, adenovirusi, itd), a da vakcina protiv adenovirusa izaziva rak11, zar nije
logično da isti ,,učinak“ ima i vakcina protiv gripa i parainfluence?!
Kada se krv preoptereti visokom koncentracijom virusa, ovi odlaze u srce i koriste pro
teine srčanog mišića - aktin i miozin. Zbog toga grleni koksaki virus ima miozinski omo
tač, a Hl-virus spoljni i unutrašnji omotač. Zašto i drugi virusi ne bi koristili ove, veoma
kvalitetne i potentne, proteine? Podrazumeva se da virusi preko pluća dospevaju u srce,
usput koristeći proteine disajnih organa i digestivnog trakta. Ogoljene površine sa kojih su
uzeli proteine, naseljavaju bakterije što vodi u dalje komplikacije. Istovremeno se, naravno,
otvara i mogućnost komponovanja sa miozinom i aktinom, proteinima mišićnih vlakana
srčanog mišića, mišića digestivnog trakta (bol u stomaku je iniciran želudačnim gripom)
i/ili proteinima disajnih puteva (grip pluća) i dr. Otuda potiču i aktin i miozin u spoljašn
jem i unutrašnjem omotaču virusa side.

11) Dokazano prilikom ispitivanja na regrutima u SAD.

 Proteine srčanog mišića (najčešće svinjskih) moguće je liofilizirati sa Frojdovim adju
vansom i potom, preko droge, uz vakcinu ili infuzijom, dati u cilju izazvanja teških
zdravstvenih tegoba (neretko sa smrtnim ishodom) bilo kod čoveka ili laboratorijskih živ
otinja. Ovi proteini, p24 i p41, ulaze i u sastav HlV-a. Zainteresovanima su lako dostupni
rezultati eksperimenata Todoxin-ove naučne grupe, izvođenih u referentnim laboratorija
ma, u okviru kojih je pacovima davan miozin sa Frojdovim adjuvansom. Svi laboratorijski
pacovi su uginuli (sa otečenim nogama i srčanim problemima) u toku tri nedelje, izuzev u
slučajevima kada im je davan Todoxin 1 (oralno). Dobijeni rezultati su pokazali i da smrt
nost laboratorijskih pacova neće biti stopostotna u slučaju preventivne i kurativne primene
Todoxin-a 1. Do sada nije postojao preparat (lek) koji je, pod pomenutim okolnostima, to
mogao da spreči. Znači, primenom Todoxin-a pacovi su prevazišli problem iniciran dobi
janjem miozina, a do njihovog uginuća nije došlo ni kasnije.
Todoxin, dakle, prvenstveno povečava imunitet, ali i sprečava razaranje (destrukciju)
srčanog mišića. Veoma visok procenat uspešnosti pokazao je i u slučaju humanog koksaki virusa.
Imajući u vidu postojanje veoma velikog broja bolesti virusne etiologije i činjenicu da
Todoxin-ovi preparati iskazuju visoku efikasnost kad je o njima reč, nameće se zaključak
da je pojava ovih bolesti uslovljena poremećajima u imunom sistemu.
Suština delovanja Todoxin-ovih preparata je regulisanje (moduliranje) imuniteta. Kod
kancera se, recimo, primenjuju biljni sastojci u cilju blokade tumorskih krvnih sudova i
inkapsuliranje tumorskih ćelija. Njegovi preparati ne sadrže ni jednu sintetičku supstancu
ili sastojak s mogućim toksičnim delovanjem na neki od postojećih mikroorganizama. Uvek
i isključivo deluju na imuni sistem.
Terapija HIV/AIDS-a, kancera, autoimunih i ostalih teških oboljenja, u Todoxin-ovom
pristupu podrazumeva individualno podsticanje imuniteta. U sklopu nje, Todoxin-ova
naučna grupa radi i na edukaciji svakog pojedinca u vezi sa zdravim načinom ishrane i živ
otnim navikama.
Imajući u vidu činjenicu da su uzročnici najtežih bolesti, side i kancera, kompleksni a
ne pojedinačni i konkretni, stav Todoxin-ove naučne grupe je da vakcine protiv njih
najverovatnije nikada neće biti pronađene.

HIV je HIV, a srpski grip - srpski

Šta čini savremena medicina u vezi otkrivanja uzroka bolesti? Na prvom mestu, agre
sivno reklamira skupu elektronsku opremu tvrdeći da je u stanju da otkrije i snimi gotovo
svaki detalj organizma. Ako je već tako, nije jasno zašto ostaje nepoznato poreklo sve većeg
broja (savremenih) bolesti? Mene to podseća na čuvenu sliku Hl-virusa na kojoj se, navod
no, vidi izlazak HlV-a iz ćelije. Na drugoj se, međutim, jasno vidi da on ulazi, a ne izlazi iz
ćelije. Preciznije, nije jasno da li ulazi ili izlazi. Autor pomenute slike (skice) Hl-virusa je
tvrdio da je to veoma jasno i pokušao da ironiše na račun „nevernih Toma“, mada ni njemu
uistinu (gotovo) ništa nije bilo jasno. Kasnije mi je priznao da je svoj „umetnički doživljaj“
kreirao na osnovu „nečega što je negde video“! U suštini, nije ni važno šta se na slici vidi -
da li virus ulazi ili izlazi iz ćelije. Značajno je to što je membrana prohodna. Ako ulazi, onda
svakako može i da izađe. I obrnuto. Prema tome, pomenuta fotografija na osnovu koje je
urađena i skica, veoma je značajna ali je tumačenje problematično. Sve zavisi od „umet
ničkog doživljaja“, a dilema i dalje ostaje.
 Prisustvo proteina p24 u organizmu se početkom i polovinom oboljenja jasno uočava,
potom neobjašnjivo nestaje da bi se pred kraj bolesti ponovo javio. Ipak, HIV nikada nije
viđen i snimljen, naravno, ukoliko izuzmemo nadahnutu ,,karikaturu“ iz Njujorka urađenu
bez ikakvog znanja o postojanju takvog virusa. Zabunu, međutim, unosi njegova veličina
od oko 100 nanometra, za savremenu optičku elektronsku opremu sasvim prigodna za
izradu dobre i kvalitetne fotografije.
Neprirodna tvorevina nazvana HIV/AIDS komponovana je u više pravaca da bi se
sludeo čovek i njegov (psiho)imuni sistem.
Na prvom mestu, oslabljena je energija biofotona na nivou ćelija, odnosno DNK (RNK-
dupli heliks bez spoja baznih prečaga). Kao terapija su ponuđeni CD4 ulošci (čipovi) koji bi
trebalo da spreče ulazak HlV-a u T4 limfocite. Ali, krvotok kao organ prirodno reaguje:
dobivši informaciju da u krvi ima dovoljno CD4 (iako ,,antene“ T4 limfocita registruju sig
nal, izostaje reakcija T4 limfocita!) - povlači ih. To se manifestuje manjkom T4 limfocita sa
CD4 receptorima a ishodi štetnim uticajem na ukupno zdravlje organizma. Umesto da
pomogne organizmu, baca ga u još težu depresiju. S obzirom na „domaćinsko poslovanje“
tj. štedljivost pronalaska, ništa se ne baca. Objašnjeni mehanizam se koristi za proizvodnju
bolesti ,,nepoželjnima“ preko veoma skupih lekova: pomenuti sintetski receptori su u stan
ju da za 24 do 48 sati (u zavisnosti od koncentracije) svedu broj T4 limfocita na minimum.
Nakon ovoga, proizvedeni su CD8 ,,zatvarači“ u cilju smanjenja količnika T4/T8. Ovim
je omogućeno lažno prikazivanje uspešnosti zvaničnih terapija. Elegantno i efikasno jer,
njihovu distribuciju je moguće neprimećeno obaviti kroz drogu, mleko u prahu, čokoladne
proizvode, vakcine itd.
Krv pripadnika tzv. rizičnih grupa i obolelih od AIDS-a, vrvi antitelima, uključujući i
auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocite i, kao što je Montanjeov tim pokazao,
anti-aktin i anti-miozin (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina - aktin i miozin). U
studiji iz 1983. godine, Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p45 i p80. Protein 45K
su obrazlagali kontaminacijom virusa ćelijskim aktinom, prisutnim u imuno-talozima svih
ćelijskih ekstrakata.
Pošto su i serumi pacijenata i serumi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45/p43
proteinom iz inficiranih i neinficiranih ćelija, bilo je za očekivanje da ga i Galo detektuje.
Ali, ni Galo niti bilo ko drugi do danas nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od metoda
korišćenog za detekciju reakcije antigen/antitelo. Ovo neslaganje se može razrešiti uzi
manjem u obzir činjenice da je na migraciju proteina u elektroforetičkoj traci, pored
molekulske težine, moguće uticati i drugim faktorima. Na primer, nabojem proteina. Isti
protein, naime, može imati neznatno različitu molekulsku masu u zavisnosti od toga da li
se detektuje uz pomoć RIPA ili WB. Tako se p25 (detektovao ga je Montanje) i p24 (detek-
tovao ga je Galo) danas smatraju istim HlV-proteinom - p24.
Molekulska težina12 aktina nije ni 45.000, ni 43.000 već - 41.000. Montanje je
pokazao da serum AIDS pacijenata i pripadnika rizičnih grupa sadrži antitela koja
reaguju sa aktinom. Postojanje anti-aktin i anti-miozin antitela je dovoljno za dijagnos
tikovanje HlV-infekcije. Ali, pomoću njih se može dokazati i smanjenje broja kopija HI
virusa. Prevedeno, njihovim dodavanjem se mogu pribaviti i dokazi o uspešnosti bilo

12) Zbir atomskih masa svih atoma prisutnih u molekulu; broj koji pokazuje koliko je puta masa nekog
molekula veća od mase 1/12 atoma ugljenikovog izotopa 12C.
koje anti-AIDS farma-terapije. Efekat može da bude istovetan onom koji proizvode sin
tetski CD4 i CD8 receptori.
Međutim, kako je miozin (kao i aktin) sveprisutan i ima molekulsku težinu lanca od
svega 24.000, postavlja se pitanje zbog čega niko ne uzima u obzir da grupa p24 zapravo
čini miozin koji, poznato je, zajedno sa aktinom igra glavnu ulogu u pupljenju i oslobađa
nju HlV-čestica. I sam Montanje je dokazao da oboleli od AIDS-a i pripadnici rizičnih grupa
imaju anti-miozin antitela.
S obzirom na to da oksidacija imunog sistema dovodi do imunosupresije, velika je
verovatnoća da i svi virusi (u manjem ili većem stepenu) deluju suprimirajuće na imuni sis
tem. Već sam rekao da ciklus propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom:
prvo dolazi do makrofagne reakcije ILl (interleukinom-1), potom se (preko ovih citokina)
signal prosleđuje do T-ćelija, one luče IL2 (interleukin-2) i TGCF (faktori rasta) i - ciklus je
pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste to što ne dolazi do opadanja broja
T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite preko CD8 receptora.
U priči o HIV/AIDS-u, bazni agens je herpes - varičela zoster - koga ima 93 do 95 odsto
ljudi. Tu su i rinovirusi, tzv. virusi prehlade. Aktiviraju se (transformišu) pod uticajem, re
cimo, endemskog polena genetski modifikovanih biljaka (povrća i žitarica) i prelaze u
endemske viruse gripa (npr. srpskog, francuskog, nemačkog itd. gripa). Znači, i nije
neophodno da sto hiljada Kineza noću kašlje niz vetar da bi grip došao do nas. Grip je aut
entična bolest. Ruski grip je ruski endemski grip, a srpski - srpski.
Španski grip je, međutim, kombinacija rinovirusa i virusa konjske anemije. Njegova
pojava se lako može povezati sa ,,neophodnošću“ kažnjavanja naroda koji nisu krvarili u
toku Prvog svetskog rata. Deponovan je prventsveno iz vazduha i od njega je umrlo između
60 i 80 miliona ljudi u svetu.
,,Priča“ se nastavlja potrebom komponovanja infektivnog agensa koji neće dovesti u
opasnost život sopstvenih vojnika, recimo prenošenjem intimnim kontaktom. Eto ujedno
razloga zašto HlV-negativne osobe ne treba da strepe od heteroseksualne transmisije HI
virusa. (Todoxin-ova naučna grupa ipak preporučuje upotrebu prezervativa zbog realne
opasnosti od prenošenja drugih polno prenosivih bolesti.) Međutim, s obzirom na speci
fičnost homoseksualnog odnosa, povećan je rizik razvoja HlV-infekcije. Vaginalna tkiva,
rektum i anus, nisu stvoreni u istu svrhu. I pored sličnih senzornih sistema povezanih u
jedinstven centralni mehanizam za registrovanje bola i(li) zadovoljstva, strukturno nisu isti.
Zidovi vagine su debeli između tri i četiri milimetra i sastavljeni od tri sloja ili omotača
(spoljašnji sloj od vezivnog tkiva, srednji ili mišićni sloj i unutrašnji sloj ili sluznica vagine)
sačinjenih tako da (ne apsorbujući lako spermu) podnose trenje tj. smicajnu silu. Poseduje
čak i mehanizam za lučenje podmazujuće sluzi kako bi negativan uticaj pomenutih sila bio
sveden na minimum. I sama sperma, zahvaljujući specifičnim hemijskim osobinama,
povećava debljinu i otpornost njenih zidova kao i površinski sloj kože penisa.
Semena tečnost (izlučuje se sa spermom) sadrži hemijsku supstancu nazvanu trans
glutaminaza (TGE) koja, u određenim uslovima, međusobno povezuje neke belančevine, ali
i inicira specifično odumiranje izvesnih ćelija, to jest njihovo ,,smežuravanje“, a ne dezin
tegrisanje. Otuda i sposobnost povećanja debljine vaginalnog zida da bi podneo normalne
muško-ženske polne odnose. Istovremeno, ista osobina semene tečnosti, nakon dospeva
nja u rektum, dovodi do značajnih promena na njegovoj sluzokoži što se u slučaju side
manifestuje (i) upornom dijarejom.
 Osobina nekih sastojaka semene tečnosti da unekoliko smanjuju imunitet „primaoca“,
olakšava prolazak spermatozoida do materice i oplođavanje ženskog jajašceta. Naime, mili
oni u matericu nadirućih spermatozoida su za organizam „uljezi spolja“ koji bi trebalo da
izazovu snažnu imunu reakciju već u zidu materice i njenom tubusu, da nisu na objašnjen
način zaštićeni jednom od osobina semene tečnosti tj. potiskivanjem imuniteta. Da bi sper
matozoid, potom i fetus čija se antigenska svojstva razlikuju od svojstava majčinog tkiva,
preživeo tokom devet meseci trudnoće, majčin imuni sistem mora u izvesnoj meri da bude
potisnut tokom trudnoće. Jedan od sastojaka sperme, dakle, nesumnjivo kodira potiskiva
nje imuniteta majke. To svojstvo omogućava početno preživljavanje speratozoida, potom i
fetusa tokom čitave trudnoće do porođaja. Interesantno je da u trećem trimestru često
dolazi do značajnih promena odnosa T4 : T8.
U rektum u se, s druge strane, seme zadržava i dolaze do izražaja njegove moćne
fiziološke osobine, to jest pokreće mehanizam preuzimanja i kontrole imunog sis
tema domaćina što, naravno, ubrzano dovodi do imunosupresije. To je ujedno
objašnjenje pojave m arkera obrnutog odnosa T4 : T8 zapaženog kod hom oseksuala
ca obolelih od side.
Zid rektuma nije dovoljno otporan da podnese nasilan uticaj sile izazvane manipulaci
jama prilikom takvog seksualnog odnosa. Razlog što je ova vrsta seksulanog odnosa
moguća, leži u činjenici da crevni trakt nema senzorni sistem za akutnu bol u slučaju
unutrašnjeg oštećenja, sve dok ono (oštećenje) ne ugrozi trbušnu maramicu, dobro
inervisan tanki spoljašnji omotač crevnog trakta sposoban da registruje bol. Trbušna
maramica je, naime, vrsta neprijanjajućeg omotača koji omogućava delovima crevnog trak
ta da klize jedni preko drugih prilagođavajući se kretanju i prolasku hrane. Ali, rektum nije
njom u potpunosti obmotan (zaštićen) kao ostatak creva jer čini završetak jedne anatomske
strukture čija bi aktivnost trebalo da se neometano odvija. Hrana je već svarena, a nepotre
ban ostatak pretvoren u kašastu materiju.
To, međutim, ne znači da se naneta šteta fiziološki ne prepoznaje i da će koraci u cilju
popravke lokalnog oštećenja biti rigorozni. Kao nerazdvojni deo mehanizma popravke,
počinje lučenje hemijskih agenasa TNF, ILl, IL6 i drugih iz njihove grupe, samim tim i pro
ces „kriznog delovanja“. Ukoliko je oštećenje toliko da crevne bakterije mogu da probiju
barijeru i započnu povećanu lokalnu aktivnost, istovremeno će se i proizvodnja pomenutih
agenasa povećati.
Pored toga, virus herpes zoster 6, umešan u komponovanje HlV-a, ima sposobnost da
podstakne lučenje IL2. Njegov povišen nivo u krvi pretvara se u signal (informaciju) mozgu
da krv obiluje odbrambenim ćelijama i da treba obustaviti njihovu produkciju, što izaziva
narušavanje odbrambenih snaga organizma. Osim virusa herpes zoster 6, u prirodnom
obliku je moguće koristiti i njegove receptore i različite sintetske rekombinantne tvorevine
s namerom uništenja odbrane organizma.
S druge strane povišen nivo IL6 podstiče i uništavanje ćelija pankreasa, proizvođača
insulina, što ujedno objašnjava pojavu dijabetesa u uznapredovalim stadijumima side.
Pored toga što proizvodi insulin, pankreas učestvuje i u produkciji obilnih količina vodenog
rastvora bikarbonata koji se izlučuje u dvanaestopalačno crevo da bi neutralisao kiselinu
prispelu iz želuca. Iako i stimulativni agens prostaglandin tipa E učestvuje u usmeravanju
krvotoka u pankreas da bi pospešio stvaranje rastvora bikarbonata, istovremeno inhibira
lučenje insulina iz pankreasa.
 Insulin podstiče apsorpciju kalijuma i šećera u telesne ćelije i inicira ulazak izvesnih
aminokiselina u ćelije stimulisane insulinom. Ovo, međutim, sprečava dostavu vode u ćelije što
rezultira komplikacijama: u dehidriranom stanju delovanje insulina je kontraproduktivno. Kako
bi se to izbeglo, Priroda je ta dva procesa - distribuciju vode pankreasa i potrebnu inhibiciju
insulina - dodelila istom agensu: prostaglandinu E. Na taj način je obezbeđena neophodna voda,
preciznije: vodeni rastvor bikarbonata za varenje hrane i neutralisanje kiseline u crevima.
Kod HlV-pozitivnih osoba je uočen i specifičan metabolički poremećaj koji može biti iza
zvan i emocionalnim i fizičkim stresom. Ogleda se u odstupanju od normalnog odnosa sas
tojaka u zalihama aminokiselina dostupnih telu. Konstantan i drastičan je nedostatak metion
ina, cistina, cisteina, dok je nivo arginina i glutamata višestruko povišen. Ovakva neravnoteža
u aminokiselinama traje izvesno vreme, a nakon toga dolazi do ozbiljnog oboljenja.
U nizu eksperimenata, u kojima su ćelijskoj kulturi u medijumu sposobnom da
omogući proizvodnju virusa dodati IL6 i TNF (faktor nekroze tumora), izdvojene su čestice
označene kao HIV. Kad je pre dodavanja IL6 ili TNF-a istom medijumu dodat cistein, HIV-
čestica nije bilo. To znači, ukoliko se kod HIV/AIDS-pacijenata popravi (reguliše) metabo
lizam belančevina u organizmu, njihovo telo bi bilo u stanju da pruži dovoljno snažan otpor
mogućim akutnim infekcijama. Čak i za proizvodnju antitela za odbranu od bakterija, telu
su neophodne osnovne aminokiseline u odgovarajućim proporcijama.
Od vitalnog je značaja i razumevanje metaboličke uloge IL6 u mehanizmu oslobađa
nja kortizona i proizvodnje ILl. Ovi i drugi srodni agensi se produkuju u cilju mobilizacije
sirovih materija iz telesnih rezervi za borbu protiv stresa. Njihova funkcija je bazirana na
mehanizmu razlaganja proteina iz mišića i njihovo pretvaranje u osnovne aminokiseline
koje će biti upotrebljene u jetri. Grubo gledano, organizam u ovom procesu konzumira sam
sebe. Oporavak pretučenog kik-boksera, osobe koja je (recimo u saobraćajnoj nezgodi)
pretrpela fizičku traumu ili bila podvrgnuta izvesnom broju hirurških zahvata, zavisiće
upravo od tih procesa koji čiste neefikasno i nesposobno za život tkivo i ,,popravljaju“
mesto oštećenja. Ukoliko je rekonstrukcija intenzivna, a u nju uključeni IL6 i njegov prati
lac TNF, DNK i RNK oštećenih i odumirućih ćelija stvoriće (precizno) odgovarajuće
odlomke koji će ruiniranu ,,zgradu“ sklonu padu učvrstiti i postaviti na zdravu osnovu.
Virusolozi ovu akciju ,,raščišćavanja“ (od strane pomenuta dva agensa) predstavljaju kao
korake u proizvodnji HlV-a u ćelijskoj kulturi i tvrdnju da je sida bolest izazvana virusom
baziraju upravo na tom odlomku nepovezane informacije. Rezultati testova za obeležavanje i
registrovanje određenih fragmenata koje proizvode IL6 i TNF bazirani su na otkrivanju DNK
ili RNK-čestica i veoma često se tumače kao detektovanje različitih čestica HlV-a.
Već je rečeno: laboratorijskim eksperimentima je dokazano da ćelije neće proizvesti
virus ukoliko se ćelijskoj kulturi doda cistein. U sredini sa dovoljno cisteina, dakle, nema
,,žetve“ virusa. Ovo navodi na nedvosmislen zaključak da je test za sidu, u suštini, samo
indikator neravnoteže (neodgovarajućeg odnosa) aminokiselina u organizmu. Pad nivoa
jedne aminokiseline, značajno utiče i na odnos (u ovom slučaju disbalans) nivoa ostalih
aminokiselina u telu.
Do nastanka i pojave HlV-a može doći i nekim drugim spoljnim podsticajem. Mogu ga,
recimo, inicirati mikoplazme sa omotačima od miozina i aktina, izvesni virusi u vazduhu ili
hrani (koksaki virusi, na primer, mogu da se transformišu ili rekombinuju sa drugim pato
genima; napadaju srčani mišić a prenose se na najrazličitije načine, pa i preko klima-ure
đaja), liofilizirani virusi u vakcinama itd.
 Da „nazdravlje“ bude na zdravlje

Čovekov organizam sam sve stvara, čak i mikoplazmu! Poput iskipelog mleka: količins
ki se nije povećalo, ispalo je da ga ima previše, ništa nije moralo da se dogodi, a - dogodilo
se. Zašto? Bilo je poklopljeno i na jakoj vatri (a) usled čega je došlo do razvijanja gasova i
jakog pritiska koji je kulminirao kipljenjem (b) ili je, jednostavno, u posudi bilo suviše mleka
(c). A da nije bilo vatre ispod posude sa mlekom, ništa se od ne bi dogodilo. Slično je i sa bak-
terijama, mikoplazmama, virusima i ostalim mikroorganizmima u telu. Nešto ili neko okrene
pogrešan biološki prekidač ili pritisne dugme i - eto jada iznenada. Rinovirus nije krivac. Ne
dolazi baš sve samo od kijavice. Pobunu mogu da dignu i ostali virusi. Svaki na (samo) svoj
način i sa specifičnim efektima. Ipak, ,,klasične“ bolesti disajnih organa, ali i izvestan broj
oboljenja na mozgu i digestivnom traktu, mahom potiče od rinovirusa koji je pretrpeo neki
šok. Možda od hladnoće ili jakog smrada usled čega je došlo do iritiranja a zatim i oštećenja
sluzokože nozdrva, potom vakuolizacije s obzirom na povezanost sa moždanicama, da bi na
kraju zalutali rinovirus prečicom stigao do mozga i izazvao, na primer, meningitis.
I kuga počinje sa kijavicom. Otuda ono dobro poznato ,,na zdravlje“ kad neko kine. U
vreme kuge to je moglo da bude početak teške bolesti, obična kijavica ili odbacivanje virusa
od strane organizma koji želi da se reši opasne pridošlice. Da zaista bude ,,na zdravlje“, a
ne začetak kuge.
Herpes zoster se u veoma visokom procentu javlja povodom HlV-a, ali i bez ikakve
veze sa njim. Ukoliko je baza HlV-a herpes zoster, u „igru na život“ ubacuje se i rinovirus.
Uz lako moguće delovanje spolja (virusa kuge, lepre, konjske anemije, mačje leukemije,
ali i aktina i miozina, metala u tragovima itd.), čovekov organizam biva stimulisan, čak i
nateran da komponuje virus imune deficijencije lako prenosiv krvlju (plazma/serum).
Jedan jedini Hl-virus ne samo da izaziva pad imuniteta, već je i sam po sebi bolest pada
imuniteta. A kad već do toga dođe, do tada pritajeni zoster13 se oslobađa i razbuktava u
organizmu. Istini za volju, može da se pojavi i kao posledica dekomponovanja HlV-a.
Interesantno je da se sa početkom administriranja T1 i/ili T1 ,,plus“, javlja i herpes
zoster. Ispoljavanje pod Todoxin-ovom terapijom ukazuje na njegovo razlaganje i „prestro
javanje“. Kod pacijenata u visokom stadijumu AIDS-a neretko dolazi do pada leukocita,
recimo sa četiri na dve hiljade, već nakon 14-dnevnog redovnog uzimanja Todoxin-a po
protokolu. To ne treba da plaši. Na taj način se eliminišu nepotrebni, zamoreni i nede
lotvorni leukociti. Kod pacijenata sa hiljadu do dve hiljade leukocita, nema pomenutog
pada. Delom zato što nema ,,slabih“ leukocita a delom što je reč o neophodnom minimu
mu kojim se organizam štiti.
Narkomani su danas u najvećoj meri izloženi riziku od mogućeg inficiranja HlV-om.
Prema podacima zvanične medicine, od ukupne populacije pripadnika različitih rizičnih
grupa, 75 odsto čine narkomani. Nije reč samo o fizičkoj, hemijskoj i/ili biološkoj konta
miniranosti droge, već i o infekcijama polno prenosivim bolestima, padu imuniteta, krvi
zagađenoj raznim patogenima itd.
Narkomani su opterećeni permanentnim stresom. Mehanizmi za oslobađanje hor
mona stresa unekoliko dovode do razgradnje i fragmentacije DNK sa efektima veoma sličn

13) Virus varičele. Do danas je registrovano više desetina njegovih modifikacija tj. vrsta.
im proizvodnji Hl-virusa. Reč je o metaboličkom poremećaju čak i kada testovi ukazuju na
formiranje HlV-čestice.
Stres narkomana je prvenstveno izazvan sve češćom potrebom uzimanja droge i
brigom oko njene nabavke tj. pronalaženjem novca za kupovinu. S druge strane je više
nego loš odnos neprihvatanja i nerazumevanja okoline, a s treće strah od posledica toga što
čini. Iako svestan da mu je pomoć gotovo na dohvat ruke, narkoman radije bira skončava
nje u žabokrečini narko-miljea. Bezvoljno se miri sa nadolazećim krajem iako ga se istovre
meno užasno plaši. I ukoliko je više sa njim naizgled pomiren i više priča o besmislenosti
života, utoliko više strepi da će ga izgubiti. Neosetno biva uvučen u psihološku spiralu
„straha od straha“. U takvom psihičkom i fizičkom stanju, dovoljan je samo jedan jedini,
ma i najmanji, podsticaj u obliku „nepoželjnog uljeza“ da načini pravi haos u organizmu i
,,zavede“ izvestan broj već postojećih „nezadovoljnih energetskih potencijala“ što direktno
vodi u potpun pad kompletnog imunog sistema.
Ipak, neumesno je tvrditi da o pomenutim mikrostrukturama i reakcijama u ljudskom
organizmu znamo više nego, recimo, o kosmosu. Za nas smrtnike, čini se, zauvek „neuh
vatljivom“ uprkos svom do danas prikupljenom znanju o njemu. Uporno neće da bude
onakav kakvim ga mi zamišljamo. Makar i u naučnofantastičnim romanima i po njima
snimljenim filmovima. Geocentrična teorija je pala u vodu, mada se nije utopila, pred helio
centričnom. Superiorno nadmoćni osmesi su menjali mimiku da bi konačno iščileli sa
umišljeno-naučnih faca u trenutku spoznaje da su u izvesnu ruku i geocentrična i heliocen
trična teorija tačne. Nije baš da se Zemlja u pravilnom krugu i preciznim vremenskim raz
macima vrti oko Sunca, a nije ni Sunce centar vasione. Malo ovde, malo onde, pa - istina.
E, ni sistem živog organizma nije ništa ,,uhvatljiviji“ od Sunčevog.
Sida uistinu nije ništa drugo do rušenje sistema organizma. Sama po sebi nema drugih
simptoma izuzev određene grupe pratećih sekundarnih oboljenja. Gde joj je mesto u svemu
tome? Šta je imunitet? Možda fluidna energiji koja organizam čini živim!? Zašto tokom
godina dolazi do premora te supstance i zašto podjednako sigurno i zadovoljno ne egzisti
ra u organizmu starca kao i u organizmu deteta? Može li fluidna energija da se zamori
„sama od sebe“? Budući da sve okružuje tj. da je opšteprisutna, to je jednostavno -
nemoguće. Nešto drugo se dešava. Možda izvestan ,,kvar“, defekt u strujanju tj. prolaženju
energije. Poput uskog grla. Uzrok može da bude i oblik zamora duše. Kako kad je duša
večna? Zbog nezadovoljstva, neuspeha... „Jedinica mere“ tog nezadovoljstva ili neuspeha
je, međutim, krajnje relativna i individualno određujuća.
Zašto u populaciji Roma nema side? Zato što žive u veoma teškim uslovima ili što su
naviknuti na večitu borbu za golu egzistenciju? A možda i zbog toga što, pri svemu tome,
poseduju onu predivnu volju za životom i gotovo urođenu sreću. Hormoni sreće kod njih ne
miruju, a gde ima sreće nema stresa, a gde nema stresa imuni sistem radi ,,k’o švajcarski sat“.
Prosto, zar ne? Prema jednoj priči, rumunski robovi romskog porekla su po ceo dan okovani
radili „ispod biča“. Obrok u toku dana im je bio više nego bedan. To ipak nije smetalo da
uveče založe vatru i oko nje, onako okovani, igraju i pevaju. Životnoj radosti nikad kraja.
Čovek najčešće i najrađe pamti lepe trenutke u životu. Meni je ostao u sećanju jedan
takav trenutak doživljen, verovali ili ne, na - Bežanijskom groblju. Vraćajući se poslepodne
sa sahrane poznanika, išao sam nogu pred nogu verovatno razmišljajući o prolaznosti ži
vota. Odjednom su do mene doprli zvuci gotovo božanske muzike. Od zelenila, u prvi mah,
nisam video ko to muzicira. Pomislih, ipak je ovo groblje. Gotovo istog časa pojavila se
povorka: čovek sa krstom, nekoliko devojaka koje prosipaju latice ruža i cveće putem kojim
nailaze kolica sa sandukom (žene šezdesetih godina), pet muzičara (sa obaveznom violi
nom), tri ožalošćena (pretpostavljam) sina i ostatak povorke. Romi. Išli su odmereno kao
da naglašavaju svaki korak. Slično crncima iz Nju Orleansa, ali, čini mi se, dostojanstveni
je, otmenije, sa neuporedivo više emocija. Niko nije glasno plakao i ridao od bola, a shva
tio sam da je celoj povorci teško. Kolica sa pokojnicom su nečujno klizila preko cveća i lat
ica, muzika (ni preglasna ni previše tiha) lelujala za njima, a vazduh bio ispunjen dosto
janstvom. Zastao sam, gledao sam, slušao sam... Cela ta atmosfera je, shvatio sam u
trenutku, bila zapravo - radost! Da, radost, oda životu. Svaki korak je predstavljao sat, dan,
mesec, godinu, pokojnice i svaki je bio svečano protkan iskonskom životnom radošću.
Kad je ova slika bukvalno otišla u zalazak sunca, video sam oko mene još desetak ljudi. I
dalje smo stajali i ćutali. Muziku koju sam tada čuo, nikada i nigde više nisam čuo iako sam
pokušao kod nekih etnomuzikologa da o njoj više saznam. Danas znam odakle je dopirala.
Takvu sliku nikad više nisam video. Tolikoj radosti životu sam malo kad u životu prisustvovao.
Još sporije sam krenuo kući...
Poštovali su životni imperativ, bili su beskrajno srećni. Čak i tada, kad za osećanje
sreće vreme nije. Stereotip je, i to naravno pogrešan, da je svakodnevni život Roma sačinjen
od međusobnih tuča i svađa. Ti i takvi njihovi međusobni odnosi se, u odnosu na ostale
populacije, ubedljivo najmanje završavaju teškim telesnim povredama ili ubistvima. Šta
više, izuzetno retko dolazi do ozbiljnijeg telesnog povređivanja. Pomenuti glas ih ,,bije“
ponajviše zato što to čine bučno. Danas kažu - emotivno. Svi to vide i svi to čuju. Zato su,
sa strane gledajući, Romi u večitom međusobnom sukobu. Pre bih rekao da tu dolazi do
izražaja njihova teatralnost. Svađa bez svađe, tuča bez tuče, mržnja bez mržnje. Jer, ko mrzi
taj ne živi. Mržnja je suženo stanje svesti. Ograničenje života. Reč je, dakle, o svojevrsnom
vidu duševne i mentalne higijene. Izbaci iz sebe „primalni krik“, zaplači, u svakom slučaju
uradi nešto. Oslobodi se stresa, psihoze, neuroze, ukratko - nakupljene negativne energije.

Međ’ javom i međ’ snom: gde je to zašla savremena nauka?

„Sreća, to je osećanje da čovek ima što mu je najpotrebnije. Neki su mudraci smatrali

srećom samo suficit čovekovog blagostanja. Čovekova sreća, međutim ne može nikad biti
potpuna ako i svaki svoj prohtev uzme za potrebu; a to je baš najčešći slučaj. Svaki uspeh
i svaki dobitak znači radost, ali ni sreća nije u stalnim uspesima, nego samo u ostvarenju
jedne centralne namere. Zato nije čudo što je skromnost smatrana za sreću već otkad ljudi
postoje. Simpatični pisac Abe-Prevo je govorio da mu je dovoljno za srečan život jedan vrt,
jedna krava i dve kokoši. Slično su govorili i stari Grci: da je Diogen srećniji od Aleksandra,
jer mu ovaj silnik niti može što dati, niti šta oduzeti.“ 14
Na ovoj planeti postoje krajevi koji su izvor negativnih duhovnih energija i oni koji to
nisu - govorio je Nikola Tesla. - U Kolorado Springsu napojio sam zemlju elektricitetom,
isto je tako možemo napojiti i drugim energijama, kao što su pozitivne psihičke energije.
One su u muzici Mocarta, ili Baha, ili u stihovima nekog velikog pesnika. U zemljinoj
unutrašnjosti postoje energije vedrine, mira i ljubavi. Njihovi izrazi su cvet koji raste iz
zemlje, hrana koju dobijamo iz nje i sve ono što je čini čovekovim zavičajem. Ja sam proveo

14) Jovan Dučić, ibid.

godine tražeći način na koji bi te energije mogle uticati na ljude. Lepota i miris ruže mogu
se uzimati kao lek, a sunčevi zraci kao hrana.
Život ima beskonačan broj vidova, a dužnost naučnika je da ih pronalazi u svakom
obliku materije. Tri stvari su bitne u tome. Jedno je pitanje hrane. Kojom zvezdanom i
zemaljskom energijom nahraniti gladne na zemlji. Kojim vinom napojiti sve žedne pa
da im se srce razveseli i da shvate da su bogovi... Druga stvar jeste, kako uništiti
energije zla i patnje u kome prolazi ceo čovekov život. One se katkad javljaju kao epi
demije iz dubine vasione. U ovom veku te bolesti su se sa Zemlje raširile i po svemiru...
Treća stvar jeste, postoji li u vasioni suviše svetlosti? Otkrio sam zvezdu koja po svim
astronomskoim i matematičkim zakonima može nestati, a da se naizgled ništa ne
izmeni. Ta zvezda je u ovoj galaksiji. Njena svetlost se može zbiti do takve gustine da
stane u kuglu manje od jabuke a težu od sunčevog sistema. Ona je izvor života koji će
poteći kada život na zemlji počne venuti i gasiti se. Persijanac je tu kuglu nosio u ruci,
ali on je bio jedan na ovoj planeti... Religija i filozofija uče da čovek može postati Hrist,
Buda i Z aratustra...15
Svaki čovek je u izvesnom smislu biotransformator u malom kroz koga prolaze, i
izlaze, vibracije kojima smo izloženi. Bez obzira na to da li smo ih i koliko svesni. Kancer,
infekcije, bezbroj raznoraznih drugih patoloških promena. Čovek je prinuđen, hteo ne hteo,
da se bori protiv njih i prevaziđe ih. Da li unosimo energiju (u vidu hranljivih namirnica)
radi održanja poželjnog energetskog potencijala organizma ili da bi neutralisali nepoželjan
uticaj antienergije, manje je važno. Jer, u oba slučaja je reč o opstanku. Nije, dakle, cilj
izlečenje raka, već dovođenje na određen (poželjan) nivo sopstvenog energetskog potenci
jala. Valja u potpunosti ostvariti ličnu suštinu. Realizovati se. A lekari su tu da nam pokažu
pod kakvim se uslovima ta suština ostvaruje.
Zdravlje je, grubo rečeno, ostvarenje svih materijalnih, u neku ruku i mehaničkih pre
duslova, datih ili zacrtanih kao mogućnost. Njihovom realizacijom se podiže kvalitet komu
nikacije našeg sa svim ostalim sistemima i njihovo ukupno dovođenje u sklad. Preciznije,
ostvarenje prava i obaveza datih prirodom. Samo u toj i takvoj (idealnoj) situaciji bi najveći
deo problema današnjice iščezao. Pre svega mržnja, stresovi, psihoze, virusi, kancer...
Danas se eksperimentiše sa mogućnošću stvaranja memorijske jedinice u tečnom
stanju gde će molekuli tečnosti (elektrolita) pamtiti informaciju (memorijska jedinica). S
druge strane, istražuje se i mogućnost implementacije neurona u poluprovodničke ele
mente. Uprkos tome, problem raka i side nije rešen! Atomi su istovremeno i čvrsti i meki,
materijalni i nematerijalni. Naravno, reč je o energiji. Oduvek su prvo zamišljani, potom
traženi i na kraju pronalaženi odnosno dokazivano postojanje sastavnih delova atoma. Isti
je slučaj sa kancerom i HlV-om.
Između teorijskih fizičara i biotehnologa vodi se mrtva trka. I jedni i drugi se nadaju
da će prvi skinuti pečate sa sedam biblijskih tajni koje kriju odgovore o poreklu i svrsi živ
ota - ljudskog i kosmičkog. Biotehnolozi su u izvesnoj prednosti. Svoj predmet istraživan
ja, čoveka, imaju na dohvat ruke. Veruju da će već za nekoliko godina u potpunosti protu
mačiti svih 100.000 ljudskih gena povezanih sa više od tri milijarde hemijskih parova.
Fizičari pokušavaju da formulišu „Teoriju svega“, bave se pretpostavkom da postoji
čak jedanaest dimenzija i spekulišu o civilizacijama koje su milionima godina ispred nas.

15) Nikola Tesla, ibid.

 Kad je to počelo ili, bolje, o čemu je razmišljao pre dvadesetčetiri veka jedan Grk dok je
stajao na obali mora i posmatrao brodove kako nestaju u daljini? Pisac Leonard Mlodinov u
knjizi „Euklidov prozor“ objašnjava: Aristotel mora da je proveo mnogo vremena na tom
mestu, u tišini gledajući brojne brodove i čamce, pre nego što mu je konačno sinula neobič
na misao. Brodovima se najpre gubio trup, pa jarboli i jedra. Zapitao se kako je to moguće.
Na ravnoj Zemlji brodovi bi trebalo ravnomerno da se smanjuju, sve dok na kraju od njih ne
ostane samo tačkica. Okolnost da najpre nestaje trup, pa tek onda jarboli i jedra, shvatio je
Aristotel u trenutku blistavog prosvetljenja, predstavlja dokaz da je Zemlja okrugla.
Nesumnjivo je došao do tog zaključka, ali nisam siguran da je o tome razmišljao pored
toliko tema koje mu je nebo iznad njega nudilo. Gde god da se nalazio. Važno je, međutim,
to što je ,,do uviđanja oblika naše planete u velikim razmerama Aristotel došao tako što je
pogledao kroz prozor geometrije“. Zašto je to važno? Zato što će nas taj trag odvesti onome
o čemu je čuveni grčki filozof zaista razmišljao.
Potom je došla na red Pitagorina domišljata dosetka: primenjivanje matematike kao
apstraktan sistem pravila kojim se može sazdati model fizičkog sveta. Prostor je viđen neza
visno od tla po kome gazimo i vode u kojoj plivamo. Bilo je to rađenje apstrakcije i dokaza.
Uskoro su Grci dolazili do geometrijskih odgovora na svako naučno pitanje, od teorije
poluge do orbita nebeskih tela. Ali, grčka civilizacija ustupila je mesto rimskoj. Dan uoči
Uskrsa 415. godine, neuka rulja skinula je s kočija i ubila jednu ženu. Ova naučnica,
posvećena geometriji, Pitagori i racionalnom razmišljanju, bila je poslednja slavna osoba
koja je radila u aleksandrijskoj biblioteci pre no što je civilizacija utonula u hiljadugodišn
je mračno doba.
Preporod civilizacije iznedrio je novu vrstu geometrije. Njen osnivač je voleo da se
kocka, budio se tek iza podneva i kritikovao Grke zbog zahtevnog metoda geometrijskog
dokaza. Da bi sebe poštedeo suvišnih mentalnih napora, Rene Dekart je ,,venčao“
geometriju i broj. Na osnovu njegove zamisli o koordinatama, postalo je moguće manip
ulisati mestom i oblikom kao nikada ranije, a broj se mogao geometrijski predočiti. Ali,
Dekartov rad je omogućio i jednu apstraktniju i revolucionarniju zamisao: zamisao o
zakrivljenom prostoru. A matematika zakrivljenog prostora dovela je do revolucije u
logičkim temeljima ne samo geometrije već svekolike nauke. Omogućila je i Ajnštajnovu
teoriju relativnosti. Ajnštajnova geometrijska teorija prostora i dodatne dimenzije vremena,
kao i odnosa prostor-vremena prema materiji i energiji, predstavljala je paradigmu
promene reda veličine kakva nije viđena još od Njutna.
Kada je ser Isak Njutn početkom 17. veka, otkrio tajnu gravitacije, stvorio je i
mehaniku. Ali, kada je 1687. godine objavio „Philosophiae Naturalis Principia Mathemat
ica“, ne samo da je postavio teoriju kretanja objekata u prostoru i vremenu, već je dao i
složene matematičke procedure potrebne za analiziranje ovih kretanja. jedna od naj
važnijih pretpostavki je opšti zakon gravitacije, direktno vezan za masu objekata i njihovu
razdaljinu.
Druga velika sila je elektromagnetska. To je sila svetlosti, elektriciteta, magnetizma,
interneta, kompjutera, tranzistora, lasera, mikrotalasa, x-zraka i dr. Dakle većine onih
otkrića kojima će kasnije upravo Nikola Tesla dati ogroman doprinos.
Fizičar sa Kembridža Džejms Maksvel je 1860. „Maksvelovom jednačinom“ konačno
doprineo shvatanju dinamike svetlosti. Zahvaljujući tome, čovek je ušao u elektronsko i
informativno doba, čime je civilizacija dobila sasvim novi tok.
 Edvin Habl je 1929. došao do zaključka da se daleke galaksije, posmatrane u bilo kom
smeru sa fiksne tačke (Zemlje) - udaljavaju. Iznedren Velikim praskom, baš kao i vreme,
Univerzum se širi.
Tomas Kaluza je 1921. primetio da je Ajnštajnova jednačina gravitacije u priličnoj meri
slična Maksvelovoj jednačini magnetizma. U Kaluzovoj šemi koju je 1926 upotpunio Oskar
Klejn uključivanjem osnovne ideje mehanike, naelektrisanje postaje komponenta momen
ta. U (tek uvedenoj) petoj dimenziji, održavanje naelektrisanja postaje održavanje momen
ta usled čega naelektrisanje postaje skokovito, samim tim i glavni element u očuvanju
ugaonog momenta. Peta dimenzija se onda krivi stvarajući vrtlog (Kaluza). Danas se u
naučnim krugovima Univerzum opisuje sa stanovišta dve osnovne teorije: opšte teorije rel
ativnosti i kvantne mehanike, iako izvestan broj istraživača nagoveštavaju da su ove dve
teorije došle u sukob (Havkins, Smiters, Krilov)...
Da skratim, pored gravitacije i elektromagnetske sile, postoje još dve: slaba i jaka sila
jezgra. Preko ovog otkrića, odnosno Ajnštajnove jednačine E = mc2, čovek je uspeo da
dokuči tajne zvezda. Fizičari, dakle, veruju da pomenute četiri osnovne sile koje vladaju
Univerzumom. Istini za volju, ima i onih koji pretpostavljaju da postoji i peta, jedna vrsta
paranormalne ili psihičke sile, mada do sada nisu nađeni čvrsti dokazi koji bi potkrepili
njeno postojanje. (Budući da se ovom oblašću bavim od ranih sedamdesetih godina prošlog
veka, spadam u grupu onih koji veruju u njeno postojanje i to nameravam da potkrepim
argumentima u svojoj narednoj knjizi.)
Savremena fizika je utemeljena na kvantnoj mehanici. Veći deo hemije je poprilično
komplikovana kvantna fizika velikog broja tela, čestica. Čak i u biologiji je kvantna fizika
od velike važnosti. Ma kako bili kompleksni molekuli koji predstavljaju strukturu i suštinu
života, ponašaju se prema kvantnomehaničkim zakonima. Što je to toliko čudno u teoriji
koja je (neki tvrde) u ovom momentu najbolji opis Prirode? Sve zavisi od očekivanja. Prag
matično: ukoliko se predviđanja teorije slažu sa eksperimentalnim činjenicama, treba s
njom biti zadovoljan sve dok je najbolji postojeći opis Prirode. Reč je o tipično pozitivis
tičkom pristupu. Neki, međutim, smatraju da teorije moraju opisivati samu Prirodu, a ne
čovekovo znanje o njoj. Tvrde da teorije zbog kojih se osećamo ,,nelagodno“, koje su
,,ružne“ i u potpunom nesaglasju s našim viđenjem „kakva bi Priroda trebala biti“, ne
opisuju zadovoljavajuće Prirodu. Veći deo ,,nelagodnog“ osećaja u vezi kvantne mehanike
posledica je njene neintuitivne prirode, a neki ne veruju da Priroda ,,radi“ na takav, nein
tuitivan način. Najpoznatiji je Albert Ajnštajn (Albert Einstein) rekavši jednom prilikom
„Bog se ne kocka“. Iz takozvanih misaonih eksperimenata koje je predlagao u prepisci s
Nilsom Borom (Niels Bohr), jasno se vidi da mu se nije sviđao način na koji je kvantna
mehanika opisivala svet. A „nelagodan osećaj“ izaziva to što je kvantna mehanika samo
aproksimacija dublje teorije Prirode, kao što je i klasična mehanika aproksimacija kvantne
mehanike koja veoma dobro opisuje makroskopske procese.
Bilo kako bilo, kvantna mehanika i Ajnštajnova teorija relativnosti su dve naučne
revolucije koje su obeležile 20. vek. Kvantna mehanika opisuje „svet malog“ tj. svet
atoma, subatomskih čestica i sila. S druge strane, teorija relativnosti opisuje prostor,
vreme i silu gravitacije.
Ujedinjenje ove dve teorije i s njim povezano ujedinjenje osnovnih prirodnih sila,
omogućilo bi razumevanje mehanizma pomenutih prirodnih sila i dublji pogled u sam
početak svemira - Veliki prasak. Ipak, u vreme Velikog praska svemir je istovremeno bio i
dovoljno mali i dovoljno masivan da su njime, sasvim sigurno, upravljali nama još uvek
nepoznati zakoni kvantne gravitacije.
Danas je teško poverovati da Njutnova i Ajnštajnova jednačina nisu duže od dva san
timetra, ni Maksvelova jednačina nije ništa duža - kaže Mičio Kaku16. Profesionalno se
bavim teorijom superstringova ili kako je sada zovu M-teorijom, a naš cilj je da dođemo do
jedne jednačine, možda ne duže od nekoliko santimetara, koja bi pomogla da razumemo
„Božanski um“, kako je govorio Ajnštajn. Drugim rečima, potrebna nam je jedna elegant
na teorija, jedinstvena slika o silama koje vladaju Univerzumom.
Fizičari su, dakle, pred još složenijom zagonetkom ujedinjenja pomenute četiri sile u
jedinstvenu teoriju. Prva sila, gravitacija, predstavljena Ajnštajnovom opštom teorijom rel
ativiteta, pomogla je da se protumače „veliki prasak“, „crne rupe“ i širenje univerzuma. Reč
je o teoriji o veoma velikom svetu, o mekom prostorno-vremenskom svetu koji je poput
ogromnog prekrivača ili zategnute mreže na trambolini.
Druga, kvantna teorija, omogućila je da razumemo jedinstvo elektromagnetske, slabe
i jake sile jezgra. Ona, rekoh, opisuje veoma mali svet, zasnovan na sićušnim paketićima
energije nazvanim ,,kvanti“ ali, za razliku od sigurnosti koju pruža Ajnštajnova jednačina,
kvantna teorija se oslanja na verovatnoću događaja.
Ove dve teorije su zbir svih čovekovih saznanja o fizičkom univerzumu. Problem je u
tome što su - dijametralno suprotne. Zasnivaju se različitim pretpostavkama, različitim
principima i na različitoj matematici. Fizičari sada pokušavaju da ih sažmu u jednu, čvrstu
teorijsku postavku. Osnivač atomske fizike i kvantne teorije Nils Bor nije verovao da je to
moguće. Jednog dana dok je dobitnik Nobelove nagrade Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli)
držao predavanje o svojoj verziji „Jedinstvene teorije polja“, iz poslednjih redova mu se
obratio Nils Bor rečima: „Gospodine Pauli, mi iz zadnjih klupa mislimo da je vaša teorija
suluda. Međutim, ono oko čega se ovde prepiremo jeste pitanje - da li je dovoljno suluda!“

Put u mikrokosmos u potrazi za - zvukom

Danas većina fizičara deli mišljenje da će prava „Jedinstvena teorija polja“ biti bizarna,
fantastična, neverovatna, uvrnuta, jer sve ,,normalne“ i razumne alternative su do sada raz
motrene i odbačene.
Stiven Vajnberg (Steven Weinberg), Abdus Salam (Abdus Salam) i Džon Vard (John C.
Ward) su 1967. godine pokazali da se dve fundamentalne sile, elektromagnetske i slabe
nuklearne sile, mogu opisati uz pomoć tzv. baždarne teorije čiju srž predstavlja matematič-
ka teorija grupa.
Naime, potpun skup transformacija koje ostavljaju nepromenjenim ma šta bilo (pose
ban objekat ili zakoni prirode), čini matematičku strukturu poznatu kao grupa, a opšta
matematika simetričnih transformacija poznata je kao teorija grupa u okviru koje se
istražuju operacije poput npr. rotacije ili odraza tela. Na primer, kugla ne menja izgled uko
liko njena osa rotacije prolazi njenim središtem. Oznaka tj. naziv te jednostavne grupe je
SU(2). Takozvana Lijeva grupa potrebna da se gomili elementarnih čestica nametne
,,porodična“ struktura, veoma slična eksperimentalnoj, naziva se SU(3).

16) Mičio Kaku je jedan od trenutno vodećih svetskih teorijskih fizičara, profesor na Berkli univerzitetu i
autor bestselera „Posle Ajnšatjnai(, Hipersvemir“ i ,,Vizije“.
 Uspeh elektroslabe teorije je naveo mnoge teoretske fizičare da postave drugu
baždarnu teoriju, tzv. kvantnu hromodinamiku. Svrha joj je fizički opis jake nuklearne
sile. U ovoj teoriji se proton i neutron sastoje od kvarkova17. Postoji više različitih var
ijeteta kvarkova: sm atra se da ima najmanje šest ,,ukusa“ koje nazivamo ,,gore“,
,,dole“, ,,čudno“, ,,šarmantno“, ,,dno“ i ,,vrh“. Svaki ukus javlja se u tri ,,boje“ - crvenoj,
zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake: kvarkovi su
znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako. ne mogu imati nikakvu boju
u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri
kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron
sadrži dva dole i jedan gore.
Danas se već govori o ujedinjenjoj baždarnoj teoriji elektro-slabo-jakog međudelovan
ja, dakle o ujedinjenju ove tri fundamentalne sile zasnovanoj na jednoj većoj matematičkoj
grupi simetrije.
Gravitacija i dalje nije sastavni deo ujedinjenih teorija. Nameće se pitanje da li se ove
teorije, zajedno sa gravitacijom, mogu ugraditi u Kaluza-Klejn teoriju viših dimenzija. Kalu
zova izvorna teorija zahtevala je pet dimenzija, budući da sadrži samo jedan vektorski
bozon: foton. Slaba nuklearna sila zahteva tri vektorska bozona (W-, W+ i ZO), dok je za
opis jake nuklearne sile potrebno osam gluona. Uvođenje slabih i jakih nuklearnih sila u
Kaluza-Klejn teoriju zahteva više od pet dimenzija. Specijalne varijante ujedinjene baž
darne teorije zahtevaju različit broj vektorskih bozona i od tog broja zavisi i broj potrebnih
dodatnih dimenzija.
Drugi problem su različiti spinovi elementarnih čestica. U baždarnim teorijama posto
je dve kategorije elementarnih čestica: one čiji je spin ceo broj, bozoni (prenosnici prirod
nih sila, npr. foton) i one sa spinom ,,od pola broja“, tzv. fermioni (gradivni elementi sveko
like materije, npr. elektron, proton, kvarkovi). Nije problem da se u okviru Kaluza-Klejn
teorije proizvedu bozoni, problem su fermioni koji ne mogu da se izvedu iz bozonskih grav
itacionih polja. Jedini izlaz je dodavanje nekoliko fermionskih polja višedimenzionalnoj
teoriji. Broj fermionskih polja nije poznat od samoga početka, budući da ne postoji teoret-
ski način njegovog određivanja.
Teorija čiji su sastavni deo fermionska i bozonska polja, naziva se teorija supergrav
itacije. Uz to je broj dodatnih dimenzija u teoriji supergravitacije podložan ograničenjima.
U poslednjih dvadeset godina je svaka varijanta teorije supergravitacije sa više od 11
dimenzija zakazala. Edvard Viten (Edward Witten) s Prinstona je pokazao da se 3+1 dimen
ziji prostor-vremena18 mora dodati još sedam dimenzija da bi ostale tri sile mogle da se
uključe u teoriju.
Teorija supergravitacije se ubrzo suočila sa tri problema. Prvi je problem spina neut
rina. Teorija podrazumeva jednak broj neutrina sa levim i desnim spinom. U prirodi su svi
sa levim spinom.

17) Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni ,,elementarne(( čestice, ali onda su
ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektronima pri velikim brzinama pokazali da se
oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a
1969. dobio je Nobelovu nagradu za svoj rad na njima. Naziv ,,kvarkovi(( uzetje izjedne zagonetne rečenice
Džemsa Džojsa: „Three quarks for Muster Mark!(( Reč quark trebalo bi da se izgovara kao quart (kvort), s tim
što je na kraju ,,k(( a ne ,,t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa lark (lark).
18) Tri prostorne (istok-zapad, sever-jug i gore-dole) i jedna vremenska.
 Drugi je tzv. kosmološki problem. Iz teorije proizilazi svemir sa visokim stepenom
zakrivljenosti. Iz astronomskih posmatranja je, međutim, poznato da je zakrivljenost
svemira gotovo jednaka nuli. (U drugim teorijama se ovaj problem elegantno rešava doda
vanjem kosmološke konstante.)
- Upamtite, nije zakrivljen prostor već čovekov um! - svojevremeno je tvrdio Nikola
Tesla. - Da je tvorcu relativnosti to jasno, stekao bi besmrtnost, čak i fizičku ako mu je to
po volji. Dokaz naopake teorije je njegovo sviranje na violini. Njemu je to razonoda i uteha.
On svira na kućnim sedeljkama sa neznalicama, kao što je i on sam!
Treći problem je kvantne prirode. Njenim rešavanjem rešiće se i prethodna dva prob
lema. Jednačine teorije daju beskonačnosti. Tipične su za većinu kvantnih teorija gravitaci
je. Da bi se rešile, koriste se približnosti koje zanemaruju određene efekte kvantne prirode.
Teorija struna ima neka atraktivna svojstva teorije supergravitacije. U teoriji struna
pridružuju se elementarne čestice jednodimenzionalnoj struni iz višedimenzionalnog pros
tora. Ova teorija (etablirana u fizičkim istraživanjima svemira) zasniva se na deset dimen
zija u kojima se ne javljaju beskonačnosti. Osnovna razlika između teorije struna i teorije
supergravitacije sastoji se u načinu brojanja elementarnih čestica. Ukoliko u teoriji super
gravitacije dodatne dimenzije ne bi bile savijene u zatvorenu površinu, tada bi ona pred
viđala konačan broj čestica u prirodi. Do beskonačno velikog broja čestica u teoriji super
gravitacije dolazi isključivo zbog toga što su, u njenoj osnovi, dimenzije savijene u obliku
zatvorene površine.
U nastojanju da razviju teoriju kvantne gravitacije, među naučnicima je u zadnjih
petneastak godina najpopularnija tzv. teorija struna (engl. string theory). Karakteristično
svojstvo teorije struna je da su njeni osnovni sastojci super-sitne strune, dužine od oko
10"35 metara (proton bi, recimo, bio sto milijardi milijardi puta veći od tih struna). Prema
teoriji struna, naš prostor-vreme ne bi imao 3+1 dimenziju već bar desetak prostorno
vremenskih dimenzija. (Njihov tačan broj se automatski dobija iz same teorije kao
posledica zahteva da se u teoriji ne pojavljuju beskonačne veličine. Zadnjih godina su
aktuelne specijalne strune, nazvane superstrune, koje egzistiraju u prostorima od deset i
jedanaest dimenzija.)
Zašto nam se onda čini da prostor ima samo tri dimenzije? Prostiranje tih šest ili
sedam dodatnih dimenzija je toliko mala da ih čovek i ne primjećuje. Pogledajmo to iz ovog
ugla: ukoliko posmatramo konac sa udaljenosti od jednog metra, čini nam se da je jednodi
menzionalan. Reč je, naravno, o prividu izazvanom time što je prostiranje konca u druge
dve dimenziji malo; mnogo je duži nego što je debeo. Tek izbliza se vidi da je zaista trodi
menzionalan.
Teorija struna predviđa da kada bismo taj konac pogledali uz pomoć opreme moćne
da povećava 1033puta, videli bismo da je on u stvari 10-dimenzionalan. (Istina, ne bismo to
baš ,,videli“ jer je naše prostorno-vremensko zapažanje ograničeno na 3+1 dimenziju, ali
pomenuta oprema potpomognuta teorijskim jednačinama sugerisali bi postojanje dodatnih
dimenzija.)
Otprilike se zna da se poznate elementarne čestice u teoriji struna pojavljuju kao različi
ti načini i frekvencije titranja tih struna. Tako struna koja titra na jedan način predstavlja
foton, na neki drugi način graviton, a na neki treći način elektron. Isto tako se čini da bi se
u procesu svođenja tih deset ili jedanaest dimenzija na 3+1 trebali pojaviti efekti koje bismo
mi doživljavali kao efekte poznatih sila (gravitacije, elektriciteta, nuklearnih sila).
 Na taj način bi teorija struna istovremeno objasnila i sastojke svemira (čestice) i njiho
va međudelovanja (sile).
U teoriji struna, dakle, postoji beskonačan broj čestica i onda kada dodatne dimen
zije nisu savijene u zatvorenu površinu. To bi odgovaralo beskonačnom broju sta
cionarnih talasa koji postoje na struni. Većina čestica teorije struna poseduje ekstrem
no veliku masu: delimično i 1019 puta veću masu od protona. Uprkos tome, teorija
predviđa i nekih 1000 vrsta čestica bez mase. Novi rezultati upućuju fizičare u pravcu
istraživanja šest dodatnih dimenzija teorije struna. Problem je znatno kompleksniji
nego u teoriji supergravitacije sa jedanaest dimenzija, budući da su svojstva šestodi-
menzionalne površine matematički kompleksnija od sedmodimenzionalne kugle. I
pored toga, fizičari su izuzetno motivisani da reše ovaj problem, jer ima nagoveštaja da
bi se ujedno rešio i problem spina. Kosmološki problem je dodatno iskomplikovan
otkrićem tamne sile (dark force) koja, za sada, ne dozvoljava uklanjanje kosmološke
konstante iz jednačine.
„Sada imamo i teoriju stringova zasnovanoj na ideji da subatomske čestice u prirodi
nisu ništa više od nota koje vidimo na tankim vibrirajućim žicama. Ako se žica potegne,
elektron će se pretvoriti u neutrino. Ako se udarac ponovi, neutrino će preći u foton ili
graviton, a posle dovoljnog broja pokušaja, vibrirajuća žica će mutirati u sve subatomske
čestice.
Time bi se izuzetno olakšala dalja istraživanja, jer umesto praćenja hiljada čestica u
atomskim akceleratorima, dovoljno je da znamo da su ono što ih proizvodi i pokreće, vib
rirajuće žice.
Sada, kada se ove žice sudare, one stvaraju atome i jezgra, a melodije koje možete
zabeležiti na žicama odgovaraju zakonima hemije. Fizika se tako svodi na zakone harmoni
je koji se mogu predstaviti na vibrirajućim žicama. Univerzum je simfonija stringova ili har
moničnih žica. Šta je, onda, Božanski um o kome je govorio Ajnštajn? Prema ovoj predstavi,
Božanski um je muzika, rezonantna kroz čitav deseto- ili jedanaesto-dimenzionalni
hipersvemir. Otuda, naravno, odmah proizilazi pitanje, ,,ako je univerzum simfonija, ko je
kompozitor?“19
U svakom slučaju, teorija struna sadrži sve elemente potrebne za jedinstvenu teoriju
sila i trenutno je jedini kandidat u tom pravcu.
Ostaje, međutim, jedno nejasno i nedorečeno: zašto uopšte očekujemo da ćemo
biti sposobni da pojave iz mikroskopskog sveta opišemo pojmovima iz svakodnevnog
jezika? Zašto očekujemo da vizualiziramo kvantno-mehaničke procese koristeći
podsvesne slike stečene iskustvom još iz vremena kad smo kao bebe tek učili da
fokusiramo svet? Naša čula su evoluirala zahvaljujući podsticajima iz makroskopskog
sveta: hrane koju smo jeli, uočenih opasnosti, ljudi s kojima smo živeli, a naš jezik se
prilagodio opisivanju tih podsticaja i njihovoj komunikaciji. Pojave iz mikroskopskog
sveta ne liče ni na šta što smo iskusili, osetili, zapazili ili zamislili na osnovu nečega
što smo pročitali ili čuli.
„Sad znamo kako se ponašaju elektroni i svetlost. Ali kako to da nazovem? Ako kažem
da se ponašaju kao čestice, steći ćete pogrešan utisak; isto tako i ako vam kažem da se pon
ašaju kao talasi. Ponašaju na specifičan, svojstveno originalan način koji bi se tehnički mogao

19) Mičio Kaku u „Još smo bebe vasione“.

nazvati kvantno-mehaničkim načinom. Ponašaju se na način koji sasvim sigurno nikada pre
nije viđen. Vaše iskustvo vezano za stvari koje ste videli apsolutno je nepotpuno.“20
Kao što je Fejnman ukazao, jedna od najneobičnijih pojava u vezi kvantno-mehaničkog
opisa objekta (npr. elektrona) jeste njegova dualnost: kvantni objekti nisu ni čestice ni talasi.
U klasičnoj mehanici su opisane materijalne tačke koje slede putanje u prostoru i talase, npr.
talase na vodi, zvučne i elektromagnetske talase. Njutnovska mehanika opisuje dinamiku
sistema u terminima putanja koje objekti slede pod uticajem sila. Talasi poput zvuka se
mogu opisati kao orkestrirano, usklađeno gibanje kontinuuma sačinjenog od čestica koje
slede svoje putanje na takav način da gibanje samog kontinuuma poseduje talasna svojstva.
Maksvelove jednačine za elektromagnetske pojave mogu objasniti talasnu prirodu elektro
magnetskog zračenja - elektromagnetski talas je opisan sa dva trodimenzionalna vektorska
polja koja se menjaju u vremenu i prostoru. Međutim, ubrzo je postalo jasno da kvantno
mehanički objekti ne spadaju ni u jednu kategoriju: oni nisu ni čestice ni talasi.
„Moguće je pretpostaviti da privlačna sila koja potiče od jezgra atoma u stvari i ne pos
toji, kao što ne postoji ni privlačna sila elektrona i njegovo naelektrisanje. Jedina stvar koja
postoji je pritisak na ivice svakog vrtloga, svakog nivoa, koja je inicirana na početku uni
verzuma i održavana se do danas, dokle god je koncentracija koja dolazi iz centra svemira
dovoljna da održava rezultujući proces. Pretpostavljajući da je proces razlaganja materije
najveće koncentracije u centru univerzuma jos uvek aktivan, rezultat je širenje univerzuma
do trenutka kada količina elementarnih čestica neće biti dovoljna da održi širenje. Grav
itacija je posledica spoljnog potiskivanja. Ajnštajnov zakrivljeni prostor u tom slučaju ne
postoji. Crne rupe koje gutaju masu i prosleđuju je negde drugde takođe ne postoje. Posto
ji samo prostor ispunjen razlicitim koncentracijama elementarnh čestica.“21
Prema ortodoksnim interpretacijama (kopenhagenska škola) kvantne mehanike,
objekat ne postoji po sebi, nema određenu realnost (stvarnost) bez posmatrača. Objekat se
realizuje tek u interakciji sa posmatračem.
U ortodoksnim interpretacijama kvantne mehanike, posmatrač ima važnu ulogu. On
,,projektuje“ realnost, stvarnost merenog objekta u jedno od mnoštva stanja koje posma
trani objekat može da ima. U divlje maštovitim interpretacijama se ponekad kaže da pos
matrač projektuje ceo Svemir u jedno ,,of“ grozomorno velikog broja njegovih mogućih
postojanja. Neke od ovakvih interpretacija idu i dalje i kažu da se ceo Svemir može opisati
gigantskom talasnom funkcijom koja sadrži sve moguće realnosti. Te različite realnosti
neki nazivaju paralelnim svemirima. Ali, ovo je uglavnom spekulacija koja se ne slaže sa
principom Okamove (Occam) britve lociranom u srcu moderne nauke (premda je Okam
bio sveštenik!): „broj entiteta potreban za opis nečega ne treba povećavati izvan granica
koje su nužne“. Drugim rečima, takve teorije se ne mogu testirati pa prema tome i nisu
teorije u pravom smislu te reči.22

Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali on nas
tavlja da traje u tišini, koja je njegova najveća moć.
Nikola Tesla

20) R.P. Feynman, The Character ofPhysical Law, MIT Press, 1967.
21) Zoran Pokaz: Kvantna teorija gravitacije
22) Antonio Šiber: Eksperiment s dve pukotine
 Energija atoma (po modelu unekoliko sličnom modelu Sunčevog sistema, mada neu
poredivo haotičniji) oglašava se muzikom Univerzuma. Šta je muzika uopšte, a posebno
komponovana Tvorčevim nadahnućem? Postoji jedan teorijski iskaz na osnovu koga
proizilazi da je savršena muzika ona koju proizvode nebeska tela krećući se po svojim
putanjama?
„Postoje četiri zakona stvaranja: prvi je da je izvor svega u nepojavnoj crnoj čestici koju
um ne može zamisliti niti matematika izmeriti. U tu česticu stane cela vasiona. Drugi zakon
je širenje tame koja je prava priroda svetlosti i njen preobražaj u svetlo. Treći zakon je
potreba svetlosti da postane materija. Četvrti zakon glasi - nema početka ni kraja. Prethod
na tri zakona oduvek traju i stvaranje je večno.
Čestice svetlosti su ispisane note. Jedna munja može biti čitava sonata, a hiljadu munja
je koncert. Za taj koncert sam stvorio loptaste munje... Ajnštajn se ogrešio o Pitagoru i
matematiku, a naučnik se o to dvoje ne može i ne sme ogrešiti. Brojevi i jednačine su znaci
kojima se obeležava muzika sfera. Da je Anštajn čuo njene zvuke, ne bi stvarao teoriju rel
ativnosti. Ti zvuci su poruka umu da život ima smisla, da u vasioni postoji savršen sklad i
da je lepota uzrok i posledica stvaranja. Ta muzika je večno kruženje zvezdanih nebesa.
Najmanja zvezda je završena kompozicija i deo nebeske sinfonije. Otkucaji srca su delovi
te sinfonije na zemlji. Zakrivljeni prostor je haos, haos nije muzika. A. Ajnštajn je glasnik
vremena buke, haosa i besa.
Jednom stvoren zvuk traje večno. Za čoveka on može da iščezne, ali on nastavlja da
traje u tišini, koja je njegova najveća moć.“23
Pitagorejci su smatrali da je muzika harmonija brojeva i kosmosa, koja sama može da
se svede na zvučne brojeve. Upravo se sa pitagorejcima povezuje koncepcija svemirske
muzike. Traženje utočišta u muzici, sa bojama njenih tonova, njenim tonalitetima, ritmovi
ma, različitim muzičkim instrumentima, jedna je od mogućnosti povezivanja sa punoćom
kosmičkog života. U hrišćanskoj tradiciji velikim delom je sačuvana pitagorejska simbolika
muzike koju su preneli sv. Augustin i Beocije. Muzika je preuzela simboliku broja 7, muz
ičkog broja, Atininog broja, broja ispunjenog odbljescima mudrosti. Uspostavljanjem odnosa
korespodencije (na način kako su to činili Pitagorejci) između udaljenosti sedam planeta od
Zemlje (podeljenih naizmenično na dvostruke i trostruke intervale, slično muzičkoj lestvici)
i trajanja njihovog obratanja sa intervalima sedam tonova lestvice izračunata je udaljenost
od Zemlje do Meseca koja iznosi jedan ton, između Meseca i Merkura pola tona itd; a sedam
planetarnih orbita pravi Orfejevu heptakordnu liru. Beocije razlikuje tri simbolička tipa
muzike. Svemirsku muziku: odgovara skladu zvezda koji proizilazi iz njihovog kretanja, i
izmeni godišnjih doba i mešavini elemenata; melodija je lepša što je kretanje brže i dublja
što je kretanje sporije. Kosmos je veličanstven koncert. Drugi tip je čovekova muzika: vodi
čoveka i on je oseća u samom sebi. Pretpostavlja sklad duše i tela, sklad duševnih svojstava
i elemenata od kojih se sastoji telo. Instrumentalana muzika određuje upotrebu instrume
nata. Ako je muzika poznavanje modulacija, mere, razumljivo je da upravlja kosmosom,
ljudima i instrumentima. Ona je umetnost postizanja savršenstva.
Oktava (lat. octavus - osmi) u poeziji označava strofu od osam stihova povezanih sa tri
rime, dok je u muzici osmi ton dijatonske skale i interval koji obuhvata dvanaest polutono
va od kojih prvi i poslednji uvek imaju isto ime. Interval (lat. intervallum) je međuprostor;

23) Nikola Tesla, ibid.

međuvreme, razmak; praznina; u muzici odnos dva tona prema njihovoj visini ili broju
titraja (treperenja). Interval je, znači, visinska razdaljina između ma koja dva tona; prima
nastaje ponavljanjem istog tona, sekunda je razmak koji obuhvata dva tona, terca - tri tona;
kvarta, kvintna, seksta, septima i oktava obuhvataju razmak između četiri, pet, šest, sedam
i osam tonova; nona je intervalski razmak između devet tonova (oktava + sekunda), deci
ma, undecima i duodecima između deset, jedanaest i dvanaest tonova (oktava + terca, okta
va + kvarta, oktava + kvinta).
Intervali mogu da budu konsonantni (blagozvučni) i disonantni (koji resko zvuče),
zatim čisti (prima, oktava, kvinta i kvarta), veliki i mali (shodno celim stepenima i poluste
penima koji ih čine - sekunda, terca, seksta i septima), prekomerni i umanjeni (ukoliko
dolazi do izmena u čistim, velikim i malim intervalima).
Oktavna konstrukcija atoma i molekula, samim tim i čitavog živog i neživog sveta, zav
isi od notnog ustrojstva to jest muzike Univerzuma. Oktava je pramera, etalon čitavog
Univerzuma i odražava se u svakom detalju živog i neživog sveta. Izraz ,,neživ“ koristim
samo uslovno, da napravim razliku od ,,živog“, mada je suštinski reč samo o različitim
manifestacijama jednoobraznosti: istog porekla i osnove. Od najmanjeg delića prašine, do
celog Univerzuma. Taj, dakle, sistem od osam tonova leži u osnovi nebeske muzike. To je
ujedno i razlog što i čovekova muzika ima osnovnu jedinicu od osam tonova i što muzika
uopšte postoji. Čovek, životinje i biljke čuju tu nebesku muziku, a kompozitori je samo
zapisuju. Istina, muzika Univerzuma ne nalikuje odviše čovekovoj muzici. Dar kompozito
ra se praktično sastoji u njenom ,,privođenju“ na čoveku čujan i razumljiv muzički jezik, u
savršenom ili nesavršenom obliku, u zavisnosti od njegovih intelektualnih moći.
Raspon čujnih frekvencija se može sa prilično tačnosti podeliti u nekoliko čujnih seg
menata. Ovi segmenti su odgovorni i za percepciju zvukova koje čujemo:
- vrlo duboki bas od 16-64 Hz prva i druga oktava (muzički),
- bas od 64-256 Hz treća i četvrta oktava,
- srednji od 256-2048 Hz peta, šesta i sedma oktava,
- gornji srednji oko 3000 Hz između sedme i osme oktave,
- prezens, visoki od 4750-5000 Hz između osme i devete oktave,
- visoki, brilijans od 6500-16 kHz deo devete i kroz celu desetu.
Ali, i čovek je živi muzički instrument, kao i sva druga živa bića. Životna energija, ili
kako god je zvali, struji kroz čoveka i proizvodi kretanje - vibracije. Kada se to strujanje
odvija lagano i ritmično kao, na primer, kod mačke koja prede, doživljava zadovoljstvo.
Osećanja su njegova opažanja tih nevoljnih pokreta tela i njihova estetska procena. Drhti
mo od straha, tresemo se od besa, treperimo od sreće... Naši mišići, kao svaka struna koja
ima određeni tonus i kroz koju teče energija, vibriraju i proizvode ton. I ne samo mišići.
Sva tkiva vibriraju i proizvode ton. I ćelija to čini. Čujemo li te tonove? Prislonimo glavu
na nečije grudi, i čućemo: tika-taka, tika-taka... Srce kuca, i udara ritam. Bubnjara smo,
znači, identifikovali. Čika doktori, sa svojim slušalicama, mogu da čuju još više. Pluća,
poput metlica koje se prevlače po činelama, dopunjavaju ove ritmičke pulsacije. Posluša
jmo bolje. Usmerimo disanje malo na glasne žice koje će pojačati njegov ton kao kad hrče
mo. Evo i duvača koji, zajedno sa srcem, čine ritam sekciju. Da li primećujete da je udis
aj, ako ste opušteni, za kvintu viši od izdisaja. Svima nam se desilo da, ponekad, kada leg
nemo i pokrijemo uši, prislonimo ih uz jastuk, čujemo mnogo jasnije svoju ritam sekciju
jer smo okrenuti prema zvuku iznutra. Od spoljašnje buke često ne čujemo svoj orkestar.
 Da li se čuje krv dok prolazi kroz vene? Naravno. Sve što prolazi kroz nešto čuje
se. A mišić koji podrhtava? Sve što treperi proizvodi zvuk. Na električnoj gitari je
ispod žica postavljen m agnet koji prenosi impuls do pojačala, pa do zvučnika. Možda
to čine i naši nervi i prenose tu muziku negde u studio koji zovemo mozak. Šta m is
lite, kako bi zvučao čovek kada bi svi zvuci koje proizvodi bili pojačani, izmiksovani,
i kada bi mogli da se čuju preko zvučnika. Da li bismo mogli čuti i snimiti kako
zvučimo kada smo srećni ili besni, tužni ili radosni? Ima li svako svoju melodiju?
Diše li svako iz svog tonaliteta?
Loven skreće pažnju na važnost disanja za fizičko i mentalno zdravlje čoveka.
Disanje obezbeđuje kiseonik za metaboličke procese i održava vatru života. U svim ori
jentalnim i mističnim filozofijama tajna najvišeg blaženstva je u disanju. Pa zašto se
onda ponašamo tako glupo i dišemo plitko i neritmično? U jezičkim izrazima se može
otkriti povezanost ličnosti i disanja. Za emotivnu, pristupačnu, otvoreno srdačnu osobu
bez krutih načela kažemo da je širokogruda, a za skučene, sitne duše da su uskogrudi.
Disanje je, očito, vezano za osećanja. Bez vazduha nema ni plamena, ni vatrenosti. Ni
zadovoljstva.
Kako postajemo loše ,,naštimovani“? Da li to radimo sami sebi ili neki ,,đavo“ ubacu
je disharmonične tonove i remeti naše melodije? I jedno i drugo.
Ritam je, dakle, osnova zadovoljstva, mentalnog zdravlja, a i dobre muzike. Bolest je
odstupanje od harmonskih pravilnosti. Ritam je red. Kažu da je Bog red koji se izdvojio
iz haosa. Ritam je osobina Boga. Postoji i u mikro i u makrokosmosu. Nauka je već uspela
da vidi neke pravilnosti i periodičnosti u kretanju nebeskih tela, kao i u samoj strukturi
atoma, molekula... Protoplazma ćelije pulsira ritmički zavisno od okolnih uslova. Vilhelm
Rajh je, koristeći Rajhertov miskroskop sa optičkim uvećanjem od pet hiljada puta,
opisao pulsatornu aktivnost kod crvenih krvnih zrnaca čoveka. Loven upoređuje kretan
je treptastih ćelija sluzokože, sitnih vlaknastih struktura koje oblažu respiratorni trakt, sa
talasanjem žitnog polja koje nastaje zbog vetra. Sličan ugođaj imamo kada slušamo pre
biranje po žicama harfe.
Nervno tkivo takođe ispoljava periodičnost u svom funkcionisanju, što se odražava
kroz ritmičnost moždanih talasa kada ih registrujemo elektroencefalogramom. Prolazeći
kroz membranu nerva, impuls je depolarizuje i tako nastaje refraktorni period u toku koga
ni jedan drugi impuls ne može da prođe kroz depolarizovanu oblast.24
Naučnici su uočili sličnost između obrazaca otkrivenih u mozgu i onih koji posto
je u muzici. Naime, koristeći supervodljivi kvantni interforencionalni uređaj (meri
električnu aktivnost mozga) utvrdili su da raspored tonotopične mape u auditivnoj zoni
kore velikog mozga u velikoj meri odgovara (liči) klavijaturi sa jednakim razmacima
između oktava.
Šo je dvadesetpet godina pravio kompjuterske modele za stvaranje mapa mate
matičkih obrazaca koje neuroni izazivaju slanjem impulsa mozgu. Otkrio je da su neu
roni organizovani kao stubovi po određenom obrascu, kao i to da međusobno ,,pričaju“
odašiljući električne impulse. Uz saradnju doktora Lenga, Šo je dodelio svakom stubu
muzičke tonove i otkrili su da je mozak organizovan po nečemu što se činilo da su muz
ičke teme. Odabrali su delo koje je odgovaralo muzičkim temama na kompjuterskom

24) Nebojša Jovanović: „Nečujna muzika postojanja“

modelu (Mocart „Sonata za dva klavira KV 448“) i izložili ispitanike toj muzici. Ustanovili
su da muzika sa obrascima i temama sličnim onim pronađenim u mozgu uvećava spaci
jalno-temporalno rasuđivanje.
Muzika, dakle, utiče na obrasce u mozgu, što ima uticaja na način na koji se kolo
povezanih neurona razvija u prvih nekoliko godina života.25
Čak i običan komad srčanog mišića nastavlja spontano da pulsira i kada je stavljen u
fiziološki rastvor. Ritmičnost na celularnom nivou, i nivou tkiva govori nam, kaže Loven, da
je ritam urođeni kvalitet života. Bugarski lekar Lozanov je utvrdio da slušanje specifične
muzike (muzike sa specifičnim ritmom, naročito muzika iz perioda baroka, npr. Bahova)
izaziva sinhronizaciju telesnih ritmova/otkucaja srca i moždanih talasa sa taktom muzike.26
Zašto neki raspored tonova zvuči nežno, a drugi zastrašujuće ili agresivno većini ljudi?
Zašto nam, uopšte, mol zvuči nežno, setno, jednom rečju molski, a dur svečano, muški,
durski. Poklapa li se to sa nečim u nama?
Zašto napeta muzika, koja ide uz opuštenu scenu u kojoj se dete radosno ljulja na
Ijuljašci u bašti, izaziva strepnju i očekivanje neke nesreće? Možda zato što u nama
budi drugu kompoziciju, onakvu kakvu proizvode bol i strah. Ali, ako znamo da tako
zvuče bol i strah, znači da smo mi već čuli kako oni sviraju u nama. Nisu nas kompoz
itori muzike za filmove naučili tome. Čuli smo mi svoj orkestar onog trena kad smo
započeli život. Na tim unutrašnjim melodijama počeo je da se gradi naš psihički
aparat, doživljaj sebe, sopstvenost. Naši prvi zapisi i predstave o sebi su tonski. U
početku beše ton. (Reč je takođe muzički oblik). Život počinje muzikom. Življenje je
muziciranje. Oslušnite sebe. Imaćete šta da čujete. Ako vam ljubavni partner kaže da
nemate sluha za njega, razmislite da li je to samo metafora. U samom jeziku često se
kriju istine koje ne čujemo.
Seksualna funkcija je, takođe, periodični fenomen u čitavom životinjskom i biljnom
svetu. Od cvetanja biljaka, do mesečnog ciklusa žene (periode). Poznata je povezanost men
strualnog ciklusa i lunarnog meseca. Veza između ove dve pojave je misterija kao i mnoge
druge u vezi ritmičkih aktivnosti života. Astrolozi decenijama pokušavaju da otkriju
povezanost naših ritmova sa ritmovima univerzuma. Neke veze ritmova prirode sa ritmovima
naših aktivnosti su očigledne. Vidljivo je kako se naši ritmovi menjaju u odnosu na dan i noć,
leto i zimu, proleće i jesen. U tome smo srodni sa biljnim i životinjskim svetom. „Harmonija
između unutrašnjih ritmova čoveka i spoljašnjih ritmova prirode osnova je za osećanje iden
tifikacije sa kosmosom, sa najdubljim korenima zadovoljstva i radosti“ zaključuje Loven.27

Bučni ubica duše: nemuzika

Gde je savremena, tzv. moderna, muzika na svojevrsnoj skali muzike Univerzuma?

Svaka muzika suprotstavljena osmotaktnoj harmoniji jeste, zapravo - nemuzika. Reč je o
zlom delu, pokušaju da se harmonija razbije i uništi. Jer, muzika je moćno sredstvo. Danas,
nažalost, pretežno kompozicija „muzičkih grešaka“ i nesklada. Podrazumeva se da i svako
generalisanje vodi u novu grešku. Nije sva savremena muzika takva, ali isto tako ne može
da se ospori ni činjenica da je aktuelan muzički trend u vezi sa lošom (da ne upotrebim
25) Prema: Habermeyer, 2001:17
26) Prema: Habermeyer, 2001:23
27) Nebojša Jovanović, ibid.
,,zlom“) namerom. Sreća je da svaki trend ima ograničen vek trajanja. Vreme čini svoje, a
destruktivno propada. Istina, povremeno dižući glavu ili pojavljujući se u novom obliku.
Srećom opet kao trend i, srećom, opet unapred osuđeno na propast. Jedino je harmonična
(ne po ljudskim i ovozemaljskim merilima) božanska muzika, na kojoj i od koje živi i
funkcioniše ceo Univerzum - večna.
I još nešto. Dok je kod nas reč, koliko god izvitoperena, ipak ostala u središtu muz
ičkog predanja sačuvavši zalog krštenja u srpskom narodu, na Zapadu se dešavaju mnogo
radikalnije stvari. „Mislim da je jedna od uloga Umetnosti da stvori lažni svet koji je u naj
manju ruku analogan nekim stranama pravog sveta i da u okviru tog novog istraži neke
nove obrasce ponašanja, koji u okviru stvarnog života još uvek mogu da budu preopasni ili
nemerljivi28 - govori Brajan Ino, verovatno najuticajniji muzičar savremenog sveta.
Dok je kod antičkih Grka i u rok muzici utemeljenoj na bluzu dolazilo samo do izvi
toperenja, zloupotrebe prirode, ovde se direktno kreće protiv prirode: na osnovu eksperi
menata ranih sedamdesetih, u drugoj polovini se pojavljuju dva žanra koja su danas pot
puno marginovalizovali svaku drugu muziku i nakon čijih radikalnih oblika (rejva i
smrtnog metala - rave & death-metal) savremena muzika više ne poznaje razvoj.
U Bavarija-studijima u Minhenu (1976-77.) nastaje disko - muzika za igru nastala
ubrzanjem udaraca bas-bubnja (koji određuje ritam igre) iznad broja udara koji može da
dostigne ljudsko srce. Posledica je težnja tela da pređe svoje prirodne granice: dok se u
dotadašnjoj muzici uglavnom izvrtala melodija, usmerena na um, sada se izvitoperuje
ritam, koji je ,,telo“ muzike i ona postaje i doslovno - ubistvo. Dok disko nastaje na crnačkoj
soul tradiciji, u Engleskoj istovremeno nastaje hevi-metal kao jednako izvitoperenje bele
bluz tradicije - na kraju oni se svode na isto: stravično ubrzanje ritma s tim što se u disku
koriste elektronski, a u hevi-metalu - električni instrumenti. U oba slučaja rezultat je
sagorevanje, uništenje tela koje već isključuje um, kao pretpostavku postojanja čovekovog
i kao konačnu hulu na Ovaploćenog Boga: ne radi se o poricanju Ovaploćenja, koje je još
Sveti Jovan Bogoslov davno utemeljio kao meru svake jeresi. Naprotiv, radi se o potrebi da
se ubije telo kao Ovaploćenjem Hristovim osveštani hram Duha Svetoga i instrument
najsavršenije muzike kojom se i za koju se vaspitavamo.
Obnoviti svet zato danas znači za početak obnoviti prirodni poredak sveta: u muzici to
znači vratiti se prvo prirođenim čoveku ritmovima, a tek zatim graditi melodije. Drugo,
vratiti se pevanju i sviranju, a ne proizvodnji i konzumaciji muzike koja postaje nepod
nošljivo sveprisutna. I konačno - što je u stvari i prvo - vratiti se reči i Imenu Hristovom u
kojem je punota života i punota tvarnog sveta, punota muzike. Koja je i danas silnija što je
bliža tihom glasu u kojem bješe Gospod na Karmilu i najsavršenija kada je njen tvorac ,,kao
nevino jagnje nijemo pred onim koji ga striže, ne otvara usta svojih.“
Nemuzika će na ovaj ili onaj način, svakako odneti danak ,,u duši“. Muzika lišena skla
da deluje uznemirujuće. Vodi u depresiju, očaj, nesposobnost suočavanja sa problemima. I
najmanji povod za nezadovoljstvo, uveličan pod prizmom nesklada, pretvara se u istinsku
nesreću pa i katastrofu. Žrtva je uvek jedinka, čovek. Deo čovečanstva odvodi u propast,
drogu, nervno rastrojstvo... Dobro je, međutim, što se na tome sve i završava. Protiv har
monije Univerzuma nema nikakve šanse. Suprotstavljanje njoj je unapred osuđeno na
propast. Ali će zato čovek, sa biljkama i životinjama, pod njenim uticajem (divne skladne

28) Podvukao Ino.

muzike) značajno popraviti kvalitet sopstvenog bivstvovanja. Pod uticajem harmonične
muzike, u svakom biću dolazi do skladnog restrukturisanja. Razvija se plemenitost, dobro
ta, ljubav, a svaka nevolja lakše podnosi.
U grčkoj „teoriji o etosu“ proučavano je etičko i psihološko delovanje muzike na čove
ka u cilju jačanje volje, potenciranja emocionalnosti i dovođenja do ekstaze. Usled toga, kao
posledica nastaju različiti muzički stilovi koji podstiču na određena psihička stanja čoveka
(herojska dela, potpora duševnoj ravnoteži, iskazivanje bola, ljubavi, radosti). U srednjem
veku, oslanjajući se na antičke tradicije, teoretičari razvijaju podelu muzike takođe uočava
jući njeno dejstvo na čoveka (harmonija svemira, harmonija ljudske duše, muzika koju
proizvodi ljudski glas ili instrument).
Sledbenici Pitagore lečili su muzikom groznicu i padavicu, smatrajući da je bolest
poremećaj svemirskog sklada čiji je proizvod i sam čovek. Platon je uveo pevanje u terapi
ju da bi se čoveku, kod koga je taj sklad poremećen, brže vratilo zdravlje. Tako je melote
rapija počela da se razvija. Ipak, tek od 19. veka psiholozi počinju bolje da proučavaju
lekovito dejstvo zvuka, harmonije, melodije i boje pojedinih instrumenata u procesu leče
nja i poboljšanja stanja obolelog čovečijeg tela i duše. Naročito se u savremenoj psihijatriji
postižu solidni rezultati budući da blagotvoran uticaj muzike vodi obolelog na stazu opo
ravka, pa i potpunog ozdravljenja. Time je razvijena kurativna metoda za ublažavanje i
lečenje psihički obolelih pacijenata.
Ljudski organizam je tanano osetljiv, ponekad zavisan samo od jednog jedinog virusa
koji hoće ili neće proći. Ćelija je velika fabrika u malom. Možda bolje, simfonijski orkestar.
S tim što su prve ili druge violine, flaute, fagoti, trube, udaraljke... u ovom slučaju enzimi,
geni, prioni, belančevine, proteini... I dovoljno je da samo jedan jedini instrument izmakne
kontroli „velikog dirigenta“, centralnog nervnog sistema, pa da unutar organizma (organa,
tkiva, ćelija) svako zasvira samo svoju melodiju (kako zna i ume) i da se umesto
bogougodne muzike Baha ili Hendla prolomi neartikulisano sazvučje disharmoničnih
tonova i akorda od kojih pucaju bubne opne, a svest sužava.
„Svaka osoba naklonjena muzici zna za osećajna stanja izazvana velikom muzikom.
Ali, ako pokušamo da prevedemo ova osećanja u reči, muzičko osećanje se tome opire.
Muzika je nema i želi da ostane takva. Ipak, muzika daje izraz unutrašnjem kretanju živog
organizma i njeno slušanje izaziva osećaj unutrašnjeg gibanja. Nemost muzike se obično
opisuje na jedan od dva načina: (1) kao znak mistične duhovnosti ili (2) kao najdublji izraz
osećaja nesposoban da se izrazi rečima. Prirodno naučno gledište tumači muziku u smislu
da je ona izraz povezan sa poslednjim dubinama živog organizma. U skladu sa tim, ono što
se smatra ,,duhovnošću“ velike muzike samo je drugi način da kažemo da je dubok osećaj
istovetan s dodirom sa živim organizmom izvan granice jezika. Do sada nauka nije ništa
rekla o prirodi izražajnog kretanja muzike. Bez sumnje, sam umetnik govori nam u obliku
nemog izraza kretanja iz dubine životne funkcije, ali on bi isto tako kao i mi bio nes
posoban da rečima izrazi ono što izražava svojom muzikom ili svojim slikama. U stvari, on
se izrazito opire svakom pokušaju da jezik umetničkog izražavanja prevede u ljudski gov
orni jezik. On pridaje veliku važnost čistoći svog izražavanja. Zato, on potvrđuje orgonsko
biofizičku tvrdnju da živi organizam poseduje svoj vlastiti jezik da se izrazi pre, izvan, i
nezavisno od svih govornih jezika...“29

29) Vilhelm Rajh (VVilhelm Reich)

 Razvijajući svoju orgonsku teoriju i terapiju, Rajh je ustanovio da životna energija, naz
vao ju je orgon, protiče kroz čovekovo telo paralelno sa telesnom osom određenim ritmom.
Kada je prolaz neometan i ritmičan kao kod crva, osoba je mentalno zdrava i oseća zado
voljstvo strujanjem života kroz svoj duševni i fizički organizam.
Da, muzikom se može uticati i na podsvest. Poseduje osobine četvrte dimenzije i
oslobađa dušu zatočeništva. Nemoguće postaje moguće, neostvarivo lako ostvarivo. Har
monija, ritam i pokret, rečima molitve dodaju snagu. Realnu i ostvarivu.
Muzika se, dakle, slikovito može predstaviti i kao inicijator, pokretač, motor, sistem,
vrhunski princip funkcionisanja sveta. Ali, u nekima od nas odjekuje u disharmonijama u
tolikoj meri da čak postaje skladna. Naravno, prividno. Čak tražena. Kako je prepoznati? Po
destruktivnim reakcijama, disfunkcionalnosti. Ukoliko je reč o zdravlju, ona je ekvivalent
kanceru u ljudskom organizmu. Nešto poput drugačijih bujajućih ćelija sa ,,štimom“
različitim od onoga na koji je ,,naštimovan“ organizam domaćina. A, valja reći, muzika je
samo jedan od odraza ukupne disharmonije, nesklada, razbijanja života i univerzalnog
sklada. Personifikovano, ova muzika bi komotno mogla da se nazove satanskom, kom
ponovanom s ciljem razaranja božjeg dela. Podrazumeva se da je reč o stilskoj figuri, a ne
doslovnoj istini.
Ali ako zlo, nesklad, razaranje, propast, identifikujemo sa Nečastivim tj. Stanom, onda
pomenuta stilska figura ipak krije delić istine. Kad smo već krenuli tim putem, moramo i
da se zapitamo zašto se To, ma kako ga nazvali, pojavilo? Šta mu je omogućilo da se obelo
dani? Višak ,,zle krvi“ koja traži izlaz iz zamorenog organizma Univerzuma ili, možda, pro
ces (pro)čišćenja samog Univerzuma? Poput oslobađanja tela od toksina. Biće da je upravo
to. Na sličan način se i svet pročišćava. Nagomilano zlo iz dubine mora da krene na
površinu, da se izluči i istekne odnoseći sa sobom sve podlo i kvarljivo.
Ogromna sila, veliki simfonijski orkestar Univerzuma čija muzika dopire do svake
ćelije i najprimitivnijeg organizma, ne može da se izbaci iz takta i harmonije ma i najjačim
disonantnim tonovima uperenim protiv opšteg sklada. Možda mogu privremeno ili trajno
da zavedu i povedu tek jedan mali deo onih oko nje, da ih izbace iz ravnoteže sklada, ali ni
u kom slučaju ne mogu čak ni da naškode takvoj snazi kao što je oktavni sistem sveta. Dragi
sveprisutni Bog muzikom Univerzuma napaja, a energijom hrani još uvek nevidljiv atom,
čuva njegove orbite i elektrone preko biofotona. Delo Tvorca je neuništivo i neraskidivo, a
energija oktava nepresušna i nezaustavljiva.
Ta neobično prijatna muzika, dostupna sluhu samo odabranih, ispunjava svaki
molekul, atom, česticu, svih 92 elementa periodnog sistema ne računajući 17 od čoveka
stvorenih. Kretanje elektrona i sklad u tom naizgled haosu, delo je samog Tvorca. Bez
„velikog praska“, pepela i Feniksa. Mendeljejev je samo konstatovao postojanje prirodnih
elemenata i sistematizovao ih u svojoj mapi po dobijenim uputstvima koje je umeo da
(sa)sluša.
Uostalom, evo šta kaže i sam Sveti Vladika Nikolaj (Velimirović):
„Postoje glasovi i u kamenu, i u zemlji, i u biljci, i u kapi vode, i u atomu vazduha, isto
tako kao što postoje glasovi i u suncima, zvezdama, planetama, mesecima, kao telima. U
čemu god ima unutrašnjeg pokreta, ima i glasa. Fino uho moglo bi čuti struju sokova u bilj
ci; još finije moglo bi čuti glasove u kamenu, zemlji, kapi vode, atomu vazduha. No, naše
uho nije sposobno da čuje sve glasove, kao što ni naše oko nije sposobno da vidi sve stvari.
Izvesno pak: više je glasova u ovome svetu koje ne čujemo, nego predmeta koje ne vidimo.
A to znači: vasiona je punija glasova nego slika, boja i oblika. Jer nema ništa bezglasno, za
onoga ko čuje. Sve je ispunjeno glasovima, sve je ispunjeno rečju. Sva vasiona je jedna
trešteća muzika, i neprestani govor, i neprestani razgovor...
Glavno je: kroz sva čula ulazi kazivanje, izraz, govor, priča, reč svih stvari o sebi, o
svom prisustvu, o svom stanju, o svojim osobinama... jer svi utisci su reči. Nema mutavih
stvari, jer ona stvar, koja ne može sebe da projavi uhu, pojavljuje sebe oku, ili koži, ili nosu,
ili ustima.
Nema mrtvih i bezglasnih stvari, jer dokle nam stvari nešto kazuju, ma kroz koje čulo
naše, dotle su one izrazite, a dokle su izrazite, dotle su postojeće, a dokle su postojeće u
opštoj muzici stvari, dotle su žive.
No, zar ste jednom čuli gde se kaže da je muzika najprivlačnija moć u svetu?... I
kad je razumljiva, i kad je polurazumljiva, i kad je sasvim nerazumljiva, pesma i muzi
ka su uvek jedna misteriozna i neodoljiva sila. Zašto to, ako ne zato što nas one dovode
doma, podsećaju na prvobitnu, da na bitnu domovinu našu? Na prvi glas; na prvu reč;
na prvu pesmu?... Samobitnu božansku Reč, i da je od Nje i kroz Nju postao sav svet,
kao Njen odjek...“30

Čuvar Tvorčeve tajne

Foton je transmiter univerzalnih tonova do jezgra svakog atoma. Stvara, prenosi i sam
se stvara u sudarima elektrona i antielektrona, protona i antiprotona, neutrina i antineutri
na. Istovremeno je i energija i talas i materija. Ima svojstvo da daje. Potpomaže egzistenci
ju i žive i ,,nežive“ prirode. Pronosi muziku Dragog Boga.
Fotoni su tek mali korak dalje u shvatanju univerzalnog pojma mehanizma Života
budući da je sam Univerzum život. On se kreće isključivo sopstvenom brzinom, na njemu
se stvaraju našem razumu bliski svetovi i koprene života. I sama čovekova misao se prenosi
fotonima, oni su i osnova telepatije.
,,Ne može biti sumnje da naša psihička sila stvara kretanje u drugima, koje se prenosi
naširoko poput kretanja etra, a mogu da ga opaze mozgovi koji su u skladu sa našim. To
pretvaranje jednog psihičkog delovanja u eterično kretanje, i obrnuto, može se smatrati
analognim radu telefona, u kome prijemna membrana, koja je identična sa membranom na
drugom kraju, rekonstruiše zvučno kretanje što se prenosi ne pomoću zvuka, već pomoću
elektriciteta. Ali, to su samo poređenja.“31
Kako se kreću? Svakako ne brzinom svetlosti. Brzinom misli je već prihvatljivije. Reč
je o krajnje nepostojećem i krajnje moćnom medijumu. Neupućenima je pasulj pojam za
jednostavnost (prosto k’o pasulj!), a vazduh praznine, ,,ničega“. Niti je pasulj ,,prost“ (po
strukturi), niti vazduh ,,prazan“32. Ako nešto ne znamo, ne vidimo ili ne možemo da dokaže
mo, to ne znači da ne postoji! Isto važi i za fotone.
Iako čine energetski omotač svakog bića, tek će budućnost iznedriti pravu priču, istinu,
o njima. Kako nastaju, koliko vrsta postoji (fotoni komunikacije, osećanja, misli, genijalnosti,

30) Vladika Nikolaj Velimirović: „Nove besede podgorom ((

31) Kamij Flamarion, istaknuti francuskoi astronom.
32) ,,Iz ugla principa neodređenosti, č a k je i prazan prostor ispunjen parovima virtuelnih čestica i antičes-
tica. Ovi parovi bi trebalo da raspolažu beskonačnom količinom energije... “ (Stiven Hoking, „Teorija svega -
poreklo i sudbina Univerzuma“)
fotoni u vezi sa muzikom, vremenom Univerzuma itd.), njihove funkcije, način emitovanja
(odašiljanja, ,,izlaska“) iz mozga (prenos misli) i još mnogo toga. Razlaganjem fotona otvoriće
se vrata u potpuno nepoznat svet, a možda i konačno ostvariti ideja Alberta Ajnštajna o defi
nisanju „teorije svega“, kojom se bavi i danas vodeći svetski teoretičar fizike Stiven Hoking3334.
Foton je pokretačka snaga života i bez njega nema egzistencije. To je volja Tvorca čija ih
„muzika oktava“ napaja da gospodare živom i neživom prirodom, opet po Tvorčevoj volji.
Zato se i spoznaja postojanja fotona može staviti u istu ravan sa otkrićem ćelije.
Foton je alfa i omega postojanja. Čitave nauke će se u budućnosti baviti fotonima misli
i mozga uopšte. Kako funkcioniše „najinteligentniji čovekov organ“? Još uvek se ne zna
tačno. Ogromno iznenađenje nas očekuje skidanjem tek prvog vela sa tajne ne od sedam,
nego sedam hiljada velova na putu do suštine. Čovek je takoreći tek ,,začeprkao“ po porek
lu života otkrivši na planeti Titan tzv. toline koji su na samo korak od aminokiselina i pri
mordijalne supe u kojoj je začet život. Ali, istinske tajne i misterije gotovo da i nema. Prob
lem je u nesavršenosti čovekovih čula i moći spoznaje, ali i kratkoći životnog veka koji mu
je dat. Ko ima uši neka sluša, rekao je između ostalog Gospod Isus Hrist. Ali, avaj, to ne
mogu svi. Samo, rekoh, mali broj izabranih. A kraja novim saznanjima nema. Jedna tajna
je uvek ,,višak“. I najveće otkriće je tek jedna prečaga beskrajnih merdevina čovekovih
spoznaja. Početak im se ne vidi, a vrha nemaju. Tri prečage gore ili dole, gotovo je nevažno.
Značajna prepreka na tom putu saznanja su nesavršenost čovekovih čula, nepouz
danost dosegnutih (naučno potvrđenih) istina, opterećenost iskustvom, urođena sum
njičavost s obzirom na spoznaju o sopstvenoj nesavršenosti, slepo verovanje u očekivanu
sliku nepoznatog i neverovanje u njenu realnu (objektivnu) predstavu, urođeni strah od
novih otkrića a posebno s naličja tzv. vidljivog sveta... I to nije sve, već samo početak. Ko
ima oči neka vidi! Ali, avaj, ne mogu svi. (Opet) samo izabrani. Hipersenzitivni i hipersen
zibilni. ,,Propustljivi“ za nova saznanja. Ipak, čak i oni mogu tek neuko da protumače ono
što vide ili što im je ,,kazato“ . Najčešće se oslanjaju na prepričavanje viđenog ili doživ
ljenog. Zato takve nazivaju vidovnjacima. Ne razlikuju se od ostalih, osim što imaju
mogućnost da ,,vide“.
Dobar deo nas takvu otvorenost doživljava krajnje racionalno. Definiše je kao mistiku.
Zaista je potreban izuzetan napor za ulazak u trans ili drugo stanje svesti, to jest „probi
janje oklopa racionalnog“ i dolazak tamo gde će svako od nas jednog dana stići oslobađan
jem od zemaljskog i sticanjem ,,energetskog“ tela. Od ovog prirodnog (cikličnog) kretanja
čovek uglavnom ne stiče nauk. Ne krivicom Univerzuma ili Stvaraoca, već samo i isključu
vo njega samog.
U razmatranju ovoga ne treba smetnuti sa uma ni „ometajući faktor okoline“. Najprosti
ji primer dekoncentracije i „odvlačenja na drugu stranu“ je zevanje ili protezanje (fizički)
najbliže osobe. Ta bezazlena radnja ometa mentalne funkcije susedne osobe, ponekad izazi
vajući čak i osećaj nemira, nesigurnosti, tromosti, apatije. Bilo je pokušaja da se ovo iskoristi
u vrhunskom sportu, ali i nastojanja da se snagom misli utiče na koncentraciju, sposobnost i,

33) ,,I dalje verujem da postoje osnove za oprezan optimizam da smo blizu kraja potrage za najvećim
zakonima prirode. U ovom trenutku imamo na raspolaganju izvestan broj parcijalnih teorija: opštu teoriju rela
tiviteta, parcijalnu teoriju gravitacije iparcijalne teorije koje pokrivaju slabe, snažne i elektromagnetne sile.“
(Stiven Hoking, „Teorija svega“)
34) Izraz koji je čuveni kremanski prorok Mitar Tarabić koristio u objašnjavanju doživljenih (tzv. paranor
malnih) predstava.
u krajnjem ishodu, rezultat protivnika. Iako ne postoje dostupni statistički podaci o uspešnos
ti, poznat je veliki broj „čuvenih promašaja“ u sportu. Posebno u fudbalu i košarci. Ipak,
najveću medijsku pažnju je izazvao „slučaj dr Zuhar“, u vreme odigravanja šahovskog meča
za titulu svetskog prvaka između naturalizovanog Švajcarca ruskog porekla velemajstora Vik
tora Korčnoja i sovjetskog velemajstora Anatolija Karpova, igranog od početka avgusta do
kraja oktobra 1978. u filipinskom gradu Bagiju. Jedan od izveštača sa tog meča je bio i srps
ki književnik Brana Crnčević koji je po završetku meča zapažanja i utiske pretočio u knjigu
„Emigrant i Igra“. Izdvajam nekoliko odlomaka iz poglavlja „Anatolijev veštac“:
„Viktor Ljvovič35 je previđao da će Anatolij povesti u Bagio čoveka zle nauke, parapsi
hologa, i poverio je gospođi Leverik dužnost da ga otkrije.
Ona je to i učinila.
Spazila je dra Vladimira Zuhara36, Rusa koji u četvrtom redu neprirodno drhti i zuri
čas u Viktora čas u Anatolija, i Viktor Ljvovič je obavestio svoju vojsku da je veštac tu...
Englezi ne veruju u postojanje vešca, između ostalog i zato što ga je Nemica otkrila37!
Tvrdili su da bi ona za Viktora Ljvoviča otkrila i ono što ne postoji. A Emigrant, koji je
vešca očekivao, odmah je poverovao u njegovo postojanje i saopštio svojim prijateljima
da mu taj čovek smeta.
‘Ne obraćajte pažnju na njega, samo igrajte’, govorili su Korčnoju prijatelji.
‘Kasno je, gospodo’, rekao je Korčnoj, ‘ja sam već obratio pažnju na njega i osećam da
me uznemirava.’
Nemica me je povela da mi pokaže Anatolijevog čarobnjaka, kog je uramila između
svoje ćerke Rozvite i njenog mladog prijatelja Petera.
Ta deca su imala zadatak da ometaju čarobnjaka!
Profesor nije obraćao pažnju na Rozvitu i Petera koji su se prigušeno kikotali, odušev
ljeni i uplašeni zbog uloge koja im je namenjena, i pokušavali su da uhvate Zuharov pogled.
Dr Zuhar je, zaista neprirodno, drhturio, napadno stezao slepoočnice i skidao svoj
zamagljeni pogled sa Anatolija samo da bi ga, kadikad, prebacio na Viktora.
Viktor Ljvovič je uporno tvrdio da oseća dra Zuhara i da mu to sm eta... Ispostavilo se
da je mesto jednog naučnika (bukvalno sedište koje će zauzimati u prvom, četvrtom,
osmom ili devetom redu!) postalo glavni predmet mnogih zasedanja Žirija. Profesor Zuhar
postao je za mnoge feljtoniste ličnost koja, poprilično, zasenjuje slavu oba Velika Majsto
ra ... A Emigrant je zaista verovao (i danas u to veruje!) da su Anatolij i Vladimir hipnotički
vezani... Profesor je nekoliko puta premeštan, crveneo je, ponašao se veoma ljudski (ničeg
čarobnjačkog na njegovom licu tad nije bilo!) i zauzeo je, na kraju, mesto u devetom redu.
...Ove optužbe su apsolutno nedokazane i sa naučne i sa činjenične tačke gledišta.
Uzgred, nije naodmet prisetiti se da je slične neosnovane sumnje i optužbe g. Korčnoj
iznosio i ranije, u mečevima na primer sa Taljem (1968), A. Karpovom (1974), B.
Spaskim (1977-78)38.
...I, pomišljam, na kraju se dogodilo ono što se moralo dogoditi. Anatolij je, posle
dugog i napornog lova, s lovorovim vencem, vratio svoju umornu Legiju u otadžbinu, a

35) Pravo ime Viktora Korčnoja.

36) Sovjetska delegacija je tvrdila: „Doktor medicinskih nauka profesor Vladimir Zuhar je stručnjak za
probleme psihologije i neurologije, s dugogodišnjim iskustvom i besprekornom profesionalnom reputacijom“.
37) Autorov kurziv.
38) Iz ogovora na optužbe štaba V. Krčnoja, potpredsednika Sovjetske šahovske federacije Viktora Baturinskog.
Emigrant je stekao pravo da osporava Anatoliju pobedu... Spor koji, do dana današnjeg,
Emigrant vodi sa diplomatijom Igre tamna je mrlja na Anatolijevom kraljevskom plaštu..
Čovek se izvesno vreme nakon rođenja seća događaja iz prenatalnog perioda. Pod uti
cajem okoline, to sećanje se briše. Prirodno. Bez obzira ne prethodne živote, pružena mu
je još jedna prilika, ali je i onemogućen da iskustva iz njih (ukoliko izuzmemo kolektivno
pamćenje) primeni u novom. Prethodno stečeno znanje i iskustvo iščezava, zauvek ostajući
u prethodnom prostoru i vremenu.
Prema nekim saznanjima, čovek koristi tek nešto više od desetog dela kapaciteta sop
stvenog mozga. Ostatak je ,,neaktivan“, a tako bi mu dobro došao. Ono, nije da ga je
nemoguće aktivirati, pitanje je samo - kako.
Za sada je pristup centralnom nervnom sistemu nemoguć, bar za narednih stotinak
godina - kaže pomenuti fizičar svetskog glasa Mičio Kaku. - Trenutno je moguće na mozgu
obavljati samo primitivne eksperimente. Za nas naučnike, centralni nervni sistem je i dalje
crna kutija. Nismo u mogućnosti da dopremo do centara za upravljanje osnovnim telesnim
funkcijama, jer jednostavno nemamo šifru za pristup kičmenoj moždini ili mozgu.
Možda odgovor treba potražiti proučavanjem mozga životinja. Iako neosporno manje
savršen od čovekovog, zapanjuje mnogim sposobnostima. Intuicijom (najava prirodnih
katastrofa), osećajem za orijentaciju u vremenu i prostoru (ptice selice, riba losos, kitovi
itd.), korišćenjem prirodnog sonara (delfini, slepi miševi i dr.), izvanrednim čulom mirisa
(psi) i sl. Kakva je, u njihovom slučaju, igra fotona i energetskog omotača?
Iako nevidljiva za ljudsko oko, ćelija vrvi od aktivnosti i života. Elektronski mikroskop
nam je omogućio da zavirimo u njenu ,,vasionu“ i uživamo u skladu viđenog, poželjnoj
harmoniji našeg organizma i nas samih u vlastitom okruženju. Da li je, s obzirom na
prethodno, klica raka zapravo greška u oktavnom božjem ustrojstvu? Ljudska greška u
božjoj kompoziciji za „fotonski orkestar“. Ko to tamo remeti sklad cepanjem jezgra
vodonika, uranijuma itd? Sve je moguće, pa i da čovek (kao i obično) greši u taktu, visini
tona ili na bilo koji drugi način narušava večiti sklad Stvaraočeve simfonije. Ali, da nije
upravo tog nesklada čovek ne bi znao šta je sklad, da nije zla ne bi spoznao dobro, da nije
bolesti ne bi uživao u zdravlju, bez nesreće ne bi mogao da bude srećan... Istini za volju,
svako od pomenutih osećanja ili stanja je relativno. Neko ima snažan osećaj sreće samo
zato što je živ, drugi međutim pada u očaj jer ne može da kupi, recimo, najnoviji model
automobila ili, još gore, dnevnu dozu heroina.
„Često je smešno šta mnogi ljudi nazivaju srećom. Uostalom, svaki to čini više po
tuđem merilu nego po sopstvenom osećanju. Mecena je imao genija da bude veliki besed
nik, ali se zadovoljio da bude samo bogat kurtizan; međutim Seneka je bio isto tako bogat,
ali se smatrao srećan samo što je bio filozof. Katon je bio veliki bogataš, ali nije uživao u
raskoši nego u vrlini za koju je uostalom, i umro. - Mnogi Ijudi nisu život smatrali glavnom
srećom. Epiktet priča kako je Vespazijan poručio jednom senatoru stoiku da će ga ubiti ako
ode taj dan u senat i bude tamo besedio. Ovaj mu je odgovorio da će ipak otići taj dan u
senat i govoriti, dodavši: ‘Tvoje je da me ubiješ, a moje je da umrem bez straha.’ Stoicizam
je doktrina filozofa Zenona, ali je, kao osećanje, ta doktrina Sokratova. Ovaj božanstveni
čovek, osuđen na smrt, rekao je pre presude za svoje tužitelje glumce i sofiste: ‘Anit i Melit
me mogu ubiti, ali mi ne mogu naškoditi\“ 39

39) Jovan Dučić, ibid.

 Radost i sreću ne možemo uloviti i trajno pripitomiti kao domaće životinje. Ta osećan
ja traže kretanje, stalno menjanje i obogaćivanje životne simfonije. I najlepša melodija
postaje dosadna ako je stalno slušamo. Ali, mi želimo sigurnost. Moramo stvarati novu,
lepšu, ili drugačiju muziku življenja. Život je stvaranje vođeno nadom da ćemo zasvirati
svoje najraskošnije note.
Kada smo napeti vrpoljimo se, u bolu se trzamo, grčimo, uvrćemo, krivimo... U ago
niji dolazi do konvulzija. Kao i kada umiremo. Svi pokreti bola su nekoordinisani i arit
mični. Sigurno je da to ružno zvuči. Kada osećamo zadovoljstvo pokreti su koordinisani
i ritmični. Harmonični. U stanjima većeg uzbuđenja postaju brži, ali zadržavaju rit
mičnost i koordinaciju. Orgazam je, kao i smrt, konvulzija. Ali, ritmična i jedinstvena
konvulzija. Razlika je drastična. Ima dosta ljudi koji se plaše orgazma zbog ove sličnosti.
U reakcijama tela na bol i zadovoljstvo možemo tražiti korene našeg osećanja za lepo,
korene ukusa. Svi se rađamo sa ukusom. Ako bi smo obrnuli red stvari, mogli bismo se
zapitati zašto osećamo zadovoljstvo u pokretima koji imaju ritma, a bol u neritmičnim i
isprekidanim pokretima. Možda svaka živa ćelija nosi neki božanski sluh u sebi, pa joj ne
prijaju disonantnost i aritmija. Aritmija srca izaziva paniku kod osobe u kojoj kuca. Da li
ukus proističe iz različitog reagovanja tela na bol i zadovoljstvo, ili su bol i zadovoljstvo
estetski doživljaji organizma na ,,dobru“ (lepu) i ,,lošu“ (ružnu) unutrašnju muziku?40
Sreća je, dakle, krajnje subjektivan osećaj. Ipak, čovek ima prirodno izraženu potrebu
za njom, bez obzira na to šta je može izazvati. Neko, na primer, može da uživa u sopstvenoj
melanholiji. Pomalo crno, mada ima i crnjeg, ali ne i nerealno. Ova potreba se javlja i kod
objektivno jakih stresova i trauma. Kao psihološka zaštita, odbrana, što kaže narod ,,da
čovek ne prepukne“. Povremeno se manifestuje kratkim periodima gotovo spontano
euforično dobrog raspoloženja. Reč je o psihološkim predasima kako bi čovek prikupio
snagu da izdrži ono što ga je u takvu situaciju dovelo.
Optimizam i pesimizam su istog porekla i različitog ugla gledanja. Polupuna i
poluprazna čaša vina. Polupuna za optimistu, poluprazna za pesimistu. Ista čaša, isto vino,
različiti pogledi.
Seneka je bio u izgnanstvu na Korzici, i odande slao pisma drugima u Rim, tešeći ih za
ono za što je trebalo da oni teše njega. I pobedilac kralja makedonskog Perseja, slavni P.
Emilijan, kojem su baš u mesecu njegovog trijumfa umrla dva sina, sam drži pogrebni
govor tešeći Rimljane za ono isto za što su oni njega oplakivali.41
Sreća ne zavisi od datog nivoa endorfina, već od nivoa ostvarenog sopstvenim htenjem.
Eto nas opet kod „ugla gledanja“. Posvećivanje pažnje lepom i nastojanjem da se i manje
lepi trenuci u životu dožive kao (ipak) lepota življenja, nesumnjivo će uticati na povećanje
nivoa endorfina u organizmu. S druge strane ovoga je neprestano izvlačenje i potenciranje
sumornih sadržaja. I za to postoji rešenje - vežbanje. Ne bez muke, jer, pravi pesimista ne
želi da se izvuče iz svog sumornog stanja i depresije. U njemu se na izvestan, iako pomalo
morbidan, način oseća sigurno. Razumom prihvata da može da mu bude bolje, ali, zašto da
se trudi kad je i ovako ,,dobro“. To je, u suštini, njegov izbor.
„Svaki je čovek po nekoliko puta u životu dobijao osećanje konačne propasti, kao da ga
je izneverilo tlo pod nogama, krma na brodu, uzde na besnim konjima. Ali se svaki uverio u

40) Nebojša Jovanović, ibid.

41) Jovan Dučić, ibid.
to da je posle serije sreća dolazila serija nesreća, i obrnuto. U samim momentima očajanja,
čovek ne misli da pored njegove nesreće skoro, ukorak ide i sreća. Sreće i nesreće, to su beli
i crni konji koji trče u istom pravcu, blisko i naporedo, tako da čas promaknu beli pored
crnih, a čas crni pored belih. Tako ide celog života, koji je sav sazdan od takve utakmice
belog i crnog. Zato čovek istovremeno preživljuje sreću i nesreću, i onda kad za to i ne zna.
Nema apsolutne nesreće i apsolutne sreće, i zato ih obe istovremeno proživljujemo...
Neosporno, čovek, i kad misli da je konačno propao ne zna da ima još jedan
neotkriven zlatan rudnik u svom životu. Niko nema prava da bude očajnik; očajanje nije
nikakvo uverenje, nego fizička nemoć, bolest ili najčešće glupost. Nesreća nam izgleda
mnogo manja kad o njoj ćutimo nego kad o njoj govorimo. Govoreći o nesreći ona samo
postoje sve dublja i sve crnja. Ko o njoj govori sto puta, on je tim samo povećao za sto
puta. Ćutanje je najbolji lek protiv nesreće; ono je i najdostojanstveniji čovekov otpor i
odmazda sudbini.“42
Nije neumesno, naprotiv, razmišljati na temu kompatibilnosti fotona i hormona
sreće, čak i izvesnog oblika simbiotske veze, prožimanja, među njima. Naime, već je
uočena veza između smanjenja aktivnosti fotona i opadanja nivoa „hormona sreće“.
Srećom, neretko je dovoljan samo lep dan, izlazak ili zalazak sunca, pogled u prolazu,
cvetna bašta, cvrkutanje ptica, srdačan stisak ruke, da čovek zakorači iz tmurnog stanja.
To rade fotoni, to je svetlost. Foton je kvant svetlosti43, a kvant najmanja količina energi
je određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton
je čestica bez mase i naboja. Energija koja, pored toga što dolazi ,,spolja“, može da
pristigne i ,,iznutra“. Iz čoveka.
Foton sadrži energiju Tvorca. On je veza sa Univerzumom, misao, dirka na klaviru,
nota Stvaraočeve partiture, glasnik božanske harmonije. Foton ,,materijalizuje“ zvuk, čini
ga mentalno ,,opipljivim“ i potom nosi. Čovek, ipak, ne čuje muziku Univerzuma? Zbog
nesavršenosti sluha ili, bolje, nekorišćanja kompletnog potencijala mozga. Kako se ona
stvara? Strujanjem i sudaranjem energije u određenom ritmu, skladu, po određenim
nepromenljivim zakonima. Moglo bi, dakle, da se kaže da nastaje „sama od sebe“. Muziku
stvara energija i muzika je zapravo energija.
U vasioni ima samo jedna materija i jedna vrhovna energija sa beskonačnim brojem
manifestacija života. One se ne kriju. Tu su oko nas, ali mi smo slepi i gluvi za njih... Zvuk
ne postoji jedino u gromu, već i u munji. Kod nje je on pretvoren u sjaj i boje. A i boje se
mogu slušati... - ,,dodaje“ Tesla.
Šta je, u tom slučaju, muzika koju stvara, komponuje i izvodi čovek? Ništa drugo do
sačuvano sećanje na iskonsku muziku zapamćenu u trenutku kad je čovek (kompozitor)
bio sposoban da primi i „prevede na sopstveni sluh“ frekvencije Univerzuma, dakle u
momentu rasterećenosti od sopstvenih telesnih ograničenja. Ima i onih otvorenog uma koji

42) Jovan Dučić, ibid.

43) Obična svetlost se može smatrati snopom elektromagnetnih talasa koji istovremeno osciiuju u svim
pravcima i normalni su na pravac prostiranja zraka. Kada se takva svetlost propusti kroz polarizator (filter), sve
osim jedne talasne dužine su uklonjene ,,filtrovanjem(( i dobijeni zrak osciluje samo u jednoj ravni: planarno
polarizovana svetlost.
Ukoliko zrak planarno polarizovane svetlosti prolazi kroz hiralnu (optički aktivnu) supstancu, električno
polje različito interreaguje sa, recimo, ,,levom“ i ,,desnom“polovinom molekula.
Prolaženjem svetlosti kroz molekul, eletroni oko jezgra i u različitim vezama stupaju u interakciju s elek
tričnim poljem svetlosnog zraka.
i nakon rođenja ,,hvataju“ deo muzike Univerzuma (odakle potiču starogrčke Muze ili
nadahnutost i inspiracija?) prevodeći je na čovekovom rodu razumljiv jezik pristupačan
ljudskom uhu. Zar se, svakome od nas, ne dešava da nakon višekratnog slušanja određene
kompozicije ili melodije imamo utisak kao da smo to već negde čuli, kao da nam u misli
ma oduvek počiva, a neko je to, eto, negde zapisao i izveo da čujemo? Baš tako, to smo već
,,negde“ čuli. Taj harmoničan sklad određenih tonova prolazi kroz dušu, obrađuje u svesti
i dobija obeležje ličnosti, epohe, sveta koji nas okružuje i poprima gotovo materijalni oblik
od koga će nekome da „zaigra srce“, drugome da ,,prokuva“ u stomaku, trećeg da dovede
u histerično stanje, kod četvrtog da izazove nadljudsku snagu i inspiriše ga za dela kojima
će prevazići sopstvene psihofizičke mogućnosti i dovesti do samog - podviga! Eto i odgo
vora zašto nas je (upravo) „pesma održa!a“. Izrazi poput ,,transformacije“, ,,frekvencije“,
„čujni opseg“ i sl, samo su tehnički izrazi na putu do duše.
Muzika je neuhvatljiva poput fotona. Tu je, osećaš je, utiče na tebe, a ipak ne možeš da
je dodirneš. Da li se to njome oglašavaju fotoni? Zašto da ne. Jure, lete, sudaraju se, lebde,
kruže i traju u nekom samo njima znanom unutrašnjem ritmu i poretku. A muzika tj.
melodija je samo način da pokažu da su tu. Oko nas.
Orfej, sin Tračanina Eagra, je najčuveniji mitski pevač, svirač i pesnik. Neki tvrde da ga
je rodila jedan od muza - Kaliopa, Klio ili Polihimnija. Prve pouke u pevanju i sviranju je
dobio od Apolona ili Kaliope, a kao njegovi učitelji se pominju i Idejski daktili ili slavni
pevač Lin. Apolon mu je podario liru sa sedam žica, a Orfej joj je dodao još dve, da bi ih
bilo koliko i muza.
Snaga Orfejeve pesme i svirke bila je čudotvorna. Dok je pevao, jata ptica kružila
su iznad njegove glave, ribe su iskakale iz mora, reke su zaustavljale svoje tokove, ste
nje je podrhtavalo, drveće mu je prilazilo da ga zaštiti od sunca, a sve životinje se saku
pljale kraj njegovih nogu. Melodija Orfejeve lire prevela je divlje hrastove iz Pijerije u
Trakiju, gospodarila je vetrovima i topila sneg na visokim planinama. Preterano? Sum
njam. Muzika smiruje, oplemenjuje, zavodi, nadahnjuje, ali i umrtvljuje, zaluđuje,
dovodi do histerije i depresije, a u ekstremnim situacijama podstiče i na zlo. Sve u za
visnosti od vrste melodije.
Dokazan je uticaj muzike na vodu, a živi svet je pretežno od nje sačinjen. Ako, dakle,
deluje na vodu u posudi, kako li tek, i kojom snagom, deluje na vodu u živom organizmu,
čoveku? Ne leži snaga Orfejeve muzike u njenom (tehnički) virtuoznom izvođenju na liri,
već u Orfejevoj dobroj volji, dobroj nameri. Dosegao je sam vrh, istina uz pomoć bogova.
Mi, smrtnici, u suštini samo idemo za tom nebeskom melodijom prateći nebeski ritam. I ne
samo mi. Cela priroda. Hoda, kreće se, živi i umire. Da nije tog osmotonskog sklada, ne bi
bilo ni boje, ni cvetova, ni leptira. Ničeg ne bi bilo osim ništavila. Prelamanje, vibriranje,
prelazi, skladnost, melodičnost, luminescencija svetiosti fotona i još mnogo toga (a u vezi
sa rečenim) uslov su postanka, trajanja i opstanka. Bez svih tih elemenata komponovanih i
ukomponovanih u Stvaraočevo Delo, ne bi bilo energije, samim tim ni sklada postojanja
baš kao ni sama egzistencija.

Todoxin i fotoni u igri života

Koherentnost se u atomu ostvaruje elektrostatičkim i elektromagnetnim poljima koja drže

elektron ,,u orbiti“, prenosnika energije i ,,kontakt“ između atoma bez koga nema interakcija,
molekula, ispoljavanja specifičnih svojstava itd. Virusna ćelija je, s druge strane, oko 300.000
puta veća od atoma i, poput elektrona kod atoma, na spoljnoj opni ima šećere, nezamenjive
komunikacione činioce u ćelijskoj interakciji. S treće strane, bakterije imaju polisaharidni
omotač. Imajući ovo u vidu, nameće se pitanje: zašto hibridizacijom virusa i bakterije virus
dobija dodatnu razomu snagu, višestruko veću u odnosu na prirodne vimse? Isti princip se
može primeniti na energetskom nivou, u slučaju fuzije atoma koju čovek, koliko mi je pozna
to, još uvek nije uspeo do kraja da izvede u kontrolisanim laboratorijskim uslovima. Fuzijom
bi trebalo da se poveća atomska masa jezgra i, samim tim, ostvari nov kvalitet u energetskom
potencijalu elektrona. Posledica bi mogla da bude izuzetan rast energetskog potencijala uz
maksimalno zagrevanje. Kako je energija (bez obzira na njen potencijal odnosno snagu) sve
dena na nivo elektrona i to u obliku fotona, došlo bi do snažnog emitovanja (isijavanja) ,,viška“
fotona odnosno dobijanja nove, izuzetno snažne i za čoveka upotrebljive energije.
Kako je kod atoma i hibridnog virusa na spoljnjem omotaču naelektrisanje negativno,
moguće je nazreti objašnjenje mehanizma smrtonosne igre nametnute čovečanstvu. Pona
jpre preko polisaharida, u izvesnom smislu graničnom području materije i energije. Valja
lo bi, naime, dokazati da su polisaharidi prostorne konstrukcije, po ponašanju i građi
veoma slične atomima od kojih su načinjeni. Veoma lako se međusobno spajaju stvarajući
velike molekule, ali istovremeno poseduju i sposobnost postepenog razgrađivanja zbog
čega je njihova uloga u prirodi stvaranje i skladištenje energije. Upravo zahvaljujući ovim
dragocenim svojstvima, ćelije i mikroorganizmi ih, pored ostalog, koriste za prenos ener
getskih signala i, zašto da ne, čak i smrtonosnih energija.
Početkom prošlog veka, grupa ruskih naučnika je uz pomoć najobičnije laboratorijske
opreme došla do iznenađujućih rezultata. Koristeći odvojene male posude od kvarcnog
stakla koje nisu dopuštale mogućnost kontaminacije unutrašnjosti preko vazduha, spek
tralnom analizom su na dodirnim tačkama posuda (gde su postavljeni i filteri) precizno
utvrdili talasnu dužinu najpogodniju za prenos informacija. Nalazila se u opsegu - ultralju
bičastog svetla!
U nastavku eksperimenta, ruski naučnici su izvršili i veliki broj ispitivanja u vezi
mogućnosti prenošenja zaraze sa obolelih na zdrave ćelije, naravno, odvojenih kvarcnim
staklom. I opet su najbolji rezultati postignuti u ultraljubičastom delu sunčevog spektra.
Informacija je bez problema prošla kroz kvarcno staklo, ,,dostavljena“ je kulturi zdravih
ćelija i ova je uskoro počela da pokazuje prve znake zaraženosti. U okviru istog istraživan
ja i istim principom, pomenutim naučnicima je pošlo za rukom da u potpunom mraku
pokrenu ćelije luka iz latentnog stanja u fazu deobe. Stabljika luka je, dakle, počela da se
razvija i bez uticaja direktne sunčeve svedosti.
Tridesetih godina prošlog veka, profesor Pop, naučni saradnik uglednog instituta za
nuklearnu fiziku u Nemačkoj, došao je na ideju da proveri istinitost tvrdnji ruskih naučni
ka. Sa svojim doktorantom je napravio uređaj koji je omogućavao ,,čitanje“, ili prerciznije -
brojanje pojedinačnih impulsa fotona, i nazvao ga ,,foto-multiplajer“. Zahvaljujući ovom
uređaju, došli su do zaključka da su glavni izvor biofotona, kako su ih nazvali, nukleusi
odnosno DNK živih organizama - ćelija, virusa, bakterija!
Prema podacima iz literature, profesor Pop je prvi postavio tezu o postojanju jedne
komponente informacije (u sklopu vidljivih struktura molekula koji učestvuju u stvaranju
DNK) sadržane u kontinuirano prisutnom zračenju na frekvenciji UV talasa, i druge (kom
ponente) koja zrači u infracrvenom spektru.
 Opšteprihvaćeno je mišljenje da biljke uz pomoć sunčeve energije od ugljenmonoksi
da (C02) i vode stvaraju molekule šećera u procesu poznatom kao fotosinteza. Molekuli
šećera se lako mogu naći, izmeriti i opisati. Uporedo sa stvaranjem tog prostog molekula,
fotoni podržavaju i održavaju suštinu biljke preko hologramskog zapisa (,,slike“) dela spek-
tra poznatog kao „belo svetlo“. Znači, uz pomoć multipotentnog i multipolarizovanog dela
spektra sunčeve svetlosti.
Svaki tek pristigao foton sa Sunca je istovremeno i životna energija i materijalna podrš
ka suštine svakog individuuma. Od jednoćelijskih organizama do čoveka. Ćelija može da
apsorbuje samo onu količinu energije koja joj je dodeljena u obliku fotona i deo nje odlazi,
između ostalog, na ,,napajanje“ hologramskog zapisa tj. pojačanje njegovog signala. Jedan
deo ovog signala je u funkciji unutar ćelije, a drugi, sa dužim talasima, namenjen za komu
nikaciju između ćelija. Samim tim, iako svaka ćelija apsorbuje i transformiše energiju, zah
valjujući fotonima zapravo funkcioniše kao jedinka u sistemu zadržavajući „zapisanu infor
maciju“ kao vlastitu osobenost koju, potom, intenzivnije ispoljava. A ako već jedinka emi
tuje signal sa sopstvenom informacijom („ličnom kartom“), ona to čini koristeći mogućno
sti fotona. U tom slučaju, njenih fotona.
Todoxin-ova studijska grupa je nakon većeg broja urađenih laboratorijskih
eksperim enata došla saznanja da Hl-virus vrši transekciju kroz m aterijalnu prostor
nu barijeru (ne propušta ni gas niti bilo koji deo sunčevog spektra osim ultravio
letnog). Na osnovu dobijenih rezultata, postavili smo tezu da pom enuti virus ima
moć replikacije bez potrebe za ćelijom-domaćin, sa i bez korišćenja reverzne tran
skriptaze.
Neophodne informacije se dobijaju u obliku aktivnog elektromagnetnog polja, daleko
snažnijeg i po kvalitetu daleko iznad materijalizovane strukture dvostrukog heliksa sa
nekim veoma jednostavnim baznim jedinjenjima. Moguće je, dakle, stvoriti izvanredno jed
nostavna jedinjenja, prostorno ih oblikovati i ,,nanizati“ pravim redosledom.
Kada se polisaharidi ili glikoproteini sa omotača ćelija i virusa uporede sa sastavnim
elementima DNK i RNK, jasno se uočava da su osnovni elementi fosfornih i saharidnih jed
injenja, o kojima je reč, identični gledano iz ugla gradivnih materijala.
Elektron se može zamisliti i kao manja lopta koja kruži oko velikog jezgra atoma
i pritom na sve strane, pa i ka jezgru, šalje (emituje) sitne čestice sa „ograničenim
dom etom “ s kojima i dalje ostaje povezan izvesnom silom. (Uprkos nekim teorijama
koje to poriču.) Ukoliko čestica ne udari i ,,veže“ se za jezgro atoma oko koga elek
tron kruži svojom putanjom ili za neki susedni atom, čestice se vraćaju do elektrona
i, kao odbijene, odm ah ponovo kreću. Reč je o večitoj igri fotona koji poput pesnica
svetlosno brzog boksera neprestano traže ,,metu“ ili udaraju ,,u prazno“ da bi odmah
zatim ponovo krenuli u napad. Jedino nema „rada nogu“. Podrazumeva se da se u
izvesnom trenutku, još uvek neobjašnjenom, foton zauvek oslobađa ,,zagrljaja“ elek
trona i odlazi.
Samo prilikom stvaranja nove jedinke, nevidljive niti se zauvek kidaju. U tom slučaju
nema povratka fotona ka elektronu. Ovo se može matematički opisati, u zavisnoti od
trenutnog položaja elektrona. Ukoliko ga u matematičkom modelu zaustavimo u jednoj
tački, biće ipak teško nešto više saznati o prirodi njegovog kretanja u prostoru kao i kvalite
tu i kvantitetu njegovog energetskog potencijala. Da li bi uopšte, zaustavljenom u vremenu
i prostoru, moglo da se govori o njegovoj energiji? Ima li energije u mirovanju ako se zna
da je energija = pređeni put x vreme? Da li je moguće kretanje bez energije? Elektron bez
energije nije elektron, ne postoji. A gde je faktor - vreme?
Ako je tačno da je foton kvant svetlosti (a kvant najmanja količina energije
određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije) koga elektron
snagom, veličinom i negativnim električnim potencijalom, privlači i ,,zarobljava“,
onda bi sledstveno tome i foton morao da bude polarizovan. Sa predznakom ,,plus“ ili
,,minus“, još uvek ne postoji način da se odredi. Ali, ako ga elektron privlači, trebalo
bi da je - pozitivan.
S obzirom na vezu elektrona i jezgra atoma, ima smisla upitati se da li zaista uopšte
nije važno sa kog atoma elektron dolazi, tj. iz čije orbite je ,,iskočio“, atoma ,,x“ ili ,,y“ ili,
pak, ,,z“? Zašto je to važno? Možda upravo iz toga proishode njegove kvalitativne osobine
ili, još bolje, osnovne razlike u kvalitetu njegovih fotona. Količina je, u ovom slučaju,
manje važna.
Da li se fotoni mogu shvatiti kao oblik hetero-brzih talasa gde svaki ponaosob nosi
delić informacije? Još nije precizno utvrđeno kako se foton kreće. Neki pokušavaju da nađu
rešenje u hologramskom (trodimenzionalnom) zapisu iz koga se, osvetljavanjem polarizo
vanom svetlošću, dobija izvorna informacija.
Do sada u oblasti biologije nisam naišao ni na jednu teoriju koja ukazuje na značaj
fotona za ćeliju. Nešto malo se na tu temu govori kod fotosinteze, ali su iz toga izuzete ćelije.
Imajući u vidu da je foton energija i prenosnik informacije, postavlja se pitanje u
kakvoj su vezi nivo i kvalitet njegovog energetskog potencijala sa kvalitetom informacije.
Pitanje postavljeno na ovaj način istovremeno nudi i odgovor: veći je onaj energetski poten
cijal koji nosi kvalitetniju informaciju. I obratno.

Čovek je ključ (trenutno) bez brave

Pioniri kvantne fizike [Ervin Šredinger (Ervin Schrodinger), Verner Hajzenberg (Wern
er Heisenberg), Nils Bor (Niels Bohr) i Volfgang Pauli (Wolfgang Pauli)] su naslutili da su
zašli u ,,zabranjeno“, metafizičko područje. Ukoliko su elektroni (svi, svuda i istovremeno)
povezani, to ukazuje na neku dublju istinu o prirodi. Da bi shvatili tu dublju istinu posma
tranog subatomskog sveta, okrenuli su se klasičnoj filozofiji. Pauli je istraživao psihoanal
izu i arhetipove i kabalu, Bor je proučavao kinesku filozofiju i taoizam, Šredinger se udu
bio u hindusku filozofiju, a Hajzenberg u starogrčku Platonovu teoriju. Pa ipak, nisu uspeli
da izrade koherentnu teoriju o duhovnim implikacijama kvantne fizike. Nils Bor je na svo
jim vratima istakao: „Radovi u toku - filozofima ulaz zabranjen!“
Najsitniji delići materije ni najmanje nisu materija kakvu poznajemo. Neodređeni su:
jednom jedna a drugi put sasvim druga materija. Još čudnije je to što su često istovremeno
više mogućih materija. Najznačajnije otkriće je, međutim, da subatomske čestice nemaju
značenja same za sebe, izolovano, nego isključivo u odnosu sa svim ostalim. Materiju na
njenom najosnovnijem nivou nije moguće rascepiti na samostalne male jedinice. Potpuno
je nedeljiva. Svemir je moguće razumeti isključivo kao dinamičku mrežu međusobne
povezanosti. Jednom povezane materije uvek ostaju povezane. U vremenu i prostoru.
Pokazalo se da su prostor i vreme samo arbitrarne tvorevine neprimenjive na ovom nivou
sveta. Vreme i prostor, kakve ih poznajemo, u stvari uopšte ne postoje. Sve što možemo da
vidimo, dokle god pogled seže, jeste dug pejzaž od ,,ovde“ i ,,sada“.
 Kvantni pioniri su otkrili da je čovekovo poznavanje materije od ključnog značaja.
Subatomske čestice postoje u svim mogučim stanjima sve dok ih čovek posmatranjem ili
merenjem ne omete. Tek tada se konačno smire i materijalizuju u nešto realno. Dakle, da
bi iz subatomskog strujanja nastalo nešto zaista određeno, apsolutno je ključno naše pos
matranje - čovekova svest.
Ni Hajzenberg ni Šredinger, međutim, ni u jednoj od svojih jednačina nisu uzeli u obzir
Ijudski činioc. Obojici je bilo jasno da je čovek na neki način ključ, ali nisu znali kako da
mu nađu odgovarajuću bravu. Sa naučnog stanovišta, čovek je još uvek bio odvojen od sveta
i posmatrao ga spolja.
Većina fizičara je bila spremna da prihvati bizarnu prirodu kvantnog sveta jer je dobro
,,ležala“ u njegovoj matematici (npr. Šredingerova jednačina), dok su na ono što se nije sla
galo sa očekivanim odmahivali glavom. Kako elektroni mogu biti povezani sa svim (što nas
okružuje) odjednom? Kako je moguće da elektron ne može da postoji kao određena, poje
dinačna stvar, sve dok ne počnemo da ga proučavamo ili merimo? I kako u svetu može da
postoji bilo što realno ukoliko svaka materija, pre nego što počnemo da je izbliza posma
tramo, nije ništa drugo do privid?
Odgovarali su da postoji jedna istina za sve što je izuzetno malo i druga istina za
nešto mnogo veće, jedna istina za živu materiju a druga za neživu. Uz to je, podrazume
va se, išla i „preporuka o prihvatanju“ očiglednih protivrečja poput osnovne Njutnove
aksiome. Reč je o pravilima koja vladaju svetom i jednostavno ih treba prihvatiti. Važno
je da matematika ,,pasuje“, da se uklapa. Uprkos tome, manja grupa naučnika rasuta po
celom svetu nije bila zadovoljna rutinskim razumevanjem kvantne fizike. Bio im je
potreban kvalitetniji odgovor na veliki broj značajnih a nerazjašnjenih pitanja. U istraži
vanjima i eksperimentima su nastavili od tačke do koje su stigli pioniri kvantne fizike i
počeli da prodiru dublje. Vratili su se jednačinama po pravilu izostavljanim iz kvantne
fizike koje su određivale tzv. polje nulte tačke - more mikroskopskih vibracija u pros
toru između materije. Došli su do zaključka da ukoliko polje nulte tačke uključimo u
našu sliku o najosnovnijoj prirodi materije, osnova svemira je talasasto more energije,
ogromno kvantno polje. A ukoliko je to zaista tako, sve je sa svačim povezano poput
nekakve nevidljive mreže...
Ovde ću napraviti digresiju zarad još jednog izuzetnog otkrića čiji je autor krenuo u
potragu za jednim, pronašao drugo, a nije ni naslutio da je otškrinuo vrata trećeg i
najvećeg otkrića.
Junak priče je bio imućan i darovit student medicine početkom 19. u Kembridžu - Tomas
Jang. Voleo je jahanje, muziku i opklade. U knjizi opklada na Univerzitetu, zabeleženo je da
se kao student opkladio da će pre diplomiranja napisati do tada najbolji ogled o zvuku.
Ukoliko se s razumevanjem osluškuju cevi orgulja, lako se može otkriti način na koji
zvuk putuje. U Jangovom ogledu o zvuku, skrivala se zapanjujuća istina o - svetlosti. Prvo
bitna namera mu je bila da istraži problem poznat još iz antikičkih vremena: da li zvuk
putuje u talasima. Na primer, stubovi vazduha iz cevi orgulja vibriraju gore-dole kao talasi
koji se kreću ovamo-onamo na mirnoj površini vode jezera. Jang je proučavao neobične i
specifične oblike ponašanja zvučnih talasa, posebno kad se preklapaju. Kad se, recimo, pri
tisne jedna dirka na orguljama, zvuk je čist. Ali, ako se doda druga nota koja sa prvom nije
u skladu, čuje se ritam koji je posledica frekvancija tih dvaju tonova. Kad se dva talasa sas
tanu, mogu se sabrati ili oduzeti. Dobija se pulsiranje zbira ili razlike.
 Na ovom mestu je Jang dao mašti na volju. Shvatio je, naime, da svetlo sasvim sigurno
funkcioniše na isti način kao zvuk. Ukoliko se uperi svetlost na parče kartona sa dva tanka
paralelna proreza, kad se dva zraka pojave i ponovo spoje, vidi se uzorak svetlijih i tamni
jih ,,traka“. Dva zraka se uzajamno poništavaju na nekim mestima. Baš kao i dva zvuka tj.
tona. To je moglo da znači samo jedno: da je svetlost talas kao i zvuk.
Danas se sve, od optičkih vlakana do izrade naočara, temelji na zamisli da je svetlost
talas. Ali, u ono doba je ta zamisao bila čista (naučna) jeres. Od Njutna pa nadalje, verova
lo se da se svetlost sastoji od sićušnih čestica. Jangova je radikalna misao dočekana glas
nom porugom. Njegova je hipoteza da svetlost putuje u talasima bila kontroverzna. Pro
tivurečila je 150-godišnjem modelu svetlosti kao česticama. Jang je uzvratio udarac, a
poslužio se primerom površine vode na jezeru: ako pogledate kako talasi putuju površinom
jezera, videćete kako putuje svetlost. Jangova predavanja i pozivanja na taj model, bili su
snažan argument u korist nove teorije koja će objasniti kako vidimo i kako svetlost putuje.
Trebalo je nekoliko decenija da Ijudi postupno shvate da teorija talasa objašnjava niz do
tada neobjašnjivih optičkih pojava. Zamisao o svetlosti kao talasu, danas se slavi kao jedno
od najvećih otkrića. Konačno su (i) boje bile objašnjive. Baš kao što različite frekvencije
zvuka daju različite tonove, tako i različite frekvencije svetlosti daju različite boje.
Jang je izvodio eksperimente sa kartonima izrezanim u obliku kruga i različito obo
jenim segmentima, koje je brzo vrteo. Uvideo je da se, ako se kartoni vrte dovoljno brzo,
samo tri boje mogu spojiti u belu - crvena, zelena i plava boja. Na osnovu toga je zaključio
da mnoge različite boje, koje ljudi misle da vide, nastaju spajanjem čovekovih reakcija na
samo tri frekvencije - crvenu, zelenu i plavu. Ako je taj model ispravan, to bi objasnilo slepi
lo na boje od koje je patio njegov prijatelj - Džo Dalton...
Tomas Jang je, dakle, istraživao u oblasti zvuka, otkrio nešto novo o svetlosti a tek
naslutio ono oko čega savremeni teoretičari fizike lome koplja. talasasto kretanje i polja!
Elem, otkriveno je i da smo svi sastavljeni od istog osnovnog materijala. Na najos
novnijem nivou sva živa bića su, uključujući i ljude, snopovi (svežnjevi) kvantne energije
koji neprestano izmjenjuju informacije s tim neiserpnim morem energije. Živa materija
emituje slabu radijaciju, ključni aspekt bioloških procesa. Informacije potrebne za sve živ
otne procese (od međućelijske komunikacije do izuzetno opsežnih procesa regulisanja
DNK) pristižu razmenom informacija na kvantnom nivou. Ispostavilo se da saobrazno
kvantnim procesima deluje čak i čovekov um koji je, navodno, potpuno van zakona mater
ije. Misli, osećaji i sve druge, više kognitivne funkcije, povezane su sa kvantnim informaci
jama koje istovremeno pulsiraju kroz čovekov mozak i telo. Ljudska percepcija je rezultat
međudelovanja subatomskih čestica čovekovog mozga i mora kvantne energije. Doslovno
smo u rezonansi sa našim (okolnim) svetom.
Reč je o besprekorno izvedenim ogledima i eksperimentima u najuglednijim ustanova
ma kao što su Prinston (Princeton), Stanford i vrhunski instituti u Nemačkoj i Francuskoj.
Problem se, međutim, sastoji u tome što je ovim eksperimentima ugrožen veliki broj „svetih
doktrina“. Samo jezgro savremene nauke. Jednim udarcem su osporeni mnogi temeljni
biološki i fizički zakoni. Po svoj prilici, otkriven je ništa manje nego ključ za sve obrade i
razmene informacija u našem svetu, od međućelijske komunikacije do percepcije sveta
uopšte. Ponuđeni su odgovori na neka od najvažnijih bioloških pitanja o ljudskoj morfologi
ji i svesti. Ovde, u takozvanom ,,mrtvom“ prostoru, moguće je da leži ključ samog života. I,
ono što je možda najvažnije, dokazano je da smo na najosnovnijem nivou svi međusobno
povezani, baš kao i sa ostalim delom sveta. Eksperimentalno je pokazano da je moguće pos
tojanje životne sile koja prožima ceo svemir. Neki je nazivaju kolektivna svest, a teolozi -
Sveti Duh! Pruženo je uverljivo objašnjenje mnogih pojava u koje čovečanstvo veruje već
vekovima, a za koje do sada nije bilo čvrstih dokaza i primerenog objašnjenja: od delovanja
alternativne medicine i molitve do života posle smrti. U izvesnom smislu bi moglo da se kaže
da je ova mala grupa naučnika čovečanstvu dala nauku o religiji. Njihovo viđenje je, za raz
liku od njutnovskog ili darvinovskog pogleda, životu vratilo vrednost. Čovek više nije sluča
jan proizvod prirode. Naš svet je osmišljen i utemeljen na jedinstvu i svako u njemu ima
svoje mesto i važnu ulogu. Čovekove misli i postupci zaista nisu nevažni. Štaviše, ključni su
za stvaranje našeg sveta. Čovek nije odvojen od drugog čoveka. Više nije reč o ,,nama“ i
,,njima“. Nismo više na ivici našeg svemira, spoljni posmatrači samih sebe i onoga u nama.
Opet možemo da zauzmemo mesto koje nam pripada, u srcu našeg sveta.

U vasioni nema razlike između onoga što postoji i onoga što je izmišljeno. I
delo i misao su stvar.
Postoje četiri zakona stvaranja: prvije daje izvorsvega u nepojavnoj cmoj čes
tid koju um ne m ože zam isliti niti matematika izmeriti. U tu česticu stane cela
vasiona. Drugi zakon je širenje tame koja je prava priroda svetlosti i njen preo
bražaj u svetio. Tred zakon je potreba svetiosti da postane materija. Četvrti zakon
glasi - nema početka ni kraja. Pretiiodna tri zakona oduvek traju i stvaranje je
večno.
Nikola Tesla

U davno vreme, cela Vasiona je bila ne veća od današnjeg atoma. Čak i mnogo manja.
Izuzetno slaba sila gravitacije bila je pojačana ogromnom energijom čestica od kojih su
kasnije nastale sve planete, zvezde, milijarde galaksija sa milijardama zvezda u svakoj.
Zakoni kvantne fizike morali bi da važe i tu, u toj praiskonskoj gravitacionoj oluji, ali kako?
Kako sklopiti brak između opšte relativnosti i kvantne teorije? Teorijski napori u tom
pravcu su dobili nazive ,,supergravitacija“, ili ,,supersimetrija“, ili ,,superstrune“, ili čak
„teorija svega“ (Theory of Everything - TOE). Pominje se deset dimenzija: devet prostornih
i jedna vremenska. Mi živimo u četiri: tri prostorne i jednoj vremenskoj. Intuitivno ne
možemo više da doživimo. Dodatnih šest dimenzija je navodno ,,sabijeno“, svijene su i
smotane u nešto nezamislivo malo, tako da se ne primećuju u nama poznatom svetu.
Današnji teoretičari imaju jedan hrabar cilj: teoriju bez ijednog parametra! Bila bi
primenjiva u samo jednom, neverovatno kratkom trenutku. U imaginarnom području
poznatom kao „Plankova masa“; sve čestice u vasioni imale su energije milion milijardi
puta veće od onoga što čovek može da domaši pomoću superkolajdera.44 Sve to, dakle, u
milijarditom delu milijarditog dela milijarditog dela sekunde. Ambiciozni nisu jedino ovo
smislili. Što bi Lion Ledermen45 rekao, zakuvana je gusta čorba od predviđanja. Super
simetrija, na primer, predskazuje udvostručenje sada poznatog broja čestica. Kvarkovi i
leptoni, za koje se zajedno kaže da su fermioni, imaju pola jedinice spina, dok čestice

44) Uređaj („superprovodni tunel“) za stvaranje, ,,hvatanje“ i proučavanje najstitnijih čestica (npr. tzv.
masenog područja) poput kvarkova i sl. Procenjuje se da će izgradnja superkolajdera koji se gradi u mestu Vak
sahači (Teksas, SAD) koštati osaam milijardi dolara!
45) Američki Nobelovac, fizičar, Lion Ledermen: „Božija čestica“
prenosioci, zbirno nazvane ,,bozoni“, imaju po jednu celu jedinicu spina. Kod super
simetrije je ova asimetrija ispravljena na sledeći način: svaki bozon ima svog fermion
skog partnera i svaki fermion svog bozonskog partnera. I za to su dobili primerene
nazive. Supersimetrični ortak elektrona zvao bi se ,,selektron“, a partneri svih leptona
imali bi zbirni naziv ,,sleptoni“. Drugari naših kvarkova zvali bi se ,,skvarkovi“. Svaki
bozon, imajući spin 1, dobio bi partnera sa spinom 1/2 i sa nazivom koji bi se pravio
dodavanjem sufiksa ,,ino“ - na primer, partner gluona bio bi ,,gluino“, fotona ,,fotino“,
čestice W ,,vino“, a uz Z bi došao ,,zino“.
Ipak, previše. Previše čestica, previše sila. Još gore je to što se mnoge čestice (i to
kvarkovi i leptoni) međusobno razlikuju isključivo po svojim masama, koje kao da su im
nasumce ,,date“. Čak se i sile međusobno razlikuju uglavnom zbog različitih masa koje su
,,pripisane“ česticama-nosiocima. Problem se sastoji u neusaglašenosti. Konsultovanjem
teorije o poljima sila koje se ubedljivo slažu sa svim podacima i pokušajem predviđanja
rezultata opita koje tek treba izvesti na vrlo visokim energijama, dobićemo gomilu neprih
vatljivih besmislica. Oba problema mogu biti (možda) rešeni jednim predmetom i jednom
silom koje bismo mogli obazrivo da ugradimo u standardni model. Taj predmet i ta sila
imaju isto ime: Higs.
Higsova čestica mogla bi da daje masu česticama koje je nemaju, i time da prikriva
istinsku simetriju sveta. Bizarna zamisao i put do nje kojim je čovek već išao: od molekula
do hemijskog atoma, odatle do jezgra, pa do protona i neutrona i, najzad, do kvarkova.
Prema novoj zamisli, sav prostor sadrži u sebi jedno polje, Higsovo polje. Ono prožima sav
vakuum i svuda je prisutno. Čestice pod njegovim dejstvom dobijaju masu. Ali, čestice već
dobijaju energiju od baždarskih - gravitacionog ili elektromagnetnog - polja. Na primer,
ako se blok olova iznese na vrh Ajfelove kule, stiče potencijalnu energiju promenom mesta
u zemljinom gravitacionom polju. Pošto je E = mc2, ovo povećanje potencijalne energije jed
nako je povećanju mase sistema olovni blok - Zemlja. Ali, ta masa (m) se zapravo sastoji iz
dva dela. Jedno je masa mirovanja (m = 0), ona koja se meri u laboratoriji kad čestica miru
je, a drugi deo čestica ,,stiče“ kretanjem (recimo, protoni u kolajderu Tevatron) ili potenci
jalnom energijom u nekom polju.
Masa koju Higs daje upravo je masa mirovanja. Zapravo, u jednoj verziji Higsove teori
je, svu masu stvara Higsovo polje. Druga razlika se sastoji u tome što razne čestice usisaju,
upiju u sebe, različite količine mase.
Higsov uticaj na mase kvarkova i leptona podseća na otkriće Pitera Zemana iz 1896.
godine, kada je otkrio da energetski nivo jednog elektrona u jednom atomu može biti
,,rascepljen“ na više nivoa primenom magnetnog polja. To polje (ovde igra Higsovu
ulogu) razbija simetriju dotadašnjeg prostora elektrona. Na primer, pod uticajem magne
ta jedan energetski nivo se rascepi na tri nivoa: nivo A dobija energiju od tog magnetnog
polja, nivo B gubi energiju, a nivo C se uopšte ne izmeni. Reč je o jednostavnom kvant
nom elektromagnetizmu.
Bizarna Higsova zamisao je sa velikim uspehom iskorišćena u formulisanju elek
troslabe teorije: Higsovo polje je predloženo kao ,,prikrivač“ jedinstva elektromagnetne i
slabe sile. U jedinstvu postoje četiri čestice-prenosioca bez mase - W+, W-, Z0 i foton - i sve
prenose elektroslabu silu. Zahvaljujući Higsovom polju, obe W i Z upijaju esenciju Higsa i
postaju teške, a foton ostaje nedirnut. Zato se elektroslaba razlomi na slabu i elektromag
netnu, čije odlike određuje foton koji nema masu. Higs, dakle, zahvaljujući sposobnosti pri
davanja mase, prikriva simetriju. Mase ove W čestice i Z čestice uspešno su predskazane,
izvedene iz parametara elektroslabe teorije.
Četrdesetih godina minulog veka, činilo se da je pitanje jasno fokusirano: dve čestice su
odlično simbolizovale zagonetku mase - elektron i muon. Činilo se da su istovetne u svakom
pogledu, osim što je muon dvesta puta teži od svog perolakog srodnika. Dešava se da neki
elektron uleti u neko jezgro i tu ostane zarobljen, a posledica je da izleti jedan neutrino, a
jezgro da odskoči unazad pod udarom elektrona. Može li i muon ovo? Dokazano - može!
Ako ništa drugo, Higsovo polje bar daje zajednički izvor svake mase i svih masa.
Promena mase sa promenama kretanja tela, zatim promena mase pri raznim konfigu
racijama sistema i, najzad, činjenica da neke čestice (foton svakako, a neutrino možda)
imaju nultu masu mirovanja - to su tri stvari koje bacaju sumnju na uverenje da je masa
osnovna odlika materije. Priča o Higsu postaje branjiva: masa nije unutrašnja odlika
samih čestica već se nastaje iz međudelovanja čestice i njene okoline. Naelektrisanje je
unutrašnja odlika same čestice a to je i spin. Pomisao da masa to nije postaje još
verovatnija ako se ima u vidu da je masa svih kvarkova i svih leptona jednaka nuli. Ako
bi tako bilo, oni bi imali jednu zadovoljavajuću simetriju, hiralnu, u kojoj bi njihovi
spinovi bili za večita vremena spojeni sa njihovim pravcem kretanja. Ali, ovu idilu
prikriva fenomen Higs.
Bilo je govora o baždarskim bozonima i njihovom spinu 1 i česticama materije, fermi
onima, sa spinom 1/2. Šta je Higs? Bozon sa nultim spinom. Reč spin podrazumeva
usmerenost u prostoru. Higsovo polje, međutim, daje masu predmetima na svim mestima
i to bez ikakvog usmeravanja. Zato se ponekad kaže da je Higs „skalarni bozon“.
Neutralna teška čestica sa posebnim odlikama se naziva - Higsova. Prethodno je
bilo reči o Higsovom polju, ali i polja su kvantna, a kvanti polja su čestice - jedan
određeni niz čestica. Moguće je da postoji samo jedna Higsova čestica ili porodica
Higsovih čestica. Međutim, za neke čestice je Higsovo polje kao gusto ulje, kroz njega
tromo prolaze usled čega deluju kao da su masivne. Za druge čestice je Higsovo polje
kao voda, kroz njega se lakše kreću. A za neke čestice, kao što su fotoni i možda neutri
ni, Higsovo polje je - nevidljivo.
I konačno: „Higsova zamisao se naziva i ‘skrivena simetrija’, odnosno ‘spontano sla
manje simetrije’. U fiziku čestica uveo ju je Piter Higs sa Univerziteta Edinburg. Onda su je
upotrebili teoretičari Stiven Vajnberg i Abdus Salam, radeći nezavisno jedan od drugoga, i
pomoću nje objasnili kako se to može jedna objedinjena i simetrična elektroslaba sila, koju
prenosi srećna porodica sačinjena od četiri čestice-glasnika bez ikakve mase, preobratiti u
dve veoma različite sile: u QED (kvantnu elektrodinamičku) sa fotonom koji ostaje bez
mase, i u slabu silu koju prenose masivne čestice W+, W- i ZO. Vajnberg i Salam su gradili
na ranijem radu Šeldona Glešoua, koji je, idući stopama Džulijana Švingera, naprosto znao
da mora postojati jedna unutarnje dosledna, objedinjena elektroslaba teorija, ali nije baš
složio sve pojedinosti u jednu celinu. Radili su na ovoj stvari i Džefri Goldstoun, Martinus
Veltman i Žerar t’Huft.
Drugi način da gledamo Higsa jeste iz perspektive simetrije. Pri visokim temperatura
ma simetrija se otkriva našem vidu - kraljevska simetrija, čista jednostavnost. Pri nižim
temperaturama ona biva skršena.“46

46) Lion Ledermen, ibid.

 Ilustracije radi, magnet je to što jeste zato što pri niskim temperaturama njegovi atomi
(,,magnetčići“) ostaju postrojeni. Magnet ima poseban pravac, osovinu sever-jug. Znači,
izgubio je onu simetriju koju je posedovao dok je bio obično parče gvožđa kod koga su svi
prostorni pravci jednako ,,vredni“. Ovo može da se ,,ispravi“ zagrevanjem magneta dok se
ne vrati u pređašnje stanje običnog, nemagnetnog, gvožđa. Toplota goni molekule da se
uzrujano kreću tamo-amo, tako da ,,magnetčići“ (atomi) napuste svoj strog poredak i krenu
kud koji. Eto čistije simetrije.
Ili, kod savršene kugle ispunjene vodenom parom na vrlo visokoj temperaturi, simetri
ja je savršena. Hlađanjem će se nakon izvesnog vremena pojaviti bara vode sa nešto leda
na površini iznad koga će ipak ostati i malo zaostale vodene pare. Simetrija je upropašće
na najjednostavnijim hlađenjem koje je ,,dopustilo“ ispoljavanje dejstva sile teže. Vraćanje
pređašnje simetrije se, naravno, postiže zagrevanjem.
U Maksvelovo doba, fizičarima je bio neophodan izvestan medijum kojim bi sav
prostor bio prožet. Kroz njega bi se prostirali talasi svetlosti i druga elektromagnetna
talasanja. Nazvan je eter i određene su odlike koje mora da poseduje kako bi bio u
,,funkciji“. Eter je ujedno dao i apsolutni koordinatni sistem na osnovu koga je bilo
moguće izmeriti brzinu svetlosti. Ajnštajnu je ,,sinulo“ da je eter nepotreban tovar koji
samo opterećuje Vasionu. To je ona ,,praznina“, ono ,,ništa“ koje je izmislio (ili otkrio)
Demokrit. Danas se za nju koristi naziv „vakuumsko stanje“ i sastoji se od onih oblasti
kosmosa gde nema baš nikakve materije i gde nema nikakve energije, a ni impulsa. Ono
je „ništa, baš ništa“. Džejms Bjorken, govoreći o tom stanju, kaže da je bio u iskušenju
da uradi u fizici ono što je Džon Kejdž uradio u muzici: da publici odsvira četiri minuta
i dvadeset dve sekunde... ničega. Tišine. (Sa tim se, naravno, ne bi složio Nikola Tesla
koji je, kažu, jednom prilikom rekao: „Vakumi su najveći izvori energije. Ono što pred
stavlja prazninu samo je manifestacija neprobuđene energije. Nema na Zemlji praznine,
niti u vasioni...“)
Ali, da bi Higsovo polje funkcionisalo, neophodno je postojanje (i u opitima potvrđeno)
bar jedne Higsove čestica, električno neutralne. Ona bi mogla da bude tek ledenog brega
Higsovih bozonskih kvanta, a svi zajedno bi dovršili opis ovog novog etera. Odnosno, bar
neke od čestica koje predstavljaju Higsov eter moraju imati spin jednak nuli, moraju biti
blisko ali tajanstveno povezane sa masom i moraju se ispoljiti na temperaturama jednakim
energiji manjoj od 1 TeV.
Istina, postoje nesuglasice u vezi strukture Higsa. Jedni misle da je Higs temeljna čes
tica, drugi veruju da je Higs sagrađen od nekih novih predmeta, nalik na kvarkove, koji bi
jednog dana takođe mogli biti viđeni u laboratoriji, treći, zaintrigirani ogromnom masom
najvišeg kvarka pomišljaju da bi Higs mogao biti sagrađen od jednog najvišeg i jednog anti
najnižeg kvarka koji su u vezanom stanju. Novi eter je, dakle, referentni okvir za energiju,
u ovom slučaju potencijalnu energiju. Baždarske teorije izručuju u vakuum razne svoje
zahteve, kosmolozi iskorišćavaju „lažnu energiju vakuuma“, a tokom razvoja Vasione taj
isti vakuum uspeva i da se rasteže i širi.
„Znači, Higs je nešto veoma dobro. Pa zašto onda nije i opšteprihvaćen? Piter Higs, koji
je toj čestici pozajmio svoje prezime (ne svojom voljom), sad radi na drugim stvarima. Velt
man, jedan od arhitekata Higsove čestice, kaže da je ona tepih pod koji nastojimo da pome
temo sva svoja neznanja. Gledšou je još neugodniji, on kaže da je Higsova čestica klozet u
koji bacamo sve što je u našim teorijama neusaglašeno, a onda povučemo vodu. Postoji i
još jedna primedbica, možda jača od svih tih ostalih kritika: nije nađen još nijedan, baš ni
najmanji dokaz o postojanju Higsove čestice.
Kako bi čovek mogao dokazati da to polje postoji? Higs, baš kao i QED, QCD, ili
slaba sila, ima svoju česticu-nosioca, a to je Higsov bozon. Dokazati da Higs postoji?
Pa, dovoljno je pronaći taj bozon. Standardni model prikladno je snažan da nam kaže
da od svih Higsovih čestica koje možda postoje (a možda postoje mnoge), ona sa
najnižom masom mora da ima ‘težinu’ manju od 1 TeV. Zašto? Zato što, ako bi ta teži
na iznosila 1 TeV ili više, standardni model bi postao neusaglašen, pao bi u krizu
jedinstvenosti.
Higsovo polje, standardni model i naša predstava o tome kako je Boginja napravila
Vaseljenu, sve te tri stvari zavise od otkrivanja Higsovog bozona. Nažalost, na planeti
Zemlji još ne postoji nijedan akcelerator koji bi imao dovoljno energije da napravi čes
ticu tešku 1 TeV.“47
Samo toliko i tek tako?

Ipak je bilo malčice više materije nego antimaterije...

Zašto uopšte tražiti „božju česticu“? Ona je u nama! Hoće da je jasno identifikuju i na
nju pokažu prstom - eto, to je „Božja čestica“! Da je fotografišu, izdvoje i vide može li da se
kondenzuje, razmnožava, uvećava, ili šta već. Mnogo toga žele da urade sa njom ali, neće
skoro. Proteći će mnogo vremena pre nego što dođu do nje. Ako dođu. Gde god je budu
tražili, pojavljivaće se fotoni. Njima pripada slava i prioritet u celokupnom ustrojstvu
Univerzuma. Do poslednje ćelije i zrna peska.
Šta će nam čestica nazvana ,,bozon“ kad niko ne zna šta je ona uistinu i da li će ikad
biti otkrivena u dugačkim tunelima od armiranog betona, olova i legure berilijuma? To
verovatno niko ne zna, baš kao što većina zna da od tog posla neće biti neke naročite
(naučne) vajde. Gradnja pomenutih tunela je, praktično, samo galama oko „Božije čestice“.
Ljude treba zavarati pričom da se nešto radi, nešto traži. A čemu su zaista namenjeni tuneli
koji se grade u potpunoj tajnosti, tek će se videti.
Život istraživača se oduvek kretao između rada, eksperimenata, strepnje od neuspeha
i uspeha u nepredvidivim trenucima. Otkriće je uvek iznenadna objava novog, važnog,
divnog. U dobrom broju slučajeva je samo reč o novom uglu gledanja na staro otkriće. Ipak,
najveće zadovoljstvo je samo svoja, originalna, misao i njen ishod u obliku novog saznan
ja. Zbir takvih saznanja čine čovekovu predstavu, njegovo poimanje vlastitog postojanja -
prošlosti, sadašnjosti i budućnosti - sa, i u okviru, Univerzuma.
Demokrit je još u V veku pre nove ere tvrdio da su čula čovekovi loši svedoci. Tvrdio
je da je um odlika duše, a ona, opet, sačinjena od atoma. Atomi su u stalnom kretanju i uza
jamnoj vezi sa izobličenim slikama pristiglim (zahvaljujući atomima) ,,spolja“. Može li
čovek u potpunosti da razdvoji percepciju čula od - misli? Manje je verovatno da će ga
neopterećen, ,,čist“ um, dovesti u zabludu i odvesti na pogrešan put nego čula. Šta je uzrok
nesavršenosti čula? Ciljana obmana Stvaraoca u čovekovom sagledavanju realnog sveta, da
bi kroz niz života postepeno napredovao, odnosno da bi kroz stupnjeve razvoja shvatio
duhovnu stvarnost (ne)postojanja.

47) Lion Ledermen, ibid.

 Isak Njutn u 17. veku, u knjizi „Principia“, tvrdi: čovek mora da pođe od onoga što
mu govore čula i razum da bi shvatio dejstvo mikroskopske čestice od kojih su sastav
ljena tela. Istraživanje svojstva svetlosti ga je navelo, baš kao prethodno i Galileja, da
svetlost tumači kao mlaz čestica. Na kraju knjige ,,Optika“ daje sažet pregled svih
dotadašnjih saznanja o svetlosti, da bi se potom ,,bacio“ u budućnost s hrabrošću od koje
zastaje dah:
„Zar nemaju čestice raznih tela izvesne moći, svojstva ili sile kojima deluju na daljinu,
ne samo na zrake svetlosti da ih odbijaju, prelamaju ili savijaju, nego i jedno telo na drugo,
pri čemu nastaje veliki deo pojava u prirodi? Jer dobro je poznato da tela deluju jedno na
drugo gravitacionim, magnetnim i električnim privlačenjima, a ti primeri ukazuju na
sklonost i usmerenje prirode i čine da nije neverovatno da bi mogle postojati još neke sile
privlačenja... druge sile, koje dosežu samo do rastojanja tako malenih da mi njihovo posto
janje još nismo zapazili; moguće je, uz to, da električna privlačnost deluje na malim rasto
janjima, čak iako nije trenjem pobuđena...“
Ovaj citat zvuči kao predskazanje „velikog objedinjenja“ svih sila, čak i onih u tom
trenutku čoveku nepoznatih. „Sveti Gral“ fizičara devedesetih godina minulog veka! Njutn,
dakle, poziva na traganje za silama u samom atomu koje, za razliku od gravitacije, deluju
na mikroskopski malim rastojanjima i dodaje:
„Kada se sve uzme u obzir, čini mi se verovatno da je Bog na početku stvorio materi
ju u česticama stamenim, masivnim, tvrdim, neprobojnim i pokretnim... a te primitivne čes
tice, osim što su stamene... jesu i tako tvrde, da se nikad ne mogu istrošiti, niti razlomiti na
komade; ni jedna obična sila ne može podeliti ono što je Bog sam, prilikom Postanja sveta,
načinio da bude jasno..,“
Iako bez čvrstih dokaza, Njutn je na osnovu sopstvenih pretpostavki odredio pravac
razvoja fizike koja je polovinom 20. veka zakoračila, da bi na prelazu dva milenijuma zašla
u mikrosvet fotona.
Ruđer Josip Bošković je rođen 1711. godine, dakle šesnaest godina pre smrti Njutna.
Po rođenju Dubrovčanin, veći deo života je proveo u Rimu proučavajući i podržavajući Njut
nove teorije. Ipak, verovao je da će zakon gravitacije ,,pasti“ na atomskom odnosu veličina
gde su sile privlačenja zamenjene - oscilacijama. Smatrao je da je materija sazdana od čes
tica koje nemaju dimenzije. A ako je to tako, onda se ove čestice mogu nazvati geometri
jskim tačkama. Pored toga, prvi je došao na ideju o postojanju polja sila kojima se može
objasniti međusobno delovanje tela na odstojanju.
Engleski fizičar Majkl Faradej je u 19. veku otišao korak dalje. I sam verujući da je
atom matematička tačka, ipak je doveo u vezu atom i „električne sile“ zahvaljujući čemu je
objašnjen i tzv. hemijski afinitet - međusobno privlačenje atoma. Faradejevi zakoni su jasno
nagoveštavali postojanje „atoma elektriciteta“.
Irski fizičar Džordž Džonstoun Stouni je još 1874. godine skovao termin ,,elektron“ za
količinu naelektrisanja izgubljenu u trenutku nastanka jona od atoma.
Džozef Džon Tomson, britanski fizičar, objavio je 1898. godine da su elektroni „sasto
jci“ atoma a katodni zraci - elektroni ,,otrgnuti“ od atoma. Do tada su naučnici smatrali da
atom nema strukturu i da ga je nemoguće ,,preseći“. Ovim je atom konačno ,,pocepan“ i
otkrivena prva elementarna čestica.
U gotovo nestvarnom svetu atoma, manje-više je prihvaćeno da je poluprečnik elek
trona „jednak nuli“. Ovo, međutim, izaziva izvesne nedoumice. Ako je poluprečnik jednak
nuli, šta se kreće? Kako može da ima masu? Gde je, u tom kontekstu, naboj? Elektron je
realan, postoji. Ima masu. Naelektrisanje. Spin. Poluprečnik - nema!? Ovo se sa nečim kosi.
Logikom? Razumom? Intuicijom? Elektron je kontraintuitivna čestica? Ovo pomalo liči na
moždane sklekove... Ceo mikrosvet je kontraintuitivan. Tačkaste mase, tačkasti naboji, roti
rajuće tačke... su matematički dokazani modaliteti i svojstva čestica u atomskom svetu, ali
za nas zauvek nestvarni ma koliko pojmljivi. Naša čula, uprkos sposobnosti rasuđivanja su
krajnje ograničena.
Nobelovac Nils Bor, jedan od začetnika kvantne teorije, rekao je da onaj ,,ko kvant
nom teorijom nije šokiran, nije je ni razumeo“. Jedan od najvažnijih postulata Borovog
rada glasi: „Zračenje se dešava kada elektron preskače sa višeg energetskog nivoa na niži,
tj. nižu orbitu; ono što biva izračeno je foton, a energija tog fotona je jednaka razlici
energija elektrona kad je na višoj i kad je na nižoj orbiti. Ukoliko elektron preskače sa
polaznog na prvi viši energetski nivo, ‘poješće’ upravo onaj paketić energije (foton) koji će
mu omogućiti taj skok.“
Tridesetih godina prošlog veka, Volfgang Pauli je sugerisao postojanje čestice neutri
na kao moguće objašnjenje za manjak energije u beta-raspadu u kome iz atomskog jezgra
,,izleće“ jedan elektron. Paulijevi neutrini su uvek bili uz elektrone. Fizičari su, međutim,
vremenom došli do saznanja da postoje bar dve vrste neutrina: Paulijev i neutrino povezan
sa muonima (česticama koje nastaju sa neutrinima prilikom raspada čestica zvanih pion).
Pretpostavka je da se muon raspada na po jedan elektron i foton, i to tako što se prvo ras
pada na jedan elektron i dva neutrina - jedan normalan i jedan antineutrino - da bi se,
potom, ova dva neutrina (materija i anti-materija) međusobno potrla i proizvela foton.
Veliki broj eksperimenata izvedenih do 1957. godine je ukazivao na postojanje
savršene simetrije između materije i antimaterije. Ukoliko je to tačno, onda nije jasno
zašto nema antimaterije na Zemlji, u Sunčevom sistemu, prema nekim nalazima ni u
ostalim galaksijama? Jedna od pretpostavki je da je prilikom hlađenja kosmosa nakon
„Velikog praska“ došlo do potiranja materije i antimaterije. Kosmos je, sledeći ovu pret
postavku, potom u suštini bio ,,ispunjen“ čistim zračenjem i to tako niskog energetskog
nivoa (naboja), da nije bilo moguće stvoranje materije. Pa, mi smo ,,materija“! Baš tako.
Verovatno kao produkt nesavršenosti simetrije. Izgleda da je ipak bilo malčice više
materije nego antimaterije...
Nešto je, dakle, narušilo simetriju. A možda i nije! Moguće je da je samo prikrivena ili
da je, usled nekog nepoznatog uticaja, stvoren samo privid nesimetričnosti. Eto nas opet
kod - božje čestice. Da, upravo je ona pred našim nesavršenim umom i čulima ,,zamaglila“
simetriju. Tu je, egzistira, ali za nas ,,ne postoji“. Jer, božja čestica je ,,sve i svuda“. Ne želim
i nemoguće je božju iskru svesti na foton. Nemerljivo je više od toga. Sam Život je obasjan
božjim dahom i božjom iskrom. Deo samo obasjan, deo nadahnut, deo prožet, deo ispun
jen, ali, sve je to - Gospod!
Činjenica je da se na samoj granici nauke rađaju nove ideje koje prkose svim
čovekovim uverenjima o funkcionisanju sveta i nas samih. Nova otkrića dokazuju ono što
je religija oduvek tvrdila: ljudi su mnogo više od mesa i kostiju. Nova nauka pokušava da
odgovori na pitanja koja su vekovima mučila naučnike. Bolje rečeno, nova nauka je nauka
o - čudesnom. Već decenijama se izvode dobro osmišljeni eksperimenti čiji rezultati opovr
gavaju priznatu biologiju i fiziku pružajući obilje podataka o centralnoj organizacionoj sili
koja upravlja našim telima i ostatkom svemira.
 Na svom najelementarnijem nivou, čovek nije hemijska reakcija već energetski
naboj. Čovek je, poput svake žive materije, skup energije u polju energije, povezan sa
svim drugim materijama (supstancama) na svetu. To pulsirajuće energetsko polje je
osnovni pokretač njegovog bića i svesti, alfa i omega našeg postojanja. U odnosu na
svemir, naše telo ne poznaje dvojnosti - ,,ja“ i ,,ne-ja“ - jer ih povezuje u jedno bazično
energetsko polje.
Polje utiče na najvažnije funkcije ljudskog uma i izvor je informacija koje određuju rast
njegovog tela. Naš mozak, srce i pamćenje su skica sveta za sva vremena. Ne od mikroba
ili gena, već od sile polja u krajnjoj liniji zavisi da li smo zdravi ili bolesni i s njom moramo
da radimo da bismo ozdravili. Vezani smo za naš svet i nedeljivi od njega; naša jedina
temeljna istina jeste naš odnos sa njim. „Polje je“, kao što je Ajnštajn to jezgrovito sročio,
„jedina stvarnost.“
Ako ćemo pravo, Njutn i Dekart su istrgli iz svemira srce i dušu. Ostala je samo mrtva
zbirka međusobno povezanih mehaničkih delova. Dan Zohar (Danah Zohar) je u knjizi
„Kvantno ja“ (The Quantum Self) još precizniji: „Njutnovo gledište nas je istrglo iz tkanja
od koje je satkan svemir.“ Naša slika o samima sebi je nakon Darvinove teorije evolucije
postala još žalosnija: ljudski život je slučajan, grabežljiv, besmislen i usamljenički. Ako nisi
najbolji, nećeš preživeti. Čovek je samo slučajna pojava u evoluciji. Velika zastava biološkog
nasleđa svela se na samo jednu glavnu postavku - preživljavanje. Jedi druge ili ćeš biti poje
den. Čovek je u suštini genetski terorista koji delotvorno uklanja sve slabije karike. U živ
otu nisu ključni deljenje i međuzavisnost. Važno je pobeđivati, biti prvi. Ukoliko uspeš da
preživiš, bićeš na samom vrhu evolucijskog drveta.
Kako razmišljamo, kako nastaje život, kako se razboljevamo, kako se jedna jedina ćeli
ja razvija u potpuno razvijenu osobu kao i šta se događa sa svešću kada čovek umre... to
(kao) nije važno? Ili je, možda, došlo vreme da da Njutna i Dekarta stavimo na pravo mesto,
kao proroke prevaziđenog istorijskog pogleda. Nauka je proces razumevanja sveta i nas
samih, a ne niz za sva vremena zabetoniranih pravila. Prilikom dovođenja novog, često je
neophodno odbaciti staro.
Čovek uporno ne shvata da ne postoji razlika između božanskog i ljudskog, čovečjeg.
Ako božje Biće prožima ceo Univerzum zajedno sa našom realnošću, do i najmanje čestice
kao znaka njegovog postojanja i egzistencije, onda ne postoji ni druga svetlost do - božje
iliti božanske! Sve ostalo je (samo) osvetljenje. Bez duha i daha. Božje (pr)osvetljenje, svet
lost, životvorno zračenje, jeste čist kvalitet bez primesa i neograničenosti u pogledu kvan
titeta. To je, ujedno, i ta božanska, preciznije božja svetlost, iskra, čestica.
Svi smo mi njome obasjani, bolje reći darovani. Dokaz je samo naše postojanje. Isti
na, neko više, neko manje. U trenutku kad iz nekog razloga čovek ostane uskraćen za
nju ili iskra (čestica, energija) napusti njegov organizam, on kopni i nestaje ili zalazi u
izvesnu vrstu umne poremećenosti. Istina, poslednje može da ga snađe i pod uticajem
božanske svetlosti s tim što se ona (umna poremećenost) u tom slučaju manifestuje psi
hofizičkim ,,mrtvilom“, lenjošću, doživljajem sveta kao ništavila. Obasjanost ga, dakle,
samo biološki drži u životu. Ali, pogrešno bi bilo i tvrditi da je upokojeni čovek lišen
božanske svetlosti budući da je njegova duša njena sublimacija (božje svetlosti) a
napušteno telo osvetljeno kao bilo koja druga neživa tvar. Nakon okončanog procesa
potpune razgradnje, organska materija je već uveliko prešla u nov kvalitet, u druge živ
ote. Bez obzira na vrstu i oblik.
 Može li božanska energija (kojom su ljudi prožeti i nadahnuti) da utiče na čovekov
imunitet i otpornost prema infekcijama? Može, u zavisnosti od mere u kojoj je prihvaće
na i dopuštenja da cirkuliše kroz njegovo telo. Znači, da ulazi i izlazi (otvorenost prema
gore). Svojevrstan oblik „grča duše“ sprečava to. Uplašena osoba niti prima novu energi
ju, niti dozvoljava ,,staroj“ (istrošene potencije) da napusti njen organizam što vodi u
bolest. Posledica toga je, opet, umorna, troma, od života uplašena i u krajnjoj liniji nes
retna duša. Njena kuća se tada konačno urušava da bi završila potpunim raspadom.
„Krug patologije“ je zatvoren. Izlaz je njegovo pravovremeno ,,presecanje“ odgovarajućim
pristupom i terapijama. Najbolji - popravljanje protoka energije i povratak u prvobitno
dobro psihofizičko zdravlje. ,,Najgori“ - primeren (bez bola i patnje) izlazak iz već
uništenog tela i prelaz u nov kvalitet života.
Znamo da je čovek, za razliku od životinja, sposoban da potiskuje svoja osećanja. On
to ne čini samo mentalno, već i fizički. Rajh kaže da čovek, da bi se zaštitio od bola, gradi
u svom telu, kao srednjevekovni vitez, mišićni oklop-nesvesne hronične tenzije određenih
grupa mišića koje sprečavaju slobodan tok energije i umanjuju snagu osećanja. Okloplja
vanje ima segmentarnu, kružnu strukturu, raspoređenu pod pravim uglovima prema kičmi.
Kao prstenovi. Ima ih sedam. Očni, oralni, vratni, grudni, dijafragmatski, trbušni, i karlični.
Rajhov učenik i osnivač bioenergetske analize, Aleksandar Loven (Alexander Lowen),
ustanovio je da postoji i osmi segment - noge, koji je funkcionalno povezan sa prvim -
očnim. Kao oktava sa primom. Interesantno. Ne podseća li to na muzičku skalu. Zamislite
životnu energiju koja na nama pokušava da odsvira do, re, mi, fa, sol, la, si, do... i nazad, a
na svakom koraku neki nemuzikalni ego denfuje žice. Jadne li muzike. Malo se toga može
komponovati sa nekoliko tonova. Mnogima je, stoga, život često dosadan i prazan. Sviraju
istu pesmu celoga života, sve dok ne „odsviraju svoje“48.
U celu ovu ,,priču“ se, međutim, upliće još jedan neizostavan činilac - energija ljudi iz
okruženja. Osoba okružena nesrećom očajnika ima neuporedivo manje šanse da se
,,izvuče“ od one koja je okružena bogougodnim osećanjima - ljubavlju, dobrodušnošću,
razumevanjem, rečju ljudima koji žive u ,,svetlosti“. Zahvaljujući takvom okruženju, dakle
zdravom i nesebičnom davanju bez krajnje računice (gunđanja u stilu: ,,a ti misliš da je
meni lako“, ,,da mi rodbina posle ne prebacuje“, „nije mi lako, al’ šta ću, takva mi sudbi
na“, „gore je meni nego njemu/njoj bolesnoj...“ i sl.) bolesnik će lakše savladati ono što ga
je snašlo i vratiti u život.
Etar, ili suptilna supstanca koja ispunjava prostor, neprekidno je ispunjen tim men
talnim strujanjima svih vrsta i jačina, koja izviru iz umova svih ljudi. Ta strujanja, naravno,
dolaze u međusobni dodir i često se ili kombinuju ili deluju tako što se međusobno neu
trališu. Na primer, strujanja određene jačine i vrste vibracija (to jest, određenog mentalnog
stanja), kada dođu u dodir sa drugim strujanjima sličnih vibracija, teže da se spoje i kom
binuju, pošto su u međusobnom skladu i privlače se. Ali, ako su to suprotne vibracije, one
će doći u međusobni sukob i delovati uzajamno neutrališući odgovarajuću silu. Ako su
podjednako snažne, obe će izgubiti moć, ali ako je jedna mnogo jača od druge, ona će
izgubiti samo procenat obrnuto proporcionalan njenoj snazi, a isto će biti i sa slabijom. To
jest, slabija će izgubiti dvostruko više snage nego jača, a jača će izgubiti upola manje snage
nego slabija, pod pretpostavkom da je jača vibracija dvostruko jača od slabije.

48) Nebojša Jovanović, ibid.

 Etar je hipotetički suptilni oblik materije, koja ispunjava čitav prostor, čak i između
atoma, i između svetova. O etru niko ne zna ništa objektivno, ali je nauka bila prisiljena da
pretpostavi njegovo postojanje da bi objasnila određene fenomene.
Dakle, nauka smatra da „talasi u etru“, kad se pokrenu, putuju dok ne dođu u dodir sa
materijom koja je u stanju da primi njihove etarske vibracije i reprodukuje ih u obliku
toplote i svetlosti. Drugim rečima, izvorna svetlost i toplota Sunca ne ,,putuju“ do Zemlje
da bi se tu osetili već naprotiv, izvorna solarna toplota i svetlost uspostavljaju „talase u etru“
koji putuju dok ne stignu do Zemlje gde se, kada naiđu na pogodan materijal, reproduku
ju ili ,,transformoišu“ u vibracije svetlosti i toplote slične onima iz izvornog impulsa. A mi
na Zemlji osećamo toplotu i vidimo svetlost...49

Stvoreni nemoćni?

Sva je prilika da sve duše dolaze na ovaj svet sa istim potencijalima, bez obzira na
osoben genetski sklop organizma. Sve ostalo je, u manjoj ili većoj meri, uslovljeno socijal
nim okruženjem. Čuo sam za izreku, kažu katoličkih, sveštenika: dajte nam dete do šeste
godine, posle je - vaše! Čovek, znači, može da realizuje svoje potencijale do visoke
uspešnosti ili, s druge strane, potupne degradacije. Psihičke i fizičke.
Kuda vodi ovaj put? Kakva će ga svetiljka obasjavati ako je svetlost relativna? Šta
znači vidljivo? Za koga? Šta su „duhovne oči“? Bog ne upravlja samo ovim (materijalnim)
svetom, za koji mislimo da je jedini. Stvaraocu je on nešto sasvim drugo od predstave
zemaljske „vlade iz senke“ umišljene da Njemu naliči i poseduje Njegovu moć. Relativi
zovanjem vrednosti života otkrićem da je život večan i neuništiv, oduzimanjem božjeg
daha nevinima, potvrđuje samo sopstveno poreklo iz praha i pepela. Srećom,
ograničenog roka trajanja.
„Vladari iz senke“ veruju da poseduju celokupno svetsko znanje. Da su ga osvojili.
Ubeđeni su da imaju razrešenje od praroditeljskog greha i bezgrešno pravo na „jabuku saz
nanja“. O, jada li u njihovim skučenim mozgovima. Ako su ubeđeni da već ubiru korist od
tog ploda „znanja dobra i zla“ mala im je vajda, još manje znaje, a najmanja - mudrost. Da
nije tako, ne bi činili to što čine. Od Prvog i Drugog svetskog rata, preko Srbije i Iraka, do
zamrzavanja zauvek truležnih sopstvenih zemnih ostataka. Uzalud im (navodno) znanje,
poput svinjama biseri.
Sklanjanjem pogleda od realnosti, čovečanstvo u crno zavijaju. Sopstveno shvatanje
dobrote, sa Svevišnjom poistovećuju. Spaljivanjem zagovornika materijalističkog pogleda na
svet, brane bedem sopstvenog materijalističkog shvatanja. Samo sa drugim predznakom.
Imam - jak sam; posedujem - pametan sam; gomilam - svemoćan sam; samo su odrazi toga.
Pa ipak, skriveni u mišjim rupama drhte da će to izgubiti i, iako sa jednom nogom odavno
u posmrtnom kovčegu, veruju da će đosegnuti besmrtnost. Hoće, ali ne očekivanu.
Hitler je njihov odraz. Doduše, primitivniji. Imao je ideju i znao da se dobro skrije. U
vučjoj ili pacovskoj jami, svejedno. Dosta su od njega naučili. Čak i preko toga na vlastitom
iskustvu. Propadljivost tela ih još uvek muči. Klonirajući životinje, već kloniraju sebe. Prob
lem je u tome što im se ne dopada ono što vide. U sopstvenim očima su sami sebi lepši. I
pametniji. Nije im lako.

49) Viljem Voker Etkinson: „Moć uma, tajna mentalne magije“

 Samo je Gospod iznad dobra i zla, samo On razume i može da prašta. Ostalo je sve
opsena. Za svako svoje zlo, narečeni traže dobro opravdanje. I nalaze ga samo u sop
stvenom mozgu. „Cilj ne bira (i opravdava) sredstva“ izmislili su da bi umirili od Stvarao
ca dobijenu savest ,,da njome raspolažu po svojoj volji i nahođenju“. I, po cenu - duše.
Dok ne dođe Vreme...
Sve su lepo spakovali u sopstvenu šemu, njihovu viziju harmonične budućnosti. Za
njih ubijanje i smrt nevinih nema težinu greha. Ne uzimaj od mene i gazi preko leše-
va, životni moto i uslov opstanka. Ubijaju sve više i bezočnije, plašeći se starih duša u
novom telu. Šta više, u tuđim telima ubijaju same sebe i sebi slične! Ali, šta se dešava.
Duše žrtava se ovaploćuju u telima sopstvenih krvnika. Stradalnika iz koncentracionih
logora u telima dželata, jasenovačkih mučenika u telima onih koji su nad njihovom
glavom i Savom podizali malj. Na taj način dobro nagriza svoje zlo. Ono je rđa rđe.
Dolazi do degeneracije, izobličavanja zla. Na žalost, ne onako i onoliko brzo koliko bi
normalni želeli...
Borba protiv moćnika iz senke se naizgled čini nemogućom. Svaka glava koja štrči
iznad proseka nestaje u noći ili bolnici za duševno obolele. Isto važi i za narode. Gde fizič
ka sila ne pomaže, tu je novac. Duše su danas na najnižoj ceni. Šaka dolara je previše. Gde
i on zanemoća, tu su ,,vere“ to jest - sekte. Kod njih su duše još jeftinije. Koliko za jednu
,,polutku“.
Svetski moćnici odvlače ljude od božje čestice i Svevišnjeg. Zavode ih knjigama „Sveta
Krv - Sveti Gral“, „Davinčijev kod“ i sličnima. Jedna od pretpostavki o „Svetom Gralu“,
ukoliko uopšte postoji, jeste znanje „Prvog Greha“ koje vodi na put u svet vančulne real
nosti, način saznanja o svemu ,,od postanka sveta do danas i budućnosti“, dakle putovanje
kroz vreme u svim pravcima i gotovo do samog njegovog kraja.
A „Božje otkrivenje“ će se realtivno uskoro dogoditi. I to u domenu fizike. Kona
čno će se saznati istine i tajne religija. Posebno realnost svemoći gospodnje. Njegova
snaga, moć, sveznanje, nedodirljivost i nedostižnost, sveprisutnost u našem svako
dnevnom životu i organskoj i neorganskoj prirodi. Čovek će shvatiti da tajne, u stvari
- nema! Reč je samo o ljudskoj nesavršenosti i neznanju. Gledano iz ugla istorijskog
poimanja vremena, čovek je koliko juče bio ubeđen da je munja „božji prst“, a grom
Njegova srdžba. A danas?
Gospod je sa nama i u nama. U svakog trenutku našeg bitisanja, od samog Postanka.
On je (i) ona energija koja sve prožima i sve ,,zna“, ali i ono što neki nazivaju eterom.
U trenutku oslobađanja tela, čovek više nema tajni. Zašto se, onda, celog života
stiskao, povlačio u sebe, zatvarao? Zbog straha od (samo)saznanja i (samo)spoznaje, ali i
potencijalne opasnosti da to neko drugi sazna. Možda će mu time nauditi. Koliko puta
dnevno kroz čovekovu glavu prolete lepe, a koliko ružne misli? Šta je sve u stanju da
pomisli o osobama iz najbliže okoline, da ne govorimo o ostalima? Kako da im otvori pre
pun ,,kofer“ sopstvenih ne baš ljupkih misli, a da ipak sačuva dobre odnose do kojih mu
je, inače, istinski stalo. I, eto odgovora: opterećen i sputan sopstvenim mislima, čovek ne
može da dosegne i prodre u etar.
Ljudi se gotovo panično plaše osoba sposobnih da ,,čitaju“ tuđe misli, nesvesni da ih
upravo taj strah - odaje. Pogled, grimasa, tik, podrhtavanje ruku, položaj tela, znojenje,
rumenilo... sve su to (nesvesni) izdajnici sklonjenih misli i osećanja. Pronicljivost, između
ostalog, znači i čitanje tih tajnih znakova izdaje. Nije potrebno odviše napora da bi se
prozrela neiskrenost, lažljivost, loša namera. Pogledajmo, za primer, samo „govor očiju“ za
koje je narod rekao da su „ogledalo duše“: igraju mu oči k’o na zejtinu; sklanja pogled u
stranu; gleda preko glave sagovornika itd. Odgovor na to su tzv. „rentgenske oči“, tj. od
kojih ništa ne može da se sakrije. Kažu: gleda ga pravo u zenice, on bi da pobegne, a ovaj
ga pogledom prikovao za zemlju. Ovo je, rekoh, samo mali deo arsenala (izdajničkog) govo
ra tela koje se prilično lako može pročitati.
Fotoni su sa obe strane. Kreiraju misli, prenose ih, skladište, brišu. Oni su, dakle,
istovremeno osnov, uslov i posledica svog znanja i komunikacija. Mogu se zamisliti
kao talasi ili astralne niti, u svakom slučaju brzina im je neograničena, kriju nes
lućene mogućnosti i podložni su najrazličitijim transformacijama. Tek će se dokaza
ti njihova gotovo beskrajna raznolikost, komplikovanost m eđusobnih odnosa i veza,
fundam entalan značaj u funkcionisanju ,,ovog“, a čini mi se još više duhovnog (beste
lesnog) sveta. Fotoni su, zapravo, veza između opipljivog i bestelesnog sveta. Telesni
prožimaju do kraja, bez ostatka, istovremeno ga dovodeći u vezu sa bestelesnim sve
tom kome i sami pripadaju. Ako je ćelija osnov života, onda je foton osnov i ćelije i
svekolikog m aterijalnog i nematerijalnog sveta. Njegovo razumevanje, dovešće do
praga otkrovenja gospodnjeg. Tada će doći do prave provale novih teorija koje će iz
korena izmeniti svet i naše poimanje i njega i samih sebe. Otkrićemo da smo sa
Gospodom i u Njemu.
Ali, vratimo se ,,opipljivijem“ aspektu ljudskog organizma. Valja razumeti da je stvoren
sposobnim za odbranu od svih vrsta infekcija. Tokom razvoja je preživeo veliki broj virusa
brzog dejstva, poput malih i ovčijih boginja, dečje paralize itd. U najvećem broju slučajeva
mu je dovoljno oko devet dana da izgradi efikasnu odbranu protiv njih. A ako već može da
preživi napad i tih najagresivnijih virusa, nema sumnje da će veoma lako izaći na kraj i sa
onim ,,sporijim“.
Da bi čovek uspešno održavao ravnotežu psihoneuroimunog sistema, mora da nauči
da telo čini snažnijim. A svako ima „fizičku tačku slamanja“ uslovljenu načinom života.
Pitanje je samo hoćemo li istraživati krajnje granice sopstvene izdržljivosti ili slediti gene
racijski nasleđena strukturna i fizička ograničenja. Kako se izboriti sa svim starim i novim,
spoljnim i unutrašnjim, materijalnim i nematerijalnim podsticajima i uzročnicima naruša
vanja ovozemaljskog staništa sopstvene duše? Na prvom mestu, organizam treba podstaći
da uvek i u potpunosti koristi mogućnosti vlastitog imunog potencijala. „Kec u rukavu“
ovde ništa ne znači. Adute valja odmah iskoristiti. A da bi imunitet bio ojačan do mere pune
efikasnosti i organizam dobio pravovremeni impuls da ga iskoristi, mudre i razumne živo
tne navike često treba upotpuniti nečim, u pravom smislu - lekovitim. Todoxin-ova nauč
na grupa nudi Todoxin-ove preparate.
Ne manje značajna je i vrsta psihoterapije. Ne u bukvalnom značenju ovog izraza, već
pre u smislu drugačijeg prilaza životu i pripreme za nailazeće životno doba. Dete bi valja
lo pripremiti za pubertet, adolescenta za doba odgovornosti i „preuzimanje života na sop
stvena pleća“, dok bi zrela osoba trebalo da se pripremi za život u „trećem dobu“, dobu
proživljenog i u međuvremenu stečene mudrosti, doba odmora ali i davanja onima koji tek
dolaze. U tom slučaju će život biti kvalitetniji, bolji, bremenitiji zadovoljstvima, posledice
preživljenih stresova značajno ublažene a čovek neuporedivo otporniji na sve vidove infek
cija i oblike bolesti. Ukratko, u takvim uslovima će osoba moći da dosegne kvalitetnu
dugovečnost.
 O čemu je, konačno, razmišljao Artistotel u tišini gledajući brojne brodove i čamce? O
tome da li je ili nije Zemlja okrugla ili - ko smo, odakle smo, ko nas je stvorio i poslao
ovamo da razmišljamo da li je Zemlja, ili možda nije, okrugla? Možda se napregao da
oslušne sveprožimajuću božansku muziku, njeno okatvno ustrojstvo, i nastojao da oseti
ritam sveprisutne igre fotona univerzalnog života? Razmislite...

L iteratura:

Aristotel - Metafizika, 1971.

Becker, Robert O. - The Body Electric - Electromagnetism and the Foundation of Life, 1985.
Dučić Jovan - Blago Cara Radovana, 1997.
Enby Erik, Gosch Peter, Sheehan Michael - Hidden Killers: The Revolutionary
Medical Discoveries of Professor Guenther Enderlein, 1990.
Enderlein, Gunther - Bacteria Cyclogeny, 1998.
Etkinson Viljem Voker - Moć uma / Tajna mentalne magije, 2004.
Feynman R.P. - The Character of Physical Law, 1967.
Grace Stuart - An Open Letter on Pleomorphism -
Unbundling the Enderlein Legacy, 2001.
Green Michael - Superstrings, 1986.
Habermeyer Sharhene - Prava muzika za vaše dete, 2001.
Hoking Stiven - Teorija svega: Poreklo i sudbina univerzuma, 2004.
Jeromonah Jovan (Ćulibrk) - O muzici i vaspitanju / Jedan ogled
Jovanović Nebojša - Nečujna muzika postojanja, 2005.
Kaku Mičio - Ajnštajnov kosmos, 2005.
Ledermen Lion - Božija čestica, 1997.
McTaggart Lynne - The Field: The Quest for the Secret Force of the Universe, 2001.
Miljković Srđan - Bratislav Petković: Muzike će biti u carstvu božjem, 2006.
Mlodinov Leonard - Euklidov prozor, 2005.
Pešić Stevan - Tesla ili prilagođavanje anđela
Plutarh - O muzici, 1977.
Šiber Antonio - Eksperiment s dvije pukotine, 2004.
Vladika Velimirović Nikolaj - Nove besede pod gorom
HIV/AIDS
Za sada bez dobrog naslova
ili - bolesti sa namerom

U sezoni godišnjih odmora, nije naodmet znati neke metode za hvatanje lavova. Zav
isno od svog ukusa, možete odabrati jednu od sledećih, strogo naučno zasnovanih:
1. Lav se može logičkim rezonovanjem, u duhu Hilbertove aksiomatike, ubediti da sam
uđe u kavez;
2. U pustinju se stavi sferični kavez, pa se izvede transformacija zvana inverzija. Tako
će se lav naći u kavezu, a lovac izvan njega;
3. Deskriptivnom geometrijom, lav se projektuje i fiksira na određenoj tački Sahare;
4. Zahvaljujući primeni teorema Bolzana i Vajerstrasa u vezi sa presecima planova,
Sahara se secka na komadiće sve dok se ne pronađe lav;
5. Zahvaljujući teoriji skupova, lavovi se mogu izlučiti iz ostatka Sahare;
6. Lav se izvlači u četvrtu dimenziju, vezuje mu se rep u čvor, pa se onda smešta u nor
malan prostor. Lav vezan za samog sebe ostaje bespomoćan;
7. Putem primene matematičkih radova N. Vinera, oca kibernetike, lav se može pro
gramirati tako da sam uđe u kavez;
8. Veliki fizičar Dirak dokazao je da ono što se ne može osmotriti i - ne postoji. Pošto
se u Sahari divlji lav ne da osmatrati, znači da postoje samo pitomi lavovi, a njihovo hvata
nje na predstavlja problem;
9. Zahvaljujući radovima fizičara Majorane, može se u kavez zatvoriti pitomi lav, koji
se onda prema određenoj formuli pretvara u divljeg;
10. Teorija relativiteta omogućuje da se lav okružio svetlošću tako da više ništa ne vidi.
Da bi se to postiglo, dovoljno je staviti pored njega delić Siriusovog crnog satelita, koji je u
stvari zvezda izvanredne gustine. Ništa lakše;
11. Može se konstruisati filter kroz koji može da prođe samo lav, pa se tim filtrom
počisti Sahara (analognim metodom se razdvaja plutonijum od drugih atoma metala);
12. Pustinja se može ozračiti usporenim neutronima, pa se lav, postavši radioaktivan,
može lako slediti;
13. Saharski biljožderi se mogu hraniti spanaćem, dakle povrćem koje sadrži mnogo
gvožđa. Kad lav pojede dovoljno tih biljoždera, postaje dovoljno magnetičan da se može
privući magnetom.
Ovaj duhoviti predlog za hvatanje lavova, američki matematičari su objavili u svom
„Matematičkom mesečniku“ 1938. godine (godište 45, strane 446-447), naravno, shodno
tadašnjem nivou prirodno-matematičkih naučnih postavki i načela. Bilo bi zaista intere
santno (a posebno korisno) videti kako bi danas izgledao ovaj predlog za „hvatanje lavova
u Sahari“ i to u interpretaciji trenutnih svetskih autoriteta u oblasti medicinskih i moleku
larnobioloških nauka, s tim da se reč ,,lav“ zameni skraćenicom -HIV/AIDS!
Još interesantnije bi, naravno, bilo ukoliko bi taj predlog bio lako primenjiv.
A nije da nema pokušaja. Štaviše, možda ih je i premnogo. Mada traljavih... E, sad,
nećemo o tome da li namerno ili smišljeno. U stvari hoćemo, ali polako.
HIV/AIDS, tj. sida, nije božji čin, niti nesrećan slučaj prirode, već -tajno oružje čoveka.
I sama kolevka HlV-a je ,,čudo“. Smeštena je u Kold Spring Harboru (Cold Spring Harbor)
na Long Ajlendu (Long Island), Los Alamosu (Los Alamos) u Novom Meksiku (New Mexi
co), Fort Ditriku (Fort Detrick) u Merilendu (Meryland), SAD, kao i Porton Daunu (Porton
Down) u Velikoj Britaniji.
Za ovu priču je manje važno da je, po svemu sudeći, tim sovjetskih virusologa sa Sov
jetske akademije u Novosibirsku, radeći pod Viktorom Ždanovim, pre svih uspešno izolo
vao retrovirus iz ćelija ljudske leukemije zaraženih „fetalnim telećim serumom“.
Čuvši za napredak ,,crvenih“ u oblasti bioinženjeringa, naučnike sa Zapada je zahvati
la panika. Saznanje da je Sovjetski Savez daleko ispred njih, nateralo ih je da brzo iskoriste
ideju i pronalazak, naravno, uz podrazumevajuće ,,prilagođavanje“ datuma prolaska
pobednika kroz cilj. Budući da su previše vremena utrošili na eksperimente, a u strahu da
vest o „srećnom događaju“ na dopre do ušiju njihovih gazda tj. finansijera, odlučuju da
svečano i na sva zvona objave da su prvi došli do saznanja da ljudske ćelije leukemije mogu,
kao domaćini, da utiču na rast kravljih, ovčjih i konjskih virusa - retrovirusa.
Ova genetička istraživanja su, inače, klasifikovana u oblast tzv. eugenetike, koju su
neki definisali kao „proučavanje usavršavanja nasleđa uz pomoć genetske kontrole“. Sama
reč ,,eugenetika“ je, inače, grčkog porekla sa značenjem „rađanje zdravih“.
Eugenetika, (grč. eugenika) je termin koji je uveo Golton 1883. godine da bi označio
program koji bi doveo do poboljšanja ljudske vrste. Na osnovu toga programa potomstvo bi
trebalo da ostavljaju isključivo ljudi koji su nosioci ,,dobrih“ varijanti gena. Eugenetički pro
gram ima dva aspekta, tzv. ,,negativnu“ eugenetiku i ,,pozitivnu“ eugenetiku. ,,Negativna“
eugenetika podrazumeva eliminaciju ,,štetnih“ gena iz ljudskih populacija putem steril
izacije osoba koje su nosioci različitih ,,neprikladnih“ varijanti gena ili dobrovoljnim
uzdržavanjem od rađanja dece. ,,Pozitivna“ eugenetika podrazumeva favorizovanje, preko
izuzetno velikog broja potomaka, određenih ,,dobrih“ genetičkih konstitucija ljudi.
Da li se i vama čini da ovo ima više veze sa ljudima nego životinjama? Čudno. I meni!
Da vidimo...
Pojam ljudske selekcije se vezuje za čuvenog grčkog filozofa Platona koji se u svom
poznatom delu ,,Država“ zalagao da vlada kontroliše čovekovu reprodukciju. Po njemu,
selekciju bi trebalo vršiti lutrijom pod nadzorom vlade. Na taj način, verovao je i o tome
pisao, ljudska osećanja ne bi bila povređena saznanjem o principima po kojima je vršena
selekcija.
Drugi poznati genetski program Starog doba, vezuje se za Spartu. Prema jednom mitu,
naime, Spartanci su ,,neperspektivne“ bebe ostavljali van zidina grada na milost i nemilost
neba ili, preciznije, sunca, snega, slučajnih prolaznika i divljih životinja.
Ipak, osnovni principi koje je definisao Golton u direktnoj su vezi sa učenjem i radom
Čarlsa Darvina, inače, pod velikim uticajem učenja Maltusa. S obzirom na ovu vezu, ne čudi
što Darvin iznosi tezu da je „mehanizam prirodne selekcije pokvaren razvojem ljudske civ
ilizacije“ pa, shodno tome, jedan od ciljeva civilizacije treba da bude pomoć neprivilegov
anim, odnosno povratak u pređašnje stanje narušene prirodne selekcije, naravno, elimi
nacijom slabih.
Britanski filozofi su otvoreno iznosili mišljenje da se inferiornim ljudima ove Planete
ne sme dozvoliti ,,prenamnožavanje“, a samim tim i ugrožavanje prirodnih izvora zemlje i
postojeći politićki i ekonomski sistem.
Najpoznatiji govornik 18. veka, predstavnik Britanske istočnoindijske kompanije i
pristalica politike globalnog genocida bio je ekonomista Adam Smit. U svojoj najznačajni
joj knjizi „Bogatstvo nacije“ obnarodovao je čuvenu raspravu o ljudskoj prirodi i teoriju o
moralnoj sentimentalnosti po kojoj je čovek, zapravo, spušten na nivo životinje.
Smitove ideje je u 19. veku razrađivao niz tadašnjih istaknutih filozofa, poput Tomasa
Maltusa (zaposlenog na visokom položaju u Britanskoj istočnoindijskoj kompaniji). Maltus
se sredinom veka, u kome je živeo, zalagao za održavanje precizno određenog broja
stanovnika na Zemlji, shodno postojećim zalihama hrane, sugerišući da se ,,prekobrojna“
deca ili odstrane iz života ili da im se mesto pod suncem obezbedi „slanjem na nebo“
odraslih ljudi. Bilo kako bilo, broj stanovnika Planete je, po njemu, morao da se strogo
odredi i nikako ne prekoračuje. Maltus je zahtevao i da se spreči delovanje onih koji su šti
tili siromašne od zaraznih bolesti. I danas ,,maltuzijanstvo“ označava kontrolu rasta
stanovništva s obzirom na postojeću količinu zaliha hrane.
Pored Darvina, i čuveni filozof i dobitnik Nobelove nagrade za književnost 1950.
godine, lord Bertran Rasel, prihvatio je Maltusovo učenje veoma vešto prikrivajući svoje
zamisli od šire javnosti. Rasel je, naime, tvrdnjom da je protiv rata u Vijetnamu pobrao
opšte simpatije i priznanja. Međutim, njegovo mišljenje je bilo da je rat strašan, prljav i
neefikasan način ubijanja ljudi. Bakteriološki bi bio čistiji i - efikasniji! Prefinjen aris
tokratski stav za ,,prefinjen“ oblik genocida...
Godine 1962. održan je simpozijum CIBA pod nazivom „Čovek i njegova budućnost“,
kojim je dominirao Frensis Krik. Njegov ,,specijalitet“ je bio sterilizacija hemikalijom koja
bi se dodavala u vodu sa ciljem sprečavanja razmnožavanje „manje vrednih populacija“. I
Frensis Krik je, inače, jedan od dobitnika Nobelove nagrade.
Ova aristokratska tradicija „kontrole rađanja“ došla je do izražaja u Americi još
početkom 20. veka formiranjem (1904. godine) „Stanice za eksperimentalnu evoluciju“
koju su finansirali unuci Endrjua Karnedžija, Kornelijus Vanderbilt, Dž. P. Morgan i Džon
D. Rokfeler. ,,Stanica“ je izvodila eksperimente na pripadnicima različitih rasa.
G-đa E. H. Harismen je 1910. velikodušno poklonila plac Kold Spring Harboru na Long
Ajlendu i finansijski pomogla „Stanici za eksperimentalnu evoluciju“ da osnuje „Kancelar
iju za beleženje eugeneze“. Novinari su g-đu Harismen, s pravom ili ne, proglasili najbo
gatijom ženom sveta i zahvaljujući tome je postala pokretačka sila eugenetičkog istraživan
ja u Americi. Bogataši koji su podržavali Kold Spring Harbor odlučno su pravili plan kako
da smanje rađanje crnih i obojenih ljudi posebno u Africi i SAD.
Od 1915. godine, pa sve do pred Drugi svetski rat, otvarani su objekti za mnoge
nemačke genetičare koji su vršili intenzivna istraživanja porekla različitih rasa i pravili
eugenetske eksperimente u cilju oslobađanja sveta od osoba ometenih u razvoju koje su
nazivali ,,nepoželjnim“ i ,,defektnim“. Potomci veoma cenjenih američkih porodica, kao
na primer Harimen, sponzorisali su ove eksperimente koji traju do današnjih dana i vode
do stvaranja HlV-a. „Superiorne“ američke porodice prihvatile su svoju „Bogom danu
privilegiju“ da jednog dana poseduju Ameriku, njene prirodne resurse i pravo na
proizvodne sposobnosti. Njihove ideje, stoga, ne zaostaju mnogo za onima iz feudalnog
doba. Blago njima!
Rad „Službe eugenetike“ je bio okrutan od samog početka. Godine 1915. u njenom
izveštaju je zabeleženo otkriće da je pelagra, zaraza sa visokom stopom smrtnosti,
prouzrokovana nedostatkom niacina. Lek se sastojao u odgovarajućoj dijeti. Umesto da ovu
informaciju javno obelodani, „Služba eugenetike“ je insistirala na dijeti u kojoj je preovlađi
vao kukuruz, koji u sebi ne sadrži nijacin! Šta više, veoma oštro su napadani oni koji su
tvrdili da nijacin sprečava pelagru. U periodu između 1915. i 1935. godine zabeleženo je na
milione smrtnih slučajeva uzrokovanih pelagrom, i to gotovo isključivo ,,nepoželjnih“
Južnjaka, siromašnih belaca i crnaca.
Ma koliko se suzdržavao, ne mogu a da ne pomenem jednog od prvih modernih zagov
ornika eugenetičke ideje, čak i pre nego što je tako nazvana - Aleksandra Grahama Bela.
Da, baš njega, jednog od izumitelja telefona. Bel je, naime, 1881. ispitivao nivo gluvoće kod
ljudi na ostrvu smeštenom kraj južne obale Kejp Koda u Masačusetsu, u jednom od prvih
sanatorijuma za gluvoneme „Martini Vinogradi“ (Martha’s Vineyard) u kome je usavršen
poseban znakovni govor gluvonemih.
Došavši do zaključka da je gluvoća nasledna, preporučivao je da se ljudima sa urođen
im nedostatkom sluha zabrani bračna veza. U svom delu „Istraživanja o formiranju različi
tih vrsta gluvoće kod ljudske rase“ ( Memoir Upon the Formation of a Deaf Variety of the
Human Race ), poput mnogih drugih ranih eugenetičara, predlagao je i strogu kontrolu imi
gracione politike upozoravajući da internati pri školama za osobe sa oštećenim sluhom
mogu postati mesta za rađanje ,,gluve“ ljudske rase! Cinik bi se glasno upitao zašto
gospodin Bel nije radio na pronalaženju aeroplana i pokretnih slika, budući da u to vreme
još nisu bili pronađeni. Ništa lošije ne bi prošao ni da je pronalazio - koka kolu! Srećom, ja
nisam od tih ...
Uzgred budi rečeno, danas su na ovom ostrvcetu smešteni otmeni hoteli za bogatu kli
jentelu. Slučajno? Bolje upućeni tvrde da je ono fatalno za porodicu Kenedi. Naime, malim
mostom ovo ostrvo je povezano sa ostrvcetom Čepekvidik (Chappaquiddick) na kome je
pod prilično nejasnim okolnostima 1969. stradala ljubavnica Edvarda Kenedija, Meri Džo
Kopečni. Slučajno? Nešto više od deceniju kasnije, u njegovoj neposrednoj blizini se srušio
avion Džon Džona Kenedija jr. koji je krenuo u letnjikovac smeštenom na njemu. Slučajno?
Ni tu, međutim, slučajnostima nije kraj. U leto 2000. godine ostrvo je zahvatila infek
tivna bolest tularemia, poznatija kao glodarska groznica (rabbit fever) koju izaziva bakter
ija Francisella tularensis. Slučajno? Epidemija je inicirala obimnu policijsku istragu uz
učešće najpoznatijih svetskih naučnih eksperata, sobzirom na izraženu sumnju da je
pomenuta bakterija namerno „puštena niz vetar“, tj. preneta vazduhom, i da je reč o - teror-
ističkom aktu! Slučajno?
Ipak, ne slučajno, Treća međunarodna kortferencija eugenetike u Prirodnjačko-istori
jskom muzeju u Njujorku, održana je 1932. godine. Predsedavao je dr Ernest Rudin, poto
nji saradnik i koautor sa jednim uglednim članom nemačkog društva rasističke higijene.
(Nije zgoreg podsetiti da se Hitlerov zakon za zaštitu nemačke krvi i rase bazira na modelu
razvijenom u okviru Kold Spring Harbora 1921. godine, pod nazivom „Model eugenetičkog
zakona sterilizacije“.) Henri F. Ozborn, rođak Dž. P. Morgana, imenovan je za zamenika
predsednika konferencije. Ozborn je prvi doveo u vezu pojmove „pripadništvo“ i „sredina“
i promovisao termin „kontrola stanovništva“. Njegov uvodni govor u Avgustovskoj grupi
1932. godine može biti od velike pomoći i u sagledavanju epidemije AIDS-a:
„Moja svetska turneja može da se sumira kao „šest prekobrojnih“: prekomerno
uništenje prirodnih izvora širom sveta, preterana upotreba mehanizacije kao zamene za
ljudski i životinjski rad, rekonstrukcija skladišta brodova, železnice, dokova i drugih sred
stava prevoza, zamena primitivnih oblika transporta, prevelika proizvodnja hrane i meha
nizacije, previše poverenja u ono što nam predstoji u budućnosti i zalihe, što je dovelo do
prekomernog širenja prirodnih resursa i mehaničke opreme, prenaseljenost iznad kapacite
ta prirodnih i naučnih resursa uz stalnu nezaposlenost onih koji više nisu prikladni...
Došao sam do zaključka da su prenaseljenost i nezaposlenost sestre bliznakinje. U
prirodi manje podobne osobe nestaju, ali u civilizaciji - mi ih držimo unutar društva nada-
jući se da će doći bolja vremena kada će oni naći zaposlenje. Ljudska civilizacija ide u
suprotnom pravcu od prirode i ohrabruje opstanak nepodesnih...“
Kold Spring Harbor je 1932. dao Nemcima na korišćenje svoje prostorije. U godina
ma koje su prethodile Drugom svetskom ratu, vodeći genetičari nacističke Nemačke su
se tu usavršavali, a potom vraćali u rodnu Nemačku i koristili stečeno znanje za vođen
je Hitlerovog programa medicinskih eksperimenata, čiji je cilj bio stvaranje savršene
rase. „Štab za eugenetiku“ je bio predvodnik rasnih eksperimenata primenjivanih u
nacističkoj Nemačkoj. Neki od njih su poslužili i kao model Geringovom ,,T4 programu“,
što je ishodovalo ubijanjem 400.000 slaboumnih i osoba ometenih u razvoju, klasifiko
vanih kao ,,defektni“.
Ova saradnja „u interesu nauke“ nacističke Nemačke i nekih krugova u SAD nije
slučajna, a još manje inicirana željom za novim naučnim saznanjima. Nemačka je pod
Adolfom Hitlerom bila poznata po svom eugenetskom programu, čiji je cilj bio stvaranje,
održanje i unapređenje čiste germanske rase. S obzirom na stav da „cilj opravdava sredst
va“, nacisti su vršili eksperimente na živim ljudima (in vivo eksperimenti) s namerom testi
ranja i potvrde vlastite genetičke teorije.
Između 1930. i 1940. u nacističkoj Nemačkoj je prinudno sterilizovano više stotina
hiljada „mentalno nepodobnih“ osoba, a na desetine hiljada institucionalizovanih bolesni
ka ubijeno ,,eutanazija-programom“.
Odmah iza nacističke Nemačke, eugenetski program SAD je drugi po veličini u istori
ji civilizacije. U Konektikatu i mnogim drugim državama SAD, 1896. godine je donet Zakon
o braku sa eugenetičkim kriterijumima po kome je epileptičarima, slaboumnim i osobama
zaostalim u razvoju, izričito zabranjeno stupanje u bračnu zajednicu.
Kao da ni to nije bilo dovoljno, u velikom broju država je gotovo ceo 20. vek praktiko
vana prisilna sterilizacija slaboumnih osoba. Tako je, recimo, Vrhovni sud SAD, u procesu
„Bak protiv Bela“, 1927. godine presudio da država Virdžinija može prinudno da sterilizu
je one osobe za koje proceni da nisu podobne za nastavak vrste. Najznačajniji period
eugenetičke sterilizacije u SAD se odnosi na razdoblje između 1907. i 1963. godine kada je,
shodno važećem zakonu SAD, prinudno sterilizovano 64.000 osoba.
Izveštaj o rezultatima sterilizacije u Kaliforniji, u kojoj je najviše primenjivana, Pol
Popno je objavio u knjizi ,,Biolog“. Ovu knjigu su nacističke vlasti često i obimno citirale
kao dokaz o „društvenoj korisnosti i humanosti“(?!) programa sterilizacije. Kada su nacis
tičke vođe izvedene pred Sud za ratne zločine počinjene u vreme Drugog svetskog rata u
Nirnbergu, branili su se tvrdnjom da je njihova masovna sterilizacija (450.000 osoba za
nepunu deceniju) inspirisana programima primenjivanim u SAD!
Što bi rekao čuveni američki kolumnista Art Bačvold, svaki put kad se istorija ponovi,
cena se udvostručuje. A možda je i ,,puta“ deset!
U svakom slučaju, skoro sve nekatoličke zapadne zemlje, uz upadljiv izuzetak Velike
Britanije, prihvatile su izvesne eugenetičke stavove. Švedska je, recimo, u periodu od 40
godina prinudno sterilizovala 62.000 ,,neodgovarajućih“ osoba. Slično se postupalo i u
Kanadi, Australiji, Norveškoj, Finskoj, Estoniji, Švajcarskoj i Islandu, sa osobama koje su
vlasti ocenile kao „mentalno zaostale“.
Eugenetičari, naime, zastupaju stav da bi narušena prirodna ravnoteža mogla dovesti
do povećanog broja rođenih koji bi inače ,,u normalnim okolnostima“ umrli usled delova
nja prirodne selekcije. Stoga predlažu i promovišu aktivnosti u cilju popravljanja efekata
mehanizama prirodne selekcije, izgubljenih usled civilizacijskog napretka. Ovi osnovni
principi su inspirisali veliki broj različitih filozofskih, naučnih i pseudonaučnih teorija i nji
hovu primenu u praksi tj. životu.
Danas se spomenuti stavovi sve češće odnose na selektivnu ljudsku reprodukciju s
namerom ,,kreiranja“ deteta sa traženim osobinama. Posebno onih sa „idealnim karakter
istikama čiste rase“ („pozitivna eugenetika“) uz podrazumevajuću eliminaciju individua sa
,,neželjenim“ osobinama.
Imajući prethodno u vidu, ne treba odviše da čudi to što je epidemija side, čiji su koreni
u „Štabu za eugenetske podatke“ u Kold Spring Harboru, usmerena na smanjenje stope
nataliteta crnaca, jevreja, ,,defektnih“ i ,,nižih“ rasa.
Sve se odigralo veoma brzo. Izuzev u nekoliko brižljivo čuvanih tajnih laboratorija,
sida nije postojala u SAD pre 1978. godine, ni u krvi, ni kod ljudi, nigde...
Sva ova i buduća dešavanja kao da je predvideo A. Kami u svom klasičnom romanu
,,Kuga“, izdatom 1948. godine:
„Mali zvanični natpisi su se pojavili po gradu, mada ne na mestima gde bi mogli
privući mnogo pažnje. Bilo je teško primetiti u tim natpisima bilo kakve indikacije da se
vlade pošteno suočavaju sa situacijom. Primenjene mere su bile daleko od drastičnih i pri
menjivani su mnogi ustupci, kako ne bi došlo do plašenja javnosti...“
Želja da se ne alarmira javnost se najbolje vidi iz činjenice da je epidemija side
dobila svoj smrtni tok kada je Ronald Regan položio predsedničku zakletvu 1981, a za
vreme svog osmogodišnjeg boravka u Beloj kući jedva da je izustio reč ili priznao epi
demiju u javnosti.
Kao rezultat ustezanja odgovornih zdravstvenih vlasti po pitanju priznavanja epidemi
je, sida je ubila dvostruko više Amerikanaca nego što je ubijeno u Vijetnamskom ratu.
Sida je biogenetski ekvivalent atomskoj bombi. „Menhetn projekat“ je tajni program
u vezi sa proizvodnjom bombe. Njegovi počeci sežu do 1939. godine i pisma koje je Ajnš
tajn uputio predsedniku Ruzveltu, upozoravajući ga da su nemački fizičari ušli u novu
oblast i da će jednog dana biti sposobni da stvore eksploziv zasnovan na deljenju atoma,
neuporedivo destruktivnijem od bilo kog do tada poznatog oružja. Dakle, najjasnije upo
zorenje da će spomenuto oružje uskoro biti napravljeno i korišćeno.
Pomenuto oružje je i napravljeno i (is)korišćeno, a njegovi efekti su dobrano proučeni.
Posebno u Japanu. Ono o čemu se malo ili gotovo nikako ne govori, jeste - biološki rat. Ni
ja o njemu ne bih govorio da za to nemam dobar razlog.
 Američki predsednik Dvajt Ajzenhauer je jednom prilikom rekao: „Rat se sastoji u
tome, da se ljudi mada jedni druge ne poznaju, međusobno ubijaju na zapovest ljudi, koji
se vrlo dobro poznaju, a uzajamno se ne ubijaju!“
Jedan od oblika ratovanja je i tzv. biološki rat (eng. biological vvarfare, fr. la guerre
biologique, nem. biologischer Krieg, poznat i kao rat patogenim klicama (germ vvarfare),
koji u stručnoj i vojnoj literaturi podrazumeva vrstu rata u kome se, uz sva druga, upotre
bljavaju i sredstva (podrazumevajući organizme - bakterije, viruse i dr. - ili otrove iz prirode
koji se mogu i veštački proizvesti) kojima se prouzrokuju zarazne bolesti ljudi, životinja ili
bilja. Zajedničkim imenom „biološki agensi“ (BAG) označavaju se uzročnici (prouzroko
vači) ovih bolesti i štetne vrste insekata, a agensi zajedno sa sredstvima (živim i neživim) za
prenošenje tih oboljenja se nazivaju - „biološka borbena sredstva“. Cilj je, dakle, onesposo
biti ili ubiti protivnika.
Korišćenje bioloških agensa nije novina, ali je njihova primena pre dvadesetog veka
imala tri osnovna modaliteta:
1. namerno trovanje hrane i vode infektivnim materijalom,
2. korišćenje mikroorganizama ili otrova u sistemu oružja i
3. korišćenje materijala sa ubrizganim sadržajem.
Zarazne bolesti su od vajkada bile pratilac ratova, a često su i odlučujuće uticale na nji
hov ishod. Epidemija kuge, na primer, zaustavila je krstaše ispred Jerusalima, a u
Napoleonovom pohodu na Rusiju 1812. gubici od zaraznih bolesti (broj umrlih) šest puta
su bili veći nego od ranjavanja.
Epidemije trbušnog tifusa i srdobolje u Američkom građanskom ratu zabeležene su,
takođe, u istoriji zaraznih bolesti po teškim posledicama koje su prouzrokovale, naročito u
vojsci Juga. Širokih razmera je bila i epidemija pegavog tifusa u Prvom svetskom ratu
(samo u Srbiji je 1914-1915. umrlo oko 150.000 lica).
Postoje zapisi o tome da su još Tatari u 14. veku u opsednute gradove ubacivali
(neretko i katapultom!) ljude i pacove obolele od kuge kako bi izazvali epidemiju i nat
erali branioce na predaju. I britanski general Džefri Emerst, guverner Nove Škotske
(New Scotia), u istočnom delu Kanade, optužen je da je 1763. izazvao zarazu velikih
boginja među Indijancima prodavši im zaraženu ćebad (od zaraze je, tvrde neki, umrlo
oko 8.000 lica).
Valja se prisetiti i gradnje Transiranske železnice kada je polovina radnika ruskog
porekla stradala od ,,bezazlenog“ gripa. Ili, s druge strane, masovno uginuće ruskih konja
koji su vukli topove u Evropi u Prvom svetskom ratu i američkih konja koji su već bili
pripremljeni za ukrcavanje da bi ih odmenili. Sve životinje su preko noći obolele od konj
ske anemije...
Ipak, sve do kraja 19. i početka 20. veka, kada je konačno utvrđeno da zarazne bolesti
prouzrokuju mikroorganizmi, veštačko izazivanje zaraznih bolesti nije šire razmatrano.
Već u Prvom svetskom ratu Nemci u Rumuniji i Francuskoj diverzantskim akcijama namer
no zaražavaju konje bedrenicom i sakagijom, a istovremeno vrše eksperimente sa simulan
tima BAG u tunelima pariske podzemne železnice.
Strašne posledice pandemije influence 1918-1919. u kojoj je izgubilo život preko 20
miliona ljudi (više od svake kuge i više od svakog dotadašnjeg rata!), podstiču neke zemlje
da se aktivnije bave mogućnošću biološkog ratovanja. Najdalje u tom pravcu idu Nemci i
Japanci. Prvi samo nastavljaju istraživanja započeta još pre Prvog svetskog rata i intenzivi-
raju ih, naročito posle pobede nacizma 1933, kada sekcija za bojne otrove pri Ministarstvu
vazduhoplovstva dobija zadatak da prouči mogućnost upotrebe bakterija u ratne svrhe. Za
Japance se, pak, tvrdi da su u predele centralne Kine iz aviona bacali buve, pirinač,
pamučne krpe i drugi materijal zaražen bacilima kuge!
Mada u Drugom svetskom ratu upotreba bioloških borbenih sredstava zvanično nije
dokazana, na sudskom procesu u Habarovsku 1949. optužena je grupa Japanaca da su još
1939. u delovima Mongolije upotrebljavali BAG protiv civilnog stanovništva i da su to isto
1940. ponovili u Kini. Na Nirnberškom procesu protiv fašističkih ratnih zločinaca, takođe je
utvrđeno da su Nemci upotrebljavali biološka borbena sredstva na okupiranoj teritoriji
SSSR, posebno u koncentracionim logorima gde su zaražavali zatvorenike pegavim tifusom
i drugim bolestima, da bi na njima vršili eksperimente. Početkom 1943. nemački okupatori
organizuju Institut u Poznanju radi ispitivanja mogućnosti raspršivanja mikrobske emulz
ije i štetnih insekata iz aviona, a iste godine se formira i poseban Komitet za upotrebu
bioloških sredstava.
S druge strane, Japanci su samo u jednom Odeljenju za vođenje biološkog rata u okoli
ni Harbina (Mandžurija) imali oko 3.000 ljudi (među kojima veći broj biologa, bakteriolo
ga i epidemiologa) i oko 4.500 inkubatora za razmnožavanje buva, koje je trebalo upotrebiti
za širenje kuge. Tvrdi se da su bile pripremljene i ogromne količine prouzrokovača kolere
i tifusa, te da su izrađivane i specijalne porculanske bombe za njihovo raspršivanje.
O pripremama Nemaca i Japanaca za vođenje biološkog rata, Sjedinjene Američke
Države su saznale vrlo brzo i već ujesen 1941. preduzimaju protivmere. Formiraju Komitet
za biološki rat, a aprila 1943. u Kemp Detriku (Camp Detrick) počinje izgradnja specijalnog
istraživačkog centra. U državama Misisipi (Mississippi) i Juti (Utah) uređeni su i posebni
tereni za ispitivanje dejstva BAG, a u Indijani (Indiana) za njihovu masovnu proizvodnju. Za
sve to SAD su ulagale znatna novčana sredstva i po izjavi Džordža Merka, predsednika
Komiteta za biološki rat, postigle značajne rezultate, naročito u pogledu proučavanja
izuzetno zaraznih bakterija, prenošenja zaraza vazduhom, metoda detekcije i identifiko
vanja bioloških agensa i dr.
Posle Drugog svetskog rata problem biološkog ratovanja ponovo postaje aktuelan i
dobija, čak, znatno šire dimenzije nego ranije.
Postoje tvrdnje, recimo, da su SAD januara 1952. (u vreme Korejskog rata) veštački iza
zvale zarazu tifusa, kuge i kolere u nekim područjima Severne Koreje i NR Kine. Izvesne
indicije ukazuju da su SAD upotrebljavale BAG i u Južnom Vijetnamu u borbi protiv Oslo
bodilačkog pokreta, i to herbicide za uništavanje pirinča i defolijante za uništavanje veg
etacije. O tome je privremena vlada FNO objavila i posebnu „belu knjigu“.
Pod biološkim oružjem (eng. biological arms, fr. armes biologiques, nem. biologische
Waffen, se podrazumeva ono oružje koje je u stanju da razmnožavanjem i lučenjem otro
vnih produkata prouzrokuju masovna oboljenja ili smrt ljudi i životinja i oštećenja bilja
ka. Za ratnu primenu se koriste samo ona koja imaju veliku virulentnost (sposobnost da
sa što manjim brojem klica izazovu što teža oboljenja), lako se unose u organizam i imaju
posebnu kontagioznost (prijemčivost), koja zavisi od imuniteta specifičnog za određene
bolesti, efikasnost njihovog dejstva se ceni po mortalitetu i trajanju onesposobljavajuće
faze bolesti.
Na predlog Generalne skupštine OUN, jedna međunarodna komisija je 1969. izradila
dokument kojim je, pored ostalog, prvi put na međunarodnom planu utvrđeno koji se
mikroorganizmi mogu smatrati ratnim biološkim agensima. Od osobitog znaeaja su oni
koji mogu izazvati zarazna oboljenja i ljudi i životinja (zoonoze). Najefikasniji način nji
hovog širenja je raspršivanje u vidu aerosola - skup čvrstih (dim, prašina) ili tečnih (magla,
oblaci) čestica raspršenih u vazduhu koje, na taj način, prave koloidne sisteme. Ne isključu
je se ni rasturanje putem ubačenih ili ostavljenih živih bića (ljudi, životinja, vaši, krpelja,
grinja, buva), zaražene vode, hrane i predmeta.
Bakterije (jednoćelijski mikroorganizmi, veličine 0,3 do 50 mikrona) mogu da se odga
jaju lako, jeftino i brzo na hranljivim podlogama (npr. bujonu - goveđa supa obogaćena
peptonom). Razmnožavaju se prostom deobom, koja je kod nekih tako brza da se od jedne
bakterije u toku 24 sata dobije - milijarda. Bakterije, uzročnici kuge, tularemije, bedrenice,
bruceloze, sakagije i melioidoze, se lako raspršavaju u obliku aerosola. Na isti način se
mogu širiti i bakterijski uzročnici životinjskih i biljnih zaraznih bolesti. Uzročnici kolere i
dizenterije su pogodni za biološku kontaminaciju vodnih objekata.
Virusi (lat. virus - otrov) su znatno manji od bakterija (10 do 300 milimikrona).
Ne mogu se odgajati na hranljivim podlogama, već samo u živim ćelijama. Proizvod
nja je znatno sporija, teža i skuplja od proizvodnja bakterija, jer se za razmnožavanje
koriste životinje, zameci kokošjih jaja ili tkivne kulture. Od virusnih oboljenja ljudi,
najčešće se u biološkom ratovanju navode velike boginje, grip, žuta groznica, denga
i infektivna zapaljenja mozga, a kod životinja su to slinavka i šap, kuga svinja, gove
da, peradi i dr.
Rikecije (po amer. patologu H. Rikets-u) i po veličini i po biološkim osobinama pred
stavljaju prelazne oblike između bakterija i virusa. I za njihovo razmnožavanje su potreb
ne žive ćelije, što znači da je i njihova proizvodnja komplikovanija, spora i skupa. U
biološkom ratovanju se najčešće pominju rikecijalni uzročnici pegavog tifusa, kvržićnog
tifusa (sličan pegavcu, samo teži - smrtnost do 80 procenata) i kju-groznice.
Gljivice izazivaju kod ljudi i životinja sistemska oboljenja organa. Kod ljudi su najčešći
uzročnici kokcidioidomikoze i histoplazmoze (dugotrajna zarazna oboljenja pluća i drugih
organa sa smrtnošću od 3 do 20 posto), kod životinja prouzrokuju antinomikoze i
aspergiloze (sistemska oboljenja raznih organa sa dugim trajanjem i velikim uginućem),
kod biljaka - plamenjače krompira, pegavost lišća pirinča, rđe žita, kukuruza i kafe.
Svaki centar za proizvodnju seruma, vakcina i antibiotika, kao i fabrike alkohola, kvas
ca, piva i drugih produkata na bazi vrenja, mogu, bez većih tehničkih i tehnoloških prom
ena, da se koriste i za proizvodnju velikih količina biološkog oružja. Stokovi proizvedenih
bakterija, virusa, rikecija ili gljivica konzervišu se najčešće u tzv. liofilizovanom stanju
(najpre se zamrznu a zatim u smrznutom stanju osuše pod vakuumom). Takvim konzervi
ranjem BAG duže vremena održe svoja biološka svojstva.
Najpogodniji način širenja BAG je raspršivanjem u vazduhu u vidu aerosola.
Aerosolom se zaraza uspešno prenosi kako neposredno (udisanjem, preko povređene kože
i sluzokože), tako i posredno (taloženom prašinom, hranom, vodom i raznim predmetima).
Razvoj i stvaranje zaliha biološkog oružja stavljeni su van zakona 1972. godine. Preko
100 zemalja je potpisalo Konvenciju o biološkom oružju, budući da se došlo do spoznaje da
bi eventualno uspešan biološki napad mogao prouzrokovati smrt više hiljada, pa i miliona
Ijudi. Samim tim bi došlo i do zabrinjavajućeg urušavanja društva i ekonomije. Interesant
no je (ukoliko na ovu temu išta može da bude ,,interesantno“) da Konvencija zabranjuje
samo proizvodnju i skladištenje ali ne i - upotrebu ovog oružja!
 Ipak, vojni analitičari su postigli konsenzus u stavu da biološko oružje nije od velike
koristi za vojne svrhe. Izuzetak je u slučaju bioterorizma.
Osnovni problem leži u sporosti dejstva biološkog oružja. Naime, pojavi bilo kakvih
simptoma obično prethodi inkubacioni period od nekoliko dana, a samim tim, za razliku
od nuklearnog ili hemijskog napada, neprijatelj ne bi mogao biti odmah zaustavljen.
Već sam rekao da se BAG najčešće raspršuju aerosolom s ciljem da zarazi što veći broj
Ijudi (udisanjem ili gutanjem). Sa strateške tačke gledišta, to je u priličnoj meri „prob
lematično“. S jedne strane, prilikom rasprostranjanja vazduhom mora se voditi računa da
partikule budu tačno odgovarajuće veličine - u suprotnom, odmah po ispuštanju napustile
bi atmosferu ili se razredile u vazduhu pre nego što bi došle u situaciju da zaraze pro
tivnikov ljudski potencijal. Pored ovoga, prevelike ili premale aerosol čestice bi mogle da
budu filtrirane, to jest zaustavljene, ili čak u respiratornom sistemu izdahnute, i pre nego
što dospeju u pluća protivnika.
S druge strane, teško je precizno kontrolisati širenje dejstva biološkog oružja, pa bi se
moglo dogoditi da se ono okrene ili na saveznike u ratu ili čak na onog ko ga je i upotre
bio s ciljem uništenja protivnika. U svakom od ovih slučajeva, ispostavlja se, upotreba
biološkog oružja ostavlja prostor za momentalnu masovnu odmazdu, odnosno osvetu.
S obzirom na ovo, stručnjaci se sve češće okreću terminima ,,incident“ umesto
,,napad“ i ,,bioterorizam“ umesto „biološki rat“ što, naravno, ne negira njihovo postojan
je i njihovu dalju razradu. Možda je i klasičan biološki rat postao „strašan, prljav i
neefikasan način ubijanja ljudi“, kako je svojevremeno tvrdio Betran Rasel, pa ga sad
valja upristojiti. U svakom slučaju, bioterorizam danas podrazumeva svesno i ciljano
korišćenje mikroorganizama tj. bioloških agensa i modifikovanih otrova za vojne, a sve
češće i političke ciljeve.
Evo i nekoliko najneophodnijih podataka o tipovima biološkog oružja koji se najčešće
pominju u literaturi:
1) Agensi kategorije A. Reč je o biološkim agensima sa visokim potencijalom nega
tivnog uticaja na zdravlje ljudi i velikom mogućnošću rasprostiranja (raspršivanja).
Agensi kategorije A su uzročnici antraksa, kuge, botulizama, tularemije (glodarska
kuga), velikih boginja i virusne hemoragične groznice.
Antraks je prouzrokovan bakterijom Bacillus anthracis sa karakterističnim
visokootpornim (rezistentnim) oblikom spora. Izuzetno je infektivan. Udisanje može izaz
vati smrt. Ne prenosi se sa čoveka na čoveka. Postoji vakcina za antraks, međutim, neprik
ladna je zbog neophodnosti čestog ubrizgavanja i velikog broja nuzpojava.
- Botulizam je bolest izazvana toksinom anaerobnog bacila Clostridium botulinum
koji živi u površinskim slojevima zemlje. Izaziva prestanak disanja i paralizu.
- Kuga je veoma infektivna, epidemijska, prijemčiva i transmisivna bolest, zajednička
čoveku i glodarima. Izaziva jedan tip pneumonije (upale pluća) i neretko se završava letalno.
Tularemija (groznica glodara) je infektivna bolest koju izaziva Pasteurella tularen
sis. Nije smrtonosna ali uzrokuje ekstremnu slabost organizma - gubljenje težine, groznicu,
glavobolju, i često upalu pluća.
Variola (velike ili arapske boginje) je veoma teško i zarazno virusno oboljenje sa
visokom smrtnošću (do 30%). Virus se lako prenosi vazduhom. Zahvaljujući obimno
sprovedenom programu vakcinacije širom sveta, velike boginje su iskorenjene, s tim da se
izvesne količine ovog virusa još uvek nalaze u labaratorijama Rusije i SAD.
 Ebola je virusna hemoragična (sa krvavljenjem) groznica. Izuzetno je smrtonosna
i nema izlečenja.
- Marburg je virusna hemoragična bolest. Ima izuzetno visoku stopu smrtnosti i ne
postoji lek za nju.
2) Agensi kategorije B se umereno lako rasprostiru i prouzrokuju nisku stopu smrtnos
ti. U ovu grupu spadaju:
uzrokovači bruceloze (vrsta Brucella),
toksin Epsilon (produkuje ga Clostridium perfringens),
agensi prisutni u zagađenoj hrani usled nepravilnog rukovanja (među najčešćim
uzročnicima su Salmonella, Echerichia coli, Shigella itd.),
izazivač zarazne bolesti kopitara - sakagije (Burkholderia mallei),
- izazivači melioidoze (Burkholderia pseudomallei),
- uzročnici psitakoze (Chlamydia psittaci),
- uzročnici kju (Q)-groznice (Coxiella burnetii),
otrov Ricin iz Ricinus communs (ricinusovo zrno),
stafilokokni enterotoksin B,
- uzročnici tifusne groznice (Rickettsia prowazekii),
- virusi (alfa virusi) izazivači encefalitisa (npr. venecuelanski konjski encefalitis,
istočni konjski encefalitis, zapadni konjski encefalitis),
- zagađivači izvora vode (npr. Vibrio cholerae, Cryptosporidium parvum).
3) Agensi C kategorije su patogeni laki za proizvodnju i raspršivanje, sa visokim
potencijalom smrtnost (npr. Nipah i Haanta virusi).
Nigde ni jedna reč o Hl-virusu. Prefinjen aristokratski stav za ,,prefinjen“ oblik geno
cida koji nije - rat?!

Važno je da postoji. Ne pitaj odakle...

Kada je zamisao o virusu koji ubija uništavanjem ljudskog imuniteta začeta - nije poz
nato. Međutim, laboratorije za takvu vrstu eksperimenata počele su sa radom u Fort
Detriku, Los Alamosu i Kold Spring Harboru tokom 60-tih godina prošlog veka.
Prema obaveštajnim dokumentima pod naslovom „Obično genetsko smenjivanje
RNK“, virusolozi su mešali i gajili kombinacije virusa goveđe (bovine) leukemija i ovčjeg
medi visna virusa (Maedi visna). Medi visna virus se umnožava u nervnom sistemu, izazi
va degenerativnu bolest ovaca praćenu fatalnom infekcijom pluća (smrtnost je gotovo sto
procentna). Cela populacija ovaca na Islandu je zbrisana epidemijom ove bolesti između
1930. i 1950.godine.
Pomenuti ubitačni životinjski virusi ne mogu sami da prevaziđu prepreku između vrsta
životinje i čoveka. U prirodi ima malo poznatih virusa sposobnih za skok između vrsta -
uključujući žutu groznicu, male boginje, denga groznicu i lasa groznicu.
Goveđi i ovčji virus su više puta ubrizgavani u ljudsko tkivo i mutirani povezivanjem sa
ljudskim genima u laboratoriji u Fort Detriku. Konačno, stvoren je ,,koktel“ kome čovek može
biti domaćin. Kada je utvrđeno da virus može da izazove infekcije kod ljudi, eksperimenti su
nastavljeni sa ljudskim tečnostima. Virusolozi iz Fort Detrika su došli do saznanja da je najbolji
način za prenošenje novog ,,koktela“ virusa na čoveka davanjem injekcija, korišćenjem zajed
ničkog pribora kod intravenskih narkomana ili specifičnom homoseksualnom aktivnošću.
 Pod naslovom „Monstruozno ostrvo“, Alan Kabal (NY Press.com, preko Internet-sajta
„Freedom underground“) piše 20. avgusta 2005:
„Njujorško ostrvo, „Ostrvo šljiva“ (Plum Island), je bioistraživački centar četvrtog nivoa
opasnosti. Još samo dve laboratorije imaju ovako visok nivo biozaštićenosti (tajnosti) - Lab
oratorija američke armije u Fort Dereku i Centar za kontrolu i prevenciju bolesti u Atlanti.
Zvanično, reč je o centru za istraživanje bolesti životinja, lociranom 136 milja od cen
tra Njujorka, dve milje od vrha Long Ajlanda i šest milja od obala Konektikata. „Ostrvo šlji
va“ je, dakle, opasno blizu ogromnom gradskom naselju i otvorenom moru, preko koga
može lako doći do je zagađenja ogromnih razmera.“
Inače, informacije o opasnosti od biohemijskog zagađenja su procurile u javnost posle
petomesečnog štrajka zaposlenih u Bioistraživačkom centru. Oni su, naime, upozorili
javnost da se na pomenutom ostrvu vrše istraživanja zoonotičnih bolesti (prenose se sa živ
otinja na ljude) kao što su „zapadni Nil“, „lajmska bolest“ i ,,ebola“.
Od 1954. godine istraživanja u ovom centru su postala mnogo agresivnija. Cilj je bio
pronalaženje biološkog oružja za nanošenje štete životnom okruženju Sovjetskog Saveza. S
tim u vezi, kubanska vlada je optužila SAD da su 60-ih i 70-ih upotrebile biološko oružje,
razvijeno na „Ostrvu šljiva“, protiv kubanske poljoprivrede, preciznije, uzgoja svinja,
duvana i šećerne trske. Ovo, međutim, nije sprečilo gospodina Flojda P. Horna, upravnika
Servisa za poljoprivredna istraživanja, da 1999. godine ubedi predsednika Klintona da
uključi „Ostrvo šljiva“ u razvoj svog programa bioterorizma.
U vezi istraživanja na „Ostrvu šljiva“, pojavilo se još nekoliko alarmantnih informaci
ja. Tako je, recimo, „Njujork tajms“ otkrio 2001. da Ministarstvo odbrane na tom ostrvu
realizuje projekt „Džeferson“ koji podrazumeva stvaranje rezistentnog (otpornog) oblika
antraksa u obliku - vakcina!
Pentagon je pomenutu priču kratko prokomentarisao ,,objašnjenjem“ da su takva ispi
tivanja bezbedna i strogo poverljival?
Ovome bi svakako mogao da se priključi i akademski suvoparan izveštaj profesora
virusologije Marka Bulera, sa Univerziteta Sent Luis, u vezi njegovih istraživanja
mogućeg izdvajanja delova mišjeg i kravljeg virusa. Pomenuti profesor je elokventno
izvestio nadležne (čitaj: finansijere) o rezultatima svojih istraživanja „odbrane od
biološkog oružja“, gotovo ne pomenuvši da se ona mogu (po potrebi) lako pretvoriti u
istraživanja o ofanzivnom biološkom oružju s obzirom na potencijalno visoku infek
tivnost pomenutih delova virusa.
Možda imajući i ovaj slučaj u vidu, direktor Vaksmanovog mikrobiološkog instituta
Rudžers Univerziteta, Ričar Ibrajt, upozorava da su biohemijska istraživanja izuzetno opas
na po bezbednost i SAD i sveta. Novinar mesečnika „Majka Džons“ (Mother Jones), Majkl
Šerer citira Ibrajtovo upozorenje:
,,To je kao da Nacionalni institut za zdravlje finansira istraživanje i razvoj oružja za -
Al Kaidu!“
Šerer u svom članku istovremeno podvlači da Vlada SAD ubrzava pomenuta istraži
vanja udvostručujući budžet Pentagona za biohemijsko oružje koji trenutno iznosi (dakle,
samo za biohemijsko oružje) preko - 10 milijardi dolara!
Ne bi, dakle, trebalo suviše pažnje posvećivati diskusiji o tome ko je prvi stvorio HI-
virus. Bitno je da on postoji, ali postoji i šema, način na koji je napravljen. R. Galo nije
ukrao tu šemu, već su je Rusi najverovatnije ukrali sami od sebe i prodali. U tim bednim
vremenima, kada nijedan pronalazak nije bio plaćen, a novac za opstanak se morao
nekako obezbediti, oni su to sami od sebe ukrali i prodali za relativno male pare onome
ko je to umeo da kupi, ko je umeo da dođe do toga. Ne može se reći da Galo nije dalje
radio na tom projektu. Naime, Rusi su se zaustavili takoreći na početku, budući da je to
za njih bio samo još jedan od zanimljivih ogleda, koga nisu imali gde da primene. Nisu
to bila vremena kada bi taj eksperiment, tako zao i sa, u tolikoj meri, uspešno poražava
jućim rezultatom, imao na koga da se primeni. Gde bi Rusi širili tu zarazu 60-ih i 70-ih
godina prošlog veka, i zašto? Nisu imali u vidu prostor koji bi trebalo ,,isprazniti“. Napro
tiv, imali su veliki prostor koji je valjalo napuniti. S druge strane, uvek je bilo onih koji
ma prostora nikad nije dosta...
Virusolozi u Fort Detriku su se bavili radom ruskih naučnika N. N. Vorobeva i G. D.
Zaleskog. Tvrdili su da su mutirane vakcine veštački izazvale mnoge bolesti današnjice,
kojih gotovo i da nije bilo pre sto godina. Rusi su, na primer, verovali da vakcine protiv
malih boginja mogu da izazovu stvrdnjavanje arterija. Istraživači Fort Detrika su shvatili i
da je herpes najznačajniji faktor u strukturi side. Virus herpesa, pisali su, aktivira HIV da
izvrši smrtonosni posao.
Hl-virus, budući da je retrovirus životinjskog porekla, u čestom kontaktu sa ljudskim
ćelijama dobija prioritet. Prilikom inficiranja ljudskih ćelija postaje možda i manje infekti
van za životinjske domaćine. Eksperimenti na ovom polju završeni su 1967. godine.
U vezi s tim, važno je dokazati da side nije bilo ni u tragovima u Africi pre 1967.
Istraživanja na polju biogenetske kontrole populacije brižljivo su čuvana u tajnosti.
Ništa nije procurilo u javnost. Isto tako ništa nije procurilo u javnost dugi niz godina, tokom
kojih su hiljade naučnika pravili nuklearnu bombu u okviru „Menhetn projekta“. Jedine
dostupne informacije se, čak i danas, nalaze u starim izveštajima obaveštajnih službi i tajn
im naučnim izdanjima. Jedan od obaveštajnih izveštaja, recimo, objašnjava da se rad tokom
1972. u Kold Spring Harboru koncentrisao na genetsku kontrolu reagovanja imunog sis
tema na novi smrtonosni virus.
Svetska zdravstvena organizacija se 1972. potrudila da naučnička elita sazna da će
sponzorstvo biti obezbeđeno za one koji budu ušli u projekt stvaranja hibridnog virusa
smrtonosnog za ljude: „Treba učiniti pokušaj u sagledavanju mogućnosti da virusi selek
tivno deluju na funkcionisanje imuniteta. Ta mogućnost može da se sagleda tako što će
imuni odgovor na sam virus biti umanjen, pod uslovom da inficirani virus manje ili više
selektivno ošteti ćeliju koja odgovara virusu.“ (Svetski zdravstveni bilten, 1972,42:257 i Fed
Proc 1972,31:1087).
Godine 1972. virus je bio spreman za prve in vivo eksperimente.
Tokom 1978. diskutovalo se samo o jednom mogućem rešenju za crnački nacionalis
tički pokret u SAD: zaustavljanju stope rađanja crnaca u Americi do 2000. korišćenjem
nekoliko vrsta smrtonosnih virusa.
Značajna razlika između HIV/AIDS-a i bilo kog drugog rekombinantnog virusa jeste
ta što kada se Hl-virus nađe u ljudskom organizmu, ćelije inficirane osobe se genetski zau
vek izmene i množenje virusa postaje izuzetno brzo. Žrtve side imaju (stiču) nov komplet
gena i njihova funkcija se menja u cilju proizvodnje sve većeg broja virusa, dokle god je
čovek živ. Telo inficirane osobe postaje, takoreći, ljudska fabrika Hl-virusa.
Američka vlada se uveliko bavila skupljanjem krvi svih nacija (bez obzira ne
veličinu populacije), rasa i njihovih varijeteta. Na osnovu analiza tih uzoraka, utvrđeno
je da crnci imaju mnogo veće izglede da budu inficirani HlV-om nego belci. Inkuba
cioni period je kod crnaca kraći, a smrt od AIDS-a kod njih dolazi brže nego kod pri
padnika bele rase.
Po svemu sudeći, bila je to nedostajuća karika u lancu „Milosrdnog anđela“.
Britanski izveštaj ukazuje da su ljudi sa genom Gcl predisponirani za HIV, dok Gc2
gen nudi određenu zaštitu. Crnci i melezi imaju Gcl gene, a belci Gc2.
Maska za uvođenje side u Afriku i Brazil bila je velika humanitarna kampanja za uniš
tavanje malih boginja „jednom za svagda“. Ovde je primenjen najsigurniji način za
prenošenje virusa - injekcija.

Ko to drži prst na virusnom okidaču?

Statistika je, za nas smrtnike, najčešće „igra brojeva“ kojom se prema želji namešta
rezultat, a matematičkom analizom dokazuje da rezultat (ipak) nije namešten.
Što da ne, može i tako.
U medicini, a pogotovo kad je reč o HIV/AIDS bolestima, „igra brojeva“ poprima obris
„ruskog ruleta“ ili one stare dečje - koga ćemo! Od analize se tada najradije - beži.
Što da ne, može i tako.
Statistički podaci nas neumoljivom tvrdoglavošću gone da pogledamo u oči realnost
koju živimo. Da, ali ta ,,realnost“ se uvek nekom drugom događa.
Što da ne, može i tako. Samo, šta ako (trapava i aljkava kakva jeste) i mene usput
pokupi?
Ukoliko prihvatimo narodnu mudrost da „onaj sa brda bolje vidi od onih pod njim“,
pa primetimo na koliko se mesta u svetu skoro svakodnevno dešavaju iznenadne „sluča
jnosti“ u vidu najtežih poznatih i još češće nepoznatih oboljenja, hteli mi to ili ne, počeće
mo da slažemo pakleni mozaik prema kome su knjige sjajnog Ladlama, natopljene duhom
„teorije velike zavere“, samo laka prolećna kiša pre velikog - potopa!
E, tako već - ne može!
Naravno da ne može, ali - događa se. Ukoliko se deca razboljevaju od najtežih bolesti u
vrtićima, i to u industrijski najrazvijenijim zemljama, ili pijući mleko, ukoliko „nepoznati
virus“ strogo poštuje međudržavne granice u određenim regionima sveta, ukoliko izvesna
bolest tačno u određen dan, sat i minut krene u pohod nekoj od ljudskih populacija, ukoliko,
nakon ,,istraživanja“ svetski poznatih naučnih autoriteta i medicinskih eksperata, ljudi naglo
počnu da padaju u postelju ili se uzdižu do neba da bi tamo i ostali, onda i najdobroćudniji i
najnaivniji počinju glasno da razmišljaju na temu: ko to drži prst na - virusnom okidaču!?
Jedno su, dakle, pretpostavke, a sasvim drugo dokazi. Lepa literatura tu polaže pero
pred neumitno hladnim brojem iz prostog razloga što i njegova ,,najbednija“ decimala
opisuje i izražava - ljudske živote! Nekada jedan, nekada pedeset i jedan...
U „Američkom žurnalu epidemiologije“ je 1976. godine izašao članak u kome su izneti
podaci da su 50-tih godina prošlog veka milioni Amerikanaca bili izloženi papova virusu
(majmunskom virusu) SV 40 i da je on uobičajen i teško prepoznadjiv izazivač dobijen iz
virusnih depoa smeštenih unutar bubrežnih kultura majmuna.
Upravo je SV 40 bio taj opasan viralni agens izabran da zarazi vakcine. Ova ideja je
nastala kao rezultat katastrofe koja se zamalo dogodila sa kontaminiranom Salkovom
poliovakcinom. Do 1962. je SV 40, inače izazivač raka kod životinja, bio sadržan u polio
vakcini. Tokom istraživanja, sprovođenih u Sovjetskom Savezu i Holandiji, došlo se do
zaključka da SV 40 treba staviti u goveđi serum, uključujući i fetalni goveđi serum.
Virusolozi Fort Detrika su otkrili da su geni povezani sa ljudskim imunim sistemom,
locirani na hromozomu 14. Osim toga, utvrđeno je da SV 40 ima snažan afinitet prema
hromozomu 14. Napad SV 40 na hromozom 14 izaziva paralizu, rak, leukemiju i suprim
iranje imuniteta.
Zbog svega ovoga ne treba da iznenađuje ni širenje mita da se čovek koga je
ugrizao zeleni majmun zarazio sidom, budući da je Salkova polio vakcina proizvedena
na bubrezima afričkih zelenih majmuna. Ako bi priča o ,,mitskom“ zelenom majmunu
bila istinita, verovatno bi bilo 20.000 ili 50.000, ako ne i svih 100.000 slučajeva u Africi,
a ne 30 miliona poznatih slučajeva širom sveta do 1992. godine. Iscrpno ispitivanje
kolonije zelenih majmuna je pokazalo da kod njih nije bilo tragova virusa side. HI-
virus se nikada nije pojavio ni kod jedne životinje. Da ne pominjemo da zeleni majmu
ni ne žive u Brazilu i na Haitiju...
Mnoge tzv. injekcije protiv gripa, za vreme mandata Dž. Forda, takođe su sadržale SV
40, što potvrđuje činjenica da se više od 20 posto onih koji su primili tu vakcinu razbolelo
i umrlo 1997.godine. Vlada SAD je 1997. godine žestoko poricala tvrdnju da su kontamini
rane vakcine namerno korišćenje.
Velika opasnost leži u tome što SV 40 može da miruje a potom da se prema potrebi
reaktivira. Isti je slučaj i sa HlV-om i dva ili tri kompleksna virusa povezanih sa sidom.
Demonstrirano je i da je SV 40 jedan od onih koji aktiviraju virus side. Ovo je
potvrđeno u članku H. E. Gendelmana štampanom u „Glasniku nacionalne akademije
SAD“, tom 83. Gendelman je napisao da SV 40 može da uništi imuni sistem, ostavljajući
telo otvorenim za napade drugih virusa.
Svetska zdravstvena organizacija (SZO) je 1985. godine poslala jednog od svojih
glavnih službenika da umiri afričke vlade, koje su zapale u paniku jer je sida počela da se
brzo širi teritorijama njihovih zemalja. Službenik je trebalo da podnese zvanični izveštaj
SZO da sida „nije problem“. Ali, čim je sagledao situaciju, ovlašćeni službenik je to odbio
a SZO je nastavila sa insistiranjem na tvrdnji da se problem side u Africi preuveličava.
Otprilike u isto vreme, širile su se i glasine da je epidemija side u Africi nastala vakci
nacijom protiv malih boginja, koju je sprovela SZO. Koliko je bilo teško doći do dokaza o
kontaminiranosti vakcine i koliko je bilo neizvodljivo objaviti istinu svedoči i slučaj Pirsa
Vajta, naučnog izdavača „London tajmsa“, koji je 1987. izneo tu priču. Vajt je, naime, opisao
svoja istraživanja u vezi sa afričkom vakcinom protiv malih boginja i dokazao da se upotre
bom vakcina protiv malih boginja budi uspavana HlV-infekcija, kao i da je od male, lokalne
bolesti Trećeg sveta nastao sadašnji oblik side. Kada je obavestio SZO o tome da je vakci
na inficirana, njegov izveštaj je sklonjen, a autor - likvidiran!
„Haićanska veza“ je otkrivena potpuno slučajno za vreme rutinske autopsije na telu
crnog muškarca u „Džekson memorijal bolnici“ u Majamiju. Ono što se nije znalo jeste da
je mrtav muškarac dopremljen sa Haitija. Dijagnozu je bila - žrtva je podlegao toksoplaz
mozi. Nakon autopsije, doktor je video da je mozak muškarca sa Haitija poprskan plavim
mrljama, umesto da je normalne jarko roze boje.
Članak u „Njujork tajmsu“ iz jula 1982, obelodanio je da su kod 32 muškarca sa Haiti
ja, koji su živeli na Floridi i u Njujorku, nađene retke bolesti - toksoplazmoza, prisustvo cit
omegalovirusa, Kapoši sarkom i pneumocistis - za koje se znalo da su povezani sa novom
paklenom bolešću koja se okomila na homoseksualce. Neki naučnici su išli toliko daleko
da su povezivali sidu sa Haitijem, zombijima i ,,vudu“ ritualima.
U nekim ,,vudu“ ceremonijama, prisutni muškarci su u kontaktu sa svinjama. Da li
je, možda, na ovaj način afrički svinjski virus prenešen na ljude? Postoji dosta medicin
skih dokaza da je svinjska groznica ,,paralelna“ sidi. Osim toga, pojedini mužjaci svinja
imaju homoseksualne tendencije i često dobijaju svinjsku groznicu, lakše nego životin
je koje ne pokazuju pomenutu naklonost. Pored groznice, ostali simptomi svinjske
groznice su upala pluća i izvestan oblik Kapošijevog sarkoma. Virus groznice afričkih
svinja se nalazi u urinu, krvi i semenoj tečnosti svinja, kao što se i virus side nalazi u
ovim tečnostima kod čoveka.
Godine 1971. anti-Kastro kubanske vođe u izgnanstvu dobile su bočicu sa izazivačem
afričke svinjske groznice, prokrijumčarenu na Kubu, čiji je sadržaj ,,pušten“ među svinje.
Bostonski ,,Globus“ je 1977. objavio ovu vest, kao i to da je cela operacija izvršena sa prećut
nim odobravanjem Centralne obaveštajne agencije SAD (CIA). Kubanci su dobili virus u
zapečaćenom, neobeleženom kontejneru u Fort Gatliku u Panami - na poligonu CIA, sa
instrukcijom da je predaju anti-Kastro grupi.
Sve više naučnika i publicista počelo je da veruje da je sida ljudska verzije svinjske
groznice. Sa izbijanjem svinjske groznice na Zapadu, posebno u SAD tokom 1971, odmah
posle pojave virusa side, više je nego opravdano postaviti pitanje: da li su SAD ovim šire
njem zaraze upravljale kako bi obezbedile zaštitu od masovnog pokušaja vakcinisanja pro
tiv svinjske groznice? Vlada SAD je kasnije odustala od programa vakcinacije zbog velikog
broja smrtnih slučajeva, pogotovo među starijim osobama.
Međutim, i pored toga što je svinjska groznica - virus side pronađen na Haitiju, on
tamo nije nastao. Virus je tamo samo ,,posađen“, nakon što je kao ,,koktel“ pripremljen u
laboratorijama Kold Spring Harbora i Fort Detrika.
Posle eksperimenta na Haitiju, mali broj slučajeva je počeo da se pojavljuje među
homoseksualcima koji su se odmarali na Ostrvu. Prvi zabeležen slučaj nove bolesti u SAD
dogodio se u martu 1980. ,,Nik“, mladi homoseksualac sa Fajr Ajlenda u Njujorku, otišao je
kod lekara žaleći se na čudnu bolest. ,,Nikovi“ simptomi su bili: groznica, gubitak težine,
umor, natečene limfne žlezde, plavičaste modrice po telu i dijareja.
Kada je umro, u izveštaju sa autopsije je stajalo da je podlegao bolesti izazvanom Tox
oplasma gondii, parazitom koji prodire u telesne ćelije. Paraziti se brzo razmnožavaju
rastežući zidove ćelija dok ne puknu i potom šalju horde parazita da napadnu nove ćelije.
,,Nikovi“ simptomi i izveštaj autopsije su potvrdili da je patio od nečega što podseća na kugu.
Među bolestima koje su tražene prilikom autopsije, a tipičnim za homoseksualce sa
mnogo seksualnih partnera, bile su: uretritis, šigela, amebijaza, skabijes, hepatitis, sifil
is, gonoreja. Nijedna od ovih bolesti nije pronađena! Nije bilo traga ni od Limfogranulo
ma vencerum, tropske bolesti prisutne među homoseksualcima koji su putovali do
Haitija i Afrike.
Nakon ,,Nikove“ smrti, počeli su da se pojavljuju članci u američkoj štampi o „čudnoj
novoj bolesti“. U „Njujork tajmsu“ je 1982. objavljena priča o novoj homoseksualnoj bolesti
nazvanoj „Nedostatak imuniteta kod homoseksualaca“ (eng. Gay Related Immune Defi
ciency - GRID). Bolest je kasnije dobila ime AIDS. Dao joj ga je Don Amstrong, šef Ode
ljenja za infektivne bolesti pri „Memorijalnom Sloun Ketering centru za onkologiju“ u Nju
jorku. Termin AIDS (Acquired Immunodeficiency Syndrome) je prvi put korišćen u izveš
taju pod nazivom „morbidnost i natalitet“, objavljenom u jesen 1982. u Centru za kontrolu
zaraznih bolesti (CDC).
Međutim, potom je ,,niotkuda“ došlo do prave eksplozije slučajeva side. Odgovor na
pitanje kako je nešto tako moguće, bio je poznat samo uskom krugu ljudi. Dok su se u Fort
Detriku obavljala istraživanja na životinjsko - humanim virusima, Los Alamos laboratorija
u Novom Meksiku je dobila zadatak da sazna koliko brzo životinjski RNK virus mutira u
odnosu na ljudske, prirodne viruse.
U prvom testu su korišćena dva prirodna DNK virusa, smeštena pored inficiranog RNK
virusa. Inficirani RNK virus se množio milion puta brže nego dva DNK virusa!
Prvi slučaj AIDS-a je objavljen u Ugandi 1972. godine, tako da bi za normalnu stopu
udvajanja bilo potrebno 15 godina da bi se došlo do 8.000 slučajeva. Dva puta više vreme
na je bilo potrebno da se broj ljudi, prikazan u izveštajima, inficira svakih 14 meseci, u
odnosu na prve slučajeve prijavljene u Africi, Brazilu i Haitiju koji su dokazali da je zane
marljiv broj ljudi morao biti inficiran virusom side, svi manje ili više u isto vreme.
Šta se zaista desilo? Jesu li homoseksualci bili „ciljana meta“ eksperimenata sa sidom?
Izvesni dr V. Szmunes, poljskog porekla i sa završenim Medicinskim fakultetom u Sov
jetskom Savezu, primljen je 1969. godine u SAD i postavljen na mesto savetnika SZO.
Čim se ustalio u banci krvi, dr Szmunes je pokrenuo važno proučavanje u vezi sa
vakcinom protiv hepatitisa B. U tom istraživanju su mogli da učestvuju samo seksualno
aktivni homoseksualci između 20 i 40 godina starosti. Istini za volju, nije bilo valjanog
razloga da se legalni test vakcine ograniči samo na prisutne mlade homoseksualce, ali
ipak je bilo tako. Uvođenje vakcine protiv hepatitisa dovelo je do ispoljavanja istih simp
toma i epidemiologije kao kod AIDS-a. Čak se pojavila i hronična unutrašnja limfna
upala pluća kod homoseksualaca koji su učestvovali u proučavanju vakcine protiv
hepatitisa B.
Kada se epidemija side prvi put pojavila, centri za kontrolu bolesti su tvrdili da je samo
pet posto učesnika u dr Szmunesovom eksperimentu dobilo sidu. Četiri godine kasnije,
CDC je priznao da se pomenuti postotak kretao ipak oko - 60! A potom se, naravno, pre
stalo sa objavljivanjem podataka. Večito sumnjičavi „informacioni izvori“, koji nemaju
druga posla nego da zabadaju nos u tuđe stvari, tvrdili su, međutim, da je cifra došla do
celih 100 posto. Svaka osoba koja je primila Szmunesovu vakcinu, za uzvrat je na poklon
dobila - virus side!
Pored ovoga, poznato je da se dr Szmunes bavio i eksperimentalnim programom koji
se ticao uloge herpes virusa u transaktiviranju virusa side.
CDC i „Žurnal američkog medicinskog udruženja“ (JAMA) objavili su da je sida polno
prenosiva bolest koju prvenstveno prenose heteroseksualci u Africi i homoseksualci na
Zapadu. Prema objavljenim podacima, u SAD je odnos inficiranih muškaraca i žena izno
sio 13:1 ,,u korist“ muškaraca, dok je taj odnos u Evropi bio 11:1, a u Australiji 26:1.
Šezdeset posto od ukupnog broja slučajeva, u 12 od 16 evropskih zemalja, čine muškar
ci homoseksualci. U Evropi 78 posto slučajeva se odnosi na muškarce homoseksualce i
biseksualce, a prenošenje homoseksualnim putem zajedno sa upotrebom droge je prisutno
u kod 87 posto evropskih slučajeva, sa znatnim preklapanjem između pomenute dve grupe.
Epidemija side u Africi je objašnjena masovnim pokretom stanovništva sa sela u
gradove i sa prirodnim povećanjem seksualne aktivnosti. Međutim, do masovne pojave side
je došlo i u nekim seoskim plemenskim područjima (u nekim slučajevima gotovo nesta
janja!), samim tim i naglog smanjenja populacije svih starosnih grupa Kenije, Ugande i
Zaira. Bode oči podatak da je reč o selima i gradovima gde nije bilo prenaseljenosti i sa
boljim sanitarnim uslovima u odnosu na prosek u tom delu sveta.
Širenje virusa side nije bilo prouzrokovano povećanim seksualnim aktivnostima, a
sama ideja o tome je karikirana. Čak i da je tako, nameće se logično pitanje: zašto bi
povećanje heteroseksualne aktivnosti uticalo na širenje epidemije koja se odnosila na
homoseksualce i uživaoce droga u zapadnim zemljama? Prst sudbine? Da, ali - čovekov.
Kako stoje stvari u Brazilu? Poznato je da Sao Paolo i Rio de Žaneiro imaju veliki broj
homoseksualaca, ali implicirati, kao što je to činio CDC, da su homoseksualci pomenuta
dva grada prouzrokovali epidemiju AIDS-a, koja je zahvatila čak i udaljena sela Amazona,
najblaže rečeno je - nerazumno. Udaljena sela Brazila i Afrike nikako se ne uklapaju u
hedonistički način života homoseksualaca. Preciznije, „zajednički imenitelj“ za Afriku i
Brazil jeste vakcinacija protiv malih boginja, sprovedena od strane SZO.
Sida je namerno unešena u Afriku. Zbog najveće populacije crnaca izvan Afrike, Brazil
je prirodno bio sledeća meta. Potom je došla „haićanska veza“ sa ciljem uništavanja
homoseksualnih zajednica u Americi...
Više desetina hiljada Amerikanaca je samo do 1994. godine inficirano HlV-om putem
transfuzije krvi. U martu 1990. godine JAMA je objavio da je 60 do 80 posto američkih
hemofiličara zaraženo sidom putem transfuzije.
Tako su, na primer, pacijenti „Kajzer bolnice“ u San Francisku upozoreni na „indici
je“ da je krv koju su primili transfuzijom zaražena. Uprava ,,Kajzera“ je, međutim, tajno
priznala „postojanje velike verovatnoće“ da je oko 30.000 jedinica krvi za transfuziju
zaraženo HlV-om i da su pacijenti primili tu krv. Ljudski, nema šta.
Krv je veliki biznis. Prihodi Američkog Crvenog krsta se približavaju cifri od 100
miliona dolara godišnje. Međunarodni Crveni krst je veliki, svakako i najveći trgovac
krvlju, sa više od četiri biliona dolara prihoda iz celog sveta. S druge strane, pod utica
jem Američkog Crvenog krsta i ostalih vodećih banaka krvi, Administracija za hranu i
lekove (FDA) se opirala usvajanju preciznijeg testa krvi samo zato što košta dodatnih tri
dolara po jedinici krvi. Stoga ne treba da iznenađuje izjava dr Roberta Mendelsona da
čak 80 posto lekara ne prihvata krv Crvenog krsta za sopstvenu upotrebu ili za članove
svojih porodica.
Tačno se zna kojim je zemljama i kojim populacijama namenjena inficirana krv. Na
primer - Indiji. Godine 1994. imala je milion obolelih od AIDS-a, čak dvostruko više nego što
je objavila SZO. Krv kojom je snabdevana Indija sadržala je HIV-1, HIV-2, HTLV-I, HTLV-2...
Bolnice su u potencijalno najvećoj opasnosti od virusa ,,rođenih“ u krvi. Broj
zaposlenih u bolnici kod kojih je prijavljena HlV-infekcija je skočio sa 1,7 posto 1983, na
5,7 posto 1987. godine. Testovima je utvrđeno da virus side može da živi na suvoj površini
sedam, a na vlažnim površinama čak 14 dana.
Stenford univerzitet je vršio testove za Biološko ratno odeljenje i Odeljenje za
odbranu SAD. Rezultati su jasno ukazivali da je krv, koja se nalazila na hirurškoj rota
cionoj bušilici, zaražena HlV-om kontaminirala vazduh finim aerosolom - maglom, u
čijem sastavu su se nalazili živi delići HlV-a mikroskopske veličine. Te partikule su se
zadržavale, u obliku tankog sloja poput dima cigarete, na zidovima, operacionim stolovi
ma, nameštaju i ostalim površinama. Kada se ljudska koža izloži ovakvoj ,,magli“, posta
je podložna HlV-infekciji.
 Svako ko ne nosi masku, a uđe u salu između operacija, može da udahne 5 (mikrogra
ma) ovih čestica krvi u obliku aerosola. Istraživanje ukazuje na to da čak i inficirana rukav
ica, nepromišljeno ostavljena nekoliko minuta na nekoj površini, može da ,,poseje“ HI-
virus i dovede u opasnost svaku osobu koja tu površinu dodirne golom rukom. I to - u
nekoliko narednih dana!
Ipak, prostorije hitne pomoći su ubedljivo najviše izložene mogućoj opasnosti. U bol
nicama kao što je, recimo, „Džon Hopkins univerzitetska bolnica“, skoro 14 posto osoba
koje prođu kroz sobu za hitne slučajeve sa otvorenim ranama je - HIV pozitivno. Istraži
vanja su pokazala i da je 40 posto svih muškaraca, primljenih u sobu hitne pomoći u
Majamiju, bilo HIV pozitivno.
Više od 2.000 stomatologa i drugih zdravstvenih radnika je 1992. godine već bilo infi
cirano HlV-om. Međutim, jedan agent obaveštajne službe koji se bavio ovom prob
lematikom, tvrdio je da je taj broj bliži cifri od - 8.000!
Tim mikrobiologa dr Dejvida Luisa, sa Džordžija univerziteta (SAD), pokrenuo je
istraživanje u vezi sa mogućnošću prenošenja HlV-a preko stomatološke opreme. Naučni
ci su koristili DNK tehnike kako bi identifikovali prisustvo ljudskog virusa imune deficijen
cije na dve vrste najčešće korišćenih sprava, bušilicama i profilaksima, koje zubari koriste
za čišćenje i poliranje zuba.
Istraživački tim je testirao 12 bušilica velike brzine i 40 profilaksa. U svima je pronađen
materijal sa Hl-virusom zaglavljenim u instrument! Dr Luis je sa kolegama na taj način došao
i do saznanja da je HIV ,,izbegao“ uobičajena sredstva za dezinfekciju. Supstance su, naime,
,,oduvavane“ prilikom ponovnog korišćenja aparata, uprkos tome što su bili dezinfikovani
hemijskim sredstvima protiv klica. Samim tim, opasnost da se HlV-materijal prenese u usta
sledećeg pacijenta bila je više nego realna. Testovi slični ovima, rađeni na virus hepatitisa B,
dali su slične rezultate. Rizik je, dakle, isti kao i kada zdravstveni radnik koristi zaraženu iglu.

Virtus post nummos!*

Slučaj Kimberli Bergalis, devojke koja je sa 23 godine zaražena HlV-om posle posete
stomatologu, je najupečatljiviji. Njen otac Džordž Bergalis je dr Akera (umro 3. septembra
1990.) nazvao - ubicom. S pravom. Iako je bilo poznato da je pomenuti lekar zaražen HIV-
om, dozvoljeno mu je da obavlja lekarsku praksu.
Nije prejaka analogija po kojoj bi se, sobzirom na pomenuti slučaj, moglo dozvoliti
nekome da iz pištolja puca u glavu druge osobe. Uslov: onaj ko drži pištolj mora da nosi
beli mantil, onaj u koga je uperen pištolj da sedi u stomatološkoj stolici.
Kolege su, dakle, dr Akeru dozvolile da radi čak i u terminalnoj fazi infekcije, ne pri
javljujući njegovo stanje zdravstvenim vlastima. Kasnije je pokrenuta javna rasprava u kojoj
su neki tvrdili da dr Aker nije znao za svoju bolest. S druge strane se, međutim, čulo da
jeste, da je došao u fazu sličnu ludilu i namerno inficirao Kimberli Bergalis i ko zna koliko
drugih pacijenata.
Kada sam, prilikom svog boravka u SAD, kontaktirao sa Kimberli Bergalis i doneo joj
terapiju Todoxin-om 1, njen otac me je upitao: „Šta će se dogoditi ukoliko izlečite moju
ćerku?“ Istog časa mi je sve bilo jasno: ukoliko izlečim Kimberli, on bi izgubio milion

"Čestitost dolazi posle novca

dolara dobijenih na ime odštete od zdravstvenog osiguranja. Ćerkinim izlečenjem bi ta
suma (san svakog Amerikanca) za njega bila izgubljena! Ljubav je - ljubav...
Ovde, možda, nije naodmet ponuditi još jedan citat iz knjige dr Džona Kolmana. Reč
je, naime, o Istraživačkom centru Stenford, koji sam malopre pomenuo:
„Centar za istraživanje Stenford kaže kako ne pravi nikakve m oralne predra
sude kada su u pitanju pogledi projekata koje prihvata, pa tako radi i za Izrael i za
Arape, za Južnu Afriku i za Libiju. Kako se može očekivati, takvim stavom sebi osig
urava „informacije iz prve ruke“ u pogledu vlada stranih zemalja, koje CIA nalazi
vrlo korisnim. U knjizi Džima Ridžveja, pod naslovom „Zatvorena korporacija“ (The
Closed Corporation), portparol Centra za istraživanje Stenford, gospodin Gibson
blebeće o nediskrim inirajućem stavu ovog Centra. Iako ovaj Centar nije na popisu
Saveznog centra za istraživanje ugovora (Federal Contract Research Center), danas
je on najveći vojni trust mozgova, koji je zasenio i Hadson i Rend. Među njegovim
specijalizovanim odeljenjima su eksperim entalni centri za hemijsko i biološko rato
vanje.
Jedna od opasnijih delatnosti Centra Stenford su vojne operacije protiv pobunjenog
naroda usmerene na civilno stanovništvo - stvari poput Orvelove „1984“, kakve Vlada
već primenjuje protiv svog naroda. Američka vlada Centru Stenford plaća milione dolara
godišnje za to vrlo kontroverzno ,,istraživanje“. Posle studentskih demonstracija protiv
pokušaja hemijskog rata koji se sprovodi u Centru Stenford, taj Centar je ,,prodat“ jed
noj privatnoj kompaniji za samo 25 miliona dolara. Ništa se, naravno, nije promenilo.
Centar za istraživanje Stenford je još uvek projekt Tavistok instituta i još uvek je u pose
du „Komiteta 300“, a lakoverni su, čini se zadovoljeni tom beznačajnom kozmetičkom
promenom.“
A kad sam, već, kod Stenforda...
„Pojačan pritisak na ovu naciju u cilju njenih promena, primenio je Institut za istraži
vanje Stenford početkom 60-tih godina. Njegova ofanziva je od tada postala snažnija i brža.
Upalite televizor i sopstvenim očima ćete videti pobedu Stenforda: ,,tok šou“ emisije sa
tvrdim seksualnim detaljima, specijalni video kanali sa perverzijama, vladavina „rock and
roll-a“ i droge. Tamo gde je nekada kraljevao Džon Vejn, danas imamo višekratne izgov
ore za čoveka (da li je on uopšte čovek?) po imenu Majkl Džekson, parodiju ljudskog bića
koga prikazuju kao heroja, dok se vrti u krug, mrmlja i vrišti po televizijskim ekranima u
milionima američkih domova.
Žena koja je prošla kroz niz brakova dobija nacionalnu pažnju u medijima. Prljavi,
napola oprani, drogirani i dekadentni rok događaji se jedan za drugim satima prikazu
ju na televizijama sa svojim ispraznim zvucima i poludelim pokretima, odećom i
jezikom. Serije koje prikazuju pornografske scene od kojih vam dođe da pobesnite ne
pobuđuju nikakve primedbe. Ono što se početkom šezdesetih zaista ne bi tolerisalo,
danas se prihvata kao krajnje normalno. Podvrgnuti smo i podlegli smo onome što
Institut Tavistok naziva „budućim šokovima“. Njegova budućnost se dešava upravo
sada, a mi smo toliko zaglupljeni jednim za drugim kulturnim šokom da prosto svaki
naš protest deluje uzaludno, pa stoga logično zaključujemo kako od bunta nemamo
nikakve koristi.“
Elem, čak i potpuno neoštećena koža, bez ogrebotina i krvi, može da apsorbuje HIV.
Naučnici znaju da je ovo rezultat ,,rada“ Langerhansovih ćelija. Naime, ove ćelije su gusto
raspoređene u membranama sluzokože (mukoznim membranama), dok ih po ostatku tela
ima nešto manje. Njihova funkcija receptora za nadražljiva mesta na koži, otkrivena je u
hemijskoj i bakteriološkoj ratnoj laboratoriji 1914. godine. Ovo otkriće je dovelo i do
proizvodnje tzv. „mustard gasa“ koji je u dodiru sa kožom otrovan.
Ipak, prava uloga Langerhansovih ćelija pri prenosu nadražajnih sredstava bila je
nepoznata sve do 1963. godine. Tada je, naime, dokazano da se Langerhansove ćelije
,,kače“ za alergijsku česticu i transportuju je kroz kožu do ćelije koja izaziva alergijsku
reakciju.
Činjenica je, stoga, da su Langerhansove ćelije receptori za alergijske nadražaje. U
ovom slučaju za CD4 receptore Hl-virusa. Znači, nije neophodno da ljudska krv bude
prisutna kako bi se HIV preneo sa jedne na drugu osobu.
Istraživači Fort Detrika su otkrili da Langerhansove ćelije imaju receptore gotovo iden
tične CD4 receptorima. Prilikom jednog eksperimenta, Langerhansove ćelije su pomešane
sa Hl-virusom u epruveti i ostavljene da odstoje neko vreme. Pomenute ćelije su prepoz
nale HIV i dozvolile mu da se prikači za njih!
Osim toga, otkriveno je da dendritične ćelije u mukoznim membranama usta i nosa
nisu uginule prilikom izlaganja nadražajnim sredstvima i virusima. Umesto toga, nastavile
su sa prenosom virusa.
Dendritične ćelije imaju sposobnost da nose 40 do 45 puta onoliko virusa koliko i ci
ljane T4 imune ćelije.
Dendritične, kao i Langerhansove, ćelije se nalaze u polnim organima i anusu ljudi.
Ovo, samo po sebi, ukazuje na rizik koje nose homoseksualne aktivnosti. Nikakav rascep
ili oštećenje mukozne membrane nije neophodno, a ni krv ne mora da bude prisutna pri
likom prenosa HlV-a.
Virusolozi iz Fort Detrika su izveli eksperiment sa kulturom tkiva kože da bi ustanovili
broj viriona HlV-a koji se nalazio na kulturi tkiva, nakon dolaska u kontakt sa Hl-virusom
sa daske WC šolje.
Virusi koji su bili četiri dana na WC šoljama, bili su potencijalno zarazni, a u kulturi
tkiva je nađeno dovoljno virusa da se inficira osoba sa bubuljicom na butini ili osipom, uko
liko bi sedela na takvoj dasci. Svi testovi kulture tkiva su bili pozitivni.
Osim toga, HIV je sposoban da se kreće makrofazima kroz barijeru krv-mozak. Kada
se jednom nađu u mozgu, inficirane ćelije emituju toksične enzime do neurona i - počinje
toksična reakcija. Dokazano je da HIV direktno inficira neuronske i glia ćelije, na isti način
kao što inficira monocite i T4 ćelije. Protein gpl20 (nalazi se u sklopu HlV-a) koči rast
nervnih ćelija. S obzirom na ovo, neophodno je razmotriti mogućnost lažno negativnog
rezultata testa na HIV ukoliko je gpl20 sakriven u mozgu.
Proučavanje pri „Volter Rid bolnici“ postalo je pretnja konvencionalnim tvrdnjama
HlV-eksperata, pokazujući obiman dokumentovan dokaz da HIV ima neurotsku tendenci
ju. Naime, on napada mozak u vrlo ranoj fazi infekcije, znatno pre nego što se ispolje simp
tomi smanjenog imuniteta. Ovo ispitivanje je posebno naglasilo i to da se neurološki prob
lemi, kao što su stalna glavobolja, nedostatak koncentracije i opšta slabost, obično pripisu
ju dejstvu stresa. Ali, to su, kod 86 posto pacijenata inficiranih HlV-om, prvenstveno simp
tomi smanjenog imuniteta.
CDC ne vodi statistiku o osobama umrlim od bolesti sličnih sidi. Časopis „Glasnik
medicinske laboratorije“ objavio je da je odnos broja umrlih od ARC-a (eng. AIDS
Remainding Complex - kompleks nalik na AIDS) u odnosu na broj umrlih od side od 10
do 20 puta veći od onoga koji je ikada saopšten. Prema statistikama Rand instituta, kra-
jem 1992. bilo je najmanje 500.000 Amerikanaca sa svim simptomima AIDS-a.

Tuberkuloza ili - namemo širenje „čvorića" i AID S-a

Tuberkuloza (TBC) je hronična infektivna bolest koja može ga se širi limfnim čvorići
ma i krvotokom do bilo kog organa, ali najčešće pogađa pluća. Izazivači su bakterije
Mycobacterium tuberculosis. Uglavnom se prenose izbacivanjem kapljica iz respiratornog
trakta (pluća) kašljanjem. Osim toga, u drugi organizam mogu dospeti i, recimo, pićem.
Danas se gotovo sve vrste tuberkuloza leče ,,rifampicinom“ i ,,isoniazidom“ u roku od
svega nekoliko nedelja, a rana TBC vakcinacija čini decu otpornom. Oboljenje se može
identifikovati skoro još pet godina nakon izlečenja.
Pomenuti uzročnici su visokozarazni, a pri tom otporni na postojeće medikamente.
,,Čvorići“ pronađeni u emigrantskim kampovima, u 34 posto slučajeva nisu reagovali na
lekove! U Bujumburi (Burundi), terapijski otporni uzročnici su pronađeni jedino kod osoba
istovremeno zaraženih i HlV-om i tuberkulozom.
Povećanje broja tuberkuloznih bolesnika u nekim delovima sveta rezultat je i
namernog širenja posebnih uzročnika tuberkuloze u kampovima, bolnicama i zatvorima,
ubacivanjem u heroin, lekove i hranu. Van kampova, ovaj bacil je među Haićanima u
,,svega“ 16 posto slučajeva bio uzročnik tuberkuloze, dok u nekim drugim delovima SAD,
kod istog oboljenja, nije ni izolovan!
Koriste ga posebno prohv osoba tamne boje kože. Godine 1972, saopšteno je da je od
1964. u opštoj populaciji u Njujorku zaraženo 18 ,,crnih“ i tri ,,bela“ korisnika heroina sa
,,ne tako često opasnim, raširenim multižarišnim oblikom tuberkuloze“. Razvoj bolesti je
pripisan verovatno „stranom materijalu“ u „ulici heroina!“
U Njujorku je 1973. godine 21 osoba posle uzimanja intravenoznih lekova podlegla
neobjašnjivoj tuberkulozi. Koliki je u tome udeo „ulice heroina“, ostaje da se nagađa.
Inače, u prvom izveštaju o njujorškim TBC pacijentima sa AIDS bolestima se navodi broj
od - šest osoba.
,,Čvorići“ nisu oportunistički uzročnici. Oni izazivaju infekciju čak i kod osoba sa
zdravim imunim sistemom i jedini su AIDS uzročnici koji mogu biti prenešeni sa čoveka
na čoveka.
Ukoliko su izjave naučnika iz SAD o njihovom reaktiviranju HlV-om bile validne,
,,čvorići“ bi mogli da dovedu do dalje infekcije miliona ljudi bez HlV-a. ,,Čvorići“ bi, dakle,
bili ,,stari“ uzročnici koje organizam HIV zaražene osobe ne bi mogao da odstrani, uprkos
već ranije pripremljenom mehanizmu odbrane od njih. Zaraženo telo ima snage da se brani
i uništi male količine ,,čvorića“.
Da su pomenute izjave tačne, onda bi se veoma brzo sve HlV-zaražene osobe razbolele
od tuberkuloze, što bi bilo neizlečivo vrelo zaraze za okolinu i posebno pogodilo decu i
stare osobe. Na sreću, ovo se ipak ne dešava.
Od 1980. godine, u nekoliko država SAD, veći broj ljudi se razboleo od tuberkuloze.
Povećanje stope obolelih u Južnoj Africi, Namibiji, Bujumburi, Malaviju, jugoistočnoj Flori
di, Njujorku, Teksasu i Francuskoj, u svim stručnim publikacijama je pripisano - HIV infek
ciji. Pogrešno.
 Od osam miliona HlV-zaraženih osoba širom sveta u 1990, smatralo se da je čak 50
odsto imalo (i) tuberkulozu. Međutim, masovna infekcija HIV/AIDS pacijenata tuberkulo
zom nije izazvana HIV infekcijom.
HIV infekcija u početku povećava snage tela za odbranu od tuberkuloze, ali u pood
makloj fazi bolesti, one bivaju uništene.
Mora se uzeti u obzir da HIV infekcija čak štiti telo od tuberkuloze. Ovo je potvrđeno
činjenicom da je u SAD, tokom perioda najveće progresije AIDS-a (1981.-1983.), stopa
tuberkuloze pala za više od prosečno 6,7 posto godišnje.
Da bi se ustanovilo namerno širenje HIV uzročnika trebalo je delimično ispitati
„nejasan dramatičan pad tuberkuloze u Kubi...“.
Nekoliko izveštaja je saglasno u oceni da su HIV pacijenti bili zaraženi tuberkulozom
pre bilo kakve indikacije na HIV infekciju, i da interval između tuberkuloze i HIV infekci
je iznosi u proseku šest meseci (od tri do 18 meseci). Dakle, tuberkuloza kod HIV/AIDS
pacijenata nije stvar revitalizacije uspavane TBC infekcije (sekundarna tuberkuloza), već
pre - početna infekcija (primarna tuberkuloza).
Tuberkuloza nikako ne može pre AIDS-a biti pripisana HIV imunodeficijenciji.
Centar za kontrolu bolesti je eksplicitno opisao i definisao HIV/AIDS (od 1981. do
1987.), naznačivši da je: ,,TBC nedovoljno predvidiva celularna imunodeficijencija“. Po ovoj
definiciji iz 1987, nadalje, „bolest izazvana tuberkulozom van pluća, zajedno sa dokazom o
HIV infekciji, smatra se - AIDS-om“! Pulmonalna tuberkuloza, bilo nova ili reaktivirana,
stoga, ne ukazuje na imunodeficijenciju uzrokovanu HlV-om.
Tuberkuloza je već opisana kao AIDS prilikom epidemije AIDS-a kod stanovnika
Haitija u Majamiju, iako je jasno definisana kao „nedovoljno predvidiva“. Kod 91 posto
Haićana, držanih u kampu u Floridi, dokazano je da su imali „kontakt sa čvorićima u
poslednjih pet godina“.
Eksperti Svetske zdravstvene organizacije tvrde da je u TBC bolnicama HIV
najverovatnije raširen usled nehigijene i - antituberkuloznim injekcijama!? Izuzetno veli
ki broj HIV infekcija potiče od Amerikanaca i Britanaca, koji finansiraju i vode bolnice.
Tuberkuloza skoro nikad nije uzrok smrti HIV/AIDS pacijenata. Očigledno je da osobe
sa HIV antitelima poseduju posebnu otpornost na pomenuti uzročnik.
U cilju izazivanja bolesti kod osoba sa zdravim imunim sistemom, TBC/AIDS pacijen
ti bi, po morbidnoj zamisli, trebalo da šire više zaraznih ,,čvorića“ nego TBC pacijenti bez
AIDS. Srećom, to nije slučaj.
Navodno, reaktiviranje tuberkuloze HlV-om ne može da dovede do povećanog broja
HIV oboljenja u TBC bolnicama. Izrazito veliki broj pacijenata je inficiran HlV-om u TBC
klinikama. U Makali sanatorijumu u Kinšasi je, na primer, 33 posto pacijenata inficirano
HlV-om, uz stopu HIV infekcije kod medicinskog osoblja - od četiri do osam posto!
U antituberkuloznom centru Bujumbure (Burundi) je 54,5 posto pacijenata zaraženo
HlV-om, a smatra se da je u ukupnoj populaciji zaraženo 11 posto.
Sve ovo navodi na isti zaključak: boravak u posebnim tuberkuloznim bolnicama (kao
i kupalištima za muške homoseksualce i kampovima za emigrante Haićane) podrazumeva
veliki rizik od mogućnosti inficiranja HlV-om.
Gotovo svi medicinski ,,eksperti“ koji rade sa, navodno, HIV reaktiviranom tuberkulo
zom, preporučuju proizvoljno lečenje ,,isoniazidom“, u cilju sprečavanja ovakvih oblika
reaktiviranja.
 Valja, međutim, znati da je prolazni AIDS tip slabljenja imunog sistema izazvan ovim
lekom, poznat još od - 1962. godine.
Šta je cilj? Pošto su čvorići kod 34 posto pacijenata emigranata sa Haitija otporni upra
vo na ,,isoniazid“, a dobro su poznati njegovi sekundarni efekti, preporuke se odnose na
preventivnu upotrebu među „rizičnim grupama“, čak i kada ne postoji dokaz o tuberkulozi.
To je, dakle, ujedno poziv na upotrebu - HIV kofaktora!
Kortizol, inače, nema aktivirajući efekt. Među osobama obolelim od kancera, sa imun
odeficijencijom izazvanom lekovima, nije zabeležen ni jedan (novi) slučaj tuberkuloze.

Mycobacterium avium complex (MAC)

ili - saznanje o nadolazećoj bolesti

MAC je atipični mikobakterijski kompleks i spada u red mikobakterija koje ne mogu

kod zdravog čoveka da izazovu bilo koji oblik tuberkuloze. U poređenju sa humanim (ljud
skim) mikobakterijama, mogu da podnesu sve poznate medikamente protiv tuberkuloze,
nisu odviše otrovne, i samo retko, veoma sporo, razvijaju simptome.
Bolesti MAC, koje čine šest posto bolesti svih HIV/AIDS slučajeva u SAD, predstavlja
ju infekciju posebnim vrstama ove veoma retke bakterije koje se ne mogu prenositi sa
osobe na osobu i ne mogu biti uništene komercijalnim lekovima. Kod imunokompetentnih
osoba se bolest, inače, izuzetno retko razvija.
Najmanje 31 procenat različitih uzročnika atipične mikobakterije je pronađen u prašini i vodi.
Ove bakterije mogu doći do negativnog izražaja isključivo kod obolelog organizma kod
koga su T ćelije nemoćne. Budući da kod imunokompetentnih osoba ne može doći do
izražaja njihova moguća patogenost, prilično je lako kontrolisati uzročnike otporne na ter
apije. Špekulisalo se da su ovi uzročnici veštački stvoreni, možda i zato što, u vremenu kada
je tuberkuloza bila glavni problem kolonizovanih zemalja, ona nije opisana uprkos
pažljivom posmatranju.
Na njih su posebno osetljivi muškarci i osobe svetlog tena, sa oko 40 i više godina živ
ota, koje žive u gradovima (osetljivost na Karpoši sarkom je slična). Do ,,masovne“ pojave
HIV/AIDS-a 1978, zabeleženo je 14 slučajeva među odraslima.
Prva kultura ovog uzročnika izdvojena je 1947. godine kod trogodišnjeg deteta sve
tle kože, u Djuk (Duke) univerzitetu u Duramu (Nacionalni centar SAD). Drugi izveštaj
se odnosio na jednoipogodišnje dete, tamne kože, iz Kurače. (Tamo su isti naučnici,
zajedno sa ostalima, opisali i drugu infekciju povezanu s AIDS - infekciju CMV kod
tamnoputih žena.) Treći slučaj se odnosio na osamnaestomesečnog tamnoputog dečaka...
Od 1973. pa nadalje, bilo je sve više izveštaja o slučajevima sa i bez MAC bolesti u SAD.
Povećanje broja neinfektivnog uzročnika, koji se ne reprodukuje ni u zemlji, ni u životinja
ma, ni kod 99,9 posto ljudi, a koji bi u slučaju reprodukcije eventualno pogodio nekoliko
podložnih osoba, sva je prilika, nastalo je na neprirodan način.
Kod šest posto svih američkih AIDS pacijenata, uzročnici bolesti su atipične mikobak
terije. Kod 17 do 28 posto AIDS pacijenata, MAC je izazvao jednu od bolesti, a iste su pron
ađene u 50 posto slučajeva od ukupnog broja autopsija.
Do 1978. je samo dvoje obolelih registrovano u Africi.
U Frankfurtu (Nemačka) je MAC pronađen kod 50 procenata svih umrlih AIDS
pacijenata.
 Misteriozno širenje među američkim HIV/AIDS homoseksualcima, jedan američki
naučnik je pripisao ne imunodeficijenciji, već, sa anatomske tačke gledišta, teško
razumljivom seksualnom odnosu. Kao rezultat tog ,,zverstva“, kako je pomenuti naučnik
opisao analni seks, mikobakterija se taloži u tkivu debelog creva 20 inča, tj. 50,8 cen
timetara, od anusa. Utisak je da je, ipak, otišao malo predaleko...
U slučajevima MAC bolesti koje nisu povezane sa AIDS-om, antitela se normalno
stvaraju kao reakcija na izazivače. A kod onih koje jesu povezane sa AIDS-om, nema
povećane proizvodnje MAC antitela (u slučaju AIDS-a, antitela su proizvedena čak u
povećanom obimu).
Sistem telesne otpornosti, kod HlV-zaraženih pacijenata, dolazi u kontakt sa MAC
uzročnicima samo kada više ne može da stvara antitela protiv nepoznatog uzročnika. Stoga
MAC bolesti kod masovnog AIDS-a nisu raširene dostupnim uzročnicima, već su rezultat
kasnijih dodatnih infekcija MAC uzročnicima.
Nastajanje MAC kod AIDS uzročnika u SAD namerno je izazvano.

Kandidijaza

Osamdeset posto AIDS pacijenata imaju gljivičnu infekciju -kandijazu prouzrokovanu

prisustvom gljivice Candinda albicans u ustima i ezofagusu, koje se uobičajeno dijagnos
tikuju kao upala sluznice.
Ipak, upala sluznice u ustima i ezofagusu se često javlja i bez HlV-a. Svaki čovek je,
gotovo od rođenja, zaražen ovim kožnim gljivicama a da nikada ozbiljno ne oboli (neki
roditelji su ovo mogli da primete kod svoje dece).
Kao rezultat namerne imunosupresije (u slučajevima transplantacije organa), kandidijaza
celog tela se javlja u šest do deset posto slučajeva. Međutim, za HIV/AIDS pacijente je kandi
da manje opasna nego za one sa transplantatima koji se leče kortizolom. Telo HIV/AIDS paci
jenta nikada nije celo zahvaćeno kandidijazom. Broj T4 i T8 limfocita, odgovornih za imunitet,
nemaju uticaja na pojavu kandijaze. Drugim rečima: telo može da pobedi uzročnika kandijaze.
On mu je već poznat, a oboljenje celog tela od ove gljivice nije uvek rezultat HIV infekcije.
Na kraju, pojava gljivica u ustima i ezofagusu kod AIDS pacijenata može imati lokalni
uticaj na CMV infekcije.

Cjrtomegalovirus (CMV infekcija)

Citomegalovirus (cytomegalovirus - CMV) pripada herpes virusima, grupi B. Naziva se

još i humani herpes virus 5 (HHV-5). Nalazi se u urinu, pljuvački, stolici, materičnim sekre
tima i svežoj krvi.
Virus je sa tipičnom perzistentnošću u napadnutom organizmu. Pošto srazmerno visok
procenat odraslih nije zaražen ovim virusom, postoje posebno povoljni uslovi za primarnu
infekciju odojčadi. Tako se kod žena u reproduktivnom dobu mora računati sa infekcijom
u oko 50 odsto slučajeva.
Prenosi se na različite načine. Osim kapljične infekcije, zabeleženo je prenošenje
bliskim kontaktom, dojenjem, krvlju, pljuvačkom i urinom.
Izaziva: prenatalne i perinatalne infekcije sa mogućnim posledicama kao što su
nezrelost, mikrokefalija i gluvoća. Infekcije u materici ili neonatalne infekcije sa teškim i
često smrtonosnim hepatitisom, splenomegalijom i anemijom. Infekcije kod imunokompe
tentne starije dece i odraslih, sa često neprimetnim pojavama ili pojavama sličnim
mononukleozi (trajne hronične tihe infekcije monocita periferijske krvi i ćelija pljuvačnih
žlezda). Kod imunosupresije, odnosno imunodeficijencije, izaziva teška oboljenja poput
CMV-pneumonije, retinitisa, kolitisa, hepatitisa i encefalitisa. Povezuje se sa sindromom
hroničnog umora i sindromom fibromijalgije. Sistemske hronične infekcije ovim virusom
nalaze se kod pacijenata sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i
sistemskim lupusom.
Prvi izveštaji o CMV su govorili da su inficirana samo prevremeno rođena i sifilistična
deca. Godine 1925. Fon Glan je prvi opisao slučaj CMV kod jedne žene iz Njujorka. Deset
godina kasnije (1935.) i Hamperl iz Berlina je izvestio o ženi iz Moskve (udaljenoj 1.500
km!), zatim, iste godine, i Nemac Harc o „obojenoj ženi“ iz Kurače (udaljene 5.000 km!), a
1943. i o drugoj „obojenoj ženi“ u Kurači... Zaista neobično: velika razdaljina između mesta
,,otkrića“ i podatak da je reč o osobama crne puti, uprkos činjenici da su one deset puta
otpornije na ovu bolest od osoba svetle kože.
CMV je masovno aktiviran u prošlosti u oblasti zapadnog Nila i u blizini Jinje (Ugan
da). Nakon autopsije, za 23 posto umrlih od AIDS-a u ovim regionima, rečeno je da su bile
inficirane CMV-om. Osim Južne Afrike, u izveštajima o CMV infekcijama među AIDS paci
jentima „Crnog kontinenta“, nije pomenuta ni jedna druga zemlja.
Širenje AIDS povezano sa CMV među osobama tamne boje kože u Africi, još nije uvek
utvrđeno.
S druge strane, osobe svetle kože su u proseku deset puta ugroženije ovom bolešću od
onih tamne boje kože. Da ne bi ostalo tako, još od davne 1935. se izvode eksperimenti u
SAD, Nemačkoj i Holandiji sa CMV koji će ,,krenuti“ i na osobe tamne boje kože.
Već 1935. su u Sent Luisu (Misuri) izvođeni eksperimenti na životinjama sa CMV,
finansirani od strane „Rokfeler instituta“ koji je to i objavio. Većina ljudskih infekcija CMV
su tu zapisane, baš kao i prvi AIDS slučaj sa CMV kod 28-godišnjeg muškarca (zabeležio
ga je Haminer 1953. god.).
CMV je posebno vezan za vrste, tako da ne može biti prenešen sa ljudi na životinje i
obratno. Ima sposobnost da prodire u kožu i nervne ćelije i povezan je sa razvojem Kapoši
sarkoma. Pored ovoga, znatna količina CMV antitela je pronađena u cerebralnom likvoru
osoba koje pate od šizofrenije.
Širenje CMV nije dovoljno objašnjeno. Teorija navodne transmisije seksualnim odnosom
je uglavnom odbačena. S druge strane, ustanovljeno je da se stopa CMV infekcije s godinama
povećava do 2,6 posto, tako da je, prema nekim podacima, 60 posto Ijudi u svetu inficirano.
Ali, ovde valja računati sa statističkim kontradiktornostima: u Meksiku je 1973. godine bilo
zaraženo samo 18 posto, dok su istovremeno u Kuluvi (oblast zapadnog Nila, Uganda) sve
osobe bile zaražene u domaćinstvima u kojima je neko bolovao od Kapoši sarkoma.
Zahvaljujući činjenici da se deo strukture CMV podudara sa jednim delom strukture
humanih (ljudskih) ćelija, virus ne može biti otkriven u zaraženoj ćeliji od strane imunog
sistema. Pored toga, on je i menja, i na taj način omogućuje Hl-virusu da je napadne.
Imajući u vidu učestalost CMV infekcija (prateći medicinsku imunosupresiju), njeno
pojavljivanje kod AIDS slučajeva je ređe. U SAD je, recimo, u 7,2 posto AIDS slučajeva izraženo
u obliku CMV infekcije (sistemične, ili kao CMV retinitis). Muški homoseksualci u San Fran
cisku su joj, po svemu sudeći, češće izloženi. Među muškim homoseksualcima i heteroseksu
alcima rođenim 1951. godine nije bilo aktivnih CMV infekcija, ali od muških homoseksualaca
(ne i heteroseksualaca!) rođenih posle 1951, čak 14 posto je bilo aktivno inficirano.
Nije zgoreg razmisliti i o nekim drugim faktorima koji su mogli na ovo da utiču, a ne
samo na uobičajenu „čestu promenu seksualnih partnera“. Jer, AIDS pacijenti su bili
istovremeno zaraženi sa nekoliko podtipova CMV-a! Da li ovo znači da je za sve HIV/AIDS
pacijente u Sjedinjenim Američkim Državama CMV aktivnost (do neke granice bez simp
toma) - dokazana?
Mnogi istraživači su tvrdili da se CMV naročito širi među muškim homoseksualcima
zbog, ipak, česte promene seksualnih partnera. U stvarnosti, međutim, kod 93 posto pre
gledanih homoseksualaca nije bilo znakova svežeg podsticanja CMV infekcije. U ne malom
broju slučajeva se CMV javljao pre HIV infekcija, jer je nivo CMV, bez proizvodnje antitela
već oslabljenih HlV-om, rastao. Dakle, imunosupresija CMV omogućava razvoj HlV-a.
Pojava citomegalovirusa (CMV) kod AIDS pacijenata nije prirodan sled HIV bolesti.
Izazvana je namerno dodatnom infekcijom specijalnim grupama CMV, koji posebno
pogađa kožu i nervne ćelije tokom prirodne infekcije.
Za različite grupe CMV se tvrdi da su nastale među muškim homoseksualcima tokom
AIDS perioda. U nekim regionima SAD je registrovano da je ova infekcija zahvatila sve
HlV-pozitivne pacijente! Stoga mnogi (opravdano) sumnjaju da je pojava CMV kod AIDS
pacijenata namerno izazvana.
Među osobama sa namerno izazvanom imunodefiđjenđjom, recimo, terapijom kortizolom,
ili usled transplantađje organa, uspavana CMV infekcija može da bukne i tada ju je teško, ako ne
i nemoguće, kontrolisati. Do sada je njena pojava pogođena u 67 do 96 posto slučajeva.
Reinfekcija je ređa, ali i opasnija: između 15 i 25 posto pacijenata se ponovo inficira, a
od njih, 32 posto do čak 90 posto umire...
Stvaranje CMV se može pospešiti električnom energijom i aluminijumhidroksidom, a
(kao i herpes virus) aktivirati radijacijom ili kortizolom.
Budući da je nivo kortizola u krvi viši tokom poslednja tri meseca trudnoće, CMV se
češće nalazi kod trudnica. Pored ostalog, ovo je opasno i zato što infekcija placente može
dovesti do ingvinalne hernije.

Herpes simplex ili - nagoveštaj namera u Africi

Herpes virusi (HHV) su virusi sa tipičnom perzistentnošću u organizmu posle pri

marne infekcije. Primarne infekcije su često neprimetne ili sa subkliničkom slikom. Poto
nja reaktivacija može biti bez simptoma (rekrudescencija) ili sa simptomima (rekurencija).
HHV-1
Poznat je i kao Herpes simplex virus 1 (HSV-1). Primarna infekcija uobičajena je kod
mlađe dece, često subkliničkog toka, ali povremeno sa akutnim stomatitisom. Virus može
da ide duž nerava i da bude latentno prisutan u ganglijama, odakle ga mogu reaktivirati
nespecifične draži (groznica, sunčeva svetlost, menstruacija). Oboljenje može biti posledi
ca primarne infekcije (P) i rekurentne infekcije (R).
Izaziva: mukokutane infekcije iznad pojasa (lezije oko usta, gingivostomatitis P, Her
pes simplex R, keratokonjunktivitis P, inokulacioni herpes P i R, Herpes corneae R); menin
goencefalitis P i R; diseminovane infekcije kože (Eczema herpetaticum P i R); diseminovane
infekcije unutrašnjih organa sa viremijom (hepatitis P i R); poznate su i egzogene uvezene
unutarbolničke infekcije koje, po pravilu, potiču od članova porodice i/ili bolničkog osob
lja sa HHV-1.
HHV-2
Poznat i kao Herpes simplex virus 2 (HSV-2). Za razliku od HHV-1, prenosi se polnim
putem, mada ne uvek. Infekcija zbog toga nije uobičajena pre puberteta.
Izaziva: mukokutane infekcije ispod pojasa (vulvovaginitis P, genitalni herpes P i R,
herpetični proktitis P i R, inokulacioni herpes P i R); diseminovane infekcije kože (Eczema
herpetaticum P i R); diseminovane infekcije unutrašnjih organa, sa viremijom (menin
goencefalitis P, Herpes neonatorum P, hepatitis P i R); kod novorođenčadi i nedonoščadi
mogućna je generalizovana infekcija herpesom, posebno HHV-2, koja se prenosi u rodnici
još za vreme porođaja ako je majka nosilac infekcije HHV-2 i ako se u trenutku porođaja
aktivan virus nalazi na sluzokoži genitalija.
Kod lokalnih recidiva m ukokutanog herpesa serološka dijagnoza nije mogućna,
pošto se, za razliku od prim arne infekcije, ne povećavaju IgG i IgM. Kod m enin
goencefalitisa se intratekalno povišenje antitela javlja često tek posle dve nedelje, a
budući da je uzrok u velikom broju slučajeva reaktivacija HHV-1 obično se ne može
pronaći HHV-IgM. Kultivacija virusa ili dokazivanje antigena iz likvora uspeva
veoma retko.
HHV-6
U uzrastu od dve godine, ovim virusom već je zaraženo 80 posto dece. Većina pri
marnih infekcija prolazi neupadljivo. Infekcija kod dece se dešava, po pravilu, u prvim god
inama života. HHV-6 nalazi se u pljuvački i genitalnom sekretu žena. Prenosi se najviše
kontaktom.
Izaziva: kod primarne infekcije u ranom detinjstvu trodnevnu groznicu (Erythema
subitum, Roseola infantum) koja se prekida kada se pojavi osip, sa encefalopatijom kao
retkom komplikacijom; mogućno febrilne konvulzije, encefalitis, pneumonija, meningitis,
limfadenopatija, heterofilno negativna mononukleoza i oštećenja koštane srži. Kod kasnije
primarne infekcije tok je sličan mononukleozi. Budući da obično inficira nervne ćelije u
mozgu, pretpostavlja se da je mogućni izazivač multiple skleroze. Povezuje se sa sindro
mom hroničnog umora i sindromom fibromijalgije. Sistemske infekcije ovim virusom
nađene su kod pacijenata sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom sklerozom i
sistemskim lupusom.
HHV-7
Izaziva sveprisutne infekcije - patogen se nalazi u pljuvački 75 posto odraslih osoba.
Seroprevalentnost u normalnoj populaciji je najmanje 90 odsto. Infekcija počinje od šestog
meseca života i široko je prisutna na uzrastu od tri godine.
Izaziva: infekciju u aktiviranim humanim T-ćelijama.
HHV-8
Izdvojen iz tkiva pacijenata sa Kapošijevim (Kaposi) sarkomom. Infekcija Herpes sim
plex virusom je široko rasprostranjena. U čovekov organizam prodire kroz tzv. sluzave
membrane (oči, usta, nos, genitalije, anus) i najčešće ne izaziva bolest, već samo imuni
odgovor organizma.
Grubo rečeno, oko 40 posto ljudi je zaraženo herpesom do puberteta, a 90 posto
u zrelim godinama. Kod velike većine, virusi su tokom života uglavnom uspavani u
nepoznatom obliku senzornih nervnih čvorića. Mogu biti aktivirani iritacijom nerava,
stresom, horm onalnim disbalansom i UV radijacijom. Tada se manifestuju u formi
tipičnih m ehura na usnama, polnim organima, očima... kao zoster i kao trigemina
uralgija.
Herpes virusi iz krvi mogu biti izolovani samo kod bolesnih ljudi. Preduslov za infek
ciju je slabljenje imunog sistema. Namerna imunosupresija, recimo u slučajevima trans
plantacije organa, gotovo u 50 posto slučajeva reaktivira herpes infekcije. U šest do sedam
posto slučajeva, to je - fatalno.
Godine 1932. u jednoj američkoj laboratoriji se iznenada pojavila tzv. fatalna varijan
ta, pod imenom - herpes B. Do 1984. godine ovaj laboratorijski proizvod je registrovan kod
35 osoba, isključivo laboratorijskih asistenata, od kojih je 25 umrlo! Iste godine, jedan
naučnik iz SAD je razvio brzoreagujuće probno oruđe (mače) za ovo laboratorijsko
,,čudovište“ koje se nalazi i u prirodi.
Naime, pretpostavlja se da je pomenuti virus prisutan kod rezus majmuna kao priro
dan nepatogeni parazit. Na čoveka može biti prenešen, na primer, pljuvačkom majmuna, a
prodire i kroz neposečenu kožu, što dovodi do infekcije.
Infekcija herpes virusom je zahvatila oblast zapadnog Nila između 1971. i 1973.
godine. Među obolelima je bilo i 16 osoba zaraženih izuzetno retkim Burkit limfomom.
Interesantno je, međutim, da se pomenuta bolest pojavila upravo u vreme kada je grupa
naučnika Svetske zdravstvene organizacije (SZO) posmatrala Burkit limfom!
Žarišno nastajanje herpes bolesti je najverovatnije smišljeno inicirano, jer je kod 66
posto dece („posebnim istraživanjem“ SZO) pronađeno da su zaraženi HlV-om ili original
nim virusom konjske anemije.
Kao početna bolest u vezi sa HIV infekcijom, herpes se javlja u SAD u četiri posto
slučajeva. Veoma malo - imajući u vidu u značajnoj meri oslabljen imunitet, posebno ako
se uzmu u obzir hormonske promene, merna tenzija i sunčeva svetlost. Poslednji, naime,
čak i kod osoba koje nemaju HIV, mogu da podstaknu reaktiviranje herpesa.
Virusi herpes simplex se moraju pojaviti pre HIV infekcije, budući da se nivo njihovih
antitela podiže kod AIDS pacijenata. Ovo ukazuje na kontakt sa herpes simplex virusom
bez proizvodnje antitela koja su oslabljena HlV-om.
U „Mama Jemo“ bolnici u Kinšasi (Zair), simptomi herpesa su registrovani kod 43 posto
kasnije inficiranih HIV pacijenata, dakle, pre HIV simptoma. Čak i kod pacijenata koji nisu
zaraženi HIV-om, pojavom herpes zostera se tri puta povećava mogućnost inficiranja HlV-om.
Američki naučnici su 1986. prezentovali novi herpes virus. Pretpostavlja se da se nalazi
u svim ljudima, ali, ispoljava se, jedino kod „afričkih pacijenata“ i to godinu dana kasnije,
zajedno sa - HIV antitelima!
Ovaj virus, označen kao HH6, povećava sposobnost HlV-a da inficira T ćelije, posebno
supresorske.
Rasprostranjenost infekcije izazvane herpes virusom sa HIV infekcijom se u Africi raz
likuje po regionima: 11 posto obolelih u Kinšasi, između 14 i 55 posto u ostalim delovima
Zaira i u Ugandi - bez obolelih!
U prva tri meseca 1986. godine, rane dijagnoze infekcije herpes simplex su preovla
davale među pacijentima sa HIV antitelima u Kigali. Distribucija herpes simplex virusa je
tamo, čak, uključivala 11 mladih osoba sa manifestacijom herpes infekcije bez HlV-a, koji
nisu bolovali od uobičajenih pratećih imunosupresorskih bolesti. Njihova imunološka
otpornost je, po svemu sudeći, smanjena „dodatnim snagama“ mikotoksina. Inače, do tada
nije bilo izveštaja o uporedivim grupama pomenute herpes infekcije među mladim ljudima
u bilo kom delu sveta. Izuzetak je bio jedino zapadni Nil 1971. godine.

Epštajn-Bar (Epstein-Barr) virus i

Burkit limfom (Burkitt’s lymphoma)

Označava se još kao humani herpes virus 4 (HHV-4). Virus karakteriše tipična perzis
tentnost posle primarne infekcije. Ponovljena replikacija virusa (reaktivacija) ostaje, po
pravilu, bez kliničkih simptoma.
Virus je raširen u celom svetu, uglavnom kod dece, kada retko izaziva bolest, ali
proizvodi visok nivo imuniteta. Oboljevanje je najčešće u pubertetu („bolest poljupca“). Izvor
infekcije jesu trajne kliconoše, najčešće odrasli. Virus se prenosi polnim odnosom, ali i plju
vačkom. Poznato je i unutarbolničko prenošenje kod dece i odojčadi kontaktom, ali i vaz
duhom. Posle infekcije virus ostaje u telu kao latentna infekcija B limfocita.
Izaziva: tipičnu akutnu mononukleozu sa faringitisom, limfadenopatijom groznicom
(retko se dešavaju sepsa, pneumonija, pucanje slezine, meningitis i encefalitis).

Dijagnostika EBV
Antitela na IgG -VCA IgM -VCA EA EBNA
1. Nema infekcije - - - -

2. Akutna infekcija + + + (80%) -

3. Rekonvalescencija? + + m- + ili - +
4. Reaktivacija ili redak
tok akutne infekcije sa
odloženim stvaranjem IgM
i ranijim stvaranjem anti-EBNA2 + + (visok titar) +
5. Ranije oboljenje + - - ili + (nizak titar) +
VCA = antigen om otača virusa (virus capsid antigen)
EA = rani antigen (early antigen)
EBNA = Epstein-Barr - specifični nukleusni antigen

Sa EBV su povezana dva oboljenja koja se u Evropi, po pravilu, ne javljaju - Burkitov

(Burkitt) limfom i nazofaringalni karcinom. Kod imunosuprimiranih osoba postoje naz
nake koje ukazuju na značaj reaktivacije EBV kod primalaca transplantata i pacijenata sa
HIV, a poznato je da u vezi sa EBV nastaju limfomi i čupasta leukoplakija.
Epštajn-Bar virus (EBV) se javlja u grlu većine ljudi. Infekcija Epštajn-Bar virusom
može dovesti i do pojave kancera. Od kraja šezdesetih ga, zajedno sa retrovirusima,
,,poklanja“ vlada SAD i Svetska zdravstvena organizacija (SZO) - deci u Ugandi! Ovo,
naravno, rezultira visokom stopom smrtnosti, sobzirom na to da deca ne postaju
otpornija na Burkit limfom korišćenjem imunosupresivnih lekova. Česta pojava EBV
među AIDS pacijentima takođe nije izazvana HIV infekcijom, već je rezultat m anipu
lacije slične onoj u Ugandi.
EBV se može naći kod mnogih zdravih osoba u parotidama i ćelijama u oblasti usta
i grla. Obično se kaže da nastaje širom sveta (ima ga 67 posto odraslih Afrikanaca i 83
posto odraslih Amerikanaca). Pripada grupi herpes virusa i poznat je kao uzročnik
groznice žlezda.
 Zahvativši severnu oblast zapadnog Nila (oko Laropija) od 1963. do 1966, Epštajn-Bar
virusna epidemija je inicirala masovno povećanje nivoa antitela. Pošto infekcija obično
ostaje neregistrovana usled nedostataka simptoma, sreća u nesreći je da je 1968. izvedena
studija koja se odnosila na ovu misterioznu epidemiju. Ukratko: njeno širenje ne može biti
objašnjeno ni jednim prirodnim procesom!
Pojava ove epidemije EBV je, do izvesne granice, prouzrokovana pojavom nove vrste:
kod 20 posto ispitanih osoba izolovan je B tip virusa koji je dvostruko više povezan sa Burk
it limfomom nego do sada poznati A tip. Pretpostavlja se da je reč o laboratorijskoj mutaci
ji originalnog A tipa. Ono što je ,,neobjašnjivo“ u celoj priči jeste činjenica da je deo B tipa
potpuno različit i nema nasledne veze sa bilo kojom od svih ostalih prirodno nastalih formi.
Kada je EBV identifikovan 1966. u centralnoj Africi, na ostrvu Reunion u Novoj Gvineji, B
virus je označen kao izazivač posebnog kancera (Burkitt’s lymphoma) kod svih 30 ispitanih
slučajeva. Uprkos činjenici da ovaj virus može biti izolovan kod 83 posto odraslih Amerikanaca
i 49 posto dece, objašnjeno je da on masovno preovladava u oblasti zapadnog Nila (Uganda).
Rečeno je, na primer, i da je 95 posto dece već zaraženo EBV-om do druge godine, a do treće
- sva! Valja još dodati da su 21 posto dece nosioci i HTLVI retrovirusa imunodeficijencije.

Burkit limfom ili - „politički" kancer

Denis Burkit je 1958. prvi opisao kancer Burkitt’s lymphoma (BL). Bio je to „najčešći
maligni tumor detinjstva“ (ubrzo prepoznat u ugandskoj bolnici ,,Mulago“ u Kampali), sa
posebnom kliničkom slikom: rastao je toliko brzo da su za samo 24 sata bile vidljive
promene u veličini tumora na licu, a broj tumorskih ćelija se udvostručavao za 65 sati! Reč
je, naime, o malignom rastu B limfnih ćelija, koji je kod dece često zahvatao oblast vilice i
znatan deo lica - do očiju. (Veliki tumori mogu da rastu i u stomaku.) Bez hemoterapije,
ovako brz rast je dovodio do smrti za svega nekoliko meseci.
Isključivo su deca tamne boje kože oboljevala od ove opake bolesti. Od 1960. se u
oblasti zapadnog Nila 5,4 od 100.000 dečaka godišnje razboli od ovog tumora. U SAD su,
međutim, deca tamne boje kože tri puta otpornija na ovu bolest od dece svetlog tena.
Izazivač ovog neobičnog tumora nije EBV, niti infekcija malarije, kojoj se obično prip
isuje krivica. U ,,igri“ je još neki, skriveni, faktor. Krvna slika kod BL pokazuje uočljive
sličnosti sa goveđim leukemija virusom- BLV (Bovine Leukemia virus). Retrovirus je,
najverovatnije, prisutan u Burkit limfomu. Šta više, u oblasti zapadnog Nila je, 1973. godine,
21 posto pregledane dece imalo antitela protiv HTLVI retrovirusa, a 66 posto i HIV antitela.
BL je privukao svetsku pažnju zbog neverovatne nesrazmere njegovih uloga, kao uzro
ka bolesti i smrti, ali i zato što mahom pogađa afričku decu.
Neobično je i to što se ovaj kancer javlja samo u određenim oblastima. U Novoj Gvineji se
striktno ,,drži“ državne granice - pronađen je jedino u bivšoj britanskoj koloniji Papui (Nova
Gvineja), ali ne i u susedstvu! Uprkos klimatskim uslovima koji navodno podstiču ovu bolest,
i uslovima života, u Južnoj Africi (bivšoj Rodeziji), Angoli (bivšem Zanzibaru) - gde je naseljeno
oko 600 hiljada Portugalaca - Somaliji i Zambiji, ni jedno dete nije obolelo od ove bolesti. To,
međutim, nije slučaj sa Ugandom, Tanzanijom, Kenijom i Kamerunom, gde su deca umirala...
Posebno pada u oči činjenica da u ovoj, strogo ograničenoj, oblasti zapadnog Nila ni jedno dete
nije obolelo u neposrednoj blizini ,,Kuvula“ bolnice koju su vodili - Amerikanci! Isto se može
reći i za oblast oko bolnice ,,Albert-Švajcer“ u Lambarenu (Kamerun).
 „...Izgleda verovatno da imamo posla sa lokalnim kancerogenim uticajem, sa znača
jnom selektivnom i uticajnom moći“ -ironisali su (valjda!) neki stručnjaci.
Uvođenje uzročnika koji vodi do fatalnog kancera kod dece je bilo toliko očigledno, da
je naučnik J. Klemensen na jednoj konferenciji morao da kaže: „Bilo bi shvatljivo da afrički
limfom može nastati zahvaljujući nekom virusu uvedenom, možda, iz zapadnih zemalja i
zbog toga relativno heterogenog porekla. Moguće je i da hemijski onkogeni u zapadnoj Evropi
rade na smanjenju otpornosti ovog inherentnog virusa. Ali, ovo su (ipak) samo hipoteze...“
Razlike u vremenu i mestu pojavljivanja ove bolesti u oblasti zapadnog Nila i oblasti
Mega oko Kampale, previše jasno potvrđuju da je izazivač s ciljem, dakle namerno, uvežen.
Koncentrisano pojavljivanje bolesti, po svim statističkim pravilima, nesumnjivo dokazuje
prisustvo aktivnog podstičućeg uzročnika, koji je postao očigledan 1972/73. Pojavio se,
naime, godinu dana nakon prvog uzimanja „uzorka krvi“ od 45.000 dece.
BL se, inače, u terapeutskoj imunosupresiji ne javlja često.
Kod 0,6 posto obolelih od AIDS u SAD, bolest se manifestuje u formi Burkit limfoma.
Na prvi pogled, ne previše. Ipak, sobzirom na činjenicu da efekat HlV-a nema dodirnih
tačaka sa poreklom BL, interesantno je to što se ovaj redak tumor pojavljuje hiljadu puta
češće kod HlV-zaraženih pacijenata nego u ukupnoj ljudskoj populaciji.
Čak i pre masovne pojave AIDS-a, broj slučajeva Burkit limfoma je bio povećan u SAD.
Od 1973. do 1987. povećao se do 50 procenata.
Ipak, ukoliko treba strepeti od mogućnosti da Burkit limfom ponovo bude potvrđen
kod afričkih AIDS pacijenata, onda su naučni čelnici, sasvim sigurno, ovo već potvrdili kao
prirodno dešavanje.

Histoplazmoza ili - „vežbe" u Indijanopolisu

Histoplasma capsulatum je uzročnik gljivične infekcije pluća.

Histoplazme nisu oportunistički uzročnici. Njihova pojava kod AIDS bolesti je izazvana
namerno, distribucijom, do neke granice, posebnih vrsta histoplazmi.
Histoplazmoza nastaje u specifičnim regionima, pretežno kroz masovno uvođenje
uzročnika kroz respiratorni trakt i nezavisno od stanja imuniteta. Stoga, on nije umrtvljen
oportunistički uzročnik, koji, inače, ne može biti prenet sa osobe na osobu.
Histoplazmoza izazvana Histoplazmom capsulatum je opisana 1976. u Ruandi. Sve
ukazuje na to da je ovaj uzročnik namerno uveden...
Od septembra 1978. do avgusta 1979. godine, 120.000 osoba iz Indijanopolisa je
zaraženo Histoplazmom capsulatum. Uzročnik, navodno, nije pronađen.
Simptomi su bili neobični. Bolest je bila ozbiljna, bez posebnog jedinstvenog efekta, i
dosta često, u poređenju sa ranijim bolestima, dovodila do smrti. Posebno su bili pogođeni
učenici tamne boje kože, stariji od 15 godina. Čak šest puta više od svojih vršnjaka bele puti.
U nekim gradovima se preko 80 posto srednjoškolaca veoma teško razbolelo. Samo u Indi
janopolisu je 1980. i 1981. godine bilo 28 slučajeva ,,raštrkane“ histoplasmoze, dok je širom
sveta do 1984. registrovano ukupno 68 slučajeva cerebralne bolesti. Od sledećeg 61-og
slučaja opisanog u Indijanopolisu 1983, 13 osoba je bilo potpuno zdravo, 16 je imalo bolest
bez imunosupresije, a samo u 32 slučaja je bilo deficijencije u imunom sistemu.
Do 1985. godine, četiri osobe sa AIDS-om imale su histoplazmozu (jedna od njih je bila
u Trinidadu). U Indijanopolisu je, 1985, sedmoro HIV pacijenata iznenada pogođeno histo
plazmozom. Iz ovoga je izveden zaključak da je kod 46 posto AIDS slučajeva histoplazmoza
početna bolest.
Infektivni uzročnik je bio otporan na, do tada dokazano uspešan, „amfotericin B“.
Prilikom jednog ispitivanja u Njujorku, kod tri AIDS histoplazma pacijenta, kod kojih
su analizirana Histoplazma captulatum antitela, uopšte nisu pronađena antitela. Čini se da
su u njihove organizme gljivice histoplazme prodrle kada, usled HIV infekcije, telo više nije
bilo u mogućnosti da proizvodi nova antitela. Ovo je, ujedno, dokaz o namernoj infekciji u
državi Njujork, u kojoj do tada nisu registrovani slučajevi histoplazmoze.

Aspergiloza

Aspergiloze su pulmonalne gljivične infekcije, a ponekad i gljivične infekcije creva.

Uzročnici aspergiloza su gljivice Aspergillosis spp, a najčešći izazivač je Aspergillus fumigatus.
Gljivice proizvode mikotoksin aflatoksin - B. Aflatoksin može dovesti do privremene
imunodeficijencije. Ovo naizmenično dovodi do nastajanja bolesti.
Još od 1950. godine, vojne snage SAD su ispitivale mogućnosti širenja Aspergillus
fumigatus. Od 1970. do 1976, nastajanje aspergiloze u SAD se povećalo do 158 posto!
(Privremena distribucija ovog povećanja nije navedena u dostupnim dokumentima.) Govo
rilo se da je od 1972. godine učestalost aspergiloza povećana i u Nemačkoj. Poznati „AIDS
ekspert“ V. Stail je ovo porekao za Univerzitetsku bolnicu u Frankfurtu na Majni (Nemač
ka), gde su javni tužioci 1992. istraživali uzroke smrti 12 pacijenata zaraženih ovom gljivi
com. Ni jedan od njih nije bio HIV zaražen. Frankfurt je, inače, grad sa izuzetno visokim
brojem HIV zaraženih osoba.
Aspergiloza se pojavljuje kod oko 20 posto imunosuprimiranih pacijenata (usled, rec
imo, terapije kortizolom kod transplantanata). Stoga aspergiloza spada među najčešće
oportunističke infekcije. Tokom imunosupresije, prvo se pojavljuje u vidu gljivične infekci
ja. Njeno širenje je redukovano za dve trećine ukoliko je na intenzivnoj nezi vazduh filtri
ran, što ukazuje na konstantno postojanje aspergilus gljivica u vazduhu.
U vezi sa masovnim AIDS-om, u banci podataka (na koju smo naišli) nema izveštaja o
aspergilozi. Sobzirom na to da nije uhvaćen ovaj, već oportunistički, uzročnik valja zaključi
ti da je to usled izuzetno jake odbrane tela, posebno protiv gljivica. Naučnici Centra za kon
trolu bolesti nisu predvideli ovakvu reakciju.
U definiciji AIDS-a objavljenoj 1982. godine, aspergiloza je označena kao njegova
karakteristika. To je ponovljeno i u naredne tri godine, od 1983. do 1985. O ovome, među-
tim, nije bilo ni pomena u definiciji AIDS-a iz 1977. U statistici Centra za kontrolu bolesti,
koja se odnosi na početne bolesti aspergiloza, čak ni jednom nije pomenuta.
Već je dokazano da je širenje HIV infekcije trebalo da bude omogućeno redukcijom
odbrambenih snaga čoveka. Postoji nekoliko indicija da su za ovo korišćeni mikotoksini,
posebno tip supstance -aflatoksin -B. Pošto te supstance nastaju u prirodi, one nisu izaz-
vale nikakvu sumnju.
Namerno širenje mikotoksina je veoma teško dokazati. Organizam automatski, ali
netačno, registruje s jedne strane imunu reakciju izazvanu na aflatoksin, a u isto vreme, s
druge strane, registruje reakciju protiv Aspergillus-a. Osobe napadnute aflatoksinom tre
bale bi da u manjem broju imaju bolesti izazvane Aspergillus-om, nasuprot uporedivim
pacijentima sa imunosupresijom.
 Neobično veliki broj HlV-zaraženih pacijenata koji ne pate od aspergiloza, jasno
ukazuje na neprirodno širenje aspergiloza pre HIV imunodeficijencije.

Pneumocistična upala pluća (PCP),

kapetan Gajdušek i igra bogova...

Dobitnik Nobelove nagrade i naučnik koji je opisivao AIDS, Karleton Gajdušek, poslat
je u Nemačku 1948, 1952. i 1954. godine u „medicinsku pedijatrijsku misiju“.
Po povratku u SAD, u svojstvu kapetana vojnih snaga, proširivao je znanje u „Volter Rid“
vojnom medidnskom centru, u Vašingtonu. Jedan deo svojih saznanja je predstavio u radu „Akut
na infektivna hemoragična groznica i mikotoksini u sovjetskim socijalističkim republikama“.
Zatim je, 1954. i 1955, bio savetnik australijske vlade u Melburnu. U to vreme su
zabeleženi prvi, do tada nepoznati, slučajevi PCP-a (opisani 1956. godine).
Od 1955. do 1957. godine, Gajdušek je bio „direktor programa za proučavanje dečijeg
rasta i razvoja, i uzroka bolesti u primitivnim kulturama, kao i laboratorijski lagane,
skrivene, umerene virusne infekcije“ u Papui (Nova Gvineja), gde su 1960. otkriveni prvi
slučajevi PCP-a.
Gajdušek je 1957. počeo da piše o PCP-u i, gotovo uzgred, pomenuo da je PCP iznena
da nastao 1935, da se javlja samo u zemljama gde se govori nemački i isključivo u - deči
jim domovima! Čak su i drugi naučnici nastojali da prikriju nemačke eksperimente...
Nakon ovoga, 110 siročadi iz Koreje - pod patronatom naučnika sa nemačkog gov
ornog područja - razbolelo se van dečijeg doma od PCP-a, bez vidljive imunodeficijencije.
U Koreji su bile ograničene mogućnosti za izvođenje eksperimenata.
Ipak, „dobro razvijeno orijentalno muško odojče“ iz sirotišta, usvojio je bračni par
Amerikanaca koji se tamo nalazio povodom korejskog rata.
Novi roditelji su odveli dete u SAD i odmah po dolasku organizovali intenzivni medicinski
tretman koji je podrazumevao uzimanje krvi, rendgensko snimanje, uzimanje brisa grla, lum
balno punktiranje i davanje injekcija svaka tri sata. Dete je, konačno, umrlo - posle 19 dana.
Kapetan Gajdušek je, sa osobljem Pasterovog instituta, radio i u Iranu 1952. i 1953.
godine. Sledeće masovno umiranje beba se dogodilo u Iranu 1961. godine, i to kao deo pro
jekta vojnog CENTO pakta Velike Britanije, Nemačke i SAD...
I iranski naučnici su vršili eksperimente na deci iz Širaskog sirotišta koje je imalo 80
kreveta (Širaz je najveći iranski grad u kome, procentualno, živi najviše Jevreja). Nahočad
i deca mladih majki su iznenada umirala, a autopsija njihovih leševa je obavljana sa
najvećom pažnjom.
Naučnici su bili zaduženi i za porodiljski deo, u kome su kasnije žrtve posmatrane od
prvog dana života. Od jula 1960. godine, započinje serija smrti od PCP-a, koji je pre toga bio
nepoznat u Iranu. Svi mali žitelji istraživačkog sirotišta, ukupno 233 deteta, su umirali. Kod
68 je uzrok smrti bio - PCP. Kao izvor bolesti je navedeno mleko pripremano u sirotištu.
Decu je satirala dijareja, budući da su bila zaražena gljivicama kandide i posle šest nedelja
obolela od PCP-a.
Pojava PCP-a kod šimpanza se može izazvati mlekom leukemičnih krava. Ovu imuno
supresiju, prenosivu mlekom, izaziva retrovirus goveđe leukemije (Bovine Leukemia virus
- BLV). Preko muzne stoke, BLV je izazivač akutne limfatične leukemije kod ljudi. U iran
skim eksperimentima na deci je, očigledno, korišćeno ovo imunosupresivno sredstvo.
 Po istom principu, američki naučnici su mleku, pripremljenom u domovima i sirotiš
tima (rečeno je da u njemu nedostaju antitela), pripisali pri kraju Vijetnamskog rata smrt
vijetnamskih beba od PCP-a u pet američkih sirotišta u Sajgonu (Južni Vijetnam). Krav
lje mleko izvan američkih sirotišta u Vijetnamu (koja su finansirana od „Prijatelja dece“,
Boulder, Kolorado), do dan-danas nije dovedeno u vezu sa fatalnim PCP-om kod beba.
Tačan broj dece obolele od PCP-a u Vijetnamu, nikada nije objavljen. Bilo kako bilo,
zvanično je saopšteno da je reč o „infektivnoj bolesti od epidemiološkog značaja u Vijet
namskom ratu“.
Kao i u Koreji, i u Vijetnamu su američki građani na kraju rata usvojili bebe sa PCP
om i odveli specijalnim letom u SAD. Prema dostupnim izveštajima o njihovom lečenju iz
1973. godine, petoro dece je podvrgnuto tretmanu intravenskim i intramuskularnim injek
cijama (četiri puta dnevno) i pregledano pre smrti. Lekovi američkih vojnih snaga, kojima
su tretirana, nabavljeni su preko veteranske administrativne bolnice. Kako su izveštaji o
sedam drugih PCP vijetnamskih beba u SAD iz 1975. bili delimično isti, u praćenju davan
ja intramuskularnih injekcija i nadolazeću smrt ove dece uključeni su i lekari i vojnomed
icinsko osoblje. „Infektivna bolest kao nastavak Vijetnamskog rata“ je, po svemu sudeći,
nova specifična vrsta PCP-a koja ne štedi ni imunološki zdravu američku decu i, čak, dovo
di do stvaranja antitela.
PCP se prvi put pojavio u SAD 1964. godine, kod nekoliko odraslih osoba bez prethod-
ne imunodeficijencije. Naime, te godine su se u Pulmanu (država Vašington) razboleli
bračni par i njihova sedmogodišnja kćerka, nakon čega su roditelji umrli.
U isto vreme, vlada SAD je u Pulmanu (Pullman) vodila Institut za istraživanje bilja (Region
alna laboratorija u Pulmanu za ispitivanje bilja), Odeljenje za poljoprivredu. Između ostalog,
proučavan je impresivni vrtlog gljivičnih spora. Gljive i njihove spore proizvode imunosupresivne
mikotoksine. (Poljoprivredno odeljenje je bilo uključeno u proizvodnju biološkog oružja!)
Vlada je u istom mestu držala i veterinarsku istraživačku stanicu ,,Pulman“ (Odeljenje
za veterinarsku mikrobiologiju i patologiju Univerziteta države Vašington), s ciljem istraži
vanja virusa koji izaziva infektivnu anemiju konja. A virus-izazivač infektivne anemije
konja je početni virus za razvoj - HlV-a!

Eksperimentalni dokazi na ljudima

Hronična limfoidna intestinalna upala pluća se uglavnom javlja kod dece mlađe od
godinu dana. Ovo oboljenje je posebno detaljno ispitano prilikom laboratorijskih istraži
vanja u kojima je korišćen medi visna (Maedi visna) virus ovaca. Upala pluća kod ovaca iza
zvana ovim virusom je veoma slična onoj koja je nađena kod dece mlađe od godinu dana.
Vezu između ovih oboljenja nije teško uočiti. Kod ovaca, kao i kod dece, bolest se širi
raspršivanjem (aerosolom). S druge strane, kako medi visna nije seksualna bolest kod
ovaca, očigledno je da je i retrovirus stvoren u Fort Detriku mogao da bude prenešen nesek
sualnim putem na pripadnike najmlađe populacije. Sledeći ove eksperimente, pronalažen
je uzročnika hronične limfoidne intestinalne upale pluća kod beba obolelih od side, posta
lo je skoro rutina.
PCP se gotovo isključivo ,,pojavljivao“ u dečjim domovima zemalja nemačkog gov
ornog područja, sirotištima Koreje, Irana, Vijetnama i u dečijoj istraživačkoj bolnici ,,Sv.
Jude“ u SAD.
 U Nemačkoj i Švajcarskoj je PCP pogađao bebe i decu isključivo u sirotištima, ali ne i
onu koja su živela u porodicama. Isto je bilo u Koreji, Iranu i Vijetnamu. Faktori za inici
ranje bolesti su, dakle, postojali samo u sirotištima.
CDC je iznenada pokazao posebno interesovanje za Pneumocystis carinii. Naime, ovaj
patogen se 1982. pojavio u testovima krvi trojice hemofiličara. U izveštaju CDC je bilo reči
o „obrazovanju neograničenog broja grupa T-čelija koje kruže, u nedostatku odgovora lim
focita na mitogene, potpunom smanjenju broja pomoćničkih T-ćelija (T4) i uvećanju broja
supresorskih T-ćelija (T8), kao i obrnutom odnosu T4:T8 koji je iz toga proizašao“.
PCP može da aktivira druge viruse. Gotovo uvek se javlja kada je pacijent već u imun
odepresivnom stanju. Kako PCP u priličnoj meri podseća na sidu, nameće se logično pitanje
- da li je ova situacija veštački nametnuta homoseksualnoj populaciji? Prema „obično dobro
obaveštenim izvorima“, postoji tvrdnja da je PCP ubačen u vakcine protiv hepatitisa B!
Valja se zapitati i zbog čega se PCP manifestovala prvenstveno među pripadnicima
homoseksualne zajednice u Americi? Odgovor najverovatnije leži u postojanoj sumnji da je
pri Fort Detriku lek pentamidine isethionate kontaminiran. Možda je i zbog toga njegova
distribucija ograničena na jednu službu CDC. Kontaktiravši sve osobe koje su naručile lek
pentamidin isenthionate iz CDC-ovog Odeljenja za lekove protiv parazitskih bolesti odeljen
ja, CDC je saopštio da su pacijenti uglavnom bile bebe mlađe od godinu dana i stariji ljudi.
Ipak, objašnjavano je da se bolest pojavljuje i u grupama u nekim oblastima SAD.
Američka vlada je 1976. godine prestala sa praksom neobeleženih terapija „pentamidi
nom“, u to vreme jedinim poznatim dostupnim lekom, koji je bio u prodaji 30 godina. Paci
jenti su, dakle, lečeni jedino ovim lekom prilikom registrovanja u Centru za kontrolu
bolesti. Od prvog registrovanog slučaja 1955. godine, pa do 1967, u SAD je zabeleženo 107
PCP slučajeva. Od 1968. do 1973. godine - 225 slučajeva, od kojih je 60 bilo u bolnici ,,Sv.
Jude“ u Memfisu (država Tenesi).
Ako se u američkim okolnostima PCP u 5,8 posto slučajeva razvijao sam po sebi (prilično
jasna imunosupresija izazvana lekovima), onda se od već pomenutih 63 posto PCP bolesti
nastalih sa HIV epidemijom, 57,2 procenta moralo razviti kao rezultat dodatne infekcije.
Pojedine bolesti su se pojavljivale u kasnijoj fazi. Ipak, bilo je i još uvek postoji, neko
liko izveštaja o grupama u bolnicama kod kojih je registrovan i HIV. Od PCP-a su se naroči
to razboljevala deca sa akutnom limfocitičnom leukemijom. U opisu ovih bolesti kod dece
iz istraživačke bolnice ,,Sv. Jude“, pacijenata i bolničkog osoblja u Njujorku, istaknuto je da
se ,,PCP javlja u prostoru, vremenu i grupama u jednoj zgradi, a da zaraženi nisu u kontak
tu jedni sa drugima“. S druge strane, supresija imunološkog odgovora izazvana, na primer,
radijacijom ili mikotoksinima, dovedeni su u pitanje prenošenja nove vrste PCP-a kroz vaz-
duh,. Ovo saznanje, po svemu sudeći, igra određenu ulogu u stvaranju veze AIDS/PCP od
kako je 1977. zabeleženo povećanje PCP-a, čak i bez HlV-a.
Od pacijenata lečenih imnosupresivnim lekovima (npr. posle transplantacije organa) a
koji su se razboleli, između 1,1 posto i 5,8 posto je imalo PCP. Brojka prirodnog nastajanja
PCP bolesti, sledeći traženu imunodeficijenciju, mogla bi da bude isto toliko velika.
Rasprostranjenost PCP-a u slučajevima HIV imunodeficijencije je do 60 puta manja nego
kod imunodeficijencije prouzrokovane lekovima.
U svakom slučaju, u glavnom članku ,,JAMA“ (publikacije Medicinske asocijacije
SAD), iznesena je tvrdnja da je PCP prisutan u nerazvijenim delovima sveta kao epidemija.
Isto su tvrdili i naučnici iz Njujorka i dečije bolnice ,,Sv. Juda“. Američki naučnik Redman
je 1975. tvrdio da je PCP epidemijski i u - Africi. Od 1945. pa do pojave masovnog AIDS-a,
u Africi, preciznije - isključivo u njenom južnom delu - zabeleženo je pet slučajeva PCP-a:
u Južnoj Africi (jedan), Nigeriji (jedan) i u AIDS aktivnom regionu u Ugandi (tri slučaja).
Naglašavanje Afrike kao luke epidemije ove bolesti (ali ne Australije, Azije i ostalih),
dokazuje da je autor znao da će posle Koreje, Irana i Vijetnama, i u Africi biti stvoreni
imunosupresivni preduslovi za utiranje puta pojavi PCP bolesti!
Prema AIDS definiciji iz 1987. godine ,,PCP je, čak i bez dokaza o HIV-u, simptom
AIDS bolesti“. Iz ovoga proizilazi da se pod HIV infekcijom podrazumevaju ,,svi slučajevi
gde nije nađen ni jedan drugi uzrok imunodeficijencije“. Zasnovana na takvoj definiciji,
samo HIV infekcija može da eliminiše imuni mehanizam do nivoa koji omogućuje „nase
ljavanje“, tj. pojavu PCP-a. Dakle, deca koja su od PCP-a umrla u Nemačkoj, Švajcarskoj,
Čahoslovačkoj, Kongu, Zairu, Finskoj, Iranu i Vijetnamu, imala su u stvari - AIDS! U to
vreme su umetnuti HIV ili srodni imunosupresivni retrovirusi.
U Ugandi, ni jedan AIDS pacijent nije pogođen PCP-om. Mikrobi nisu nađeni ni kod paci
jenata u Lusaki (Zambija). Uprkos detaljnim istraživanjima, PCP nije pronađen ni kod jedne
osobe u Keniji, niti se mogao uzgajati u životinjama, kao što je to moguće u Evropi i SAD.
Uzročnici potencijalno izazvanog PCP-a su u Zimbabveu izolovani kod 22 posto
pregledanih AIDS pacijenata. Oni koji su na taj način uključeni, nisu se razboleli! U
brazilskoj bolnici „Porto Alegre“, uzročnici su se pojavili kod 45 odsto AIDS pacijenata.
Od ukupnog broja „crnih Afrikanaca“ iz Centralne Afrike koji su živeli u Belgiji i
razboleli se od AIDS-a, 29 posto je imalo PCP. Na Haitiju je u početku bilo 10 posto, a
1983. godine u SAD, u zavisnosti od regiona, od 63 do 80 posto. Sumnja da ova PCP
grupa u SAD nije rezultat samo HIV infekcije već da se istovremeno razvija dobijanjem
posebne PCP vrste kod HIV zaraženih i nezaraženih osoba, potvrđena je činjenicom da
je PCP s jedne strane delimično lako izlečiva, a s druge strane - fatalna neizlečiva bolest.
PCP vrste koje su pogodile nekoliko HIV zaraženih pacijenata u 1981, razlikovale su se
od onih iz 1985. godine.

Kapoši sarkom ili -

traganje za „rasno selektivnima biološkim oružjem

Kapoši sarkom je kancerogena izraslina, posebno na koži. U ranijim vremenima je

isključivo pogađala starije muškarce jevrejskog ili italijanskog porekla. Kasnije se razvijao
u imunosupresiju kod četiri posto osoba, isključivo pomenutog porekla, dok ga kod ostal
ih uopšte nije bilo.
Vojne snage SAD su, od 1954. godine, testirale razvoj Kapoši sarkoma i upotrebu u
Ugandi. Ima indicija da je za ovu svrhu napravljen od virusne infektivne anemije konja i
citomegalovirusa.
Kapoši sarkom (KS) je (jedna od) karakteristika AIDS bolesti. U početku je polovina
pacijenata u SAD i zapadnoj Evropi imala kancer, dok se danas računa na oko 10 posto
obolelih. U državama Afrike skoro ni kod jednog AIDS pacijent nije uočen Kapoši sarkom!
Centar za kontrolu bolesti objašnjava (definicijom AIDS-a) „da je Kapoši sarkom kod
osoba mlađih od 60 godina HIV/AIDS bolest, čak iako ne postoji dokaz o HIV-u“.
Budući da je KS opisan još 1872. godine kod ljudi pomenutog porekla, logično je da su
se HIV, ili tipovi HIV infekcija, do tada već ispoljavali.
 KS je opisivan na različite načine. Većinom kao nova multižarišna maligna izraslina,
koja uglavnom nastaje na koži, bubrezima, srcu i crevima, i varira u svojoj agresivnosti.
Pojavljuje se u infekcijskim grupama i zasebnim (lokalnim) oblastima. Na primer,
1920. godine je zahvatio Austriju, Poljsku, severnu Italiju, Sardiniju, Ugandu i Izrael.
U izvesnim slučajevima se infekcija toliko brzo širi da zaraženi umiru posle dva mese
ca od dijareje ili iscrpljenosti. Smrt, inače, najčešće uzrokuje druga prateća bolest koja se
kasnije javlja. Ipak, većina obolelih (pre)živi od nekoliko gadina do nekoliko decenija. Do
spontanog izlečenja dolazi u čak dva posto slučajeva, za razliku od ostalih malignih tumo
ra kod kojih se to veoma retko dešava.
KS u čak oko 95 posto slučajeva napada muškarce (obično opisane kao ,,jaki“), i često
starije od 60 godina. U detaljnim istraživanjima izvedenim do 1932. godine, od 372 reg
istrovana slučaja oboljenja 219 su bili muškarci od kojih su 129 (ili 58 posto) bili mlađi od
60 godina. Sobzirom na to da kod obolelih nije zabeležen ni jedan slučaj imunodeficijenci
je, nameće se zaključak da nisu mogli da budu registrovani kao - AIDS bolesnici.
Infekcija jakih starijih muškaraca mogla bi da se dovede u vezu sa smanjenjem mušk
ih polnih hormona. Ovo je potvrđeno činjenicom da Kapoš sarkom ne napada testise i
jajnike koji proizvode polni hormon testosteron.
Od ukupnog broja slučajeva Kapoši sarkoma, 37 posto pacijenata istovremeno boluje
od - još jednog kancera! Reč je o osobama koje su 20 puta više podložne malignim neoplaz
mama od ostalih ljudi. U izraelskoj studiji rađenoj na 40 pacijenata obolelih od Kapoši
sarkoma, svi su imali i gljivice na stopalima, 35 njih je imalo gljivice u nosu, na nožnim
palčevima i tabanima, a petoro duž palčeva i tabana. Ništa slično nije poznato u vezi bilo
koje druge bolesti...
Kod 80, od svih registrovanih slučajeva do 1933. godine, bolest je bila induko
vana. Četrnaest osoba je radilo sa konjima (farmeri, vozači, trgovci stokom, potki-
vači) ili su ih konji povredili (ujeli, udarili i sl.), 12 trgovaca su konje verovatno
koristili za transport, osmoro je poslovalo sa građom, a sedmoro sa kožom. U
svakom slučaju, u više od polovine ovih slučajeva, bliski kontakt sa konjima, kožom
i drvetom, bio je veoma čest.
Drvo i koža su pogodna podloga za gljivice Aspergillus fiavus i Aspergillus fumigatus
koje proizvode aflamikotoksin. Mikotoksini imaju presudnu ulogu u savladavanju snaga
imune odbrane organizma protiv HlV-a kod AIDS-a.
Veoma često, KS pogađa prethodno povređivane delove tela ili se pojavljuje na mestu
,,ujeda“, tj. prianjanja pijavica. Od 109 ispitanih slučajeva, sedmoro je prethodno imalo
povredu upravo na strani gde se pojavio KS, za razliku od kontrolnih 19 bez povreda. Infek
cije na tabanima, rukama i vrhu glave, dakle na delovima tela koji su najviše izloženi riziku
od povrede, ukazuju da se uzročnik nije spontano razvio u telu.
Iniciranje bolesti od strane infektivnih uzročnika je dokazano. I kad KS nije i kad
jeste povezan sa pojavom AIDS-a, izolovani su - retrovirusi. Pronađeni paraziti filari
je - onchocerca (onchocerciasis, oboljenje) su verovatni transm iteri infektivnih
uzročnika KS. I crne i konjske muve, na primer, mogu da prenesu virus infektivne
anemije konja (EIAV).
EIAV i Kapoši sarkom su povezani i na sledeće načine:
a) EIAV je pronađen u konjima;
b) KS je podstaknut infektivnim uzročnikom - EIAV je infektivni uzročnik;
 v) Retrovirusi su sadržani u KS - EIAV je retrovirus;
g) KS je povezan sa onchocerciasis - EIAV se nalazi u filariji (Onchocerca volvulus);
d) Uzročnike KS-a mogu preneti crna i konjska muva - EIAV može biti prenešen
crnom i konjskom muvom.
Kao i kod infektivne anemije konja, anemija se može javiti i kod KS. Virus infektivne
anemije konja je, najverovatnije, presudan preduslov za pojavu Kapoši sarkoma.
Kapoši sarkom se nije spontano pojavio u oblasti Zapadnog Nila (Uganda). Bilo je puno
slučajeva, u brzom sledu, među Ijudima koji su živeli u bliskom susedstvu, koji nikako ne
mogu biti objašnjeni spontanim dešavanjima već isključivo podsticajem.
Kapoši sarkom je bio veoma redak pre nego što je proizveden u Ugandi i Tanzaniji. Od
1872, kada je registrovan, pa do 1959. godine u celom svetu je opisano samo 1.256 slučaje
va. Godine 1962. obelodanjeno je da u SAD na svakih deset miliona stanovnika godišnje
oboli od dve do šest osoba. Ovaj podatak je, međutim, netačan. Jer, po upitnicima
Nacionalnog instituta za kancer SAD, od 1973. do 1981. je 29 slučajeva ove bolesti bilo reg
istovano na svakih deset miliona ljudi. Interesantno je i to da Njujork i Majami nisu obuh
vaćeni ovim izveštajem, iako je upravo u njima, u odnosu na ostale regione, registrovan
neuporedivo najveći broj slučajeva KS-a.
Mnogi naučnici su ubrzano počeli da istražuju Kapoši sarkom. Već je rečeno da je do
1959. godine opisano 1.256 slučajeva, a samo je u maju 1961. gotovo o tome objavljeno hi
ljadu članaka. Pomalo neobično, budući da kao (do tada) ipak retko oboljenje, nije odviše
bilo značajano za zdravstvene službe. Ipak, „epidemiologija KS-a je izazvala neverovatno
interesovanje. Često je izveštavano o oboljenju većeg broja osoba jevrejskog i italijanskog
porekla, i crnaca u određenim delovima Afrike, gde se često pojavljivao“.
Iako nisu samo Jevreji i Italijani bili ugroženi, „bolest je, ipak, po svemu sudeći, bila
retka među Anglosaksoncima“. Naučnici Hingison i Etl su 1960. u Južnoj Africi ,,stvari“
izložili malo delikatnije, a ipak eksplicitno: „Kapoši hemagio sarkom je izuzetno redak u
Evropi i Severnoj Americi, ali i relativno čest tumor u mnogim regionima afričkog konti
nenta“. A naučnici Giralod Beth i Genle su 1975. još dodali: ,,Za razliku od geografski
koncentrisanih afričkih ekvatorijalnih crnaca, među stanovništvom Evrope bolest je
retka...“ Ova navodna akumulacija na afričkom kontinentu, opisana 1949. godine, biće
kasnije obrađivana.
Skoro jedinstveno nastajanje bolesti među Jevrejima u centralnoj Evropi, opisano je od
1872. do 1930. godine. Posle Drugog svetskog rata, u SAD i Francuskoj je obelodanjena veza
ovog kancera sa poreklom zaraženih osoba.
Nemački naučnik Julijus Derfel je 1932. prvi pokušao da se zainteresuje za ovu retku
bolest (od 1872. do 1932. u medicinskoj literaturi je opisano samo 356 slučajeva). Uprkos nje
govim brojčano iskazanim nalazima, koji su potvrđivali da su Jevreji i Italijani posebno izloženi
riziku, on je tvrdio da je „širenje ove bolesti najverovatnije više geografsko nego - rasno“. Der
fel, očito, nije bio zainteresovan za bilo kakvo razjašnjavanje ,,specifične“ ugroženosti Jevreja
i Italijana, već za pobijanje „jevrejske sklonosti“ prema ovoj bolesti. Išao je čak tako daleko, da
je svađom pokušavao da dokaže da od oko 50 slučajeva u Italiji, ni jedan jedini nije bio Jevre
jin! Po toj logici, bilo bi isto tvrditi da ni jedan Italijan nije zaražen u Izraelu, što je svakako kon
tradiktorno sa nastajanjem ove bolesti među Italijanima i Jevrejima.
Derfel je, ipak, svojim člankom formirao stav javnog mnjenja, a njegove teze su prih
vaćene od strane brojnih medicinskih autoriteta. I Etl, čiji su brojčani nalazi takođe dokazi
vali suprotno, svađalačkim tonom je rekao „da je po Getleru“ bilo više slučajeva KS-a u
posleratnoj Nemačkoj, nego pre, da je registrovan samo jedan slučaj (1959.) u Radijum
institutu „Hadassah univerzitetske bolnice“ u Izraelu, i da (prema tome) „navodna
učestalost ove bolesti kod Jevreja nije očigledna“.
U pobijanju teze o „specifičnoj ugroženosti“ Jevreja i Italijana, Etl se ograničio na
izjavu da „nije bilo nastajanja ovog oboljenja među Jevrejima“. Njegova tvrdnja da nije
bilo slučajeva KS-a u posleratnoj već u predratnoj Nemačkoj, uglavnom je zasnovana na
jednoj Getlerovoj rečenici „Pošto je AK (Kapoši sarkom) nedavno pronađen kao
pretežan među Kinezima (Koskard), crncima (Dejvis) i češće primećen u Nemačkoj,
koncept geografske povezanosti sa posebnim regionima (Grčka, Italija, istočna Evropa)
ili sklonost ka jevrejskoj rasi, bio bi teško održiv“. I - to je sve. Nema dokaza, brojki,
datuma o navodnom povećanju broja ovih slučajeva u Nemačkoj, praćenog isterivanjem
i ubijanjem jevrejskih stanovnika.
Prilično je apsurdno tvrditi, samo zbog jednog slučaja lečenog jedne godine na radi
ološkom odeljenju bolnice u Izraelu, da je KS posebno prijemčiv za Jevreje. Ukoliko je
između 1872. i 1932. kod 60 miliona Nemaca u proseku zabeleženo samo pet slučajeva
godišnje (jedan od 720 miliona), onda bi jedan slučaj na dva i po miliona izraelskih Jevre
ja (pod pretpostavkom da ni jedan nije lečen u nekoj drugoj bolnici) bio - 300 puta češći!
Šta više, Etl je ,,prevideo“ ili (namerno?) ispustio da iznese izraelske i italijanske statističke
podatke: u 29 izraelskih bolnica je, između 1960. i 1982, kod 562 osobe dijagnostikovan KS
(samo 11 obolelih su bili Palestinci).
Godišnja razmera ove bolesti među Jevrejima, dakle, iznosi 97 obolelih na 10 miliona
stanovnika. Između 1970. i 1980. (na godišnjem nivou) bilo je 145 obolelih na 10 miliona
stanovnika. Čak 67 posto obolelih od KS-a je imalo HLADR5 krvne karakteristike, dok je iz
uporedne grupe (bez KS-a) svega 23 posto imalo ove karakteristike. Po svemu sudeći,
HLADR3 pomaže organizmu da se bori protiv ove bolesti. Samo osam posto obolelih ga je
imalo, u poređenju sa 54 posto iz kontrolne grupe (bez KS-a).
U ukupnoj ljudskoj populaciji, HLADR5 je najčešći među Italijanima (35,8 posto),
Špancima (28,6 posto) i Aškenazi Jevrejima (39,1 posto).
Do početka euforije Nacionalsocijalističke partije u Nemačkoj 1933. godine, većina
naučnih članaka o ovoj bolesti je objavljena u Nemačkoj. Posle toga, izuzev jednog slučaja
iz 1937, ni jedan drugi nije štampan. Ova bolest je, dakle, mogla biti korišćena kao infek
tivno oružje protiv Jevreja a da, pri tom, ne ugrozi ,,arijevce“.
Iako su mu, načelno, ljudi tamne boje kože manje podložni, ,,akumulacija“ KS-a je
(kao što je već rečeno) zabeležena u specifičnim regionima Afrike. Precizna istraživanja
ukazuju na pet tamošnjih centara:
- u Južnoj Africi - po dolasku na vlast Nacionalne partije 1949. godine (do 1953. godine),
- u „biseru Afrike“ Ugandi, sa najvećim prihodom na kontinentu južno od ekvatora,
tokom perioda borbe za nezavisnost od kolonijalnog ropstva (od 1954. do 1977),
- u Kongu, zemlji najbogatijoj u sirovinama, koji prati Južnu Afriku i snabdeva je
uranijumom, bakrom, kobaltom i drugim mineralima namenjenim za „posebne svrhe“,
- u južnoj Tanzaniji - gde mozambički liberalni pokret ,,Frelimo“ ima kampove (od 1964.) i
- u Kamerunu (od 1969. do 1973).
Sa podacima i brojkama se, međutim, manipuliše. Jer, do 1950. se u svim izveštajima
o bolesti kancera u Africi navodi da KS „jedva da pogađa tamošnje (tamne boje kože)
stanovnike“. Etl je 1962. izbrojao ukupno 35 slučajeva van Južne Afrike. I 1941, 1942. i
1957. je bilo izveštaja o „manjoj učestalosti KS-a među osobama tamne boje kože u SAD“.
Na Karipskim ostrvima, uglavnom nastanjenim osobama tamne boje kože, do 1961. su pri
javljena samo tri slučaja (dvoje su afričkog porekla).

Posebne karakteristike K S-a u afričkim zemljama

Bolest je u Africi naročito agresivna i posebno pogađa mlade ljude. Ipak, literatura na
koju se pozivaju mnogi medicinski autoriteti navodi da je od 1872. do 1950. godine obolelo
14 osoba svetlog tena i ni jedno dete tamne boje kože ispod 15 godina starosti. Potom je izne
nada (da li?) od 1950. do 1959. godine obolelo 18 dece tamne boje kože samo u Africi i šestoro
dece svetlog tena u ostatku sveta. Pri tom su pokazivali potpuno nove simptome: „Kapoši
sarkom je jedinstven u tome da limfadenopatični tip bolesti nastaje isključivo kod afričke
dece. U drugim delovima sveta se, bez obzira na starosno doba, ne razvija ovaj njegov oblik“.
Pomenuti limfadenopatični oblik se pojavljuje jedino kod pacijenata čiji je imuni sis
tem delimično namerno poremećen medikamentima (npr. kortizolom kod transplantacije
organa), a u vezi sa AIDS-om. Tumori na očnim kapcima i konjunktiviti preovladavaju
među afričkom decom, i nigde više u svetu. Ovakav rast navodi na zaključak da se veliki
broj uzročnika prenosi vazduhom, kao što je i rečeno u uvodnom članku ,,Lanceta“ (1973.
godine) a indirektno potvrđeno od Safija.
Prilično je neobjašnjivo to što Afrikanci, osim od KS-a, ne boluju od ostalih malignih
bolesti poput stanovnika Evrope i Severne Amerike. Zbunjuje i činjenica da među slučaje
vima KS-a u Africi nema uopštene osetljivosti na maligne bolesti.
U slučajevima imunosupresije (izazvane npr. transplantacijom), zabeleženo je da su
neki pacijenti italijanskog i jevrejskog porekla oboleli od KS-a. U Torontu je, između 1958.
i 1978, zbrinuto 500 bubrežnih transplantanata s propratnom imunosupresijom lekovima.
Među njima je bilo čak 100 Jevreja mediteranskog porekla! Kod četvoro, od ovih sto paci
jenata, sa imunosupresijom je razvijen i prilično redak Kapoši sarkom. Kod preostalih 400
- samo jedan jedini.
U Australiji i Novom Zelandu, s druge strane, od 1.884 bubrežna transplatanta, ni kod
jednog jedinog pacijenta se nije razvio KS. U Izraelu je, pak, od 100 bubrežnih transplatana
ta bilo četiri nova slučaja KS-a.
Izraelski naučnik Nisenkon je tvrdio da „preovlađujući životni uslovi u Izraelu sadrže
nepoznate faktore koji ovome doprinose“. Od ukupno 30 prijavljenih pacijenata obolelih od
KS-a sa transplatantima organa, za osam se tvrdilo da su Jevreji izraelskog porekla, a za
petoro da su Italijani. (Ni aluzija nije bilo na osobe tamne boje kože.) Dve trećine su bili
muškarci, a jedna trećina žene.
KS se često razvija odmah nakon primene terapije kortizola. Ovo ne ukazuje na to da
ga kortizol izaziva, već pre da je njegov - ,,okidač“. Pravi izazivač je skriven na sigurnom
mestu kod izvesnih osoba jevrejskog i italijanskog porekla, posebno kod žena sa snažnim
kontrolnim mehanizmima. I čim se kontrolni mehanizmi oslabe kortizolom, uzročnik je
slobodan za reprodukciju...
Kada se pojavila prva publikacija o AIDS-u, Kapoši sarkom je bio identifikaciona bolest.
Više od polovine bolesti ga je sadržavalo. Muški homoseksualci, hemofiličari, primaoci krvi,
Haićani i stanovnici afričkih država, zahvaćeni su različitim stepenima ove bolesti.
 U studiji izvedenoj u Majamiju, od 49 detaljno ispitanih AIDS pacijenata, svi su imali
KS. Među njima je bilo: 22 Haićanina, 19 muških homoseksualaca, dva hemofiličara i dva
pacijenta čiji način infekcije nije zabeležen. Umrli su između aprila 1980. i oktobra 1983.
godine...
Bolest se manifestovala brzim razvojem „zapaljenskog Kapoši sarkoma“, što ukazuje
na to da su oboleli, neposredno pre toga, bili snažno izloženi uzročniku koji je do tih osoba,
s tako različitim načinima života, mogao da dopre jedino - vazduhom!
KS se, inače, veoma retko pojavljuje među hemofiličarima.
Smišljeno intenzivno, uzročnik je širen u Zambiji. Tamo je KS bujao na licu obolelog
u tolikoj meri da je njegovo širenje tokom noći bilo očigledno.
KS se prenosi i seksualnim odnosima. Agresivnost mu se intenzivira razvojem
bolesti. Procenat infekcija među masovnim AIDS bolestima konstantno opada - od 42
posto u 1982. godini, do 13 posto u 1988. - ali, i stopa preživljavanja je opala između
1981. i 1987. godine.

Kriptosporidioza (Cryptosporidiosis) ili -

proizvod vojnih snaga SAD

Kriptosporidioza nije prirodna posledica HIV infekcije. Cryptosporidia infekcija je

nastala kao dodatna namena kod HIV zaraženih osoba, i - smrtonosna je. Posebno je aktivi
rana u Ugandi i Haitiju
Bolest kriptosporidioza se kod ljudi izaziva uzročnicima odgajanim od strane američk
ih snaga. Pomešani sa mlekom u prahu i pijaćom vodom, oni šire zarazu. Kriptosporidioza
je ,,efikasan“ izazivač dijareje i pojavljuje se isključivo u grupi AIDS bolesti. Kod zdravih
osoba, kriptosporidioza je bezazlena.
Prva dva slučaja u ljudskoj istoriji su se, po svemu sudeći, pojavila 1974. godine,
a drugih šest 1978/79. Troje od obolelih su bile zdrave osobe, a pet je imalo imunod
eficijenciju. Sledeći slučaj je registrovan 1979. U podacima o pacijentu, dostavljenim u
novembru 1980, navodi se da je reč o muškom homoseksualcu. Budući da su rezultati
prvog istraživanja o nastanku i učestalosti kriptosporidioze među muškim homosek
sualcima u AIDS bolesti objavljeni dve godine kasnije - 12. novembra 1982. godine,
1980. nije bilo medicinskih razloga za pominjanje a pogotovo ne ispitivanje u vezi sek
sualnog opredeljenja.
Uprkos ovome, naučnici, idejni tvorci i proizvođači pomenutog zla, već tada su morali
da znaju za ,,iznenadna“ ubistva muških homoseksualca uz pomoć AIDS kriptosporidioze.
Kriptosporidije su asimptomatske protozoe nastanjene duž površine gastrointesti
nalnog trakta. Drugim rečima, nisu ugrožene od strane imunog sistema organizma.
Naučnici Vojnog istraživačkog instituta SAD „Volter Rid“, odgajili su novi patogeni tip
kriptosporidija, Cryptosporidium wrairi, koji može napasti čoveka. Kod zdravih osoba, novi
uzročnik eventualno inicira privremeno bezopasnu dijareju ili čak ni to. Kod osoba sa
imunodeficijencijom, međutim, izaziva dijareju sa dnevnim gubitkom do 20 litara tečnosti!
„Ovo je skroman zaključak, ali može imati daleko veće implikacije u razvijenim zemlja
ma...“ - zabeležena je izjava neimenovanog izvora. Može se preneti sa teladi na Ijude, može
biti sadržan u vodi, hrani, zemljištu, i odatle se dalje prenositi. Čak i transmisija vazduhom
mora biti uzeta u obzir.
 Dokazano je da je kriptosporidioza interni poremećaj izazvan protozoama koje
prenose pre svega bubašvabe. One su u stanju da, pored čak 30 različitih vrsta bakterija
opasnih po ljudsko zdravlje, prenesu i - HIV.
U jednom eksperimentu (inače samo segmentu opširnog hemijskog i bakteriološkog
ratnog eksperimenta), bubašvabe su hranjene i inficirane virusom side. Pod kontrolisan
im uslovima su izgladnjivane a potom puštane među laboratorijske životinje. Sve život
inje koje su bubašvabe ugrizle, na HlV-testovima su imale pozitivne rezultate, tj. bile su
HlV-pozitivne
Sobzirom na činjenicu da bubašvabe ne propuštaju priliku da ,,načnu“ i čoveka dok
spava, može se samo zamisliti šta bi se dogodilo kada bi milioni bubašvaba, izgladnelih i
inficiranih HlV-om, a pri tom još i ljutih, bilo pušteno ,,u šetnju“ u područja Trećeg sveta i
siromašnih geta SAD. Uragan Katrin bi, bar kad su Ijudi u pitanju, bio samo laki pove
tarac... Hm, a ko kaže i da nije neka pobegla?!
Kriptosporidijaza se, poput kolere, manifestuje gubitkom od 9 do 11 litara tečnosti
dijarejom, što dovodi do dehidratacije i neuhranjenosti.
Ovaj uzročnik je prvi put otkriven 1984. godine u pijaćoj vodi oko Lakland vazdušnih
snaga u Teksasu, u rekama i pijaćoj vodi oko Sijetl-Vankuvera, u reci San Franciska i pijaćoj
vodi Džordžije (SAD) i Ahenu (Nemačka).
Jedva da iznenađuje podatak da su HIV zaražene osobe u Vankuveru i San Francisku, čak
i HIV nezaraženi muški homoseksualci, iznenada počeli da ,,gaje“ nove protozoe snaga SAD...
U Haitiju se 1981. godine ova protozoa još nije bila pojavila. Ali, 21 od 114 đece starosti
ispod šest meseci zahvatila je kriptosporidioza u 1986. godini: 19 je konzumiralo mleko u
prahu, a samo dvoje je bilo dojeno!
Iste godine, ovo zlo je pogodilo i obdaništa na Kubi. U Kostariki su obolela jedino deca
hranjena mlekom u prahu. U Liberiji je, još 1983. godine, zaraženo 5,9 posto dece. „Kontakt sa
uzročnikom“ bili su ishrana mlekom u prahu i život u neislamskom (uglavnom hrišćanskom)
okruženju. U Kigali (Ruanda), 10 posto dece uključene u studiju (1983/84.) patilo je od dijare
je izazvane kriptosporidijama, dok se u Kampali (Uganda) taj procenat peo na čak - 25 odsto!
Uzročnici su svakako prenošeni hranom, bar do izvesne granice. Njihova pojava je
posebno opisana u američkim obdaništima u Džordžiji, Pensilvaniji, Mičigenu, Kaliforniji,
Novom Meksiku i Floridi. Gde god su se ,,eksperti“ pojavili, deca su na specifičan način bila
zaražena...
Za Južnu Afriku, u saradnji sa vojnim snagama, tvrdilo se 1981. da kriptosporidioza nasta
je uglavnom među teladima. Od 1985. su kriptosporidia infekcije sistematski širene. Na Haitiju
se kriptosporidijaza pojavila kod 46 posto AIDS pacijenata, u SAD kod 3,3 posto, u Kinšasi kod
osam posto, odnosno kod 30 posto među pacijentima od AIDS-a i dijareje u „Mama Jemo“ bol
nici, u Ugandi kod 48 mršavih pacijenata, a u Zambiji kod 135 AIDS pacijenata.

Izosporijaza (Isosporiasis) ili -

,,oružje“ britanske vlade tokom ratnih operadja

Izosporijaza nije, takođe, posledica HIV infekcije. Izazvana je namerno infekcijom

parazitom Isospora belli i ima fatalan efekat. Može se apsorbovati iz okruženja. Uzročnici
izosporijaze su aktivirani u vezi sa HIV infekcijom posebno u Zairu, Haitiju i Ugandi.
Isosporiajaza se kod imunološki zdravih osoba može lečiti.
 Isospora belli je izdanak izazivača dijareje Isospora protoyonbom koja se prvobitno
javila 1915. godine, tokom ratnih operacija britanske vlade. Tada je isosporiajaza i prvi put
opisan u medicinskim izveštajima britanskih vojnika koji su se borili za strateški važne
Dardanele protiv Nemaca i Turaka.
U Englesku su poslati na lečenje odmah po pojavi dijareje. Od 208 opisanih slučajeva
izosporijaze (do 1936.), bolest se kod 75 odsto vojnih pacijenata pojavila u vreme dok su
izvršavali zadatke britanske vlade na Dardanelima i u Iraku, tokom Prvog svetskog rata.
Odatle potiče i ime Isospora belli, što znači - Isospora rata.
Tokom Drugog svetskog rata se pojavila u nemačkim trupama u El Alamejnu (Libija)
1942. godine (u vreme pripremanja britanskih trupa za pozicioni rat, kada se istovremeno
i iznenada se pojavila i nova bolest - hepatitis B), među japanskim vojnicima u Kini i amer
ičkim vojnicima na Filipinima i u Okinavi.
Uzročnici su striktno tipski specifični i ne mogu biti prenešeni sa životinja na ljude.
Čak su i po tkivu specifični. Isosporiajaza potiče od posebnih delova gastrointestinalnog
trakta davaoca, i smešta se u posebne regione intestinalnog trakta primaoca. Može
pogoditi rasno selektivne uzročnike. Sobzirom na to da obolela osoba ne može formirati
antitela protiv izospore, uzročnik se može uništiti samo kroz celularnu imunu reakciju.
Male količine mogu biti prenešene ustima, sa česticama prašine.

Predseđnik SAD nikad nije izgovorio tu reč

U terminalnoj fazi ljudi ne umiru od side. Umiru, zapravo, od dobijene bolesti, budući
da je AIDS uništio sposobnost njihovog imunog sistema da se bori.
Retrovirus HIV napada centralni nervni sistem prouzrokujući encefalopatiju, poznatu
i kao demencija. Osim mozga, HIV ugrožava i pluća.
Postoje tri jasno definisane faze HlV-infekcije:
Faza 1. - asimptomatska faza. Oboleli može izgledati dobro i tako se i osećati. Nema
primetnih znakova side.
Faza 2. - počinje iznenadnim obilnim preznojavanjem, stalnom dijarejom, hroničnim
umorom, velikim gubitkom težine, kandidom i psihogenim poremećajima. Ovi simptomi
se nazivaju kompleks sličan sidi (ARC) ili sindrom koji prethodi sidi. Virus tada zalazi u
organizam i smešta se u mozak, bubrege, pluća, jetru, čak i oči, i toliko puta umnožava da
se njegovo prisustvo više ne može sakriti.
Bolesti u okviru ARC-a su opisane kao oportunističke infekcije, a najčešće su:
Kapoši sarkom - agresivni oblik kancera kože, napada unutrašnje organe i mani
festuje se u vidu izraslina na različitim delovima tela. Ne nalikuje pravom kanceru, budući
da maligne ćelije ne nastaju iz prvobitne pojedinačne ćelije.
Herpes simpleks - izaziva nastanak bolnih čireva oko usta i gnojnih mesta, često
praćenih krvarenjem. Dolazi i do pojave kolitisa, grčeva i gubitka težine. U slučaju side, ovo
oboljenje je često fatalno.
Herpes zoster - inicira „erupciju kože“ poznatu kao ,,šljunak“. U slučaju side, crne
kraste prekrivaju inficirane delove usta, nosa i anusa.
Kada je kriptokokus povezan sa sidom, infekcija ovim parazitom prouzrokuje
meningitis. Simptomi su obamrlost, jaka glavobolja, promena ličnosti, mlitavost mišića lica
i „dupla slika“ pred očima.
 Kandida - izaziva zapaljenje usne duplje koje dobija oblik bele oivičene formacije
koja oblaže usta i jezik. Ova infekcija, praćena otocima limfnih čvorova, prethodi sidi.
Pneumocistis karini pneumonija (PCP) je jedna od ARC-bolesti i najčešće je prisut
na kod osoba obolelih od side. Reč je o parazitskoj bolesti pluća, manifestuje se oštrim
bolom u plućima, nedostatkom vazduha, otežanim disanjem (,,pištanjem“), kašljem i
stvaranjem belog sputuma.
Kriptosporidioza - interni poremećaj izazvan protozoama koje prenose bubašvabe.
Naime, bubašvabe mogu da prenesu čak 30 različitih vrsta bakterija opasnih po ljudsko
zdravlje. Pored toga, bubašvabe su sposobne da prenesu i - HIV.
Citomegalovirus (CMV) - virusna infekcija koja izaziva teškoće u funkcionisanju
pluća, a može da izazove i slepilo.
Faza 3. - terminalna faza AIDS-a, kada mozak sve slabije funkcioniše. Dolazi do gubit
ka mišićne kontrole, pamćenja, pojavljuju se problemi sa snalaženjem, govor je sve neraz
govetniji... Ovi simptomi se ubrzano pojavljuju jedan za drugim i praćeni su sve ozbiljnijim
psihijatrijskim poremećajima.
AIDS čini tako smrtonosnim njegova prva, asimptomatska, faza. Inhcirane osobe
nemaju posebnih tegoba, dobro izgledaju i relativno su solidnog zdravlja. Ova faza može da
traje godinama. Čak pet i više godina.
Od 28. aprila do 1. maja 1985. godine održana je Benbarijska konferencija o genetski
izmenjenim virusima. Benbarijski centar je, inače, bivša eugenetska kancelarija podataka u
Kold Spring Harboru na Long Ajlendu.
Najpoznatiji molekularni biolozi i virusolozi iz svih krajeva sveta okupljeni su na kon
ferenciji sa temom: „Epidemiologija virusa izmenjenih uz pomoć čoveka“. Skup je, nar
avno, brižljivo nadgledala vlada SAD. Zvanični sponzori konferencije su bile gotovo sve
multinacionalne korporacije, a među njima i IBM, Teksako, Filips, Proktor i Gembl... Istini
za volju, nisu štedeli novce. Nek’ košta, šta košta. Ni donatori nisu bili stipse: Hofman la
Roš, Džonson i Džonson, Fizer, Smit Klajn... Sve domaćinska do domaćinske kuće.
Jedino je, možda, bilo malo neobično to što pomenute kompanije zauzimaju vodeća
mesta u farmaceutskoj industriji i genetskim istraživanjima i što su, slučajnosti li, u izuzetno
dobrim poslovnim odnosima sa Rokfelerovim, Herimanovim i Morganovim bankama.
Tog proleća 1985, američku javnost još uvek nisu morile brige u vezi side iliti
HIV/AIDS-a. Predsednik SAD nikad nije ni izgovorio ovu reč. A i zašto bi? AIDS je bio
prokletstvo bačeno na homoseksualce i narkomane. Istina, niko se nije setio da pita čija ga
je ruka bacila. Da li je bila leva ili desna, i tako to... Još manje ih je brinulo to što su tamo
nekog doktora Todora Jovanovića vitlali po Beogradu da ga spale k’o vešca zato što je u
sitne sate sakupljao „zabludelu (ne retko i ,,naduvanu“) bratiju“ po čaršiji ne bi li ih priveo
na lečenje u svoj stan ili što su mu narečeni jednu noć u sitne sate lupali na vrata da im da
lovu za jedan ,,trip“, druge noći ga molili da ih sakrije od ,,murije“, a treću preklinjali da ih
leči... Moglo im se! Mislim ,,Amerima“. Većina njih je verovala da je mogućnost da budu
inficirani HlV-om jednaka verovatnoći da dobiju premiju na loto-u. A i Rok Hadson je još
uvek bio živ. Na žalost, ne zadugo. Njegova smrt u oktobru šokirala je državne medije i kon
ačno naterala javnost da počne da postavlja pitanja u vezi sa onim što se naziva sida.
Pretpostavka da je sidu stvorio čovek, u to vreme je predstavljala samo bolesnu fantaziju.
Prevedeno na srpski, glasilo je - ‘ajmo opet po onom Todoru! Šalu na stranu, ali morao sam da
se zapitam da li je sve to uistinu bila (ne samo moja) fantazija ili, možda, dim ipak krije vatru?
 Za početak bi bilo veoma korisno prodiskutovati rad E. D. Kilbrna „Epidemija virusa
koga je izmenio čovek“, predstavljenog na Benbarijskoj konferenciji. Kilbrn je detaljno
obradio „maksimalno maligni čudovišni virus“ (eng. MMMV), kako ga je nazvao. Ovaj virus
je, prema Kilbrnovom tvrđenju, moguće napraviti i pored poteškoća na koje se nailazi pri
likom sjedinjavanja.
Zahvaljujući poznavanju osnovne strukture mnogih virusnih gena, postoji mogućnost
sintetisanja i gena i proizvoda gena. Na osnovu tih znanja, nije neosnovano postaviti
hipotezu o mogućnosti konstruisanja virusa koji bi bio gori od virusa besnila (rabies virus)
sa stopostotnom smrtnošću, ili virus influence sa potencijalom za usmrćivanje 50 miliona
ljudi širom sveta.
Promenom pojedinačne baze može se uticati na virusna svojstva, uključujući i virulent
nost. Genetski inženjering je manje zainteresovan za modifikaciju postojećih virusa, dok
glavno interesovanje vlada na polju izdvajanja i manipulacije pojedinačnim genima virusa.
Epidemiologija gena virusa u novoj sredini i čak u dugom vremenskom kontekstu, mora
biti uzeta u obzir.
Drugim rečima, stvaranje novih retrovirusa je ono što je privuklo najnaprednije mikro
biologe. Kilbrn je poslao upozorenje da zamrzivači pojedinih laboratorija mogu biti poten
cijalni izvori novih patogena. Manipulacija genima virusa, sposobnih da se resortiraju, ne
sme se preduzimati ukoliko se strogo ne povede računa o tome da se virusi sastoje od
genotipa koji se produžava ili genskog rezervoara sposobnog za unutrašnju, specifično
virusnu, transmisiju.
Upravo ovakva istraživanja su obavljena u Fort Detriku i Los Alamosu, kao i u Kold
Spring Harboru. Da li slučajno ili smišljeno, tek, na konferenciji je obelodanjeno da je u
toku genetsko intervenisanje na omotaču Hl-virusa radi povećanja broja specifičnih ćelija
koje se javljaju usled infekcije.
Dr Robert Galo, čelna ličnost tima HlV-eksperata pri Državnom zdravstvenom institu
tu, prisustvovao je Benbarijskoj konferenciji i u jednom trenutku priznao da je genetsko
intervenisanje na virusima dovelo do stvaranja novih, neprirodnih, smrtonosnih virusa!
U diskusiji koja je usledila posle prezentacije rada „Genomske varijacije HTLV
III/LAV, retrovirusa side“ (koautori Beatris H. Han, Džordž Šo, Flosi Vong Stal i Robert
Galo) jedan od delegata (H. Fild) je postavio pitanje:
- Ako bi ste HTLV LTR stavili u druge retroviruse ili viruse, da li bi ste ga smatrali
domaćinom ili sredinom?
- To je već učinjeno! - uzvratio je Galo.
Pojednostavljeno rečeno, Fild mu je postavio pitanje: Ako bismo napravili opasne nove
viruse, da li biste zbog toga bili zabrinuti?
- Da li ste, i koliko, zabrinuti s obzirom na to sve što ste uradili? - nastavio je Fild sa
pitanjima.
Galo je odgovorio:
- Nisam previše zabrinut za kačenje HTLVIII LTR na genome drugih virusa, zato što
ima puno dokaza da ćelijski genomi koji pripadaju HTLV III imaju potrebu za specifičn
im delovima genoma HTLV. Trebalo bi da budem zabrinut zbog onoga što je urađeno na
proširenju broja različitih ćelija koje služe za inficiranje ili ukoliko smo uradili nešto što
bi moglo da izmeni omotač i time pruži veću šansu za opstanak virusu. Uzgred budi
rečeno, HTLV I se širi u mnogim delovima sveta zbog toga što ima dug period skrivanja
i odnos mogućnosti širenja prema broju zaraženih je 1 : 1.000. Međutim, sumnjam da će
HTLV I postati veliki problem u narednih 10 do 30 godina. Ukratko, pažljivo bih proce
nio svaku planiranu promenu.
Galoove reči vode samo do jednog zaključka: na promenama strukture virusa radilo i
pre 1985!
Dr Lesli Džin Ajls, Kit Naje i Entoni Pičing, članovi grupe britanskih doktora, našli su
odgovor na pitanje - zašto pojedini Ijudi ranije dobijaju sidu od drugih. Odgovor je ležao u
genima. Na poslednjem, zatvorenom, zasedanju na Benbarijskoj konferenciji, vođena je
diskusija u vezi sa ovim otkrićem.
Tim iz Britanije je izolovao pravi gen koji može da se odupre sidi i gen koji to ne može.
Ali, umesto svetskog priznanja za izvanredno otkriće, dr Pinčing je kao vođa tima morao da
povuče ono što je grupa otkrila pod izgovorom da je promakla kasnije uočena greška.
Šta je to tako ,,strašno“ otkrio dr Pinčing sa saradnicima? Ništa naročito. Samo to da
virus side napada gen Gcl, čest kod crnaca i drugih ,,obojenih“, dok za Gc2 koji preovlađu
je kod belaca, ne mari mnogo. Samo kad baš nema druge...
Naime, crna i ,,obojena“ ljudska koža sadrže znatno više melanina od bele kože, a virus
upravo ima veću sposobnost da inficira osobe sa više melanina. Postoje dokazi da su bri
tanski mikrobiolozi pri CAB istraživačkoj jedinici u Port Daunu uspešno dobili virus sa
selektivnom sposobnošću od 90 posto. Ovo ne govori ništa drugo osim da je HIV, ili bilo
koji drugi virus, moguće usmeriti na - izabranu grupu ljudi!
Dr Lik Montanje, sa Pasterovog instituta u Parizu, uvek je tvrdio da su rezultate njegov
ih ranijih laboratorijskih testova ukrali Amerikanci i da dr Galo nije izolovao virus side 1982.
Državni zdravstveni institut je sazvao Odbor za istragu da ispita određene aspekte
Galoovog istraživanja. Neka od najvažnijih pitanja postavljenih dr Galou su glasila:
1. Kada je saznao podatak da su istraživači iz Montanjeovog pariskog tima izolovali
virus side?
2. Kako je moguće da je virus side koji je izolovao dr Galo, genetski ,,blizanac“ virusa
izolovanog u Parizu?
3. Kako dr Galo objašnjava mogućnost da su dva virusa, izolovana hiljadama milja
jedan od drugog, ,,blizanci“, ako se ima u vidu činjenica da virusi side mutiraju ogromnom
brzinom? Virus je mogao da mutira samo na jednom mestu, u Parizu ili na Državnom insti
tutu za onkologiju u SAD, nikako na oba mesta - u isto vreme.
Upućeni tvrde da je na prilično uverljivim činjenicama zasnovana pretpostavka da
su Galoove beleške o njegovom otkriću virusa - lažne. „Upavši u živo blato“ hvatanjem
u laži i vraćanjem 300.000 dolara dobijenih kao nagradu za svoja istraživanja, izgledalo
je da mu sledi i sramno suočavanje sa javnošću. Međutim, ukoliko je Galo zaista bio
nepošten (a sva je prilika da jeste!) u vezi ,,svog“ otkrića virusa side prema kolegama,
štampi i javnosti, ostaje nejasno zašto se veruje njegovom objašnjenju u vezi sa
prenošenjem bolesti?
Galoova bitka sa Pasterovim institutom završena je kompromisom između njega i
Montanjea. Jonas Salk, pronalazač poliovakcine, posredovao je prilikom nagodbe i
omogućio naučnicima da sačuvaju svoje tajne i zaštite profesionalne reputacije.
A šta je sa javnošću, budući da je ovo bio samo jedan od poteza na njenu štetu?
Dr Abraham Karpas, asistent direktora za istraživanja Kliničko-medicinske škole
Kembridž univerziteta, napisao je dr Robertu Vindonu, asistentu za zdravlje Odeljen
ja za ljudske usluge u Vašingtonu D.C, protestno pismo u vezi sa sakrivanjem pravog
stanja stvari:
„Ni najmanje ne sumnjam da su određeni naučnici Državnog onkološkog instituta
odgovorni za izgubljene godine na polju istraživanja side. Morate da shvatite da je to rezul
tovalo logaritamskim povećanjem broja slučajeva zaraženih virusom side...
Napredak u istraživanju side odložen je za godinu dana, dok su doktori Galo i Eseks
izdali osam članaka o HTLV, retkom ljudskom virusu leukemije (poznat i kao uzročnik sin
droma hroničnog umora) kao uzročniku side. Rezultat toga je više hiljada inficiranih osoba
preko zaražene krvi, a virus je nastavio da se ubrzano širi...
Tek kada je Galo primio virus side iz Francuske i uspeo da ga odgaji, promenio mu je
ime LAV u HTLV II i tvrdio da ga je on pronašao. Kako bi opravdao naziv HTLV II, Galo je
sa Vong Stalom prezentovao naučne podatke o sličnosti između HTLVI i HTLV II. Time je
odloženo dalje istraživanje u vezi sa AIDS-om, budući da su svi koji su bili novi u toj oblasti
na ovaj način pogrešno usmeravani...
Dr Galo je, bez sumnje, odgovoran za veliki broj infekcija, posebno putem transfuzi
je krvi, ali i za izgubljeno vreme. Bilo mu je dopušteno da dominira istraživanjem side i da
raspolaže milionima dolara dobijenih od poreza. Mnogi od tih poreskih obveznika su
zaraženi virusom upravo zahvaljujući Galoovoj naučnoj nesposobnosti i nemilosrdnosti...“
Vlada SAD je, međutim, podržala dr Galoa do kraja. Zašto? Zbog „makijavelijevske
politike side“. Postoji, naime, dobro dokumentovan dokaz da je Galoov pristup lečenju side
- njegova tzv. teorija „blokade ćelije“ - jedna od „mrtvih tačaka“.
Već pom enuta studija Voltera Rida jasno pokazuje da ne postoji ćelija koja ne
može da bude inficirana HlV-om. U prevodu - „blokada ćelija“ je potpuno neefikasna.
Pristup dr Galoa, dakle, nije išao u pravcu spašavanja čovečanstva od side, već ka
buđenju interesovanja farmaceutske industrije. Njen prvi interes je, svakako, prodaja
lekova. A da li ti lekovi zaista pomažu pacijentima obolelim od side, manje je (ili
nimalo) važno...
Jedini napredak je postignut u lečenju ,,čistih“ simptoma kao što je, recimo, upala
pluća koja se ispoljava dok virus krči stazu smrti kroz telo.
U izveštaju objavljenom pri Fort Detriku, naglašava se da neće biti moguće proizvesti
vakcinu protiv side „zato što ono što utiče na jedan Hl-virus, neće uticati na drugi“. Virus
može da se preoblikuje izmenom aminokiselina na svom spoljnom omotaču. Virusolozi su
u Fort Detriku otkrili da postoji čak 10.000 mogućih mutacija virusa side!
Pored toga, poznato je da je skoro nemoguće napraviti vakcinu protiv lentivirusa,
izazivača oboljenja kod životinja. Traženje vakcine protiv zarazne konjske anemije traja
lo je deset godina, a protiv ovčjeg medi visna virusa 40 godina i to - neuspešno. Kada se
antitela na lentivirus veštački proizvedu i daju životinjama, eksperimentalne životinje
uginu brže od ostalih. Valja razumeti da vakcine ne deluju kod velikog broja virusnih i
bakterijskih oboljenja.
Nijedan jednostavan i efikasan lek, poput penicilina, neće biti dostupan za AIĐS u sko
rijoj budućnosti. Kada se osoba inficira HlV-om, virusni genetski kod je trajno, preciznije
do kraja života, ubačen u ljudski genetski kod moždanih ćelija. Bez obzira na rečeno,
mnoge kompanije su reklamirale i reklamiraće „nove lekove koji obećavaju lečenje i
izlečenje od AIDS-a“. Naravno, iz čisto komercijalnih razloga. Klasičan pritner za ovo je
AZT (ZDV, Retrovir).
 Kompanija „Barouz Velkam“ (Burroughs Welcome) se bogati na račun ovog prepara
ta. U jednom članku „Njujork tajmsa“, „Barouz Velkam“ se pohvalio da je u proleće 1994.
njegov profit premašio 300 miliona dolara. Pretpostavljam da bi komentar starih Latina na
ovo bio: Onoga ko se obogatio za godinu dana, trebalo je obesiti pre dvanaest meseci!
Žrtve AZT-a nisu svesne da koriste najotrovniji lek ikada upotrebljen koji, uprkos
tome, svesrdno podržava i vlada SAD. Toksična strana AZT-a je strašna. Samo polovina
pacijenata obolelih od side može da ga podnese. Druga polovina mora da prestane sa nje
govim uzimanjem ukoliko želi još da poživi. U suprotnom, uz AZT su obezbedili i gratis
kartu za ekspresni odlazak u raj.
Posao Harvija Černova je da pri FDA (Administracije za hranu i lekove) vrši analizu
lekova. Radeći marljivo i pošteno, između ostalog je prikazao i prateće efekte AZT-a, među
kojima značajno mesto zauzima anemija. Vrlo brzo je, međutim, Černov ućutkan. Zašto?
AZT je jedna od najvećih medicinskih podvala današnjice koja se može uporediti sa onom
kada je Džon D. Rokfeler prodavao sirovo neprerađeno ulje kao lek za - rak! I Džon D. Rok
feler i „Barouz Velkam“ bi lako mogli da se prepoznaju u sentenci čuvenog Frensisa
Bekona: Ima mnogo puteva da se čovek obogati, i većinom su ružni!
Jedan od glavnih promotera AZT-a je Viljem Hazeltin iz Harvardske državne
zdravstvene škole. On zastupa ideju da zdravi homoseksualci treba da uzimaju ovaj lek kao
preventivu. Očigledno je da se pomenuti lekar odrekao glavnog načela Hipokratove zak
letve - Nemoj nikoga da povrediš! Što bi rekao čuveni srpski aforističar Vladimir Bulatović
VIB - Posle plime bogaćenja, dolazi oseka morala!
Osnovni princip delovanja AZT-a ogleda se u sprečavanju ,,kopiranja“ (umnožavanja)
HlV-gena pomoću sintetičkih gen-elemenata. Kako, međutim, u ljudskoj ćeliji stalno mora
ju da se umnožavaju hiljade ćelijskih gena, ovaj prirodni proces se potencijalno otežava, pa
čak i sprečava.
AZT je izuzetno otrovan. Oštećuje bubrege, jetru, mišićno tkivo, uništava koštanu srž,
izaziva gađenje i povraćanje, dovodi do leukemije i inicira pojavu kancera. Čak je i FDA
razaslala obaveštenje sa priznanjem da je AZT „potencijalno kancerogen“.
Njegovim dejstvom na koštanu srž dolazi do delimičnog ometanja stvaranja najra
zličitijih ćelija, npr. leukocita, eritrocita, hemoglobina, kao i trombocita. Od ostalih štet
nih dejstava neophodno je pomenuti i sprečavanje ćelijske proizvodnje energije - oksida
tivne fosforizacije u mitohondrijama Toksičnost gena: sprečavanje mitohondrijalne
DNK-replikacije (toksična miopatija sa bolovima i slabošću mišića), obojenost noktiju
(smeđe/plavo) Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, zapaljenje
sluzokože Štetnost za gušteraču: visok procenat amilaze Štetnost za jetru: kod svakog
drugog pacijenta vrlo visoke vrednosti AST i ALT (do 400% više nego normalne vrednos
ti) Štetnost za centralni nervni sistem: oboljenje perifernih nerava (neuropatija).
Opšta simptomatika: glavobolja, temperatura, osip po koži, nesanica.
Moguća su aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijal
no štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene koji se često primenjuju kod
HIV/AIDS-pacijenata. Deca su, potencijalno, najviše ugrožena.
„Barouz Velkam“ ne može da dokaže pojačano dugoročno dejstvo AZT-a. Sasvim
prirodno, jer je nemoguće naći osobu koja će dovoljno dugo da poživi da bi to potvrdila, a
Baš-Čelik je, ipak, samo mitska ličnost. Armija SAD je radila testove koji su potvrdili da je
AZT neefikasan kod crnaca. Šta više, ovaj ,,lek“ kod njih samo pojačava simptome AIDS-a!
 Dr Piter Dizberg sa Kalifornijskog instituta je svojevremeno izjavio: ,,AZT se ne može
sjediniti sa životom!“ Ali ga, zato, veoma lako može rastaviti od tela! - dodao bi cinik.
AZT je, jednostavno rečeno, lek-ubica. Ali je, zato, skup koliko i smrtonosan. Cena
godišnje doze iznosi oko 10.000 dolara. Naravno, ukoliko pacijent uspe toliko da poživi.
Slikovito rečeno, zarada od AZT-a jednaka je polovini sume koju SAD ubiraju od poreza!
FDA nije čak ni pokušala da zaštiti ljude. AZT je dobio besplatan prolaz kroz FDA pro
ces testiranja i bio prihvaćen brže nego bilo koji drugi lek u istoriji FDA. Pravo čudo, jer
mnogi dokazano delotvorni lekovi morali su da prođu kroz čitavu šumu zamršenih proce
dura na putu ka odobrenju. Čudo ne bi bilo to što jeste ukoliko nema i notu misterije. I ima
je! Iako nije učestvovao u pravljenju AZT-a, „Baruz Velkam“ je dobio ekskluzivno pravo na
njegovu proizvodnju i distribuciju.
. Početkom aprila 1986, AZT-testovi su pokrenuti (pod pokroviteljstvom FDA) u
dvanaest medicinskih objekata širom SAD pod šifrom „Faza 11“. Iako je kontrolisanje
testova trebalo da bude tajno, pretvoreno je u masu beskorisnih podataka, što više nego
jasno ukazuje na potpunu nesposobnost i nemogućnost dobijanja pozitivnih rezultata.
Placebo-testiranje nije imalo vrednost zbog zastrašujućih nuzpojava AZT-a. Pacijenti
su znali šta dobijaju. AZT je toliko toksičan da nije nađen način čak ni da se sakrije njegov
grozan ukus. Svim učesnicima u testiranju je bilo jasno koji su pacijenti dobijali placebo -
oni koji nisu povraćali! Lekari-istraživači su ubrzo otkrili da postoji značajna razlika u
krvnoj slici onih koji su dobijali AZT i onih koji su dobijali placebo. AZT je uzrokovao
slabljenje nekih krvnih elemenata.
Jedan od pomenutih dvanaest centara je bio u Bostonu. Inspektorka FDA je bila
šokirana onim što je otkrila prilikom testiranja. Izjavila je, naime, da je bilo nedopus
tivo mnogo odstupanja od standardne procedure i preporučila da se rezultati boston
skih testova ne koriste prilikom proučavanja delovanja AZT-a. Njen zahtev je odbijen!
Gledano uz ugla ,,administracije“ tj. beleženja dobijenih vrednosti i zapažanja, formu
lari za upisivanje simptoma su bili toliko loše napravljeni, da podaci nisu mogli da
budu analizirani, pa su morali da budu odbačeni. Inspektorka FDA je primetila i to da
su izveštaji na nekoliko mesta bili izmenjeni bez obaveštenja. Sva je prilika da su ovi
podaci falsifikovani nakon određenog broja smrtnih slučajeva i evidentnih ozbiljnih
nuzpojava.
Šta se dešavalo? Jedna grupa od 23 pacijenta obolela od side, lečena je manje od četiri
nedelje iako je bilo predviđeno - 24. Znači, 20 nedelja manje od perioda predviđenog za
testiranje. Sobzirom na ovaj podatak, dobijene statističke procene su bile samo prazno
nagađanje, bez ikakvog značaja.
Ništa nije bilo bolje ni u ostalih jedanaest medicinskih centara određenih za AZT-testi
ranje. Otkrivene protivrečnosti i nelogičnosti su bile toliko velike da je „Faza 11“ zaustav
ljena mnogo pre očekivanog završetka.
Mediji su uz pomoć vladinih službenika branili FDA i vršili pritisak na „one koji
odlučuju“ tvrdeći da nije etički ne dati AZT pacijentima koji umiru dok je procedura
dobijanja dozvole u toku. Da li zato što nisu znali ili što nisu hteli da znaju, tek, niko
nije objavio podatak da je između 8 i 12 posto (u zavisnosti od grupe), od 4.805 ispitani
ka obolelih od side i lečenih AZT-om, umrlo samo u prvih 17 nedelja istraživanja!
Tadašnji izveštaj FDA, dakle pre pritiska od strane „Barouz Velkama“, sadržao je i ovaj
podatak: ,,AZT izaziva pozitivan odgovor prilikom transformacije ćelija i pretpostavlja se da
je potencijalno kancerogen“. Kasnije studije su potvrdile da je AZT uzrokovao pojavu raka
kod laboratorijskih životinja.
Sredinom 90-ih, lekari pri glavnim centrima za lečenje AIDS-a su izveštavali o
„povećanju broja slučajeva veoma agresivnog oblika raka limfnih čvorova, među pacijenti
ma obolelim od side koji su koristili AZT“. Uprkos tome, zagovornici primene AZT-a, među
kojima se posebno isticao bračni par Silverštajn, tvrdili su da (ipak) nema dokaza da AZT
izaziva kancer limfnih čvorova. Naprotiv, on omogućava osobama sa oslabljenim imunite
tom da duže žive, a produženjem života se ujedno povećavaju i šanse za pojavu malignite
ta! Ukoliko vam se učinilo da je ovo vrhunac cinizma, budite uvereni da grešite. Mogu oni
mnogo bolje od toga.
AZT nudi HIV/AIDS pacijentima šansu da plate oko 10.000 dolara godišnje za lek
od koga će im biti mnogo lošije nego što trenutno jeste (pa i to je, valjda nešto, opet
će cinik), koji će im uništiti imuni sistem, izazvati oštećenje bubrega i jetre, neurološ
ka oštećenja, i ,,plus“ solidne izglede za dobijanje kancera! Ono što bi ipak najviše
trebalo da brine jeste činjenica da AZT ostavlja čoveka sa ,,rezervnim“ virusom side,
sprem nim da svakog časa ,,eksplodira“ i preplavi oslabljeni organizam. Naime, AZT i
druge terapije „zvanične m edicine“ protiv HIV/AIDS-a uglavnom deluju u trenutku
kada se virus aktivno replikuje i izbija iz inficiranih ćelija. Virus skriven u koštanoj
srži, mozgu ili ćelijama kože, međutim, može da bude otporan na lek. Upravo zbog
toga AZT u početku naizgled usporava ili privremeno zaustavlja tok bolesti. Ipak,
kad-tad dolazi do ,,izbijanja“ skrivenih virusa koje AZT nije u stanju da zaustavi.
Po broju negativnih svojstava, AZT-u su se približili DDI (Videx) i DDC (Hivid) kompanije
Roš. I ne samo da su se približili, već se za njih komotno može reći da su još manje efikasni u
zaustavljanju AIDS-a. Postoje uverljivi dokazi da su čak otrovniji od AZT-a, iako imaju isti prin
cip delovanja. DDI/DDC deluje štetno na koštanu srž, čime dovodi do delimičnog ometanja
stvaranja najrazličitijih ćelija, npr. leukocita, eritrocita, hemoglobina, kao i trombocita. Od ostal
ih štetnih dejstava mora se pomenuti i sprečavanje ćelijske proizvodnje energije - oksidativne
fosforizacije u mitohondrijama. Toksičnost gena je 1.000 puta veća nego kod AZT-a: sprečavan
je mitohondrijalne DNK-replikacije (toksična miopatija sa bolovima i slabošću mišića) Tok
sičnost jetre: AST, ALT Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, dijareje,
bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože Zapaljenje pankreasa (bolovi, temperatura, ascites,
ikterus...), senzorno-motoričko oboljenje nerava (kod svakog trećeg pacijenta).
Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica.
Moguća su aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u kombinaciji sa potencijal
no štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene, koji se često primenjuju kod
HIV/AIDS-pacijenata. Deca su, potencijalno, najviše ugrožena.
Prema podacima Američkog koledža gastroenterologije, 66 posto onih koji su uzimali
DDI/DDC imalo je teške poremećaje u funkcionisanju pankreasa. Kod osoba obolelih od
side, neželjeni efekti DDI/DDC-a su daleko brojniji od korisnih efekata.
Osim lekovima iz grupe nukleozidnih analoga, valja posvetiti pažnju i preparatima
iz grupe inhibitora proteaze. Ovi preparati deluju tako što sintetički molekuli sprečava
ju HlV-enzim proteazu, a time i proizvodnju HlV-proteina. U ljudskoj ćeliji, međutim,
postoji velika količina proteaze koja bi upotrebom ovih lekova mogla da bude spreče
na u obavljanju korisnih funkcija. Najpoznatiji preparati iz grupe inhibitora proteaze
su: Delaviridin (DLV) firme Upjohn, Nevirapin/NVP Viramune firme Boehringer I,
Ritonavir Norvir firme Abbot, Indinavir (Crixivan) firme Merck Sharp & Dohme i
Saquinavir Invirase firme Roche.
Neki od neželjenih efekata tj. štetnih dejstava inhibitora proteaze jesu:
- za koštanu srž, krv i imuni sistem: pancitopenija, smanjenje neutrofilnih ćelija, trom
bocita, eritrocita, hemoglobina, akutna mijeloblastična leukemija, splenomegalija,
- za centralni nervni sistem: opšta slabost do potpune iscrpljenosti, smetnje sa čulima,
u nogama i rukama, smetnje kod koordinacije pokreta, zbunjenost, smetnje u pamćenju,
usporavanje psihičkih sposobnosti (letargija), omamljenost, euforija, strah, depresija do
samoubistva, smanjena sposobnost razmišljanja, halucinacije, psihoze, nesanica, glavobolja,
- za oči: smetnje sa vidom, bolovi u očima, zapaljenje rubova kapaka,
- za motorički aparat/mišiće: bolovi kod nevoljnih kontrakcija mišića, drhtanje,
ukočenost mišića, difuzni bolovi u mišićima, bolovi u leđima, bolovi u udovima, artritis,
promene na tkivu,
- za želudac/creva: mučnina, povraćanje, dijareja, bolovi u stomaku, rektalna krvaren
ja, zatvor, hemoroidi, zapaljenje sluzokože želuca, zapaljenje gušterače, zapaljenje desni,
zapaljenje zuba, zapaljenje usana, čirevi u ustima, otežano gutanje, suva usta, poremećaji
ukusa, gubljenje apetita,
- za jetru: žutica, pogoršanje hroničnih oboljenja jetre,
- za bubrege/bešiku: povećanje prostate, vaginalno pranje, zapaljenje bubrega, zapa
ljenje mokraćnih puteva, zadržavanje mokraće,
- za disajne organe: zapaljenje pluća, krvavo iskašljavanje, krvarenje iz nosa, insufici
jencija disanja, zapaljenje sinusa,
- za kožu: alergijski osipi, dermatitis, plikovi i prištevi, gnojni čirevi, čirevi na koži, pre
osetljivost na svetlo, promena pigmenta, akne, znoj, isušenost,
- promena sadržaja hormona, hiperglikemija, hiperkalcemija, hipo i hiperkalemija,
dehidratacija, gubitak težine, sindrom slabljenja,
- još i: zapaljenje ušiju, nagluvost, šumovi u ušima, smetnje u govoru, smetnje kod
potencije, promena kose.
Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u
kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, pankreas i/ili gene, koji
se primenjuju kod HIV/AIDS-pacijenata.
Pa, ko voli - nek’ izvoli!

Da, ali tu je - Todoxin!

Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja

stečenih na studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja
pacijenata i praćenja najnovijih pravaca razvoja u medicini i drugim prirodnim nauka
ma, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijeg sinergizma far
makoloških dejstava proizilazi dugoročna efikasnost uzimanja preparata. U Todoxin
ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Izuzetno visoka pod
nošljivost preparata omogućava da se koristi duže vreme bez ikakvih štetnih posledica.
Bolesne osobe mogu da uzimaju preparat bez obzira na medikamentoznu terapiju koju
primaju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo
kog drugog medikamenta.
 U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su primenjivani pod kon
trolom lekara i zapaženi su sledeći efekti:
- mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija,
- dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak,
- vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama (kod manje od
2°/o bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata
i samo u retkim slučajevima - jedan do dva na 1.000 pacijenata, dijareja na početku uzi
manja - u trajanju od jednog do tri dana, isključivo kod HIV/AIDS-pacijenata). Od više
hiljada praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom slučaju nije došlo do
oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih preparata. U
slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja, primećena
je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana,
- podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta,
- smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice
detekcije,
- smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice
detekcije.
Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna
lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi
tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama:
- Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD;
- Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institute - Department of
Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal;
- Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga -
Ontario, Kanada;
- Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittel-
suchung), Grac, Austrija;
- Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col
lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder;
- Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital -
Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej.
Todoxin sprečava infekciju ćelija HlV-om, posredstvom fiziološki podnošljivih
biljnih molekula koji vezuju HlV-proteine i obnavljaju funkcije imuniteta modulacijom
koncentracije plazme oksidantnih i antioksidantnih molekula u funkcionalno sprečenim
ćelijama imuniteta.
Kod preko 10.000 pacijenta, nisu zapažena dejstva na bela i/ili crvena krvna zrnca,
koštanu srž, jetru i/ili žučnu kesu, bubrege/mokraćne puteve, nervni sistem/psihu ili
mišiće, oči, disajne organe, krvotok, želudac/creva, kožu ili na libido/potenciju, čak i kod
redovnog uzimanja dužeg od osam godina.
U pojedinačnim slučajevima (pacijenti dugo inficirani HlV-om), prvih nedelja
terapije se mogla zapaziti prolazna gripozna ili reum atična sim ptomatika sa sub
febrilnim do um erenim tem peraturam a, umor i/ili bolovi u zglobovima, u retkim
slučajevima dijareja (od jednog do tri dana), simptomatika koja je kod nekih HIV-
pozitivnih pacijenata bila opterećena herpes simptomatikom. S tim u vezi, dolazilo je
do odstupanja HIV-RNK delotvornog rastvora u serumu, u nekim slučajevima i do
kolebanja broja CD4 limfocita. U ovim slučajevima su, ipak, postignuta dugotrajna
poboljšanja izlaznih vrednosti.
Nisu primećena nikakva aditivno-toksična dejstva ili ugrožavajuća uzajamna delovan
ja sa lekovima za tretiranje oportunističkih infekcija.
Dejstvo Todoxin-a koje pospešuje oslobađanje od otrova (glukoronidizicija), može da
prouzrokuje pojačanu razgradnju nekih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u tom
slučaju, doza takvih lekova mora da bude korigovana.
Rezistencije na Todoxin se nisu razvile ni planiranim prekidom terapije, niti redovnim
korišćenjem u vrlo dugom periodu (preko 13 godina).
Todoxin je i kod dece (od novorođenčadi pa nadalje) pokazao visoku podnošljivost.

„Skrom ni" doprinosi budućem biološkom ratu...

U izveštajima Obaveštajne službe, navedeno je da postoji najmanje deset laboratorija

koje samo u SAD rade na razradi metoda isporučivanja faktora rasta u ljudsko telo koji će,
uz korišćenje mikrovirusa iz krvotoka, izazvati još veću produkciju HlV-a.
Prema Frenku Morišu, nemačkom istraživaču iz Bajera, faktori rasta se po želji mogu
uvesti ili ukloniti. Do zadebljanja zidova arterija, na primer, dolazi zahvaljujući faktorima rasta.
Reč je o prirodnim supstancama koje ,,naređuju“ ćelijama da započnu deobu. U tom slučaju,
ćelije krvi počinju da se prekomerno množe, ulaze u krvotok i pritom oštećuju zidove arterija.
Moderna genetska tehnologija omogućila je istraživačima 90-ih godina prošlog veka
lakši i jeftiniji pristup ćelijskom DNK-materijalu.
DNK je baza podataka koja sadrži gene, modele za izgradnju i održavanje ljudskog
tela. Ove sićušne ,,cigle“ života su, zapravo, molekuli koji čuvaju energiju, uništavaju otrove
i transformišu hranljive sastojke u nove gradivne materijale. Ukoliko samo jedan gen
nedostaje u nizu, njegov nedostatak može omogućiti nastajanje mnogih oboljenja. Imajući
ovo u vidu, nije teško zamisliti šta bi se dogodilo kada bi se veštački uvela ,,cigla“ i povećala
proizvodnja u okviru komandnog molekulskog lanca.
Poznavanje gena podrazumeva poznavanje i sastava proteina koji ih stvaraju. Geni se
prvo transformišu u bakteriju, a genetski mikrobi se, potom, razvijaju u velikom broju.
Oprema neophodna za izvođenje ovakvih eksperimenata je veoma jednostavna: četiri stak
lena suda napunjena rastvorom glukoze za bakteriju, mešalica za sprečavanje bakterija da
se grupišu na dnu i inkubator za održavanje smeše na temperaturi od 98,60 Farenhajta. Za
samo 24 sata željeni protein, koji bi se inače prirodnim putem mogao stvoriti unutar jetre,
bubrega ili mozga, može da bude filtriran iz rastvora.
Na opisani način se mogu stvoriti mnogi smrtonosni virusi, a među njima svakako i
Hl-virus. Pored toga, virus je moguće i prečistiti kako bi se još brže širio!
Do sada je već dosta učinjeno, i još uvek se radi, na smanjenju vremena između dospe
vanja virusa u telo i pojave fatalnih simptoma. Jedan eksperiment sa ,,brzodelujućim“ virusi
ma već je izveden u Liberiji, na granici sa Sijera Leoneom. Rezultati su poražavajući. Naravno,
po glavu budućih protivnika. Reč je o još jednom ,,skromnom“ doprinosu budućem
biološkom ratu. Previše dug inkubacioni period u kome bi protivnik mogao žestoko da
uzvrati i zbog čega je biološki rat (bar privremeno) odbačen kao jedna od mogućnosti rato
vanja (izuzev bioterorizma), o čemu sam govorio na početku, „Liberijski eksperiment“ sman
juje na „neophodan minimum“ i ponovo uvodi biološki rat ,,u igru“. Dok neko ne zaplače...
 Druge, pak, laboratorije rade na grupi proteina nazvanih - receptori. Reč je o protein
ima koji kao pipci ,,izlaze“ iz zidova ćelija i ponašaju se poput brodskog pristaništa ili piste
za hemijske supstance. U naučnim krugovima, naime, vlada mišljenje da virus side neće
početi sa reprodukcijom dok se ne zakači za odgovarajuće receptore arterijskih zidova. Tek
tada ćelije primaju poruku da mogu da otpočnu sa reproduktivnim procesom, neophodnom
za nastanak AIDS-a.
Laboratorijski proizvođači ovih receptora mogu da ih vide i nastoje da pronađu ,,ključ“
uz pomoć koga bi mogli da ih ,,otključaju“ i ,,zaključaju“. Zašto? Smatraju da je to siguran
put ka pronalaženju infektivnijeg i bržeg virusa side (u odnosu na sve danas postojeće)
namenjenog populaciji određenoj za ,,odstrel“.
Krajem avgusta i početkom septembra 2005. godine, uragan Katrin se prošetao ulica
ma uglavnom crnačkog i uglavnom siromašnog Nju Orleansa (SAD) i ostavio za sobom
pustoš. Šta je mogao da sruši - srušio je, šta je mogao da potopi - potopio je, koga je mogao
da ubije - ubio je.
Nekoliko dana (bukvalno) bez trunke hrane, (bukvalno) bez trunke pijaće vode,
(bukvalno) bez najneophodnije medicinske pomoći, po podrumima, budžacima i na
krovovima, uglavnom crnačko i uglavnom siromašno stanovništvo je (bukvalno)
očekivalo pomoć. (Silovanja, pljačke i ubistva po prihvatnim centrima su manje važni
za priču.)
Najsuperiornija sila sveta (bar tako sami tvrde) - SAD (i nikad više!) - čekala je
odluku svog predsednika (valjda im je dozlogrdilo zapomaganje gradonačelnika Nju
Orleansa Roja Negina preko mobilnog telefona) Džordža Buša šta im valja činiti. I
dočekala. Nakon gotovo nedelju dana i sa indignacijom odbijene uvredljive ponude
više zemalja da odm ah priskoče u pomoć unesrećenim ljudim a - predsednik Buš je
odlučio da se kazne oni koji nisu radili svoj posao kako treba. Tako i treba! (Za priču
je takođe manje važno da su Kuba, Iran i Avganistan, prvi ponudili pomoć.) Dobro,
de, kasnije se predsednik Džordž Buš predomislio u vezi pom enute ponude među-
narodne pomoći, a Nju Orleans je među zlim jezicima dobio novo ime - Džordžovo
jezero.
I kao da to nije bilo dovoljno, a bilo je preko glave, desetak dana kasnije su svetske
agencije prenele vest da je voda koja drži u šaci ceo grad zaražena - ešerihijom koli!
Hm, izgleda da su mi misli odlutale. Došao sam do -...namenjenog populaciji
određenoj za ,,odstrel“. Pardon. Vraćam se na temu...
U CAB laboratorijam a na Zapadu i u Rusiji, radi se na DNK-regulatorima.
Naučnici, naime, znaju da svaki treći gen u čovekovom telu kontroliše strukturu i
funkciju mozga. Ukoliko pronađu pravi gen, naučnici mogu da iniciraju sve vrste
stanja ljudskog organizma. Jedna laboratorija u Nemačkoj je, recimo, prilično
odmakla u potrazi za hemikalijama koje će potisnuti ili ,,preokrenuti“ funkciju gena
koji kontrolišu krvni pritisak. Zahvaljujući tom ,,pronalasku“, jednog dana bi milioni
ljudi moglo da strada zbog poremećaja krvnog pritiska. S druge strane, izvesna dan
ska laboratorija je (već) došla do preparata koji, kad se ubrizga ili popije, izaziva
užasan i nekontrolisani strah.
Vlada SAD je 1990. izdvojila 1,8 milijardi dolara za najveći projekat u istoriji sveta u
ovoj oblasti istraživanja. Cilj projekta je potpuno ,,otključavanje“ ljudskog sklopa, to jest
dešifrovanje svih njegovih naslednih karakteristika prisutnih stotinama pa i hiljadama god
ina unazad. Genom-projekat, u svakom slučaju, može predstavljati jedan od najrevolu
cionarnijih poduhvata, imajući u vidu mogućnost dešifrovanja genske instrukcije svakog
čoveka na Zemlji.
Čovekova budućnost će biti ili u znaku smrti od nametnutih bolesti ili u znaku
izvanrednog zdravlja. Los Alamos i Kold Spring Harbor već uveliko istražuju ogroman
broj podataka koje poseduju na polju biotehnološkog inženjeringa i smrtonosnih virusa.
U svom radu „Biotehnologija i ljudska genetika“, dr Mark Bitenski je napisao: „Postoje
duboke razlike u našoj sposobnosti da odgovorimo na lekove, bolesti ili fizičke agense... Ima
jući u rukama ovu izuzetnu alatku ljudske genetske sekvence, bićemo u stanju da se posve
timo medicinskoj nezi, da postanemo bliski i okrenemo se individualnim karakteristikama
pacijenata. Da ih savetujemo u vezi mogućih rizicima, dijagnostikujemo i lečimo njihove
bolesti i sprečimo izlaganje štetnim uticajima... Ovo je šansa za uspostavljanje najsavršenijeg
vida medicinske nege koji poštuje individualne razlike i prevazilazi kompleksnost čoveka.“
Bilo koja bolest se može proizvesti u laboratorijama koje poseduju genetsku istoriju
određene osobe ili grupe ljudi. Genetsko štampanje bi otkrilo promene koje je moguće
načiniti u ljudskim enzimima, u cilju poboljšanja zdravlja ali i izazivanja fatalnih bolesti.
Čovek, naime, nosi veliki broj ,,uspavanih“ bolesti koje se, određenim postupcima, mogu
,,probuditi“ i izazvati sporu ili trenutnu smrt.
Najnoviji podaci iz Fort Detrika potvrđuju ono u šta se već duže vreme verovalo -
genetske promene virusa side veće su nego što je ranije pretpostavljano. Sa svakom infek
cijom ćelije, Hl-virus cikličnim ponavljanjem u njoj razvija nove varijacije koje se potom
adaptiraju prema tipu tkiva u kome žive. Varijacije istovremeno pokazuju sve veći stepen
infektivnosti koja se povećava sa rastom broja virusa.
Osim toga, podaci pokazuju da je koncentracija virusnih čestica u krvi mnogo veća
nego u vreme kada se HIV prvi put pojavio u Zairu. Titar od više miliona virusnih čestica
po milimetru, može se zapaziti kod velikog broja ljudi u terminalnom stadijumu AIDS-a.
Ovi novi virusi, po svemu sudeći, imaju nečeg zajedničkog sa zaraznom konjskom
anemijom budući da se mogu širiti preko raspršivača (aerosola). Ne postoji nijedan
razlog da sumnjam u mogućnost prenošenja novog virusa side preko okeana, recimo,
korišćenjem puteva trgovine. Epidemija španske groznice je pokazala da je širenje
virusa uz pomoć vetra, kao sredstva prenosa između potpuno izolovanih sela i zasela-
ka, sasvim realna.
Baš kao i u slučaju side, ni španska groznica nije imala ,,prethodnika“. Samo se
odjednom pojavila - pisale su tadašnje novine. Najviše su bili pogođeni odrasli, što je
slučaj i kod AIDS-a. U ,,igri“ je, takođe, bio retrovirus sposoban da brzo mutira, baš
kao kod HlV-a. Istoričar Alfred Kozbi je rekao: „Ništa, nikakva infekcija, nikakav rat,
nikakva glad, nisu ubili toliko ljudi za tako kratko vreme. Epidemija iz 1918/19. ubila
je više nego sam rat i to za samo jednu četvrtinu njegovog trajanja, bez troškova muni
cije i uništenja teritorija“.
Sličan slučaj je i sa ebolom koja se 1995. godine razbuktala na subsaharskom
području. Postoje četiri poznata podtipa ebole: Zair, Sudan, Reston i Obala Slonovače.
Virusne čestice se podvrgavaju intracelularnom pupoljčanju i akumuliraju se u vakuolama.
Tako skriven, virus se širi i izbegava detekciju od strane imunog sistema. Ebola ima stopu
smrtnosti od oko 90 posto, a njen izazivač pokazuje sličnost sa HlV-om, s tim što neupore
divo brže dovodi do fatalnih posledica.
 Međunarodni monetarni fond (MMF) danas pozajmljuje novac državama širom sveta
pod uslovima koje njihove vlade moraju da poštuju. Najdrastičniji uslovi su, naravno,
namenjeni najsiromašnijim zemljama. Na ovaj način MMF vrši pritisak na vlade da sman
je životni standard. I naša priča bi se u ovo sasvim lepo uklopila! Zahteva se, naime, sman
jenje budžeta za zdravstveno i socijalno osiguranje (slučaj naših penzionera je gotovo ide
alan primer!), hranu i stambenu izgradnju.
Brazil (hajde da mi ne budemo ,,manekeni“) je dobar prim er takve politike.
Devalvacija se događa svaka tri meseca, što se neumitno odražava na pad životnog
standarda stanovništva. Ovo, pak, vodi do pothranjenosti, prenaseljenosti i sve lošije
zdravstvene nege. Slična situacija, ako ne i još drastičnija, realnost je današnje Afrike,
pojedinih delova Južne Amerike i Kariba. Na taj način se stvara idealna klima za
uvođenje bolesti ,,sa pokrićem “ u prirodnim uzrocima. I vuk sit, i naivni na broju...
Siromašne zemlje su napadnute mnogim epidemijama. Najčešće je reč o starim boles
tima u novom pakovanju (oblicima) koje odoljevaju uobičajenim načinima lečenja. Pri
menom programa donešenog od strane MMF-a 1986. godine, zdravstvena zaštita u Africi je
drastično pogoršana što je dovelo do ogromnog broja smrtnih slučajeva. Žuta groznica,
malarija i kolera, ranije kontrolisane pomoću adekvatnog zdravstvenog programa, sada
nekontrolisano besne.
Nigerija, jedna od najbogatijih zemalja, pod programom MMF-a se suočava sa mnogim
nametnutim ograničenjima. Uprkos činjenici da poseduje čitavih 60 posto od ukupnog
broja medicinskog osoblja i sredstava svih afričkih zemalja, zdravstvena zaštita njenih
stanovnika je na mnogo nižem nivou danas nego što je bila još davne 1986. godine. Preve
deno, reč je o tihom i elegantnom načinu pripremanja Nigerije za masovnu pojavu ,,bivših“
bolesti koje će utrti put sidi da se širi poput šumskog požara.
Rešenje zvano kondom, MMF koristi za kontrolu rađanja. I pored velikih reklamnih
kampanja sa ciljem promovisanja upotrebe kondoma, njihov kvalitet je u 80 odsto slučaje
va ispod očekivanih normi, odnosno -kondomi su porozni.
Virus side je u Africi ušao u ,,eksplozivnu“ fazu. Slična situacija je pred vratima azijskih
zemalja kao što su Indija i Tajland. Procenjeno je, recimo, da je Africi 2000. godine bilo blizu
100 miliona slučajeva AIDS-a, a u Indiji i drugim delovima Azije oko - 90 miliona.
Sida je, definitivno, postala ubica siromašnih zahvaljujući smanjenju troškova
zdravstvene nege i nutricionističkih standarda. Sve zarad odgovaranja na zahteve MMF-a.
Leka protiv side, sa tačke gledišta starijih virusologa, još uvek nema na vidiku. Dr Jonas
Salk insistira na pronalaženju načina da se ojača imuni sistem pre pokušaja dobijanja
antitela koja će moći da unište HIV. Ovo je izjavio nakon pregledanja moje kompletne doku
mentacije u vezi HIV/AIDS-a i upoznavanja sa mogućnošću dobijanja uporedne vakcine
koju sam dao dr Salku na sastanku u San Dijegu. Posle toga, više mi se nije javio, ali su
zato novine počele da pišu o „senzacionalnim pokušajima“ dr Salka da dobije vakcinu.
Međutim, dr Salk je izgubio iz vida samo jednu sitnicu - vakcina ne bi mogla da bude
delotvorna bez Todoxin-ovih preparata! Bez njih bi se stvarala nezrela i nedelotvorna
antitela, odnosno, bez Todoxin-a nije moguće delovati imunomodulatorno i ojačati neu
roimunoendokrini sistem.
Strogo poverljiv izveštaj CDC-a govori o veoma zaraznom obliku tuberkuloze koji se
javlja u siromašnim zemljama i među siromašnim stanovnicima SAD-a. Dva puta je veći
broj slučajeva kod kojih bacili ne reaguju na lekove od kada je objavljena poslednja studi
ja iz 1984. Incidenca tuberkuloze u SAD se od 1985. povećala za 20 posto. Svaki TBC-paci
jent je potencijalna meta virusa side, a oboleli od side lako mogu da obole od tuberkuloze.
Zaključak nije teško izvesti: TBC se širi većom brzinom nego ikada ranije i pomaže širen-
ju još smrtonosnije epidemije.
Sida je posebno efikasna upravo zbog načina na koji napada pluća. Može li se i zamis
liti epidemija side, koju smenjuje epidemija tuberkuloze a potom upale pluća, poput one
koja je usmrtila stotine hiljada Mandžurijaca i Istočnoindijaca 1910-1911. godine i ponovo
se pojavila u Evropi u periodu između 1919 i 1921. godine?
Verovali ili ne, ipak nije teško zamisliti brzo širenje tuberkuloze za vreme buđenja side
posle koje sledi upala pluća i zahvata većinu država Afrike, potom se širi u Indiju, na Filip
ine, Maleziju i Kinu. Milioni ljudi bi bili ostavljeni da umru. Somalija je, recimo, bila
„poligon za testiranje“ novog oblika malarije koju prenose komarci a koja napada imuni
sistem. Stanovnici Somalije su imali tu ,,privilegiju“ da prvi na svojoj koži osete efikasnost
i komaraca i novog oblika malarije. Ne treba sumnjati da bi komarci isto tako bili ,,vredni“
i u slučaju prenošenja HlV-a u Africi.
A postoje i novi načini...

Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćem o...

Arapski istoričari su još pre nekoliko vekova došli do zaključka da su srednjevekovni

lekari našli lek za crnu kugu. Dovoljno bogati su bili u mogućnosti da se domognu ovog
izuzetno uspešnog biljnog leka i zaštite se od smrti koja ih je okruživala.
Medicina je u samo jednom kratkom vremenskom periodu bila ,,jednostavna“ i
veoma efikasna nauka. Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćemo. Kada je u
čovekovom, i ne samo njegovom, organizmu otkriven ,,nov svet“, sve je počelo da popri
ma karakteristike provalije bez dna. Ljudski i svi ostali organizmi kao i sve ostalo što
pripada materijalnom delu prirode, najednom je postalo izuzetno komplikovano i zas
trašujuće nepoznato.
Ko je, recimo, mogao da pretpostavi da je jedan mišić, do tada samo ,,meso“, u stvari
čitav splet mišićnih vlakana sa gomilom ćelijskih struktura. Otkrivena ćelija je već bila
pravo čudo. Da se nije poniralo dalje u nju, možda bi još uvek sve na ovom svetu još dugo
vremena bilo dobro. Ali, nije tako...
Valja, međutim, imati u vidu da su sve te „igre“ i ranije postojale samo su čoveku bile
nepoznate.

I zaprijeti Gospod Bog čovjeku govoreći: jedi slobodno sa svakoga drveta u vrtu;
Ali s drveta od znanja dobra i zla, s njega ne jedi; je r u koji dan okusiš s njega,
umrijećeš.
(Prva knjiga Mojsijeva,gl. 2; 16-17)

Znači, ništa ne postoji sad a da ga pre nije bilo. Samo je biološki inženjering na izves
tan način otišao dalje od nauke. Dok prosečan lekar još uvek nema jasnu predstavu o
čitavom mikrokosmosu mikrotela u svakom organizmu, od najobičnije travčice a kamo li u
čoveku, naučnici već prave na osnovu tog, za medicinu nepoznatog područja, gomilu
bolesti ne dajući rešenja za njihovo izlečenje.
 JHi zmija bješe lukava mimo sve zvijeri poljske, koje stvori Gospod Bog; pa reče ženi:
jeliistin a da jeB ogkazao dane jedete sa svakoga drveta u vrtu?
A žena reče zmiji: m i jedem o roda sa svakoga drveta u vrtu;
Samo roda s onoga drveta usred vrta, kazao je Bog, ne jedite i ne dirajte u nj, da ne
umrete.
A zmija reče ženi: nečete vi umrijeti;
Nego zna Bog da če vam se u onaj dan kad okusite s njega otvoriti oči, pa ćete postati
kao bogovi i znati što je dobro što li zlo.
I žena videći da je rod na drvetu dobar za jelo i da ga je milina gledati i da je drvo vrlo
drago radi znanja, uzbra roda s njega i okusi, pa dade i mužu svojemu, te i on okusi. *
(Prva knjiga Mojsijeva, gl. 3; 1-7)

Čovek je još u prapočetku okusio plod sa drveta saznanja, pa se, evo, još uvek sa njim
u grlu, uporno nosi. Ako je, dakle, znao da napravi bolest, sva je prilika da će umeti i da je
izleči. Čim to bude neophodno potrebno.
Ali, neće to uraditi sve dok moćnici ne postignu željeni cilj. Dok se, recimo, u Africi
ne smanji broj žiteija na zanemarljivo malu vrednost. Tada će, valjda, doći do izražaja
sva njena lepota, izuzetno lekovite i pitke vode ispod Sahare će ugledati svetlost dana a
„Crni kontinent“ postati ,,obećana“ zemlja. I stanovništvo Indije, planiraju moćnici iz
senke, treba ,,razrediti“ pre nego što dozvole da biološki inženjering napravi lekove za
već proizvedene bolesti.
Perspektiva Zemlje, s obzirom na tehnička dostignuća i poboljšanje životnog stan
darda, jeste sve brži porast broja stanovnika i u istorijski kratkom periodu - prenase
ljenost. Dakle, nimalo ružičasta. Oni koji su rešili da se pozabave tim problemom,
delimično javnim a delimično tajnim (biološkim?) ratovima, u izvesnom smislu
spašavaju Zemlju. Istina u sopstvenu i, istina, u korist (svoje) bele rase. Naravno, uvek
je finije i elegantnije to činiti baz krvi. Recimo, biološkim agensima preko vakcina pro
tiv malih boginja, iznenadnim epidemijama i pandemijama, sterilizacijom i ograniča
vanjem rađanja i dr...
Zašto baš vakcinama protiv malih (dečijih) boginja kada su toliko rasprostranjene -
lako se dobiju i isto tako preleže? Pa zato da bi našu decu vakcinisali protiv malih boginja
ali i tifusa, tetanusa i ko zna još čega, a vakcina je veoma pogodna i sa slanje drugih (ne baš
slatkih) ,,darova“. Možda upravo zbog njih, tih ,,darova“, naši pedesetogodišnjaci masovno
umiru od kancera?!
Da ne bismo otišli suviše daleko u ovim razmatranjima, vratimo se delovanju
biološkim agensima i heteroseksualnoj transmisiji HlV-a. Naime, cilj tvrdnje da se
virus side prenosi (i) heteroseksualnim putem, jeste - smanjenje nataliteta. U prilog
tome govori insistiranje na strogoj kontracepciji kao preventivi protiv HIV/AIDS-a.
Samo po sebi, ovo i ne mora da bude do kraja loše jer goni adolescentsku populaciju
na odgovornije ponašanje. Tačno je, ne mora. I sam bih poverovao u to da nas, po
pomenutim procenama, nije previše na Planeti. A to u mnogome menja stvari. Poput
košarkaške greške u koracima...
Jedini uspeh koji do sada proizašao iz bavljenja (lečenja) sidom, jeste aktuelizovanje
znanja antičke medicine baziranih isključivo na korišćenju lekovitog bilja. Da je moderna
medicina bespomoćna kad je reč o HIV/AIDS-u, odavno je jasno istinskim medicinskim
ekspertima koji slove kao disidenti u odnosu na zvanično prihvaćene stavove i tumačenja
ove bolesti. Ohrabruje, međutim, činjenica da se sve veći broj pripadnika krugova tzv.
zvanične međicine okreće vekovima starim biljnim preparatima.
Uspeh Grejs Čihuri, travarke iz Zimbabvea, naveo je mnoge lekare i novinare iz celog sveta
da je upoznaju. Grejs radi u običnom stanu u Harareu i svoj biljni lek čuva u staklenim boca
ma. Njena brižljivo čuvana sveska sadrži spisak od oko 120 osoba spašenih iz čeljusti smrti.
Jedna od njenih pacijentkinja je bila Sofi Čikonda, medicinska sestra, inficirana HIV
om za vreme porađanja HlV-pozitivne žene. Dve njene prijateljice, takođe medicinske ses
tre, već su umrle od side. Ali, biljni lek Grejs Čihuri spasao je Sofin život otklonivši joj
dijareju i oticanje žlezda prepona i pazuha... Počeci ove priče datiraju iz 1992. godine. Sofi
je i danas živa i u relativno dobrom zdravlju.
Travar Kofi Drobo iz Gane je lečio pacijente obolele od side iz celog sveta. Ponajviše iz
Evrope. Svakodnevno su ga saletali zbog neverovatnog uspeha u lečenju HIV/AIDS-a uz
pomoć biljnih preparata. Droba je, očito, znao ono što zapadne farmaceutske kompanije
nisu ili su se pretvarale da ne znaju.
Njegov uspeh je dizao kosu na glavi (onima koji je imaju) vodećim ličnostima iz med
icinskih i farmaceutskih krugova. Pored toga, postao je i previše poznat u „ciljnim grupa
ma“. Sve što se kasnije dešavalo bilo je više nego očekivano. Vlada Gane je, pod pritiskom
Međunarodnog monetarnog fonda, zabranila rad Drobou koji je nedugo zatim pronađen -
mrtav. U suvoparnom policijskom izveštaju, u rubrici „smrt je usledila zbog...“ upisano je
- samoubistva iz pištolja! Verovali ili n e...
Da li, posle svega, treba da čudi to što su sve komponente Drobovih lekova, baš kao i
formule i beleške misteriozno - nestale. Vlasti Gane tim povodom nisu dale nikakvu izjavu,
još manje objašnjenje...
Ni ovaj, kao ni bezbroj već pomenutih događaja, ne treba da čudi. Čuda nam je
ionako dosta. Jer, zapadne farmaceutske kompanije obezbeđuju ogroman profit uz
pomoć hemijskog sintetisanja prirodnih lekovitih sastojaka sadržanih u biljkama.
Najbolji prim er toga je aspirin, zapravo acetilsalicilna kiselina, čiji se prirodni oblik
nalazi u kori vrbe.
Kao što su Venecijanci u vreme srednjovekovne epidemije crne kuge ljubomorno čuvali
pronađenu tajnu egipatsku biljnu formulu, naravno za spas sopstvene kože i glave, tako i
najbogatiji ljudi današnjice (tzv. „vladari iz senke“), sva je prilika, čuvaju rešenje za HIV/AIDS.
I niko ih ne može naterati da je otkriju. Ali, ako se to ne može, može se bar poslušati glas onih
virusologa i genetičara koji se istinski (i sa argumentima!) bore za čovekov spas.
Šema Hl-virusa je već otkrivena. Ne samo leukemične ćelije, već i bilo koja patološki
izmenjena ćelija ljudskog organizma može da se primeni to jest upotrebi. Znači, isključivo
ono što je već bolesno a živi u organizmu. Na primer, virus-vektor (nosač), mada je rešen
je sa leukemijom lako i elegantno izvodljivo. Samo ne zdrava ćelija, budući da ima jaku
odbranu - imunitet.
Naravno, moglo bi se ići i dalje pa i vibraciono-talasne čestice (praklice, nemanodije,
sorabi) uvući u ovu ,,paklenu“ igru. Ovo još uvek nije izvedeno ali, iskreno, strepim od
mogućih užasnih efekata - kada bude.
Neophodno je ukazati i na neke činjenice poznate svakom virusologu. Naime, osnova
AZT, DDI, DDC i drugih ,,magičnih“ farma-lekova su nukleozidni analozi. U stvari, svi
koriste ribozide koji dopuštaju prenosiocima HIV-RNK da uđu u ćelijsku membranu (jez
gro ćelije) gde se umnožavaju geometrijskom progresijom - 2, 4, 8, 16, 32, 64... Za
neverovatno kratko vreme, njihov broj dostiže astronomske cifre. Upravo zbog ove čin
jenice, lekovi za usporavanje infekcije su više štetni nego korisni. Ipak, u proizvodnji sin
tetskih lekova namerno se koriste nukleozidni analozi umesto dezoksiribonukleoziđa koji
sprečavaju inficiranje jezgra ćelije od strane virusne RNK.
Da bi lek protiv HIV/AIDS-a bio efikasan, mora da:
1) deluje na zaustavljanju promena,
2) sadrži dovoljno biljnih interferona,
3) sadrži koenzim za sprečavanje prenosioca virusne RNK da inficiraju ćeliju i
4) da u potpunosti povećava broj krvnih elemenata.
Koliko god izgledalo neverovatno, lek protiv HIV/AIDS-a je veoma jednostavan i lako
se može napraviti. Na prvom mestu, neophodno je delovati na raspad (dekomponovanje)
trojstva prisutnog u HIV-u. Naime, spajanjem (komponovanjem) dva-tri životinjska virusa
sa ljudskim virusom (leukemična ćelija + patogeni ljudski virus) i još dva-tri dodata život
injska virusa, dobija se nov kvalitet, to jest - Hi-virus. Razdvajanjem pomenuta tri elemen
ta, ili bar samo odvajanjem ljudske od životinjskih ćelija, problem bi bio rešen. Jer, dve-tri
životinjske komponente bez ljudske, gube osobine novog kvaliteta i nemaju svrhu. Biće jed
nostavno odbačeni od organizma kao i sve ostale tuđe supstance i uljezi.
Hl-virus je, dakle, komponovan od životinjskih virusa i ljudske defektne
(leukemične) ćelije. Dekomponovanje bi trebalo da ide obrnutim redosledom po siste
mu - kako si ih spojio, tako ih i razdvoj. Ključ za razdvajanje (dekomponovanje), znači,
leži u načinu spajanja (komponovanja) virusa. Ukoliko je poznat mehanizam veštačkog
komponovanja, pomoću centrifuge - isti mehanizam u obrnutom pravcu dovešće do
razdvajanja. Poput rasplitanja zamršenog čvora - valja ići suprotnim redosledom od
onoga koji je napravio čvor.
Nije, dakle, nemoguće otkriti tajnu pomenutog postupka budući da se ovaj ne razliku
je previše od postupka spajanja i pravljenja drugih simbioza. Taj postupak je takoreći već
u svakodnevnoj primeni biološke discipline nazvane biološki inženjering, zahvaljujući
čijem gotovo neverovatno brzom razvoju danas je sve moguće stvoriti - sintetske gene, sin
tetska antitela i antigene... Sintetski, istini za volju, kriju veću opasnost utoliko što se ne
mogu ,,rasturiti“ na pomenuti način već isključivo desintetizovanjem. Kontra-procedura bi
se, otprilike, sastojala u naredbi za uklanjanje desintetizovanjem...
Bilo kako bilo, kada ovako sačinjene prirodne i sintetske komponente uđu u krvotok i
organe, istog časa dobijaju podršku svih virusa herpes grupe. Bilo u vidu paničnog množen
ja ili učešćem u destrukciji imunog sistema.
Ovo poglavlje sam počeo sa matematičarima a, evo, završavam, sa mislima fizičara. Ne
bilo kog. Trenutno najvećeg, Stivena Hokinga!
,,Da li je osećanje odgovornosti, koje se prenosi jezikom, dovoljno da stavi pod kon
trolu nagon za agresivnošću, koji se prenosi preko DNK - ostaje da se vidi. Ako to nije
slučaj, ljudska rasa će postati jedan od ćorsokaka prirodnog odabiranja. Možda će neka
druga rasa inteligentnih bića negde drugde u Galaksiji uspeti da uspostavi bolju ravnotežu
između odgovornosti i agresivnosti. Ukoliko je to po sredi, mogli bismo očekivati da oni
stupe u kontakt sa nama, a možda baš oni, svesni našeg postojanja, ne žele da obznane
svoje prisustvo. To se može pokazati kao mudar potez, ima li se u vidu naš dosije...“
 Početak zla skraćenog na
- HIV/AIDS: jedna tužba

merički advokat Bojd Grejvs (Boyd E. Graves) je 28. septembra 1998. godine

A
podigao tužbu protiv države SAD za ,,kreiranje“, ,,proizvodnju“ i ,,širenje“
AIDS-a. Dve godine kasnije, preciznije 7. novembra 2000. godine, Apela
cioni sud je potvrdio odluku nižeg suda da je tvrdnja o HIV-u kao bioinžen
jerskom proizvodu - neozbiljna!
Podatke iznesene u tužbi, advokat Grejvs je objavio u knjizi „Državni izvori: dokazi o
laboratorijskom rođenju AIDS-a“ (State Origin: The Evidence of the Laboratory Birth of
AIDS). Prema njegovoj tvrdnji, svi podaci su zasnovani na čvrstim dokazima tj. državnim
dokumentima do kojih je došao u zvaničnim institucijama. Evo, ukratko, osnovnih smerni
ca njegove tužbe...
Istorija AIDS-a počinje 29. aprila 1878. donošenjem američkog „Federalnog zakona
o karantinu“ kojim su SAD pojačale istraživanja ,,uzroka“ epidemija zaraznih bolesti.
Taj posao 1887. godine preuzima novoosnovana „Laboratorija za higijenu“ pod upravom
dr Jozefa Kinjona (Dr Joseph J. Kinyoun), osvedočenog rasiste i posvećenika
eugenetičkog pokreta.
Dve godine kasnije (1889) identifikovane su mikoplazme, prenosivi agensi za koji se
danas zna da su „srce svih ljudskih bolesti uključujući i HIV/AIDS“.
Godine 1893. pojačane su zakonske mere karantina a istovremeno je iznenada došlo
do prave eksplozije polio epidemije. Samo pet godina kasnije (1898), bilo je poznato da se
mikoplazmama može izazvati epidemija kod goveda i na poljima duvana. Godinu dana kas
nije, američki kongres je počeo ispitivanje „lepre u SAD“.
Godine 1902. počela je sa radom „Stanica za eksperimentalnu evoluciju“. Ispitivala je
uticaj bolesti na etničke grupe.
Već 1904. je uz pomoć mikoplazmi izazvana epidemije kod konja. Šest godina kasni
je, i kod ptica i peradi.
Godine 1917. osnovana je „Federacija američkog društva za eksperimentalnu biologi-
ju“ (FASEB). Godinu dana kasnije, virus gripa neočekivano je odneo živote više miliona
ljudi. Utvrđeno je da je izazivač bio virus gripa modifikovan sa ptičjom mikoplazmom, na
koji ljudi nemaju odgovarajući imuni odgovor.
Godine 1921. vodeći eugenetički filozof Betrand Rasel (Betrand Russell) javno je
podržao „neophodnost za organizovanje kuge“ protiv crne populacije.
Godine 1931. u tajnosti su vršena ispitivanja na Afroamerikancima, a AIDS je testi
ran na ovcama. Četiri godine kasnije usavršen je postupak kristalizovanja mikoplazmi
duvana i pri tom utvrđeno da uprkos pomenutom postupku, one i dalje ostaju infek
tivne.
 Program proizvodnje biološkog oružja u SAD zvanično je krenuo u realizaciju 1943.
godine da bi, u dotadašnjoj istoriji nezapamćenim uvozom velikog broja vrhunskih naučni
ka iz celog sveta, 1945. bio intenziviran razvoj i proizvodnja u ovoj oblasti.
Godine 1949. dr Bjorn Sigurdson (Bjorn Sigurdsson) izolovao je visna virus koji je
proizveo čovek i koji ima neke DNA ,,iste“ kao i HIV (Proceedings of the United States, NAS,
Vol. 92, pp. 3283 - 7, April 11, 1995.)
Sada znamo da je 1951. američka vlada izvršila prvi napad virusom na Afro
amerikance. To je učinjeno u jednoj varošici u Pensilvaniji, a placebo grupa Afro
amerikanaca je bila u jednoj varošici u Virdžiniji. Eksperiment je istovremeno vršen i na
ovcama i govedima. Prema autoru Evi Snid (Eva Snead), istovremeno je održana i prva svet
ska konferencija o virusu koji „veoma liči“ na AIDS.
Dr Bjorn Sigurdson je 1954. javno objavio svoje nalaze u vezi visna virusa i time sebe
postavio za ,,rodonačelnika“ AIDS virusa. Ovaj primat će od njega kasnije preuzeti dr Karl
ton Gajdušek (Carlton Gajdusek).
Samo godinu dana kasnije (1955) bilo je moguće veštački stvoriti virus mozaika
duvana. Time su mikoplazme postale osnov američkog programa za proizvodnju biološkog
oružja.
Već 1957. godine, Pentagon je odobrio izradu ofanzivnih bioloških agensa i program
„Specijalna operacija X“ (The SOX), prototipa programa za proizvodnju „specijalnog
virusa“ sa čijom realizacijom je započeto 1962. godine.
Tadašnji predsednik SSSR Nikita Hruščov se 1960. zvanično uključio u program izrade
biološkog oružja. Njegova izjava će imati dugoročne posledice na „arogantnost tajnog
saveza komunizma i demokratije“. Naime, dve zemlje su se novembra 1972. saglasile da
smanje „crnu populaciju“.
Naučnik Harold Tomar (Harold Thomar) je 1961. objavio da virusi izazivaju kancer.
Zajedno sa dr Karltonom Gajdušekom, dr Tomar je 1995. obavestio američku Akademiju
nauka (National Academy of Sciences) da ,,bi ispitivanje visne na ovcama mogao biti
najbolji put za pronalaženje anti-HIV leka“.
Pod maskom ispitivanja kancera, dr Len Hajflik (Len Hayflick) je 12. februara 1962. na
Univerzitetu Stanford osnovao „Američku laboratoriju za mikoplazme“ u kojoj je započet
program pod nazivom „Specijalni virus“. Od tada, svake godine su održavani godišnji sas
tanci u Medieinskom centru ,,Herši“ (Hershey) na kojima je raspravljano dokle se došlo u
razvoju AIDS-a.
Godine 1964. američki kongres je dao punu podršku istraživanjima leukemija/limfo
ma (AIDS) virusa.
Američka akademija nauke je 1967. punom snagom pokrenula biološki napad na
Afriku. Odeljenje tehničkog servisa CIA je potvrdio izvršenje tajnog programa ubrizgavan
ja „Specijalnog virusa“ u Africi.
Godine 1969. iz Fort Detrika (Fort Detrick) je saopšteno svetskim naučnicima da su nji
hovi stručnjaci došli do saznanja kako da naprave AIDS, a od Pentagona je zatraženo još
novca. Tajni memorandum Ričarda Niksona (Richard Nixon) upućen Kongresu 18. jula pod
nazivom ,,Prenaseljenost“, prvi je pisani trag o AIDS-holokaustu.
Predsednik Nikson je 1970. potpisao dokument o nacionalnoj bezbednosti pod
oznakom ,,PL91-213“ kojim je Džon D. Rokfeler III (John D. Rockefeller) postao ,,car živ
ota i smrti ljudske populacije na Zemlji“.
 „Izveštaj br. 8 o napretku“ (Progress Report #8) sačinjen je 1971. Na strani 61, nalazi
se potvrda činjeniee o laboratorijskom poreklu AIDS-a. U okviru programa proizvodnje
„specijalnog virusa“ sačinjeno je 15 izveštaja na preko 20.000 strana. I na svakoj od njih se
jasno ukazuje na medicinske eksperimente rađene u Americi pod pokroviteljstvom amer
ičke vlade. Plan je volšebno nestao, a potom isto tako otkriven tek 1999. Svetska naučna
javnost je bila zapanjena ovim otkrićem, odnosno prikrivanjem izveštaja. Da su ga ranije
imali u rukama, tvrdio je izvestan broj naučnika, problem HIV/AIDS bi se nesumnjivo brže
rešavao. Bilo im je jasno da su eksperimenti rađeni u fazi IV-A najbolji put ka boljoj terapi-
ji i lečenju ljudi sa HIV/AIDS-om.
Prvih 60 strana „Izveštaja br. 8“ o „specijalnom virusu“, neosporno potvrđuju
specifičan cilj ovog programa. Tako je do juna 1977, u okviru pomenutog programa,
proizvedeno planiranih 15.000 galona (1 galon - 4,546 litara) „specijalnog virusa“!
Virus AIDS-a je ubačen u vakcine koje su potom poslate u Afriku i na Menhetn. Zah
valjujući nekim autorima, poput dr Roberta Lia (Robert E. Lee), obelodanjeno je da je
stanfordska „Laboratorija za mikoplazme“ izdala prvi dokum ent sa AIDS-om u
naslovu: „Virusna infekcija ljudi udružena sa stečenom imunodeficijencijom“ (Viral
Infections in Man Associated with Acquired Immunological Deficiency States). „Kon
sultant“ na program u „specijalnog virusa“ bio je vodeći naučnik - dr Tomas Merigan
(Thomas Merigan).
U „Izveštaju br. 8“, na stranama 104 - 106, potvrđuje se da je dr Robert Galo (Robert
Gallo) tajno radio na razvoju AIDS-a uz punu podršku jednog sektora američke vlade, čiji
je zadatak bio iznalaženje načina za ubijanje sopstvenih građana.
Dr Galo ne može da objasni zašto je u biografiji prećutao svoju ulogu „oficira projek
ta“ na programu „specijalnog virusa“. Rani radovi doktora Galoa i njegova otkrića se mogu
sagledati kroz dokumentaciju iz ovog programa. Sada znamo da se svaki eksperiment
dobro uklapa u pomenuti program. Istraživačka logika je neoboriv dokaz da je federalni
„Menhetn projekat“ bio usmeren na razvijanje ,,zaraznog“ (kontaminirajućeg) kancera za
,,selektivno“ ubijanje. Galoova dokumenta iz 1971. godine su identična onima iz 1984. u
kojima je objavio - pronalazak AIDS-a!
„Izveštaj br. 8“ na stranama 273 - 286. potvrđuje da smo mi (Amerikanci - prim. T.J.)
,,dali“ AIDS majmunima. Od 1962. godine su SAD i dr Galo injekcijama davali pomenuti
virus majmunima a potom ih vraćali u divljinu. Čak su i vladini naučnici bili zbunjeni da
se oba virusa, HIV-1 i HIV-2, na tako bliskim ,,srodnicima“ kao što su majmun i čovek,
mogu tako iznenada pojaviti kod ,,dva rođaka s istim poreklom“ (Bojd misli na čoveka i
majmuna - prim. T.J.) u periodu od samo sto godina.
Japanska studija iz 1999. godine potvrđuje da je majmunski AIDS prenesen sa čoveka
na njegovog pretka. Rezultati istraživanja na majmunima nedvosmisleno potvrđuju da je
AIDS kod majmuna čovekovih ruku delo.
SAD i SSSR su 1972. potpisale ugovor o kooperaciji u razvoju ofanzivnog biološkog
oružja koje SAD i danas primenjuju. Bilo je to prvo oglašavanje pogrebnih zvona crnoj pop
ulaciji.
Projekat doktora Garta Nikolsona (Garth Nicolson), svetski priznatog naučnika, objav
ljen je 1973. pod nazivom „Uloga omotača ćelije u izbegavanju imunološkog odgovora“
(Role of the Cell Surface in Escape From Immunological Surveillance). Dr Nikolson je u
periodu od 1972. do 1978. radio na programu „Specijalni virus“ i smatra se ,,filijalom“ dr
Galoa na Zapadnoj obali. Gotovo sa sigurnošću se može tvrditi da su se dr Nikolson, dr
Robert Galo i dr Luk Montanje (Luc Montagnier) tajno sastali u južnoj Kaliforniji kako bi
usaglasili stavove šta treba a šta ne treba da objave u vezi dostignuća u programu razvoja
„specijalnog virusa“.
Državni sekretar SAD Henri Kisindžer (Henry Kissinger) je 1974. objavio plan SAD za
smanjenje prenaseljenosti pod brojem NSSM-200. Ovaj materijal je bio jedina tema o kojoj
se diskutovalo na Svetskoj konferenciji o stanovništvu u Bukureštu (Rumunija). Čovek iz
senke je pobedio. Ceo svet se tajno saglasio da se smanji broj stanovnika u Africi! Danas su
to stanovnici Afrike i druge ,,nepoželjne“ populacije. Sutra dolazimo na red - mi?!
Predsednik SAD Džerald Ford (Gerald Ford) je 1975. potpisao Memorandum o
nacionalnoj bezbednosti i odbrani broj 314. Time SAD implementiraju Kisindžerov pro
gram NSSM-200.
SAD 1976. godine objavljuju „Izveštaj br. 13“ o programu „specijalnog virusa“
(Progress Report #13 of the Special Virus program). Ovaj izveštaj potvrđuje da su SAD
imale različite međunarodne ugovore sa SSSR-om, Nemačkom, Velikom Britanijom, Fran
cuskom, Kanadom i Japanom. Cilj da se pobije crno stanovništvo, dobio je široku među
narodnu podršku. U okviru programa „specijalni virus“, u martu počinje proizvodnja virusa
i do juna 1977. proizvedeno je 15.000 galona AIDS-a (HlV-a - prim. T.J.).
Predsednik Džimi Karter (Jimmy Carter) dozvoljava nastavak realizacije tajnog plana
o smanjenju crne populacije.
Dr Robert Galo se 1977. sastaje sa vrhunskim sovjetskim naučnicima radi dogovo
ra o ,,rasturanju“ pomenutih 15.000 galona AIDS-a. Virus je ,,poklonjen“ uz vakcinu pro
tiv malih boginja za Afriku i ,,eksperimentalnu“ vakcinu za hepatitis B namenjene
,,srećnicima“ sa Menhetna. Prema autorima Džun Gudfildu (June Goodfield) i Alanu
Kentvelu (Alan Cantwell), pošiljka broj 751 sa vakcinom za hepatitis B, zavedena i
pp$§ljen3 u Njujorku, zarazila je na hiljade nevinih ljudi „Velike Jabuke“. Današnja
vlada SAD nikada neće moći da isplati odštetu zaraženima za pretrpljenu patnju i
poniženja sa kojima se ljudi sa HIV/AIDS-om svakodnevno sreću. „Ljudi iz senke su
računali da većinu nas neće biti briga obzirom da umiru samo crnci i gej populaeija. U
stvari, nas Amerikance veoma malo iritira to što je pola miliona ratnih veterana iz
„Zalivskog rata“ zaraženo nečim veoma zaraznim. Uskoro više neće biti crnaca, zbun
jenih vojnika, stariji belci počeće iznenada da umiru, a Amerikanci još uvek neće
shvatati šta im se događa. Zato budite danas uz nas i dajte nam šansu, da bismo mi sutra
bili - uz vas!“ (Bojd je, očito, crnac - prim. T.J.).
Iznenada, baš kao što je predsednik Nikson predvideo, došlo je do eksplozije smrtnos
ti. Devetog novembra 1999. godine američka Bela kuća je objavila: ,,U veoma kratkom peri
odu od pet godina, svi novoinficirani od HlV-a u SAD biće - Afro-amerikanci...“!?
Više o istoriji tajnog programa pravljenja virusa može se naći u arhivama dr Džona
Molonija (John B. Moloney)...
I ovo je, pored ostalog, američki advokat Bojd Grejvs naveo u tužbi protiv Sjedinjenih
Američkih Dražava koju je odbacio američki Apelacioni sud okarakterisavši je kao - „friv
olnu“. U Rečniku stranih reči i izraza, pod odrednicom ,,frivolan“ stoji: neozbiljan, nepris
tojan, lakomislen, raskalašan, površan, beznačajan, ništavan.
Advokat Bojd Grejvs ipak ne odustaje. Ubeđen je da će neki sud u svetu smoći
hrabrosti da procesuira njegovu ili tužbu nekog od njegovih istomišljenika kojih je svakim
danom sve više. Do tada, „zvanični HIV/AIDS kalendar“ prema izvesnom broju autora
izgleda, otprilike, ovako:
1959. - Jedna osoba u Kongu umire od „nepoznate bolesti“. Analizom uzorka njene
krvi gotovo četvrt veka kasnije, utvrđeno je da je nesumnjivo reč o prvom slučaju infekcije
HlV-om.
1981. - Lekari iz Los Anđelesa i Njujorka izveštavaju o epidemiji zapaljenja pluća i
retkog kancera, Kapošijevog sarkoma, među homoseksualcima. Američki centar za kontrolu
i prevenciju bolesti (CDC) objavljuje saopštenje o novoj epidemiji. Sindrom dobija naziv
GRID (Gay Related Immune Deficiency, tj. nedostatak imuniteta kod homoseksualaca).
1982. - Otkriveno je da je uočeni sindrom povezan sa krvlju, i to ne samo kod
homoseksualaca, već i kod žena, heteroseksualaca korisnika droge, hemofiličara, osoba
koje su primale trnsfuziju krvi i beba. GRID je promenjeno u AIDS (Acquired Immunode
ficiency Syndrome tj. sindrom stečenog gubitka imuniteta).
CDC proglašava epidemiju, a 14 država prijavljuje slučajeve zaraze.
Na američkoj TV stanici PBS, pojavljuje se prva emisija o sidi - „AIDS misteriozna zaraza“.
1983. - Naučnici na čelu sa dr Likom Montanjenom (Pasterov institut, Francuska)
uspevaju da izoluju retrovirus i nazivaju ga „virus povezan sa limfadenopatijom“. Kasnije
će ovaj virus biti označen kao uzročnik side.
Sida se pojavljuje u 33 zemlje.
Održana je prva američka konferencija o sidi u Denveru.
U San Francisku oboleli prvi put javno izlaze na ulice u tzv. „maršu sveća“, a vozači
gradskog prevoza izvesno vreme obavljaju svoj posao sa maskama na licu.
Umire poznati njujorški pijanista Pol Džejkobs.
1984. - Američka vlada saopštava da je dr Robert Galo iz Nacionalnog instituta za
kancer izolovao virus nazvan HTLVIII koji uzrokuje sidu.
Američko ministarstvo zdravlja predviđa da će se vakcina protv side u periodu od dve
godine testirati i na ljudima.
Umire Kanađanin Getan Dugas, među naučnicima koji proučavaju sidu poznat kao
„nulti pacijent“.
U San Francisku se zatvaraju sva javna kupatila za gej populaciju.
1985. - Američka uprava za hranu i lekove odobrava dijagnostički pribor za sidu koji
je razvila Galoova laboratorija, a patentiralo Ministarstvo zdravlja. Pariski Pasterov institut
tuži ministarstvo u vezi prava na patent. Ipak, francuski i američki naučnici sklapaju spo
razum o zajedničkom vlasništvu nad priborom za testiranje krvi.
Amerikanac Rajan Vajt, 13-godišnji hemofiličar zaražen sidom, izbačen je iz škole
zbog zaraze.
Održana je prva međunarodna konferencija o sidi u Atlanti. Pokazalo se da kondomi
štite od zaraze.
Holivudska filmska diva Elizabet Tejlor organizuje dobrotvornu akciju za borbu
protiv side pod nazivom „Prednost životu“, na kojoj učestvuju Beti Ford, Bert Lankaster,
Širli Meklejn, Semi Dejvis, Bert Rejnolds i druge poznate ličnosti. Prikupljeno je 1,3 mil
iona dolara.
Umire čuveni glumac Rok Hadson, prva poznata (popularna) žrtva side.
1986. - Ustanovljeno je da su LAV i HTLVIII identični virusi. Međunarodni komitet im
daje ime - HIV.
 SZO lansira globalnu strategiju za borbu protiv side. Umire modni kreator Perl Elis
(trebao je da bude pacijent dr Todora Jovanovića).
1987. - U Beogradu, Jugoslaviji, dr Todor Jovanović objavljuje na 5 strana u listu
,,Intervju“ rezultate uspešne internacionalne studije obavljene na 20 dobrovoljaca. „Znam
sve o AIDS-u i naš preparat se pokazao veoma uspešnim u terapiji side“, tvrdi dr T.
Jovanović.
FDA odobrava AZT kao prvi anti-HIV lek.
Princeza Dajana otvara prvo specijalizovano odeljenje za lečenje obolelih od side u
Engleskoj. Fotografije na kojima se princeza rukuje sa obolelima, polako menjaju rigorozan
stav javnosti prema obolelima.
Američki predsednik Ronald Regan prvi put pominje reč ,,AIDS“ u javnosti. SAD pro
movišu prvu edukativnu AIDS kampanju i „knjigu ilustracija“ koju je osmislio načelnik
američke zdravstvene službe C. Everet Kup.
Do novembra 1987. godine, SZO-u je prijavljeno 62.811 slučajeva obolelih od side iz 127
zemalja. SZO procenjuje da je stvarni broj zaraženih mnogo veći - između 100 i 150 hiljada.
1988. - U Njujorku je zabeležen veliki broj prenosa HIV infekcije putem ,,zajedničke“
igle. Broj zaraženih na ovaj način prevazilazi broj zaraženih seksualnim putem.
SZO 1. decembra organizuje Prvi svetski dan borbe protiv side.
1989. - Nakon velikih javnih protesta AIDS aktivista, cena leka AZT smanjena za 20 odsto.
Objavljen je esej Suzan Zontag „AIDS i njegove metafore“.
1990. - Amerikanac Rajan Vajt, mladić inficiran HlV-om poznat po borbi da mu se
odobri povratak u školu, umire u 19. godini. Američki kongres donosi zakon nazvan po
Rajanu Vajtu. Njime se obezbeđuje finansiranje lečenja obolelih od side koji nisu
zdravstveno osigurani i nemaju sredstava za lečenje.
SZO izdaje saopštenje u kome navodi da ima više od 307.000 zvanično prijavljenih
slučajeva obolelih od side. Stvaran broj, međuhm, dostiže cifru od gotovo milion obolelih.
1991. - Poznati prevač grupe ,,Kvin“ (Queen) Fredi Merkjuri umire 24 novembra. Samo
jedan dan pred smrt javno priznaje da boluje od side.
Košarkaška zvezda Irvin Medžik Džonson obaveštava javnost da je zaražen HlV-om i
povlači se iz košarke. Ovaj njegov potez je pokrenuo rekordan broj ljudi da se podvrgne
testovima na HIV. Njegovi menadžeri su mu dva puta naručili Todoxin 1+.
1992. - FDA odobrava korišćenje dideoxcytidina u kombinaciji sa AZT-om za pood
maklu HIV infekciju. Reč je o prvoj, navodno uspešnoj, kombinaciji u terapiji lečenja side.
U Francuskoj su osuđena tri zdravstvena radnika zbog toga što su 1985. godine trans
fuzijom svesno davali HlV-om zaraženu krv pacijenhma. Zaraženo je nekoliko stohna
osoba.
1993. - Umiru ruska zvezda baleta Rudolf Nurejev i američka teniska legenda Artur Eš.
Evropska studija, poznata pod nazivom ,,Konkord“, pokazuje da AZT nije delotvoran
za HlV-pozitivne osobe kod kojih se simptomi nisu razvili.
1994. - Istraživanja pokazuju da AZT za dve trećine smanjuje rizik od prenosa HlV-a
sa zaražene majke na dete.
Glumac Tom Henks dobija Oskara za glavnu ulogu u filmu ,,FiladeIfija“, gde igra
homoseksualca obolelog od side.
1995. - Bil Klinton je prvi američki predsednik koji je u Beloj kući sazvao Konferenci
ju zdravstvenih službenika i stručnjaka posvećenu sidi.
 Olimpijski pobednik Greg Luganis potvrđuje da je HlV-pozitivan.
1996. - Usvojen zajednički program Ujedninjenih nacija za HIV/AIDS (UNAIDS) i
zamenjuje SZO-ov globalni program za sidu.
Medžik Džonson se vraća profesionalnoj košarci.
FDA odobrava korišćenje anti-HIV leka 3TC i ,,sakvinavir“ (prvi inhibitor proteaze za ljude
obolele od side). Ovi lekovi blokiraju aktivnosti enzima proteaze koji je Hl-virusima neophod
ni za razmnožavanje. Istraživanja pokazuju da je kombinacija tri leka uspešnija od terapije sa
dva. Optimizam raste u nadi da se Hl-virus može kontrolisati uz pomoć ,,koktela“ lekova.
1997. - Naučnici otkrivaju da HIV prodire u memorijske ćelije imunološkog sistema
stvarajući skrivene rezervoare virusa.
UNAIDS izveštava da je stanje sa epidemijom HlV-a gore nego što se u početku mis
lilo i procenjuje da ima 30 miliona zaraženih širom sveta, uz 16.000 novih infekcija dnevno.
Dr Todor Jovanović piše Lik Montanjeu da se vakcina protiv side nikada neće pronaći.
1998. - Džonatan Man, direktor UNAIDS-a, gine u avionskoj nesreći ,,Sviserovog“
aviona na letu 111, zajedno sa suprugom, istraživačem side, Meri Lu Klement-Man.
U SAD počinju prva testiranja vakcine na ljudima.
Američke i evropske farmaceutske kompanije tuže južnoafričku vladu zbog zakona
koji dozvoljava obolelima kupovinu lekova poznatih proizvođača po nižim cenama nego u
bilo kojoj drugoj zemlji.
U Južnoj Africi je na smrt pretučena aktivistkinja Gugu Diamini nakon izjave na Zulu
televiziji da je HlV-pozitivna.
1999. - Istraživači sa Univerziteta u Alabami objavljuju da su pronašli izvor HlV-a u
jednoj vrsti šimpanzi koje nastanjuju zapadni deo centralne Afrike.
Francuska vlada oslobađa optužbe bivšeg predsednika vlade Lorana Fabijusa i njegova
dva ministra zbog ubistva iz nehata, vezanog za skandal sa distribucijom HlV-zaražene krvi
kod transfuzije. U tom slučaju je, naime, zaraženo više stotina ljudi 80-ih godina života.
2000. - Tokom 13. međunarodne konferencije za borbu protiv side u Durbanu,
južnoafrički predsednik Tabo Mbeki postavio je pitanje o bezbednosti pri korišćenju anti
AIDS lekova i o tome da li je virus HlV-a pravi uzročnik side. Njegov govor propraćen je
oštrim kritikama širom sveta.
2001. - Raste zabrinutost zbog nuspojava visokotoksičnih lekova koji se koriste u kon
troli toka HIV infekcije, kao i opšte neefikasnosti lekova.
Generalni sekretar UN Kofi Anan, predlaže da se godišnje izdvoji sedam milijardi
dolara za prevenciju i lečenje obolelih od HIV/AIDS-a u zemljama u razvoju.
Američki i evropski farmaceutski giganti prekidaju trogodišnju bitku sa južnoafričkom
vladom koja je uvozila jevtinije anti-AIDS lekove.
Godišnji podaci pokazuju da je u Južnoj Africi 4,7 miliona ljudi inficirano HlV-om i da
se zaraza ubrzano širi. Procenjuje se čak da jedna četvrtina odraslih Južnoafrikanaca živi
sa virusom HlV-a...
 Deset godina posle
HIV/AIDS-eksperim en ta
i kraj bajkovitog
prijateljstva

Ogranak „Bajerove“ (Bayer) fabrike u Sjedinjenim Američkim Državama je sredinom

80-ih godina prodao, u vrednosti od više miliona dolara, lek za hemofiličare - koncentrat
antihemofilnog globulina visoko rizičnog za prenos HlV-a - zemljama Azije i Latinske
Amerike. Istovremeno, nov i sigurniji proizvod je isporučivao na - Zapad! Dokumerltaciju
kao dokaz ovoj tvrdnji, pribavio je i poseduje njujorški dnevni list „Njujork Taims“ (The
New York Times).
Bajerov ogranak „Kater BaiolodžikI“ (Cutter Biological - Biloški sekač?) je u februaru
1984. godine predstavio nov, bezbedniji proizvod, kao odgovor na utvrđenu činjenicu da
ranija verzija antihemofilnog globulina prenosi HIV infekciju hemofiličarima. Ipak, kom
panija je duže od godinu dana nastavila da izvozi, a nekoliko meseci i da proizvodi, staru
kontaminiranu verziju leka. Dok je tržište SAD i Zapadne Evrope od februara 1984. dobi
jalo novi koncentrat faktora koagulacije u kome je zagrevanjem uništen HIV, hemofiličari
u Tajvanu, Maleziji, Hongkongu, Singapuru, Indoneziji, Japanu i Argentini, ,,čašćeni“ su
sve do jula 1985. dokazano rizičnim produktom!
Ova jeziva priča je objavljena maja 2003. u „Njujork Taimsu“ , a rađena je na osnovu
dokumentacije firme ,,Kater“ do koje su novinari došli samo njima znanim kanalima.
Iz dokumenta se jasno vidi da je firma u interesu profita nastojala da se oslobodi
postojećih zaliha, ali ne bacanjem na deponiju. Dolar je dolar. Šta više, ,,Kater“ je nas
tavio još nekoliko meseci s proizvodnjom budući da je imao ugovor sa fiksno ugovoren
im cenama i obezbeđenu jeftiniju proizvodnju! Distributerima i korisnicima su čelnici
firme sugerisali da nastave sa korišćenjem „proizvoda koji se pokazao izuzetno efikas
nim “. (Dobro je da nisu čuli za Boga, pa da ga se sete!) Kako bi potpomogli i progurali
ovu nečasnu kampanju, otezali su sa podnošenjem zahteva za dobijanje upotrebne
dozvole od nadležnih vlasti u pomenutim zemljama. Zahtev tajvanskom ministarstvu
zravlja su, recimo, podneli tek u julu 1985. godine. Godinu i po dana kasnije od istog
takvog zahteva predatog u Americi.
Kada je u maju 1985. strah od AIDS-a zahvatio populaciju hemofiličara u
Honkongu, distributer je uputio hitan zahtev čelnicima ,,Katera“ da isporuče novi lek.
Hemofiličari su uplašeni, a roditelji dece zaražene HlV-om - histerični. ,,Kater“ je odgov
orio da se gotovo sva količina novog leka isporučuje korisnicima u SAD i Evropi. Možda
bi, eto, mogli da se snađu i isporuče manje količine i to isključivo da se umire „najglas
niji pacijenti“!
Podsećam da ovo nije kroki za holivudski film ,,B“ produkcije, još manje za komediju.
Li Vei Čan (Li Wei Chun), otac jednog od HlV-om zaraženih hongkonških hemofiličara
(umro je 1996. u 23. godini života) kaže: „Nije ih bilo briga za živote u Aziji. To je bila čista
rasna diskriminacija!“
Na žalost, mogao je samo da kaže i ništa više. Sve ostaLo obavlja vetar zaborava...
AIDS je u SAD-u do februara 1994. prenet hiljadama hemofiličara. Mnogi od njih su
umrli. Ovo je okarakterisano kao „jedna od najgorih katastrofa u istoriji, vezana za upotre
bu lekova“. Iako ,,Bajer“ i tri druge američke kompanije nikada nisu priznale krivicu ili lošu
nameru, ipak su isplatile odštetu od oko 600 miliona američkih dolara! Tom sumom su
okončali petnaestogodišnji sudski proces po optužbi za proizvodnju leka opasnog po
zdravlje, koju je podneo veći broj američkih hemofiličara. A šta je sa hemofiličarima iz
ostalih zemalja koji su takođe koristili ,,Bajerov“ lek? Pa, nije valjda ,,Bajer“ kriv što nisu
Amerikanci. Što je mnogo, mnogo je. To je, i bez sudskog procesa, sređeno sa vladama ili
bar ministrima zdravlja dotičnih zemalja. Stanovnici Azije imaju dosta mora, peščanih
plaža i sunca, pa nek’ - uživaju!
S druge strane Atlantika, preciznije u Velikoj Britaniji, to se radilo suptilnije i sa
,,prigušivačem“. Naime, jedan od prvih dokumaneta koji je potpisao Džon Mejdžer, u to
vreme (1991.godine) novoizabrani premijer, bio je okončanje sudskog procesa po istovet
noj tužbi i to u vidu isplate odštete, koja se kretala od 20.000 do 64.000 funti po pacijentu,
uz potpisanu obavezu oštećenih da se odriču prava na bilo koji zahtev prema vladi za prošle
ili buduće infekcije koje mogu nastati u vezi proizvoda od krvi!!!
Poslovni potez za Nobelovu nagradu u oblasti ekonomije. (,,Montipajtonovci“ su za
njih mala deca!)
Zaraženi hemofiličari sa Dalekog istoka i iz Argentine, bolje reći njihove porodice,
budući da ih je malo ostalo u životu, a još manje sposobnih da dugotrajan iscrpljujući sud
ski proces, još uvek vode pravnu bitku sa četiri američke farmaceutske kompanije -“Cutter
Biological“, „Armour Pharmaceutical“, ,,Baxter International“ i „Alpha Therapeutic“. Neko
liko velikih advokatskih firmi ih zastupa. Šta mislite, kolike su im šanse?

Epilog

„Manje od jedne četvrtine HlV-pozitivnih osoba sa hemofilijom u Velikoj Britaniji

je još uvek živo, posle 20 do 25 godina od infekcije HlV-om, objavio je „Britanski med
icinski žurnal“ u svom on-lajn izdanju od 16. septembra 2005, i to na osnovu rezultata
istraživanja „Kraljevske otvorene bolnice“ (Royal Free Hospital). Istraživači su
ustanovili i da su oboljenja jetre glavni uzročnik visoke smrtnosti HlV-pozitivnih osoba
sa hemofilijom.
,,Royal Free Hospital“ je, inače, vodeći britanski centar za lečenje hemofilije i HlV-a.
Od ranih osamdesetih godina minulog veka, obezbedili su lečenje za 111 HlV-pozitivnih
osoba sa hemofilijom. Kao da je to bilo malo, oboleli su inficirani i virusom hepatitisa C!
Mada je većina pacijenata umrla mnogo pre nego što je od 1996. počela primena
koliko-toliko efikasne anti-HIV terapije, doktori pomenute bolnice su sproveli istraživanje
na grupi od 111 pacijenata da bi odredili, kako su najavili, ,,šta je to što je održalo u životu
grupu preživelih, ali i da izvrše procenu štetnog dejstva istovremene zaraženosti HlV-om i
hepatitisom C“!?
Istaživanje je obuhvatilo period od četrnaest godina, a za izračunavanje podataka je
uzeto vreme smrti, poslednja poseta bolnici, ili (za ,,najtvrdoglavije“!) kraj 2004 godine. I,
evo rezultata:
Do 31. decembra 2004, 53 odsto članova grupe nesretnih je dobilo HIV/AIDS. Na neki
način su oni, ipak, srećnici. Naime, 67 procenata - nije ni dočekalo živo taj datum!
Od 1996, kada je uveden efikasniji tretman za HIV, dijagnostikovano je šest novih
HIV/AIDS obolelih uz 20 smrtnih slučajeva. U odnosu na prethodni period, do 1996. godine
kada je postavljeno 53 HIV/AIDS dijagnoza i 54 smrtna ishoda, može se govoriti o znača
jnom pomaku nabolje.
Oboljenja jetre su od 1996. glavni uzrok smrti (7 slučajeva), 5 smrtnih slučajeva se
pripisuje HIV/AIDS-u, u daljih 5 slučajeva HIV nije uzročnik, a 3 pacijenta su preminula od
„nepoznatog uzroka“ (sic!). Istovremeno je primećena i značajana ,,promena“ uzroka smrti
u odnosu na period do 1996, kada je zabeležena stopa smrtnosti od 78 procenata kao
posledica HlV-a, sa samo 9 procenata u kojima su uzročnici bile bolesti jetre.
Krajem 2004. godine, 23 osobe su žive i pod nadzorom bolnice. Od njih je 20 pod anti
HIV terapijom. Iako je većina ispitanika počela sa antiretroviralnom terapijom (da li se ovde
kriju ona tri „nepoznata uzroka“? - prim. T.J.) pre nego što je uvedena terapija istovremene
primene više anti-HIV lekova (za anti-HIV ,,koktele“ korišćeno je sedam vrsta lekova), poz
natije kao kombinovana terapija, kod svih ispitanika je količina virusa bila ispod 50 kopija
po mililitru, a srednja vrednost CD4 ćelija 326 ćelija/mm3.
„Mali broj hemohličnih osoba inficiranih HlV-om pre 20 do 25 godina je još uvek u živo
tu i dobrog zdravlja. Uočen je pozitivan efekat anh-HIV terapije, ali virus hepatitisa C nastav
lja da odnosi živote. Za očuvanje zdravlja ovih pacijenata, neophodan je nastavak pronalažen
ja novih antivirusnih agenasa koji bi imali dejstvo istovremeno i na HIV i na hepatitis C“ -
prokomentarisali su i zaključili istraživanje stručnjaci londonske ,,Royal Free Hospital“.

Hemofilija

Hemofilija (grč. haima - krv, philia - prijateljstvo, naklonost) je urođeno i nasledno

krvno oboljenje pri kome se krvarenje teško zaustavlja. Smatra se najklasičnijom hemoral
gijskom bolešću - bolešću krvarenja. Ove bolesti mogu biti rezultat defekta krvnih sudova
ili faktora krvnih zrnaca.
O čemu je reč? Bolest krvarenja je generalni pojam za široko rašireni medicinski prob
lem koji se svodi na otežanu koagulaciju krvi i neprestano krvarenje. Koristi se i termin
,,koagulopatija“, nenormalno krvarenje i bolest zgrušavanja. Krvarenje je kod bolesnika
produženo.
Koagulacija je proces koji kontrološe krvarenje menjajući krv iz tečnog u čvrsto stanje.
To je kompleksan hemijski proces u kome učestvuje više različitih proteina plazme ili fak
tora koagulacije, a cilj je stvaranje fibrina, supstance koja zaustavlja krvarenje. U
nedostatku određenih faktora koagulacije, ili njihove neophodne (nedovoljne) količine,
proces zaustavljanja krvarenja se ne odvija normalno.
U krvnom tkivu je nađeno više od 30 različitih supstanci koje deluju na zgrušavanje
krvi. Neke stimulišu, dok druge sprečavaju ovaj proces. Od njihove ravnoteže zavisi u kom
pravcu će se proces razvijati, to jest da li će i u kojoj meri započeti proces zgrušavanja. U
normalnim uslovima, protok krvi ne dozvoljava nagomilavanje stimulatora koagulacije i
stvaranje trombova, što je od vitalnog značaja za organizam. Međutim, kada dođe do
oštećenja vaskularnog sistema, prvi na scenu stupaju trombociti.
Trombociti su najmanje ćelije koje cirkulišu putem krvi. Veličina im je oko dva do tri
mikrona, a oblik sličan ovalnim pločicama. U jednom litru krvi nalazi se oko 200 do 400
milijardi trombocita. Dospevaju iz koštane srži u kojoj nastaju raspadanjem ćelija zvanih
megakariociti. Životni vek im je između osam i dvanaest dana.
Glavna uloga trombocita je u hemostazi - zaustavljanju krvarenja koje obuhvata
različite mehanizme aktivirane neposredno nakon povrede krvnog suda. Odmah nakon
povrede, gotovo u deliću sekunde, krvne pločice pojure prema rani. Sprečavanje isticanja
krvi počinje momentalnim skupljanjem oštećenog krvnog suda. Time se smanjuje cirku
lacija na oštećenom mestu. Trombociti dolaze u kontakt sa oštećenom površinom krvnog
suda i drastično menjaju svoje karakteristike: bubre, menjaju oblik, postaju lepljivi i počin
ju da luče supstance koje aktiviraju susedne trombocite. Tako se na pukotini u krvotoku
stvara trombocitni čep. Iako prilično mekan, ovaj čep je dovoljan da zaustavi krvarenja kod
manjih oštećenja.
Kod zdravih osoba, krvni proteini, krvne pločice, kalcijum i drugi faktori i tkiva, reagu
ju zajedno formirajući ugrušak koji zatvara ranu. Tokom daljeg procesa zgrušavanja stvara
ju se fibrinske niti. Zajedno sa trombocitnim čepom formiraju čvrst i nepropustljiv zatvarač.
Kada se na ovaj način zaustavi isticanje krvi, organizam povećava dotok krvi na mesto
posekotine. ,,Sveža“ krv donosi na mesto posekotine bela krvna zrnca koja uništavaju klice
i čiste ranu od molekularnih otpadaka i stranog materijala. U međuvremenu, ćelije pokožice
ili epiderma (čine površinski sloj kože) počinju da se reprodukuju i ispunjavaju posekotinu.
Najzad, ispod kraste se međusobno povezuju obrazujući nov sloj kože. Iz ranije posečenih
krvnih sudova izrastaju novi, prodiru kroz ranu i ponovo se međusobno spajaju donoseći
okolnim ćelijama kiseonik i potrebne hranljive materije. Posle pružanja ove prve, hitne
pomoći, organizam pristupa fazi rekonstrukcije rane. Ćelije zvane fibroblasti počinju
ubrzano da se razmnožavaju i obrazuju novo vezivno tkivo u posekotini. Istovremeno sinte
tizuju kolagen, belančevinastu supstancu koja rani daje sposobnost istezanja. Fibroblasti se
prilikom razmnožavanja istežu privlačeći i međusobno spajajući rubove posekotina.
Oštećeni nervi ispuštaju nova vlakna, kako bi se uspostavila funkcija osećaja na mestu
posekotine. Pri kraju ove faze su i svi krvni sudovi međusobno povezani. Za nekoliko dana
ili nedelja krasta ojača, potom i otpadne kada je rana gotovo u potpunosti zalečena.
U stvaranju krvnog ugruška učestvuje čitav niz različitih supstanci - faktora zgrušavan
ja. Kod ljudi sa oboljenjem krvi, gde je genetski uslovljen nedostatak jednog od faktora
koagulacije (najčešće VIII ili IX ) ili ne deluje onako kako bi trebalo, krvarenje je duže nego
kod zdravih osoba. Netačno je da osobe sa koje imaju bolest krvarenja iskrvare i prilikom
najmanjih povreda (rana), kao i to da njihova krv brže teče.
Problem krvarenja se obično kategoriše od srednje-teških do teških slučajeva. Simpto
mi: prekomerno krvarenje, izražene modrice, lako krvarenje, krvarenje iz nosa, preobilno
menstrualno krvarenje. Rizici koje uključuje bolest - preosetljivost ili bolesti zglobova,
gubitak vida usled krvarenja u očima, hronična anemija izazvana gubitkom krvi, neurološ
ki ili psihijatrijski problemi, smrt kao posledica gubitka velike količine krvi ili krvarenje u
tzv. rizičnim zonama kao što je, recimo, mozak.
 Neke vrste bolesti krvarenja (hemofilija) prisutne su odmah po rođenju i uzrokovane
retkom naslednom nepravilnošću. Druge se razvijaju kao posledica izvesnih bolesti (npr.
nedostatak vitamina K, određene bolesti jetre) ili tretmana (npr. korišćenje antikoagulant
nih lekova ili produžena upotreba antibiotika) i uključuju i hemofiliju ali i druge veoma
retke bolesti krvi.
Postoje mnogi uzroci bolesti prekomernog krvarenja: fon Vilebrantova (von Wilebran
tova) bolest (nasledna bolest krvi koja obuhvata jedan do dva posto ukupnog broja
stanovništva), bolest vezana za imuni sistem (alergijske reakcije na lekove ili reakcije na
pojedine infekcije), kancer (leukemija je kancer krvi), bolesti jetre, bolesti koštane srži,
širenje intravaskularne koagulacije (kod porođaja, kancera ili infekcije, kada sistem koag
ulacije ne funkcioniše normalno).

Strašna tajna kraljice Viktorije i propast Romanovih

Najstariji opis bolesti krvarenja zapisan je u Talmudu, svetoj jevrejskoj knjizi, u 2. veku
p.n.e. - slučaj dva brata koja su umrla od krvarenja nakon obrezivanja.
Arapski naučnik Albucasis u 12. veku pominje porodice u kojima muškarci umiru od
iskrvarenja nakon manjih ozleda.
Filadelfijski lekar Džon Konrad Oto je 1803. detaljno opisao bolest nekih porodica
„koja napada isključivo muškarce“.
Izraz „hemofilija“ prvi je upotrebio američki lekar Hopf 1823. godine, a Univerzitet u
Cirihu ga uvodi u zvaničnu upotrebu 1828, s tim da ovaj termin označava sve bolesti krvi
kod kojih postoji sklonost ka krvarenju.
Hemofiliju neki još nazivaju i „kraljevskom bolešću“ ili „bolešću evropskih dvorova“.
Naime, ova bolest je registrovana u određenim vladajućim porodicama Evrope i imala je
veliki uticaj na zbivanja u tim zemljama u 19. i početkom 20. veka. Naime, otac engleske
kraljice Viktorije, vojvoda od Kenta, bolovao je od hemofiije i njen gen preneo svojoj kćeri,
budućoj kraljici, jednoj od najvećih vladarki Ujedinjenog Kraljevstva koja je vladala od
1837. do 1901. godine.
Viktorija se udala za princa Alberta i s njim izrodila devetoro dece. Prvo dvoje dece,
Viktorija i Edvard, bili su potpuno zdravi. Međutim, osmo dete, princ Leopold, bolovao je
od hemofilije. Princeze Beatrisa i Ana (druga kćer) bile su nosioci nesretnog gena. Prvi
znaci hemofilije kod princa Leopolda bili su uočljivi odmah nakon rođenja i kraljevska
porodica je istog časa shvatila o čemu je reč. Uprkos tome što je kraljica Viktorija odbijala
svaku pomisao da u njenoj ,,plemenitoj“ porodici postoji takva bolest, princ Leopold je u
31. godini, tokom kockarske partije u Kanu, slučajno pao, udario glavu i ubrzo umro od
unutrašnjeg krvarenja u mozgu.
Viktorijina kćer Beatrisa prenela je gen hemofilije svojoj unuci Viktoriji Eugeniji
koja se udala za kralja Alfonsa XII od Španije. Dva španska princa, Alfonso i Gonzalo,
imali su hemofiliju. Uz veliku pažnju i sve predostrožnosti oko njihovog zdravlja, oba
su umrla u zrelim godinama usled teških krvarenja nakon automobilske nesreće. Nji
hov otac se odrekao se španskog prestola, pored ostalog i zbog bolesti sinova
prestolonaslednika.
Najvernija Viktorijina kći Alisa prenela je gen svojim dvema kćerkama, od kojih se
jedna udala za ruskog cara Nikolaja II. Aleksandra, tako se zvala, rodila je caru četiri kćeri
a potom i dečaka Alekseja. Roditelji su u početku bili oduševljeni, Rusija je dobila nasled
nika. Ali, sreća im nije bila duga veka. Ubrzo su bili zgromljeni saznanjem da njihov mez
imac boluje od hemofilije. Aleksej je bio najčuvaniji i najzaštićeniji princ. Gde god je išao,
u stopu ga je pratila i čuvala lična garda. Jeste carski, ali ipak nedovoljno da bi se sprečile
nadolazeće nevolje. Aleksej je često imao izuzetno jake bolove usled unutrašnjih krvaren
ja. Čak je nekoliko puta bio i na ivici smrti.
Bolesna krv carevića imala je veliki uticaj na rusku istoriju. Raspoloženje i državničke
odluke cara Nikolaja II neretko su zavisile od trenutnog stanja (krvarenje ili miran period)
sinovljeve bolesti. U nastojanju da zaštiti sina, carica Aleksandra se potpuno predala utica
ju Grigorija Raspućina. Nedugo nakon ,,angažovanja“, Raspućin je počeo da savetuje caricu
na samo u stvarima koje su se ticale bolesnog Alekseja već i - politike. Od ovog uticaja nije
ostao imun ni Nikolaj II što je, ispostavilo se, u velikoj meri doprinelo propasti dinastije
Romanovih. Ubijeni su početkom Oktobarske revolucije.

Za sve su wkrive“ žene...

Hemofilija je najčešće nasledna bolest praćena sklonošću ka krvarenju, a nastaje

usled nedostatka pojedinih prirodnih faktora zgrušavanja krvi. Faktori zgrušavanja krvi
ili prokoagulacije su prirodne materije koje se oslobađaju iz tkiva i trombocita ili su slo
bodno prisutne u krvi. Danas je poznato da u krvnoj plazmi postoji 13 faktora koagu
lacije krvi. Obeležavaju se rimskim brojevima od I do XIII, nazivaju se činiocima koag
ulacije i skoro svi su (izuzev faktora IV, jona kalcijuma - Ca2+) belančevine, fermenti
koji se stvaraju u jetri.
Prisutni su u inaktivnom obliku i mehanizmom tzv. kaskadne reakcije transformišu se
u aktivne, samim tim, i delotvorne faktore. Kaskadnu reakciju karakteriše to što svaki
naredni faktor predstavlja supstrat za već aktivirani faktor koji mu prethodi, duž celog lanca
reakcija koje dovode do trombina. Protrombinsko vreme i parcijalno tromboplastinsko
vreme omogućavaju određivanje faktora koji moguće nedostaju.
Hemofilija gotovo isključivo pogađa muškarce. Kod žena nema nikakvih kliničkih
manifestacija, iako su u određenom smislu jedine ,,odgovorne“ za bolest koja se ispoljava
kod njihovih muških potomaka. Razlog je taj što je hemofilijski karakter uzrokovan
patološkim genom smeštenim na polnom X-hromozomu.
Naime, postoje dva polna hromozoma. Kod žena su oba jednake dužine i oblika, pa se
označavaju slovima XX. Kod muškarca su različiti po dimenzijama i označavaju se sa XY.
Ukoliko je kod žene prisutan samo jedan patološki gen, bolest ostaje prikrivena (tj. ne man
ifestuje se klinički) zbog toga što je drugi X-hromozom potpuno zdrav. U tom slučaju je
žena prenosilac bolesti, a sama nema simptome.
Kod muškarca, s druge strane, X-hromozom koji eventualno ima hemofilijski karak
ter, nije uravnotežen drugim zdravim X-hromozomom s obzirom na to da je muški polni
par XY. Zbog toga će se bolest i manifestovati.
Osobe ženskog pola, nosioci izmenjenih gena na X-hromozomu, mogu biti homo- i
heterozigoti, dok su osobe muškog pola hemizigoti. Zbog toga se bolesti vezane za X-hro
mozom kod muškaraca uvek ispoljavaju. Međutim, bolest se ne prenose sa oca na sina.
Jedna generacija muškaraca je pošteđena. Kćeri obolelih muškaraca su, naime, obavezni
(pre)nosioci bolesti, tzv. ,,konduktorke“!
 Naučnici nemačkog Instituta Maks Plank, Instituta Velkom Trust Sanger sa Univerzite
ta Beilor u Texasu i Centra za sekvencioniranje gena pri Univerzitetu Vašington u Sv. Luisu,
objavili su 2005. godine završetak zajedničkog ispitivanja kojim je dovršena prva potpuna
analiza hromozoma X, povezanog sa više od 300 bolesti.
Hromozomi su mikroskopske spirale koje sadrže genetske informacije i nalaze se u
jedru svake ćelije živog bića. Čovek ima 23 para hromozoma. Od toga, jedan polni par hro
mozoma (X i Y) koji određuje pol. Žene imaju dva hromozoma X, dok muškarci imaju po
jedan X i Y hromozom (što ih i čini različitim od žena).
Hromozom X sadrži 1.100 gena, to jest približno pet odsto ljudskog genoma, ali i infor
macije uz pomoć kojih bi se moglo poboljšati dijagnostikovanje bolesti - od hemofilije,
slepila i autizma, do gojaznosti i leukemije.
Pomenuto istraživanje je pokazalo da je hromozom Y u stvari ,,oštećena“ verzija X-hro
mozoma i to sa svega nekoliko gena. Naučnici tvrde da su istraživanja pokazala da ženski
geni intenzivnije od muških ,,rade“ na određivanju pola. Prema dobijenim rezultatima, kod
zdravih ženskih beba se u 75 odsto slučajeva pre rođenja ,,gasi“ jedna kopija X-hromozoma
koja bi mogla uzrokovati bolesti. Kod muškaraca, međutim, ne postoji kopija koja bi se
mogla ,,ugasiti“ što možda objašnjava zašto se neke bolesti vezane uz hromozom X, kao što
je hemofilija, javljaju samo kod muškarca. Stručnjaci su takođe evidentirali (mapirali)
lokacije gena na hromozomima X i Y.
Sve do 1937. godine, do otkrića američkih lekara Pateka i Tejlora, postojale su mnoge
teorije o nastanku hemofilije. Oni su, međutim, utvrdili da u epruveti jedna frakcija
(belančevina) krvne plazme zdravih osoba skraćuje ogromno produženo vreme koagulacije
krvi hemofiličara. Pomenutu belančevinu su nazvali „antihemofilni globulin“. Dve godine
kasnije utvrđeno je da je antihemofilni globulin neophodan za pretvaranje jednog neak
tivnog profermenta krvne plazme - protrombina - u aktivni ferment - trombin - koji pret
vara rastvorljivu belančevinu plazme - fibrinogen - u nerastvorljivu belančevinu - fibrin -
osnov krvnog ugruška - koaguluma.
Dugo je vladalo mišljenje da su krvarenja bolesnih od hemofilije posledica nedostatka
u krvi samo jedne belančevine iz grupe globulina, poznate kao antihemofilni globulin,
neophodne za zgrušavanje to jest koagulaciju.
Godine 1952. utvrđeno je da su uzrok hemofilije dve različite belančevine ili faktora,
pa se prema vrsti nedostajućeg faktora zgrušavanja razlikuju dva tipa hemofilije (simptomi
isti, a uzrok i način lečenja različiti):
A. Klasična hemofilija, poznata i kao hemofilija A, posledica je nedostatka u krvi anti
hemofilnog globulina, danas poznatog kao VIII faktor (činilac koagulacije) ili antihemofil
ni globulin A (AHg-A).
B. Hemofilija B je poznata i kao Kristmasova bolest (Christmas). Ime je dobila po
prvom bolesniku kod koga je opisan ovaj ređi oblik hemofilije, izazvan nedostatkom druge
belančevine u krvi poznate kao činilac koagulacije IX, Christmasov činilac ili AHg-B. Poput
činioca VIII, i činioc IX učestvuje u aktivaciji procesa koagulacije.
Hemofilija A se javlja kod jednog od 10.000 novorođene muške dece, dok je hemofili
ja B ređa i čini 15 procenata obolelih sa učestalošću jednog od 60.000. Poremećaji izazvani
nedostatkom ostalih faktora koagulacije izuzetno su retki - jedan u 500.000 i više.
Klinička slika kod oba oblika hemofilije je istovetna, ali su činioci različiti i zahtevaju
primenu drugačije terapije.
 Kod zdravih osoba se u krvnoj plazmi nalaze veoma male količine i VIII (AHg-A) i IX
(AHg-B) faktora-činioca koagulacije: 1-2 miligrama (mg) AHg-A i oko 0,3 mg AHg-B u 100
ml krvne plazme. Zbog tako malih vrednosti, njihova koncentracija u krvi se skoro uvek
izražava u procentima njihovih vrednosti u zdravih osoba. Kod onih koj nisu oboleli od
hemofilije, vrednosti se kreću između 70 i 120 procenata.
Hemofiliju karekteriše povećana sklonost ka produženim krvarenjima nakon čak i naj
manjih povreda - u tkivima i posebno zglobnim šupljinama. Površinska krvarenja posle
povreda sitnih krvnih sudova su veoma retka jer je za zaustavljanje takvog krvarenja dovo
ljan grč krvnih sudova i čep nagomilanih trombocita, budući da u hemofiliji ne postoji pore
mećaj ni krvnih sudova niti krvnih pločica (trombocita) te je primarna hemostaza normalna.
Bolest je praćena pojavom krvarenja u zglobovima, mišićima i mekim tkiva. Krvni
podlivi mogu se formirati i u unutrašnjim organima (jetra, slezina, creva, bubreg, mozak) i,
što se najčešće događa, u zglobnim šupljinama - tzv. hemartroze (hema - krv, artron - zglob).
Karakteristično je i ponovno krvarenje na mestu ozlede gde je krvarenje prethodno
potpuno zaustavljeno. Kod pacijenata sa teškim oblikom bolesti, pojavljuju se i spontana
krvarenja. Težina simptoma srazmerna je stepenu deficita faktora u plazmi, što je određeno
genetikom i konstitucijom bolesne osobe.
Učestalost i težina krvarenja definišu se stepenom smanjenja antihemofilnog globuli
na u plazmi, koji se određuje utvrđivanjem broja internacionalnih jedinica u 100 mililitara
krvi. Internacionalna jedinica (i.j.) je količina antihemofilnog globulina u jednom mililitru
plazme zdravih osoba, i kreće se u velikom rasponu od 50 do 200 u 100 ml plazme.
Blaga ili laka hemofilija često ostaje neotkrivena pošto produžena krvarenja nastaju
samo posle teških povreda ili operacija i ima vrednosti 20 do 40 i.j. u 100 ml plazme.
Kod obolelih sa 5 do 20 i.j./lOO ml, krvarenje se javlja posle lakših povreda i hiruršk
ih intervencija.
U hemofiličara sa 1 do 5 i.j./lOO ml, teška krvarenja se javljaju i posle malih povreda,
a moguća su i krvarenja u zglobove.
Na žalost, veliki broj obolelih spada u teške hemofiličare sa manje od 1 i.j./lOO ml. Taj
stadijum oboljenja karakterišu spontana krvarenja u mišiće i zglobove. U slučaju da nije
blagovremeno dijagnostikovan i primenjen odgovarajući tretman, dolazi do teške invalid
nosti još u detinjstvu. U teškim slučajevima hemofilije, smrt može nastupiti u najranijem
detinjstvu usled moždanih krvarenja, iskrvarenja kroz povrede, nakupljanja krvi u tkivima
vrata koje uzrokuje sindrom gušenja s ugušenjem.
Anamneza (uključujući i porodičnu anamnezu) i fizikalni pregled glavni su putokazi u
dijagnostici, a sigurna dijagnoza se postavlja nakon laboratorijske analize krvi na prisustvo
i aktivnost činilaca.
Kliničku sliku karakterše preterana sklonost ka krvarenjima. Ona se mogu javiti čak
svega nekoliko dana nakon rođenja i ozbiljno ugroziti život novorođenčeta.
U drugim slučajevima je sve naizgled u redu dok dete ne prohoda. Tada, međutim,
dolazi do začuđujuće česte pojave kontuzija sa stvaranjem krvnih podliva ili velikih ekhi
moza (mrlje na delu kože ili sluznice nastale nakon izliva krvi u područje kože ili sluznice,
ili u slojevima ispod njih), čak i kod blagih povreda. U tom uzrastu su krvarenja najčešće
posledica povreda usta ili nosa.
Kod starije dece dolazi do obilnog gubitka krvi nakon vađenja zuba ili uklanjanja kra
jnika. Katkad je to i prvi znak hemofilije.
 Hemartrosi kolena su posebno česti u razdoblju kada se dete najintenzivnije igra. Opas
ni su, jer u slučaju ponavljanja dovode do promene zglobnih površina sa značajnim
ograničenjem pokreta pogođenog uda i lakog razvijanja konačne blokade zgloba (ankiloza).
Odrastanjem, odnosno sazrevanjem, dete postaje svesno težine vlastite bolesti, uči da
kontroliše svoju aktivnost i usavršava tehnike zaštite od moguće povrede.
Pacijenti koji prežive prve godine detinjstva mogu se nadati dugom i aktivnom životu,
ma koliko nije moguće tačno predvideti dalji razvoj i tok bolesti. Infekcije, na primer, mogu
pojačati sklonost ka krvarenjima. Povremeno se, zatim, može uočiti ciklično kretanje simp
toma sa izmenom perioda od neznatnih do gotovo spontano nastalih, teških krvarenja.
Kontrolisanje krvarenja se postiže tzv. „supstitutivnom terapijom“, to jest terapijom
kojom se nadoknađuje nedostajući faktor koagulacije davanjem plazme, sveže krvi ili kon
centrata samog faktora VIII, odnosno IX. Posebno je važno da davanje koncentrata bude
pravovremeno - već kod prvog nagoveštaja krvarenja, bez obzira na njegovu lokalizaciju.
Inteligentan izbor igračaka, igara i tipa motoričke aktivnosti u detinjstvu, predstavlja
ju veoma važnu profilaktičku meru protiv povreda.
U školskom uzrastu, mali hemofiličari treba da pohađaju redovnu nastavu i ne smeju
se sprečavati ni u jednoj svakodnevnoj aktivnosti. Na svaki način treba izbeći pojavu oseća
ja inferiornosti u odnosu na njihove školske drugove. Kasnije će i sami bolje upoznati
ograničenja koja im bolest nameće i znaće, imajući sve to na umu, da organizuju vlastite
aktivnosti i lični život.
Iako još uvek nije izlečiva bolest, hemofilija je bolest koja se može lečiti. Rana dijag
noza i lečenje pomažu obolelima da izbegnu posledice poput invalidnosti, zglobnih i
mišićnih krvarenja, ali i omogućavaju podvrgavanje hirurškim intervencijama, katkad
neophodnim u životu svakog čoveka. Lečenje koje se sastoji se od davanja krvnog seruma,
peptona, kalcijuma, C vitamina, hormona itd., mora biti permanentno. U slučaju neposto
janja malokrvnosti i ne previše izražene bolesti, radna sposobnost nije umanjena.
Lečenje obuhvata dva problema: (1) lečenje osoba u fazi krvarenja i (2) profilaksno
lečenje (povećanjem koncentracije antihemofilnih globulina u plazmi) kojim valja
pripremiti bolesnika za manje ili veće hirurške zahvate, ranije neizvodljive zbog bolesti.
Veliki napredak u lečenju hemofilije napravljen je u poslednje četiri decenije. Sredi
nom 60-ih je iz krvne plazme napravljen derivat sa daleko većom koncentracijom antihe
mofilnog faktora i dat u komercijalnu upotrebu. To je omogućilo obolelima veću samostal
nost i smanjenje boravka u bolnici.
Davanje konzervisane ,,pune“ krvi hemofiličarima, potpuno je nekorisno. Naime, sta
janjem se u njoj veoma brzo razgradi antihemofilni globulin. Transfuzije su korisne jedino
prilikom sprečavanja pojave šoka usled gubitka velike količine krvi.
Lečenje zamrznutom svežom ljudskom plazmom je danas prevaziđeno budući da se iz
nje proizvode mnogo aktivniji proizvodi krvi za lečenje hemofilije: krioprecipitat i liofilizo
vani koncentrat antihemofilnog globulina.
Krioprecipitat se dobija taloženjem belančevina plazme na niskim temperaturama.
Sadrži oko pedeset procenata AHg od ukupne količine koja se nalazi u plazmi iz koje je
dobijen. Korisniji je od sveže zamrznute plazme, jer se AHg nalazi u jednoj desetini plazme
iz koje je dobijen.
Primena ima ograničenja: (1) nije za kućnu upotrebu, pošto se mora čuvati na temper
aturi nižoj od -20°C; (2) dugotrajnim topljenjem se nesumljivo gubi jedan deo AHg-a i
ponekad veoma dragoceno vreme za blagovremenu terapiju; (3) nikad se ne zna tačna kon
centracija globulina u kesicama koje sadrže krioprecipitat.
Prednost ove metode se sastoji u tome što se davanjem krioprecipitata mnogo ređe
prenose ozbiljne infekcije poput HlV-a i hepatitisa. Preporučuje se za lečenje male dece,
kod kojih se ne može primeniti kućno lečenje i u slučajevima blažih oblika hemofilije, kada
nisu neophodne česte infuzije antihemofilnog globulina u venu.
Liofilizovan ljudski koncentrat AHg je delimično prečišćen antihemofilni globulin
dobijen iz mešavine plazmi velikog broja davalaca krvi. Ovaj, inače najčešće upotrebljavan
preparat, je stabilan i dobija se brzim zamrzavanjem plazme i uklanjanjem vode iz nje
snažnim vakumom. Na taj način dobijen prašak, stabilan i na 40 C, može da se čuva i u
običnom kućnom zamrzivaču. Prah se vrlo brzo rastvara u maloj količini destilovane vode
i ubrizgava u venu od strane obučenog bolesnika ili nekog člana porodice. Na svakoj boci
je naznačena koncentracija (obično 2 do 3 i.j. u miligramu praha), pa se lako mogu izraču
nati potrebne količine za svaki pojedinačni slučaj.

Zla namera ili loša sreća, pitanje je sad...

Neznanjem ili zlom namerom (vreme i očekivane sudske presude će to razjasniti), ovaj
revolucionarni pronalazak u tretmanu obolelih od hemofilije je obolelima, na žalost, doneo
novo smrtonosno breme - lečeći se od hemofilije, zaraženi su HlV-om, virusom hepatitisa
B i C, i drugim manje rasprostranjenim krvno-prenosivim zaraznim bolestima.
Od druge polovine osamdesetih (preciznije 1987.) do 1995. godine prošlog veka, kada
su potrošene zalihe AHg koncentrata proizvedenog u SAD i uvedeno obavezno testiranje
davalaca i krvi, sprovedena istraživanja jasno ukazuju da je kod čak 96 procenata na taj
način lečenih hemofiličara utvrđena infekcija virusom B ili C hepatitisa! Jetra je normalno
funkcionisala kod manje od polovine obolelih, a veća oštećenja jetre su registrovana kod -
mlađih bolesnika!
Osoba obolela od hemofilije koja je 1981. godine umrla sa dijagnozom pneumocystis
carinii (vrsta pneumonije koja napada ljude sa ozbiljno narušenim imunim sistemom) prvi
je zvanično registrovan slučaj AIDS-a, to jest zaraze HlV-om dobijene preko krvnih deriva
ta. Seropozitivnost među hemofiličarima uglavnom je zavisila od krvnog proizvoda
korišćenog prilikom lečenja. Kod lečenja krioprecipitatom seropozitivnost se kretala
između 14 i 31 posto, a liofilizovanim koncentratom - između 74 i 86 procenata. Mortalitet
hemofiličara inficiranih HlV-om je još užasniji - oko 70 odsto!
Danas se krvni preparati testiraju i podvrgavaju virocidnim metodama, pa ovaj prob
lem unekoliko gubi na značenju. Naravno, pod uslovom da onaj ko to izvodi ne pripada
krugu zagovornika ideje da je svaki stanovnik Zemlje preko broja od dve milijarde
suvišan...
Drugi veliki problem u lečenju hemofilije je imunološki odgovor bolesnika na protein
sku supstancu faktora zgrušavanja. Posle dugotrajne primene AHg-a, kod pacijenata
uglavnom starijih od trideset godina, ustanovljeno je stvaranje antitela koja blokiraju fak
tor zgrušavanja u 10 do 20 posto organizama. Rešenja ovog problema se traži u primeni
dodatne kombinovane terapije za neutralisanje antitela, za svaki slučaj ponaosob.
S obzirom na tešku dostupnost dovoljnih količina faktora koagulacije iz ljudske
krvi i zahteve za potpunu eliminaciju mogućnosti kontaminacije virusom hepatitisa,
HIV-a i drugih krvno-prenosivih bolesti, u poslednjih desetak godina se rešenja traže
u genetici.
Zahvaljujući korišćenju tehnika genetskog inženjeringa, napravljen je veliki napredak
u proizvodnji veštačkih (rekonbinovanih) faktora koagulacije (bez korišćenja ljudske krvi).
U SAD je 1993. godine odobrena primena rekombinovanog faktora VIII, a 1997. je počela
primena faktora IX dobijenog tehnologijom rekombinovanja DNK. Glavna prepreka za širu
primenu ovih proizvoda je njihova cena. Faktori koagulacije dobijeni rekombinovanjem
višestruko su skuplji od, ionako, skupe terapije derivatima iz krvne plazme, gde godišnji
troškovi po bolesniku iznose oko 100.000 američkih dolara.
Nada obolelih od hemofilije leži u genetskoj terapiji, čiji bi osnov bila zamena mutira
nog gena zdravim genom. Ipak, naučna istraživanja okrenuta genetskoj terapiji hemofilije
još uvek su u eksperimentalnoj fazi i sa promenljivo dobrim rezultatima. I, valja znati, ni
jedna osoba do danas nije izlečena od bilo koje bolesti genetskom terapijom.

Ima neka tajna veza...

Jedna od zagonetki HIV/AIDS-a, oko koje već dugi niz godina lome koplja najveći
svetski eksperti iz oblasti proučavanja ove opake bolesti, glasi: kako preživljava pet do
sedam procenata takozvanih ,,dugopreživljavajućih“ - long non-progresora (eng. long non
progressors), to jest obolelih kod kojih bolest ne napreduje.
Uzrok tome je, svakako, izvesna specifičnost (faktor?) organizma. Postoje, dakle, osobe
čiji organizam nije u stanju da se odupre virusu side, ali se zato iz nepoznatih razloga
izvrsno nosi sa njenim - posledicama! Da ne postoji latentna opasnost od mogućih komp
likacija, oboleli bi mogli izuzetno dugo da žive sa HlV-om, odnosno, ukoliko je organizam
pacijenta sposoban (dovoljno snažan) da se izbori i ne oboli od neke od uobičajenih
pratećih bolesti ili uspe da savlada već razvijenu bolest, živeće do kraja „svog veka“ i umreti
tzv. prirodnom smrću ili usled nekog potpuno drugog uzroka.
Od presudnog značaja je da se u vreme trajanja bolesti izbegnu akutne fatalne infek
cije. Ukoliko izuzetno virulentan, težak i opasan virus gripa dospe u organizam pogođen
imunom deficijencijom, može da inicira pojavu i razvoj prave invazije raznih, do tada
prikrivenih, bolesti. Odbrambene snage obolelog od AIDS-a teško mogu da savladaju i sam
virus gripa, a kada se ovom priključe i oportunističke infekcije, fatalan ishod je gotovo
neizbežan. Podrazumeva se da će pacijent, u slučaju da potencijalno fatalna infekcija bude
savladana, nastaviti da živi. Zdrav ili bolešljiv, svejedno. Važno je sačuvati život, a organiz
mu ne preostaje ništa drugo do da nastavi da se nosi sa bolešću.
I nije najvažnije koliko je neki organizam snažan, koliko je jak njegov imuni sistem,
još je važnije koliko je - vitalan. Faktori koji utiču na nivo vitalnosti veoma su raznorodni i
kod long non-progresora (kao i svih ostalih) se razlikuju od osobe do osobe.
Prethodno rečeno je unekoliko uvod u veoma indikativnu pojavu. Naime, primećeno
je da kod HlV-pozitivne hemofilične dece bolest nije progredirala sve dok im nije saopšteno
od čega boluju! Permanentan stres, iniciran saznanjem o sopstvenoj HlV-pozitivnosti,
doveo je, dakle, do remećenja ciklusa kortizona, to jest njegovog povećanog lučenja, a to je,
opet, odvelo u AIDS. Odavno je uočeno i da život u kolektivu (prilikom služenja vojnog
roka, u ratu, kod odležavanja zatvorske kazne, u samostanskom ili manastirskom suživo
tu...) pogoduje smanjenju lučenja kortikosteroida, samim tim i sprečava, ili čak potpuno
zaustavlja, napredovanje bolesti. Usamljenost i izolacija, s druge strane, ubrzavaju pro
grediranje bolesti.
Ne može se tačno definisati šta to long non-progresori imaju ili šta im, možda,
nedostaje. (,,Paralela“ bi, u izvesnoj meri, mogla da se napravi sa pojavom u životinjskom
svetu gde puž ,,golać“ jede veoma otrovnu gljivu muharu.)
Već punih 20 godina govorim i pišem da kod miastenije gravis, kad je urađena timek
tomija a pacijent ima i HIV/AIDS, osoba može sasvim solidno da živi sa dovoljnim brojem
kvalitetnih T4 limfocita. Kod HlV-infekcije organizam teži da se liši ,,usluge“ timusa
(grudne žlezde), usled čega ovaj ubrzano atrofira. Istina, razlog može biti i to što je -timo
zin umešan u sklop Hl-virusa. Treba, naime, znati da od 100 limfocita koji uđu u timus,
samo dva posto izlazi dok se ostali liziraju (razlažu).
. Grudna žlezda je važan organ, ali kod HlV-a nije - vitalan. Čovek može da živi bez
timusa kad pomenuta žlezda obavi svoju ulogu u njegovom razvoju i ovaj dostigne punu
fizičku zrelost. Ni posle toga, naravno, nije suvišan. Ima svoju funkciju, ali nije uslov
opstanka kao npr. i krajnici, ,,skupljači“ mikroorganizama i zaštitnici pluća. Dobro je poz
nato da niko nije umro zbog izvađenih krajnika...
Kod bolesnika od side ne atrofira samo timus. HlV-infekcija je atak na ceo organizam.
Možda je grudna žlezda među prvima ,,na udaru“ zato što spada u red osetljivijih organa,
žlezda koja je već obavila najveći deo svog ,,posla“. Nešto slično se dešava i sa jajnicima kod
žena posle menopauze. Uglavnom atrofiraju iako još uvek vrše određene funkcije, što se
najbolje vidi kod osoba kojima su iz zdravstvenih razloga morali biti izvađeni - pojava
muške maljavosti, dublji glas i sl. - ali, žena može da živi i bez njih.
Kao što ne postoji apsolutno zdravlje, tako ne postoji ni nešto (lek, medikament, ter
apija itd.) što apsolutno na svaki organizam ima obavezno povoljan i blagotvoran uticaj.
Koliko god je, recimo, Sunce (ne današnje kada je Zemljin ozonski omotač oštećen i
porozan, a UV zraei prolaze kroz kontaminirane mikoplazme i donose odgovarajući infek
tivni princip na Zemlju) blagotvorno, ukoliko bi se pre 50-ak godina TBC-bolesnik izložio
njegovom blagotvornom uticaju i proveo nekoliko sati sunčajući se, njegovo zdravstveno
stanje bi se izuzetno pogoršalo. Isti efekat bi neumereno sunčanje imalo i po onoga sa
bolesnom jetrom. S druge strane, izvanredno lekovito dejstvo Sunca dobro poznaju oboleli
od bronhitisa ili reumatoidnog artritisa.
S obzirom na rečeno, može se zamisliti šta se događa kada se zdrava, vitalna, ,,jaka“
krv, nađe u bolesnom organizmu. Prvo dolazi do burne reakcije organizma na nametnuto
,,zdravlje“, jer vitalna krv postavlja ,,zahteve“ i kreće u napad na sve što nije zdravo. U suš
tini, napada domaćinovu bolesnu - krv!

Razlika po krvi, ili reč-dve o krvnim grupama

Davanje krvi ili transfuzija nije bila moguća sve dok nisu otkrivene krvne grupe. Zah
valjujući radovima Landstejnera (1900. godine) otkrivene su krvne grupe.
Čitav ljudski rod podeljen je tako u četiri krvne grupe: A, B, AB i O. Ovoj „ 0 “ krvnoj
grupi pripada najveći broj ljudi, pa se zato i nazivaju univerzalnim davaocima.
Landstejner je sa svojim sunarodnikom Vinerom 1940. godine upozorio na važnost Rh
faktora. Ljudski rod je opet podeljen na Rh pozitivni (84 posto) i Rh negativni (16 posto), što je
takođe značajno pri transfuziji krvi, jer davalac i primalac moraju da imaju ne samo istu krvnu
grupu već i isti Rh faktor. Čak i između ljudi raznih rasa ne postoji nikakva prepreka za davan
je ili primanje krvi, ukoliko su ispunjeni svi uslovi podudamosti krvnih grupa i Rh faktora.
Davanje krvi može biti direktno (pomoću aparata iz vene davaoca u venu primaoca
krvi) ili, što je mnogo češće, indirektno - kada se prethodno krv konzervira u bocama ili
polivinilskim kesama pa se tako lako može transportovati. Levisonovo otkriće da 3,8 odsto
natrijum-citrata sprečava zgrušavanje krvi, doprinelo je širokoj primeni konzervisane krvi.
Kruženje krvi kroz ljudsko telo obezbeđuje postojanje života. Kvalitet krvne slike veći
na ljudi procenjuje na osnovu broja crvenih krvnih ćelija, kojih u organizmu ima prosečno
između tri i pet miliona.
Normalni eritrocit je ćelija koja u sebi nema jedro. Prečnik mu je oko sedam
mikrometara (hiljaditih delova milimetra), a oblik sličan disku sa tanjim centralnim delom.
Zahvaljujući relativnom ,,višku“ površine u odnosu na zapreminu, ova ćelija ima dobru
elastičnost i savitljivost, što omogućava prolaz kroz uske kapilare bez oštećena. Svaki drugi
oblik (koji se javlja kod nekih oboljenja), naročito loptast, otežava cirkulaciju eritrocita i
vodi njegovom oštećenju.
Na sreću, opna eritrocita ima sposobnost da se spontano izleči, što dovodi do
pojave ćelija karakterističnog nepravilnog oblika. Na taj način, eritrocit održava svoju
osnovnu funkciju - prenos hemoglobulina koji ima važnu ulogu u snabdevanju tkiva
kiseonikom.
Međutim, nisu svi eritrociti identični. Na svojoj opni oni sadrže određene molekule
(antigene) koji određuju krvnu grupu. Iako se detaljnim analizama može utvrditi postojan
je mnogih belančevina sa antigenim svojstvima, u praksi su najznačajniji ABO i Rh sistemi
krvnih grupa.
Pri transfuziji klasifikuje se krv davaoca i primaoca u već pomenute četiri krvne grupe
- A, B, O, AB. Geni koji određuju njihovo javljanje se nalaze na devetom paru hromozoma
(jedan nasleđen od oca, drugi od majke). Kombinovanjem ovih gena na opni eritrocita se
pojavljuje antigen A (krvna grupa A), antigen B (krvna grupa B), oba antigena (krvna grupa
AB) ili ni jedan (krvna grupa O). Ovi antigeni su, ustvari, supstance koje imaju sposobnost
da stimulišu imuni sistem da proizvodi određena antitela koja se za njih vezuju.
Osobe koje na eritrocitima imaju antigen A u svojoj krvi imaju anti B antitela i obrnuto.
Osobe sa O krvnom grupom (bez antigena A i B) imaju u krvi obe vrste antitela, dok oni sa
AB krvnom grupom nemaju uopšte antitela. To praktično znači da je organizam u stanju da
,,prepozna“ strane antigene sa ciljem da ih uništi. Tako, vezivanjem antitela za antigen, počin
je čitav niz reakcija koje mogu da ugroze život osobe ukoliko primi neodgovarajuću krv.
Za razliku od ABO sistema, kod Rh sistema krvnih grupa antitela se nikad ne stvaraju
spontano, već je za njihov nastanak neophodan kontakt sa krvlju Rh pozitivne osobe. To
znači da pri prvom kontaktu Rh negativne osobe sa Rh pozitivnom krvlju dolazi do pojave
imunog odgovora, a kod drugog kontakta se javlja reakcija antigen antitela. Zato Rh nega
tivne majke ugrožavaju svoje bebe samo ako su prethodno stvorile antitela.
Najviše ljudi ima O krvnu grupu - 40 odsto, A - 39 odsto, B - 14 odsto, a najmanje AB
- 7 odsto.
Za transfuziju je važno znati ko kome sme da bude davalac krvi:
O grupa je univerzalni davalac - daje se svima, a prima samo svoju krvnu grupu.
AB je primalac, prima od svih, a daje samo AB grupi.
Rh negativne osobe nikada ne smeju primiti Rh pozitivnu krv.
 U poslednje četiri decenije, određivanje krvnih grupa postalo je važan sudsko-medi
cinski postupak za utvrđivanje spornog očinstva. Pri tom, bilo koji gen prisutan kod deteta,
ukoliko nije prisutan kod majke, mora pripadati ocu.
Postoje i drugi krvno grupni sistemi (MN, SS, itd.), pomoću kojih se za svaku osobu
može odrediti oko 50 različitih gena.

Veritas temporis Glia*

Ovaj deo bih komotno mogao da počnem sa: „Bila jednom dva dobra prijatelja. Jedan
naivan, a drugi uopšte...“ Rekoh, mogao bih. Ali neću. Ispostavilo bi se da sam ja naivan.
A to je, tvrde dobro upućeni, korak od gluposti... Kako mi ni jedna primerena latinska sen
tenca ne pada na um, započinjem zvanično:
Prošlo je deset godina od eksperimenta pod vođstvom dr V.V. i dr R.M. iz Vinče. Tada
je od 500 vojnika, izvanrednog zdravlja, uzeto ,,zdravlje“ - krv, odnosno krvna plazma -
namenjeno HlV-pozitivnim osobama. Po završenom istraživanju, objavljeno je da se
postignuti izvanredni rezultati, potom su i javno publikovani, naučnici su zatrpavani
lovorikama, a moj poznanik dr V.A. je dobio izvanrednu priliku da izbriše iz sećanja
neuspeh knjige „Nauka i mi“, sazivanjem brojnih pres-konferencija i objavljivanjem
bajkovitih članaka u „Večernjim novostima“ i ,,Politici“. Priča se svodila na to da su naučni
ci iz Vinče pronašli lek za sidu uz pomoć kompjutera i matematike!
Istina je, na žalost, sasvim drugačija. Naravno, i efekat. Otprilike, kao kada bi u vakci
ni umesto mrtvih bili uspavani virusi. Odnosno, kada bi umrtvljeni virusi velikih boginja u
vakcini umesto da stvaraju imunitet, izazivali - variolu. Nešto slično priči o novorođenčetu
koje iz nekog razloga ne može da pije majčino mleko (npr. majka nema mleka). Kada bi se
detetu umesto dvotrećinski razblaženog mleka sa najmanje masnoće na cuclu dala pavla
ka, u najboljem slučaju bi se razbolelo.
Ponet naučničkom radoznalošću ili nečim drugim, tek, dvočlani tim iz Vinče sproveo
je istraživanje na velikom broju pacijenata. Pogrešan način (eksperiment) da se dokaže
nešto sjajno, epohalno. Dobra namera je urodila neželjenim ishodom ili, što bi rekli Latini
- put do pakla je često popločan dobrim namerama!
Zašto proba, na bilo koju bolest, nije vršena na životinjama? Ili na jednom, dva paci
jenta-dobrovoljca? Možda bi serum reagovao na neke druge bolesti nepovoljno. Postoje,
svakako, i oboljenja prema kojima bi takav serum bio efikasan. Na TBC, recimo, gde je
jačanje krvi neophodno... U svakom slučaju, doziranje je moralo da bude izuzetno obazri
vo. „Kap po kap“, zatim sačekati dan-dva. Ili, na primer, rastvarati pola kubika plazme na
pola litra fiziološkog rastvora. Mnogo toga, dakle, samo nikako ono što je učinjeno: intra
venski ubrizgavati 1000 ml sveže smrznute plazme sa anti-VIP/NTM antitelima!?
Pacijenti su stradali već nakon 24, 48, eventualno 72 časa. Jedinu pacijentkinju koja je
preživela taj pakao, odveli su u Rim i prikazivali je kao - ,,čudo“. O njoj su pisali dr V.V. i dr Đ.J.
u knjižici „Fizičko vežbanje u preventivi i terapiji HlV-infekcije i raka“ na stranama 28 i 29.
Posle „terapije od 1000 ml“ pacijentkinja mi je u dve, od nekoliko poseta, opisala užas
nu surovost tretmana. Ona ga je prva i okarakterisala kao - pakao. Bilo mi je potrebno dve
godine da se izborim za njen život. Organizam joj se bukvalno raspadao od patogenih

*Istina je kći vremena.

mikroorganizama, pre svega kandide i mikoplazmi. Posle terapije Todoxin-om oporavila
se, ali, ostala je trauma od AZT-a i smrznute plazme uzete od 500 vojnika. Njoj su,
podrazumeva se, poznata i imena ostalih HIV/AIDS-pacijenata koji su dobili plazmu ali
nisu imali sreće (snage) da izdrže pomenuti „epohalni lek koga su dr V.V. i dr R.M. pron
ašli uz pomoć kompjuterskih sistema i čiste matematike“, kako reče dr V.A. Umesto da se
manu „ćorava posla“, ako se već ne stide dobijenih efekata, odnosno rezultata, neki od ini
cijalima pomenutih ,,eksperata“ najavljuju da će i SARS lečiti na isti ili sličan način!?
Dr V.V. i dr R.M. su, pod pritiskom dr V.A. i novinara S. Stojiljkovića, brzopleto izveli
pravi udar. Može se verovati u dobru nameru lekara (nešto teže tehnologa i fizičara),
ponuđeno rešenje je moglo da se okarakteriše čak i kao inventivno, pod uslovom da se
radilo, kao što to radi, na primer, Todoxin-ova naučna grupa. Preciznije, početna ideja je
istinski bila inovativna, ali odjednom ubaciti (dati) veliku količinu plazme i faktora krvi
zdravih vojnika u zamorenu i zagađenu krv HIV/AIDS-bolesnika, u najmanju je ruku
brzopleto i nesuvislo.
Uz prevod, prilažem i original informativnog teksta dr V.V. na engleskom jeziku koji
jasno pokazuje da finalno izvođenje u potpunosti odstupa od prvobitne ideje. Dobio sam ga
od pomenute pacijentkinje.
„Glavna svrha NTM terapije je da pomogne HlV-pozitivnim osobama širom sveta da
obezbede sopstvenu i pristupačnu terapiju koja može da spreči napredovanje bolesti.
Serum HlV-pozitivne osobe sadrži prirodna autoantitela (anti-NTM antitela) koja stu
paju u reakciju sa delom HlV-ovog omotača odgovornog za infektivnost virusa. Smanjenje
koncentracije antitela je u tesnoj vezi sa napredovanjem bolesti.
Klinički eksperiment izveden na jednom pacijentu u ARC stadijumu pokazao je prolongi
rano (produženo) terapeutsko dejstvo (godinu dana po završetku terapije) transfuzije ljudske
plazme obogaćene anti-NTM antitelima. Rezultati dopunske studije na serumima dobijenim
od HlV-pozitivnih pacijenata, u različitim stadijumima bolesti, otvorili su mogućnost autoter
apije HlV-pozitivnih pacijenata baziranoj na autolognoj transfuziji plazme...“

Veritas velmendado comunpitur vel silentio.*

Šta posle deset godina reći roditeljima dece stradale od posledica pomenutih eksperi
menata? Ništa utešno. Objašnjavati da su zbog nepažnje, gluposti i samouverenosti, ali u
dobroj nameri, iz nehata stradala njihova deca, slaba je (ako je uopšte) uteha. Rekoh, put
do pakla je često popločan dobrim namerama. Bolje je ne govoriti. Ćutati. I uvek imati na
umu da dobre namere valja potkrepiti proverenim metodama i realno mogućim pozitivn
im ishodom. Dobro smišljena ideja je, ipak, samo ideja. Treba još dosta toga uraditi da bi
bila i efikasna.
Interesantan i istovremeno tužan podatak je to da su depresivni i organizmi u
izuzetno teškom zdravstvenom stanju duže izdržavali pom enut tretm an (mereno u sati
ma i danima), pre svega zahvaljujući manje burnoj reakciji. Oni, međutim, čiji je imu
nitet bio snažniji i koji nisu imali oportunističke infekcije, reagovali su burno i vremen
ski kraće izdržavali svakodnevnu (često samo jednu) intravensku transfuziju „plazme
snova“ od 1000 ml.

*Istina se kvari ili izvrtanjem ili prikrivanjem.

 Kada bi još jednom bio izveden isti eksperiment na potpuno zdravom čoveku, od čije
se krvi takođe može načiniti istinski jaka i zdrava „krvna bomba“, gotovo je sigurno da ne
bi živeo duže od 24 sata. Šta više, najverovatnije bi okončao ovozemaljsko bitisanje već
posle nekoliko časova. Jednostavno bi pukao, eksplodirao. Ne bi mu pomogla ni kom
pjutersko-matematička egzibicija dr V.V. i dr R.M., baš kao ni reklame dr V.A.
Krv ne mora obavezno da bude ,,jaka“, ,,zdrava“, što podrazumeva što veći broj crvenih
krvnih tela. Reč je o zabludi. ,,Razvodnjena“ krv će mnogo bolje funkcionisati, recimo, u
umornom organizmu. Šta je, zapravo, uloga krvi u organizmu? Da ga hrani, iz njega sakup
lja toksine i izbacuje ih napolje. Da li je za to neophodna ,,jaka“ krv? Analogno ovom, može
se postaviti i pitanje: šta će se dogoditi sa sijalicom od 40 vati ukoliko se priključi na izvor
električne energije koji pokreće teške industrijske mašine? Odgovor se, valjda, sam nameće...
Krvna tela iz zdrave plazme su u pomenutom slučaju, dakle, ,,bahato“ zašla u
,,učmalu“ i bolesnu sredinu uništavajući takoreći sve pred sobom kako bi sebi obezbedila
životni prostor, ne sluteći da će joj upravo to „doći glave“. Bolesnoj krvnoj ,,bari“ bi, među
tim, više koristila jedna boca slanog ili slatkog fiziološkog rastvora, koliko da se krv malo
pročisti, razredi, operu zidovi krvnih sudova.
Naravno, svaki organizam je drugačije reagovao. Negde je zdrava plazma burno napad
nuta, u drugom organizmu nije bilo ,,pomame“, treći je to tiho ,,pregurao“... To zavisi od
trenutnog stanja organizma-domaćina, da li je krvno tkivo sa tuberkulozom, hemofilijom,
PCP-om itd, šta je ubačena plazma sve napala i kojim intenzitetom...
Eto, sve se to događalo u ravni medicine, eksperimenta, naučnog rada. Ni u svakod
nevnom životu, međutim, nije bilo manje burno. Dr V.A. je više proveo vremena sa mnom,
u mom stanu, nego sa svojom suprugom i majkom koju sam, takođe, lečio. Tražio je da mu
iscrpno pričam o tome kako pronalazim i proizvodim preparate, putujem po svetu, ostvaru
jem kontakte sa najvećim naučnim i zdravstvenim institucijama, kako uspevam da me
domaćini, gde god odem, milom ili silom nastoje da zadrže... Posebno ga je iritiralo kad
besplatno dajem preparate. Stalno je ponavljao: „Hoću da te podržim da se Todoxin skupo
naplaćuje. Vidim sebe kako vozim ‘rojsa’ kroz Beograd!“
To i liči na dr V.A. Mnogi ga kao takvog i znaju. Ipak, makar i od njega takvog kakav
jeste, bilo je previše kada je celokupan moj rad iz oblasti HIV/AIDS-a, od 1985 godine, prip
isao - dr V.V. i dr R.M. Pa, oni u to vreme nisu ni postojali u svetu nauke! Acta est fabula.
(Igra je dovršena.) Dr V.A. je istog časa krenuo da puni člancima „Večernje novosti“ i „Poli
tiku“ i daje intervjue ria sve strane. Dr V.V. i dr R.M. nikada nisu reagovali, još manje bilo
šta od toga demantovali. Zašto, kad im je godilo. Došlo im i lepo i milo. Blistali su puni sebe
od sreće i neočekivano pridošle ,,pozajmljene“ slave.
Ipak, kažu, sve što se dogodi, moralo je tako da bude. Ko zna zašto je to dobro... Ja
znam. Pomenuti ,,niz sličica iz života“ pomogao mi je da shvatim svu snagu izraza - intelek
tualni lopov. Dr V.A. je tipičan primer.
Accidit in puncto, quod non speratur in anno.1
Bogu hvala, nešto je i ostalo. Duh, ideje i rad. Pametnome, sasvim dovoljno...
Accidere ex una scintilla incendia passim.12

1) Dogodi se u jednom času, čemu se ne nadaš čitavu godinu.

2) Od jedne iskre nastaju požari na sve strane.
 HIV/AIDS statistika

Nauka je čudna pojava. Matematika i fizika posebno. Evo primera koji je marljivi saku
pljač i sjajan književnik Dragoslav Andrić negde pronašao i uvrstio u svoj „Leksikon vice
va“, sada već davne 1984. godine.
Roberta Viljemsa Vuda, američkog fizičara i autora naučno-fantastičnih romana, zaustavio
je jednom policajac zbog vožnje kroz crveno svetlo. Naučnik se ovako branio pred sudijom:
„Približavao sam se raskrsnici toliko brzo da mi je, zbog jednog fizičkog fenomena
zvanog Doplerov efekat, crvena svetlost izgledala zelena. Naime, zelena boja ima kraću
dužinu talasa nego crvena, tako da sam, pri velikoj brzini, primao toliko talasa u sekundi
da mi je svetlost izgledala zelena. “
Sudija je shvatio Vudovu tezu, prionuo na računanje i konstatovao da je Vud morao
voziti brzinom od 295.000 kilometara u sekundi da bi došlo do navedenog fenomena, paje
kaznio Vuda zbog prekoračenja brzine!
O statistici, o kojoj će ovde biti reči, ima još sličnih dosetki. Najpoznatija je ona po kojoj
ti jedeš meso, ja kupus, u proseku jedemo - sarmu.
Tako je to sa brojevima. Čovek može svašta da uradi i ,,ugodi“. Pod uslovom da nije
reč o ljudskim sudbinama i životima. Tada cela priča dobija ozbiljan ton.
Baš kao u slučaju HIV/AIDS-a: ti si zdrav, ja imam sidu, u proseku smo oboje u
,,bedaku“. Pa, pogledajmo.

Surova statistika1

Prema zvaničnim podacima, danas:

- 40 miliona ljudi živi sa HIV/AIDS-om,
- 25 miliona ljudi je umrlo od posledica HlV-infekcije,
- svakih pet sekundi se jedna osoba u svetu zarazi virusom side,
- svakih 15 sekundi jedna osoba umre od posledica HlV-infekcije,
- svakog minuta jedna beba zaražena HlV-om ugleda svet,
- 500.000 dece je umrlo 2005. godine od side,
- više od 15 miliona dece je zbog side ostalo bez jednog roditelja, a do 2010. bi ih moglo
biti 18 miliona samo u subsaharskoj Africi,
- oko 90 odsto svih „siročića side“ živi u siromašnim i zemljama u razvoju.
Ja sam, međutim, došao do još nekih podataka. Vreme će dokazati ili opovrgnuti nji
hovu pouzdanost.
Od 20 miliona žitelja afričke države Mozambik, od HIV/AIDS-a je obolelo 60 odsto
stanovništva, to jest 12 miliona. Južnoafrička Republika ima oko 40 miliona stanvnika. Od
toga je obolelo (takođe) oko 60 posto ili, u apsolutnom iznosu - 24 miliona! Dakle, samo u
pomenute dve afričke države ukupno je zaraženo 36 miliona stanovnika.
 U regionu južno od Sahare živi preko 500 miliona stanovnika. Ako je verovati
,,autoritetima“, 300 miliona je zaraženo virusom HlV-a. Ako se ova cifra I prepolovi, dobi
ja se broj od 150 miliona obolelih!
Ili, ako je od četiri milijarde stanovnika jugoistočne Azije zaraženo samo pet odsto
stanovništva, dobija se iznos od zastrašujućih 200 miliona HlV-pozitivnih osoba!

Novinski izveštaji HIV/AIDS u svet

Tabela HIV/AIDS u svetu (po UNAIDS regionim a)2

Region Odrasli i deca koii žive sa Odrasli i deca, Um rli od AIDS-a

HIV/AIDS-om , novoinficirani u 2004. godini
kraj 2004.godine H lV-om u 2004. godini (odrasli i deca)

Subsaharska Afrika 25.400.000 3.100.000 2.300.000

Južna/Jugoistočna Azija 7.100.000 890.000 490.000
Latinska Amerika 1.700.000 240.000 95.000
Istočna Azija 1.100.000 290.000 51.000
Severna Amerika 1. 000.000 44.000 16.000
Evroazija 1.400.000 210.000 60.000
Zapadna Evropa 610.000 21.000 6.500
Karibi 440.000 53.000 36.000
Sev. Afrika/Srednji Istok 540.000 92.000 28.000
Okeanija 35.000 5.000 700
Ukupno u svetu 39,4 miliona 4,9 miliona 3.1 miUion

Tabela Žene, deca i m ladi sa HIV/AIDS-om!

Region Žene Procenat žena D eca Mladi
(od 15 do 49 god) sa (od 15 do 49 god.) sa (m lađa od 15 god) (od 15 do 24 god.)
HIV/AIDS-om HIV/AIDS-om sa H IV/A ID S-om sa HIV/AIDS-om
kraj 2004. godine kraj 2004. godine kraj 2004. godine kraj 2004. godine
Subsaharska Afrika 13 .3 0 0 .0 0 0 57% 1 .9 0 0 .0 0 0 6 .2 0 0 .0 0 0
Južna/Jugoistočna Azija 2 .10 0 .0 0 0 30% 17 0 .0 0 0 1.8 0 0 .0 0 0
Latinska Amerika 6 10 .0 0 0 36% 2 6 .0 0 0 6 10 .0 0 0
Istočna Azija 2 5 0 .0 0 0 22o/o 9 .4 0 0 3 4 0 .0 0 0
Severna Amerika 2 6 0 .0 0 0 2 5 o/o 11.000 13 0 .0 0 0
Evroazija 4 9 0 .0 0 0 3 4 0/o 8 .8 0 0 6 3 0 .0 0 0
Zapadna Evropa 16 0 .0 0 0 25o/o 6 .2 0 0 5 7 .0 0 0
Karibi 2 10 .0 0 0 49 % 2 3 .0 0 0 13 0 .0 0 0
Sev. Afrika/Srednji Istok 2 5 0 .0 0 0 48 % 2 4 .0 0 0 12 0 .0 0 0
Okeanija 7 .10 0 21 0/0 700 7 .2 0 0
Ukupno u svetu 17.600.000 47o/o 2.200.000 10.000.000

Prema poslednjim statističkim podacima u vezi svetske epidemije HIV/AIDS-a, pub

likovanih od strane UNAIDS i SZO u novembru 2005, procenjuje se da oko 40 miliona ljudi
u svetu živi sa HIV/AIDS-om. Od toga, 17,5 miliona žena i 2,3 miliona dece.
U 2005. godini je registrovano 4,9 miliona novih slučajeva oboljenja. Od toga, 4,2 mil
iona odraslih i 0,7 miliona dece. Od HIV/AIDS-a je u 2005. umrlo 3,1 milion osoba. Od toga,
2,6 miliona odraslih i 0,57 miliona dece.1
1) UNAIDS, UNICEF, 2005. 2) UNAIDS, decembar 2004., 3) UNAIDS, decembar 2004.
 Tabela Pofcrivenost antiretrovirusnom (ARV) terapijom4
Procenat osoba sa H IV/AIDS-om koji prim aju ARV terapiju (od ukupnog broja kojim a je potrebna)

Subsaharska Afrika 11 %
Latinska Amerika i Karibi 62%
Evropa i Centralna Azija 13 %
Severna Afrika i Srednji Istok 5%
Istočna, južna i jugoistočna Azija 14 %
Ukupno - (svi) WHO regioni 15 %

Tabela 4. HIV/AIDS u SAD5

Osobe koje žive sa HIV/AIDS-om u SAD, od 1.039.000
kraj 2003. godine do 1.185.000
Novoinficirani HlV-om u SAD, u 2004. godini 40.000
Procenat Afro-amerikanaca od procenjenog broja ljudi
koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine 47 %
(i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) (13 %)
Procenat Amerikanaca latino porekla, od procenjenog broja
ljudi koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine 17 0/o
(i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) (14 o/o)
Procenat belog stanovništva od procenjenog broja Ijudi
koji žive sa HlV-om u SAD, kraj 2003. godine 34 0/o
(i njihov procenat u ukupnom broju stanovnika SAD) (69 0/0)

Priča sa VI odeljenja

Evo ih, dolaze. Po mene. Zašto? Ne znam. U stvari, znam. Ja umirem! To tako izgle
da... Zaustavljaju se na ivici reke.
Zid. Beo, bolnički. Dan treći. Neko me nešto pita. Čujem ga, ali ne vidim. Da, jesam,
nisam, sutra, kad odem kući, mislim prekjuče... Izaberi odgovor koji ti treba ili ga sam
smisli. Meni je svejedno...
S druge strane prilaze crni konjanici. Njihov predvodnik me podseća na Sv. Simeona
Mirotočivog. Možda zato što sam nedavno bio u Studenici. S velikim krstom koji svetli. Šta
je, čoveče, ovo... Prati ga desetak konjanika u crnom. Valjda sa kukuljicama preko glave,
lica im se ne vide. Ne. Stani. Nisu kukuljice. Monaška odeća! Ali, zašto ne mogu da im vidim
lica? Silaze sa konja i staju u krug. Neki počinju da se mole!
Oni pored reke stali kao ukopani. Desetak, dvanaest, nemam vremena da brojim.
Možda sedam, osam... Ne znam. Konji pod njima se propinju, njište, kopitom udaraju u
zemlju. Pod težinom tereta ili zbog užasa koji se polako valja vazduhom, ko zna. Jahači
ih teško obuzdavaju, a vidi se da su neka sila. Po stavu, uzdržanim pokretima. Talas
hladnoće ledi sliku. Nešto se sprema. Šta?

4) Izvor: UNAIDS, decembar 2004.

5) U.S. Centers for Disease Control and Prevention, U.S. Census Bureau, 2004.
 „Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje...“ mole crni konjanici.
Oni preko reke sa konjima ispod sebe, preobraćaju se u zveri. Jedno biće. Majmuni,
šta li su. Besne, reže, urlaju...
„Otče naš, iže jesi na nebesjeh, da svjatisja imja Tvoje...“ sve glasnije odjekuje pro
zorom, ali monasi su u miru s Bogom. Kao da do njih ne dopire onaj užas, rika i vika, s
druge strane reke.
Eno i slika iz mog života. Čitavi filmovi. Ređaju se jedan za drugim. Eno me gde
dilujem, kradem, tražim venu, plačem sa ocem... Bože, šta se ovo dešava... Da li je ovo
zaista kraj?
Koji je ovo dan? Treći. Čega treći? Kakva sad temperatura. Pusti me da odmorim. Opet
zid. Beo, bolnički. Neko kaže: koliko je podeoka imao toplomer, toliko ti je izmerio tem
perature, dalje nema više... O čemu ti to? Ko si, sad, pa ti. Bole me oči od beline.
Madicinske sestre? Dobro je da ste stigle. Šta znači jedan sat čekanja u čovekovom životu?
Ništa. Osim ukoliko mu je duša u nosu. Pa, ni tad. Ima nas toliko. Jedan više ili manje, sve
jedno. Njih pet me ,,buše“. Ne mogu da nađu venu. To me vraća svesti. Čekaj, stani... Jedna
nalazi venu na vratu. Dobro je. Mogu da daju injekciju...
Auhhh, izvukoh se... Još jedna kriza je iza mene. ,,Otvaram“ se kad stanem na noge.
Ovo mi je ko zna koji po redu život. Za dlaku. Od kombinovane terapije. ,,Verit“ mi je
navukao neuropatiju, a ništa nisu lošiji ni ,,izon“ i ,,azir“, još samo da vidim sa čime će oni
da me ,,časte“. Može se njima, a meni ne može. Ali, šta ću. Moram. Kažu, što se mora, nije
teško. Nije nego. Teško je, al’ se mora...
- Sećaš li se ove fotografije?
- Kako da ne, evo i pokojnog B. sa nama.
- Ovo mogu da objavim u knjizi?
- Naravno...
A, da, ja sam I. R. ili, bolje, PLWHA. To je skraćenica za ljude poput mene. Ljude koji
žive sa HlV-om (People Living with HIV/AIDS). PLWHA nam dođe kao zajednički nadimak.
Jedan za sve, svi pod jedan. To nam je, kažu, kazna od Neba. Pa, neka bude. Interesuje me,
međutim, ko mu - drži sveću! Biće da su neki od nas...
Kao dugogodišnji pacijent VI odeljenja (za HIV/AIDS) Infektivne klinike u Beogradu,
evo, beležim svoje utiske. Verujem da na to imam pravo. Na svojoj koži sam osetio prolazak
kroz razna lečenja i terapije, sve do ležanja na ovoj klinici. Dušu, trenutno, ostavljam na
stranu. Nakon deset godinica uspešnog nošenja HlV-a u sebi, dobio sam i tuberkulozu
jetre. Valjda kao nekakvu nagradu...
Rođen sam, inače, 1. decembra 1970. godine u Beogradu. Na dan koji će dvadesetak
godina kasnije proglasiti Danom borbe protiv bolesti koju će drugi tek otkriti a ja „zaradi
ti“, i pedeset leta nakon rođenja jedne propale države. Dobar dan!
Kako i dolikuje tom danu, već sa četrnaest godina sam počeo da pušim i pijem, a ubrzo
nakon toga i isprobavam „neke druge stvari“. Umesto „čaja u pet“, kako dolikuje mom
poreklu, opredelio sam se za marihuanu u 16. Naravno, godina. Napredan, kakav jesam, do
dvadesete sam probao i hašiš, heroin, kokain, LSD, ekstazi, trodon sa alkoholom i bense
dinima, kao i mnoge druge lekove koje sam koristio sam i bez preporuke lekara poput, rec
imo, artana.
Nisam, dakle, bio previše izbirljiv. Šta mi padne pod ruku, moje je. Pravi ,,degustator“.
Naravno, dok se nisam navukao na heroin. Kažu, kazna. Kakva kazna - glupost! Dugo sam
se poigravao pomenutim „arsenalom“, ubeđen da mogu sve da držim pod kontrolom,
odnosno da nema šanse da se ,,navučem“. Što moram svaki dan, uzimaću samo kad mi se
bude htelo. A to je bivalo sve češće...
Heroin sam prvi put uzeo u sedam naestoj godini. Vratio sam mu se sa napun
jenih dvadeset i koristio ga u koktelu sa prvom, pravom, ludom zaljubljenošću. To
je najjača kom binacija, pogotovo ako je „život za koji se živi“ intravenski zavisnik
od heroina. Tvrdila je da je ne razum em jer nisam navučen na heroin. A ko se jed
nom navuče, i to je govorila, više nikada ne može da se skine. E, sad, nije nego!
Ljubav je jača i od same sudbine. Sa njom se može do zvezda i nazad. (Još uvek
nisam znao da nem a amortizere!) Kladio sam se na čoveka i njegovu volju za koje
ne postoji prepreka. Ukoliko je tu i ljubav, onda je reč o nesumnjivo dobitnoj kom
binaciji. Jer, rekoše, ljubav sve pobeđuje. I preskače. Ne samo da su to drugi rekli,
već sam to i sam osećao.
Kako bih dokazao ispravnost postavke sopstvene teorije o životu, namerno sam
počeo da se navlačim na heroin! Svaki dan, u svakom pogledu... snifovao sam ga sve
više. Otprilike, mesec dana. Umesto da „skidam zvezde sa neba“, devojci sam hteo da
dokažem da se čovek može navući i, potom, snagom sopstvene volje ,,skinuti“ sa hero
ina. Protivnik se, međutim, pokazao mnogo žilavijim i (još više) lukavijim nego što
sam pretpostavljao. Ipak, nakon tih mesec dana uspeo sam da se skinem sa heroina.
Ali, nije on sa mene! Pauzirao sam oko mesec i po dana, ne rastajući se od njega.
Kako? Non-stop sam ga imao uz sebe. Ne shvatajući da je to, u stvari, ,,za svaki slučaj“.
Opravdanje pred samim sobom je bilo to što sam nekih godinu dana pre upoznavan
ja, zaljubljivanja i navlačenja, počeo da dilujem drogu.
Ta prva kriza, nakon privremenog prestanka, bila mi je i najteža. Krizu sam, naime,
uvek mogao da prekinem jednom ,,linijicom“. Sve vreme sam bio svestan toga. Videvši da
devojci ni na kraj pameti nije ,,skidanje“, prestao sam i da nabavljam i da dilujem heroin.
Sa njim je otišla i devojka. Na cela tri dana. Moja teorija je pucala po svim šavovima. Ski
danje nije išlo nikako, a „najjača ljubav na svetu“ se pretvorila u pepeo i prah. Pepeo
pepelu, a prah u - venu!
Bio sam ljubomoran kao pas. Mučio se razmišljanjima (i zamišljanjima) gde je nesta
la, sa kim je „upravo sad, u ovom trenutku“, šta radi sa njim, ko je snabdeva sa obaveznih
pet ,,doza“ dnevno (dopuštao sam joj samo da snifa kako se ne bi ,,bušila“ intravenskim
uzimanjem), kako i čime mu na to uzvraća... Milion mogućih i nemogućih kombinacija.
Sve obojene u crno. A gde smo sad mi? Gde ispari onolika ljubav, privrženost, toplina. Zar
je moguće da postoji nešto jače od toga Moguće je, moguće je ...
Naravno, morao sam da ,,puknem“. Nabavio sam novu količinu. Ali, sa njom se vrati
la i - ona! O, sreće li i blaženstva. Već nakon mesec dana, heroin sam uzimao intravenski.
Nek’ ide život. Važno je da se ona vratila. Prilikom drugog uzimanja, prvo se ona sredila a
potom i mene ,,uradila“. Sredila se polovinom sadržaja iz ,,gana“ (šprica), izvadila ga iz
ruke i zajedno sa sve njenom krvlju dala meni direktno u venu. To je bio prvi i, mislim,
poslednji put da sam od bilo koga uzeo drogu na takav način. Sa istim špricem i iglom...
I stan smo iznajmili. „Proleće je ušlo u sobu moga brata Čarlija“. Godinu dana smo živeli
zajedno. Poetiku i patetiku su zamenili agonija i dilovanje, paranoja i strah od ,,padanja“ i
milicije. Kasnije, i sve veći dugovi izuzetno opasnim tipovima. Bio je to definitivan kraj moga
,,carstva“. Sve što sam imao i stekao, pretvorilo se u prah. Bez pepela. A ona? Opet je nesta
la. U stvari, otišla je da živi u Kinu. Taman tamo dokle nema šanse da dobacim. Ne sećam se
od koga sam čuo stihove koji su mi se u to vreme neprestano vrteli kroz glavu: „.. .E, baš si
glup i naivan Cvetko... Neće ona Cvetka zbog metka, ima ona svoga Cvetka sa kim krevet
deli...“ Tako nekako. Kažu da ih je napisao danas ugledni beogradski sudija Slobodan Rašić.
Napušten, navučen i u krizama, mislio sam da je život za mene definitivno završen.
Gore od toga nije moglo...
Da, ne rekoh da su moj otac i deda lekari. Deda je bio načelnik Odeljenja za hema
tologiju na VMA i jedan od osnivača ove institucije. I otac je radio na VMA. Kao imunolog.
Po prirodi posla, imao je i HlV-pozitivne i pacijente obolele od AIDS-a. I tada, kao i
danas, među njima je najviše narkomana. Tek posle dolaze pripadnici ostalih takozvanih
„rizičnih grupa“.
Navukao sam se, dakle, 1990. godine, a 1993. prvi put uradio test na HIV. Logično.
Živeo sam rizično u svakom pogledu. Pored droge, bio sam i sa mnogo devojaka pre toga,
bez zalaženja u njihove biografije. O zaštiti, u smislu kondoma, nisam razmišljao a još
manje je upražnjavao. Prirodno, pa kako bude.
Na prvom testiranju sam bio ,,negativan“. Nakon šest meseci na kontrolnom testu (test
provere) - ,,pozitivan“! Oba sam radio na VMA, kod oca sa kojim sam i podigao rezultate.
Uhvatio se za glavu. Bili smo u šoku i uplašeni. Znali smo da je reč o neizlečivoj bolesti.
Otac me je kroz suze upitao: „Hoćemo li da se borimo?“ Rekao sam i sam plačući: „Nar
avno da hoćemo!“
Zagrlili smo se kao nikada do tada. Bogu hvala na tom zagrljaju!
Majci smo poslednjoj rekli. Znali smo da je najosetljivija. Nije mogla da obuzda
krik bola.
Eto, tako je počela moja tragedija od života. Prizvao sam je (pre)visokim mišljenjem o
vlastitim mogućnostima. Verovao sam, kako rekoh, da sam ,,specijalno“ jak i izdržljiv. Na
drogu su se, u mojoj glavi, navlačili samo „slabići i glupaci“, to jest narkomani.
Ali, zar se ,,to“ ne dešava samo drugima. Otkud meni? „Baš si glup i naivan Cvetko...“
Gore od toga, zaista nije moglo. Život mi je bio uništen. Bez prava na popravni. Prvih
šest meseci, nakon tog saznanja, proživeo sam u nekakvom psihičkom rasturu. Drogirao
sam se kao nikada do tada. Žestoko, ful dozom i do kraja. Naravno, ni samoubijanje nije
jeftino. Počeo sam da lažem i, prirodno, kradem. Ništa nisam propuštao što ide uz „bolest
zavisnosti“. Kad je bal, nek’ bude do daske.
Sećam se, recimo, da sam nakon upoznavanja sa Todorom (pošto je njegovo „prihvatil
ište“ u Lole Ribara za tipove poput mene radilo non-stop) jedne noći banuo kod njega sa
nekim lusterima, a možda su bili i ventilatori, u nameri da mu ih uvalim i dođem do neke
kinte. Odakle mi? Nemam pojma. Znam jedino da ih nisam zaradio... Užasnuo se! Počeo
je da sikće na mene da se gubim inače će da zove miliciju. Koji mu je, mislio sam se. Ipak,
nije propustio da mi dobaci sa vrha stepeništa da mu se javim kad dođem sebi. A nisu bili
loši ti lusteri, a možda i ventilatori... Naravno, došao sam posle nekoliko dana i izvinuo mu
se. Prihvatio je izvinjenje ali nije propustio priliku da mi „očita vakelu“. Morao sam da
odćutim. Spao sam na najniže grane i bio očajan.
Otac je kao lekar odmah znao da leka mojoj bolesti nema. Saznali smo da imam i hep
atitis C. Prvo smo se obratili dr J-u na Infektivnoj klinici. Dugo se poznavao sa ocem.
Rođen na Svetski dan borbe protiv AIDS-a, iz lekarske porodice, sin stručnjaka koji se
posebno bavi problemom HlV-a i ima kontakt sa velikim brojem HlV-pozitivnih pacijena
ta, zavisnika od ,,teških“ droga. Ne, ništa nije slučajno. Znao sam da je sve to u nekakvoj
vezi i nekako predodređeno. Iz ko zna kakvog razloga je moralo da bude upravo tako kako
je bilo. A nije bilo slavno.
Kada sam prvi put video famozno VI odeljenje (za HIV/AIDS) Infektivne klinike,
bio sam užasnut i zgrožen. Na šta je to, brate, ličilo! Ipak, moj osnovni problem i dalje
nije bio virus, već pre svega i iznad svega - droga! Preporučeno je da ,,pod hitno“ kren
em sa uzimanjem nekog leka koga su tada svima prepisivali za HIV, a za koji sam
odmah saznao da je izuzetno toksičan i da od njega može (mada i ne mora) čoveku da
opadne kosa ili mu se raspadne jetra ili ko zna šta sve još. Pri tome, ukoliko jednom
počne da ga koristi, više nikada ne sme sa njim da prestane. Znači, još jedna „doživot
na ljubav“. Pomenuti lek je donekle poboljšavao zdravstveno stanje, a odnekle pa do
kraja - rezultate testova! Količina CD4 odbrambenih čestica u organizmu i PCR test
kojim se određuje broj virusnih kopija po jedinici krvi. Ova dva testa su za nas zakon.
Bez obzira na to da li se njima prati tok bolesti, uspešnost primenjene terapije ili stan
je pacijenta koji nije pod medicinskim tretmanom. Ukratko, nije važno kako se pacijent
oseća, važno je šta kažu testovi.
Odbio sam da pijem ponuđene lekove bar dok ne budem na to bolešću ili drastičnim
padom imuniteta, nateran. Čovek, naime, ne umire od samog virusa, već mu on uništava
prirodni odbrambeni mehanizam u toj meri da umire od raznih tzv. oportunih infekcija
usled značajnog slabljenja imuniteta.
Otac je kao imunolog i sam znao kolika je štetnost ovih lekova. Počeo je da se
raspituje i za neke druge, pa i moguće alternativne metode lečenja, koje bi mi eventu
alno pomogle u bici sa virusom. Ako ništa drugo, počeli smo mnogo bolje da komuni
ciramo i sarađujemo u vezi mog lečenja. Velika većina ljudi sa HlV-om ima potrebu
da što je moguće aktivnije učestvuje u svom lečenju i sazna o bolesti sve što se saznati
može. U svoj toj nesreći imao sam bar toliko sreće da imam oca koga sam mogao da
pitam o svemu. Da iz prve ruke saznajem sve novosti u vezi nje. Lečeći druge, otac je
čuo za mnoge alternativne metode. Mnoge su bile potpuna besmislica i prevara, ali
jedna je, po svedočenju pacijenata i na osnovu rezultata analiza rađenih na VMA,
davala izuzetno dobre rezultate u pogledu (iz)lečenja herpesa. Bez obzira da li je reč
o ,,običnim“ pacijentima, HlV-pozitivnim ili obolelim od AIDS-a. Dobro razmislivši o
svemu, otac mi je ponudio da odemo do čoveka o kome se toliko pričalo i pisalo, upoz
namo se sa njim, a potom i procenimo da li možemo i hoćemo li da isprobamo njegov
način lečenja na meni.
Do pojave herpesa, naime, dolazi usled pada imuniteta i ukoliko nešto pospešuje
njegovo zalečenje i povlačenje u najkraćem mogućem roku, onda definitivno ima i
snažno podsticajno dejstvo na ukupan imunitet u smislu podizanja nivoa odbrane orga
nizma. Stručnost lekara i ostalog medicinskog osoblja na Infektivnoj klinici, atmosfera
koja je tamo vladala, uslovi lečenja i refundacija za pomenute terapije, uticali su da se
opredelimo za sve osim za ovu ustanovu. Naravno, uz to je išla i već pomenuta doživ
otna terapija, ne uzimajući u obzir moguće kontraindikacije koje su, u većoj ili manjoj
meri, bile i individualne. Možda čak i genetskim kodom ili, pak, načinom života pre
disponirane.
Eto, sa takvim razmišljanjima i u takvoj situaciji smo upoznali Todora, to jest dok
tora Todora Jovanovića, i njegov preparat Todoxin proizveden na bazi bilja. Potpuno
bezopasan i bez ikakvih kontraindikacija. Pored bezuslovne podrške oca i sreće da ni on
nije bio za to da odmah počnem sa pomenutim HlV-terapijama koje je nudila tadašnja
nauka, a nudi ih i dan-danas ali unekoliko modifikovane i poboljšane u smislu načina
primene, nešto boljih rezultata i ,,kupovine“ dužeg vremena za obolele (i dalje se sig
urno umire, samo je vreme tog procesa donekle produženo), ono što je presudilo da se
konačno odlučim za terapiju dr Todora Jovanovića jeste činjenica da je Todoxin apso
lutno neškodljiv prirodan preparat sa sastojcima koji moraju da prijaju svačijem, a ne
samo obolelom organizmu.
Pored toga, i sama Todorova pojava i pristup mom lečenju su značajno uticali da
donesem takvu odluku. A takve odluke nikada nisu lake. Već prilikom našeg prvog
susreta ostavio je na mene izuzetno pozitivan utisak i, na samo njemu svojstven način,
ulio novu nadu i optimizam nakon tolikog vremena očajanja, straha, samosažaljenja i
patnje. Objasnio mi je da smo svi mi, u stvari - žrtve! Prvi put sam od njega čuo da
nisam ja isključivi krivac za sve što me je snašlo. Bukvalno mi je skinuo dobar deo
tereta krivice za sopstvenu bolest koji sam do tada nosio. Vremenom je naša komu
nikacija i saradnja dobijala nov kvalitet. Počeli smo da razgovaramo ne samo o prob
lemima HlV-a, već i o smislu samog života i novog pogleda na sve. Jer, moja najveća
borba je bila borba sa - narkomanijom.
Todoxin sam počeo da koristim od 1993. godine. Tada se uzimao na prilično komp
likovan i težak način, pored toga što mi se njegov ukus u početku nije dopadao. Valjalo je
disciplinovano uzimati jednu supenu kašiku preparata na svaka dva sata - 42 dana zare
dom. Čak i noću. Doktor je to nazvao „udarnom terapijom“. Kasnije sam se privikao i
prošao kroz najmanje šest ili sedam takvih terapija. Ukoliko izuzmem drogu i stanja koja
ona sama po sebi izaziva, bio sam zdrav u svakom drugom pogledu!
Sve do 2003. godine, živeo sam bez većih ili težih bolesti. Dakle, kao sav zdrav svet.
Poneka prehlada, grip i - ništa više. O hepatitisu i ostalim bolestima da i ne govorim.
Todoxin je, dakle, jedini preparat koji sam koristio tih desetak godina i bio sam (goto
vo) zdrav. Dr Todor Jovanović mi je pomogao na stotine puta. Toliko sam ga zavoleo, da mi
je kasnije u životu bio jedini logičan izbor za venčanog kuma. I dete mi je krstio. Verujem
da je to najbolja ilustracija prirode naših odnosa tokom dugog niza godina. Nikada mi nije
naplaćivao lekove i preparate, a pomagao mi je kad god je trebalo.
Do 2003. godine, svašta se ispodešavalo u mom životu. Da je bilo malo više dobrog,
ne bih zakerao. U medijima sam 1997. godine obznanio ko sam, šta sam, šta me muči
i kako se borim. Život mi se izmenio u svakom pogledu. Sticao sam znanja o HIV-u,
produbljivao ona iz narkomanije. Na žalost, imao sam već dugogodišnje (dragoceno)
iskustvo u vezi oba. Držao sam predavanja, gostovao u radio i TV emisijama, 1998.
osnovao organizaciju GOD u beogradskom Domu omladine, zatim 2000. godine
pokrenuo rad prvog centra za lečenje narkomanije bez upotrebe medikamenata, pri
čemu je promena načina života bio osnov terapije. U početku smo nas dvojica zalečenih
narkomana vodili Centar u iznajmljenoj kući na Avali. Time sam se bavio skoro do
kraja 2002. Već pet godina vodim i autorsku radio-emisiju „Narkomani, ljudi među
nama“. Pisao sam i više članaka za ,,Ženu“, ,,Krug“, sajt omladine JAZAS-a gde s vre
mena na vreme još uvek pišem kolumu ,,Ja i moj virus“. Život mi se, dakle, okrenuo
,,naglavačke“, radio sam tempom koji je malo ko mogao prati. Jasno je da o HIV-u
nisam gotovo ni razmišljao jer sam se izvanredno osećao.
 Lečenje na Infektivnoj klinici se, s druge strane, vremenom svelo na veoma retke posete
i analize koje sam većinom radio kod oca na VMA. Jer, kada god bih i otišao do tamo, slušao
sam jednu te istu priču - sa novim terapijama treba početi što pre, pre nego što čovek oboli,
kako bi efekat novih trostrukih terapija bio još snažniji. Nisam padao na te priče. Osećao sam
se izvrsno, nikada bolje, a želju za drogom uspeo da savladam na duži period.
Ali, kako ništa ne traje večito, a pogotovo lepo, iznenada su me spopale žestoke
tem perature, opšta slabost, bolovi u stomaku i ko zna kakve još bolesti i muke, od
kojih je svakako bila najžešća - tuberkuloza jetre. Ipak, nastavio sam da radim koliko
god sam mogao. Uskoro sam, međutim, morao da napustim sve teže poslove. Pre
svega rad na Avali. Mesto predsednika GOD-a prepustio sam dotadašnjim saradnici
ma. Ne previše vičnim, s obzirom na to da su za svega godinu dana izgubili i
upropastili sve što smo do tada postigli.
Dakle, moj prvi (ponovni) odlazak na Infektivnu kliniku je bio u vreme izuzetno
visokih i dugotrajnih tem peratura koje su jasno ukazivale na tuberkulozu. Morao sam
da odležim mesec i po dana u bolnici da bi se ispitivanjima to i utvrdilo. Tri lekara,
koliko ih ukupno i radi sa HlV-pacijentima, odlučili su da prvo mora da se uradi biop
sija jetre kako bi se precizno utvrdilo od čega treba da budem lečen. Pre toga, terapi
ja tuberkulostaticim a nije dolazila u obzir. Ma koliko bilo jasno o čemu je reč, pri
tiskali su me i insistirali na svojoj odluci. Ni ja, međutim, nisam popuštao. Uporno sam
odbijao biopsiju i zahtevao da me leče pomenutim lekovima. To je trajalo punih mesec
dana. Dobijao sam infuzije, doduše sa baktrimom i ko zna čime još, četiri puta dnevno
na svakih šest sati.
Ipak, nije bilo druge. Morao sam da popustim. Kao pametniji? Nisam baš siguran. U
svakom slučaju, biopsijom jetre je definitivno potvrđeno ono na šta se i sumnjalo. Počelo je
moje lečenje od već uveliko odmakle i pogoršane tuberkuloze. Nakon toga su me dva puta
otpuštali. Bilo je to u vreme kada nisam morao da dobijam infuzije.
Istovremeno, počelo je ubeđivanje da konačno krenem i sa anti-HIV terapijom,
naravno, uz lekove dobijene za tuberkulozu. Pritisak je dolazio sa svih strana. Nije me
pritiskao samo onaj što je žurio na voz. Presudilo je, međutim, očevo ubeđivanje. I na
to sam, konačno, pristao. Dali su mi i tuberkulostatike i trostruku terapiju za AIDS.
Pitao sam - ima li još?
Od prvih lekova u toj ,,turi“, jedan sam zauvek zapamtio. U sadejstvu sa ,,izoniazidom“
za tuberkulozu, ,,častio“ me je kontraindikovanom neuropatijom. I dan-danas me žestoko
muči, a svodi se na bolove u nogama, utrnuće, izazvano odumiranjem nekih nervnih
završetaka. Usledilo je još jedno otpuštanje na kućno lečenje. Pa, nakon mesec dana,
povratak na VI odeljenje na još dva meseca agonije.
Drugi odlazak na kliniku je ujedno bio i najdramatičniji. Konačno shvativši da fizič
ki ne mogu da podnesem toliku količinu lekova, odlučili su da privremeno prestanem sa
antiretrovirusnom terapijom koju sam do tada pio bar dva ili tri meseca. Bukvalno, jedva
sam preživeo. Iz tog vremena potiče prva slika mog kazivanja. I ja (možda) imam dušu.
Izvesno vreme sam pio samo tuberkulostatike. Kad se tuberkuloza malo primirila (valj
da sam se i njoj smučio), onda su mi dali drugu kombinaciju, pa nestašica, pa treća kom
binacija, pa, umalo pa-pa...
Istini za volju, izvesno poboljšanje sam primetio od ,,trizirita“. Po jedan ujutru i uveče.
Da mi se povrati snaga. Penjanje uz stepenice, u to vreme, doživljavao sam kao osvajanje
Kilimandžara. Svaki stepenik sam morao da ispoštujem. Da na njemu odmorim. Krenem u
radio-stanicu, a do nje dva sprata. Bez lifta. Deset minuta uspona. Baška bolovi od „triziri
ta“. „Kuća“ časti!
U ovom, da tako kažem , poslednjem a veoma važnom periodu, žešće sam
počeo da sum njam u ,,kaletru“ koju su mi prepisali da kao dodatak retroviru.
Mesec dana sam se strogo držao uputstva sve dok nisam doživeo, u najbukvalni
jem sm islu - grč mozga! Ne znam kako bih drugačije opisao taj osećaj. Užas
jedan. Lice mi se ukočilo toliko da sam počeo da m ucam . Sutradan je trebalo da
gostujem u jednoj em isiji B92, ali nisam mogao da govorim, da se kontrolišem .
Načisto - lud! To je potrajalo nekoliko dana. Daj, k ’o velim, da pročitam o kakvom
je leku reč, m ada to ne volim. U napred znam da su kontraindikacije užasne.
Koliko da čoveka psihički dotuku, ako već nisu fizički. Posle čitanja mi je bilo još
gore. Pisalo je da se nikako ne sme prepisivati pacijentu koji im a problem e sa
jetrom , uzim a m etadon i tako dalje. Ukratko, od tri najcrnje kontraindikacije, ja
sam imao sjajne uslove za sve tri! A, ipak, lekar mi je prepisao taj lek ne rekavši
mi, pri tom, ni jednu reč iz uputstva za upotrebu. Ni jednu, jedinu reč. Istog časa
sam ga izbacio sa ,,spiska“ za korišćenje.
Dr M. tvrdi da od tog leka danas nema boljeg. A uopšte nije lek za HIV! Eno ga u
frižideru i dan-danas. I ne pogledam ga a kamo li da ga dodirnem. M. ga uporno forsira.
Poput ,,keletre“ u vreme one nestašice lekova. Sad imaju novi fazon, verovatno veoma
jeftin. Kad god nema lekova, dupe na sunce, jedna, dve, tri injekcije, i - gotovo.
To najbolje znaju ovi mučenici što su prošli sve terapije. Ponajbolje S. koji živi na klin
ici. Nema gde da ode. S obzirom na ono kroz šta je do sad sve prošao sa terapijama, čudi
me da je uopšte živ. Kakav organizam i kakvu li tek psihu ima, sam Bog zna. A živi u epi
centru smrti! S. je, inače, musliman, prvo bi a potom čist homoseksualac. Nesretnik nema
nikog. Ili, možda, ne sme da prizna. Na klinici živi već tri godine. Došao je malo posle mog
prvog dolaska. Od tada se ne miče. Niti mu ko dolazi, niti ga ko obilazi. Osim raznoraznih
terapija. Ni jedna ga ne maši. Kako nova stigne, S. dođi ‘vamo. I nikad mu nije bolje. Uvek
gore. I još izdržava!
Ali, da se vratim na sopstvenu priču...
Pre početka tretmana ,,trivizirom“, insistirao sam da mi urade PCR. Tako piše i u uput
stvu. Sledeće testiranje je posle tri do šest meseci, da bi se videlo ima li promena. Pre počet
ka sam imao oko 167.000 kopija i ,,nula“ posle šest-sedam meseci. Svi ti lekovi sadrže
rekombinantan interferon koji sto posto daje ,,nula“ kopija a može i da poveća CD4.
Pa, opet nestašica. Protestujem, ali trudeći se da se ne uzrujavam previše oko toga. To
mi nikako ne odgovara. Na PCR testu - ,,nula“. Sve je O.K. ‘Ajd, zdravo! Neću da pijem tamo
neke ,,keletre“. Ovo boli, od ovoga oči iskaču. Hoću da odmorim. Izvesno vreme ništa
nisam pio. Sad protestuje dr J.:
- Zašto si prestao?
- Zato što nema leka!
- Što ne uzimaš neki drugi?
- Pa, ne bih baš svašta da uzimam.
- Dobro, de. Hajde da ,,trizirir“ ubacimo u ,,kaletru“...
- Zašto u ,,kaletru“, zašto ne samo ,,trizirir“?
- Ona je najbolja.
 - Pa, dobro, jel’ ona im a...
- Nema ništa!
Odem kod dr R-a, požalim mu se na ,,grč mozga“. On me pogleda iskosa i izvesno
vreme ćuti. Ćutim i ja.
- Ti si imao grč mozga od ,,kaletre“? - prenu se dr R. najednom. - Pre će biti da ti je od
nečeg drugog!
Jasno mi je. Misli na drogu. Uvek dobar izgovor. Kao, nema šanse da je od ,,kaletre“.
A siguran sam da nisam jedino ja imao takve nuspojave. Samo sam jedini imao petlju da to
kažem. Tačno mesec dana sam je pio. U početku nije bilo problema, ali kasnije - ne pitaj.
I, čudna mi je nekako... Ona je, u stvari, dodatak terapijama i u uputstvu lepo piše da može
da izazove kontraindikacije u sadejstvu sa antiretrovirusnim terapijama, sa metadonom i
kod ljudi koji imaju probleme sa jetrom (hepatitis itd.). Gledam ga i mislim se: da li je lud
ili zaluđen i bez mozga ili - zao. Nije, valjda, da hoće namerno da me rokne. Nisam baš
toliko opasan...
Ne, zbilja, prvi put mi se dogodilo tako nešto. Užas, frka, panika. Mislio sam da ću se
potpuno oduzeti i živeti poput biljke. Nema mrdanja, kontrole pokreta, ništa... Biljka.
Trava, brate. Bar da je vutra...
Svu snagu sam uložio da samog sebe smirim. Da mogu da razmišljam. Nervni
slom? Moždani udar? Ništa od toga. Prava reč je ,,grč m ozga“. Čitanje uputstva me je
,,prosvetlilo“. Strah je zamenio - gnev. Došlo mi je bilo da nekoga, sad ja, roknem.
Otac me smirivao. Ma, daj, ti, paranoja... kad sam se malo smirio i objasnio o čemu
je reč, i on će:
- Od ,,kaletre“? Ma, daj, to prvi put čujem. Pre će biti od nečeg ,,drugog“!
Ništa im, brate, rie možeš. K’o slonovi su. Otporni na sve.
Neki stručnjaei „zvanične medicine“ su mi posle rekli da je to, možda, zato što sam
dugo uzimao Todoxin. Da V je zaista toliko lud... Kao, Todor priča jedno, a ovamo mu
umiru pacijenti. Pričalo se da je svojevremeno dr R. često govorio da Todoxin ,,ubija“ jetru.
Kako, kad njegovom upotrebom uvek na početku lečenja dođe do transaminaze, do nor
male. Nisam jedini pacijent koji to zna. S druge strane, pričalo se da se pre dve godine jedan
bogati Grk, uoči same transplantacije jetre, potpuno izlečio upravo Todoxin-om! Svi su,
kažu, bili u šoku. Kako je to moguće kad nije bilo nikakvih izgleda da se izleči. Niko nika
da nije lečio jetru...
Posle su dr R-a i dr D-e suspendovali. Izvesno vreme je radio samo dr J. Pa su ih
vratili, pa se opet nešto zakuvalo... Ne zna se ko koga. A pacijenti ko zečevi u kavezu.
Čekaju da se to završi, pa da vide koga će za uši pa napolje. A.L. im je omiljeni
dugogodišnji pacijent. Na njemu sve novo isprobavaju. ,,Bombarduju“ ga novim lekovi
ma. Kako koji stigne, mali linjaš li se, dođi ovamo... I on prilazi i pije ili ga ,,buše“ ili ga
guše. Šta im volja. Zadnji put sam ga slučajno sreo u gradu. Suv. Ne mršav, suv! Odmah
vidiš da nešto debelo nije u redu. Toliko se jadan sasušio. Pokazivao mi je ovooolikeee
lekove. I te ,,kaletre“ su velike, ali najnovije, sačuvaj Bože. Kao, dr J. mu dao za HIV. U
šest ujutru, u podne, u šest popodne, ponoć... Nenormalno. Pije nekih 25 tableta na dan!
Ipak, za njega je dr J. mali bog. I tačka.
I to je naš problem. Pacijenti. Otkinuti i uplašeni. I, šta sad ti hoćeš - kažu mi - da
napadamo lekare pa da ostanemo i bez onih koji hoće da rade sa nama. Ma, nosi se!
Nije stvar u tome - pokušavam da ih ubedim - ali zar vam nije sumnjivo to što niko
neće da radi sa nama? Šta, gadljivi su na lovu, honorarnu kintu od predavanja, na
putovanja po seminarima i kongresima, od mogućnosti da napreduju u poslu baveći
se malo poznatom bolešću... Kao, ulkusi i ,,srčke“ su izazovniji. Nije nego. Gadljivi. Ja
samo ne verujem da nema zainteresovanih. Ako nigde drugo, ono bar među studenti
ma medicine. Problem je, međutim, u tome što svaku novu facu prvo propuste kroz
dril. Da se zna ko je gazda a ko treba da traži posao na drugom mestu. Hoće da mu se
sve smuči i da sam zatraži da ode. Za njih je: što manje, to bolje. Mali im je ,,but“.
Zašto da ge dele sa drugima?
Kad je, kako čujem, dr B. Lj. ušao u Todoxin-ov program za HlV-pozitivne (a sa jed
nim od njih je školski drug), ovi otkinuli: šta će im B. Lj., kakve on ima veze sa HlV-om, on
to ne može da radi i niko to ne može da radi... Ne dozvoljavaju nikome da uđe u taj posao.
Za njih je to noćna mora.
A pacijenti, k’o pacijenti. Ćute i trpe. Zbog frke i grča da se ne sazna ko su, šta su
i kako su došli tu gde su. S druge strane, strepe da neko (ne daj Bože) uhapsi ove ili
ih prebaci na drugo radno mesto. Kao, ko će onda da brine o nama? Čvor-situacija iz
koje nema izlaza. Aleksandar Makedonski je odavno mrtav a danas nema pravog
mača. Sve sam pištolj.
Hrana na Klinici je posebno očajna. Pod uslovom da je to zaista hrana. Nesretni
ci koji nemaju koga da im donese nešto za jelo, prinuđeni su da jedu splačine etike
tirane kao ,,doručak“, ,,ručak“ i ,,večera“. Još da nema onog jednog frižidera, poska
pavali bi od gladi. Dobili smo ga, inače, nakon mog pojavljivanja u televizijskoj emisi
ji ,,Biseri“. Ako bi neki nesretni sretnik i dobio hranu spolja, brzo se kvarila bez
frižidera. Dobili smo čak - dva. Jedan koriste pacijenti i nalazi se u trpezariji sa
najtvrđim stolicama na svetu. Drugi su uzeli lekari za serume. Drugi je, naravno, i
veći i bolji...
Za Novu 2005. godinu, GOD je kupio nov televizor za pacijente. I on je u našoj
trpezariji. Svakog 1. decembra i u vreme novogodišnjih i božićnih praznika organizuje
mo posetu VI odeljenju Infektivne klinike, delimo poklon-paketiće i kitimo jelku. Njeno
ukrašavanje, uz prigodno posluženje, organizuje se uglavnom u saradnji sa omladinom
JAZAS-a. Gde god se moglo, uspeli smo da ponešto pomoći ,,izboksujemo“. Pre neku
godinu su i okrečene neke prostorije, postavljene su male neonske lampe pored svakog
kreveta, i dušeci su nešto bolji, a kreveti i dalje do bola očajno neudobni. I grejanje je zimi
dobro, a kompletno su sređeni jedno kupatilo i toalet, tako da pacijenti danas imaju dva
kupatila. Na raspolaganju nam je, inače, oko 25 ležajeva a povremenih ili stalnih pacije
nata između 300 i 400. Pa, ko je brži. Ukoliko se računaju i oni koji samo svrate na pre
glede, ima nas bar još toliko.
Rekoh, samo tri lekara rade na svim HIV/AIDS slučajevima u beogradskoj Infek
tivnoj klinici. I kakvu god bolest da dobijemo, i šta god da nas snađe, mi HlV-pozi
tivni možemo i moramo samo tamo na tom odeljenju da se lečimo. Oni su naša sud
bina. Ukoliko nekoga zaboli zub, recimo, jedan jedini zubar (u Ulici Stanka Subotića)
hoće da radi sa nama. Preciznije, kada je to neophodno. I, isključivo - vadi zube. Za
popravke se, valjda, ide na neko drugo mesto. Gde? Nemam pojma! U takvoj situaci
ji, po slovu nekog novog zakona, doneta je odluka da odnedavno samo u domovima
zdravlja možemo da radimo i najobičnije analize. E, sad, može samo da se pretpostavi
kako na nas gledaju kad dođemo u Dom zdravlja sa dijagnozom ,,HIV-pozitivan“ a
oni trebaju da nam vade krv i rade analize. Pogled ispod oka je najmanje i najblaže
što nas može snaći.
Na Infektivnoj klinici, dakle, više ne možemo da radimo ni krvnu sliku, niti išta
drugo. Tamo nas ekspeduju samo kad nam se sloši do te mere da ne možemo kod kuće
da se lećimo, gde nam jedino rade pomenute testove na CD4 i PCR. Ali, tek to je oduvek
bio i ostao problem. Beogradska Infektivna klinika je, kao donaciju, dobila mašine uz
pomoć kojih se rade ove analize. Izuzetno su skupe. Mislim da im se cena kreće od neko
liko stotina hiljada dolara pa do celog miliona, u zavisnosti od vrste, mogućnosti,
tehnologije, itd. Jedna mašina je odavno dobijena od „Soroš fondacije“, a druga je stigla
nakon Kongresa o HIV/AIDS-u u Barseloni. Ali šta se sa njima događa, za mene će osta
ti večita tajna. Jedna je i dalje, koliko znam, na Infektivnoj klinici. Gde je druga, izgleda
da ne znam ni ja niti iko drugi.
Radeći za fond SPC ,,Čovekoljublje“ kao koordinator projekta za pružanje pomoći
obolelima od AIDS-a, napisao sam (u formi traženja) šta je sve potrebno našoj klinici. Jedna
od stavki su bili i, takođe izuzetno skupi, reagensi za godinu dana bez kojih su pomenute
mašine beskorisne. Mislim na ampule za testiranje od 100 do 350 pacijenata, u zavisnosti
o kojoj je metodi reč. I dobili smo ih. Ali, koliko znam, situacija je opet ista. Pacijenti mora
ju sami da plaćaju analize. Krv vade na Infektivnoj klinici, a PCR se radi u nekoj od privat
nih laboratorija. Infektivnoj klinici opet nedostaju - reagensi! Dakle, čak i kada se nabave
reagensi, Ijude opet šalju u privatnu laboratoriju zato što je preostala mašina na klinici
navodno - u kvaru.
U svakom slučaju, oko laboratorije je žešće muvanje. Taj Ž. koji je vodi. Kad sam
od ,,Čovekoljublja“ obezbedio donaciju, nisu hteli da me vode na razgovor nego će, kao,
oni da se o svemu raspitaju. Nisu mutavi. Dobro su znali šta sve mogu da pitam na tom
sastanku. Imam utisak da takvo stanje odgovara užem krugu ljudi koji od toga ima pro
cenat. Za nas pacijente to u praksi znači da za svaki PCR pregled izvadimo iz svog
džepa ne manje od 130 evra! A bez ovih analiza, naglašavam, ne možemo da pratimo
tok svoje bolesti i lečenja.
Jedna, a potom i druga nevladina organizacija, uključene su u ovaj biznis. Kada se,
međutim, pojavila priča po medijima a zatim cela ,,stvar“ počela da zahuktava, privre
meno je prekinut. Jedan pacijent je, naime, o tome govorio u listu ,,Nacional“. Kada su
novinari pozvali dr J. za komentar, ovaj se (očigledno zbunjen) ,,izlajao“ i za mnoge
druge stvari o kojima nije pitan, između ostalog i za nestanak dokumentacije od ‘80-ih
do 1990. godine, navodno izgubljene tokom NATO bombardovanja. Bilo kako bilo, dve
nevladine organizacije su, samo za posredovanje prilikom kupovine reagenasa od
,,Roša“, uzimale u svoj džep najmanje 10 do 20 evra po pacijentu. Kako? Reagensi su
kupovani ,,na crno“, dakle bez poreza, tobože zarad našeg dobra kako bi nas pregledi
koštali manje.
Od tada u čekaonici stoji obaveštenje sa potpisom dr Pelemiša, sadašnjeg načelnika
Infektivne klinike, da se „strogo zabranjuje iznošenje krvi pacijenata u bilo koje druge lab
oratorije“ i „zabranjuje rad svim nevladinim organizacijama unutar klinike ili čekaonice“
kakav je, inače, do tada bio običaj.
I dan-danas je veliki problem uraditi pomenute analize besplatno. Gotovo
nemoguće. Veliko je pitanje gde se one rade i ko ih radi? Ni sa lekovima nije bolja
situacija. Podrazumeva se, po nas pacijente. Svake godine se, otprilike tromosečno,
pojavi problem sa lekovima kojih nema. Pod uslovom da čovek ne može da odvoji u
proseku od 1.000 do čak 4.000 evra. Kako velika većina pacijenata to nije u stanju, prin
uđena je da pije ono čega ima ili šta im se da. Ako nema konjaka, dobra je i ,,brlja“, ako
nema heroina, dobar je i mišomor... A mogu i da ne piju ništa. Što, može im se. Šalu
na stranu. Sve je to užasno stresno. Valja proći kroz torturu i večiti strah u kome nas
drže: biće lekova - neće biti; biće reagenasa - neće biti... Čak i zdravog čoveka, bez
HlV-a ili neke druge bolesti, to ubija, ta neprestana briga i strah kojima smo izloženi.
Onaj ko iole poznaje ovu materiju, zna kako se sve ovo odražava na ionako narušen
imunitet i celokupno zdravlje.
S druge strane te priče, rekoh, stoji strah od diskriminacije zbog koga većina ćuti i ne
priča o onom što nam se događa.
Kada god vidim naše lekare da govore u medijima, nikada ne čujem da traže pomoć za
nas, HIV/AIDS osuđenike. Ne. Situacija je ,,pod kontrolom“, radi se izvrsno, čak vrhunski
s obzirom na trenutne uslove u društvu itd. Nikada, recimo, nisu zatražili da se na odeljen
ju zaposli bar još tri lekara, jer ih je malo. Nekome to očito debelo odgovara jer ima satis
fakciju u novcu i monopolu na putovanja po seminarima, kongresima i sl. Nas niko ništa
ne pita, niti nam šta kaže. Ali zato, imam utisak, svaki pokušaj samoorganizovanja se
,,minira“. To nikome ne odgovara, niti ko želi da podrži, iako se po Zakonu o infektivnim
bolestima naša bolest i njene prateće pojave obavezno i besplatno tretiraju od strane
države. Ne od strane pojedinaca, pacijenata i njihovih porodica, upravo zato što su kao
infektivne moguća pretnja za celo društvo.
Danas, inače, ponovo vodim GOD i radio-emisiju, povremeno držim predavanja,
pišem kolumnu za sajt JAZAS-a, dajem intervjue. Snimio sam i nekoliko dokumen
tarnih filmova. Jedan od njih je 1998. godine dobio nagradu na Festivalu jugosloven
skog dokum entarnog filma - za najbolju režiju. Reč je o autentičnoj priči o mom
dotadašnjem životu.
Nakon savladavanja tuberkuloze i „povratka na sopstvene noge“, ponovo sam oživeo
aktivnosti u vezi projekta „Povratak u život“. Reč je o projektu koji je trajao godinu dana i
bio usmeren na direktno pružanje pomoći za 25 osoba koje žive sa HlV-om.
Bio je to dugačak put. Skoro dve godine sam na jedvite jade odlazio samo do toaleta.
O dužim ,,etapama“ nisam mogao ni da razmišljam. Ipak, odlasci u manastir pre pojave
bolesti očvrsli su mi duh. I sve što me je kasnije stiglo, ubeđen sam, samo uz pomoć vere
sam uspeo da podnesem. Bogu hvala!
Rekoh (valjda nekom) dušu spasih...
UTVRĐIVANJE
PRISUSTVA HIV-A
Glavna imunološka
obeležja AIDS-a

O d trenutka kada je AIDS zvanično ,,otkriven“, broj obolelih prijavljenih Cen

tru za kontrolu bolesti (CDC) se povećavao tolikom brzinom da je CDC 1982.
godine AIDS proglasio novom epidemijom. AIDS je definisan kao „imunod
eficijencija T-ćelija kod prethodno zdrave odrasle osobe, uz koju se javljaju
oportunističke infekcije ili Kapošijev sarkom“. Navedena prvobitna definicija je previše restrik
tivna jer je jasno da postoje mnogi poremećaji u vezi sa AIDS-om, kao što su na primer drugi
tipovi malignih tumora i sindrom limfadenopatije. Sobzirom na ovo, sve zajedno je nazvano
„kompleksom povezanim sa AIDS-om“ i označeno kao ARC (od engl. AIDS-related complex).

Dijagnoza

Glavne kliničke pojave kod AIDS-a su oportunističke infekcije, Kapošijev sarkom,

drugi maligni tumori i sindrom limfadenopatije. Ovi znaci AIDS-a se međusobno ne
isključuju. Bolesnici sa oportunističkim infekcijama ili limfadenopatijom mogu, recimo,
imati i Kapošijev sarkom.
Prilikom postavljanja dijagnoze AIDS-a neophodna je posebna opreznost zbog
mogućih psiholoških, socijalnih i zdravstvenih implikacija koje prate svaki slučaj AIDS-a.
Etiološki agens koji se najčešće povezuje sa AIDS-om jeste retrovirus nazvan virus
humane imunodeficijencije (engl. HIV - Human Immunodeficiency Virus). Hl-virus ima
karakteristike porodice lentivirusa i pokazuje sklonost ka inficiranju stimulisanih CD4 T-
ćelija. Izolovan je u svim oblicima AIDS-a i ARC-a, kod zdravih osoba koje pripadaju tzv.
„rizičnim grupama“, iz pljuvačke, suza i sperme obolelih od AIDS-a.
Opšteprihvaćen stav je da prethodno zdrava odrasla osoba, sa neoštećenim imunim siste
mom, stiče oštećeni T-ćelijski imunitet čime se stvaraju predispozicije za oportunističke infek
cije i maligne tumore. Propadanje imunog sistema može da traje od 18 meseci do pet godina.
Objavljen je i veliki broj teorija koje objašnjavaju pojavu AIDS-a kod prethodno zdravih osoba.
Iz epidemioloških studija proizilazi da se HIV prenosi na način sličan prenosu virusa
hepatitisa B (HBV). Da uzročnik AIDS-a ipak nije HBV, proizilazi iz (1) nepostojanja AIDS-
a u nekim populacijama sa visokom učestalošću infekcija HBV-om, (2) nepostojanja AIDS-
a povezanog sa HBV-infekcijom pre 1979. godine, kao i zbog toga što (3) postoje osobe sa
AIDS-om koje su HBV-negativne.
Opšteprihvaćeno je da se AIDS ne prenosi lako i da mora doći do direktne inoku
lacije zaraženog materijala, npr. upotrebom istog šprica za injekcije, transfuzijom krvi i,
u nekim slučajevima, vertikalnom transmisijom sa majke na dete. Epidemiologija AIDS-
a upućuje na transmisiju sličnu onoj kod HBV-a, pa prema tome pristup AIDS-bolesnici
ma mora biti sličan.
Postojala je sumnja i da je citomegalovirus (CMV) mogući kofaktor kod AIDS-a.
Naime, antitela na CMV su otkrivena kod preko 95 odsto bolesnika sa AIDS-om, a
CMV se može kultivisati iz sperme većine muških homoseksualnih bolesnika sa AIDS-
om. Longitudinalnim praćenjem bolesnika se mogu otkriti rekurentne ili hronične
infekcije CMV-om. Tehnikom hibridizacije DNK, nađena je RNK citomegalovirusa u
tkivu sa Kapošijevim sarkomom, dobijenim od bolesnika sa AIDS-om. Ipak, uprkos
bliskoj povezanosti CMV-a i AIDS-a, veći broj istraživača smatra da je CVM zapravo
oportunistička infekcija. Pre pojave epidemije AIDS-a nije bilo poznato da akutne ili
hronične infekcije CMV-om dovode do trajne T-ćelijske imunodeficijencije.
Kod bolesnika sa AIDS-om je registrovan povećan broj antitela na EBV (Epštajn-Bar
virus). Ovo se može shvatiti kao odraz osetljivosti na akutne i hronične oportunističke
infekcije, a ne kao primarni uzrok bolesti.
Zbog povećane upotrebe droge, kod mnogih AIDS-bolesnika se pomišljalo na dodatne
kofaktore. Od početka je upozoravano na amil nitrit (afrodizijak koji koriste homoseksualci).
Jasna povezanost između AIDS-a i genetskih faktora, poput antigena histokompatibilnosti, sa
izuzetkom izvesne povezanosti između HLA-DR5 i Kapošijevog sarkoma, nije dokazana.
Epidemiološkim studijama su otkriveni i definisani rizični faktori za AIDS. To su:
homoseksualnost, intravensko uzimanje droga, hemofilija i višestruke transfuzije krvi.
U okviru grupe homoseksualaca, rizik najvišeg nivoa se odnosi na osobe sa brojnim
seksualnim partnerima i pasivni partneri prilikom rektalnog snošaja.
Ne treba zaboraviti da su HIV/AIDS-bolesnici sa hemofilijom primali koncentrate fak
tora VIII. Oko jedan posto bolesnika sa potvrđenim AIDS-om ima hemofiliju.
AIDS iniciran transfuzijom krvi je u vezi sa primanjem višestrukih transfuzija krvi i
identifikacijom davaoca kao pripadnika neke od rizičnih grupa. Neretko i samo jedna trans
fuzija može biti uzrok AIDS-a.
I deca mogu oboleti od AIDS-a. Iako se dosta raspravljalo o postojanju pedijatrijskog
AIDS-a (PAIDS), slična epidemiološka, klinička i laboratorijska svojstva pokazuju da AIDS
i PAIDS imaju sličan ili isti uzrok. Većina bolesnika sa PAIDS-om potiče od majki intraven
skih narkomanki. Spominju se i slučajevi dece rođene od HlV-pozitivnih majki bez simp
toma AIDS-a. Opisani su i slučajevi dece sa PAIDS-om nakon višestrukih transfuzija krvi,
a utvrđeno je da davalac pripada rizičnoj grupi.
Bolesnici sa PAIDS-om se često osećaju dobro prvih nekoliko meseci. Kasnija klinička
slika je slična opisanoj kod odraslih bolesnika i obuhvata povišenu temperatura, zastoj u
rastu, rekurentne i hronične infekcije pluća, hroničnu dijareju, limfadenopatiju i
hepatosplenomegaliju. Često se sreću i ekcematozne promene na koži. Moguće je uočiti i
hroničnu bolest intersticija pluća nepoznatog uzroka. Pojava na koju se ne može naići kod
odraslih obolelih od AIDS-a je parotitis nepoznatog porekla.
 Tamo gde je moguće utvrditi izlaganje specifičnom rizičnom faktoru, razdoblje
inkubacije u slučaju AIDS-a iznosi oko 18 meseci. Inkubacioni period za PAIDS je kraći, sa
prosekom od osam meseci, ali može trajati sve do pet godina.

Anamneza

Kod bolesnika sa AIDS-om, anamneza obično upućuje na multiple oportunističke infekdje.

Međutim, klinički simptomi mogu varirati među rizičnim grupama. Bolesni homoseksualci imaju
visoku učestalost sifilisa, gonoreje i enteritisa zbog infekdje protozooama Giardia lamblia ili Enta
moeba histolytica. Tešku hroničnu dijareju može izazvati Cryptosporidium. U anamnezi bolesnih
homoseksualaca i intravenskih narkomana, može se nad hepatitis. Infekcije drugim virusima su:
akutnl i hronični herpes simpleks (HSV), herpes zoster (HZV), CMV, adenovirus i EBV.
Prvi znaci bolesti najčešće su povišena temperatura i gušobolja, bolna limfodenopatija,
anoreksija, slabost, glavobolja i mialgija. Postoji diskretna, umereno bolna limfadenopatija
koja je često generalizovana, ali može biti i ograničena na vratne žlezde. Splenomegalija se
javlja kod većine bolesnika. Kod oko polovine slučajeva, vidi se makulozna, makulopapuloz
na ili petehijalna ospa, koji se viđa i kod svih bolesnika sa infektivnom mononukleozom koji
su primali ampicilin. Takođe, može se i javiti periorbitalni edem.
Rubeola, toksoplazmoza i infekcija citomegalovirusom mogu dati slične simptome kao
infektivna mononukleoza. Akutni, mononukleozi sličan sindrom, opisan je kod nekih
bolesnika od tri do četrnaest dana nakon primarne infekcije virusom AIDS-a (HTLV
III/LAV/ARV/HIV)
Često je prisutna i hronična infekcija mukoznih membrana kandidom. U težim sluča
jevima može se javiti erozivni ezofagitis. Kao posledica virusne infekcije, diseminirane tok
soplazmoze ili kriptokokoze, može doći do oštećenja centralnog nervnog sistema i to posle
encefalitisa ili meningitisa. Postoji mišljenje da demenciju u okviru AIDS-a izaziva HIV.
Uočena je i jaka leukodistrofija.
Akutna i hronična dispneja je poslediea infekcije protozoom P. carinii. Međutim, mogu se
izolovati i drugi uzročnici infekcije, kao što su bakterije, virusi i gljivice. Važno je znati da neki
bolesnici zaraženi sa P. carinii mogu imati minimalne respiratorne simptome i normalnu sliku
pluća. Rana nenormalnost je blago sniženje P-a ili povećavanje P-a. Dijagnoza infekcije P.
carinii može zahtevati invazivne dijagnostičke tehnike, poput bronhoskopije i biopsije pluća.
Pre nego što je povezan sa AIDS-om, Kapošijev sarkom se javljao prvenstveno kod
starijih osoba italijanskog ili jevrejskog porekla. Kapošijev sarkom potiče od vaskularnog
endotela i nađeno je da je povezan sa CMV-om. Bolesnici sa Kapošijevim sarkomom se
često žale na umor, gubitak težine, groznicu i noćno znojenje. Tipične lezije su tamnoplave
ili purpornosmeđe ploče ili noduli najčešće na ekstremitetima, ali se mogu javiti bilo gde
na koži ili mukoznim membranama. Prvi znak mogu biti izolovane lezije mukoze, a da pri
tome koža nije zahvaćena.
Drugi maligni tumori koji se javljaju češće kod bolesnika sa AIDS-om su na primeri non
Hočkinov limfom, karcinom skvamoznih ćelija u usnoj duplji i kloakogeni karcinom rektuma.
Kod bolesnika sa sindromom limfadenopatije česta je limfadenopatija, splenomegali
ja, povišena telesna temperatura, gubitak težine i hronična dijareja. Limfni čvorovi se spon
tano mogu smanjiti ili povećati. Biopsija limfnih čvorova obično pokazuje reaktivnu hiper
plaziju, ali se ponekad mogu videti i maligne ćelije.
 Moguće je da limfomi nastaju kao ishod poremećene ravnoteže između homeostatskih
kontrolnih mehanizama i imunog odgovora. Pretpostavlja se da postoji nedostatak ili
neefikasnost neke populacije supresorskih ćelija, zbog čega je imuni odgovor na viruse ili
druge agense poremećen, dopuštajući tako razvoj maligne transformacije. Moguće je i da
virusi u limfomima postoje ne kao infektivni virioni, nego kao deo virusnog genoma
ugrađenog u DNK ćelije domaćina. Dragocene informacije značajne za ove pretpostavke
dobijaju se spoznajom o monoklonskoj proliferaciji B-ćelija,kod bolesnika zaraženih viru
som AIDS-a (HTLV III/LAV/ARV/HIV). Ovo se najčešće ispoljava kao non-Hočkinov lim
fom, ali su zapaženi i slučajevi sa hroničnom limfocitnom leukemijom, benignom monok
lonskom gamapatijom i multiplim mielomom. Još nije u potpunosti razjašnjena veza
između HTLV III/LAV/ARV/HIV, EBV i malignosti B-ćelija.

Mikroorganizmi izolovani iz organizma bolesnika od AIDS-a su razni virusni, fungus

ni (gljivični), protozoiski i bakterijski patogeni.
Virusi:
- Herpesvirus (tip 1 i 2),
- Cytomegalovirus (citomegalovirus),
- Varicella (varičela),
- Adenovirus,
- Epstein-Barr (Epštajn-Bar) virus,
- Retrovirus (HTLV-I, HIV)
Gljivice:
- Candida albicans,
- Cryptococcus neoformans,
- Nocardia
Protozoe:
- Pneumocystis carinii,
- Toxoplasma gondii,
- Isospora spp.,
- Cryptosporidium,
- Giardia lamblia,
- Entamoeba histolytica
Mikobakterije:
- Mycobacterium tuberculosis,
- Mycobacterium avium-intracellulare,
- Mycobacterium kansasii,
- Legionella spp.,
- Spirochetes,
- Treponema spp. (uključujući Treponema pallidum).
Bakterije:
- Campylobacter spp.,
- Neisseria spp. (uključujući Neisseria gonorrhoeae),
- Shigella spp.,
- Salmonella spp.,
- Chlamydia
 Mnoge laboratorije, uglavnom zbog interesovanja i zabrinutosti izazvanih trenutnom
epidemijom AIDS-a, izražavaju rezultate određivanja pomoćničkih/induktorskih i supre
sorskih/citotoksičkih T-ćelija u obliku proporcije, odnosno koeficijenta. Pri takvom pris
tupu treba biti oprezan zato što se proporcija može menjati u zavisnosti od promena i broja
i indeksa ili oba istovremeno.
Normalne vrednosti nisu potpuno standardizovane, niti je potpuno shvaćeno kliničko
značenje malog odstupanja od normalnog raspona (~ 1,8 - 2,2). Kod nekih bolesti ili stan
ja je ustanovljeno da postoji povišen, odnosno snižen odnos T4:T8.
Snižen je kod:
- SLE sa oštećenjem bubrega,
- akutne infekcije citomegalovirusom,
- opekotina,
- opekotina od sunca ili izlaganje UV zracima,
- bolesti transplantata na primaoca,
- oporavljanja nakon transplatacije koštane srži,
- sindroma mijelodisplazije,
- akutne limfoblastne leukemije u remisiji,
- AIDS-a,
- infekcije herpes-virusom,
- infektivne mononukleoze,
- ospica,
- snažnog fizičkog napora.
Povišen je kod:
- SLE bez oštećenja bubrega,
- reumatoidnog artritisa,
- dijabetes melitusa, insulin-zavisnog (tip I),
- primarne bilijarne ciroze,
- atopijskog dermatitisa,
- Sezarievog sindroma,
- psorijaze,
- hroničnog autoimunog hepatitisa.
Da bi se postavila dijagnoza AIDS-a, bitno je dokazati imunološke nenorm alnos
ti. Najteži stupanj imunodeficijencije imaju bolesnici sa oportunističkim infekcijama.
Jedan od pokazatelja je limfopenija (<600/ jul), a povezana je sa značajnim sm anjen
jem procenta T-ćelija (<30%; normalno je >60%). Odnos pom oćničkih/supresorskih
T-ćelija je obično manji od 0,5 (normalno >1,7). Funkcionalni testovi limfocita per
iferne krvi su nenorm alni: sa smanjenom reakcijom na mitogene - fitohemaglutinin
ili ,,pokeweed‘\ i sa reakcijom na antigene - koja je smanjena ili je uopšte nema. Pro
cenom poliklonskog B-ćelijskog imuniteta, naći će se povišene vrednosti svih klasa
imunoglobulina. Iako se mogu dokazati antitela protiv različitih uzročnika infekcija,
bolesnici obično nisu sposobni da stvaraju specifična antitela posle imunizacije.
Kod većine bolesnika postoje cirkulišući imunokompleksi. Smanjena je aktivnost NK-
ćelija i specifična citotoksičnost protiv ćelija zaraženih virusom. Stvaranje limfokina može
biti abnormalno, sa smanjenim stvaranjem interleukina-2 u T-ćelijama i povećanom pro
dukcijom interferona- a, labilnog u kiselom pH.
 Kod bolesnika sa Kapošijevim sarkomom je, takođe, značajno umanjen T- i B-ćelijs
ki imunitet, mada u manjoj meri nego kod bolesnika sa oportunističkim infekcijama.
Druge nenormalnosti, npr. smanjenje aktivnosti NK-ćelija i povećanje produkcije inter
ferona labilnog u kiseloj sredini, nalaze se i kod pomenutih bolesnika. Kao što se i može
očekivati, imunosupresivna terapija kojom se leči Kapošijev sarkom može dovesti do da
ljeg oštećenja imuniteta.
Bolesnici sa PAIDS-om ili hemofiličari sa AIDS-om imaju slične imunološke nenor
malnosti kao bolesnici sa Kapošijevim sarkomom ili oportunističkim infekcijama.
Bolesnici sa sindromom limfadenopatije imaju blago i umereno oštećenje T-ćelijskog
imuniteta. Nivoi imunoglobulina obično su povišeni. Iako je odnos pomoćničkih/supre
sorskih T-ćelija obrnut, u pomenutoj grupi se njegova vrednost kreće između 0,5 i niskih
normalnih vrednosti.
U slučajevima AIDS-a, nivoi komplementa su obično normalni ili povišeni. Kod
većine bolesnika se nalaze cirkulišući imunokompleksi. Fagocitoza je normalna. Funkci
ja monocita u kooperaciji sa T-ćelijama može biti nenormalna. Uočene su povišene vred
nosti alfa-l-timozina, za koji se smatra da je hormon timusa. U uzorcima seruma može
biti povišen 2 -mikroglobulin.
Dokazano je da zdravi hom oseksualni m uškarci imaju sm anjen odnos
pom oćničkih/supresorskih T-ćelija. Za razliku od odnosa kod bolesnika sa Kapošije
vim sarkomom ili oportunističkim infekcijama, kod tih osoba je obrnut odnos obično
posledica povišenog procenta supresorskih ćelija sa norm alnim procentom
pomoćničkih T-ćelija. Abnormalna funkcija T- i B-ćelija nije dokazana kod normalnih
homoseksualaca. Kod te grupe ljudi nije razjašnjeno značenje obrnutog odnosa
pom oćničkih/supresorskih T-ćelija.
Stoga treba biti izuzetno obazriv pri postavljanju dijagnoze AIDS samo na osnovu obr
nutog odnosa pomoćničkih/supresorskih T-ćelija, budući da se ta nenormalnost može jav
iti i nakon akutnih virusnih infekcija.
Dijagnoza AIDS-a se postavlja na osnovu kombinovanih epidemioloških, kliničkih i
laboratorijskih podataka. Iako se dijagnoza AIDS-a ne može postaviti kod osobe koja nema
antitela protiv HlV-a, postojanje tih antitela ne opravdava postavljanje dijagnoze, budući da
ima veliki broj zdravih osoba sa tim antitelima.
Teškoće prilikom postavljanja dijagnoze mogu se pojaviti u slučaju mladih bolesnika
(nedonoščad ili deca), starijih muškaraca, osoba kod kojih se ne javlja kompletan sindrom
i osoba kod kojih se ne može naći faktor rizika. Stariji muškarci, osobe sa tradicionalnim
Kapošijevim sarkomom, koji nisu primali imunosupresivnu terapiju, obično imaju nor
malne imunološke nalaze. Stečena hipogamaglobulinemija može biti povezana sa imunod
eficijencijom T-ćelija, ali se taj poremećaj može jasno razlikovati od AIDS-a, jer u tom
slučaju bolesnik nema imunoglobulina.
Oportunističke infekcije često dobijaju bolesnici sa malignim tumorima koji primaju
imunosupresivnu terapiju. U tim slučajevima je neophodna brižljivo uzeta anamneza, u cilju
utvrđivanja rizičnih faktora povezanih sa AIDS-om, naročito ako je maligni tumor Kapošijev
sarkom, limfom ili limfosarkom. Nekada može biti izuzetno teško razlikovati sindrom lim
fadenopatije od malignog tumora. Kod dece sa PAIDS-om treba razlikovati kongenitalne od
naslednih oblika imunodeficijencije. Kod dece mlađe od šest meseci, dijagnoza se može
postaviti samo na osnovu izolacije virusa budući da antitela mogu poticati od majke.
 AIDS i oksidativni stres
Iako je, kako rekoh, sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS) prvi put predočen
javnosti 1981. godine, već pred kraj 1985. je samo u SAD dijagnostikovano više od 14.000
slučajeva ovog oboljenja. Na udaru su bili hemofiličari (uglavnom zbog imunosupresivnog
faktora VIII), narkomani (droga), homoseksualci (amil-nitrit, razni afrodizijaci, oralni i
analni seks) i crnci (supresija imunog sistema izazvana vakcinama, hranom i „humani
tarnom pomoći“ dobijenom od belaca).
Najveća prepreka u prevazilaženju problema AIDS-a je pronalaženje njegovog uzročni
ka. Teorija o HIV-u iz 1984. godine je od svih do sada iznetih najmanje verovatna, a trebalo
je da objasni veliku učestalost maligniteta Kapoši sarkoma (KS), nekoliko oportunističkih
infekcija (01) - prvenstveno Pneumocystis carinii pneumonia i opadanje broja CD+4T limfoci
ta kod homoseksualnih i biseksualnih muškaraca, intravenskih narkomana i hemofiličara.
Sobzirom na to da jedan infektivni agens ne može biti direktan uzročnik višestrukih
oboljenja koja se javljaju kod AIDS-a, kao obeležje HlV-a navedeno je da on uništava T4
ćelije, što dovodi do pojave KS i 01. Tačnije, dolazi do potpune limfopenije i promene
uobičajenog broja i funkcije T-pomoćničkih ćelija, tj. OKT4+ u T-supresivne ćelije
(OKT8 +), pri čemu T-supresivne ćelije počinju da dominiraju. Kod cirkulišućih limfocita se
smanjuje sposobnost formiranja rozeta sa crvenim krvnim zrncima, slabo reaguju na mito
gensku stimulaciju, smanjuje se aktivnost prirodnih ćelija ubica i ispoljavaju brojni
funkcionalni poremećaji.
Zbog toga što je virusni omotač (neophodan da bi postojala infektivnost) veoma fragi
lan i ima tendenciju da ,,spadne“ kada virus izlazi iz inficirane ćelije, pretpostavlja se da je
za širenje ovog retrovirusa neophodan direktan kontakt inficirane CD^ ćelije sa zdravom
CD^ ćelijom.
Glavni imunološki razlog za prihvatanje stava da bi retrovirus iz porodice humanih
virusa leukemije T-ćelija (HTLV) mogao biti uzročnik AIDS-a, bilo je otkriće da virusi ispo
ljavaju imunosupresivno dejstvo u mitogenom stimulisanim ćelijskim kulturama.
Opšte je prihvaćeno da je Pejton Ru (Peyton Rous) otkrio retroviruse 1911. indukujući
malignitet kod pilića ubrizgavanjem filtrata (koji nisu sadržali ćelije) dobijenih iz mišićnog
tumora. Slične eksperimente su ponavljali mnogi istraživači. Tumoro-induktivni filtrati su
postali poznati kao filtrabilni agensi, filtrabilni virusi ili Ruovi agensi, Ruovi virusi. Međutim,
sam Ru je izrazio sumnju da su agensi koji su izazivali tumore infektivni po svojoj prirodi.
A. E. Bojkot (Boycott), predsednik Kraljevskog medicinskog udruženja, Odsek
patologije, otkrio je 1928. godine da proizvodi autolize mrtvih ćelija u telu, u pogodnoj kon
centraciji, stimulišu rast tkiva. Reč je 0 fascinantnom samoregulišućem mehanizmu kod
koga je količina stimulansa proporcionalna broju uništenih ćelija i, stoga, količini ćelija
potrebnih za rast. Opisana pojava je od najvećeg značaja za opstanak, odnosno daleko
moćniji faktor u evoluciji nego što je bolest ikada bila. Njen finalni rezultat je restauracija
ćelija koje su bile uništene, na primer kao posledica neke povrede. Ali, ukoliko produkti
autolize ili metabolizma (u obliku ekstrakta tkiva, tumora ili embriona) počnu nekon
trolisano da stimulišu rast, dobijena količina tkiva će biti mnogo veća od početne. Velike
količine stimulativnih supstanci mogu se dobiti iz autolize i zato ovaj proces multiplikaci
je ne bi trebalo da bude posmatran kao ograničen - normalna tkiva u fizičkoj izolaciji
tkivnih kultura su besmrtna, isto kao i maligna tkiva u fiziekoj izolaciji od ostatka tela.
Ovim produktima autolize još nije posvećena odgovarajuća pažnja, ali su oni verovatno rel
ativno proste građe, koja se može otkriti.
Prethodno rečeno spada u dokaze da Ruovi virusi rastu iznova u svakom tumoru. Ne
postoji epidemiološki dokaz da kancer spolja dolazi u organizam već je, zapravo, reč o
lokalnom autohtonom oboljenju. Ukoliko se prihvati da maligni tumori sadrže manje ili
više karcinogenih agenasa, srodnih Ruovim virusima, onda sledi da se mogu stimulisati
zdrava tkiva da proizvode viruse.
<• Još 1918. godine je Darlington, vršeći eksperimente na biljkama, otkrio da se izvestan
broj nenormalnih stanja može preneti sa potomaka na mladice (neki čak rastu na mladica
ma) nakon kalemljena na zdrave potomke. Reč je o veštačkim oboljenjima koja se ne
prenose u prirodi, već samo kalemljenjem. Neka mogu izrasti mutacijom samo-propagira
jućih proteina u ćelijama biljaka, izloženih tokom dugog niza godina vegetativnim pore
mećajima (npr. tumora). Druga su sigurno izrasla migracijom ili transplantacijom proteina
sa jednog organizma na drugi. U svakom slučaju, poseduju karakteristike infekcije koja se
može izvesti samo u veštačkim uslovima. Naučnici su često pravili grešku nazivajući ih
virusima. Oni su, u stvari, provirusi. Što se tiče oblika proteina-mutanta u tumorskoj ćeliji,
može se zaključiti da zbog svoje brze multiplikacije on može pokazati viši stepen agregaci
je u odnosu na svog progenitora. Tada se pojavljuje kao strana čestica u mutiranoj ćeliji.
Koliko je interesantno Darlingtonovo predviđanje da su ove čestice zasluga „višeg ste
pena agregacije“ citoplazme, toliko je zanimljivo i opažanje da: 1) da bi postali proteini,
nukleinske kiseline, i/ili protein-nukleinske agregacije (kondenzacija, kontrakcija),
neophodna je oksidacija, 2) tumorska tkiva su oksidisana, i 3) svi agensi korišćeni za stim
ulaciju normalnih tkiva, u cilju indukovanja retrovirusa, predstavljaju oksidativne agense.
Četrdesetih godina dvadesetog veka, sa razvojem elektronskog mikroskopa i tehnike
ultracentrifugiranja, postalo je moguće izolovati čestice posmatrane u malignim tkivima i
tako ih očistiti, tj. odvojiti od ostatka. Zbog toga što su Ruovi agensi viđeni u malignim tkivi
ma, prosuđeno je da čestice čine etiološki agens oboljenja i pedesetih godina su Ruovi fil
trabilni agensi postali poznati kao onkovirusi (grč. onkos = tumor).
Glavna morfološka karakteristika ovih čestica je ograničen opseg dijametara, a glavna
fizička osobina je njihova gustina. Kada je određena ultrastruktura ovih čestica, definisane
su kao čestice dijametra 100 - 120 tj (nanometra), koje sadrže kondenzovana unutrašnja
tela (jezgra) i površine sa klinastim i čvornovatim izraštajima.
Do pedesetih godina su poznati retrovirolozi, kao što je J. V. Berd (Beard), prepoznali
da su ćelije (uključujući i neinficirane ćelije) pod različitim uslovima odgovorne za gen
eraciju heterogenih oblasti čestica, od kojih neke mogu da izgledaju kao onkovirusi.
Ovo je iniciralo mišljenje da je dokazivanje postojanja retrovirusa relativno jednos
tavno. Sastoji se u: 1) izolaciji čestica od značaja, 2 ) čišćenju čestica u homogenim prepara
tima, ako se uzme u obzir vrsta čestica, 3) identifikaciji čestica, i 4) analizi i karakterizaci
ji čestica prema željenim fizičkim, hemijskim ili biološkim osobinama.
Sa napredovanjem razvoja elektronskog mikroskopa, postajalo je sve interesantnije i
jednostavnije baviti se raznim aspektima izolacije čestica. Bez obzira na to što se mnogo
može saznati korišćenjem instrumenata na brz i jednostavan način, ipak je jasno da rezul
tati dobijeni na ovaj način ne mogu zameniti potrebu za kritičkim fundamentalnim anal
izama koje zavise od pristupa homogenim materijalima.
 Virusolozi su se složili da virioni retrovirusa imaju veliku gustinu i da je centrifugiran
je u gradijentima gustine prava tehnika za purifikaciju retrovirusa. Naglašeno je da kada se
jednom fluidi kulture (supernatanti) vežu, gustina vezivanja pri kojoj se retrovirusi „hvata
ju“ (ovo lagano varira sa supstancom koja se koristi za proizvodnju gradijenta) mora biti
potpuno analizirana.
Metod specificiran u Pasterovom institutu 1972. godine se ne razlikuje od onog o
kome je govorio J. V. Berd (J W Beard), dve decenije ranije. Ustvari, metod je osnovna
logika primenjena na definiciju virusa. Nemoguće je tvrditi da su proteini ili RNK retro
virusni dok se ne dokaže da su sastojci čestica i da su čestice infektivne. Prvi korak je
elektronsko mikroskopsko ispitivanje, kako bi se dokazalo da grupa sadrži čestice sa
morfološkim karakteristikam a retrovirusa i da je grupa čista i da ne sadrži ništa drugo
osim čestica, bez razlika u fizičkoj pojavi. Drugi korak u analizi je dokazivanje da su
čestice sposobne da reverzno transkribuju RNK u DNK. Međutim, R. Galo je upozorio
da otkrivanje čestica, čak i kad one sadrže reverzne transkriptaze, nije dovoljan dokaz
da je čestica retrovirus.
Postoje mnogi faktori koji utiču na to da li će dokazivanje biti kompletno. Svakako je
najvažnije imati u vidu da ćelijske kulture (istovetne onima u koje su retrovirolike čestice
uvedene) ponekad ne proizvode takve čestice, kada se uzgajaju u potpuno istim uslovima.
Umesto retroviralnih čestica im se uvode neki drugi materijali kao što su, recimo, ćelijske
mikrovezikule. Ovo zbog toga što sve ćelije sadrže retroviralne genome koji se, pod pogod
nim uslovima, mogu ispoljiti u kulturi. To može dovesti do pojave retrovirusa, poznatih pod
nazivom - endogeni virusi.
Zbog toga se dva puta moraju izolovati i analizirati tzv. retrovirolike čestice da bi se
dokazalo postojanje retrovirusa. Prvi put - da bi se dobili i analizirali sastojci čestica
oslobođenih u prvoj kulturi. Drugi put - da bi se dokazalo da su oslobođene čestice (uko
liko su ih oslobodile ćelije u drugoj kulturi) identične česticama-precima.
Lik Montanje (Luc Montagnier), njegove kolege sa Pasterovog instituta i još neki fran
cuski istraživači, objavili su 1983. godine dokument koji se smatra prvom studijom u kojoj
je dokazano postojanje HlV-a. Dokument je naslovljen „Izolacija T-limfotropnih retro
virusa kod pacijenata sa rizikom za AIDS“. Tvrdnja autora da su izolovali retrovirus i tako
dokazali njegovo postojanje, zasnovana je na sledećim eksperimentima:
1) Limfociti iz limfnih čvorova dva pacijenta sa limfadenopatijom i periferne
mononuklearne ćelije njihove krvi stavljene su u medijum za kulturu sa fitohemaglutini-
nom (PHA), T-ćelijskim faktorom rasta (TCGF) i antiserumom za ljudski interferon.
Supernatanti su regularno analizirani na aktivnost reverzne transkriptaze (RT) koristeći
sintetički obrazac prajmer An.dT 12 - 18. Posle 15 dana kultivisanja, aktivnost RT je detek
tovana u supernatantu kulture limfnih čvorova jednog pacijenta (prvog pacijenta), ali nivo
aktivnosti nije naveden. Kod drugog pacijenta su limfociti bili negativni na aktivnost RT,
čak i posle šest nedelja kultivacije. Očigledno je da je detekcija aktivnosti RT smatrana za
dokaz infekcije retrovirusom.
2 ) Limfociti odraslog zdravog davaoca krvi su kultivisani (uslovi pod kojima je vršena
kultivacija nisu navedeni) i posle tri dana polovina kulture je kokultivisana sa limfocitima
kulture pacijenta kod koga je RT detektovana (uslovi nisu navedeni). Aktivnost RT se mogla
detektovati u supernatantu posle 15 dana kokultivacije (nivo aktivnosti nije dat), ali ne i u
kulturi davaoca krvi. (Nije pomenuto da li su uslovi kultivisanja kod davaoca krvi bili
istovetni uslovima pod kojima je bila kokultura. Očigledno je da ćelije davaoca krvi nisu
bile kokultivisane sa limfocitima iz limfnih čvorova pacijenata koji nisu pripadali rizičnim
grupama za dobijanje AIDS-a, ali koji su imali slične kliničke i laboratorijske abnormalnos
ti kao prvi pacijent. Pošto takva kokultivacija dovodi do pojave endogenih retrovirusa, ovo
je značajno odstupanje od eksperimentalnog protokola.
3) Limfociti normalne pupčane vrpce su kultivisani tri dana (uslovi kulture nisu nave
deni), posle čega su dodati supernatant kokulture i polibren, Posle perioda od sedam dana,
detektovan je relativno visok titar aktivnosti RT. Identična kultura kojoj nije dodat super
ilatant, ostala je negativna. Budući da supernatant nije dodat, nisu ni mogle biti identične.
Pošto supernatant iz neinficiranih kultura dodat normalnim neinficiranim ćelijama dovodi
do pojave endogenih retrovirusa, ovo je takođe značajna razlika.
Podaci iz tri eksperimenta su smatrani dokazima izolacije. Ali da je novi izolat
retrovirus, pokazano je na osnovu njegove gustine u saharoznom gradijentu koja je
iznosila l,16g/ml.
4) Dokaz iz saharoznog gradijenta se sastojao iz dva dela:
a) Supernatant iz limfocita pupčane vrpce, u kojem je RT aktivnost detektovana,
grupisan je u saharoznom gradijentu gustine. Maksimalna RT aktivnost je prijavljena u
grupi od 1,16 g /ml
b) U kulturu limfocita iz pupčane vrpce u kojoj je detektovana aktivnost RT dodat je
metionin tj. radioaktivni metionin, aminokiselina inkorporisana u rastuće proteinske lance
čija radioaktivnost omogućava detekciju ovakvih proteina.
Dva tipa eksperimenata su izvođena sa ovim kulturama - jedan sa ćelijama, a drugi
sa supernatantom (ekstrakt ćelije je razložen i centrifugiran). Delovi ćelijskih super
natant različitih ,,seruma“ (koji sadrže antitela) su dodati, i proteini su elektroforetski
razdvojeni na poliakrilamid-SDS gelu. Otkriveno je da mnogi proteini reaguju ne samo
sa serumom dva pacijenta obolela od multiple limfadenopatije, već i sa serumom
zdravog davaoca. Supernatant kulture je grupisan u saharoznom gradijentu gustine.
Mada nije pomenuto da je napravljen iz EM studije 1,16 g/m l grupe, tvrdilo se da grupa
predstavlja očišćen, označen virus pacijenta 1. Grupa 1,16 g/m l je reagovala sa seru
mom dva pacijenta, kao i dva zdrava davaoca krvi, i tretirana je na isti način kao i ćeli
jski ekstrakt.
5) U tekstu je objavljeno da kada je (očišćen) označeni virus (1,16 g/ml grupe) anal
iziran, mogla su se videti tri glavna proteina: protein p25 i proteini sa molekularnom teži
nom od 80.000 i 45.000. Protein 45K može biti prisutan i zbog kontaminacije virusa ćeli
jskim aktinom, prisutnim u imuno-taloženju ćelijskog ekstrakta. EM studija limfocita krvi
iz pupčane vrpce pokazuje karakteristične zrele čestice sa gustim polumesecima (C tip) koji
vire iz plazma membrane. Virus je tipičan RNK onkogeni virus tipa C.
Otkriće nekog, ili svih fenomena, koje Montanje podvlači, nisu dokazi izolacije. Ovi
fenomeni mogu biti smatrani jedino kao dokaz detekcije virusa i tada, ako i samo ako, su
specifični za retroviruse... Otkrivanje u kulturi čestica sa morfološkim karakteristikama
retrovirusa i RT aktivnošću (uprkos tome što je potpuno specifična za retroviruse), nije
dokaz za izolaciju retrovirusa. Nisu sve čestice sa pozitivnom aktivnošću RT i vizuelnim
karakteristikama retrovirusa - virusi. Neinficirane ćelije, kao i bakterije i virusi koji nisu
retrovirusi, imaju RT. Argumenti zasnovani na analogiji ili čak znanju o ostalim retrovirusi
ma, ne mogu biti siguran dokaz za izolaciju.
 Sredinom 1970. godine, R. Galo i njegove kolege su izvestili o izolaciji prvog humanog
retrovirusa. Dokazi o izolaciji HL23V su nadmašili Montanjeove i druge dokaze o HIV-u, sa
najmanje tri važna aspekta. Za razliku od HlV-a, u slučaju HL23V Galoova grupa je: a)
izvestila o detekciji RT aktivnosti u svežim, nekultivisanim leukocitima, b) nije bilo potreb
no stimulisati njihove ćelijske kulture raznim agensima (i Montanje i Galo priznaju da se
nijedan od fenomena za koje kažu da dokazuju postojanje HlV-a ne može detektovati dok
se kulture ne stimulišu sa nekoliko agenasa), i c) prezentovanjem lekcije o enzimu ade
nozin trifosfatazi - ovaj enzim je, kao i RT, smatran specifičnim za retroviruse i do
pedesetih godina je korišćen ne samo za njihovu detekciju i karakterizaciju, već i za njihovu
kvantifikaciju. Danas je prihvaćeno da je ovo jedan od najrasprostranjenijih enzima.
Galo je naznačio da je virusni omotač, neophodan da bi postojala infektivnost, veoma
osetljiv i teži da se odvoji od virusa kada virus izlazi iz inficirane ćelije, čineći time česticu
nesposobnom za inficiranje novih ćelija. Zbog ovoga je Galo tvrdio da je kontakt „ćelija-
ćelija“ potreban za retrovirusnu infekciju. Danas se svi eksperti slažu da je za HlV-infek
tivnost neophodan g p l 20 .
Montanje je rekao da je neophodno da se HIV čestice prvo vežu za ćelijske CD4 recep
tore da bi bile infektivne i da je gpl20 odgovoran za vezivanje za CD4 receptore.
Međutim, do danas niko nije objavio EM bez-ćelijskih čestica koje imaju dimenzije
retrovirusnih čestica, kao ni EM glikoproteinskih izdanaka. A to je, u stvari, gpl 20 . Pozna
to je da strukture koje liče na ,,čvorove“ mogu biti uočene čak i kad g p l 20 nije prisutan
(npr. lažna pozitivnost).
Iz prethodnog sledi da ni Montanje niti bilo ko drugi nije mogao da inficira kulture
ćelijama zdravih davalaca limfocitima izolovanim iz pupčane vrpce ili bilo kojom drugom
kulturom sa prečišćenim HlV-om ili bez-ćelijskim fluidima (supernatant kultura), čak i ako
prečišćeni virus ne bi sadržao ništa sem virusnih čestica. Osim toga, pošto su Montanje i
kolege snabdeli Galoa supernatantom ćelijske kulture, nemoguće je da su Galoove kulture
bile kontaminirane BRU, LAI ili mešavinom.
Studiju koja se najčešće citira kao dokaz da HIV ubija T4 ćelije (što se smatra za karak
teristiku AIDS-a) objavili su 1984. godine Montanje i njegove kolege. Kultivisali su CD4 (T4)
ćelije hemofiličnog pacijenta, „asimptomatičnog nosioca virusa“, u prisustvu fitohemaglu
tinina (PHA) i IL-2 . U kulturi su detektovali RT aktivnost i virusne čestice karakteristične po
malom, ekscentričnom jezgru. Broj T4 ćelija u kulturi je meren brojem ćelija sposobnih da
se vežu za monoklonska antitela, za koja se tvrdi da su specifična za CD4 protein. Broj ćeli
ja sa ovom karakteristikom je vremenom opadao. Zaključak da opadanje broja T4 ćelija nije
zbog ubijanja ćelija, ne bi trebalo da iznenađuje. Ali zaključak pomenute grupe da taj efekat
može biti izazvan virusom, svakako je neočekivan. Naime, logično je da pod određenim
uslovima (pre svega izloženošću oksidativnim agensima - PHA, IL-2 , itd.) broj T4 ćelija
opada i bez prisustva HlV-a. U ovom tipu kulture, T-ćelije gube svoj CD4 marker i prihvata
ju druge markere, uključujući CD8, dok njihov ukupan broj ostaje konstantan.
Retrovirusi su čestice koje se mogu videti, mada ne golim okom. Pošto su Montanje i
kolege priznali da nisu videli čestice, pri grupisanju od 1,16 g/ml, koje imaju morfologiju
retrovirusa, tvrdnja o prisustvu retrovirusa je apsolutno nedokazana. Iako je pupljenje iz
ćelijske membrane način na koji se retroviralne čestice pojavljuju, ovaj proces nije speci
fičan za viruse. Drugim rečima, to što čestica pupi i ima morfološke osobine retrovirusnih
čestica nije dokaz da je reč o retrovirusu. Pupljenje virusolikih čestica je otkriveno u nein
ficiranim linijama T-ćelije CEM, H9 i C8166, ali i u dve linije EBV transformisanih linija B-
ćelija. Isto tako, HIV čestice su otkrivene (u jednoj studiji) kod 18 od 20 pacijenata sa
uvećanim limfnim čvorovima, što je pripisano AIDS-u.
Tvrdnja o postojanju HlV-a i njegovoj ulozi kao uzročnika AIDS-a, izneta je pre bilo
kakve potvrde iz oblasti molekularne biologije, kloniranja i sekvenciranja. Pošto bilo koji
deo nukleinske kiseline može da bude kloniran i sekvenciran, ove metode ne mogu biti
korišćene kao dokaz za postojanje retrovirusa ili njegovog genoma.
S druge strane, dokaz za postojanje virusne nukleinske kiseline (virusna RNK i cDNK)
može biti prihvaćen samo ukoliko je pokazano da je RNK jedinstven molekulski entitet koji
pripada česticama sa morfološkim, fizičkim i replikativnim karakteristikama retroviralnih
čestica. Ovo se jedino može izvesti izdvajanjem čestica od ostatka, tj. njihovim pročišćavan
jem. Umesto toga, Montanje i Galo su koristili pravu ,,čorbu“ kultura i kokultura (Montan
jeova grupa je čak namerno inficirala kulture Epštajn-Bar virusom).
Galo je 1994. godine izjavio da nikada nije našao HIV DNK u tumorskim ćelijama KS.
U stvari, nikada nije našao HIV DNK u T-ćelijama. Danas nema studije koja bi dokazala
postojanje makar jedne kopije pune dužine HIV genoma u svežim T-ćelijama, ni kod
jednog AIDS-pacijenta ni kod pacijenta iz neke od rizičnih grupa. Trenutno se broj HIV čes
tica u plazmi određuje merenjem HIV RNK (viralnog broja). Mnoge studije tvrde da viralni
broj (HIV RNK) može biti umanjen do nedetektibilnog nivoa korišćenjem RT i proteaza
inhibitora. Međutim, pošto je prihvaćeno da je HIV RNK prepis HIV DNK, ni RT ni proteaze
inhibitori po svojoj prirodi nemaju efekta na transkripciju DNK. Oni samo inhibiraju infek
ciju novih ćelija, tj. opadanje HIV RNK je posledica opadanja HIV DNK. Iz svega ovoga se
može izvesti zaključak da RT i proteaze inhibitori nemaju nikakvo dejstvo na HIV DNK, što
znači da ne postoji veza između HIV RNK i HIV DNK.
Nemoguće je okarakterisati dva virusna ,,neznanca“ (u ovom slučaju proteine i antitela
usmerena protiv njih), na osnovu formacije kompleksa antitela/antigena, koja i sama
karakteriše virus. Nemoguće je da je Montanje znao da neko ima antitela na virus i da, u
isto vreme, 1,16 g/ml grupa sadrži protein istog virusa, pre nego što je dokazano postojan
je tog virusa.
Montanje je, istina, imao kontrolne grupe, ali - neadekvatne. On i kolege su ukazivali
na protein koji se grupisao na 1,16 g/ml u serumima dva homoseksualna pacijenta sa lim
fadenopatijom. Bilo je poznato da pacijenti sa AIDS-om i oni koji pripadaju rizičnim gru
pama imaju puno antitela - sva sa potencijalom za unakrsnu reaktivnost. Zbog toga bi bilo
logično da za kontrolnu grupu uzmu bolesne osobe sa puno antitela i prethodno naveden
im svojstvima, ali - bez AIDS-a, i ne iz neke od rizičnih grupa. Umesto toga, kontrolna
grupa se sastojala od dva davaoca krvi čije je stanje „dobrog zdravlja“ okarakterisano nižim
nivoom antitela.
Montanjeov tim nije obezbedio dokaz za specifičnu reakciju. Serumi pacijenata i
davalaca su reagovali i sa pročišćenim virusom (kao što je bio slučaj sa 1,16 g/ml grupom),
i sa ekstraktima inficiranih ćelija. Na trakama sa pročišćenim virusom koje su objavili, nije
moguće razlikovati bilo kakav reagujući protein kod bilo kog seruma. Očigledno je da su
mnogi proteini reagovali i sa serumima pacijenata i sa serumima zdravih davalaca.
Godinu dana kasnije, isti istraživački tim je potvrdio da je serum nekih AIDS-paci
jenata okružio mnogo ćelijskih proteina. Ovo grupisanje je, po njima, bilo očigledno u
RIPA i samo serum u kojem se specifično taložio p25 smatran je pozitivnim. Istraživači
su iz nekog razloga zaključili da je od svih reagujućih samo p24 (njihov p25) bio retro
viralan - od svih antitela je bilo usmereno protiv retrovirusa samo ono koje je reagova
lo sa p24. Čak i ako bi se označila kao „specifična“ (ne postoji unakrsna reaktivnost)
reakcija između p24 koji se grupiše na 1,16 g/m l i antitela prisutnih u serumu, iz ovakve
reakcije je nemoguće izvući zaključak da je p24 retroviralni protein i da je antitelo
aktivirano kao rezultat infekcije ovim retrovirusom. Zaključak u vezi p24 i antitela sa
kojim reaguje još manje ima smisla, ako se ima u vidu da Montanje i kolege nisu mogli
da detektuju ni retrovirolike čestice.
Mnogi HlV-eksperti priznaju unakrsnu rektivnost kao razlog za neodređenu reak
tivnost antitela viđenu kod HIV VVestern blot-a (kao i, na primer, reaktivnost između
monoklonskih antitela na HIV p l 8 protein i dendritične ćelije limfatičnih tkiva) kod
velikog broja pacijenata koji boluju od velikog broja bolesti koje nisu u vezi sa AIDS-om
i normalnih tkiva uzetih od osoba koje nisu inficirane HlV-om. Čak ni u slučaju idealne
situacije u kojoj su sva antitela prisutna u pacijentovom serumu monoklonska i veoma
specifična, 1,16 g/m l grupa sadrži (pored mnogih) i nesjedinjene mikrovezikule, sjedin
jene proteine ćelijskog porekla (možda i bakterijskog, gljivičnog i virusnog) i brojne
retrovirusne čestice. Čak ni pod ovakvim, idealnim uslovima, nije moguće utvrditi da je,
samo zato što je protein p24, p41 ili drugi, nađen u ovoj grupi i reaguje sa serumom, on
sastojak čestica nalik na retroviruse.
Svi pripadnici rizičnih grupa i oboleli od AIDS-a imaju krv punu antitela, uključujući
auto-antitela. Auto-antitela uključuju anti-limfocitna i, kao što je Montanjeov tim
pokazao, anti-aktin i anti-miozin antitela (antitela na dva sveprisutna ćelijska proteina -
aktin i miozin).
U studiji iz 1983. godine, Montanje i kolege su otkrili tri proteina: p25, p45 i p80. U vezi
p45, tvrdili su da protein 45K može biti zbog kontaminacije virusa ćelijskim aktinom prisut
nim u imunim kompleksima svih ćelijskih ekstrakata. Pošto su i serumi pacijenata i seru
mi davalaca krvi ponavljano reagovali sa p45/p43 proteinom iz inficiranih i neinficiranih
ćelija, bilo je za očekivanje da i Galo detektuje ovaj protein.
Molekulska težina aktina nije ni 45.000 ni 43.000, već 41.000. Postoje čvrsti dokazi da
1,16 g/ml grupa sadrži ćelijski aktin i, kao što je već rečeno, Montanje je pokazao da serum
AIDS-pacijenata i onih koji pripadaju rizičnim grupama sadrži antitela koja reaguju sa
aktinom. Kada 1,16 g/ml grupa reaguje sa pacijentovim serumom nezavisno od prisustva
HlV-a, p41 (p45/p43) grupa mora biti prisutna i predstavlja ćelijski aktin.
Međutim, ni Galo niti bilo ko drugi od tada, nije izvestio o takvoj grupi, nezavisno od
metoda korišćenog za detekciju reakcije antigen/antitelo. Neslaganje može biti razrešeno
ukoliko se uzme u obzir činjenica da se na migraciju proteina u elektroforeznom polju,
pored molekulske težine, može uticati i drugim faktorima (npr. nabojem koji nosi protein).
Isti protein, recimo, može imati neznatno različitu molekulsku masu kada se detektuje
pomoću RIPA ili WB. I p25 koji je detektovao Montanje, i p24 koji je detektovao Galo, danas
smatraju istim HIV proteinom - p24.
Protein p24 nije dovoljan za dijagnozu infekcije HlV-om zato što nije specifičan. Zaista,
nijedan drugi HIV protein, pa čak ni p41 (p45/p43), ne reaguje češće sa serumom zdravih
osoba. Nisu otkrivena ni monoklonska antitela koja reaguju češće sa proteinima prisutnim
u neinficiranim kulturama ili serumima osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama. Prema
Montanjeu, to je zato što su ovo ćelijski proteini koji se sreću svuda (postoji nespecifični
pozadinski šum). Jedan takav protein je aktin koji ima molekulsku težinu 45/43K. Znači,
ovaj protein reaguje sa serumom osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama, te time p45/43
predstavlja ćelijski a ne virusni protein.
Međutim, sobzirom na to da je miozin svuda prisutan, kao i aktin, i da ima laki lanac
sa molekulskom težinom od 24.000, nameće se pitanje: zašto niko ne prihvata da je p24
grupa miozin kad je poznato da zajedno sa aktinom igra glavnu ulogu u pupljenju i
oslobađanju HIV čestica? I sam Montanje je pokazao da pacijenti sa AIDS-om i pripadnici
rizičnih grupa imaju anti-miozin antitela.
Jedan od brojnih zbunjujućih aspekata HlV-a jeste i taj što se HlV-eksperti slažu da ne
postoje dva HlV-a sa istom genomskom sekvencom i ta razlika može iznositi do 40 odsto.
Takođe, priznaju da je velika većina (99,9 odsto) HlV-genoma defektna, tj. nedostaju delovi
gena ili celi geni. Samim tim je nemoguće izmeriti virusnu težinu (HIV DNK) i virusni broj
(HIV RNK) koristeći isti test hibridizacije i PCR prajmere. Isto tako, neverovatno je izvesti
test na antitela koristeći komplet koji sadrži iste antigene za različite sojeve HlV-a.
Postoje mnoge nedoumice u vezi sa tvrdnjom da je Hl-virus iz porodice retrovirusa
uzročnik AIDS-a, imajući u vidu da:
nema dokaza da retrovirusi ubijaju ćelije,
- izloženost pripadnika tzv. rizičnih grupa (homoseksualni muškarci, intravenski
narkomani, hemofiličari) mnogim imunosupresivnim faktorima (npr. faktor VIII namenjen
hemofiličarima, čak i kada se proizvede od krvi davalaca koji nemaju rizik da obole od
AIDS-a, deluje - imunosupresivno), imunosupresivnim agensima (koriste se prilikom
transplantacije organa) i ostalim raznolikim faktorima (npr. izlaganje suncu, sunčanje u
solarijumu, itd.) uključujući i trivijalne infekcije - dovodi do pada broja CD^ ćelija,
- značajan broj pacijenata obolelih od AIDS-a, uključujući i pacijente kod kojih se
razvio KS i 01, imao je normalan broj CD4 ćelija,
- kod osoba koje su dugo imale smanjen broj T4 ćelija, KS i OI se nisu razvili.
Navedeni podaci, dakle, potvrđuju da HIV nema nikakvu ulogu u nastanku sindroma
stečene imunodeficijencije. Ukoliko se kod AIDS-a javi virusna infekcija, ona je svakako
rezultat oboljenja, a ne njegove etiologije.
Teorija o HIV-u je podrazumevala njegovo prenošenje intimnim kontaktom. Samim
tim, prognozirano je širenje AIDS-a kroz celu heteroseksualnu populaciju. Ovo se, naravno,
nije dogodilo.
Isto tako se završila i priča o pronalaženju vakcine do 1986. godine. Lik Montanje je
1984. rekao da je jedini način dokazivanja HlV-a kao uzročnika AIDS-a - životinjski model.
I pored svih uloženih napora, nije pronađen model koji bi nedvosmisleno pokazao da je
retrovirus uzročnik. Jedini životinjski model koji u pogledu razvoja AIDS-a pokazuje izves
nu sličnost sa humanim, u potpunosti izražava neinfektivni princip.
Molekul antitela, kao i molekuli svih drugih proteina, određen je linearnim ređanjem
aminokiselina u lance polipeptida i svojom trodimenzionalnom strukturom. Preovlađujuće
je mišljenje da je linearni lanac određen genskim prepisom.
Međutim, postoji dokaz da su i DNK i struktura i funkcija gena regulisani stanjem kon
denzacije-dekondenzacije (kontrakcije-relaksacije) hromatina, koje zavisi od procesa oksi
dacije-redukcije u ćeliji i njegovih oscilacija. Veze od suštinske važnosti (uloge) u trodimen
zionalnoj konfiguraciji molekula, jesu disulfidne (SS) veze. Snagom svoje kovalentne
prirode obezbeđuju stabilnost određene strukture, što dovodi do specifične aktivnosti
različitih molekula. Tako SS veze molekula antitela imaju posebnu ulogu u stieanju
imunološke specifičnosti. Šablon po kome se vrši sparivanje sulfhidrilnih (SH) grupa radi
stvaranja disulfida, nije nepromenljivo svojstvo linearnog lanca već zavisi od spoljnih fak
tora uključujući oksidaciju-redukciju.
Drugim rečima, sinteza proteina i njihova specifičnost uopšte, i sinteza antitela i nji
hova pojedinačna specifičnost, zavise od oksidacije-redukcije. To znači da bi svaki agens
koji bi izazvao iste promene u procesu oksidacije-redukcije kao virus, mogao izazvati sin
tezu anti-virusnih antitela i u odsustvu virusa. Virusi, uključujući i RNK tumorske viruse,
imaju zajedničke antigenske determinante kao i komponente zdravih ćelija domaćina. Taj
fenomen se naziva molekulska mimikrija.
Najpoznatiji antigen koji se stalno otkriva u testovima za AIDS je protein molekulske
težine 41.000 (p41), što je približna molekulska težina polimerizovanog aktina, proteina koji
se može detektovati u svim ćelijama uključujući i bakterije. Pokazalo se da je protein iste
molekulske težine izolovan iz brojnih virusa. Aktin je glavni sastojak mnogih virusa, uključu
jući RNK tumorske viruse. Važno je pomenuti da se količina polimerizovanog aktina poveća
va sa intenziviranjem oksidacije. Isto tako je značajno i to što mitogenska stimulacija normal
nih ćelija pomoću ConA dovodi do ispoljavanja onkovirusa bez sinteze virusnih čestica.
Antitela na onkovirusne proteine su široko rasprostranjena u neinficiranim humanim
serumima i zavise od starosti. Supstance koje se ne mogu otkriti u normalnom sastavu
seruma (ekstrakti iz bakterija i neproteinski molekuli kao glikogen) važni su faktori za
utvrđivanje da li se dati humani serum registruje kao pozitivan na infekciju onkovirusima.
Antitela na onkoviruse javljaju se kao rezultat izlaganja velikom broju prirodnih supstanci
koje poseduju širok spektar kros-reaktivnih antigena, a nisu rezultat rasprostranjene infek
cije čoveka replikativno kompetentnim onkovirusima.
Oboljenja poput kancera, kardiovaskularnih oboljenja i nepravilnog zgrušavanja krvi,
kao i proces starenja, rezultat su narušavanja i oscilacija procesa oksidacije-redukcije.
Agensi koji dovode do imunosupresije su prvenstveno jaki oksidansi: sperma, nitriti,
rekreativne droge, faktor VIII, infektivni agensi i lekovi koji se koriste za njihovo uništavan
je. Nitriti, recimo, igraju važnu ulogu i u mnogim biološkim funkcijama, a anaerobne bak
terije ih koriste za rast i respiraciju umesto kiseonika.
AIDS jeste ograničen na rizične grupe. Jedini čin koji vodi ka AIDS-u ili pozitivnom
testu na antitela, jeste velika učestalost receptivnog analnog snošaja kod oba pola. Za
pojavu ove bolesti nije dovoljan samo jedan seksualni odnos, već veoma velika frekven
cija specifične vrste odnosa i često menjanje partnera tokom dugog vremenskog perio
da. Ano-genitalni insertivni snošaj predstavlja najveći rizik za seksualno prenošenje
HIV-1 infekcije.
Sperma je jedan od najpoznatijih mitotičkih agenasa pa je, kao i drugi nitrogeni,
snažan oksidans sa svojom elektrofilnošću nužnom za fertilizaciju. Tokom spermato
geneze, u testisima se odvijaju dva glavna procesa: morfogeneza sazrevajućeg gameta, čiji
hromatin postaje progresivno zgusnut, i zamena somatskih histona protaminima putem
oksidacije sulfhidril grupa (SH) u disulfid (SS). Iako sazrevanje počinje u testisima, sper
matozoidi oslobođeni iz semenskog epitela nisu potpuno zreli u funkcionalnom smislu.
Moraju da kompletiraju svoju maturaciju oksidacijom SH grupa u SS, tokom prolaska kroz
epididimis. Značajno je i to da je sazrela sperma daleko efikasnija u stvaranju imunosupre
šije, nego nezrela sperma.
 Pošto postoji značajna razlika u stepenu oksidativnosti između sperme dobijene iz
semenih kanala i zrele (ejakulirane) sperme, vrlo je verovatno da ovo svojstvo određuje i
efikasnost u izazivanju supresije imunog sistema. Potkrepljeno je otkrićem dobijenim iz
eksperimentalnog upoređivanja sperme starijih životinja, za koje se zna da su im tkiva
oksidisana, u većoj meri delotvornija u izazivanju imunosupresije. Iz istog razloga se može
naslutiti da bi sperma homoseksualnog muškarca mogla biti još imunosupresivnija nego
ona kod zdravih heteroseksualaca. Sperma je izuzetno dobro zaštićena (tečnošću prostate,
itd.) i spremna da se izbori za primat na mestu gde ima mnogo bakterija i raznih mikroor
ganizama (kandida, mikoplazme, hlamidije, itd.). Ukoliko se nađe u sredini koja joj nije
prirodna, ta agresivnost postaje još izraženija.
Činjenica da sperma ne deluje imunosupresivno tokom vaginalnog seksualnog kon
takta, mogla bi se pripisati velikoj razlici u građi između rektuma i vagine. Vagina je
oivičena debelim slojem pločastog slojevitog epitela, što smanjuje mogućnost ulceracije
i prodiranja semena u vaskularne pločice. Seme se u rektumu, međutim, odvaja od
krvnih i limfnih sudova slojem ćelija kroz koji se lako prodire i ulceriše tokom analnog
snošaja.
Osim limfoma i Kapoši sarkoma, veoma čestih među homoseksualcima, zabeležena je
i povećana frekvencija kancera jezika i rektuma u istoj populaciji. Česta pojava ova dva
kancera, kao i karcinoma materice kod žena, možda je povezana sa periodima visoke
lokalne koncentracije sperme. Gonoreja, sifilis, hepatitis B, herpes i amebijaza, mnogo su
učestaliji među homoseksualnim muškarcima nego među heteroseksualcima. Prvi često
pate i od brojnih crevnih infekcija koje izazivaju uporne i povratne dijareje. Mnogi od
preparata koji se koriste u terapiji ovih oboljenja su nitrogenični oksidativni agensi, sa svo
jstvom da izazivaju snažnu imunosupresiju.
Virusima su za deobu i rast potrebne sulfhidrilne (SH) grupe koje dobijaju od
domaćina izazivanjem oksidacije njegovih tkiva. S obzirom na to da oksiđacija imunog
sistema domaćina dovodi do imunosupresije, postoji velika verovatnoća da svi virusi (u
manjem ili većem stepenu) imaju suprimirajuće dejstvo na imuni sistem. Ciklus
propadanja imunog sistema započinje, već sam rekao, oksidativnim stresom. Prvo dolazi
do makrofagne reakcije ILX (interleukinom 1), zatim signal biva prosleđen preko ovih
citokina do T-ćelija koje luče IL2 (interleukin 2 ) i TGCF (faktori rasta), i - ciklus biva
pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste činjenica da ne dolazi do
opadanja broja T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite. Produkcija miozina
(mišićni protein) stvara lažan broj kopija gp l 20 , a aktina (takođe protein koji gradi mišić
na vlakna) - gp41.
Nikada niko nije dokazao da nukleozidni analozi i/ili inhibitori proteaze deluju na
reverznu transkriptazu i/ili Hl-viruse. Stoga se valja zapitati nisu li oni, možda, samo neu
tralizatori faktora rasta i množenja tzv. virusnih čestica, odnosno kopija? Dva virusa, cito
megalovirus i Epštajn-Bar virus, iako prisutni među homoseksualnim muškarcima, po
svemu sudeći su karakteristični za sve AIDS-pacijente kao rezultat reaktivacije latentnih
virusa. Groznica, osip, limfadenopatija i povećana sklonost ostalim infekcijama, uobičajene
su manifestacije u slučaju infekcije ovim virusima. Takva klinička slika se sreće i kod paci
jenata obolelih od AIDS-a. Poremećaj proporcije T4:T8 limfocita kod ljudi i životinja, još
jedan je dokaz da ovi virusi izazivaju imunosupresiju. Oba virusa su izolovana iz mnogih
uzoraka, uključujući Kapoši sarkom kod skoro svih obolelih od AIDS-a.
 Činjenica je da pad imuniteta može dovesti do pojave bilo koje bolesti (osim preloma
kostiju ili npr. nekih traumatskih povreda). Sve što potiče iz organizma, dolazi na isti način.
Organizam nosi u sebi potencijalne ubice koje su ponekad u međusobnom neprijateljstvu i
rivalskom odnosu. I svi oni održavaju jedan vid ravnoteže poput one koja vlada u nekim eko
sistemima. Na primer, kad ima dovoljno plena ima dosta i grabljivaca, a da bi bilo plena
potrebno je dosta hrane... Kada se ova ravnoteža iz bilo kog razloga poremeti i neki od ,,sta
nara“ previše namnoži, ne dolazi odmah do bolesti jer je imuni sistem još uvek jak i to ne
dozvoljava. Međutim, ukoliko do poremećaja dođe u sistemu koji funkcioniše u okviru orga
nizma i poremećaj ima tendenciju laganog rasta, još uvek ne dolazi do značajnijih promena.
Čovek je i dalje relativno zdrav, a imuni sistem još uvek jak. Mogući su lako zamaranje,
glavobolja, gubitak apetita, možda i mali gubitak telesne težine, ali u granicama zanemarljivog.
Ukoliko dođe do naglog pada imuniteta, stresa, neke infekcije i sličnog, dominantni
faktor bolesti prosto eksplodira zato što je već akumulirao (nakupio) snagu. Tako nastaju
galopirajući oblici raznih bolesti.
HIV nikada nije izolovan kao nezavisna stabilna čestica iz svežih tkiva osoba sa AIDS-
om, niti iz kultura. Njegovo postojanje, znači, nije dokazano. Uočene pojave (čestice, reverz
na transkriptaza, reakcije antitelo - antigen), za koje zvanična medicina tvrdi da dokazuju
postojanje HlV-a, nisu specifične za pomenuti retrovirus pa čak ni za retroviruse uopšte.
Pod izolacijom ovog virusa u ćelijskoj kulturi se, zapravo, podrazumeva kratkotrajna, pro
lazna detekcija virusnih antigena, reverzne transkriptaze (RT) i čestica nalik na virus koje
pupe na ćelijskoj membrani.
U većini slučajeva se izolacija poistovećuje sa detekcijom RT. Međutim, nezavisno od
RT, ove kulture imaju gotovo svaki drugi enzim uključen u sintezu DNK i nije isključeno
da su virusne transkriptaze ćelijski enzimi. Veruje se da virusna specifičnost RT daje počet
ni šablon koji ona koristi. Galo i njegovi saradnici su, u ranijim dokumentima, dokazali da
DNK polimeraza ,,upotrebljava“ šablon istovetan onom koji se koristi za izolaciju HTLV-
III/LAV-a. Treba imati u vidu i to da vrsta šablona koji polimeraza koristi i njena aktivnost
zavise od stanja kulture i stanja ćelijskog razvoja, to jest, aktivnost zavisi od pravilnosti i
nepravilnosti ćelije.
U retkim slučajevima se pod izolacijom podrazumeva otkrivanje čestica nalik na virus
u T-ćelijama in vitro ili u drugim ćelijama, osim T-ćelija u svežem tkivu. Ove čestice ne
samo da se teško mogu detektovati, već su u nekim slučajevima one normalne ćelijske
organele, a ne virusi.
Smatra se da je nagomilavanje čestica i klijanje određeno interakcijom aktina i miozi
na. Oksidativni agensi mogu izazvati interakciju aktina i miozina, samim tim i nagomila
vanje i klijanje čestica.
Najvažnije otkriće je da in vitro kulture sa zdravim ćelijama (bez virusa) mogu biti iza
zvane da proizvode čestice koje liče na RNK tumorske viruse po svim fizičkim i hemijskim
osobinama.
Postoje samo dva moguća objašnjenja za ovu pojavu. Prvo, reč je o hroničnoj infekciji
niskim nivoom virusa u originalnoj primarnoj kulturi embriona, koja se ne može detekto
vati nijednom poznatom metodom. Po ovoj hipotezi, virus je mogao postojati u stanju
prenošenja jer je u populaciji uvek bilo nekoliko inficiranih ćelija. Drugo objašnjenje sug
eriše da je virus spontano nastao u ćelijama, koje ga prethodno nisu imale, tokom
uspostavljanja ćelijskih redova.
 Iako retrovirusi mogu spontano nastati u ćelijskim kulturama bez virusa, stopa
pojavljivanja može se povećati i milion puta upotrebom radijacijsko-hemijskih mitogena ili
infekcijom kulture drugim virusima.
Privlačna je misao da endogeni virusni genom zapravo postoji kao sastavni deo ćeli
jskog hromozoma domaćina. Izolacija i citopatsko dejstvo HTLV III/LAV može se dobiti i
uočiti samo u ćelijama aktiviranim različitim mitogenskim agensima kao što su ConA, PHA
i radijacija. Ali, neophodno je preduzeti još veliki broj mera (udruživanje AIDS-seruma,
manipulacija uslovima kultura, odabiranje ćelijskih linija, itd.) da bi se virus mogao izolo
vati. Čak i kada su svi uslovi zadovoljeni, samo mali broj ćelija biva zaražen virusom,
odnosno, pri replikaciji virusa svega pet do deset posto ćelija ispolji virusni antigen.
Čak i pod pretpostavkom da HTLVIII/LAV postoji in vivo i da se prenosi sa inficirane
na zdravu osobu, zdrava osoba nikad ne bi obolela osim ukoliko nije izložena visokim kon
centracijama mitogenskih agenasa. Drugim rečima, sam HTLV III/LAV ne može da
proizvede efekte bolesti, dok mitogenski agensi proizvode imunološke i kliničke nepravil
nosti vezane za AIDS, bez obzira na infekciju HTLV III/LAV-om. Podjednako je važna i čin
jenica da kada se zdravi T i B limfociti stimulišu pomoću ConA, bilo in vitro ili in vivo,
iskazuju virusne antigene na svojoj površini. Za razliku od hipoteze o T4 ćelijama inficiran
im HTLV III/LAV-om, mitogenski agensi bi mogli biti uzrok i virusne aktivacije i malignite
ta povezanih sa AIDS-om. Mitogenski agensi, budući da su oksidativni agensi, mogu biti
uzrok ćelijske imunosupresije primećene kod AIDS-pacijenata.
Limfociti imaju relativno veliko negativno naelektrisanje. Njihove funkcije, uključu-
jući reakcije na mitogene, formiranje rozete, aktivnost supresor-pomoćnik i aktivnost
ćelija-prirodnih ubica, zavise od ovog negativnog naelektrisanja. Oksidacija dovodi do
supresije ovih aktivnosti. Apsolutna limfopenija, pretežno opadanje broja CD4 ćelija i
inverzija odnosa CD4 :CD8, nisu pojave specifične samo za AIDS, već se javljaju i kod
mnogih oboljenja bez retrovirusne infekcije. Ovi poremećaji broja CD4 ćelija kod AIDS
a mogli bi da budu stvarni ili prividni i rezultat: 1) visoke osetljivosti T-ćelija na oksida
tivni stres, 2) budući da CD4 ćelije imaju niže negativno naelektrisanje od CD8 ćelija,
oksidativni stres bi mogao prvo njih da uništava, 3) CD4 ćelije bi mogle prvobitno da
budu zarobljene u obolelim perifernim tkivima, 4) vezivanje antitela za površinu ćelije
zavisi od stanja oksidacije-redukcije u okruženju i relativnog naelektrisanja između ćeli-
je (negativno) i antitela (pozitivno), površine antigena i vezivanja antitela čiji broj opada
intenziviranjem ćelijske oksidacije. Modifikacija uslova u okruženju dovodi do promene
odnosa T4:T8 u datoj populaciji limfocita.
Postoje dva testiranja krvi koja se rutinski koriste za detekciju AIDS-a - ELISA i
Western blot - od kojih nijedan ne detektuje sam virus. Iako je drugi precizniji, oba često
daju lažno pozitivne rezultate. Problem lažne pozitivnosti je doveo do ishitrenih odluka o
tome šta reći pacijentima čiji se uzorci pokažu kao pozitivni. Proizvođači ističu da testovi
koji su u upotrebi nisu namenjeni za postavljanje dijagnoze. Značajno je to što broj lažno
pozitivnih rezultata raste sa starošću i ,,lepljivošću“ seruma. ,,Lepljivost“ (viskoznost) zav
isi od procesa oksidacije-redukcije i raste sa intenziviranjem oksidacije. Faktori koji utiču
na dobijanje lažno-pozitivnog rezultata testa su mnogobrojni i raznovrsni: godine starosti,
pothranjenost, koncentracija imuno-kompleksa, a posebno preležana malarija ili neka od
drugih parazitarnih oboljenja. Jedini razuman zaključak je, dakle, da seropozitivnost ne
znači i pozitivnost na virus.
 Antitela na HIV se, ukratko, mogu javiti kod osoba koje ne spadaju ni u jednu rizičnu
grupu, koje nisu obolele niti će ikada oboleti. To su oni slučajevi koji, iako zaraženi, nikad
ne obole. Zapravo, nisu ni bili inficirani.
Osim tri dobro poznate rizične grupe, treba imati u vidu još neke faktore rizika. Na
prvom mestu, to su vakcine koje stvaraju različite poremećaje u organizmu. Ovakve tok
sične vakcine se posebno koriste u Africi, Južnoj Americi i jugoistočnoj Aziji, to jest na
područjima sa najvećim prirodnim bogatstvima iz nedovoljno rasvetljenih razloga. Dobar
primer predstavlja polio vakcina i SV-40. Ovako kontaminirana vakcina je dovela do
masovnog umiranja populacije današnjih pedesetogodišnjaka koji su kao deca (između
1957. i 1965. godine) primili ovu vakcinu. Kada novorođenče u porodilištu dobije ovakvu
vakcinu, ono jednostavno ne može da bude zaštićeno. Period inkubacije je 0 , 10, 50 ili 60
godina. Jedino rešenje je korišćenje embrionalnih diploidnoh plućnih ćelija (ne iz ame
ričkih centara!) umesto majmunskih bubrega za pasažu polio-virusa.
Posebno interesantan slučaj predstavlja brojna romska populacija (oko milion pripad
nika) koja živi na ivici egzistencije u bivšoj Državnoj zajednici SCG, a slovi kao
promiskuitetna. Naime, u njoj nema nijedne HlV-pozitivne osobe! Deca sa slabijim imu
nitetom umiru (kao i svi ostali) do druge, treće godine, a preživela se veoma lako adaptira
ju i na najteže životne uslove.
Mnogi istraživači su predvideli da će se AIDS, kao i sva druga intimnim kontaktom
prenosiva oboljenja, širiti i da će se sve više slučajeva javljati među heteroseksualcima. Za
sada se sve svodi na pomenuta predviđanja.
HIV/AIDS se ne prenosi dvosmernim seksualnim putem. Seksualna praksa koja
uključuje rektum i prisustvo (ulcerativnog) STD, olakšava infekciju. Rizik, kada je reč o
ostalim seksualnim običajima (ano-genitalni insertivni snošaj, oro-analni seks i sl.), gotovo
je beznačajan. Korišćenje različitih stimulativnih supstanci povećava verovatnoću upraž
njavanja ano-genitalnog receptivnog snošaja, pa samim tim postoji veća mogućnost zaraze.
Kod narkomana, pozitivnih ili negativnih na antitela, razviće se AIDS i to ne samo kod
osoba koje koriste prljav pribor, već i kod onih koji koriste sterilne igle.
Neophodno je da medicinski radnici razlikuju AIDS od zdravstvenih problema tipičnih
za intravenske narkomane. Ovi mogu patiti od gubitka težine, dijareje i noćnog znojenja,
ali je moguće i da imaju simptome čiji je uzrok nekvalitetna droga, ,,skidanje“ sa droge ili,
jednostavno, loše opšte zdravlje. Uobičajeno je da zavisnici od droge imaju ingvinalnu lim
fadenopatiju i, možda, nekoliko cervikalnih ili pazušnih čvorova. Ukoliko, međutim, posto
ji i oralna kandidijaza, to već ukazuje na nešto drugo.
Afrika, koja je u krugovima zvanične medicine postala „jedinica mere“ za mogućnost
prenošenja AIDS-a heteroseksualnim kontaktom, predstavlja izdvojen slučaj. U njoj nije bilo ni
novog oboljenja (AIDS-a), ni novog virusa (HlV-a). Imunodeficijendja, oportunističke infekcije i
Kapoši sarkom postoje i postojali su još mnogo pre, kod pripadnika oba pola. Patogeni ne mora
ju biti samo virusi, već i siromaštvo, dugotrajne infekdje (različita parazitarna oboljenja, kao pro
tozoe i crevni paraziti), lekovi koji se upotrebljavaju za njihovo lečenje, bakar, rekreativne droge
(gde spadaju i tradidonalne droge), analno ili oralno deponovana sperma (kod homoseksualnog,
biseksualnog ili heteroseksualnog odnosa), a valja uzeti u obzir i da blaga sunčanica (kao i često
sunčanje u solarijumu) dovode do pada broja CD4 ćelija tj. odnosa CD4/CD8.
Smanjenje broja CD4 ćelija nije HlV-specifično, a nije ni neophodno ni dovoljno za
pojavu sindroma, tj. klinički sindrom nije rezultat imunodeficijencije. Pomenuta pojava nije
posledica njihovog uništavanja HlV-om ili nekim drugim agensom, već može biti rezultat
ekstremne osetljivosti T-ćelija na oksidativni stres, činjenice da CD4 ćelije, budući da imaju
niži negativni naboj od CD8 ćelija, mogu biti prve na udaru, zatim njihove zarobljenosti u
obolelim perifernim tkivima, umanjenog vezivanja CD4 antitela nastalog kao posledica
promena na njihovoj površini, tj. kao posledica „regulacije naniže“ CD4 receptora. Lim
fopenija CD4 T-ćelija je posledica i skraćenog vremena preživljavanja i nemogućnosti da
se poveća proizvodnja cirkulišućih CD4 T-ćelija.
Tkiva pacijenata obolelih od AIDS-a i pripadnika rizičnih grupa imaju tendenciju da
budu oksidisana, pri čemu se posebno ističu niski nivoi sulfhidril (SH) grupa. Eksperimen
ti su pokazali i da uzorci krvne plazme osoba inficiranih sa HIV-1, sadrže višestruko
povećane koncentracije glutamata u odnosu na normalne vrednosti. Kod istih pacijenata su
zapažene i relativno niske koncentracije tiola rastvorljivog u kiselinama, tj. smanjene kon
centracije cisteina. Koncentracija unutarćelijskog glutationa u mononuklearnim ćelijama
periferne krvi (PMBC) i monociti HlV-pozitivnih osoba su, takođe, znatno sniženi.
Velika je verovatnoća da se AIDS može sprečiti i lečiti prestankom izlaganja
oksidativnim faktorima i korišćenjem antioksidativnih sredstava, posebno onih koja
sadrže SH. Eksperimentalno je dokazano da su nivoi GSH-a (redukovani glutation)
niži kod osoba sa brojem CD4 T-ćelija ispod 200 /m l (CD4 < 2 0 0 ) nego kod osoba u
ranijim stadijumima HIV/AIDS-a. Niži nivoi GSB-a, kod bolesnika sa CD4 < 20 0 , pred
viđaju smanjeno preživljavanje. Verovatnoća preživljavanja dramatično raste kako se
nivoi GSB-a približavaju normalnim vrednostima. Oralno uzimanje NAC-a, koji snab
deva organizam cisteinom neophodnim za dopunu GSH-a, može biti povezano sa pro
duženim periodom preživljavanja obolelog sa veoma niskim nivoima GSH. Oksida
tivni agensi izazivaju ne samo AIDS, nego i intenziviraju pojave označene kao indika
tori prisustva HlV-a.
Todoxin br. 1 je jedini efikasan preparat protiv HIV/AIDS-a. Njegovo dejstvo na p24
(miozin) je dokazano u dve studije rađene na pacovima i svinjama. Rezultate tih studija dati
su u prilogu.

Antitela i antigeni
Priču o antitelima valja započeti od prve Nobelove nagrade za fiziologiju i medicinu,
odnosno fon Beringa nagrađenog za rad na terapiji serumom. Supstance za koje se verova
lo da su odgovorne za terapeutsku korist, postale su poznate kao Antikorper (antitela). I
danas su agensi koji indukuju sintezu antitela obuhvaćeni opštim nazivom antigeni (ANTI
telo GENerišući). Iako precizna relacija između antigena, antitela i imuniteta ostaje
nedorečena, antigen/antitelo interakcija je prihvaćena kao indirektan način za određivanje
infekcije određenim mikroorganizmom. Ovi podaci su, zapravo, od suštinskog značaja za
konstrukciju HlV-teorije AIDS-a.
Pre svega, neophodno je imati u vidu da skoro identična antitela, čak iako uperena
protiv određenog antigena, mogu nastati ukoliko je antigen prisutan u različitim
izvorima. Kardiolipin je, na primer, fosfolipid koji se nalazi u jedru ćelije, unutrašnjim
mitohondrijskim membranama i plazma-membranama bakterija. Antitela koja reaguju
sa ovim antigenom se pojavljuju posle infekcije sa Treponema pallidum i demonstrirana
su klasičnim Wasserman, Kahn i VDRL reakcijama. Međutim, slična reaktivnost se deša
va u brojnim drugim situacijama koje čine dobro poznate uzroke lažno (falš)-pozitivne
sifilis serologije.
Uklapanje između antigena i antitela ne mora biti apsolutno savršeno, tako da orga
nizam može pokrenuti antitela protiv svega što proceni kao opasnost. Ukrštena reak
tivnost (kros-reaktivnost) je karakteristika svih molekula antitela, uključujući monoklon
ska antitela. Postoje slučajevi kada kros-reaktivna antitela mogu imati više afiniteta
prema drugim antigenima nego prema indukujućim antigenima. Dakle, sva antitela su
polispecifična, tj. sposobna da reaguju ne samo sa ,,svojim“ antigenima, već i sa različitim
antigenima kao što su: proteini, nukleinske kiseline i hapteni, često bez ikakve očigledne
antigenske sličnosti.
Primer kros-reaktivnosti je studija urađena u Nemačkoj akutnih infekcija boginjama
kod dece i mlađih osoba iz SAD i Perua koje nisu inficirane HlV-om. Rezultati studije
pokazuju da je 43 od 75 (62 odsto) pacijenata razvilo antitela koja su reagovala sa jednim
ili više proteina prisutnih u kompletima za HlV-test.
Postoji vrlo malo, ako ih uopšte i ima, supstanci koje reaguju monogamno. Ova karak
teristika materije prožima ne samo hemiju već i serologiju.
Produkcija antitela može biti indukovana ne-specifično, tj. antitela uperena protiv
definisanog antigena pojavljuju se posle izlaganja nesrodnom antigenu. Klasičan primer se
javlja u slučaju infekcije Epštajn-Bar virusom koja rezultira stimulacijom poliklonskih B-
ćelija i velikim repertoarom antitela, uključujući heterofilna antitela uperena protiv ovčjih
i konjskih eritrocita.
Da bi se bolje razumela osnovna problematika HlV-a, treba razmotriti još neka
stanovišta eksperata iz te oblasti:
- Prof. Ort tvrdi da HIV postoji, ali je bezopasan i beznačajan za razvoj imune defici
jencije. Njegova ,,formula“ glasi: antibiotici + gljivične infekcije + patološki izmenjena flora
digestivnog trakta + krvne mikoze = AIDS.
- Hetriks takođe smatra da egzistenciju HlV-a ne treba dovoditi u pitanje i da je nje
gov učinak u razvoju AIDS-a beznačajan. Njegova ,,formula“ glasi: hronično opterećenje
krvi gvožđem + slobodni radikali kiseonika + stres = AIDS.
- Dizburg i Malis imaju isto mišljenje u vezi postojanja Hl-virusa i njegove uloge u nas
tanku AIDS-a. Njihova ,,formula“ glasi: droge + nedostatak higijene + loša ishrana = AIDS.
Ovo je bio pokušaj dokazivanja realnog postojanja HlV-a korišćenjem različitih meto
da dokazivanja i praćenja. Sada bih, međutim, posvetio pažnju mehanizmu pomoću koga
HIV sa opšteprihvaćenog gledišta ali i sa moje tačke gledišta, dovodi do kraha imunog sis
tema. Preciznije, pokušaću da predstavim patogenezu indukovanu HlV-om sa svim
međuzavisnostima koje sam uspeo da uočim. Na navedene hipoteze se neću detaljno osvr
tati. Prepuštam Tebi, poštovani čitaoče ovih redova, da sam doneseš zaključke.
Razumevanje patogeneze indukovane HlV-om nije moguće bez poznavanja patogenih
svojstava i mehanizma delovanja uzročnika.
HIV je RNK-virus sa kapsidom i jednom lipidnom m em branom . Prema kapsid
noj simetriji, lipidnom omotaču, veličini i morfogenezi nukleinske kiseline, kao i
prem a vrsti replikacije, on spada u grupu retrovirusa. U cilju razinnožavanja, retro
virus integriše svoju genetsku informaciju u ćeliju dom aćina i to u obliku
dvostrukog lanca RNK.
 Za transfer RNK u DNK retrovirusi koriste poseban enzim - reverznu transkrip
tazu. Na osnovu svojstva da uvodi hronične upalno-degenerativne procese sa proprat
nim neurološko-hematološkim imunim i respiratornim simptomima, HIV spada u pod
familiju lentivirusa. Genom egzogenih replikaciono-kompetentnih retrovirusa se sasto
ji od dva identična molekula jedne jednostruke RNK. Sadrži najmanje tri gena koji
kodiraju proteine omotača - env gen, proteine kapsida - GAK gen i pol gen za reverznu
transkriptazu. Oni su između (sa leve i desne strane) ograđeni, oivičeni (plankirani)
sekvencama označenim kao „long term ripid“ (LTR), odgovornim za integraciju
virusnog u celularni genom. Proteini ,,prethodnici“ se prevode u završni oblik tek
preko enzima koji sadrži sam virus.
Morfogeneza u infektivnu virusnu česticu se odvija na membrani ćelije ,,domaćina“.
Mnoga patogena svojstva koja je virus dobio preko raznih gena, u ćeliji/plazmi se
odvajaju od njega i slobodno plutaju tražeći novog ,,domaćina“ u koji će se ugraditi i sa njim
napraviti opasni hibrid. To se odvija tzv. pupljenjem, to jest kapsid sebi stvara omotač sa
elementima duple lipidne membrane kakvu ima ćelija domaćina.
Za patogenost retrovirusa je važno njihovo svojstvo zahvaljući kome i nose to ime.
Naime, njihova genetska informacija se ugrađuje u genom inficirane ćelije i, stoga, deli
zajedno sa DNK domaćina.
Ova hromozomska interakcija u ćeliji domaćina određuje da je izlečenje jedne takve
infekcije potpuno tek kada u telu nema nikakvih slobodnih virusa, inficiranih ćelija, niti
patogenih čestica koje ne pripadaju prirodnom virusu. Kao dodatak tom karakterističnom
obimu genetske informacije životinjskih patogenih retrovirusa, HIV ima genetsku kom
pleksnost koja nikada ranije nije zapažena u prirodi. Pored uobičajenih gena potrebnih za
replikaciju - LTR, env, gag i pol, otkriveno je još najmanje pet dodatnih gena koji imaju pre
sudan uticaj na patogenost HlV-a.
Što se tiče patogeneze, neophodno je prvo prikazati uobičajen tok bolesti. HIV može
biti prenet sa ćelijama, kao slobodan virus ili kombinacijom oba ova vida. Posle ulaska
(penetracije) u organizam domaćina preko mukoze (sluzokože) ili direktno u krvotok, u
toku nekoliko nedelja dolazi do značajnog povećanja plazma-viremije i inficiranja jedan
odsto pomoćničkih (CD4) ćelija u perifernoj krvi. Skoro istovremeno se može zapaziti i
smanjenje broja ovih ćelija i do 50 odsto u odnosu na normalne vrednosti. U toj fazi, slobo
dan virus i/ili inficirane ćelije se eliminišu iz krvotoka delovanjem cirkulišućih citotok
sičnih limfocita i posredstvom limfnog sistema.
U zavisnosti od sposobnosti, odnosno efikasnosti određenog imunog sistema,
,,sveže“ inficirana osoba razvija više ili manje izražene simptome. Ova faza je prelazna
(transcedentna) i traje oko tri do četiri nedelje. Četrdeset do šezdeset odsto novoinfici
ranih razvija nespecifične znakove bolesti kao što su temperatura, znojenje, upala grla,
eflorescencija kože (kožne manifestacije), natečeni limfni čvorovi, aseptični meningitis i
dr. U nekim slučajevima dolazi i do pojave pneumonije nekih oportunističkih infekcija.
Posle faze tog akutnog sindroma sa visokim plazma-viremijama i supresijom broja
CD4, broj pomoćničkih ćelija se vraća u normalu i plazma-viremija se smanjuje za oko 90
odsto. Tek od treće do dvanaeste nedelje nakon infekcije dolazi do serokonverzije, tj. u
serumu se stvaraju HlV-specifična antitela.
Asimptomatična faza traje između tri i deset godina. U tom periodu se replikacija nas
tavlja subakutno i pacijent postaje infektivan. U germinalnim centrima limfnih čvorova
timusa, slezine i koštane srži, HIV se zaustavlja na dendritičnim retikularnim ćelijama i to
prema spolja. Time dolazi do folikularne hiperplazije u parakortikalnim područjima. Oko
germinalnih centara nalaze se veće skupine CD4 i CD8 limfocita (pomoćničkih i supre
sorskih-citotoksičnih ćelija).
Ove ćelije koje se uočavaju sa aktivacijom HlV-čestica, eventualno sa ostalim fagociti
rajućim ćelijama kao što su makrofazi, ili Langerhansove ćelije, ulaze u germinalne centre.
Zbog toga ovi centri svih limfnih čvorova predstavljaju stalni izvor virusne desiminacije i
replikacije. To bi moglo da bude objašnjenje za zapaženu viremiju u svim fazama oboljen
ja, kao i za infekciju novih CD4 ćelija uključujući i one koje recirkulišu iz perifernog krvo
toka, a samim time i smanjenje CD4 ćelija u perifernom krvotoku u toku trajanja infekci
je Hl-virusom.
Čestom aktivacijom i interakcijom antigen-prezentujućih i citotoksičnih ćelija, tokom
vremena, dolazi do razaranja pravilne strukture germinalnih centara i degeneracije ,,HIV-
filter“ funkcije mreže koju stvaraju dendritične ćelije. U ovome bi se sastojalo objašnjenje
asimptomatične faze infekcije HlV-om. Ona je praćena: značajnim povećanjem plazma
viremije, povećanim nivoima p24 u plazmi, značajnim smanjenjem broja pomoćničkih
(CD4) ćelija i opštim pogoršanjem imunog statusa. Početak ove faze se ogleda u perzistira
jućim kliničkim simptomima udruženim sa HlV-infekcijom: oralnom kandidijazom,
slabošću, idiopatskim temperaturama, generaliziranim otečenim limfnim čvorovima, noćn
im znojenjem, dijarejama i gubitkom telesne težine.
U toku dve do tri godine nakon početka akutne faze imunosupresija po pravilu toliko
uznapreduje da dolazi do pojave niza oportunističkih oboljenja koja, po definiciji, odgo
varaju punoj slici sindroma stečene imunodeficijencije. Reč je, uglavnom, o sledećim infek
cijama: Epštajn-Bar virusom, aspargiloza, Burkitov limfom, multifokalna ence
falomielopatija, histoplazmoza i izosteroza.
Navedenim prikazom patogeneze AIDS-a pokušao sam da objasnim vezu između
infektivnog agensa HlV-a i imune slabosti koju on prouzrokuje. Glavne tvrdnje su ostale
nepromenjene od otkrića HlV-a. Jedino su dopunjene proširenim razumevanjem
patogenosti HlV-a na molekularno-biološkom i celularno-eksperimentalnom nivou. Uz
pomoć PCR metode dobijeni su podaci koji upućuju na zaključak da u svakoj fazi oboljen
ja postoji aktivna replikacija Hl-virusa i odgovarajući imuni odgovor.
Asimptomatična faza je, dakle, u najmanju ruku vrsta kliničke latentnosti u kojoj pos
toji ravnoteža između stvaranja novih virusa i njihovog uništenja, odnosno pojave novih
infekcija imunokompetentnih ćelija i uništenja tih ćelija.
U najvećem broju radova na temu patogeneze Hl-virusa i plenarnim sednicama nekih
konferencija, koje bi trebalo da daju sintezu pokušaja i postignutog u ovoj oblasti, može se
zapaziti veoma uska orijentacija na oficijelno mišljenje najmoćnijih AIDS-centara kao što
je NHI (eng. National Health Institute, Nacionalni institut zdravlja), odnosno dominantno
insistiranje na jednoj specifičnoj tački gledanja.
Naime, HIV dovodi do sloma imunog sistema što svakako treba dokazati, ali dokazi
vanje se svodi isključivo na dva nivoa: 1) mikromolekularnim genetskim virološkim
eksperimentima i 2 ) kliničkom, odnosno simptomatskom.
Celokupno područje makro i mikrofiziologije, pored svih nerazdvojivih mehaniza
ma upravljanja i kontrole, isključuju se prema navedenoj tački gledišta. Znanja iz ovih
dveju oblasti se jedino primenjuju u upotrebi surogatnih m arkera za obeležavanje
imunog statusa, čime dolazi do optimizacije nauke o AIDS-u u prilično usko
nepovezano područje.
Međusobna povezanost naučnih radova preko deset hiljada svetskih naučnika u
pravcu deklarisanog cilja nauke, lečenje AIDS-a, u mnogim slučajevima ne može da se
dokuči. Samim tim je i pronalaženje delotvorne terapije, još dalje. A možda to i nije sluča
jno. Imajući u vidu moje dosadašnje iskustvo, imam pravo da izrazim takvu sumnju.
Ubrzo posle uvođenja proteaze inhibitora i inhibitora ne-nukleozidne reverzne tran
skriptaze u praćenje HIV infekcije, klinički radnici su zapazili neočekivane kardiovasku
larne promene među pacijentima koji su dobijali ovaj nov, kombinovani, visoko aktivni
antiretroviralni tretman. Angina pektoris, infarkti miokarda i udari, dešavali su se kod rel
ativno mladih pacijenata. Lekari su počeli da sumnjaju da su ovi događaji povezani ili sa
hroničnom HlV-infekcijom (pošto su pacijenti preživljavali duže periode nego ranije) ili sa
novim anti-HIV tretmanima (povezanim sa značajnim metaboličkim abnormalnostima).
Moguće je da sama HlV-infekcija može promovisati npr. arteriosklerozu kroz proin
flamatorni efekat na endotelijalne ćelije, slično mehanizmu koji je hipotetički postavljen za
druge infektivne agense kao što su citomegalovirusi, herpes simpleks virusi ili hlamidije.
Isto tako, HlV-infekcija promoviše kardiovaskularne bolesti i na indirektan način, putem
abnormalnosti lipida koje uzrokuje.
Zaraženost HlV-om je povezana sa redukcijom nivoa HDL holesterola, kao i sa reduk
cijama nivoa ukupnog holesterola i holesterola lipoproteina niske gustine. Hiper
trigliceridemija je povezana sa progresijom bolesti i HlV-viremijom.
Sami antiretroviralni lekovi promovišu arteriosklerozu i direktno i indirektno. Naime,
kada je indinavir tokom četiri nedelje administriran zdravim dobrovoljcima, uzrokovao je
značajne endotelijalne disfunkcije nezavisno od alteracija u krvnom pritisku uzrokovanih
lekovima ili profilima lipida. Endotelijalne disfunkcije otkrivene u toku ovog eksperimenta
su u korelaciji sa koronarnim arterijskim oboljenjima i razvojem kliničkih događaja koji
slede, sugerišući direktne mehanizme kojima lekovi mogu promovisati kardiovaskularne
bolesti time što utiču na sposobnost endotelijalnih ćelija da proizvode NO (azot-monoksid).
Kada je ustanovljena (tomografijom izračunatom elektronskim zrakom), pokazalo se da
koronarno-arterijska kalcifikacija ima mnogo veću učestalost kod HlV-pozitivnih pacijenata
nego kod neinficiranih osoba. Slično tome, dokumentovani su ultrasonografski dokazi
karotidnog intimalnog zadebljanja. Oba ova otkrića su predviđajuća za pojavu kliničkih deša
vanja među pacijentima koji nisu inficirani HlV-om, pa su stoga valjan razlog za zabrinutost.
Medicinski gledano, AIDS nije enigma. Svako ko je zainteresovan može da razume
zbog čega HIV dovodi do degeneracije i sloma imunog sistema. Da li su slučajno oni sa
samog vrha međunarodne piramide istraživača AIDS-a (A. Fauči i L. Montanje), koji su
posvetili veliki deo svog aktivnog naučnog rada ovoj oblasti imunopatologije, sada zvanično
proglašeni za sporedne? Da li „vladari iz senke“ znaju koliki bi bio njihov doprinos u raz
jašnjavanju AIDS-patogeneze? Naravno da znaju...
Ključno pitanje u vezi patogeneze AIDS-a glasi: kako dolazi do inhibicije NK ćelija
(eng. natural killers, ćelije prirodne ubice) za koje se zna da spadaju u prvu borbenu liniju
imunog sistema i mogu (u odsustvu antigene stimulacije, pomoću antigen-prezentirajućih
ćelija) da razaraju viruse, bakterije i (čak) tumorske ćelije? Njihovo učestalije pojavljivanje
u aktiviranom stanju u perifernoj krvi spada u prve imune reakcije nakon infekcije HIV-
om. Osim odbrambene uloge, ove ćelije imaju i niz drugih važnih funkcija kontrole i
upravljanja budući, da poseduju iznenađujuće raznovrsnu mogućnost interakcije sa celim
spektrom imunokompetentnih ćelija. NK ćelije mogu da luče sve poznate citotoksične i
citolitičke molekule kao što su: interferon a fi i £; interleukin 1 i 2 , B-ćelijski faktor rasta;
limfotoksine u znatnim količinama. Igraju i veliku ulogu u maturaciji, diferenciranju, pro
liferaciji i aktiviranju: T-limfocita, B-limfocita, Mo/Ma eozinofila, Langerhansovih ćelija i,
čak, premieloidnih i mieloidnih ćelija.
Evo nekih ključnih pitanja, čiji spisak može izgledati beskrajan i suvišan ukoliko se
upoređuje sa preglednim, zvaničnim modelom patogeneze HlV-a:
1) Zbog čega se mogućnost aktiviranja neinficiranih limfocita HlV-pozitivnih osoba in
vitro, inhibira inaktiviranim HIV-1 i zašto se tom prilikom redukuje transverinski receptor?
2 ) Zašto je prednost proliferacije neinficiranih limfocita kod HlV-pozitivnih osoba u
simptomatskim stadijumima, in vitro, značajno redukovana?
3) Iz kog razloga se antigen-prezentujuće ćelije Mo/Ma i dr., sve do Langerhansovih
ćelija, u prisustvu HlV-antigena gpl 20 in vitro, ne mogu pokrenuti na citotoksičnu
aktivnost? Zbog čega im se, posle vađenja gpl 20 iz Petrijeve šolje, u potpunosti vraća fagoc
itarna funkcija?
4) Zašto se u progredijentnim stadijumima sve više razvija anergija kožnog testa?
5) Zbog čega se u simptomatičnim stadijumima HlV-infekcije ne razvija samo CD4-
limfopenija, nego je ona opšteg tipa?
6 ) Iz kog razloga, u progredijentnim stadijumima, dolazi do progresivnog gubitka broja
i funkcija svih značajnih imunokompetentnih limfocita u perifernoj krvi, uključujući CD3,
CD8 , CD16, CD20 , ukoliko je samo jedan odsto CD4 u prodromalnom stadijumu, znači kod
latentne infekcije?
7) Zbog čega se kod progredijentnih stadijuma HlV-infekcije osim opšte leukopenije
razvija i anemija i trombocitopenija?
8 ) Zašto se u plazma serumu HlV-pozitivnih osoba, kod kojih je prilikom ispitivanja
PCR metodom utvrđeno da imaju više od nekoliko hiljada kopija HIV-1 po mililitru krvi,
vrlo retko može inficirati limfocitna kultura?
9) Iz kog razloga plazma-ćelije proizvode samo slabovezujuća, neutrališuća antitela
protiv HlV-a, a istovremeno su antitela-testovi, Eliza i drugi, efektivni?
10 ) Zašto početak simptomatskih faza po pravilu ima karakterističan tok - temperatu
ra, uvećane limfne žlezde (PGL), dijareje, noćno znojenje, gubitak težine, slabost, kandidi
jaza i, potom, fatalna oportunistička oboljenja? Zbog čega su dijareje često sterilne? Zašto
se jedan deo simptoma najčešće javlja noću? Da li su promenjene koncentracije određenih
vitamina, oligoelemenata i minerala uzrok ili posledica HlV-infekcije?
11 ) Zbog čega je početak akutne PGL-ARK faze često povezan sa mogućnošću dokazi
vanja produktivne infekcije ili reaktivacije latentne infekcije sa određenim agensima, speci
jalno virusima iz grupe herpesa?
12 ) Zašto HlV-pozitivne osobe, već sa početkom razvoja bolesti, imaju perzistirajuće
krvne mikoze i zašto u svemu tome Aspergillus fumigatus igra dominantnu ulogu u pogle
du patogenosti?
Sve ovo može delovati teško shvatljivo, iako za većinu ovih pitanja postoje zadovoljava
jući, međusobno zavisni, odgovori. Oni se mogu naći u relativno mladoj interdisciplinarnoj
nauci neuroimunoendokrinologiji kao i brojnim istraživačkim radovima Todoxin-ove
studijske grupe.
 Veza između imunog i hormonalnog sistema ljudskog organizma je do sada većem
delu „medicinskog sveta“ poznata samo u jednom obliku - kortikosteroidi, kao antiflogis
tika i imunosupresiva.
U više od deset poslednjih godina izlazi na videlo postojanje daleko šireg spleta ova
dva sistema. Neuroendokrini peptidi su se pokazali kao endogeni za imuni sistem, ne
koriste se samo za zadatke upravljanja i kontrole celokupnog sistema već i za međusobnu
komunikaciju između neuroendokrinog i imunog sistema. ,
Drugim rečima, T i B-limfociti, NK-ćelije, Mo/Ma, neutrofili, trombociti i dr., mogu da
sintetišu neuroendokrine peptide odnosno da i na njih reaguju.
U vezi sa HlV-infekcijom, najvažniji takvi hormoni su: adenokortikotropin, kor
tikotropin-oslobađajući faktor, vazoaktivni intestinalni peptid - VIP, timozin i hidrokortizon.
Adenokortikotropin je hipofizni hormon, koji pokreće nadbubreg da proizvodi
kortizon. Njegova identičnost sa interferonom limfocita je otkrivena krajem sedamde
setih godina.
Adenokortikotropin dobija signal da bude izlučen iz hipotalamusnog hormona kor
tikotiznog faktora. Taj kortikotropenozni faktor je istovetan sa interleukinom 1 (IL-1).
VIP je prvo opisan kao vazodilatator za enteralne (probavne) krvne sudove, ali je u među
vremenu pronađen i u perifernom i centralnom nervnom sistemu, u inerviranju hipofize,
timusa, slezine, srca, kože i bubrega. Za VIP je zapaženo da ima višestruko fiziološko dejstvo
na stimulaciju intestinalnih i pankreoznih sekrecija vode, izlučivanja hipofiznog prolaktina,
hepatične i celebralne glikogenolize i inhibicije hipotalamusnog lučenja somastanina. VIP je
snažan inhibitor aktivnosti NK-ćelija, proliferacije CD4 i CD8 limfocita i IL-2 , kao i IFN-C
Timozin a-1, takozvani CA-1, jedan je od najbolje ispitanih timusnih hormona. On
povećava T-ćelijsku aktivaciju i produkciju citokina. U tom svom dejstvu, on je sinergičan
sa interferonima i IL-2 . Otkriven je u krvi, mozgu i slezini.
Hidrokortizon se stvara u nadbubregu. To je glikokortikoid sa mnogostrukim neu
roendokrinim, imunološkim i fiziološkim dejstvima, a neka od njih su: inhibicija celularnog
imunog odgovora, hipotrofirajuće dejstvo na limfni sistem, uključujući timus i inhibiranje
fibroblastične modulacije i hematotoze.
Kao što je poznato, sa javljanjem HlV-infekcije i njenim daljim razvojem postaje
primetno da se Hl-virus deponuje i akumulira u limfatičnom tkivu. Ono, tako, postaje
dodatno mesto virusne produkcije i privlači sve veći broj HlV-osetljivih ćelija i, na kraju,
dovodi do ireverzibilne detsrukcije limfatičnog tkiva i sve većeg opadanja broja
imunokompetentnih ćelija. Protein unutrašnjeg virusnog omotača ima neka svojstva slič
na timozinu i postepeno indukuje nepovratnu atrofiju timusa sa konsekventnim smanji
vanjem limfocitnog programiranja i sazrevanja (maturacije), što sprečava eelularni i
humoralni imuni odgovor.
Virusni omotač, u g p l 20 -delu, podražava funkciju VIP hormona i postepeno indukuje
disregulaciju proizvodnje kortizona, kao i dislokaciju T-limfocita (uključujući CD4 ćelije) iz
periferne krvi na druga mesta, čime se smanjuje celularni imuni odgovor.
Kontinuirana viremija i proizvodnja nezrelih i sve manje efektivnih antitela dovodi, u
krajnjoj instanci, do formiranja imunih kompleksa. Dolazi i do pojave sve većeg broja cito-
matičnih procesa - od oksidativnog paljenja H202, zatim nekroze i apoptoze.
Odgovorno stojim iza svake reči.
D ictum sapien ti sa t e st
 Utvrđivanje prisustva HlV-a

Posle više od 20 godina diskusije o AIDS-u, sasvim pouzdano se jedino može izneti
tvrdnja da ,,nešto“ narušava imunološki sistem. Još uvek se sa sigurnošću ne zna šta je to,
ali najprihvatljivijom se čini postavka da je reč o Hl-virusu ,,pogoršanom“ putem jedne ili
više komponenata.

Osnovne postavke

Virusi se mogu opisati i kao parčići genetske informacije upakovani u omotač od

belančevina.
Virusi, kao što je poznato, nemaju sopstveni metabolizam. Reč je o mikroorga
nizmima (ponovo dajem uprošćen prikaz) koji moraju da žive pomoću vlastitog energet
skog polja u energetskoj okolini i koji umeju da koriste tu energiju okoline kada im zatre
ba za određene procese - izgradnju proteina, sintezu organela i druge. Za iste takve, sop
stvene, potrebe ćelija koristi vlastitu energiju.
Međutim, sve ovo ne funkcioniše po principu - virus jednostavno pritisne
dugme kako bi ušao u kompjuterski mozak ćelije i reprogramirao ga za svoje potrebe.
Virus to radi mnogo direktnije koristeći, recimo, ćelijske organele koje obavljaju rela
tivno jednostavne funkcije (kao što je sinteza proteina). Pa i tom korišćenju ćelijskih
funkcija Hl-virus retko pribegava. Poznate su faze, nazvane latentnim, koje u većini
slučajeva dugo traju i tek se po njihovom završetku, kada virusi počinju da se replikuju,
koriste pomenute ćelijske funkcije.
A može i ovako....
Aspekt gledanja jedne fotografije je dvodimenzionalni telesni prikaz. Stvari
treba postaviti trodimenzionalno (u prostoru) da bi se stekla prava slika. Ovaj virus ima
kapsid, koji je neka vrsta čvrstog omotača sastavljena od relativno malih proteina u rel
ativno ravnoj šemi i nepravilnog je kuglastog oblika. Pored toga postoji i spoljni omo
tač koji se, na opšteprihvaćenoj slici, vidi u obliku čioda, buzdovana (pojednostavljeno).
Taj spoljni omotač treba, svakako, zamisliti mnogo minucioznije u njegovom životnom
okruženju. Na neki način, može se uporediti, naravno samo radi boljeg razumevanja,
sa meduzom. Meduza u moru, odnosno virus u serumu ili citoplazmi, na kraju krajeva
- u vodi. Pokušaću još malo da razvijem taj model. Zamislimo da je onaj unutrašnji
deo, koji se naziva kapsid, sličan ljusci jajeta koje je skoro kuglastog oblika.
Ako sada zamislimo takvu ,,meduzu“ izvan njenog uobičajenog medijuma - na
plaži, suncu, bez vode, na suvu... od spoljnog omotača ne ostaje ništa. Svejedno, u mom
vizuelnom modelu onaj unutrašnji relikt, ono ,,jaje“, i dalje postoji. I to jaje se, pret
postavljam, oseća sasvim dobro, kao da je u vodi. Dalje, mogu da zamislim da se virus
ne ugnjezdi u jednom organizmu, ćeliji, zato što mu je preko potreban „tehnički aparat“
za replikaciju, jer je takva priča stvar medicinskog pomodarstva u cilju stvaranja
zaokružene priče. Postavka u vezi sa Hl-virusima koju i Dizburg, kao jedan od priznatih
specijalista za retroviruse, u kasnijoj fazi svoga istraživanja ne prihvata „zdravo za goto
vo“, jeste ona koja se odnosi na pitanje integracije genoma virusa i genoma ćelije.
Ukoliko se uzme u obzir ono što je važno u vezi sa izgledom HIV-a u prirodi, jasno se
vidi da on ulazi u ćelije uglavnom zbog toga što mu je potrebna energija.

HIV, ipak, nije dokazan

Oksidacija imunog sistema domaćina dovodi do imunosupresije, a samim tim postoji

velika verovatnoća da svi virusi, u manjem ili većem stepenu, imaju suprimirajuće dejstvo
na imuni sistem. Ciklus propadanja imunog sistema započinje oksidativnim stresom. Prvo
dolazi do makrofagne reakcije interleukinom 1 (IL-1), signal biva prosleđen preko ovih
citokina do T-ćelija, one luče interleukin 2 (IL-2 ), faktori rasta (TGCF) i ciklus biva
pokrenut. Najvažnija karika u lancu imunosupresije jeste da ne dolazi do opadanja broja
T4 limfocita, već do njihovog prelaska u T8 limfocite. Produkcija miozina (mišićni protein)
stvara lažan broj kopija g p l 20 , a produkcija aktina (takođe protein koji gradi mišićna vlak
na) to isto čini sa gp41.
Izgleda da su dva virusa, citomegalovirus i Epštajn-Bar virus, iako prisutni među
homoseksualnim muškarcima, karakteristična za sve pacijente koji boluju od AIDS-a, kao
rezultat reaktivacije latentnih virusa. Groznica, osip, limfadenopatija i povećana sklonost
ostalim infekcijama, uobičajene su manifestacije koje se javljaju u slučaju infekcije ovim
virusima. Takva klinička slika se sreće i kod pacijenata obolelih od AIDS-a. Poremećaj pro
porcije T4:T8 limfocita kod ljudi i životinja, još jedan je dokaz da ovi virusi izazivaju imuno
supresiju. Oba virusa su izolovana sa mnogih mesta (uključujući Kapoši sarkom) kod skoro
svih obolelih od AIDS-a.
HIV nikada nije izolovan kao nezavisna stabilna čestica iz svežih AIDS tkiva, niti
iz kultura, što znači da njegovo postojanje nije ni dokazano. Uočene pojave (čestice,
reverzna transkriptaza, reakcije antitelo - antigen), za koje zvanična medicina tvrdi da
dokazuju postojanje HlV-a, nisu bili specifični za pomenuti retrovirus, pa čak ni za
retroviruse uopšte.
Pod izolacijom ovog virusa se, zapravo, podrazumeva kratkotrajna, prolazna detekcija
virusnih antigena, virusnih antitela, reverzne transkriptaze (RT) i čestica nalik na virus koje
klijaju iz ćelijske opne u unutarćelijski prostor u ćelijskoj kulturi.
U većini slučajeva, izolacija se poistovećuje sa detekcijom RT. Da li se jedan retrovirus
pomoću jednoga enzima, koji se zove reverzna transkriptaza, može na zadovoljavajući
način okarakterisati? Naime, kroz aktivnost jednog enzima, koji i u drugim kontekstima
postoji u ćelijama, ne može se izvesti definitivan zaključak da je to isti enzim koji radi za
jedan sistem...
Kod retrovirusa je taj problem rešen tako što je razvijena metoda filtriranja koja
omogućuje da se pomoću poznatih promena kapsida (unutrašnjeg omotača virusa, koji
obuhvata genetsku informaciju i reverznu transkriptazu) on lizira, odnosno podvrgne jed
noj vrsti razaranja konstrukcije i da se tako oslobodi reverzna transkriptaza. To znači da je
moguće da se, prvo, ćelije klasičnim metodama odvoje, razvrstaju u populacije, tj. da se
razdvoje različite komponente. Prema gradijentu gustine, ćelije se gravitacionim manipu-
lacijama svrstavaju i ,,nižu“ (preko različite težine u prostoru), a posle centrifugiranja dalje
filtriraju pod prethodno navedenim aspektima. Te metode su prefinjene do te mere da se
reverzna transkriptaza može precizno pripisati virusnim česticama ili virusima bez
spoljnog omotača (onima koji imaju samo tzv. kapsid) ili se mogu svrstati među reverzne
transkriptaze u ćelijama.
Međutim, nezavisno od RT, ove kulture imaju gotovo svaki drugi enzim uključen u sin
tezu DNK i nije isključeno da su virusne transkriptaze ćelijski enzimi. Veruje se da virusnu
specifičnost RT daje početni šablon koji ona koristi.
Galo i njegovi saradnici su, u ranijim dokumentima, dokazali da DNK polimeraza
upotrebljava isti šablon kao što je onaj koji se koristi za izolaciju HTLV-III/LAV-a. Treba
imati u vidu i to da vrsta šablona koji polimeraza koristi i njena aktivnost zavise od stanja
kulture i stanja ćelijskog razvoja tj. aktivnost zavisi od pravilnosti i nepravilnosti ćelije.
Nikada niko nije dokazao da nukleozidni analozi i/ili proteaze inhibitori deluju na
reverznu transkriptazu i/ili Hl-viruse. Treba se zapitati da li su oni, možda, samo neutral
izatori faktora rasta i množenja tzv. virusnih čestica, odnosno kopija.
U retkim slučajevima se pod izolacijom podrazumeva otkrivanje čestica nalik na virus,
u T-ćelijama in vitro ili u drugim ćelijama, osim T-ćelija u svežem AIDS tkivu. Ove čestice
ne samo da se teško mogu detektovati, već su u nekim slučajevima one normalne ćelijske
organele a ne virusi. Smatra se da je nagomilavanje čestica i klijanje određeno interakcijom
aktina i miozina. Oksidativni agensi mogu izazvati interakciju aktina i miozina, a samim
tim i nagomilavanje i klijanje čestica.
Vraćam se, za trenutak, na sliku virusa kao meduze u prirodnoj sredini. Ona se
nalazi ne samo prosto u vodi, već u energetskoj okolini, energetskom telu, u jednoj
ćeliji... U makrokontekstu, nalazi se u energetskom organizmu ljudskog tela. Za virus
je sve ovo veoma komplikovano, budući da posle prvog kontakta sa organizmom mora
što brže da ulazi u ćelije, i tek u tom kontekstu mpže postati razumljiva problematika
oko snimanja Hl-virusa.
Zašto elektronske mikrofotografije virusa nisu jasno vidljive? Kao što postoje avioni i
druge letilice nevidljive za radare, tako postoje i virusi i njihovi sastavni delovi (sintetski
regulatorski proteini) nevidljivi za elektronsku mikroskopiju. Kad se analizira tehnika koja
je na raspolaganju u te svrhe (elektronski mikroskop), ne treba da čudi što je ono što se vidi
kao fotografija, u stvari, pseudo-slika.
U slučaju elektronske mikrografije nije reč o zraku svetlosti koji pada na ultrafine
čestice srebra i izaziva zatamnjenje na foto papiru, već se primenjuje postupak sličan
rentgenu - emituju se sitne čestice (elektroni) za koje se zna da su daleko manje mase
od npr. nukleusa. Na osnovu te činjenice, bez obzira što se prilikom korišćenja elek
tronskog mikroskopa elektroni ubrzavaju milionima volti, oni brzo uspore kada naiđu
na prepreku. Pogotovo ako je medijum voda. Budući da se citoplazma u najvećem pro
centu sastoji od vode, a u jednoj grupi ćelija je i veća gustina citoplazme, usporavanje
je neumitno.
Drugim rečima, ne može se jednostavno uzeti komad tkiva (pa čak ni jedna jedina ćeli
ja u svojoj prirodnoj okolini), u medijumu neophodnom za opstanak ćelije u laboratori
jskim uslovima koji se u Petrijevoj šolji snabdeva svime što je neophodno. Ne može se,
stoga, prikazati ni virus, ni organele i ostali sastavni elementi ćelije u prirodnoj funkciji. To
je nedostatak koji ni mikrobiolozi ni celularni biolozi ne mogu da otklone.
 Dovoljno je zamisliti malopređašnju meduzu skoro potpuno osušenu, sa samo delićem
vode u sebi (koju su naučnici uspeli da fokusiraju u specijalnim komorama), postavljenu
na izuzetno malim držačima. I tada se može smatrati izuzetnom srećom ako uspeju da
detektuju baš taj retki momenat ulaženja kroz omotač ćelije. To se, čak, može jednostavni
je uraditi pomoću fotografije, jer tada celokupan sadržaj citoplazme ne remeti snimanje. U
onom trenutku kada je virus izdvojen iz prirodnog ambijenta, on je praktično i uništen.
Postoje načini da se snime organele, kao što je duboko zamrzavanje, a koriste se i razni
drugi trikovi. Tek skidanjem (poput poklopca) polutke ćelije, postalo je moguće da se snimi
virus unutar ćelije.
Pomoću jasnoće snimaka duboko zamrznutog virusa ili zalivenog epoksidnim
masama, mogu se doneti zaključci o njegovom energetskom stanju (a iz toga, i o njegovoj
virulentnosti i patogenosti), dakle, u trenutku kada je ,,uhvaćen“. Kada je reč o patogenos
ti, treba se vratiti na analizu regulatorskih proteina i opisu njihovih funkcija.

Dr Dizburg, dr Malis i - Todoxin-ova naučna grupa

Danas je moguće analizirati bilo koji protein, uključujući i one virusnog porekla, tako
precizno da se preko rekombinovanja (sintetski proizvedenih istih ili namerno promen
jenih proteina) može mešati i kontrolisati veza između genetskih sekvenci i strukturnih ele
menata, čak i funkcionalnih svojstava datog proteina.
Upravo te metode istraživanja se koriste širom sveta u istraživanjima vezanim za HIV.
Niko se nije zaustavio na nivou prvobitnog rada Montanjea i Galoa. Znanje o strukturi i
funkcionalnim svojstvima HlV-a se stalno proširuje. To je najvažnije za pojedince zain
teresovane za otkrivanje patoloških mehanizama indukovanih HlV-om.
Kvalitet novih metoda detektovanja virusne aktivnosti se merio ili upoređivao
najčešće sa metodom koju je razvio dr Malis. Reč je o polimeraznoj lančanoj reakciji
(eng. Polimerase Chain Reaction - PCR). Jedan enzim koji je modifikovan tako da služi
kao instrum ent koji omogućava da se vezivanjem molekula na određeni odsečak gen
skih sekvenci odredi početak i kraj odsečka gena. Ovako dobijenu gensku sekvencu
umnožava polimeraza.
Na ovom polju je postignut veliki napredak, u smislu preciznosti i repetitivnosti, a,
samim tim, i pouzdanosti za svakodnevno korišćenje. U visokokvalifikovanim naučnim
laboratorijama, moguće je da se replikuju odsečci genoma u veličini skoro celokupne
dužine virusa.
U početku to svakako nije bilo moguće, pa su se naučnici zadovoljavali dobijenim
pojedinačnim delovima genoma. Međutim, i ti pojedinačni geni su toliko specifični da
je malo verovatno da se unutar jedne vrste (speciesa) dva puta ponavljaju iste sekvence
gena. Takav pristup je svima poznat pod modernim nazivom - genetski tehnološki ,,fin
ger printing“ (otisak prstiju).
Sa tako preciznim metodama (rezultati dobijen čitanjem gena pomoću drugih meto
da brojanja ili detekcije virusa u poređenju sa rezultatima koji su dobijeni korišćenjem star
ijih metoda dali su zadovoljavajuće poklapanje rezultata), naučnici koji se bave moleku
larnom genetikom nemaju razloga da sumnjaju u tačnost dobijenih nalaza* A najmanje
imaju razloga da sumnjaju u postojanje genoma koji je toliko precizno definisan i koga je
moguće detektovati korišćenjem velikog broja različitih metoda.
 Izvesna nejasnoća, ipak, postoji oko jedne veoma važne stvari - to su tzv. regula
torski proteini. Oni se, naime, nalaze i u genomu jednog virusa, uključujući i genom
Hl-virusa, i sintetišu se unutar jedne ćelije. Funkcija im je da upravljaju određenim
dinamičkim procesima prilikom transkripcije viralnog genoma. Sada već postaje jasno
zašto treba pridati takav značaj ovom pitanju, budući da ove genetske sekvence uprav
Ijaju onim osobinama virusa koje nazivamo virulentnošću i, samim tim, utiču i na
patogenost virusa.
Do danas je otkriven čitav niz takvih regulatorskih proteina i kod Hl-virusa, zahvalju
jući čemu se sve preciznije definiše njihova uloga.
Dr Dizburg je rekao da je jedan retrovirus, generalno, suviše slab da bi prouzroko
vao bolest kakva je AIDS, a nešto slično tvrdio je i dr Malis. Ovim ljudima treba iskaza
ti zahvalnost za dve stvari - prva obuhvata sistematsko i profesionalno dugogodišnje
bavljenje retrovirusima, uopšte, a druga se odnosi na veoma otvorenu i stabilnu analizu
postojećeg statističkog materijala. Oba momenta su od izuzetnog značaja za Todoxin-
ovu naučnu grupu.
Mi, naime, verujemo da postoje dve komponente napora usm erenih na rešavanje
problematike HlV-a - bavljenje retrovirusima, generalno, posebno u genezi i patologi
ji kancera, i rad na statističkim podacima u kontekstu onoga što je poznato kao ,,epi
demija AIDS-a“.
Analizom onoga što se ,,prodaje“ kao epidemija, može se doći do raznih iznenađenja.
Mnogo toga nije u skladu sa pouzdanim saznanjima o virusima - specijalno retrovirusima.
Jedno od najupečatljivijih pitanja koje se nameće, glasi: kako je moguće da ljudska sperma
u analnoj sluzokoži ima neuporedivo veću efektivnost nego na sluzokožu vagine? Zatim,
postoji osnovana pretpostavka da, na primer, u Africi postoji način distribucije virusa koji
podrazumeva da se infektivni agens podjednako raširi među muškim i ženskim delom pop
ulacije. Treba se pozabaviti i pitanjem faktorskih preparata krvi koji su podvrgnuti, za
viruse smrtonosnom, postupku pod potpuno suvim uslovima. I pored toga, pomoću njih
dolazi do različite distribucije virusa.
Vraćam se modelu meduze primenjenom na viruse, konkretno na njihov spoljni omo
tač koji služi za blokiranje receptora na spoljnim membranama ćelije. To je prema rezulta-
tima dugogodišnjih diskusija u medijima, merodavan i najvažniji mehanizam ulaženja
virusa u ćeliju, u cilju ispunjavanja glavnog uslova za njegovu replikaciju. Stoga je i ta tačka
u epidemiološkom kontekstu, tj. tačka o putevima transmisije, potpuno nejasna. Naša
naučna grupa je mnoge od tih nejasnoća shvatila kao potpuno logične i konsekventne,
pošto smo otkrili neka svojstva virusa na genetskom nivou, posebno na nivou regulatorskih
proteina, koja su nam bili poznati i iz drugih vrsta.
Prvi putokaz je, zapravo, bila bakterija Pastorela pestis (izazivač kuge). Ja sam pro
teine i genome kuge, odgovorne za virulentnost te bakterije, sistematski uporedio sa
određenim delovima HlV-a. To sam radio tzv. „visinskim krivuljama“ i specijalnim
tehnikama bojenja različitog intenziteta. Korišćenje tih metoda pokazalo je veliku srod
nost između virulentnih delova gena P. pestis i određenih regulatorskih proteina (što se
može prikazati i dijagramom).
Pored pomenute dvojice, dr Dizburga i dr Malisa, nikako se ne sme zaboraviti i treći
čovek koji je (u tom kontekstu) pao u međunarodni zaborav, dobrim delom i sopstvenom
voljom. Reč je o - Liku Montanjeu.
 Interesantno je da je on već od svog prvog rada 1983. godine, kontinuirano sve
do 1995. godine (kada mu je priznat patent otkrivača virusa), sprovodio naučni pro
gram opozitan radu R. Galoa. U ovom kontekstu, veći deo naučnog sveta smatra
veoma zanimljivim dvoboj ovih dveju ličnosti. Međutim, ne sme se zaboraviti i čin
jenica da su oni samo predstavnici državnih nacionalnih institucija zdravlja i, stoga,
cela stvar se ne može redukovati na dve osobe koje imaju pretenzije da budu prve
zvezde.
U tih sedam godina konfrontacije Montanje je, neprimetno za veći deo javnosti, radio
na temama koje su, takoreći, „voda na moj mlin“. Ustanovio je da se može ,,oštetiti“
patogenost HlV-a i da se samo tako, u određenom kontekstu, izaziva AIDS. Naime, već
1984. godine Montanje je postavio veoma interesantno pitanje razloga rane pojave AIDS-a
kod HlV-pozitivnih.
AIDS razvija samo kod pacijenata koji su ranije imali, dobili, odnosno stekli određene
infekcije i/ili infektivne agense. Drugim rečima, AIDS se razvija samo tamo i u tim sluča
jevima, kada su pre kontakta sa HlV-om postojale neke druge infekcije. Ne samo u organ
skom smislu, ukoliko je neki organizam slab, star ili razoren nekom drugom infekcijom
koja nije u sklopu propratnih infekcija AIDS-a.
Montanje je počeo sistematski da ispituje čitav niz takvih kofaktora i imenovao ih, kao
npr. Epštajn-Bar virus, herpes simpleks i druge viruse iz te grupe. Ja sam 1989. godine
izneo tvrdnju da je herpes zoster taj koji ima istu ulogu, a iste argumente naveo je i Galo,
ali tek 1991. godine. U to vreme, Galo je bio ,,u vodi do grla“ i nije mogao sam da publiku
je radove. Značajnu ulogu odigrao je Dizburg, koji je godinama na polju onkologije sarađi
vao sa Galoom i koji je, kada je ponestalo državnog novca za finansiranje istraživanja, izneo
u javnost da mora postojati „neki kofaktor“. Odmah je dobio novac od države za praćenje
tog kofaktora.
Prof. Lanke i njegovi saradnici su tvrdili da dokazivanje Hl-virusa nije uspelo i da
se kod širom sveta izolovanih čestica HlV-a radi o artefaktu leukemičnih ćelija,
korišćenih za uzgajanje virusa. To isto se, po njima, vidi i na elektronskim fotografija
ma koje navodno predstavljaju virus. U časopisu „Raum i cajt“ publikovana je studija
australijske grupe naučnika u kojoj se kritikuju korišćene metode hibridizacije za
provirusnu DNK pomoću sonde. Oni tvrde da ove sonde nisu specifične, kao ni antitela-
testovi za otkrivanje proteina HlV-a.
HlV-testovi koje su prof. Lanka i drugi nazvali nestabilnim, korišćeni su dugi niz god
ina za dokazivanje mnogih infektivnih agenasa, efikasni su u 90 do 99 odsto slučajeva, jed
nostavni za rukovanje i jeftini.
Genom navodnog virusa nije korektno opisan, jer je nemoguće otkriti toliko različitih
sekvenci za jedan te isti virus.
Antitela-testovi pokazuju pozitivne i negativne rezultate na bolesti koje sa AIDS-om
nemaju nikakve veze. Znači, tvrdnja da je neko HlV-pozitivan i samim tim bolestan od
AIDS-a nije opravdana. Gde ne postoji HIV, ne može da postoji ni AIDS.
Svaka tačka ovih tvrdnji mogla bi da bude naširoko diskutovana i ljudima bi se moglo
dokazivati da su sve te stvari zaluđujuće, ukoliko se izvuku iz širokog konteksta ili ako se
zloupotrebe za vođenje svojevrsnog krstaškog rata.
Pre nego što se osvrnem na neka tehnička pitanja, napominjem da virus postoji i da je
znatno patogeniji nego što većina naučnika misli. To tvrdim - mirne savesti.
 Namera nikad nije slučajna

Potrebno je pojasniti i uzroke abnormalnih epidemioloških ponašanja HlV-a, koja

nikada ranije nisu opisana niti otkrivena u prirodi. U vezi te ,,vruće“ teme sam 1987.
godine objavio hipotezu da je Hl-virus manipulisan, tj. da potiče iz vojnih laboratorija i
da je neko vršio različita testiranja na udaljenim delovima naše Planete. Drugim rečima,
HIV je hibrid sastavljen iz više delova, koji je, takoreći, slučajno pobegao iz laboratorija i
danas hara svetom.
Problem sam pokušao da zaokružim sa više strana. Pre svega, kako je moguće da se
u jednom virusu nalaze velike sličnosti u određenim genima i da li je zaista moguće da
je neko to uradio sa određenom namerom? Međutim, kao naučnici, ne smemo u pot
punosti da isključimo mogućnost da u prirodi postoje i takve slučajnosti. Sobzirom na to
da smo problem, ipak, zaokružili sa više strana, pokazalo sa kao jedino verovatno da je
neko u više navrata manipulisao HlV-om. Tu se treba vratiti i na Dizburgovo tvrđenje da
je retrovirus suviše slab. U tom svetlu, želim da priložim neke činjenice koje potvrđuju
da je on stvarno razvijen za vođenje biološkog rata.
Retrovirus HIV je veoma kompleksan i ima osobinu, kao pripadnik grupe retrovirusa,
da se veoma teško ili nikako ne prenosi na horizontalan način (sa čoveka na čoveka). Bar
ne kao infektivni agens. Imajući to u vidu, potrebno je naći druge uzroke za njegovu
rasprostranjenost među tzv. rizičnim grupama.
U biološkom ratu se, naime, mora voditi računa i o zaštiti sopstvenih vojnika. Ako
se, recimo, neki retrovirus koristi u vremenski i prostorno ograničenom kontekstu, u cilju
slabljenja ili potpunog uništenja određene populacije, to mora biti nečija ideja. Ta osoba
je, međutim, kao vojno lice, onemogućena da koristi ogromne količine sredstava za dez
infekciju pre nego što njegovi ljudi uđu na ,,očišćenu“ teritoriju. Potrebno je, znači, koris
titi sredstvo koje na jednostavan način dospeva u ljudski organizam i opstaje u njemu, ali
teško prelazi sa jednog domaćina na drugog. Naravno, ukoliko se koristi takvo oružje
mora se preduzeti nešto da taj virus bude što ,,delotvorniji“ unutar pojedinačnog organiz
ma. Retrovirusi, inače, nisu u toj meri agresivni i patogeni.
U razdoblju između dva svetska rata, od 1930. do 1940. godine, a i za vreme Drugog
svetskog rata, vršen je veliki broj jednostavnih eksperimenata za koje nije bio potreban veli
ki inženjering i novac. Korišćeno je jednostavno zajedničko kultivisanje mikroorganizama,
čime je, posebno ako je reč o istoj vrsti, moguće izazvati različite mutacije.
Taj postupak se, u to vreme, odvijao nekontrolisano. Ipak, mogao je da posluži za
selekciju (isto kao što se i jednostavnim ukrštanjem može odabrati, prema određenim svo
jstvima, neka vrsta), a da ne mora ništa da se uradi po pitanju čitanja gena. Na sličan način
je manipulisano i Hl-virusom koji je postepeno dobijao važne dopune.
U ovoj priči je neophodno ponovo istaći glavnu crtu retrovirusa - horizontalno teško
prenosivi, ali kada jednom dospeju u organizam domaćina moraju biti patogeni.
U poslednje vreme, ni najmlađi nisu pošteđeni od pogubnog dejstva različitih varijan
ti patogena. Zapaljenje krajnika nije najčešće nikakav problem. Uz pomoć adekvatno pri
menjenih antibiotika, oboljenje brzo nestaje. Ako terapija nije uspešna, moguće posledice
mogu biti teška oštećenja srca. Infekcija ždrela streptokokama tipa A su u celom svetu
najčešći uzročnik smrtnog otkazivanja srca.
 Od momenta otkrivanja Hl-virusa do danas, genetskim istraživanjima je otkriveno
devet divergentnih subtipova HIV-1 koji se uglavnom razlikuju u sekvencama, tzv. env
gena (skraćenica od ng. envelop - omot), gena determinanata spoljnog omotača virusa, a
to je pre svega p24. Već i iz samog ugla gledanja se može zaključiti da je, zbog otkrivan
ja novih podtipova HlV-a, potrebno da se postojeći testovi dopune ili zamene testovima
novije generacije.

Infekcija sa i bez antitela

Imuni sistem proizvodi odbrambene proteine protiv proteina stranih organizmu i

nekih drugih molekula prepoznatih kao - antigeni. Ti proteini su toliko specifični za svaki
antigen, da je stvorena kovanica - jedno antitelo odgovara svom antigenu kao ključ ,,svojoj“
bravi. Ta antitela su, pak, toliko osobena, da se pomoću njihovog prisustva može doneti
zaključak o prisustvu odgovarajućeg antigena čak i ukoliko je antigen odsutan ili se ne
može detektovati ili je uspešno eliminisan od strane imunog sistema.
Nedostatak svih testova sa antitelima leži u činjenici da postoje izuzetne situacije u kojima
ne postoje nikakva antitela u krvi. Najvažniji takav momenat je prisutan od 4. do 12. nedelje
posle prve infekcije (u manje od 5 posto slučajeva čak i do šest meseci kasnije). Tek posle iste
ka tog vremenskog perioda imuni sistem počinje da proizvodi antitela protiv novog antigena.
Drugi specijalan slučaj jeste onaj kada ne postoje antitela u krvi, iako postoji infek
cija. To se događa, recimo, kod pacijenta koji čeka na transplantaciju i koji je namerno
imunosuprimiran. Treba pomenuti i situaciju kada postoji puna slika AIDS-a, pa iako je
pacijent u tom stadijumu nema nikakvih antitela, i pored toga što virusni titar može da
bude izuzetno visok. Navedeni slučajevi se odnose na lažno negativne rezultate testa.
ELISA test je trenutno najčešće korišćeni test za traženje antitela na HIV. Po pravilu se
priprema jedan nosač na koji se stavljaju antigeni protiv kojih imuni sistem stvara antitela.
Tako pripremljen nosač se dovodi u kontakt sa serumom pacijenta i naknadno kontroliše
radi utvrđivanja da li su otkrivena odgovarajuća antitela u serumu tj. da li je došlo do
efikasnog vezivanja antitela za prisutne antigene. Pri tome se mora obratiti pažnja na to da
su neki mikroorganizmi (kao HIV) sastavljeni od više različitih proteina. Imuni sistem zato
proizvodi različita antitela protiv virusa i njegovih sastavnih komponenata.
Zanimljivo bi bilo, za početak, pozabaviti se razlozima postojanja međunarodne kon
vencije po kojoj je pozitivan rezultat ELISA testa (za utvrđivanje prisustva HlV-a) jedino val
idan ukoliko postoji najmanje još dva dokaza: g p l 20 i gp41 ili g p l 20 i p24. Da li to znači da
se ovi proteini, odnosno glikoproteini, nalaze i u nekim drugim strukturama (npr. virus
hepatitisa C)? ELISA test pokazuje da je nešto otkriveno, ali ne i šta.
Međutim, pored već navedenih primera lažno negativnih rezultata postoje i slučajevi
lažne pozitivnosti. Javljaju se kada antitela protiv drugih agensa, kao npr. infiuence i to
neposredno posle vakcinacije protiv gripa, reaguju na ELISA test privremeno pozitivno.
Zbog navedenih situacija je odlučeno da se u slučajevima pozitivnosti utvrđenih ELISA
testom, radi obavezno i jedna kontrola za koju se koristi Western blot (WB) metoda. Ona
podrazumeva da se antitela na HIV, ukoliko se nalaze u krvi, elektroforetskim metodama
nanižu prema molekulskoj težini. Tako je moguće da se u jednoj krvnoj probi utvrdi da li
uopšte nema, ima nekih, ili ima svih antitela. Ako uopšte nema antitela - rezultat je nega
tivan, ukoliko su prisutna sva ili većina antitela - onda je rezultat probe pozitivan.
 Poznati su slučajevi u kojima ne postoje antitela protiv glavnih strukturnih elemenata
spoljašnjeg ili unutrašnjeg omotača HlV-a. U tim situacijama je neophodno posle izvesnog
vremena ponoviti test, kako bi se došlo do jasnijeg zaključka, ili bi trebalo pokušati direk
tno detektovati virus. Pošto za WB test važi ista situacija u vezi sa lažnom pozitivnošću i
negativnošću kao za ELISA test, uočena je potreba za razvijanjem drugih metoda kojima bi
se neposredno moglo utvrditi prisustvo HlV-a.
Metoda koju su u tu svrhu koristili Montanje i Galo, u nešto modifikovanom obliku,
i danas je u upotrebi. Reč je, naime, o propagiranju virusa preko perifernih limfocita.
Aktiviranim limfocitima u kulturama se dodaje plazma ili serum HlV-pozitivnog pacijen
ta. Prisustvo infektivnog HlV-materijala se može detektovati osetljivim specifičnim meto
dama kao što su PCR, reverzna transkriptaza, sonda za DNK ili metoda amplifikacije
DNK. Upotrebom ovih metoda, virus se može dokazati posle nekoliko dana. Pored toga,
u tim testovima se indukuju HlV-specifične promene, na primer stvaranje više nuk
learnih gigantskih ćelija nastalih fuzijom HlV-inficiranih i neinficiranih CD4 limfocita
(tzv. pomoćničke ćelije, eng. helper cells). U tom slučaju, dolazi do smanjenja CD4 mark
era ili, čak, do smrti ćelija.
Dr Lanka je izneo postavku da je Hl-virus artefakt iz leukemičnih ćelija koje se koriste
za propagiranje virusa. Da se ne bih bavio svim argumentima koji se protive njegovom
mišljenju, dovoljno je pomenuti da se HIV može kultivisati u sasvim normalnim perifern
im limfnim ćelijama HIV negativnih osoba ili u limfocitnim kulturama HlV-disociranih
limfnih čvorova. Ovakav postupak je svojevremeno koristio i sam Montanje.
Upravo je podatak da normalne nekancerogene ćelije umiru posle uspešnog množen-
ja virusa, snažan argument za dokazivanje patogenosti HlV-a. Ako nije reč o jednom virusu,
potrebno je objasniti zbog čega HIV daje ,,prednost“ CD4 ćelijama. Opasnost od mogućnos
ti zamene sa endogenim repro-elementima ne postoji, budući da pored genetske razlike
prema sekvencama humano-evolutivnog porekla Hl-virusa, on ima izuzetno visoku
sposobnost retromutacije, karakteristične samo za egzogene viruse.
PCR je danas široko prihvaćen postupak za rutinsko dokazivanje HlV-infekcije. Pomoću
njega je postalo moguće direktno iz seruma i plazme, kao i u izotopima kultura, dokazati i naj
manje količine precizno određenih DNK i, indirektno, RNK. Ova metoda je tokom jedne
decenije stalno poboljšavana i danas se može smatrati jednom od najpouzdanijih
visokoosetljivih i kvantitativno primenjivih metoda. Njena osetljivost je na donjoj lestvici od 20
RNK-kopija po mililitru seruma, a na gornjoj lestvici ide do jedne milijarde kopija po mililitru.
Glavni nedostatak ovog postupka se ogleda u tome da se njegovim korišćenjem dobi
ja ukupan broj RNK-kopija (infektivnih i neinfektivnih čestica, pri čemu se i neinfektivne
čestice broje kao virusne), ali ne i broj infektivnih čestica zasebno, kao prilikom korišćen
ja NASBA metoda (Nukleic Acid System Based Application). Prilikom upotrebe PCR
metode, u serumima pacijenata sa niskim PCR i RNK-titrovima ne uspeva uobičajeno
propagiranje ćelijskih kultura.
U već pomenutoj australijskoj studiji naveden je problem varijabilnosti iz genoma koji
se uglavnom javlja na području env gena. Pošto se taj gen u okviru PCR metode ne koristi,
nisam naišao u praksi na probleme navedene u australijskoj studiji. PCR metod i RNK
amplifikacija su trenutno stanje tehnike za rutinsku dijagnostiku i za kontrolu terapije.
Pored toga, za potrebe nauke se stalno razvijaju specijalne metode koje omogućavaju nova
saznanja iz oblasti virusologije.
 Imajući prethodno u vidu, navodim i neke metode koje sam i sam koristio. Na primer,
tehniku fenotipizacije pomoću zadnjih koloida, koja je vezana za in situ hibridizaciju.
Korišćenjem ove metode se uz pomoć enzimske reakcije boja mogu gledati HlV-inficirane
ćelije pod normalnim mikroskopima. Na taj način se eksperimenti na ćelijama mogu
sprovesti u mešanim populacijama i istovremeno uočiti interakcije određenih ćelija i mor-
fološke promene u vezi sa infekcijom.
Zatim, postoje i DNK-sonde sa fhiorescentnim konjugajdma. Koriste se u fluorescent
noj mikroskopiji ili čak kod floucitometrije sa instrumentima za automatsko sortiranje ćeli
ja. Korišćenjem ovog postupka, može se analizirati infekcija određenih ćelija sa svim pod
grupama i populacijama, kao i sa svim njihovim markerima aktiviranja, pa čak i membran
skim naponima.
Sasvim drugačiji pristup se koristi ukoliko se priprema, recimo, CD4 limfocitna kul
tura (kultura sa pomoćničkim ćelijama) sa specijalnim galaktolijoznim genom iz ekvolija
pod kontrolom Hl-virusnog „long terminal ripid“ (LTR) dela ili elementa gena. Ukoliko se
takvoj kulturi doda serum HlV-pozitivne osobe i ako dođe do produkovane infekcije ovih
ćelija, onda se u takvoj ćeliji aktivira „long terminal ripid“ promoter i, samim tim, pokreće
produkcija p-galaktozidaze, što se manifestuje promenom boja.

Pitanja bez odgovora

Svako ko ozbiljno sumnja u genezu AIDS-a, trebalo bi da da zadovoljavajuće odgovore

na sledeća pitanja:
1) Terapijski uspeh Todoxin-a, koji podrazumeva nestanak svih kliničkih imunološk
ih simptoma kao i eventualno perzistiranje tih simptoma, praćeno je međunarodno prizna
tim metodama HIV kvantifikacije. Traženje razloga zbog čega je efekat terapije zadovo
ljavajući ili ne, omogućava da se u laboratoriji vidi ono što se prati na nivou simptomatike.
2 ) Zašto prvo pada titar virusa u serumu, a tek sa zakašnjenjem od nekoliko nedelja
(ili čak meseci) počinje rekonstrukcija imunog sistema u svim elementima, do normalnih
vrednosti za HIV negativne osobe?
3) Zbog čega se pomoću korišćenih metoda merenja virusa u serumu može pratiti
uobičajena prelazna simptomatika jedne viremije - temperatura, glavobolja, bolovi u
zglobovima, otečeni limfni čvorovi, znojenje - neposredno posle prve infekcije, tzv. pri
marne infekcije Hl-virusom?
4) Zašto se relativno stabilan asimptomatični stadijum prema CDC 2 , pomoću priz
natih metoda virusne kvantifikacije, može jasno razdvojiti od progredijentnog simpto
matičnog stadijuma i drugih stadijuma, do terminalnog?
5) Ako je imuni sistem razoren zbog upotrebe droge, raznih medikamenata, loše
ishrane, nehigijene, a ne usled prisustva HIV-a, zašto se onda ova bolest može dokazati kod
dece i to kod one kod koje može da se dokaže i HIV-RNK?
6 ) Treba se zapitati i šta je to konkretno pogrešno u primeni metoda koje se koriste
prilikom istraživanja HlV-a, na primer DNK-hibridizacije, dehibridizacije, endonukleoznih
analiza pomoću restrikcije, PCR-a, RNK-amplifikacije i sl.?
Laboratorijsko i kliničko praćenje dugoročne normalizacije virusom induko
vanih patoloških položaja, usled prim ene Todoxin-ove terapije u tretiranju potpuno
različitih m anifestacija stečenog sindrom a imunodeficijencije, kod pripadnika
različitih rizičnih grupa, nameće zaključak da HIV postoji. On nije jedini, ali je
glavni uzrok AIDS-a.

Kako se (pouzdano) dokazuje HlV-infekcija?

Jedine do danas korišćene metode za dokazivanje prisustva HlV-a in vivo su testovi na
antitela - ELISA i Western blot (WB). Prilikom izvođenja i ELISA i WB testova na antitela,
serum pacijenta se dodaje u antigen-preparat. Pretpostavlja se da če HlV-antitela, ukoliko
su prisutna, regovati sa HlV-proteinima, koji se nakon pranja vizuelizuju pomoću enzimske
anti-humanoimunoglobulinske hromogenske reakcije.
Kod WB-a, HlV-proteini se izdvajaju i smeštaju na ploču poliakrilamidnog gela. Nakon
elektroforeze, koja razdvaja molekule po molekulskoj težini i naboju, proteini se premeš
taju na nitroceluloznu membranu uz pomoć elektroblotovanja. Individualni proteini se pre
poznaju i vizuelno predstavljaju kao obojeni lanci. Svaki protein se obeležava malim
slovom ,,p“ (za protein) i odgovarajućim brojem koji odgovara molekulskoj težini izraženoj
u kilodaltonima. Na primer, p41.
Veruje se da je WB veoma osetljiv i specifičan, a podrazumeva se da je pozitivan rezul
tat dobijen ovim testom ,,sinonim“ za HIV infekciju. HlV-pozitivnost irria takvu dubinu i
dalekosežne implikacije, da se ni od koga ne može zahtevati da nosi ovaj teret bez čvrstih
garancija tačnosti testa i njegove interpretacije.
Kod ELISA testa, reakcija se optički očitava.
Genesca i dr. su izveli WB analize na sto ELISA negativnih uzoraka zdravih davalaca
krvi. Otkriveno je da njih 20 ima HlV-lance koji ne ispunjavaju tadašnje (1989) kriterijume
banaka krvi u vezi sa pozitivnim WB-om. Među primaocima WBI krvi, 36 odsto je bilo WBI
šest meseci nakon transfuzije, ali 42 odsto osoba koje su primile WB-negativne uzorke. I
davaoci i primaoci krvi su ostali zdravi. Zaključeno je da WBI šabloni nisu u uzajamnoj vezi
sa prisustvom HIV-1 virusa, niti sa njegovim prenošenjem.
Prihvaćeno naučno mišljenje je da je pozitivan Western blot (WB) test na HlV-antitela
sinonim za HIV infekciju i prisutan rizik od razvijanja AIDS-a i mogućeg fatalnog ishoda
bolesti.
Podaci iz prakse govore drugačije: 1) testovi na antitela nisu standardizovani, 2 ) testovi
na antitela se ne mogu reprodukovati, 3) WB lanci proteina, za koje se smatra da su kodi
rani HlV-genomom, mogu da predstavljaju normalne ćelijske proteine, 4) čak i ako su pro
teini HlV-specifični, pozitivan WB može da predstavlja kros-reaktivnost sa mnogim antite
lima koja nisu u vezi sa HlV-om a prisutna su kod pacijenata obolelih od AIDS-a i pripad
nika rizičnih grupa.
Prihvatanje testova kao naučno validnih i pouzdanih zahteva:
1) jasno definisan izvor HlV-specifičnih antigena, 2 ) standardizaciju, i 3) utvrđivanje
mogućnosti reprodukovanja testa. Kada se prihvate ovi kriterijumi, a pre uvođenja testova
na antitela u kliničku medicinu, moraju biti utvrđeni (uz korišćenje jedinog validnog stan
darda, tj. HIV~a): osetljivost testa, njegova speciiičnost i predviđene vrednosti.
Proteini, za koje se smatra da predstavljaju HlV-antigene, dobijaju se iz mitogenski
stimulisanih kultura u kojima se tkiva AIDS-pacijenata ko-kultivišu sa ćelijama dobijenim
od leukemičnih ćelijskih linija (obično od pacijenata koji nemaju AIDS).
 U naučnim krugovima nema dvoumljenja oko toga da su pl20 i p41 produkti deljen
ja pl60, koji se može naći samo u inficiranim ćelijama, ali ne i u virusu. Ipak, pl20 je kom
ponenta glikoproteinskog izraštaja na površini HlV-čestice. Moguće ih je naći samo u kli
jajućim (nezrelim) česticama, ali ne i u zrelim. Nezrele čestice se veoma retko zapažaju.
Protein p41 su otkrile i Galova i Montanjeova grupa u prvim HlV-izolatima. Međutim,
Montanje i kolege su uočili da su AIDS serumi reagovali sa p41 u ćelijama inficiranim HIV-
om i inficiranim HTLVI, ali i u neinficiranim ćelijama. Zaključili su da lanac p41 može biti
posledica kontaminacije virusa ćelijskim aktinom prisutnim u imunotalozima svih ćelijskih
ekstrakata.
Dokazano je da retrovirusi (poput virusa mišjeg tumora mlečne žlezde i virusa Rous
sarkoma) takođe sadrže aktin ćelijskog porekla. Ključna uloga ovog proteina je i u retrovi
ralnom sastavljanju i u klijanju. Poznato je da je oksidacija ćelijskih sulfhidril grupa (slučaj
kod pacijenata obolelih od AIDS-a) u uzajamnoj vezi sa sastavljanjem polimerizovanog akti
na i da je nivo prianjanja antitela aktina za ćelije određen fiziološkim starenjem ćelija. Stoga
se prianjanje antitela aktina za ćelije naziva „markerom osetljivosti za aktivirane limfocite“.
I krvne pločice zdravih osoba sadrže protein p41/45. On reaguje sa serumima
homoseksualnih muškaraca obolelih od AIDS-a koji imaju imunotrombocitopeničnu pur
puru (ITP) i predstavlja IgG za aktin u preparatu krvnih pločica.
Detekcija p24 se smatra sinonimom za izolaciju HlV-a i viremiju. Nezavisno od pub
likacije (izdate sa Montanjeom) u kojoj se tvrdi da je p24 HlV-a jedinstven, Galo i kolege
ponavljaju da su p24 HTLV I i HlV-a imunološki u kros-reakciji.
Antitela na p24 otkrivena su kod jedne od 150 zdravih osoba, kod 13 odsto slučajno
odabranih (inače zdravih) pacijenata sa generalizovanim bradavicama, kod 24 odsto paci
jenata sa predznakom i kožnim limfomom T-ćelija i kod 41 odsto pacijenata sa multiplom
sklerozom.
Devedesetsedam odsto seruma homoseksualaca sa ITP-om i 94 odsto seruma
homoseksualaca sa limfadenopatijom ili AIDS-om, sadrže antitelo koje reaguje sa
antigenom membrane od 25 Kd, pronađenim u krvnim pločicama zdravih davalaca i paci
jenata sa AIDS-om, kao i antigenom od 25 Kd pronađenim u ćelijama bubrega zelenog maj
muna, fibroblastu ljudske kože i herpes simpleksu kultivisanom u ćelijama bubrega maj
muna. Ove reakcije nije bilo u serumima dobijenim od pacijenata koji nisu bili homosek
sualci a imali su ITP ili neimunsku trombocitopeničnu purpuru.
Suprotno tome, antigen p24 nije pronađen ni kod jednog HlV-pozitivnog pacijenta, čak
ni kod obolelih od AIDS-a.
U jednoj studiji su korišćeni polimerazna lančana reakcija (PCR) i p24 da bi se otkrio
HIV kod pacijenata u raznim stadijumima CDC - od asimptomatičnog do AIDS-a. Kod 24
odsto pacijenata je otkriven p24, a HIV-RNK kod polovine pacijenata. U drugoj studiji, u 50
odsto slučajeva u kojima je pacijent imao pozitivan p24-test, kasnije se javio negativan
rezultat iako niko nije koristio lekove koji utiču na nivoe p24 antigena.
Kao dodatak lancu p24, lanac pl7/18 je najčešće otkrivan lanac u WB testu zdravih
davalaca krvi.
Serumi AIDS-pacijenata prianjaju za protein pl8 u mitogenski stimulisanim T-ćelija
ma inficiranim HlV-om, ali ne i za neinficirane, nestimulisane limfocite. Međutim, kada se
limfociti mitogenski stimulišu (a nisu inficirani), serumi AIDS-a prianjaju za protein pl8 i
u neinficiranim limfocitima. Monoklonska antitela (MCA) na p!8 HlV-a reaguju sa dendri
tičnim ćelijama u limfatičnom tkivu kod raznih pacijenata sa brojnim oboljenjima koja nisu
u vezi sa AIDS-om. Isti šablon reaktivnosti je bio prisutan u normalnom tkivu uzetom od
neinficiranih osoba, kao i u onom uzetom od HlV-pozitivnih subjekata.
Oboleli od AIDS-a i pripadnici rizičnih grupa imaju visoke nivoe antitela na protein
miozin koji ima dve podjedinice molekulske težine - 18 Kd i 25 Kd. Uzevši u obzir nave
dene dokaze, teško je odbraniti mišljenje da lanci p41 (a time i pl60 i p!20), p32, p24 ili
pl8, predstavljaju specifične proteine HlV-a. Ukoliko bi se i dokazalo da su svi ovi protei
ni HlV-specifični, ne može se automatski zaključiti da su antitela koja reaguju sa svakim
od ovih proteina specifična za HlV-infekciju.
Ministarstvo za hranu i lekove (FDA) je 1987. dozvolilo korišćenje opreme za izvođen
je WB-a koju proizvodi DuPont. I danas je to jedina oprema te vrste sa licencom, a koristi
se u malom broju laboratorija.
FDA propisuje veoma stroge kriterijume za pozitivan rezultat, tj. specifične lance koji
predstavljaju različite produkte gena: p24 (gag), p31 (pol) i lanac env, bilo da je to gp41,
gpl20 ili gpl60.
Kao dodatak očiglednim problemima vezanim za nedostatak standardizacije, naredna
tumačenja stvaraju dodatne poteškoće:
Kada se koriste FDA kriterijumi za tumačenje WB-a, samo mali broj (manje od 50
odsto) pacijenata sa AIDS-om ima pozitivan WB, tj. inficirano je HlV-om. Ako se koriste kri
terijumi CRSS, procenat pozitivnih testova AIDS-pacijenata raste na 79 odsto. Čak i kada se
koriste najstrožiji kriterijumi, 10 odsto kontrolnih uzoraka (uključuju primerke iz centara
za davanje krvi) ima pozitivan WB.
Naučno je dokazano da p31/32 nije HlV-protein, kao i da su pl60 i pl20 oligomeri p41.
Dobijeni WB šablon zavisi od mnogih faktora, uključujući temperaturu i koncentraciju
natrijum-dodecil-sulfata koji izaziva poremećaj „čistog virusa“.
Ovi nalazi redukuju kriterijume CRSS i Američkog crvenog krsta na dva lanca p24 i
p41, koji su „manje nego savršeno specifični“.
Uprkos navedenim dokazima, čak i danas se smatra da lanci pl60, pl20 i p41 pred
stavljaju posebne glikoproteine omotača virusa.
U stvari, trenutno važeći vodiči WHO smatraju da je serum pozitivan na HIV-1 antitela
ukoliko su dva lanca glikoproteina omotača (sa ili bez drugih lanaca specifičnih za virus)
prisutna na traci.
Uporedo sa tim, AIDS u Africi se do danas definiše na kliničkim temeljima. Nedavno
je CDC preporučio da se ubuduće uključi i serološki dokaz HlV-infekcije u afričku defini
ciju AIDS-a. Preporučeni test je ELISA, koji se ne može smatrati specifičnim. U Rusiji je
1990. godine od 20.000 pozitivno očitanih testova, „samo 112 potvrđeno“ korišćenjem WB
kao zlatnog standarda. Naredne godine je od približno 30.000 pozitivno očitanih testova,
samo 66 potvrđeno. U Latinskoj Americi i na Karibima su definicije AIDS-a kao kliničkih
nalaza HlV-infekcije potvrđene testiranjem na antitela uz korišćenje metoda ELISA, imuno
fluorescencije i Western blot. Za tumačenje WB-a nisu dati nikakvi kriterijumi.
Iz ovoga je lako uočljivo da se šablon lanca dobijen istim serumom razlikuje se od lab
oratorije do laboratorije.
Jedini mogući zlatni standard za testove na HlV-antitela je sam virus humane imun
odeficijencije. Očigledno je da se klinički sindrom i opadanje broja CD4 ćelija ne mogu
smatrati zlatnim standardom. ELISA i WB se uvažavaju kao visokoosetljivi i specifični.
Uprkos činjenici da veliki broj zdravih osoba ima antitela koja reaguju sa HlV-proteinima,
odlučeno je da nisu zaražene HlV-om. Čak i u najboljim laboratorijama bi 80 odsto takvih
ispitanika imalo dijagnozu da su inficirani HlV-om, ukoliko bi bio izveden samo jedan WB.
Osetljivost i specifičnost ELISA testova se procenjuje na 98 do 100 posto. Definicija
AIDS-a (koju daje CDC) prihvata reaktivne kontrolne testove za antitela na HIV bez potvrde
dopunskim testom, zato što je rezultat ponovljenog kontrolnog testiranja u kombinaciji sa
bolešću pokazatelj istinskog HlV-oboljenja. Specifičnost antitela na HIV mora biti određe
na testiranjem osoba koje su imunosuprimirane i/ili imaju simptome i kliničke znake
slične AIDS-u, ali za koje se utvrdi da nemaju AIDS ili HIV-infekciju.
Suštinu ovoga dobro ilustruju testovi za sifilis. Zdrava osoba koja nije zaražena
mikroorganizmom Treponema pallidum, veoma će retko na testu biti pozitivna (lažno poz
itivna). Nekoliko autora je, međutim, kod različitih nevezanih poremećaja potvrdilo prisust
vo bioloških lažno-pozitivnih testova na sifilis (BFPS) koji se mogu javiti kod pacijenata sa
autoimunom hemolitičkom anemijom, sistemskim eritematoznim lupusom (SLE),
idiopatskom trombocitopeničnom purpurom, leprom ili kod zavisnika od droge. Više od 20
odsto zavisnika od droge ima na testu pozitivan rezultat i najveću učestalost BFPS.
Za osobe sa BFPS je takođe utvrđeno da imaju veliku učestalost ostalih seroloških
abnormalnosti, uključujući anti-nuklearne faktore, autoantitela i promenu gamaglobulina.
Od značaja je to što je kod velikog broja (14 odsto) pacijenata sa AIDS-om, takođe otkrive
na lažno-pozitivna serologija sifilisa.
Najmanje dve grupe istraživača iznelo je mogućnost da test na HlV-antitela kod
Afrikanaca i intravenskih narkomana takođe može biti BFP reakcija. Zanimljivi su rezultati
ispitivanja 1.129 uzoraka seruma intravenskih narkomana i 89 kontrolnih uzoraka uzetih
od osoba koje nisu bile korisnici droga. Svi uzorci su prikupljeni u periodu 1971/1972.
godine i testirani sa dva komercijalna ELISA i WB testa. Sedamnaest uzoraka intravenskih
narkomana je bilo pozitivno, a ni jedan kontrolni nije bio pozitivan. Zaključak donet na
osnovu pozitivnih Western blot testova je bio da su „parenteralni korisnici droga moguće
bili izioženi HTLV-III ili srodnim virusima počev od 1971. godine“. Drugo moguće objašn
jenje bilo je da HTLVIII seropozitivnost otkrivena u pomenutim uzorcima predstavlja lažno
pozitivne ili nespecifične reakcije.
Brojna istraživanja su dokazala da mogućnost pronalaženja pozitivnog testa na HIV-
antitela kod zdravih Afrikanaca značajno raste sa porastom nivoa imuno-kompleksa.
Zaključeno je da reaktivnost i na ELISA i na Western blot analize može biti nespecifična
kod Afrikanaca.
Poznato je da su sva antitela, uključujući MCA, polispecifična i sposobna da reaguju sa
imunizujućim antigenima, kao i sopstvenim antigenskim determinantama. U vezi sa retro
virusima, naučna literatura obiluje ubedljivim dokazima o široko raširenom prisustvu
nespecifične interakcije između retrovirusnih antigena i nevezanih antitela. Mnogo ovih rado
va je rezultat traženja virusnog porekla životinjskih i humanih neoplazmi. Galo je 1975.
godine otkrio da pacijenti sa leukemijom imaju raširenu infekciju retrovirusom, za koji je tvr
dio da ga je izolovao iz kultura i svežih tkiva ovih pacijenata, i nazvao ga HL23V. Sugerisao je
da je ovaj virus etiološki povezan sa oboljenjem, ali se kasnije ispostavilo da je HL23V ,,kok
tel“ dva majmunska virusa. Iste godine je Galo otkrio HTLV-1, za koji su on i njegove kolege
tvrdili da izaziva leukemiju T-ćelija odraslih. Čak do 25 odsto AIDS-pacijenata ima antitela na
ovaj virus. Međutim, kod pacijenata sa AIDS-om se leukemija ne razvija češće nego kod ostat
ka populacije. Ovo se može tumačiti time da HTLVI ne razvija leukemiju odraslih T-ćelija ili
da su neka antitela na retroviruse, otkrivena kod pacijenata sa AIDS-om, nespecifična.
Eseks je 1986. godine dokazao postojanje još jednog humanog retrovirusa, izolovao ga
je i označio kao HTLVIV. Kasnije se ispostavilo da je reč o majmunskom virusu danas poz
natom kao majmunski virus imunodeficijencije (SIV).
Da pozitivan ishod WB-a ne mora predstavljati dokaz HlV-infekcije nego samo
nespecifični marker za AIDS, sugerišu sledeći podaci: šezdesettri seruma dobijena od 23
pacijenta, pre i odmah nakon infuzije imunoglobulina, testirana su na HIV korišćenjem
WB-a. Od tih 63 seruma, 52 (83 odsto) su bila pozitivna. Nekoliko uzoraka testiranih HTLV-
III p24 radioimunom analizom, takođe je bilo pozitivno. Količina otkrivenih antitela je bila
najveća odmah nakon infuzije i opadala je između infuzija.
Pošto su pripadnici glavnih rizičnih grupa (homoseksualci, narkomani i hemofiličari)
izloženi mnogim ,,stranim“ supstancama (sperma, droge, faktor VIII, krv i krvne kompo
nente), a kod njih se često razvijaju infekcije koje nisu povezane sa HlV-om, očekivalo bi
se da imaju visoke nivoe antitela usmerene pre protiv drugih antigena nego protiv HlV-a.
U stvari, sada postoje dokazi da osobe sa AIDS-om, kompleksom vezanim za AIDS (ARC) i
one koje pripadaju rizičnim grupama, imaju cirkulišuće imune komplekse, reumatoidni
faktor, anti-kardiolipin, anti-nuklearni faktor, anti-ćelijska, anti-trombocitna, anti-eritroc
itna, anti-aktinska, anti-DNK, anti-tubulinska, anti-tiroglobulinska, anti-albuminska, anti-
miozinska, anti-trinitrofenilska, anti-timozinska antitela.
Poznato je da su nivoi IgG u serumu viši kod crnih davalaca krvi nego kod belih, da su
neke rizične grupe (narkomani i homoseksualci) izloženi visokim nivoima mitogenskih
agenasa, semene tečnosti i nitrita, i da životinje tretirane takvim agensima razvijaju antitela
koja reaguju sa retrovirusnim antigenima.
Pozitivan test za antitela na HIV može biti rezultat antigenske stimulacije, o čemu sve
doče sledeći podaci:
1. Miševi soja MRL-Ipr/Ipr i MRL-+/+ načinili su antitela protiv gpl20. Pokazalo
se da su miševi koji su bili izloženi T-limfocitima drugog soja, stvorili antitela protiv
gpl20 i p24 HlV-a.
2. Kod primalaca ,,negativne“ krvi se dešava serokonverzija i oni oboljevaju od AIDS-
a, dok davaoci ostaju zdravi i seronegativni.
3. Kod zdravih osoba, partnera HlV-pozitivnih osoba, primalaca transplantiranih
organa i pacijenata sa SLE, pozitivan WB može postati negativan kada se izlože semenoj
tečnosti, imunosupresivnoj terapiji ili u slučajevima kliničkog poboljšanja.
4. Dok je učestalost pozitivnih testova na HlV-antitela kod zdravih davalaca i kandida
ta za vojsku niska, pacijenti sa tuberkulozom (TBC), uključujući one kod kojih je TBC
lokalizovana na plućima (i u SAD i u Africi) imaju visoku učestalost, čak do 50 odsto, poz
itivnih WB-a.
Zanimljiv je slučaj amazonskih Indijanaca koji nemaju kontakte sa osobama van svojih
plemena i nemaju AIDS, ali imaju stopu seropozitivnosti WB-a na HIV od 3,3 do 13,3 odsto, u
zavisnosti od proučavanog plemena. U drugoj studiji je otkriveno da čak 25 do 41 odsto
venecuelanskih pacijenata obolelih od malarije ima pozitivan WB. Ali niko od njih nema - AIDS.
Pedesetih godina prošlog veka je u životinjskim kulturama i svežem tkivu, naročito
tumorskom, bilo moguće elektronskim mikroskopom (EM) detektovati čestice kasnije prip
isane retrovirusima.
 Enzim reverzna transkriptaza (RT, prepisuje RNK u DNK) otkriven je 1970. u
onkovirusima. Zahvaljujući ovom, onkovirusi postaju poznati kao retrovirusi.
Za razliku od većine životinjskih retrovirusa, HIV se smatra citopatskim virusom. Ako
je tako, onda supernatanti ćelijskih kultura sadrže mnogo ćelijskih sadržaja. Ukoliko je
jedan jedinstveni mehanizam, apoptoza izazvana HlV-om, uzrok smrti T-ćelija, onda i
supernatant mora sadržati apoptotska tela, tj. ćelijske delove zakačene za membranu koji
se oslobađaju na površini ćelije. Ni manje, ni više, kao što jnnogi eminentni retrovirolozi
ističu, kontaminacija virusnog preparata česticama nalik na viruse koje sadrže RT (a mogle
bi, zapravo, biti delovi ćelije, mikrozomi iz poremećenih ćelija, membranozni mehurići sa
drugim ćelijskim činiocima, uključujući i nukleinske kiseline naročito prilikom indukovan
ja nepažljivog razaranja ćelija) - nije se mogla izbeći.
Trenutno raspoloživi dokazi ukazuju da je samo oko 20 odsto proteina koji se lančaju
pri 1,16 g/ml - ,,HIV-proteina“. Ostali su ćelijski, uključujući beta-2 mikroglobulin i HLA-
DR proteine (4,4 odsto). Veći deo virusnog proteina izlučenog iz ćelija inficiranih HlV-om
nije sastavljen od sićušnih delova, a udeo (npr. p24) u vironima je funkcija virusnog genoti
pa i starosti kulture. U ekstremnim slučajevima, manje od jedan odsto od ukupno prisut
nih (u kulturi) p24 i gpl20 je u virionima. U stvari, p24 je oslobođen iz inficiranih ćelija
nezavisno od infektivnih čestica virusa i RT.
Mora se istaći da u literaturi o AIDS-u pojmovi ,,HIV“, „izolacija HIV-a“, „čiste čes
tice“, „čestice virusa“, ,,virioni“ i „zarazne čestice“ imaju mnoštvo različitih značenja,
uključujući i sve sledeće, ali najčešće bez dokaza o prisustvu čestica: 1) RNK umotana u
protein, 2) materijal iz supernatanta ćelijskih kultura koji prolazi kroz nepropustljive
ćelijske filtere, ali kroz koje organizmi poput mikoplazmi mogu proći, 3) zrnca dobijena
prostom ultracentrifugacijom supernatanta kulture, i 4) od skora, veoma često otkrivan
je p24 u kulturama AIDS-a.
U svom prvom izveštaju o „izolaciji HIV-a“, Montanjeova grupa je u mitogenski
stimulisanim kulturama dobijenim derivacijom biopsija limfnog čvora homoseksualnih
muškararaca sa limfadenopatijom, otkrila prolaznu aktivnost reverzne transkriptaze.
Kod mitogenski stimulisanih limfocita pupčane vrpce, kultivisanih supernatantom nave
denih kultura, konstatovali su u kulturama retrovirusne čestice (RVP) tipa C, a RT i anti
gene koji su reagovali sa pre-AIDS serumima - u materijalu koji se lančao pri 1,16
gm/ml. Ove pojave se mogu iskoristiti samo za otkrivanje virusa. Čak i tada samo uko
liko su identifikovane kao specifične za virus, uz korišćenje izolovanog virusa kao
zlatnog standarda.
Najčešće korišćena ćelijska linija u istraživanjima AIDS-a je leukemična linija H9. Poz
nato je da je H9 klon HUT78 dobijenog derivacijom od pacijenata sa leukemijom odraslih T-
ćelija. Pošto je prihvaćeno da je uzročni agens ove leukemije HTLV I, još jednog egzogenog
virusa, kulture H9 bi morale imati čestice i RT i retrovirusa, čak i odsustvu HIV-a.
Konačno bi moglo da se zaključi da se ni reakcija antigen/antitelo, ni čestice, ni RT ne
mogu smatrati specifičnim za retroviruse. Čak i da jesu, njihovo otkrivanje ne može biti
sinonim za detekciju eksterno stečenih retrovirusa, što se inače tvrdi da je slučaj sa HIV-
om. Takvi nalazi mogu da predstavljaju ispoljavanje endogenog retrovirusa ili nekog dru
gog egzogenog retrovirusa. Nedavno je nekoliko laboratorija otkrilo retrovirusnu aktivnost
(RT, čestice) u ćelijama pacijenata (čini se da nisu inficirani HlV-om) za koju je rečeno da
potiče od endogenog retrovirusa.
 Na šta, zaista, reaguju testovi za antitela na HIV?

Dakle, dva testa na HlV-antitela su u opštoj upotrebi - ELISA i Western blot (WB). Kod
ELISA-e dolazi do promene boje kada mešavina proteina pripisanih HIV-u reaguje sa
antitelima u serumu pacijenta. Isti princip važi za sve generacije ELISA testova, uključujući
i novije testove slepljivanja (aglutinacije), imunofiltracije (testa protoka kroz ), imunohro
matografske testove (testovi lateralnog protoka) i dipstick testove. Značajna razlika
između skrining ili inicijalnog ELISA testa i suplementarnog ili konfirmatornog WB-
a je to što se kod drugog test-proteini elektroforetički razdvajaju duž nitrocelulozne trake.
Ovo omogućava da reakcije između antitela i individualnih proteina budu vizualizovane
kao serije bendova (eng. band —traka). Ovi proteini se obeležavaju malim slovom ,,p“ (za
protein) praćenim brojem molekulske mase proteina u hiljadama. Na primer, p24.
Neophodno je zapitati se koji naučni podaci dokazuju da četiri ili više (uključujući svih
deset) bendova ne mogu biti izazvani i ,,non-HIV“ antitelima koja nemaju dodirnih tačaka
sa retrovirusnom infekcijom? Pogotovo ako se zna da su AIDS-pacijenti hipergamaglobu
linemični, sva antitela poseduju sklonost ka kros-reakcijama i hipergamaglobulinemija
predviđa seropozitivnost.
Uprkos svemu, nepouzdanost WB se uveliko ignoriše i, šta više, ovaj test se koristi kao
,,zlatni“ standard za ostale testove na antitela (kao i za PCR) i smatra ,,suplementarnim“,
,,konfirmatornim“ dokazom HlV-infekcije.
Prva mogućnost je da reaktivnost reflektuje specifične ili kros-reakcije između ćelijskih
antigena i autoantitela. Ova interpretacija je podržana otkrićem ogromnog broja antitela u
serumima AIDS-pacijenata koji reaguju sa ,,sopstvenim“ komponentama. Veliki i rastući
broj je demonstriran uključujući: reumatoidni faktor, anti-kardiolipin, anti-nuklearni faktor,
anti-celularni, anti-plateletni, anti-crvene ćelije, anti-aktin, anti-DNK, anti-tubulin, anti-
tiroglobulin, anti-albumin, anti-miozin, anti-timozin, anti-laktoferin, anti-TNFa, anti-B2
glikoprotein I, anti-protrombin, anti-neutrofil citoplazmik, anti-ssDNK, anti-RNK, anti-his
ton, anti-nuklearni antigen SS-A, anti-mitohondrijal, anti-retikulin, anti-glatki mišić, anti-
crevne epitelijalne ćelije, anti-limfocitni gangliozid, anti-Fab, anti-protein S, anti-moždani
protein, anti-sintetski peptidi opšteprisutnih histona H2A, anti-Sm-D antigen, anti-Ul-A
RNP antigen, anti-60 kD SSA/Ro antigen, anti-histon H1 i anti-histon H2b antitela.
Značajno je da se antilimfocitna autoantitela javljaju kod 87 odsto seropozitivnih osoba
i da je njihov nivo u korelaciji sa kliničkim statusom.
Neophodno je uzeti u obzir i to da HlV-antitela kros-reaguju i nespecifično indukuju
produkciju antitela koja nastaju zbog toga što su pripadnici rizičnih grupa izloženi mnogim
,,non-HIV“ antigenima, uključujući mnoge patogene agense i neživ biološki materijal. Pod
patogenim agensima se podrazumevaju virusi, bakterije, mikobakterije i gljivice, a pod
neživim biološkim materijalom - proteini i lekovi koji mogu da indukuju sintezu antitela.
Grupa istraživača (Kašala, Eseks i drugi) radeći u Africi pokazali su da antitela na kar
bohidrat-sadržavajuće antigene, kakvi su lipoarabinomanan i fenolički glikolipid, konstitu
išu ćelijski zid Mycobacterium leprae. Ova bakterija deli nekoliko antigenskih determinan
ti sa drugim mikobakterijskim vrstama. Te antigenske determinante izazivaju značajne
kros-reakcije sa HIVl pol i gag (p32, p55, p68, p24, p!8) proteinima.
 Autori su u ovakvim ukrštenim reakcijama videli upozorenje da među leproznim paci
jentima i osobama koje su u kontaktu sa njima, postoji veoma visoka stopa lažno-pozitivnih
rezultata ELISA i WB testova na HIV. ELISA i WB-rezultati bi, stoga, trebalo sa zadrškom
da budu interpretirani kada je reč o skriningu osoba inficiranih M. tuberculosis ili drugim
mikobakterijskim vrstama. ELISA i WB nikako ne mogu biti dovoljni za dijagnozu HIV-poz
itivan u AIDS-endemičnim oblastima Centralne Afrike gde je učestalost mikobakterijskih
oboljenja veoma visoka.
Osim toga, zemlje u razvoju ,,nose“ više od 90 odsto globalnog tereta HlV-infekcije, a
tuberkuloza je vodeći uzrok smrti među ljudima sa HlV-om širom sveta. Čak i autoritet za
AIDS u Africi, de Kok, priznaje da je tuberkuloza bila prisutna u epidemijskim razmerama
u zemljama u razvoju, mnogo pre ere AIDS-a.
Ne samo mikobakterije (M. leprae, M. tuberculosis, M. avium-intracellulare), već i
zidovi gljivica (Candida albicans, Cryptococcus neoformans, Coccidioides immitis, Histo
plasma capsulatum, uključujući Pneumocystis carinii) sadrže karbohidratne manane.
Tako i imunohemijske determinante antigenskih faktora Candida albicans pokazuju
visoku sličnost sa glikoproteinom (gp) 120 HIV-1. Polovina molekulske težine gpl20 je
predstavljena oligomanozidnim oligosaharidima. Poliklonska antitela na manan iz kvasca
takođe prepoznaju karbohidratnu strukturu gpl20 HlV-a.
Rezultati ovih ispitivanja mogu dovesti do pretpostavki da ostaci manana C. albicans
mogu služiti kao antigeni za stvaranje neutrališućih antitela protiv HlV-infekcije. Svi (100
procenata) AIDS-pacijenata (čak i oni bez kliničke C. albicans) imaju antitela na C. albicans.
Značajno je i da PCP, candidiasis, cryptococcosis, coccidioidomycosis, histoplasmosis,
tuberculosis ili Mycobacterium avium-intracellulare čine oportunističke infekcije prisutne
kod 88 odsto pacijenata od AIDS-a dijagnostikovanih između 1988. i 1992. godine.
Pošto nema dokaza da je pozitivan test na HlV-antitela izazvan novom retrovirusnom
infekcijom, razlog za korelaciju koja leži ispod toga mora se tražiti na drugom mestu.
Objašnjenje saglasno i sa nespecifičnošću i sa kliničkom relevantnošću glasi: testovi na
antitela su slični merenju stope sedimentacije eritrocita (ESR). Povišeni ESR je merilo pris
ustva i intenziteta morbidnih procesa unutar organizma. Kao i pozitivan rezultat testa na
HlV-antitela i povišeni ESR može predvideti verovatnoću smrti u okviru nekoliko sledećih
godina, mnogo više nego normalna vrednost ESR-a. Opšti uzrok za pojavu povišenog ESR-
a je infekcija, a drugi uzroci uključuju malignitete, kolagene vaskularne bolesti, reumatske
srčane bolesti i druga hronična bolesna stanja uključujući i pozitivan nalaz testa na HIV-
antitela. Čak i asimptomatični, ne-anemični HlV-pozitivni pojedinci mogu imati povećani
ESR i test može biti prediktivan za progresiju bolesti.
Još su 1988. godine istraživači sa Nacionalnog instituta za transfuziju (Sanguine) iz
Pariza otkrili da povišeni ESR kod HlV-pozitivnih subjekata predstavlja prediktivni mark
er progresije prema AIDS-u, pre opadanja broja CD4. Drugim rečima, ESR je bolji predik
tivni marker za AIDS nego opadanje broja CD4 ćelija i pored toga što se tvrdi da je opadan
je broja CD4 ćelija uzrok AIDS-a.
Važan faktor koji utiče na ESR je veličina crvenih krvnih ćelija, pogotovo Rulo
(RouIeaux) formacije, gde se ove krvne ćelije grupišu zajedno. Rulo formacija može nas
tati zbog promena u negativnom naelektrisanju crvenih ćelija izazvanog dielektričnim
efektom proteina u okolnoj plazmi, pogotovo fibrinogena, imunoglobulina i drugih reak
cionih proteina akutne faze i njihovim povišenim nivoima u nekim stanjima bolesti.
Inače, još od 1987. godine sam počeo da pišem o važnosti promena u naelektrisanju ćeli
ja krvnih elemenata.
Ako se zna da su HlV-proteini normalni ćelijski proteini ili proteini sa novim antigen
skim epitopima ili novo-indukovani ćelijski proteini i da HlV-pozitivna osoba na testu ima
visoke nivoe autoantitela i/ili antitela na mnoge non-HIV antigene, od kojih svi ili neki
mogu reagovati sa ćelijskim proteinima, HIV seropozitivnost, kao i ESR, može predstavljati
samo nespecifični indikator promenjene homeostaze, ukazujući na sklonost ka ili prisust
vo određenih bolesti.
Sve dok je na snazi važeća interpretacija pozitivnog testa, prethodno iznešeno viđenje
nikada neće biti razjašnjeno. Razlozi za to leže pre svega u tome što saznanje o seropozi
tivnosti izaziva mnoge ometajuće faktore koji potiču i od pacijenta i od lekara, a koje je
nemoguće eliminisati u definitivnoj analizi.

Faktori koji izazivaju lažne pozitivne rezultate testa

(Christine Johnson, ,,Continuum(‘, vol. 4, no. 3)

Jedan test, poput onoga na HIV, koji nikada nije dokazan izolacijom virusa - potpuno
je bezvredan. Pouzdan je, dakle, samo onaj uz čiju pomoć se prilikom testiranja inficiranih
virus može pronaći, izolovati i genski identifikovati, a kod neinficiranih - ne (pro)nalazi.
Budući da se ovakav postupak kod testova na HIV ne primenjuje, čisto je hipotetička
tvrdnja da je ,,test“ dokazao antitela na HIV!
Na koje to druge faktore on pozitivno reaguje - pokazuje lista koju prilažem. Neki
podaci se odnose na test ELISA, drugi na VVestern Blot (WB), treći na PCR, a dobar deo
na - sva tri testa! U suštini, oni se odnose i na kopije koje nisu infektivne. Elisom i WB-
om se ispituju antitela a PCR-om antigeni. Ali ne pravi, infektivni ili delovi HlV-a. Ne,
već svi zajedno! Važno je samo brojati (što više, to bolje) da bi odmah počelo papreno
skupo lečenje...
Dakle, konačno, faktori izazivaju lažne pozitivne rezultate testova su:
- Antiugljenohidratna antitela
- Antitela koja se prirodno javljaju
- Pasivna imunizacija: davanje gamaglobulina ili imunoglobulina
(koji sadrže antitela radi profilakse infekcija)
- Vakcina protiv tetanusa
- Vakcina protiv gripa
- Vakcina protiv hepatitisa
- Lepra
- Malarija
- Tuberkuloza
- Myccobacterium avium (za ljude bezopasna bakterija)
- Grip
- Insuficijencija bubrega (poremećaj metabolizma bubrega)
- Hemodijaliza kod otkazivanja bubrega („pranje krvi“),
Terapija interferonom alfa kod pacijenata na hemodijalizi
- Infekcija gornjih disajnih puteva (prehlada ili grip)
- Maligna obolenja
 Postojeća virusna infekcija ili uzimanje protivvirusnih vakcina
- Herpes simplex I
- Herpes simplex II
- Višestruka trudnoća
- Visok nivo cirkulišućih imunokompleksa
Reumatoidni artritis
- Hipergamaglobulinemija (visok nivo antitela)
- Hepatitis
Alkoholičarski hepatitis
- Primarna ciroza žuči
- Hiperbilirubinemija (suviše žučne boje u krvi)
- Q-groznica (,,balkanski“ ili ,,pustinjski“ grip) sa hepatitisom
- Akutne virusne infekcije
Epstein-Barr virus (EBV),
Drugi retrovirusi
- Pogrešna pozitivna reakcija drugih testova, uključujući i RPR-test na sifilis
Presađivanje organa
- Presađivanje bubrega
Anti-limfocitna antitela
- Anti-kolagenska antitela (kod homoseksualaca, hemofiličara,
Afrikanaca oba pola i leproznih pacijenata)
- Seropozitivnost na faktor reume, antinukleusna antitela - oboje se nalazi kod
reumatoidnog artritisa i drugih autoantitela)
- Autoimuna-oboljenja kao što su, na primer, sistemski Lupus erythematosus,
sklerodermija, obolenja vezivnog tkiva, Dermatomyositis
- Primarni sklerotični kolangitis (zapaljenje žuči)
- Lepljiva krv kod Afrikanaca
- Antitela sa visokim afinitetom na polistiren (sastojak kompleta za testiranje)
Transfuzije krvi
- Myelom multiplex
- Antitela na HLA (na I i II klasu leukocitskih antigena)
Anti-antitela glatke muskulature
- Anti-parietalnoćelijska antitela
- Anti-hepatitis A ili C antitela
Hemofilija
- Hematološka maligna obolenja/limfomi
(zloćudna obolenja krvi/uvećanje limfnih čvorova)
Stevens-Johnson sindrom (obolenje kože sa febrilnim stanjem)
Uticaj toplote za vreme testiranja
- Lipemičan serum (krv sa visokim nivoom masnoća ili lipida),
- Hemolizovan serum (krv u kojoj je hemoglobin odvojen od crvenih krvnih zrnaca)
- Proteini na filterskom papiru (testa za HIV)
Normalni humani ribonukleinski proteini (sastavni deo RNK)
- Globulini (ćelijske belančevine) koji nastaju za vreme poliklonalnih gamopatija
(uočeni u grupama rizičnim za AIDS)
 - Unakrsne reakcije koje se ne tumače dobro kod zdravih ljudi
- Anti-mitohondrijska antitela
Anti-nukleusna antitela
Anti-mikro?omna antitela
- Antitela na antigene T-leukocita
Visceralna leišmanijaza
Receptivni analni snošaj.

Lažu i koza i rog?

Sindrom stečene imunodeficijencije je, kao najkompleksnija bolest današnjice, izvor
mnogih nedoumica i zabluda. S obzirom na dugogodišnju praksu u lečenju obolelih od side,
želeo bih da skrenem pažnju na neke, u medicinskim krugovima, opšteprihvaćene činjenice.
Istina, preko njih se često prelazi da bi se pojedine zablude održale u životu. Obraćam, pre
svega, pažnju na pouzdanost komercijalnih testova za dijagnostikovanje HlV-infekcije.
Miron Eseks i njegove kolege su 1994. godine objavili podatke da leprozni pacijenti i
osobe sa kojima su u kontaktu imaju veoma visoku stopu lažno-pozitivnih ELISA i WB
rezultata. Serum iz krvi 63,6 odsto leproznih pacijenata i 23 posto onih koji su bili sa njima
u kontaktu, bili su pozitivni prilikom ponavljanja ELISA-testiranja na HIV. Ekstenzivne
kros-reakcije na HIV prilikom WB-testiranja davao je serum 83,6 odsto leproznih pacijena
ta i 64,1 posto osoba koje su bile u kontaktu sa njima.
Micobacterium leprae (uzročnik lepre) deli nekoliko antigenskih determinanti sa
drugim mikobakterijskim vrstama, uključujući i M. tuberculosis (uzročnik tuberkuloze).
Ovi antigeni su i karbohidratni antigeni, lipoarabinomanan i fenolični glikolipid, sastavni
delovi ćelijskog zida M. leprae. Antitela usmerena protiv ovih antigena izazivaju značajne
ukrštene reakcije sa HIV pol i gag-proteinima (p32, p55, p68, p24, pl8) koji se koriste u
testovima na HlV-antitela.
U vezi s tim, dobijaju na značaju rezultati koje je Svetska zdravstvena organizacija
(WHO) obavila u 2000. godini da se u svetu svake sekunde pojavi novi slučaj infekcije
tuberkulozom. Preko 1,5 milion slučajeva TBC-a se godišnje javlja u subsaharskoj Africi. Za
najmanje polovinu od 42 miliona stanovnika Južnoafričke Republike (toliko je imala
2000.), smatra se da je inficirano TBC-om.
HlV-eksperti se ne slažu koji test (ELISA ili WB), treba koristiti za dokazivanje HIV-
infekcije. ELISA i WB mogu biti nedovoljni za dijagnostikovanje HlV-infekcije u AIDS-
endemičnim oblastima centralne Afrike, gde je učestalost mikobakterijskih bolesti veoma
visoka. Ova činjenica samo pokazuje da nijedan test nije ubedljiv. Uz dva izuzetka, Afrike i
Engleske, pozitivan ELISA test se nigde ne smatra dokazom HlV-infekcije.
Još 1985. je bilo dokaza da u Africi reaktivnost i kod ELISA i kod WB analiza može biti
nespecifična. Povećanje nivoa antitela se može javiti kao posledica vakcinacije i infuzije i
terapije imunoglobulinima, kao i lažno-pozitivnih testova na antitela. Pošto su sva antitela
potencijalno kros-reaktivna, verovatnoća za ovakve reakcije raste sa porastom broja
antitela. U nedavnim publikacijama postoje izveštaji da su 2 od 33 pacijenata (6 odsto) sa
ozbiljnom P. falciparum malarijom imala lažno-pozitivan rezultat HIV/ELISA testa.
Afrikanci, čak i zdravi Afro-amerikanci davaoci krvi, imaju više nivoe IgG-a nego belci.
 Mnoge, ako ne i sve, studije u kojima se dokazuje transmisija HlV-a seksualnim kon
taktom ili sa majke na dete i inhibicija AZT-om i nevirapinom, izvršene su na tlu Afrike ili
Tajlanda. Čak i u studijama izvođenim u SAD i Evropi, većina žena potiče iz Afrike ili Azije
ili pripada takvim zajednicama i geografskim regionima gde je prevalenca mikobakterijskih
bolesti (uključujući lepru i tuberkulozu - TBC) veoma visoka.
Na primer, u studiji transmisije kod žena i dece (WITS - Women and Infants Trans
mission Study) iz SAD objavljenoj 1996. godine 56 odsto žena je bilo crnačkog ili hispano
porekla. U drugoj studiji iz SAD, objavljenoj 1997. godine, 41 odsto žena je bilo crnačkog
a 42 odsto hispano porekla. U grupnom protokolu 185 pedijatrijskih AIDS kliničkih ispi
tivanja iz SAD, 51 odsto žena je bilo crnačkog i 35 odsto hispano porekla. I u francuskoj
Perinatalnoj kohort studiji, 40 odsto žena je bilo rođeno u subsaharskoj Africi ili na Karibi
ma. Do aprila 1996. godine, 276 od 389 dece (71 odsto) sa HIV/AIDS-om rođeno je od HIV-
pozitivnih roditelja, a 89 odsto tih žena je inficirano na području Afrike južno od Sahare.
Da bi se u potpunosti razumela rasprava o validnosti pojedinih testova koji se koriste
za utvrđivanje prisustva Hl-virusa i mogućnosti njegovog prenošenja seksualnim putem i
sa majke na dete, neophodno je podsetiti na neke osnovne pojmove u vezi sa reakcijama
imunog sistema - antigen, antitelo i dr.
Kao što je prethodno navedeno, antitela su proteini sintetisani u organizmu kao rezul
tat izlaganja stranim supstancama, uključujući infektivne agense i proteine, poznate kao
antigeni (ANTItelo GENerišući). Antitela reaguju sa antigenima, pri čemu je reakcija speci
fična. Ova karakteristika se može koristiti za detekciju svakog antigena ukoliko je poznat
identitet antitela.
Tako, da bi se izveo test na HlV-antitela, odnosno da bi se dokazala virusna infekcija,
potrebne su dve stvari - uzorak krvi osobe za koju se pretpostavlja da je inficirana i set (eng.
kit) za testiranje koji sadrži virus ili njegove proteine. Do danas niko nije izveo test na HIV-
antitela koristeći HlV-čestice. Tačnije, svi kitovi za testiranje antitela se pripremaju
korišćenjem (najčešće) deset proteina za koje HlV-eksperti tvrde da su proteini jedin
stvenog retrovirusa - HlV-a.
U većini zemalja/institucija/laboratorija, dijagnostikovanje HlV-infekcije se sastoji od
izvođenja inicijalnog ELISA testa koji se, u slučaju da je reaktivan, ponavlja. Ako je i ponovl
jeni test reaktivan, izvodi se WB. Skoro svi eksperti se slažu da je ELISA nedovoljno speci
fičan test, pa WB omogućuje da se razdvoji istinita od lažne reakcije.
Međutim, jedini očigledan način dokazivanja tvrdnje da je neki protein viralna kom-
ponenta, jeste njegovo ekstrahovanje (izdvajanje) iz virusne čestice, ali sobzirom da je jedna
virusna čestica mikroskopski entitet reda veličine 1/10.000 mm, praktično je nemoguće
doći do proteina na ovaj način.
Sledeća mogućnost bi bila dobijanje proteina iz materijala koji se sastoji isključivo od
izolovanih i prečišćenih virusnih čestica.
Lik Montanje (1983) i. Robert Galo (1984) su tvrdili da su dokazali postojanje jedin
stvenog retrovirusa, HlV-a, i to baš purifikacijom čestica, što se smatra standardnom
metodom za dokazivanje postojanja virusa iz porodice retrovirusa. Njihove tvrdnje je prih
vatio veći deo naučnog sveta. Međutim, u intervjuu iz 1997. Montanje je potvrdio da nije
purifikovao HIV, a po njegovom mišljenju to nije učinio ni Galo.
Prve i jedine objavljene elektronske mikrografije purifikovanog HlV-a su se pojav
ile 1997. godine, Dve studije, jedna iz SAD i druga iz francusko-nemačke kolaboracije,
jasno pokazuju da je „purifkovani“ HlV-materijal, zapravo, sastavljen od mnoštva ćeli
jskih fragmenata i malog broja čestica sa nekim, ali ne i svim, morfološkim karakteris
tikama retrovirusa. Neke od ovih čestica su, tako, imale dijametar od 236 nanometra,
odnosno dvostruko veći od čestica za koje su mnogi drugi HlV-eksperti tvrdili da su
HIV. Drugim rečima, HlV-proteini su dobijani, i još uvek se dobijaju, iz materijala koji
se pretežno sastoje od ćelijskih fragmenata u koje je rasejan mali broj čestica čija mor
fologija dosta podseća na retrovirusne čestice, ali od kojih nijedna nema sve struktu
ralne osobine retrovirusa.
Kada bi i postojali dokazi da su proteini u testu na HlV-antitela stvarno proteini ovog
virusa, reakcija sa antitelima prisutnim u krvi pacijenta ne bi bila dokaz da je pacijent infi
ciran. Antitelo-antigen reakcija može odvesti na potpuno pogrešnu stranu, budući da
proizvodnja antitela može biti specifično i nespecifično indukovana. Bez obzira na sve ovo,
antitela mogu reagovati, to jest ukršteno reagovati, sa ne-indukujućim antigenima. Inače,
ukrštena reakcija (kros-reakcija) je karakteristika svih molekula antitela, uključujući
monoklonska antitela. Postoji mogućnost da kros-reaktivna antitela imaju veći afinitet
prema drugim antigenima nego prema onim koji ih indukuju.
Kada se kros-reakcije dogode kod osoba koje nisu inficirane HlV-om, tada se naziva
ju lažno (falš)-pozitivne reakcije. U cilju merenja sklonosti testa da daje falš-pozitivne
rezultate, naučnici moraju preduzimati eksperimente sa ciljem određivanja specifičnosti
testa. Da bi se sa sigurnošću dijagnostikovala infekcija tako smrtonosnim retrovirusom kao
što je HIV, test bi trebalo da ima stopu falš-pozitivnosti jednaku nuli, odnosno specifičnost
bi trebalo da bude 100 posto. Test ne bi smeo da bude pozitivan u odsustvu HlV-a.
Pošto testovi na HIV-antitela ne mogu da deluju kao sopstveni ocenjivači, morao bi se
primeniti nezavisni zlatni standard. Jedina naučno validna procedura za određivanje
prisutnosti HlV-a je sam virus što podrazumeva njegovu izolaciju (tj. purifikaciju).
Budući da do danas niko nije izolovao HIV, specifičnost testa na HlV-antitela nije
precizno utvrđena. ELISA i WB - testovi koji se rutinski koriste, nikada nisu podvrgnuti
valjanoj proveri specifičnosti. Čak i proizvođači ovih testova već dugi niz godina prizna
ju ovu činjenicu.
Čak se i kriterijumi za određivanje pozitivnog rezultata, navodno visokospeci
fičnog WB-a, razlikuju u određenim delovima sveta. Za Afrikanca sa antitelima koja
reaguju sa dva od tri proteina - p41, pl20 i pl60, kaže se da je inficiran HlV-om. A šta
je sa Montanjeovom izjavom iz 1983. da je p41 normalni ćelijski protein? Do 1989.
godine prikupljeni su i dokazi da su pl20 i pl60 u WB-testu sastavljeni od podjedinica
p41. Drugim rečima, Afrikanci se proglašavaju za HlV-pozitivne u slučaju da imaju
antitela koja reaguju sa njihovim sopstvenim proteinima.
„HIV-inficirana novorođenčad i deca imaju lošije prognoze od neinficiranih i, stoga,
već postojeća visoka smrtnost dece može značajno porasti u subsaharskoj Africi, ako se
uzme u obzir materinsko-fetalna stopa transmisije od 25 do 35 odsto. Uz upotrebu anti
retrovirusne terapije, transmisija HlV-a na fetus tokom trudnoće može biti značajno uman
jena...“ napisala su dva istraživača sa Univerziteta Zimbabve 1997. godine. Prema podaci
ma iz 2000. godine, skoro 15.000 osoba, odraslih i dece, svakodnevno se inficira HlV-om.
Da bi se postavile ovakve tvrdnje, moraju postojati dokazi za transmisiju HlV-a sa
majke na dete, kao i za inhibiciju AZT-om i nevirapinom. Postojanje HlV-a, budući da nje
gove čestice nisu purifikovane, nije dokazano. Specifični testovi za određivanje infektivnog
statusa majke i deteta ne postoje. Trenutno se infekcija majke, isto tako i deteta, određuje
antitela-testovima ili korišćenjem polimerazne lančane reakcije (PCR). U mnogim studija
ma, deca su deklarisana kao inficirana HlV-om (transmisijom sa njihovih majki) bez
ikakvih laboratorijskih testova, već samo na osnovu toga što su zadovoljila kliničke kriter
ijume obuhvaćene Bangui AIDS definicijom za decu u Africi.
Razvoj AIDS-a kod stanovnika Afrike može biti za jednu do dve godine brži nego kod
stanovnika razvijenog sveta. U obzir se moraju uzeti i doživotne implikacije pozitivnih
rezultata HlV-testova, pa lekari, u skladu sa tim, moraju uzeti u obzir lažno-pozitivne rezul
tate povezane sa: autoimunim oboljenjima, renalnim otkazima, cističnim fibrozama, trud
noćama, transfuzijama krvi, transplantacijama, oboljenjima jetre, malignitetima, hemodi
jalizama ili vakcinacijama (protiv hepatitisa B, besnila, gripa i dr.).
Verovatnoća za lažno pozitivne rezultate na WB-testu se multiplicira kod trudnih
Afrikanki, pošto su izložene velikom riziku od mikobakterijskih i gljivičnih oboljenja. Ova
oboljenja dovode do ćelijske aktivacije a antitela usmerena protiv ovih antigena su reaktiv
na na testu na HlV-antitela. Kriterijum za pozitivan rezultat WB-testa, inače, zahteva samo
dva benda. Trudne žene su takođe izložene riziku od razvoja anti HLA-DR autoantitela, koja
su već dugo poznata kao izazivači anti-HIV kros-reaktivnosti. Gravidne žene su izložene i
fetalnim, placentalnim, promenama tela, kao i antigenima koji su prisutni kao posledica
trenutne i prethodnih trudnoća (npr. vaginalne i endocervikalne bakterije, abortusi, bakter
ijske infekcije koje potiču od seksualnih kontakata, uključujući vaginalne i analne odnose, a
ponavljana antigenska stimulacija semenom tečnošću ili spermatozoidima od istog ili
različitih seksualnih partnera može proizvesti povećanje ćelijski-posredovanih imunih akti
vacija kod žena), zatim su tu i infekcije urinarnog trakta i bakterijske sepse, koje mogu biti
povezane i sa niskim socioekonomskim statusom i lošim uslovima života.
Do 1987. jedan HlV-specifičan bend je smatran dokazom infekcije. Pošto 15 do 40
odsto zdravih osoba koje ne pripadaju rizičnim grupama ima HlV-specifične WB bendove,
postalo je neophodno redefinisati ,,pozitivan“ rezultat testa. U suprotnom, svaki sedmi
čovek bi bio dijagnostikovan kao HlV-pozitivan. Redefinisanje je izvršeno selekcijom i
dodavanjem određenih bendova.
Uprkos tome, u multicentarskim AIDS-kohort studijama (MACS), do 1990. godine,
jedan jak bend ostaje kao dokaz HlV-infekcije kod homoseksualaca.
S druge strane, iako AIDS počinje da opada 1987, ovaj trend je sprečen dodavanjem
sve većeg broja bolesti koje definišu AIDS svakoj sledećoj reviziji (1985, 1987 i 1993.
godine) počev od prve definicije iz 1982. Mrežni efekt ovih promena je bio da se održi
korelacija između HlV-antitela i AIDS-a među rizičnim grupama, dok je rizik od dijagnoze
HIV/AIDS kod pojedinaca izvan ovih grupa ostajao zanemarljiv. Sve ovo je naglašeno i
izbegavanjem testiranja bolesnih osoba izvan rizičnih grupa. U pojedinim studijama,
međutim, znatan broj osoba za koje se ne očekuje da budu inficirane, na testu biva pozi
tivno. Među 89.547 testiranih uzoraka krvi pacijenata iz 26 američkih bolnica (pri čemu je
strogo vođeno računa da niko ne pripada rizičnim grupama) između 0,7 i 21,7 odsto
muškaraca, i 0 do 7,8 odsto žena, imalo je pozitivan rezultat na WB-testu.
Među rizičnim grupama u Severnoj Americi, Evropi i Australiji, ,,pozitivan“ test se
izriče na osnovu individualne sklonosti ka razvijanju i umiranju od bolesti definisanih kao
AIDS. Ovakva relacija je neprihvatljiva zbog toga što je eksperti daju kao dokaz tvrdnje da
HIV izaziva AIDS, a AIDS koriste kao zlatni standard za test na antitela.
 Ovakva relacija ne postoji između pozitivnog testa na antitela i afričkog AIDS-a. U jed
noj studiji, 83 odsto pacijenata za koje se sumnjalo da boluju od AIDS-a bilo je HIV-pozi
tivno, ali i 44 odsto onih sa malarijom, 97 odsto sa herpes zosterom, 43 odsto sa upalom
pluća, 67 odsto sa amebnom dizenterijom i 41 odsto sa karcinomom. U drugoj studiji, 42
odsto žena sa rekurentnim abortusima, 6,7 odsto sa vaginalnim ulceracijama i 33 odsto sa
hemoroidima, bilo je pozitivno na testu.
U istraživanju sprovedenom 2000. godine u Ugandi, ispitivano je 339-oro dece čije su
majke bile HlV-pozitivne. Tokom prve godine života umrlo je 71 dete (20,9 odsto). Među
2.303 deteta čije su majke bile HlV-negativne, 225 je odnela smrt tokom prve godine života
(9,8 odsto). Uzroci smrti nisu navedeni. U drugoj studiji, takođe sprovedenoj u Ugandi, na
HIV je testirano 9.389 farmera. Tokom sledeće dve godine umrlo je 109 od 9.012 (1,2 odsto)
HlV-negativnih i 73 od 377 (19,4 odsto) HlV-pozitivnih. Međutim, samo petoro HlV-pozi
tivnih je umrlo od AIDS-a.
Mada većina razumnih posmatrača prihvata da HIV izaziva AIDS, čak ni skeptici ne
mogu da ne priznaju visoku prevalencu HIV antitela u Africi. Ako postoje i takvi koji ne
prihvataju ni to da HIV antitela indikuju virusnu infekciju, njihovo objašnjenje kako HIV
seropozitivnost vodi do smrti, za ostatak naučnog sveta, može delovati krajnje čudesno.
Objašnjenje, međutim, gubi na čudesnosti ako se zna da postoje mnogi nespecifični, ali
ipak korisni, laboratorijski testovi.
Tako, pozitivan test na antitela koji koristi ekstrakt volovskog srca (kardiolipin) kao
antigen, predviđa razvoj sifilisa uključujući i smrt od ove bolesti, iako antitela nisu induko
vana kardiolipinom i on nije uzročnik bolesti.
Objašnjenje kako pozitivan test na antitela može predvideti rane smrti, mnogo je
manje zanimljivo od predviđanja na osnovu povećane stope sedimentacije eritrocita (ESR).
Opšti uzrok povišenog ESR može biti neka infekcija ili trudnoća, malignitet, kolagene
vaskularne bolesti, reumatske bolesti srca i druga hronična stanja, uključujući i infekciju
Hl-virusom. Čak i asimptomatične, neanemične HIV-pozitivne osobe mogu imati povišen
ESR i test može biti prediktivan za progresiju bolesti. Povišen ESR kod HlV-pozitivnog sub
jekata konstituiše prediktivni marker za progresiju infekcije u AIDS znatno pre opadanja
broja CD4, iako se smanjenje broja ovih ćelija smatra uzrokom nastanka sindroma stečene
imunodeficijencije (AIDS-a).
HlV-proteini su, zapravo, normalni ćelijski proteini, ćelijski proteini sa novim antigen
skim epitopima (determintama, odrednicama) ili novoindukovani ćelijski proteini. Osobe
pozitivne na testu imaju visoke nivoe autoantitela i/ili antitela na non-HIV antigene, od
kojih svi (ili neki) mogu ukršteno reagovati sa ćelijskim proteinima. HlV-pozitivnost se kao
i ESR može shvatiti kao nespecifični indikator promenjene homeostaze (uravnoteženog
stanja organizma) koja znači sklonost ka razvijanju određenih bolesti.
HlV-eksperti tvrde da PCR dokazuje i kvantifikuje HIV detektovanjem i brojanjem
molekula HIV-RNK ili njene cDNK (komplementarne DNK) u kulturama koje sadrže
plazmu ili tkiva AIDS-pacijenata. Međutim, da bi se tvrdilo da je RNK genom jedin
stvenog retrovirusa, HlV-a, prvo se mora imati dokaz da je takva RNK konstituent
virusne čestice. U ovom slučaju, dokaz porekla se ne razlikuje od onog koji se sprovodi
prilikom dokazivanja očinstva. I dok se detetova DNK i DNK navodnog oca definišu se
samo na osnovu toga da je uzorak uzet iz njihovih organizama, u slučaju HlV-a, među
tim, njegova RNK i njegova cDNK se dobijaju iz materijala u kome dominira ćelijska
RNK i DNK i retke čestice, koje u najboljem slučaju imaju samo površnu sličnost sa
retrovirusnim česticama.
Upotreba PCR-a za određivanje moguće retrovirusne etiologije različitih bolesti
može biti dodatno osporena prisustvom endogenih retrovirusa. Čak i ako se cDNK
koriste za PCR šablone, transkripcione aktivnosti endogenih sekvenci moraju se uzeti u
obzir. Ljudi se rađaju sa DNK nukleotidnim sekvencama poznatim kao endogene retro
viralne sekvence. Za razliku od genoma bakterija, kod virusa koji nisu retrovirusi i drugih
infektivnih agensa, koji su (ako su) prisutni egzogeno stečeni, retroviralne RNK (provi
ralne DNK) su prisutne u ljudskom organizmu. Poznato je da sačinjavaju bar jedan odsto
genoma čoveka.
Upotreba PCR-a za dijagnozu HlV-infekcije, uprkos svemu, postaje sve raširenija. Da
bi se procenila senzitivnost i specifičnost PCR-a, istraživači moraju razjasniti da li su učes
nici u studiji inficirani HlV-om. Novi test bi se morao porediti sa superiornim referentnim
testom ili tzv. zlatnim standardom. Čak i da on postoji, specihčnost PCR-a još uvek ne bi
mogla bih određena zato što ovaj test još uvek nije standardizovan. Kriterijumi za određi
vanje slučajeva kada je PCR test pozitivan variraju u različitim studijama. Čak i kada se
ignoriše nedostatak standardizacije i koristi se potpuno nepodesan zlatni standard, kao što
je WB, specihčnost PCR-a je i dalje ekstremno niska.
U jednoj studiji, saglasnost između HlV-serologije i HIV-DNK varira od 40 do 100
odsto. U sedam francuskih laboratorija sa ekstenzivnim iskustvom u PCR-detekciji HIV-
DNK, od 138 uzoraka za koje se tvrdilo da sadrže HIV-DNK, 34 pacijenta (25 odsto) nije
imalo antitela na HIV, dok je od 262 uzorka koja nisu sadržali HIV-DNK, 17 pacijenata (6
odsto) imalo antitela na HIV.
U pogledu testova HlV-opterećenja koji se koriste za kvanhhkaciju HlV-a u plazmi,
može se reći da nisu ni razvijeni ni evaluirani za dijagnozu HlV-infekcije. Zašto, onda,
lekari koriste ove testove za dokazivanje HlV-infekcije i potvrđivanje rezultata drugih testo
va? Kako se testovi koji ne mogu biti korišćeni za dijagnozu HlV-a mogu upotrebljavah za
njegovu kvantifikaciju? Tri testa se najčešće koriste za kvanhfikaciju virusnog opterećenja.
To su: reverzno transkriptazna-polimerazna lančana reakcija (RT-PCR), sekvencno-zasno
vana amplifikacija nukleinske kiseline (Nucleic Acid Sequence Based Amplification -
NASBA) i razgranati (eng. branched) lanac DNK (bDNK). U uzorcima koji sadrže istu
količinu HlV-a, rezultati ovih testova variraju između 0 i 1 milion kopija, u zavisnosti od
toga koja se PCR-tehnika ili vrsta HlV-a koristi.
Pod izoiacijom HlV-a eksperh podrazumevaju detekciju enzima reverzne transkrip-
taze ili reakciju između proteina prisutnih u ćelijskim kulturama i anhtela na jedan takav
protein, kao što je p24, za koji se tvrdi da je jedinstven za HIV. Reakcija antitelo-antigen
(čak i ako postoji dokaz da je anhgen HlV-protein i da je anhtelo usmereno protiv njega i
da reaguje samo sa p24), ne može da predstavlja bilo kakvu izolaciju, a kamoli izolaciju
virusa ili jedinstvenog retrovirusa. Osim toga, do danas niko nije dokazao da je p24 protein
HlV-a. Naprotiv, postoji obilje dokaza da je p24 ćelijski protein.
HIV/AIDS rizične grupe su: homoseksualci, intravenski korisnici droge, hemohličari i
osobe rođene na području subsaharske Afrike. Kao što je poznato, testiranje na HIV je svo
jevrsno emocionalno iskustvo. Dijagnoza HlV-pozitivnost može odvesti u depresiju, strah,
bes i dovesti do pojave samoubilačkih ideja. Porodica, prijatelji i zajednica mogu izbegavah
inficirane ljude i odnosi među supružnicima i partnerima mogu bih ugroženi.
 Neodređeni rezultat može izazvati iste probleme ako lekar pogrešno interpretira rezul
tate, kao indikativne za infekciju.
U pogledu interpretacije rezultata WB-a, takođe je neophodna posebna obazrivost. WB
može biti pozitivan i ako osoba nije inficirana, pogotovo kad su samo dva benda prisutna,
ali neinficirana osoba u izvesnim slučajevima može imati i više od dva prisutna benda.
WB kriterijumi koji se koriste za definisanje pozitivnih rezultata su prvobitno osmišl-
jeni za upotrebu kod visokorizičnih osoba. Za populaciju koja ne spada u grupu visokog
rizika, ovi testovi mogu biti problematični.
Jedini razlog zbog čega se tvrdi da homoseksualci, intravenski korisnici droga,
hemofiličari i Afrikanci, imaju veću verovatnoću da budu inficirani HlV-om je taj što je,
kada su testovi na antitela prvi put uvedeni u praksu, otkriveno da pripadnici ovih grupa
imaju veću verovatnoću pozitivnih rezultata nego drugi (zdravi) davaoci krvi.
Jedini način da se dokaže visoki rizik od infekcije, a da se eliminiše svaki rizik od
lažno-pozitivnih rezultata, bio bi korišćenje zlatnog standarda za vrednovanje testova. A
kao što je pomenuto, zlatni standard jedino može biti Hl-virus, odnosno njegova izolaci
ja. Pošto je činjenica da zlatni standard ne postoji, što su prihvatili i mnogi HIV/AIDS-
eksperti, trenutno je nemoguće napraviti razliku između grupa osoba koje su u visokom
riziku od infekcije ili u visokom riziku od lažno-pozitivnih rezultata.
Veoma je značajan i podatak da do danas niko nije dokazao postojanje celog HIV-
genoma u svežim, nekultivisanim limfocitima AIDS-pacijenata. Otkriće nove RNKs u
humanim ćelijama, pogotovo kod AIDS-pacijenata i pripadnika rizičnih grupa, ne
može biti dokaz da je RNK egzogeno uvedena HlV-om ili bio kojim drugim infektivn-
im agensom.
Zanimljivo bi bilo razmotriti rezultate dobijene ispitivanjem genetskog materijala osoba
obolelih od sindroma zalivskog rata. Kod veterana zalivskog rata, kako su naučnici zaključili,
nove (neviralne) RNK su verovatno indukovane izlaganjem genotoksinima u okruženju.
Ono što može nedostajati u analizi HlV-a je razumevanje uloge koju poikilogeni agen
si (grč. poikilo = različit, gen = skr. generisanje) igraju u laboratorijskom protokolu koji se
od 1983. godine koristi za ispitivanje humanih retrovirusa. Poikilogeni agensi su entiteti -
fizički, hemijski ili biološki - koji kreiraju genetsku raznolikost posredstvom genetskih
rekombinatornih dešavanja.
Jedan ovakav poikilogeni agens se pominje u vezi sa HlV-om. Taj agens je fito-
hemaglutinin (PHA). Koristeći HERV-H LTR etalon (HERV = humani endogeni retrovirus),
6 i 4,5 kb (kilobaza), detektovani su transkripti (Northern blot analizom) indukovani u nor
malnim perifernim T-ćelijama posle tretmana fitohemaglutininom. PHA su koristili kao
laboratorijski reagens ne samo Montanje, već i svi drugi retrovirolozi koji su tvrdili da imaju
dokaze HlV-izolacije.
Sa tvrdnjom da se nova, neviralna, RNK pojavila kod veterana rata u Zalivu, složio se i
sam Montanje. Postojanje novih RNK kod HlV-pacijenata i pripadnika rizičnih grupa,
samim tim, može biti rezultat delovanja velikog broja toksina, uključujući i genotoksine.
Genom retrovirusa HlV-a uopšte ne mora biti izvor novih RNK.
I Montanje i Galo su prihvatili da HIV ne može biti detektovan u kulturama koje nisu
tretirane određenim toksinima, odnosno genotoksinima, uključujući PHA. Retrovirusolozi
se ne slažu sa tvrdnjom da se nova RNK može pojaviti u ćelijama bez prethodnog izlagan
ja infektivnim agensima. Za sve ovakve naučnike, prisustvo novih RNK kod HIV-pacijena
ta je nedvosmislen dokaz infekcije. Pri tom, svi zanemaruju činjenicu da do sada ne posto
je podaci o dve identične HIV-RNK. Razlika među njima može biti i do 40 odsto.
Seksualno prenosivi agensi nemaju seksualne, geografske ili rasne pretpostavke. Ipak
se za HIV kaže da je izuzetak. Njegov glavni ,,model“ transmisije u subsaharskoj Africi je
heteroseksualni, za razliku od ostatka sveta. Da bi se mogla potvrditi heteroseksualna
transmisija HlV-a, mora se:
- dokazati postojanje HlV-a,
- imati pouzdan način dokazivanja da je muškarac (žena) inficiran HlV-om,
- dokazati da je virus prisutan u genitalnim sekrecijama inficiranih osoba u vreme odi
gravanja seksualnog kontakta,
- dokazati da su partneri HlV-pozitivnih muškaraca (žena) bez HlV-a neposredno pre
seksualnog kontakta, i
- dokazati da neinficirani partner postaje inficiran odmah posle seksualnog kontakta i
nijednim drugim putem.
Čak i ako pretpostavimo da su prvi i drugi uslovi zadovoljeni, što se tiče trećeg, ne pos
toji nijedna studija iz bilo koje zemlje koja dokazuje seksualnu transmisiju HlV-a baziranu
na dokazivanju njegove prisutnosti u genitalnim sekrecijama. Podaci iz studija pokazuju da
85 odsto muških i 80 odsto ženskih uzoraka genitalnih sekrecija dobijenih od HlV-pozi
tivnih subjekata - ne sadrže HIV. To bi značilo da prisustvo HlV-a u genitalnim sekrecija
ma u jednoj prilici, ne predviđa njegovo prisustvo u drugoj prilici.
Na primer, u jednoj studiji (koristeći dovoljno senzitivan PCR da detektuje jednu HIV-
om inficiranu ćeliju u 100.000 neinficiranih semenih ćelija, a u jednom broju uzoraka i
jednu inficiranu ćeliju u 1.000.000 neinficiranih semenih ćelija), genetski materijal HlV-a je
mogao biti detektovan u samo 1 od 25 semenih uzoraka homoseksualaca.
Kod muškaraca sa viralnim opterećenjem većim od 50.000 kopija po ml plazme, 33
odsto je imalo nedetektibilna virusna opterećenja u semenoj tečnosti. Kada je krvno viral
no opterećenje bilo manje od 5.000 kopija po ml, 15 od 22 semenih uzoraka nije prikaza
lo HIV. Kod 14 žena koje nisu uzimale anti-HIV lekove, 12 od 22 uzoraka cerviko-vaginal
nih sekreta (60 odsto) nije imalo detektibilno virusno opterećenje.
Izjednačen odnos HlV-seropozitivnosti muškarci - žene (1:1), u Africi se ne može
koristiti kao dodatni dokaz za heteroseksualnu transmisiju HlV-a (kako su to učinili Galo i
njegove kolege). Studija koju je ovaj tim sproveo je bazirana na nepouzdanim podacima i
neverodostojnom epidemiološkom rezonovanju. Pre svega, načini korišćeni za isključivan
je osoba sa poznatim rizicima od AIDS-a nisu bili senzitivni i bili su podvrgnuti značajnim
,,štelovanjima“.
Treba pomenuti i slučaj izostanka Kapoši sarkoma kod 10 analiziranih muških AIDS-
pacijenata (od kojih je 7 bilo tamne boje kože), što bi predstavljalo dodatni dokaz protiv
homoseksualne transmisije HlV-a među afričkim stanovništvom. Ovaj kancer se skoro
uopšte ne sreće među crncima i intravenskim korisnicima droga.
Od velikog značaja je i istraživanje sprovedeno 1985. godine na 2.000 registrovanih
nemačkih prostitutki (iz Minhena, Štutgarta, Berlina, Hajdelberga, Frankfurta i Kila)
koje su testirane na HTLV -III (HIV). Njih 17 je bilo HlV-pozitivno, a od ovih je polov
ina koristila droge. Niska prevalenca HlV-a u ovoj populaciji i veće umanjenje trans
misije sa muškarca na žene sugeriše da ove nemačke prostitutke nisu bile ni izvor, ni
primaoci virusa.
 Na početku „ere HIV-a“ je postalo jasno da je oko 75 odsto testiranih hemofiličara
bilo HlV-pozitivno. Kako su svi hemofiličari muškarci, istraživači su koristili prednost
HlV-pozitivnih hemofiličara da bi proučili transmisiju sa muškaraca na žene, zbog toga
što je „broj inficiranih indeksiranih slučajeva“ (muškaraca) lakše definisati a njihove
ženske seksualne partnerke su generalno zdrave i nemaju drugih poznatih faktora rizika
za oboljevanje od AIDS-a.
Najveću studiju na ženskim seksualnim partnerima hemofiličara je izvela Studijska
grupa transfuzione bezbednosti SAD između avgusta 1985. i februara 1989. U studiju su
uključene osobe sa svim oblicima kongenitalnih poremećaja zgrušavanja, uz dugotrajno
praćenje na klinikama u Njujorku, Majamiju, Detroitu, Sietlu, San Francisku i Los Anđe
lesu, kao i 201 ženski seksualni partner. Istraživači su pratili 151/180 žena, HIV-nega
tivnih na početku studije, u periodu od 5 do 47 meseci. Totalni period opservacije za 151
ženu je bio 351 godina (2,3 godine po osobi). Nijedna nije postala HlV-pozitivna uprkos
činjenici da je 13 (8 odsto) od 151 žene ostalo u drugom stanju. Od 47 žena koje su pri
javile vaginalne odnose, upotreba kondoma je bila ,,uvek“ kod 6 (13 odsto), „ponekad ili
često“ kod 20 (42 odsto) i ,,nikad“ kod 21 (45 odsto).
U prospektivnoj studiji 175 HlV-neskladnih parova (jedan partner HlV-pozitivan, drugi
ne), testiranih svakih 6 meseci, nijedan od 175 neinficiranih muškaraca ili žena nije postao
HlV-pozitivan. Čak 25 odsto parova nije koristilo prezervative.
Danas postoji obilje epidemioloških dokaza koji pokazuju da je jedini seksualni akt
koji je, i kod homoseksualaca i kod heteroseksualaca, povezan sa pozitivnošću na testu na
HlV-antitela i pojavom AIDS-a, receptivni analni odnos. Učestalost ovakvih odnosa kod oba
pola, a ne broj partnera (promiskuitet), predstavlja faktor rizika za pozitivan rezultat na
testovima na HlV-antitela i razvoj AIDS-a.
Homoseksualnost nije sama po sebi od najveće važnosti, već je to sam seksualni čin
(analni odnos mogu ponekad mnogo više da praktikuju pripadnici heteroseksualne nego
homoseksualne populacije). Stoga, AIDS i pozitivan test na antitela, isto kao i trudnoća,
mogu biti seksualno stečeni ali ne i seksualno prenosivi. Razlika je u tome što je za trud
noću dovoljan jedan seksualni odnos, dok je za AIDS potrebna velika učestalost recep
tivnih analnih odnosa tokom dugog perioda. Može se reći da AIDS više liči na analni i
cervikalni kancer.
Dobro je poznato da je AIDS prvi put dijagnostikovan kod belaca homoseksualaca i
biseksualaca, a 20 odsto muškaraca koji se smatraju homoseksualcima je imalo seks sa
ženama. Zanimljivi mogu biti rezultati studije koja je 1986. sprovedena na teritoriji San
Franciska. Od 1.035 muškaraca starosti između 25 i 54 godine, 169 (16,3 odsto) se klasifiko
valo kao biseksualno i njih 108 je prijavilo jednu ili više ženskih seksualnih partnerki
tokom prethodne dve godine. Ekstrapolacijom ovih podataka na njihovu celu populaciju od
23.000 samaca, autori su izračunali da je ukupan broj žena izložen ovim muškarcima oko
3.200. Zaključak studije je bio da postoji značajan potencijal za širenje HlV-infekcije na
žene San Franciska. Takvo širenje se do danas nije dogodilo.
Ako se HIV prenosi seksualnim putem i sa majki na njihovu decu, do sada bi trebalo
da postoji epidemija HlV-infekcije među decom (to je trebalo da se desi još sredinom 80-
ih godina prošlog veka). Deca belih roditelja bi, ukoliko su ove tvrdnje istinite, trebalo da
budu među prvim inficiranima i danas bi trebalo da formiraju većinu među decom infici
ranom preko majki.
 Međutim, stvari stoje potpuno drugačije. Na primer, kumulativni broj perinatalno
inficirane dece u Australiji, u periodu od 1982. do 2000. godine, iznosi 46. Manje od
troje godišnje. Čak i ako se transmisija HlV-a sa majke na dete dešava, njena pojava je
zanemarljiva. A što je najvažnije, pošto se kao dokaz izolacije retrovirusa koriste lim
fociti dobijeni iz placente, mora se uzeti u obzir i da placenta pruža utočište endogen
im retrovirusima.
Prvi izvešteni slučajevi sugerišu da tvrdnje o transmisiji HlV-a sa majke na dete dolaze
od obojenih majki i njihove dece. Ili je HIV, za razliku od drugih infektivnih agenasa,
sposoban da pravi diskriminaciju između rasa ili postoji veliki problem u vezi sa metodama
koji se koriste za dokazivanje infekcije.
Kao što je ranije diskutovano, validnost svih laboratorijskih testova, uključujući i
testove na antitela korišćene za dokazivanje HlV-infekcije, osporavali su i sami eksperti
za HIV. Postoje mnogi naučno objašnjivi razlozi zbog kojih pozitivan test na antitela, čak
i ako je specifičan kod odraslih, ne može biti smatran dokazom HlV-infekcije kod dece.
Prvo, majke kod kojih je rizik za pojavu mnogih oboljenja visok (npr. siromašne obojene
žene, korisnice droga...), i u odsustvu HlV-a poseduju antitela koja reaguju sa mnogim
antigenima, uključujući i auto-antigene. Ova antitela, kao navodna HlV-antitela, mogu
preći u placentu i, kao i sva antitela, unakrsno reagovati na takav način da daju pozitivan
test na antitela u odsustvu HlV-infekcije. Sama deca, takođe, mogu razviti antitela na
mnoge non-HIV antigene, koji mogu kros-reagovati sa antigenima u testu na HIV rezul
tirajući lažno pozitivnim rezultatom. Na primer, septikemija (trovanje krvi) često daje
lažne rezultate na testovima na antitela. Deca su naročito sklona infekciji E. coli koja
može napasti krvotok, naročito iz kompromitovanih creva. Antitela na polisaharide E. coli
reaguju sa proteinima HlV-a.
Težina deteta je jedan od faktora koji se najčešće navode kao faktori rizika da se dogo
di transmisija. Međutim, kod odraslih gubitak težine povećava verovatnoću za pozitivan
rezultat na testu, ali ne i obrnuto.
Hipergamaglobulinemija identifikuje HlV-pozitivnu decu sa specifičnošću od 97
odsto uz korišćenje WB-a kao zlatnog standarda kod dece. U jednom istraživanju je 63
seruma, dobijenih od 23 pacijenta pre i neposredno posle infuzije imunoglobulina, testi
rano na HIV korišćenjem WB-a. Od 63 seruma, za 52 (83 odsto) je nađeno da su pozi
tivni. Količina otkrivenih antitela je bila najveća neposredno posle infuzije, a smanjivala
se između infuzija.
Zanimljiva je i studija rađena na jednoj osobi kojoj je dato šest injekcija od po 5 ml
doniranog Rh+ seruma. Injekcije su administrirane u četvorodnevnim intervalima.
Pokazano je da je donatorski serum negativan na antitela na HIV i antigen (ELISA), kao
i krv uzeta od njegove žene i deteta. Krv uzeta posle prve imunizacije se pokazala kao
negativna na HlV-antitela iz ELISA testa i imunoblot esej. Posle druge imunizacije, slab
signal je pokazan na ELISA testu. Posle treće imunizacije, signal je bio jak i imunoblot
je otkrio jasnu interakciju sa p!7 i p55 proteinima. Još jači signal je primećen posle pete
imunizacije. Interakcija sa pl7, p31, gp41, p55 i nekim drugim proteinima je bila
očigledna. Ovo ujedno znači da vakcinisana deca mogu biti pozitivna na testu na HIV-
antitela i ako nisu inficirana.
Još 1988. su postojali dokazi da su testovi na antitela kod dece nespecifični. Svi eksper
ti su prihvatili da deca mogu imati pozitivan test na antitela, a da nisu inficirana. Uzrok ove
pojave leži u tome što majčina antitela prelaze kroz placentu još u 12-oj nedelji trudnoće.
Nivo ovih antitela opada posle porođaja i do devetog meseca starosti nisu više prisutna kod
deteta. Drugim rečima, ukoliko je test na antitela specifičan, bilo koje dete starije od devet
meseci pozitivno na HlV-testu na antitela, trebalo bi da ostane pozitivno do kraja života.
U jedinoj studiji koja obezbeđuje detaljnu analizu gubitka dečije HlV-seropozitivnosti
posle porođaja, Evropskoj kolaborativnoj studiji, oko 23 odsto dece postalo je seronegativno
u periodu od rođenja do devetog meseca života. Međutim, 59 odsto je postalo seronegativno
u periodu između devetog i 22. meseca. Ovaj drugi podatak ne može biti posledica gubitka
majčinih antitela. Jedino objašnjenje je da su testovi na antitela nespecifični, ili deca uspe
vaju da se reše HlV-infekcije bez ikakvog lečenja.
Jedini dokaz u prvim izveštajima koje govore o transmisiji Hl-virusa sa majke na dete
jeste prisustvo AIDS-a ili bolesti sličnih AIDS-u kod dece. Čak i posle razvoja testova na
HIV (antitela, kulture, PCR), u većini studija dijagnoza HIV-infekcije kod dece i transmisi
ja sa njihovih majki je određena kliničkim, a ne virusološkim, podacima. Ta dijagnoza se,
zapravo, sastoji od sledećeg: AIDS, smrt od AIDS-a ili smrt od bolesti povezane sa HlV-om,
bez definicije šta se podrazumeva pod bolešću povezanom sa HlV-om.
Ovakve pretpostavke se mogu smatrati validnim samo ako postoji definitivan dokaz da
HIV izaziva AIDS (imunu deficijenciju, tj. opadanje T4 ćelija i klinički sindrom) i bolesti
povezane sa HlV-om. Takođe, mora postojati definitivan dokaz da su deca imala AIDS ili
su umrla od AIDS-a ili bolesti povezane sa HlV-om. Na kraju, moralo bi se utvrditi da ne
postoje drugi uzročnici AIDS-a ili bolesti povezane sa HlV-om.
Nemoguće je, s jedne strane, tvrditi da je pozitivan test na antitela dokaz da HIV izazi
va AIDS, a sa druge strane, da je prisustvo AIDS-a dokaz da je pacijent inficiran HlV-om. U
veoma malom broju studija u kojima se dokazuje transmisija HlV-a sa majke na dete, pos
toje podaci o imunološkom statusu dece (broju T4 ćelija). Od 1986. godine postoje dokazi da
je efekat HlV-infekcije na imuni sistem dece donekle drugačiji, nego kod odraslih.
U početnoj fazi AIDS-a kod dece, limfopenija može biti nezapažena i limfocitne mito
gene reakcije na fitohemaglutinin (PHA) i Concanavalin A (Con A) kao i u miksovanim lim
focitnim kulturama su normalni. Prema HlV-teoriji AIDS-a, infekcija Hl-virusom dovodi do
uništenja T4 ćelija, a opadanje broja T4 ćelija dovodi do pojave kliničkog sindroma. Kod
velike većine dece sa kliničkim sindromom, broj T4 ćelija je ili normalan ili, ako je uman
jen, do toga dolazi posle pojave sindroma. Iz svega ovoga proizilazi da HIV ne može biti
uzrok AIDS-a kod dece. Trenutno raspoloživi podaci o prenošenju HlV-a sa majke na dete
pokazuju da o ovom načinu transmisije, do danas, nijedna slučajna ,,slepo-kontrolisana“
studija nije objavljena, zatim ne postoji nijedan validan metod za dokazivanje infekcije
deteta HlV-om, a nema dokaza da je bilo koji test koji se koristi za dokazivanje HlV-infek
cije specifičan. Testovi nisu ni reproduktibilni, ni standardizovani. Ukratko, nema ničeg
specifičnog po pitanju imunodeficijencije (opadanja T4 ćelija), ni po pitanju kliničkih simp
toma, ni po pitanju same bolesti kod dece i odojčadi čije su majke HIV-pozitivne.
Imao sam prilike i da analiziram sadržaj doza polio vakcina davanih južnoafričkoj deci,
a zaključci do kojih sam došao bili su zastrašujući. Naime, skoro svaka doza je bila konta
minirana teškim metalima u tragovima (olovo, živa, nikl, bakar) u količinama nekoliko puta
većim od dozvoljenih. Toksično dejstvo ovih metala se ogleda u supresivnom delovanju na
koštanu srž male i, naročito, novorođene dece. Krajnji ishod jeste pojava AIDS-simptoma
sa smanjenim brojem imunokompetentnih ćelija, bez prisustva virusa.
 Kod dece su prisutna dva izuzetno zbunjujuća toka bolesti - razne kongenitalne
infekcije i prim arne kongenitalne imunodeficijencije. Ove druge podrazumevaju cito
megalovirus, Epštajn-Bar virus, herpes virus, rubeola virus, toksoplazmoze i imunod
eficijenciju kod dece čije su majke narkomanke. Drugim rečima, u početku ere AIDS-
a bilo je prihvaćeno da je ono što je postalo poznato kao AIDS kod dece postojalo
mnogo pre 1980, pogotovo kod dece čije su majke živele u lošim uslovima, bile narko
manke ili alkoholičarke.
Indikativne bolesti koje se viđaju kod imunokompromitovane dece inficirane HlV-om,
preklapaju se sa bolestima koje se uglavnom viđaju kod dece neinficirane HlV-om. Ovo je
slučaj čak i sa dve bolesti za koje se smatralo da su najspecifičnije za infekciju HlV-om -
PCP (Pneumocystis carinii pneumonitis) i KS (Kapoši sarkom). Čak i eksperti za HIV prih
vataju da ovaj virus ne izaziva KS, ali i pored toga se smatra da je KS indikativan za AIDS i
kaže se da HIV izaziva AIDS. Takođe, u većini studija se ne pominje koji su metodi
korišćeni za dijagnozu AIDS-a, smrti od AIDS-a ili bolesti povezane sa HlV-om.
Zanimljivo je da se nijedan današnji lekar ne seća da je imao iskustvo sa pacijentima
sa PCP-om pre ere AIDS-a. Međutim, ova bolest nije ni nova, ni specifična za AIDS.
Opisana je i istražena u vezi sa siromaštvom i lošom ishranom pre pojave AIDS-a. PCP se
primarno javlja kod prevremeno rođene ili zrele distrofične dece. Ispitivanja su pokazala da
terapija PCP-a lekovima protiv protozoa nije bila uspešna, za razliku od terapije lekovima
protiv gljivica. Osim toga, postoji česta kombinacija PCP i citomegalske bolesti. Trebalo bi,
zato, ispitati mogućnost da se PCP mnogo češće javlja kod odraslih osoba sa citomegalskom
bolešću. Što se tiče dece, nijedno dete koje se oporavilo od ranog PCP-a (sa ili bez cito
megalovirusa) nije kasnije umrlo od drugih manifestacija imunodeficijencije.
PCP se javlja skoro isključivo kod pacijenata sa ozbiljnim osnovnim bolestima. Pri
marne bolesti uključuju: leukemiju, sarkome, Hočkinovu bolest, neuroblastome, multiple
mijelome, reum atoidni artritis, hemofiliju, nefrozu, tuberkulozu, hipoglikemiju,
adrenogenitalni sindrom... Pneumocystis carinii pneumonitis se viđa i kod pacijenata
posle transplantacije organa, kod iznurenih beba i kod dece sa agamaglobulinemijom,
hipoproteinemijom. Proteinsko-kalorična pothranjenost može igrati ulogu u nastanku
PCP-a, pošto je ona povezana sa raznim predisponirajućim oboljenjima. Osim toga, težak
gubitak težine je viđen kod laboratorijskih pacova tretiranih kortizonom, pre pojave PCP-
a. Broj smrti od PCP-a je znatno povećan kada su pacovi tretirani kortizonom hranjeni hra
nom deficitnom u proteinima.
Pothranjenost može uticati na otpornost prema infekcijama preko uticaja na fagoci
tozu, endokrine funkcije, prirodnu mikrobijalnu floru, integritet tkiva, zaceljivanje rana i
formiranje kolagena, kao i na brojne nespecifične faktore koji utiču na otpornost organiz
ma. Svakako najznačajniji je uticaj pothranjenosti na humoralni i ćelijski imunitet.
Morfološke studije vršene u okviru studije objavljene 1976, a sprovedene u dva irans
ka prihvatilišta, otkrile su da su sva deca sa teškim PCP-om imala upadljivo spljoštene
mukoze utrobe, zbog ponavljanih intestinalnih infekcija i perzistirajućih dijareja. Kod
većine pacijenata je otkrivena i teška atrofija timusa, uz težinu timusa manju od 3 g u
vlažnom stanju pri autopsiji, a ustanovljen je i nedostatak oboda T-ćelija. Ova deca su
izgledala kao skeleti. Nikakav trik sa pedijatrijskim hranjenjem nije mogao da pomogne da
se poboljša nutricionalni status, pošto je atrofija mukoze onemogućavala apsorpciju. Timus
je kod ove dece nestao u drugom ili trećem mesecu, a ćelijski-posredovani imunitet zaosta
jao u razvoju. Iz najnovijih studija se uočava da se ćelijski-posredovani imunitet kod
preživelih nikada nije kompletno povratio.
Pre ere AIDS-a, deca sa pneumonijom su retko bila testirana na PCP. Jedan od razlo
ga za to može ležati u činjenici da najspecifičniji metod za dijagnozu PCP-a zahteva
invazivnu proceduru, tj. otvorenu biopsiju pluća. S druge strane, u eri AIDS-a se ne štede
napori za dijagnozu PCP-a (u studijama transmisije HlV-a sa majke na dete, PCP se sma
tra dokazom da je dete inficirano HlV-om, bez daljih laboratorijskih testiranja).
Umesto otvorene biopsije pluća, danas se koriste druge metode. Međutim, čak i
upotrebom bronhoalveolarne lavaže (BAL), koju eksperti za HIV smatraju ekstremno speci
fičnom, kod oko 40 odsto pacijenata sa AIDS-om, koji je predstavljen simptomatičnim
pneumonijama izazvanim drugim organizmima, može se očekivati nalaz P. carinii u
tečnostima iz BAL.
Ranih 80-ih godina prošlog veka, visoka učestalost Kapošijevog sarkoma (KS) je uoče
na kod homoseksualaca. Tokom nekoliko narednih godina ovaj malignitet i PCP su postali
glavni konstituenti onoga što je postalo poznato kao AIDS.
Zaista, KS je bio osnova Galoove pretpostavke da je uzrok KS-a i AIDS-a retrovirus. KS
je bio prevalentan u Africi mnogo pre ere AIDS-a i pogađao je mlađe odrasle osobe (od 25
do 45 godina starosti) i decu starosti između 12 i 15 godina. U ovoj grupi, kao i kod
homoseksualaca, postoji vidljiva učestalost generalizovanog i agresivnog KS-a kod koga
većina pogođenih umire u toku dve godine od postavljanja dijagnoze.
Od svih rizičnih grupa obuhvaćenih HIV infekcijom, KS je sa retkim izuzecima
ograničen samo na homoseksualce i Afrikance. U SAD je do 1990. bilo samo 13 sluča
jeva KS/AIDS-a kod dece i sva su, osim jednog, bila potomci žena sa Haitija. Te
godine, istraživači iz Centra za kontrolu zaraznih bolesti su izjavili da su ovi slučaje
vi AIDS-a bili atipični i da može postojati neobjektivnost dijagnoza. Nejednaka
raširenost KS-a među rizičnim grupama, njegovo dijagnostikovanje kod mnogih
homoseksualaca koji nisu imunosuprimirani i koji su negativni na testu na HIV, vodi
do zaključka da je KS izazvan infektivnim agensom koji nije HIV. Iako danas svi pri
hvataju da uzrok KS-a nije HIV, iz nepoznatih razloga KS ostaje jedna od bolesti
kojom se definiše AIDS. U studijama transmisije HlV-a sa majke na dete, KS, bolest
koja nije izazvana HlV-om, smatra se dokazom da je dete inficirano HlV-om i da
infekcija potiče od njegove majke.
U ovom trenutku nema dokaza da se HIV, čak iako se pretpostavi da je prisutan kod
gravidnih žena, perinatalno prenosi na njihovo potomstvo.
Na ovom mestu bih želeo da se posebno zahvalim dr Eleni Papadopulos, koja je ostavi
la veliki broj studioznih radova sa obiljem podataka u vezi sa AIDS-om i posebno
mogućnošću transmisije HlV-a sa majke na dete, kao i ostalim članovima njene naučne
grupe iz Perta.
Možemo se zapitati: da li je HlV-sindrom kod koga je krajnji rezultat kancer - jedna
bolest, a HlV-sindrom kod koga je krajnji rezultat TBC - druga bolest? Zajednički im je
samo pad imuniteta. Reč je o posledici slabog mesta (lat. locus minoris resistentiae) u orga
nizmu. Ta slaba mesta se mogu uporediti sa najslabijim karikama jednog lanca, onim koje
se prve kidaju. Homoseksualci dobijaju Kapošijev sarkom, narkomani TBC, a crnci PCP i
nekad KS, beli ljudi oboljevaju od bolesti koje izazivaju mikoplazme i, naročito, od kandidi
jaze. Sve ovo dozvoljava pad imuniteta i sve se, ponovo, svodi na imunitet.
 Poznato je da 96 odsto HlV-pozitivnih belih ljudi pripada rizičnim grupama
(hemofiličari, narkomani, homoseksualci), 3 posto je zaraženo transfuzijom i za 1 odsto
se ne zna kako su inficirani. Posebna rizična grupa su tamnopute osobe, pre svega,
južno od Sahare. To je ukupno četiri ili pet rizičnih grupa. Sve ukazuje na to da se sida
koristi za ciljano delovanje. Drugo, narkomanima opada imunitet i samog korišćenja
droge (često joj se dodaju otrovne materije, poput strihnina, da bi brže delovala). I sida
može da se tretira kao posledica narkomanije
Osnovna stvar u svemu tome jeste pad imuniteta. Dokazivanje inficiranosti je krajnje
nepouzdano. Mnogi koji su identifikovani kao inficirani, nisu uopšte inficirani. Sam taj test
je besmislica pošto može dati pozitivan rezultat posle vakcinacije protiv gripa, kao i kod
pomenutih 60 različitih bolesti. To znači da su mnogi ljudi oterani u očajanje, gubitak imu
niteta, sidu i smrt, samo zato što im je ,,slučajno“ otkriven HIV pogrešnim testom.
Kada čovek dobije nalaz testa sa ,,HIV-pozitivan“, oseća se kao osuđenik na smrt bez
prava žalbe. On je, prvo, u šoku zbog opšte slabosti jer naglo pada tonus malih arterija,
kapilara, i dolazi do velikog pada krvnog pritiska (krv se nagomilava u jetri, slezini i
crevima), srce dobija malo krvi i „radi na prazno“. To obično potraje dosta dugo i usleđ
permanentnog stresa dolazi do oštećenja vitalnih moždanih centara zbog nedostatka
kiseonika. Hipotalamus među prvim centrima reaguje (on je centar za termoregulaciju i
razmenu materija) i šalje signal prednjem režnju hipofize, koja luči adenokortikotropni
hormon (ACTH) koji podstiče koru nadbubrežne žlezde na pojačanu sekreciju kortizona.
Kao posledica toga, javlja se mišićna slabost, povišen krvni pritisak, edemi, nervne sen
zacije, psihoze, neuroze. Najopasnija posledica trajnog povećanja lučenja kortizona kod
HlV-pozitivnosti, ogleda se u poremećaju metabolizma ugljenih hidrata, minerala, sman
jenju funkcije polnih žlezda, štitne žlezde i, naročito, pokretanju procesa latentne tuberku
loze, PCP i razvoju mikoplazmi u disajnim putevima.
Permanentan stres i ciklus kortizona dovodi do gubitka imuniteta. Imuna deficijencija
može da se dobije na razne načine - od permanentnog stresa, pa do bolesti usled raznih
infekcija, loših uslova života, nepravilne i nedovoljne ishrane, života u vlažnim, mračnim
hladnim prostorijama, preteškog rada...
Što se tiče testova za otkrivanje HlV-a, oni su - elegantna i drska prevara! Ovde se,
zapravo, koristi kaša dobijena iz volovskog srca, odnosno klasični test za detekciju sifilisa,
a koristi se i već postojeći test na DNK koji služi za dokazivanje očinstva. To su ti novi ,,epo
halni“ testovi za HIV.
U suštini, i kancer i sida, kao i TBC, malarija i onih 60 bolesti koje daju lažno pozitivne
rezultate na testovima na HIV, međusobno su slične, imaju neki zajednički imenitelj.
Kancerogena ćelija, naime, ima na omotaču gpl20, imunoglobulini imaju gpl20 i HIV ima
gpl20. Čak bi se moglo reći da i Hl-virus u suštini ne postoji, već samo postoji sindrom
HlV-a. Kada čovek oboli od HlV-a, ovaj može da se identifikuje na osnovu pratećih pojava,
na osnovu simptoma. Oni se razlikuju kod različitih grupa.
U daljem istraživanju side bi, za početak, bilo dovoljno poći od pretpostavke da je ona
modifikacija lepre, gube. Jednostavno, ići na to da je u suštini u pitanju lepra ali trans
formisana, preobražena, drugačija, odnosno nova vrsta. Činjenica je da se guba vidi u pood
maklom stadijumu bolesti, ali i bolesnik od AIDS-a se poznaje u poodmaklom stadijumu.
Prepoznaje se po licu, telu, ponašanju... Naravno ova problematika ne može da se shvati
tako jednostavno i, da kažem, vulgarno. Međutim, kao početna hipoteza se može prihvati
ti pretpostavka da je reč o transformisanoj lepri. To je mogao da bude dijaboličan labora
torijski miks, a mogao je da bude i prirodni miks.
Istina je da su antitela koja se javljaju kod lepre identična onima koja se javljaju kod
HlV-a. Micobacterium avium complex, skr. MAC-ova vrsta tuberkuloze (MAC) se ne
prenosi sa čoveka na čoveka kao Kohov TBC. Može da se kaže i da uopšte nije reč o
tuberkulozi, nego bolesti sa simptomima tuberkuloze, ali potpuno drugačijeg porekla.
Pad imuniteta leži u jednoj od faza oboljevanja od side. Zanimljivo je to da taj pad imu
niteta, kod onih koji boluju od AIDS-a, dovodi do karakterističnih i specifičnih posledica,
što nije slučaj sa svakim padom imuniteta.
I prilikom transplantacije organa dolazi do pada imuniteta, ali se posle njega ne jav
ljaju oportunističke, prateće, bolesti. Ovde postoji jedna specifičnost - kod transplantaci
je se imunitet potpuno uništava da ne bi došlo do odbacivanja presađenog organa, a
potom se imunitet povrati. Znači, u ovom slučaju je reč o reverzibilnom procesu. Kod
AIDS-a se imunitet uopšte ne može, ili u najboljem slučaju samo delimično, vratiti u toku
bolesti. Neophodno je imati u vidu i to da pacijent kome je imunitet potpuno uništen živi
u potpunoj izolaciji, pod drastičnom kontrolom, izolovan je izvesno vreme od okoline i
zaštićen od stresnih situacija. Čak i stres zbog predstojećeg operativnog zahvata i
priprema za njega, kompenzovan je nadom da mu se poklanja život. Kod ovakvog paci
jenta dolazi do velike psihološke promene, jer čovek kome je na ovaj način poklonjen
život mnogo više razmišlja vlastitom postojanju (životu i smrti) i dolazi do specifičnog
stanja duše, karakterističnog za čoveka koji je stajao ,,oči u oči“ sa smrću. Sama nada ga
čuva od stresa.
Drastičan pad imuniteta je kratkotrajan, pacijent je pod kontrolom, pod lekovima,
nema vremena da se razvije neka bolest. Njegov organizam je usresređen na prihvatanje
organa. Ako preživi, imunitet mu se vraća veštački, kao što mu je i oduzet.
Međutim, čovek kome je imunitet drastično pao zbog dugotrajnog izlaganja stresu,
gladovanja ili čega drugog, a pri tom nije izolovan „staklenim zvonom nade“ niti sklonjen
pod „stakleno zvono“ sterilne sredine, taj je upoznao HIV. Jer, kod HlV-infekcije ništa nije
pod kontrolom...

NucliSens
NucliSens HIV-1 QT je kvantitativni RNK amplifikatorski test (QL) koji utvrđuje pris
ustvo i precizno određuje koncentraciju HIV-1 u plazmi i serumu. Dokazana ekstrakcija
RNK silika i izotermalna NASBA tehnologija umnožavanja, čine ovu metodu izuzetno
osetljivom i omogućuje visoko reproducibilne rezultate. Test-procedure su proste, lako
razumljive i rezultati se dobijaju za svega nekoliko sati.
Kod osoba inficiranih HlV-om slobodnoćelijska HIV-RNK se može meriti u plazmi za
vreme čitavog toka HlV-infekcije. Pored toga, broj kopija u plazmi izražen kao broj kopija
HIV-RNK u mililitru, postao je jedan od najcenjenijih podataka u kliničkom pristupu i
lečenju HlV-inficiranih osoba.
Posle primarne infekcije HIV-1 virusom, HIV-1 RNK se može detektovati u krvi pre
nego što je moguće detektovati HIV-1 p24 antigen u formaciji Ijudskih (humanih) IgM
antitela. Znači, moguća je detekcija virusne HIV-RNK u najranijim stupnjevima infekcije.
 Primena NucliSens HIV-1 QT je moguća kod
1) Utvrđivanje infekcije u studijama prenosa sa majke na dete;
2) Uzoraka koji daju indeterminantne podatke Western-blot metodom;
3) Detekcije HIV-1 RNK u malim količinama plazme kao i frakcionisanim uzorcima;
4) Test se može upotrebiti i za detekciju HIV-1 RNK na suvim krvnim uzorcima.
Reč je, dakle, o sistemu visoke tehnologije za dijagnostikovanje nukleinskih kiselina,
baziranom na NASBA tehnologiji. On uključuje izolaciju, molekularno umnožavanje i
detekciju s ciljem osetijivog i specifičnog određivanja sekvenci nukleinskih kiselina uz
mogućnost određivanja broja kopija HIV-1 kao i CMV.
NucliSens CMV pp67 meri replikaciju CMV u krvi. Koristeći utvrđenu tehnologiju
NASBA RNK umnožavanja, ovaj test detektuje mesindžer RNK koja kodira protein omotača
matriksa CMV, protein pp67 koji se jedino pojavljuje za vreme replikacije virusa.
NASBA tehnologija selektivno umnožava RNK na osnovu DNK i dozvoljava direktno
testiranje krvi.
Ova metoda ima dozvolu za marketing u SAD od septembra 1999. godine.
Uz kvalitetnu ekstrakciju i apsolutnu čistoću, NucliSens HIV-1 QT je pouzdan u radu sa
plazmom i serumom, ali je testirana i primenjivost kod velikog broja drugih mogućih uzoraka.
U testu se mogu koristiti i sledeći uzorci: plazma (EDTA), plazma (heparin), plazma
(ACD), plazma (SPS), serum, puna krv, krvne ćelije, limfociti, trombociti, koncentrat fakto
ra koagulacije, suve mrlje plazme, suve krvne mrlje, cervikovaginalni sekret (CVS),
cervikalni ispirak, cervikovaginalni lavat (CVL), majčino mleko, predsemena tečnost, sper
ma, cerebrospinalna tečnost (CSF), kulture virusa, limfni čvorovi, koštana srž, timus, slez
ina, nadbubrežna žlezda, pljuvačka, creva, srce, pluća, bubreg, mozak.
Efikasnost: u istom uzorku je moguće utvrditi i broj kopija i genotipizaciju (npr.
sekvencioniranj em).
Sigurnost: trenutna inaktivacija virusa osigurava visoki nivo zaštite od moguće labora
torijske infekcije.
Unutrašnje kontrolisanje: kompletan unutrašnji postupak metode, od lize i ekstrakci
je do umnožavanja i detekcije - garantuje tačnost i pouzdanost svakog rezultata pojedi
načnog uzorka.

NASBA mraiožavanje

Najznačajniji deo NucliSens sistema je NASBA tehnologija umnožavanja koja se oslanja na

istovremenu aktivnost tri enzima: AMV-RT (reverzna transkriptaza virusa ptičje mioblastoze),
RNaze (ribonukleaze 888) H i T7 RNK polimeraze. Zahvaljujući njima, moguće je umnožavan
je sekvenci nukleinskih kiselina na više od 109 kopija za samo 90 minuta. Reakcija se vrši izoter
malno na 40°C, tako da nije potrebna oprema za ekspresno termocentrifugiranje.
Za razliku od RT-PCR, NASBA je u stanju da selektivno umnoži RNK sekvence na
osnovu DNK. Ovo NASBA metodu čini logičnim izborom za: 1) pouzdanu detekciju i kvan
tifikaciju retrovirusa: umnožavaju se samo kopije RNK genoma a ne i provirusne DNK
kopije; 2) merenje replikacije DNK virusa detekcijom pojavljivanja kasne mRNK; 3) detek
ciju humanih mRNK sekvenci bez rizika od DNK kontaminacije. Ovo čini pretragu za gen
skom ekspresijom u onkološkim i genetski uslovljenim bolestima lakom i jednostavnom.
Nema lažno pozitivnih signala kao rezultata prisustva bakterija.
 Svi NucliSens testovi su unutrašnje kontrolisani uz pomoć kontrolne mRNK. Ove kontrole
se dodaju svakom uzorku pre ekstrakcije, izoluju se i umnožavaju u istoj epruveti, ali se poseb
no detektuju. Kada je umnožavanje ciljnih RNK negativno, pouzdani rezultati sa prijavljuju
samo ukoliko je kontrola pozitivna. Ovo je jedini način da se izbegne lažna negativnost
Značaj ovakve vrste kontrole se ogleda u tome što se procedura umnožavanja događa
u istoj epruveti, jednostruka nukleinska kiselina se koristi za direktnu detekciju, jednos
tavno je i brzo izotermalno umnožavanje, umnožavanje RNK je selektivno na osnovu DNK
i najviša je moguća pouzdanost testa.

Udruženost tehnologija

Već je rečeno da je NucliSens sistem napravljen na osnovu tri komplementarne

tehnologije u cilju funkcionalne standardizacije pojedinačnih koraka u proceduri testa od
primarne obrade uzorka do dobijanja rezultata.
Vrhunsko izvođenje testa je osigurano izolacijom i koncentracijom frakcije nuklein
skih kiselina iz uzorka pomoću siliks metode izolacije nukleinskih kiselina ili ,,Boom“
metode.
Izabrane nukleinske kiseline se specifično umnožavaju uz pomoć NASBA (amplifikaci
ja sekvenci nukleinskih kiselina). Ova tehnologija izotermalnog umnožavanja nove gen
eracije ima visoku reputaciju zbog izuzetne osetljivosti i specifičnosti.
Poslednji korak koji značajno doprinosi celokupnom kvalitetu testa jeste pouzdana
detekcija, kvantifikacija. Sadašnja generacija aparata se zasniva na principu elektrohemilu
minscencije (ECL), što obezbeđuje visoku senzitivnost i dinamički opseg.

Mogućnosti testa

Sopstvena „Boom“ metoda je jedna od najpouzdanijih i najosetljivijih načina za izolaciju

nukleinskih kiselina. Rezultat su visoko prečišćene, koncentrisane nukleinske kiseline ide
alne za umnožavanje, ispitivanje, sekvencioniranje, kloniranje i ostale molekularne analize.
Koja su područja primene osnovnog seta?
Mikrobiologija: detekcija virusa (npr. enterovirusa u likvoru) i mikroorganizama (npr.
Micobacterium tuberculosis u ispljuvku), u širokom rasponu humanih uzoraka.
Kod imunokompromitovanih pacijenta omogućava:
- kliničko istraživanja kod HIV/AIDS pacijenata,
- detekciju HIV-1 mRNK u mononuklearnim ćelijama periferne krvi,
- podtipizaciju HIV-1,
- detekciju SI i NSI fenotipova,
- detekciju mutantnih alele HIV-1 koreceptora (npr. CCR 5).
Transplantacije: detekcija virusa (npr. EBV) i gljivica (npr. Aspergilus).
Onkologija/genetika: npr. PSA mRNK u punoj krvi ili translokacija RNK u leukemiji
(npr. BCR-ABL kod CML).
Kontrola kvaliteta hrane: detekcija patogenih mikroba u hrani (npr. Listeria u siru ili
Salmonella u jajima).
Veterinarske zarazne bolesti: detekcija virusa i mikroorganizama kod raznih životinja
(npr. FIV virus kod mačaka).
 NASBA otkriva sve manjkavosti PCR-a
Reverzna transkriptaza olijanskog virusa, koja je prisutna u smeši za reakciju, koristi
takođe prisutne dezoksinukleozidne trifosfate (ARP, CTP i GTP) kako bi proširila ili pro
dužila trocrtni kraj prajmera i samim tim formirala kopiju DNK uzorka. U toj fazi nastaje
hibrid RNK-DNK.
ERENAZA N(x) potom hidrolizuje RNK od hibrida RNK-DNK. Zatim se originalna RNK
uništava i ostaje jednolančana DNK na koju se prikači prajmer 2, reverzna transkriptaza
sintetiše drugi lanac DNK i pretvara regiju promotora u dvolančanu sekvencu.
Treći enzim u smesi T7, RNK polimeraza, prepisuje RNK kopije od sada aktivnog
promotora i stvara oko stotinu kopija od svakog molekula uzorka. Svaki novi RNK
molekul sada može da služi kao uzorak za reverznu transkriptazu u tzv. cikličnoj fazi
NASBA procesora. U toj cikličnoj fazi prajmer 2 se vezuje za uzorak i reverzna tran
skriptaza ga nastavlja ili proširuje stvarajući na taj način hibrid RNK-DNK kao na
početku.
Erenaza N(x) sada hidrolizuje, krak RNK prajmer br. 1 se vezuje za novonastalu jed-
nolančanu DNK i reverzna transkriptaza sintetiše DNK, samim tim, ponovo aktiviše tran
skripciju promotora, odnosno aktiviše promotor da bi bio transkripcijski aktivan.
Iako su prethodno koraci navedeni samostalno, oni se ipak odvijaju istovremeno tako
da se amplifikacioni proces određene promene sekvence postiže na kontuiniran, homogen
i izotermalan način.
S obzirom na kompleksnost raznih enzimatskih aktivnosti, prethodno opisanih, moglo
bi se očekivati da je proces osedjiv na temperature i da podleže određenim promenama. U
praksi, međutim, NASBA je iznenađujuće robustna. Testirani uzorci dodaju se u reakcionu
smesu NASBA, koja sadrži sve potrebne komponente. Inkubacija se vrši na jednoj jedinoj
temperaturi jedan do dva sata, i to je sve što je potrebno da se postigne amplifikacija za fak
tor milijardu. U jednom test-sistemu i dovoljnim uzorkom sa 10.000 molekula, postiže ili
pokreće sintezu od ukupno 2 x 1013 RNK molekula pune dužine, što znači, 1,3 mikrogra
ma RNK molekula za dva sata. To je količina koja se može jednostavno detektovati na
agaroznom gelu sa etidijum bromidom.
NASBA proces zahteva manje ciklusa rada od PCR-a za postizanje poželjnog (željenog)
stepena amplifikacije.
Kada se koristi PCR, broj molekula se duplira sa svakim korakom, tako da je potreb
no oko 20 ciklusa za produkovanje amplifikacije od oko milion puta.
Sa NASBA se od 10 do 100 kopija RNK generiše u svakom stepenu transkripcije, tako
da je potrebno svega četiri-pet ciklusa za isti broj kopija. Zbog toga su sa NASBA tehnologi
jomi totalno vreme inkubacije i greške u procesu redukovane.
Greške koje su povezane sa nekim aktivnostima enzima, na primer sa aktivnostima
reverzne transkriptaze, mogu da budu kumulativne i tako se može očekivati da manje cik
lusa znači smanjenje verovatnoće greške.
Pouzdanost procesa NASBA je testirana na brojanju RNK proizvoda direktno iz reak
cije sa kojom radi nazba. Na sekvencijama koje su dobijene na taj način, oko 90 posto je
čitljivo, a 10 posto nečitljivih sekvencija u procesu rada NASBA izgleda da je prouzrokovano
inherentnim zaustavljanjem rada nekih enzima ili degradacijom određenih lanaca RNK (što
je i očekivano u takvoj sredini neprečišćenog uzorka).
Specifičnost procesa NASBA potvrđen je u model-sistemima, analizama reakcija koje
su sprovedene u prisustvu ili odsustvu kerier DNK.
Korišćenjem desetak hiljada molekula uzoraka, prisutnost od jednog mikrograma ljudske
placentarne DNK znači ekvivalent sa oko dva miliona ćelija posle dva sata amplifikacije.
Međutim, kada se koriste niži nivoi, npr. stotine molekula, ukupan proizvod koji se
postiže u pojačanju jeste značajno manji u dvosatnom procesu. Ipak, kada se rezultati
uporede sa poznatim standardima pomoću elektroforeze (mislim da VMA to radi veoma
uspešno), onda je efikasnost ili uspešnost još uvek reda veličine oko jedne milijarde.
Nikakve reakcije za kontrolu uzorka - odnosno uzorci koji ne odgovaraju traženom
uzorku, falš uzorci, ili dodavanje viška heterologne RNK - ne produkuju karakterističan
proizvod, odnosno signale, niti na agaroznom gelu, niti na WB-u.
Senzitivnost tehnologije NASBA je testirana korišćenjem različitih serija razblaživanja.
Uzorci sa vrlo malom koncentracijom od svega desetak molekula, produkuju pozitivan
rezultat. Čak i uzorci sa još manjim molekulom mogu da se detektuju.
Uzorci HlV-inficiranih ćelija ili infektivnih HlV-čestica razređenih u ljudskoj plazmi,
detektovani su sa istim nivoom senzitivnosti u testiranim sistemima. Lažno pozitivnih nije
bilo, a specifičnih bendova proizvoda amplifikacije bilo je samo u uzorcima koji su sadržali
različite molekule.
Znači, NASBA amplifikaciona metoda može da se koristi za uzorke i druge vrste jed
nolančane RNK. Dvolančane aminokiseline takođe mogu da se koriste, ali se prvo moraju
pretvoriti u jednolančane molekule da bi odgovarale procesu (znači DNK može da se
pretvori i na ovaj način u RNK i obrnuto).
Nukleinske kiseline sa određenim krajevima npr. onima koji se generišu pomoću enz
ima restrikcije, takođe su kompatibilne sa procesom NASBA i direktno ulaze u cikličnu fazu
ako su se prethodno pretvorile u jednolančane.
Ova tehnologija ima primenu u nauci, istraživanju, posebno RNK istraživanju.
NASBA, na primer, pojednostavljuje i detektuje i sekvencioniranje RNK sa odsustvom ter
malne denaturacije, a sobzirom da genomska DNK nije pojačana, te je tako taj nedostatak
uklonjen ili nije prisutan. Pošto NASBA ne zahteva specijalne aparate, prikladna je za
naučnike koji imaju potrebu za amplifikacijom nukleinskih kiselina ili za one sa sman
jenim budžetom.
Pored primene u nauci, NASBA može da ima i kliničku primenu. Dijagnostika koristi
nazbu za testiranje infektivnih bolesti i genetskih poremećaja, za dijagnozu, praćenje i testi
ranje prijemčivosti kancera i slično.
Rezultati postignuti in vitro testiranih uzoraka potvrđuju da primena i specifičnost
praktično odgovaraju onome iz model-sistema. Detektuju se čak i tri HIV čestice u 100
mikrolitara uzorka rekonstruirane ljudske plazme.
Analiza uzoraka kod HIV/AIDS pacijenata je takođe potvrdila senzitivnost tehnologi
je, ali je važno da se tehnika NASBA može prilagoditi i za testiranje hrane, akupunkturu i,
u određenom stepenu, za forenzičnu medicinu (grana sudske medicine) prilikom ispitivan
ja iznenadnih ili nasilnih smrti, rana i utvrđivanja očinstva.
Postupak NASBA kreće sa liziranjem ćelije (Roš), pušta tip-1 proviralnu DNK bez pos
tupka organske ekstrakcije (kao kod većine ostalih PCR testova).
 Drugi stepen koji traje 75 minuta je amplifikacija. Uzorci se, znači, dodaju u određene
epruvete koje sadrže antikor (jedan master miks) i amplifikuju se sa 35 ciklusa u jednom
termičkom aparatu. Ovaj master miks sadrži sve komponente potrebne za amplifikaciju
Akji polimerazu pufere, soli i biotimilirane prajmere i, naravno, ATP, CTP i GTP (adenozin
trifosfat, ciklični trifosfat i guanin-trifosfat). To je takozvani - pak.
—Dodatno objašnjenje Pomoću Amplikor tibija testa obezbeđuje se specifičnost detek
tovanja proviralne DNK time što amplikor koristi prajmere koji su specifični za visokokonz
ervisane regije iz dela gag gena (zato se samo onaj deo DNK pojačava ovim testom). Uz to,
tokom testa se dodaje i tečnost EM REI koja obezbeđuje razaranje svih HIV neuspešnih ili
nepravilnih delova iz prethodnih reakcija i na taj način dodatno doprinosi poboljšanju pouz
danosti rezultata testa. U mnogim testovima se to radi ispiranjem, filtriranjem.

Pitanja za razmišljanja i odgovore:

Quo vadis, Čoveče?
O Lik Montanje u svojoj knjizi „Sida - čovek protiv virusa“ kaže da ćemo moći da se
borimo protiv HlV-a i napravimo vakcinu tek kad otkrijemo njegovo poreklo, mehanizam
delovanja i množenje.
O Ako isti autor, dalje, tvrdi da dosadašnji lekovi nisu uspešni i da se treba okrenuti
prirodnim lekovima, onda njemu, koji je otkrio Hl-virus, valjda treba verovati.
O Gotovo stotine hiljada radova o HIV/AIDS-u finansirala je farmaceutska industrija.
I to uglavnom onih koji ne vode rešenju HlV-a!
O Predsedavajuće na kongresima bira farmaceutska industrija. Zato oni i ne dozvo
ljavaju diskusiju o vrućim temama kao što su delotvronost lekova ili poreklo virusa!
O Potvrda prethodnog stava je i (blago rečeno) sumnjiva uloga Dizburga na kongresu
u Durbanu koji je skrenuo tok diskusije sa teme: odakle toliko veliki broj obolelih od
HIV/AIDS-a u JAR-u i južno od Sahare?!
O Ako se od ukupnog broja stanovnika južno od Sahare izračuna koliko iznosi 10, 15,
20, 25, 30 i više procenata, dolazi se do brojke od preko sto miliona obolelih! U poređenju
sa ovim, zvanični podaci su tužno mali i tragično smešni.
O Svi afrički lekari bi trebalo, a posebno oni iz regiona južno od Sahare, isključivo u
sopstvenim laboratorijama da provere sastojke lekova i vakcina na fizičku, hemijsku i
biološku ispravnost.
O Zašto se to u tolikoj meri događa u Južnoafričkoj uniji i zemljama južno od Sahare?
Da bi se novorođenčad (kao) zaštitila, daje im se kontam iniran navipirin, kon
tam inirana hibridna hrana i sl. Kako kontam inirana? Kroz hranu (mleko u prahu,
pire, supe, pakovanja kolača i sl.), razne sintetske vitamine, tablete, antibiotike,
vakcine, baš kao i prilikom intravenskog uzim anja heroina, HIV se unosi u dečiji
organizam u m astizolu, lipidnim m em branam a i silicijumovim kuglicama.
O Da li ste se pitali odakle u organizmima beba povećane koncentracije bakra, nikla,
gvožđa, molibdena, silicijuma, a naročito - aluminijuma?
O Usled sve glasnijih priča da je HIV-1 laboratorijskog, dakle Ijudskog a ne majmun
skog porekla, stvoren je - HIV-2.
 Šta je HIV-2? Virus sa omotačem majmunskog virusa (simian virusa) i jedrom - HIV-
1. Pored toga, umesto virusa influence ili virusa konjske anemije (naravno, u kombinaciji
sa ,,večitim“ herpes zosterom) i shodno tome p24 (HIV-1), HIV-2 ima protein p26, dakle,
protein konjske anemije.
Tvorci ove ubilačke kombinacije verovali su da će time zatvoriti usta onima koji misle
svojom glavom i tvrde da je reč rekombinantnoj hibridnoj tvorevini stvorenoj u laboratoriji.
O Mogu li da se stvore delovi virusa?
Svakako. Kad se u ELISA testu koriste sintetski peptidi, onda je jasno da oni mogu da
se konstruišu i naprave. Tako je, recimo, jedan tip otkrivenog izolata HIV-3 iz podgrupe
HIV-1 nazvan Hivo.
Neke setove, posebno one u kojima se koriste sintetski preparati, veoma je teško otkri
ti. Agencija za lekove je tu novu podgrupu virusa povukla sa tržišta u Gracu i zabranila sin
tetske peptide iz ELISA testa. Ali, virusi svakako mogu da se stvaraju.
O Da li je moguće stvoriti novi virus rekombinacijom poznatih virusa različitog
porekla? Mnogi naučnici, naime, tvrde da je to veoma teško, čak i nemoguće, bez obzira na
visoku opremljenost savremenih laboratorija.
To nije tačno! Može se uraditi i to veoma lako. Svojevremeno je u čuvenoj aus
trijskoj firmi Bering (kasnije ju je kupio Rokfeler) u jednu butinu konja ubrizgan
visna virus (ovčiji virus), a drugu butinu bovini (kravlji) virus. Posle izvesnog vreme
na, stvorena je rekom binantna tvorevina tj. novi virus sa omotačem bovina virusa i
jezgrom visna virusa (kravlji virus ima ovoj genoma tj. omotač visna virusa). Lako i
elegantno, bez velike muke, nauke i tehnologije, a za to neki dobijaju - Nobelove
nagrade!
OMoguće je, dakle, napraviti sintetske delove koje imunobiološki sistem nije u stan
ju da razori. Ovaj program se izvodi u najvećim svetskim laboratorijama a njime se
koriste najveće, odnosno ekonomski najmoćnije zemlje sveta. Šta više, polovina jednog
instituta se bavi prljavom rabotom a druga nastoji da nađe odgovor u vidu leka, naravno,
uz pozamašan profit.
„Gradivni materijal“ su im delovi gena, aminokiselina, DNK, RNK i slično. Koriste se i
razni toksični elementi, onkogeni virusi, virusi pneumonije, koksaki i virusi drugih
zaraznih bolesti.
U krajnjoj liniji, nema ni potrebe za genetskim materijalom! Dovoljan je omotač, koji
ima 160 kilodaltona. On je poput velikog autobusa i deli se na gpl20 i gp40 HlV-a. Dakle
dva omotača. Između je fuzioni faktor, u stvari deo virusa influence (gripa) koji podleže
genetskim varijacijama i sa kojim je moguće mnogo toga uraditi.
Ko je pomno pratio spor između Lika Montanjea s jedne, i Galoa s druge strane, shva
ta da Lik Montanje ne odriče da je otkrio Hl-virus (istini za volju i on je u tome učestvovao
iako nije tačno definisano poreklo virusa, mehanizam njegovog delovanja, replikacija tj.
množenje...) ali uporno tvrdi da je spoljni deo omotača virusa gpllO a ne 120, i unutrašnji
jedreni omotač p25 a ne p24. A to mnogo govori. Gde nestadoše onih 10 kilodaltona u koje
može mnogo zla da stane? Montanjeu je učinjen ustupak dogovorom da se unutrašnji
jedreni omotač obeležava sa - p24/25.
O Ipak, koliko ima istine u tvrdnji da su spoljni omotač gpl20 a unutrašnji gp40?
Moguće je da je virus koji je Lik Montanje otkrio 1983. godine zaista imao 110 kilodal
tona a da je u ,,preostalih“ 10 kilodaltona naknadno intervenisano, recimo, ubacivanjem
delova gena atenuiranih (,,osakaćenih“) vakcina. U svakom slučaju, reč je o ogromnom pro
teinu, odnosno masi od 10 kilodaltona.
O Da li je dokazano životinjsko poreklo virusa?
Nije, iako se to veoma dugo krilo. Ali, zato, velika je verovatnoća da ima virusa dru
gačijeg porekla koji se u određenim slučajevima, i pod određenim okolnostima, mogu
preneti sa jedne na drugu osobu.
O Razne mikoze, gljivična oboljenja, aspargilusi, aflatoksini, prioni, koji se ne mogu
uništiti visokim temperaturama, prenose se preko žita, cvetnica, polena, na nivou proteina,
priona, gena, sa čoveka na čoveka, sa životinje na čoveka, uz pomoć ptica, raznih nosača
(vektora). Moguće je napraviti i ,,kaskadu“ na, recimo, Agrobacetrium tumefaciens čiji geni
mogu da se prenesu na životinje, potom i na ljude, i izazovu razne vrste tumora.
Radi se, naravno, i pasaža kroz kulture tkiva bubrega majmuna, ali se zato i događaju
majmunski SV-40 i štošta drugo, rezultirajući raznim oblicima kancera i, uopšte, slabljen
jem organizma koji gubi moć odbrane od najtežih obolenja.
O Mnogi su sumnjičavo vrteli glavom kad sam pisao da je baza u virusu HIV autentičan
afrički herpes zoster virus i da je uvedena influenca virus i geni pastorele pestis (klasične
kuge). Nije, međutim, prošlo mnogo vremena od objavljivanja mog teksta u ,,Galaksiji“ -
HERPES + KUGA = SIDA odnosno AIDS, kad je Galo javno izneo tj. napisao ,,svoj“
zaključak da je - herpes zoster umešan u smrtonosnu igru side!
O čemu je ovde reč? Pomenuti američki naučnik je pomno pratio dešavanja na našoj
naučnoj sceni i, očito, pažljivo čitao ,,Galaksiju“, u to vreme veoma popularan i rado čitan
časopis na čije sam primerke nailazio u svim većim svetskim institutima.
Zaista neobično da tako veliki naučnik i tako velike institucije, sa tako visoko razvi
jenom tehnologijom, tako elegantno - kradu.
0 Poznato je, međutim, da veliki naučnici kradu tuđe ideje i znanje... Inače, virus herpes
zoster je u stvari varičela, ,,dečiji“ virus (manifestuje se u vidu ospica), i zauvek ostaje u
čovekovom organizmu. Malo ko ga nema. Zato je u Hl-virusu baza upravo od tog zostera, tj.
varičela virusa. S jedne strane, manje je prepoznatljiv, a s druge - svuda ga ima i uvek može da
se aktivira. Zato i u Todoxin-ovoj terapiji posle izvesnog vremena dolazi do degradacije, tj.
razaranja ove hibridne tvorevine usled čega se neretko javlja herpes zoster. Međutim, redovnom
primenom Todoxin-ove terapije u roku od dva do tri dana nestaje bez većih komplikacija.
oKažu da se u Africi rađa blizu 50 posto HlV-pozitivne dece, u Americi do 40, u Evropi
do 20, a na našim prostorima između 11 i 12 posto. Surova je, međutim, istina da se veći
na te dece kontaminira odmah posle porođaja! Preciznije, dobar deo crnačkog stanovništ
va Severne Amerike i svo crnačko stanovništvo Afrike.
Zašto naši Romi, za koje tvrde da su promiskuitetni a inače žive u lošim uslovima, ne
oboljevaju od HlV-a? Ne koriste drogu a, s druge strane, jedu mahunasto povrće (pasulj,
grašak, pirinač, soju, proso) i imaju prirodan imunitet stečen kroz težak i siromašan način
življenja (nehigijenski uslovi stanovanja, čest kontakt sa prašinom i sl.).
I Mađari spadaju u grupu promiskuitetnih naroda Starog kontinenta (vidi tabelu frekven
cije HIV/AIDS za Evropu) pa, ipak, imaju veoma mali broj obolelih od ove opake bolesti. U
ovome svakako ima udela i njihova nacionalna kuhinja, to jest jaka hrana bogata zaprškama
i ljuto začinjena uz, naravno, mahunasto povrće čije su ljuske bogate inhibitorima.
Zašto u Amazoniji u velikom broju plemena nije zabeležen ni jedan slučaj side iako
žive u izuzetno teškim uslovima i okruženi majmunima, navodnim (pre)nosiocima HlV-a?
 O Da li je tačno da narkomani najčešće oboljevaju zbog promiskuiteta i izbegavanja
korišćenja kondoma?
Kondom je velika prevara. U zavisnosti od kvaliteta, i on je propustljiv za Hl-viruse čak
i do 50 posto!
Uostalom, ukoliko se HIV prenosi intimnim putem, bez obzira na pol partnera, ostaje
nejasno kako u Srbiji neki homoseksualni i heteroseksualni parovi i po desetak godina
imaju slobodne seksualne odnose, bez upotrebe kondoma ili bilo kakve druge zaštite, a ipak
nisu HIV pozitivni. Možda zato što se ovaj virus (ipak) ne prenosi intimnim kontaktom?
Ovome se dodaje još jedna izmišljotina - zajedničko korišćenje igle. Imam desetak
slučajeva u Beogradu gde su narkomani u dugom vremenskom periodu ,,delili“ iglu pa ipak
nisu postali HlV-pozitivni. O čemu je, onda, reč? Heroin je kontaminiran! Uvezen je ,,obo
gaćen“ Hl-virusima zaštićenim u silicijumovim kuglicama.
Između 1980. i 1985, u Bariju i Milanu broj seropozitivnih se popeo od četiri na 76 od
100 evidentiranih narkomana. Od ukupnog broja registrovanih slučajeva side u Francuskoj,
25 posto čine narkomani. Tamo je, inače, registrovano ukupno 30.000 seropozitivnih
narkomana. I, konačno, treba reči da je u najvećim evropskim gradovima preko 50 posto
narkomana zaraženo!
Istini za volju, i ovde se nameće jedna dilema: kako je moguće da u Srbiji od osam mil
iona stanovnika i oko sto hiljada narkomana ima jedva oko hiljadu registrovanih HIV-poz
itivnih osoba. Možda zbog siromaštva?
O Kako stoje stvari sa - homoseksualcima?
Procentualno gledano, među njima ima zanemarljivo mali broj narkomana ali, zato,
koriste amil nitrit u obliku popersa. To je njihov „faktor rizika“ koji je, naravno, kontamini
ran. Naime, amil nitrit ima vezodilatatorni efekat i, zahvaljujući tome, prava je prečica HIV-
u do krvotoka tj. serumplazme.
Do sada sam radio analize desetak hiljada inficiranih širom sveta i, uprkos tome što veliki
broj ispovesti počinje sa „intimnim kontaktom sam dobio HIV/AIDS...“ gotovo da nisam sreo
osobu koja je na ovaj način inficirana, bez obzira da li to bio intimni oralni, genitalni ili rektal
ni ,,kontakt“. Ne kažem da su napori i sugestije o „sigumom seksu“ beskorisne, to nikako. Ali
za neke druge teške zarazne, infektivne bolesti. Zaštita od HIV/AIDS ne spada u tu priču...
O Zašto stomatolozi ne oboljevaju, tj. ne inficiraju se Hl-virusom uprkos svakod
nevnom kontaktu sa obolelima, iako gotovo prilikom svake intervencije dolaze u kontakt
sa njihovom krvlju? Pri tom, skoro polovina stomatologa ne nosi ni masku ni zaštitne
rukavice!
Istini za volju, jedan oboli na, otprilike, milion. U američkom slučaju ,,Bergilji“, kad je
pacijentkinja inficirana od HlV-pozitivnog zubara, što je potvrđeno i na sudu, ostalo je
mnogo nejasnog i nedorečenog...
oKako je moguće da partneri ostaju seronegativni iako prilikom seksualnih odnosa ne
koriste zaštitu?
Kod nekih od njih, a naročito onih koji su uzimali Todoxin, evidentiran je imuni ćeli
jski odgovor protiv nekih delova virusnog omotača, ali bez pojave antitela.
O Dugo je skrivano da Hl-virus iz sperme lakše prodire kroz kožu nego sluzokožu. Iz
nekog razloga, Hl-virus nije previše otporan u spermatozoidima, suzama, znoju, pljuvački,
mleku... Virus iz spermatozoida nema onaj ubistveni efekat, gubi snagu, nedostaju mu
odgovarajući krvni sudovi a i ne dolazi do savršenog medija - seroplazme.
 ONeki ozbiljni naučni autoriteti imaju mišljenje slično vašem...
Ne čudi me. Lik Montanje, recimo, na 106. strani svoje knjige ,,Sida“ kaže: „Nije reč
0 traženju odgovornosti jedne grupe, naroda ili zemalja, već je posebno važno da se pre
cizno utvrdi poreklo virusa kao i uslovi koji su mu omogućili ekskluzivno širenje, kako
bi se izbegla epidemija istog tipa. Zato je važno da se odredi poreklo, kako virusa, tako
1 epidemije...“
I ovo obara mnoge od ranijih priča i tvrdnji zvanične medicine sa kojima se ja, evo, već
godinama borim...
O Postoji još jedna tvrdnja na 107. strani iste Montanjeove knjige, sa kojom se slažem
a govori o tome da je u jednoj laboratoriji slučajno inficirana jedna grupa majmuna a
potom, opet nekom slučajnošću, sedamdesetih godina se infekcija prenela na majmune u
divljini... U tom slučaju, sve je jasno: kod makaka majmuna HIV napada limfocite kao i SIV,
a biohemijske i biološke osobine njihovih proteina su veoma slične onima iz HIV-l!
oZašto se daju lekovi HlV-negativnoj deci - preventivno? I, zašto se čuvaju zaključani
u kasama?
O Bebama se ne smeju davati nikakvi lekovi ukoliko su prilikom rođenja HlV-nega
tivne. Naime, poznato je da bi se ona već inficirala u majčinom organizmu da je to moguće.
Izuzetno su male šanse da se beba zarazi i majčinim mlekom. Naše majke su, ne tako
davno, dojile decu uprkos velikim temperaturama i opasnim infekcijama. Odlaganje doje
nja nije dolazilo u obzir kako na bi bila prekinuta laktacija.
O Ipak, rađaju se i HlV-pozitivne bebe od jednog ili oba HlV-pozitivna roditelja...
Naravno, ali zato što mnogi nemaju novac za pobačaj pa pribegavaju raznoraznim
nedozvoljenim ali i nehigijenskim načinima oslobađanja od neželjene trudnoće.
Lekari, s druge strane, uzimaju plodovu vodu, biopsiju, placentno tkivo, i još ako nes
terilno rade, bez dezinfekcije benzalkonijum hloridom ili asepsolom vagine na četiri do šest
sati uoči porođaja, i premazivanje pupčane vrpce pre presecanja, postoji velika šansa da
dođe do inficiranja...
O Nije redak slučaj da je novorođenče HlV-pozitivnih roditelja, HlV-negativno?
Todoxin-ova terapija je za to najbolja potvrda. Nedavno je u Italiji na moju intervenci
ju rođena HlV-negativna beba od oca u IV stadijumu HIV/AIDS-a i majke u III. Verovatno
i zato što Todoxin-ova terapija propisuje uzimanje (u manjim količinama) Todoxin-a i ispi
ranje vagine benzalkonijumhloridom na svakih četiri do šest sati.
Pupčanu vrpcu treba izbrisati sa benzalkolijum hloridom, a ELISA i Westernblot se
ne smeju koristiti do 15 meseci života bebe. Može PCR, NASBA ili kultivacija, ali valja
imati u vidu da bebe do 15 meseci zadržavaju antitela majke. Tada se, nažalost, mogu
pojaviti znaci HlV-pozitivnosti u obliku usporenog napredovanja pa čak i prvih znakova
retardiranosti.
Da rezimiram: nije tačno da se bebe HlV-pozitivnih roditelja obavezno rađaju inficirana.
O Preporučujete li vakcinisanje HlV-pozitivnih novorođenčadi?
Posebno njima se ne sme davati vakcina! Ionako su imunodepresivna. Njihov
imunološki sistem jednostavno ne može da odgovori aktivnim antitelima.
O Da li, uopšte, HlV-pozitivni smeju da primaju vakcinu?
Ubeđen sam da nikako ne bi smeli. Vakcina i serum kod ovih bolesnika reaguju zapa
njujuće energično i za njih su gotovo smrtonosni. Naime, ne može da se stvori odbrana, a
u obolelom organizmu vakcina pravi još veći haos gradeći mu prečicu do večnosti. Opas
nost je, znači, dvostruka: iscrpljen organizam nema odgovor na vakcinu, a velika je verovat
noća da HIV iz organizma poseduje njen atenuirani deo. Otuda difterija, male boginje, veli
ki kašalj, ukratko - dečije bolesti kod HIV/AIDS pacijenata.
Hteli ili ne hteli naučnici da čuju i priznaju, pomenute bolesti se (videli smo) mogu
razviti i bez vakcine. Sa njom bi efekat bio još tragičniji.
O Primećeno je da u slučajevima blizanaca prva beba može da bude seropozitivna ali
druga - nikada.
O Zašto je hrana uvezena iz zapadnog sveta u JAR-u pet puta jeftinija nego u Zapad
noj Evropi i Severnoj Americi?
Veoma je interesantno to što je hrana u Africi i Južnoafričkoj Uniji gotovo pet puta
jeftinija nego u Zapadnoj Evropi i Severnoj Americi odakle se često uvozi. Valjda je i više
nego očigledno da je genetski obrađivana, ili čak specijalno pripremana za tu teritoriju.
Nije tajna, recimo, da Amerika izvozi ogromne količine modifikovane soje a uvozi
isključivo - čistu! Namera je, dakle, slabljenje imunobiološkog sistema, što se i dogodi
lo u Južnoafričkoj Uniji gde je gotovo više od polovine HlV-pozitivnih stanovnika.
Sa hranom je, znači, moguće sve uraditi. Mleko koje mi uvozimo, recimo, sadrži 0,7
posto arsenika a dozvoljeno je svega - 0,1. A tu su i razni uvozni zaslađivači, zatim fluo
risanjevode, sintetski vitamini... Sve je to van ozbiljne kontrole. I ne čudi trgovac koji hoće
što jeftinije da uveze prehrambeni artikal kako bi ovde zaradio na njemu ne upuštajući se
previše u sadržaj onoga što prodaje, ali je strašno kad čujem da se time bave i - lekari! (Vidi
„Hrana za genocid“, na 407. strani knjige „Nada za Srbiju“)
O Zašto biljna i životinjska hrana za Todoxin-ove sanatorijume mora da se priprema u
sopstvenim baštama, njivama i odgajilištima?
Zato što ne sme da bude: (a) genetski modifikovana, (b) hibridna i (v) uvezena zbog
opasnosti da sadrži vrlo visoke koncentracije oksina, a preko oksina i steroide iz organiz
ma sisara.
Posebno je opasna biljna agrobakterija tumeficijens (Agrobacteria tumefaciens). Može
da bude ne samo kancerogena, već i da znatno utiče na imunobiološki sistem i dovede ga
do suprimacije i disfunkcije.
Severo Kočoa je 1956. godine dobio Nobelovu nagradu zato što je uspeo da proizvede
kratke RNK biljnog porekla delujući specijalnim enzimima, naročito u prisustvu dvova
lentnog magnezijuma i trovalentnog gvožđa.
Taj deo, znači, može da destabilizuje DNK razvlačenjem prirodno dvostrukih lanaca
DNK, gde će veoma lako prodirati toksični materijal koji se unosi sa hranom u sve strukture.
O Kada je izmišljen - biološki rat?
Takav program je dugo pripreman. Još pre osvajanja Amerike bilo je ozbiljnih razmiš
Ijanja na tu temu.
Poznato je da je veliki broj ruskih konja stradao u vreme Prvog svetskog rata. Bio je to
žestok udarac ruskoj vojsci budući da su konji u to vreme, u nedostatku većeg broja motor
izovanih jedinica, značajno učestvovali u transportu robe, materijala, naoružanja, ljudstva,
u sastavu konjičkih jedinica i kao vojna sila.
Poznat je i slučaj ,,neobičnog“ stradanja 25 hiljada konja u Čikagu, namenjenih kao
pomoć snagama Antante u Evropi, iako su samo stotinak kilometara dalje nebrojena krda
američkih divljih konja mirno pasla nikada ne obolevši od konjske anemije koja je satrla
čikaške konje.
 Godine 1889, sličan program su imali Japanci u Mandžuriji. ,,Neobjašnjiva“ epidemija
je u pretprošlom veku desetkovala i ljude prilikom izgradnje Južne železničke pruge koja
je trebalo da spoji Rusiju sa Iranom, to jest sa bogatim naftonosnim poljima...
Čuvena je i dobro poznata priča o španskom gripu koji je, prema zvaničnim podacima,
stajao života 20 miliona Španaca. Neki tvrde čak - 100 miliona! Naime, u virus gripa je
ukomponovan virus konjske anemije i ljudi su masovno umirali. Kasnije se pojavila priča
da je to bio ,,danak“ za neučestvovanje na evropskom ratištu u vihoru Prvog svetskog rata.
Bilo kako bilo, sve su ovo prilozi za istoriju biološkog ratovanja koji, dakle, nije savre
meni izum.
o Jo š tridesetih godina prošlog veka dosta se znalo o virusima. Čuvena nemačka škola
je imala sedam najpoznatijih virusologa sveta koji su radili na virusima i ustvrdili da se
virusi mogu uporediti sa kasetom za smeštaj informacija. Reč je, dakle, o instrumentu koji
bi ih čitao.
Zapisi na magnetofonskoj traci su stotinu hiljada puta manji od složenog genetičkog
programa ćelije, te fiksirane informacije u DNK. Startujući, RNK virus ulazi u ćeliju a speci
fični enzimi virusa proizvode na hiljade kopija koje su u isto vreme poruke za sintezu pro
teina virusa. Formiraju se nove čestice - virioni - koje napuštaju ćelije bilo lizom ćelije ili
pupljenjem na njenoj površini prema spolja i/ili unutra.
O Da li je sifilis postojao u Evropi pre, recimo, otkrića Amerike?
Ne može se sa sigurnošću tvrditi, uprkos oštećenjima otkrivenim na kosturima osoba
umrlih pre ovog otkrića.
Možda treponema ni tada nije doneta iz Amerike, već neki bakterijski virusi, virusni
kofaktor koji je podigao stepen virulentnosti prenošenja i pojave sifilisa u Evropi.
O Jedno od čestih pitanja jeste kako je moguće da se naglo pojave tako teške bolesti,
imajući u vidu da je to ipak put bez evolutivnih skokova?
Postoje ćelije koje mogu da utiču na druge ćelije. Da ih transformišu toliko da čovek
dobije, na primer, ,,galopirajuću“ leukemiju sa HeLa ćelijama. Ove ćelije se mogu ubaciti
u neki organizam ili uz pomoć in vitro i in vivo eksperimenata ostvariti takve rezultate koji
za nekoliko dana, pa čak i sati, mogu rezultirati - leukemijom! Tako surovo, a jednostavno
i moguće.
O Pojava bolesti, naročito masovnog obima, stvara paniku. U Holanidiji je, ne
tako davno, na hiljade dece iznenada dobilo napade kašlja. O čemu je reč, zašto,
kako?, rojila su se pitanja. Na neke sumnje da je čovek u to umešao prste, uobičajeni
odgovor je glasio: „Ukoliko neko već hoće da pravi biološke probe, valjda će se pre
odlučiti za mnogoljudne zemlje poput Kine, Rusije, Indije. Koga interesuje mala
miroljubiva Holandija?“
Ipak, interesovala je i tek kako! Amerikanci su mnoge eksperimente obavili u svo
joj zemlji, na svom narodu. Preciznije, njegovim određenim delovima. Nuklearne
probe, iznenadna pojava ,,neobičnih“ obolenja poput lako prenosive tuberkuloze pro
tiv koje ništa nisu mogli ni klasični antibiotici ni tuberkulostatici od koje je umrlo
preko 400 osoba.
Holandija je izabrana za pomenuti eksperiment kao jedna od najbogatijih zemalja
Evrope, ali i najorganizovanijih. Zašto je ovo drugo važno? Da bi bili dobijeni što precizni
ji podaci o učinku eksperimenta! Tako se i dogodilo. Holanđani su sve pedantno evidenti
rali, obradili i prezentovali javnosti. Eksperiment je - uspeo!
 O Da li je slučaj „ludih krava“ smišljen da bi Engieska dobila po prstima, ali i džepu, u
trenutku ekonomske ekspanzije, manje je važno za ovu priču. Mnogo je interesantniji podatak da
je uvezen sa nemačkim ovcama, odnosno samlevenim kostima ovaca koje se koriste kao dodatak
stočnoj hrani. U svakom slučaju, teško je poverovati da je reč o - slučaju! Suviše kockica je složeno
- makar i za Marfijev zakon. Pre če biti reč o projektu da se Ostrvo „malo suprimira“.
O Može li se precizno otkriti šta sve sadrži vazduh koji udišemo, naročito u velikim
gradovima?
Dve pametne naučnice iz Londona su dva poveća balona na velikoj visini napunila vaz
duhom a potom ga, po prizemljenju, ispustile. Šta su time otkrile? Na zidovima balona je
pronađeno mnogo gljivica koje izazivaju jaku pneumoniju - PCP, tj. pneumocistis karini. U
omotaču PCP-a su, dalje, pronađene čestice HIV!
Nije teško zaključiti da je reč o nečijoj nameri da HlV-pozitivni stanovnici i posetioci
velikih gradova što pre dobiju jaku upalu pluća kako bi brzo okončali ovozemaljsko biti
sanje ili odmah krenuli na veoma skupo (i nedelotvorno!) lečenje, bolje reći - na veoma
dugo i skupo umiranje!
Bukvalno do bola: prateće bolesti se distribuiraju, nailazak kraja ubrzava, i to uz pun
- finansijski efekat!
„Zašto je zanemarujuće mali broj radova o glavnim uzročnicima imunosupresija,
atrofije timusa i ciklusa kortizona?
O Zašto u vazduhu iznad velikih svetskih gradova, poput Londona na primer, ima
toliko mnogo PCP-a (pneumocistis karini)? Da li je on, kao kod dvokomponentnog lepka,
druga HIV komponenta?
O U jednoj australijskoj studiji se navodi da su kontrolisane osobe vakcinisane protiv
gripa. U prvih sto dana nakon vakcinisanja bilo im je zabranjeno da rade ELISA test odnos
no analizu na HIV, svakako dok se iz organizma ne eliminišu antitela. I to je neki vek, ujed
no još jedan dokaz da je (i) infiuenca umešana u smrtonosnu igru side. I ne samo grip.
(Pogledaj rad: ,,Na šta stvarno reaguju testovi za antitela na HIV“)
O Prioni su veoma sitne čestice, veličine od 2 do 6 nanometra, nemaju svoj genetski
materijal i množe se kao proteini. Neki kažu da oni treba da unesu naredbu u ćeliju. Pri
oni se, međutim, množe i van ćelije tako da ta prastruktura koja već postoji u nama i
pored nas, može da bude fatalna zato što imunobiološki sistem ne može da ga detektuje
zbog izuzetno male veličine.
O Da li su i prioni umešani u „smrtonosnu igru side“?
Moguće je čak i da je, u stvari, Hl-virus vektor (nosilac) priona, izuzetno otpornih na
toplotu (čak i u autoklavima!), i da ih jedino kaustična soda, odnosno koncentrovana urea,
uništava.
O Da li je moguće da je uzrok bolesti i starenja borba između genetičkog života i
negenetičkog života priona?!
Ukoliko bi čovek uspeo da neutrališe prione, možda bi dostigao metuzalemski vek,
odnosno 900 godina života biblijskih patrijaraha.
O Pored pomenute tri komponente, u Hl-viruse se mogu deponovati i geni, proteini...
Omotač, ta rekombinantna veštačka tvorevina, sadrži i homologne ljudske hormone, pro
teine, glikoproteine, MHC-1, HLSDR, interleukin-2, ljudske ćelijske proteine HLA udenute
u omotač virusa tako da može da dovede do lažne reakcije na humana antitela (homologi
ja), alfatimozin-1, VIP hormon, trombocitni hormon i još mnogo toga...
 O S obzirom na postojanje priona, hormona, delova virusa homolognih sa ljudskim itd,
svaki deo virusa može samostalno da se množi, bez obzira na to da li je reč o omotaču,
spoljnom kapsidu, omotaču-jedru, informaciji o nekom drugoim
Netačna je tvrdnja da ćelija množi Hl-virusne čestice. Ona množi sebe, svoje humane
čestice koje se nalaze u sastavu virusa. Da bi stvar bila komplikovanija nego što jeste, pri
likom analiza se ne broje infektivni virusi već - kopije! Naravno, reč je o ,,čuvenoj“ metodi
PCR za koju je Malis dobio Nobelovu nagradu i koji je sam, nedugo nakon primanja čuvene
nagrade, rekao da je reč o velikom promašaju! U najmanju ruku - smešno.
O Šta znači PCR?
Otkrivanje kopija. A kopije mogu da budu celi strani virusi, njihovi delovi, delovi nein
fektivnih čestica, delovi neinfektivnih Hl-virusa, bakterija, svega i svačega.
Najvažnije je otkriti infektivne Hl-viruse, ali, valja imati u vidu da među 100.000 virusa
jedva ima hiljadu infektivnih čestica koje se mogu detektovati.
PCR je, dakle, velika prevara koju što pre treba odbaciti i latiti se veoma važne i
izuzetno precizne - NASBA!
O NASBA testom mogu da se pročiste sve nepatogene, neinfektivne, strane čestice, i
ostanu samo infektivne čestice traženog Hl-virusa. Ovo je izuzetno važno, jer isti efekat se
može postići još jedino kultivacijom, preciznije kokultivacijom. Naime, samo infektivne
čestiee u Petri-šolji ulaze u ćelije i to su ćelije koje se broje: koliko ih je inficirano - toliko
ima infektivnih čestica. Tako jedino i može. Znači, NASBA kultivacija a ne prevara zvana
PCR. (Pogledaj tekst: „NASBA otkriva sve manjkavosti PCR-a“)
OU Stokholmu je 1988. kod mojih pacijenata otkriveno da, otprilike, na 100 infektivnih
dolazi preko 500 neinfektivnih čestica. Verujem da je taj odnos još veći...
0 Jedan od monstruoznih sastojaka laboratorijske konstrukcije zvane HIV jeste
komunikaciona supstanca interleukin-2. Prilikom ubrzanog množenja tj. hiperprodukci
je HlV-a u serum plazmi, dolazi signal da je serum plazma preopterećena interleukinom
2. Šta se potom dešava? Prirodnog interleukina, dakle sopstvenog, autoimunog, iz sop
stvenih ćelija - nema. Limfociti ga ne luče! Dolazi do prekida na relacijama imunokom
petentnih ćelija imunobiološkog sistema, kao i veza između čistača monocita/makrofa
ga, proizvođača interleukina^l koji su obezglavljeni, ne znaju šta treba da rade i nestaju
iz krvotoka. Naravno, nestaju i T-limfociti zbog lažnog signala iz serum plazme.
1 nije tačno, kako neki tvrde, da T-limfociti nestaju zato što ih razara Hl-virus, već zato
što je u Hl-virusu - interleukin-2! I to smešten u omotaču virusa. Lažni signal, znači, upo
zorava da je serum plazma puna interleukina-2 i da T4-limfociti nisu potrebni, a usled toga
se ovi povlače u - depoe.
Sve u svemu: budući da poseduje proteine homologne ljudskim proteinima, plivajući
kroz tkivo HIV luči, ako ne istovetnu ono gotovo istovetnu, komunikacionu supstancu
interleukin-2. U organizmu se, znači, u istom trenutku nađu prirodni interleukin-2, koga
su izlučile T4 ćelije preko CD4 receptora i pomenuti uljez virusa sa gotovo istom supstan
com u svom sastavu: dva vojnika u istoj uniformi, s tim što je jedan - neprijatelj!
Eto, tako izgleda mehanizam jednog od najopasnijih i najmonstruoznijih trikova za
suprimiranje imunobiološkog sistema.
O T-limfociti imaju najviše CD4 receptora. Oko 50.000. Međutim, i mnoge druge ćeli
je organizma i krvotoka sadrže CD4 receptore, te samim tim i luče interferone, citokine...
Hl-virus ima 80 mesta za vezivanje na CD4!
 O Ima dosta tvrnji da se virus u početku razmnožava isključivo u T4-limfocitima...
...Pa su onda dodali i u makrofazima, pa u Langerhans i ko zna kojim još ćelijama. I
dalje tvrdim da to nije tačno jer je poznato da kada je T4 sa CD4 receptorima ispod 20, onda
u organizmu ima najviše kopija. Mi čak imamo pacijente bez ijednog T4-limfocita (infici
ane) a brojimo mu na milijarde kopija! Veoma interesantno...
Hl-virus se jednostavno ,,kači“ na zidove krvnih sudova poput slepog miša za plafon.
O Virusu nije neophodno da uđe u T4-limfocite. Može da se razmnožava i u slobodnoj
serum plazmi, odnosno na zidovima krvnih sudova, krvnim elementima, glia ćelijama, den
dritičnim ćelijama, u potkožnom tkivu... I to čini po sistemu fotoćelije.
O Kako u tome uspeva? Pa, u svom omotaču ima najmanje pet ljudskih hormona i sva
su mu vrata otvorena! Ne prepoznaje ga imuni sistem, čak ni „lična garda“ organizma -
imunokompetentne ćelije - koje čuvaju organizam od svih uljeza-napadača.
O Obično se izbegava diskusija o činjenici da Hl-virus ima dve spirale koje nisu spo
jene, tj. vezane vodoničnim mostovima. Zašto? Jer se logično nameće pitanje - šta će mu
dve spirale kad nije DNK - i odgovor: zato što je HIV dvostruki virus!
Ovo je još jedan dokaz u prilog moje tvrdnje o postojanju više varijanti HlV-a!
O Nije naodmet ni postaviti pitanje: kako je čovek video virus side? Da li je on zaista
viđen i snimljen onakav kakvim je nama predstavljen ili je on, ipak, impresivna slika
naučno-umetničkog doživljaja?
Naime, jedan naučnik koji drži do sopstvenog autoriteta, u nameri da sve prikaže i dokaže,
stvorio je kompjutersku skicu: kad virus uđe u T4-limfocit stvara provirusnu DNK, integriše se,
znači, sa ćelijskom DNK, a provirusna DNK se pretvara u virusnu odnosno ćelijsku DNK, zatim
ćelijska... Sve u svemu: moja strina rađa moju decu za moju - ženu. Nonsens!
Niko i nikada nije pratio dinamiku replikacije virusa na živim modelima. Uvek je pos
matran na smrznutim modelima a potom je sledila diskusija njegove - dinamike!?
Uzgred budi rečeno, uprkos mnogim pokušajima da se stupi u kontakt sa autorom
pomenute kompjuterske skice, do danas ni jednom naučniku to nije pošlo za rukom. Ako
se ja pitam - niti će!
O Ima li dokaza?
Pa, ukoliko nesporni autoritet u ovoj oblasti Lik Montanje na 271. strani svoje knjige
„SIDA - Čovek protiv virusa“ kaže: „Razjašnjenje mehanizma replikacije virusa može
dovesti do budućeg leka...“ zar to treba večito ponavljati?!
Zaista mi nije jasno zašto se svi hvataju za glavu kad ja kažem da ponuđeni meha
nizam delovanja virusa nije tačan.
O Šta se, zapravo, vidi na fotografijama načinjenim elektronskim mikroskopom o koji
ma se toliko govori?
Rečeno je, na primer, da je snimljena fotografija virusa koji na jednom mestu ulazi a
na drugom izlazi preko membrane i pri tom - bubri.
Da nije obrnuto? Možda membrana bubri kad virus ulazi ili izlazi! Da nije reč o pros
toj invaginaciji ćelijske membrane? A (kad može i da bubri) isto se može izvesti i po prin
cipu fotoćelije!
Zbog svega ovoga mi je i zasmetalo što je rađeno i snimano na zamrznutom modelu.
Jednostavno, ne može se pouzdano utvrditi gde virus ulazi a gde izlazi, odnosno, kad ulazi
a kad izlazi.
O Šta je još rekao Lik Montanje?
 OKada bi oni koji simplifikuju (pojednostavljuju) bili u pravu i kada bi HIV/AIDS bio
virusna bolest kao i sve druge, već danas bismo imali vakcinu...“
Zato i tvrdim da je „demontaža“ mehanizma ove duge i iscrpljujuće bolesti prioritetni
zadatak današnje nauke.
O Veliko je pitanje da li se virus zaista množi prostom mitozom kao, recimo, kod
amebe 2, 4, 8, 16, 32... itd. Pre će biti da se replikuje nepravilnom linearnom deobom, to
jest enzimi seku njegovu spiralnu vrpcu na, otprilike, sledeći način: jednu spiralu, na
primer, 3, 5, 15, 17... do sto virusa od jednog, a drugu 4, 7, 11, 18... itd. Ovo se može veoma
lepo pratiti NASBA testom, tj. kultivacijom. PCR-om nikako.
O Da li sam u pravu? Naravno! Već dvadeset godina (od prvih mojih studija) tvrdim da
se virus ne replikuje tako što se provirusna DNK integriše u ćelijsku DNK.
Lik Montanje piše da je množenje virusa moguće i liziranjem ćelija. Šta to znači? To
znači da se virus množi u ćeliji kao embrion u jajetu. Sve čine samo da ne bude kako ja
kažem! Šta će biti sa tom teorijom ukoliko se dokaže da je deoba virusa - nepravilna? A
jednog dana će se dokazati...
0 Gde se, onda, još množe Hl-virusi?
Naravno, u - cirkulišuće imune komplekse! Po izlasku ih, istina, sačekuju antitela i
napadaju ali, budući da su nemoćna, nedolotvorna, virusi stvaraju bunkere i na taj način,
,,ušuškani“ u imunim kompleksima, sasvim ugodno žive.
01 polje i omotač Hl-virusa imaju negativno naelektrisanje. Znači, veoma mu je teško prići.
U omotaču gpl20 je čak bipolarno negativan. Preciznije, ima tvrdnji da taj deo omo-
tača HIV poseduje negativno naelektrisane polimere sa obe strane što se, inače, izuzetno
retko događa u prirodi.
Bilo kako bilo, negativno naelektrisano polje oko HlV-a drži na odstojanju ,,projektile“
koje izbacuju B-limfociti. Odbrana organizma se, naravno, tu ne završava. Još uvek pose
duje snagu i pokušava da baci neprijatelja na kolena aktivirajući „generale odbrane“ - NK
kiler ćelije i citotoksične T8-limfocite.
O Od toga, međutim, nema ništa. Virus je uspeo da se u imunim kompleksima zaštiti
antitelima koja čine njegov bunker, omotač koji ga čuva od svih pokušaja organizma da ga
uništi. Pristižu sve jača i ubojitija ,,oružja“. Na redu su ,,specijalci“...
O Ali... T-limfociti se uklanjaju iz krvotoka!? Centar koji ih upućuje u prve borbene redove
javlja da je krv puna interleukina-2, hormona koji luči T4-lomfiocite. Taktika trojanskog konja
dobija još jedan rat: interleukin-2 nije ljudski, dolazi iz opne virusa. U krvi je previše HlV-a!
Povlačenjem T4-limfocita konačno je prekinuta komunikacija između čistača monoci
ta/makrofaga koji, usled nedostatka informacija, nestaju iz krvotoka.
O Kako i zašto antitela postaju teret za serum plazmu?
Prekomernom produkcijom, antitela počinju da zagušuju krvotok jer su nemoćna pro
tiv sopstvenih hormona. Komunikacione supstance ne funkcionišu, sve podseća na sudar u
tunelu. Nema kretanja, nema vazduha, sve zamire...
O Šta još važno treba uočiti u ovoj podmukloj bici HlV-a?
U timusu, jednoj od najvažnijih žlezda u čovekovom organizmu, sazrevaju limfociti.
On je svojevrsni poligon za obuku kroz koji (iz koštane srži ili tkiva u kojima se stvaraju)
bela krvna zrnca tj. limfociti prolaze i dobijaju naziv - timociti. Dolaze, znači, sa CD3 mark
erima a iz timusa izlaze kao T8 i T4. Grudna žlezda (timus) je, dakle, poligon za ,,specijalce“
koji odlaze dalje u bitku protiv virusa.
 O Šta se dešava sa obolelima kod kojih je izvađena grudna žlezda tj. timus?
Interesantno je da u mojoj terapiji ti pacijenti imaju veoma visok broj T-limfocita,
što pretpostavlja da je njihova produkcija stimulisana (preuzeta?) od strane nekih
drugih struktura. I veoma dobro podnose Todoxin. Možda na ovome treba graditi neku
vrstu terapije...
O Sobzirom na to da HIV ima u omotaču i homologan alfatimozin-1 (isti kao u
timusu!), množenjem virusa stiže signal i da je krv puna alfatimozina-1. Nema više potrebe
za stvaranjem T-limfocita, timus - atrofira!
Šta se dešava u koštanoj srži?
Budući da stalno dobija impulse da limfocita (bela loza) ima dovoljno u krvotoku,
smanjuje produkciju što (opet) neminovno vodi u atrofiju...
O Kako je i vazointestinalni hormon crevnih resica (VIP) ugrađen u HIV po istom prin
cipu kao i interleukin-2 i alfatimozin-1, hipotalamus dobija signal da ga je previše u krvi.
Crevne resice prestaju da proizvode VIP hormon i, naravno, atrofiraju. Hrana se više ne
resorbuje, organizam postaje poput cevi kroz koju ova prođe bez zaustavljanja odnosno
varenja. Posledica atrofije su fatalne dijareje...
O Smanjuje se i količina trombocita?
Naravno. U HIV-u postoji i homologni deo gena trombocita. Ostalo je manje-više
već poznato: hipotalamus dobija signal da je krv puna trombocita. Puna, ali - Hl-virusa.
Koštana srž dobija naređenje da smanji proizvodnju što, prirodno, dovodi do tromboci
topenije. S obzirom na to da je signal lažan, dolazi do strašnih krvarenja, naročito
crevnih i krvarenja u vitalnim dupljama organizma. Vrata Troje su iznutra otvorena,
bedemi pucaju...
O Nailazi tzv. latentni period boravka HlV-a u obolelom. Budući da već duže vreme
perzistira u organizmu, uljez-virus se čak od 25 do 30 posto identifikuje sa domaćinom. Više
ne nosi uniformu običnog vojnika. Hvata se za - generalsku! Teško ga je uočiti. Najčešće se
skriva u depoima organizma, a virusi manji od 100 nanometra (veličine između 10 i 12
nanometra) čak ni to ne moraju: imuni sistem jednostavno više ne može da ih prepozna...
O Može li biti HIV infekcije bez - antitela?
Ima situacija kada se antitela ne razvijaju, nemoćna su i nedelotvorna, ali ,,zagađuju“
krv i sprečavaju komunikaciju između imunokompetentnih ćelija organizma. U ovakvim
slučajevima je verovatno reč o posebno snažnom imunobiološkom sistemu.
Kako se osloboditi tih nedelotvornih antitela (takvi radovi se, nažalost, ne finansiraju i
o njima se uglavnom ćuti)? Ja bih sugerisao - restauracijom imuniteta bez antitela. Veru
jem da je to rešenje odbrane, eliminacije. Valja ih ukloniti kao kod Rh negativne majke i Rh
pozitivnog oca. Dakle, vakcina bez antitela...
O Kako kod belih ljudi koji imaju znatno povećanu produkciju antitela nema virusa?
Zato što ta antitela mogu da budu krosreaktivna, znači da su formirana na druge slične
viruse - konjske anemije, mačije leukemije, možda je reč o zoster virusu i sl. Ne moraju,
znači, kod osoba sa povećanim brojem antitela da se obavezno pojave Hl-virusi.
oZabeležen je i slučaj side bez - virusa!?
Javlja se u organizmima sa slabim imunobiološkim sistemom, a uzrokuje je mikoplaz
ma fermentans.
O Ukoliko se kod nekoga dijagnostifikuje zoster infekcija, ,,plus“ dijareja i pneumoni
ja ili kandida (u Africi), onda se obično kaže da je reč o HIV/AIDS-u i da je dotični u život-
noj opasnosti. Jer, potom se pokreću ,,mehanizmi“ - hipotalamus, hipofiza, nadbubreg,
abnormalno lučenje kortizona... - usled čega dolazi do pada C4-limfocita, smanjenja broja
kiler ćelija. Sve zajedno vodi u poremećaj ciklusa kortizona, organizam ostaje bez odbrane
i, nažalost, počinje propadanje u večnost.
OKoji je virus opasniji - onaj koji je tek ušao u organizam (recimo transfuzijom) ili onaj
u terminalnom stadijumu?
Procenjuje se da će se bolest brže razviti, a zaraza biti opasnija, ukoliko je ,,davalae“
virusa u IV stadijumu bolesti.
O Zašto se, nakon infekcije, kod nekih osoba brže, a kod nekih sporije, razvija bolest?
Svakako brže se razvija kod onih koji, recimo, već u sebi nose visna virus, virus ko
njske anemije, možda neke mikoplazme, gljivice... bez obzira na način na koji su dospeli
u njegov organizam. Ti tzv. kofaktori ubrzavaju proces obaranja imunobiološkog sis
tema.
Od kofaktora zavisi i šta će se, kad i koja bolest razviti, ali i kako će organizam kasni
je odgovoriti na terapiju. Poznato je, naime, da prilikom HIV infekcije neko dobro a neko
loše na nju reaguje. Neko ima više, a neko manje virusa...
O Mogu li insekti da prenose sidu?
Afrički komarci - svakako. Budući da teško preživljavaju temperature ispod - 4°C, u
Evropi mnogo teže zbog klimatskih uslova.
Male „leteće tvrđave“, dakle, mogu da nose viruse. Ukoliko ovi dospeju u načet, a
pogotovo ruiniran imunobiološki sistem (tuberkuloza, gljivične infekcije i sl.), može se
dogoditi da manji broj virulentnih virusa izazove ovu opaku bolest.
O Zašto se veoma često, po kratkom postupku, velikim farmaceutskim kućama
odobrava proizvodnja još neispitanih lekova?
0 Zašto se izuzetno retko pominju pariska ,,Konkord“ i londonska ,,Delta“ studija?
Prilikom rada na ,,Konkord“ studiji, oformljene su dve grupe od preko hiljadu pacije-
nata. Jedna je bila pod terapijom AZT-a, a druga ,,placebo“. Profesori Teder i Lavdej su
otkrili da su pacijenti pod terapijom počeli da umiru, zbog čega su počeli da ih prebacuju
u ,,placebo“ grupu. Videvši to, pacijenti su se pobunili a profesori su nakon grdnih komp
likacija morali da odu u Vašington i odgovaraju zbog toga.
1 ,,Delta“ se raspala pre vremena zbog masovnog umiranja pacijenata pod terapijom za
razliku od onih iz ,,placebo“ grupe!
oZašto se problem uklanjanja nagomilanih antitela, u koje se sklanjaju virusi, ne reša
va kao kod Rh negativnih trudnica odnosno porodilja?
O Zar nije neobično to što Hl-virus ima dvolančanu RNK spiralu, a svi ostali virusi -
jednolančanu?
O Zašto je laboratorija u kojoj je Lik Montanje otkrio dvolančanu RNK kod Hl-virusa
zatvorena neposredno nakon njegovog otkrića a njegovi saradnici raseljeni širom sveta?!
oZašto se, pored gena prisutnih kod svih retrovirusa, malo govori o genima kao što su
P, O, R, S, T? Ovi mali geni, istina, nisu nađeni kod poznatih životinjskih retrovirusa, ali ih
ipak ima.
Malo se govori o genima i antigenima. Čemu ćutanje o kofaktorima razvoja AIDS-a,
preciznije - u vezi sa mikoplazmama koje su izgubile gen za omotač i bez omotača lako
ulaze u ćelije. Da li je tu reč o genima i antigenima? Možda u tome leže koreni budućeg
projekta o spašavanju Afrike?
 O Virusne čestice su loptastog oblika i svaka nosi 80 „šiljaka“ sa zaobljenim vrhom u
obliku kuke. Svaka od tih kuka, dalje, nosi nekoliko molekula velikog proteina gpl20 koji
ima afinitet za mnoge ćelije, a posebno za T4-limfocite ili CD4 receptore.
O U sadržaj virusa koji prodire u ćeliju spada i deo nukleokapsida koji čine dva iden-
tična molekula RNK i proteini, među kojima i ,,čuvena“ reverzna transkriptaza.
Unutrašnji proteini omotača su p24, nazvani p25 po Liku Montanjeu, pl8, p7, p9.
Proteaze mogu da iseku duge proteine u kratke lance od 10-12 nanometara, što stvara
problem imunobiološkom sistemu.
O Gotovo u svim velikim svetskim institucijama, od Kohovog do Vašingtonskog insti
tuta, od Japana do Australije, pažljivo slušaju moje objašnjenje o autoreplikaciji RNK
virusa. O tome se kasnije dugo diskutuje, čak i prihvata, ali - van oficijelnih prostorija.
Neki me podsećaju da je nobelovac Baltimor otkrio reverznu transkriptazu. Znam. Ali, taj
enzim se može nazvati i autotranskriptaza ili povratna transkriptaza isključivo od DNK u RNK.
Ne treba smetnuti sa uma da naučnici još uvek nisu sigurni da su videli čiste viruse.
Još manje njegov enzim - reverznu transkriptazu.
O Po svemu sudeći, moja tvrdnja da se RNK deli nepravilnom linearnom deobom je
tačna, za razliku od poznate transkripcije RNK u DNK s tim što se DNK ne prenosi u jedro
već umire u protoplazmi. Naprotiv! Ukoliko je limfocit aktiviran, na primer specifičnim
antigenom, može doći do integracije provirusne DNK kao i njene ekspresije unutar infor
macione RNK. Znači, to može da se dogodi samo u eksperimentima. U prirodnim uslovi
ma, međutim, ipak se ne događa da se RNK transformiše u provirusnu DNK.
O Nije tačno da ćelija proizvodi od virusne RNK provirusnu DNK itd. Jer, ipak, dele
njem i nagomilavanjem virusa dolazi do smrti ćelije usled istrošenosti...
O HIV može da zarazi B-limfocite in vitro, ukoliko su bili prethodno inficirani epštajn
bar virusima, i T8-limfocite koje inficira HTLV-1.
O Zašto se kaže: monociti/makrofazi?
Monocfiti se nalaze u krvi, sačekuju uljeza, i ukoliko se tom prilikom inficiraju, prelaze
u - makrofage!
Makrofazi se potom razmnožavaju, povećava se broj virusa, a glavne ,,mete“ Hl-virusa
- makrofazi i limfociti - luče interferon.
O Kad stupaju na ,,scenu“ limfociti i kad proizvode antitela?
To je poslednji odgovor. Antitela se koriste za otkrivanje bolesti iako još uvek ne pos
toje praktične mogućnosti za otkrivanje, recimo, imunskih odgovora, detekciju replikacije
virusa. U takvim uslovima, zarazu je moguće otkriti tek nakon nekoliko nedelja, odnosno
u trenutku pojave antitela. Znači, virus se razmnožava u makrofagama i aktiviranim lim
focitima. U normalnim uslovima, limfociti miruju.
oK ada se pojavljuju antitela, tj. koliko traje period serokonverzije - od momenta ulas
ka virusa do trenutka razvoja antitela?
Opšteprihvaćeno je mišljenje da od izlaganja virusa do pojave antitela protekne u pros
eku oko tri meseca. To se obično prati uz pomoć antigena p24/25 u krvi.
Zabeleženi su, međutim, i slučajevi „munjevite side“ kod kojih je ovaj period izuzetno kratak,
ali, budući da bavljenje tim slučajevima ne donosi profit, na nju nije obraćena veča pažnja.
O Možda je došlo do mutacije Hl-virusa?
Sumnjam, budući da postoji ogroman broj varijanti HIV-1, HIV-2, HIV-3, pa je
nemoguće da su mutirali na isti način i u isto vreme.
 O Epidemiolozi veoma ozbiljno ukazuju i na novu, dodatnu, donedavno nepoznatu
vrstu mikoplazmi - inkognitas. Kako je moguće da je otkrivena gotovo u isto vreme kad i
mikoplazma penetrans?
Nađena je u visokom procentu kod seropozitivnih pacijenata iz Amerike, Evrope i
Azije. Kad se nešto (strašno) događa svuda i u isto vreme onda tu više nema govora o sluča
jnosti već o otvaranju Pandorine kutije!
o D a li se zna koliki je normalan broj T4-limfocita i koliko godišnje opada njihov broj?
U kubnom milimetru krvi ima između 500 i 1.200 T4-limfocita. Kod obolelih taj broj
godišnje opada za oko 60 do 100, naravno po kubnom milimetru.
Prirodno je da količina T4 bude dvostruko veća u odnosu na T8. Prilikom infekcije, taj
odnos se menja i postepeno dolazi do nestanka T4 i pojave side.
O Može li se prepoznati početak side ili stanja koje će do nje dovesti?
Česte promene na koži i mukozikandidijaza usta, vlasasta leukoplakija jezika, akne,
ukazuju na seropozitivnost. Ovome mogu da se pridruže i alergijske manifestacije, na
primer, na koži lica s blagim svrabom, aknama i sl.
O Šta se događa u krvi?
Velike apoptoze uz oslobađanje beta-2 mikroglobulina. Interferon u početku ima
pozitivno dejstvo. On je poput automobilske kočnice: kad neko naiđe zaustavlja auto
mobil, ali ukoliko vozač nastavi sa vožnjom pod ,,ručnom“ onda nastaju problemi,
odnosno u organizmu dolazi do nimalo prijatnih zapaljenskih reakcija. Tu je i oksida
tivni stres gde aktivirane zaražene makrofage sve više i više oslobađaju krvotok
proizvoda oksidacije, slobodne radikale, zaostale toksične ćelije, što dovodi do ,,ota
panja“ mišića.
Crevne ćelije epitelijuma koje imaju za organizam veoma važnu ulogu u apsorbovanju
hrane, nisu, međutim, direktno zaražene virusom. Ali, ispod njih smeštene Pajerove ploče
sadrže zaražene limfocite koji izlučuju citokine i ovi u velikoj meri remete funkcionisanje
ćelija epitelijuma.
O Da li je sida neminovan proces? Postoje li slučajevi kod kojih je interakcija čoveka
sa virusom - različita? Može li se neko potpuno osloboditi virusa HIV ili prirodno imuni
zovati protiv njega?
Moguće je ali su ti slučajevi toliko retki da izmiču ozbiljnom izučavanju. Postoje i indi
cije da je u nekim slučajevima imuni sistem u sprezi sa Todoxin-om - pobedio!
O Šta sve utiče na ubrzanu imunoinsuficijenciju tj. nailazak brzog kraja?
Ponovna infekcija, recimo, posebno sa osobom u terminalnom stadijumu.
U slučaju ne konzumiranja dovoljne količine proteina, mišićna masa se ubrzano
smanjuje i dolazi do atrofije. Čak i preveliko mirovanje je opasno usled velike potrošnje
energije, jer, poznato je da se prilikom ležanja HlV-pozitivna osoba daleko više troši od
HlV-negativne. Dolazi do izvesne vrste hipermetabolizma. Ukoliko pacijent ne uzima
hranu bogatu vitaminima i oligoelementima, na primer salate, i ne koristi se celuloza,
može doći do atrofije crevnih treplji (resica). Važno je znati i da posebno stresne situaci
je ili depresivne ,,epizode“ dovode do pada T4-limfocita, a ne samo progresija bolesti i
imuna slabost.
O Na šta, u takvim okolnostima, treba obratiti posebnu pažnju?
Na dodatne preglede. Odrediti vreme markera infekcije (T4 i T8), antigenost na p24
antitela, p24 i 32 (mikroglobulinemija).
 Budući da se javljaju toksoplazmoze, kožne reakcije, kandida, treba raditi kožne reakcije.
Ukoliko T4-limficiti spadnu na 500 do 200 po mililitru, ne treba intervenisati (moguće
je zbog slabosti organizma), ali ukoliko siđu ispod 200 (manje od 15 posto od uobičajenog
broja) svakako valja reagovati.
Treba obratiti pažnju na pneumocistozu i na vreme uzeti ,,baktrim“.
Češće zagledati mrežnjaču jer njenu upalu izaziva citomegalovirus. Dodatni problem
može da bude i pojava tuberkuloze rezistentne na klasičnu terapiju.
O Često se razmišlja da li je bolje da bolesnik u terminalnom stadijumu bude na bol
ničkom tretmanu ili da pređe na kućno lečenje.
Pa, palijativna nega (bolnički tretman) je privremena, koja privremeno ublažava bol...
O Zašto se kod nekih HlV-pozitivnih i HIV/AIDS pacijenata javlja - Kapoši sarkom?
Postoji mišljenje da je tu reč o mikoplazmi izolovanoj iz Kapošijevog sarkoma. Ta čes
tica je poput velikog virusa i dobila je ime Virus Like Agent (VLA). Ali, budući da je kasni
je nađena VLA na bubrezima i jetri bolesnika, došlo se do zaključka da, u stvari, nije reč o
virusu već o unutarćelijskoj mikoplazmi tzv. mikoplazmi inkognitus.
Mnogi naučnici smatraju da je to ipak ,,obična“ mikoplazma fermentans, otporna
mikoplazma koja fermentiše glukozu i arginin, čija uloga u produkovanju bolesti još uvek
nije razjašnjena i za sada se o njoj govori isključivo u pretpostavkama.
O Gde se nalaze pomenute mikoplazme, kofaktori infekcije i njenog progrediranja do
'pojave IV stadijuma bolesti?
Smatra se da su te mikoplazme (inkognitus, penetrans i fermentans) izgubile gen za
omotač i veoma lako, kao i virusi, prodiru u citoplazmu dovodeći do razaranja ćelije ili
ubrzanog razmnožavanja virusa.
O Treba li kod ovakvih slučajeva pribegavati - antibioticima?
Ima mišljenja da antibiotici čak mogu da povećaju produkciju virusa! Naime, samim
tim što u ćeliji ubijaju mikoplazmu a mikoplazme suprimiraju replikaciju virusa, time
mogu da stimulišu razvoj virusne infekcije tj. povećanje broja virusa.
U Todoxin-ovoj stručnoj literaturi se razmatra mogućnost postojanja mikoplazmi
bez omotača, ali, u tome igraju ulogu i - nemanodije. Ostaje, dakle, otvoreno pitanje gde
se to, šta i koliko uklapa. Naredna istraživanja će, verujem, dati zadovoljavajući odgovor
i na njega.
O Virus herpes zoster 6 povećava moć HIV infekcije s obzirom na to da je herpes
zoster prvi među tri glavna nosioca u Hl-virusu. Prema tome, ako se bolje razmnožava
kod HlV-pozitivnih osoba, onda će i drugi herpes virus - citomegalo virus - dodatno
otežati infekciju.
0 Zaista već bode oči to što Amerikanci diktiraju svetu da koristi vakcine (polio, protiv
velikih boginja i sl.) proizvedene isključivo u njihovim institutima, obrazlažući ovaj postu
pak kvalitetom i pouzdanošću.
1 naši stručnjaci sa Torlaka tvrde da ih proizvode. Da, ali od jedne litre vakcine dobi
jene od Sejbina! Znači, ipak ih ne proizvodi već samo umnožava od već dobijene. A to se
izvodi veoma lako. Virusi se množe gotovo neverovatnom brzinom i za kratko vreme od
samo jedne kapi vakcine može se dobiti količina da se vakciniše cela Srbija.
O U virusu HlV-a su do sada otkriveni NEF gen, VPX gen, VPR gen, nepoznati geni
klasične kuge, o kojima klasična medicina još uvek ćuti ili, u najboljem slučaju, tek proz
bori koju reč.
 Naravno, virusi mogu da nose i te nepoznate gene koji, opet, mogu da budu atenuirane
(umrtvljene) čestice vakcine namenjene izazivanju antitela u ljudskom organizmu, tj. inici
ranju otpornosti prema tim bolestima.
Inače, svaka bolest za koju je napravljena vakcina može se aktivirati dodatkom
aktivnih gena ili njihovih delova.
O Zašto se kod polio vakcine (atenuiranog virusa poliomijelita), koja se daje bebama,
ne koriste diploidne ćelije već majmunski bubrezi za pasažu?
Zato što se u hranilištima, pa čak i u divljini, majmuni mogu kontaminirati i preko
bubrega preneti HIV i sve ostale viruse na novorođenčad!
O Zašto se uporno ne prihvata autovakcina od prečišćene pljuvačke kad je dobro poz
nato da se putem pljuvačke virus ne prenosi i da je to jedina sredina koja sprečava, odnos
no onesposobljava njegovo množenje? Zašto se ne prihvata autovakcina ureom?
O Vakcina i mere zaštite od bolesti?
Vakcina inicira imunološki sistem da pamti tragove infektivnog agensa u obliku
antitela ili ćelija ,,ubicau i ukoliko se ponovo pojavi mikroorganizam, imuni sistem odmah
reaguje u cilju zaštite. Dakle, vakcina reaguje i štiti organizam od infekcije.
O Postoji i vakcinoterapija koja stimuliše, vraća pamćenje imunološkom sistemu već
zaraženim ćelijama.
oNajpoznatija je tzv. polio vakcina protiv dečije paralize. Posle otkrića Džona Ender
sa, koji je prvi uspeo da dobije kulturu virusa na ćelijama majmunskog bubrega, Jonas Salk
je napravio i vakcinu od ubijenih virusa. Ova je, međutim, zamenjena vakcinom Alberta
Sejbina koji je oslabio dejstvo živog virusa uzastopnim prenošenjem pasažom u majmun
skim bubrezima. Danas se ona više koristi. Zašto, kad pasaža može da se uradi ne samo na
bubrezima već i na mnogim, naročito diploidnim, ćelijama? Verovatno da bi se okrivili -
majmuni! O tome sam opširno pisao u mojoj knjizi „Nada za Srbiju“ na 243. strani...
Imuni sistem, dakle, treba da prepozna Hl-viruse, naročito one koji se nalaze na
njegovoj površini. Time će biti inicirani B-limfociti da proizvedu antitela koja će se
vezati za sam virus ili ćelije u kojima se nalazi. Antitela pokreću kiler (ubice) ćelije T-
limfocite. B i C-limfociti ostaju dugo u organizmu i pamte viruse iz vakcine, brzo se
razmnožavaju, luče antigene, ,,kače“ se za viruse i inficirane ćelije - T-limfocite i
antitela - i sprečavaju bolest.
O Vakcina može biti napravljena od delova Hl-virusa gpl20, ali, potrebni su i dodaci -
adjuvansi. Budući da je rekombinantna tvorevina sa homologijom ljudskih ćelija i gena, za
HIV je potrebno više vakcina. Gpl20 je, recimo, skriven a na borama oko omotača virusa
ima hiljade aminokiselina. Dovoljno je da se samo jedna zameni i, vakcina je - propala!
A tek fuzioni faktor (grip!) smešten između gpl20 i gp4l!
O Otkrivanjem OMČA B3, rođena je nada da se nešto eventualno može uraditi na planu
vakcine, ali, svi pokušaji su ostali bez zapaženijeg uspeha. Ima ideja da se gpl20 izoluje i
proizvede vakcina, ali, nije to samo protein već i šećer, što umnogome komplikuje stvari...
O U mojim knjigama se pominje NEF gen kao gen klasične kuge, i (za sada) teoretska
mogućnost da se HIV ,,raskući“, tj. iz njega ukloni ovaj gen i taj nekompletan Hl-virus pusti
da se bori protiv kompletnog virusa.
Nakon mojih predavanja u Los Anđelesu, ispitivano je (opet) kako to da se kod
homoseksualaca iz San Franciska, koji veoma dugo žive sa HlV-om, ne razvija bolest. Šta
je otkriveno? Da njihov HIV nema - NEF gen!
 Zašto? Postoje dva moguća objašnjenja: ili se nije ukomponovao još prilikom izrade u
laboratoriji, ili se, pak, HIV hibrid ,,raskućio“ nekim prirodnim procesom, recimo seljenjem
iz tela u telo.
Sve, dakle, ukazuje da bi formula moguće vakcine protiv HlV-a izgledala ovako: HIV
,,minus“ NEF gen!
O Pre petnaestak godina sam pisao Liku Montanjeu da neće biti vakcine protiv HlV-a.
Zašto? Trenutno egzistira na stotine varijanti HlV-a a samo njegov omotač ima hiljade
aminokiselina. Dovoljno je da se samo jedna zameni i vakcina - pada. A da ne govorimo o
fuzionom faktoru omotača, „faktoru gripa“, koji je veoma promenljiv...
Lek je, nažalost, opet trik da se narod - prevari!
O Citomegalovirus (CMV) injekcija kod imunokompromitovanih osoba može da se
manifestuje kao makulopapulozni egzantem, povišenom telesnom temperaturom,
povećanjem limfnih žlezda i limfocitozom. CMV može da ubrza razvoj toka bolesti
HIV/AIDS pacijenata.
O Treba osposobiti nekoliko centara sa NASBA sistemom, a tamo gde materijalni
uslovi to ne dozvoljavaju opredeliti se za kokultivaciju kako bi se kvalitetno analizirali
hrana, lekovi i vakcine.
O PCR je velika prevara. Pored mene, to tvrde i Malis i velika grupa poštenih istraživača.
Zašto? Ne daje verodostojnu sliku infektivnih kopija. Gotovo hiljadama puta ih povećava da bi
oboleli od HIV/AIDS-a što pre bili uvučeni u ,,lečenje“ nedelotvornom oficijelnom terapijom.
PCR apsolutno sve umnožava iz „živog blata“ uz pomoć enzima katalaze. Za četiri sata
stajanja na sobnoj temperaturi, nastaju stotine milijardi kopija čestica svega i svačega.
NASBA, s druge strane, daje samo infektivne čestice-kopije, a sve što je degenerisano
iz HlV-a i sve što je strano, ne multiplikuje se. Zahvaljujući ovome, od milijarde kopija
ostane svega desetak hiljada. NASBA može čak da otkrije i infektivne čestice kojih u
mikrolitru ima svega 3 - 10! Zato je nalaz PCR-a kod Todoxin-ove terapije često ispod
granice detekcije. PCR nije dovoljno senzitivan za male količine i mali broj virusa-kopija.
Pored toga daje i krosreaktivnost.
NASBA potkrepljuje i moju tvrdnju o autoreplikaciji HlV-a, jer ovaj, nepravilnom lin
earnom deobom bez škarta, može da kopira stotine čestica samog sebe.
Valja reći da Todoxin osposobljava organizam za borbu sa HlV-om i oportunističkim
infekcijama, ali prevashodan cilj mog rada je ukazivanje na puteve infekcije kontaminiran
im vakcinama, lekovima i hranom, kao i skretanje pažnje na program sa veoma opasnim
planom, koji treba ili ublažiti ili oboriti. Zato mi je i potrebna pomoć prvenstveno crnog
naroda Afrike i Amerike (gde je neophodno na što većem broju uraditi ,,saliva“ test), ali
ništa manje i Azije i ostatka sveta podrazumevajući, naravno, i veoma ugrožen narod
čitavog bivšeg Sovjetskog Saveza.
Ne dozvolite da vas drugi teraju da mislite na njihov način. Potražite u svojoj tradi
cionalnoj medicini rešenja. Budite sigurni da tamo ima veoma dobrih i korisnih stvari.
I JOŠ NEŠTO O...
Retrovirusi i ritam sudbine

Sva živa bića, od sićušnih bakterija do insekata, biljaka i čoveka, imaju ,,svoj“ virus koji
je baš njihov. Oni su posebno brojni kod toplokrvnih kičmenjaka. Postoje mnogobrojne
porodice virusa sposobne da inficiraju čoveka i da u njemu izazovu bolest - često tešku
(besnilo, polio, hepatitis, sidu, itd.).
Među mnogobrojnim virusima koji inficiraju životinjske ćelije, jedna posebna grupa
virusa je već dugo godina u centru pažnje mnogih laboratorija. To su retrovirusi (lat. retro
- nazad, natrag).
Otkrićem Pejtona Rua (Pejton E. Rous) sa Rokfelerovog instituta za medicinska istraži
v a n ja u Njujorku da je kancer kod pilića prouzrokovan virusom kasnije nazvanim „Rous
Sarcome virus“ (avian sarcoma virus), retrovirusi oko 1910. godine ulaze u naučnu istori
ju. Nalazi P. E. Rua su dočekani sa nevericom i punih 40 godina minulog veka su dalja
istraživanja na tom polju praktično prekinuta.
Ludvik Gros (Ludvvik Gross) je, pored ostalih istraživača 60-ih godina, ponovo ,,otkrio“ retro
viruse kao i to da oni izazivaju tumore kod miševa i drugih životinjskih vrsta. U to vreme je još
uvek suvereno vladala dogma molekulame biologije, ali će otkriće Vilijama Džareta (William Jar
rett) i Majrona Eseksa (Myron Essex) novog animalnog retrovirusa koji izaziva leukemiju kod
mačaka (Feline leukemia virus -FLV), pokazati da je bolest izazvana egzogenim (spoljni, iz tuđeg
organizma) virusom. Kao što obično biva u trenutku novog otkrića, i tada je pažnja bila okrenu
ta na drugu stranu - endogenim (unutrašnjeg porekla, potiče iz samog organizma) virusima -
tako da se dugo čekalo na otkriće novih dokaza o postojanju infektivnih egzogenih retrovirusa.
Nizom naizgled odvojenih otkrića, posebno otkrićem enzima RNK zavisne DNK
polimeraze - reverzne transkriptaze, krajem 60-ih godina od Hauarda Temina (Hovvard
Temin) i Davida Baltimora (Davvid Baltimor), počelo je bolje razumevanje geneze nekih
kancera i mehanizama ćelijske diferencijacije. Razlog više da se istraživačke laboratorije
okrenu istraživanju osobina retrovirusa koje bacaju novo svetlo na poreklo jednog dela
genetske osnove ćelija i protok genetskih informacija.
Dr Hauard Temin, dobitnik Nobelove nagrade za medicinu 1975. (istraživanje načina
kojima neki virusi izazivaju kancer) od 1960. radi na Univerzitetu Vinskonsin na retro
virusima, smatra da nasledna osnova retrovirusa u ciklusu vlastite replikacije prolazi kroz
dve specifične (i neophodne) etape: najpre se RNK transkribuje u DNK, a potom se ova DNK
ugrađuje u hromozome ćelije domaćina. Genom virusa sadrži dva molekula RNK, od kojih
je svaki sposoban da se replikuje u infektivnom virusu. RNK sadrži najmanje tri gena - gag,
pol i env. Na strukturnom planu, ovi RNK virusi poseduju sve karakteristike i-RNK eukar
iotske ćelije. Nađeno je da je za ovaj genom virusa vezana t-RNK ćelijskog porekla, koja
služi za inicijaciju sinteze virusne DNK. Enzim koji omogućava da se prepisuje RNK u DNK
je „RNK zavisna DNK polimeraza“, kraće - reverzna transkriptaza.
Počev od tog integrisanog ,,provirusa“, formira se više vrsta RNK od kojih neki služe
za sintezu virusnih proteina. Drugi molekuli čine genomsku RNK. Virioni (zrele virusne
partikule) formiraju se i pupe ka spoljašnosti prolazeći kroz plazma-membranu ćelije.
Tako nastaje slobodan retrovirus koji sada može da zarazi drugu ćeliju. Dakle, jedna grupa
ćelijskih gena čine - provirus.
Retrovirusi su po mnogo čemu izuzetna grupa virusa koji se mogu, na osnovu načina
transmisije, podeliti na endogene (prenose se genetskim materijalom) i egzogene. Ovi
drugi, egzogeni retrovirusi, mogu izazvati kancere kod velikog broja životinjskih vrsta, pri
čemu najverovatnije i drugi faktori pospešuju dalji razvoj bolesti.
Moć transformacije zdrave u kanceroznu ćeliju nemaju svi retrovirusi. Neki od njih su
nesposobni da izazovu transformaciju, drugi izazivaju tumore samo posle dugog perioda
latencije, a neki od retrovirusa su sposobni da izazovu bolest samo nekoliko nedelja nakon
njihovog iniciranja u životinjski organizam.
Ako se smatra da životni ciklus retrovirusa počinje kopijom RNK -» DNK (dakle, po
redu RNK - DNK - RNK), retrovirusi su nezavisni elementi sposobni da se u jednom
trenutku svog ciklusa ugrade u ćelijski genom, a zatim repliciraju u isto vreme kada i DNK
ćelije. Ako se smatra da se početak ciklusa nalazi na nivou provirusa (dakle, u poretku DNK
- RNK - DNK), tada retrovirusi nisu ništa drugo do ćelijski geni koji imaju svojstvo da mogu
da se privremeno izvuku izvan genoma - kao privremena promena mesta fragmenta genet
skog materijala izvan ćelijskog genoma. Tada bi se retrovirusi mogli posmatrati kao
„mobilni genetski elementi“ koje je prva opisala Barbara Mekklinktok (Barbara McClinc
tock). Za ovaj rad je dobila Nobelovu nagradu 1983. godine.
Od prvog otkrića animalnog retrovirusa, njihovo moguće postojanje u humanoj sredi
ni naišlo je na skeptične stavove. Ipak, istraživanja u 1980. godini su dovela do izolacije
retrovirusa u ćelijskim linijama dobijenim iz periferne krvi osoba obolelih od određenih
podvrsta leukemija ili limfoma zrelih T ćelija.
Prvi izolati humanog T cell leukaemia-lymphoma virusa (HTLVI) dobijeni su u laboratori
ji za tumor (Cell Biology National Cancer Institute) u Betezdi od dva bolesnika sa agresivnom for
mom kožnog limfoma i leukemije T ćelija. Ovi izolati virusa obeleženi su kao HTLVCR i
HTLVMB (CR i MB su inicijali bolesnika) i pokazalo se da su veoma bliski. HTLV sadrži RT
(95.000 daltona), virusne antigene i RNK visoke molekulame težine, što je karakteristično za
retroviruse tipa C. Glavni protein jedra HTLV, p24, utvrđen je kao i sekvenca njegove aminokise
line. Kasnije su ovi izolati oznaćeni sa HTLVI i bili izolovani kod osoba sa Sezari-sindromom...
Dakle, retrovirus je određen skup RNA virusa koji između ostalih enzima sadrže i enzim
„reverznu transkriptazu“ koja virusni RNA molekul prepisuje u DNA molekulu. Taj proces je
suprotan svim ostalim živim bićima. Nakon procesa „obrnutog prepisivanja“, završni produkt
DNA molekula sadrži ekvivalentne genetske informacije izvorne virusnog RNA molekula.
A može i ovako:
HIV, to jest humani virus gubitka imuniteta je uzročnik side. Virolozi kategorišu viruse
u dve vrste: (a) one koji svoj genetski kod nose u obliku RNK (ribonukleinske kiseline), i
(b) one koji svoj genetski kod nose u obliku DNK (dezoksiribonukleinske kiseline).
Ove dve grupe se sastoje od nekoliko familija virusa. HIV je RNK virus koji spada
u familiju tzv. retrovirusa. Retrovirusi, naime, koriste RNK i enzim pod imenom
reverzna transkiptaza kako bi kreirali DNK i upali u genom, genetski materijal orga
nizma.
Hepatitis, grip A, B i C tipa, neki oblici leukemije i sida, su samo neke od bolesti koje
uzrokuju RNK virusi.
U svakom slučaju, sva pomenuta, i još više nepomenutih otkrića, nekima su pružila još
jednu šansu u „igri bogova44.

Agensi BSE izazivači sindroma

„hroničnog innora" iliti „sindroma Zalivskog rata“

U Velikoj Britaniji je u oblastima gde preovladava BSE 1988. godine bilo prijavljeno
oko 100.000, a 1996. oko 150.000 osoba obolelih od „misteriozne nove bolesti“ koja pogađa
mozak, kičmenu moždinu i imunske funkcije, najčešće nazvane „sindrom hroničnog
umora“. U tzv. HlV-oblastima SAD (Kalifornija, Nevada, Boston, Njujork, Hjuston i Florida)
od 1984. je prijavljeno čak pet miliona osoba sa istim simptomima. Grupe slučajeva prijavl
jene su 1985. u Taksonu (Arizona), Lejk Tahoiju (Nevada) - više od 400 pacijenata od 1984.
do 1988. - Lindonvilu (Njujork, seosko područje, prenošenje neprerađenim mlekom od
1979), Šarlotu (Severna Karolina) i kod vojnika SAD raspoređenih u oblasti Persijskog zali
va. Pored ovih, prijavljeni su i slučajevi kod osoba u Natalu, u Južnoafričkoj republici, 1987.
(Kvazulu-Natal doživljava danas najgoru eksploziju HIV/AIDS u Južnoafričkoj Republici!)
Bolest je nazivana raznim imenima: „imunodisfunkcionalni sindrom hroničnog umora“,
„sindrom postvirusnog umora“, „mijalgijski encefalomijelitis“, „sindrom Zalivskog rata“...
Umor, depresija, loša koncentracija, gubitak pamćenja i poremećaj ravnoteže, su prijavljeni
neurološki simptomi. Groznica, suvo grlo, kašalj, noćno znojenje, bolni limfni čvorovi, sla
bost, bolovi u mišićima, osip izazvan virusima i gljivicama, ukazuju na poremećenu funkciju
T-limfocita. Bolest počinje poput gripa, sa respiratornim ili gastrointestinalnim simptomima.
Tri četvrtine obolelih čine žene između 20 i 45 godina starosti, a belci su čak osam puta
ugroženiji od ljudi drugih boja kože!
BSE, Daunerov kravlji sindrom, Krojcfeld-Jakobova bolest, Scrapie, sindrom
hroničnog umora i AIDS, izazvani su egzogenim i endogenim delovima retrovirusa.
Spongiformna encefalopatija (SE) izazvana je neposrednim delovanjem delova retro
virusa na neurone.
Kod miševa je SE izazvana retrovirusom.
Strukture indikativne za infekcije retrovirusima postoje u svim slučajevima SE.
Tubulofilamentozni („virusu slični“) delovi vide se pod elektronskim mikroskopom
kod svih slučajeva SE u mozgovima svih obolelih životinja i ljudi.
Osim kod Krojcfeld-Jakobove bolesti/kurua, tubulofilamentozni delovi su uočeni kod
ljudi izuzetno retko i to u mozgu nekih osoba sa sistemskim Lupus erythematosus,
Encephalomyelitis disseminata, infekcijom HTLVI i slučajevima - leukemije. Postoje indi
cije da je u svim ovim bolestima ,,umešan“ retrovirus. Naime, još od 1983. je poznato da
limfociti, makrofagi i endotelijalne ćelije osoba sa AIDS-om sadrže ove tubulofilamen
tozne delove koji treba da se smatraju „subvirusnim strukturama tj. defektnim virusima“.
Agens Krojcfeld-Jakobove bolesti je virusni onkogeni deo.
Sličnost izm eđu Krojcfeld-Jakobove bolesti (KJB) i infekcija centralnog nervnog
sistema koje izazivaju retrovirusi poput HlV-a, izveli su E. i L. Manuelidis. Oni ističu
da „agensi slični onom kod KJB mogu da sadrže nepotpune ili m utirane retrovirusne
sekvence; s druge strane, agens KJB može da traži ‘pom oćne’ funkcije nekog
endogenog virusa“. Kao što je utvrđeno za HIV među pacijentim a sa hemofilijom,
neophodni kofaktor za takve endogene retrovirusne delove mogao bi da bude par
vovirus V I9. Isto bi moglo da se prim eni sa SE. To potvrđuje bolest aleutskih lasica.
Odsečci genskog materijala humanog retrovirusa HTLV II, bliskog srodnika virusa
AIDS-a, uočeni su kod pacijenata sa sindromom hroničnog umora i neseksualnim kontak
tnim osobama, ali ne i u kontrolnoj grupi. Neki autori, međutim, pokušali su da stvore dru
gačiji utisak. Na primer, Gou i saradnici birali su za „kontrolnu grupu“ osobe sa bolestima
koje su po sebi sumnjive na efekte retrovirusa: sistemski Lupus erythematosus, reumatoid
ni artritis, epilepsija, migrena. Nalazeći retrovirusne delove kod pacijenata sa sindromom
hroničnog umora i u toj „kontrolnoj grupi“, oni bez ikakvog razloga tvrde da su to - endo
gene virusne sekvence.
Postojanje virusa koji sadrži „sekvence i herpes virusa i retrovirusa kod osoba sa sin
dromom hroničnog umora, potvrđeno je tehnikom PCR 1991. godine“.
U mišićima pacijenata sa sindromom postvirusnog umora, sedam puta viša perzistent
nost enterovirusa nego kod kontrolne grupe potvrđuje umešanost „retrovirusa ili endo
genih retrovirusnih sekvenci“ koje izazivaju imunosupresiju.
Na Jamajci je prisustvo HTLV I, još jednog bliskog srodnika virusa AIDS-a, potvrđeno
kod osoba sa bolovima u mišićima, poremećajem ravnoteže i slabošću, sličnim mijaligi
jskom encefalomijelitisu.
D. Dijek izveštava da je elektronskom mikroskopijom našao delove slične ultrastruk
turi visna virusa (retrovirus) u limfocitima pacijenata sa sindromom hroničnog umora:
„Istraživanje ukazuje da je mijalgijski encefalomijelitis rezultat perzistentne infekcije,
verovatno izazvane virusom.
Abnormalni rezultati magnetne rezonance uočeni među tim osobama slični su onima
koji su dobijeni u populaciji osoba pozitivnih na HIV“.
HIV napada snage odbrane tela na dva mesta:
(1) Jedna sekvenca aminokiseline strukture jezgra HlV-a poklapa se od 44 do 50 posto
sa sekvencom aminokiseline u jednom delu hormona alfa 1-timozin-alfa 1, koga proizvodi
čovekog timus. Ovaj hormon je neophodan za oblikovanje ćelija-pomoćnica.
Kada je inficirano HlV-om, telo pogrešno pretpostavlja da ima dovoljno alfa 1-timozin-
alfa 1 te se novi timozin proizvodi se u manjem obimu, a rezultat je da se proizvodi manje
ćelija-pomoćnica. Preko i iznad toga, antitela koja organizam stvara da se bore protiv HIV
kreću u akciju uništavajući i HIV koji je prodro spolja i telesni alfa 1-timozin-alfa 1.
(2) S druge strane, sekvenca aminokiseline omotača HlV-a (gpl20) odgovara sekvenci
aminokiseline vazoaktivnog intestinalnog peptida (VIP), koji se stvara u intestinalnim ćeli
jama. Taj hormon je transmiterska supstanca koja reguliše izlučivanje važnih hormona,
uključujući kortikotropin ,,releasing“ hormon (CRH), koji je u vezi sa AIDS-om odlučujće
značajan - CRH podstiče produkciju kortizola.

Kortizol pokreće začarani krug

Kortizol je hormon koji proizvodi čovekovo telo ,,zadužen“ da se suprotstavlja zapa

ljenjima i alergijama. Između ostalog, on ograničava aktivnost ćelija-pomoćnica i prebacu
 TODoX!N NOVA MED1C1NA~[ 299

je ih iz aktivnog krvotoka u mirujuće delove koštane srži. Tamo gde je hormonska

ravnoteža stabilna, dnevni ritam reguliše nivo kortizola u krvi, koji, zauzvrat, određuje
dnevni ritam ćelija-pomoćnica u krvi.
Nivo kortizola je najviši oko šest sati ujutru, oko ručka je najniži i ponovo počinje
polako da raste tek od ponoći. Nivo kortizola u krvi pacijenata inficiranih HlV-om viši je
nego kod neinficiranih osoba. Šesnaest testova koji su obuhvatili pacijente sa HlV-om,
potvrdilo je ovaj rezultat. Četiri studijske grupe pokazale su normalne količine kortizola,
dok je samo jedna od 21 grupe naučnika uključenih u ova istraživanja od 1990. utvrdila niže
nivoe kortizola u krvi pacijenata inficiranih HlV-om.
Sva ispitivanja zasnovana na 24-satnom ritmu dala su povišene vrednosti. Smanjen broj ćeli-
ja-pomoćnica jeste rezultat povišenog nivoa kortizola u krvi padjenata zahvaćenih AIDS-om ili
onih koji su u mogućno preliminarnom stadijumu bolesti. Odlučujuće važna je promena u ritmu
proizvodnje kortizola. Nivo kortizola kod padjenata sa AIDS-om konstantno je blago povišen, čak
i tokom nod. (Takvu promenu u ritmu kortizola su još 1977. opisali lekari bolnice ,,Mulago“ u
Kampali, Uganda. Od čega je bolovalo dvanaest ispitanih padjenata - nije otkriveno). Prihvatljivo
povećanje kortizola, u manjem stepenu, daje posebno obeleženo smanjenje broja T-ćelija u krvi.
Humani virus imunodeficijencije uspeva da poremeti centralnu regulaciju. Organizam je
pod kontrolom strukture HIV-a: s jedne strane, telo misli da se suočava sa neuroleukinom VIP
koji proizvode ćelije-pomoćnice, a s druge, da se suočava sa sopstvenim hormonom alfa 1-tim-
ozin-alfa 1 a zapravo se sreće sa proteinom jezgra HlV-a. Prevara imunskog sistema pokreće
zato lančanu reakciju: CRH, izlučen i rasut greškom, izaziva povećano izlučivanje adrenokor-
tikotropnog hormona (ACTH). Usled ACTH, nadbubrežne žlezde povećavaju proizvodnju kor-
tizola. Kortizol onda dovodi organizam u stanje delimične imunodeficijencije: agensi AIDS-a
mogu sada da udare, pošto je imunska reakcija na nepoznate agense poremećena. (Protiv
dobro poznatih agenasa razvijeno je nekoliko mehanizama zaštite, na koje krotizol ne može
da utiče). Neuroleukin - u slučaju pacijenata sa HIV-om pre HIV-gpl20 - izaziva i izlučivanje
hormona rasta, vodenu dijareju, preznojavanje, groznicu povećano stvaranje imnoglobulina.
Efekat ove sprege u zdravih osoba jeste da kortizol ometa produkciju signalne sup-
stance CRH koja je pokrenula ovaj mehanizam. Međutim, sa AIDS-om je taj efekat sprege
isključen još jednom zbog produkcije ACTH na drugim mestima: leukociti i limfociti
napadnuti virusom otpuštaju ACTH, koji stimuliše proizvodnju kortizona. HlV-om infici-
rani monociti stimulišu čak sami nadbubrežne žlezde da proizvode kortizol. HIV povećava
količinu kortizola, a kortizol raste kao supstanca za prirast HlV-a.
Vidimo da je efekat HlV-a povećanje neuroleukinskih - VIP - sekvenci osam, odnosno
pet aminokiselina, što izaziva hormon rasta.
Sekvence identične hormonu rasta mogu da stimulišu stvaranje proteina i umnožava-
ju se u uslovima rastenja. (Osobe sa nedostatkom hormona rasta u centralnoj Africi, takoz-
vani Pigmeji, ,,neočekivano“ retko su zaraženi HlV-om!)
Uporedive efekte stvaraju agensi SE.
Agens Krojcfeld-Jakobove bolesti izaziva izlučivanje faktora rasta iz inficiranih ćelija.
Retrovirusne sekvence aminokiselina mogu da stimulišu laktaciju i mogu da se
umnožavaju u uslovima laktacije.
„Krave zahvaćene Daunerovim sindromom imaju u plazmi signifikantno povišene
nivoe kortizola, masnih kiselina, visoke nivoe kortizola u krvi, signifikantno smanjene kon-
centracije eritrocita“.
 Pacijenti sa sindromom hroničnog umora imaju povećano izlučivanje ACTH i
povećanu osetljivost na egzogeni ACTH, ali su vrednosti kortizola umanjene.
Vrednost DHEA je kod sindroma hroničnog umora smanjena, kao i kod pacijenata
sa AIDS-om.
EIAV-u (HIV-u) na ruku ide nedostatak kalcijuma. Daunerovom kravljem sindromu,
na sličan način, odgovara nedostatak kalcijuma. Ovo je povezano sa funkcionisanjem
reverzne transkriptaze.
Ljudi jevrejskog (i italijanskog) porekla pretežno su pogođeni agensima koji izazivaju
bolesti AIDS-a kao što su Kapošijev sarkom i Pneumocystis carinii pneumonia, te agensi
ma koji izazivaju Krojcfeld-Jakobovu bolest. HIV daje prednost ,,belim“ osobama u odno
su na ,,crne“, a isto se ponašaju i agensi sindroma hroničnog umora.
Petnaest odsto Scrapie i Krojcfeld-Jakobove bolesti izazivano je nasleđenim agensima.
Prema britanskom SEAC-u, 12,8 posto dece majki inficiranih HlV-om rođeno je sa HlV-om,
a 15,4 posto teladi krava sa BSE došlo je na svet sa agensima - BSE! Ovo veoma jasno
ukazuje na sličnosti.

Mikrobi C am pylobacter i M ycobacterium

prenose retroviruse HIV, H T LV I i H TLV II

Masovne infekcije HlV-om šire se, otprilike, od 1977. BSE takođe od 1977, sindrom
hroničnog umora od 1976, Scrapie raste u SAD od 1979, BHM od 1979, uginuća divljih živ
otinja u ističnoj Africi od 1978...
Šta je moglo da prenese neophodne retrovirusne delove u ljudska bića, krave, ovce,
divlje životinje u SAD, Evropi i Africi? Jedno je izvesno: to se svakako nije dogodilo pozna
tim metodama prenošenja retrovirusa - seksualnim kontaktom, transfuzijom, višekratnom
upotrebom intravenskih ili intra-muskularnih igala. Međutim, mikrobi Campylobacter sp.,
Mycobacterium sp., Neisseria gonorrhoeae i Pseudomonas aeruginosa te Giardia lambila
mogu da deluju kao vektori virusa. Da li se bilo koji od tih mogućih vektora pojavljuje
povećano zajedno sa povećanjem pomenutih retrovirusnih bolesti?
Nije bilo povećanja incidence bolesti koje izazivaju Neisseria gonorrhoeae i Pseu
domonas aeruginosa.
Povećanje incidence Mycobacterium sp. (na primer - Mycobacterium tuberculosis i
Mycobacterium avium intracellulare) počelo je oko 1980. Ove bakterije se zaista koriste kao
(pre)nosioci HlV-a.
Među životinjama i ljudima, od 1977. se eksplozivno raširila Campylobacteriosis.

Priroda i prenošenje C am pylobacter

Campylobacter jejuni je do 1973. opisivan pod imenom Vibrio fetus. Tada je ime promen
jeno. Mikrob je obično izazivao oboljenja kod mnogih životinja, ali skoro nikada kod ljudi.
Godine 1974. nije bio nađen kod dece u Južnoafričkoj Republici. Ni 1981. Svetska zdravstvena
organizacija ne pominje Campylobacter među parazitima odgovornim za humani enteritis.
Campylobacter inficiranih krava izbacuje se izmetom ali i mlekom. Campylobacter se
mlekom i mesom prenosi na ljude. Ovo je dokazano na primerima vojnika u SAD, Holandi
ji i Škotskoj.
 Dva naučnika, Robin Varen i Beri Maršal, su 1983. u Australiji našla Campylobacter
pylori u stomaku osoba sa gastritisom. Mikrobi koji su stotinama godina bili odsutni,
kada su desetine hiljada naučnika ispitivali bolesti želuca, nastanjuju sada od 0 do 100
posto osoba sa kancerom želuca, do 50 odsto osoba bez simptoma i do 93 posto osoba sa
simptomima gastritisa. Godine 1986. ovom tipu je dato drugo ime - Helicobacter pylori,
a pomenuti naučnici su tek 2005. godine dobili Nobelovu nagradu za njeno otkriće.
Ima mnogo različitih sojeva Campylobacter, najčešće bezopasnih po ljude. Samo neki
sojevi mogu da izazovu oboljenja.
Istraživač Oružanih snaga SAD M. Blejzer sumnja da su „mnogi, ako ne i svi, izolati u
zemljama u razvoju izvesno patogeni“. On ne navodi razlog usled kojeg su se birano pato
geni tipovi pojavljivali od 1973. u Zairu, Južnoafričkoj Republici, Bangladešu, Gambiji, Aus
traliji (aboridžinska deca), Indiji, Indoneziji i Etiopiji, dok su se istovremeno u Belgiji,
Engleskoj, Škotskoj, Holandiji, Kanadi, SAD, Španiji, Francuskoj, na Novom Zelandu, u
Švajcarskoj i (neaboridžinskoj) Australiji javljali apatogeni i bezopasni sojevi.
B. Spid je utvrdio da je Gilen-Barov sindrom (GBS) oko 90 puta manje izvestan od
Campylobacteriosis. GBS je povezan isključivo sa jednim jedinim sojem Campyulobacter -
serotipom PEN19:LI07. Ovaj soj sačinjava samo dva posto svih sojeva Campylobacter. Sam
GBS je povezan sa infekcijom HlV-om. U Zambiji, od osam osoba sa GBS koje su inače bile
zdrave, šest (75 posto) je 1987. imalo antitela na HIV. U Zimbabveu je 1987. od 29 pacije
nata sa GBS, inače zdravih, 16 (55 posto) imalo antitela na HIV. Seroprevalentnost HlV-a u
opštoj populaciji procenjivana je u to vreme na 4,3 posto. Godine 1989, pet od 16 pacijena
ta sa GBS, inače zdravih, imalo je antitela na HIV.
U SAD, od 39 osoba sa GBS, inače zdravih, tri su imale antitela na HIV. U Baltimoru,
za dva pacijenta sa akutnim GBS i šest sa hroničnim simptomima - svih osmoro inače zdra
vo - utvrđeno je da su inficirani HlV-om. U Majamiju je 1983, 1984. i 1985. za šest pacije
nata sa GBS, inače zdravih, utvrđeno da su inficirani HlV-om.
U Francuskoj je za jednog homoseksualca sa GBS inače zdravog, utvrđeno da je skoro
inficiran HlV-om, a isti slučaj prijavljen je i u Španiji.
U svim navedenim slučajevima infekcija HlV-om nije bila poznata pre simptoma
Gilen-Barovog sindroma. Ovo ukazuje na to da infekcija HlV-om dolazi posle nastanka
simptoma Gilen-Barovog sindroma.
Povišena stopa infekcije Campylobacter među homoseksualcima bez HlV-a izaziva
povišenu stopu otpornosti na infekciju Compylobacter među homoseksualcima inficiranim
HlV-om. Isti efekat je uočen i među decom u Zairu.
Homoseksualci u SAD i Kanadi jasno pokazuju da su za prenos HlV-a na njih
korišćeni, osim Giardia lamblia, i sojevi Campylobacter. Usled natprosečne infekcije HIV-
om koji sadrži Giardia u vreme pre HlV-imunosupresije, među homoseksualcima nalazi
mo natprosečne imunske reakcije na Giardia, koje za rezultat imaju ispodprosečnu inci
dencu Giardiasis u stolici homoseksualca sa infekcijom HlV-om i natprosečnu količinu
antitela na Giardia u krvi. Iste pojave uočavaju se kod homoseksualaca u vezi sa Campy
lobacter i Gilen-Barovim sindromom.
Campylobacter jejuni, Campylobacter pylori iliti Heliocobacter pylori, odnosno
specifični novi tipovi Heliocobacter cinaedi (grčki: od hom oseksualca) i Helicobac
ter fenelli ili Campylobacter cryaerophila pojavljuju se u velikom obimu isključivo
m eđu hom oseksualcim a - u Vankuveru (Kanada) i Sijetlu (SAD), na primer.
Hom oseksualci imaju znatno više serum skih antitela na Compylobacter, u odnosu
na heteroseksualce. To pojavljivanje ostalo je neobjašnjivo jer „nije bilo dokaza o
prenošenju seksualnim putem “.
Mnogo je misterioznije to što su pacijenti sa AIDS-om, bez obzira na svoju imunodefi
cijenciju, bili pošteđeni bolesti od Campylobacter i Helicobacter. Američki naučnici su ovo
protumačili kao disfunkciju sposobnosti vida istraživača: „Infekcija Campylobacter jejuni
može da se previdi kod pacijenata sa AIDS-om“. Slučaj dece koja se u Zairu leče od dijare
je - deca ona bez antitela na HIV nemaju Campylobacter u stolici. Specijalisti iz SAD
objašnjavaju ovu otpornost na sledeći način: „Niska prevalenca Campylobacter može da
održava teškoće u oporavku organizma...“
U Londonu je 47 posto bez antitela na HIV imalo Campylobacter u stolici, u poređen
ju sa 14 posto osoba sa antitelima na HIV. U Australiji tri posto pacijenata sa AIDS-om,
u poređenju sa 22 posto davalaca krvi. U Teksasu je kod 12 posto pacijenata sa HlV-om
utvrđeno da gaje Heliocobacter, u poređenju sa 50 odsto osoba koje nisu inficirane HIV-
om. Helicobacter pylori nosilo je u sebi: u Njujorku 15,9 posto pacijenata sa AIDS-om, u
poređenju sa 56 posto iz kontrolne grupe; u San Francisku „nula posto“ pacijenata sa
HlV-om; u Italiji 19 posto osoba sa HlV-om, u poređenju sa 35 posto bez HlV-a; u Disel
dorfu (u Nemačkoj) „nula posto“ osoba sa antitelima na HIV, u poređenju sa 41,5 odsto
iz kontrolne grupe; u Kelnu (u Nemačkoj) 100 posto gastričkih pacijenata bez HlV-a i 73
posto pacijenata sa HlV-om. Značajno je da su autori te studije 27-procentni porast
otpornosti među osobama sa infekcijom HlV-om ocenili kao „smanjenu podložnost“.

Kontaminacija polio vakcine: SFV i SV-40

SFV (Simian Foamy Virus)
Skriveni ubica nailazi stazom polio vakcine, vakcine protiv malih boginja, vakcine pro
tiv malarije... Otporan je i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Može da se skrije
(deponuje) u sve oblike vakcina. Omiljena mu je polio. Ime mu je SFV (Simian Foamy Virus).
Kada se gaji sa HeLa ćelijama, dobija konspirativno ime: HSFV (humani fomi virus).
Vodi poreklo od zelenih majmuna. Izaziva nervna oboljenja, kancer, leukemiju, autoimuna
oboljenja, tiroidizam. I to nije sve. To je samo deo spiska.
Domaći eksperti (infektolozi) kažu da je sida došla od zelenih majmuna i to bez
ljudske intervencije. Da ih farbamo u roze? Ne. Oni to tvrde jer neimenovani autoriteti tako
diktiraju. Da ih farbamo u plavo? Ne. Prve osobe zaražene HIV/AIDS-om su sa Haitija i iz
Južne Amerike. Kako, kad tamo nema zelenih majmuna. Da ih farbamo u lila? Ne, dok se
Vlasi ne sete...

Zašto ne - beogradsko-marburški virus?

Danas egzistira veliki broj tzv. neizlečivih bolesti ali i lako izlečivih, međutim
,,opterećenih“ vakcinama.
Zašto se vakcinšu deca protiv bolesti koje najverovatnije nikada neće dobiti? Čak i
ako obole od neke, lakše ili teže će se, ali svakako sigurno, izlečiti. Velika većina njih
nema smrtni ishod. Da li difterija danas ima smrtni ishod? Nema. Pre antibiotika je
imala. Ko je umro (ukoliko se odbace netipični slučajevi tj. izuzeci) od malih boginja ili
velikog kašlja?
Do komplikacija najčešće dolazi zbog životnih neuslova - hladna, vlažna kuća, bez
osnovnih higijenskih uslova, kvalitetne ishrane, odgovarajuće nege... Možda bi samo
u takvim, tzv. pasivnim krajevima, trebalo vakcinisati decu. Naročito kad se bolest
pojavi.
Hoću da kažem, previše smo se oslonili na vakcine protiv svega i svačega. Deca se
vakcinišu čak i protiv malih boginja. Besmisleno! Protiv njih bi trebalo vakcinisati
stanovništvo isključivo u krajevima gde može doći do komplikacija. Rekoh, pasivnim,
siromašnim krajevima gde nema najnužnijih higijenskih uslova za život. Srećom,
takvih je, bar kod nas, sve manje. Tamo gde je organizacija zdravstvene zaštite na
visokom nivou, gde su deca dobro hranjena i odgovarajuće lečena u slučaju bolesti, ne
postoje razlozi za vakcinisanje protiv bilo koje od dečjih bolesti. Ako se dete razboli,
odležaće jednu-dve nedelje, njegov organizam će se lako izboriti sa bolešću i - steći će
imunitet.
Uprkos velikoj verovatnoći, vakcina ipak nije stopostotna garancija da neće doći do
pojave bolesti. Ali, „jedna na drugu vakcina“ u svakom slučaju dovodi do haosa u organiz
mu. Ako se ovome doda činjenica i da antibiotici ,,ulenjuju“ mali organizam uoči predsto
jećih borbi sa brojnim bolestima, životna slika mališana dobija zabrinjavajući ram. Čim
dete kine, u strahu da ne dobije temperaturu, roditelji ga brže-bolje kljukaju antibioticima.
Preslabim da više pomognu, prejakim za organizam u razvoju.
Pre više od pola veka, u medicinsku praksu je uvedena primena žive polio vakcine, tzv.
Sejbinove vakcine. Pripremljena na kulturama tkiva bubrega majmuna, delovala je kao
istinsko rešenje velikog zdravstvenog problema nazvanog poliomielitis (dečija paraliza).
Postojala je još jedna vrsta polio vakcine, tzv. Salkova vakcina. I za njenu proizvodnju
su korišćeni bubrezi majmuna ali, ona je bila ,,mrtva“ (inaktivisana).
Ne dugo nakon početka njihove industrijske proizvodnje, nenadano se pojavio veliki
problem. Naime, majmuni su u istraživačke centre dopremani iz divljih predela Afrike,
Amerike i Azije, a mogućnost da sa njima dospeju i za majmune bezopasni, a za ljude
veoma opasni virusi, svakim danom je postajala sve realnija. I pored svih mera pre
dostrožnosti, povremeno je dolazilo do laboratorijske infekcije osoblja koje je bilo u kon
taktu sa majmunima ili njihovim kulturama tkiva.
Jedna od takvih infekcija, u to vreme nepoznatim virusom, dogodila se 1967. godine u
Marburgu i Beogradu. Obolela je 31 osoba, a devet od njih umrlo. Nakon ovog incidenta,
Svetska zdravstvena organizacija je pooštrila propise i mere kontrole upotrebe majmun
skog tkiva u proizvodnji prvenstveno žive vakcine protiv dečje paralize. Do danas je, među
tim, ostalo nejasno zašto je od javnosti sakriveno da je marburški virus, osim Nemaca,
odneo i živote Srba te 1967? I kako je moguće da nije, s obzirom na uobičajenu praksu,
dobio naziv - beogradsko-marburški virus?
Uprkos svemu, i dalje je većina majmuna, čiji su bubrezi korišćeni, bila zaražena
latentnim virusima. Majmuni ih, naime, mogu nositi bez kliničkih znakova oboljenja. Jedan
od najčešće izolovanih latentnih virusa bio je - Foamy virus majmuna (Simian foamy virus).
Više od jedne decenije nakon pomenutog događaja, naučnim krugovima je počela da
kola priča po kojoj su zeleni majmuni doneli HIV/AIDS. U priličnoj meri nelogično, jer,
kako u svetlu pomenute priče objasniti činjenicu da su prve obolele osobe bile sa Haitija, a
tamo nema zelenih majmuna. Ili veliki broj slučajeva u Brazilu i Južnoj Americi (posebno
Venecueli) gde takođe nema zelenih majmuna?! Da li je to neko naučničkim sokolovima
poturio - patku!
SFV se, naime, prenosi disanjem (dahom). Šta se događa sa čovekom-nosiocem ovog
virusa? Zašto se radilo (i još uvek se to čini) množenje SFV na HeLa ćelijama? Da bi se stvorio
HSFV i na različite načine ,,poklonio“ čoveku? Možda, ko zna. Nisu bez razloga po kratkom pos
tupku uklonjene Salkove inaktivisane (mrtve) vakcine i ,,isforsirane“ Sejbinove atenuisane (žive)
vakcine. Možda zato da bi se očuvali ostali prateći virusi u aktivnom (živom) obliku? Možda, ko
zna. Humani polio virus se atenuiše, a svi majmunski virusi ostaju živi. Pre svih, SFV.

AIDS sa ili bezH IV -a

Simian foamy virusi pripadnici podfamilije Spumavirinae, zajedno sa podfamilijama

Oncovirinae i Lentivirinae čine familiju - Retroviridae. Retrovirusi su veoma rasprostranjeni
u prirodi. Izolovani su iz glista, insekata, riba, gmizavaca, ptica i sisara. Kod domaćina
mogu da izazovu niz malignih i nemalignih oboljenja: anemiju, autoimuna oboljenja,
osteoporozu, paralize, pneumonije, hronične leukemije, limfome, sarkome i karcinome,
sindrom stečene imunodeficijencije kod ljudi - AIDS, encefalomijelitis kod ovaca, anemije
kod kopitara.
Ovo je jedno od mogućih objašnjenja pojave AIDS-a sa ili bez HlV-a. Kao što se sida
može javiti sa virusom ili bez njega, tako i kancer može da ima ili nema virusnu etiologiju.
SFV je samo jedna od mogućnosti dobijanja ove bolesti. I sve navedene bolesti mogu da se
dobiju bez pomenutog virusa. Prema tome, on je i tu i - nije tu.
Kao i ostali retrovirusi, i Simian foamy virusi (SFV) sadrže RNK genom i RNK-zavisnu
DNK-polimerazu (reverznu transkriptazu) sa RNaza H enzimskom aktivnošću.
Spumavirinae ili fomi virusi su najmanje proučeni retrovirusi. Javljaju se kao latentne
infekcije hrčaka, krava, mačaka, primata - majmuna i čoveka. Prvi humani fomi virus izolo
van je 1971. godine iz kulture ćelija nazofaringealnog karcinoma. Fomi virusi su izolovani
i iz tkiva obolelih sa subkutanim tireoiditisom, hroničnom encefalopatijom i hroničnom
mieloidnom leukemijom.
Prisustvo SFV-a u kulturama tkiva korišćenih za proizvodnju humanih antivirusnih
vakcina, manifestuje se pojavljivanjem velikih multinuklearnih ćelija (sincicija) sa
izraženom vakuolizacijom koja podseća na penu (foamy). Zbog toga su dobili ime:
SPUMAVIRUSI (lat. spuma = eng. foamy). Uočena je i mogućnost prenošenja ovakvih
promena ukoliko se fomi filtrabilni agens prenese iz inficiranih kultura tkiva na HeLa ćeli
jsku liniju ili kulturu bubrega kunića.
Za razliku od ostalih retrovirusa koji izazivaju transformacije ćelija, produkuju tumore
ili klinička oboljenja, SFV izazivaju latentne, hronične infekcije svojih prirodnih domaćina,
često korišćenih kao izvor ćelija neophodnih za proizvodnju vakcine.
Svi SFV su osetljivi na delovanje lipidnih rastvarača, što je posledica prisustva
virusnog omotača. Hloroform izaziva kompletnu inaktivaciju, dok tretman diethyl etrom
na 4°C tokom 18 sati, izaziva opadanje titra virusa za 100 puta. Kompletan gubitak infek
tivnosti nastaje nakon izlaganja niskim vrednostima pH (2,7 do 3) tokom tri sata na 25°C.
Zagrevanjem na 50°C tokom 30 minuta, dolazi do kompletnog gubitka infektivnosti.
 Za inaktivaciju 99-procentne virusne aktivnosti, potrebno je oko pet minuta izlaganja
UV svetlu. Izuzetno važna karakteristika SFV je da ne gube infektivnost nakon mržnjenja i
topljenja, kao ni nakon liofilizacije.
SFV je, dakle, prilično otporan i prosto zaljubljen u liofilizaciju svog bića. Kada uđe u
ljudski organizam i njegove ćelije, može brzo da reaguje, da se ispolji, ali ima i veoma dug
period latencije. Može da se manifestuje u formi malignih i nemalignih oboljenja -
HIV/AIDS, kancer, leukemija, limfomi, sarkomi, autoimuna oboljenja, tireodizam, paralize,
pneumonije, itd.
Možda bi se virus mogao uništiti ekstremno niskim ili visokim temperaturama koje
ljudski organizam ne može da podnese? Svaka borba sa njim na taj način, čista je špeku
lacija i fantazija. Samo organizam, dovoljno jak, zdrav i sa efikasnim imunim sistemom,
može bez većih problema da ga savlada.
Morfološki, SFV liče na ostale retroviruse. Imaju oblik sferičnih čestica promera 90 do
lOOrjm sa površinskom gustinom 1,15 do 1,18 g/cm3 na gradijentu gustine.
Intracelularne partikule su prstenastog oblika, prečnika 35 do 50r|m. U središtu se
nalazi svetlo (elektron lucentno) jezgro, zajedno sa gustom ovojnicom označeno kao nuk
leokapsid (core). Ove partikule se mogu videti vezane za plazma membranu ili u citoplaz
matičnim vakuolama inficiranih ćelija.
U izvanćelijskoj čestici, nukleokapsid je okružen lipidnim omotačem sa koga polazi
veliki broj radijalnih glikoproteinskih izraštaja (spikes) dužine 5 do 15 rjm na rastojanju od
5 do 15 pm. Glikoproteinski izraštaj predstavlja kompleks dva polipeptidna lanca povezana
kovalentnim i disulfidnim vezama. Veći površinski protein (SU) je glikolizovan i ima ulogu
u vezivanju virusa za receptore na ćelijskoj membrani. Odgovoran je i za početak sinteti
sanja neutrališućih antitela u inficiranim domaćinima. Drugi, manji transmembranski pro
tein (TM), prolazi kroz omotač i vezuje se za SU protein. Hidrofobni aminotermalni deo TM
proteina je odgovoran za fuziju sa ćelijskom membranom. Nukleokapsid SFV stiče omotač
pupljenjem sa plazma membrane ili pupljenjem u citoplazmatičnu vakuolu. Karakteristika
SFV je da sadrže prstenastu strukturu sa svetlim jezgrom i tokom pupljenja.
Kod većine fomi virusa maturacija se odvija pupljenjem sa ćelijske membrane.
Oslobođeni virusi iz inficiranih ćelija mogu ekstracelularnim putevima da inficiraju nove
ćelije, ali se mogu proširiti i na susedne u direktnom kontaktu. Virusi i virusni genomi se
mogu preneti i na ćerke ćelije tokom ćelijske deobe.
Možda bi se moglo delovati i na sam virus razaranjem omotača? Budući da je u pril
ičnoj meri sličan omotaču humanih ćelija, nevolja je u tome što bi prilikom delovanja na
omotač SFV-a bilo teško napraviti selekciju i mogla bi se naneti velika šteta organizmu. Ne
predstavlja posebnu teškoću delovanje na omotač virusa, pošto nije preterano otporan. Ali,
kako razoriti samo - virus?
SFV, ili bolje HSFV (humani simian fomi virus), može da ,,ne postoji“ a imunodefici
jencija se rapidno razvija. Naime, HSFV se množi u ćeliji, privlači drugu zdravu ćeliju (omo
tač na omotač) i prelazi u nju. Ova se deli (množi), ćerke-ćelije dobijaju u amanet (nasled
stvo) HSFV. I tako redom, i toliko dugo bez mogućnosti detekcije. Njegova reprodukcija je
maksimalno obezbeđena.
Mehanizam širenja SFV unutar populacije prirodnih domaćina nije potpuno objašnjen.
Postoje eksperimentalni podaci i o horizontalnom i o vertikalnom rasprostiranju virusa.
Horizontalna transmisija se, po svoj prilici, odvija direktnim kontaktom ili respiratornim
putem. Majmuni bez antitela za SFV često stvaraju antitela jedan do tri meseca nakon ulas
ka u koloniju primata. Međutim, horizontalno širenje se ne mora ispoljiti u svim kolonija
ma, što je u direktnoj vezi sa načinom transporta i karantiniranja životinja.
Postoji više faktora koji imaju ulogu u indukciji i održavanju perzistentne virusne
infekcije fomi virusa. Među značajnijim činiocima su i siromašna indukcija interfer
ona, relativna neosetljivost na antivirusnu aktivnost interferona i način virusnog šire
nja. Umanjena sposobnost SFV da indukuju interferon i relativna neosetljivost ovih
virusa na inhibitornu aktivnost interferona, mogu biti jedan uzroka perzistiranja
virusne infekcije.
Način širenja virusa i odnos između virusnog širenja i imunog odgovora, mogu pred
stavljati važan faktor virusne perzistencije. Ekstracelularno se virusi mogu proširiti sa infi
cirane ćelije na bliske ili udaljene neinficirane ćelije. Virusi se mogu proširiti direktno sa
inficirane na susedne neinficirane ćelije kao rezultat ćelijske fuzije ili virusnog pupljenja,
ali i sa roditeljske na ćerke ćelije tokom ćelijske deobe.
Neutrališuća antitela mogu zaustaviti prvi, ali ne i drugi i treći način širenja. S
obzirom na to da se fomi virusi mogu rasprostirati na sva tri načina, širenje fomi virusne
infekcije se ne može zaustaviti neutrališućim antitelima i antitelima uzrokovanim lizom.
Virusi koji se šire drugim načinom, indukuju virus-specifične antigene na površini infi
ciranih ćelija.
Uobičajeno je da dodavanje antitela ili komplementa u ovako inficirane kulture tkiva,
dovede do uništenja inficiranih ćelija i neutralizacije ekstracelularnih virusa. Međutim, u
fomi virusnim infekcijama, anti-fomi virusna antitela i komplement ne uništavaju ćelije
inficirane virusima. Način širenja fomi virusa sa inficiranih na susedne neinficirane ćelije,
kao i odsustvo antitelima uslovljene lize, povećavaju šanse fomi virusa da ostvare perzis
tentnu infekciju.
Zahtevi Svetske zdravstvene organizacije za proizvodnju i kontrolu vakcine protiv
poliomielitisa, dugo nisu obuhvatali obavezno testiranje kultura tkiva i finalnih vakdna na pris
ustvo retrovirusa. Uočeno je, između ostalog, da su pojedine doze polio vakcina, proizvedene na
kulturama bubrega afričkih majmuna, sadržale i retroviruse tipa C. Osim toga, dokazano je da
je primena i doziranje polio vakcine u terapiji infekcije herpes virusima, zatim u populacijama
homoseksualaca i narkomana, kao i kod HlV-pozitivnih osoba - neodgovarajuća.
Pošto je organizam zaštićen od malih boginja, pertusisa, difterije, šarlaha, tifusa i još
svega i svačega, HSFV je u sjajnoj poziciji - od njega ništa nije zaštićeno! Pored raznih sit
nih i besmislenih zaštita, postao je bezbedan. U usmereno zaštićenom organizmu, jedan
virus je ostavljen na miru.
Činjenica je da proizvođači vakcina dobro zarađuju na njima i neće dozvoliti da budu
ukinute. Baš kao što je i industrija nafte sprečila korišćenje drugih vrsta pogonskih
mogućnosti za automobile, koji neće zagađivati vazduh i trošiti rezerve nafte.
Vakcinisanje je pogubno za obolele od side. Naime, kod osoba sa imunodeficijencijom,
vakcine mogu izazvati veliki broj komplikacija zaključno sa - fatalnim ishodom. Više od
dvadeset godina govorim da HlV-pozitivna osoba ne sme da primi ni anti-tetanus serum.
Oni koji su me slušali živi su i dan-danas, osim ukoliko nisu umrli od droge kontaminirane
raznim otrovima i biološkim agensima, pre svega u liofiliziranom obliku.
I tako, iako su rezerve nafte ograničene, mi i dalje ukidamo tramvaje i trolejbuse da bi
uvozili naftu i benzin...
 Na kraju, neophodno je reći da je veliki broj doza polio vakcine istovremeno kon
tam iniran fomi virusom i vakuolizirajućim agensom SV-40. U ranoj fazi pojavljivan
ja, citopatogeni efekat SV-40 virusa je veoma sličan citopatogenom efektu SFV u kul
turam a tkiva bubrega majmuna. Vakuolizacija koja se uočava u citoplazmi ćelija infi
ciranih SV-40 virusom, tek se u kasnijim fazama bitno razlikuje od ,,fomi“ efekta
SFV. Pasažiranjem uzoraka hranljive podloge sa kontrolnih kultura tkiva bubrega
majmuna na prim arne kulture tkiva bubrega majmuna i kunića, omogućava utvrđi
vanje izvora citopatogenih prom ena u inficiranim kulturam a tkiva. Za razliku od SFV,
SV-40 virus će svoja citopatogena svojstva ispoljiti samo u kulturam a tkiva bubrega
majmuna.
Patolog sa Nacionalnog instituta za kancer (NIK) dr Mikele Karbone, postavio je 1993.
godine prilično neobičnu teoriju u vezi porekla mezotelioma, smrtonosnog kancera pluća
koji pogađa mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća.
Za mezoteliom se nije ni čulo pre 1950, ali incidenca oboljenja od tada stalno raste.
Iako se smatra retkom (odgovorna je za smrt 3.000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola
procenta svih slučajeva smrti od kancera u zemlji) bolest je izuzetno razorna. Najveći deo
pacijenata umire u roku od osamnaest meseci od trenutka postavljanja dijagnoze. Kao
uzročnik mezotelioma, uvek se pominje izlaganje azbestu.
Postavka teorije dr Karbonea glasi: da li bi kancer mogao da bude izazvan i virusom -
'majmunskim virusom poznatim kao siman virus 40 ili SV40 - koji je obimno kontaminirao
rane doze vakcine protiv poliomielitisa (dečje paralize) ali za koji se pretpostavlja da je
bezopasan za Ijude?
Prodor u ratu protiv poliomielitisa desio se početkom pedesetih godina prošlog
veka, kada je Džonas Salk iskoristio novo otkriće po kome bubrezi majmuna mogu da
se koriste za kultivaciju neograničenih količina polio virusa, neophodnih za masovnu
proizvodnju vakcine. Godine 1955, dobijena je zvanična dozvola za proizvodnju vakcine
uSAD.
Samo dve nedelje kasnije, javili su se prvi problemi. Do ušiju javnosti je stigla vest da
je jedna od kompanija koja proizvodi polio vakcine propustila da ubije polio virus pre nego
što je vakcina isporučena! U brojnim ispitivanjima na laboratorijskim životinjama otkriveno
je da se kod hrčaka, na primer, razvijaju tumori ubrizgavanjem mešavine iz bubrega na
kojima je vakcina kultivisana. Virus je uskoro izolovan i nadenuto mu je ime SV 40, pošto
je bio četrdeseti otkriveni simian virus (mada bi broj 40 više odgovarao dužini perioda
inkubacije). Naučnici koji su došli do tih i sličnih otkrića proganjani su, gubili su posao i
laboratorije. Majmunska posla sa svih strana...
U početku se mislilo da se problem sa SV 40 odnosi najviše na žrtve polio vakcine dr
Sejbina koje su obimno korišćene u Sovjetskom Savezu. Na nesreću, ubrzo se došlo do saz
nanja da je polio vakcina dr Salka mnogo opasnija jer je rastvor formaldehida u koncen
traciji 1:4.000 jedva inaktivisao polio virus. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina ubriz
gavana kroz kožu, SV 40 je imao bolje izglede da inficira.
U javnosti su stalno ponavljana upozorenja o rizicima koji idu sa korišćenjem tkiva
majmuna. Majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnima apatogenim kolonijama, a
korišćenje tkiva majmuna uhvaćenih u divljini nosi visoku verovatnoću kontaminacije slo
bodnim virusima. Najjednostavniji način da se taj problem reši bila je primena diploidnih
ćelija umesto tkiva majmuna.
 Uzbuna se raširila kroz naučnu javnost saznanjem da je skoro svaka doza vakcine
kontaminirana. Savezne zdravstvene vlasti SAD su 1961. naredile proizvođačima
vakcine da izvrše rešetanje, tzv. skrining (screening) na virus i odstrane ga iz vakcine.
Plašeći se stvaranja panike, otkriće SV 40 držali su pod ključem i nikada nisu povuk
li postojeće zalihe. U toku naredne dve godine, nepotrebno mu je izloženo još dva mil
iona ljudi, što sve zajedno čini 98 miliona Amerikanaca u razdoblju od 1955. do 1963.
godine. Posle gomile brzih studija, zdravstvene vlasti su ipak odlučile da virus ne
izaziva kancer kod ljudi.
Treba verovati da je i majmunski virus poštovao odluku visokih medicinski zvanični
ka SAD...

U vakcini je, ipak, bila ,,nameštaljka“

SV 40 je savršeno minijaturno borbeno oruđe. Iako mali, ima sve što mu je potrebno.
Uveličan 50.000 puta pod elektronskim mikroskopom, SV 40 ne izgleda naročito opasno.
Sastoji od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukciju trouglova tj.
zaštitni omotač virusa. Međutim, jedan od preostalih proteina, veliki T-antigen (tumorski
antigen), spada u red najonkogenijih proteina ikada otkrivenih. Kada god ćelija počne da
se deli u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi i „mala vojska agenata za kontrolu
kvaliteta“. Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, pomenuti geni i proteini zajedno pregledaju
integritet DNK. Ako na bilo kom stupnju deljenja ćelije otkriju nepopravljive abnormal
nosti DNK, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu (samoubistvo ćelije).
Glavni u tom razrađenom relativnom radu jeste gen nazvan p53. U 60 odsto slučajeva
svih kancera javlja se neka vrsta oštećenja, mutacije ili inaktivacije p53, koji čini prvu lini
ju odbrane od stvaranja kancera.
Eksperimenti su pokazali da kod humanih mezotelioma veliki T-antigen napada p53,
vezujući se za njega tako da ne može pravilno da funkcioniše. Veliki T-antigen takođe guši
niz Rb-proteina, poslednjih kontrolora u deljenju ćelije.
Nijedan drugi virus koji izaziva kancer ne koristi samo jedan protein da istovremeno
izbaci iz stroja dve različite regulacione trase. Na primer, humani papilomavirus mora da
proizvede dva proteina: E 6 za inaktivaciju p53 i E 7 za Rb-proteine.
SV 40, međutim, razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije
ograničena na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih supresora tumora. On može da
oštećuje hromozome i dodaje ili briše čitave odsečke DNK, kao i da premešta gene. Kada
virus završi svoje u ćeliji, iza njega ostaje prizor bačene bombe unutar ćelijskog jezgra.
Zbog toga što se vezuje za gene supresore tumora i izaziva genska oštećenja, SV 40 se sma
tra jednim od najjačih poznatih karcinogena. Proučavanje SV 40 može da pruži nova saz-
nanja o opasnostima ukrštenih infekcija među vrstama, posebno danas kada korišćenje
tkiva životinja u medicinske svrhe ima sve više pristalica.
Savremena vakcina se proizvodi na lozama ćelija majmuna i zato nema virusnih kon
taminenata. Oralna vakcina se, međutim, još uvek proizvodi na pravim bubrezima. Možda
se zbog toga i prećutkuje da je SV-40 izazivač kancera dojke (posle četrdesete godine živ
ota) čak u oko 60 odsto slučajeva.
U „Američkom žurnalu epidem iologije“ je 1976. godine objavljen članak u
kome su izneseni podaci prem a kojima su, 50-ih godina prošlog veka, milioni
Amerikanaca izloženi papova virusu (majmunskom virusu) SV 40, kao i to da je on
uobičajen i neprepoznatljiv izazivač dobijen iz virusnih depoa unutar bubrežnih
kultura m ajmuna.
Imajući sve ovo u vidu, ne treba da čudi ni širenje neproverene priče po kojoj se
čovek koga je ugrizao zeleni majmun zarazio sidom, s obzirom na to da je Salkova polio
vakcina gajena u bubrezima afričkih zelenih majmuna. Ako bi priča o ,,mitskom“
zelenom majmunu bila istinita, verovatno bi bilo 20.000, 50.000 čak i 100.000 slučajeva
u Africi, a ne 30 miliona poznatih slučajeva do 1992. godine. Naime, iscrpno ispitivanje
kolonije zelenih majmuna pokazalo je da u njoj nema tragova virusa side. Hl-virus se
nikada nije pojavio ni kod jedne jedine životinje. Na stranu to što zeleni majmuni ne žive
u Brazilu i na Haitiju.
Mnoge tzv, injekcije protiv gripa, za vreme mandata američkog predsednika Džeralda
Forda, takođe su sadržale SV 40. To potvrđuje činjenica da se, od onih koji su primili tu
vakcinu, više od 20 odsto razbolelo i umrlo. Vlada SAD je 1997. godine žestoko poricala
tvrdnju da su kontaminirane vakcine namerno korišćenje. Prema propisima Centra za kon
trolu bolesti SAD (CDC), stupili su na snagu januara 2000, američka deca danas primaju
isključivo vakcinu u injekcijama.
Velika opasnost leži u tome što SV 40 može da miruje, a potom se prema potrebi reak
tivira. Istu sposobnost poseduju HIV i još dva ili tri kompleksna virusa povezana sa sidom.
Demonstrirano je i da SV 40 spada u grupu onih virusa koji aktiviraju virus side. To je
potvrđeno u članku H. E. Gendelmana štampanom u „Glasniku nacionalne akademije
SAD“, tom 83. Gendelman je objavio da SV 40 može da uništi imuni sistem, ostavljajući telo
otvorenim za napade drugih virusa.
Imajući u vidu vezu između teorije virusnog porekla kancera i SV 40 virusa kojim je
kontaminirana skoro svaka doza polio vakcine, nije zgoreg zapitati se - koliko je bio iskren
Mikele Karbone. Budući da je uglavnom pisao o već poznatim stvarima kad je reč o SV 40,
nameće se pitanje da li je time možda hteo samo da skrene pažnju sa SFV, odnosno HSFV,
u svakom pogledu opasnijeg od SV 40? HSFV je glavni, ali ne i jedino odgovoran za veliki
broj teških oboljenja. Isto, međutim, može da se desi i bez njega. Sve bolesti koje izaziva
HSFV, odnosno koje potiču od njega, mogu se javiti i bez njegovog prisustva. Nije SFV jedi
ni opasan (maligni) virus u organizmu, pažnju valja skrenuti i na neki drugi koji to isto
sadrži. SFV se masovno daje preko polio vakcine, a potom se nesmetano širi i raznosi na
razne načine.
Osoba koja već ima HFV, bez obzira na snagu njenog imuniteta, teško ga može elim
inisati i potpuno proterati iz organizma. Pitanje je samo kada i kako će se ispoljiti - da li
kao sida, leukemija, kancer. A možda se nikako i nikada neće ispoljiti. Isti kancer može da
se pojavi i iz potpuno drugih razloga.
Todoxin i druga sredstva sa sličnim efektom mogu dosta da pomognu. Todoxin-ovi
preparati sadrže sve sastojke neophodne za zaštitu organizma ,,na duge staze“.
Krajnje je vreme da čovek shvati kancer, leukemiju i ostale pomenute bolesti, kao
posledicu nečega što se u organizmu dešava, a što je krajnje razumno. Znači, ne može da
se kaže: „Uzimaš hranu sa karcinogenim materijama, verovatno ćeš dobiti kancer“. U
dobrom delu namirnica koje čovek koristi u svakodnevnoj ishrani ima karcinogenih mater
ija. Sličan je slučaj i životinjskim i biljnim ,,menijem“. Srećom, pretežna većina ne obolje
va od kancera...
 Neki od, kod ljudi, često prisutnih virusa
Adeno virusi

Često se nalaze latentno prisutni u adenoidnom tkivu. Trenutno je poznato oko 50

serotipova. Prenose se kontaktom ili kapljično, a najviše feHalno-oralno. U osušenom sta
nju na površini ostaju aktivni nekoliko dana. Onkogenost adeno virusa utiče na to da vakci
nacija nije sigurna.
Izazivaju: febrilni faringitis sa konjunktivitisom ili bez njega, epidemijski keratoko
njunktivitis, pneumoniju, enteritis, dijareju (posebno kod odojčadi i mlađe dece), hemor
agijski cistitis, perzistentne i generalizovane infekcije kod imunosuprimiranih osoba,
infekcije bubrega.

Astro virusi

Prenose se često u prvim nedeljama života. U uzrastu od jedne godine, zaraženo je već
svako drugo dete. Inkubacija je kratka, traje od jednog do četiri dana. Prenose se fekalno
oralno i izbacuju posle jednog do četiri dana. Do desete godine života antitela se nalaze u
75 odsto dece.
Izazivaju: prolive (najviše kod dece), ali se infekcije javljaju i kod odraslih, najčešće
imunokompromitovanih pacijenata.

Varičela zoster ( Varizella zoster) virus (VZV)

Naziva se još i humani herpes virus 3 (HHV-3). Poznat je po visokoj kontagioznosti.

Prenosi se prvenstveno vazduhom, ali i posrednim i neposrednim kontaktom. Izuzetno
dobro perzistira u prašini. Tipična je perzistentnost u organizmu (u spinalnim ganglijama)
posle primarne infekcije i reaktivacija kod oslabljene imunske odbrane. Inkubacija traje od
jedan do 16 dana, ređe do 21 dan. Javlja se kao posledica izlaganja infekciji, ali je više prisu
tan kao reaktivacija latentne infekcije. Za dijagnostiku treba da se zna da, za razliku od pri
marne infekcije, kod reaktivacije obično nema više IgM-antitela, ali da se javlja porast IgG-
antitela.
Primarna infekcija (obično u detinjstvu), daje sliku bolesti varičela sa mogućnim kom
plikacijama kao što su encefalitis, pneumonija, zapaljenje uha. Kod primarne infekcije u
prvoj polovini trudnoće može se u retkim slučajevima javiti spontani pobačaj ili embriopati
ja, dok je za novorođenče posebno opasna perinatalna infekcija ukoliko je kod majke pri
marna infekcija nastupila neposredno pre porođaja.
Reaktivacija kod oslabljenog imuniteta (pre svega u starijih) uzrokuje Herpes zoster, a
kod imunosuprimiranih osoba težak tok bolesti;

ECHO virusi (EV)

Naziv ECHO je skraćenica od engleske oznake Enteric Cytopatic Human Orphan

(enterični citopatski humani neasocirani) virus. Izdvojeno je 30 serotipova koji se, kao i
ostali entero virusi, nezavisno od simptoma izbacuju stolicom. Imaju velike epidemiološke
i kliničke zajedničke osobine sa koksaki virusima.

Izazivaju:
Tip virusa Oboljenje
EV-4 Aseptični meningitis sa gastrointestinalnim tegobama
(70% slučajeva)
EV-6 Aseptični meningitis u dece i odraslih, nisu poznati
gastrointestinalni simptomi, a u nekim slučajevima uočeni su
slabost mišića i makropapulozni osip (podseća na koksaki virus
kada izaziva pleurodiniju i karditis)
EV-8 Respiratorne i intestinalne simptome
EV-9 Aseptični meningitis, često sa makropapuloznim osipom
EV-11 Meningealne simptome, mogućno sa groznicom, respiratornim ili
gastrointestinalnim simptomima i uveitisom
EV-16 „Bostonski egzantem“ (groznica, aseptični meningitis i
makropapulozni osip koji se ne pojavljuje dok se groznica ne završi)
EV-18 Gastroenteritis u dece, često povezan sa osipom na koži
EV-19 Dijareju kod novorođenčadi, blaža respiratorna oboljenja
i dijareju kod dece
EV-20 Groznicu, kijavicu i dijareju u dece, prehladu ili gastrointestinalne
tegobe kod odraslih
EV-21 Meningitis kod dece
EV-22 i EV-23 Respiratorna oboljenja kod dece
EV-25 Osip kod novorođenčadi, groznicu, faringitis i cervikalni adenitis
kod odraslih

ECHO virusi izazivaju još i paralizu, hepatitis, perikarditis, miokarditis, moguće težak
generalizovan tok, perinatalne infekcije sa često po život opasnim tokom.

Mumps virus

Virus se prenosi kapljicama pljuvačke, sekretom iz nosa i urinom. Pošto virus nije
posebno kontagiozan, kontakt između inficirane i neinficirane osobe mora biti vrlo
blizak da bi došlo do prenošenja. Oko 20 posto odraslih nema antitela na virus zauški.
Period inkubacije traje između 18 i 21 dan. Pacijenti su zarazni šest dana pre početka i
devet dana posle. Kod dijagnostike valja imati u vidu da se javlja ukrštena reakcija sa
virusima parainfluence.
Izaziva: Parotitis epidemica, mogućno sa komplikacijama kao što su pankreatitis,
zapaljenje testisa (kod poslepubertetske infekcije), s tim što komplikacije mogu nas
tupiti i bez parotitisa, a u oko 30 posto slučajeva beleži se subklinički tok; m enin
goencefalitis, najčešće bez komplikacija, ali sa mogućnim smrtnim ishodom (od dva do
četiri na 10.000 slučajeva); kod novorođenčadi pneumoniju i meningitis, posebno ako
je majka seronegativna.
 Influenca virusi

Poznata su tri tipa virusa influence (A, B i C). Virusi influence A i B određuju se pose
dovanjem ribonukleoproteinskih antigena A ili B. Humani sojevi se označavaju na osnovu
obrasca koji daje informacije prema sledećem redosledu: (1) antigen A ili B; (2) geografska
oblast; (3) broj izolacije; (4) godina izolacije; (5) hemaglutininski antigen; (6) antigen neu-
raminidaze. Primer: A/Engleska/3/1975/H3N2.
Virus influence A (FLUA)
Do sada su poznata 3 HA podtipa (H1-H3) i 2 NA podtipa (N1 i N2). Preuređivanje gena
često je kod virusa FLUA i može da izazove dramatične promene u antigenima. Svi sojevi
FLUA imaju periodičnu radikalnu antigensku promenu (engl. antigenic shift) i sporije anti
gensko skretanje (engl. antigenic drift). Tada se HA i/ili NA gen zamenjuje novim podtipom.
Ljudi su na novi soj veoma slabo imuni, što za posledicu može imati pandemiju. Virusi izolo
vani između 1933. i 1957. bili su H lN l, godine 1957. zamenili su ih virusi H2N2. Njih su
1968. zamenili H3N2 i ti virusi kruže do danas. Godine 1977. ponovo su se pojavili H1N1 i
nastavili da kruže svetom. Trenutno se najviše govori o H5N1 virusu, poznatijeg pod
nazivom „virus ptičjeg gripa“. Istina, neki već najavljuju njegove nove mutacije...
Vakcine koje se danas daju sadrže H lN l, H3N2 i komponentu virusa influence B.
Svake godine se jedna od ovih komponenata menja, kako bi se prilagodila antigenskom
skretanju. Virusi se prenose vazduhom ili neposrednim kontaktom.
Izazivaju: epidemijska i pojedinačna respiratorna oboljenja.
Virus influence B (FLUB)
Ovaj virus nema preuređivanje ili ukrštanje HA i NA antigena među vrstama i nema
antigenske promene. Jedini prirodni domaćin je čovek.
Izaziva: pojedinačna i epidemijska oboljenja disajnih puteva, obično blaža nego ona
koja izaziva FLUA.
Virus influence C (FLUC)
Nema neuraminidazu niti antigenske varijacije.
Izaziva: blage pojedinačne infekcije disajnih puteva, obično kod dece.

Kalici virusi

Posebno važni u ovoj grupi jesu Norvvalk virusi. Često se u velikim količinama izbacu
ju stolicom i prenose fekalno-oralno, hranom i vodom. Kalici virusi posebno su stabilni u
vodenoj okolini.
Izazivaju: sezonske samoograničavajuće gastroenteritise blagog toka (simptomi traju
samo 12 do 24 sata posle inkubacije od 48 sati).

Koksaki virusi

Virusi koji se, bez obzira na simptome, izbacuju i prenose stolicom obolele osobe.
Podeljeni su na 29 serotipova: tip A (CAV) 1-22 i 24 (CAV-23 istovetan je sa ECHO virusom
9) i tip B (CBV) 1-6. Koksaki virusi se razmnožavaju ćelijama creva i disajnih puteva.
Prenose se fekalno-oralno i, slično polio virusima, vazduhom kapljično.
 Izazivaju:
Tip koksaki virusa Oboljenje
CAV-7 Aseptični meningitis sa paralizom
CAV-9 Aseptični meningitis, ponekad sa egzantemom
CAV-10 Limfonodularni faringitis
CAV-16 Najčešći uzročnik oboljenja šaka, stopala i usta
(takođe i CAV-5, CAV-9, CAV-10, CBV-2 i CBV-5)
(engl. hand-foot-and-mouth disease)
CAV-21 Dijareja kod novorođenčadi i obične prehlade
CAV-24 Hemoragijski konjunktivitis i konjunktivitis
CBV 1-6 Pleurodinija (epidemijska mijalgija), meningitis, respiratorna
oboljenja i posebno kardiopatija (zahvata
miokard/endokard/perikard, ili sve troje zajedno); pretpostavlje
na veza sa insulin-zavisnim dijabetesom tipa I (juvenalni dijabetes)
Oboljenje stopala, šaka i usta, najčešće se javlja u leto i jesen i posebno pogađa decu
od jedne do pet godina. Inkubacija traje tri do šest dana, pacijent se oseća slabo dan pre
nego što u ustima izbiju crvene papule i vezikule koje prelaze u ulceracije, a na koži se jav
lja makropapulozna lezija koja brzo prelazi u vezikule na stopalima i šakama i širi se na
ostale delove tela.
Koksaki virusi izazivaju još: encefalitis, pareze, višestruke infekcije (CAV i CBV) kod
neimune dece, tešku generalizovanu infekciju novorođenčadi sa oštećenjem srca (kar
diomiopatija), mišića, mozga i pankreasa , CAV herpanginu, CBV zapaljenje testisa.

Korona virusi

Slično kao kod astro virusa, zaražavanje korona virusima počinje rano. Skoro svi
odrasli (više od 90 posto) imaju antitela. Korona virusi prenose se i vazduhom i dodirom sa
površinama.
Izazivaju: infekcije disajnih puteva i prolive; kod nedonoščadi čak i nekrotizirajući
enterokolitis.

Virus limfocitnog horiomeningitis (LCMV)

Prenosi se sa glodara na čoveka izmetom ili urinom životinja.

Izaziva: po pravilu neprimetnu ili gripu sličnu kliničku sliku; komplikacije u vidu
meningitisa ili, ređe, encefalitisa; spontani pobačaj ili fetopatije ako se infekcija desi za
vreme trudnoće.

Morbilli virus

Visokokontagiozan virus. Izvor infekcije su najčešće kataralno obolela deca koja virus
prenose vazduhom.
Izaziva: tipičnu sliku bolesti sa kašljem, kijavicom i konjunktivitisom (deset dana
posle infekcije); prodromalno stanje četiri-pet dana, praćeno groznicom i osipom po
glavi, vratu, trupu i udovima. Oporavak je obično brz, ali bolest može biti smrtonosna
za slabo uhranjenu decu. Osip zavisi od prisustva specifičnog imunskog odgovora i
nema ga kod određenih imunodeficijentnih pacijenata; mogućne su respiratorne kom
plikacije (pseudolaringotraheobronhitis i bronhopneumonija) i zapaljenje srednjeg
uva usled sekundarne bakterijske infekcije, ređe encefalitis, ali ako se javi ima teške
komplikacije sa visokom smrtnošću i čestim sekvelama. Veoma retko izaziva subak
tuni sklerozirajući panencefalitis (spora hronična virusna infekcija defektnim virusom
malih boginja).

Parainfhienca virusi (HPIV)

Razlikuju se četiri različita serotipa humanog virusa parainfluence (HPIV 1-4). Obo
ljenja se javljaju pretežno u ranom detinjstvu. Za dijagnostiku treba imati u vidu da se jav
ljaju ukrštene reakcije sa antitelima na virus zauški.
Izazivaju: infekcije gornjih i donjih disajnih puteva; krup (laringotraheobronhitis),
bronhitis, bronhiolitis, pneumoniju, kod imunosuprimiranih osoba mogućna je fulminant
na intersticijalna pneumonija.

Parvo virus V 19 (B19V)

Javlja se u krvi i ponekad u stolici. Infekcija je uobičajena kod dece između četiri i 12
godina, ali je pretežno asimptomatskog toka. Serološka ispitivanja pokazala su da je 80
odsto odraslih imalo infekciju B19V. Za dijagnostiku je važno da se u novorođenčadi
zaraženih majki do sada nije mogao naći IgM.
Izaziva: često asimptomatski ili gripu sličan tok bolesti; tipičan Erythema infectiosum
(osip), pre svega kod infekcija na predškolskom uzrastu; artropatije, pretežno kod infekci
ja odraslih; prolazne aplastične krize u pacijenata sa prethodnom hroničnom anemijom;
perzistirajuće anemije i hroničnu infekciju kod imunosuprimiranih osoba; spontani
pobačaj i Hydrops fetalis ako se infekcija desi tokom trudnoće.

Polio virusi

Infekcije polio virusom tipa 1-3 u Evropi se beleže još samo kao izuzetni slučajevi,
najviše kao slučajevi uvezeni iz trećih zemalja. Slično kao kod velikih boginja, računa se
da će za nekoliko godina ova bolest biti potpuno iskorenjena. Virusi se prenose fekalno
oralno. U ranoj fazi oboljenja mogu se preneti i pljuvačkom i vazduhom, kapljičnom infek
cijom. Spadaju u vrlo otporne viruse. Srazmerno su osetljivi samo na sušenje: virus dobi
jen iz kulture ćelija ne postoji na suvoj površini već posle tri dana. Temperaturu od 60 ste
peni ne preživljava duže od dva do tri minuta. Veoma je otporan u vodenoj sredini i na
dezinfekciona sredstva.

Respiratomi sinddjaLni virus (RSV)

Prenosi se kapljičnom infekcijom, pretežno u ranom detinjstvu, ali je mogućno i prenoše

nje rubljem i kontaktom sa inficiranim materijalom. Spada u najvažnije izazivače unutarbol
ničkih infekcija u neonatologiji i pedijatriji. Visoko je infektivan i inficirane osobe prenose ga i
po tri nedelje. U trećoj godini života nema praktično nijednog seronegativnog deteta.
Izaziva: delimično teške infekcije gornjih i donjih disajnih puteva, pre svega kod
novorođenčadi (bronhiolitis, pneumonija), koje mogu biti veoma teške ako deca imaju
nizak nivo antitela (antitela su često majčina) budući da mogu da reaguju sa virusnim
antigenom u tkivima; lakše prehlade kod odraslih; delimično teške pneumonije kod stari
jih pacijenata.

Rota virusi

Prenose se fekalno-oralno i spadaju u najčešće izazivače gastroenteritisa kod dece.

Prenošenje vazduhom (kapljičnom infekcijom) isključeno je kao sporedni put prenosa,
budući da se ovi virusi ne nalaze u respiratornom traktu. Oboljenja se javljaju i kod
odraslih, posebno starijih osoba. Od dijareje izazvane rotavirusima, svake godine u svetu
umre oko milion dece. Majčinska antitela izgleda da mogu da obezbede određenu zaštitu
od oboljevanja te infekcija može da prođe i neupadljivo.
Izaziva: najčešće gastroenteritis u novorođenčadi, ređe kod starije dece i odraslih.
Dijareji kod novorođenčadi najčešće prethode respiratorni simptomi. Infekcije u porodiliš
tima imaju blaži tok, ali kod dece starije od šest meseci infekcija može da izazove teške
simptome.

Rubela (R ubella )virus (RUBV)

Prenosi se bliskim kontaktom, pretežno kapljičnom infekcijom, ali je mogućno i

dodirom. Period inkubacije 16 do 18 dana. Kongenitalno inficirana deca imaju antitela na
RUBV, ali izbacuju virus još nekoliko meseci. Oko deset posto svih žena u reproduktivnom
dobu nema nikakvu imunsku zaštitu!
Čest je neupadljiv tok bolesti, tipično sa blagom groznicom uz opšti osip i uvećanje
limfnih čvorova. Meningoencefalitis i druge komplikacije su retke, ali ako se infekcija desi
u prva tri-četiri meseca trudnoće, čest ishod je infekcija ploda i kongenitalne abnormalnos
ti poput katarakte, gubitka sluha, srčanih i dentalnih malformacija i mikrokefalije. Retki su
slučajevi progresivnog panencefalitisa (u drugoj deceniji života, sa sporim napredovanjem).

Virusi hepatitisa

Virus hepatitisa A (HAV)

Prenosi se fekalno-oralno. Inkubacija traje od 14 do 40 dana. Visoka je prisutnost
u lošim društveno-ekonomskim uslovima. Tok bolesti po pravilu je bez komplikacija i
nema sklonost ka hroničnom razvoju. Epidemije se najčešće nastaju usled prenošenja
hranom ili vodom.
Izaziva: hepatitis kratke inkubacije, bez progresivnog oboljenja jetre.
Virus hepatitisa B (HBV)
Prenosi se hranom, transfuzijom, vakcinacijom, tetovažom ili bušenjem ušiju nepravil
no sterilisanim priborom, polnim kontaktom (posebno homoseksualnim) i porođajem.
Vreme inkubacije od 40 do 160 dana. Oko 10 do 15 odsto slučajeva infekcije HBV dobija
hroničan tok sa perzistentnošću HB-antigena. Mali broj inficiranih dobija akutno otkazi
vanje jetre usled reakcije antigen-antitelo.
Izaziva: hepatitis duge inkubacije, mogućan hroničan razvoj sa rizikom od ciroze jetre
ili hepatocelularnog karcinoma.
Virus hepatitisa C (HCV)
Najčešći je uzročnik posletransfuzionog hepatitisa. Naročito je prisutan u rizičnim
grupama (narkomani, hemofiličari, pacijenti na dijaUzi, homoseksualci). Visoka
sklonost ka hroničnom toku (oko 80 posto). Kod dijagnostike treba imati na umu da se
antitela na HCV posle akutne infekcije razvijaju veoma sporo (dva do tri meseca) i da
testovi u ranoj fazi hepatitisa C zato daju negativne rezultate. Sa druge strane, antitela
na HCV nisu dokaz za akutni ili hronični hepatitis C, pošto mogu postojati i posle
izlečenog hepatitisa C.
Izaziva: Hepatitis non-A non-B, sa subkliničkim tokom u 75 odsto slučajeva, često
hroničan tok sa progresijom u cirozu jetre (od pet do 20 posto) pet godina posle početka ili
hepatocelularni karcinom.
Virus hepatitisa D (HDV)
Oboljenje se javlja samo istovremeno sa akutnim hepatitisom B ili kod hroničnih
nosilaca HB-antigena. Prenošenje zavisi od HBV. Javlja se pretežno u rizičnim grupama
(narkomani, pacijenti na dijalizi, homoseksualci) i ima sklonost ka teškim oblicima i
hroničnosti. Kod dijagnostike treba znati da se HDV-antigen u ćelijama jetre i serumu
nalazi samo kratko na početku infekcije. Zbog toga je mnogo važnije nalaženje antitela.
Posle inkubacije od tri do sedam nedelja izaziva umor, anoreksiju i mučninu, praćeno
žuticom i drugim simptomima hepatitisa; 60 do 70 odsto pacijenata sa hroničnom infekci
jom HDV dobija cirozu jetre, a kod oko 20 posto razvija se fulminantni hepatitis.
Virus hepatitisa E (HEV)
Javlja se epidemijski i endemično u Africi, Aziji i Južnoj Americi. Prenosi se fekalno-
oralno, često vodom za piće.
Izaziva: akutni epidemijski hepatitis, posebno kod mladih i sredovečnih osoba, sa ful
minantnim tokom posebno kod trudnica, ali nije poznat hroničan razvoj.
Virus hepatitisa F (HFV)
Izolovan kod pacijenata iz Francuske, pa je zato i dobio oznaku F.
Izaziva: pojedinačni Hepatitis non-A non-B. Epidemije su se desile u Engleskoj, Italiji,
Francuskoj, SAD i Indiji.
Virus hepatitisa G (HGV)
Virus je raširen u celom svetu i perzistira u serum u pacijenata sa hepatitisom
najmanje sedam godina. Procene govore da je ovaj virus odgovoran za 0,3 posto
hepatitisa usled transfuzije.
Osim usled infekcije virusima hepatitisa, poznat je čitav niz pratećih hepatitisa kod
infekcija drugim virusima. Ovde se naročito ubrajaju infekcija EBV i CMV. Ova oboljenja
uvek treba da se uključe u diferencijalnu dijagnozu.

Humani entero virusi (HEV)

Prenose se horizontalno, fekalno. Postoji mogućnost prenošenja hranom i vodom, a

manju ulogu imaju i zglavkari. Prvih 67 humanih entero virusa podeljeno je u četiri vrste
(3 polio virusa, 24 koksaki A, 6 koksaki B i 34 ECHO virusa). Kasniji izolati označavaju se
kao humani entero virus 68 (HEV-68) i tako dalje.
Izazivaju: pneumoniju i bronhiolitis - HEV-68; akutni hemoragijski konjunktivitis -
HEV-70; 1 encefalitis, meningitis sa paralizom, oboljenje šaka, stopala i usta - HEV-7.
Infekcije entero virusima povezane su sa multiplom sklerozom, amiotrofičnom lateralnom
sklerozom i sistemskim lupusom.

Humani papiloma virusi (HPV)

Poznato je oko 60 različitih tipova humanopatogenih papiloma virusa (HPV). Posebno

se HPV 16 i 18 povezuju se sa nastankom karcinoma grlića materice i drugih tumora.
Izazivaju:
Tip HPV Oboljenje
HPV 1-4, 7, 10, 26-29, 41, 48, 60, 63, 65 Obične bradavice (benigno)
HPV 5, 8, 14, 17, 20, 47 Epidermodysplasia verruciformis
(maligno)
HPV 6, 11, 42-44, 54-61, 64, 66-68, 70 Anogenitalni kondilomi (retko maligno)
HPV 30. 31, 33, 35, 45, 52, 56, 58, 69 Anogenitalni kondilomi (srednje maligno)
HPV 16, 18, 31, 33, 35, 39, 45, 51, 52, 56, 58 Anogenitalni kondilomi
(veoma maligno)
HPV 6, 11 Laringealni papilomi
HPV 16, 33 Tonzilarni papilomi
HPV 13, 32 Oralne fokalne epitelijalne hiperplazije

Humani papiloma virusi - infekcija

i prateća oboljenja;
Ranice i iritacije služokože genitalnih organa

Kondilom (condyloma) je bradavičasta izraslina na koži, koju uzrokuje virus. Šiljasti

kondilomi (condylomata acuminata) su šiljate, bradavičaste, veće ili manje izrasline, koje
se javljaju na koži glavića muškog uda, prepucijuma, a kod žena u okolini spoljnih genital
ija ili anusa, usled iritiranja kože upalnim sekretom (najčešće je to slučaj kod tripera). Širo
ki kondilomi (condylomata lata) su široke okruglaste bradavice, koje se javljaju u toku sifil
isa na dodirnim površinama kože. Veoma su infektivne. Ova definicija je preuzeta iz "Pop
ularnog medicinskog leksikona" iz 1956. godine.
Prema Dorlandovom medicinskom rečniku, kondilomi su ispupčene lezije na koži. C.
acuminatum je izraslina sa vezivnim tkivom u centru, koje se grana u obliku drveta, koju
prekriva epitel. Potiče od humanog papiloma virusa (HPV). Pojavljuje se na mukoznim
membranama ili koži spoljnih genitalnih organa ili u perianalnoj regiji. Ravni kondilomi (C.
latum) su široki, ravni sifilistični kondilomi koji se javljaju na ivicama sluzokože, posebno
genitalija i anusa.
Kondilomi (grč. kondiloma = zaobljena izraslina). U starijoj medicinskoj litera
turi, (uz sinonime, kao što su sycoses, fici, carnositases, verrucae i sl.) nazivom
kondiloma su se označavale različite izrasline, najčešće smeštene na genitalijama i
oko njih. Razlikuju se dve vrste kondiloma: 1) šiljasti kondilomi, koji se označavaju
imenom condylomata acuminata (lat. acumen = šiljak), koji nastaju infekcijom speci
fičnim virusom; 2) široki kondilomi, condylomata lata (lat. latus = širok) nastaju pri
infekciji uzročnikom sifilisa.
Šiljasti kondilomi (označavaju se imenom genitalnih i ekstragenitalnih vegetacija ili
papiloma) najčešće se razvijaju na sluzokoži muških i ženskih genitalija, ređe na bližim i
daljim delovima kože ili sluzokože (pupak, pazuh, očni kapak, usna šupljina). Na samom
početku, vrlo sitni svetloružičasti čvorići brzim rastom prelaze u vitka i piramidalna
uzdignuća, čija površina zbog mnogobrojnih plićih i dubljih brazdica ima finozrnastu struk
turu. Obično su veličine glave šibice ili jagode, mada ih ima i znatno većih, koji dostižu
veličinu jabuke, šake ili dečje glave. Ispod površine šiljastih kondiloma se nalazi veliki broj
petlji, u kojima se nalaze brojni prošireni krvni sudovi za njihovu prehranu. Mehaničkim
pritiskom ili ribanjem, često i spontano pri nedovoljnoj higijeni, lome se pojedini krhki
delovi kondiloma, pa dolazi do njihovog krvarenja i raspadanja sa posledičnom upalom
limfnih sudova i regionalnih limfnih čvorova.
Kod nakupljanja kondiloma u prepucijalnoj kesi, uz svrab i bolove, može doći do
fimoze. Daljim rastom kondilomi u suženoj prepucijalnoj kesi postepeno probijaju kožu
prepucijuma, a stvoreni sitniji otvori se postepeno proširuju i srastaju zajedno, stvarajući
veći otvor, kroz koji ispada čitav sadržaj prepucijalne kese: glavić sa kondilomima i naku
pljenim sekretom (balanokela). Tako razvijeni šiljasti kondilomi, koji su probili sluzokožu
i kožu prepucijalne kese mogu podsećati na rak kože, a označavaju se imenom kondiloma
tipa Buške-Levenštajn (Buschke-Lowenstein). Radi se samo o prividnoj sličnosti sa rakom
kože, koji se nikako ne može razviti od šiljastih kondiloma.
Analni kondilomi se javljaju na koži perianalne regije i analnog kanala. Podsećaju na
bradavice, a bujaju na vlažnoj maceriranoj podlozi, naročito u prisustvu purulentnog sekre
ta. Ovi izrasline nisu tumorske prirode. Potrebno je razlikovati ih od kondiloma lata, koji
su luetične etiologije i kod kojih se dijagnoza postavlja na osnovu serološkog testa i nalaza
treponeme palide mikroskopskim pregledom u tamnom polju.
U pogledu histološke građe, šiljasti kondilomi su, posebno u početnom stadijumu,
slični običnim bradavicama. Međutim, kod kondiloma, orožnali sloj je slabije razvijen. Da
su šiljasti kondilomi zarazni, dokazano je tek u XX veku. To što mnogo puta nisu uspeli
prenosi na kožu i sluzokožu, govori o značaju pojedinih pomoćnih faktora, za koje se mis
lilo da su glavni činilac za pojavu kondiloma. Među pomoćne, dispozicione, faktore spada
ju najraznovrsniji mehanički i hemijski nadražaji zbog fizioloških i patoloških sekreta koji
daju obilnu vlažnost tkivu. Zbog toga se najčešće nalaze kod raznovrsnih nespecifičnih
katara, tripera, balanitisa, mekanih čankira, u graviditetu i sl. Odstranjivanjem dispozi
cionih faktora, ponekad spontano nestaju i kondilomi.
Uzročnik šiljastih kondiloma, često ali ne uvek, isti je kao i uzročnik običnih bradavica i
pripada grupi humanih papiloma virusa. Zbog toga je i razumljivo zašto se prenosom filtrira
nog materijala iz šiljastih kondiloma u kožu, ponekad, na mestu inokulacije javljaju bradavice.
 Što se tiče teorija o poreklu ne samo papiloma i kondiloma, već i polipa i ranica ne bi
se trebalo zadržati isključivo na virusnim uzročnicima, već bi trebalo razmotriti i njihovu
hemijsku, fizičku i hormonalnu etiologiju. Još jedan izuzetno raširen aspekt koji treba uzeti
u obzir jesu alergije na razne sapune, kremove, sprejeve i sve drugo što je neizostavni deo
savremene higijene.
Čak i vrlo "fini" sapuni na neku osetljivu kožu, posle duže upotrebe, mogu delovati vrlo
nadražujuće i dovesti do stvaranja ranica i raznih vrlo neprijatnih pojava koje se u suštini vrlo
bezazlene. Dovoljno je promeniti sredstvo za higijenu ili još bolje preći na stare, dobre, najprosti
je načine na koje se higijena održavala generacijama. Najbolji primer "stare" higijene jeste
domaći, kuvani, seoski sapun. Znači, u današnje vreme je najprimerenije uzeti najobičnije med
icinske sapune. Ali, pre svega treba ispitati pacijenta da li upotrebljava razna posebna sredstva za
intimnu higijenu. Drugo, čak i u samom toalet papiru ima puno alergena koji na nekog deluju,
na nekog ne. U svakom slučaju, treba utvrditi sa li je, uopšte, u pitanju alergijska pojava kao otpor
na određene preparate za higijenu. Naročito, ukoliko pojedinac upotrebljava skupe i mirišljave
sapune, gelove, emulzije za intimnu higijenu i iskaže preosetljivost na njih, trebalo bi da pređe
na najobičniji medicinski sapun, lanolin-sapun ili, čak, najjeftiniji dečji sapun. Ukoliko sve ovo
ne da rezultate, treba pogledati i da li toaletni papir izaziva alergiju, pogotovo ako je parfimisan.
Čak i veš, pogotovo onaj koji je sintetički i cme boje, stvara "pogodnu klimu" za alergije.
Što se tiče ishrane, ponekad može biti ukomponovana i alergija na hranu koja se jede
i na fekalije određene vrste hrane. Ne moraju biti u pitanju nikakvi jaki začini, već različiti
aditivi i konzervansi. Preosetljivost na hranu može pogoditi i čitavu crevnu strukturu i
dovesti do propadanja crevnog epitela.
Pored raznih zračenja i drugih fizičkih, ali i hemijskih i bioloških uticaja, može se
postaviti i pitanje o uticaju hormonalnog disbalansa, koji sa svoje strane može dovesti do
raznih poremećaja. To je, ipak, sasvim druga tema u odnosu na, recimo, ranice. Njih mogu
izazvati najrazličitiji uzroci, čak mogu biti i posledica svraba i češanja, odnosno infekcije
koja se javila na tom mestu.
A što se tiče hormonalnog disbalansa, on može da dovede do najrazličitijih
zdravstvenih tegoba - od neuroloških i psihičkih problema, pa do promena na koži i slu
zokoži. U jednom blagom, ne drastičnom, ne posebno specijalističkom tretmanu, trebalo bi
poći od psihičke ravnoteže, koju može da prouzrokuje disbalans hormona, ali i povratno -
psihička neravnoteža još lakše dovodi do endokrinog disbalansa.
Tek kada se potpuno isključi mogućnost da je u pitanju ne samo alergija, već i jedan
vid reakcije ili preosetljivost, treba preći na viruse.
Prema zvaničnomedicinskim imunološkim saznanjima, humani papiloma virusi su
cirkularni, veličine oko 55r|m, sastavljeni od omotača i duplog lanca dezoksiribonukleinske
kiseline. Omotač im čini virusni kapsid koji je čistog proteinskog sastava, a bez lipidnih
komponenata, što predstavlja osnovu njihove izuzetne otpornosti. Međusobno se razlikuju
samo na osnovu razlika u nukleinskim kiselinama, što se može dokazati molekularno
biološkim postupcima. Zbog toga je moguće govoriti samo o njihovim različitim
genotipovima, kojih je do sada poznato preko 60. Pojedini od njih imaju visok specifitet za
tkivo i dovode se u vezu sa određenim kliničkim lezijama. Tako genotipovi 1, 2, 3 i 4 infi
ciraju pločastoslojeviti epitel sa orožavanjem i izazivaju verucce vulgaris. Drugi HPV-tipovi,
kao 6 i 11, inficiraju pločastoslojeviti epitel bez orožavanja, izazivajući po pravilu benigne
lezije tipa condillomata acuminata i papilloma laringis.
 Jedna veća grupa od 15 genotipova inficira mukoze genitalnog trakta i dovodi se u
vezu sa nastankom premalignih i malignih lezija. Među njima su najčešći tipovi 16 i 18,
koje je moguće otkriti kod 70 - 80% cervikalnih karcinoma, dok se ostali ređi tipovi
sreću kod još oko 15% ovih tumora. Samo oko 5% cervikalnih karcinoma ne sadrži DNK
sekvence do sad poznatih HPV-tipova. Čak je i u ovoj grupi nađen uži specifitet za tkivo.
Tako je, na primer, tip 18 HPV uglavnom otkrivan kod adenokarcinoma cerviksa.
Humani papiloma virusi po pravilu inficiraju bazalne ćelije epitela, na mestima mikro
trauma ili u predelu metaplazije na cerviksu. U njima virusna DNK biva oslobođena iz kap
sida i odlazi u jedro ćelije. U jedru ćelije domaćina, cirkularni viralni genom perzistira u
epizomalnoj formi, ne izazivajući citopatogeni efekat. Taj latentni period može trajati god
inama i decenijama. Kada dođe do pucanja prstena virusnog genoma i integracije njegove
DNK u DNK ćelije domaćina, deo virusnog genoma biva oštećen, ali sekvence E6 i E7 osta
ju u integrisanoj formi uvek funkcionalno intaktne. Smatraju ih odgovornim za transkrip
ciju virusne DNK, što rezultuje alteracijom ćelije domaćina, koja stiče proliferahvna svojst
va. Tako nastaje lezija koja je po pravilu monoklonalna, što znači da je nastala od jedne ćeli
je u kojoj je proces započeo.
Sekvence virusne DNK se, pritom, uvek nalaze u integrisanoj formi u DNK ćelije
domaćina. Činjenica da se opisani proces desi u samo jednoj ćeliji od mnogo hiljada
HPV-inhciranih keratinocita, jasno pokazuje da HPV infekcija nije dovoljan uslov za
transformaciju ćelije u maligni fenotip.
Da bi jedna inficirana ćelija stekla osobine tipične za karcinomsku ćeliju, moraju biti
prisutni i drugi, dopunski, faktori. Ove supstance se označavaju kao kokarcinogeni i mogu
biti fizičke, hemijske i hormonske prirode. Pod njihovim uhcajem može doći do dve vrste
promena. Jedna mogućnost je oštećenje genetske strukture ćelije domaćina, pri kojoj bi
došlo do ispadanja iz funkcije tzv. tumor-supresornog mehanizma (CIF-celular interfering
factor), koji drži pod kontrolom transkripciju virusne DNK. Druga mogućnost je promena
u genetskoj strukturi samog virusa, sa cepanjem episomalno postavljenog molekula i inte
gracijom DNK-sekvenci u genom ćelije domaćina. Uticaj na genetsku osnovu virusa i njenu
ekspresiju je i eksperimentalno potvrđen.
Što se hče bolesti udruženih sa HPV-infekcijom, njihove kliničke forme su dobro poznate
slike invazivnih karcinoma donjeg genitalnog trakta, sa prisustvom vidljivog tumora, krvare
njem i karakterisitčnim detritusom i fluorom. Subkliničke forme u ovoj grupi su označene kao
cervikalne (CIN), vaginalne (VAIN), vulvarne (VIN) i penilne (PIN) intraepitalne neoplazije. Ne
vide se golim okom, ali se mogu otkrih pomoćnim metodama, jer predstavljaju morfološke
promene u epitelu. Zavisno od težine intraepitalnih promena, one se mogu podeliti u stadi
jume, sa manjom ili većom verovatnoćom za progresivni razvoj ka malignoj promeni.
Koji je, zapravo, odnos između humane ćelije i humanog virusa? Od pojedinačne
ćelije koja ima sopstveni genom, u početku, a na kraju ima samo HPV koji više ne izlazi
iz ćelije, već se prenosi sa ćelijske membrane na susednu ćeliju i to ide od pojedinačne
ćelije do grupe ćelija veličine prosa ili maline, pa i grozdastog oblika čudesnih dimenzi
ja i oblika, često samo spolja, na anovaginalnom predelu koji je natopljen rektalno-vagi
nalnim sadržajem. Ako HPV "opsedne" ćeliju, njen genom "transformiše" u HPV-kopije.
Nije li to ona priča da se HPV ulaskom u ćeliju ponaša kao embrion u jajetu? Zašto
odbrana organizma dozvoljava stvaranje takvih parazita, koji nisu plod samo fizičko-
hemijskih uticaja i hormonskog disbalansa, već i pojave karakteristične za srednje život
no doba. Tu pojavu uslovljava Zakon bioloških prioriteta i intervencija, a ona pogađa
prvenstveno reproduktivne organe. Određenu ulogu, svakako, igra i taj "čisto" proteinski
omotač koji virusu dozvoljava da ga skine kao kaput pri ulasku u ćeliju. Ali, zašto se
pojavljuju različite manifestacije - kondilomi, papilomi, ranice, polipi? Prvenstveno zbog
postojanja različite varijante HPV-a i od njih zavisi da li će doći do destrukcije ćelija i nas
tanka ranica ili do stvaranja malinastog izraštaja koji ima opnu koja čuva ćelijski
integritet. Kakve veze ima odnos ćelije i HPV-a? Postoji jedna stvar, što se tiče ćelije i
virusa, koja bi mogla da se primeni bar hipotetički. U ćelijama postoje virusi, čak i oni
koji su korisni. Oni su sastavni deo živog organizma - kao što su ćelije. Da li to razara
nje, to bujanje virusa u ćeliji, mora da podrazumeva da su virusi ušli u nju iz spoljne sre
dine? Koliko su istinite te priče o invaziji virusa koji osvajaju živa bića? Da li ti virusi
stvarno dolaze ne znam odakle - iz vazduha, lete kroz pljuvačku, šire se kapljično i plju
vačkom, na sve moguće načine i kad dođu čekaju dok ne nađu način da prodru u ćeliju,
koja je već puna "domaćih" virusa koji su "prijateljski"?
Da li bi ta stvar mogla da se posmatra potpuno drugačije - da u trenutku kada ćelija,
iz nekih razloga, doživi degeneraciju i počne da gubi svoju funkciju, virusi koji su u njoj
počinju da paniče i da se ponašaju kao putnici na brodu koji tone. To bi značilo da nisu
virusi uzrok raspada ćelije, već je raspad ćelije uzrok paničnog ponašanja virusa. Znači,
virusi su već unutra, ali kad osete da ćelija umire, počinju da se nekontrolisano množe da
bi preživeli, pošto im okruženje više nije bezbedno. I sama ta bolest ima potpuno drugo
poreklo. Ona je možda znak ili simptom procesa autodestrukcije organizma ili organa koji
su "odslužili svoje" i koji više nemaju upotrebnu vrednost. Zašto se sve to prvo javlja na
genitalnim organima? Zato što oni prvi "otkazuju", budući da nisu od vitlanog značaja. Ako,
na primer, otkažu pluća ili jetra, organizam gubi mogućnost za opstanak. To je kraj, smrt.
Da bi se tako nešto dogodilo treba mnogo više, nego da bi na primer otkazali zubi, ukoliko
se ne žvaće ili genitalni organi tamo gde nema potrebe za njima, gde je prošao period
reprodukcije. Njihove ćelije stare, postaju neupotrebljive.
A u ćeliji koja gubi svoju snagu i funkciju, virusi koji su već u njoj i sasvim su bezazleni
i vrše svoje funkcije, počinju da se spašavaju time što idu na uništavanje organizma i posta
ju zarobljenici koji vladaju. Sve je to slično mitohondrijama. Naime, kad nije bilo kiseonika,
život se odvijao u beskiseoničnim uslovima, a među mnogim živim organizmima bile su i
mitohondrije. Kad je "nastao" kiseonik, mitohondrije su zarobljene i do danas obavljaju
svoju funkciju bez koje ne bi mogao da postoji ćelijski život i osnovni ćelijski ciklusi.
Što se tiče znanja o ćeliji, ona su na samom pragu istine. Ćelija je toliko sićušna, mala
i ljudske mogućnosti su još uvek beznačajno male po pitanju uveličavanja ćelije do mere
potrebne da se prouči sav unutarćelijski život - šta se u njoj sve nalazi i zbiva. Do rezulta
ta se, uglavnom, može doći matematičkim putem. Ali, matematički put još uvek nije pravi
dokaz. On ostaje, uglavnom, na nivou hipoteza, odnosno jedne od dokazivih mogućnosti.
Šta je, zapravo, ćelija, čega u njoj ima, kako živi i šta će od nje postati - to sve zavisi od neče
ga što je ljudskom umu još uvek potpuno neshvatljivo.
A pogotovo što uopšte ne znamo vezu ćelije sa energetskim poljem, odnosno u
kakvom je odnosu energija ćelije prema energiji organa, energija organa prema energiji
bića, energija bića prema energiji okruženja, itd. do beskonačnosti u svetu. Otkriveno je
mnogo i zna se neuporedivo više, nego što se znalo pre pedeset godina. Ali, iz celog tog
znanja se može izvesti samo jedan zaključak - da je svo to ljudsko znanje minijaturno,
beznačajno malo i još uvek nemoćno. Zbog toga lečenje konkretnih bolesti i konkretnih
ljudi, uz isključivo oslanjanje na intelektualne spekulacije, neće doneti željenu dobrobit.
Što se tiče zvaničnomedicinskih dijagnostičkih metoda, nude se različite opcije.
Latentne forme HPV-asociranih bolesti nije moguće otkriti konvencionalnim pomoćnim
metodama, već su neophodna molekularno-biološka ispitivanja. Te forme čine istovetne
promene, kao u grupi HPV-infekcija, predstavljene prisustvom virusa u ćeliji, koji se nalaze
u "stanju mirovanja", ne izazivajući nikakve pato-morfološke efekte. Razlika je samo u
tipovima virusa koji su u pitanju. Da li oni koji izazivaju benigne HPV-infekcije, ili oni koji
su asocirani sa malignim lezijama. Molekularno-biološkim metodama je moguće otkriti
njihovo prisustvo, kao i diferenciranje pojedinih tipova.
Dijagnostika HPV-infekcija i HPV-asociranih bolesti će zavisiti od stadijuma u kome se
bolest nalazi.
Kliničke forme ovih oboljenja su tačno definisane, sa poznatom morfologijom i simp
tomatologijom. Otkrivaju se već kliničkim pregledom, a verifikuju histo-patološkom anali
zom uzorka tkiva.
Subkliničke forme bolesti se mogu samo donekle otkriti pomoću konvencionalnih
pomoćnih dijagnostičkih metoda: citologije, kolposkopije i histo-patologije. Morfološke
promene koje se sreću u epitelu, kod ovih stadijuma bolesti daju mogućnost citodijagnos
tičkog ili kolposkopskog prepoznavanja i histopatološke verifikacije, ali samo u
ograničenom procentu slučajeva. Citološki je sa tzv. klasičnim znacima HPV-infekcije,
koilocitozom i diskariozom, moguće je otkriti samo oko 15% HPV DNK-pozitivnih citološk
ih razmaza. Znatno bolji rezultati se mogu postići uz pomoć tzv. "neklasičnih" ciotloških
kriterijuma za HPV infekciju.
Za otkrivanje HPV-infekcije kolposkopiji se u odnosu na citodijagnostiku daje pred
nost. Pri kolposkopskom posmatranju se HPV-infekcija prezentuje slikama mozaika, punk
tirunga i belo obojenih zona nakon premazivanja 5% rastvorom sirćetne kiseline, a nekad
i sa karakterisitčnim šiljatim izraštajima. Kolposkopsko razlikovanje subkliničke HPV-
infekcije i HPV-asocirane bolesti je vrlo teško. Čak ni histološki nalaz tu nije od velike
pomoći, jer subkliničke HPV-infekcije često daju tkivne promene vrlo niskog stepena. Sen
zitivnost morfoloških promena (citologija i histopatologija zajedno) za otkrivanje HPV-
infekcije je oko 62,5%.
Serološke, tip-specifične metode za otkrivanje HPV-infekcije za sad ne postoje. U
poslednje vreme se pokušava sa otkrivanjem antitela na E6 i E7 sekvence virusnog geno
ma. Takođe nije moguće dokazati perzistiranje celog virusnog partikula elektronskim
mikroskopom, s obzirom da se u ćeliji nalazi samo virusna DNK.
Latentne forme bolesti se mogu otkriti samo molekularno-biološkim postupcima.
Njima se otkriva virusna DNK u ćeliji domaćina, a na osnovu rasporeda DNK-sekvenci
mogu se identifikovati pojedini tipovi virusa. Na taj način se utvrđuje prisustvo HPV i kod
subkliničkih i kliničkih formi bolesti.
Postoji više molekularno-bioloških postupaka kojima se može dokazati prisustvo
virusne DNK u genomu ćelije domaćina i odrediti tip virusa. Tu spadaju Dot-blot DNK-hib
ridizacija, Southern-blot DNK-hibridizacija, FISH, PCR, in situ DNK-hibridizacija, DNK-
hibridizacija sa gotovim kitovima i druge,koje se ređe koriste. Sve su to vrlo složeni pos
tupci, a u osnovi im se nalazi detekcija virusne DNK pomoću radioaktivno ili na drugi način
markiranih DNK-sondi, za svaki virusni tip.
 Kao što je već rečeno, za latentne genitalne HPV-infekcije nije moguće predvide
ti dalji tok. Najveći broj će regresirati ili perzistirati, na šta ukazuju dosadašnja
ispitivanja. HPV-pozitivne žene, sa citološki urednim nalazom u ponovljenom ispiti
vanju biće ponovo HPV-pozitivne u samo 30% slučajeva. Takođe nije nađen porast
incidence displazija kod HPV-pozitivnih žena sa ponavljanim urednim citološkim
nalazima. Koja će od inficiranih ćelija i pod kakvim uticajem maligno alterisati, za sad
nije moguće reći.
Subkliničke forme HPV-infekcije i HPV-asociranih bolesti mogu isto tako regresirati,
perzistirati ili progredirati. Sa porastom stepena intraepitalnih neoplazija, raste i verovat
noća njihovog progresivnog razvoja. Osim toga, nađene du određene korelacije toka dis
plazija i HPV-statusa. Tako su cervikalne forme (CIN), kod kojih je HPV-nalaz bio negati
van ili tip 6 / 11 pozitivan, često regresirale, dok su CIN sa HPV 1 6 / 1 8 pozitivnim nala
zom znatno češće perzistirale ili progresirale.
Kliničke forme HPV-infekcija tipa condillomata acuminata, takođe, mogu spontano
regresirati, ali je znatno češća perzistencija i progresija sa karakterističnim prolifera
tivnim promenama benigne prirode, koje se brzo šire. Prelaz od njih ka HPV-asociran
im bolestima čine Buške-Levenštajnov tumor, kojeg karakteriše i destruktivan lokalni
rast. Čak ni klinički tok invazivnih karcinoma nije jedinstven. Kod nekih pacijenata se
sreće brza progresija pri postojanju malog primarnog tumora, dok kod nekih drugih i
'pored proširene primarne lezije, bolest pokazuje relativno povoljan tok. Do sad nije
jasno da li nalaz HPV DNK, ili određenog tipa virusa ima uticaja na klinički tok bolesti
i prognozu. A to što se panika seje među ženama u vezi sa promenama na genitalnim
organima, umonogome podseća na panični strah od karcinoma dojke - svi ga traže na i
u svom telu. Mada, koliko god da je taj malignitet čest, treba se zapitati na koji način,
onda, možemo da tragamo za karcinomom pluća, debelog creva ili jetre? Kako možemo
da kopamo po sebi, da se samopretražujemo i živimo u neprestanoj panici da nas nešto
vreba na svakom koraku?
Ljude bi, pre svega, trebalo osloboditi tog straha. Preventivni pregledi su, recimo,
dosta korisni, ali ponekad to nije slučaj. I mamografije i skener i ultrazvuk i sve druge
metode nose izvesne rizike, jer predstavljaju atak na organizam, pogotovo kada se rade
redovno. Pojedincu se nameće dužnost da vodi računa o svom zdravlju, između osta
log, tako što će na svakih šest meseci ili godinu dana ići na ozbiljne kontrole, koje
između ostalog i dosta koštaju. Čovek na takve sistematske preglede ne mora da ide,
ne samo da bi uštedeo novac. Reč je o nečemu što nema cenu - ako se ultrazvukom,
rentgenom, skenerom ili nekim drugim sredstvom, relativno često, istražuje organi
zam, javlja se pretnja od pojave kancera. Naime, od svih tih ataka i zračenja dolazi do
jedne neravnoteže u organizmu koja, pre ili kasnije, može da dovede do kancera ili
drugih oboljenja.
Mnogo je veća verovatnoća da se bolest razvije u jednom ovako napadnutom i
oslabljenom organizmu, nego kod čoveka koji ostavlja "na miru" svoj organizam i sve njegove
mehanizme i živi bezbrižno i razmišlja o bolesti kao o nečemu što je podjednako apstraktno
kao smrt. Negde je pisalo da je sreća navika - možda i jeste tako, ali i nesreća je navika.
Problem HPV-infekcije i njene uloge u nastanku genitalnih neoplazija je vrlo aktuelan.
I pored mnogih otkrića u ovoj oblasti, neka pitanja su i dalje bez odgovora, a to potencira
značaj preventivnog delovanja.
 Zvanična medicina podvlači značaj ispitivanja faktora. Ova ispitivanja su jasno
pokazala da postoje dva puta borbe protiv HPV-infekcije. Jedan je sprečavanje kontak
ta sa humanim papiloma virusima, a drugi je preventivno tretiranje promena koje
mogu biti "ulazna vrata" HPV-infekciji. Za nastanak ove infekcije treba da budu ispu
njena oba uslova tj. da postoji lezija na sluzokoži ili koži, kroz koju će virus prodreti do
bazalne ćelije i da ta lezija dođe u kontakt sa HPV. Određeni faktori rizika doprinose
nastanku pomenutih uslova. Tako je na cerviksu zona metaplazije osetljivo područje,
čijem nastanku pogoduju adolescentni period, hronični iritirajući procesi i dugotrajna
upotreba hormonske kontracepcije. Na drugim delovima donjeg genitalnog trakta
osetljive zone predstavljaju sva mesta gde je narušen integritet kože, odnosno slu
zokože. Preventivno delovanje se sastoji u sprečavanju nastanka navedenih promena i
njihovom lečenju ako već postoje.
Drugu grupu faktora rizika čine oni koji omogućuju kontakt sa humanim papiloma
virusima. Oni pripadaju seksualnoj sferi, a uključuju rani seksualni život, promiskuitet oba
partnera, polnu higijenu i upotrebu nebarijernih metoda kontracepcije.
Pravilno postavljanje u odnosu na ove faktore rizika efikasno smanjuje mogućnost
nastanka HPV-infekcije.
Stara i dobro poznata stvar je da se humani papiloma virusi naročito često nalaze kod
promiskuitetnih muških i ženskih osoba. To se oduvek lečilo raznim globulama, vaginale
tama, masažama i nova sredstva se uvek mogu pronaći. Todoxinove kreme i vaginalete
mogu biti jedno od rešenja. Ali, sigurno je da će borba pomoću već postojećih, klasičnih,
stvari biti veoma teška.
Humani papiloma virusi su, svakako, značajni za istraživanje, posmatranje, ali i za
sticanje profita nesavesnih lekara specijalista iz oblasti ginekologije. Osim obaveznih pre
gleda na šest ili dvanaest meseci, tu su i obavezne hirurške intervencije laserom, koje nisu
baš uvak neophodne, što može da dovede do deseminacije i reinfekcije od strane jednog ili
više partnera.
Ukoliko su u pitanju veliki izraštaji koji rastu i menjaju se, i zbog toga često izazivaju
i strah, bolje ih je ipak operisati. Oni se mogu otkloniti na razne načine - običnim hirurškim
putem, laserima, ultrazvukom i raznim drugim "čarobnim štapićima". Na pacijentu ostaje
samo da izabere način. Uloga lekara koji se bori za učinak se sastoji da odredi na šta će
nagovoriti kog pacijenta i kako će umeti da ga prestraši.
Ukoliko su bradavičasti izraštaji na sluzokoži genitalija u vezi sa hormonskim disbal
ansom, lečenje se mora sprovoditi u tom pravcu. Svakako, bolje je lečiti hormonalne pore
mećaje dok nisu veliki, odmah od početka, recimo psihoterapijom kod žena u menopauzi.
I kod mladih devojaka i dece u pubertetu vrlo često uplašenost promenama, novim živo
tom, zadacima i izazovima, strah od nečeg nepoznatog može da dovede do ozbiljnog dis
balansa hormona u vrenju. Uspostavljanjem jedne psihičke ravnoteže, otklanjanjem straha
od odrastanja i odgovornosti, već je sproveden jedan deo lečenja.
Nije na odmet ponoviti da je od presudnog značaja održavanje higijene i adekvatnog
imuniteta. Sve što je na virusnoj bazi jedino se može savladati imunitetom do koga se dolazi
preko kombinovane parenteralne, lokalne i oralne terapije.
Ako je, dakle, virusno poreklo u pitanju, nikakvi specifični lekovi neće doneti
izlečenje, već samo jačanje imuniteta Todoxinovim preparatima i lokalna primena
Todoxinove kreme i vaginaleta. Ali, ukoliko ni to nije u pitanju, i ako je u pitanju
kancerogeno oboljenje, ni Todoxinova sredstva za imunitet, ni promena higijenskih
navika neće doneti poboljšanje, već će se bolest dalje razvijati. U tom slučaju, treba pri
menjivati pojačanu varijantu Todoxina broj 2, zajedno sa finalizatorom i kremama i
vaginaletama za lokalnu primenu.
Kada se jednom utvrdi priroda porekla kondiloma, treba razmotriti koliko ih pacijent
dugo ima, koliko ih ima brojčano i koje su veličine. Potom, kroz razgovor, treba utvrditi da
li ima nekog partnera i da li je sigurna da ga nema. Moguće je i da partner ne sprovodi ter
apiju uredno. Lečenje često mora da se sprovodi dugo i uporno, pa tako partner mora 5, 6
puta dnevno da maže Todoxinovu kremu "plus". Ovu su samo neki od parametara koji
moraju da budu ispunjeni da bi tretman bio uspešan.
Može se dogoditi da, ukoliko je kondilom ili papilom veliki, sporije reaguje. Todox-
inova terapija (kreme, vaginalete, preparati za oralno uzimanje) pruža, bez obzira na to,
zaštitu i izrasline većih dimenzija se mogu ukloniti radio-talasima, posle čega treba nas
taviti sa korišćenjem krema. Znači, ne dozvoliti da se izrasline raseju. Krema mora da se
koristi 5, 6 puta i uvek pre nanošenja (aplikacije) kreme potrebno je dobro oprati ruke.
Nije potrebno, a ni dozvoljeno, kremu razmazivati, mackati, već samo blago utapkati.
Pacijentkinja ne bi smela da nosi nikakve uloške. Što se veša tiče, potrebno je da bude od
prirodnih materijala (pamuka) i da bude iskuvan. Ovu su samo neki od preduslova da se
infekcija nekako sanira.
Ukoliko je promena stvarno velikih dimenzija (nekoliko do desetak milimetara) i ako
je pacijentkinja može opipati rukom, onda to može biti poput mioma sa sakulusom. Todox-
inova terapije sa primenom Todoxinovog finalizatora se pokazala uspešnom i kod mioma.
Samo je pitanje da li je izraslina u ravni sa kožom ili koliko iznad, kao i koje je tvrdoće (da
li postaje mekša), ali to bi morao da pregleda lekar.
Posle upotrebe vaginaleta (prema uputstvu), pacijentkinja je zaštićena iznutra.
Radi kompletnog uvida u zdravstveno stanje, potrebno je ustanoviti imunološki status
i krvnu sliku pacijentkinje Potrebno je uz vaginalete i / ili kremu, uzimati oralno finaliza
tor, kapsule Todoxina broj 1 i kašu ili tečni Todoxin broj 1. Lekar bi, kroz razgovor sa
pacijentkinjom, trebalo da stekne uvid i u njeno psihičko i emotivno stanje. Samo ovakav,
sveobuhvatni, tretman može dati željene rezultate. Ukoliko se pacijentkinja odluči da
hirurški odstrani izrasline, to treba da učini, ali posle zahvata je neophodno nastaviti sa
Todoxinovom terapijom u cilju sprečavanja daljeg širenja infekcije.
Ukoliko se tako ue postupi, može se pojaviti druga, nova, generacija izraslina koje su
inicijalno, prve, uklonjene. Za uklanjanje je najbolje koristiti radio-talase. Intervencija
laserom, takođe, može dati dobre rezultate, ali onaj ko je vrši mora da bude veoma
stručan. Osim toga, posle zahvata laserom uvek ostaje ožiljak. Veoma važno je i da se
čvorić uhvati dovoljno duboko, jer ako se u potpunosti ne odstrani može da se rasprši još
više. Spaljivanje azotom dovodi često do takvog, dodatnog, širenja. Lekar koji razgovara sa
pacijentkinjom mora da traži sve podatke u vezi sa prethodnim intervencijama i tretman
ima, kao i subjektivni osećajem pacijenta - kako je, kada su se i posle kojih zahvata pono
vo pojavile izrasline... Ako se intervencije vrše više iznutra, Todoxinove vaginalete mogu
da budu spasonosno rešenje, budući da kondilomi mogu da zahvate genitalne organe u
celini, zajedno sa uterusom.
Zabeleženi su i primeri veoma mladih devojaka koje su čak i posle prvog seksu
alnog kontakta imale ogroman broj kondiloma koji su bili toliko sitni i tako gusto ras
poređeni, da je bilo nemoguće razlikovati da li je neka od tih izraslina karcinom ili su
sve papilomi.
Što se tiče delotvornosti vakcine protiv HPV-a, moramo se zapitati, na prvom mestu,
koliko traje zaštita koju ona obezbeđuje? Znači, neko sa vakciniše sa 14, 15 godina (pa i sa
11), ali zaštita ne traje do 40-te, 50-te godine života ili čak posle toga. Nijedna vakcina ne
pruža tako dugotrajnu zaštitu. Osnovno pitanje jeste kada i koliko često treba primati ovu
vakcinu? Čak i ako je vakcinacija opravdana, tačnih podataka koliko traje zaštita neće biti
još dugo vremena, a ako baš po njenom isteku dođete u kontakt sa HPV-om, bićete
zaraženi. I šta onda? Ništa Vam ta vakcina ne pomaže. Moguća je i situacija da dejstvo
vakcine polako prestaje i da treba da se revakcinišete. A šta ako se vi vakcinišete, a Vaš part
ner ima odnos sa nekim ko nije vakcinisan i inficira se. Sve to može predstavljati problem.
Vakcina protiv HPV-a je još uvek u fazi ispitivanja i treba još dosta godina da
prođe dok ne uđe u redovnu, klasičnu vakcinaciju. Sadašnje generacije, koje će da
istrpe sva ta testiranja, će morati da prođu ceo reproduktivni period da bi se saznalo
šta i kako deluje.
Lekari virusolozi će napisati još mnogo stručnih radova, magistratura, doktorata na temu
genoma HPV-a i na tome slične teme. Lekari moraju da postoje, ali moraju da postoje i neki
drugi ljudi koji, uslovno rečeno, pomažu lekarima da odrade svoju misiju. Ovakve priče nisu
baš prijatne za lekare, ali u pitanju je više jedan način razmišljanja. Treba povezati dva, tri
aspekta, a ne posmatrati stvari samo iz jednog ugla - treba da postoje i dobri biohemičari,
fizikohemičari i drugi stručnjaci u okviru naučnih timova da bi njihov rad bio efektivan.
Jednostrani pristup nikada ne može da donese željene rezultate. Postoje mnogi naučni
radovi u kojima su objavljeni rezultati eksperimenata sa papiloma virusima. Tako je, recimo,
ispitivan humani karcinom izazvan papiloma virusom tipa 18. Tumor je tretiran različitim
koncentracijama interferona. U laboratorijskim uslovima je dokazano da je došlo do inhibi
cije rasta i morfoloških promena tumora. Međutim, kasnije je ovaj pristup trebalo primeniti
na pacijentima, ali su lekari rekli da su oni samo sposobni da utvrde prisustvo HPV-a, a da
ne znaju koji je tip, da li je visokorizičan, niskorizičan. Problem se javio, jer to niko ne radi.
Doktorati su uglavnom pisani po sistemu - video sam to, izgledalo je tako, pa sam delovao
time i time na to. To je ipak samo doktorat. U praksi se mora utvrditi šta je u pitanju, koje je
veličine, kako izgleda i mora se dokazati da je to stvarno HPV, a ne neki drugi virus.
Uglavnom treba znati tip HPV-a, da li ima neke kasnije reperkusije ili ne... Ako nije u
pitanju neki od visokorizičnih tipova za oboljevanje od kancera, možda ga i ne treba nešto
posebno tretirati, već treba ostaviti organizmu da ga uspori i zaustavi.

Uputstvo za primenu Todoxinovih vaginaleta i Todoxinove kreme u tre

tiranju HPV-infekdje (infekdje humanim papiloma virusima); iritadja i
ranica na sluzokoži genitalnih organa, pohpa i tumorskih promena

Todoxinove vaginalete:

Sastav:
Uljani ekstrakti lekovitih biljaka:
- ivanjsko cveće (Calium verum)
 kičica (Erythraea centaurium)
borove iglice (Pinus silvestris)
- ranjenik (Betonica officinalis)
kupina (Rubus fruticosus)
- kopriva (Urtica dioica);
- liofilizirani ekstrakt ljuske divljeg grožđa
Todoxinov finalizator.

Delovanje:
Biljni preparat, čija su osnovna lekovita svojstva sadržana u Todoxinovom final
izatoru, ispoljava antivirusno, antitum orsko i imunom odulatorno delovanje. U
vodećim svetskim zdravstvenim institucijama (kao što je NCI - Nacionalni institut za
kancer SAD-a), dokazano je da Todoxinov finalizator, za razliku od virucidnih sup
stanci, pojačava otpornost ćelija na infekcije virusom, a da pritom ne oštećuje same
ćelije. Ispitivanja su pokazala da preparat deluje podsticajno na proces granulacije i
ubrzava epitelizaciju.
Aktivni principi iz ekstrakata lekovitih biljaka sadrže tanine, sluzi, etarska ulja i druge
fiziološke aktivne materije koje iskazuju i značajna antiseptičke, antiflogistička, fungicidna
i adstringentna svojstva. Todoxinove vaginalete predstavljaju kvalitetnu dopunu održavanju
intimne higijene. Osim toga, utvrđeno je i njihovo dejstvo na ublažavanje postmenopauzal
nih simptoma, poboljšanju mikrocirkulacije, kao i antioksidativno delovanje (uklanjanje
slobodnih radikala).

Indikadje:
Infekcije rodnice i grlića materice uzrokovane humanim papiloma virusima (HPV),
posebno tipovima 16 i 18;
- infekcije rodnice i okolne kože uzrokovane herpes simpleks virusom;
- ranice i iritacije različite etiologije na sluzokoži genitalija kod žena;
- tumorske promene na ženskim genitalnim organima.
Način prhnene i doziranje:
Sa primenom Todoxinovih vaginaleta bi trebalo početi zadnjeg dana menstruacije.
Posle higijene intimnih delova tela, jedna vaginaleta se umeće duboko u rodnicu svako veče
pred spavanje, posle čega se obavezno temeljno operu ruke. Lečenje traje najmanje dva
meseca (dva terapijska ciklusa po 21 dan sa pauzom u toku menstruacije), a po potrebi i
duže, tj. do regresije lokalnog nalaza (povlačenja simptoma). Za vreme terapije, ukoliko se
partner pridržava terapije Todoxinovom kremom, polni odnosi se ne moraju izbegavati, ali
se mora imati u vidu da ni prezervativ nije pouzdana zaštita od infekcije HPV-om!
Ukoliko se pacijentkinja odluči za operativni zahtev (preporučljivo je da to budu
hirurški zahvati radiotalasima ili laserom), trebalo bi da prođe jedan ciklus (21 dan) ter
apije Todoxinovim vaginaletama. Ako pacijentkinja nema na raspolaganju 21 dan pre
operativnog zahvata, može se sprovesti skraćena terapija. Ona se sprovodi nekoliko
dana, koliko pacijentkinja ima na raspolaganju, tako što se na obične tampone nanese
tanak sloj Todoxinove kreme, a potom se tamponi aplikuju u rodnicu svako veče, pošto
se obavi intimna higijena, pre spavanja. Posle aplikovanja tampona, neophodno je dobro
oprati ruke.
 Odmah posle intervencije, isti dan, treba početi sa primenom Todoxinovih vaginaleta,
u trajanju od 21 dan. Ovakvom primenom se sprečava mogućnost reinfekcije koja može da
nastane usled raspršivanja virusa, ukoliko se izrasline sa genitalija odstrane u nedovoljno
dubokom sloju.

Uputstvo za raspakivanje vaginaleta iz ambalaže:

Plastični poklopac sa pakovanja je neophodno podići, pa zatim kutiju okrenuti naopako.
Ispupčenja na gornjem delu pakovanja treba podići i odstraniti, a vaginaletu odozdo pogu
rati plastičnim ili drvenim štapićem i izvaditi njen sadržaj iz plastičnog pakovanja.

Čuvanje:
Todoxinove vaginalete se čuvaju na tamnom i suvom mestu, može i u frižideru, na
temperaturi od 2 - 8°C.

Kontraindikadje i moguće prateće pojave:

- Trudnice i dojilje bi trebalo da, ipak, sačekaju kraj trudnoće i perioda dojenja dete
ta, pa da počnu sa primenom Todoxinovih vaginaleta;
- tokom terapije se može pojaviti obilniji vaginalni sekret;
- moguća je lokalna iritacija (prolazni svrab i crvenilo).

Todoxinova krema:

Sastav:
- Uljani ekstrakt lekovitih biljaka:
- borove iglice (Pinus silvestris)
- breze (Betula alba)
- divljeg kestena (Aesculus hippocastanum)
- oraha (Juglans regia)
- nevena (Calendula officinalis)
- liofilizirani ekstrakt ljuske divljeg grožđa
Todoxinov finalizator.

Delovanje:
Todoxinova krema u svom sastavu kombinuje blagotvorno delovanje biljnih sastojaka
i aktivne lekovite principe Todoxinovog finalizatora. Zahvaljujući jedinstvu velikog broja
komponenata, krema pokazuje snažno antivirusno, antiinflamatorno, fungicidno i bakteri
cidno lokalno delovanje. Osim toga, dokazan je njen uticaj na regeneraciju kože i slu
zokože, ubrzavanje epitelizacije i podsticanje mikrocirkulacije.

Indikadje:
Infekcije humanim papiloma virusima koji izazivaju pojavu kondiloma na spo
ljašnjosti sluzokože genitalnih organa kod žena i muškaraca;
HPV-infekcije koje se ispoljavaju u perianalnoj regiji kod žena i muškaraca;
- Infekcije sluzokože genitalnih organa kod žena i muškaraca uzrokovane herpes
simpleks virusom;
 da bi se sluzokoža genitalija na kojoj postoje iritacije ili ranice zaštitila od hlamidi
ja, gljivica i da bi se sprečila dodatna infekcija.

N ačin p rim en e:
Todoxinova krema se nanosi 5 - 6 puta dnevno na izrasline (kondilome, papilome), na
mesto ranice ili iritacije. Kremu ne treba mazati ili masirati, već samo nežno utapkati.
Potrebno je, ukoliko postoji mogućnost za to, pripremiti mesto na koje se krema nanosi
tako što se to mesto opere vaticom (koja je savijena u lopticu) ili medicinskom vatom nato
pljenom. mlakom (ne preterano toplom vodom) i nekim blagim sredstvom za higijenu (čija
je pH vrednost 5.5), nikako nekim agresivnim sapunom. Obavezno je temeljno pranje ruku
pre i posle nanošenja kreme.
Obavezno je lečenje oba partnera u trajanju od dva puta po 21 dan. Ako se partneri
pridržavaju terapije, polni odnosi se ne moraju izbegavati. Mora se imati u vidu da prezer
vativ ne štiti od infekcije HPV-om!
Ukoliko kod žena postoje i spoljne i unutrašnje izrasline, potrebno je kombinovati
kremu sa vaginaletama. Postupanje pre i posle intervencije uklanjanja izraslina kod žena je
opisano u uputstvu za vaginalete.
Ukoliko se muškarac, pacijent, odluči za operativni zahtev (preporučljivo je da to budu
hirurški zahvati radiotalasima ili laserom), trebalo bi da prođe jedan ciklus (21 dan) terapije
Todoxinovom kremom. Ako pacijent nema na raspolaganju 21 dan pre operativnog zahvata,
može se sprovesti skraćena terapija - onoliko dana koliko pacijent ima na raspolaganju.
Odmah posle intervencije, isti dan, treba početi sa primenom Todoxinove kreme, u tra
janju od 21 dan. Ovakvom primenom se sprečava mogućnost reinfekcije koja može da nas
tane usled raspršivanja virusa, ukoliko se izrasline sa genitalija odstrane u nedovoljno
dubokom sloju.

Čuvanje:
Todoxinovu kremu je potrebno čuvati na tamnom i suvom mestu, može i u frižideru,
na temperaturi 2 - 8°C. Odmah po završetku upotrebe, kremu vratiti u frižider. Preporučlji
vo je da se količina kreme potrebna za jednodnevnu upotrebu izvadi iz originalnog pako
vanja u neko manje pakovanje.

Mikoplazme
Patogene mikoplazme se nalaze u krvi ili drugim uzorcima uzetim od pacijenata
sa različitim kliničkim stanjima, uključujući respiratorne infekcije, infekcije usne
duplje, genitalne i druge infekcije, autoimuna, zapaljenska i imunosupresivna obo
ljenja i sindrome um ora nepoznatog porekla. Ti mali bakterijski mikroorganizmi jesu
mogući izazivači, kofaktori ili oportunističke infekcije kod tih i drugih oboljenja.
Dokazi za njihovu povezanost sa različitim kliničkim stanjima ili moguću ulogu u
njima, izvode se iz znatno povišene incidence ili stepena infekcije kod simptomatskih
pacijenata u odnosu na nesimptomatsku (kontrolnu) grupu, kao i njihove postepene
supresije odgovarajućim antibioticima koja ishodi postepenim oporavkom pacijenta
od kliničkih znakova i simptoma.
 Iako se neretko potcenjuju njihove patogene osobine, određene vrste mikoplazmi i
određene druge vrste bakterija (Chlamydia, Borrelia i dr.) po svemu sudeći imaju ulogu u
napredovanju bolesti ili morbiditetu pacijenata u prilično velikom podskupu pacijenata sa
hroničnim oboljenjima.
Određene vrste mikoplazmi (najmanje i najprostije slobodne bakterije bez čvrstog ćeli
jskog zida) važni su patogeni za životinje, biljke i insekte. Kod ljudi se infekcije mikoplaz
mama tek od nedavno povezuju sa određenim akutnim i hroničnim oboljenjima, gde mogu
imati funkciju izazivača, kofaktora ili oportunističkih infekcija koje izazivaju morbiditet
pacijenata.
Iako se različite vrste mikoplazmi uobičajeno nalaze kao paraziti u usnoj duplji i
na drugim površinskim mestima, određene vrste izgleda izazivaju morbiditet kada
prodru u krv, rašire se i kolonizuju na različitim tkivima. Na primer, Mycoplasma (M.)
hominis i Ureaplasma (U.) urealyticum uobičajeno nastanjuju čovekov genitalni trakt,
ali mogu imati etiološku ulogu u pijelonefritisu, pelvičnoj inflamatornoj bolesti i
febrilnim stanjima posle abortusa i porođaja. Prema nekim izveštajima, potvrđenim na
životinjskim modelima, određene vrste mikoplazmi mogu da izazovu ozbiljne sis
temske infekcije kao što su septikemija, septički artritis, neonatalni meningitis i ence
falitis. Na primer, M. fermentans može da izazove teške, fatalne neurološke i respira
torne simptome posle ubrizgavanja u likvor pacova. Pretpostavlja se da nekoliko pato
genih vrsta mikoplazmi mogu biti etiološki agensi kod različitih akutnih i hroničnih
oboljenja ljudi. Tačnost ovakve tvrdnje je više puta dovođena u pitanje Manje se
obraća pažnja na mogućnost da hronične infekcije različitim mikroorganizmima,
uključujući i vrste mikoplazmi, imaju važnu ulogu kod različitih hroničnih oboljenja i
u njihovom napredovanju.

Genomi mikoplazmi

Genomi većine vrsta mikoplazmi kodiraju oko 600 proteina. Na primer, genomi M.
genitalium i M. pneumoniae sadrže 470 i 677 genskih sekvenci koje kodiraju proteine,
za razliku od 1.703 proteinska gena kod bakterija Haemophilus influenzae i oko 4.000
gena kod E. coli. Genomi M. genitalium i M. pneumoniae izgubili su gene koji kodiraju
produkte uključene u određene biosintetske procese, kao što su geni za sintezu amino i
masnih kiselina i vitamina. Pošto su mikoplazme bakterije bez ćelijskog zida, bitno je
umanjen broj genskih informacija potrebnih za biosintezu ćelijskog zida. Iako miko
plazme imaju minimalan skup gena uključenih u metabolizam energije i biosintezu, one
i dalje imaju suštinski važne gene za replikaciju, transkripciju i translaciju DNK te mini
malan broj gena rRNK i tRNK.
Svedenost genoma mikoplazmi jeste objašnjenje za njihovu potrebu za hranljivim
molekulima domaćina. Značajan broj gena mikoplazmi izgleda da kodira proteine namen
jene ćelijskoj adheziji i organelama za kačenje, kao i različitim antigenima površine mem
brane potrebne za održavanje parazitizma i zaobilaženje imunskog i neimunskog nad
zornog sistema domaćina.
Različite vrste mikoplazmi različito ispoljavaju strukturno raznorodne površinske anti
gene ćelije. Varijacije u genima koji kodiraju molekule prianjanja za površinu ćelije otkri
vaju različite obrasce mutacija koji mogu da stvaraju promene u veličini molekula površine
ćelije i antigenskoj raznovrsnosti mikoplazmi. Različite strukture površinskih antigena i
brze promene u njihovom ispoljavanju, izgleda igraju važnu ulogu u patogenezi infekcija
mikoplazmama. Promenjene strukture površinskih antigena omogućavaju mukoplazmama
da izbegnu imunski odgovor i stvaraju proteinske strukture koje povećavaju mogućnost
kolonizacije na ćelijama i tkivima i prodiranja kroz mukozalnu barijeru.

Interakcije sa domaćinovim imunskim sistemom

Određene vrste mikoplazmi mogu da aktiviraju ili suprimiraju domaćinov imunski

sistem i te aktivnosti mogu da koriste za izbegavanje domaćinovog imunskog odgovora.
Na primer, neke mikoplazme mogu da inhibiraju ili stimulišu proliferaciju normalnih
podskupova limfocita, indukuju diferencijaciju V-ćelija i budu okidač za izlučivanje citok
ina, uključujući interleukin-1 (IL-1), IL-2, IL-4, IL-6, a faktor tumorske nekroze (TNFa),
interferone (IFN) i faktor stimulacije kolonije granulocitnih makrofaga (granulocyte
macrohpage-colony stimulating factor - GM-SCF) iz V-ćelija, kao i iz ćelija drugih tipova.
Osim toga, utvrđeno je takođe da lipidi M. fermentans mogu da ometaju gama-IFN-zavis
no ispoljavanje molekula klase II glavnog kompleksa histokompatibilnosti (major histo
compatibility complex - MHC) na makrofagima. Ta supresija ishoduje poremećenu
prezentaciju antigena T-ćelijama pomoćnicima (utvrđeno u eksperimentalnom životin
jskom modelu). Mikoplazme su, takođe, sposobne da izlučuju rastvorive faktore koji mogu
da stimulišu proliferaciju ili inhibiraju rast i diferencijaciju imunokompetentnih ćelija.
Poznato je da pojedine vrste mikoplazmi izlučuju imunomodulativne supstance.
Navodimo jedan od primera. Na imunske ćelije utiče spiralin, dobro opisani lipoprotein
mikoplazmi koji ima sposobnost da stimuliše in vitro proliferaciju humanih mononuk
learnih ćelija periferne krvi i murinih splenocita. Ova stimulacija imunskih ćelija ima za
posledicu izlučivanje proinflamatornih citokina (TNFa, IL-1 ili IL-6). Spiralin takođe može
da indukuje sazrevanje murinih B-ćelija.
Već smo istakli da mikoplazme mogu da zaobiđu imunsko prepoznavanje. To izvode
variranjem površinskih antigena i time brzo menjaju strukturu površine ćelije. Takva anti
genska varijabilnost, sposobnost da se suprimira domaćinov imunski odgovor, niska stopa
rasta i unutarćelijska smeštenost, mogu biti objašnjenje hronične prirode infekcijama
mikoplazmama i uobičajene nesposobnosti domaćina da svojim imunskim i neimunskim
odgovorima suprimira infekcije mikoplazmama.
Mikroorganizmi kao što su mikoplazme mogu da uđu u doslovno sva tkiva čoveka,
da kompromituju imunski sistem i omoguće oportunističke infekcije drugim bakterija
ma, virusima i gljivicama. Brzo prilagođavanje mikoplazmi domaćinovoj mikrosredini
obično je praćeno brzim promenama u receptorima za prijanjanje na površini ćelije, sa
ciljem uspešnijeg vezivanja za ćeliju i ulazak u nju, kao i brzim promenama u strukturi
proteina radi podražavanja domaćinovih antigenskih struktura (antigenska mimikrija).
Na primer, u toku hroničnog aktivnog artritisa veličina i antigenska raznovrsnost na
površini antigena lipoproteina Vaa menja strukturu i ispoljavanje in vivo. Antigenska
različitost Vaa može da utiče na svojstva prianjanja M. hominis i olakša izbegavanje
domaćinovog imuniteta. Varijacije u genima Vaa pokazuje poseban obrazac mutacija
koje stvaraju varijacije površine mikoplazmi, a posledica toga je izbegavanje domaći
novog imunskog odgovora.
 Programirana smrt ćelija (apoptoza) i nekroza

Mikoplazme mogu neposredno da suprimiraju domaćinov imunski odgovor tako što

pokreću ili ubrzavaju apoptozu. Na primer, M. fermentans (mikoplazma povezana sa AIDS-
om) može da izazove ili ubrza konkanavalinsku A-indukovanu apoptozu T-ćelija. Neke
vrste mikoplazmi pak ispoljavaju srazmerno velike količipe nukleaza koje mogu da se
oslobađaju unutar ćelije i da izazovu razaranje domaćinove DNK. Nukleaze mikoplazmi
takođe mogu da budu uključene i u sekundarnu nekrozu uočenu u uznapredovanim infek
cijama mikoplazmama koje se ispoljavaju pojavom morfoloških osobina apoptoze (kon
denzacija hromatina) i nekroze (gubljenje integriteta i gutanje organela).
Iako mikoplazme mogu da otpuštaju oblike aktivnog kiseonika koji mogu biti
uključeni u pokretanje apoptoze, neke vrste mikoplazmi (kao što je M. fermentans) ispo
ljavaju novu citolitičku aktivnost u nelipidnoj frakciji proteina. Ova aktivnost ima citocidan
efekat koji nije posredovan poznatim citokinima mikoplazmi (poput TNF-a).
Pored toga, mikoplazme u svoje okruženje mogu da otpuštaju molekule inhibicije
rasta. Jedan od tih molekula je arginin deaminaza, enzim koji može da deluje kao supstan
ca za inhibiciju rasta time što suprimira proizvodnju IL-2 i ispoljavanje receptora u T-ćeli
jama stimulisano nespecifičnim mitogenima. To može da izazove morfološke promene na
umirućim ćelijama i fragmentaciju DNK indikativnu za apoptozu.

Kliničko ispitivanje

Donedavno je jedan od najvećih problema u otkrivanju infekcija mikoplazmama pred

stavljalo to što su raspoložive tehnike, serološki postupci i kultivacija, bile nedovoljno sen
zitivne za otkrivanje unutarćelijskih infekcija. Zbog teške kultivacije različitih vrsta miko
plazmi tehnike kultivacije mikoplazmi, koje moraju biti visokospecifične za otkrivanje
nekih infekcija mikoplazama, su srazmerno nesenzitivne. Pored toga, konvencionalno
serološko otkrivanje infekcija mikoplazmama prilično je teško zbog izostanka humoralnog
imunskog odgovora kod najvećeg broja pacijenata. Ni metode detekcije koje koriste antitela
na antigene mikoplazmi nisu najpouzdanije, jer su mikoplazme sposobne da se sakriju u
ćelijama. Ovo može da ishoduje srazmerno ,,normalnim“ titrovima antitela (u granicama
referentnih vrednosti) čak i u toku aktivne infekcije mikoplazmama.
U cilju najpouzdanijeg kliničkog testiranja infekcija mikoplazmama koriste se cela krv,
leukociti ili biopsija tkiva i PCR metode. Čak i uz ovakav pristup neophodno je da se osigu
ra visoka senzitivnost metode da bi se otkrile i unutarćelijske vrste mikoplazmi.
Pored PCR-a, tehnika ispitivanja koja se koristi za unutarćelijske infekcije jeste praćen
je nukleoproteinskih gena (nucleoprotein gene tracking). Ovaj pristup otkriva gene miko
plazmi neposredno u nukleoproteinskim kompleksima izolovanim neposredno iz ćelijskih
nuklearnih frakcija. Iako visokospecifičan, ova metoda nije osetljiv kao PCR.

Perzistentnost infekcija mikoplazmama i različita klinicka stanja

Mikoplazme su sa značajno visokom incidencom detektovane u uzorcima krvi i tkiva

uzetim od pacijenata sa različitim hroničnim oboljenjima (u odnosu na zdrave osobe iz kon
trolne grupe). Pošto se o umešanosti mikoplazmi u patogenezu hroničnih oboljenja zna malo,
ostaje nejasno da li ovi nalazi ukazuju na to da su neke vrste mikoplazmi izazivači, kofaktori
ili oportunističke infekcije (superinfekcije) kod pacijenata sa poremećajima imuniteta. Pošto
se mikoplazme mogu nači na mestima na površini tela, kao što su normalna flora u genital
no-urinarnom traktu, usnoj duplji i crevima, smatra se da su nepatogene. Osobina koja raz
likuje patogene infekcije od nepatogenih može biti penetracija pojedinih vrsta mikoplazmi u
krv, a naročito u ćelije različitih tkiva. Ovim se može objasniti nalaženje patogenih vrsta
mikoplazmi u genitalno-urinarnom traktu, usnoj duplji, crevima i krvi malog dela asimpto
matskih osoba. Ako mikoplazme ne prodru u tkiva i ćelije, nije verovatno da će ispoljiti svoje
patogeno delovanje, mada kod nekih osoba prisustvo mikoplazme nije povezano ni sa jednim
kliničkim stanjem. U takvim slučajevima nije jasno da li je to površinska infekcija, rana nes
imptomatska faza, faza mirovanja procesa bolesti ili propratna pojava.
Perzistentnost infekcija mikoplazmama ima mnogo sličnosti sa perzistentnošću koje
ispoljavaju hlamidije. Određene vrstama hlamidije mogu da izazovu infekcije koje miruju
ili ne napreduju uvek ka replikaciji ili citolizi ćelija domaćina. Za razliku od većina vrsta
hlamidije, o čijim se fazama mirovanja ili kriptičnoj unutarćelijskoj fazi njihovih životnih
ciklusa zna prilično, o mehanizmima perzistiranja infekcija mikoplazmama se zna -malo.
Ove bakterije (bar njihovi patogeni sojevi) smatraju se obligatornim unutarćelijskim paraz
itima, budući da zavise od intermedijarnih metabolita ćelije domaćina i biosintetskih
prekursora. Smatra se da za vreme svog unutarćelijskog perzistiranja mikoplazme izaziva
ju najveći deo svojih patogenih efekata.
S druge strane, kada unutarćelijski patogeni, kao što su određene vrste mikoplazmi,
napuste ćelije bez izazivanja citolize, mogu sa sobom da ponesu površinske antigene ćeli
je domaćina i izazovu domaćinov autoimuni odgovor protiv inficiranog tkiva.

Respiratorna oboljenja

Zna se da su različita respiratorna oboljenja, kao što su hronična astma, zapaljenja dis
ajnih puteva, hronična pneumonija i druga respiratorna oboljenja, povezana sa infekcijama
mikoplazmama. Na primer, M. pneumoniae uobičajeni je uzročnik infekcija gornjih dis
ajnih puteva. Najnoviji dokazi pokazali su da su određene mikoplazme, kao što je M. fer
mentans (nepoznati soj), neobično invazivne i da su nađene unutar ćelija epitela respira
tornih puteva.
Iako su infekcije mikoplazmama često povezane sa hroničnom astmom, tačna
uloga mikoplazmi u patogenezi astme ostaje nejasna. Određene vrste mikoplazmi
umešane su u infekcije respiratornog trakta povezane sa zapaljenjima vazdušnih pute
va, izazivanjem bronhijalne hiperreaktivnosti (BHR) i napadima astme. Najmanje što
infekcije M. pneumoniae mogu da izazovu jeste pogoršanje stanja astmatičara, čiji su
napadi povezani sa značajnim i specifičnim odgovorima IgA i IgE. Specifična antitela
ovih podklasa na antigene proteina M. pneumoniae nađeni su kod najvećeg dela paci
jenata sa infekcijama M. pneumoniae. Mikoplazme su samo jedan od mnogobrojnih
agensa koji mogu da budu okidač za BHR, a drugi infektivni ili hemijski agensi mogu
doprineti složenom procesu bolesti.
Slično određenim vrstama hlamidije, pulmonalni makrofagi izgleda da nisu sposobni
da ubiju patogene vrste mikoplazmi.
 Urogenitalna oboljenja

Vrste mikoplazmi koje se uobičajeno nalaze kod urogenitalnih infekcija su M.

hominis, otkrivana kod više od deset posto žena koje su bile na ginekološkim pregledi
ma i M. genitalium, povezana sa akutnim i nespecifičnim negonokoknim uretritisom
(NGU) kod muškaraca, ali ne i asimptomatskih osoba iz kontrolne grupe. Mikoplazme su,
dakle, uobičajeni uzročnici genitalnih infekcija kod žena. M. hominis i U. urealyticum
umešani su u širok opseg urogenitalnih oboljenja kao što su pelvična inflamatorna
bolest, neplodnost, negonokokni uretritis i druge genitalne infekcije, pijelonefritis,
Rajterov (Reiter) sindrom i peritonitis.
Pojavljivanje raznih vrsta bakterija kod bakterijske vaginoze može biti rezultat
patofizioloških promena vaginalnog ekosistema. Izgleda da mikoplazme igraju važnu
ulogu u ovom procesu. Poznato je da mikoplazme imaju vezu i sa trudnoćom. Na primer,
U. urealyticum nađen je kod više od deset posto pacijenata koji su imali problema sa
neplodnošću.

Imunosupresivna oboljenja

Neke vrste mikoplazmi - M. fermentans, M. penetrans i M. pirum - umešane su kao

infektivni kofaktori u HIV/AIDS. Koristeći srazmerno nesenzitivne tehnike, sve tri miko
plazme otkrivene su kod 20 posto pacijenata inficiranih HlV-om. Serološke studije
ukazale su da je prisustvo M. penetrans takođe povezano sa infekcijom HlV-om. Osim
toga, incidenca sistemskih infekcija mikoplazmama kod pacijenata sa HIV/AIDS-om
može biti mnogo viša nego što se prvobitno mislilo. Najveći deo analiza izveden je pri
menom srazmerno nespecifičnih tehnika, kao što su serološke analize. Patogene vrste
mikoplazmi mogu da utiču na patogenezu HlV-a specifičnom i neposrednom aktivacijom
ili supresijom imunskog sistema, proizvodnjom superantigena sa potonjim promenama
u imunskim odgovorima ili doprinosom oksidativnom stresu uočenom kod HlV-pozi
tivnih pacijenata. Dakle, razvoj AIDS-a može da poveća podložnost pacijenata inficiranih
HlV-om koinfekciji različitim vrstama mikoplazmi kao što je npr. M. fermentans. Ova
vrsta sposobna je da veže gpl20, protein omotača HlV-a, omogućavajući tako prianjanje
viriona HlV-a za površinu mikoplazme. Posle toga HIV može biti prenet neposredno do
ćelijskih receptora CD4. Nakon vezivanja za ciljane ćelije, mikoplazme mogu da stim
ulišu aktivaciju ćelije domaćina uz pomoć IL-1 i TNF-a, poznatih efektora reprodukcije
virusa. Osim toga, oligosaharidi glikokaliksa mikoplazme mogu da zaštite vezane virione
HIV-1 od domaćinovog imunskog odgovora.
Antigenske sličnosti između komponenata površine mikoplazmi i HIV-1, uzrok su
nagađanja da koriste slične mehanizme za ulazak u ćeliju. Na primer, gpl20 (glikoprotein
omotača HIV-1) i proteini adhezije M. genitalium, imaju homologne sekvence i značajnu
sličnost sa mestom za vezivanje CD4 na proteinima klase II MHC. Interakcije mikroorga
nizama sa MHC-povezanim antigenima na ćelijama domaćinima, može pridoneti velikom
broju mogućnih ishoda, uključujući disfunkciju T-ćelija, smanjenje broja T-ćelija, promenu
T-ćelija, proliferaciju V-ćelija, hiperglobulinemiju i antigensku ćelijsku disfunkciju. Zan
imljivo je da je sve ovo uočeno tokom razvoja HIV/AIDS.
 Reumatske bolesti

Iako izazivački činioci reumatskih oboljenja nisu poznati, reumatoidni artritis (RA) i
druga reumatska oboljenja mogu, bar delimično, imati vezu sa infektivnim agensima. Uz
to, napredovanje reumatskih oboljenja može takođe biti povezano sa infektivnim procesi
ma. Značajne kliničke i patološke sličnosti između određenih infektivnih oboljenja kod
nekih životinjskih vrsta i nekih reumatskih oboljenja ljudi, poput RA, podstakle su istraži
vanje mikrobske etiologije tih sindroma. Pretpostavlja se da je dug spisak mikroorganiza
ma, uključujući aerobne i anaerobne crevne bakterije, nekoliko virusa i vrsta mikoplazmi,
važan za ova oboljenja. Nedavno je, uz pomoć PCR, više vrsta mikoplazmi nađeno u oko
polovini uzoraka krvi pacijenata sa RA. Sve višestruke infekcije bile su kombinacije M. fer
mentans i drugih vrsta.
Zna se da pojedine vrste mikoplazmi imaju sposobnost da indukuju imunodisfunkci
ju i autoimune reakcije koje mogu biti povezane sa razvojem RA. U životinjskim modelima
RA nađeno je da superantigeni povezani sa M. arthritidis kompromituju T-ćelije i mogu da
pokrenu i pogoršaju autoimuni artritis. Dalje, M. arthritidis može da otpušta supstance, kao
što su radikali kiseonika i hemotaktičke i agregativne supstance, sposobne da deluju na
polimorfonuklearne granulocite. Izolovane membrane M. arthritidis su, takođe, imale tok
sično dejstvo kada su ubrizgane u različite životinje.

Kardio-vaskulama oboljenja

Infekcije srca mikoplazmama otkrivane su kod pacijenata sa različitim tipovima kardi

tisa. Najčešća veza bila je sa infekcijom M. pneumoniae. Endokarditis i miokarditis povezan
sa infekcijom M. pneumoniae po svemu sudeći je važan uzrok smrti kod infekcija kod
infekcija izazvanih ovom vrstom mikoplazmi. Neposredna bakterijska invazija M. pneumo
niae u tkivo perikarda verovatniji je uzrok perikarditisa nego autoimuni fenomeni. Infekci
je virusima i bakterijama (Mycoplasma, Chlamydia i Mycobacterium tuberculosis) izgleda
da su uobičajeni uzrok miokarditisa i/ili perikarditisa i, čini se, specijalisti za infektivne
bolesti tek počinju da uvažavaju ovo.
Kod savremenog čoveka su infarkt srca i moždani udar na prvom mestu spiska
uzročnika smrti. Glavnim izazivačem ovih oboljenja smatra se zakrečenje arterija. Bele
svetlucave naslage od kalcijuma i masnoće, stvaraju po život opasne plakove u krvnim
sudovima. Proticanje krvi se usporava ili može potpuno da stane za samo nekoliko
sekundi.
Već dugo se veruje da su činioci rizika, za razvoj pomenutih naslaga u krvnim sudovi
ma, sasvim dobro poznati. Za nastanak oboljenja okrivljivan je način življenja pacijenata.
Kao glavni činioci se navode: pušenje, povišen krvni pritisak, dijabetes, metabolizam mas
noća, prekomerna telesna težina, nedovoljno kretanje.
Sva ova objašnjenja počinju sada ,,da se klimaju“, jer, po svemu sudeći, iza svega se
krije još nešto. U načelu, za zakrečenje arterija mora da postoji još neki uzrok. Ima indici
ja da je reč o - infekciji. Jer, polovina svih slučajeva srčanih bolesti ne može se objasniti do
sada poznatim činiocima rizika kao što su pušenje i slično. Pacijenti sa infarktom srca imaju
u krvi izuzetno visoku količinu antitela na određene patogene.
 Mogući zlotvor, bakterija Chlamydia pneumoniae, otkrivena je tek sredinom 80-ih
godina i to najpre kao izazivač oboljenja disajnih puteva. Osim toga, Chlamydia pneumo
niae je izdvojena i iz naslaga na krvnim sudovima, što je potvrđeno u 11 od 12 međunaro
dnih studija. Da li su onda infarkt srca i društvo mu - infektivne bolesti u najširem smislu?
Mnogo govori u prilog tome i na tu temu vode se žustre rasprave.
Studije takođe ukazuju da postoji statistički značajno poboljšanje kod pacijenata koji
su imali jako zakrečenje krvnih sudova ili anginu pektoris, a primali su antibiotike. Jedna
grupa pacijenata primala je placebo i do sada uobičajenu standardnu terapiju, a druga
grupa dobijala je antibiotik umesto placeba. Privremeni podaci iz ovih studija (posle obrade
prvih 100 pacijenata) jasno su pokazali da je terapija kod pacijenata sa antibiotikom imala
znatno bolje rezultate.
Jedan deo stručnjaka polazi od toga da Chlamydia pneumoniae inficira zdrave delove
krvnih sudova izazivajući zapaljenje. Tek usled toga nagomilavaju se masnoće i kalcijum.
Nastaju plakovi, arterije se sužavaju i prete angina pektoris i infarkt. Drugi, opet, pret
postavljaju da sićušne bakterije destabilizuju već postojeća zakrečenja arterija. Njihovi
delovi se otkidaju, krvotok ih nosi i zapušava sledeće odsečke. Posledica opet može biti
infarkt ili moždani udar.
Najveća rasprava među stručnjacima sada se vodi oko toga kako se dokazuje ovaj
patogen. Jedna mogućnost je da se traže antitela na Chlamydia pneumoniae, koja,
međutim, ima veoma veliki broj ljudi. Druga mogućnost jeste da se otkrivaju sićušni
tragovi genskog materijala ove bakterije u krvi ili da se uzimaju uzorci zakrečenih sudo
va, kako bi se patogen tamo neposredno otkrio. Tek kada se razjasne ovakva pitanja,
biće mogućno da se izvode studije koje će morati nedvosmisleno da pokažu da li je ovaj
patogen uzročnik infarkta.
Neki stručnjaci misle da bi terapija antibioticima mogla da bude celishodna za spreča
vanje infarkta. Ukoliko se krene dalje tim putem, možda će jednoga dana biti moguće
napraviti vakcinu kojom bi se čovek zaštitio od pojave infarkta srca i zakrečenja krvnih
sudova. Ako bi se to potvrdilo, kažu dalje, u budućnosti bi mogli da se protiv zakrečenja
krvnih sudova primenjuju sasvim drugačiji lekovi: antibiotici. To, međutim, nosi sa sobom
velike opasnosti. Dosadašnja neselektivna primena antibiotika ostavila je posledice: sve
više patogena je otporno na antibiotike, što znači da lekovi sve manje deluju. Otvori li se
još jedno polje primene antibiotika, to će značiti samo dalje pogoršavanje stanja sa rezis
tentnošću izazivača oboljenja. Ako je Chlamydia pneumoniae zaista izazivač problema sa
srcem i krvotokom, onda bi ispravan put bilo jačanje imuniteta organizma, kako bi telo
samo savladalo patogeni organizam.

Autoimuna oboljenja

Autoimuna oboljenja (reumatoidni artritis, multipla skleroza, amiotrofična lateralna

skleroza, inflamatorne bolesti creva, sklerodermija i druga) jesu složene bolesti nepoznatog
porekla koje zahvataju više organa. Iako se tačno ne zna šta izaziva autoimuna oboljenja,
sve je više dokaza da kod mnogih pacijenata hronične infekcije igraju važnu ulogu, zajed
no sa genskom predispozicijom i disfunkcijom imunskog sistema.
Kako infekcije mogu biti važne za autoimuna oboljenja? Mogu biti umešane tako što
pomažu da se izazove bolest, mogu uticati na pacijente kao kofaktori oboljenja (ne izaziva
ju bolest same, ali su važan činilac u procesu oboljevanja) ili kao oportunističke infekcije
koje povećavaju morbiditet pacijenta i komplikacije povezane sa bolešću.
Infekcije su nađene kod različitih autoimunih oboljenja, posebno kod reumatskih
oboljenja poput reumatoidnog artritisa, sklerodermije i drugih reumatskih poremećaja.
Sakupljen je veliki broj dokaza da su hronične bakterijske i virusne infekcije uobičajeno
povezane sa reumatskim oboljenjima i da pacijenti odgovaraju na terapiju protivbakteri
jskim i protivvirusnim sredstvima, kao i preparatima za podizanje imuniteta. Pacijenti se
posle decenija neodgovarajućih dijagnoza i lečenja oporavljaju sporo, ali nema drugog
rešenja do da se ublaže simptomi i napadnu, po svemu sudeći - pravi izazivači.
Hronične infekcije su nađene kod mnogih neuroloških oboljenja: multiple skleroze,
amiotrofične lateralne skleroze, sistemskog lupusa i drugih.
Najveći deo pacijenata sa ovim bolestima ima infekcije mikoplazmama ili virusima sa,
delimično, složenim znacima i simptomima. Sistemske hronične infekcije (izazvane bak
terijama Mycoplasma, Chlamydia, Borrelia, Brucella te virusima kao što su CMV, HHV-6 i
HEV) mogu da izazovu disfunkciju imunskog odgovora i, u krajnjem ishodu, poremećaje
slične autoimunim. Mikroorganizmi kao što su mikoplazme mogu doslovno da uđu u svako
tkivo čoveka, da kompromituju imunski sistem i omoguće oportunističke infekcije drugim
bakterijama, virusima i gljivicama.
Kada mikoplazme izađu iz određenih ćelija (pored ostalih koje mogu biti
zaražene i sinovijalnih i nervnih), mogu da podstaknu autoimuni odgovor različitim
mehanizmima. Jedan od njih je da, kada određeni mikroorganizmi izađu iz ćelije koju
su zauzeli, na svojoj površini ponesu deo membrane ćelije domaćina. Ovo može inici
rati imunski sistem da odgovori na domaće antigene koji se sada nalaze na stranom
mikroorganizmu.
S druge strane, neki mikroorganizmi imaju na površini antigene koji oponašaju anti
gene površine ćelije domaćina i kao takvi mogu da podstaknu autoimune odgovore.
Već smo ukazali da postoji mogućnost veze između infekcija mikoplazmama i
reumatoidnog artritisa, budući da je utvrđena visoka učestalost višestrukih infekcija
mikoplazama kod tih pacijenata. Skoro polovina autoimunih oboljenja - inflamatorne
bolesti creva, Sjergenova (Sjorgen), Hašimotoova (Hashimoto), Grejvova (Grave) i
Rajterova (Reiter) bolest - povezana je sa infekcijama mikoplazmama, hlamidijama i
drugim patogenima.

Hroničan umor

Hronični umor postoji kod oko 20 posto pacijenata koji traže lekarsku pomoć i smatra
se nespecifičnim znakom povezanim sa mnogim poznatim medicinskim stanjima.
Pacijenti sa sindromom hroničnog umora (SHU), mijalgijskim encefalomijelitisom
(ME) i sindromom fibromijalgije (SFM) pate od složenih znakova i simptoma koji se
preklapaju. SHU se prvenstveno odlikuje perzistirajućim ili povratnim umorom, bez
prethodne istorije simptoma, koji ne prestaje posle odmora. Kod tih pacijenata nema
drugih kliničkih stanja, znakova koji bi ukazivali na malignitet ili autoimuna oboljenja.
S druge strane, pacijenti sa SFM imaju opšti bol u mišićima, slabost i mlitavost kao
prvenstvene tegobe, ali imaju i najveći deo uobičajenih znakova i simptoma SHU, ako
ne i sve njih.
 Pacijenti sa SHU/ME pate od hroničnih infekcija koje, delimično, mogu da izazovu
složene znakove i simptome. Sistemske infekcije mikoplazmama mogu da izazovu hronični
umor, bolove u mišićima i mnoštvo dodatnih znakova i simptoma, od kojih su neki
povezani sa disfunkcijom imunskih odgovora i u krajnjem ishodu sa poremećajima sličn
im autoimunim. Neke mikoplazme mogu da uđu u doslovno sva čovekova tkiva i da kom
promituju imunski sistem, omogućavajući tako oportunističke infekcije drugim bakterija
ma, virusima i gljivicama.
Kada mikoplazme izađu iz određenih ćelija (sinovijalnih ćelija ili nervnih ćelija,
između ostalih, koje mogu biti zaražene), mogu da izazovu autoimuni odgovor. Postoji
moguća veza između infekcija mikoplazmama i SHU i SFM, budući da kod pacijenata sa
tim bolestima postoji visoka učestalost infekcija mikoplazmama. Oko dve trećine pacijena
ta sa SHU/ME i SFM, pozitivno je na infekcije mikoplazmama u krvi.
Osim infekcija mikoplazmama, pacijenti sa SHU/ME i SFM imaju i druge hronične
infekcije, izazvane drugim unutarćelijskim bakterijama i virusima. Na primer, kod pacije
nata sa lajmskom bolešću, koju izaziva unutarćelijska infekcija spirohetom Borrelia
burgdorferi, dijagnostikovan je SHU/ME. Pacijenti sa SHU/ME i SFM imaju, takođe,
unutarćelijske infekcije vrstama Chlamydia. Ti pacijenti imaju infekcije i drugim bakterija
ma, koje u njihov organizam ulaze usled problema „propustljivih creva“. Hronično bolesni
pacijenti često imaju inflamatorne bolesti creva i druge probleme sa crevima, što patogen
im bakterijama može da omogući da uđu u njihov sistem.
Pacijenti sa SHU/ME i SFM mogu da imaju i virusne infekcije koje komplikuju stanje
i izazivaju bolest. Takve infekcije mogu da se jave sa opisanim bakterijskim infekcijama ili
bez njih. Humani herpes virus 6 (HHV-6) i citomegalo virus (CMV) su povezani sa SHU/ME
i SFM. Ovi virusi su, sa visokom incidencom, nađeni kod hronično obolelih pacijenata,
naročito u onih sa SHU/ME.
Pacijenti sa SHU/ME ili SFM mogu da imaju pretežno unutarćelijske bakterijske infek
cije, pretežno virusne infekcije ili kombinaciju untarćelijskih bakterijskih i virusnih infek
cija. Ovo je prvi razlog zbog čega je tako teško odrediti i delotvorno lečiti uzroke ovih
hroničnih oboljenja. Drugi razlog može biti perzistirajuća priroda infekcija i njihova
sposobnost da se sakriju unutar ćelija, gde su suštinski otporne na odgovore imunskog sis
tema. Osim toga, ove infekcije se sporo razvijaju i srazmerno su neosetljive na lekove koji
se primenjuju.

Klasična medicina i mikoplazme

U novije vreme se u krugovima klasične medicine zagovara pristup da se infekcije

mikoplazmama, kada se otkriju u podskupu pacijenata sa hroničnim oboljenjima, mogu
uspešno lečiti nastavljanjem terapije za izvesno vreme kako bi se odstranili ili suprimirali
mirujući oblici mikroorganizma.
Primenom ove strategije, odgovarajuće lečenje antibioticima može, kaže se,
ishodovati poboljšanjem pacijentovog stanja, pa čak i njegovim oporavkom. Pre
poručeni tretm ani za dijagnostikovane infekcije krvi m ikoplazmama zahtevaju
dugoročnu terapiju antibioticima, najčešće primenom više šestonedeljnih ciklusa
doksiciklina, ciprofloksacina, azitrom icina ili klaritrom icina. Više ciklusa je
neophodno zato što se samo mali broj pacijenata oporavi posle prvih nekoliko cik-
lusa, izvesno zbog unutarćelijske smeštenosti mikoplazmi kao što su M. fermentans
i M. penetrans, niske stopa rasta ovih mikroorganizama i njihove sposobnosti da
perzistiraju kao mirujući oblici, kao i srazmerne osetljivosti na lekove. Na primer, od
87 pacijenata sa BZR čiji su testovi na infekcije mikoplazmama bili pozitivni, svi su
posle prvog šestonedeljnog ciklusa terapije antibioticima doživeli relaps, ali se do
kraja šestog ciklusa terapije 69, od 87 pacijenata - oporavilo. Uočeni klinički odgov
or nije bio posledica placebo efekta, pošto je davanje nekih antibiotika (kao što je
penicilin) ishodovalo pojačavanjem a ne smanjivanjem simptoma, i nije bio posledi
ca imunosupresivnog efekta koji se može javiti kod prim ene nekih od preporučenih
antibiotika.

Todoxin protiv mikoplazmi...

Mikoplazme su prisutne kod mnogih hroničnih oboljenja. Njihovo delovanje može biti
značajnije od delovanja samih izazivača oboljenja. Zašto se onda uloga tih mikroorganiza
ma toliko dugo potcenjivala i tek danas počinje da priznaje, budući da zbog ovakvog stava
lečenje često ne može biti uspešno?
Te bolesti bi, dakle, trebalo da se posmatraju iz ugla pomenutih - mikroorganizama.
Uzrok potcenjivanja jeste sve veća samozadovoljnost čoveka. Ljudi sebe smatraju
'središtem svega, zaboravljajući da nisu stvoreni sami, već u celini sa svim postojećim. Bak
terije i njima slični organizmi imaju određenu vrstu pamćenja. Sve što je stvoreno od
postanka nosi u sebi određenu informaciju koja govori o odgovarajućem zadatku. Informa
cija je, dakle, budući oblik energije koji se ne može uništiti. Za samu informaciju nije važan
medijum koji je prenosi. Važno je da je prenosi i - ne deformiše.
Svi mikroorganizmi ponašaju se isto, bez obzira na vreme i mesto, zahvaljujući posto
janju informacionog omotača Zemlje, polja u kome su sakupljene sve informacije. Mikroor
ganizme ništa ne sprečava da prenose i koriste te informacije. S obzirom na činjenicu da su
preživeli tolike godine, organizmi su potpuno otvoreni za nove informacije i zato mogu da
se u tolikoj meri menjaju i prilagođavaju okolini.
Divimo se inteligenciji i prilagodljivosti pčela koje, iako nemaju mozak, funkcionišu
savršeno. Kako je to moguće? Moguće je upravo zahvaljujući već postojećim zajedničkim
informacijama, kao i onim novim koje tek primaju iz okoline. One, znači, deluju u skladu
sa okolinom a ne izolovano kao čovek.
Ako je nešto staro, ne znači da ne deluje. Ukoliko ne možemo da primimo informa
ciju, ne znači da ona ne postoji. Shodno ovome, ako su mikroorganizmi o kojima govo
rimo toliko stari, to pre znači da su izuzetno sposobni, a ne nevažni, kako se obično
pogrešno misli. Novi sistemi oružja se prave tako da budu zaštićeni od sistema svoje, ili
neposredno prethodne, generacije. Zaboravljaju se stari, koji mogu isto tako da budu
opasni.
Mikroorganizmi stvaraju rezistentnost na nove antibiotike. Zanimljivo je, ali ne i
začuđujuće, da ti isti mikroorganizmi ne mogu da se odbrane od nekih starih, zaborav
ljenih, prirodnih lekova. Mora se, znači, više pažnje posvetiti mikroorganizmima kao izazi
vačima oportunističkih infekcija, koje razaraju načet organizam. Jer, ako se savladaju ti
napadači koji dodatno slabe organizam, onda je moguće i da se organizam sam odbrani od
osnovnog izazivača.
 Čovek se može kljukati lekovima, zračiti, trovati hemijom, a mikoplazme i njima
slični m ikroorganizm i, uprkos svemu tome, često opstaju. Zašto? Naučili su da se
prilagođavaju! Jer, da nem aju tu sposobnost, ne bi ni opstali toliko dugo i to - neiz
menjeni. Iz ovoga sledi logično pitanje: šta to, tako starom organizmu, omogućava
da posle toliko godina, u istom obliku, ostane i dalje tako - uspešan? Odgovor je:
jednostavnost! Čega nema, ne može ni da se pokvari! Ti m ikroorganizm i uistinu jesu
krajnje ekonomični i inteligentni sistemi... Da - inteligentni! Valja se setiti biološkog
određenja inteligencije: sposobnost prilagođavanja i snalaženja u novim situacija
ma.
Zašto lekari nemaju uspeha u lečenju infekcija mikoplazmama? Oni u mnogim
slučajevima leče te infekcije, ali često ne uzimaju u obzir faze unutarćelijske perzisten
cije tih infekcija. Osim toga, tek nedavno je utvrđeno da se takve infekcije nalaze kod
velikog dela neobjašnjenih hroničnih oboljenja. Zato se (infekcije) i ne mogu uspešno
lečiti uobičajenim kratkim ciklusim a antibiotika, upravo zbog unutarćelijske
smeštenosti, niske stope proliferacije, perzistencije i urođene neosetljivosti na najveći
broj antibiotika.
Pored toga, potpuno funkcionalan imunski sistem može biti suštinski važan u prevazi
laženju pomenutih infekcija. To je razlog zbog koga su vitaminski i hranljivi dodaci važni
za lečenje. Konačno, pacijenti sa hroničnim oboljenjima moraju biti skinuti sa antidepre
sanata i drugih lekova koji deluju imunosupresivno, da bi se stvorili preduslovi za njihov
potpun oporavak to jest izlečenje. Umesto sintetičkih antidepresanata, preporučujem
najbolje prirodno sredstvo: kapi i čaj od kantariona.
Davanje antibiotika u velikim dozama i dugim ciklusima, deluje na simptome i
posledice ali ne i na - uzrok. Osim toga, dosadašnja prekomerna upotreba antibiotika
upravo je krivac za sve veći broj slučajeva hroničnih bolesti u čijoj je osnovi skrivena infek
cija bakterijama ili mikoplazmama koje su, uzgred, rezistentne na priličan broj postojećih
antibiotika.
Dakle, suština lečenja ovde pominjanih hroničnih oboljenja iza kojih se ,,kriju“ miko
plazme, treba da bude jačanje imunskog sistema, podsticanje metabolizma ćelija i aktivaci
ja svih odbrambenih snaga organizma.
Osobine prirodnog preparata Todoxin 1 daju izuzetno dobre izglede za suprotstavlja
nje mikoplazmama. Ovaj preparat bi trebalo uzimati najmanje šest nedelja. Istovremeno,
valjalo bi preći na ishranu prema pravilima pravoslavnog posta.
A kad je već reč (i) o hrani, još nešto valja imati na umu. Naime, eksperimenti su
pokazali da se mikoplazme najbolje razvijaju u kiseloj sredini (pH 5,8-6,3) a životvorni pro
cesi se najbolje odvijaju u baznoj. Kisela hrana smanjuje količinu baznih soli u krvi i ćeli
jama, što oduzima životnu snagu. Paraziti koji pojačano upijaju masne i belančevinaste
hranljive materije, izlučuju mlečnu kiselinu, perokside i toksine, čineći krv kiselom. Zbog
svega ovoga, trebalo bi kontrolisati acidobaznu ravnotežu, odnosno acidobazni disbalans
(pH vrednost) krvi. Normalna pH vrednost krvi je 7,35-7,45 i na nju bi, prilikom svakog pre
gleda, trebalo posebno obratiti pažnju kako bi se odgovarajućom promenom ishrane
pospešilo lečenje.
Sirova hrana jeste najbolja, obzirom da je zadržala i sačuvala energiju Sunca ali nije
ovde reč o tome da se svi na nju prevedu. Ima još dosta dobrih namirnica koje stvaraju
odgovarajući kiselo-bazni odnos.
 Veliki broj pacijenata sa hroničnim oboljenjima ima nutritivne i vitaminske nedostatke
koji se moraju nadoknaditi. Često nemaju dovoljno vitamina B, C i E, i određenih minerala
ali, nažalost, isto tako često imaju slabu apsorpciju.
Kompleks vitamina B najbolje je nadoknaditi primenom recepata sa kvascem.
Antibiotici koji smanjuju normalan broj crevnih bakterija mogu izazvati prekomeran
porast manje poželjne flore, pa je neophodno dodavanje Lactobacillus acidophillus, najbo
Ije korišćenjem u ishrani acidofilnog jogurta („jogurt plus“).
Nedostatak kalcijuma se može nadoknaditi preparatom od ljuske jajeta ili, za veoma
slabe osobe, ajer-konjakom.
Sobzirom na to da najveći deo hroničnih bolesti sa mikoplazmama prati hroničan
umor (koji postoji i kao zasebno oboljenje) preporučuje se prim ena sokova, kapi i
čajeva (u zavisnosti od mogućnosti i izbora) od kantariona, rastavića, tikve, belog
luka, celera, jabuke, nara, sladića, matičnjaka, đum bira i pomorandže. Pored ovoga,
svakoga jutra (na prazan stomak) treba uzimati od 100 do 150 gr soka od kajsije ili
breskve i jednu do dve čaše istog soka u toku dana pomešanog sa jednom kašikom
meda.
Kako je za poboljšanje metabolizma ćelija važna snabdevenost kiseonikom i prokrv
ljenost svih tkiva, svim bolesnicima se preporučuje svakodnevno vežbanje. Ali, ne sme se
preopterećivati. To mogu biti i najlakše vežbe. Važno je, dakle, vežbati toliko da se puls
blago ubrza ali čovek ne oznoji. Broj i težinu vežbi vremenom valja polako povećavati da bi
se kondicija održavala i pojačavala, s tim da program vežbi svako treba da prilagodi sebi i
svojim mogućnostima.
Na kraju, da bi krvni sudovi mogli što bolje da funkcionišu, obavezno treba uzimati
preparat za čišćenje zidova krvnih sudova.

... I nekoliko recepata

U terapiji oboljenja kod kojih su mikoplazme izazivač, kofaktor ili uzročnik oportunis
tičke infekcije (superinfekcije), pored poklanjanja pažnje odgovarajućoj ishrani treba
uključiti i uzimanje Todoxin-a 1, četiri puta dnevno po jednu supenu kašiku tečnog, kašas
tog ili u kapsuli. Ipak, najbolji efekat se postiže uzimanjem jedne kapsule sa jednom
supenom kašikom tečnog Todoxin-a 1. Izuzetak su prvi (preparat se uzima pre doručka i
večere) i drugi dan (pre doručka, ručka i večere).
Todoxin 4 se takođe primenjuje 4 x 1 kapsula dnevno. Ovaj preparat obezbeđuje
prirodni kalcijum čija je biološka iskoristivost najveća.
Da bi se izvršilo korenito čišćenje zidova krvnih sudova i revitalizacija krvi, preparat
treba uzimati sa belim lukom i limunom:
Očistiti 30 češnjeva belog luka (ili tri veće glavice) i sitno iseekati. Tri limuna (sa
žutom korom) dobro oprati mlakom vodom, obrisati kuhinjskom krpom, iseckati na
sitne komade i pomešati sa belim lukom. Sve staviti u manji lonac i preliti jednom litrom
prethodno prokuvane i ohlađene vode. Sadržaj zagrevati do 70 - 80°C (dok voda ne
počne da ,,struji“).
Važno je ne dozvoliti da voda proključa, kako se ne bi izgubile aktivne supstance.
Lonac potom skloniti sa šporeta, poklopiti i ostaviti da odstoji 12 sati. Nakon toga,
sadržaj proeediti i u staklenoj flaši čuvati u frižideru.
 Najmanje 40 dana uzimati po jedan decilitar dobijene tečnosti svakog jutra - na prazan
želudac. Da bi medikament efikasno delovao, neophodno ga je pripremati u četiri navrata
s obzirom na to da se količina jedne flaše, pravilnim uzimanjem, potroši za deset dana.
Vitamini i mikroelementi se mogu dobiti iz pšeničnih klica:
U dve tegle od po jedan litar sipati tri do pet kašika oprane pšenice. U prvu teglu nasu
ti vodu i držati je 24 sata na toplom mestu. Nakon toga, vodu iz nje prosuti, teglu ponovo
zatvoriti i ostaviti da odstoji. Istovremeno, naliti pšenicu u drugoj tegli i ostaviti da odstoji
24 sata. Posle toga prosuti vodu iz druge tegle, poklopiti je i odložiti. Do tada je pšenica u
prvoj tegli već proklijala i postala spremna za upotrebu. Valja je samo prethodno oprati
prokuvanom i ohlađenom vodom.
Koristeći naizmenično dve tegle na opisani način, svakog dana može biti spremna por
cija proklijale pšenice za upotrebu, a sa njom i neophodne materije.
Za ublažavanje tegoba digestivnog trakta i uklanjanje teško izlečivih crevnih patogenih
parazita (poput ešerihije koli), treba pripremati preparat sa celerom i limunom:
Dobro oprati i isitniti 400 gr lista celera i dodati mu dva limuna sa korom, oprana u
mlakoj vodi a potom iseckana. Sve zajedno preliti jednom litrom vrele vode, poklopiti i
ostaviti da odstoji 24 sata.
Zatim, procediti i piti tri puta dnevno pre jela po jednu kafenu šoljicu.
Uzima se 42 dana, uz obavezan doručak od isključivo zobenih pahuljica kuvanih
najviše pet minuta.
Da bi se uklonile bakterije iz usne duplje (npr. Streptococcus mutans i sl), svakog jutra
nekoliko minuta energično mućkati gutljaj hladno ceđenog nerafinisanog suncokretovog,
maslinovog ili nekog drugog neprerađenog ulja. Ulje ne gutati! Nakon dva do pet minuta,
ispljunuti ulje i usta dobro isprati vodom. Tek potom oprati zube.
U svaku supu ili čorbu treba dodavati celer, peršun i mirođiju. Ove biljke ne samo da
poboljšavaju ukus jela, već blagotvorno utiču na organizam svojim snažnim lekovitim sas
tojcima.
S ČIM PRED SIDU
Stari lekovi
i nova istraživanja

Kako ne bih došao u situaciju da se previše (ili po ko zna koji put?) ponavljam, ma
koliko to povremeno bilo neophodno radi boljeg razumevanja onoga što tek dolazi (Repe
titio est mater studiorum!), u najkraćim crtama dajem hronologiju razvoja HIV/AIDS leko
va (naravno, ako tako može da se kaže). Jer lekova, za sada - nema. Bar ne pravih.
Delotvornih i bez teških nuspojava. Budimo, ipak, ozbiljni.
1987. FDA odobrava AZT kao prvi anti-HIV lek.
1989. Nakon velikih javnih protesta AIDS aktivista, cena AZT-a smanjena za 20 odsto.
1992. FDA odobrava korišćenje dideoxcytidina u kombinaciji sa AZT-om za poodmak
lu HIV infekciju. Po mnogima, reč je o prvoj uspešnoj kombinaciji u terapiji lečenja side.
1993. Evropska ispitivanja, poznatija pod nazivom „Studija Konkord“, pokazala da AZT
nije delotvoran kod HlV-pozitivnih osoba bez razvijenih simptoma bolesti.
1994. Istraživanja pokazala da AZT za dve trećine smanjuje rizik od prenošenja HlV-a
sa zaražene majke na dete.
1996. FDA odobrava korišćenje 3TC (anti-HIV leka) i sakvinavira - prvi inhibitor pro
teaze za ljude obolele od side. Navedeni lekovi blokiraju aktivnosti enzima proteaza,
neophodnih Hl-virusima za razmnožavanje. Istraživanja pokazuju da je kombinacija tri
leka uspešnija od terapije sa dva. Veći broj eksperata veruje da se Hl-virus može kon
trolisati uz pomoć ,,koktel“ lekova.
2000. Tokom 13. međunarodne konferencije za borbu protiv side u Durbanu,
južnoafrički predsednik Tabo Mbeki postavio pitanje Hl-virusa kao (pravog) uzročnika side
i bezbednosti korišćenja anti-AIDS lekova. Njegov govor je propraćen oštrim kritikama
širom sveta.
Ipak, prodori u oblasti genetskih istraživanja doneli su (po ko zna koji put - prim. T.
J.) nove (lažne?) nade.
Istraživanje sprovedeno na Univerzitetu u Koloradu (SAD), objavljeno krajem 2000.
godine pod naslovom „Kraj AIDS-a?“, pokazalo je da u ljudskom organizmu postoji protein
koji bi mogao da ,,b!okira“ i spreči infekciju, ali i širenje bolesti.
Reč je o proteinu sa oznakom AAT, od ranije poznatom po ulozi u sprečavanju
degeneracije mišićnih vlakana. Naime, terapija pacijenata obolelih od degenerativne
fibroze sastoji se u davanju ovog proteina, koji nedostaje organizmu najčešće usled
genetskih anomalija.
 Istraživački tim sa pomenutog Univerziteta je vršio ispitivanja sa uzorcima krvi dobro
voljnih davalaca i uočio da Hl-virus ne napada zdrave ćelije, ali napada ćelije krvi davala
ca sa manjkom proteina AAT. Takođe je primećeno da kod ćelija već zahvaćenih virusom,
dodavanje proteina sprečava njegovo dalje širenje na ostale ćelije.
Dr Leland Šapiro, vođa ovog istraživanja, rekao je da su rezultati izuzetno ohrabrujući
ali da je prerano govoriti o leku protiv AIDS-a. Zaključci preliminarnog istraživanja mora
ju da budu provereni u kliničkim ispitivanjima i na većem uzorku.
Protein AAT se, inače, proizvodi i veštačkim putem, odnosno uzgaja u mleku genets
ki modifikovanih životinja. Proizvođač je škotska biotehnološka kompanija ,,PPL Terapeu-
tiks“, poznata po učestvovanju u projektu prvog kloniranja sisara iz koga je nastala čuve
na ovca - Doli.
Veoma interesantno. Ista tehnologija se istovremeno koristi i za dobrobit čoveka i -
protiv njega! A to što je proizvođač isti, dođe kao prirodno...
2001. Raste zabrinutost zbog nuspojava visokotoksičnih lekova u kontroli HlV-a i nji
hove već poslovične neefikasnosti kada je reč o sidi.
Sve je veći broj slučajeva u kojima je lečenje HlV-a bez efekta - objavljeno je krajem
2001. Istraživanje sprovedeno u Los Anđelesu pokazuje da su sve brojniji oblici virusa
otporni na medikamente.
Na Kalifornijskom univerzitetu je upotrebljen matematički model zasnovan na
podacima o lečenju u LA-u u periodu od 1996. do 2001. godine, u cilju predviđanja da
ljeg razvoja bolesti. Rezultati su zabrinjavajući: 1997. godine je bilo oko 3 posto slučaje
va infekcije u kojima pacijenti nisu reagovao na lečenje, a do 2005. taj će procenat iznosi
ti čak 42 odsto. Mehanizmi mutacije virusa nisu dovoljno poznati i proučeni, a do njih
može doći u toku samog lečenja, nakon perioda u kome je bolesnik dobro reagovao na
terapiju. Oblici virusa, otporni na lekove, mogu da se prenose seksualnim kontaktom
dalje, pri čemu se povećava broj slučajeva u kojima terapija nema efekta.
Procenat zaraženih otpornim oblikom virusa je krajem 2001. iznosio 8 posto. Prema
tome, najveći broj slučajeva neuspešnog lečenja vezan je za pacijente koji su u početku
dobro reagovali na terapiju. U jednom trenutku, virus u njima je najednom postao imun.
Problem „broj 1“ savremenog čovečanstva i dalje ostaje neizlečiva i u priličnoj meri
misteriozna bolest... Ali, kako kažu, nada poslednja umire. (Ja joj to, ipak, ne bih dozvo
lio!) Nemački ,,Di Velt“ (Die Welt) u drugoj polovini iste godine, pod naslovom „Hepati
tis G kao oružje protiv AIDS-a“, donosi nove ohrabrujuće vesti.
AIDS-pacijenti istovremeno inficirani izazivačem hepatitisa G, uspešnije mogu da se
suprotstave HIV-u i duže požive. Američki naučnici na Medicinskom fakultetu Univerzite
ta Ajove, utvrdili su da je kod pomenutih osoba verovatnoća preživljavanja u periodu od dve
godine veća za faktor - 3,6!
- Ovo je možda ključ za razumevanje zašto neki AIDS-pacijenti duže vreme drže HIV
,,u šahu“, dok drugi vrlo brzo umiru od posledica oboljenja - glasno je razmišljao vođa
studije Džek Steplton.
Naučnici su potom pokušali da laboratorijskim eksperimentima razjasne dilemu da
li virus hepatitisa G neposredno utiče na AIDS-izazivača. Posmatrali su kulture ćelija sa
virusom AIDS-a, od kojih su neke ,,vakcinisali“ i virusom hepatitisa G. Rezultat je bio
iznenađujući: u kulturama sa oba virusa, izazivači AIDS-a su se razmnožavali čak 30 do
40 odsto sporije nego u uzorcima koji su sadržavali samo HIV.
 Pre novih velikih nada u ovaj terapijski postupak protiv AIDS-a, neophodno je detaljno
razjasniti zašto (i kako) prisustvo virusa hepatitisa G ,,koči“ HIV.
Izazivač hepatitisa G je otkriven sredinom osamdesetih godina. U poređenju sa
svojim srodnicima - tipovima A, B i C - u priličnoj meri je bezopasan i ne izaziva
dugoročna oštećenja. Zahvaljujući tome, otvara se mogućnost njegove primene u
borbi protiv AIDS-a. Izazivač bolesti, dakle, dobija šansu da istovremeno postane
medikament.
Kako, rekoh, nada poslednja umire, ,,Di Velt“ završava ovaj članak u tom tonu:
„Radosne vesti dolaze i sa kongresa o AIDS-u u Baltimoru (Filadelfija, SAD) na kojem
se okupilo oko 1.000 istraživača. Dejvid Baltimor, jedan od organizatora skupa, deluje veoma
optimistički i kaže da bi vakcina protiv AIDS-a mogla da bude na raspolaganju već za neko
liko godina. Trenutno je čitav niz različitih vakcina protiv AIDS-a u fazi ispitivanja.“
O vakcinama nešto kasnije...
Već polovinom 2002. ,,Ekonomist“ (online) izveštava da je kompanija ,,GlaksoSmitKlajn“
(najveći proizvođač lekova za sidu) obnarodovala napredak u razvoju eksperimentalne klase
lekova nazvanih inhibitori integraze, koji sprečavaju ugrađivanje HlV-a u gene normalne DNK.
Inegraza (do tada ,,neuhvatljiva“) je jedan od tri enzima neophodnih HIV-u da se
reprodukuje u organizmu. Na preostala dva, reverznu transkriptazu i proteazu, neki
,,lekovi“ su već ,,delovali“.
Vesti o usavršavanju lekova koji bi na tržištu mogli da se pojave za oko četiri godine,
došle su samo jedan dan nakon što je javnost saznala za ohrabrujuće rezultate jednog od
najnaprednijih novih lekova, fuzijskog inhibitora nazvanog T-20, koji se može primenjivati
i u vidu injekcija.
Revolucionarni lek protiv side koji onemogućava Hl-virus da uđe u ćelije, mogao bi
da bude nada hiljadama pacijenata rezistentnih na sadašnje terapije...
Ovim rečima je novinska agencija ,,Rojters“ započela izveštaj o T-20 koji je obišao svet.
Podaci koje su saopštili proizvođači lekova „Roš Holding AG“ (ko je rekao „tamiflu
2005“? - prim. T. J.) iz Švajcarske i američka firma za biotehnologiju „Trimeris INC“,
pokazuju da T-20 smanjuje količinu virusa u krvi kod mnogih pacijenata sa već razvi
jenom rezistencijom (otpornošću) na postojeće lekove.
Lek koji bi mogao da se nađe na tržištu u prvom kvartalu 2003, prvi je u klasi novih
lekova poznatih kao „inhibitori fuzije“ koji na Hl-virus deluju na potpuno nov način.
Naime, svih šesnaest do sada odobrenih lekova za borbu protiv side napadaju Hl-virus
tek pošto uđe u hum anu ćeliju. Rezultati dva klinička ispitivanja, saopštenih na svetskoj
konferenciji o sidi, pokazuju da je kod dvostruko više pacijenata došlo do smanjenja HI-
virusa u krvi, gotovo do nemerljivih vrednosti, nakon uzimanja T-20 i starijih lekova, za
razliku od pacijenata kod kojih je primenjivana samo konvencionalna terapija.
„Rezultati su zadivljujući i daleko iznad očekivanih“, izjavio je dr Bonaventura Klotet
iz „Hospital Germans Trias i Pujol“ u Barseloni, vodeći istraživač u ovom ispitivanju.
U prvom ispitivanju virus nije bio primetan posle 24 nedelje kod 37 odsto pacijenata
tretiranih sa T-20, za razliku od 16 procenata pacijenata lečenih isključivo starijim lekovi
ma. U drugoj studiji je procenat uspešnosti iznosio 28 ,,prema“ 14 odsto.
U suštini, rezistentnost na lekove protiv side, izazivana rapidnom mutacijom HI-
virusa, ponovo predstavlja veliki problem, nakon kratkog predaha ostvarenog uvođenjem
„koktela trostrukog leka“...
 U vezi pomenutog leka ima i jedna začkoljica. Sa cenom od 10.000 do 12.000 dolara
godišnje po pacijentu, T-20 spada u red najskupljih AIDS-terapija. Pa, ko voli, nek’ izvoli...
Imajući u vidu prethodno, propisno sam se iznenadio 2003. pročitavši izjavu „vodećih
krugova u lečenju AIDS-a“ po kojoj „dosadašnja politika lečenja nije mnogo pomogla
bolesnim stanovnicima trećeg sveta“. I dalje, „iako je najveći broj zaraženih u siromašnim
zemljama, najveći deo novca za zaštitu i lečenje AIDS-a troši se u razvijenom delu sveta“.
Dobro jutro, Ameriko!
U to vreme se širom sveta lečilo oko 730 hiljada osoba inficiranih HlV-om. Međutim,
samo je 30 hiljada iz Afrike, uprkos procenama da je šest miliona obolelih u najsiromašni
jim državama u fazi u kojoj se bolest još uvek može kontrolisati lekovima. Na konferenciji
UNIAIDS-a je izneta ideja da se u naredne dve godine medikamenti učine dostupnim za
dva miliona ljudi. (A šta sa već postojećih još četiri miliona? - prim. T. J.) Istovremeno je
upućen apel da se donatorska sredstva za borbu protiv side povećaju sa tri na deset mili
jardi dolara godišnje.
Možda ova suma na prvi pogled deluje impozantno, ali valja znati da se ta količina
novca u svetu trenutno potroši u vojne svrhe za samo četiri dana! Ili, u poljoprivredi razvi
jenih zemalja za deset dana.
Pristup antiretrovirusnim tretmanima, konstatovano je na kraju, značajno je poboljšan.
Mnogo veći broj ljudi ima mogućnost da dođe do lekova. I dalje, naravno, ostaje problem
najsiromašnijih. U najboljem slučaju, jedan od deset Afrikanaca ili jedan od sedam Azijaca
sa potrebom za antiretrovirusnim terapijom, primili su je u 2003. godini.
2005. Generalni sekretar UN, Kofi Anan, predlaže da se godišnje izdvoji sedam milijar
di dolara za prevenciju i lečenje obolelih od HIV/AIDS-a u zemljama u razvoju.
Američki i evropski farm aceutski giganti prekidaju trogodišnju bitku sa
južnoafričkom vladom koja je uvozila jeftinije anti-AIDS lekove. Godišnji podaci
pokazuju da je u Južnoj Africi 4,7 miliona ljudi inficirano HlV-om i da se zaraza
ubrzano širi. Procenjuje se da čak jedna četvrtina odraslih Južnoafrikanaca živi sa viru
som HlV-a.
Ne znam zašto mi, baš u ovom trenutku, pada na pamet čuvena latinska senten
ca „Utinam populus Romanus unam cervicem haberet“ („Kamo sreće da rimski narod
ima jednu šiju“, želja rimskog cara Kaligule da jednim zamahom svim Rimljanima
odrubi glavu)...
Iako su saznanja o ovoj bolesti, metodama sprečavanja njenog širenja i lečenja,
kasno dospela do desetina miliona obolelih, doktor Entoni Fauči, ekspert za AIDS pri
„Američkom nacionalnom institutu za zdravlje“, konstatuje 2005. da je ,,u proteklih 18
godina utvrđeno kako se virus prenosi, kako se bolest dijagnostikuje, kako se mogu zašti
titi zalihe krvi i kako se životi miliona ljudi može produžiti ili sačuvati anti-virusnom ter
apijom“. Ali... (E, pa, uvek je problem u tom ,,ali“.)
„Još, međutim, nismo pronašli vakcinu i to je ogroman problem “, kaže doktor
Fauči, ističući da je danas mnogo više antivirusnih lekova dostupno siromašnim ljudi
ma, posebno siromašnim stanovnicima zemalja u razvoju. Postigli smo ogroman
napredak veliki broj Ijudi dobija lekove, ali ta proporcija (misli s obzirom na obolele iz
bogatijih zemalja - prim. T. J.) još nije ni izbliza kolika bismo mi želeli. Ipak, ,,stvari“
se kreću u pravom smeru.
HIV i sida su, svakako, veliki zdravstveni izazov.
 U zemljama koje ohrabruju siguran seks i upotrebu kondoma, broj zaraženih je opao.
Oboleli od AIDS-a, u krajevima gde postoje tretman i edukacija, sve više se integrišu u društvo.
„Situacija nije baš najbolja. U nekim regionima i državama 2004. godine je učinjeno
mnogo, prilike se popravljaju, ali uopšteno gledano, situacija je i dalje zastrašujuća“,
zaključuje dr Fauči.
,,U ranim danima pojave side, oboleli nisu živeli duže od dve godine“, objašnjava nov
inar beogradskog ,,Danas“-a 2005. godine svojim čitaocima. Analizirajući način na koji
virus napada ćelije čovekovog imunološkog sistema (tzv. B ćelije), naučnici su razvili sve
osnovne vrste lekova koji sprečavaju razmnožavanje virusa HIV. To su inhibitori reverzne
transkriptaze i inhibitori proteaze. Korišćeni u kombinaciji poznatijoj kao ,,kokteli“, ovi
lekovi pomogli su obolelima da duže žive.
Inhibitori rezervne transkriptaze bili su prvi lekovi napravljeni da kontrolišu HIV.
Ovi lekovi se mešaju sa enzimima neophodnim za proizvodnju novog virusa. Jednom
kada virus uđe u ćeliju imunološkog sistema, enzim, poznat kao reverzna transkriptaza,
pomaže RNK virusu da proizvede DNK u procesu nazvanom reverzna transkripcija. DNK,
zatim, odlazi u ćelijski nukleus odakle ćelija daje instrukcije da proizvodi nove virusne
čestice. Američka uprava za hranu i lekove odobrava lek AZT, prvi retrovirus inhibitor,
1987 godine. Nažalost, sida je ubrzo razvila otpornost na ove lekove.
Inhibitori proteaze napadaju virus u kasnijim fazama njegovog razvoja. Ovi
lekovi sprečavaju enzim, poznat pod nazivom proteaza, da razdvaja delove virusa i
koristi ih u inficiranju drugih ćelija. Prvi inhibitor proteaze odobren je za lečenje
obolelih 1996. godine.
Sledeći zvaničnu medicinsku politiku (da, upravo politiku, koliko da ne upotrebim
neki oštriji izraz) na svetskom nivou, i domaći zvaničnici i institucije od imena u ovoj
oblasti (mediji se podrazumevaju) prihvataju ponuđeno kao obavezno. (Da sad ne ulazim
u ,,zašto“.) Po onoj narodnoj, kud uže, tu i - june. U izveštaju Instituta za zaštitu zdravlja
Srbije ,,Dr Milan Jovanović Batut“ za 2005. godinu, jasno stoji ,,pad oboljevanja i umiranja
od AIDS-a, svakako je rezultat primene kombinovane, visoko aktivne antiretrovirusne ter
apije (HAART) koja je od 1996/1997. godine dostupna i kod nas“! Dakle, zvanično, dakle
na državnom nivou.
 Poređenje terapijskog i
mogućeg nepoželjnog dejstva,
kao i troškova upotebe
jednostruke i višestruke
terapije HIV infekcije

U ovom delu su obuhvaćeni osnovni virusološki, imunološki i farmakološki podaci 33

aktuelne HIV mono i kombinovane terapijske studije sumirani do IV Konferencije o retrovirusi
ma i oportunističkim infekcijama (4th Conference on Retroviruses and Opportunistic Infections),
Vašington 1997, kao i podaci proizvođača, banke podataka (Meddix, AIDSLINE) i dopunske
stručne informacije koje se tiču: pet nukleozidnih usporivača HIV enzima reverzne transkriptaze,
dva nenukleozidna usporivača HIV enzima reverzne transkriptaze, četiri usporivača HIV enzima
proteaze, interleukin-2, hidroksiurea/HU, kombinacija agensa biljnog porekla Todoxin.
Svi podad su jedinstveno prikazani i vrednovani prema:
- obimu i trajanju HIV usporavajućeg dejstva,
obimu i trajanju imunorestaurativnog dejstva,
vrsti, snazi i učestalosti neželjenih posledica,
terapeutskoj ukupnoj koristi, i
troškovima korišćenja.
Drugu najveću ocenu (537) za ukupnu terapeutsku korist - ali bez uzimanja u obzir
negativnih poena za neželjene posledice, i bez uzimanja u obzir troškova - dobila je trostru
ka kombinacija IDV + ddC + d4T koju, na trećem mestu, sledi IDV monoterapija (429) za
pacijente koji nisu prethodno tretirani.
Uzimajući u obzir neželjene posledice, ukupna terapeutska korist trostruke kombi
nacije IDV + ddC + d4T pada sa drugog na osmo mesto (27 poena) a IDV se penje na drugo
mesto (264 poena).
Kod dodatnog uzimanja u obzir troškova korišćenja, trostruka kombinacija IDV + ddC
+ d4T se sa 233 poena nalazi na šestom mestu, monoterapija IDV(n) sa 370 poena na dru
gom mestu a sledi je dvostruka kombinacija 4T + 3TC (275) za prethodno netretirane paci
jente na trećem mestu.
Ukoliko se uzmu u obzir i neželjene posledice, IDV (uprkos reduciranom broju poena)
ostaje na drugom mestu (227), sledi ga II-2 + AZT (ddl), monoterapija ddl odnosno ddl +
AZT za prethodno netretirane pacijente.
 Todoxin je sakupio, u poređenju sa svim HIV lekovima i/ili njihovim kombinacijama
obuhvaćenih studijom, daleko najveći broj poena za ukupnu terapeutsku korist i troškove
korišćenja terapije (829/810) sa/ili bez uzimanja u obzir negativnih poena za neželjene
posledice (663/648).
Kako se visoka virološka i imunološka efikasnost Todoxina već godinama nesman
jeno održava (lićno saopštenje autora Todoxina i kolega-lekara koji rade studije ovog
medikamenta širom sveta) i imajući u vidu visoku podnošljivost ustanovljenu tretiranjem
preko 10.000 pacijenata, hitno treba pokrenuti odobrenje i šire posmatranje primene
Todoxina preko HIV ambulanti i prakse i obezbediti odgovarajuće kliničko praćenje.
Od XI svetske AIDS konferencije u Vankuveru 1996, mediji za masovnu komunikaci
ju ,,sipaju“ obaveštenja poput „AIDS-čudo - nova kombinacija agensa može da spasi 80
posto pacijenata“ (Cover Storz, Spiegel Nr. 2./ 6. 1.97.) a organizacije za pomoć obolelima
od AIDS-a pozivaju preko radio i televizijskih stanica na „obavezan početak uzimanja nove
delotvorne kombinacije agensa“. (ORF 1 / 97, PWA, AIDS - pomoć).
Nasuprot ovome stoje oprezne, pa i opominjuće, izjave najvećih HIV eksperata i
institucija: „Mnogo će vremena proći pre nego što stvarno pobedimo AIDS. Ukoliko
bolesnici duže vreme dobijaju nova sredstva, smrtonosni virus isčezava iz (periferne,
prim.) krvi, ali, virusi postaju sve jači i za svega nekoliko nedelja uspevaju da se pri
lagode na nove lekove. Verovatno već 30 posto obolelih od AIDS-a imaju otporan virus
u telu - tu nova sredstva nisu više dovoljna“. (Dr. C. Fischer, Bild, citira Roberta Gala,
23. decembra 1996.)
„...Zašto naučnici bar ne kažu da su blizu mogućnosti izlečenja? Iz istog razloga iz
koga Dejvid Hu učesnicima konferencije u Vankuveru nije obećao da može čoveka u kas
nijim stadijumima oboljenja osloboditi HlV-a. Naučnici znaju da posle višegodišnje infek
cije na telu ne postoji ni jedno jedino skriveno mesto koje HIV virus nije dosegao.
Delotvorna terapija mora mnogo više da učini nego što je odstranjivanje HlV-a iz per
ifernog krvotoka. Ona HIV mora da odstrani iz limfnih čvorova, mozga, kičmene moždine,
mošnica i sa svakog mesta gde bi se on inače mogao sakriti. Današnje kombinovane ter
apije deluju u krvi ali ne dosežu dobro mozak ili mošnice. Može biti da će ljudi u kasni
jim stadijumima bolesti morati do kraja života da uzimaju kombinovanu terapiju, ali pod
pretpostavkom da mogu da podnesu često užasna sporedna dejstva: od proliva i umora do
grčeva u mišićima, kamena u bubregu i oštećenja jetre. Osim toga, oni su verovatno još
uvek zarazni i njihov imunološki sistem će, možda za nekoliko godina a možda i kasnije
- ponovo propasti.“ (A. Park, D. Thompson, Man of the Year, Time, Jan 6, 1997).
Šlagvort ,,izlečenje“ koji je trenutno u opticaju, sasvim sigurno, još uvek je preuranjen.
(Robert Koch - Institut, Savezni institut za infektivne bolesti, Berlin, INFO III + IV / 96).
„...Ponuda školske medicine sigurno nije poslednja reč mudrosti.“ (A. L’Allemand,
vođa projekta Swiss AIDS Treatment Group, Newsletter, Jan 1997).
„...Posle dve godine, euforija je splasnula. Ispitivanja su pokazala da se virus
odmara u nezaposlenim imunim ćelijama pacijenta koji su pod lekovima, spreman da
podivlja čim se prestane sa terapijom.“ (XII međunarodna konferencija o AIDS-u,
Ženeva, jul 1998.)
Tačno je da se od X svetske AIDS konferencije u Jokohami (1994) na tržištu pojavio
niz novih HIV lekova čiji se mehanizam dejstva, manje ili više, razlikuje od do tada prime
njivanih standardnih lekova.
 Pošto Hl-virus prilikom primene monoterapija u roku od nekoliko nedelja ili meseci
postaje rezistentan na sve poznate ali i nove supstance (izuzimajući, očigledno, Todoxin),
na osnovu iskustava u tretmanu rezistentnih bakterija ili ćelija raka, smatrano je svrsishod
nim ispitivanje mogućnosti istovremenog davanja više antiretroviralnih supstanci različitog
dejstva u cilju produžavanja efikasnosti HIV terapije.
U poslednja 24 meseca je u kliničkim studijama ispitivan veliki broj raznih lekova kao
i njihove kombinacije na terapeutsku efikasnost.
U ovom radu su predstavljeni i ocenjeni osnovni virološki, imunološki i farmakološki
podaci, reprezentativnog broja pomenutih studija prema pojedinim stavovima.
Pet nukleozidnih usporivača HIV enzima reverzne transkriptaze:
* AZT / Zidovudin (TM Retrovir, Glaxo VVellcome),
* 3TC / Lamivudin (TM Epivir, Glaxo Wellcome),
* ddC (TM Hivid, Roche),
* ddl (TM Videx, Bristol - Mzers Squibb),
* d4T (TM Zerit, Bristol - Mzers Squibb).
Dva neneuklozidna usporivača HTV enzima reverzne transkriptaze:
* DLV (TM Delavirdin, Upjohn),
* Nevirapin (TM Viramun, Boehringer Ingelheim).
Četiri peptidomimetska ili pseudosimetrična usporivača HIV enzima proteaze:
* Indinavir (TM Crixivan, Merck Sharp & Dohme),
* Ritonavir (TM Norvir, Abbot),
* Saquinavir (TM Invirase, Roche),
* Nelfinavir (TM Viracept, Agouron).
Jedan interleukin-2 (TM Proleukin, Chiron).
Jedan Hzdroxzurea/HU (TM Litair, Bristol - Mzers Squibb).
Jedan TODOXIN TM, (biljni preparat, Todoxin društvo).
U svim studijama koje je ovaj rad istraživao, primenjeni su uporedivi virusološki i
imunološki metodi za kontrolu uspeha terapije.
Za direktno određivanje količine virusa periferne krvi ili drugih telesnih tečnosti, pri
menjen je visokoosetljivi genetsko-tehnički metod (PCR).
Razmera terapijski uslovljene relativne redukcije količine virusa izražena u
loglO, npr. redukcija za 1 loglO znači: redukciju količine virusa za desetostruko, 2
loglO redukciju za stostruko - što je dobro uporedivo (uprkos delimično različitim
apsolutnim brojevima u zavisnosti od proizvođača). Primena ovog novog metoda HIV
kvantifikovanja u vezi sa osvedočenim CD4 brojanjem pomoćnih ćelija, dozvoljava
kontrolu uspeha terapije u „pravo vrem e“ sa dosad nepoznatom pouzdanošću. Zbog
toga se većina studija odrekla placebo kontrole tako da se mogao smanjiti broj kolek
tiva studija (ref).
Pošto određene dominirajuće karakteristike populacije studija imaju značajan uticaj na
srednji uspeh terapije, takve karakteristike su (radi korektne uporedivosti uspeha terapije)
uvek navedene.
Tu pre svega spada prosečni imunostatus pacijenata na početku terapije (CDC klasi
fikacija u vezi sa CD4 brojem pomoćnih ćelija i eventualno količina virusa).
Na osnovu rastućeg broja HIV pacijenata sa rezistentnim vrstama virusa, naprav
ljena je razlika između prethodno antiretroviralno tretiranih grupa pacijenata (EXP) i
prethodno netretiranih (naivnih) kao i prema broju HIV medikamenata primenjenih u
kombinaciji.
Početak terapije 10 do 90 dana posle infekcije predstavlja, takođe, posebnu karak
teristiku.
U sledećoj studiji pregleda obuhvaćene su i ocenjene, za svaki HIV lek i/ili kombinac i
ju HIV lekova, sledeće karakteristike terapija:
* obim i trajanje HlV-usporavajućeg dejstva,
* obim i trajanje imunorestaurativnog dejstva,
* vrsta, jačina i učestalost mogućih neželjenih posledica,
* ukupna terapeutska korist, i
* troškovi korišćenja.

REZULTATI

Obim i trajanje HlV-usporavajućeg dejstva je na sledeći način iskazano poenima:

Srednja redukcija HIV-1 RNA količine seruma merene poslednjeg određenog dana u
loglO, pomnožena je sa faktorom 100. Dodato je vreme od početka studije do određenog
dana u nedeljama. Na primer, za srednju redukciju količine virusa za 1 log dato je 100
poena. Ovde je dodato 48 poena u slučaju da su srednje redukcije količine virusa merene
posle 48 nedelja.
Srednja redukcija HIV RNA količine seruma jednostruke i višestruke terapije iznosila
je ukupno 0.6 loglO (0 do 2.94 loglO) i posmatrane su srednje vrednosti u roku od 24 nede
lje (4 do 104 nedelje).
Deljenje prema kriterijumima studije i drugim dominirajućim kriterijumima grupe
daje sledeću sliku redukcije HIVl RNA količine seruma:
a) Srednja redukcija kod naivnih (prethodno antiretroviralno netretiranih) je sa prosekom
od -1.73 loglO (-0.2 do 2.45 loglO) bila znatno viša nego kod iskusnih (prethodno antiretrovi
ralno tretiranih) pacijenata sa srednjom redukcijom od -0.5 loglO. Srednje trajanje posmatra
nog HlV-usporavajućeg (sprečavajućeg) dejstva bila je u obe grupe jednaka -24 nedelje.
b) Jasna razlika u redukciji HIVl RNA količine seruma postojala je i u odnosu na odgo
varajući stadijum oboljenja na početku terapije.
Dok je postignuta redukcija u stadijumu AIDS-a u proseku iznosila samo oko -0.16
loglO, kod ARC pacijenata je redukcija u proseku bila -0.51 loglO a kod asimptomatične
studijske populacije -2.1 loglO.
c) Razlikovanje prema broju HIV lekova korišćenih u terapiji takođe pokazuje
značajne razlike između subpopulacija. Trostruke kombinacije su sa srednjom redukci
jom od -2.03 loglO u znatnoj prednosti u odnosu na dvostruke kombinacije sa prosekom
od -0.565 loglO i u odnosu na monoterapije sa prosekom od -0.3 loglO. Posmatrano tra
janje HIV-sprečavajućeg dejstva, sa prosekom od 24 nedelje, bitno se ne razlikuje.
d) Takođe su poređene i studije kod kojih je terapija počela već 10 do 90 dana nakon
prve infekcije (PRIM). U slučaju AZT monoterapije sa -0.90 loglO posle 24 nedelje, pokaza
la se znatno veća redukcija količine virusa nego sa AZT kod ,,naivnih“ pacijenata u kasni
jim fazama oboljenja (-0.2 loglO) nakon istog vremenskog perioda. Trostruka kombinacija
NLV + AZT + 3TC pokazala je, kod tretiranja u fazi primarne infekcije, redukciju od -2.94
loglO samo u vremenu posmatranja od 16 nedelja.
 Obim i trajanje imunorestaurativnog dejstva je na sledeći način iskazano poenima:
Na srednje povećanje CD4 ćelija izmereno određenog dana, dodato je vreme u nede
ljama od početka studije do tog dana. Na primer, na srednje povećanje CD4 ćelija za 100
ćelija/dato je 100 poena. Tome je dodato još 95 poena ukoliko je srednje povećanje CD4
ćelija mereno posle 96 nedelja.
Srednje povećanje CD4 pomoćnih ćelija kod mono i višestrukih terapija ukupno je bilo
+40 pomoćnih ćelija kod srednjeg trajanja od 24 nedelje (8 do 104 nedelje).
Podeljeno prema kriterijumima studije i drugim dominirajućim kriterijumima grupe,
dobijena je sledeća slika povećanja CD4 ćelija:
a) Srednje povećanje kod ,,naivnih“ pacijenata sa prosekom od +86 ćelija/mm3) znat
no je bilo veće noego kod ,,iskusnih“ pacijenata sa srednjim povećanjem od +25 ćelija/ mm3
(-30 do +250 ćelija/ mm3).
Srednje trajanje CD4 restaurativnog dejstva je, za 24 nedelje, u obe grupe bilo jednako.
b) Znatne razlike u povećanju broja CD4 ćelija postojale su i u zavisnosti od stadijuma
oboljenja na početku terapije:
Postignuto povećanje u stadijumu AIDS sa srednjim +30 CD4 ćelija/ mm3(0 do 61 ćeli
ja/mm3) nije se bitno razlikovalo od ARC populacije sa srednjim +37 CD4 ćelija/ mm3ali sa
višim gornjim krajem raspona (+250/ mm3).
Kod asimptomatičnih studijskih populacija poraslo je srednje povećanje na +74
pomoćne ćelije (+10 do +138/ mm3).
c) Razlikovanje prema broju primenjivih HIV lekova korišćenih u terapiji takođe
pokazuje značajne razlike:
Trostruke kombinacije su sa srednjim povećanjem od +86 CD4 ćelije/mm3 u znatnoj
prednosti u odnosu na dvostruke kombinacije sa prosekom +30 ćelija/mm3 kao i u odno
su na monoterapije sa prosekom +20 ćelija/mm3. Pri tome se posmatrano trajanje HIV-
sprečavajućeg dejstva sa srednjih 24 nedelje (4 do 96 nedelja) bitno ne razlikuje.
Vrsta, jačina i učestalost mogućih neželjenih dejstava na sledeći način su izraženi
poenima:
Lista verovatno najvažnijih sporednih dejstava opisanih u studijama, informacijama o
proizvodu samog proizvođača i/ili u bankama podataka, ocenjena je sa 1 do 10 negativnih
poena za svako sporedno dejstvo. Za naročitu učestalost ili jačinu pojedinih sporednih dejs
tava, broj poena je udvostručen.
N apom ena: Za nivelisanje grubih razlika u ocenjivanju, lekari su odredili izvestan
broj poena od više ,,naivnih“ pacijenata različitih stadijuma oboljenja. Odstupajuće ocenji
vanje od strane čitaoca je moguće. Pacijent sa iskustvom prekida terapije usled nepod
nošljivosti drugačije je ocenjivan nego ,,naivni“ pacijent. Stoga je u kontrolnoj listi „neže
ljena dejstva“ naveden samo izračunat ,,zbir“.
Prosek datih negativnih poena za moguća neželjena dejstva mono i višestrukih terapi-
ja iznosi ukupno 265 (15 do 790).
Pošto se vrsta, jačina i učestalost mogućih neželjenih dejstava kod višestrukih terapija
u određenoj meri sabiraju, dobijaju se razlike u zbiru negativnih poena već prema broju
kombinovano primenjenih lekova:
Monoterapije prosek 150 ( 15 do 500) negativnih poena
Dvostruke terapije prosek 265 (145 do 340) negativnih poena
Trostruke terapije prosek 390 (335 do 790) negativnih poena
 DISKUSUA

Ukupna terapeutska korist terapije

Zbir poena obračunat pod naslovom „ukupna terapeutska korist“ predstavlja međurezul
tat i omogućuje prva poređenja efikasnosti ispitanih terapija odnosno kombinacije lekova.
Ukupna terapeutska korist dobijena je sabiranjem poena:
- HIVl sprečavajućeg dejstva i trajanja,
- imunorestaurativnog dejstva i trajanja,
- jednom sa i jednom bez uzimanja u obzir negativnih poena, za vrstu, jačinu i
učestalost mogućih neželjenih dejstava.
Kako kod predstavljanja parcijalnih rezultata (HlV-sprečavanje, CD4) tako i kod ukup
ne procene ima smisla pravljenje razlike prema dominirajućim karakteristikama studijske
populacije i vrsti terapije (mono/višestruko).
Analiza rangiranja terapija prema ukupno dobijenim poenima (izuzimajući negativne
poene za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava) odražava zapažanje parci
jalnih rezultata.
Monoterapije dobijaju, za ukupnu terapeutsku korist, znatno manje poena nego višestruke
terapije. Redukcija količine virusa je 50 do 90 posto manja i traje samo 12 do 24 nedelje.
Isto tako, povećanje broja pomoćnih ćelija sa 0 do 40 i sa 12 do 24 nedelje, značajno je
manje i kraće traje.
I jedno i drugo je razumljivo sa aspekta više puta zapaženih gubitaka efikasnosti prime
njenih lekova usled rezistencije HI virusa. S obzirom na to da se često razvijaju ukrštene rezis
tencije između lekova sa sličnim mehanizmom dejstva (inhibitor reverzne transkriptaze, pro
teaza inhibitor), pokazuje se srazmerno do znatno manja terapeutska korist kod antiretrovi
ralno ,,iskusnih“ pacijenata u poređenju sa ,,naivnima“. Upadljiva je relativno visoka ocena ter
apeutske koristi u fazama primarne infekcije za lekove koji u drugim okolnostima pokazuju
vrlo malu terapeutsku korist Ovde pripada AZT koji se kao monoterapija kod prethodno
netretiranih pacijenata sa samo 76 poena (od maksimalnih 663) nalazi na 29. mestu dok je u
primarnoj infekciji sa 158 poena bolji za deset mesta. Ovo se u dobroj meri odnosi i na kom
binovane terapije u zavisnosti od toga da li se koriste u fazi primarne infekcije ili kasnije (npr.
NLV + AZT + 3TC). Treba primetiti da postoje rezultati studija (ref) po kojima u toku prvih šest
meseci nakon prve infekcije, bez bilo kakvog antiretroviralnog tretmana, HIVl RNA količina
seruma postepeno opada za deset puta (na oko 10.000 do 20.000 c/m.) i potom ostaje relativno
stabilna. Poznato je da slično važi i za broj pomoćnih ćelija: posle prve infekcije je najpre znat
no redukovan da bi se nakon serokonverzije ponovo popeo do znatno većih vrednosti.
Zbog ovoga, rezultati studija iz faze primarne infekcije mogu samo uslovno da se
porede sa rezultatima ostalih studija.
Upadljivo visoku ocenu od 346 (od mogućih 663) poena dobili su na osmom mestu
AZT ili ddl u kombinaciji sa IL2. Ipak, ovu ocenu treba diferencirano posmatrati pošto je
isključivo bazirana na znatnom povećanju pomoćnih ćelija (+250/mm3), primećenom u
toku 48 nedelja. Treba primetiti da je vrednost funkcije CD4 ćelija kod ovog studijskog
kolektiva preispitana (Cooper - D et al, 4th ConfRet, 1997) i nije primećeno znatnije
poboljšanje u poređenju sa početkom terapije.
Visoku ocenu od 429 (od mogućih 663) poena dobila je, na trećem mestu, monoter
apija sa IDV kod prethodno netretiranih pacijenata. Redukcija količine virusa je sa 2.45
loglO bila znatna i trajala je 24 nedelje. Povećanje ćelija pomagača je sa +112/ mm3
manje izraženo, ali, ipak je trajalo do 24 nedelje duže nego redukcija količine virusa.
Kombinacija IDV sa ddC + d4T zauzela je drugo mesto sa 537 poena za ukupnu ter
apeutsku korist, izuzimajući neželjena dejstva.
Redukcija količine virusa sa srednjim 2.0 loglO i povećanje broja CD4 ćelija sa +145/ mm3
trajala je 96 nedelja. Posle tačno 100 nedelja, količina HIV RNA seruma je u studijskom kolek
tivu ipak počela ponovo da „brza na gore“ („poped up again“, lično saopštenje Silverstein, 2-97).
Neophodna napomena: Izvesne indikacije ukazuju da se povećanje broja limfocita pod
antiretroviralnim tretmanom ne može poistovetiti sa povećanjem imunofunkcije. Nuk
leozidni analog ili proteaza inhibitor mogli su vrednost funkcije T ćelija samo neznatno (10
posto) da poboljšaju, da je ne poboljšaju ili čak - pogoršaju. AZT i ddC npr. zaustavljaju T
limfocite u S-fazi i uzrokuju propast ćelija usled apoptoze. (Viora-M et al, llth Int Conf
AIDS, 1996, Pakker - N et al, llth IntConfAIDS, 1996, Rothen - M et al, 4th ConfRet, 1997).
Ukupna terapeutska korist Todoxin monoterapije zauzela je, sa maksimalnih 663
poena, prvo mesto među svim HIV terapijama.
Redukcija količine virusa do 3.5 loglO i srednja 1.8 loglO u periodu posmatranja od 104
nedelje kao i srednje povećanje broja CD4 ćelija za +275 u istom periodu, ukazuju na
značajnu razliku od 126 poena u odnosu na drugo mesto.
Začuđujuće je da, pored značajnog brojčanog povećanja, i funkcija limfocita u prolif
eracionom testu zatim i u testu citotoksičnosti kao i makrofag/histiociti u anafilaktičnoj
reakciji kasnog tipa, takođe pokazuju poboljšanje sve do referentnih vrednosti HIV nega
tivne kontrole.
Prilikom poređenja ukupne terapeutske koristi mono i višestrukih terapija sa uzima
njem u obzir negativnih poena za vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava,
Todoxin je zauzeo prvo mesto sa ukupno 648 poena.
Navedene su samo one terapije, odnosno kombinacije lekova, čija ukupna korist i
posle oduzimanja negativnih poena ostaje pozitivna ili neznatno negativna. Ovo se odnosi
na 50 posto terapija, (n = 16).
Zbog u velikoj meri mogućih sporednih dejstava, trostruka kombinacija IDV + ddC +
d4T gubi drugo mesto od monoterapije IDV (n) (264 poena) i kao jedina trostruka kombi
nacija među HIV terapijama koje imaju pozitivnu ukupnu terapeutsku korist ipak zauzima
osmo mesto sa samo 27 poena. Između Todoxin-a na prvom i IDV (n) na drugom mestu,
dakle, razlika iznosi - 387 poena.
Ukoliko se uzmu u obzir ograničenja (vidi gore) koja se odnose na IL2 terapiju i upotrebu
NLV + AZT + 3TC i AZT u fazi primame infekdje, onda kao altemativa za Todoxin (sa upola man
jom ukupnom terapeutskom koristi!) ostaju samo monoterapija IDV za prethodno netretirane
pacijente (za pola godine redukcija količine virusa 2.45 loglO, za jednu godinu povećanje broja
CD4 ćelija + 112) sa jedne, i dvostruka kombinadja AZT + ddl za prethodno netretirane padjente
(za jednu godinu redukdja količine virusa za 1.4 loglO, + 85 CD4 ćelije), sa dmge strane.

Troškovi korišćenja terapije

Na pitanje u vezi troškova korišćenja HIV terapije, proizvođači rado odgovaraju račun
skim modelom koji u sebi sadrži smanjenu incidenciju oportunih oboljenja i/ili akutnih
faza takvih oboljenja usled povećanja broja CD4 ćelija.
 Ovoj argumentaciji troškova korišćenja uz pomoć ovakvih modela, uzevši u obzir već
pomenuti nedostatak valjanosti funkcionisanja limfocita pod terapijom (Todoxin je izuze
tak), ipak nedostaje osnova.
Zbog toga je urađena direktnija procena troškova korišćenja terapija. Dobijena je de
ljenjem bodova za „ukupnu terapeutsku korist“ neke terapije sa „mesečnim troškovima za
lekove“. Rezultati su (da bi bili predstavljeni celim brojevima) pomereni za tri decimalna
mesta na gore.
Mesečni troškovi za uobičajene doze lekova su (u evrima) dobijeni na osnovu pros
ečnih apotekarskih cena u Nemačkoj, Švajcarskoj, Austriji i Engleskoj. Posebna doziranja
nisu uzeta u obzir. (Na primer, AZT visoko doziranje košta trostruko više, 1.200 evra, nego
što je navedeno - 400 evra).
Cene lekova za višestruku kombinaciju izračunavaju se kao suma troškova za prime
njene pojedinačne lekove u uobičajenoj dozi.
Cena mesečne doze lekova:
Prilikom poređenja pomenutih troškova, bez uzimanja u obzir negativnih poena za
vrstu, jačinu i učestalost mogućih neželjenih dejstava, Todoxin zauzima prvo mesto sa 829
poena. Zbog prilično velikih mesečnih troškova od 1.150 evra, trostruka kombinacija IDV
+ ddC + d4T se sa 233 poena nalazi na šestom, a monoterapija IDV (n) od 580 evra sa 370
poena na drugom mestu.
Između Todoxin-a na prvom i ID (n) na drugom mestu razlika iznosi - 459 poena.
Dvostruka kombinacija d4T + 3TC (n), sa 275 poena i po ceni od 585 evra, sa devetog
je došla na treće mesto.
Troškovi korišćenja sa uzimanjem u obzir negativnih poena za vrstu, jačinu i
učestalost mogućih neželjenih dejstava, računati su samo za terapije čija je ukupna ter
apeutska korist pozitivna ili neznatno negativna, odnosno, za 50 posto terapija. Todoxin i
na ovoj listi zauzima prvo mesto sa 810 poena. Na drugom je, iako sa izgubljenim poenima
zbog neželjenih dejstava, sa 264 IDV (n).
Ako se uzmu u obzir ograničenja koja se odnose na IL2 terapiju i upotrebu NLV + AZT
+ 3TC kao i AZT u fazi primarne infekcije, pored Todoxina (sa tri i po puta manjim troškovi
ma korišćenja) preostaje još monoterapija IDV za prethodno netretirane ,,naivne“ pacijente
(za pola godine redukcija broja CD4 ćelija + 112), monoterapija DDl (n) sa oko devet puta
manjim troškovima korišćenja nego Todoxin (jedna godina redukcija količine virusa 0.2
loglO, jedna godina povećanja broja CD4 ćelija +40) i dvostruka kombinacija AZT + DDL za
prethodno netretirane pacijente (za jednu godinu redukcija količine virusa za 1.4 loglO, + 85
CD4 ćelija).
U poređenju sa svim HIV lekovima i/ili njihovim kombinacijama navedenim u ovoj
studiji, Todoxin je osvojio daleko najveći broj poena za ukupnu terapeutsku korist bez ili
sa uzimanjem u obzir negativnih poena za nepoželjna dejstva (663/648) kao i za troškove
korišćenja terapije (820/810).
S obzirom na to da se visoka virološka i imunološka efikasnost Todoxina nesmanjeno
održava već trinaestu godinu (saopštenje dr. T. Jovanovića) i na osnovu visoke pod
nošljivosti leka evidentirane primenom u preko 10.000 slučajeva, treba neizostavno krenu
ti sa odobrenjem i širom analizom primene Todoxina preko HIV ambulanti, prakse i odgo
varajućih kliničkih ispitivanja.
Prim am i podaci, lit ref. CD4
Im unorestaurativno dejstvo
Izračunajte broj poena za Jm im orestaurativno dejstvo"
(kod sveke terapije koju želite da poredite) na sledeći način:
Saberite postignuto povećanje pom oćnih ćelija (+CD4)
i trajanje postignutog povećanja u nedeljam a (n)

V V M
Prim am i podaci, lit ref. CD4
Im unorestaurativno dejstvo
Izračunajte broj poena za ^munorestaurativno dejstvoa
(kod svake terapije koju želite da poredite) na sledeći način:
Saberite postignuto povečanje pom oćnih ćelija (4-CD4)
i trajanje postignutog povećanja u nedeljama (n)
Primam i podaei, lit ref. RNA
HJV-sprečavajuće dejstvo
Izračunajte broj poena za W HIV-SPREČAVAJUĆE DEJSTVO"
(kod svake terapije koju želite da poredite) na sledeći način:
Pomnožite postignutu redukdju količine virusa (lo g lO) sa 100
i dodajte tom e trajanje postignute redukdje u nedeljam a (ned)
Primami podaci, lit ref. RNA
HlV-sprečavajuće dejstvo
Izračunajte broj poena za „HIV-SPREČAVAJUĆE DEJSTVO“
(kod svake terapije koju želite da poredite) na sledeći način:
Ponmožite postignutu redukdju količine virusa (io g lO) sa 100
i dodajte tom e trajanje postignute redukdje u nedelj am a (ned)
 Prim arni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišhena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (iolakšava) poređenja. oadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.

Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“.

Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10”
"minus" poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) ▼

Todoxin (TX) Kod preko 10.000 pacijenata do sada nisu zapažena štetna dejstva na
bela i/ili crvena krvna zrnca, koštanu srž odnosno imunosistem ili
Prindp dejstva: jetru/žučnu kesu, bubrege/mokraćne puteve, nervni sistem/psihu ilimišiće,
Todoxin sprečava HIV oči, organe disanja, krvotok, želudac - creva, kožu ilina libido/potenciju, čak
infekciju ćelija, pos/ed- ikod redovnog uzimanja od preko osam godina.
stvom fiziološki p()d- Opšta simptomatika: U pojedinačnim slučajevima, kod dugo vremena
HIV inficiranih pacijenata, mogla se prvih nedelja terapije zapaziti prolazna,
nošljivih biljnih
gripozna ilireumatična simptomatika sa subfebrilnim do umerenim temper-
molekula, koje vezuju aturama, umor i/ili bolovi u zglobovima, u retkim slučajevima proliv (neko-
HlV-protein iobnavlja liko dana), simptomatika koja je kod nekih HIV+ herpes inficiranih osoba
imuno-funkcije modu- bila opterećena herpes simptomatikom. S tim u vezi, dolazilo je do odstu-
lacijom koncentracije panja HIV R N A delotvornog rastvora u serumu, u nekim slučajevima i do
plazme oksidansnih i kolebanja broja CD4 limfocita. U ovim slučajevima su, ipak, postignuta
antioksidansnih dugotrajna poboljšanja izlaznih vrednosti.
molekula u funkcional- Važno! Nisu primećena nikakva aditivno-toksična dejstva iliugrožava-
no sprečenim ćelijama juća uzajamna dejstva sa lekovima za tretiranje oportunih infekcija. Dejstvo
Todoxin-a koje pospešuje oslobađanje od otrova (glukoronidizicija), može
imunosistema.
da prouzrokuje pojačanu razgradnju nekih potencijalno toksičnih lekova
zbog čega, u tom slučaju, doza takvih lekova mora biti korigovana. Rezis-
tencije na Todoxin nisu se razvile ni planiranim prekidom terapije niti
redovnim korišćenjem u vrlo dugom periodu (preko 13 godina).
Važnol Todoxin iskazuje i kod dece, od beba pa nadalje, visoku podnošljivost
Zbir 15 u
JL2(od Chirona) Štetnost za neurohmmoendokrini sistem: sindrom proširenja kapilara,
hipovolemija, opadanje krvnog pritiska, zadržavanje tečnosti (otkazivanje
Prindp dejstva: pluća usled plućnog endema), temperatura, znojenje, mučnina, hormonske
IL2 je jedan od žlezde. Štetnost za kožtanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smetnje u
mnogih signalnih stvaranju/sazrevanju najrazličitijih ćelija npr. leukođta (smanjenje odbram-
benih snaga prema oportunim infekđjama), smanjenje eritrocita ihemoglo-
molekula imunoregu-
bina (otežano snabdevanje kiseonikom svih organa itkiva) kao i trombocita
lacije. Aktivira T i B
(otežano zgrušavanje krvi). Štetnost za bubrege/bešiku: krvavi urin (uremija),
limfocite kao i smanjeno izlučivanje urina (ofigurija). Smetnje u mišićima: difuzna slabost
prirodne ćelije ubice mišića, smetnje kod srčanog mišića (toksična miopatija).
(jednostranim davan- Opšta simptomatika: temperatura, bolovi u udovima, osip po koži,
jem IL2 potencijalno glavobolja, nesanica.
se ometa suptilno uza- Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
jamno dejstvo između naciji sa drugim potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
indukcijskih i super- pankreas (3) i/iligene (4), koji se kod HIV inficiranih često primenjuju (vidi
dodatak UD).
sivnih signala).
Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena. Zbir 85
 Primarni podaci, lit. ref.
Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (i olakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.

Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“.

Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 I
,,minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T

A ZT (ZDV) Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na

koštanu srž (koja stvara krv) dolazi do delimičnog ometanja stvaranja
Retrovir
najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema
(od oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano
Glaxowellcome) zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije: oksidativna
fosforizacija u mitohondrijama. Toksičnost gena: sprečavanje mitohon-
drijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u mišićima, sla-
Princip dejstva:
bost mišića, C K 2x do llx norma), bojenje nokata (smeđe/plavo). Štet-
sintetički gen-elemen-
nost za ždudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, zapaljenje slu-
ti sprečavaju „kopiran- zokože. Štetnost za gušteraču: visok procenat amilaze. Štetnost za jetru:
je odnosno umnoža- kod svakog drugog pacijenta vrlo visoke vrednosti AST i ALT (do 400
vanje“ HIV gena. posto više nego normalne vrednosti). Štetnost za centralni nervni sistem:
Kako, međutim, u oboljenje perifernih nerava (neuropatija).
ljudskoj ćeliji moraju Opšta simptomatika: glavobolja, temperatura, osip po koži, nesanica.
stalno da budu „kopi- Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokovima u
rane/umnožene“ hil- kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
jade ćelijskih gena, i pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
pacijenata (vidi dodatak UD).
ovaj se prirodni proces
isto tako potencijalno Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
sprečava (otežava). Zbir 90 ir

Lamivudin Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na

koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja formiranja najra-
3T C Epivir zličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema opor-
(od Glaxow- tunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabde-
ellcome) vanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavan-
je krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije: oksidativna fosforizaci-
ja u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro tri do pet puta veća nego kod
Princip dejstva:
AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa
kao i za AZT (ZDV)
bolom u mišićima i slabošću u mišićima, C K od 100 do 1000 posto veća
Retrovir.
nego najveća normalna vrednost). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za
želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želudcu,
zapaljenje sluzokože. Zapaljenje pankreasa: bolovi, temperatura, ascites,
ikterus, sok u krvotoku isl. je moguće. Oštećenje nerava: oboljenje perifer-
nih nerava (neuropatija).
Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica.
Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
naciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
osoba (vidi dodatak UD).
Zbir 95
 Prim arni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (iolakšava) poređenja. Šadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. —
Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -«
„minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) f
Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na
DDC Hivid koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja formiranja najra-
(od Roche) zličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambenih snaga prema oportu-
nim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabdevanje
Princip dejstva: kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavanje krvi).
Isto kao za AZT (ZDV) Sprečavanje celulame produkcije energije: oksidativna fosforizacija u mito-
Retrovir. hondrijama. Toksičnost gena in vitro do 1.000 puta veća nego AZT: spreča-
vanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u
mišićima, sa slabošću u mišićima). Toksičnost jetre: AST, ALT. Štetnost za
želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu,
zapaljenje sluzokože, čirevi u ustima. Zapaljenje jetre (bolovi, temperatura,
ascites, ikterus, sok u krvotoku isl, potencijalno opasno po život). Oštećenje
nerava: senzorno-motoričko oboljenje nerava (svaki treći pacijent, Lipskz,
1993). Mučnina.
Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica.
Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
naciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
pacijenata (vidi dodatak UD).
Zbir 100 v
DDI Videx Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na
(od B. M. Squibb) koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja stvaranja najra-
zličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambene snage prema opor-
Princip dejstva: tunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano snabde-
isti kao za AZT (ZDV) vanje kiseonikom svih organa itkiva) kao itrombocita (otežano zgrušavan-
Retrovir. je krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije, odnosno oksidativne
fosforizacije u mitohondrijama. Toksičnost gena in vitro do 1.000 puta veća
nego AZT: sprečavanje mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopati-
ja sa bolovima u mišićima, sa slabošću u mišićima). Toksičnost jetre: AST,
ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi,
bolovi u želucu, zapaljenje sluzokože. Zapaljenje pankreasa (bolovi, tem-
peratura, ascites, ikterus, sok u krvotoku i ostalo potencijalno opasno po
život). Oštećenje nerava: (do opasno po život) senzorno-motoričko obol-
jenje nerava (svaki treći pacijent, Lipskz, 1993).
Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica.
Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
naciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
pacijenata (vidi dodatak UD).
Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir 100
 Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (i olakšava) poređenja. Šadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.

Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“.

Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo44od I do 10 ~]
„minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: dejstvom na

D4TZerit koštanu srž (koja stvara krv) delimično dolazi do ometanja stvaranja
(od B. M. Squibb) najrazličitijih ćelija, npr. leukocita (smanjenje odbrambene snage prema
oportunim infekcijama), smanjenja eritrocita i hemoglobina (otežano
Princip dejstva: snabdevanje kiseonikom svih organa i tkiva) kao i trombocita (otežano
isti kao za AZT (ZDV) zgrušavanje krvi). Sprečavanje celularne produkcije energije odnosno
Retrovir. oksidativne fosforizacije u mitohondrijama. Štetnost za gene: sprečavan-
je mitohondrijalne D N A replikacije (toksična miopatija sa bolovima u
mišićima, sa slabošću u mišićima). Štetnost za jetru: AST, ALT. Štetnost
za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u
želudcu, zapaljenje sluzokože. Štetnost za gušteraču: bolovi, temperatu-
ra, ascites, ikterus, sok u krvotoku i drugo potencijalno opasno po život.
Štetnost za nerve: senzorsko-motoričko oboljenje nerava (svaki drugi
pacijent, Browne, 1993).
Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica.
Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
naciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
pacijenata (vidi dodatak UD).
Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir 110 "

ne N A RT Sporedna dejstva nepotpuno obuhvaćena, relativno kratko vreme u

primeni. Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjen-
USPORIVAČI je eritrocita, trombocita. Štetnost za gene: dosad malo podataka. Štetnost
za nerve: dosad malo podataka. Štetnost za gušteraču: dosad malo podata-
Delavirdin DLV ka. Štetnost za jetru: AST, ALT. Štetnost za želudac/creva: mučnina,
(Upjohn) nadražaj na povraćanje, prolivi, bolovi u želucu.
Opšta simptomatika: temperatura, osip po koži, glavobolja, nesanica.
Princip dejstva: Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
isti kao za AZT (ZDV) naciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
Retrovir pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
pacijenata (vidi dodatak UD).
Pažnja! Deca su potencijalno najviše ugrožena.
Zbir N.A.
 Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (iolakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. —
Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -1
,^ninuswpoena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) t
Nevirapin/ Sporedna dejstva nepotpuno obuhvaćena. Relativno kratko vreme u
upotrebi. Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjen-
NVP je eritrocita, trombocita. Štetnost za gene: dosad malo podataka. Štetnost
Viramune (od za jetru: G G T više nego pet puta od najveće normalne vrednosti. Štetnost
Boehringer I.) za kožu: kod svakog trećeg do četvrtog do sada tretiranog pacijenta
zapažene su, već posle kratkog tretmana, ozbiljne manifestacije na koži
(Kohlbrener, 1996), slično Erzthema exsudativum multiforme, takođe i
Princip dejstva:
Steven-Johnson-sindrom sa mogućim bolnim stvaranjem mehurića delom
isti kao kod AZT
u ustima i u području genitalija, učestalost raste u kombinaciji sa drugim
(ZDV) Retrovir.
antiretroviralnim lekovima i kod veće doze (48 posto). Štetnost za
pankreas: dojsad malo podataka. Štetnost za nerve: dosad malo podataka,
zbunjenost. Štetnost za želudac/creva: mučnina, nadražaj na povraćanje,
prolivi (svaki treći pacijent), bolovi u želucu.
Opšta simptomatika: temperatura (svaki drugi do treći pacijent),
glavobolja (svaki treći pacijent), pospanost (63 posto).
Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa fatalnim tokom u kombi-
naciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1), koštanu srž (2),
pankreas (3) i/ili gene (4), koji se često primenjuju kod HIV inficiranih
pacijenata (vidi dodatak UD).
Zbir N.A. v

Ritonavir Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno imunosistem: smanjenje

ukupnih leukocita, neutrofilnih granulocita, trombocita (produženo
Norvir vreme zgrušavanja krvi), eritrocita, hemoglobina (anemija) opasni prob-
(od Abbott) lemi zgrušavanja krvi kod hemofiličara. Štetnost za centralni nervni sis-
tem: smetnje na čulima (bockanje, lupanje, trnci, gorenje, gluvoća i sl.)
Princip dejstva: u području usta i u nogama, rukama (perioralna parestezija, periferna
sintetički molekuli parestezija), sindromi bola (neuralgije), obamrlost, polineuropatija, per-
sprečavaju HlV-enzim iferne (senzorne) neuropatije, smetnje u ravnoteži/vrtoglavica (vertigo),
,,proteazu“ a time i opšta slabost do potpune iscrpljenosti (astenija), nesanica, strah, zbun-
proizvodnju HlV-pro- jenost, euforija, depresija, smanjena sposobnost rasuđivanja, centralne
teina. U ljudskoj ćeliji, smetnje u govoru (afazija), halucinacije, poremećena ličnost, kvantita-
međutim, postoji i tivne i/ili kvalitativne smetnje u svesti, glavobolja. Štetnost za oči: smet-
velika količina nje u vidu, bolovi u očima, strah od svetla (fotofobija), zapaljenje beon-
prirodne proteaze koja jače (uveitis), zapaljenje irisa, zapaljenje rubova kapka. Stetnost za
bi potencijalno mogla motorički aparat/mišiće: difuzni ili lokalni bol u mišićima (mialgija i
da bude sprečena u miozitis), grčevi i slabost u mišićima. Štetnost za želudac/creva: mučni-
obavljanju korisnih na (do 47 posto), proliv (do 44 posto) povraćanje, nadutost, poremećaji
funkcija. ukusa, gubljenje apetita, nadražaji u grlu, smetnje kod gutanja, čirevi u
ustima, zapaljenje usana, zapaljenje gušterače, zapaljenje žučne kese,
želudačno crevna krvarenja, zapaljenje želudačne sluzokože, krvava
 Primarni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! L is t a p r o v e r e z a m i š l j e n a j e k a o t a b e l a r n i p r e g l e d k o ji
o m o g u ć a v a (i o la k š a v a ) p o r e đ e n ja . S a d r ž i iz b o r v e r o v a t n o n a jv a ž n iji h p o z -
n a t ih s p o r e d n ih d e js t a v a o p is a n ih u lit e r a t u r i, i n f o r m a c ij a m a o p r o iz v o d u i
b a n k a m a p o d a t a k a , a im a ju d o k a z a n u i / i l i m o g u ć u v e z u s a le k o m o k o m e
j e r e č . O v a lis t a , m e đ u t im , n e b i t r e b a lo d a b u a e s h v a ć e n a k a o o b im n a f a r -
m a c e u t s k a in f o r m a c ija o m o g u ć im s p o r e d n im d e js t v im a .

Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. —

Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i
„minus* poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T

stolica, zapaljenje creva. Štetnost za jetru: G G T povećan do preko 200

posto, SGOT, SGPT povećani, zapaljenje jetre, hematomegalija, ileitis.
Stetnost za bubrege/bešiku: zapaljenje bubrega, otkazivanje bubrega,
bolovi u bubrezima, krvava mokraća, zadržavanje mokraće, bolno
mokrenje, smanjenje potencije do gubitka. Štetnost za disajne organe:
astma, disajna insuficijencija za telo (zajedno sa hormonima, razmenom
materijala): povišena temperatura, znojenje, smrzavanje, promena
sadržine hormona, povećanje triglicerida, povećanje holesterina (do
1.000 mg/dl odnosno 11.3 mmol/L), gubitak težine, šećerna bolest (dija-
betes), dehidracija, edemi. Koža: osip, znoj, urtikarija, plikovi veličine
graška (lice, vrat), psorijaza, akne, suva koža, seboreja.
Opšti znakovi koji su srazmerno češće uočavani: bolovi u leđima,
bolovi u potiljku, bolovi u grudima, bolovi u licu, edem lica, osetljivost na
svetlo, grip islična simptomatika, opšta atrofija sa gubitkom telesne težine
sa više od 20 posto.
Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa
fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1),
koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene, koji se primenjuju kod HIV infici-
ranih osoba (vidi „neželjena uzajamna dejstva“,dodatak UD). I obični anti-
histaminici kao hismanal (sredstvo za srce i krvotok), sredstva za umiren-
je, za spavanje (valijum i dijazepam), mogu u kombinaciji sa Ritonavirom
biti opasna po život. O ovim saznanjima se treba raspitati kod lekara istro-
go se pridržavati njegovih uputstava.
Odstupanje od propisane terapije može dovesti do gubitka dejstva
Ritonavira i najverovatnije drugih prtotease-usporivača (zaustavljača).
Napomena! Ritonavir monoterapiju It. ,,Newsline“ prekinuo je svaki
četvrti pacijent, Ritonavir kombi-terapiju svaki treći. (Newsline 7/8, New
York, 1996). U mnogo citiranoj terapija-studiji AZT+3TC+Ritonavir
(početak tretmana 55 dana posle HIV infekcije, Daavid Ho et al, 4th Con-
ffletOl, 1997) nakon 13 meseci (prosek) ostalo je samo 58 posto ranijih
pacijenata. Na Univerzitetskoj klinici Cleveland Ohio, već posle 11 nedel-
ja (u proseku) svaki drugi pacijent je prekinuo terapiju zbog sporednih
dejstava (R. Johnson, 1997.)
Z b ir- 500 v

Indinavir Štetnost za koštanu srž i/ilikrv odnosno imunosistem: smanjenje lim-

Crixivan focita, neutrofilnih granulocita (<750/mm3), trombocita (<50.000/mm3),
hemoglobina (<8g/dl), povećanje obima eritrocita (MCV), opasni problemi
(od Merck kod zgrušavanja krvi za hemofiličare. Štetnost za centralni nervni sistem:
Sharp & Dohme) opšta slabost do potpune iscrpljenosti (astenija), zbunjenost, vrtoglavica,
glavobolja, sindrom bola (neuralgije), periferne (senzorne) neuropatije.
 Prim arni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (i olakšava) poređenja. oadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da bude shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. —
Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i
„minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) f

Princip dejstva: Smetnje na čulima: (bockanje, lupanje, trnci, gorenje, gluvoća) u nnogama
sintetički molekuli i rukama (periferna parestezija), smanjeno osećanje za nadražaj, drhtanje
sprečavaju HlV-enzim (tremor), strah, depresija, iznenadna nesvest (sinkopa), motorički nemir
,,proteazu“ a time i (agitacija), smanjena sposobnost razmišljanja, razni poremećaji čula,
različite neurološke smetnje funkcija. Štetnost za oči: razdvojen vid (slika),
proizvodnju HlV-pro-
bolovi u očima, edemi očnih duplji. Štetnost za motorički aparat/mišiće:
teina. U ljudskoj ćeliji, bolovi u zglobovima, difuzni bol u mišićima, slabost mišića, ukrućenost
međutim, postoji i mišića. Štetnost za želudac/creva: mučnina, povraćanje (naročito u kombi-
velika količina nacijama sa AZT), proliv, gubljenje apetita, poremećaji ukusa, suva usta,
prirodne proteaze koja bolovi u stomaku, kiselo podrigivanje, nadutost, zapaljenje desni. Štetnost
bi potencijalno mogla za jetru: povećan bilirubin (>2.5 mg/dl), AST (više nego 500 posto iznad
da bude sprečena u max. ref.), ciroza jetre, žutica, zapaljenje žučne kese, zacepljenje žuči,
obavljanju korisnih serum amilaza (više od 200 posto iznad max. ref.). Stetnost za
funkcija. bubrege/bešiku: stvaranje kamena u bubrezima (svaki 20 do 25 pacijent),
delimično bolovi, delimično krvavi urin, ireverzibilno proširenje bubrežnih
čašica usled atrofije pritiska (hidronefroza), otežano (bolno) mokrenje,
abnormaliteti urina, predmenstrualni sindrom, zapaljenje mokraćnih pute-
va, grčevi u bubrezima. Štetnost za disajne organe: otkazivanje disanja,
učestalo javljanje zapaljenja pluća, zapaljenje gornjih disajnih puteva, insu-
ficijencija disanja (apnoe), zapaljenja u području ždrela (laringitis), kašalj.
Štetnost za telo (zajedno sa hormonima, razmenom materija): temperatura,
znojenje, jeza, promena sadržine hormona, povećanje triglicerida, povećan-
je holesterina (do 1.000 mg/dl odnosno 11:3 mmol/1), gubitak težine, dija-
betes, dehidriranje, edemi. Koža: osip po koži, folikularni plikovi i ^
bubuljice, znoj, urtikarija, seboreja, zadah tela. Druge stvari koje su
srazmerno češće zapažene: alergija na hranu, zapaljenje ždrela, mani-
festacije na koži, herpes simpleks, herpes zoster, gljivične infekcije, gripoz-
na simptomatika.
Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno-toksična dejstva sa
fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1),
koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4) koji se primenjuju kod HIV infi-
ciranih pacijenata (vidi „neželjena uzajamna dejstva“,dodatak UD).
Mnogi lekovi koji moguda budu važni kod HIV infekcije kao, na
primer, rifabutin za M A C terapiju, rifampin za tuberkulozu, ketokonazol
za gljivična oboljenja, ne mogu se primenjivati u kombinaciji sa indi-
navirom.
Čak i obični antihistmatici (hismanal) ili sredstva za spavanje (vali-
jum, dijazepam) mogu u kombinaciji sa ritonavirom da budu opasni po
život. Zbog toga, obavezno treba konsultovati lekara i njegova uputstva
striktno poštovati. Odstupanje od određene terapije može da utiče na
gubitak (nestanak) dejstva indinavira i drugih protease-usporivača (riton-
avir i saquinavir).
 Prim arni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (i olakšava) poređenja. oadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buae shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. —
Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i
j^rninns" poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) T

Napomena! Prilikom primene indinavir monoterapije, kod 88 posto

pacijenata je zabeležena pojava neželjenih posledica. U kombinaciji sa
nenukleoznim RT usporivačem (sprečavačem) - 86 posto (DuPont Merck
Studz Group, 1997).
Zbir - 165 v

Štetnost za koštanu srž i/ili krv odnosno ceo imunosistem: panci-

Saquinavir topenija, smanjenje neutrofilnih ćelija, trombocita, eritrocita, hemoglobi-
Invirase na (hemolitička anemija), akutna mieloblastična leukemija, splenome-
(od Roche) galija. Štetnost za centralni nervni sistem: opšta slabost do potpune iscr-
pljenosti (astenija), smetnje na čulima (bockanje, lukpanje, trnci, goren-
je, gluvoća i sl.) u nogama i rukama (periferna parastezija), smetnje kod
Princip dejstva:
koordinacije pokreta (ataksija), zbunjenost, smetnje u pamćenju (amnez-
sintetički molekuli ija), usporavanje psihičkih moći (letargija), omamljenost, euforija, strah,
sprečavaju HlV-enzim depresija od samoubistva, smanjena sposbnost razmišljanja, halucinaci-
,,proteazu“ a time i je, psihoze, nesanica, glavobolja. Štetnost za oči: smetnje u vidu, bolovi u
proizvodnju HIV-pro- očima, zapaljenje rubova kapaka. Štetnost za motorički aparat/mišiće:
teina. U ljudskoj čeliji, bolovi kod nevoljnih kontrakcija mišića, drhtanje, ukočenost mišića,
međutim, postoji i difuzni bolovi u mišićima (mijalgija), bolovi u leđima, bolovi u udovima,
velika količina artritis, promene na tkivu. Štetnost za želudac/creva: mučnina, proliv,
prirodne proteaze koja povraćanje, bolovi u stomaku, rektalna krvarenja, zatvor, hemoroidi,
zapaljenje sluzokože želudca (gastritis), zapaljenje gušterače, zapaljenje
bi potencijalno mogla
desni, zapaljenje zuba, zapaljenje usana, čirevi u ustima, otežano gutan-
da bude sprečena u
je, suva usta, poremećaji ukusa, gubljenje apetita. Štetnost za jetru: retko
obavljanju korisnih žutica, pogoršanje hroničnih oboljenja jetre. Štetnost za bubrege/bešiku:
funkcija. povećanje prostate, vaginalno pranje, zapaljenje bubrega, zapaljenje
mokraćnih puteva, zadržavanje mokraće. Štetnost za disajne organe:
zapaljenje pluća, krvavo iskašljavanje, krvarenje iz nosa, insuficijencija
disanja, zapaljenje sinusa. Štetnost za kožu: alergični osipi (uritkarija
delimični Steven-Johnsonov sindrom), dermatitis, plikovi iprištevi, gno-
jni čirevi, čirevi na koži, povećana osetljivost na svetlo (fotosenzivitet),
promena pigmenata, akne, znoj, isušenost. Štetnost za telo (zajedno sa
hormonima, razmenom materija): temperatura, jeza, znojenje, promena
sadržine hormona, hiperglikemija, hiperkalcemija, hipo i hiperkalemija,
dehidracija, gubitak težine, sindrom slabljenja (>20°/o). Druge stvari koje
su relativno često primećivane: zapaljenje ušiju, nagluvost, šumovi u
ušima (tinitus), bolovi u ušima, pritisak u ušinia, smetnje u govoru, smet-
nje kod potencije, promena kose.
Neželjena uzajamna dejstva: moguća aditivno toksična dejstva sa
fatalnim tokom u kombinaciji sa potencijalno štetnim lekovima za jetru (1),
koštanu srž (2), pankreas (3) i/ili gene (4), koji se primenjuju kod osoba
 Prim arni podaci, lit. ref.

Neželjena dejstva
Važno! Lista provere zamišljena je kao tabelarni pregled koji
omogućava (i olakšava) poređenja. Sadrži izbor verovatno najvažnijih poz-
natih sporednih dejstava opisanih u literaturi, informacijama o proizvodu i
bankama podataka, a imaju dokazanu i/ili moguću vezu sa lekom o kome
je reč. Ova lista, međutim, ne bi trebalo da buoe shvaćena kao obimna far-
maceutska informacija o mogućim sporednim dejstvima.
Izračunajte zbir negativnih poena za „neželjena dejstva“. —
Dodajte im za svako pojedino „neželjeno dejstvo“ od 1 do 10 -i
„minus“ poena s obzirom na to koliko vam je ono značajno.
Udvostručite poene kod posebne jačine ili učestalosti dejstava.
** naročito česta sporedna dejstva (-> 10%) t

inficiranih za rifampin, clindamycin, dapson, ketokonazol, međutim, i

obična sredstva za srce ili krvotok (nifedipin) u kombinaciji sa saquinavi-
rom mogu biti opasna po život. U svakom slučaju, o svemu ovom bi treba-
lo konsultovati lekara istrogo se pridržavati njegovih uputstava.
Odstupanja od propisane terapije mogu da dovedu do gubljenja dejst-
va saquinavira ali idrugih protease-usporivača.
Zbir -190 v

Uzajamna dejstva u terapiji

HIV infekcije i oportunistickih infekcija

Pažnja! Moguća aditivno-toksična dejstva sa delimično fatalnim

tokom kod primene antiretroviralnih lekova u kombinaciji sa dole nave-
denim potencijalno štetnim lekovima za jetru, koštanu srž, gušteraču i/ili
nerve.
Važno! Lista je zamišljena kao orijentacioni tabelarni pregled. Sadrži
izbor verovatno najvažnijih spoređnih dejstava ali je nikako ne treba
shvatiti kao obimnu farmaceutsku informaciju o mogućim sporednim
dejstvima (u smislu informacije o upotrebi) koja može da zameni informa-
ciju proizvođača, lekara ili apoteke.

Štetni Analgetici: Naproxen, Pirocicam, Salicylate, Propoxypen, Sulindac,

Acetaminophen, Ibuprofen, Indomethacin.
za jetru
Antibiotici: Carbenicillin, Chloramphenicol, Clindamycin, Dapson,
Erythromychin, Isoniazid, Rifampicin, Metronidazol, Pentamidin, Tetracy-
cline, Trimethoprim/ Sulfamethoxazol, Sulfonamide, Tiabenadazol.
Antikonvulsivi: Phenyotin, Valproinat, Carbamazepin, Phenobarbital.
Antimikotici: Amphotercin B, Fluconazol, Itraconazol, Ketoconazol.
Razni: Anabolika, sredstva za kontracepciju, vitamin A, Diazepam,
Prochlorperazin, Chlordiazepoxid, Disulfiram, Chlopromazin.

Štetni za Nukleozidni analozi, proteaza usporivači (HIV terapija; obavezno

koštanu srž i zahtevati od proizvođača listu uzajamnih dejstava!), Ganciclovir, Zovi-
rax (Zytomegalie-Virus (CMV), Zoster-tretiranje), Trimethoprim/Sul-
imunitet famethoxazol, Trimethoprim + Dapson, Trimetrexat+Ieucovorin, Pen-
tamidin (Pneumocystis-carini Pneumonie (PCP) tretiranje), Ampho-
tericin B (tretiranje gljivične infekcije), Pyrimethamin + Sulfadiazin
(Toxoplasma gondii-tretiranje) kombinovana hemoterapija i/ili
zračenje (Lymphom-tretiranje), hemoterapija, zračenje, alfa-Interfer-
on (Kapošijev sarkom - tretiranje).
 Osim potencijalnog oštećenja i/ili suprimiranja raznih populacija
ćelija koštane srži odnosno krvi, za mnoge od ovih lekova poznata su teška
sporedna dejstva: eksantem na lekove, otkazivae bubrega, leukemija,
tumori na jetri, šećerna bolest (Diabetes mellitus) kao i zapalenje gušter-
ače i oštećenje nerava, grčevi, šok u krvotoku, bolovi, apscesi, nekroze
tkiva, otežano zgrušavanje krvi, hemofilija, nepodnošljivost,

Štetni za Azathioprin, Cimetidin, Codein, Chlorothiazid, Cortisol i sl, Corti-

gušteraču costeroide, Etacyn-kiselina, Furosemid, L-Asparaginase, Morphin,
Natriumvalproinat, Estrogen, Pentamidin, Procainamid, Ranitidin, Sala-
zosulfapyridin, Sulfonamide, Tetracycline, Vitamin D i sl.

Štetni za Chloramphenicol, Cycloserin, Carbutamid, Dapson, Dihydralazin,

Disulfiram, Disopyramid, Ergotamin, Gluthetnimid, Hydralazin-veze,
nerve Interferon, Isoniazid, Methaqualon, Methylthiouracil, Metronidazol,
Nitrofurantoin, p-aminosalicilna kiselina, Phenacetin, Phenylbutazon,
Phenytoin, Polymyxin B. Pyridoxin, Sulfadiazid, Thalidomid, Vincristin
i sl.
 Između (ne)mogućeg
(ne)postojanja

Evo, na prelazu 2005. u 2006. godinu, jedne tipične vesti ,,na zadatu temu“:
„Prema izveštaju instituta „Robert Koh“, Nemačka je suočena sa povećanjem broja
inficiranih u prvoj polovini 2005. godine za 20 odsto“, prenosi novinska agencija ,,Rojters“.
Šezdeset odsto novoinficiranih su muški homoseksualci, a prevalenca je kod ove
populacije udvostručena u odnosu na podatke od pre 12 godina. Većina HlV-pozitivnih
muškaraca je u životnom dobu između 25 i 45 godina. Zabrinutost zbog „ozbiljnog
povećanja novoinficiranih“ izrazio je ministar zdravlja, a Rajnhard Kurt, predsednik
nemačkog vladinog centra za kontrolu bolesti „Koh institut“ kaže:
„Moramo da saopštim javnosti da se, uprkos mnogo efikasnijem lečenju, AIDS - ne
može izlečiti!
Javnost mora da bude obaveštena o pravoj prirodi opasnosti od HlV-a sa kojom se
savremeno društvo suočava. Hl-virus ima osobine veštog, podmuklog, skrivajućeg i neu
moljivog uljeza sposobnog da ubije gotovo svaki organizam na Zemlji.
Da bi se sprečilo dalje širenje bolesti, neophodno je imati u vidu:
1. AIDS je zarazna, infektivna bolest koju izaziva i razvija lenti-virus (spori virus), član
familije retrovirusa
2. Nije poznato da je ijedan lenti-virus napao čoveka pre pojave side
3. Sida je tipičan spori virus sa produženim tihim inkubacijskim periodom velike
raznolikosti, najčešće od nekoliko godina, praćen sporom i progresivnom zarazom koja se
gotovo redovno završava smrću. „

Mogući načini transmisije H lV-a i izgledi za dobijanje vakcine

Za razliku od većine virusnih infekcija, antitela protiv lenti-virusa ne obezbeđuju

odbrambeni imunitet, to jest ne uspevaju da ga neutrališu ili odstrane.
U svakom čoveku sa antitelima prema virusu side, izvestan broj virusa opstaje u
mozgu i drugim ćelijama i ne može da se odstrani. Kada se čovek jednom zarazi, viralni
genetski kod je trajno ubačen u njegov genetski kod.
Jedini napredak zvanične medicine sastoji se u saniranju ,,čistih“ simptoma, poput
upale pluća koja se manifestuje dok virus „krči put“ kroz organizam.
Uprkos svemu, veliki broj farmaceutskih kompanija reklamira lekove obećavajući izlečenje
side, iz čisto komercijalnih motiva. Klasičan primer toga je AZT, kompanije „Burroughs Welcome“.
AZT i drugi lekovi namenjeni lečenju side, uglavnom deluju u trenutku aktivne virusne
reprodukcije i izbijanja iz inficiranih ćelija. Međutim, virus skriven u koštanoj srži, mozgu
ili ćelijama kože, često je otporan na njih.
 Pacijenti oboleli od side koriste ovaj skupi lek verujući da ima odobrenje za upotrebu
Administracije za hranu i lekove (FDA).
Međutim, AZT je izuzetno toksičan. U velikoj meri oštećuje bubrege i jetru, izaziva
oštećenje mišića, gađenje i povraćanje (telo nastoji da se oslobodi otrova), uništava koštanu
srž, imuni sistem, uvodi u leukemiju uništenjem ćelija, izaziva rak... AZT je kod većine
pacijenata tamne boje kože uglavnom neefikasan lek koji samo pojačava simptome bolesti.
Između 8 i 12 posto, od ukupno 4.805 pacijenata obolelih od side i lečenih AZT-om,
umrlo je u prvih 17 nedelja tretmana.
Uprkos lošem dejstvu i užasnim neželjenim dejstvima, u terapiji obolelih od AIDS-a često
je korišćen i DDI. Manje je efikasan od AZT-a, a verovatno toksičniji. Prema nekim američkim
ispitivanjima, 66 odsto pacijenata lečenih DDI-jem imali su problema sa pankreasom.
Izgledi za uspešnu vakcinaciju su gotovo nikakavi. Traženje vakcine protiv infektivne
anemije konja trajala je osam godina, protiv visna virusa kod ovaca četrdeset godina, i sve
je to bilo- neuspešno. Životinje kod kojih je produkcija antitela na lenti-viruse inicirana
vakcinom, umiru nakon kratke infekcije brže od onih koje nisu vakcinisane.
Uprkos mnogim uspešnim vakcinama, valja znati da kod većine virusnih i bakteri
oloških bolesti vakcine ne postižu očekivan efekat.
Virus može da se izmeni promenom aminokiseline na svom spoljnom omotaču (kod
virusa side otkriveno je oko 10.000 mogućih mutacija).
Prvi eksperimenti prilikom stvaranja HlV-a najavljivani su kao „obično genetsko
smenjivanje RNK“. Kombinovani su leukemia virusi goveda i visna virusi ovaca.
Leukemija virus goveda je smrtonosan kod krava, ali nije opasan po ljude. Visna virus
se javlja u nervnom sistemu kao degenerativna bolest ovaca (cela populacija ovaca na Islan
du zbrisana je epidemijom između 1930. i 1950.) i takođe ne ugrožava čoveka. Ali, nakon
višekratnog ubrizgavanja u ljudsko tkivo i mutacije inicirane kontaktom sa ljudskim geni
ma, od pomenuta dva virusa je konačno stvorena kombinacija infektivna i za čoveka.
Najbolji način za prenošenje ovog svojevrsnog „koktela virusa“ su narkomanske igle i sek
sualne aktivnosti (naročito) homoseksualaca.
Visna virus ovaca u priličnoj meri podseća na HIV. Takođe i leukemija virus goveda,
čak toliko da je u to vreme nazvan - BIV.
U daljim eksperimentima je ovoj kombinaciji dodat još jedan, vakcinama ,,nesavladan“
retrovirus - virus konjske anemije.
Značaj ove kombinacije leži u činjenici da se elementi sva tri virusa (konja, ovaca i
goveda) javljaju kod ljudi zaraženih virusom side. A kako je reč o retrovirusima, prilikom
probijanja i ulaska u ćeliju ovi virusi, u stvari, menjaju genetski sadržaj ćelije. Isto se deša
va i kod ljudi zaraženih HlV-om.
Svetski zdravstveni bilten br. 47257 iz 1972. godine je objavio da vredi proveriti mogu
li ovi virusi selektivno da deluju na funkcionisanje imuniteta. To bi bilo moguće sagledati
smanjenjem imunog odgovora na pojavu samog virusa, pod uslovom da infektivni virus
više ili manje selektivno ošteti ćeliju koja mu odgovara.
Iste godine, Svetska zdravstvena organizacija (WHO) je odobrila ovaj projekat. Virus
je bio spreman za eksperimente ,,uživo“, a prvi u redu su bili stanovnici Afrike.
Tokom 1974. godine Akademija nauka SAD je preporučila odlaganje „volonterskih
eksperimenata povezanih sa životinjskim virusima“. Američka vlada je, ipak, (valjda za
svaki slučaj) odobrila (i finansirala) projekat sakupljanja uzoraka krvi svih nacija i etničkih
grupa na Zemlji. Uzorci su dati virusolozima u Fort Ditriku (SAD), Portdaunu (Velika Bri
tanija) i laboratoriji bivše Sovjetske akademije nauka u Novosibirsku. Opšti zaključak je bio
da su „crnci skloniji inficiranju novim virusom od belaca“. Pored toga, inkubacioni period
(pre pojave prvih simptoma bolesti) je kod ljudi tamne boje puti bio kraći i brže je dolazi
lo do letalnog ishoda.
Britanski izveštaj je ukazivao da su ljudi sa genom Gc-1 podložniji HIV-u, dok oni Gc-
2 genima poseduju izvesnu zaštitu. Nakon dodatnog iscrpnog istraživanja britanskog tima,
izveden je zaključak da crnci i melezi imaju Gc-1 gene a belci Gc-2. Ovo znači, rečeno je,
da su Afrika i Brazil najverovatnije područja na kojima bi epidemija side mogla da počne i
gde bi - procvetala?!
Velika humanitarna kampanja za suzbijanje malih boginja u Africi i Brazilu bila je
samo paravan za „izvođenje side u svet“.
WHO vakcine protiv malih boginja su sadržavale virus side. Opasan viralni agens
izabran da zarazi vakcine bio je SV-40. Ideja je nastala kao rezultat katastrofe koja se umalo
nije desila sa kontaminiranom Salk-ovom polio vakcinom. Izazivač raka kod životinja, SV-
40 je do 1962. bio sastojak polio vakcine. Prilikom istraživačkih eksperimenata u Sovjet
skom Savezu i Holandiji, odlučeno je da se SV-40 stavi u goveđi serum zajedno sa fatal
nim virusom teladi (BIV).
Otkriveno je da su geni povezani sa ljudskim imunim sistemom locirani na hromo
zomu 14. Kako SV-40 ima snažan afinitet prema hromozomu 14, naučnici su podneli izveš
taj prema kome napad SV-40 na hromozom 14 izaziva polio, rak, leukemiju i suprimiranje
imuniteta.
Velika opasnost leži u tome što SV-40 može izvesno vreme da miruje a potom se, prema
potrebi, reaktivira. Isti je slučaj i sa HlV-om i još dva ili tri virusa povezana sa sidom. Pored
toga, demonstrirana je sposobnost SV-40 da (pored još nekih virusa) aktivira virus side. U
stanju je da uništi imuni sistem ostavljajući organizam otvorenim za napade drugih virusa.
Dokaz o povezanosti vakcine protiv malih boginja sa širenjem HlV-a, nalazi se u
Javnom izveštaju iz 1969. U ranim fazama projekta side, u vreme rada laboratorije pri
Nacionalnom zdravstvenom institutu u Betezdi, jedan od izvedenih eksperimenata u vezi
sa imunim reagovanjem bio je proučavanje odnosa HLA tipa imunog odgovora za vreme
preventivne vakcinacije.
Godine 1971. neposredno nakon nastanka virusa side, došlo je do epidemije
afričke svinjske groznice na Zapadu, posebno u SAD. To je navelo mnoge naučnike
na pretpostavku da je sida ljudska verzija afričke svinjske groznice, i to prvenstveno
zbog sličnog načina prenošenja, imunosupresivnosti, detektovanja u urinu, krvi i
semenu, kao i prilično sličnih simptoma (groznica, upala pluća i izvestan oblik
Kapošijevog sindroma).
Urađena su brojna istraživanja u cilju utvrđivanja brzine mutacije životinjskog RNK
virusa u odnosu na humani (prirodni) virus. U prvom su testu korišćena dva prirodna DNK
virusa, u laboratorijskim uslovima testirana pored RNK inficiranog virusa. Razlika u vre
menu stvaranja kopija između dva prirodna virusa dostigla je ne manje od jedan i po odsto
na kraju godine, ili totalne razlike od tri posto godišnje. Inficirani RNK virus je (neočeki
vano) mutirao milion puta brže nego dva DNK virusa!
Potvrđeno je i da se IgA antitela u velikim količinama nalaze u membrana sluznice
usta i nosa. Reč je o prvoj liniji odbrane organizma od napadača. Ova posebna grupa
antitela se razlikuje od IgA cirkulišućih antitela. IgA su u tkivima gušće koncetrisana nego
u krvi. Značaj ovog otkrića leži u činjenici da će supstance direktno uvedene u krvotok biti
manje „preplavljene“ pomenutim antitelima od, recimo, popijenih supstanci.
Tim naučnika u Fort Ditriku je otkrio da i godine starosti igraju važnu ulogu u brzini
nepoželjne reakcije prilikom napada ubrizganih supstanci na organizam. U eksperimentu
sa miševima, nakon davanja vakcine stariji miševi bi se brzo ukočili i uginuli, dok je kod
mladih dolazilo do ,,kalemljenja“ virusa koji su ostajali u njihovim telima celog života. Na
kraju, kod većine je dolazilo do otkazivanja bubrega.
Uloga Langerhansovih ćelija u prenosu nadražaja putem kože bila je nepoznata sve do
1963. U laboratorijama je, međutim, dokazano da se Langerhansove ćelije kače za alergi
jsku česticu transportujući je kroz kožu do ćelije koja izaziva alergijsku reakciju. Rezultat
rada ovih ćelija je da koža, iako neoštećena, može bez krvi da apsorbuje virus. Langer
hansove ćelije su u velikim koncentracijama smeštene u membranama sluznice, dok je nji
hov broj u telu daleko manji.
Pomenute ćelije imaju receptore gotovo identične CD4 receptorima Hl-virusa. U jed
nom eksperimentu, Langerhansove ćelije su pomešane sa HlV-om u epruveti. Nakon
izvesnog vremena prepoznale su HIV ćelije i ,,prikačile“ se za njih.
Dendritske ćelije se nalaze u polnim organima i analnom kanalu. Sposobne su da
ponesu 40 do 45 puta više virusa od eiljanih T4 imunih ćelija. Nije neophodno postojanje
rascepa ili oštećenja mukozne membrane, čak ni prisustvo krvi, da bi se preneo HIV.
HIV je sposoban da ošteti krvnu pregradu mozga, da se skloni unutar „imunološko
izuzetog položaja“ gde T ćelije ne dospevaju (tipično za mozak i koštanu srž). Makrofazi
ma se kreće kroz krvnu pregradu mozga. Kada se jednom nađu u mozgu, inficirane ćelije
emituju toksične enzime do neurona i odmah počinje toksična reakcija. Dokazano je da
virus side inhcira neurone i glia ćelije na potpuno isti način kao što inficira monocite i T4
ćelije. Isto tako, potvrđeno je i da protein gpl20 ometa rast nervnih ćelija.
Ukoliko je virus skriven u mozgu, postoji verovatnoća da rezultat testa bude lažno neg
ativan bez obzira što su današnji testovi krvi prilično pouzdani u detekciji infekcije stare
više od tri meseca. Ali, njihova pouzdanost nije stoprocentna. Moguće je čak da prođe i više
od deset godina pre nego što se serokonverzije pokažu na testovima.
Urađena su i brojna istraživanja u cilju otkrivanja genetskih faktora koji se manifestu
ju u imunokompetentnim ćelijama. Prvenstveno je posvećena pažnja reakciji imunokom
petentnih ćelija protiv infekcija i sprečavanja njihovog širenja. Rezultat je bio uspostavlja
nje korelacija između geografski određenih karakterističnih distribucija od imunološkog
značaja i sposobnosti pružanja otpora pojedinim bolestima. Tako je utvrđeno da su Fy allele
krvne grupe Dafi česte kod crnaca, ali se izuzetno retko javlju kod belaca.
Uočena je i velika genetska raznolikost u strukturi glavnog histokompatibilnog kom
pleksa (MHC), što navodi na razmišljanje da postoje virusi koji posebno utiču na ljude sa
specifičnim MHC tipovima.
Svakako valja pomenuti i značaj uloge glikoproteinskih molekula u prepoznavanju
imunog sistema i reagovanju na strani materijal koji ulazi u organizam.
U svakom slučaju, međunarodna saradnja mikrobiologa i istraživača ponudila je veli
ki broj informacija u vezi ljudskih rasa i geografske lokacije kao i povazanosti tih faktora
sa limfocitnom reakcijom sa standardnim HLA serumom. Dobijeni su rezultati koji pokazu-
ju drastičnu razliku kod do tada proučavanih ćelija belaca.
 Ipak - vakcina!?

Hipotezu o mogućoj vakcini protiv side postavio sam pre drugih naučnika, ponajviše
zato što se nisam bavio traženjem vakcine specifične za delove spoljašnjeg omotača virusa
(p41, gpl20, p24/25), pre svega jer navedeni proteini i ne pripadaju njemu već unutrašnjem
omotaču, izuzev - pl7/18. Uostalom, šta će virusu dva omot^ča (bolje: odakle mu?), i to još
„krivo nasađena“, uz dve odvojene spirale čije rastojanje i odnos nisu kao kod DNK? Odnos
spirala je začuđujuće raznolik i nesimetričan. Međutim, možda se upravo u tome i krije
suština tajne HIV-a!?
Kao što sam već objasnio u prethodnim knjigama, da bi se grip razvio neophodne su
dve komponente - kao kod dvokomponentnog lepka. Prenosioci su ptice selice, kontamini
ran vazduh, polen, insekti, ljudi i izvestan broj sisara (domaće svinje i divlje životinje). Da
bi nastao novi (do tada nepostojeći) soj virusa, svinja, kao životinja najbliža čoveku po
strukturi mnogih proteina, prethodno bi morala da bude inficirana virusom svinjske kuge.
Veterinarska virusologija kaže da su virusi svinjske kuge i afričke svinjske kuge bezopasni
za čoveka ali, ja dodajem, sve je relativno ako se zna da, na primer, simbiotska mikroflora
može postati patogena za čoveka pod određenim uslovima.
Programom „milion svinja obolelih od afričke svinjske kuge“ (ASK) trebalo je ostaviti
ogromnu populaciju ljudi na Crnom kontinentu bez hrane i ujedno proizvesti dovoljno
smrtonosnog agensa koji bi inficirao i usmrtio izgladnele i iznemogle ljude. Oba programa,
međutim, nisu dali „očekivane rezultate“, pa je nastavljeno sa daljim laboratorijskim radom.
Na viruse gripa i svinjske kuge delovano je, u in vitro uslovima, uzročnikom herpes
zostera i ljudske kuge (bakterija Yersinia pestis). Dva virusa influence A (ljudski i ptičiji soj)
unose se u ćeliju svinje inficirane afričkom svinjskom kugom, a potom se na novostvoreni virus
u laboratorijskim uslovima utiče uzročnikom klasične kuge. Stvara se izvesna vrsta bakteriofa
ga u prisustvu humanog Varicella zoster virusa i dobija nerešiv problem za ljudski organizam.
Sigurno je da se dvostruka spirala javlja spajanjem genetskog materijala dva virusa influ
ence u jedru svinjske ćelije, kao što je sigurno i da se dvostruka spirala može sintetisati in
vitro još od 1976. godine (91. str. Veštačka dvolančana RNK - Osnovi kliničke imunologije).
Moj pronalazak je, da je u poređenju sa virusom gripa snimljenog elektronskim
mikroskopom namerno izvedeno, a na koricama knjige ,,SIDA“ Lika Montanjea verovatno
slučajno ispalo - dva virusa gripa kao dva suncokreta i namerno uperena dva cveta maslač
ka protiv njih - virus-ubica i ubica virusa. Dva virusa sa ogrtačem ćelije domaćina, maski
rana, lepo ušuškana, sklonjena, to je grip i na koricama knjige Lik Montanjea.

Mogući način dobijanja vakcine protiv H lV-a

Modifikovana vakcina protiv - svinjske kuge!

Odavno sam shvatio da je svinjska kuga jedan od puteva koji vode rešenju problema i
da bi se ova vakcina mogla koristiti, istina, uz minimalan rizik. Naime, u određenim sluča
jevima i pod posebno ,,povoljnim“ uslovima u organizmu, mogla bi da izazove izvesne
komplikacije koje bi je (eventualno) diskvalifikovale.
Izveo sam jedan eksperiment. U in vitro uslovima, dodao sam malu količinu vakcine
protiv svinjske kuge i posmatrao posledice takve interakcije. Primenivši princip „bolest se
bolešću isteruje“, uočio sam da je ishod posebno povoljan ukoliko je reč o potpuno
neškodljivoj bolesti ili ukoliko organizam na nju ne reaguje. Bilo bi to sjajno rešenje, koje
nesumnjivo treba proveriti kroz detaljna ispitivanja i čitav niz eksperimenata.
Prvo, in vitro treba ispitati promene u krvi ispitanika zaraženog HlV-om u prisustvu
veoma infektivnog virusa svinjske kuge. Za sada se teoretski može raspravljati o iznesenoj
postavci, bez straha od greške. Podvlačim da je reč o pretpostavci, hipotezi, koju eksperi
mentima treba proučavati i proširivati kako bi se izbegle, ili bar identifikovale, eventualne
posledice pre nego što se primeni masovno. U svakom slučaju, hipoteza je veoma intrigant
na. Valja je prethodno dobro proveriti i ispitati moguće ponašanje virusa u organizmu. U
slučaju primene, treba je koristiti u veoma malim dozama.
Iako sam radio in vitro, sve treba još jednom ponoviti. Staviti in vitro veću dozu, reci
mo, kubni centimetar krvi i mililitar virusa, a zatim pratiti šta se dešava i koji je efekat.
Možda će agens biti paralisan, možda virus svinjske kuge neće opstati u krvi čoveka (u pris
ustvu ili bez: ureje, fitohemaglutinina itd.), a možda će nespecifični imuni odgovor domaći
na veoma brzo eliminisati virus i ništa se značajno neće desiti.
Ipak, prvo treba raditi sa krvlju zdravih ispitanika a potom sa krvlju HlV-om inficiranih
osoba zato što bi vakcinu trebalo koristiti i preventivno i terapijski. Primenom seruma i
vakcine protiv svinjske kuge na zdravim ljudima, nisu zapaženi štetni efekti.
Ako se genetski materijal Hl-virusa kombinuje sa genomom virusa svinjske kuge,
može doći do razgradnje novonastalog genoma i/ili uništenja jednog ili drugog virusa.
Može se o ovome govoriti kao o atraktivnoj hipotezi, ali joj nipošto ne treba prida
vati preveliki značaj pre konačne provere. Ukoliko bi se to pokazalo efikasnim, onda bi
bilo bolje davati virus svinjske kuge u vidu infuzije, i.v., i na taj način direktno delovati
na krv izbegavajući sve druge puteve u organizmu. Virus svinjske kuge se nipošto ne
sme davati oralno, jer može da izazove neželjene posledice u digestivnom traktu.
Takođe ga ne treba aplikovati i.m. zbog moguće lokalne neželjene reakcije. Ovaj virus
dat i.v. (početno u maloj dozi), može da suprimira bolest ukoliko se aplikuje u
fiziološkom rastvoru razblažen 1:10 ili 1:100. Pri tome, valja pratiti veliki broj različitih
reakcija u organizmu.
Nakon toga, neophodno je napraviti najmanje jednonedelju pauzu, a potom izvršiti
detaljan pregled krvi bolesnika. Zatim infuzije ponavljati na 7 do 10 dana (zavisno od sluča
ja), uz blago povećanje doze virusa. Samo jedna primena (pre)velike doze, mogla bi da se
veoma štetno odrazi po organizam. Nevolja je u tome što je virus side teško identifikovati,
pa je teško odrediti kada bi trebalo prestati sa tretmanom.
Ne tvrdim da je pomenuti metod epohalan i apsolutno spasonosan. Više je ,,atraktivan“
i ,,moguć“ nego - siguran. Reč je, dakle, o nečemu što je moguće i što bi moglo da se desi,
možda čak i sa neočekivano povoljnim ishodom.
Ovim pristupom bi mogle da se izleče i neke druge bolesti i uklone različiti virusi iz
organizma. U prvom redu, virus gripa. Još pre 17 godina sam opisao, a sad to činim
detaljno, kako se i gde okupljaju i prestrojavaju virusi gripa, kog su porekla i sa kog izvo-
ra. U međuvremenu su udvostručili snagu, virulentnost i infektivnost.
Postavlja se, međutim, pitanje šta bi uzročnik svinjske kuge mogao da izazove u orga
nizmu nakon relativno dužeg vremenskog perioda provedenog u njemu? Ne bi bio odviše
veliki problem vršiti takve eksperimente na bolesnicima u poodmakloj fazi neizlečivog
oboljenja jer bi se tim postupkom moglo postići makar i privremeno poboljšanje njihovog
teškog zdravstvenog stanja. Imam u vidu da virus svinjske kuge, bar zvanično, nije štetan
po ljudski organizam za razliku od većine lekova kojima se danas leči sida...
Možda je najvažnije da početna doza bude mala i da se uzimanjem krvi prati reakcija
organizma. Moguće je da mikroorganizam promeni virulenciju, pri čemu bi došlo do nove
epidemije svinjske kuge (što se svakako mora izbeći), a ostaje otvoreno i pitanje eventualne
patogenosti takvog (mutiranog) virusa za čoveka.
Naravno, bilo bi idealno da se virus svinjske kuge ponaša prema zamisli istraživača i
obavi namenjenu mu funkciju bez štete po organizam. Suviše lepo da bi bilo istina. Ipak
treba bolje upoznati poreklo i način infekcije ljudi virusom koji inficira svinje i ptice, kao i
sam virus svinjske kuge.
Ukoliko hoćemo dalje da radimo na HIV-u preko genoma svinje sličnog čovekovom
genomu, valja znati da i proteini ćelijskog omotača svinjske kuge (ni)su strani imunokom
petentnim ćelijama odbrane čoveka.
Ništa senzacionalno se ne događa kada čovek pojede komad termički obrađenog mesa
svinje inficirane ASK-om. Jednostavno, nije prijemčiv za ovaj virus. Ubrizgavanjem seruma
i vakcine protiv svinjske kuge čoveku, nije došlo do razvoja bolesti. Rekoh, čovek je nepri
jemčiv na svinjsku kugu.
Ako svinja ne oboljeva od herpes zostera i virusa gripa, čovek ne oboljeva od virusa
svinjske kuge ali je pasivni prenosilac infekcije ispoljavajući alergiju na svinjsko meso
odnosno neke proteine.
Vakcina (ili serum) protiv svinjske kuge primenjena na čoveku može da stimuliše
proizvodnju interferona gama (IFN - y) koji ima ključnu ulogu u odbrani kod side. Znača
jni su, međutim, i faktori rasta. Kod Pigmeja, recimo, nije zabeležen ni jedan slučaj side -
najverovatnije usled nedostatka faktora rasta.
Da bi HIV dobio „početni udarac“, dva virusa treba da pasiraju svinjsku ćeliju, njeno
jedro (prethodno inficirano virusom svinjske kuge) in vitro izloženo delovanju herpes
zoster virusa i uzročnika kuge (bakterija Yersinia pestis). Virus herpes zostera je odomaćen
u organizmu i neprepoznatljiv ćelijama imunog sistema.
Takođe, mislim da se (možda) namerno čini greška traženjem vakcine za spoljni a ne
unutrašnji omotač. Reč je o ogromnoj prevari i trošenju novca na nešto nepostojeće. Vred
nost mog patenta je, u to sam uveren, što eliminiše ovu zabludu.
Dokaz je očigledan. Dr Robert Galo je 1991. godine ukrao moju ideju da je herpes
zoster umešan u smrtonosnu igru side (,,Galaksija“, 1989), uprkos činjenici da sam je ja
mnogo ranije obradio do detalja.
Gosti ne bi trebalo da se mešaju u život domaćina, da se upliću u njegove lične stvari i
budu prepotentni u njegovoj kući. Bar tako nalažu pravila pristojnog ponašanja. Kako stoje
stvari sa svinjama i njihovim virusima? Kada uđe u kuću domaćina i naiđe na štetne viruse,
virus svinjske kuge „nema pravo“ da istog časa direktno nasrne na njih. Morao bi, valjda, da
se prvo ,,odomaći“, to jest prilagodi novoj sredini. A za to je potreban izvestan period. Ne mogu
da procenim koliko dug. Krv domaćina nije pogodna sredina za virus jer ga brojni faktori (pre
svega nespecifične a zatim i specifične odbrane) mogu eliminisati. Sa njim mogu da interferi
raju i neki drugi virusi. Potrebno mu je, dakle, uzvesno vreme za adaptaciju na novu životnu
sredinu da bi tek potom eventualno krenuo u potragu za virusima gripa, da ne govorimo o sidi.
Njihovim uništenjem, odnosno oslobađanjem organizma od virusa gripa, oslobodiće se
prostor za neke druge viruse koje su ,,proterani“ obuzdavali. Slično životinjama u šumi.
Čovek obično ne razmišlja o vlastitom organizmu kao „planeti“ nastanjenoj gomilom neza
visnih živih bića koja žive u zatvorenom biološkom krugu sa zatvorenim ciklusom ishrane.
Ipak, činjenica je da je to tako. U zdravom čoveku, svi virusi, bacili i bakterije žive u skladu.
Svako ima onoliko hrane koliko mu je potrebno. „Dokle god lisice jedu zečeve, dotle ima
zečeva taman koliko treba“. I čovek je zdrav. Previše ,,lisica“ ili ,,zečeva“, svejedno, ukazu
je da je prirodna ravnoteža poremećena. Pojava nove ,,životinje“ odnosno grupe uljeza čiji
je cilj da se tu nastani i, naravno, živi hraneći se iz domaćinovog ,,lonca“, goni pridošlicu da
prvo osvoji i obezbedi „svoje mesto pod suncem“. Međutim, šta će se dogoditi ukoliko budu
halapljivi i počnu da jedu više nego što im je potrebno za opstanak? Ili, ukoliko se previše
namnože? Ili, ukoliko su ,,gadljivi“ na ,,zečeve“ (viruse gripa) pa krenu na neku drugu
,,divljač“ (recimo, zdrave ljudske ćelije)? U prevodu, šta će se dogoditi ukoliko ne budu
reagovali na virus side, ili, konačno: šta ako sida uopšte ne postoji, kako tvrdi dr Dizburg!?
Šta se događalo sa hemofiličarima kad sam im, između 1985. i 1996. godine, govorio
da ne obraćaju pažnju na ono što im govori većina lekara koji se uopšte nisu bavili sidom
iz straha, neznanja i lenjosti. Ukoliko ne mislite na sidu - objašnjavao sam im - ona vas neće
okupirati, još manje savladati, jer tajna uspeha je kad nema straha pretočenog u kortizol
koji deluje razorno na organizam.
Život po grupama u Lole Ribara 2 (danas Svetogorska), vojska, zatvori, internati... do
u beskraj odlažu pojavu bolesti. Kako, onda, čovek može da se vakciniše protiv bolesti koja
- ne postoji!? Pod kojim je mikroskopom virus side identifikovan? Da li je zaista toliko
sićušan da do njega ne može vizuelno da dopre ni najsavršeniji mikroskop iako se smatra
da mu se veličina kreće između 2 i 122 pm? Pre će biti da uopšte ne postoji, da je reč o fik
ciji i mistifikaciji. A ponajpre da je sida, u stvari, skup propratnih bolesti ,,namerenih“ da
do kraja razore jedan organizam. Ukratko - horda zla!

Tajna 64 bolesti

Postoji još jedna mogućnost Hl-virus liči na neke druge viruse u tolikoj meri, da se ne
može identifikovati. Za sada ga (još uvek) prepoznaju isključivo po pozitivnom nalazu na
antitela. Ako je poznato da čak 64 bolesti indukuje sintezu istih antitela, ostaje za razmiš
ljanje - koliko je njih identifikovano kao sida? Ili, koliko je ljudi pre vremena oterano u smrt
izricanjem dijagnoze: HlV-pozitivan (što toksičnim lekovima, što samim saznanjem o
navodnoj HIV-pozitivnosti)?
Dakle, 64 bolesti se mogu deklarisati kao HlV-infekcija. Naravno, kad se laboratori
jskim analizama već utvrdi da je neko HlV-pozitivan, lako je otkriti gde je došlo do infek
cije. To nije problem. Svaki čovek se sa nekim osobama sreće, kontaktira, nekuda kreće,
radi, eventualno poseče, povredi... I na taj način inficira. Dobar broj njih je primio neku
transfuziju, još veći broj popravljao zub (a zubarske intervencije su obično ,,krvave“)...
Uvek će se, dakle, naći neki razlog.
Ne treba zaboraviti da se nekon vakcinacije protiv gripa javlja polineuropatija. Nije li,
onda, virus gripa umešan u smrtonosnu igru side kao i herpes zoster virus?
Kod miastenije gravis, u kombinaciji sa sidom, nađen je veliki broj CD4 T limfocita i
optimalan količnik CD4/CD8. To je smešno.
Sida, rekoh, ima nešto srodno ne samo sa gripom, već i svih pomenutih 64 bolesti
moraju da imaju „zajednički imenitelj“ za sidu, pri čemu sve te bolesti čine izvesni oblik
familije. Pored toga, još 25 srodnih i nesrodnih bolesti se razvija kod HlV-a, ali ne i prilikom
transplantacije organa gde dolazi do imunosupresije pod dejstvom medikamenata.
U svakom slučaju je nesumnjivo da:
1. Akutni idiopatski polineuritis (Guillain-Barroov sindrom) bio je povezan 1976. sa
vakcinacijom protiv svinjskog gripa kod hiljadu osoba (,,O.K. Imunologija44, str. 603.)
2. Treba videti zašto bolesnici od multiple skleroze nisu podložni drugim autoimunim
bolestima, neoplazmama i uopšte infekcijama (,,O.K. Imunologija“ str. 603)!
3. Da li neki proteini mogu, kao i IgG, da pogoršavaju bolest na način sličan onom koji
je opisan na str. 129 (,,O.K. Imunologija“)?
IgG antitela mogu da izazovu bolest kod laboratorijskih životinja.
Možda bi obolelog od HlV-infekcije trebalo podvrgnuti zračenju i uništiti njegove
imunokompetentne ćelije?! Možda bi moglo se deluje i visokofrekventnim strujama
niskog intenziteta? Još jedna ideja, tema, za razmaštavanje. Ne kažem - ,,razmišljanje“.
Reč je o paraleli između namerno uništenog imunog sistema i imunog sistema
uništenog usled infekcije. Zašto jednog bolesnika napadaju brojne infekcije a drugog
ne? Uništavanjem imunog sistema istovremeno će biti uništeno i sve što bi moglo da
napadne imuni sistem. Kao kod paljenja trave gde drveće ostaje neoštećeno. Možda bi
na isti način mogli da ,,sagore“ i svi infektivni agensi prisutni u imunokompetentnim
ćelijama (HIV virus). Kada je već oštećen imuni sistem, možda bi u tom organizmu tre
balo uništiti i imunokompetentne ćelije, a onda krenuti od početka jačajući imuni sis
tem - Todoxin-om!
Naravno, u tom slučaju bi pacijenta trebalo apsolutno izolovati (kao prilikom trans
plantacije koštane srži ili nekog drugog organa). Organizam bi postepeno jačao i, sva je pri
lika, ozdravio.

Tajna šizofrenije virusa i čoveka

Evo još jedne hipoteze...

Da nije, možda, virus side kamufliran običnim virusom gripa, pa je zbog toga nevidljiv
i neprepoznatljiv, čak i pod elektronskim mikroskopom? Možda se ruga u lice istraživaču?
Tu je, vidi se, identifikovan je, ali ne i prepoznat kao virus side! Kako? Lepo se vidi virus
gripa, ali ne i da je reč o dobro maskiranom (u omotač virusa gripa) virusu side. Niko se
nije pitao - šta će virusu dva omotača? Možda su dva, a možda (čak) i nisu dva?
Zašto su virusu potrebna dva molekula RNK (dva lanca jedan iznad drugog)?
Dvolančani virus može da se dobije i veštačkim putem (,,O.K. Imunologija“, str. 91).
Virus gripa je drugačiji. Nastao je ukrštanjem različitih sojeva virusa iz različitih
vrsta životinja. Nisu se stopili kao srodni hromozomi oca i majke i razdvojili jednako,
nego su ostali odvojeni. Poput neke vrste „molekularne šizofrenije“. Verujem da upravo
u tome leži i jedna od tajni čovekove šizofrenije. Moguće je da se virus integrisao, a
može da bude i reč o dva integrisana virusa koja se nisu pretvorila u jedno biće već u
svojevrsno čudovište, u dvojnu ličnost. Imaju dva omotača a svako je sačuvao - sebe. U
jednom telu se nalaze dva potpuno različita virusa, a ispoljavaju kao jedan agens. U
tome se, možda, i krije tajna.
Zašto neki Ijudi inficirani HlV-om žive bez većih tegoba i po 10 do 15 godina? Nema
ju jedan od virusnih gena - nef-gen, jer su najverovatnije inficirani defektnim virusom. Da
li bi, onda, delovanjem na viruse uzročnikom svinjske kuge uopšte mogao da se uništi HI-
virus ili bi se, eventualno, povećala njegova virulencija? Nešto pozitivno bi se svakako
dogodilo (moji raniji rezultati), ali i negativno (eksperiment je u toku).

Možda postoji, a možda i - ne

Nakon 20 godina rada (često i po 24 sata dnevno) sa HlV-pozitivnim bolesnicima,

mogu odgovorno da kažem da ima dokaza postojanja Hl-virusa ali, isto tako, da ima i
dokaza njegovog - nepostojanja! Znam da je neobično, ali je tako. Srećom, u oba slučaja
(ne)postojanja, jedino je Todoxin-ova efikasnost postojana!
Lekar sa mojim iskustvom, sa prvim prihvatilištem na svetu za HlV-pozitivne osobe,
sa uspešnim preparatom koji je dobio priznanja od najvećih svetskih instituta, od Japana,
Rusije i Kanade do juga Afrike i Rta Dobre Nade, još uvek ne može sebi da dozvoli konačno
opredeljenje.
Do ogovora ne postavljeno pitanje čovek mora sam da dođe, a tajna je ispletena od nje
govog istovremenog postojanja i nepostojanja. U velikom broju slučajeva se sida razvila sa
svim tragičnim posledicama iako virus, ipak, nije detektovan. Ima i indicija da virus posto
ji, ali se mnogi pitaju - kako izgleda? Čudno? Naravno da jeste.
Ja sam stavio težište na pretpostavku da se Hl-virus krije u virusu gripa i da upravo
zato ne može da bude identifikovan. Spolja deluje bezazleno, a u unutrašnjosti neznatno
razlikuje od virusa gripa. Činjenica je da mnogo bolesti počinje gripom. Da li baš uvek grip
donosi pad imunološke odbrane dozvoljavajući razbuktavanje latentne bolesti ili on u sebi
već nosi dobro kamufliranu bolest, tek treba dokazati ili opovrgnuti. Jer, rekoh, obe vari
jante su moguće...

Nov pogled na mehanizam kombinovanja,

replikadju i delovanje H lV-a na organizam

Za teoriju ,,HIV izaziva AIDS“ nema nijednog dokaza, a postoji impresivna gomila pro
tivdokaza. Niko nije zaista izolovao tzv. HIV. 0 postojanju ovog virusa se izvode povratni
zaključci nakon manipulisanja imunskim ćelijama iz krvi homoseksualaca u cilju izvođe
nja nespecifičnih markera. Pod markerima se podrazumevaju biološke supstance na
osnovu kojih se, tvrde stručnjaci, može izvesti dokaz stanja bolesti.
Svi ćelijski eksperimenti za navodno dokazivanje izolovanog HlV-a, zasnovani su na
dokazivanju takvih nespecifičnih markera posle stimulisanja snažnim oksidativnim sup
stancama u ćelijskim kulturama. Niko nije uspeo u serumu krvi takozvanih HlV-pozi
tivnih ili pacijenata sa AIDS-om, da demonstrira tzv. HIV izvan ćelije iako se on, prema
teoriji o HIV/AIDS-u iz 1995. godine, razmnožava u milijardama primeraka dnevno.
Prema saznanjima stečenim prilikom istraživanja azot-monoksida, istraživači HlV-a su
zamenili uzrok i posledicu.
Furhgot i Ignaro (Nobelova nagrada 1998.) su 1987. godine prvi put osigurali dokaz
da ćelijskim sistemima čovekovog organizma upravlja gas azot-monoksid (NO). Između
imunskih ćelija ,,proizvođača“ NO i onih koje ga ne proizvode, mora da postoji
ravnoteža. Tu ravnotežu između ćelijskog i tzv. humoralnog imuniteta sa antitelima,
mogu da poremete infektivni i/ili neinfektivni činioci što može da inicira stečenu sla
bost ćelijskog imuniteta (AIDS). Suviše jaka ili dugotrajna prekomerna stimulacija
proizvodnje NO u imunskim ćelijama, izaziva zastoj proizvodnje NO u imunskim ćelija
ma i pojačanu aktivaciju ćelija koje proizvode antitela. Posledica je da se unutar telesnih
ćelija nesmetano množe unutarćelijski mikrobi kao što su gljivice, paraziti, mikobakter
ije i virusi (izazivači oportunističkih oboljenja), koje u normalnim uslovima NO (kao gas
odbrane) odstranjuje bez simptoma. Takav klinički nalaz bolesti se određuje kao AIDS.
Prekomerna stimulacija proizvodnje NO može, istovremeno, određenim protivregu
lacijama ćelijske biologije da blokira ,,disanje“ kiseonika u određenim ćelijskim sistemima.
Celije mogu da se prebace na proizvodnju energije nezavisnu od kiseonika, što izaziva nas
tanak tumora.
Dr Robert Galo, pronalazač patentiranog tzv. testa na HIV, je hidrokortizonom manip
ulisao ćelijske kulture pacijenata sa AIDS-om. Hormon hidrokortizon blokira deljenje ćeli
ja, uključujući i razmnožavanje moguće prisutnih virusa, koji mogu da se razmnožavaju
samo istovremeno sa ćelijom domaćinom. Hidrokortizon zaustavlja i proizvodnju NO, ali i
podstiče stvaranje reparaturnih proteina.
Pomenuti navodi se odnose na eksperimente u laboratoriji dr Galoa 1984. godine, pri
likom stvaranja testa na HIV. Ipak, dr Galo još nije objasnio zašto je deljenje ćelija domaćina
blokirano posle davanja hidrokortizona (što svaki lekar zna iz kliničke primene hidrokorti
zona) ali i da se tzv. HIV posle davanja kortizona izuzetno dobro razmnožavao. To objašnjen
je nudi pomenuto istraživanje NO. Nespecifični molekulski markeri, navodni dokazi za pos
tojanje HlV-a, nisu ništa drugo do reparaturni proteini i ćelijski otpad koji se iz ćelija izloženih
oksidativnom stresu izvoze, u tzv. ćelijskim fragmentima, sličnim virusu, kao posledica pro
tivregulacije u biologiji ćelija. Ti markeri, dakle, nemaju nikakve veze sa tzv. HlV-om.
Supstrat za testiranje, čija je osetljivost podešena na izuzetno visoke količine antitela,
reaguje sa antitelima u serumu krvi osoba čije imunske ćelije proizvode veliku količinu
antitela. To je, pre svega, slučaj kod Ijudi čije imunske ćelije ne proizvode NO, već (umesto
toga) pojačano stimulišu sintezu antitela.
Pošto u čovekovoj krvi nema antitela koja reaguju isključivo sa onim proteinskim
antigenima protiv kojih su prvobitno stvorena, tzv. test na HIV dokazano reaguje sa
velikim brojem različitih antitela iz seruma krvi testiranih osoba, prvobitno stvorenih
protiv antigenskih proteina izazivača tuberkuloze, malarije, PCP gljivica i mnogih drugih.
Ne postoji, znači, nikakva tzv. infekcija HlV-om. Niti polnim odnosom, niti krvlju.
Takozvani prenos sa majke na dete je prenos majčinih antitela na dete i/ili toksičko
oštećenje stvaranja nesazrelih imunskih ćelija posle rođenja, usled toksičkog medika-
mentnog lečenja. Ono može biti i posledica majčine hronične infekcije koju prenosi na
dete. Takozvano profesionalno uslovljeno prenošenje HlV-a ili prenošenje silovanjem,
jesu anegdotalni slučajevi za koje u celokupnoj literaturi o HIV/AIDS-u nema ni jedan
potvrđen dokaz.
Brojčano najveća grupa tzv. pacijenata sa AIDS-om, obuhvata manjinu analno recep
tivnih homoseksualaca. Uzroci prekomerne stimulacije NO jesu: udisanje organskih azot
nih gasova kao sredstava za seksualni doping; zloupotreba hemoantibiotika koji se
matabolišu u NO i nitrozamin; unošenje stranih proteina kao posledica nezaštićenog
analnog odnosa, što može da izazove prekomernu proizvodnju NO analognu prekomernoj
proizvodnji NO usled mikrobskih antigenskih proteina i toksina kod multiinfektivnosti
ukoliko je poremećena ćelijska detoksikacija.
 Drugu po veličini rizičnu grupu čine intravenski zavisnici od droge, čija je ćelijska imun
ska ravnoteža poremećena samom intoksikacijom drogom, čestim mikrobskim infekcijama
usled kontaminacije upotrebljenih špriceva, toksičnih primesa narkoticima, nedovoljne i
deficitarne ishrane, povezano sa telesnom iscrpljenošću zbog narkomanskog načina života.
Sledeću rizičnu grupu čine hemofiličari koji su godinama primali komercijalno
proizvedene visokokontaminirane proteine zgrušavanja. Posledica toga je - prekomerna
stimulacija NO.
Još jednu (srazmerno malu) rizičnu grupu čine primaoci više transfuzija sa teškim
osnovnim oboljenjem. Reč je o pacijentima koji su prosečno primili trideset pet boca
ljudske krvi, usled čega je došlo do poremećaja imunskih ćelija koje proizvode NO i pre
vage imunskih ćelija koje ga ne proizvode.
Bolesti indikatori za AIDS, zastoj proizvodnje NO u imunskim ćelijama i prekomerno
sazrevanje imunskih ćelija koje ne proizvode NO, te oportunističke infekcije, razvijale su se
kod pacijenata sa rakom krvnih ćelija lečenih farmaeeutskim supstancama iz klase sup
stanci u koju spadaju i medikament protiv AIDS-a - AZT i srodne supstance.
Na potpuno različite izazivače imunske ćelije odgovaraju istovetno proizvodnjom
NO, a u slučaju prekomerne stimulacije zaustavljanjem njegove proizvodnje. Izazivači
mogu da budu farmatoksične supstance, deficitarna i nedovoljna ishrana, unos stranih
proteina, infekcije i zapaljenja, pogrešna hormonska regulacija, emocionalni stres, okol
ni činioci itd.
Postoje, međutim, efikasne mogućnosti prevencije i lečenja pre-AIDS-a i AIDS-a. Paci
jentima su, pored rešavanja problema nedovoljne ili pogrešne ishrane i ciljanog lečenja
infektivnih ili neinfektivnih uzročnika bolesti kao i izbegavanja specifičnih rizika, potreb
ne primereno dozirana antioksidativna, uravnotežavajuća terapija proteinima koji sadrže
sumpor i drugim proteinima i aminokiselinama (glutation, cistein, homocistein, arginin i
dr.), vitaminima, mineralima, mikroelementima, biljnim olifenolima, prirodnim inhibitori
ma proteaze (poput poli anjona iz morskih algi i preparata hrskavice), modulatorima
prostaglandina iz ribljeg ulja (omega-3 masne kiseline) ili, u teškim slučajevima, inhibitori
ma ciklooksigenaze-2, prema potrebi i difluorometilornitinom kao inhibitorom poliamina
i gama-globulinima u slučaju oportunističkih infekcija.
Netoksično lečenje poznaje mnoge mogućnosti da se poremećaj ćelijske imunske
ravnoteže dovede u red bez blokiranja ćelijskog disanja AZT-om i srodnim supstancama.
Dogmatska HIV/AIDS medicina je u protekloj deceniji počela ponovo da otkriva
mogućnosti dosledne antioksidativne zaštite i zaštite jetre za pacijente sa stečenom
slabošću ćelijskog imuniteta.
Zemlje u razvoju imaju u toj oblasti velike mogućnosti da morske proizvode koriste
kao dodatak ishrani, da sprovode plantažno gajenje fitoterapeutika bez ikakve licence i da
se prisete bogatog iskustva narodne medicine. '

Analize preparata Todoxin

izvršene u Bekmen (Beckman) laboratoriji u Torontu

Biljni preparat Todoxin obiluje (inače) antagonističkim elementima, kalcijumom i

gvožđem, a u vidu rastvora sadrži i ostale raznorodne materije koje se veoma lako (fiziološ
ki) apsorbuju.
 Reč je o tajni same prirode. U biohemiji i organskoj hemiji se, inače, supstanca sa
pomenutim osobinama naziva solubilajzer (eng. solubiliser). Dobijanje ovakve supstance
veštačkim putem ni najmanje nije jednostavno i zahteva dodavanje EDT-a (eng. Etilen
Diamin Tetra-silicate), jedinjenja štetnog za bubrege.
U Todoxin-u je sve bazirano i funkcioniše na prirodnim mehanizmima, stoga nema
ničeg škodljivog pa ga mogu koristiti i trudnice i deca. E, tu već nema tajne. Navedena
svojstva su dobijena mlevenjem, kombinovanjem, potom i komponovanjem svežih inte
gralnih (sa korenom, stablom, listom) lekovitih i biljaka sa velikim potencijalom, nar
avno, konzerviranih medom koji ih spaja i održava, u skladnu harmoniju zdravlja i
isceliteljskih mogućnosti. Zato Todoxin uspešno zaustavlja svaku reakciju, dopuštajući
jedino fermentaciju. Preciznije, dopušta samo pozitivne reakcije i pravi spoj po ,,šok“ ili
,,blic“ sistemu.
Polisaharidi, kojima je bogat, potiču od meda, a veliki broj kiselina od zelenog
limuna samlevenog sa korom. Na taj način u bio-sredini ,,ubija“ viruse bez nanošenja
štete organizmu. Limunova kiselina menja acido-baznu ravnotežu u kiselu, a takvu
,,šok-terapiju“ virus ne može da podnese. Šećerne kiseline (glukonska i glukuronska)
značajno utiču na delotvornost preparata. Utvrđeno je i prisustvo velikih količina
glukoze. Retkost je da se B vitamini nađu u celokupnom sklopu, a to je upravo ovde
slučaj. Stručnjacima iz ove laboratorije je poseban problem predstavljalo otkrivanje
činioca koji održava antagonističke minerale u rastvoru. Nije ustanovljeno prisustvo
lipaze, ali je amilaza bila prisutna. Sasvim prirodno, s obzirom na sadržaj šećera.
Detektovana su i dva druga aktivna enzima, fosfataza i katalaza, koji su zapravo fer
mentni enzimi.
Najvažniji sastojci Todoxin-a su citohrom C, hrom oprotein i hromoproteid.
Zbog čega je hrom toliko značajan, može se objasniti na osnovu procesa u ćelijskim
organelam a - m itohondrijam a, svojevrsnim m ini-fabrikam a energije. M etabolizam
glukoze ne može da dospe u mitohondrije ako nema horm ona insulina. Ukoliko se
to, ipak, dogodi, šećer ostaje u krvi, ova postaje prezasićena njim i nastaje - dija
betes. Dijabetes je, pored starosti, posledica nedostatka enzim a koji sadrži m inerale
magnezijum a i hroma, a hrom ima ulogu istovetnu onoj koju ima i kalcijum. Intere
santno je da enzim aktiviran mineralom cinka, a u Todoxin-u ga ima u velikim
količinama, m ora da sadrži hrom. Ukoliko to nije slučaj, apsorpcija insulina je
onemogućena.
Dipolarni minerali su odgovorni za otvaranje pora na mitohondriji i unošenje glukoze.
Da bi se unela glukoza, mineral se vezuje za nju, potom je oblaže insulin i u membrani
dolazi do invaginacije.
Budući da ne sadrži lipide (odnosno, svega jedan procenat), medikament je rastvorljiv
u vodi.
Todoxin sadrži i fitinsku kiselinu i fitol, osnovu hema kod hemoglobina. Naime, četiri
fito-kiseline se povezuju u prsten i nastaje hem, glavni deo hemoglobina, gde se magnezi
jum menja gvožđem i postaje u stvari - hemoglobin. Hemoglobin je iste hemijske strukture
kao i hlorofil. Razlika je samo u magnezijumu. I takozvana „porporing (porporna) grupa“
je ista i - prilično nestabilna. Pod uticajem svetlosti ili temperature - raspada se. Interesant
no je da se u jednom uzorku Todoxin-a raspala na osnovne jedinice i dobijen je fitol. Na
osnovu zelene boje, konstatovano je prisustvo hlorofila.
 Uzorci su tečni, polusolidni. Specifična težina nešto veča nego kod vode. Verovatno
zbog meda. Miris je ugodan, prijatan, voćni. Slobodne vode ima 65 °/o. Analiza suvih
čvrstih organskih jedinjenja pokazala je da sadrži: ugljenih hidrata 83,12 °/o; masnih
materija 1 %; proteina oko 2 % (uobičajeno za biljke); karboksilnih kiselina (u velikoj
količini) - 11,23 %.
Vađenjem elemenata pirolizom utvrđeno je da ima: ugljenika - 59,26 %; kiseonika -
31,89 %; vodonika - 7,23 %; azota - 1,22 %; fosfora - 0,37 %; sumpora 0,03 %.
Analiza ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi pokazala je da ima: glukoze 17,7 % (čist
med!); fruktoze 6,12 %; pentoze 1,16 %; manoze 0,22 %. Velika količina fruktoze je nađe
na samo u jednom od uzoraka, moguće kao rezultat fermentacije. Navedene kiseline imaju
veoma važnu fiziološku ulogu.
Analiza vitamina rastvorljivih u vodi pokazala je da su svi sadržani u prilično velikim
količinama. To je retkost. Otkriveni su: tiamin (Bl) - 24 ppm; riboflavin (B2) - 27 ppm;
vitamin B12 - 0,24 ppm; pantotenska kiselina - 31 ppm; nikotinska kiselina - 19 ppm;
piridoksin - 52 ppm; folna kiselina - 0,50 ppm; biotin - 76 ppm; askorbinska kiselina (C)
- 96 ppm; inositol (ciklični šećer, ponaša se kao vitamin i srodan je askorbinskoj kiseli
ni) - 112 ppm.
Analiza vitamina rastvorljivih u mastima: beta-karoten - 0,09 ppm; vitamin A-alkohol
- 0,03 ppm; vitamin A-acetat - 0,01 ppm; vitamin D3 - 0,08 ppm; tokoferol - 0,10 ppm.
Mnogima je neshvatljivo da se prilikom spravljanja preparata biljke ne suše izuzima
jući, naravno, uklanjanje spoljašnje vlage. Pasterizacija se vrši na temperaturi od 55°C (u
slučaju više temperature, došlo bi do inverzije). Priroda, naime, ,,proizvodi“ sve fiziološ
ki aktivne materije u D-orijentaciji. Oni su, dakle, na desnoj strani aktivne grupe. Vita
min C-D je, na primer, u toj poziciji fiziološki aktivan, dok je leva forma inaktivisana. To
znači da kad je grupa kiselina smeštena na desnoj strani molekula (optički opservirana
na polaroidu), onda je aktivna. Ali, istog trenutka kad se vitamin C zagreje do 80°C, on je
praktično uništen. Zato Todoxin-ovim preparatima nije potrebna pasterizacija. Dovoljno
je čuvanje na hladnom (u frižideru i sl.).
U preparatima Todoxin-a je sve strogo kompatibilno. Moguće je intervenisati, ali u tom
slučaju dolazi do promene odnosa, samim tim i -efekta i efikasnosti preparata.
 Novca nikad dosta ,

rezultata nikad manje

Kad su nacisti 1933. godine počeli da spaljuju knjige Sigmunda Frojda, veliki psi
hoanalitičar je rekao:
- Čovečanstvo je napredovalo, u srednjem veku bi spalili i mene!
Sublata causa tollitur effectus*
Koliko je do danas poznato, postoji devet podtipova Hl-virusa. Zvaničnici Nacionalnog
instituta za alergije i zarazne bolesti tvrde da se oni međusobno razlikuju od 30 do 35 odsto.
Napori čovečanstva da se izbori sa problemom AIDS-a kreću se u dva pravca: (1) na
pronalaženje leka protiv ove bolesti i (2) stvaranje vakcine i prevenciju zaraze.
Valjalo bi, međutim, osmotriti problem AIDS-vakcine izbliza. Evo kako su to učinili
reporteri Bi-Bi-Si-ja (BBC)...

U potrazi za vakcinom protiv side

Naselje ,,Kastro“ u San Francisku (SAD) je najveća zajednica aktivnih homoseksuala

ca. Pre nešto više od 20 godina, u njemu su homoseksualci ponosno ispoljavali svoju sek
sualnu slobodu. A onda je zajednicu počela da uništava nepoznata bolest. Uskoro-je umrlo
nekoliko hiljada ljudi. Don Frensis, naučnik koji je radio za američku vladu, najglasnije je
upozoravao na opasnost. Skoro polovina stanovnika naselja ,,Kastro“ umrla je od Hl-virusa,
pa je danas njegovo stanovništvo ili veoma mlado ili veoma staro. Nema sredine. Svojevre
meno su na njegovim ulicama hodali živi skeleti. A gledati osobu koja umire od side je,
zaista, užasan prizor...
Ranih 80-ih godina prošlog veka, nova bolest je bila potpuna nepoznanica. Sad
već čuveni naučnik Robert Galo je bio taj koji je načinio prvi korak u njenom rasvetl
javanju i tako ostavio vlastiti trag u istoriji. Maja 1984. na konferenciji za novinare,
sekretar Ministarstva zdravlja SAD je objavio da je Galo identifikovao virus kao
mogući uzročnik side:
Dobar dan dame i gospodo, imamo važno saopštenje. Otkriven je mogući uzrok side! Posle
ovog otkrića, lek za smrtonosnu bolest je po svoj prilici na dohvat ruke. Novi postupak će nam
omogućiti da stvorimo preventivnu vakcinu protiv side. Nadamo se da će za dve godine biti
spremna za probu... mnogima i dan-danas odzvanjaju u ušima ove reči vladinog službenika.
Bila je to ili velika naučna greška ili loša procena. To je trenutno najbolja moguća pro
cena. Ništa se ne može stopostotno predvideti, ali moramo dati neko rešenje. Nikada pre
toga nisam radio na nekoj vakcini ili u oblasti zdravstvene zaštite. Kada su me upitali kad

*Kada je otklonjen uzrok, otklonjena je i posledica

ćemo imati vakeinu, bio sam zatečen iako je trebalo da očekujem to pitanje. Pokušao sam
da u sebi napravim neke proračune i zaključio da ovu kulturu virusa možemo beskonačno
gajiti i proizvoditi velike količine delova virusa. To znači da bi za nekoliko godina trebalo
da imamo vakcinu , pričao je kasnije dr Robert Galo.
Optimizam je bio veliki jer su Galo i ostali naučnici već obavili najteži deo posla.
Otkrili su kako virus funkcioniše. Hl-virus napada odbrambene ćelije čovekovog orga
nizma, ćelije imunog sistema. Galo je otkrio da virus mora svojim ,,šiljcima“ da se
zakači za CD4 receptore na njihovoj površini, kao bi ušao u njih. Proces zaraze počin
je kada se povežu ,,šiljak“ i receptor. Dakle, kada se membrane spoje, dolazi do m ešan
ja sadržaja u njima i virus prelazi u citoplazmu ćelije. Tada počinje proces preuziman
ja kontrole nad ćelijom. Pri deobi ćelije, DNK virusa se takođe prenosi na svaku ćeliju
kćer. To znači da ova ćelija nije jedina ,,meta“ zauvek inficirana virusom. Zaražen je
ceo organizam.
Sa ovim izazovom su se naučnici suočili 1984. Trebalo je pronaći vakcinu koja će
sprečiti ulazak i razmnožavanje virusa u ćelijama imunskog sistema.
Kako deluju vakcine?
Odbrambeni (imuni) sistem čovekovog organizam uništava infektivne agense, poput
virusa i bakterija, razaranjem njihovih molekula nazvanih - antigeni. U slučaju infekcije
mora da reaguje brzo, precizno i snažno kako bi se sprečilo širenje patogenih agenasa.
Prvo dolazi do humoralne reakcije sistema. B limfociti (B ćelije) proizvode antitela,
ova se potom vezuju za tačno određene antigene patogenog agensa inicirajući seriju
reakcija koje vode do neutralizacije i/ili razaranja patogenog mikroba. Cilj humoralne
reakcije je njegovo uništenje pre nego što uspe da zarazi ćelije. Osim humoralne, posto
ji i tzv. indirektna ćelijska reakcija. Reč je o proizvodnji specijalizovanih T limfocita (T
ćelije) koji otkrivaju i razaraju zaražene ćelije. T limfociti, tačnije specifična vrsta pozna-
ta kao citotoksične T ćelije, prepoznaju male delove (peptide) antigena infektivnog agen
sa prisutnog na površini zaražene ćelije, aktiviraju se i uništavaju takve ćelije. Pomenuta
dva tipa reagovanja imunog sistema se međusobno dopunjuju obezbeđujući potpunu
zaštitu organizma u slučaju infekcije. B ćelije prvenstveno razaraju opnu virusa, a T -
unutrašnje proteine. B i T limfociti ,,pamte“ (imunološka memorija) i u slučaju ponovne
zaraze istim patogenim agensom brže reaguju.
Vakcinacija ili imunizacija podražava infekciju određenim mikrobom i podstiče imunu
reakciju protiv neaktivnih delova agensa, Ovaj kontakt uzrokuje brzu humoralnu i ćelijsku
imunu reakciju i proizvodnju B i T memorijskih limfocita. U slučaju zaraze pravim infek
tivnim agensom, imuni sistem reaguje brže i sveobuhvatnije nego kod osobe koja nije
vakcinisana.
Konvencionalne metode proizvodnje vakcina se zasnivaju na deaktivaciji i prečišća
vanju mikroba.
Cilj naučnika je pronalaženje vakcine čiji zadatak neće biti samo sprečavanje infekci
je, već pružanje mogućnosti zaraženom organizmu da se uspešno izbori sa bolešću, Uspeš
na vakcina, dakle, treba da pomogne ćelijama imunloškog sistema u proizvodnji antitela
koja bi napadala virus i stimulisala telo da uništi HlV-om zaražene ćelije.
Naučnici rade na dve vrste vakcina: preventivnoj i terapeutskoj. Preventivna treba da
spreči infekciju virusom, a terapeutska da pomogne imunološkom sistemu zaraženog da
prepozna određene oblike i mutacije HlV-a kako bi ih izbacio iz organizma.
 Do 1984, kada je otkriven uzrok side, u SAD su umrle 1.292 osobe. Iste godine
kada je Robert Galo otkrio kako funkcioniše Hl-virus, i virusolog dr Ron Derosijer je
došao do dramatičnog otkrića. Pronašao je sličan virus koji izaziva sidu kod majmuna.
Sada su znali kako virus deluje, a imali su i životinju za testiranje svojih teorija. Iako
ranije skeptičan, i Derosijer je tada izrazio optimizam u pogledu pronalaska vakcine:
Impresivno je što je vakcinacija stavljena pod kontrolu. Čak su i iskorenjene neke
virusne bolesti poput velikih i malih boginja, dečje paralize, žute groznice...
Polovinom prošlog veka, Zapad je bio preplavljen TV-reklamama tipa: Na vama je da
svoje dete zaštitite vakcinacijom, odmah ga odvedite lekaru. I vaše dete treba da primi
vakcinu! Vakcine su jedan od najvećih uspeha savremene medicine. Dečja paraliza i velike
boginje mogu da ubiju. Velike boginje su bile najveća pošast u Evropi tokom srednjeg veka.
Bile su iskorenjene a zatim i dečja paraliza. Počnite odmah sa novim programom zaštite,
uzmite prvi od tri grumena šećera...
Lista bolesti je neprekidno rasla. Poslednji trijumf je bila vakcina protiv hepatitisa B.
Među onima koji su odigrali ključnu ulogu u njenom otkrivanju, bio je dr Don Frensis.
Godine 1993, pomislio je da je pronašao i način da pobedi sidu. Prešao je u privatnu kom
paniju ,,Genentek“ koja je vakcinu protiv side pravila na isti način kao i vakcinu protiv
hepatitisa B. Ideja je bila sasvim jednostavna. Napašće ,,šiljke“ gpl20 na površini virusa,
koji deluju poput dlačica na teniskoj lopti. Jer, virus napada ćeliju sa specifičnim površin-
skim receptorima upravo za pomenuti gpl20.
Dr Frensis i ,,Genentek“ su verovali da su pronašli savršen način da prevare virus i
spreče infekciju. Planirali su, naime, da naprave vakcinu koja će podsticati imunski sis
tem na proizvodnju antitela u krvi. Stvoriće se antitela protiv gpl20. Kada osoba ponovo
bude izložena Hl-virusu, antitela će se probiti i krenuti direktno na gpl20. Potpuno će ih
prekriti, kao dlačice na teniskoj lopti. Hl-virus neće moći da uđe u ćeliju.
Izgledalo je sasvim jednostavno. Samo treba proizvesti antitela i zaustaviti zarazu.
Da li stvarate antitela koja će sprečiti virus da se zakači i uđe u ćeliju? Odgovor je -
da. Zato su se svi koji su radili na vakcini između 1985. i 1990. skoncentrisali isključivo na
omotač gpl20 , kaže dr Robert Galo.
Nove dobre vesti su stigle 1989. ,,Genentekova“ vakcina sa antitelima je uspešno
isprobana na šimpanzama. ,,Stoprocentno“ je bila delotvorna kod svih vakcinisanih život
inja. Bio je to prvi put da neko praktično pokaže da vakcina protiv Hl-virusa zaista može
delovati. Ostalo je još samo da se odgovori na ključno pitanje: ako vakcina štiti šimpanze,
a reakcija čovekovog imunog sistema je ista kao kod šimpanza, hoće li vakcina delovati i
na ljude
,,Genentekova“ vakcina je isprobana samo na laboratorijskim vrstama virusa. Pre nego
što vlada SAD odobri testiranje na ljudima, neophodno je proceniti njeno dejstvo na „prav
im“ virusima. Dakle, na onima koji preovlađuju kod ljudi, na ,,snalažljivim“ virusima
spremnim da se koriste svakojakim ,,trikovima“.
Dr Stiv Volinski odlično poznaje trikove Hl-virusa. On ima pristup najvećoj bazi
podataka u Americi u koju je smešteno na hiljade uzoraka ovog virusa sakupljanih tokom
više od dvadeset godina. Ceo radni vek je proveo analizirajući kako se to Hl-virus menja i
širi svetom.
Virusni oblici pokazuju istoriju evolucije. Ogranci su genetičke razlike u virusu.
Uočeno je da se promene, koje sve vreme postoje, neprekidno uvećavaju , kaže dr Volinski.
 Poznato je da se svi virusi menjaju, ali kada su dr Volinski i njegovi saradnici uporedili
HIV sa virusom gripa, bili su iznenađeni. Virus gripa je 1997. u celom svetu pokazao izves
nu ,,količinu“ genetske varijacije. Potom je dr Volinski proverio koliko je varijacija postoja
lo u jednom čoveku čija je krv testirana iste godine. Iznenađenje naučnika je izazvala či
njenica da se tokom jedne godine Hl-virus u istoj osobi menja više nego što se virus gripa
menja u - celom svetu!
Treba samo videti koliko se različitih tipova HI virusa razvilo iz jednog virusa 1997.
godine u Demokratskoj Republici Kongo , pokazuje dr Volinski. Promene kod virusa gripa
jesu neznatne, ali je ipak svake godine potrebna nova preventivna vakcina. Hl-virus je,
međutim, potpuno drugačiji. Način na koji varira, zaista je spektakularan. Svaki put kada
napravi svoju kopiju, napravi i - grešku. Tako stvara mnoštvo mutiranih virusa koji mogu
da žive u svakoj osobi.
Hl-virus se razmnožava i mutira neverovatnom brzinom. Tokom samo jednog dana,
nastane do 10 milijardi kopija u jednom čoveku. Naučnici koji rade na vakcini sa antitelima,
bore se da održe taj tempo.
Britanac dr Menis Barton radi u Istraživačkom institutu Skrips. Tokom 20 godina,
koliko izučava antitela za Hl-virus, saznao je mnogo o strukturi gpl20, ,,meti“ Genentekove
vakcine sa antitelima:
Kada se gpl20 na virusu spoji sa CD4 na ljudskoj T ćeliji, virus se povezuje sa
ćelijom i infekcija može da počne. Antitela mogu da spreče ovaj proces, samo ako pre
poznaju pravu m etu“. Problem je u tome što samo jedna promena u aminokiselinama,
od kojih se sastoji molekul gpl20, može potpuno da eliminiše povezivanje antitela
objašnjava dr Barton.
,,Genentek“-ov istraživački tim je verovao da će se antitela za gpl20 suprotstaviti
mnogim različitim vrstama Hl-virusa, međutim, dok su istraživači radili na vakcini, gpl20
se nekontrolisano menjao. Ispostavilo se da je gpl20 deo virusa koji se najbrže menja. U
periodu potrebnom da se testira krv jednog čoveka, gpl20 se mogao promeniti u toj meri
da neko antitelo više ne deluje. Možda je ,,Genentek“-ova vakcina delovala na šimpanze, ali
su mnogi verovali da neće proizvesti delotvorna antitela za pravi virus. Zašto? Zasnovana
je na vrsti virusa iz perioda kada se HIV tek pojavio. Danas, međutim, u svetu postoji na
stotine hiljada vrsta virusa. A to je, već, ozbiljan problem. Ako je namera da se vakcinišu
ljudi, a nije poznato kom virusu će biti izloženi, neophodno je obezbediti efikasnu vakcinu
protiv svih virusa na svetu!
Dr Don Frensis nije dobio novac od vlade za probe na ljudima jer se verovalo da nje
gova vakcina neće delovati. Danas smatra da je propuštena odlična prilika:
Veoma je teško ubediti privatni ili javni sektor da obezbedi novac. A kada budu kon
ačno shvatili da je to važna stvar, biće prekasno i umreće na hiljade ljudi.
Ipak, dr Frensis nije odustao. U pokušaju da sakupi novac, 1995. je otišao u Vol Strit.
„Nadamo se da će za dve godine vakcina biti spremna za probu. Približno dve
godine...“ Deset godina posle čuvene konferencije za štampu, širom sveta je od side umrlo
5 miliona ljudi! Vakcine još uvek nije bilo.
Naučnici bečkog Instituta za primenjenu mikrobiologiju obelodanili su, u drugoj
polovini 2001. godine, da rade na vakcini koja bi mogla da bude efikasna zaštita (i) od HI-
virusa. Neočekivano, reč je o vakcini protiv gripa modifikovanoj antigenskim materijalom
(za sada) nesavladivog virusa koji je od 1981. do 2003. odneo 22 miliona žrtava.
 (O vezi virusa gripa i HlV-a, uzgred budi rečeno, pisao sam desetak godina pre ovog
eksperimenta.)
Prvi eksperimenti izvedeni su na miševima. Ubrizgana im je modifikovana vakcina
protiv gripa, pri čemu je dodati antigenski materijal pokazao da može da ima ulogu antige
na, tj. da podstakne organizam na jaku imunoreakciju. Ali, pre nego što bečki naučnici
potvrde da su pronašli vakcinu protiv AIDS-a, neophodno je uraditi dalje testove na miše
vima kojima je data vakcina i, naravno, izložiti ih - Hl-virusu.
Prema rečima doktora Borisa Ferka, jednog od članova tima, posle eksperimenata sa
miševima uslediće testovi na primatima. Ukoliko budu uspešni, biće to sigurna potvrda da
je vakcina bezbedna i delotvorna i za ljude. S obzirom na značaj otkrića, dalja istraživanja
će finansirati i Evropska unija.
Početkom 2001. godine u svetu je ispitivano između 25 i 30 prototipova vakcine, od
kojih su tri bile u žiži naučne javnosti. Prvi prototip je razvijen na Oksfordskom univerzite
tu i očekivan je skori početak testiranja na ljudima u Velikoj Britaniji i Keniji. Drugi pro
totip, od koga se dosta očekivalo, razvila je američka kompanija „ Veks Gen „ (VaxGen) i
testiranje na ljudima je bilo u toku.
Treća vakcina je prizvedena na Univerzitetu Emori, SAD. Nakon obavljenih testiranja
na majmunima, rezultati su ukazivali da ova vakcina ne može da spreči zarazu, ali da ima
„izuzetnu sprečavajuću snagu procesa širenja Hl-virusa u organizmu“. Testovi su rađeni na
24 majmuna kojima je vakcina data, a zatim ubrizgan i virus. Iako je došlo do infekcije, kod
primata se ni posle više meseci nije razvila bolest, to jest nisu se pojavili simptomi karak-
teristični za AIDS.
S druge strane, članovi zaražene kontrolne grupe majmuna (koja nije primila vakcinu)
su do maksimalno 28 nedelja počeli da pokazuju znake bolesti vezane za Hl-virus, bez
nade da infekciju prežive.
Vakcina o kojoj je reč, kako kažu njeni tvorci, stimuliše imunološki sistem i stvaranje
,,memorijskih“ ćelija sposobnih da prepoznaju virus i pokrenu proces odbrane od infekci
je. Postignuti rezultati su do tada bili najbolji na području iznalaženja vakcine protiv AIDS-
a. Uskoro je trebalo da vakcina bude testirana i na ljudima.
Samo šest meseci kasnije, međunarodni tim naučnika je objavio da je pronašao
vakcinu protiv AIDS-a! Istina, trenutno pomaže samo mačkama, ali bi princip mogao lako
da se primeni i kod ljudi...
Profesor Osvald Džaret (Oswald Jarrett) sa Veterinarskog fakulteta u Edinburgu, potvr
dio je da su mačke nakon vakcinacije postajale imune na bolest, bez obzira na dugotrajno
i često izlaganje virusu. Uskoro će vakcina biti dostupna svima koji žele da zaštite svoje
ljubimce - najavio je pomenuti profesor.
Ipak, put do vakcine koja će štititi ljude neće biti tako kratak, bez obzira na to što će
biti primenjen isti princip. Prof. Osvald Džaret je najavio da će se vakcina naći u prodaji tek
2006. godine. Do tada, predlaže prezervativ kao jedino efikasno sredstvo zaštite, uprkos
tome što se uveliko radilo i na drugim proizvodima (kremama i gelovima) koji bi mogli da
posluže kao zamena.
U tom trenutku je stopa rasta obolelih na godišnjem nivou iznosila - 5,5 miliona, uz
tendenciju daljeg rasta!
 U igru uskače i - Bil Gejts!

Svetski ekonomski forum u Davosu okuplja najveća imena iz sveta politike, ekonomi
je i biznisa. Početkom 2001. godine na njemu je Bil Gejts (Bill Gates) ueestvovao u diskusi
jama na temu kompjuterskih tehnologija, digitalnog jaza i Interneta. Pored toga, „kralj
operativnih sistema i korisničkih aplikacija“ je pozvao vodeće svetske biznismene da se
pridruže akciji pronalaženja vakcine protiv AIDS-a, dotirajući istraživanja organizacije IAVI
(International Aids Vaccine Initiative). Gejts je objavio da će njegova donacija iznositi 100
miliona dolara, a pridružio mu se i vlasnik Yahoo!-a sa cifrom od pet miliona dolara i
željom da i svoju mrežu sajtova stavi u službu borbe protiv neizlečive bolesti.
Gejts je kritikovao, za njega neverovatnu činjenicu, da i posle 20 godina od prvog sluča
ja HlV-a, vakcina još nije pronađena. Po njemu je osnovni problem bilo nedovoljno finan
siranje istraživanja i „neverovatna nezainteresovanost globalnog tržišta da tu borbu potpo
mogne“. Zato je odlučio da on prvi „probije led“ i time povuče ostale milionere i milijardere
za sobom.
IAVI se, objašnjavano je u tom trenutku, nalazi na dobrom putu da proizvede efikas
nu vakcinu i traži 550 miliona dolara za dalja istraživanja koja bi trebalo da traju do 2007.
godine. Tih dana su testiranja vakcine trebala da otpočnu u Keniji, pošto je završen prvi
krug testova na dobrovoljcima u Velikoj Britaniji. (Dakle, ,,varijanta“ Oksford! - prim. T. J.)
Na Svetskom ekonomskom forumu u Davosu (Švajcarska) početkom 2006.
godine, dr Set Barkli (Seth Berkley), predsednik i izvršni direktor Internacionalne
AIDS Vakcina Inicijative (IAVI), zatražio je od političara i ostalih učesnika skupa
povećanje donacija za istraživanje HIV/AIDS vakcine ,,bar do iznosa od 1,3 milijarde
dolara godišnje“. IAVI procenjuje da je za istraživanje i razvoj HIV/AIDS vakcine do
tada utrošeno 682 miliona dolara, od čega je svega 100 miliona došlo iz privatnih
(nedržavnih) izvora,
Sistem razvoja vakcine nije dobro postavljen. Mora se pronaći bolji način za podsticaj
istraživačkog rada, finansiranja i farmaceutskih kompanija - rekao je dr Barkli. - Grupa od
osam industrijski najrazvijenijih zemalja je i na prethodnih šest okupljanja izrazila podršku
za razvoj HIV/AIDS vakcine, uključujući prethodni samit 2005. u Gleniglu u Škotskoj, ali i
dalje ostaje otvoreno ispunjenje datih obećanja.
Milijarder Bil Gejts je i na ovom forumu bio široke ruke priloživši 900 miliona dolara
osnivačkog uloga Fondu za borbu protiv tuberkuloze koji bi, prema zamisli njegovih tvor-
ca, trebalo da iznosi - 31 milijardu dolara!
Odakle, sad - TBC? Tuberkuloza je, naime, dostigla dramatične razmere u Africi i
drugim siromašnim zemljama gde u ko-infekciji sa HIV/AIDS-om čini smrtonosnu kom
binaciju. Nigerijski predsednik Olu Segun Obasanjo i britanski ministar finansija Gordon
Braun, pozvali su svetske lidere da podrže novi akcioni plan Svetske zdravstvene organi
zacije (WHO) po kome u narednih deset godina treba da se leči 50 miliona ljudi i pruži pre
vencija za 14 miliona ljudi u svetu. SZO veruje da je za realizaciju ovog projekta potrebno
56 milijardi dolara u sledećoj deceniji. Od toga, 47 za kontrolu bolesti a devet milijardi za
razvoj novih lekova i vakcine. Novi lekovi su zaista neophodni s obzirom na činjenicu da je
dosadašnja vrsta tuberkuloze (koja trenutno hara svetom) postala rezistentna na postojeće
lekove, a jedina postojeća vakcina nije odviše efikasna.
 Iz fonda „Bili i Melinda Gejts“ je inače, od ukupno 28,8 milijardi dolara, do kraja januara
2006. godine izdvojeno za razne projekte - 9,25 milijardi dolara. Od toga, u fond za pronalaže
nje HIV/AIDS-vakcine je uplaćeno 750 miliona, a u fond IAVI-a 126,5 miliona dolara.
Razvoj vakcine je otpočeo nakon iznenađujućeg otkrića lekara da grupa prostitutki u
Najrobiju nije HlV-pozitivna, bez obzira na stalnu izloženost i kontakt sa virusom AIDS-a.
Do tog trenutka je testirano 25 različitih vakcina, ali pomenuta „najviše obećava“ i prva će
biti testirana na samom ,,izvoru“, odnosno u regionu gde se HIV prvi put pojavio.
Već 2002. godine, američka kompanija „Veks Gen“ je pompezno najavila svoju vakcinu
protiv HlV-a. Od osam varijanti na kojima se trenutno radi u ovoj firmi, šest je tek u prvoj
fazi ispitivanja. Jedna se nalazi u drugoj fazi istraživanja, što podrazumeva da se traga za
pravim dozama i efektima. Ispitivanja osme vakcine su stigla i do treće faze, to jest do testi
ranja na ljudima. Vakcina bi trebalo da spreči infekciju stimulisanjem produkcije antitela.
Sadrži određene delove HlV-a, poput gena ili proteina, da bi aktivirala imuni sistem. Kada
jednom prepozna ove gene, organizam bi trebalo da se izbori i sa pravim virusom.
U borbi protiv HlV-a trebalo bi primeniti model virusa gripa. Imajući u vidu da se on
neprestano menja, vakcinu valja prilagođavati novim oblicima. Inače, vakcina se testira na
visoko rizičnim grupama. U Evropi i Severnoj Americi na homoseksualcima, a u Aziji na
intravenoznim narkomanima.
Ni tu, međutim, priči nije kraj. Nameće se pitanje: kome će vakcina biti dostupna. U
prvom krugu su pripadnici visoko rizičnih grupa - homoseksualci, prostitutke, narkomani
i hemofiličari - a cilj je da postane deo obavezne preventivne vakcinacije celokupnog
stanovništa.
S druge strane, vakcina se ispituje u Evropi, Americi i Aziji i može biti delotvorna samo
za oblike virusa prisutne na ovim područjima. Nema, dakle, garancije da će imati korisno
dejstvo u Africi, pogotovo u oblasti podsahare čije je stanovništvo najugroženije. Čak 70
odsto svih obolelih, živi na Crnom kontinentu. U pojedinim afričkim zemljama je svaki treći
stanovnik zaražen virusom, a u Bocvani, maloj zemlji na jugu kontinenta, zebeležena je
najveća stopa bolesnih: oko četrdeset odsto kod osoba do pedeset godina starosti.

A gde smo m i?

Na petom konkursu Globalnog fonda za sidu (Global Fund to Fight AIDS, Tuberculosis and
Malaria) projekat iz Srbije nije dobio „prelaznu ocenu“ stručne komisije za tehničku procenu.
U prevodu, republika Srbija nije dobila (očekivana) sredstva u iznosu od 5,5 miliona dolara.
Države iz najbližeg okruženja su bile uspešnije i domogle se donacija. Među uspešni
ma su se našle Crna Gora, BiH i Albanija, dok je Srbija (bez donacije) svrstana u grupu sa
Zanzibarom, Burkinom Fasom, Avganistanom i drugima.
Nepunih mesec dana kasnije, 1. decembra 2005, povodom Svetskog dana borbe protiv
HIV/AIDS-a saopšteno je da će Crna Gora dobiti dva miliona američkih dolara iz Globalnog
fonda za borbu protiv HIV/AIDS, za podršku aktivnosti vladinog i nevladinog sektora na
tom planu.
Prema podacima Instituta za javno zdravlje, u Crnoj Gori trenutno živi 17 inficiranih
Hl-virusom i 11 oboljelih od side.
U 2005. godini je registrovano devet inficiranih osoba, od kojih je jedna osoba
obolela a jedna umrla. Šest odsto inficiranih su intravenski narkomani, četiri odsto je
inficirano prenošenjem virusa sa majke na dete, kod 11 odsto inficiranih nije moguće
utvrditi način prenosa, mada se veruje se da je reč o prenosu homoseksualnim odno
som. Četiri odsto inficiranih u Crnoj Gori, odnosno dve osobe, virus su dobili putem
transfuzije. Obe van Crne Gore.
I, toliko o nama. Vratimo se - vakcini.

Daj pare, za vakcinu ćemo lako...

Samo u Sjedinjenim Američkim Državama, svako četvrto novorođenče od majke infi

cirane Hl-virusom, i samo biva zaraženo - prilikom rođenja ili majčinim mlekom.
Krajem februara 2003. „Ekonomist onlajn“ je objavio vest da je pronađena eksperi
mentalna vakcina protiv HlV-a „koja će zaštititi bebe čije su majke zaražene ovim viru
som“.
Vakcinu ALVAC-HIV vCP205 je proizvela firma „Aventis Paster“ (Aventis Pasteur),
treća u svetu po obimu istraživanja vezana za AIDS, odmah iza istraživačkih programa dve
vladine agencije - NIH (National Institutes of Health) u SAD i ANRS (National Agency for
AIDS Research) u Francuskoj.
Vakcinu ALVAC-HIV vCP205 bi, po zamisli njenih tvoraca, prvenstveno trebalo koristi
za pobuđivanje ćelijske imune reakcije, mada može izazvati i humoralnu. Zasniva na
kanaripoks vektoru. Kanaripoks spada u grupu virusa koji izazivaju boginje i javlja se kod
ptica. Istraživači su, ističu, dobro upoznati sa ovom porodicom virusa koja se već pokazala
korisnom budući da je ,,roditelj“ svih vakcina. Naime, virus kravljih boginja pripada upra-
vo ovoj grupi.
Osnovna karakteristika kanaripoksa (koja ga i čini pogodnim kao vektora za
vakcinu) je njegova bezbednost, budući da se ne reprodukuje u ljudskom organizmu.
Pored toga, može da prenosi velike količine stranih gena, u ovom slučaju gene tipa B HI-
virusa, najzastupljenijeg podtipa HIV-1 koji se javlja u SAD i Evropi. Kako HIV varira u
zavisnosti od geografskog područja, primena vakcine će praktično biti ograničena na
SAD i Evropu.
Inače, u SAD je u to vreme bilo ,,na ispitivanju“ dvanaest različitih vakcina protiv AIDS
-a. Istovremeno je zaključeno da je „zbog specifičnosti ove bolesti nemoguće naći jedin
stvenu vakcinu koja bi zaštitila sve kategorije ugroženih“.
Ipak, nije neophodno imati visok koeficijent inteligencije da bi se shvatilo koga „prven
stveno“ treba spašavati. Naravno, SAD i Evropu. Jer, istraživači nikad više i neće dobiti
novac od SAD ,,za dalja“ istraživanja“ ukoliko se potpuno ne posvete (nereproduktivnim)
homoseksualcima i narkomanima. Afrikanaca i Azijaca, prema već pomenutoj doktrini
eugenetičara, ionako je - previše!
Uprkos minimalnim napretku ka stvaranju vakcine za prevenciju AIDS-a u proteklih
nekoliko godina, napori su još uvek nedovoljni da bi se postigao značajniji prodor u ovoj
oblasti, rečeno je polovinom 2004. godine u Bangkoku (Tajland) na konferenciji za štampu
tokom XV Internacionalne AIDS konferencije.
Svet napreduje ka vakcini inčima, a trebalo bi koracima. Samo vakcina može da
okonča epidemiju, premda vakcine nisu ni pomenute na svečanom otvaranju! , dodao je
jetko Set Berkli (Seth Berkley), predsednik i izvršni direktor Internacionalne AIDS Vakci
na Inicijative (IAVI).
 Broj potencijalnih vakcina u fazi kliničkog ispitivanja udvostručen je od 2000. godine,
ali manje od tri odsto ukupnih sredstava namenjenih za AIDS utrošeno je na istraživanja u
cilju pronalaženja vakcine.
Prema podacima UN, 14 hiljada osoba se i dalje dnevno inficira HlV-om.
IAVI 2004. poziva svet da udvostruči sredstva fondacijama koje podržavaju istraži-
vanje vakcine. Prema izveštaju, u 19 zemalja postoji 30 ,,kandidata“ u kliničkoj fazi
ispitivanja.
Problem leži u tome što svi kandidati u osnovi imaju hipotezu da vakcina može da
pomogne zaštiti ćelijski posredovanom imunom odgovoru (deo imunog sistema koga čine
ćelije, drugi deo čine antitela) , rekao je dr Vejn Kof (Wayne Koff), podpredsednik i šef
odseka za istraživanje vakcina IAVI-a. Iako smo donekle proširili saznanja, gotovo svi kan
didati rade na istom pristupu: da vide da li je T-ćelijski imunitet sposoban da se izbori sa
virusom. Druge alternativne hipoteze su odavno zapostavljene. Prva je da će efikasna vakci
na izazvati snažno stvaranje antitela.
Samo jedna vakcina je došla do treće faze ispitivanja. Reč je o kombinaciji vakcine
firme ,,Aventis-Alvak“ i vakcine firme ,,VexGen-Aidsvaks“. Ipak, mnogi istraživači su
izrazili sumnju u njenu efikasnost, imajući u vidu prošlogodišnje (2003. - prim. T. J.)
neuspehe u ispitivanju svake ponaosob.
Farmaceutska kuća ,,Merk“ (Merck) treba da započne fazu Ilb ispitivanja do kraja ove
(2004. - prim. T. J.) godine. Ali, ,,Merk“ sumnja da će njegova vakcina biti sto posto efikasna.
U oba slučaja, istraživači neće znati rezultate istraživanja efikasnosti svojih vakcina do
kraja 2007. ili 2008. - rekao je dr Kof. - Studije treba da daju i odgovor na pitanje: zašto
atenuirane vakcine (oslabljen virus koji ne izaziva infekciju) deluju kod majmuna Znamo
da funkcionišu, ali ne i zašto.
Dr Berkli je naglasio da bi i 50 posto efikasna vakcina, primenjena na dve trećine
(odrasle) populacije, mogla da smanji procenat novoinficiranih čak do - 60 posto.
Dr Helen Dejli (Helen Dayle), direktor odseka za HIV, TBC i reproduktivno zdravlje u
„Bil i Melinda Gejts“ fondaciji u Sijetlu, rekla je da je „pristupačnost antiretroviralnim
lekovima veoma važno pitanje ali, na duge staze gledano, prevencija HlV-a vakcinom treba
da bude svetski prioritet“.

Nekom original, nekom ni - kopija

Do tada najveća, 15. svetska konferencija o sidi (u Bangkoku) trajala je punih sedam
dana. Na njoj je učestvovalo oko 17.000 političara, naučnika, akademika i stručnjaka za sidu
iz čitavog sveta, a okončana je sa više upozoravajućih poruka nego konkretnih dogovora.
Konstatovano je da bi sida mogla da bude uzrok sledeće globalne ekonomske krize, jer
se epidemija širi kao požar. Virusom HIV je zaraženo 36,5 miliona radno sposobnih ljudi,
a ta brojka bi do 2010. mogla da premaši 48 miliona. Posebnu težinu tome daje činjenica
da su najugroženije žene u radnom i u fertilnom dobu. Broj obolelih žena se povećao sa 35
na 48 odsto, i čak 60 odsto mlade ženske populacije. Pored toga, 15 miliona dece u svetu
živi bez jednog ili oba roditelja podleglih HIV/AIDS-u. Prognozira se da će njihov broj
dostići 17 miliona samo u podsaharskoj Africi već do 2010. godine. Siromaštvo, kriza
zdravlja žena, nepostojanje lekova i neznanje, samo su delići niza uzroka katastrofalne
svetske situacije u vezi side.
 Debata na skupu u Bangkoku je povremeno bila veoma žučna. Lomila su se koplja oko
političkih stavova pojedinih zemalja prema opakoj bolesti, prevenciji, lekovima, vakcini...
Raspravu o tome šta je efikasnije u borbi protiv side - upotreba kondoma ili apstinen
cija - započeo je ugandski predsednik Joveri Museveni izjavom da su kondomi
„improvizacija, a ne rešenje“. Brojniji su, međutim, bili zagovornici upotrebe kondoma,
„zaštitinog znaka“ borbe protiv side u mnogim delovima sveta.
Što se samog lečenja obolelih tiče, postojeći lekovi i njihove genetičke kopije su i hva
ljeni i osporavani, a celokupna diskusija se zapravo prelamala kroz prizmu finansija i hnan
sijske moći u svetu: bogatima su dostupni lekovi, a siromašnima ni jeftinije kopije.
Na samom kraju 2005, Si-En-En (CNN) je objavio a AP (Associated Press) preneo neuo
bičajeno otvorenu izjavu dr Edmunda Tramonta, šefa odseka za istraživanje AIDS-a
Nacionalnog instituta za zdravlje SAD ,,da proizvođači lekova nemaju podsticaj da stvore
vakcinu za HIV, pre će biti da oni čekaju na uberu profit od vakcine koju bi vlada razvila“!
U prevodu, vlada SAD mora mnogo više od proizvođača da se angažuje na iznalaženju
novih lekova i njihovom iznošenju na tržište.
- Vlada mora da potroši mnogo više vremena i energije u oblasti pronalazaštva, pošto
taj aspekt u privatnom sektoru ne pokazuje napredak - kaže Tramont. - Ako posmatramo
problem vakcina, HIV vakcine na primer, država mora da je razvije pošto to neće uraditi ni
jedna farmaceutska kompanija. Firme nemaju podstrek da rade na pronalascima i izlaze iz
tog posla padajući mrtve kao muve. To je razlog zbog koga mi to moramo da uradimo.
Ako se vakcina razvije i pokaže uspešnom, farmaceutske kompanije će biti voljne da
krenu u proizvodnju za koju nisu izdvojile velika investiciona sredstva, već će samo da
proizvode i prodajom na tržištu ostvare profit - zaključio je Tramont.
Na ovu izjavu je oštro reagovao predstavnik najvećih farmaceutskih kompanija SAD-a
Ken Džonson, inače potpredsednik PhRMA (Pharmaceutical Research and Manufacturers
of America):
- To, jednostavno, nije istina. Američke istraživačko-farmaceutske kompanije su pot
puno posvećene istraživanjima i razvoju vakcine za HIV. Do danas je u ispitivanje ušlo 15
potencijalnih vakcina. Pronalazak vakcine je krucijalno za kontrolu pandemije AIDS-a, i
naše kompanije su svesne potrebe da postignu uspeh u toj vitalnoj oblasti nauke.
- Kroz pitanje HlV-vakcine, može se sagledati istorija razvoja i proizvodnje svih vakci
na. Nije reč samo o HlV-vakcini, već svim vakcinama. Zbog toga je bila nestašica (i još uvek
je) vakcina za grip - uzvratio je Tramont.
Potraga za AIDS-vakcinom je jedno od najvećih razočaranja naučnika, uprkos potrošenih
milijardi dolara i velikog broja godina na istraživanja. Deo problema leži i u činjenici da bi
takva vakcina morala delovati u samom srcu imunog sistema koji AIDS ugrožava.
U poslednjih nekoliko godina je neuspeh nekoliko potencijalnih vakcina od kojih se
najviše očekivalo, doveo do frustriranosti.
Visoki zvaničnik Ujedinjenih nacija zadužen za HIV/AIDS je izjavio na konferenciji
održanoj početkom 2005. godine da „nije realno očekivati postizanje cilja u zaustavljanju i
smanjenju širenja pandemije AIDS-a pre 2015. godine“. Na istoj konferenciji, britanski del
egat je predvideo da će za stvaranje vakcine verovatno biti potrebno još 20 godina.
Međunarodna inicijativa za AIDS vakcinu (IAVI - International AIDS Vaccines Initia
tive), neprofitna grupa angažovana na projektu AIDS vakcine, izveštava da se više od 30
potencijalnih vakcina testira na malom broju ispitanika u 19 zemalja, ali potvrđuje da se
gotovo sva istraživanja oslanjaju na „sličnu naučnu postavku-teoriju“, koja se može
pokazati kao uzaludan pokušaj. „Ako se dosadašnja hipoteza pokaže neispravnom, podaci
dobijeni kod dosadašnjih ispitanika mogli bi postati mahom irelevantni. Ubedljive alterna
tivne hipoteze uglavnom nisu uzimane u razmatranje,“ potvrđuje grupa.
IAVI procenjuje da se godišnje za AIDS vakcinu potroši oko 682 miliona američkih
dolara. ,,To predstavlja manje od jedan posto od ukupno potrošenih sredstava za istraživanje
svih proizvoda namenjenih zdravlju ljudi“ kažu u IAVI-u. „Privatni sektor učestvuje samo sa
sto miliona godišnje, pre svega zbog nedostatka osećaja kod privatnog sektora da su naučna
istraživanja, za AIDS-vakcinu, teška oblast u koju treba puno investirati, a zemlje u razvoju
kojima je vakcina najpotrebnija nisu u mogućnosti da daju svoj finansiski doprinos.“

Inkubacija deset godina, epidemija nekoliko hiljada godina

Profesor Roj Anderson je stručnjak za epidemije. Svestan je da će, u poređenju sa ostal

im bolestima, sida još dugo harati svetom:
- Klinički simptomi SARS-a javljaju se četiri do šest dana od inkubacije virusa. Opo
ravak traje od nekoliko dana do nekoliko nedelja. U slučaju side, ako ne postoji odgovara
jući medicinski tretman, od trenutka zaraze do postavljanja dijagnoze može proći deset god
ina. Valja uporediti samo period četiri do šest dana sa deset godina. Period za inkubaciju
SARS-a traje između četiri do šest dana, a epidemija se završi za šest meseci. Za inkubaciju
side potrebno je deset godina, a globalna epidemija traje - nekoliko hiljada godina!
Dr Endru Mekmajkl je četrnaest godina svakodnevno putovao od lepog sela u Oks
fordširu do bolnice „Džon Redklif“ u Oksfordu da bi radio na vakcini protiv side:
- Kada čovek stigne u Afriku, na prvi pogled ne primećuje ništa neobično. Potom upoz
na razne ljude i shvati da su svi koje je upoznao zaraženi HlV-om. Njihovi rođaci i prijatelji
su ili umrli ili se brinu o nekom siročetu. To jasno pokazuje koliko je ovaj problem zaista
ozbiljan i koliko je vakcina neophodna.
Zbog problema sa prvom vakcinom sa antitelima, naučnici su sa pesimizmom gledali
na budućnost. A onda je 1992. godine dr Mekmajklova labaratorija ,,nabasala“ na neke
izuzetne ljude koji su naizgled pružali novu nadu. Našli su izveštaje iz Najrobija u Keniji
prema kojima se neke prostitutke uspešno odupiru infekciji, iako su često izložene virusu.
Dakle, iako zaražene Hl-virusom, bile su i ostale potpuno zdrave. Još veće iznaneđenje su
predstavljali rezultati testiranja njihove krvi. Nisu pronađena nikakva antitela koja zaustav
ljaju infekciju ćelija! Umesto toga, izgledalo je da su zdrave zato što zaražene ćelije ubrzano
uništava drugo moćno oružje imunskog sistema u vidu - T ćelija-ubica.
Ovo otkriće je pomerilo granice u trci za vakcinom protiv side.
Imunolog dr Norman Levin radi na Medicinskom fakultetu na Harvardu. Kao mlad
istraživač, ranih devedesetih je video mogućnost da se iskoristi ćelija-ubica u cilju stvara
nja vakcine. Naime, kada virus side ili bilo koji drugi virus zarazi ćeliju, počinje da se razm
nožava. Proteini virusa cepaju se na sitne delove a zatim prelaze u protein na površini ćeli
ja nazvan HLA. Belo krvno zrnce, nazvano T ćelija-ubica, prepoznaje inficiranu ćeliju i
uklanja je iz organizma.
Naučnici su prvi put poverovali da se imuni sistem organizma može ojačati ćelijama
ubicama ukoliko vakcine sa antitelima ne obave posao. Ako se ne može sprečiti virus da
uđe, onda ga valja uništiti čim uđe.
 - Nadamo se da ćemo načiniti vakcine koje podstiču stvaranje mnoštva T ćelija-ubica
- kaže dr Levin. - Ako dođe do infekcije, razmnožavanje Hl-virusa u zaraženoj osobi biće
pod kontrolom i odvijaće se sporije nego kada nema vakcine. Možda će se dobiti vakcina
koja znatno smanjuje količinu virusa tako da čovek može da se zarazi ali ne i da oboli.
Ovo je nužno nametnulo novo pitanje: ukoliko se ne može sprečiti infekcija, može li
se sprečiti bolest?
Jedan čuveni eksperiment je pokazao da je to moguće. Dr Norman Levin je 1999.
godine, u nadi da će proizvesti mnogo ćelija-ubica, osmorici majmuna ubrizgao vakcinu sa
delovima virusa. Životinje su bile zaražene SlV-om, majmunskom verzijom Hl-virusa.
Rezultati su bili neverovatni:
- Kada smo majmunima ubrizgali virus side, videli smo nešto izuzetno - virus se razm
nožavao veoma sporo. Majmuni koji su primili vakcinu živeli su mnogo duže i duže vreme
bili dobrog zdravlja.
Vakcina sa ćelijama ubicama je delovala na majmune. Trebalo je uraditi i test na ljudi
ma. Gde, naravno, poslovično dolazi čuveno - ali!
Više od dvadeset grupa je tražilo probe na ljudima Mekmajklove vakcine sa ćelijama
ubicama. U ceo projekat je, uzgred budi rečeno, uloženo nekoliko stotina miliona funti! Ne
bez razloga. Verovalo se da će vakcina sa ćelijama-ubicama iskoreniti sidu. Ali... Da, ali
naučnicima je nekoliko godina kasnije sinulo da vakcina sa ćelijama-ubicama, možda neće
delovati. Ne samo zato što se bore sa inteligentnim virusom koji se brzo menja, nego i pro
tiv najmoćnije sile u prirodi.
Morski psi (ajkule) su se, na primer, menjali milionima godina. Postale su savršeni
lovci-ubice iz okeana zahvaljujući evoluciji, jednom od najosnovnijih principa prirode.
Evolucija je, dakle, princip života zasnovan na dvema silama: mutaciji i selekciji. Prva -
mutacija - proizvodi mnoge varijacije na istu temu. Druga je selekcija. Preživljavaju i daju
potomstvo samo oni koji se najbolje prilagode sredini. I Hl-virus se bori za opstanak vodeći
evolutivnu bitku na život i smrt sa čovekovim imunim sistemom. Opstaće onaj ko se najbo
lje prilagodi. A virus se prilagođava veoma brzo. Dakle, virusi koji mogu da izbegnu imuni
sistem otići će daleko ispred onih koji ne mogu da ga pobede. Hl-virus može da se razvije i
mutira neverovatnom brzinom koja se ne meri milionima godina, već danima i sedmicama.
Lerd Peterson je savršen primer evolutivne bitke između čovekovog imunog sistema i
Hl-virusa. Već dvadeset godina učestvuje u istraživanjima Stiva Volinskog. Za to vreme je i
kod njega i kod ostalih zaraženh virus nastojao da umakne ćelijama-ubicama koje su
pokušavale da ga unište. ,,Meta“ ćelija-ubica su delići virusa na površini inficirane ćelije.
Strategija Hl-virusa se zasniva upravo na tome da promenama na pomenutim ,,metama“,
zahaljujući kojima ga neće prepoznati ćelije-ubice, osigurava sopstveni opstanak. Virus,
dakle, razmišlja na sledeći način: ako se promenim, ćelije-ubice me neće prepoznati i
uspeću da izbegnem reakciju imunog sistema domaćina.
Da bi nadmudrio i pobedio ćelije-ubice, virusu je potrebna veoma mala mutacija: prome-
na u samo jednoj amino-kiselini, najmanjem sastavnom delu ovih delića virusa. Na primer, SL9
je izuzetno mali, deveti niz amino-kiselina virusa. On je jedna od tih ,,meta“ ćelija-ubica. Za tri
do pet godina od trenutka infekcije, promeniće se dve među njegovim amino-kiselinama. Sa
dve izmenjene amino-kiseline, SL9 postaje ,,nevidljiv“ za ćelije-ubice. A bez efikasne reakcije
ćelija-ubica, imuni sistem odustaje od borbe i virus se nekontrolisano širi. U tom slučaju, osobe
zaražene poput Lerda Petersena moraju da se oslone na lekove kako bi suzbile bolest.
 Postoje čvrsti dokazi da virus, umakavši reakciji T ćelija-ubica imunog sistema, dobija
na vremenu i neometano nastavlja da se množi sve dok ne izazove bolest. Posledice ovog
otkrića mogle su biti porazne za vakcine sa ćelijama-ubicama. Dr Norman Levin je 2001.
godine otkrio - u kojoj meri:
- Videli smo kako se sve ovo veoma dramatično odigrava kod majmuna nazvanog -
798. Ne, „798“ nije bio običan majmun. Imuni sistem „798“ je ,,ojačan“ vakcinom ćelija
ubica, a njegov organizam je godinu dana uspešno držao virus pod kontrolom - objašnjava
dr Norman Levin. - Kada se dogodila prva promena amino-kiselina, prva mutacija virusa,
videli smo da T ćelije-ubice ne reaguju. Pretpostavili smo da će se povećati broj virusa u
majmunu. To se i dogodilo. Na kraju smo mogli da prognoziramo i da će majmun umreti
usled oslabljenog imuniteta. I to se desilo. Shvatili smo, dakle, da virus ipak može da
izmakne kontroli, ma koliko bio snažan odgovor T ćelija-ubica izazvan ubrizgavanjem
vakcine.
Endru Mekmajkl i njegove kolege su uložili petnaest godina života u san o vakcini sa
ćelijama-ubicama. Ipak, bez obzira na sve nevolje, nastavljaju sa daljim istraživanjima iako
dokaz dobijen na osnovu SL9 i majmuna „798“, ugrožava čitav njihov rad.
- Ne kažem da je nemoguće, već samo da je teže no što mnogi misle - kaže dr Mek
majkl. - Moramo da se izborimo sa brzim promenama virusa. To glavni razlog i glavni
problem koji ovaj pristup čini izuzetno teškim.
- Svi stručnjaci, pa i dr Endru Mekmajkl, plašili su se da ćemo nakratko obuzdati virus,
ali da će on posle dve, pet ili deset godina, nastaviti dalje . dodaje dr Galo.
Izgledi da se mladić iz Bocvane za života zarazi sidom, danas iznose 80 procenata. Ili,
na Učiteljskom koledžu u Južnoj Africi je od side umrlo više učitelja nego što ima onih koji
su završili školovanje. Sve govori u prilog jezive pretpostavke da će čovek još mnogo godi
na čekati na vakcinu.

Tajna Boba Mejsija

Brus Voker je lekar iz Bostona. Radio je u južnoafričkoj provinciji Nadal, jednom od

mesta sa najvećim brojem zaraženih na svetu. Pre deset godina je u Americi sreo Boba
Mejsija, izuzetnog čoveka koji će možda povratiti veru u pronalazak vakcine, ali i osobu
koja je pokazala naučnicima koliko malo znaju o ovoj bolesti.
- Bili smo veoma uzbuđeni kada je Bob Mejsi došao. Izgledao je kao čovek koji kon
troliše virus - seća se Brus Voker. - Mejsi se zarazio Hl-virusom 1978. godine prilikom trans
fuzije krvi. Ali, kada sam ga sedamnaest godina kasnije upoznao, imao je veoma malo virusa
u krvi a, pri tom, nije uzimao lekove radi kontrole. Želeo je da zna zašto se oseća dobro i
koliko će to potrajati. Kada bismo otkrili kako mu je to uspelo, možda bismo to mogli da
ponovimo i kod osoba koje ne mogu da kontrolišu virus. Ako neko uspe da pretvori zaražene
stanovnike Južne Afrike i drugih mesta u Bob Mejsije, biće to veliki uspeh.
Ispostavilo se da je Bob Mejsi prava zagonetka. Naučnici su prvo pomislili da se nje
gova dobra sreća može objasniti nekom genetskom prednošću. Čovekovi geni i načini
borbe protiv virusa koji napadaju njegovo telo, razlikuju se. U Mejsijevom slučaju, među
tim, nije pronađena genetska komponenta ,,odgovorna“ za njegov uspeh. Mejsi čak nije
imao ni mnoštvo antitela za borbu sa opakom bolešću. Nivo antitela je kod Boba bio
izuzetno nizak. Potom je otkriveno da je Mejsi ipak imao veliki broj ćelija-ubica. A i takvi
ljudi mogu da obole. Uprkos svemu, ni posle deset godina istraživanja nema pravog objaš
njenja za Mejsijevo dobro zdravlje. Ono što su tvorci vakcina shvatili i ono što je ostalo ner
azjašnjeno u vezi sa njim, budi razočarenje ali i nadu.
Dr Endru Mekmajkl i dr Norman Levin i dalje veruju da će vakcina sa ćelijama-ubica
ma rešiti problem ukoliko pronađu način da prate tempo virusa koji sve brže evoluira. Dr
Levin je oduvek bio optimista u pogledu rešenja ovog problema. On misli da je problem
težak, ali ne i nerešiv. Dr Denis Barton, s druge strane, nastavlja potragu za kombinacijom
antitela koja će reagovati na sve vrste ovog virusa.
- Na pitanje, da li ćemo otkriti vakcinu protiv Hl-virusa, iskreno ću odgovoriti - ne
znam. Uradičemo najbolje što možemo da bi smo je pronašli. To je, ujedno, i sve što može
mo učiniti, iskren je dr Barton.
I dr Ron Derosijer misli da su šanse za uspeh veoma male dok se ne sazna više o
načinu funkcionisanja virusa. Osnovni problem je - virus. Otporan je na sve čime je do sada
napadan. Kada je dr Derosijer pokazao prijateljima-naučnicima neke rezultate koji su ga
zbunili, složili su se u zaključku je virus zaista neverovatan.
Dok naučnici pokušavaju da reše problem, Hl-virusom se svakodnevno zarazi 15.000
ljudi, a osam hiljada umre od side. Zbog gotovo beznadežne situacije, širom sveta se
isprobavaju vakcine na ljudima iako se ne zna koja će (i kako) delovati. Dr Ron Derosijer
misli da je testiranje vakcina isto što i slanje slepih bejzbol igrača na teren:
- Nadamo se da će, ako pošaljemo dovoljno slepih igrača na teren, bar jedan imati
sreće i postići ,,houmran“. Ali, u ,,ol star“ utakmici slepi igrači ne postižu ,,houmran“. Zato
tvrdim da pronalasku vakcine danas nismo ni za korak bliži nego što smo to bili pre 20 god
ina, kada je virus otkriven.
A virus nastavlja da se širi. Ironija je, međutim, što zaštitna vakcina možda postoji
već godinama. Dr Endru Pavlotos se pre devet godina prijavio kao dobrovoljac za neo
bičan eksperiment, prema mišljenju mnogih, apsurdno opasan. Ogled je trebalo da bude
test za novu i posebnu vrstu vakcine. Dr Pavlotos i drugi, dobili bi vakcinu sa - živim HI-
virusom! Ova vakcina, naravno sa razblaženim virusom, sasvim je drugačija od vakcina
sa antitelima i ćelijama-ubicama. Ideja je da se ubrizgavanjem vakcine sa Hl-virusom
podstaknu na reakciju svi odbrambeni mehanizmi imunog sistema. Slične vakcine su
već postigle veliki uspeh. Iskorenile su dečju paralizu širom sveta, a prevencija su pro
tiv žute groznice, malih boginja i zauški. Ipak, da li će delovati i na -Hl-virus?
Dr Ron Derosijer je, naime, 1993. uklonio jedan gen iz SlV-a, majmunske varijante HI-
virusa, nadajući se da će time održati virus u životu ali da će on biti bezopasan. Bila je to
njegova vakcina koja je ubrizgana majmunima. Rezultati su bili neverovatni. Derosijerova
vakcina sa živim virusom je delovala a njen tvorac već najavljivao skori početak testiranja
na ograničenom broju ljudi.
Ali, dok je dr Derosijer ushićeno komentarisao postignute rezultate, pojavila su se upo
zorenja da bi ovakav pristup mogao da izazove nevolje. Virus će, tvrdili su večiti sumnjičav
ci, i ovoga puta izvući neki kec iz rukava, evoluirati i ponovo postati ubica. Šta više, u jed
nom trenutku u budućnosti, vakcina sa razblaženim virusom može da mutira i prenese
sidu. Zbog straha za bezbednost ispitanika, nikada nije obavljen ni jedan test na ljudima.
Nikome nije ubrizgana vakcina sa živim razblaženim virusom.
- Opasnosti koje ova vakcina nosi sa sobom su tako velike, da ona izgleda kao kolač ili
slatkiš koji ne smete pojesti, objašnjava dr Derosijer.
 Ipak, njegova vakcina je još uvek najefikasnija u zaštiti životinja od side, ali i suviše
opasna da bi se primenila na ljudima. Tako je, međutim, bilo i sa vakcinom sa razblažen
im virusom dečje paralize. Sve dok scene dečje patnje i stradanja nisu postale nepod
nošljive. Dr Derosijeru preostaje samo da se pita koliko godina još mora da protekne uz
pokušaje sa neuspešnim vakcinama i koliko miliona ljudi mora da umre dok neko ne bude
spreman da rizikuje?
Prema našim podacima, 2003. godine je Hl-virus ili sidu imalo između 42 i 45 miliona
ljudi. Većina živi u najsiromašnijim regionima sveta i svi će, nažalost, umreti zbog nedostat
ka odgovarajućeg medicinskog tretmana. Budući da ovaj broj predstavlja globalnu epidemi
ju između početne i srednje faze, u narednih hiljadu godina bi se stopa smrtnosti nesum
njivo mogla udvostručiti. Ako nešto ne uradimo, nećemo imati na desetine miliona mrtvih
već na hiljade miliona! , tvrdi dr Roj Anderson.
„Novi postupak će omogućiti stvaranje preventivne vakcine protiv side. Nadamo se da
će za dve godine ona biti spremna za probu...“
Jesam li ikada sanjao da ćemo se suočiti sa ovakvim poteškoćama? Naravno da nisam.
Mislili smo da ćemo jednostavno početi s testiranjima ali, ispostavilo se da je mnogo,
mnogo teže - vajka se glasno dr Robert Galo. - Svi mi koji smo radili na rešavanju ovog
problema, duboko smo razočarani. Godine prolaze, problem se ne rešava, a znamo da
nekoliko miliona ljudi prolazi kroz strahovite muke i umire.
To je kao da vam se virus podsmeva - dodaje dr Derosijer. -Nekako uspeva da stigne
tamo gde je planirao zahvaljujući prirodnom procesu ubrzane evolucije i zaista ga je teško
pobediti.
Dvadeset godina posle čuvene konferencije za novinare, od side je umrlo 25 miliona
ljudi. Posle epidemije kuge, sida je najsmrtonosnija epidemija u svetu.
Međutim, 1994. godina nije ujedno bila i kraj vakcine dr Dona Frensisa. Osnovao je
kompaniju Veks Gen (Vax Gen) i sakupio milione dolara privatnog kapitala. Deset godi
na kasnije, svet je bez daha pratio kako Veks Gen analizira rezultate testova sa vakcinom
protiv side kojom je vakcinisano nekoliko hiljada ljudi u SAD i na Tajlandu. Vakcina nije
postigla uspeh.
Ako je za utehu, naučnicima je bilo potrebno skoro 20 godina da otkriju da jedna vrsta
vakcine - ne funkcioniše!
Pokušaću, bar delimično, da rezimiram da li je moguće napraviti vakcinu protiv
HlV-a? Glavna prepreka je to što je reč o retrovirusu koji se veoma često menja.
Retrovirusi ugrađuju svoje gene u hromozome ćelija zaražene osobe gde dugo ostaju
neaktivni u vidu provirusa, usled čega ih imuni sistem ne prepoznaje. Kasnije se
aktiviraju i dalje šire. Drugi problem je promenljivost virusa. Često dolazi do mutaci
ja uzrokovanih greškam a pri ,,preslikavanju“ gena. One deluju i na antigene virusa,
koje inače prepoznaje imuni sistem, na taj način omogućavajući virusu da izbegne
imunu reakciju.
Za proizvodnju vakcine protiv HlV-a se ne mogu primeniti konvencionalne tehnike
koje podrazumevaju pravljenje vakcine od oslabljenog, ali ipak živog virusa. To nije
moguće u slučaju retrovirusa (kao što je HIV) koji ugrađuju svoje gene - iz bezbednosnih
razloga - u hromozome u vidu provirusa. Provirus bi mogao da se kasnije aktivira i uzroku
je AIDS. Iz ovog razloga se pokušaji pronalaženja vakcine protiv HlV-a baziraju na genet
skom inženjeringu. Delovi genoma virusa se umeću u mikroorganizme koji potom
proizvode velike količine tzv. rekombinantog proteina. Ovaj se prečišćava i koristi kao
osnova za vakcinu. Pomenutom tehnikom se, dakle, dobijaju proizvodi visokog stepena čis
toće i, samim tim, sigurnosti. Mikroorganizmi (nepatogeni virusi ili bakterije) u koje se
ugrađuju geni virusa nazivaju se vektori i ubrizgavaju se osobama koje treba imunizirati.
Smatra se da je prisustvo ovih proteina dovoljno da izazove imunu reakciju poput one koju
podstiče sam virus.
I uvek i obavezno, uz sve ide jedno - ali!

„Raum&Zeit“ br. 1 1 3

Umesto da se mučim zaključkom o onom što sam izneo u ovom delu poglavlja, priz
najem, lakše mi je da priložim uvodnik časopisa ,,Raum&Zeit“ (2001, br. 113) pod naslovom
„Problem globalnog dezinformisanja“. Strpljivi će sami zaključiti - zašto.
Na informativnom skupu Dokumentacionog centra za prirodne postupke lečenja
(ZND) o HIV/AIDS-u, krajem septembra 1995. godine održao sam kratak referat pod
naslovom „Fantom HIV/AIDS-a i uloga medija“. Bilo je reči o tome zašto se u novinama,
na radiju i televiziji objavljuje uglavnom samo ono što je u takozvanom glavnom toku -
trendu proglašenog mišljenja. Poslednjih godina se jednoglasnost masovnih medija učvrsti
la tako da skoro nema ni jedne rupe.
Primer davanja organa: pozivaju se ljudi da „posle svoje smrti“ daruju organe. To
da ,,davaoci“ prilikom uzimanja organa nisu mrtvi, uopšte se ne pominje već se objavlju
je samo ono što „Nemačka fondacija za presađivanje organa“ (DSO) kao „naučno
dokazano“ u svojim saopštenjima za štampu šalje redakcijama. Pri tom se pred nov
inarima umešno kuka da ljudi moraju da umru samo zato što se sebični sugrađani
ustežu da „posle svoje smrti“ daju svoje bubrege, jetru i tako dalje, koji im više i onako
ne koriste. Takve tvrdnje osokole novinare za neviđena postignuća. To seže do gala
predstave na ARD-u na kojoj se skupljaju milioni maraka za DSO (godišnji obrt je oko
60 miliona maraka) i gde se pojavljuje izvestan muškarac koji je poklonio bubreg jer je
hteo da ,,da znak“. Slave ga kao majku Terezu.
Ovde, naravno, smetaju detalji u vezi mogućeg spasavanja organa prirodnim lečenjem
pre nego što potpuno propadne. Šta više, to je čak nepoželjno.
Jer, kada bi neka bistra novinarska glavica i došla na ideju da istražuje i shvatila ko sve
i koliko zarađuje na toj „visokoj medicini“ - od toga ne bi imala ama baš nikakve koristi.
Nijedne novine to ne bi štampale, nijedna radio ili televizijska stanica ne bi od toga naprav
ila emisiju. Sve iz jednog prostog razloga: novine ili pomenute stanice bi morali da se
odreknu priličnog dela svojih prihoda od reklama. Glavni profiter na tržištu organa za pre
sađivanje koje cveta širom sveta je - farmaceutska industrija. (Po pacijentu na godišnjem
nivou oko 15.000 maraka, i to do kraja života!)
Farmaceutska industrija je deo hemijske industrije a ova, opet, deo naftne industrije.
Oglasi koji stižu iz njih, čine i do 50 odsto ukupne zarade od reklama svih novina i svih
stranica. Zbog toga se sloboda štampe u industrijski razvijenim zemljama završava u
trenutku prijavljivanja koncerna kao potencijalnog oglašivača. To jednostavno mora da se
shvati, jer to je realnost. Zavisnost medija od oglašivača, čini da podležu pritisku. Ekonom
ska kalkulacija svih štampanih medija (naročito stručnih časopisa) i TV-stanica (izuzetak
su ARD i ZDF) zasnivaju se na prihodima od oglasa.
 ,,Raum&Zeit“ je još jedan staromodan časopis za koga je nezavisnost pretpostavka za
pošteno, otvoreno, na žalost često neprijatno informisanje čitalaca. Zbog toga dopuštam
sebi da masovne medije označim pojmom „mediji zavisni od koncerna“.
Najčešće su dvostruko zavisna od koncerna. Jednom od m edijskih koncerna i
njihovih akcionara koji od redakcija očekuju visoke tiraže, odnosno veliki broj pret-
platnika. Zbog toga nivo kvaliteta program a privatnih televizijskih stanica polako ali
sigurno opada. Dokle, već je jasno budući da je izazivanje najnižih instikata i
najprizem nijih osećanja sve više i češće zastupljen u programskoj šemi. Preciznije,
to donosi novac.
S druge strane, mediji, u koje spadaju i najtiražnije i najuglednije dnevne novine,
zavise od koncerna jer su direktno upućeni na prihod od reklama tih, najčešće globalno
dominantnih, koncerna. Suprostavljanje njihovim gledištima i stavovima koji se najčešće
propagiraju preko svetskih agencija za odnose sa javnošću, bilo bi ravno finansijskom
samoubistvu medijskih firmi.
Jedno od tih ,,gledišta“ je, na primer, tvrdnja da HIV izaziva smrtonosnu bolest pod
imenom - AIDS. Tu, ničim dokazanu tezu, platilo je životom na desetine hiljada nedužnih
žrtava gutajući smrtonosne medikamente na kojima farmaceutski koncerni - odsek AIDS-
industrija - i dalje zarađuju milijarde dolara, evra, franaka, sasvim svejedno.
Posledice tog svetskog „ujednačavanja medija“ (šef propagande Trećeg rajha, Jozef
Gebels, bio bi radostan) po ljude su jezivo pustošne. To se najbolje vidi na slučaju AIDS-a.
Globalno dezinformisanje je isključivo u službi profita koncerna, tako da javnost ne
saznaje da:
- AIDS nije nužno smrtonosna bolest;
- Bolesnici sa AIDS-om nisu žrtve misterioznog virusa koga do danas niko nije
video, već - ubitačnih medikamenata;
Ljudi u Africi pate od bolesti siromaštva a ne od AIDS-a, zbog čega je-masovno
,,snabdevanje“ afričkog stanovništva citotoksičnim medikamentima ravno genocidu;
- Istraživanje gena služi pre svega profitu koncerna a manje ljudima;
Takozvana biotehnika postepeno razara prirodu i time uništava sve osnove
čovekovog života;
„Biološke nauke“ služe isključivo tome da se poslednjim resursima - životom na
ovoj Planeti - ovlada i da se oni kapitalizuju bez obzira na gubitke;
- Globalizacija ide isključivo uz koncerne i da se tempo osiromašavanja ljudi i takoz
vanog Trećeg sveta, izuzetno ubrzava;
- Tvrdnja da će svetska trgovina omogućiti i siromašnim zemljama da se obogate -
neviđena laž!
To znači: današnji čovek dobija objektivne informacije još samo preko knjiga, Interne-
ta i, naravno, našeg časopisa i sličnih medija nezavisnih od koncerna. Sa time mora da živi
sve dok se ne trgne i ne usprotivi najkobnijem razvoju događaja koji je čovek ikada doživeo.
Zapamtite: „Kažu ‘tržište’, a misle na svoju moć. Kažu ‘napredak’, a misle na svoju
tehniku. Kažu ‘sloboda’, a misle na svoj profit. Kažu ‘manje države’, a misle na manje
demokratije.“ (Kristijan Nirnberger u knjizi „Ekonomija moći“.)
U tom smislu, srdačno Vaš - Hans-Joahim Elers
 Dvadesetogodišnji doprinos
Todoxin-ove
naučne grupe borbi protiv
HIV/AIDS-a

S m rt je neproverena glasina
Emir Kusturica

Prvo prihvatilište za HlV-pozitivne osobe na Balkanu, u Evropi, možda i svetu, oformio

sam krajem 1985. godine u svom stanu (Svetogorska ulica, donedavno Lole Ribara) u
Beogradu. Vrata su bila otvorena 24 sata. Kao rezultat rada sa HlV-pacijentima, 1987.
godine je izvedena internacionalna studija na 20 pacijenata pod terapijom Todoxin-om.
Rezultati su objavljeni iste godine u časopisu ,,Intervju“.
Na reakciju domaće medicinske javnosti nije trebalo dugo čekati. Oglasili su se profe
sor Glišin, dr Dujić i genetičar sa PMF-a Dragan Savić. Nakon prvih neargumentovanih
napada na Todoxin-ov pristup u tretiranju AIDS-a, iznetih u pismu časopisu ,,Intervju“, do
danas se po istom pitanju više nisu javljali. Možda je razlog njihovog ćutanja činjenica da
ništa od onoga što čini Todoxin-ovu teoriju o poreklu, mehanizmu delovanja i replikaciji
Hl-virusa, dosadašnja saznanja i praksa nisu demantovali.
Posle sukoba sa ovdašnjim medicinskim establišmentom, Todoxin dospeva do vodećih
svetskih zdravstvenih ustanova gde nesumnjivo dokazuje delotvornost.
Jedan od prvih sastanaka imao sam sa profesorom Gazarom u Londonu. Ponudio mi
je da u San Stefan i Kromvelovoj bolnici lečim HlV-pozitivne pacijente Todoxin-om. Odbio
sam iz razloga koje ću kasnije objasniti.
Todoxin potom dobija priznanja o efikasnosti na vodeđm svetskim institucijama: u Stokhol
mu (Karolinska institut), Torontu (Bekmen laboratorija), na Nadonalnom institutu za kancer
SAD (potpisana dva ugovora za lečenje AIDS-a i kancera), Kraljevskoj bolnid u Londonu, Robert
Koh institutu u Berlinu, na rimskoj Infektivnoj klinici (saradnja sa prof. Zoridjem)...
Prof. Velimirović iz Graca (Austrija) mi je 1988. godine ponudio saradnju. Preciznije,
obećao je ,,lansiranje“ Todoxina i podelu dobiti. Uzgred je dodao da HlV-pozitivne osobe
nisu za žaljenje već - osudu. Navodno, sami su krivi za svoju bolest. Tim rečima je i
okončana naša ,,saradnja“. Na konferenciji o AIDS-u održanoj u Beogradu 1988. godine bio
je „glavna zvezda“ uprkos dokazanoj odbojnosti (da ne kažem mržnji) prema Srbima. Miš-
ljenje o prof. Velimiroviću javno sam izrekao i u jednoj TV emisiji. Dr Vuković, direktor
pomenute AIDS-konferencije, kritikovao je moj istup punih dvadeset minuta, iako nikada
pre toga nije čuo ni za mene niti za Todoxin!
Uoči odlaska u Vašington na potpisivanje ugovora za kancer i AIDS sa Nacionalnim
institutom, pozvan sam pred desetočlanu komisiju za AIDS. Među navodno najvećim
domaćim ekspertima za ovu bolest, bila su i tri neuropsihijatra. Kolika je njihova kompeten
cija u ovoj oblasti, svako može sam da zaključi. Svojevrsnom duelu, ako tako može da se
nazove s obzirom na brojnost „druge strane“, pored novinara su prisustvovali i predstavnici
VMA i Infektivne klinike, to jest dr Dujić i prof. Ilić. Dva uvažena stručnjaka su pokušala da
karikiraju rezultate mojih pacijenata upućenih na testiranje u njihove ustanove. Išli su toliko
daleko da su rezultate dobijene pre početka ispitivanja (dakle, kontrolne), nastojali da pro
ture kao rezultate dobijene posle završetka terapije Todoxin-om. Ipak, znajući sa kime imam
posla, odmah po obavljenim testiranjima na VMA i Infektivnoj klinici, pacijente sam slao da
još jednom urade analize u različitim gradovima Srbije i Sarajevu. Nalazi su, podrazumeva
se, bili drastično različiti. Sve sam ih prezentovao javnosti i - prevara je otkrivena.
Bogu hvala, uvek je postojao i deo domaćih medicinskih eksperata sa izuzetno human
im i dobronamernim stavom prema HlV-pozitivnim osobama. Jedan od tih stručnjaka je
svakako i prof. dr Lela Ilić iz Gradskog zavoda za zaštitu zdravlja. Njena vrata su uvek bila
otvorena za sve obolele od AIDS-a, a blagonaklon stav prema Todoxin-ovom pristupu ostao
do danas nepromenjen.
Naravno, još uvek ostaje otvoreno pitanje pouzdanosti testova za utvrđivanje prisustva
HlV-a i mogućih načina njegovog prenosa. Pored svega već rečenog, valja imati u vidu da
se broje samo kopije (koje mogu biti i kopije ispitanikovih srčanih i mišićnih proteina, akti
na i miozina) ali ne i infektivne čestice. Testovi na HIV su, zapravo, nastali mnogo pre
otkrića samog virusa. Iako se uzimaju kao dokaz napretka medicine, korišćeni su za otkri
vanje sifilisa ili, recimo, utvrđivanje očinstva.
Do 1995. godine se u stručnoj literaturi navodio podatak da 96 odsto HlV-pozitivnih
osoba pripada tzv. rizičnim grupama (narkomani, homoseksualci, hemofiličari). U rizične
grupe su još ubrajane i osobe sa drugom bojom puti, najčešće tamnom, da bi 1995. skoro
potpuno bile ,,ukinute“ rizične grupe a kao glavni način transmisije HlV-a naveden het
eroseksualni odnos (sicl), naravno, uz snažnu propagandnu akciju sa zabludom zvanom
,,kondom“ u glavnoj roli.

Spera e t convalesce*

Naučni dokazi sugerišu da AIDS nije ni infektivno ni zarazno oboljenje već degenera
tivna bolest, posledica hronične intoksikacije organizma i nepravilne ishrane. Imuno
suprimirajući (stresni) agensi mogu biti različitog porekla: hemijskog, fizičkog, biološkog,
nutritivnog, mentalnog. Izazivaju širenje slobodnih radikala u organizmu, naročito oksida
tivnih agenasa koji progresivno oštećuju imuni sistem da bi na kraju doveli do njegovog
kolapsa, istovremeno izazivajući oportunističke infekcije, tumore, metaboličke poremeća
je. Međutim, i pored svega navedenog, AIDS se može sprečiti, lečiti i iskoreniti na efikasan,
jednostavan i jeftin način.

*Nadaj se i ozdravi
 Potrebno je, pre svega, shvatiti da se i ovim, kao bilo kojim drugim hroničnim, degen
erativnim oboljenjem, može upravljati. Kada se kod pacijenta manifestuje blaga, umerena
ili ozbiljna imunološka deficijencija, neophodno je preduzeti sve mere opreza kao što se to
čini i u slučajevima dijabetesa, povišenog krvnog pritiska, artritisa, insuficijencije bubrega
i ostalih hroničnih stanja.
Od suštinskog je značaja da se obolele osobe i njihovo najbliže okruženje oslobode
pogubnog verovanja da je AIDS infektivna, virusna i naizbežno fatalna bolest. Imajući ovo
u vidu, jednačina HIV = AIDS = SMRT dovedena je do besmisla. Ne postoji. Uobrazilja da
HIV-pozitivnost obavezno podrazumeva inficiranost virusom za koji se pretpostavlja da
izaziva AIDS, nema čvrstih osnova. Neophodno ju je raskrinkati. ,,HIV-pozitivnost“ ili
,,seropozitivnost“ zapravo znači da je osoba izložena toksinima i preživljava oksidativni
stres. Ovakva pogrešna shvatanja i tumačenja nanose neprocenjivu štetu imunološkom sis
temu i mogu dovesti do razvoja AIDS-a.
To je dobro proučeno i objašnjeno u okviru nove medicinske oblasti nazvane psi
honeuroimunologija.
Bolest je, naime, rezultanta bioloških, socijalnih i psiholoških faktora.
Čovek je telesno, duševno, duhovno jedinstvo. Ako telo utiče na dušu, duša na
duh, duh na dušu, duša na telo, i taj uticaj neprekidno egzistira, u tom slučaju je veći
na bolesti psihosomatskog porekla. Ali, ne oboljevaju svi. Između pomenutog jedinst
va i bolesti je - imunološka odbrana. Iako je današnja definicija imunologije psiho
neuro-endokrino-im unološki sistem, reč je o celini poput prethodne. Kao što je čovek
celovit, tako je i nauka na putu da shvati celovitost organizma. Zdravog i bolesnog.
Imunološki sistem je na kraju, a zatim dolaze veoma značajne žlezde sa unutrašnjim
lučenjem, čovekov nervni sistem i, naravno, psiha. Psihički ili duhovno-duševni život.
To je primarno.
Postoji više dokaza da slučajno, a ponekad i svesno, višestruko, ponovljeno i hronično
izlaganje agensima imunološkog stresa, bez obzira na njihovo poreklo (fizičko, hemijsko,
biološko, mentalno ili nutritivno), intoksikuje, oksidiše i progresivno pogoršava stanje
imunog sistema izazivajući njegov kolaps. Na taj način stvara i sve neophodne preduslove
za nastanak AIDS-a.
Izlaganje stresnim, odnosno toksičnim agensima, ne samo da nanosi štetu imunom
sistemu, već oštećuje i ostale organe i telesne sisteme. I pri tom se ne odražava na isti način
kod svake osobe. Identični ili slični uzročnici stresa mogu dovesti do različitih šablona
oboljenja kod različitih osoba ili među različitim populacijama. Imajući to u vidu, komple-
tan zdravstveni status neke osobe ili zajednice treba pažljivo proceniti korišćenjem
raspoloživih konvencionalnih kliničkih i laboratorijskih testova u cilju utvrđivanja stanja
krvi, seruma, plazme, urina, stolice i ostalih telesnih tečnosti. Primenu na ovom polju
mogle bi naći i alternativne i komplementarne tehnike kao što su iridiologija, kineziologi
ja, bioelektronika, pulsiranja orijentalne medicine i mnoge druge.
Važno je proceniti funkcionalni status imunosistema testovima kao što su broj T i B-ćeli
ja, blastogenske reakcije limfocita, proliferacija i diferencijacija T-ćelija, aktivacija citotok
sičnih limfocita, timusna aktivnost, totalni komplement, C3, C4, kao i nivoe imunoglobulina.
Detaljna procena aktivacionog statusa imunog sistema je takođe od velikog značaja.
Može se obaviti testovima kao što su: serologija za hepatitis A, B i C, sifilis, herpes-viruse,
infekciju citomegalovirusom (CMV), rubeolom, mononukleozom, reumatoidne faktore,
antistreptolizine, stopu eritrosedimentacije, C-reaktivni protein, beta 2 mikroglobulin, Koz
mov test, aglutinine, imune komplekse i kožne testove.
Treba obaviti i testiranja za određivanje funkcionalnog statusa endokrinih žlezda,
bubrega, jetre, kože i svih ostalih organa i sistema organa.
Potrebno je testirati biomarkere i antioksidativni status, kao što su nivoi vitamina C,
vitamina A, totalnih karotena, alfa karotena, beta karotena, flavonoida, vitamina E, alfa
tokoferola, bakra, ceruloplazmina, cinka, selena, hroma, mangana, glutationa, glutation
peroksidaze, N-acetilcisteina i sistemskog tiola.
ELISA i Western blot testove kao i testove virusnog opterećenja, za koje se pogrešno
verovalo da ukazuju na HlV-infekciju, treba tumačiti samo kao indirektne biomarkere
oksidativnog statusa ili intoksikacije pogođene osobe ili zajednice. S obzirom na rečeno,
fenomen HlV-a bi prvenstveno bio samo posledica izlaganja agensima imunološkog stresa
i ukazivao na prisustvo proteina oslobođenih tokom telesnih reakcija na stres, nego što bi
bio njihov - uzrok. Neophodno je razumeti da tzv. „testovi na HIV“ ne otkrivaju infekciju
virusom. Ne postoji ni jedna naučna referenca koja dokazuje da je fenomen HlV-a povezan
sa postojećim virusom.
Imperativ u očuvanju opšteg zdravlja je izbegavanje, u najvećoj mogućoj meri, intok
sikacije organa i tkiva izlaganju agensima imunološkog stresa. Posebno su štetni:
1) Hemijski agensi stresa - psihoaktivne droge i afrodizijaci (kokain, heroin, krek,
inhalacioni nitriti ili opijati, amfetamini, itd.), hemijsko zagađenje, deterdženti, boje, osveži
vači vazduha i sprejevi, konzervansi za hranu, toksični farmaceutski proizvodi i lekovi
uključujući antibiotike, kortikosteroide, lekove za hemoterapiju i antiretrovirale.
2) Agensi fizičkog stresa - jonizujuće i nejonizujuće zračenje, elektromagnetna polja
čiji su izvori električne i elektronske opreme, geopatija i kosmopatija.
3) Biološki izazivači stresa - krv i krvni proizvodi, sperma (posebno putem rek
talne insemenacije), vakcine, seksualno prenosive bolesti, ostale infekcije i parazitoze.
Potrebno je pratiti ubrzani rast Candida albicans u gastrointestinalnom traktu i njeno
širenje na druga mesta. U nerazvijenim područjima je neophodno obezbediti čistu
vodu i odlaganje smeća i humanog izmeta, kako bi se eliminisali izvori novih infekci
ja i parazitoza.
4) Mentalni izazivači stresa - uznemirenost, depresija, panika, itd. Neophodno je
rasterati sve sumnje u vezi uzroka i pojave AIDS-a, njegovog lečenja i prevencije kod poje
dinaca, u porodici i zajednici. Važno je shvatiti da je, sa naučnog stanovišta, u potpunosti
moguće lečiti i sprečiti AIDS.
5) Nutritivni izazivači stresa - nedostatak dovoljne količine hrane u nerazvijenim zem
ljama ili širenje mreže restorana brze hrane u razvijenim.
Čoveka ništa ne dovodi u tako blizak dodir sa okruženjem kao hrana koju jede. Zato
mora da konzumira što više prirodnih i integralnih namirnica, uz izbegavanje alkohola,
kafe, čokolade, gaziranih pića, konzervirane hrane, hrane koja sadrži hemijske konzer
vanse i rafinisanih proizvoda (šećer, belo brašno, veštački zaslađivači, itd.).
Vođenje aktivnog života, obavljanje redovnih poslovnih aktivnosti, posvećivanje odgo
varajuće pažnje psiho-fizičkoj relaksaciji, odmoru i snu, neophodan su uslov opstanka
zdravih i, posebno, obolelih osoba.
Veoma je preporučljivo nošenje odeće od pamuka laganih vedrih boja, ,,suvo“ četka
nje i okončanje tuširanja hladnom vodom, upražnjavanje vežbi disanja, opuštanja, vizual
izacije i imaginacije. Redovna seksualna aktivnost, ali bez afrodizijaka, lubrikanata, sper
micida i ,,žešćih“ perverzija, od suštinskog je značaja. Dalji napredak podrazumeva otkri
vanje unutrašnjeg života, stimulisanje ličnog razvitka, očuvanje karaktera i pomoć drugim
seropozitivnim osobama i obolelima od AIDS-a.
Raznovrsne nutritivne, energetske, magnetne, fizičke, mentalne i spiritualne tehnike,
pokazaie su se efikasnim ne samo u detoksifikaciji, već i stimulisanju i regeneraciji imunog
sistema i ostalih telesnih sistema. Neke od njih podrazumevaju naturopatsku medicinu, home
opatiju, akupunkturu i moksibustiju, nervnu terapiju, digitopunkturu, fitoterapiju, nutritivnu
terapiju, upotrebu prigušujućih agenasa, hidroterapiju, terapije morskom vodom, refleksologi
ju, limfnu drenažu, hipertermiju, biokatalitičku terapiju kiseonikom, aromaterapiju, terapeut
sku masažu, terapiju umetnošću, muzikom, hromoterapiju, hipnozu, jogu, tai-či, kinesku
masažu, reiki, magnetoterapiju, ortomolekularnu medicinu, funkcionalnu medicinu i duhovno
staranje. Efikasnost ovih terapija zavisi (kao i kod konvencionalne medicine) kako od znanja i
stručnosti praktičara, tako i od prihvatanja osobe na kojoj se one primenjuju.
I veći broj biljaka se može koristiti u procesu detoksifikacije, uključujući diuretičke
poput rastavića (Equisetum arvense) i onih ,,za jetru“ kao što su mlečni čičak ili gujina trava
(Sylibum marianum), lišće boldo (Pneumus boldus), dimnjača (Fumaria officinalis), kines
ki astragalus (Astragalus membranaceus), itd.
Dobra intestinalna higijena je od suštinske važnosti za proces detoksifikacije. Može se
postići klizmama od kamilice u kombinaciji sa klizmama od suncokretovog ili lanenog ulja,
kao i dodatkom laktobacila (Lactobacillus).
Detoksifikujuća i antioksidantna dijeta podrazumeva izbegavanje proizvoda od život
inja i margarina u ishrani, uz upotrebu kvalitetnog (na prirodan način uzgojenog) voća i
povrća. Poželjno je i konzumiranje integralnih žitarica u bilo kom obliku (pirinac, ječam,
pšenica, ovas).
Pažnju valja posvetiti i unošenju u organizam najkvalitetnijih tečnosti u vidu sokova od
sveže ceđenog voća i povrća (naročito šargarepe), čorbi od povrća i tzv. zelenih sokova
bogatih hlorofilom (na pimer, sa prethodno prokuvanom vodom pomešati samlevenu
zelenu salatu, spanać, celer, metvicu, peršun, korijander i dobijeni sok piti bez prethodnog
ceđenja). Treba izbegavati mlečne proizvode. Kao zamena za njih se može koristiti bade
movo, ovseno, pirinčano ili mleko indijskog oraha. Posebno je preporučljiva bifidogenska
hrana (jogurt i kumis od ovčijeg ili kozjeg mleka) i tofa ili miso (testenina od soje i pirinča).
Kokosovo ulje je dobar izvor lurične i kaprilične kiseline koje sprečavaju razvoj kandide.
Genetski modifikovanu soju obavezno izbaciti sa spiska prehrambenih namirnica.
Dostizanje normalnih nivoa vitamina A i drugih karotenoida u krvi sprečava tzv.
,,prenošenje“ HIV/AIDS-a sa osobe na osobu i sa majke na dete tokom trudnoće, porođa
ja i dojenja. Neki interleukini, poput IL2, faktora rasta, kompleksa B-vitamina, vitamina D
i litijuma, korisni su zbog svojih stimulativnih i regenerativnih svojstava.
Svakom makro/mikro-nutritivnom nedostatku treba posvetiti punu pažnju.
Određene biljke se preporučuju u ishrani zbog dokazanih imunomodulatornih i/ili
antioksidativnih osobina: cimet (Curuma longa), ehinaceja, beli luk (Allium sativum), sladić
(Gllycyrrhiza glabra), mačja šapa (Uncaria tomentosa), ginko (Ginkgo biloba), vinova loza
(Vitis vinifera).
Biljke sa umirujućim, to jest relaksirajućim, svojstvima su: strasno cveće (Passiflora
incarnata), valerijana (Valeriana officinalis), kamilica (Matricaria chamomilla), metvica
(Menta sativa), lavanda (Lavanda officinalis), sibirski ginseng (Eleuterococcus senticosus).
U ishrani je poželjno koristiti hladno ceđeno ulje (tj. obrađeno na temperaturi 40°C)
pošto od načina ceđenja zavisi očuvanje esencijalnih i polinesaturisanih masnih kiselina
neophodnih kod antizapaljenskih i regenerativnih procesa. Karkamo, suncokret i maslino-
vo ulje su dobri izvori vitamina F ili linoleinske kiseline. Ulje lanenog semena sadrži velike
količine alfa-linoleinske kiseline.
Lečenje i prevencija AIDS-a, kao toksičnog i nutritivnog sindroma, može biti efikasno
jedino pod sledećim uslovima:
1) Pojedinac i osobe iz njegovog najbližeg okruženja ne smeju sumnjati da je tretman
koji se primenjuje pravilan izbor. U potpunosti moraju da shvate da je AIDS degenerativni,
toksički i nutritivni sindrom izazvan nesvesnim, ponekad i svesnim, višestrukim ponovljen
im i hroničnim izlaganjima agensima imunološkog stresa koji stvaraju stanje intoksikaci
je/oksidacije imunog i ostalih telesnih sistema. Dakle, neophodno je da i rođaci i bliski pri
jatelji shvate da je AIDS izlečivo oboljenje.
2) Lečenje i prevenciju treba da vode profesionalci u oblasti zdravstvene brige i
alternativni terapeuti koji shvataju pravu prirodu AIDS-a. Poželjno je da praktičari imaju
širok uvid i u konvencionalnu i u alternativnu/komplementarnu medicinu. Često su
seropozitivne osobe izložene jakom uticaju zvaničnomedicinskih profesionalaca ili
izvesnih alternativnih terapeuta koji zastupaju tezu da AIDS izaziva Hl-virus. U tom
slučaju, valja izbeći radikalno suprotstavljanje. Ono bi samo povećalo već postojeću
uznemirenost i depresiju.
U slučaju da se, nakon razmatranja raspoloživih informacija, HIV/AIDS-pacijent ili
osoba koja je pozitivno reagovala na tzv. „testove na HIV“ odluči na zamenu antiretrovi
ralnih lekova netoksičnim alternativama, ovakvu odluku treba podrobno preispitati i
obazrivo 'pristupiti njenoj realizaciji. Naime, budući da je organizam navikao na
pomenute lekove, njihovo naglo eliminisanje bi moglo izazvati dodatni oksidativni stres
i imunosupresiju.

Kako prevazići zablude u vezi H IV/AID S-a u Srbiji i svetu?

Šta se događa sa HlV-pozitivnim i osobama čiji je imunitet suprimiran? Uzimaju

veoma opasne, toksične, lekove i zalaze u područje koje bi se moglo nazvati i - „skupa
smrt“. Njome se prikrivaju razne malverzacije i generalna korupcija na svetskom nivou a,
samim tim, i Srbiji. Medicinske ustanove pretežno kliničkog tipa i lekari dobijaju određene
privilegije neretko ,,potkrepljene“ izvesnom sumom novca da bi inficiranima i već oboleli
ma odredili medikamentozne terapije (već dosta sam rekao o njima) koje sigurno vode na
put bez povratka.
Dakle, oni koji odlučuju o terapiji obolelih rade šta hoće. U njihovim rukama je i
lek i mač. Već sam opisao slučaj dva domaća naučnika, njihov eksperiment sa krvlju 600
zdravih vojnika i preživelom pacijentkinjom koju su potom šetali po Evropi kao dokaz
„uspešnosti terapije“ u cilju dobijanja donacija za dalja istraživanja. Ipak, nakon svega,
čudom preživela pacijentkinja se obratila meni za pomoć i to sa upalom pluća (PCP),
povišenom temperaturom i kandidom. Za njen život sam se borio pune dve godine...
Poentu ove tragikomedije nedavno sam pročitao u jednom beogradskom dnevnom
listu: pomenuta dva naučnika i njihov glasnogovornik više ne pominju sudbinu osobe koju
su vodili ,,na prikazivanje“ u Rim, ali zato najavljuju nameru da istom terapijom tretiraju
grip, ebolu i još neke druge bolesti?!
Uzgred, primena zdrave krvi u lečenju HIV/AIDS-a, što je bila i suština pomenutog
eksperimenta dva domaća naučnika, odbačena je 1988. godine u Stokholmu na Kongresu
o AIDS-u. Treba dodati i da nigde nije pomenuto da je tu ideju i postupak koristio jedan
naš lekar za proizvodnju vakcine (od krvi 600 zdravih davalaca) protiv herpes zostera. Ako
je za utehu, taj lekar se danas bezgranično kaje. Uvideo je kakvu je grešku načinio pri
menom ovakve terapije.
Čelni Ijudi beogradske Infektivne klinike i pomenuti naučnički tim je svojevremeno
naglašeno isticao saradnju sa prof. Gazarom iz Londona koji u terapiji HIV/AIDS-a koristi
,,čudesan“ lek - ,,talidomid“.
Ne mogu a da ne pomenem da me je dotični profesor pozvao u London još 1988.
godine da bismo pregovarali o tretiranju Tođoxin-om HIV/AIDS-pacijenata u San Stefan i
Kromvelovoj bolnici, ali uz uslov uporednog davanja ,,talidomida“. Odgovorio sam mu da
sam usput sreo dve osobe bez jedne i obe ruke, čije su majke tokom graviditeta koristile
upravo taj ,,lek“ - protiv povraćanja. Treba li reći da sam kategorično odbio ponuđenu
saradnju sa prof. Gazarom koji danas isti lek ,,lansira“ u Hrvatskoj kao sredstvo za - leče
nje kancera. Zašto? Nešto valja učiniti sa njegovim ogromnim zalihama...
Pomenuti naučnici ne pripadaju tzv. prirodno-alternativnoj već ,,zvaničnoj“ medici
ni. Samim tim imaju ,,pravo“ na (ko)lateralnu štetu, bahato i oholo ponašanje. Poslednji
ma na zvanično-medicinskoj lestvici, dakle lekarima-praktičarima, ne preostaje ništa
drugo do da slepo veruju onima ,,iznad“ i rade što ovi zahtevaju, odnosno, prate diktiranu
medicinsku ,,modu“. Izvođenje raznoraznih (makar i besmislenih) eksperimenata se
podrazumeva.

Jedna od n a jra šten ijih b o le stije dijagnoza

(K. Kraus)

Svaku HlV-inficiranu osobu bi trebalo konstantno proveravati (možda nekom vrstom

upitnika) u cilju preventivnog delovanja na mnoge oportunističke infekcije. U kojoj meri je,
recimo, sklona tuberkulozi, upali pluća (PCP), da li je izvesno pojavljivanje kancera (Kapoši
sarkom, limfom i sl.), itd. Prikupljanjem ovakvih podataka, bolest je moguće saseći u korenu.
Osobi kojoj je dijagnostikovan AIDS permanentno treba raditi tuberkulinske probe i
preventivno delovati odgovarajućom ishranom i prirodnim lečenjem. Ukoliko se ispolji
bolest, delovati tuberkulostaticima pa čak, u ekstremnim slučajevima, i vakcinisanjem BSG
vakcinom. Pravila Todoxin-ovog načina lečenja (ipak) nalažu izbegavanje svih vakcina, nar-
avno, ukoliko je to ikako moguće. Već oslabljen imunološki sistem nije u stanju da pruži
adekvatnu zaštitu, a vakcina može inicirati dodatne nerešive probleme.
Obolelog od AIDS-a treba strogo čuvati od prehlade i ozbiljno lečiti (nikako antibiotici
ma jer suprimiraju imunitet!), brzo i efikasno, klasičnim biljnim preparatima. Ne sme se
dozvoliti da prehlada preraste u rinitis, faringitis, bronhitis ili pneumoniju. Svaki, pa i
najbezazleniji rinitis, treba lečiti kao najozbiljniju bolest. Bolje je (zbog opreza) da HlV-om
inficirana osoba bude hipohondar, nego sigurna u svoje zdravlje.
HIV/AIDS je zamišljen kao ,,sramna“ bolest, a zastrašujuće je to što se može dobiti na
razne načine. Čak i bez infekcije vimsom.
 Posebno je komplikovan slučaj kada HIV-pozitivan par poželi - bebu. Želja za detetom
ga može dovesti u neugodnu situaciju. Ukoliko se sazna od čega boluju, biće dovedeni u
pitanje njihov ugled, pa čak i zaposlenje. Ipak, valja istrajati. Boriti se za sebe i svoju porod
icu, uprkos bolesti, naravno, pod uslovom da nisu zaposleni u prehrambenoj industriji,
zdravstvenim ustanovama i sl.
Dete može da se rodi potpuno zdravo. U slučaju infekcije, i to treba reći, neće nažalost
biti duga veka. Ali, koliko dece od potpuno zdravih roditelja ne poživi dugo? Dođu na svet
sa epilepsijom, malformacijom nekog vitalnog organa, dijabetesom, itd. Dakle, važno je da
HlV-inficirani roditelji mogu da dobiju zdravo dete. I to je već dovoljan uslov da u pot
punosti polažu pravo na vlastiti porod, bez prevelikog straha za njegovo zdravlje. Ukoliko
budući roditelji slede i uputstva iz Todoxin-ovog HIV/AIDS-protokola, rizik da njihova
beba bude inficirana biće sveden na minimum. Kako, u tom slučaju, još jedino roditeljski
strah za zdravlje nerođenog deteta može biti veoma stresan za plod, i o tome valja poseb-
no povesti računa...
Svaka, dovoljno snažna i inteligentna osoba obolela od AIDS-a, trebalo bi da brani sebe
i svoje sapatnike na koje dodatno atakuju primitivizam i egoizam okruženja. Bolest se neu
poredivo brže razvija potpomognuta stresom i strahom od gubitka posla, profesionalne
karijere, prijatelja. Umesto zastrašenog i progonjenog stvorenja, treba napraviti ličnost
sposobnu da u društvu (i od društva) brani status osoba inficiranih HlV-om. Mora se jasno
i glasno govoriti i otvoreno raditi na obrazovanju društvenog okruženja u kome egzistiraju
HlV-pozitivne osobe.
Zbog sve većeg broja obolelih od AIDS-a, neophodno je organizovati njihova udruže
nja po ugledu na udruženja invalida, lica sa hendikepom i sl. To je pravi put izlaska iz
nametnute ilegale, protiv diskriminacije, za organizovanje uzajamne pomoći, grupnih ter
apija, odbrane prava na vlastiti (kvalitetan) život i egzistenciju, odgovarajućeg načina leče
nja i lekova, ukratko - protiv svake zatucanosti i za normalan život.
Domaći JAZAS preuzima vodeću ulogu u propagiranju kondoma i širenju mnogih
drugih zabluda, ali i odvlačenju ionako oskudnih sredstava na potpuno pogrešnu stranu.
Neki od njenih ključnih ljudi su proveli sate u razgovoru sa mnom, pokušavajući da što više
saznaju o Todoxin-ovom pristupu ovom problemu. Na žalost, strani uticaj i pristigla sred
stva su prevagnuli. JAZAS se danas vodi isključivo po sugestijama i diktatu iz inostranstva.
Samo objektivna analiza dosadašnjih stavova i edukacija zasnovana na proverenim činjeni
cama, mogli bi da doprinesu istinitom i kvalitetnom informisanju njegovih članova, samim
tim i onih koje JAZAS-ovi članovi treba dalje da edukuju.
Ali, da činimo ono što činiti možemo...
Sida je neuporedivo manje zarazna od tuberkuloze, ali ljudi to ne znaju. S druge
strane, preko medija se širi bezrazložna panika uglavnom s ciljem „boljeg upoznavanja
HIV/AIDS-a“. Ne zna se šta je gore. Predrasuda, neinformisanost, neznanje ili anti-propa
ganda. Javnost mora da zna da HIV/AIDS ugrožava samo obolelog.
Čini se da je ipak najteže HlV-pozitivnim narkomanima. Primorani su da se bore i pro
tiv vlastite zavisnosti i protiv HlV-a, a pritom su osuđeni po oba osnova! Narkomanija je nji
hovo bekstvo od života, a HlV-infekcija karta za neizlazak iz nje. Naravno, u njihovim
glavama. Realno, drugi krug pakla koji su izabrali. Objektivno, dodatna (i ne mala) otežava
juća okolnost za izlazak iz začaranog kruga. U nekim sredinama kod nas je i do 95 odsto
narkomana HlV-pozitivno. Na Zapadu, od svih inficiranih HlV-om, 96 odsto pripada tzv.
„rizičnim grupama“ (narkomani, homoseksualci i hemofiličari), tri odsto je zaraženo trans
fuzijom, a za jedan procenat se ne zna na koji je način inficiran.
I upravo taj ogroman broj narkomana među HlV-pozitivnim osobama, otežava
promenu odnosa društva prema njima. Nije reč samo o strahu od HlV-inficiranog, nego i
preziru prema njemu, obolelom i narkomanu, čiju ,,krivicu“ društvo ne prašta. Ovakav stav
se može protumačiti vidom odbrane od narkomanije. Doduše slabe, ali ipak odbrane. Jer,
kada bi društvo HlV-pozitivne narkomane u potpunosti prihvatalo, štitilo i pomagalo, narko
manija ne samo da se ne bi suzbijala, već bi se i širila. Primećeno je, naime, da izvestan broj
mladih ne ulazi u narkomaniju upravo zbog straha od prezira okoline. Da nije nje, ko zna...
Nije naodmet baciti pogled i na statističke podatke u vezi učestalosti javljanja infekci
je Hl-virusom kod pripadnika muške i ženske populacije. Za afrički kontinent, preciznije
subsaharsku Afriku, taj odnos je 50 : 50. Na Zapadu je ovaj odnos u početku iznosio 9 : 1 u
,,korist“ muškaraca, dok je danas proporcija znatno uravnoteženija. Pre svega iz razloga što
je sve više devojaka među narkomanima.
Ujednačena pogođenost infekcijom stanovništva (oba pola) Afrike južno od Sahare,
svakako je neprirodna. Jedan od razloga je moguće namerno inficiranje (preko vakcina)
stanovništva tog regiona. U javnost se, međutim, uporno proturaju priče o promiskuitetu do
granica satirijazma i nimfomanije i opštoj muškoj i ženskoj prostituciji. Koliko ima istine u
pomenutim pričama? Pre definisanja konačnog odgovora, dovoljno je baciti pogled na oko
500 hiljada domaćih Roma sa poslovično visokom stopom promiskuiteta, među kojima nije
zabeležen ni jedan jedini HIV/AIDS slučaj, čak ni seropozitivnost. A rizične grupe? Među
Romima je zanemarljivo mali broj homoseksualaca. Isto tako i hemofiličara. Ni narkomana
nema, moguće zbog lošeg imovinskog stanja. Ukoliko se uopšte ,,bave“ drogom, pre je dilu-
ju nego koriste. Znači, među Romima skoro i da nema rizičnih grupa, pa samim tim i
HIV/AIDS slučajeva. Koliko se razlikuju načinom života, imovnim stanjem ili socijalnim
statusom u društvu, od stanovnika južno od Sahare? Malo ili nimalo. Eto, toliko je istine u
pomenutim pričama o visokoj stopi promiskuiteta i životnim uslovima kao razlozima za
pojavu HIV/AIDS-a na tom području.
Primer naših Roma je Todoxin-ova naučna grupa iznela na konferenciji u Durbanu
(JAR). Profesori iz Durbana i Johanesburga su bili zadivljeni, oni iz Vašingtona zapa
njeni! U Južnoafričkoj Republici je skoro svaki treći stanovnik HlV-pozitivan, a zvanič
na medicinska javnost kao razlog uporno navodi siromaštvo i promiskuitet. Neodrživost
ove tvrdnje je dokazala Todoxin-ova naučna grupa. Naime, u JAR smo o sopstvenom
trošku, a uz dozvolu vlade JAR, otvorili sanatorijum za lečenje HlV-pozitivnih osoba.
Sanatorijum je bio otvoren dve godine. Prošavši terapiju prema tačno utvrđenom pro
tokolu, naši pacijenti su se vraćali svakodnevnim obavezama i porodičnom životu, bez
opasnosti po svoje i zdravlje najbližih. Nažalost, ubrzo posle obelodanjivanja izuzetno
ohrabrujućih rezultata, stiglo je naređenje da se Sanatorijum zatvori. Ključnu ulogu je u
tome odigrao Mario Ambrozini, visoki državni funkcioner Južnoafričke Republike koji
se u početku predstavljao velikim prijateljem Todoxin-ove naučne grupe i njenog pris
tupa. Pravnik po struci, Mario Ambrozini je praunuk tvorca prvog italijanskog ustava i
autor osnivačkog akta političke partije iz Bivše Jugoslavenske Republike Makedonije -
VMRO - pokojnog Borisa Trajkovskog...
Zanimljiv je i podatak iz Australije s početka devedesetih godina, po kome tamo nije
bilo ni jednog HlV-pozitivnog narkomana. Zašto zanimljiv? Pa, zato što ih je za samo tri
četiri godine bilo oko 30 odsto inficirano HIV-om! Objašnjenje? Pojava kontaminirane droge
na tržištu. Slično se dešava i na našim prostorima. Uz „fiksanje“, ovdašnji narkoman gratis
dobija „ruski rulet“. Ako se ne inficira danas, sutra će. Ako ne sutra, za nedelju, mesec, god
inu... ,,Metak“ je u burencetu, pitanje je samo trenutka kad će doći na udarnu iglu!
Pošto kao narkoman živi haotično, najčešće ne vodeći dovoljno računa o higijeni, uz
neredovne, nedovoljne i nekvalitetne obroke, u večitom sukobu sa okolinom, kod njega se
bolest brzo razvija. Pravo čudo bi bilo da iskoči iz već dobro poznate ,,šeme“, recimo da iako
inficiran dugo poživi pre razvijanja bolesti. Za to, na žalost, nema uslova. To sebi može da
priušti, na primer, sportista koji se ne iscrpljuje previše na takmičenjima. Nije šampion ali
je mlad, dovoljno dobar, živi uredno, sa dobrim navikama, ume da vlada stresom. Takva
osoba može da živi sa HlV-om deset, dvadeset i više godina, naravno, uz oslanjanje na
Todoxin-ove protokole.
Ne sme se smetnuti sa uma da AIDS u srpskoj populaciji, izuzimajući Rome, ima
izvesne specifičnosti. Ponajviše se ogledaju u organizaciji identifikovanja i lečenja. Organi
zacija identifikovanja gotovo da i ne postoji. Radi se ,,ad hoc“, često nestručno, haotično, s
vremena na vreme (na znak ,,odozgo“) svi se nešto razlete, organizuju neorganizovane
akcije, vrše testiranja pojedinih grupa stanovništva, otkrivaju inficirane, a potom iznenada
sve prestane kao što je i počelo. Valjda se čeka novi mig ,,odozgo“.
Ukoliko bi se izvelo istraživanje među stanovništvom različitih nacionalnosti na
našim prostorim a (Mađari, Slovaci, Rumuni, Rusini, Hrvati, Bošnjaci, itd.), moglo bi se
uočiti da raširenost AIDS-a po rizičnim grupama u priličnoj meri prati svetski trend,
to jest da ga je najviše među narkomanima (bez obzira na nacionalnu pripadnost),
potom homoseksualcima itd.
Da zvaničnomedicinski krugovi ne veruju u Todoxin-ove preparate, ne bi se u tolikoj
meri plašili njihove praktične primene. Todoxin je sam po sebi, ako tako mogu da ga objas
nim, bezazlen preparat. Nikome i ničim ne može da naudi i naškodi. Međutim, radi nešto
izuzetno drsko - podiže imunitet i odbranu organizma na nivo na kom je moguće savladati
bilo koji ,,novopridošli“ virus. Dakle, kada Todoxin savlada ugrožavajuće viruse, stvara
prostor organizmu da se izbori za zdravlje. Uspeh će biti brži i veći, a pobeda izvesnija,
posebno u slučajevima tzv. „lažne side“.
Todoxin je za opaku sidu, besplatan, bezbolan i prilikom primene neškodljiv. Ali, uko
liko bi naišao na opšte prihvatanje i širu primenu, mnogi bi bili uskraćeni za popriličnu
svotu novca, privilegija i visokih položaja. Uvoz štetnih i skupih sintetičkih lekova bi defin
itivno bio okončan.
Alternativna (prirodna) medicina je već zauzela i čvrsto drži određene pozicije u tret
manu doskora ,,neizlečivih“ bolesti i neizbežan je skori sudar (ako već nije u toku) njenih
talasa sa uvreženim i zastarelim gledištima oficijelne medicine. Usled društveno-ekonom
skih (ne)prilika prisutnih u našoj zemlji u poslednjih desetak godina, korumpirano, osiro
mašeno i birokratijom opterećeno oficijelno zdravstvo je htelo-nehtelo moralo da pruži pri
liku tzv. prirodnoj (alternativnoj) medicini.
Istovremeno, mnogi ugledni i doskora moćni lekari su otišli iz državnih ustanova u pri
vatnu praksu ali, sa sobom su poneli i korupciju i sve ono zbog čega je domaće zdravstvo
potonulo u neizlaz. Ukoliko, recimo, infektolog određuje tretman lekovima za koje je imao
„vanredan honorar“ u zvaničnoj ustanovi, u istom iznosu će biti ,,dobar“ i u privatnoj prak
si. Istini za volju, ima i onih koji su se iz istih razloga opredelili za alternativnu (prirodnu)
medicinu. Takvi loši primeri, pogotovo kad je reč o lekarima zvanične medicine koji se bave
fitoterapijom samo da bi izvukli što veći profit, prosto gone u borbu protiv zloupotrebe
teško obolelih pacijenata. Ipak, sve je više takozvanih ,,travara“ koji su u stanju da leče, a u
mnogim slučajevima i izleče, primenom znanja iz tradicionalne (narodne) medicine. Ono
čime se bave ne može da bude toliko opasno koliko je, često, spasonosno.
Ovo bi, otprilike, bio krajnje pojednostavljen prikaz relacije oficijelna - prirodna med-
icina, što svakako utiče na mogućnost uspešnog izbora dijagnostikovanja i tretiranja
zdravstvenih poremećaja...

Najjača sila potrebna za ozdravljenje

jeste pnrodna isceljujuća sila koja se nalazi u svima nama
Hipokrat

Ja sam bolestan čovek... Zao... Nesimpatičan... Mislim da m e boli jeira... Doduše, ja

pojma nemam o svojoj bolesti i ne znam tačno šta me boti, Ne lečim se i nikada se lečio
nisam, iako poštujem m edidnu i lekare. Pored toga, ja sam jo š i sujeveran do krajnosti, iti
bar totiko da poštujem m edidnu. (Dovoljno sam obrazovan da ne budem sujeveran, ati sam
ipak sujeveran.) Ne, gospodo, neću da se ledm za inat Vi to sigumo ne m ozete razumeti.
A ja, vidite shvatam. Naravno, ne mogu vam objasniti kom e ću zapravo u ovom slučaju
zapapriti svojim inatom. Znam vrlo dobro da lekarima ne mogu napakostiti time što se ne
lečim kod njih. Znam bolje nego iko da ću tirne jedino sebi naškoditi i nikom više. Pa ipak,
ne ledm se samo iz inata. Jetra m e boti, neka je, nek m e jo š jače boti...
(„Zapisi izpodzemlja“, F. M. Dostojevski)

O lečenju mogu i malo i dosta da govorim. Ja sam samo lekar koji je želeo da leči sve
stečene neizlečive bolesti iako nikada od njih nisam bolovao. Jedino sećanje vezano za
bolesničku postelju vraća me u 1941. godinu, na teško ranjavanje i kliničku smrt. Zato i
nudim filozofiju života, starosti i umiranja. Video sam, doživeo sam. Koliko to može biti od
koristi onima koji će tek oboleti od HIV/AIDS-a, možda kancera, ne mogu da procenim.
Čak verujem, ne previše. Rekoh, čovek sam. Rekoh, smrtan sam.
Šta izaziva bolest kod čoveka? Mnogo toga. Nasleđe sa čak 30 odsto. Zatim porođajne
traume, rani infatilni konflikti (manipulacije sa decom koje ostavljaju u dečjoj duši duboke
tragove i kasnije se mogu reaktivirati), itd. U odraslom dobu dolazi do reaktivacije pomenu
tih konfiikata kada se osoba nalazi pod stresom, a stres je u stvari odgovor organizma na
sve što ga ugrožava. Psihološki, socijalno i biološki. Odmah je tu i depresija. Depresivni
bolesnik ima manje šanse da se izleči i preživi fatalnu bolest. Na kraju, valja računati i sa
predispozicijom nazvanom „faktor X“. Reč je o predodređenosti ka bolesti koju neki jed
nostavno nazivaju - srećom.
Dakle, skup pomenutih faktora, izaziva bolest. Poznati nemački psihosomatičar iz
Hamburga - Jores - rekao je da u medicini ukupno postoji 3.000 bolesti. Od tih 3.000
bolesti, za samo 500 se zna pravi uzrok, ostale su nepoznatog uzroka.
Imajući ovo u vidu i ne zanemarujući dosadašnja saznanja i iskustva, pokušavam da se
stavim u poziciju mlade osobe suočene sa smrtnom presudom bez prava žalbe. Dijagnoza:
HlV-pozitivan.
 Ne, ne razlikujem se, niti se ponašam drugačije. Neizmerna ljubav i snaga života je
jača. Ne prihvatam da „svako može da umre mlad, iznenada i od bilo čega“. Mlad, zdrav,
uspešan, prepun života i ideala, ulica, udar automobila, cigla na glavu, nedolazak na
odredišno mesto, nisu opravdanje, još manje uteha. Mladost ne sanja umiranje.
Za Slovene kažu da ne vole mnogo da govore o volji jer im ona nije jača strana poput,
recimo, mašte i velikih kreativnih sposobnosti. Da li je to baš tako, teško je reći. Ali, od volje
zavisi da li će čovek biti bolestan ili ne. Volja može da spasi bolesnog čoveka jer je u vezi
sa željom za ozdravljenjem.
Hrišćanstvo propoveda da greh rađa bolest. Tomas Man je pisao da ono što je bilo pre
40.000 godina, to je i danas. Ono što je hiljadama godina u raznim civilizacijama (asirskim,
sumerskim, pa preko Grčke i srednjeg veka do ovog trenutka) o bolestima izrečeno, sve
stoji i danas. Šta je to? Bolesti su kazna Božja. Ne samo pojedinačna, već i međunarodna u
smislu epidemija i pandemija. Bolesti su samokažnjavanje, nužnost prirode, slučajnost,
apsurd i opomena, izazov. Bolest poziva čoveka da preispita dotadašnji život. I utoliko ima
smisla što nagoveštava neophodnost potpune promene načina života, životne filozofije,
skale životnih vrednosti i dotadašnjih navika. Njen početak, dakle, nagoveštava potrebu da
se adaptacioni sindrom koji je bio u funkciji, potpuno izmeni. Reč je o pucanju odbram
benih mehanizama i bolest nagoveštava da će se, ukoliko čovek nastavi putem kojim je
krenuo, to loše završiti po njega. Bolestan čovek mora da promeni gotovo sve svoje životne
navike, odnosno da izvrši kompletnu životnu konverziju. To važi za sve (do)sadašnje pan
demije poput kardiovaskularnih oboljenja, endokrinih bolesti i, u krajnjoj liniji, karcinom.
Hrišćani treba da otkriju smisao bolesti. Zašto ih je zadesila? Bolest je mnogima
(mladim, sredovečnim, starim) prva mogućnost da počnu da se bave sobom. To se zove
introspekcija i ima veze sa traženjem, odnosno ne traženjem smisla. Ali, bolesti ipak opom
inju i traže od čoveka da počne više da se bavi sobom. Da preispituje zašto se razboleo. To
je već traženje smisla. Viktor Frank je upravo govorio o volji za smislom, gotovo ravnoj
nagonu. Čovek postavlja pitanje smisla svoga življenja. Zašto živi, kuda ide, čemu smrt, šta
je bolest, da li je to (ipak) neka opomena, izazov da nešto promeni...
HIV/AIDS ,,osuda“ obično podrazumeva skori odlazak zauvek. Smrt postaje izvesnost,
a ,,možda“ menja predznak u ,,kraj“. Sve postaje laka izmaglica, imaginarna, ali svakako
nadolazeća, opasnost. Postoji i ne postoji to nešto što se uglavnom drugima dešavalo. Sad
je tu. Neću da verujem, a vidim. Vidim a želim da je opsena. Varka. Iluzija.
Da mi je neko u dvadesetoj godini rekao „inficiran si HlV-om, živećeš izvesno vreme
ili, čak, veoma dugo zahvaljujući leku koji ti ne garantuje izlečenje ali časnu bitku sa
bolešću svakako“, mislim da bih se prvo pobunio protiv samog Neba a zatim pljunuo na
život! Usledio bi zatim, znam, očaj, bes, razdraženost, potom bih se polako priveo razumu,
smirio, i krenuo u odbranu života. Svaku ponuđenu šansu grabio bih obema rukama i cedio
do kraja. U međuvremenu stečeno iskustvo pretakao u životnu mudrost (neki je definišu
starenjem) i lukavu strategiju odbrane. Verujem da mudrost starosti leži u mirenju sa nemi
novnim, sa smrću - sopstvenom i tuđom.
Sveti Isak Sirin je rekao: ,,Ko je bolestan i zna svoju bolest, taj treba da traži lečenja;
ko kazuje drugima o svojoj bolesti, taj je blizu izlečenja i lako će ga naći“.
Preko 75 odsto pacijenata sa bolestima psihosomatskog porekla negira ili neće da vidi
da je emocionalno došlo negde do izvesnog poremećaja, što je u stvari dovelo do bolesti.
Pacijent ima maglovitu predstavu o svom životu. Ne može da uspostavi blisku relaciju
između nečega što mu se dešava u životu, između depresije, panike, straha i, s druge strane,
telesnih manifestacija poput tahikardije, lupanja srca itd. Tek kod svakog petog, otprilike,
uspostavlja se relacija između uzroka i posledice.
Elizabet Kjubler Ros je vršila ispitivanje bolesnika u terminalnoj fazi bolesti (duboko
uznapredovalih u ozbiljnosti svoje bolesti) i došla do zaključka da prolaze kroz nekoliko
faza: poricanje, gnev, cenkanje, depresija, prihvatanje i nada.
Poricanje dolazi otuda što pacijent nije u stanju da prihvati egzistencijalnu katastrofu.
Amerikanci su vršili ispitivanja i ustanovili da pacijent koji se iznenada nađe u egzistenci
jalno ugrožavajućoj situaciji, nije u stanju da je prihvati. Njegov psihički aparat nije
sposoban da prihvati to bolno saznanje - ja sam bolestan. U akutnim fazama bolesti,
negacija je u izvesnom smislu prirodna odbrana. On denegira bolest i to poricanje ima
dobroćudni karakter jer mu postepeno dozvoljava da saznanje o teškoj bolesti polako ,,curi“
u psihički aparat. Jer, kada bi bio brutalno suočen sa tom istinom, psihički aparat bi popus
tio i on bi doživeo paničnu krizu, akutnu depresiju i sl.
Depresija je prirodno stanje onoga što se dešava sa obolelim čovekom. Ne samo zato
što trpi bolove i ima druge funkcionalne poremećaje, već i zato što bolest prekida njegovu
,,funkciju“, komunikaciju sa porodicom, prijateljima, gubi sopstvenu ličnost, osećanje
samopoštovanja. Kad se sve skupi, depresija je prirodan ishod.
Stres je danas preovlađujuća bolest iako je svaka epoha imala svoje stresove. Važan je
odnos prema njemu. Jer, sve se uvek, iznova, ponavlja. Epidemije, recimo. Izgledalo je da
su kolera i kuga potpuno iščezle. A nisu. Opet se, s vremena na vreme, javljaju. I tuberku
loza je poslednjih godina u porastu.
Većina današnjih fizičkih bolesti potiče od psihičkih smetnji, to jest konflikata. Pre
svega emocionalnih, sa kojima čovek ne zna da barata jer su uvek najkomplikovanije. Emo
cije stvaraju bolesti: straha, mržnje, očajanja, depresije. Kinezi su još 1050-te godine pre
Hrista zapisali da tuga i briga stvaraju bolesti! Stare civilizaeije su intuitivno naslutile ono
na šta savremena psihosomatska istraživanja stalno ukazuju: pacijenti skloni depresiji
češće oboljevaju, imaju loš tok bolesti i, recimo, u slučaju karcinoma brže dobijaju metas
taze i kraće žive.
Ovde je reč o depresiji tipa beznađa, kada osoba više ne vidi smisao svog života. To se
često sreće. I upravo ta depresija, po tipu beznađa, veoma je opasna za preživljavanje.
Ima mnogo vrsta depresija. Neke su skrivene. Čovek ih ne mora obavezno ispoljavati,
ali u njemu lagano nestaje želja za životom. Srećom, može se povratiti. Tu je nada. Princip
nade mora da postoji kod svakoga. Jer, konačno, i najteže bolesti se mogu izlečiti.
I još nešto. Depresije i sve druge bolesti (psihosomatske, psihičke, itd.) nisu posledica
neravnoteže između duha, duše i tela, već organskih promena u telu. To je, otprilike,
stanovište organske medicine ili biološke psihijatrije. Da li je starija kokoška ili jaje? Nar
avno da postoje promene, niko ne negira promene u metabolizmu kod depresivnih bolesni
ka. Kako bi, konačno, delovali lekovi. Pitanje je, međutim, da li se rešava pitanje depresije
uzimanjem medikamenata... U svakom slučaju, čovek ne može da živi bez duhovnih vred
nosti. Materijalno nije dovoljno.
Brojna istraživanja ukazuju da pacijenti-pesimisti teško podnose bolest i lošije
završavaju kod težih bolesti. Optimizam je izuzetno važan. Ništa manje važno je to da lekar
u toku rada ne oduzme nadu pacijentu. Jer, pacijent bez nade je - izgubljen pacijent.
Da li se ljudi rađaju kao optimisti i pesimisti ili to postaju kroz život? Teško je reći, ali
sva je prilika da se optimisti i pesimisti ipak rađaju kao takvi ili da se takav odnos stvara u
najranijem detinjstvu. Brojna istraživanja ukazuju da se pesimisti lošije bore sa bolešću.
Skloniji su depresiji, manje sposobni da izađu na kraj sa bolešću od optimista. Zadatak
lekara je da ne produbljuje pesimizam kod pesimiste, već da u njega ubaci koji zrak više
optimizma. Rekoh, pacijent je izgubljen ako je izgubio nadu.
Uteha ima bezbroj lica. Verujući veruje na svoj način i u svoj put. Onaj drugi, neveru
jući, skriva se iza druge obrazine, maske, utehe. Ali, svi odbacuju smrt, veruju u drugi
oblik(e) života. Ovde, gore, u drugoj dimenziji ili sazvežđu, sasvim svejedno. Iza ,,one“ pret
postavke, uvek je ,,ona“ priča. Manje ili više, sa koliko-toliko srećnim krajem. Ako se ikako
može. Suština je verovanje. Veće, manje, otvoreno, skriveno, ali - verovanje. Zajednički
imenitelj: bar jedno zrnce, mrva, vere koja održava snagu, nadu, svest. Ali, uz njega
neizostavno ide i zrnce, mrva, sumnje koja održava strah, nevericu, (manje ili više) zauz
danu paniku i (najviše) blag očaj.
Kada čovek ostane sam u besanoj noći, daleko (iako tako blizu) od najdražih, to zrnce
straha, panike, neverice, poprima neverovatne obrise, baš kao i zrnce nade i vere neveru
jućeg, da bi se odmah zatim gubilo, nestajalo, skrivalo, od misli. Rekao bih - pulsira. Bilo,
puls, života. I oba zrnca, vere neverujućeg i sumnje verujućeg, idu ka mudrosti. Uvek u
paru. Razdvojeni nikuda ne vode. Ponajmanje u mudrost i sazrevanje. Isključivost ne vodi
ni u dobrotu, onu koju svaki čovek treba da stekne. Jer, dobrota podrazumeva osećaj za
druge ljude, drugačija mišljenja, stavove, strahove, neverice i verovanja.
Saznanje mladog čoveka da boluje od neizlečive bolesti koja hita u zagrljaj kon
ačnom kraju, probudiće mnogo više od onog zrnca vere kod nevernika ili zrnca očajan
ja kod vernika. Koracima ,,od dvanaest milja“ zagaziće u starost, m udrost starosti.
Pomiriće se sa onim što ga je snašlo, a duša će u tome tražiti i iz toga izvlačiti korist.
Duševni dobitak iz beznadežno obolelog tela je najčešće nemerljiv. E, kako to reći i
objasniti obolelom čoveku ne samo da čuje, već i razume, shvati, srcem i umom primi,
ostaje večita dilema. A upravo u odgovoru na ovu dilemu, krije se olakšanje patnji i
odlaganje kraja!
Pre 30-tak godina je poznati japanski psihosomatičar držao referat u Rimu. Naime,
prezentovao je slučajeve desetak pacijenata sa ,,verifikovanim“ rakom (potvrđen
rendgenološki, patohistološki, itd.) koji su kasnije umrli od drugih bolesti ili doživeli sao
braćajnu nesreću a kod kojih ni jedan trag od raka kasnije nije nađen. Tvrdio je da su sve
te osobe doživele životnu konverziju, to jest potpuno izmenile svoj život. Na primer, osoba
koja je cenila materijalne vrednosti, počela je da živi u duhovnom svetu itd. Izmenili su
navike. Životna konverzija je, znači, bila odlučujuća kod spontanog izlečenja raka. A spon
tano izlečenje pobeda imunoloških snaga u organizmu. Materijalno gledano, reč je o
odbrambenim ćelijama organizma koje idu ka tim tumorskim ćelijama i jednostavno ih
uništavaju.
Po svemu sudeći, ,,glavnu“ ulogu je odigrao imunološki sistem usko povezan sa psi
hičkim stanjem. U toj meri je bio snažan, da su imunološke snage organizma koristeći lim
focite B i T (prva odbrambena linija) neutralisale tumorske ćelije i ove su, jednostavno,
nestale.
Ipak, ma koliko ohrabrujuće, ni ovo ne treba precenjivati. Ne događa svaki dan. Ali,
nada je važna. I Todoxin! Jer, upravo na polju podizanja imunobioloških snaga i potenci
jala, njegovo dejstvo je najizraženije.
UPUTSTVO ZA
LEČENJE HIV/AIDS-a
Željena i neželjena dejstva
u terapiji HIV-1 infekcije

HIV infekcija je kompleksna bolest uzrokovana različitim faktorima i često zahteva

paralelno lečenje brojnih, njom izazvanih, poremećaja.
Do sada ni jednom terapijom nije postignuta potpuna eliminacija virusa iz svih
telesnih sokova i depoa. Konvencionalni način lečenja vođen je idejom pronalaženja terapi
je koja će trajati do kraja života pacijenta, a pri tom biti minimalno toksična.
Potreba za malom toksičnošću je ustanovljena zapažanjem štetnih dejstava poznatih i
priznatih terapija protiv HIV infekcije.
Savremeno mišljenje da će se upotrebom dve ili više antiretroviralnih terapija u
istom vremenskom intervalu smanjiti pojava upornih infekcija, uz eventualnu hem o
terapiju otpornijih bolesti, u velikom broju slučajeva je dovelo do povećane toksičnos
ti u organizmu pacijenata koji su prethodno koristili samo jedan antiretroviralni
medikament.
Lošiji kvalitet života tokom terapije odbija sve veći broj ljudi od blagovremenog započin
janja antiretroviralne terapije, pogotovo ukoliko pacijenti nemaju očigledne simptome.
Zato se ulaže trud u otkrivanje načina za smanjivanje toksičnosti medikamenata koji
se primenjuju u klasičnom načinu lečenja. Do nekih rezultata se došlo smanjenjem doze i
procenjivanjem efikasnosti leka. U svakom slučaju, učestalost i jačina štetnih dejstava u
konvencionalnoj antiretroviralnoj hemoterapiji još nije na zadovoljavajućem nivou.
Mada je Todoxin je zvanično u upotrebi od 1963. godine, tek po završetku pretkliničk
ih i kliničkih studija faze 1 i 2, u kojima su dokazani sigurnost, optimalna terapijska doza i
dejstvo, Todoxin je za tretman HIV/AIDS-a proizveden 1985. godine. Preliminarno pušten
je u prodaju posle objavljivanja rezultata studije izvedene na 20 pacijenata (objavljeno u
časopisu ,,Intervju“ 1987).
Rezultati dobijeni tokom lečenja više od 10.000 HIV 1 i 2 inficiranih pacijenata Todox
in-om pokazuju da tokom terapije nisu primećene nikakve nuspojave. Nešto izmenjena
klinička slika na početku Todoxin terapije retka je i blagog intenziteta, a nikakve labora
torijske abnormalnosti nisu pripisane upotrebi ovog medikamenta.
 Visok stepen sigurnosti i podnošenja Todoxin-a primećen je i kod nekoliko hiljada paci
jenata, uključujući pacijente odmaklog toka bolesti sa smanjenim funkcijama jetre, slezine,
timusne žlezde i bubrega, što je izuzetno ohrabrujuće i za pacijente inficirane HlV-om.

Klinička slika HIV infekcije tokom terapije Todoxin-om

Usled upotrebe Todoxin-a retko nastaju:

1) Dijareja, bez povećane temperature ili osećanja mučnine. Pojavljuje se posle
nekoliko dana do nekoliko nedelja od početka primene udarne terapije, ređe nakon
jedne ili dve nedelje.
2) U vrlo malom broju slučajeva zapažena je pojava herpes simpleksa kod latent
no inficiranih osoba, i to posle nekoliko dana do nekoliko nedelja od početka primene
udarne terapije.
3) Oticanje limfnih čvorova u prvom ciklusu udarne terapije primećeno je kod paci
jenata CDC2 stadijuma koji nisu imali ove simptome pre terapije. Od završetka drugog cik
lusa udarne terapije, broj virusa u serumu je opao ispod granice detekcije, a limfni čvorovi
su postali nevidljivi (period praćenja stanja pacijenata duži od 60 meseci).

Virusološke i imunološke promene tokom terapije HIV infekcije

Većina zapaženih dejstava se odnosi na virostatičko i imunomodulirajuće delovanje

Todoxin-a, tako da u farmakološkom smislu na njih ne treba gledati kao na nepoželjna ili
štetna, već pre kao na poželjna dejstva. Ovo se odnosi na sledeće:
1) Od 1993. primenjuje se metoda NASBA (Nucleic acid sequence - based amplifica
tion) da bi se odredio broj RNK HIV-1 virusa u serumu tokom terapije Todoxin-om. Ovo je
pomoglo da se jasnije sagleda dinamika uticaja Todoxin-a u podsticanju viroloških i
imunoloških mehanizama.
Tokom prvih 14 dana ciklusa udarne terapije, kod pacijenata kod kojih je m ere
nje obavljano u kratkim intervalima (svaka tri sata), u početku terapije zapaženo je
periodično pojavljivanje HIV-1 slobodnih virusa. Čak dolazi do povećanja virusa u
serumu do 20 puta iznad osnovnih vrednosti, a posle toga do postepenog pada do
nivoa koji se nalazi na granici otkrivanja (do 4 log) i to u periodu između druge i šeste
nedelje. I nadalje, zabeležen je konstantan dalji pad vrednosti virusa u serumu (na
granici otkrivanja, manje od 20 c/ml) nakon dva do četiri ciklusa udarne terapije, to
jest od 12 do 14 nedelja.
Tokom perioda povećanja HIV viremije, kod velikog broja pacijenata zaraženih
HlV-om i sa propratnom infekcijom herpes zoster (10 do 30 posto HIV pacijenata je
HZV pozitivno), pojavila se varičela (sa kliničkim znacima prim arne infekcije: svrab,
formiranje vezikula, kraste, centripetalna distribucija) koja se posle dve do tri nede
lje povukla.
2) Interesantno je, pri tom, da broj HIV inficiranih ćelija u perifernoj krvi, limfatičnom
tkivu kao i DNA virusa u serumu ima stalnu dinamiku ili sklonost ka menjanju stanja
tokom viremije. Posle produžene terapije Todoxin-om broj HIV inficiranih ćelija je
drastično opao, u nekim slučajevima gotovo do nivoa koji se nije mogao otkriti in situ hib
ridizaciji ili PCR kvantifikaciji.
 3) Ovo se odnosi i na dinamiku menjanja broja CD4 ćelija pod uticajem Todoxin terapije.
Pre značajnog povećanja broja CD4 limfocita do norm alnih vrednosti, kao kod
HlV-negativnih osoba sa rizikom da obole od AIDS-a, dolazi do njihovog sm anje
nje za 20 do 50 posto. Broj CD4 ćelija dostiže donju granicu posle dve do četiri
udarne terapije. Nakon 6 do 18 meseci broj CD4 ćelija se kod većine pacijenata
povećava od 50 do 150 posto. Vreme potrebno za dostizanje i prekoračenje
osnovnih referentnih vrednosti srazm erno je vrem enskom periodu trajanja HIV
infekcije pre početka terapije.
Primećena viremija objašnjava blago izražene simptome slične gripu kao što je
povećanje temperature (37,4 - 38,5°C), pojava umora, slabosti, znojenja, glavobolje. Retko
dolazi do pojave bolnih udova ili bolova u zglobovima, dermatoloških manifestacija,
uključujući svrab, osip i crvenilo.
Napomena Zapažene promene nastale u toku terapije inicirale su uvođenje posebne
uvodne terapije sa odgovarajućim doziranjem. Njenom primenom, pomenuti klinički simp
tomi viremije su dovedeni do minimuma (na manje od dva posto).

Promena laboratorijskih vrednosti kod

pacijenata inficiranih HlV-om tokom lečenja Todoxin-om

Jedina, do sada primećena, promenjena laboratorijska vrednost, koju je moguće prip

isati ovom medikamentu, odnosi se na duži period povećanog broja monocita (makrofaga)
(Mo/Ma) u perifernoj krvi.
S obzirom na primećeno smanjenje razmnožavanja ćelija kod HIV infekcije, delovanje
Todoxin-a može biti smatrano željenim dejstvom prirodnog imunosistema pošto su Mo/Ma
kod pacijenata pod terapijom Todoxin-om pokazali normalno fagocitno delovanje u paralel
nim kulturama. Retko dolazi do povećanog broja Mo/Ma iznad granice normalne referentne
vrednosti. To se može zapaziti kod pacijenata koji su pre početka terapije imali veoma mali
broj CD4 limfocita tj. manje od 50 ćelija po mm3 (tri do četiri pacijenta koji su tretirani).
Relativno prisustvo Mo/Ma dostiže i do 18 procenata WBCd.
Samo u jednom slučaju uočen je porast relativnog broja Mo/Ma i to kod pacijenata čiji
je broj CD4 ćelija pre terapije bio normalan (veći od 800 mm3). Količina njegovih Mo/Ma
se stalno povećavala - od jedan posto na početku terapije, do 15 posto u toku prvih 150 dana
skoro neprekidnog tretmana (jedan ciklus uvodne terapije i tri ciklusa udarne terapije).
Istovremeno, broj CD4 ćelija se kretao oko 300/mm3, a HIV u serumu se stalno smanjivao
do skoro referentnih granica. Tokom 12 meseci neprekidne terapije krvna slika je normal
izovana, uključujući monocite i broj CD4 ćelija. Ostalih kliničkih promena nije bilo.

Proučavanje sigurnosti terapije Todoxin-om

Sigurnost i način na koji pacijent reaguje na medikament, osnovni su cilj i temelj

proučavanja koja traju duže od 45 godina, a za HIV/AIDS preko 20 godina.
Todoxin je pravljen na bazi biljaka i ne sadrži ni jednu sintetičku komponentu ili
konzervans.
Svi biljni sastojci su strogo kontrolisani, pročišćavaju se i prerađuju zbog moguće
prirodne toksičnosti nastale prilikom uzgoja biljaka (reč je o prisustvu izuzetno malih
količina, ispod granice otkrivanja, op-DDT, pp-DDT, dieldrina, endrina, HCB, alpha-HCH,
beta-HCH, lindana, nitrita, nitrata, karbolne kiseline, teških metala, mikotičnih, anaerob
nih ili aerobnih bakterija).
Određivanje doze proučavano je na miševima (Oxford Albino). Testiranje je teklo u tri
nivoa - Todoxin grupa, alkalna grupa, kontrolna grupa - sa ukupno devet podgrupa. Doza
za četiri Todoxin grupe bila je 0,1; 0,2; 0,3 i 0,4 ml po kilogramu telesne težine, a unošenje
medikamenta je trajalo pet dana. Kontrolna grupa nije primala nikakvu terapiju već je
služila za kontrolu normalnih referentnih vrednosti. Na kraju proučavanja, vršena su
poređenja fizičkih, hematoloških, hemijskih i toksikoloških parametara u okviru Todoxin i
alkalnih grupa i kontrolne grupe.

Rezultati

Na kraju studije hematološki, hemijski i fizički parametri su imali normalne referent

nih vrednosti, kako u Todoxin tako i u kontrolnoj i alkalnoj grupi. Merenje rektalne tem
perature izvršene elektronskim putem jedan sat posle uzimanja terapije ukazuje na veliki
stepen podnošenja medikamenta. Bazalna vrednost 0,8051 (za hipotetičku razliku =0) za
grupu koja je unosila najveću dozu Todoxin-a i grupu koja je primala najmanju dozu alka
lnog rastvora (0,1 ml po kilogramu telesne težine) potvrđuje veliku verovatnoću da ne pos
toji značajna razlika između dve grupe.
Uticaj Todoxin-a je tokom prve faze istraživan na zdravim muškarcima i ženama koji
su se dobrovoljno prijavili (n=10), starosti između 2 i 60 godina, kako bi se došlo do pre
liminarnih farmakoloških podataka in vivo.
Pojedinačna maksimalna doza od 0,5 ml po kilogramu telesne težine (pet puta veća od
one koja se koristi u terapijske svrhe) nije dovela do bilo kakvih štetnih dejstava.
Pojedinačna m aksimalna doza od 1,1 ml po kilogramu telesne težine (11 puta veća
od one koja se koristi u terapijske svrhe) nije izazvala jaka neželjena dejstva, osim
blage dijareje u toku prva tri sata od unošenja m edikamenta (n=2), mučnine (n=l) i
preznojavanja.
Doza koja se povećava do 0,3 ml po kilogramu telesne težine (tri puta veća od uobiča
jene terapeutske doze) bila je data pacijentima 12 puta u toku 24 sata (svaka dva sata i
danju i noću) tokom jednog, pet dana i 14 dana. Nisu primećeni nikakvi klinički znaci
štetnog dejstva, a hematološki, hemijski i fizički parametri su bili u okviru normalnih ref
erentnih vrednosti.
Todoxin je ispitivao Državni farmakološki komitet i svrstao ga u kategoriju medikame
nata bez štetnog dejstva pod delovodnim brojem 4684 i to 31. oktobra 1988. godine. Odo
brenje za proizvodnju broj 147/30, specifikacija broj 3/92.
Dalja istraživanja o sigurnosti ovog medikamenta na zdravim dobrovoljnim učesnici
ma su preduzeta u skladu sa Savetom za medicinska istraživanja i Komitetom za terapeut
ska istraživanja u Londonu u cilju praćenja reakcije pacijenata na preporučene doze Todox-
in-a u lečenju HIV infekcije.
Nije došlo do klinički štetnih reakcija prilikom istraživanja koje je trajalo 2 x 500
sati pri čemu su ispitivani doza i ritam davanja m edikam enta u udarnoj terapiji. Svi
hematološki, hemijski, imunološki i fizički param etri su bili u okviru referentnih
vrednosti po američkim ili evropskim standardim a kontrole. Neki od pom enutih
param etara su pokazali poboljšanje tokom primene udarne terapije. Pogotovo oni
koji su pre početka terapije prelazili ili se nalazili na gornjoj ili donjoj granici refer
entnih vrednosti.
Testiranje u trajanju 4 x 360 sati kojim je ispitivana doza i ritam davanja medikamena
ta tokom uobičajene terapije HIV-1 infekcije, nije dovelo do bilo kakvih štetnih posledica.
Svi hematološki, hemijski i fizički parametri su bili normalnih referentnih vred
nosti po američkim ili evropskim standardima ili osnovnih vrednosti na kraju testira
nja. Neki od param etara su pokazali poboljšanje tokom terapije. Ovo se odnosi na para
metre koji su bili iznad ili na gornjoj odnosno donjoj granici normalnih referentnih
vrednosti pre terapije.

Kada započeti Todoxin terapiju?

Sledeće činjenice, više nego rečito, odgovaraju na pitanje zašto Todoxin terapiju treba
započeti odmah nakon inficiranja:
- Najnoviji podaci potvrđuju da ne postoji, kao što se verovalo, latentna faza infekcije
već veoma aktivno razmnožavanje HIV-1 virusa. Viremija HIV-1 koja počinje odmah po
infekciji HIV-1 praćena je povećanjem virusnih titrova kao i RNK od 10 do 110 kopija po
ml seruma i produžava se tokom trajanja bolesti sa jedan posto inficiranih CD4 limfocita
periferne krvi.
- Brzi početak antiretroviralne terapije odmah po izlaganju infekcije (npr. zdravstvenih
radnika) smanjuje širenje bolesti.
- Antiretroviralna terapija novorođenčadi smanjuje stepen vertikalne transmisije (kod
žena sa brojem CD4 ćelija iznad 200/uL koje su vrlo kratko ili nisu bile pod terapijom AZT
pre početka Todoxin terapije).
- Tokom HIV-1 infekcije dolazi do pojave patoloških stanja u nizu ili istovremeno.
Neka od tih stanja se mogu promeniti dejstvom Todoxin terapije, ali pojedina i ne mogu.
Neka stanja značajno produžavaju vreme potrebno za eliminaciju virusa iz seruma i/ili
jačanje funkcija imunosistema, a druga mogu postati prepreka koja se ni kasnije ne može
prebroditi.
Navodim neka od tih stanja:
- Sa infekcijom koja traje, Hl-virus se akumulira u limfatičkim tkivima. Ona postepeno
postaju glavno mesto njegovog razmnožavanja, on(i) opet privlači sve veći broj ćelija
osetljivih na HIV i konačno dovodi do trajnog uništenja limfatičnog tkiva. Sve zajedno
doprinosi padu broja imunokompetentnih ćelija koje kruže.
- Kako je protein smešten u jezgru virusa gotovo identičan sa timozinom, poste
peno dovodi do trajne atrofije timusne žlezde sa, takođe, trajnim smanjenjem pro
gramiranja (sazrevanja) limfocita, što svakako utiče na ćelijski im unitet kao i imunitet
celog organizma.
- Omotač virusa poseduje gpl20 (glikoprotein) koji imitira osobine VlP-a (vazointesti
nalnog hormona), čime dovodi do ometanja procesa resorpcije usled atrofije crevnih resica.
- Za razliku od ostalih terapija, prilikom lečenja HIV inficiranih Todoxin terapijom nije
došlo do značajnih neželjenih dejstava kod najvećeg broja pacijenata, uprkos činjenici da
su više godina bili pod njenim tretmanom.
- Izuzetno retko dolazi do neželjenih dejstava.
 Preporaka za početak terapije

Američko medicinsko udruženje (Antiretroviralna terapija za obolele od HlV-a, Car

penter, Jama Vol. 276, 1996) dalo je sledeću preporuku za određivanje početka terapije:
Terapija se preporučuje svim pacijentima sa simptomatskom HIV infekcijom (uključu
jući simptome hronične mikotične kandidijaze, oralne leukoplakije dlake, hroničnog i
neobjašnjivog povećanja temperature, noćnog preznojavanja, gubitka težine).
- Terapija se preporučuje pacijentima sa manje od 500/uL CD4 ćelija (ili manje od 25
posto).
- Terapija se preporučuje asimptomatskim pacijentima sa brojem CD4 ćelija iznad
500/uL i ako RNK HIV virusa u serumu iznosi više od 30.000 - 50.000 c/ml (ili ako broj
CD4 ćelija naglo opada).

Napomena Robert Galo je konstatovao da je vođena pogrešna intelektualna rasprava,

tokom nekoliko godina, povodom pitanja da li odmah po inficiranju IilV-om treba krenu
ti sa najjačim medikamentima ili čekati. Zaključio je da valja slediti isti princip koji važi u
terapiji ostalih patologija: uništiti viruse što je pre moguće i osloboditi ih se.S

S obzirom na kompleksnost ove bolesti, raznolikost i široku gradaciju različitih man

ifestacija njenog dejstva na organizam, odnosno zavisnost od dostignutog stepena
degradacije imunobiološkog sistema ili takozvanog stadijuma bolesti u kojem se bolesnik
nalazi - zavisiće i način lečenja i nege bolesnika, odnosno, način i oblik primene terapije
medikamentom Todoxin 1.
Zbog toga, odluka ili opredeljenje za korišćenje terapije medikamentom Todoxin 1
mora se zasnivati na svesnoj rešenosti i istrajnosti u pridržavanju osnovnih principa terapi
je - prilagođenoj specifičnostima svakog pojedinog slučaja - koji se, uglavnom, odnose:
- na količinu i način korišćenja medikamenta,
- na poštovanje zahteva vezanih za vrstu, količinu i način ishrane, i
- na ostvarivanje preduslova za dostizanje optimalnih efekata dejstva terapije -
vezanih za psihičku i psihološku pripremljenost bolesnika.
Ovo uputstvo daje samo opšte principe i preporuke kojih se treba pridržavati tokom
lečenja. Međutim, s obzirom na kompleksnost i specifičnost svakog pojedinačnog slučaja -
procenu najadekavatnijeg tretmana može dati isključivo dr Todor Jovanović - posebno ako
se lečenje odvija u vanbolničkim uslovima.
 Todoxin i neželjena dejstva

Standardi dobre kliničke prakse koji se poštuju u Evropskoj zajednici kao i pravila
65/66 EC, definišu neželjena dejstva:
- pojava bilo kakvog neželjenog dejstva tokom kliničkog testiranja bilo da je do toga
došlo pod uticajem medikamenata ili ne,
- ozbiljna neželjena dejstva su fatalna i po život opasna dejstva koja narušavaju zdrav
lje pacijenta i dovode do njegove hospitalizacije ili produženog hospitalizovanja,
- pored toga, ukoliko medikament uzrokuje pojavu naslednih anomalija ili malignite
ta, govori se o ozbiljnim neželjenim dejstvima,
- nepredvidiva neželjena dejstva su ona dejstva o kojima nema ranijih pisanih potvrda
(u smislu prirode, ozbiljnosti ili načina manifestacije) i koja nisu uneta u opšte testove,
- kada se dobro procene neželjena dejstva i dokaže postojanje opravdanih razloga za sum
nju da postoji uzročna veza sa medikamentom koji se ispituje, mora se smatrati neželjenim
dejstvom,
- neželjena dejstva su štetna i nisu očekivana, a do njih dolazi prilikom upotrebe
doze predviđene i namenjene normalnoj dijagnostici ili terapiji ili za ublažavanje
fizioloških funkcija - ukoliko se prilikom testiranja pojavi klinička slika nastala
unošenjem predviđene količine medikamenta ali dođe do manifestacije simptoma koji
nastaju prilikom njegovog preteranog unošenja, ili se stvori neki oblik zavisnosti, ili
dođe do interakcije sa drugim medikamentima, govori se o neželjenim dejstvima
medikamenta.

Metode za utvrđivanje neželjenih dejstava

Prilikom primene Todoxin terapije nisu primećena neželjena dejstva do kojih, inače,
dolazi tokom drugih terapija (virostaticima) čije se dejstvo odražava na kosti, krv, bubrege,
bešiku, jetru, mišiće, nervni sistem, endokrini sistem, kožu.
Za razliku od njih, po završetku Todoxin terapije mnoge vitalne fiziološke i
imunološke funkcije su značajno poboljšane. Ovo je potvrđeno sledećim metodama:
- diferencijalnom analizom krvi (uključujući crvena krvna zrnca, hemoglobin,
krvne ćelije i sve populacije leukocita), fenotipizovanjem mononuklearnih ćelija per-
iferne krvi pomoću flow citometrije (u sebi sadrži sve glavne subpopulacije limfocita);
histohemijskom i morfološkom analizom mononuklearnih ćelija i koštane srži, punkti-
ranjem limfnog tkiva;
- određivanjem virusnih antigena u serumu ili njegovom kvantifikacijom (metodom
PCR, ELISA, elektroforeme IgG, IgM, IgA), određivanjem cirkulišućih imunokompleksa, Cq
bind kao i Re faktor izlučivanja hormona endokrinog sistema;
- upotrebom rentgena, kompjuterske tomografije, endoskopije, ultrazvuka, EEG,
EKG, miografije.
 Spisak neželjenih dejstava

Ovde dajem kompletnu sliku nuspojava tokom Todoxin terapije u rasponu od 20 god
ina, dobijenu praćenjem pacijenata u 147.000 dana od strane lekara u međunarodnim klin
ičkim laboratorijama.
Jasno je izraženo virostatičko i imunomodulirajuće dejstvo Todoxin-a. Ova delovanja
ne treba klasifikovati kao neželjena ili kontradejstva, već pre kao željena dejstva u far
makološkom pogledu.
Prolazni rast PCRq RNK virusa u serumu primećen je pre smanjenja virusa u serumu
kod 20 posto pacijenata praćenih u kratkom vremenskom intervalu (svakih 14 dana) u
početnoj fazi terapije (tokom jednog ili dva ciklusa). Kod pacijenata praćenih u dužem
intervalu od dva do tri meseca, nije utvrđena promena virusa u serumu.
Prolazno smanjeni broj CD4 ćelija je primećen kod više od 30 posto HlV-pozitivnih
pacijenata. Broj CD4 ćelija pre početka terapije nema nikakvog značaja, kao ni stadijum
bolesti pacijenta. Referentne osnovne vrednosti se postižu u toku tri do šest meseci od
početka primene terapije. Vreme potrebno za oporavak je u vezi sa simptomima koji su
postojali pre lečenja i u zavisnosti od dužine trajanja HIV infekcije.
Prolazni osećaj umora. Manje od 15 posto padjenata se osećalo umornim tokom početne faze
terapije, a da te simptome nije imalo pre početka terapije. U suprotnosti sa tim su podad dobijeni
od padjenata u odmaklom stađijumu bolesti i sa blagom ili kliničkom slikom pre početka terapije.
Kod više od 79 posto pacijenata je došlo do poboljšanja fizičke kondicije otkako su
počeli da primaju terapiju (od 14 do 28 dana).
Prolazna monocitoza. Kod manje od 15 posto padjenata sa veoma malim brojem CD4 lim
fodta pre početka terapije i malim ukupnim brojem limfocita, zabeleženo je povećanje broja
monocita za 100 do 300 posto, uz relativno prisustvo limfodta koje dostiže 18 procenata. Normal
izadja vrednosti monocita je u pozitivnoj vezi sa normalizadjom vrednosti broja CD4 ćelija.
Pojava herpes zoster. U početku terapije (posle jednog do dva ciklusa) kod više od 30
posto HlV-pozitivnih pacijenata utvrđena je infekcija Varicella zoster koja se potom povuk
la bez ikakvih tragova.
Prolazni simptomi gripa sa povećanjem temperature, preznojavanjem i natečenim
zglobovima zabeleženi su tokom početne faze terapije (od 14 do 42 dana) kod manje od
pet posto pacijenata koji pre njenog početka nisu imali ovu kliničku sliku ili je bila veoma
blago izražena (vidi uputstvo za grip).
Prolazne dermatološke manifestacije. Dermatoze sa crvenilom kože ili svrabom nepoz
nate etiologije primećene su kod manje od tri posto pacijenata sa infekcijom HIV+ CDC4
stadijum posle dve do tri terapije. Ovi simptomi se ne mogu pripisati delovanju Todoxin-a
zato što su svi pacijenti bili lečeni paralelnim medikamentima protiv oportunih infekcija.
Prolazni pozitivni nalaz p24. Pre smanjenja virusa u serumu kod pet HlV-pozitivnih
pacijenata koji su u kratkim intervalima bili pod kontrolom (svakih 14 dana) tokom početne
faze terapije (posle jedne do dve terapije) došlo je do pozitivnog nalaza p24. Praćenje sta
nja pacijenata ne pokazuje promenu seruma virusa p24/25.
Prolazna dijareja bez visoke temperature ili mučnine primećena je kod pet HlV-pozi
tivnih pacijenata sa mikotičnim i/ili bakterijskim infekcijama gastrointestinalnog trakta i
jednog HlV-negativnog pacijenta sa pojavom divertikuloza (pacijent je imao 70 godina).
 Pojava herpes simplex-a je primećena kod dva pacijenta sa prethodno latentnom
infekcijom koja se pojavila na početku terapije (posle jedne do dve terapije). Po završetku
terapije, simptomi su nestali.
Prolazno stanje pozitivnog testa na viruse iz paralelnih kultura primećeno je kod
jednog HIV-pozitivnog pacijenta CDC2 stadijuma, koji nije imao te simptome pre početka
terapije. Na kraju drugog ciklusa terapije, nije imao viruse u serumu koji bi se mogli otkri
ti (PCR), a limfni čvorovi su bili neupadljivi (pacijent praćen 20 meseci).
Prolazna pojava natečenih limfnih čvorova zapažena je kod jednog splenektoniranog
HlV-pozitivnog pacijenta CDC 4c stadijuma sa ograničenim delovanjem uzrokovanim
početnom fazom terapije (dva ciklusa). Posle tri-četiri ciklusa, kod pacijenta je postepeno
došlo do smanjenja virusa u serumu i limfni čvorovi su postali neupadljivi (pacijent je pod
kontrolom još 10 meseci).
Pojava reumatskog artritisa. Zapažena je kod HIV- negativnog muškaraca (40 godina
starosti) i jednog HlV-pozitivnog muškarca (51 godina starosti).

Reakcija na medikamente i štetna dejstva u fazi 2 i 3

Tokom primene terapije na nekoliko hiljada pacijenata nije došlo do pojave bilo
kakvih nuspojava. Klinička slika reakcije na Todoxin terapiju se retko pojavljivala i bila je
blagog intenziteta. Nikakve laboratorijske abnormalnosti prouzrokovane upotrebom
Todoxin-a nisu zapažene.
Podaci dobijeni istraživanjem uključuju 2129 odraslih pacijenata. Pacijenti su dobijali
Todoxin za lečenje virusnih infekcija i/ili obnovu prirodnog imunosistema. Čak i u
onkološke svrhe.
Pacijenti su uzimali Todoxin pod kontrolom iskusnih stručnjaka, lekara, duže od
100.000 dana.
Stanje pacijenata je praćeno i po završetku terapije (od jedan do 48 meseci).
Učestalost kliničkih promena od najblažih (nivo 1) do najjačih reakcija u istoriji bolesti
2129 pacijenata (isključivo HIV):
„ Umor tokom početnog perioda
„ Simptomi slični gripu u početnoj fazi (uključujući umor, povećanje temperature ili
glavobolju)
„ Simptomi slični gripu u početnoj fazi terapije (uključujući i simptome povećane
temperature, osip, bolne udove ili bolove u zglobovima, epizode herpes labialis-a ili
glavobolju)
Kada se terapijom krenulo tokom akutne faze alergijskih reakcija:
„ pojačanje simptoma alergijske groznice (interesantno je da nije došlo do pojave
astme)
„ Afrodizijsko dejstvo
„ Iritacija sluzokože nosa i grla posle duže terapije
Učestalost pojavljivanja promena laboratorijskih vrednosti od najmanjeg stepena (0-
20) do značajnog stepena (0-3 ili 4; od 1-4) u analizi istorije bolesti kod 2129 pacijenata
(isključivo HIV)
Napomena Nema kontraindikacija za paralelne medikamente alternativne i zvanične
(školske) medicine.
 Doziranje i način upotrebe

Terapija mora biti sprovedena pod kontrolom iskusnih lekara koji će, na osnovu
najnovijih otkrića, odrediti godišnji broj terapijskih ciklusa (svaki traje 42 dana), uobičajeni
režim i odrediti moguće prateće mere.
Snažno, a uz to i produženo, delovanje Todoxin-a zasniva se na sadejstvu virostatičkog i
imunomodulirajućih mehanizama koji se međusobno podstiču, istovremeno ili paralelno
jedan za drugim, što u određenim vremenskim razmacima dovodi do promena u organizmu.
U cilju pravilnog razumevanja terapije potrebno je ukazati na sledeći farmakodinamič
ki mehanizam infektivnih bolesti:
Faza 1 - 2 4 sata od početka terapije
Započinje aktiviranje ćelijskog metabolizma uključujući i mononuklearne ćelije per
iferne krvi, ćelije koštane srži, limfatičnog tkiva i jetre.
Faza 2 - Period od 24 do 72 sata od početka terapije
Počinju virostatička dejstva, oslobađaju se faktori citotoksičnosti i citotoksičnih lim
focita koji menjaju relativnu sliku, kretanje i ponovo počinju da kruže.
Faza 3 - Period od 3 do 14 dana od početka terapije
Dolazi do povećanja broja monocita, limfocitne proliferacije, povećane aktivnosti
markera, velikog porasta MHC (glavni histokompatibilonosni kompleks) I i II grupe, sman
jenja antigena i ćelija-ubica, opadanja broja antitela koja su u sprezi sa ćelijama-ubicama,
fluktuacije virusa u serumu i fluktuacije broja CD4 ćelija (HIV).
Faza 4 - Period od 14 do 90 dana od početka terapije
Povećava se broj B ćelija, broj specifičnih antitela, dolazi do poboljšanja monocitne
slike, pojačava se citotoksično dejstvo ćelije, ređe su manifestacije kožne preosetljivosti,
dolazi do promena referentne vrednosti limfocita i promena broja CD4 ćelija (HIV), sman
juje se prisustvo virusa u serumu.
Faza 5 - Period između 3 i 6 m esed od početka terapije
Pad virusa u serumu (do ili ispod granice otkrivanja) je dugotrajniji i stabilniji, ukupan
broj leukocita, limfocita, CD4 limfocita se znatno povećava, dolazi do poboljšanja krvne
slike, stanja hemoglobina, krvnih ćelija, hematoloških nalaza (SGOT, GGT).
Redosled glavnih mehanizama dejstva Todoxin-a od I do V faze odnosi se na udarnu
terapiju kada se Todoxin primenjuje svaka tri sata, odnosno osam puta u toku 24 sata.
Tokom te terapije, stabilno stanje koncentracije virusa u serumu se postiže i traje između
18 i 24 sata.
U odmaklom stadijumu bolesti moguća je degradacija širokog spektra fizioloških i
imunoloških funkcija, a može doći i do patološkog stanja pacijenta. U takvim slučajevima
poželjno je produžiti faze 1 i 2 na nekoliko nedelja pre uvođenja faze 3 i početka njenog
lekovitog dejstva.
Pre uvođenja udarne, predlažem do dva ciklusa uvodne terapije sa terapijskom dozom
koja dovodi do relativno stabilnog nivoa virusa u serumu.
 Napomena Todoxin, kašasti i tečni, treba uzimati 10 do 15 minuta pre obroka ili
unošenja tečnosti u organizam. Ne sme se mešati sa tečnošću (osim kada su novorođenčad
u pitanju) i treba je svakako izbegavati 10 do 15 minuta posle njegovog uzimanja. Ako se
uzima i jedna kapsula Todoxin-a, onda najmanje pola sata pre jela.

Pojedinačna doza

Pojedinačna doza kašastog Todoxin-a za odrasle: uvek se uzima jedna supena kašika
(0,1 ml na kilogram telesne težine). Primer: osoba od 50 kg uzima 5 ml, osoba od 60 kg -
6ml, od 70 kg - 7ml. Ne mora se meriti striktno, već koristiti tri vrste kašika: veliku, sred
nju i malu supenu kašiku.
Za novorođenčad i bebe od dva do 36 meseci starosti količina tečnog Todoxin-a iznosi
0,13 ml po kilogramu telesne težine (za težinu od 5 kg doza je 0,65 ml, za 7 kg - 0,91 ml) itd.
Za odrasle i decu preko tri godine starosti pojedinačna doza tečnog Todoxin-a je 0,10
ml po kilogramu telesne težine (za težinu od 50 kg doza je 5 ml; za 70 kg je 7 ml, itd), u
proseku, jedna supena kašika po pacijentu.
Napomena Bebe koje sisaju i deca do dve godine starosti mogu uzimati Todoxin
rastvoren u mlakom čaju ili mleku za bebe. Majke inficirane HlV-om ne smeju da doje
decu! (Ovo je preporuka Svetske zdravstvene organizacije, ja nisam siguran da je to tako.)

Uvodna terapija (ciklus A)

Kod HIV infekcija uvodni tretman je potreban u sledećim slučajevima:

- kad je broj CD4 ćelija ispod 200/uL (bez obzira na simptome);
- kad se broj CD4 ćelija kojih ima od 200 do 500/uL naglo smanjuje (bez obzira na
simptome);
- kod svih pacijenata sa simptomima HIV infekcije (bez obzira na broj CD4 ćelija)
praćenih hroničnim mikotičnim kandidijazama, oralnom leukoplakijom dlake, neobjaš
njivim hroničnim povećanjem temperature, noćnim znojenjem, gubitkom težine i oportu
nim infekcijama.
U uvodnoj terapiji (početni ciklus) pojedinačna doza teče sledećim tokom:
I. i 2. dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro (1 sup. kašika + 1 kapsula);
3. i 4. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče;
5. i 6. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
7. i 8. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u ravnomerno raspoređenim intervalima od ujutru do
uveče (ne preko noći);
9. i 10. dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u ravnomerno raspoređenim intervalima od ujutru do
uveče (ne tokom noći);
II. i 12. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u ravnomerno raspoređenim intervalima od ujutru
do uveče (ne tokom noći);
13. i 14. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
15. i 16. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče;
17. i 18. dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro;
19. i 20 dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče;
21. i 22. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
 23. i 24. dan: 4 x 1(za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju nastaviti tokom noći)
25. i 26. dan: 6 x 1(za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata,
(terapiju nastaviti tokom noći): Pre spavanja dve kapsule i dve supene kašike, šest sati
spavati, recimo od 22 do 4 ujutro, ili od 24 do 6 ujutro;
27. i 28. dan: 8 x 1(za 24 sata) tj. u intervalu od 3 sata (terapiju nastaviti tokom noći)
29. i 30 dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata (terapiju nastaviti tokom noći);
31. i 32. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju nastaviti tokom noći);
33. i 34. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
35. i 36 dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče pre jela;
37. i 38 dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro.
Po završetku terapije A, pacijent prelazi na uvodnu terapiju ciklusa B.

Uvodna terapija (dklus B)

Ova terapija se primenjuje nakon okončanja uvodne terapije iz ciklusa A.

Pacijenti inficirani HlV-om kojima nije potrebna uvodna A, mogu odmah početi sa ter
apijom ciklusa B. Ovo se odnosi na pacijente sa asimptomatskim infekcijama kod kojih je
broj limfocita CD4 veći od 300/uL i ne menja su u dužem vremenskom intervalu.
Pojedinačna doza terapije ciklusa B primenjuje se na sledeći način:
I. i 2. dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro;
3. i 4. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče;
5. i 6. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
7. i 8. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju uzimati tokom noći);
9. i 10. dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata (sa terapijom nastaviti tokom noći);
II. - 32. dan: 8 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 3 sata (sa terapijom nastaviti tokom noći);
33. i 34. dan: 6 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 4 sata (terapiju nastaviti tokom noći);
35. i 36. dan: 4 x 1 (za 24 sata) tj. u intervalu od 6 sati (terapiju nastaviti tokom noći);
37. i 38. dan: 3 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro, u podne i uveče;
39. i 40. dan: 2 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro i uveče;
41. i 42 dan: 1 x 1 (za 24 sata) tj. ujutro.

Udam a terapija

Po završetku terapije ciklusa B, pacijent prelazi na udarnu terapiju.

Pojedinačna doza je ista i daje se svaka 3 sata (i noću!) odnosno 8 puta u toku 24 sata
8 x (1 supena kašika + 1 kapsula).
Trajanje udarnog terapijskog ciklusa iznosi 42 dana.
Noću, pred spavanje, uzima se dvostruka doza i spava 6 sati. Primer: od 22 do 4 ujutro
ili od 24 do 6 sati ujutro.

Uobičajena terapija

Posle uspešno sprovedene uvodne i ponavljanja dva ili tri ciklusa udarne terapije, kod
većine pacijenata je zapažen uočljiv pad virusa u serumu.
Kada broj virusa u serumu dođe do donje granice ili ispod granice otkrivanja uz stalni
broj CD4 ćelija veći od 300/uL (sa mogućim povećanjem), treba uvesti uobičajenu, umesto
ponavljanja udarne terapije. Tek posle uobičajene terapije sledi ponovo udarna i tako redom.
Ovo odgovara pacijentima zato što ritam uzimanja terapije ne remeti normalan način
života, odnosno frekventnost uzimanja medikamenta je smanjena na minimum.
Dozu uobičajene terapije treba uzimati u ritmu 4 x 1 tokom dana (ne i noći!) odnosno
ujutro, u podne, kasno popodne i pre spavanja.

Pojedinačna doza je ista kao i u ostalim, već pomenutim, terapijama.

Napomena Broj virusa u serumu i imunološko stanje se moraju redovno kontrolisati

tokom ove terapije, kako bi mogla biti doneta realna procena sa kojom terapijom treba nas
taviti lečenje.
Veliki broj pacijenata je imao ne samo postojan smanjeni broj RNK HIV-1 virusa u
serumu, već i smanjeno pojavljivanje HIV titrova tokom Todoxin terapije.
Kod uzimanja Todoxin-a 1 i Todoxin-a 2 tokom 5, 10, 15 i 20 godina nije bilo štetnih
posledica i nema kontraindikacija i interakcija sa lekovima zvanične medicine, odnosno
paralelne medikacije.

Todoxin 1 - i lek i hrana

Todoxin ne predstavlja lek u klasičnom smislu te reči. Pre je reč o efikasnom bio
modulatoru, odnosno regeneratoru ili revitalizatoru imunobiološkog sistema koji u sebi
sadrži i antivirusne supstance. On ne deluje direktno na uzročnike bolesti, već indirek
tno povećava aktivnost i broj imunokompetentnih ćelija, to jest podstiče uravnotežava
nje i jačanje imunobiološkog sistema, kao i prečišćavanje krvi od štetnih materija,
pomaže organizmu da se izbori sa bolešću. Drugim rečima, pri adekvatnom doziranju
dovodi do osposobljavanja i revitalizacije unutrašnjih prirodnih potencijala organizma u
borbi sa bolešću.
Spravljen od ekstrakata i sastojaka biljaka sa prirodnim medom, može se reći da
Todoxin istovremeno predstavlja i vrstu prirodne, neškodljive, visoko kvalitetne hrane sa
visokim sadržajem potrebnih bioloških aktivnih multivitamina, enzima i svih nužnih
mikroelemenata. Ova činjenica postaje veoma važna pri određivanju optimalne ishrane
tokom terapije - posebno kod udarnih terapija kada se medikament, na primer, uzima
svaka dva sata.

Lečenje Todoxin-om 1

Da bi se tokom lečenja dostigao optimalni stepen delovanja Todoxin-a 1, nužno je

angažovanje i aktivno učešće samog bolesnika u svim fazama primene terapije. To znači da
revitalizaciju imunobiološkog sistema i bioenergije organizma treba svesno i dosledno
usmeriti na suprotstavljanje bolesti - bez trošenja energije na suvišne, odnosno nepotreb
ne aktivnosti.
Isto tako, jednom određeni ili odabrani režim lečenja treba poštovati do granica
koje objektivne ili subjektivne okolnosti to dozvoljavaju. Naime, ukoliko tokom lečenja
dođe do subjektivnih ili objektivnih teškoća, potrebno je u hodu nalaziti rešenja koja bi
omogućila nastavak terapije bez njenog prekida. Zdravstvene probleme akutne prirode,
usled direktnog ili indirektnog dejstva HlV-a, treba hitno rešavati uz pomoć terapije
zvanićne medicine, ne koristeći antivirusnu terapiju zbog njene visoke toksičnosti, tako
da lečenje Todoxin-om završi uz eventualnu, manju ili veću, korekciju nekih od para
metara lečenja.
Tokom lečenja organizam ne treba izlagati bilo kakvim provokacijama, kao što su
nazeb, neadekvatna ishrana, konzumiranje alkohola, droge i slično, koje bi mogle usporiti
ili umanjiti efekte lečenja.

Način određivanja dnevnih doza medikamenata

Količina i učestalost uzimanja medikamenata zavisi od više faktora, od kojih sledeće

treba smatrati dominantnim:
- uzrast tj. godine života bolesnika;
- stanje organizma tj. faza bolesti u kojoj se bolesnik nalazi;
- moguće subjektivne ili objektivne smetnje u prihvatanju predviđenih doza medika
menata;
- rešenost bolesnika da se pridržava osnovnih pravila u ishrani i ponašanju;
mogućnost bolesnika, sa ekonomskog i socijalnog stanovišta, da sebi obezbedi pri
hvatljive uslove za neometano sprovođenje lečenja, i slično.
Nabrojani faktori mogu uticati na dnevnu količinu, kao i na ukupnu količinu konzu
miranog medikamenta u toku jednog terapeutskog ciklusa - koji za ovaj medikament,
odnosno režim lečenja, iznosi između 90 i 180 dana.
Međutim, da bismo došli do definicije dnevne doze, treba poći od činjenice da svaka
konzimirana količina medikamenta posle izvesnog vremena uspostavlja određenu koncen
traciju odgovarajućih lekovitih supstanci u krvi, koja se posle tri sata počinje naglo da
smanjuje. Većoj količini konzumiranog medikamenta odgovaraće i viša koncentracija u
krvi, a najefikasnije terapeutsko dejstvo se postiže ukoliko se uspostavi i održava optimal
na koncentracija tokom svih 24 sata.
M aksim alno efikasno celodnevno terapeutsko dejstvo Todoxin-a 1, bez
nepoželjnih posledica, dostiže se količinom od osam kašika ravnom erno ras
poređenih tokom dana, odnosno dozom od jedne supene kašike i jedne kapsule na
svaka tri sata. Ovu dozu uslovno nazivamo udarnom dozom, a sve druge doze (za
svaki pojedinačni slučaj) u zavisnosti od navedenih faktora su redukovane ili pri
lagođene dnevne doze koje bolesnik treba da konzum ira tokom terapeutskog cik
lusa od 42 dana.
Pored navedenih faktora, do redukovanja doza uglavnom dolazi ukoliko bolesnik ima
subjektivne probleme sa podnošenjem većih količina medikamenta, ukoliko stanje orga
nizma ne prihvata povišene doze ili nema uslova da sam bolesnik tokom 24 časa održava
zgusnuti tempo konzumiranja i slično. U takvim slučajevima dnevne doze se prilagođava
ju stanju bolesnika vodeći računa da takve (prilagođene) doze imaju najveću prihvatljivu
efikasnost.
Iz sličnih razloga, kod organizma sa izrazitijim stepenom degradacije imunološkog
sistema, koji pripadaju trećem, eventualno četvrtom stadijumu bolesti, lečenje ne bi treba
lo započinjati dozama koje odgovaraju udarnoj dozi - bez perioda privikavanja organizma
na medikament. U ovakvim slučajevima lečenje se započinje takozvanim jednonedeljnim
uvođenjem u terpiju, a završava jednonedeljnim izvođenjem iz terapije. U ovim periodima
se terapija postepeno uvećava, odnosno postepeno smanjuje.

Pravila ponašanja bolesnika tokom terapije

Tokom lečenja Todoxin-om, pacijent je dužan da do minimum a svede sve

aktivnosti koje iziskuju nenamensko trošenje fizičke i psihičke energije. Praktično,
potrebno je sprovesti jednomesečno apsolutno mirovanje uz svakodnevno produženo
ležanje, psihičko opuštanje putem sopstvenog isključivanja iz problema zamorne
svakodnevnice i samoizolacije od stresnih situacija sa nerviranjem, uzbuđivanjem, itd.
Spavanje treba da bude dovoljno dugo - naročito u prvoj polovini noći, sa
učestalim odm aranjem tokom dana - uz potpuno opuštanje svih mišića tela. U zav
isnosti od zdravstvene situacije, odmor treba kombinovati sa um erenim fizičkim
aktivnostima koje bi m ahom trebalo da se sastoje od svakodnevnih šetnji po svežem
vazduhu (nekoliko puta dnevno u trajanju od 20 do 30 minuta) bez zamaranja i
naprezanja. Isto tako, poželjno je bavljenje um erenom gimnastikom i to na nivou
razgibavanja, kao i dobro odm erene rekreativne aktivnosti u cilju sprečavanja atrofi
je neaktivnih grupa mišića, itd.
Iako navedeni preduslovi za uspešnije lečenje Todoxin-om više odgovaraju uslovima
koji se mogu sresti u sanatorijumu ili namenskim odmaralištima, disciplinovanim i sves
nim angažovanjem svih psihofizičkih i materijalnih mogućnosti obolelog, uz svesrdnu
pomoć najbliže okoline, daće zadovoljavajuće rezultate lečenja i u vaninstitucionalnim
uslovima lečenja.

Ishrana bolesnika tokom lečenja Todoxin-om 1

Tokom lečenja Todoxin-om, glavni akcenat lečenja leži na njegovom lekovitom delo
vanju, a pravilna ishrana ima ulogu namenske ko-terapije koja omogućava da efekti leče
nja dođu do izražaja i da se sama terapija bez komplikacija privede kraju. Drugim rečima,
ovde neće biti reči o ishrani kao terapiji za lečenje ove bolesti, već o ishrani kao režimu
koga se tokom lečenja treba pridržavati. Ukoliko se takav režim ishrane pokaže delotvorn
im, on se, naravno, može koristiti i kasnije.
Zbog toga, pravilnoj ishrani se tokom lečenja mora posvetiti izvanredna pažnja, budući
da se preko nje oboleli organizam snabdeva energijom i svim potrebnim elementima
neophodnim da se, uz pomoć Todoxin-a, izbori sa bolešću. Pri tom ne treba smetnuti sa
uma da i sam preparat ima ne samo lekovita svojstva već i oblik najkvalitetnije hrane koji,
praktično, ulazi u sastav većine obroka.
Pod terminom pravilna ishrana, zbog kompleksnosti ove bolesti i raznolikosti njene
manifestacije, kao i po vrsti i intenzitetu mogućih problema i smetnji, ne podrazumeva se
jednoobrazna, po vrsti i količini namirnica, unapred definisana ishrana. Ona će uglavnom
biti prikazana u vidu principa i preporuka kojih se treba pridržavati, saglasno specifičnos
tima pojedinačnih slučajeva.
Posle usklađivanja datih preporuka sa potrebama obolelog organizma u odnosu
na vrstu i količinu hranljivih sastojaka, kao i posle sticanja određenih iskustava,
moguće je, čak i preporučljivo, izraditi celodnevni jelovnik za određeni vremenski
period.
Bolesnik u toku lečenja kroz preparat dobija razne, veoma dragocene, hranljive sasto
jake. Za vreme i posle terapije dovoljno je da jede uobičajenu, uravnoteženu ishranu bogatu
potrebnim sastojcima.
Zahvaljujući tome što ima prijatan ukus, Todoxin treba primenjivati bez dodatka soko
va ili čajeva. Onima koji ga, ipak, ne podnose najbolje ili u slučajevima većih poteškoća u
primanju, može se razblažiti vodom, mlekom ili bilo kojim sokom od čistog voća, bez
vinske kiseline, raznih dodataka i konzervansa.
Ukoliko bolesnik teško podnosi med i kompletan preparat, treba da pojede
parčence hleba, dva-tri badema, dva-tri manja parčeta slanine ili preparat uzme uz neku
drugu hranu.
Za dijabetičare se preparat može priprem iti sa m elasom ili m aslinovim uljem,
ali će izostati izvestan deo izuzetnog efekta koji daje finalizator - meda, trave i
zelenog lim una koji organizm u daju snagu. Njihov odnos i m eđusobno sadejstvo
čine specifičan sklop elem enata koji rezultira velikom efikasnošću na podizanje
imunog sistem a do snažnog odbram benog nivoa organizm a i antivirusnog efekta -
u finalizatoru.
Opasnosti od prevelike doze Todoxin-a - nema! Sa manjim ili previše malim dozama
se postiže relativno skroman efekat, iako se, korišćenjem u dužem vremenskom intervalu,
potroši veća količina.
Ne bi bilo zgoreg da bolesnici izvesno vreme (između dve kure) terapiju
pospešuju kurom kupinovog vina, onog jednostavnog kupinovog vina koje se svo
jevremeno koristilo za popravljanje krvne slike. Dakle, po okončanju 42-dnevne ter
apije, preporučljivo je 30 dana piti našte srca po malu čašicu (0,5 dl) kupinovog vina.
Tu je, naravno, i nezaobilazan ajer-konjak - šest jaja, 12 limunova - koji se pije
između 21 i 28 dana.
Makrobiotička ishrana nije neophodna, osim ukoliko pacijent i pre bolesti nije pri
menjivao ovu vrstu ishrane. Isto važi i za vegetarijansku ishranu.
Poželjno je i da redovno pije kozje mleko ili dosta kvalitetnog kiselog mleka. U
svakom slučaju, punovrednu i prirodnu mlečnu hranu koja antitoksično deluje na orga
nizam u celini.
Obavezno m ora da izbegava prehram bene industrijske prerađevine, naročito
veštački bojene, baš kao i jela sa neprirodnim začinima. Ako je neophodno da ih
koristi, onda bi trebalo da budu što manje prerađeni i ne mnogo kuvani začini od bi
ljaka i trava. Na prim er, domaća aleva paprika pravljena na selu. S druge strane, iako
so nije preporučljiva u ishrani, naročito ne u većim količinama, ipak nem a potrebe
jesti neslano.
Pored ovoga, bolesnik ne sme da se prem ara, m ora da izbegava stresne
situacije i, ako je to m oguće, živi opušteno, na svežem vazduhu, da pije dobru
zdravu vodu ili čajeve od hajdučke trave (stolisnik, Achillea m illefolium ), pelena
(Artemisia absinthium ), kantariona (Hypericum perforatum ), bokvice (Betonica
officinalis) i ranjenika (petrovac - Agrinonia aupatoria) za digestivni trakt i donji
deo tela; od zove (bazga, Sambucus), lipe (Tilia), belog sleza (Althaea officinalis),
m ajčine dušice (timjan, Thymus vulgaris) i bosiljka (Ocimum bosilicum ) za dis
ajne organe; a za poboljšanje krvne slike od kupine (Rubus fruticosus) i koprive
(Urtica dioica).
I čajevi su, dakle, trajna receptura Todoxin-a.
Ovo je od posebne važnosti za najteže bolesnike.

Mogući problemi u ishrani

Tokom lečenja može doći do izvesnih problema, objektivne ili subjektivne prirode, koji
mogu uticati na način ishrane.
Ne zalazeći u moguće razloge (npr. gubitak apetita, malaksalost, gubitak u težini, itd.),
dovoljno je samo imati na umu da pojačana ishrana predstavlja najdirektniju orijentaciju za
poboljšanje fizičke kondicije, povratak izgubljene težine i slično. Međutim, u toj oblasti su
najdirektnije suprotstavljeni problemi vezani za varanje: počev od prihvatanja hrane u usti
ma i njene dalje prohodnosti, otežane apsorpcije i varenja nekih sastojaka, pojave dijareje
- uopšte, problemi vezani za stanje digestivnog trakta.
Isto tako, pokušaji brzog nadoknađivanja određenih sastojaka putem hrane koja
je takvim sastojcima bogata, ili putem obilatijeg korišćenja visokokalorične hrane, kao
što su masnoće ili proteini životinjskog porekla i slično, teško mogu dati efikasne
rezultate bez pojave određenih komplikacija (povraćanje, prolivi, nedostatak osećaja
gladi, bolovi posle uzimanja hrane i sl.) koje ionako lošu situaciju mogu učiniti još
gorom. Zato, imajući stalno na umu da lečenje Todoxin-om treba privesti kraju sa što
manje problema, nužno je pravovremeno uočavati karakter određenih smetnji u
ishrani i nalaziti odgovarajuća rešenja. Ta se rešenja mogu odnositi na korekciju u
izboru namirnica ili načinu pripremanja jela, količinu i učestalost obroka, vrstu zači
na i tem peraturu jela, itd. - ali i na preduzimanje posebnih m era higijene i čistoće u
održavanju i pripremi namirnica.

Ishrana teških bolesnika

Ovim bolesnicima se preparat mora davati i danju i noću.

Rudući da su vezani za postelju, preparat i hranu im treba prinositi do usta. I to veoma
često male količine kašaste hrane. Dakle, ono što čini obrok ovakvog bolesnika treba ili sve
zajedno samleti ili na drugi način isitniti i davati mu najčešće po 1 - 2 kašike dok njegovo
zdravstveno stanje ne krene nabolje. Kasnije, obroke valja proređivati i povećavati.
Veoma teškog bolesnika treba hraniti na 2 - 3 sata sa po nekoliko kašičica kašaste
hrane. U ovakvim slučajevima treba primeniti i koktel - 5 posto pirinčane vode, od 5 do
7 posto meda, a ostatak čini prokuvana voda - koji se bolesniku daje češće u količini od
po 2 do 3 supene kašike. Ovakav način ishrane treba primenjivati 42 dana, nakon čega će
(uz odgovarajuću primenu preparata) kod bolesnika doći do vidnog poboljšanja
zdravstvenog stanja. (Već posle nedelju dana to može biti i po 6 do 7 obroka dnevno uz
prestanak noćnog hranjenja.)
Najpraktičnije je odrediti ukupnu količinu hrane koju bolesnik mora da pojede u toku
24 sata. Sitno mleveno meso ili džigerica, žumance i celo jaje, mogu se davati pomešani sa
razređenim mileramom. Ovo se može davati i bolesniku u drugom stadijumu bolesti, s tim
što uvek treba voditi računa da mora da bude lako svarljivo.
 Žitarice i zrnevlje se obavezno daju uz hranu i to uravnoteženo, u vidu pahuljica. U obliku
kaše mogu se davati raž, ječam, žito. Dobra je voda od kuvanog žita, baš kao i samo žito i inte
gralni pirinač. Uz ovo, i sitno pasirano voće. U svakom slučaju prirodno. Prerađevine - nikako!
Najteži slučajevi, dakle, iziskuju što manje opterećenja prilikom hranjenja, uz namir
nice koje daju najbolji efekat.
Neke doze Todoxin-a se mogu smanjiti, u zavisnosti od bolesnikove istrošenosti. U
slučaju posebno velike iscrpljenosti, bolesniku bi ga u početku trebalo procediti kroz gazu
(ukoliko ne koristi tečan Todoxin) i posle svakog uzimanja naterati da pojede bar nekoliko
kašika hrane. Recimo, jednu kašiku soka od sveže isceđenog paradajza, jednu ili dve kašike
mleka ili jogurta, i/ili kašiku milerama sa razmućenim izmrvljenim sirom (da smesa bude
tečna), može i kašika griza na mleku svaka dva sata.
Može da pojede i jedno jaje, parče šunke, parče sira sa četvrt kifle, pre ili posle uzima
nja preparata. Možda malo butera ili nečeg drugog masnog, koliko da ,,zabavi“ želudac.
Upravo ti mali obroci, posebno kod side, čine da se organizam ne opterećuje varenjem
hrane.
Izuzetno je dobro na kašiku Todoxin-a staviti i jednu kašičicu lanenog ili maslinovog ulja,
jer masnoća ublažava visok koncentrat celuloze, koja u Todoxin-u ničim nije ublažena. Poz
nato je, naime, da sva jela bogata celulozom iziskuju masnoće i začine (salata, pasulj, kupus).
U slučajevima kada se kašasti lek uzima na tri sata, radi lakšeg podnošenja dobro dođu
i kašika-dve nekog jela, krompira, pasulja...
Imajući u vidu do sada rečeno, jasno je da nema nikakve potrebe za dodatnom terapi
jom. Todoxin, kvalitetna i zdrava ishrana uz odgovarajući odmor i relaksaciju, najbolji su
put u - ozdravljenje!
Sa žaljenjem moram da napomenem da do sada nisam imao pacijenta koji je od prvog
trenutka po otkrivanju bolesti, kontrolisano tretiran Todoxin-om. Pacijenti mi se, naime,
redovno obraćaju za pomoć u poodmaklom stadijumu bolesti i to prethodno lečeni, nar
avno, na potpuno neodgovarajući način. Sudbina, šta li...

Opšti principi ishrane

Tokom lečenja Todoxin-om 1, u odnosu na vrstu, količinu i način ishrane, kao i u

odnosu na izrečena upozorenja, treba se pridržavati sledećih načela i principa:
Ishrana mora biti količinski tako dozirana da ne dovodi do opterećenja organizma
varenjem i izbacivanjem toksina i suvišnih materija unetih hranom. Što narod reče: ne sme
se biti ni gladan ni prepunog stomaka.
Ishrana mora biti uravnotežena, veoma lako svarljiva, bogata vitaminima i miner
alima sa što manje agresivnih začina.
Pripremljena jela treba da spadaju u kategoriju takozvane „ishrane sa niskim
sadržajem masnoće“ (Low Fat Diet) i povećanim sadržajem kompleksnih ugljenih hidrata.
Celodnevnu količinu hrane treba rasporediti u što veći broj manjih obroka izbal
ansiranih prema vrsti, količini, pa čak i prema navikama i željama bolesnika.
Obroci ne smeju biti jednolični i neukusni, već raznovrsni, ukusni, pripremljeni i
servirani sa puno mašte.
Potrebno je striktno voditi računa o vrstama namirnica, napitaka, začina koje orga
nizam prihvata, a za one koje odbija naći odgovarajuće zamene.
 - Korišćenjem takozvane „zdrave hrane“, iz ishrane se u najvećoj meri isključuje
prisustvo raznih hemikalija, aditiva, konzervansa i sl. koji i na zdrav organizam deluju štet
no, a kod obolelog, pored štetnog dejstva, mogu umanjiti i efekte lečenja.
Korišćenje droga, alkohola i duvana treba potpuno isključiti ili, ako to nije moguće
odmah učiniti, količine smanjiti na minimum uz preduzimanje svih mera za definitivni
prestanak njihovog korišćenja.
- Kod strasnih pušača, smanjivanje broja cigareta treba započeti pre lečenja tako da
broj popušenih cigareta u toku jednog dana ne pređe 10 komada.
O stepenu kiselosti, začinjenosti, temperaturi jela i napitaka, tvrdoći namirnica sa
aspekta mogućnosti žvakanja itd., valja permanentno voditi računa, uz stalnu kontrolu i
prilagođavanje.
- Kod udarnih doza, odnosno pri učestalom uzimanju medikamenata, ne treba zab-
oraviti da i sam medikament predstavlja vid zdrave i kvalitetne hrane. Zahvaljujući ovoj či
njenici, ponekad se između dve doze može preskočiti ili znatno smanjiti uzimanje hrane.
Recimo u slučaju da pacijent ne želi da remeti san i sl.

Način i vrsta ishrane

Raspodela celodnevne količine hrane na što veći broj manjih obroka predstavlja baz
ični princip režima ishrane tokom lečenja Todoxin-om 1. Taj režim se, razumljivo, pri
lagođava specifičnostima odabrane terapeutske grupe, odnosno količini i učestalosti
konzumiranja medikamenta tokom dana.
Čak i u slučaju udarne terapije, sa učestalošću uzimanja medikamenta na svaka tri
sata, potrebno je naći najprikladiniji odnos između količine i vrste hrane, broja obroka i
potreba za kontinuiranim snom, naročito tokom noći.
Preporučuje se 6 do 8 obroka tokom dana, koje valja uzimati na svaka 3 sata - počev
od jutarnjih časova, kada je uobičajeno vreme za doručak, do kasnih večernjih sati, nakon
uobičajenog vremena za večeru. Iako u velikoj meri izjednačeni, ovi obroci po svom sadrža-
ju obično prate ranije uspostavljene navike. Tako, prvi jutarnji obrok je sličan doručku, a
najkaloričniji deo dnevne ishrane dolazi oko 14 časova. Poslednji obrok odgovara najlakšoj
večeri, koja ne opterećuje želudac tokom noći.
Kod udamih doza, pod pretpostavkom da je tokom dana bolesnik imao zadovoljavajući broj
obroka, tokom noći, pre uzimanja medikamenta, ne treba insistirati na hrani ukoliko sam bolesnik
ne izrazi želju da nešto pojede ili popije, jer, rekoh, i medikament predstavlja oblik hrane.
Količina konzumirane hrane prilikom svakog obroka varira u zavisnosti od osećaja
sitosti ili gladi. Međutim, stalno treba imati na umu da smanjenjem unetih količina hrane
organizam ostaje bez dovoljno (za borbu sa bolešću) neophodne energije, a da se znatnim
povećavanjem unetih količina znatno povećava utrošak energije na varenje, kao i rizik od
pojave pomenutih problema sa njim.
Sa aspekta detoksikacije organizma i pripreme sluzokože unutrašnjih organa za prihvat
i varenje novih količina hrane, svaki novi dan treba započeti pijenjem većih količina neza
slađenih mlakih čajeva pripremljenih prema navedenim receptima. Ove jutarnje čajeve ne
treba računati u obroke, iako, sa ili bez mleka, mogu predstavljati delove pojedinih obroka.
Ilustracije radi, režim ishrane za jedan dan bi mogao, ne računajući jutarnje čajeve, da
izgleda približno ovako:
43 4 | Prim. dr sci. Todor Jovanović

Obrok Vreme Sadržaj

I 08 sati - čaša jogurta (ili kefira, mleka, bele kafe,
voćnog soka i sl.) sa nekoliko slanih ili slatkih
biskvita (ili sa dvopekom);

II oko 10 sati - jedno rovito jaje sa malo soli, parče hleba ili
polovina kifle;

III oko 12 sati - voće ili jedan od vitaminskih napitaka;

IV oko 14 sati - tanjir guste čorbe od povrća (vidi recepture),

parče posnog mesa - pečenog ili kuvanog u
čorbi, parče crnog hleba;

V oko 16 sati - vitaminska salata (vidi recepture);

VI oko 18 sati - čaj sa mlekom, keks ili kolač (nikako ne torta

ili kolač sa puno putera i sl);

VII oko 20 sati - komad mladog sira, blag čaj sa hlebom,

dvopekom ili pecivom;
VIII pre spavanja - vitaminska salata (vidi recepture).

Poslednji obrok bi, u principu, trebalo da bude rezervisan za neku od vitaminskih sala
ta koje su prava riznica biološki aktivnih vitamina i mikroelemenata neophodnih za aktivi
ranje enzimskih sistema i sl. Njihovo učešće u ishrani treba da ima najnaglašenije mesto i,
u zavisnosti od sezone, treba se truditi da bude što svežija, odnosno pripravljena neposred
no pre upotrebe. U prilogu su date recepture za pripremu izvesnog broja posebno važnih
vitaminskih salata.
Posmatrajući tabelarni prikaz mogućeg jednodnevnog režima ishrane, može se
primetiti da je u odnosu na date količine i vrstu hrane veoma oskudan masnoćama i pro
teinima životinjskog porekla. Tabela praktično predstavlja primer pomenute „ishrane sa
niskim sadržajem masnoća“ (Low Fat Diet), koja kod ove bolesti predstavlja optimalni
kompromis između potreba organizma i mogućih komplikacija. Ona podrazumeva jednu
vrstu ravnoteže između porekla unetih kalorija - s obzirom na njihovo poreklo: ne više od
25 posto unetih kalorija sme da potiče od masnoća, 15 do 20 posto od proteina i 55 do 60
posto od kompleksnih ugljenohidrata. To znači da je potrebno ostvariti dobar balans
između određenih namirnica u ishrani, vodeći računa da se, generalno, pomenuta propor
cija održava.
Količine su, međutim, podložne promenama u zavisnosti od potreba organizma, even
tualno prisutnih problema u varenju i sl. Ipak, broj unetih kalorija bi okvirno trebalo da se
kreće između 2.500 i 3.000 na dan, naravno, uz neophodan balans vrsta i količina vitamina
i minerala. Naime, nekontrolisano uzimanje određenih vitamina i minerala može biti
posebno opasno, budući da neodmerene doze mogu imati toksične efekte i dovesti do
smanjenja apsorpcije drugih hranljivih sastojaka.
 O efektima pojedinih sastojaka iz hrane na imune funkcije organizma, s obzirom na to
da je reč o krajnje kompleksnom fenomenu, u ovom uputstvu neću detaljnije govoriti. Ipak,
radi informacije, ne može se prenebregnuti izvanredna važnost cinka, gvožđa, selena, mag
nezijumai bakra, zatim vitamina: A, C, B6 i B12, E, F, kao i folacina, tiamina, riboflavina,
biotina, itd. U svakom slučaju, treba ih tražiti u prirodnim izvorima, to jest namirnicama
biljnog ili životinjskog porekla.
Imajući u vidu da je i Todoxin bogat ovim elementima, raznovrsnom ishranom u
skladu sa datim preporukama, korišćenjem preporučenih vitaminskih salata, napitaka i
čajeva, problem postaje rešiv i bez upotrebe medikamentalnih izvora.
Iz navedene tabele se mogu uočiti karakteristične vrste namirnica i uslovno svrstati u
određene grupe unutar kojih se mogu međusobno zamenjivati - u zavisnosti od želje ili
trenutnih mogućnosti. Čaša mleka se, recimo, može zameniti čašom kefira, bele kafe ili čak
đusa, čaja sa malo mleka, itd. Slično tome, treba kombinovati sve vrste hleba: od inte
gralnog brašna, crni, raženi, hleb sa krompirom itd., baš kao i razne vrste peciva, keksa i
dvopeka.
Na sličan način, u režim ishrane se pogodnim kombinovanjem može uvrstiti čitav
spektar namenski pripremljenih namirnica:
a) Od mesa, kao najvažnijeg izvora proteina, preporučuje se sveže, pečeno ili kuvano
meso od raznih vrsta starijih i krupnijih domaćih životinja, kao i meso od svežih i posnih riba.
b) Prilikom smanjivanja proteina životinjskog porekla, treba povećati upotrebu biljnih
proteina iz namirnica kao što su: pasulj, grašak, soja, itd.
v) Čorbe od raznog povrća su veoma važna komponenta u ishrani, jer se od raznih
međusobnih kombinacija sa mesom i mirišljavim začinima mogu spravljati veoma ukusne
i hranljive ,,varijante“ koje se iz dana u dan mogu kombinovati.
g) Variva od svežeg sezonskog povrća uz komad pečenog ili barenog posnog mesa. Za
variva se mogu koristiti krompir (baren ili kao pire), šargarepa (barena ili dinstana), kuvani
sladak kupus, spanać, kelj, grašak, boranija, itd.
d) Sve sokove, po mogućstvu, treba praviti za jednodnevnu upotrebu koristeći od
povrća šargarepu, cveklu, kupus, celer, paradajz, spanać, koprivu... A za voćne sokove
sve vrste sezonskog voća, pod uslovom da svojim aciditetom ne iritiraju usnu šupljinu,
želudac itd.
đ) ,,Klasične“ slatkiše (torte, pudinzi, čokolade i sl.) treba ukloniti sa jelovnika i
zameniti raznim vrstama voćnih kolača poput pita od jabuka, višanja, bundeve i sl. Mogu
se koristiti i pečene jabuke, dunje i bundeve, zatim suve šljive, kajsije, grožđe, smokve,
borovnice itd. U slatkiše se, uslovno, mogu uvrstiti i sve kombinacije korišćenja prirodnog
meda u sastavu raznih kolača ili kao namaz na hlebu, pecivu i slično.
e) Gotovo sve vrste žitarica, kao glavni izvor ugljenih hidrata, mogu naći svoje mesto u
ovoj vrsti ishrane. Posebno kuvano žito sa mlekom ili jogurtom, koje predstavlja pravu
poslasticu bogatu vitaminima Bl, B6, B12 i nijacinom. U ishrani su posebno važne klice
žitarica, koje se mogu jesti sa jogurtom ili kefirom.
Ovaj prikaz mogućeg sadržaja pomenutih obroka sigurno može biti još širi, u zavis
nosti od trenutne zdravstvene situacije, specifičnosti oboljenja ili čak mogućnosti nabavke
određenih namirnica. Kao što je rečeno, tokom terapije Todoxin-om potrebno je striktno
pratiti pojavu eventualnih smetnji ili neugodnosti vezanih za upotrebu određene vrste
hrane, napitaka, začina, i pravovremeno reagovati.
 Ukoliko bi, recimo, došlo do dugotrajnije dijareje, pored izbegavanja masnoća iz
ishrane treba isključiti voće i povrće čije su semenke ili kora posebno bogate vlaknastim
celuloznim materijama i jesti pirinač, crni hleb, oljušteno voće i povrće, itd. Isto tako,
odmah treba isključiti (ili bar svesti na minimum) konzumiranje alkohola, kofeina, pušen
ja, pa čak proveriti i eventualni negativni uticaj konzumiranja mleka, zbog moguće netol
erancije prema laktozi, jednoj vrsti šećera iz mleka.
Tokom lečenja, dijareja može predstavljati veoma ozbiljan problem čije produženo tra
janje može dovesti do ozbiljnih komplikacija usled permanentnog gubljenja važnih miner
ala, elektrolita, mikroelemenata, što, opet, može dovesti do dopunskog smanjenja u apsor
pciji vitamina A, D i E. Mora joj se, dakle, posvetiti najozbiljnija pažnja, jer bi, u protivnom,
efekti lečenja bili ozbiljno dovedeni u pitanje.
Kod gljivičnih oboljenja usta (Candida) treba izbegavati kiselu, ljutu, suviše slanu i
toplu hranu ili napitke, uz obavezu hitnog lečenja kako ne bi došlo do zastoja u lečenju
zbog neadekvatne hrane. Za ublažavanje želudačnih tegoba, bolova u stomaku, uzeti parče
iz sredine crnog hleba veličine jednog zalogaja, na njega nakapati 15 do 25 kapi propolisa,
kratko ga prožvakati (natopiti pljuvačkom) i progutati sa, eventualno, gutljajem-dva čaja ili
vode. Bolovi bi trebalo da nestanu ili se, bar, u priličnoj meri ublaže...
U slučaju nedostatka osećaja gladi ili apetita, pored korišćenja odgovarajućih napitaka
problem treba rešavati i veštim izborom hrane, stvaranjem prijatne atmosfere, obedova
njem uz muziku i u odgovarajućem društvu, izbegavanjem većih količina tečnosti pre jela,
biranjem vešto servirane hrane prijatnog mirisa, ukusa i izgleda, itd.

Opšta pravila ishrane u skladu sa farmakološkim dejstvom Todoxin-a

Za pacijente sa neoštećenim gastrointestinalnim traktom sledeća preporuka može

poslužiti kao opšte pravilo: jesti što manje masti životinjskog porekla i prerađevina od
mesa.
Razmnožavanje virusa može se značajno usporiti povećanim unošenjem hrane velike
energetske vrednosti, a smanjenjem unošenja hrane velike kalorijske vrednosti!
U odmakloj fazi HIV infekcije, neizbežan deo pacijentove ishrane mora da bude hrana
bogata proteinima (meso, riba, jaja, mleko i mlečni proizvodi).
Napomena Meso mladih domaćih životinja (teletina, prasetina, jagnjetina...) može
imati viruse koji deluju na timusnu žlezdu ili kožu čoveka. Virusi se neretko i ukrštaju
među različitim životinjskim vrstama, te postoji realna opasnost da kao hrana budu uneti
u ljudski organizam. Na kraju, ovo meso može sadržavati velike koncentracije antibioti
ka i hormona koji se mladim životinjama daju radi ubrzavanja rasta i sazrevanja.
Ukratko, treba jesti meso što zrelije, starije domaće životinje. Dijeta obolelih od
HIV/AIDS-a sadrži supe i čorbe spravljene od povrća koje se može pripremiti u skladu
sa navikama i ukusom: krompir, karfiol, kupus, šargarepa, keleraba, kopriva, spanać,
boranija, grašak, koren i lišće celera. Njima se mogu dodavati pahuljice, pirinač, pšenične
klice, crni luk, peršun i većina zelenih začina. Od mesa je naročito pogodan juneći ram
stek, kosti za supu i šnicla na roštilju. HIV/AIDS bolesnici dakle mogu sve da jedu,
svakako u manjim porcijama od po 50 do 150 grama. Dan ne treba da prođe bez tri do
pet čena svežeg belog luka.
 Osnovni recepti za pravljenje supa

Pripremiti biljni čaj od semena kima, majčine dušice, majorana, ruzmarina i drugih
aromatičnih biljaka po ukusu. Određenu količinu povrća (svejedno da li mešanog ili ne)
staviti u lonac, dodati mu pripremljeni čaj i (nerafinisanu) morsku so. Treba izbegavati
korišćenje ulja ili masti, ali ako je to već neophodno, preporučujem ih u najmanjoj mogućoj
meri i po mogućstvu - maslinovo ulje.
Ovakve supe sadrže dovoljnu količinu minerala kojih obično nema u voćnim sokovima.
Napomena Veoma je važno smanjiti stres prouzrokovan bolešću i raskinuti postojeće
veze između pacijenta i oboljenja, jer pomenute veze oduzimaju previše dragocene energi
je i traju sve dotle dok se pacijent identifikuje sa svojom bolešću. Virus je samo poseban
entitet kome se treba suprotstaviti. Jedino i samo na taj način, virus ili maligna ćelija će
ostati bez energije koja se može iskoristiti u uspostavljanju efikasnijeg mehanizma borbe
sa neprijateljem.

Sokovi od voća i povrća

Tokom Todoxin-ove terapije u lečenju HIV inficiranih bolesnika, neophodno je

svakodnevno piti sokove od povrća i voća. Bez obzira na njihovu količinu. Tokom dana nije
neophodno piti različite vrste sokova. Čak je i bolje piti ih naizmenično. Jednoga dana sok
od šargarepe, narednog od cvekle, itd.
Napomena Kao dodatak svim vrstama sokova preporučujem 0,1 do 0,5 dl soka dnevno
od presnog (svežeg) krompira i 5 do 10 grama kvasca.
Ukoliko bolesnik nije u stanju da svakoga dana pravi sok, može odjednom pripremiti
količinu za dva dana i držati je u frižideru.
Pacijent treba obavezno da pije sokove kako bi obezbedio neophodne vitamine i min
erale, ne obraćajući pažnju na raznorazne preporuke o njihovim „dnevno potrebnim količi
nama“, koje je moguće naći u nekim knjigama.
U slučaju da mu u ishrani nedostaje B kompleks vitamina, može da pije rastvoren
(pivski ili hlebni) kvasac sa žutim šećerom.
Preporučujem i orijentaciju na plodove sa drveta koji se, ipak, manje prskaju. Poseb
no maslinu (i njeno ulje!), jer ona živi i po hiljadu godina bez primene bilo kakvih hemi
jskih preparata.
Voće i povrće koje treba koristiti za pravljenje sokova je: jabuka, trešnja, višnja, grožđe,
jagoda, limun, kivi, mango, cvekla, krompir, šargarepa, kupus, crni i beli luk, kopriva,
spanać, zelena salata, blitva, paradajiz, krastavac, sveža paprika, lišće peršuna, celer i kel
eraba. Nabrojano voće i povrće se može sitno iseći, cediti ili pripremiti uz pomoć sokovni
ka.

Nekoliko preporuka sa receptima

Svako jutro, odmah posle ustajanja, HIV/AIDS bolesnik bi trebalo da uzme jednu
kašiku suncokretovog jestivog ulja i u ustima ga ,,mućka“ između 5 i 15 minuta. Nakon
toga, sadržaj obavezno treba da ispljune (nikako ga ne sme progutati!), a usta nekoliko puta
ispere vodom. Na ovaj način se zubi („džepovi“ između njih i alveole) čiste, zaustavlja tru
ljanje zubnog mesa i smanjuje koncentracija patogenih klica u ustima, a povečava koncen
tracija simbiotičkih (korisnih) bakterija. Pored toga, stimuliše se grudna žlezda (timus) i
vrši detoksikacija čitavog organizma.
U toku dana, recimo ujutro i uveče, treba napraviti po jednu kuglicu od propolisa
(većeg zrna graška), izvesno vreme je držati u ustima, koliko da se ovlaži, i progutati. Na
ovaj način će biti izvršena dezinfekcija sluzokože i organa za varenje.

Recept

Po 300 gr sveže muške i ženske bokvice i 300 gr sveže hajdučke trave (sve dobro
oprati), sitno iseckati u mikseru kako bi mogao iz dobijene smeše da se iscedi sok. Ukoliko
je odviše suvo za mikser, dodati malo čaja od bokvice i hajdučke trave. Dobijeni sok pro
cediti kroz dvostruku sterilnu gazu. Piti 3 puta dnevno po 1 supenu kašiku pre jela (na
prazan stomak) i čuvati u nemetalnoj posudi.
Ovaj sok veoma blagotvorno utiče prvenstveno na sluzokožu želuca i organa za vare
nje, a ništa nije manje efikasan i za relaksaciju čitavog organizma.

Recept

Uveče iz jedne cvekle iscediti sok i pomešati ga sa medom i saćem od meda (koga treba
da bude više) i sokom isceđenim iz jednog limuna. Ovo zatim ostaviti da prenoći u stak
lenom ili nemetalnom sudu i sutradan piti na prazan stomak.
Reč je o izvrsnom antioksidansu.
Pacijenti oboleli od kancera i HIV/AIDS-a deo izgubljene energije mogu da nadoknade
žitom pripremljenim na sledeći način:
Uveče treba potopiti od jedan do dva kilograma pšenice i ostaviti do jutra da odstoji. Ujutru
kuvati najmanje tri sata uz povremeno dodavanje malo vrele vode, dok se svako zmo ne otvori.
Pred kraj (10 minuta) dodati 50 do 100 gr suvog grožđa, samlevene orahe, lešnik, badem i
završiti sa kuvanjem. Vodu ne treba cediti. Ovako pripremljeno žito čuvati u frižidem i uzimati
kod svakog osećaja gladi, po jednu činijicu sa medom, žutim šećerom, dmetom i kakaoom.
Za pacijente sa slabim stomakom žito treba pasirati i toj masi dodati badem, orahe,
suvo grožđe. Kad se masa ohladi, može se dodati i oraščić, cimet, med ili žuti šećer.
Svakodnevno treba uzeti 3 puta po 1 kašiku polena i saća. Kasnije količinu povećavati
do 30 grama polena dnevno, koji se može uzimati i sa malo meda, jogurtom ili čajem. Ovo
će značajno popraviti krvnu sliku.

Supa od čicka i kupusa

Sastojci u ovoj oporoj supi od povrća sadrže jedinjenja koja jačaju imunološki sistem
u borbi protiv virusa, a istraživači su otkrili da je čičak posebno delotvoran prilikom tret
mana hepatita i drugih prirodnih i komponovanih virusa.
Sastav:
- 3 šolje vode,
- 1 šolja svežih iseekanih stabljika čička,
 - 1 glavica iseckanog crnog luka,
- 5 čena sitno iseckanog belog luka,
- 1/2 šolje svežeg kupusa iseckanog na kockice,
- so,
- biber i
- kurkum.
Sipati u šerpu vodu, dodati čičak, crni luk, beli luk, kupus i kuvati na jakoj vatri dok
ne provri. Potom smanjiti vatru, poklopiti i kuvati dok povrće ne omekša. Začiniti solju,
biberom i kurkumom po ukusu.
Dobijena količina je dovoljna za 2 porcije.

Antioksidansna terapija

U slučaju malignih i autoimunih bolesti, kod HIV inficiranih pacijenata dolazi do ošteće
nja koje vodi u njihovo uništenje poznato kao „programirano uništenje ćelija“ ili apoptoza. Ova
široko rasprostranjena pojava se dovodi u vezu sa izrazito aktivnim imunim sistemom.
U takvim prilikama aktivirane imuno-ćelije proizvode relativno veliki broj molekula
neophodnih za uništenje vanćelijskih proteina (mikroorganizama) ili neoplastičnih ćelija
potrebnih u procesu stvaranja ćelijske energije. Reč je, dakle, o reaktivnim oksigenim
posrednicima.
Jonski kiseonih odvlači elektrone od molekula i oštećuje ćelijske membrane (posebno
nezaštićene masne kiseline uključujući i prostaglandine) kao i proteine i enzime unutar i
izvan ćelija. Ovo se može zaustaviti molekulima poznatim pod imenom - antioksidansi. Za
zaštitu membrane ćelija važni su trigliceridi i prostaglandini, a za ćelijski metabolizam glu
tationa i hormonskih derivata vitamina D, dovoljna količina kalcijuma i selena.
Poslednjih godina sam razvio i antioksidansnu terapiju koja se primenjuje istovremeno
sa Todoxin-ovom.
Ponuđeni recept obuhvata veliku količinu antioksidansnih vitamina A, D i E u fiziološ
ki relevantnim molekulima (derivatima).

Recept

Kako odgovarajući farmakološki proizvod nije uvek moguće nabaviti, pacijentima pre
poručujem da sami jednom nedeljno pripremaju izvesnu količinu preparata za terapiju koja
traje ukupno 42 dana.
Pažljivo oprati šest jaja (biološki ispravna i kvlaitetna, što se prepoznaje po jakoj ljus
ci) mlakom vodom i dezinfikovati ih 70-procentnim alkoholom radi zaštite od salmonele.
Poređati jaja u mali lonac (ne razbijati ih!) i preliti sokom oko 12 zrelih limunova, tako da
sva budu potpuno prekrivena sokom.
Lonac odložiti u frižider da odstoji 7 dana, s tim što jaja treba povremeno pažljivo
promešati proveravajući da li su sva i dalje prekrivena sokom od limuna.
Nakon 7 dana ljuske bi trebalo da su rastopljene. Dobijenu masu procediti i dodati joj 250
gr meda i 3 dl komovice (može i alkohol), kako bi se masa razredila (može i kubanski rum),
resorbovala sve sastojke, ali i zaštitila najprirodnijim konzervansom. Zatim, sve dobro
promešati.
 Preparat držati u frižideru u staklenoj ili porcelanskoj (nikako metalnoj ili plastičnoj)
posudi ili flaši.
Onog dana kad se započne tretman ovim preparatom, valja odmah pripremiti novu
količinu (od sedam jaja) da bi bila spremna za upotrebu nakon sedam dana, kada će biti
potrošena prva količina.
Postupak ponavljati svake nedelje (ukupno 6 puta) tokom 42-dnevne terapije.
Ovaj izvrstan antioksidans, poznatiji kao ,,ajer-konjak“, treba svakodnevno ispijati u
količini od 2 do 3 kafene šoljice, tako da u toku 7 dana bude utrošena predviđena količina.
Pored ovoga, obavezno uzimati po jednu supenu kašiku ribljeg ulja dnevno, u bilo koje
doba dana - do 17 časova.
Ukoliko ovaj recept ne odgovara, kao zamena može da posluži i drugi recept:
Dobro oprati i izbrisati od 5 do 7 jaja (po želji). Zatim ih izlupati, odstraniti sadržaj
(belance i žumance), a ljusku ubaciti u teglu od jedne litre. Potom ih preliti sokom od limu-
na (da se napuni tegla) i ostaviti da odstoji 12 sati u frižideru. Procediti i piti (ljusku iz
cediljke vratiti u teglu) 2 kafene šoljice dnevno uz 1 supenu kašiku ribljeg ulja.
Ili uzeti kapsule Todoxin-a broj 4.

Dopunski preparati

Čajevi za organske tegobe

PLUĆA

Lipa, zova, majčina dušica, mrtva kopriva - očajnica, bosiljak - sve čajeve istresti u
veliku posudu, dobro izmešati i mešavinu čuvati u papirnoj kesi.
Jednu kašiku mešavine preliti 1 litrom ključale vode, ostaviti da odstoji 15 minuta, pro-
cediti i piti u toku dana. Čaj piti nezaslađen ili sa medom ili žutim šećerom. Med nikada ne
stavljati u vruć čaj.

JETRA

Čičak, cikorija, rastavić - sve čajeve istresti u veliku posudu, dobro izmešati i mešav
inu čuvati u papirnoj kesi.
Jednu kašiku mešavine preliti jednim litrom ključale vode, ostaviti da odstoji 15 min
uta, procediti i piti u toku dana. Čaj piti nezaslađen ili sa medom ili žutim šećerom. Med
nikada ne stavljati u vruć čaj.
 PROBAVNITRAKT

Hajdučka trava, pelen, kantarion, bokvica, petrovac, list dunje, nana - mogu da se piju
svaki za sebe ili da se pravi mešavina3, 5, najviše 7 vrsta čajeva. Jednu kašiku jednog čaja
ili mešavine preliti jednim litrom ključale vode, ostaviti da odstoji 15 minuta, procediti i piti
u toku dana. Čaj piti nezaslađen ili sa medom ili žutim šećerom. Med nikada ne stavljati u
vruć čaj.

IZ U V U GRUDNOM KOŠU

Recept br. 1
Četiri do pet puta dnevno pomešati i uzimati pola kašičice semena od šargarepe, sam
levenog u prah i pola kašičice meda.

Recept br. 2
Tri puta dnevno praviti i uzimati mešavinu od 2 do 3 kašičice sitno iseckanog ili
izmiksovanog crnog luka i 2 do 3 kašičice meda. Pre uzimanja ostaviti da odstoji 1 sat.

IZLIV U TRBUŠNOJ DUPLJI

Uzeti drvce pasjeg trna (Hippopheae rhamnoides) veličine 10 cm, staviti ga u 3 litre
vode, kuvati dok ne ostane 1,5 litar i piti preko dana.
Tečnost mora da se izvlači zbog opasnosti truljenja tkiva i organa. S druge strane,
usled pritiska na krvne sudove količina tečnosti u ovim šupljinama brzo raste i pri
tiska dijafragmu i pluća pacijenta, što u nekim slučajevima može da dovede do
ugušenja. Ako višak tečnosti ne može da se ukloni ovim sredstvima, pacijent mora da
se obrati svom lekaru.
Osobe koje imaju smanjen broj trombocita i hemofiličari trebalo bi da piju čaj od ruso
mače, radi sprečavanja unutrašnjeg krvarenja i boljeg zgrušavanja krvi:
Tri kašike rusomače staviti u 700 gr ključale vode, smaknuti sa vatre, poklopiti i ostavi
ti da stoji između 30 i 40 minuta. Pije se 3 puta dnevno po oko 2 dl.
U slučaju spoljašnjih krvarenja na ranu se pričvrsti parče svežeg živinskog mesa.

PROTIV ŠTU CAN JA KOD KANCERA DIGESTIVNOG TRAKTA

Jedna kašičica kima sa malo čaja. Ako to ne pomogne, uzimati dosta limunovog soka.
Može da se proba i mirođija i anis, ili se, uz kontrolu lekara, daju sredstva za smirenje.

KLIZM A ZA BOLESNIKE OD AID S-a

Recept br. 1 - klizma za ispiranje creva

Pet kašika kamilice preliti sa 1,5 litrom proključale vode, ostaviti da odstoji između 15
i 20 minuta i procediti. Jedan put dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao kliz
mu, s tim da temperatura tečnosti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom).
 Recept br. 2 - klizma za ispiranje creva
U odnosu 1:1:1 pomešati nanu, matičnjak i bosiljak. Deset kašika mešavine preliti sa
1,5 litara proključale vode, ostaviti da odstoji između 15 i 20 minuta i procediti. Jednom
dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao klizmu, s tim da temperatura tečnos
ti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom).

Recept br. 3 - klizma za lečenje creva

U 1,5 litara prokuvane i ohlađene vode sipati 10 ml kantarionovog ulja za unutrašnju
upotrebu. Jedanput dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao klizmu, s tim da
temperatura tečnosti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom).

Recept br. 4 - klizma za ishranu creva i protiv temperature

U 1,5 litara vode sipati 100 gr odvarka zelene kafe (jednu kašiku zrna, prethodno istu
canih tučkom koliko da se razbiju, preliti sa 120-130 gr vode, prokuvati 3 do 4 minuta, pro
cediti i ostaviti da se ohladi). Tri do četiri kašičice limunovog soka i 1 čašu soka od cvekle.
Jednom dnevno, uz pomoć odgovarajućeg pribora, davati kao klizmu, s tim da temperatu
ra tečnosti mora da bude 38 stepeni (izmeriti toplomerom).
Klizme primenjivati ovim redosledom:
Prvi dan: recept br. 1
Drugi dan: recept br. 3
Trećidan: recept br. 4
Četvrtidan: recept br. 2
Petidan: recept br. 3
Šesti dan: recept br. 4
Posle 6 dana napraviti seđmodnevnu pauzu, pa ponovo, prema datom redosledu. Broj
klistiranja zavisi od stanja bolesnika. Što je stanje teže, to je potrebno više klistiranja. Tako
raditi između 7 i 10 dana, posle čega se broj klistiranja postepeno smanjuje. U poslednjoj
etapi klistira se svaka 2 do 3 dana, sve dok bolesnik ne dobije svoju stolieu. Klistiranja su
važna, jer tako se izbacuju toksini koji se stvaraju u debelom crevu i remete procese
samoregulacije u organizmu.

ZATVOR

Recept br. 1
Zatvor se javlja često kao neželjena posledica terapije. Ovde su dati neki recepti koji
treba da pomognu da se taj problem sredi.
Hrana koja dokazano povoljno deluje na rad creva i dobru stolicu obuhvata: badem,
jabuke, cikoriju, maslačak, urme, zelenu salatu, smokve, seme lana, grožđe, peršun, gre
jpfrut, suve šljive, breskve, soju, repu, orahe i potočarku. Od ovoliko sastojaka lako je sas
taviti salatu, skuvati čorbu ili čaj.
Načelno bi protiv zatvora trebalo da se primenjuje pravilo dvostruke petice, što znači
da svakoga dana treba uzimati po pet vrsta voća i povrća. Preporučuje se što više sokova.
Od voćnih sokova najbolji je onaj od šljiva (osim soka odličan je i kompot od suvih šljiva),
jabuke i kruške. Što se tiče sokova od povrća, najbolji je sok od krompira, ali dobro deluju
i sokovi od kupusa, cvekle, krastavca, crnog luka i dinje.
 Sokovi treba da se cede tako da ostane što više vlaknastog dela, jer on je najvažniji za
rad creva.
Seme lana: Uzimati svakog dana 2 do 3 puta dnevno po 1 do 3 kašike semena lana
(celo ili istucano) i u toku dana popiti najmanje 8 velikih čaša tečnosti (najbolje čajeva od
pomenutih biljaka), kako bi se olakšalo kretanje sadržaja kroz crevni trakt.
Seme piskavice: Osim semena lana, može da se uzima i seme piskavice, ne više od 2
kašičice odjednom, jer u protivnom izaziva bolove u stomaku. Prilikom uzimanja piskavice
važi isto što i za seme lana: piti više tečnosti.

Recept br. 2
Dve kašike mekinja kuvati u 200 gr vode između 5 i 10 minuta. Ohladiti i dodati 1 do
2 kašike meda. Smesu uzimati svakoga jutra na prazan stomak ili uveče pre spavanja.

Recept br. 3
Pomešati med i sok od rena, u odnosu 1:1, i uzimati po 15-20 gr svakog jutra na prazan
stomak ili uveče pre spavanja.

Recept br. 4
Promešati 2 kašike meda, 100 gr rendane kuvane cvekle i 2 kašike maslinovog ulja.
Smesu podeliti na 2 dela. Jedan deo uzeti ujutru na prazan stomak i posle toga popiti pola
čaše hladne vode. Drugi deo uzeti pre spavanja i posle toga takođe popiti pola čaše hladne
vode.
Recept br. 5
Po 100 gr suvih šljiva, sušenih kajsija, i sušenih smokava oprati, pokiseliti u vreloj vodi,
pa samleti na vodenici za meso. Dodati 100 gr meda i 5 do 7 kašilka isitnjene sene. Sve
dobro izmešati i držati u dobro zatvorenoj tegli, u frižideru. Uzimati pre spavanja po jednu
kašiku smese rastvorenu u pola čaše hladne vode.

Recept br. 6
Uzimati med pomešan sa izgnječenim sirovim mesnatim delom tikve (bundeve), kaši
com od bundeve ili barenom bundevom. Odnos odrediti prema ukusu.

HEMOROIDI

Hemoroidi (proširene vene anusa) nastaju kao posledica dužeg zatvora ili kao neželje
na posledica terapije.
Ne valja se nasilno napinjati dok se sedi na klozetskoj šolji, već treba sedeti opušteno.
Na šolji ne treba da se sedi duže nego što je potrebno (klozet nije čitaonica!), jer takav
položaj opterećuje i zdrave vene, a kamo li proširene (hemoroide). Preporučuje se čučeći
stav ili da se, prilikom sedenja, noge podignu na hoklicu.
Za mazanje šuljeva primenjivati kremu protiv hemoroida. Može da se primeni i „boro
gal“ krema, provereno delotvorno i jeftino sredstvo protiv šuljeva. Za poboljšano pražnje
nje creva preporučuje se po 1 do 2 kašike maslinovog ili lanenog ulja.
Protiv hemoroida, ako se već jave, pomaže i nekoliko biljaka:
Gavez samleti u električnom mlinu za kafu i pomešati sa bademovim ili kantarionovim
uljem, pa koristiti za mazanje. Prilikom tuširanja sve će se sprati, tako da možete da ostavite
preparat da deluje i duže.
Bokvica može da se primenjuje kao kašna obloga (isitnjeni listovi namočeni sa malo
kantarionovog ulja) za previjanje, ili sveže isceđeni sok od bokvice tupferom gaze naneti na
šuljeve.
Kostrika (Ruscus asuleatus) primenjuje se kao čaj: 5 kašičica korena naliti sa 200 gr
ključale vode, ostaviti da odstoji 15-20 minuta.
Divlji kesten može da se koristi za pripremanje čaja koji se tupferom gaze nanosi
neposredno na hemoroide.
Ulje badema ili kantariona može tupferom gaze da se nanosi neposredno na šuljeve.
Ulju može da se doda prah divizme (samleti u električnom mlinu za kafu), jer ova biljka
ublažava svrab.

Recept br. 1
Pomešati 2 kašike soka od cvekle sa 2 kašike meda i uzimati 2 do 3 puta dnevno.

Recept br. 2
Isitniti 3 - 4 lista zove, dodati pola kašičice žalfije i naliti sa 100 gr ključale vode. Ostavi
ti da odstoji od 15 do 20 minuta, procediti i dodati 1 kašičicu meda. Piti jednom dnevno,
najmanje 20 dana.

Recept br. 3
Za lečenje zapaljenskih procesa u donjim delovima debelog creva primenjuju se tam
poni od gaze namočeni u 50-procentni vodeni rastvor meda (50 gr meda na 100 gr vode).
Osim toga, može i mikroklistiranje (klizma od 35 g meda i 65 g ribljeg ulja) ili od 50 do 100
gr 50-procentnog vodenog rastvora meda.
Protiv krvarenja hemoroida ili protiv krvarenja iz anusa mogu da se primenjuju sledeći
preparati:

Recept br. 1
Jednu kašiku rastaviča preliti sa 1 čašom kipuće vode, poklopiti i kuvati na pari 30
minuta. Procediti, travu izgnječiti i dosuti kipuće vode do pune čaše. Piti 2 do 3 puta dnevno
po pola čaše jedan sat pre jela.

Recept br. 2
Dve kašičice rastavića preliti kipućom vodom, ostaviti da odstoji 1 sat, pa procediti. Piti
u malim gutljajima tokom dana.

Recept br. 3
Uzeti 0,5-1 g (prema potrebi i 2 g) smilja i preliti sa 200 gr kipuće vode. Ostaviti da se
ohladi, procediti i uzimati po jednu kašiku na svaki sat, sve dok se krvarenje ne zaustavi.

Recept br. 4
Deset grama trave papratac (Polygonum hydropiper) preliti sa 200 gr kipuće vode.
Ostaviti da odstoji između 15 i 20 minuta i procediti. Piti 3 puta dnevno po jednu kašiku.
 VAGIN ALNEIN FEKCUE

Od gaze i čistog pamučnog belog konca prave se tamponi i primenjuju na sledeći način:
- prvo veče: staviti tampon natopljen uljem od kantariona, a ujutru izvaditi;
- drugo veče: staviti tampon natopljen sokom isceđenim od crnog luka, ujutru izvaditi;
- treće veče: staviti u tampon natopljen kantarionovim uljem 1 češanj belog luka -
očišćen od ljuske i zagreban sa svih strana, probušen i vezan sa malo dužim provučenim
koncem tako da lako može da se izvadi - tampon staviti i ujutru izvaditi.
Tamponi se primenjuju sve vreme dok se uzima Todoxin 1. Stavljaju se 9 večeri po
odgovarajućem redosledu (1-2-3, 1-2-3, 1-2-3), zatim pravi pauza od 5 do 7 dana, pa pono
vo stavljaju 9 dana, i tako do kraja.
Osim u vaginu, beli luk se svako veče stavlja i u čmar. Jedan češanj belog luka očistiti
od ljuske, zagrebati sa svih strana i gurnuti duboko u čmar. Stavljati 7 večeri, napraviti pauzu
od 5 do 7 dana, pa ponovo stavljati 7 večeri i tako do kraja uzimanja preparata Todoxin 1.

KOŠTANA SRŽ

Za regeneraciju koštane srži svakoga dana između obroka piti po 1 čašicu kupinovog
vina i primenjivati sledeći postupak.
Od 1. do 10. dana:
Pre svakog obroka - po 1 kašiku koprive i dkorije i 2 kašike dimnjače pomešati i preliti sa 7 dl
proključale vode, ostaviti da stoji poklopljeno 2 sata, procediti i piti pre svkaog obroka po oko 2 dl.
Posle svakog obroka - 3 kašike kamilice preliti sa 7 dl proključale vode, ostaviti da stoji
poklopljeno 20 minuta, procediti i piti posle svakog obroka po oko 2 dl.
Od 11. do 20. dana:
Pre i posle svakog obroka - po 1 kašiku hajdučke trave, kantariona, ruzmarina, podu
bice, kičice, borovih iglica i peršuna preliti sa 1,4 litre proključale vode, ostaviti da stoji pok
lopljeno 2 sata, procediti i piti po oko 2 dl pre i posle svakog obroka.
Od 21. do 30 dana:
Pre i posle svakog obroka - po 1 kašiku kleke, kantariona, šipurka, zove, peršuna, ruz
marina i borovih iglica preliti sa 1,4 litre proključale vode, ostaviti da stoji poklopljeno 2
sata, procediti i piti po oko 2 dl pre i posle svakog obroka.

PROTIV OPADANJA KOSE

Recept br. 1
Dobar šampon, koji se dokazao za čuvanje i negu kose, dobija se ako se pomeša pola
dečjeg šampona ,,kosili“, 100 gr ,,pantenol“ rastvora, 1 bočica uljnog rastvora ,,AD“ kapi i
10 gr ulja od kantariona. Sve se dobro promućka i koristi za redovno pranje kose.

Recept br. 2
Tek izlistalo mlado lišće oraha staviti u dobru komovu rakiju, držati 6 nedelja, procedi
ti i tom rakijom svaki dan masirati koren kose. Dobro utrljavati ovaj ekstrakt, kao kad se
pere kosa, ostaviti 30-tak minuta da odstoji i potom oprati kosu.
 Recept br. 3
Za masažu i ispiranje kose može da se koristi koncentrovan čaj od lista oraha, breze,
kestena, koprive (lista i korena), kore hrasta i borovih iglica (koncentrovani čaj se dobija kada
se jedna kašika čaja prelije sa 200 gr proključale vode, ostavi da stoji između 10 i 15 minuta
i procedi). Najbolje je čaj preliti preko kose posle pranja i blago ga utrljati u koren kose.
Koncentrovani čaj ili ekstrakt ovih biljaka može da se doda i šamponu u odnosu 1:1.
Dobro se promeša i ostavi da odstoji, čime se poboljšava efekat preparata, ali i šampona.
Ovako pripremljen šampon je i vrlo dobar regenerator.

Recept br. 4
Srž iz šuplje kosti samo malo istopiti, ali ne dozvoliti da proključa. Posle pranja biljn
im šamponom za kosu, srž uveče namazati na koren kose, glavu zaviti čistim lanenim plat
nom i tako prespavati. Kosu ujutru oprati istim šamponom.
Ovaj tretman traje 7 dana i ponavlja se posle izvesne pauze. Radi boljeg razmazivanja,
koštana srž se može pomešati sa malo medicinskog 76-procentnog alkohola. Ako je koren
kose zdrav, ovo je vrlo dobar način da se podstakne izrastanje nove dlake.

Recept br. 5
Kosu oprati biljnim šamponom, a zatim mesta sa kojih je opala u pečatima premazati
sokom izgnječenog belog luka. Ostaviti da stoji 1 sat, a potom isprati nekim od kon
cetrovanih biljnih čajeva. Ovo ponavljati što češće.

Žito puno snage

Za slabe ili iscrpljene, ali ni zdravima neće škoditi...

Uveče potopiti između 0,5 i 1 kilogram pšenice i ostaviti da odstoji do jutra. Ujutru
pšenicu kuvati najmanje 3 sata, uz povremeno dodavanje malo vrele vode, dok se svako
zrno ne otvori. Pred kraj dodati od 50 do 100 gr suvog grožđa, samlevene orahe, lešnike,
badem i završiti sa kuvanjem. Voda ne treba da se oceđuje.
Ovako pripremljeno žito čuvati u frižideru i uzimati kad god se oseti glad - po jednu
činijicu, sa medom, žutim šećerom, cimetom ili kakaom.
Za osobe sa slabim stomakom žito treba pasirati i tako dobijenoj masi dodati mleveni
badem, mlevene orahe i suvo grožđe. Kad se masa ohladi, dodati i oraščiće, cimet, med ili
žuti šećer.

Proso za čišćenje organizma

Za osobe koje imaju slabu resorpciju, crevne i želudačne tegobe i probleme sa stom
akom, ali i za sve ostale:
Prvo treba skuvati 3 litra blagog čaja od kima, majčine dušice, đumbira ili vranilove
trave, procediti i ostaviti da se ohladi. Potom 1 šolju prosa pomešati sa 5 šolja čaja i ostavi
ti da odstoji 5 sati. Posle toga od 20 do 30 minuta dinstati, poklopljeno, na malo nerafin
isanog ulja smesu od - 1 izrendanog manjeg korena celera, 2 šargarepe, 1 cvekle srednje
veličine, 3 - 4 sitno iseckana češnja belog luka i 1 manje glavice crnog luka. Zatim dodati
proso, dolivati čaj i sve zajedno dobro skuvati.
 Kapi od belog luka

Brižljivo očistiti 350 gr svežeg belog luka, dobro ga izgnječiti u avanu i ostaviti da stoji
pola sata na sobnoj temperaturi. Potom skinuti gornji deo i ostaviti na dnu 200 gr bogatog
sokom. Presuti to u bocu od tamnog stakla i doliti u nju 200 gr 96-procentnog medicinskog
alkohola. Bocu zatvoriti i držati na hladnom i tamnom mestu.
Posle 10 dana, tečnost procediti kroz gustu gazu kao kada se cedi sok od višanja - uvr
tati gazu dok se ne iscedi sva tečnost iz gustog dela. Proceđenu tečnost vratiti u bocu i
ostaviti da stoji još 3 dana.
Ovako pripremljen sirup uzimati 3 puta dnevno 20 minuta pre jela. Početi uzimanje sa
2 kapi i svakog dana dodavati još po 2 kapi, dok ne dođe do 26. Kapi uvek razblažiti u 50
gr soka od paradajza ili hladnog mleka. Dozu od 26 kapi održavati dok se ne potroši
tečnost.

Pšenične klice

Vitamine i mikroelemente ne morate da kupujete, bez obzira na to kako bili reklami

rani. Možete ih sami pripremiti kod kuće, i to iz proklijale pšenice koja se veoma jednos
tavno priprema:
U 2 tegle od 1 litra sipati po 3 do 5 kašika oprane pšenice. U prvu teglu nasuti vodu i
držati je 24 sata na toplom mestu. Posle toga, vodu iz prve tegle prosuti, teglu ponovo
zatvoriti i ostaviti da stoji i istovremeno naliti pšenicu u drugu teglu i ostaviti da stoji 24
sata. Zatim prosuti vodu iz druge tegle, poklopiti je i ostaviti... Do tada je u prvoj tegli pšeni
ca već proklijala. Odmah je spremna za upotrebu, samo je treba prethodno oprati proku
vanom i ohlađenom vodom. Naizmenično koristeći 2 tegle, svakoga dana možete imati
spremnu porciju proklijale pšenice, a sa njom i sve materije koje su vam potrebne.Može se
koristiti i Todoxin 10.

Musli-pahuljice

Može da se kupi gotov u prodavnicama zdrave hrane ili napravi kod kuće od
zobenih pahuljica, sušenog voća, suvog grožđa i seckanih oraha, badema ili lešnika...
potopljenih u sojino mleko ili sok od paradajza (najbolje uveče, kako bi do ujutru lepo
omekšali). Jede se za doručak, a može se dodati rendana šargarepa, malo rendane cvek
le ili korena celera.
Sve pahuljice - zobene, ječmene, kukuruzne, ražene - mogu da se jedu i u vreme posta,
samo što se natope u sojino mleko ili sok od paradajza.

Strugani ren

Jedan manji ren nastrugati, dodati šolju prirodnog jabukovog sirćeta i kuvati zajedno
dok ne provri. Ohladiti posle kuvanja, procediti i u dobijenu tečnost dodati onoliko meda
koliko ima tečnosti. Ohladiti i čuvati u plastičnoj ili porcelanskoj posudi. Po jednu kašiku
ove smeše uzimati ujutru i uveče pre spavanja.
 Selen iz kvasca

Dnevno potrebna doza selena sadržana je u 2 gr kvasca koga, pre uzimanja, treba pre
liti kipućom vodom da bi se inaktivirao. Piti ga rastvorenog u soku od paradajza ili neza
slađenom mleku.

Vitamin B iz kvasca

Kvasac br. 1
Paketić svežeg kvasca izdrobiti, dodati jednu kašićicu žutog šećera, naliti mineralnom
vodom i odmah popiti. Ovo je najbolji način za brzo unošenje veće količine prirodnog vit
amina B.

Kvasac br. 2
Paketić svežeg kvasca i jednu kašičicu žutog šećera razmutiti u 1 dl prokuvane i
ohlađene vode (ili mineralne vode) i 1 dl soka od šargarepe. Odmah popiti svu količinu.

Kvasac br. 3
Deset grama kvasca i isto toliko meda razmutiti u 1 decilitar prokuvane i ohlađene
vode (ili mineralne vode) i 1 decilitar soka od šargarepe. Odmah popiti.
Umesto soka od šargarepe, može da se koristi i sok od cvekle, jabuke ili celera. Sokovi
se spremaju od svežih plodova.

Sirup od bele bundeve - za pluća

Sirup se pravi tako što se na bundevi otvori četvrtast poklopac, izvade semenke i vlakna,
bundeva se do vrha napuni žutim šećerom i vrati poklopac. Zatim treba ostaviti da odstoji 3 do
4 dana, dok se šećer ne rastopi i stvori sirup. Potom odasuti sirup u teglu sa poklopcem, a bun
devu ponovo napuniti šećerom. Postupak se ponavlja dok se ne potroši svo meso bundeve.

Sirup od cm og luka - protiv kašlja

Pravi se na sledeći način: 2 glavice crnog luka srednje veličine (sa što jačom ljuskom)
presečene na 4 dela i 100 gr žutog šećera preliti jednom litrom vode i kuvati dok ne ostane
oko 0,5 litara tečnosti. Procediti, sipati u staklenu bocu, dobro zatvoriti i čuvati na hladnom
i tamnom mestu. Ovaj sok se pije prilikom napada kašlja. Uzima se više puta dnevno
(prema potrebi) po pola šoljice.

Sirup od žalfije za izbacivanje sekreta

250 gr žutog šećera rastopiti na vatri dok ne porumeni, ali paziti da ne zagori. Naliti
četvrt litre vode, dodati 3 kašičice žalfije i 3 izmrvljena lista lorbera. Kada provri kuvati još
3 minuta, potom skloniti sa vatre i ostaviti da se ohladi. Čuvati u staklenoj boci, na hlad
nom i tamnom mestu.
 Deca do 3 godine piju 3 puta dnevno po 1 kašičicu, deca između 3 i 9 godina 3 puta
dnevno po manju kašiku, a deca starija od 9 godina i odrasli 3 puta dnevno po 1 - 2 veće
kašike. Sirup uzimati redovno, sve dok se ne izbaci sav sekret.

Preparat za slučajeve dehidracije organizma

Skuvati 1 litar vode i ostaviti da se ohladi. Posebno skuvati pirinač i procediti vodu u
kojoj je kuvan (odnos pirinča i vode, prilikom pristavljanja da se kuva, treba da bude 1:6 -
na 1 šolju pirinča, 6 šolja vode). Na taj način je dobijena tzv. koncentrovana pirinčana voda.
Od prethodno prokuvanog litra vode odasuti 1,2 dl i na preostalih 8,8 dl vode dodati
0,7 dl pirinčane vode i 50 gr meda. Sve zajedno dobro promućkati. Da bi tečnost imala
očekivanu efikasnost, ne sme joj se dodavati više od 50 gr meda. U tom slučaju bi se, naime,
tečnost izvlačila iz crevnih resica, a ne ulazila u njih.
Pomenuti sastav omogučava siguran ulazak tečnosti u organizam, bez obzira na to da li je reč
0 ded najmlađeg uzrasta, odraslima ili starim i iznemogiim osobama Tečnost treba piti u gutljajima
od 1, najviše 2 kašike. Maloj ded biće dovoljno i 1 ili 2 kafene kašidce na svakih 5 do 10 minuta.
Ukoliko se preparat pravilno primenjuje, obolelom skoro da i neće biti potrebna nikak
va infuzija. Izuzev kod hitnih slučajeva.

Preparat za ublažavanje tegoba digestivnog trakta

Kod raznih tegoba želuca, tankog i debelog creva, divertikula, parazita, upala, lenjih
creva i slično, treba piti tečnost spravljenu na sledeći način: 2 - 3 oprana i sitno iseckana
limuna sa korom ostaviti u lonac sa težinski istom količinom korena celera (dobro opranog
1 takođe sa korom), preliti sa 2,5 do 3 litre vode i kuvati sve dok u loncu ne ostane 1 litar
tečnosti. Zatim procediti i piti kao čaj.
Pre kuvanja, ovome se mogu dodati 3 - 4 češnja belog luka, malo lista celera i/ili peršu
na. Prema potrebi, može se dodati i žuti šećer, ali tek 10-tak minuta pre kraja kuvanja kako
bi se izjednačio sa tečnim sadržajem voća i povrća.

Preparat za sluzokožu probavnog trakta

Po 300 gr sveže muške i ženske bokvice i 300 gr sveže hajdučke trave (sve dobro opra
no) sitno iseckati u mikseru kako bi iz dobijene smese mogao da se iscedi sok. Ukoliko je
odviše suvo za mikser, dodati malo čaja od bokvice i hajdučke trave. Dobijeni sok procedi
ti kroz dvostruku sterilnu gazu. Piti 3 puta dnevno po jednu kašiku pre jela (na prazan
stomak) i čuvati u nemetalnoj posudi.
Ovaj sok veoma blagotvorno utiče prvenstveno na sluzokožu želuca i organa za vare
nje, a dobar je i za ceo organizam.

Preparat za mikrobiabie tegobe digestivnog trakta

(Echerichia coli i drugi uporni i teško izlečivi crevni patogeni paraziti)

Dobro oprati i isitniti 400 gr lista celera. Tome dodati 2 limuna s korom (oprana u
mlakoj vodi, a potom iseckana). Sve zajedno preliti 1 litrom vrele vode, poklopiti i ostaviti da
odstoji 24 sata. Posle toga procediti i piti 3 puta dnevno pre jela, po jednu šoljicu. Uzima se
42 dana, uz obavezan doručak isključivo od zobenih pahuljica kuvanih najviše 5 minuta.

Kuglice od propolisa

U slučaju infekcije digestivnog trakta ili iz razloga potrebe njegovog čišćenja, bez obzi
ra na uzrok, obavezno 1 do 2 puta dnevno (najkasnije do 5 popodne) od čistog propolisa
napraviti kuglicu veličine većeg zrna graška, držati je u ustima 10-tak sekundi (ne žvakati!)
koliko da se malo razmekša, a onda progutati. Efekat će brzo biti više nego očigledan.

Preparat za čišćenje zidova krvnih sudova

Očistiti 30 češnjeva belog luka (ili 3 veće glavice) i sitno iseckati. Tri cela limuna (sa
žutom korom) dobro oprati mlakom vodom, obrisati kuhinjskom krpom, iseckati na sitne
komade i pomešati sa belim lukom. Sve staviti u manji lonac i preliti 1 litrom prethodno
prokuvane i ohlađene vode. Sadržaj zagrevati do 70-80 stepeni, tj. dok voda ne počne da
struji (važno je da ne proključa, inače će biti izgubljen sadržaj aktivnih supstanci). Lonac
potom skloniti sa šporeta, poklopiti i ostaviti da odstoji 12 sati. Sadržaj procediti i u stak
lenoj flaši čuvati u frižideru.
Najmanje 40 dana uzimati po 1 dl ove tačnosti svako jutro, na prazan želudac. Za puno
dejstvo neophodno je 4 puta spravljati preparat, s obzirom na to da će jedna flaša trajati 10 dana.

Preparat od ljuske jajeta

- za sprečavanje i nadoknađivanje manjka kalcijuma

Dobro oprati i izbrisati od 5 do 7 jaja (po želji). Izlupati ih, odstraniti sadržaj (belance
i žumance), a ljusku ubaciti u teglu od 1 litra. Potom ih preliti sokom od limuna (da se
napuni tegla) i ostaviti da odstoji 12 sati u frižideru. Procediti (ljusku iz cediljke vratiti u
teglu) i piti po 2 šoljice dnevno. Uz ovo, obavezno uzimati i po 1 kašiku ribljeg ulja dnevno,
bez obzira na doba dana (uzimati isključivo tečno ulje, ne u perlicama ili nekom drugom
prerađenom obliku). Ovaj preparat mogu da uzimaju i deca i odrasli. Ili se može koristiti i
Todoxin 4.
Mlakom vodom pažljivo oprati 6 jaja (biološki ispravnih i kvalitetnih, što se
prepoznaje po jakoj ljusci) i radi zaštite od salmonele, dezinfikovati ih 70-procent
nim m edicinskim alkoholom. Poređati jaja u mali lonac (ne razbijati ih!) i preliti
sokom od 12 zrelih limunova, tako da sva budu potpuno prekrivena sokom. Lonac
odložiti u frižider da odstoji 7 dana, s tim što jaja povremeno treba pažljivo okrenu
ti, da bi sva bila prekrivena sokom od limuna. Posle 7 dana ljuske bi trebalo da
budu rastopljene.
Dobijenu masu procediti pazeći da se jaja (sada samo u opni) ne razbiju, u oceđenu
tečnost dodati 250 gr meda i 3 dl komovice kako bi se svi sastojci rastopili ali i zaštitili
prirodnim konzervansima. Zatim dobro promešati. Preparat čuvati u frižideru u staklenoj
ili porcelanskoj (nikako metalnoj ili plastičnoj) posudi ili boci.
Istog dana kada se započne uzimanje ovog preparata, valja odmah pripremiti novu
količinu (od 6 jaja) kako bi za 7 dana bila spremna, jer će do tada biti potrošena prva količina.
 Svakog dana piti od 2 do 3 šoljice, odnosno tako da u roku od 7 dana bude utrošena
pripremljena količina. Ajer-konjak uzimati 6 nedelja. Uz ovo, obavezno svakoga dana uzi
mati po 1 kašiku ribljeg ulja u bilo koje doba dana.
Ako se ajer-konjak daje deci, umesto komovice se (u istoj količini) stavlja kupinovo vino.

Preparat za čišćenje organizma

Pet kašika isitnjenih iglica bora i jele (ili vrhova grana bora i jele), 3 kašike isitnjenih
plodova šipka i 2 kašike ljuski crnog luka preliti sa 0,7 litara vode, pustiti da provri i ostavi
ti na tihoj vatri da se kuva 10 minuta. Ostaviti da prenoći umotano u tkaninu, procediti i
popiti u toku dana. Primenjivati 4 nedelje.
Ovaj odvar čisti organizam od posledica zračenja, intoksikacije, skleroznih promena,
poremećaja krvnih sudova. Pomaže kod slučajeva gangrene, oštećenja mrežnjače, bolesti
bubrega i stanja sa grčevima.
U slučajevima infekcije, pola limuna očistiti od kore, isitniti, sipati u šolju i preliti
toplim (ne vrućim) odvarom, pa popiti naiskap.
Umesto bora i jele mogu, radi promene, da se koriste integralni ovas, list maline i seme
lana. Uz odvar, preporučuje se uzimanje 2 do 3 kašike pšeničnih mekinja prelivenih toplom
vodom, svakoga dana, a najbolje ujutru.

Kura sa grožđem - za čišćenje organizma

Najjednostavnija kura sa grožđem sastoji se u tome da se tokom 2 nedelje pojede

dnevno od 1 do 3 kilograma svežeg, zrelog i dobro opranog grožđa.
Sva zrna se ljušte i čiste od semenki. „Grožđani dan“ započinje ujutro uzimanjem 0,5
kilograma grožđa na pomenut način, a 1 sat kasnije doručkuje se šoljica biljnog čaja s
malim komadićem crnog hleba. Pre podne se jede ponovo 0,25 do 0,5 kg grožđa, a isto tako
i sat pre ručka (umesto užine) i, konačno, sat pre večere.
Za ručak i večeru uzim ati jela u veoma m alim količinam a, a m asna, kisela i
začinjena jela bezuslovno izbegavati. Strogo su zabranjene sve vrste salata, sirće,
vino, pivo i sva pića koja sadrže ugljendioksid (C02) - pivo, soda-voda, kok
kola, šam panjac - kao i mleko. Takođe treba izbegavati vodu, beli hleb i naročito
jela od m esa.
Uspeh je brz i povećava se ukoliko se, osim grožđa, u što manjoj meri uzimaju
druga jela i pića. Najbolji početak kure s grožđem jeste 1 do 2 dana strogog posta.
Probava brzo počinje da se sređuje, naslage masti na telu nestaju, vodene otekline na
cevanicama i bedrim a postaju manje, nestaju reumatične poteškoće, odnosno sprečava
se njihov početak, brzo nestaje pečenje želuca i gorušica, nestaju zapaljenski procesi
probavnih organa, a i sve poteškoće ili početne nečistoće kože i kožni osipi. Izlučuju se
nakupljene količine vode uzrokovane, na primer, srčanim bolestima i dolazi do osetnog
olakšanja u radu srca.

Napomena S kurom grožđa treba biti veoma pažljiv. Nikako je ne treba primenjivati
kod trećeg i četvrtog stadijuma HIV/AIDS-a, s obzirom na to da je organizam u značajnoj
meri iscrpljen.
 Kura s medom - za čišćenje organizma

Tri puta dnevno, u toku 10 nedelja, piti u gutljajima pola šoljice biljnog čaja (mera za
pola šoljice: pola kašičice mešavine jednakih delova kamilice i stolisnika preliti sa 100 gr
ključale vode, ostaviti da odstoji 15 minuta i procediti). Svaki put - jedan sat pre doručka,
pre ručka i jedan sat posle večere - čaju dodati sledeće količine meda:
Prva nedelja: 3 puta dnevno po kašičice meda
Druga nedelja: 3 puta dnevno po 1 kašičica meda
Treća nedelja: 3 puta dnevno po 1 kašičica meda
Od 4. do 7. nedelje: 3 puta dnevno po 2 kašičice meda
Osma nedelja: 3 puta dnevno kao u trećoj nedelji
Deveta nedelja: 3 puta dnevno kao u drugoj nedelji
Deseta nedelja: 3 puta dnevno kao u prvoj nedelji
Med se dodaje onda kada se biljni čaj ohladi toliko da može da se pije. Najbolje je celu
dnevnu količinu čaja pripremiti već ujutro. Dodati med da bi se popila količina određena
za jutro, a za ostala 2 obroka spremiti u termos-boci.
Kura se, prema potrebi, može ponoviti posle pauze od 2 do 3 nedelje, dok ne dođe do tra
jnog poboljšanja opšteg zdravstvenog stanja, što zavisi od zdravstvenog stanja i telesne konsti
tucije. Za vreme kure treba izbegavati uzimanje alkohola i ruskog čaja, isto tako i sva pića koja
sadrže ugljendioksid (C02): pivo, soda-voda, voćni i osvežavajući napici sa sodom, mlado vino
ili šira. Za vreme ove kure, s pušenjem treba potpuno prestati. Valja držati i određenu dijetu:
uzimati lako svarljivu hranu, malo mesa (ali ne svinjsko i svinjsku mast), mnogo svežeg povrča,
kiselog zelja (ako je moguće sirovog), jela od sira, upotrebljavati samo blago vinsko sirće, a
nikako alkoholno, ne uzimati jake začine, soliti malo po mogućstvu morskom solju...
Isto kao kod kure s grožđem, treba biti veoma pažljiv. Kuru s medom ne treba prime
njivati kod trećeg i četvrtog stadijuma HIV/AIDS-a s obzirom na to da je organizam u
značajnoj meri iscrpljen.

SIDA: ZAN IM LJIVE MOGUĆNOSTI

Postoje konkretni dokazi da se HIV, izazivač side, može sprečiti, usporiti ili zaustaviti
pomoću supstanci iz hrane. Rezultati laboratorijskih eksperimenti ukazuju na neke, u naj
manju ruku, interesantne mogućnosti. U svakom slučaju, može se tvrditi da određene
namirnice i njihovi sastojci mogu poboljšati odbrambene funkcije, sprečavajući tako nas
tanak drugih oboljenja i infekcija udruženih sa sidom.

Povrće blokira viruse

U eksperimentima in vitro, dva sastojka hrane zaustavljala su širenje virusa HIV: vita
min C i glutation, jaki antioksidans koncentrovan u voću i povrću.
Jedan zanimljiv eksperiment, sproveo ga je dr Alton Majster na Medicinskom fakulte
tu Univerziteta Kornel, pokazao je da glutation čak 90 posto sprečava širenje HlV-a! Naime,
dr Majster je podsticao ljudske ćelije na stvaranje ovog virusa u Petrijevoj šolji. Kada je
dodao glutation, replikacija (umnožavanje) virusa je drastično usporena. I što je više
dodavao glutationa, efekat je bio bolji.
 Dr Majster kaže da pacijenti oboleli od side imaju izuzetno nizak nivo glutationa, što
može dovesti do širenja bolesti.
Voće i povrće poseduju velike količine glutationa...

Gljive za bolji imunitet

Svaka namirnica koja poboljšava odbrambene snage, može pomoći. Primenom
ekstrakta šitake gljiva, postižu se gotovo neverovatni rezultati. Laboratorijskim testovima u
Japanu utvrđeno je da su ove gljive efikasnije u borbi protiv HlV-a nego AZT - poznati lek
protiv side!

Beli luk protiv infekdje

Već je dokazano da su štetni mikroorganizmi izuzetno otporni na sintetske preparate
farmaceutske industrije, međutim ne i na najjači prirodni antibiotik kojim obiluje - beli luk!
Imajući to u vidu, prirodni antibiotici poput onog iz belog luka mogli bi biti veoma korisni
protiv razarajućih oportunističkih infekcija nastalih usled pada odbrambenih snaga
HIV/AIDS pacijenata. Reč je o tuberkulozi i gljivičnoj infekciji pluća. U narodnoj, čak i
zvaničnoj medicini, beli luk se odavno koristi kao pomoćno sredstvo u lečenju ovih plućnih
infekcija. Poznato je, naime, da je dvadesetih i tridesetih godina prošlog veka, pre pronalas
ka novih lekova, beli luk široko korišćen u zvaničnoj medicini za lečenje truberkuloze. Neki
lekari danas uveliko istražuju mogućnosti korišćenja belog luka protiv oportunističkih
infekcija udruženih sa sidom.

Zaključak

Uprkos svemu, mnogi medicinski autoriteti smatraju da je još uvek malo valjanih
dokaza o tome da specifični sastojci hrane mogu sprečiti nastanak side ili se u značajnijoj
meri koristiti u njenom lečenju.
Iako se principijelno slažem sa ovakvim stavom, verujem da treba iskoristiti poznata
pozitivna dejstva određenih sastojaka hrane na imunitet i infekcije. Znači, u ishrani pre
poručujem dosta voća i povrća bogatih antivirusnim glutationom i karotinoidima, uključu
jući i beta-karotin koji dokazano podiže imune funkcije. Beli luk, ma primer, ne može
škoditi a može značajno pomoći u borbi protiv oportunističkih infekcija...

Napomena Ispitivanja o kojima je bilo reči u ovom poglavlju, izvršena su u sledećim

ustanovama:
- Nacionalni institut za kancer (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD
- Karolinški institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institute - Department of
Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal
- Technical Service Laboratories, Misasaga - Ontario, Kanada
- Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fur Lebensmittelun
tersuchung in Graz), Grac, Austrija
- Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col
lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder i prof. K. Lavdej
- Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital -
Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej
KANCER
Kroćenje goropadi

Nasmej se ako ti kažu da si mali čovek

Nema male sreće i male bolesti. Nema malog rata i malog poštenja. Nema
malog prijatelja i male tajne. Nema malog čoveka i male ljubavi.
Mika Antić

Pogrešno tumačenje čoveka je školsku medicinu, uz oslanjanje na fiziku i hemiju, izdiglo

do egzaktne prirodne nauke. To je bilo i jeste osuđeno na propast. Humanomedicinski
objekat „individua čovek“ je suviše razuđen u ispoljavanjima života i strukturama ličnosti, te
je upravo stoga neprikladan za potrebe objektivizacije. Bolestan čovek pati i zbog toga što se
u dijagnozi i terapiji u obzir uzima samo mali deo njegove ličnosti i osobenosti. Psihičko-
duhovno-duševni deo, koji je u nastanak bolesti uključen mnogo više, ostaje nezapažen.
U humanoj medicini se preuzimaju metode rada iz oblasti ,,biheviorizma“, tako što se
načini ponašanja i posmatranja čoveka i životinje smatraju jednakim, a čovekovo ponašan
je svodi na urođeno ili naučeno. Psiha se redukuje na funkciju mozga, a ličnost čoveka na
rezultat dejstva mesta i okoline. Pored nepotpunog uvida u ,,slike“ čoveka i zanemarivanja
sposobnosti samoregulacije, samolečenje je još jedna slaba tačka dogmatske medicine.
U mehanistički usmerenom učenju dogmatske medicine ne postoje celovite stvar
alačke ili regulacione sile u smislu životne sile (lat. vis vitalis). Uz to, životnu silu je kao finu
materijalnu energiju več godinama moguće dokazati raspoloživim sredstvima merne
tehnike. Sva ispoljavanja života se, međutim, u dogmatskoj medicini opisuju zbirom reduk
cionističkih pojedinačnih posmatranja na fizičkom i hemijskom nivou i određuju prema
kriterijumima vremena i prostora, odnosno logike i uzročnosti.
Poremećaji na tom fizičko-hemijskom nivou, takozvani simptomi, smatraju se bolešću.
I u ovom slučaju je reč o pojedinačnim posmatranjima koja se shvataju i lokalizuju reduk-
cionistički, nazovi objektivno, u smislu tzv. prirodnih zakonitosti. Naravno, prema strogim
načelima prirodnih i uzročnih zakona klasične mehanističke fizike: iz određenog uzroka
može da ishodi samo jedna određena posledica.
Psihičko-duhovno-duševni aspekt ljudskog postojanja se ne uklapa u vremensko
prostorni kontinuum i u tom se procesu saznanja zanemaruje kao nazovi kibernetska,
ometajuća veličina, a u dijagnozi i terapiji uzima u obzir samo uz ogradu. Čovekovo telo je,
gledano iz ovog ugla, tehničko-biološka mašina koju, u slučaju bolesti, valja popraviti -
hirurškim odstranjivanjem delova (organa ili tkiva), nivelisanjem smanjenih ili povišenih
funkcija supstitucijom, inhibicijom ili zamenom tkiva, organa ili čitavih organskih sistema
organa transplantacijom, endoprotetikom i sličnim zahvatima.
Oficijelna medicina već više od dve decenije prati veoma opasan trend koji je navodi
na put nemoći u borbi sa navalom sve češće neizlečivih bolesti. Šta više, one to uistinu nisu,
već ih zvanična medicina često pogoršava komplikovanjem - odvlačeći njihov prirodan tok
na stranputicu. Školuje se ogroman broj usko i visokospecijalizovanih kadrova, investiraju
se ogromne sume novca u velika istraživanja i skupu opremu. Ipak, krajnji rezultati nije
izlečenje već samo dovođenje ljudi na samu ivicu života, a neretko i preko nje. S obzirom
na ovo, Mark Tven je bio u pravu kad je zapisao: „Imajući u vidu preporuke lekara, jedini
način da očuvate svoje zdravlje jeste da jedete ono što ne volite, da pijete ono što vam se ne
dopada - i činite ono što inače ne biste činili!“
Stav Todoxin-ove naučne grupe je da sve te nazovi ,,nove“ i ,,nepoznate“ simptomatologi
je nisu nepoznate i nove u meri u kojoj to zvanična medicina tvrdi. Bolest treba lečiti, ali se
svakako mora poći od njenog nastanka i u njemu potražiti rešenje. Neka od najtežih stečenih
oboljenja (npr. kancer) su, u suštini, samo simptom poremećaja ravnoteže organizma na nivou
somatskih (telesnih) ćelija, pa upravo zato treba posvetiti posebnu pažnju mehanizmu nastan
ka bolesti a ne njenim uzrodma - zračenju, stresu, kancerogenim materijama itd. Ovo, naravno,
ne podrazumeva da su oni nevažni, daleko bilo, već samo ukazuje na put kojim valja krenuti.
Srbija je po učestalosti javljanja kancera, srazmerno površini i broju stanovnika, na
žalost, daleko ispred ostalih zemalja. Prema nekim procenama, čak sa dvostruko više sluča
jeva kancera u odnosu na svetski prosek. Razlozi za to su mnogobrojni i očigledni, ali ovde
nema mesta za raspravu o tome.

Studenti i ostali stanovnici Srbije

Ipak, skrećem pažnju na dva članka objavljena u dnevnim novinama. Pod naslovom
„Rak kosi studente!“, beogradski ,,Kurir“ 19. septembra 2005. godine piše:
„Dvadesetak studenata Beogradskog univerziteta godišnje oboli od raka! Taj broj poveća
va se svake godine. Devojke najčešće napada rak dojke i grlića materice, dok muškarcima
najviše stradaju testisi. Prema podacima Studentske poliklinike u Beogradu, kod studenata se
rak do pre četiri godine pojavljivao sporadično, u jednom ili dva slučaja godišnje. Od tada,
međutim, počinje prava ekspanzija ove bolesti, pa je svake godine sve više bolesnih studenata.
Doktor Dragan Ilić, direktor Studentske poliklinike, kaže za Kurir da se još ne zna
uzrok sve češće pojave karcinoma kod studenata.
- Studenti u Beogradu dosad su generalno bili jedna zdrava populacija. Broj obolelih
studenata, međutim, iz godine u godinu sve je veći. Ove godine desetak mladića obolelo je
od raka testisa, a toliko je bilo i devojaka koje su dobile rak dojke ili grlića materice. Do pre
nekoliko godina imali smo jedan-dva ili čak ni jedan slučaj karcinoma kod studenata. Sada
je situacija alarmantna. Moguće je da je to rezultat bolje dijagnostike, ali to je samo pret
postavka, jer i dalje nije poznato zbog čega se rak sada javlja češće nego pre - kaže Ilić.
20. septembra 2005, sa nadnaslovom „Predstavljen registar za rak“ i naslovom „Porast
malignih bolesti“, najstariji dnevni list na Balkanu, ,,Politika“, piše:
„Rak predstavlja drugi vodeći uzrok smrtnosti u našoj sredini, a stopa mortaliteta od
malignih bolesti u centralnoj Srbiji, od 1990. do 2001. godine, povećana je za 28 odsto,
istakli su juče stručnjaci Instituta za zaštitu zdravlja Srbije ‘Dr Milan Jovanović Batut’.
 Dr Tanja Knežević, direktor ‘Batuta’, na predstavljanju nacionalnog Registra za rak za
centralnu Srbiju za 2001. godinu, naglasila je da je od malignih tumora u centralnoj Srbiji
obolelo 23.359 ljudi, a da su umrle 12.702 osobe.
- Od malignih bolesti obolelo je 12.110 muškaraca i 11.249 žena. Muškarci su najčešće
obolevali od raka pluća i bronhija (24 posto), debelog creva i rektuma (12 odsto) i prostate
(8 odsto), dok je kod žena maligni tumor najčešće bio lokalizovan na dojci (25 odsto), grliću
materice (9,4 procenata) i debelom crevu i rektumu (9 odsto).
U centralnoj Srtbiji 2001. godine od raka su umrle 12.702 osobe, od toga 7.149
muškaraca i 5.553 žene. Ali, broj obolelih od raka u centralnoj Srbiji sličan je broju obolelih
u drugim evropskim zemljama - dodala je dr Knežević.
Prema njenim rečima, Registar za rak drugi je po redu koji se radi u Srbiji, a prethodni je
sačinjen za 2000. godinu. Objavljen je tek ove godine, jer je neophodno da prođu dve do tri
godine da bi se prikupili relevantni podaci iz zdravstvenih ustanova u svim regionima u Srbiji.
Eto, toliko od zvaničnih stavova kao neformalnog uvoda u Todoxin-ovu borbu protiv
kancera u Srbiji. Priznatu ili nepriznatu, obolelima je najmanje važno. Oni leka traže...

Praklice - preci-ubice

Da bi ovaj rad predstavljao istinsku „Nadu za Srbiju“, mora se rasvediti suština proce
sa koji se odigravaju u svakom žitelju Srbije, odnosno, šta prevodi fiziologiju tih procesa u
patologiju.
Prvi oblici života na Zemlji javili su se u doba kada u atmosferi nije bilo kiseonika.
Planeta je bila obavijena parama vode i ugljendioksida, a kiseonik je postojao samo u sas
tavu hemijskih jedinjenja. Snažna radijacija (,,nusprodukt“ minerala u formiranju) i praši
na od vulkanskih erupcija, dopunjavali su njenu beživotnu sliku.
Organska jedinjenja su stvorena neorganskim (abiogenim) putem, budući da nije bilo
kiseonika i kiseonično-ozonskog omotača koji bi upijao ultravioletne sunčeve zrake sa naj
manjom talasnom dužinom ali i izuzetno velikom energijom.
Živi organizmi su nastajali u sledećim stadijumima: formiranje abiogenih jedinjenja -
polimerizacija i izgradnja velikih molekula od manjih - biogeneza.
Formiranim složenim molekulima bila je potrebna zaštita od radijacije. Sunčevi zraci,
stvaraoci „građevinskog materijala“ za molekule života, istovremeno su smrtonosno uticali
na taj isti život. Organizmi ,,pioniri“ - pramikroorganizmi tj. praklice (pramikrobi, sorabi,
nemanodije) - osvajali su životni prostor i stvarali uslove za postojanje drugih oblika života,
pre svega za rodonačelnike višećelijskih organizama - kolonijalne bičare volvoks (volvox)
iz roda volvokales (Volvocales).
Ipak, jedan deo praklica je ostao jednoćelijski i u procesu evolucije tako usavršio
mogućnosti ćelija, da se njihovo postojanje nastavilo stotinama miliona godina. One su
uspešno preživele sve do danas i čine tri četvrtine biomase svih živih bića.
Deo praklica je, u potrazi za životnim prostorom, prešao na parazitizam i smestio se u
organizme višećelijskih jedinki. U odnosu na krupnije i snažnije organizme, praklice su
postale paraziti, a prema sebi jednakim i slabijim pravi - grabljivci. Ovakav način života uti
cao je da sve svoje funkcije podrede razmnožavanju a u cilju najboljeg i najekonomičnijeg
korišćenja prostora i resursa hrane. Značajno povećanje njihove plodnosti uslovljeno je sa dva
faktora: pojačana ishrana (bez zastoja i prekida) i prirodno odabiranje najplodnijih jedinki.
 Veličina praklica varira od nekoliko nanometara do 0,1 mikrona. I pored ovako ,,niš
tavnih“ dimenzija, ovaj organizam je veliki po svom iskustvu, brojnosti i sposobnosti da
pobedi bilo koji višećelijski organizam.
Kao posledica života bez svetlosti, praklice su beličaste ili bledožućkaste boje. Ponekad
se dogodi da izvesne jedinke dobiju boju, ali ne zahvaljujući posedovanju pigmenata.
Nemaju ga. Crvenu boju, recimo, dobijaju od hemoglobina usled fagocitoze eritrocita.
Praklice imaju tri stupnja razvoja: bičasti, ameboidni i cistoidni - praćenih velikim brojem
prelaznih oblika. Ovo mnoštvo pojavnih oblika može se objasniti načinom razmnožavanja.
Naime, prilikom deobe svaki put nastaje nova ćelija koja je ujedno i organizam, sa samosvojnim,
sasvim novim karakteristikama, pa se u izvesnom smislu može reći da nastaje i potpuno nova
vrsta. U tome leži razlog njihove neprepoznatljivosti i velike raznolikosti kolonija koje mogu
predstavljati jedan od oko dve stotine ispitanih i na hiljade još uvek neproučenih tumora.
U slučaju nastanka nepovoljnih uslova, pramikroorganizmi prelaze u cistoidni stadi-
jum mirovanja što im olakšava preživljavanje i pojednostavljuje mogućnost prenošenja na
drugog domaćina.
U zavisnosti od stadijuma razvoja, menja se i njihov način ishrane: fagocitoza i pinoc
itoza. Fagocitoza (u stadijumu sa bičem) podrazumeva postojanje specifičnih usta
(citostoma ) u koja pomoću bičeva ,,uteruju“ bakterije, gljivice, eritrocite i leukocite iz krvi.
Pinocitoza je zastupljena kod praklica u cistoidnom obliku, kada se usisavanje hranljivih
materija iz okoline vrši po uzoru na ćelije čovekovog organizma.
Posebno specifičan način ishrane imaju ameboidne praklice. Ovaj oblik se javlja u
situacijama kada su se praklice previše namnožile i agresivno se bore za opstanak izluču
jući velike količine toksina kojima razaraju tkiva domaćina. Na taj način omogućavaju
fagocitozu ćelija domaćinovog epitelijuma i zauzimanje njihovog mesta.
Najpogodnije sredine za boravak praklica su: usna, crevna i urovaginalna.
Pomoću ferm enta gialuronidaze koji tkiva čini rastresitim a, mogu se nastaniti i u
bilo kom drugom organu ili kroz zidove sudova prodreti u krv ili limfu. Šupljina
crevnog trakta, koju bi u izvesnom smislu mogla definisati i kao ,,prelaz“ ka
unutrašnjosti čovekovog organizma, a čiji sadržaj ponekad podseća na jezera ili
vodene rezervoare, obiluje bakterijama, biljnim ostacima itd. U njima vladaju anaer
obni uslovi, kiselost koja varira u raznim delovima creva, a kao rezultat peristaltike
creva, masa hrane se stalno kreće u istom smeru, itd. Ovi uslovi, kao i krvotok sa
serum om bogatim holesterolom (potrebnim za samooplodnju bespolnih m ikroorga
nizama), takođe privlači praklice.
Poznata su tri načina razmnožavanja kolonija praklica: (1) deoba cele kolonije na dva
dela; (2) izdvajanje iz kolonije jedinki koje potom stvaraju nove kolonije; (3) formiranje
male kolonije unutar već postojeće, pod istom ćelijskom opnom.
Kolonije slobodnih pramikroorganizama su malobrojne - sačinjavaju ih najviše neko
liko desetina hiljada jedinki. S druge strane, praklice koje naseljavaju čovekov organizam i
grade npr. tumore, usled eksplozivnog razmnožavanja mogu da načine kolonije od čak
nekoliko milijardi jedinki.
Osnovni izvor energije pramikroorganizma je glikoliza tj. beskiseonično razlaganje
ugljovodonika. Ovo je ujedno karakteristika po kojoj se razlikuju ćelije tumora od zdravih
ćelija. Hranljive materije praklica nalaze se u ustima (u vidu šećera i biljnog skroba) a kod
žena i vagini (u vidu glikogena, životinjskog skroba). Za samooplodnju i rast neophodni su
im holesterol i hormoni. Istovremeno sa upijanjem materija koje su za domaćina od živ
otnog značaja, praklice truju ljudski organizam toksičnim materijama, produktima vlasti
tog metabolizma, i razornim fermentima.
Disajni lanac se odvija u važnim ćelijskim organelama -mitohondrijama, koje pred
stavljaju „pogonsko odeljenje“ ćelije. Uz pomoć nekoliko fermenata, u njima sagorevaju
kiseonik i vodonik iz hranljivih materija uz istovremeno stvaranje energije (ATP) i vode.
Glikoliza je loša zamena za disanje. U procesu glikolize se proizvodi 52 Kcal/mol ATP-
a , a prilikom disanja 686 Kcal/mol ATP-a. Solidni tumori ,,upijaju“ manje kiseonika i
stvaraju više mlečne kiseline nego zdrava tkiva. Iz ovoga logično sledi da je proces disanja
u ćeliji raka poremećen. Najverovatnije zato što je i glikoliza svojstvena praklicama.
Pored ovog načina, pramikroorganizmi obavljaju disanje pomoću endogenog raspada
glikogena i oksidacije šećera.
Relativno zdrav čovek ima malo praklica i to u cistoidnom obliku - sitne su, okruglog
oblika, a ponekad su manje i od eritrocita. Prilikom oboljenja, uporedo sa ovakvim oblikom
javlja se i mnoštvo krupnih jedinki ameboidnog oblika. Kod uznapredovale bolesti, javlja
ju se praklice vretenastog oblika sa bičevima: dva ili tri biča sa jedne strane, a sa suprotne
strane još jedan bič sa funkcijom ,,kormila“.
Godine 1923, Oto Varburg je otkrio proces anaerobne glikolize u tumorima, a 1955. je,
na osnovu niza posmatranja i postavljenih hipoteza, formulisao svoju teoriju. Naime, dr
Varburg je zloćudnu degeneraciju smatrao povratkom na primitivnije oblike postojanja
ćelija, slične primitivnim jednoćelijskim organizmima koji žive potpuno autonomno.
Primarno inficiranje čoveka praklicama se odvija u majčinoj utrobi, tako što ih plod proguta
zajeđno sa plodovom vodom ili prodiranjem u plod kroz debelo crevo i urogenitalni trakt Do
inficiranja dolazi i tokom porođaja kada deo parazita uz pomoć fermenta gialuronidaze, uspe
va da prodre u zidove creva, dospeva u krv i limfu i širi se po celom organizmu.
Da bi se zaštitile od imunog sistema domaćina, praklice koriste čitav odbrambeni
,,arsenal“ prikupljan hiljadama godina. Belančevinasta priroda istovetna sa makroorganiz
mom, sposobnost da na svojoj površini fiksiraju druge mikrobe i belančevinaste plazme
domaćina, ,,ljuštenje“ antigena, polimorfizam itd, omogućavaju im da zavaraju imunitet.
Intenzivno upijajući hranljive materije domaćina, fagocitirajući eritrocite i leukocite i
istovremeno izlučujući mlečnu kiselinu, perokside, fermente i druge otrove, praklice truju
organizam dovodeći ga do malokrvnosti, iscrpljenosti, kiseoničke gladi, poremećaja u
funkcionisanju nervnog sistema, smanjenja imuniteta, razaranja krvnih i limfnih sudova i,
gledano u celini, do homeostaze organizma.
S obzirom na to da se nalaze na različitim stadijumima razvoja, njihova antigenost je
različita. Neke su sposobne da na površinu izluče antigene istovetne antigenima tkiva čove
ka, što deluje dezorijentišuće na imuni sistem i čini praklice neprepoznatljivim. Još jedan
vid odbrane od imunih tela je izlučivanje zaštitne opne, rožnate ili pihtijaste, tako da
kolonije pramikroba poprimaju karakteristike hrskavice tj. formira se fibrom ili miom.
Ukoliko je opna oko njih želatinozna, onda je reč o ascitnom tumoru.
Praklice koriste za kamufliranje i lepljivu materiju koju izlučuje spoljna membrana.
Pomoću nje lepe mikrobe iz svoje okoline, stvarajući svojevrstan oklop. Zahvaljujući ovoj
prevari, imuna tela dobijaju „protivnika za obračun“ ne prepoznajući, pri tom, pravu ,,metu“.
Čovek je u svakodnevnom životu potencijalno izložen višestrukoj infekciji od strane
drugih nosilaca praklica. Recimo, korišćenjem zajedničkog pribora za jelo ili sredstava za
održavanje lične higijene. Zahvaljujući ovakvom načinu prenošenja infekcije, agresivnost
pramikroorganizama raste budući da dolazi do borbe za prevlast između ,,pridošlica“ i
,,starosedelaca“ u napadnutom organizmu. Naime, pramikrobi prilikom seobe u novog
domaćina unose i prateće mikrobe: hlamidije, citomegalovirus, herpes, pa ćak i HIV. Pri tom,
ne treba smetnuti sa uma ni značajnu ulogu i sekundarnih faktora: virusnih, gljivičnih i drugih
infekcija, fizičko i hemijsko zagađenje, nepravilnu ishranu, štetne navike, fizičku neaktivnost...
Kancer je poslednji stadijum bolesnog stanja organizma izazvanog anarhičnim množe
njem praklica koje se, brojčanim uvećanjem, bore za opstanak u nepovoljnim uslovima.
Ćelija tumora je oblik pramikroorganizma bez biča, a tumor je kolonija praklica bez
biča koje su prešle na nepokretan način života. Tumor se, dakle, formira pupljenjem ovih
jedinki kao rezultat njihovog nezavršenog razmnožavanja kada ćelije-ćerke, ne odvojivši se
od ćelija-majki, formiraju nove ćelije.
Podela tumora na dobroćudne i zloćudne se može izvršiti na osnovu patogenosti i nači
na razmnožavanja pramikroorganizama.
Dobroćudne tumore formiraju praklice slabe patogenosti koje se razmnožavaju
deobom na dve jedinke i uz relativno zadovoljavajući imuni odgovor. Sa porastom zloćud
nosti, smanjenjem odbrambenih snaga organizma i intenziviranjem delovanja navedenih,
sekundarnih faktora, tumor prelazi u zloćudni i metastazira.
Hemoterapija, zračenje i hiruške intervencije ozleđuju organizam i odvlače snage imunite
ta od borbe sa parazitima. Te intervencije u početku izazivaju smanjenje tumora, ali, oni potom
počinju da rastu još brže. Izgubivši mnoštvo ,,sunarodnika“, preživele praklice se spašavaju bek
stvom - prodiru u krv i limfu šireći se po čitavom organizmu a na pogodnim mestima formira
ju nove kolonije, gde intenzivnim razmnožavanjem nadoknađuju prethodne gubitke.
Uporedna analiza morfofizioloških karakteristika ćelija tumora i ćelija pramikroorga
nizama je pokazala:
Ćelije tumora i ćelije praklica ne ugibaju na temperaturi ispod nule i kod temper
aturnih razlika od preko 30 °C.
- Prilikom obrade tripsinom, ćelije tumora se nisu varile - ovo svedoči da je reč o
živim mikroorganizmima.
Tokom procesa kultivisanja ćelija tumora u vidu suspenzija na hranljivoj podlozi
za praklice, primećeno je da se ćelije uvećavaju pet i više puta. Efekat uvećanja je naročito
izražen posle zračenja kultura ćelija tumora.
Način razmnožavanja ćelija tumora i praklica je identičan, ali različit u odnosu na
način razmnožavanja normalnih ćelija. Kod normalnih ćelija, karakteristična je mitoza koja
počinje od raspodele dvadeset tri para hromozoma na dva jednaka dela i deobe jezgra na
dve polovine. S druge strane, kod tumorskih ćelija i pramikroba uočena su dva tipa razm
nožavanja:
a) Uzdužna deoba cistoidnih ćelija na dve jedinke, bez primetne razlike između
jedinke-majke i jedinke-ćerke.
b) Pupljenje: odvajanje od ćelije-majke jedne ili nekoliko jedinki znatno manje veličine
(često se drže tankim „pupčanim vrpcama“). Pri ovakvom razmnožavanju, različita količi
na hromatina odlazi svakoj ćerki-ćeliji usled čega se i njihovi genomi razlikuju. U jezgrima
ćelija tumora i pramikroba često je konstatovan hromatin u vidu grudvica i sitnih zrna u
citoplazmi ćelija sa jedrima i protoplazmi ćelija bez jedara, što ukazuje na očito odsustvo
hromozoma kod njih. Ćelije tumora, kao i ćelije praklica, nemaju karakterističan genom za
sve jedinke, što jasno potvrđuje njihovu uzajamnu sličnost i, istovremeno, različitost od
zdravih ćelija.
Kardiovaskularna oboljenja, kancer, AIDS, dijabetes, skleroza, inzult i druge bolesti
civilizacije, imaju isti uzročnik, pojedinačno bezopasan ali u obliku kolonije praklica
(vođene iskustvom starim čak više milijardi godina) potencijalno izuzetno opasan po čove
ka. Ljudske ćelije se množe u skladu sa potrebama organizma pa je razumljivo da gube
bitku sa pramikrobima koji se, kako je rečeno, mogu množiti na više načina usled čega nji
hov broj neretko raste i geometrijskom progresijom (2, 4, 8, 16, 32....).
Hl-virusi ne žive u ljudskim ćelijama već u praklicama koje zvanična medicina
pogrešno smatra - limfocitima. Hl-virusi se lepe za specijalne receptore na praklicama a
potom prodiru unutar njih, za razliku od većine drugih virusa koji nisu sposobni da
savladaju njihov odbrambeni sistem. Dobar deo naučnika je smatrao da ovi receptori (CD-
4) postoje samo kod T-Iimfocita (ćelija pomoćnika ili engl. helper cells), ali, ispostavilo se
da i praklice imaju isto ranjivo mesto. Razmnožavajući se u ćelijama mikroba, virusi ih pri
moravaju da se ponašaju na potpuno nov način.
Naime, AIDS prilično dugo ne iskazuje simptome uprkos činjenici da se organizam za
to vreme zagađuje i truje toksičnim materijama koje izazivaju malokrvnost i supresiju imu
niteta. Pre nego što se HIV naselio u njima, praklice su se skrivale i kamuflirale u ljudske
ćelije, da bi u pogodnom trenutku iznenada postale neobično agresivne i krenule u
otvorenu borbu protiv njih. Uzrok ovakve promene ponašanja leži u činjenici da virusi,
naselivši se u pramikrobima, remete njihovo prirodno stanje i primoravaju ih da aktiviraju
rezervne mehanizme za preživljavanje. (Nešto slično se događa i pod uticajem hemijskog
zagađenja ili zračenja.) ,,Bolesna“ praklica iz stadijuma mirovanja prelazi u ameboidni
oblik, prodire u krvne sudove i raznosi se po organizmu. Izlučujući toksične materije, prak
lice truju ogroman broj zdravih eritrocita i leukocita. Tako razoren imunitet ostavlja pros
tor da čak i infekcija, koju bi oboleli ranije lako preboleo, dobije fatalan ishod.
Fascinantna promenljivost Hl-virusa se može objasniti promenljivošću virusnog
domaćina. Budući da je bespolni jednoćelijski organizam, praklica se samooplođuje. Kako
nema jasan broj parova hromozoma, ona nije u stanju da ćelijama-ćerkama u potpunosti
prenese sebi svojstvene osobine. Prilikom svake deobe, rekosmo, nastaju nove jedinke,
predstavnice novih vrsta. To ujedno znači da se kod jednog istog bolesnika, u raznim stadi
jumima bolesti, mogu izdvojiti različiti sojevi virusa međusobno različiti po količini i
kvalitetu nukleotida koji ulaze u sastav nukleinskih kiselina.
Kod oko sedam posto HIV pozitivnih pacijenata ne dolazi do razvoja side. Reč je o tzv.
,,non-progresorima“ (engl. non - progressors). Kod njih su praklice uspele da se odupru
pokušaju virusa da se nastani u njima.
AIDS se često završava rakom što, ukupno posmatrano, dobrim delom potvrđuje pos
tojanje zajedničkog uzročnika. U slučajevima kada se sida ne završava kancerom nego
nekim od infektivnih oboljenja, tada se izazivačima (praklicama i HIV-u) suprotstavlja neka
od promenljivih infekcija - herpes, kandidijaza, toksoplazmoza, salmoneloza... - koja ih
suzbija ali ne i uništava.
Ni povećan broj onkološko-kardioloških oboljenja ne bi trebalo da čudi, s obzirom na
to da i ove bolesti imaju istog izazivača. Kao što se od cistoidnih, pupećih oblika formiraju
tumori, tako se od njih formiraju i trombovi u krvnim sudovima. Praklice ne napadaju samo
krvne sudove, nego i glavni organ - srce. One stvaraju trombove, zadebljavaju i degenerišu
srčani mišić, smanjuju njegovu sposobnost da se grči. Tokom emocionalnih ili fizičkih pre
opterećenja, oštećeni zid srca ne može da izdrži i puca tj. dolazi do infarkta.
Toksične materije koje izlučuju pramikrobi ne razaraju samo kardiovaskularni sistem.
Budući da ih krv raznosi, truju čitav organizam zahvatajući nervni sistem, limfne čvorove,
zglobove, jetru, pankreas itd, što još više slabi imunitet, izaziva odumiranje tkiva, remeti
razmenu materija, a kao rezultat svega toga nastaju mnoga oboljenja.
Mikroskopskim posmatranjem krvi zdrave osobe uočeno je da većina eritrocita ima
oblik diskova sa jarkim obodom i lumen u centru. Podsećaju na konkavno (udubljeno sa
obe strane) sočivo od obojenog stakla, to jest u sredini su tanji a idući ka krajevima sve
deblji. Eritrociti onkoloških i kardioloških bolesnika, međutim, podsećaju na konveksna
sočiva (ispupčena sa obe strane) a u centru se ne vidi lumen. Istovremeno, središni deo im
je tamniji od krajeva. Ovako zadebljali eritrociti se gomilaju jedan na drugi obrazujući
kolonije, nizove ili lance. Moguće je da se eritrociti spajaju da bi ublažili dejstvo toksičnih
materija koje izlučuju praklice. Priljubivši se jedan uz drugi, smanjuju površinu tela na koje
dospevaju otrovi iz krvnog seruma. Ovakvo spajanje eritrocita ima i fizički uzrok. Naime,
eksperimentom je dokazano da tokom radioaktivnog zračenja čestice velikih energija
,,bombarduju“ ćelije krvi, otkidajući sa njih elektrone. Zdravi eritrociti imaju isto naelek
trisanje i međusobno se odbijaju, dok ozračeni postaju neutralni i lako se ,,slepljuju“.
Ugrušci eritrocita ne mogu da prodru u kapilare i dolazi do vegetativno-vaskularne distoni
je. Jako zračenje, uopšteno uzev, razara krvne ćelije, što može izazvati pojavu kardiovasku
larnih oboljenja, kancera, side i dr. Sa porastom zračenja, raste i intenzitet množenja prak
lica uz povećanje količine izlučenih toksina, što u krajnjoj liniji ishoduje visokim stepenom
oštećenja krvnih ćelija. Pramikrobi proždiru eritrocite a svojim otrovima slabe pa i ubijaju
leukocite. Ovo izaziva rak krvi, u slučaju postojanja HlV-a - i sidu.
Posebno interesantno je to što je brojnim istraživanjima dokazano da tokom striktnog
režima ishrane, kao što je post, organizam počinje da se oslobađa ,,podstanara“ - bakteri
ja, virusa i praklica - koji, u izvesnom smislu, bivaju pojedeni! Ovaj efekat je posebno
izražen ukoliko u ishrani dominira hrana bogata mikroelementima, vitaminima i drugim
materijama koje jačaju organizam i gotovo garantuju pobedu nad bolestima civilizacije.

Prihvatljivi stavovi, neprihvatljiva istraživanja i igre bez granica...

Čak i ljudi snažnog duha preblede kada čuju dijagnozu kancer. Ta reč se shvata kao
smrtna presuda na koju nema prava žalbe. Kancer je po smrtnosti na drugom mestu,
odmah posle kardiovaskularnih oboljenja.
Da li je to zaista bolest, kako se danas obično smatra. Ako nije - šta je onda? Gde leže
uzroci pobune ćelija koje počinju da se nezadrživo razmnožavaju, prorastaju okolna zdra
va tkiva, putuju krvnim sudovima da bi „bacile sidro“ u drugim organima i tkivima i „zabile
nož u leđa“ novim domaćinima. Zar nije nelogično da čoveku otkazuju poslušnost njegove
rođene ćelije koje su ga do samo pre neki dan odano služile? Ko i šta im to smeta da i dalje
savesno izvršavaju svoje obaveze? Niko drugi do sam čovek.
Na kancer se napada sa raznih strana. Stvoreno je mnogo teorija koje opisuju meha
nizam njegovog nastanka. Otkriven je priličan broj kancerogenih činilaca koji podstiču nas
tanak kanceroznih tumora. Tu su hemikalije - različita organska jedinjenja (hormoni, nuk
leinske kiseline) i neorganska jedinjenja (azbest, jedinjenja olova, berilijuma, itd.) i fizički
stimulatori - jonizujuća zračenja, mehanički nadražaji, polimerne primese. U kancerogene
faktore ubrajaju se i nepravilna ishrana, pušenje, alkohol, stresovi. Veliku ulogu imaju i
promene u organizmu nastale usled starenja.
Tačno je da postoji određena nasledna sklonost prema raku, ali to ne znači da je reč o
naslednoj bolesti. U organizmu postoji manja ili veća predispozicija za skoro sve bolesti.
Genska predispozicija ne može da se izmeni, ali čovek može da nauči da izbegava ono što
izvesno može da mu šteti.
Ako se pažljivo prouči sve ono što se danas ubraja u uzroke koji izazivaju zloćudne
tumore, lako se dolazi do zaključka da većina tih uzroka nije prirodna već je, osim retkih
izuzetaka, ishod delovanja samog čoveka. Najveći deo hemijskih jedinjenja, izvore jonizu
jućih zračenja, toksične metale i mnoge druge ,,prljavštine“ proizvodi čovek, i to u velikim
količinama. Međutim, to je sve opasno samo kada dođe u dodir sa oslabljenim organizmom
čije su funkcije poremećene usled udaljavanja od prirode i nepoštovanja njenih zakona i
pravila. Gotovo sa sigurnošću se može ustvrditi da kancer uopšte nije bolest, već krajnji ste
pen poremećaja prirodne samoregulacije ljudskog organizma. Ako se ona obnovi, čovek će
opet steći zdravlje pod uslovom da nije propušteno dragoceno vreme i da je njegov organi
zam još uvek u stanju da se bori.
Godine 1993. Mikele Karbone, patolog sa Nacionalnog instituta za kancer (NIK),
postavio je prilično neobičnu teoriju koja se ticala porekla mezotelioma, smrtonosnog
kancera pluća koji pogađa mezotelijalne ćelije u oblozi grudi i pluća.
Za mezoteliom se nije ni čulo pre 1950, ali incidenca oboljenja od tada stalno raste.
Iako se smatra retkom - odgovorna je za smrt 3.000 Amerikanaca godišnje, odnosno pola
procenta svih slučajeva smrti od kancera u zemlji - bolest je izuzetno razorna. Najveći deo
pacijenata umire u roku od osamnaest meseci od postavljanja dijagnoze. Kao uzročnik
mezotelioma, uvek se pominje izlaganje azbestu.
Teoretska pretpostavka je glasila: da li bi kancer mogao da bude izazvan virusom -
majmunskim virusom, poznatim kao „simian virus 40“ ili SV 40, koji je obimno kontamini
rao rane doze vakcine protiv poliomijelitisa (dečje paralize), ali za koji se pretpostavlja da
je bezopasan za ljude?
Prodor u ratu protiv poliomijelitisa je izvršen početkom pedesetih godina kada je
Džonas Salk iskoristio novo otkriće: kulture tkiva bubrega majmuna mogu da se koriste za
kultivaciju neograničenih količina polio virusa, potrebnih za masovnu proizvodnju vakcine.
Godine 1955, zvanično je dobijena dozvola za proizvodnju vakcine u SAD.
Već dve nedelje kasnije, javili su se prvi problemi. Naime, u javnost je procurelo da je
jedna od kompanija koja je proizvodila polio vakcine, propustila da ubije virus pre nego što
je vakcina isporučena. Rađena su brojna ispitivanja na laboratorijskim životinjama i
otkriveno je da se kod hrčaka, na primer, razvijaju tumori kada im se ubrizga mešavina iz
bubrega na kojima je vakcina bila kultivisana. Virus je uskoro izolovan i nadenuto mu je
ime SV 40, pošto je bio četrdeseti otkriveni simian virus (mada bi broj 40 više odgovarao
dužini perioda inkubacije). Naučnici koji su došli do takvih i sličnih otkrića, proganjani su.
U velikom broju slučajeva ostajali su i bez posla i bez laboratorija.
U početku se mislilo da se problem sa SV 40 odnosi najviše na žrtve polio vakcine koje
je razvio dr Sejbin (žive oralne polio vakcine OPV), a koje su obimno korišćene u Sovjet
skom Savezu. Na nesreću, ubrzo je shvaćeno da je polio vakcina dr Salka (inaktivisana polio
vakcina IPV) mnogo opasnija, jer je rastvor formaldehida u koncentraciji 1:4000 jedva inak
tivirao polio virus. Zahvaljujući tome što je Salkova vakcina bila ubrizgavana kroz kožu, SV
40 je imao bolje izglede da inficira.
U javnosti su ponavljana upozorenja o rizicima koji idu sa korišćenjem tkiva majmu
na: majmuni su suviše skupi za gajenje u specifičnim apatogenim kolonijama, a korišćenje
tkiva majmuna uhvaćenih u divljini nosi visoku verovatnoću kontaminacije slobodnim
virusima. Najjednostavniji način da se taj problem reši jeste primena diploidnih ćelija,
umesto tkiva majmuna.
Naučna javnost je bila zapanjena otkrićem istraživača da je skoro svaka doza vakcine - kon
taminirana! Godine 1961. savezne zdravstvene vlasti SAD su naredile proizvođačima da izvrše
rešetanje, tzv. skrining testiranje na prisustvo virusa i odstrane ga iz vakcine. Plašeći se moguće
panike, oni su otkriće SV 40 stavili pod ključ i nikada nisu povukli postojeće zalihe. U toku
naredne dve godine, nepotrebno mu je izloženo još dva miliona ljudi, što sve zajedno čini 98
miliona Amerikanaca u razdoblju od 1955. do 1963. godine. Posle gomile na brzinu izvedenih
,,studija“, zdravstvene vlasti tog vremena su odlučile da virus ne izaziva kancer kod ljudi!?
SV 40 je najmanje savršeno borbeno oruđe. Iako mali, ovaj virus ima sve što mu je
potrebno. Uveličan 50.000 puta pod elektronskim mikroskopom, SV 40 ne izgleda naroči
to opasno: sastoji se od šest proteina, od kojih tri sačinjavaju dvadesetostranu konstrukci
ju trouglova i čine njegov zaštitni omotač. Međutim, jedan od preostalih proteina, veliki T-
antigen (tumorski antigen), jeste jedan od najonkogenijih proteina ikada otkrivenih! Kad
ćelija počne da se deli, u procesu poznatom kao mitoza, počinje da radi „mala vojska agena
ta za kontrolu kvaliteta“. Idući gore-dole po ćelijskoj DNK, ti geni i proteini rade zajedno
na pregledu integriteta DNK. Ukoliko na bilo kom stupnju deljenja ćelije otkriju abnormal
nosti DNK koje ne mogu da se poprave, mitoza se zaustavlja i ćelija ide u apoptozu, tj.
izvršava ,,samoubistvo“. Glavni u tom razrađenom relativnom radu jeste gen nazvan p53. U
60 posto svih vrsta poznatih kancerogenih oboljenja, javlja se neka vrsta oštećenja, mutaci
je ili inaktivacije p53, koji čini prvu liniju odbrane od stvaranja kancera.
Eksperimenti su pokazali da kod humanih mezotelioma veliki T-antigen napada p53,
vezujući se za njega tako da ovaj ne može da funkcioniše pravilno. Veliki T-antigen, takođe,
guši niz Rb-proteina, koji zajedno služe kao poslednji kontrolori u deljenju ćelije.
Ni jedan drugi virus-izazivač kancera ne koristi samo jedan protein da istovremeno
izbaci iz stroja dve različite regulacione trase. Humani papilomavirus, na primer, mora da
proizvede dva proteina: E6 za inaktivaciju p53 i E7 za Rb-proteine.
SV 40, međutim, razbija jednim udarcem. Pustoš koju pravi veliki T-antigen nije
ograničena na onesposobljavanje najvažnijih ćelijskih supresora tumora. On može da
oštećuje hromozome i dodaje ili briše čitave odsečke DNK kao i da premešta gene. Kada
virus jednom završi svoje u ćeliji, to izgleda kao da je neko bacio bombu unutar ćelijskog
jezgra. Zbog toga što se vezuje za gene supresore tumora i izaziva genska oštećenja, SV 40
se smatra jednim od najjačih poznatih karcinogena. Proučavanje SV 40 može da pruži nova
saznanja o opasnostima ukrštenih infekcija među vrstama, u današnje vreme kada
korišćenje tkiva životinja za medicinske srhe ima sve više pristalica.
Savremena vakcina se proizvodi na kontinuiranim kulturama tkiva bubrega majmuna
ili diploidnim ćelijama i zato nema nikakvih virusnih kontaminenata, dok se oralna vakci
na još uvek u nekim zemljama proizvodi na primarnim kulturama tkiva bubrega majmu
na. Prema propisima Centra za kontrolu bolesti SAD (CDC), na snagu su stupili januara
2000, američka deca primaju samo inaktivisanu polio vakcinu u injekcijama.
 Destabilizovati DNK

Godine 1970. Hauard Temin je u virusu koji je imao RNK kao svoj genom, otkrio enzim
sposoban da kopira RNK u DNK. To je bila reverzna operacija u odnosu na ono što se do
tada smatralo jedino mogućnim - da se DNK transkribuje (prepisuje) u RNK. Novom enz
imu dato je ime reverzna transkriptaza, a virus je nazvan retrovirus.
Mislilo se da reverzna transkriptaza može da postoji i kod bakterija. Brojnim istraži
vanjima na Echerichia coli i Agrobacterium tumefaciens, dokazano je da nije bilo neophod
no da DNK virusa bude inkorporirana u genom bakterija. Mogla je da ostane povezana sa
RNK koja je služila kao njen šablon, štiteći je od delovanja drugih molekula i puštajući je
samo u odgovarajućem trenutku.
Danas te ideje nalaze potvrdu u radu koji pokazuje postojanje hibrida RNK-DNK kao
i prisustvo velike količine DNK u citoplazmi. Zastarela je postavka da su sve karakteristike
ćelije pod kontrolom DNK koja se, inače, nalazi samo u hromozomima.
Istraživanja su proširena u pravcu dokazivanja da reverzna transkriptaza može da
transkribuje razne kratke RNK (od 65-200 nukleotida) u DNK.
Ukratko, bez obzira na kakvo god da je poreklo enzima i RNK, RNK molekul može da
se transkribuje u DNK. Na primer, reverzna transkriptaza iz životinjske ćelije može da tran
skribuje RNK virusnog porekla u DNK ili hibrid DNK-RNK.
Kod viših biljaka, Agrobacterium tumefaciens iz tla izaziva formiranje transplantabil
nih tumora koji imaju karakteristike kancera. Pri čemu, bakterija samo izaziva indukova
nje tumora. Kancerozne ćelije rastu samostalno, izvan mikroorganizma, i kada se aseptično
presade na zdravu biljku izazivaju nove tumore.
Mnogobrojni eksperimenti ukazuju na prvi stepen uslovljavanja koje biljku čini pod
ložnom za delovanje bakterije. Zapravo ni izolovana RNK, ni cela bakterija ne mogu da
deluju bez postojanja rane na mestu inokulacije (incizija u eksperimentu ili trauma u priro
di) posle čega sledi formiranje ožiljačne kvrge sačinjene od neorganizovanog tkiva.
Drugi uslov neophodan da se desi razvoj tumora usled prisustva bakterija jeste pris
ustvo specifične koncentracije oksina blizu mesta inokulacije. Taj hormon rasta biljke
potreban je, naravno, u malim dozama za stvaranje ožiljačnog tkiva, ali velika količina je
neophodna za transformaciju zdravih ćelija u tumorozne ćelije.
Kada se u biljci steknu fiziološki uslovi tumorogeneze, bakterija prodire u tkivo biljke
i oslobađa svoju onkogenu RNK. To pokreće razvoj tumora u inficiranim ćelijama. Kada
ćelije jednom postanu kancerozne, bakterija je dalje beskorisna, budući da one prenose
kancer na svoje naslednike.
Zdrava ćelija koristi svoje regulacione mehanizme da se odupre remećenju izazvanom
kancerom. Razlika između ograničene destabilizacije DNK i početka kancerizacije zavisiće
od mnogih činilaca od kojih sa najvažnija dva: osetljivost ćelija na destabilizujuće agense
(određena prirodnom odbranom) i unos opasnih supstanci iz okruženja, bilo unutrašnjeg
ili spoljašnjeg.
Otvaranje i zatvaranje lanca u vezi sa replikacijom ili ispoljavanjem gena, strogo je reg
ulisano u zdravoj ćeliji. DNK u kanceroznoj ćeliji je uvek ,,destabilizovana“ tj. u mnogim oblas
tima se dva lanca razdvajaju jedan od drugog kada ne bi trebalo, čineći te delove podložnim
abnormalnom deljenju i abnormalnim sintezama. Destabilizovana DNK ostaje ranjiva na sve
što povećava njenu nestabilnost ili ,,deregulacionu“ aktivnost. Zbog toga je prekancerozna ili
kancerozna ćelija izuzetno osetljiva na karcinogene koji povećavaju nestabilnost DNK.
Destabilizovana DNK jeste mesto izbora za mnogobrojne molekule koji po svojoj
prirodi mogu da se pričvrste uplitanjem između niti: karcinogeni, antibiotici, različiti
lekovi, pesticidi, hormoni, peptidi, nukleinske kiseline... Destabilizacija kancerozne DNK
otvara vrata karcinogenima sposobnim da se prikače. Ovo je ujedno objašnjenje zašto
tumorska DNK ima veću privlačnost za takve produkte, koji kao da je ,,prepoznaju“.
Izvođenje brojnih eksperimenata dovelo je do saznanja da cepanje može da se desi uvek, i
prirodno, u ćeliji i da se tako izazove stvaranje raznih molekula kratke RNK. Neki od njih su koris
ni, a neki opasni, sposobni da intervenišu na mnoge naćine u toku deljenja i diferenciranja ćelije.
Jedna ista supstanca može da deluje kao antimitotik i da ubija ćelije koje podležu brzoj
deobi, ili kao karcinogen koji pospešuje rast tumora protiv kojeg je trebalo da se bori - sve
u zavisnosti od koncentracije koja se koristi.
Većina antimitotika kida vodonične veze kačenjem za DNK. U srazmeri sa visokim
koncentracijama kod primene hemoterapija, imaju toksičan efekat na ćelije koje ulaze u
brzo deljenje. Šta više, u ćelijama gde je DNK destabilizovana normalnim procesom rep
likacije, lanac šire u tolikoj meri da bilo koja koordinirana funkcija gena postaje nemoguć
na i ćelija umire. Na nesreću, načelno imaju isti efekat na ćelije krvi koje podležu brzom
deljenju, gde će hromozomi na kraju biti oštećeni, pokidani i izbrisani. U niskim dozama,
kao što je dokazano na onkotestu, takvi antimitotici se ponašaju kao pravi karcinogeni.
Ponavljanim delovanjem, prolongirana polihemoterapija može da izazove sekundarni
kancer. Produženo prisustvo više steroidnih hormona može da izazove kanceroznu trans
formaciju u ciljanim organima. Na isti način, zdravo tkivo biljke kultivisano in vitro steći će,
u prisustvu oksina (čiji je destabilizujući potencijal utvrđen na onkotestu) neke osobine
tumorskog tkiva. Za takvo tkivo se kaže da je anergično.
Hormoni, poput oksina ili steroida kod sisara, imaju neophodnu funkciju u fiziološki
niskim dozama, ali će pogodovati nastanku i razvoju tumora ukoliko se daju u prevelikim
količinama.

Ćutljivi Bešamp i (pre)glasni Paster

Tajna života je toliko jednostavna, da je upravo zbog te jednostavnosti teško u nju

poverovati. Nedodirljiva je i neuhvatljiva, ne postoje instrumenti koji je mogu registrovati,
međutim, uopšte ne znači da ne postoji. Itekako postoji! Baš kao što u prošlosti nije bilo
instrumenata za posmatranje mikroba, pa se njihovo postojanje nije uzimalo u obzir jer u
tu ,,glupost“ niko nije hteo da veruje.
Više od jednog veka je bilo potrebno da se rasvetli davno zagubljeno poglavlje sukoba
između slavnog Luja Pastera i njegovog savremenika Antoana Bešampa, profesora bio
hemije i dekana Medicinskog fakulteta u Lilu.
Dok je radio na problemu fermentacije tj. kidanja složenih molekula na organska jed
injenja preko fermenata, Bešam je pod svojim mikroskopom uspeo da, u fermentacionim
rastvorima, uhvati gomilu sićušnih tela. Pripisujući im jake enzimske, katalističke reakcije,
nazvao ih je ,,mikrozomi“ ili „sićušni fermenti“.
Među mnogim neobičnim osobinama tih fermenata, stoji i činjenica da ne postoje u
hemijski čistom kalcijum-karbonatu napravljenom u laboratorijskim (veštačkim) uslovima,
ali da ih ima u priličnim količinama u prirodnom kaleijum-karbonatu (poznatom kao kreda).
Bešam je nastavio svoja istraživanja mikrozoma smeštenih u telima životinja i došao do
zaključka da su ovi enzimi od većeg značaja za život nego i same ćelije. Čak je našao da ima i
u jajima gde nose odgovornost za dalji razvoj jajeta, dok sami prolaze kroz značajne promene.
Za Bešampa je najneverovatnija bila činjenica da mikrozomi, kada se desi nešto
dovoljno ozbiljno da ugrozi celinu organizma, počinju da dezintegrišu organizam, istovre
meno nastavljajući da žive u vazduhu, vodi, tlu, mulju, čađi, prašini...
Mikrozimi su toliko neuništivi, da ih je čak nalazio u krečnjaku iz tercijara (60 miliona
godina unazad).
Bešam je davao prednost ideji da je uzrok bolesti unutar tela, dok je Paster, objavlju
jući svoju „teoriju klica“, smatrao da uzrok dolazi spolja.
Skroman i povučen, Bešam je proveo život u senci protivnika koji je mnoga njegova
otkrića plagirao. Tek na samrti, Paster je priznao da je bio u zabludi...
Gaston Nesans, jedan od pristaiica holističkih načela (opisali su ih još Hipokrat i kine
ski lekari pre dve hiljade godina) da svaki medicinski problem predstavlja osobu u nevolji
i da su lekovi više za čoveka nego za njegovu bolest, konstruisao je usavršeni mikroskop
za posmatranje živih elemenata i njihovog polimorfizma (pojavljivanje u više različitih obli
ka) na uveličanjima koja dostižu 30.000 puta, sa rezolucijom od 150 nanometara. Pomoću
tog mikroskopa uočeni su elementarni delići sa svojstvom kretanja elektronegativnom
repulzijom, sa polimorfnom prirodom u svim biološkim tečnostima, a posebno u krvi.
Ove pomenute ,,deliće“ sam otkrio još 1973. godine, nazvao ih sorabi, a 1975. sam bio
prisiljen, iz nepoznatih razloga, da im promenim ime pa sam govorio o - nemanodijama.
Ovi izuzetno sićušni delići, čije dimenzije variraju od nekoliko nanometara do 0,1 mikro
na, mogli su da se izoluju i stave u kulturu zahvaljujući čemu je omogućeno posmatranje
polimorfnog ciklusa. U tom ciklusu su otkriveni elementi koje redovno nalazimo u krvi
zdravih osoba ali i u krvi nosilaca raznih bolesti.
Ciklus nemanodija, u kome su prva tri stupnja: nemanotid, spora i dvostruka spora
(savršeno normalni u zdravom organizmu) zapravo su ključni za njegovo postojanje.
Tokom istraživanja uočeno je da su nemanodije gotovo neuništive. Izdržale su izla
ganje temperaturama ugljenisanja od preko 200°C. Preživele su izlaganje nuklearnom
zračenju u dozi od 50 000 rema, mnogo većoj nego što je dovoljno da se ubije svako živo
biće. Izvađeni iz rezidua centrifugiranja, nisu mogli da se seku ni dijamantskim nožem!
Ustanovljeno je i da kada imunski sistem čoveka ili životinje postane oslabljen ili
destabilizovan, normalni trostepeni ciklus prolazi kroz dodatnih trinaest, još razvijenijih
stupnjeva rasta, što ukupno čini šesnaest zasebnih oblika od kojih svaki evoluira u sledeći.
Proučavanje ciklusa otkrivenih u krvi ljudi koji pate od raznih degenerativnih bolesti -
reumatoidnog artritisa, multiple skleroze, lupusa, naročito kancera i u novije vreme AIDS-
a - omogućilo je povezivanje razvoja tih oblika u šesnaestostepeni patološki ciklus vezan za
pomenute bolesti. Moguće je predvideti njihov eventualni početak mnogo pre pojavljivanja
prvih kliničkih simptoma tj. moguće je predijagnostikovanje.
Mikroskop Rajmonda Rajfa, sličan Nesansovom, omogućio je da se utvrdi da su „klice
uzrok, a ne posledica bolesti“.
Tokom normalnog razvojnog ciklusa nemanodija proizvodi se poseban hormon rasta
koji omogućava pravilno deljenje. Taj hormon je blisko srodan, ako ne i istovetan onome
koji je otkrio francuski nobelovac Aleksis Karel i nazvao ga - trefon.
 Sebični sorabi

U krvi relativno zdravih osoba mogu se uočiti oblici nemanotida, spore i dvostruke
spore. U toku tog mikrociklusa, može se detektovati proizvodnja trefona u količinama
potrebnim za razmnožavanje ćelija. Reč je o proliferativnom hormonu, neizostavnom pri
likom deljenja ćelija. Kod zdravih osoba, evolucija ovog ciklusa zaustavlja se na nivou
dvostruke spore, usled prisustva inhibitora trefona u krvi. To su ili mineralne supstance kao
što su bakar, živa i olovo, ili organske supstance poput cijanhidridne kiseline, itd.
Ako se zbog stresa ili nekih bioloških poremećaja smanji koncentracija inhibitora u
krvi, ciklus nemanodija nastavlja svoju prirodnu evoluciju. Vidi se pojavljivanje oblika
sličnim različitim bakterijskim. Posle toga dolaze mikobakterijski oblici, a onda kvascu
slični oblici. Ti oblici dimenzija 4-5 mikrona, evoluiraju brzo u askospore, a onda zrenjem
postaju askusi. Askus na ovom stadijumu evolucije, posle bojenja na razmazu krvi, izgleda
kao mali limfocit i ne može da se diferencira konvencionalnim sredstvima. Zatim, dolaze
filamentozni oblici. Može da se posmatra kako se iz askusa oblikuje talus, u koji evoluira
izuzetno važna citoplazma. Citoplazma se oblikuje iz askusa. Vidljiva je i veza između njih
koja zajedno sa peristaltikom oblikuju citoplazmu u talus.
Dobijeni, očigledno micelijski, oblik ne odgovara nijednom kriterijumu za gljivične
elemente. Zapravo, na njega ni na koji način ne deluju ogromne doze fungizona amfoteric
ina B, niti bilo kog drugog protivgljivičnog agensa.
Kada ovaj pseudomicelijski oblik dostigne punu zrelost, sa izuzetno aktivnom citoplaz
mom, dolazi do pupljenja talusa i oslobađanja u okolinu ogromne količine novih delića,
sposobnih da ponovo pokrenu ceo ciklus. Prazan talus je fibroznog vida. Često se vidi na
razmazu krvi, ali se smatra artefaktom postupka bojenja.
Nemanodije se mogu smatrati prekursorima DNK. Naime, na izvestan način one nude
„izgubljenu vezu“ za shvatanje molekula, neizostavnim gradivnim delom životnog procesa.
Ako su nemanodije veza između živog i neživog, potrebno je uspostaviti razlike
između njih i virusa. Da bi produžio vlastito postojanje, virusu je potrebno odgovarajuće
okruženje koje ga podržava - bilo in vivo ili in vitro. Nemanodija je, pak, sposobna da živi
samostalno. To je svakako u vezi sa činjenicom da je virus partikula DNK, njen delić, dok
je nemanodija ,,prekursor“ DNK, nešto što vodi njenom stvaranju.
Iz ovoga se može izvesti zaključak da je nemanodija u izvesnom smislu konkretizaci
ja energije. Moglo bi se reći da taj delić, „inicijalno diferenciran“ ili materijalizovan u živ
otnom procesu, poseduje genske osobine prenosive na žive organizme.
Indukcioni potencijal ovih pračestica, praklica života, jeste poput ultravioletnog zračenja
propuštenog kroz kvarcno staklo sa ciljem prenošenja određenih infektivnih agensa. Postavlja
se pitanje: šta bi se dogodilo kada bi se ovaj proces odvijao u suprotnom smeru, odnosno da li
bi se izazvalo atenuiranje, nepatogenost, i da li bi se ona prenela na potomstvo kao što je slučaj
prilikom prenosa sa patogenih na nepatogene sojeve? O ovome će biti reči - kasnije.
Sorabi, kako sam nazvao praklice, u zdravom telu harmonično koegzistiraju sa simbi
otičnim mikroorganizmima i interferiraju se sa njima (interferacija je pojava da se svetlos
ni, električni, toplotni talasi pojačavaju ili slabe, kao kad se baci kamen u vodu). U stvari,
sorabe možemo shvatiti i kao svojevrsne talasne čestice. Mikrobioenergija (MBE) koju
poseduju talasne pračestice je izuzetno snažna i one mogu da privlače i odbijaju krvna
telašca, korpuskule, kopije, infektivne i neinfektivne agense. Osim toga, interferencijom
mogu da izazovu, iniciraju, apoptozu (programiranu smrt svake ćelije), ali i da indukuju
množenje ćelija. Za nekoliko sati, bela krvna telašca se, takvim delovanjem, mogu pretvoriti
u leukemične ćelije (što je slučaj i kod Hela-ćelija).
Nevolja je u tome što sorabi ne brane toliko organizam, koliko brane sebe. To je sasvim
poseban slučaj u odnosu na druge mikroorganizme. Znači, dok praklice ne žive u
zagađenoj sredini, žive simbiotično i rade u korist organizma domaćina. Kad se sredina
zagadi i kad bi trebalo da nastave sa obavljanjem korisnih stvari ali po cenu sopstvenog živ
ota, one se začaure i ne rade ništa. Drugim rečima, puste organizam da propada. Jedno od
važnijih poglavlja u imunologiji zauzima ova njihova ,,sebičnost“. Taj nagon za
samoodržanjem često sroza, obezvredi i uništi imuni sistem organizma.
U nepovoljnijim uslovima, sorabi reaguju kao podstanari u tuđoj kući. Skoncentrisani
su na iznalaženje načina da se sklone i ostave stanodavca na cedilu. Istini za volju, praklice
neće inicirati „loše događaje“ ali će, ako oni već nastanu, iz sigurnog kutka pustiti da idu
svojim tokom i „gledati svoja posla“.
Naziv latentni endogeni ne može biti adekvatan za praklice budući da one nisu ni tako
latentne ni toliko endogene. Praklice zahtevaju, pre svega, čistu sredinu. Svaki medika
ment, preparat, koji čisti krv, pa tako i biljke iz Todoxin-a, omogućavaju sorabima da žive
i rade svoj posao. Oni imaju važnu ulogu u čuvanju imuniteta.
Dok je imunitet nenarušen, ne razvija se ni AIDS, ni kancer, niti bilo koja druga latent
na bolest (poput herpesa ili svega ostalog što egzistira u svakom organizmu) ali postoji kon
stantna pretnja od njihove pojave. Onog trenutka kada se praklice pritaje i učaure, postanu
latentne, sve druge potencijalno opasne bolesti mogu da se razbuktaju. Naravno, do ovoga
ne mora da dođe, ali uvek stoji kao mogućnost. U tom slučaju ne samo latentni, već delim
ično i indiferentni, nedodirljivi, neuništivi i večiti sorabi poprimaju veličinu, oblik i sadržinu
jednog npr. fotona.
I praklice mogu biti u vidu talasa, zraka svetlosti, na granici materijalnog i nemateri
jalnog; one su bezvremenske, bezprostorne i besmrtne. Izlaze i odlaze iz tela kao duša,
(duh), aura, i telo postaje samo gomila mesa bez čuvara zdravlja i životne energije. Raspa
da se u čeljustima puštene nemani, mada, i te nemani su itekako korisne. Pad imuniteta ne
vodi odmah u kancer. Najčešće je reč o privremenom padu imuniteta. U tom slučaju treba
prvenstveno misliti na čišćenje krvi ali i celog organizma.
Osim uzimanja Todoxin-a, za čišćenje organizma je dobro jedan dan nedeljno provesti
samo na vodi. Svakako kvalitetnoj mineralnoj vodi, bolje negaziranoj ili blago gaziranoj i
u količini od jednog do dva litra. Dakle, bez hrane uz dodatak Todoxin-a i raznih čajeva.
Monasi, na primer, čiste organizam pijenjem zdrave vode u velikim količinama. Da bi
izdržali dugotrajni post, najčešće jedu med, žvaću vosak pčelinjeg saća, jedu koprivu, divlje
zelje i drugo hranljivo bilje. Pored toga, žive na čistom vazduhu i ne konzumiraju alkohol.
Ipak možda je najvažnije to što su smireni. Život u gradu je sastavljen od stresova. Od ranog
jutra. Oni koji nemaju naviku da se uspavaju čitanjem knjige ili tihom klasičnom muzikom,
stres se nastavlja i u krevetu u kome prebiraju po vlastitim svakodnevnim mukama. Jedini
efikasan način izlaska iz nesanice jeste dobra knjiga i kidanje kontakta sa svakodnevnicom.
Objekat interesovanja treba da bude sve samo ne svakodnevne obaveze. Tek tada san može
da dođe na oči. Naravno, nemoguće je tek tako ,,isključiti“ mozak pred spavanje. Svako ima
svoju šemu misli. Nikola Tesla je, recimo, sebi naređivao da zaspe za minut-dva. U tome je
uspevao. Ipak, kada se u retkim prilikama to ne bi dogodilo, ostajao bi budan do zore.
Makrobiotika i različite dijete primenjivane u borbi protiv kancera uglavnom čiste
organizam, odnosno omogućavaju da se praklice dobro osećaju i obavljaju svoj posao.
Jedna od njihovih osobina je i udruživanje sa drugim mikroorganizmima, iz različitih razlo
ga, ali ponajviše zbog očuvanja reda i balansa u organizmu. Međutim, oni koji se opredele
za način ishrane po načelima makrobiotike, moraju biti izuzetno obazrivi prilikom izbora
i pripreme namirnica. Čest je slučaj, naime, da su makrobiotičke namirnice kontaminirane
gljivicama, bakterijama ili virusima, a u izvesnim slučajevima i sa više ovih patogena
istovremeno. Do kontaminacije može doći usled neadekvatnog pakovanja, prilikom dugo
trajnog transporta iz udaljenih krajeva sveta, nepravilnog skladištenja, čuvanja i sl.
Protiv soraba se ne treba boriti. Kao neophodan sastojak života, oni moraju da egzisti
raju i treba ih držati u dobrom stanju ,,sreće“ i ,,zadovoljstva“. Dobro će dobrim uzvratiti.
Ilustracije radi, valja pogledati monahe i isposnike koji i pored teških uslova života i
oskudne ishrane, ali uz uzimanje autentične hrane sa prostora na kome obitavaju, žive
dugo i u veoma dobrom zdravlju. Upravo zahvaljujući potpuno čistom organizmu.

Evolucija ne pobija mit o Stvaranju

Talasne čestice nemaju DNK i RNK. Međutim, one indukuju ćelijska jedra da
proizvode ono što im je potrebno a same se transformišu. Drugim rečima, praklice poko
ravaju i upravljaju postojećim genetskim materijalom domaćina. Kada krv kao tečno tkivo
i sva ostala tkiva postanu zagađena, krv i limfa ne mogu da prate izbacivanje otpadnih
materija i one se gomilaju. U takvim uslovima, praklice prelaze na sve otpornije oblike i
mogu se uporediti sa vojnicima - dobijaju veću komandnu odgovornost i postaju oficiri. Ovi
novopostavljeni ,,komandanti“ mogu da izdaju i završnu komandu: uništi objekat i - beži!
Krah organizma. Praklice prelaze u talasne čestice i napuštaju ,,objekat“ tj. organizam.
Posmatranjem životnog ciklusa praklica, sa velikom pouzdanošću bi se mogla prog
nozirati verovatnoća nastanka i pojave određenog zdravstvenog poremećaja, napredak ter
apije ali i mogućnost preventivnog delovanja. Naredbu ,,uništi“ treba preseći. Imuni sistem
je svojevrsna tvrđava. Uspešno funkcioniše sve dok neprijatelj nasilno ne otvori kapije.
Odnosno, zagađena krv i psihofizički stres ruše kapiju zdravlja što vodi u problem.
Praklica nosi genetski materijal. Novo biće, nastalo spajanjem muške i ženske polne
ćelije, već u zametku dobija tu, specifično njegovu, i istovremeno univerzalnu praklicu.
Budući čovek, žaba, nosorog, orhideja, sadrže praklicu još od samog začeća.
Praklica, dakle, organizam brani od bolesti ali može i pospešiti njenu pojavu u zavisnosti
od okolnosti. Ume, dakle, da odustane od borbe i prepusti organizam bolesti. Kukavička posla.
Ali, s druge strane, biće dovoljno da se zagađenost organizma ili Petri-šolje (u eksperimentu in
vitro) eliminiše, pa će se praklice u očišćenom staništu rašćauriti, aktivirati, i ponovo biti na
strani domaćina. Rekoh, kao i podstanar. Čak i voda u organizmu se može izložiti specifičnom
čišćenju pomoću muzike, na primer ili svetlosti, lepote mira, stanja mira i spokoja.
Znanje prosečnog čoveka o vodi je trenutno u priličnoj meri površno ili, u najboljem
slučaju, nepotpuno. Osim opšte poznate hemijske formule, najčešće se zna da voda sadrži
određene minerale, izvesne mikrobe i još neke čestice. Ono o čemu se manje zna jeste to
da je svaki, pa i ljudski, organizam prvenstveno sačinjen od vode, na koju se može na
različite načine uticati. Kod osobe koja, recimo, sluša razdražujuću muziku ili je duže
izložena tzv. industrijskoj buci (rad mašina i motora) dolazi do remećenja njenog stanja. S
obzirom na to da su svi organi čovekovog organizma ,,uronjeni“ u tečnost, odnosno vodu,
u slučaju da se struktura njenih kristala poremeti, organi se zamaraju i dolazi do oštećenja
što se, opet, dalje komplikuje.
Praklice su, znači, ili „elemenat vraćanja u život“ ili „elemenat teranja iz života“. Sve u
zavisnosti od situacije. Te talasne čestice poprimaju razne materijalne oblike u organizmu,
u zavisnosti od zdravstvenog stanja osobe, i zauzimaju položaj poput kazaljke časovnika.
Na osnovu tog položaja, tačno se može odrediti trenutno zdravstveno stanje svakog orga
nizma. Specifičan transformirajući princip indukuje pojavu dvanaest različitih oblika talas
nih čestica, u zavisnosti od zagađenosti (kontaminacije) organizma. Indukcionim potenci
jalom (s obzirom na to da talasne talasne čestice nemaju RNK ni DNK) podstiče, s druge
strane, imunokompetentne ćelije neuroimunoendokrinog sistema da proizvode ćelije -
monocite/makrofage, T i B ćelije, kao i njihove faktore interleukine i interferone a, b, g
(humanih interferona ima oko 20, a kloniranih animalnih samo po jedna vrsta). Talasne
čestice, dakle, i pored toga što nemaju sopstvene, utiču na ćelijske DNK i RNK.
Koliko se razlikuje somatska ćelija (praklica ju je podstakla na množenje, utiče na brz
inu njene replikacije, otpornost njene opne, ima strukturu baza DNK G-C umesto A-T) od
- zdrave ćelije? Koliko je i zašto ona otporna na tripsin i pepsin tj. fermente varenja?
Transformirajući princip prenet indukcionim potencijalom, odnosno interferiran u
novu somatsku kancerogenu ćeliju, osposobljava je da bude veoma otporna na zračenje,
citostatike i sve druge sintetsko-hemijske terapije, izuzimajući prirodne lekovite supstance
kojima se uz pomoć biljnih talasnih klica vraća narušena ravnoteža. Ove, naime, imaju svo
jstvo da vrate ,,pamćenje“ u položaj A-T, dakle, prethodno normalno stanje koje je egzisti
ralo pre uticaja različitih faktora (stres, kontaminacija krvi i dr.) i pojave G-C položaja DNK.
Zanimljivo je da ni prioni, poput talasnih čestica tj. praklica, nemaju DNK a mogu da
se množe. Engleskim stručnjacima je, na primer, dobro poznato da telad pred klanje, pre
dosećajući šta ih čeka, doživljavaju jak stres, neretko dijagnostifikovan kao BSE - Bovina
spongioformna encefalopatija, tzv. bolest „ludih krava“. Ove životinje su, naime, usled psi
hičke traume oboljevale od kravljeg sindroma stečene imunodeficijencije - AIDS-a! Pošto
se testovi ne rade na kravama, odvođene su u klanice, zaklane, a njihovi ostaci (kosti sa
mesom) kuvani na 120°C i bacani u ogromne jame u Velsu s pretpostavkom da će ih insek
ti pojesti. Masa životinjskih ostataka želatinozne strukture, uprkos drugačijim predviđanji
ma, uvećavala se i izlivala iz.jama. Možda je i ona sadržavala talasne klice?
Svaka pojava je mistična do trenutka unošenja određenog mehanizma (tehnologije) u
njihovo tumačenje. Otkrivanjem načina funkcionisanja misterioznost nestaje, ali ne i poja
va. Čovek je sklon mistifikovanju. Uvek je neko ,,sve to znao“ ali nije umeo ili nije mogao
da dokaže. Nekad su se, recimo, miševi legli iz brašna a moljci iz žita...
Čovek nikada neće dosegnuti sam kraj znanja, a evolucija će i dalje postojati sama za
sebe i nikada neće biti u koliziji sa životom Univerzuma pa ni sa praklicama. Evolucija živih
bića i celog organskog i neorganskog sveta jasno ukazuje da se sve menja iz manje savršenog
u savršeniji oblik. Ove promene se mogu pratiti na različite načine i moguće je doći do
porekla svake vrste vraćanjem unazad do, na primer, praživotinje. U svakom slučaju, nema
nikakvog razloga za pobijanje evolucije jer ni ona ne poriče istinitost mita o Stvaranju.
Reč je, dakle, samo o određenom nivou saznanja, shvatanja života. Praklice su samo
jedan od tragova sveobuhvatnog univerzalnog bića koje jeste život ali ne sam život. Otpri
like, kao kada bi čovek video svemirsku letilicu od nevidljivog materijala čiji samo šrafovi
i spojnice svetlucaju kao udaljene zvezde. I praklica je samo jedna istina o životu. Baš kao
pomenuti šraf koji sugeriše postojanje celog svemirskog broda.
Priča o nevidljivoj letilici sa vidljivim šrafovima sugeriše da pomenuta letilica, ipak,
nije za svakog nevidljiva, baš kao i ,,nevidljivi“ američki avion srušen u Vojvodini za vreme
NATO bombardovanja 1999. godine.
U svetlu ovih opservacija, gledište da je kancer „opšte oboljenje koje se lokalizuje“
dobija na značenju ispitivanjem evolutivnog procesa bolesti. Taj proces se može da podeli
ti na dva dela:

Prvi deo: kancerizacija ili inicijacija

Kada se iz bilo kog razloga smanji koncentracija krvnih inhibitora i polimorfizam

nemanodija se ne zaustavi na stadijumu dvostruke spore u organizmu, dolazi do vraćanja
ćelija na jednostavniji oblik. Pojave fermentacija (povezanih sa fermentima zvanim ,,enzimi“),
osnova pravilnog života - uprošćavaju ćeliju koja potom, više ili manje, gubi one funkcije koje
je individualizuju i čine delom specijalizovanog organa. Pre nego što je ćelija iskoristila sav
svoj kapacitet za sintezu, deli se i time preuranjeno prekida ciklus vlastitih aktivnosti
pojačavajući poremećaj pri svakom deljenju. Kao odgovor, oživljava nekadašnje osobine
(upamćene od postanka) od kojih je najvažnija da se umnožava mnogo brže, sa posledicama
koje su manifestacija njene malignosti. Karakterističan abnormalni brojčani rast rezultat je
oslobađanja od sistema kontrole koji u normalnim okolnostima održava harmoniju tkiva.
Na ovom stadijumu je kancerizacija efikasna. Može da se nazove inicijacijom ili
prekancerozom. Ubrzana i anarhična multiplikacija jedne ili više ćelija aglomeracijom
potomaka izaziva pojavljivanje novog ,,entiteta“ suprotstavljenog organizmu koji ga je stvorio.
Imunski sistem tada stupa u dejstvo i aktivno se bori da eliminiše novonastali entitet. Na ovaj
način se svakoga dana u čoveku javlja mali kancer, ali ga njegov imunski sistem odstranjuje.

Drugi deo: kokancerizacija ili promodja

Ukoliko je imunski sistem deficijentan a novi entitet uspe da dostigne određenu

veličinu, on onda postiže „kritičnu masu“ ćelija u anarhičnoj proliferaciji. Ovakav entitet,
koji je uspeo da pobegne imunskom sistemu, traži za svoj opstanak veliku količinu azota
(njegove ćelije se čak nazivaju „azotne zamke“). Imajući ovo za cilj, entitet emituje supstan
cu uz čiju pomoć povlači iz organizma azotne derivate što istovremeno izaziva paralisanje
imunskog sistema. Ova supstanca se može nazvati kokancerogeni faktor K (KFK).
Parališuće delovanje KFK protiv imunskog sistema javlja se samo prilikom dostizanja
kritične mase ćelija u anarhičnoj proliferaciji. Od tog trenutka, organizam je bez odbrane
protiv novog entiteta koji se neometano razvija i progresivno napada svog domaćina.
Razumevanje ovog procesa sugeriše odgovarajuću terapiju za supresiju KFK. Zapravo,
njegovim neutralisanjem, imunski sistem ponovo stiče prvobitnu aktivnost.
Za uništenje ovako otpornog organizma (na njega ne deluju ni antibiotici), neophodni
su moćni otrovi koji bi na kraju ubili i samog čoveka. Mada je moj pronalazak još uvek u
domenu teorije (kojoj, istini za volju, naruku idu rezultati najnovijih istraživanja), kao što
je bio i 60-ih godina prošlog veka kada sam ga otkrio radeći na streptokok mutansu, Strep
toccocus mutans (redeći i u Stokholmu, Torontu, Cirihu i Londonu), biće veoma teško
oboriti teoriju „poludelih ćelija“. Teško, ali ne i nemoguće. Nakon toga, zapoćeće nova era
u medicini. Ne samo da će biti otkriveni pomenuti organizmi, već će biti razjašnjena i nji
hova uloga u stvaranju kancera baš kao i mehanizam nastanka mnogih autoimunih bolesti.
Da bi ovi pramikroorganizmi bili uništeni, neophodno je pronaći sredstvo za njihovo
sakupljanje a potom i eliminisanje iz organizma. Nimalo lako. Sposobni su da naprave
čvrste opne, poput hrskavice, a ukoliko se osuše postaju lakše od vazduha koji ih raznosi.
Stoga postoji realna mogućnost da organizam oslobođen ovih mikroba veoma brzo pono
vo postane njihov domaćin.
Jedno je sigurno: sredstva za povećanje imuniteta su škodljiva za njih, jer ih organi
zam sa poboljšanim imunitetom odbacuje kao strano telo.
Lečenje kancera gladovanjem i strogo kontrolisanim dijetama potvrđuje ovu teoriju: u
slučaju da organizam ostane bez neophodne količine hrane, mehanizam bioloških priorite
ta inicira biološke intervencije zahvaljujući kojima se ovi organizmi eliminišu iz tela.
Hrana bogata proteinima pogoduje nekontrolisanom množenju nemanodija i razvoju
kancera.
Ukoliko bi veštačko sakupljanje i odgajanje ovih organizama bilo moguće, možda bi se
(uz izvesnu preradu) mogli iskoristiti kao lek protiv njih samih. Iz organizma obolelog bi,
recimo, mogla da se izvuče jedna takva čestica, potom i veštački razmnoži i nakon inter
vencije na njoj (npr. umrtvljivanje) vrati u organizam. Možda, čak, direktno u tumor kako
bi se borila protiv sebe same (princip sličan atenuiranim i/ili autovakcinama).
Izuzetne rezultate u terapiji kancera dala je Todoxin-ova terapija koja podrazumeva
kombinaciju kapsula i emulzije. Trenutno je u toku i razmatranje mogućnosti primene
specijalne metode filtriranja Todoxin-a 2 i ubrizgavanja tako prečišćenog preparata direk
tno u tkivo zahvaćeno kancerom. Brojni eksperimenti iz ove oblasti već su urađeni na lab
oratorijskim životinjama - svinjama i psima. (Videti dodatak „Antiproliferativni efekat
Todoxin-a 2 na tumorskim linijama glioma i neuroblastoma in vitro.)
Možda bi na izvestan način bilo novo i revolucionarno, verovatno i veoma efikasno,
povesti sistematičnu borbu ne za uništenje, već kontrolu i smanjenje nemanodija u svakom,
a posebno bolesnom organizmu.
Osobu obolelu od kancera treba tretirati na odgovarajući način, a potpuno se nezavis
no, usredsrediti na gustinu, naseljenost, aktivnost pomenutih pramikroorganizama (miko
plazme, hlamidije, giardie, lamblije, trihomonade) u njegovom organizmu i nastojati da se
njihovo funkcionisanje vrati u normalu. Oni, naime, u organizmu domaćina sa narušenom
prirodnom ravnotežom proizvode specifične toksine koji se nagomilavaju, a kao posledica
toga nastaje bolest.
Zvanična medicina svojom terapijom ne napada praklice već organizam domaćina,
najčešće ga još više onesposobljavajući da se (od)brani. Trovanjem, sečenjem, zračenjem,
stvara se povoljna sredina za bujanje tih izuzetno adaptibilnih organizama.
Jedan od najboljih načina za ciljano delovanje na nemanodije bilo bi ispiranje organiz
ma iznutra. Veoma prosto i efikasno: pacijent treba da odredi jedan dan u nedelji kada će
konzumirati isključivo mineralnu vodu i čajeve. Tečnost će u telu, neopterećenom hranom,
nesmetano cirkulisati čisteći organizam od toksina (proizvoda mikroorganizama). I svaki
naredni put valja promeniti vrstu čaja. Jednom uzimati, recimo, čaj za čišćenje bubrega,
sledeći put za čišćenje organa za varenje, potom za pluća, itd.
 Idealna vrednost pH krvi za razmnožavanje ovih mikroorganizama je ispod 7,2.
Unošenjem namirnica koje dižu pH prema 8, može se sprečiti nastanak kisele sredine,
pogodne za njih.
Praklice su stvorene u uslovima bez kiseonika (zemlja je bila bez ozonskog omotača).
Nastale su izvesnim oblikom samozačeća (biofotonska „igra života“), preko polimera,
direktnim delovanjem UV zračenja. Danas su ponovo suočene sa nedostatkom vazduha
(nezagađenog), velikom količinom radioaktivnog zračenja i širenjem ozonskih rupa. U
takvim, nepovoljnim uslovima, pramikrobi se bore za opstanak tako što stimulišu stvaranje
holesterola, često praćeno kardiovaskularnim oboljenjima. Praklice se anarhično množe u
paničnoj borbi za goli opstanak, izlučujući pri tom toksine kojima zapušavaju krvne sudove
i često oko sebe stvarajući tvrde, zadebljane opne kao kod mioma.
Praklice su na osoben način istovremeno infektivne i neinfektivne. I same organizmi
(mikroorganizmi), prenose se i egzistiraju u gotovo svakom živom organizmu. Pojavljuju se
u najrazličitijim oblicima, a njihova dualna priroda (infektivne i neinfektivne) može se
objasniti činjenicom da praklice u i sa nekim organizmima, tokom celog životnog veka
domaćina, harmonično koegzistiraju (pojavljuju se u razumnim granicama) tako da orga
nizam-domaćin nikada ne oboli od kancera, kardiovaskularnih oboljenja, autoimunih
oboljenja, itd. Bolest dolazi narušavanjem ovog sklada i započinjanjem haotičnog množe
nja pramikroorganizama.
Bilo bi previše smelo tvrditi da je rak samo posledica ili čak simptom, ali, bar u prenos
nom značenju, kao što je glavobolja simptom mnogih bolesti, tako je i neumereno množe
nje određenog broja ćelija simptom poremećaja u organizmu.
Ukoliko se podsetimo nekih prethodnih navoda i posmatramo mehanizam javljanja
tumora na biljci, uočićemo da se tumor ne javlja kao bolest već kao sticaj okolnosti i posled
ica. Zašto? Prvo, neophodno je da tkivo biljke bude oštećeno. Drugo, mora biti prisutna
bakterija Agrobacterium tumefaciens. Ukoliko nema bakterije, biljka će lučiti razne sup
stance i ozleda će zarasti. U slučaju prisutnosti bakterije i izostanka povrede, bakterija će
se pritajiti i čekati povredu do koje nikada ne mora da dođe, pa se neće ni steći uslovi za
nastanak tumora. Stoga se tumor, u ovom slučaju, može posmatrati i kao simptom posto
janja jednog parazita i jednog oštećenja u biljci.
Glavna teškoća ne leži u pronalaženju uzroka kancera. Usled velikog broja raznorod
nih razloga za njegov nastanak, nemoguće je sve svesti na jednog izazivača (virus, recimo)
i jedan ,,okidač“ (stres, recimo). Zato lekar može sasvim slučajno da dođe do pravog uzro
ka a potom, logično, i pravog leka.
U jednom slučaju, hirurški odstranjen kancer će značiti i definitivan kraj problema,
dok će u drugom izazvati eksploziju metastaza. Obrazloženje za nesrećni ishod (drugi
slučaj) najčešće glasi: „Kasno je, ćelije raka su se raširile po organizmu!“ Ima u tome istine
ali, samo delimično. Uzrok bi, možda, trebalo potražiti ne samo u rasprostranjenosti ćelija
kancera koji je obuzeo krvotok, već i nekih bakterija, virusa, pramikroba i sl. Zašto? Na
odstranjivanje tumora odgovaraju pobunom osećajući se ugroženima.
Kada je uzrok nastanka tumora ,,pitomiji“ i nepoznat celom organizmu, hirurškom
intervencijom se bez ikakvih posledica može u potpunosti odstraniti. Zato se operativnim
putem uspešnije leče karcinomi ženskih polnih organa, jajnika i materice, nego neki drugi.
Oni su, naime, na izvestan način autonomni organi i od njih ne zavisi egzistencija celog
organizma.
 Antiproliferativni efekat
Todoxin-a 2 na tumorskim linijama
glioma i neuroblastoma in vitro

Tumori mozga predstavljaju moždane neoplazme neuroepitelijalnog porekla, a po

mnogima i najsurovije forme neoplazmi i bolesti uopšte kod čoveka. Moždani maligni
tumori se razlikuju od tumora većine drugih organa zbog činjenice da međućelijski odnosi
kao i regionalna diferencijacija funkcija imaju daleko veći uticaj na osobine i ishod detek
tovanog maligniteta. Sledeća biološka osobenost se odnosi na izuzetno retko širenje
(metastazu) moždanih tumora izvan centralnog nervnog sistema (CNS). Za maligne tumore
mozga je karakteristično i to da se onkogeni uticaj spoljašnjih faktora na njihov nastanak
teško može pratiti s obzirom na to da je mozak dobro zaštićen organ koji je samo krvo
tokom povezan sa ostalim organima i samo potencijalno izložen spoljašnjim uticajima.
Primarni tumori mozga čine oko dva posto učestalosti svih maligniteta u humanoj pop
ulaciji, pri čemu su odgovorni za 20 procenata malignih tumora do petnaeste godine života,
a treći su po učestalosti kod pacijenata starosti između petnaeste i tridesetčetvrte godine.
Prema SZO nomenklaturi, identifikovano je devet subkategorija tumora neuroepiteli
jalnog porekla: astrocitomi, oligodendrogliomi, ependiomi i mešoviti gliomi, tumori
horoidnog pleksusa, neuroepitelijalni tumori neutvrđene histogeneze, neuronalni i neural
no-glijalni mešoviti tumori, pinealni tumori i embrionalni tumori.
Astrocitomi (astrocitni gliomi) nastaju malignom transformacijom astrocita ili njihovih
ćelijskih prekursora i čine najčešći oblik primarnih moždanih tumora u adultnoj populaciji.
Ovo je vrlo heterogena grupa tumora kako morfološki tako i po strukturi, mestu geneze u
mozgu, stepenu progresije i kliničkim manifestacijama.
Prvi korak u terapiji glioma, bez obzira na njihovu heterogenost, jeste operativni zah
vat. Međutim, ovi tumori se najčešće ne mogu radikalno hirurški ekscidirati, što u moder
nom pristupu lečenju podrazumeva postoperativnu upotrebu mnogih adjuvantnih terapija
(radioterapija, hemoterapija, imunoterapija, hipertermija i fotodinamička terapija), pojedi
načno, a najčešće u kombinacijama. Činjenica je, na žalost, da je rezultat svih do sada pri
menjivanih terapija i protokola u tretmanu tumora mozga i dalje nezadovoljavajući. Period
preživljavanja je samo neznatno produžen, a stepen lokalnog recidiva je i dalje visok.
Neuroblastom je predominantno tumor ranog detinjstva - dve trećine slučajeva se jav
lja kod dece mlađe od pet godina. U retkim slučajevima se može otkriti prenatalno ultra
zvukom.
Neuroblastom može nastati u nervnom tkivu vrata, grudi, abdomena ili pelvisa, ali
obično vodi poreklo iz srži nadbubrežne žlezde i ganglija simpatičkog nervnog sistema.
Oko 70 posto pacijenata sa neuroblastomom ima metastaze već pri dijagnosticiranju,
najčešće u limfnim čvorovima, jetri, plućima i kosnoj srži.
Prognoza za pacijente sa ovom bolešću zavisi od njihove starosti, kliničkog gradusa i
zahvaćenosti okolnih limfnih čvorova. Deca sa lokalizovanim neuroblastomom i deca
mlađa od jedne godine, sa povoljnim odlikama bolesti, imaju veću verovatnoću preživlja-
vanja, za razliku od starije dece sa uznapredovalom bolešću, uprkos intenzivnoj terapiji.
Neuroblastom kod adolescenata ili odraslih ima lošu prognozu bez obzira na gradus i
mesto nastanka. S druge strane, neuroblastom se može spontano povući i bez terapije.
Spontana regresija je kod neuroblastoma od 10 do 100 puta učestalija u odnosu na ostale
tumore, pri čemu se može desiti da se i primarni tumor i metastaze povuku bez ikakvog
tretmana.
U terapiji neuroblastoma koriste se operativni zahvati, veoma često u kombinaciji sa
hemoterapijom ili radioterapijom. Od hemoterapeutika se upotrebljavaju: karboplatin,
ciklofosfamid, doksorubicin i etoposid. U novije vreme, koristi se nekoliko genetičkih
markera koji mogu predvideti odgovor na terapiju i sam ishod bolesti. Tako je neuroblas
tom, na izvestan način, primer koliko su generičke promene značajne na kliničkom nivou.

Ćelijske linije i gajenje ćelija

Za eksperimentalni biološki model sistem izabrane su dve humane ćelijske linije U87
MG i SK-N-SH.
U-87 MG humana gliomska linija vodi poreklo od humanog glioblastoma (astrocitom
III gradusa), izolovanog iz pacijenta ženskog pola starog 44 godine i epitelijalne je mor
fologije. Ova linija je nabavljena iz humane tumorske ćelijske banke ATCC ( American Tis
sue Culture Colection) gde se kataloški vodi i kao linija HTB-14. U ovim ćelijama postoji
delecija za gen pl6, dok su geni za p21, pRb, p53, intaktni.
SK-N-SH humana neuroblastomska linija vodi poreklo od humanog neuroblastoma
koji je iz mozga metastazirao u kosnu srž. Izolovan je iz pacijenta ženskog pola starosti
četiri godine. Epitelijalne je morfologije. Ova linija je nabavljena iz humane tumorske ćeli
jske banke ATCC gde se kataloški vodi i kao linija HTB-11.
Obe ćelijske linije su propagirane u fiaskovima površine 75 cm2 (Nalgene, Nunc). Kao
osnovni medijum korišćen je Minimum Essential Medium Eaglere (EMEM) uz dodatak 10-
posto fetalnog telećeg seruma prethodno inaktivisanog toplotom, 2mM glutamina, smeše
antibiotika streptomicina 50 ptg/ml i penicilina 50 IU/ml i O.lmM neesencijalnih
aminokiselina.

Određivanje ćelijskog broja i inhibidje proliferacije

Za određivanje ćelijskog broja primenjen je test ekskluzije tripan-plave boje (Trypan

blau, Sigma). Ćelije su sejane u ploče sa šest ležišta, 80.000 ćelija po ležištu za U-87 MG, tj.
200.000 ćelija po ležištu za SK-N-SH, u 4ml koncentracijama purifikovanog Todoxin-a 2:
50 [xl, 100 pil i 200 [ il Ćelijski broj je praćen posle 24, 48 i 72 sata od tretmana, tako što su
sakupljene plivajuće ćelije a adherentne ćelije tripsinizirane sa 0,25% tripsin-EDTA
rastvorom (Sigma). Nakon jednog do dva minuta, enzimska reakcija je zaustavljana
dodatkom TNS (Trypsin Neutralization Solution) i ćelije su taložene centrifugiranjem pet
minuta na 1.800 gpm. Alikvot ćelijske suspenzije je razblaživan u jednakom zapreminskom
odnosu sa 0,4% rastvorom tripan-plavog u sterilnoj vodi. Mrtve ćelije, zbog narušenog
integriteta membrane, pasivno primaju boju i boje se u plavo, dok žive ćelije ostaju neobo
jene. Broj ćelija određivan je na nekoliko polja u hemocitometru (Burker-Turk) na invert
nom mikroskopu (Leica, Germany).
Broj ćelija po mililitru ćelijskog medijuma dobijen je množenjem srednjeg broja ćelija
po komori sa faktorom dilucije (2) i koeficijentom komore 104.
Procenat inhibicije ćelijske proliferacije izračunavan je po sledećoj formuli:
% inhib. proliferacije = 1 - broj ćelija tretman/broj ćelija uzorak

Rezultati
HTB 14 (gliomi), žive ćelije, početni broj ćelija 80.000,
tretman Todoxin-om posle 24 časa

kontrola 50(j I lOOpl 200pl

aver stdev aver stdev aver stdev aver stdev
208000 108000 164000 100000
24h 184000 196000 16971 12200019799 150000 19799 100000 0
136000 136000 100000

380000 372000 196000 192000

360000 28284 396000 33941 224000 39598 156000 50912
48h 340000 420000 252000 120000

876000 805000 588000 420000

864000 16971 767500 53033 584000 5657 380000 56569
72h 852000 730000 580000 340000

HTB 14, °/o inhibicije priliferadje tretmana u odnosu na kontrolu

k 50|JM 100MM 200pM
24h 0 38% 23% 49%
48h 0 0% 38% 57%
72h 0 11% 32% 56%

HTB 14, broj mrtvih ćelija

kontrola 50pl lOOpl 200pl

aver aver aver aver
19500 12000 16000 16000
24h 20000 19750 24000 28000 30000
36000 40000 44000

29500 32000 30000 38500

48h 28750 32000 32000 36750
28000 32000 34000 35000

32000 40000 55000 44000

72h 34000 42500 43500 50000
36000 45000 32000 56000
 HTB 11 (neuroblastomi), žive ćelije, početni broj ćelija 200.000,
tretman Todoxm-om posle 24 časa

kontrola 50|jl 100|jl 200(jl

aver stdev aver stdev aver stdev aver stdev
492000 276000 1280000 236000
24b 424000 300000 33941 254000 36770 252000 22627
458000 48083 324000 228000 268000

460000 498000 53740 380000 260000 156000

360000 28284 270000 14142 172000 22627
48h 536000 340000 280000 188000

610000 585000 35355 320000 240000 130000

310000 14142 236000 5657 127500 3536
72h 560000 300000 232000 125000

HTB 11, % inhibidje priliferadje tretmana u odnosu na kontrolu

k 50pM 100MM 200MM
24h 0 34% 45% 45%
48h 0 28% 46% 95o/o
72h 0 47% 60% 78o/o

HTB 11, broj mrtvih ćelija

kontrola 50|jl lOOpl 200(jl

aver aver aver aver
12000 16000 24000 36000
24h 18000 32000 24000 28000 42000
24000 32000 48000

68000 65000 52000 120000

48h 56000
68000 66500 52000 104000
44000 52000 88000

60000 75500 79500 98000

72h 57500 76750 80750 106500
55000 78000 82000 115000

DISKUSUA

Najjednostavniji i najpristupačniji test za utvrđivanje vijabilnosti ispitivane kulture

ćelija, odnosno citotoksičnosti neke supstance, svakako je test isključenja boje tripan plavo
(engl. Trypan blue dye exclusion test) tj. usvajanja boje od strane ćelija sa narušenim
integritetom ćelijske membrane. Vijabilne ćelije u ovom testu ostaju neobojene, dok se
mrtve ćelije boje plavo usled narušenog integriteta ćelijske membrane.
Može se reći da tumor predstavlja kompleksnu ćelijsku populaciju u kojoj su kolokali
zovani sticanje novih i gubitak starih ćelija. Slično je i sa kulturom tumorskih ćelija. U obe
ćelijske linije, u gliomima i neuroblastomima, konstatovan je izvestan procenat spontano
mrtvih ćelija. Taj procenat je bio veći u kulturi glioma i prvoga dana je iznosio oko 9% (sa
produžetkom vremena inkubacije taj broj se smanjivao na račun proliferacije živih ćelija),
dok je kod neuroblastoma iznosio oko 4°/o.
Todoxin 2 je indukovao porast broja mrtvih ćelija u obe ćelijske linije vremenski i
dozno zavisno, što znači da sa povećanjem koncentracije Todoxin-a i produžavanjem vre
mena inkubacije, raste i broj mrtvih ćelija, sa odstupanjem jedino kod neuroblastoma u
tački od 48 časova pri tretmanu sa 100 \d Todoxin-a.
Istovremeno, moguće je pratiti inhibiciju proliferacije pod dejstvom Todoxin 2 kod obe
ćelijske linije, vremenski i dozno zavisnu.
Koncentracija Todoxin-a neophodna da za 50 posto inhibira proliferaciju ćelija (ID50)
kod glioma iznosi oko 200 pil u sve tri vremenske tačke, dok su kod neuroblastoma 200 [d
Todoxin-a inhibirati rast 95% ćelija nakon 48 sati inkubacije, tj. 78% ćelija nakon 72 sata
inkubacije, iz čega se može zaključiti da su ćelije neuroblastoma osetljivije na antiprolifer
ativno dejstvo Todoxin-a 2.
Radi jasnijeg razgraničavanja antiproliferativnog i citostatičnog dejstva Todoxin-a 2,
poželjno bi bilo uraditi ELISA esej inkorporacije BrdU-a.
 Efekat Todoxin-a 2
na humanu ćelijsku liniju
nesitnoćelijskog
karcinoma pluća in vitro

Karcinom pluća je vodeći uzrok smrtnosti u zapadnim zemljama, a njegova incidenca

i dalje raste širom sveta.
Kanceri pluća se često pominju kao bronhogeni karcinomi jer potiču od bronhijalnih
vazdušnih puteva. Svrstani su u četiri grupe: adenokarcinomi (oko 35% svih slučajeva), sit
noćelijski karcinomi pluća (oko 20% slučajeva), dok preostalih 15% odlazi na karcinome
velikih ćelija i druge.
Histološke karakteristike, ultrastruktura, tendencija na formiranje metastaza i terapi
jski pristup čine da se sitnoćelijski karcinom posmatra kao zaseban entitet.
Kancer pluća još uvek odnosi najviše žrtava u razvijenim zemljama, čak 28% smrti
vezanih za kancer u SAD (Fry et al., 1996). Postojeći karcinom pluća je faktor rizika za dobi
janje drugog aerodigestivnog tumora. Velika većina karcinoma pluća uzrokovana je konzu
miranjem cigareta (85-90%), što i ne začuđuje pošto dim cigareta sadrži mnogobrojne sup
stance uključujući karcinogene, tumor protomore i dr. (Gazdar & Mina, 1997). Oko tri posto
karcinoma pluća nastaje zbog drugih sredinskih faktora, na primer zbog izlaganja radonu.
Međutim, rak pluća sve češće usmrćuje i pasivne pušače, a u većem procentu i bivše pušače.
Kancer pluća je jedan od mnogih epitelijalnih kancera tzv. karcinoma. Zajedničko za
pomenute karcinome je da najčešće imaju mutirane tumor supresor gene, hipereksprimi
rane onkogene, eksprimirane autokrine i parakrine faktore rasta. Inicijalni događaj u pato
genezi karcinoma pluća su mutacije tumor supresor gena (p53 na hromozomu 17pl3, Rb
na hromozomu 13ql4, pl6 na hromozomu 9p21) kao i aktivirajuće mutacije dominantnih
onkogena (c-myc, k-ras, bcl-2).
Veruje se da je u patogenezu karcinoma pluća uključena mutacija 10-20 gena,
uglavnom tumor supresora (Pitterle et al, 1998).
Rana metastaza karcinoma pluća nastaje od relativno malih primarnih tumora
(dijametra 2-4 cm), pa je neophodno primeniti druge metode otkrivanja pored već uobiča
jenih X-zračenjem i citološkom analizom ispljuvka.
Karcinom pluća je prisutan kod oba pola, više kod muškaraca nego kod žena. Zabri
njavajuće je to što dve decenije unazad, broj obolelih žena raste. Pored evidentnog uticaja
pušenja na pojavu karcinoma pluća, ne treba zanemariti naslednu osnovu, odnosno famil
ijarnu agregaciju (Schwartz et al.,1996).
 Traganje za novim lekovima u terapiji kancera je dug i mukotrpan proces što potvrđuje
podatak o porastu procenta izlečenja za pet godina (od 1993. do 1998.) od svega jedan posto.
Postoji nekoliko mogućnosti za lečenje karcinoma pluća, od kojih je hemoterapija
glavni oslonac u terminalnoj fazi bolesti. Na žalost, terapija uobičajenim hemoterapeutici
ma je najčešće praćena rezistencijom. Nesitnoćelijski karcinom pluća je posebno poznat
kao hemorezistentan.
Većina bronhogenih karcinoma može biti klasifikovana histološki, na osnovu širenja
tumora, odgovora na primenjenu terapiju i konačno preživljavanje u okviru dva glavna
podtipa: sitnoćelijski (SCLC) i nesitnoćelijski karcinom pluća (NSCLC)

Nesitnoćelijski karcinom pluća (NSCLC)

Plućno tkivo se sastoji od nekoliko različitih tipova ćelija, a karcinomi koji nastaju iz
različitih tipova ćelija imaju jedinstvene karakteristike. Osnovne grupe nesitnoćelijskog
karcinoma pluća su: adenokarcinom, karcinom skvamoznih ćelija (epidermoidni karci
nom), karcinom velikih ćelija, nediferencirani karcinom.
Nesitnoćelijski karcinom je dosta zastupljen i najčešće se tretira hirurški ili radija
cionom terapijom (visoke doze X zraka). Posle određenog perioda omalovažavanja, hemo
terapija je postala standardni vid tretmana za nesitnoćelijski karcinom pluća koji je lokalno
uznapredovao ili je metastazirao. Prvi hemoterapeutski agens koji se pokazao kao uspešan
u prolongiranju života pacijenata sa uznapredovalom formom NSCLC bio je cisplatin (Bunn
and Kelly, 2000). Za sistemsku terapiju nesitnoćelijskog karcinoma pluća sredinom 1990-
ih pojavilo se nekoliko hemoterapeutika od kojih su najpoznatiji paclitaxel (Taxol), gemc
itabine (Gemzar) i vinorelbin (Navelbine), primenjeni sami ili u kombinaciji sa cisplatinom
(Sweeney & Sandler, 2000). Međutim, treba reći i to da je ispoljavanje rezistencije na hemo
terapeutike veliki problem u terapiji kancera (Volm & Mattern, 1996)
Prognoze za nesitnoćelijski karcinom pluća zavise od faze kancera (metastaziran ili
ne), veličine tumora, opšteg stanja pacijenta. Uživanje duvana pre operacije nesitnoćeli
jskog karcinoma pluća, smanjuje izglede za dugoročno izlečenje pacijenta. Generalno
uzevši, prognoze su prilično loše jer skoro 80% pacijenata ne živi više od jedne godine
nakon dijagnoze. Sa današnjom poboljšanom terapijom, oko pet posto pacijenata živi i dve
godine.

Ćelijska linija i gajenje ćelija

Za eksperimentalni biološki model sistem izabrana je ćelijska linija humanog karcino

ma pluća NCI-H460.
NCI-H460 (NSCLC) linija karcinoma pluća je dobijena u laboratoriji Gazdara i Mine
(Gazdar, A.F. & Minna, J.D.) 1982. godine, iz pleuralnog fluida pacijenata sa karcinomom
velikih ćelija karcinoma pluća. Linija je nabavljena od banke humanih tumorskih ćelijskih
linija (ATCC katalog) gde se vodi pod kataloškim brojem HTB177. Ove ćelije imaju iRNK
za p53 koja se može relativno lako detektovati, tj. nivo joj je sličan nivou nadređenom kod
normalnih ćelija pluća (Takahashi et al. 1989). Ove ćelije se boje pozitivno na keratin i
vimentin. I količina iRNK za c-myc nije uvećana u odnosu na kontrolu. Ćelije su epitelijalne
morfologije i rastu adherentne u monosloju.
 Obe ćelijske linije su propagirane u flaskovima površine 75cm2 (Nalgene, Nunc). Kao
osnovni medijum korišćen je RPMI uz dodatak 10-posto fetalnog telećeg seruma prethod
no inaktivisanog toplotom, 2mM glutamina, smeše antibiotika streptomicina 50 gg/ml i
penicilina 50 IU/ml.

Određivanje ćelijskog broja i inhibicije proliferacije

Za određivanje ćelijskog broja primenjen je test ekskluzije tripan-plave boje (Trypan

blau, Sigma). Ćelije su sejane u ploče sa šest ležišta, 100,000 ćelija po ležištu u 4ml medi
juma po ležištu.
Dvadesetčetiri sata po zasejavanju, Todoxin 2 je razblažen u dvostruko destilovanoj vodi
1:100, a zatim su ćelije tretirane rastućim koncentracijama purifikovanog Todoxin-a 2:50 u l,
100 ul i 250 ul. Ćelijski broj je praćen posle 48, 72 i 96 sata od tretmana, tako što su sakup
ljane plivajuće ćelije, a adherentne ćelije su tripsinizirne sa 0.25% tripsin-EDTA rastvorom
(Sigma). Nakon jednog do dva minuta, enzimska reakcija je zaustavljena dodatkom TNS
(Trypsin Neutralization Solution) i ćelije su taložene centrifugiranjem pet minuta na 1.800
gpm. Alikvot ćelijske suspenzije je razblaživan u jednakom zapreminskom odnosu sa 0,4%
rastvorom tripan-plavog u sterilnoj vodi. Mrtve ćelije zbog narušenog integriteta membrane
pasivno primaju boju i boje se u plavo, dok žive ćelije ostaju neobojene. Broj ćelija određivan
je na pet polja hemocitometra (Burker-Turk) na invertnom mikroskopu (Leica, Germany).
Broj ćelija po mililitru ćelijskog medijuma je dobijen množenjem srednjeg broja ćelija
po komori sa faktorom dislucije (2) i koeficijentom komore 104.
Procenat inhibicije ćelijske profileracije je izračunavan po sledećoj formuli:
% inhib. profileracije = 1 - broj ćelijatretman /broj ćelijauzorak * 100

Diskusija

Najjednostavniji i najpristupačniji test za utvrđivanje vijabilnosti ispitivane kulture

ćelija, odnosno citotoksičnosti neke supstance, svakako je test isključenja boje tripan plavo
(engl. Trypan blue dye exclusion test) tj. usvajanja boje od strane ćelija sa narušenim
integritetom ćelijske membrane. Vijabilne ćelije u ovom testu ostaju neobojene, dok se
mrtve ćelije boje plavo usled narušenog integriteta ćelijske membrane.
Može se reći da tumor predstavlja kompleksnu ćelijsku populaciju u kojoj su kolokali
zovani sticanje novih i gubitak starih ćelija. Slično je i sa kulturom tumorskih ćelija.
U ovoj ćelijskoj liniji konstatovan je izvestan procenat spontano mrtvih ćelija koji se
povećava sa dužinom inkubacije. Todoxin 2 je indukovao porast broja mrtvih ćelija u obe
ćelijske linije, međutim, taj porast nije bio vremenski i dozno zavistan tj. sa povećanjem
koncentracije Todoxin-a i produžavanjem vremena inkubacije, raste i broj mrtvih ćelija ali
bez dozne i vremenske pravilnosti.
Istovremeno, moguće je pratiti inhibiciju proliferacije pod dejstvom Todoxin-a 2, vre
menski i dozno zavisnu. Iako u gotovo svim uzorcima postoji inhibicija proliferacije, ona
nije vremenski i dozno zavisna. Može se reći da jedino koncentracija od 100 ul Todoxin-a
daje konstantnu inhibiciju proliferacije, dok ostale koncentracije nemaju.
S obzirom na izuzetnu rezistentnost ove ćelijske linije na hemoterapeutike, ovakvi
rezultati su sasvim očekivani.
 Istine i zablude
u vezi sa kancerom

1) Poreklo, mehanizam nastajanja i deobe ćelija kancera, onako kako ih objašnjava

današnja zvanična medicina, ne mogu biti prihvaćeni kao tačni.
Glavni razlog za ovakvu tvrdnju leži u činjenici da postoji isti „skriveni ubica“ ne samo
kod kancera, već i kod AIDS-a i autoimunih oboljenja, naročito sklerodermije.
I kancerogene ćelije i Hl-virusi su praklice, sorabi, nemanodije.
Glavna odlika ovih pramikroorganizama jeste polimorfizam ili, popularnije, pleomor
fizam. Naime, usled dejstva egzogenih uticaja praklice mogu da menjaju oblik i da budu
opažene kao: prioni, DNK ili RNK-virusi, razni paraziti, gljivice, bakterije i dr. Ta najmanja živa
bića mogu živeti u biljkama (Agrobacterium tumefaciens), u životinjama (SV-40) i ljudima.
Još 1921. godine, Džejms Jang je iz raka dojke, materice i genitalija, izolovao kokoidne i
štapićaste oblike spora. Uočeno je da svi oblici luče toksine koji indukuju ćelijsku proliferaciju.
2) Nemanodije luče gonadotropin (CE) da bi zaštitile ćelije raka, kao što placenta luči gonado
horionski gonadotropin da bi zaštitila fetus od uništenja delovanjem imunog odgovora majke.
3) Sorabi tj. nemanodije su neuništivi. Ukoliko bi, ipak, bili uništeni, za organizam domaći
na to bi bio kraj. Ne mogu ih uništiti ni pritisak, ni visoka temperatura, niti bilo koje hemjsko
jedinjenje (kiselina i sl.), kao ni zračenja od 50 000 rema dovoljno da unište svaki život.
4) Sorabi mogu da se transformišu u blizu dvadeset oblika. Variraju od veličine priona (od
dva do četiri nanometra), preko veličine virusa, do veličine bakterija (stafilokoke i streptokoka).
5) Za razmnožavanje su im potrebni faktori (hormoni) rasta. Ukoliko su ,,ulovljeni“ i
zaustavljeni na jednom od 20 stadijuma (oblika), sorabi za vlastito razmnožavanje moraju da
koriste faktore rasta domaćina. Možda upravo ovde leži rešenje tajne zbog čega kod Pigme
ja HIV-infekcija ne progredira u AIDS. Naime, pripadnici ovog afričkog plemena su izuzetno
niskog rasta i nemaju TGF (eng. Tumor Grow Factor - faktor rasta tumora). Eksperimental
no je, inače, dokazano da se Hl-virusi i kancerogene ćelije, in vivo ili in vitro, ne mogu razm
nožavati ni u optimalnim uslovima (u medijumu) ukoliko ne postoje faktori rasta.
6) Somatska (telesna) čelija se mitozom deli na dve čerke-ćelije sa po 23 hromozoma Ćelije raka
se mogu deliti asimetrično ili nepravilnom deobom gde njihov broj, redmo, može rasti aritmetičkom
progresijom - 3, 7,11,15... Mogu imati jedno ili više jedara, a može se dogoditi i da ih - nemaju.
7) Moć preživljavanja i adaptacije na novonastale uslove kod soraba je izvanredna. Kada
se organizam, recimo, tretira hemoterapijom, zračenjem, hormonskom, genetskom terapi
jom i sl, u stanju su da se grupišu, sklone i provedu izvestan period u mirovanju. Međutim,
posle, recimo 6, 12 ili 18 meseci, mogu još žešće da buknu i preplave ceo organizam.
8) Tumorske čelije imaju DNK tipa ,,G-C“, a somatske tipa ,,A-T“. Kada bi se telesne ćelije na
neki način transformisale u kancerogene, i ove bi morale da imaju DNK istog tipa, to jest "A-T“.
9) Ne treba govoriti o fizikohemijskoj teoriji tumora, već o fizikohemijskoj, virusnoj ili
biološkoj indukciji tumora. To znači da su ovi faktori samo pokretači ciklusa razvoja
mikroparazita, praklica, tj. soraba.
10) Fluoru treba posvetiti posebnu pažnju, budući da spada u red najopasnijih
kancerogena. Po rečima dr Vilijema Markusa, a to je potvrdilo i četrnaest nobelovaca, fluor
je odgovoran za 10.000 smrtnih slučajeva u SAD godišnje. S druge strane, dr Alfred Tejlor
tvrdi da natrijum fluorid i u koncentraciji od 1 :20.000.000 stimuliše rast kancerogenih ćeli
ja. U našoj zemlji je dozvoljena koncentracija od 1 : 1.200.000.
Fluor izaziva i mentalni deficit. Šta je on, ako nije progresivna multicentrična
leukoencefalopatija sa degeneracijom. Kod ovakvog poremećaja javlja se nedostatak
kiseonika u mozgu, što pogoduje SV-40 i njegovim srodnicima (nemanodijama), koji žive
u anaerobnim tj. bezkiseoničnim uslovima. Sa takvim oštećenjem moždanih struktura,
život čoveka je nemoguć. Imajući ovo u vidu, Adolf Hitler je naredio da se fiuor daje
zatvorenicima u koncentracionim logorima.
Naša deca, žene, trudnice, dobijaju pune kutije tableta sa fluorom. Na njih neprestano
vrše pritisak stomatolozi koje su, u najvećem broju, podstakli njihovi profesori nakon sti
canja titula i odbrane doktorata upravo na - fluoru.
11) SV-40, papovavirus (simian, majmunski virus), seje smrt. Kod žena preko raka
dojki, pluća, genitalnih organa. U slučaju ,,srećnog“ ishoda, ruku pod ruku sa ovim ide
nakaznost kao posledica hirurških zahvata poput mastektomije. Kod muškaraca, SV-40
izaziva rak prostate, pluća i debelog creva.
Infekcija ovim virusom je moguća preko polio vakcine, kada se umnožavanje virusa
vrši na kulturama tkiva bubrega majmuna, najčešće kontaminiranih SV-40 virusom.
I u našoj zemlji se, u Institutu na Torlaku, radi umnožavanje polio virusa na kultura
ma tkiva bubrega majmuna. Majmuni se nabavljaju od problematičnih liferanata živih maj
muna iz divljine i rezervata.
12) Po pitanju otkrivanja praklica, PCR-metoda je još jednom pala na ispitu što, inače,
nije slučaj sa kombinacijom laserske mikrodisekcije nakon koje sledi elektronska
mikroskopija. Laserskom disekcijom treba odvojiti kancerogene ćelije od zdravih, pa stavi
ti tripsin i/ili pepsin. Kancerogene ćelije (sorabi, nemanodije) će, za razliku od telesnih ćeli
ja, odoleti delovanju ovih enzima.
Čitaoci koji žele da saznaju više o nekim temama iz ovog poglavlja, dodatne informa
cije mogu naći u odgovarajućoj literaturi:
♦ Zbomik radova sa Jugoslavenskog simpozijuma o protetskim inovacijama, Beograd, 1981;
♦ „Slučaj prevarene bakterije - Epohalno otkriće ili naučni rimejk“, ,,Galaksija“, april 1990;
♦ ,,Da li će preko ljudskog gena Amerikand uskoro zavladati svetom?“, ,,Argument“, 19. maj 1997;
♦ „Prirodni virostatik Todoxin u lečenju HlV-infekcije i kanceroznih oboljenja“, prim. dr
sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1996;
♦ ,,Todoxin - biološkim skalpelom na tehnologiju zablude“, prim. dr sci. Todor Jovanović
i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1998;
♦ „Srbiji na zdravlje“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović,
Beograd, 1999;
+ „Srbiji sa srećom“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović,
Beograd, 2001;
♦ „Nada za Srbiju“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović,
Beograd, 2002.
BOLESTI ZAVISNOSTI
Narkomanija

„Ovih dana mnogo se govori o okolini. Ali, dok se uglavnom misli na prirodno zeleni
lo, čiste reke i svež vazduh, postoji i jedna druga podjednako važna sredina - sredina droge.
Sredina našeg života je postala zagađena. Naš način razmišljanja je postao zagađen.
Suočeni smo sa promenama koje zagađuju naše razmišljanje do te mere da ne znamo šta
mislimo. „Sredina promena“ uništava našu zemlju. Naša mogućnost odlučivanja je toliko
mala da je to stanje dovelo do teškoća i zbunjenosti.
Danas se okrećemo prema grupnim rešenjima svojih problema, umesto individuanim.
Za rešenje problema ne koristimo se sopstvenim mogućnostima. Glavnu ulogu u tome ima
veliki porast upotrebe droge. Ta strategija se provodi namerno. Osmislili su naučnici nove
nauke, društveni inženjeri i šeprtlje, a meta joj je najranjivije područje - naše mišljenje o
nama samima, tj. način na koji sami sebe doživljavamo, što nas na kraju dovodi do toga da
postajemo ovce koje vode na klanje. Postali smo zbunjeni mnoštvom izbora i odluka koje
moramo da donesemo pa nas je cela ta sredina napravila malodušnima.
Nama manipulišu beskrupulozni ljudi, a da toga i nismo svesni. Ovo se posebno
odnosi na trgovinu drogom.
Trgovina drogom je podmuklo promenila našu okolinu. Navodni ,,rat protiv droge“ je
obična farsa. Nema ga u dovoljno kvalitetnoj meri da bi potomci Britanske istočno-indijske
kompanije uopšte brinuli o njemu, Zajedno sa kompjuterizacijom, mozgovi su nam skoro
potpuno isprani, a sposobnost da se odupremo nametnutim promenama nam je oduzeta.
To nas dovodi do jedne druge sredine - sredine u kojoj se vrši kontrola ljudi, poznata pod
nazivom kontrola ličnih informacija, bez koje vlade ne mogu da igraju svoju igru brojki*..
Ipak, današnji problem je davno ,,izmišljen“.

Prapočed svaremenog zla

Pokušaji da se objasne pećinski crteži i gravire iz zapadne Evrope od pre tridesetak hi

ljada godina, dakle iz kamenog doba, sugerišu da su ih radili plemenski šamani ili vračevi
tokom transa izazvanog drogom. Takvi crteži su rađeni istim metodama i u Namibiji tokom
XIX veka. Vračevi bušmanskih plemena padali su u trans i identifikovali se sa okolnim živ
otinjama.
Šamanska religija je opstala do danas u Sibiru gde se, kao deo rituala, dugo uzima
Amanita muscaria, crvena pečurka sa belim pegama. Iako u velikim dozama može da bude

*Džon Kobnen- „Komotet 3001

smrtonosna, pažljivim grickanjem dovodi do sjajno obojenih halucinacija. Ti efekti se
dodatno uvećavaju muzikom bubnjeva koja prati ceremoniju. I na drugoj strani sveta, u
Kostariki, pronađen je žrvanj iz II veka nove ere na kojem je urezana scena: sa obe strane
centralne ljudske figure, nalaze se iste ovakve pečurke.
U zamršenim i fantastičnim umetničkim delima Maja, Asteka, Inka i ostalih, nije teško
uočiti jake elemente ,,psihodeličnog“. Amerikanci su blagosloveni ili prokleti, kako ko
gleda, brojnim biljkama koje proizvode snažne halucinogene supstance.
Upotreba kaktusa pejotl datira iz 200-300. godine n.e, kad je prikazan na gmčariji iz Meksika.
Halucinogeni kaktus San Pedro je korišćen još oko 800. godine p.n.e. Bar tako govori
rezbarija u kamenu iz grada Čevin de Huantar u severnom delu peruanskih Anda. Osušen
sadrži dva posto meskalina- najveću koncentraciju ovog halucinogena u bilo kojoj biljci.
Pečurka teonanacatl („telo bogova“) sadrži halucinogen psilosibin. Maje su od 500.
godine p.n.e. pravile stotine „pečurkastih kamenova“ sa stablima ukrašenim rezbarijama
životinjskih ili ljudskih figura prikazanim kako žvaću pečurke. Pulpa dobijena žvakanjem,
mešana je sa vodom. Teonanakatl pečurke mešane sa medom služene su prilikom svetkov
ina na gozbama, od čega su gosti dobijali fantastične vizije.
Kad se lišće koke žvaće pomešano sa gašenim krečom, oslobađa se kokain. Delimično
sažvakani komadići koke pronađeni su na đubrištima drevnih peruanskih naselja iz vreme
na oko 2500. godina p.n.e. Ćupovi iz kulture Moke iz Perua prikazuju ritualne koje izvode
sveštenici žvaćući koku, kao i opremu koja ide uz to - torbicu za lišće koke, tikvu i štapić
za nanošenje kreča. Neka od najlepših zlatarskih dela iz Kvimbaja kulture Kolumbije jesu
sudovi za kreč koji se žvakao sa lišćem koke. Kod peruanskih Inka koka je bila privilegija
elite - vojnih starešina, naučnika, lekara, sveštenika i kraljevskih glasnika - koji su sle
dovanja nosili sa sobom u malim torbicama. Inke su za uzgajanje žbunja koke koristili
osuđenike jer su ravničarske oblasti gde je ono raslo smatrane lošim po zdravlje.
Koristeći testove za otkrivanje upotrebe droge kod zaposlenih u Sjedinjenim Država
ma, naučnici su u jednoj trećini analiziranih uvojaka kose 170 peruanskih i čileanskih
mumija, našli ostatke kokaina, uključujući i tela stara 2.000 godina. I to od najmlađih do
najstarijih osoba!
Konoplja (kanabis) se najviše uzgaja u Americi, i to počev tek nakon njenog otkrivanja.
Do Kolumba, rasla je divlje. Priče o vizijama koje su imale poglavice iz XIX veka, poput Bika
Koji Sedi i Crnog Irvasa sugerišu pušenje kanabisa. Najčuveniji među prvim uzgajivačima
kanabisa bio je izvesni Džordž Vašington. Dvanaestog maja 1765. godine, zapisao je u
dnevnik: „Žeo konoplju u Madi Houlu pored močvare“.
Najpoznatiji izvor kanabisa u Aziji je Indija gde su evropski lekari otkrili njegova
lekovita svojstva i nazvali ga indijska konoplja. Tradicionalni indijski način konzumiranja
je pijenje čaja od kanabisa (u prahu) uz dodatak mleka, šećera i začina. I danas se spravlja
pod imenom bhang. Efekti: veselost, dremljivost, zaljubljenost ili veliki apetit.
Grčki istoričar Herodot opisuje kako su Skiti iz južne Rusije (200 godina ranije su naselili
Bliski istok) izumeli posebne šatore kao parna kupatila i mesta za pušenje konoplje. Unutra
je, na posudu punu užarenog kamenja, bacano seme konoplje. Skiti su, beleži Herodot,
oduševljeno urlali dok su udisali ta isparenja. Potvrda Herodotove priče pronađena je u leden
im grobnicama Pazirika, na granici Rusije, Mongolije i Kine, iz oko 400 godina p.n.e. U jed
noj grobnici su nađena dva kompleta za pušenje kanabisa. Sastojali su se od posuda sa
kamenjem i semenom konoplje, pokrivenih krpom, sa kožnom torbicom sa semenom.
 U drevnoj Kini, taoistički sveštenici su se ,,fiksali“ udisanjem isparenja konoplje koju su
stavljali u posude sa tamjanom. Shen Nung Pen Tsao Ching je na prelazu I i II veka nove ere
ostavio zabelešku: „Ukoliko se uzme mnogo, čovek vidi demone i bacaka se okolo kao ludak.
Ali ako se uzima duže, čovek može da komunicira sa duhovima i telo mu postaje lako.“
Hašiš je koncentrat kanabisa, napravljen ceđenjem smolastog cvetnog polena. Ovu
smolu danas skupljaju avganistanski seljaci obučeni u kožne ogrtače trčeći kroz polja i
češući se o biljke. Potom se smola skida sa njihovih ogrtača i od nje prave ,,pogačice“. Izu
mitelji hašiša nisu poznati, ali je najverovatnije reč o srednjovekovnim Arapima koji su toj
drogi u tolikoj meri bili posvećeni da je jedna verska sekta po njima dobila ime - Asasini.
Reč je o fanatičnoj islamskoj manjini, organizovanoj u drugoj polovini XI veka, od strane
navodnog persijskog plemića Hasan-ibn-al-Sabaha.
Nije poznato gde je tačno nastala vodena lula za pušenje hašiša, ali najraniji poznati
primerak potiče iz XV veka. Nađena je u pećini Libel u blizini izvora Plavog Nila u Etiopiji.

Muze li se - mak?

Opijum se dobija iz mlečnih sokova maka. Zbog aktivnog sastojka morfina, smanjuje
bol, anksioznost i nesanicu. Australijski arheolog Robert Merilis je 1962. ukazao da je jedna
vrsta glinenih ćupova, napravljena na Kipru između 1600. i 1500. g.p.n.e, modelirana prema
semenu maka okrenutog naopako. Na nekima od njih su i paralelne pruge koje jasno imi
tiraju zareze uzgajivača na čaurama maka iz kojih otiče mleko. Zahvaljujući ovome, sma
tra se da je Kipar svojevremeno bio centar trgovine opijumom u istočnom Mediteranu.
Upućeni tvrde da je ovo ostrvo i danas jedan od centara krijumčarenja narkotika. Inače,
istovetni ćupovi su iskopani čak i u Siriji, Palestini i Egiptu.
Prve pošiljke opijuma, prema dr Kolmenu, stigle su iz Bengala u Englesku 1683.
godine, u „jedrenjacima za prevoze čaja“ Britanske istočno-indijske kompanije. U Englesku
su ga dovezli kao test, ogled, da vide da li se običan engleski puk, sitni posjednici i niži slo
jevi, može navući na uzimanje droge. Bilo je to ono što bi mi danas mogli da nazovemo
„eksperimentalnim marketingom“ za novi proizvod. Ali, čvrsti seljaci i uveliko izrugani
„niži slojevi“ bili su sazdani od čvrstog materijala, pa je eksperimentalni marketing doživeo
potpuni krah. „Niži slojevi“ britanskog društva su odlučno odbili da puše opijum.
Plutokrate i oligarsi iz londonskog visokog društva počeli su da tragaju za tržištem koje
neće biti tako otporno, nesavitljivo. Takvo tržište su pronašli u Kini.
Širom Kine su počele da niču opijumske jazbine, a u velikim gradovima poput Šanga
ja i Kantona na stotine hiljada bledih Kineza je otkrilo kako lula opijuma naizgled čini život
podnošljivijim. Britanska istočno-indijska kompanija je nesmetano delovala više od 100
godina, dok se kineska vlada nije probudila. Prvi zakoni protiv pušenja opijuma doneti su
tek 1729. godine. To se članovima odbora Britanske istočno-indijske kompanije, a bilo ih
je 300, nije ni najmanje svidelo.
Kompanija je već uspela da uzgoji seme maka koje je davalo najkvalitetniji opijum iz
makova sa područja Benaresa i Bihara u dolini reke Gangeš u Indiji, dok se opijum nižeg
kvaliteta, iz drugih delova Indije, prodavao po nižoj ceni. Ne želeći da izgubi svoje unosno
tržište Britanska Kruna se upustila u bitku sa kineskom vojskom i porazila je. Na isti način
američka vlada navodno danas bije bitku protiv trgovaca drogom i kao Kina trpi ogromne
poraze. Ipak, postoji jedna velika razlika: kineska vlast se borila kako bi pobedila, dok
američka vlada nema nikakve želje da tu bitku dobije, što objašnjava tako veliku fluktuaci
ju osoblja u Agenciji za suzbijanje narkotika (DEA).
U poslednje vreme opijum visokog kvaliteta putuje iz Pakistana do Makre na pustoj
pakistanskoj obali, odakle se brodovima prevozi u Dubai, gde se razmenjuje za zlato. Kažu
da je to delimično razlog zbog koga je danas heroin privlačniji od kokaina. Trgovina hero
inom je diskretnija. Nema ubistava visokih državnika, što je u Kolumbiji postalo gotovo
svakodnevno. Pakistanski ne postiže cenu onoga iz Zlatnog trougla polumeseca (iranski
opijum). To je uveliko podstaklo proizvodnju i prodaju heroina, koji bi ubrzo mogao da
potuče kokain i postane droga broj jedan.
Mehanizam trgovine heroinom izgleda ovako: primitivna plemena na brdovitim pre-
delima Tajlanda i Burme uzgajaju mak od koga se pravi opijum. U vreme berbe, čašice
maka sa semenom se zarezuju žiletom ili oštrim nožem. Kroz posekotinu iscuri smolasta
masa koja počinje da očvrščava. Ta masa je sirovi opijum. On se potom oblikuje u lepljive
kuglice. Uzgajivačima se plaća u zlatnim polugama težine oko jednog kilograma, poznatim
kao 4/10, koje se izlivaju u banci „Credit Suisse“. Te male šipke se koriste samo za tu svrhu
- za plaćanje uzgajivačima opijuma - pomenutim pripadnicima plemena. Velikim trgovci
ma sirovog opijuma ili poluprerađenog heroina na hongkonškom tržištu se plaća zlatnim
polugama normalne veličine. Iste metode se koriste za plaćanje brdskih plemena u Indiji -
Balučija - koji se ovim poslom bave još od vremena mogula. U „sezoni droge“, kako se zove,
na tržištu Hong Konga nastaje poplava trgovine zlatom.
Meksiko je počeo da proizvodi relativno male količine heroina zvanog „meksički
smeđi“, za kojim postoji velika potražnja u Holivudu. I u toj zemlji trgovinom narkoticima
upravljaju najveći državni funkcioneri, koji na svojoj strani imaju vojsku. Neki proizvođači,
„meksičkog smeđeg“ zarađuju milione dolara mesečno opskrbljujući narkoticima svoje kli
jente u SAD-u. Kada se neki pripadnici meksičke Savezne policije, s vremena na vreme,
nahuškaju na preduzimanje akcija protiv proizvođača heroina, odjednom se, kao iz vedra
neba, pojavi vojska i ,,očisti“ teren.
Šta je heroin i zašto je on danas cenjeniji od kokaina? Po rečima priznatog stručnjaka
za to područje, profesora Galena, heroin je derivat opijuma - droge koja otupljuje osećanja
i dovodi do dugog spavanja. Upravo to većina zavisnika i želi, a to stanje se zove „biti u
rukama Morfeja“. Opijum je droga koja, među svim čovečanstvu poznatim drogama, stvara
najveću zavisnost. Mnogi farmaceutski lekovi sadrže opijum u različitim količinama, a
veruje se da se i papir koji se koristi za proizvodnju cigareta prvo impregnira opijumom i
da zato pušači postaju zavisni o pušenju.
Dr Džon Kolmen navodi:
„Sve do nedavno prava istina o trgovini opijumom u Kini bila je praktično nepozna
ta. Istina je sledeća: snabdevanje Kine opijumom je bio britanski monopol, službeni
monopol britanske Vlade i službena britanska politika. Britanska prodaja indijskog opi
juma u Kini bila je jedna od najbolje čuvanih tajni oko koje su stvorene mnoge zavarava
juće legende, kao što je ona ona o Klivu od Indije (Clive of India) i priča o očajničkoj
hrabrosti britanskih vojnika u Indiji za slavu ,,Carstva“, koje je tako dobro napisao Rad
jard Kipling, i priča o „jedrenjacima za prevoz čaja“ , koji prevaljuju okeane sa svojim
tovarima kineskog čaja za salone visokog društva viktorijanske Engleske. Istina o britan
skoj okupaciji Indije i o britanskim Opijumskim ratovima jedna je od najpodlijih laži
zapadne civilizacije.
 Skoro 13 procenata indijskih prihoda u vreme britanske vlasti dolazilo je od prodaje
bengalskog opijuma visokog kvaliteta distributerima droge u Kini, koji su bili pod britan
skom upravom. Kineska kopnena misija - tadašnji Bitlsi - napravila je izvrstan posao širen
ja upotrebe opijuma među siromašnim kineskim radnicima (coolies, kako su ih zvali). Nisu
se ti zavisnici odjednom pojavili iz vedra neba, kao ni tinejdžerski zavisnici u SAD-u.
Moramo da zapamtimo da su u oba slučaja oni namerno stvoreni. U Kini je prvo stvoreno
tržište opijuma, a onda je to tržište popunjeno opijumom iz Bengala. Na isti način je u SAD
u prvo stvoreno tržište marihuane i LSD-a, a potom su ga britanske plutokrate i njihovi
američki rođaci, uz pomoć gospodara britanskog bankarskog aparata, popunili.
Unosna trgovina drogom je jedan od najgorih primera zarade na ljudskoj bedi. Drugi
je legalna trgovina drogom, koju vode farmaceutske kuće u vlasništvu Rokfelera. Najviše ih
je u SAD-u, ali ih ima i u Švajcarskoj, Francuskoj, Velikoj Britaniji, a imaju punu podršku
Američkog Medicinskog udruženja (American Medical Association, AMA)“.
Svako ako hoće može, a ako neće ne mora da vjeruje dr Kolanu. Jedno je ipak sigurno -
ništa ne priča napamet. Dobro zna išta govori. No, da privedem kraju priču o „prapočetku zla“.

Grci i Rimljani su više voleli da piju nego da „duvaju“

Dokazi za korištenje opijuma u religijskim kultovima bronzanog doba stižu iz Egejskog

mora. Tokom iskopavanja drevnog kiparskog grada Kitiona (1975), pronađena je mala fino
izrezbarena lula od slonovače iz oko 1200. g.p.n.e. Tragovi sagorevanja na jednom od dva
otvora, jasno ukazuju na to da se koristila za pušenje opijuma. Slične lule se koriste i danas.
Figurine napravljene na minojskom Kritu sredinom drugog milenijuma p.n.e, prikazu
ju boginje sa krunama od glava maka kako pružaju mak drugim ženama.
Interesantno je to što ni grčki ni rimski bogataši, inače skloni raznoraznim bahanali
jama, nisu previše uživali u drogama. Marihuanu su više koristili za lek. Istina, u grčkom
gradu Afrodizijasu, u Turskoj, jedna skulptura pokazuje opijum u ruci boga ljubavi Erosa.
U Homerovoj poeziji se droga pominje dva puta, i to u negativnom kontekstu. U „Odis
eji“ lepa Helena meša vino gostima govoreći: „Niko ko ovo popije u vinu, neće toga dana
ni suzu pustiti, čak ni za smrt majke ili oca, čak ni ako mu brat ili sin budu posečeni mačem
a on tome bude prisustvovao“.
Helena je nabavila drogu (verovatno derivat opijuma) iz Egipta gde se koristila kao lek.
Iako je Homer opisuje kao ,,korisnu“, svestan je da droga lišava čoveka osećanja. Isto se
odnosi i na one koji jedu ,,lotos“, verovatno u Severnoj Africi koju je posetio Odisej prilikom
dugih lutanja nakon Trojanskog rata. Članovi njegove posade koji su pojeli cvetove ,,lotosa“,
uobičajeno kod lokalnog stanovništva, nakon toga su tonuli i blaženi trans zaboravljajući na
sve brige, pa čak i želju da se vrate porodicama. Odisej je morao silom da ih vraća na brod i
vezuje dok ne dođu sebi. O kojoj je biljci reč, nije poznato. U svakom slučaju to nije bio cvet
egipatskog lotosa, vrste vodenog ljiljana, budući da ovaj nema nikakva psihoaktivna svojstva.
Uzimanje halucinogenih droga kod Grka je ograničavano uglavnom na proročišta.
Verovalo se, recimo, da Apolon govori kroz svoju sveštenicu na Delfima. Iz klasičnih tek
stova se jasno vidi da su sveštenice uzimale jake halucinogene. Plinije tvrdi da su drevni
narodi koristili buniku. On je zove apollinaris, po Apolonu. Plinije opisuje i vrbenu kao
sredstvo za izazivanje proročanstava: ,,0be vrste (vrbene) koristi narod Galije u proricanju
sudbine, ali Magi (iz Persije) naročito iznosi najluđi stav o toj biljci: ljudima koji se istrlja
ju njome ispunjavaju se želje, nestaju im groznice, dobijaju prijatelje i leče se od svih
bolesti“.
Ipak, najstariji arheološki dokazi o gajenju maka u Evropi pronađeni su oko švaj
carskih jezera i datiraju iz 2500. godine p.n.e. U njihovim staništima, naime, pronađene su
veće količine semena maka. Naučnici, međutim, tvrde da je ovaj mak korišćen za pravlje
nje kolača ili ulja za kuvanje.
Sve u svemu, drevni narodi su droge uglavnom uzimali u kontekstu koji je to uziman
je činio mnogo bezbednijim. Vrlo je verovatno da astečki tinejdžeri koji su uzimali pečurku
teonanakatl, koja sadrži psilosibin (najbliži prirodni ekvivalent LSD-u) nisu sebi činili
ozbiljnu štetu - drogu su uzimali u okviru porodice, uživajući u zajedničkom doživljaju
pojačane percepcije i uvida u domen duhovnosti.

Pored cveća bilo je i računice

Do pojave hipika, šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, narkomanija je bila

sporadična bolest. Zastupljena u oblastima u kojima se droga proizvodila, postojala je spo
radično i kod zdravstvenih radnika kojima su morfijum i druge psihoaktivne supstance bile
dostupne. U to vreme distribucija narkotika nije bila razvijena.
Hipici su uz parolu „Ljubav i mir“ imali još jednu: „Želim momentalno zadovoljstvo,
ne pitam na koji način.“ Počeli su sa meskalinom, pejotlom, kokom, marihuanom... Pokret
hipika se širio, kao i njihove ideje, a ubrzo je sa Istoka stigao heroin. I tada, već negde
osamdesetih, epidemija je počela da se razvija po svetu.
Tada je epidemija počela da se širi i kod nas. Odjednom je droga postala dostupna
svakom. Na koji način? Tako što se kriminalizovala. Da bi mogli da kupe drogu, mnogi
kradu, prostituišu se. Zato su narkomani dobili epitet da su ljudi poslednje kategorije. Tako
je zaista bilo, međutim, večiti sumnjičavac dr Džon Koleman ima svoju verziju:
,,Ta novoformirana zajednica („Deca cveća“ ili „Bit generacija“) i njen „stil života“
usisaJi su u svoj kult milione američke omladine. Američka omladina je pretrpela koren
itu revoluciju a da toga nije bila ni svesna, dok su stariji naraštaji bespomoćno posmatrali,
nesposobni da identifikuju izvor te krize, pa je zbog toga reagovao na način lošeg pri
lagođavanja na tu pojavu koja se sastojala od svih vrsta droge, marihuane, a kasnije lis
ergične kiseline, LSD-a, koji im je baš lepo osigurala švajcarska farmaceutska kompanija
Sandoz, pošto je jedan od njenih hemičara, Alfred Hofman, otkrio kako da napravi sin
tetičke ergotamine - veoma moćnu drogu za menjanje uma. Komitet 300 je isfinansirao taj
projekat preko jedne od svojih banaka - banke S.C. Warburg, a drogu je u Ameriku doneo
filozof Oldos Haksli.
Ta nova ,,čudotvorna“ droga brzo je distribuirana u malim ,,uzorcima“, te besplatno
deljena na univerzitetima širom SAD i na ,,rok“ koncertima, koji su postali vodeće sredst
vo širenja upotrebe droge. Pitanje koje vapi za odgovorom je: šta je u to vreme radila Agen
cija za suzbijanje droge (Drug Enforcement Agency, skraćeno DEA)? Postoje snažne indi
cije koje pokazuju da je DEA znala šta se dešava, ali joj je naloženo da ne preduzima
nikakve akcije da to spreči.
Jedan broj građanskih čelnika i crkvenih ljudi osećao je veliko ogorčenje zbog tog novog
kulta, ali su svoju energiju usmeravali u pogrešnom smeru - protiv posledica tih događaja, a
ne protiv uzroka. Kritičari rok kulta pravili su iste greške kao i kritičari iz perioda prohibici
je. Kritikovali su agencije za sprovođenje zakona, profesore, roditelje - sve osim zaverenika.
Zbog ljutnje i ogorčenosti koju osećam prema tom velikom zlu od droge, ne želim da
se izvinjavam zbog upotrebe rečnika koji nemam običaj da koristim. Jedan od najgorih
drogeraških dripaca koji je ikada hodao ulicama Amerike bio je Alen Ginsberg. Taj Gins
berg je progurao upotrebu LSD-a kroz televizijsku reklamu koja ga nije ništa koštala, iako
bi ga, u normalnim okolnostima koštala na milione dolara.
Ginzberg je uspeo da održi nekoliko predstava nacionalne gledanosti u kojima je
veličao vrline LSD-a i m arihuane pod izgovorom „novih ideja“ i „nove kulture“ koja
nastaje u umetničkom i muzičkom svetu. Kako ih elektronski mediji ne bi prešišali,
Ginsbergovi obožavaoci iz um etničkih i društvenih kolumni svih vodećih američkih
novina i časopisa pisali su blistave članke o ,,tom živopisnom čoveku“. Nikad u istori
ji novina, radija i televizije nije bilo takve svemedijske besplatne reklam ne kampanje,
a da prom otere iz „zavere Vodolija“, NATO i Rimski klub nije koštalo ni centa. Sve
su to bile apsolutno besplatne reklame za LSD, tek blago prerušene u „umetnost i
,,kulturu“.
Ken Lov je jedan od Ginsbergovih najvećih prijatelja, koji je u Njujork Tajmsu objavio
reportažu od pet stranica, saglasno metodologiji koju primenjuje Tavistok institut i Sten
ford centar, a koja glasi: ako treba da promakne nešto što javnost ne može da prihvati zato
što joj mozak još uvek nije potpuno ispran, onda unajmi nekoga da napiše članak u kome
će obraditi temu sa svih strana.
Što je još gore, ili bolje, zavisno od tačke gledišta, agencija Junajted pres (UP) preuzela
je besplatnu reklamu o Ginsbergu i LSD-u koju je napisao Keni Lov i poslala teleksom stoti
nama novina i časopisa širom zemlje, pod naslovom „Nove priče“.“
Popularnost, na žalost i prihvatanje, na koje je LSD naišao u našim krajevima, možda
je ponajbolje odslikao sjajni Dragoslav Andrić u svom poznatom „Rečniku žargona“ iz
1972. godine, gde je pod odrednicom ,,droga“ pribeležio: jegulja, lična karta, esid, žeton,
kalifornija, kiselina, sanšajn, spid, trava, travka, hrana, šit, štaka; droga lošeg kvaliteta -
divljak; metedrin - met; marihuana - marica, mariš, Meri Džejn, pot, trava, travka; čista
droga - čistak... kubni santimetar droge - trip... uzimanje droge kao što je LSD i sl. - spid...
intravenozno ubrizgavanje - dizajn, zezanje, krljanje, treskanje, fiks... drogirati se intra
venoznim ubrizgavanjem - baciti se pod igrlu, zakucati se, krljati se, prikucati se, tresnuti
se, ukucati se, urokati se, ufiksati se, ufurati se, fiksati se, fiksovati se, furati, cepati iglu,
cepati fiks... Pod odrednicom ,,narkoman“ - dizajner, dragomdan (ž. dragomdanka), đanki,
komandos, narkos, džanki, hašman, drogi, drogos, drogoš, fiksać...
Danas je to, međutim, zvuči drugačije. Novo vreme, neki novi klinci, neki novi jezik.
Evo kako to, otprilike, izgleda: dop, pajdo - droga; petica, petak, petarda - pet grama
heroina; mic - gram; kvoter - četvrtina grama; lutka - pola grama; gandža - jedna doza;
džankoza, džanki - narkoman; pig - osoba koja uzima drogu koja mu prva dođe pod
ruku; uraditi semu - nabaviti drogu; uraditi se - biti pod uticajem droge; haj - dobar
osećaj tokom uzimanja droge; gou ap - osećanje euforije posle uzimanja narkotika; klin,
čist - onaj koji je napustio drogu; daun - povratak u normalno stanje posle uzimanja
droge; krizirati - apstinenciona kriza; overiti - smrt usled velike količine; hot šot - cijanid
ili druga vrsta otrova skrivenog u drogi da bi ubila zavisnika ili preprodavca koji pravi
smetnje, fatalna smrt; spid bol - mešavina kokaina i heroina; rem - davanje stvari u zalog;
lajpika, šit, hors - hašiš; gir, koka, koks, dast, čarli, belo - kokain; gan - špric; fiks - doza
droge koja se daje injekcijom; džoint - marihuana uvijena u cigaretu; domaćica - domaća
marihuana (iz saksije); albanka - marihuana proizvedena u Albaniji; čikago grin - jaka
vrsta marihuane; trava, vutra - marihuana; eks, ekseri - ekstazi; trip - LSD, stanje iskriv
ljene svesti;

Šta oni kažu?

U maju i junu 2001. godine, beogradski Zavod za bolesti zavisnosti je u okviru „Pro
grama prevencije zloupotrebe PAS“ sproveo istraživanje u 22 srednje škole u svih 16
beogradskih opština. U reprezentativnom uzorku su zastupljene škole svih usmerenja. Ispi
tan je 1.871 učenik, njihovi roditelji i profesori.
Među ispitanicima je bilo 64 odsto ženskog pola i 34 muškog, od čega su 95 odsto bili
ispitanici učenici drugog razreda i 4 odsto trećeg. Više od 60 odsto ispitivanih učenika ima
prosečan uspeh, 17 odsto je odličnih, a 12 odsto ima loš uspeh.
Roditelji su uglavnom sa srednjim obrazovanjem (oko 55 odsto), sa završenom osnovnom
školom je 4 odsto očeva i 8 odsto majki. Od njih je 80 odsto očeva zaposleno i 70 odsto majki.
Sa roditeljima živi 80 procenata ispitanika, preko 85 odsto živi u četvoročlanoj porodid dobrog
imovinskog stanja (u svom stanu, imaju sopstvenu sobu, osnovne kućne aparate, automobil).
Preko 75 odsto ispitanika smatra da se roditelji dobro slažu, a da u kući vlada
demokratska atmosfera gde svi učestvuju u dogovoru. Sa majkama i sestrama imaju bliski
ji odnos i lakše komuniciraju nego sa očevima.
Roditelji često puše, preko 50 odsto, podjednako oba roditelja, dok je konzumiranje
alkohola češće kod očeva - 31 odsto. Drogiranje oba roditelja je retko, ispod jedan odsto,
dok je kod braće i sestara prisutnije - 1,5 odsto. U preko 80 odsto slučajeva mladi negiraju
postojanje posledica konzumiranja duvana, alkohola i droga kod članova porodice.
Ispitanici lakše komuniciraju sa istopolnim prijateljem, smatraju da simpatije treba da
počnu sa 10 godina, zaljubljivanje sa 12, zabavljanje sa 14, a seksualna iskustva od 16.
godine. Većina je već imala neka iskustva (grljenje, ljubljenje), a oko 20 procenata referiše
i ozbiljnija iskustva.
Skoro 40 odsto ispitanika je odgovorilo da nije srećno, njih 11 odsto da ima jednog ili
nijednog prijatelja. Povremeno ili često je usamljeno 46 odsto, a 24 odsto nije sigurno da li
su prihvaćeni u društvu. Preko 10 odsto se oseća bespomoćno, a skoro 30 odsto povremeno
nema samopouzdanje. Nezadovoljnih sobom i drugima je 45 procenata. U poslednje vreme
je često nervozno 63 odsto ispitanika, 40 odsto nerviraju roditelji, 50 odsto lako plane.
Slobodno vreme mladi većinom provode sa prijateljima, uz televizijski program, u
bavljenju sportom ili slušanju muzike. Samo 4 odsto provodi vreme čitajući.
Za mlade je najvažnije zdravlje, ljubav i prijateljstvo, zatim karijera, a za 7 odsto novac
i lagodan život. Njih 60 posto će nastaviti školovanje posle završene srednje škole.
Skoro 70 odsto mladih povremeno ide u crkvu.
Preko 30 posto se izjašnjava da je izgubilo interesovanje za školu, društvo, sport, hobi.
Onome ko uzima droge, najviše može da pomogne porodica, zdravstvo, policija, a
škola najmanje, svega 3 odsto. Za pomoć bi se obratilo roditeljima, savetovalištu za mlade,
školskom psihologu 8 odsto, a nastavniku manje od 1 odsto.
Tri četvrtine, ili oko 75 posto, izjavljuje da dosta zna o psihoaktivnim supstancama
(PAS) i da su o tome saznali preko TV, filmova, predavanja u školi, roditelja i prijatelja.
 Mladi misle da se droge koriste iz radoznalosti, porodičnih problema i na nagovor dru
gova, a da se ne koriste zbog zdravlja 58 odsto, roditelja 7 odsto ili nedostatka prilike za to
11 odsto. Većina smatra da je za uzimanje droga najodgovornije društvo u celini, roditelji i
drugovi koji nagovaraju na uzimanje droga.
Njih 30 odsto zna gde se može kupiti droga, njih 70 odsto poznaje nekog ko uzima
drogu, a čak 45 odsto je prisustvovalo tom činu. Oko 18 odsto ispitanika nije protiv eksper
imentisanja sa drogama!
Prva iskustva sa cigaretama imaju već sa 12 godina, u 13-oj godini sa alkoholom, a u
14-oj sa marihuanom.
Više od 55 odsto je probalo da puši cigarete, trećina koja puši popuši oko 10 cigareta
dnevno, za šta roditelji uglavnom znaju.
Čak 90 odsto ispitanika je probalo alkohol, jedna četvrtina pije pivo više puta mesečno,
a samo 47 odsto nikada nije bilo pijano.
Dva odsto ispitanika je ,,duvalo“ lepak sa početkom između 10 i 12 godina.
Marihuanu je probalo 16 odsto ispitanih, najviše u 15-oj i 16-oj godini, ali 90 odsto nije
nastavilo da je koristi.
Neku drugu drogu je probalo 5 odsto u periodu od 14. do 17. godine, ali 95 odsto nije
nastavilo da je koristi.
Oko 30 procenata ispitanika je bilo na rejv žurkama i u 25 odsto slučajeva im je
ponuđena droga.
Dosta znaju o drogama, imaju benevolentniji stav prema pivu i cigaretama. Pivo ne
smatraju alkoholom, čak smatraju da su cigarete adiktivnije od piva.
Istraživači beogradskog Zavoda za bolesti zavisnosti u diskusiji dobijenih rezultata navode:
,,U istraživanju je dobijen uzorak standardne polne distribucije i školskog uspeha,
prosečnog uzrasta od 16 godina. Ispitanici žive u klasičnim četvoročlanim porodica
solidnog materijalnog stanja u kojima su odnosi harmonični, a odnos prema deci liberalni
ji. Počinju prvi konflikti sa roditeljima (separaciono-individuacioni procesi), a naglašena je
razdražljivost i impulsivnost. U kući su prisutni duvan i alkohol.
Visoko vrednovanje zdravlja u ovom uzrastu je možda posledica decenijske izloženos-
ti, neposredne i posredne, raznim traumama, stresovima, nepredviđenim okolnostima,
vanrednim stanjima. Zbog svega navedenog i osećanja bespomoćnosti, nesigurnosti i
nezadovoljstva, ma kako karakteristična za adolescentnu populaciju, verovatno su
naglašenija. Crkva dobija značajnije mesto u društvu narušenih sistema vrednosti i ustro
jstva, a škola gotovo da je izgubila svoju vaspitnu i pedagošku ulogu.
Mladi dosta znaju o duvanu, alkoholu i drogama, ali su dosta prijemčivi za ove sup
stance. Spremni su za eksperimentisanje, radoznali i umeju da odgovornost prebace na
druge (društvo, roditelji, drugovi). Prema pivu su tolerantni, ne smatraju ga alkoholom, niti
štetnim. Droga je prisutna i dostupna, gotovo da svako poznaje po nekog ko uzima droge.“
Drugim istraživanjem je obuhvaćeno više od 1.200 učenika šestih razreda šest
osnovnih škola i učenika prvih i trećih razreda gimnazije „Sveti Sava“, dakle učenika na
opštini Savski venac.
Trideset pet odsto osnovaca i 39 odsto gimnazijalaca tvrdi da u školskom dvorištu ima
droge. Osamnaestogodišnjacima je dva puta više nuđena droga, tri puta više ih je probalo
neki narkotik, a u trećem gimnazije tri puta više je nastavilo da je proba. Zanimljivo je da
su gotovo svi anketirani gimnazijalci izjavili da su ubeđeni da i njihovi nastavnici koriste
drogu! U školskom dvorištu najčešće se oseća miris marihuane, a u gimnazijama se pred
nost daje ekstaziju.
Na kraju, u trećim razredima gimnazije 30 odsto đaka redovno kupuje cigarete, a među
osnovcima ima i onih koji već od desete godine konzumiraju bar pet cigareta dnevno.

„Navratili" i do nas

U Odeljenju za suzbijanje narkomanije Uprave kriminalistieke policije SUP Beograda

kažu da, kada je krajem šezdesetih u jednom podrumu u Ruzveltovoj 27 u Beogradu umro
prvi ,,overdozirani“ narkoman, nikome nije padalo na pamet da će trideset godina kasnije
narkomanija poprimiti epidemijske razmere.
Danas je, tvrde, po ponudi i jeftinoći narkotika Beograd jedan od evropskih, pa čak i svet
skih rekordera. U odnosu na zapadnu Evropu, kod nas je ipak manji broj tzv. sintetičkih droga,
međutim, strahovita je ekspanzija ekstazija, sintetičke droge koja u poslednjih četiri-pet godina
uzima maha i koju najčešće koriste veoma mladi ljudi, već od 13. godine. Što se ostalih droga
tiče, marihuane ima najviše verovatno zato što je moguće i ovde proizvesti. U značajnim količi
nama se uzgaja indijska konoplja, a od nje dobija marihuana. Velike količine pristižu posebno
iz Albanije. Na putu za Evropu, deo ostaje i ovde. Za ovom vrstom marihuane postoji veliko
interesovanje jer je, navodno, kvalitetnija. Sadrži vise THC, supstance koja utiče na svest.
Heroin je, opet, tipična droga za domaćeg narkomana. Kada se u Beogradu za nekoga
kaže da je narkoman, misli se na osobu na heroinu. Mi se, inače, nalazimo na „heroinskom
putu“. Sa Bliskog istoka, iz Avganistana, preko Turske, prolazi preko naše zemlje do
Evrope, pa i dalje. Dobar deo usluga prenosa se ne plaća kešom, već u robi.
Nekada su narkomani sebe doživljavali kao naslednike hipi-pokreta, kreativne i
posebne ljude potpuno iznad stvarnosti. Profil prosečnog beogradskog narkomana se
poslednjih godina prilično promenio. Danas je dobro zagazio u kriminal.
U kriminal najčešće ulazi iznoseći vredne stvari iz kuće, tako da roditelji ne primete. Prosečan
heroinoman ima između 17 i 25 godina. Istina, ima i ekstrema sa više od 40 godina života koji su
već dugo na heroinu, ali i onih od 12-13 godina života, na žalost već stiglih do heroina.
Droga se dosta davno spustila u radnička naselja i među omladinu koja finansijski ne
stoji baš najbolje.
Narasla narkomanska populacija se, kažu, raslojila unutar sebe. Kokainsku grupu
mahom čine pripadnici ,,nove“ srpske klase koji za gram belog praha mogu da odvoje i 100
evra. Pitanje je otmenosti ,,šmrkati“ po restoranima, diskotekama, na koktelima. Čak je i
„Put kokaina“, koji inače nije išao kroz našu zemlju, ,,skrenuo“ da bi zadovoljio novo tržište.
Kokainomana nema mnogo, mada njihov broj nije zanemarljiv. Reč je o zatvorenim
krugovima gde diler zna da će zavisnost brzo rasti i da će uskoro umesto pet grama
nedeljno prodavati mnogo više.
Marihuana, hašiš, lepak, ekstazi, već dugo su u školskim dvorištima. Koriste ih čak i
deca u petom razredu osnovne skole!
Uživaoci droga se nalaze u svim socijalnim miljeima, pa i među povratnicima sa ratiš
ta i izbeglicama.
Naši zakoni koji sankcionišu trgovinu narkoticima spadaju, tvrde upućeni, među
najliberalnije na svetu. Poznata je izreka narkodilera sa Bliskog istoka: „Ako padnem, neka
se to desi u Jugoslaviji“!
 Droga neminovno ide ka liberalizaciji. Neobičan pristup svetskih vizionara glasi:
„Čitav svet može da se drogira, ako je to pod kontrolom vlasti i zakona“!?
Primeri legalizacije i dekriminalizacije iz sveta, naravno, pokazuju da ovakav prilaz i
nije baš urodio plodom. Priča o Holandiji, gde je dozvoljeno posedovanje marihuane, nije
prezentovana kakva zaista jeste. Legalizaciju i dekriminalizaciju zastupaju oni koji konzu
miraju ili prodaju marihuanu.
Ima malih pacijenata sa višegodišnjim narkomanskim stažom čiji roditelji to saznaju,
recimo, u poslednja dva meseca. Osim što su zauzeti i preokupirani borbom za osiguranje
egzistencije, najčešće su „slepi za promene ponašanja kod svoje dece“. Štaviše, najčešće
negiraju promene u detetovom ponašanju.
Prema procenama Zavoda za bolesti zavisnosti, u Beogradu živi oko 35.000 narko
mana. Pretpostavlja se da u čitavoj Srbiji ima oko 80.000 zavisnika od droge. Iako nema
zvaničnih podataka, stručnjaci tvrde da je oko 60 odsto mladih, najviše srednjoškolaca, u
kontaktu sa drogom.
Vreme počinjanja konzumiranja psihoaktivnih supstanci u proseku se pomerilo na oko
15 godina. Sve mlađi i mlađi adolescenti, deca od 12,13 ili 14 godina, dolaze u Zavod sa već
uspostavljenom zavisnošću ili zloupotrebom uzimanja droga.
Dr Oliver Vidojević, psihijatar iz Instituta za mentalno zdravlje u Beogradu, potvrđuje
da je stanje alarmantno: ,,U proseku, u svakom odeljenju beogradskih srednjih škola, po
jedan učenik ima ozbiljne probleme zavisnosti od droge.
Naši najčešći pacijenti su đaci prvog razreda gimnazije ili srednje škole. Ubedljivo
najčešći odgovor na pitanje zbog čega koriste drogu, upućuje na uticaj neposredne oko
line. Direktni indikatori su najčešće vršnjaci. Uzrast prvog uzimanja, početnog iskust
va, je sve niži. Šokira kada dođe dete od devet godina koje je već zloupotrebljavalo
isparljive rastvarače ili dete od dvanaest godina koje je već iskusilo heroin. To nisu više
samo kurioziteti“.
Droga moze da se kupi svuda, jos malo pa i na trafici. Moje prvo iskustvo u vezi sa dro
gom vezano je za školsko dvoriste. U početku sam bio čašćavan, ali to nije trajalo večno.
Onda sam počeo da kradem. Prvo u svojoj, pa po drugim kućama. Siguran sam da će vam
zvučati patetično, ali mogu samo da dodam: „Video sam đavola i rukovao se s njim“, priča
četrnaestogodisnji Perica koji se leči u Zavodu za bolesti zavisnosti.
Stručnjaci za pitanja trgovine i rasturanja droge subotičkog SUP-a tvrde da je
između 70 i 80 odsto mladih, uzrasta od 15 do 25 godina, bilo u kontaktu sa opojnim
drogama. To su prodavci, kupci, uživaoci, narkomani. Kao korisnici su evidentirana i
deca ispod 14 godina, što donedavno nije bio slučaj. Granica se spustila na sedmi-osmi
razred osnovne skole.
Ipak, ne može se za svakog ko zapali ,,džoint“ reći da se drogira, ali to je početni korak
ka tome. ,,Vikendaši“ povremeno uzimaju drogu. Oni su takozvani ,,probatori“. Narkomani
su, međutim, zavisnici.
Pored marihuane, u Subotici se najviše koriste tablete ekstazija i ,,markice“ LSD-a.
Heroin i kokain u manjem obimu. Ali, sa ,,lakih“ sa vremenom lako prelazi na ,,teže“ droge
koje ostavljaju teške posledice.
U srednjim školama je droga postala svakodnevica. Nije retkost da učenik dođe na nas
tavu pod dejstvom droge. Deca gotovo redovno objašnjavaju da su im roditelji prezauzeti, da
po ceo dan nisu kod kuće. S druge strane, mladi nemaju organizovano slobodno vreme.
Uglavnom spavaju i idu u školu. Što bi rekli - ,,zuje“. Koren i dobrog i zlog je u porodici. Decu
treba voleti, ali i zahtevati od njih, davati im obaveze u kući, davati im ne samo novac nego,
još više, emocije. Deca su željna ljubavi i obično - zapostavljena. Zato drogu još uvek shvata
ju kao dobru zabavu, bežanje u nestvarni svet, čak i kao modu ili ulaznicu u svet odraslih.
U prilog ovome svakako idu i rezultati najnovije međunarodne studije „Televizija u
Evropi“ iz 2005. godine, predstavljeni u Briselu. Naime, ustanovljeno je da najviše vremena
u Evropi pred televizorom provode Srbi i Crnogorci sa 278 minuta dnevno, a najmanje
Slovenci sa 178 minuta. Od zemalja bivše Jugoslavije, pri vrhu liste se nalaze i Makednoci
sa 259 i Hrvati sa 254 minuta dnevnog gledanja TV programa. Ako, dakle, neko provede
dnevno ispred malog ekrana četiri i po sata, ,,plus“ odradi svoje osmočasovno radno vreme,
,,plus“ ode i vrati se sa posla za, recimo, sat i po dnevno, ,,plus“ odsapava sedam sati
dnevno, koliko mu ostaje vremena za ostale društvene aktivnosti a posebno porodicu? Ni
minut! Slična analogija može da se primeni i u slučaju deteta. Da li je, u svetlu rečenog,
otuđenje i nedovoljna komunikacija u porodici neobična? Ni slučajno.
Priča o drogi treba da bude okrenuta ne samo deci nego i celoj porodici. Jer, porodica
je još uvek kod nas nosilac svega. Nije tačno da roditelji u vremenu tranzicije ne stižu da se
bave decom zato što moraju da jure s posla na posao, kako bi izdržavali porodicu. Dovoljno
je da roditelji budu minut dnevno sa decom, ali na pravi način, da ih maksimalno uvažava
ju, socijalizuju (to je na roditeljima, a ne na školi); Na ono naše „društvo je krivo“, uvek
treba postaviti pitanje ,,ko čini to društvo ako ne - mi“.
U Srbiji pa i u Vojvodini se, na žalost, ne vodi evidencija o onima koji su drogu izabrali
za životnog saputnika. A, kažu, idemo ka Evropi. Prema procenama Ujedinjenih Nacija iz
2002. godine, u Srbiji ima oko 100.000 narkomana. Ipak, pretpostavlja se da je taj broj veći
i da doseže cifru od čak 150 hiljada. S obzirom na rečeno, verujem da ih je, ipak, dva do tri
puta više od svih procena...
Prema količini zaplenjene droge i kriminalu u kome učestvuju narkomani (oko tri
četvrtine razbojništava čine narkomani!) realno je govoriti o povećanju broja narkomana.
Smatra se i da je oko 60 odsto zatvorenika u nekoj vrsti zavisnosti. Pored toga, sve je veći
broj zavisnika koji se javlja i traži pomoć po prvi put, što takođe govori o povećanju nji
hovog broja.
Zvanično, Novi Sad ima oko 1.500 heroinskih zavisnika. Prema procenama UNICEF ta
je brojka mnogo veća - oko 5.000, dok ,,najcrnje“ projekcije idu i do 10.000 zavisnika.

Deset novih narko-kartona dnevno

Hiljadu novih kartona otvorenih u beogradskom Zavodu za bolesti zavisnosti govori

dovoljno o narkomaniji u Srbiji. Ako se to potkrepi podatkom da su zavisnici od droge godiš
ta između 76. i ‘82. i da se aktivno leče po tri-četiri godine, jasno je da je stanje alarmantno.
U većini slučajeva, reč je o intravenskim narkomanima. Može se govoriti čak i o dnevnom
porastu broja zavisnika, budući da se otvara po deset novih kartona, a 80 odsto pacijenata
već upotrebljava iglu - iznosi najnovije podatke o broju mladih zavisnika doktor Jelena
Brković, specijalista interne medicine i kliničke imunologije, rukovodilac Odseka za naučno
istraživanje Zavoda za bolesti zavisnosti i rukovodilac savetovališta za HIV i hepatitis C.
Na žalost, nismo uspeli narkomane da naučimo da uvek koriste novi špric. Od 1.000
kartona, 70 odsto otvaraju nosioci virusa hepatitisa C. Među tim mladima je primetan i rani
ulazak u seksualne odnose. Nekad je to prostituisanje za narkotike, a nekad seks pod utica
jem droge. I to najčešće bez zaštite. Problem nisu samo polno prenosive bolesti koje su u
porastu, već i sterilitet kao posledica velike rasprostranjenosti hepatitisa C. Bela kuga je ono
što je posledica u širem smislu. Narkomanija jeste bolest zavisnosti, ali i oduzumanje zdrave
populacije ove zemlje. Problem bolesti zavisnosti otuda se ne može posmatrati odvojeno.
U Srbiji je u drastičnom porastu broj konzumenata sintetičkih droga, koje su sredinom
devedesetih korišćene na tehno-žurkama. Dosta toga se od ‘99. izmenilo. Tehno-kultura je
postala ,,in“. I cena je mnogo uticala. U to vreme je, recimo, ekstazi koštao oko 10 evra, sada
je čak i ispod dva evra. Sintetičke droge se, nažalost, ne koriste samo na žurkama već i za
razbijanje depresije i dosade. Kod nas se najčešće konzumira ekstazi u obliku tableta,
amfetamini ili spid u vidu praška i, u manjoj meri, LSD. Sve aktuelniji je ketamin, veteri
narski proizvod - anestetik. Reč je o mešavini koja podvaja ličnost.
Mladi nemaju podršku porodice ili je ona minimalizovana. Roditelji opterećuju decu
pitanjem: „Šta si uradio/la od života?“ U društvu gde su poremećeni sistemi vrednosti, gde
je crno postalo belo i obrnuto, mladi gube motivaciju, a rad u kafiću, butiku ili na buvljaku,
ne nudi perspektivu. Umesto Supermena, današnji heroji su materijalno ,,potkovani“ vlas
nici firmi i ,,mercedesa“, folk-pevači... Kada mladi vide doktora kako prodaje na buvljaku,
pitaju se zašto da idu u školu. Više nije važno da li si pametan ili kreativan, već da li imaš
lovu. U takvoj atmosferi, droga (ali i alkohol) postaje izuzetno popularna. Po prirodi radoz
nao, čovek će je lako uzeti prvi put. Ako je svestan sebe, to se neće ponoviti. Ali ako nije,
ako je izgubljen i nema viziju budućnosti, desiće se i drugi put, i treći...
Noćni život mladih vođen je idejom da „vidiš i budeš viđen“. Drugo ih ne zanima.

Šta su, zapravo, droge?

Reč je o psihoaktivnim supstancama podeljenim prema efektima, simptomima koje

izazivaju i poremećajima do kojih dovode.
Veliku grupu sa kojom se Jugoslavija suočila pre skoro četiri decenije čini grupa
opijata sa morfinom, sirovim opijumom i, nešto kasnije, heroinom. Poslednja je najs
nažnija. On od ličnosti stvara marionetu. Ulazi u metabolizam, posebno metabolizam
nervnih ćelija, izaziva zavisnost i uzima oblik farmakoproteze. Kao što invalid ne može
da hoda bez ortopedskog pomagala, tako ni narkoman ne može normalno da komuni
cira bez heroina.
Ova grupa opijata izaziva euforično lepo raspoloženje koje, nakon stvaranja zavisnos
ti, postaje sopstvena suprotnost i manifestuje se kao „depresija sledećeg jutra“ crnih misli
i samoubilačkih poriva. Zbog velikog broja pokušaja ili uspešnih dizanja ruke na samog
sebe, narkomani je doživljavaju kao „prolongirano samoubistvo“ ili „samoubistvo na rate“.
,,Ujed“ heroina je, kažu upućeni, ujed kobre! Izaziva mnoge komplikacije uključujući
i telesno ruiniranje. Otuda njegove korisnike često nazivaju „podgrejanim leševima“, ,,kos
turima u pokretu“, „leševima na godišnjem odmoru“, „našminkanim leševima“...
Sledeća velika grupa je grupa kokaina i kokain kao droga, s tim što postoje dve pod
grupe kokainomana: u jednoj su mlade, radoznale osobe (otprilike kao i pre tri decenije),
a drugu čine novopečeni bogataši sa imidžom ,,snifovanja“, odnosno ušmrkavanja kokaina.
Ova droga dovodi do brze stimulacije nazvane „hemijski ringišpil“. Osoba postaje
,,haj“, ali, dejstvo je kratkotrajno i prinuđena je na sve učestalije ,,snifovanje“. Ponekad
izaziva halucinacije, dok su najčešće kožne senzacije zbog kojih poprima erotski karakter,
što dalje vodi u promiskuitet, pa i prostituciju.
Kokain brzo dovodi do propadanja nervnih ćelija, do intelektualnog propadanja,
sumanutih reakcija, čak i pojave duševnih bolesti tipa paranoidne šizofrenije i sličnih.
Genetski faktori mogu određivati sklonost neke osobe ka drogi, smatraju američki
istraživači. Ispitivanje sprovedeno na Kolumbija univerzitetu ukazalo je na mogućnost da
nedostatak jednog proteina može uticati na pojačanu osetljivost prema kokainu.
Zavisnost od kokaina i drugih droga takođe je u vezi sa oslobađanjem neurotransmitera
- dopamina koji kontroliše motivaciju i osećaj zadovoljstva. Serotonin utiče na raspoloženje i
apetit i zajedno sa dopaminom može da modifikuje efekte droga. Rezultati ovog istraživanja
ukazuju da se može blokirati pomenuti receptor i na taj način smanjiti efekat kokaina.
Smrtni slučajevi od prekomerne doze kokaina češći su u toplim danima, kada je tem
peratura iznad 31°C. Tačan uzrok ove pojave, kako prenosi Rojters, nije poznat, ali lekari
smatraju da je u pitanju povećano opterećenje kardiovaskularnog sistema koje se javlja na
toploti udruženo sa efektima kokaina. Ovaj efekat na povećanje smrtnosti karakterističan
je za kokain.
O kanabinoidima, hašišu i marihuani, postoje mnoge kontroverze. Hašiš se dobija
iz indijske, m arihuana iz meksičke konoplje. Razlika je u koncentraciji THCR
(tetrahidrokanabinola) koja je mnogo je veća u hašišu. Toksičan je samo cvet ženske
konoplje. Za ,,travu“ (marihuanu) neki tvrde da je „bejbi droga“ - gotovo bezopasna, čak
manje škodljiva od alkohola i narkotika. Da li je baš tako? Ova supstanca u početku
izaziva prijatne halucinacije. U zavisnosti od nivoa razvijenosti kreativnih i senzitivnih
kapaciteta ličnosti, zavisiće vrsta i snaga pomenutih senzacija. Nakon ovih, slede stanja
straha, panična stanja, a zatim i zastrašujuće halucinacije.
Kod hronične upotrebe kanabinoida, dolazi do gotovo potpune bezvoljnosti. Kod
muškaraca izazivaju usporavanje kretanja spermatozoida, a kod žena prolazni sterilitet.
Opasnija varijanta su psihoze i ludila izazvana kanabisom (opisana još pre više od sedam
decenija). Ne tako davno, otkriveno je i njihovo kancerogeno dejstvo. Od ,,trave“ kanabinoi
da put, gotovo sigurno, vodi do droga koje stvaraju fizičku, odnosno metaboličku zavisnost.
Sledeću grupu čine stimulatori nervnog sistema. ,,Amfetamin“ su zamenile snažnije
droge ali, srećom, na našim prostorima se još nije, bar ne u većoj meri, pojavio ,,led“ ili
„ledena oluja“ koja dovodi do ledene usamljenosti. ,,Krek“ izaziva divlju agresivnost, a
samim tim i mogućnost činjenja teških krivičnih dela, pa i samoubistava.
Neke supstance iz grupe metamina su na granici između stimulantnih i halucinogenih
droga. Kod nas je najpoznatiji ,,ekstazi“. Istovremeno je stimulantna i halucinogena droga
koja dovodi do poremećenosti tipa psihotičnih reakcija.
Uz psihičke poremećaje koji idu do halucinacija i preteranih aktivnosti (recimo, beso
mučnog igranja na rejv-žurkama), opisani su i smrtni ishodi zbog gubitka velike količine
tečnosti. Naime, ,,ekstazi“ se uzima na prazan stomak i neophodno je piti dosta tečnosti. Na
žalost, često mu se dodaju energensi tipa ,,red bul“, to jest energetski napici u kojima ima
guarane i nedozvoljeno visoke koncentracije kofeina koji mogu da deluju na određene
regione mozga poput virusa u kompjuteru.
,,Ekstazi“ značajno utiče i na telesni razvoj. Opisani su slučajevi izrazito malog rasta
kod dečaka i devojčica koji su duže koristili ovu drogu. Nisu retki slučajevi i pojave epilep
tičnih napada i ozbiljni i trajni poremećaji ličnosti.
 Grupu najtežih i najopasnijih čine halucinogene droge. Među njima LSD, odnosno
,,trip“, razarač čovekovih hromozoma čiji ,,robovi“ rizikuju da dobiju nakazno potomstvo.
Opisani su slučajevi rađanja dece bez ruku, nogu, čak - glave!
LSD izaziva raznovrsne iluzije i halucinacije i dovodi do tzv. psihoze „ludila iz epru
vete“, toksičnih psihoza, zatim i deklanširanih psihoza. Šta to znači? Osobe porodično
opterećene nekim duševnim bolestima rizikuju da ih ,,aktiviraju“. LSD se upotrebljava za
„ispiranje mozga“, zloupotrebljena je i u vijetnamskom ratu a koristi se i u svrhu „mekih
diverzija“. Moguće ju je, naime, dati osobi uz napitak a da ova toga nije svesna...
U Jugoslaviji je korišćenje nekih sredstava koja se smatraju psihoaktivnim supstanca
ma, a služe za smirivanje, neprimereno nazvano - tabletomanija. Reč je o različitim vrsta
ma lekova protiv bolova, za smirivanje, protiv nesanica, dakle, grupi benzodijazepina koji
izazivaju tihu, ćudljivu zavisnost.
Tu su i barbiturati i hipnotici i narkoanalgetik - sredstvo protiv bolova koje ima i
narkotična svojstva. Reč je, naravno, o ,,trodonu“ koga mladi uzimaju u ogromnim količi
nama. Čak i do 50 kapsula dnevno! Vrlo brzo stvara zavisnost, a gotovo dve trećine mladih
ljudi pod njegovim dejstvom dobija epileptične napade. Epilepsija je u mnogim slučajevi
ma trajna, dok u nekima završava i tragično!
Gotovo dve trećine narkomana je probalo drogu iz čiste radoznalosti. Veoma je znača
jan trenutak u kome se to dogodilo. Ukoliko mlad čovek to uradi razočaran tek raskinutom
emotivnom vezom, a sklon je ,,dramatizaciji“, doživljava je kao olakšanje i zaključuje da će
mu u svim neprijatnim situacijama pomoći. Taj jedan jedini put je u većini slučajeva koban...
Tu su i tzv. patološki induktori koji priči o drogi dodaju oreol mita, nečeg novog, fasci
nantnog, mogućnost da čovek sazna svoje nesvesno i drži ga na dlanu. Upotrebom halu
cinogenih droga to je, istina, moguće, međutim, suočavanje ili osvešćivanje nesvesnog
može da bude veoma dramatično i da za posledicu ima pokušaj ili čak realizovano
samoubistvo. A „vodiči u pakao“ nude deci drogu tvrdeći da će uz njenu pomoć bolje učiti,
lakše pamtiti, biti veseliji i raspoloženiji.
U praksi je poznata i tzv. atrogena narkomanija, zavisnost od droga koju izazivaju
lekari sredstvima protiv bolova.
U porodicama gde caruje alkohol, droga je češća. Baš kao i tamo gde je veći broj tzv.
„jedinica nesreće“, gubitak dragih osoba značajnih za život mladog čoveka.
Uprkos komunističkoj maksimi da je „religija opijum za narod“, činjenica je da je
droga počela da zalazi i u verske hramove. Ne slučajno, jer ona je često rezultat protesta
protiv oca, autoriteta. O sektama da i ne govorimo.
Majke-narkomani, na žalost, između deteta i droge biraju - drogu! Zbog toga se i
dešavaju slučajevi da deca postaju zavisna još u utrobi majke! Reč je o tzv. „smrti u kolev
ci“. Ukoliko majka ne otkrije na vreme svoju narkomaniju ili ne bude ,,prepoznata“, može
da dođe ili do smrti novorođenčeta ili da se dete na jedvite jade ,,čupa“ iz apstinencijalne
krize koju ispoljava 72 sata nakon rođenja!!!
Inače, za upotrebu fraze „seks i droga“ nema mnogo stručnog opravdanja. Pod
dejstvom droga ne postiže se psihoseksualna zrelost, već osoba zaostaje u razvoju ili
regradira. Nema tzv. seksualnog prvenstva, odnosno emocionalne i druge satisfakcije se ne
postižu genitalnim putem, znači, seksualnim odnosima. Mali su afrodizijački efekti kanabi
noida (hašiša i marihuane), a tek neznatno veći kokaina. Uprkos tome, seksualne aktivnos
ti nema. Reč je o kožnom erotizmu (dodiru) i voajerizmu (seksualnom posmatranju).
 Domaći intravenski heroinomani i narkomani su najveća ,,primajuća“ i donekle trans
misiona grupa HIV infekcije ili, kako je još zovu, „vatikansko prokletstvo“ i „trojanski
konj“. Zbog toga je i najveći broj smrtnih slučajeva vezan za AIDS upravo kod narkomana.

Sizofov posao

Poremećaji u ponašanju dece predstavljaju odstupanje od društveno prihvaćenih normi

ponašanja, koje nepovoljno utiču na razvoj mladih. Zbog toga su potrebne vaspitne i preven
tivne aktivnosti, stručna i društvena pomoć u rešavanju problema koji zbog njih nastaju.
Najveći broj narkomana dolazi na lečenje pod prinudom roditelja, škole ili nekog
drugog ,,moranja“. Istina, ima i onih koji se uplaše ,,da ne ufuraju u paranoju“ ili da ne
,,riknu“. Najčešće je to slučaj kad je porodica već opustošena, u dugovima od nekoliko
desetina do nekoliko stotina hiljada pa i miliona evra. Pomoć traže i nakon izuzetno
neprijatnog iskustva ,,predoziranja“. Kod osetljivijih se javlja i osećaj krivice... Konačno,
postoji i kategorija prisilnog lečenja (kriminogena narkomanija) u zatvorskim uslovima.
Lečenje je najmanje zahvalan posao: puno se truda uloži, a mali broj izleči. Ricidivira
ju iz čistog mira! Izvestan broj narkomana se sam izleči. „Friziraju na suvo“. Iako poznata
u medicini, reč je o nehumanoj metodi. Osnova je oduzimanje svih supstanci sa rizikom da
se osoba uvede u apstinencijalnu krizu, apstinencijalni delirijum, da se zaplaši, jer, „vizuel
na scenografija“ je u tim trenucima - zastrašujuća!
Postoji i metoda kontinuiranog i dekontinuiranog spavanja, pa zatim postepeno sma
njivanje supstance koja se koristi. (Nestručnim korišćenjem svima znanog ,,metadona“ kod
nas je, na žalost, stvoren priličan broj metadonskih zavisnika!) Ukoliko pacijent uspe da
ostane ,,čist“ između sedam i deset dana, prelazi na antagoniste opijata. Reč je o supstan
cama koje blokiraju receptore opijata, smanjuju ili potpuno redukuju euforiju, uklanjaju
žudnju, prisilu da se droga uzme. U tome određenu ulogu igra i strah. Ukoliko se uz ovu
supstancu uzme i droga, dolazi do interakcije koja se manifestuje kao apstinencijalni delir
ijum. Osoba može da ,,otkači“ ili čak tragično okonča.
Tretman ovom supstancom traje od tri do šest meseci i ukoliko pacijent ne recidivira
(ponovo počne da se drogira) u naredne dve godine, može se reći da je izlečen...
Sve u svemu, postoji veliki broj metoda za lečenje narkomanije, prihvaćenih i priznatih od
strane naučne medicine. A koji će biti primenjen, zavisi od terapeuta - psihijatra i psihologa.
Ipak, valja imati na umu da je jedno osloboditi organizam zavisnosti, a sasvim drugo
osloboditi dušu od potrebe da beži od života! Isto važi i za alkoholizam, ali i za ostale bolesti
zavisnosti. Treba, znači, izmeniti čoveka. Ali, avaj, čovek se ne može izmeniti. I ne treba!
Smisao i cilj je njegov ,,izmešani“ konfuzni karakter dovesti u red i ,,složiti“ na pravi način,
baš kao što se od delova slaže mozaik.
Budući da je u svesti ovih osoba slika sveta pomerena, samim tim su i njihove reakci
je drugačije i neretko ih vode u samouništenje. Ukoliko se, dakle, te iste ,,kockice“ koje pos
toje u njemu postave svaka na svoje mesto, on počinje da dela, ponaša se i živi normalno.
Jer, zdravom ljudskom biću nije imanentan nagon za samouništenjem, baš kao ni potreba
za drogom ili alkoholom.
Sama detoksikacija i oslobađanje od zavisnosti je stvar medikamenata. Problem nas
taje onog momenta kada pacijent recidivira, ponovo posegne za drogom ili alkoholom.
Dakle, kada se vrati u okvire u kojima je taj problem (narkomanija, alkoholizam) i nastao.
 HIV/AIDS kao propratni problem gotovo da ništa ne znači. Naime, u datom kontek
stu je za dotičnu osobu (mada ne i za njenu porodicu) potpuno svejedno da li će otići sa
ovog sveta zbog droge (alkohola) ili side. Ukoliko blagovremeno krene sa lečenjem, ugao
gledanja se iz osnova menja. Ima i lekova i leka, ali važnije od toga je usmeriti ga u pravcu
pravog i punog života, želji za životom. I temelj i vrh njegove kuće ovozemaljskog bitisan
ja postaviti gde im je i mesto.
Kod ovih osoba se prvo uočava asocijalnost i potpuna okrenutost ka sebi. Reč je o ego
centričnim altruistima, prividno dobrim osobama koje svet oko sebe gledaju kroz prizmu
vlastitih potreba, preciznije - zavisnosti. Oni nikada i nikoga ne razumeju, a i kada se stekne
utisak da im je to pošlo za rukom, ispostavi se da su u tuđoj potrebi za pomoći našle vlasti
ti interes! Traže isključivo sebe i mesto u, za njih, usamljenom svetu. Oni su haotične duše
potonule u najmanju ruku u zbunjenost i malodušnost (ozbiljna psihička i organska obo
ljenja se podrazumevaju) usled kojih ne vide čvrst oslonac, siguran prolaz, pa, dakle, ni
mogućnost izlečenja. Istini za volju, na ruku im ide i socijalno okruženje kao uzrok, koje u
fazi zavisnosti ,,modeliraju“ prema vlastitim potrebama...

Genetska zavisnost?

Naša zemlja izdvaja velika sredstva, na primer, za policiju ili za zatvore u kojima mesto
nalaze i osobe osuđene za distribuciju i preprodaju droge. Svetska iskustva su pokazala da
je mnogo uspešnija preventivna edukacija. Prevencija narkomanije ne ide uz zastrašivanje
- koliko je mrtvih ili koliko je dilera i narkomana uhapšeno - već cilj mora biti kako ojačati
osobu u nestabilnom društvu.
Podaci EU pokazuju da je u zapadnim zemljama kao što su Holandija, Švajcarska,
Nemačka i Francuska, problem narkomanije zamrznut, odnosno ne povećava se broj zav
isnika. Njih privlače novim nacionalnim programima kako bi ih izvukli sa ulice i prebacili
u normalan život, a rezultat toga je smanjena potrošnja heroina za 30 odsto i smanjenje
broja narkomana.
Iz već dobro poznatog „jednom narkoman, uvek narkoman“, logično se nameće pita
nje: „Zašto bi se onda lečio?“ Ipak, ovde je reč o vešto presečenoj rečenici jednog amer
ičkog stručnjaka koji se bavio bolestima zavisnosti. Naime, cela rečenica glasi: „Jednom
narkoman - uvek narkoman, ako želi da ostane narkoman i ako njegova porodica želi da
on ostane narkoman.“!
Na prvo lečenje zavisnici se javljaju između 19 i 23 godine. Prvi kontakt sa narkotici
ma ostvare sa 15, a obično počnu sa 17 godina, kada ulaze u period povremenog uzimanja,
a već sa 18 godina zavisnost uzima maha.
Da bi se utvrdilo da li se radi o zavisnosti, stručnjaci preporučuju testove za drogu, koji
mogu da se kupe u svakoj bolje snabdevenoj apoteci. Prisustvo narkotika u organizmu
otkriva se preko urina.
Kako prepoznati da je dete narkoman? Teško. Ali, ako se dete naglo izmenilo, duže
spava, oči su mu krvave, beži iz škole, svađa se, postaje agresivno, povlači se u sebe ili
postaje ljutito, besno, to je znak da se nešto događa. U svakom slučaju, dete pod dejstvom
droge nije skoncentrisano na času. Oči su mu krvave, govor zapinje, suše mu se usta, neki
su agresivni i prave incidente na času. Uzimanje droge se u početku ne odražava na uče
nje, ali kasnije ocene bivaju sve slabije zato što dete ne uči, niti može da uči.
 Ako roditelji to primete, trebalo bi odmah da razgovaraju sa decom. U najvećem broju
slučajeva deca u drogu ulaze iz radoznalosti ili prihvataju i poštuju zakone grupe (ako je
većina probala drogu, i oni će je probati, u suprotnom - ne). Ali, ako su počela da se drogi
raju, deca šalju roditeljima poluvidljive poruke u obliku rizli, trunčica marihuane, celofana
ili staniola u koji je bila zavijena, ,,odnekud“ se pojavi presečena boca, pocrnela kašičica.
Nešto uvek može da se vidi.
Evo nekoliko kategorija, odnosno nivoa uzimanja i zavisnosti od droge:
Probatori su početnici koji s vremena na vreme uzimaju drogu. Nikada ne stvaraju
situacije da bi je uzeli. Čak i kada mogu da je uzmu, ne uzimaju je uvek. Ukoliko su umorni,
malo ,,dunu“ (koliko da ih ,,podigne“). Oni nisu zavisnici. Naravno, probatorstvo ne može
dugo da traje. Droga traži sve više i više zato što deluje na biohemijskom nivou.
Narkofili su osobe koje iskoriste svaku situaciji u kojoj mogu da uzmu drogu. Ali, neće
juriti dilere, neće stvarati situaciju sami.
Zavisnici ne mogu bez droge. Ali, to ne mora da bude svaki dan, može i na tri ili pet
dana. Međutim, kada im dođe glad za drogom, oni je moraju uzeti.
Istraživanje genskih predispozicija za bolesti zavisnosti, sprovedeno s početka
devedesetih, utvrdilo je postojanje gena zaslužnog za ove bolesti. Ovaj gen se ne prenosi na
svaku generaciju. Da bi se bolest razvila, potrebno je da se steknu određeni spoljašnji fak
tori. Upućeni tvrde da deca alkoholičara ili narkomana ne bi uopšte smela da probaju alko
hol, jer mogu brzo da ulete u zavisnost.
Droga nije smrt! Od 25.000 do 30.000 narkomana, što čini 12 odsto mladih u proble
mu sa drogom, između 50 i 70 njih godišnje umre od predoziranosti, trovanja, lošijeg sta
nja organizma. Ovo je statistički zanemarljiv broj, pa se zbog toga se i ne može reći da je
droga smrt. Kako na fizičkom planu smanjuje otpornost pa organizam postaje prijemčiviji
za bolesti, to bi se moglo pre reći da je droga - invalidnost.
Ne postoje ,,lake“ i ,,teške“ droge. To je, možda ponajveća zabluda. Dileri su, naime,
namerno loše prevedeli „soft and hard“, tj. ,,meka“ i ,,čvrsta“ droga. Soft, tj. ,,meka“, odnosi
se na marihuanu, meku poput duvana. ,,Čvrsta“ se odnosi na heroin koji se pakuje kao
kamen, žućkasto-braonkaste boje, a posle prerađuje, melje, dodaju mu se druge supstance.
Jednom uzeta droga ne mora, ali i može, da znači da će osoba postati zavisnik. I još
nešto. Narkomani nisu zapušteni, prljavi, iscepani i teško ih je prepoznati na ulici.

Recept - protiv uživanja droga

Po jednu supenu kašiku sitno iseckanog lista i cveta pomoćnice (Solamum nigrum),
lista sapunjače (Saponaria officinalis), nevenovog cveta (Calendula officinalis), lista i drve
ta divljeg „dana i noći“ (Viola arvensis), lista i cveta očajnice (Marrubium vulgare), lista i
cveta podubice (Teucrium chamaedrys), pelenovog lista (Artemisia avsinthium), korena
čička (Arctium lappa), lista ili rizoma šumske jagode (Fragaria vesca), lista bršljana (Hed
era helix), izručiti u 1,8 litara proključale vode. Ostaviti poklopljeno izvan šporeta 90 min
uta. Procediti i piti u toku dana. Čaj piti tri dana pre korišćenja droge i tri dana posle toga.
Nakon toga pauzirati šest dana, pa ponoviti isti postupak.
Pored ovoga, uživaocima opijuma ili morfijuma kora žutike može doneti ozdrav
ljenje! Kura za odvikavanje sadrži čaj od kore žutike, ali se preduzima samo pod
lekarskom kontrolom.
 Narkotici: lečenje deluje

PORUKA KOFUA ANANA

Generalnog sekretara Ujedinjenih nadja

Jedna od najštetnijih zabluda u vezi sa korišćenjem narkotika jeste verovanje da je to

nerešiv problem. Istina je da lečenje od zloupotrebe narkotika može biti delotvorno i da se
lečenjem može povratiti duh i dostojanstvo osobe. Ove godine je povodom Međunarodnog
dana borbe protiv zloupotrebe narkotika i nezakonite trgovine izabran moto „Narkotici:
lečenje deluje“, a cilj je da se ispravi ova zabluda i prenesu činjenice o lečenju osoba sa
problemom zloupotrebe narkotika. Činjenice su zasnovane na najnovijim i najpouzdanijim
podacima i istraživanjima.
Problem zloupotrebe narkotika utiče direktno na milione ljudi širom sveta - na zavis
nike kao i na njihove porodice. Njihovi životi su poremećeni, njihovo zdravlje ugroženo,
obrazovanje prekinuto, posao izgubljen, porodice rasturene. Osobe sa problemom
zloupotrebe narkotika, njihove porodice i prijatelji moraju znati da postoji izlaz iz te situaci
je, da je pomoć dostupna na različite načine u zavisnosti od potreba i situacije u kojoj se
nalazi svaki pojedinac.
Danas bolje shvatamo m ehanizam zavisnosti od narkotika. Znamo da je zavis
nost hronična i u m nogim slučajevima je to poremećaj koji se ponavlja. Znamo da
kao u m nogim drugim hroničnim porem ećajim a postoje efikasne intervencije koje
mogu da pom ognu ugroženim osobama da započnu produktivan život, da um anje
fizičke i psihičke zdravstvene problem e, da poboljšaju porodične odnose, povrate i
održe starateljstvo nad decom, i da pronađu bolje mesto za stanovanje kao i posao.
Takođe znamo da se lečenjem osoba sa problem om zloupotrebe narkotika pomaže
zajednicama, jer se smanjuje procenat krim inalnih aktivnosti i rizik od prenosa
zaraznih bolesti putem krvi, naročito HIV/AIDS-a, a samim tim, zajednica ima
koristi od zdravijih i produktivnijih pojedinaca i njihovih porodica koji su bolje
integrisani u društvo.
Stvaraoci politike moraju imati u vidu da je lečenje isplativ način rešavanja ne
samo zdravstvenih i socijalnih posledica zloupotrebe narkotika, već i način da se
umanje troškovi za medicinsku negu, socijalnu zaštitu i intervencije krivičnog pravo
suđa. Kancelarija Ujedinjenih nacija za borbu protiv narkotika i kriminala na svom veb-
sajtu www.unodc.org na razne načine i jasno objašnjava činjenice o lečenju od
zloupotrebe narkotika.
Danas, na Međunarodni dan borbe protiv zloupotrebe narkotika, pozivam sve da pre
gledaju u uzmu u obzir jake dokaze u korist lečenja i efikasnost lečenja od zloupotrebe
narkotika. Kada je lečenje uspešno, svima je bolje.
 Poruka Antonia Maria Koste
Izvršnog direktora Kancelarije Ujedinjenih nadja za borbu protiv narkotika i kriminala

Postoji uopštena zabluda „jednom narkoman, zauvek narkoman“. Ovaj stav i žig koji
nose zloupotreba narkotika i zavisnost sprečava društvo da bude proaktivno u ispunjava
nju potreba i lečenju zavisnika od narkotika. U suštini, lečenje zavisnosti od narkotika je
efikasno i može imati drastičan uticaj na pojedince, porodice i društvo.
Zato je ovogodišnja poruka povodom Međunarodnog dana borbe protiv zloupotrebe
narkotika i nezakonite trgovine jednostavna i jasna: „Narkotici: lečenje deluje“. Ovom
porukom Kancelarija Ujedinjenih nacija za borbu protiv narkotika i kriminala (UNODC )
želi da umanji žig koji sobom nosi zloupotreba narkotika i da istakne činjenicu da se zav
isnici mogu uspešno lečiti i imati produktivan život.
Nema sumnje da postoji potreba za lečenjem. UNODC ove godine izdaje Svetski izveš
taj o zloupotrebi narkotika. U tom izveštaju se procenjuje da ukupan broj korisnika narkoti
ka iznosi oko 185 miliona, što je oko 3 procenta svetske populacije ili 4,7 odsto populacije
od 15 do 64 godina starosti. Podaci potvrđuju da je kanabis (hašiš) supstanca koja se najviše
koristi (skoro 150 miliona ljudi), zatim slede stimulanti iz grupe amfetamina (oko 38 mil
iona ljudi). U smislu uticaja na zdravlje ljudi, na osnovu traženih medicinskih usluga, opi
jati ostaju najozbiljniji problem na svetu.
„Narkotici: lečenje deluje“ je zaista dvostruka poruka - to je obećanje da će pomoć biti
pružena i nada u bolju budućnost korisnika narkotika i njihovih porodica, i garancija
dugoročne koristi za društvo.
Obećanje da će pomoć biti pružena je realno, pošto je podržano naučnim saznanjima
sakupljenim kroz sistematska istraživanja u periodu od 40 godina. U toku procesa razvoja
kampanje čiji je moto „Narkotici: lečenje deluje“, UNODC je dobio mnogobrojne priče od ljudi
koji su za sobom ostavili život zavisnika od narkotika i započeli ili nastavili sa produktivnim
životom, postali su savesni roditelji, našli su smisao života za koji nisu ni sanjali da postoji.
Programi lečenja zavisnosti od narkotika takođe oslobađaju društvo od najrazornijih
bolesti današnjice - kriminala, prenosa zaraznih bolesti, gubitka produktivnosti i od pore
mećaja u porodici i društvu. Mnoga istraživanja i potvrđeno kliničko iskustvo su dokazali
da je lečenje korisnika narkotika efikasno u naporu da se zavisnik uzdrži od daljeg
korišćenja narkotika, u sprečavanju širenja HIV/AIDS-a, u poboljšanju života ljudi i
povećanju njihovog doprinosa društvu.
Studije su pokazale da se lečenjem može smanjiti stopa kriminaliteta do 80 procenata i
umanjiti broj poseta bolnicama za 30 do 50 odsto. Na osnovu podataka Kancelarije SAD za
nacionalnu politiku kontrole narkotika, verovatnoća da će intravenozni korisnici narkotika
koji se ne leče oboleti od HlV-a je 6 puta veća od onih koji započnu i ostanu na lečenju.
Uz to, lečenje i rehabilitacija zavisnika od narkotika je najjevtinija alternativa. U zavis
nosti od modaliteta, procenjeno je da novac utrošen godišnje po osobi za lečenje čini od
jedne petnaestine do jedne trećine troškova koji bi država snosila ukoliko bi taj korisnik
narkotika bio u zatvoru ili ukoliko se ne bi lečio.
Za svaki dolar uložen u lečenje, trošak koji društvo snosi u vezi sa kriminalom zbog
narkotika se smanjuje za četiri do sedam američkih dolara. Ako se tome doda i ušteda u
oblasti zdravstvene zaštite, ukupna ušteda premašuje troškove u odnosu 12:1.
 Lečenje zavisnosti od narkotika deluje najbolje ukoliko je neprekidno, uz upotrebu
odgovarajuće kombinacije farmakoloških i psiho-socijalnih terapija u određenom vremen
skom periodu, uzimajući u obzir da svaka osoba ima različite potrebe. Najefikasnije leče
nje zavisnika od narkotika podrazumeva lečenje u ranoj fazi, uključujući porodicu i zajed-
nicu, kao i rad sa poslodavcima i krivičnim sudom kako bi se pomoglo zavisniku da postane
potpuno aktivan i integrisan član društva.
Lečenje deluje, ali ima puno drugih stvari koje možemo poboljšati. Čak i u najboljim
uslovima, samo polovina odraslih kojima je porebno lečenje zapravo budu lečeni. Taj pro
cenat je mnogo gori kod adolescenata - u nekim zemljama samo 20 odsto mladih ode na
lečenje.
Moramo imati realna očekivanja u vezi sa rezultatima lečenja. Lečenje zavisnosti od
narkotika je dug proces, baš kao i lečenje bilo koje druge hronične bolesti, dijabetesa ili
povišenog krvnog pritiska na primer. Lečenje neće trajno ukloniti osnovne uzroke zavis
nosti, ali dokle god je dugoročno, uz podršku i stalno praćenje, može se umanjiti jačina
simptoma i poboljšati fukcije osobe. To je maksimum koji možemo očekivati od lečenja
bilo koje hronične bolesti. Moramo, takođe, promovisati standarde u oblasti kvaliteta i pro
fesionalnu obuku za lečenje zavisnosti od narkotika, baš kao što to činimo u drugim oblas
tima zdravstvene zaštite.
Najbolje je sprečiti korišćenje i zloupotrebu narkotika pre nego što se to desi. Iako je
to važan cilj, činjenica je da postoje oni koji koriste narkotike. Njima je potrebna pomoć i
pažnja. Ulaganje u lečenje je pozitivan i efikasan način da se povrati dostojanstvo korisnici-
ma narkotika kako bi oni postali korisni članovi društva.

Šta je lečenje bolesti zavisnosti?

Narkomanija i bolest zavisnosti mogu uspešno da se leče kao i ostala hronična stanja.
Slično hroničnim bolestima, kao što su šećerna bolest ili povišeni krvni pritisak, neophodna
je, u toku određenog vremenskog raspona, primena kombinovane terapije (upotreba leko
va, uticaj na promenu ponašanja pacijenta, lečenje telesnih i psiholoških propratnih pojava).
Kombinovana terapija podrazumeva pristup koji odgovara potrebama svakog pacijenta
ponaosob kao i težini stanja u kome se pacijent nalazi u određenim etapama oporavka.
Postoje mnoge vrste terapija za zavisnike koje mogu da se nadovezuju da bi se posti
gao kontinuitet u lečenju. Kada se različiti oblici lečenja međusobno upotpunjuju, pacijen
ti uspešnije podnose lečenje i lakše prolaze kroz različite vrste tretmana da bi ostavili i
odrekli se zloupotrebe droge.

Oblici intervencija

Blagovremena intervencija svodi se na sprečavanje daljeg razvoja zloupotrebe droge

kod onih osoba koje drogu upotrebljavaju na potencionalno opasan način, time što će se
takvim osobama pružiti pomoć da prekinu ili smanje zloupotrebu droge. Smatra se da je
najbolje da ovakav vid intervencije sprovode zdravstveni radnici, lekari, medicinske sestre
i socijalni radnici.
Informisanje o štetnosti droge, prevencija teških posledica i intervencije nenasilnog karak
tera imaju za cilj da se dopre do populađje zavisnika i osoba sa rizičnim ponašanjem, da se
uspostavi međusobno poverenje, obezbedi osnovna pomoć, da se spreče ili smanje štetne
posledice po zdravlje i da se započne sa terapijom onog trenutka kada je osoba za to spremna,
bez nasilnog nametanja apstinenđje. Kad je reč o intravenskom unošenju droge, pokušaj sma
njenja posledica zloupotrebe droge svodi se na pokušaj prevencije prenošenja virusa HIV kao i
drugih infekdja koje nastaju korišćenjem nesterilisanih igala i ostalog pribora za unošenje droge.
Detoksikacioni tretman pomaže zavisniku da prestane sa upotrebom opijata, čime se
ujedno smanjuju simptomi odvikavanja od droge, a rizik od komplikacija svodi na mini
malnu meru, ponekad i upotrebom prepisanih lekova. Primenom samo ovog tretmana
postižu se ograničeni rezultati. Stoga se ovaj tretman smatra početnom fazom, posle čega
se primenjuju drugi oblici terapija sa ciljem apstinencije.
Savetovanje i psihoterapija, sastavni delovi većine oblika lečenja, podstiču promenu stila
ponašanja i življenja i pomažu da se suzbije žudnja za uživanjem opojnih droga. Savetovanje
je intenzivan međuljudski odnos lekara i pacijenta koji pacijentu pomaže da ostvari svoje ci
ljeve ili da uspešnije vodi svoj život. Pri savetovanju se koriste brojne metodologije i modeli
kao što su motivacija, kognitivno-bihejvioralni modeli (socijalno učenje, prevladavanje stresa
i kontrola osećanja), prevencija recidiva (povratku drogi), terapije na društvenom i
porodičnom nivou. Psihoterapija je uglavnom dugotrajan proces sa ciljem razrešenja
unutrašnjih problema i konflikata i uspostavljanja značajnih promena na psihološkom nivou.
Farmakoterapija podrazumeva upotrebu prepisanih lekova da bi se stanje vitalno
ugroženih pacijenata stabilizovalo i smanjila ili potpuno izbacila upotreba određene opo
jne supstance. U ovu svrhu se prepisuju dve glavne vrste medikamenata: supstitucioni
lekovi, koji su po svom sastavu slični opijatima i takođe uzrokuju zavisnost, i antagonisti
opijata, koji nemaju opojni efekat i ujedno blokiraju efekat opijata. Obično se uz far
makoterapiju sprovode psihoterapije kao i drugi oblici lečenja.
Program samopomoći, sa ciljem apstinencije od alkohola i drugih opijata, suštinski
predstavlja program društva za lečenje alkoholičara (Alcoholies Anonymous - AA). Program
se odvija u 12 etapa, a sprovode se i prilagođene verzije tog programa. Svi ovi programi
polaze od neophodnog priznanja od strane pacijenta da je nemoćan pred alkoholom/dro
gom, da je izgubio kontrolu nad svojim životom zbog alkohola/droge, da svoj život pover
ava „višoj sili“, pri čemu na moralnoj osnovi sagleda svoj život, ispravlja greške iz prošlosti
i sam nudi pomoć drugima u prevazilaženju problema zavisnosti.
Usluge zvaničnih zdravstvenih i socijalnih ustanova - Mnogim pacijentima su takođe
potrebne i druge usluge, kao što su lekarske i usluge ustanova za mentalno zdravlje, za
stručnu obuku, zapošljavanje i stambeno zbrinjavanje, kao i pravne usluge.
Kontinuirano lečenje / Rehabilitaeija - Kako lečenje odmiče, tako opada intenzitet ter
apije a završni deo lečenja predpostavlja individualnu i grupnu podršku da bi se sprečio
povratak upotrebi droge. Potpuna rehabilitacija i reintegracija zahteva napore u svim nivo
ma društva.

Mesta za lečenje

Zavisno od potrebe svakog pacijenta ponaosob, kao i težine stanja u kome se pacijent
nalazi, lečenje se sprovodi na sledećim mestima:
Lečenje u lokalnoj zajednici je vid lečenja bez hospitalizacije. Dispanzerski tretman
(dnevno savetovanje u bolnici) obično prati ovakvu vrstu lečenja. Supstituciona terapija,
savetovanje i rehabilitacioni programi su primeri ovog oblika lečenja.
Hospitalizacija omogućuje pacijentu da boravi u ustanovi u kojoj se lečenje i sprovodi.
U okviru ovakve nege, pacijentu se obezbeđuje okruženje u kome droga nije dostupna a od
pacijenta se zahteva da učestvuje u brojnim aktivnostima kao što su detoksikacija, evalu
acija, informisanje/edukacija, savetovanje, grupne aktivnosti, stručna obuka kao i usavrša-
vanje ili obnavljanje spremnosti pacijenta da se uklopi u društvo. Postoje dva glavna tipa
hospitalizacije: kratkotrajna terapija (do šest meseci, uključujući detoksikaciju) i tretman u
terapijskoj zajednici (od 6 do 12 meseci posle detoksikacije). Terapijske zajednice su
podesno osmišljeni programi usredsređeni na osposobljavanje pacijenta za samostalan
život bez droge, pri čemu zajednica igra aktivnu i sastavnu ulogu u terapiji.
Institucionalno lečenje, dakle lečenje zavisnosti u institucijama popravnog tipa, obav
lja se na sličan način kao i lečenje u zajednici, sa ciljem smanjenja posledica po zdravlje (u
šta spada prevencija prenošenja HI virusa i SIDE) i prestanka zloupotrebe droge i krimi
nalnog ponašanja. Na ovu terapiju, po izlasku pacijenta, nadovezuje se lečenje u lokalnoj
zajednici da bi se postigao najbolji uspeh.

Šta doprinosi uspehu lečenju bolesti zavisnosti?

Na ishod različitih faza u lečenju utiču sledeći faktori:

- savetovanje i psihoterapija,
- lekovi u fazi detoksikacije i održavanja stanja pacijenta,
efektna uloga stručnjaka koji sprovode terapiju, i
celovita i održiva terapija.

Etape lečenja

Faza detoksikadje i stabilizadje

Medicinska detoksikacija predstavlja početni i akutni stadijum lečenja bolesti zavis
nosti sa ciljem apstinencije. Međutim, stručni izraz ,,detoksikacija“ se odnosi i na sindrom
potpunog odvikavanja (tj. neuro-adaptaciju), kao i na stanje stabilizacije akutnih fiziološk
ih i emocionalnih simptoma koji se javljaju nakon prestanka uzimanja opojnih supstanci.
„Potpuna detoksikacija“ je neophodna samo u slučajevima zavisnosti od određenih
vrsta psihoaktivnih supstanci, naročito nikotina, alkohola, opijuma (dobija se od opijum
skog maka), barbiturata i benzodiazepina. Pri odvikavanju od ovih vrsta supstanci najčešće
nastaju sledeći simptomi: glavobolja, bol u kostima, groznica, drhtavica, napadi i konvulz
ije u težim slučajevima, vodnjikave oči, curenje iz nosa, dijareja i emocionalni problemi. I
same opojne droge mogu da budu uzročnici ovih simptoma, ali, iako se ovi simptomi
izuzetno teško podnose, vrlo retko su opasni po život pacijenta. Alkohol, barbiturati i ben
zodiazepini mogu takođe da izazovu napade, konvulzije i srčanu aritmiju i da ugroze život
pacijenta, zavisno od istorije bolesti i opšteg zdravstvenog stanja zavisnika.
U svim slučajevima prestanka redovnog uzimanja droge, uključujući amfetamine,
kokain i halucinogene droge, nastaje akutni period fiziološke i emocionalne nestabilnosti
(kod halucinogenih droga taj period traje jedan do tri dana, a kod amfetamina ili kokaina
traje i do dve nedelje). Iako zavisnici ovaj period teže podnose, njihovo stanje će se u skoro
svim slučajevima smiriti i bez zvanične zdravstvene nege.
 Pokazatelji uspeha u fazi detoksikadje i stabilizadje
- Značajno poboljšanje fiziološkog i emodonalnog stanja
Odsustvo ozbiljnih zdravstvenih ili psihičkih komplikacija
Integracija i učestvovanje u rehabilitacionom programu

Faza rehabilitadje i prevendje reddiva

Za rehabilitaciju su spremni oni pacijenti kod kojih je završen akutni period fiziološk
ih ili emocionalnih posledica apstinencije i kojima je potrebno usmerenje ka promeni pon
ašanja i suzbijanju žudnje za drogom. Praktični ciljevi ove etape lečenja jesu da se spreči
povratak drogi, što bi zahtevalo ponovnu detoksikaciju/stabilizaciju; da se pacijentu
pomogne da suzbije žudnju za alkoholom i/ili drogom, putem održavanja potpune apsti
nencije ili putem supstitucione terapije; i da se pacijentu pomogne u poboljšanju sop
stvenog zdravlja i uspešnom obavljanju društvenih funkcija, jer je ovaj oblik napretka u
stilu življenja važan da bi se održala kontrola nad upotrebom droge.
Iako širom sveta većina programa za rehabilitaciju polaze od apstinencije kao
osnovnog cilja, postoji značajan broj programa u Australiji, Zapadnoj Evropi i Sever
noj Americi, a sve više i u ostalim delovima sveta, koji terapiju sprovode na bazi leko
va koji blokiraju efekat opojnih droga, čime se sprečava ponovna upotreba opojnih
supstanci.

Pokazatelji uspeha u fazi rehabilitadje i prevendje reddiva

Svi oblici lečenja bolesti zavisnosti u fazi rehabilitacije sprovode se sa ciljem da se
postignu sledeća četiri rezultata:
Da se održi fiziološki i emocionalno poboljšano stanje postignuto u toku detok
sikacije/stabilizacije, da se spreči potreba za ponovnom detoksikacijom (u terapijama sa
apstinencijom kao osnovnim ciljem);
- Da se podstrekne i održi smanjena upotreba alkohola i opojnih droga;
Da se poduči, oblikuje i podrži ponašanje koje vodi ka poboljšanju ličnog zdrav
lja, uspešnijem funkcionisanju u društvu, i smanjenom riziku po zdravlje i sigurnost
ostale javnosti (npr. HIV/AIDS);
- Da se poduče i podstreknu promene u ponašanju i stilu življenja koje isključuju
upotrebu droge.

Važni faktori u određivanju ishoda lečenja

Glavni čionioci ili sastavni delovi lečenja koji vode ka boljem ishodu lečenja nakon faze
rehabilitacije su:
što duži period lečenja,
- pojačana motivacija (finansijska podrška za pohađanje programa i apstinenciju),
- individualni razgovori sa ličnim stručnim savetnikom,
korišćenje usluga zvaničnih ustanova za mentalno zdravlje, zapošljavanje i zaštitu
porodice,
- upotreba lekova kojima se suzbija žudnja za drogom i ujedno efekat droge i koji
ma se smanjuju psihički simptomi,
- pripadanje i učestvovanje u aktivnostima grupa za samopomoć nakon rehabilitacije.
 Prihvatilišta i popravilišta
udruženja Todoxin
u Beogradu i širom sveta

Todoxin poseduje veliki broj biomedicinskih biljnih preparata koji osposobljavaju

organizam da se bori protiv virusnih, kancerogenih, autoimunih, oboljenja nepoznate eti
ologije, bolesti zavisnosti i HIV/AIDS-a - side. Pri tome se koriste metode psihoterapije i
homeopatije, uz primenu preparata isključivo biljnog porekla. Prihvatilišta za obolele su se
nalazila u ulici Stanka Paunovića 66, Smiljanićevoj 8 i nekadašnjoj ulici Lole Ribara, a danas
Svetogorskoj 2 - prvom kod nas, ako ne i u svetu! U inostranstvu je korišćen sanatorijum
kraj Graca - Ajberg, u Varšavi je uspostavljena saradnja sa Marekom Kotanskim, zatim i u
Londonu, Los Anđelesu, Vašingtonu, Cirihu, Orenburgu (Rusija, na granici sa Azijom),
sanatorijum u Južnoafričkoj Uniji...
Sa Nacionalnim institutom u Vašingtonu i Betezdi radio sam po ugovoru u oblasti
kancera i HIV/AIDS-a, zatim na Karolinskom i Nacionalnom institutu u Švedskoj (za šta
sam dobio visoka priznanja), potom na Medicinskom fakultetu londonske kraljevske bol
nice... Postigao sam impresivne rezultate i u Institutu Toronto-Ontario, koji ima filijale na
svim kontinentima, zatim na Infektivnoj klinici u Rimu, Kohovom institutu u Berlinu, i
mnogim drugim ustanovama širom sveta.
Izlagao sam, naravno, i na kongresima širom sveta, počev od Japana, Kanade i
Amerike... Svuda su Todoxin-ovi preparati bili prihvaćeni zahvaljujući, pre svega, rezulta
tima koje bi poželela svaka farmaceutska kuća. I slobodno mogu da kažem da ni jedan far
maceutski ili biomedicinski biljni preparat nije imao takvih efekata i uspeha kao Todoxin.
U minulih 45 godina, pored svoje lekarske prakse, radio sam i sa osobama koje su
patile od bolesti zavisnosti - sa narkomanima i alkoholičarima. Preparat sam najčešće
davao besplatno, a to činim i danas kad je reč o HIV/AIDS bolesnicima. Ono što, ipak,
naplatim, koristi Udruženje za opstanak i čuvanje recepture više od petstotina biljnih
preparata. Profita, dakle, nema, a moj odnos i stav prema životu i ljudima sadržan je u
molitvi koju stalno izgovaram: ,,Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj. Neka bude volja tvoja.
Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske, iz ljubavi prema bližnjemu svom. Dajem ovaj lek, ali
ne protiv Tvoje volje“.
Todoxin-ovi preparati nisu čarobni lekovi, ali pomažu u borbi protiv virusa toliko da
čovek poživi u relativno dobrom ili potpunom zdravlju duži niz godina. Posebno je važno
to što Todoxin deluje preko mitohondrija citohroma ATP-a i pomaže zavisnicima od droge
i alkohola produžavajući im život. Pojedini zavisnici su, držeći se striktno mog uputstva,
uspeli da se izbore sa vlastitim usudom. Onima kojima to nije pošlo za rukom (a od kraja
1984. su se pojavili i prvi sa HIV oboljenjem), uspeo sam da ublažim muke i u značajnoj
meri (s obzirom na efekte medikamenata zvanične medicine) produžim ovozemaljsko biti
sanje. U oba slučaja (zaraženih i nezaraženih) princip je isti - HIV se dobija preko konta
minirane droge, a sve ostalo je posledica pada imunobiološkog sistema!
Pored besplatnog davanja medikamenata i 24-satnog ordinisanja u vlastitom stanu,
nastojao sam da te, uglavnom mlade, veoma pametne, srednje i visokoobrazovane ljude iz
svih društvenih slojeva, vratim tamo gde pripadaju i gde im je mesto - u porodicu, školsku
klupu ili na radno mesto.
U sve manje realnom, a sve više nad ili irealnom životu koji je usledio, psihoterapija je
pokazala svoju snagu - ispunjen višim ciljevima, prihvatio sam se težeg tereta obaveza. U
tom i takvom životu i socijalnom okruženju, svaki dijalog sa vlastima je ličio na borbu
slamke protiv vodene stihije. Molitva me je, međutim, čuvala...
Mladima sam umesto idola i ideologija nudio samosvest, stvaralački elan, kritičnost
prema beskorisnosti, smisao prema besmislu narkomanske zavisnosti. Verujem da sam,
ako ne prvi, ono među prvima, posle 1982. bučno ukazivao na razvoj imune depresije
nastale usled zavisnosti od droge, što je doprinelo stvaranju mnogih udruženja. JAZAS,
GOD i ona koja tek treba da se formiraju, moraju da budu drugačija, posebno njihovi čel
nici, da bi zaista pomogli onima kojima su i namenjeni - HlV-pozitivnim i osobama sa
bolestima zavisnosti. Da se potpuno predaju problemima prevencije i lečenja, posebno
problemima narkomanije i alkoholizma uopšte, kao i istraživanjem faktora rizika za
prenošenje različitih bolesti.
I, pri tom, stalno valja imati na umu da lakši put - ne postoji! Postavljanje pravovre
menih i stručnih dijagnoza i borba pravim sredstvima i na pravom mestu, tamo gde su
najugroženija deca, treba shvatiti kao svetu dužnost! Svaka preuranjena ili loše postavljena
dijagnoza ili minimiziranje problema, vodi na ulicu, drogu i stazu bez povratka...
Uprkos svemu, živeti se može bez ikakvih veštačkih pomagala ma kako i koliko se
činilo da je sa njima lakše. Reč je, naravno, o drogi. S druge strane, HlV-pozitivnoj osobi se
ne sme reći - nema ti spasa! Ima. Itekako! Treba joj ponuditi želju za borbom, životom, jer
niko nema pravo, niti može, da se stavlja iznad Boga. Nada uvek postoji. Posebno u
pravoslavnom svetu. Do kraja ovozemaljskog bitisanja, a tek posle njega!
Svi oni koji su tretirani u Todoxin-ovim prihvatilištima, osposobljeni su da pomažu
drugima. Nit nade, zdravlja, uspeha, se nastavlja. Sam čovek je nemoćan. Todoxin-ova
udruženja su alternativa savremenom zlu u obliku belog praha i veoma sposobna da mu se
snažno suprotstave, baš kao i onom što ide uporedo sa tim - stečenim neizlečivim bolesti
ma. Posebno među mladim ljudima. Zašto? Između ostalog i zato što ih vode bivši narko
manski zavisnici čiji je osnovni cilj da prvo zbrinu ugrožene, potom im vrate želju za živo
tom, i to samostalnom, i na kraju ih nauče zaboravljenim odgovornostima ali i lepotama
koje nosi svakodnevni život. Ovo je ujedno i najveći izazov Todoxin-ove metode.
Oporavak počinje od trenutka dolaska u prihvatilište, a zatim nakon dve sedmice,
zatim tri, pa šest sedmica terapije, nailazi faza adaptacije na život u zajednici, potom
usavršavanje u manuelnim i intelektualnim aktivnostima. Uči se, dakle, solidarnosti, razvi
ja smisao za kritički pristup životu i svemu novom što se nudi u vidu „olakšanja življenja“,
sposobnost komunikacije sa okolinom, za zdravorazumsku i argumentovanu diskusiju. Mi,
Srbi, imamo ipak specifičan genetski kod, posebnu psihofizičku komponentu i to na zavid
nom nivou. Upravo zato, nakon perioda zavisnosti, naš čovek treba da uči da koristi ruke,
inteligenciju, memoriju, savladavanje u drogi izgubljenih dana. Sve to vodi sticanju nove
životne kondicije. Na kraju, nekadašnji zavisnik uči kako da pomaže drugima i postaje
instruktor.
Sve agresivnija narkomanija na našem tlu goni nas da se suočimo sa njom licem u lice.
Dosta je bilo! Kod mene dolaze na psihoterapiju i osobe sa preko 35 godina zavisničkog
staža.
Prema nekim (uzdržanim!) procenama trenutno imamo preko 75.000 narkomana.
Koliko li je tek alkoholičara!? Droga je, u prvom naletu, obišla „decu cveća“, krugove umet
nika, ekscentrične grupice ljudi i decu iz materijalno dobrostojećih porodica. Danas je ima
u svim slojevima društva. U okolini Beograda je čak zabeleženo više slučajeva narkomani
je kod zemljoradnika koji su sa drogom prvi put došli u kontakt posle 50 godina života!
Ipak, najbolnije jeste to što su droga i alkohol ušli u dvorišta osnovnih škola i sve je veći
broj adolescenata koji su stari narkomani i zavisnict od alkohola.
Neretko se diskutuje koliko dete može dugo da se opire pomenutim izazovima u peri
odu traženja vlastitog identiteta i ideala. U tim trenucima je njegov ogroman životni poten
cijal ugrožen ukoliko se ne usmeri na pravu stranu. Realnost puna jada, bede, politikantst
va, prevrata, bombardovanja, inflacije... nudi samo pesimizam i beznađe. Tim pre što se,
koliko juče, na ovaj problem gledalo preko ramena, a zakoni, na žalost, često ohrabrivani
iz krugova medicinske nauke, čak išli naruku svemu tome. Uzalud gomile stručne litera-
ture i udžbenika ukoliko lekar, čak i profesor, upadljivo nervozno razgovara sa zavisnikom
koji se, konačno, odlučio da zatraži spas. Sa kakvim utiscima (rešenjem?) će izaći iz nje-
gove ordinacije?
Droga, dakle, kuca na već širom otvorena zaključana vrata. Iza njih je čitav univerzum
u kome su snovi realnost, a realna realnost nepodnošljiva i samo lažna nada da je sa ,,belim“
moguće postati neko drugi. Ili sa flašom. Reč je, naravno, o zbornom mestu konfuznih i
ličnosti koje traže izlaz. Droga nudi solidarnost, osećaj pripadanja, sve do pretposlednjeg
grama. Smrtonosnu iluziju vešto skriva obećavajućim životnim kulisama. A potom - razbija!
Nema solidarnosti, nema pripadanja, majka nudi život svog deteta za poslednji gram a devo
jke i mladići sve, podrazumevajući i vlastitu dušu i telo. Adolescentu, tek tada, ništa nije
jasno. I on zaranja još dublje u ,,obećanje“, tražeći smisao u - besmislu!
Narkomanija, alkoholizam, psihotropija, različiti su tipovi zavisnosti. Večito je neslagan
je u tumačenju pojma zavisnosti najpoznatijih filozofskih škola. Fenomen zavisnosti je na
granici mnogih humanih nauka: medicine, psihologije, sociologije, filozofije... Možda su,
upravo zbog toga, individualne psihoterapije smeštene u starateljske domove dale izolovane,
najčešće marginalne rezultate. Ipak, klasične metode u lečenju zavisnosti od droga su, iako
skupe, nezaobilazne. Zbog toga, izuzetno mali broj zavisnika u njima učestvuje. I niko ne
pominje prirodne načine lečenja, biomedicinu. Hemo i sintetska medicina čine stanje zavis
nika još gorim, usporavaju izlečenje, pogoršavaju unutrašnji nemir. Moneta zdravlja, adenoz
intrifosfat, respiratorni lanac u ćelijama, mitohondrije, citohromi... uništavaju se pomenutim
sintetskim (hemijskim) preparatima koji se bezdušno daju. Čovek se uvodi u novi pakao, jer
kao posledica neretko dolaze alergijske reakcije i autoimune bolesti. Sve jedno drugo vuče.
Ako se ovome dodaju ulica, današnji televizijski programi, pisanja po žutoj ali i štampi za koju
se obično misli da je ozbiljna i autoritativna, onda se krug polako zatvara.
Zato Todoxin ima psihoterapeuta, ne psihijatra već iskusnog psihologa koji u saradnji
sa takođe iskusnim duhovnikom može da postigne izvanredne rezultate. Recimo, takav
primer je bio, poštovani otac Tadej, zaštitnik Todoxin-a, koji je pratio i kontrolisao njegov
rad, bez obzira na deo sveta u koji je Todoxin dospeo.
Interesantno je koliko brzo čelnici centara ili udruženja za pomoć kod bolesti zavis
nosti brzo podlegilu uticajima sa strane. Bez obzira na to da li je reč o finansijskim organi
zacijama ili naučnim kongresima. To saznajem od njihovih štićenika koji nam se obraćaju.
Njihove porodice pišu, kažu, neke molbe da bi zavisnici bili primljeni u pomenuta udružen
ja i ujedno, u njihovo ime, obavezuju da će se ovi pridržavati nekih, u priličnoj meri neo
bičnih, propisa uz pretnju da će biti isključeni. Sve u svemu, o svačemu se vodi računa osim
0 onima zbog kojih se ti centri i udruženja osnivaju.
Gotovo svaki zavisnik zna da čak i najveće zemlje profitiraju od droge, a u svom
udruženju koje, opet, zavisi od nečije dobre volje i finansijske pomoći, moraju da čine i
slušaju i ono što nikada ne bi činili i slušali samo zarad toga da predsednik udruženja saču
va fotelju i radi ono što mu se sa strane diktira. Trenutno najupečatljiviji primer su domaće
javne tribine o HIV/AIDS-u. Na nekoliko predavanja u JAZAS-u i nekim drugim udruže
njima, objašnjavao sam drugu stranu priče o sidi. Odmah se tu neko našao da glasno kaže:
,,Ne, to nije tačno, o tome nećemo da govorimo!“ Pravi znak da o tome upravo treba i mora
da se govori! Jer, ukoliko je veći broj ljudi ostavio drogu zahvaljujući Todoxin-ovoj psiho i
biomedicinskoj terapiji, zašto ih treba - izolovati!? Sprečiti ih da razmišljaju svojom glavom,
da ispričaju vlastita iskustva?
U malim i siromašnim zemljama, malim i (duhom) siromašnim „stručnjacima i
rukovodiocima“, dovoljno je da neka od velikih zapadnih kompanija plati odlazak na neki
od kongresa, hotel, da dnevnice, i, sa njima mogu da rade šta im je drago. Recimo, da im
objasne da je laž - istina! Ili kako treba da misle i o čemu je neophodno da diskutuju. Na
primer, da li treba kupovati kondome od 5 ili 90 dinara!? Ili praviti postere za 1.000 ili
400.000 dinara. Kako što pre postati poznat, ući u ,,haj“ društvo, steći profit, zadobiti pov
erenje onih kojima je pomoć preko potrebna, a pri tom im je ne pružiti? Dovoljno je i samo
to što tim mladim, često izuzetno pametnim, ljudima na prvom koraku ka zavisnosti ne
dozvoljavaju da misle svojom glavom i postavljaju ,,suvišna“ pitanja. ,,To nije zvanično“-
najčešći je odgovor. Pa, šta znači ,,zvanično“, a šta ,,nezvanično“? Šta ćemo onda sa svim
nekadašnjim medicinskim i naučnim velikanima koji nisu imali iza sebe farmaceutsku
mafiju i industriju? Da li su oni bili ,,zvanični“, pametni ili - ,,nezvanični“?
O drogi se odavno i dosta zna, ali - ona je svojevremeno bila čista. Budući da u pret
prošlom veku nije bilo analgetika, čuveni Pera Todorović je celog života koristio morfijum
1- nije postao narkoman! Bez obzira na čaršijske priče. Imao je ehinokokus, oštećenu jetru,
i užasne bolove je smirivao morfijumom. A bio je naš najveći novinar i književnik koji je
gotovo sam pravio dnevne novine! Iz današnjeg ugla gledano, to je neshvatljivo. Ovakve
fenomene bi trebalo analizirati, upitati se zašto je današnja droga tako opasna, zašto je i
čime kontaminirana, čemu sintetske droge, koliko su delotvorne i u koje svrhe, koliko
mogu da pomognu ili odmognu čoveku? Neki čak pišu knjige i stručne članke a da im
nikad u životu, u tri sata ujutru, nije na vrata zakucao narkoman u krizi urlajući - pomažite
kako znate i umete!
U Todoxin-ovim udruženjima koja su dobro radila - prvo u Beogradu, zatim u Gracu,
Cirihu, Dizeldorfu, Kelnu, Londonu - narkomanski zavisnici su prihvatani u prijemnim
centrima. U toku perioda uključivanja (10,15, ponekad i 30 dana), danonoćno bi bili u prat
nji nekadašnjih zavisnika.
 Preliminarni sastanak se održava pre samog prijema, kako bi se dobio što veći broj rel
evantnih podataka i informacija koje se beleže u prijemni formular i, ujedno, objašnjava
neophodnost podrobnijeg istraživanja prilikom prijema. Ukoliko se, tom prilikom, kod
budućeg člana društva to jest zavisnika pronađe neka od droga, uništava se u njegovom
prisustvu. Isprave, novac i lični predmeti se čuvaju u toku boravka i time izbegava
mogućnost da ih izgubi, ali i da pre vremena napusti centar bez prethodnog razgovora i
obrazloženja takve odluke. Ne treba gubiti iz vida ni mogući rizik kolektivnog napuštanja
prihvatilišta za čiju je organizaciju neretko dovoljan samo jedan član grupe koji je u krizi
ili nedovoljno snažne volje da se odrekne prethodnog načina života. Dakle, detaljan pretres
je neophodan zbog bezbednosti štićenika, odnosno sprečavanje svake mogućnosti da u
trenucima krize dođe do droge što njima, naravno, na samom početku terapije veoma teško
pada.
Što više štićenik postaje odgovoran u toku boravka u prihvatilištu (pre svega prema
samom sebi), sve češće dobija dozvolu za odlazak u grad ili biva prebačen u drugo prih
vatilište gde se ukazuje više poverenja njegovoj odluci da se bori sa zavisnošću, dobija
izvesnu količinu novca za trošak na lične potrebe, a potom i lične isprave.
Pristupni formulari su univerzalni i kroz praksu provereno dobri, dakle, sadrže sve
podatke koji mogu biti od koristi u toku tretmana. Reč je o ličnim podacima (ime i prez
ime, adresa prebivališta, nacionalnost, školsko obrazovanje i sl.), informacijama u vezi
društvenog života, eventualno sudskog dosijea, medicinski dosije, istorija zavisnosti (zbog
onoga ko plaća troškove njegovog boravka) i podaci o ličnim predmetima i imovini.
Budući da su u inostranstvu, za razliku od naše zemlje, zavisnici u najvećem broju
slučajeva i HIV/AIDS inficirani i nemaju mogućnost da plate boravak u prihvatilištu, pri
došliee se upoznaju sa sadržinom prijemnog obrasca (ugovor u vezi plaćanja boravka, izvod
iz prijemnog lista, pravila ponašanja unutar prihvatilišta i sl.), popunjavaju ga i potpisuju na
dan prijema. Nama, s druge strane, on pruža precizne informacije o zavisniku na osnovu
kojih sprovodimo određena istraživanja, koristimo ih u statističke svrhe itd. Ovi Todoxin-
ovi protokoli se koriste u celom svetu, a posebno oni koje smo osmislili i priredili za obolele
od side.
Narkoman u fazi ostavljanja droge ili bivši zavisnik od heroina, predstavlja, takoreći,
skup različitih promena na svakom nivou zbrinjavanja. Zbog toga je značajno, tokom ovog
perioda, predvideti nastupajući pojavu raznovrsnih problema, ponajviše na psihološkom
planu, koji nosi i najviše rizika. Recimo, zamenu jedne droge - drugom! Uz dužno pošto
vanje lekarske etike, mora se jasno postaviti pitanje - da li je detoksikacija moguća bez
preteranog upliva psihotropskih lekova - a da ne budemo optuženi za medicinski teror.
Naime, detokasikacija u Todoxin-ovom prihvatilištu daje logične i efikasne odgovore, i, što
je i najvažnije, uspešna rešenja! Kako? Korišćenjem originalnih netoksičnih biljnih
preparata! Dakle, netoksična, nehemijska i nesintetska sredstva, koja dolaze do punog
izražaja u produbljenom dinamičnom oporavku, koji podrazumeva korišćenje isključivo
prirodnih sredstava i psihoterapije.
U Todoxin-ovoj terapiji, dakle, nema hemijske terapije kao supstitucije za razne vrste
droga. Izuzetak se pravi samo u slučajevima zavisnika koji su veoma dugo koristili barbi
turate i tokom perioda odvikavanja imaju naglašene znake slabosti. Samo u tom slučaju je
dozvoljena ograničena terapeutska primena antikolzivne droge, ali ako je moguće - ne bar
biturati.
 I u Todoxin-ovim, kao i u drugim protokolima, psihoafektivno 24-časovno zbrinjava
nje zavisnika se kreće između 10 i 30 dana. O pridošlici sve vreme veoma pažljivo vode
računa bivši zavisnici, odgovaraju za njega, a kasnije o njemu preuzima brigu grupa.
Posle prijema, pored psihoterapije primenjuju se kašasti, tečni i u kapsulama Todoxin
i to više puta dnevno kako bi se u krvi održala njegova koncentracija a eliminisali toksini.
Pored Todoxin-a, daju se i pomoćna sredstva, takođe biljnog porekla, radi ubrzanja procesa
detoksikacije (recept sa ljuskom jajeta, ajer-konjak, posebno riblje ulje sa sokom od limuna
i dr.). Dakle, pored nekoliko vrsta preparata, čajeva, emulzija spremljenih od raznih vrsta
žitarica, u zavisnosti od trenutnog stanja, to jest nivoa iscrpljenosti organizma zavisnika,
dužine njegovog zavisničkog staža i vrste korišćenih supstanci koje stvaraju zavisnost
(droga, barbiturati, alkohol i sl.), primenjuju se i kupke sačinjene od mešavina različitih vrsta
biljaka za oporavak muskulature i smanjenje psihofizičke tenzije, nakon kojih slede masaže
i dugotrajne šetnje kao i razne vrste dnevnih fizičkih aktivnosti, ukratko - fizioterapija. Pored
ovoga, neretko se primenjuju i elektrokineza, akupunktura, homeopatija (razne supstance
sa velikom potencijom mogu da budu veoma efikasne u ovim slučajevima)...
Istovremeno se radi i integracija u društveni život, odnosno progresivan povratak u
stvarni život: regularna rutina, zdrave dijete, fizičke vežbe, aktivnosti poput spremanja kuće
i kuvanja, uz obavezne dnevne sastanke i diskusije. Cilj je ponovno otkrivanje vlastitih psi
hofizičkih potencijala. U našim centrima se dnevno obavlja preko sto različitih aktivnosti
uz uvek otvorenu mogućnost za iznalaženje i predlaganje novih, u zavisnosti od potrebe ili
želje pojedinaca.
Radi bržeg i efikasnijeg odvikavanja od droge, svaki pacijent koji zatraži moju pomoć
(psihoterapiju i lečenje) mora da ima rezultate izvršenog lekarskog pregleda i kompletan
biološki test urađen u kompetentnim medicinskim ustanovama. Lekar, dakle, kompletira
medicinski dosije koji uključuje rezultate različitih medicinskih analiza i posmatranja, to
jest opažanja izvedenih tokom pregleda i izvedenih iz suplementarnih testova. Ovaj dosije
se dopunjava, odnosno prate se sve promene koje se dešavaju kod pacijenta tokom borav
ka u centru.
Rezultati lečenja u mnogome zavise od efekta početne faze. Zavisnicima je prepušteno
da samostalno prođu kroz taj period privikavanja i da ga, pri tom, ne dožive kao previše
opterećujući. Uslovi, principi i uslovna prinuda pod kojima se ova faza odvija u Todoxin-
ovom savetovalištu, svakako igraju odlučujuću ulogu u njegovoj motivisanosti da do kraja
dovrši oporavak. Jedan od fundamentalnih principa terapije jeste potpuno izlaganje zavis
nika novom okruženju, kako bi se sprečilo njegovo odustajanje od terapije i potpuno odva
janje od prethodnog života i okruženja (sastajališta narkomana, prijatelji-zavisnici, dileri
droge...).
U desetak Todoxin-ovih centara-prihvatilišta širom sveta sa snažnom dinamičkom
strukturom, čiji konstantan razvoj inicira odgovarajuću dinamiku lečenja uz uvažavanja
rastućih zahteva, stručnjaci nastoje da primene sistem čovek-terapija. Dakle, da se razradi
sistem individualne terapije uz uvažavanje različitosti ličnosti, problema, potreba, razloga
za promenom dotadašnjeg načina života. Jer, svaki problem ima i svoje rešenje.
Život u Todoxin-ovim prebivalištima podrazumeva odvikavanje od droge na prirodan
način, kroz posao, međusobno razumevanje, uživanje u životu, preuzimanje odgovornosti
za sebe i svoje vlastite postupke, sticanje kritičkog rasuđivanja i pravilnu procenu tuđih
stavova. Reč je, dakle, o realnoj terapiji, znači provereno uspešnoj u praksi. Pacijenti tj.
štićenici rade na pronalaženje, razvijanju i usavršavanju vlastitih psihofizičkih predispozi
cija, imaju mogućnost da čitaju, uče, bave se fizičkim i sportskim aktivnostima, znači čine
sve ono što će im pomoći ili bar značajno olakšati povratak u realan život.
Veliki broj izlečenih podrazumeva isto toliki broj asistenata-volontera koji će sutra
pomagati drugima. Kroz ovo, dinamika oporavka se rukovodi idejom permanentne rotaci
je: svi mogu da probaju sve Todoxin-ove proizvode, čajeve, jela iz posnog kuvara, hranu
koji mogu sami da pripreme (i na koji način to da urade), kako da se oslobode godinama
taloženih toksina u svom organizmu, kako da podignu na viši nivo svoj imunobiološki sta
tus, kako da se oslobode narkotika podrazumevajući i ,,metadon“ (istina manje opasan, ali
ne i - bezopasan).
Slično je i sa oslobađanjem od alkohola koji, istina, ima i neke specifičnosti.
Veoma mi se dopada izreka: svi napori koji se čine bez ljubavi su uzalud, svaka ljubav
bez uloženog truda u nju je - prazna.
Na prvom koraku psihološkog oporavka, mladi čovek počinje da se ,,otvara“, stidljivo
nagoveštava vlastite potencijale, duhovnu snagu, inteligenciju. Nedostatak odlučnosti
uzrokuje nesigurnost. Povećavajući zahteve, terapeut ga goni da upoznaje sebe, da daje više
i polako uči kako da pomaže drugima razvijajući kod njega osećaj solidarnosti. Pri tom,
,,ukalupljivanja“ nema. Svako mora da ostane samo svoj, dakle autentična ličnost sa svim
onim što taj izraz podrazumeva. A da bi njegova ličnost došla do punog izražaja, mora u
potpunosti, predano i bez otpora da ukaže poverenje terapeutu. Ipak, jedno je neprome
njivo: njegova intuicija, ljubav i potreba za samosvojnošću diktira terapeutski prilaz.
Obaveza štićenika je da redovno podnose izveštaje iz kojih se prate promene u nji
hovom oporavku i dalja orijentacija tokom boravka u prihvatilištu. O nastalim problemima
se diskutuje na zajedničkim ili pojedinačnim sastancima u centru ili van njega ili u telefon
skim razgovorima ukoliko je štićenik napustio prihvatilište. Za ovo postoji tim veoma
iskusnih stručnjaka koji to rade veoma taktično i s mnogo ljubavi.
Održavaju se i mesečni sastanci posvećeni napredovanju pojedinaca, čime se pruža
mogućnost grupi da prati i usmerava oporavak svakog člana. Ovi izveštaji se neretko šalju
roditeljima, određenim specijalizovanim ustanovama ili pojedincima i organizacijama koji
mogu da pomognu ova udruženja.
Rehabilitacija bivšeg zavisnika je povezana sa mnogobrojnim faktorima, a rad je goto
vo od prvog dana jedan od integralnih delova terapijskog procesa. U zavisnosti od toga da
li se nalazi u prihvatilištu ili van njega, čovek može da se bavi manuelnim ili intelektual
nim radom (u skladu sa sposobnostima, obrazovanjem i stepenom oporavka). Da, recimo,
rezbari, crta, čita, bavi se kancelarijskim ili raznim administrativnim poslovima, da izrađu
je i popravlja predmete od gvožđa, radi tapiserije, obrađuje drvo, pravi bižuteriju, bavi se
proizvodnjom ili pripremanjem hrane, učestvuje u rekonstrukciji i adaptaciji građevinskih
objekata, bavi se fotografijom, elektronikom, ali nije poželjno da previše vremena provodi
ispred kompjutera. Može da se bavi i kontaktom sa javnošću, roditeljima štićenika, dona
torima, vladinim kancelarijama, ili da radi u internim novinama, možda sređuje doku
mentaciju... Pobrojanim može da se bavi u okviru Todoxin-ovih centara, što za mnoge
može da bude odskočna daska za izbor buduće profesije i povratak normalnom životu.
Ukoliko živi na selu, može da se bavi baštovanstvom, voćarstvom, uzgojem domaćih život
inja... U svakom slučaju, kroz širok izbor aktivnosti, pojedinac postepeno spoznaje vlastite
mogućnosti, uči kako da uči i stvara, a postepeno razvijajući zapostavljenu odgovornost
gradi i usavršava sopstvenu ličnost. Istovremeno, kroz dinamiku odnosa u zajednici dolazi
do njegove socijalizacije i ponovno uklapanje u društvenu zajednicu van prihvatilišta.
Mnogi se tokom boravka vraćaju učenju zapostavljenom usled zavisti od droge. Zato
su u centrima često angažovane poznate ličnosti, profesori ili naučni autoriteti, koje nam,
čak, šalju izvesna ministarstva. Oni rade sa mladim osobama, naravno, podeljenim i sa pro
gramom prilagođenim prema uzrastu. Ovo je još jedan podsticaj na rad i samopotvrđiva
nje, koji najčešće rezultira nastavljanjem školovanja na neskriveno zadovoljstvo, pa često i
veliko prijatno zadovoljstvo, roditelja.
Više srednjoškolaca je, recimo, po završetku školovanja iz terapijskih centara upućeno
na više škole ili fakultete. U zavisnosti od nivoa adaptiranosti, upisivani su kao redovni ili
vanredni studenti. Nekoliko njih je, na primer, završilo medicinu, jedan stomatologiju, neki
prava...
Ima, naravno, i onih koji nisu bili u tolikoj meri uspešni, ali ne i neuspešni. U
Beogradu, ali i u Nemačkoj, Austriji, Švajcarskoj, Americi, iz Todoxin-ovih prihvatilišta je
izašao veliki broj kancelarijskih, građevinskih, stolarskih, industrijskih radnika, restaurato
ra nameštaja, taksista, mehaničara, autolimara, električara, keramičara, frizera, voskara,
kožara, magacionera, dizajnera* baštovana, poljoprivrednih radnika, uzgajivača stoke i
živine, voćara i sl. Istini za volju, izvestan broj nema zvanično završenu odgovarajuću školu,
već su znanje sticali samouko ili na kursevima i stručnim usavršavanjima kod nekadašnjih
zavisnika, a praksu u prihvatilištima. Nekoliko njih je čak pronašlo sebe u novom zanima
nju! Cilj je, dakle, ne samo naučiti mladog čoveka da radi, već da uživa u onome što radi. S
obzirom na činjenicu da čovek provede na poslu gotovo jednu trećinu života, nezadovoljst
vo radnim mestom ili, još gore, izborom profesije, neretko ume da ga odvede na pogrešan
put. Podrazumeva se da ne može svako i uvek da se bavi isključivo onim što želi. U Todox-
in-ovim centrima se i o tome vodi računa. Mladi ljudi uče da i napor može da bude izvor
zadovoljstva, a zajednički rad još više. Vrlo je važna i priprema za prilagođavanje teškoća
ma u svim prilikama. Bežanja od realnosti nema. Životu se mora pogledati u oči. Zahvalju
jući ovome, mnogi su, nakon napuštanja prihvatilišta, veoma brzo pronalazili zaposlenje.
Nekima to, na žalost, nije pošlo za rukom. Rešenje se ipak našlo radom u nekim od Todox-
in-ovih udruženja (makar rad bio povremen ili sezonski). U svakom slučaju, nastojimo da
vodimo računa o svakom našem bivšem i sadašnjem štićeniku.
Dnevni raspored rada u Todoxin-ovim centrima je sledeći:
Buđenje u sedam (izuzev nedelje, kada je u osam sati). Bivši zavisnici preuzimaju
odgovornost za novopridošle o kojima vode računa tokom celog dana. I to bez grubosti i
prebacivanja, već sa najvećom pažnjom, nežnošću i brigom, uz stalne priče i međusobne
dijaloge. Svi zajedno uzimaju svoju prvu tabletu, kapsulu, kašiku Todoxin-a, potom biljne
čajeve.
U pola osam je doručak koji se sastoji od lake hrane.
U osam sati, u zavisnosti od terapije, štićenici odlaze na učenje, rad, medicinski pre
gled ili tretman, šetnju, slobodne fizičke aktivnosti...
U deset sati je pauza za čaj, sok, kafu i sl., a potom povratak na ,,zanimanje“.
U dvanaest sati je ručak, nakon koga svako brine kako da aktivno provede slobodno
popodne.
Večera je u šest sati popodne, posle koje sledi uobičajeno čišćenje zajedničkih pros
torija, a zatim se cela grupa okuplja na zajedničkom dnevnom sastanku. Teme su različite.
Od rešavanja grupnih i pojedinačnih problema, do diskusija o napredovanju pojedinaca.
Veoma često se praktikuje i rad po manjim grupama sastavljenim po principu, recimo,
uzrasta, školskog obrazovanja, interesovanja, psihofizičkih predispozicija... U svakom
slučaju, štićenici se informišu o dinamici života bez droge, upoznaju se sa njihovim štetnim
dejstvima, mehanizmima delovanja, gledaju dokumentarne filmove i sl.
Posle sastanka, svako koristi svoje slobodno vreme prema vlastitom nahođenju.
U jedanaest sati sledi odlazak u sobe.
Ovo je orijentacioni dnevni plan rada, budući da je svakom Todoxin-ovom centru ili
prihvatilištu dozvoljeno da dnevni program rada prilagodi vlastitim uslovima, mogućnosti
ma, interesovanjima ili potrebama.
Vodeći računa o pridošlicama tokom rada i povremenih dnevnih sastanaka, štićenik
uči kako da izrazi samog sebe, kako da zauzme stav u toku diskusije, razmeni mišljenje i
ideje, izgrađuje zdrav odnos prema radu, odgovornosti vlastitih postupaka i stabilnim
međuljudskim odnosima. Dakle, snaženjem svoje individualnosti, doprinosi kvalitetu živ
otne dinamike i borbi protiv zavisnosti. Ovo je, svakako, diktirano potrebom svakog pojed
inca i dužinom njegovog boravka u prihvatilištu koja, naravno, ne može unapred da se
odredi.
Todoxin-ov pristup bolestima zavisnosti se oduvek razlikovao od ostalih. Nema krutih
i pravila zauvek koje (najčešće) diktira farmaceutska mafija ili skriveni centri moći. Zidovi
i oglasne table na sastajalištima Todoxin-ovih prihvatilišta vrve upozorenjima, stihovima,
grafitima o tome šta droga donosi, o njenoj kontaminiranosti (npr. „igla je opasnost“ ili
„igla može da bude čista, ali ne i namera“ i sl.), jer nama nije isključivo važno da li je, ili
nije, čovek narkoman ili HIV pozitivan. Interesuje nas i - uzrok! Na seminarima i predava
njima govorimo o inflaciji, ratu, bedi, putevima koji vode u drogu. Nije slaba duša narko
manska jedina kriva za narkomaniju, niti njeni roditelji, čak ni nesretna Srbija koja je veči
to na vetrometini raznih interesa, namera, ciljeva. Droga, epidemije, kriminal, samo su
odjek te vetrometine. Pa, razna udruženja i njihove specifične discipline (hiper-super- ven
tilacija), kako droga deluje na imunu supresiju, da li je istina da samo homoseksualci i
hemofiličari dobijaju sidu, u kojim slučejavima se ona prenosi heteroseksualno, od čega
zavisi da li će se od zaraženih roditelja roditi HIV pozitivno ili negativno dete...
Zato valja biti jak. Ne ići linijom manjeg otpora i popuštanja:
Ja se ne borim protiv droga,
ja se ne borim protiv supstanci,
ja se borim protiv zavisnosti,
ja se borim protiv degradacije, otuđivanja.
To nije više samo ,,supstanca“,
to je epidemija,
to je - kuga!
„Ako sam sve suviše lako prihvatio i postao zavisnik od droge, to je zato što sam se
suviše uneo u problem međuljudskih odnosa. I nisam uspeo u potpunosti da ga rešim. Ali
sam naučio da postavljam prava pitanja i dinamično delujem: ne borim se isključivo protiv
supstance, već protiv - zavisnosti!“
O svemu ovome je moglo, i može, da se diskutuje isključivo na Todoxin-ovim sastanci
ma budući da naš prosečan čovek najčešće slepo veruje nekim nazovi istinama i određen
im stereotipima. Prosto zapanjuje činjenica da mnogi gledaju istinu, a veruju u - laž! Savre
meni mlad čovek traži rešenje u drogi i veruje u sve što je veštačko - od muzike do hrane.
Mediji su ovome, u dobroj meri, doprineli. Pune su raznoraznih prečica i brzih rešenja.
Roditelji se prosto igraju životima svoje dece. Pa, droga vodi u užasnu smrt. Stvarnu, pravu,
pravcijatu!
Ništa nije manje teška, ako nije i teža - duhovna smrt. Bitisanje radi bitisanja. Zbog
toga naši programi obuhvataju i edukaciju roditelja i staratelja, nastavnika, instruktora u
organizacijama za mlade, kao i sistematsko uspostavljanje informativnih i preventivnih
mera. Naime, Todoxin-ovi fundamentalni principi podrazumevaju i širu informisanost
štićenika o drogama od one koju mi nudimo, ali pod uslovom da ponuđene informacije
nisu kontradiktorne sa stvarnim.
Timovi Todoxin-a poseduju neophodne i jedinstvene informacije do kojih dolaze iz
posebnih izvora, i znaju put izlaska iz narkomanskog pakla. Znaju! I mnogima su ga
pokazali. Droga može da se ostavi! Samo, to ne sme da se dozna! Zbog toga neke ljude pro
ganjaju! Todoxin-ovo učenje to potvrđuje. U mnogim televizijskim emisijama sam govorio
o vraćanju sposobnosti zdravorazumskog razmišljanja, razvoju kreativnosti, ukazivao na
stazu koja vodi na pravi put. Trudim se da ljudima uvek budem pri ruci, na usluzi, da
budem kraj njih kad hoće da pitaju, uče, saznaju istinu. Za svaku stečenu bolest postoji lek,
pa i za ovu. Mora da postoji. Sve livade, kuhinje, špajzevi su - apoteke! Kad naiđe kriza, čaj
ti je pri ruci. Ili izađi, prošetaj, oznoj se trčanjem, izbaci to iz sebe. Nek’ ti krv prostruji celim
telom a vitalni centri se napune kiseonikom.
Mnogo puta sam pisao o bivšim zavisnicima, u TV emisije sa sobom vodio bivše narko
mane koji su znali da zaintrigiraju gledalište i zainteresuju zavisnike da čuju priče o štet
nosti droge.
Ne tvrdim da je Todoxin-ovo udruženje imalo velike mogućnosti u svom radu, ali sve
što smo imali: medikamente, savete, čak i novac, davali smo i dajemo onima kojima je
neophodno. Pisali smo i pričali. Pisali kroz desetine knjiga i stotine članaka, pričali u sto
tine radio i televizijskih emisija: iz svih uglova, o svim problemima, ali i o mogućim reše
njima. O paklu droge, bombardovanju, šiptarskoj mafiji, HIV/AIDS-u, o tome da lekari koji
se bave ovom oblašću treba da vole svoj posao i poštuju one koji im zatraže pomoć, a ne da
svu pažnju posvete brojevima svojih žiro-računa i novčanom iznosu na njima. Ukoliko
neko, kojim slučajem, zaviri u njih - gubi posao. Dirnuo je u osinje gnezdo! Ako je uteha,
nije to naš specifikum. Isto je u Švajcarskoj, Nemačkoj, Americi, Engleskoj... Farmaceutska
mafija je pipcima obuhvatila ceo svet. Novac i privilegije su pobedile Hipokrata: što se
manje zna, veća je zarada - što gore, to bolje. Što više zavisnika i bolesnika, utoliko više
slave i novca. Oko 500 milijardi dolara profita godišnje! To se, kažu, ne zna. Ili ne želi da
se zna. E, sa tim je zaista teško izaći na kraj. Malo je entuzijasta koji će tome odoleti, koji
ma će čovek biti važniji od novca i koji će do kraja uspevati više da pruži nego da uzme...
Todoxin se oduvek bori protiv svih vrsta zavisnosti, a njegovi stručnjaci, kroz različita
istraživanja, daju autentično naučno objašnjenje ove pojave i načina borbe protiv nje, pre
svega prirodnim terapijama. Bore se, dakle, za budućnost bez droge.
Pored ovoga, Todoxin ne samo da ima svoje viđenje problema narkomanije i kontam
inacije droge, već je njegov osnovni cilj borba protiv - AIDS-a! Plasiranjem objektivnih
informacija iz ove oblasti borimo se protiv zablude da su korisnici droge, zavisnici, grešni
1 zbog toga kažnjeni HlV-om. To nikako! Njima je bolest smišljeno podmetnuta. Ili, govori
se o „prenosiocima HI-virusa“. Ne, ovo nije definicija Todoxin-ovog udruženja! Prenosioci
Hl-virusa ne postoje! Njihovi prenosioci su droge i razne vakcine. Može se jedino govoriti
o namernom inficiranju, ali ne o inficiranju intimnim kontaktom (bilo oralno, vaginalno ili
rektalno).
I, koja su prava obolelih? Imaju li ih oni uopšte?! Todoxin se bori protiv svake vrste
diskriminacije, jer svako ima pravo na lečenje najboljim lekovima i pod najboljim mogućim
uslovima. Šta ovo znači? Niko se ne sme ostaviti u neznanju, na milost i nemilost, ili da
očekuje čudo. Valja otvoreno reći: ,,Vi koristite, ili ste koristili, kontaminiranu drogu, ali
nikog niste mogli da inficirate HIV-om!“ (U Todoxin-ovom udruženju ima na desetine onih
koji su ,,delili“ iglu, pa ipak nisu HIV pozitivni. Pri tome ne znači da ne treba koristiti kon
dom. Treba. Postoji veliki broj bolesti koje se mogu preneti intimnim kontaktom, posebno
kad je reč o promiskuitetnim osobama.)
Ne postoji razlog da se bilo kome dozvoli lagano odlaženje u smrt, pogotovo ne reči
ma: „Drogirate se, HlV-pozitivni ste, ako dočekate narednu godinu, biće to podvig!“
Verovali ili ne, ali upravo ove reči neretko izgovaraju upravo oni koji to nikako i nikada ne
bi smeli - lekari. Todoxin-ovo udruženje se od prvog dana borilo protiv toga, mnogo je živ
ota spašeno. Znatan broj hemofiličara je dugo živeo ne znajući za svoju bolest. Onog trenut
ka kad su im najbliži, pod veoma velikim pritiskom, objasnili da su, u stvari, HlV-pozitivni,
njihovo zdravstveno stanje je počelo iz dana u dan da se pogoršava! Neophodno je, dakle,
raditi na održavanju psihološke stabilnosti svake obolele osobe, žrtve HI virusa, kako bi se
postigao neophodan balans za održanje života i nade u život. Ne sme se dozvoliti da se
usled permanentnog stresa (saznanjem o vrsti bolesti), ciklus kortizona (koji može destim
ulativno da deluje na imunobiološki sistem, to jest na pad odbrambenog sistema organiz
ma) poveća u toku samo 24 sata, posebno ne ujutro budući da je oko šest sati najveći.
Aktivnost Todoxin-ovih stručnjaka se odnosi i na promovisanje personalizovanih (pri
lagođenih svakoj osobi) metoda i sistema prevencije i bečenja. Posebno kad je kreč o osoba
ma kod kojih je bolest počela da se razvija, a trebali bi i morali da nastave sa koliko je
moguće uobičajenim načinom života. Niko nema pravo da nekoga izopšti iz društva.
Treba povesti računa i o etici, to jest izvjesnim normama ponašanja i dužnostima obo
ljelih u sprečavanju pojave mogućih epidemija ili nekontroliranog širenja bolesti, zatim
afirmaciji borbe protiv droge i širenja istine o bečenju tzv. kombinovanim terapijama, koje
su sintetske i svakako vode u programiranu smrt, i na kraju o upućenosti oboljelih jednih
na druge u cilju međusobne pomoći u granicama mogućnosti. Znači, svaka oboljela osoba
treba da bude svjesna svoje dužnosti, uz istovremeno obavezno medicinski praćenje sta
nja bolesti i, ukoliko je neophodno, osobu poslati na bečenje u odgovarajuće ustanove.
Todoxin-ovi stručnjaci rade na iznalaženju, ako tako može da se kaže, alternativnog
načina života oboljelog u odnosu na onaj koji je vodio opre nego što je postao HlV-poziti
van. Shodno ovome, razmatraju se predloži u vezi kreiranja najbolje moguće okoline,
odnosno okruženja u skladu sa kvalifikacijom i obrazovanjem oboljelog i njegove psihofiz
ičke i finansijske situacije, kako bi njegov imunobiološki sistem u što kraćem roku i uz
pomoć najkvalitetnijih prirodnih sredstava povratio snagu.
Pored čitanja Todoxin-ovih knjiga u kojima se govori o životu i borbi za život narko
mana i HlV-inficiranih, oboleli u toku lečenja, tj. tretmana, mogu da obavljaju sve ono što
su radili i ranije, s tim što im je unekoliko uskraćen društveni život. Znači, bez obzira na
vrstu i stepen bolesti, bolesnik mora da se oseća korisnim ali i odgovornim za svoje
zdravstveno stanje koje svojim činjenjem u znatnoj meri može da popravi ili čak ubrza opo
ravak. Svako ko oboli ima pravo da sam izabere vrstu, način i mesto lečenja koje mu najviše
odgovara. Treba učiniti sve kako bi šanse za oporavak obolelog povećale, počev od njegov
og aktivnog učestvovanja u društvenom životu i bavljenja raznim društveno korisnim
aktivnostima, pa do lečenja.
Veliki broj članova Todoxin-ovog udruženja je otet iz pakla droge, a veliki je i broj onih
koji normalno žive i rade sa Hl-virusom oduprevši se pričama nekih infektologa koji slepo
slušaju, a potom isto tako prenose, sugestije (želje?!) farmaceutske industrije potkrepljene
lažnim statističkim podacima.
Todoxin je oduvek ,,udarao“ na pravo mesto i s pravim ljudima. Uvaženi profesori
Teder i Lavdej su bili svesni gladi farmaceutske industrije za profitom. Preciznije, profit je
bio uslov njenog opstanka diktiranog od strane vladara iz senke. Odavno govorim da
nekadašnje (neuspešne) lekove za kancer i danas koriste kod HIV/AIDS-a. Uveliko se
koriste dijagnostičke metode Western blot, Elisa i PCR, uprkos tome što je dobro poznato
da kopija nije isto što i infektivna čestica. Analizira se gotovo isključivo krv, iako se zna da
rezultati ne moraju da budu validni. Gde su ,,Saliva“ i testovi znoja i mokraće? Treba ih ura
diti i izdvojiti i infektivne čestice, a ne govoriti samo o kopijama. Samo na taj način će se
utvrditi tačno stanje, koje potom valja pratiti. I ne insistirati na hemoterapiji, uz čiju pomoć
se virusi izbacuju iz serumplazme, a potom izvlače pogrešni zaključci. Samim tim se
određuje isto takva terapija. Jer, kad se virusi izbace iz serumplazme, prirodno je da dolazi
do povećanja CDT4 limfocita, s obzirom da T4 limfociti, u stvari, nose u sebi interleukin-2
(sastavni deo tih virusa)! Smanjenjem broja virusa koji odu u depoe, dolazi do povećanja
CD4, odnosno T4 limfocima sa CD4 receptorima!
Veliki broj čelnih ljudi poznatih farmaceutskih kuća baš kao i njihovih naučnika i
istraživača, ima obavezu snage zakletve da im je jedino profit, a ne čovek, važan, da šire sva
moguća zla preko genetski modifikovane hrane, vakcine, raznih lekova, u cilju redukova
nja broja stanovnika ove Planete... Ovo mora da sagleda savremeni čovek. Mora da se čuje
glas onih koji umeju da misle svojom glavom, pišu, prate ono što se događa, koji su u
neprekidnom dodiru sa obolelima i kritički gledaju na „najnovija velika naučna
dostignuća“. Mi dobro znamo i ko sačinjava Nobelov komitet, kako se dele nagrade i ko su
nobelovci. Naravno, nipošto ne tvrdim da ne postoje časni lekari, stručnjaci, naučnici,
humanisti koji se bore protiv ovog zla. Nipošto. Ima ih i to veliki broj, samo, moćnici im ne
dozvoljavaju (i informativni mediji su u njihovim rukama!) da glasno kažu ono što znaju. A
znaju više nego dovoljno.
Već dvadeset godina govorim o pomenutim prevarama, a isto toliko je prošlo od kada
sam počeo da radim sa HlV-pozitivnim osobama. Oni koji bi trebalo, dakle, već znaju o
čemu govorim, ali još uvek ne prihvataju. A prihvatiće. Pitanje je samo vremena. Do tada
će, na žalost, otići mnogo, mnogo, dobrih ljudi!
 Alkoholizam

Priča o alkoholizmu počela je ili slučajno ili naivno ili zahvaljujući starovremenskim
nebeskim silama.
Ljuska grožđa sadrži dovoljno kvasca i šećera da podstakne fermentaciju bez ikakvih
aditiva, pa da se u sudu sa zdrobljenim grožđem, ostavljenim nekoliko dana, stvori vino.
Bliski istok je, zajedno sa kavkaskom regijom na jugu Rusije, definitivno kolevka
pravljenja vina. Arheološki nalazi pokazuju da se grožđe jelo i cedilo još 8.000 godine p.n.e.
Ne postoji razlog zbog koga pronalazak vina nije mogao tada i da se dogodi. Da se grožđe
jelo 8.000 g.p.n.e. potvrđuje i seme nađeno u iskopinama u Turskoj, Siriji, Jordanu i
Libanu. Prema okruglom obliku semena može se zaključiti da je to bilo divlje grožđe.
Izduženo seme nađeno na Kavkazu, koje datira iz 5.000 g.p.n.e, ukazuje na to da je u tom
periodu grožđe već bilo kultivisano.

Šta sve može čovek naslonjen na lakat

Egipćani su razvili najraniju industriju vina. Vinski ćupovi su počeli da se proizvode u

velikim količinama oko 3.000. godine p.n.e, a hijeroglifske oznake na zatvaračima i pečati
ma ukazuju na to da su već tada postojali kraljevski vinogradi.
Rimljani su voleli grčko vino, posebno ono sa ostrva Rodos. Grci su pravljenje vina
izdigli do niva umetnosti. Da li zato što su bili velike vinopije ili sposobni trgovci, nije teško
zaključiti. Skladištenje, služenje, mešanje i konzumiranje vina, stimulisalo je umetnost
najfinije izrade grnčarije. Stari Grci su imali i jednu popularnu, ali prilično besmislenu igru
uz vino - kottabos. Izmislio ju je, navodno, lakomisleni grčki kolonista na Siciliji koji se,
naslonjen na lakat tokom teške pijanke posle večere, opkladio sa prijateljima da će
ostatkom sa dna čaše pogoditi lampu na vrhu postolja. Ovu zabavu onih koji se dosađuju,
komercijalizovao je jedan preduzimljivi trgovac izumevši posebna postolja za kotabos. Na
vrhu postolja se ljuljao bronzani disk, a cilj igre se sastojao u tome da se on obori ostacima
vina iz čaše, tako da gornji disk padne na niži koji bi zvonio kao zvono. Nema sumnje da
mu je posao odlično išao.
Neverovatna količina vina koju su konzumirali keltski Gali iz Francuske zapanjila je i
najokorelije vinopije iz Grčke i Rima. Grčki istoričar Diodor sa Sicilije je oko 40. godine
p.n.e. zabeležio da sposobni italijanski trgovci „transportuju vino brodom po plovnim reka
ma i pokrivenim kolima kroz doline, a zauzvrat u zamenu za piće dobijaju roba - slugu“.
Od koga? Naravno, od - Gala!
Rimske vinopije su posebno cenile vina starija od petnaestak godina. Iako su mahali
glavama zbog navika Gala u piću, nisu se ustezali da izvoze ogromne količine vina u Fran
cusku. Arheolozi su izračunali da je oko 100. godine nove ere vinograd Setefineste, u cen
tralnoj Italiji, pokrivao oko trista jutara zemlje dajući više od 1.140.000 litara vina godišnje
(4.260 amfora), od čega je većina išla u Galiju. Poređenja radi, veliki moderni dvorac Merso
u Burgonji, obrađuje manje od sto jutara i u svojim podrumima ima mesta za oko 373.000
litara flaširanog vina.
Da bi poboljšali ukus vina, rimski bogataši su mu dodavali koncentrisan grožđani
sirup čuvan u olovnim posudama. Epilog: usled toksičnosti olova, bogatije vinopije su bolo
vale od gihta, bolesti bubrega i, naravno, trovanja olovom.
U jednoj grobnici u Ksinjangu, kineska provincija Hunan, 1980. godine su pronađene
dve boce vina flaširane oko 1300. godine p.n.e, u vreme dinastije Šang. To je, za sada, najs
tarije flaširano vino na svetu.

Posramljeni Dionis

Proizvodnja hleba je, kažu slučajno, stimulisala proizvodnju piva budući da se oba
proizvode od iste cerealije. Hleb je pravljen od proklijalih mlevenih zrna žitarice, a klijanje
je omogućavalo enzimima da deo skroba pretvore u šećere (poput maltoze), veoma korisne
za fermentaciju. Ista mešavina može da se koristi i za pravljenje piva s tim da se delimično
pečeni hleba potom rastvara u vodi. Na visokim temperaturama u Egiptu i Iraku, bilo je
dovoljno svega nekoliko dana fermentacije. Na pečatu sa Bahreina, u Arapskom zalivu oko
2000. godine p.n.e, prikazani su muškarci kako piju pivo kroz duge cevi. Cevi za piće su
izumeli Sumeri. Na jednom kraju takvih cevi su postojale male rupe za filtriranje piva.
I hleb i pivo su se uveliko pravili i konzumirali u ranim urbanim civilizacijama Egipta
i Iraka oko 3000. g.p.n.e. Prvi veliki ljubitelji piva bili su Sumeri iz drevnog Iraka. Jedna
grčka legenda kaže da je Dionis, grčki bog vina, pobegao iz Mesopotamije zato što su njeni
stanovnici bili veoma naklonjeni - pivu.
Prvi proizvođači piva bile su žene. Pravile su ga kod kuće i tu i prodavale. Čuveni
zakonik vavilonskog kralja Hamurabija iz oko 1750. godine p.n.e, pokušao je da reguliše te
neformalne barove. Očigledno je na njih bilo pritužbi kad je Hamurabi uveo prve svetske
legislative u kontrolisanju cena piva. Žene koje su više naplaćivale, kažnjavane su bacanjem
u reku. A, ukoliko bi dozvolile odmetnicima od zakona da piju u njihovoj kuči i da ih pri
tom ne prijave vlastima, kažnjavane su smrću.
Jedan egipatski papirus iz 1400. godine p.n.e. upozorava pivopije: „Nemojte se opijati
na mestima gde se pije pivo, jer će ljudi oko vas ponoviti reči koje su vam izašle iz usta, a
niste bili ni svesni da ste ih izrekli“.
Egipćani su pravili mnoge vrste piva (verovatno sa ukusom raznih biljaka), i davali im
nadahnjujuća imena poput „Donosilac radosti“, ,,Lepota“, ,,Nebesko“... Lekari su pre
poručivali osvežavajuća piva od rutvice, šafranike i mandragore.
Srednjovekvni Germani su izumeli današnje pivo, koje se pravi fermentacijom hmelja
zajedno sa pšenicom. Hmelj daje pivu karakterističan gorak ukus (egipatsko pivo je bilo
prilično slatko), a deluje i kao prirodni konzervans. Legenda kaže da se pivo od hmelja
pravilo u Bavarskoj još 859. godine, ali prvo sigurno pominjanje dolazi iz spisa botaničara
s početka XI veka. Oko 1031. godine manastir Sveti Emeram u blizini Regensburga i
Štraubinga je imao posebne bašte hmelja za svoju proizvodnju piva.
Jedino alkoholno piće ikad napravljeno u Kini i Japanu bilo je jako pivo napravljeno
od delimično skuvanog plesnivog žita. Plesan pretvara skrob iz žita u šećer koji se fermen
tira dodatkom kvasca, potom se dodaje još žita i tako dalje. Kinezi su oko 1000. godine
p.n.e. pravili pivo sa oko petnaest odsto alkohola (za razliku od pet odsto u običnom pivu).
Čuveni sake je samo modernija verzija ovog tipa drevnog piva.
Medovina je vrsta piva od fermentiranog meda i vode. Bila je popularna u srednjem
veku. Mnogi je prisvajaju kao svoj izum. Ponajviše Škoti i Englezi. Na ovom polju, među
tim, i mi konja za trku imamo. Jedan od akutelnih domaćih proizvođača medovine je i
Nebojša Milenković koji tvrdi:
„Ukoliko postoji nešto što je zaista naše i uz to potpuno prirodno, to je medovina
kojom su se sladili još stari Sloveni, pila se na dvoru Nemanjića, voleo je i Kraljević Marko.
Nastala je sasvim slučajno. Jednom prilikom je u ćupu sa medom ostalo malo voća koje je
izazvalo vrenje i od meda napravilo vrlo ukusno, slatkasto piće. Ljudi greše kad misle da je
medovina vino sa dodatkom meda. Reč je o piću napravljenom od meda, vode i začina i
ubraja se u specijalna desertna vina. „
Medovača je takođe naše staro piće. Dobija se od medovine prepečene u kazanu. Ta
rakija se zatim oplemenjuje medom. Iako je veoma jaka, ima oko 50 stepeni, spada u kat
egoriju likera. Ima posebnu aromu, a zbog propolisa i polena koji sadrži, smatra se lekovit
om.
Najčudniju upotrebu medovine, ili bilo kog alkoholnog pića, izmislili su poglavice
Maja (250-900) u Centralnoj Americi. Pravili su medovinu fermentiranjem meda u ćupu
zajedno sa žabom krastačom (Bufo marinus), koja u koži ima otrovne hemikalije. Koristili
su je tokom religioznih ceremonija kao klistir. Davali su je putem šprica od kože ili gume
i cevi od kosti. Iako to zvuči dovoljno bizarno da otrezni i najvećeg pijanca, izgleda da se
Majama takva medovina dopadala.
Danas se pivo dobija alkoholnim vrenjem sladovine proizvedene od ječmenog slada,
hmelja i vode. Neke zemlje dozvoljavaju zamenu dela ječma kukuruzom i pirinčem, dok
neke, kao Nemačka, to zabranjuju i pivo proizvode samo od ječmenog slada, hmelja, kvas
ca i vode. Zato su Nemci i čuveni po kvalitetnom pivu i velikim stomacima.
Mesopotamci i Egipćani su bili najveće pivopije još od 5.000 godina pre naše ere. Pili
su ga - toplog. Pravili su ga fermentacijom od ječmenog hleba zdrobljenog u vodi i aroma
tizovali ga kuminom, đumbirom, majčinom dušicom, ruzmarinom i medom. Proizvodili su
ga iz ječma, pšenice, ovsa i heljde (ali bez hmelja) i pili stari Kelti, Gali, Sloveni, Germani i
Skiti. Egipatsko pivo je izazivalo mnogo manje pogrdnih komentara od egipatskog vina.
Grci i Rimljani uglavnom nisu voleli pivo. Julijan, poslednji paganski rimski imperator
(360-363), probao je u Francuskoj keltsko pivo i satiričnim stihovima mu se narugao zbog
nadimanja koje izaziva. Za klasični svet ljubitelja vina, pivo je smatrano pićem varvara.
Izgleda da ih je puno bilo takvih, s obzirom na podatak da su pomenuti stari narodi bili
vešti proizvođači piva, uprkos snobovskom ukusu njihovih rimskih gospodara.
Svako je spravljao pivo prema raspoloživim sirovinama: afrička plemena od isklijanog
kukuruza, prosa i sirka; Rusi od raženog hleba (kvas); Kinezi i Japanci od pirinča; američ
ki Indijanci od kukuruza.
Danas, najveći proizvođači i konzumenti piva su SAD, Nemačka, Velika Britanija, Rusi
ja, Francuska, Japan i Češka. Prema nekim podacima, godišnja potrošnja piva po
stanovniku (u litrima) je najveća u Češkoj (159), Nemačkoj (158), Danskoj (127), Irskoj
(121), Austriji (116), Belgiji (106), Slovačkoj (105), Mađarskoj (103), Velikoj Britaniji (100),
dok je kod nas - oko 57 litara.
 Pronalazak Svetog Patrika?

Iako ne postoje opipljivi dokazi, mnogi tvrde da je viski izmislio Sveti Patrik, zaštitnik
Irske, oko 450. godine p.n.e. Još nije poznato kad je počela proizvodnja viskija (naziv potiče
od galske reči uiske-beata - voda života) na Smaragdnom ostrvu, ali verovatno ne pre sred
njeg veka kad je destilovanje počelo da se primenjuje u Evropi. Istini za volju, proizvodnja
viskija se pominje u škotskim zapisima iz 1494. godine. Škotske vrste viskija imaju ukus po
dimu. Priređuju se od ječmenog slada koji se izlaže dimu pri zagrevanju treseta. Irske vrste
viskija slične su škotskim, ali nemaju ukus dima.
U SAD se viski proizvodi od početka XVIII veka, a u Kanadi od XIX veka. Kanadske i
američke vrste viskija prave se kombinovanjem kukuruznog, pirinčanog, pšeničnog i ječ
menog slada.
Viski se dobija destilacijom ječma, raži, zobi, pirinča, pšenice ili kukuruza, a slabije
vrste od krompira i repe. Destilat se ostavlja nekoliko godina da odleži u hrastovim bačva
ma, od čega dobijaju žučkastu boju. Viski sadrži oko 43 odsto etil-alkohola.
Po svemu sudeći, prvi evropski alkohol su destilovali lekari iz Salerna (Sicilija) u XII
veku, isključivo u medicinske svrhe. Sicilijanci su umetnost destilovanja naučili od Arapa,
koji su je koristili od IX veka za pravljenje parfema, uz ružinu vodicu, i za kozmetiku kao
što je ajlajner ,,Kho“. U stvari, reč alkohol potiče od arapskog al-kohl. Interesantno, jer
Arapi nikada nisu koristili taj metod za pravljenje opijajućih napitaka.
Ipak, primitivno destilovanje, bez pomoći kazana, je počelo u Centralnoj Aziji hiljadu
godina ranije. Na severnim granicama Kine nomadski narodi su otkrili da od vina može da
se dobije jače piće ukoliko se ostavi da se zaledi. Ona mala količina tečnosti koja se ne zale
di, bila je - alkohol. Kineski pisac Čang Hua je oko 290. godine u „Beleškama o istraživa
nju stvari“ zapisao: „Zapadne oblasti imaju vino napravljeno od grožđa koje će ostati dobro
i do deset godina. A ako ga čovek popije, kažu da se danima ne trezni“.
Kinezi su tokom VI veka počeli da destiluju brendi grejanjem vina. Pošto alkoholni deo
vina ima najnižu tačku ključanja, može da ispari grejanjem, a potom i da se kondenzuje
hlađenjem. Otuda su Kinezi svoj brendi nazvali „izgorelo vino“. Inače, još je car Vang Mang
(9 - 23. godine) oformio „Vlast fermentisanih pića“ koja je ljubomorno čuvala svoje tehnike.
U V veku je, recimo, uvedena smrtna kazna za privatne proizvođače alkoholnih pića, prve
poznate krijumčare alkohola. Sa pronalaskom destilacije, izmislili su mnogo naziva za
svoje proizvode: ,,Dostojan“, „Mudar“, „Supa mudrosti“ i sl.
Destilacija je nezavisno pronađena i u Novom Svetu. Još su Asteci destilovali tekilu od
fermentisanog soka kaktusa u kazanima od pečene gline. Španski kralj Karlos V je pokušao
da zabrani proizvodnju tekile 1529. godine. Naravno, uzalud.
Svi stari narodi, zaključno sa Grcima i Rimljanima, alkoholom su uglavnom izazivali
dobro raspoloženje. Moderno društvo je to samo nastavilo.

A ujutru?

Iako po podacima Svetske zdravstvene organizacije zvanično treća bolest, po smrtnos

ti i drugim zdravstvenim posledicama, iza srčanih i malignih oboljenja, alkoholizam je i
opakija i opasnija bolest od pomenutih jer alkoholičar pored sopstvenog zdravlja uništava
i porodicu i tek kad je dovede na rub egzistencije, polako se primakavši kraju od 52 godine
prosečnog života alkoholičara, umire.
Šta je, u stvari, alkoholizam? ,,Otac“ beogradske škole alkohologije dr Branko Gačić je
precizirao tri osnovne karakteristike alkoholičara:
a) dugotrajno, prekomerno i nekontrolisano pijenje praćeno problemima,
b) psihička i/ili fizička zavisnost od alkohola, i
v) zdravstvene, telesne i psihičke, i/ili socijalne (porodične, profesionalne i sve ostale)
komplikacije.
Prema stavu koji zastupa Beogradska škola alkohologije, svako ponovljeno pijenje ili
ponavljanje pijenja, bez obzira na količinu i učestalost, koje stvara određene probleme i
teškoće zdravstvene i/ili socijalne, znak je alkoholizma i zahteva stručnu pomoć.
Uprkos rečenom, nije nepoznato mišljenje, i to vrhunskih medicinski i naučnih
autoriteta, da su domaća rakija i vino pravi lek ali, naravno, u - malim količinama. Crno
vino je bogato vitaminima i gvožđem, ali alkoholičar na njega ne gleda iz tog ugla. Alkohol,
dakle, nije ni lekovit ni hranljiv. Ukoliko ipak jeste, onda je to na naopak način koji donosi
više štete nego koristi. Pivo je, recimo, ,,hrana“ samo kad je u pitanju plaćanje poreza.
Pivopije često pate od tzv. pivskog srca, oblika degeneracije srčanog mišića, vinopijama
strada jetra, a ljubiteljima žestokih alkoholnih pića centralni nervni sistem, dolazi do atrofi
je mozga, polineuritisa, demencije. Delirijum tremens ih češće hvata nego one koji piju
blaga pića.
Uostalom, dug je spisak bolesti kojima je uzrok alkoholizam. Ljubitelj „dobre kapljice“
koji hoda poput petla boluje od klasičnog oblika polineuropatije alkoholike. Zbog dobro
poznatog podrhtavanja ruku, mnogi ujutru grčevito i sa obe ruke drže čašicu kako bi je
prineli ustima, a da pri tom ne prospu sav sadržaj iz nje. Tek nakon dve-tri alkoholne
,,doze“, podrhtavanje dovode pod kontrolu. A tu je i podbulo lice ,,ilustrovano“ karakteris
tičnim crvenilom, neprijatan miris kože....
S druge strane, alkoholičar propada i psihički, dolazi do poremećaja psihičkih funkci
ja, promene karaktera, ličnosti, alkoholičarskog ponašanja, psihotičnih poremećaja, odnos
no ludila. U prevodu: zatupljuju, popušta im pamćenje, inteligencija, koncentracija,
neraspoloženi su, zaplašeni, večito lažu, manipulišu u pokušaju da prikriju ono što je vać
svima jasno, ne prihvataju stvarnost, ponašaju se nezrelo, nedosledni su, nedisciplinovani,
ne treba im previše verovati, postaju sebični i egocentrični, svet se vrti oko njih, odnosno
oko čaše...

Klin se klinom, ipak, ne izbija...

Poznati alkoholog Jelinek deli alkoholičare u pet tipova:

„Alfa alkoholičari“ su isključivo psihički zavisni i piju u cilju ublažavanja psihičk
ih ili fizičkih problema. Mogu da apstiniraju, ne gube kontrolu. I po nekoliko meseci ništa
ne okušaju, ali piju kad im je ,,frka“.
„Beta alkoholičari“ imaju zdravstvenih problema zbog dugotrajnog i svakodnevnog
pijenja. Nisu ni psihički ni fizički zavisni, zbog čega se oko njih lome koplja da li su ili nisu
alkoholičari. Ako se ima u vidu da najčešće pate od gastritisa, polineuritisa, ciroze jetre, na
njih bi mogla da se primeni ona narodna: nije majka Muju karala što je pio, nego što nije -
mezio!
 „Gama alkoholičari“ pretežno piju žestoka pića i pivo, imaju izražen fenomen
„prve čaše“ (kad krenu da piju ne mogu da se zaustave) i piju od nekoliko do desetak dana.
Agresivni su, stvaraju probleme, prave haos u porodici, na poslu, u društvu.
„Delta alkoholičari“ piju po sistemu dolivanja, imaju kontrolu i drže ,,dozu“. Isti
na, ponekad im kontrola otkaže, napiju se, ali - to im nije karakteristika. Za njih se najčešće
kaže da su se jednom napili i više se ne trezne. Samo dolivaju. Uglavnom nisu agresivni i
njihov oblik pijenja je poznat kao ,,mediteranski“ što je, otprilike, pre dvadesetak godina
bila karakteristika i srpskog seljaka koji bi izjutra popio čašicu-dve ,,ljute“ a zatim celog
dana dolivao ,,meku“, duplo slabiju rakiju. Nikad pijan, nikad trezan i - sve je u redu.
„Gama alkoholičari“ su tihi pijanci koji nikoga ne maltretiraju, porodica im je
nakon izvesnog perioda ,,frke“ oprostila ,,ono što nisu, a mogli su biti“. U društvu su rado
viđeni, šaljivdžije sa izvesnim šarmom i najčešće umru pijući. ,,Gama“ alkoholičari izaziva
ju probleme na koje okruženje burno reaguje i spašava ih lečenjem.
Ređi su ,,epsilon“, izrazito periodični alkoholičari. Njihova opijanja su povremena,
burna, praćena problemima.
U alkoholizam se ne ulazi brzo, a iz njega ne izlazi ni brzo ni lako. Ipak, može se izaći
lečenjem. A da bi tako i ostalo, smišljeno je osam ,,zapovesti“:
Prva - strogo izbegavanje kafane i društva sa kojim je lečeni alkoholičar pio.
Druga - u kući (iz istih razloga) se ne sme držati i služiti alkohol.
Treća - svaki dan treba uzimati ,,tetidis“.
Četvrta - svaki dan bez pića treba doživljavati kao pristiglo bogatstvo.
Peta - u slučaju krize, treba se braniti organizovanim sistemom odbrane, odnosno,
istog časa se javiti stručnom licu ili ustanovi.
Šesta - tokom lečenja valja pomagati drugima koji su se našli u krizi.
Sedma - o sebi treba otvoreno govoriti kao o alkoholičaru. Bez stida i srama: „Nemoj
me nuditi pićem, znaš da to nije za mene...“
Osma - u slučaju recidiva (ponovnog pijenja) što pre se treba javiti terapeutu i nastavi
ti sa lečenjem.
Alkoholičare, u principu, delim na ličnosti koje nose strah od života i neprilagođene
životu, a njihovo lečenje bi trebalo da se odvija na tri koloseka:
Raznim farmakološkim sredstvima (,,antabus“, ,,tetidis“ i sl.) i biljkama pomoći
alkoholičaru da se ratosilja ,,hemijske“ zavisnosti od alkohola.
Psihoterapijom „presložiti kockice njegovog života“ nakon dovođenja do saznanja
uzroka pojave alkoholizma, koju ne mora obavezno da izvodi školovani psihoterapeut već,
recimo, i iskusan duhovnik.
Na kraju, a može da bude i prvo, otklanjanje uzroka pojave alkoholizma (strah
od života, beznađe, traženje „utehe ili zaborava“, uz vešto izbegavanje zamke da se
upadne u alkoholičarevu ,,šemu“ i izbegnu njegove nezaobilazne manipulacije)
uprkos tome što izvestan broj autoriteta u ovoj oblasti zastupa tezu o tzv. „nasleđenom
alkoholizmu“.
O čemu je reč? Pored ostalih zastupnika pomenute teze, u drugoj polovini 1998. godine
je u novinama osvanula vest da je otkriven gen za alkoholizam. „Otkrili smo gen koji
objašnjava zbog čega Jevreji, Kinezi i Japanci nisu skloni alkoholizmu“ - objavili su izrael
ski i američki stručnjaci. Njihovo istraživanje je pokazalo da je kod pomenutih populacija
prisutan određeni genetski mehanizam koji ih štiti od alkoholizma. Ovaj mehanizam je
pronađen kod 35 odsto muškaraca obuhvaćenih istraživanjem, dok je kod opšte populacije
on prisutan samo kod sedam odsto ljudi.
Na osnovu rezultata najnovijih istraživanja Instituta za mentalno zdravlje sprovedenih
u sedmom i osmom razredu osnovnih i prva dva razreda srednjih škola, u Srbiji 45 odsto
dece starosti od 13 do 17 godina konzumira alkohol. I nije to, na žalost, najgore jer struč
njaci za bolesti zavisnosti upozoravaju: alkohol je ulaznica za sve ostale droge!
Istraživanja pokazuju da više nema polnih stereotipa. I dečaci i devojčice piju gotovo
podjednako - 52 (dečaci) : 48 (devojčice) - i to prvenstveno pivo a potom vino.
U Srbiji je alkohol svakodnevno prisutan u 90 odsto porodica. Od ukupnog broja ispi
tanih učenika, 42 odsto je prvi put probalo alkohol u prisustvu i uz odobrenje roditelja. Šta
više, otkako je otvorena dnevna bolnica za preventivu i lečenje adolescentne politoksiko-
manije u Pasterovoj uluci, u kojoj se leče deca od 12 do 18 godina, najčešći pacijenti su
učenici prvog razreda srednje skole.
Tri su najčešća razloga hvatanja za čašu: postizanje štimunga, radoznalost ili -
,,bedak“. Niko ne misli o sticanju navike. „Mogu da prekinem gad god hoću“, najčešći je
odgovor adolescenata, ali i neuporedivo starijih lečenih (a nikad izlečenih) recidiv-alko
holičara. Priča se, međutim, tu ne završava. Nastavak joj je, u velikom broju slučajeva mar
ihuana, a korak dalje tablete ekstazija. Tada dolazi do promene bioritma koji uslovljava
promenu stanja svesti i začarani krug se zatvara.
Važno je ne biti odbačen, pripadati društvu, određenom krugu, a, po mogućnosti,
makar i na ovaj način zauzeti određenu, ako ne i lidersku, poziciju u najbližem okruženju.
U početku je to uglavnom simpatično, dok ne postane bolno. Tada već postaje problem šire
društvene zajednice.

Šta se radi po Evropi?

Ali, pogledajmo isti problem i sa evropske strane, koliko da našem čoveku bude bar
malo bolje i ujedno vidi šta ga tamo čeka.
Krajem 1997. godine, ovako su „stajale stvari“ u Nemačkoj. Oko šest i po miliona
Nemaca je samokritički procenjivalo sebe kao pasioniranog ljubitelja dobre kapljice,
drugim rečima - kao osobu sklonu piću. Oni koji su i ranije pili mnogo - dodatno su
„pojačali gas“. Alkohol je i dalje bio najlakši izlaz iz svakodnevnog haosa i problema na
poslu, u braku ili uopšte u životu.
Na nemačkim drumovima su se sve češće u racijama otkrivali vozači sa gotovo
neverovatnom količinom alkohola u krvi, često i 4 promila koje prosečnog čoveka vode
pravo na „onaj svet“. Potom je usvojeno rešenje da se granica dozvoljene količine alkoho
la u krvi vozača spusti sa negdašnjih 0,8 na 0,5 promila.
Tako su već dve krigle piva postale dovoljan povod za oduzimanje vozačke dozvole. Taj
proces se nastavio dodatnom obukom, detaljnim lekarskim pregledom posle šestome
sečnog ,,sušnog“ perioda i „idiotskog testa“ kod psihologa. Ipak, broj pijanih za volanom se
nije smanjivao.
Statistički, svaki Nemac je u proseku tokom 1996. godine popio 132 litra piva, 18,2 litra
vina, 4,6 litara sekta (penušavo vino, zamena za šampanjac) i 6,3 litara ,,oštrih“ alkoholnih
pića. Ako se uzme u obzir da je u masi stanovništva imalo dosta i onih koji ne piju, onda je
jasno da su mnogi od Nemaca morali i njih da ,,odrade“. Zanimljivo je da ni sa potrošnjom
od 132 litra piva po glavi - Nemci nisu prvi na međunarodnoj sceni pošto su kriglu češće
prinosili ustima Česi i Irci.
Nemačka je u to vreme zvanično priznavala 2,5 miliona registrovanih alkoholičara. To
je tek 38 procenata od onih 6,5 miliona koji su sebe i pred ogledalom videli kao pijanca.
Naučnici tvrde da je alkoholičar onaj ko svakog dana pije, gotovo zanemarujući količinu
alkohola koju tom prilikom sebi saspe u grlo. One koji se svakoga vikenda opijaju do zab-
orava - ne ubrajaju u sektu zavisnika i leče ih, jer se ta armija ,,ispičutura“ svrstava u one
koji se u slobodnom vremenu ,,opuštaju“.
Država ima poveliku korist od ovih zavisnika, pre svih od ljubitelja dobre kapljice. U
njen budžet se, u to vreme, godišnje slivalo 35 milijardi maraka od poreza. Doduše, tu su
pored alkohola uvršćeni i duvan, kao i kocka. Istovremeno, za preventivno delovanje službi
zaduženuh za borbu protiv bolesti zavisnosti godišnje se izdvajalo tričavih 30 miliona
maraka, odnosno manje od jednog promila ubranih poreskih prihoda.
Prema nešto kasnije objavljenim podacima, broj zavisnika u Nemačkoj meri se milion
ima. Pored 2,5 miliona alkoholičara, tu je i 1,4 miliona onih koji ne mogu da zamisle život
bez gomile lekova (ta zavisnost ih godišnje košta 53 milijarde maraka) i oko 140.000 narko
mana koji su na ,,teškim“ drogama, pre svega na heroinu. Mladi Nemci sve češće posežu
za drogama koje ih tek uvode u svet narkomanskog ludila, poput sve modernije sintetičke
droge ,,ekstazi“ i već poznate marihuane.
Mračna slika zemlje predanog rada, ali i sredine u kojoj su razočarenja otpisanih veća
nego kod drugih i odražavaju se u milionima zavisnika. A vreme prave krize je 1997. tek
,,načelo“ Nemačku kao jednu od retkih preostalih „država blagostanja“ koja je ipak prin
uđena da poput drugih stalno smanjuje socijalna davanja.
Sa više od 4,3 miliona nezaposlenih i stresom onih koji sve više rade pod psihološkim
pritiskom da bi mogli i sami da se nađu u armiji nevoljnika koji žive od skromne socijalne
pomoći, ova zemlja približava se nepoznanici zvanoj 21. vek opterećena i sudbinom velikog
broja zavisnika koji nisu uspeli da se odupru čarima bekstva u neki od poroka.
Može se samo naslutiti kako stvari stoje danas u dragoj nam, naravno i bratskoj,
Nemačkoj. A evo kako stoje, prema zvaničnom izveštaju Savezne vlade u Berlinu od 12.
maja 2005. godine:
U Nemačkoj je 2004. godine umrlo 1.835 narkomana, dok je od alkohola umrlo 40.000 osoba.
U odnosu na 2000. godinu, broj smrtnih slučajeva među osobama koje uzimaju drogu
opao je za 10 odsto, ali ukupan broj narkomana nije opao. U izveštaju savezne vlade se upo
zorava da je posebno u porastu broj mladih koji uzimaju moderne droge, pre svega ekstazi.
Četvrtina od 22.500 osoba koje su prošle godine počele da uzimaju drogu, koristi upravo
ovo sredstvo.
U izveštaju se istovremeno upozorava i na opasnosti od „legalnih droga“ (alkohol i cig
arete) na koje se do sada, prema oceni vlade, obraćala nedovoljna pažnja. U Nemačkoj, u
kojoj živi 82 miliona ljudi, 1,6 miliona je zavisno od alkohola, pri čemu čak 30 odsto od oko
dva miliona dece koja žive sa roditeljima alkoholičarima, takođe postaju zavisnici!

Braća R usi...

Budući da smo svi mi pomalo Sloveni sa dosta ruske duše, pogledajmo šta se zbiva
među braćom Rusima, preciznije, kako oni pokušavaju, a neki bogami i uspevaju da izađu
na kraj sa, po nekima, ruskom nacionalnom boljkom broj 1, pridržavajući se (kao ortodok
si) stare (među)narodne: „Batina je iz raja izašla“
Tekst je, inače, objavljen u ,,Politici“ krajem aprila 2005. godine pod indikativnim
naslovom „Trista udaraca po turu“!
,,Da je batina iz raja izašla naučno nikada mje potvrđeno. Ali, budimo iskreni, da li je
to jedini stav kojeg se čvrsto držimo (posebno kad postanemo rođitelji), a da ne brinemo
mnogo o njegovoj pravoj naučnoj utemeljenosti. Uostalom, važno je da stvar - funkcioniše.
Batinanje kao medicinska metoda, takođe, nije stran pojam, mada smo skloni da ga
kao ekstreman pristup više povezujemo za neka davnija vremena. U savremenom svetu, u
kojem vlada čvrsti princip „neprikosnovenosti ljudskih prava“, mlaćenje se smatra za veli
ki greh - osim na sportskim terenima. U svakom slučaju, primena fizičke sile (bez obzira
na povode) dospela je na veoma loš glas. Verovatno stoga o lečenju batinom alkoholičara,
narkomana i sličnih marginalnih društvenih kategorija, retko možemo da čitamo.
Ovih dana, međutim, moskovski dnevni list „Moskou tajms“ objavio je priču o tome
kako izvesna Marina Čuhrova, psihijatar iz Novosibirska, i njen kolega Sergej Speranski,
batinama iz zavisnika isteruju Ijubav prema dobroj (i čestoj) kapljici. Postupak ovog,
uslovno rečeno, lečenja je vrlo jednostavan - ,,pacijent“ tokom samo jednog tretmana dobi
je 300 udaraca savitljivom šibom i to - po goloj stražnjici! I tako tri nedelje.
Možda sve ovo i ne deluje preterano dostojanstveno, ali prema tvrdnjama Čuhrove i
Speranskog apsolutno je efikasno. Naime, niko od onih koji su se podvrgli metodi batina
nja (a koji u međuvremenu nisu shvatili da između blaženstva koje izaziva alkohol i bolo
va koje prouzrokuje munjeviti susret šibe i donjeg dela Ijudskog tela, ipak, ima razlike) nije
se vratio flaši.
Kako objašnjava neobični par medicinara, alkoholičari i narkomani, posebno oni koji
su naklonjeni opijatima poput heroina, poseduju manjak endorfina ili, takozvanog, „hor
mona zadovoljstva“. Kao rezultat svega javlja se neosetljivost gornjih slojeva kože što kod
bolesnika izaziva neprijatan osećaj i neprestanu želju da „pobegne sam iz sebe“. Batinanje
upravo ima za cilj da ,,probudi“ te delove kože, oslobodi telo i time umanji žudnju za alko
holom (ili drogom).
Isceliteljski metod dvojca iz Novosibirska, kako se ispostavilo, nije po svemu origi
nalan. U planinskim predelima Dagestana islamski fundamentalisti su takođe batinama
lečili one koji zastrane u porocima. Ali ovde su šibu kombinovali sa teškim fizičkim radom.
Kakve su rezultate postigli, za sada nije poznato.
Mnogo više se zato priča o vrsti lečenja koje primenjuje jedna nevladina organizacija
iz Jekaterinburga. Ovde, naime, zavisnike lisicama vezuju za krevet i čekaju da želja za
alkoholom ili drogom sama iščili iz njihovog tela. Ipak, ono što je u pomenutom slučaju
posebno izazvalo pažnju javnosti jeste podatak da je glavni sponzor odvikavanja jekaterin
burških narkomana od opasnog poroka jedna lokalna kriminalna organizacija! Bosovi
podzemlja su očigledno shvatili da njihove poslove mogu valjano da vode jedino ljudi
„bistre glave“.
Kao i svaki ozbiljan istraživač Sergej Speranski je „metodu batinanja“ prvo primenio
na sebi. Kako sam tvrdi, redovno nedeljno batinanje pomoglo mu je da se oslobodi depre
sije i pregura dva srčana udara. A koliko temeljno dotični pristupa alternativnim oblicima
medicine možda najbolje svedoče i negova ispitivanja lekovitog uticaja pravoslavnih ikona
na - miševe.
 U večitoj trci lekara i farmaceuta da pronađu lek kojim će posledice preteranog konzu
miranja alkohola ili droga svesti na nivo obične kijavice koristi se sve - od vrhunskih
naučnih dostignuća do crne magije i hipnoze. Nijedna metoda do sada nije dala zaista zado
voljavajuće rezultate.
Efikasnost batinanja takođe je sporna. Tako bar tvrde oni koji su iz ordinacije Čuhrove
i Speranskog pobegli na vreme.
Ipak, nije zgoreg napomenuti da prosečan Rus godišnje popije više od devet litara
alkohola, mada stručnjaci procenjuju da je realna količina veća i da iznosi čak - 12 litara.
U Rusiji, zemlji sa 143,2 miliona stanovnika, 2004. je zvanično registrovano 2.369.000
alkoholičara, objavila je služba za zaštitu potrošača ,,Rospotrebnadzor“, Procenjuje se da se
na ruskom tržištu alkohola u Rusiji godišnje ,,obrne“ suma između 16 i 17 milijardi dolara.
U leto 2005, ruski predsednik Vladimir Putin je rekao da bi u toj zemlji trebalo ponovo
uvesti državni monopol na proizvodnju alkoholnih pića, navodeći i problem pokvarene votke
koja je izazvala više hiljada smrtnih slučajeva trovanjem, prenela je francuska agencija AFP“.
Hm, da nije bolno i zabrinjavajuće, bilo bi čak i smešno.

...Ib ra ća Ameri

Prema rezultatima istraživanja, obavljenih 2004. godine od strane Ministarstva za

zdravlje i socijalnu politiku Vlade SAD, više od jedne petine građana SAD, ili 22,8 odsto ili
55 miliona ljudi, sa 12 i više godina, opija se bar jednom mesečno i svrstani su u grupu
„lakih alkoholičara“. (Pojam „napiti se“ odnosi se na pet ili više pića popijenih za vreme
jednog druženja - sedeljka, s nogu u baru, kafiću, na prijemima i sl).
Teško pijanstvo, definisano kao „pet ili više pića za jedno veče“ bar pet puta u toku
meseca, praktikuje 6,7 odsto stanovništva ili 16,7 miliona. Naravno, sa 12 ili više godina.
Oko 10,8 miliona (28,7 odsto) osoba starosti između 12 i 20 godina priznalo je konzu
miranje alkohola u prethodnom mesecu. Od toga 7,4 miliona, ili 19,6 odsto, spada u grupu
„lakih aIkoholičara“, a 2,4 miliona spada u teške alkoholičare.
Među mlađim punoletnicima, od 18 do 25 godina starosti, 40,2 odsto su laki alko
holičari, dok je 15,1 odsto svrstano u kategoriju teških alkoholičara.
Među osobama starim 60 i više godina, 6,9 odsto je lakih a 1,8 odsto teških alko
holičara.

A lepši pol?

Ali, da se ne bih ogrešio o lepši pol, pogledajmo šta se zbiva i u Italiji. Nedavno sam
izvesno vreme proveo u Rimu i u to se, verujte na reč, lično uverio.
Emancipacija je oslobodila žene mnogih strahova i pretvaranja. One danas ne kriju
vezanost za alkohol i, u skladu sa takvim stavom, rasterećene besmislenih strahova, traže i
nalaze pomoć u specijalizovanim ustanovama kako bi se oslobodile ropstva čašice. Prema
ranijim istraživanjima, ustanovljeno je da u Italiji na svakih pet muškaraca alkoholičara
dolazi jedna žena. Danas je taj odnos izmenjen na štetu žena: od troje Italijana, probleme
sa alkoholizmom imaju dva muškarca i jedna žena!
Dr Alaman Alamani, koordinator Centra za alkoholizam pri zdravstvenoj službi u Firenci,
ističe da zlo zvano alkohol hara društvom odavno. Sloboda življenja uticala je da kolona alko-
holičara postaje sve masovnija. U toj koloni, žene ne zaostaju mnogo za muškarcima. Dvadeset
procenata žrtava zavisnosti rizikuje da fiziološki oboli od posledica alkoholizma: tumora, ciroze
jetre, hroničnog pankreatitisa, neuroloških i gastroenteroloških smetnji i bolesti.
Veliko zlo, alkohol, valja posmatrati i sa stanovišta kulturnih i ekonomskih posledica
koje ostavlja tragove i na pojedinca i na samo društvo. Utoliko pre što ovaj fenomen
pokazuje tendenciju povećanja, ističe dr Alamani.
Da li postoje kriterijumi na osnovu kojih se ličnost svrstava u alkoholičare?
Italijanski stručnjaci su osmislili merila koja će se, sigurno, mnogima učiniti rigidnim.
Žene koje dnevno konzumiraju više od 20 grama alkohola (dve čaše vina, ili čašica žestokog
pića) rizikuju da postanu zavisne. Za muškarce ova količina je udvostručena. Svakodnevno
hvatanje za čašu omamljujućeg pića, zapravo, stvara naviku, pa su ,,prohtevi“ veći i gotovo
neprimetno se postaje težak zavisnik.
Sa druge strane, valja imati u vidu da kontinuirano, konstantno pijenje ne narušava
samo fizičko, već i mentalno zdravlje. Ličnost se pod uticajem ove droge menja u nega
tivnom smislu: ponaša se euforično, zapada sve češće u depresivna stanja, ima napade
besa... To u porodici, neizbežno, stvara uznemirenost, prouzrokuje disharmoniju odnosa,
kasnije i totalni rastur. To traje sve dok se alkoholičar ne isključi potpuno iz socijalnih,
porodičnih i familijarnih tokova.
Kad je reč o kriznim godinama, dr Alaman Alamani navodi one između 30 i 50 kod žena,
mada je i sve veći broj devojaka između 20 i 25 godina koje, naporedo s drogom, uzimaju i
alkohol. Profesija ili ekonomski standard nisu ni u kakvoj vezi sa rizikom da se postane zav
isan: žrtve alkohola jednako su ljudi koji su ostvarili sebe i oni koji nisu zadovoljni.
Pošto je ovde reč o ženama, za čašicu se hvataju kako depresivne, frustrirane i
razočarane, tako i uspešne i zadovoljne žene. Za mnoge žene od karijere, alkohol predstav
lja sredstvo za pariranje muškarcima, da se na najbesmisleniji način dokaže njihova famoz
na nezavisnost. Postoji i porodični faktor: roditelji alkoholičari su delimično krivi što su
istim putem krenula i njihova deca. Pri tom, žene imaju veću odbrambenu moć od
muškaraca. Genetska predodređenost se takođe ne isključuje, ali dr Alamani ima svoju
teoriju prema kojoj se alkoholičar - rađa.
Postoji samo jedan način: priznati sebi da si alkoholičar i otkriti istinu o sebi drugima
koji treba i mogu da priteknu u pomoć. „Kad zavisnik dođe u Centar - kaže dr Alamani -
neophodno je naći motiv koji bi ga podstakao da se leči (tri od četiri slučaja su po nagov
oru porodice i familije). Terapija je, drugim rečima, rezultat ličnog izbora, a ne nagovora ili
nametanja. Kada je nametanje u pitanju, mali su izgledi za izlečenje“.
Kad se sve neophodno prethodno obavi, predstoji period dugog i delikatnog lečenja u
kome učestvuju lekari specijalisti i članovi grupe nazvane „Anonimni alkoholičari“. Posle
mesec i po dana prolaska kroz prvu terapiju, zavisnik se poziva da dođe u tu specijalnu
grupu koja pruža pomoć na osnovu svojih iskustava lečenja i izlečenja. Na ovaj način
izlečeno je u proseku sedam od deset zavisnika što se smatra velikim uspehom.

Todoxin uvek ima način

Kod nas je, bar prema podacima koji su mi dostupni, obrnut slučaj: od deset zavisni
ka se potpuno izleči najviše - tri! Gde je izlaz? Lečenje nije ni lako ni jednostavno. I valja
istovremeno raditi na sva tri ,,koloseka“, naravno uspešno, kako ne bi došlo do recidiva tj.
ponovnog napijanja. Svakodnevnom uzimanjem ,,tetidisa“ (spada u grupu tzv. antagonista
opijata) se, na primer, sprečava konzumiranje alkohola, ali, ako alkoholičar ne izmeni stav
prema životu i problemima koji ga okružuju, ukoliko dakle ,,ne presloži kockice u svojoj
svesti“, kako obično kažem, teško da če napraviti ma i prvi korak ka vlastitom izlečenju. Na
tom polju najčešće pada savremena psihoterapija i otud veliki broj recidiva.
Ništa manji, ako ne i veći, jeste problem izlaska alkoholičara iz socijalnog miljea koje
mu je dobrim delom pomoglo da ,,uđe u problem“. Mislim, pre svega, na traženje izlaza iz
onoga što se najčešće naziva „opštom bedom“, to jest iz očajnog, dosadnog, beznadežnog
braka (iz kojih se najčešće i ,,regrutuju“ novi alkoholičari i narkomani), isto takvog posla
koji (naročito u poslednjih desetak godina) ne nudi nikakvu perspektivu, podrazumevajući
i zadovoljenje osnovnih egzistencijalnih potreba, a tu su i neprilagođenost okolini i ner
azumevanje okoline za probleme previše emotivne, pa i psihički nezrele jedinke... Sve su
to problemi sa kojima se valja suočiti u lečenju.
Čak ni promena sredine tj. životnog okruženja - po sistemu: možeš da pobegneš na
kraj sveta, ali ne i od samog sebe - ne nudi izgledan uspeh. Ostaje, dakle, direktno suoča
vanje sa problemima.
I za ovaj problem je, međutim, narod smislio recept za otrežnjenje, odnosno lečenje i
odvikavanje od alkohola. Reč je o tinkturi spravljenoj od ljute paprike (Capsieum annuum),
vidca (Veronica officinalis) i mažorana (majoran, Hortensis moench).

Recept br. 1
Po dve supene kašike vranilove trave (Origanum vulgare) i lista i cveta timijana (Thy
mus vulgaris) sipati u pola litra provrele vode i odložiti da odstoji poklopljeno između jedan
i po i dva sata. Potom proceđiti i popiti u dva do tri puta za jedan dan.

Recept br. 2
Po dve supene kašike čaja od cveta i lista ive (Teucrium montanum) i lista i cveta dupca
(Teucrium chamaedrys) preliti sa pola litra vrele vode i odložiti da odstoji poklopljeno dva
do tri sata. Dati pijanom čoveku da popije iz dva puta u roku od dva sata.

Recept br. 3
Ukoliko ne pomognu prethodni recepti, treba uzeti pet do šest supenih kašika inte
gralne (cele, sa sve korenom) biljke gorsko kopito (Asatum europaeum) i sipati u pola litre
pića koje alkoholičar najradije pije ili najčešće konzumira. Flašu držati tri nedelje na
toplom mestu, proeediti i dati zavisniku da popije pola decilitra (0,5 dl). Ukoliko jedna doza
ne bude dovoljna - ponoviti.

Recept br. 4
Zavisniku davati svakodnevno da popije po jednu do dve šolje čaja od mažurana (majo
ran, Hortensis moench). Za jednu šolju čaja, upotrebiti jednu kafenu kašičicu mažorana.

Umesto zaključka

Dakle, još jednom valja istaknuti da je reč o slabim ličnostima koje nose strah od živ
ota, strepnju, nesigurnost, i uzmiču pred najbanalnijim problemima svakodnevnice. Još
jedan slučaj za psihologe, još jedan problem karaktera i mentalne strukture čiji psihički
sklop treba ,,prestruktuirati“. Reč je o ličnostima sa „naopako postavljenim elementima
zdravog čoveka“!
A kad je već reč o slabosti psihe, grupi narkomana i alkoholičara valja dodati takozvane
„iščašene ličnosti“, u osnovi plašljive nastrane socijalno neprilagođene osobe koje gravitira
ju prvim dvema grupama. Dakle, samo stabilne i psihofizički zdrave osobe neće posegnuti
za alkoholom ili drogom. Iz ovoga, naravno, treba izuzeti socijalne grupe poput nekadašnjih
severnoameričkih Indijanaca ili današnjih, ne samo, južnoameričkih plemena čiji članovi
nisu narkomani uprkos tome što koriste narkotike u ritualnim plesovima u cilju mentalnog
otvaranja prema natprirodnom i božanskom. Izmeću dva rituala, žive običnim, svakodnevn-
im životom i u svojim plemenima nemaju narkomanskih ili bilo kojih drugih zavisnika.
Lečenje narkomanije, zapravo, počinje već u uzrastu malog deteta u srnislu dobrog
vaspitanja. Ali ne time što će znati da kaže ,,hvala“ ili što neće od svog vršnjaka otimati
igračku, već pravilnim prilagođavanjem okolini tj. socijalizacijom. Kod deteta treba razviti
razumevanje za ostale Ijude, toleranciju, hrabrost i snagu da prihvati život onakvim kakav
jeste. Neophodno je da dete kroz vaspitanje stekne sposobnost da se bori sa nevoljama i
savladava prepreke. Jedna loša ocena u školi nikako nije znak da je krenulo ,,nizbrdo“,
nego da je treba popraviti u skladu sa sopstvenim mogućnostima i ambicijama (poželjno je
da ambicije deteta idu nešto ispred roditeljskih).
Raskorak između želja i mogućnosti dovodi ličnost do rascepa. U neskladu sa samim
sobom, neshvaćeno od strane roditelja, društva, škole, dete je na korak od stranputice. I
opet je jedini lek - promena odnosa prema životu! Naravno, uz roditeljsku pažnju, brigu,
Ijubav, razgovor. Samo otvaranjem prema svetu, uz redovan rad, fizičku i mentalnu
rekreaciju, okrenutost prema drugima i njihovim brigama i problemima, može se očekivati
uspešan ishod terapije.
Dakle, medikamenti udruženi sa psihoterapeutskim tretmanom izvesno pomažu ovoj
kategoriji bolesnika, postepeno ih dovodeći do stanja u kome je njihov odnos prema roditelji
ma i bližoj i daljoj okolini zdrav i počinje normalno da funkcioniše. Nema vraćanja u prošlost
i posezanja za veštačkim pomagalima ,,u cilju amortizacije života“, nema zatvaranja i okupi
ranosti sobom... Među ovim pacijentima je veliki broj onih sa gotovo neverovatnim psihofiz
ičkim potencijalom koji primenom ovakve terapije dolaze do punog izražaja.
Ovde, međutim, nije reč o klasičnoj psihoanalizi već terapiji sa blagotvornim dejstvom,
poput molitve, koja je bliža od psihoanalize, bezbolnija, lakša. Molitva je i besplatna, jer
nema cenu. Kontakt Ijudskosti u kome se ličnost otvara bez straha, izaziva i otkriva u svo
joj punoći, ili u svojoj ,,iščašenoj“ predstavi o sebi i svetu, ne pomaže samo narkomanima
i alkoholičarima nego i svima koji povremeno sapleteni kakvom životnom teškoćom,
tragedijom, problemom, pa čak i naizgled sitnicom, zapadnu u duševni haos bez nade da
nađu odgovor, izlaz i cilj.
Za jedan takav tretman potrebno je mnogo dobrih psihoioga i dosta vremena. Ja to
radim sa zadovoljstvom. Srećom, zadovoljan sam i rezultatima. Moji tretmani nisu roba, oni
su besplatni zato što sam veliki protivnik drugačijeg pristupa ovakvoj psihoterapeutskoj
metodi koja podrazumeva blagovremeno i potpuno predavanje pacijentu, odnosno onome
sa problemom duševnog haosa bilo kog tipa. Na žalost, primena ove terapije bila bi nepot
puna bez Todoxin-a. Kažem ,,na žalost“, zato što je reč o preparatu za čije su spravljanje
neophodne sirovine, određena tehnologija i distribucija. Zato se Todoxin i kupuje u apoteci.
 Pušenje je opasno
po zdravlje, ali...

Z apalite slobodn o dgaretu. Skratite seb i ž iv o t

To je onaj deo života k a d se n eće sm eti n i ono što će se eventualno jo š i m o đ .
Duško Radović

Kako deluje nikotin?

Ove supstance, nazivamo ih ,,drogama“, izazivaju svoj efekat bilo oponašajući neke
supstance koje se prirodno nalaze u telu (kad kažem telo, mislim na većinu multicelu
larnih organizama) bilo mešajući se sa nekim prirodnim procesima. Tako na primer,
antiviralni lek AZT deluje inhibirajući replikaciju DNK (genetski kod ćelija). Nikotin se
ponaša u sličnom maniru - oponaša supstancu koja se prirodno nalazi u telu. Ta supstan
ca je hemijski neurotransmiter acetilholin ili ACh. Šta radi acetilholin i kako ga nikotin
oponaša?
Za sve što se dešava unutar organizma, potreban je mehanizam putem koga se ,,raz
govara“ sa unutrašnjošću ćelije, jedinicom organizma. (Ako neko ne pokuca na vrata, ne
znate da je ispred njih!) Taj mehanizam često uključuje specijalnu vrstu proteina, zvanu
receptor (kao slušalica telefona). U stvari, ovi receptori najčešće prepoznaju samo jednu od
miliona hemikalija koje prirodno teku čovekovim organizmom (ako idemo telefonskom
analogijom, osoba najčešće ima samo jedan telefonski broj na koji se može dobiti). Recep
tore koji prepoznaju acetilholin (ACh), biolozi su veoma maštovito nazvali acetilholinski
receptori ili AChRs.
Postoje dve glavne vrste (ili klase) acetilholinskih receptora u organizmu i nazvane su
po drugim drogama koje se vezuju za njih: nikotin i muskarin. Muskarinski acetilholinski
receptori (mAChRs) mogu vezati muskarin isto kao i ACh, i funkcionišu u promeni metab
olizma ćelija. Za sada je to dovoljno o njima.
U ovom slučaju, budući da je reč o delovanju nikotina, valja se usredsrediti na drugu
grupu - nikotinske acetilholinske receptore (nAChRs).
Acetilholin deluje na nikotinske acetilholinske receptore da bi otvorili kanal (poru ili
otvor) u membrani ćelije. Otvaranje takve ,,rupe“ omogućava određenim tipovima jona da
uplove unutar ili van ćelije. Kao što prilikom putovanja jona u strujnoj mreži u kući posto
ji električni napon, isto se događa u nervnom sistemu. Protok ,,jona“ ili prolazak ,,struje“
može uzrokovati druga dešavanja, što podrazumeva često otvaranje drugih tipova kanala i
prolazak informacija sa jednog neurona na drugi.
Nikotinski AChRs se nalaze u celom telu, ali su najviše koncentrisani u nervnom sis
temu i na mišićima. Najviše proučavani nAChRs su upravo oni na mišićima, zato što ovi
receptori izazivaju mišiće da se grče i opuštaju. Ukoliko se nikotin primeni na secirani
mišić, on će se grčiti. Nikotin se ponaša kao ACh prema receptorima - aktiviraće ih. Obe
supstance se nazivaju agonistima. Suprotan tip droge, nešto što se vezuje za receptore i ne
dozvoljava da budu aktivirani, zovemo antagonistima.
Kada u telo dođe supstanca koja se može pomešati sa ACh vezujući se za mišićne
nAChRs, može uzrokovati smrt u veoma kratkom periodu zbog toga što se blokiraju i mišići
koji učestvuju u procesu disanja. Klasa hemikalija koja se nalazi kod zmijskog i ostalih živ
otinjskih otrova, neurotoksina, čini upravo to. Ako čoveka ujede kobra ili neka druga otro
vnica i dovoljno otrova dospe u krv, u organizmu će biti dovoljno neurotoksina da blokira
mišić dijafragme koji širi pluća. Bez funkcionisanja tog mišića, osoba prestaje da diše i
umire usled nedostatka vazduha.
I biljke i ljudi koriste supstance koje izazivaju dugotrajnu paralizu i gušenje. Biljke ih
koriste da ih biljojedi ne bi pojeli. Životinje koriste slične supstance da bi paralizovale svoje
žrtve.
nAChRs su od životne važnosti i zbog toga što je i jedna neuromuskularna bolest
povezana sa nAChRs - myastenia gravis.
Dejstvo nAChRs u nervnom sistemu nije baš sasvim poznato delom i zbog toga što se
u nervnom sistemu javlja nekoliko tipova nikotinskih receptora.
Ono što se sigurno zna je da korišćenje nikotina (na primer pušenjem) izaziva zavis
nost. Takođe je poznato da je efekat nikotina raznovrstan i u najmanju ruku zavisi od nje
govog dejstva na nervni sistem.
Neki ,,podtipovi“ nAChRs su izraženi u različitim regionima mozga i perifernog
nervnog sistema. Takođe i neki tipovi ćelija poseduju mnoge klase receptora pri čemu se
svaka od ovih klasa veoma malo razlikuje jedna od druge. Ipak, neke su osetljivije na
nikotin od drugih, jedne se brže aktiviraju a zatim isključuju (desenzibilnost), dok druge
ostaju aktivne sve dok su agonisti (ACh, nikotin i dr.) prisutni. Ove razlike su potencijalna
osnova za terapije - u nadi da već postoji, ili će tek biti napravljen, lek koji bi selektivno
dejstvovao sa svakim od ovih podtipova.
Svi poznati nikotinski receptori imaju iste zajedničke karakteristike. Sastoje se od pet
proteinskih podjedinica, postavljenih kao letvice bureta oko centralne pore. Trenutno se
veruje da svaka od ovih podjedinica prelazi preko ćelijske membrane četiri puta. Svaki
receptor se sastoji od najmanje dve vezujuće podjedinice (zvane ,,alfa“) i dodatnih strukt
ralnih podjedinica. Kada se ACh ili nikotin veže za receptor, izaziva uvrtanje kompleksa
receptora i otvaranje pore u centru.
Mnoge grupe naučnika su radile na modelu ovog receptora i njegovom delovanju a
neki od njih se mogu naći i na Internetu.

Kako nikotin pravi od čoveka zavisnika

Kada čovek koristi duvan, nikotin ulazi u mozak i počinje da menja normalne hemi
jske procese u njemu. Ove promene su ono što pokreće zavisnost. Predstavićemo samo dva,
od više načina, na koje nikotin ,,vezuje“ čoveka.
Istraživači Prezbiterijanskog medicinskog centra Kolumbija kažu da su otkrili kako
nikotin pokreće izmenu molekula u mozgu koja govori telu ,,to je bilo dobro, ponovi to“.
On to čini ubrzavajući protok i povećavajući intenzitet glutamata, hemikalije koja je
važan nosač signala u mozgu. Ovaj proces se smatra važnim u procesu zavisnosti od
nikotina.
Mehanizam „ osećam se dobro „ (feel good) je isti onaj koji mozak koristi u ohrabri
vanju ljudi na reprodukciju, ishranu i izvođenje ostalih elementarnih radnji. Tako, u osnovi,
nikotin nalazi mesto koje mozgu naređuje da kaže da se ponovi „feel good“ akcija - u ovom
slučaju održavanje nivoa nikotina kroz korišćenje duvana. Istraživači se nadaju da će ovo
otkriće voditi boljem razumevanju procesa kojim nikotin oponaša prirodne supstance u
mozgu koje teraju čoveka na ponavljanje određenih navika. Takođe se nadaju da ovo može
voditi i do otkrića leka koji bi blokirao zavisničke efekte nikotina.

Vreme je ključ

Dobra vest je da će, ukoliko čovek prestane da puši izvesno vreme, program u njegov
om mozgu koji govori „ponovi to“ najzad prestati da se izvršava. Kada prvi put prestane da
puši, organizam će potražiti drugi izvor zadovoljstva (kao što je, recimo, hrana) da bi
nadoknadilo nedostatak nikotina. Ova potreba će, međutim, takođe proći. Ukoliko ikada
ponovo odluči da puši, čak i posle nekoliko godina, program „ponovi to“ počeće ponovo da
se izvršava i osoba je ponovo u zavisničkom ciklusu.
Treba zapamtiti: nije sporna jačina želje ili snaga karaktera, reč je samo o hemiji
mozga. I svaki pušač će moći da se nosi sa njom kada shvati šta ga pokreće.
Nikotin utiče na hemijske procese u čovekovom mozgu i na druge načine. Jedan od
njih je blokiranje receptora do kojih bi važan neurotransmiter, zvani acetilholin, trebalo da
stigne. Korišćenjem duvana, nikotin nasrće na ove receptore i drži se za njih mnogo duže
nego acetilholin. Kada je nikotin tu prisutan, acetilholin ne može da isporuči svoju hemi
jsku poruku. Kratkotrajni efekat je usporavanje protoka informacija između nervnih ćelija.
Čovekov mozak se trudi da nadoknadi taj prekid u komunikacijama. Znajući da treba
da dobije poruke od acetilholina, kreira još oblasti sa receptorima do kojih hemikalija treba
da dosegne. Kada se to dogodi, hemijski proces u mozgu se vraća u normalu.
Kada nivo nikotina opadne, mozak ima sve izvorne oblasti sa receptorima - plus nove
koje je morao da generiše. Najednom, čovek ima previše receptora i njegovi nervi postaju
prestimulisani. Tada, ustvari, počinje da oseća simptome povlačenja, kao što je raz
dražljivost. Da bi ublažio ove simptome, poseže za sledećom cigaretom da bi se opustio.
Kada uradi to, napuni ove receptore nikotinom i počinje novi ciklus.

Kako duvan šteti organizmu

Osim što daje ružan zadah, naslage na zubima i smrad u kosi i odeći, pušenje poveća
va rizik od raka pluća, raka dojke, srčanih oboljenja, moždanog udara, oboljenja desni,
emfizema i dr. Činjenica je da pušenje svake godine ubije više ljudi nego AIDS, alkohol
(uključujući i vožnju u pijanom stanju), kokain, i ostali oblici zloupotrebe lekova zajedno.
Kada puši, čovek unosi više od 4.000 supstanci - uključujući nikotin, katrane, metale,
amonijak, butan, formaldehide, vinil hloride i ugljen monoksid - u svoj organizam. Za 43
supstance je poznato da izazivaju rak, a za mnoge druge se zna da izazivaju moždani udar,
srčana oboljenja, oboljenja pluća i zavisnost. Kada jednom uđu u organizam, uništavaju ga
na mnoge načine i pripremaju teren za mnoge, često smrtonosne bolesti.
 Pušenje oštećuje srce
Nikotin u duvanu povećava puls i krvni pritisak. Ugljen monoksid - isti gas koji izlazi
iz auspuha vozila i neispravnih visokih peći, inače smrtonosan u zatvorenom prostoru -
redukuje količinu kiseonika u čovekovoj krvi. To znači da srce ne dobija kiseonik neopho-
dan za efikasan rad. Nikotin sužava i arterije u nogama i rukama.
Pušenje ima i druge loše efekte na čovekovo srce i arterije - smanjuje odnos ,,dobrog“
HDL holesterola prema ,,lošem“ LDL holesterolu, što dovodi do formiranja pločica u krvn
im sudovima. Kada se to dogodi, koronarni sudovi se sužavaju, pa manje krvi, kiseonika i
ostalih hranljivih supstanci stiže do srca. Simptomi mogu uključivati bolove u grudima i
nedostatak daha.
Pušenje povećava i tendenciju zgrušavanja krvi. Kada se ugrušak krvi formira u
krvnom sudu, protok krvi je blokiran. Ukoliko je protok u koronarnom sudu potpuno prek
inut, deo srčanog mišića umire - to stanje se uobičajeno naziva srčani napad. Kod dugotra
jne blokade se može oštetiti celo srce i prestati sa radom (pumpanjem), što rezultira smrću.
Prestanak pušenja je jednostavna i najvažnija stvar koju čovek može učiniti da bi
smanjio rizik od srčanih oboljenja. Punomasna ishrana, fizička neaktivnost, gojaznost,
visok krvni pritisak, dijabetes i porodična istorija srčanih bolesti, sve to dovodi pušača u
grupu visoko rizičnu od srčanih oboljenja. Međutim, pušenje je najgori preduslov zato što
sve ostale faktore rizika čini još težim.

Pušenje šteti plućima

Zdrava pluća su efikasna u čišćenju nečistoća koje čovek udiše i snabdevanju krvi
svežim kiseonikom. Male dlačice, treplje, oblažu vazdušni put i uklanjaju udahnutu pr
ljavštinu. Vazduh obezbeđuje kiseonik za apsorbovanje u krvi i oslobađanje ugljendioksi
da koji proizvodimo kao deo normalnog respiratornog procesa.
Ove ključne funkcije su kod pušača oslabljene. Treplje postaju oštećene toksičnim
gasovima duvana i gube svojstva prečistača. Veliki delovi (katran) skupljaju se u tačkama
grananja u plućima. Manji delovi iz sastava duvanskog dima, ispunjavaju plućna krila i
oštećuju ih. Krv apsorbuje supstance iz dima i cirkulišući distribuira ih po celom organiz
mu.
Pušenje izaziva rak pluća koji svake godine ubije više žena nego rak dojke. Pušenje
povećava i rizik dobijanja upale pluća, gripa, emfizema i hroničnih opstruktivnih bolesti
pluća. Ljudi sa hroničnim bolestima pluća imaju teškoča u disanju i prilikom izvođenja
uobičajenih fizičkih aktivnosti.

Pušenje povećava šanse za poremećaje prilikom porođaja

Kada trudna žena puši, otrov koji inhalira iz cigarete ide u njenu krv i fetus u razvoju.
Pušenje za vreme trudnoće uskraćuje bebi kiseonik ali i povećava rizik od anomalija pri
likom porođaja, spontanog abortusa i mrtvorođenčadi.
Bebe majki-pušača imaju veće izglede da se rode sa manjom težinom nego bebe
majki-nepušača. Kao rezultat toga, izložene su većem riziku od razvoja zdravstvenih kom
plikacija. Pušenje čak može umanjiti vaše šanse da žena zatrudni. Pušenje smanjuje nivo
hormona neophodnih za ovulaciju i implantaciju u oplođeno jajašce a kod muškaraca
povećava abnormalitete spermatozoida i umanjuje njihovu gustinu i pokretljivost.
 I duvan bez dima izaziva rak

Nije tajna da je pušenje - čak i cigareta sa niskim sastojcima katrana i nikotina -

povezano sa mnogim kancerima, uključujući i kancere pluća, bešike, bubrega, pankreasa i
grla. Možda je manje poznato da je tzv. bezdimni duvan - žvakanje duvana i snuf (sitan
duvan od koga se prave kuglice a zatim stavljaju između obraza i zuba i sisaju) - takođe
štetan za čoveka. Nikotin ulazi u krvotok kroz mukozne membrane u ustima i isto tako
izaziva zavisnost kao i duvan koji se udiše.
Žvakanje duvana takođe koncentriše supstance - uzročnike kancera - u ustima i grlu,
dovodeći do čitavog varijeteta kancera kao što su rak glasnog aparata, usta i jednjaka. Ovi
kanceri se mogu razviti u veoma kratkom periodu. Čak i ako ne oboli od kancera od
žvakanja, vrlo je verovatno da će se kod čoveka razviti zapaljene, povučene desni, stanje
koje pogađa oko jednu trećinu onih koji žvaću duvan.
Duvanski proizvodi za žvakanje sa blagim ukusima i privlačnim i zgodnim fišeklijama,
često mame nove korisnike. Kada ih čovek jednom proba, počinje da traži proizvode sa
jačim ukusom i većim sadržajem nikotina. Zbog toga što nikotin izaziva zavisnost, pokuša
vanje ostavljanja žvakanja duvana može biti isto tako teško kao i ostavljanje pušenja.

Metode ostavljanja pušenja

Za razliku od antipušačkih kampanja, svetska iskustva u plasiranju proizvoda koji

pomažu odvikavanje od pušenja naišla su na dobar prijem - jedini porok čije se suzbi
janje (sudeći po broju reklama) ipak više isplati jeste preterano konzumiranje hrane.
Oni koji odluče da batale duvan mogu da biraju jer je u opticaju mnogo toga -
akupunktura, hipnoza, nikotinske žvakaće gume, nikotinski flasteri, čajevi, biljne kapi,
granule, specijalne muštikle, ispiranje usta srebronitratom, korišćenje spreja nepoz
natog sastava...
Najviše uspeha na našem tržištu imale su nikotinske ,,žvake“ i nikotinski flasteri. Zbog
prevelike potražnje, trenutno se teško mogu naći u apotekama iako im cena i nije najpris-
tupačnija (flasteri za sedmodnevnu upotrebu staju oko 20, a žvake oko pet evra). Primenom
ovih proizvoda, u organizam se unosi određena doza nikotina (koji, tvrde, ni izbliza nije
najštetnija komponenta cigareta), čime se izbegava apstinentska kriza koja obično prati
odvikavanje od pušenja. Žvakanjem nikotinske žvakaće gume, trenutno nestaje želja za cig-
aretom a ,,žvaka“ ostaje u ustima i po dva-tri sata.
Flasteri se mogu lepiti bilo gde na telu, polako otpuštaju nikotin i, u zavisnosti od
količine nikotina na koju je organizam navikao, funkciju obavljaju otprilike oko 24 časa.
Ovde, naravno, izostaje oralni efekat koji je pušačima bitan, ali apotekari tvrde da su flas
teri traženiji od ,,žvaka“.
Proizvodi ,,na bazi bilja“ obično nailaze na dobru reakciju potrošača ali, po svemu
sudeći, ipak nisu šire prihvaćeni. Razlog najverovatnije leži u činjenici da se ni na jednom
proizvodu ne navodi tačan popis upotrebljenog bilja i što se, uprkos tome, njihova cena
kreće između pet i deset evra.
Najzastupljeniji su čajevi koji se, prema uputstvu, pijuckaju svaki put kad se oseti želja
za cigaretom. Pored njih, postoji nekoliko proizvoda koji se takođe nazivaju čajevima ali se
primenjuju specifično - bilje se pomeša sa malo vode ,,da bude kao žvaka“, a zatim se dobi
jena smesa žvaće.
Kapi „protiv pušenja“ se konzumiraju sa šećerom ili sokom, ali se ni za njih ne navo
di tačan sastav i dejstvo. Najskuplji proizvod iz ove grupe sadrži ,,med, lekovito bilje i tink
turu“, a primena podrazumeva da se prvih deset dana dnevno uzimaju tri kafene kašičice
smese (žvaće se dva minuta, ispljune i usta ispiraju), narednih pet dana dve kašičice, a
poslednja dva dana jedna kašičica. Sve u svemu, tretman bi trebalo da traje 17 dana, ali, već
je na prvi pogled jasno da sadržaj bočice ne podmiruje tu potrebu.
Firme tipa ,,TV šop“ uglavnom nude ,,čudotvorne“ muštikle koje „smanjuju unos štet
nih materija iz cigareta za čak devedeset odsto“. Oni koji su isprobali ove proizvode kažu
da su uz muštiklu cigarete zaista ,,blaže“, ali i tvrde da je to uticalo samo da povećaju broj
popušenih cigareta. Pušač, naime, traži svoju „dozu štetnih materija“. U suprotnom, duvan
mu nema aromu. Da bi nadoknadio dozu, dublje uvlači dim, puši brže i više. Varijacija na
istu temu - mašinica za bušenje filter cigareta - nije imala praktično nikakvu prođu i trenut
no je nema na tržištu. Jedan strastveni pušač je objasnio da je, kad god bi je koristio, imao
utisak da uopšte ne uvlači dim.
U lekarskoj praksi je svojevremeno primenjivano ispiranje usta blagim rastvorom sre
bronitrata koji duvanu daje neprijatan ukus, pa se i danas može pouzećem nabaviti
proizvod koji deluje na sličnom principu.
Garantujući da će ljubitelj duvanskog dima „ostaviti pušenje za sedam dana, a da
pri tom neće patiti od simptoma odvikavanja i dobijati na kilaži“, firma zvučnog nazi
va reklamira antinikotin sprej koji se primenjuje tako što se „kada čovek dobije potre
bu za pušenjem, udahne doza spreja koja odgovara ukusu jedne cigarete“. U reklami
se dalje navodi da se „time zavaravaju čula i želja za pušenjem “, ali je ljubazan ženski
glas koji se javlja na dežurni telefon to objasnio slikovitije: „Sprej se prsne dva puta
ispod jezika, ima ukus kao osveživač daha, ali ako zapalite cigaretu posle toga, život
vam se - smuči!“
Takozvane alternativne metode u borbi protiv pušenja, akupunktura i hipnoza, još
nisu izborile svoje mesto na ovako šarolikom tržištu. Osim standardnog nepoverenja u
sve što se smatra ,,alternativnim“, jedan od razloga je verovatno i slab marketing koji,
posebno u slučaju hipnoze, praktično i ne postoji. Drugi razlog su verovatno cene:
deset tretmana akupunkture uz dodatni laserski stimulans akupunkturnih tačaka u
uglednijim kozmetičko-medicinskim centrima staje oko - 225 evra! Sve to uz uslov da
ste, kako kažu, „sigurni da želite da prekinete, jer mi možemo samo malo da vam
pomognemo“.

Petodnevni plan

Većina navedenih metoda, koliko god bila uspešna, podrazumeva povećanje telesne
težine bivšeg pušača i dugogodišnje zadržavanje štetnih materija u organizmu. Razlozi
dobijanja na težini traže se uglavnom u oralnoj fiksaciji koja, kod onih koji su ostavili cig
arete, ostaje nezadovoljena i kompenzuje se većim unosom hrane, kao i u pojačanoj ner
vozi koja isto tako otvara apetit. Ovaj problem može da se reši i dijetama, međutim, zadrža
vanje štetnih materija je kompleksnije - ukoliko je pušački staž bio dug 20 godina, u telu
se zadržavaju između 12 i 15 godina nakon ostavljanja pušenja!
 Jedini metod kojim se sprečavaju ili ublažavaju ovi efekti je takozvani petodnevni plan
koji se praktikuje u više od sto zemalja sveta, pa i u našoj. „Petodnevni plan“ omogućava
da se štetne materije u organizmu zadrže oko godinu dana, pacijenti se ne goje, a apsti
nentska kriza traje kratko.
U pripremnoj fazi (traje oko sedam dana) pacijentu je dozvoljeno da puši koliko
hoće, ali mora da poštuje pravila koja omogućavaju revitalizaciju moždanog centra za
žeđ. Naime, duvan između ostalog oštećuje upravo taj centar, što sprečava unos mater
ija važnih za normalno funkcionisanje organizma - prvo se javlja blokada centra a zatim
njegova inverzija, usled čega pušač oseća želju za cigaretom svaki put kad mu mozak
zatraži vodu.
Da bi se osećaj za žeđ koliko-toliko uspostavio, pacijent mora da popije dve čaše vode
pre doručka, dve do ručka i jednu do dve do večere. Osim toga, pre svake cigarete obavezno
treba da ispije pola čaše mlake vode što, samo po sebi, smanjuje početnu želju za pušenjem.
U pripremnoj fazi, ali i tokom „petodnevnog plana“, primenjuje se i nešto stroži sistem
ishrane: izbegavaju se namirnice koje podstiču želju za cigaretom (začini, kafa, slatkiši,
senf, alkohol, ,,žvake“), a potenciraju one za koje pušači obično ne osećaju potrebu zbog
oštećenih centara za ukus i miris (voće i povrće, crni hleb).
Posle pripremne faze, pacijent tokom pet dana dolazi na dvočasovna savetovanja na
kojima razgovara sa lekarima i obavlja preglede. Pošto je u pripremnoj fazi shvatio da može
da smanji broj popušenih cigareta, spreman je i da promeni način života što podrazumeva
uzimanje dosta tečnosti, što raniji odlazak na spavanje, odvajanje vremena za lične potrebe,
bavljenje sportom... Pri svemu tome, nema prinude! Ovo je presudno - pacijenti se u
početku čude što im niko ne brani da puše, a potom shvataju da mogu i bez cigareta. Sve
ovo, na kraju košta oko 10 evra!
Osim „petodnevnog plana“ i sličnih metoda zasnovanih na savetovanjima i generalnoj
promeni načina života, u svetu je izuzetno popularno odvikavanje od pušenja primenom
antidepresiva ,,Ziban“ (Zyban) koji daje najbolje rezultate u kombinaciji sa nikotinskim
,,žvakama“ i flasterima. Zašto antidepresiv? Cigarete, naročito u kombinaciji sa kafom, ini
ciraju kod pušača lučenje hormona sreće (endorfina). Po prestanku pušenja, smanjuje se i
količina endorfina i počinje depresija. Kako se Ziban u takvoj situaciji pokazao najpriklad
nijim, valja očekivati da će se uskoro pojaviti i na našem tržištu. Ovaj medikament je, inače,
proizvod američke firme ,,Fajzer“ (Pffizer) poznate po preparatu ,,viagra“.

Genetika

Kod skoro dve trećine pušača duvan ulazi u metabolizam nervnih ćelija i ponaša se kao
droga, ali, većina je ipak ubeđena da može da ostavi pušenje kad god poželi (jedna od
karakteristika narkomana!). Desetak odsto pušača, međutim, zaista može da funkcioniše
normalno i bez cigareta zahvaljujući specifičnoj genetskoj građi, odnosno nešto „otporni
jim“ nervnim ćelijama.
Oni koji nisu te sreče, dakle ,,obični“ pušači, posle više bezuspešnih pokušaja ostav
ljanja cigareta takođe se pozivaju na genetiku i - odustaju od dalje borbe. „Pušila je moja
prababa, deda, otac i majka su mi pušači, to nam je u krvi... Neću više ni da pokušavam da
se manem duvana, živeću koliko mi je suđeno“ - kaže mladić sa desetogodišnjim pušačkim
stažom. Mali broj pušača priznaje da istinski uživa u pušenju, i mada je činjenica da duvan
smrdi, štetan je, ubrzava starenje, pruža i zadovoljstvo (zahvaljujući endorfinu ili nečem dru
gom). Sudeći prema iskustvima bivših pušača, tek ta spoznaja - umesto standardnog kuku
mavčenja kako je pušenje loše, skupo, itd. - može postepeno učiniti da ljubitelj duvanskog
dima poželi da prestane sa pušenjem. U svakom slučaju, svest o tome da čovek istinski uživa
u nečemu što je istinski loše (a da pored njega postoje mnoge zanimljivije stvari u kojima se
i više i lepše može uživati) privlačniji je motiv za ostavljanje cigareta nego snimak uništenih
pluća ili podatak da sa svakom cigaretom u nepovrat odlazi i sedam minuta života...

Šta kaže telo?

Iako sve činite za njegovo dobro, vaše telo se ponaša gore nego vaše dete. Buni se i
pravi vam svakojake probleme, samo zato što ste odlučili da ga lišite nikotina. Evo šta će
vam se sve događati i kako sa ovim problemima možete izaći na kraj. Izvor je Internet sajt
www.quitnet.org

Simptom Uzrok Trajanje Pomoć

Iritiranost Telo traži nikotin
Malaksalost Nikotin je stimulativan
Nesanica Nikotin ugrožava neke
moždane funkcije
Kašalj, Telo se oslobađa naslaga
suvo grlo, koje su blokirale normalan
promuklost dotok vazduha u pluća
Nesvestica Telo dobija više kiseonika
Nedostatak Telu je potrebno vreme
koncen- da se prilagodi nedostatku
tradje nikotinskog stimulansa
Stezanje Napetost zbog telesne
u grucuma potrebe za nikotinom ili bol
u mišićima zbog kašljanja.
Zatvor, Varenje se usporava
gasovi, bol jedno kraće vreme
ustomaku
Glad Potreba za cigaretom
može se pobrkati potrebom
za hranom
Kriziranje "Skidanje" sa nikotina,
za dgaretom droge koja izaziva zavisnost
Glavobolje Višak kiseonika i manjak
ugljen-monoksida u telu
od 2 do 4 nedelje Šetnja, topla kupka, vežbe
za relaksaciju
od 2 do 4 nedelje Dremnite tu i tamo,
nemojte se naprezati
od 2 do 4 nedelje Izbegnite kofein posle
šest popodne, relaksirajte se
Nekoliko dana Pijte dosta tečnosti, uzmite
malo sirupa protiv kašlja
od 1 do 2 dana Budite pažljiviji,
oprezno se krećite
Nekoliko nedelja Planirajte rad,
izbegavajte dodatni stres
Nekoliko dana Dišite duboko,
topla kupka, relaksiranje
od 1 do 2 nedelje Pijte puno tečnosti, jedite
sveže voće i povrće, cerealije
Nekoliko nedelja Pijte vodu ili niskokalorična
pića, pojedite nešto
niskokalorično
Najčešće traje Istrpite. Krize traju tek
prvih nekoliko nekoliko minuta, skrenite
dana, ali može misli na nešto drugo, vežbajte
trajati i nekoliko
mesed pa i godina
od 1 do 2 nedelje Pijte vodu,
primenite tehnike opuštanja
 Saveti terapeuta

Napravite listu razloga zbog kojih biste da ostavite pušenje, kao i listu razloga zbog
kojih pušite. Procenite šta su vam prioriteti.
Koji god metod da koristite, skoneentrišite se na to da ne pušite danas, nemojte
razmišljati o narednim danima.
Nemojte misliti o sebi kao o pušaču koji nastoji da se odvikne. Tretirajte sebe kao
nepušača i - ubrzo ćete to i postati.
Nakon što ostavite pušenje, imaćete krize. Iako one traju kratko, ima nekoliko stvari
koje vam mogu pomoći da ih prevaziđete:
- Odložite posezanje za dgaretom. Želja će vas proći za nekoliko minuta. Ne popuštajte.
- Udahnite dvaput, najpre jednom sporo i duboko, onda samo sporo. Pijte vodu u
malim gutljajima i zadržavajte je malo u ustima.
Skrenite sebi misli sa pušenja. Fokusirajte se na ono što treba da uradite, ustanite,
hodajte ili čitajte nanovo razloge zbog kojih ste odlučili da prestanete da pušite. Bilo šta što
će vam skrenuti misli sa pušenja na nekoliko minuta.
Podsećajte se redovno na razloge zbog kojih ostavljate pušenje. Svaki put kada se
oduprete želji za pušenjem nagradite sebe na neki način. Naravno, ne - cigaretom!

Pušenje ili stas

Novi nepušači neretko dobijaju na kilaži, što je prirodno, a i zdravije je od pušenja. I

to se, naravno, može izbeći. Evo kako:
uobičajite svakodnevnu brzu šetnju,
jedite uobičajenu hranu, ali u manjim količinama,
- pijte niskokalorična pića ili jedite slatkiše bez šećera (za dijabetičare) kada ste gladni,
- ustanite od stola čim završite obrok,
operite zube odmah posle obroka.

Narodni čajevi protiv narkotika - pušenja

Ovas, u obliku pahuljica ili ovsenog brašna, znatno umanjuje potrebu za nikotinom i
pospešuje prestanak pušenja.
Kuvani ovas se već dugo koristi u indijskoj medicini za lečenje zavisnosti od opi
juma a neko je primetio da oporavljeni zavisnici često gube i želju za - cigaretom. To
je navelo istraživača S.L. Ananda iz bolnice Ručil u Glazgovu da uradi dvostruko slepo
ispitivanje, sa korišćenjem placeba, a rezultate je objavio u naučnom časopisu
,,Nature“.
Anand je jednoj grupi strastvenih pušača dao ekstrakt svežeg ovsa, a drugoj placebo.
Nakon mesec dana, kod onih koji su uzimali ovas uočljivo je smanjena potreba za cigare
tama: pušili su tri puta manje nego pre ispitivanja, odnosno tri puta manje nego kontrolna
grupa! Preciznije, pet od ukupno trinaest članova prve grupe, potpuno je ostavilo pušenje,
sedmoro je smanjilo broj popušenih cigareta za 50 odsto, a samo jedan je nastavio da puši
kao ranije. Želja za pušenjem je bila smanjena još dva meseca nakon što su pušači prestali
da uzimaju ovas. U kasnijim studijama na miševima je otkriven sastojak u ovsu za koji se
veruje da može biti aktivna supstanca protiv pušenja.

I pušenje i zdravlje

Naučnici su utvrdili da pušenje, pored sve štete, može organizmu doneti i pokoju
korist. Zavisnost je povezana sa dopaminom koji se proizvodi u mozgu kada se čovek oseća
naročito dobro. Kada zapali cigaretu, nivo dopamina raste i stvara zaštitu od Parkinsonove
bolesti. Istovremeno, nikotin povećava elektronsku aktivnost mozga i poboljšava koncen
traciju.
Nikotinska kiselina, niacin, deo je kompleksa vitamina B. Kada uvlači dim, pušač
stvara dodatnu zaštitu od pelagre, bolesti koju odlikuju problemi organa za varenje i upale
na koži.
Već godinama je poznato da nikotin pomaže ljudima koji pate od Alchajmerove bolesti
i šizofrenije. Najnovija istraživanja pokazuju da pomaže i kod Parkinsonove bolesti i Ture
ovog sindroma.

Nikotin i duvanski sastojci nisu samo štetni

Teza da nikotin i duvanski sastojci nemaju samo štetna dejstva je novina samo ako se
shvati u relacijama relativnog, kao što treba shvatiti i sve što se događa tokom života.
Posmatrajući nikotin izolovano od drugih sastojaka duvana, kao i kofein u kafi, može
se reći da ima lekovito dejstvo u tretmanu mnogih bolesti. Međutim, konzumiranje nikoti
na pušenjem cigareta, prilikom čega se unose smola, katran, dim, razne sagorele čestice,
obezbeđuje plućima više nusproizvoda sagorevanja nego nikotina i drugih korisnih sasto
jaka koji, kada izgore, odu u vazduh.
Pušenje mnogo teže podnose pluća tzv. ,,pasivnih“ pušača budući da oni gotovo
isključivo udišu katran i čestice dima, dakle ono što je izgorelo i izmenjeno. Postoje
svakako i osobe sa otpornim plućima, kojima duvanski dim kao i druga zagađenja vazduha,
ili na primer prašina, ne škode ali im, naravno, ne prijaju,
Pušač oblaže bronhije smolom, dimom i raznim drugim sastojcima. Ovi sastojci su
naročito štetni za preosetljive osobe.
Mikoze, mokotoksini, afla toksini iz aspergilusa, veoma su opasni ukoliko se nasele
na zdravoj ali neotpornoj sluzokoži disajnih puteva. Međutim, ukoliko je ova sluzokoža bar
delimično prekrivena nikotinskim katranom, može se sprečiti bujanje gljivica kao kod na
primer side, kancera i drugih bolesti koje izazivaju imunu slabost. Pre nego nikotin, mikoze
mogu da zatvore disajne puteve, ozbiljno ugrožavajući život ovakvih bolesnika.
Studija kojom je obuhvaćeno 400 žena pokazala je da su izgledi za dobijanje raka dojke
kod žena koje puše jednu ili više kutija dnevno smanjeni za 30 do 50 procenata. Protivnici
ove teorije bi odmah dodali: „Moguće, ali se povećala mogućnost nastanka raka pluća“. U
svetlu te tvrdnje treba svakako sagledati učestalost javljanja kancera pluća kod određenih
populacija u SAD.
Neobojeni Amerikanci vrlo retko puše, ali najčešće oboljevaju od navedene bolesti. S
druge strane, među obojenima ima nekoliko desetina puta više pušača koji ne samo da
puše, već i pasivno udišu duvanski dim (broj pušača bi bio znatno veći ako bi se uzeli u
obzir i oni koji to nisu ali borave u okruženju gde se puši, tzv. ,,pasivni“ pušači), a frekven
eija javljanja kancera pluča kod njih je neuporedivo manja. Izazivač raka kod belog
stanovništva SAD bi mogla biti fizička, hemijska, biološka zagađenja, kao i razni drugi
namerno proizvedeni faktori u cilju, recimo, eliminisanja radno nesposobnog stanovništva
koje je tokom radnog veka uplaćivalo osiguranje da bi uživalo u starosti. Država će se već
postarati da oni u toj penziji što kraće uživaju.
Zanimljivo je pom enuti i jedan vid studije koju sam sproveo od 1953. do 1993.
godine na grupam a kockara-pokeraša. Usled stalnog straha od policije, kockari su se
okupljali u malim, dobro skrivenim prostorijama, nekada sa samo 15 kubnih metara
vazduha i večito zatvorenim prozorima i vratima. Skoro svi su bili pušači, a nekada
se igralo i po 48 sati bez provetravanja prostorije. Igračima je koža postajala žuta
poput sveće od pčelinjeg voska ali, po mojoj evidenciji, niko od njih nije oboleo od
raka pluća.
Lekovitost duvana se može koristiti i u prevenciji miastenije gravis (učestalost ove
bolesti kod pušača u odnosu na nepušače, manja je od 30 do 50 procenata), multiple
skleroze, Alchajmerove bolesti, Parkinsove bolesti, kolorektalnih kancera, Kapoši
sarkoma...
Za osobu naviklu na duvan, pušenje je vrsta smirujućeg psihološkog rituala (poput
brojanica), pokriva višak pažnje i, što je najznačajnije, stimuliše mozak da luči endorfin
(„hormon zadovoljstva“) i tako uhvati trenutak sreće i spokojstva uprkos svakodnevnom
stresu i depresiji.
Zagađenje osiromašenim uranijumom, genetski modifikovana hrana, sintetički vitami
ni, fluor, izazivaju fizička oboljenja. Ako se tome dodaju propagiranje obavezne upotrebe
prezervativa za sve i homoseksualnost kao normalna društvena pojava dobija se rezultat -
neizbežno širenje „bele kuge“.
Mladi koji su, pored već pomenutog, pregurali ratove, štrajkove, ekspanziju kriminala,
bujanje sekti itd, pate od hroničnog nezadovoljstva, depresije i dekoncentracije, i posežu za
duvanom. Ipak, mlada pluća dece od 12 do 15 godina neće imati nikakve koristi od puše-
nja. Samo će spoznati njegova negativna dejstva. Tako mlade osobe treba da potraže lek za
depresiju u sportu, šetnji ili nekom hobiju.
Poznato je i neporecivo da duvan stvara zavisnost i ima umirujuće dejstvo na pušače.
Po ovim karakteristikama se može uporediti sa, recimo, marihuanom (u poslednje vreme
se javnosti sve više sugeriše da je njeno konzumiranje manje škodljivo od duvana i radi se
na njenoj legalizaciji svuda gde to još uvek nije urađeno) koja dalje „otvara vrata“ heroinu
i dugim takozvanim ,,teškim“ drogama.
Ipak, svaka neumerena i neadekvatna upotreba bilo koje supstance ima, manje ili više,
negativne efekte na zdravlje čoveka. Prekomerno konzumiranje šećera ili mesa, na primer,
dovodi do gihta ali i mnogih ozbiljnijih bolesti.
Činjenica je da na Orijentu, gde su ljudi veorna staloženi i mirni, ogroman deo
stanovništva puši. Međutim, tamo se koriste nargile kod kojih nema mnogo dima ili čibu
ci gde dim prolazi kroz dugu cev. Za razliku od ljudi sa Zapada oni puše polako, duvan se
ne uvija u papir i ne sadrži razne hemikalije i mirise koje dodaje duvanska industrija. U
svakom slučaju, čak i uz najveću propagandu svet neće suzbiti duvan a maksimum koji se
može postići ovim metodama borbe ogleda se u vaspitanju pušača da imaju obzira prema
onima kojima pušenje škodi.
 Ukoliko se neka osoba odluči da upotrebi lekovita dejstva duvana putem cigarete, to
treba da čini upotrebom izvornog duvana koji nije gajen na ozračenim poljima (ovo se čini
namerno da bi se dokazala navodna, štetnost i kancerogenost duvana) i ne sadrži hemijske
dodatke (poboljšivače boje, mirisa, materije za čuvanje vlažnosti i sl). Danas je gotovo
nemoguće doći do duvana koji zadovoljava ove kriterijume.
Na tržištu već postoje sredstva za alternativno unošenje nikotina kao što su žvake, flas
teri, sprejevi i sl. Prodaju se isključivo pod etiketom proizvoda za odvikavanje od pušenja i
svesno izbegava njihova moguća primena u terapijama mnogih oboljenja (Tureov sindrom
kod dece, uporni oblici TBC-a, inoperabilni oblici baj-pasa, gnojne kolike itd).
Todoxin-ovi planovi su usmereni na bolju varijantu korišćenja duvana. Preparati su
izrađeni na bazi proizvoda iz integralne biljke, prvenstveno srpskih sorti (zbog autentičnos-
ti), a zatim od makedonskog i svakako hercegovačkog duvana kao jednog od najkvalitetni
jih u svetu. To je mnogo bolja varijanta, bazirana na duvanu bez hemikalija i zračenja a u
sklopu patenta „Duvan, kao ,,sveta“ biljka sa najvećim brojem lekovitih sastojaka za
sadašnje i buduće bolesti ovog, tehnološkog doba“. Ovi preparati se mogu uzimati u razn
im oblicima ili žvakanjem čistog zelenog duvana, bez ikakvih aditiva. Time se izbegava
prisiljavanje osoba iz najbližeg okruženja da udišu duvanski dim. Duvan je moguće poto
piti, popariti i inhalirati, kao npr. kamilicu. Ovakva primena se preporučuje isključivo u
svrhe lečenja izvesnih bolesti.
I najokoreliji protivnici dobro znaju da su se duvan i njegov pepeo primenjivali kao
narodni lek još od davnina, i to tako što su se - previjali na rane.
Čak i ukoliko se prihvati činjenica da konzumiranje duvana izaziva kancer, on svakako
spada u kategoriju njegovih najmanje verovatnih izazivača. Kancera pluća je bilo neupore
divo manje, čak i kod ozbiljnih pušača, u vreme kada je vazduh bio čistiji i dok su jedini
zagađivači bili duvanski dim, dim od uglja, peći na drva ili u slučaju zapušenih čunkova i
neispravnog odžaka.

Može marihuana, samo nemojte da pušite

Kao potvrdu prethodno iznetog i umesto dokaza za licemerje Zapada u vezi duvana,
navodim članak londonskog ,,Ekonomista“ (The Economist) objavljenog početkom 1998.
pod indikativnim naslovom „Poslednji dim slobode“.
„Iznenađujuće stvari u Kaliforniji možete da uradite legalno. Možete da kupite
video-trake na kojima akteri upražnjavaju analni seks, da dekorišete izlog vaše pro
davnice sado-mazohističkim rekvizitima ili da kupite pušku koja može da napravi
rupu u čeličnim vratima. Sa lekarskim receptom možete čak da kupite m arihuanu. Ali,
od 1. januara (1998. - prim. T.J.) u baru ne možete da zapalite cigaretu a da pri tom
ne prekršite zakon.
Koliko je nelogičan, toliko je nov zakon i neliberalan. Državno ministarstvo za
zdravstvenu zaštitu tvrdi da zabrana pušenja neće naneti štetu običajima u barovima, jer
82 odsto stanovnika Kalifornije nisu pušači. Ali čak i kada bi postojao zahtev za barove
u kojima je zabranjeno pušenje, tržište bi ga svakako ispunilo, baš kao što je ispunilo
zahtev za otvaranje kantri i vestern barova za homoseksualce. Međutim, zabrinutost
Ministarstva za interese potrošača nije ga sprečila da zabranu proširi i na barove u koji
ma može da se puši.
 Ovu zabranu Ministarstvo zasniva na brizi za zdravlje zaposlenih u barovima. (Novi
zakon je, u stvari, naporan kraj državnog zakona iz 1994. kojim je pušenje zabranjeno na
radnom mestu, ali kojim je bilo izuzeto 35.000 kalifornijskih barova.) Ipak, ovom zakonu
se protivi najveći sindikat radnika zaposlenih u barovima. U mnogim malim barovima
počelo je otpuštanje osoblja, kako bi se na taj način iskoristila činjenica da se zakon ne
odnosi na vlasnike koji u njima rade.
Veliki broj radnika u barovima vređa to što za cigaret-pauzu moraju da izađu napolje.
Zaposleni u kalifornijskim grandioznim strip-klubovima naročito su neraspoloženi i
uvređeni. „Svi smo mi u velikoj meri hronični pušači - kaže Dženifer Mekan koja radi u
jednom baru na Sanset bulevaru - i sasvim je sigurno da ovako odevene ne možemo tek
tako da izađemo napolje na cigaret-pauzu. Rezultat svega ovoga jeste da smo veoma
besne“.
Ono što vlasnike barova najviše uznemiruje jeste činjenica da odgovornost za
sprovođenje ovog zakona pada na njihova pleća. Za svaku osobu koja puši u prostorijama
dužni su da plate kaznu koja može da iznosi i do 7.000 dolara. Oni, međutim, ne žele da
iritiraju svoje goste, a još manje da ih izbacuju napolje ukoliko ovi neće da ugase cigaretu.
Policiju, naravno, uvek mogu da pozovu u pomoć, ali u gradu kao što je Los Anđeles, gde
godišnje ima više od 500 ubistava, moglo bi da se desi da ta pomoć ne stigne uvek za
najbrže vreme.
Od nove godine pušači i vlasnici barova stalno dolaze na nove ideje kako bi izbegli
zabranu. U mnogim barovima gde se okupljaju radnici ova zabrana se jednostavno
ignoriše. Anđela Hanlon, vlasnica „Moli Malons“, irskog bara bez prozora na Ferfaks aveni
ji, kaže da je u novu godinu ušla bez pepeljara, ali da je morala da ih vrati, jer su gosti gasili
cigarete na podu.
Za one koji poštuju zakon, popularna tehnika sastoji se u tome što stoje na vratima
bara i u jednoj ruci, koja je u unutrašnjosti bara, drže čašu s pićem (jedan drugi kaliforni
jski zakon zabranjuje piće na javnim mestima), a u drugoj, koja je napolju, drže cigaretu.
Neki barovi, kao što je „Formoza kafe“ (poznat iz filma „Poverljivo iz LA“), počeli su
da prave bašte za pušače. Drugi razmišljaju o tome da svoje barove pretvore u privatne
klubove ili da akcije prodaju redovnim gostima. Mnogi od pušača izmamljuju priloge za
neizbežne kazne.
Cigaret-barovi, kao što je ,,Eseks-klub“ u San Francisku, zidaju privatne sobe sa
otvorom za služenje da bi svoje osoblje zaštitili od kontaminacije dimom. Neki od kazina,
kao što je pećini sličan „Komers Klub“, odredili su izolovane sobe, takozvane „gasne
komore“, u koje pušači mogu da se povuku u pauzi između dve partije ili igre.
Cigaret-pauze u hodnicima i na obližnjim parkinzima postale su društveni ritual, o
čemu svi oni koji kasno uveče pokušavaju da se probiju do bara ili posmatraju kako se
gomila pikavaca na ulici povećava mogu da posvedoče. Ali čak ni to možda neće još dugo
trajati. U gradu Dejvisu, koji je naveo državu da zabrani pušenje u barovima, sada je
zabranjeno pušenje i u prostoru od bezmalo sedam metara ispred ulaza u zgrade.
U zvaničnim krugovima u Kaliforniji proganjanje „obojenih ljudi“ smatra se krajnje
grešnim, ali proganjanje ,,ljudi-pušača“ jeste posao sa punim radnim vremenom sve većeg
broja birokrata koji se neće zaustaviti samo na barovima.“
I nisu. Svakim danom je sve duži spisak severnoameričkih gradova u kojima je zabra
njeno pušenje čak i na ulici!
 Cigareta možda ima i drugi kraj1

Cigarete zaista mogu umanjiti rizik od kancera dojke među ženama sa genskom
mutacijom povezanom sa visokim stopama bolesti, pokazuje jedna studija. Međutim, istraži
vači kažu da ostali zdravstveni rizici pušenja daleko prevazilaze moguće dobre strane.
„Pušenje može smanjiti rizik od kancera dojke kod ovih žena, ali cigarete u velikoj
meri povećavaju rizik pojave ostalih kancera“ kaže Žan-Sebastian Brunet, vodeći autor
studije objavljene u ,,Žurnalu“ Nacionalnog instituta za kancer.
,,0va studija je sa naučne strane interesantna, ali ne bi trebalo nikoga da okuraži da
puši“, kaže Brunet, istraživač u bolnici „Ženskog koledža“ Toronto univerziteta u Kanadi.
Prilikom rada na studiji, naučnici su pomno proučili istorije raka dojke kod 372 žene,
koje su imale mutaciju BRCAl i BRCA2 gena. Po nekim procenama, oko 80 procenata
ovakvih žena ima šansu da se kod njih razvije kancer dojke.
Polovina ispitanica u studiji bile su pušači, a druga polovina nepušači.
Brunet kaže da je pojava raka dojke bila 54 procenta niža kod ,,okorelih“ pušača nego
kod nepušača. Efekat je, nastavlja on, „povezan sa dozom“ - u kolikoj meri je žena sa
mutacijom BRCA gena više cigareta popušila dnevno, manja je bila verovatnoća da se kod
nje razvije kancer na dojci!
„Ukoliko je žena pušila do četiri paklice-godina, redukcija je bila 35 procenata - objas
nio je Brunet - za četiri ili više paklica-godina, redukcija je bila 54 procenata“.
Paklica-godina je pušenje jedne kutije od 20 cigareta dnevno tokom godinu dana.
Četiri paklice-godina bi bilo četiri pakle (kutije) dnevno tokom godinu dana ili jedna pakla
dnevno tokom četiri godine.
Studija je uključivala samo žene sa mutacijom BRCA gena. Ova mutacija se dešava, u
proseku, kod jedne od 250 žena. Među nekim etničkim grupama, ova stopa može biti čak i
jedna od 50. Između 5 i 10 procenata svih žena sa kancerom dojke imaju BRCA mutacije...
Brunet kaže da je studija naučno prihvatljiva zato što sugeriše da izvesno dejstvo
pušenja ili neko od 1300 jedinjenja u dimu cigareta, mogu imati zaštitno svojstvo u odno
su na kancer dojke. „Međutim, kaže on, mi nemamo nikakvu ideju koje bi to moglo da
bude jedinjenje“.
Neki kanceri dojke su povezani sa estrogenom, ženskim hormonom, a poznato je da
pušenje smanjuje produkciju estrogena. „Pušenje se vezuje i za ranu menopauzu i uma
njeni rizik od kancera materice“, kaže Brunet.
Međutim, pušenje značajno povećava rizik od drugih, čak opasnijih kancera, kao što
su rak pluća, grla i pankreasa.
Pomenuti naučnik je objasnio da su on i njegovih 18 koautora „nerado došli do
pomenutih zaključaka“ i to tek posle podvrgavanja rezultata studije rigoroznim statističkim
testovima. On, dalje, tvrdi da su i naučni stručnjaci ,,Žurnala“ takođe pažljivo proučavali
dobijene podatke:
„Učinili smo sve što je bilo u našoj mogućnosti da podrobno testiramo dobijene
podatke, ali, iskreno bismo voleli da neko ponovi studiju kako bi bila potvrđena korektnost
naših podataka.“

1) Paul Recer, AP naučni autor, VVASHINGTON (AP), 19. maj 1998.

 U komentaru „Žurnala“, dr Džon A. Baron sa „Darmaut medicinske škole“ i dr R.V.
Heil sa Univerziteta Južne Kalifornije kažu da studija svakako ne treba da bude ohrabrenje
za žene sa mutacijama da puše, ali i da neki sastojak dima cigarete svakako povećava
mogućnost blagotvornog delovanja na ove žene.
U svakom slučaju, veći broj istraživanja bi mogli dovesti do leka koji bi štitio od
kancera dojke povezanog sa pomenutom mutacijom, ali bez ozbiljnih rizika po zdravlje
koje nosi pušenje.

Pušenje smanjuje rizik od retkog oblika kancera2

Mada je pušenje povezano sa brojnim smrtonosnim kancerima, istraživači su nedavno

izjavili da, po svemu sudeći, duvanske navike umanjuju rizik i od retkih oblika kožnih
kancera, otkrivenih kod starijih ljudi koji žive u oblasti Mediterana.
„Nepušači imaju oko 50 posto šansi da se kod njih razvije klasičan Kapošijev sarkom“
kaže dr Džejm Godert, šef virusno-epidemiološkog odseka Nacionalnog instituta za kancer
(Bethesda MD). Ipak, dr Vaun Ki Hong sa Univerziteta Teksas (MD Anderson kancer cen
tra, Hjuston) komentariše da otkriće ne treba smatrati kao opravdanje za otpočinjanje ili
neprekidanje pušenja. ,,Mi znamo da pušenje ubija hiljade ljudi godišnje“ kaže Hong, koji
je i predsednik Američke asocijacije za istraživanje kancera, sponzora susreta na kome je
Godert govorio. „Studija Kapošijevog sarkoma je uključivala nekoliko pacijenata sa veoma
retkim oboljenjem, tako da nije moguće izvući značajnije zaključke iz ovog rada.“
„Klasičan Kapošijev sarkom je kožno oboljenje koje se tipično razvija na nogama starijih
ljudi - u dobu od preko 70 godina - žitelja Južne Italije, Grčke, Izraela i ostalih oblasti Medit
erana, objašnjava Godert. Invazivni i smrtonosni oblik Kapošijevog sarkoma obično napada
pacijente obolele od AIDS-a“. Godert je sa kolegama proučavao muškarce i žene sa zapadnog
dela Sicilije, poredeći nalaze obolelih od Kapošijevog sarkoma sa ostalima, istog životnog doba,
takođe inficiranih Kapošijevim sarkomom herpes virusom (KSHV). KSHV infekcija je, naime,
uzročnik povreda simptomatičnih za oboljenje. U prezentaciji na susretu u Nju Orleansu,
Godert je rekao da su 23, od 48 pacijenata sa Kapošijevim sarkomom, bili redovni pušači, ali
je 40 od 49 „kontrolnih subjekata“ (dakle, 82 posto) pušilo cigarete. Naglasio je i da je bilo pre
malo žena u istoj grupi pušača, da bi se odredilo postoji li neki zaštitni efekat za žene.
Godert je sugerisao da pušenje može omesti kaskade molekularnih događanja koji
kreiraju inflamatorne odgovore, a koji u narednom koraku mogu uzrokovati razvoj
kancera, i istovremeno se priklonio Hongovom stavu izjavom ,,da ne bi preporučio puše
nje, čak ni članovima proučavane populacije“.
,,0ve studije sugerišu da pušenje rezultira umanjenim rizikom od razvoja retkog obo
ljenja koje je retko i fatalno“ zaključio je na kraju.
Od trenutka dijagnoze, prošlo je u proseku devet godina pre nego što su oboleli paci
jenti umrli. Ali, Godert kaže: „Budući da se Kapošijev sarkom retko javlja u populaciji
mlađoj od 70 godina, smrt je najčešće rezultat drugih oboljenja“.
U drugoj studiji su istraživači otkrili da, po svemu sudeći, pušenje marihuane ne
povećava rizik od razvoja ćelija oralnih kancera!

2) Ed Susman, UPI Naučne Novosti, NjU ORLEANS, 28. mart 2001. (United Press International via
COMTEX)
 Karin Rozenblat, vanredni profesor Univerziteta Iinois (Urbana), kaže da je studija
rađena kako bi se proverili podaci koje su ona i kolege prikupili dok je radila u državi
Vašington a koji potvrđuju nalaze prethodnih studija rađenih na temu „veza između mari
huane i oralnog kancera“.
,,Mi nismo videli tu vezu!“ - rekla je Rozenblat.
Dr Ed Nelson, profesor toksikologije na Univerzitetu Esen (Nemačka), kaže da bi otkri
vanje veze između pušenja marihuane i kancera usta bilo veoma teško „zato što gotovo svaki
pušač marihuane puši i cigarete, a mi znamo da cigarete uzrokuju kancer usne duplje“. U
stvari, manje od 10 procenata ispitanika u studiji Rozenblatove, nisu pušili cigarete.

Zlato u nikotinu3

,,On (nikotin) pomaže prilikom varenja, kod kostobolje, zubobolje, svojim mirisom
sprečava infekcije; on greje hladne i hladi one koji se znoje, hrani gladne, vraća izgubljeni
duh, pročišćava želudac, ubija vaši i buve; sok zelenog lišća leči rane, čak i zatrovane; sirup
za mnoge bolesti; dim za sušicu, kašalj iz pluća, destilaciju reume i sve bolesti izazvane
hladnoćom i vlagom; dobar je za sve prehlade uzet na prazan stomak; uzet na pun stomak
olakšava varenje.”4

Nikotin je zapanjujuća hemikalija5

Američki urođenici su koristili duvan u narodnoj medicini mnogo pre dolaska evrop
skih doseljenika. Kolonizujući Novi Svet, Evropljani su takođe počeli da ga koriste u leče
nju brojnih telesnih oboljenja i duševnih neraspoloženja, i s tom praksom u lečenju amer
ičkog naroda je nastavljeno sve do dvadesetog veka.
Međutim, antiduvanski pokret je udružio snage, iskoristio momenat, i duvan je zajed
no sa svojim sastojkom nikotinom 1980. godine ,,osuđen“ od strane zdravstvenih zvanični
ka. Tako je 1988. godine, u izveštaju Severnoameričkog udruženja hirurga, nikotin po prvi
put apostrofiran kao zavisnička droga koja ,,vezuje“ pušače za cigarete. Ova tvrdnja je
postala omiljeno oružje ne samo antiduvanskog establišmenta, već i advokata koji
pokušavaju da izvuku velike sume novca u parnicama protiv duvanske industrije.
S druge strane, farmakolozi i ostali naučnici koji još od 1950. istražuju fiziološke efek
te nikotina, došli su do zaključka da ovaj može imati značajnu terapeutsku primenu - od
toga da pomaže kod odvikavanja od pušenja, do njegove primene kao leka u tretmanu
raznih bolesti. Otkrivanjem novih svojstava nikotina, raste i interesovanje za njegovo dalje
proučavanje.
Vremenski specificirano pretraživanje baze Nacionalne medicinske biblioteke ,,PubMed“,
prilično jasno demonstrira obrazac rasta interesovanja naučnika za nikotin. Između 1963.
(prvo zabeleženo objavljivanje u ,,PubMed“-u) i 1970. godine izlistano je 1092 članka o nikot-
3) Wanda Hamilton
4) John Josselyn o medicinskim upotrebama duvana, citirano iz C.A. Weslager, Magična medicina Indi-
janaca, Signet, NY: 1974.
5) Jack Henningfield 1998, citirano iz „Ako zanemarimo pušenje, nikotin ostaje čudesna hemikalija(( Scott
Shane, Seatle Times, 11. januar 1998. Henningfield je farmakolog na Institutu Johns Hopkins, bivši naučnik
Nacionalnog instituta za zloupotrebu lekova i konsultant Smith Kline Beecham.
Cigarete hemijski pakovane sa pomažućim efektom - John Schvvartz, The Washington Post, 9. novembar 1998.
inu; između 1971. i 1980. godine 2346 članaka; između 1981. i 1990. godine 3771 članak i
između 1991. i 2000. godine izlistano je 6919 članaka. Dmgim rečima, za trideset sedam god
ina su se objavljena istraživanja u vezi sa nikotinom umnožila više od šest puta.
Farmakološka industrija je izvesno vreme smatrala potencijalno profitabilnim razvoj
lekova za ostavljanje pušenja na bazi nikotina. Naučnici firme ,,Farmacia“ su 1962. počeli da
rade na preparatima za snabdevanje nikotinom i do 1971. usavršili žvakaću gumu punjenu
nikotinom, koja je kasnije marketinški osmišljena od strane ^,SmitKlain Bičam“ kao „Niko
ret“ (Nicorette). Kako je antiduvanski pokret rastao, a s obzirom na potencijalno veliko
tržište, i ostale farmaceutske kompanije su se zainteresovale za proizvode namenjene ostav
ljanju pušenja. Kada je početkom 1980. istraživač Džed Rouz razvio transdermalni nikotin
ski flaster, farmaceutska industrija je brzo preduzela korake da ga što pre iznese na tržište.
Primena altemativnih sistema isporuke nikotina kod ostavljanja pušenja, naravno, nije jedi
no što je interesovalo farmaceutske kompanije, već i mnoštvo dmgih farmakoloških primena.
Kao što je Džed Rouz, autor transdermalnog nikotinskog flastera rekao: „Postoji
neverovatan porast interesovanja na polju nikotina. Desila se eksplozija novih otkrića na
svakom nivou“.

Nikotin: čudesan lek

Važnost sigurnosti nikotina, pogotovo njegova dugotrajna bezbednost, povezana je ne

samo sa njegovom ulogom u ostavljanju pušenja, već i sa potencijalnom primenom u tret
manu mnogih kliničkih stanja.6
Već je ustanovljena farmakološka primena nikotina kod: ublažavanja bolova, ublaža
vanja napetosti i depresije; poboljšanja koncentracije i ponašanja kod hiperaktivnih osoba
i onih sa poremećajima pomanjkanja pažnje; ublažavanja nekih simptoma kod akutne
šizofrenije, Turet-ovog sindroma, Parkinsonove bolesti i Alchaimerove bolesti.
Nova istraživanja indikuju čak i veću medicinsku primenu nikotina. Navodim izvode
i/ili zaključke pojedinih studija
Ova studija demonstrira nikotinsko stimulisanje oporavka kod moždanih ošteće
nja a rezultati su diskutovani u odnosu na neuralne mehanizme i potencijalne primene.7
Istraživanje, uključujući i studije na životinjama, pokazuje da agensi nikotina
kreiraju više novih krvnih sudova u blokiranim arterijama nego bilo koji poznati faktori
rasta. Novi agens bi se mogao koristiti u lečenju srčanih oboljenja i loše cirkulacije u udovi
ma. Poseduje potencijal za neoperativne baj-pas procedure.8
Nikotin bi jednog dana mogao da bude iznenađujuća alternativa kod lečenja
upornih oblika tuberkuloze! „Jedinjenje zaustavlja napredak tuberkuloze u laboratorijskim
testovima, čak i kad se koristi u malim količinama“ - kaže Saleh Naser, vanredni profesor
mikrobiologije i molekularne biologije na UCF. Naser dodaje da se nikotin pokazao efikas
nijim od ostalih 10, takođe testiranih, supstanci.9
6) Alexander Glassman, MD, pregled knjige „Bezbednosti toksičnost nikotina((, Neal L. Benovvitza, NY,
Oxford Univ. Press, 1998, u New England Journal ofMedicine, 18. februar 1999.
7) Brown RW, Gonzalez CL, Whishaw IQ, Kolb B, „Nikotinovo poboljšanje performansi vodenih zadataka
pošto su fimbria-fornixpovrede blokirane od strane mekamilamina((, Behav Brain Research, 15. mart 2001.
8) Company Press Release - istraživanje koje pokazuje da nikotin ima potencijal za neoperativne srčane
baj-pas procedure, prihvaćeno od strane Američkog koledža kardiologije, 17. mart 2000.
9) Shocker: „Villain nikotin ubija TB((, Robyn Suriano, Orlando Sentinel, 22. m a j2001.
 Pored ovoga, nikotin može inicirati i neuroprotektivni efekat gušenjem AA-uzroko
vane regulacije nNOS metabolizma. Ovaj podatak može imati terapeutske implikacije na
tretman akutne traume kičmenog stuba.101
Prema ovoj studiji, nikotin može umanjiti grčeve i ostale simptome kolitisa, bolnog
oboljenja utrobe koje pogađa stotine hiljada Ijudi u SAD i milione širom sveta. Studija,
objavljena u Analima interne medicine (1. mart 1997), ukazuje da može dovesti do boljeg
tretmana za oko 320.000 ljudi koji pate od gnojnog kolitisa u SAD.1011
Moguća upotreba nikotina u prevenciji klasičnog Kapošijevog sarkoma sa infekci
jom KS herpes virusa.121345
Tretman kliničke depresije. Ovo bi moglo predstavljati potpuno novo polje rada u
oblasti istraživanja novih antidepresivnih lekova. Nije nerealna pretpostavka da bi se mogli
proizvesti derivati nikotina koji ne bi imali medicinske komplikacije ali bi mogli biti veoma
korisni u tretmanu kliničke depresije.13145
Pored urađenih studija kao što su ove, pridodate gomili studija o ustanovljenim terapeut
skim primenama nikotina, nije teško shvatiti interes industrije lekova za ovu materiju. Mada
farmaceutske kompanije ne mogu patentirati nikotin kao poznatu supstancu, mogu patenti
rati pomagala za isporuku nikotina i nova terapeutska jedinjenja koja sadrže nikotin kao pri
marni sastojak. U stvari, oni su već obavili deo ovog zadatka patentirajući sprave za isporuku
nikotina kao pomagala za ostavljanje pušenja i dobijajući odobrenje FDA za njihovu efikas
nost i bezbednost. Farmaceutska industrija bi naravno bila oduševljena kada bi duvanske
kompanije i njihove ,,sprave“ za isporuku nikotina (npr. cigarete) bile potpuno iskorenjene.
„Big Drags“ (farmaceutski lobi) bi tada bio isključivi snabdevač sveta nikotinom!
Nikotin je zaista čudesna supstanca. Može se koristiti kao pesticid, toksičan je u
dovoljnim količinama pri dovoljnoj jačini, ali isto tako može da leči i umiruje čovekovo telo
i dušu. Indijanci su se obraćali biljci duvana, najvećem prirodnom izvoru nikotina, kao pok
lonu bogova. Sada se čini da se multinacionalne korporacije bore oko zlatnog nikotina kao
što su se Evropske zemlje borile oko kontrole zlata Novog Sveta pre više od četiri veka.

Dobre strane nikotina16

Naučnici već dugo znaju da mnogo manje pušača oboljeva od Alchajmerove i Parkin
sonove bolesti nego nepušača. Od 17 studija o Alchajmerovoj bolesti i pušenju objavljenih
u medicinskim žurnalima do aprila 1992. godine, u čak 13 je ukazivano na umanjeni rizik
za pušače, a samo u četiri nije otkrivena nikakva razlika između pušača i nepušača. Slična
otkrića su objavljena i u vezi pušenja i Parkinsonove bolesti.

10) Toborek M , Garrido R, Malecki A, Kaiser S. i ostali: „Nikotin prigušuje arahidoničnu kiselinom
uzrokovanu preteranu izražajnost nitrit oksid sinteze u kulturama neurona kičmenog stuba“ - Experimental
Neurology, februar 2000.
11) AP, 1. mart 1997.
12) GoedertJ, Vitale F, Lorenzo G, Romano N, Nacionalni kancer institut - „Klasičan Kapošijev sarkom sa
infekcijom KS herpes virusom: umanjen rizik sa pušenjem cigareta“. Proceedings of the American Association
for Cancer Research,Vol 42, mart 2001.
13) Dr Alexander Glassman, šefkliničke farmakologije na Psihijatrijskom institutu Columbia univerziteta
države Njujork, citiran u „Odbacivanje navika odbacuje depresiju“ Neil Sherman, Health Scout, 19. jun 2001.
14) PR Newswire, company press release, 25. avgust 2000.
15) CompanyPress Release. 9. februar 1999.
16) Wanda Hamilton
 U članku u „Taims of London“ (The Times of London) od 7. septembra 1993. dr
Džeims Le Fanu je govorio o rezultatima istraživanja na temu „Pušenje i mogući zaštit
ni efekti na određene bolesti“. Tom prilikom, dr Le Fanu je nedvosmisleno izjavio:
„Pušači imaju 50 procenata manji rizik razvoja Alchajmerove bolesti, i što više puše
zaštita je - veća!“ Takođe je ukazao na slične ključne tačke istraživanja pušenja i Parkin
sonove bolesti.
Taj očigledni zaštitni efekat pušenja u odnosu na Alchajmerovu i Parkinsonovu bolest
je bio toliko ubedljiv, da sada biomedicinski istraživači ubrzano eksperimentišu sa nikotin
om u tretmanu simptoma ovih bolesti kod pacijenata kod kojih su dijagnostikovane. Rezul
tati eksperimenata su obećavajući u smislu olakšavanja simptoma pomenutih bolesti
korišćenjem nikotina.
Mehanizam kojim funkcioniše nikotin iz duvana u zaštiti pušača je takav da povećava
broj takozvanih nikotinskih receptora u mozgu koji, u svom odgovoru, utiču na proizvod
nju i oslobađanje neurotransmitera acetilholina. Kod ljudi sa Alchajmerovom bolešću je
zabeležen značajan gubitak nikotinskih receptora u mozgu, pa tako imaju smanjen nivo
acetilholina neophodnog za memoriju i ostale funkcije mozga.
Istraživanja su pokazala da duvanski dim (i nikotin u njemu) inhibira aktivnost
monoamin oksidaze B (MAOB). Eksperimenti na miševima kojima je genetskim inže
njeringom uklonjen gen za MAOB, pokazali su da su postali otporni na neurodegenerativne
efekte MPTP, toksina koji indukuje stanje koje podseća na Parkinsonovu bolest.17
Otkrića dr Ših i njenih kolega ukazuju na zaštitni efekat pušenja od starenja mozga.
Ostale bolesti na koje nikotin, po svemu sudeći, ima zaštitna svojstva jesu: gnojni koli
tis, Tureov sindrom i, moguće, reumatski artritis i kolorektalni kancer.
U tekstu se dalje citiraju izvodi iz nekih članaka i studija o nikotinu, Alchajmerovoj i
Parkinsonovoj bolesti, sposobnostima prepoznavanja, Tureovom sindromu i gnojnom kolitisu.
,,U studijama na Ijudima, izveštena poboljšanja performansi sa postprocesnim
korišćenjem nikotina uključuju asocirano učenje...18
Nikotin poboljšava performanse povećavajući izvore koncentracije raspoložive za
ovakve strateške procese.“19
Nikotin pospešuje koncentraciju u širokom spektru zadataka kod zdravih dobro
voljaca. Nikotin pospešuje trenutno i dugotrajno pamćenje kod zdravih dobrovoljaca.
Nikotin povećava koncentraciju kod pacijenata sa Alchajmerovom bolešću.20
„Istraživači su zapazili smanjenje u frekvenciji tikova i žestini tri minuta pošto je
subjekat počeo da žvaće nikotinsku žvaku, još više posle 10 minuta!“21
„Kod ljudi, poboljšanje uzrokovano nikotinom u brzom procesiranju informacija je
prilično dobro dokumentovano. Preliminarne studije su otkrile da neki aspekti deficita pre
poznavanja kod Alchajmerove bolesti mogu biti ublaženi nikotinom.“22
17) DrJean C. Shih, istraživačna Univerzitetu Južna Kalifornija, prema Reutersu od 10. jula 1997: „Izoen-
zim inhibiran dimom cigarete može imati ulogu u starenju i neurodegeneraciji“
18) Mangan i Golding 1883; Colrain i ostali 1992; VVarhurton i ostali 1992.
19) Rusted J.M. i ostali: „Potpomaganje pamćenja postprocesnom upotrebom nikotina: dokazi za pažljivo
objašnjavanje“, ,,Psihofarmakologija“, 1992.
20) VVarburton D.M. „Nikotin kao poboljšivač zapažanja“, Progres u neuropsihofarmakologiji i biološka
psihijatrija, mart 1992.
21) Rickards E.H. „Nikotinska žvaka kod Tureovog poremećaja,“ Američki žurnal psihijatrije, mart 1992.
Napomena: ispitanici su bila deca sa Tureovim poremećajem.
22) Levin E.D. „Nikotinski sistemi i finkcije prepoznavanja“, ,,Psihofarmakologija“, 1992.
 „Napredak u koncentraciji, učenju, vremenu reakcije i rešavanju problema je
zabeležen... Različiti procesi, uključujući koncentraciju, evaluaciju stimulusa, selekciju reak
cija, po svemu sudeći su uključeni u efekat nikotina na procesiranje informacija kod ljudi.<<23
„Uprkos odsustvu promena u funkcionisanju memorije, ovi rezultati demonstrira
ju da DAT (Alchajmerova bolest) pacijenti imaju značajne deficite perceptualne i vizuelne
pažnje koji se poboljšavaju korišćenjem nikotina.<<24
„Kada pogledate pušače i nepušače, otkrićete da oni koji puše cigarete imaju upola
manje izgleda da obole od Parkinsonove bolesti.<<25
Prema studiji izvedenoj na Surej univerzitetu i objavljenoj u žurnalu „Psihofar
makologija“, pušači su noću više mentalno sposobni nego nepušači. Rouzemari Bruk,
glasnogovornik psihofarmakološke jedinice Surej univerziteta, kaže: „ Rezultati su pokaza
li da su pušači bili sposobni da izvode razne testove reakcija, memorijske i ostale zadatke
u tom smislu konzistentno bolje nego nepušači.“232456
U prezentaciji na 151. godišnjem sastanku Američke psihijatrijske asocijacije
(8. jun, 1998. u Torontu), dr Pol Njuhaos sa Univerziteta Vermont je izvestio o svom
istraživanju o tretm anu Parkinsonove bolesti nikotinom: „Preliminarne analize
pokazuju poboljšanje akutnim korišćenjem nikotina u nekoliko područja performansi
prepoznavanja.“ Ova područja uključuju vreme reakcije i brzinu centralnog procesir
anja. Istraživači su takođe izvestili da posle hronične upotrebe nikotina kod pacijena
ta sa Parkinsonovom bolešću, postoji i poboljšanje u motornim funkcijama i sposob
nostima kretanja.27
„Uticaj pušenja na rizik razvoja gnojnog kolitisa je prilično dobro dokumentovan.
U poređenju sa ljudima koji nikada nisu pušili, rizik je umanjen kod pušača...“28
„Kada su istražene povezanosti između pušenja i UC (gnojnog kolitisa - ulcerative
colitis), uvidelo se da ljudi koji nikada nisu pušili imaju oko tri puta veće šanse da se kod
njih razvije UC nego kod pušača. Konzistentno otkriće, od studije do studije, jeste da ljudi
koji su prestali s pušenjem imaju blago povećan rizik od razvoja UC, što sugeriše da puše-
nje cigareta može imati zaštitni efekat“.29
„Van svake sumnje je da su pušači zaštićeni od gnojnog kolitisa, i - što više puše,
veća je zaštita! S obzirom na ovo, oni koji puše 25 ili više cigareta na dan, imaju deset posto
od rizika koji imaju nepušači.“30

23) Le HouezecJ, Benovvitz N.L, „Osnove i klinička psihofarmakologija nikotina“, Clinics in Chest
Medicine, decembar 1991.
24) Jones G.M, Sahakian B.J. i ostali, „Efekti akutnog potkožnog nikotina na koncentraciju, procesiranje
informacija i kratkotrajno pamćenje kod Alchajmerove bolesti“, ,,Psihofarmakologija“, 1992.
25) Dr David Morens sa Univerziteta Hawaii - Škole javnog zdravlja, citiran u „Iznenadna dokumenta
otkrivaju da cigarete zaustavljaju Parkinsonovu bolest“ Bogera Fielda, New York Post, 15. jun 1995. Dr Morens i
kolege su proučili 34 studije o pušenju i Parkinsonovoj bolesti. Njihova studija je objavljena u junu 1995, izdanje
,,Neurologije“.
26) Izveštaj u BBCNews, 8. april 1998, „Cigarete vas održavaju bistrim kadpadne mrak“.
27) Izveštaj u Beutersu, 8. jun 1998, „Nikotinski flasteri nada za Parkinsonovu bolest“.
28) Tysk C. i Jarnerot G. ,,Da li pušenje menja epidemiologiju gnojnog kolitisa?“ Skandinavski žurnalgas-
troenterologije, jun 1992.
29) Lashner B.A, „Zapaljenska bolest utrobe: familijarni obrasci i faktori rizika“, Comprehensive Therapy,
avgust 1992.
30) DrMartin Osbourne, hirurg na Royal Free Hospital, London, citiran u „ Daily Telegraphu“ od 7. sep-
tembra 1993.
 Sajberholizam
„O ni k o ji budnu čita li ip is a li razne knjige s numerama, smatraće se da najviše znaju,
T i Iju d sk i m udrad će sve prepustiti ovijem nizovim a te nako kako im numera reče, tako
će živjeti i ra d iti... “
Ovako su Tarabići, stric Miloš i sinovac mu Mitar, od polovine gotovo do kraja XIX veka
kazivali svom kumu proti Zahariju Zahariću šta će se tek dogoditi. I, čini se, već se događa.
Kompjuter iliti personalni računar je već poduže, ali i sve više, deo naše svakodnevice.
Iako su sprave za izvođenje matematičkih proračuna postojale još u sedamnaestom
veku, tek je 1945. godine konstruisan prvi programibilni kompjuter za opštu namenu. Kon
struisali su ga u tajnosti, za vreme Drugog svetskog rata, inženjeri Džon Presper Ekert i
Džon V. Maukli sa Pensilvanijskog univerziteta. ,,Inijak“, mu je bilo ime, koristila ga je lab
oratorija za balistička istraživanja vojske SAD kako bi izračunala trajektorije projektila sa
ciljem da unapredi preciznost svoje artiljerije.
Mašina (kompjuter) teška 30 tona, sastojala se od 18.000 katodnih cevi, zauzimala
prostor od 540 kvadratnih metara i radila brzinom od 125 kiloherca.
Inače, kćerka engleskog pesnika i lorda Džordža Bajrona (1788-1824), Avgusta Ada Bajron,
grofica od Lavlisa, bila je veoma obrazovana matematičarka i saradnica engleskog matematičara
Čarlsa Benbidža (1791-1871), tvorca generalnog koncepta automatskog digitalnog računara
opšte namene. Avgusta Ada Bajron zaslužna je za razvoj bitnih ideja programiranja kompjutera
koje, u razrađenoj formi, važe i danas. Posle je sve krenulo svojim neumitnim tokom...

Sajber

Nastanak Interneta i digitalizacija svakodnevice iznedrili su nove oblike društvenih

aktivnosti i polja delovanja, u koje spada i velika oblast sajber kulture.
Definicija ima na pretek: savremena društvena nauka je produkovala različite, podjed
nako legitimne, opise i određenja sajber kulture, i tematizovala njene brojne aspekte i
karakteristike, ustanovivši ,,novu“ granu proučavanja društva poznatu kao cyberculture
studies (studije sajber kulture). Sa druge strane, lična participacija u digitalnom Univerzu
mu - rutinirani boravak korisnika/ca u sajber prostoru, upotreba Mreže kao dominantnog
medija komunikacije i ostali nivoi upotrebe, stvorili su jezičko-stvarnosni konstrukt u
okviru kojeg su termini sajber, virtuelno i online samorazumljivi, budući da predstavljaju
već ustaljene prakse boravka i činjenja u virtuelnom vremenu i digitalizovanom prostoru.
Moguće je razlučiti, dakle, više značenja pojma sajber kulture - na prvom mestu, sajber kul
turu kao novi i emergentni oblik kulture (jednu u nizu kultura, popularnu kulturu, kultu
ru kao manifestaciju verovanja i zakona zajednice - online zajednice), ali i govor o kulturi.
Zajednica najčešće poseduje mit(ove) o sopstvenom nastanku: priču/fantaziju koja
objašnjava na koji je način određena kultura, kao stanje suprotstavljeno prvobitnom haosu,
iznedrila samu sebe. Konsekventno, i za sajber kulturu moguće je ustanoviti metaforu mita,
locirati pripovest koja govori o njenom sopstvenom početku, kanonima i značenjima.
 Pojam sajber prostora formiran je u književnom pravcu sajber panka, i inauguriše ga
autor Vilijem Gibson romanom Neuromanser (1984). Sajber pank je podžanr u okviru žanra
naučne fantastike, koji je krajem 80-tih godina XX veka nastao kao spoj tekovina sajns fikš
na (science fiction - SF) sa predstavama o globalizovanom društvu, tehno-buntovništvu i viz
iji ljudskog iskustva u kulturi kojom dominiraju tehnologija, mediji i informacija.
Vilijem Gibson je sajber prostor definisao na sledeći način: „Dogovorna halucinacija
koju svakoga dana doživljavaju bilioni zakonitih operatora svih nacija... Grafička
reprezentacija podataka izvučenih iz skladišta svakog kompjutera integrisanog u ljudski
sistem. Nezamisliva složenost. Linije svetlosti poređane po neprostoru uma...“
Upotreba pojma sajber, prvobitno rezervisana za elitu koja je posedovala tehnološko
znanje nužno za upotrebu računara, omasovljuje se krajem XX veka sa kreiranjem tzv. user
friendly okruženja i pojavom Interneta. Jedan od presudnih momenata svakako je 1995. -
početak masovne upotrebe World Wide Web-a (nastao 1991. u švajcarskom Cemu) i docni
je brzo odomaćenje različitih sintagmi sa predloškom sajber: sajber identitet, sajber pros
tor i vreme, sajber zajednica, sajber umetnost, itd.
Sajber kultura se sreće i pod sinonimnim nazivima digitalna kultura, Internet kultura,
virtuelna kultura, kiber kultura, kultura m reže, itd. Svi ovi termini ukazuju na neku od dom
inantnih karakteristika okruženja u kojem se odvijaju komunikacija i razmena informacija,
pre svega na ulogu Interneta u generisanju pojedinca, i njenog/njegovog vremena i prosto
ra. Kultura mreže je, zapravo, „jedna vrsta Esperanto kulture: to je ,,van-vremena“ i ,,van
prostorna“ kultura (u sopstvenim terminima, ona postoji samo u „realnom vremenu“, kul
tura koja je bez pravaca u (teritorijalnom) prostoru ili sveza u (istorijskom) vremenu“.
Internet se može odrediti kao flotantno okruženje u čije se kodove ,,preslikavaju“ svakod
nevni činovi subjekta i/ili društvene grupe, okruženje koje je novina samo po sebi (u smislu
samog medija), ali i u pogledu načina na koji rekonstituiše proces komunikacije. Medij (kanal,
sredstvo) komunikacije, u slučaju Interneta, spaja tekstualne, audio i vizuelne elemente, pri
dodajući im interaktivnost - mogućnost uticaja na formu i sadržaj tražene informacije.
Rad u kućnom okruženju putem Interneta omogućio je pojedincima da se lakše
uključe u proces društvene proizvodnje, i ujedno načinio difuznom granicu između pri
vatnog i javnog (reč je, u biti, o preispitivanju patrijarhalne predstave o javnom-muškom i
privatnom-ženskom prostoru).
Većina autora koji se iz perspektiva različitih disciplina bave sajber kulturom slažu se
u jednom: pitanje komunikacije u virtuelnom okruženju je od ključnog značaja za
razumevanje fenomena koji potpadaju pod pojam sajber kulture. Pod ovim se najčešće
podrazumeva interpersonalna komunikacija, ali i, uopšte uzev, svaki oblik opštenja sa
Drugim (mašinom, programom, virtuelnim entitetom, strancem). Komunikacija na Interne
tu pretpostavlja protok informacije u okviru koje se mogu razmeniti slika, tekst i zvuk.
Bivši američki potpredsednik Al Gor tvrdi 1994. godine kako je otpočelo „novo Atinsko
doba demokratije (...) zahvaljujući komunikacijskoj efikasnosti globalnog informacionog
autoputa“. Ovakve i slične predstave o spasonosnoj, a samim tim i donekle religijskoj ulozi
Interneta i sajber kulture (tzv. elektronski evangelizam), kulminiraju u viziji „elektronske
agore“, prostora u kojem (obestelovljeni) pojedinac konačno stiče pravo i mogućnost na glas,
kao i potenciju da realizuje sebe i svoja (politička) stanovišta na fundamentalno nov način.
Oblici virtuelnog zajedništva nude se kao bezbroj malih (sekundarnih) svetova u koji
ma pojedinac može da učestvuje neretko bez obzira na svoja prethodna iskustva. Net
,,gradovi“, ,,države“ ili online zajednice (online communities) često grubo preslikavaju pos
tojeće strukture odnosa, formirajući topografiju Internet prostora koja nalikuje „stvarnos
ti“, ali je zapravo pervertira odnosom u kojem se preuzete kategorije uspostavljaju kao
prazni označitelji, mesta bez prošlosti i izvan-teritorijalnosti (drugim rečima: distopija).
Učestvovanje u virtuelnoj stvarnosti podrazumeva da se osoba, kako veli Bodrijar, „sažima
u jednu hiperpotencijalnu tačku“, u kojoj komunikacija istovremeno otuđuje i omogućava
trenutno prisustvo - ili, pak, stvara iluziju mogućnosti beskonačnog simboličkog
proizvođenja sopstva. ,,Sloboda“ o kojoj se toliko govori nije potpuna: to je aleatorička igra
u kojoj se korisnik/ca opredeljuje za prethodno zadate elemente i forme komunikacije.
Tradicionalno, ,,stvarnost“ se suprotstavlja ,,virtuelnom“ kao ,,realno“, opipljivo
naspram zamišljanog, ili primarni Svet naspram mnoštva izvedenih, sekundarnih svetova.
U tom ključu, sajber kultura i njeni raznovrsni oblici tretiraju se kao suplement stvarnosti,
njena nužna dopuna. Različiti autori ističu kako se u konstrukciji virtuelnih okruženja, bilo
da je reč o Internetu, VR simulacijama ili najprostijoj upotrebi digitalne tehnologije, napros
to kopira postojeće humano okruženje.
Barijera kompjuterskog ekrana je još uvek prisutna, kao i činjenica da upotreba Interne
ta i digitalnih tehnologija za sada ne može da nadomesti one ,,druge“ aspekte svakodnevnog
života. Ipak, to ne izuzima telo: ono je odavno prisutno u odnosu prema sopstvenoj radnoj
površini ekrana (dekstop), fragmentisano kroz image koji šaljemo nekome, uvedeno u sajber
prostor pokretom ruke (upotreba miša/mouse ili džojstika/joystick). Telo je kao ekstenzija
subjekta odavno uzeto u obzir, što uostalom potvrđuje i njegovo prisustvo u formi slike ili
video zapisa (brojni sajtovi posvećeni pornografiji samo najočitije prikazuju ovu činjenicu).

Potvrđivanje logike dominacije

Intemet je za mnoge korisnike i teoretičare novi svet slobodnih asocijacija, otvorene i perma
nentne komunikacije, svet umnogome neopterećen moralnim kodovima savremene kultrure civ
ilizovanog sveta. On predstavlja praktičan servis informadja, istovremeno je prostor razonode kao
i društveni medij koji se koristi kod kuče. Iako obezbeđuje sve zamislive vrste socijalnih kontaka
ta i usluga, Intemet je i prostor društvenog protesta, svojevrsna apelaciona arena, ali je i univerzum
mnoštva međusobno nekomunikabilnih enklava javnosti. Zbog predominacije engleskog jezika,
koji se ispostavlja i kao jezik nove pismenosti, Intemet je uprkos svojoj otvorenosti upravo pros
tor u kojem zapadni svet potvrđuje logiku globalizađje. Zbog globalističke koncepcije koja mu je
u središtu, Intemet predstavlja pretnju nadonalnim kulturama i nacionalnim identitetima, čime se
u diskurs uvode teme gubitka kultumog pa čak i državnog suvereniteta. Uprkos početnoj euforiji
koja se odnosila na mogućnost hiperotvorene demokratske komunikativne mreže, pokazalo se da
mnogi potencijalni korisnici nisu, niti će uskoro biti tako bliski sa Intemetom. Komunikadja
između tehnološke elite razvijenih kapitalističkih zemalja koje učestvuju u informatičkom sao
braćaju tema je koja gotovo ne postoji za mnoge siromašne ili nerazvijene delove sveta.
Globalna komunikaciona mreža, svojevrsni sajber-prostor (Cyberspace) preti da pre
oblikuje gotovo svaki segment naših života uključujući modalitete rada i odmora, zabavu,
potrošnju, obrazovanje, politički angažman, porodično iskustvo i društvenu strukturu.
Jedan od najzanimljivijih fenomena koji se pomalja u okvirima novog komunikacijskog
univerzuma jeste pomeranje granica između realnog i virtuelnog, čime se kao suštinsko
nameće pitanje ,,da li živimo živote u ekranima ili na ekranima“ (S. Turkle, 1995). Jer,
možda nama Internet samo izgleda kao virtuelna realnost, budući da poseduje specifičnu
supstancijalnu realnost kao i bilo koji drugi objekt iz reda ,,tvrdih“ socijalnih konvencija.
Prema nekim teoretičarima Internet je, uprkos svojoj apsolutnoj otvorenosti i perfor
mansama Agore, u pravom smislu reči privatni domen, on je produžetak individualne svesti
i subjektivnih afiniteta, budući da društveni identitet u ,,tvrdom“ smislu gubi svaku vezu sa
postojećim fizičkim atributima. Prema drugoj interpretaciji, Internet je javni prostor a upra
vo iluzija privatnosti ukazuje na problem granica među ovim sferama.
Problemi razgraničenja o kojima je reč, ukazuju na činjenicu da Internet potkrepljuje
tezu o prelomljenom identitetu. Ukoliko je tehnički svet zaseban univerzum, a Internert
virtuelna realnost, bez obzira da li se predominantno interpretira kao sfera privatnog, ili sfera
javnog, novi model komunikacije u osnovi predstavlja mogućnost za projekciju oslobođene
imaginacije, apartno od konsekvenci realnog sveta. Ključ za prelamanje/disoluciju/decentri
ranost identiteta, predstavlja kategorija anonimnosti koja predstavlja drugo lice ovih pitanja.
Kategorija virtuelnog implicira tezu da je Intemet univerzum koji postoji nezavisno od insti
tucija, komercijalnih interesa ili konvendja realnosti, pružajud iluziju anonimnosti koja predstavl
ja fundamentalni uslov za stvaranje multiplikovanih identiteta sposobnih da slobodno cirkulišu
sajber-prostorom. Da li, međutim, anonimnost zaista pretpostavlja i stvamo oslobađanje od sod
jalnih ograničenja? Poznato je, naime, da je privatnost komunikadje na Intemetu samo delimič
na, naprosto zato što postoje „pretraživački programi“ koji omogućavaju da gotovo svaka poruka
koja se transmituje bude ,,uhvaćena“, ,,pročitana“ ili ,,dešifrovana“. U tim okolnostima svaki koris
nik može biti svadji špijun, a mnoge web stranice imaju programe koji prikupljaju podatke o
korisnidma. Dmgim rečima, bez obzira na dnjenicu da se sajber-prostor pojavljuje kao neka vrsta
samoregulativnog sistema, on zavisi od realne infrastrukture, pa time i od realnih odnosa moći.
Uprkos tezama o mnoštvu identiteta koji se mogu artikulisati u okvim sajber-komunikaci
je, u čijem je središtu podeljeni doživljaj sopstva, kao i potreba za suspenzijom dmštvenosti,
sajber-prostor omogućava nove modele interpersonalne komunikacije kojima se nadomešta
potreba za socijalnim kontaktom. Poslovna komunikacija, mnoga prijateljstva, romantične veze,
čak i brakovi, započeli su svoju istoriju upravo na Internetu. Time se samo potvrđuje teza da
socijalne determinante kao i ciljevi komunikacije igraju značajnu ulogu u sajber-univerzumu.
Za razliku od televizije koja emituje svoje poruke pasivnoj publici, Internet pretpostavl
ja interakciju, i u direktnoj je zavisnosti od korisnika. Branioci novih tehnologija, pomenuti
trijumfalisti u Internetu vide mogućnost za svojevrsnu „renesansu slobodnog govora“ ( Z.
Tomić, 2003), a kako uključivanje u Mrežu od svakog korisnika čini izdavača, Internet nudi
moćna sredstva za oslobađanje javnog prostora od privatne kontrole vlasnika medija.
Katastrofičari, međutim, upozoravaju na mogućnost da se putem sajber-univerzuma,
umesto stvaranja Globalnog sela, kako je to svojevremeno najavio Makluan, samo produblju
ju razlike između bogatih i siromašnih. Takođe, upozorava se na mogućnost ozbiljne
zloupotrebe građanskih i privatnih prava kao i na opasnost od širenja kulturno i socijalno
neprihvatljivih sadržaja poput pornografije, kriminala, rasne i verske netrpeljivosti, itd.
Najzanimljiviji aspekt sajber-univerzuma odnosi se na specifičnu vezu ljudskog iskustva i
tehnoloških performansi. Kompjuterski simulirani svet i elektronski organizovano iskustvo
ukazuju na perspektivu susreta mašine i čoveka na skoro organskom nivou, te su neki teo
retičari skloni da govore o svojevrsnoj „bioničkoj konvergenciji“ pomoću koje ćemo svi
jednog dana biti toliko kompjuterizovani da ćemo moći da šaljemo poruke direktno iz mozga,
čime se čovek delegira za ulogu „reproduktivnog organa sveta mašina“ (Z. Tomić, 2003).
 Ima mišljenja koja ukazuju na mogućnost da sajber-univerzum ponudi oslobađajuće opcije za
obične ljude, koji tako mogu da stvaraju nove identitete prevazilazeđ determinante klase, pola, vere,
nacionalnosti, uzrasta, obrazovanja, itd. Anonimnost i javnost, kao i promene u značenju ovih kategori
ja, takođe predstavljaju značajne teme za istraživanje. CMC (Computer Mediated Communication)
pruža ogromne mogućnosti za zaposlenje, dobijanje saveta, ćaskanje, ona predstavlja izazov konzerv
ativizmu ali i mogućnost za razvijanje speđfičnog odnosa prema sebi. Potpuno novi pojam socijalne
akdje, koji se ne zasniva ni na bliskosti ni na zajedničkom fizičkom iskustvu već na umrežavanju i raz
meni percepcija, može biti izazov postojedm sodjalnim strukturama. Kako mnogi ljudi nisu slobodni
da biraju, već predstavljaju subjekte različitih socijalnih i ekonomskih uslova, nova iskustva CMC-a
pružaju mogućnost za stvame kreacije ne samo u smislu dela već i u smislu socijalnih identiteta.
Toliko iz oblasti teorije. Valja pogledati kako to izgleda u svakodnevnom životu. Jer, malo je
izuma toliko brzo unapređivanih kao kompjuter. Prvi personalni računar napravljen je 1975. godine,
a samo 30 godina kasnije, registrovani su i prvi njegovi ,,zavisnid“. Može i bez znakova navoda.

Dataholičari ili - informacije kao droga

Da li su informacije postale droga, pitaju se psiholozi. Nije li se čovek pretvorio u

fanatika činjenica i info-ovisnika? Jer, linija između ,,dovoljno“ i ,,previše“ informacija
postaje svakim danom sve tanja.
Lekari, ali i svi drugi koji se bave problemim radnog mesta, suočili su se krajem
prošlog veka sa novom bolešću koja najviše pogađa visoko obrazovane kadrove, izazvanom
- konzumiranjem preterane doze informacija. Svaki roditelj školarca se često upita: da li
nastavni program zaista mora da bude toliko opširan i da li je dečji mozak sposoban da sve
što mu se u školi servira prihvati na odgovarajuć način.
A šta je sa odraslima koji rade na mestima gde se slivaju gomile podataka najrazličiti
je vrste i najrazličitijeg stepena važnosti? Kako reaguje i gde su granice do kojih čovek
može racionalno da koristi informacije servirane uglavnom preko kompjutera i Interneta?
Generadja ,,dataholičara“ - kovanica nastala od reči data (podatak, na engleskom) i alkoholičar
- sve je brojnija, tvrde poznavaod. Jedno istraživanje sprovedeno među 1.000 poslovnih ljudi iz
Velike Britanije, SAD, Irske, Nemačke, Singapura i Hongkonga, pokazalo je da 54 odsto ispitanih,
po pronalaženju prave informadje dospeva u psihičko stanje koje se može uporediti samo sa
osećanjem izazvanog uzimanjem opojnih droga. Svi su istovremeno potvrdili da se ostalo vreme
osećaju kao da ih prekomema kolidna informadja prosto guši. Šta li tek čeka današnju decu?
Ispitivanje nazvano „Zalepljen za ekran monitora“ na izvestan je način nastavak
sličnog istraživanja sprovedenog krajem 1997. godine. Kako pokazuju rezultati, situacija ne
samo da se nije popravila nego se dramatično pogoršala.
„Rezultati ispitivanja pokazuju jasnu vezu između ,,terora“ Interneta, gomilanja infor
macija i ovisnosti o njima“, potvrdio je agenciji Rojters jedan od istraživača. I ne samo to,
Ceo problem sa radnog mesta pogađa i porodicu.
„Tri-četiri sata dnevno na Internetu sasvim sigurno ne doprinosi efikasnosti ni na poslu ni
kod kuće“, tvrde ispitivači. A broj ,,umreženih“ kompjuteraša širom sveta je 1998. dostigao 82
miliona, sa procenama da će se ta cifra za četri godine popeti na 268 miliona. A tek danas, 2006?
Pa zašto onda sve to čovek radi? Da li je tolika kofidna podataka zaista potrebna? Ispitanici,
80 odsto, tvrde da je to jedini nadn da se suprostave sve želje konkurendji na poslu afi i izvan njega,
iako se polovina njih oseća nesposobnim da dnevni prifiv informadja uopšte obrade na valjan način.
 Kako pronaći pravi lek? Većina ispitanih, njih 97 odsto, misle da bi adekvatnija obuka,
posebno na radnom mestu, mogla da pomogne u lakšem razabiranju prave od neupotre
bljive ili čak štetne informacije.
Ali, vratimo se deci. Roditelji nezadovoljni obimom znanja koje bi njihovi mezimci tre
balo da ,,pokupe“ u školi, suočavaju se sa još strašnijim saznanjem: tolika je količina infor
macija namenjene deci na Internetu, da ni najupućeniji ne mogu da razvrstaju šta je tu koris
no a šta nije za dečiji uzrast. Kada bi deca bila zaslepljena za veb-stranice enciklopedije Bri
tanika ne bi bilo problema, ali oni satima ,,vršljaju“ po Internetu bez ikakvog reda i sistema.
Na prve konkretne rezultate ove, u izvesnu ruku najave ,,Tanjuga“, nije trebalo dugo
čekati. Već su rezultati istraživanja iz 2001. godine rečito sve govorili - 30 miliona ljudi, ili
sedam odsto korisnika, postalo je zavisno od globalne mreže - Interneta. Kupovina je u to
vreme zauzimala (tek) treće mesto, iza elektronske pornografije i kocke!
Poznata svetska teniserka Serena Vilijams, redmo, spada u red vrhunskih sportista koji nisu
izdržali psihološki pritisak i podlegli su ovoj zavisnosti pristigloj sa tehničko-tehnološkim
napretkom. Slava i bogastvo su od nje napravili zatvorenika u sopstvenoj kući ili hotelu, a kompjuter
i Intemet joj omogućili da kao i svaka druga devojka krene u omiljeni „ženski sport“ - kupovinu.
„Zabavljala sam se kupujući, kupujući, kupujući... a onda sam shvatila da sam posta
la zavisnik“, javno je piznala Serena i time napravila prvi korak ka izlečenju.
Začarani krug zavisnika: nedostatak koncetracije, loši rezultati, bežanje u sobu i pre
davanje poroku-bolesti, kulminirali su na Rolan Garosu i Vimbldonu. Umesto da šeta
pariskim bulevarima i obilazi ekskluzivne butike, Serena je buljila u kompjuter i frenetično
kliktala mišem kupujući stvari koje joj uopšte nisu potrebne.
„Bilo je strašno. Dane sam provodila u sobi ne mogavši da se zaustavim“, ispovedala
se vrhunska teniserka novinarima.
Na Vimbldonu je ova pomama nastavljena sa tri do pet sati dnevnog boravka u kupovi
ni preko Interneta. Rezultati su, međutim, jasno ukazivali na bolest slavne teniserke. Sere
na tvrdi da je sada sve pod kontrolom.
U želji da udovolji interesovanju čitalaca (i, naravno, dobro naplati), svetski poznati
magazin ,,Njusvik“ je brže-bolje objavio test pod nazivom „Želite li da saznate da li ste zav
isni od Interneta?“. Uslov: onaj ko hoće da se testira i to proveri, mora da se uključi na -
Internet!? Podrazumeva se da i to nešto košta...
,,Da li žrtvujete ličnu higijenu - tuširanje ili brijanje - da biste proveli više vremena u
sajberspejsu?“ - jedno je od pitanja na testu.
,,Da li osećate neku vrstu euforije kada ste za kompjuterom?“ - glasi sledeće pitanje i
tako redom.
Test je, bar tako tvrde iz uredništva ovog magazina, sastavljen posle konsultacija sa
Maresom Heht Orzak, psihologom na Medicinskom fakultetu Univerziteta Harvard koja u
Balmontu (Masačusee) ima kliniku specijalizovanu za lečenje zavisnosti od kompjutera.
„Bez obzira da li je u pitanju prava zavisnost ili simptom kompulzivnog ponašanja, kao
što je kockanje, ljudi gube kontrolu“, tvrdi Orzak. Pa, ko voli, nek’ izvoli.

Prve žrtve

Najgore je, međutim, tek nailazilo. Pale su i prve - žrtve!

Jedan dvanaestogodišnjak iz Jekaterinburga, u zapadnom Sibiru, umro je 21. juna 2005.
nakon što je izgubio svest posle 12 sati provedenih za kompjuterskom igrom u jednom od
lokalnih klubova, preneli su ruski mediji. Lekari su uvereni da je uzrok moždanog udara koji
je doživeo dečak upravo preterana zaokupljenost virtuelnom borbom protiv čudovišta.
Početkom raspusta, dečak Sergej se bukvalno preselio u mesni kompjuterski klub
provodeći u virtuelnom svetu deset do dvanaest sati dnevno. Kući je odlazio samo da
ponešto prezalogaji i prespava.
Roditelji mu nisu zabranjivali da se igra, smatrajući da posle završetka školske godine ima
pravo na odmor. Kobnog dana, posle dvanaestočasovne igre, dečak je iznenada počeo da drhti
i pao na pod obuzet grčevima, a na usta mu je izbila pena. Sa dijagnozom epileptičnog napa
da prebačen je u gradsku dečju bolnicu gde su lekari konstatovali da je izgubio orijentaciju u
prostoru, prestao da prepoznaje roditelje i ponaša se neadekvatno. Posle nekoliko dana, kada
je preminuo, obdukcijom je utvrđeno da je smrt nastupila usled jakog moždanog udara.
„Bili smo šokirani do koje mere je oštećen mozak dečaka“, rekao je lekar Aleksej
Sulimov, objasnivši da je usled dugog emotivnog stresa kod dečaka, koji nije imao nikakve
predispozicije za moždani udar, poremećeno snabdevanje mozga krvlju a zatim i prekinu
to snabdevanje mozga kiseonikom. To je i dovelo do smrti.
Stručnjaci su dodali da kompjuterske igrice povoljno deluju na dečiju psihu, ali pod
uslovom da boravak ispred monitora nije duži od sat vremena na dan.
Samo dva meseca kasnije, 11. avgusta 2005, svet je obišla vest da je žitelj Južne Koreje,
kome je samo navedeno prezime - Li - skončao od srčanog udara nakon 50 sati igranja u tzv.
,,onlajn“ režimu (direktno takmičenje sa drugim učesnicima iste igre putem Interneta).
Dvadesetsedmogodišnji Li je, kako stoji u vesti iz grada Tjogu na jugoistoku Južne Koreje,
za kompjuter seo 3. avgusta u jednom lokalnom Internet-kafeu. Naredna tri dana ,,borilište“
je napuštao tek da bi svratio do toaleta ili se odmorio na improvizovanom ležaju.
Predstavnici lokalne policije saopštili su da je nesrećni Li najverovatnije umro od
srčanog udara izazvanog problemima u disajnim putevima. Istovremeno, njegovi prijatelji
su tvrdili da je nesrećni igrač nedugo pre toga čak dao otkaz na poslu kako bi se što više
posvetio svojoj opasnoj pasiji - igranju preko kompjuterske mreže.
Kada su ga prijatelji na nagovor njegove majke konačno posavetovali da prekine igru
i vrati se kući, Li je uspeo samo da odvrati kako je skoro pri kraju. Nekoliko trenutaka kas
nije srušio se - mrtav!
Najcrnje tek sledi: nešto pre toga Britanac Džejms Tafs, takođe opsednut kompjuter
skim igrama, ubio je sopstveno četvoromesečno dete samo zato što ga je dekoncetrisalo
svojim plačem!!!
Što bi rekao naš mudar narod: igračka - plačka. Priča se, na veliku žalost, nastavlja...

Zavisnost od Interneta ulazi u Međunarodnu klasifikaciju bolesti?

Postojanje sajberholizma ili zavisnosti od Interneta, je i definitivno potvrđeno. Ima li

izlaza iz njega? Koji je? Gde, kada i kako početi sa lečenjem? Na neka od navedenih pita
nja, pokušala je da ponudi odgovor dr Sanda Rašković-Ivić, psihijatar-psihoterapeut, u
intervjuu za B92:
„Ovih dana psihijatri u svetu ozbiljno razmatrajuj mogućnost da zavisnost od Interne
ta uđe u Međunarodnu klasifikaciju bolesti, jer se broj osoba koje su zavisne od ove sprave
iz dana u dan povećava.
 Po nekima je otkriće kompjutera najveće otkriće u 20. veku, iako su u tom veku
otkriveni i antibiotici koji su mnogim ljudima spasli život, pa se vodi spor između onih koji
se bave tehnologijom i onih koji se bave medicinom, oko toga šta je veće otkriće.
Dugotrajno sedenje uz kompjuter deluje loše na lokomotorni sistem, na kičmu i
mišiće, odnosno može da izazove smetnje, kao i svako drugo dugotrajno sedenje u forsira
nom, nefiziološkom sedećem položaju. Ono deluje i na oči, sa tim stalnim titrajima ekrana
i zračenjem, tako da može da izazove vrlo neprijatne glavobolje tenzionog tipa (samo bol i
napetost) ili migrenoznog tipa (sa pulsiranjem), kao i da bude okidački faktor za
migrenozne glavobolje. A može i da pokvari vid zbog stalnog naprezanja očnih mišića.
Predugo sedenje deteta za kompjuterom može da izazove njegovu preteranu okrenu
tost ka samom sebi, da dovede do smetnji u komunikaciji sa okolinom i vršnjacima. Igranje
na kompjuteru ne podstiče maštu. Ono, putem video-igrica, daje detetu već gotovu priču,
gotove igre, pa je dete tako samo pasivni akter u toj igri. Sve je unapred napravljeno i
morate da se prilagodite kompjuterskom programu, da ga sledite. Na taj način dete ne
razvija lokomociju (pokrete), nema nikakve improvizacije u toj igri, a baza svake igre su
upravo mašta i improvizacija. To znači i supresiju, potiskivanje mašte i kreativnosti i slo
bode u toj mašti i kreativnosti.
Kod odraslih introvertnih osoba, povučenih, zatvorenih, sa problemom u komunikaciji,
kompjuterska komunikacija može da bude dobra samo kao inicijalna kapisla da bi se komu
nikacija uspostavila. Međutim, najčešće se dešava suprotno: i ono malo komunikacije koja se
zbivala između zatvorenih osoba sa njihovom okolinom biva svedeno na minimum ili se pot
puno gubi. Jer, takve osobe sada, preko Interneta, mogu da imaju sve: da četuju, da imaju
internet seks, da putuju, da surfuju, bez ikakve odgovornosti, odnosno bez ikakve mogućnos
ti da budu razočarane, povređene, ostavljene, bez ikakve potrebe da prođu kroz ritual izlas
ka. Jer, svaki ritual izlaska ima određene bitne elemente: strepnju, spremanje za izlazak,
oblačenje, friziranje, šminkanje, brijanje (u zavisnosti od pola osobe), zatim sledi prvi susret
sa određenom osobom, pa želja da se uspostavi vizuelni kontakt, pa da se nešto lepo kaže, da
se oseti telesna bliskost sa nekim (reč je o blizini i fluidu koji struji između ljudi), što je sve
nabijeno energijom koja je strašno važna i lekovita. Upravo od toga postoji strah.
Kao i u svakoj neurozi, čovek bira prečice, izbegava sve što bi mu moglo doneti
nekakvu nelagodnost. Te nelagodnosti u internet komunikaciji nema, to je, u stvari,
podražavanje totalno neurotskog tipa komunikacije i opštenja sa svetom i životom. Dok
četujete, nemate pojma kako onaj drugi izgleda, o toj osobi ništa ne znate i upuštate se u
komunikaciju koja traje onoliko koliko vi hoćete. Onog trenutka kad to nećete, možete da
se isključite. U realnom životu, u kojem su prisutni ljudi od krvi i mesa, gde su prisutna
osećanja, ne možete tako lako da se isključite.
Savremeni svet je užasno dinamičan i prepun otuđenja (o kojem su prvi govorili psi
holog Erih From i sociolog i filozof Herbert Markuze, šezdesetih godina 20. veka). U tom
svetu otuđenja, velikog rada i zauzetosti, komunikacija među ljudima je teška i svedena na
minimum. I, da bi se pronašla prečica u komunikaciji, kompjuteri su brži, ,,zgodniji“. Ali,
na način koji je potpuno pogrešan, jer je nerealan, vrituelan.
Stoga je internet zavisnost, zavisnost od nečega što je nestvarno. Ona nije dobra. U
tome leži velika zamka kompjuterizacije društva, u smislu kompjuterizacije ljudske komu
nikacije i psihologije. E-mail je izvanredan, to je brz način pisanja pisama, ali on ne sme da
postane jedina i dominantna komunikacija među ljudima.
 Početkom devedesetih se javila sintagma „internet udovica“ (internet widow). O čemu
je, u stvari, reč? Kad se u porodici nabavi kompjuter, muška glava porodice počinje da se
bavi njime, upoznaje programe, ,,visi“ na Internetu po ceo dan ne obazirući se na porodicu.
Supruga je, zbog toga, bila kao „bela udoviea“, odnosno „internet udovica“, jer je muž bio
„oženjen kompjuterom“ i provodio vreme na Internetu.

Zavisnost od „mobilnih" poruka

Mobilni telefoni su odlični za brzu komunikadju. Samo ako te poruke stoje u službi bržeg
odvijanja odnosa među ljudima, one su dobre. Ako služe umesto odnosa, onda to nije dobro.
Sve što je umesto nečeg što je zdravo, prirodno i normalno, nije dobro. Pa tako ni kompjuter, ni
mobilni telefon. Oni treba da budu pomoćno sredstvo da bismo lakše živeli, a ne način života.
Roditelji često usmeravaju dete da se igra na kompjuteru, jer im je tako lakše. Oni misle
da je to sofisticirani intelektualni način opštenja sa svetom. Naravno da deca treba da znaju
da koriste kompjutere, danas to ne znati je isto što i biti nepismen. Ali, roditelji uvek treba
da se zapitaju zašto njihovo dete toliko vremena provodi za kompjuterom, umesto čega ono
toliko sedi za kompjuterom, zašto se ne igra sa svojim vršnjacima igara koje podstiču zdrav
takmičarski duh, inovativnost, kreativnost, maštovitost, što kompjuter ne podstiče.
Većina kompjuterskih igrica je nabijena agresijom (eksplozije, otkidanje ruku, nogu, glave,
raspadanje) koja je nezdrava i neprilična i za zrele ljude, a kamo li za decu. Jedan deo tih igrica
je u velikoj meri pretovaren agresijom i tu količinu agresije dete prima na sebe bez mogućnosti
da je proradi i oslobodi se, upavo zato što u samoj igrici nema mehanizma da to uradite.
Kroz igru sa vršnjacima deca uče i komunikaciju. Dvoje dece sa 18 meseci u pesku
komuniciraju tako što će jedan drugog udariti lopaticom po glavi. Jer, u tom uzrastu pos
toji samo ja, ,,ti“ još nije uspostavljeno. Dete sa tri godine počinje da uspostavlja to ,,ti“,
počinje da se igra, da razmenjuje igračke, misli, ulazi u komunikaciju sa drugim živim
bićem. Ako dete od tri, četiri ili pet godina ne pustimo da dalje razvija svoju komunika
tivnost, nego ga posadimo za kompjuter, a ono još nije izašlo iz edipovske faze, nema još
sopstveni identitet, nema svoj seksualni i psihološki identitet, nije razvilo komunikativnost
do nivoa nekakve zrele, normalne ravni, mi smo ga upropastili.“

Ukratko...

Virtuelna realnost može da olakša čovekov rad ali, kao u filmu ,,Kosač“, i da dovede i
do ludila.
Svet računara postepeno počinje da potiskuje i zamenjuje stvarni svet. Ljudi sve spremni
je i strasnije komuniciraju sa računarima istovremeno se otuđujući od društva. Virtuelni svet
postaje značajniji od realnog, autentičnog, postepeno ga razara i zauzima njegovo mesto. Nova
bolest je već definisana: zavisnost od Intemeta (IAD-Internet Addiction Disorder). Reč je o klin
ičkom poremećaju sa snažnim negativnim implikacijama na socijalno, radno, porodično i finan
sijsko funkcionisanje. Istraživanja pokazuju da je Intemet zavisnost najpribližnija patološkom
kockanju i zavisnosti od, recimo, marihuane. To je jedan od sve češćih načina bežanja od mučne
realnosti. Postavljeni su i jasni kriterijumi za određivanje zavisnosti od Intemeta. To su:
1) povišena tolerancija na Internet - ovaj kriterijum se odnosi na stalnu potrebu za
povećanje vremena provedenog uz Internet, da bi se doživelo zadovoljstvo,
 2) apstinencijalna kriza - izazvana je prestankom, odnosno nemogućnošću korišćenja
Interneta (simptomi ove krize su psihomotorna uznemirenost, opsesivno razmišljanje o
Internetu i onom šta se na njemu dešava, fantazije i snovi vezani za istu temu),
3) korišćenje Interneta u sve češćim intervalima i sve dužim periodima,
4) odustajanje od značajnih aktivnosti (socijalnih, radnih, rekreativnih) zbog angažo-
vanja na Internetu,
5) gubljenje pojma o vremenu čim se uspostavi veza sa Internetom,
6) svakodnevno korišćenje usluga Interneta,
7) zbog velikog naprezanja očiju, postepeno slabljenje vida, odnosno porast dioptrije,
8) postepeno zanemarivanje porodice i njen neminovni raspad.
Treba, dakle, obratiti posebnu pažnju o vremenu provedenom na Internetu i ne
dozvoliti da čoveka „voda nosi“, odnosno surfovanje, nego, ukoliko ima zadatak, da ide na
one sajtove gde uvek može nešto zanimljivo da se pročita, nauči i slično.

Ali, ne lezi vraže...

Nevernost u braku je poprimila dramatičan obim, ali, na svu sreću, u većini slučajeva
sve ostaje samo u virtuelnom svetu - izveštavaju agencije ovih dana.
Jedno istraživanje je, naime, otkrilo da Internet podstiče lavinu tajnih ljubavi. Oko tri
miliona odraslih, od kojih je 60 odsto žena, jezdi na elektronskim krilima u nadi da će tako
moći da podmiri svoje erotične i emotivne prohteve.
Prilikom nastajanja svakog novog tehnološko-medijskog izuma, pornografija je obično
omiljen poligon za isprobavanje: tako je bilo kad se pojavila fotografija, zatim film, pa tele
vizija, videorikorder, DVD plejer i, naravno, Internet.
Hard kor Internet sajtovi su, kako se i moglo predpostaviti, definitivno najposećeniji na
mreži, a najnovija istraživanja u Americi pokazuju da je ovo ,,surfovanjeu već poprimilo
dimenzije zavisnosti.
Zato je preko Atlantika, gde su trenutno u puritanskoj fazi, otpočeo pravi krstaški rat
protiv pornografije, a mobilisali su se mnogi: žene i muškarci, sveštenici i naučnici, femi
niskinje i fundamentalisti, pisci, političari, psiholozi... Cilj je spasiti ,,pornomane“, čija zav
isnost počinje da zabrinjava.
Psihopatolog Meri Alen Lajden, sa univerziteta u Pensilvaniji, kaže da se na pornografi
ju čovek lako navikava i da ona vremenom postaje kao kokain. Takođe kaže da zavisnost
nije ograničena na ljude određenog sloja ili obrazovanja. Podložni su svi.
Novi podaci su zbunjujući, jer pokazuju da je oko 70 odsto muškaraca u Americi više
ili manje porno-zavisno, priznaju da ova opsesija ne pospešuje njihov seksualni život
(naprotiv), a 30 posto žena kaže da se oseća prevarenom kada muškarac suviše vremena
provodi zagnjuren u pornografiju. Posledica je na hiljade uništenih brakova. Do sada.

Otvorena i prva klinika

Posle SAD, najveći broj korisnika Interneta živi u Kini, izveštava novinska agencija ,,Beta“
polovinom oktobra 2005. Najnoviji podaci govore da svetsku informatičku mrežu koristi
preko 100 miliona Kineza. Tome svakako kumuje porast standarda, omogućujući sve većem
broju Kineza da dođe do sopstvenog personalnog računara (kompjutera) i plati priključak za
Internet. Ogromnu većinu korisnika čine mladi koji posećuju ,,čet sajtove“ ili igraju igrice. Ali,
ta svojevrsna eksplozija ima i svoju drugu stranu - sve veći broj zavisnika od Interneta.
Dvadesetjednogodišnji Vang Ji Ming je, prema sopstvenom priznanju, zavisnik. Svo
jevremeno je sate i sate provodio na Internetu, često na uštrb jela ili spavanja. Deluje
umorno. Zavisnost od Interneta mu je, kako kaže, promenila život.
Mesec ili dva nakon što sam počeo da koristim Internet, pao sam na nekim ispitima, ali me je
bilo strah da kažem roditeljima - priča za BBC Vang Ji Ming. - Kada je otac saznao, bio je jako ljut.
Uprkos tome, jednostavno nisam mogao da se zaustavim. Prijatelji su mi govorili da preterujem, ali
nisam obraćao pažnju. Postao sam usamljenik, povukao se u sebe, nisam slušao šta mi ljudi govore.
Ovaj mladić je ipak potražio pomoć i to u prvoj kineskoj klinid za lečenje zavisnosti od Inter
neta, otvorenoj u Pekingu. Sama klinika je deo šireg Centra za odvikavanje, u kojem se leče alko
holičari i narkomani. Zavisnici od Intemeta prolaze kroz dvonedeljni kurs koji uključuje lekarski
tretman, psihološku terapiju i svakodnevno fizičko vežbanje u teretani, ključnom delu tretmana.
Šef klinike, doktor Tao Ran, ističe da je problem zavisnosti od Interneta u Kini ogro
man. Dr Ran dodaje da se svakog dana više od 20 miliona mladih Kineza uključuje na Inter
net da bi četovalo ili igralo igrice. To znači da je zavisnost među mladima postala veliki
problem, a vlasti su tek nedavno počele da se bude i da problem shvataju ozbiljnije.
Dokaz tome je i činjenica da će klinika sledeće godine dobiti još 200 kreveta, te da će
se slične ustanove otvoriti i u drugim velikim gradovima kao što su Šangaj i Gunagdžu.
Kako broj korisnika Interneta u Kini raste iz dana u dan, izvesno je i da će klinike za leče
nje zavisnika imati sve više posla.
Kod nas se, za sada, aktivnost zvaničnih institucija po pitanju ovog problema svodi na
davanje izjava od kojih sam neke citirao. Kada će mu se posvetiti odgovarajuća pažnja, pret
postavljam, zavisiće više od političkih nego zdravstvenih interesa zemlje. Neki su, srećom,
već uočili problem i počeli sa lečenjem. U beogradskoj štampi je, recimo, objavljen primer
trinaestogodišnjaka koji je počeo zagriženo da igra video-igrice još u drugom razredu
osnovne škole. Već izvesno vreme ide na terapiju, s obzirom na to da je provodeći po osam
i devet časova u igraonici postao pravi zavisnik koga su već dva puta hvatali ,,na delu“ dok
je uzimao stvari iz kuće i prodavao ih da bi skupio novac za svoj ,,hobi“.
Taj slučaj je, opet srećom, podstakao grupu lekara Doma zdravlja „Savski venac“ daproveri
koliko je pomenuta pojava raširena u školama na ovoj beogradskoj opštini. Anketirano je 258
učenika petog razreda iz pet osnovnih škola i utvrđeno da 24,4 odsto dece ne igra igrice, ali
samo zato što nemaju kompjuter. Bar dva sata dnevno provodi 42,6 odsto mališana pred kom
pjuterom, između tri i četiri sata dnevno 27 odsto, a ima i onih koji to čine i po više od četiri sata.
Vedna se igra kod kuće, ali 40 odsto dvanaestogodišnjaka vreme provodi u igraonici gde
potroši oko 100 dinara nedeljno. Pored ovoga, primećeno je i da je zanesenost kompjuterom i video
igricama otišla toliko daleko da neka deca više i ne znaju da se igraju sa vršnjacima bez igrica.
Pored rečenog, u Beogradu je zabeležen slučaj profesora matematike koji je ispred
monitora znao da provede i 17 sati dnevno, jedna devojčica je skočila kroz prozor i polomi
la ruku, misleći da je Betmen i da može da poleti, njen vršnjak je dobio tik klimanja glavom
kao Robokap itd. A dijagnoze su sve duže: psihoza, neuroza, anksioznost...
Ako se tome doda i ,,obavezno“ gledanje TV-a, cela priča poprima obrise „veoma
zabrinjavajuće pojave“.
Ipak, Todoxin već ima spremljen odgovor i na ovu novu bolest. Valja samo pažljivije
pročitati njegova uputstva u vezi ostalih bolesti zavisnosti...
 Mila i Todor Jovanović:

Šta uraditi
sa našom decom i nama?

Mnogo je zla bilo u proteklih desetak godina: ratovi, inflacija, svaki čas neki izbori,
optužbe svih protiv svakoga, laži, poluistina samo ne istina, materijalna, moralna duhovna
beda... Kome verovati? A svi vape za nekim smislom u svetu besmisla. Pogotovo deca. Zato
je veliki broj njih potražio izlaz prečicom droge! I to od najranijeg uzrasta, povremeno zah
valjujući i lošoj selekciji vaspitača.
Prosečna porodica je doživela potpun poraz. Trka za novcem (nije najvažniji ali reša
va mnoge probleme) oduzima najveći deo vremena roditelja. Mnogi veruju da je najvažni
je dati novac detetu i da je ,,imati“ važnije od - ,,biti“. Da bi obezbedili najosnovnije životne
potrepštine, dosta njih radi više poslova ili one koji im ni po čemu ne priliče. Najmlađima
je to samo loš nauk da se obrazovanje, rad i poštenje ne isplate. Komunikacija između dece
i roditelja je svedena na pisanje poruka, ostavljanje na stolu ceduljica ili, u najboljem sluča
ju, na kratak telefonski razgovor. Bliskost, ljubav, toplina, su sada već prevaziđene kategori
je: da bismo se voleli moramo da se poznajemo, a da bismo se upoznali moramo da - raz
govaramo! Vaspitanje ,,budućnosti“ je prepušteno televizoru, ulici ili ,,kraju“, školi. Srednja
klasa je nestala, ostala je samo ogromna većina siromašnih i šačica bogatih a granice
između dobra i zla su pomerene ka - zlu. Zahvaljujući i iskrivljenoj slici koju stvaraju infor
mativni mediji, mnogi mladi ljudi stiču utisak da se nasilje nagrađuje a da se rešenje život
nih problema priprema po instant obrascu: jedna kašičica hemije u malo godina i - veselo!
Škola je sve manje vaspitnoobrazovna ustanova. Decu u dvorištu dočekuju veliki i, na
žalost, mali huligani i dileri droge. Školsko gradivo je bezrazložno preobimno, puno
nepovezanih i neosmišljenih činjenica koje treba zapamtiti, dobiti ocenu i istog časa - zab
oraviti! Učitelji, nastavnici, profesori i vaspitači su nemoćni. Nastavnici i sami zatečeni onim
što ih je snašlo, nemotivisani, sa pretrpanim učionicama učenika, sa neodgovarajućim škol
skim programima koje je ko zna kad i kako pisao, ali - plan i program je (ipak) važan. Valja
,,preći“ celo gradivo pa, ko je razumeo, razumeo je. Važnije je znati sve o crnoj metalurgiji
SAD nego, recimo, podatak da je čačanska crkva starija od - Studenice! Za diskusiju,
razradu tema i sve ono što bi trebalo da prati kvalitetan rad, nema vremena. Važnije je pre
tresti najnovija dnevnopolitička i ulična zbivanja, a ponekad i - štrajkovati. S kojim prob
lemima u nastavi se danas sreću profesori istorije, sociologije, psihologije, filozofije,
književnosti...?
Ni crkva, na žalost, ne može u ovakvoj situaciji mnogo da pomogne. Časovi veronauke
se polako uvode u nastavu, ali, koliko su deca istinski pripremljena za njih? Koliko
roditelji mogu da im pomognu da ih prate onako kako bi trebalo kad su i sami često zbun
jeni. Oni su učili detalje iz života malog Jožice i kako se boriti protiv spoljnih i unutrašn
jih neprijatelja. Valja, dakle, nadoknaditi propuštenih pedesetak godina, a deca ne mogu
da čekaju. Nezainteresovana su, dosadno im je, jednostavno - ne veruju. Kako i bi kad im
najbliža okolina i ulica govore suprotno. Važno je biti u trendu, sa 13-14 godina izaći na
izbor za ,,mis“, jer tu leži budućnost i ,,lova“ za koju se ne treba previše mučiti, tu je i
markirana roba, besni automobili, gomile novca, brz i lak život uz „malu pomoć“ pištolja
i ,,heklera“... Sve prečica do prečice za bolji život. Pa, ko da veruje u Božansku silu i
obećani večni život. Uzmi sve i odmah. U crkvu se neretko ide po ovozemaljske želje:
jedna upaljena sveća da uspe biznis, druga da se uhvati dobra prilika (čitaj - imućna) za
udaju ili ženidbu, treća - da se domognem one dobre ,,mečke“ i tetkine ,,gajbe“... Mnogi
su veru shvatili i kao sujeverje!
U takvim uslovima, prirodno je da izvrsno razrađena mreža narkomafije drži konce u
svojim rukama i napada omladinu sa svih strana. Droga je, ne tako davno, bila problem
„nesređenih porodica“, a danas i one naizgled najsrećnije i najskladnije otkrivaju među
najmlađima - narkomane. Tim putem su krenula nekad milom, nekad silom, ali uvek uz
,,blagoslov“ najbližeg okruženja. Mnogi, na žalost, odmah u drogi nalete na čistu otrovnu
supstancu (loše pomešanu!) i umiru. Dešava se. Ukoliko je dobro ,,miksovana“ strada svaki
stoti narkoman. Najčešće objašnjenje je: predozirao se. U supstancu koju je koristio gotovo
niko ne sumnja. Upućeni tvrde da iza čak 90 posto umrlica u novinama, a reč je o osoba
ma mlađim od 25 godina, stoji upravo - droga!
U svakom slučaju, reč je o organizovanom kriminalu direktno okrenutom - deci. A
budući da najveći deo tržišta narkotika drži šiptarska mafija, reč je i o obliku specijalnog
rata, a ne samo klasičnog kriminala. Uzgred budi rečeno, godišnji obrt svetske narkomafi
je se procenjuju na preko 400 milijardi američkih dolara od čega polovina ostaje u SAD.
Osnovni i najrasprostranjeniji sistem se sastoji u tome da sitni dileri prodajom droge
obezbeđuju sebi besplatno drogiranje...
Ukoliko se nešto hitno ne preduzme, a ovako nastavi, preti nam gotovo potpuno
uništenje. Dakle, ne samo na biološkom (bela smrt) već i na duhovnom nivou.
Demokratska i građanska društva stotinama godina uporno i sistematično vaspitavaju
i uče decu građanskim vrednostima, ljubavi prema životu i ljudima, samilosti, poštenju,
čestitosti, pravičnosti. O tome uče roditelji, o tome uče i njihova deca. Čak i „rđavi momci“
to moraju da znaju i često se ponašaju onako kako nameće društvo samo da ne bi iz njega
bili ekskomunicirani. Šta, usput, urade, uradili su.
Kako naše društvo može da se odupre društvenoj kataklizmi u najavi?
Pre svega, državnim i društvenim instrumentima. Veoma snažno, beskompromisno i
svim sredstvima. Na silu narkomafije, silom zakona.
Potom, popravljanjem materijalnog položaja stanovništva i rešavanjem osnovnih egzis
tencijalnih problema.
I najvažnije - ukupnim duhovnim preporodom. Bez obzira na uzrast, pol, društveni
status i položaj.
Čemu Todoxin uči?
Nije najvažnije uhvatiti narkomana, pogotovo dete, na ,,delu“, izolovati ga i medika
mentima ,,pritisnuti“ na skidanje sa droge. Osim duševnih i fizičkih patnji, na ovaj način se
ništa drugo neće postići. Šta, dakle, raditi sa detetom od 13-14 godina koje je krenulo
pogrešnim putem?
 Prvo, potpuno ga izdvojiti iz sredine koja ga je uvukla u drogu. Ukoliko je neophodno,
preseliti se u drugi kraj grada ili čak drugi grad. Može se i poslati (odgovornim) rođacima
u drugo mesto ali, u svakom slučaju, hitno ga odvojiti od onih koji su ga u drogu uveli.
Drugo, nipošto ga ne maltretirati i terorisati pretećim ili čak ganutljivim razgovorima.
0 svemu valja trezveno i argumentovano razgovarati. Ukoliko je potrebno, i uz pomoć psi
hologa. Po ugledu na udruženja roditelja hendikepirane dece, moguće je organizovati
udruženja roditelja dece-narkomana kako bi se zajedno borili protiv zla uz međusobno
ispomaganje.
Treće, roditelji treba da što više saznaju i nauče o problemu sa kojim su se susreli, a
potom da stečeno znanje prenesu deci: prvenstveno o štetnosti droge, a potom i o razlozi
ma zbog kojih je se vredi odreći i, posebno, razlozima zbog kojih treba slobodno i
nesputano živeti.
Četvrto, izmeniti dotadašnji način ishrane. Adolescent-narkoman treba da se uredno i
kvalitetno hrani. Ovo ne podrazumeva skupu, već zdravu hranu sa dovoljno voća i povrća i
bez previše mesa i mesnih prerađevina. Zatim da vodi zdrav život u smislu redovnog odmo
ra i spavanja i bavljenja raznim delatnostima. Od čitanja, slušanja prijatne muzike (pre
poručljiva je klasična, nikako ,,tehno“), gledanja poučnih i kvalitetnih filmova televizijskih
emisija (bez previše nasilja i vulgarnog seksa koji sugeriše okrutnost, agresiju, bezoseća
jnost...), budući da je naučno đokazano da su neki, recimo, crtani filmovi gotovo ,,vaspitno“
delovali na određen broj kasnijih teških kriminalaca.
Peto, preterano gledanje televizije i igranje video igara mogu da budu prava ,,bomba“
za dečji mozak odnosno psihu, budući da u izvesnim slučajevima izazivaju neurološke
tegobe pa čak i najteže bolesti centralnog nervnog sistema i očnih oboljenja. Proizvođači
kompjuterskih monitora i televizijskih ekrana tvrde da nemaju štetnog dejstva, a ipak prave
1 filtere za njih. Čak i kad bi bilo to tačno, preterano zurenje u ekran nikako ne može da ne
bude štetno. A tu su i mobilni telefoni, dalekovodi, trafostanice...
Istina, savremeni čovek ne može svega ovoga da se oslobodi. Zavisnik mora da živi u
datom okruženju. Ipak, korišćenje pomenutog je moguće svesti na neophodnu meru: jedan
sat je, recimo, dovoljno za igrice (i to ne svaki dan). I sa gledanjem televizije je slično. Vaz
duh u prostoriji u kojoj boravi mora da bude čist, atmosfera u porodici pozitivna. Razgovori
su neophodni. Ukoliko mogućnosti dozvoljavaju zavisnika valja odvesti i na selo, u prirodu.
Šesto, kad zapadne u krizu, treba biti uz njega i pomoći mu. Potruditi se da ni u jed
nom trenutku ne bude van pogleda. Kriza iznenada nailazi, treba je prepoznati i odmah
reagovati.
Narkomanima, dakle, treba pomoći kako se i koliko može. Načelno, u terapiji ove zav
isnosti može dosta da se postigne primenom preparata Todoxin 1, psihoterapijom, vrstom
i načinom ishrane koja omogućuje čišćenje (detoksikaciju) i obnavljanje (restauraciju)
organizma i fizičkim aktivnostima u prirodi na čistom vazduhu. Preparat se pokazao efikas
nim u velikom broju slučajeva (namerno ne kažem u svim, jer to nije moguće), pomaže u
odvikavanju od droge i istovremeno jača i obnavalja kompletan organizam.
Zamisao o lečenju dece-narkomana zasniva se na otvaranju stacionara u manjim
gradovima u kojima bi bili smešteni štičenici čiji su roditelji dali pristanak za takav način
lečenja. Reč je, dakle, o lečenju koje podrazumeva potpunu promenu sredine. Postoji
mogućnost i da roditelji odvode decu kući, ali samo da prespavaju, uz garanciju da će biti
sve vreme pod strogim nadzorom i kontrolom ukućana.
 U stacionaru bi stručna lica bila na raspolaganju pacijentima 24 sata - psiholog, peda
gog, socijalni radnik i lekar opšte prakse. Neki od njih čak i ne moraju da budu stalno
prisutni, već da dolaze povremeno i prema potrebi. Deca bi u ustanovi imala redovnu škol
sku nastavu, slobodne aktivnosti, radionice i, najvažnije, ono što se doskora nazivalo
društveno korisnim radom. Mogla bi, recimo, da obrađuju bašte, uzgajaju cveće, gaje živ
otinje, pčele, sakupljaju lekovito bilje, da se bave nekom vrstom ručnog rada, zanatom.
Važno je da uče, rade, stvaraju, čine nešto korisno.
Psihoterapeut treba da im pomogne u oslobađanju zavisnosti od droge, da im ulije
samopouzdanje, ukaže na perspektivu života bez zavisnosti od hemije, na način kako
da izađu iz mogućih kriza i izbegnu nove izazove. Deci-narkomanima, znači, treba
posvetiti punu pažnju, razgovarati sa njima, saslušati ih, pomoći im da razreše vlastite
nedoumice. Narkomani nisu državni neprijatelji, niti ljudi rođeni da budu zli. Potreb
na im je pomoć, jer mnogi čestito ne dožive sazrevanje. Valja im postaviti najprostije
pitanje: „Koliko ima narkom ana koji su doživeli zrele godine“? „Umri mlad da bi bio
lep leš“ je samo parola, i to parola slabića uplašenih životom. Ukoliko je potrebno,
mladim narkom anim a treba pokazati snimke obdukcije njihovih saučesnika u opasnoj
,,igri“. Neka vide kako iznutra izgledaju. Strah, u mnogim slučajevima, zng da bude
dobar učitelj.
Trebalo bi potražiti i bivše narkomane, koji su spremni da otvoreno govore o svemu
kroz šta su prošli, da bi se priča upotpunila. Dobro je kad lekar priča o štetnosti drogiranja,
ali je neuporedivo ubedljivija ispovest bivšeg narkomana. On najbolje zna i razume sadaš
nje. Kod njega ne prolaze laži, obmane i samoobmane kroz koje je i sam već prošao.
Svako veće mesto trebalo bi da ima stacionar za lečenje narkomanije koji bi pokrivao
određeno geografsko ili administrativno područje.
Da bi se sve ovo izbeglo, o detetu treba stalno voditi računa i posvećivati mu dovoljno
pažnje. Loše stvari se ne dešavaju uvek drugom! Dete je dete. Treba mu već od desete
godine pričati, savetovati ga, upoznavati sa zlom koje korišćenje droge donosi. Istini za
volju, neki koraci se čine i po školama, ali deca su sumnjičava, ne veruju odmah, često
imaju otpor prema određenim predavačima, pogotovo ukoliko im o tome ne govore argu
mentovano i ubedljivo.
U školi, koja bi trebalo da bude učilište a ne mučilište, deca bi trebalo da se, kao neka
da, između ostalog uče i etici. Ništa se ne rešava preko noći, valja se potruditi, ali i pomoći
drugom, kao u pričici o grašku i sestrama:
Sedeći pred velikom korpom graška kojeg je trebalo očistiti, i to brzo, devojka poče da
plače od muke. Priđe joj sestra i reče: „Nemoj da plačeš, počni a kad ja završim svoj posao
pomoćiću ti“. Tako i bi. Uz razgovor i šalu, sestre za tili čas privedoše posao kraju.
Ili:
Jedan čovek napravi svom ocu činiju od drveta i otera ga iza vrata da jede, jer mu se
nije dopadalo kako jede dok sedi za stolom. Bilo ga je, reče, sramota od komšija. Jednog
dana i njegov sin uze komad debla i poče da ga delje. „Šta to radiš?“ upita ga otac. „Prav
im činiju iz koje ćeš ti jednoga dana jesti!“ odgovori mu sin i nastavi sa radom. Nedugo
zatim, čovek vrati oca za sto a ukućani umnogome promeniše ponašanje prema njemu.
Valja samo izvući naravoučenije...
Svaka kultura ima svoje priče. Mi se moramo oslanjati na vlastitu tradiciju, ali i ono što
je dobro uzimati od drugih. Važna je poruka. Decu moramo da vratimo tradicionalnim
vrednostima, proverenim kroz vekove, naravno, uvažavajući zahteve savremenog života.
Što kaže naš narod, nismo tikva bez korena, vezuju nas zajednički preci. A teško da je
savremena generacija pametnija od desetina prethodnih. Treba se vratiti prirodi, nekadaš
njem načinu ishrane, igrama koje razvijaju duh i telo ali drugome ne nanose bol. Ne
dozvolimo deci da se zabavljaju ,,ubijanjem“ na monitorima računara, šizofrenim slikama
sa malog ekrana i uživaju u hrani koju u njenoj postojbini (SAD) nazivaju đubre-hrana -
„junk food“.
Deca mogu na slobodnim aktivnostima da slikaju, vajaju, rade ručne radove koji se
mogu prodavati na dobrotvornim aukcijama a zarađeni novac davati siromašnima i
bolesnima, ili kupovati potrepštine za školu. Prema onome u šta su uložila svoj trud, deca
će se drugačije ponašati (čuvati ga a ne razbijati) nego uobičajenom školskom inventaru.
Ukoliko bi radom u slobodno vreme, recimo, zaradila novac za krečenje škole, gotovo je
sigurno da njeni zidovi ne bi uskoro bili ,,ukrašavani“ stupidnostima koje se kod nas mod
erno ,,krste“ kao - grafiti.
Na milosrdan rad smo potpuno zaboravili. Zar subotom i nedeljom deca ne bi mogla
da obiđu po koju stariju ili bolesnu osobu, da popričaju sa njima, nabave bakaluk. Na taj
način bi naučila da bolestan i star nisu sinonimi za - ružan i sramotan. I to je deo prirode.
Svako može da se razboli a, Bože zdravlje, i da ostari. Kako se današnja mladost odnosi
prema starosti, takva će joj biti i budućnost.
Rad u prirodi može da donese samo dobro. Ni na koji način ne škodi. Saditi i nego
vati drveće i zelenilo, raditi u bašti, gajiti pčele, sakupljati pečurke i lekovito bilje, sve
to može da bude i izvor prihoda, ali i deo vaspitanja. Deca će naučiti da vole, neguju i
poštuju prirodu, biće na čistom vazduhu, kretaće se, igrati, biti zdrava duhom i telom
a samim tim i veselija. Tu droga nema prolaz. U nju se odlazi iz beznađa, dosade,
duševne pustoši.
Valja i unaprediti rad i aktivnosti školskih sekcija. Sekcija za istoriju može da
organizuje jednodnevne izlete do istorijskih mesta, literarna da uvodi decu u svet
književnog stvaralaštva i podstiče na njega, dramska bi u saradnji sa lokalnim
pozorištem mogla da pravi predstave na temu situacija iz svakodnevnog života, da
ukazuje na aktuelne probleme porodice, škole, socijalnog okruženja, ali i da nudi
odgovore za njihovo rešavanje.
Ima škola sa dovoljno prostora u kome bi mogli da se naprave azili za životinje lutal
ice ili čak mini-zoološki vrtovi. I na taj način bi učila kako da brinu o nemoćnijima od sebe.
Jer, kažu, ko voli životinje, voli i čoveka.
I izleti na selo bi bili od velike koristi. Gradska deca bi (konačno) shvatila da žitelji sela
nisu ni ,,prosti“ ni neobrazovani, da su fizički i duhovno zdraviji i prirodniji od mnogih
,,okovanih“ gradskim betonom i staklom. Deca odrastaju uz priče koje se gotovo isključivo
dešavaju u gradu ili crtane filmove pune ružnih (duhom i likom) stvorenja sa izmišljenih
planeta. O bajkama i basnama našeg i naroda Rusije, Poljske, Nemačke, Kine... gotovo da
ništa ne znaju. Treba im, dakle, omogućiti da žive u prirodi i sa prirodom, da odrastaju u
atmosferi ljubavi i topline, da očvrsnu, budu jača i otpornija, a da pri tom ne postanu raz
mažena, neodgovorna, samoživa i sebična.
Bez pomoći države i društva, međutim, teško je bilo šta od ovog uraditi. Neophodno je,
recimo, osnovati neku vrstu odbora sastavljenu od iskusnih pedagoga koji će imati uvid u
televizijski program ili štampu namenjenih deci i, u situacijama kad je to neophodno, uti
cati na njihovo uređivanje afirmišući ono što je pozitivno i podsticajno utiče na pravilan
razvoj mladih ličnosti. Jasno, znači, razgraničiti dobro i zlo.
Valja objasniti roditeljima i deci da je predugo gledanje televizije štetno. U Italiji
se, na primer, preporučuje da deca do četiri godine uopšte ne gledaju televiziju, ona
između četiri i sedam godina mogu to da čine samo uz prisustvo roditelja i to ne duže
od jedan sat dnevno. S druge strane, američki FBI je zvanično preporučio da se raču
nari sa Internet vezom ne drže u prostorijama koje nisu stalno pod nadzorom rodite
lja. Pored ovoga, u blizini dece ne bi trebalo da se nalaze mobilni telefoni zbog nji
hovog mogućeg štetnog zračenja, a poželjno je i ukloniti ih iz blizine izvora elektro
magnetnog zračenja zbog tzv. elektrosmoga (elektromagnetskog zagađenja) koji je
posebno štetan po decu.
Boljem razvoju i vaspitanju dece i crkva može u značajnoj meri da pomogne kroz
dobro osmišljene časove veronauke, poučne priče, igre, uvođenje u humanitarni rad. Ne
mora svako ko pohađa časove veronauke da postane vernik, dovoljno je i samo da bude
dobar čovek. A vera će mu se zavući u srce kad za to sazri.
Možda je dobro to što Ministarstvo prosvete prebacuje izradu školskih planova i
programa na pedagoške institute i profesionalne pedagoge koji poslednjih desetak god
ina vape za tim. Konačno su dobili to što su tražili, istina uz plate od po dve hiljade
dinara, pa nek’se iskažu.
Sve u svemu, neophodan je kompletan preporod društva. Koliko u fizičkoj, još više u
duhovnoj sferi. Moramo da se vratimo dobroti, humanosti, poštenju, istinskoj pravdi, brizi
o najmlađima i ni u šali više ne izgovorimo: ko uči - znaće, ko krade - imaće. Zlo mora da
bude sankcionisano, a dobro nagrađeno. Povratak prirodi, tradiciji, zdravoj hrani i ishrani,
dobrim porodičnim odnosima, dobročinstvu bez očekivanja koristi, svakako će pomoći da
dođe do boljitka i u materijalnoj sferi života. A obnova uvek počinje od pojedinca. Teško je
priznati da nismo u pravu i onakvi kakvi smo mislili da jesmo. Nije, međutim, greh pogreši
ti, nego uočenu grešku ne ispraviti i ponoviti.
Naučimo, na kraju, decu da pozitivno prilaze životu. Veliki broj ljudi, naime, zna šta
neće, a šta hoće - ne zna! I ceo život im prođe u izbegavanju onoga što ne žele a da nikada
ne saznaju, ili bar glasno ne kažu, šta - žele. Poučimo, dakle, decu da govore šta hoće, a ne
šta neće. Naravno, to nije nimalo lako, jer pre toga im potanko valja objasniti koji im je
izbor na raspolaganju, između čega biraju. A to nije malo. U svakom slučaju, pozitivno
određenje je uvek bolje od negativnog. Čaša u kojoj do polovine ima vode je za pesimistu
prazna a za optimistu do pola puna!
Krenimo, konačno, tim putem. Ne može da škodi!
KAKO TREBA
RAZUMETI
LEKOVITO BILJE
Todoxin planetarno čudo! ,

Pretenciozno? Ni slučajno!
Planetarno - jeste! Dobio je priznanja od najvećih institucija i stručnjaka sveta.
Da bi se objasnilo „čudo prirode“, međutim, za početak je neophodno pozabaviti se
biljakama i njihovom ulogom na Zemlji.
Kada se beru i prepariraju za lečenje, biljke su za 30 do 40 odsto lekovitije nego kada
se to obavlja u neke druge svrhe ili to čine osobe nevične tome.
Dovoljno je uporediti biljku u saksiji, na njivi ili u vrtu. Uz ljubav i komunikaciju dru
gačije raste, neuporedivo je bujnija, raskošnija, lepša, od one iz ,,mehaničkog“ uzgoja kod
koga nema emocija.
Slično poređenje se može izvesti i sa životinjama. Jedno je kada se domaća životinja
gaji i neguje s ljubavlju, a sasvim drugo prilikom bezdušnog uzgoja u industrijske svrhe.
Kokoška kojoj su se svi radovali i mazili je dok je bila pile, puštana da šeta po dvorištu,
hranjena sa puno ljubavi, ima kvalitetnije meso i jaja od kokoške iz inkubatora nekog
poljoprivrednog kombinata.

Povedi računa o njenoj duši

Ali, vratimo se biljkama. Svaka ima dušu i preko nje uspostavlja kontakt sa svakom
drugom dušom koja to, naravno, želi. Duša se sa dušom zbližava. Pruža toplinu, emocije.
Biljka, iz tog razloga, oseća strah kad neko namerava da je poseče ili otkine. Tačno zna šta
će se desiti, doživljava paniku, stres.
Biljka za ishranu, ubrana pod stresom, ima isto negativno svojstvo kao ubijena život
inja. Nije slučajno to što muslimani zahtevaju, prilikom uvoza mesa iz nemuslimanskih
zemalja, da se pod posebnim uslovima (ritualno) kolju životinje namenjene za ishranu. Bez
poštovanja rituala klanja, meso je nečisto.
Osoba bogata znanjem i posvećena pravljenju lekova i čajeva od lekovitog bilja,
neuporedivo je efikasnija od nadmenog i ravnodušnog čoveka. Nije dovoljno znati
recepte i m eriti na vagi: toliko grama ovoga, toliko onoga, sve to složiti i pomešati.
Da bi se iz biljaka izvukla esencija vrednosti i kvaliteta, onaj ko ih priprem a mora
da im pokloni sebe. Vlastitom dušom da im objašnjava i upućuje ih u ono čemu su
namenjene. Biljka se, u suštini, rado predaje čoveku, svesna vlastitog značaja u cik
lusu života.
Različito je kad životinja pase ili kada nailazi čovek sa srpom i kosom. Uko
liko kosilac zna žetelačku pesm u, ili se čak molitvom obraća biljci, duhovima bilja
objašnjava šta i zašto čini. Biljka će tada biti blagorodna, sprem na da uzvrati
plodom i novim sem enom . Prilikom paše, životinje uzvraćaju đubrivom, hranom
za biljke koje tek treba da niknu. To je zatvoreni prirodni večiti krug. Biljke ga
poštuju i razum eju. Samo bezdušnost ne priznaju. Isto je i sa m ehaničkom
preparacijom biljaka pri kojoj, jednostavno, nem aju svest o nam eni. Ne razum eju
i ne odgovaraju pozitivno.
Rezultati proučavanja koja je obavljala Meri Vilson, ekolog sa Univerziteta Ilinois u
Čempejnu, ponajbolje to dokazuju.
Dr Vilson se na početku proučavanja zapitala zbog čega su na zreloj kupini,
na istom grozdu plodova, pojedina zrna još nezrela i crvena a druga zrela i crna.
Tokom proučavanja, zapazila je da su grozdovi plodova kupine sa crvenim i
crnim zrnim a m nogo više privlačili ptice da ih jedu nego grozdovi sa samo
crvenim ili samo crnim zrnim a. Biljke sa plodovim a drugih boja m nogo su
m anje privlačile ptice da ih jedu. Pri kljucanju kupinovih plodova, ptice su
sićušna zrna iz plodova rasejavale po zem ljištu pa je i to razlog zbog čega se
kupine brže razm nožavaju od drugih biljaka. Ovo je, zaista, više od „tajnog živ
ota b iljak a“.
Ukoliko osoba nem a svest o tome zašto bere određenu biljku, naročito ukoliko
nema emocija o tome, ne može joj ni predati poruku o svojstvima neophodnim da
pomogne nekom e da ozdravi. Uz duševnu molitvu, s Ijubavlju, biljka će dati toliko
potreban fluid (na prim er lekovitog delovanja) i nepoznatoj, a kamoli poznatoj
osobi.
Odnos poštovanja prem a biljci i biljnom svetu od iskona je ukorenjen u narod
nom verovanju. U našem selu, na primer, običaj je bio da žene žanju žito uz pomoć
mlađih, a m uškarci prave užad i vezuju snoplje. Posle završene žetve, svi zajedno su
skupljali snoplje i slagali u krstine ili ,,šestake“ i ,,petake“. Običaj je, međutim, nala
gao (i poštovan je) da se na sredini njive ostavi malo nepožnjevenog žita! To žito se
zvalo „Božja brada“. Jedna devojka bi vezala m ašnu oko tog žita i okitila ga cvećem.
Pri polasku kući, domaćin bi to žito počupao, opleo u venac i čuvao na suvom mestu
sve do početka sledeće setve. Tada bi venac okrunio i dobijeno žito pomešao sa
semenom.
Svaka biljka osim duše, ima i anđela čuvara i vlastito astralno telo. Istina, ne tako razvi
jeno i u formi astralnog tela čoveka. Nesumnjivo je, međutim, da poseduje moć rasuđiva-
nja i predviđanja i da živi u astralnom vremenu.
Razlika, u odnosu na čoveka, upravo leži u kolektivnoj svesti biljaka, insekata, mikro
ba, virusa i ostalih sitnih organizama bez fizičkog i fiziološkog sistema za razmišljanje. Svi
oni ,,razmišljaju“ svojim - astralnim bićem. To astralno biće, telo, nije posebno za svaku vlat
trave. Na izvestan način je kolektivno. Podeljeno je na grupe, ali istovremeno jedinstveno,
budući da misli umesto ćelijskih mitohondrija.
 Molitva i Mesec

Treba znati i to da je leku potrebno dati ne samo snagu, već se mora pokazati i vera i poko
rnost Bogu. Pre uspostavljanja komunikacije sa biljkom, treba izgovoriti molitvu poput ove:
Ne idem protiv Tebe, Tvorče moj,
neka bude volja Tvoja.
Ovo dajem ljudima iz ljubavi bratske,
iz ljubavi prema bližnjem svom.
Dajem ovaj lek, ali ne protiv Tvoje volje.
Biljke su izuzetno neobični organizmi. Što su primitivnije i manje, lakše se razm
nožavaju. Može im se otkinuti list, čak se mogu prepoloviti i od jedne razviti dve ili više
biljaka - svaka će rasti za sebe. Ali sve biljke imaju jedinstven, zajednički duhovni organ
za mišljenje, osećanje, komunikaciju. Upravo uspostavljanje te komunikacije između
čoveka i biljnog ili virusnog astrala, jeste ono čega čovek uglavnom nije svestan. Kao
dokaz neverovatnih mogućnosti i gotovo nebeske raznolikosti, navodim primer jednog
drveta u Indiji.
Naime, grupu indijskih botaničara sa Univerziteta u Delhiju, daleke 1927. godine,
obavestili su studenti iz države Maharaštra da u nekim krajevima njihove države raste drvo
koje noću „leže da spava“.
Botaničari su otputovali do njih zajedno sa novinarima iz lista „Bombaj kronikl“.
Oni su objavili skraćeni izveštaj botaničara u kojem je, između ostalog, pisalo: „Drvo
se odmah po zalasku sunca naginjalo prema tlu da bi na njega sasvim leglo i u tom
položaju ostalo do ponoći, kada bi počinjalo lagano da se podiže i u zoru opet stajalo
savršeno uspravno“!
Da bi se na pravilan način razumele biljke i njihova lekovita svojstva, valja se poz
abaviti i uticajem Meseca na živi i neživi svet. Poznat je njegov uticaj na podizanje i spuš
tanje nivoa mora tj. plimu i oseku. S obzirom na to da je ljudski organizam u velikom
delu (oko 70 procenata) sastavljen od vode, neminovne su i promene u njemu u zavisnos
ti od mesečevih mena. Sledeći ovu logiku, nameće se zaključak da je biljku najbolje brati
u vreme mladog meseca. Tada poseduje najbolju ravnotežu sastojaka i lekovitog dejstva.
U vreme punog Meseca, poznato je, mesečari šetaju i po najneobičnijim mestima,
od krovova pa nadalje. Čovek se tada ,,otvara“. Mesečev uticaj na Zemlju je u tom peri
odu u naponu snage, s obzirom na činjenicu da je prema njoj okrenut obasjanom,
toplom stranom.
Mora se imati u vidu da je Mesec, odnosno njegov uticaj, potpuno drugačiji sa zagre
jane strane (gde je svetlost) od one gde caruje mrak, hladnoća i beskrajni crni svemir. Zbog
toga je pun mesec ,,topao“, sjajan, delotvoran. Njegov magnetizam, meren instrumentima,
veoma je slab ali, ipak, dovoljno snažan da podiže okeane i utiče na sve zemaljske orga
nizme i bića. Podrazumeva se i njegovo delovanje na organizam čoveka - bića sa
najsavršenijim mozgom.
Mesečev magnetizam je potpuno ,,otvoren“. Ne ometaju ga druga magnetna polja.
Njegov uticaj je posebno drugačiji pri punom mesecu u mirnoj noći u ravnici, pored reke,
jezera ili mora, nego u noći na planini ili šumovitom terenu. Razlika se javlja otuda što
se mesečev magnetizam ,,razbija“ o neravan prostor pa je i njegovo delovanje slabije.
 I biljke su u tom periodu „van sebe“. Sklonije su daljem slanju, emitovanju,
vlastite energije. Šalju je u etar da komunicira sa nebeskim telima. Dakle, sasvim
suprotno od perioda mladog meseca tokom koga je najviše zatvorena u sebe, naje
fikasnija i najvrednija.
Ima svakako i bilja koje treba brati u vreme punog meseca, određeno doba dana ili
godine. Ivanjsko cveće, na primer, treba brati baš na Ivandan. Bez obzira da li je u to vreme
mlad ili pun mesec. Ono je tada najlekovitije.
U vezi sa biljem postoje mnoga verovanja i sva su vezana za vrlo stara iskustva i
predanja. Ta znanja se prenose kroz prostor i vreme od kad je „sveta i veka“. Mora se imati
u vidu da je svako verovanje bez podloge vremenom napušteno. Međutim, pomenuta
iskustva u vezi biljaka, ne bez razloga, opstaju do danas.
Savremeni čovek, u nastojanju da imitira lekovite biljne sastojke, proizvodi njihova
hemijsko-sintetska jedinjenja. Zahvaljujući tehnologiji, iz biljke može da izoluje lekovitu
supstancu. Da bi dobio jedan gram sastojka koji će direktno delovati na bolest, čovek
treba da preradi kilogram, neretko i neuporedivo više, određene biljke. Pitanje je, među
tim, koliko grama tog lekovitog sastojka čovek treba da konzumira da bi dejstvo bilo
efikasno i momentalno. Ili, koliko kilograma biljke mora da pojede da bi došao do tog
grama, jer će se jednim delom izgubiti, sakriti u celulozi ili nečem drugom što će biti
izbačeno iz organizma.
Kada čovek taj isti lek proizvede hemijsko-sintetičkom obradom, dobijena supstanca
može, ali i ne mora, da bude efikasna. U svakom slučaju je jeftinije i bar donekle deluje.
Ukoliko se, međutim, lekoviti sastojak biljke svede na hemijsku formulu (sastavljanjem
takoreći ni od čega) - reč je o surogatu. On ne deluje jednako efikasno i zauvek je bez duše.
Nema auru, zajedničku svest, delić životvornosti.
Između čoveka i hemijske formule se unekoliko je uspostavljen neprirodan odnos.
Recimo aspirina (glavni sastojak kora vrbe). Iako aspirin deluje, ipak je to sintetika. Ali, i
lek. Ako se zloupotrebljava, što je inače čest slučaj, može doći do deficita faktora zgruša-
vanja krvi, trombocitopenije i veoma neprijatnih krvarenja.
Zloupotreba lekovitog bilja lako može dovesti do niza negativnih posledica.
Razlike između hemijskih i prirodnih formula su mnogobrojne. Za to je dobar
primer vitamina C. Poznato je, naime, da se vitamini dele na: liposolubilne i hidrosol
ubilne, na termostabilne i termolabilne. Vitamin C, kao hemijski farma-proizvod,
uglavnom je termolabilan, poput većine od preko sto vrsta vitamina biljnog porekla.
Međutim, C vitamin iz šipka i krompira je u visokom procentu - termostabilan.
Izvesni sastojci iz biljaka se ne mogu koristiti bez termičke ili neke druge obrade.
Ukoliko je, recimo, aktivna supstanca čvrsto zatvorena ćelijskom opnom želudac često
nije u stanju, ili nema vremena, da rastvori tu opnu ukoliko nije mlevena, pečena,
kuvana, ekstrahovana eterom, alkoholom, vodom, uljima, itd. Upravo zbog te teške
varljivosti ćelijskog omotača, prolazak pojedinih aktivnih supstanci kroz organizam
izuzetno kratko traje.

Pomirenje kao uslov opstanka

Cilj ovog teksta je pokušaj da se spozna značaj pomirenja čovekove individualne, poje
dinačne i kolektivne svesti sa kolektivnom svešću biljaka, životinja, svake bubice, pa sve do
virusa i njihovih delova. Može se, čak, govoriti i o pomirenju anđela čuvara i astralnih tela.
Drugim rečima, potrebno je usaglasiti svest čoveka, bolje reći zajedničku svest čovečanst
va sa kolektivnom svešću svega što se ne zove čovek. Za dobrobit i jednih i drugih. Takvom
harmonizacijom, čovek bi dobio na kvalitetnoj dugovečnosti izmerenoj srećom. Bez nje,
nema mu opstanka.
Kako stvoriti mir u svakom biološkom biću, čoveku, između njegove svesti i ulaska u
zajedničku svest svih mikroorganizama i moliti prvenstveno za pomirenje i zdrav zajednič
ki život? Čovek je odgovaran za stvaranje adekvatnih uslova života tom mikrosvetu kroz
časne, zdrave, čiste misli i zdravu hranu, kako bi sokovi koji teku kroz njega bili čisti poput
planinskog potoka.
Čovek nije kriv samo za ukupno propadanje Planete, već i za sopstveno telo - Planetu
njegovog mikrosveta. Nezadovoljno čovekovim trovanjem lekovima, hranom, vodom, vaz
duhom, negativnim vibracijama i mislima, kazaljka života se mora okrenuti ka pozitivnom
smeru. Za to postoji bezbroj načina. Potrebno je samo malo dobre volje.
Svakodnevni primer za to je kad domaćica u bašti nabere grašak, oljušti ga i od njega
zgotovi jelo za ukućane. U suštini, to je isti onaj grašak sa pijace, ali domaćica ga je brala
namenski. Za ,,poznate“ osobe. Svesno ili nesvesno, mislila je na njih dok ga je brala.
Zapravo, prinosila ga je kao žrtvu životu svojih dragih. Nabrala je i peršuna, listić ovde, lis
tić onde, da bi začinila hranu deci, roditeljima, dragom gostu. To je čista ljubav utkana u
hranu.
Ono što se često gubi i zaboravlja pripremanjem hrane, jeste činjenica da se preko nje
poklanja i Ijubav. Najčešće je reč o ženi. Kuva s ljubavlju, daje ljubav onima za koje kuva.
Zašto majka voli da hrani svoje dete, da mu upravo ona priprema ono što će mu dati život?
Sopstvenu životvornu ljubav, kroz tu hranu, direktno daje organizmu svog deteta.
Vidi se i oseća ručak spremljen bez ljubavi. Tužna domaćica ne može da se nosi sa
srećnom, punom optimizma. Jelo joj ima drugačiji ukus. Misli su joj ko zna gde, i njenom
tugom odiše hrana. Otuda i uočljiva razlika kada dve različite osobe spremaju isto jelo po
istom receptu. Jednom jelu, uprkos istim sastojcima, nedostaje - ljubav.
Slično je i sa biljem. Pravi zaljubljenik i poznavalac lekovitog bilja, bere ga s ljubavlju,
nežnošću, a biljka oseća da je upravo ona izabrana da pomogne, izvrši misiju dobijenu
trenutkom vlastitog nastajanja. Još ako je bolesnik primi s ljubavlju i poverenjem, krug je
zatvoren. Biljka će dati sve od sebe, a efekat će biti iznad svih očekivanja. U suprotnom,
mehanički ubrana biljka, obrađena i progutana kao ,,prepisan“ lek bez vere u njenu moć,
daće neuporedivo manje od sopstvenog lekovitog potencijala.
Značajno je da je oduzimanje života bićima sa kolektivnom svešću, koja kolektivno
,,misle“ kroz astral, nesravnjivo manje od oduzimanja života biću sa ličnom svešću. Posle
ubranog maslačka, lincure, kantariona, njihovo telo nastavlja sa rastom budući da se bere
samo određeni deo biljke.
Kolektivna svest, dakle, nastavlja sa životom dokle god postoji makar i jedan struk
kantariona. Život mu nije oduzet u pravom smislu te reči. Isti je slučaj sa bubama, pče
lama, mikrobima... Drugo je, međutim, ubiti životinju. Veliki broj biljaka se bere inte
gralno, od korena do cveta. To ništa ne menja. Postupci branja, bez obzira na pom enu
ti strah biljaka, međusobno se razlikuju. Pred kosilicom ili traktorom biljka oseća neu
poredivo veći strah nego pred detetom koje čupa travu ili životinjom koja pase samo
njene vrhove.
 Ne treba se, međutim, zavaravati mišlju da su biljke apsolutno nemoćne. Džems Tam
linson, botaničar iz Istraživačke laboratorije američkog Ministarstva poljoprivrede u
Gejnsvilu u Floridi, otkrio je zanimljivu pojavu kod nekih biljaka.
Na oglednim parcelama sa kukuruzom, ustanovio je da stabljike kukuruza u sluča
jevima najezde štetočina podižu specifičnu hemijsku ,,uzbunu“ kojom pozivaju ose da
unište štetočine. Kada gusenice napadnu lišće kukuruza i počnu da ga jedu, pljuvačku
mešaju sa oštećenim delovima lišća i na tim mestima ostavljaju svoje larve. Mešanjem
gusenične pljuvačke sa sokovima iz kukuruznog oštećenog lišća stvara se određena
hemijska supstanca, širi se u vazduh i privlači ose. Ose odmah doleću na ta mesta i
polažu svoja jajašca na gusenične larve. Kada se iz jajašaca izlegu male ose, hrane se tim
larvama i tako ih uništavaju.
Zanimljivo je da se pomenuta hemijska supstanca ne pojavljuje na lišću koje je
oštećeno nekim drugim načinom. Prema Tamlinsonu, sličan odbrambeni sistem od štetoči
na pokazuju soja, pamuk i još mnoge druge biljke.
S druge strane, mnoge vrste biljaka su snabdevene prirodnim preprekama koje
onemogućavaju parazite da prodru u njihovo tkivo. Te prirodne prepreke mogu da budu
voštane prevlake na plodovima ili lišću, veća ili manja zadebljanja ili dlakavost zeljastih
delova.
Veliki broj biljaka sprečava nadiranje parazita u unutrašnjost tkiva i hemijskim sas
tavom ćelijskog soka. Ova vrsta otpornosti, zasnovana na mehaničkim ili hemijskim prirod
nim preprekama prema prodiranju parazita u telo biljke, poznata je pod imenom pasivna
otpornost. Neke biljke, pak, raspolažu i aktivnom otpornošću, odnosno aktivno reaguju na
prisustvo parazita bilo da ga potpuno uništavaju ili samo lokalizuju. Ima i ne mali broj onih
koje u zoni infekcije obrazuju oko parazita plutano tkivo i na taj način mu blokirajući snab
devanje hranljivim materijama.
U homeopatiji ne postoji otrovna biljka s obzirom na činjenicu da može da se napravi
takva potencija u kojoj neće ostati gotovo ni jedan molekul aktivne (otrovne) supstance. Svi
sastojci biljke prolaze kroz vodu, a voda, oslobođena od molekula biljke, pamti i leči kroz
primljene poruke. Bolje, jače i brže od same lekovite biljke. Zbog toga se često se događa
da homeopatski lekovi deluju brže od standardnih lekova. Naravno, glavni preduslov za
uspešno lečenje je upotreba prave potencije homeopatskog leka za određenu bolest. Ali, to
je neka druga tem a...
Podvlačim da se veza između biljke i čoveka, uprkos svemu dosad rečenom, ne svodi
isključivo na hranu i lek. Uzajamna veza je mnogo dublja. Todoxin i njegova efikasnost su
najbolji dokaz ove tvrdnje.
 Fitoterapija

Fito, na grčkom fyton, podrazumeva biljku. Terapija, na grčkom therapeia, znači

služenje, lečenje. Zajednički, dakle kao fitoterapija, označavaju lečenje čovekovih bolesti
lekovima biljnog porekla.
Gospod je čoveku dao bilje za hranu. Međutim, po prindpu ,,dao sam ti mali prst, a ti hoćeš
celu šaku“, čovek je od pamtiveka biljku počeo da koristi i za lečenje. I to veoma uspešno.
Zašto?
Zbog gotovo nestvarne otpornosti na sve vremenske i ostale uslove i životvorne vital
nosti. Ramondija (Ramondia serbica) je, recimo, biljka koja je uspela da preživi od tercijera
do danas. Raste u Sićevačkoj klisuri. Biljku je, među onima koje su preživele sve klimatske
promene od tercijera do danas, otkrio naš čuveni botaničar Josif Pančić. I, eno je, još uvek
živi i buja u svojoj Klisuri.
Ili, danas toliko popularan - ginko. O čemu i kome je reč? Ginko (Ginko biloba) je
listopadno drvo koje izrasta i do 40 metara visine, prelepe piramidalne krošnje. Naziv mu
potiče od kineske reči Gin Kio - srebrna kajsija, a prepoznaje se po tipičnom lepezastom
listu delimično podeljenom na dva dela - lobusa, te otuda ime vrste biloba.
Darvin je ginko nazvao živim fosilom jer je star 200 miliona godina, a uspeo je da
preživi ledeno doba. Domovina mu je Kina, gde se u vrtovima budističkih hramova mogu
naći stabla stara 3-4.000 godina, koja budistički sveštenici poštuju kao sveto drvo. Lekovi
to dejstvo ginku daju dve grupe supstanci: ginkoflavonglikozidi i terpenske supstance:
ginkolidi i bilobalidi. Izuzetno povoljno deluju na zidove krvnih sudova, poboljšavaju
mikrocirkulaciju i usporavaju proces ateroskleroze.
Ako je sve te milione godine uspeo da preturi preko glave, zašto ne bi mogao da
pomogne i sićušnom i nejakom biću kao što je čovek. Mogao bi? Naravno da bi mogao.
Možda je baš zato najlepše godišnje doba - proleće. Kad se sve budi, buja, raste i cveta.
Proleće je vesna na ruskom, na slovačkom jar, na češkom jaro, na makedonskom pro
let, na slovenačkom pomlad, na turskom behar, na albanskom pranvera. Neki narodi imaju
dva naziva za proleće. Nemci proleće zovu friling i lenc. Friling koristi u svakodnevnom
govoru, a lenc uglavnom upotrebljava u poeziji i pesničkim izrazima. I Mađari imaju dva
naziva za proleće: tavas i kikelet. Kikelet je arhaizam, a tavas savremeni izraz za proleće.
Italijani za proleće kažu primavera, Francuzi prentan, Rumuni primavara, Englezi spring,
Finci kevat... Koliko naziva u čast rađanja biljnog sveta!
Naravno da sunčeva svetlost predstavlja najdragoceniji izvor života za sva živa bića na
Zemlji, ali manje je poznato da ljudi i ostali deo životinjskog i biljnog carstva nisu u stanju
da uhvate i iskoriste veliki deo sunčeve energije.
Naučnici su, na primer, utvrdili da sve biljke i morske alge na Zemlji fotosintezom
hvataju svega jednu desetinu jednog procenta sunčeve energije. Količina energije koju
jedan čovek svojim fizičkim radom utroši u toku godine, jednaka je količini energije koju
Sunce uputi na Zemlju za jedan sat.
 Ali se, ipak, živi!
Ipak, najdrastičniji uslovi života su, po svoj prilici, morske dubine.
Članovi američke naučne podmornice ,,Alvin“ otkrili su 1977. godine u vodama
ostrva Galapagos, na dnu Tihog okeana, hidrotermalne izvore iz kojih izbija vrela
magma, voda i gasovi - sumpor-dioksid, metan i drugi - praveći na morskom dnu dim
njake visoke i do trideset metara. Ove dimnjake naučnici su nazvali „crni ili beli pušači“,
zavisno od boje dima koji je iz njih izbijao. U neposrednoj blizini ,,pušača“, otkrili su i
potpuno nepoznat i čudnovat živi svet koji se sastojao od različitih školjki velikih i do 20
cm u prečniku, cevastih crva, slepih račića, različitih riba, morskih ježeva i drugih čud-
nih biljaka i stvorenja.
Naučnici su do tog otkrića smatrali da životinjski i biljni svet ne može postojati bez
sunčeve svetlosti, bez fotosinteze kojom biljke stvaraju energiju, odnosno hranu za
životinje. Na dnu okeana, u mrklom mraku i u toksičnim uslovima, razvio se sasvim
drugačiji svet u kome kolonije bakterija vulkansku toplotu, uhvaćenu u sumpornim i
drugim gasovima, pretvaraju postupkom hemosinteze u hranu za ovaj biljni i životinjs
ki svet.
Ovaj do sada nepoznat lanac ishrane, verovatno se razvio još od vremena kada su kon
tinenti počeli da se razdvajaju.
Nešto kasnije, 1986. godine, naučnici su „crne pušače“ i isti biljni i životinjski svet u
njihovoj blizini, otkrili i u Atlantskom okeanu.
Ni to, međutim, nije sve.
Doskora je u biologiji postojala ideja da se život ili bioenergetski procesi na Zemlji
uglavnom odvijaju uz pomoć sunčeve energije, odnosno fotosintezom. Međutim, naučnici
su otkrili da se ti procesi mogu odvijati i pomoću drugih vrsta energije. Tako su, na primer,
otkrili da izvesne bakterije imaju u sebi sićušne čestice gvožđa koje reaguju na magnetsku
energiju. Čestice koje reaguju na ovu energiju pronađene su i u stomaku pčela i mozgu gol
ubova.
Bioenergetski procesi u ovim organizmima odvijaju se tako što se sićušne čestice
gvožđa u jakom magnetskom polju orijentišu u jednom pravcu i u slučaju nekih protozoa
omogućavaju im da se trepljama kreću kroz vodu. Ovde je magnetska energija pretvorena
u kretanje, odnosno u kinetičku energiju. Ima slučajeva da se magnetska energija pretvara
u toplotnu. To se postiže tako što se magnetske čestice u organelama u ćeliji taru jedne o
druge i tim trenjem stvaraju toplotnu energiju. Zatim, u živom svetu postoje bakterije koje
u svojim dugim trepljama ili flagelama koriste energiju vetra ili vode i tu energiju u svojim
ćelijama pretvaraju u toplotnu ili hemijsku.
„Sve što raste i treba da raste“, što bi rekao naš pesnik. Ali, da ne bih potpuno skren
uo sa teme, vraćam se fitoterapiji nastaloj, dakle, na najizdržljivijem, najotpornijem,
verovatno i najlepšem delu prirode.
Ako ćemo pošteno, imam bar još jedan jak razlog da napišem koju reč o fitoterapiji.
Naime, pre sedam godina je objavljeno da uzimanje lekova pošalje preko milion
Amerikanaca u bolnice tokom samo jedne godine. Kod 61.000 ljudi lekovi izazovu Parkin
sonovu bolest, 16.000 se povredi u saobraćajnim nezgodama izazvanim lekovima dobijen
im na recept, kod 163.000 Amerikanaca se pamćenje primetno pogorša ili potpuno nestane
zbog korišćenja lekova, 32.000 slomi kuk usled pada izazvanih lekovima.
Treba li neki jači razlog?
 ZELENA APOTEKA Z A HIV/AIDS

Obolelima od HIV/AIDS-a prvenstveno preporučujem čaj od kantariona, vranilove

trave i isopa, bogato začinjen - sladićem. Pored toga, preporučujem korišćenje provereno
efikasne biljke za jačanje imuniteta poput maslačka, uprkos tome što se ne preporučuje u
velikoj meri. Na kraju, preporučujem konzumiranje većih količina belog i crnog luka.
Lekovite biljke, naravno, osposobljavaju organizam da se bori protiv infekcije, ali je neophod
no da osobe infidrane virusima koji izazivaju bolest budu pod stručnim lekarskim nadzorom. Pored
sredstava koje propisuje zvanična medidna, dakle, predložio bih im da pokušaju i sa lekovitim
biljkama koje podstiču jačanje imunološkog sistema. Uveren sam da bi uspeh bio izvesniji.
Predlažem, dakle, da isprobaju prehrambene i imunostimulativne metode, posebno
ukoliko bi njihovi T-limfociti na njih dobro reagovali. Zato svaki virusom inficirani pacijent
mora pomno da prati najnovija istraživanja i ponaša se u skladu sa otkrićima koja nude
najizvesnije šanse za izlečenje.
Obavezno je konsultovanje lekara u vezi svake lekovite biljke koju oboleli želi da
isproba. Sa po nekoliko rečenica predstavljam neke biljke koje su se u praksi pokazale
veoma efikasnim...

Sladić (Glycyrrhiza glabra)

Čaj od sladića deluje na mnoge viruse. Njegov aktivni sastojak (glicirizin) može da
suzbije veliki broj virusnih procesa. Na primer, sposobnost virusa da prodiru u ćelije
domaćina i menjaju njihov genetski materijal...
Neka istraživanja ukazuju i da glicizirin sprečava rast HlV-a u laboratorijskim uslovi
ma. U nekoliko kliničkih ispitivanja su postignuti zanimljivi (pozitivni) rezultati. Japanski
naučnici su u jednom istraživanju u kome su učestvovale seropozitivne osobe, ali bez simp
toma side, utvrdili da je glicizirin odlagao pojavu simptoma vezanih za ovo oboljenje.
U drugom istraživanju su hemofiličari koji su HIV infekciju dobili putem transfuzije krvi više
od mesec dana uzimali glicizirin. Tokom tog perioda količina virusa u njihovoj krvi je znatno
smanjena, što jasno ukazuje da je taj biljni sastojak u stanju da spreči reprodukdju HIV-a kod ljudi.
Na kraju, sva je prilika da glicizirin smanjuje i neželjena dejstva AZT-a (azidotimidina
- leka protiv side).
Dakle, oboleli od side treba da doda komad korena sladića od oko 30 grama u litar bilo
kog biljnog čaja ili jednostavno žvaće koren. Ukoliko neko više voli, može da uzima stan
dardizovane komercijalne preparate nekoliko puta dnevno.
Iako su sladić i njegovi ekstrakti bezbedni prilikom upotrebe u umerenim količinama - do tri
šolje čaja dnevno - dugotrajna upotreba ili unošenje vedh kolidna mogu da izazovu giavobolju,
letargiju, zadržavanje natrijuma i vode, preteran gubitak kalijuma i visok krvni pritisak.

Vranilova trava (Origanum vulgare)

Mnogi smrtni slučajevi usled side zapravo su posledica procesa poznatog pod imenom
oksidativni stres, tvrdi Dr Hauvard Grinspan, istraživač iz Njujuroka. Ova vrsta stresa posled
ica je značajnog oštećenja koje ćelijama u organizmu nanose štetni molekuli kiseonika, poz
nati pod imenom slobodni radikali. Doktor Grinspan tvrdi da povećano unošenje antioksi
danata može da doprinese održavanju funkcija imunološkog sistema kod seropozitivnih ljudi.
Antioksidanti su supstance koje eliminišu slobodne radikale tako što neutrališu njihovu
sposobnost da oštećuju ćelije. Njegovo obrazloženje je uverljivo. Zato predlažem obolelima da
piju veće kolićine antioksidansnih čajeva, posebno onih od vranilove trave. Još je bolje zasla
diti ga sladićem da bi mu se poboljšao ukus a korisno dejstvo glicizirina došlo do izražaja.

Kantarion (Hypericum perforatum)

Narodni nazivi: gospin cvet, smicaljka, izdatkinja.

Upotrebljivi delovi: skupljaju se gornji delovi stabla bez grubih odrvenelih delova.
Lekovito delovanje: advulijans, antiseptik, adstrigens.
Narodna medidna: koristi se za lečenje grčeva u želucu, sluzavosti pluća, protiv
zgrušavanja krvi, bubrežnih bolesti, jetre, žuči, slezine, mokraćne bešike, astme i hroničnog
kašlja, protiv povišene kiseline u želucu, podagre, išijasa, reumatizma, tuberkuloze, nere
dovne i obilne menstruacije, hemoroida, belog pranja i opekotina.
Hemijski sastav: tanin, etarsko ulje, glikozid-hipericin.
Upotreba: u obliku čaja - jedna supena kašika isitnjene droge na 200 ml vrele vode. U
obliku kantarion ulja (Oleum Hyperici) - priprema: 20 g sveže biljke na 200 ml ulja, ostavi
da odstoji 30 dana. Upotrebljava se za lečenje rana i opekotina.
Ova biljka sadrži hipericin i pseudohipericin, jedinjenja koja imaju antivirusna svojst
va. U laboratorijskim uslovima je dokazano da deluju na razne viruse i/ili hepatitis. Zapra
vo, mešavina hipericina i nekoliko derivata patentirana je sredstvo za terapiju cito
megalovirusne infekcije (jedna od mnogobrojnih infekcija do kojih dolazi zbog pada
imunološkog sistema kod ljudi sa HI - virusnom infekcijom).
Istraživači, očigledno, moraju još dosta toga da urade kako bi u potpunosti razjasnili
terapeutsku vrednost ovih jedinjenja u lečenju virusnih infekcija. U laboratorijskim ispiti
vanjima i istraživanjima na životinjama, dokazano je da pseudohipericin smanjuje širenje
virusa. Iako rezultati nekoliko ispitivanja na HlV-pozitivnim pacijentima ukazuju na
određene vrednosti hipericina, ostaje da sačekamo nova istraživanja...
U međuvremenu, oboleli mogu da probaju sa uzimanjem kantariona. Predlažem tink
turu napravljenu od cele biljke i to - od 10 do 30 kapi u soku nekoliko puta dnevno.
Kantarion sadrži inhibitore monoamin oksidaze (MAO). Pacijenti koji redovno uzima
ju MAO inhibitore ili koriste lekovite biljke koje ih sadrže, moraju da izbegavaju alkoholne
napitke, dimljene ili namirnice iz turšije i lekove poput onih za nazeb i polensku groznicu,
zatim amfetamine, narkotike, triptofan i tirozin.
Trudnice ne bi smele da uzimaju kantarion, a oni koji ga koriste trebalo bi da izbe
gavaju intenzivno izlaganje suncu bar dok su pod tretmanom, budući da ova lekovita bilj
ka može da učini da koža postane preosetljiva na sunčeve zrake.

Blaženi čkalj (Cnicus benedictus)

Upućeni tvrde da jedinjenja iz ove lekovite biljke deluju na HI - virus. Obolelima pred
lažem da ne oklevaju već da potope pet kašičica blaženog čkalja u šolju vrele vode i dobi
jeni čaj piju dva do tri puta dnevno.
 Čičak (Arctium lappa)

Prema tvrdnji jednog uglednog biltena, sok ili ekstrakti od čička deluju na HI - virus u
laboratorijskim uslovima. Treba probati specijalitet - supu od čička i kupusa.

Supa od čička i kupusa

Sastojci u ovoj oporoj supi od povrća sadrže jedinjenja koja jačaju imunološki sistem
u borbi protiv virusa, a istraživači su otkrili da je čičak posebno delotvoran prilikom tret
mana hepatita i drugih prirodnih i komponovanih virusa.
Sastav:
- 3 šolje vode,
- 1 šolja svežih iseckanih stabljika čička,
- 1 glavica iseckanog crnog luka,
- 5 čena sitno iseckanog belog luka,
- 1/2 šolje svežeg kupusa iseckanog na kockice,
- so,
- biber i
- kurkum.
Sipati u šerpu vodu, dodati čičak, crni luk, beli luk, kupus, i kuvati na jakoj vatri dok
ne provri. Potom smanjiti vatru, poklopiti i kuvati dok povrće ne omekša. Začiniti solju,
biberom i kurkumom po ukusu.
Dobijena količina je dovoljna za dve porcije.

Aloja (Aloe)

Ljudi su u opasnoj zabludi kad koriste aloju veru, vrlo često i po savetu lekara. Ona je
u stvari toksična. Naročito za mokraćne puteve i bubrege. Aloju veru, dakle, nikako ne bi
trebalo da koriste deca baš kao ni odrasle osobe. Ukoliko neko ipak želi da je koristi, onda
je preporučljivo da to činiti tako što će pomešati tri supene kašike na jedan kilogram meda,
i uzimati tri puta dnevno po jednu supenu kašiku pre ili posle jela.
Jedina aloja koja nije štetna jeste aloja arborescens.
Na kraju krajeva, aloja je snažan citostatik, poput imele, i nema logičnog objašnjenja
zašto bi se koristila u lečenju HIV/AIDS-a.

Noćurak (Oenothera biennis)

Koriste se cvetovi i listovi, a prikuplja u vreme cvetanja (jul). Sušiti u rerni na temper
aturi od oko 100 stepeni, a onda dosušiti na promajnom mestu. Kuva se kao običan čaj:
jedan deo zelenog čaja i dva dela noćurka pomešati. Jednu kašiku te mešavine preliti sa
250 gr ključale vode. Ostaviti da odstoji 10 minuta, procediti i piti. Dobro deluje na imuns
ki sistem, a kod metastaze raka pluća deluje povoljno.
 Neven (Calendula officinalis)

Čaj od nevena: dve kasičice cvetova na dve čaše kipuće vode ostaviti da odstoji između 10
i 15 minuta, procediti i popiti u toku dana. Može se koristiti i alkoholna tinktura (kapi) nevena.

Bokvica (Betonica officinalis 1.)

Za lečenje se koristi lišće sve tri vrste bokvice. Primenjuje se protiv raka na plućima i
želucu. Iseckanu bokvicu izmešati sa istom količinom žutog šećera ili meda. Ta smesa treba
da odstoji na toplom mestu tri nedelje, a dobijenu tečnost piti tri puta dnevno po jednu kašiku.

Ljubičica (Viola tricolor)

Narodni nazivi: dan i noć, maćuhica, dikino oko.

Upotrebljivi delovi: nadzemni deo biljke.
Lekovito delovanje: dermatik, ekspektorans, dijaforetik, diuretik, antitusik, emolijens.
Narodna medidna: lečenje raznih kožnih oboljenja (ekcemi, akne, lišaji i drugo), leči
veliki i običan kašalj, prehladu, zapaljenje grla, za pojačano izlučivanje mokraće, protiv
upale mokraćne bešike.
Hemijski sastav: salicilna kiselina, sluz, flavonoidi, violantin, saponin, karotinoidi,
askorbinska kiselina.
Upotreba: u obliku čaja - dve kašike usitnjene droge preliti sa 200 ml vrele vode. Ovo
je doza za jedan dan, pije se i koristi spolja.
Poznata je kao dobra za iskašljavanje, a primenjuje se protiv ranica na jeziku i grk-
ljanu. Pregršt lišća ljubičice preliti sa dve čaše kipuće vode i ostaviti da odstoji 24 sata. Pro
cediti i tečnost podeliti na dva dela. Prvi deo popiti u roku od 24 sata, a od drugog dela
svako veče praviti obloge.

Ehinacea (Echinacea, različite vrste)

Postoje određena neslaganja u pogledu toga koja je, od tri glavne vrste ehinaceje (Echi
nacea angustofolia, Echinacea pallida i Echinacea purpurea) najbolja. Travar Paul Bergner,
urednik časopisa „Medicinsko travarstvo“, preporučuje mešavinu svih triju vrsta. Slažem se
sa njim, ali, srpska bela rada (Bellis perennis) je lekovitija i bolja od ehinaceje.

Bela rada (Bellis perennis)

U starijim knjigama i narodnoj medicini srednjeg veka, ostalo je zabeleženo da je bela

rada stara germanska lekovita biljka. U nordijskoj mitologiji bela rada je posvećena Osteri,
boginji proleća, a pripisuje joj se lekovitost i za sve bolesti do kraja naredne zime. U
hrišćanskoj mitologiji se cvetovima ove biljke pripisuje da su nikli iz suza Marijinih koje je
prolila na putu za Egipat...
Cvetovi i listovi bele rade se beru naročito u proleće, ali mogu i do kraja avgusta. Ova
biljčica je bogata čitavim nizom lekovitih i blagotvornih materija kao što su saponin, tanin,
smola, eterično ulje, šećer, sluz, belančevine, gorke materije, jabučna, vinska, sirćetna i
oksalna kiselina, masno ulje...
Lekovito delovanje: Iako se bela rada ne pojavljuje u popisu lekova, ona je ipak odavno
isprobana lekovita biljka. Kako po starim, tako i po najnovijim saznanjima nauke o prirod
nom lečenju, deluje kao lek koji rastvara, hladi, lagano otvara, smiruje bolove i grčeve, jača
i, konačno, inicira izmenu materija. Izvanredno je sredstvo za čišćenje krvi i najtoplije se
preporučuje u tzv. prolećnim kurama. U srednjem veku visoko cenjena, ova lekovita biljka
i danas zaslužuje da joj se posveti veća pažnja.
Najdelotvorniji u prolećnoj kuri su mladi izdanci pripremljeni kao salata i sok dobijen
ceđenjem cele biljke bez korena. Ovaj sok treba uvek sveže pripremati, a uzima se od jedne
do tri pune supene kašike dnevno s upola manjom količinom vode.
Sveže isceđen sok se spolja upotrebljava za masažu ili obloge kod ozleda i gnojnih
rana. U slučajevima zapaljivih otoka i zapaljenih rana, sveže ubran i aplikovan list smiruje
bolove i isceljuje obolela mesta.
Čaj od bele rade (jednu do dve male kašičice biljke u cvetu preliti sa šoljicom proku
vane vode) uspešno pomaže kod prehlade, oboljenja želuca i creva. Ukoliko su procesi
varenja razlozi bolesti, i kod katara sluzokože, crevnih grčeva, smetnji u radu jetre, kao i
kod bolesti bubrega i mehura.
Bela rada utiče i na povećanje nivoa lekovite supstance u organizmu, a properdin
pomaže belim krvnim zrncima da stignu do inficiranih zona u organizmu.
U slučaju bilo koje virusne infekcije, valja napraviti čaj (od jedne do dve kašičice
osušene biljke na šolju vrele vode) i piti ga dva do tri puta dnevno. Većini ljudi je, među
tim, lakše da celu pipetu tinkture sipaju u sok i piju ga nekoliko puta dnevno.
Iako ehinaceja može da izazove peckanje i utrnulost jezika, ovo dejstvo je bezopasno.
Naša bela rada, posebno, nema sporednih efekata.
Većina travara se protivi svakodnevnom uzimanju ehinaceje tvrdeći da se imunološki
sistem ,,navikava“ na ovu lekovitu biljku nakon čega nestaju efekti njenog delovanja. Ima
jući ovo u vidu, u slučaju virusne infekcije treba uzimati ehinaceju ili belu radu svakod
nevno tokom jedne ili dve nedelje, zatim nekoliko dana prestati sa uzimanjem, a potom
nastaviti držeći se ovog naizmeničnog ritma uzimanja.

Isop (Hyssopus oficinalis)

Čaj od isopa sadrži jedinjenje MAR-10 za koje je, u laboratorijskim istraživanjima,

dokazano da sprečava reprodukciju HlV-a, bez ikakvih toksičnih dejstava po zdravlje ćeli
je. Istraživači koji su došli do ovog otkrića veruju da bi isop mogao da bude koristan i u
lečenju HIV/AIDS-a.
Još je prerano bilo šta tvrditi sa sigurnošću, ali, nisam pronašao nijedan izveštaj koji bi
ukazivao na to da isop izaziva bilo kakve štetne posledice, čak i u velikim dozama. Seropoz
itivni bi po nekoliko kašičica ove osušene biljke valjalo da dodaju u biljne čajeve.

Zova (Sambucus nigra)

Zova ima viševekovnu reputaciju leka za virusne infekcije, a trenutno se ispituje njeno
delovanje na HIV. Ne slučajno.
 Oboleli od side bi obilato trebalo da koriste ovu lekovitu biljku. Zova je grm, najviše je
ima u Americi, a njeni plodovi se neretko koriste za spravljanje džemova i želea. Kakav pri
jatan način za uzimanje leka!

Noćna frajla (Oenothera biennis)

Ulje noćne frajle je bogato gama-linolenskom kiselinom (GLK). U istraživanjima obav

ljenim u Tanzaniji, očekivani životni vek seropozitivnih ljudi produžen je za više od dva
puta zahvaljujući tome što su im tanzanijski naučnici u ishranu dodavali GLK i blagotvor
na ulja poznata pod imenom omega-3 masne kiseline.
GLK se može dobiti iz četiri različite jestive biljke: noćne frajle, boražine, ribizle i
hmelja.
Mnogi uzimaju dve do četiri kapsule ulja noćne frajle dnevno, Šta treba činiti? Samleti
seme i dodati ga u kukuruzni hleb ili supu. Riba je najbolji izvor omega-3 masnih kiselina,
a mogu se dobiti i iz biljnih izvora u koje spadaju laneno seme, tušt, tikva i orasi. (Vegetar
ijanci, obratite pažnju!)

Islandski lišaj (Cetraria islandica)

Naučnici sa Univerziteta u Ilinoisu otkrili su da jedinjenja izolovana iz islandskog liša

ja inhibiraju jedan enzim koji igra veoma važnu ulogu u reprodukciji HlV-a. Američka
Uprava za hranu i lekove odobrila je AZT zajedno sa još tri leka namenjenih lečenju side
kao sredstva sa istim dejstvom. Međutim, u praksi je dokazano da ovi lekovi imaju toksično
dejstvo i da virus ne inhibiraju u potpunosti.
S druge strane, sastojci lišaja nisu u laboratorijskim istraživanjima pokazali nikakvo
toksično dejstvo na ćelije. Smatram da je ovo farmaceutsko sredstvo bezbedno u ishrani i
ne bih oklevao da ga dodajem u supe ili salate.

Hajdučka trava (Achillea millefolium L.)

Narodni naziv: hajdučica, stolisnik, beli ravan.

Upotrebljivi delovi: cvetovi, nadzemni deo biljke.
Lekovito delovanje: stomahik, karminativ, holagog, antiflogistik, spazmolitik, hemo
stiptik, deluje antiflogistično i baktericidno.
Narodna mediđna: protiv anemije, jača krv i organe za varenje, protiv bolesti stomaka
i creva, bolesti jetre i žuči, leči bronhitis, neurednu menstruaciju, hemoroide, čireve i kožne
osipe, protiv glista i glavobolje.
Hemijski sastav: etarska ulja, tanin, azulen.
Upotreba: u obliku čaja - dve supene kašike isitnjene droge preliti sa 200 ml ključale
vode, hladiti jedan sat, procediti i piti tri šolje dnevno. Čaj ne zaslađivati.

Ivanjsko cveće (Galium verum)

Narodni nazivi: broć, ivandanče.

Upotrebljivi delovi: gornja polovina biljke u cvetu (Galii veri herba).
 Lekovito delovanje: diuretik.
Narodna medicina: za lečenje skrofuloze, otoka, stomačnog katara, za ublažavanje
nervne uzbuđenosti, kod srčanih oboljenja, preplašenosti, oboljenja jetre, za lečenje rana,
bubuljica i kožnih osipa.
Hemijski sastav: glikozidi, tanin, etarsko ulje, saponin.
Upotreba: u obliku čaja - dve čajne kašičice priliti sa 200 ml vrele vode. Sok od sveže
biljke deluje kao sredstvo za lečenje vodene bolesti i kao sredstvo za podsirivanje mleka.

Žalfija (Salvia officinalis)

Narodni nazivi: kadulja.

Upotrebljivi delovi: list (Salviae folium).
Lekovito delovanje: anhidralitik, adstrigens, antiflogistik, antiseptik.
Narodna medicina: kod obilnih znojenja, hroničnih bolesti organa za varenje,
hroničnih bolesti pluća, nervnih bolesti, obilnog znojenja u klimakterijumu.
Hemijski sastav: eterično ulje, saponin, gorke materije, fitoncidi, smole i drugo.
Upotreba: u obliku čaja - dve čajne kašičice usitnjenog lista preliti sa 400 ml vrele vode
i posle 30 minuta procediti. Ovo je doza za jedan dan. Uzima se na dva do tri sata po jedna
šoljica.

Kupina (Rubus fruticocus)

Narodni nazivi: ostruga.

Upotrebljivi delovi: list i plod.
Lekovito delovanje: adstrigens, antigijarobik.
Narodna medicina: list - za lečenje guše i ranica u ždrelu, ispiranje i grgorenje, protiv
proliva, hemoroida, ozleda kože i sluzokože. Plod - kupinovo vino se koristi kao sredstvo
za jačanje i čišćenje organizma.
Hemijski sastav: vitamin C, tanin, organske kiseline, fvlavonoidi.
Upotreba: u obliku čaja - supenu kašiku usitnjenog lista preliti sa 200 ml ključale vode,
ostaviti da odstoji 20 minuta. Procediti i piti tri šolje čaja dnevno.

Borovnica (Vaccinium myrtillus)

Narodni nazivi: crna borovnica.

Upotrebljivi delovi: plod i list.
Lekovito delovanje: list - adstrigens, diuretik, antidijabetik; plod - antidijaroik.
Narodna medicina: list - leči organe za disanje, protiv kašlja, oboljenja kože, pojačava
mokrenje, protiv šećerne bolesti; plod - protiv proliva, crevnih zapaljenja i zapaljenja
mokraćne bešike, katara creva, upale sluzokože suta.
Hemijski sastav: list - pektin, tanin; plod - organske kiseline, falovonoidi, šećer.
Upotreba: u obliku čaja - dve supene kašike sitno zdrobljenog ploda preliti sa 200 ml
vrele vode - doza za jedan dan. Drugi čaj - 4 čajne kašičice suvih plodova preliti sa 200 ml
hladne vode i ostaviti da odstoji 8 sati - doza za jedan dan. Treći čaj - supenu kašičicu lista
borovnice preliti sa 200 ml ključale vode. Ostaviti 20 minuta. Piti dve do tri šolje čaja dnevno.
 Divizma (Verbascum phlomoides)

Narodni nazivi: divizma krupnocveta, lopen.

Upotrebljivi delovi: cvet (Verbasci flos); NAPOMENA: koristiti samo latice cveta jer su
svi ostali delovi biljke otrovni.
Lekovito delovanje: protiv katara grla, promuklosti, hroničnog bronhitisa i astme.
Spolja se koristi kao melem za rane, čireve, hemoroide i lišaje.
Hemijski sastav: flvonoidi, saponini, sluz.
Upotreba: u obliku čaja - dve čajne kašičice sitno isečenog cveta preliti sa 200 ml vrele
vode. Ovo je doza za jedan dan, za decu za dva dana.

Običan glog (Crataegus monogyna Jacq)

Narodni nazivi: beli glog, gloginja.

Upotrebljivi delovi: listovi (Crataegi folium), cvetovi (Crataegi flos), zreli
plodovi(Crataegi fructus).
Lekovito delovanje: veoma povoljno deluje na rad srca i cirkulaciju krvi, jača i reguliše
rad srca, reguliše krvni pritisak, poboljšava rad srca sa oštećenim srčanim mišićem, pomaže
kod angine pektoris, kod zakrečenja krvnih sudova, smiruje nervni sistem, usporava rad
srca, leči nesanicu. Kompot od plodova protiv proliva, čaj od svetova protiv gušobolje, list
služi za suzbijanje crvenila na licu i razdražljivosti, protiv gušenja, za osobe u klimakteri
jumu, posle preležanog gripa.
Hemijski sastav: flavonoidi, imini, fenolkarbonske kiseline, sterol.
Upotreba: u obliku čaja - od cveta, jedna kašika droge prelije se sa 200 ml vrele vode.
Piti dve šolje čaja dnevno. Kompot od plodova - na šolju vode 10 do 15 plodova. Tinktura -
1:5 dva puta na dan po 20 kapi pre jela.

RAZLIČITE VRSTE VO ĆAIPO VR ĆA

Pored uzimanja velikog broja lekovitih biljaka navedenih u ovom poglavlju, u slučaju
bolesti side, posebnu pažnju valja posvetiti ishrani i jesti velike količine voća i povrća. Naime,
rezultati istraživanja koje su sproveli naučnici sa Berkli univerziteta u Kaliforniji, jasno ukazu
ju da kod seropozitivnih pacijenata koji u ishrani koriste više voća i povrća izostaju infekcije
do kojih dolazi usled pada imunološkog sistema, a karakteristične su za poslednje faze side.

Beli lnk (Allium sativum)

Klinička ispitivanja su dokazala da beli luk efikasno deluje na nekoliko virusnih infek
cija do kojih dolazi usled pada imunološkog sistema. Pre svega na herpes i cističnu pneu
moniju. Istraživači su takođe ustanovili da jedinjenje ajoen iz belog luka može da suzbije
širenje virusa u organizmu.
Uzimanje od 3 do 5 čena belog luka dnevno, sjajna je prevencija za infekcije do kojih
dolazi usled pada imunološkog sistema, tvrdi travar dr Subhuti Dharmananda, autor knjige
„Beli luk, kao glavna biljna terapija za sidu“.
 Cm i luk (Alliurn cepa)

Crni luk spada u bogatije izvore antioksidansnog jedinjenja poznatog pod imenom
kvercetin, koji se u najvećim koncentracijama nalazi u njegovoj ljusci. Kao blizak srodnik
belog, crni luk ima mnogo njegovih antivirusnih svojstava.
Oboleli od side ili bilo koje druge virusne infekcije, crni luk treba da jedu u većim
količinama. Prilikom pripremanja supa i dinstanih jela u kojim se koristi crni luk, treba da
ostave njegovu ljusku i u potpunosti iskoriste kvercetin. Ljuska se može odstraniti uoči
posluživanja jela...

Krompir (Solanum tuberosum)

Krompir je višegodišnja zeljasta biljka iz familije Solanaceae: lišće perasto, cvet beo,
crvenkast, ljubičast i plavičast, plod žuta bobica. Podzemno stablo je razvijeno sa nepravil
nim valjkastim ili okruglastim krtolama. Upotrebljava se za ljudsku i stočnu ishranu, a služi
i za tehničku preradu (špiritus, votka i skrob). Uspeva gotovo u celom svetu.
Starosedeoci Južne Amerike oduvek su znali za ovu hranljivu biljku. Postojbina krom
pira je u peruanskim gudurama, u kojima su Indijanci Kečua plemena krompir nazivali -
papa.
Najpre su počeli da ga upotrebljavaju kao usev, da bi ga brzo preneli u visoke predele
današnje Kolumbije. Na peruanskim visovima i po klancima Anda, ova biljka je vekovima
bila glavna hrana stanovništvu, koje je od krompira pravilo neku vrstu hlepčića.
Dolaskom u Čile, Evropljani su zatekli gajeni krompir. U Španiju je prenesen oko 1580.
godine, u Englesku je stigao oko 1585, a zatim „nastavio put“ i u ostale krajeve Evrope. Nje
govom širenju na Starom Kontinentu najviše je doprineo botaničar Kluzijus. Krompir je još
dugo posle toga bio retkost i novost. Služen je samo za kraljevskim trpezama.
Najuporniju borbu za gajenje i upotrebu krompira vodio je francuski vojni apotekar
Parmantje u drugoj polovini XVIII veka. Život je posvetio ispitivanju krompira. Znao je 13
varijeteta, a danas ih je poznato preko 1.700. Ispitivanje, oplemenjavanje i stvaranje novih
vrsta mutacijom ne prestaje ni danas.
Mnoge vlade su slale naučne ekspedicije da istražuju Ande, odakle je krompir krenuo
u svet. Tih ekspedicija je bilo ne samo u XIX veku, već i pred sam Drugi svetski rat. Njihov
cilj je bio ispitivanje uslova pod kojima krompir najbolje uspeva.
U naše krajeve krompir je stigao u XVII veku. Tadašnje vlasti su upotrebljavale razna
sredstva da bi se konačno prihvatila i ova, u drugim zemljama već uveliko upotrebljavana,
hranjiva biljka. Išlo je veoma sporo. U jednom izveštaju Bačke županije iz 1787. godine,
govori se da su još potrebna prinudna sredstva za propagiranje setve, jer se krompir do tada
jedino gajio u nemačkim selima. Bilo je, međutim, samo nekih sela u kojima su se i druge
nacionalnosti polako privikavale na novinu. Velika neverica je, ipak, vladala još punih sto
godina.
Kada su naši stari hteli da se narugaju nekome što je bio na balu gde su se okupljale
siromašne devojke, obično su mu dobacivali da je bio na ,,krompir-balu“.
Međutim, nije uvek bilo tako. I danas Francuzi pričaju da je krompir-bal na kraljevom
dvoru bio najotmeniji u Francuskoj. Mogli su da mu prisustvuju samo vladari i pozvana
vlastela. U srednjem veku su u Francuskoj harale glad i nemaština. Sa gladnom vojskom se
nije moglo ratovati. Kažu da je jedan francuski vladar saznao da u susednoj državi nema
gladi zahvaljujući upravo krompiru. Na letnjem godišnjem balu, zakitio je svoju dragu cve
tom krompira. Prisutne vlastelinske žene su se zainteresovale za taj cvet. Na rastanku,
svaka od njih je dobila po nekoliko krompira sa naređenjem da ga poseju i sledeće godine,
kad dođu na bal, da budu zakićene cvetom te skupocene i retke biljke. Isti tvrde, da se na
taj naćin u Francuskoj gajenje krompira brzo raširilo i prestali su glad i skorbut.
Krompir su kao lek, preventivno sredstvo i prvu pomoć, primenjivale naša i druge
vojske, naročito u Prvom i Drugom svetskom ratu. Čim bi se pojavio skorbut usled nedo
voljne i uglavnom suve hrane, lekari i starešine su naređivali da se kuva krompir i skorbut
bi za nekoliko nedelja iščezavao. To je bio povod da se posle Prvog svetskog rata u krom
piru potraži vitamin C. I nađen je. Istina, u malim ali ipak dovoljnim količinama za normal
nu ishranu. Najviše vitamina se očuva u krompiru koji se bari neoljušten, budući da najviše
vitamina C i B ima u njegovoj ljusci.
Reč je o biljci umerenog klimata. Uspešno se gaji i na većim visinama. Pri visokoj tem
peraturi zemljišta (oko 30°C) prestaje obrazovanje krtola. Krompir je veoma osetljiv na
nedostatak svetlosti i na mraz. Biljka izmrzne već na -2°C, mada ima i otpornijih sorti. Iako
može da uspeva bez zalivanja, veći prinosi i kvalitet postižu se redovnim zalivanjem svak
ih 7-10 dana (15-20 litara vode na m2), jer je krompir veoma osetljiv na kolebanja vlažnos-
ti zemljišta.
Gaje se rane sorte čija je vegetacija 60-70 dana (,,saskija“, „rani roze“), odnosno sorte
srednje duge vegetacije (80-100 dana) i kasne sorte čija je vegetacija i do 130 dana. Kod nas
se najčešće gaje sorte „igor“, ,,jelica“, ,,dezire“, ,,kenebek“, „jaka“, ,,dobrin“...).
Hemijski sastav krompira je veoma složen. U njemu ima u proseku: 75% vode, 17 -
23% skroba, 2% azotnih jedinjenja, 1% mineralnih soli, 1% celuloze, 0,15% masnog ulja,
vitamina C i B, do 0,4% šećera, 2,5% pektina, jabučne, limunske, vinske i ćilibarne kiseline
i raznih enzima.
Azotne materije se sastoje od peptona i raznih aminokiselina: tirozina, histidina, leuci
na, asparagina, glutamina, arginina i lizina. U mineralnim solima preovlađuje kalijum. U
krompiru su nađene i male količine acetilholina.
U ljusci i ćelijama spoljnog tkiva krompira, ima vrlo malo solanina (oko 2 - 1 0 mg u
100 g krompira). Kada se krompir drži na suncu, količina solanina brzo raste zajedno sa
pojavom hlorofila. Odavno je primećeno da je pozeleneo krompir škodljiv. Čak ni stoka ne
jede krompirove klice, stablo i lišće. Solanina ima u mladom krompiru, ali u veoma malim
količinama. U razvodniku i klicama krompira, nađen je još jedan sličan glikoalkaloid -
solanein. On hidrolizom takođe daje solanidin, smešu šećera i solanin.
Solanin je glikoalkaloid a ima i izvesne slabe hemolitičke osobine saponina. Hidroli
zom, pod uticajem kiselina i fermenata, daje alkaloid solanidin i tri šećera - glukozu, ram
nozu i galaktozu. Izolovan je u obliku belog kristalnog praška. Za sada se još ne primenju
je u terapiji. Po svemu sudeći, solanin u krompiru nije identičan sa solaninom u razvodniku.
Moguća otrovnost solanina još nije razjašnjena. Poznato je da je reč o labilnom jedi
njenju, da se brzo i lako raspada i da je kuvan krompir, makar i proklijao (klice se prethod
no moraju odstraniti) - neškodljiv. Kuvanjem se razara veći deo solanina i solaneina.
Zabeleženi su slučajevi trovanja mladim klicama krompira, proklijalim, pokvarenim i
pozelenelim krompirom (zbog toga što se razvijao izvan zemlje). Znaci trovanja su:
glavobolja, kolika, često povraćanje, proliv, midrijaza (širenje zenica, slično trovanju biljka
ma iz iste porodice: bunika, tatula i velebilje) i opšta potištenost.
Krompir zaslužuje da bude nazvan lekovitom biljkom ponajviše zato što je pomoću
njega iskorenjen skorbut. Možda je i zato u prošlosti bio poznat kao „sirotinjski lek“. Čovek
blizak prirodi, bez školovanih lekara i apotekara, dovijao se kako je znao i umeo. Istorija
medicine i farmacije je, zapravo, medicina vlastele i povlašćenih klasa. Plebs se lečio kako
je znao i umeo.
I dan-danas svaka baka zna da ukaže prvu pomoć nekom od ukućana ukoliko se opeče
ili ošuri. Dovoljno je da se opečeno mesto obloži kašicom napravljenom od nastruganog
krompira. Bol potpuno umine, ne stvara se mehur ni rana.
Promrzla mesta ozeblih ekstremiteta treba obložiti toplom kašom od kuvanog krompira.
U mnogim selima se može čuti dobar recept protiv zubobolje: ubaci se malo parče
presnog krompira u šupalj zub. Oni koji su probali ovaj recept, tvrde da bol brzo prođe.
Poznate su i slične priče u slučaju bola u uvetu.
Sok sirovog krompira (nikako proklijalog!) može znatno ublažiti bolove u želucu, pre
svega grčeve, a u lakšim slučajevima bol potpuno prestaje. Često se nesnosna gorušica
može otkloniti uzimanjem kafene šoljice soka od sirovog krompira. Dnevna doza ovog soka
iznosi 200 - 300 grama, i treba je piti u nekoliko doza. Objašnjenje blagotvornog dejstva kod
hroničnog hiperaciditeta (prevelike kiselosti u želucu) sastoji se u delovanju soli kalijuma
(upijaju kiselinu poput tampona), fizičkoj zaštiti pektina i skroba, smanjenju lučenja želu
dačnog soka pod uticajem solanina, donekle i dejstvu vitamina C. Krompir deluje kao
„alkalna kura“ pri suzbijanju prevelike kiselosti u ćelijama čitavog organizma.
Kaša od krompira (pire) čini kod želudačnih bolesnika važan element ishrane.
Neposoljeni pire od krompira, kao dijetalna hrana, upija i odvodi suvišnu želudačnu
kiselinu.
Neslana kaša od kuvanog krompira smanjuje količinu šećera u mokraći i povećava
izlučivanje.
U slučajevima upale pluća ili akutnog bronhitisa, kaša od sirovog, izrendanog krompi
ra, može se u vidu obloge stavljati na grudi.
Ukoliko je potrebno primeniti kuru za dobijanje na telesnoj težini, kaši od krompira se
mogu dodavati: mleko, puter, pavlaka ili jogurt Dobar recept za povećanje telesne težine
priprema se od 150 grama kuvanog krompira pomešanog sa 40 grama putera i 60 grama pavlake.
Velika količina kalijuma u krompiru doprinosi boljem izlučivanju vode iz organizma.
Time se smanjuje opterećenje srčanog mišića, a neslana kaša od krompira može se prime
njivati i kod otoka, posebno donjih ekstremiteta.
Naizmeničnim stavljanjem triju vrsta obloga, tokom dužeg vremenskog perioda, mogu
se otkloniti sve vrste otoka. Prvi dan: obloga od sirove krompirove kaše; drugi dan: obloga
od zgnječenog svežeg lišća kelja; treći dan: obloga od ilovače razmućene u koncen
trovanom čaju (1-2 supene kašike na 200 ml) od preslice (Equisetum arvense) sa dodatkom
malo maslinovog ulja. Najbolje je previti oblogu na obolelo mesto, pričvrstiti je i tako
prenoćiti.
U slučaju hronične opstipacije (zatvor), mogu se primenjivati specifične kure sa krom
pirom. Bolesnik bi ujutru trebalo da uzima pečeni krompir sa kafom, a u podne i veče druga
jela od krompira, najbolje u kašastom obliku. Po pravilu, trećeg dana primene ove kure,
javlja se normalna i obilna stolica, bez bola i grčeva creva.
 Zbog baznog sadržaja, kaša od sirovog narendanog krompira može se primenjivati u
vidu obloga protiv reume i akutnog artritisa, nastalog od vlage i prehlade. Ove obloge mogu
blagotvorno delovati i na bolove u predelu donjeg stomaka, zatim kod pojave keloida (div
lje meso), svih vrsta nagnječenja, podliva i oboljenja u kojima se odbacuje trulo tkivo.
Kada se izrendan sirov krompir prelije vrelom vodom i tako dobijena mešavina doda
toploj vodi, dobija se kupka za otečena mesta zahvaćena reumom i gihtom. Ta se mesta
mogu oblagati i kašom od rendanog sirovog krompira, a da bi se lakše razmazivala valja
dodati vrlo malo mleka. Mleko može biti vruće, za osobe koje bolje podnose toplotu, ili
hladno za one koji bolje reaguju na hladnoću.
Na kriške isečen krompir, kao hladna obloga za čelo i slepoočnice, snižava telesnu
temperaturu i odstranjuje glavobolju. Ako se kriškom sirovog krompira istrljaju, ili kašom
od sirovog krompira oblože mesta na koži zahvaćena svrabom ili nekom iritacijom, nepri
jatan osećaj brzo nestaje.
Sok od krompira daje koži lica lep, mladalački izgled. Od kaše kuvanog krompira
mogu se praviti i različite maske za osvežavanje i regeneraciju kože lica. U kašu od jednog
skuvanog krompira se može dodati nekoliko malina i tako dobijena mešavina držati pet
naestak minuta na licu. Posle toga masku treba isprati.
Krompirovo brašno, zapravo njegov skrob (amylum solani), dobija se tako što se k^ša
od sirovog izrendanog krompira duže vremena preliva hladnom vodom na gušćem situ.
Skrob, budući da je teži od vode, pada na dno. Kada se nataloži, a voda nad talogom postane
bistra, vodu treba baciti a talog ostaviti da se osuši na hladnom. Pošto se stvrdne, treba ga
samleti u fini prah. Ima višestruku primenu. Dodaje se, recimo, prilikom proizvodnje table
tiranih lekova, može se kuvati zajedno sa glicerinom i na taj način dobiti odlična mast za
ispucale ruke, itd.
Krompir je izuzetno hranljiv zahvaljujući upravo skrobu, pa se kao hrana preporučuje
teškim fizičkim radnicima. I osobe koje se bave napornim intelektualnim radom trebalo bi
da umereno uzimaju skrob uz dodatak, recimo, nekoliko zrna kima ili anisa.
Ovo je samo deo priče o krompiru, ,,običnoj“ biljci i sjajnoj namirnici. Treba, među-
tim, imati na umu da je u mnogim prilikama teško postaviti oštru i jasnu granicu između
hrane, leka i otrova. Sve zavisi u čijim je rukama, kako se i u kojoj količini upotrebljava,
kome se daje i u koju svrhu.

Kupus

Prvobitni, divlji oblik kupusa (Brassica oleracea) je rastao na kamenitim obala

ma Evrope, od Sredozemne obale do Irske. Još u praistoriji, stanovnici obalnog
područja Evrope su ga upotrebljavali u ishrani. Stalnom selekcijom, tokom vremena,
iz divljeg kupusa je nastala današnja kultivisana biljka sa dve podvrste - beli i crveni
kupus.
Prvi zapisi o kupusu datiraju iz antičke Grčke, gde je dospeo iz grčkih naseobina u
zapadnom Sredozemlju. Dioskurid, poznati mislilac tog doba, zapaža: „Kupus je zdraviji
ako se samo ugreje, nego kada se dugo kuva, dakle, ako se podgreva.“
Zabeleženo je da su Aleksandar Makedonski i njegovi vojnici izuzetno mnogo koristili
kupus u ishrani. Čak su ceo dan pred bitku jeli isključivo kupus i pili njegov sok kako bi
sačuvali energiju, odnosno da ne bi iscrpljivali organizam varenjem teške hrane.
 Kupus je bio veoma cenjen kod Rimljana. Katon Stariji (oko 200. godina p.n.e.) hvalio
je kupus kao „najbolje povrće“ i davao niz kuvarskih i medicinskih uputstava za njegovu
pripremu.
Rimljani su se jednostavno hranili. Njihova ishrana je bila bazirana na kupusu i kaši
od žita. Zahvaljujući takvoj ishrani, vekovima su bili sposoban, zdrav i jak narod. Istorijski
razvitak, jačanje i širenje države, doneo je Rimljanima bogatstvo, ali ne i zdrav život. Rasip
nička vremena je najbolje opisao Gaj Plinije Mlađi, istoričar i pisac: „Plodovi zemlje se
preziru, a bogati hoće da imaju bolji hleb nego obični ljudi.“
Kupus sadrži: ugljene hidrate, biljne proteine i masti, smolu, ekstrakt koji sadrži gumu,
materije rastvorljive u alkoholu, kalijum, kalijum-nitrat, kalijum-sulfat, gvožđe, magnezi-
jum oksid, sumpor, vitamine A i C i još neke nedovoljno istražene vitamine.
Kupus se može upotrebljavati i kao pomoćno lekovito sredstvo.
Za pripremu obloga neophodno je izabrati čiste, zdrave i sveže listove i dobro ih očis-
titi od ostataka zemlje. Spoljni listovi glavice kupusa se skidaju, a koriste samo unutrašnji.
Pre upotrebe, jedan do dva lista treba isprati i staviti između dve čiste krpe da se prosuše.
Posle toga iseći debele žile na listovima, a preostale delove lista, pomoću okrugle staklene
flaše, istanjiti i razmekšati. Zatim listove staviti u bornu vodu (rastvor borne kiseline u
razmeri 3 gr na 100 gr proključale vode) i ostaviti da ,,kisnu“ najviše do tri časa.
Nekoliko listova, pripremljenih na opisani način, priviti na mesto koje treba lečiti.
Preko lista staviti sloj sterilne gaze i to previti zavojem, ali ne previše stegnuto. Previjati dva
puta dnevno.
Kod teško zarastajućih čireva i rana koje se, zahvaljujući delovanju obloga od listova
kupusa, otvaraju i iz njih cedi gnojni sekret, treba pripremiti dobro upijajuće obloge. I njih
treba učvrstiti, ali ne prejako kako se ne bi izazvao bol.
Obloge od lišća kupusa je najbolje stavljati ujutru i uveče. Prilikom svakog menjanja, u
slučaju čira ili rane, ove treba dobro očistiti razređenim alkoholom. Izuzetno je delotvorno i
čišćenje mlakim čajem od kamilice. Jednom upotrebljeni listovi, ne smeju se ponovo koristiti.
Previjanje gnojnih čireva i rana oblogama od listova kupusa, prema opisanom postup
ku, primenjuje se dva puta dnevno do izlečenja. U početku se iz rana, u manjoj ili većoj
količini, izlučuje sadržaj neprijatnog mirisa, potom se crvenilo i otok povlače, bolesno
mesto dobija zdravu boju i oblik a čirevi i rane zarastaju.
Ovim postupkom se mogu lečiti i upaljena mesta izazvana crvenim vetrom
(erysipelas), kao i gnojne upale tkiva (flegmona) i različiti vidovi gangrene. Mehurići i
ospice sa tendencijom da postanu čirevi (da se zagnoje), mogu se tretirati ovim oblogama.
Primena listova svežeg kupusa je izuzetno široka, pa se obloge od njih primenjuju i u
slučajevima osipa, rubeole, gnojnog osipa (milijarija) i kod herpes zostera.
Obloge od listova belog kupusa mogu se primeniti kod iznenadnih glavobolja,
reumatičnih bolova i pojave neuralgije lica ili zuba.
Crevni katar (enteritis) sa krvarenjem hemoroida, može se ublažiti uz pomoć obloga
od svežih listova kupusa.
U slučajevima astme ili bronhitisa sa mnogo sluzi, ujutru i uveče treba stavljati na
grudi i gornji deo stomaka obloge od četiri velika lista kupusa. Pre toga, listove treba ugre
jati u toploj vodi i lagano prosušiti između dve čiste krpe.
Obloge sa listovima ublažavaju jake bolove kod opekotina i omogućuju njihovo
uspešno lečenje.
 Oboleli od gihta mogu stavljati obloge na bolna mesta.
Kod upale materice (metritis) ili kod jakih mesečnih krvarenja (menoragija), pre
poručljivo je redovno stavljati obloge u području trbuha i bubrega.
Ukoliko se javi gnojna upala prstiju (panaricijum), ceo prst treba obmotati sa dva lista
svežeg kupusa i to ponavljati dva puta dnevno.
Kod krasta, mlečnih krastica odojčadi, pa čak i kod upornih otoka, može doći do
izlečenja primenom obloga od kupusa.
Zbog velikih količina sumpora kupus deluje antiseptično, pa se može jesti preventivno
u slučaju pojave neke od epidemija.
Trajno izlečenje kožnih oboljenja može se postići samo ako se uz kuru lečenja obloga
ma primeni i unutrašnje čišćenje, posebno čišćenje krvi.
Sveže isceđeni sok kupusa pokazuje jedinstvena lekovita svojstva. Može pomoći u
lečenju čira na želucu (ulcus ventriculi) i čira na dvanaestopalačnom crevu (ulcus duodeni).
Sprovođenje te prirodne terapije je veoma jednostavno.
Uz dijetalnu hranu (u ishrani se ne sme koristiti ništa pečeno i prženo, treba izbaciti
svinjsko meso i mast životinjskog porekla i smanjiti unos soli i alkohola) bolesnik bi treba
lo, u gutljajima tokom dana, dnevno da popije jednu do dve litre svežeg soka od kupusa.
Nakon tri do četiri nedelje, trebalo bi da nastupi poboljšanje. Kod velikih čireva ili već per
foriranog čira sa unutrašnjim krvarenjem, kura se sprovodi do šest nedelja.
Prilikom pripreme i primene soka od kupusa, neophodno je obratiti pažnju na to da
(1) uvek treba piti samo sveže isceđen sok; (2) da se sok ne sme čuvati u frižideru; (3) da
grejanjem i pasterizacijom gubi sve aktivne lekovite supstance; (4) da usitnjavanje i ceđe
nje u sokovniku, blenderu i sl. treba raditi sa dodatkom vode; (5) da u slučaju nadutosti,
ujutru ,,na tašte“, pre ručka i pre večere, treba uzimati po jednu kafenu šoljicu neza
slađenog biljnog čaja od mešavine jednakih delova kamilice i kima (sok se tada ne pije
neposredno posle uzimanja čaja, već tek jedan sat nakon obroka).
Jedinstveni uspeh lečenja svežim sokom od kupusa, treba pripisati postojanju anti
ulkus faktora koji u velikim količinama sadrži beli kupus. Nedostatak ovog faktora u crevi
ma i želucu dovodi do stvaranja čira, a opisanom kurom se obnavlja. Sok od kupusa
poboljšava i razmenu materija na nivou ćelije.
Svež sok od crvenog kupusa, pomešan sa šećerom, daje blagotvoran sirup za sve
plućne bolesti. Slično deluju i druge vrste kupusa, ali je crveni najbolji. Voda od kuvanog
crvenog kupusa, zaslađena medom, može se piti kao čaj.
Kupus, kao sveže povrće, posebno je pogodan za dijetalnu ishranu. Kod hroničnog
zatvora (opstipacije), kupus povećava voluminoznost sadržaja creva, na taj način olakšava-
jući njihovo pražnjenje.
Kupus sadrži malo ugljenih hidrata i posebno je pogodan za ishranu dijabetičara. Za
ručak i večeru treba jesti što više salate od slatkog kupusa ili kuvani slatki kupus sa svim
povrćem, začinjen biljnim uljem (zejtinom). U slučajevima dijabetesa, blagotvorno deluje i
uzimanje dve-tri čaše rasola od kiselog kupusa u toku dana.
Prilikom pripremanja, kupus upija mnogo masti pa može biti i jelo velike energetske
vrednosti. Mali sadržaj purinskih baza i obilje mineralnih soli, čine kupus prikladnom dije
talnom hranom za bolesnike od gihta.
Konzerviranje kupusa kiseljenjem treba veoma pažljivo raditi. Da bi se kiseli kupus
ispravno pipremio, u njegovim sečenim i zasoljenim glavicama, moraju se razviti dva
mikroorganizma - bakterije mlečne kiseline i gljivice kvasca. Ukoliko se pravilno razviju,
potiskivaće gljivice plesni i bakterije puterne kiseline, izazivače tzv. plesnive pene. Ti
nepoželjni mikroorganizmi razaraju kiseli kupus i čine ga neupotrebljivim za jelo.
Bakterije mlečno-kiselog vrenja stvaraju mlečnu kiselinu i acetilholin. Te sup
stance su najvrednije od svih koje sadrži kiseli kupus, budući da suzbijaju sve pro
cese truljenja u crevima, poboljšavaju stolicu i pomažu da se proizvodi truljenja brzo
izbace iz creva. Na taj način se i krv štiti od prodiranja otrovnih m aterija iz creva. Uzi
manje kiselog kupusa deluje kao svojevrsni protivotrov. Čisti krv i samim tim sma
njuje rizik od prevremenog starenja i predispoziciju za nastajanje mnogih oboljenja.
Čišćenje krvi dovodi do normalizacije krvnog pritiska i znatno smanjuje mogućnost
da dođe do pucanja krvnih sudova. Zbog prisustva aeetilholina (neuronski transm iter
neophodan za održavanje veze između mišićnih i nervnih vlakana), kiseli kupus
može da pomogne u tretiranju svih vrsta skleroza - Alchajmerove, Parkinsonove
bolesti i sl.
Kiseli kupus se pokazao kao izvanredno pomoćno lekovito sredstvo, naročito kod
crevnih oboljenja kad je neophodno normalizovanje crevne flore. U sirovom stanju, kiseli
kupus sadrži velike količine vitamina C, zbog toga igra značajnu ulogu u lečenju skorbuti
(posledice nedostatka tog vitamina). Praćen krvarenjem kože i sluzokože, skorbut u izves
nim slučajevima može imati i fatalan ishod.
Portugalski moreplovac Vasko de Gama je na prvoj plovidbi oko Rta Dobre Nade 1498.
izgubio, zbog jednostavne i gotovo avitaminozne ishrane, 105 od 160 članova posade,
obolelih od skorbuta. Engleski istraživač Džejms Kuk je, zahvaljujući tome što je poneo 60
burića kiselog kupusa na plovidbu oko sveta 1775, sačuvao celu posadu.
U narodnoj medicini, sirovi kiseli kupus je sredstvo za lečenje crevnih parazita (glista),
ali i za suzbijanje početnog stadijuma tuberkuloze. U tom slučaju se preporučuje uzimanje
soka od kiselog kupusa (rasola) pomešanog sa lanenim uljem.
Kuvanjem se uništavaju bakterije mlečne kiseline i razara acetilholin. Nažalost, mnoge
domaćice greše dugo kuvajući kiseli kupus. Naprotiv, treba ga što više jesti u sirovom
obliku i piti njegov rasol. Kiseli kupus i rasol se, pripremani kao pomoćno lekovito sred
stvo, ne bi smeli soliti.
Lekovito dejstvo kiselog kupusa biće jače ako se pre glavnog obroka pojedu dve-tri
supene kašike sirovog kiselog kupusa. Jednom nedeljno umesto doručka, na ,,tašte“, valja
popiti u odmerenim gutljajima jednu kafenu šoljicu sirovog rasola. Što je čovek stariji, u
njegovoj ishrani kiseli kupus i rasol treba da budu zastupljeni u većoj meri. Malokrvnoj deci
i deci zaostaloj u fizičkom razvoju, kao i odraslim rekonvalescentima, sirovi kiseli kupus je
neophodan u svakodnevnoj ishrani.
Ukoliko je neophodno kuvati kiseli kupus, kuvani se može pomešati sa jednom
četvrtinom do jednom trećinom - nekuvanog.
S obzirom na to da su i sirovi kiseli kupus i svež kupus niskokalorični, a brzo stvara
ju osećaj sitosti, mogu naći primenu u dijetama za redukovanje težine. Međutim, ukoliko
se od njih pripremaju jela sa masnoćom ili brašnom, mogu se koristiti i za povećanje
telesne težine zbog velike energetske vrednosti. Sirov kiseli kupus sa lukom, krompirom,
uljem i hlebom od mekinja (grahamom) treba što više u ishrani da koriste malokrvne
osobe, bolesnici sa psihičkim tegobama, osobe sa probavnim problemima i bolesnici koji
pate od reume, gihta i artritisa.
 U slučajevima hroničnog kašlja ili potrebe pročišćenja bronhija, četiri do šest nedelja
svakodnevno treba na svakih pola sata uzimati po jednu supenu kašiku rasola. Ako je rasol
slan, treba ga razrediti vodom.
Po jednom starom narodnom receptu, nagluvost, kao posledica upale ili stvrdnute
masnoće, može se lečiti ubrizgavanjem rasola u uho.
Na mesta uboda insekata, na upaljene vene ili čireve, osim obloga od lišća svežeg
kupusa, mogu se stavljati obloge od rasola. Oblogu treba menjati na svakih 30 do 45 min
uta, odnosno čim se ugreje. Ako rasol previše nagriza kožu, treba ga razrediti vodom.
Od davnina je poznat narodni lek za razbijanje mamurluka: popiti jednu do dve čaše
rasola. Protiv čira na želucu i dvanaestopalačnom crevu, na svakih 30 minuta do jednog sata
treba uzimati po supenu kašiku rasola.
Lekovitost kupusa se uvećava ukoliko se prilikom kiseljenja između redova kupusa
stavlja po jedan red lišća vinove loze, grožđa, na kriške sečene dunje, jabuke, kukuruza,
bobica smreke, kima i komorača. Treba staviti vrlo malo morske soli. Ovako pripremljen
kiseli kupus je izvanrednog ukusa, može se koristiti i u ishrani i kao pomoćno lekovito
sredstvo.
Da bi se očuvala svežina do kasnog proleća i sprečilo nastajanje plesnive pene, u kiseli
kupus treba dodati nekoliko grančica svežeg ili suvog bosiljka.

Mahunarke (Leguminosae)

Porodica mahunarki - pasulj, grašak, sočivo, boranija - zbog velikog sadržaja proteina
ubraja se u povrće najbogatije hranljivim materijama, a neosporne su i njihove lekovite
vrednosti. U istoriji ljudske ishrane, veoma rano su u upotrebi kao životne namirnice. Nji
hov ,,trag“ je moguće slediti do praistorije.
Dok je bob (Vicia faba) pronađen u sojenicama oko švajcarskih jezera, u grobnicama
egipatskih faraona oko 2000. godina p.n.e. i u Troji, pasulj (Phaesolus vulgaris) do 1555. nije
bio korišćen na području Mediterana i u Evropi. U Evropu je došao iz postojbine Amerike,
posle njenog otkrića. Pronađen je u praistorijskim grobovima u Arizoni i Peruu.
Grašak je prastara životna namirnica, a najstariji nalazi se javljaju u naseobinama iz
kamenog doba na području Mađarske, pored sojenica oko švajcarskih jezera i u nekadaš
njoj Troji.
Sočivo je nađeno u naseobinama iz kamenog doba, u egipatskim grobnicama oko
2200. godina p.n.e., a pominje se čak i u Starom zavetu u priči po kojoj je Jakov hranom od
sočiva otkupio pravo prvorođenja od brata Esava.
Mahunarke su igrale važnu ulogu i u zakonima Karla Velikoga.
Zajedničko za sve mahunarke je da imaju visok sadržaj biljnih proteina, zahvaljujući
kvržicama na korenu u kojima se nalaze bakterije (Bacterium radicicola). Uloga tih bakter
ija je da vezuju slobodan kiseonik iz vazduha, pretvaraju ga u aminokiseline i stvaraju pro
teine. Ugljeni hidrati u plodovima mahunarki nalaze se u obliku galaktana, glukuronske
kiseline, fruktoze, glukoze, manita i drugih jedinjenja.
Uz proteine i mast, plodovi obiluju masnoćom i lecitinom, važnom materijom za
nervni sistem. Dok su u osušenim plodovima mahunarki prisutni samo tragovi vitamina C,
količina ovog vitamina raste prilikom klijanja, tako da proklijali plodovi mogu da spreče
nedostatak vitamina C i deluju preventivno na nastanak skorbuta.
 Klijanjem se stvara i vitamin E, tj. antisterilitetni vitamin. On se ne razara prilikom ter
mičke obrade, to jest, termostabilan je. Vitamin A se nalazi u maloj količini, dok su plodovi
u suvom obliku bogati termostabilnim vitaminom B1 koga ne može da uništi ni temperatu
ra od 100 do 120°C.
Pošto je opna oko semena bogata vlaknima, pektinom i još nekim teško svarljivim jed
injenjima, sušene plodove mahunarki treba koristiti kao brašno ili oljuštene, tj. oslobođene
ljuske (pasirane). Kada se pripreme u obliku pirea, kaše ili supe, plodovi mahunarki su
najukusniji i najlakši za varenje.
Ukoliko se kod bolesnika javi groznica, valja biti oprezan budući da plodovi mahunar
ki mogu dodatno da povise telesnu temperaturu i uzrokuju štetne pojave razlaganja u crevi
ma.
Osobe sa oboljenjima želuca i creva moraju izbegavati osušene plodove. Oni ne samo
da izazivaju nepoželjno stvaranje kiseline, već mogu dovesti i do povećanog nadimanja
stomaka. Dobro ispasirane plodove (najbolje kroz sito) uz dodatak začina koji smanjuju
nadimanje (kim, majoran ili timijan ili, čak, svež zeleni grašak), dobro podnose u malim
količinama i osobe koje pate od poremećaja u radu želuca i creva.
Plodovi mahunarki su izuzetno pomoćno lekovito sredstvo u slučaju opstipacije
(zatvor) ili previše tvrde stolice. U pasiranom obliku pospešuju učestaliju i mekšu stolicu,
bez bola ili dijareje.
Prilikom pripremanja jela od pasulja, gotovo svaka domaćica obavezno baca prvu, pa
i drugu i treću vodu. Reč je o široko rasprostranjenoj negativnoj navici, budući da se na taj
način odbacuje i najveći deo aktivnih, lekovitih sastojaka pasulja. Prvu vodu od pasulja bi
čak trebalo piti zasebno. Na taj način bi se mogle ublažiti mnoge stomačne tegobe. Prva
voda od pasulja se priprema na sledeći način:
Pola kilograma žutog, braon ili šarenog, a najbolje ,,pasuljice“ (sitnog pasulja), ili bilo
kog belog pasulja, dobro oprati u tri vode, staviti u lonac sa oko tri i po litre vode, dodati tri
glavice prošlogodišnjeg crnog luka sa što jačom ljuskom, malo lišća celera, peršuna,
mirođije i supenu kašiku morske soli. Pustiti da ključa najviše 10 minuta, potom procediti
u drugi lonac, sačekati da se ohladi i dobijeni sok sipati u staklenu flašu. Ostatak se može
dalje kuvati i koristiti za jelo.
Osobe sa poremećajem u funkcionisanju bubrega ne smeju uzimati jela od osušenih
plodova mahunarki, zbog previsokog sadržaja belančevina, ali mogu uzimati jela od
mladog graška pripremljenog bez soli.
Kardiovaskularni bolesnici moraju izbegavati mahunarke, pošto nadimanje može
nepovoljno uticati na rad srca.
Dijabetičari moraju obratiti pažnju kod upotrebe plodova mahunarki u ishrani, zbog
visokog procenta ugljenih hidrata. Dozvoljen je jedan obrok sa sočivom umesto zobene
kaše, a u ishranu se umereno može uvrstiti i mlad grašak.
Za ishranu ni u kom obliku nisu pogodne zelene komuške (mahune) graška, pošto
sadrže glikozide cijanične kiseline, fazeoline, koje mogu izazvati trovanje sa fatalnim
ishodom.
Dijabetičari bi trebalo celo leto, sve do kasno jeseni, da koriste za uzimanje različi
tih vrsta mahunarki, pripremljenih u vidu jela, salata i sl, budući da to povrće sadrži
glukokinin. Ova materija je veoma slična insulinu i ima svojstvo da snižava sadržaj
šećera u krvi i pospešuje njegovo izlučivanje preko urina. Glukokinin se ne razara
kuvanjem, pa domaćice za upotrebu u zimskim mesecima mogu konzervirati sve vrste
mahunarki u teglama.
Mahune pasulja su, s druge strane, izvanredno pomoćno lekovito sredstvo za tretira
nje dijabetesa i deluju poput prirodnog insulina. Trebalo bi piti čaj od mahuna suvog pasu
lja, komuški (Legumen phaesoli conc.). Priprema se tako što se 50 gr suvih čaura (komuš
ki) kuva u dobro poklopljenom sudu sa 0,75 litre vode, tri do četiri sata, tj. dok polovina
tečnosti ne uvri. Čaj se pije tri nedelje po jedna kašika na svaki sat. Posle tri nedelje, čaj se
priprema sa po 30 gr suvih mahuna na 0,751 vode, a za naredne tri nedelje sa po 10 gr suvih
mahuna.
Postoji i recept za pripremu čaja od mahuna pasulja sa hladnom vodom: supenu
kašiku čaja preliti šoljom (200 g) hladne vode, zagrejati i pustiti da ključa pet minuta. Sud
poklopiti i ostaviti da odstoji pola sata, zatim ga procediti. Piti tri puta dnevno po jednu šolju
čaja pre jela.
Za dodatno jačanje organizma, mahune pasulja se mogu pomešati sa bosiljkom i od
toga praviti čaj.
Kao pomoćno lekovito sredstvo za tretiranje dijabetesa, pored čaja se može primenji
vati i tzv. supa od mahuna. Priprema se tako što se na tihoj vatri kuva voda sa dve-tri šake
dobro osušenih mahuna, dok se ne dobije gusta supa koja sadrži oko pola litre tečnosti.
Dobijenu količinu supe treba popiti u toku dana, uz jednu do dve šolje čaja. Ukoliko se ova
kura ispravno primenjuje, kod lakših oblika dijabetesa može delovati kao ušteda na
insulinu, budući da propisane dnevne količine supe i čaja mogu zameniti od tri do pet
jedinica insulina.
Mlada, zelena boranija skuvana u mnogo vode i prelivena hladnim nerafinisanim
uljem je i hrana i lek za dijabetičare.
Čaj od m ahuna pasulja se može primenjivati i protiv zadržavanja suvišne vode u
organizmu i kod hroničnog reumatizma i išijasa. Ostala područja primene ovog čaja
odnose se na bolesti bubrega i mokraćne bešike, upale bešike posle šarlaha, tifusa i dif
terije, kod izlučivanja proteina u toku trudnoće, hronične upale urinarnog trakta, kao i
kod peska i kamena u bubregu. Čaj od mahuna pasulja sprečava dalje stvaranje
mokraćne kiseline, rastvara već postojeću i odvodi je, putem urina, iz tela. Kod obolje
nja sistema organa za izlučivanje treba piti dve do tri šoljice čaja pripremljenog po jed
nom od dva navedena recepta.
Čaj od cveta boba može pomoći u tretiranju akutnog pijelonefritisa i bubrežne kolike,
a može i ublažiti bol naročito prilikom izbacivanja kamena iz bubrega. Priprema se na
sledeći način: 25 g cveta popariti sa pola litra ključale vode, ostaviti da odstoji dva časa, pro
cediti i piti tri puta dnevno po jednu kafenu šoljicu.
Čaj od cvetova pasulja je stari narodni lek protiv kamena u bubregu, grčeva u bubrez
ima i gihta. Priprema se tako što se jedna supena kašika sušenog cveta pasulja prelije sa
200 g ključale vode i zatim ostavi da se prohladi 15 do 20 minuta. Piju se dve do tri šolje
dnevno u odmerenim gutljajima.
Čaj koji blagotvorno deluje na upalu mokraćne bešike, priprema se od zelenih mahu
na boba: 250 g zelenih mahuna boba kuvati u jednoj litri vode 15 minuta. Pošto se čaj
prohladi, piti ga po želji tokom dana.
Brašno od pasulja se može primenjivati u lečenju vlažnih ekcema, svraba i kožnih
osipa. Na obolela mesta se, bez ikakvih dodataka, stavlja čisto brašno od pasulja i poveže
ne previše jako. Svaka dva do tri časa, obolela mesta treba oprati mlakim čajem od kamil
ice i ponoviti postupak.
Kaša je izuzetno delotvoran narodni lek protiv otoka, ekcema, osipa i ostalih kožnih
oboljenja. Priprema se na sledeći način: izmešati brašno od pasulja i brašno od ječma tako
da se dobije kaša poput masti, potom dodati kamilicu. Sve dobro prokuvati i istisnuti kroz
sito. Kada postane prijatno topla, dobijenom kašom mazati obolela mesta.
Kaša od sočiva sa medom se u narodu primenjivala kao lek protiv glista kod dece.
Sočivo kuvano u sirćetu i izgnječeno u kašu, može se nanositi na ekceme, čireve i
otoke. Uklanja upalu na bolnim mestima.
Kod bolova izazvanih reumatizmom i gihtom, može pomoći prah od samlevenog soči
va: treba ga sipati u platnenu vrećicu i držati na obolelom mestu.
Mahunasto povrće je jedan od najjeftinijih, široko rasprostranjenih i najbezbednijih prirod
nih lekova za borbu protiv povišenog holesterola. Prema nekim naučnim istraživanjima, uzi
manje šolje kuvanih suvih mahunarki svakoga dana smanjuje loš (LDL) holesterol za 20 posto.
Mahunarke treba koristiti u ishrani najmanje jednom nedeljno. Jedna naučna studija
je pokazala da ljudi koji jedu mahunarke jednom nedeljno, imaju za 40 odsto manju
verovatnoću da obole od kancera. Spasonosni sastojci mogu biti inhibitori proteaze i još
neki antikancerogeni i antivirusni sastojci mahunarki.
Na kraju, u slučaju uzimanja AZT, svakako treba konzumirati i kvržice nekoliko
mahunarki, male ,,kapsule“ bakterija sa njihovog korena.
Postoje, naime, tvrdnje da su kvržice na mahunarkama najbolji biljni izvor jedinjenja
poznatog pod imenom hematinsko gvožđe, a rezultati istraživanja ukazuju da hematin
pojačava antivirusno delovanje leka AZT na HIV.
Nisam video da se kvržice mahunarki negde prodaju, ali, budući da uzgajam mnoge
vrste pasulja, iskopavam ih sa korenom i uzimam kvržice kao kapsule. Istini za volju, ukus
im je najmanje prijatan. Majka priroda je, po svemu sudeći, ovo smislila da bi sprečila uzi
manje prekomernih doza ovih kvržica bogatih gvožđem. Podrazumeva se da bi osoba sa
viškom gvožđa u organizmu trebalo da izbegava ovu terapiju.

Grožđe

Lečenje voćem je izuzetno važno budući da direktno deluje na celokupni organizam

čišćenjem i jačanjem krvi.
Usled ishrane mahom zasnovane na mesu i hrani bogatoj belančevinama kao što su
sočivo, mastan sir i jaja, potom previše začinjenoj hrani, prekomernom uživanju alkohola,
nekretanja osobito ljudi vezanih za sedenje, krv postaje previše gusta i lepljiva.
Onemogućeno pravilno proticanje krvi kroz krvne sudove iz pomenutih razloga, utiče da se
srce previše opterećuje pa dolazi do zgrušavanja krvi, gojaznosti, neurednog varenja, nadi
manja, opstipacije i mnoštva drugih teških bolesti.
Ko hoće da očisti krv od otpadnih materija i toksina i opet uspostavi normalnu suspen
ziju, a i da preventivno deluje na nastanak mnogih bolesti, trebalo bi da se posluži blagode
tima - voća. U tu svrhu je najbolje koristiti: jabuke, grožđe, pomorandže, limun, ribizle,
trešnje, višnje, jagode, bobice zove, kupine.
Grožđe se, po hemijskom sastavu, sastoji u najvećoj meri od vode (i do 70%), sadrži
šećer (glukozu i levulozu), do 23% slobodne vinske kiseline, maleinske kiseline i druge
organske kiseline, azotne materije, minerale i mineralne soli; kalijum, mangan, kalcijum,
magnezijum, natrijum, gvožđe, hlor, silicijum, fosfate, jod i arsen.
Grožđe je bogato vitaminima A, B, C i vitaminskim P-faktorima. Sadrži i enocijanin,
materiju koja daje boju.
Veoma lako se vari. To je jedna od značajnijih osobina grožđa. Odličan je stimulator
funkcija jetre, holagog i holeretik. Zbog visokog sadržaja minerala i mineralnih soli, odličan
je kao remineralizant. Njegovom primenom se u organizam unose praktično najvažniji oli
goelementi i minerali. Plodovi grožđa oslobađaju organizam od mnogih toksina, a deluju i
kao diuretik i laksativ.
Lečenje grožđem se preporučuje slabokrvnim, nervoznim, fizički slabim osobama i
rekonvalescentima.
Grožđe se može jesti i uz drugo jelo. Treba dobro sažvakati i pojesti ljuske i koštice, s
obzirom na to da u njima ima najviše aktivnih lekovitih sastojaka. Ko to ne može, trebalo
bi samo da isisa sok i uz to jede hleb. Osobe koje boluju od prekomernog zgrušavanja krvi,
hemoroida, zatvora, gihta, neuralgije, poremećaja u radu mokraćne bešike, kamena u beši
ci, oboljenja jetre, slezine, katara u crevima i želucu, histerije i depresije, trebalo bi da
svakodnevno uzimaju grožđe dva i po do tri meseca godišnje.
Zrna od grožđa se primenjuju i kao prirodno taninsko lečenje plućnih bolesnika. Spre
maju se tako što se istucaju i dobijeni prašak osuši na nekom grejnom telu (npr. ringli).
Dobijeni prašak se uzima na vrh noža pre jela tri puta dnevno. Isti rezultat se postiže i
pijenjem šire od zrelog crnog grožđa.
Grožđe i grožđani sok (šira ili mošt), dok ne počne da previre, može poslužiti kao
odličan lek kod srčanih bolesti i oboljenja jetre i bubrega. Poznato je da se grožđani šećer
može davati u vidu infuzije u cilju ojačanja srčanog mišića i postizanja diuretičkog efekta.
Može se piti šira od grožđa, razblažena ili blagi sirup od šećera. Pravi se tako što se
ukuva 100 gr vode i 50 gr šećera, dok se ne dobije 50 gr vode i 50 gr šećera. Veoma koris
no može biti i davanje infuzije šećera.
Šira je izuzetno dobra i mogle bi da je proizvode fabrike sokova. Jedan deo grožđa, pre
nego što od njega postane vino, može se pasterizovati i pakovati. Vinarije su, nažalost,
odvojene od fabrika sokova. Sok od grožđa koji se može naći na tržištu, ne sadrži ništa od
kvaliteta šire. Pravi sok od grožđa i prevrela šira, čak i blago prevrela (tek počela da
,,rezni“), dobri su za čišćenje celog organizma i jetre.
Nekad su se pila nakisela vina, posle masne i obilne hrane. Današnji čovek se
uglavnom ne hrani tako, a u cilju poboljšanja probavljivosti nekih jela postoje drugi načini.
Da bi se jaka jela, pogotovo pasulj, lakše varila, može im se dodati kašika sirćeta. Isto tako,
na ,,jače“ meso se stavlja limunov sok a uz ribu pije vino.
Svako prirodno vino je dobro, ako se pije na odgovarajuć način. Prema tome, ako sirće
nije štetno, nema razloga ni da nakiselo vino to bude. Sem toga, proizvodnja šire je manje
komplikovana od proizvodnje vina. Za vino su potrebna odlična burad i poznavanje
tehnologije (treba da previre), dok je za širu dovoljno samo izmuljati grožđe, pustiti da šira
otiče, potom je pasterizovati, upakovati (u boce ili tetrapak) i odložiti do upotrebe.
Vinsko sirće oživljava funkcije nervnog sistema, jača organizam, čisti pore i poboljšava
izlučivanje toksina i otpadnih materija. Može se primenjivati, posebno kod raznih vidova oti
canja, kao sredstvo za pranje tela. Priprema se od pola količine vinskog sirćeta i pola količine
vode. Prvih 14 dana, u toku dana se telo tri do četiri puta pere tom mešavinom. Pranje blago
nadražuje nervna vlakna i time poboljšava funkcionisanje oslabljenih organa. Cirkulacija
postaje pravilnija i manifestuje se prijatnim osećajem topline - struji kroz celo telo.
U slučaju oduzetosti tela ili pojedinih ekstremiteta, može se koristiti mešavina od pola
vinskog sirćeta i pola vode. Ugrožena mesta dobro trljati mešavinom.
Uz kuru sa vinskim sirćetom, poželjno je piti i po dve čaše vina od ruzmarina ili lišća
breze. To vino jača srce i deluje kao diuretik. Priprema se tako što se tri do četiri šake lišća
breze prelije kvalitetnim (najbolje domaćim) vinom i kuva poklopljeno, sa 250 gr meda, oko
dva i po do tri časa. Za pripremu vina od ruzmarina potrebno je 0,75 litre kvalitetnog vina.
Dodaju se, da se flaša napuni do grla, suve ili sveže grančice ruzmarina. Posle pet do šest
dana, ruzmarinovo vino se može koristiti.
Kod slabosti organizma, nastale iz različitih razloga - usled napora, zamora, dijareje,
bolesti želuca, jetre, slezine, nadimanja i sl, mogu se primenjivati čajevi od vina ili likeri sa
lozovom rakijom:
Uzeti po tri supene kašike sitno iseckanog lista koprive (Urtica dioica) i cveta i lista haj
dučke trave (Achillea millefolium). Mešavinu izručiti u jedan litar proključalog vina. Ostavi
ti dva sata da se prohladi poklopljeno. Procediti i zasladiti medom. Piti svaka tri sata po 50
gr. Recept primenjivati sedam dana.
Uzeti po tri supene kašike sitno iseckanog lista i cveta kičice (Erythaea centaurium) i
lista nane (Mentha piperita). Popariti sa jednom litrom proključalog crnog vina. Ostaviti
poklopljeno dva časa da se prohladi. Procediti i zasladiti medom. Piti svaka tri sata po 50
grama. Recept primenjivati sedam dana.
Uzeti šest supenih kašika sitno iseckanog lista pelena (Artemisia absinthium) i izruči
ti u jedan litar lozovače. Zatvoriti u flašu i 30 dana držati u toploj prostoriji. Za to vreme,
sadržaj u flaši promućkati nekoliko puta dnevno. Posle 30 dana, procediti i piti po jednu
rakijsku čašicu tri puta dnevno pre jela. Recept primenjivati deset dana.
Uzeti šest supenih kašika sitno iseckanog korena maslačka (Taraxacum officinale) i
izručiti u jedan litar lozovače. Zatvoriti flašu i 30 dana držati u toploj prostoriji. Za to vreme,
sadržaj flaše promućkati nekoliko puta dnevno. Posle 30 dana, procediti i piti po jednu rak
ijsku čašicu tri puta dnevno pre jela. Recept primenjivati deset dana. Ova rakija je u naro
du poznata kao - ,,stomaklija“.
U cilju jačanja organizma, rekonvalescenti mogu koristiti sledeće recepte:
Po tri supene kašike sitno iseckanog lista i cveta bosiljka (Ocimum basilicum) i lista i
cveta hajdučke trave (Achillea millefolium) izručiti u litar kvalitetnog vina. Zatvoriti flašu i
držati u toploj prostoriji 20 dana. Za to vreme, sadržaj u flaši promućkati nekoliko puta u
toku dana. Posle 30 dana, procediti i piti po 100 gr tri puta dnevno posle jela. Recept pri
menjivati deset dana.
Po tri supene kašike sitno iseckanog lista ruzmarina (Rosmarinus officinalis) i lista
nane (Mentha piperita) izručiti u litar kvalitetnog vina. Zatvoriti flašu i držati u toploj pros
toriji 20 dana. Za to vreme, sadržaj flaše promućkati nekoliko puta u toku dana. Posle 30
dana, procediti i piti po 100 gr tri puta dnevno posle jela. Recept primenjivati deset dana.
Za otvaranje apetita može se primenjivati sledeći recept:
Tri supene kašike sitno iseckanog lista pelena (Artemisia absinthium) izručiti u litar
lozovače. Zatvoriti flašu i držati u toploj prostoriji 20 dana. Za to vreme, sadržaj flaše pro
mućkati nekoliko puta u toku dana. Posle 30 dana, procediti i piti po jednu rakijsku čašicu
tri puta dnevno pre jela. Recept primenjivati 20 dana.
 Sok isceđen iz svežih vitica grožđa može se primenjivati kao sredstvo za zaustavljanje
krvavog povraćanja.
Osim primene grožđa i njegovih prerađevina kao pomoćnih lekovitih sredstava,
treba skrenuti pažnju i na njegovu višestruku primenu u svakodnevnom životu ali i - rit
ualnu primenu.
U Srbiji ne postoji domaćica kojoj nisu poznate sarmice od lista vinove loze i primena
suvog drveta loze za pripremanje pečenja. Upućeni tvrde da je pečenje najukusnije kada se
priprema na žaru ovog drveta.
Omiljeni zimski napitak dobrog dela naše populacije je kuvano crno vino kome se
mogu dodati karanfilić, cimet ili muskatni oraščić. Uz lekovit efekat vina, postiže se i
afrodizijski efekat.
List vinove loze se može koristiti i za skladištenje voća i povrća za zimu, stavljanjem lišća
loze između plodova. Na kraju, osušena stabljika loze može biti iskorišćena i kao izvanredan
dekorativni detalj u kući. Time se ostvaruje i umetnička dimenzija primene grožđa.
Od antičkih vremena i kulta boga Dionisa, darovatelja vinove loze i vina ljudskom
rodu, poznata je primena vina u religioznim obredima. Vino je omiljen napitak paganskih
bogova, dok u hrišćanstvu prilikom pričešća simbolizuje krv Sina Božijeg, Gospoda Isusa
Hrista, prolivenu za oproštaj čovekovih grehova.

Grožđe je hrana i m nogostruki le k - jedim o ga što više i što duže!

Vasa Pelagić

VITAM IN II MINERALI

Rezultati istraživanja nedvosmisleno ukazuju da korišćenje prehrambenih dopuna u

ishrani, radi jačanja imunbiološkog sistema, može da dovede do produženja života obolelih
od side. Dopune su čak delotvorne koliko i neki lekovi!
Posebno se preporučuju antioksidanti, uključujući prirodne (ne sintetske!) vitamine C
i E, hranljive materije na bazi vitamina A, beta-karotin, likopen i mineral selen. Brazilski
orah je bogat selenom, a ostale hranljive materije se mogu naći u voću, povrću, orasima i
integralnim žitaricama.
Više volim prirodne namirnice, nego sintetičke dopune redovnoj ishrani. Obolelima od
side preporučujem obavezno savetovanje sa kliničkim nutricionistom...

STRATEŠKE BILJKE

Suncokret (Helianthus annuus 1.)

Narodni nazivi: solnčica, sončna roža, sunce, sunčani cvet, sunčanik, sunčenica,
sunčenjak.
Opis: Suncokret, simbol leta, toliko je poznat da nije neophodan njegov bliži opis.
Raste u mnogobrojnim vrstama i podvrstama koje se razlikuju po visini, veličini cvetne
glave, veličini i boji plodova i sadržaju ulja.
Vreme cvetanja: Jul-avgust, a vreme sazrevanja plodova prema podneblju - od leta do
kasne jeseni.
 Podneblje: Kultivisan suncokret je poreklom iz Amerike. U šesnaestom veku je prene
sen u Španiju, odakle se dalje širio. Danas se gaji kao jedna od važnijih biljaka za dobija
nje ulja, kao krmna biljka, a dobar je i u ulozi paše za pčele. U baštama se često seje kao
ukrasna biljka, a nekultivisan raste uz železničke nasipe, ivice puteva, na krompirištima,
poljima, pustopoljima, i dr.
Lekoviti delovi: Cvetovi i seme, tj. plodovi (Fructus helianthi). Ulje dobijeno iz plodo
va (Oleum helianthi) ima veliku primenu u ishrani i (posebno) prehrambenoj industriji.
Miris plodova je slab a ukus uljan.
Delotvorne materije: U cvetovima je dokazano postojanje kvercimeritrina, jednog monog
likozida kvercetina, bartaina, holina, ksantofila i dr. Glavni sastavni deo plodova (do 40 posto)
je masno ulje bogato vitaminom E, kao i fitohormonima, lecitinom i mineralnim materijama.
Suncokretovo ulje dobija sve veći značaj u ishrani i jedva da zaostaje za maslinovim
uljem. Svetložute boje, bistro i žitko, suncokretovo ulje se odlikuje dugom postojanošću, u
ishrani se sme upotrebljavati isključivo hladno ceđeno a od gotovo neograničene je koristi
kao biljni izvor masti za zdrave i za bolesne ljude.
Termalno ceđeno i prerađeno ulje se koristi samo u tehnici.
Lekovito delovanje: Iz svežih cvetova i sveže narezanih gornjih delova stabljike,
priprema se alkoholni ekstrakt koji lekovito deluje kod oboljenja s groznicom. Ovaj
ekstrakt se preporučuje i kod malarije kod koje su čak i visoke doze kinina zatajile. Dozu
određuje isključivo lekar!!
Alkoholni ekstrakt je delotvoran i kod influence (oboljenje pluća sa konstantnom, ne
previše visokom, temperaturom), bronhijalnog karaktera upale pluća, a ne manje i kod
plućne gangrene. Delovanje se pripisuje fluorescenciji suncokretove tinkture. Suncokreto
vo ulje se posebno preporučuje bolesnicima kojima je zabranjeno korišćenje životinjskih
masti, kod bolesti žuči i jetre, čira na želucu i dr.
Pored maslinovog, i ulje od suncokreta je veoma dobro za masažu. Obogaćeno biljn
im eteričnim uljima, pospešuje pravilno funkcionisanje kože i postaje važan prirodni lek.

Arahis, arašidim

Narodni nazivi: kikiriki, kitkiritki, zemno orašće.

Opis: Jednogodišnja biljka, visoka od 30 do 70 cm, ubraja se u mahunarke pa ima
izvesnu sličnost s graškom i sočivom. Interesantno je da cvetne drške nakon oplodnje nas
tavljaju da rastu prema zemlji i zaranjaju u nju oko četiri-pet centimetara, da bi se potom
razvili plodovi koji su, eto, s pravom dobili ime „zemni orasi“.
Podneblje: Smatra se da su postojbina orašca tropski krajevi Južne Amerike, iako se
biljka uzgaja i u Indiji, Kini i Zapadnoj Africi. Sve veća potreba za mašću inicirala je eksper
imentalne uzgoje u Evropi, pa se danas uzgaja u Španiji, južnoj Francuskoj, Italiji i dr. Gaji
se i u Makedoniji. Orašac se javlja u mnogim sortama i varijantama.
Delotvorne materije: Semenke sadrže između 40 i 50 posto masnog ulja, od 20 do 30
posto azota, skroba, celuloze i dr. Masno ulje sadrži najviše linolne ali i cerotinske i
behanske kiseline, zatim i laurinske, miristinske i arahinske kiseline, vitamin E i mnoge
nealkaloidne materije.
Primena: Orašac je izvanredno jestivo ulje, veoma slično maslinovom ulju po blagosti,
kvalitetu i ukusu. Kao visokovredno jestivo ulje, trebalo bi ga mnogo više koristiti u
domaćinstvu. Sadrži visoki procenat linolne kiseline, jedne od najvažnijih masnih kiselina.
Ulje orašca ukršteno s maslinovim uljem, u trgovinama prehrambenim namirnicama
obično se prodaje pod imenom „stono ulje“. Upotrebljava se u proizvodnji margarina,
ribljih konzervi, čokolade, a sve veću primenu nalazi i u proizvodnji keksa i finog peciva.
Prženo seme orašca se koristi kao dodatak kafi.

Hmelj

Voli toplije predele. Danas je poznat čitav niz njegovih različitih oblika, ali se i kod ove
biljke primećuje pojava degeneracije.
Hmelj se gaji već od osmog veka, a prve zabeleške o njemu potiču od arapskog lečni
ka Mesue iz sedmog veka nove ere, koji je za čišćenje krvi preporučivao sirup od hmelja.
Danas se najviše gaji u Čehoslovačkoj, Nemačkoj, Francuskoj, Engleskoj i Americi, kod nas
uglavnom u Vojvodini.
Lekoviti deo biljke: U martu i aprilu beru se mladi izdanci i koriste kao šparoga za
pripremu salate i sličnog, a šišarice (Strobili lupuli) za vreme berbe u avgustu.
Lekovite i hranljive materije: Šišarke hmelja, to jest njihovo ,,brašno“ (Glandulae lupuli
lupulin), sadrži eterično ulje s kariofilenom, linolool, mircen, razne kiseline označene kao
humulon i lupulon. Poslednja (lupulon) se dosta koristi u lečenju. Pored navedenog, brašno
hmelja verovatno sadrži morilinu sličnu bazu i jedan alkaloid. Šišarke, odnosno brašno
hmelja, treba čuvati sarno u tamnim, dobro zatvorenim staklenim posudama.
Lekovito dejstvo: Šišarke se koriste za jačanje (ova sposobnost se pripisuje visokom
sadržaju gorkih materija), iniciraju pojavu apetita, a povoljno utiču i na rad želuca i creva.
Čaj od šišarke preporučuje se kod neuroznih proliva, neuroznih crevnih oboljenja, nadu
tosti i crevnih grčeva.
Gorke materije zajedno sa eteričnim uljem i velikim brojem lekovitih elemenata delu
ju umirujuće na nervni sistem, neurozno ubrzanje pulsa i normalizuje rad srca. Čaj od
šišarke (jedna čajna kašičica na tri decilitra vrele vode, da odstoji 15 minuta) uklanja nave
dene pojave i vraća normalan san. Budući da u velikoj meri smanjuje polnu pre
nadraženost, čaj od šišarki (nezaslađen, pije se u gutljajima jednu-dve šoljice dnevno) pre
poručuje se u pubertetu kod dece previše zaokupljene polnim samozadovoljavanjem ili u
slučaju polucija za vreme spavanja.
Delovanje hmelja, u smislu obilnog izlučivanja mokraće, nema samo povoljan uticaj na
smanjenje skupljanja vode u telu već i lekovit uticaj kod svih oboljenja od gihta i reumatiz
ma. Brašno hmelja, tj. lupulin, ima isti efekat pa bi oboleli trebalo da ga uzimaju po jedan
gram više puta dnevno.
Hladno pripremljen čaj od šišarki je izuzetno delotvoran kod svih probavnih smetnji,
naročito ukoliko se pije u gutljajima najmanje jedna sat pre jela. Kao topli napitak, umiru
juće povoljno deluje, pre svega, kod nesanice i seksualnog uzbuđenja.
Rezultati najnovijih istraživanja ukazuju da hmelj uništava želju za nikotinom, zbog
čega se rado preporučuje pušačima.
Klinički ogledi su pokazali da hmeljna kiselina (lupulon) pospešuje uništavanje
tuberkuloznih bacila. Budući da je koncentrisani lupulon u izvesnoj meri toksičan, može se
koristiti isključivo po preporuci i nadzorom lekara. Kod tuberkuloze se sa uspehom pri
menjuje lupulon u želatinoznim kapsulama.
 Izuzetno snažno baktericidno delovanje ove lekovite biljke (antiseptičko dejstvo gotovo
500 puta!) u mnogome se približava dobro znanoj karbolnoj vodi. Iako punovredan kao
lekovita biljka, pogrešnom upotrebom hmelja mogu nastati i negativne posledice. Prilikom
prekoračenja doza kao i dugotrajnom primenom, može doći do pojave omamljenosti,
teškoća u želucu, čak i gubitka svesti. Čaj od hmelja nije preporučljiv za trajnu upotrebu.

Čajne mešavine

Čaj za nerve: U jednakim delovima izmešati šišarke hmelja, cvet despika, listove
matičnjaka i cvet jaglica.
Čaj za umirenje želuca: Izmešati šišarke hmelja, jedan deo listova matičnjaka, jedan
deo biljke kičice i jedan deo cveta kamilice.
Čaj za nesanicu: Tri dela šišarki hmelja i dva dela korena odoljena - uputstvo za ovaj
čaj navedeno je kod odoljena.
Priprema pomenutih čajnih mešavina: Jedna čajna kašičica mešavine za jednu šoljicu
čaja pripremljenog kao oparak. Pije se prema potrebi jedna do dve šoljice tokom dana,
nezaslađen i u gutljajima.

Priprema u narodnoj m edidni

Sok sveže ubranih listova ili izdanaka hmelja pospešuje stolicu i izlučivanje mokraće,
odvodi suvišnu žuč i umiruje bolove materice. Kod kamena u bešici dobro je pariti sa
uvarkom od izdanaka i cvetova hmelja.
Za regulisanje rada jetre priprema se salata od mladih izdanaka hmelja. Tinktura
(priprema se tako što se sveže šišarke potope u vinsku kiselinu) preporučuje se kod gihta
i žutice, a uzima se tri puta dnevno između pet i osam kapi.
Mladi izdanci hmelja sprečavaju skorbut. U narodnoj medicini se s uspehom prime
njuje čaj od listova hmelja protiv skorbuta, povećane slezine, kod bolesti krvi i dugotrajnih
groznica.
Sveže ubrani i u avanu istucani listovi preporučuju se kao oblozi spolja, za umirenje
bolova od reume, gihta, nagnječenja tkiva i iščašenja.

Žutika trpka (Berberis vulgaris L.)

Narodni naziv: babkovina, brebenika, česmiga, česmigovina, česmina, divlji šimšir,

kiseli trn, mali čevčežac, šimširika, šimširovo drvo, divlja šimširika, trpka žutika, žuti šipak,
žutika, žutica, žutikovina, žutokora.
Žutika trpka potiče iz zemlje Berbera u Severnoj Africi, odakle je prenešena u Špani
ju, na šta ukazuje i njeno latinsko ime - Berberis. Danas je veoma rasprostranjena i raste
gotovo po čitavoj Evropi. Ima je dosta i u našim krajevima gde raste po živicama, šikarama,
uz ivice šuma, i sl.
Opis: Grane ovog drveta su u mladosti poput šibe i crvenkaste boje. Kasnije odrvene i
dobiju prljavo-sivu koru. Listovi se delimično pretvaraju u trodelno trnje. Kratki izdanci
razvijaju listove smeštene u čupercima, jajasti su i na rubu nazubljeni. Žuti cvetovi čine
obešene grozdove. Bobičasti plodovi valjkastog su oblika i svetlocrvene boje.
 Miris grma je slab, kora korena veoma gorkog ukusa i prilikom žvakanja boji plju
vačku žuto. Zrele bobice imaju ugodan kiselkasti ukus.
Svetložuti grozdasti cvetovi cvetaju u martu i aprilu.
Bobice sazrevaju u avgustu i septembru. Dok su plodovi nezreli, blago su otrovni, a
potpuno zrele bobice mogu se bez bojazni koristiti jer ne sadrže alkaloid.
Lekovite su bobice (Fructus Berberidis) i kora sa korena (Cortex Berberidis radicis).
Bobice se beru u avgustu i septembru, a kora s korena u kasnu jesen ili rano proleće (mart).
Sveže bobice se suše na vazduhu ili suncu. Ukoliko je vreme vlažno, mogu se oprezno suši
ti u rerni na umerenoj temperaturi. Bobice se beru bez peteljki, i nakon sušenja moraju da
zadrže prirodnu crvenu boju.
Budući da se na donjoj strani listova razvijaju zimske spore plamenjače ili žitne rđe
(Puccinia graminis), žutika se kao domaćin pomenute žitne bolesti sistematski iskoreljuje
u žitnim područjima!
Kako stoka na paši zbog trnja izbegava njen grm, ova biljka je vrlo prikladna kao živa
ograda, odnosno živica.
Lekovite materije: Zrele bobice sadrže isključivo voćne kiseline, dakle ne i vinsku i cit
ronsku kiselinu. Pored njih, i pektoze, gumu i jednu još uvek detaljno neistraženu aro
matičnu kiselinu. U kori korena otkriven je čitav niz alkaloida. Pre svega berberin i alka
loidi berbamin, oksiakantin i oksiakantin-vinetin. Materija sa blagotvornim dejstvom ima i
u kori korena. To su palmatin, jatrorizin, kolumbanin, šećer, skrob i hemiceluloza.
Lekovito delovanje: Alkaloidu berberinu se pripisuje čitav niz lekovitih delovanja.
Pospešivanje izlučivanja žuči, otklanjanje zastoja funkcije žuči, žutice, otoka jetre i ostale
bolesti jetre, a usled funkcije proširenja žila i poboljšanje krvotoka (cirkulacija krvi) uz
istovremeno sniženje krvnog pritiska.
S druge strane, žutika se preporučuje kod proliva, posebno kod karakterističnih proli
va tuberkuloznih plućnih bolesnika. Delovanje žutike izjednačuje se sa lekovitim efektom
dejstva droge Radix Colombo uvezene iz istočne Afrike (potiče od biljke Jatrorrhiza palma
ta (Lam) Miers), čiju su vrednost potvrdili najpoznatiji farmakolozi posle detaljnih istraži
vanja. Berberin, sem toga, ubrzava aktivnost bubrega, ali se ne sme koristiti kod upale
bubrega praćene groznicom.
Uživaocima opijuma ili morfijuma kora žutike može doneti ozdravljenje! Kura za
odvikavanje sadrži čaj od kore žutike, ali se preduzima samo pod lekarskom kontrolom.
Primena u narodnoj medicini: Narodna medicina posvećuje grmu žutike posebnu pažnju.
Pomenute mogućnosti lečenja prvobitno su proizišle iz narodne medicine, a dalje mogućnosti
lečenja su: sa šećerom skuvani sok od žutike uzima se kašičicom i sprečava povraćanje kod trud
noće; voćno sirće pripremljeno iz bobica žutike (čajna kašičica) blago je sredstvo za otvaranje.

KRATKO IN AU ČN O ...

Brokoli, rotkvice i krompir poboljšavaju pamćenje, a isto važi i za jabuke i

pomorandže, utvrdili su istraživači sa londonskog Kongs koledža. Oni su ustanovili da
pomenuti plodovi sadrže supstance koje imaju isto dejstvo kao i neki lekovi kojima se leči
Alchajmerova bolest, što je veoma značajno za prevenciju i tretman te bolesti, objavilo je
Kraljevsko farmakološko društvo Velike Britanije. Konzumiranje „veličanstvene petorke“
pozitivno se odražava kako na zdravlje obolelih, tako i na potpuno zdrave osobe.
 Tim klinike „Akbar“ u Panama Sitiju na Floridi je dokazao da korišćenje 15 češ
njeva belog luka dnevno štiti organizam od kancera 140 do 160 puta uspešnije! Pre
ciznije, za toliko puta se povećava aktivnost kiler ćelija (ćelija ubica) koje uništavaju
onkogene ćelije.

Dokazano je da biljna hrana daje 25 puta manju intoksikaciju azotnim toksinima nego
meso. Upravo zbog toga su, tvrde naučnici, vegetarijanci izdržljiviji od mesoždera.

Pečurke su uglavnom siromašne vitaminima. Izuzetak predstavljaju lisičica (Cen

tharellus cibariuo) i rujnica (Lactarius deliciosus) koje se odlikuju visokim sadržajem vita
mina A i Bl. Sa gledišta fiziologije ishrane, značajno je da pečurke spadaju u retke namir
nice biljnog porekla sa srazmerno znatnom D-vitaminskom aktivnošću.

Trajna zeljasta dlakava biljka živa trava raste svuda, a najviše na sunčanim, suvim mes
tima. Upotrebljava se cela biljka - kao čaj, najviše kao sredstvo za zaustavljanje krvarenja.
Narodna imena ove biljke su mala živa trava, iglica, kačnjak, mačak, poludnevica, teklica,
čapljan, crvene nožice čapljina, a latinsko ime joj je Erodi cicutarii herba.

Konzumiranje ogromnih količina paradajza može ukazati na anemičnost prouzroko

vanu nedostatkom gvožđa kod nekih osoba, pokazuju najnovija istraživanja koje prenosi
Rojters. Slučaj jedne pacijentkinje koja je dnevno jela do deset paradajza, nagnao je lekare
da istražuju vezu između ove namirnice i anemičnosti i pokazalo se da je potreba za većom
količinom paradajza u direktnoj vezi sa malokrvnošću.
Ranija istraživanja pokazala su da anemija može dovesti do potrebe i za neuobiča
jenom hranom ili supstancama koje ne spadaju u deo normalne ishrane, poput prašine ili
gline, a i velike potrebe za hrskavom ili slanom hranom može biti povezana sa
nedostatkom gvožđa u organizmu.

Vino može da spreči ili bar uspori proliferaciju ćelija raka - tvrde francuski stručnjaci.
Ovo otkriće je objavio profesor Žan-Fransoa Rosi čiji je tim proučavao efekte tanin
polifenola (sastojka kožice grožđa) na rak kičmene moždine i napomenuo:
- Otkrili smo da polifenoli smanjuju proliferaciju kancerogenih ćelija i izazivaju apop
tozu - odnosno da pospešuju samouništenje pomenutih ćelija. Ne tvrdimo da je vino lek ili
da deluje kao vakcina, međutim u našim laboratorijskim istraživanjima utvrdili smo da
određena vrsta polifenola zaista uništava ćelije raka.

Najnovija ispitivanja stručnjaka iz američkog Ministarstva poljoprivrede pokazuju da

borovnice snižavaju ,,loš“ holesterol jednako dobro kao i lekovi. Ovaj efekat borovnica
postiže se pterostilbenom, supstancom koja rastvara masnoću i štiti organizam od malig
nih bolesti. Pola čaše crnog vina dnevno ili čaša soka od borovnice, štite krvne sudove i
obezbeđuju dovoljno antioksidanata za ceo dan, tvrde američki stručnjaci.

Sve je više dokaza da je način ishrane usko povezan sa kancerom - tvrde britanski
stručnjaci.
 - Sistematizovali smo razna otkrića iz oblasti ishrane i utvrdili da voće i povrće pruža
ju značajnu zaštitu od raka, a da meso, mleko i masnoće imaju određena kancerogena svo
jstva - kaže dr Džon Kamings iz Kliničkog centra za ishranu u Kembridžu i dodaje - Polov
ina smrtnih slučajeva od kancera otpada na četiri vrste: rak pluća, dojke, prostate i debel
og creva. Dok je za rak pluća najodgovornije pušenje, za ostale tri vrste raka najveći faktor
rizika je - ishrana.
U više studija je potvrđeno da hrana bogata životinjskim mastima utiče na pojavu
kancerogenih oboljenja. Pomenuti sručnjaci ističu da je osnovni razlog za nastanak raka
mutacija u ćelijskoj DNK, koja je ili nasledna ili do nje dolazi usled spoljnih faktora, među
kojima glavnu ulogu igra nezdrav način života, a naročito ishrana.

Ekstrakt ananasa sadrži bioaktivne molekule od kojih se mnogo očekuje u borbi pro
tiv raka. Istraživanje sprovedeno na Kvinslend institutu za medicinska istraživanja pokaza
lo je da bar dve materije prisutne u ananasu, mogu da suzbiju rast malignih ćelija.
Otkriveno je da bromelain, bogat izvor enzima, može da stimuliše rad nekih speci
fičnih imunih ćelija i da blokira funkciju nekih drugih. U njemu su identifikovane dve
belančevine - CCS i CCZ - koje sprečavaju rast tumorskih ćelija dojke, pluća, jajnika i debe
log creva, a, pokazalo se, i ćelija malignog melanoma, najmalignijeg od svih tumora.
Obe belančevine pripadaju grupi enzima proteoza koji učestvuju u razgradnji proteina.
Ovo je prvi put da je dokazano da ova klasa enzima ima uticaj na rad odbrambenog sis
tema. CCS blokira jedan protein koji je defektan u oko 30 odsto malignih ćelija, dok CCZ
stimuliše odbrambeni sistem da uništava maligne ćelije.
I jedan i drugi enzim ,,rade“ potpuno drugačije od svih poznatih klasa lekova koji se
koriste za lečenje malignih bolesti, pa se u ovo otkriće polažu velike nade. To je još jedan
dokaz da je priroda neiscrpan izvor materija koje mogu biti efikasne u terapiji različitih
stanja.

Holesterol u krvi se može smanjiti nemasnim obrocima, korišćenjem maslinovog ulja

i jabukama. Ovo voće sadrži oko 40 kalorija, flavonoide koji smanjuju holesterol i kiseline
koje olakšavaju varenje. Dve sveže jabuke dnevno tokom zime zaštitiće čoveka od prehlade,
budući da sadrži dosta vitamina C. Korisne su sveže, ali i u kompotu i pečene.

Ulje od soje i avokada može pomoći obolelima od artroze. Ispitivanja su pokazala da

ova vrsta ulja ,,podmazuje“ zglobove, pa kapsule sa uljem koje se uzimaju nekoliko mese
ci mogu značajno da poboljšaju funkcije zglobova kolena i kuka.

Sveže hladno ceđeno maslinovo ulje je veoma bogat izvor različitih materija neophod
nih za unapređenje zdravlja. Kvalitetno maslinovo ulje sadži i supstance koje u organizmu
deluju poput antireumatika. Tako 50 grama ulja odgovara jednoj desetini doze brufena.
Za ovo otkriće zaslužni su stručnjaci Montel hemijskog centra u Filadelfiji koji su
otkrili protivzapaljensko dejstvo supstanci izolovanih iz maslinovog ulja. Iako ovaj antiin
flamatorni i analgetski efekat nije dovoljan da se suzbije glavobolja, sigurno je da doprinosi
povoljnijim efektima mediteranske dijete. Izolovana materija je oleocantal, koji inhibira
aktivnost enzima učesnika u zapaljenskim procesima na isti način kao što to rade antiin
flamatorni lekovi.
 Inače, zapaljenski procesi su u osnovi različitih oboljenja među kojima su i srčane i
maligne bolesti. Mediteranska dijeta, čiju osnovu čini maslinovo ulje, ima mnoge pozitivne
efekte na zdravlje među kojima su i smanjeni rizik od kardiovaskularnih bolesti, raka
dojke, pluća i demencije. Maslinovo ulje sadrži ceo lanac bioaktivnih materija, a za neke
stručnjaci još ne znaju mehanizam dejstva. Ipak, treba ga uzimati umereno zbog visokog
sadržaja masnoće.

Istražujući tajnu dugovečnosti stanovnika na Tibetu i u pustinji Gobi, kineski i indijs

ki naučnici pronašli su u uzorcima zemlje, vode i hrane, veliku količinu cinka, bakra, sele
na i magnezijuma. Ovi antioksidanti ulaze u sastav takozvanog eliksira dugovečnosti. Taj
eliksir se pravi od oraha i indijskog oraha, badema, pistaća, suvog grožđa, kokosovog braš
na i urmi. Mešavina nije precizno dozirana, na radost ljubitelja suvog voća, ali ne treba
preterivati. Za potrebe organizma u zimskim mesecima dovoljno je uzeti 30 do 50 grama
voća ili od svega po malo.

Grožđe spada u red za čovekovu ishranu odnosno život najzdravijih vrsta voća. Bez
obzira na to kakve je boje grožđe (belo, roze ili crno), ispitivači njegovih svojstava su utvrdili
da grožđe spada u grupu tzv. supernamirnica, a jedno od neobično važnih dejstava je što
doprinosi usporavanju starenja.
Analizama je utvrđeno da svega sto grama grožđa ima 72 kalorije, ali mu se kalorična
vrednost znatno uvećava ako se koristi kao suvo grožđe. Tako suvo grožđe dostiže gotovo
četvorostruko veću kaloričnu vrednost od sirovog, jer iznosi čak 272 kalorije.

U potrazi za nektarom, pčela skuplja polen na četkicama svojih zadnjih nožica. Ovaj
dragoceni prah ne samo da omogućava cveću da produži vrstu, već višestruko pomaže
ljudima.
Dijetetičari ga smatraju kompletnom hranom, prirodnom i bogatom vitaminima, miner
alima i aminokiselinama. Često ga u ishrani koriste sportisti, najviše sprinteri i maratonci.
Polen izuzetno pomaže sistemu za varenje, protiv zatvora i anoreksije. Takođe,
povoljno deluje kod nervnih tegoba i pospešuje intelektualne aktivnosti. Seljaci su ga rani
je u nordijskim zemljama koristili u borbi protiv karijesa, a danas je u Švedskoj polen jedan
od glavnih sastojaka u proizvodnji paste za zube.
Američki Apači su posipali polenom mladiće koji ulaze u život.
Polen se takođe koristi i u kriminološkoj tehnici za utvrđivanje alibija.
U naftnoj industriji se na osnovu polena otkrivaju nalazišta nafte u Zemljinim slojevima.
Arheolozi posebnim tehnikama, na osnovu analize polena, utvrđuju kako su se neki
narodi hranili u prošlosti.
U poslednje vreme, sa porastom alergija, naročito u SAD, od polena se spravljaju
posebni lekovi, alergeni za ublažavanje alergija.

Da bi se hrana bolje svarila a čovek pri tom podmladio organizam, pola sata posle
obroka treba na jezik da stavi malo soli ili nečeg ljutog. Ovo će refleksno izazvati intenzivno
lučenje kiseline u želucu koja u većoj količini sadrži ferment pepsin. Prolazeći kroz krvo
tok, samim tim i sve organe, pepsin će rastvarati stare i time pomagati mladim ćelijama u
borbi za opstanak - tvrdi ruski naučnik Bolotov.
 ZAČINI

Cm i i beli biber

Biber je, u stvari plod biljke povijuše (Piper nigrum), poreklom iz Indijskog arhipeiaga,
a danas se gaji u celoj tropskoj Aziji, ekvatorijalnoj Americi i Africi.
Od iste biljke dobija se beli i crni biber. Za dobijanje belog bibera beru se skoro zrele
crvene bobice i drže tri-četiri dana u vodi radi bubrenja i lakšeg ljuštenja, i tek onda suše.
Crni biber se dobija tako što se nedozreli obrani plodovi suše. U toku sušenja zrna se
smežuravaju i dobijaju crvenomrku boju. Boljeg kvaliteta je onaj tamnije boje, teži je i aro
matičniji.
Ukus bibera je ljut, papren, a miris aromatičan i draži sluzokožu, odnosno tera
na kijanje kada se udiše. Ljutinu mu daje alkaloid piperin kojeg ima šest odsto, a
aroma začina potiče od eteričnog ulja (oko 1,5 odsto). Koristi se u prehrambenoj
industriji - u proizvodnji marinada, jela od mesa i ribe i za priprem u kobasica, a u
domaćinstvu mleveni biber je univerzalni začin za poboljšanje ukusa supe, umaka,
mesa, kobasica, jela, variva i salata. Jela sa dosta bibera su ukusnija, jačaju apetiti i
štite od infekcija u organima za varenje. Prirodni je lek i kod smetnji na organima za
varenje.

Majoran (Majorana hortensis)

Majoran (mažuran) je baštenska aromatična biljka koja cveta usred leta a kao začin
ima široku primenu.
Poreklom je iz zemalja oko zapadnog Mediterana, međutim, gaji se u zapadnoj i sred
njoj Evropi. Sadrži 0,7-3,5 odsto etarskog ulja, tanina i gorkih materija. Majoranovo eter
sko ulje ima veliku baktericidnu moć, tako da je izvrstan i neškodljiv konzervans, istovre
meno i lek protiv tegoba u organima za varenje. Razne čajne mešavine sa majoranom poz
nate su u narodu kao sredstvo za pospešivanje varenja, protiv nesanice, lupanja srca, za
ispiranje grla, guše i nosa kod prehlada.

Kurkuma

Prepoznatljive žutooker boje, poznata je kao jedan od sastojaka karija. Fini prah se
dobija sečenjem, sušenjem i mlevenjem korena istoimene biljke poreklom sa jugoistoka
Azije.
Zbog izuzetno jakog svojstva da stimuliše rad jetre i stomačnih organa, ovaj začin se u
tradicionalnoj indijskoj medicini već vekovima koristi za čišćenje organizma. Preporučuje
se posle perioda obilnog unošenja hrane i pića, blagog povećanja holesterola u krvi, za
poboljšanje rada jetre i žuči, bolje varenje.
Međutim, preterana doza kurkume može da iritira stomak i izazove mučninu i
povraćanje, pa se zato preporučuje u obliku kapsula i u propisanim dozama.
 Ljuta papričica

Ljuta papričica, biljka južnoameričkog porekla, čini deo familije Solanacee kojoj pri
padaju i plavi patlidžan, paradajz i krompir.
Na osnovu arheoloških nalaza, utvrđeno je da se ljuta papričica gajila u Meksiku
pre 5.500 godina, odakle je posle Kolumbovog otkrića Novog sveta stigla u Evropu.
Osim toga što obogaćuje i poboljšava ukus, ovaj začin ubrzava metabolizam pa je
veoma koristan u dijetama. Najnovija istraživanja su dokazala da ljuta papričica
poboljšava i reguliše proces varenja, a zahvaljujući lecitinu koji se nalazi u semenu,
snižava holesterol i na taj način čuva elastičnost i čistoću krvnih sudova. Ljuta papriči
ca šitri krvne sudove i ubrzava krvotok, međutim ne preporučuje se osobama koje
boluju od gastritisa ili čira na želucu.

Kim

Iako izgleda kao seme, kim je u stvari plod biljke. Ovaj začin široke primene,
odomaćen u našoj kuhinji, odlično rešava probleme nadimanja i gasova u stomaku. Zah
valjujući esencijalnim uljima koje sadrži, pospešuje varenje, opušta stomačne mišiće i otk
lanja osećaj nadutosti i težine u stomaku. Kim je vrlo delotvoran i kod otklanjanja stom
ačnih grčeva i glavobolje izazvane lošim varenjem. Može se koristiti kao začin ali i kao čaj.

Đumbir

Poreklom iz Indije i Malezije, nastrugan aromatičan koren biljke Zingiber officinale

koristili su kineski moreplovci protiv morske bolesti još pre mnogo vekova.
Zbog izuzetnog dejstva na proces varenja, ovaj začin je naročito posle obilnih obroka
bio jako popularan u antičkoj Grčkoj i Rimu. Današnja fitoterapija đumbiru priznaje mnoga
pozitivna dejstva na organizam. Kao nastrugan svež koren ili osušen u prahu, đumbir je
izuzetno uspešan kod otklanjanja mučnine i povraćanja, naročito onih izazvanih vožnjom
brodom, automobilom ili avionom, kod otklanjanja stomačnih grčeva, opuštanja stomačnih
mišića, delotvoran je i kod prehlade, glavobolje i reumatskih bolova, a u poslednje vreme
se preporučuje i za čišćenje organizma.
Nekoliko kapi esencijalnog ulja đumbira u vrućoj vodi za kupanje otklanja znake
prehlade, a parčići svežeg korena preliveni sa dva decilitra vrele vode pospešuju varenje.

Cimet

Cimet je osušeni gornji površinski deo kore Cinnamomum zeylanicum, niskog drveta
poreklom sa Šri Lanke koje su još pre tri milenijuma Kinezi koristili kao lek protiv
prehlade, za otklanjanje menstrualnih tegoba i bolje varenje. Na istoku se cimet i danas
koristi kao sredstvo za ublažavanje kijavice, upale grla i reumatskih bolova.
Zahvaljujući esencijalnim uljima koje sadrži, smatra se dobrim antiseptikom koji ima
i fungicidno dejstvo.
 Kruna fitoterapije:
Todoxin - pre, sada, posle

Prof. dr Pauli
D irektor od seka za virusologiju
Kohovog institu ta u B erlin u

Paradoksalna je savremena pojava da se ljudi listom okreću biljnim preparatima. Zašto

baš njima? Uobičajeno je mišljenje da ovi preparati nemaju neželjene sporedne efekte.
Smatraju se načelno bezbednim i delotvornim agensima. Iako u fitoterapiji postoji čitav
spektar različitih gledišta, najveći deo fitoterapeuta odbacuje stav da su prirodni biljni
preparati analogni farmaceutskim preparatima i da se koriste u školskoj kliničkoj medici
ni kao lekovi.
Postoji samo nekoliko biljaka efikasnih poput lekova, to jest onih čije se delovanje pri
bližava delovanju farmaceutskih preparata. Ukoliko se primenjuju u fitoterapiji, onda je to
svakako u alopatskom lečenju.
Najveći deo lekovitih biljaka sadrži na desetine različitih sastojaka, često izuzetno
složenih - smole, tanini, polisaharidi itd. Oni ublažavaju, moduliraju i modifikuju efekte
svakog od aktivnih principa. Ogroman broj studija je pokazao da se dejstva ekstrakta celih
biljaka ne mogu dobiti davanjem izolovanih prečišćenih sastojaka biljke. Potreba da se to
ponavlja i naglašava deluje ironično ako se ima u vidu da biologija već dugo koristi kao
aksiom teorijski model sistema, prema kome je celina veća od zbira delova. Medicinskoj
javnosti je jednostavno prirođena izvesna doza konzervativizma. Fitoterapeuti, s druge
strane, svoje viđenje da je celina veća od delova, izvode iz vitalizma a ne teorije sistema.
Farmaceutski lekovi su napravljeni da izazovu specifične reakcije. Neželjena dejstva se
provlače kao rizici u odnosu na korist primarnog efekta. Biljke, pak, imaju nekoliko širih
dejstava na više celih fizioloških sistema istovremeno. Obično su usmerena u istom opštem
terapijskom pravcu, uglavnom su komplementarna ili sinergetska, često nespecifična, a
veoma retko nepoželjna.
Biljni preparati su usmereni na telesno samoizlečenje, dok se farmaceutski lekovi
odnose na simptome izazvane specifičnim mehanizmima bolesti, shvaćenim prema
naučnoj patologiji. Ta dva pristupa su suprotstavljena jedan drugom. Biljni preparati delu
ju veoma blago, često u pokušaju podsticanja ili podržavanja deficijentnih sistema i proce
sa, ili kao pomoć prilikom odstranjivanja ekscesa ukoliko su postali preovlađujući. Ublaža
vanje simptoma je samo deo strategije fitoterapije.
Fitoterapija je holistička terapija. Duhovno i duševno stanje skladno integriše u svoje
shvatanje čovekovih funkcija i biljnog lečenja, poštujući planetarnu i ekološku dimenziju
prirodne medikacije omogućenu biljkama. Način življenja, duhovni i duševni stavovi, deo
su svakog naturopatskog pristupa uključujući i fitoterapiju. Konzistentna i moćna dejstva
na suptilnim nivoima, izazvana biljnim agensima, ne mogu biti objašnjena far
makokinetičkim modelom na kome se zasniva klasična farmakologija.
Viševekovno korišćenje lekovitih biljaka prevazilazi čak i grčko-rimsko nasleđe med
icinskog mišljenja (samo što je, na žalost, zaboravljeno u amneziji mlade tehnološke med
icine) i seže do magijskih, ezoterijskih i verskih oblasti praistorije. Veliki azijski medicins
ki sistemi, na primer, nesmetano egzistiraju hiljadama godina integrisani u odgovarujuće
složene kosmološke i filosofske sisteme. Bilo koje složeno proučavanje primena biljaka u
lečenju, dovodi do spoznaje da su savremeni lekari poput slonova u staklarskoj radnji.
Nijedna medicina ne postoji sama po sebi. Uvek je proizvod zemlje, preciznije pod
neblja u kome je nastala i vekovima praktikovana. U njoj se oslikavaju svi religijski, kul
turni i društveni uslovi. Zbog toga se i slike i tokovi bolesti nužno razlikuju od jednog do
drugog kulturnog kruga i od jedne do druge epohe.
Svaka medicina smeštena je u sistem verovanja ,,svoje“ kulture. Verovanje iscelitelja i
pacijenta u delovanje datog sredstva, samo je jedna od više pretpostavki za njegovu
delotvornost.
Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na
studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 god
ina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim
naukama, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma
farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost.
U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova
izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih
posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu“ medikamentoznu
terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog
drugog medikamenta.
U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su davani pod kontrolom
lekara. Zapaženi su sledeći efekti:
- mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija,
- dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak,
- vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama - kod manje od 2%
bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i u retkim
slučajevima (jedan do dva na 1.000 pacijenata) dijareja na početku uzimanja (u trajanju od
jednog do tri dana). Od više stotina praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom sluča
ju nije došlo do oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih
preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja,
primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana,
- podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta,
- smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice
detekcije,
- smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice
detekcije.
Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna
lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi
tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama:
 - Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD;
- Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet - Department of
Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal;
- Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga - Ontario,
Kanada;
- Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittel
suchung), Grac, Austrija;
- Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University Col
lege London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder;
- Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital -
Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej.
Jedna od osobina žive materije jeste njena sposobnost da stvara metaboličku energiju
potrebnu za rast i održavanje raznovrsnih ćelijskih funkcija. Organizam stvara energiju na
nekoliko načina, ali glavni su glikoliza i mitohondrijska oksidativna fosforilizacija. Ovaj
proces obuhvata kompletno sazrevanje glukoze u ugljen-dioksid i vodu, i stvara oko
sedamnaest puta efektivniju energiju nego što to čini anaerobna proizvodnja mlečne kise
line putem glikolize.
Zahvaljujući visokom stepenu stvaranja energije, mitohondrijska oksidativna fosforil
izacija snabdeva više od 95 odsto ukupne potrebe živih ćelija adenozin-trifosfatom (ATF). Svi
živi organizmi su regulativni sistemi u kojima je nivo proizvodnje energije (sinteze ATF) jed
nak nivou korišćenja energije. Međutim, u brzim tranzitnim uslovima ti nivoi se menjaju.
U izvesnim situacijama, kao što je to slučaj kod AIDS-a i kancera, energija se tako brzo
i u ogromnim količinama troši, da ne može da se akumulira već se energija održava na
nivou adenozin-monofosfata (AMF) i adenozin-difosfata (ADF). Kod normalnih fizioloških
stanja organizma, obično se održava precizna ravnoteža između reakcija koje proizvode
ATF i onih koje ga troše, pri čemu koncentracija ATF u ćeliji ostaje na konstantnom nivou.
U stanju mirovanja, organizmu nije potreban visok nivo energije pa je stvara samo u
neophodnim količinama.
Obim aktivnosti koju mitohondrijalna oksidativna fosforilizacija mora da obavi in vivo,
najbolje se ilustruje zapažanjem da nivo sinteze ATF kod čoveka varira od 0,4 grama
ATF/min/kg TT pod fizičkim naporom. Tako visok promet kroz lanac sinteze ATF i njegov
širok raspon dinamike, osigurava oksidativnoj fosforilizaciji prvorazrednu ulogu u ćelijskoj
homeostazi.
Biljne supstance sadržane u Todoxin-u, na harmoničan način uspostavljaju imunore
aktivnost bolešću zahvaćenih tkiva i postepeno obuzdavaju nastali haos u organizmu. Biljni
ekstrakti preparata su supstance selektivnog dejstva, nepoznate zvaničnoj medicini, koje
deluju aktivno i pasivno.
Aktivan uticaj se ogleda u stimulisanju imunokompetentnih ćelija, naročito NK i LAK
(lymphokine-activated killers) - limfokinom aktiviranih ćelija-ubica. Reč je o glavnim
nosiocima odbrambene funkcije organizma. NK ćelije su prirodne ,,ubice“ svega što pred
stavlja strano telo u organizmu, dok su LAK podvrsta NK ćelija. Te ćelije na svojim omo
tačima ne razvijaju receptore za ulazak virusa, samim tim nisu utočište za rast i razmnoža
vanje virusa.
Prema novijim istraživanjima, NK i LAK ćelije su radiootporne, to jest, otporne su na
razne vrste zračenja usled kojih se njihova produkcija zaustavlja na prekursorskom stadi
jumu svog konačnog oblikovanja. Upravo zato je i moguće da se, uz pomoć određenih
biljnih sastojaka, stimuliše njihovo dozrevanje, aktivnost, ali i da im se poveća broj. Pod
određenim uslovima, LAK ćelije luče materije - limfokine, citokine, interleukine, interfer
one i mnoge druge komunikacione materije - neophodne za pravilno funkcionisanje
imunokompetentnih ćelija i kompletnog imunskog sistema. Na taj način, LAK ćelije su u
izvesnu ruku ,,komandanti“ odbrambene vojske. Ukoliko bi istinski komandanti poznavali
funkcionisanje, savršenstvo i sklad imunorelevantnih ćelija u odbrani organizma, nikada ne
bi izgubili ni jednu bitku a kamoli rat.
Uloga Todoxin-ovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regu
laciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavni
ji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respira
tornog lanca. Smanjenje ili povećanje koncentracije proteina uslovljeno je imunološkim
stanjem organizma.
Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju
unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za jone i njihovo neutralisanje (što pred
stavlja pozitivan efekat kod patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog
transporta i povišen energetski potencijal ćelije.
Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka sa moćnom energi
jom. Zašto baš - korovskih? Najveće lekovito dejstvo poseduju upravo te biljke, sposobne
da rastu i opstanu čak i na kamenu, bez vode, i istovremeno se zaštite od ekološkog
zagađenja.
Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitoci
tohroma C. Inače, citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani, njegova koncentraci
ja reguliše ćelijski energetski potencijal a osnova mu je ,,hem“. Iz citohroma C se rekon
struiše uz pomoć „hladne fuzije“ ili jednostavnom ,,dopunom“ mitohondrijske membrane
novim citohromom C koji, praktično, omogućava delovanje neophodnih fundamentalnih
fizioloških ćelijskih mehanizama.
Biljni preparat Todoxin je specifičan po tome što su u njemu sadržani, zajedno i u
velikoj količini, inače, antagonistički elementi - kalcijum i gvožđe. Ovaj nutricionistički
preparat u vidu rastvora sadrži raznorodne materije i veoma se lako fiziološki apsorbuje.
Reč je o tajni stvorenoj od same prirode, a supstanca sa pomenutim osobinama se u bio
hemiji i organskoj hemiji naziva solubilajzer (eng. solubiliser).
Dobijanje supstance istih karakteristika veštačkim putem nije jednostavno, a zahteva i
dodavanje EDT-a (eng. Etelin Diamin Tetra-silicate), jedinjenja štetnog za bubrege.
U Todoxin-u je sve bazirano na prirodnim mehanizmima. Nema, dakle, ničeg
škodljivog pa ga mogu koristiti i trudnice i deca. Navedena svojstva se mogu objasniti time
što su sveže integralne biljke (sa korenom, stablom, listom), lekovite i sa velikim potenci
jalom rasta, samlevene, sjedinjene i konzervirane medom. Prirodni konzervans med ih inte
griše po ,,šok“ ili ,,blic-sistemu“ i održava, zaustavljajući svaku reakciju osim - fermentacije.
Polisaharidi i karbohidrati, kojima ovaj preparat obiluje, potiču upravo od meda a veli
ki broj kiselina od - zelenog limuna. Melje se zajedno sa korom. Na taj način se u bio-sre
dini virusi eliminišu bez nanošenja štete organizmu. Naime, limunova kiselina menja
acido-baznu ravnotežu u kiselu, a virus ne može da izdrži takvu ,,šok-terapiju“.
Šećerne kiseline (glukonska i glukuronska kiselina) značajno utiču na
delotvornost preparata. Pored toga, utvrđeno je i prisustvo velikih količina glukoze.
Retko se vitamini B mogu naći u celokupnom sklopu, a to je upravo ovde slučaj. Za
stručnjake je poseban problem pređstavljalo otkrivanje onoga što održava antagonis
tičke minerale u rastvoru. Nije ustanovljeno prisustvo lipaze, ali je amilaza bila prisut
na. Prirodno, zbog sadržaja šećera. Detektovana su dva aktivna fermentna enzima - fos
fataza i katalaza.
Najvažniji sastojci Todoxin-a su citohrom C, hromoprotein i hromoproteid. Zbog čega
je hrom toliko važan, može se objasniti na osnovu procesa u ćelijskim organelama-mito
hondrijama, svojevrsnim mini-fabrikama energije. Metabolizam glukoze ne može da pro
dre u mitohondrije ako nema hormona insulina. Ukoliko se to dogodi, šećer ostaje u krvi,
ona postaje prezasićena njime i nastaje dijabetes. Kao rezultat starosti, dijabetes je posled
ica nedostatka enzima koji sadrži minerale magnezijuma i hroma, a hrom ima ulogu
istovetnu kalcijumovoj. Interesantno je da enzim aktiviran mineralom cinka, a u Todoxin
u ga ima u velikim količinama, mora imati hrom. Ukoliko ga nema, apsorpcija insulina je
onemogućena.
Dipolarni minerali su odgovorni za otvaranje pora na mitohondriji i unošenje glukoze.
Da bi se unela glukoza, mineral se vezuje za nju, potom je oblaže insulin i, na taj način,
omogućena je invaginacija u membrani,
Budući da ne sadrži lipide, odnosno svega jedan odsto, m edikam ent je rastvorljiv
u vodi. Sadrži i fitinsku kiselinu i fitol, osnovu hema kod hemoglobina. Povezivanjem
četiri fito-kiseline u prsten nastaje hem - glavni deo hemoglobina gde se magnezijum
menja gvožđem i postaje, u stvari, hemoglobin. Hemoglobin je iste hemijske struk
ture kao i hlorofil, razlika se sastoji samo u magnezijumu. Takozvana porporing (por
porna) grupa je ista i, pri tom, u priličnoj meri nestabilna. Prilikom izlaganja svetlosti
111 tem peraturi, raspada se. Zanimljivo je da se u jednom uzorku Todoxin-a raspala
na osnovne jedinice i dobijen je fitol. Na osnovu zelene boje, registrovano je prisust
vo hlorofila.
Osobine uzoraka su tečni, polusoiidni. Specifična težina je nešto veća nego kod vode,
najverovatnije zbog meda. Miris je ugodan, prijatan, voćni. Slobodne vode ima 65 procenata.
Analiza suvih čvrstih organskih jedinjenja pokazala je da sadrži: 83,12% karbohidrata;
1% masnih materija; oko 2% proteina (što je normalno za biljke); karboksilnih kiselina ima
u velikoj količini - 11,23%. Vađenjem elemenata pomoću pirolize utvrđeno je da ima:
ugljenika - 59,26%; kiseonika - 31,89%; vodonika - 7,23%; azota - 1,22%; fosfora - 0,37%;
sumpora 0,03%.
Analiza glavnih karbohidrata rastvorljivih u vodi pokazala je da ima: 17,7% glukoze,
zapravo čistog meda; 6,12% fruktoze; 1,16% pentoze; 0,22% manoze. Velika količina fruk
toze je nađena samo u jednom od uzoraka, što može biti rezultat fermentacije. Navedene
kiseline imaju veoma važne fiziološke uloge.
Analize vitamina rastvorljivih u vodi pokazale su njihovo prisustvo u prilično velikim
količinama, što je inače retkost. Otkriveni su: tiamin (Bl) - 24 ppm; riboflavin (B2) - 27
ppm; vitamin B12 - 0,24 ppm; pantotenska kiselina - 31 ppm; nikotinska kiselina - 19 ppm;
piridoksin - 52 ppm; folna kiselina - 0,50 ppm; biotin - 76 ppm; askorbinska kiselina (C) -
96 ppm; inositol (ciklični šećer, ponaša se kao vitamin i srodan je askorbinskoj kiselini) -
112 ppm.
Analiza vitamina rastvorljivih u mastima: beta-karoten - 0,09 ppm; vitamin A-alkohol
- 0,03 ppm; vitamin A-acetat - 0,01 ppm; vitamin D3 - 0,08 ppm; tokoferol - 0,10.
 Analizom biljnih nutritijenata terapeutika dobijeni su sledeći rezultati
1.0 Fizička svojstva
Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3
Oznaka OFT - 1935 / TK OFT - 1962 / DJ OFT - 1959 / CK
Stanje uzorka polu-čvrsto tečno polu-čvrsto
Miris prijatan / voćni prijatan / voćni prijatan / voćni
Spec. težina 1.181 1.102 1.190
PH vređnost 4.0 (kao uobičajen) 4.5 3.5

2.0 Osnovni sastav

Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/DJ OFT-1959/CK
Sadržaj slobodne vode (°/o) 64.60 69.10 64.60
Ukupna suva supstanca (°/o) 35.40 30.90 35.42
Ukupan sađržaj pepela (°/o) 3.21 2.93 3.84

3.0 Analiza suvih sastavnih organskih jedinjenja

Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/DJ OFT-1959/CK
Ugljeni hidrati (%) 85.75 87.50 84.20
Proteini (°/o) 1.94 1.73 2.11
Upidi (masti) (°/o) 1.08 0.96 1.13
Karbonske(ugljene) kiseline(%) 11.23 9.81 12.56

4.0 Analiza hemijskih elemenata

Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/DJ OFT-1959/CK
Ugljenik (C) 59.26 58.37 59.03
Vodonik (H) 7.23 7.09 7.30
Kiseonik O) 31.89 33.12 32.06
Azot( N) 1.22 1.09 1.20
Sumpor (S) 0.03 0.02 0.03
Fosfor (P) 0.37 0.31 0.38

5.0 Analiza glavnih ugljenih hidrata rastvorljivih u vodi

Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/DJ OFT-1959/CK
Glukoza(%) 17.70 15.35 16.93
Fruktoza(%) 6.12 7.23 5.30
Manoza(%) 0.22 0.04 0.40
Pentoze(%) 1.16 0.94 0.98
 6.0 Analiza glavnih karbonskih kiselina rasivorljivih u vodi

Uzorak br. Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak # 3

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/DJ OFT-1959/CK
Liimmska kiselina (C6H8O7) 5.83 4.74 5.92
Sukdnska kiselina (C4H 6O4 ) 1.03 0.72 1.17
Malonilna kiselina (C3H4O4) 0.38 0.12 0.67

7.0 Analiza vitamina rastvorljivih u vodi:

Uzorak br Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak #

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/TJ OFT-1959/CK
(PPm) (PPm) (PPm)
Tiamin (Bi) 24 19 37
Riboflavin (B2 ) 27 16 31
Pantotenska kiselin 31 57 43
Nikotinska kiselina 19 23 49
Nikotinamid 28 16 37
Piridoksin 52 15 23
Cianokobalamid (B2 ) 0.24 0.18 0.26
Folna kiselina 0.50 0.35 0.62
Biotin 76 39 63
Askorbinska kiselina (C) 96 82 89
Inozitol 112 83 193

8.0 Analiza vitamina rastvorljivih u mastima

Uzorak br Uzorak # 1 Uzorak # 2 Uzorak #

Oznaka OFT-1935/TK OFT-1962/TJ OFT-1959/CK
B-karoten 0.090 0.031 0.063
Vitamin A (alkohol) 0.030 0.015 0.021
VitaminA (acetat) 0.011 0.008 0.009
VitaminD3 0.080 0.042 0.037
Tokoferol 0.106 0.093 0.114

9.0 Kvalitativne analize šećemih kiselina i jedinjenja nosilaca azota

Sva tri nutritivna uzorka sadrže ostatke sledećih jedinjenja:
Glukuronska kiselina Glutaminska kiselina Pirimidinski ostaci
Glukonska kiselina Glicin (Gly) Piperin
Fitolna kiselina Prolin (Pro) Fitol
Aspartanska kiselina Glukozamini Glucitol
Purinski ostaci

Enzime:
Amilaze, Fosfataze, Katalaze
 Mnogima je neshvatljivo da prilikom spravljanja preparata nema sušenja biljaka, osim od
spoljašnje vlage. Pasterizacija se vrši na temperaturi od 55°C. U slučaju više temperature, došlo
bi do inverzije budući da priroda proizvodi sve fiziološki aktivne materije u D-orijentaciji,
dakle na desnoj strani aktivne grupe. Na primer, vitamin C-D je u toj poziciji fiziološki aktivan.
Ukoliko bi otišao na levu stranu, bio bi inaktivisan. Znači, kad je grupa kiselina aktivna na
desnoj strani molekula, optički opservirana na polaroidu, onda je aktivna. Ali, istog trenutka
kada se vitamin C zagreje do 80°C, on je, praktično, uništen. Upravo zato Todoxin-ovim
preparatima nije potrebna pasterizacija. Dovoljno je da budu na hladnom (u frižideru i sl.).
U preparatima Todoxin-a su svi sastojci strogo kompatibilni. Moguće je intervenisati,
ali se onda menjaju i odnosi i efekat preparata.
Antivirusno dejstvo Todoxin-ovih preparata je izuzetno. Reč je o pravim selektivnim
prirodnim skalpelima usmerenim na zloćudne ćelije i istovremenim čuvarima zdravih. Ovo
do danas nije pošlo za rukom zvaničnoj medicini.
Sve bolesti, a prvenstveno kancerozne, javljaju se usled toga što stabilne atomske i
molekulske strukture iskakanjem elektrona prelaze u jonska stanja. Budući da je reč o neg
ativnoj energiji, oni su opterećenje za organizam u kome dolazi do nesklada i haosa. Pore
mećaji na nivou jonskih struktura mogu se zaustaviti jedino vitalnom snagom svežih biljnih
supstanci, neuporedivo uspešnije nego nevitalnim farmaceutskim preparatima.
S obzirom na to da Todoxin-ovi proizvodi imaju izuzetno širok spektar blagotvornog
dejstva na metabolizam mnogih vrsta ćelija u raznim delovima ljudskog organizma,
uključujući koštanu srž, jetru, timus i endokrine žlezde, kao i to da pacijenti sa retrovirus
nim infekcijama podnose trajno uzimanje Todoxin-a bez ikakvih neželjenih efekata, može
se praktikovati i uzimanje malih doza Todoxin-a u cilju podizanja odbrambenih sposob
nosti organizma, na primer, uoči sezone gripa i prehlada.
Prema dosadašnjim iskustvima, simptomi gripa kod pomenutih osoba ili sasvim
izostaju ili su veoma blago izraženi. Pored toga, zapaženo je da se recidivi kod kanceroznih
oboljenja znatno ređe pojavljuju kod pacijenata koji su posle remisije, nakon prve udarne
terapije, povremeno uzimali preventivnu kuru Todoxin-a.
Preventivna upotreba Todoxin-a se preporučuje u svim slučajevima opadanja imunite
ta kao što su, recimo, pre i posle hemoterapije, zračenja, operacija, kod uticaja poznatih
kancerogenih faktora koje je nemoguće izbeći (genska predispozicija, neizbežan izvor
nepovoljnog zračenja po organizam, nezdrava hrana, voda, vazduh, psihički stresovi), u
poznijim godinama, itd.
S obzirom na to da je nedvosmisleno ustanovljeno da Todoxin usporava proces starenja,
reč je, dakle, o biostimulatoru, regeneratoru (tkiva i organa) i revitalizatoru imunskog sis
tema. Dokazi za ovu tvrdnju su izvedeni i u Nacionalnom institutu za kancer u Vašingtonu.
Bez obzira na vrstu terapije i primenjeni medikament, mora se imati u vidu da na
bolesnika ne deluje samo lek već i čovek. Poboljšanje se može postići i samo onim što lekar
pacijentu kaže ili načinom na koji ga savetuje. U efektu svakog medicinskog tretmana znača
jnu ulogu igra i verovanje lekara u propisanu terapiju ali i stečeno poverenje pacijenta u
lekara. To dvoje se međusobno jača i neraskidivo su vezani. Tajna uspeha svake terapije,
dakle, leži u realcijama poverenja. Posvećenošću, lekar ojačava nadu obolelog u ozdravljenje.
Nikada nisam radio ono što su drugi radili i nikada nisam postavljao pitanja koja su
drugi ponavljali. Pronašao sam svoje odgovore i - Todoxin.
Pronaći ću i put da on dođe do svih kojima je neophodan.
MISTERIJA ŽIVOTA
Organizam duše

Foton je elementarna količina ili kvant elektromagnetskog zračenja. Hipotezu o fotonu

uveo je 1905. Albert Ajnštajn da bi dokazao i objasnio fotoelektrični efekat. Postojanje
fotona dokazano je kasnije nizom eksperimenata (a time i diskontinualna struktura
zračenja uopšte).
Prema kvantnoj mehanici, energija fotona je ravna proizvodu
h •v
gde je h Plankova konstanta, čija je vrednost 6,62 • 10'27erg/s, a V'učestanost elektromag
netskog zračenja. Največu energiju imaju fotoni gama-zračenja koji se javljaju kao komponen
ta kosmičkih zraka, a najmanju foton elektromagnetskog zračenja u oblasti radio-talasa.

Fotoni i međuzvezdani letovi

Fotoelektricitet je vrsta elektriciteta koja nastaje usled međusobnog dejstva svetlosne

energije i materije. Pošto se to dejstvo uvek manifestuje pretvaranjem svetlosne energije u
električnu energiju, ova pojava je nazvana foto-efektom. Kao posledica foto-efekta može
nastupiti emisija elektrona iz materije. U tom slučaju pojava se naziva fotoemisioni efekat
ili spoljni foto-efekat. Dejstvo energije zračenja ne mora izazvati emisiju elektrona, već
samo povećanje broja nosilaca elektriciteta (elektrona ili jona) unutar materije. Ovo
povećanje izaziva promenu električne provodljivosti ozračenog materijala, te nastaje
provodni ili unutrašnji foto-efekat.
Prva saznanja iz ove oblasti stečena su 1839. kada je A. Bekerel otkrio fotonaponski
efekat, a Albert Ajnštajn 1905. uspeva u potpunosti da objasni mehanizam ove pojave (i
otkrića koja su potom usledila) svojom čuvenom jednačninom E = mc2, gde je E energija,
m masa a c brzina svetlosti. Posle 1920. godine, intenzivan rad na proučavanju poluprovod
nika dovodi do novih otkrića na polju unutrašnjeg foto-efekta. Na bazi svih otkrića u ovoj
oblasti, konstruisan je čitav niz fotoelektričnih elemenata kao npr. foto-ćelije, televizijske
cevi za snimanje, pretvarači i pojačivači slike, foto-tranzistori, foto-provodnici, fotonapon-
ski elementi...
Iz ovoga se izrodila ideja i o fotonskom pogonu, vrsti elektromagnetnog raketnog pog
ona (za sada još hipotetičnog), koji se zasniva na potisku dobijenom usmerenim tokom
(mlazom) kvanata elektromagnetske (obično svetlosne) energije - fotona.
Let u druge zvezdane sisteme, zbog velike udaljenosti (najmanje četiri i po svetlosne
godine ili 4,36 • 1013 km), nije moguć ni jednim do sada rešenim sredstvom pogona koji se
upotrebljava ili predviđa u kosmonautici. Da bi se takav let ostvario, vasionskoj letilici je
potrebno obezbediti brzinu približnu brzini svetlosti.
Fotonski raketni motor je uređaj u kojem se gorivo pretvara u mlaz fotona, čijim se
usmeravanjem postiže potisak u suprotnom pravcu. Kako je (za sada) najveća moguća brz
ina ravna brzini svetlosti (3 • 108m/sec) to raketa (letilica) koja izlučuje fotone umesto mater
ijalnih čestica, predstavlja najsavršenije tehničko rešenje raketnog pogonskog sistema. Prin
cip fotonskog raketnog motora sastoji se u tome što se gorivo pretvara u snop fotona koji se
usmerava na parabolično ogledalo, odakle se odbija kao kod reflektora za osvetljavanje.
Za putovanje na zvezdu najbližu Sunčevom planetarnom sistemu, Proksimu (a Cen
taura), vasionskom letilicom na fotonski pogon, prema jednom proračunu sovjetskih
naučnika, bilo bi potrebno 13 godina i 165 dana. Prva faza tog putovanja trajala bi 1 godinu
i 165 dana, a sastojala bi se od ubrzanog leta do, za sada još hipotetički krajnje, praktične
brzine od 0,9 c (c = brzina svetlosti) ili 270.000 km/sec. Tada bi se prešlo u let konstant
nom brzinom koju fotonski motor može da obezbedi i koji bi trajao oko 3 godine i 122
dana, a zatim usporavajući (kočenje) u toku od jedne godine i 165 dana. Posle boravka od
jedne godine u polju Proksime, za povratak na Zemlju proces bi bio isti (K. P. Stanjukovič,
V. A. Bronšten, Međuzvezdani letovi, Moskva, 1963).
Uzgred, trenutno najveći problem u realizovanju rakete na fotonski pogon predstavlja
pretvaranje ukupne mase radnog tela u energiju, odnosno sintetičko stvaranje antimateri
je i njeno skladištenje. (Vojna enciklopedija, Beograd, 1972.)

Načelo neodređenosti

Ajnšajn našeg vremena, Stiven Hoking, u svojoj knjizi „Kratka povest vremena“ (1988)
običnom čitaocu mnogo plastičnije kazuje o čemu je ovde reč:
„Nemački naučnik Maks Plank je 1900. godine objasnio da se svetlost, rendgenski
zraci i ostali talasi emituju u određenim paketima koje je nazvao - kvantima. Pored toga,
svaki kvant ima određenu količinu energije koja je tim veća što je veća učestalost talasa,
tako da bi na dovoljno visokoj učestalosti emitovanje samo jednog kvanta zahtevalo više
energije nego što je uopšte raspoloživo. Prema tome, zračenje na visokim učestalostima
bilo bi smanjeno, a i stopa kojom telo gubi energiju bila bi konačna. „
Kvantna hipoteza je sasvim dobro objasnila izmerenu količinu emitovanog zračenja
toplih tela, ali njen uticaj na determinističku doktrinu bio je shvaćen tek 1926. kada je jedan
drugi nemački naučnik, Verner Hajzenberg, formulisao svoje znamenito načelo neo
dređenosti. Da bi se predvideli budući položaj i brzina neke čestice, potrebno je tačno
izmeriti njen sadašnji položaj i brzinu. Očigledan način da se to učini jeste osvetliti česticu.
Čestica će razbiti jedan deo talasa svetlosti, što će ukazati na njen položaj. No, položaj čes
tice neće se moći tačnije odrediti nego što iznosi razmak između dva brega svetlosnog
talasa, tako da je potrebno koristiti svetlost kratkih talasnih dužina da bi se precizno
odredio položaj čestice.
Prema Plankovoj kvantnoj hipotezi, međutim, ne može se upotrebiti proizvoljno mala
količina svetlosti - valja uzeti bar jedan kvant. Ovaj kvant će poremetiti česticu i promeniti
njenu brzinu na način koji ne možemo predvideti. Štaviše, što tačnije merimo položaj, to
treba koristiti kraće talasne dužine svetlosti, pa je tako veća i energija jednog kvanta. A time
će i brzina čestice biti u većoj meri poremećena. Drugim rečima, što tačnije pokušavate da
izmerite položaj čestice, to manje precizno možete izmeriti njenu brzinu i obrnuto. Hajzen
berg je pokazao da proizvod neodređenosti položaja čestice, neodređenosti brzine čestice i
mase čestice, ne može biti manji od određene veličine koja je poznata kao Plankova kon-
stanta. Hajzenbergovo načelo neodređenosti predstavlja temeljno, neumitno svojstvo sveta.
Načelo neodređenosti izvršilo je veoma važan uticaj na naš način viđenja sveta. Čak ni
sada, posle više od pedeset godina, mnogi filozofi još nisu postali svesni ovog uticaja, tako
da je on i dalje predmet ozbiljnih kontroverzi. Načelo neodređenosti označilo je kraj
Laplasovog sna o jednoj teoriji nauke, o jednom modelu Vasione koji bi bio potpuno deter
ministički: sasvim je izvesno da se ne mogu tačno predviđati budući događaji, ako se ne
može precizno izmeriti čak ni trenutno stanje Vasione!

Kvantna mehanika

Ovakav pristup omogućio je Hajzenbergu, Ervinu Šredingeru i Polu Diraku da tokom

dvadesetih godina prošlog veka preformulišu mehaniku u jednu novu teoriju koja je dobi
la naziv kvantna mehanika i koja se temelji na načelu neodređenosti. U ovoj teoriji, čestice
više nemaju zasebne i sasvim određene položaje i brzine koji se ne mogu posmatrati.
Umesto toga, one imaju kvantno stanje koje predstavlja kombinaciju položaja i brzine.
Uopšteno govoreći, kvantna mehanika ne predviđa jedinstven i određen ishod nekog
posmatranja. Naprotiv, ona predviđa veći broj različitih mogućih ishoda i govori nam o
tome kakvi su izgledi svakog od njih. Drugim rečima, ukoliko se preduzme isto merenje na
velikom broju sličnih sistema, koji su svi započeli na isti način, ustanoviće se da će ishod
merenja biti A u izvesnom broju slučajeva, B u nekom drugom broju i tako dalje. Moguće
je predvideti približan broj puta kada će ishod biti A ili B, ali se ne može predvideti pose
ban rezultat nekog pojedinačnog merenja.
Kvantna mehanika, dakle, uvodi neizbežan element nepredvidljivosti ili nasumičnosti
u nauku. Iako je dobio Nobelovu nagradu za doprinos postavljanju kvantne teorije, Albert
Ajnštajn nikada nije prihvatio ideju da Vasionom vlada slučaj. Njegovo gledanje na ovu
stvar sažeto je iskazano u poznatoj rečenici: „Bog se ne igra kockicama“! Većina drugih
naučnika, međutim, bila je spremna da prihvati kvantnu mehaniku zato što se ona savršeno
slagala sa nalazima eksperimenata.
Iako se svetlost sastoji od talasa, Plankova kvantna hipoteza govori nam o tome da se
ona u izvesnim pogledima ponaša kao da je sazdana od čestica: svetiost, naime, može biti
emitovana ili apsorbovana samo u paketima, ili kvantima. Isto tako, iz Hajzenbergovog
načela neodređenosti proishodi da se čestice u izvesnim pogledima ponašaju kao talasi:
one nemaju određen položaj, već bivaju ,,razmazane“ uz izvesnu verovatnoću razmeštaja.
Teorija kvantne mehanike zasnovana je na jednom potpuno novom tipu matematike
koji više ne objašnjava stvarni svet iz perspektive čestica i talasa. Iz ovog ugla mogu biti
opisana samo posmatranja sveta. Postoji, stoga, dvojstvo između talasa i čestica u kvantnoj
mehanici: za neke svrhe od koristi je o česticama razmišljati kao o talasima, dok je, pak, za
druge od koristi talase smatrati za čestice. Jedna važna posledica ove okolnosti jeste da se
može posmatrati ono što je dobilo naziv interferencija između dva skupa talasa i čestica
(interferencija - uzajamno pojačavanje ili oslabljivanje talasa, zvučnih, svetlosnih, elek
tričnih, prilikom njihovog sudaranja). Interferencija svetlosti dokazuje njenu talasnost.
Drugim rečima, bregovi jednog skupa talasa mogu da se poklapaju sa udolinama drugog
skupa. Dva skupa talasa mogu da se tako međusobno potru, umesto da udruženi daju
snažniji talas, kao što bi se očekivalo.
Svojevremeno se smatralo da se jezgro atoma sastoji od elektrona i različitog broja
pozitivno naelektrisanih čestica nazvanih protoni (od grčke reči koja znači ,,prvi“), budući
da se verovalo da su to temeljne jedinice iz kojih je sazdana svekolika materija. Godine
1932, međutim, jedan Raderfordov kolega sa Kembridža, Džejms Čedvik, otkrio je da se u
jezgru nalazi još jedna čestica, nazvana neutron, koja ima gotovo istu masu kao i proton,
ali ne i električni naboj. Čedvik je dobio Nobelovu nagradu za ovo otkriće, kao i zvanje
upravnika koledža Gonvil i Kiz u Kembridžu, istog onog na kome danas predaje Stiven
Hoking!

Gde su „cigle"?

Do pre skoro trideset godina, smatralo se da su protoni i neutroni ,,elementarne“ čes

tice, ali onda su ogledi u kojima su se protoni sudarali sa drugim protonima ili elektroni
ma pri velikim brzinama pokazali da se oni, u stvari, sastoje od još manjih čestica. Fizičar
sa Kalteha Marej Gel-Man nazvao je ove čestice kvarkovi, a 1969. dobio je Nobelovu
nagradu za svoj rad na njima. Naziv ,,kvarkovi“ uzet je iz jedne zagonetne rečenice Džem
sa Džojsa: „Three quarks for Muster Mark!“ Reč quark trebalo bi da se izgovara kao quart
(kvort), s tim što je na kraju ,,k“ a ne ,,t“, ali se obično izgovara tako da se rimuje sa lark
(lark).
Postoji više različitih varijeteta kvarkova: smatra se da ima najmanje šest ,,ukusa“ koje
nazivamo ,,gore“, ,,dole“, ,,čudno“, ,,šarmantno“, ,,dno“ i ,,vrh“. Svaki ukus javlja se u tri
,,boje“ - crvenoj, zelenoj i plavoj. (Treba naglasiti da su ovi termini samo puke oznake:
kvarkovi su znatno manji od talasne dužine vidljive svetlosti, te tako ne mogu imati nikakvu
boju u uobičajenom smislu te reči.) Na primer, jedan proton ili neutron sastoje se od tri
kvarka različite boje. Proton sadrži dva kvarka gore i jedan kvark dole, dok neutron sadrži
dva dole i jedan gore.
Danas znamo da ni atomi, a ni protoni i neutroni u njima, nisu nedeljivi. Pitanje stoga
glasi: „Šta su onda stvarne elementarne čestice, osnovne gradivne cigle iz kojih je sve saz
dano?“ Budući da je talasna dužina svetlosti znatno veća od razmera atoma, nema nikakve
nade da ćemo na uobičajen način ,,osmotriti“ delove atoma. Ovde je potrebno koristiti nešto
sa znatno manjom talasnom dužinom.
Kao što smo već videli, kvantna mehanika govori nam da su sve čestice, zapravo, talasi,
kao i da što je veća energija čestica, to je manja dužina odgovarajućih talasa. Prema tome,
najbolji odgovor koji možemo dati na naše pitanje zavisi od toga koliko visoku energiju čes
tice imamo na raspolaganju, zato što ovaj činilac određuje koliko ćemo male razmere moći
da vidimo. I... na ovom mestu ćemo se ,,rastati“ od po svemu neobičnog Stivena Hokinga
koji, uprkos ogromnom doprinosu savremenoj nauci, nije dobitnik Nobelove nagrade
budući da se ona retko dodeljuje za rad iz astronomije ili kosmologije koji izlazi iz okvira
čiste fizike a, s druge strane, s obzirom na to da je Alfred Nobel bio veoma praktičan (obo
gatio se od patenata na eksploziv TNT) insistirao je na tome da teorijska otkrića moraju biti
potvrđena eksperimentom da bi mogla da se kvalifikuju. Za ono što radi, eksperimentalna
potvrda Hokingovih otkrića možda nikada neće biti moguća ili će za nju, u najboljem sluča
ju, biti potrebne decenije.
 Talas spremnosti

Američki matematičar Norbert Viner je ,,otac“ kibernetike, nauke koja razlaže kom
pleksne snopove informacija dok ne stigne do poslenje nedeljive jedinice informacije - bita.
Svaki „misaoni proces“ jednog kompjutera, svaki mišićni refleks jednog živog bića, ali i
svaka misaona munja jednog inteligentnog mozga, može se raščlaniti na takve male ele
mente informacije, na bit.
Početkom sedamdesetih godina prošlog veka, engleski neurolog dr Grej Volter je kon
struisao machina speculatrix, robota koji vreba, to jesto pokazuje umno ponašanje reagujući
na svetlost. No, to nije sve. Dr Grej je postavio jednog ispitanika (oglednu osobu) pred ekran
adekvatno adaptiranog televizora i dao mu u ruku prekidač kojim se aparat mogao uključi
ti i isključiti. Zatim mu je rekao da će se, ako uključi televizor, na ekranu pojaviti izuzetno
interesantna slika. Preko elektroda su, inače, snimane krivulje moždane struje ispitanika i
beležene na EEG aparatu. Konstatovano je da svaki put neposredno pre nego što ispitanik
pritisne prekidač, nastaje strujni udar u njegovom mozgu. Dr Grej Volter je ovaj strujni udar
nazvao talasom spremnosti zato što je signalizirao odluku da se pritisne prekidač.
Potom je dr Grej Volter sa televizorom spojio elektrode priključene za mozak i
podesnim električnim međuspojem pojačao talas spremnosti. Prvobitno slab impuls
mozga, na taj način je postao strujni udar dovoljno jak da samostalno uključi televizor. Ispi
tanik više nije imao potrebe da pritiska prekidač u ruci, bilo je dovoljno da zaželi da ga pri
tisne i smesta bi se pojavila slika na monitoru. Uskoro su ispitanici dr Greja Voltera otkrili
da bi ekran već neposredno pre pritiska na prekidač zasvetleo, uvek kada bi odlučili da pri
tisnu dugme.

Biofidbek

Kao i neurolog Grej Volter, i njegov kolega Vilijam Jong van Amsink, pokazao je
naučno interesovanje u sferi kibernetike. Kad je započelo uvođenje fidbeka (feed-back, egl.,
u kibernetici: povratna kontrola, skup povratnih, retroaktivnih informacija i ponašanja) u
medicinu, profesor Van Amsink je među prvima isprobao ovu novu metodu kao pomoć
bolesnicima od hipertonije.
Svojevremeno je vladalo mišljenje da je nervni sistem podeljen na dve sfere sa strogo
podvojenim funkcijama i sposobnostima. Prva sfera je obuhvatala voljni ili somatski
nerevni sistem, kojim čovek može da upravlja svojom voljom. Za drugu sferu je smatran
nevoljni ili autonomni sistem koji funkcioniše sam od sebe. Na primer, mozak nam može
,,narediti“ da ispružimo ruku, krenemo korak napred ili da zagrizemo jabuku, i svaku od
ovih naredbi možemo poslušati bez teškoća dajući uputstva svojim nervima da pokrenu
nadležne mišiće. Ali, mozak nam ne može reći kako da pokrenemo najvažniji mišić našeg
tela, - naše srce! Isto tako ne možemo uticati ni na vlastiti krvotok, puls, sistem za varenje,
reakciju zenica... Ipak, ima i onih koji to mogu - indijski fakiri i jogiji! Tehnikom fidbeka to
je omogućeno i ,,smrtnicima“ budući da podrazumeva učenje pomoću mašina i dostizanje
sposobnosti dobrog jogija u najkraćem roku. Da ne dužim, profesoru Van Amsinku i nje
govim pacijentima je, nakon upornog rada, i to pošlo za rukom odnosno - voljom. Naravno,
smisao takvog vežbanja ne iscrpljuje se u uspešnom savladavanju majstorije dostojne
prikazivanja u varijeteu. Koreni mnogih oboljenja leže upravo u manjkavom radu nevoljnog
nervnog sistema i cilj je bio da ovaj sistem postane podložan uticaju volje što bi bilo ravno
otkrivanju medikamenta koji napada bolest ne samo u simptomima već u samom korenu.
Biofidbek kao medicinska terapija se danas koristi u lečenju nesanice, za ublažavanje
napada migrene, lečenje nervoznih tikova, opuštanje mišićnih grčeva, suzbijanje bolesti
srca i za snižavanje bolesno visokog pritiska, hipertonije.
U najsenzacionalnija otkrića biofidbeka spada, bez sumnje, činjenica da je čovek u
situaciji da utiče na frekvenciju vlastitih moždanih talasa! Ova frekvencija nije uvek ista a
njeni različiti tipovi obeležavaju se grčkim slovima alfa, beta, delta i teta.
U stanju ritma alfa nalazi se čovek koji opušten i zadovoljan drema. Ako otvori oči,
menja se frekvencija: ritam alfa smanjuju brži talasi beta. Prelazu iz dremanja u lak san
odgovara prelaz iz ritma alfa u sporiji ritam teta. Najzad, u stadijumu dubokog sna, mož
dana struja dostiže ritam talasa delta, koji predstavljaju najveće i najsporije treptaje. Ono
što je posebno interesantno u istraživačkom radu prof. Van Amsinka jeste zaključak da
rešenje svake paranormalne zagonetke počinje kod moždanog talasa! Naime, moždani
talas nije ništa drugo nego elektromagnetni talas, recimo kao radio zračenje, ultravioletno
zračenje, vidljiva svetlost ili rentgnesko zračenje!
Ako radio-talas, elektromagnetsko zračenje raznih talasnih dužina, može da prenosi
muziku, glasove i šumove na hiljade kilometara, zašto onda na isti način ne bi putovala
telepatska poruka? Godine 1929. Apton Sinkler je objavio knjigu „Mentalni radio“ o rezul
tatima telepatskih eksperimenata sa svojom ženom, za koju je predgovor napisao niko
drugi do - Albert Ajnštajn! Istini za volju, poznati naučnik je u predgovoru istakao samo psi
hološki aspekt tih eksperimenata i ne pokušavajući da telepatiju objasni pomoću fizike.
Prilikom jednog simpozijuma kibernetičara, Vilijem Jong van Amsink je prvi put istu
pio sa svojim radovima pred javnost. Dok je pred teoretičarima referisao o svojim eksperi
mentima, među slušaocima se nalazio i Žan Žak Delpas.

„Eksperiment Delpas"

Delpas je bio malo zainteresovan za biofidbek kao medicinsku terapiju za bolesnike

od hipertonije, ali, fascinirali su ga laboratorijski uslovi u kojima je radio Van Amsink.
Odmah je video da su opisane fidbek-vežbe u principu bile veoma slične eksperimentu
Greja Voltera sa televizijskim ekranom.
Svi ispitanici-pacijenti s kojima je Van Amsink radio, patili su od iste bolesti: hipertoni
je koja je pod izvesnim uslovima mogla dovesti do moždane kapi a time ponekad i do smrti.
I kad se zaista desilo da je jedan od pacijenata Van Amsinka umro, bio je to upravo čovek
koji se pre toga podvrgao intenzivnom treningu mozga. On je predstavljao tačno one
eksperimentalne uslove čije je ostvarenje Delpas smatrao nemogućim.
Ako bi se pacijenti Van Amsinka pored svog normalnog fidbek-treninga obučavali
još i u eksperimentu Greja Voltera, nestala bi najveća prepreka koje se Delpas bojao:
više ne bi bio potreban samrtnik koji treba da sarađuje i ne bi bilo potrebno odobrenje
šokiranih rođaka.
Delpas je izneo Van Amsinku svoju ideju da pomoću eksperimenta Greja Voltera
proizvede „hemijski čiste molekule pamćenja“. Naime, molekuli pamćenja nastaju tako što
električni impuls taloži u belančevinastu strukturu jednog molekula u vidu poruke koju
nosi. Takva poruka može biti vrlo jednostavna, ali može biti i veoma složene prirode. A
budući da je u supstanci pamćenja nataložena cela zbirka sećanja, nema mogućnosti da se
sadržaj pamćenja jednog jedinog molekula odvoji od sadržaja pamćenja nekog drugog.
Delpas je, međutim, želeo da učini upravo to: da uz pomoć eksperimenta Greja Voltera
proizvede takoreći hemijski čiste supstance pamćenja, odnosno molekule pamćenja koji su
nosili samo jedan sadržaj sećanja - naredbu da se uključi monitor. Pomoću eksperimenta
Greja Voltera hteo je da markira jedan mali deo čovekove svesti - da ga učini vidljivim na
monitoru, kao signal uključivanja. Ako ispitanik pomisli da uključi i za to pozove iz svog
mozga odgovarajuće molekule pamćenja, na monitoru će se javiti munja.
Tako stvari stoje dok je čovek živ, ali, šta se događa u trenutku smrti?
Ako pamćenje i svest ne propadaju nego sa smrću stvarno napuštaju čovekovo telo,
onda s njima moraju krenuti i markirani sadržaji pamćenja iz eksperimenata Greja Voltera.
A ako kreću - onda taj trenutak mora označiti signal uključivanja na monitoru.
Kad je šezdesetsedmogodišnja pacijentkinja dobila hipertonično krvarenje, radi kont
role funkcionisanja mozga ,,prikopčana“ je za aparat EEG i uređaj dr Greja Voltera. Uprkos
preduzimanju hitnih mera, kod bolesnice se sve više javljao simptom pritiska na mozak
koji je doveo do prekida svih cerebralnih funkcija. Na encefalogramu su se pojavile karak
teristične nulte linije koje pokazuju da je moždana struja ugašena.
Mnogo pre nego što je smrt nastupila, bolesnica je ležala u komi. Dakle, već odavno nije
bila kadra da svesno i voljno stvara talase spremnosti. Ipak, sa nastupanjem svih simptoma
konačne smrti mozga pojavio se i „signal uključivanja“ na monitoru aparature Greja Voltera!
Ovaj signal uključivanja koji se poziva na pragu konačne smrti, mada više ne pos
toji nikakav talas spremnosti, nazivamo „efektom Delpas“. On potpuno odgovara
pojavnoj slici koju očekujemo ukoliko duh ostaje da živi posle smrti i mogao bi da znači
da ljudski duh u trenutku smrti napušta telo i da jedan majušni delić ovog duha, marki
ran u specifičnim molekulima pamćenja, pri tom ostavlja za sobom trag na televiz
ijskom ekranu - u principu isto kao što i kakav metalni predm et izaziva signalni ton
prilikom prolaska kroz sigurnosna vrata za otkrivanje oružja i eksploziva na aero
dromima širom sveta...
Dato objašnjenje zvuči prilično, ali ne i sasvim, logično. Kakve su moguće implikacije
u slučaju da eksperiment dr Greja Voltera nije tačno interpretiran? Ukoliko nije nesporno
da su njegovi pacijenti-ispitanici svojom voljom aktivirali uključenje ekrana, da li je nes
porna i činjenica da su tačno formulisanim stavom „uključi se“ to bili u stanju i da učine?
Sumnjam. Možda je ekran aktivirala njihova koncentrisana energija, bez obzira na sadržaj
u njoj smeštene poruke! Ukoliko je ovo tačno, onda je uključenje ekrana umiruće šezde
setsedmogodišnje pacijentkinje, koja je, podsećam, već dugo bila u komi i bez svesti o sebi
i okruženju, mogla da aktivira za doktora Delpasa tada nepoznata energija - biofotona! Ovo
objašnjenje čini mi se daleko primerenijim od ponuđenog.
Podsećam: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina energije određena pri
zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga, foton je čestica bez
mase i naboja.
Fotoni, Ajnštajn, međuzvezdani letovi, načelo neodređenosti, kvantna mehanika, Stiv
en Hoking, talas spremnosti, eksperiment Delpas... ukoliko sve što je prethodno rečeno
definišemo kao hipoteze, vreme je da konačno saberemo ,,dva i dva“, odnosno, dovedemo
u logičan poredak i prevedemo u odgovarajući zaključak.
 Nematerijalni organizam!

Živa ćelija organizm a em ituje deseti deo svog energetskog potencijala (biofo
tonske energije), dok devet desetina čuva u sebi. I upravo taj deseti deo energije
je dovoljan da organizam opstaje, živi, da čovek funkcioniše, ponaša se kao živo
biće. U tre n u tk u sm rti, m eđutim , oslobađa se (em ituje) u k u p n a količina
pom enute energije, znači svih „deset desetina“ i život napušta ćelije, tkiva i ceo
organizam .
Iz ovoga proizilazi da je svaka ćelija živog organizma u izvesnu ruku autonomna
onoliko koliko i stanovnik jedne države: sama po sebi je autonomna, rađa se i množi
sama, ali je istovremeno i strogo kontrolisana indukcionim poljem i potencijalom okol
nih organa, sistema organa i celog organizma. Upravo zbog toga se neće, recimo,
dogoditi da nokat izraste na čovekovom - nosu. Sama i umire, ali istovremeno je i sama
za sebe mrvica života.
Dakle, u trenutku emitovanja kompletne energije, čovek tj. organizam umire i
fenomen umiranja je upravo taj kompletan izlazak energije u obliku fotona iz svake poje
dinačne žive ćelije jednog organizma, nakon čega se ova dezintegriše, odnosno trune, i
pretvara u biljnu hranu.
Isto se dešava kod programirane smrti ćelije, tzv. apoptoze.
O duši ne bismo mogli ništa da znamo da nije saznanja o fotonima, jer, duša je
astralni organizam. Fotoni, međutim, nisu duša. Oni čine njen organizam (čiji su ner
azdvojni deo). ,,Idu“ sa dušom koja, prilikom odlaska, odnosi sa sobom i život. U
slučajevima kad ne povede „kompletan život“, vraća se. Otuda čudnovata oživljava
nja. Ona, dakle, može da se vrati, ponovo ,,oživi“ ukoliko nije kom pletna energija, iz
svih ćelija, izašla iz organizma. Iz ovoga sledi da je duša povezana „svetlom
pupčanom vrpcom “ (satkana od fotona!) za telo. Postojanje ove niti života, koju je
moguće videti i snim iti pod izvesnim uslovima, poznato je onima koji imaju
mogućnost izlaska iz tela odnosno astralnog putovanja. „Uže od fotona“ čini energi
ja svih ćelija (života). Prilikom astralnih putovanja čak do devedeset posto ove energi
je može da napusti organizam... U svakom slučaju, dokle god postoji ta veza, to jest
sve dok ga fotoni odnosno pom enuta energija kompletno ne napuste, organizam je
biološki živ.
Rekoh, i duša je organizam. Reč je o astralnom, nem aterijalnom telu sa svim
funkcijama, odlikam a i osobenostim a jednog organizma. Naravno, ne telesnog. I nije
reč o amorfnoj, bezobličnoj, neartikulisanoj energiji. Naprotiv. Kao što je parče naiz
gled bezobličnog m esa sastavljeno od jedara, m itohondrija, miozina, aktina i
plazme, hrom ozom a, horm ona i čega sve još ne, i duhovno telo je specifično, sači
njeno od sistem a strogo određenih međuzavisnih i uslovljenih raznorodnih energi
ja. To što čovek na današnjem stupnju razvoja nauke i tehnologije nije u stanju da
ih detektuje, definiše, razdvoji na sastavne elem ente i izmeri, ni u kom slučaju ne
znači da one i ne postoje. Da bismo ih otkrili i počeli da koristimo, nedostaju nam
instrum enti. I sve dok ih ne budemo imali, moraćemo da se oslanjamo na
,,vančulne“ sposobnosti pojedinaca koji su u stanju da ih, svesno ili nesvesno, detek
tuju pa čak i pojedinačno razlikuju.
 Težina duše

Onog trenutka kad pomenuta energija postane vidljiva instrumentima koje će čovek
napraviti, dakle identifikovana, merljiva i upotrebljiva, otvoriće se novo polje nauke - polje
anatomije duše i bioenergije. Baš kao što je nekada atom bio „najsitnija nedeljiva čestica“
materije a ćelija osnovna jedinica organizma, nauka o anatomiji duše počeće da se bavi
njenim elementima, sastavom, organizacionim celinama, podelom pojedinih segmenata i
,,organa“, specifičnostima različitih vrsta energija... Ovo će, opet, otvoriti mogućnosti za
merenje, otkrivanje i identifikovanje prisustva duša u određenom prostoru, samim tim i
izradu instrumenata uz čiju pomoć će postati ,,vidljive“. A možda će, zahvaljujući ovoj
mogućnosti, čovek konačno doći do trajnog rešenja vlastite egzistencije pa i mogućnosti
posete ili čak seljenja u druge galaksije. Nema sumnje da bi iz saradnje materijalnog i
astralnog sveta mogle da se izrode izuzetno interesantne i zanimljive ideje a, zašto da ne, i
obostrana korist. U krajnjoj liniji, dovoljno će biti i samo to što će „odlazak na poslednji
put“ postati manje stresan budući da više neće biti ,,put u nepoznato“.
Suviše fantastično? Ko bi rekao da je čovek do pre nešto više od sto godina, vekovima
i milenijumima sanjao da poleti!
Znajući, ili bar pretpostavljajući, stari narodi su se bavili pitanjem „težine duše“.
Eksperiment Delpas je zabeležio trenutak kada fotonska energija napušta organizam,
međutim, manje je poznato da je težina tela umrle osoba manja za osam do deset grama
od one za života.
Da li je to zaista ta „težina duše“? Bilo bi, u najmanju ruku, neozbiljno kategorički to
tvrditi, ali, vredi razmisliti...

Nauka i Tarabići

„Lijepo je izgledo, moj kume, Zarija. Na njemu nekakva mantija, a po njojzi ko da

blago svijetle rojevi svitaca, samo nekom neopisanom svjetlošću. Taka mu je i glava bila...
Bijela, a nekako svijetla... Cjelivah ga u ruku, a ona meka ko da vunu na preslici drži.
Dodirnem ga po mantiji, a ona isto nako, kadivena. Sve mi se čini da bi rukom kroz njega
mogo proći...
Zbog ovog, nestvarnog opisa, sveštenik Zaharije je bio uveren da je Mitar sve to sanjao
ili halucinirao. Tada je između njih započeo, prvi put sumnjičav razgovor:
- Da nijesi ti to sve snijevao, moj Mitrašine?
- Kakvo snijevanje! Snijevam li ja, kume, kad vako, sad evo, s tobom govorim?
Ja mu na to reknem:
- More biti, Mitre, da si nešta, nako u snu, sam sa sobom razgovarao, pa se i kumi
pričinjelo da s nekijem drugim pričaš...
- Bože, kume ZarijaL. Je T ti to ona moja ženturina rekla da je viđela svijetlog popa
kojeg uvodim u kuću i š njim razgovaram?
Ja mu reknem da jeste, a on mi unakrsti:
- E, pa ako sam to sve snijevo, nije mogla i ona snijevati isti san?
- Dobro, kume Mitre, a kako on ode od tebe i šta reče?
- Reče da će se jopet javljati i od ondaj mi se javi jošte nekoliko puta. Pošlje mi kaza da
je vrijeme da se rastanemo te ja iziđoh u avliju da ga ispratim... Tako, polako, dođosmo do
kućera, a njegova se prilika zaplasti k’o plast sijena i tako ga, nekako, nestade...
- Kako? - jopet ga priupitah.
- Pa, ne umijem da ti to objasnim ovijem, ljudskim riječima jerbo što gođ da ti rečem,
jopet neće biti onako kako je uistinu bilo...
Ja ga zamolim da to pokaže kako zna, a on mi ondakar reče:
- Nekako se zgrudva te postade ko grudva snijega... Sjajna i ko zlatna. Jal’ grudva, jal’
ćasa, to ti ne umijem iskazati... Pošlje, to poleće u nebo i meni se činjaše da ode među same
zvijezde... „
Ovako je, navodno, prema „Kremanskom proročanstvu“ (autora Dragoljuba Gol
ubovića i Dejana Milenkovića), protekao jedan od razgovora prote Zaharija Zaharića i nje
govog kuma Mitra Tarabića u kome je ovaj opisao susrete sa pokojnim stricem Milošem.
Uprkos izvesnih sumnji u pogledu autentičnosti ovog razgovora, ovo je svakako najlepši i
najplastičniji opis susreta ,,dva sveta“ o kome sam do sada slušao i čitao. Zaista, ima li
divnijeg od ovog opisa koncentrisane biofotonske energije!
Još jednom moram da podsetim: foton je kvant svetlosti, a kvant je najmanja količina
energije određena pri zračenju kao produkt Plankove konstante i frekvencije. Pored toga,
foton je čestica bez mase i naboja.
Koliko se, dakle, razlikuje opis Mitra Tarabića svog pokojnog strica i pomenutog cita
ta iza koga stoje svetski naučni autoriteti?!
 Todoxin -
korak u besmrtnost?!

Todoxin-ova terapija na nivou m itohondrija predstavlja samo jedan segment u

širokom spektru njenog delovanja. Energija u m itohondrijam a pod Todoxin-ovom
terapijom je veoma značajna, budući da deluje i na njen kvalitet a to je, šire
gledano, ono što se nasleđuje - baza životne radosti, stvaralaštva, intuicije,
kreativnosti...

U „Oksfordskom filozofskom rečniku“ pod odrednicom - besmrtnost - stoji:

„Stanje oslobođenosti od smrti ili uništenja, stanje večnog života. Lična besmrtnost
naglašava da ćemo posle sopstvene smrti (kao smrti koju određuju drugi) samo doživ
ljavati iskustva, verovatno posle jednog intervala, i da ćemo živeti drugi život, i nastavi
ti da ga živimo večno. Učenje može iključiti samo preživljavanje naše ,,duše“ zamišljene
kao nematerijalne misleće supstancije kontingentno i privremeno smeštene u našem
sadašnjem telu. Ili može uključivati uskrsnuće samog tela. U platonističkoj tradiciji
moguće je prvopomenuto. Ali, za Aristotela duša je forma tela i ne može postojati bez
njega kao odvojena supstancija, ne više nego što osmeh može postojati bez nasmešenog
lica. Dokazi da je duša besmrtna uključuju metafizičke dokaze (npr. da je jednostavna i
samim tim se ne može dekomponovati), moralne dokaze (npr. da je besmrtnost pret
postavka moralnosti, što obezbeđuje arenu u kojoj pravedni trijumfuju, a nepravedni
bivaju kažnjavani) i empirijski dokazi (npr. da postoje slučajevi da živi ljudi imaju
iskustva sa dušama mrtvih ili duhovima). Ni jedan dokaz iz ovih porodica ne uživa neko
veće poštovanje među savremenim filozofima. Prvu vrstu dokaza napao je Hjum, a
posebno Kant u knjizi II Transcendentalne dijalektike „Kritike čistog um a“. Oni koji pri
padaju drugoj vrsti, moralnoj klasi, više liče na puste želje nego na dokaze, iako je sam
Kant zastupao više nijansiranu verziju. Dokazi treće vrste su uključeni u opšte nepov
erenje u parapsihologiju. Naročito otkrivenje ili vera ostaju najsnažniji izvori ubeđenja
u besmrtnost, a ubeđenje da je nekoherentno postulirati odvajanje duha i tela ostaje
najsnažniji filozofski odgovor. Manje pažnje je posvećivano pitanju zašto besmrtnost
izgleda poželjna.
U platonističkim i neoplatonističkim tradicijama, besmrtnosti može biti dodeljen
,,bezvremenski“ zaplet. Pre je cilj života potpuno izvan vremena nego živeti zauvek; koher
entnost ovog ideala, međutim, uopšte nije očigledna, iako su je često dokazivali mistici i
praktičari meditacije...“
Bio bi čist greh ne ubaciti, na ovom mestu, i čuvenu: „Blago onom ko doveka živi, imao
se rašta i roditi“ - kao prilog diskusiji o besmrtnosti i besmrtnima.
 Umalo besmrtnost!

Besmrtnost, makar samo i duše (a itekako je poželjno i tela!), očito je oduvek mučila
čoveka. Početkom prošlog veka, 1913. godine, naučnik Aleksis Korel je u laboratoriji „Rok
felerovog instituta“ u Njujorku, kao što to obično i biva, sasvim slučajno otkrio da se žive
ćelije pilećeg srca neograničeno dele i to je pratio pune 33 godine, sve do 1946. Ukoliko je
njegova postavka bila tačna (a iza otkrića je stajao naučni autoritet kasnije ovenčan i
Nobelovom nagradom), to je ujedno značilo da je besmrtnost ljudskog organizma ipak
moguća. Neki američki novinari i novine, kakve ih je već Bog dao, preko naslovnih strana
su objavili ovu senzacionalnu vest. Nedugo zatim, pojavile su se i tvrnje da bi se od
novostvorenih ćelija pilećeg srca već mogao napraviti petao veličine Sunca a potom i da je
iz laboratorije nestala ogromna količina proizvedenih ćelija i ,,sad se šeta ulicama Njujor
ka“. Šlag na ovu tortu dodali su ,,očevici“ tvrdeći da su videli petlove veličine čoveka kako
šetaju Menhetnom!
Ma koliko sve ovo izgledalo suludo, grupi naučnika koja je pobijala ovu zabludu a koja
je već ušla u sve tadašnje udžbenike medicine, na čijem čelu je stajao mladi profesor Lenard
Hejflik, trebalo je dosta i vremena i strpljenja i rada da javno iznese argumente ,,protiv“,
naravno, potkrepljene nalazima laboratorijskih eksperimenata. Punih 30 godina! Novine,
naučni časopisi i naučni krugovi, jednostavno nisu hteli da čuju za njih. Bilo im je lepo da
veruju u besmrtnost. Kako sve, jednoga dana, dođe na svoje mesto, Hejfliku i saradnicima
je konačno pošlo za rukom da objasne svoje stavove a njihovo otkriće je kasnije definisano
kao otkriće „biološkog časovnika“ koje, otprilike, glasi: svaka ćelija ima ograničenu
sposobnost deobe, deli se 50 puta s tim što se svaka naredna generacija deli jednom manje
(49, 48, 47... puta). Kad dođe do ,,0“, prestaje da se deli i umire. Životni vek pomenutih ćeli
ja je, inače, u proseku iznosio šest meseci. Novu nadu je pružilo otkriće da, ipak, postoje
neke ćelije u čovekovom organizmu kod kojih je ,,sat“ isključen, dakle, čiji se životni vek
graniči sa besmrtnošću! Time su naučna istraživanja u ovoj oblasti dobila nov smer - otkri
ti tajnu njihove ,,besmrtnosti“ i mehanizam ,,primeniti“ kod onih koje to nisu; vratiti sat na
početak ili, čak, namestiti ga da krene od sto, hiljadu, milion; ugraditi ,,sat“ u ćelije
kancera...! Istraživanja su u toku.
Zaista, da li je moguće da je Stvoritelj podario čoveku besmrtnost u trenutku stvaranja
Adama. Ako je verovati Starom zavetu i dugovečnosti prvih ljudi od više stotina godina, čak
i preko devet vekova, sa sigurnošću se može tvrditi da je to tako a da je trenutna prosečna
dužina ljudskog veka isključivo rezultat čovekovog greha ili, preciznije, grešnog života.

Od dva mala, jedan pravi

Ukoliko na trenutak ostavimo po strani Bibliju i njene legende a oslonimo se na

naučno potvrđene istine, videćemo da su pre 2.000 do 3.000 miliona godina na Zemlji pos
tojale tri glavne vrste života i sve tri bile ono što današnji čovek naziva bakterijama. Imale
su samo jedan mali genom, mogle su brzo da se razmnožavaju, ali nisu bile samostalne niti
imale mogućnost stvaranja složenijih višećelijskih organizama. Prva vrsta ovih živih bića
dobijala je energiju iz sunčeve svetlosti, druga vrsta je sagorevala to jest respirirala njihove
ostatke, dok je treća razgrađivala šećeraste materije i to bez korišćenja kiseonika.
 Treća vrsta je, reklo bi se, bila najmanje uspešna budući da je primenjivala zastareo
način proizvodnje energije. Ali, uprkos tome, upravo su ove poslednje ćelije pre oko 1.500
miliona godina uspele da naprave majstoriju hvatajući bakterije koje dišu i držeći ih
zatvorene u sebi. Šta su time dobile? ,,Uhvaćene“ bakterije su disanjem proizvodile energi
ju za ćeliju domaćina, a ova im je zauzvrat ponudila udoban smeštaj i zaštitu. Novonastali
tip ćelije stvoren simbiozom, preciznije - stapanjem dva živa bića, imao je i dva genoma,
mogao je da se razmnožava ali i stvara složenije višećelijske organizme, potonje biljke i živ
otinje!
Vremenom, ,,uhvaćene“ bakterije više nisu mogle da samostalno egzistiraju. Suviše im
je bilo udobno i sigurno u novoj sredini, a i genomu ćelije domaćina su dale najveći deo
svog genoma. Postale su „mašine za sagorevanje“ u čovekovom organizmu poznatije kao -
mitohondrije. Dakle, svaka od ćelija čovekovog organizma nastala je spajanjem dva nezav
isna živa bića. Mali genom njegovih mitohondrija je „ostatak za podsećanje“ nekada slo
bodnih a potom zarobljenih bakterija.
Mitohondrije, fabrike energija u ćelijama, otvorenije su nego što se doskora pret
postavljalo. Utvrđeno je, naime, da aktivno otpuštaju kratke lance aminokiselina (peptide).
Iako je donedavno bilo poznato samo toliko da ove organele prihvataju molekule iz svoje
okoline, oko mitohondrija su nađeni peptidi identični onima iz njihove unutrašnjosti. Pri
likom ispitivanja kolika je mogućnost da peptidi izađu iz organela obavijenih dvostrukom
membranom, kod mitohondrija kvasca su veoma brzo otkrivena dva izlaza iz „fabrike
energije“.
Kod prvoga su duži lanci aminokiselina najpre u unutrašnjosti mitohondrije razlagani
na manje peptide. Kada dosegnu određenu veličinu, molekul ,,izbacivač“ ih prebacuje u
međuprostor između dve membrane, odakle se peptidi kroz pore spoljašnje membrane
razlivaju u okruženje.
Drugi put je rezervisan za belančevine, sastavni deo mitohondrijske membrane. Ovi
proteini se u prostoru između dve membrane razlažu na jedinice koje mogu da se ,,pre
bacuju“, a potom zaista i napuštaju mitohondriju.

Šablon života

Mitohondrije čovekovih ćelija i danas nastaju kao njihovi bakterijski preci, dakle,
isključivo rastom i deljenjem već postojećih mitohondrija. Njihovi sastavni delovi se
proizvode u ćeliji na osnovu informacije zapisane u genomu ćelijskog jezgra i mitohondri
ja. Međutim, ti sastavni delovi mogu da se pravilno slože isključivo u već postojećoj mito
hondriji, iz čega proizilazi zaključak da je svaka mitohondrija - šablon, matrica. Bez ove
matrice, sastavni delovi mitohondrija bi se proizvodili ali bi u ćeliji besciljno lutali i na kraju
bili uništeni. I, konačno, kada ćelija izgubi sve svoje mitohondrije, više ne može da stvara
nove i umire.
Budući da je svaka mitohondrija (i) matrica, ona ujedno predstavlja strukturnu infor
maciju koja nije zapisana u DNK čovekovog genoma. Kako ova informacija mora da se
nasleđuje iz generacije u generaciju, očito je reč o - genskoj informaciji. A koliko šablon
skih informacija postoji u strukturama mitohondrija, za sada je teško proceniti. U svakom
slučaju, pomenuta informacija je neophodna za život čovekovih ćelija koliko i ona
zapamćena u DNK.
 Mitohondrije obezbeđuju oko 90 procenata energije potrebne za funkcionisanje
ćelija, samim tim i tkiva, organa i organizma u celini. One proizvode energiju u
složenim procesima koji obuhvataju prenos elektrona preko niza proteinskih kom
pleksa (respiratorni lanac). Ovaj prenos posredno omogućava drugom kompleksu
(ATP sinteza) da sintetizuje ATP (adenozintrifosfat) - molekul koji ćeliju snabdeva
energijom.
S obzirom na činjenicu da ATP ne može da se čuva, m itohondrije (u čovekovim
ćelijama ih ima preko hiljadu puta više nego telesnih ćelija!) svakog dana proizvode
ogromne količine ATP - u m eri čovekove telesne težine! M itohondijskim prevodni
cama se upravlja gasnom mešavinom azotm onoksida i anjona-superoksida, nastal
ih kao produkt oksidativnog lanca disanja u m itohondrijam a. Izm eđu kolonije
m itohondrija i cele ćelije postoji gasno upravljani naizm enični ritam oblika
stvaranja energije.
Za vreme pozne faze ćelijske deobe, rane faze isceljenja rana i embrionalne faze do
trenutka rađanja, proizvodnja energije se pretežno prebacuje na neoksidativnu, fer
mentacionu produkciju ATP. Cilj ovoga je zaštita genoma arhaične ćelije domaćina koji
su u toku pomenute faze ćelijskog deljenja osetljiviji na okside i njihove izdanke nego
mitohondrijski delovi genoma. Čovekove prastare ćelijske simbioze imaju, dakle,
dvostruki genski materijal i dvostruki sistem proizvodnje energije. Čovek je - evolu
cionobiološki hermafrodit! Svi bioenergetski i biohemijski procesi u mitohondrijama
zavise od promenljivo jakog redoks-potencijala, kao biofizičkog preduslova za složene
tokove protona i elektrona. Negativni redoks-potencijal se uglavnom obezbeđuje kvant
nofizički jedinstvenim tripeptidom glutationom koji preko suporvodonične grupe svog
glavnog molekula, aminokiseline cisteina, obezbeđuje slobodno pretvorive protone,
posebno za sve procese detoksikacije.
Šta je redoks-potencijal? Mera za silu oksidacije, odnosno - redukcije. Sistemi sa neg
ativnim redoks-potencijalom mogu da redukuju sisteme sa pozitivnim redoks-potenci
jalom, a redoks-pozitivni sistemi mogu da oksiduju redoks-negativne sisteme.

Majka je majka...

Pretpostavlja se da sve što može da ugrozi produkciju ATP u mitohondrijama ošteću

je ćeliju i na taj način uzrokuje njihovo loše funkcionisanje i razvijanje simptoma.
Najosetljiviji, najviše pogođeni smanjenjem ćelijske energije, jesu centralni nervni sistem,
srce, skeletna muskulatura, bubrezi i hormonske žlezde. Simptomi nastali kao posledica
defekata mitohondrijske DNK, teže se mogu predvideti od simptoma izazvanih genskim
mutacijama u jedru ćelije.
Geni se pružaju duž 16.569 parova u opsegu mitohondrijske DNK i nasleđuju se
isključivo od majke kroz mitohondrije u njenoj jajnoj ćeliji. Spermatozoidi ne učestvuju
stalno u tome. Pored ovoga, svaka jajna ćelija i sve ostale telesne ćelije ne nose samo jednu,
već stotine mitohondrija (više od 1.300 u svakoj ćeliji), a svaka mitohondrija može da sadrži
nekoliko molekula mitohondrijske DNK. Iako ćelija pre vlastite deobe gotovo udvostruču
je broj svojih mitohondrija i molekula mitohondrijske DNK, obezbeđujući približno istu
količinu svojih ćelija ćerki, ćelija majka ne određuje pojedinačno koje mitohondrije idu u
svaku ćeliju ćerku.
 U oplođenoj jajnoj ćeliji, znači, dešavaju se mutacije u nekim delovima njene mitohon
drijske DNK. Jedna ćelija ćerka može da nasledi procentualno veliki broj mitohondrija koje
sadrže mutirane DNK, a ostale ćelije mogu da naslede procentualno veliki broj ćelija sa
,,normalnom“ DNK. Zakon verovatnoće određuje da li će u toku reprodukcije ćelija pre
ovlađivati ,,normalni“ ili mutirani molekuli.
Oboljenja izazvana defektima mitohondrijske DNK su često nasleđena, mada povre
meno mogu da se i spontano pojave u jajnoj ćeliji u toku ranog embrionalnog razvoja. Kas
nije mutacije, slično nasleđenim mutacijama, mogu široko da se rasprostru u organizmu u
toku razvitka fetusa usled čega ponekad dolazi do veoma ozbiljnih posledica. Mitohondri
jske mutacije DNK mogu da se formiraju u tkvima u toku života sa mogućom pojavom u
raznim ćelijama ili čak različitim molekulima DNK u pojedinim ćelijama. Ovakve promene
se nazivaju somatskim mutacijama.
U suštini, urođene i somatske mutacije iniciraju oboljenje nezavisno od direk
tnog sm anjenja proizvodnje energije. S obzirom na to da i respiratorni lanac
učestvuje u proizvodnji energije, onda i toksični nusprodukti (poznati kao slobodni
radikali kiseonika) pospešuju razvoj oboljenja. Pomenuti derivati kiseonika, koji
sadrže rasparen elektron (zbog čega su veoma reaktivni), mogu da napadnu sve sas
tavne delove ćelije uključujući i proteine respiratornog lanca i m itohondrijsku DNK.
Sve što ometa protok elektrona kroz respiratorni lanac, može da poveća transfer
m olekula kiseonika i potpomogne stvaranje slobodnih radikala. Jedna jedina
mutacija, dakle, može da pokrene ponovni ciklus transporta inhibiranih elektrona
dovodeći do povećanog stvaranja slobodnih radikala i povećanog broja mutacija
m itohondrijske DNK.
Nasleđeni defekti mitohondrijske DNK ponekad doprinose prevremenoj pojavi obo
ljenja (dijabetes, gluvoća, oboljenja srca, slabost mišića, problemi vezani za kretanje i
demencija) koja pogađaju mnoge ljude u poznijim godinama. Ti primeri, zajedno sa či
njenicom da su brojna degenerativna oboljenja poznijeg životnog doba povezana sa
opadanjem aktivnosti proteinskih kompleksa uključenih u proizvodnju energije (što je
slučaj i sa mnogim oboljenjima izazvanim mutacijama mitohondrijske DNK), ukazuju da
progredijentne redukcije u proizvodnji mitohondrijske energije (ATP) u nervnom,
mišićnom i ostalim tkivima, mogu da doprinesu starenju i raznim degenerativnim obolje
njima povezanim sa starenjem.

Ni zdrav nije obavezno - zdrav

Više činilaca može da utiče na slabljenje proizvodnje mitohondrijske energije u toku

procesa starenja, čak i kod osoba koje su u detinjstvu imale zdrave mitohondrijske gene iz
ćelijskog jedra. Jedan faktor je svakako dugotrajno izlaganje izvesnim toksinima, a drugi bi
mogla da bude dugotrajna akumulacija somatskih mutacija mitohondrijske DNK.
Mitohondrijska teorija starenja ukazuje da mitohondrije, sintezom adenozintrifos
fata tokom života, proizvode slobodne radikale kiseonika koji nezaustavljivo napadaju
mitohondrije i izazivaju mutacije mitohondrijske DNK. Slučajna akumulacija somatskih
mutacija mitohondrijske DNK, kod osoba koje su započele život sa zdravim mitohondri
jskim genima, može, na kraju, da smanji proizvodnju energije u jednom ili više tkiva
ispod neophodnih nivoa a da, uprkos tome, te osobe dožive pristojnu starost. Ukoliko se
to dogodi, somatske mutacije i mitohondrijska inhibicija mogu da se manifestuju opš
tim znacima prirodnog starenja kao što su gubitak pamćenja, sluha, vida i pad opšte
otpornosti organizma.
Kod osoba kod kojih je proizvodnja energije već oslabljena (bilo zbog mitohondrijskih
ili jedarnih mutacija, toksina ili nekih drugih faktora) simptomi mogu ranije da se ispolje i
napreduju do potpunog razvitka oboljenja, za razliku od osoba kod kojih nije u početku
postojao deficit proizvodnje energije.
Na ovom mestu je neophodno naglasiti da to što Todoxin-ova terapija radi na nivou
mitohondrija, predstavlja samo jedan segment u širokom spektru njenog delovanja. Energi
ja u mitohondrijama pod Todoxin-ovom terapijom je veoma značajna, budući da deluje i
na njen kvalitet a to je, šire gledano, ono što se nasleđuje - baza životne radosti, stvaralašt
va, intuicije, kreativnosti. U njoj, istina, nije sadržano sve ovo, ali pomenuta energija je
osnova za nadogradnju ovih elemenata.
Nažalost, postoji veoma malo izgleda da se deluje retroaktivno. Kada se mutacija jed
nom stvori, stabilizuje, na kraju postane i nasledna osobina vraćanje unazad, iz perspektive
savremene nauke, izgleda neizvodljivo.
Genska tehnologija je gotovo nemoguća, ukoliko se ima u vidu da je ovo nov
problem koji se ne javlja u nukleusu (jedru), već u protoplazmi (mutacija u m itohon
drijama), tim pre što je često praćena i mutacijom u drugim organelam a ćelije - ribo
zomima. Ukratko, jedinke se ponašaju kao da su zdrave, punovredne, i na degen
eraciju gotovo ništa ne ukazuje. Degeneracija je „pojava sa šansom “. Izmenjeno,
degenerisano, izumire i nestaje. Čak i kad bi, kojim slučajem, dalo potomstvo, ono je
daljom degeneracijom osuđeno na propast. Zato ne bi trebalo da čudi ukoliko se pri
likom iščitavanja beskrajnog lanca predaka jednog evropskog deteta (što je, inače,
lako izvodljivo), otkrije predak, recimo - Japanac!

Neprijatelj u krvi

DNK u kancerogenim ćelijama je drugačija od one u zdravim (DNK u kancerogenim je

uglavnom tkivo GC, a u zdravim tipa AT) i ukoliko je tačno da je kancerozna ćelija postala
od zdrave, onda bi i DNK takođe trebalo da bude tipa AT. Po svemu sudeći, ipak nije. A
omogućeno joj je da se množi. Zašto? Velika većina ljudi nosi u sebi (i) kancerozne ćelije
koje se kao i ostale množe, ali i izumiru. Kao što se, dakle, ni jetra neće nekoliko puta
uvećati usled razmnožavanja njenih ćelija već zauvek ostaje ista, tako po istom principu i
kancerogene ćelije egzistiraju kao večita pretnja organizmu.
U organizmu se sve stvara od ,,materijala“ koji se u njemu nalazi. Zbog
ograničenja prostora ne ulazimo u raspravu o večito ,,kontroverznim“ virusima, već
pažnju posvećujemo bacilima i lakše uočljivom ,,materijalu“. Kolera, na primer, ne
nastaje sama po sebi, nju aktivira određeni ,,okidač“. E, sad, neki organizmi imaju
sposobnost da spreče pojavu ove opake bolesti, dok drugi nisu za to sposobni ili uz
mnogo više napora to uspevaju. Na bakteriju se, međutim, može lako i efikasno delo
vati. Zašto ne i na virus? Zašto na njega ne deluju antibiotici? Zato što je omotač
virusa sastavljen bez onog šećera koji antibiotici mogu da razlože! To je, otprilike,
kao kad bi se složen živ organizam prelio vrelom vodom i ošurio: sa oštećenom
kožom ne bi mogao da diše i njegov život bi bio okončan.
 Uprkos rečenom, tendencija savremene medicine je da svaku virusnu bolest, nei
zlečivu antibioticima, tretira prvenstveno antibioticima, uz obrazloženje da kad virusi
napadnu organizam dolazi do razvoja i sekundarnih bolesti. Posledica toga je pad
imunog sistema, a samim tim se bakterijama i drugim mikroorganizmima otvara širok
prostor za bujanje i delovanje. Kako bi se reklo da nešto radi, jedan deo savremenih
medicinara se opredeljuje za antibiotike u cilju suzbijanja eventualnih propratnih
bolesti, a organizmu jedino preostaje da se sam nosi sa virusima. Budući da se antibi
oticima oštećuje i gotovo uništava imunitet (organizam nema razloga da se bori,
odbrambeni mehanizam i njegove snage se usled ,,nerada“ deformišu, smanjuju,
uspavljuju, ispadaju iz funkcije poput neupotrebljavanih zuba, organizam očekuje da
ga antibiotik spase preuzimajući njegovu ulogu), virus je jedino moguće savladati
Todoxin-ovim osposobljavanjem organizma, to jest aktiviranjem i pospešivanjem rada
celokupnog imunobioološkog potencijala.
Kancerogene ćelije su, u izvesnu ruku, poput mongoloidnih organizama tj. osoba: ni
na koji način se ne mogu izmeniti budući da su, u suštini, nešto drugo - u svakom svom
detalju imaju smanjen ili povećan broj hromozoma, odnosno drugačiju strukturu ćelija.
Slično ovom, i kancerogene ćelije su jednostavno drugačije od organizma, iako to ne
podrazumeva da nisu u njemu i nastale. Ukoliko od dva zdrava roditelja može da se rodi
mongoloidno dete, zašto milijarde ćelija u organizmu ne bi mogle da stvore jednu, ili izves
tan procenat, malignih ćelija koje će biti aktivirane u trenutku kad im se za to stvore uslovi,
odnosno, kad izmaknu kontroli.
Pronalaženjem načina za selektivno stimulisanje uništavanja takvih ćelija, najčešći
oblici kancera bi se mogli lečiti (i na najdelikatnijim organima) stimulisanjem agre
sivnosti odbrambenih ćelija organizma oko samog tumora ili tela kancera. Rešenje
ovoga ne leži u supstanci koja će direktno da deluje na tumor i, shodno tome, ne treba
govoriti o hemijskoj i virusnoj teoriji, već pri traženju leka o hemijskoj i virusnoj induk
ciji kancerogenih ćelija. Treba, naime, imati u vidu da jedna upala pluća oslabljuje imu
nitet organizma za 30 do 40 procenata, a nije redak slučaj da se kod obolelog pojave dve
do tri upale pluća ,,plus“ - kancer! Kod stanovnika Afrike je to posebno izraženo, u šta
sam imao priliku da se lično uverim.
U slučaju identifikacije minimalno očuvanih posmrtnih ostataka može da se prati
genetika mitohondrija kostiju, zuba i s l., za razliku od genetike njihovih nukleusa. Namer
na promena mitohondrijalnog sistema u nekom živom organizmu, a kamoli davanje
kvaliteta nasledne osobine takvoj promeni, još uvek spada u domen naučne fantastike.

Gde leži tajna?

Nalazi ispitivanja obavljenih na glodarima potvrđuju stanovište da ubrzano stvaranje

mitohondrijalnih mutacija DNK može da ubrza starenje. Životinje odgajane na dijeti su
zdravije i dugovečnije od svojih parnjaka hranjenih bez ograničenja. Životinje sa dužim
vekom, odgajane uz ograničenu dijetu sa manje slobodnih radikala, akumuliraju manje
oštećenja DNK od životinja iz kontrolne grupe.
Ukoliko oštećenje slobodnim radikalima dovodi do akumulacije mutacija mitohondri
jalne DNK i shodno tome pospešuje starenje, tretman za blokadu mitrohondrijalne
proizvodnje pomenutih radikala potencijalno bi mogao da uspori starenje i odloži pojavu
oboljenja izazvanih starenjem. Takvi pristupi možda bi mogli da se sastoje u dugoročnom
tretmanu antioksidansima (npr. koenzimom Q ili vitaminima C i E), mada mislim da to nije
potrebno. Unošenjem hemijski sintetizovanih vitamina, enzima i koenzima čak može da
bude i veoma štetno, jer redovna upotreba integralnih namirnica nudi sasvim dovoljno (i to
u prirodnom obliku) sve ono što nudi hemijska industrija.
Naime, akutni stres dovodi do poremećaja oksidaciono-redukcionih procesa, stvaraju
se slobodni radikali, povećava količina azotmonoksida unutar ćelija (NO), sumporvodonik
(SH) prelazi u bisulfid (SS), bujaju ili se odvajaju anaerobne klice koje koriste azot (N) za
razliku od aerogenih koje troše kiseonik (O). Upravo zbog ovoga valja izbegavati crvena
mesa: nitrati i nitriti stvaraju azotnu unutarćelijsku sredinu, tj. prekomerno se povećava
nivo NO (u malim koncentracijama, inače, neophodnog) u samoj ćeliji.
Druga strategija usporavanja starenja mogla bi da se bazira na ograničenje
povećanja mutiranih mitohondrijalnih DNK u mišićima i drugim tkivima. U tom cilju,
naučnici su pokušali da razjasne molekularne interakcije pomoću kojih jedra ćelija
detektuju lokalne deficite energije i stimulišu proizvodnju aberatnih (lutajućih) mito-
hondrija u svojoj okolini.
Da bu se sve ovo odložilo, istini za volju, nije dovoljan samo život obično oce
njen kao ,,zdrav“. Dosta je onih koji se strogo pridržavaju saveta stručnjaka ali, bez
zapaženijeg uspeha. Čak nije reč ni o ,,prirodi“ pojedinca koja lakše podnosi stres,
već posebna, specifična mogućnost (svi je imaju, ali neko više a neko manje)
određenih organizama da uspostave ravnotežu ili pravovremeno i na odgovarajući
način reaguju na upozorenje pojave neželjenih procesa, odnosno oboljenja. Slično
kompjuterskom antivirus programu: bez njega je, u slučaju pojave virusa u progra
mu, svaka druga radnja unapred osuđena na neuspeh; ukoliko je ugrađen, na svaku
opasnost će reagovati pravovremeno, brzo i efikasno, dakle, dok je virus još uvek
moguće obuzdati.
Sličan „antivirus program “, u manjoj ili većoj meri, postoji u svakom organizmu
i treba ga negovati i stimulisati. Dobro zdravlje, dakle, ne podrazumeva samo pravil
nu ishranu, m iran život, čist vazduh itd., niti je dovoljan uslov za odlaganje ili uspo
ravanje procesa starenja, već je neophodan uslov upravo postojanje kvalitetnog
čovekovog „antivirus program a“, a poenta je da se ta sposobnost organizma čuva u
dobrom stanju!
Ne sadrži, rekoh, svaki imunološki sistem visokokvalitetan „antivirus program“. I baš
zato je taj i takav program čovekova budućnost. U njemu je sadržana nada savremenog
čoveka da prevaziđe sve što mu se danas dešava, ali i podmeće, odnoseći veliki broj života.
Razvoj „antivirus programa“ (endogenih i egzogenih patoagenasa) u samom organizmu
koji će se genetskim putem pojačavati, nosi spas životu Planete. U tome leži tajna besmrt
nosti! Svi oblici aero i hidro zagađenja, u dobroj meri će biti prevaziđeni zahvaljujući tajni
imunog sistema.
Savrem ena ispitivanja m itohondrijalnih m utacija DNK ukazuju na nove
mogućnosti u pristupu lečenju nastalih oboljenja i prevencije njihovog napredovanja.
Ukoliko se razmišlja o ulozi mutacija mitohondrijalne DNK u starenju i oboljenjima
u vezi sa starenjem pokažu ispravnim, dalja ispitivanja m itohondrijalne biologije
mogla bi da predstavljaju ogroman potencijal za smanjenje ljudskih patnji u
budućnosti.
KORAK ISPRED
Novamedicina

Vasiona oduvek egzistira kao jedna celina, jedinstven praorganizam izuzetno suptilnih
nivoa. Analogno tome i ceo organski i neorganski svet, ma koliko različit u bezbroju svojih
pojavnih oblika i manifestacija, na visokom nivou čini jednu celinu. Iz ovoga proizilazi i da
sve materijalno-prostorne jedinice, bez obzira na dimenzije vremena, prostora i kakvoće,
održavaju apsolutno jedinstvo sa vasionom sadržavajući u sebi sve informacije o njoj.
Planeta, čovek i ćelija su, u suštini, isto. Možda su zaista svi zajedno smešteni na leđi
ma velike kornjače (kako se verovalo u nekim civilizacijama).
Kada bi postojala mogućnost da se jedan atom poveća na prostor vasione, da li bi se pojav
ile planete, zvezde, sazvežđa - pitanje je sad! Gledano iz ugla principa života, nešto je
(pre)naglašeno a drugo minimalizovano. Naravno, ako tako može da se kaže. U svakom sluča
ju, život i egzistencija su zajednički imenitelji ,,sveopšteg“ i ujedno i predispozicija komu
nikacije. Samo preko tog principa dolazi do pojavnog oblika i međusobnog povezivanja.

Put kojim potok ide

U vezi teorija o nastanku života na Zemlji, osvrnuo bih se na rad velikog samostalnog
(poput mene) austrijskog naučnika Šumbergera koji je prirodu zamislio kao vodeni tok
potoka kroz alpsko područje sa svim njegovim vijugavim prolazima, ubrzanjima i
vodopadima. Za razliku od drugih naučnika, Šumberger je u tom kretanju video vrstu
flokulacije i čišćenja vode sa sedimentacijom, tako da na kraju u jezerce, kao njegovo kra
jnje ishodište, stiže čista voda daleko bolja za piće, život, zdravlje, od hemijski prečišćene
vode iz gradskog vodovoda.
Prateći Šumbergerov naučni trag, nemački naučnik Hohemaj je napravio mašinu za
čišćenje vode i pri tom ni jednom rečju nije pomenuo svog prethodnika, onoga čijim je
stopama išao do pronalaska. Hohemaj se pozivao na neka naučna, ili nazovi-naučna,
istraživanja koja je trebalo da mu daju intelektualno-naučnički pedigre. Ponajviše je igrao
na kartu citiranja budućeg nobelovca Paulinga.
Naime, Pauling je na početku naučničke karijere puštao balone u atmosferu kako bi
ispitao kvalitet kondenzata u jonosferi. Istraživanje je sprovedeno pod pretpostavkom da se
u jonosferi (u kojoj se nalaze gasovi u obliku plazme) krije tajna porekla životvornog
kvaliteta vode koju čoveku nebo daruje.
U velikom broju knjiga i brošura, Hohemaj potom objašnjava da je svojim mašinama
u stanju da reprodukuje izgubljenu moć, odnosno svojstva vode, stvaranjem vrste vakuuma
sa ogromnom koherentnošću kapljica. Snažno ubrzavajući kretanje vode, u raspršivaču se
usled velike brzine stvaraju ultrafine kapljice sa izvesnim oblikom vakuuma u jezgru koji
im daje izvanrednu koherentnost (snagu). Hohemajev pronalazak se, dakle, svodi na vaku
um koji drži kapljicu.
Prilikom prvog čitanja njegovih spisa, setio sam se objašnjenja Lorbera po kome život
dolazi na Zemlju od same zemlje koja rađa život.
Jonosfera je gornji sloj Zemljine atmosfere (od 80 do 800-1.000 km i više), koji sadrži
veliku količinu jona i slobodnih elektrona. Sastoji se od nekoliko jonizovanih slojeva koji
imaju važnu ulogu u odbijanju i prelamanju radio-talasa, na čemu se i zasniva radiofonija.
U njemu nastaje i polarna svetlost. Smatra se da zračenja radioaktivnih materija i kosmič
ki zraci imaju veću ulogu u jonizovanju nižih atmosferskih slojeva, a Sunčevi, naročito
ultravioletni zraci, i verovatno meteori, u jonizovanju viših slojeva, pri čemu u jonosferi
dolazi do razlaganja molekula azota i kiseonika na atome. Složena ispitivanja njenog sas
tava, temperature i drugih osobina vrše se radio-metodom, spektralnom analizom i raket
nim sondama.
Jonosfera je, dakle, u odnosu na zemljinu kuglu, oblast koja prva dolazi u neposredan
dodir sa Sunčevom energijom. Granično je područje zemljine atmosfere, gde dolazi do
apsorpcije isključivo ultraljubičastog svetla. Otuda i objašnjenje nastanka ozonskih rupa.
,,Gore“ se stvara i razara ozon (O3).
U svetlu do sada rečenog, ukazuje se put za razumevanje analogije zemljinog tela i
ljudskog organizma.
Gurdžijev je rekao da su ,,svi organizmi organske prirode - biljke, životinje, čovek, čak
i najsitniji mikroorganizmi, zemljini receptori za primanje solarnih energija“. Vrsta čakri sa
zajedničkim kvalitetima u zemaljskom telu.
Zašto onda ne bi ta mikročestica, ultrafini kondenzat iz najviših sfera Zemlje - dobio
informaciju? Zašto (ne) bi olako propustio UV zrake? Možda ne dobija sve informacije, već
samo jedan deo? A možda svaki delić gore dobija informaciju, ali u prolazu kroz atmosferu
i usled njenih fizičkih (ne)uslova na putu do Zemlje, gubi kvalitet. Samo neoštećeni delići
mogu (na kraju) da postanu semenka. (Prirodna selekcija?)
Kako drugačije, recimo, tumačiti fenomen ostrva, pre samo 30-40 godina ,,izniklih“ iz
mora a danas krcatih izobiljem života, počev od vegetacije nabujale za manje od polovine
prosečnog ljudskog veka, pa nadalje. Kako je moguće da sve bogatstvo i šarenolikost života
„ostatka sveta“ stigne do pustog ostrva udaljenog hiljadama kilometara od najbližeg
kopna? Zahvaljujući vodi, vetru, pticama, insektima... kome?
Tu se zatvara (jedan) krug. Ukoliko tih mikročestica, nalik vodi, ima svuda, pa i u
čovekovim tečnostima koje strukturom podsećaju na morsku vodu, onda je i ceo čovekov
organizam sličan vodi. Baš kao i biljka. Sistem disanja, održavanja vlažnosti, sveukupan
odnos prema okolini.
Voda je uslov, odnos i - sudbina! Svaka živa ćelija u čovekovom organizmu sadrži živ
otvorni rastvor različitih materija u vodi. Čovekova krv se sastoji od preko 90 odsto vode!
Bubrezi povremeno imaju 82 odsto vode, mišići se sastoje od 75 odsto od vode, u građi jetre
je ima 69 odsto.
Čak i kosti, „živi kostur“, sadrže 28 odsto vode! U celini gledano, čovek se kao fizičko
telo sastoji od 71 odsto vode.
Voda neprekidno isparava i sliva se znojem niz čovekovo telo, izbacuje mokraćom i
izmetom, a u vidu vodene pare se oslobađa pri izdisanju vazduha. Tu životvornu tečnost
čovek mora neprekidno da uzima da bi ostao u životu. Ukoliko pije dnevno 1,8 litara vode,
propušta kroz telo 9,39 puta težu vodu od njega samog. Pri prosečnoj dužini života od 70
godina, inteligentni Zemljanin popije u proseku 46.021,5 litara vode, odnosno 46,02 tone. A
ako se zagrle On sa 70 kg i Ona sa 60 kg, ,,grle“ se 92 litre vode! Grubo, ali istinito.
Voda je i kao strukturna formula H2O, pogotovo njen kiseonički element, sveprisutna.
Čestice kondenzata nije dovoljno ispitivati samo u ljudskom organizmu. Za njima valja
tragati i u različitim slojevima atmosfere, sakupiti uzorke i krenuti u pravu hajku za njima.
I najverovatnije će se naći u kapljicama kondenzata svih slojeva atmosfere, a podrazumeva
se, i u izvorskoj vodi.
Pojednostavljeno, odnosno suštinski gledano, reč je o svojevrsnom ,,semenu“ života
koje izvire iz dubine zemljine kugle. Mesto rađanja života nisu samo izvori, već i jezera. Iz
jezera se kondenzat uzdiže ka atmosferi, životu, među sunčeve zrake i toplotu. Čestice se
gore napajaju energijom, oplođuju životom i vraćaju dole.

„Inteligencija“ vode donela je život

Kako nema života bez majke i oca, čovek verovatno ima ženski ili muški kvalitet u
odnosu na Sunce. Dva kvaliteta se gore spajaju i rađaju život. Svaka čestica koja dospe na
Zemlju, sadrži kvalitet buduće bakterije ili čoveka. Reč je, svakako, o neprogramiranom,
nerazvijenom i neizleglom kvalitetu koji se samo u vidu informacije nalazi tu gde jeste.
Tako je, možda, i nastao život. Ima, naravno, istine i u teorijama o ,,pramoru“, ,,pračorbi“ i
sl. Međutim, osnovni kvalitet budućeg života prispelog u vodu, u more, jeste obilje infor
macija darovano ,,odozgo“. U početku, na Planeti nije bilo ničeg osim vode. Uz pomoć kon
denzata i odgovarajućih (uglavnom poznatih) uslova pod kojima se stvarala voda u atmos
feri, došao je život.
Voda ima od prirode dato pamćenje i inteligenciju. Posebno morska koja može da
zameni humani krvni serum i plazmu, a uz pomoć sunčevog spektra da stvori čitav život
(vibraciono-talasnim česticama, praklicama) na usamljenom ostrvu prethodno prekrivenog
usijanom lavom.
Ovaj fenomen nameće pitanje: kakva relacija postoji između vode čovekovog tela koja
se smrzava ispod -190°C, vode u Svemiru čija je tačka smrzavanja ispod -50°C (za razliku
od one na Zemlji koja se smrzava na oko 0°C) i talasnih čestica (praklica, soraba) koje ne
može da sprži ni usijana lava?
Univerzalna inteligencija je sadržana u vodi. U homeopatiji voda pamti supstancu koja
je bila u njoj. Kada se lek razblažuje toliko puta da u vodi ne ostane nijedan molekul aktivne
supstance, voda pojačava njegovu delotvornost toliko puta koliko je puta razblažen tj. koli
ka je potencija. Na primer 1 : 9, pa opet 1 : 9, pa opet 1 : 9... itd. Todoxin-ova naučna grupa
je, recimo, pratila to čak 500 puta.
Kao lekar homeopata, o vodi sam dosta razmišljao i pisao u raznim publikacijama.
Predlagao sam da se samlevene pržene žitarice koriste kao filter za vodu, borio se protiv
fluorisanja vode, tražio da se zameni hlor jer ,,pravi“ veoma kancerogena organska jedi
njenja (halometane), zalagao se za istina prilično skupu jodifikaciju vode koja, međutim,
može pomoći da se čovekov organizam bar na kratko oslobodi hlora, a potom nastaviti sa
hlorisanjem. Ozonifikacija je nažalost nemoguća zbog toga što koncentracija ozona rapid
no opada od mesta deponovanja do krajnjeg potrošača...
 Osim što čini pretežni deo svakog organizma, od alge i lišaja do čoveka, vodom i njen
im putevima Planetu obilaze sorabi, podsorabi, nadsorabi i svekolika ostala populacija
supermikroorganizama koja na izvestan način čuva tajnu života, ili bar stoji pred njenim
vratima.
Ako je u morskoj vodi pod dejstvom sunčevih zraka nastao život, zašto taj proces ne bi
mogao i dalje da se odvija? Biljke imaju sposobnost ,,pretvaranja“ metala jedan u drugi,
izmenom broja površinskih elektrona. Moguće je, znači, stvoriti i organski i neorganski
svet.
S druge strane, voda prenosi živim bićima sa moždanom strukturom vlastitu inteligen
ciju. Preko nje se može preneti individualna i/ili kolektivna svest, od mikrosveta do čove
ka. Voda pre svega, ali i praklice i Sunčevi zraci, zaslužni su za ispoljavanje fenomena živ
ota u današnjem obliku. Krug nastanka i egzistencije života time je - zatvoren! Kvadraturi
kruga zvanog život. Eto još jednog od mogućih rešenja.
Bez vode nema cirkulacije, samim tim ni mogućnosti fizičko-hemijsko-bioloških
procesa. Praklica (nemanodija, sorab) može da ,,čuči“ u kamenu hiljadama godina i
mirovaće sve dok ne dospe do vode. A tada će, takoreći istog časa, krenuti u stvaranje i
oblikovanje sveta i života. Biološkog ili onog drugog, svejedno. Da li je voda, u tom sluča-
ju, sam univerzalni život, lek i istovremeno ubica ukoliko se sa njom ne postupa dobro?
Svakako! Ona vodi u sreću, zadovoljstvo, mir ili bezrazložni bes. Prihvatajući stres, neguje
ga u biću koje ga je doživelo i čeka povoljan trenutak da mu da oduška. Ili ga guši ne dajući
mu nadu za novo razbuktavanje.
Pored cirkulišuće, u organizmu čoveka istovremeno egzistira deo lične, stalne,
unutarćelijske ili pamteće (memori) vode. Ispitivanjem ove „zarobljene vode“, možda bi se
moglo doći do interesantnijih podataka od onih koji se dobijaju laboratorijskim ispitiva
njem krvi. Ta voda je baza otkrića velikih tajni ljudskog organizma. I ne samo njega, već
života uopšte. A to je, već, neka druga nauka, od današnje - sasvim različita medicina.
Korak u istinsku medicinu novog doba.
Njen osnovni zadatak bi se sastojao u otkrivanju uzroka svih organskih bolesti. Stav
Todoxin-ove naučne grupe je da nisu sve nazovi-nove i nepoznate simptomatologije u
tolikoj meri nove i nepoznate kao što to zvanična medicina zagovara. Bolest treba lečiti, ali
se svakako mora preći put do njenog nastanka. Samog izvora. Možda se na prvom koraku
nalazi rešenje. Neka od najtežih stečenih oboljenja (npr. kancer) predstavljaju samo simp
tom poremećaja ravnoteže organizma na nivou somatskih (telesnih) ćelija, ali i poremećaja
na suptilnim nivoima, mikrokosmičkim nivoima koji egzistiraju u čovekovom organizmu.
Treba govoriti o mehanizmu nastanka bolesti, a ne uzrocima (zračenje, stres, kancerogene
materije i sl.) kojima neko mora biti izložen da bi se javila određena simptomatološka slika.

Vibraciono-talasno telo

Grubo rečeno, zajednički imenitelj nastanka svih bolesti podrazumeva disharmoniju,

nečistoću i disbalans energija. Svaki organizam, naravno, drži i nosi njegova građa. Među
tim, uz ovu materijalnu postoji i suptilnija, i po kvalitetu i značaju gotovo važnija, kompo
nenta organizma, čisto energetske prirode. Pored skeletno-mišićnog-krvnog, pa i genet
skog tela, ovo bi bilo vibraciono-talasno telo (VTT) koje prožima organizam. Čak i „organi
zam“ jedne planine, planete, sveta u celini, poseduje to vibraciono-talasno telo - supstancu
i nadsupstancu. Vibraciono-talasno telo nije energija. Iz njega se energija stvara. Ono je
nematerijalan životni potencijal. Preciznije, VTT je na samoj granici materijalnog i nema
terijalnog. Još uvek ne postoje dovoljno čvrsti dokazi njegove materijalne biti, suštine. S
druge strane, teško je govoriti i o njegovoj nematerijalnosti budući da se ipak može identi-
fikovati materijalnim sredstvima.
Ukoliko je moguće da na nivou energetskih organizama postoji mogućnost spajanja,
povezivanja ili homogenizacije takvih tela (jednog sa drugim, ukoliko je reč o istim vrsta
ma po kvalitetu) onda to isto važi za viruse i ljudske snage. Gotovo sa sigurnošću se može
pretpostaviti i da veliki broj ljudi, individua, poseduje tzv. polja kompatibilne energije. Pri
menom prethodnog principa, povezivanja i homogenizacije, razumno je da stvaraju šira
polja i, samim tim, skupove tih polja.
Postavlja se pitanje: da li se isti princip može odnositi (primeniti) na, recimo, viruse
(mikrokosmos) i planetarni sistem (makrokosmos)? Odnosno, da li po istom principu
dolazi do izvesnog oblika ,,povezivanja“ energija u virusu, čovekovom organizmu i plane
tarnom sistemu. Nema razloga da ne bude tako. Pitanje je samo - količine energije i nivoa
povezivanja.
Ubeđen sam da bi virusi bili pobeđeni kada bi čovek bio u mogućnosti da promeni,
prikupi i superponira vlastitu energiju u smislu istog ,,znaka“ i ,,pravca“.
Upravo zbog toga sam prethodno rekao da ljudski organizam nije u dovoljnoj meri
razvijao mehanizme za sadejstvo i komunikaciju sa višim i nadmoćnijim energijama.
Čovekovi, i ne samo njegovi, organski mehanizmi su jedini put i način nastanka finih
mehanizama napada tj. odbrane od bolesti. Oni nisu poklonjeni. Valja ih razviti. Reč je o
velikoj tajni. Onaj ko njom ovlada i uspe da vlastitu i spoljnu energiju iskoristi i usmeri u
pravcu neophodne borbe organizma sa virusima, uspeće da se suprotstavi i nadjača energi
ju virusa, a samim tim i da se izleči. Najilustrativnija podrška ovom stavu je to što gotovo
sve, ili bar najveći deo, svetskih religija sugeriše okretanje samom sebi kao put rešenja svih
problema pa i onih u vezi bolesti.
Jedna ćelija, pa i virusna čestica, 300.000 puta je veća od atoma. Ipak, poput elektrona
kod atoma, na njenom spoljnom omotaču su smešteni šećeri. Zašto? Pa, oni su glavni delovi
ćelijske komunikacije. Nezamenjivi činioci u ćelijskoj interakciji.
I bakterije su omotane polisaharidnim omotačem. Hibridizacijom virusa i bakterije,
virus dobija novu i ogromnu razornu snagu u poređenju sa prirodnim virusima. Zašto se
ne bi slično događalo i na energetskom nivou? Kao, recimo, u slučaju fuzije atoma koju još
uvek (koliko mi je poznato) čovek nije uspeo da izvede u laboratorijskim uslovima. Ili bar
ne u naučno proverljivim uslovima. Fuzijom bi trebalo da se poveća atomska masa jezgra i
samim tim obelodane izvesna svojstva „sasvim druge vrste“. Posledice su merljive
uglavnom na energetskom nivou elektrona, a zagrevanje energije je izuzetno brzo i do
maksimalnih granica. S druge strane, pomenute energije se izražavaju u energetskom
nivou elektrona to jest u obliku fotona. Na kraju, fotoni se raspršavaju na sve strane kao
višak i novi dobitak energije koji može da se koristi.
Ukoliko se razume da je kod atoma i hibridnog virusa reč o negativnom naelektrisa
nju na spoljnom omotaču, onda je samo korak dalje od toga spoznaja cele problematike i
haosa u vezi smrtonosne igre nametnute čovečanstvu.
Jedini dokaz realnosti te slike se može naći u otkrivanju značenja polisaharida kao
neshvaćene pogranične zone između materije i energije. Rad na tom polju se sastoji u
dokazivanju da su polisaharidi prostorne konstrukcije, po ponašanju i konstrukciji najbliže
atomima koji ih sačinjavaju. Oni se najlakše međusobno spajaju stvarajući velike konstruk
cije molekula. Kako mogu i da se postepeno razgrade, u prirodu su ,,ušli“ kao prvi meha
nizam korišćenja i skladištenja energije. Dakle ta pomenuta dragocena svojstva, lako spa
janje i oslobađanje energija, su ih ,,preporučila“ sferi živih (mikro)organizama (na ćelijskoj
opni) kojima služe za međusobni kontakt, prostiranje signalnih energija i, eventualno,
smrtonosnih energija.
Već je poznato da ćelija u slučaju smrti razvija izuzetno veliku energiju, koja inače pos-
toji kao vitalna energija ali na nižem nivou. Iako je opšteprihvaćeno mišljenje da je DNK
izuzetno važna kao centar informacija, ponašanja, upravljanja raznoraznim genetskim pro
cesima, enzimima, koenzimima, molekulima, integracijama i dezintegracijama raznih
hemijskih procesa, podjednako bi bilo zanimljivo razmotriti mogućnost prenosa informa
cija kao geneze u celini.

Otkriće Todoxin-ove studijske grupe

Nakon brojnih eksperimenata, Todoxin-ova studijska grupa je došla do saznanja da HI-

virus vrši transekciju kroz materijalnu prostornu barijeru, propustljivu za ultravioletno svet
lo ali apsolutno nepropustljivu za gas i bilo koji deo vizuelnog spektra. Potom smo ponovili
nešto što je odavno urađeno, bez implikacija na HIV, i postavili tezu: Hl-virus ima moć rep
likacije bez potrebe za ćelijom-domaćinom, sa i bez korišćenja reverzne transkriptaze.
Činjenica je, dakle, da je moguće uz pomoć elektromagnetnih informacija i polja koja
ih prenose, odnosno pojačivača i snažnih predajnika, preneti ceo niz informacija na jedan
prijemnik za njihovo dešifrovanje.
Poznato je da u prirodi i svetu elektrotehnike postoje informacije u kojima prijemnik
mora aktivno da učestvuje kako bi ih primio, a potom i dešifrovao. Isto tako, ima i primera
gde je odašiljač aktivan, a primalac pasivan.
Zašto ne razmisliti o mogućnosti da primalac, jedinka, vrsta, poput alkohola ili destilo
vane vode za homeopatiju (medijum energije, potpuno nepotreban i može se apsorbovati),
pod dejstvom emitovane informacije počne da poprima određeni oblik sve do, na kraju,
stvaranja - DNK ili RNK!
Hologram stvara ceo DNK i njime upravlja. Reč je o mehanizmu ili individualnom
stavu koji ćelija kao nosilac sopstvenih informacija zauzima u odnosima sa okolinom
vlastitim telom. Znači, osim „statičkog kompleta“ dobijenog od pra-ćelije, sve što se događa
i u svakom deliću sekunde u ćeliji, pod njenom je komandom. Bez obzira da li je u okviru
interakcije sa drugim ćelijama ili samostalnom delovanju.
Ovo su razlozi zbog kojih smatram da je RNK povezana sa informacijom ultraljubičas
tog svetla. Ovo svetlo u velikoj meri steriliše a postoje i mnoga objašnjenja na osnovu kojih
su naučnici našli da kancerozne ćelije imaju i do 1000, ali najmanje 20 puta veće emitova-
nje fotona na ultraljubičastoj talasnoj dužini od zdravih ćelija. Tako nastaje izuzetno snaž
na informacija, malformacija, koju ćelije primaju i na nju reaguju nekim oblikom nasilnog
ponašanja. Ultravioletno svetlo, neophodno za informacije u citosolu, u ovom slučaju je
zloupotrebljeno za intracelularnu komunikaciju.
DNK je slična hladnom provodniku, odnosno u stanju je da bez gubitka energije
prenosi informacije. Ukoliko već poseduje takvo svojstvo, logično je pretpostaviti i da ima
neku vrstu ulaza za informacije (jedne ili više njih) u vidu holograma, samim tim i za
skladištenje hologramski zapisanih informacija. Informacija može biti smeštena u entitetu
za sve vreme njegovog postojanja (egzistiranja) i to bez gubitka energije, ili uz eventualno
povremeno osvežavanje u okviru date sredine.
Sada je već jasnije zbog čega virusi i bakterije mogu tako snažno da deluju na ćelije.
Ukoliko se sva tri pomenuta entiteta ponašaju kao celina i s obzirom na to da i DNK po svo
joj strukturi funkcioniše na isti način, onda se gotovo samo od sebe nameće objašnjenje
zašto takve celine, na nivou energije i njenog protoka, snažno deluju jedna na drugu bez
obzira na morfološke i druge strukturne različitosti.
Suština prenosa informacija koji karakteriše jedinku je na energetskom nivou. Rezultat
te činjenice jeste da se energija na kraju pretvara u materiju. Prvo u obliku DNK, a DNK
potom sebi stvara primarne materijalne ambijente koji joj omogućavaju da bude u komu
nikaciji kao otvoreni sistem. Pre mnogo godina je utvrđeno da su svi biološki sistemi otvoreni
za primanje energije. Ako je već tako, a jeste, onda moraju i da daju (emituju) energiju. Iz
ovoga sledi da sve što je zapisano u DNK, mora i da stvara uslove za njen nastanak. Virus i
bakterija stoga moraju imati na svojoj površini sve ono što im omogućava ne samo materijal
ni metabolizam, već (i pre njegove pojave) sisteme i strukture na energetskom nivou.
DNK ćelije u bolesnom organizmu više nije u stanju da se zaštiti od te druge, strane infor
macije. A pošto je građena na principu holograma (otvorenog sistema) sa receptorima (prijem
nicima) preko kojih pristiže ta ,,druga“ energija, može doći do deformacije holograma i očita
vanja onkogena na nekim česticama koji će se potom detektovati u materijalnom obliku.
Nema sumnje da biljke, uz pomoć sunčeve energije, u procesu fotosinteze od ugljen
dioksida (CO2) i vode stvaraju molekule šećera. Ovaj prirodni fenomen je izuzetno blizak
materiji, s obzirom na to da se molekul šećera može identifikovati, izmeriti i opisati. Druga
komponenta tog fenomena stvaranja prostog molekula, jeste pojava da fotoni u biljci
podržavaju (održavaju) suštinu biljke hologramskim zapisom (slikom) spektra sunčeve
svetlosti. Takozvanog „belog svet!a“. Preciznije, uz pomoć multipotentnog i multipolarizo
vanog svetla. Fenomen širenja svetlosti je odavno opisan.
Dakle, svaki sa Sunca pristigli foton nosi sobom energetsku potenciju, odnosno mater
ijalnu, odnosno podršku suštini svakog individuuma - biljke, životinje, čoveka...
Iz ugla makroaspekta, to tako izgleda. Ukoliko se, s druge strane, iz ugla
mikrofiziologije baci pogled na ćelije i organe (suštinski, skup ćelija), moguće je doći do
jednog od mogućih odgovora na pitanje zašto je potrebno da u svakoj ćeliji postoji očigled
no jednaka predispozicija holograma u obliku DNK da bi jedan snop ćelija mogao da stvori
jednu veću celinu (organ ili organizam). Materijom, dakle, ,,upravljaju“ hologrami snagom
dobijenom od Sunca. Reč je, u ilustrativnom smislu, o ,,slajdovima“ koji ceo život zrače
(svedoče) dokaz i istovremeno kroz njega deluju!

Dovesti vibracije u harmoniju

Na osnovu rečenog, može se zaključiti da upoznavanje sopstvenog energetskog tela

vodi u istinsko razumevanje funkcionisanja nekog organizma. Na spisku pojmova iz ove
oblasti, najčešće se pominju - čakre. One su svakako realnost, ali u ovom trenutku ne mis
lim na budističko tumačenje po kome ih treba razvijati (recimo šestu i sedmu, da bi se
stekla spoznaja Neba). Govorim o neophodnosti postojanja nekih od njih, isključivo u cilju
materijalno-fizičkog i fiziološkog opstanka tela od krvi i mesa. Postoje, naravno, i druge
čakre sa drugačijim namenama.
Za medicinu je važno to da su se u početnoj fazi čovekovog razvoja, dakle u najstari
jim civilizacijama, razvijale najniže čakre, a vremenom (kvalitativno i kvantitativno) indi
viduum i svest. Zbog forsiranog korišćenja takve vrste energije kondenzovane u ondašnjoj
civilizaciji, došlo je do hiperaktivnosti čakri povezanih u čovekovom telu sa polnim organi
ma odnosno nagonom. S obzirom na činjenicu da u tim ,,prapočecima“ nisu do zrelosti
razvijeni intelektualni i emotivni centri koji bi mogli da uravnoteže tu primarnu energiju,
kasnije je kao posledica toga došlo do ekscesa, rasipništva. Prvobitna civilizacija se ugasila
zbog toga što formiranje bazalnog centra nije izvedeno do kraja. On nije bio Bazni i nije se
razvijao, već predstavlja nešto što je stvoreno. Kasnije ga je zamenio Drugi...
Treći centar je razvijen u vreme Atlantide. Čovek je dobijao značajnu pomoć kako na
tehnološkom, tako i na svim drugim planovima. Zahvaljujući njemu, omogućena je komu
nikacija na velikim distancama ali i prijem informacija, u formi vibracija, lakih za
dešifrovanje, pojačavanje i korišćenje u razne svrhe. I na ovom stepenu razvoja, pre svega
zbog propratnih svemirskih konstelacija uglavnom u našem planetarnom sistemu, vre
menom je došlo do hipernadražaja pojedinih centara i njihove potonje devijacije.
Čak se i (pra)početak nastanka raka delimično može objasniti ekscesom emotivnog
(III) centra i pomenutim specifičnim vibracijama. Da bi se shvatilo šta to znači za lečenje
raka u naše vreme, neophodno je znati da je pomenuti centar u čoveku u stalnoj konstelizo
vanoj razmeni sa neuporedivo većim izvorom (,,rezervoarom“) određenih energija (u sta
nju neprekidnog međusobnog dejstva) na ovoj Planeti.
Ima onih koji tvrde da su stanovnici Atlantide bili u stanju da, preko pomenutih cen
tara, u svako doba međusobno komuniciraju na određenim talasnim dužinama. Može li se
tvrditi da toga nema i danas? Može li se ta sposobnost dovesti u vezu sa nekim od današ
njih termina kao što su „masovna psihoza“, „logika mase“, „kolektivna svest“ itd.? Da li se
rešenje izlaza iz aktuelnog ćorsokaka u koji je dospela savremena civilizacija krije u
mogućem „življenju pod uticajem razvijene intelektualne čakre“? Zašto da ne. Iz toga
proizilazi zadatak nove medicine da objasni čoveku kako da svesno bira, prerađuje, koristi
i usmerava prirodne (ali i vlastite) tokove energija na „proputovanju ka centrima“.
Usled prirodne logike istorijskog razvoja centara, danas većina ljudi živi u solarnom
pleksusu, kad je reč o nivou svesti, manji deo živi na nižem nivou - pod kontrolom seksu
alne čakre, a najmanji na intelektualnom. Ukoliko se proporcionalno sagledaju sve njegove
vibracije, to znači da u najvećem delu savremenog čovečanstva egzistira nadmoć emotivnih
i seksualnih vibracija nad intelektom. Kod retkih pojedinaca kod kojih postoji IV čakra po
broju, ali ne i hijerarhiji, dolazi do interferencije i izobličavanja vibracija koje prolaze kroz
te nežne i jedva probuđene nove centre. Ukratko, današnja tobože „hrana za intelekt“, pri
marno je hrana za niže centre. Sredstva masovnih komunikacija su, logično, rezultat pos
tojeće konstelacije, a međusobna neposredna komunikacija čoveka usmerena ,,hranjenju“
i ,,komunikaciji“ sa ovim većim centrima.
Iz ovoga sledi da je jedan od glavnih zadataka medicine novog doba podučavanje čove
ka kako da dovede u red one vibracije koje ulaze, ili kojima dozvoljava da uđu, u njega.
Drugim rečima, neophodno je da počne da razvija sopstvenu svest o kvalitetu ovog, Bogom
danog organa, da ga nadgradi i podigne na nivo na kome bi mogao zdravorazumski sklad
no da razlučuje negativno od pozitivnog ali i klasifikuje vibracije po vrstama. To ujedno
podrazumeva da ne dozvoli ulazak vibracija namenjenih samo jednoj čakri u - ostale čakre.
Čovek bi, u neku ruku, mogao da se definiše i kao svojevrsni „biološki transformator“
u koji ulaze, prolaze i iz njega izlaze sve vibracije u kojima živi. Danas je neizbežno postav
ljanje pitanja kancera, raznih infekcija i drugih patoloških promena, odnosno mogučnosti
njihovog konačnog prevazilaženja. Posebno je pitanje da li čovek uzima energiju da bi neu
tralisao nešto što je u obliku anti-energije nepoželjno. U obliku hrane ili kao sredstvo spo
lja. Ne može se kao pravi cilj postaviti, recimo, izlečenje od raka. Pravi cilj mora da bude
dovođenje u red čovekovog energetskog potencijala, pri čemu se misli na šansu ili zadatak
razvoja. Čovekov primarni zadatak je ostvarivanje sopstvene suštine. U tom slučaju je cilj
lekara da mu pokaže pod kakvim uslovima se ta suština ostvaruje.
Na ovaj način posmatrano, kancer se ne može adekvatno tretirati sredstvima spolja, tj.
zračenjem i hemoterapijom. To bi bio oblik lečenja simptoma. Neophodno je, međutim,
shvatiti i lečiti uzroke negativnih vibracija koje su dovele do kancerogeneze.
Zdravlje se dakle u najgrubljim crtama može shvatiti kao ostvarenje svih materijalnih
(možda čak i - mehaničkih) preduslova datih ili zacrtanih kao mogućnost. Realizacijom
takvih preduslova istovremeno će se podići kvalitet komunikacije čovekovog sa svim ostal
im sistemima i njihovo dovođenje u sklad. Bilo bi to služenje prirodi i nikom drugom. U
takvoj (gotovo idealnoj) situaciji, najveći problemi današnjice bi iščezli. Zajedno sa njima i
mržnja, stresovi, psihoze, virusi, kancer...

Uspon i zaključavanje sanatorijuma

Perspektiva Zemlje, s obzirom na tehnička dostignuća i poboljšanje životnog standar

da, jeste sve brži porast broja stanovnika i u istorijski kratkom periodu - prenaseljenost.
Dakle, nimalo ružičasta. Oni koji su rešili da se pozabave tim problemom, delimično javn
im a delimično tajnim (biološkim?) ratovima, u izvesnom smislu spašavaju Zemlju. Istina
u sopstvenu i, istina, u korist (svoje) bele rase. Naravno, uvek je finije i elegantnije to čini
ti baz krvi. Recimo, biološkim agensima preko vakcina protiv malih boginja, iznenadnim
epidemijama i pandemijama, sterilizacijom i ograničavanjem rađanja i d r...
Zašto baš vakcinama protiv malih (dečijih) boginja kada su toliko rasprostranjene -
lako se dobiju i isto tako preleže? Pa zato da bi našu decu vakcinisali protiv malih boginja
ali i tifusa, tetanusa i ko zna još čega, a vakcina je veoma pogodna i sa slanje drugih (ne baš
slatkih) ,,darova“. Možda upravo zbog njih, tih ,,darova“, naši pedesetogodišnjaci masovno
umiru od kancera?!
Da ne bismo otišli suviše daleko u ovim razmatranjima, vratimo se delovanju
biološkim agensima i heteroseksualnoj transmisiji HlV-a. Naime, cilj tvrdnje da se
virus side prenosi (i) heteroseksualnim putem, jeste - smanjenje nataliteta. U prilog
tome govori insistiranje na strogoj kontracepciji kao preventivi protiv HIV/AIDS-a.
Samo po sebi, ovo i ne mora da bude do kraja loše jer goni adolescentsku populaciju
na odgovornije ponašanje. Tačno je, ne mora. I sam bih poverovao u to da nas, po
pomenutim procenama, nije previše na Planeti. A to u mnogome menja stvari. Poput
košarkaške greške u koracima...
Jedini uspeh do sada proizašao iz bavljenja (lečenja) sidom, jeste aktuelizovanje zna
nja antičke medicine baziranih isključivo na korišćenju lekovitog bilja. Da je moderna med
icina bespomoćna kad je reč o HIV/AIDS-u, odavno je jasno istinskim medicinskim eksper
tima koji slove kao disidenti u odnosu na zvanično prihvaćene stavove i tumačenja ove
bolesti. Ohrabruje, međutim, činjenica da se sve veći broj pripadnika krugova tzv. zvanične
medicine okreće vekovima starim biljnim preparatima.
Todoxin-ova naučna grupa je od vlade Južnoafričke Republike (JAR) dobila kvalifiko
vano medicinsko osoblje i dvogodišnju dozvolu za rad sanatorijuma za lečenje HIV/AIDS-
pacijenata. Sanatorijum se nalazio u Durbanu, Zulu prestonici JAR, i u njemu su se sa
velikim uspehom lečili pacijenti III i IV stadijuma AIDS-a. Dakle, svi oni koje je zvanična
medicina ,,otpisala“, vraćali su se normalnom životu zahvaljujući Todoxin-ovoj terapiji. I to
za realtivno kratko vreme i bez opasnosti od recidiva ili eventualnog ugrožavanja zdravlja
najbližih. Pored ,,običnih“ ljudi, u sanatorijumu su lečeni i članovi porodice poglavice
Zulua, sekretarica ministra odbrane JAR i mnoge druge važne državne ličnosti.
Na žalost, gotovo odmah po obelodanjivanju izvanrednih rezultata, stiglo je naređenje
da se sanatorijum - zatvori!? Glavni čovek, Mario Ambrozini - visoki funkcioner JAR, koji
se u početku predstavljao prijateljem Todoxin-ove naučne grupe i zagovornikom njenog
pristupa lečenju obolelih, odigrao je ključnu ulogu u gašenju Sanatorijuma.
Uzgred budi rečeno, pomenuti pravnik je praunuk tvorca prvog italijanskog ustava, a
sam je napisao osnovački akt VMRO-a pokojnog Borisa Trajkovskog.
U Africi sam imao prilike da se uverim koliko lekari zvanične medicine ,,nisu“ zain
teresovani za vekovima stare lekove tradicionalne medicine. Naime, znam za slučaj
bračnog para iz Portugalije koji je obasipao poklonima, skupim automobilima i novcem,
jednog lokalnog vrača i prema njemu se krajnje snishodljivo i poltronski ponašao, samo
zato da bi iznudio recepture izvesnih medikamenata.

Okreni, obrni - Todoxin!

Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na

studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 god
ina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim
naukama, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma
farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost.
U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova
izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih
posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu“ medikamentoznu
terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog
drugog medikamenta.
Dejstvo Todoxin-a pospešuje oslobođanje od otrova (glukoronidizicija) i inicira
pojačanu razgradnju izvesnih potencijalno toksičnih lekova zbog čega, u takvom slučaju,
doza ovih lekova mora da bude korigovana.
Rezistencije na Todoxin se nisu razvile ni planiranim prekidom terapije niti redovnim
korišćenjem u veoma dugom periodu (preko 13 godina).
Todoxin je pokazao i kod dece, od najmlađeg uzrasta pa nadalje, visoku podnošljivost.
U pretkliničkim i kliničkim studijama, Todoxin-ovi preparati su davani pod kontrolom
lekara. Zapaženi su sledeći efekti:
- mogućnost oralnog uzimanja preparata i laka resorpcija,
dobra biološka iskoristivost i prolaznost kroz barijeru krv-mozak,
 - vrlo dobra podnošljivost, sa veoma retkim i blagim nuspojavama - kod manje od 2%
bolesnika sa kancerom, primećen je blagi umor u početnoj fazi uzimanja preparata i u retkim
slučajevima (jedan do dva na 1.000 pacijenata) dijareja na početku uzimanja (u trajanju od
jednog do tri dana). Od više stotina praćenih trudnoća i/ili novorođenčadi, ni u jednom sluča
ju nije došlo do oštećenja ploda ili novorođenčeta kao posledica uzimanja Todoxin-ovih
preparata. U slučajevima kod kojih je bilo neizbežno korišćenje hemoterapije ili zračenja,
primećena je ubrzana rehabilitacija pacijenata od štetnih posledica takvih tretmana,
- podizanje i rekonstrukcija prirodnog imuniteta,
- smanjivanje sadržaja potencijalno onkogenih virusa u serumu do ispod granice
detekcije,
smanjivanje tumora, metatumora i migrirajućih malignih ćelija do ispod granice
detekcije.
Preparat je prošao sve tri faze ispitivanja koja se zahtevaju za lekove i/ili pomoćna
lekovita sredstva (higijensko, toksikološko i kliničko ispitivanje) i dobio je isključivo pozi
tivna mišljenja. Ispitivanja su izvršena u sledećim ustanovama:
Nacionalni institut za rak (National Cancer Institute), Betezda - Vašington, SAD;
Karolinska institut - Odsek za imunologiju (Karolinska Institutet - Department of
Immunology), Stokholm - prof. Sven Briton i prof. Mikael Jondal;
- Tehnička uslužna laboratorija (Technical Service Laboratories), Mississaga -
Ontario, Kanada;
Savezni institut za ispitivanje životnih namirnica (Bundesanstalt fiir Lebensmittel-
suchung), Grac, Austrija;
Medicinski fakultet Univerziteta u Londonu - Odsek za virusologiju (University
College London Medical School - Department of Virology) - prof. R. S. Teder;
- Kraljevska slobodna bolnica - odeljenje za retroviruse (The Royal Free Hospital -
Department of Retrovirology), London - prof. K. Lavdej.
Komisija Ujedinjenog Kraljevstva, koju je odredila Komisija evropske zajednice za
odobravanje lekova, dala je odobrenje za korišćenje Todoxin-ovih preparata.

Genom-projekat i njegova nanotehnologija zaostaje u poređenju

sa Tcdoxinovom nanotehnologijom u Torezolu

Da li i koliko je u zaostatku NCI (Nacionalni institut za kancer SAD-a) u programu pod

nazivom ,,Genom-projekat“? Toliko da traže pomoć, prikrivajući stvarne namere u progra
mu lečenja kancera. Učesnici projekta su spremni i da idu toliko daleko da ,,otkrivaju“
100% toksičnost preparata, koji se primenjuje za hemoterapiju, metatreksata na laboratori-
jskim životinjama. Sasvim je normalna pojava da su sve uginule od tog leka, budući da je
on ubistven. Jedini problem je kako ga poslati na pravo mesto.
Nanotehnologija tek treba da se razvije, jer je još uvek daleko ispod stepena na kome
može biti primenjivana i nosi gomilu nedostataka i rizika. A što se tiče dirigovanih farma
lekova koji idu direktno na virus ili štetnu kancer-ćeliju, o tome je već bilo mnogo fantaz
ija i snova. Nažalost, to su bile više fantazije nego ostvarenja, više želje nego uspesi, puno
više ideja nego rezultata.
Šta je zapravo nanotehnologija? Nanotehnologija se odnosi na interakciju ćelijskih i
molekulskih komponenata i stvorenih materijala. Najčešće su u pitanju skupovi atoma
molekula i fragmenata molekula. Ovakvi nanosistemi uglavnom imaju dimenzije manje od
sto nanometara i mogu biti upotrebljivi sami po sebi ili kao deo sistema sastavljenog iz
većeg broja jedinica. Ovde fizika, hemija i biologija imaju mogućnost upliva, pošto se
osobine materijala razlikuju na nanonivou, a i kvantnomehanička svojstva atomskih inter
akcija zavise od varijacija materijala na nivoima nanoveličine.
Nanosistemi i nanokomponente u okviru većih sistema su iste veličine kao biološki
entiteti. Oni su manji od ljudske ćelije. Ljudska ćelija ima 10 - 20,000 nanometara u
prečniku i slična je, kao i njene organele, po svojoj veličini velikim biološkim makro
molekulima, kao što su enzimi i receptori, kao što je hemoglobin. On ima prečnik od pri
bližno 5 nanometara, dok lipidna membrana ćelije ima debljinu od 6 nanometara.
Nanosistemi manji od 50 nanometara mogu veoma lako da uđu u većinu ćelija, dok oni
manji od 20 nanometara mogu da vrše tranziciju kroz krvne sudove. Kao rezultat toga,
nanosistemi mogu da interaguju sa biomolekulima, kako onima na površini ćelije, tako i
onima koji su unutar ćelije i često to čine tako da ne menjaju ponašanje i biohemijska svo
jstva molekula.
Sposobnost da simultano intereguju sa više veoma značajnih proteina i nukleinskih
kiselina na nivou molekula bi trebalo da omogući bolje razumevanje sistema regulatornih
i signalnih mreža koje upravljaju ponašanjem zdrave ćelije, ali i njenog ponašanja prilikom
procesa maligne transformacije. Nanotehnologija se, dakle, može primenjivati kao dijag
nostičko i prognostičko oruđe, ali i za ciljanu isporuku terapeutskih agenasa do malignih
ćelija.
Naučnici su već uspeli da pretvore veliki broj sintetičkih materijala u multi
funkcionalne nanosisteme. Kako oni funckionišu najbolje se može videti na primeru
nanosistema prirodnog porekla - zeolita. U okviru ove grupe minerala, našao sam primenu
posebne vrste zeolita - Torezola za proizvodnju svojih recepata pomoću nanotehnologije.
Zeoliti su porodica alumosilikatnih materijala. Ime zeolit je grčka reč koja označava
"kamen koji ključa". U proteklih dvesta godina je proučeno tek oko 40 prirodnih minerala
zeolitskog tipa, a sintetisano je više od 150 različitih tipova zeolita. Danas je teško naći
područje industrije i života u kojem zeoliti nisu našli primenu. Zbog niza osobina koje ih
karakterišu, mogu se smatrati neorganskim ekvivalentima enzima.
Zeoliti su, dakle, kristalni alumo-silikati trodimenzionalnih struktura. Osnovne struk
turne izgrađivačke jedinice čine atomi silicijuma i aluminijuma koji se nalaze u centru
tetraedra na čijim su rogljevima atomi kiseonika. Udruživanjem tetraedara u druge struk
turne oblike nastaju takozvane sekundarne izgrađivačke jedinice. One se udružuju gradeći
različite trodimenzionalne skeletne strukture sastavljene od međusobno spojenih jedinica
tzv. kaveza, čiji su otvori molekulskih dimenzija. Na taj način su izgrađene porozne struk
ture sa porama koje imaju dimenzije molekula. Sekundarne izgrađivačke jedinice mogu da
se udruže i tako da grade trodimenzionalne skeletne strukture, tzv. zeolitske mreže. One
su sastavljene od velikih vertikalnih kanala koji su povezani mrežom malih horizontalnih
kanala.
Kao što se može videti iz hemijske formule zeolita, svi zeoliti vezuju molekule vode.
Molekuli vode se smeštaju u kaveze i kanale zeolita i zato se takva voda naziva zeolitska
voda. Voda koja se nalazi u zeolitskim šupljinama se može odstraniti zagrevanjem (voda se
desorbuje) i tada se u zeolitskim strukturama dobijaju prazni prostori u koje se mogu
smeštati drugi molekuli. Ako se zeolit posle zagrevanja ostavi na vazduhu, može doći do
ponovnog vezivanja vode, pošto u vazduhu uvek postoji određena količina vodene pare.
Proces vezivanja vode i drugih molekula predstavlja proces poznat pod imenom adsorpci
ja. Za zeolite je karakteristično da se ova dva procesa mogu odvijati jedan za drugim i više
puta, i to potpuno reverzibilno. Voda i drugi molekuli se mogu adsorbovati i zatim potpuno
desorbovati, a da pri tom ne dođe do bilo kakve promene zeolita.
Zeoliti imaju niz specifičnih osobina koje ih svrstavaju u sisteme koji imaju izuzetan
značaj za katalizu. Kataliza je proces u kome dolazi do ubrzavanja hemijskih reakcija. Sup
stance koje dovode do ubrzavanja hemijskih reakcija nazivaju se katalizatori. Katalitičke
reakcije se mogu odvijati u homogenoj sredini, recimo u rastvorima, ali se veliki broj katal
itičkih procesa odvija kao heterogeni katalitički procesi. U velikom broju heterogenih katal
itičkih procesa, katalizator je čvrsta supstanca, a reaktanti i produkti se nalaze u tečnom ili
gasovitom stanju. Katalitičke reakcije na zeolitima kao katalizatorima spadaju u heterogene
katalitičke reakcije, ali imaju i svoje osobenosti po kojima se razlikuju od drugih katalitičk
ih sistema.
Heterogene katalitičke reakcije se događaju na površini katalizatora, dok se, kad su
zeoliti u pitanju, one odigravaju unutar zeolitskih pora. Sistem kanala i kaveza formira
veliku unutrašnju površinu, koja može biti dvadesetak puta veća od spoljne površine.
Molekul koji se nađe u zeolitskom kavezu ili kanalu je u interakciji kako sa zeolitskom
mrežom koja ga okružuje, tako i sa vanmrežnim katjonima koji se nalaze unutar kaveza.
Na adsorbovani molekul, na taj način, deluju veoma jake elektrostatičke sile. Budući da u
zeolitski kanal ili kavez mogu ući samo molekuli odgovarajuće dimenzije, moguća je samo
reakcija molekula koji se mogu naći u datoj strukturi. Različitim modifikacijama je moguće
uvesti različite katalitički aktivne centre, čime se postiže selektivnost po tipu reakcije koja
je moguća unutar zeolita.
U zeolitskim kanalima i kavezima se kreću kako molekuli reaktanata, tako i molekuli
produkata koji su nastali u samim katalitičkim reakacijama. Neki od njih, koji su manjih
dimenzija od dimenzija kanala, lako će se kretati, dok će se molekuli čije su dimenzije pri
bližno iste kao i dimenzije kanala teško kretati. Kod zeolita je moguć slučaj da je njihov
otvor dovoljno veliki da molekul reaktanta može ući u njih, a da iiz njih mogu izaći samo
molekuli produkata koji su manji od dimenzija zeolitske pore.
Zeoliti imaju sledeće kombinacije osobina: definisane otvore pora molekulskih dimenz
ija, jonoizmenjivačke osobine, mogućnost da se utiče na broj katalitički aktivnih centara,
veliku unutrašnju površinu i veliku stabilnost, tako da su oni, ustvari, jedinstveni katalizatori.
Sama po sebi, nanotehnologija je genijalna priča, ali još uvek samo priča za mnoge
naučnike, međutim ne i za mene i moj tim. Dok se ova tehnologija ne razvije do pravih
mogućnosti, do toga da može stvarno bez problema i rizika da se primenjuje, odneće još
mnogo žrtava. Moj savet (a smatram da smem da ga dam, pošto sam koristio nan
otehnologiju duže od ostalih veoma uspešno, zahvaljujući primeni isključivo prirodnih,
netoksičnih herbalnih preparata) jeste da se koristi sa bezazlenim lekovima. Nikako ne
treba, preko nanotehnologije, davati "ubice kancera" koje mogu ne greškom, nego zbog
neočekivane situacije u organizmu, da se usmere u potpuno drugom pravcu. Može se
dogoditi da, recimo, nano-prozori ne prorade, da ništa ne proradi kako treba, da sve počne
da se vrti i da samo dođe do ubrzavanja negativnog ishoda u opštem haosu.
Da se razumemo, ne govorim na štetu nanotehnologije, već samo upozoravam da ljudi
ne smeju da se ponesu da je to sada jedna snažna tehnologija koja će da dovede do epohal
nih promena u lečenju kancera i svih drugih bolesti. Naravno, ljudi će se neizbežno poneti,
pa se može postaviti i pitanje šta ja tu imam da kažem, ali činjenica je da moram da upo
zorim. Nanotehnologija je na samom pragu svog nastanka, na njoj treba mnogo raditi,
mnogo pokušavati, proučavati i usavršavati da bi ona postala jedno od efikasnih sredstava
u borbi protiv maligniteta. Ne treba, s toga, da "zavrti pamet" u ovom trenutku (to sam
rekao i pre 15 godina ljudima na NCI u Vašingtonu, kada sam govorio o Todoxinovom final
izatoru i zeolitima, pod imenom Torezol) i da se čovek njom oduševi, pogotovo to ne treba
da učini praktičar.
Onaj lekar koji tamani miševe može, bez ikakve prave opasnosti, da se upusti u tu
priču i da se ponese, zanese i oduševljava. S druge strane, praktičar mora da ima u vidu
koliko je to sve zajedno još uvek neispitano i rizično. U našem slučaju, ja sam sa nan
otehnologijom pokušavao pre više od 40 godina. I drugi bi sada trebalo, u svakom slučaju,
da sa njom pokušavaju, ali sa bezazlenim lekovima. Ne kažem "bezazleni" zato što nisu
lekoviti, ali bi bilo zanimljivo bez velikog rizika pokušati da se ovom tehnologijom unese u
organizam obolelog i napadnu maligne ćelije lekovima koji uopšte nisu agresivni (ovde se
ne misli na Todoxinov finalizator koji je iz nanotehnologije) i koji uopšte nisu opasni po
život. Treba razmotriti i mogućnost da se napravi sistem po kome će, recimo, za početak da
se upotrebe čiste moje trave, da se čak pojedinačnim biljkama iz Todoxina broj 2 i čitavog
arsenala biljaka iz mojih recepata napadnu maligne ćelije uz primenu Torezol nan
otehnologije.
Američki institut za kancer je sve lepo smislio po analogiji sa dirigovanim raketama,
pametnim projektilima, bombama i sličnim stvarima. Ljudski organizam, ipak, nije toliko
jasan i njegova reakcija i delovanje još nisu toliko ispitani. Jedna mala, da kažemo, lateral
na greška i - ode čovek! A možda je on bio bolestan od neke maligne bolesti koja je bila
izlečiva ili je mogla da se, na ne neki drugi način, drži pod kontrolom.
Nano-nosači bi morali da budu apsolutno samorastvorljivi u organizmu i da budu pot
puno netoksični, ali i da nose apsolutno netoksičan lek (kao kiseonik u barokomori).
Do instance kada bude smeo da se pošalje otrov pravo u srce bolesti, još mnogo,
mnogo treba da se uradi i to u laboratorijama i sa ekipama i mogućnostima na koje niko
danas ne može da računa.
Zapadne zemlje su se već dogovorile i dobile patente od svojih ureda kome šta i koliko
pripada od tog "kolača". Drugo, one uopšte i ne razmišljaju da to primene u lečenju
kancera, već u svom Genom-projektu koji će ovladati ljudskom rasom do razmera biološke
bombe. To se može uporediti sa bovine i visna virusima, čiji je genom uklonjen, potom
zamenjen genomom neke vrlo infektivne virusne bolesti. To i sama priroda radi, ako se
konju u jednu nogu ubrizga visna virus, a u drugu bovine virus, dobija se omotač od bovine
virusa, a genom visna i obrnuto - svima poznat eksperiment iz austrijskog Beringa koji je
prodat, više silom nego milom, zna se kome.
Kapsid virusa je čudo prirode - prima sve i nosi ciljano sve i svuda. Tako se san
"dobrih" naučnika ispunjava - da se genom čoveka promeni na razne načine. Jednog dana
će tehnologija biti toliko usavršena da će moći svašta da se uradi sa genetikom. Svašta će
moći da se radi u odraslom čoveku, ali to ne znači da će sve biti na dobro čoveku.
Nanotehnologija se panično forsira zbog zla, ali delom i dobra, sa našom i bez naše
pomoći. Kao i uvek, postoje sile koje diriguju svetom. Ova aktuelna nije ni prva, ni posled
nja, jedino što pripada ovom, a ne nekom drugom, vremenu. Jednako je nepoznata, straš
na i isto tako ljudi žive pored nje bez mnogo svesti o njenom postojanju. Često prožive život
nedotaknuti tom strašnom silom koja vlada svetom. Njen značaj ne treba preuveličavati.
Da bi se izbegla farmaceutska mafija dovoljno je navići ljude da lekove koriste mini
malno i samo kad je jako potrebno. Oni koji manično koriste lekove, sve moguće i stalno,
sami su se stavili na raspolaganje riziku i mafiji i rizikuju da budu zloupotrebljeni. Naravno,
mogu da prođu i sasvim "jeftino", jer nisu svi lekovi štetni opasni. Ali, ako zloupotrebljava
ju lekove kao što neko zloupotrebljava alkohol, duvan, kocku, kafu ili masna jela - tako će
i stradati. Mafija će da se obogati - da li na lekovima, prostituciji ili drogi. Sve je u rukama
mafije. Ona postoji, ali uvek je u čovečanstvu postojala jedna crna sila među ljudima koja
je "krojila kapu" svetu ili nekom drugom mikrosvetu. Tako je bilo ranije, a sada su komu
nikacije otvorile ogroman prostor za delovanje.
Oko toga se ne treba mnogo sekirati zbog toga što briga oko toga i borba sa tim
odvlači količinu energije, vremena i snage koja može da se upotrebi mnogo efikasnije
za stvari koje su moguće. Mislim da je ova borba uzaludna. Ovo stalno ponavljam ne iz
konformizma, ne iz kukavičluka, ne iz one narodne "ona gleda svoj lonac", već iz
racionalnih razloga. Svako ima jednu određenu količinu snage, energije i svakome je
dato određeno vreme da ga utroši. Iz te perspektive, potpuno je nerazumno protraćiti
to vreme na jednu uzaludnu borbu. A drugo, ta sila, taj užas, ta mafija koja deluje, preti,
radi, bogati se, u suštini nije toliko velika koliko izgleda. Ni približno nije toliko veli
ka, malo ona može, ako čovečanstvo u velikoj meri ne pristane. Znači, borba protiv tog
zla nije u tome da se otvoreno bori protiv njega, već da se sredina u kojoj je moguće
delovati vaspita da živi tako da joj to zlo škodi što manje ili ni malo. Drugim rečima,
pred svima nama stoji mogućnost da idemo po močvari, ali da znamo kako to da čini
mo. Prvo rešenje jeste da je zaobiđemo i da uopšte ne upadnemo u nju. Druga soluci
ja je da znamo put kojim ćemo proći kroz nju. Močvara je tu pred nama, ali nije velika
kao ceo svet...
Veći deo dostignuća i pronalazaka dolazi u ruke zle manjine, koja ih proizvodi i koristi
skrupulozno ili beskrupulozno. Tu ništa ne možemo da učinimo. Ono što ne smemo to je
da dovodimo naše pacijente u opasnost, rizikujući da stradaju zbog nekih ideja, zbog nekih
brzih oduševljenja. Stvari isto stoje i kad je nanotehnologija u pitanju - od nje treba uzeti
sve što se može uzeti, treba je razvijati, negovati, raditi sa njom i isključivo neagresivnim
lekovima, bazazlenim u odnosu na zdravo tkivo, delovati na malignitet. To znači da, i uko
liko, lek koji šaljemo na malignitet "zaluta", nikom ništa! Ono što je oprobano i dokazano
to je da malignitetu škodi ako mu pošaljemo naše biljke, odnosno Todoxin broj 2. On će,
ipak, bolje delovati ukoliko je ukomponovan u nano-sistem, nego ako ga progutamo,
pojedemo ili, čak, damo preko infuzije direktno u krv. U svim pomenutim slučajevima,
mnogo manja količina će da stigne nego ako ga pošaljemo, primenom, nanotehnologije
direktno na tumor. Ovakvo delovanje može da bude fenomenalno, može da ne bude nikak
vo, ali neće biti pogubno po organizam.
Pri obeležavanju Todoxinovog preparata broj 2 fluorescencijom, može se pratiti kako
on napada kancerogene ćelije.
Međutim, ako bismo se poslužili opasnim farma-lekovima i uputili ih na ćelije raka,
moramo se zapitati šta će se dogoditi ako promaše, ne pogode cilj? Može se dogodi i da
smo sigurni da će cilj biti pogođen, ali u dotičnom organizmu postoji nešto što smo pre
videli ili nešto što, čak, ne umemo da vidimo, a što može da spreči taj proces. Koliko mi
stvarno znamo o ljudskom organizmu? Znamo mnogo - oko 5°/o, možda i više, ali ne
znamo dovoljno.
Šta se, zapravo, krije iza lepe ideje NCI o terapiji kancera? Ta lepa i humana zamisao
bi mogla da se realizuje samo ako se koriste 100% neotrovne i čiste biljne supstance. Da li
i sam naziv Genom-projekat krije najmračniju ideju genom-biološke bombe? Možda je u
pitanju samo još jedan program koji je uperen protiv nepoželjnih i nepovoljnih grupacija
rasa i naroda. Međutim, poreklo i istorija današnjih pobednika govori drugačije...
Plemenita gospoda Englezi, u vreme kada ih je pokoravao Rim, bili su masa vrlo
nepodobnih, necivilizovanih, nekultivisanih stvorenja koje je stvarno trebalo biološki
uništiti, jer su manje vredna rasa. A gde su danas Englezi, a gde stari Rimljani? Ipak,
budućnost je bila na Englezima. Možemo uzeti bilo koju naciju koja se danas smatra ple
menitom i koja smatra sebe izuzetnom i razmatrati šta bi bilo kada bi je vratili jedno hi
ljadu godina unazad - ne bi bili mnogo dalje od Hotentota... I ti narodi daju sebi da su Srbi
narod najgluplji! A šta je sa naših pet najvećih, najgenijalnih naučnika u svetskim razmera
ma na samo osam miliona stanovnika? Svi oni su čisti Srbi, od majke i oca Srbima - Niko
la Tesla, Ruđer Bošković, Mihailo Pupin, Milutin Milanković, Mileva Marić - Ajnštajn. U
pitanju je genetika prožeta Božijim duhom, za razliku od one koja je samo obasjana ili koja
je samo udahnula duh Tvorca.
Ne znamo kakva je budućnost koje rase i u šta će se pretvoriti koja klasa. Nije rešenje
u tome da se, recimo, istrebe Cigani, već u tome da im se daju uslovi za život, mogućnost
da se leče i mogućnost da se školuju i zarađaju pošteno. Za pet generacija ne bi bilo više
problema sa ciganima. Postojaće kao kada kažeš Englez, Irac, Škot, Velšanin.
Dokaz da je to moguće i da je u redu jesu svi oni retki pojedinci koji su imali prilike
da se obrazuju i stvore normalnu egzistenciju. U takvim uslovima, ljudi su potpuno uklo
pljivi u bilo šta i u stanju su da rade bilo koji posao - imaju mozak i glavu, kao svi drugi
Ijudi. Ciganima ništa ne fali, osim što su stalno u beznađu. Treba im dati nadu, uslove i neće
biti problema, možda već za tri generacije...
Ono što mi možemo da ponudimo jeste strategija za vaspitanje ljudi da ne dođu u pri
liku da budu zloupotrebljeni od farmaceutske mafije. Takav, pozitivan, razmišljanja i
zdrave navike se brzo šire. Svako može da proba da kada ga zaboli glava, a aspirin ne delu
je, da uzme crnu kafu bez šećera, u nju iscedi limun i popije je. To jeste neukusno, ali je
potpuno neškodljivo, za razliku od raznih farma-lekova za smanjenje bola.
 Ipak, ima nade za Srbiju

„Kako se može prodati ili kupiti nebo i toplina zemlje? To nam je strano. Mi nismo
vlasnici svežine vazduha ni bistrine vode. Pa kako ih možemo prodati? Svaki je delić ove
zemlje svetinja narodu mome. Svaka blistava borova iglica, svako zrnce peska na
rečnom sprudu, svaka sumaglica u tami šume, svaka bubica - svetinja je u mislima i u
životu moga naroda. Sokovi u drveću prožeti su sećanjima na crvenog čoveka. Kada
mrtvi bledolikog čoveka odu u šetnju među zvezde, oni zaboravljaju zemlju koja im je
dala život. Naši mrtvi nikada ne zaboravljaju svoju predivnu zemlju, jer ona je mati
crvenog čoveka. Deo smo zemlje i ona je deo nas. Mirisave trave su nam sestre. Jelen,
pastuv, veliki orao braća su nam. Stenoviti vrhovi, sočni pašnjaci, toplo ponijevo telo i
čovek - sve pripada istoj porodici...
...Ne razumem zašto se ubijaju bizoni; zašto se krote divlji konji; zašto je u dubini
šuma toliko ljudskog smrada; zašto je vidik na zelene bregove iscepan žicama što govore?!
Gde su šumski gustiši? Nema ih više! Gde je orao? Odleteo!
Pravom življenju je kraj. Počinje borba za opstanak.“
Ovo je deo odgovora, davne 1854. godine, poglavice severnoameričkog plemena Sijetl
na ponudu Abrahama Linkolna da kupi veliki deo indijanske teritorije a Indijancima ustupi
rezervate. Da li je moguće da je mudri poglavica još tada video ono što mnogi ni danas ne
mogu da vide?!
A šta ostaje onima koji, ipak, vide? Da se bore, naravno. Todoxin je moj prilog. Za Srbi
ju, naravno...

Poljubac smrti za kancer

Jedan od uslova da se uspešno sprovede ovaj postupak leži u mehanizmu oslobađanja

kiseonika prisutnog u ćelijama. Obezbeđivanjem uslova za optimalno ćelijsko
funkcionisanje, kiseonikom i odgovarajućim pH vrednostima, humane ćelije bi dobile dah
života a ćelije kancera, bakterije, gljivice, viruse i crevni paraziti - poljubac smrti. Tu leži
suština zdravog života i otkriće najprirodnijeg i najefikasnijeg antibiotika.
Ova pretpostavka je zasnovana na činjenici da se u svakom ljudskom organizmu odvi
ja proces oksido-redukcije: kiseonik se redukuje u slobodne radikale kiseonika i kiselinu.
Bez čitavih serija enzima za oslobađanje kiseonika i vraćanje u njegovo molekularno sta
nje, ne bi bilo života.
Enzimi su serije aminokiselina sa vitaminskim ko-faktorom, mineralnim aktivatorom
i metalima u tragovima. Funkcionišu zahvaljujući postojanju energetskog polja koje se
identifikuje kao elektrostatičko ili magnetno. Preciznije, magnetno polje je izmereno i reg
istrovano prilikom obavljanja funkcije enzima.
Negativno magnetno polje okreće elektrone suprotno od smera kretanja kazaljke na
satu. Aktivira enzime u cilju ,,preokretanja“ kiselina i oslobađanja u njima zarobljenog
kiseonika koji nema vrednosti (u smislu oksidacije), sve dok se ne vrati (oslobodi) u
molekularno stanje.
Oksidoreduktivni enzimski sistem kroz multiplikovane enzime, poseduje funkcional
ni kapacitet za oslobađanje kiseonika iz kiselina i katalizovanje slobodnih radikala kiseoni
ka u vodonik-peroksid. Enzimske katalaze, dakle, katalizuju zarobljeni kiseonik u moleku
larni kiseonik i vodu.
Enzim je sposoban da vrši katalizu bez sopstvenog uništavanja. Vezuje se za supstrat i
ta kombinacija služi kao elektronsko udubljenje sposobno da uklanja elektrone iz „elek
tronski vezanog“ kiseonika.
Negativno magnetno polje čuva alkalni puferski sistem nedirnutim praveći medijum
pogodan za oksidoreduktaznu katalizu. Enzimi se elektrostatički stabilizuju strateški
smeštenim kiselinama, bazama, jonima metala ili dipolima, koji čine deo njihove strukture.
Inhibiranje kiselih i pojačavanje baznih oblasti pod uticajem negativnog magnetnog polja,
daje negativni elektromagnetni pravac u korist oksidoreduktazne enzimske katalize. Mag
netno polje prisutno tokom katalize, može se izmeriti.
Katalitička reakcija ima električno polje. Budući da je magnetno polje uvek prisutno u
električnom u kome se kreću elektroni, sledi da je magnetno polje prisutno i tokom katalize.
Identifikacija magnetnog polja tokom katalize je metod za dokazivanje katalitičke reakcije.
Telo stvara sopstveno magnetno polje oksidacijom. Mozak je pozitivno elektromagnet
no polarisan, a njegova periferija (ka spoljašnjosti) - negativno. Prilikom povrede, njeno
električno i magnetno polje je pozitivno elektromagnetno polje.
Organizam preko mehanizama nervnog sistema i ćelija koje okružuju nervni sistem,
na mestu povrede koncentriše negativno elektromagnetno polje u cilju izlečenja.
Ukoliko se, međutim, ne uspostavi negativno elektromagnetno polje, izlečenja - nema!
Apsolutni uslov za izlečenje je, dakle, njegovo prisustvo.
Budući da je negativno magnetno polje alkalinizirajuće, a kiseonik se ne može dobiti
u kiseloj sredini, da bi došlo do izlečenja neophodno je ,,alkalizovati“ oblast.
Molekularni kiseonik jedino može opstati u alkalnoj sredini. I pH vredenost čovekove
krvi je 7,4. Naginjanje ka kiselosti, vodi u bolest i razvijanje različitih vrsta simptoma.
Normalna, zdrava, ćelija je alkalna. U suprotnom, neće biti kiseonika neophodnog za
stvaranje energije. Kako ATP (adenozin-trifosfat) stvara biološku energiju upotrebom
kiseonika u tzv. oksidativnoj fosforilaciji, neophodne su joj dovoljne količine molekularnog
kiseonika.
Infektivni mikroorganizmi (bakterije, virusi, gljivice, crevni paraziti, itd.) i ćelije
kancera koriste drugi metod: fermentacionu fosforilaciju.
ATP (nosilac energija) se stvara fermentacijom i ne zahteva kiseonik. Čak i kada bi bilo
dovoljno kiseonika, on ne bi funkcionisao. Prisustvo kiseonika i alkalno stanje sprečili bi
fermentaciju kojoj je neophodna kisela sredina i malo, ili nimalo, kiseonika.
Humane ćelije imaju sposobnost stvaranja ATP-a oksidacionom fosforilacijom ili fos
forilacijom supstratnog nivoa (fermentacionom fosforilacijom). Kada se čovek, recimo,
intenzivno bavi fizičkom aktivnošću i iskoristi sav ATP, usled nedostatka kiseonika mišićne
ćelije prelaze na fermentacionu fosforilaciju koja ne može da održava život već je samo
„priskakanje u pomoć organizmu“.
Fermentaciona fosforilacija, s druge strane, održava život ćelija kancera i infek-
tivnih mikroorganizama, s obzirom na činjenicu da oni na taj način sintetišu ATP.
Pom enuta dva m ehanizm a stvaranja energije su inkom patibilna i nikada ne
funkcionišu istovremeno.
Čovek neadaptivno reaguje na hranu, hemikalije, inhalante, toksine. Svi oni proizvode
lokalno kiselo stanje koje se može sistematski meriti. Povrede, inflamacije, infekcije, itd. su
,,kisele“. Sve ono što oblast čini kiselom, stvara predispoziciju za razvoj kancera
podrazumevajući i reakcije na hranu - imunološke alergije, neimunološke neadaptivne
reakcije, zavisnosti, itd.
Postoji, međutim, i drugi mehanizam. Čovek u proseku zadobije 10.000 povreda genet
skog materijala, zvanog DNK, od strane kancerogenih hemikalija u toku samo jednog dana.
DNK može biti lečena (popravljana) sve dok ćelija ima dovoljno kiseonika i alkalni medi
jum. U suprotnom, ne.
I kancerogena ćelija se povređuje, ali budući da je u kiseloj sredini reprodukuje se sa
defektnom (oštećenom) DNK. Drugim rečima, kancer nastaje u tkivu koje je u acido-hipok
sijalnom ćelijskom stanju, bez obzira na individualne uticaje toksičnih supstanci, kancero
genih hemikalija i sl. Dakle, da bi došlo do stvaranja kancera, neophodno je sanje acido
hipoksije. Razvoj kancera uvek podrazumeva oštećenje DNK koje može biti popravljano
(samim tim i kancerogene ćelije uništavane) sve dok je prisutna alkalna hiperoksija
povezana sa negativnim magnetnim poljem.
Iz ovoga sledi preporuka za laboratorijsko praćenje stanja somatskih ćelija, krvnih
ćelija i telesnih tečnosti i direktno delovanje u cilju obezbeđivanja acidobaznog optimuma
organizma (pH 7,4). Na taj način je moguće preduprediti nastanak većine stečenih bolesti.

Evolutivno smeće

U cilju takvog preventivnog delovanja, valja objasniti i pravu prirodu i značaj DNK. Reč
je o svojevrsnoj banci podataka za izgradnju i funkcionisanje organizma. Genska informa
cija uskladištena u DNK prenosi se u dva stepena do sinteze raznih molekula - enzima, o
kojima je bilo reči. Međutim, treba imati u vidu da nije ceo molekul DNK funkcionalan. Nje
gov veći deo, više od 90 posto, prividno ne služi ničemu. Zbog toga je jedan od koautora
otkrića njegove strukture, dr Krik, DNK nazvao ,,smeće“. Dodao bih - evolutivno smeće ili
evolucioni potencijal - gde se mutacijama može igrati evolucije a novonastale gene aktivi-
rati za razne potrebe. Uglavnom ne sa časnim namerama.
Da bi se genska informacija održala u slučaju ljudskog organizma, potrebno je da se
iz prve stanice početne tri milijarde hemijskih slova (A, T, G, C - adenin, timin, guanin,
citozin - hemijske baze čiji redosled u DNK određuje specifičnost datog organizma) podeli
nekih milion milijardi puta tokom čovekovog rasta i života, tj. izvrši milion milijardi kopi
ranja genskog teksta. S obzirom na red veličine, može se očekivati savršenstvo i odsustvo
grešaka.
Kao i u svim važnim životnim procesima, i u ovom kopiranju učestvuju enzimi. Njiho
va struktura je određena molekulima gena. DNK je, opet, ,,skrojena“ tako da omogućava
efikasno ispravljanje oštećenja i eliminaciju grešaka i to upravo zahvaljujući sposobnosti-
ma pomenutih specifičnih enzima.
Promena molekula DNK se dešava s vremena na vreme kao rezultat hidrolize. Posto
je, međutim, enzimi koji vide mesta gde su „slova ispala iz teksta“ (enzimi detekcije) i
ispravljaju ih (enzimi korekcije). Ovo je moguće budući da je genska informacija u
molekulima DNK ponovljena, i to kao negativ i pozitiv slike, znači ne identično nego kom
plementarno. Oštećenje na jednom lancu enzimi ,,isecaju“ i zamenjuju kopijom iz drugog
lanca. U slučaju istovremenog oštećenja oba lanca, pomoćni način je - rekombinacija. Ako
je oštećen hromozom oca, enzim traži odgovarajući tekst u hromozomu majke, očitava ga
i koristi.
Postoje stotine enzima za prepoznavanje oštećenja. Kod bakterija i kvasaca, ništa ne
smeta ukoliko je oštećeni deo čak do 10 posto ukupne veličine. Prilikom kopiranja DNK,
aktivira se mehanizam za korekciju grešaka, odnosno aktiviraju se specifični enzimi
sposobni da prepoznaju grešku. Ukoliko dođe do toga, enzimi traže informaciju o tome da
li je posmatrani lanac original ili kopija. Veoma su efikasni. Ispravljaju oko 99,9 posto
grešaka! Mutacija koja inaktivira ovaj proces ispravke pogrešnih spojeva (OPS ili eng. mis
match repair), izaziva gensku nestabilnost i povećava spontane mutacije za oko hiljadu
puta. Reč je o takozvanim mutatorskim mutacijama.
Rekombinacija je drugi važan proces u održanju genske informacije i njene evolucije.
Reč je o genskoj rekombinaciji neophodnoj prilikom ispravke nekih genskih oštećenja u
slučaju loma oba lanca DNK. Kako ne bi došlo do gubljenja ili udvostručavanja informaci
ja, proces se odvija komplementarnim sparivanjem. Samo ukoliko se delovi savršeno spoje,
dakle slože na oko 1000 hemijskih slova, izvesno je da je reč o pravom mestu.
Opisani proces genske rekombinacije važan je i za nastanak novih vrsta.
Sve dok se u jednoj populaciji rekombinacijom mešaju geni, dolazi do homogenizaci
je informacije. U individui, pak, postoji mozaik informacija budući da se mešaju očeve i
majčine informacije. Informacije se mešaju tako da potomstvo dobija deo očeve i deo
majčine informacije u formi mozaičnog teksta. Do prvih rezultata iz oblasti tzv. mozaičkog
sastavljanja, došla je sedamdesetih godina prošlog veka engleska naučnica Meri Lajon i
postavila tzv. Lajon-hipotezu. Eksperimentisala je sa miševima iste vrste, ali različite boje
krzna - belim i braon. Miševi nastali ukrštanjem imali su bele i braon mrlje. Pretpostavka
M. Lajon, zasnovana na tako dobijenim ,,tufnastim“ miševima, bila je da je reč o inaktivaci
ji jednog od X hromozoma, to jest da je svaka ženka mozaik ćelija u kojoj je jedan hromo
zom inaktivan: ako ne radi onaj za belu boju - pojaviće se braon boja, i obrnuto.
U ovom slučaju se informacija diversifikuje, međutim, šta se dešava u populaciji? U
njoj se večito mešaju svi geni, informacija se stalno homogenizuje i nemoguće je da se
jedan genski tekst odvoji i izazove stvaranje nove vrste. Uslov nastanka nove vrste je prekid
genskog korespondiranja. Definicija vrste je sterilno ukrštanje. Ovo podrazumeva da
potomaka ili nema ili su, ako ih ima, sterilni. Konj i magarac, na primer, mogu da imaju
potomka - mulu. Ali je ona sterilna zato što su konj i magarac različite vrste.
Rad na pitanjima genskog fonda je veoma važan, pogotovu sa aspekta medicinskih
istraživanja. Mogu se, na primer, praviti lekovi po meri svakog pacijenta. Posebno je, među
tim, važno savladavanje sve veće rezistentnosti patogenih organizama, najviše bakterija, na
postojeće lekove. Šire gledano, otvara se mogućnost stvaranja novih organizama, to jest
širenje obima biološke raznovrsnosti - biodiverziteta. Postojeći živi organizmi, mikrobi i
biljke, naravno, proizvode širok spektar jedinjenja koja se već koriste u medicini. Zbog toga
su programi biološke raznovrsnosti veoma zanimljivi kao potencijalni generatori novih jed
injenja ili ,,skela“. Ovakve skele mogu da posluže kao nova molekularna jezgra ili hemijs
ki entiteti, mogu da budu hemijski modifikovane i dalje razvijane za tržište farmacije, agro
hemije i prehrambene industrije.
 Genetičari su pokušavali da prošire ovaj koncept na gene i genome (kombinatorna
biologija) sa mogućom modifikacijom aparata ćelijske biosinteze. Ipak, ovaj elegantan kon
cept je otkrio ograničenja. Ispostavilo se da je teško mešati gene i genome različitih orga
nizama, s obzirom na postojanje genskih barijera između vrsta.

Kako smo prevarili evoluciju

Još 1958. godine prošlog veka, razmišljao sam o mogućnosti da enzimi mogu biti pre
vareni zamenom njihovog gradivnog materijala na nivou mikroelemenata (elementi u
tragovima, oligometali). Radove na realizaciji ove zamisli sam započeo 1963, a rezultate
objavio 1981, na Jugoslovenskom simpozijumu o protetskim inovacijama.
Zajedno sa timom stručnjaka radio sam na bakteriji Streptoccocus mutans. Reč je o
bakteriji koja se najbolje adaptirala u usnoj duplji, potisnuvši mnoge druge bakterije, jedi
no sposobnoj da preko Krepsovog ciklusa (proces u kome se šećeri razlažu do ugljen-diok
sida i vode) od šećera stvori mlečnu kiselinu koja razara gleđ zuba. Istovremeno stvarajući
mrežu za ,,armiranje“ mekih naslaga (dentalni plak) koja onemogućava pljuvačku da
razblaži mlečnu kiselinu.
Bakterija S. mutans za svoje metaboličke procese u stvaranju mlečne kiseline koristi,
na nivou enzima enolaze, mikroelement -dvovalentno gvožđe. Umesto gvožđa, dodavali
smo dvovalentni molibden (zamena za gvožđe), a da bakterija nije mogla to da otkrije,
budući da njeni mehanizmi metaboličkih procesa nisu programirani da intervenišu na
ovako finim nivoima. Bakterija i njeni enzimi su, praktično negde od sredine ciklusa, nas
tavljali proces stvaranja mlečne kiseline, ali proizvod nije bila mlečna kiselina povoljna po
bakterije i štetna za zube, već su dobijani ugljen-dioksid i voda - povoljni po zube i štetni
za bakteriju.
Značaj ovog istraživačkog rada se ogleda u tome što je pokazano na koji način se mogu
onemogućiti, odnosno prevariti, bakterije, virusi i ključni metabolički procesi ljudskog
organizma, tako da ne stvaraju štetne hibridne tvorevine. To bi mogao biti ključ za rešenje
najtežih savremenih bolesti sa kojima je školska medicina izgubila korak, kao što su
kancer, hepatitis, herpes i HIV/AIDS.
Ovde je i prvi put ponikla ideja da se interveniše na nivou enzima, a da se oni trajno ne
unište, otruju ili, kako nekl naučnici kažu, iskrive, već da se samo privremeno i kontrolisano
onemoguće u onome za šta su tokom evolucije stvoreni. Pokazali smo da će enzim koji radi
sa mikroelementom bez koga ne može da funkcioniše - kada mu se kontrolisano i perma
nentno daje drugi element u obliku atoma ili molekula - biti prevaren u jednoj, dve, tri
sekvence ili više njih (koliko želimo), a da kasnije neoštećen može da nastavi obavljanje
vlastitih funkcija sa onim elementom koji mu je evolucija odredila i bez kojeg ne može. To
je jedan od ključnih principa po kom funkcionišu biološki prioriteti i biološke intervencije.
Neophodno je napomenuti i da se ne sme inaktivisati enzim uz pomoć mutacije, da bi
se dobila željena hibridna tvorevina. Enzim se mora onesposobiti povratno (reverzibilno).
U tom slučaju će i dalje valjano obavljati svoju funkciju pa će se moći dobiti i - nesterilna
mula.
Izuzetno specifična supstanca kao što je enzim, dakle, mora da bude prevarena,
zavarana, a ne inaktivisana ili uništena. Nema mutacije enzima, već mutanti ili nemutanti
proizvode jedne ili druge enzime, čija sposobnost za određenu biološku reakciju treba
privremeno ili trajno da se inaktiviše. U ovom slučaju je uspavani enzim samo privremeno
inaktivisan na određenom nivou reakcije, odnosno nije izmenjen u hemijskom smislu ili
zamenjen drugim enzimom, već je samo dobio drugi atom ili jon kao dopunu. Mutacija je,
prirodno ili veštački, proizvedena promena u naslednim svojstvima - strukturna promena
koja će se reprodukovati, dok se dodavanjem jednog atoma nekog elementa ne menja
,,šifra“ enzima.
Barijere između vrsta ne podižu se mutacijom enzima, već je reč o novim uslovima živ
ota (ishrana na nivou atoma i molekula, npr.). To znači da enzimi korekcije dobijaju nove
atome, a rezultat takvih korekcija je novo potomstvo sa novim odlikama. Što se tiče defek
ta enzima, on može dovesti samo do sterilnosti vrsta i čitavog niza grešaka i negativnih
mutacija koje se nikako ne bi smele nazvati novim vrstama, već novim malformacijama
jedinki iste vrste dovedenih nekada do nakaznosti, što nikako nije cilj evolucije.
Koliko ovaj rad vodi pobedi nad bakterijskim, virusnim i gljivičnim oboljenjima,
najbolje se može videti na primeru HIV/AIDS-a.
Da bi HIV mogao da se razmnožava, potreban mu je enzim reverzne transkriptaze koji
radi pomoću dvovalentnog magnezijuma. Ukoliko se taj enzim prevari - umesto dvova
lentnog magnezijuma u igru se ubaci neki dvovalentni atom (gvožđe ili molibden), za čije
otkrivanje virus (njegov enzim) nije programiran - razmnožavanja će biti, ali će potomstvo
biti sterilni, a ne potentni primerci virusa. Drugim rečima, nema bojeve municije, nema čak
ni manevarske - samo školski meci.
Ljudi, zapravo, ne umiru od kancera, HIV/AIDS-a ili bolesti zavisnosti, već od gubitka
energije, neuhranjenosti, slabosti i propadanja koje prouzrokuju ova oboljenja. Todoxin-ovi
preparati imaju svojevrsno imunomodulaciono dejstvo, odnosno sposobnost ojačavanja
imunokompetentnih ćelija (specifične odbrambene ćelije organizma za svaku vrstu bolesti)
i njihovog dopunjavanja mikrobioenergijom (energija koju poseduje organizam u celini;
mikrobioenergija podrazumeva energetski potencijal svake ćelije).
Mitohondrije su ćelijske organele koje funkcionišu poput akumulatora i održavaju
elektromagnetni potencijal ćelije na određenom nivou. Todoxin, svojevrsnom energijom
lekovitog bilja, podiže i održava na visokom stadijumu mikrobioenergiju na nivou mito
hondrija zahvaljujući čemu ćelije postaju sposobne da se suprotstave izazivačima bolesti.
Todoxin-ova naučna grupa se bavila proučavanjem mikrobioenergije još od šezdesetih
godina prošlog veka, zbog čega je često bila na meti napada tvrdokornih zastupnika
zvaničnomedicinskih stavova, koji su mikrobioenergiju svrstavali u sferu paranormalnog i
mističnog.
Ne znam kako su se pomenuti ljudi osećali posle saopštenja da su Nobelovu nagradu
za medicinu 1992. godine dobila dva nemačka naučnika, Bert Sakmen i Ervin Neher,
uspevši da izmere mikroenegiju kanalića ćelijske membrane. Dakle, više nije bilo dileme,
mikrobioenergija je prisutna u životu svake ćelije.
Propadanje organizma (kaheksija) praćeno je gubitkom životne snage, težine, trošen
jem mišićnog i drugog tkiva i invalidnošću, i povezuje se sa oportunističkim infekcijama i
prestankom rada nekih organa. Kaheksija se javlja kao posledica nenormalnog metaboliz
ma ugljenih hidrata, proteina i masti.
Za razliku od zdravih ćelija koje koriste kiseonik da bi izvukle energiju iz glukoze i
proizvele ugljendioskid i vodu (nusprodukti ovog procesa), većina kancerogenih ćelija ima
drugačije metode razlaganja glukoze za stvaranje njima potrebne energije. Krajnji proizvod
energetskog ciklusa kancerogenih ćelija, ciklusa koji se odvija bez prisustva kiseonika,
predstavljaju ogromne količine mlečne kiseline.
Mlečna kiselina, kao i proizvodi raspadanja proteina i masti, ulazi u krv, bubrege i jetru
i, uz trošenje ogromnih količina energije, ponovo se pretvara u glukozu. Potom se ova
glukoza vraća u kancerogene ćelije koje je koriste za energetske potrebe, uvećavaju
proizvodnju, opet proizvode sve veće količine mlečne kiseline usled čega se ponovo javlja
nedostatak energije... Ovaj pogubni ciklus može biti jedno od objašnjenja kako kancer,
AIDS i bolesti zavisnosti, odvode telo na put bez povratka.
Posle shvatanja da hiruški zahvati i zračenje nisu efikasni u lečenju većine oblika raka,
kao velika nada pedesetih i šezdesetih godina prošlog veka pojavila se - hemoterapija.
Nažalost, upotreba „magičnih lekova“ stavila je pacijente od kancera u još težu i bolniju
situaciju. Danas se može reći da hemoterapija nije poboljšala nisku stopu remisije, karak
terističnu za primenu konvencionalnih vrsta terapije, ona ostaje između 7 i 8 posto. Pored
toga, procenjuje se da će čak 25 posto pacijenata obolelih od raka i lečenih hemoterapijom,
dobiti neku novu neoplazmu, upravo kao posledicu zračenja. Između ostalih, ovo je svojim
istraživačkim radom dokazao i dr Džozef Gold, penzionisani naučnik i učesnik u
svemirskim istraživanjima SAD.
Kancer nije ,,nešto“ već - proces. Kancerozne ćelije su ušle u „bolestan odnos“ sa
ostatkom organizma, sa rastom tumora telo se troši i topi. Ove dve činjenice nisu slučajne
već uzročno-posledične. Prekidanje tog odnosa istovremeno znači zaustavljanje tumora u
celini. Ćelije raka često fermentiraju. Proces fermentacije je primitivan i nepotreban, uza
ludan način da se dobije energija, ali je preovlađujući mehanizam pomoću koga te ćelije
dobijaju energiju za svoj rast i razvoj (Simpozijum Galenike, 1981. godine, prim. dr sc.
Todor Jovanović i saradnici).

Todoxin-ovi biološki skalpeli

Na osnovu proučavanja receptura dobijenih porodičnim predanjem, znanja stečenih na

studijama medicine i prirodnih nauka, iskustva u lečenju velikog broja pacijenata (40 god
ina medicinske prakse) i praćenja najnovijih dostignuća u medicini i drugim prirodnim
naukama, nastao je Todoxin - dijetetski proizvod na bazi meda i bilja, iz čijih sinergizma
farmakoloških dejstava proizilazi njegova dugoročna efikasnost.
U Todoxin-ovim proizvodima nema veštačkih sastojaka ili konzervansa. Njegova
izuzetno visoka podnošljivost omogućava korišćenje na duže vreme bez ikakvih štetnih
posledica. Bolesnici mogu da uzimaju preparat bez obzira na ,,zvaničnu“ medikamentoznu
terapiju, budući da do sada nije zabeležen ni jedan slučaj interakcije Todoxin-a i bilo kog
drugog medikamenta.
Razvitak novih antikancerogenih supstanci je, svakako, od vitalnog značaja za mnoge
istraživače u ovoj oblasti. U poslednji dvadesetak godina, Todoxin je bio predmet žučnih
rasprava vođenih među najeminentnijim istraživačkim ustanovama za borbu protiv
kancera (NCI - Nacionalni institut za kancer) u SAD i širom sveta.
Jedinstvena priroda Todoxin-a ogleda se u tome što on ne deluje direktno na tumore,
ali blokira njihov rast i širenje. Todoxin vrši reverziju procesa kod obolelih od raka, proce
sa kaheksije ili sindroma slabljenja propadanja, istinskog uzroka smrti u više od 50% sluča
jeva. Iako u tesnoj vezi sa rastom tumora, kaheksija je oboljenje nezavisno od samog
kancera. Iz ovoga sledi da je slabost pacijenata u terminalnoj fazi bolesti prouzrokovano
„začaranim krugom“ u kome tumor isisava energiju iz tela obolelog.

Dictum sapienti sat est*

Uloga Todoxin-ovih varijacija u mitohondrijskom transportu jona, odnosno u regu

laciji ćelijskog metabolizma energije, ukazuje na nekoliko okolnosti. Prvi i najjednostavni
ji parametar mitohondrijske kiseoničke fosforilizacije jeste koncentracija proteina respira
tornog lanca. Smanjenje ili povećanje koncentracije proteina uslovljeno je imunološkim
stanjem organizma.
Efekti uzimanja Todoxin-a relevantni su za mitohondrijske funkcije: penetraciju
unutrašnje membrane, visok kvalitet vezivanja za jone i njihovo neutralisanje (što pred
stavlja pozitivan efekat kod patoloških stanja organizma), povišen kvalitet mitohondrijskog
transporta i povišen energetski potencijal ćelije.
Todoxin je napravljen na bazi svežih integralnih korovskih biljaka sa moćnom energi
jom. Zašto baš - korovskih? Najveće lekovito dejstvo poseduju upravo te biljke, sposobne da
rastu i opstanu čak i na kamenu, bez vode, i istovremeno se zaštite od ekološkog zagađenja.
Todoxin sadrži sveže preparirane sastojke hromoproteina, fitohemoglutinina i fitoci
tohroma C. Inače, citohrom C se nalazi u mitohondrijskoj membrani, njegova koncentraci
ja reguliše ćelijski energetski potencijal a osnova mu je ,,hem“. Iz citohroma C se rekon
struiše uz pomoć „hladne fuzije“ ili jednostavnom ,,dopunom“ mitohondrijske membrane
novim citohromom C koji, praktično, omogućava delovanje neophodnih fundamentalnih
fizioloških ćelijskih mehanizama.
Antivirusno dejstvo Todoxin-ovih preparata je izuzetno. Reč je o pravim selektivnim
prirodnim skalpelima usmerenim na zloćudne ćelije i istovremenim čuvarima zdravih. Ovo
do danas nije pošlo za rukom zvaničnoj medicini.
Sobzirom na to da Todoxinovi proizvodi imaju izuzetno širok spektar blagotvornog
dejstva na metabolizam mnogih vrsta ćelija u raznim delovima ljudskog organizma,
uključujući koštanu srž, jetru, timus i endokrine žlezde, kao i to da pacijenti sa retrovirus
nim infekcijama podnose trajno uzimanje Todoxin-a bez ikakvih neželjenih efekata, može
se praktikovati i uzimanje malih doza Todoxin-a u cilju podizanja odbrambenih sposob
nosti organizma, na primer, uoči sezone gripa i prehlada.
Preventivna upotreba Todoxin-a se preporučuje u svim slučajevima opadanja imunite
ta kao što su, recimo, pre i posle hemoterapije, zračenja, operacija, kod uticaja poznatih
kancerogenih faktora koje je nemoguće izbeći (genska predispozicija, neizbežan izvor
nepovoljnog zračenja po organizam, nezdrava hrana, voda, vazduh, psihički stresovi), u
poznijim godinama, itd.
Mehanizam pomoću koga Todoxin deluje jeste glukoneogena blokada u reakciji PEP
CK (fosfoenolpirivat karboksikinaza; pogledati priloženu shemu iz koje se vidi na kom
nivou Todoxin sprečava stvaranje mlečne kiseline). Ovim se smanjuje ,,oticanje“ energije iz
organizma obolelog a pojačava glukoneogeneza u ćelijama tumora i prekida sistemski cik
lus: tumor - dobitak energije i domaćin - gubitak energije ili rast tumora - kaheksija orga
nizma domaćina.

*Za pametnog je dovoljno rečeno

 Terapija Todoxin-om (postoje dve varijante preparata Todoxin 2 - osnovna ,,A“ vari
janta i pojačana ,,B“ varijanta, za poodmakle stadijume) može predstavljati novu vrstu
hemoterapije ,,uskraćene“ za veliki broj neželjenih efekata u korist gotovo neograničene
dobrobiti (pogledati Todoxin-ovu mapu imunološkog sistema).
Prednosti Todoxin-a u odnosu na zvaničnomedicinske terapije kancera su brojne. Reč
je o jeftinom prirodnom jedinjenju pristupačnom za masovnu proizvodnju sa višestrukom
terapeutskom primenom. Rane in vivo studije demonstrirale su da Todoxin 2 (obe vari
jante) može inhibirati gubitak težine i rast tumora kod čitavog varijeteta transplantiranih
modela miševa i pacova, bez direktne citotoksičnosti, da može dodati antitumorski efekat
hemoterapijskim lekovima i da nema značajnih neželjenih efekata. Kako je zapaženo u
mnogim studijama na NCI (Nacionalni institut za kancer SAD), Karolinska institutu u
Stokholmu, Bekmenovoj laboratoriji u Kanadi, prilikom administriranja Todoxin-a 2, u
pažljivo strukturisanim dozama, pokazala su se mnoga korisna dejstva protiv slabljenja kod
gubitka težine, gubitka apetita, bolova i psiholoških depresija, često prisutnih kod kancera
i prilikom njegovog lečenja. Izvešteno je, takođe, u ovim i brojnim drugim istraživanjima
da Todoxin 2 može veoma uspešno da inhibira rast tumora.
Potencijalno neželjeni efekti (uočeni kod manje od dva posto ispitanika) uključuju
vrtoglavicu, mučninu i blag osećaj svraba na koži (najviše jedan od 1.000 pacijenata).
Pomenuti podatak - manje od dva posto - naveden je isključivo zbog inostranih pacijenata
jer tamošnji zdravstveni propisi nalažu takvu formulaciju iako to nema bilo kakvih dodirnih
tačaka sa našom medikacijom.
Mogući korisni efekti uključuju redukciju bolova, gubljenja kondicije (kaheksiju), sta
bilizaciju simptoma i rasta tumora, poboljšanje apetita i dobijanje na telesnoj težini,
poboljšanje stava i snage, nestanak simptoma i remisiju kancera.
Tokom brojnih studija je dokazano da je održavanje telesne težine kod pacijenata tre
tiranih Todoxin-om statistički povezano sa povećanjem efikasnosti ingestiranih kalorija, da
su srednji cirkulatorni nivoi Todoxin-a u krvi devet časova nakon uzimanja standardne
oralne doze iznosili 0-89 ng/ml, implicirajući da pacijenti koji nisu imali koristi od Todox-
in-a nisu apsorbovali isti iz gastrointestinalnog trakta.
Istraživači iz Bekmenove laboratorije su demonstrirali da Todoxin redukuje proteins
ki slom i čuva perifernu (telesnu) mišićnu masu kod pacijenata sa kancerom pluća u kas
noj fazi nemalih-ćelija (NSCLC); takođe je utvrđeno da Todoxin 2 (obe varijante) deluje na
održavanje nivoa serum-albumina, važnog prognostikatora preživljavanja kod pacijenata
od kancera.
Upotreba sredstava za smirenje, sedativa, analgetika, barbiturata i/ili alkoholnih nap
itaka sa Todoxin-om 2B (pojačana varijanta za poodmakle stadijume kancera) uništava
efikasnost ovog leka, što nije slučaj sa Todoxin-om 2A (osnovna varijanta).
Postoje i izvesni nutricioni principi kojih se treba pridržavati tokom korišćenja Todox-
in-a 2B (pojačana varijanta za poodmakle stadijume kancera) i Todoxin-a 2A (osnovna var
ijanta):
- Prva 42 dana Todoxin-ove terapije, i kod A i B varijante (često se kombinuju), ne
sme se uzimati ništa od namirnica životinjskog porekla
Strogo izbegavati zamrznutu i konzerviranu hranu
- Izbegavati hranu koja sadrži konzervanse, aditive i veštačke boje
Ne jesti proizvode koji sadrže belo brašno, so ili beli šećer
 Jesti što više svežeg voća i povrća i piti sveže isceđene sokove
- Piti što više čajeva ili mineralne vode (prema sopstvenim potrebama), kao zamenu
za vodu sa česme
Odmor je posebno važan, uz umerenu fizičku aktivnost i vežbe.
Nikada nisam radio ono što su drugi radili i nikada nisam postavljao pitanja koja su
drugi ponavljali. Pronašao sam svoje odgovore i Todoxin. Pronaći ću i put da on dođe do
svih kojima je neophodan.
Podrazumeva se da Todoxin nije jedini prirodan preparat koji nudi nadu u borbi pro
tiv stečenih neizlečivih bolesti, isto kao što ni pristup Todoxin-ove naučne grupe nije jedi
no ispravan. Naš cilj je, između ostalog, da pomognemo zvaničnoj medicini u prevazilažen
ju zastarelih pogleda i, jednom za svagda, sprečavanje maltretiranja (ali i osiromašivanja!)
pacijenata hemoterapijom, zračenjem, mono i kombinovanim terapijama.

„Životje kratak, delo je večno; povoljan tren brzo promine, pokušaj je varljiv, presuda
je teška. Ali ne treba samo lekar da učini svoje, nego i bolesnik, okolina i spoljni svet..“
Hipokrat

Čitaoci koji žele da saznaju više o nekim temama iz ovog poglavlja, dodatne informa
cije mogu naći u odgovarajućoj literaturi:
^ Zbornik radova sa Jugoslovenskog simpozijuma o protetskim inovacijama, Beograd,
1981;
-v* „Slučaj prevarene bakterije - Epohalno otkriće ili naučni rimejk“, ,,Galaksija“, april
1990;
,,Da li će preko ljudskog gena Amerikanci uskoro zavladati svetom?“, ,,Argument“,
19. maj 1997;
^ „Prirodni virostatik Todoxin u lečenju HlV-infekcije i kanceroznih oboljenja“, prim.
dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1996;
^ ,,Todoxin - biološkim skalpelom na tehnologiju zablude“, prim. dr sci. Todor
Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović, Beograd, 1998;
„Srbiji na zdravlje“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović,
Beograd, 1999;
^ „Srbiji sa srećom“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović,
Beograd, 2001;
^ „Nada za Srbiju“, prim. dr sci. Todor Jovanović i koautori Mila i Dejan Jovanović,
Beograd, 2002.
 Razuman izbor hrane
+ mudro življenje
= bolje zdravlje

Prindp evoludje koji se mora imati na umu je da ona prožima sve. Pre hiološke
evoludje, postojala je prethodna prebiološka evoludja; pre toga, postojalaje evolu
dja kosmosa. Posle biološke evoludje postojalaje metabiološka evoludja, evolud
ja svesti, i svesnosti svesti, kao i svest o evoludji. Evoludja se upravo sada odvija
na nivou ljudskog uma, kao rezultat ljudskog iskustva, koje metabolišemo, koje
postaje ugrađeno u naše biće. Ljudska misao i Ijudska kreativnost razvile su se kao
reakdja na Ijudsko okruženje. Metabiološka evoludja obuhvata preživljavanje naj
mudrijih. Mudrost danas postaje novi kriterijum podobnosti.
Dr Džonas Salk

Čovek je od Zemaljskog praha stvoren i u Zemljaski prah se vraća. Između toga, od

Zemaljskog praha - živi.
Ma koliko čudno zvučalo, priču o ishrani započinjem od - rupa. Ozonskih, naravno.
Toliko se piše i priča o njima (australijske plavuše žrtvuju bar dve nijanse bakarne boje
izbegavajući da se sunčaju između devet sati pre i pet sati posle podne) a, valja priznati, o
njima se ipak malo zna.
Ozon je jedan od Zemljinih omotača. Veoma je redak, ali se zato u većim količinama
nalazi u višim slojevima atmosfere - stratosferi. Na visini između 15 i 50 kilometara iznad
Zemlje, nalazi se atmosferski sloj u kome je koncentracija ozona deset puta veća nego u
ostalim delovima. Zato je dobio naziv ozonski sloj, ozonski omotač ili ozonski štit. Kada
koncentracija ozona u ozonskom sloju drastično opada ili se izjednačava sa prosečnom
koncentracijom, tada se govori o ozonskoj rupi.
Rupa u ozonskom omotaču iznad Antarktika je 2005. godine dostigla veličinu
površine Evrope ili - deset miliona kvadratnih kilometara. Ove podatke je prikupio
Envisat, satelit Evropske svemirske agencije, i najavio njeno dalje širenje. Ozonski omo
tač je, inače, u protekle dve godine pokazivao znake oporavka, što je naučnicima dalo
povoda za optimizam, ali...
Istini za volju, ima i onih koji tvrde da je u celu ovu priču „umešala prste“ i promena
pola zemljinog magnetizma koja je u toku, a koja se dešava, otprilike, svakih 200.000 god
ina. Naime, do pomenute promene dolazi usled hlađenja Zemljinog usijanog jezgra. Kako
tvrde eksperti, Zemljino srce se, zahvaljujući ovom fenomenu, više ohladilo za poslednjih
600 godina nego za prethodnih - 5.000!
 Koji smo mi srećnici. Sve što se dešava, mora za našeg kratkotrajnog bitisanja na
Zemlji da se desi. Bilo kako bilo, pomenuta promena pola se, između ostalog, manifestuje
i značajnim smanjenjem zemljinog magnetizma što, opet, smanjuje zaštitnu moć još jednog
Zemljinog zaštitnog omotača od infracrvenih zraka, smrtonosnog ultraljubičastog zračenja
Sunca i ostalih štetnih kosmičkih zračenja.
Ključna uloga ozona je očuvanje biosfere i regulacija klimatskih uslova kroz apsorpci
ju ultraljubičastog dela sunčevog zračenja. Glavni eliminator najvećeg dela ultraljubičastog
zračenja je ozon. Zahvaljujući njemu, na Zemljinu površinu dospeva mnogo manji deo
sunčevog zračenja, sa manjim intenzitetom i izmenjenim spektralnim sastavom.
Udeo ultraljubičastog zračenja pri površini Zemlje je 3 odsto, infracrveni deo iznosi 55
odsto, a vidljivi oko 42 odsto. Manje doze ultraljubičastog zračenja su neophodne, dok su
velike doze štetne za živi svet. Kod čoveka, na primer, normalno ultraljubičasto zračenje
omogućava stvaranje vitamina D, koji omogućava razmenu fosfora i kalcijuma u organiz
mu. Smanjenje koncentracije ozona u atmosferi za 1 odsto, dovodi do povećanja ultralju
bičastog zračenja na Zemlji za 2 do 3 odsto.

Planetu nismo nasledili od dedova i očeva,

pozajmili smo je od dece i imučadi!

E, sad, nakon apsolviranja ozona, valja se (opet) vratiti na - rupe.

Fenomen ozonskih rupa nastaje usled odlaska u atmosferu ogromnih količina freona
i ,,sprejeva“ (naravno, njihove sadržine) naših dama i sve više njihovih „ružnijih polovina“,
koje se troše u enormnim količinama. Reč je o fluorohlororadikalima koji se pod uticajem
atmosferilija i visokih temperatura, nakon 3 do 5 godina provedenih u gornjim slojevima
atmosfere, razlažu i uzimaju alotropsku modifikaciju (osobine nekih elemenata da se jav
ljaju u više oblika) ozona, fantastičnog filtera koji ne dozvoljavaju prodiranje ultravioletnih
zraka direktno na Zemlju. Ozon, odnosno kiseonik, dakle, vezuju za sebe i na taj način
stvaraju pomenute ozonske rupe kroz koje ultravioletni zraci nesmetano prolaze do
Zemljine površine neumitno izazivajući rak kože i, za neke nepoznate, rekombinacije gena
biljaka i životinja. Ne znajući šta se u međuvremenu desilo, čovek objektivno ne zna šta
zaista jede. Prosto i - jezivo!
Drugi fenomen je fenomen staklene bašte. Ogromne količine ugljendioksida iz
kotlarnica, automobila i ostalih motornih vozila, posebno termoelektrana, odlaze u
gornje slojeve atmosfere, stvaraju tamo neprobojan sloj koji sprečava novopridošlu
toplotu sa Zemlje da nastavi put u kosmos i time povećavaju tem peraturu makro i
mikro klime. Ilustracije radi, temperatura atmosfere je u poslednjih 100 godina porasla
za 1°C, a samo od 1972. do 1997. za novi stepen! Na Južnom polu se pre nekoliko god
ina već ,,otkačio“ jedan glečer prečnika 80 kilometara, a dobri poznavaoci hidrografije
kažu da, podigne li se za samo neki santimetar nivo okeana i mora, doći će do katas
trofalnih poplava na koje ljudi neće moći da imaju ama baš nikakvog uticaja. (Nije, valj
da, već počelo?!)
Tako je na ,,nebu“. A na Zemlji i pod njom? Pre desetak godina objavljena je vest da
smo i mi ,,dobili“ tele sa dve glave. Ista vest je mogla da se naslovi sa: I naša životna sred
ina je definitivno zatrovana. Primećeno je, naime, da su okolina Zete i Skadarskog jezera
zagađene otpadnom vodom iz aluminijumskog kombinata. U mesu uginulih riba nađeni su
teški metali, kobalt, olovo... Ni u drugim krajevima, međutim, nije bolje zbog čega treba
biti oprezan u diskusiji na temu „proizvodnja ekološke hrane u našim uslovima“.
Dobro je, sve se ovo dešavalo još pre bombardovanja 1999. godine!
Nema ,,zdrave“ i ,,bolesne“ hrane - objašnjavao je svojevremeno jedan naš uvaženi
profesor - već samo biološki vredne ili manje vredne. U svetu se proizvodi hrana koja ni u
tragovima nema ostatke pesticida ili štetnih zračenja.
Ipak, valja prvo objasniti da je čovekova sredina - pupak. Životna je, međutim, ambi
jent gde živi, radi i bitiše. Ekologija je, pojednostavljeno, harmonija koja bi trebalo da vlada
između čoveka, sredstava sa kojima proizvodi i ambijenta u kome dela.
Evo, recimo, šta to ,,svet“ između ostalog zahteva od proizvođača hrane povećane
biološke vrednosti.
Sirovi poljoprivredni proizvodi mogu biti proizvedeni na polju na kome najmanje
jednu do dve godine pre početka ove proizvodnje nisu upotrebljavana mineralna đubriva,
pesticidi ili hormoni (regulatori rasta), znači, moraju biti proizvedeni, ubrani, distribuirani,
prerađeni, pakovani i skladišteni bez upotrebe sintetičkih sastojaka.
Industrijski proizvedene namirnice mogu biti izrađene samo od sirovina dobijenih
pod pomenutim uslovima i isključivo uz upotrebu vitamina C, natrijum-askorbata, kalci
jum-askorbata i limunske kiseline kao konzervansa. Meso, živina i riba, moraju se
proizvesti bez upotrebe bilo kakvih hemijskih preparata i lekova u cilju stimulacije i reg
ulisanja prirasta i omekšavanja mesa. Nikakav lek ili antibiotik ne može biti unet hranom
ili putem injekcije, osim za tretman specifičnih bolesti i to nikako u roku od 90 dana pre
klanja. Znači, organizam mora da se očisti.
Stočna hrana mora da potiče iz organski proizvedene hrane, takođe, bez ikakvih
hemijskih sredstava. Mleko mora biti od životinja hranjenih hranilima bez aditiva (dodatak,
obično u svrhu poboljšanja svojstava nekog proizvoda), bez davanja lekova osim pri tret
manu specijalnih bolesti. Ako se lekovi već upotrebljavaju, mleko se može koristiti tek 30
dana nakon prestanka njihovog davanja životinji. Sveži poljoprivredni proizvodi, prerađene
namirnice, meso, živina, riba i mleko, koji ispunjavaju navedene kriterijume, mogu se
etiketirati oznakom „organski gajeni“, „organski gajeni i prerađeni“, „organski i proizve
deni“ ili kao ,,bio“ hrana.
Sve u svemu, proizvodnja biološki bezbedne hrane je ,,s one strane“ mineralnih đubri
va, insekticida i drugih hemikalija. Kako kad je sve to i smišljeno da bi se biljke zaštitile,
kvalitet i prinos povećao, a štetočine uništile?
Genetskim inženjeringom su selekcionisane pojedine vrste insekata koji uništavaju
štetne insekte! Pri tom, naravno, ,,selekcionisani“ nije štetan za biljku. S druge strane, rec
imo, crvljive jabuke u SAD su i do pet puta skuplje od rumenih, jedrih i ,,zdravih“. Crvi su
zapravo jedini istinski dokaz da nisu primenjivana nikakva hemijska sredstva, jer, da bi se
dobila jabuka ,,kao sa slike“, treba je najmanje 15 (petnaest!) puta prskati.

KarGol nije ništa drugo do kupus sa fakultetskim obrazovanjem!

Mark Tven

Ali, što kaže naš narod - ne lezi vraže. Maja 2000. godine, Nemačku je potresao skan
dal obelodanjen u novinama pod naslovom, ni manje ni više nego - „ Otrov u zdravoj hrani“!
„Zdrava hrana u Nemačkoj očigledno nije baš najzdravija. Ovaj alarmantan zaključak
nametnuo se posle otkrića velikog skandala u prestižnoj i nadasve profitabilnoj branši
proizvodnje takozvane ekološke hrane“, objavljeno je u štampi.
Skandal je buknuo posle otkrića da se u kobasicama, piletini, jajima, pa čak i hrani za
bebe koji nose pečat najprirodnijeg proizvoda, nalazi otrovna materija nitrofen. Međunar
odna agencija za istraživanje raka, članica Svetske zdravstvene organizacije, nitrofen je
odavno stavila na spisak materija koje izazivaju ovu opaku bolest.
,,Bomba“ je eksplodirala kada je javnost obaveštena da je u više od 100 pogona i kom
binata širom Nemačke, koji proizvode ekološku hranu, otkriven nitrofen. Skandal je odmah
dobio počasno mesto najcrnje epizode u istoriji proizvodnje zdrave hrane - branši koja
poslednjih godina u Nemačkoj doživljava veliku ekspanziju.
Proizvodnja ekološke hrane u Nemačkoj je, barem se tako mislilo, pod jakom lupom
kontrole. Zbog toga je još šokantnije delovala vest da su neki proizvođači koristili nitrofen.
Tragovi ove otrovne materije pronađeni su u hrani koja je korišćena na farmama za gajen
je pilića. Reč je o 100 tona hrane proizvedene u Brandenburgu koja je otišla na razne adrese
u Nemačkoj.
Nemački mediji izvestili su da su tragovi nitrofena uočeni i u hrani za bebe koju
proizvodi ,,Hip“.
,,0va hrana je povučena iz prodaje početkom godine“, izjavio je Gerald Herman,
rukovodilac Udruženja proizvođača ekološke hrane.
Herman nije, međutim, odgovorio na pitanje koliko je ove nezdrave hrane stiglo do
beba u Nemačkoj.
Renata Kinast (Zeleni), resorni ministar u vladi kancelara Gerharda Šredera koja se
brine o potrošnji, u prvom reagovanju je priznala da je reč o „skandaloznom događaju“.
Obećala je da će slučaj biti u najkraćem roku rasvetljen i da krivce očekuju drastične kazne.
U celoj priči ulje na vatru dolilo je saznanje da su nadležne službe još krajem prošle
godine dobile prve informacije o korišćenju nitrofena. Visoka koncentracija ovog otrova
pronađena je u žitaricama korišćenim za prehranu stoke i pilića, što je ukazivalo da je neko
nezakonito upotrebljavao zabranjene preparate za uništavanje korova koji sadrže ovu
materiju.
Ministri poljoprivrede nemačkih pokrajina bili su neuporedivo oštriji, Upućene su
žestoke kritike na račun centralne vlade koja „neopravdano daje veliku podršku
proizvođačima ekološke hrane“. Ministar iz Donje Saksonije, Uve Bartels (SPD), podneo je
zahtev državnom tužilaštvu da se uključi u istragu.
Skandal je u međuvremenu dobio i međunarodnu dimenziju. U okrugu Klopenburg
zaplenjeno je 230 tona piletine ,,obogaćene“ nitrofenom. Ovo meso bilo je predviđeno za
izvoz u Rusiju.
Upotreba nitrofena u zapadnim nemačkim pokrajinama zabranjena je 1981. godine, a
posle ujedinjenja 1990. godine ovaj zakon je proširen i na istok Nemačke. To je urađeno
zbog toga što je ovaj kristalni prašak veoma otrovan.
Istraživanja su dokazala da nitrofen izaziva upalu očiju, kože i sluzokože. Gotovo je
neuništiv i ne rastvara se u vodi. Zbog toga lako može da prodre u lanac čovekove ishrane
- pre svega kroz biljke i ribe.
Delovanje nitrofena na čoveka nikada nije ispitivano, a on se našao na listi otrovnih mater
ija posle opita sa životinjama. Rezultati su bili toliko ubedljivi da je i Evropska unija zabranila
njegovo korišćenje. Između ostalog i zbog saznanja da je reč o materiji koja izaziva rak.
 Razbuktavanje ekološkog skandala vladajuća koalicija u Nemačkoj iskoristila je
da pojača pritisak uoči glasanja u drugom domu parlam enta - Bundesratu - o zakonu
koji uvodi jaču zaštitu nemačkih potrošača. Opozicija koja u Bundesratu ima većinu
dosad je blokirala usvajanje ovog zakona koji, između ostalog, predviđa mogućnost
da se javno saopšte imena nesavesnih proizvođača, što je dosad u Nemačkoj bilo
zabranjeno.
Da zlo bude veće, kao što to obično biva, pomenuti skandal je izbio na videlo tek što
je unekoliko utihla afera oko - „ludih krava“.
Naime, samo nekoliko meseci ranije, preciznije 14. novembra 1999. godine došlo je do
žešće nesuglasice (eufemizam za sukob) na relaciji Velika Britanija i Evropska unija - Fran
cuska, u novinama naslovljenoj sa: „Francuzi neće „lude krave“. Evo šta je stajalo ispod
naslova:
„Britanski premijer Toni Bler ponovo nije uspeo da ubedi francusku vladu da odustane
od zabrane uvoza britanskog junećeg mesa, saopšteno je u Londonu povodom novog
Blerovog razgovora sa francuskim premijerom Lionelom Žospenom.
Francuska vlada ne odustaje od stavova francuskih stručnjaka da britansko juneće
meso i dalje nije bezbedno za ishranu i zato zadržava zabranu njegovog uvoza.
Poslednji rok koji je postavila Evropska komisija za dogovor je idući utorak, ali se
danas u Londonu procenjuje da Francuska neće odustati i da će zabrana biti zadržana.
To znači da će Evropska komisija, na zahtev Britanije, pokrenuti sudski postupak pro
tiv Francuske, jer je Evropska unija još 1. avgusta zvanično ukinula troipogodišnju zabranu
za britansko meso.
Pored Francuske, zabranu je zadržala i Nemačka. Uprkos bučno datim obećanjima da
će rešiti problem i bez suda, britanska vlada je, ipak, doživela poraz.
Ministar poljoprivrede Nik Braun je u intervjuu Bi-Bi-Siju priznao da je britanska vlada
nemoćna, jer ako Francuska ne želi da uvozi britansko meso tu „Britanija može malo šta
da učini“.
On je ukazao da bi, ipak, trebalo i dalje pokušavati dogovorom rešiti problem, pa
makar to trajalo i nekoliko meseci, jer sudski postupak u Evropskom sudu traje nekoliko
godina.
Opozicioni konzervativci su zatražili Braunovu ostavku, što je Blerova vlada odbila.
Čitav problem je, utisak je, preuveličan i to zahvaljujući medijskim manipulacijama bri
tanske vlade.
Iako je i Nemačka zadržala zabranu, medijska mašinerija Blerovog kabineta se okomi
la samo na Francusku. Onda je, uplašena od razbuktavanja antifrancuskog raspoloženja, na
brzinu proglasila ocenu ekspertskog tima u Briselu da je meso bezbedno kao „veliku
pobedu premijera Blera“.
Ispostavilo se da nije reč o ,,pobedi“ nego o porazu, ali se i dalje zamagljuje suština
problema - da francuski stručnjaci smatraju da birtansko meso nije bezbedno.
Francuska vlada, naravno, poštuje svoje stručnjake, a ne ispolitizovane naučnike u
Briselu.
Utisak je da je problem u samoj Britaniji isuviše ispolitizovan, pa bi i posledice mogle
biti daleko veće nego što su štete za britanske stočare.“
Istog dana, Francuzi su uzvratili stavom pretočenom u nadnaslov - „Tvrd stav Pariza
prema „ludim kravama“ - i naslov „Kazna bolja od bolesti“:
 „Francuska će se radije suočiti sa zakonskim merama nego da ukine zabranu uvoza
britanske govedine pre nego što bude uverena da je to meso zdravo, izjavila je za Bi-Bi-Si
francuska ministarka za potrošnju Mariliz Lebranši. Evropska komisija nastoji da brzo reši
spor Pariza i Londona o uvozu goveđeg mesa iz Britanije.
Lebranši je izjavila da Francuska ne želi da EU preduzme bilo kakve kaznene mere, ali
je dodala da njena zemlja još nije uverena u efikasnost britanskih metoda kontrole, ispiti
vanja i praćenja stoke radi iskorenjivanja goveđe spongiformne encefalopatije ili „ludila
krava.“
Iz priloženog se vidi da su i iz Engleske odavno otišla „stara dobra vremena“. Veliki
engleski putnik Fajns Morison, recimo, pisao je neposredno posle smrti kraljice Elizabete I
(1603. godine): „Engleski zemljoradnici jedu crni hleb od ječma i raži i više ga vole nego
beli hleb, jer duže ostaje u stomaku i ne svari se tako brzo kada čovek radi; ali građani i
gospoda jedu izvanredan beli hleb, pošto Engleska obiluje svim vrstama žitarica.
Englezi imaju mnogo mesa, svih vrsta živine, i ribe i svega što je dobro za jelo. U odgo
varajućim mesecima Englezi jedu srnetinu, u velikim količinama: leti od srndaća, a zimi od
srne, koju peku u testu, i to jelo je poslastiea kakva se retko može naći u bilo kojoj drugoj
kraljevini. U Engleskoj, pa možda samo u jednoj njenoj pokrajini, ima više srna nego u celoj
Evropi koju sam video...
Engleski kuvari su, u poređenju sa kuvarima drugih naroda, naročito dobri za pečen
je mesa. Žitelji Engleske skoro i ne jedu meso prostije od kokošjeg, a što se tiče gusaka,
jedu ih u dva vremenska razdoblja: kada se ove ugoje na strnjici posle žetve i kada su mlade
oko Duhova. I mada se smatra da se od zečeva dobija melanholija, jedu ih ipak kao divljač,
i pečene i kuvane...“
Ni reči o voću i povrću. A da je neko prorekao da će u Engleskoj jednog dana krave
poludeti, garant bi ga spalili kao vešca. Ali, tako je to izgledalo u Engleskoj u vreme kraljice
Elizabete I. Drugo vreme, drugi običaji. Jedino je glad večita.

Deo tajne uspešnog života je u tome da jedete sve što želite,

a onda prepustite hrani da se izbori da iz vas izađe.
Mark Tven

Kako stoje stvari kod nas? Mnogi su skloni verovanju da smo, zahvaljujući „ničim iza
zvanim sankcijama“ uspeli da sačuvamo zdravu hranu i izbegnemo zagađivanje pesticidi
ma, herbicidima i ostalim ,,idima“. Koji su, na primer, naši krajevi ,,zdravi“? Područje Goli
je je gotovo idealno, zatim područje Kopaonika, pojedini delovi Šumadije i Vojvodine. U
stvari, tako je bilo do već pomenutog bombardovanja 1999. Nakon toga nisu vršena podrob
nija istraživanja na ovu temu. Stranačke borbe i prodaja nekadašnje društvene i državne
imovine su trenutno mnogo interesantniji...
Naime, na većini naših poljoprivrednih dobara godinama nije bacan stajnjak, a sekun
darne sirovine u polju (biljni ostaci) su, uprkos zabrani, spaljivani. Time je zemljištu nane
sena dvostruka šteta. Osiromašeno je za dotičnu organsku materiju koja bi stvorila humus
(dakle, opet organsku materiju), a visokom temperaturom je uništena mikroflora u zemljiš
tu koje stvara tzv. vodno-vazdušni režim u korenovom sistemu i izaziva suprotan efekat od
željenog. Ne unoseći organsku materiju u zemljište, a dajući mu mineralno đubrivo sa
aktivnom materijom, descedentnim (silaznim) tokovima - bilo da su došli iz atmosfere
(kiše) ili (još crnje) navodnjavanjem - ispiraju se te aktivne materije iz mineralnih đubriva
i ne samo što se zagađuje biljka, nego, korenov sistem ne može da je ,,uzme“, a ona odlazi
u dublje slojeve gde zagađuje - vodotokove!
To, nažalost, nije sve. Dovoljno je u julu prošetati ovom lepom zemljom da bi se shvati
lo i zašto. Ni deset metara od kolone automobila koja juri za morem i suncem, uredno stoje
poređani stogovi sena, livade prekrivene tek pokošenom travom koja se suši, paradajz,
paprika, lubenica, kukuruz, nešto kasnije i kupus, ,,ulepšavaju“ vidik putniku namerniku.
Eto, zato!
A 200 metara levo i desno od puta ne bi smelo ništa da se seje što je za ljudsku upotre
bu. Čak ni seno, jer će se njime hraniti krave mlekulje i junad, a čoveku vraćati kao
bumerang. Nije tajna da kupus i spanać ,,gutaju“ sve teške metale (produkte sagorevanja) i
,,ugrađuju“ ih u sopstveno lišće i koren. Male promene u kvantitetu, dovode do novog
kvaliteta ili se ostaci pesticida gomilaju u masnom, potkožnom tkivu i onog momenta kad
se stvore u organizmu, bilo zbog smanjene odbrambene sposobnosti ili čega drugog, tek,
počinju da bujaju u ko zna kom pravcu. Na žalost, pravac je uvek - nepovoljan.
U brdovitim predelima nije redak slučaj da ljudi prave štale iznad kuća. Epilog: goto
vo svako drugo dete jer zaraženo amebama! To je, međutim, problem kulture življenja. Ni
,,vikendaši“ nisu izuzetak.
Šta je to karenca? Vreme. Kakvo, u čemu je problem sa seljacima i ,,vikendašima“,
kojih je istina sve manje, ali su zato sve agilniji u uzgoju „domaće hrane“, to jest parada
jza, paprika, krastavaca, luka, zelene salate i sl? Problem, dakle, leži u tome što malo ko
obraća pažnju na etiketu sredstva za zaštitu bilja na kojoj, recimo, piše: karenca 28 dana.
To znači, 28 dana mora da protekne od poslednjeg nanošenja sredstava do prve moguće
upotrebe bilo kog dela te biljke za ishranu. Korena, lista, stabla ili ploda. Tek posle toga
može se smatrati da je došlo do njegove transformacije u oblike koji nisu štetni za ljud
ski organizam.
Slična je situacija i sa životinjama, odnosno, mesom: valja se kloniti onog, ,,na oko“
lepog, crvenog mesa koje mami iz izloga. Zašto? Pod ,,terapijom“ je antibiotika ili hormona.
Zato i jeste takvo. Ili, da li vam se dogodilo da jedući piletinu osetite miris ili čak ukus -
ribe? Jeste. pa, kako ste sa zdravljem? Dobro. Bogu hvala! Imali ste sreće i to mnogo. Svo-
jevremeno je (da li samo tada) ko zna ko od naših ,,biznismena“ kupio u Amsterdamu tzv.
ploveći kontingent ribljeg brašna koji do tada niko nije hteo ni da pogleda, a prilično dugo
se ljuljuškao u brodu vezanom za dok. U užeglom ribljem brašnu se ,,zakotila“ i salmonela!
Sreća je vaša što ste pržili meso pileta hranjenog ovim brašnom i tom prilikom uništili
salmonelu, inače... Ukratko, nema ničeg boljeg ni zdravijeg dok koka ne zakljuca po
seoskom dvorištu!
Mleko krave koja dobija lek ili neki od antibiotika, najmanje je 30 dana neupotreblji
vo. Mora se u međuvremenu musti? Ali i mleko baciti. Za njeno meso je, podsećam, taj vre
menski rok 90 dana.

Ko se sinoć nabokao hladnih pihtija,

prehvenih sirćetom i posutih suvom ljutom paprikom,
noćasje imao naučnofantastične snove.
K oje legao gladan - sanjao je pihtije.
Duško Radović
 Istini za volju, ima i gorih ,,pojava“ u oblasti ishrane. I to u ,,razvijenom“ svetu. Za lju
bitelje ovog štiva, evo još jednog ,,interesantnog“ primera od 17. jula 2002. godine koga su
svetske novinske agencije naslovile sa: „Novi skandali u Evropskoj uniji“:
„Najnoviji skandal u sektoru hrane i pića u Evropskoj uniji pogodio je, prema posled
njim saznanjima, ukupno osam evropskih zemalja, jer je otkriveno da su Holanđani izvozili
zaražene svinje i stočnu hranu i u Španiju, Francusku i Italiju.
U Italiju je izvezeno oko 2.000 živih, potencijalno zaraženih svinja, u Španiju 500, a u
Francusku 200.
Dosad su, uz Holandiju, gde je hormon MPA (medroksi-progesteron-acetat) pronađen
u stočnoj hrani, pominjani samo Belgija, Luksemburg, Nemačka i Velika Britanija.
Holanđani su izvezli izvesnu količinu svinjetine, za koju se sada sumnja da je
zaražena, u Veliku Britaniju, dok je stočna hrana holandske produkcije isporučena Luk
semburgu.
U nekim od navedenih zemalja MPA je otkriven, čak, i u bezalkoholnom piću.
Smatra se da pomenuti hormon, konzumiran u većoj količini, može da izazove
sterilitet kod ljudi. Kao izvor zaraze označena je belgijska firma ,,Bioland“, čiji vlasnik je
odmah uhapšen.
Eksperti za bezbednost hrane EU složili su se da Holanđani moraju da izoluju sve
,,sumnjive“ firme i proizvođače stočne hrane. Na ,,crnoj“ listi se dosad našlo 55 holandskih
farmi.
Od svih članica EU zatraženo je da provere da li je neka od njihovih firmi bila klijent
,,Biolanda“. Istovremeno, iz Brisela je svima naloženo da s farmaceutskim otpadom postu
paju u skladu s propisima o zaštiti zdravlja ljudi.
Najnoviji skandal je iskrsnuo samo mesec dana posle prethodnog, kada je otkriveno da
je jedan nemački proizvođač koristio u hrani za živinu, goveda i svinje pšenicu tretiranu
herbicidom nitrofen, supstancom koja izaziva rak.“
Nacionalni centar za zdravstvene statistike u SAD procenjuje da jedna trećina odraslih
Amerikanaca ima probleme sa viškom telesne težine, i tvrdi da se gojaznost kod američke
dece udvostručila u poslednjih dvadeset godina.
Prema standardima Svetske zdravstvene organizacije, 59 odsto muškaraca u SAD nez
dravo je gojazno, dok se isti problem odnosi na 49 odsto Amerikanki. Takvo stanje koje ima
za posledicu opasne bolesti, bolovanja i odsustvo sa posla godišnje košta američku državu
66 milijardi dolara.
Šezdesetih i sedamdesetih godina prošlog veka, gojaznost je bila stabilizovana, kada se
svaki četvrti Amerikanac smatrao gojaznim. Od 1980. godine broj gojaznih povećava se za
8 odsto po deceniji, što znači da će celokupno stanovništvo u SAD imati viška kilograma do
2230. godine. Uprkos velikom popularisanju dijeta i zdravog života, 1997. godine najveći
rast prodaje zabeležila je upravo brza hrana i uprošćeni obroci koji najviše i goje: hamburg
eri, pomfrit i gazirana pića.
Od 1920. kada su u Mičigenu predstavljene već pripremljene žitarice za doručak, sve
je vodilo ka pojednostavljivanju pripreme obroka. Šezdesetih godina zamrznuta hrana za
brzu pripremu postala je opšti model, a osamdesetih godina svako domaćinstvo u Americi
kupilo je mikrotalasnu pećnicu. Početkom devedesetih došlo se do stanovišta da se
Amerikanci najbolje osećaju kada obeduju u restoranima brze hrane ili, po mogućstvu, u
sopstvenim kolima.
 Treba li napomenuti da je ovde mahom reč o siromašnijem i, naravno, većinskom sloju
stanovnika SAD?
Hrana je zagonetka siromašnih i nikada neće biti problem. Međutim, biološki isprav
na i te kako hoće. Razvijene zemlje u stokovima drže, recimo, takvo meso namenjeno siro
mašnima. Sa njima će ih ucenjivati (oko skladištenja atomskog otpada, na primer), ali mora
se jesti. A ubaciti u hranu raznorazne hormone, aditive, veštačku boju, nitrite za konzervi
ranje pašteta, i to ne napisati u deklaraciji, pravi je zločin. Istina, u proseku zdravo
stanovništvo ne bi trebalo da ima većih problema, no uvek je zdravo - najzdravije.
Studije pokazuju da 30 grama ribe u dnevnom obroku ili nekoliko obroka nedeljno, za
jednu trećinu do jedne polovine smanjuje izgled da čovek dobije srčani napad. A kad bi
med sa saćem žvakao dva puta dnevno po 45 minuta kao žvakaću gumu, mogao bi da radi
u najcevtnijoj bašti u naredna tri meseca. Toliko organizmu treba da se privikne.
Pa, dobro. Kad je već tako, imamo i mi prodavnice ,,zdrave“ i makrobiotske hrane.
Tačno, međutim, iako su cene pasulja, soje ovsenih pahuljica, raznih ulja i sl, u ovim pro
davnicama znatno više nego na pijaci (a i tamo je sve ,,zdravo“) ne postoji garancija u vidu
sertifikata koja bi reklamirani kvalitet i potvrdila. Kod nas, naime ne postoji propis o tome
koje se namirnice mogu prodavati kao prirodno proizvedene i biološki bezbedne.
Znači, užički krompir, futoški kupus, leskovačka paprika, sjenički sir, sremske
lubenice...? Baš tako. Ako ne postoji kontrolisana proizvodnja, sve je pod sumnjom. Lako
je poturiti rog za sveću.
Gledano po strukturi, naša ishrana je na samom dnu evropskog standarda. Odrastao
čovek bi trebalo da unosi u organizam najviše 35 do 40 odsto ugljenih hidrata iz žitarica i
krompira, međutim, kod nas čovek unosi između 72 i 75 odsto! Potrošnja ribe je u savre
menom svetu po „glavi stanovnika“ godišnje između 12 i 15 kilograma, kod nas 1,5 kg i to
ponajviše zahvaljujući posnim slavama. Šta više, upravo zahvaljujući njima, prosek
potrošnje ribe se značajno popravio poslednjih godina, naravno - po glavi stanovnika. Na
pravoslavnim postovima se sve i završava. Što bi narod rek’o - bolje išta nego ništa.

Za čovekov organizam nije svejedno da lije hleb Sn ili grub9

odnosno, da li je od pšenice sa ljuskom ili bez nje.
Hipokrat

,,Čisto“ vegetarijanstvo je pokret i stvar ličnog opredeljenja svakog čoveka. Ipak, nije
preporučljiv za mlade ljude. E. A. Bender, profesor na Londonskom univerzitetu, rekao je:
„Postoji teorija da je čovek nastao u predelima uz mora i jezera i da je ishrana bogata ribom
omogućila razvoj njegovog mozga, što sa drugim vrstama nije slučaj. Znači, narodna tvrd
nja da je riba hrana za mozak, može se smatrati opravdanom.“ Čovek je nekada bio biljo
jed i polako prešao u mesoždere.
Oko 20-25 procenata različitih vrsta lipida u obroku, odnosno, kombinovanih masti,
sasvim je po meri odraslog čoveka. Životinjske masti pospešuju razvoj njegovog organizma
do 26. godine, međutim, tada polako treba ,,bežati“ ka uljima. Nerafinisanim, hladno
ceđenim. Ako ih nema, dobra su i rafinisana. Proteini animalnog porekla bi trebalo da budu
zastupljeni sa najviše 30, a ne kao u našem slučaju sa 60 ili čak 70 procenata.
Nije reč, dakle, o vegetarijanstvu već o ,,ravnoteži“ hranljivih sastojaka u dnevnom
obroku. I dalje, zašto bi Srbija uvozila pšenicu pored 5 do 6 miliona tona proizvedenog
kukuruza godišnje, kada bi bilo dovoljno da se desetak procenata kukuruza doda čovekovoj
ishrani! Tako rade svuda u svetu. I još nešto: kao da smo zaboravili da proizvodimo ovas,
raž (niko u Evropi nema bolje uslove od nas za njihov uzgoj!) soju, susam, proso, ječam,
geršlu koja izuzetno blagotvorno utiče na rad digestivnog trakta, potpomaže peristaltiku
creva, odnosno, pokretljivost hrane kroz organizam.
O izboru čovekove hrane se danas toliko vodi računa, da nisu zaboravljeni ni nji
hovi - kućni ljubimci! Hoće ljudi i njih da nateraju na „tablice zdrave hrane“. Evo kako
to izgleda:
Naučnici, a posebno vlasnici mačaka i pasa u Švajcarskoj i Engleskoj, koji se hrane
vegetarijanskom hranom, pokušali su svoje kućne ljubimce da naviknu na vegetarijansku
hranu.
Dok su kod pasa takvi pokušaji izvedeni sa priličnim uspehom, kod mačaka su se oni
pokazali kao neuspešni. Psi su se, iako ne baš sa velikim oduševljenjem, prilično brzo
navikli da jedu dinstanu šargarepu, celer, jabuke, pšenične klice i razno konzervirano
povrće.
Naučnici i vlasnici pasa zapazili su posle toga da takav jelovnik povoljno utiče na nji
hovo zdravstveno stanje, da neka oboljenja brzo prolaze, da njihov njuh postaje neobično
izoštren i da, najzad, gube neprijatan, prodoran „pseći miris“, koji, uglavnom, dolazi od
ishrane mesom.
Zanimljivo je, međutim, da se mačke ne mogu navići na ovu vrstu ,,menija“. One su
izraziti mesožderi, pa nisu u stanju da betakarotin iz biljaka pretvaraju u vitamin A,
neophodan njihovom organizmu. Osim toga, mačke imaju veću potrebu za belančevinama.
Mi, na žalost ili sreću, ne lupamo glavu sa domaćim ljubimcima vegetarijancima.
Imamo, na žalost ili sreću, preča posla.
Detetu koje nekontrolisano jede majonez na bazi jaja i ulja, dlanove će prekriti na sto
tine lojnih tkiva, bradavica i slično. Dovoljno za uzbunu. Međutim, kad smanji količinu
(daleko od toga da „biološki bezbedna“ jaja nisu zdrava) i pojede kiselu jabuku, sve nesta
je! Zar postoji bolji recept?
Kako je u drugim zemljama? Ukoliko se zanemare pomenuti skandali, i Kinezi i
Japanci su skromni u svemu. Zato i imaju puno krepkih staraca od preko 90 i više leta.
Francuzi su našli sjajan balans u ishrani. Prosečan doručak Brazilca sadrži i do 90 proce
nata voća. Izvanredan način detoksikacije organizma, ali istovremeno i snabdevanje organ
skih ,,akumulatora“ kalorično-vitaminskom ,,energijom“. Norvežani, Šveđani i Danci
impresioniraju konzumiranjem velikih količina najkvalitetnije ribe. I naša pastrmka iz
planinskih reka ili ribnjaka spada u red visokokvalitetnih riba, međutim, šta vredi kad se
naš čovek radije odlučuje za nekoliko tanjira pasulja posle kojih mu se i pridrema. Krv iz
mozga juri stomaku u pomoć da bi ovaj obavio varenje preobilnog ručka. Turci su ... A, ne.
Nisu! Izuzetno su umereni u svemu. Nisu oni krivi baš za sve. Ima, valjda, i nečeg našeg. I
vole ljuto poput Kineza, Japanaca, i Meksikanaca. Papriku, biber, istočnjačke začine.
Dovoljna je, recimo, kašika cimeta da za dve trećine smanji sadržaj šećera u krvi u veoma
kratkom roku. Neobjašnjivo ali - istinito.
Ali, ako ćemo baš pravo, ni oni nisu cvećke. Sok plave agave, biljke poznate po tome
što se od nje pravi tekila, može pomoći da se skinu kilogrami i snizi holesterol, ustanovio
je tim naučnika iz Gvadalahare. Na žalost sve brojnijih ljubitelja tekile u svetu, ta svojstva
agave se gube kada se biljka destiliše u alkohol, s druge strane izveštava Rojters. Uzgred
budi rečeno, bodljikava agava se već hiljadama godina uzgaja u centralnom Meksiku u čiju
je istoriju i mitologiju ta biljka utkana.
Nije da naši stari nisu znali šta rade. Znali su. zašto, recimo, monasi doživljavaju
duboku starost? Molitva? U redu. Ali, tu su i česti, čak i četrdesetodnevni, postovi kao
najtipičniji vid detoksikacije organizma. Svojevremeno je naš čovek ,,praktikovao“ najviše
dva ,,mesna“ dana u sedmici, najčešće samo nedelju zbog porodičnog ručka, i bio zdrav, čio
i dugovečan.
Ako želi da se ujutru oseća ,,blaženo“, čovek bi morao poslednji obrok prethodnog
dana da završi oko pet po podne. Ukoliko ga je priveo kraju u, recimo, deset uveče ili kas
nije, ujutru će se osećati grozno. Mučnina i bezvoljnost ga neće napuštati ma kako da ima
jak organizam. Ako već mora nešto da prezalogaji, preporučuje se kefir, jogurt ili voće.
Još gore su „male noćne posete frižideru“. Organizam je tad pripremljen za spavanje,
a funkcije su mu umanjene za više od jedne trećine. Pogledajmo: kad čovek nezgodno
legne, ruka ili noga počinju da mu trnu, sanja ružne snove i mora da se probudi kako bi
promenio položaj. Slično je i sa varenjem preko noći. Umesto da se ujutru probudi opušten
i spreman za napore koji mu predstoje, dobar deo energije je već izgubio prethodne noći
na varenje. To nikako ne ide.
Prestani kad je najslađe! Ima li jednostavnije formule? Umerenost, umerenost,
umerenost, zlatno je pravilo svih svetskih kuhinja i u svim bolestima na koje je hranom
moguće uticati.

Takoje malo ljubavi među ljudima.

Ko ume da voli, ne bi trebalo ništa drugo da radi.
Duško Radović

A kafa, a kafa? Neki su uz nju zaljubljuju, drugi uz nju rastaju. Nije hrana, ali ,,leže“
posle nje...
Evropljani imaju crveno vino, stanovnici Azije zeleni čaj, a Amerikanci svoj izvor
antioksidansa traže u kafi, pokazalo je istraživanje američkih stručnjaka. Kafa sadrži
određene materije koje ispoljavaju antokasidativne efekte slične vitaminima, a Amerikanci
je piju u ogromnim količinama. S druge strane, oni ne jedu dovoljno voća i povrća koje je
najbolji izvor antioksidanasa, vlakana i drugih materija neophodnih za zdravlje.
Stručnjaci sa Univerziteta u Pensilvaniji su proučavali sadržaj antioksidantnih materi
ja u više od 100 različitih namirnica i napitaka.
S druge strane, pribavili su podatke o tome šta se najčešće konzumira i u kojim količi
nama. Analizom svih prikupljenih podataka, izveli su zaključak da najviše antioksidantnih
materija njihovo stanovništvo dobija iz kafe i da nijedna druga namirnica nije ni blizu na
rang-listi. Drugi izvor je crni čaj, a za njim slede banane, suve mahunarke (pasulj) i kuku
ruz.
Uprkos, dakle, tvrdom stavu naučnika da su voće i povrće najvažniji izvor sastojaka
koji sprečavaju ćelijska oštećenja, konačno je neoborivo dokazano da Amerikanci prven
stveno s kafom uzimaju antioksidanse.
„Dobijaju više antioksidanasa s kafom nego iz bilo kog dijetalnog proizvoda - tvrdi
vođa istraživanja Džo Vinson, sa univerziteta Skranton. - Ništa ne može ni blizu da priđe
ovom izvoru. I ne brinite, čak i kafa bez kofeina ima isti sadržaj antioksidanasa! „
 To je dobra vest za polovinu Amerikanaca koji ne mogu da se probude bez šolje kafe,
a kolika li je tek radost onih koji su navikli da se ovim napitkom uspavljuju. Nije potrebno
juriti kafu ceo dan, dovoljna su jedna do dve šolje.
Ukoliko čovek nije ljubitelj kafe, trebalo bi da proba crni čaj, drugi najveći izvor
antioksidanasa.
Oksidacija je biološki proces raspadanja hemijskih elemenata u čovekovom organiz
mu u kojem se oslobađaju slobodni radikali koji napadaju ćelije. Izlaganje duvanskom
dimu i zračenju stvara slobodne radikale. Ukoliko se slobodnim radikalima dozvoli da nes
metano deluju, oštetiće telo. Antioksidansi se, nasuprot tome, ponašaju kao „baja iz kraja“:
potpuno okruže i neutrališu slobodne radikale. Međutim, treba imati u vidu da veliko pris
ustvo antioksidanasa u hrani ili piću ne znači da će isto tako biti i u organizmu. Sve zavisi
od načina na koji oni upijaju slobodne radikale.
Džo Vilson je proučio sadržaj antioksidanasa stotinak uobičajenih namirnica. Iako ih
neki imaju više, ni jedan ne može da potuče pijenje kafe.
Kafa pomaže prilikom mršavljenja, sprečava nastanak tumora, štiti jetru, ne šteti
razvoju ploda (fetus) i, uopšteno govoreći, blagotvorno deluje na organizam - poručuju Ital
ijani. Pitanje je samo koliko šoljica dnevno treba popiti.
Italijanski naučnici su utvrdili da je kafa zdrava i da pomaže u zaštiti jetre od određenih
patoloških promena, pobijajući uvreženo mišljenje da crni napitak šteti. Nekoliko šoljica
dnevno može da smanji verovatnoću pojave nekih vrsta tumora.
Ni trudnice nemaju razloga za zabrinutost, jer nije uočena veza između ispijanja kafe
i slabog razvoja ploda u materici ili prevremenog porođaja.
„ Zabrinutost zbog negativnog učinka je sada sklonjena“, izjavio je italijanski istraživač Amle
to Damicis iz Instituta za hranu i ishranu. Prema njegovim rečima, kafa je bogata antioksidativn
im svojstvima i deluje kao blagi podsticaj. Čaj, takođe, može pomoći prilikom mršavljenja.
Petogodišnje ispitivanje na trudnicama, u koje je bilo uključeno oko 3.000 budućih
majki, pokazalo je da umereno pijenje kafe ne škodi fetusu. Stručnjaci, međutim, kažu da
dnevno ne bi trebalo popiti više od pet šoljica ,,espresa“.
A uz kafu, naravno, ide i sok. Jer, kažu, hranu valja i ,,zaliti“. Uobičajeno je da zakleti
antialkoholičari to najčešće čine - koka-kolom. Kako, kad su Najdžel Houks i Dominik
Kenedi pre nekoliko godina objavili sledeći tekst u londonskom ,,Tajmsu“ po naslovom
„Otrov u koka-koli“:
„Gomile koka-kole, pepsija, seven-apa, fante, tangoa, tilta, sprajta, dr pepera, švepsa
šendi, malvern votera i brekon kareg vode, proizvođači su povukli iz prodaje pošto je
otkriveno da je ugljen-dioksid koji je dostavila fabrika „Vest Kantri“ zatrovan benzolom.
Nivo otkrivene hemikalije, 20 delova na milijardu, izuzetno je nizak i ne bi uticao na
ukus napitka, ali je još uvek dvostruko veći od granice koju je odredila Svetska zdravstve
na organizacija.
„Britvik soft drinks“ povukao je 2,25 miliona limenki za koje se plašio da bi mogle da
budu zatrovane. Kompanija „Koka-Kola Šveps“ povukla je 480.000 flaša svoje gazirane
,,Malvern“ vode. ,,Mirna“, negazirana, verzija je bezbedna. Ova kompanija takođe povlači
velike količine napitka u limenkama, ali je saopštila da su problemi ograničeni na
određenu fabriku za proizvodnju limenki i da su svi ostali napici čisti i bezbedni. Brekon
kareg, koji se prodaje kao individualna marka, a i pod „sopstvenim markama“ sejfej, tesko,
buts i vajtrouz, takođe je povučen.
 Benzol je u napitke stigao putem ugljen-dioksida koji je dostavila fabrika „Tera nitro
gen“ (Velika Britanija) iz svog postrojenja u Severnsajdu, u blizini Bristola. Nije poznato
kako je došlo do toga da gas postane zatrovan, niti koliko dugo su ove količine bile pod nje
govim uticajem, mada se veruje da se pre radi o danima, nego o mesecima.
Benzol je isparljiva tečnost koja se koristi kao rastvarač i kao aditiv benzina. Otkriveno
je da radnici izloženi visokom nivou ove hemikalije pate od leukemije i oštećenja jetre.
Nivoi benzola otkriveni u gaziranim napicima suviše su niski da bi imali ovakve negativne
efekte. Ministarstvo za poljoprivredu, ribarstvo i hranu saopštilo je da su rizici neznatni.
U savetu Britanske asocijacije proizvođača bezalkoholnih pića navodi se koje je
količine pića nužno povući, ali se naglašava da su proizvodi sklonjeni zbog kvaliteta, a ne
iz zdravstvenih razloga.
Rizik od štete po industriju, u stvari, daleko je veći od bilo kog zamislivog rizika po
zdravlje potrošača, što je Terije’ otkrio na svom primeru kada su njegove zalihe vode 1990.
bile zatrovane.
‘Tera’, jedan od tri snabdevača fabrika osvežavajućih napitaka ugljen-dioksidom, kaže
da je u toku istraga kojom pokušava da se otkrije izvor kontaminacije.
Ovoj kompaniji za sada, ‘u ovoj fazi’, nije poznato da je iko protiv nje podneo tužbu.“

Tudte svoju decu dm prim etite da počinju da liče na vas!

Duško Radović

Čovek se rađa mudar, sa mudrim telom, zahvaljujući mnogim mikrostrukturama

(praklice, mitohondrije i dr.) u njegovom sastavu. Telo je, zapravo, zarobilo sve partikule,
deliće, i preko njih ostvaruje kontakt sa nečim što bi se moglo nazvati nadtelesnom
mudrošću. Međutim, bez obzira na svu svoju mudrost i na to što je ovladao svim znanjima
Sveta, čovek sebi i potomstvu, na najneverovatnije načine, uništava to znanje.
Kada se rodi, čovek je nemoćan. Vremenom, počinje da ustaje, seda, počinje da hoda,
kreće se, kao svaka životinja. On tačno zna kako će da sedi, kako da se drži i kako da leži.
Beba spava opušteno, svaki mišić je relaksiran i prirodan. Kada bi se takvo stanje tela, takvo
držanje i mudrost, pre svega kretanja i mirovanja, održala i u poznijim godinama života,
čovek bi sačuvao značajan deo vitalnosti, mladosti i zdravlja do kraja, bez obzira na to kada
je taj kraj.
Čovek i čovečanstvo, međutim, ne dozvoljavaju detetu da sedi kako treba, da leži kako
treba, da se drži i hoda kako mu je najprirodnije. Naprotiv, dete je primorano da sve to uči
od starijih i, na taj način, da sve promeni. Jednostavno, određuje mu se kako mora da sedi,
da drži kičmu i glavu, kako da leži. Sve po strogo utvrđenim pravilima.
Uz sve to, dete je pod velikim stresom. Roditelji često nisu nežni i popustljivi i teraju
ga da sluša njihove savete. Posledica takvog uticaja je postepeno i sve izraženije grčenje:
mišići ne stoje kako su stvoreni da stoje, već su opterećeni neprirodnim položajem. Da bi
se glava držala pravo, vratni mišići su u stalnom naporu baš kao i leđni mišići. Eto jednog
od izvora čovekovih nevolja.
Drugi dolazi od ishrane. Mali čovek se rađa sa mudrošću i znanjem o tome šta je njegov
om organizmu potrebno, pa on nešto voli, a nešto - ne. Međutim, njegovi vaspitači ga uče da
jede sve ili da jede ono što oni hoće ili, pak, ono što je ,,u modi“ prema trendovima u savre
menoj medicinskoj nauci. Na taj način, uništavaju prirodnu regulaciju osećaja gladi i sitosti.
 Posle izvesnog vremena, većina malih ljudi više nema pomenutu kontrolu. Znači -
gladan sam, pa ću da jedem, nisam više gladan, pa neću da jedem. Zbog potiskivanja reg
ulacije potreba, ljudi uzimaju sve više hrane i od detinjstva gomilaju masne ćelije. One će
ih u starosti i progoniti.
Drugo u vezi hrane, i verovatno još gore, jeste razvijanje svojevrsne pohlepe preko
učenja da je hrana - uživanje. Životinji hrana nije uživanje, već potreba. Kada se najede, lav
ostavlja deo plena drugima. Životinje sa razvijenom sposobnošću da gomilaju hranu u sebi,
jedu dok ne napune burag. Čovek jede jer mu je slatko, zato što mu je ukus prijatan, često
ne vodeći računa u količini unešene hrane. Ni životinje ni mala deca se ne teše hranom,
ona im nije surogat za životne nevolje. Takvu štetnu naviku detetu nameću odrasli.
Kada sve to nauči od roditelja, učitelja i okoline, dete počinje da jede i nepotrebnu
hranu odričući se neke potrebne i važne. Veoma često jede prekomerno i pogrešno,
opterećujući na taj način organizam. Dete koje, recimo, nerado jede spanać, ima povećanu
potrebu za kalcijumom, a spanać ima sposobnost dekalcinacije. Spanać je dugo bio ,,u
modi“. Deca su morala pošto-poto da ga jedu. Ustvari, njihov organizam je, zahvaljujući
tom spanaću, dobio manje nečega što mu je bilo potrebnije.
Modni trend obaveznog uzimanja spanaća rezultat je pogrešne obrade statističkih
podataka. Prilikom jedne davnašnje analize biološkog kvaliteta spanaća i izračunavanja
sadržaja gvožđa, naučnik je načinio grešku prilikom zapisivanja brojčane vrednosti gvožđa
i pomerio zapetu, u decimalnom zapisu, za jedno mesto u levo. Na taj način, spanaću je pri
dodat 10 puta veći sadržaj gvožđa od stvarnog.
Jedan od najvažnijih segmenata života je i rad. Čovek, za razliku od životinje (izuzetak
su domaće životinje - čovek ih goni na to), radi mnogo više nego što treba iscrpljujući vlasti
ti organizam. A trebalo bi da radi samo onoliko koliko mu je dovoljno. Ne njegovom
novčaniku ili ostvarenju snova o luksuznom životu, nego koliko je potrebno njegovom
organizmu. Da ne bih bio pogrešno shvaćen, ovo, naravno, nema nikakve veze sa komu
nističkom idejom...
Čovek se često, milom ili silom, opredeljuje za posao štetan po zdravlje. Rad sa
velikom testerom ili čekićem, recimo, izaziva deformacije na srcu. Profesionalnih bolesti ne
bi bilo i čovek bi mogao da obavlja svaki posao bez oštećenja organizma, samo kada bi
radio tačno onoliko koliko može i kada bi posle toga vreme posvetio drugim aktivnostima
korisnim za sprečavanje pogrbljenosti, oštećenja pluća i drugih organa.
Zapravo, čovek od rođenja može sebi da pomogne, prvo uz saradnju roditelja, a kasni
je i samostalno, u sprečavanju i odlaganju mnogih bolesti. Pravilnim vaspitanjem mlađe
generacije, dakle, može mnogo toga da se izbegne. Prvenstveno, ne činjenjem roditeljskih
grešaka. Odraslom čoveku, s druge strane, nema povratka u mladost. Ali, ponešto može i
da se popravi, regeneriše, uspostavi bolje stanje.
Takvo vaspitanje bi moralo da se sprovodi vrlo temeljno. Treba krenuti od učenja
veštine pravilnog odmaranja, poput životinje, recimo mačke. Kad legne da se odmara,
opušta se i odmara ceo organizam, čak i kandže. Čovek, naprotiv, leži u grču savijajući
glavu i vrat.
Opšteprihvaćen je stav da je zdravo spavati bez jastuka. Ipak, njegovi zagovornici u
velikoj meri upropašćuju svoje mišiće i kosti, pre svega vrata, jer glava anatomski nije
oblikovana za ležanje na ravnoj podlozi. Čovek mora da nauči i da sedi, ali i da nađe cen
tar ravnoteže kako bi se njegovo telo najlakše kretalo. Ukratko, treba da se vrati - u treću
godinu života. Nije teško. Prečica je posmatranje male dece, njihovog kretanja i pokušaja
da nađu odgovarajući položaj.
Valja poraditi i na korigovanju navika u ishrani. Jesti toliko da se uvek bude pomalo
gladan i jesti ono što prija. Istovremeno, treba se osloboditi loših navika i poroka, da bi
živeo zdravo. To znači: i radi i odmaraj se umereno. Takvim režimom, usvajajući ga korak
po korak, čovek bi mogao da vrati ponešto snage i mladosti, čak i u odmaklim godinama.
Nameće se zaključak da u današnje vreme živeti zdravo i zdravo se hraniti, znači pri
lagoditi život i hranu potrebama svog organizma.
Pritom se mora imati u vidu da će čovek vrlo teško doći do nezagađene hrane. Istina
je da će se sve jedinke, životinje i ljudi, vremenom i kroz nekoliko generacija, u potrebnoj
meri adaptirati na zagađenost.
Svako mora, u sebi, da nađe ono što mu prija, šta je za njega dobro i šta mu je potrebno.

Svako jutro jedi rano, a u podne nek’ si s it

Za večeru - slaba hrana, a jo š bolje gladan bit’.
Kineska poslovica

Ne može se, recimo, kategorički tvrditi da treba izbaciti svu masnoću životinjskog
porekla iz ishrane. Pojedinim organizmima je ta masnoća neophodno potrebna da bi živeli
zdravo. Nekome je potrebna životinjska mast ili puter debljine prsta namazan na hleb za obla
ganje želuca i creva. Ti ljudi nemaju holesterol u krvi, možda ga nikad neće ni imati. Njima
zabraniti masnoću u ishrani samo zato što ne spada u „zdravu hranu“, čista je besmislica.
Uostalom (i) masno tkivo je potrebno ljudskom organizmu. Masti se nagomilavaju da
bi služile kao rezervna hrana. One su naročito pogodne za ovu svrhu jer su najbolje pozna
to ,,gorivo“. Normalno svakodnevno ,,gorivo“ koje troši organizam jeste šećer. On sagoreva
vrlo lako, dok je sagorevanje masti je komplikovaniji proces. Međutim, masti imaju
dvostruko veću toplotnu vrednost od šećera i zato su naročito pogodne kao rezervna hrana
u telu. Kada čovek uzima nedovoljne količine hrane, rezervne masti počinju da se troše.
Masno tkivo je zatim potrebno i kao zaštita. Deluje poput gumenog jastuka. Ovi
,,jastuci“ od masti nalaze se na sedalnom predelu, tako da čovek može udobno da sedi,
zatim ispod svoda stopala, ispod kože dlana, na obrazima i u jastucima na kojima leže
čovekove očne jabučice. Treća uloga masnog tkiva jeste da čovečje telo štiti od
prekomernog gubitka toplote.
Čak ni velika količina voća nije uvek i obavezno „zdrava hrana“. Nekome se voće ne
jede. Smeta mu kiselina. Potrebno mu je nešto drugo.
Čovek, za razliku od životinja i bez obzira na sva naučna saznanja o ishrani, najčešće
se odlučuje za manje korisne hranljive materije u cilju poboljšanja kvaliteta života. Događa
se da, ukoliko uspe da izdvoji prirodne sastojke sa blagotvornim dejstvom, uspešno poništi
njihovu delotvornost nepravilnom primenom ili u želji da poboljša ukus, miris, boju i
izgled, dodajući veštačka sredstva za ulepšavanje.
Iz paničnog straha od zagađenosti, ljudi sve više izbegavaju integralnu sirovu hranu i
unošenje neophodnih sastojaka u prvobitnom obliku. Kao zamenu za zagađene namirnice,
često uzimaju preparate u prahu, tabletama, kapsulama, sirupima. Te blede kopije prirod
nih namirnica zavaravaju organizam i đoprinose razvoju njegove nesposobnosti da vredno
odvoji od bezvrednog, često i štetnog. Ljudska vrsta ne uništava samo svoje, već i zdravlje
živih bića u svom okruženju. Životinjama daje konzerviranu hranu, a ona pored prijatnog
mirisa sadrži i štetne materije.
Treba izbegavati genetski modifikovanu i zagađenu hranu. Organizam ne treba snab
devati žitaricama ili hranom iz bio-špajza, ukoliko to nije neophodno. Svako treba sam da
otkrije šta mu je najpotrebnije.
Ima loših navika u ishrani - čovek i nehotimice konzumira škodljive namirnice, a to je
kao kad neko sa povišenim holesterolom ne može bez ljutib kobasica ili slanine!
Danas se hrana često razlikuje samo prema biohemijskim i fizičkim, odnosno meriv
im, kvantitavnim osobinama (količina), dok se najgrublje zanemaruju kvalitativne, biološke
uslovljenosti (kakvoća). U suštini, u pitanju su dva pojma: hranljive namirnice i životne
namirnice.
Pod hranljivim namirnicama podrazumevaju se sve materije, potrebne za čovekovo
postojanje. Reč je o mehanicističkom pogledu na potrebe čoveka, kao što su, recimo, za rad
motora neophodni ulje i benzin. Pri tom nije važno kako organizovati njihovu proizvodnju
i čuvanje.
Kada se govori o životnim namirnicama, u središtu procenjivanja je biološka vrednost.
Jer, ono što čovek uzima kada je gladan i žedan, oduvek je sastavni deo živog sveta oko
njega. Razlika između životne namirnice i hranljive namirnice, može se shvatiti kao razli
ka između aktivnog (slobodnog) i pasivnog (zavisnog).
Naročit problem današnje ishrane je prerada namirnica i unošenje slatkiša, proizvoda
od belog brašna ili gotovih jela. U belom hlebu, gotovo da više i nema vitamina, fosfata,
belančevina, kalcijuma, aminokiselina, nekad stalnih sastojaka u ljusci pšeničnog zrna.
Danas se više unosi belančevina životinjskog porekla - mesom, kobasicama, jajima,
mlekom. Pored toga, suhomesnati proizvodi sadrže više nepovoljnih, zasićenih masnoća
(masnih kiselina).
Treba, pre svega, smanjivati količinu obroka. Ne jesti mnogo. Ali, onaj ko je to navikao,
ne može najednom da raskine s tom navikom. Trebalo bi da se disciplinuje. Samodisciplina
podrazumeva svakodnevno smanjivanje porcija. Na primer, sto grama, dok se ne dođe do
idealnog odnosa namirnica, podeljenog na tačno određene obroke, shodno dnevnim
opterećenjima. U načelu, ujutru jesti najviše i to hranu veće energetske vrednosti, za ručak
nešto manje. Za večeru, najmanje porcije i sa najnižom energetskom vrednošću. Za užinu
su pogodni voće, orasi, bademi, lešnici, kikiriki.
„Punovredna hrana“, „punovredna ishrana“, ,,bio“, ,,eko“ i slični pojmovi napravili su
nepreglednu zbrku. Postoji čitava zbirka različitih pristupa ishrani. Razni ,,pravci“ nude
odgovor na pitanje „kako bi čovek trebalo da se hrani“. Iz spiska tih učenja može se videti
koliko njih je mislilo o ishrani. Navodimo samo neke: ishrana prema Kolatu, Birher-Ben
erova dijeta, Šnicerova hrana, Brukerova hrana, vegetarijanstvo, Hejova podeljena hrana,
Buhingerova dijeta, Majerova kura, Šrotova kura, instinktivna ishrana. I svaka propisuje
zabranu za pojedinu vrstu hrane.
Ne može se nekom narediti da, recimo izbaci začine, zato što ima gastritis, kolitis...
Začini su korisni, njihovo izbacivanje može dovesti do toga da želudac ostane bez podsti
caja za lučenje kiseline i svega što je potrebno za pravilno varenje hrane.

Šta god da je otac bolestim ajka jo jje loša ishrana.

Kineska poslovica
 Na našim prostorima u poslednjih desetak godina, posebno su raširena dva učenja o
ishrani - vegetarijanstvo i makrobiotika. Zato zaslužuju da im se pokloni odgovarajuća pažnja.
Vegetarijanstvo je versko-filozofski način života. Veza sa verskim se nalazi u hinduis
tičkim i budističkim zajednicama, kod jevrejskih asketa, gnostičara i u srednjevekovnim
jeretičkim pokretima. U Evropi je put vegetarijanstvu otvorio Žan-Žak Ruso. Čoveka je pos
matrao kao živo biće, izvorno nesposobnog da ubija. Već oko sredine 19. veka, po Evropi i
Americi nikao je veliki broj vegetarijanskih društava. Ona su se zalagala da način ishrane
treba da ide zajedno sa promenom načina života i da se tako promeni svet.
O oblicima vegetarijanstva postoje različita viđenja. Najširih su pogleda ovo-lakto (jajo
mlečni) vegetarijanci. Oni dozvoljavaju jaja i mleko. To je najrašireniji oblik vegetarijanst
va na Zapadu.
Hinduistički i budistički zasnovane verske zajednice najviše su lakto (mlečni) vegetar
ijanci. Nisu dozvoljena jaja, ali jesu kravlji proizvodi (praslika majčinskog principa). Crni i
beli luk, pečurke, duvan, kafa i alkohol se često isključuju, kao nešto što ometa duh.
Najstroži oblik vegetarijanstva, veganstvo, ne dozvoljava proizvode životinjskog
porekla, uključujući puter i med. Tome dosta naginju i američki zagovornici sirove hrane
iz New age pokreta (novodopci). Mnoge nazovihrišćanske organizacije (Univerzalni život,
Fiat Lux), kao i adventisti (subotari), pozivaju se na vegetarijanstvo, pod izgovorom da je
opravdano od Boga i da vodi Spasenju.
Reč vegetarijanstvo ima koren u latinskom glagolu vegetare- živeti kao biljka.
Za odojčad i decu veganstvo je opasno, a vegetarijance može dovesti do nedostatka
gvožđa, joda, vitamina D i omega-3 masne kiseline u organizmu.
Jedan od prvih poznatih vegetarijanaca bio je i čuveni Pitagora (580-500. p.n.e.), grčki
filozof sa Samosa, poznat po svom doprinosu u geometriji i matematici. On je govorio: „0,
braćo moja, prljate svoja tela grešnom hranom! Imamo žitarice, imamo jabuke koje svojom
težinom savijaju grane i grožđe što se njiše na lozi. To su sočne, slatke biljke, kao i povrće
koje se može kuvati i omekšati nad vatrom, a nisu nam uskraćeni ni mleko, ni med što mir
iše na majčinu dušicu. Zemlja nas obilato snabdeva svojim bogatstvom, svojom nedužnom
hranom i nudi nam gozbe koje ne uključuju krvoproliće i klanje“. Kako je zabaležio Dio
gen, Pitagora je ujutru jeo hleb i med, a uveče sirovo povrće. I često je plaćao ribarima da
bace svoj ulov natrag u more!
Makrobiotika je pogled na svet. Zasniva se na filozofiji i sinkretističkom spoju budiz
ma, zena, taoizma i kinesko-japanskih učenja o ishrani Japanca Osave. Njegovo učenje je
osavremenio i razvio njegov učenik Mičio Kuši, pa se brzo proširilo po Americi i Evropi.
Makrobiotika se shvata ne samo kao sistem ishrane, već kao celovit sistem lečenja. Sve
se zasniva na taoističkim suprotnostima jin (ženska, prva polovina godine, uzlazno -
povrće, voće, tečno, slatko) i jang (muško, druga polovina godine, silazno - žitarice, proizvo
di, životinjskog porekla, slano). Sve je deo jedinstva, ali ništa nije istovetno. Teži se
sveobuhvatnom zdravlju kroz usaglašenost svih sila. Životne namirnice treba da budu
odabrane što prirodnije, u skladu sa okruženjem i godišnjim dobom.
Hranljive namirnice dele se prema svojoj jin i jang prirodi. Odlučujući za podelu je njihov
sadržaj kalijuma, odnosno natrijuma, ali i sadržaj vode, boja i oblik, vreme i brzina rastenja.
Za makrobiotičare je ishrana najbolje sastavljena kada je odnos jina i janga - 1:5.
Integralne žitarice imaju, navodno, takav odnos i smatraju se savršenom hranljivom
namirnicom.
 Makrobiotika odbacuje mnoge namirnice: meso, jaja, mleko i mlečne proizvode, voće
i povrće iz tropskih predela (tu se ubrajaju krompir, paprika, plavi i crveni paradajz) i
zaslađivače. Važi zapovest: Piti samo kada se oseti žeđ.
Za makrobiotičku ishranu odojčadi i manje dece, postoji kokoh - mešavina od
mlevenih žitarica, susama i zrna azukija.
Takva ishrana nosi mnoge rizike. Nizak unos tečnosti može da ugrozi rad bubrega, a
istovremeno unošenje kuhinjske soli više nego što je potrebno, može biti opasno po život.
Hraniti decu i odojčad samo kokohom, takođe može biti opasno. Plesnive hranljive namir
nice nisu najbolje za želudac, jer mogu da budu nosioci najjačih izazivača raka.
Većina takvih i sličnih učenja često ima za cilj da, kroz prilagođenu ishranu, protura
svoje versko učenje.
Pravoslavni post je, s druge strane, jasan i nedvosmislen. Pravila se ne mogu menjati,
treba da se menja čovek. Svaki vernik ima slobodu izbora: spasenje ili propast.
Hrišćani poste sredom i petkom (monasi i ponedeljkom) uz četiri velika posta u toku
godine. Sve u svemu, na godišnjem nivou - pola-pola.
Smisao posta je da se čovek, u međusobnom odnosu sa svojom okolinom, odvaži da
se odupre iskušenjima i uputi na pravi put jačanja duha i tela. Sveti Vladika Nikolaj je
propovedao da su plodovi posta veliki i divni ne samo u duhovnom već i u telesnom pogle
du i, ukratko, ovako objasnio postove u pravoslavnoj crkvi:
„Post, kao potrebu za spasanje, ustanovio je Gospod naš Isus Hristos, svojim primerom
i svojim učenjem.
Cilj posta je očišćenje tela, jačanje volje, uzdizanje duše iznad tela i, iznad svega,
proslavljanje Boga i poštovanje Njegovih svetitelja.
Post se sastoji u uzdržavanju od mrsne hrane, u uzdržavanju od rđavih misli, želja i
dela, u umnožavanju molitava, dobročinstava, a isto tako i revnosti upražnjavanja svih
hrišćanskih vrlina.
Postovi se dele u dve grupe - na višednevne i jeđnodnevne. Postoji četiri višednevna posta
različite dužine: Božićni post (traje šest nedelja), Uskršnji post (sedam nedelja), Petrovski post
(različite dužine trajanja) i Velikogospojinski post (dve nedelje). Jednodnevni postovi su svaka
sreda i petak preko godine, osim Božićne sedmice, sedmice iza nedelje mitara i fariseja pre
Uskršnjeg posta, Uskršnje sedmice i sedmice Duhova. Drugi posni dani su Krstovdan, uoči
Bogojavljenja, Usekovanje glave sv. Jovana Krstitelja i Vozdviženje Časnoga krsta.“
Sa biološke strane gledano, post treba da ima dejstvo operacije bez noža. On doprinosi
da se ćelije oslobode viška belančevina, vode, kiselina i otrova. Naslage otpadaka metabo
lizma se sa godinama (starošću) gomilaju, usporavajući promet između kapilara, nervnih
ćelija i ćelija organa, i mogu biti uzrok hroničnih zapaljenja zglobova, tkiva i krvnih sudo
va. Pored toga, stvaraju se i preduslovi za pojavu tumora.
Telo ima razrađene postupke za vanredne okolnosti ishrane. Prelazi na rad u uslovima
varenja unutrašnjih zaliha. Glavni zadatak imaju jetra i bubrezi. Rad hormona se prilagođa
va naredbi da se energija štedi. Kada potroši zalihe ugljenih hidrata, telo prelazi na vlastite
masnoće uzimajući više tečnosti iz tkiva. Usled smanjene količine tečnosti u tkivima, srce i
krvotok rade lakše i bolje, krvni pritisak se snižava. Prazniji želudac smanjuje pritisak
olakšavajući disanje, u krvi ima više kiseonika što povoljno utiče na rad mozga i svih tkiva.
Post, u redovnim razmacima, kao što je pravoslavni, omogućava da se snaga organiz
ma racionalno koristi i osnažuje odbranu tela.
 U postu se smanjuje unos jestivih činilaca, pogodnih za nastanak bolesti, a kod
bolesnika je vidljivo poboljšanje izostankom unosa u organizam škodljivih materija.
Post je dokazano uspešan kod prekomerne telesne težine, reumatskih oboljenja,
degenerativnih oboljenja zglobova, povišenog krvnog pritiska, bolesti srca i krvnih sudova,
povišenih vrednosti masnoća u krvi, alergija, dijabetesa tipa II (staračkog dijabetesa), gihta
i kožnih bolesti. Od posta je velika i sigurna korist i za obolele od kancera, pošto se ćelije
tumora hrane belančevinama životinjskog porekla.
Naravno, post ne može da zameni lečenje i ne treba se odreći stručne pomoći lekara,
ali niko ne može da porekne istinu da ishrana po pravilima pravoslavnog posta nikome nije
škodila.
Ni u čemu ne treba preterivati, staro je pravilo, pa ni u postu. Ipak, evo i jedne intere
santne anegdote o čuvenom Bernardu Šou koji nikada nije jeo meso. Naime, kad su sjajnog
engleskog pisca upitali kako se oseća, a tada je imao preko 70 godina, odgovorio je:
„Izvanredno, samo mi lekari dosađuju tvrdeći da neću još dugo zato što ne jedem
meso. „
Nakon 20 godina ponovo su upitali, tada već 90-godišnjeg Šoa, za zdravlje.
„Još bolje sam nego ranije - odgovorio je. - Više mi niko ne dosađuje. Oni koji su tvrdili
da neću još dugo bez mesa, odavno su već - pokojni! „

Ko n e ž e li da bude brzo pokopan, neka je lo i p iće uzim a kao le k

Holandska poslovica

Savremeni čovek ima sve manje vremena za nabavku namirnica. Okružen je udob
nošću koja vodi u lenjost. Tome ponajviše doprinose zamrzivači i mikrotalasne pećnice uz
čiju pomoć se brzo pripremaju namirnice sumnjivih hranljivih vrednosti (duboko zamrznu
ta hrana i gotova jela).
Treba popraviti loše navike u pripremi hrane. Ima ,,ružnih“ kuhinja u kojima je hrana
večito prepržena, zagorela, izuzetno neprijatna za čulo mirisa. U prolazu pored nekog stana
postoje dva najčešća komentara: „Ovde nešto lepo miriše“ ili - „Požuri, ovde je nešto gadno
zagorelo“.
Znači, treba pirjaniti, kuvati na dobar način. Stručno, pametno.
Drugo, treba koristiti sve namirnice na raspolaganju, ali izbaciti škodljive određenom
organizmu.
Veoma je važno insistirati na raznolikosti, uz regulisanje količine hrane. Nije neophod
no stalno razmišljati gde ima hormona a gde aditiva. Savremeni čovek je jednostavno pri
moran da jede hranu kakva mu je na raspolaganju i ne može, kad god poželi, da se izađe
na planinu da bi pomuzao kozu hranjenu nezagađenom travom.
Svakako je važno i u psihičkom pogledu živeti zdravo. Valja uspostaviti harmonične
odnose sa okolinom, koliko god je moguće izbegavati stresove ili bar naučiti da su streso
vi sastavni deo života i da ih treba podnositi.
Veoma je preporučljivo umereno fizičko vežbanje, dovoljno kretanje, izbegavanje
preteranog iscrpljivanja „mozga i tela“ ali, istovremeno valja imati u vidu i da život nije
večiti odmor.
Zdrav život, ipak, ne treba da postaje opsesija, već samo zdrava navika kako u pogle
du ishrane, tako i u poglednu psihofizičkih aktivnosti u slobodnom vremenu.
 Zdravlje ugrožavaju mnogi štetni uticaji: veštačka đubriva (naročito nitrati), sredstva za
uništavanje štetočina (fungicidi, pesticidi, hlorisani ugljovodonici, teški metali), zagađenje
okoline (voda, vazduh, tle), postupci za čuvanje namirnica (antibiotici, sumpor, nuklearno
zračenje), genske manipulacije.
Korišćenjem biotehnologije u poljoprivredi i medicini, naročito sredinom 80-tih i
početkom 90-tih godina prošlog veka, nastali su brojni genetski modifikovani (GM) orga
nizmi i njihovi proizvodi.
GM biljke se proizvode u laboratorijama tako što se genetski materijal (gen ili čitava
DNK) neke vrste ubacuje u DNK poznatih biljnih kultura. Na taj način se unutrašnja gens
ka struktura modifikovane biljke zauvek menja, a željena osobina prenosi na naredne gen
eracije.
Dve ekonomski najznačajnije tehnologije proizvodnje semena GM žitarica i mahunarki su:
- tehnologija uvođenja Bacillus thurigiensis (Bt) gena; biljke počinju da proizvode sop
stvene pesticide i tako uništavaju nadiruće štetočine,
- tehnologijom uvođenja gena rezistencije na glifosat, stvaraju se semena rezistentna
na glifosat (Roundap) - herbicid.
Iako u stručnim krugovima postoje velika neslaganja o ekološkim, zdravstvenim i
društveno-ekonomskim posledicama upotrebe genetski modifikovane hrane, namirnice
nastale genetskim inženjeringom uveliko se proizvode i upotrebljavaju širom sveta.
Prehrambeni proizvodi dobijeni biotehnologijom, mogu da poprave kvalitet osnove
namirnice, njen ukus i sastav. Za nerazvijene zemlje, posebno je korisno gajenje pasulja
otpornog na patogene, virus-rezistentne papaje, pamuka, kao i pirinča obogaćenog vita
minom A. U skoroj budućnosti, treba očekivati da krompir apsorbuje manje ulja pri pržen
ju, kukuruz i soju sa povećanim sadržajem proteina, paradajz sa svežijim ukusom, kao i
slađe jagode.
Ilustracije radi, genetskim inženjeringom je 1998. dobijen krompir koji bi trebalo, kako
tvrde upućeni, da se koristi kod dijabetesa tipa I - oblika šećerne bolesti koji se javlja u det
injstvu i pređstavlja naslednu bolest. Ovaj krompir stvara humani insulin, a da bi on uspeo
da stigne tamo gde je potreban ,,vezali“ su ga za deo toksina kolere koji ga transportuje.
Testiranje sprovedeno na miševima pokazalo je da pomenuti krompir usporava razvoj
bolesti i umanjuje upalni proces u tkivu pankreasa, odnosno pomaže imunom sistemu da
prepozna i toleriše insulin. Ipak, još je u eksperimentalnoj fazi i ne zna se kakav će efekat
biti postignut kod ljudi.
S obzirom na to da se od pronalaska „lekovitog krompira“ na više mesta u svetu
pojavljuju žarišta kolere, pretpostavljam da su ispitivanja na ljudima već odavno krenula i
daju ,,zadivljujuće“ rezultate...
Izvesna je i proizvodnja vakcina za oralnu primenu. Proizvodile bi se tehnologijom
GM, bile bi jeftinije, lakše za čuvanje, manje stresne za upotrebu od dosadašnjih, a koris
tile bi se za prevenciju dijareje, kolere i hepatitisa B.
Genetskim inženjeringom se mogu preneti alergeni iz namirnica sa poznatim aler
gogenim svojstvima (kikiriki, orah, školjke i riba) na takozvane sigurne. Na primer, alergen
iz brazilskog oraha prenet je u soju kako bi se poboljšao proteinski sadržaj, što je od znača
ja za ishranu životinja. In vitro i testom kožne probe potvrđeno je da GM soja reaguje sa
IgE osoba alergičnih na brazilski orah. Znači, ove osobe bi alergijski reagovale (možda čak
i fatalno) na soju.
 Žita koja sadrže toksin Bacilus thurigiensis (Bt) mogu štetno delovati na ljudsko
zdravlje.
Skoro polovina (44%) gusenica hranjenih u laboratoriji isključivo listovima mlečike sa
nanetim polenom Bt kukuruza, uginulo je za četiri dana. Polen GM žita se može širiti insek
tima i vetrom na velike daljine, čak oko 180 kilometara, ali ga pčele i vetar mogu preneti i
nekoliko desetina kilometara dalje. Širenjem polena, jedna od sto biljaka u nekom polju
može postati GM hibrid.
Dokazano je da udisanje toksina Bt dovodi do smrtonosnih infekcija pluća kod miše
va, a najbliži srodnik Bt je B. anthracis što može biti od izuzetnog značaja po zdravlje.
Studijom „slučaj - kontrola“, sprovedenoj u Švedskoj od 1987. do 1990. godine
dokazana je povezanost između upotrebe jednog od najprodavanijeg herbicida u svetu - gli
fosata i non-Hočkinovog limfoma. Samo 1998. je preko 112.000 tona glifosata upotrebljeno
u svetu, posebno za zaštitu pirinča u Aziji. Međutim, u većini zemalja Azije ne postoje
nacionalni standardi za rezidualne ostatke glifosata, a monitoring te hemikalije u namirni
cama se ne praktikuje. Proizvođači glifosata tvrde da nije štetniji za zdravlje od soli ili kafe.
Veštački uneti genetski elementi mogu da prokrijumčare i neželjene gene u ćeliju
(genom) domaćina, što može dovesti do mutagenih i kancerogenih posledica.
Pod pritiskom javnosti, neke evropske zemlje i Japan su uvele obavezno deklarisanje
za sve proizvode zasnovane na biotehnologiji i ograničile njihovu upotrebu. Mnogi stručn
jaci su protiv propisivanja najmanjeg dozvoljenog nivoa kontaminacije (npr. ispod 1%). Bri
tansko udruženje lekara zatražilo je moratorijum za gajenje GM žitarica, ali je vlada to
odbila i predložila istraživanja o eventualnim zdravstvenim rizicima upotrebe GM namir
nica. Prihvaćeno je pravo potrošača da upotrebljavaju hranu koja nije GM, ali i pravo
proizvođača da je prave. Vlade Francuske, Austrije, Grčke i Luksemburga zabranile su uvoz
GM žitarica, čak i uz dozvolu EU. FDA još uvek nije izmenila svoj stav o bezbednosti
upotrebe GM hrane, usvojen 1992, pre svega iz materijalnih razloga.
Zemlje u razvoju tek uvode zakonske propise o biološkoj sigurnosti namirnica, pošto
će se u narednih pet godina najviše GM žita upravo u njima uzgajati. Pre svih, u Brazilu i
Indiji, kao najugroženijim u tom pogledu.
EU komisija je predložila da hrana sa više od jedan odsto GM treba da se etiketira, ali
to nije dobro prošlo u Švedskoj gde se insistira na nultoj toleranciji. I Britanija je protiv
etiketiranja hrane sa sićušnim tragovima, tvrdeći da to nije ni praktično, niti je izvodljivo.
Visoko obrađeni proizvodi, kao što su ulja u kojima se ne može detektovati GM budući da
je DNK uništena, takođe će biti podložni etiketiranju.
Pre samo desetak godina, mnogima je smetalo kada bi u voću ili salati našli crva ili
puža, iako su ekolozi uveravali da je to zdravo, jer „nije prskano“. Danas je voće i povrće
na izgled lepše, duže traje, ima jači miris, ali od crva i puža ni traga. Šta će se sa tim namir
nicama i potrošačima dogoditi u idućih deset ili dvadeset godina, jedno je od najvažnijih
pitanja za stručnjake i širu javnost.
Genetskim inženjeringom (ili rekombinantnom DNK tehnologijom) geni se prenose
horizontalno, sa jedinke na jedinku, za razliku od prirodnog, vertikalnog prenosa - sa
roditelja na potomstvo. Kada se geni prenose među jedinkama iste vrste, usmeravaju se
prirodni procesi ukrštanja i selekcije, a barata se osobinama prirodno prisutnim unutar iste
vrste. Ako se geni prenose između nesrodnih vrsta, stvaraju se nepostojeći organizmi u
prirodi. Izabrani geni se izdvajaju iz ćelije jednog organizma (životinje, biljke, bakterije ili
virusa) i ugrađuju u ćeliju druge vrste (npr. u soju), kako bi se promenila njena svojstva.
Najčešće genetski tretirane biljke su kukuruz, paradajz, soja i uljana repica za stočnu
hranu.
Pobornici GM hrane, uglavnom, tvrde da će ona spasiti od gladi sve brojnije svetsko
stanovništvo i osloboditi svet zavisnosti od hemije, a profit spominju kao manje važan. Pro
tivnici uzvraćaju da je GM hrana opasna po okolinu i ljudsko zdravlje.

Ko koga laže?

A ko b a d te p o g led na p
o
d
a
tkeokanceru debelog creva,
optim alna količina crven ogm esa koju je d e te treba da bude - nulal
Dr Volter Vilet, istraživač sa Harvarda

Britanski naziv ,,Frankenštajn-hrana“ odražava svu nesigurnost evropskog potrošača

iscrpljenog ,,ludim“ kravama (1996) i dioksinom zagađenim belgijskim pilićima (1999).
Austrija je prva u Evropi donela Zakon o zabrani uvoza, proizvodnje i upotrebe GM
proizvoda. „Laboratorijsko ratarstvo“ nije nipošto slučajno nastalo u velikim međunarod
nim korporacijama. One traže model što jeftinije serijske proizvodnje, bez razmišljanja o
posledicama.
Ni vegetarijanci, ni svi uvereni da jedu pametno, ne mogu više biti sigurni da je ono što
unose u organizam dar prirode. Soja je, na primer, sastavni deo mnogih namirnica i obro
ka, a često je GM.
Nemoguće je unapred znati kako će se gen druge vrste ponašati u genomu novog
domaćina, u novoj sredini. Može li to rezultirati smanjenjem prehrambene vrednosti ili čak
stvaranjem novih ili potenciranjem poznatih alergena, otrova ili kancerogenih materija?
Tehnologija ,,izrezivanja“ gena nije najpreciznija. Osim željene sekvence nukleinskih
kiselina, primaocu se može preneti i nešto što se ne zna kako će delovati, slično fenomenu
računarskog virusa. Novi genetski materijal i osobine, stvaraju u ćeliji novi biohemijski
milje. Koje su moguće posledice? Teško je predvideti.
Prema najnovijim istraživanjima, GM biljke kod ljudi mogu da izazovu alergije,
pa i otpornost na antibiotike. Ukoliko se takvi simptomi prošire, posledice je lako
predvideti. No, neće biti očigledne samo u prvoj generaciji. Kod njihove dece, pret
postavljaju naučnici, mogu se pojaviti nove, nasledne bolesti i biće ih teško dijagnos
tikovati.
U avgustu 1998. mnogo se pisalo o slučaju dr A. Puzaia iz Poljoprivrednog zavoda u
Aberdenu: javno, na TV-u, objavio je da je transgeni krompir razorio imunološki sistem
miševa izazvavši atrofiju mišića. Zavod ga je oterao, jer je navodno širio lažne informacije,
ali su se pobunile njegove kolege. Engleska javnost je dr Puzaia počela da slavi kao viteza
u borbi protiv transgenih čudovišta.
Afera StarLing je takođe doprinela oblikovanju javnog mnjenja. StarLing GM sorta
kukuruza, proizvedenog za stočnu hranu, „nekim čudom“ našla se na jelovniku meksičk
ih restorana u SAD. Oko 20.000 ljudi, većinom dece, dobilo je alergijske reakcije. Američki
ekološki pokret je, posle istrage, objavio da su svi oboleli jeli pomenuti kukuruz u mek
sičkom restoranu.
 Da bi paradajz bio otporan na bolest, u njega se unosi gen virusa ili bakterije. Gen ško
rpije ili ljudski gen, čini ga otpornim na insekte i teške metale, a gen muve održava svežinu.
U jagodu se unosi gen ribe list, kako bi se usporilo truljenje. Krompir se kokošjim ili ljud
skim genima može modifikovati da bude otporniji, manje privlačan parazitima, pa čak i da
upija manje ulja pri prženju. GM pirinač ima više vitamina. Lososi i pastrmke se tove ljud
skim genom rasta. Duvanski listovi se obogaćuju genom svica, kako bi svetlucanjem upo
zorili farmera da im nedostaje voda.
Međutim, istraživanja započeta još pedesetih i nastavljena na Harvardu, u poslednjoj
deceniji 20. stoleća, pokazala su nesumnjivu vezu između načina ishrane i najtežih obolen
ja našeg vremena.
Amerikanci, recimo, odaju najveću zahvalnost šalši, prelivu od paradajza za špagete.
Istraživači sa Harvarda, smatraju da ovaj preliv, spravljen od svežeg paradajza sa malo
maslinovog ulja i češnjem belog luka, može da spreči ili umanji rizik od pojave tumora
prostate za celih 50 procenata.
Da li je baš tako? I jeste i nije. Ispitivanjem obavljenim na 48.000 muškaraca, ustanov
ljeno je da ovaj tip hrane jeste efikasan samo ukoliko se konzumira najmanje deset puta
nedeljno. Stvar nije jednostavna, kao što se u prvi mah čini, ali značaj koji se pridaje prelivu
od svežeg paradajza (u decembru 1998. ovom sosu je posvećen poduži članak u ,,Njusviku“)
potvrđuje veliko interesovanje naučnika koji se bave odnosom hrane i tumora.
Istraživanja koja su započela još pedesetih i nastavljena u poslednjoj deceniji 20.
stoleća, pokazala su nesumnjivu vezu između načina ishrane i kardiovaskularnih obolenja
(„inicijalna kapisla“ za infarkt), da bi osamdesetih sličan odnos bio postavljen i između
konzumiranja hrane i pojave raka. Ne samo tumori digestivnih organa (želudac, debelo
crevo, jetra) već i karcinom dojke, grlića materice i jajnika su u dubokoj korelaciji sa onim
što nam se svakoga dana nalazi na tanjiru.
Upravo to i poručuje zanimljiva izjava direktora Sektora za onkologiju u Centru za
kancerogenu prevenciju u Njujorku Mičela Gejnora, koji ističe:
,,Od laboratorijskih ispitivanja zavisi zdravlje čoveka u budućnosti, a budućnost zavisi
od ishrane...“
Lepa igra reči koja dobija puni smisao upravo u sve masovnijem i glasnom tvrđenju
naučnika da ishrana utiče praktično sa 50 procenata na čovekovo zdravlje, ali se čovek
olako odnosi prema tom problemu.
Američki istraživači zaključili su ispitivanja publikacijom koja će po svemu, biti epo
halna, jer detaljno analizira uticaj ishrane na pojavu kancera. Osnovna poruka je da pre
venciju protiv raka čini ishrana, koja se razlikuje od one uobičajene u industrijskim zem
ljama. Svetski onkolozi sve to više ne smatraju utopijom. Karlo la Vekja, epidemiolog na
Institutu „Mario Negri“ iz Milana uverava:
„Saveti higijenske, zdrave ishrane, koju dajemo mi, dijetetičari, identični su sa saveti
ma preventivnih mera protiv kardiovaskularnih oboljenja...“
Ekološke statistike su zanimljive kad je reč o rasprostranjenosti pojedinih tumora u
raznim oblastima planete i potvrđuju direktan uticaj hrane na pojavu karcinoma. Zanimljive
su i razlike u kanceroznim oboljenjima, jer nesumnjivo potvrđuju tezu o dubokoj korelaciji
ishrane i najtežih bolesti našeg vremena. Tako, na primer, rak želuca je za 25 procenata
češći u Japanu nego u Ugandi, rak na jetri je višestruko rasprostranjeniji u Mozambiku nego
u Engleskoj, dok je u SAD rak na debelom crevu čak deset puta rašireniji nego u Nigeriji.
 Ovi podaci su snažna potvrda u kojoj meri jelovnik utiče na pojavu kancera. Ekološke studi
je su otkrile velike razlike u oboljevanju od raka starosedelaca i emigranata. Tako, na primer,
Nigerijci oboljevaju ređe od tumora debelog creva, želuca i jetre nego njihovi rasni pripadnici nas
tanjeni u SAD, gde se hrane kao i ostali Amerikanci. Isti fenomen je uočen kod Japanaca koji su
emigrirali na Havaje, gde je način i stil života tipično zapadni, i od onih koji su ostali u zemlji.
Očigledno je da razlike u rasi ne utiču na pojavu tumora (ili to čine u minimalnom pro
centu), već način života, odnosno hrana koja se unosi u organizam. Simptomatično je,
takođe, da je u zoni Firence i Ravene tumor želuca dvostruko prisutniji kod stanovnika
nego u Milanu, Padovi, pa i Torinu i četvorostruko rasprostranjeniji nego na jugu zemlje.
Razlog nije nepoznat: u pomenutim oblastima mnogo više se unose u organizam meso i
suhomesnati proizvodi.
Dakle, u krajevima i oblastima koji su više indusrijalizovani, posebno na italijanskom
severu, rak je višestruko rašireniji nego na jugu ili ostrvima, što se tumači različitom ishra
nom. Upravo tamo gde nema industrije, na sto se iznosi šalša od paradajza. Prema nekim
istraživanjima (i savetima), ishrana ljudi u industrijski razvijenim zemljama Zapada treba
lo bi da se vrati na onu iz davne prošlosti.
Otkako je čovek evoluirao i od nomada postao zemljoradnik, hranio se celarijama i
povrćem, osim u danima praznika, kao i jelima spravljenim od domaćih životinja. Najčešće je,
ipak, jeo voće i povrće. Takav način ishrane nije provodrao tumore. Problemi su nastali kada su
ljudi počeli da koriste rafinirano meso, šećer i brašno, kakvi u davna vremena nisu postojali.
U proteklu deceniju i po specijalnih naučnih ispitivanja, sačinjen je spisak ,,loših“ i
,,dobrih“ namirnica. Gruba podela na jedne i druge bila bi sledeća: među ,,loše“ su suviše
masna mesa, mast i hleb, među ,,dobre“ su peciva od integralnog brašna, povrće i voće,
riba. Osnovni problem je, ipak, u večnom pitanju: koliko su ljudi spremni da prihvate savet
i sebe disciplinuju u ishrani.
A cveće? Cveće niko ni da pomene. Hajde da, bar malo, ulepšam ovo kazivanje. Naime,
korišćenje cveća i ukrasnih biljaka u ljudskoj ishrani nije samo savremeni pomodarski
trend. Postoje mnoga svedočenja o tome da su i stari narodi koristili određene cvetove za
spravljanje najrazličitijih jestivih namirnica.
Prema Apiciju, stari Rimljani, čuveni kuvari i gastronomi, pravili su aromatična vina
dodajući im latice ruže i ljubičice. Tokom 17. i 18. veka, kada se kulinarstvo izdvojilo kao
posebna veština, cveće je bilo važan dodatak jelima. Jedna knjiga iz 1653. godine sadrži
recepte za pravljenje sirupa, sirćeta i kolača od ruža, ljubičica i rumenke.
U modernom kulinarstvu cveće se najviše koristi za pripremanje slatkiša, kolača,
pudinga, sorbea, džemova i marmelada. Proslavljeni gastronomi, pak, određene vrste cveća
koriste i za pripremanje slanih jela i salata, i to: dan i noć, jagorčevinu, neven, lavandu i
ružu damaskenu (tj. đul ružu).
Em ukusno, em mirišljavo...

Ipak, m oram prizn ati, kako m i se čini, da čovek uprkos svim svojim p le
m en itim vrednotam a jo š na se b i n osi n eizbrisivi p eča t svog n iskog porekla
Čarls Darvin

Za milione gladnih ljudi u svetu, ponajviše u Africi gde nemaju ni trave, Vatikan ima
rešenje - GM hranu: ,,Ko je gladan ne bira, jede sve“, izjavio je visoki funkcioner Vatikana
2002, predstavljajući Svetu stolicu u OUN. GM hrana bi mogla da posluži da se nahrane
gladni u svetu, uključujući i stanovnike Zambije. Ta zemlja je odbila donacije u hrani iz
SAD-a, zbog straha da GM proizvodi nisu zdravi za ljude.
U Srbiji je, prema Zakonu o GM organizmima iz 2001, zabranjeno sejanje GM kultura.
Međutim, u julu 2003, u Vojvodini je pronađeno više od 50 parcela zasejanih zabranjenom
GM sojom. Isto, i na devet parcela u Mačvi i na jednoj kod Beograda. Soja je uništena, a pro
tiv vlasnika parcela su podnete krivične prijave.
Slično, ali u mnogo većem obimu, desilo se i u okolnim selima Šapca 2005. godine.
Posle silnih natezanja proizvođača GM soje i vlade, nađeno je solomonsko rešenje po kome
bi trebalo da budu i vuci siti i sve ovce na broju, međutim, samo na jedno pitanje nije dat
odgovor: odakle marljivim mačvanskim ratarima seme GM soje, ko se krije iza cele priče,
to jest, gde su i od koga nabavili „seme zla“? Zar nije logično ,,napasti“ izvor kad se posled
ica sama po sebi otkrila? Da li je uništen sav rod ili je koja njiva zasađena GM sojom ipak
izbegla kontroli? Šta će se desiti ukoliko se naredne godine u drugom kraju Srbije pojavi
uspešan rod genetski modifikovane soje?
Sve više je, na žalost, parcela pod GM sojom, kukuruzom i ostalim spornim kultura
ma. Posao je toliko unosan da se širi neverovatnom brzinom. Na udaru nove mafije našle
su se nerazvijene zemlje Istoka. Tamo je lakše pronaći seljaka da svoju parcelu zaseje GM
semenima.
Eksplozija stanovništva i veštačko osemenjavanje, genetika i neurofiziologija, kao i
društvene i psihološke nauke, u najmanju ruku su isto onako krupni kao i zloupotreba
atomske energije, pa ne treba sumnjati da su sva ta otkrića u istoj meri epohalna koliko i
prethodna. Razaranju tradicionalnih osnova etičkih postulata i nemogućnost nalaženja
zamena za njih, doprinosi eksplozivan razvoj biologije.
Za utehu, evo najnovijeg jelovnika najpoznatijih ,,GM kuvara“ objavljenog u ,,Politici“
početkom avgusta 2005. godine sa nadnaslovom „Prvi put stvoreno veštačko meso“,
naslovom „Odrezak iz ćelije“ i podnaslovom ,,U laboratorijskim uslovima dobijeno riblje
tkivo za ishranu“:
„Što prija kosmonautima, prijaće i ostalima. U opitima pod okriljem NASA, u labara
torijskim uslovima, stvorene su male količine jestivog mesa. Dobro ste pročitali: ni iz čega
stvorene ili, bolje reći, iz jedne ćelije!
U suštini, zamisao naučnika ogleda se u tome da osete drukčiji ukus jedući veštačke
odreske goveda, živine, svinja, ovaca ili riba, a da ne primete razliku u sastavu i izgledu.
Zar vas ne uzbuđuje pomisao na pileće grudi bez gajenja kokošiju, i to koliko poželite?
Grupa naučnika iz SAD i Holandije nedavno je uglednom međunarodnom časopisu
prikazala dva nova tehnološka postupka iz inženjerstva tkiva koji će, jednog dana, uroditi
dovoljnim količinama mesa za ljudsku ishranu, nastalog u laboratorijskim posudama. To
je prva naučna rasprava ove vrste u svetu.
Već na prvi pogled uočavaju se mnoge koristi, a jedna od najvažnijih jeste nadziranje
hranljivih sastojaka. Većina vrsta životinjskog mesa obogaćena je masnom kiselinom
omega 6, i to u zamašnim iznosima, koja povećava holesterol u krvi i izaziva druge
zdravstvene tegobe. U laboratorijskom mesu možete je zameniti drugom masnom kiseli
nom, omega 3, gotovo bezopasnom za ljudsko zdravlje.
Na isti način smanjiće se na najmanju meru hemijsko zagađenje iz okoline (hrana i
lekovi koji se daju životinjama).
 Odavno je poznato da iz jedne izdvojene mišićne ćelije krave ili pileta možete da nači
nite hiljade novih. U ogledima za potrebe NASA istraživači su u laboratoriji stvorili male
količine ribljeg mesa, tragajući za izvorima hrane na dalekim svemirskim putovanjima. U
budućim letilicama moraće da bude više mesta za gorivo, nećete moć,i kao pravedni Noje,
da ukrcate sve domaće životinje.
Ali, do tih dana (bolje reći: godina) valja savladati još neke tehnološke prepreke.
Prvi od pomenuta dva načina podrazumeva dobijanje dovoljnih količina mesnog tkiva
u tankim narescima odgajanjem ćelija na tanušnim membranama, sa kojih se naslage ski
daju i slažu jedna na drugu do željene debljine. Drugi obuhvata uzgajanje mišićnih ćelija u
vidu (trodimenzionalnih) perli koje se obogaćuju kao pljeskavice.
Dakle, gajenje raznovrsnih tkiva, mišićnih i masnih, imaće u konačnom ishodu meso
koje će prijati ljudskim nepcima.
Najveći izazov je postići izgled prirodnog, jer i čulo vida učestvuje u postizanju ukusa,
zbog čega će se ćelije mišića rastezati na podlozi za gajenje. Uostalom, i u životinjskom telu
se same od sebe razvlače.
Na kraju ostaje da potrošače ubedite da ne odbijaju veštačko meso. Očekuje se da će
se, najpre, dopasti ljudima koji se protive ubijanju životinja, zabrinuti su za ispravnost
hrane i čistoću prirode i uživaju u ishrani prilagođenoj vlastitom ukusu.
Koristi su takoreći ogromne: čovečanstvo se suočava sa rastućom potrebom za mesom
(u mesnim prerađevinama) - za deset godina Kina je udvostručila potrošnju, a Indija je u
minulih pet pojela piletine dvaput više nego u prethodnom razdoblju. Dalje nabrajanje
potkrepilo bi dotično predviđanje.
Rečju, nalazimo se pred iskušenjem da, u teorijskom smislu, iz jedne ćelije opskrbimo
celu planetu. I da zauvek zaštitimo životnu sredinu i ljudsko zdravlje. Na duži rok to je
sasvim izvodljivo.
Ko će se usuditi da propusti takvu priliku gledajući sve više gladnih usta svuda oko
nas?“

Kada bism o im ali dovoljno znanja, sve bolesti bism o m ogli

da sprečim o i sv e da izlečim o pravilnom ishranom
Prof. Spins, tvorac američke nutricionističke škole

Što se tiče nastajanja bolesti, savremena medicina nije otišla mnogo dalje od sred
njevekovne. Nekada je nastanak bolesti tumačen zlim silama, vešticama i čumama. Tadašn
ji lekari su pomagali bolesniku isterivanjem ,,đavola“. Nekom su pomogli, nekom nisu.
Važno je samo to da je vera u izlečenje spasila 50 odsto spašenih, a drugih 50 odsto dobrim
delom može da zahvali snažnom organizmu i biljnim lekovima. Te „dobre trave“ su, u naj
manju ruku, podjednako uspešno lečile kao savremeni lekovi.
Antibiotici su doneli preokret u medicini. Ali, kao i svi značajni događaji i sve mode,
pogotovo dugotrajne, vremenom su napravile štetu ne samo u pojedinačnim slučajevima,
već i u pogledu ukupnog razvitka bolesti.
Ako smo utvrdili da su svuda prisutni mikroorganizmi izazivači bolesti, onda je jasno
da gotovo svaki čovek nosi u sebi i - bacil tuberkuloze. Neki od njih rade neposredno sa
TB-bolesnicima, a nikad se ne razbole? Sigurno ne samo zato što jedu slaninu i beli luk.
Od suštinskog je značaja to što se najugroženiji najviše brinu o vlastitom zdravlju.
 Izazivači bolesti su tu, u nama, a pitanje je samo kada će da ,,prorade“. Da bi se to
dogodilo, potreban je - pad imuniteta. E, sad, šta je to pad imuniteta? Kako se manifestu
je? Koje su mu prateće pojave? Sve su to „opšta mesta“. A budući da svi poseduju imunitet,
njegovim padom se otvaraju vrata. Zašto? Kako? Ne može se poreći da su mnoge osobe sa
izraženo slabim imunitetom u odličnom zdravlju, uprkos tome što u organizmu nose
mnoštvo klica, praklica i svega ostalog što je prirodno, neophodno i nezaobilazno u
čovekovom organizmu. Zašto ne oboljevaju kad su se stekli uslovi - izazivači bolesti i loš
imunitet? Njima je taj i takav imunitet očigledno dovoljan. Drugima je, međutim, dovoljan
i najmanji pad imuniteta da bi im se u organizmu stvorio haos.
Nije, valjda, da se savremena medicina ponovo vraća čumama i vešticama? Krajnji
apsurd! Zašto čovek, bez vidljivog povoda i najave, najednom postaje alergičan? Šta je izaz
valo alergijsku reakciju? Tabula rasa! Još uvek nije rešeno, a kada će - ne zna se! S obzirom
na dosadašnje iskustvo, iza svakog ,,eureka“ ne stoji uzvičnik već novi znaci pitanja.
Kao što čovek ne može do kraja da prodre u vasionu, tako ne može do kraja da prodre
ni u mikrokosmos živog organizma. Svaki list, svaka travčica može da oboli, kao i čovek.
Ako se kaže da je reč o određenom indikatoru, to znači da se ni bolest ne može pojaviti pod
bilo kakvim uslovima, odnosno, u odsustvu virusa i klica. Pojaviće se neka druga, inicirana
određenom klicom, bakterijom ili drugim uzrokom iz mikrosveta organizma, a može se
steći i više različitih uzročnika.
Svaki organizam ima ponešto, virus, bakteriju itd, ali istovremeno postoji i njihov
ograničavajući faktor rasta ili, pak, virus hranjen virusima druge vrste. Zanimljiva je i pojava
„lekovitih bolesti“. O čemu je reč? Korišćenjem elementarne logike, može se doći do zaključ
ka da virusi-izazivači kancera (ako se uopšte sme govoriti o virusima u tom kontekstu) u
velikoj meri ometaju, koče i suzbijaju viruse-izazivače nekih drugih bolesti. I obmuto.
Ukoliko se zaključci donose na osnovu broja slučajeva i analiziraju egzaktnom i veoma
jednostavnom naučnom metodom, priča poprima interesantan tok. Od, recimo, 100 sluča-
jeva kancera, lako se može ustanoviti kod kolikog broja obolelih da se bolest javila usled
pada imuniteta, pušačke zavisnosti ili delovanja nekog drugog uzročnika. Sve se, dakle,
svodi na - „izazivač kancera“. Nikome, međutim, ne pada na pamet da sprovede paralelno
istraživanje u cilju ustanovljavanja procenta pripadnika „rizične gm pe“ (oslabljenog imu
niteta, pod uticajem stresa, pušača, itd.) kod kojih se bolest nije razvila.
U svetlu pomenutog, navodim rezultate studije u Londonu. Mnogi HlV-eksperti, među
njima i prof. Gazar, tvrdili su da odnos T4 : T8-limfocita kod zdravih osoba iznosi 2 : 1 ,
odnosno 2500 : 1250. Odmah sam demantovao njihove tvrdnje rezultatima studije sprove
dene na 100, slučajno odabranih, HlV-negativnih osoba. Naime, rezultati pomenute studi
je jasno su govorili da je prosečna vrednost T4-limfocita kod zdravih osoba oko 850, kod
srednje zdravih 600, a kod imunokompromitovanih bez HlV-infekcije oko 360.
Neprofesionalno je, čak i neetički, iz mnoštva izabrati bolesne i na osnovu njihovih
podataka analizom tražiti „zajednički imenitelj“. Po toj logici, ne čudi što izrazito veliki broj
pušača boluje od kancera. Razlog je jednostavan: ima veoma mnogo pušača, a prilikom
određivanja „zajedničkog imenitelja“, nema - kontrolne grupe. Belo stanovništvo Amerike
ima najveću frekvenciju kancera pluća u svetu, međutim, procentualno je mali broj pušača.
Ukoliko se i nađe neko ko nikad nije pušio, a oboleo je od kancera, lekari će to obrazloži
ti „pasivnim pušenjem“. Pojedincima duvan zaista škodi, ali šta raditi sa obolelima od tešk
ih napada alergije i gušenjem u vreme cvetanja lipe? Drugima smetaju jaja, trećima mas-
noća... Da bi se napravile odgovarajuće i merodavne analize, tj. da bi se takvi rezultati pri
hvatili kao validni, valja znati da nije markiran pravi uzrok. A šta je, zapravo, uzrok - uko
liko su virusi i klice indikatori, a ne može se više govoriti ni o imunitetu kao čvrstoj osnovi?
Čovek ima neverovatnu potrebu da mu sve bude jasno i, naravno, pri tom ,,upakovano“
u ljudske granice. On ne može da se zamisli van prostora i vremena, njegovih „ograničava-
jućih faktora“. Znači, svest, apsolutno i bespogovorno upravljanje prema prostoru i vre-
menu, nameće i čitav sistem mišljenja na kome se bazira čitav sistem nauke. Sve ima uzrok
i posledicu, sve ima vreme i mesto trajanja. A, u suštini, van ljudskog mozga odnosno
ljudske civilizacije, ne postoje ni prostor ni vreme.
Hajde da zađemo u svest jednog zeca. Koliko mu je važna trava, koliko drveće, gde mu
je nebo, šta zna o mikrobima? Šta će mu sve to, kad ne zna ništa o vremenu? On samo
oseća da je došla zima i da mu je hladno. Neke životinje intuitivno znaju da treba da spreme
hranu za zimu, ali ne iz ličnog, već na osnovu kolektivnog iskustva. Dozvoljavaju da ih vodi
kolektivna svest i pamet. Uprkos tome, nemaju svestan stav o vremenu, da li je noć ili dan,
kad treba da idu na spavanje, a kad da se probude...
Spuštanjem u dubine porekla života, smrti i bolesti, dolazi se do irealnog, čiste mist
ike, ali i otkrića još jednog detalja mehanizma po kome se svi ti procesi odvijaju. I kad čovek
kaže da je siguran gde je stigao i krene u dalje objašnjenje pojma koji ga je povukao na
istraživački put, shvata da je daleko od konačnog i da mu tek predstoji put u dubinu i sušt
inu pojma, problema, zadatka, istraživačkog poduhvata... Znači, virusi, bakterije, klice,
osumnjičeni izazivači bolesti ili bolesnog stanja, samo su indikatori. Uzrok nije ni pad imu
niteta, već samo indikator. A kada se već steknu svi neophodni uslovi, organizam može da
se razboli od jedne bolesti ,,po izboru“.
Šta je stres? U suštini i dubini, recimo, samo želja za autodestrukcijom ili čak
iskustvo. Bolest je veliko iskustvo duše. Zar i najobičnije ,,odležavanje“ gripa nije, u
suštini, samo još jedno iskustvo duše? Neko će leći u krevet, slušati razne savete, piti
čajeve, lekove, antibiotike, ili reći da ga je baš briga za grip! Možda će dobiti zapaljen
je pluća a možda i neće oboleti već ozdraviti na nogama. Lekar će reći: „Mogu da obole
srce ili zglobovi, od neodležanog gripa ostaju teške posledice!“ Onaj će, na to, reći:
„Baš me briga!“ i neće dobiti ništa od pomenutog. Opet ona ista priča. Koliko ljudi oboli
od srca, a da to nije posledica nepreležanog gripa? Koliko ljudi ne odleži grip i nika
da ne oboli od artritisa? I opet se dolazi do lavirinta bez izlaza. Ipak, postoji svetlost.
Nada za Srbiju!
Trezven lekar, naravno, ne bi smeo da kaže da je reč o božjoj volji. Ali kad nađe onu
mrvicu novog, reći će: Eto, to nije Božja volja, već samo - obična klica.

M i nem am o toliko p a m eti da bism o m ogli sam o m isliti.

Treba n ešto ra d iti i m isliti, u z rad, onoliko koliko m ožem o.
Duško Radović

Drugi mehanizam vlada svetom, životom i smrću, srećom i nesrećom, bolešću i zdrav
ljem, i čovek ga može nazvati kako god hoće. Sve ima uzrok i razlog. Da li glavnu ulogu
obavezno igra genetika? Prirodno je da u sebi nosim klice istih bolesti od kojih je bolovala
i moja majka, ili bar većinu. To je sličnost po sklopu, sastavu, organizma. Ipak, mnoge se
neće razviti u meni, iako je moja majka patila od njih. Ali, imaću neke od kojih moja majka
nije bolovala. Lekar će to izgovoriti sa zadrškom da ne bi izgubio poverenje pacijenta, što
je jedan od glavnih faktora uspešnosti lečenja.
Izazivači bolesti, kako ih naziva zvanična medicina, a mi smatramo za indikatore,
mogu da uđu u ,,nesporazum“ ili ,,sporazumno“ koegzistiraju sa praklicama i zarobljenim
praklicama - mitohondrijama. Praklice su autohtone, starosedeoci organizma od rođenja
do smrti, pa i posle nje. Prisutne su još od začeća. Ukoliko je svaka čovekova ćelija
mikrouniverzum, šta se to pokreće u praklicama i kakvu ,,igru“ igraju sa ,,došljacima“ -
virusima, mikrobima?
Kao primer navodim istraživanja Todoxin-ove naučne grupe u Durbanu (Južnoafrička
republika). Tamošnje crnačko stanovništvo ima u krvi specifične, srpaste, eritrocite čija
uloga (pored ostalog) nije samo odbrana protiv malarije, već i specifična veza sa praklica
ma i mitohondrijama. Todoxin-ovi preparati su, zahvaljujući interakciji biljnih praklica
(slobodnih i zarobljenih u ljudskom organizmu), pokazali skoro stoprocentnu delotvornost
i biološku iskoristivost, naročito kod HIV/AIDS-pacijenata.
Još uvek nije toliko komplikovano, niti toliko udaljeno, objašnjenje života u poređen
ju sa onim o njegovom prestanku u živom organizmu. Znamo šta se dešava: zaustavlja se
krvotok, prestaje rad srca, mozga, organizam se urušava... Međutim, kako je i da li je
moguće zaustavljanje pomenutog procesa?
Zašto prof. dr Zoričija, direktora Infektivne klinike u Rimu, muče sumnje u znanje
medicinske nauke? Kako je moguće da sam, posle eksplozije ručne granate na Kosovu
1941, iskrvario, umro i - oživeo posle 72 časa!? A svemu tome je prisustvovao otac profeso
ra Zoričija! Na osnovu čega se, onda, tvrdi da mozak ne može da funkcioniše duže od 5
minuta bez kiseonika? Jedino preostalo objašnjenje jeste da je smrt izlazak iz tela. U tom
slučaju je objašnjenje života - prisustvo duše u organizovanoj masi organske materije.
Doista, šta je telo ako ne masa organske materije sređena na poseban način?
Duša, znači, ulazi i izlazi iz tela. A ako duša već upravlja životom i smrću organizma,
onda to svakako čini i sa bolešću. Zapravo, povezuje indikatore i preobražava u bolest.
Zaista previše za razum strogo racionalne nauke.
A gde su Filadelfijski eksperiment i Bermudski trougao? Pilot i avion se pojavljuju posle
50 godina, ni dana stariji! Kako, dakle, funkcionišu praklice na nivou žive i ,,nežive“ materije?
Možda je reč o dezintegraciji i dezintegrisanom stanju. Potrajalo je izvesno vreme i, sti
cajem okolnosti, ponovo integrisalo. Za vreme dezintegracije vreme nije teklo, vremena i
nije bilo, samim tim nije ni započet proces starenja. Dezintegrisano telo ne preživljava
atmosferske, tehničke, hemijske i druge uticaje od kojih raste, stari i propada organska, ali
i neorganska materija.
Tvrdnja da se u osnovi čitavog pojavnog sveta nalazi vreme, odnosno da se iz vreme
na sve rađa, nalazi se u osnovi mnogih verskih i filosofskih shvatanja. A vreme se deli, poz
nato je, na prošlo, sadašnje i buduće.
Prošlo vreme odgovara materijalnom, a buduće duhovnom aspektu kosmosa. Ono što
se naziva materijom, jedan je vid vremena i zove se prošlo vreme. Duh, informaciono polje
i prostor su, takođe, vid vremena nazvanog budućnost. Sadašnjost bi, prema tome, bila spoj
duhovnog i materijalnog. Ljubav rađa duh, a duh rađa materiju. Materija teži sjedinjenju sa
duhom i povratku ljubavi i Bogu.
Prapočetak vasione je egzistirao kao jedna celina. Bio je to jedinstven praorganizam.
To jedinstvo je i dalje prisutno na suptilnim nivoima. Ceo organski i neorganski svet, koliko
god da je različit u bezbroju pojavnih manifestacija, na dubokom, suptilnom nivou, čini
jednu celinu. Drugim rečima, bilo koja materijalno-prostorna jedinica, bez obzira na njene
dimenzije, održava apsolutno jedinstvo sa vasionom i sadrži sve informacije o njoj. Na
osnovu toga se može zaključiti da je vasiona stvorena po principu holograma.
Vasiona se pojavila kao informaciono-čulni impuls, kao nesvesno. U prvobitnu
uzročnost se može vratiti samo preokretanjem u vlastitu suprotnost. Duh rađa materiju.
Kako se taj proces bude sve duže odvijao, dolaziće do stvaranja sve veće količine materije,
do njene sve veće diversifikacije i pojave inteligentnijih i složenijih formi.
Razlika između žive i nežive materije se ogleda u većoj zbijenosti i koncentraciji vre
mena. Međutim, do povećane koncentracije vremena ne dolazi usled akumuliranja mater
ije i širenja granica prostora, već usled razvijanja i širenja informacionih veza unutar
složenih oblika materije, odnosno porasta inteligencije u njima. Sa tačke gledišta evoluci
je, vasiona bi trebalo da bude sve ,,inteligentnija“. Individualne inteligentne jedinice treba
lo bi da se postepeno objedinjuju u grupne forme razuma, granice će se širiti dok se ne
prošire na čitavu vasionu.
Pošto se vasiona pojavila kao jedinstvena celina, kolektivna i individualna svest su u
prapočetku bile jedinstvene. Odvijanjem procesa razvoja i diversifikacije, dolazilo je do sve
veće polarizacije između kolektivne i individualne svesti. Individualno ,,ja“ nastoji da
apsorbuje okružujući svet. Na taj način sve više stiče karakteristike kolektivne svesti. Nakon
perioda širenja, vasiona počinje da se sažima. I kada individualna svest svakog živog bića
dosegne razmere vasione, doći će do stapanja sa kolektivnom svešću u jedinstvenu celinu.
Lično i impersonalno se pretvaraju u jedno, time se ciklus okončava.

Ciljevoluđje čoveka je preživljavanje najmudrijih.

Dr Džonas Salk

Evolucija vasione teče u impulsima. Pulsira od materijalnog ka duhovnom i obratno.

Svest čini sveukupnost materijalnog i duhovnog, u osnovi čulne želje. Prema tome, razvoj
svesti teče u tri faze: prvi impuls je ljubav koja se sve više razvija; drugi je duhovnost, koja
se sve više širi; treći je - pojava materijalnog sveta. I on se, naravno, razvija u vidu sve
složenijih i inteligentnijih formi.
Iz čega nastaje život? Iz onoga što nazivamo ,,homeostazom“. Dolazi do promena na
materijalno-energetskim nivoima. Unutar ćelije se promene odvijaju po drugačijem obras
cu. Međusobni uticaj supstanci, energije i prostora unutar ćelije, razlikuje se od analognih
spoljnih procesa. Odnosno, vremenski procesi u ćeliji se razlikuju od vremenskih procesa
spolja. Da bi ćelija opstala u datoj sredini, mora da kontroliše stanje materije, energije i
prostora, van nje.
Nove spoznaje ruše stare, prevaziđene logičke strukture. A rušenje prevaziđenih
duhovnih struktura i njihova destabilizacija, svojevrstan je vid usvajanja novih spozna
ja. Drugim rečima, rušenje i destabilizacija na nivou osećanja, odnosno osećanja
ljubavi prema okruženju, predstavlja neophodan uslov spoznavanja. Što je većim spoz
najnim mogućnostima čovek obdaren, to veće i dublje lomove u životu mora da iskusi.
U zavisnosti od toga koliko je ljubavi u stanju da pokaže u teškim trenucima i koliko je
svestan nepostojanosti vlastitog tela, emocija i duhovnih vrednosti, toliko će se kao
duhovno biće razvijati.
 Pacijent sa većim dotokom energije, ima veću sposobnost menjanja sopstvenog karak
tera, pa i mogućnost ozdravljenja. Sve ljudske vrednosti poseduju određeni energetski
potencijal. Međutim, da bi napravio podvig u smislu trajnog menjanja svog karaktera,
čoveku nedostaju prave vrline.
Sposobnosti i moći bogova i duhova su smatrani daleko većim od ljudskih. Mnogob
ožac se molio ne samo za naklonost, već i moć bogova. Vremenom su ljudi počeli da uviđa
ju da je intelekt superiorniji od moći. Javio se osećaj sveopšteg jedinstva. „Bog predstavlja
viši razum“ - zaključili su filozofi.
U osnovi moći i intelekta leži kontakt sa budućnošću. Nade vezane za budućnost, njene
„ideje i duhovne principe“, daleko se više šire nego što je to slučaj sa intelektom. Duhovno
napredniji, sa razvijenijim idejama, planovima i životnim postavkama, uspešniji je od onog
ko se oslanja samo na intelekt. ,,Bog“ je, tako, prestao da bude „viši razum“. Njegovo mesto
je, tvrdili su filosofi, zauzela „ideja koja upravlja svetom“. Vremenom je postajalo sve
očiglednije da je čovek obdaren jakom voljom, htenjem i željom, još uspešniji. Za filozofe
je, sada, Bog oličenje volje. Osnovne karakteristike unutrašnjeg ,,ja“ su: život, volja i želja.
Međutim, pošto se čovekovo individualno ,,ja“ javlja i u delu kolektivne svesti, u prostoru i
vremenu, ono se proteže na više od jednog života. To što se naziva dušom, veće je od indi
vidualnog.
Zašto su pripadnici plemena Maja i Inka jednostavno legli jedan uz drugog i svi umrli,
mirno i istovremeno? Reč je o gotovo genijalnoj strategiji. Dolazi sila (beli čovek), svima je
jasno da predstoje velike nesreće. Ležu uz zajedničku molitvu i ritual. Duše izlaze iz tela,
sačekuju trenutak i infiltriraju u agresore. Tamo verovatno i dalje žive. Slično se dogodilo i
sa dušama logoraša iz Jasenovca i Aušvica
Nikola Tesla je smislio eksperiment u kome on nije učestvovao, ali jeste jedan od učes
nika tzv. filadelfijskog eksperimenta - Albert Ajnštajn. Taj eksperiment, takođe, predstavlja
dokaz da ono što se dešava prirodnim putem, ako tako nešto uopšte postoji, može da se ne
materijalizuje, da se nikada ili veoma kasno vrati.
Univerzum vrvi od života, nevidljivog za čovekove nesavršene oči i instrumente. U
njemu veoma intenzivno živi duhovni svet, svet duša. Čovek gleda, ali ništa ne vidi.
Dovoljno je uzeti za prim er metale u metalo-enzimima. Posmatranje je prilično
jednostavno i iz njega se jasno nameće zaključak da je sve ono što čini građu Zemlje,
prisutno u svakom organizmu. Proračunima bi se po svoj prilici došlo do rezultata da
u oko 8 milijardi stanovnika Zemlje, procentualno ima gvožđa koliko i u sastavu Plan
ete i Svemira, Ukoliko bi se telesna količina gvožđa u odnosu na masu čoveka
uporedila sa količinom gvožđa u odnosu na masu Planete, lako je moguće da bi se
dobile iste proporcije.
Biološki svet je pun metala. I sve to gvožđe, bakar, molibden itd, meša se sa zemljom
i hrani biljke da bi se preko, recimo, spanaća vratilo u čoveka, životinje, insekte. Sve, dakle,
kruži. Ni jedna duša nije do kraja sačuvala svoj „organski organizam“. Dobila ga je, razvi
la do određene granice i, na kraju, vratila tamo odakle ga je i uzela. Bila je to samo poza
jmica na određeno vreme...
Večiti život u fizičkom telu ne bi imao smisla budući da je ovaj „potrošna roba“. Poput
odela. U nepropadljivom telu, nema garancije da bi čovek bio sve savršeniji. Možda bi
postajao mudriji, ali i to je pod znakom pitanja. Morao bi da iskusi slabije i jače telo, siro
maštvo i bogatstvo, bolest i zdravlje, da bi se moglo govoriti o sticanju mudrosti.
 Bolesnik pati i zbog toga što se u dijagnozi i terapiji uzima u obzir samo mali deo nje
gove ličnosti i osobenosti. U nastanku bolesti uključen mnogo više, psihičko-duhovno
duševni deo ostaje nezapažen. Humana medicina preuzima metode rada iz oblasti „bihev
iorizma“ tako što načine ponašanja i posmatranja čoveka i životinje smatra jednakim, a
čovekovo ponašanje svodi na urođeno ili naučeno. Psiha se redukuje na funkciju mozga, a
ličnost na rezultat dejstva mesta i okoline. Osim nepotpune slike čoveka, i zanemarivanje
sposobnosti za samoregulaciju i samolečenje je još jedna slabost dogmatske medicine.

Čovek je obdaren stvaralaČkom snagom da bi umnožavao

ono što mu je dato, ali dosad on nije stvarao većrušio.
Anton Pavlovič Čehov

U zvaničnoj medicini se sve više zastupa stav da lekar nipošto ne daje lažnu nadu i
utehu obolelom. To su i naši lekari prihvatili od kolega iz država koje če pripadati Zapad
nom rimskom carstvu i Amerike. Prosto smatraju pitanjem časti da čoveku osuđenom na
smrt, ili eventualno nekom od njemu najbližih, kažu od čega boluje sa ,,preciznom“ prog
nozom odlaska iz života za nekoliko dana, meseci ili godinu. Obećavaju svaku pomoć, pri
menu svih mogućih i nemogućih terapija, ali uz tvrdo obećanje da mu je to poslednje, nar
avno, uz obavezno skupe preparate i veliko mučenje.
Fitoterapeut ili lekar koji primenjuje dostignuća prirodne medicine, ponudiće
takvom pacijentu ,,bezbolan“ lek i dobru nadu u pobedu nad bolešću. Jeste teško, jeste
nemoguće, ali je bilo i slučajeva izlečenja. Zašto upravo on ne bi bio jedan od njih. Zašto
i njega ne bi Bog pogledao? A bolesniku je vera u čudo gotovo kao sam spas, drži se za
njega baš kao i njegova porodica. Život mu je ispunjen nadom, bez obzira na to koliko
će da potraje. I sama nada je u teškim trenucima lepa. U stvari, sve je lepše od očaja i
saveta u stilu: „Budite uz njega, to su mu poslednji časovi!“ Ne, bolje je: „Budite uz
njega, svi ćemo se potruditi i čekati čudo koje uvek nailazi bez najave!“ A čuda se
dešavaju. Da, dešavaju se.
Nekada ni kolegijalnost medicinskih radnika, ni brojne preporuke nisu garancija uspe
ha. Navodim i primer. Roditelji deteta obolelog od leukemije ispričali su svoju muku
najboljim prijateljima, a ovi iskoristili kolegijalne veze sa dr Prentisom iz Kraljevske bol
nice u Londonu. Ubedili su roditelje da njihovo dete ima šansu da preživi, ukoliko otputu
je sa jednim od prijatelja i roditeljima u London, gde će se obaviti operacija presađivanja
koštane srži. A to najuspešnije u svetu izvodi pomenuti doktor. Zahvat, istina, košta 100.000
evra. Kako život nema cenu, roditelji su prinuđeni da prodaju sve što imaju. U Londonu se
obavljaju i potrebna i nepotrebna ispitivanja, dani neumitno teku, bolnički troškovi vrtogla
vo rastu. Na dan operacije, roditelji treba da se slože i potpišu da njihovo dete ima izgledne
šanse, od 50 odsto, da preživi...
I ovoliko je dovoljno za ovu horor-priču, jer ako potpišu cena više nije 100, već 140-
150 hiljada evra. Ako ne potpišu pristanak za operaciju, onda se kreće 50 hiljada, s obzirom
na „veoma skupe“ analize.
Radio sam za tu bolnicu, ne samo na leukemiji, već i na HIV/AIDS-u i kanceru dojke
- i imao izvanredne rezultate. Pacijentkinju sam izlečio za oko 20.000 - dinara. Kolege iz
Beograda su govorile da se bogatim, a samo putni troškovi pratioca (prijatelja) su iznosili
preko 20.000, naravno - evra!
 U savremenoj medicini nema ni ljubavi ni želje. Bolesnik postaje ,,pankreas“, „žučna
kesica“, ,,ulkus“ i sl. Uz gotovo ,,mehanički“ tretman, u najboljem slučaju ozdravi, u nešto
lošijem se kreče između beskrajnog i doživotnog maltretiranja, a u onom trećem slučaju
dobija ekspresnu kartu za raj. Sasvim sigurno za raj, s obzirom na sve ono što je morao do
tog trenutka da pretrpi...
Zvanična medicina leči po tablicama, a alternativna - čoveka. Čovek leči čoveka
(čovečnost, duševnost, molitva, pobožnost, blagost, melem za dušu i ranu i bolest, prirodom
protiv neprirode, biologijom na biologiju). ,,Ne-biologijom“ se ne može uspešno i bez
posledica tretirati biologija. Izuzeci samo potvrđuju pravilo. Hemoterapija, zračenje, neor
ganska, pa i organska hemija, na duševno i duhovno biće mogu samo negativno da deluju.
Posebna je priča to što su prirodni lekovi dati „onima koji se kreću“. Biljke su, naravno, date
životinjskom svetu za hranu i lek. Baš kao što pas, mačka i ostale životinje tačno znaju
kojom travom koju bolest da leče, čak i kad nisu biljojedi, tako i čovek, kao deo prirode
(prirodni čovek), zna šta mu je u bolesti neophodno. Dovoljno je samo da se opusti i osetiće
po mirisu.
Beznađe, odnosno lečenje duše, neophodno je posebno istaći budući da je to još jedna,
veoma važna, oblast delovanja.
Bez obzira na poreklo, vrstu i težinu bolesti, duši svakog pacijenta treba pomoći.
Dovoljna je sama činjenica da je reč o bolešću ojađenom i obeshrabrenom čoveku. Nevolja
je, međutim, u tome što su takve osobe postale pretežni deo stanovništva. Čak i najveći opti
misti, ukoliko nemaju dovoljno životnog iskustva i izražen smisao za shvatanje kretanja
životnih i istorijskih tokova, lako mogu da podlegnu opštem osećanju praznine. Čovek je
društvena životinja.
Mladi, s druge strane, previše malo znaju, često čak površno, pa istorijska kretanja ne
doživljavaju kao deo ličnog života. Njima je sadašnji trenutak, trenutak definitivne večnos
ti. Bela kuga, dobrim delom, počiva na tom i takvom stanju svesti.
Malo je razboritih i mudrih, spremnih i sposobnih da bez zadrške i ustezanja glasno
kažu da sve ima početak i kraj. Da su promene neminovne i da nije najvažnije hoće li oni
to, ili neće, doživeti. Neko svakako hoće i - to je jedino važno. Do tada, u datim okolnosti
ma treba kvalitetnije živeti. To se može već sada i - ovde. Ne postoji toliko loša životna
situacija, koliko je jak čovekov duh. U koncentracionim logorima i gulazima je to, na žalost
,,onih“ i sreću današnjeg čoveka, dokazano.
Propalo i bolesno nikada nije zauvek - propalo i bolesno. Sve može da se leči. Ili bar
pokuša. Više puteva vodi i iz starosti i iz nemoći. Pitanje je samo hoće li čovek otvoriti vrata.
Izlaz je u mudrosti, a mudrost je, rekoh negde na početku ovog kazivanja, skrivena u nje
govom organizmu. Živi elementi u čoveku, neraskidivo ga povezuju sa iskonskom Mudrošću
Sveta. Hteo on to ili ne. Zato mora da sopstvenu mudrost iz sebe, i od sebe, oslobađa.
Na taj način će povratiti i onaj specifičan osećaj, često prisutan kod teških bolesnika,
definisan u ,,ne“ hrani koja mu po mirisu ne odgovara. No isto tako, po mirisu, može izne
nada da shvati da je prava hrana i lek. Jednom je neko rekao: „Hrana je lek za 21. vek!“ I
bio je u pravu. Čovek mora da stupi u kontakt sa univerzalnim životom. Poseduje ga svaka
životinja, bubica, ćelija, zašto ne bi i on? Telesne ćelije su, međutim, primorane da u orga
nizmu prikrivaju tu vezu.
Prosto je neverovatno šta sve čovek zna i može. Recimo, da prođe jednom, a ne dru
gom ulicom gde ga vreba opasnost, da izađe iz automobila ili propusti avion koji treba pro
pustiti... Međutim, često ne sledi ili posumnja u ta svoja unutrašnja znanja i predosećaje
definišući ih u sebi kao „gluposti“, a na žalost često nisu to i zaista bile.
Da ne bih skrenuo u nešto što bi moglo da se okarakteriše kao mistika, i pri tom pre
veo kazivanje u neki drugi tok, skraćujem na - veza sa Univerzumom dobijena rođenjem,
tokom života bledi i nestaje.

Kolicni je vrabac, a koliko je u njemu života i radosti.

Unjemu je, m ogli bismo ređ, samo duša. Iz malog tela i velike duše lakše izrastu krila
nego kad je, kao kod nas, obmuto.
Duško Radović

Osnovni problem čoveka, ne Univerzuma, sastoji se u poimanju dobra i zla. Čovek je

kroz istoriju stvorio humane principe i pokušava da se vlada prema njima. Ukoliko se uzmu
obzir neke stare prehrišćanske civilizacije, lako se može videti da su etika, samim tim i
poimanje dobra i zla, bili u priličnoj meri drugačiji. Ipak, osnovni problem ne leži tehničko
tehnološkom napretku i razvijenosti civilizacije.
Jedino suštinsko i večito je borba dobra i zla. Životne ,,terazije“, u stalnom kolebanju
i težnji ka ravnoteži. Sve što pretegne, remeti ravnotežu sveta i ,,klackanje“ ostaje kao nemi
novnost.
Temelj ličnog mira, hajde da ne bude i sreće, jeste poverenje u život. Ukoliko je čovek
svestan postojanja pomenute ,,klackalice“, ravnoteže dobra i zla, ali i toga da je on neopho
dan element i uslov života, da je svakom svojom ćelijom vezan za ceo Univerzum, biće mu
jasna važnost njegovog postojanja i gotovo nevažnost onoga što ga očekuje. Stečeno iskust
vo i oni što će sa njim učiniti - to je bitno.
Budimo dobri, da nam bude dobro; ne budimo zli, da se ne bismo mučili; ne zavidimo
- da ne bismo patili; duševne su i telesne muke koje čovek stvara samom sebi. Treba
verovati u život, u to da trenutno zlo donosi i neko dobro. Shvatimo da je naš život takav
kakav jeste, da bismo našli smisao u njemu. Ta i takva pomirenost, donosi duševno i
telesno zdravlje.
Škola, politika, medicina i, uostalom, sve sfere društvene egzistencije, zahtevaju i
polažu pravo na život čoveka. Kao što ga od malena gone da hoda sa zabačenom
glavom i „nosem para vazduh“ ne gledajući pred noge, teraju ga i da sedi na poseban
način i da živi po utvrđenim pravilima. Svi ti pisani i nepisani zakoni imaju dobru i
lošu stranu. Zakoni postoje da ne bi bilo anarhije. Njima čovek štiti sebe i svoju zajed
nicu. Ali, zakoni nisu uvek pravedni. U jednom slučaju jesu, u drugom nisu. To je tako
i ne može se izmeniti.
Valja pogledati savremenu medicinu i njenu ulogu u društvu. U današnje vreme, na
žalost, nema veliku moć. Može da pravi ,,buku“, ali joj ljudi sve manje veruju. Galama se
stvara iz straha i neznanja, ne iz objektivnih razloga. Zvanična, alternativna i tradicionalna
medicina, jedna su institucija. U njoj leži ogroman novac, ali i veliki broj ljudi sa dovoljno
znanja za bavljenje jednom od najdelikatnijih oblasti života. Neki se bave medicinom radi
ličnog bogaćenja. Na žalost, i u samom vrhu pomenute institucije ima onih koje ne zanima
pacijent, već dobrobit.
Kao dobar primer ovakvog stava prema medicini, navodim slučaj ,,Benetona“ i kongre
sa o AIDS-u u Jokohami. Beneton je, naime, naivno poverovao da se okupljeni „trust moz
gova“ bori protiv dečijeg AIDS-a, a ne za njegovo širenje. Do današnjeg dana su ostale
nepoznate pobude iz kojih je ušao u tu ,,priču“, ali činjenica je da je nekome zasmetao. Tre
balo je, dakle, naći povod da bude uklonjen sa kongresa. I pronađen je. Duhovit i besmis
len - slika Ronalda Regana! Ne sluteći ništa, ,,Beneton“ je objavio sliku nekadašnjeg amer
ičkog predsednika nakon primene zvanične medicinske terapije. U trenutku fotografisan
ja, očito je bio u veoma lošem zdravstvenom stanju.
HlV-pozitivne osobe su u Jokohami izmanipulisane. Oboleli od HIV/AIDS-a su
napravili dobro organizovane, masovne demonstracije, ne toliko da skrenu pažnju na sebe,
koliko da ,,prodrmaju“ ravnodušnu okolinu.
Zašto nas ne lečite? Kako da vas lečimo od neizlečive bolesti? Celo čovečanstvo traži
lek i ne može da ga nađe! Zašto bismo vas varali? Pokušavamo da vam damo nadu, pro
dužimo život. Inficirani ste, desilo vam se! Šta uraditi, recimo, sa nastradalim na pešačkom
prelazu? Reč je o besmislenoj ,,revoluciji“. Radnici bi, isto tako, mogli da traže veće plate,
protestuju zbog otpuštanja sa posla. Šta ostaje bolesnima? Ko je njima kriv, ko im je
,,napravio“ HIV?
Postojala je, dakle, dobro organizovana propaganda da su namerno inficirani i da ih ne
leče, s ciljem izazivanja opšteg revolta, a potom i uličnih nereda.
Šta je sa svakodnevicom? Čovek bi, recimo, mogao i u bolnici da se pobuni. Zašto, pro
tiv čega? Neljubaznog medicinskog osoblja. Može i pasti predlog da se sa njima treba
razračunati silom. Zašto i kako?
Ne postoji spontani revolt. Postoji samo spontano bekstvo iz logora - ukoliko se
nenadano ukaže prilika. Spontane pobune u koncentracionom logoru nema bez organizo
vane akcije. Svaki logoraš se plaši da će, ako digne glas, biti ubijen, zatvoren u samicu,
uskraćen za hranu, biti prebačen na teži posao. Svako strahuje, boji se. Važno je „ujedini
ti“, organizovati i usmeriti strah. Masovna spontanost je samo politička obmana.
Da li kod bioloških ćelija postoji masovna pobuna? Možda je to rak, leukemija,
autoimune bolesti? Ko smiruje pobunu i pravi red unutar organizma? Recimo med, limun,
trave. U mešavini, uz pomoć fermentacije, pomažu ali nisu svemoćni.
Neminovnost je figurativno shvaćena kao bestelesna sila, anđeo smrti čiji je zadatak da
povede onoga kome je došlo vreme... Lekar treba i mora da leči požrtvovano koristeći sve
svoje znanje, mudrost i ljubav. Ali isto tako, mora da bude svestan da je neminovnost iznad
njega. Desiće mu se da neočekivano lako izleči najtežeg bolesnika, ako mu nije ,,vreme“,
ali i da izgubi onoga kome je ,,vreme“ došlo. Stoga mora da bude razuman i blag prema
smrti, svestan da njegov zadatak nije samo lečenje već i pružanje nade i pripremanje za
neminovno. Na putu ka neminovnosti, zadatak medicine je da olakša patnju isto koliko i da
leči i izleči.
Većina lekara, na žalost, ne oseća samilost i ljubav. Iskrenu želju za dobrobit paćeni
ka. Tek svaki svaki stoti lekar danas to nosi u sebi! Sve se svodi na manje-više uniformnu
vizitu, razmenu ,,učenih“ termina i nikakvu vezu sa stvarnošću. Kod dijagnoze da se, reci
mo, čoveku jetra bukvalno raspada, odmah se proriče sudnji dan. Uobičajeno je pitanje da
li pije, u slučaju potvrdnog odgovora, alkohol je glavni uzrok oboljenja. A šta je sa onima
koji piju i više, ali im se jetra ne raspada? Ili onima koji nikada nisu okusili ni kap alkoho
la? Istraživanja, ukratko, idu pogrešnim smerom. Trebalo bi videti koliko zdravih radi isto
što i bolesni, ali bez ikakvih posledica. Celog se života ,,naliva“, a onda ga u 85. godini ubije
grom ili se polomi na ledu...
 Ipak, vratimo se malignim ćelijama. Zašto su embrionalnog porekla? Šta se to dešava
sa ostalim ćelijama čovekovog organizma? Da li je maligno, zaista, tuđe tkivo stvoreno
delovanjem izvesnog virusa ili je to, ipak, čovekovo tkivo? Da li je, i u kakvoj konfuziji poče
lo da se podmlađuje i - preteralo u tome? A možda je u tumoru skrivena šansa za podm
lađivanje organizma? Bebe-ćelije (stem-ćelije) organizma rastu veoma brzo i ukoliko na
izvesnom mestu, iz ko zna kojih razloga, počnu nenadano da bujaju „protiv svake logike“,
mogu se shvatiti kao malignitet.
Ako se ima u vidu da su svi pronalasci samo hipoteze na delu puta ka istini, onda
je i pronalazak R. Gala (HTL-virus), ipak, samo jedna hipoteza. Teško je danas nešto
dokazati bez prim ene visoke tehnologije. Zašto, na primer, koštana srž neprekidno i
ubrzano stvara stem-ćelije od kojih nastaju sve krvne ćelije, crvene i bele loze, kod -
leukemije? Možda zato što organizam ima „pogrešan zahtev“? Naravno. Koštana srž
stvara stem-ćelije u zdravom organizmu. One, međutim, ponekad ,,polude“. U kojoj
meri je, zapravo, to ,,ludilo“? Sve se može događati pod uticajem praklica, ali, to nije
njihovo množenje.
Ukoliko se prizna postojanje praklica, izgledne su šanse da budu za sve okrivljene i
ulazak u medicinsku ,,modu“ im je garantovan. Genijalno rešenje za ulazak u - zabludu!
Stav onkologa potiče iz različitih škola, a svaka od njih ima samo svoje zakone. Stručn
jak, naravno, brani saznanja, dostignuća i verodostvojnost svoje škole, ali je lišen prava na
sumnju. Ozbiljna sumnja u vlastito znanje, neverovanje u njega, vodi ka izlazu iz struke.
Iza zvanične medicine ne stoji ništa drugo osim ličnog autoriteta, a snaga lekara je u
pripadništvu određenom klanu. Van klana, lekar je nemoćan koliko i Samson bez kose. Šta,
međutim, oni mogu jednom vraču u Ugandi? Ko zna, možda i mogu, budući da prate i
proučavaju njegova znanja u pokušaju da ih iskoriste, ne mareći što pripadaju zvanično
priznatom medicinskom krugu. Ali, to su neke druge škole. Između pomenutih oficijelnih
,,škola“ nema jedinstva. Odnos među njima je sveden na - dizanje nosa.
Pravi medicinski radnik je skroman, ali ne umišljeno skroman. Put do skromnosti je,
međutim, veoma dug. Svako mora imati jasnu predstavu o svojoj malenkosti i malenkosti
svake ,,veličine“ u odnosu na drugu. Skromnost nije stvar vaspitanja. Skromnost je rezultat
znanja.

Iz hrane se rađaju sva stvorenja, koja potom žive na hrani i nakon smrti postaju hrana.
Hrana je upravljačka sila svih stvari. Zato se kaže da je ona lek za sva telesna oboljenja. Oni
koji obožavaju hranu kao Brahman, dobijaju sve materijalne predmete. Iz hrane se rađaju
sva bića, koja posle rođenja rastu zahvaljujući hrani. Sva bića se hrane hranom, a posle nji
hove smrti, hrana se hrani njima.
Taitiraja Upanišad
 Literatura:

Agbalika F, Ferchal F, Garnier J-P, et al. 1992. Pseudopozitivni antigeni povezani sa

pojavljivanje 25-30 kD proteina, otkriveni kod primalaca organa. AIDS. 6:959-962.
Anderson RM, May RM. Epidemiološki parametri prenošenja HIV virusa. Nature 1988;
333: 114-9.
Andrade V, Avelliera JC, Marques A, et al. 1991. Lepra kao uzrok pseudopozitivnih
rezultata u serološkim testovima za otkrivanje antitela na HIV-1. Intl. J. Leprosy. 59:125.
Arnold NL, Slade RA, Jones MM, et al. 1994. Praćenje višestruke imunološke reak
tivnosti enzima virusa povezane sa vakcinom protiv gripa. Vox Sanguinis. 67:191.
Arron DC. Endokrine komplikacije kod sindroma stečene imunodeficijencije. Arch
Intern Med 1989; 149: 330-3.
Ascher D. Roberts C. 1993. Određivanje etiologije seroreverzije u testovima na HIV
otkrivanjem antitela. AIDS. 6:241.
B. Malićević, Kurir, „Bodu i glavu“, Beograd, jun 2005.
B92 SPECIJAL, „Međunarodni dan borbe protiv droge“, Beograd, jul 2004.
B92, „Psihoterapija: da li ste zavisni od interneta“, Beograd, jun 2005.
Babbidge Clare: HIV haemophiliacs: ‘Too easy to forget’
Bakeman R, McCray E, Lumb JR i dr. Slučajevi side među crncima i hispanjolcima. J
Natal Med Assocl987; 79: 921-8.
Barbacid M, Bolgnesi D, Aaronson S. 1980. Ljudi imaju antitela sposobna da prepoznaju
onkovirusne glikoproteine: Prikaz da su ta antitela stvorena kao odgovor na ćelijsku modi
fikaciju glikoproteina, a ne kao posledica izlaganja virusu. Proc. Natl. Acad. Sci. 77:1617-1621.
BBC News, 02. 12. 2003.
Beverley C.L.; Kreek M.J.; Wells A.O. i Curtis J.L. Uticaji zloupotrebe alkohola na
napredovanje oboljenja jetre kod pacijenata na održavanju metadonom. U: Rasprave sa 41-
og godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zavisnosti od droge, Harris
L.S. (izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 27, 1979.
BHIVA National Clinical Audit Report, BHIVA Autum Conference, London, 2005.
Biggar R, Melbye M, sarin P, et al. 1985. Reakcija antitela na HTLV retrovirus u testu ELISA
asicirana sa malarijom i imunim kompleksima kod zdravih Afrikanaca. Lancet. ii:520-543.
Birchgrove Group, 2005.
Birhari B. Alkoholizam i održavanje na metadonu. Am.J.Drug Alcohol Abuse, 1974.
Blalock JE, Smith EM. Kompletna regulatorna petlja između imunog i neuroen
dokrinog sistema. Fed Proc 1985; 44: 108-11.
Blanton M, Balakrishnan K, Dumaswala U, et al. 1987. Antitela na HLA davalaca krvi
sa reaktivnim akrining-testom na antitela na HIV. Transfusion. 27(1):118.
Blic news, beograd, desembar 2001.“Sirotinja na marihuani, elita na kokainu“.
Blomberg J, Vincic E, Jonsson C, et al. 1990. Identifikacija regiona HIV-1 p24 reak
tivnog sa serumom koji daje ,,neodređene“ rezultate na elektroforetičkim imunoblotovima
uz pomoć drugih sintetičkih peptida. AIDS Res. Hum. Retro. 6:1363.
Blomfield Al, Mateer JG. Promene osetljivosti kože na tuberkulin tokom epidemije
gripa. Am Rev Tub Pulm Dis 1919; 3: 166-8.
 Bricaire F, Poubeau P. Funkcija kortikosurenalina kod bolesti sindroma stečene imun-
odeficijencije. Press Med 1988; 17: 1814.
Burkhardt U, Mertens T, Eggers H. 1987. Poređenje dva komercijalna anti-HIV testa
ELISA: ,,Abbot“ HTLV-III ELS i ,,DuPont“ HTLV-III ELISA. J. Med. Vir. 23:217.
Bylund D, Ziegner U, Hooper D. 1992. Pregled testova za HIV. Clin. Lab. Med. 12:305-333.
Cape Times Limited, Government Printers, 1919 - Komisija za epidemiju gripa,
Južnoafrička unija. Izveštaj komisije za epidemiju gripa. Kejp Taun
CDC. Moguća povezanost sindroma stečene imunodeficijencije (AIDS) i transfuzije -
Kalifornija. MMWR 1982; 31: 652-4.
CDC. Neobjašnjena imunodeficijencija i oportunustičke infekcije kod dece - Njujork -
Nju Džersi, Kalifornija. MMWR 1982; 31: 665-7.
CDC. Sindrom stečene imunodeficijencije (AIDS) kod zatvorenika - Njujork, Nju Džer
si. MMWR.
Challakere K, Rapaport M. 1993. Pseudopozitivni rezultati HIV-1 testa ELISA u subjek
tima sa niskim rizikom. West. J. Med. 159(2):214-215.
Chamaret S, Seqer J, Coridian A i dr. Slučaj spontanog prestanka HIV infekcije. IV
međunarodna konferencija o sidi, Stokholm, 1988; sažetak 1200.
Charmot G, Simon F. 1990. HlV-infekcija i malarija. Revue du practicien. 40:2141.
Coleman John, Dr. „Conspirator’s hierarchy: The Story of the Commitee 300“, 1992.
Cordes R, Ryan M. 1995. Skriveni rizici u testiranju na HIV. Postgraduate Medicine. 98:177.
Courouce AM, Muller JY, Richard D. Lažno pozitivne western blot reakcije na virus
humane imunodeficijencije kod davalaca krvi. Lancet 1986; 2: 921-2.
Cristophersen J, Menne T, Friis-Moller A i dr. Bolesti prenete seksualnim putem kod
hetero-, homo- i biseksualnih muškaraca u Kopenhagenu. Dan Med Bull 1988; 335: 285-8.
Day S, Ward H, Harris JRW. Žene-prostitutke i zdravlje naroda. BMJ 1988; 35: 285-8.
DePaepe ME, Waxman M. Atrofija testisa kod HlV-a: studija o 57 slučajeva autopsije.
Hum Pathol 1989; 20: 210-4.
DePrato RA, Rothschild J. Virus side kao oportunistički organizam izaziva stanje hroničnog
viška relativnog kortizola. Terapeutske indikacije. Med Hypotheses 1986; 21: 253-66.
Des Jarlais D.C.; Friedman S.R. i Hopkins W. Smanjenje rizika od sindroma stečene
imunodeficijencije među intravenskim narkomanima. Ann.Intern.Med, 1985.
Dluhy RG. Rastući spektar endokrinih abnormalnosti povezanih sa HlV-om. J Clin
Endocrinol Metab 1990; 70: 563-5.
Dobs AS, Dempsey MA, Ladenson PW i dr. Endokrini poremećaji kod muškaraca
zaraženih virusom humane imunodeficijencije. Am J Med 1988; 84: 611-6.
Dock N, Lamberson H, O’Brien T, et al. 1988. Procenjivanje atipične imunoblot reak-
tivnosti na HIV kod davalaca krvi. Transfusion. 28:142.
Dole V.P. „Anonimni alkoholičari“, zavisnost od droge i tablete. AA Grapevine, oktobar 1972.
Dole V.P. i Joseph H. Dugoročni rezultati kod pacijenata lečenih održavanjem na meta
donu. Ann. NY Acad.Sci, 1978.
Dole V.P. i Nyswander M.E. Lečenje održavanjem na metadonu: desetogodišnja per
spektiva. JAMA, 1976.
Dondero T.J. i tim za analiziranje podataka o HIV-u. Infekcija virusom humane imun
odeficijencije u Sjedinjenim državama. Pregled trenutnih saznanja. Dodatak MMWR. Cen
tri za kontrolu bolesti, Ministarstvo SAD za zdravstvo i služba za pomoć, 1987.
 Dorland’s Illustrated Medical Dictionary, W. B. Saunders Company, Philadelphia, 1994.
Dormont D, Livartowski J, Chamaret S i dr. HIV-2 kod rezus majmuna: serološki,
virološki i klinički rezultati. Intervirology 1989; 30 (dodatak 1): 59-65.
Duncanson FP, Hewlett D Jr, Maayan S i dr. Mikobakterijska tuberkulozna infekci
ja kod sindroma stečene imunodeficijencije: Prikaz kod 14 pacijenata. Tebercle 1986;
67: 295-302.
Eidelman A, Nkongo A, Morecki R. Pneumocistitis kod vijetnamskog deteta u SAD.
Pediatr Res 1974; 8: 424/150.
Esteva M, Blasini A, Ogly D, et al. 1992. Pseudopozitivni rezultati antitela na HIV kod
dvojice muškaraca sa sistemskim Lupus erythematosus-om. Ann. Rheum. Dis. 51:1071-1073.
Fassbinder W, Kuhni P, Neumayer H. et al. 1986. Prevalenca antitela na LAV/HTLV-III
(HIV) kod pacijenata sa terminalnom renalnom insuficijencijom lečenih hemodijalizom i
kasnijim presađivanjem bubrega. Deutsche Medizinische Wochenschrift. 111:1087.
Fauci AS, moderator. Sindrom stečene imunodeficijencije: novi podaci. Ann Intern
Med 1985; 102: 800-13.
Fauci AS. Imunosupresivni i anti-zapaljenski efekti glukokortikoida. U: Baxter JP,
Rousseau BG, izd. Delovanje hormona glukokortikoida. 1979; 12: 449-65.
Fleming D, Cochi S, Steece R. et al. 1987. AIDS u oblastima sa niskom incidencom.
JAMA. 258(6):785.
Friedman-Kien AE, Saltzman BR, Geo Y i dr. Kapošijev sarkom kod HlV-negativnih
homoseksualnih muškaraca. Lancet 1990; 335: 168-9.
Gelfand M. Bolesni Afrikanac. 3. izdanje. Kejp Taun: Steward Printing Company, 1957: 741.
Gerencer M, Valpotic I, Jukic B i dr.Kvalitativna analiza ćelijskih imunih funkcija kod
infektivne konjske anemije pokazuje podudarnost sa sidom. Arch Virol 1989; 104: 249-57.
Getchell JP, Hicks DR, Svinivasan A i dr. Virus humane imunodeficijencije izolovan iz
uzorka uzetog 1976 u centralnoj Africi. J Infect Dis 1987; 156: 833-7.
Gill MJ, Rachlis A, Anand C. 1991. Pet slučajeva pogrešne dijagnoze HlV-infekcije.
Can. Med. Asso. J. 145(12):1593.
Gonnelli A, Almi P, Rubino M. i dr. Prolazno pozitivan test na antitela protiv HIV-a
posle tretmana tetanus imunoglobulinom. Lancet 1991; 337: 731.
Gordana Bulatović, Svedok, „Legalizaciju marihuane traže oni koji je konzumiraju ili
prodaju“, Beograd, 2005.
Gottlieb MS, Schroff R, Schanker HM i dr. Pneumocystitis carinii pneumonija i mukoz
na kandidijaza kod prethodno zdravih homoseksualnih muškaraca. Dokaz nove stečene
ćelijske imunodeficijencije. N Engl J Med 1981; 305: 1425-31.
Greenberg AE, Nguyen-Dinh P, Mann JM i dr. Povezanost malarije, transfuzije krvi i
HIV seropozitivnosti kod populacije u Kinšasi, Zair. JAMA 1988; 259: 545-9.
Hafner Katie and John Markoff, Cyber Punk: Outlaws and Hackers on the Computer
Frontier, Corgi Books, London, 1993.
Halsey NA, Robert-Guroff M, Boulos R i dr. Niska stopa prenosa infekcija HTLV-1 i
HTLV-III sa majke na dete kod endemične populacije. XXV međunaučna konferencija o
antimikrobnim agensima i hemoterapiji. Mineapolis, 1985: sažetak 742.
Healey D, Bolton W. 1993. Prividna reaktivnost glikoproteina HIV-1 na WB kod nein
ficiranih davalaca krvi. AIDS. 7:655-658.
Hemophilia-litigation.com
 Hess D. J., Science & Technology in a Multicultural World: The Cultural Politics of
Facts & Artefacts, Columbia University Press, N.Y.1994.
Hesseltine CW. Prirodno pojavljivanje mikopatologije. Mycol Appl 1974; 53: 141-53.
Heyfelder. Epidemija gripa u Petersburgu. Wien Klin Woechenschr 1889; 986-8.
Hisa J. 1993. Pseudopozitivna ELISA na HIV posle vakcinacije protiv gripa. JID. 167:989.
Hymes KB, Cheung T, Greene JB i dr. Kapošijev sarkom kod homoseksualnih
muškaraca - izveštaj o osam slučajeva. Lancet 1981; 2: 598-600.
Isaacman S. 1989. Pozitivni rezultati testa na antitela na HIV posle lećenja hepatitisa B
imunoglobulinom. JAMA. 262:209.
Issel CJ, Foil ID. Studija o prenosu zarazne konjske anemije putem insekata. JAMA
1984; 184: 293-7.
Jackson G, Rubenis M, Knigge M, et al. 1988. Pasivna imunoneutralizacija HlV-a kod
pacijenata sa uznapredovalim AIDS-om. Lancet, Sept. 17:647.
Jindal R, Solomon M, Burrows L. 1993. Pseudopozitivni testovi na HIV kod žena sa
lupusom i otkazivanjem bubrega. NEJM. 328Č1281-1282.
Johnson RE, Lawrence DN, Evatt BI i dr. Sindrom stečene imunodeficijencije među
pacijentima koji su posećivali centre za lečenje hemofilije i iskustvo sa mortalitetom
hemofiličara u Sjedinjenim državama. Am J Epidemiol 1985; 121: 797-810.
Journal of Hepatology, juli 2005.
Jungkind D, DiRenzo S, Young S. 1986. Efekat korišćenja termoinaktivisanog seruma
sa ,,Abbott“-ovim testom za T-ćelijski limfotropni virus tipa III. J. Clin. Micro. 23:381.
Kaplan MM, Webster RG. Epidemiologija gripa. Fenomen genetske rekombinacije
između humanih i životinjskih vrsta virusa gripa može biti odgovoran za pojavu novih
podtipova, kao što je virus koji je izazvao veliku pandemiju 1918-19. Sci Am 1978; 88-106.
Kashala O, Marlink R, Ilunga M. et al. 1994. Infekcija HIV-1 i humanim T-ćelijskim
limfotropnim virusima među leproznim pacijentima: korelacija između HIV-1 unakrsne
reaktivnosti i antitela na lipoarabionomanu. J. Infect. Dis. 169:296-304.
Keystone JS, Keystone DL, Proctor EM. Crevne parazitske infekcije kod homoseksualnih
muškaraca: pretežnost, simptomi i faktori prenošenja. Can Med Assoc J 1980; 123: 512-4.
Khuri E.T.; Millman R.B.; Hartman N. i Kreek M.J. Klinička pitanja koja se tiču alko-
holičara mladenačkih korisnika narkotika. Adv.Alcohol Subst. Abuse, 1984.
Krech U, Jung M, Jung F. Citomegalovirusne infekcije kod muškarca. Basel: S Karger,
1971:32.
Kreek M.J. Medicinska bezbednost i sporedni efekti metadona kod tolerantnih osoba.
JAMA, 1973.
Kreek M.J. Medicinske komplikacije kod metadonskih pacijenata. Ann. NY Acad.Sd, 1978.
Kreek M.J. Posledice po zdravlje vezane za upotrebu metadona. U: Rasprave o lečen
ju narkotičkih zavisnosti, Cooper J.R.; Altman F.; Brown B.S. i Czechowicz D. (izd.) Min
istarstvo SAD za zdravstvo i službe za pomoć, Washington, DC, 1983.
Kreek M.J. Uzajamna delovanja opijata i etanola: implikacije za biološku osnovu i
lečenje kombinovanih bolesti zavisnosti. U: Rasprave sa 49-og godišnjeg naučnog skupa
Komiteta za rešavanje problema zavisnosti od droge, Harris L.S. (izd.) NIDA Monografija o
istraživanjima br. 81, u štampi.
Kreek M.J.; Gutjahr C.L.; Garfield J.W.; Bowen D.V. i Field F.H. Uzajamna delovanja
lekova i metadona. Ann. NY Acad.Sci, 1976.
 Kreek M.J.; Khuri E.; Fahey L.; Miescher A.; Arns P.; Spagnoli D.; Craig J.; Millman R.
i Harte E.H. Studije dugoročnog praćenja medicinskih statusa adolescenata, bivših zavisni
ka od heroina, kod hroničnog tretmana održavanja metadonom: oboljenje jetre i imunos
tatus. U: Rasprave sa 47-og godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zav
isnosti od droge, Harris L.S. (izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 67, 1986.
Kristof ND. Hongkonški program: zavisnici bez side. Njujork tajms 1987, 17.jun:
(kol.3), B9 (kol.l).
Lai-Goldman M, McBride J, Howanitz P, et al. 1987. Prisustvo antitela na HTLV-III
(HIV) u serumskim preparatima imunoglobulina. Am. J. Clin. Path. 87:635.
Langedijk J, Vos W, Doornum G, et al. 1992. Identifikacija ukršteno reaktivnih epitopa
prepoznatih HIV-1 pseudopozitivnim serumima. AIDS. 6:1547-1548.
Lee D, Eby W, Molinaro G. 1992. Pseudopozitivnost na HIV posle vakcinacije protiv
hepatitisa B. Lancet. 339:1060.
Lefrere JJ, Laplanche JI, Vittecoq D i dr. Hipogonadizam kod side. AIDS 1988; 2:135-43.
Leo-Amador G, Ramirez-Rodriguez J, Galvan-Villegas F, et al. 1990. Antitela na HIV
kod generalizovanog Lupus erythematosus-a. Salud Publica de Mexico. 32:15.
Liebson I.; Bigelow G. i Flamer R. Alkoholizam među metadonskim pasijentima: speci
fični metod lečenja. Am.J.Psychiatry, 1973.
Liebson I.; Tommasello A. i Bigelow G. Bihevioralni tretmani metadonskih pacijenata
alkoholičara. Ann.Int.Med, 1978.
Limfadenopatija i sindrom stečene imunodeficijencije: Strukturalna i antigenska
povezanost sa infekcijom virusom konjske anemije. Ann Virol 1984; 135E: 119-31.
Linder J. Infekcija kao komplikacija transplantacije srca. J Heart Transplant 1988; 7: 300-4.
Macher AM. Infekcije kod sindroma stečene imunodeficijencije. U: Fauci AS, modera
tor. Sindrom stečene imunodeficijencije: epidemiološka, klinička, imunološka i terapeut
ska razmatranja. Ann Intern Med 1984; 100: 92-106.
Mackenzie W, Davis J, Peterson D. et al. 1992. Višestruko pseudopozitivni serološki testovi
za HIV, HTLV-1 i hepatitis C posle vakcinacije protiv gripa. 1991. JAMA. 268:1015-1017.
MacKenzie, Davis JP, Peterson DE i dr. Višestruki lažno pozitivni serološki testovi na
HIV, HTLV-1 i hepatitis C kao prateća pojava vakcinacije protiv gripa, 1991. JAMA
1992:268: 1015-7.
Manovič Lev, „Arheologija kompjuterskog ekrana“, Metamediji (izbor tekstova), Cen
tar za savremenu umetnost, Beograd, 2001., 11 -37, 20.
Martin PMD. Gljive povezane sa uobičajenim žitaricama i proizvodima od žitarica i nji
hov značaj. S Afr Med J 1974; 48: 2374-8.
Mathe G. 1992. Da li je virus AIDS-a odgovoran za bolest? Biomed & Pharmacother. 46:1-2.
Medina Filippo, Prof. Dr: „Dizionario medico per la famiglia“, Milano, 1997.
Melbye M, Froebel KS, M adhok R i dr. HTLV-III seropozitivnost kod evrop
skih hem ofiličara izloženih koncentratu faktora III uveženom iz SAD. Lancet
1984; 2: 1444-6.
Mendenhall C, Roselle G, Grossman C, et al. 1986. Pseudopozitivni testovi na antitela
na HTLV-III (HIV) kod pacijenata sa alkoholičarskim hepatitisom. NEJM. 314:921.
Mildvan D, Gelb AM, William AD. Venerični prenos crevnih patogena kod muških
homoseksualaca. Izveštaji o dva slučaja. JAMA 1977; 238: 1387-9.
Mirijevac.com, „Heroji i heroine“, Beograd, 2005.
 Moore J, Cone E, Alexander S. 1986. Seropozitivnost na HTLV-III (HIV) kod parenter
alnih narkomana 1971-1972. - slučaj pseudopozitivnosti ili dokaz izloženosti virusu?
NEJM. 314:1387-1388.
Mortimer P, Mortimer J, Parry J. 1985. Koje testove za anti-HTLV-III/LAV (HIV)
upotrebljavati za skrining i potvrđivanje? Lancet. Oct. 19, p873.
Mujagić H, Radovanović Z, Cuculić M, Vujanović N, Vujić A i Čobić P. Sistem stečene
imunodeficitarnosti, Virološki, imunološki, klinički i epidemiološki aspekti.“Svjetlost“,
Sarajevo, 1987.
N Galy B, Ryder RW, Bila K i dr. Virus humane imunodeficijencije među zaposlenima
u jednoj afričkoj bolnici. N Engl J Med 1988; 319: 1123-7.
Nacionalni institut za pravdu. AIDS Bulletin. Oct. 1988.
National Federation of Hemophilia UK, 2005.
National Federation of Hemophilia USA, 2005.
Neale T, Dagger J, Fong R, et al. 1985. Pseudopozitivna anti-HTLV-III (HIV) serologi
ja. New Zeland med. J. October 23.
Nenić Iva, Kultura Sajber prostora, Beograd, 2005.
Newburg DS, Yolken RH. Karakterizacija faktora humanog mleka koji inhibira vezi
vanje GP120 HlV-a za svoje CD4 receptore. Adv Exp Med Biol 1991; 310: 281-91.
Ng V. 1991. Serološke dijagnoze pomoću rekombinantnih peptida/proteina. Clin.
Chem. 37:1667-1668.
Nikolić Olga, Glas javnosti, „Devijantna ponašanja u školskoj dobi“, beograd, 2005.
Novick D.M.; Khan I. i Kreek M.J. Sindrom stečene imunodeficijencije i infekcija
virusima hepatitisa kod osoba koje intravenski koriste drogu. Bull.Narc, 1986.
Novick D.M.; Kreek M.J.; Arns P.A.; Lau L.L.; Yancovitz S.R. i Gelb A.M. Uticaj teškog
alkoholičarskog oboljenja jetre na raspored metadona kod održavanja pacijenata. Alko
holizam: Slin.Exp.Res, 1985.
Novick D.M.; Kreek M.J.; Des Jarlais D.C.; Spira T.J.; Khuri E.T.; Ragunath J.; Kalya
naraman V.S.; Gelb A.M. i Miescher A. Antitela na LAV, navodni agens AIDS-a, kod par
enteralnih narkomana i pacijenata na održavanju metadonom. U: Rasprave sa 47-og
godišnjeg naučnog skupa Komiteta za rešavanje problema zavisnosti od droge, Harris L.S.
(izd.) NIDA Monografija o istraživanjima br. 67, 1986.
Nunn PP, Mc Adam KPWJ. Mikobakterijske infekcije i sida. Br Med Bull 1988; 44: 801-13.
Nzilambi N, DeCock KM, Forthal DN i dr. Učestalost infekcije virusom humane imun
odeficijencije tokom perioda od 10 godina u seoskim oblastima Zaira. N Engl J Med 1988;
318: 276-9.
Obuschowsky M.A. i Zweben J.E. Premošćavanje jaza: metadonski klijenti u programi
ma od 12 koraka. J.Psychoactive drugs, 1987.
Od našeg dopisnika. Milion beba u Ugandi suočeno je sa opasnošću od pogrešne
vakcine protiv tuberkuloze. Weekly Topic, 1991,8. Mart:l (col 1-6).
Osterholm MT, Forfang JC, Ristinen TL i dr. Izbijanje crevne zaraze izazvane hranom.
N Engl J Med 1981; 304: 24-8.
Otim Ma, Okel R, Mugerwa-Sekawaabe EN. Dnevne varijacije lučenja među odraslim
subjektima u Ugandi. East Afr Med J 1979; 56: 637-8.
Ozanne G, Fauvel M. 1988. Izvođenje i pouzdanost pet komercijalnih ELISA kompleta
u praćenju anti-HIV antitela kod visokorizičnih subjekata. J. Clin. Micro. 26:1496.
 Pahvva SG, Quilop MTJ, Lange M i dr. Defektna funkcija B-limfocita kod homoseksu
alnih muškaraca u vezi sa sindromom stečene imunodeficijencije. Ann Intern Med 1984;
101: 757-63.
Papadopulos-Eleopulos E, Turner V, and Papadimitriou J. 1993. Da li je pozitivan nalaz
na Westernblot-u dokaz HlV-infekcije? Bio/Technology. June 11:696-707.
Papadopulos-Eleopulos E. 1988. Ponovno procenjivanje AIDS-a: da li je oksidacija
indukovana faktorima rizika primarni uzrok? Med. Hypo. 25:151.
Parrillo JE, Fauci AS. Mehanizmi delovanja glukokortikoida na imunoprocese. ANNu
Rev Pharmacol Toxicol 1979; 19: 179-201.
Pearlman ES, Ballas, SK. 1994. Pseudopozitivni skrining-testovi na HIV povezani sa
vakcinacijom protiv besnila. Arch. Pathol. Lab. Med. 118-805.
Peter James and Nick Thorpe, „Ancient Inventions“, 2002.
Peternan T, Lang G, Mikos N, et al. Hemodijaliza/otkazivanje bubrega. 1986. JAMA.
255:2324.
Pier AC, McLoughlin ME. Mikotoksična supresija imuniteta. U: Lacey J, izd. Tri
hoteceni i drugi mikotoksini. Chichester: John Wiley & Sons Ltd. 1985: 307-19.
Pier AC. Dejstvo aflatoksina na imunitet. J Am Vet Med Assoc 1973; 163: 1268-9.
Piszkewicz D. 1987. HTLV-III (HIV) antitela posle imunoglobulina. JAMA. 257:316.
Pitchenik Ae, Fertel D, Block AB. Mikobakterijsko oboljenje: Epidemiologija, dijag
noza, lečenje i prevencija. Clin Chest Med 1988; 9: 425-41.
Popović Dragomir, Prim. dr, ,,Da li prepoznajete obolelog od narkomanije“, Beograd,
novembar 2003.
Porter JD, Ragazzoni HP, Buchanon JD i dr. Prenos crevnih bolesti u bazenu za plivan
je. Am J Public Health 1988; 78: 659-62.
Poster M., The Modce of Information: Poststructuralism and Context, University of
Chicago Press, Chicago, 1990.
Profitt MR, Yen-Lieberman B. 1993. Laboratorijska dijagnoza HIV infekcije. Inf. Dis.
Clin. North Am. 7:203.
R. A. Stone, The War of Desire and Technology at the End of the Mechanical Age, MIT
Press, Cambridge, MA, 1996.
Ranki A, Kurki P, Reipponen S, et al. 1992. Antitela na retrovirusne proteine kod
autoimunog oboljenja vezivnog tkiva. Arthritis and Rheumatism. 35:1483.
Rezza G, Lazzarin A, Angarano G i dr. Rizik od side kod HIV serokonvertora: poređen
je između intravenskih narkomana i homoseksualnih muškaraca. Eur J Epidemiol 1990;
699-101.
Ribeiro T, Brites C, Moreira E, et al. 1993. Serološka validnost HIV infekcije u tropskim
predelima. JAIDS. 6:319.
Rickard KA, Joshua DE, Campbell J i dr. Odsustvo side kod hemofiličara u Australiji
koji su lečeni potpuno dobrovoljnim sistemom davalaštva krvi. Lancet 1983; 2: 50-1.
Roberts Kevin and Frank Webster, „Prospects of a Virtual Culture“, Science as Culture
, Carfax Publishing (Taylor & Francis Group), Volume 11, Number 2,2002., 235 - 257, p. 242.
S. Turkle, Life on the Screen: Identity in the Age of Internet, Simon&Schuster, New
York, 1995.
Sabin C et al.: ,,Twenty five years of HIV in haemophilic men in Britain - an observa
tional study“, British Medical Journal, September 16, 2005 (online edition)
 Sava Stefanović, Beta, „Bez nacionalne strategije nema ni borbe protiv narkomanije“,
Beograd, maj 2004.
Sayers M, Beatty P, Hansen J. 1986. Antitela na HLA kao uzrok pseudopozitivnih reak
cija u testovima ELISA za antitela na humani T-limfotropni virus tipa III (HIV). Transfusion.
26(1):114.
Sayre KR, Dodd RY, Tegtmeier G, et al. 1996. Pseudopozitivni Westernblot testovi na
HIV-1 kod neinficiranih davalaca krvi. Transfusion. 36:45.
Schleupner CJ. Otkrivanje HIV-1 infekcije. In: (Mandell GI, Douglas RG, Bennett JE,
eds.) Načela i praksa kod infektivnih oboljenja. Treće izdanje. New York: Churchill Living
stone, 1990:1092.
Schlienger JI, Lang JM. Endokrine posledice kod infekcije virusom humane imunod
eficijencije (VIII). Pathol Biol (Paris) 1989; 37: 921-6.
Schochetman G, George J. 1992. Serološki testovi za otkrivanje HIV infekcije. In: AIDS
- metodologija testiranja i pitanja obrade. Springer-Verlag, New York.
Scholtz WC. Epidemija gripa na Kejpu. BMJ 1890,15.mart 15: 600.
Selik RM, Castro KG, Papaionou M. Rasno - etničke razlike rizika od side u Sjedinjen
im državama. Am J Public Health 1988; 78: 1539-45.
Serrano M, Bellas C, Campo E i dr. Hodžkinova bolest kod pacijenata sa antitelima na
virus humane imunodeficijencije. Studija o 22 pacijenta. Cancer 1990; 65: 2248-54.
Shoeman RL, Pottathil R, Metroka C. Antitela na HlV-virus u pljuvačci. N Engl J Med
1989;320:1145-6.
Silver David, „Introducing Cyberculture: Looking Backwards, Looking Forward: Cyber
culture Studies 1990-2000“, originally published in: Web.studies: Rewiring Media Studies for
the Digital Age , edited by David Gauntlett (Oxford University Press, 2000): 19-30.
Simonsen L, Buffington J, Shapiro C, et al. 1995. Višestruke pogrešne reakcije u
testovima za antitela na viruse, posle vakcinacije protiv gripa. Am. J. Epidem. 141-1089.
Smith D, Dewhurst S, Shepherd S, et al. 1987. Pseudopozitivne reakcije na testu
ELISA za antitela na HIV u populaciji pacijenata sa urođenom hemofilijom. Transfu
sion. 127:112.
Snyder H, Fleissner E. 1980. Specifičnost humanih antitela na glikoproteine
onkovirusa: Prepoznavanje antigena od strane prirodnih antitela određeno je prema struk
turama ugljenih hidrata. Proc. Natl. Acad. Sci. 77:1622-1626.
Spice B, Barre-Sinoussi F, Montagnier L i dr. Inaktivacija virusa povezanog sa lim
fadenopatijom hemijskim disinfektantima. Lancet 1984; 2: 899-901.
Stakman EC, Henry AW, Curran GC, i dr. Spore u gornjim slojevima vazduha. J Agric
Res 1923; 24: 599-609.
Steckelberg JM, Cockerill F. 1988. Serološko testiranje na antitela na HIV. Mayo Clin.
Proc. 63:373.
Stefanović Stanoje, Prof. dr: Hemofilija, Beograd 1991.
Stephens RM, Casey JW, Rice NR. Čep kod infekcije virusom konjske anemije i
geni: povezanost sa visna i AIDS virusima. Science 1986; 231: 589-94.
Stimmel B.; Verance S. i Tobias H. Poremećaji jetre kod zavisnika od heroina: uloga
alkohola. JAMA, 1972.
Straub OC. Kozji artritis i encefalitis - model za AIDS? Intervirology 1989; 30 (dodatak
1): 45-50.
 Strecker R. Citirao: Cantwell A Jr. Sida i doktori smrti. Istraga o poreklu epidemije
side. Los Anđeles: Aries Rising Press, 1988: 134.
Subotičke novine, „Nagli porast uživalaca droge u srednjim pa i u osnovnim školama“,
Subotica, februar 2001.
Sungar C, Akpolat T, Ozuyumcu C, et al. Lečenje interferonom alfa kod pacijenata na
hemodijalizi. Nephron. 67:251.
The New York Times, 22. 05. 2003.
Tomić Z., Komunikologija, Čigoja štampa, Beograd, 2003.
Tomić Zorica, časopis ,,Kultura“, broj 107/108, Sajber-prostor i problemi razgraničen
ja, Beograd, maj 2004.
Tong T.G.; Benowitz N.L. i Kreek M.J. Uzajamno delovanje metadona i disulfirama
tokom održavanja na metadonu. J.Clin.Pharmacol, 1980.
Tribe D, Reed D, Lindell P, et al. 1988. Antitela reaktivna sa antitelima HlV-a sa gag
omotačem glavni su uzrok reaktivnosti testa ELISA u populaciji davalaca krvi. J. Clin.
Micro. April:641.
Tubaro E.; Avico U.; Santiangeli C.; Zuccaro P.; Cavallo G.; Pacifici R.; Croce C. i Borelli
G. Udar morfijuma i metadona na fagocitičnu fiziologiju ljudi. IntJ.Immunopharmacol, 1985.
Tubaro E.; Santiangeli C.; Belogi L.; Borelli G.; Cavallo G. i Croce C. Metadon protiv mor
fijuma: poređenje njihovih dejstava na fagocitične funkcije. IntJ.Immunopharmacol, 1987.
Ujhelyi E, Fust G, Illei G, et al. 1989. Različiti tipovi pseudopozitivnih anti-HIV reakci
ja kod pacijenata na hemodijalizi. Immun. Let. 22:35-40.
University of Nebraska-Lincoln, September 12, 2005.
Van Beers D, Duys M, Maes M, et al. Inaktivacija seruma toplotom može izazvati inter
ferenciju sa testovima na antitela na LAV/HTLV-III (HIV). J. Vir. Meth. 12:329.
VanderPoel CL, Lelie PN, Reesink HW i dr. Davaoci krvi sa neodređenom anti-p24gag
reaktivnošću kod western blot na HIV-1: odsustvo zaraženosti pacijenata koji su primili
transfuziju i kulture virusa. Vox Sang 1989; 56: 162-7.
Voevodin A. 1992. HIV skrining u Rusiji. Lancet. 339:1548.
Weber B, Moshtaghi-Borojeni M, Brunner M, et al. 1995. Evaluacija pouzdanosti šest
postojećih anti-HIV-l/HIV-2 testova ELISA. J. Vir. Meth. 55:97.
Wood C, Williams A, McNamara J, et al. 1986. Antitela na HIV kod komercijalnih intra
venskih gamaglobulinskih preparata. Ann. Int. Med. 105:536.
World Federation of Hemophilia, 2005.
World Health Organization (WHO)
Wright P. Vakcina protiv velikih boginja kao izazivač virusa side. Times 1987,1 l.maj: 1,18.
Yale S, Degroen P, Tooson J, et al. 1994. Neobični aspekti akutnog hepatitisa
povezanog sa Q-groznicom. Mayo. Clin. Proc. 69:769.
Yoshida T, Matsui T, Kobayashi M, et al. 1987. Evaluacija testa pasivne aglutinacije na
antitela na HIV. J. Clin. Micro. Aug:1433.
Yu S, Fong C, Landry M, et al. 1989. Pseudopozitivna reakcija na antitela na HIV zbog
senzitivizacije HLA-DR4 indukovane transfuzijom. NEJM. 320:1495.
Zorica Žarković, Ekonomist, „Civilizacija zavisnika“, Beograd, maj 2005.
Zweben J.E. Može li pacijent koji je na medikamentima biti uključen u program od 12
koraka? J.Psychoactive drugs, 1987.
Željka Jevtić, Blic, „Pomoć dnevno traži deset novih zavisnika“, Beograd 2005.
 Umesto biografije: o Daru i Milosti

Prim. dr sci. Todor Jovanović

Izbor: Dejan Jovanović

Tvrdnja da su čudni Gospodnji putevi nije ni nova ni nepoznata, ali upotpunjena

objašnjenjem da receptura vekovima sricana i u praksi proveravana na Bliskom Istoku, a u
Vranom Dolu na Kosovu (od koga danas nije ostao ni kamen na kamenu) zabeležena 1860,
leči najteže bolesti savremenog čoveka (naravno, prilagođena autentičnom okruženju),
onda poprima epilog minulih milenijuma osvedočene tvrdnje.
Od Bliskog Istoka do nekadašnjeg Vranog Dola valja dugo jahati. Naravno. Ali, Sve
višnji je iskoristio slučajan (da li?) susret jednog srpskog Jovana i jedne jordanske lepotice
nedaleko od Svete Sofije u Carigradu, da pomenutu recepturu po njima pošalje i iz uda
ljenih krajeva i vremena gotovo na ruke preda prim. dr sci. Todoru Jovanoviču da bi iz nje
iscedio Todoxin...
Divnog li smisla u savremenom besmislu, spasonosnog li skretanja sa puta ka
Apokalipsi. Da li je reč o predačkom ili Stvaraočevom daru, ne treba razmišljati. On je tu,
od vekova i u vekove vekova, amin!
 Svako, od oca i majke rođen, prvi zrak sunca ugleda sa praroditeljskim grehom i Darom.
Sad, šta više iskoristi. Dar, koji mnogima život znači, prim. dr sci. Todor Jovanović čas nešte
dimice rasipa okolo, čas čuva od onih koji bi na njemu trebalo da mu budu najzahvalniji -
pravovernih čuvara zvanične nauke. Svojevrsnih inkvizitora savremenog mišljenja i ravnate
lja lucidnih (za)misli onih koji ne priznaju jednoumlje kao genijalno opšte mišljenje.
Ne, nije ovo razgibavanje za intelektualnu gimnastiku sa njegovim neistomišljenicima.
Taman posla. Ovo je tek samo pokušaj da se ono što jeste prim. dr sci. Todor Jovanović,
stavi u nekakve vremensko-prostorne okvire tzv. savremene (sme li se reći - naučne?!)
____________________________________________ TODoXIN NOVA MEDICINA | 711

misli. Preciznije, kako to izvesti a izbeći opasnu zamku pisanja hvalospeva rezervisanih i
namenjenih isključivo carevima i „pravovernima“. Jedino oni u njima znaju da se pošteno
opruže i osećaju komotno.
Kako, naime, izbeći pomenutu zamku a ipak objasniti da je prilikom jubileja 100 god
ina postojanja čuvene američke „Nacionalne geografije“ (osnovana 1888. godine), kao njen
počasni i jedan od veoma aktivnih članova prim. dr sci. Todor Jovanović dobio visoko proz
nanje ,,za doprinos u razvoju ‘Nacionalne geografije’ na polju herbalne medicine, edukaci
je i istraživačkog rada“?
Eto, šta sve može da stane u samo jednoj jedinoj rečenici od koje bi tomovi mogli da
se napišu...
Ili: prim. dr sci. Todor Jovanović je dugogodišnji član udruženja lekara Vašingtonskog
društva homeopata koje mu pripisuje značajan doprinos u najnovijim istraživanjima,
posebno na polju najsavremenije primene homeopatskih preparata. Njegovim rešenjem se
ovo Društvo ponosi. Ilustracije radi, kad je svojevremeno otvarao ordinaciju u elitnom kraju
pod nazivom ,,Votergejt“, morao je da bude više nego ubedljiv pred četiri visokostručne
lekarske komisije za odobrenje prakse, uz garancije - dve velike svetske sile. Dobio ih je
od SAD i Francuske. I ne samo to. Senatori i tamošnje najuglednije ličnosti su insistirale da
isključivo on dobije pravo na praksu.

Č lanska karta
N acionalnog cen-
tra za h o m eo p a tiju
na im e d r Todora
Jovanovića

Kako, dakle, sve to objasniti a ni jednom ne završiti rečenicu znakom uzvika ili, kako
bi to neki rekli - uskličnikom? Ali, ostavimo po strani skromnost, tim pre što joj je čovek
poslovično sklon na tuđ račun. Zašto, naime, ne reći jasno i glasno da je naučnik prim. dr
sci. Todor Jovanović vodio najveće svetske eksperte iz oblasti virusologije i imunologije, pre
svega za AIDS, na Nacionalnom institutu za kancer (SAD) iz Vašingtona, profesore
Madicinskog fakulteta i Kraljevske Bolnice iz Londona i njihove kolege sa Karolinskog
instituta.
Dva rada na
K ongresu u
J o ko h a m i
(Japan) 1994.
godine.
K oautori N C I
i K arolinska
in stitu t
(Stokholm ).
Bile su to
,,vruće“
g o d in e za nas
Srbe. Iz u z e v
dva T odoxin-
ova, n i jed a n
drugi rad nije
bio p rim ljen,
n iti iz Srbije,
n iti iz bilo
k o je druge
re p u b like
bivše SFRJ.
Naslov članka koji je izašao u časopisu ,,Raum&cajt“ (Raum&Zeit). Reč je o rezultatima studije izve
solozi koji su potvrdili da se dejstvo Todoxin-a pokazalo efikasnijim od svih biljnih medikamenata i
pročitao ovaj isti intervju, izjavio je da ništa lepše u životu nije pročitao! Inače, prof. Gajsler je 25
dene na dvadeset pacijenata, tretiranih Todoxin-om. Kao koautori se pojavljuju najveći svetski viru
preparata zvanične medicine, koje su do tada ispitivali. Kad je, međutim, prof. dr Volf Gajsler iz Kelna
godina radio u Ujedinjenim nacijama.
 To mu, naravno nije smetalo da goto
vo u isto vreme prevali 3.000 kilometara
dug put od Moske do Orenburga da bi po
pozivu ruskih kolega, kao član humani
tarne misije, lečio ozračenu rusku decu. S
tim što u tom slučaju nije bila reč o profe-
sionalnom i istraživačkom angažovanju
već, pre svega, emotivnom. Da, reč je o -
srcu. Ne možeš da pontažeš ako ne voliš,
ne možeš da voliš a da ne pomogneš.
Slična je priča i o sanatorijumu za
obolele od HIV/AIDS-a u Južnofaričkoj
Uniji gde je snagom sopstvene volje, ali
svakako i angažovanja, krenuo u pohod
protiv opake bolesti savremenog čovečanst
va i to u trenutku kad su mnogi (svetski?!)
eksperti zazirali makar i da dodirnu
zaraženu osobu. Gotovo uzgredno u
biografiji prim. dr sci. Todora Jovanovića
ostaje zabeleženo da je istovremeno bio i
porodični lekar kralja Zulua, najvećeg
afričkog plemena koje broji 35 miliona pri
padnika, baš kao i ministara za vojsku i
policiju, njihovih prodica, službenika, pri
jatelja...

Neki od
pacijenata
Todoxin-ovog
sanatorijuma
uJAR.
 Zlatnu medalju i visoku novčanu nagradu Svetske zdravstvene organizacije sa
sedištem u Ženevi za rezultate postignute u oblasti herbalne medicine, primio je sa pristo
jnom zahvalnošću, mada je mnogo ponosniji na vlastiti projekat, konstrukciju i proizvod
nju najmoćnijih liofilizatora ne samo u Srednjoj Evropi već, po svemu sudeći, i celom svetu.
 Već samo ovo bi bilo dovoljno za desetak dobrih biografija i naučnih karijera. Ne,
međutim, i za prim. dr sci. Todora Jovanovića. Kad nije u ordinaciji, na nekom od svetskih
kongresa, u laboratoriji, proizvodnom pogonu ili kad ne sluša tzv. ozbiljnu muziku, onda
ozbiljno - piše. Dramski pisac Todor Jovanović je do sada napisao pet drama čije su likove
tumačili, recimo, Rade Marković, Petar Kralj, Milan Mihajlović... Najpoznatije su „Divina
gluma“ (O Danteu), „Pred licem smrti“ i „Iskustvo smrti“. Kao da mu drame nije dovoljno
u poslu kojim se svakdnevno bavi. Ali, to je naučnik, istraživač, pisac, večiti tragač za Sve
tim Gralom i istovremeno vešt igrač na tankoj žici svakodnevice i nadrealnog iliti nadčulne
nemerljive realnosti - prim. dr sci. Todor Jovanović.
Preciznije, sve ovo je tek samo stidljiva objava njegovog Dara. Koliko da se oduži za
Milost...
 Sadr žaj

Recenzija ............................................................................................................ 5
Umesto uvoda ili virus-ubica i ubica virusa .................................................... 7
Oktavno ustrojstvo muzike i igra fotona kao univerzalni život........................ 51
*Panikaa energije ..................................................... 57
Mali a besni: virusi ......................................................................................... 61
HIV je HIV, a srpski grip - srpski .................................................................... 64
Da „nazdravlje* bude na zđravlje .................................................................... 69
Međ’ javom i međ’ snom: gde je to zašla savremena nauka? ............................ 71
Put u mikrokosmos u potrazi za - zvukom ...................................................... 75
Bučni ubica duše: nemuzika ........................................................................... 83
Čuvar Tvorčeve tajne ...................................................................................... 87
Todoxin i fotoni u igri života ........................................................................... 93
Čovek je ključ (trenutno) bez brave ......... ....................................................... 96
Ipak je bilo malčice više materije nego antimaterije............................................ 103
Stvoreni nemoćni? .......................................................................................... 108
Literatura .............................................................................................................. 111
HIV/AIDS
Za sada bez dobrog naslova ili - bolesti sa namerom ..................................... 113
Važno je da postoji. Ne pitaj odakle.................................................................... 123
Ko to drži prst na virusnom okidaču? .............................................................. 126
Virtus post nununos! ....................................................................................... 131
Tuberkuloza ili - namemo širenje „čvorića* i AIDS-a ...................................... 134
Mycobacterium avium complex (MAC) ili - saznanje o nadolazećoj bolesti ........ 136
Kandidijaza ..................................................................................................... 137
Cytomegalovirus (CMV infekdja) .................................................................... 137
Herpes simplex ili - nagoveštaj namera u Afrid ............................................... 139
Epštajn-Bar (Epstein-Barr) virus i Burkit limfom (Burkitt’s lymphoma) .......... 142
Burkit limfom ili - „politički* kancer ............................................................... 143
Histoplazmoza ili - „vežbe* u Indijanopolisu .................................................. 144
Aspergiloza ............................ 145
Pneumodstična upala pluća (PCP), kapetan Gajdušek i igra bogova.................... 146
Eksperimentalni dokazi na Ijudima ................................................................. 147
Kapoši sarkom ili - traganje za ^rasno selektivnim* biološkim oružjem ........... 149
Posebne karakteristike KS-a u aftičkim zemljama ........................................... 153
Kriptosporidioza (Ciyptosporidiosis) ili - proizvod vojnih snaga SAD .............. 154
Izosporijaza (Isosporiasis) ili-woružjewbritanske vlade tokom ratnih operadja .. 155
Predseđnik SAD nikad nije izgovorio tu reč ..................................................... 156
Da, ali tu je - Todoxin! ................................................... ................................ 164
 wSkromnia doprinosi budućem biološkom ratu............................................ ...... 166
Sve se znalo. I šta smo, i ko smo i kako ćemo.................................................... 170
Početak zla skraćenog na - HIV/AIDS: jedna tužba ....................................... 174
Deset godina posle HIV/AIDS-eksperimenta i kraj bajkovitog prijateljstva .. 181
Epilog ............................................................................................................. 182
Hemofilija ........ .................. ........................................................................... 183
Strašna tajna kraljice Viktorije i propast Romanovih ........... ...... .................... 185
Za sve su „krive* žene..................................................................... .................. 186
Zla namera ili loša sreća, pitanje je sad.............................................................. 190
Ima neka tajna veza................................................................... ................... . 191
Razlika po krvi, ili reč-dve o krvnim grupama ..................... ........ ..... ............. 192
Veritas temporis filia ................................... ................ ...... .... ................... 194
Veritas vel mendario corrumpitur vel silentio........................... ..................... . 195
HIV/AIDS statistika ............................................... ................. ....... . 197
Surova statistikal ..................................................................... 197
Priča sa VI odeljenja ........ .............. ..... ................. ........ ...... ........................ 199

UTVRĐIVANJE PRISUSTVA HIV-A

Glavna imunološka obeležja AIDS-a ............................ ................................... 211
Dijagnoza ................................................................ 211
Anamneza ............................ 213
AIDS i oksidativni stres .................................. ............................................ . 217
Antitela i antigeni ................................................................................ ......... 230
Utvrđivanje prisustva HIV-a .................................... ............................................. 237
Osnovne postavke ............................................. 237
HIV, ipak, nije dokazan ................................................................................... 238
Dr Dizburg, dr Malis i - Todoxin-ova naučna grupa ........................... ............. 240
Namera nikad nije slučajna ...................................... ...................................... 243
Infekrija sa i bez antitela ................................................................... 244
Pitanja bez odgovora .................................................. 246
Kako se (pouzdano) dokazuje HlV-infekcija? ........... ................... ............... 247
Na šta, zaista, reaguju testovi za antitela na HIV? .......................................... 253
Faktori koji izazivaju lažne pozitivne rezultate testa ....................................... 255
Lažu i koza i rog? ............................................................... ...... ....................... 257
NucliSens ............ 271
NASBA mnnožavanje ............ ......... ...................................................... . 272
Udruženost tehnologija ................................... 273
Mogućnosti testa ....................................... ..................................................... 273
NASBA otkriva sve manjkavosti PCR-a ............ ..................................... 274
Pitanja za razmišljanja i odgovore: guo vadis, Čoveče? .................. . 276
I jOŠ NEŠTO O...
Retrovirusi i ritam sudbine ................................................................................. 295
Agensi BSE izazivači sindroma „hroničnog umorau iiiti „sindroma Zalivskog ratau 297
Kortizol pokreće začarani krug .......................................................... .............. 299
Mikrobi Campyiobacter i Myoobacterium prenose retroviruse HIV, HTLVI i HTLVII 300
Priroda i prenošenje Campyiobacter ................................................... .............. 300
Kontaminacija polio vakcine: SFV i SV-40 SFV (Simian Foamy Virus) ............. 302
Zašto ne ~beogradsko-marburški virus? ........................................................... 302
AIDS sa ili bez HlV-a ....................................................................................... 304
U vakdni je, ipak, bila „nameštaljka* ........... ................................................... 308
Neki od, kod ljudi, često prisutnih virusa .......................................................... 310
Adeno virusi .................................................................................................... 310
Astro virasi ...................................................................................................... 310
Varičela zoster (Varizella zoster) virus (VZV) .............. ....................................... 310
ECHO virusi (EV) ................. 310
Mumpsvirus .......... 311
Influenca virusi ................. 311
Kalici virusi ..................................................................................................... 311
Koksaki virusi ................................. 312
Koronavirusi .............. 313
Virus limfođtnog horiomeningitis (LCMV) ........................................................ 313
MorbiiH viras .................................................................................................. 313
Parainfluenca virusi (HPIV) ............................................... 314
Parvo virus V 19 (B19V) ..................................................................... .............. 314
Poiiovirusi ............. 314
Respiratomi sinddjalni virus (RSV) ............................... 315
Rotavirusi ................... 315
Rubela (Rubefla) virus (RUBV) ... ...................................................................... 315
Virusi hepatitisa ............................................................................................... 315
Humani entero virusi (HEV) ............................................................................. 317
Humani papiloma virusi (HPV) ......................................................................... 317
Humani papiloma virusi - infekcija i prateća oboljenja;
Ranice i iritacije služokože genitalnih organa ................................................... 317
Todoxinove vaginalete .................................................................................... 326
Mikoplazme .............. 329
Genomi mikoplazmi ................. 330
Interakdje sa domadnovim imunskim sistemom ............................................... 331
Programirana smrt ćelija (apoptoza) i nekroza ................................................... 332
Kliničko ispitivanje .......................................................................................... 332
Perzistentnost infekdja mikoplazmama i raziidta klinička stanja ...................... 332
Respiratoma oboljenja ........ 333
Uroaenitalna oboljenja ...................... 334
 Imunosupresivna oboljenja ............................................................................. 334
Reumatske bolesti .......................................................................................... 335
Kardio-vaskulama oboljenja ........................................................................... 335
Autoimuna oboljenja ...................................................................................... 336
Hroničanumor .............................................................................................. 337
Klasična međiđna i mikoplazme .................................................................... 338
Todoxin protiv mikoplazmi............................................................................... 339
... I nekoliko recepata .................................................................................... 341
S ČIM PRED SIDU
Stari lekovi i nova istraživanja ......................................................................... 343
Poređenje terapijskog i mogućeg nepoželjnog dejstva, kao i troškova
upotrebe jednostruke i višestruke terapije HIV infekcije .............................. 348
REZULTATI ................................................................................................... 351
DISKUSUA .................................................................................................... 353
Troškovi korišćenja terapije ........................................................................... 354
Primarni podaci, lit. ref. CD4 Imunorestaurativno dejstvo ........................... 356
Neželjena dejstva .............................................................................................. 360
Između (ne)mogućeg (ne)postojanja ............................................................... 370
Mogući načini transmisije HlV-a i izgledi za dobijanje vakdne ....................... 370
Ipak - vakdna!? ......... 374
Mogud način dobijanja vakdne protiv HlV-a ................................................ 374
Tajna 64 bolesti .............................................................................................. 377
Tajna šizofrenije virusa i čoveka ..................................................................... 378
Možda postoji, a možda i - ne ........................................................................ 379
Nov pogled na mehanizam kombinovanja, replikadju i delovanje HlV-a na organizam 379
Analize preparata Todoxin izvršene u Bekmen (Beckman) laboratoriji u Torontu 381
Novca nikad dosta, rezultata nikad manje ...................................................... 384
U potrazi za vakdnom protiv side .................................................................. 384
U igru uskače i - Bil Gejts! ............................................................................. 389
Agdesmomi? ....................................................................................... 390
Daj pare, za vakdnu ćemo lako......................................................................... 391
Nekom original, nekom ni - kopija ................................................................. 392
Inkubadja deset godina, epidemija nekoliko hiljada godina ............................ 394
Tajna Boba Mejsija ......................................................................................... 396
,,Raum&Zeit“ br. 113 ...................................................................................... 399
Dvadesetogodišnji doprinos Todoxin-ove
naućne grupe borbi protiv HIV/AIDS-a .......................................................... 401
Spera et convalesce* ...................................................................................... 402
Kako prevazid zablude u vezi HIV/AIDS-a u Srbiji i svetu? ............................ 406
Jeđna od najraširenijih bolesti je đijagnoza ..................................................... 407
UPUTSTVO ZA LEČENJE HIV/AIDS-a
Željena i neželjena dejstva u terapiji HIV-1 infekcije ................................... 415
KliniČka slika HIV infekdje tokom terapije Todoxm-om .................................. 416
Virusološke i imimološke promene tokom terapije HIV infekdje ..................... 416
Promena laboratorijskih vređnosti kod
padjenata infidranih HlV-om tokom lečenja Todoxin-om .............................. 417
Proučavanje sigumosti terapije Todoxin-om .................................................... 417
Rezultati ......................................................................................................... 418
Kada započeti Todoxin terapiju? ..................................................................... 419
Preporuka za početak terapije ..................................... 420
Todoxin i neželjena dejstva .............................................................................. 421
Metode za utvrđivanje neželjenih dejstava ....................................................... 421
Spisak neželjenih dejstava ............................................................................... 422
Reakdja na medikamente i štetna dejstva u fazi 2 i 3 ...................................... 423
Doziranje i način upotrebe ................................................................................ 424
Pojedinačna doza ............................................................................................ 425
Uvodna terapija (dklus A) ............................................................................... 425
Uvodna terapija (dklus B) ............................................................................... 426
Udama terapija .............................................................................................. 426
Uobičajena terapija ......................................................................................... 426
Pojedinačna doza je ista kao i u ostalim, već pomenutim, terapijama. .............. 427
Todoxin 1 - i lek i hrana ................................................................................. 427
Lečenje Todoxin-om 1 .................................................................................... 427
Način određivanja dnevnih doza medikamenata .............................................. 428
Pravila ponašanja bolesnika tokom terapije ..................................................... 429
Ishrana bolesnika tokom lečenja Todoxin-om 1 .............................................. 429
Mogud problemi u ishrani .............................................................................. 431
Ishrana teških bolesnika ................................................................................. 431
Opšti prindpi ishrane ........................................ 432
Nadn i vrsta ishrane ....................................................................................... 433
Opšta pravila ishrane u skladu sa farmakološkim dejstvom Tođoxin-a ........... 436
Osnovni recepti za pravljenje supa .................................................................. 437
Sokovi od voća i povrća .................................................................................. 437
Nekoliko preporuka sa receptima ................................................................... 437
Recept ............................................................................................................ 438
Recept ............................................................................................................ 438
Supa od dČka i kupusa ................................................................................... 438
Antioksidansna terapija .................................................................................. 439
R e c e p t ....................................................................................................... 439
Dopunski preparati ........................................................................................... 448
Čajevi za organske tegobe .......................................................................... 448
PLUĆA ........................................................................................................... 440
JETRA ............................................................................................................ 440
 PROBAVNITRAKT ........ 441
IZLIV U GRUDNOM KOŠU .......................................................... .............. . 441
IZLIV U TRBUŠNOJ DUPLJI ......................... ..................... .......................... 441
PROTIV ŠTUCANJA KOD KANCERA DIGESTIVNOG TRAKTA ................... 441
KLIZMA ZA BOLESNIKE OD AIDS-a ............ ................... .................... . 441
ZATVOR ............ ............................ ........................... ................................... 442
HEMOROIDI ...................................................................... 443
VAGINALNE LNPEKCUE ............................................................................... 445
KOŠTANA SRŽ ............................................................................................. 445
PROTIV OPADANJA KOSE ........... 445
Žito puno snage ................................. 446
Proso za čišćenje organizma ...................... .................................................... 446
Kapi od belog luka ................................................ ........ ................................ 447
Pšenične klice ....................... 447
Musli-pahuljice ..... 447
Struganiren ..... 447
Selen iz kvasca ................................................................ .............................. 448
Vitamin B iz kvasca .................................................................... .................. 448
Sirup od bele bundeve - za pluća ................... ..... .......................................... 448
Sirup od cmog luka - protiv kašlja .......................................... ....................... 448
Sirup od žaifije za izbađvanje sekreta ............................................................ 448
Preparat za slučajeve dehidradje organizma ......................... ......................... 449
Preparat za ublažavanje tegoba digestivnog trakta ......... ............................... . 449
Preparat za sluzokožu probavnog trakta .................................................. ....... 449
Preparat za mikrobialne tegobe đigestivnog trakta
(Echerichia coh i drugi upomi i teško izlečivi crevni patogeni paraziti) ........... 449
Kuglice od propohsa .......... ................... ........................................................ 450
Preparat za čišćenje zidova krvnih sudova ................................... .................. 450
Preparat od Ijuske jajeta
- za sprečavanje i nađoknađivanje manjka kalđjuma ...................................... 450
Preparat za čišćenje organizma ................... .............. ................. ................. 451
Kura sa grožđem - za čišćenje organizma ....................................................... 451
Kura s medom - za čišćenje organizma ........................................................... 452
SIDA: ZANIMLJIVE MOGUĆNOSTI ........... .................................................... 452
Zaključak ............. 453

KANCER
Kroćenje goropadi ............................................................................................. 455
Studenti i ostati stanovnid Srbije ......... ..................... ...................... .............. 456
Praktice - pred-ubice .............. ..... ................................................................. 457
Prihvatljivi stavovi, neprihvatljiva istraživanja i igre bez granica......................... 462
Destabitizovati DNK ............. 465
Ćutljivi Bešamp i (pre)glasni Paster ................................. 466
Sebični sorabi ............... ............................................ ................................... 468
Evoludja ne pobija mit o Stvaranju .......................... .................................. . 470
 Prvi deo: kanceiizadja ili inidjadja ................................................................. 472
Drugi deo: kokancerizadja ili promodja ......................................................... 472
Antiproliferativni efekat Todoxin~a 2
na tumorskim linijama glioma i neuroblastoma in vitro ............................... 475
Ćelijske linije i gajenje ćelija ........................ ................ .................................. 476
Ođređivanje ćelijskog broja i inhibidje proliferadje ......................................... 476
DISKUSUA ...................................... .............................................................. 478
Efekat Todoxin-a 2 na humanu ćelijsku liniju
nesitnoćelijskog kardnom a pluća in vitro .................... .................................. 480
Nesitnoćelijski kardnom pluća (NSCLC) ............................ ...... ...................... 481
Ćelijska linija i gajenje ćelija ...................................... ......................... ........... 481
Određivanje ćelijskog broja i inhibidje proliferadje ........................................ 482
Diskusija ................................... ........................ ........................ ................... 482
Istine i zablude u vezi sa kancerom .................................... ............................ 483

BOLESTI ZAVISNOSTI
Narkomanija ................................ 484
Prapočed svaremenog zla .............................................................. ................. 484
Muze li se - mak? ........................................................................................... 486
Grd i Rimljani su više voleli da piju nego da „duvaju* .......... .......................... 489
Pored cveća bilo je i računice .................................................. ....................... 490
Šta oni kažu? .................................................................................................. 492
„Navratili“ i do nas ............................ ............... ............................................. 494
Deset novih narko-kartona dnevno .................................................................. 496
Šta su, zapravo, droge? .............................. .................................................... 498
Sizofov posao .................................................................................................. 500
Genetska zavisnost? ........................................................................................ 501
Recept - protiv uživanja droga ......................................................................... 502
Narkotici: lečenje deluje .................................................................................... 503
PORUKA KOFUA ANANA Generalnog sekretara Ujedinjenih nadja ................ 503
Poruka Antonia Maria Koste Izvršnog direktora
Kancelarije Ujedinjenih nadja za borbu protiv narkotika i kriminala ............... 504
Šta je lečenje bolesti zavisnosti? ....... ................ ............................................. 505
Oblid intervendja .................................. 505
Mesta za lečenje .............. 506
Šta doprinosi uspehu lečenju bolesti zavisnosti? ...................................... ....... 507
Etapelečenja .............................................................................. 507
Važni faktori u ođređivanju ishoda lečenja ...................................................... 508
Prihvatilišta i popravilišta udruženja Todoxin u Reogradu i širom sveta ..... 509
Alkoholizam ...................................... .................. ........................................ . 521
Šta sve može čovek naslonjen na lakat ........................... ................................ 521
Posramljeni Dionis ....................................... 522
Prorialazak Svetog Patrika? ............................................................................. 524
 A ujutru? ........................................................................................................ 524
Klin se klinom, ipak, ne izbija............................................................................ 525
Šta se radi po Evropi? ..................................................................................... 527
Braća Rusi......................................................................................................... 528
.. .1 braća Ameri .............................................................................................. 530
A lepši pol? ..................................................................................................... 530
Todoxin uvek ima način ................................................................................. 531
Umesto zaključka ........................................................................................... 532
Pušenje je opasno po zdravlje, ali....................................................................... 534
Kako deluje nikotin? ....................................................................................... 534
Kako nikotin pravi od čoveka zavisnika ........................................................... 535
Vremejeključ ......................................... 536
Kako duvan šteti organizmu ............................................................................ 536
I duvan bez dima izaziva rak ........................................................................... 538
Metode ostavljanja pušenja ............................................................................. 538
Petodnevni plan .............................................................................................. 539
Genetika ......................................................................................................... 540
Štakažetelo? ................................................................................................. 541
Saveti terapeuta .............................................................................................. 542
Pušenje ili stas ............................................................................................... 542
Narodni čajevi protiv narkotika - pušenja ........................................................ 542
I pušenje i zđravlje ......................................................................................... 543
Nikotin i duvanski sastojđ nisu samo štetni .................................................... 543
Može marihuana, samo nemojte da pušite ...................................................... 545
Cigareta možda ima i drugi kraj 1 .................................................................... 547
Pušenje smanjuje rizik od retkog oblika kancera2 ........................................... 548
Zlato u nikotinu3 ........................ 549
Nikotin je zapanjujuća hemikalija5 ................................................................. 549
Nikotin: čudesan lek ................................................................................. 550
Dobre strane nikotinal6 ................................................................................. 551
Sajberholizam .................................................................................................... 554
Sajber ........................ 554
Potvrđivanje logike dominadje ....................................................................... 556
Dataholičari ih - informadje kao droga ........................................................... 558
Prve žrtve ....................................................................................................... 559
Zavisnost od Intemeta ulazi u Međunarodnu klasifikadju bolesti? .................. 560
Zavisnost od „mobilnih* poruka ..................................................................... 562
Ukratko............................................................................................................. 562
Ali, ne lezi vraže................................................................................................ 563
Otvorena i prva klinika ................................................................................... 563
Mila i Todor Jovanović: Šta uraditi sa našom decom i nama? ...................... 565

KAKO TREBA RAZUMETI LEKOVITO BILJE

Todoxin, planetarno čudo! ................................................................................ 571
 Povedi računa o njenoj duši ............................................................................ 571
Molitva i Mesec ............................................................................................. 573
Pomirenje kao uslov opstanka .......... 574
Fitoterapija ............. 577
ZELENA APOTEKA ZA HIV/AIDS ................................................................... 579
Sladić (Glycyrrhiza glabra) .............................................................................. 579
Vranilova trava (Origanum vulgare) ................................................................ 579
Kantarion (Hypericum perforatum) ................................................................. 580
Blaženi čkalj (Cnicus beneđictus) .............................. 580
Čičak (Arctium lappa) ..................................................................................... 581
Supa od čička i kupusa ................................................................................... 581
Aloja(Aloe) ..................................................................................................... 581
Noćurak (Oenothera biennis) ................. 581
Neven (Calendula offidnalis) ........................................................................... 582
Bokvica (Betonica offidnalis 1.) ....................................................................... 582
Ljubičica (Viola tricolor) .................................................................................. 582
Ehinacea (Echinacea, različite vrste) ................................................................ 582
Bela rada (Bellis perennis) .............................................................................. 582
Isop (Hyssopus ofidnalis) ............................................................................... 583
Zova (Sambucus nigra) ................. 583
Noćna frajla (Oenothera biennis) ..................................................................... 584
Islanđski lišaj (Cetraria islandica) .................................................................... 584
HajduČka trava (Achillea millefolium L.) ......................................................... 584
Ivanjsko cveće (Gahum verum) ....................................................................... 584
Žalfija (Salvia offidnalis) ................................................................................. 585
Kupina (Rubus fruticocus) .............................................................................. 585
Borovnica (Vacdnium myrtillus) ..................................................................... 585
Divizma (Verbascum phlomoides) .................................................................. 586
Običan glog (Crataegus monogyna Jacq) ......................................................... 586
RAZIiČITE VRSTE VOĆAIPOVRĆA .............................................................. 586
Beli luk (Allium sativum) ................................................................................ 586
Cmi luk (Allium cepa) .................................................................................... 587
Krompir (Solanum tuberosum) ....................................................................... 587
Kupus ............................................................................................................. 590
Mahimarke (Leguminosae) ............................................................................. 594
Grožđe ............................................................................................................ 597
VTTAMINII MINERALI ................................................................................... 600
STRATEŠKE BDLJKE ....................................................................................... 600
Suncokret (Helianthus annuus 1.) .................................................................... 600
Arahis, arašidim .............................................................................................. 601
Hmelj ............................................................................................................. 602
Čajne mešavine .............................................................................................. 603
Priprema u narodnoj medidni ........................................................................ 603
Žutika trpka (Berberis vulgaris L.) ................................................................... 603
 KRATKO INAUČNO................................................................................... ...... 604
ZAČINI ............................................................................ .............................. 608
Cmi i beli biber ............. ................................................... ............................ 608
Majoran (Majorana hortensis) ..... .......................... ............... ......................... 608
Kurkuma .......... ............... ...................................................... ...................... 608
Ljuta papri&ca .......... ........................................................ ....................... 609
Kim ............ ....... ....... ................. ........... ...................... ............................... 609
Ehimbir ............ ..................... ....... ................................................................. 609
Cimet .................................... ........ ......................................... ...................... 609
Kruna fitoterapije: Todoxin - pre, sada, posle ........................................... ..... 611
Frof. dr Fauli Direktor odseka za virusologiju Kohovog instituta u Berlinu ................ 611

MISTERIJA ŽIVOTA
Organizam duše ......................................................... ....................................... 619
Fotoni i međuzvezdani letovi ................ .................................................... 619
Načelo neođređenosti ............. .................. ..................................................... 620
Kvantna mehanika .......................................................................................... 621
Gde sna „đgle*? .............. ...... ........................................................... .............. 622
Talas spremnosti ........ ................................................................................... 623
Biofidbek ....... ................. ................................ ............................................... 623
„Eksperiment Delpas* ....... ............................................. ................................ 624
Nematerijalni organizam! ........ ............................ ................... ....... ........ ..... . 626
Težina duše ......... ............................... .................................... ...................... 627
Nauka i Tarabići .................................... ................ ....................................... 627
Todoxin - korak u besmrtnost?! ....................... ................. ....................... ..... 629
Umalo besmrtnost! ................... .................. ......................................... ........ 630
Od dva mala, jedan pravi .................... .................................. .......................... 630
Šablonživota ............... ....... ...... ........................................... ......................... 631
Majka je majka.................................................................................... ............. 632
Ni zđrav nije obavezno - zdrav ..................................... .................... ............. 633
Neprijatelj u krvi .......... ............................................. ....... ..... ....................... 634
Gde leži tajna? ................................................................................................ 635

KORAK ISPRED
Nova medicina .................................................. ................. ............................... 637
Put kojim potok ide ................ .................... ........................................ ........... 637
„Inteligenđja* vode donela je život ......................... ................ ....................... 639
Vibrađono-talasno telo .......................................................... ........................ 640
Otknće Todoxin-ove studijske grape ......................................................... 642
Dovesti vibradje u harmoniju .................................... ................... ................. 643
Uspon i zaključavanje sanatorijuma .................. .............. 645
Okreni, obmi - Todoxin! ...... ............................... ........................ ..... ..... . 646
Genom-projekat i njegova nanotehnologija zaostaje u poređenju
sa Tođoxinovom nanotehnologijom u Torezolu ......... ..... ........ ......... ...... . 647
Ipak, ima nade za Srbiju ...................................... ............................................ 653
Poljubac smrti za kancer ................................................................................. 653
Evolutivno smeće .................................................................... ....................... 655
Kako smo prevarili evoluđju ................... ....... .............................................. 657
Todoxin-ovi biološki skalpeli ............ 659
Dictum sa p ien ti sa t e s t ..................... ................................. ...... ............ ............. 660
Razuman izbor hrane + mudro življenje = bolje zdravlje ............................ . 663
Planetu nismo nasledili od dedova i očeva,
pozajmili smo je od dece i unučadi! ......................... ............... ....................... 664
Ko koga laže? .................................. 684
Literatura ........ 699
Biografija .................... 709
Prim. dr sci. Todor Jovanović
TODoXEV
NOVA MEDICINA

Urednik
Mila T. Jovanović

Recenzija
Mirjana Ban

Design
Mileta Jerinić

Izdavač
Toreksin d.o.o.
Beograd, Svetogorska 2/1

Štampa
Planeta print

Tiraž
2.000

Beograd, 2006.
CIP - KaTajionisaijHja y ny6jiHKaipijH
HapojjHa 6n6jiHOTeKa Cp6nje, BeorpaA

JOBAHOBHT l, T oaop
Todoxin : nova medicina / Todor
Jovanović. - Beograd : Toreksin , 2006
(Beograd : Planeta print) . - 729 str . :
ilustr, ; 24 cm

Tiraž 2.000. - Str. 5: Predgovor / Mirjana

Ban. - Str. 709-718: Umesto biografije: o
Daru i Milosti / Dejan Jovanović. -
Napomene i bibliografske reference uz tekst.
- Bibliografija: str. 707-715.

a) EojiecTH - Jleneifce 6) A hthbhpothijh -

HpHMeHa