Lepa reč

Abraksasov vodič niz

dokumentarni film
CIP — Каталогизација у публикацији
Народна библиотека Србије, Београд

791.229.2:159.97

ПАНЏА, Бојан, 1977—

Abraksasov vodič niz dokumentarni film /
Bojan Pandža. — Beograd : Centar za
liberterske studije, 2011 (Beograd : ATC). —
233 str. : ilustr. ; 18 cm. — (#Biblioteka
#Lepa reč / [Centar za liberterske studije])

Tiraž 500. — Str. 11—15: Dokumentovanje zvuka

kože koja truli / Dejan Ognjanović. — O
autoru: str. 233.

ISBN 978-86-87821-10-1

a) Документарни филм

COBISS.SR-ID 182823180
 Bojan Pandža

ABRAKSASOV VODIČ NIZ

DOKUMENTARNI FILM

Centar za liberterske studije, 2011.

Izdavač Centar za liberterske studije
Biblioteka Lepa reč
Urednik Tadej Kurepa i Ratibor Trivunac, ispred
programskog saveta CLS-a
Autor Bojan Pandža
Naslov Abraksasov vodič niz dokumentarni film
Dizajn korice Nebojša Janačković — Janez, Joe Coleman
Priprema za štampu Nikola Pavlović

Štampa ATC d.o.o.

Tiraž 500

Štampano aprila 2011.

 “I don't believe in man, God nor Devil. I hate the
whole damned human race, including myself. I
preyed upon the weak, the harmless and the
unsuspecting. This lesson I was taught by others:
Might makes right.”
Carl Panzram (1891–1930)

“Why is there an increase in sexual deviation right

now? Because it goes against procreative sex.
Mother nature does not want more children, no,
this is not a time of birth, it’s not a time to give
birth, it's time to die. You, out there, you
conformable ones, you point a finger, and you say
the junkie's a problem, you say the sexual deviant
is the problem, you say the serial killer is the
problem, you say the racist is the problem, you say
the man who hates his fellow man is the problem,
but they ain't the problem, you're the problem.
The sexual deviant, the murderer, the serial killer,
the taker of human life is the cure, you're the
problem!”
Joe Coleman

„Bez bolesti nema umetnosti.“

Son of Man
Hvala:

Miroslavi Đajić — Irini, Aleksandru Zlatanoviću —

Collapsu, Urošu Smiljaniću — Mehu, Dejanu Lapčeviću,
Marku Stevanoviću — cutteru, Nikoli Popeviću —
Reynoldsu, Džou Kolmanu (Joe Coleman), Bojani Brkić,
Aci Radivojeviću, Nebojši Janačkoviću — Janezu, Dvidu
Helionu (Dwid Hellion), Džonu Borovskom (John
Borowski), Ivanu Kocevu (Fuck Yoga), Marijanu
Cvetanoviću — Shozu, Ratiboru Trivuncu, Tadeju
Kurepi, Goranu Pandži, Vladanu Ćurčiću — Banalnom,
Simerijancu, Bojanu Stanojloviću — Veganu, Milošu
Romčeviću — Romcu, Ivanu Velisavljeviću — Žiki,
Nenadu Bekvalcu, Aleksandru Janjiću — Harvesteru,
Biljani Matović — Agoti, Aleksandri Vukašović, Miljanu
— The Bayonets, Nenadu Stakiću, Silviji Marić —
silvyyy, Ivanu Jovanoviću — Nightflieru, Dušanu Filipinu
— šmrklji, Nenadu Miladinoviću — Mafiji, Nikoli
Kuzmiću, Vasilu Kolaru — Splići, Ivanu Trikiću —
Alexdelargu, Radmilu Anđelkoviću — Scallopu, Ivani
Milaković — Angie, Aleksandru Maniću — Corneliusu,
Anji Olejnik, Antifa Zrenjanin, Antoniji Šakić, Đuliu
Bastardu (Giulio The Bastard), Aleksandri Inić —
Kanadi, Jovanu Ristiću — Joru, Marku Kruniću, Milošu
Cvetkoviću, Mariji Milić — Mari, Miodragu Milovanoviću
— Mići, Biljani Malešević — Bilji, Bojanu Pašinu — Yggu,
Marku Beatoviću i LHS-u, Borisu Mišiću — Tihom, Saši
Đekiću — raindelayu, Ivanu Milketu, Žarku Milićeviću —
Zakku, Mihajlu Cvetanoviću — macu, Božidaru
Markoviću — šmajhelu, Bobanu Kneževiću, mojoj seki
Jeci za lekturu, Ljilji i Bobi, i naravno, jednom čiči iz
Corcorana za vaistinu neiscrpnu inspiraciju.

I posebna zahvalnost Dejanu Ognjanoviću, čoveku bez

čije bi neprocenjive pomoći ova napaćena raja zaista
ostala uskraćena za jedan ovakav vrhunski
kontrakulturni događaj.
 Sadržaj
Predgovor 11

Abraksasov vodič niz dokumentarni film

Capturing Reality  19
Collectors  23
Paradise Lost: The Child Murderes at Robin Hood Hils  32
Children Underground  35
Hofmann's Potion: The Pioneers of LSD  38
The Bridge  46
The Video Diary of Ricardo Lopez  49
Charles Manson Superstar  52
Divine Trash  58
Waco: A New Revelation  61
R.I.P.: Rest in Pieces: A Portrait of Joe Coleman  65
Crumb  69
Sick: The Life & Death of Bob Flanagan, Supermasochist  72
Capturing the Friedmans  75
H.H. Holmes: America's First Serial Killer  77
The King of Kong — A Fistful of Quarters  82
Touching the Void  85
Teenage Tourettes Camp  88
La Soufrière  92
Off the Grid: Life on the Mesa  94
Mein liebster Feind — Klaus Kinski  97
Dancing Outlaw  101
Burden of Dreams  104
The First Family of Satanism  107
Boy Interrupted  109
Kanehsatake: 270 Years of Resistence  113
In Search Of The Great Beast 666  116
The Trial of Jeffrey Dahmer  118
Turned Out: Sexsual Assault Behind Bars  121
 Mary Bell — Children of Crime  125
HBO: The Iceman and the Psychiatrist  128
The World's Most Extreme TV  130
Conspiracy — Oklahoma City Bombing  133
Ruby Ridge — Weaver's Last Stand  135
Behind the Mask  139
Columbine — Understanding Why  144
Abnormal Psychology — Personality Disorders  147
The Six Degrees of Helter Skelter  152
Earthlings  155
Lost in Woonsocket  158
Nietzsche and the Nazis  162
Timothy Leary's Dead  165
Vinyl  168
Garlic Is As Good As Ten Mothers  171
Solitary Confinement  174
I Was Possessed by God  177
Antifa: Chasseurs de Skins  183
Edge  186
Joy Division  190
Incident at Oglala  196
Solo  198
The Trials of Darryl Hunt  202
Traces of Death — Box Set Volumes 1-5  205
The Staircase  209
Paradise Lost 2: Revelations  213
The Weather Underground  216
Belgrade Follies aka Poludeli ljudi  219
Berkeley in the Sixties  221

Pogovor autora  229

O autoru  233
Predgovor
DOKUMENTOVANJE ZVUKA KOŽE
KOJA TRULI

Prvi tekst koji sam u životu svom preveo i video

ga objavljenog (pa makar to bilo u jednom fanzinu
— prištinskom, sasvim prikladno nazvanom Ko-
smetpoliten) zvao se DOKUMENTOVANJE, KAO ŠTO I ČI -
NIM, ZVUKA KOŽE KOJA TRULI. Bio je to sasvim
pristojan članak o sklonosti ljudi prema lošim vesti-
ma, o negativnosti u nama i oko nas koja nas nago-
ni da radoznalo virimo kad prolazimo kraj mesta
saobraćajne nesreće, ili da se okupljamo na gomilu
kad čujemo da je u komšiluku bio neki zločin.
Negativnost nije sporna, ona je svuda, i od loših
vesti nema bežanja. život se, uostalom, i sastoji od
nešto malo kratkih predaha između loših vesti, po-
čev od ultimativne, rođenja — pa do (neizbežne)
smrti.
Dokumentarci o kojima se piše u ovoj knjizi pre-
težno se bave mračnom stranom postojanja — rat-
nim i mirnodopskim zločinima, serijskim ubicama,
manijacima, ludacima, psiho-guruima, fanaticima,
kontroverznim okultistima, mentalnim bolesnicima

11
sa dijagnozom ili bez nje, svesnim ili nesvesnim da
su ludi, te raznim drugim manje ili više poremeće-
nim, skrajnutim, otkačenim, blesavim, luckastim,
benignim, ali i malignim autsajderima.
Većinu ovih ljudi običan čovek ne bi poželeo da
sretne ni u dobro osvetljenoj i napučenoj ulici, ali
zato su tu filmovi — posebni filmovi o posebnim lju-
dima i njihovim pričama, za posebnu publiku, na-
ravno: za onu koja pred mrakom ne zatvara oči.
Dokumentovanje mraka, ludila i truleži u njima iz-
vedeno je na način koji prevazilazi puko reportaž-
no beleženje za Beogradsku hroniku i njene
belosvetske rođake. Izbor naslova koji slede na-
pravljen je, između ostalog, i po tome koliko istini-
tosti, odnosno slojevitosti i mnogoznačnosti,
određeni dokumentarac uspeva da postigne. Jer, la-
iku se može činiti da je za dobar film ove vrste do-
voljna zanimljiva situacija i/ili sagovornik, te
kamera koja će to da uslika. Međutim, da se pro-
dre između redova, da se uđe u srž priče, u suštinu
koja određenog čoveka ili priču čini posebnim, po-
trebno je mnogo, mnogo više. O tome govori autor
knjige, pa neću da ovde kvarim zadovoljstvo koje
njegove analize donose.
Ovo što sledi nisu filmske kritike, niti je autor
tekstova filmski kritičar. To ističem kao njihov veli-
ki, možda i ključni kvalitet. Osvrti na ovim stranica-
ma nisu potekli od uma ispranog u nekoj od
ovdašnjih „filmskih“ škola u kojima se sistematično
ubijaju znanje, volja i ljubav prema filmu i zamenju-
ju nekim davno-prevaziđenim ili nikad-aktuelnim
naklapanjima i suvim, beživotnim teorijama te ido-
latrijom sumnjivih „klasika“.
12
 Bojan Pandža se školovao u školi života, i puno
je naučio čak i iz lekcija koje je omašio. Ponekad se
isplati ponavljati. Što te ne ubije, čini te jačim. Pan-
dža u svojim tekstovima ne krije svoje traume, frus-
tracije, promašaje, zablude, ožiljke. Sve i kad bi
pokušao, to bi bilo fejk. Umesto toga, on ih ogolja-
va i iz njih, iz mudrosti koju su mu donele, crpe
snagu, ubedljivost i čvrstu zaleđinu da se uopšte
oglasi o tim filmovima sa autoritetom koji se u
„filmskim“ školama ne stiče, niti se u njima može
steći. Iz onoga što je osetio na sopstvenoj koži Pan-
dža povlači paralele sa naslovima o kojima piše, i
dokumentuje ne samo filmove nego i tu istu kožu
usred procesa truljenja naživo. Zbog toga su i nje-
govi tekstovi, baš kao i dokumentarci koje je oda-
brao, bolno direktni i istiniti. Nema laži, nema
prevare: umetnost zahteva fanatizam i posveće-
nost, a ovi kvaliteti se iz Bojana Pandže prelivaju i
prožimaju mu sve tekstove, prirodno i bez kalkula-
cije.
Tekstovi koji čine ovu knjigu nisu naručeni, niti
su pisani za honorare, ili slavu, ili ubijanje vreme-
na. Ovo nije suvoparna magistarska teza, reciklira-
no „filozofiranje“ i kvazianaliziranje toga šta su
Marx, Frojd, Lakan, Žižek i ko zna koji „autoriteti“
rekli o ovome ili onome. Sve što ćete pročitati na
narednim stranicama dolazi pravo sa autentičnog
izvora, bez posrednika i tuđeg prežvakavanja: nas-
talo je jer je moralo da nastane, zato jer je autor u
tome video i jedan oblik autoegzorcizma i autotera-
pije. I on to ne krije. On se ne trudi da nam se do-
padne, ili da zvuči pametno. Ne namiguje nam iz
teksta niti nas muva laktom u rebra kako bi nas za-
13
golicao. Sve ovo napisano je pre svega i iznad sve-
ga za sebe samog — i to je, bar u ovom slučaju, sa-
mo još jedan dodatni garant kvaliteta.
Jer, previše je pozeraja i ispraznog trućanja, ma-
skiranog nekakvom „teorijom“, u danažnjoj kva-
zifilmskoj misli, ne samo u Srbiji, ne samo u
domaćim knjigama (ili na blogovima) koji se navod-
no bave filmom. U toj tmuši i čemeru, u sveopštoj
demokratizaciji koju je World Wide Web doneo sva-
kome da piskara koješta i to plasira masama, blog
Bojana Pandže po imenu Abraxas365 (1) zablistao
je kao jedno od retkih svetala u tami. To je brzo
postalo jedno od onih kultnih mesta za „posebnu“
klijentelu, za ljude sa posebnim potrebama — od
kojih se najposebnija potreba tiče autentičnog, re-
levantnog suda. Paradoksalno, ali istinito: takav
sud i takvo znanje danas ne možete dobiti u školi,
za velike pare, ali možete na Abraxasovom blogu,
za dž. A sada možete i u ovoj knjizi.
Svaki iole iskusan tragalac za vrstom filmova ko-
je Pandža promoviše i kritikuje može relativno lako
da linkove za njihovo skidanje sa neta pronađe i
negde drugde. Koliko god dragoceni, ti linkovi na
ovom blogu zapravo su sekundarni, jer pravi biseri
kriju se upravo u obrazloženjima, „kritikama“ tih
filmova, koji su potpuno prajsles: životni, duhoviti,
ekscentrični, iskreni, pronicljivi, tačni — jednom re-
čju, istiniti! Dođite zbog linka, ostanite zbog lika.
U trenutku dok pišem ove redove, Abraxasov
blog ima 200 registrovanih pratilaca, i prosek od
oko 1.500 poseta dnevno. On je postao deo intere-
santnog fenomena da se najzanimljivija i najživlja
filmska misao u Srbiji danas nalazi upravo na blo-
14
govima. Kult Abraxasa svakodnevno raste, i ja se
nadam da će i ova knjižica sa izabranim tekstovi-
ma sa tog bloga postati kultni predmet na kućnom
oltaru svakog pravog srpskog domaćina, hrišćani-
na i rodoljuba.
U to ime, živeli!

Dejan Ognjanović,
http://cultofghoul.blogspot.com

15
Abraksasov vodič niz
dokumentarni film
Capturing Reality (2008)

Režija: Pepita Ferrari

Trajanje: 97 minuta

Oduvek mi je bila želja da barem u nečemu bu-

dem prvi, patim od tih kompleksa još od malih no-
gu, ali evo danas mogu opušteno da se pohvalim
da sam ja „čovek“ koji je pogledao ubedljivo najvi-
še dokumentaraca svih vrsta i rasa na teritoriji Sr-
bije, a bogme i šire, i to ne zato što sam ja sad
neka posebna sorta i eventualno talenat u mozak,
nego isključivo iz razloga što se niko pre mene ni-
je dosetio da se malo ozbiljnije pozabavi ovom pro-
blematikom. Uostalom, u Srbiji bilo šta prvi da
izvališ, prolaziš na keca, i za to postoji brdo prime-
ra, da ih ne navodim sad. I jes’ da ovo moje zvuči
ko nekakav bizaran ginisov rekord, tipa čovek koji
je sakupio najviše verskih kalendara, osoba koja je

19
najviše puta prinudno hospitalizovana i tome slič-
no, ali meni ta titula i te kako prija, o da. E, baš iz
tog razloga, kao prvi vam predstavljam dokumenta-
rac koji se bavi upravo tom vrstom fanatizma, dak-
le, film o ljudima koji prave dokumentarce, o
rediteljima poput Hercoga (Werner Herzog), Blan-
ka (Les Blank), Žan-Ksavijera de Lestrade (Jean-Xa-
vier de Lestrade), Džesike Ju (Jessica Yu), i mnogih
drugih. Preko 30 vrhunskih reditelja govori u
ovom filmu o svojim radovima, o čitavoj filozofiji
koja se tu krije, jer svako od njih ima neki svoj trip,
i drago mi je da sam bar trećinu od pomenutih fil-
mova pogledao, a i većina se nalazi na mojoj „best
of“ listi dokumentaraca, tako da mi je izuzetno dra-
go da nisam omašio. Dakle, mnogo jak rad jer mo-
že da nam služi i kao neka smernica, npr. na koje
reditelje treba obratiti pažnju, i koje filmove treba
iskopati i pogledati. Evo, ja sam od sinoćnjeg gle-
danja ovog filma već našao jedan naslov koji je po-
menut, a koji onako, baš obećava. I ovim tempom
ako budem nastavio da gledam dokumentarce (1
do 2 dnevno), računam da ću do 2012. stići da po-
gledam sve što valja, sve bitnije, tj. barem se ja ta-
ko nadam, jer jebiga, ne mogu ni ja da postignem
sve, jer ja možda jesam Bogočovek, ali sam više čo-
vek nego što sam ovaj Bogo. E da, izvalio sam da
ima dosta Francuza (ili Kanađana?) u ovoj priči, pa
i dosta žena koje snimaju odlične filmove, i tu se
baš vidi razlika između igranih filmova i ovih doku-
mentarnih, jer nema baš puno značajnih i prizna-
tih žena reditelja igranih filmova u svetu, ili barem
ja ne znam za njih, dok u dokumentarnom filmu to
sve pršti, uostalom usudite se da pogledate ovaj
20
rad i sve će vam biti jasno. Evo, da uzmemo samo
primer Džesike Ju i njenog genijalnog dokumentar-
ca In the Realms of the Unreal (2004), ja mislim da
je to sasvim dovoljno, dakle žene u dokumentar-
nom svetu i te kako imaju svoje zasluženo mesto.
Pored priče o filozofiji dokumentovanja stvarnos-
ti, ovde ćete čuti kako neki kraljevi, takođe redite-
lji, prozivaju Hercoga da je inscenirao jednu od
bitnijih scena u Little Dieter Needs to Fly (1997),
kao navodno je prekršio pravila igre, i slično. Pa on-
da Žan-Ksavijer de Lestrad priča o problemima sa
kojim se susreo tokom snimanja oba svoja mastepi-
sa, Murder on a Sunday Morning (2001), koji je
uz’o Oskara, i drugi, po meni jedan od dva najjača
dokumentarca koji su ikada snimljeni, The Stairca-
se (2004). Naravno, drugi najjači dokumentarac
ever je Paradise Lost: The Child Murders at Robin
Hood Hills (1996), i taj kult nad okultnim kultovi-
ma je čak i moja roditeljica gledala, tako da ko to
još nije overio bolje odma' sam u bunar da skoči, a
ja ću mu posle dodam pušku. I tu leži moja jedina
zamerka ovom filmu, znači ladno nisu doveli maj-
store koji su budžili Paradise Lost. Neoprostiva gre-
ška, vaistinu.
I tako, ima ovde baš svega, i za prave, iskrene
ljubitelje dokumentaraca ovo je skroz prajsles ma-
terijal, jer lepo kaže čovek ovde, stvaran život je
mnogo bizarniji od bilo čije imaginacije, od bilo
kakve fikcije, i zato su dokumentarni filmovi meni
mnogo zanimljiviji od velike većine igranih, jer mo-
žda ima samo par igranih filmova koje mogu tako
da gledam kad god mi se 'oće, da ih gledam iznova
i iznova a da se ne smorim, da mi ne popusti kon-
21
centracija i slično. U tu grupu ulazi Taksista, La Ha-
ine, pa onda Votersovi (John Waters) filmovi iz 70-
ih, Odiseja, onda ovi bensedin-korejski filmovi na
čelu sa Bongovim remek delima i tako dalje, dok
ove dokumentarce koje sam označio kao 365 Docs
You Must See Before 2012, to mogu da gledam kad
god, gde god, po 100 puta, 6 sati u komadu ako tre-
ba, i vaistinu ima nešto neobično tu, jer ja npr.
imam slab socijalni život, i nije što niko neće da se
druži sa mnom (mada ima i toga) nego što je mene
to pre par godina počelo opasno da smara, rađe ću
ostati gajbi nego se cimati ne znam ni ja gde, e pa
tu možda leži ključ za fanatično gledanje dokumen-
taraca, i ne samo njih, nego i rijaliti šouova, politič-
kih emisija i svog drugog TV sranja koje tokom
dana primim na sebe. No, ostavimo rađe psihoana-
litičarima time da se bave.

22
Collectors (2000)

Režija: Julian Hobbs

Trajanje: 80 minuta

Opet nešto samo za fanatike i bizarno radoznale,

tako da ne znam dal' će se tema svima svideti, al'
mene je baš zabole, jer sam se otprilike i sam na-
šao u ovoj priči. Samo ime kaže, film se bavi kolek-
cionarima, e sad, ima kolekcionara i kolekcionara,

23
neko skuplja stripove, neko je fasciniran pločama,
neko filmovima, a neko serial killer artom, znači sli-
kama, crtežima, i raznim drugim vragolijama koje
su dela viđenijih serijskih ubica. I ne samo to, u
SAD-u postoji čitava subkultura posvećena toj vr-
sti, kako je to pisac Harold Šehter (Harold Schech-
ter) lepo objasnio ovde, kvazireligijskih artefakata.
Naravno, najveći kolekcionar od sve raje, a ujedno
i vernik u neku ruku, je čuveni slikar Džo Kolman
(Joe Coleman), koga znamo iz R.I.P, Rest in Pieces
dokumentarca. Npr. najjači detalj je činjenica da
pored ogromnog broja freak show eksponata, za-
tim eksponata iz muzeja patologije, u svojoj kolekci-
ji on ima i navodni delić moštiju Isusa Hrista,
znači, pravu relikviju, a da bi sve bilo još jače, tač-
no ispod nje čuva i pramen kose Čarlija Mensona
(Charles Manson) koji mu je ovaj lično poslao, i to
iz razloga jer tvrdi da su te dve relikvije i te kako
povezane. Ali ni to Kolman nije tek tako istripov’o,
cela ta priča ima i te kako dobru zaleđinu, jer seti-
mo se svedočenja Čarlijevog ganga na suđenju,
gde su pustili buvu da je on zapravo second co-
ming Jezusa, ali ni tu nije kraj, za Čarlija su tvrdili
da je i Isus i đavo u isto vreme, dakle Čarli je zapra-
vo Abraxas, zar ne?
Al' krenimo otpočetka, film se bavi prvom samos-
talnom izložbom serijskog ubice Vejna Henlija
(Wayne Henley), čoveka koji je 70-ih sa najboljim
ortakom ubio 27-oro dece, a sada se nalazi u zatvo-
ru i naravno, jedino što može da radi je da slika, i
to sasvim solidno, a gde je infamous cellebrity sta-
tus, tu su i kupci, pa tako ovde imamo primer dva
fanatika, Rika Statona (Rick Staton) koji je inače
24
po profesiji grobar, i Tobijasa Alena (Tobias Allen),
koji su veliki kolekcionari, pa i jedni od najvećih di-
lera ovakve vrste umetnosti u SAD-u, a koji su svo-
jevremeno prvi izvalili slike Džona Vejna Gejsija
(John Wayne Gacy), i od njih je sve i počelo. Neki
od nas možda i znaju za Gejsijevu čuvenu sliku
„Klovn Pogo“, ali tu su i čitavi serijali slika koje je
Gejsi uradio na Death Row, zatim tu su i crteži Ri-
čarda Speka (Richard Speck), Otisa Tula (Ottis To-
ole), i morbidni radovi Ričarda Ramireza (Richard
Ramirez) aka Night Stalker, čuvenog „satanistič-
kog“ serijskog ubice koji je pohodio Los Anđeles u
prvoj polovini 80-ih. Naravno, svi ti radovi nemaju
neku preveliku umetničku vrednost, ali u ovom je-
dinstvenom slučaju, nije bitno šta je i kako naslika-
no nego upravo KO je autor.
Kao objašnjenje zaleđine ovog bizarnog kolekci-
onarskog fenomena, postavljene su mnoge teorije,
a ovo je samo jedna od njih. Naime, ljudi žele da
budu povezani na bilo koji način sa tim bizarnim li-
kovima, da dodirnu „svete mošti“, „celivaju ikonu“
i tome slično, pa zato i ide to poređenje sa religij-
skom vrstom fascinacije smrću, gde se isto tako po-
hode sveta mesta, samo što ovde ljudi umesto da
idu u Jerusalim da vide gde je Isus umro na krstu,
pohode mesta gde su izvršena najmorbidnija ubis-
tva, znači ova dva fanatika idu da snime mesto gde
je ovaj Vejn Henli držao sa svojom majkom prodav-
nicu slatkiša i to baš preko puta škole, i odakle je
vrebao svoje žrtve, pa zatim na mesto gde je sa svo-
jim drugom sakrio tj. zakopao preko 20 leševa, a ja
znam nevezano za ovu priču primer da u LA imate
svakog 8. avgusta priliku da uplatite tour bus po
25
„svetim mestima“ vezanim za Tejt-LaBjanka (Tate-
La Bianca) ubistva, od mesta gde se nalazila Men-
sonova komuna Spahn Ranch u pustinji Doline smr-
ti (Death Valley), pa sve do mesta gde su počinjena
sva ta ubistva, uz usputne stanice gde su, navod-
no, Čarlijevi sledbenici svraćali pre i posle zločina.
Harold Šehter i Džo Kolman ovde možda najbo-
lje racionalizuju tu fascinaciju morbidnim, jer zais-
ta, zašto su neki ljudi tolko fascinirani serijskim
ubicama? Zato što ih vide kao likove koji su, što se
kaže, „larger than life“, likove koji rade sve ono što
mi, mali, obični ljudi možda ponekad i poželimo, ali
jednostavno nemamo hrabrosti, što zbog našeg
straha od zaista stravičnog osećaja griže savesti,
što zbog straha od zakona, i uopšte STRAH tu igra
jako bitnu ulogu, ako ne i glavnu, jer serijske ubice
i jesu to što jesu zato što su antisocijalne, u prevo-
du psihopatske ličnosti, i onda ne osećaju strah, ne
osećaju samilost, nemaju grižu savesti, i zato mogu
da urade takve stvari koje mi obični, „ovozemalj-
ski“ ljudi, možda i poželimo ali jednostavno ne sme-
mo da odradimo. Evo, setite se samo koliko vam je
puta došlo na pamet da nekog ubijete ili povredi-
te? Meni vala mnogo puta, ali taj STRAH me sputa-
va i sprečava da to i odradim u praksi, dok serijske
ubice nemaju te barijere, i rade bukvalno šta god
im volja. I Krouli da je kojim slučajem živ danas,
shvatio bi puno značenje one njegove čuvene — Do
what thou wilt.
Kolman ima još interesantnije objašnjenje, da ta
fascinacija zapravo proističe iz našeg straha od tih
zlodela koja oni čine, jer zaista, mi to ne možemo
da razumemo, kako neko takve zločine uopšte mo-
26
že da napravi, i onda se neko iz tog razloga okruži
takvim morbidnim detaljima, slikama, portretima,
majicama, filmovima, dokumentarcima, da bi što vi-
še prišao tom strahu i tako ga oterao, te se zaštitio
u neku ruku na podsvesnom nivou. Jer sa strahovi-
ma je najbolje suočiti se, jedino na taj način neki
strahovi i fobije mogu da se odagnaju, npr. ja sam
se ko mali jako plašio horor filmova, to mi je bilo to-
talno užasavajuće, ma nezamislivo, ali onda sam
počeo nekako da ih gledam, i što sam ih više gle-
dao, manje sam se plašio, gde na kraju, logično,
skoro pa skroz oguglaš. E, isto važi i za serijske
ubice, evo ja sam uspeo u svojoj „kolekciji“ da na-
bavim pa skoro sve igrane i dokumentarne filmove
na temu serijskih ubica i, naravno, Čarlsa Menso-
na, i naravno, neki od tih filmova su realno đubre,
ali nešto me gonilo da nabacim SVE, a to opet sad
kad gledam iz ove pozicije, proizilazi iz moje fasci-
nacije jednim domaćim killing spree ubicom, koga
sam imao prilike i lično da upoznam, i tada bio ma-
lo je reći šokiran, dakle, ispunjen nekom vrstom
najvećeg strahopoštovanja koje sam ikad osetio. I
ne samo njega, susreo sam se sticajem okolnosti sa
još mnogim našim ubicama, jer mi nemamo serij-
ske ubice u Srbiji, ali zato imamo taj fazon da kom-
šija „odjedared“ poludi, pa pobije celo selo, pa
onda ubistva u porodici, i svi ostali užasi vezani za
ovo podneblje. Setimo se samo slučaja u Jabukov-
cu, e takve ljude sam ja susretao bukvalno svaki
dan, i razgovarao sa njima, tako da je mene to to-
talno opselo, i ja sam jednostavno morao da saz-
nam o čemu se tu radi, šta je to što takve ljude
toliko odvaja od nas „običnih“, i čim sam bio u prili-
27
ci, počeo sam da sakupljam takvu vrstu filmova i
dokumentaraca sa inteneta i da ih gledam iznova i
iznova. Naravno, ne samo i isključivo o serijskim
ubicama, nego uopšte, sve što je vezano za mental-
ne bolesti, kanibalizam, nekrofiliju, morbidno, bi-
zarno, i tako dalje.
Ljubitelji ogrish foruma znaju tačno o čemu ovde
pričam, ali nema svako tu jedinstvenu priliku da se
susretne i uživo sa takvim likovima i da sa njima
provede jedno duže vreme, jer ja sam tamo bio i za-
poslen u neku ruku. U toj „bolnici“, a zapravo za-
tvoru za criminally insane osobe, na spratu smo
bili samo 6 stražara, jedan psihijatar, dve-tri gistro
medicinske sestre, ja i još 300 ubica svih vrsta, po-
lova i rasa, tako da je skroz logično da kada u tak-
vim izolovanim uslovima provedeš i po 9 sati
dnevno, preko pola godine i jače, ne možeš a da ne
budeš posednut time, ne možeš da ostaneš imun. I
ajde ovi što tu rade duže vreme pa su i oguglali, ali
za mene je to bio pravi ŠOK KORIDOR, znači, u
pravom smislu te reči. Bukvalno je mogla da se ose-
ti naelektrisana atmosfera u vazduhu, pa onda kri-
ci, halucinacije, terapije, injekcije, miris znoja,
fekalija i urina koji se proteže celim spratom, i ja
sam, priznajem, bio u jednom stanju koje definitiv-
no nije normalno, i morao sam da saznam što više
o tome, a sve u cilju da bi odagnao crne misli koje
su me pohodile.
Sada, kada malo bolje razumem takve pojave,
lakše mi je da ih i prihvatim, lakše mi je da sve to
posmatram sa strane kao skroz neutralan posma-
trač, bez ikakve osude za ta zlodela koje su ti ljudi
počinili, znači fazon, samo sediš i posmatraš. Uos-
28
talom, zamislite svoju najgoru noćnu moru koja se
odvija na javi, a vi samo mirno posmatrate sve te
scene, iako su užasne, nepodnošljive, i ko zna kak-
ve. Npr. ugasim svetlo i samo me spiči fleš da sam
okružen gomilom leševa, ma jeziv osećaj, i iako
znam da ih nema — IMA IH, i tek kad sam se malo
više upoznao sa likom i delom Eda Gina (Ed Gein)
bilo mi je lakše, pa su takve misli jednostavno nes-
tale. Dakle, opsesivno sam skupljao sve što može
da se nađe na internetu o tome, i ja sam svoj pro-
blem rešio, takve nezamislive strahove više ne-
mam. Ali fascinacija morbidnim je ostala i
verovatno će me pratiti do same SMRTI. Zapravo
to najverovatnije ponajviše i ima veze sa samim
strahom od smrti.
Eda Gina Kolman ovde opisuje čak i kao šamana,
kao izolovanog čoveka koji je bio neka vrsta mona-
ha, a i živeo je u celibatu, i čitavo svoje okruženje
pretvorio je u bizaran hram posvećen svojoj mrtvoj
majci. Dakle, bukvalno je okružio sebe smrću. Posu-
da iz koje je jeo bila je napravljena od ljudske loba-
nje, a stolice su bile presvučene ljudskom kožom,
itd.
Kolekcionari naravno ne skupljaju samo ručne ra-
dove, u SAD postoji čak i neka vrsta društvenih iga-
ra na temu serijskih ubica, zatim karte poput onih
sa likovima bejzbol igrača, pa gomila sajtova i foru-
ma posvećenih dopisivanju sa serijskim ubicama. A
da ne pričamo o uticaju serijskih ubica na pop kul-
turu, pa bre čitav horor žanr u filmu pa i triler do-
nekle, teško da bi danas bio ovakav da nije bilo
Eda Gina, Alberta Fiša (Albert Fish), H.H. Holmsa
(H. H. Holmes), pa aj' da kažemo i Jack The Rip-
29
per, ali naravno, Ed Gin je tu i OTAC i MAJKA, jer
on je to prvi osmislio, kanibalizam je postojao i ra-
nije, ali stvari prikazane u Teksaškom masakru su
ekskluzivno njegove „patentirane“ ideje, znači, pre
njega se toga niko nije dosetio, doduše neke ideje
je imala čuvena nacistikinja Ilze Koh (Ilse Koch),
koja je eksperimentisala po death kampu koji je vo-
dio njen muž, ali ja to ipak ne bih poredio.
E, sad, kako je Gein došao do tih ideja, to može-
mo samo da zamišljamo, kakav je to mentalni sklop
bio, oboleo od shizofrenije, sa vizuelnim i slušnim
halucinacijama. Doduše, ja znam kako se to desilo,
ali neću da vam otkrijem jer sve to ima do detalja
opisano u odličnoj knjizi Harolda Šehtera Deviant,
koja je cela posvećena Ginu.
Naravno, uvek postoji i druga strana koja se gnu-
ša ovakvih pojava, i uopšte ljudi koji su fascinirani
time, to su uglavnom rodbine žrtava što je i oprav-
dano, ali u najvećem broju slučajeva radi se o ver-
skim fanaticima i navodno moralnim ljudima. Oni
takođe govore u ovom filmu i prezentuju svoju stra-
nu priče, i onda logično da niko nije u pravu i svi
su u pravu u isto vreme, jer svako iz svog ugla po-
smatra stvari, a takav veoma svež primer imamo i
kod nas, jer što je za jednog čoveka monstrum i rat-
ni zločinac, za drugog je heroj, i tako je oduvek bi-
lo u istoriji. Npr. Vlad The Impaler je u Rumuniji
nacionalni heroj, a za Turke najveće ZLO, a svi vrlo
dobro znamo čime se on bavio, tako da će oštećeni
uvek biti oštećeni, a ovi sa druge strane nikada ne-
će moći da saosećaju na pravi način, osim ako i sa-
mi ne iskuse sličnu sudbinu. Dakle, mož' samo da
se lažemo. No, više o tome u filmu, pa razlučite sa-
30
mi. Uostalom, setimo se bombardovanja, hladnja-
ča, masovnih grobnica, logora, vađenja organa, kla-
nja, silovanja, čerečenja, i svih ostalih VEOMA
LJUDSKIH zverstava koja su počinjena na ovim
prostorima tokom 90-ih, e aftermath toga upravo
posmatramo poslednjih 10-ak godina i gledaćemo
ga ko zna još koliko. Svaki dan se po medijima i
svuda samo o tome priča, svaki dan možemo da vi-
dimo realne posledice toga. Nasilje je najnormalni-
ja stvar, pa čak i onaj koji osuđuje to nasilje, gleda
ga svaki dan na TV-u, na internetu, na vestima, u
skoro svim filmovima, serijama i posvuda. To je na-
ša realnost, koje ćemo se teško osloboditi, pa i sa
te strane ovaj film može da bude zanimljiv, jer ka-
ko neko ko veliča masovnog ubicu koji je odgovo-
ran za smrt na hiljade ljudi može da osuđuje mene
jer nosim duks sa likom Čarlija Mensona? Narav-
no, uvek može da me osuđuje ko god 'oće, za bilo
šta, ali zna se, moja percepcija je samo moja, i pos-
toji još milijarde percepcija za milijarde ljudi koji ži-
ve na ovoj našoj planet, dakle, svako sam sebi
postavlja moralne vrednosti, tj. il' ih postavlja sam,
il' mu bivaju nametnute od strane većine, jer ako
ne koristiš svoj mozak, veruj mi, uvek ima ko će za
tebe da misli i osmisli sve, i to se odnosi na bukval-
no sve stvari u životu, ne samo na ovu priču. Znači,
sami kreiramo svoju stvarnost, svako je svoj sops-
tveni Bog. Over.

31
Paradise Lost: The Child Murders at
Robin Hood Hills (1996)

Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky

Trajanje: 150 minuta

Od dvojice režisera kultnog dokumentarca Brot-

her's Keeper (1992), prvi na mojoj BEST OF listi
dokumentarnih trilera, Paradise Lost. Tri tinejdže-
32
ra metalca optuženi su 1993. godine da su u mani-
ru „satanističkog rituala“ pod uticajem Alistera
Kroulija (Aleister Crowley), silovali, mučili, kastri-
rali i potom na brutalan način ubili tri 8-ogodišnja
dečaka u gradu Zapadni Memfis u državi Arkan-
zas. U filmu smo svedoci pronalaženja tela ubije-
nih, ispovesti roditelja ubijene dece, roditelja
tinejdžera optuženih za ubistva, i naravno samih
optuženih. Zatim posmatramo čitav tok suđenja ko-
je otkriva mnoge šokantne detalje i dovodi do neo-
čekivanih obrta poput onih u predrkanim trilerima.
Sve to prati muzička podloga Metalikine okultne
pesme Sanitarum koja se savršeno uklapa u sumor-
nu i potresnu atmosferu ove priče, a i omiljena je
pesma jednog od optuženih dečaka (a bogme i mo-
ja).
Dakle, jako težak film zbog svih tih surovih emo-
cija, ali definitivno na must see listi svakog pravog
ljubitelja dokumentarnog filma. Ko je gledao zna o
čemu pričam. Inače, na IMDb rejting je 8.3/10, a ja
mu dajem bez puno razmišljanja čistu desetku, i
ako bi me sad neko na ulici pitao iz fazona preporu-
či mi samo jedan dobar dokumentarac, provereno
bih na keca rek’o da pogleda Paradise Lost.
Paradise Lost ima i nastavak, koji takođe najtopli-
je preporučujem, snimljen je nekoliko godina kasni-
je pod nazivom Paradise Lost 2: Revelations, i tu
se pojavljuju skroz novi dokazu vezani za ubistva, a
već par godina Berlinger i Sinofski pripremaju tre-
ći deo, a načuo sam da se navodno snima i igrani
film sa Bredom Pitom u jednoj od sporednih uloga,
naime Bred bi igrao sumnjivog očuha jednog od
ubijenih dečaka.
33
 Za kraj bi samo napomenuo da ovaj masterpis
traje preko 2 sata, ali verujte mi na reč, drži paž-
nju samo tako, i baš iz tog razloga i jeste ubedljivo
najbolji rad kada govorimo o crime-court dokumen-
tarcima.

34
Children Underground (2001)

Režija: Edet Belzberg

Trajanje: 104 minuta

Kaže na samom početku, Čaušesku je 80-ih godi-

na radi povećanja radne snage zabranio kontracep-
ciju i abortuse, tako da se rađalo na hiljade

35
neželjene dece koja su završavala po sirotištima
gde su uslovi bili zna se kakvi, a onda su sa padom
komunizma i ta sirotišta otišla u totalni kurac, pa
su se deca preselila na ulice. 20.000 dece je tako
završilo na ulicama rumunskih gradova, ovo je pri-
ča o petoro njih koji žive na jednoj stanici metroa u
Bukureštu. I evo, odma’ bode oči, ladno je Buku-
rešt još za vreme Čaušeskua imao metro, a mi ga
dobijamo tek 2020. Gde mi živimo, ajoj Klintone,
što ne završi poso! Inače, ovaj dokumentarac je sni-
man dok je Rumunija još bila u kanalu, i ulaz u ovu
stanicu metroa najviše podseća na naš ulaz u pro-
laz kod Zelenog venca, a tu je i prosjak sa leve stra-
ne, ma ko preslikano, s tim što ovaj njihov prolaz
vodi na stanicu metroa, a naš ne vodi ama baš niku-
da. Al' zato su ovi klinci realni survivalisti, full ris-
pekt. Naravno, kesa sa lepkom je zaštitni znak
Bukurešta, i svako dete ima po jednu u levoj ruci,
tj. ovo zapravo i nije lepak, ovo je okultna bronza,
ali rad je isti. Odlika tog rada je da ubija stanovite
ćelije u mozgu tako da privremeno briše pamćenje,
tako da u jednom trenutku ne znaš ni kako se zo-
veš, ni gde se nalaziš, dakle surovo, ali i te kako
blagotvorno kada si u takvoj jednoj beznadežnoj si-
tuaciji, jer pomaže da zaboraviš, samo što posle
glava boli, ubija. Deca dane obično provode u duva-
nju, prosjačenju i međusobnim sukobima, i ti odno-
si među klincima su ovde skroz prajsles, dakle
„lord of the flies“ uživo, jedino što kvari tu idilu je
obezbeđenje stanice koje ih često maltretira. Geni-
jalan film, i provereno ulazi na moju best of listu.
Žao mi jedino što nisam ranije u’vatio da pogledam
ovo, al' jebiga, gužva na hardu, ko će sve to da pos-
36
tigne, dok ja pogledam sve dokumentarce koje sam
naumio, Beograd ima da dobije taj metro, a Evrop-
ska unija ima da se raspadne. Na ovaj fazon valja
pogledati i Dark Days (2000), mada je ovaj Rumun
daleko jači. Znači, MUST-MUST-SEE.

37
Hofmann's Potion: The Pioneers of
LSD (2002)

Režija: Connie Littlefield

Trajanje: 56 minuta

Hofmann's Potion se najviše bavi ranim radovi-

ma LSD-a, dakle 2 decenije pre Timoti Lirija, kada
se sa LSD-jem eksperimentisalo isključivo po uni-
verzitetima i bolnicama. Iako sam prilično siguran
38
da velika većina ljudi koja ovo čita zna priču, za
svaki slučaj ću da pomenem samo najbitnija deša-
vanja. Dakle 16. aprila 1943. u jednoj laboratoriji u
Švajcarskoj, hemičar Albert Hofman (Albert Hof-
mann) je otkrio LSD i to sasvim slučajno, naime
jedna kapljica ove moćne supstance greškom se
našla na vrhovima njegovih prstiju i koža ju je ap-
sorbovala. Hofman je bio šokiran efektom i 3 dana
kasnije odlučio je da proba sa eksperimentom na
sebi ko svaki pravi, iskreni naučnik. I zaista treba
imati kohones pa odraditi takvu jednu akciju, uosta-
lom zato je i dobijao toliki rispekt do kraja života.
Dakle, 19. aprila se konačno osmelio da uzme dozu
od 250 mikrograma, što je naravno surova doza iz
današnje perspektive, i baš ga je pokidala, a posle
toga je usledila ona legendarna vožnja biciklom
kroz gradić-seoce, koja se smatra i zvanično za pr-
vi LSD trip ikada. Kada je Hofman shvatio koliki
ogroman potencijal ima ovako malešna količina
ove nove supstance, dao se u istraživanje, a obaves-
tio je i neke svoje kolege o otkriću. Nakon toga us-
ledila je prava bura eksperimenata po SAD-u, gde
su naučnici skroz uspešno lečili alkoholizam LSD-
ijem, a psihijatri i sami uzimali LSD da bi bolje ra-
zumeli kako se osećaju shizofeničari. I vaistinu, to
psihodelično stanje je i te kako povezano sa shizo-
frenijom, što može da nas navede na zaključak da
LSD deluje na iste transmitere u mozgu, što znači
da bi pomoću njega mogao da se nađe konkretan
uzrok nastajanja shizofrenije, i da se to komotno
ukloni, a pacijent izleči.
U filmu pored Hofmana govore i pioniri eksperi-
mentisanja sa LSD-em u kontrolisanim uslovima, a
39
prikazani su i neki od tih eksperimenata, i očigled-
no je da se ljudi na kojima je eksperimentisano
skroz ugodno osećaju kada znaju da su u sigurnim
rukama, u kontrolisanim uslovima, nema bad tripa
i sličnih užasa. Ovde ćete čak imati prilike da vidi-
te i kako se tačno postavlja SET i SETTING za LSD
trip. Timoti Liri (Timothy Leary) i Ričard Alpert
(Richard Alpert), tada ugledni profesori Harvard
univerziteta, su otišli i korak dalje, naime 1961. su
započeli projekat gde bi se eksperimentisalo sa za-
tvorenicima, jer su bili ubeđeni da ako ovi osete
takvu jednu totalnu promenu percepcija, ako vide
da postoji još mnogo svetova skrivenih u našim
mozgovima, a ne samo ovaj jedan, patetičan i ru-
žan, da će promeniti svoj pogleda na svet i odreći
se kriminala, ali nekim uticajnim ljudima na Har-
vardu se nikako nije svidelo što su profesori dobija-
li preveliki publicitet od strane medija, pa su im
jednostavno ukinuli tu akciju. Kao odgovor na to,
Liri, Alpert i još jedan diplomac su demonstrativno
napustili univerzitet i nastanili se u jednoj ogrom-
noj kući u ruralnom delu države Njujork, gde su
mogli konačno u miru da nastave sa svojim eksperi-
mentisanjima na sebi i dobrovoljcima. Na taj način
je upravo preko Lirija LSD postao popularan i vrlo
brzo stigao na ulice, gde se baš tih godina rađala
kontrakultura, i ja sam siguran da hipi pokret i sve
ono što se izdešavalo kasnije ne bi izgledalo ni pri-
bližno isto da nije bilo LSD-a i ostalih psihodeličnih
droga. Jednostavno, LSD je igrao ključnu ulogu u
otvaranju umova za nove horizonte tih mladih pa i
ne tako mladih ljudi. Naravno, vlast je vrlo brzo re-
agovala na tu „pobunu“ i uskoro je LSD i svako na-
40
učno eksperimentisanje sa njim zabranjeno. Ali ta
zabrana je dala samo kontraefekat, jer je LSD si-
šao u ilegalu, u ilegalne laboratorije i tamo se nala-
zi do dana današnjeg, što u neku ruku i nije OK, jer
na large skali više nije mogao da se uzima u kontro-
lisanim uslovima, nego kako je ko hteo pa je bilo
dosta bad tripova i silazaka u ludilo, odakle se mno-
gi nikad nisu vratili.
Poruka ovog dokumentarca je upravo to, da LSD
treba da se uzima isključivo u spiritualne svrhe, u
svrhe introspekcije, a ne da se bezveze troši po ko-
jekakvim tehno žurkama, jer tu njegovo dejstvo za-
ista gubi svoj pravi smisao, jer nije to ekstazi ili
spid, ti u onom mraku ne možeš nikako da budeš
sam sa sobom, jednostavno te ometa preglasna mu-
zika, light show, gužva, uostalom sve sam to i sam
prošao i mogu da kažem da nikad više u životu ne
bih uzeo LSD na bilo kakvoj žurci jer je to zaista
uludo traćenje ove dragocene supstance, a može
da ima i užasne neželjene efekte. Iz svog ličnog is-
kustva, naime uzimao sam LSD u periodu od ’97.
pa do ’99. i to jedno tridesetak puta, da ne preteru-
jem, došao sam do zaključka da to nije gudra ko
svaka druga gudra za zabavu, jer probao sam na-
ravno i sve ostale đakonije tako da mogu skroz rele-
vantno da sudim. Znači, kad pričamo o LSD-u ja to
skroz odvajam od spida, ekstazija, heroina, koka-
ina, i čega sve ne, jer na LSD-u čovek ne može da
kaže sebi „uh što je dobar rad, što me dobro radi,
što se dobro osećam“, pa bi stoga najbolja definici-
ja tog stanja bila „nit' tamo nit' vamo“, dakle NE-
ŠTO IZMEĐU, jer ipak se to rečima ne može
opisati, jer tu se sve dešava SADA, u ovom trenut-
41
ku, vreme gubi svaki smisao, a ako se dobro kon-
centrišemo možemo da dosegnemo i samog sebe,
ali onog pravog sebe, suštinskog, i tu onda sve ma-
ske padaju.
Naravno, na LSD-u sam doživeo i izuzetan BAD
TRIP i to drugi put kad sam ga uzeo, sećam se bio
je to kartončić Hofmana, u narodu poznatiji kao „bi-
ciklista“. Uzeo sam samo polovinu, ali pošto pre to-
ga nisam imao iskustva sa psihodelicima, a i to je
bio neki april '97. i ogromna tehno žurka u Film-
skom gradu na Košutnjaku, ta doza je bilo pre-pre-
jaka za mene, pogotovo u onom ogromnom studiju
gde sam od lasera istripovao da je to najava za do-
lazak nekakvog BEZIMENOG BOGA, a da je zapra-
vo ta muzika koju su puštali (sećam se samo Astral
Projection) zapravo deo ancient obreda kojim su or-
ganizatori prizivali tog BEZIMENOG, i da iza sve-
ga stoji žešće zajebana sekta, a da mi klinci
zapravo nismo ni svesni čije ime slavimo dok tako
igramo uz zvuke muzike. Pogledao sam oko sebe
ljude i video gomilu izdrogiranih, skroz nesvesnih
ovaca koje su veselo hrlile na klanje. Užas se nasta-
vio kada je neko bacio vojni suzavac koji ja bukval-
no nisam ni osetio, ali ljudi su napravili takvu
paniku, da kada smo krenuli napolje na neka uska
vrata, svi su vrištali u najgrđoj paranoji, a ja sam
tripovao da su neki ljudi u tom stampedu i popada-
li, i da smo ih tol’ko izgazili da su se pretvorili u ka-
šu od mesa, krvi i kostiju, koja nam je bila do
kolena. Gacao sam tako kroz taj GORE i nekako us-
peo da izađem, a tek napolju pod svetlom noćne ra-
svete je krenulo ono najgore, jer ipak u mraku sam
i mogao da pobegnem od užasa, samo zatvorim
42
oči, i gledam neke ubrzane crtaće, i jes' da ne
znam gde sam u toj ogromnoj masi ali barem ne
gledam ove raspadnute zombije okolo što ko na tra-
ci prolaze pored mene, jer čas su bili zombiji krva-
vih očiju i vilica sa kojih je visilo meso, a čas su bili
roboti bez duše, al’ ne fensi roboti nego užasni, me-
tal na njima je bio prljav, ulubljen, i te scene su se
vrlo brzo menjale. Ništa nije bilo postojano, sve se
menjalo u sekundi bukvalno. Uglavnom, tek na sve-
tlu sam uspeo da sagledam sav taj užas, ljudi iskriv-
ljenih, grotesknih lica, koji mi se unose u facu, pa
onda inače ravna ulica je izgledala opasno strma,
tako da sam uhvatio drugara za rame jer sam mis-
lio da ću da se strovalim u tu provaliju. Molio sam
se u sebi: samo ovo da prođe, samo da ne poludim,
biću dobar student, slušaću roditeljicu svoju, prela-
ziću ulicu samo na zeleno svetlo, kajem se zbog
svega što sam loše učinio, iskupiću se za sve, dajte
mi još samo jednu šansu, molim vas! Ali umesto da
se situacija smiruje, bivalo je sve gore i gore, neki
lik očigledno isto tako na LSD-u se popeo na parki-
ranog Yuga i počeo divlje da skače po haubi da
odagna paranoju, naravno u mojoj percepciji to je
izgledalo kao da se kola pod njim skroz raspadaju,
dakle ulubio ih je toliko da je scena izgledala poma-
lo smešna, ko iz crtaća. U jednom trenutku ljudi su
čak zaigrali kolo, pa sam se i ja uvatio iako ne
znam korake, tražili smo bilo šta, što pliće, što
prostije, što ovozemaljskije, da nas nekako vrati u
normalu, a gde ćeš prostiju stvar od užičkog kola,
zar ne? Znači, ta scena je bila vaistinu za anale, go-
mila izdrogiranih klinaca i dalje kašljući od suzav-
ca igra kolo ispred studija na Košutnjaku. Prajsles!
43
 Kad se suzavac malo razišao deo ljudi se vratio
unutra, ali ja jednostavno nisam mogao, toliko sam
se naplašio i istraumirao, čak mislim, ma bre sigu-
ran sam da mi je to najužasnija stvar koja mi se do-
godila u životu, znači najveći strah koji sam ikada
doživeo, definitivno. Znači, FREAK OUT, tako da
sam zamolio drugare, koji nisu bili ni u malo bo-
ljem stanju od mene, samo što su uzeli manje doze,
po četvrtinu, da idu sa mnom do kuće jer blizu sta-
nujem, da se ipak malo dovedemo u red. Otišli smo
do mene, moji su SREĆOM spavali, tako da smo se-
li u sobu i pustili La Haine, i tu se desila još jedna
suluda akcija, ja sam gledao film ali nikako nisam
mogao da skontam koja je tu radnja, o čemu oni to,
iako sam pre toga Mržnju gledao pa sigurno jedno
15-ak puta, ako ne i više. Naravno, LSD je bio kriv
za tu akciju, za to nelinearno raspadanje svega, ta-
ko da je na kraju ispalo da smo pustili film i da je
sledeća scena bila sam kraj filma, gde nestade 90
minuta pobogu?! Uglavnom tad sam se zarekao da
nikad više u životu neću uzeti LSD što sam narav-
no prekršio već mesec dana kasnije. I zaista, lepo
je objasnio Oldos Haksli (Aldous Huxley) u svojoj
knjizi da LSD može da nas odvede u raj ali može
bogme i u pakao ako ga ne koristimo na pravi na-
čin. Dve godine kasnije sam doživeo i rajsko iskus-
tvo, ali zaista ne bih sad o tome, to mi se samo
jednom dogodilo, i to baš na istom tom „biciklisti“
'98 godine, ali ovaj put u kol’ko tol’ko kontrolisa-
nim uslovima. Posle toga sam rekao sebi da neću vi-
še eksperimentisati sa LSD-em dok ne budem
dosegao punu zrelost. E sad jebiga, ta priča sa saz-
revanjem se malo prolongirala, prođe bogme 10 go-
44
dina i jače, tako da još nisam sasvim siguran da
sam skroz spreman da se susretnem sa sobom oči
u oči. No videćemo još, jer ko zna šta nosi ova noć
koja se neumitno približava.

45
The Bridge (2006)

Režija: Eric Steel

Trajanje: 94 minuta

The najsuroviji dokumentarac, onako baš da raz-

drma sve emocije, da vam nije dobro al’ uopšte pos-
le gledanja, ali ne u negativnom kontekstu, jer u
isto vreme izaziva i pozitivne i negativne emocije, i

46
to kad te preplavi samo cepaju fleševi sa sviju stra-
na. Ja sam se osećao nekako čudno i spokojno pred
sam kraj filma i satima nakon gledanja. Znači, ne-
ponovljivo iskustvo kako jedan dokumentarac mo-
že da utiče na psihu, da te dovede do nekakvog
duševnog mira i pomirenja sa tom sudbinom koja
je neumitna, jer SMRT nas sve pre ili kasnije čeka,
tako da ovaj dokumentarac može dosta da pomog-
ne npr. ljudima koji su imali nekada u životu suicid-
ne ideje ili pokušaje samoubistva, a npr. to ih i
dalje kopka, znači nisu raščistili sa tim, i dalje ih
goni ta misao. I moram da priznam da je ovaj film
na mene delovao kao neka vrsta psihoterapije, i za-
to neću mnogo da komentarišem, gledajte jebiga,
ali samo jedna napomena: probajte da posmatrate
ovaj rad sa strane, znači probajte da se „izdvojite“,
da posmatrate te priče bez predrasuda, osuda, niti
bilo čega, pokušajte da se distancirate na neki na-
čin, jer jedino tako ćete moći da sagledate koliko
je jak ovaj dokumentarac, jer ako budete krenuli
sa moralisanjem, ode sve dokurca. Ovo ne pričam
napamet, jer već dosta ljudi koje znam sa sviju stra-
na, iz svih slojeva društva, svih uzrasta, itd, su po-
gledali ovaj dokumentarac ali su u startu imali taj
neki stav tipa „aha, ovo je dokumentarac o samo-
ubicama, more to je po meni ološ, i zato i treba da
crknu, nisu ni zaslužili da žive“ i slično, a bez dub-
ljeg razmišljanja zašto bi se neka osoba odlučila na
jedan takav definitivno najradikalniji rez u životu,
tako da su zbog tog nekog prezira i totalnog nera-
zumevanja totalno omašili poentu i lepotu ovog je-
dinstvenog dokumentarca, jer ja zaista ne bih tako
olako osuđivao te ljude, jer mi realno ne možemo
47
da znamo šta je u njihovim glavama. A druga stvar,
pa ne reaguje pobogu svako isto kad ga npr, najba-
nalniji primer ću dati, ostavi devojka sa kojom je vi-
še godina bio u vezi. Neko se u toj situaciji samo
okrene i nastavi regularan život, tražeći novu curu,
a na drugu stranu, nekog to baš poremeti i jednos-
tavno ne može dalje. Isto važi i za mnoge druge
stvari u životu, sve zavisi od toga o kakvoj se osobi
radi, znači dal' sve može da iskulira ili je sklona pa-
dovima u duboke depresije posle tako nekih život-
nih „neuspeha“, il' što bi rek’o moj ćale: „Meni kad
je loše ja samo kažem sebi 'ma ko ga jebe' i odma
mi bude bolje, i teram dalje“. Eh, kad bi sve bilo ta-
ko jednostavno, i kad bi svi bili takvi ko moj stari,
ko zna na šta bi svet ličio. Eto, samo toliko, znači
kome je do morala „po kanonima SPC-a“ ili koje
već sekte-religije, nek slobodno zaobiđe ovaj film.
Peace.

48
The Video Diary of Ricardo Lopez
(2000)

Režija: Sami Saif

Trajanje: 104 minuta

E, ovo je ono što ja zovem ultra genijalan film.

Naravno, to tako mož’ da bude samo u mojoj glavi
i u još ponekim glavama, ali to nije ni bitno toliko.
Ono što je bitno je da je ovo, verovali ili ne, pravi
pravcati HOME VIDEO, znači nije čak ni dokumen-
tarac u klasičnom smislu, jer nema nikakvih pro-
pratnih komentara i sličnih akcija, samo odlično
montiran video od 18 sati snimljenog materijala,
da bi se prikazale samo najbitnije stvari. Znači, 21-
ogodišnji Rikardo Lopez je kupio sebi video kame-
ru za rođendan i marljivo snima svoje pripreme za
atentat na Bjork od januara '96. pa sve do septem-

49
bra kada je izvršio samoubistvo. E sad, pitate se vi,
zašto bi neko, bilo ko, gledao nečiji home video od
čitavih 104 minuta, sa samo jednim likom koji pri-
ča o suludim tripovima u ćumezu svog malenog do-
ma? Kako bre zašto, pa zato bre što je ovo mnogo,
al’ mnogo jako, zato sto je Rikardo brutalno iskren
u svemu pa tako i u svojoj očiglednoj bolesti, i ono
što je najzanimljivije je da on sve to jako dobro re-
zonuje, vrlo dobro shvata da je njegov pokušaj da
pošalje „paket bombu“ svojoj omiljenoj pevačici
Bjork, iz razloga koje vam neću navesti, skroz na-
ivan i neozbiljan, ali on je sebi zacrtao cilj i od nje-
ga ne odustaje. Tu on čak pravi i link prema
omijenom filmu svih fanatika, naravno radi se o
Taksidrajveru, pa svoj odnos prema Bjork povezuje
sa zaštitničkim odnosom Roberta Denira prema
Džodi Foster. Kao što može da se izvali, cela ova
priča je jako, jako bizarna, ali i veoma dirljiva, jer
dokumentarac ima par baš eksplicitnih scena, jer
je Rikardo čvrsto odlučio da izvrši samoubistvo pos-
le slanja paketa bombe, tako da ga ništa nije blam,
jer čovek koji je ubeđen da će vrlo brzo umreti, za-
ista nema šta da izgubi, te se tako potpuno otvara.
Dakle, Rikardo je i te kako svestan da će ili umreti
ili će ga murija navatati, znači, ne gaji nikakve ilu-
zije, a i nešto mu se baš i ne živi, tako da možemo
da vidimo i ritualističke prepreme za suicid, gde
on kupuje revolver, sluša one najgotivnije pesme
Bjork sa prvih albuma, i još hiljadu ludila do samog
kraja. I najiskrenije, zaista nisam verovao kad sam
počeo da gledam ovaj rad da ću izdržati do kraja,
jer mi se već na početku prispavalo, bilo jebiga ja-
ko kasno sinoć, ali kako je film odmicao, to sam se
50
sve više i više budio, reko sebi „Ovo i nije tako lo-
še, ovo je bre genijalno.“ Znači, opet ponavljam, ja-
ko bizarno, na neke trenutke i ultra potresno, ali
na prvom mestu skroz iskrena filozofija, i ne ostav-
lja gorak ili koji već ukus u ustima posle gledanja,
ali zasigurno se neće svideti svima, to nema šanse.
I za mene ovo nikako nije samo video svedočenje o
„poremećenom umu“ mladog Rikarda Lopeza, ne-
go i svojevrstan art peformans, i to bez imalo zaje-
bancije, pa ga tako svrstavam u sam vrh ovog
fazona dokumentaraca uz filmove kao sto su Hated
(1994) o Dži Dži Alinu (GG Allin) i Sick: The Life &
Death of Bob Flanagan, Supermasochist (1997). Va-
istinu legendarno, a i provereno neponovljivo jer
ipak je dečko pokojan. R.I.P. Ricardo.

51
Charles Manson Superstar (1989)

Režija: Nikolas Schreck

Trajanje: 100 minuta

Evo nečega samo za prave, iskrene poštovaoce i

fanove, za one koji mogu da skapiraju makar i na
časak lik i delo Čarlsa Mensona — jedne od najve-
ćih POP IKONA 20-og veka, čoveka koji je između

52
ostalog bio i pesnik, filozof, muzičar, kant-autor, sli-
kar, klovn, zabavljač, narator... ma bre umetnik raz-
nih domena. Ovo je ubedljivo DIE BESTE
dokumentarac na zadatu temu bez konkurencije, a
mogli bi da ga pogledaju opušteno i ljudi sa predra-
sudama, jer ovo je jedna vrsta independent doku-
mentarca nezavisne produkcije Werewolf Video,
gde je prvi put u istoriji filmova o Čarliju, autor,
inače poznati okultista i muzičar, Nikolas Šrek (Ni-
kolas Schreck), prišao Čarliju bez dobro poznatih
negativnih stavova i predrasuda, znači skroz ne-
utralno, i to tačno 20 godina posle posle tzv. Helter
Skelter ubistava. Po mom nimalo skromnom mišlje-
nju ovo je definitivno najbolji rad posvećen Čarliju
i toj čuvenoj priči vezanoj za Tejt-LaBjanka ubistva,
koja je tokom godina prerasla u prvu pravu prete-
ču onoga što danas nazivamo „sapunica“, jer ovoj
priči zaista nema kraja, uvek se pojavi neki novi na-
vodni leš, novi svedok, nova prekopavanja po tim
rančevima u Dolini smrti gde se štekovala „Famili-
ja“ pre i posle ubistava po Holivudskim brdima, a
pošto sam pogledao bukvalno sve dokumentarce
na ovu temu, mogu da sudim skroz opušteno da je
ovaj najbolji tj. najrealniji od sviju. Jako, jako zani-
mjiva priča, 90 minuta drži pažnju i vodi nas kroz
pitanja zašto, kako, koji su motivi, koji su potenci-
jalni motivi, teorije zavere, ma ludnica. A najveći
deo filma je na moju veliku radost posvećen Menso-
novoj filozofiji, jer se u dokumentarcu nalazi i taj
JEDAN JEDINI intervju sa Čarlijem, gde mu je
Šrek dozvolio po prvi put da kaže sve što ima, a
bez „duhovitih“ i provokativnih upadica novinara,
kako je to ranije bivalo. Inače, američki novinari su
53
od početka želeli da Čarliju nabace tu neku moral-
nu stranu priče, a toga kod Mensona jednostavno
nema, znači, ta priča kod njega ne prolazi ni izoko-
la, ali i pored toga novinari-lešinari su uporni, tako
da večito pokušavaju da mu se narugaju, da ga zbu-
ne tim nekim sitnim podjebavanjima, da ga gistro-
šatro spuste, a sve to samo iz razloga da bi se pu-
blika, željna osvete, naslađivala, ali to im u većini
slučajeva nije pošlo za rukom, jer Čarli tu uvek
skrene priču u totalni nonsense, i izruga im se svec-
ki, pa na kraju priča izgubi svaki smisao i tako im
sjebe intervju, tako da se svaki intervju do tada a i
posle završavao jako jadno i nikad nikom nije pošlo
za rukom osim Šreku da odradi intervju gde bi se
Čarli izrazio do kraja, da bi ta publika željna svega
barem jednom za života imala priliku da pokuša da
razume o čemu on to priča kada kaže npr. „RE-
FLEKCIJA“, kada priča o ATWA i slično. Dakle, Čar-
liju je ovde dozvoljeno da konačno, posle 20
godinica HC zatvora, po prvi put slobodno govori
za javnost, i to se jednostavno mora videti. I logič-
no, Čarli bukvalno briljira i totalno nas ubacuje u
svoj trip razmišljanja, tako da ono, OPREZ jebiga,
mož’ da vas zaludi pa da poludite ko ja. Nije šala,
nije.
I zaista, tek posle ovog dokumentarca sam shva-
tio zašto Mensonu na suđenju nisu dozvolili da sve-
doči pred porotom, iako je Čarli uporno insistirao.
Naime, u javnost je bila plasirana ta standardna
priča za plašenje večito istraumiranih Amerikana-
ca, da Menson poseduje toliko jaku moć manipula-
cije, da bi uspeo da zavede čak i tu jadnu i
napaćenu porotu, pa bi ga kao gistro ovi na kraju
54
oslobodili, što se naravno ni pod razno nije smelo
dogoditi, a i to je tada već bilo skroz nerealno, jer
je presudu već doneo tadašnji američki predsednik
Ričard Nikson, čuven po svom izuzetnom moralu i
pravdoljubivosti, kada je najopuštenije izjavio za
medije da je Menson kriv iako je suđenje još bilo u
toku. Al’ šta ćeš, očigledno mu se moglo, tako da je
tom izjavom totalno poremetio i ugrozio tok suđe-
nja, tako da bi ono pod normalnim okolnostima bi-
lo u tom trenutku poništeno, a okrivljeni verovatno
pušteni na slobodu do daljnjeg, ali pošto su žrtve
tzv. Familije bile bogataši sa Beverli Hilsa, pa čak i
jedna holivudska „zvezda u usponu“, dakle sve čla-
novi te neke navodne elite koja je u Americi pa i
svuda u svetu bukvalno svetinja za državne orga-
ne, onda se to nije desilo i suđenje se opušteno nas-
tavilo. S druge strane, uvek se može napraviti i
gori pokolj npr. tamo neke najsirotije sirotinje iz cr-
načkih i white trash pregrađa i da se prodje full ne-
kažnjeno, ali kada ti udariš na bogate, na elitu, zna
se šta ti sleduje, država je uvek znala sa takvima i
uvek je štitila svoje najjače stubove sistema i to
skroz opravdano, jer zna se čemu takvi služe. Hle-
ba i igara fazon brate moj, nema sa tim zajebanci-
je. I onda je to tako jednostavno moralo biti, i sve
se unapred znalo, i sve na fazon rekla-kazala, znači
onaj javni tužilac, Vincent Bugliosi, koji je kasnije
ogromno bogatstvo zaradio na knjizi „Helter Skel-
ter“, nije imao niti jedan materijalan dokaz niti bilo
šta protiv Čarlija, osim tih par izjava večito drogira-
ne dece koja su i počinila taj zločin, a što im se ne
bi priznalo ma ni na jednom drugom sudu jer su bi-
li na hardkor halucinogenima mesecima unazad,
55
ali je pravdoljubivi čika Nikson baš u to doba vodio
„omanji“ rat u Vijetnamu, tako da mu je ova akcija
baš leglo onako pravo, da skrene malko pozornost
javnosti, te je iz tog razloga lepo prelomio i rek'o
glasno i jasno da je Čarli KRIV, i priča je bila zavše-
na, a presuda donešena i bez suđenja. Dakle, NA
SMRT, NA SMRT, NA SMRRRRT!!! Al' da kao skra-
tim, jer sam, priznajem, pomalo i pristrasan, a i va-
la isuviše znam o slučaju tako da me jaaako
nerrrvira kada vidim kako je to skroz opušteno
prošlo kod zatucanih Amerikanaca, jer npr. da su
im ovi tada pustili priču da je Čarli i Sotona lično,
oni bi i u to poverovali, i to na keca, mada i toga je
bilo verovali ili ne, i te teorije o Čarliju kao Sotoni i
dan danas egzistiraju u nekim tamo glavušama.
Nego da ja nastavim o filmu, znači ovaj dokumen-
tarac povezuje tako neke sulude akcije te tim pu-
tem stvara i jednu vrstu teorije zavere, naravno
sve to uz prizvuk zajebancije sa sistemom i drža-
vom koja je od te ’69. a i tokom celih 70-ih, pa i de-
lom 80-ih paranoisala čitavu naciju tim slučajem,
tako da su od onoga što je do tad za Amerkance
bio Hitler, dakle oličenje najcrnjeg ZLOGDNA, sa-
da stvorili jednog tako „hipi“ zlotvora u liku Menso-
na, kao nečega najgrđeg što može da snađe jednog
mirnog, radnog, bogobojažljivog čoveka iz niže
srednje klase, iz onih američkih predgrađa tipa Bal-
timor, Nju Džerzi i slično, gde kose travu onim kosi-
licama, a pejpr bojsi bacaju novine pred vrata u
divljoj vožnji bez kapi benzina — ako znate na šta
mislim... i bogme uspeli su i te kako sebi da stvore
novog „bugimena“ za plašenje čitavih generacija,
dok se danas situacija malko promenila... vala i
56
Čarli malo da se odmori jebiga, jer ga je 2001. sme-
nio Bin Laden naravno. Uostalom izvalite samo nas-
lovnice časopisa i magazina iz 70-ih i sve će vam
biti jasno koja priča se plasirala naplašenoj i napa-
ćenoj raji po SAD-u, ionako sklonoj tim večitim pa-
ranojama od svega i svakoga, te stižu Japanci, te
evo ih Rusi, pa onda onaj „kornjača“ rad, poznatiji
i kao „duck and hide“ a sve zbog večite paranoje
od nuklearnog napada. Ma bre, definitivno im nije
bilo dobro, al' nimalo.

57
Divine Trash (1998)

Režija: Steve Yeager

Trajanje: 97 minuta

Ko tripuje Votersa (John Waters) taj provereno

spoznaje i Mensona, pa čak i Ričarda Speka, mis-
lim što da ne, zar ne? Pitate se kakve to sad veze
ima, e jebiga ima, a ko zna taj će to da prepozna.
Nego dosta talasanja, pogledajte ovaj dokumenta-

58
rac i budite što se kaže „blaženi“ jer Džon Woters i
Divajn, tata su i mama najjačih filmova ikada, i jed-
ni od najznačajnijih pokretača globalnog ludila na
svim nivoima, i nek umre svako ko ne voli Divajn,
jer su Divajn i Voters drim tim definitivno, i meni is-
kreno ovi novi Votersovi filmovi bez upokojene le-
gende Divajn nisu ni prineti, a bogme ni za kurac.
Eventualno su mi se dopali Cecil B. DeMented i Se-
rial Mom, a sve ovo ostalo mi nedajbože, bez zaje-
bancije.
Inače, mom jaranu-jari Collapsu mogu da zahva-
lim što me nagovorio da pogledam svoj prvi Voter-
sov film, mislim uvek ja sam znao za te sulude
akcije al' sam nekako bio lenj, mrzelo me bre da ži-
vim, a ne sad da gledam još pritom i tamo nekak’e
trash filmove, ali moj brat Collapse je bio uporan
— „Gledaj, obavezno gledaj, veruj mi, ima zašto.“ i
ja reko aj’ da vidim, i otad sam se znači navuko, al'
ko pašče na te filmove, jer sam prepoznao mnoge
meni, i ne samo meni, bliske akcije, znači to ludilo
iz tih filmova, to je bre TO, ta neka beskompromis-
na sloboda o kojoj svi samo kenjamo a ništa zapra-
vo ne preduzimamo. Taj over-acting, pa parodija
na sve i svja do najgrđeg izrugivanja svemu, dakle,
silovito duhovito, a opet žešće zajebano, i surovo,
surovo istinito, da zaboli bukvalno.
Ovaj DRTI SIK dokumentarac koji je radio Voter-
sov jaran iz mladosti, a ujedno i sam „glumac“ u
par njegovih filmova, govori o najranijim Voterso-
vim radovima, od Mondo Trasho (1969) preko Mul-
tiple Maniacs (1970), pa do genijalnog Pink
Flamingos (1972), kome je posvećen i najveći deo
ovog filma, sa sve ekskluzivnim snimcima sa snima-
59
nja ovog vaistinu okultnog filma. Dakle, male pare
a zezanje do bola, đe ćeš jače? I ono čuveno: Smrt
Holivudu, femili muvisima i tako te akcije, a živio
Baltimor i ekipa. Jedino mi žao što nije obrađen i
Female Trouble (1974), inače moj omiljeni Voter-
sov film, al' ajd’ sad. Uglavnom, skroz prajsles, po-
gotovo delovi o Votersovom detinjstvu pa i
razgovor sa Divajnovim roditeljima koji nikad nisu
ni pogledali Pink Flamingos iako im sin tu pokid’o,
kao bio im bedak jer su gistro konzervativni, stariji
ljudi, i tako. Isto, najjači deo kad pitaju Votersa dal'
mu je Vorhol bio idol u mladosti, pa im on onda
objašnjava neke stvari, a vezano za sam početak
rivjua, al' kao neću da ubacujem spojlere, 4 auspu-
ha i felne, mislim, pogledajte film jebiga.

60
Waco: A New Revelation (1999)

Režija: Jason Van Vleet

Trajanje: 110 minuta

Surov rad na temu Waco „incidenta“ u Teksasu,

koji sam ja krstio i kao TRUE LIFE TEKSAŠKI MA-
SAKR, i da bi se shvatila suština do kraja zaista je
neophodno da se pored ovog pogleda i dokumenta-
rac Waco: The Rules of Engagement (1997), jer su
61
filmovi rađeni iz drugačijih perspekiva, ali poenta
je veoma slična. U ovom slučaju radilo se o jednoj
vrsti pobune, kada su '93. godine vladine snage tj.
ATF (to vam je neka vrsta isturenog odeljenja FBI
tj. biroa specijalizovanog navodno samo za borbu
protiv šverca i ilegalne prozivodnje alkohola, duva-
na i oružja - Alcohol, Tobacco, Firearms) napale
imanje hrišćanskog kulta „Loza Davidijanaca“
(Branch Davidians), koji su se navodno odmetnuli i
pokušali da kažu odlučno NE državi, tako što nisu
hteli da predaju zaista silno naoružanje koje su na-
bavili tokom godina, a koje u SAD može da se kupi
u svakoj onoj najobičnijoj prodavnici, da ne kažem
granapu, a posebno u Teksasu je to sasvim opušte-
no. Tvrdeći da je na njih pucano sa glavnog ulaza u
zgradu Loze, specijalni odredi ATF-a su napali kon-
traverznog lidera Dejvida Koreša i njegove sledbe-
nike svim mogućim vojnim naoružanjem i tako
posle 51-og dana i pored svih najbrutalnijih meto-
da pritisaka, i fizičkih i psihičkih, na kraju su im
bukvalno spalili tu montažnu zgradu napravljenu
uglavnom od drveta, i to ono, baš do temelja, gde
je poginulo preko 70 ljudi a od toga 20-ak male de-
ce. U opsadi su korišćeni tenkovi i helikopteri, ali i
nekakve skroz sulude akcije, kao da im je to zapra-
vo bio poligon za testiranje najnovijih metoda psi-
hološkog rata. Dakle, skroz bolesno, nećete
verovati kada budete gledali.
Ovaj film možda najbolje svedoči o tome na koji
način američka vlada rešava svoje lokalne proble-
me sa sopstvenim građanima. Npr. nisu im dali da-
nima da spavaju tako što su iz helikoptera koji su
non-stop nadletali, puštali najgrozomornije zvuke
62
detonacija, rušenja, razaranja, pucanja iz ko zna
kakvog sve naoružanja, zatim zvuke gromova i uda-
ra munja u neposrednoj blizini, pa onda usporene
psihodelične pesme koje kad se tako uspore zvuče
baš ko iz samog pakla, a glavni hit im je bila pe-
sma od The Doorsa — The End. Ko ima gramofon i
tu ploču ili neku iz tog fazona, može da pusti pa da
čuje kako to zvuči usporeno, jer ja sam čuo i zaista
ne bih to mogao da slušam duže od 10-ak minuta,
a ovi ovde su im to puštali po celu noć i to najglas-
nije. I naravno, nisu im vrteli samo tu pesmu, nego
još dosta hitova iz 60-ih i 70-ih, a sve sa ciljem sa-
mo da ih psihički dokusure, no Davidijanci se ipak
nisu dali uprkos svemu. Nakon te akcije uporedo
su počeli da bacaju i svetleće rakete, koje bi eksplo-
dirale tik iznad glavne zgrade, što je stvaralo osvet-
ljenje ko u sred bela dana uz vrlo jaku i
nepodnošljivu detonaciju. Kad im ni to nije prošlo,
onda su tenkovima i bagerima bukvalno preorali
svo imanje oko zgrade, a sva kola i autobuse izgazi-
li guseničarima i smrvili ih.
Na kraju kad su skontali da ni posle 51. dana op-
sade nema ni naznake o bilo kakvoj predaji i da či-
tava svetska javnost sve pomnije prati šta se
dešava, a organizacije za ljudska prava se sve više
bune i protestuju na svim stranama sveta a najviše
naravno u Vašingtonu, rešili su da spreče daljnje
„blamiranje“ i da okončaju opsadu po bilo koju ce-
nu, pa su uvatili da im ubacuju suzavac i ko zna
kakve sve bojne otrove preko nekakvih specijalnih
cevi na tenkovima, kojim bi probili krhke zidove tih
baraka, i naravno tada se „spontano“ pojavio oma-
nji plamen na jednom delu zgrade, a pošto je vetar
63
baš jako duvao tog dana, a građevina bila uglav-
nom od drveta, to je sve buknulo u roku od par mi-
nuta i samo jedan čovek je igrom slučaja uspeo da
se izvuče živ, dok su svi ostali bili živi spaljeni ili
ubijeni hicima iz snajpera koji su bili raspoređenji
po okolnim šumarcima. Naravno, odma' je bačena
prijava preko svih medija, da su to Davidijanci za-
pravo sami podmetnuli požar da bi izvršili masov-
no samoubistvo, jer nisu hteli živi da se predaju,
što se kasnije pokazalo kao skroz netačno, a što
može da se vidi i u ovom filmu, jer sve su snimale
mnogobrojne kamere iz raznih uglova pa i iz heli-
koptera. Kada su specijalci ATF-a posle „uspešno“
završene operacije na saslušanju u Kongresu tvrdi-
li kako je na njih pucano iz zgrade, i da su samo za-
to morali da odgovore vatrom na početku opsade,
zatraženi su im snimci tog događaja, ali iako su sve
to snimale čak tri njihove kamere, snimci su volšeb-
no nestali iz arhive ATF-a. Javna je tajna da su po-
red ATF-a u opsadi učestvovali i pripadnici
američke vojske na čelu sa generalom Veslijem
Klarkom, koji je nama ovde jako dobro poznat po
bombardovanju Srbije. 19. Aprila ‘95, tačno 2 godi-
ne posle tragičnog okončanja opsade u Waco, u
znak odmazde, Timoti Mekvej (Timothy McVeigh)
je digao u vazduh federalnu zgradu u Oklahomi,
gde se nalazilo i sedište ATF-a, i tako ubio ogro-
man broj uglavnom nevinih ljudi.

64
R.I.P.: Rest in Pieces: A Portrait of
Joe Coleman (1997)

Režija: Robert-Adrian Pejo

Trajanje: 112 minuta

Surovo iskren dokumentarac o modernom Hero-

nimusu Bošu, kako su ga pojedinci krstili, apoka-
liptičnom vizionaru, slikaru i sve(na)stranom
umetniku, al' na prvom mestu velikom zajebantu
65
Džou Kolmanu. Ovo je ultimativni dokumentarac o
njemu, šta god to značilo, zapravo ko neki portret,
i ja moram da kažem da sam više nego oduševljen
ovim filmom, odma’ je up’o u moj top 10 dokumen-
taraca, jer između ostalog donekle propagira i ono
čime sam se ja bavio u svom kratkom i patetičnom
životu, znači moći ćete da čujete konačno od ne-
kog ko je iole razuman i pismen, a to može i smile-
no da obrazloži, zašto se tol’ko ložimo na serijske
ubice, zašto se čak u neku ruku i poistovećujemo
sa njima, zašto propagiramo boleštine a gnušamo
se morala, i tako tih nekih iskrivljenih, da ne ka-
žem hrišćanskih vrednosnih sistema. Videćete i na-
čin na koji Kolman slika te čuvene portrete, u
ovom slučaju jednu od najbitnijih ličnosti američke
istorije, naravno radi se o Edu Ginu, dakle, do deta-
lja je objasnio kako to funkcioniše u njegovoj glavi,
pa onda i na platnu. E sad, zašto se o tim portreti-
ma govori kao o modernim ikonama — pa zato što
on tu ne slika samo lik nego i čitavu storiju o Edu
Ginu, od rođenja pa do smrti, kao neko jevanđelje.
Kolman je između ostalog i kolekcionar tako tih bi-
zarnih stvari, mumija, freak show eksponata, serial
killer arta, npr. poseduje slike Džona Vejna Gejsija
koje je ovaj slikao na death row, zatim pismo Alber-
ta Fiša koje je poslao majci devojčice koju je pojeo,
i jos mnogo, mnogo toga, tako da u tom njegovom
kućnom muzeju, ODDITORIUM-u, ima baš dosta
detalja o svakoj od tih ličnosti koje je slikao. Ali Kol-
man nije slikao isključivo serijske ubice, nego i
sve, tako, na bizaran način zanimljive likove, od Is-
usa Hrista preko Frojda do Hudinija. Najjača mi je
scena kada u svom Nostradamus stajlingu, ili je to
66
više neki fazon Juga u Američkom građanskom ra-
tu, nije mi baš najjasnije, objašnjava zašto su našoj
planeti silno neophodne serijske ubice, masovne
ubice, ratovi i sve akcije tog tipa, ma skroz jedna
zanimljiva teorija gde je čovečanstvo opisano kao
jedna vrsta raka, tumora koji se ubrzano širi, „Hu-
manity is the devil“, što bi reko brat Dwid iz Inte-
grity. Kao mlađi, Kolman se bavio i
egzibicionizmom, i u tim svojim brutalnim perfor-
mansima je radio svakak’e stvari, dovoljno je reći
da je na bini svašta radio sa sitnim životinjama, a
sve to može ovde i da se vidi, a i otvoreno priča o
tome kako je bio navučen na heroin, što je isto ja-
ko zanimljiv detalj, jer bez bolesti naravno da ne-
ma umetnosti, a posebno ne ovakve. U filmu se
pojavljuje i Džim Džarmuš, koji sa Kolmanom u ka-
toličkoj crkvi razgovara o raznim para-religioznim
iskustvima, pa i o kultu Čarlija Mensona, koji je me-
ni isto jako bitna ličnost, jer Čarli je jedan od pos-
lednjih živih proroka, a Kolman je radio i cover za
Charles Manson Superstar (1989), inače moj najo-
miljeniji rad od svih tih dokumentaraca, tako da ne
mogu a da ne budem pristrasan. Kolman nam za-
tim objašnjava svoju opsesiju frikovima, nakazama,
govori o svom detinjstvu, ocu alkoholičaru i majci
za koju je izuzetno bio vezan, jer majka je, podrazu-
meva se, dečakov najbolji prijatelj, zar ne? Tu je i
true-crime pisac Harold Šehter, koji nam tumači
Kolmanovu umetnost i opsesiju serijskim ubicama
na jedan malo drugačiji, dublji način, pa se tu pomi-
nju i Isus Hrist i serijski ubica Karl Pancram (Carl
Panzram), e sad ko ne zna ko je bio Pancram imaće
prilike da sazna tokom sledeće godine, 2011, jer
67
mladi reditelj Džon Borovski (John Borowsky) spre-
ma dokumentarac, a pušten je i tizer, no o tom po-
tom. Videćete i neke zanimljive detalje iz
ODDITORIUMA naravno, zatim baš dosta njegovih
slika i portreta, što je i hajlajt ovog filma, jer po to-
me je poznat širom sveta. O Kolmanu govore i nje-
gov psihijatar, brat, bivša devojka, bivša žena sa
kojom se raziš’o baš zbog heroina, pa tu ide i priča
o metadonskoj terapiji, isto jako zanimljiva, pa on-
da kako su ga hapsili zbog tih raznih bizarnih per-
formansa, i još tisuću hiljada ludila. Inače, njegova
gajba, sa svim tim lobanjama i prepariranim leševi-
ma, izgleda realno ko malo uređenija kuća Eda
Gina, al’ bez zajebancije. A najiskreniji deo filma je
kada priča o svojim strahovima, o detinjstvu kada
je imao problema sa čitanjem i pisanjem, i kako su
ga maltretirali u školi. Bavio se i glumom u par fil-
mova, a taj njegov talenat ovde može da se vidi u
jednom opuštenom sustretu u nekoj white trash vu-
kojebini sa rokabili muzičarem, sada već pokojnim
Hasilom Adkinsom. Znači, ovo vam je ekstraordina-
ran polubiografski portret, i zato to mora da se po-
gleda, jer ovakve stvari nigde drugde nećete imati
priliku da vidite, ovo ima samo kod Kolmana, pravi
apokaliptični dokumentarac u punom smislu te re-
či.

68
Crumb (1994)

Režija: Terry Zwigoff

Trajanje: 120 minuta

Teri Cvigof (Terry Zwigoff), autor okultnog filma

Ghost World (2001), sa Bušemijem i još dve tada vr-
lo zanimljive klinke, napravio je i jedan mnogo,
mnogo jak dokumentarac. Zapravo, kada pričamo
o Cvigofu ja prvo pomislim na film o Krambu (Ro-
bert Crumb). Svako ko je čitao ove stripove, tj. ono
69
malo što je izdato kod nas, zna o čemu se tu radi.
Robert Kramb, prvoborac andergraund stripa, nosi-
lac San Francisko spomenice '67, kod nas najpoz-
natiji po stripu Fritz The Cat, ali danas, kada na
netu može bukvalno sve da se nađe, koga zanima,
taj može da iskopa većinu njegovih radova, i da
upozna i Mr. Naturala i svu ostalu suludu sajkode-
lik ekipu. Ovaj film je biografskog karaktera, znači
tu je i detinjstvo, tu su intervjui sa članovima njego-
ve porodice, zatim bivšim ženama, devojkama, ali
ono što je meni ovde najzanimljivije je intervju, a
zapravo tako jedan čudan razgovor sa njegovim sta-
rijim bratom Čarlsom Krambom, koji je zapravo
najveća faca u ovom filmu. Čarls je manično-depre-
sivan, suicidalan, i talentovan možda i više od svet-
ski poznatog burazera, ali opaka bolest ga je
sprečila da se probije. I baš sam iskreno saosećao
sa njim, skroz sam ga razumeo, jer vrlo dobro
znam kako izgleda biti smoren, ali ne smoren tipa
„dosadno mi je“, nego zaista THE SMOREN, kada
te mrzi bukvalno do WC-a da odeš, jer kapiraš da
nema smisla cimati se bezveze, a da ne pominjem
neke iole veće akcije, ma nema šanse – e, to vam je
prava depresija, i kad vam se takvo nešto desi,
znajte da je vreme da se javite psihijatru, a sve ovo
ostalo je go kurac. Ali Čarls je i pored te svoje smo-
renosti opet na neki način najpozitivniji lik ovde,
jer je upravo njegova opsesija iz detinjstva ka veči-
tom crtanju svega i svačega, a posebno stripova,
zarazila Roberta, i nagnala ga da počne ozbiljnije
da se bavi stripom. Znači, opet dolazimo do one
moje izreke koju ponavljam ko papagaj, bez bolesti
nema umetnost, i što možete da prihvatite, a i ne
70
morate, tj. DO WHAT THOU… i tako dalje, ali to je
moj stav, jebiga. Dakle, po mom opet nimalo skrom-
nom mišljenju, da nije bilo Čarlsove bolesti, ne bi
bilo ni Robertovih opsesija, jer i on je imao mnoge
tripove, ali više o tome u filmu, gde je u 2 sata sve
jako lepo opisano. Ali burazer je kralj kakvog ne-
ma. Film je dobio i silne nagrade ali nije to poenta,
poenta je pogledati ga i shvatiti na pravi način, za-
pravo kad malo bolje razmislim, kako god ga shvati-
li to vam je TO.

71
Sick: The Life & Death of Bob Flana-
gan, Supermasochist (1997)

Režija: Kirby Dick

Trajanje: 90 minuta

Sam naslov kaže šta možete sve videti u ovom iz-

uzetnom dokumentarcu koji nam približava svet Bo-
ba Flanagana, čoveka koji je od malena bolovao od
cistične fibroze, i iako su mu lekari prognozirali

72
smrt do 20-te godine, uspeo je da poživi još toliko,
i svašta svetu oko sebe poruči svojim nesvakidaš-
njim performansima. I naravno da ovde nema cen-
zure, znači, odma’ na početku upozorenje, film
sadrži sve ono što se nekima i neće svideti, ali i to
je život, jer zaista, koliko je film možda što se kaže
„disturbing for some viewers“, toliko je i iskren,
dirljiv, i videćete u odnosu Boba i njegove supruge,
da ljubav zaista ne zna za granice. Dakle, ključna
reč: iskrenost po cenu bilo čega, ili jos jače, iskre-
nost opravdava sredstvo! Posebno je zanimljivo ka-
ko su to njegovi roditelji shvatili na pravi način,
bez predrasuda, prihvatili su svog sina onakvog ka-
kav jeste, i to je po meni hajlajt ovog više nego od-
ličnog dokumentarca. Evo i jednog rivjua na
engleskom koji se meni svideo, i za koji mislim da
će vam dati mnogo bolji uvid koliko je ovo jako,
znači, samo otvorenog uma i srca, jer bez toga dža-
ba sve.
“Performance artist Bob Flanagan suffered from
cystic fibrosis throughout his 42 years. This distur-
bing, poignant, and disarmingly funny documen-
tary examines his odyssey to have control over his
body through inflicting pain on himself. So much
has been said and written about the more sensati-
onalistic and shocking aspects of this movie but
very little has been said about what it's REALLY
about—the will to survive, and a suprising, moving
love story. ‘Sick’ is one of the most honest movies
ever made. Bob Flanagan let's us into his life in a
way very few people have. He's a sadomasochist
and does things most of us would never conceive
of doing, sure, but by the end of this movie all you
73
can think of is that he was a hell of a nice guy who
will be surely missed by his family and friends. The
hammer scene is unforgettable but much more con-
frontational are the scenes of Bob's death. These
alone make this movie unique and truly impossible
to forget. I strongly recommend this powerful mo-
vie to everyone with an open mind and heart.”

74
Capturing the Friedmans (2003)

Režija: Andrew Jarecki

Trajanje: 107 minuta

Još jedan dokumentarac jako zajeban po emoci-

je. Naravno, HBO produkcija je u pitanju, jer oni
definitivno produciraju samo najjače radove. Na-
ime, radi se o laganom raspadanju jedne prosečne
američke suburban middle class porodice, posle ot-
75
krića da je otac, inače nagrađivani profesor infor-
matike, pedofil, a da mu je jedan od 3 sina navod-
no pomagao u tim akcijama. Film se većinom
sastoji od svedočenja osoba umešanih u slučaj, i is-
ečaka iz „home video“ fazona, pošto je porodica
imala običaj da snima sve najbitnije događaje u svo-
jim životima, tako da su snimili ceo slučaj na svojoj
kameri, sve situacije, od hapšenja pa do samih pre-
suda. I što je najgore od svega, opet ništa nije ona-
ko kako izgleda, i opet su neki svedoci svedočili
pod prisilom, pa i ovaj 18-ogodišnji sin je priznao
da je kriv jer mu je ponuđena surova nagodba na
sudu, i tako dalje. Uglavnom, jako potresno ali mo-
že da se izvuče nauk iz svega ovoga: nikada, ali ni-
kada ne priznajte u muriji nešto što niste učinili, ili
ako ste svedoci pa treba da svedočite o nečemu o
čemu pojma nemate, jer policija ima pravo da koris-
ti sve moguće metode da izvuče bilo kakav vid priz-
nanja ako im je to potrebno da reše slučaj,
uostalom, njima nikad ni nije cilj pravda, nego da
što pre završe posao, da bi išli kući da jedu leba.
Znači, nek’ vas zadrže i po 8 sati i nek’ vas ispitu-
ju, nikad ništa ne priznajte, jer ćete najebati ako se
zajebete, i aj’ što ćete najebati, nego ćete i ukaljati
svoj obraz, što je u ovom slučaju najbolje prikaza-
no. A ljudi koji tvrde da ne bi nikad priznali ono što
nisu uradili, i koji osuđuju one koji su priznali, ne-
ka pogledaju ovaj film i ona dva Paradise Lost doku-
mentarca, pa nek onda sude, jer najlakše je tek
tako olako osuditi nekoga za bilo šta, a to, verujte
mi, može sutra i vama da se desi, tj. bilo kome od
nas. Nije fraza, naučno dokazano.

76
H.H. Holmes: America's First Serial
Killer (2003)

Režija: John Borowski

Trajanje: 64 minuta

Ova priča možda nikad ne bi ni bila ispričana, da

se najbolji true-crime reditelj nije prihvatio posla
da fanatično istraži slučaj do najsitnijih detalja, i

77
da napravi film iako realno nema živih svedoka koji
bi govorili na temu prvog (zvaničnog, naravno)
američkog serijskog ubice, H. H. Holmsa. Za samo
par godina, Holmsa je pretekao u Engleskoj Jack
The Ripper, ali njihovi zločini nikako ne mogu da
se porede, jer meni Džek iskreno nimalo nije zanim-
ljiv, jer na prvom mestu nije uhvaćen, a serijski ubi-
ca bez lica i nije serijski ubica, šta tu ima
zanimljivo ako ne znamo koja je prava pozadina i
koje su pobude? Inače, Holms je bio visoko obrazo-
van čovek, hemičar, a i nije ubijao ljude po ulicama
ko klošar, nego je komotno sagradio hotel za Svet-
sku izložbu u Čikagu, 1893. godine, a setimo se, da
nije bilo Tesle i njegove dvosmerne struje, malo
morgen bi ta manifestacija imala toliki uspeh i toli-
ki odziv gostiju sa svih strana sveta, tako da bi i
Holms ostao bez svog ulova. Naivni turisti koji bi
jednom ušetali u njegov luksuzni hotel ne bi više iz-
ašli otalen, a pošto su dolazili odasvud, niko ne bi
ni znao gde su i kako nestali. Holms je bio jako ma-
štovita osoba, tako da je napravio čitav lavirint u
svom hotelu, sa sve lažnim vratima koja ne vode ni-
kuda, zatim sobe koje su zapravo bile gasne komo-
re, i gomilu torture chambersa, sa raznim
sadističkim divotarijama. Naravno, tu je i neizbež-
ni podrum, gde je čak nabudžio i svoj privatni kre-
matorijum u kome je spaljivao ostatke žrtava, a
skelete bi čuvao, prezervirao, i prodavao medicin-
skim fakultetima. Dakle, genijalo koliko je bizarno,
jer je uspeo da spoji lepo i korisno, tako da ništa ni-
je uludo bacano. Zaista, gre'ota bi bila da su tol’ki
skeleti završili u krematorijumu, kad je već imao
odličnu kombinaciju da ih proda i da uzme dobre
78
pare, znači, bio je i pravi biznismen, može čak da
se kaže i reciklator u neku ruku, i tek su nacisti u
2. svetskom ratu preuzeli taj fazon da ništa ne va-
lja bacati, da sve može da se iskoristi. Pošto ima vr-
lo malo arhivskih fotografija, urađena je solidna
rekonstrukcija slučaja uz specifično zloslutnog na-
ratora, po kome su poznati dokumentarci Džona
Borovskog (John Borowski), a koji najbolje dočara-
va to vreme sa kraja 19. veka. U filmu se pojavljuje
i neizbežni Harold Šehter, pisac bez koga nema oz-
biljnog serial killer dokumentarca, pa i razni drugi
profajleri i eksperti. Uglavnom, kome se svideo fa-
zon na koji je urađen dokumentarac o Albertu Fi-
šu, svideće mu se i ovo njegovo debitansko delo,
jer Borovski nije u fazonu da pravi instant TV doku-
mentarce, koji su obično jako površni i jadni, Borov-
ski je izabrao teži put, i tom fanatizmu treba odati
posebno priznanje, jer sama činjenica da film o
Pancramu radi evo već 4 godine, a pojaviće se tek
polovinom 2011, dovoljno govori kakva je to izuzet-
na faca.
A sad jedan bonus, moj drugar, Marko Stevano-
vić, stručnjak za okultne i cutterske radnje, napi-
sao je jedan mal’ko drugačiji tekst o ovom filmu, te
me nešto goni da vam ga ovde prezentujem.
„Na Son of Manovu preporuku pogledao sam spi-
sateljsko-producentsko-režiserski effort Džona Bo-
rovskog o Ejč Ejč Holmsu. Reč koja me verovatno
najviše plaši u vezi sa nekim dokumentarcem je re-
enactment, ta rak rana većine tv prikaza. Sasma
nepotreban napor da se uz pomoć lokalne glumač-
ke trupe, često u sprezi sa rodbinom nekih iz ekipe
prikaže gomila mundanih stvari povezanih sa ne-
79
kim događajem. Ted Bandi pali kola, Ted Bandi ide
u prodavnicu, Ted Bandi vreba... urađeno malo is-
pod stila onih sapunica što traju decenijama. Sre-
ćom, Borovski nije upao u tu zamku. Očešao je
jeste pred kraj kada prikazuje zblanute face polica-
jaca iz tog perioda, ali nije se uhvatio. Jer prikaz je
atipičan, monohromatski, glossy... čak, u početku
je fokus na arhitektonskim dostignućima Holmso-
vim. Portret koji Borovski slika kroz intervjue sa
profajlerom (standardna žvaka, a mogao bi da pora-
di na potpisivanju sagovornika – slika se zacrni i
polako idu slova) jeste o sasvim proračunatom čo-
veku, koji je kao njegov prezimenjak iz Bejker stri-
ta znatan deo života posvetio usavršavanju u
veštinama koje će mu kasnije trebati, kao Morijarti
izgradio prikladan paravan za kriminalnu delat-
nost, dok mu je dvorac bio mesto koga se Džozef
Karven ne bi postideo (kao ni trgovine kostima).
Uz to, mnoge face koje promiču dokumentarcem
imaju znatan insmutovski šmek. Borovski očigled-
no ulaže sebe u priču, uglavnom rudimentarnom
ali sasvim efektnom tehnikom naracije preko slika
i skenova koji klize ekranom. Dobar pokazatelj ka-
ko se i softverski šabloni mogu oneobičiti. Očigle-
dan je napor uložen u pribavljanje odgovarajuće
istorijske građe i atipičan estetski dodir uslovljen i
korišćenim bazičnim softverskim funkcijama, i što
lepo uspeva. Zamerka bi bila da se pred kraj teško
rastaje od HHH-a, što podseća na težnju dokumen-
taraca pomenutih na početku (a od kojih je ovaj da-
leko) da nabiju željenu minutažu. Vredi pogledati,
a biće zanimljivo ispratiti njegov novi o Pancramu,
i sa tehnološke strane - pre svega videti razvoj ili
80
stagnaciju (ne samo) vizuelnog stila — i sa stanovi-
šta prilično nepokrivene teritorije. Verovatno neće
biti reference na Davitelja...“

81
The King of Kong — A Fistful of Quar-
ters (2007)

Režija: Seth Gordon

Trajanje: 83 minuta

Idemo na veselije teme, raja traži veselo, ko će

slušat' tuđu muku. Dakle, skroz zabavan dokumen-
tarac o dva fanatika koji se bore za titulu svetskog

82
šampiona u kultnoj video igri DONKEY KONG. Prvi
jaran, zvaćemo ga Brka, postavio je rekord još dav-
ne 1982. kada je bio klinac, i od tad ga niko živ ni-
je prestig’o. Iako običan radnik u supermarketu,
danas on uživa veliku slavu u tim old skul igračkim
krugovima, koji čine samo DIE-HARD fanatici, koji
cene samo stare igre, tipa Pac-Man, Tetris itd. Ali
avaj, pojavio se novi baja na sceni koji je instalirao
video koznolu u svojoj garaži, i marljivo trenira go-
dinama, zapostavljajući čak i ženu i decu, samo da
bi se domog'o titule i slave koja uz nju ide. Najbo-
lja scena je kad on snima svoj pokušaj obaranja re-
korda video kamerom, i ne znam na kom nivou,
ono, burad samo lete, haos na ekranu, ne znam ka-
ko ostaje živ, a klinac mu se dere sa sprata: „Tata,
obriši mi dupe!“, a ovaj vidno popizdeo veli: „Ne,
samo sad ne, obriši sam, već si veliki, mozeš ti to i
sam!“. I još samo jedna napomena da ne spojlujem
tol’ko radnju za one koji imaju nameru da pogleda-
ju film, naime, cela ekipa u filmu ima preko 35 go-
dina, a ima i matoraca od 50-60, oni preziru ove
nove moderne igre, i na takve igrače gledaju sa
gnušanjem, jer su stare vrednosti za njih jedine
prave i još neprevaziđene. Složio bih se sa njima
što se tiče npr. igrice Manic Miner, jer te old skul
platformske igre su po meni mnogo teže od bilo ko-
jih novijih. Ja se i dan danas više namučim sa
igrom Manic Miner, nego sa bilo kojom novijom
igrom, jer zna se, mala greščica u koordinaciji i
ode sve u tri lepe pizde materine, pa moraš sve is-
početka. A kad sam ga igr’o 80-ih na Spectrumu,
sad kad se setim, pa ja realno nisam stigo dalje od
4. nivoa. Ajme meni, sramote. Naravno, ovde mo-
83
ram da se zahvalim mojoj tetki iz Grčke, koja mi je
80-ih i nabacila taj Spectrum i tako indirektno uni-
štila moju socijalizaciju na svim nivoima, pa u jed-
nom delu i školovanje (koji izgovor, sunce ti!), jer
od kako sam dobio to malo kompjuterče, ja sa nje-
ga nisam izbivao, znači godine su realno tu prošle
pune muka i ginulo se po svim tim igricama za slo-
bodu smelo, i sve sam cep’o, od POPEYE pa do JET
SET WILLY, ali MANIC MINER je vazda bio i ost’o
kevara, i onda jednog lepog dana stari se vratio ra-
nije kući sa posla u vidno „umornom“ stanju, i kad
je vid’o da opet ne učim no igram igricu na patosu
ispred televizora, šutno je onaj nesretni ZX (bogda-
mudušuprosti) i sjeb’o ga totalno. To me sad podse-
tilo na onu okultnu pesmicu Elvisa J. Kurtovića Kad
se babo vrati kući pijan, gde Rizo eksplicitno kaže:
„Kad se babo kući vrati i kad malo popije, ko mu
proba na put stati štos u glavu dobije — ooo, babo,
babo, ooo, ma mojne babo“ — al' džaba što sam ja
kuko i viko „mojne babo“, babo ga tako zafelširo
da ga je razbuco ko Pahomije razred osmogodišnja-
ka na veronauci, i eto tako ja ostadoh bez mog naj-
boljeg drugara i onda sam mor’o opet da se
smaram sa drugom decom i da šutam lopte, a ni-
kad nisam bio vičan tim sportovima, tako da jebi-
ga, bio sam golman večito, i svu krivicu za
izgubljene tekme su naravno svaljivali na mene, a
kad pobedimo onda kao nikom ništa. Obrni, okreni,
jako se loše završila ta avantura po mene. Opet ta
patetika, al' jebiga.

84
Touching the Void (2003)

Režija: Kevin Macdonald

Trajanje: 106 minuta

Ubedljivo najneverovatnija priča koju sam gle-

dao o tim pentranjima i preživljavanjima na planin-
činama. Naime, dva drugara, Engleza, rešili su da
se ispentraju na neki nikad osvojen vrh u Peruu,
znači to je još jedan razlog zašto treba pogledati

85
film, jer nije klasična priča sa Himalaja, nego se ra-
di o Andima, koji još nisu eksploatisani u ovakvim
dokumentarcima. Naravno, ja takve pohode obično
nazivam „kako na što suroviji način sjebati sebe,
bez preke potrebe, a pod izgovorom avanturizma“,
ali ovde ima jedna kvaka koja stvar diže na viši ni-
vo, dakle, umesto uobičajenim fazonom planinare-
nja, ova dva drugara su se odlučila da odrade to
old fashioned way, ko nekad, znači bez onih kampo-
va 1, 2, 3, gde bi mogli da se odmaraju usput, ili u
slučaju nesreće da mogu da se vrate i da nađu ne-
ku pomoć, bez helikoptera, znači bukvalno bez iče-
ga, i takvo pentranje se onda radi iz jednog
pokušaja, što znači jedna greščica i najebali su obo-
jica, i to baš, baš najebali, fo' real. Znači fazon, u
ranac sve što mož' da stane i to je to, nema nazad,
pukovnik il' pokojnik! E, a njima se desilo par tako
tih „omanjih pehova“ gde na kraju ovaj jedan lik
pri povratku sa vrha pada niz liticu free-fall stilom
50 metara, zatim da bi se još više pokopo upada u
neku pukotinu u ledu, duboku ko zna kol’ko meta-
ra, znači jebeni bezdan, usput lomi nogu i to naj-
strašnije, a njegov drugar, misleći da je ovaj 101%
mrtav, jer praktično je nemoguće preživeti pad sa
te visine, napušta ga, da bi nekako pokušao barem
sebe da spase, i tu počinje najzajebanija priča ika-
da ispričana o preživljavanju, gde šokirani gleda-
mo na šta je sve čovek spreman kada se nađe u
vukojebini nad LEDENIM vukojebinama, i to na vi-
sini od ko zna koliko hiljada metara, a opet u rupča-
gi, skroz sam u sred noći, bez vode, hrane, i bilo
čega. Znači, poslušajte me i pogledajte ovaj doku-
mentarac, jer dramatizacija događaja je vrhunski
86
odrađena, a film je dobio silne nagrade, nećete ve-
rovati koje ludilo u glavama, i moj ćale bi provere-
no na ovo rek’o: „Ma ko ih jebe, što su se uopšte i
pentrali tamo, i treba da poginu bre, aj’, što se ja
ne penjem tako?! Pa nisam lud da se penjem, na-
ravno.“

87
Teenage Tourettes Camp (2006,TV)

Trajanje: 70 minuta

Ovo je genijalno, najzanimljiviji dokumentarac

koji sam pogledao u poslednjih mesec dana, izma-
mio mi je sve vrste emocija, i smejao sam se i još
svašta mi se dešavalo, za ne poverovati s'obzirom
da je tema jedna vrsta psihičkog poremećaja. Na-
ime, radi se o Turetovom sindromu (Tourette syn-
drome), e sad, meni ko izuzetno neukom čoveku,
na pomen tog sindroma, prvo padne na pamet ona
okultna epizoda South Parka, gde se Cartman toga
u’vati pa zlorabi da bi zajebavao ljude, i iz te epizo-
de se moglo zaključiti da deca koja imaju taj pro-
blem imaju po samo jedan tik ili dva, ali prva scena
ovog dokumentarca, klinka od 15 godina u prvom
planu sedi, Jessica se zove, iza nje keva kreće da
priča o njenom problemu, a ona uporno pokazuje

88
srednji prst, i čovek se tu logično zbuni, a onda
klinka počinje i da psuje i to najstrašnije, znači sa
britanskim akcentom, i to sve ono što npr. može da
se čuje na tekmama, i mene krenula da ‘vata neve-
rica, jer ja sam bio ubeđen da je ona Cartmanova
akcija bila zapravo preterivanje, da to ne ide tol'ko
daleko, jer ja se sećam jednog dečka još iz obdani-
šta koji je stalno pravio specifičnu grimasu, ali tad
ja nisam znao da je to zapravo Turet i nisam imao
ideju da to može da bude toliko ekstremno. Znači,
prvo nisam mogao da verujem, a onda kad sam vi-
deo da svima redom jebe sve po spisku, onda sam
krenuo da se smejem, da umirem znači, a dalje ka-
ko se to nastavilo skont'o sam da je to zapravo taj
poremećaj, da to nije namerno, da su to nizovi tiko-
va izazvani genetskim poremećajem, dakle, nasled-
na bolest. E sad, ko je imao ili ima nekoga u bližem
okruženju sa Tourettom ovo mu neće biti smešno,
ali ko nije, znači džaba sva pristojnost, saosećanje
itd, ima da se raspadnete ko Cartman kad se smeje
onom midžetu, i to bez imalo preterivanja.
Neverovatno nešto, ali kad se čovek konačno sa-
bere, onda kreće regularna dokumentarna priča o
5 tinejdžera iz UK od kojih svako ima svoj spe-
cifičan problem sa Turetom, i tu je jako lepo prika-
zano na primerima, da se Turetov sindrom javlja u
vidu različitih vrsta tikova, pa je tako tu dečko koji
stalno kašlje i uzdiše, devojčica koja se nekontroli-
sano trese, i ovi ostali koji prave razne grimase i
psuju sve redom. Ali ono što je najzanimljivije kod
tog psovanja, je da to zaista na prvi pogled izgleda
kao da je psovka namerno nekom upućena, jer mo-
zak im reaguje na taj način da ako sretnu npr. crn-
89
ca automatski ide uzvik nigga', žene obično naziva-
ju kurvama, a onda se tu nadovežu i suck-dick, ass,
fuck, shit, i sve ono najgore što nekog može u datoj
situaciji da uvredi ili da napravi situaciju neprijat-
nom. Pa onda konobaru „fuck off“ umesto hvala,
debelim ljudima govore „fatty“, uglavnom koju god
„manu“ da osoba ima, klinac će je nesvesno prona-
ći i krenuće da psuje i to vrlo glasno i jasno.
U dokumentarcu ta deca putuju na neki letnji
kamp u Čikago gde će se po prvi put susresti sa de-
com koja imaju isti problem, znači svi redom sa Tu-
retovim sindromom, i tu ima baš genijalnih scena,
znači ko South Park da sam gled’o, a što je najgo-
re, neki od njih kad ih ovaj drugi isproziva, ladno
se uvrede, iako vrlo dobro znaju zbog čega se to de-
šava, pa dođe i do sukoba. i tako, npr. sedi njih 20-
ak u jednoj prostoriji i svi psuju — to je prajsles
scena, pa onda jedan dan ih vodili u obilazak Čika-
ga i sede tako na obali jezera na klupi i prozivaju
sve prolaznike redom i usput umiru od smeha, jer i
njima je to smešno, jer kad svako tako zaređa svo-
ju psovku, to je bre the hilarious, za plakanje. Al'
najjači rad kad klinac izvali: „Twin towers!“, i ovi
kao nemoj, al džaba, ovaj uporno ponavlja „Twin
towers, twin towers!“, i ovi kao samo to ne, jer to
je najgore što može da se kaže u SAD, da ne pra-
vim sad poređenja sa lokalnim primerima, ali može-
te da shvatite kako to zvuči prolaznicima koji se
okreću, nije im nimalo jasno, a klinci naravno umi-
ru. Dakle, obavezno pogledajte ovo, zabava zaga-
rantovana, zavolećete ove klince 100%, jer mnogo
su gotivni, a sa druge strane skroz edukativno jer
eto ja pojma nisam imao o Tourretu, tj. imao sam
90
pogrešnu sliku, a sad tačno znam o čemu se radi,
dakle, mnogo jako, najjače, skroz veseo i pozitivis-
tički dokumentarac, i ima da se gleda ponovo. Jessi-
ca kicks ass!

91
La Soufrière (1977)

Režija: Werner Herzog

Trajanje: 30 minuta

Gvadalupe, samo jedno u nizu vulkanskih ostrva

na Karibima. Hercog dobija dojavu da je vulkan La
Soufrière konačno proradio, posle ko zna kol’ko
stotina godina, i da će uskoro da eksplodira, stoga
odmah odlazi na ostrvo sa svojom ekipom. Nailaze
na skroz pust grad jer je vojska sve evakuisala.
Hercogu, naravno, ni snimci skroz opustelog grada
nisu dovoljni pa je naumio da se nekako približi vul-
kanu, ali vojska je svuda postavila punktove, „dalje
nećeš moći“, i te akcije. Ogromne table upozorava-
ju na veoma toksične gasove koji se lagano kotrlja-
ju niz planine, ali Hercog ni to ne jebe, prolazi
92
neopaženo jednim seoskim drumom koji vojska ni-
je pokrila i prilazi skroz blizu vulkanu, ugrožavaju-
ći tako ne samo svoj život nego i živote svog
kamermana i tonca, koji su se ni krivi ni dužni naš-
li u blizini ovog potencijalnog grotla.
Ne bih baš sad da prepričavam šta je dalje bilo,
uglavnom, tek kad je izvalio ogroman oblak nečega
kako se spušta prema mestu gde je bila njegova
ekipa, seli su u kola i dali se u beg. Dakle, klasičan
manijak. I uopšte me ne čudi sada ona stara filma-
džijska izreka koja kaže: „Gde Hercog nije snimao
tamo provereno ni nema šta da se snima.“ I vaisti-
nu je tako, gde je ovaj čovek sve bio, koja je mesta
pohodio, ja mislim da nijedan živi, a verovatno ni
mrtvi reditelj ne mož' tu da ga isprati.
Ostavljaju kola i kreću peške kroz zabranjenu zo-
nu, nailaze na čoveka koji i pored zloslutnog huka
koji dolazi iz planine opušteno drema sa svojim
mačkom pored drveta, čoveka koji je očigledno od-
bio da se evakuiše, jako čudnovata scena. Ko su-
sret sa smrću. čovek započinje svoju priču o
razlozima zašto je ostao iza svih — hajlajt!

93
Off the Grid: Life on the Mesa (2007)

Režija: Jeremy Stulberg, Randy Stulberg

Trajanje: 64 minuta

Mesa, 15 kvadratnih milja pustinje u državi New

Mexico. Realna divljina. Trash verzija survivaliz-
ma, nema struje, nema tekuće vode, nema plata,
nema penzija, ali i pored svega toga tu živi opušte-
no oko 400 ljudi. Murija tu ne zalazi, kaže lik, mi

94
ovde ne zovemo 911, mi zovemo 357. Naravno, to
se ne odnosi na smarački bend nacionalno onesveš-
ćenog lika sa svetom misijom, da ga ne imenujem,
no na oružije. Oni ne podnose vlast, ali vlast ih ni
ne cima previše, jer to je vukojebina na sred pusti-
nje, ko auto-otpad iz redneck horrora, ko će tu da
im dođe? Ovde je svaka scena genijalna, jer takav
je i okoliš, zapravo to za ljubitelje trasha, možda se
drugima ne svidi ali meni ovaj organizovani haos
veoma prija. Tu je i jedan veteran Zalivskog rata,
koji je pored PTSP-a zaradio i rak u Kuvajtu. Zapra-
vo, tu živi dosta bivših vojnika, veterana. Onda,
ovaj drugi je u fazonu da 'oće svaki dan da vežba
pucanje iz kalaša a da ga niko ne cima za to, pa je
zato preselio celu svoju porodicu tu, sa sve decom
školskog uzrasta, ali tu nema ni škole ni ničega,
ma milina jedna. Svako od njih nam na svoj način
objašnjava filozofiju izolovanog života u pustinji. I
svi puše marihuanu, tj. većina, jer to je mesto gde
to opušteno može da se radi na javnom mestu, ko
90-ih po centru Beograda i svuda. Ali avaj, od proš-
le godine vlasti su počele da ih nadziru zbog toga,
pa je bilo i racija i velkih zaplena trave, a spalili su
im i staklenike, tj. green houses u kojima su gajili
vutru, ali i hranu. I sve ove face su skroz prajsles.
Ljudi tu zapravo dolaze sa sviju strana da bi pobe-
gli od civilizacije, i to zaista jeste neka verzija
trash raja na zemlji, mada može da se nazove i pos-
tapokaliptičnim rajem, jer realno tako će izgledati
planeta Zemlja i život na njoj kad dođe do konač-
nog raspada civilizacije.
Na samo 5 milja od Mese se nalazi čuvena Rio
Grande reka, tako da tamo odlaze da se okupaju,
95
jer u pustinji jedva da ima vode, i deda Čarli da je
na slobodi, on bi provereno živeo na ovom il’ ne-
kom sličnom mestu, jer to je i njegova priča, nje-
gov trip, pustinja, apokalipsa i to. Frka nastaje
kada grupa odmetnutih klinaca anarhista i vegana,
pod nazivom „Nowhere Kids“, počinje da krade od
svojih komšija, ali o tome više u filmu, neću da kva-
rim ugođaj. Odlična muzika, genijalan dokumenta-
rac, must see!

96
Mein liebster Feind — Klaus Kinski
(1999)

Režija: Werner Herzog

Trajanje: 95 minuta

Klaus Kinski, jedan od najvećih nemačkih gluma-

ca (ko da ja poznajem nemačku kinematografiju),
više puta lečen u psihijatrijskim ustanovama od shi-

97
zofrenije, više puta pokušao da izvrši samoubistvo,
jednom rečju CAR, moj čovek. Kao skroz samouk
glumac, njegov vanserijski talenat pomešan sa sta-
rom izrekom da BEZ BOLESTI NEMA UMETNOS-
TI, vodio ga je kroz život ultrakontraverznog
umetnika, veoma teškog za saradnju, sa brzim pro-
menama rapoloženja, nesputanom agresijom i svi-
me onim čime ga je blagosiljala bolest od 1000
ludila. Iluzije o veličini, želja da se non-stop bude u
centru pažnje, sve su to morali da trpe reditelji pa
i filmske ekipe kada bi krenuo da divlja po setovi-
ma, ali su ga i pored toga iznova angažovali, jer ta-
kav talenat je bio zaista jedinstven. Umeo je često
da se previše uživi u svoje uloge pa ćete tako vide-
ti na početku kako je tripovo Isusa Hrista, a dok se
pripremao da snimi svoj poslednji film Kinski Paga-
nini (1989), skroz se poistovetio sa poznatim kom-
pozitorom.
1965. igrao je sporednu ulogu u kultnom špageti-
vesternu For a Few Dollars More (1965). Naravno,
publika ga najbolje zna po filmovima Vernera Her-
coga, Aguirre: The Wrath of God (1972), Woyzeck
(1978), Nosferatu the Vampyre (1979), Fitzcarral-
do (1982), i Cobra Verde (1987). Neki ljudi to nisu
povezali, evo ja npr. pojma nisam imao, ali Nasta-
sja Kinski mu je ladno ćerka. To mi nije palo na pa-
met čak ni kad sam pre jedno mesec dana
reprizirao Cat People, koji sam inače gledao još sa-
mo jedanput kad sam bio dete i koji me tada baš is-
traumirao. Doduše, kad sam bio dete mene su
mnogi filmovi traumirali, bio sam jako plašljive pri-
rode jer sam imao baš bogatu maštu, koju naravno
imam i danas, čak bi najbolji opis za to stanje bio
98
BEZDAN MAŠTE, i to čoveka mož’ da razvali samo
tako, a posebno ako uđe u paranoična razmišlja-
nja, jer tu onda nema kraja ZLU.
U ovom zaista fenomenalnom dokumentarcu Her-
zog nas vodi na mesta gde je snimao filmove sa Kin-
skim, na prvom mestu Aguirre: The Wrath of God
(1972), pa onda i Fitzcarraldo (1982), i kroz snim-
ke sa snimanja, inserte iz filmova, prikazuje nam
kakav je zapravo Kinski bio i kao čovek i kao glu-
mac, kako se non-stop svađao sa svima pa i sa Her-
cogom, kako je bio i te kako agresivan, kako se
stalno bunio zbog scenarija kada mu se nešto ne bi
svidelo, kada on ne bi bio u centru pažnje, kako je
pucao iz puške na statiste pa čak jednog i ranio, i
još brdo ludila u jednom čoveku. Jedared kad je
Kinski u svom napadu besa hteo da napusti snima-
nje Aguirre, čak se i spakovao i samo što nije kre-
nuo, Hercog je spremio pušku i 9 metaka, 8 za
Kinskog i 1 za sebe, i rekao mu: „čim stigneš do
sledećeg brežuljka pucaću ti u glavu!“, i kakav je
Hercog zaista bi to uradio, jer bili su u poslednjoj,
finalnoj fazi snimanja i odlazak glavnog glumca bi
bila propast samo takva. Kinskog je to dobrano pre-
palo jer je znao koliko Hercogu znači taj film. U toj
paranoji krenuo je da doziva policiju, iako je prva
policijska stanica bila na 300 milja odatle. Znači
SUROVO. Čak su novinari kasnije pisali da je taj
poslednji deo snimljen tako što je iza kamere sta-
jao Hercog sa puškom uperenom u Kinskog.
I baš mi je drago što nema šanse baš sve da opi-
šem šta je Hercog ispričao šta je Kinski sve radio
na setovima, tako da ćete još više uživati u ovoj
skroz neobičnoj biografskoj priči, gde nam Hercog
99
objašnjava na samo njemu svojstven način, kako je
pokušavao da se izbori sa takvom jednom ludom a
opet pozitivnom facom kakav je bio Klaus Kinski.
Pored Hercoga, o Kinskom, koji je preminuo 23. no-
vembra 1991. posle snimljenih preko 130 filmova,
ovde govori i Eva Mates (Eva Mattes), njegova
partnerka u filmu Woyzeck (1978), i jedna od samo
par žena koje su imale da kažu lepu reč o njemu,
dakle žene ga nikako nisu volele, što je donekle i
razumljivo ako znamo njegov temperament, zatim
Beat Presser (Beat Presser), fotograf, i talijanska
glumica Klaudija Kardinale (Claudia Cardinale) ko-
ja je igrala u Fitzcarraldo. I naravno, ako volite
Hercoga morate voleti i Kinskog, i obratno, jer
ovaj dvojac je snimio neke od najekstremnijih, naj-
luđih, a samim tim i najboljih filmova, jer UMET-
NOST ZAHTEVA FANATIZAM rekli su Laibach
svojevremeno, a ovde je to najbolje pokazano.

100
Dancing Outlaw (1991)

Režija: Jacob Young

Trajanje: 60 minuta

Ovo je dakle, znači, lud'lo. Kult na keca, okult na

dvojku. Mesto dešavanja svima omiljeni američki
jug sa svim svojim živopisnim divotarijama, gde su
deca nasmejana i šetaju pumparice, gde se živi po
vukojebinama u prikolicama, gde je incest u kući,
dakle sve ono najmilije, američko, a naše. I bez za-
jebancije, želja mi je da odem jednom u te krajeve
da sviram bendžo i usnu harmoniku, da cirkam
„white lightning“ dok ne oslepim, da vozim pikap
po blatu, i pucam iz ilegalnog oružija, jer ovi ljudi
možda jesu ruralni, nepismeni, krezubi, white
trash ološ, al' imaju dušu — to vala niko ne mož' da
im ospori.
101
 Inače, film prati jednog skroz weird lika, Džeska
Vajta (Jesco White), koji se bavi tap-dancingom (to
mu dođe ko neka vrsta stepovanje), i koji ima, pazi
sad, tri odvojene ličnosti u sebi!!! Dakle, ladno mul-
tiple personality disorder al' u nekom blažem obli-
ku. Uglavnom, priča počinje vako, 1985. godine
neki manijak je pucao na kola njegovog oca, raniv-
ši njega, njegovog brata, a ubivši oca. Od tad se
sve poremetilo. Pošto mu je otac bio poznati lokal-
ni tap-denser, čak se pojavljivo i na televiziji, Dže-
sko je odlučio da nastavi tradiciju i dostigne umeće
svog pokojnog oca koji mu je, naravno, bio idol.
Ovde ćete imati priliku da vidite sve Džeskove
ličnosti: Džes (Jesse), koji je sav fin i kulturica, pun
ljubavi za bližnjeg svog and shit, zatim istripova-
nog Elvisa (ovo ko fora za Elvisa J. Kurtovića, jebeš
mi sve), koji se ponaša i peva ko Elvis, i na kraju to-
talno zajebanog Džeska, koji je nasilan i ono, total-
no OUTLAW fazon, pa tako zbog te ličnosti koja
uglavnom dominira često ulazi u sukob sa zako-
nom, pa mu tako taj san da postane naslednik svog
starog stalno izmiče.
Njegova porodica je, naravno, posebna priča, ali
za njih se još i može reći da su o-kultivisani, pa će-
te tako čuti šta o Džesku imaju da kažu njegova
majka, žena, brat i još par likova, uglavnom genijal-
no, ako vam se svideo Searching for the Wrong-
Eyed Jesus (2003) pa aj’ možda i Stevie (2002),
Dancing Outlaw će da vam naleti samo tako, jer
ovo možda i nije tako dobro vizuelno urađeno ko
pomenuti filmovi, ali tema je daleko, daleko, jača i
luđa. Inače dokumentarac je podeljen na dva dela,
znači na regularnu, zvaničnu verziju, i na outtakes
102
iz director's cuta, i moram ovde da naznačim da je
jako bitno pogledati oba dela radi skontavanja su-
štine biti. Inače, po Džeskovom životu je 2009.
snimljen i solidan igrani film White Lightnin', tako
da ko ceni white trash estetiku nek’ pogleda i to
pod obavezno.

103
Burden of Dreams (1982)

Režija: Les Blank

Trajanje: 95 minuta

Neverovatan rad. Les Blank prati Hercoga i eki-

pu na snimanju Fitzcarralda, jednog od njegovih
najluđih filmova, u Peruanskoj džungli. Odma' na
početku šokovi, naime, izgradili su bazni kamp u

104
džungli, ali je to zasmetalo lokalnom stanovništvu
pa ga jedno pleme opkoljava i spaljuje do temelja.
Zatim, glavnu ulogu je trebao da igra Džejson Ro-
bards (Jason Robards), i dosta toga je snimljeno sa
njim, ali je usput pazario dizenteriju i morao je da
se vrati u civilizaciju na lečenje, tako da je snima-
nje moralo da bude obustavljeno dok se ne nađe no-
vi glumac. Takođe, i Mik Džeger je igrao u toj prvoj
postavi, ali kad se Robards razboleo, i on je batalio
svoju ulogu jer je morao da snima album, i nije mo-
gao da čeka dok Hercog pronađe novog glumca.
Druga opcija za glavnu ulogu je bio Kinski, i odma'
mi pade na pamet pitanje zašto nije u startu zvao
Kinskog, ali to verovatno zbog akcija koje su prika-
zane u dokumentarcu Mein liebster Feind — Klaus
Kinski (1999).
Nevolja nevolju sustiže, u međuvremenu je po-
čeo i nekakav rat između Perua i Ekvadora, a u
džungli su indijanska plemena bila u zavadi, tako
da su članovi tog jednog plemena koje je Hercog
unajmio da glume u filmu bili napadani od suparni-
ka. Uglavnom, sve se raspada, snimanje se pauzira
i traje u nedogled jer je nivo vode opao, moral u
ekipi takođe opada, Hercogova suluda zamisao da
popne brod na vrh brda ispostavlja se kao nemogu-
ća misija, Indijanci se svađaju međusobno, nisu na-
vikli da žive u tako velikim zajednicama, dakle
1000 ludila i to u sred džungle.
Ovaj dokumentarac je možda najbolje prikazao
kakav je Hercog zapravo fanatik, i dokle je spre-
man da ide da bi ostvario svoj san tačno onako ka-
ko ga je on zamislio bez ikakvih kompromisa, bez
bilo kakvog povlačenja. I vaistinu, gde bi prosečan
105
čovek sto puta odustao, ovaj ludak nastavlja da gri-
ze i grabi i rukama i nogama, ne bi li na kraju ipak
snimio film. Ovo je najbolji dokaz da umetnost i te
kako zahteva fanatizam, a posebno kad su u pita-
nju ovako suludi poduhvati kao što je Fitzcarraldo.
Ukoliko ste već gledali film uživaćete u ovom doku-
mentarcu, a ukoliko niste, ovo će vas definitivno
nagnati da ga konačno pogledate.

106
The First Family of Satanism
(1990,VHS)

Trajanje: 90 minuta

E, ovo je, barem meni, mnogo jako. U ovom doku-

mentarcu, tj. više intervjuu, bogougodni hrišćanin i
voditelj, Bob Larson, pokušava da raskrinka satani-
zam tako što u goste poziva najistaknutije predstav-
nike Satanine crkve (Church of Satan), Zinu Lavej

107
(Zeena LaVey), ćerku pokojnog Antona Šandora La-
veja (Anton Szandor LaVey), inače osnivača Crkve
i autora Satanističke biblije, i njenog supruga, Ni-
kolasa Šreka, lidera organizacije Werewolf Order, i
autora genijalnog dokumentarca Charles Manson
Superstar (1989), i ko ga je pogledao, sigurno će
prepoznati njegov melanholični naratorski glas. E
sad, jedno je šta je Bob Larson nameravao, a drugo
šta se iz toga izrodilo, tako da mi laici konačno ima-
mo tu jedinistvenu priliku da saznamo šta je zapra-
vo satanizam u „Church of Satan“ verziji. Naravno,
neki od nas su već čitali The Satanic Bible, ali živa
reč je ipak živa reč, a posebno kada dolazi od tak-
ve face kao što je Šrek, mada ni Zina nije daleko,
tako da su definitivno razbucali argumentima ovog
nesrećnika.
Dakle, iz ovog sudara svetova može da se nauči
zaista dosta toga, npr. kako satanisti gledaju na
osvetu, na moral, na dobro i loše, da li zaista posto-
ji zlo ili je to zapravo samo tipičan akt prosečnog
ljudskog bića, deo ljudske prirode, pa zatim pričaju
o Mensonu, o Hitleru, o Isusu, humanizmu, o tome
kakav stav o ubistvu imaju satanisti, a kakav hrišća-
ni itd. Po Šreku, Satana je arhetipska mitološka lič-
nost koju je stvorila ljudska mašta, i postoji taman
tol'ko koliko i Isus Hrist, dakle po satanistima ne-
ma boga, nema đavola, samo ljudi sa svojom ma-
štom i tripovima. Jako mi je blisko sve ovo, te stoga
mislim da do ovakvih stavova svaki polumisleći čo-
vek može i sam da dođe, ne mora biti član nikakve
satanističke crkve ili slične organizacije, mada ima
nečeg privlačnog u celoj toj ikonografiji, i Šrek je
definitivno faca, bio i ost'o. Dovoljno.
108
Boy Interrupted (2008)

Režija: Dana Heinz Perry

Trajanje: 92 minuta

Rediteljka Dejna Peri (Dana Perry) je napravila

film o svom sinu Evanu koji je sa 15 godina izvršio
samoubistvo. Kad se neko tako mlad odluči na ta-
kav čin to je zaista potresno, tako da je film prepun
onih najjačih emocija. Priča prati Evana od samog
109
rođenja 1990. godine. Već sa 5 godina, u obdani-
štu, vaspitači su primetili da je dečak opsednut
smrću i samoubistvom, a sa 7 godina se već pona-
šao k'o depresivni tinejdžer, te mu je psihijatar pre-
pisao prozak, da bi u 11-oj prvi put pokušao da
izvrši samoubistvo i tako završio u ustanovi zatvo-
renog tipa. Tu su mu dijagnostikovali bipolarni po-
remećaj poznatiji i kao manična depresija. Pisao
sam već o bipolarnom poremećaju, ali evo ukratko.
Naime, taj poremećaj se sastoji od maničnih, nor-
malnih i depresivnih faza, s'tim što su depresivne
faze ekstremne taman koliko i manične faze, dakle,
koliko osoba ode u plus u maničnoj fazi, kolko bu-
de entuzijastična i euforična, toliko kasnije ode u
minus, u duboku depresiju, i to mu dođe k'o neka
klackalica, dakle, dolazi do ekstremnih promena
raspoloženja čak i na dnevnom nivou, ali manične i
depresivne faze mogu da potraju i po par meseci.
Znači, jako, jako surovo, jedna od najtežih dušev-
nih bolesti, koja se, nažalost, veoma često završava
suicidom.
Kada su mu konačno ustanovili pravu dijagnozu,
dali su mu da pije litijum, e sad, pošto i sam pijem
taj „lek“, znam otprilike kako to deluje. Litijum je
zapravo so, puno ime je litijum karbonat, i on jako
dobro reguliše te manične i depresivne faze na taj
način što ih ublažuje, pa tako i kad ste depresivni
niste previše depresivni, niste suicidni, nema tih
mračnih misli sa dna bunara, u Evanovom slučaju
tunela iz koga nema izlaza, ali sa druge strane ne
možete ni baš da budete preterano veseli povodom
bilo čega, dakle, sve emocije su obuzdane, potisnu-
te čak, pa se većinu vremena nalazite tako negde
110
između, što je u suštini za ovu bolest jako dobro
stanje.
Ovde moram da naglasim da su i pored svih tih
nus akcija te manične faze veoma primamljive, pa i
zavodljive, jer to vam je k’o neka vrsta prirodnog
spida, inspiracija samo kulja na sve strane, hiper-
hiper-aktivni ste, uostalom pogledajte ove moje riv-
jue, najbolje tekstove sam pisao isključivo u takvim
PLUS fazama, s tim što ja nemam ovaj poremećaj,
moja depresija mu dođe ko blaga prehlada u odno-
su na ovo ZLO, ali i pored toga vrlo dobro znam šta
je manija, i šta je duboka depresija koja obavezno
dolazi posle nje. Od kad sam počeo da pijem liti-
jum to se sve ublažilo, ne upadam više u takva eufo-
rična ludila, ali zato nema ni tog polumrtvila,
naravno ne mogu tako dobro da se izrazim ko u ma-
ničnoj fazi, ali sa druge strane nema ni tog užasa
kad uopšte ne mogu ni da sednem za komp, dakle,
jedna ravnica sa povremenim blagim uzvišenjima.
Znači, nit' pukovnik nit' pokojnik, nego nešto izme-
đu. Vrlo često ne mogu da nađem prave reči, nema
više tog rusha povodom pisanja, al' jebiga, „zdrav-
lje“ uvek na prvom mestu. I tako, Evan je počeo da
pije taj litijum sa 11 godina i to ga je koliko toliko
sredilo, s tim što je večito bio tako, nit tamo, nit va-
mo, vršio je sve funkcije, bio najbolji u školi, ali ni-
je bio srećan, bio je ravnodušan prema svemu i
većinu vremena odsutan, pa su odlučili da probaju
da mu smanje dozu litijuma, da vide kako će reago-
vati. Leta 2005. psihijatar se složio sa tim da mu se
smanji ta zaista jaka doza od 1200 mg, i na počet-
ku je sve izgledalo OK, po rečima psihijatra Evan
je delovao kao da nikad nije ni imao bipolar disor-
111
der. Onda su otišli na letovanje i posle par nedelja
depresija se vratila na velika vrata, tako da su odlu-
čili da ga ipak vrate na litijum, i zakazali kod psihi-
jatra za 4. oktobar. 2 dana pre sastanka Evan je
izvršio samoubistvo. Jako potresna priča, izaziva
salve emocija sličnih onima kakve smo sretali u do-
kumentarcima poput The Bridge (2006), A Sum-
mer in the Cage (2007), pa i Dear Zachary (2008),
i jako je teško shvatiti da je neko ko se rodio 1990.
otišao sa ovog sveta već 2005. i to svojom voljom.
Zaista, too much. Odličan film, obavezno!

112
Kanehsatake: 270 Years of Resistance
(1993)

Režija: Alanis Obomsawin

Trajanje: 119 minuta

11. juli 1990. Provincija Kvebek, Kanada. Rezer-

vat Mohok (Mohawk) Indijanaca pored sela-gradi-
ća Oki. Belci su na sred rezervata izgradili
ogroman fensi golf teren, i tako ugrozili staro indi-
jansko groblje koje se nalazi tik pored golf terena,
a poterali su i stoku jer nije imala gde više da pa-
se. Indijancima je dozlogrdilo i odlučili su da bloki-
raju zemljani put koji vodi sa glavnog puta ka golf
terenima. Skupilo se baš dosta Mohoka, svi naoru-
žani i maskirani, odlučni da ovaj put ne odustanu

113
od odbrane svoje svete zemlje. A onda je došla i po-
licija, i naravno, policija kad se umeša odma' napra-
vi još veće sranje, tako da je došlo do puškaranja
koje me je podsetilo na Ruby Ridge incident, samo
što je ovde murija imala mnogo zajebanijeg neprija-
telja od usamljene porodice survivalista. Ovde su
bili sve iskusni ljudi, pritom i ponosni ratnici, tako
da je murija ubrzo krenula da bega bacajući usput
suzavce, a pubovi su u tom divljem begu aka „be-
šte noge usraću vas“, ostavili dosta svojih vozila na
izvolte Indijancima. Najjača scena kad gone pubo-
ve bagerom, prajsles! Odma' nakon ove frke Moho-
ci se odlučuju da radikalizuju protest, te bagerom
razbijaju sva pandurska vozila i od njih prave
ogromnu barikadu, ali ovaj put na glavnom drumu.
I tu ima baš dosta onako moćnih scena, kakve se
samo poželeti mogu kad je u pitanju dokumentarni
film.
Nakon toga, preko 1000 policajaca dolazi da op-
koli odmetnike i dolazi do klasične opsade ko u Wa-
co, samo što su ovde odmetnici bili u šumi,
štekovani iza barikade. Naravno, ovo je Kanada, i
ovi pubovi nisu navikli na cimanja ove vrste, znači
nisu tako nasilni ko komšije Amerikanci, jer ako će-
mo iskreno Amerikanci bi u ovakvom slučaju u
svom starom dobrom duhu poubijali sve redom i ta-
ko razrešili opsadu, a ne da se maltretiraju dani-
ma. Na sve to, lokalno neindijansko stanovništvo,
dakle tzv. Kanađani, meštani sela Oki, takođe pra-
ve pobunu, ali protiv Indijanaca jer su im blokirali
sve puteve, pa u sukobima sa murijom koriste čak i
molotovljeve koktele. Tako da se frka full intenzivi-
ra, i u celu ujdurmu se konačno uključuje i kanad-
114
ska vojska, koja, videćete, nije nimalo naivna k’o
što bi naivan čovek mogao da pomisli. E, tu tek po-
činje surova priča ovog dokumentarca jer ovo što
sam opisao su tek prvih 15-ak minuta filma. Dakle,
jedan od jačih dokumentaraca, čak jako jak, može
se reći i genijalan. I provereno ulazi na „Must See
Before 2012“ listu. Znači, kome se svideo Waco,
ovaj dokumentarac nosi veoma sličnu tenziju, jer
opsada traje čitavo leto, i ulazi u jesen.

115
In Search Of The Great Beast 666
(2007)

Režija: Robert Garofalo

Trajanje: 126 minuta

U potrazi za prikladnim dokumentarcem na te-

mu Alistera Kroulija, naleteo sam na ovaj iz 2007.
godine, za koji sam zbog sličnog naslova pomislio
da sam ga već ranije gledao, ali me prijatno iznena-
116
dio jer nije taj, naime, postoji još par izuzetno loših
dokumentaraca, među kojima je i Masters of Dark-
ness: Aleister Crowley — The Wickedest Man in
the World iz 2002. Inače, ovog naslova nema na IM-
Db-u, tako da se najverovatnije radi o DVD izdanju,
e sad zašto ga nisu pomenuli na IMBD-u to ne pitaj-
te mene, čak i ako potražite pod imenom autora Ro-
bert Garofalo, nećete ga naći među njegovim
filmovima, jednostavno ga nema pa ga nema, to
valjda radi uroka, sujeverni su ljudi i šta da im ra-
diš. Traje čitavih 126 minuta, tako da sam ja lično,
kao jedan od najvećih pobornika onog čuvenog
„Do brate moj what thou wilt“, skroz zadovoljan.
Uz činjenicu da ne postoje arhivski snimci solidno
su odradili posao dramatizacijom, i mislim da su us-
peli da kol’ko tol’ko ispoštuju čitav Kroulijev život,
a da ga ne napljuju ko nekog zlotvora il' ne znam
ni ja šta.
Krouli je za mene prvenstveno bio pisac, avantu-
rista i veliki zajebant, i naravno među prvima koji
je rek’o istorijsko NE konformizmu te tako usposta-
vio temelje kontrakulturi koja je nastupila 60-ih, a
za sve ostalo, koga zanima, tu su njegove izuzetne
knjige, pa aj’ da kažemo i ovaj dokumentarac. Zna-
či, preporučujem ga opušteno, mada pravim Krouli-
jevcima verovatno ni ovo neće valjati, ali nama
laicima je potaman, znači koga mrzi da čita autobi-
ografiju u pdf formatu, evo sasvim solidnog filma
koji će vam prikazati čime se sve to Krouli bavio to-
kom svog dugačkog, i veoma (pri)plodnog života.

117
The Trial of Jeffrey Dahmer (1993,
VHS)

Režija: Elkan Allan

Trajanje: 93 minuta

Raritetni dokumentarac o suđenju Džefriju Da-

meru, otprilike ni ne mora da znate ko je bio Džefri
i kakav je zločin počinio, ovde je bukvalno sve ispri-
čano. Džefri se u startu izjasnio krivim, tako da je
ovo suđenje održano samo kako bi se odlučilo dal'
je Džefri bio, što se kaže, criminally insane, ili pak
normalan, tako da bi mu odredili kaznu. Ukoliko bi
porota odlučila da je Džefri INSANE poslali bi ga u
zatvorsku bolnicu gde su navodno malo blaži uslovi
118
nego u običnim zatvorima, a ukoliko bi se ispostavi-
lo da je bio SANE u trenutku izvršenja dela, pošto
u državi Viskonsin nema smrtne kazne, poslali bi
ga na doživotnu robiju u regularan zatvor. Obrni
okreni, doživotno bi bio sklonjen sa ulice i ne bi
predstavljao pretnju. E, sad, problem sa tim ame-
ričkim pravosuđem su po meni te zatucane porote,
sastavljene od „poštenih“, bogobojažljivih, law-
obeying građana, a pogotovo je to malo nelogično
kada se odlučuje dal' je neko mentalno bolestan,
valjda su tu stručnjaci, psihijatri, sudski veštaci, da
odlučuju o tome, a ne tamo neka porota koja je pre
sklona emotivnim, a ne racionalnim odlukama, jer
realno, šta zna tamo neka baba, neki white trash
kamiondžija ili domaćica koja gleda sapunice i ko
zna još kakva sranja po TV-u, pravi pite i kolače, i
sad je kao pozovu da bude u poroti i da odlučuje o
nečijem, bilo čijem životu. Nemam nameru da bra-
nim Džefrija, ali tu je i gomila drugih slučajeva (Pa-
radise Lost, Daryl Hunt, etc.) gde su donete tako
neke sulude odluke, a sve na osnovu emocija, jer
takvi ljudi kad vide uplakane porodice žrtava, tu ne-
ma boga da tu može zrdrav razum da prevagne.
No dobro, biće još dokumentaraca na tu temu, ta-
ko da ne bih više o tome, kada budete pogledali
ovaj film biće vam jasno zašto sam ovako reago-
vao. E sad, što se tiče samog suđenja, ovo je zaista
prajsles materijal, jer je do detalja opisano svako
ubistvo, znači, svedoče psihijatri, sudski veštaci,
potencijalne žrtve koje su uspele da uteknu, a čuće-
te i tužioca, rodbinu žrtava, a na kraju i samog Dže-
frija. Takođe, može da se čuje i zašto je Džefri
posebno gotivio filmove Exorcist 3 i Return of the
119
Jedi, pa onda kakve je sve planove imao, hteo je da
pravi sebi neki oltar i još svakojaka ludila. Posle od-
gledanog ovog suđenja ja sam ubeđen da je Džefri
zapravo bio samo jedan nesretan i neshvaćen mla-
dić, koji je zbog svoje teške mentalne bolesti tražio
ljubav na pogrešnim mestima, i samo iz razloga što
nije lečen, nažalost se desilo šta se desilo, al' do-
bro, pustite vi mene i moje izopačene poglede na
svet, nek’ svako sam za sebe prosudi. Umesto ključ-
ne reči napisaću samo jednu rimu iz pesmice koju
sam svojevremeno posvetio Džefriju. Džefri Damer,
nekrofil i šarmer, bio je gej, bio je OK.

120
Turned Out: Sexual Assault Behind
Bars (2004)

Režija: Jonathan Schwartz

Trajanje: 55 minuta

Kratak uvid u seksualni život osuđenika po zatvo-

rima u SAD. Neko bi rek’o da se tu sve svodi na si-
lovanje, ali nije baš tako, većina tih odnosa u
121
zatvorima su na relativno dobrovoljnoj bazi, i ovo
je prvi dokumentarac gde se o tome skroz otvore-
no govori. Zamislite samo situaciju: slabi ste fizič-
ki, osuđeni na dužu kaznu, treba vam zaštita,
‘oćete bolju hranu, oćete da se drogirate, i ko zna
još kakve privilegije, a sve to košta daleko više ne-
go na ulici, i onda tako ko nema sponzora na slobo-
di, ili već neku drugu kombinaciju, a nije baš
hardkor strejt osoba, pre ili kasnije će pribeći ho-
moseksualnim odnosima. Naravno, nisu svi ljudi ho-
moseksualci koji se upuste u takve odnose, ali
činjenica je da duži boravak u zatvoru menja čove-
ka iz korena, jer se javljaju određene potrebe koje
jednostavno traže da budu ispunjene. Tako ovde
imamo i slučajeve gde se rađa i prava muška lju-
bav između zatvorenika, pa i ljubomora i još sva-
šta, znači to može da počne kao odnos iz
koristoljublja, ali godine čine svoje, tako da ljudi
postaju izuzetno vezani, ko pravi ljubavnici. Priča
prati nekoliko zatvorenika koji su na ovaj ili onaj
način prihvatili žensku ulogu u tim odnosima, i na-
ravno da ih ostali zatvorenici posmatraju kao niži
sloj, ali oni zato uživaju zaštitu, i realno mnogo bo-
lje žive od većine, a posebno ako nađu sebi moć-
nog „saveznika“. Pored ispovesti, ovde ćete čuti i
reakcije njihove rodbine, ali i surove priče o real-
nim silovanjima, pa čak i o seksualnim napadima
od strane stražara. Uglavnom, osnovno pravilo ko-
je svaki zatvorenik treba da zna, ako ne želi da pos-
tane „plen“, je da se nikad ne kocka u zatvoru i da
se nikad, ali nikad ne zadužuje, jer to je najzajeba-
nija igra u kojoj se u startu najebe. Ne mora tu čak
ni sve da se odnosi na seks, ali obično se dešava da
122
novopridošlom osuđeniku prilaze stariji i iskusniji
zatvorenici, i nude mu neke, na prvi pogled dobro-
namerne usluge, za koje potencijalna žrtva u počet-
ku nije ni svesna šta tu sve može da se izrodi ako
prihvati pomoć ili zaštitu. To mogu da budu i neke
naizgled skroz nebitne sitnice, koje se na kraju pre-
tvore u ogroman dug, koji osoba ne može da ispla-
ti, i onda se dešava šta se već dešava. Ko nije bio u
zatvoru može da priča sta ‘oće, može da priča kako
nikad ne bi ni pod razno pristao, ali situacija se vr-
lo brzo menja, jer u zatvorima vladaju totalno dru-
gačija pravila nego na slobodi. Naravno, ima i onih
sa jakim karakterima, koji nikad ne popuštaju, ali
veliki deo se pre ili kasnije okrene homoseksualiz-
mu, jer ako nema žena, a seksualni drajv je jedan
od najjačih, pa logično je da su tu muškarci, i zais-
ta nije toliko bitno dal' daješ ili primaš, doduše
uvek su u lošijoj poziciji oni koji primaju, jer mora-
ju da šetaju okolo našminkani, počupanih obrva, i
sve što uz to ide. I opet ponavljam, na slobodi mi
možemo da pričamo šta god ‘oćemo, kako to sebi
nikad ne bi dozvolili, kako smo ovakvi, kako smo
onakvi, ali sve to pada u vodu kada dopadneš zatvo-
ra, i nedajbože nikom, ali tek tamo tačno vidiš gde
ti je mesto i kakva si zapravo osoba, jer tu nema fo-
liranja, mož’ da budeš na slobodi ko zna kakva fa-
ca, u zatvoru ti to ništa ne vredi ako ne znaš da se
ponašaš, i da igraš tu prljavu igru preživljavanja, u
kojoj uvek neko na kraju najebe. U našim zatvori-
ma, na svu sreću, nije ovako ekstremna situacija
ko u američkim, ali nije da nema seksa. Mi u neku
ruku imamo sreću što je to ovde tabu tema, ali du-
že robije mogu da promene stvari iz korena, a da
123
ne pominjem čika Totaru i još tako neke druge sek-
sualne predatore koji su svojevremeno vrebali
omladinu po domaćim zatvorima, pa kad te čika To-
tara pozove na kaficu od koje se obeznaniš, posle
nisi ni svestan šta ti se dogodilo. Dakle, jako po-
učan dokumentarac, jer većina nas razmišlja da za-
tvor nije opcija ni pod razno, da se to uvek dešava
nekom drugom, a onda samo jedan dan tako zavr-
šiš na robiji, a ne znaš ni gde si doš'o, ni šta te
snašlo, i onda te oderu ko mladog majmuna ukoli-
ko ne poznaješ ta neka osnovna pravila ponašanja.

124
Mary Bell — Children of Crime (TV)

Trajanje: 60 minuta

Da li su deca zla? Bogme, deca i te kako umeju

da budu zla, a posebno prema svojim vršnjacima i
mlađima od sebe, po obdaništima i školama. E, a
ako su deca u većini slučajeva jako okrutna u tim
nekim predpubertetskim godinama, kako onda opi-
sati 10-ogodišnju devojčicu koja je zadavila dvoje
klinaca od 3 i 4 godine, i na mrtvom telu ovog mla-
đeg, urezala svoje inicijale makazama, zatim ga ma-
lo ošišala, i tako isprobavala svašta, i zapravo se
igrala sa mrtvim telom kao što bi se igrala sa lut-
kom. Mesto dešavanja Skotsvud (Scotswood), En-
gleska, leto '68. Izuzetno ljupka curica, Meri Bel
125
(Mary Bell), što ćete moći i da vidite u dokumentar-
cu, je čak sa svojom starijom i pomalo retardira-
nom drugaricom provalila i u obdanište par dana
nakon poslednjeg ubistva, gde su napisale poruke
sa pretnjama, i gde su bukvalno i priznale taj zlo-
čin, u fazonu kao ubijaćemo još, naravno nisu se
potpisale svojim imenima, ali je bilo više nego oči-
gledno da su to dečije škrabotine, tako da to niko
nije uzeo za ozbiljno. Tu je naravno još niz bizarnih
akcija, koje ne bih da otkrivam da ne pokvarim ugo-
đaj, samo ću reći da je samo suđenje bilo najboles-
nije, jer kako suditi devojčici od 11 godina pobogu,
i u koju ustanovu je poslati potom? Ej bre, devojči-
ca na putu da postane serijski ubica?! Šta ju je to
nagnalo da postane takva, kakva je to kombinacija
genetike i uslova u kojima je odrastala, uticala na
njen nezapamćeni sadistički poriv, bez imalo oseća-
ja krivice, jer ona se ponašala ko pravi matori psi-
hopata? Evo vam samo jedan primer, tog dana kad
je nestao taj mlađi klinac, ona se ponudila njegovoj
mnogo starijoj sestri da ga potraže, a navodeći je
na mesto gde je ležalo mrtvo telo deteta, i to samo
da bi videla njenu reakciju. Neverovatna priča, zna-
či ne bi je valjalo propustiti, ovo govorim čak i oni-
ma koji ne vole serial killer dokumentarce. Mene
je zapravo velenečasni Džo Kolman prvi inicirao
svojim okultnim portretom Meri Bel, o kome je go-
vorio i koji smo mogli da vidimo u dokumentarcu
One Night with Asia Argento and Joe Coleman, da
se zainteresujem za ovaj slučaj i nisam se prevario.
Znači, odlična istinita priča, i za nas koji volimo bi-
zarnosti, ali može da bude i jako poučan dokumena-
tarac, npr. šta sve može da se izrodi ako
126
zapostavite svoju decu ili ih, daleko bilo, zlostavlja-
te, kao što je Meri zlostavljana. Uglavnom, ovo je
jedan od dva slučaja koji su šokirali Veliku Britani-
ju, pa i čitav svet, a gde su deca hladnokrvno ubija-
la mlađe od sebe. Jer kako je to lepo objašnjeno
ovde, odrasle serijske ubice napadaju obično najra-
njivije osobe, da bi mogli da ih kontrolišu u potpu-
nosti, znači, obično su to žene, a u najvećem broju
slučajeva prostitutke, a Meri Bel je radila isto to,
pa pošto je i sama bila dete ona je svoj plen tražila
među decom mlađom od sebe. Jebeno, zar ne?

127
HBO: The Iceman and the Psychiatrist
(2002)

Režija: Arthur Ginsberg

Trajanje: 45 minuta

E, ovo je zaista jezivo, a prvo sam odbijao da gle-

dam ovaj fazon dokumentaraca, to kao mafija i kur-
čenje kol’ko para, kol’ko ubistava, avioni, kamioni,
jer ipak me više zanimaju psihički oboleli „kriminal-
ci“, tako da sam zaobišao, a tek sad shvatam na
svoju štetu, onaj HBO dokumentarac The Iceman:
Confessions Of A Mafia Hitman, al' sam zato uvatio
ovaj da pogledam baš zbog više nego zanimljivog
naslova, i nisam se prevario. U ovom intervjuu, psi-
hijatar koji je radio i sa Džefrijem Damerom svoje-
vremeno, pokušava da nam kroz razgovor sa
128
poznatim profesionalnim ubicom Ričardom Kuklin-
skim (Richard Kuklinski), objasni kako antisocial
personality disorder može da se razvije u dva razli-
čita pravca, a sve u zavisnosti od detinjstva, tj. od
uslova odrastanja, jer radi se o osobama koje zais-
ta ne osećaju strah, koje nisu kao mi, al' više o to-
me u dokumentarcu. Ovo je čak jače od bilo kog
intervjua sa običnim serijskim ubicom, jer ovaj čo-
vek ima vaistinu wicked priču, i u jednom trenutku
tačno može da se oseti taj bes u njemu. Meni se
čak čini da je ovo jedna od retkih prilika gde je na
filmskoj traci zabeležen taj trenutak, kad čovek pre-
đe granicu, što bi u normalnim uslovima, na slobo-
di, vodilo ka brutalnom nasilju, ali ovde se
suzdržao jer je razuman za razliku od običnih te-
ško obolelih serijskih ubica. Prajsles materijal, zna-
či jezivo, a kad ja kažem da je jezivo, onda je zaista
HORRIFYING.

129
The World's Most Extreme TV (2005)

Režija: Kirsty Smith

Trajanje: 76 minuta

Britanski Channel 4 je odradio ovaj presek najek-

stremnijih svetskih TV šouova, od Velikog Brata i
njegove brutalne sabraće tipa izgladnjivanje jed-
nog lika u Japanu, zatim mladi američki parovi koji
se bore za naklonost buduće majke da bi posvojili
njeno dete, pa onda ludi Rusi sa emisijom u kojoj
imaš pravo da „ukradeš“ dobra kola, i onda ako te
murija ne u’vati za 35 minuta jurnjave po gradu
tvoja su, naravno panduri ko panduri, suviše ozbilj-
no shvate svoj posao pa može i realno da se naje-
be, koriste bojevu municiju i slično. Ima tu još
svakakih ludorija od kojih može čuka da stane, npr.
instaliraju im kameru u auto, i onda insceniraju su-
dar, a na putu skroz realni zombiji krvavih ustiju
130
koji napadaju kola, i ljudi se naravno odseku, i tako
neke emisije na fazon surove skrivene kamere, gde
maltretiraju žrtve na najgore moguće načine, i na
kraju kad su ovi već na ivici smrti od straha kao
„smile“ i te fore. Nešto slično su probali kod nas
ovi iz Rikošeta, al’ jalovo je to, jer kod nas su to, je-
biga, javne ličnosti koje uglavnom znaju za foru, a
tamo obični ljudi, nit’ krivi nit’ dužni. Zatim ovi raz-
ni Jackass šouovi, samo mnogo suroviji, bum fights
i slične brutalike, pa emisije koje smo imali prilike
da gledamo i kod nas kad ljudi ‘oće da izvrše plas-
tične operacije da bi ličili na poznate face, tipa
„oću lice Alana Čumaka“, pa onda uživo operacija
promene pola sa svim ultra-GORE detaljima, odse-
canje spolovila i tako to. Tu spada i moj omiljeni se-
rijal „Kriminal u Rusiji“ sa svim svojim
najbizarnijim serijskim ubicama, i gruesome necen-
zurisanim snimcima sa mesta zločina, uglavnom ka-
ko dokumentarac odmiče, emisije su sve surovije,
a ovim Englezima kol’ko vidim i odvratnije. Nema
šanse sve da pomenem al’ reću još samo da na kra-
ju idu emisije gde ima i live seksa, naravno, poga-
đate, sve su japanske, tipa snimaju čoveka
skrivenom kako jebe prostitutku, i onda ulete u so-
bu sa onim panoima i kao „dojaja — jebo si trave-
ra“ i ovaj pokaže kurac, a naravno Japanac ko
Japanac, njema je sve to normalno, čovek srećan
što se pojavio na TV-u, ne ljuti se nimalo, pa onda
tako neke sulude vragolije uživo na sceni, i ubedlji-
vo najjači reality show sa dve klinke koje rade raz-
ne „radnje“, a narod pogađa koja od njih je nevina,
i onda ta uživo gubi nevinost, jer kod Japanaca fala-
bogu to nije nikakva sveta delatnost, nit specijalan
131
trenutak u životu, ko što se kod nas, ovi moralni
„hrišćani“, nevini u lakat, foliraju, tako da se sve to
opušteno snima, uglavnom ima dosta toga zanimlji-
vog da se vidi ovde, zabava zagarantovana.

132
Conspiracy — Oklahoma City Bombing
(2007, TV)

Trajanje: 50 minuta

19. aprila 1995. godine, tačno 2 godine od masa-

kra koji je ATF izvršio u Waco nad članovima Loze
Davidijanaca, spalivši ih žive posle 51-og dana op-
sade, Timoti Mekvej (26) je dovezao kamion pun

133
eksploziva pred federalnu zgradu u centru Oklaho-
ma Sitija i digao ga u vazduh, ubivši tako 168 ljudi
a ranivši preko 680. Policija ga je ubrzo uhapsila i
istraga je utvrdila da je celu akciju navodno osmis-
lio i izveo skroz sam, uz malu pomoć prijatelja Teri-
ja Nikolsa (Terry Nichols), i još dvoje ljudi, a sve to
da bi se osvetio državi za Waco i incident u Ruby
Ridge '92. godine. The Oklahoma City Bombing je
bio najveći teroristički napad u SAD-u do tada i os-
taće tako sve do 11. septembra 2001. Ovaj doku-
mentarac se bavi dokazima koji ukazuju na to da
Mekvej nije sam izvršio ovo delo, jer na prvom
mestu nije imao nikakvo iskustva sa eksplozivima,
a i neposredno pre detonacije su viđeni neki jako
sumnjivi likovi u okolini federalne zgrade kako tr-
če, zatim lik koji je sa Mekvejem iznajmio kamion
nikada nije pronađen, znači mnogo Džon Doova je
bilo u igri, al' je federalna istraga ipak zaključila
da je Mekvej sam iznajmio i dovezao kamion is-
pred zgrade. Pošto je Mekvej bio simpatizer jedne
desničarske milicije, ovde se postavlja pitanje mno-
go šire zavere, pa tako ovaj dokumentarac istražu-
je dal' je moguće da su u sve bili umešani i
teroristi sa Bliskog istoka, ili je ipak sve bila zave-
ra isključivo u domaćoj produkciji militantih desni-
čara. Jako zanimljiv conspiracy dokumentarac i za
one koji dobro poznaju ovaj slučaj i za one koji su
za njega tek načuli. Inače, Timoti Mekvej je jedna
od meni najzanimljivijih ličnosti moderne američ-
ke istorije, jer pored toga što nikoga nije odao,
nad njim je u junu 2001. izvršena smrtna kazna.

134
Ruby Ridge — Weaver's Last Stand
(2000, TV)

Trajanje: 45 minuta

Da se nadovežem odma' na the Oklahoma City

Bombing, evo priče o incidentu koji je bio jedan od
2 razloga zbog kojih je Timoti Mekvej izvršio ovaj
nezapamćeni zločin u američkoj istoriji. Država Aj-
daho, planine skroz na severu, kod granice sa Ka-

135
nadom. 80-ih godina kada je apokaliptični scenario
počeo da dominira ekstremno desnom Amerikom,
u te krajeve su počeli da se doseljavaju survivalisti
sa svojim porodicama iz svih delova Sjedinjenih Dr-
žava, sa ciljem da se izolovani od ostatka društva
polako pripreme za nadolazeću apokalipsu, jer u
toj situaciji, samo oni nezavisni od države bi preži-
veli, znači ljudi koji bi imali svoja skloništa, svoje
nezavisne izvore hrane, bašte sa povrćem, štekove
sa namirnicama i ostalim potrepštinama, agregate,
naravno i dobro naoružanje, u većini slučajeva i
preterano, jer u borbi za opstanak treba se braniti
pa i odbraniti. Znači, nešto slično kao u Waco, sa-
mo što je Waco bio veća zajednica, a ovde je svaka
porodica bila „sekta“ za sebe. E, tako je i Rendi Vi-
ver (Randy Weaver) sredinom 80-ih odlučio da pre-
seli svoju porodicu na imanje u Ruby Ridge, i da
odjebe državu u pravom smislu te reči. Znači, taj
survivalistički trip vam je ko hipi komuna samo u
desničarskom fazonu sa dosta oružija. E sad, da ja
ne bi prepričavao dešavanja u dokumentarcu, na-
vešću samo razloge zbog kojih je FBI napao imanje
Viverovih u Ruby Ridgu avgusta '92. Naime, Viver
je bio član Aryan Nations, rasističke organizacije
koja je bila pod prismotrom ATF-a zbog nelegalnog
oružija koje se tu dilovalo, pa su imali svog doušni-
ka u njihovim redovima, tako da kad je Viver dotič-
nom prodao dve ručno skraćene pumparice, što je
po federalnom zakonu krivično delo (ima tačno
određeno kol'ko cev mora da bude dugačka), agen-
ti ATF-a su pozvali Vivera na informativni razgovor
sa ciljem da ga ucene da i on postane njihov douš-
nik u Aryan Nations.
136
 Kada je Viver to odbio, pokrenuli su protiv njega
tužbu za proizvodnju i posedovanje ilegalnog na-
oružanja i uhapsili ga početkom '91. godine, ali je
ubrzo pušten uz kauciju, a suđenje je zakazano za
19. februar. Naravno, Viver se nije pojavio na suđe-
nju i najavio je vlastima je da neće silaziti sa plani-
ne, tj. da se neće mirno predati ni pod razno. Od
tog trenutka kreće 18-omesečno cimanje, gde je Vi-
ver sa svojom ženom, 2 ćerke , sinom, i prijateljem
Kevinom Harisom (Kevin Harris), svi naoružani do
zuba, odbijao da se preda vlastima, sve do 21. av-
gusta 1992. godine, kada je 6 policajaca u maskir-
nim uniformama i sa M16-icama poslato u
izvidnicu, da bi, navodno, pripremili teren za hap-
šenje. Naravno, ova akcija ko i svaka policijska je
krenula naopako, pa ih je izvalio pas koji je jurnuo
za njima, a za psom su krenuli i Viverov 14-ogodiš-
nji sin Semjuel i Kevin Haris, obojica sa puškama
jer su mislili da je pas na tragu neke veće životinje.
Pas je naleteo na ovu maskirnu ekipu, došlo je do
pucnjave, jedan policajac je ubijen, ali je policija
ubila i Semjuela, ali za smrt dečaka javnost nije od-
ma' saznala, jer je jedan od njih brže bolje utek'o
do prve farme, i samo javio da je ubijen policijac, a
da ih je nekoliko ostalo na imanju, što nije bilo tač-
no jer su se svi povukli, al' je bilo delotvorno. Auto-
matski, sva lokalna policija se digla na noge a
pozvan je i FBI, koji je ovo iskoristio kao i u Waco
da promoviše silu, tako da su došli sa tenkovima,
helikopterima i napravili do tad neviđenu frku, a
što je najgore odobreno je tzv. „specijalno pravilo
službe“ što u prevodu znači da SWAT snajperisti, i
bez da im je život ugrožen, imaju pravo da pucaju
137
na svaku naoružanu punoletnu osobu. Logično, doš-
lo je do surove opsade koja je trajala 10 dana, i ko-
ja se pretvorila u tragediju, u kojoj se FBI obrukao
najstrašnije, i o čemu u ovom dokumentarcu svedo-
če preživeli učesnici Ruby Ridge incidenta.
Nažalost, FBI iz ovoga nije izvukao nikakve po-
uke tako da im se nepunih godinu dana kasnije de-
sio notorious WACO, i kada sagledamo oba ova
slučaja, bombaški napad u Oklahoma Sitiju zaista
nije nikakvo čudo, pre ili kasnije takvo nešto je mo-
ralo da se dogodi, jer svaka akcija izaziva reakciju,
i jedina a ujedno i najveća Mekvejeva greška je bi-
la to što je izabrao skroz pogrešnu metu, jer na-
ime, ono jeste bila federalna zgrada, al’ nije bila
sedište ATF-a, tako da su izginuli većinom nevini
ljudi.

138
Behind the Mask (2006)

Režija: Shannon Keith

Trajanje : 72 minuta

Konačno dokumentarac samo o ALF-u (ANIMAL

LIBERATION FRONT), o ljudima koji pod okriljem
noći oslobađaju životinje iz raznih ustanova za eks-
perimentisanje, koji uništavaju imovinu takvih fir-
mi, podmeću požare u klanicama, koji sabotiraju
lovce, ali ne samo o njima, već i o onima koji ih po-

139
državaju. Izvalićete ovde čitav niz likova iz raznih
branši koji su u tom SUPPORT delu, a koji zapravo
rade opasnu propagandu za A.L.F. Inače, 90-ih sam
i sam bio u kontaktu putem pisama sa jednom tak-
vom SUPPORT grupom, jer logično, do ALF-a se ni-
kako ne može direktno doći, tako da su mi slali
dosta pisanog materijala, nalepnice, letke, pa čak i
majice, tako da se nas jedno 10-ak na teritoriji Be-
ograda tripovalo na tu priču, čak smo odradili i par
akcija, verovali ili ne, doduše nismo spasavali živo-
tinje, ali smo radili ono što najbolje rade klinci od
17—18 godina, dakle uništavali smo tuđu imovinu.
Klasika, lepak u brave, šaranje auto-lakovima po iz-
lozima, demoliranje enterijera itd. bilo je tu zaista
svega, ali to su više bile klinačke akcije, nismo mo-
gli nigde da naučimo kako i šta, uostalom dovoljno
je bilo to što nije postojao internet, što je zemlja bi-
la pod sankcijama, znači odsečena od sveta, pa da
nismo imali gde da vidimo kako to zapravo treba
da se radi i da izgleda, mogli smo samo da izmišlja-
mo nekakvu svoju verziju ALF-a. I realno, što je naj-
gore od svega, nismo baš bili najsvesniji da može
da se padne za to i da se robija.
To je bilo baš davno, tako da mogu da pišem o to-
me otvoreno, ali onu materijalnu štetu koju smo mi
naneli Mekdonaldsu ’96, za to bi danas sledila de-
bela robija, ali tada nije bilo ni kamera pa ni čuva-
ra, jer oni nisu uopšte imali ideju da bi nekome u
to vreme, u Srbiji, palo na pamet da takvo nešto ra-
di, pa nam se moglo. E sad, ko je spreman da robi-
ja radi takve priče, ja baš i nisam, zapravo ja
uopšte nisam spreman da robijam za bilo šta, da
budem iskren. Uglavnom, devedesete su u globalu
140
bile pogodne za svaki vid direktnog akcijašenja,
mogao si da gađaš muriju koktelima po demonstra-
cijama a da ne odgovaraš za to, jer Slobina vlast je
tada imala preča, mnogo surovija posla, od bavlje-
nja nekakvim tamo „vandalima“. Pubovi su bili pre
u fazonu da te odvale od batina tu na ulici, nego da
te konkretno love i hapse ko danas, pa da robijaš. I
da je Sloba imao policiju ko ovu današnju kurac bi
mi talasali, tukli se sa njima, i dizali nekakve revo-
lucije ko onu 5. oktobra. Odgovorno tvrdim da bi
ova današnja murija sprečila dešavanja uoči 5. ok-
tobra, dakle, što se kaže, ne bi se stekli ni uslovi za
daljnji razvoj događaja, a da ne pričamo o samim
neredima, uostalom, ko je bio tog dana ispred RTS-
a i u Majke Jevrosime zna vrlo dobro koja je to pa-
rodija bila. Možemo samo da se lažemo da nije bilo
neke vrste dila između Slobe i DOS-a.
A sećam se, 90-ih sam takođe redovno pisao
grafite posvuda pa i na zgradi Rektorata, taman ta-
mo na prednjem delu koji gleda na Studentski
park, znači dođem komotno u sred bela dana i napi-
šem šta god mi volja (uglavnom protiv vojne obave-
ze i murije), naravno posle 10—15 dana oni bi to
prekrečli ali ja mu ga dam opet, i tako, imao sam
bukvalno svoj zid na kom sam se redovno oglaša-
vao, a danas kad bi tako probao, pa nema šanse,
odma' bi palo privođenje, jer tamo na okretnici mu-
rija non-stop dežura, a naravno patrola ima i vamo
prema Knezu, dakle nema teoretske. Poslednji ta-
kav grafit sam napisao ja mislim 2003. dok još nije
bilo tog „policijskog celodnevnog časa“, i to je jedi-
ni koji sam napisao posle promena, dok je 90-ih to
bilo baš redovno. Jebiga, nema više zajebancije,
141
sad imamo pravu policijsku državu, naravno ovde
ne branim Slobu, jer tada je drugačija vrsta ZLA bi-
la u igri, ona sirova, otvorena, a ovo danas je prita-
jeno, podlo. Kao Dačićeva murija, gistro-šatro, to
valjda da se sva mržnja i gnev usmeri ka njemu, a
zapravo Tadić ga iskusno poturio, pa najbolje da
Dačić zaista drži konce u rukama. Naravno, opet
sam skrenuo sa teme ali ta priča i jeste jedan od
razloga zašto je većina nas (čast izuzecima) batali-
la tu borbu za prava životinja, jer kad vidiš okolo
da ljudi stradaju i ginu ta priča sa životinjama izgle-
da veoma smešno, zar ne? Mislim, barem je meni
to tako izgledalo za vreme bombardovanja npr.
Naravno, i dan danas ima ljudi koji se iskreno bo-
re za prava životinja, ali to su više ove non-violent
organizacije, gde je svako u svađi sa svakim, i logič-
no tu nema direktnih akcija, što ne znači da ih ne-
će biti u budućnosti, jer setimo se, donedavno su i
anarhisti bili peacefull i mislio sam da se nikad ne-
će pokrenuti kakvi su smorovi, pa se situacija
skroz promenila, isto tako i druge subkulturne gru-
pe, a videćete, bože bolesti, da će se isto desiti i sa
borcima za prava životinja. Dakle, polako ali sigur-
no se otvaramo prema svetu, i sve što ima tamo do-
lazi lagano i kod nas, a tu mislim između ostalog i
na gej akcije, ma sve živo bukvalno. Naravno, ljudi
se plaše tih promena, tih novih trendova, ali pre ili
kasnije sve to dođe na svoje. Uostalom, evo vam
primer gej parade, prošle godine je sabotirana, ali
već ove, ja sam 101% siguran da će biti održana,
pa makar bilo i 10.000 policajaca po centralnim uli-
cama. No dobro, vratimo se filmu. Dakle, jako za-
nimljiv dokumentarac i prvi ću biti tu da dam
142
podršku for the cause. Dakle, što bi rekli EARTH
CRISIS: „Fighting to save the animals. Their fre-
edom is our peace.“ I zaista je tako, jer tek kad
prestanemo sa mučenjem i ubijanjem životinja, sa
uništavanjem svega čega se dovatimo, tek onda će
ljudska rasa moći da evoluira, da živi u miru, bez
ratova i užasa, a to znači realno nikad, da se ne la-
žemo bezveze. Znači, samo SAVE YOUR PLANET
— KILL YOURSELF. Over.

143
Columbine — Understanding Why
(2008)

Trajanje: 50 minuta

20. april 1999, 110 godina od Hitlerovog rođe-

nja, država Kolorado, predgrađe Litltona (Little-
ton), malog gradića odma' ispod Denvera, dva
maloletnika, od 17 i 18 godina, naoružani do zuba

144
ulaze u svoju školu, Columbine High School, aktivi-
raju bombe i pucaju na sve i svja. Erik Haris (Eric
Harris) i Dilan Klebold (Dylan Klebold) su za nešto
manje od sat vremena uspeli da ubiju 13, a teško
rane 25 đaka, da bi na kraju izvršili samoubistvo.
Hladnokrvnost ova dva tinejdžera je možda najbo-
lje prikazana u odličnom igranom filmu Gasa van
Santa (Gus Van Sant), Elephant, koji naravno nika-
ko nije „based on a true story“, ali reference su i te
kako jasne, da je glavna inspiracija bio upravo ovaj
incident. Kontam da je većina nas pogledala ovaj
film, ali nisam siguran da je i jedan dokumentarac
na ovu temu puštan na našim kablovskim kanali-
ma, osim možda Bowling for Columbine, ali taj se
dokumentarac više bavi bolesnim kultom oružija u
SAD-u, dok je „Columbine incident“ tek u pozadini,
i zato sam pogledao dva dokumentarca na ovu te-
mu, od kojih prvi Historijev odgovara na pitanje ka-
ko su ova dva klinca uspela da izvedu ovakav jedan
brutalan napad, znači da nabave taj tip oružja iako
su maloletni, da ih niko ne izvali šta su pripremali
mesecima unazad itd. etc, dok se ovaj drugi bavi
meni mnogo zanimljivijom temom, naime, specija-
lan tim sastavljen od forenzičara i psihijatara poku-
šava da odgovori na pitanje zašto su uradili to što
su uradili, šta im se to desilo da su se odlučili na je-
dan takav nezamisliv čin. I zato je jako bitno da se
pogledaju oba dokumentarca, radi malo šire slike.
Još treba napomenuti da je the Columbine High
Massacre inspirisao još par sličnih pucnjava po ško-
lama širom SAD-a. I još jedna stvar zašto bi ovo mo-
glo nekima da bude i te kako zanimljivo, mi smo,
naime, definitivno omašili ovu vest kada je bila ak-
145
tuelna, jer smo imali drugih problema, jer setimo
se, ipak je to proleće 1999. godine, pa se može reći
da se sa ovim incidentom rat u neku ruku preneo i
na teritoriju Sjedinjenih Država, barem tog dana.

146
Abnormal Psychology — Personality
Disorders (TV)

Trajanje: 60 minuta

Ovo je samo jedna od 13 epizoda u okviru serija-

la Abnormal Psychology, i ova mi je posebno zanim-
ljiva jer se bavi poremećajima ličnosti (personality
disorders). Ovde su prezentovana 4 najčešća tipa
poremećaja ličnosti, ospesivno-kompulsivni pore-
mećaj, narcisoidni, antisocijalni, i granični (border-
line) poremećaj ličnosti. Za svaki od ova 4
poremećaja su dati odlični primeri i mogu da ka-
žem da je ovaj dokumentarac, pa i ceo serijal, jako
edukativan, nema previše stručnih izraza tako da
svako može da razume, a i informacije su, što je
najbitnije, skroz tačne. Što se tiče OCD-a (obsessi-

147
ve-compulsive personality disorder) svi otprilike
znamo o čemu se tu radi, znači to su ljudi opsednu-
ti najčešće higijenom, svaka stvar mora da bude na
svom mestu, i tako to, ali ipak nećete verovati dok-
le to može da ide, posebno taj trip sa čistoćom, ali
ne bih sad o tome, ima u dokumentarcu i na inter-
netu sasvim dovoljno informacija.
Većina nas misli da su narcisoidni ljudi oni koji
su preokupirani sobom, koji vole da budu u centru
pažnje i tome slično, ali ipak to nije narcisoidni po-
remećaj (narcissistic personality disorder) u pra-
vom smislu te reči, jer narcisoidne ličnosti, pored
toga što su perfekcionisti, i bukvalno zavise od re-
akcija okoline, znači vole da budu u centru pažnje,
ali ako njihov „performans“ ne naiđe na odobrava-
nje, ili okolina jednostavno ne prihvati to na pravi
način, one padaju u bedak, pa se javlja i bes, znači
totalno zavise od reakcije okoline i da nema okoli-
ne verovatno ne bi opstali, jer sliku o svojoj uspeš-
nosti uglavnom grade preko reakcija drugih ljudi.
Antisocijalni poremećaj (antisocial personality di-
sorder) je najveći problem društva od kad ono pos-
toji, jer takve osobe ne osećaju emocije na pravi
način, a u nekim slučajevima ih uopšte ne osećaju,
npr. tu nema ljubavi, nema empatije, nema griže sa-
vesti, nema morala itd. I da, ono što je simptomatič-
no je da takve osobe sve obrću naglavce, pa tako
ljudsku dobrotu posmatraju kao slabost, poštenje
kao glupost, i realno kad se setim 90-ih, to je tako
bilo u čitavom društvu, svako ko se snašao na nele-
galan način smatran je za sposobnog, pametnog čo-
veka, dok ove poštenjačine smo smatrali za budale,
beskurice. E, sad, naravno da mi klinci taj pogled
148
na svet nismo doneli od kuće, ili barem ja nisam,
ali smo bili okruženi takvim načinom razmišljanja
u školama, na ulici, i svuda, tako da je u neku ruku
čitavo društvo bilo antisocijalno. Uglavnom, takve
osobe se najčešće odaju kriminalu, jer nemaju te
moralne stege da ih ometaju u vršenju krivičnih de-
la, znači takva osoba vrlo lako može da ubije ne-
kog i da skoro pa zaboravi na to, jer jednostavno
ne oseća grižu savesti, za nju tuđi život ne pred-
stavlja nešto bitno. I da, ono što je jako bitno, tak-
ve osobe kada osete bes pretvaraju ga u agresiju
isključivo prema drugim ljudima, nikad prema sebi.
Kod borderlajnera (borderline personality disor-
der) je to skroz obrnuto, oni svoj nezadrživi bes i
agresiju okreću prvenstveno prema sebi, ili tako
nekim objektima, a nisu retki ni pokušaji samoubis-
tva, samopovređivanje svih vrsta, ali što se tiče tog
samopovređivanja i njegovog dubljeg smisla za oso-
bu koja to radi, bolje pogledajte dokumentarac, jer
imam trip da se neću najbolje izraziti, pa nećete
skontati o čemu se tu zapravo radi. Inače, i sam
imam ovu dijagnozu od pre par godina, tako da mo-
gu sa sigurnošću da tvrdim da je sve navedeno tač-
no. Dalje, „graničari“ takođe imaju problem sa
strahom od samoće, strahom od napuštanja, a to
sam i sam iskusio kada me je ostavila devojka sa
kojom sam bio 5 godina, ja prvo nisam znao o če-
mu se tu radi, odakle tol'ki bes, i tek par godina
kasnije sam shvatio o čemu se radi. Znači, najgoru
stvar koju možete da uradite nekom „graničaru“,
je da ga odbacite, i verujte mi na reč, nema goreg
osećaja, a posebno ako se ta odbacivanja zaređaju.
O graničarima se još može reći da su izuzetno nes-
149
tabilne ličnosti, da su manipulativne, znači imaju
tendenciju da manipulišu bliskim osobama, impul-
sivne su, nepredvidljive, sklonije su od ostatka po-
pulacije zloupotrebi alkohola i droge, zatim imaju
česte promene raspoloženja, naravno autodestruk-
tivne, ponekad se javlja ta jedna specifična vrsta
besa koja mora nekako da se izbaci iz sebe (takve
akcije završavaju samopovređivanjima), zatim ose-
ćaj krivice je užasan, e sad nije to ova regularna
krivica kad nešto uradimo loše pa se sa razlogom
osećamo krivi, nego su to bre neke skroz nerealne
akcije, dešavalo mi se da se tako setim nečega od
pre 15 godina i da me ubije osećaj krivice, da o to-
me razmišljam i po ceo dan, i po nedelju dana, a to
naravno veze s mozgom nema. I da, ono što je naj-
zanimljivije kod ovog poremećaja je da graničari
sve vide crno-belo. E, sad, šta to tačno znači, e tu
se upravo radi o onome zbog čega su me mnogi
prozivali u poslednjih 15 godina, da idem iz jednog
ekstrema u drugi, iz krajnosti u krajnost. Npr. kad
je neka osoba super ona je super do daske, znači
idealizuje se, diže u nebesa i slično, ali ukoliko ne-
ka osoba izneveri poverenje nastaje dno, ta osoba
postaje najgora na svetu, sve najgrđe, mržnja pre-
ma njoj je neopisiva, i tome slično. Znači, kod bor-
derlajnera ne postoji sredina, mada sam ja tokom
godina uspeo da napravim neku distancu, da mno-
go ne preterujem kada su mi ljudi OK, jer znam da
ću se kad tad razočarati, pa da zaštitim sebe jebi-
ga. I uspeo sam sebi da napravim kao neku „među-
kategoriju“ OK ljudi, sa kojima se može tu i tamo,
dok oni koji su loši, oni su ostali loši i tu nema bo-
ga. A što je najgore, zaista se vrlo često dešava da
150
nekada OK osoba pređe u ovu kategoriju najgorih
na svetu, za ubiti, što naravno nikako nije realno,
ali onome ko ima taj problem to je zaista tako. Čak
sam ranije imao i fizičke sukobe sa nekima od tak-
vih osoba, ali kada sam shvatio o čemu se tu radi
prestao sam da ispoljavam agresiju na taj način,
mada iskreno, i dalje bi nekima vrlo rado kičmu od-
lomio.
I naravno, bitno je napomenuti da nisu sve osobe
koje poseduju neke od ovih osobina ili simptoma,
osobe sa poremećajem ličnosti, jer u biti svi mi ima-
mo po neku od ovih karakteristika, npr. dosta nas
voli da je u centru pažnje, ali to ne znači da se radi
o narcisoidnom poremećaju ličnosti, jer ta dijagno-
za je mnogo dublja da bi se tek tako bilo ko etiketi-
rao. I da, umalo zaboravih, poremećaji ličnosti se
ne mogu izlečiti, ali se sa njima može sasvim OK ži-
veti ako se nauče neka vrlo jednostavna pravila.

151
The Six Degrees of Helter Skelter
(2009)

Režija: Michael Dorsey

Trajanje: 103 minuta

Skot Majkls (Scott Michaels), jedan od najfana-

tičnijih murderabilija kolekcionara (pogledati doku-
mentarac Collectors), vodi nas na krvavo virtuelno

152
hodočašće kroz LA i okolinu, sve do Doline Smrti
(Death Valley) i Barker ranča. Naravno, tema su
Helter Skelter ubistva iz '69, ali ne samo to, nego i
sva bitnija dešavanja pre i posle ubistava, dakle tra-
čevi, trivije, videćete npr. klub u kom su se upozna-
li Sharon Tate i Jay Sebring a kasnije i smuvali, pa
onda gde i kako je Čarli upoznao Denisa Vilsona
(Denis Wilson) iz Beach Boys, a zatim i producenta
Terija Melčera, pa otkud uopšte Abigail Folger i
Wojciech Frykowski u Sijelo Drajvu (Cielo Drive), i
da li je stvarno bilo žurke to veče na kojoj se baha-
to cepala gudra, na koga je Polanski prvo posum-
njao kada se vratio iz Londona, kako danas
izgledaju sve te lokacije, a kako su nekad izgleda-
le, na prvom mestu Sijelo Drajv, zatim kuća porodi-
ce LaBjanka, pa kuća gde je Bobi Beausoleil uz
asistenciju pokojne Suzan Atkins (Susan Atkins)
ubio Gerija Hinmana (Gary Hinman), zatim okultni
Spahn ranč, i još gomila lokacija, al' baš-baš gomi-
la. Autori ovog surovog materijala, Majkl Dorsi
(Michael Dorsey) i Skot Majkls, su se baš svojski
potrudili da ništa ne propuste a što je jako bitno za
sve nas koji verovatno nikada nećemo imati priliku
da posetimo SAD i vidimo sve to uživo.
Ono što još mora da napomenem su video snimci
Sijelo Drajva broj 10050, koje su načinili Nine Inch
Nails dok su tamo neposredno pre rušenja kuće sni-
mali svoj album The Downward Spiral iz '94, zatim
sve one gruesome fotke koje do sad zbog cenzure
nismo imali prilike da viđamo po dokumentarcima,
onda izveštaje sa autopsija svih žrtava, posetu Bar-
ker ranču dok je još bio čitav, dakle pre požara u
maju 2009, i još mnogo toga, al' zaista mnogo, glu-
153
po mi da sad sve nabrajam, jer ko što rekoh ranije,
ovde ima više likova i događaja no u bilo kojoj TV
sapunici. Uglavnom, dokumentarac na koji sam du-
go čekao i koji je ispunio sva moja očekivanja. Dak-
le čista 10-ka za fanatizam Skota Majklsa, a inače
to je isti onaj lik koga je tužilac Vincent Bugliosi
prozivao nedavno da jedini on tačno zna gde su u
pustinji zakopana tela preostalih navodnih žrtava
Čarlijevog ganga. Naravno, o tim žrtvama se ništa
konkretno ne zna, i može samo da se nagađa, tako
da je sve ostalo samo na prozivkama po medijima.
Snimci napuštenog Barker ranča uz realnu creepy
crawl muziku u pozadini, čine ovaj dokumentarac
pravo jezivim, jedinim na ovu temu koji me je zais-
ta uzdrmao.

154
Earthlings (2007)

Režija: Shaun Monson

Trajanje: 95 minuta

Nešto najpotresnije što sam pogledao u posled-

njih pola godine ako ne i jače, pravi dokaz za moju
teoriju da je ljudska rasa definitivno osuđena na
propast, na totalno uništenje, jer ono što ljudi rade
životinjama, kako postupaju sa njima to je užas
svih užasa, a neke scene neodoljivo podsećaju na
155
snimke iz Aušvica i drugih logora smrti. Znači, sve
one brutalne pogibije ljudi po šokumentarcima me
nisu tako sjebale ko ovaj film. Naravno ovaj doku-
mentarac vas neće naterati da sad postanete vege-
tarijanac ili vegan, ali će vas sigurno potaknuti na
razmišljanje o tome šta mi kao ljudska rasa činimo
drugim bićima sa kojima delimo planetu Zemlju, a
koja isto kao i mi osećaju bol. Inače, dokumentarac
je zaista skroz profi urađen, edukativno, kratko,
jasno, bez preterivanja i patetike.
Earthlings je podeljen na 5 delova, prvi deo se
bavi surovim sudbinama napuštenih kućnih ljubi-
maca, drugi deo je o ubijanju životinja radi hrane, i
taj deo mi je i napotresniji jer ono što se dešava u
klanicama, zatim u tim ogromnim fabrikama za ga-
jenje svinja, krava i kokoški, to je samo dno-dna,
znači niže nego ljudski, ako se uopšte može niže. A
o masovnom ručnom klanju delfina i ostalih mor-
skih sisara može poseban tekst da se napiše. Nema
zbora da ovi ljudi koji rade po tim klanicama mora-
ju biti psihopate, ili to ili vremenom oguglaju, zais-
ta mi nije jasno o čemu se tu radi, jer empatija je
empatija, ako kolješ ručno kravu ti jednostavno mo-
raš to da osetiš, a da ne pričamo uopšte o klanju
jagnjadi koja bukvalno plaču za vreme klanja. Zlo.
Treći deo se bavi ubijanjem životinja radi kože i
krzna, i tu se nalazi i po meni najužasnija scena u
celom ovom filmu, kada neki jaran ručno dere krz-
no sa neke valjda lasice i to naživo, i na kraju vidi-
te tu životinju skroz odranu koja je i dalje živa i
pomera se, scena bukvalno ko iz Karpenterovog
The Thing, a jasno joj se vide oči koje nas posma-
traju. Tajac.
156
 Četvrti deo bavi se maltretiranjem i ubijanjem ži-
votinja radi puke zabave, dakle rodeo, korida, lov,
cirkusi, zoološki vrtovi itd. Za zoo vrtove imamo od-
ličan domaći primer Beogradskog zoo vrta, no to je
priča za sebe. Poslednji, peti deo, posvećen je naj-
kontroverznijoj ljudskoj akciji, eksperimentisanju
na životinjama u naučne svrhe, e to je tek bolest,
al' ne bih sad o tome, znači pogledajte obavezno
ovaj dokumentarac jer je jako edukativan, i mislim
da bolji uvid u ovu tematiku za sad ne postoji.

157
Lost in Woonsocket (2007)

Režija: John Chester

Trajanje: 81 minuta

Humana (joj, što ne volim tu reč) pričica o dva ja-

rana koji pomažu beskućnicima širom SAD-a po
principu slučajnog nabasavanja na ulicama, zatim

158
upoznavanja, i onda ih komotno povežu sa donatori-
ma, dakle sa ljudima koji imaju keša a žele da po-
mognu, i to tako skroz fino funkcioniše. Posle 10
godina takvog akcijanja dobili su i svoju TV emisiju
na A&E kanalu putem koje propagiraju takav pozi-
tivan stav, dakle neko pomogne tebi, ti pomogneš
nekom drugom i tako se to širi, ljudi se povezuju.
Put ih je ovaj put odveo u gradić Vunsoket (Woon-
socket) u državi Roud Ajland, inače mojoj omiljenoj
američkoj državici na istočnoj obali, i ne bre, to ne-
ma veze sa Lavkraftom (H. P. Lovecraft). Na ulici
nailaze na beskućnika i notornog alkoholičara Mar-
ka, koji živi u šatoru u jednom šumarku sa još jed-
nim drugarom slične sudbine. Nude mu pomoć da
ga odvedu na detoks kliniku za skidanje sa alkoho-
la, da ga povežu sa pravim ljudima, da bi našao po-
sao i vratio se svojoj porodici koju je napustio pre
mnogo godina. On pristaje i kreće priča, naravno
ovo je samo početak, pravi zaplet nastaje kada se
posle mesec i jače dana Mark, sada skroz strejt,
vraća da pronađe svog šatorskog drugara Norman-
da, koji i dalje živi na ulici.
Poučna i jako dirljiva priča, čak mi je i suze na
oči naterala u jednom trenutku, jer znam koje je
zlo taj alkoholizam, koliko može da razjebe porodi-
cu, da uništi u principu dobrog čoveka. Svaki dan
gledam naše očeve koji su nekad bili bre normalni
ljudi, kako su se sakrili od svog ovog našeg zla ko-
je se dešavalo 90-ih pa i dan danas evo, kako su se
bukvalno sakrili iza tog alkohola, jer nisu znali ka-
ko drugačije da se izbore sa svim tim ludilima. Zna-
či dok smo mi mlađi štek tražili u drogama, oni su
to isto radili samo sa alkoholom, i to je istina samo
159
takva, mož' samo da se lažemo. Samo što ljudi ne
žele da priznaju da je i alkohol droga, jer je to soci-
jalno prihvatljivo, jer može da se kupi u svakoj pro-
davnici, na svakom kiosku, gde god da odeš to te
čeka, slave, svadbe, sahrane, nove godine i sva os-
tala sranja. I što je još gore, sa heroinom se barem
zna, heroin ubija brzo, nema foliranja, a alkohol je
podmukao, ubija te lagano, godinama, a usput sje-
bavaš i sebe i svoju porodicu. Naravno postoji i taj
faktor genetske predispozicije, pošto su nam i pre-
ci naravno bili alkoholičari, a dedovi posebno, ali
to nikako nije izgovor, a posebno za nas koji pijemo
samo da bi se razvalili, jer znam po sebi, ja nikad
nisam voleo alkohol, kad su svi u osnovnoj školi po-
činjali da piju ja sam se toga gnušao, jer na prvom
mestu ne volim taj ukus, ja sam fan gustog soka od
kajsije, a ne tog ljutog pića, i onda kad sam počeo
da pijem tamo sa 22 godine onda sam bio u fazonu
daj da to sabijem i da se odvalim, i zato nikad ni-
sam voleo pivo jer mora da se loče i loče da bi ima-
lo efekta, nego isključivo žestinu, rakiju naravno,
jer šta, uzmeš pola litre onog najgoreg plastikanca,
one loze, i to je to, sabiješ ga i kraj. E sad jebiga,
nisu svi takvi, ima ljudi koji zaista vole da piju, npr.
vole ukus piva, pa sednu pa gustiraju, ili tako neko
piće, ali i to je zajebano, jer onda vremenom posta-
neš tzv. alkoholičar dolivač, tako da obrni, okreni,
najeb’o si.
Mada svaka čast ljudima koji mogu da kuliraju,
koji ono, dođu popiju koju čašicu rakijice i kao OK
su, to kod mene nema, jer gde je prva tu je i druga,
otvori se dizna i to onda ide do kraja, zato sam i
morao da skroz batalim alkohol. Znači il' piješ full
160
il' uopšte ne piješ, dakle ni kap. Jebiga, al' to je ta-
ko, i ako slučajno jednog lepog dana (u Marinkovoj
Bari) odlučim da se uništim skroz, uništavaću se
ko čovek nekom pravom, hardkor gudrom, ubrza-
no, a ne da se mrcvarim alkoholom decenijama, za-
jebi me sa tim. Inače, prejaka muzika u filmu, bend
se zove Hudson Bell.

161
Nietzsche and the Nazis (2006, DVD)

Trajanje: 166 minuta

Odličan rad koga zanima tema, dakle ovo nije

klasičan dokumentarac nego predavanje sa ilustra-
cijama, forma možda najsličnija Zeitgeistu. Naš do-
maćin, profesor Stiven Hiks (Stephen Hicks), u
prvom delu objašnjava suštinu nacionalsocijalizma,
da bi na sredini postavio pitanje kako je moguće
da se takva jedna ideologija pojavila i uzdigla u Ne-
mačkoj kakva je tada bila, dakle jedna od najna-
prednijih svetskih država sa najvećim umovima u
mnogim oblastima, i gomilom nobelovaca. U dru-
gom delu predavač nam objašnjava Ničea i njego-
vu filozofiju i to jako koncizno i lepo, tako da će
vas zainteresovati da ukoliko već niste upoznati sa
Ničeom, da istražujete dalje, ali i oni koji nisu baš
u fazonu da iščitavaju taj buljuk knjiga, ovo je sa-

162
svim dovoljno da se čovek upozna sa osnovnim na-
čelima njegove filozofije. JA, kao pobornik ultranihi-
lizma Karla Pancrama, uživao sam u ovom
predavanju jer je autor sve to lepo razložio i izložio
razgovetno, staloženo, baš onako kako treba da iz-
gleda predavanje. Priča se vrti (kako ružan izraz)
oko toga da svaka ideologija ima svog filozofa na
koga se poziva, pa su tako komunisti imali Marksa,
a nacisti su sebi uzeli Ničea, i naravno da nije slu-
čajno što su birali mrtve ljude, jer Niče da je bio
živ komotno bi ih oterao u tri lepe pizde materine,
a kontam i Marks komuniste. Dalje, nacisti su, ka-
ko to obično biva, skroz pogrešno tumačili Ničea,
mada je moguće da je bio i onaj trip što je babi mi-
lo. Npr. Gebels je bio jedan od najučenijih nacista
u vrhu vlasti pa je opet pogrešno tumačio Ničea i
prilagođavao ga svojoj priči. Ali bilo je i tački gde
su se neka Ničeova razmišljanja skroz poklapala sa
nacističkim.
Isto tako danas ovi naši domaći nacisti, Ljotićev-
ci i ta ekipa, što ih ja od milja zovem naci-ološ jer
su mi nekako dragi i simpatični, veoma rado citira-
ju Ničea ubeđeni da je to zapravo TO, no ovde je
čovek isporučio gomile dokaza i citata iz Ničeovih
radova da to nikako ne može biti TO. E sad, da ja
ne bih dalje prejudicirao, bolje sami pogledajte ovo
predavanje, izdvojite 3 sata da u krugu porodice
kako i priliči za Božić pogledate ovo predavanje, a
verujte mi na pisanu reč, vredno je svakog minuta,
jer je veoma edukativno, a posebno za nas što smo
lenji sa čitanjem knjiga.
Inače, baš pre neki dan, ničim izazvan, sam u’va-
tio da iznova pročitam Zaratustru, ali pošto je pra-
163
voslavna džamahirija opet u euforičnoj ekstazi, te
slavi Božić, po ko zna koji put na pogrešan datum,
danas se valja osvežiti Ničeovim Antihristom, jer
belog luka je ponestalo, pojeli penzioneri u strahu
od gripa. E sad, jebiga, neko će reći, kako to na po-
grešan datum, ali evo pojašnjenja. Siguran sam da
ovde ima ljudi koji se sećaju brutalnog hita Zorice
Brunclik iz 90-ih koji ide vako: „Evo već je Božić, a
tebe još nema, počinju snegovi...“, a ja postavljam
pitanje, koga bre to nema? Naravno, naivan čovek
bi pomislio iz ovih stihova da ona čeka svog dra-
gog (Kemiša) za Božić gajbi, a on nikako da stigne
jer je u švaleraciji, ali čitajući između redova ot-
krio sam da je onaj koga zapravo nema sweet baby
Jesus, ali zašto ga nema? Pa logično, zato što Rusi i
Srbi slave Božić po pogrešnom kalendaru, i to na-
ravno iz čistog inata, i naravno da beba Hrist ne
može da se rodi ako se već rodila 14 dana ranije.
Zar to nije logično? Inače, Hrišćani su noćas opet
orgijali oko paganske vatre, probudi me zvuk zvo-
na sa ove naše instant crkve već negde oko 5, pola
6. Eh, da su barem orgijali. I da, jaka poenta za
kraj, naime, da bi mogli da porazimo naciste jed-
nom za svagda profesor poručuje da moramo da ih
skroz razumemo, da im uđemo u šesnaesterac, što
se kaže, ali nažalost baš tu su se mnogi zajebali i
zato nije ni čudo da je Mein Kampf i dan danas jed-
na od najprodavanijih knjiga u svetu.

164
Timothy Leary's Dead (1996)

Režija: Paul Davids

Trajanje: 80 minuta

Retko ko je imao tako bogat i živopisan život kao

Timoti Liri, u narodu poznat i kao psihodelični gu-
ru, čovek koji je upoznao svet sa LSD-jem, čovek

165
koji je ostavio nemerljiv uticaj na pop-kulturu, a sa-
mim tim i na čitavu današnju civilizaciju. TURN
ON, TUNE IN, DROP OUT, mantra koja je zakrivila
tok kontrakulture 60-ih. U posedu sam jedine nje-
gove knjige prevedene na srpski, Fragmenti seća-
nja aka Flashbacks, kratko autobiografsko delo
koje je izašlo '83. ali je Liri prevario smrt i živeo
sve do '96. kada je umro od raka prostate. Ta knji-
ga je dosta uticala na mene jer sam je kupio '97. ka-
da sam imao jedva 20-ak godina, a tada sam
uzimao LSD, tako da mi je pomogla da skontam da
LSD nije droga za zajebanciju, nego da ima i dub-
lje značenje, i Liri je definitivno uz Kolmana, Basa-
ru, Čarlija, Džoan Baez, Dži Dži Alina, Jadranku
Stojaković, Pancrama, i još neke tako zanimljive fa-
ce, jedan od mojih heroja.
U ovom biografskom dokumentarcu imaćete prili-
ke da čujete priče i vidite brdo arhivskog materija-
la iz čitavog Lirijevog života, od izbacivanja sa
Harvarda '63. gde je predavao psihologiju, i to pod
optužbom da je studentima delio LSD, preko ekspe-
rimentisanja sa zatvorenicima u Korkoranu dok je
LSD još bio legalan, pa onda naravno Haight-Ash-
bury i čuvena vila u državi Njujork, gde je cela ta
ekipa profesora i studenata koja se odmetnula sa
Harvarda, mogla slobodno da uzima LSD daleko
od očiju države, zatim jurnjave sa zakonom zbog
marihuane, hapšenja, surova presuda od 20 godina
robije, bekstvo iz zatvora u septembru 1970, šuro-
vanja sa partijom Crnih pantera koja ga je štititila i
skrivala, i iskusan beg u Švajcarsku godinu dana
kasnije, pa sve do '96. kada je konačno napustio te-
lo.
166
 Pošto je znao da će uskoro umreti, Liri i sam sve-
doči u ovom dokumentarcu, skroz spreman za put
koji mu predstoji, čak Liri smrt ovde naziva ultima-
tivnim iskustvom, nečim što je zapravo pozitivno, i
svako ko je eksperimentisao sa LSD-jem zna tačno
o čemu deda Liri govori. No, šta je dalje bilo, dakle
ni tu nije kraj, to neću da vam otkrivam, pogledajte
film jebiga, jer ako slabo šta znate o Liriju ovo će
vam leći ko jako edukativan dokumentarac, i ve-
oma zanimljivo iskustvo, a za poznavaoce Lirijevog
lika i dela, jedno izuzetno podsećanje na legendu.

167
Vinyl (2000)

Režija: Alan Zweig

Trajanje: 110 minuta

O kolekcionarima ploča, ali pravim kolekcionari-

ma, fanatičnim, na desetine hiljada komada pa sve
do milion. Tu ima baš pretty zanimljivih faca, near-
dy likova, ali i naizgled regularnih, a tu je i stan-
dardna izolacionistička politika koja svakako ide uz
to. Inače, to opsesivno skupljanje može da bude sa-
168
mo u vidu hobija, ali ima i ljudi koji zaista presluša-
ju sve te ploče koje nabave. Upoznajemo lika koji
nema više mesta u stanu za ploče pa ih drži čak i u
kupatilu. Jedan se u'vatio posla da pobriše prašinu
sa svih ploča, te da bi to uradio kako valja, svaku
je stavljao na gramofon, i puštao ih da se vrte i ta-
ko ih brisao, i kako kaže, trebalo mu je 3 godine da
pređe sve, tvrdi da ima oko 50.000 ploča. Jedna fa-
ca je rešila da nabaci sve ploče koje su ikada izda-
te, bez obzira dal' su na engleskom ili ne. Tu oni
objašnjavaju krucijalnu razliku između vinila i CD-
a, zašto vinil ima vrednost a CD nema skoro pa ni-
kakvu. Sećam se kad je Koja iz Discipline počet-
kom 90-ih propagirao ploče a gnušao se CD-a, pa
sam ga ja čak i poslušao te kupio uređaj bez CD
plejera, čak sam izričito odbio CD plejer iako je raz-
lika u cifri bila skoro pa nikakva, ali eto, i Koja je
ubrzo izdao fazon te krenuo da izdaje svoje albume
na CD-ovima, a ja ost’o bez CD plejera sve do kraja
90-ih. Jebiga, ko sluša Koju tako prođe.
Liku koji se selio u manji stan u kome nije bilo
mesta za celu njegovu kolekciju, 2.000 komada je
preteklo, te je odlučio umesto da ih pokloni nekom,
da ih sve baci u kontejner, i to u kontejner odakle
ih niko neće uzeti, a sve to samo iz razloga da bi
on jedini imao te ploče i niko posle njega. I te „ga-
ražne prodaje“, po dvorištima u predgrađima, kada
ljudi odluče da se oslobode „đubreta“ ili da proda-
ju sve što im ne treba sa gajbe, te iznesu raznu svo-
ju imovinu za vrlo male pare, a među njima se
nađu i odlične i u nekim slučajevima veoma raritet-
ne ploče, e to je samo jedno od pojila za ove vinil
fanatike.
169
 Inače, autor je i sam opsesivni kolekcionar, tako
da nam uporedo priča o nekakvim mišolovkama ko-
je je postavio oko svojih ploča, jer je primetio da su
mu miševi atakovali na kolekciju. Ovaj film se po-
red tog weird-zajebantskog dela najviše bavi opse-
sivnim aspektom gomilanja. Dakle, opsesija, ploče
kao zamena za nešto što navodno fali u životu.
Samo jednom sam imao priliku da naletim na
pravog kolekcionara u Beogradu, i to ono, baš full,
od zida do zida, pa u tri reda, al' mi nije dao da
uđem u sobu sa pločama, mog’o sam samo da privi-
rim. U svakom slučaju, odličan dokumentarac za
one koji su i sami imali iskustva sa pločama i svim
tim ludilom, pa evo čak i ja, mada nisam pazario
ploču ima 10 godina sigurno, ali i pored toga pom-
no čuvam moju skromnu kolekciju od 80-ak koma-
da. Naravno u tih 80-ak komada barem 20 sam
nasledio od tetke, ali sam i prodao neke ploče koje
nisam slušao, pa sam tako prodao Bold, Insted, Ear-
th Crisis, naravno sad mi malo i žao, al' jebiga, tak-
vo vreme bilo. Al' zato ALL, Descendents, Laibach,
Ignite, Nations on Fire, Bad Religion, Shelter itd.
etc, to ne dam nikom, ma ni na pozajmicu. Svoje
ne dam, tuđe mi ne treba, i taj rad. E sad, kad bih
imao para to bi već bila druga priča. A imam i dos-
ta singlica, uglavnom su to nasleđene old school
domaće singlice, ali imam i Firestorm od Earth Cri-
sisa, i to je tol’ko jako, to ne bi nikad prod’o. I ta-
ko, da se i ja malo prokurčim, u fazonu „quality not
quantity“. Odličan weird dokumentarac, i ovo je va-
istinu prajsles, vredno svih 110 minuta.

170
Garlic Is As Good As Ten Mothers
(1980)

Režija: Les Blank

Trajanje: 51 minuta

Evo konačno jednog Blankovog dokumentarca

koji se može laičkim rečima opisati. Bukvalan pre-
vod naslova ovog dokumentarca vam je, ja se na-
dam, jasan, ali srpski jezik je tol’ko bogat, da je
kod nas dovoljno reći samo BELI LUK JE MAMA,
pa da svi skontaju poruku. Blank je ovaj put baš
uzeo stvar za ozbiljno pa tako možemo da čujemo
od raznog običnog sveta za šta je sve beli luk do-
bar, mada to u nas ljudi možda i ponajbolje znaju,
dakle, na prvom mestu snižava krvni pritisak, a što
171
sam i sam mnogo puta proverio, jer kad jedem beli
luk ja padam u komu, tj. tol’ko mi se spava da mo-
gu da potvrdim da ima jače dejstvo i od ovih sedati-
va, znači samo legeneš i u komatoznom si stanju,
pa je čak i buđenje mučno.
Jebote bre, po ovom dokumentarcu, ovi Amerika-
nci u sve stavljaju beli luk, mada ni mi nismo puno
bolji, ali ja ga npr. najčešće izbegavam jer mi stva-
ra apokaliptičnu gorušicu, nije mi dobro uopšte, i
jedini put kad sam spreman da žrtvujem svoj želu-
dac za stvar, je kada keva pravi boraniju, jer jebeš
boraniju bez luka beloga, bez zajebancije. Eh, sad
se setih još jedne situacije, kada je npr. sočivo na
meniju, pa se turi malo zejtina sa belim lukom, e to
je pravo zezanje, nit' jeftinije hrane nit' moćnijeg
okusa. Sočivo konza, vaistinu konza. Naravno, ove
razne kobaje to ne računam, tu nisam baš ni sigu-
ran čega sve ima od tijeh „začina“, ali zato kraljev-
ski rad je sudžuk. Nek umre svako (od muke) ko ne
voli sudžuk!
Inače moj ćale ubiva, al' baš ubiva beli luk, po-
sebno zimi, ali kontam da je to masovna pojava,
uostalom svi znamo za one priče da kao štiti od gri-
pa, prehlade i svi drugi izgovori tog tipa, ko da ne
mož' da se kaže: „Volim bre beli luk, volim, i šta mi
možete?!“. Al' kao eto, gistro mi ga šatro, no nema
veze, meni je sve to zapravo jako simpatično, ceo
taj stav „ja sam seljak u srcu i duši, kome se ne svi-
đa može da ga puši“ i slične akcije.
Najjači je lik koji priča kako je po završetku
Španskog građanskog rata narod u Španiji glado-
vao, kako nije bilo bukvalno ničega, bilo samo pa-
dajza, malo hleba, i naravno belog luka, i to ih
172
održalo, na tome su preživeli. A dugo vremena u
Sjedinjenim Državama beli luk nije bio baš tako po-
pularan, sve do nedavno, čak su vođene i kampa-
nje protiv njega, zbog smrada navodno, dok npr. u
Evropi skroz obrnuto, u Evropi to vekovna, ma šta
vekovna, milenijumska bre tradicija.
Naravno gde je Les Blank tu je i moj miljenik Ver-
ner Hercog koji govori o upotrebi belog luka u nje-
govom genijalnom filmu Nosferatu: Phantom der
Nacht (1979), i uopšte o tom verovanju da se vam-
piri navodno plaše belog luka. Pored njega u filmu
se pojavljuju razni GARLIC fanatici koji ono, baš
obožavaju beli luk, čak to više podseća na neku
subkulturu ili religijski kult, a od milja ga zovu
STINKING ROSE, dakle SMRDLJIVA RUŽA, što je
skroz awesome naziv, zar ne? Genijalno bre. U fil-
mu smo svedoci nebrojenih i veoma zanimljivih na-
čina kako sve može da se upotrebljava beli luk, pa
čak nekih forica mislim i da nema u domaćinstvima
ovih krajeva, a tu je i par full recepata sa sve tutori-
jalima. I najtoplije vam preporučujem ovaj pis, jer
pored te GARLIC MANIJE, ovaj film i te kako otva-
ra apetit. Dakle, VR'.

173
Solitary Confinement (2010, TV)

Trajanje: 46 minuta

Solitary confinement, u nas poznatija i kao sami-

ca, samara ili samuraj, doduše naše samice veze
nemaju sa ovim američkim, kod nas kad te bace u
rupu to je kraj, puk’o si u najavi, dok američki za-
tvori imaju kakve takve standarde, tako da su ćeli-
je malko veće, otprilike, lupam 2x5 metara, što i
nije tol’ko loše kada uporedimo to sa npr. samica-
ma u CZ-u. Dalje, svi se sećamo iz nebrojenih doku-
mentaraca kako to iznutra izgleda, to je skroz
čisto, radni sto, krevet, što se kaže nova gradnja,
klozetska šolja od metala koja može odlično da se
oriba, dakle higijena, dok u CZ-u moraš ladno da
staviš plastičnu flašu punu vode u rupu od kenjare
da ne bi pacovi noću izlazili da napastvuju, i narav-
no kod nas je sve u old school betonu, tako da si ga
zimi najebo. Dakle, što se toga tiče Ameri su dale-
174
ko, daleko ispred nas, i tek ovaj najnoviji specijalni
zatvor će da liči na nešto, mada je i on pravljen sa-
mo za povlašćene, za organizovani kriminal & shit,
a garantujem vam da bi svaki robijaš iz Zabele i Mi-
trovice sve dao da može da ima takve uslove, iako
ovi kao kenjaju da je strožije gistro-šatro, ej bre,
na kompjuter imaju pravo, a da ne pričamo o život-
nom prostoru. Ista stvar je i sa Hagom, ja kad sam
video one „ćelije“, ja nisam verov’o, šta kurac kao
teško im tamo, muče se gistro, bre banja robija, fo-
liranje obično za neuk narod.
U zatvorima širom Sjedinjenih Država više od
80.000 ljudi boravi po tim, ja bi ih rađe nazvao „izo-
lacijama“, jer zaista, ono nije za porediti sa ovim
našim ćumezima, ono je 5 zvezdica fazon samo ako
si spreman da se povinuješ striktnim pravilima po-
našanja. E sad jebiga, problem nastaje kada ljudi,
koji tu i inače dolaze po kazni, provedu tu i po ne-
koliko godina, pa popucaju samo tako sa mozgovi-
ma, jer naučno je dokazano, prezentovani su ovde i
neki eksperimenti sa pacovima, da čovek koji pro-
vede određeno vreme u takvoj izolaciji, da nema
šanse da ne poludi, tako da se neki totalno povuku
u sebe, drugi skroz odlepe (psihoza), treći postanu
još agresivniji nego što su bili, ali je odlika svih
njih da postaju jako, jako paranoični, te se javlja
snažan iracionalan strah od ljudi i otvorenog pros-
tora.
Valja još napomenuti da zatvorenik u ćeliji provo-
di po 23 sata dnevno, dakle samo sat vremena ima
pravo da izađe u solo „šetnju“, i to ne na vazduh
nego u zatvoren prostor, u „vežbaonicu“, koja je za-
pravo samo par kvadratnih metara veća od ćelije.
175
Pošto robijaši dođu u izolaciju, cilj te ustanove je
da ih izoluje po kazni, tako da nemaju pravo na
fizički kontakt sa bilo kim, jedino stražarima mogu
da se obraćaju i to samo kada ih ovi cimaju ili kad
naprave neko sranje, i ko u takvim uslovima total-
ne deprivacije svih čula provede ma samo par me-
seci, logično počinje da se menja, tako da ovde
svedoče ljudi koji su i preko 10 godina tako zatoče-
ni. Npr. deda Čarli se nalazi u jednoj takvoj ćeliji, s
tim što on prima na stotine pisama dnevno pa mu
nikad nije dosadno, a i tu postoji nekakav sistem
nagrađivanja, pa tako ako se povinujete pravilima
možete da dobijete čak i TV, i tako neke privilegije,
ali zato za najmanji prekršaj sve to može i da vam
se ukine očas posla. Za najmanju glupost dobijete
npr. 6 meseci dodatne izolacije, a da ne pričamo o
većim prekršajima, o blokiranju vrata da straža ne
može da ih otvori, o razmeni poruka, tzv. „peca-
nju“, o samopovređivanju, o paljevinama, i svemu
onome čega dokon čovek može da se seti tokom tih
meseci i godina izolacije.
Zaista odlična dokumentarna studija, jer se najvi-
še bavi tim psihološkim aspektom izolacije i kako
ona pogubno deluje na pojedinca, i u takvim situ-
acijama čovek je sam sebi ubedljivo najveći neprija-
telj, dakle ne straža niti bilo koji spoljašnji faktor,
nego isključivo ljudska psiha i samoća, jer tako je
priroda to uredila i tu nema boga. Strašna, tužna is-
tina.

176
I Was Possessed by God (2000)

Režija: Caveh Zahedi

Trajanje: 27 minuta

E, pas’te, ovo je jako zanimljivo. Jaran koji je

im’o neverovatno iskustvo kada je prvi put probao
halucinogene pečurke, sada želi da ponovi tu akci-

177
ju, ali ovaj put je doveo čoveka da to snimi. Navod-
no, prošli put ga je zaposeo Bog i svašta dojaja je
doživeo, pa sad želi to da ovekoveči. Toliko o filmu,
a sad malo ja. I ja sam, kad sam bio mlad i polu-
lud, voleo tako da eksperimentišem na sebi, i to
skroz solo na gajbi, doduše u standardnom nema-
nju keša za prave halucinogene ja sam se okrenuo
ovim socijalnim verzijama, tatulama i sranjima,
konkretno atropin mi je bio najzanimljiviji kao naj-
dostupniji od svih tih akcija. E sad, pošto ovo čitaju
i maloletnici, ja neću otkriti kako se može na vrlo
lak način doći do ovog izuzetno moćnog halucino-
gena, ali ću obnarodovati njegovo dejstvo, tj. ono
šta sam ja putem tih mojih „eksperimenata“ otkrio.
Prvi put kad sam se susreo sa tim otrovom, drugar
mi je reko uzmi 5—10 kapi, nikako preko toga, ja
ga poslušao, ali nisam bio zadovoljan dejstvom, ta-
ko da sam u svom autodestruktivnom fazonu slede-
ći put popio celu bočicu, iz fazona kad je bal nek je
madball. Naravno, ja nisam imao kameru kao ovaj
jaran, pa sam istripovo da svoja zapažanja snimim
pomoću kasetofona. Ali avaj, osim uvodne reči gde
sam rek'o koliko je sati, popio sam tolko i tolko
atropina, ništa drugo se nije čulo, tako da mi je eks-
periment u celosti propao. E sad, nije eksperiment
propao što sam ja bio neozbiljan nego zato što sam
se već posle par minuta totalno oduzeo, al' totalno.
Dan kasnije, pronašla me šveca u stanju sličnom
shizofreniji, s tim što ovo zlo ima taj rad da ti ogra-
niči memoriju na nivo zlatne ribice, tako da se ja
99% akcija ne sećam. Ko je probavao artan, akine-
ton i tako te ludomile, zna o čemu pričam, dakle
jedna totalna zatupljenost, stupor je možda najbolji
178
izraz za to stanje, gde ti lek prekida sve moguće
misli, i negativne i pozitivne. Naravno, kod težih,
paranoičnih bolesnika, to i te kako ima smisla, jer
čim mozak krene da im stvara konstrukciju o zave-
ri ili nekoj drugoj opasnosti, taj lek jednostavno
prekine tu misao, i čovek ne zna ni šta je hteo, ni
gde se deo, s tim što kad se ti lekovi uzimaju u
određenim prepisanim dozama, to i nije tol’ko
strašno, mada sam viđao ljude koji nikako nisu se-
nilni a opet nisu znali gde su krenuli, otkud oni tu,
a kamoli kojim dobrom. E, u mom slučaju je to bilo
puta 100, jer je i doza bila toliko puta jača.
Sestra mi posle prepričavala, kaže iš’o sam jed-
no 100 puta u WC, valjda mi se pišalo, ali dok ja
stignem do klozetske šolje koja je od mog kreveta
udaljena jedno 4 metra, ja zaboravim gde sam
poš’o, i sa kojom namerom, a onda usledi logično
pitanje otkud ja tu pobogu, šta radim u kupatilu, ta-
ko da se brže bolje vrnem u krevet i posle minut po-
novo shvatim da mi se piša, i tako u nedogled.
Sestra je uglavnom umirala na te moje akcije, jer
je znala o čemu se radi, nije mi bio prvi put, mada
ja nisam umeo da joj objasnim šta sam tačno uzeo,
jer nikako nisam mog’o da razumem šta me zapra-
vo pita, i još bitnije, zašto me to pita, sreća pa su
postojali ti prekidi pamćenja inače bi upao u žešću
paranoju od tog propitivanja. Povremeno nisam mo-
gao da skontam ni ko je ona, ni otkud ona tu, tako
da ako bi malo okrenuo glavu na drugu stranu u
sledećem trenutku kad bi mi ponovo ušla u vido-
krug ja bi se istinski prepao, i pitao je otkud ti tu i
slično. Znači, jako zajebana rabota, a pravi cirkus
je nastao tek kada je pozvala naše roditelje.
179
 Dolaze ćale i keva, tripuju „evo ga, konačno je
stvarno poludeo“, istraumirali se ljudi, i ćale tu pre-
uzima ulogu „čuvara“ od sestre, samo što je on to
malo preozbiljno shvatio, pa je uvatio da me prati
u stopu, a fora je bila u tome što sam ja istripovo
da je on medved, a ja se najviše od svih životinja
plašim međeda, ali nisu to one prave hardkor halu-
cinacije gde ti vidiš medveda u punoj snazi, nego
krajičkom oka, čim se okreneš prema osobi haluci-
nacija nestaje, dakle sve haludže na atropinu se de-
šavaju na toj ivici vidnog polja, ima čak objašnjeno
u psihijatriji kakve su to halucinacije i zašto se jav-
ljaju, čitao sam, ne mogu sad da se setim jebiga.
Znači, ako si okrenut leđima ili bočno nekome sva-
šta tu možeš da vidiš, tako da sam ja u begu od
ovog medveda pokušao da se zatvorim u kupatilo,
sreća pa nisam mogao da skontam kako, jer da
sam se zaključao verovatno ne bi znao da izađem,
jer treba prvo skontati otkud ja tu, pa onda ko to
napolju lupa, kakve su to nemani zaposele vrata,
pa redom, i dok bi ja stigao do toga kako se otklju-
čati, već bi 10 puta zaboravio o čemu se tu zapravo
radilo, i onda sve ispočetka. Dakle, jedna vrteška
bez kraja, zatvoren sistem, ko Burduš na ringišpa-
lju, dok ima struje mašina radi, u ovom slučaju dok
ima atropina u moždanom sustavu, a imalo ga je
oho-ho, i ko zna koliko bi još to ludilo potrajalo da
me nisu odvezli na VMA, tamo me priključili na ne-
ke infuzije, pa sam se lagano spustio na zemlju, ali
i pored tog spuštanja ja sam umirao od smeha. Do-
lazi doktorka i pita me da joj kažem koje je boje nje-
na kosa, to kao test da vidi kolko sam prso, ja rek’o
vi ste plavi al' se farbate, i naravno u smeh, i ona
180
kao ma dobro je on, nije mu ništa, obično ljudi na
atropinu umesto mene vide čudovište, ja opet u
smeh, mislim se u sebi nisi me to pitala, pitala si
me samo za kosu. A najjača fora, to mi ćale kasnije
prič’o, kaže, krenem ja po ko zna koji put da pi-
šam, stignem do šolje, al' malo morgen, zaboravio
opet gde sam poš’o, i onda krenem da kopam po
WC šolji, po vodi, tražim nekakve dijamante il' ta-
ko nešto, navatam ih i pokazujem njemu, kao vidi
šta sam našao, a on mi kakav je pokvaren, uzme to
iz ruke i baci na tepih, samo da bi me zajebavao, i
ja onda to tražim po podu, ubi se tražeći, jer ko
zna kakve svetleće akcije su to bile kad sam se ja
toliko primio.
Ima tu još detalja sa tim halucinacijama, npr.
standardno, casual pričanje sa ljudima koji nisu tu,
opet ih vidiš samo krajičkom oka, i razgovor traje
taman tol’ko dok ne okreneš glavu i shvatiš da tu
nema nikoga. Sestra je imala malu kameru pa je us-
pela da u’vati detalj kad sam pričao sa Acom „bale-
tanom“, e sad ko je bio aktivan 90-ih zna o kom
liku se radi, moja tadašnja devojka se družila sa
njim. Posle sam hteo da ubijem sestru što nije duže
snimala, jer to je i bio cilj ovog eksperimenta koji
je krenuo po zlu, eh kakav bi to awesome materijal
bio da je bilo 10—20 minuta toga, jebiga.
Za kraj nauk, nikada, ali nikada nemojte da se za-
jebavate sa atropinom, jer pored toga što može da
se realno poludi, može i da se rikne od njega, dva
psihijatra su mi to potvrdila (a možda su me i slaga-
li?). Na drugu stranu atropin kao bojni otrov je sko-
ro pa savršeno oružije za obračun sa dušmanima,
al’ zaista ne bih sad o tome, jer ko zna kakvi sve
181
umovi ovo čitaju i šta bi sve moglo da im padne na
pamet. Uglavnom, ovaj dokumentarac je odličan
uvid u to šta čovek sve može da doživi tokom halu-
cinogenog tripa, s'tim što je ovaj za razliku od
mog, pozitivan, zdrav trip, znači ima neki cilj, nije
puko autodestruktivno iživljavanje. Dakle, jako za-
nimljivo i poučno, jer sve što ćete videti ovde nika-
ko nije gluma za kamere, sve je i te kako realno.

182
Antifa: Chasseurs de Skins (2008)

Trajanje: 65 minuta

Konačno, posle godinu i kusur dana od kako se

pojavio ovaj film, evo verzije sa engleskim titlom.
Dakle, sam naslov govori koja je tema, antifa - lov-
ci na skinse. Na samom početku dobijamo odličan
kratki istorijat skinhead pokreta od 60-ih pa do po-
četka 80-ih, kada na scenu stupaju naci-skinsi, a
183
kao odgovor na njihovo učestalo nasilje pojavljuju
se i antifa ekipe kojima se bavi ovaj dokumentarac.
Na prvom mestu tu su RedWarriors, takođe skin-
hedsi ali antifašisti, zatim Ducky Boys, ekipa sas-
tavljena većinom od crnaca, koja se još 70-ih
godina sukobljavala sa tzv. Rebelsima, jer naime,
pre pojave nazi-skinhedsa tu su bile razne druge ra-
sističke grupe koje su harale gradom, tako da su
Ducky Boys bili neka vrsta odgovora na tu priču.
Valja još pomenuti i grupu Ruddy Fox, koja je tako-
đe bila jedna od jačih u gradu, a pored ove tri eki-
pe, aktivne su bile i mnoge manje po svim
krajevima Pariza.
Kad se u Srbiji pomene antifa, velika većina od-
ma' pomisli na nekakve proteste, parole, zastavice
i sranja, ali ovo nikako nije ta priča, jer ovi ljudi su
se prvenstveno bavili otvorenim sukobima sa nacis-
tima, dakle tuče, borba za teritoriju, sačekuše, lov
po gradu kolima, znači nešto slično kao što su radi-
li skin-huntersi u Beogradu 90-ih, samo na daleko
ozbiljnijem i brutalnijem nivou. I kad sam već spo-
menuo skin-hunterse, moram da naznačim da je ta
ekipica po meni bila najbliža toj pravoj, realnoj an-
tifa priči u Beogradu, dok se danas raznorazni
predstavljaju kao antifa, ali svojim delima to slabo
pokazuju, jer retko ko od njih je ikada imao sukob
sa ovim našim „ekstremnim desničarima“, čast izu-
zecima. Moram još da pomenem i DC (Dedinje
Crew) na čelu sa bratom Icom, SHARP ekipu koja
je redovno premlaćivala naciste početkom ove de-
kade, uostalom bio sam svedok, pa i učesnik u par
takvih akcija. Naravno, ovde govorim samo o Be-
ogradu, Novi Sad je skroz druga priča, no ne bih
184
sad o tome, jer svako ko živi u Novom Sadu zna to
mnogo bolje od mene.
Vratimo se u Pariz. Momci iz ovih antifa ekipa su
slušali različitu muziku, različito su se odevali, ima
u filmu posebna priča i o tim stilovima, furali su
različite ideologije, ali su zato imali jedan zajednič-
ki stav koji ih je sve povezivao, pogađate, antifaši-
zam tj. antirasizam na prvom mestu. Pored
svedočenja mnogih old school likova koji nam govo-
re o tim surovim akcijašenjima 80-ih, tu je i dosta
arhivskog materijala pa i par snimaka tuča, a upo-
redo saznajemo i koje desničarske grupe su tada bi-
le najaktivnije, pa ima dosta i o njima. Nisu
izostavljene ni turbulencije među navijačima PSG-
a, što je takođe jako zanimljiva priča jer je njihova
trbina oduvek imala problema sa rasizmom, ali je
to eskaliralo tek kada su i naci-skinhedi počeli da
se pojavljuju na stadionu. Znači jako zanimljiv do-
kumentarac, veoma dobro urađen sa tehničke stra-
ne, i što je najbitnije nije smaračko-propagandnog
karaktera, nego predstavlja ovu priču prvenstveno
sa istorijske tačke gledišta, jer se ovde ne govori o
trenutnom stanju i sukobima, nego je film fokusi-
ran isključivo na 80-e godine prošlog veka.

185
Edge (2009)

Režija: Michael Kirchner, Marc Pierschel

Trajanje: 83 minuta

Kao jedan od prvoboraca Straight Edge „pokre-

ta“ u Beogradu, te nosilac spomenice '93, velika mi
je čast da vam baš ja predstavim dokumentarac na
koji čekamo već više od godinu dana. Pošto su doš-
li crni dani, nisam u stanju mnogo šta pametnoga
186
da napišem, tako da ću samo reći da je za mene
straight edge bio suštinski pank, dakle, hardkor-
pank u pravom smislu te reči, pank kakav je trebao
da bude u startu, ali nažalost nije uspeo da se izdig-
ne zbog gudre i alkohola. Jer setimo se, pank je i
nastao kao odgovor na taj „sex, drugs and
rock'n'roll“ fazon, da bi se na kraju pretvorio u isto
to, znači ako već odbacujemo sisteme vrednosti ko-
je nam nameće ovo bolesno konzumerističko druš-
tvo, pa logično je valjda da na prvom mestu
odbacimo alkohol i gudru, jer to su najistaknutiji
simboli tog društva, ustalom gudrom je uništena i
jedna od najjačih subkultura ikada, naravno radi
se o hipi pokretu 60-ih. Mislim, to je ono, klasičan
recept za svaki represivni sistem koji želi da se os-
lobodi mladih buntovnika koji bi da prave revoluci-
je il' bilo šta slično, lepo im puste na ulice jeftin
heroin i kraj priče, jer mlad čovek na heroinu, to
svi znamo, nikako nije u fazonu da talasa, njemu je
„dobro“ i on kulira u svom iluzornom svetu, mada
ako ćemo iskreno, isto važi i za sve ostale gudre,
gde bih eventualno izdvojio samo psihodelike na če-
lu sa LSD-em, jer to je jedina supstanca od koje mo-
že da se izvuče i korist ako se pravilno koristi, što
se kaže, u kontrolisanim uslovima, al' ne bih sad o
tome jer sam pisao već dosta na tu temu.
Dakle, straight edge kad se pojavio to je bio pra-
vi boom, pogodak u centralu, ali problemi po meni
nastaju kada su krajem 80-ih od svega toga napra-
vili pokret sa brdo nekakih pravila, a čim takvo ne-
što postane pokret tu dolazi i do uniformisanja i još
trista sranja, jebote odeš na koncert a ono svi na is-
ti fazon odeveni, čejn voliti i tako neka ludila, ja
187
sam se toga još tada gnušao pa se evo i dan danas
se gnušam kad odem na neki gig i vidim da je to
taj isti fazon. E baš zato je po meni jedina realna
verzija straight edga trebala da bude ova individu-
alistička sa laganim naginjanjem ka anarhizmu, i u
ovom dokumentarcu su Jan Mekej (Ian MacKaye) i
Rej Kapo (Ray Cappo) bacili odlične prijave na tu
temu, jer kada nešto postane pokret vrlo brzo se
pretvara u modu, što je i logično, jer niti jedan po-
kret nije imun na to, a ako ti to cepaš skroz solo,
kao svoj životni stil, to onda i ima smisla, znači, ne
mora niko da zna da si ti SXE osim tvojih prijatelja,
dok smo mi početkom 90-ih sa onim X-evima na ru-
kama i majicama, više ličili na neku klinačku ulič-
nu bandu nego na pokret. Vaistinu beše tako. Evo,
nek me neko slobodno ispravi ako grešim.
Uostalom, vrlo brzo je većina ljudi, pa i ja sa nji-
ma, iz tada zaista malešne BGD ekipe (30-ak njuški
u vr' glave) koja se okupljala oko bendova poput
Stonewalla, Unisona, Falldowna i Austerity, skrenu-
la u taj neki militantni fazon koji smo pokupili od
Slapshota i Chorus of Disapproval, i onda je logič-
no sve to otišlo u kurac. Naravno, i ova agresivna
priča je jako dobro pokrivena u dokumentarcu.
E, sad dolazimo do poente, šta sam zapravo hteo
da kažem. Htedoh reći da straight edge i mržnja ni-
kako, al' nikako ne idu zajedno, jer ako se setimo
tih ranih bendova, od Minor Threat preko Youth of
Today, ono što je najviše bilo potencirano u njiho-
vim tekstovima je bio taj positive attitude prema ži-
votu, ili positive outlook, kako se kome više sviđa,
znači da se voli život, da se pozitivno gleda na sve
probleme u životu, a ne ovaj militaristički fazon ko-
188
ji je bio prepun mržnje, i unosio crnilo u celu tu pri-
ču, jer npr. ja nikad nisam pozitivno gledao na ži-
vot, uvek sam bio pesimista, oduvek sam bio
skloniji toj tamnijoj strani, depresiji, nasilju, i tako
tim sranjima, tako da realno sve i da sam hteo ni-
sam mogao predugo da ostanem straight edge, jer
jednostavno nije to TO, to nisam ja, ne može ništa
na silu jebiga, a na drugu stranu imam drugare ko-
ji su i dan danas u toj priči, i njima to skroz leži jer
su takvi ljudi, pozitivni, bez zajebancije. I zato
uvek kažem, ja obožavam bendove kao što su Slap-
shot i One Life Crew, ali to jebiga nije staight ed-
ge, jer mržnja i nasilje nikako ne mogu da budu
deo straiht edge-a. Uostalom evo vam onaj doku-
mentarac Inside Straight Edge (2007), u kome je
SXE predstavljen kao nekakva ulična banda koja
premlaćuje ljude koji se gudraju i cirkaju, što ako
ćemo iskreno, više liči na neku skinhead priču ne-
go na pokret koji je trebalo da unese nešto pozitiv-
no u tu hardkorpank subkulturu. U svakom
slučaju, o svemu ovome je jako lepo ispričano u do-
kumentarcu, te vam ga naj-naj-toplije preporuču-
jem, a posebno me prijatno iznenadio Rej Kapo, jer
su ga pljuvali na sve strane, a on ovde isporučuje
možda i najrealniju, najiskreniju priču, no to proce-
nite sami. Još samo da napomenem, da je pored te-
ma koje sam naveo, ovde pokrenuta i priča o
animal rights aktivizmu, vegetarijanstvu, veganiz-
mu, pa i feminizmu. Jako.

189
Joy Division (2007)

Director: Grant Gee

Trajanje: 95 minuta

Neću vam ovde pričati o dokumentarcu jer kon-

tam da ko ceni Joy Division, taj je film već poodav-
no gledao, samo ću reći da je zaista odlično
urađen, dakle skroz na nivou, sve preporuke od me-
190
ne. E sad, uvek postoji to ALI, jer jedino smo mi,
pravi fanovi Ijana Kurtisa (Ian Curtis), možda osta-
li uskraćeni za malo detaljniju obradu njegovog sa-
moubistva, no to već prelazi u domen bizarne
radoznalosti pa i nekrofilije u neku ruku, mada ko
redovno prati blog jako je dobro upoznat sa onom
mojom gradacijom mrtvih umetnika, od prirodne
smrti od starosti kao totalno nebitne akcije, preko
pogibije u nesreći, overdoza, pa sve do samoubis-
tva kao ultimativnog vrhunskog čina, kojim umet-
nik dokazuje da je bio zaista „true till death“ u
pravom smislu te reči, dakle, sam je odlučio kada
će i na koji način da napusti ovaj svet, i to se jako,
jako poštuje, tj. barem ja to poštujem. Znači, od fa-
ce kao što je prvi vokal Laibacha, Tomaž Hostnik,
preko Nika Drejka (Nick Drake), do Kurtisa, narav-
no ima ih još dosta ali sam ovde izdvojio muzičare,
jer npr. od strip crtača bi to bio Čarls Kramb, le-
gendarni burazer Roberta Kramba, pa onda ovi
razni pisci, da ih ne imenujem, uglavnom kontam
da ste skontali šta htedoh reći.
Prvi put sam se susreo sa Joy Division '96. i to
na jako neobičan način, naime tad sam bio sa jed-
nom curom iz Zemuna, zvala se Natalija, i uglav-
nom kako to obično biva na početku svake veze,
istripovali smo da ja njoj snimim na jednu kasetu
kompilaciju moje omiljene muzike, a ona meni svo-
ju, znači baš onako kako je kasnije opisano u odlič-
nom romanu High Fidelity, samo što je ovde to bilo
obostrano jer je i ona obožavala muziku baš ko i
ja. Naravno, pošto smo se tek upoznali ja sam hteo
da joj se predstavim kao emotivan, nežan i dobar
dečko, pa sam joj tako na kazetu nabacio klasike
191
sa kraja 80-ih i početka 90-ih kao što su Descen-
dents, Snuff, NOFX, Ignite, ali sa posebnim osvr-
tom na ALL i njihovu vaistinu genijalnu pesmicu
She's My Ex. Ko je sluš’o zna. Uglavnom, nabacio
sam joj kazetu na kojoj je bilo i HCpunka a i pank-
rok-melodike, jer jebiga, zaista ne bi bilo u redu da
sam joj snimio npr. Madball ili još gore, ONE LIFE
CREW, daleko bilo, a uostalom znao sam da to ne
bi ni slušala, a ja sam hteo da joj dam nešto što je
slušljivo, i mislim da sam uspeo u tome.
A sad malo o tome šta je ona meni snimila. Pošto
danas malo bolje poznajem muziku, znam da se ra-
dilo o tzv. britpopu ili je možda indie rock bolja
definicija, no nije ni bitno, čim vam budem na-
broj’o bendove biće vam jasno o čemu se tu radi.
Dakle, The Smiths, Pixies, The Cure, Morrissey, So-
nic Youth, Dinosaur Jr. i Joy Division. Ja kad sam to
pustio prvi put i čuo da je onako lagana muzika, ja
sam rek'o sebi ma nema šanse ja ovo da slušam,
šta je bre ovo, kakva je ovo narkomanska muzika i
slično. Ali vremenom, malo po malo, mic po mic, ja
to sluš’o i sluš’o, i totalno se apsolutno primio ko
nenormalan, a posebno na one 2 najdepresivnije,
„samoubilačku“ pesmicu Moriseja Every Day is Li-
ke Sunday i prelepu There is a Light that Never Go-
es Out od the Smiths, i to me samo tako zabolo jer
me udarilo tamo gde sam najslabiji, jer ja sam u su-
štini depresivac, zapravo depresivan tip osobe ako
uopšte postoji ta podela, i ta pesma me pronašla i
izvukla to iz mene jer sam ja to uporno potiskivao
ovom malo agresivnijom muzikom. Dalje je sve išlo
kako je išlo, zavoleo sam bukvalno sve bendove sa
te kasete, a posebno Moriseja, the Cure i Joy Divisi-
192
on. Nažalost, u međuvremenu sam tu kazetu izgu-
bio tj. nemar moje sestre je došao po svoje, ali sam
zato napravio sebi kompilacije skoro svih pomenu-
tih bendova, i dan danas čuvam te kasete, evo baš
juče sam slušao the Cure, a the Smiths su uvek ra-
do viđeni i u mp3 formatu.
Tu priča dobija zamajac već iduće godine, jer
sam ja u to doba svirao u jednom beogradskom HC-
punk bendu pod imenom Unison, te smo redovno
svirali po Beogradu pa i skoro celoj Srbiji, i tako,
pošto sam ja ponajviše obožavao pesmicu LOVE
WILL TEAR US APART pade mi na pamet ideja da
bi bilo awesome da se to samo malo obradi i da je
sviramo po nastupima, jer se baš odlično uklapala
u mračnjački fazon koji smo tad cepali. I uvatimo
mi, malo je sredimo, ubrzamo naravno, iseckamo
gde treba, tako da na kraju nije imala strofe već sa-
mo refren, ali baš je dojaja ispalo, refren je iš'o: Lo-
ve, Love, Love will tear us apart again, pa opet
Love, Love, Love will tear us apart again, i tako u
nedogled mada je trajala jedva minut, baš kao kla-
sičan HCpunk sing-along trip, sa prepoznatljivom
bass linijom (ja svir'o bass). Mislim da smo je '98.
svirali na par koncerata ali je fora bila u tome da je
retko ko izvalio da je to zapravo bila obrada JOY DI-
VISIONA, svi su mislili da se radi o nekakvoj našoj
novoj pizdariji, znači užas, i ja se baš skenjao jer
sam mnogo gotivio tu pesmicu. Uglavnom, mislim
da i dan danas postoji snimak sa neke probe ili bo-
otlega na nečijoj kaseti, verovatno kod pevača Sto-
leta, no treba ga uloviti.
Pošto sam vas dovoljno izmaltretirao svojim me-
moarskim frustracijama iz rane mladosti, sad bih
193
se vratio na Kurtisovo samoubistvo kao ključni deo
ove priče koji je nažalost zapostavljen u dokumen-
tarcu. Npr. nije pomenuto na koji je način izvršio
samoubistvo, nije rečeno da se obesio, nije rečeno
čime se obesio, i što je najbitnije, nije rečeno koji
je, za ovaj blog jako bitan film, gledao pre tog pos-
lednjeg čina. Pa naravno, gledao je Stroszek, jedan
od najjačih Hercogovih filmova, a koji je sniman u
Plejnfildu (Plainfield), a svi znamo koja američka
pop ikona je obitavala u tom gradiću-seocetu, Ed
Gin braćo i sestre, Ed Gin, jedan jedini Edi. E sad,
to baš i nema neke posebne veze sa samim samo-
ubistvom, jer Kurtis nije mogao da zna na kojim lo-
kacijama je sniman film, a i što bi ga to zanimalo,
on bre bio pesnička duša, nije se ložio na te serij-
ske ubice i boleštine. Ono što bi možda moglo da
ima veze sa suicidom je atmosfera u filmu koja je,
malo je reći, jako, jako čudna i zbunjujuća, i ko to
još nije gledao ooobavezno da overi. Naravno, ne
tvrdim ja ni da se on sad ubio baš zbog atmosfere
u tom filmu, nema to veze sa vezom, ali ipak tu ima
nečega čim je pre samog čina pogledao taj film i
odslušao Igi Popovu pesmicu The Idiot. Ostavljam
svakome da to tumači na sebi svojstven način, ali
činjenice nam govore da je glavni razlog za samo-
ubistvo bila njegova teška bolest, naime imao je
epilepsiju i to baš onaj najgrđi, najekstremniji
oblik, tako da je non stop bio na hardkor lekovima
koji su ga bukvalno ubijali, pa je tako čas bio OK
raspoložen a onda bi upao u duboku depresiju na
samo DNODNA, dakle jedno tužno stanje veoma
slično bipolarnom poremećaju, samo u ovom sluča-
ju izazvano lekovima za epilepsiju koji su tada bili
194
u opticaju, jebiga ipak je to bila '80. godina, i ovog
18. maja će biti tačno 30 godina od njegove smrti.
Ian Curtis R.I.P.

195
Incident at Oglala (1992)

Director:Michael Apted
Trajanje: 87 minuta

26. juna 1975. godine, dvojica federalnih agena-

ta, u lovu na jednog prestupnika, „zalutali“ su u Pi-
ne Ridge rezervat Oglala Sijuks Indijanaca, u
Južnoj Dakoti, gde su počeli da pucaju, na šta su In-
196
dijanci odgovorili vatrom. Naravno, Indijanci poj-
ma nisu imali da se radi o FBI agentima, te su ih
poubijali ko zečeve. Ovo je bio samo jedan u nizu
incidenata koji se odigrao u Pine Ridge, te je fede-
ralna policija rešila da se konačno obračuna sa In-
dijancima, i već sutradan taj mali rezervat je bio
opkoljen sa preko 300 federalnih agenata koji su
tražili osvetu. Ko se seća genijalnog spota Rage
Against the Machine za pesmicu FREEDOM sa pr-
vog albuma, e tu je opisan upravo ovaj slučaj, a
uvek sam se pitao o čemu se tu zapravo radi, i evo
odgovora konačno, a čak su u spotu korišćeni i de-
lovi iz ovog dokumentarca.
Umešani u pucnjavu su uspeli da pobegnu iz re-
zervata ali ih je FBI ubrzo navatao, i dvojica Sijuk-
sa optuženi su za ubistvo federalnih agenata, ali su
oslobođeni na sudu, te je usledilo neviđeno štelova-
nje dokaza i svedoka od strane FBI, a sve u cilju da
bi osudili bilo koga. Na kraju je samo jedan čovek,
Leonard Peltier (Leonard Peltier), osuđen za oba
ubistva, a videćete i kako. Inače, Peltier se i dan da-
nas nalazi u zatvoru jer je osuđen na dve doživot-
ne, a sledeći parole hearing mu je zakazan za
2024. godinu. Ako vam se svidi ovaj rad obavezno
pogledajte i Kanehsatake: 270 Years of Resistance
(1993) i Waco: A New Revelation (1999). Umalo za-
boravih, u ulozi naratora pojavljuje se Robert Red-
ford, ako nekog to uopšte i zanima. Toliko.

197
Solo (2008)

Režija: David Michôd, Jennifer Peedom

Trajanje: 58 minuta

Ovaj dokumentarac izaziva slične emocije kao i

Grizzly Man (2005), dakle jako surova i potresna
priča, a samim tim i dobra. Fanatični australijski
avanturista, Endru Mekoli (Andrew McAuley), i po-
198
red toga što ima ženu i malog sina, odlučuje se da
napravi suicidalni poduhvat, tako što će biti prvi čo-
vek koji je u kajaku preveslao od Australije do No-
vog Zelanda. Za nas koji nismo baš jaki sa
geografijom, tj. sa tim razdaljinama, jer na karti
sve to deluje jako blizu, tu je Google Earth da se
proveri kol’ki je zapravo manijak bio ovaj lik. Što je
najgore, on je možda i najsvesniji od cele support
ekipe da su ogromne šanse da se neće vratiti živ,
ali i pored toga gura dalje, znači nešto ga očigled-
no goni. I vaistinu, SMRT je jako zavodljiva, a po-
sebno na takvim mestima kao što su visoke
planine, pećine, i po meni najstrašnije: otvoreno
more. E sad, zašto se neki od nas tolko plaše otvo-
renog mora? Moje je mišljenje da to ima neke veze
i sa strahom od visine, jer u suštini otvoreno, dubo-
ko more, je zapravo jedna ogromna provalija od
par kilometara, i čovek koji se nađe da pluta na tak-
vom mestu, ne može a da mu ne padne na pamet
taj užas ispod njega, i oseti se jako sićušnim, dok
npr. kad skačeš sa padobranom ili bandži, ti jbga
znaš, zapravo sasvim jasno vidiš čega sve ima is-
pod, a ovde ti pojma nemaš dal' će ajkula da te do-
vati ili koja već nepoznata morska neman, jer
velike morske dubine su najneistraženija mesta na
planeti, čak stručnjaci tvrde da se navodno više
zna o površini Meseca nego o tim dubinskim vuko-
jebinama.
Jedared sam imao priliku da se i sam nađem u
dubokom moru i to u Grčkoj, vozili smo se brodi-
ćem mog teče na pecanje, naravno to nije bio oke-
an kao u ovom slučaju, ali bilo je poprilično
duboko, pratio sam sonar pa sam video, ali i da ni-
199
sam video, samo kad izvališ skoro pa crnu boju mo-
ra to je barem za mene znak da ispod toga ko zna
koja je dubina i čega sve tu ima. Naravno, moj šalji-
vi teča me peckao da skočim u more da se okupam
jer je izvalio da mi nije bilo baš najprijatnije, i ja ka-
kav sam kompleks skočim. čim sam ušao u vodu
već sam gledao na dole da vidim da nema nečega,
naravno ajkule su moj primarni strah jer u Grčkoj
ih ima, doduše u tim vodama okolo Tasosa one su
jako male, čak smo ih i pecali, ali ja sam uvek tripo-
vo da su to zapravo bebe, i da sigurno negde mora
da ima i majki, tako da dok sam bio u vodi tih par
minuta, nisam mogao da se smirim, panika me u'va-
tila, samo gledam dole al' džaba kad je sve crno.
Odvratan osećaj. Brže bolje sam se vratio na bro-
dić, i dok sam se peo zamišljao sam one scene iz Aj-
kula-filmova da baš u trenutku kad likovi krenu da
se pentraju opušteno nazad na brod, da ajkula izro-
ni niotkuda i ščepa ih svojim raljama.
Na drugu stranu, da nema tako tih ajkula najopu-
štenije bi moglo da se pluta po vodi u slučaju neke
nesreće gde bi brod npr. potonuo. Al' džaba kada
je meni još ko klincu usađen taj strah, jer sve je po-
čelo gledanjem Ajkule 3D krajem 80-ih u Odeonu,
a onda i dokumentaraca poput Opstanka, tako da
sam bio baš istraumiran. Uglavnom, uspostavio
sam tri stvari na koje nikad ne bi pristao: skok pa-
dobranom, banži, i da me neko ostavi na otvore-
nom moru. Hvala lepo, molim lepo.
I tako vam ovaj lik krenuo na surov put, znajući
vrlo dobro da ukoliko naleti talas od 10 metara da
njegovo kajakče to neće izdržati, pa je tako smislio
foru za ekstremne situacije, npr. kad je nevreme ili
200
noć, pa da voda ne bi ulazila u kajak, nabudžio je
neki kao „skafander“ za kajak, znači on bi se uvu-
ko skroz u kajak tako da bi se našao u ležećem po-
ložaju, gde bi mogao i da odspava, a preko tog
otvora bi navukao tu kupolu, koja bi ga štitila od vo-
de, vetra itd. A i ukoliko bi ogroman talas prevrnuo
kajak opet voda ne bi prodrla unutra, a njegovo bi
bilo samo da ga ispravi. S obzirom da je ova akcija
trajala 30-ak dana, onda možete da zamislite otpri-
like koja je to surova razdaljina. Sa sobom je poneo
i vodootpornu kameru tako da ima dosta materija-
la gde on vesla, gde priča o svojoj porodici, o svo-
jim strahovima dok odmara pod kupolom, i ko što
rekoh na početku, ovaj film je definitivno na tragu
dokumentarca Grizzly Man, jer ovaj čovek gine na
samo 80-ak kilometara od Novog Zelanda, dakle
pred samim ciljem. Njegovo telo nikad nije prona-
đeno, ali su našli kajak, sa dosta video materijala,
bez koga ovaj dokumentarac ne bi mogao da se na-
pravi. A ono što je najzajebanije, najpotresnije, je
njegov poziv u pomoć preko satelitskog telefona.
Surovo-odlična priča, obavezno pogledati.

201
The Trials of Darryl Hunt (2006)

Režija: Ricki Stern, Anne Sundberg

Trajanje: 106 minuta

U avgustu 1984. brutalno je silovana i ubijena

bela novinarka lokalnog lista u jednom gradiću u
Severnoj Karolini. Po telefonskoj dojavi svedoka ko-
ji se lažno predstavio, počinilac je bio crnac, i
202
skroz suludim sticajem okolnosti, policija pod priti-
skom medija hapsi mladog Derila Hanta (Darryl
Hunt), i tada kreće jedno od najbizarnijih suđenja
koje se pretvara u mučni proces koji je trajao čak 2
decenije. Policija u totalnom nedostatku dokaza po
starom dobrom običaju podmeće lažne svedoke, a
pošto je Severna Karolina na američkom jugu, tu i
rasizam uleće u priču, tako da Deril biva osuđen
na doživotnu robiju za nešto što je u startu bilo jas-
no da nije učinio. Posle par godina, baš zbog tak-
vog jalovog suđenja, vrhovni sud poništava
presudu i suđenje se ponavlja, ali zatucana porota,
sastavljena isključivo od belaca, i pored izostanka
bilo kakvih konkretnih dokaza, a pod uticajem tuži-
oca koji ih hvata isključivo na emocije, izjašnjava
se da je Deril kriv, i ponovo ga osuđuju na doživot-
nu. E, tu tek nastaje prava drama, u proces se
uključuju i Derilovi prijatelji pa i borci za ljudska
prava, a autori ovog dokumentarca počinju aktivno
da prate slucaj tamo negde od '93. kada je vrhovni
sud odbio žalbu Derilove odbrane gde ga čak i
DNK analiza isključuje kao mogućeg počinioca.
Dakle, svima je jasno da je Deril nevin ali policija
ne bi bila policija kada bi priznala da je napravila
grešku, i čovek provodi ladno 20 godina u zatvoru
da bi se na kraju ispostavilo šta se već ispostavilo.
Znači, pravi CRIME dokumentarac HBO produkci-
je, i može opušteno da se kaže, odma' iza Paradise
Lost, i džaba svi dokazi, džaba zdrav razum, kad
upadneš u to vrzino kolo američkog pravosuđa gde
porota odlučuje, tužioci sebi nemilosrdno skupljaju
poene, a policija ko mafija štiti svoje ljude, tu uvek
strada na prvom mestu pravda, a nevini ljudi robija-
203
ju godinama, i mnogi životi bivaju upropašćeni.
Najpotresniji detalj u ovom fimu je kada vidite Deri-
la kako je izgledao ko klinac kada su ga uhapsili i
kako je izgledao kada su ga konačno oslobodili pos-
le 20 mrtvih godina, i jeste činjenica da ova priča
ima kakav takav hepi end, al' brate, 20 godina robi-
je bukvalno ni za šta, totalno ubije u pojam.

204
Traces Of Death — Box Set Volumes
1–5

Konačno sam iskop'o i ovo ZLO, dakle radi se o

Traces of Death serijalu koji je neuporedivo brutal-
niji, a samim tim i jači od Faces of Death, jer je na
Faces većina materijala stejdžovana, znači scene
su uglavnom budžene i to baš onako očigledno da
ponekad bude i smešno, a na Traces kol'ko sam ja
ispratio skoro sve je 100% pure uncut UŽAS, a i se-

205
rijal je noviji, prvi deo je pušten '93. godine a pos-
lednji 2000. A i ovo su pravili neki metalci, kontam
likovi koji su 80-ih odrastali uz Faces of Death i slič-
ne Mondo akcije, i onda bili u fazonu, braćo ovo je
bre smešno, aj' napravimo pravi shock, realno
ZLO, i vaistinu, ovi likovi su totalno u tom tripu, a
o tome govori i muzička podloga u vidu bendova
poput SINISTER i DISMEMBER, što odlično pasuje
ovakvim ljudskim užasima, pa je mnogo zajebanije
od bilo kog drugog shockumentary serijala. Sve
prati zlokoban naratorski glas koji nam pojašnjava
dešavanja na malim ekranima. Jedino što su mogli
da izbace te nesreće na moto-trkama jer to baš
smara, a sve ostalo je skroz na nivou, posebno su
zanimljivi most-brutalni snimci sukoba demonstra-
nata sa pubovima koje sam ikada video, a vala vi-
deo sam ih baš dosta. Nije pisalo o kojoj zemlji je
reč al' podrazumeva se da je neka Azija u pitanju.
Al' ubedljivo najzajebanija scena je snimak ultrade-
formisanog deteta (neko crnče je u pitanju) i prvih
pola minuta tripuješ da takvo nesto sigurno mora
biti mrtvo jer u tom obliku nikako ne može da ops-
tane, al' onda beba počinje da mrda ručicama i no-
žicama i nastaje totalni užas...

Kao bonus prilažem rivju koji sam pisao 2007. za

VOL. 3:

VOL. 3 počinje snimcima masakra na Markalama

u Sarajevu. Zatim sledi serija samoubilačkih bom-
baških napada širom Palestine, pa onda afričko

206
zlo, masovno obrezivanje dečaka u old school fazo-
nu, zatim žrtve kamenovanja, a sve to uz death me-
tal i grindcore soundtrack, od Pungent Stencha do
Benedictiona. Narator nas pomalo predramatičnim
glasom vodi kroz sve ovo objašnjavajući svaki de-
talj tipa: „Krv izlazi iz rupe od metka dok bolničar
pokušava masiranjem srca da oživi čoveka, kako
on pritiska tako krv sve više izlazi...“, tako da bude
pomalo i smešno u nekim trenucima. „Voz je be-
skućnika prepolovio na pola, ali ga je ostavio u živo-
tu jos 30 minuta“ i tome slično, uglavnom „naš“
narod kaže „klin se klinom izbija“, i to i te kako va-
ži u ovom slučaju, jer što više gledaš ovakvo nešto
to si više ravnodušan, i sve manje ti je gadno, ogu-
glaš jednostavno. I sva ova sakaćenja ljudi i nisu to-
liko strašna koliko su posebno jezive i tužne scene
masakra na 100-tine delfina u jednoj pitomoj uvali,
i upravo takvi snimci uz borbe pasa i borbe sa biko-
vima su pravi dokaz da je pakao tu oko nas, na
Zemlji (“How could Hell be any worse when Earth
alone is such a curse? Fuck Armagedon, this is
Hell” by Bad Religion). Dakle, navodno se osuđuje
ubijanje ljudi a ovo ubijanje životinja iz zabave je
kao OK. Ljudi su bre stoka tj. „Humanity is the de-
vil“ što rekoše momci iz Integrity. Samo metak u
potiljak je rešenje za ljudsku rasu, bez puno emoci-
ja, ništa lično. Znači, „final solution“ al' za celo čo-
večanstvo, bez izuzetaka. I bre serijske ubice su
prema ovim zlotvorima ko rani hrišćani, bogobojaž-
ljive, bogougodne komšije, al' bez zajebancije. Kak-
vi crni Aušvici, ceo svet je jedan veliki logor smrti.
I tu onda nema nevinih (“Pathetic lives, every se-
cond someone dies” by Deicide), smrt svima!!!
207
 Inače, dok sam sticajem okolnosti radio u Zatvor-
skoj bolnici Centralnog zatvora na psihijatriji (ta-
mo gde je sad ovaj iz Jabukovca), između ostalih
akcija nosio sam i leševe preminulih pacijenata sa
4. sprata peške jer ne mogu da stanu nosila u mali
lift (ljudi tamo u 99% slučajeva umiru od starosti
jer nema ko da ih pokupi, da potpiše za njih da bi
ih pustili na slobodu) tako da sam skroz oguglao
na ove ljudske leševe, ali ovo sa životinjama je ipak
malo too much. Uglavnom, ta „bolnica“ je bila jed-
no grozno iskustvo, al' sam tamo bar imao čast da
upoznam sve bitnije likove sa domaće mass muder
scene, i notorious VOBa, i Milića Milića, matorog
satanistu što je zakl'o majku, i pitomog drvoseču
Đošu što je maljem ubio svoju babu misleći da je
demon, pa čak i onog iz BIA što je zbog paranoidne
shizofrenije poubijao svoje kolege sa posla, ma sa-
ma elita je u pitanju. Ništa ispod pokušaja ubistva
tamo ne puštaju. Stroga selekcija, nema zajebanci-
je. Dakle, najtopilije vam preporučujem da pogleda-
te barem ovaj Traces of Death 3, čisto da vidite
čega sve tu ima, a i šta je to tako ljudsko što nam
je tol’ko blisko.

208
The Staircase (2004)

Režija: Jean-Xavier de Lestrade

Trajanje: 360 minuta

Od reditelja Oskarom nagrađenog dokumentar-

ca Murder on a Sunday Morning (2001), evo slede-
ćeg masterpisa koji je po meni daleko jači od
prethodnika. Filmovi imaju sličnu tematiku, bave

209
se suđenjima za ubistva, ali ovo je skroz drugi ni-
vo, a i rađen je u formatu mini TV serije od 8 epizo-
da po 45 minuta, no ne dajte da vas to zbuni. Jeste,
nismo do sad imali priliku da se susretnemo sa
ovakvom dokumentarnom formom, ali verujte mi,
postoji skroz realan razlog zašto je to tako urađe-
no. Dakle, molim za malo pažnje.
Decembar 2001. godine, država Severna Karoli-
na. Pisac i kolumnista Majkl Peterson (Michael Pe-
terson) osumnjičen je za ubistvo svoje supruge.
Ono što je na početku izgledalo kao nesmotren pad
sa visokog stepeništa potpomognut kombinacijom
alkohola i valijuma, dakle nesrećan slučaj, pretvori-
lo se u optužbu za brutalno ubistvo, jer je autopsi-
jom utvrđeno da su povrede na glavi mnogo teže
nego što bi mogle biti samo od pada, i sumnja se
da je upravo Majkl naneo te povrede supruzi tupim
predmetom. Policija posle hapšenja između ostalog
pleni i kompjuter osumnjičenog i tamo nalazi Majk-
love tajne, duhovi prošlosti isplivavaju na površinu,
and all hell broke loose...
Ovaj dokumentarni serijal prati slučaj od samog
početka, pa tako možemo da vidimo i kako se tim
odbrane priprema za suđenje, kako optuženog uče
kako da se ponaša u sudnici kada bude svedočio, a
i ovako, zatim testiraju svedočenja eksperata, u
ovom slučaju svetski poznatog forenzičara Henrija
Lija, gde posle gledanja njegovog videa sa eksperti-
zom svaki član tima iznosi svoje mišljenje, tj. dal'
ga je ekspert ubedio, i šta bi još valjalo dodati, i
uglavnom sve ono što do sad nismo imali prilike da
vidimo u dokumentarnim filmovima a vezano za
proces pripreme za suđenje.
210
 Naravno, centralni događaj je samo suđenje, pa
tako imamo priliku da ispratimo sve od uvodnih re-
či okružnog tužioca i branioca, preko unakrsnog is-
pitivanja gomile svedoka, onako baš detaljno, znači
ništa bitno nije propušteno. Mediji, razume se, od
suđenja prave cirkus pa je pokazana i ta strana u
ovom filmu. I vaistinu prajsles materijal, jer sa kra-
jem svake epizode nešto vas goni da gledate dalje,
jer zaista nema šanse da se izvali šta će se sledeće
desiti, pa sam tako ja u komadu odgledao svih 8 de-
lova verovali ili ne, dakle preko 6 sati materijala, e
sad jebiga, možda sam ja fanatik pa nisam baš me-
rodavan, ali vas zamoljevam da pogledate barem
prvu epizodu, pa ako vam se ne svidi batalite, a ja
garantujem da je ovo 101% genijalno.
Ako ste voleli Paradise Lost (film, ne bend, mada
ni rana faza benda nije loša) pa aj' i Capturing the
Friedmans, provereno će vam se svideti i ovaj mas-
terpis, jer ovo je čak u nekim segmentima i jače od
pomenutih. Da baš ne preterujem, stavio bih ovaj
rad tu negde odma' uz Paradise Lost, jer ne bih da
grešim dušu (koju nemam) pa da izjavim da je jače,
jer ipak Paradise Lost ima tu specifičnu, neponovlji-
vu atmosferu ruralne Amerike, ali definitivno ovaj
film ulazi u sam vrh CRIME dokumentaraca, i iskre-
no me zanima ko će prvi da se doseti da po ovome
snimi igrani film (ladno već snimiše film u međuvre-
menu), jer ovakvih genijalnih priča iz stvarnog živo-
ta zabeleženih na traci nema baš puno. Pa čak i
doskočice advokata tokom suđenja, izvale svedoka,
emocije Majklove porodice koja ga je podržala, ne-
verovatni obrti tokom istrage i suđenja, sve je to
odlično upakovano, i što kaže ovaj lik u engleskom
211
plotu „features more twists than a legal bestsel-
ler“, dakle bre realni triler, bez zajebancije. Poodav-
no se nisam ovoliko oduševio, jer ipak je ovo žanr
koji preferiram kad su dokumentarci u pitanju. I ni-
je problem, ja možda jesam laik, zapravo zasigurno
sam laik, ali ovoliko znam da procenim da je film
VR'. A da ne bude kako samo ja lupetam, evo i na
IMDb je ocena 8.5/10 od 411 glasova. Znači MUST-
MUST-SEE.

212
Paradise Lost 2: Revelations (2000)

Režija: Joe Berlinger, Bruce Sinofsky

Trajanje: 130 minuta

6 godina posle ubistava, 3 godine posle prvog

emitovanja Paradise Lost na HBO-u, dokumentarca
koji je '96. digao puno prašine i uzbunio javnost či-
tave Amerike, i podelio je na one koji su ubeđeni

213
da su tri tinejdžera nevina i da je pravi ubica i da-
lje na slobodi, i na one druge koji su apsolutno uve-
reni u njihovu krivicu i smatraju ih za monstrume i
sataniste, autori snimaju nastavak sa novim dokazi-
ma i nekom vrstom epiloga na celu ovu zaista po-
tresnu priču. Demijan je i dalje na Death Row gde
čeka na izvršenje smrtne kazne injekcijom, a druga
dva momka su na doživotnim robijama bez prava
na pomilovanje. I dalje u pozadini ide Metallica sa
melodijama Sanitarium, Unforgiven i Nothing Else
Matters, na koje čovek ne može a da se ne naježi
čak i da nikad nije čuo niti jednu od ove tri okultne
pesme. U filmu se sasvim jasno vidi, što je i naju-
žasnije od svega, ko je pravi psiho u celoj toj priči,
iako možda nije baš ta osoba ubica, ali kao što to
uvek biva, pravda je zaista slepa, al’ bukvalno, i dr-
žava kada jednom nekog osudi ona ne pristaje da
prizna grešku jer bi to naravno otvorilo još 1000
novih sličnih slučajeva, a policija i dalje bezobzirno
gura svoju priču i šititi svoje ljude. Inspektor koji
je radio na slučaju i pored svih propusta i dalje tvr-
di da Džesijevo klimavo priznanje (klinac sa IQ
73?!) nije dato pod prisilom i pretnjama, a sudija i
pored svih novih momenata potencira da nigde ni-
je pogrešio, da se porota izjasnila, i da su pravi
krivci 100% u zatvoru. Ispred suda, na dan kada za-
seda žalbeno veće u vezi odluke o žalbi na Demija-
novu smrtnu presudu, sa svih strana Amerike
okupila se grupa ljudi koja je uverena u nevinost
ova tri mladića. Njihova priča, razgovor sa porodi-
cama osuđenih posle ovolike vremenske distance,
svedočenje nezavisnog forenzičara koji je ponovo
detaljno pregledao sve činjenice i dokaze iz ovog
214
kontroverznog slučaja, i potresne scene iz zatvora
gde ova tri momka govore o svojim uništenim živo-
tima, daju ovom filmu posebnu težinu kakva se ret-
ko viđa u dokumentarnim filmovima. Najgori
osećaj u svemu ovome je vrlo velika šansa da je
pravi ubica, monstrum, i dalje na slobodi i da nevi-
ni ispaštaju samo zato što su nosili crne majice i
pantalone, što su slušali Metallicu, i što su smatra-
ni za „weirdous“ u svojoj školi. To je verovatno nji-
hov jedini zločin. A nama ostaje samo da sačekamo
rasplet ovog slučaja, jer u pripremi je treći Paradi-
se Lost, gde bi stvar trebala konačno da se razreši,
a nevini momci puste na slobodu, dakle, SLOBODA
ZA WEST MEMPHIS THREE !!!

215
The Weather Underground (2002)

Režija: Sam Green, Bill Siegel

Trajanje: 92 minuta

THE WEATHER UNDERGROUND je u početku

bila samo radikalna frakcija jedne pacifističke stu-
dentske organizacije koja se borila mirnim protesti-
ma protiv rata u Vijetnamu. Kako su sukobi u
Vijetnamu bili sve intenzivniji, tako je nastala i ova
216
grupa koja se parolom „Bring the war home“ zala-
gala da se stvori okruženje nalik ratnom, i to u
sred SAD-a, i to sa ciljem da narod više ne bi mo-
gao da zatvara oči pred ratom koji se odigravao u
Vijetnamu. Prvu akciju su izveli leta '68. kada su or-
ganizovali demonstracije u centru čikaga pod nazi-
vom „Days of Rage“, gde su unapred najavili da će
se sukobiti sa policijom ukoliko se ova bude pojavi-
la (A.C.A.B.). Naravno ta akcija nije u potpunosti
uspela jer se pojavilo samo 200-tinak ljudi ali su
oni ipak krenuli u protest ulicama Čikaga naoruža-
ni bejzbol palicama i usput lomili sve pred sobom,
a posebno izloge banaka i sve te simbole američke
imperije. Naravno, ubrzo ih je sačekao jedan pove-
ći kordon policije i kada su videli da nema nazad
jednostavno su se zaleteli na taj kordon i tu je nas-
tao haos, policija je pucala bojevom municijom pa
je bilo i dosta ranjenih. Naravno, ovo je samo prva
njihova akcija koja je bila i najblaža, a usledili su
neki mnogo ozbiljniji napadi na sistem, tako da je
američko javno mnjenje bilo šokirano time šta se
to izrodilo iz peace & love hipi pokreta 60-ih. čak
su se i ozloglašeni Crni panteri ogradili od njih jer
su ovi bili isuviše militantni, a i tvrdili su za Weat-
her Underground (WU) da su anarhisti i komunisti,
što u to doba i nije bilo baš najpopularnije u SAD-
u. FBI je tada imao čak i poseban odred koji se ba-
vio samo WU što dovoljno govori o tome koliko je
ova grupa bila ozbiljna. Crni panteri su ubrzo uga-
šeni kao grupa, prvenstveno zbog ubistva njihovog
glavnog čoveka, Freda Hamptona, u navodnom
obračunu sa policijom, ali WU je nekako i dalje ops-
tala i pored svih pritisaka i represije. Posle prve
217
bombaške akcije bili su prinuđeni da se povuku u
totalnu ilegalu i odatle su akcijali sve do '80. godi-
ne. O svim vidovima njihove borbe (koja uključuje i
podmetanje bombi i sve što se podrazumeva pod
akcijama prave urbane gerile) koja je trajala od
'68. pa sve do kraja 70-ih godina, govore bivši čla-
novi ove grupe od kojih su neki danas na doživot-
nim robijama zbog „terorizma“. Ovaj film možda
najbolje ukazuje na to koliko je zajebano opstati sa
takvom jednom militantnom grupom u borbi protiv
sistema na duže staze, i zašto velika većina današ-
njih „revolucionara“ pribegava rađe peacefull me-
todama, jer ovi ljudi iz Weather Underground su
praćeni, proganjani, prisluškivani, i životi su im
bukvalno sistematski uništeni od strane FBI-ja.

218
Belgrade Follies (1997) aka Poludeli
ljudi

Režija: Goran Marković

Trajanje: 42 minuta

Dokumentarac Gorana Markovića posvećen stu-

dentskom protestu ‘96/‘97. godine. Potrefilo se ne-
kako da sam baš te '96. bio brucoš (naravno nikad
završenog fakulteta) tako da mi je sve to leglo baš
onako, pravo, sudbinski... al' umalo. Inače, mene
su te šetnje i duvanje u pištaljke jako smarale, al'
baš jako, gnušao sam se toga, tako da sam išao sve
iščekujući neku pravu akciju, pravi protest, šibanje
sa murijom, incidente, nerede i to, što se naravno i
obistinilo i to oho-ho više puta, i barem zbog toga i
zbog tih par ljudi koje sam upoznao, mogu da ka-
žem da je vredelo cimati se ta četiri meseca, dodu-
219
še ne mogu da kažem da sam bio baš najredovniji,
jer kad je počeo onaj cirkus u Kolarčevoj meni je
sve to postalo besmisleno i totalno dosadno, to ljub-
ljenje i grljenje sa murijom i slično, dok je na dru-
gu stranu nekim ljudima to bio vrhunac. Naravno, i
ono čuveno „Paja probija kordon“, ma zakuni se,
kao odjednom smo svi postali ponizni, i murija i pi-
jani studenti.
A tad je, gle čuda, vođa protesta Čeda Jovanović,
bio žešće desno orjentisan, jasno se sećam njego-
vih popaljivih govora punih nacionalnog, verskog i
ostalog sranja, doduše ni sastav studenata nije bio
puno drugačiji, tako da su se otprilike našli. Vredi
izdvojiti i čuveni Slobin kontramiting, kome je Mar-
ković, na moju veliku radost, posvetio jedan dobar
segment ovog filma, jer može lepo da se vidi kolike
batine su tad dobili fanovi Ivice Dačića i SPS-a u
sred Beograda, vaistinu prajsles momenti. Ono što
sam zapamtio a što se lepo vidi u ovom filmu je či-
njenica da je tog dana bila do tad nezapamćena
koncentracija murije na ulicama, i siguran sam, da
je tolko murije izašlo 5. oktobra kurac bi srušili Mi-
loševića tako lako. Uglavnom, nije loše pogledati
ovo i prisetiti se, pa onda pogledati ko je na vlasti
14 godina kasnije i ubiti se.

220
Berkeley in the Sixties (1990)

Režija: Mark Kitchell

Trajanje: 117 minuta

Svi smo, nadam se, čuli za Berkli, dakle univerzi-

tet kod San Franciska, ima svoj kampus, itd. etc.
ali šta se tu sve zapravo izdešavalo 60-ih, to nisam
siguran da svi znaju. Tu negde krajem 50-ih krenu-
lo se sa tim mirnim protestima pošto su tad postoja-
221
li razni ti civil rights, freedom of speech pokreti,
ali sve je to bilo još u povojima, tako da priča ne bi
ni dobila na snazi da se nije desio, da ga tako nazo-
vemo, jedan incident kada su studenti Berklija u
maju 1960. upali u Gradsku većnicu San Franciska
i to baš masovno, gde se u to vreme okupljala jed-
na jako čudna skupina naravno desničara i konzer-
vativaca pod imenom „House Un-American
Activities Committee“, a to su zapravo bile neke de-
de, neki šerifi, koji su tu odlučivali ko je u komunis-
tičkoj partiji i slično, uglavnom ispitivali ljude,
cimali ih i maltretirali, i u svojoj večitoj paranoji tri-
povali da komunizam zaista predstavlja pretnju po
američko društvo i taj njihov ubibože sistem vred-
nosti (American way of life), kao što i dan danas za
sve živo misle da je pretnja, al' tada je jebiga komu-
nizam bio u modi, pa su gonili između ostalih crna-
ca i boraca za ljudska prava, i one za koje su
sumnjali da su članovi omražene komunističke par-
tije, a ovi studenti im upali tu i krenuli da galame,
pa je policiji naravno rečeno da postupi po naređe-
nju, tako da su tada po prvi put šmrkovi korišćeni
unutar zgrade (?!?!) i to kontam oni za gašenje po-
žara, ali verovali ili ne, policija je to upotrebila i lju-
di koji su pružali nenasilan otpor su izgurani niz
one ogromne stepenice. I tako, beše to baš-baš mo-
kra žurka.
Uglavnom, tada je sve to još bilo u prvom onom
po meni „smor hipi“ fazonu, samo što oni to tad ni-
su nazivali hipi pokretom, oni su to tad zvali svojim
pravim imenom tj. nonviolent way of protesting il'
tako nešto. I to je tako trajalo još neko vreme, još
par puta, dok policija nije počela da bije palicama i
222
da hapsi, tako da je odlično prikazano u ovom fil-
mu da su još tamo 60 i neke, studenti Berkli univer-
ziteta prvi počeli da koriste razne vrste kaciga, od
onih workerskih pa do onih za motore, u obračuni-
ma sa policijom.
Znači, povežite sad samo današnje stanje u Srbi-
ji, gde ljudi veze sa mozgom nemaju, i 60-e u SAD,
i gde smo mi danas a gde su oni bili tada, jer mene
to dovodi do zaključka da li Srbi nisu baš najbolje
informisani kako to treba da se radi, ili da neko to
iskusno kontroliše šta SME protiv policije a šta
NE, a pošto znam da građani Srbije nisu baš nein-
formisani o dešavanjima preko, posebno ne danas
uz internet, mogu samo da zaključim da se neko tu
umešao, e sad ako pogledamo koji ljudi su na čelu
tih raznih organizacija (svi sarađuju sa murijom)
koje se danas sukobljavaju sa policijom, meni je
skroz jasno da je njima to i u interesu da to tako
mirno prođe, i zato i ne želim da učestvujem u bilo
kakvom vidu protesta niti jedne strane (leve, des-
ne, niti bilo koje) protiv REŽIMA tj. protiv tol’ko
brutalne policije kakvu nikad nismo videli na ulica-
ma ovog grada, dok se neke stvari ne dovedu na
svoje mesto jer mene zaista ne zanima, levica, des-
nica, ovi, oni, ko prvi bude uradio nešto iole ozbilj-
nije PROTIV POLICIJE a samim tim i protiv ovog
režima, ja gledam bre South Park i smejem se, ma-
da ove poslednje epizode baš i nisu za smejanje,
ovu poslednju bre ko da je Obama sam naručio ili
pisao scenario, tuga zaista kako je prs’o South
Park, al' danas je bolje i to nego dobijati bespotreb-
no batine na nekakvim parodijama od demonstraci-
ja gde policajac izgleda ko robokap sa svim
223
nadogradnjama a demonstrant ide goloruk sa even-
tualno kamenom ili u najekstremnijem slučaju nosi
baklju što je po meni isto jako smešno, jer realno,
što ćeš jadan sa tom bakljom?! Tuga.
To je kontam njima lepo dok su klinci, pa kad iza-
đu slike po novinama svuda po svetu da se hvale
svojim drugarima preko kao „vidi al' sve gori, al'
smo ih odvalili“, a onda posle pogledaš video sni-
mak i vidiš da se talasalo samo dok policija nije
stvorila taj kordon za napad i krenula na njih a oni
se razbežali kud koji (bešte noge, usraću vas), i to
je njima dojaja? Ja se ne secam da smo mi radili ta-
ko 90-ih protiv istog tog SPS režima, znači OK, juri-
li su oni nas nije sporno, dobijali smo batine, ali
bežali su i oni, bilo je načina da se policija pobedi
pa makar to bilo i na 10-ak minuta, a tih 10-ak mi-
nuta „SLOBODE“ je zaista OK stvar, verujte mi,
mnogi to nisu iskusili pa ne znaju, a danas?! Narav-
no, danas je policija mnogo jača i sve to zahteva
mnogo bolju opremljenost i organizaciju demons-
tranata bilo kojih, znači ko što rekoh ranije, POLI-
CIJA je „evoluirala“ (režim postao mnogo okrutniji
prema neposlušnima) tako da i ova druga strana is-
to tako mora da EVOLUIRA ili da NESTANE, tako
to ide, znači ako nisi spreman da se suočiš sa novo-
nastalom situacijom povuci se ili ćes večito dobijati
batine, bivati hapšen i ležati robiju, a nije da nema
načina — ima ih i te kako, al' neću ja o tome pisati,
svi to znamo, samo nikom nije stalo. Pa bre čak i
ovi koji se kao bune protiv EU, a realno im zinula
bulja za putovanja bez viza, znači čisto foliranje. I
sa takvim stavom, ti nema šta tu da se buniš, ćuti i
kenjaj.
224
 No dobro, ko po običaju opet sam skren’o na do-
maće teme ali to je u neku ruku i neminovno, jer
čim vidim da su, lupam, '66. u borbi sa policijom
zbog Vijetamskog rata studenti Berklija, navodni hi-
pici drogirani ološ, i koje su im već etikete lepili,
koristili kacige svih vrsta, motke i još razna sranja,
a mi danas 2008. u Srbiji glumimo ludilo, meni tu
nešto nije kako treba, znači paranois’o ja ili ne, ne-
ko tu nekog zajebava, e sad ko — zapitajte se sami
jebiga.
E, sad ću i ja vala da upotrebim taj akademsko-
građanski izraz APROPO, pošto vidim da je to da-
nas uzelo maha, pa aj’ i ja kao, jer ipak živim u Be-
ogradu jebiga, mislim, što večito samo ja da
budem stoka i da pišem samo „znači ovo, znači
ono“, ‘oću i ja u elitu jebiga. Znači APROPO ovog
dokumentarca, na početku sve to bejaše jako naiv-
no i nenasilno, a onda kako se bližio rat u Vijetna-
mu ljudi su skontavali da to neće na dobro da
izađe i došlo je do radikalnog zaokreta ali ne u
ovom našem, domaćem smislu, gde radikalno znači
puno demagogije a nimalo konkretne akcije, nego
baš ono, the radikalno, znači studenti su se uključi-
vali u sve vrste otpora, od ovih raznih „maštovitih“
pa do nabrutalnijih, gde su stvarane i militante or-
ganizacije poput Weather Undergrounda, a i Crni
panteri koji naravno nisu nastali u Berkliju su bili
jako povezani sa tom ekipom. I kad neko pomene
60-e i San Francisko većina ljudi prvo pomisli da je
to bio taj čuveni Haight-Ashbury i gomila hipika,
naduvanih, izdrogiranih i sve što ide uz to, ali ovaj
dokumenarac odlično pokazuje da nije sve baš bilo
tako kako su mediji plasirali, i naravno, bio je taj je-
225
dan deo koji je dolazio isključivo zbog te zajebanci-
je, zaista odlične muzike i naravno free sexa, ali
može da se vidi da su ovi likovi vezani za Berkli i
pored svog tog CVEĆA radili bogme i sa DRVE-
ĆEM, da ne kažem motkama, i to onim kuvanim, a
i može se opušteno reći, da su takođe među prvi-
ma učestvovali u borbi za ta neka osnovna ljudska
prava koja danas npr. crnci imaju a tada ih nisu
imali (ne samo oni naravno), pa onda taj anti-war
movemement, pa sloboda govora i još gomila stva-
ri koje danas deluju skroz normalno a tada baš i ni-
su, i upravo ovi ljudi su to svojim cimatanjem
iscimali, jer da nije bilo njih da se dovijaju na mno-
ge načine pa i da ulaze u otvorene sukobe sa polici-
jom, dakle, ne ko danas kada su studenti u većini
slučajeva pičketine, i ja mislim da do mnogih tih
promena ne bi ni došlo, jer promene kreću odozdo-
le a ne sad da se neki pametni „pravdoljubivi“ poli-
tičar doseti, pa se kao založi za njih u kongresu,
jer političaru je dobro, što bi se on cimao? Narav-
no, neko će sad reći — pa šta je falilo tim studenti-
ma, ni njima nije bilo baš tol’ko loše, pa jeste — ali
tad je postojala ta nepoznata strana reč SOLIDAR-
NOST, a danas je nažalost više nema, barem za Sr-
biju znam da je nema, i baš iz tog razloga nam se
sve ovo i dešava, sve ružno bre, i svi se nešto kao
bune pojedinačno, sebi u brk, al' dok nesreća ne za-
kuca i na njihova vrata neće se iscimati, a tada je
naravno već poodavno kasno. I tako, uglavnom mis-
lim da bi jako teško došlo do ovakvih promena bar
na tom planu slobode govora i osnovnih ljudskih
prava, jer stanje u Americi se odražavalo i na tadaš-
nje stanje u svetu, ko i danas uostalom. Neki se ne-
226
će složiti sa mnom naravno, al' šta ću im ja. Uosta-
lom, niko vas nije tuk’o po ušima da čitate ovo, idi-
te lepo pa nastavite da podmećete muriji leđa da
vas bije, jer za bolje niste ako ne kontate neke os-
nove stvari da ne mozeš ti da čekaš da te tamo ne-
ki „lider“ pokrene, znači OK da takva osoba postoji
pa i da razumem, ali pošto je NEMA i siguran sam
da je neće biti jako dugo, moraš bre SAM, ili tako
radiš ili ko što rekoh, ćutiš i kenjaš, šetaš parolice,
vičeš „UA“ i to ti je to. Ranije je bilo ono čuveno „iz-
ađi i bori se“, a danas je više fazon „izađi i žešće
smori se“, zar ne? Pa naravno.

227
POGOVOR AUTORA

Sve naslove navedene u ovom dokumentarnom

vodiču i još mnogo toga, možete naći na mom blo-
gu (http://abraxas365dokumentarci.blogspot.com), čis-
to da ne bude da ih nema nigde, mada svi koji
prate Abraxas blog već su upoznati sa tim, ali na-
dam se da ima i onih koji još nisu čuli za blog, jer
složićete se, malo bi bilo glupo čitati o dokumentar-
cima koje je praktično nemoguće iskopati, a samim
tim i pogledati. I uopšte, neke dokumentarce, a po-
sebno ove kojima sam ja naklonjen, jako je teško
naći na internetu i, iskreno, trebalo je da prođu go-
dine pa da pronađem pojedine radove, tako da mo-
žete opušteno da se smatrate povlašćenima, jer
pola filmova o kojima sam pisao u ovoj knjižici, do
juče su bili totalno, al’ totalno nedostupni širim na-
rodnim masama, i nadam se da moji izvori, ti među-
narodni pacovski kanali, neće presahnuti, mada
bizaran fazon dokumentaraca koji ja forsiram je
bukvalno na ivici istrebljenja. Sreća pa sam deli-
mično svestran po tom pitanju, jer naime, ima tu
još oho-ho podosta materijala iz drugih sfera doku-
mentarnog filma koji tek čekaju na obradu, što zna-
či da suše nikako neće biti, a blog će poživeti još
mnoga ljeta.

229
 Svi tekstovi prezentovani u ovom vodiču napisa-
ni su u periodu od 2006. do 2010. godine, što pažlji-
vom čitaocu, siguran sam, neće promaći, jer svi ti
usponi i padovi koje sam doživeo za poslednje 4 go-
dine, svi plusevi i minusi, manična stanja i duboke
depresije, i te kako su se odražavali na moje pisa-
nje, i igraju možda i najbitniju ulogu u celoj priči,
jer najbolje tekstove sam napisao upravo u tim tzv.
plus fazama koje su slične maniji.
Ne bih da smaram sa ovim mojim bolestima i
kuknjavom, ali šta da radim? Ko što rekoh, bez bo-
lesti zaista nema umetnosti, tako da kontam da
sam ja sad neki zdrav, sportski tip, pravi srpski do-
maćin („kuća, žena, deca a plata je mala“), da od
ovog mog baljezganja ne bi bilo al’ bukvalno ništa,
jer inspiracija, barem u mom slučaju, dolazi isklju-
čivo iz tih negativnih životnih iskustava a nikako
pozitivnih, uostalom probajte da zamislite jedan
tekst gde pišem kako sam dojaja, super, kako me je
konačno krenulo, kako se odlično provodim, imam
dobar posao, stabilnu vezu & shit. Smor, zar ne ?
Pa bre i mene ubija sama pomisao na takav jedan
tekst, a mogu da zamislim kako bi se osećao onaj
koji bi bio primoran to da čita. Dno bre, dno. I iz
svog neskromnog iskustva izvalio sam da ljudi u
principu i vole samo te crnjake, tu bedu, užas i bo-
lesti, jer ih to na neki čudan način teši da nisu oni
najgori, da ima i gorih od njih, i da treba da budu
srećni jer život je kratak, a ne da se bedače bezve-
ze, pa zar nije tako?
Uostalom i ja sebe smirujem na sličan način gle-
dajući dokumentarce o serijskim ubicama, ili još bo-
lje, o ljudima koji čekaju na izvršenje smrtne
230
kazne, jer kad uporedim kako je njima, pa meni je
bre dojaja, al‘ bez zajebancije, ja sam uspeo u živo-
tu, i to ne zato što sam kao uspešan, nego zato što
imam svoj duševni mir, što imam krov nad glavom,
što imam da jedem, što nisam još fizički oboleo i
što mogu da pišem a neko to da čita. Dakle, nismo
svi isti, postoje ljudi kojima je potreban samo taj
duševni mir, i ništa drugo, da nema strahova, strep-
nji i ostalih užasa, znači sreća je u ovom slučaju iz-
ostanak nesreće, mada ako ćemo iskreno to i jeste
jedina prava definicija sreće. Tako da ono, uživajte
dok još možete, jebiga, šta drugo da vam kažem,
jer svaki sledeći dan će biti gori od prethodnog, i
tako sve do konačne apokalipse, kada će se jagnje
i jarac konačno spojiti i postati jedno, te čovečans-
tvo izbrisati sa lica Zemlje, a mir opet zavladati.

231
O AUTORU

Bojan Pandža rođen je 1977. u Beogradu.

U ranoj mladosti bavio se muzikom. Od 1994. do
1999. svirao je u beogradskim hardcore punk ben-
dovima Unison i Austerity. Ponosni je nosilac dijag-
noze F60.31 aka Borderline Personality Disorder,
tako da je više puta lečen u ustanovama zatvore-
nog tipa, i to skroz bezuspešno, a na radost svih či-
talaca ove knjige, jer bez bolesti, pa naravno da
nema ni umetnosti, u ovom slučaju fanatizma. Či-
tav svoj patetični život posvetio je uništavanju i
ono malo ljudskoga u sebi. Psihički status: sves-
tan, orijentisan. Verbalni kontakt se uspostavlja i
produbljuje na podsticaj. Izbegava kontakt očima,
gleda u pod. Pažnja je hipetenacitetna. Mišljenje je
koherentno. U sadržaju mišljenja su prisutne opse-
sivne ideje krivice, beznadežnosti, uzaludnosti. Ne-
gira perceptorne poremećaje, nije siguran da li ih
doživljava. Oprezan je, inhibiran, oskudne verbali-
zacije. Raspoloženje je depresivno obojeno. VND
su sniženi (insomnia, smanjen nagon za održanjem
života). Aktuelno se jasno ne distancira od suicidal-
nih ideja. Kliničkom slikom dominira poremećaj lič-
nosti, slabi ego potencijali koji u zahtevnim
okolnostima dovode do dekompenzacije pacijenta.

233