УНИВЕРЗИТЕТ У ПРИШТИНИ

ПРИРОДНО МАТЕМАТИЧКИ ФАКУЛТЕТ

ГЕОГРАФИЈА

Семинарски Рад
Астероиди

Професор Student
Александар Ваљаревић Dragan Stanimirović 1044
Косовска Митровица, Април 2014
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

Увод
Астероиди или планетоиди су мала чврста тела у планетарним системима. У
поређењу с планетама и патуљастим планетама, мањи су и најчешће неправилног
облика. Настали су од остатака протопланетарне материје која се није припојила
планетама за време формирања система из протопланетарног диска или касније
динамичком еволуцијом комета или неких других објеката. Најчешће круже око
матичне звезде властитом путањом или као сателити већих планета. Неке од њих
налазимо везане гравитационим силама уз планете, у групама које орбитирају у
путањи планета, испред или иза.

Иако се до недавно мислило другачије, откривено је да астероиди могу имати

властите сателите.

Већина астероида у Сунчевом систему налази се у астероидном појасу између

Марса и Јупитера, те у Којперовом појасу. До сада их је откривено преко 170.000, а
преко 11.000 их је добило властита имена, поред каталошког броја. Процењује се да би
их у нашем систему могло бити неколико милиона.

1
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

Дефиниција
Још увек не постоји тачна дефиниција астероида. Стручњаци се разилазе у
мишљењима како на одговарајући начин класификовати астероиде према маси,
величини, саставу и положају у планетарном систему.

Предлог је да се астероидима називају тела већа од 50 m у пречнику, мања од

планета и каменог или металног састава. Још мања тела, која се попуно распадну и
изгоре при уласку у Земљину атмосферу спадала би у категорију метеороида, док би
астероидима називали она која при удару у Земљу могу допрети до Земљине
површине.

Историја открића
Још је у 16. веку Johannes Kepler запазио је да су стазе Марса и Јупитера у односу
на стазе осталих планета, више размакнуте, па је претпоставио да унутар њих
вероватно постоји још неоткривенa планетa. Johannes Daniel Titius и Johann Elert Bode
пронашли су једноставну законитост према којој се могу рачунати удаљености планета
од Сунца. Премда Титиус-Бодеово правило није поуздано физички растумачено, а
такођер не даје добре резултате за далеке планете, ипак је наговијестило да се између
путања Марса и Јупитера треба налазити неки планет. Ово правило предвиђа
постојање планета на удаљености 2.8 АЈ од Сунца.

Године 1800. у потрагу за "недостајућим" планетом кренуло је 12 њемачких

астронома. Потрага је дала резултат у ноћи од 31. децембра 1800. на 1. јануара 1801.
када их је предухитрио Италијан Giuseppe Piazzi који је у Палерму, тoком рутинског
претраживања неба открио тело Сунчева система које је названо Церес. Исте је године
знаменити њемачки математичар Karl Friedrich Gauss прорачунао елементе стазе овог
тијела и показао да би се могло радити о "недостајућем" планету. Астрономе је
збуњивала величина Цереса (само 940 km у промјеру), јер су очекивали много веће
тијело. Но, већ након двије године Хеинрицх W. М. Олберс је открио Pallas. До 1807.
године су откривени Јуно и Веста. Убрзо се показало да је Сунчев систем препун малих
планета које данас зовемо планетоиди или астероиди.

Физичка својства
Укупна маса астероида се данас процјењује на 1022 kg (око 1000 пута мање од
масе Земље), од чега око 10% отпада само на Церес. До сада је пронађено 238
астероида већих од 100 км и вјерује се да су то сви, док се за мање астероиде вјерује да
их је откривен тек мали постотак. Процјена је да постоји око милијарду тијела већих од
1 km. Астероиди се око Сунца гибају у истом смјеру као и планете. Просјечне
инклинације (нагиб у односу на еклиптику) су мање од 16°. Астероиди немају
атмосфере. Већина астероида је удаљена од Сунца између 1.7 и 4 АЈ у подручју
названом астероидни појас. Већина астероида у астероидном појасу имају

2
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

ексцентрицитет од 0.1 до 0.2. У самом астероидном појасу постоји подручје највеће

густоће путања астероида (између 2.2 и 3.3 АЈ) - главни појас.

Астероиди ротирају, а како су неправилног облика, то доводи до промјене

њихова сјаја и привидне величине. На темељу мјерења периода промјене може се
одредити и период ротације. Периоди ротације већине астероида су између 4 и 16
сати. Како су астероиди малих димензија, облик им се не може замијетити нити
највећим телескопима. Но проматрањем окултација (замрачивања, сакривања)
звијезда астероидима може се одредити њихов облик и димензије. По димензијама је
особит астероид 1620 Geographos који је штапићастог облика. Неки од њих узајамно су
везани својим гравитацијским пољем и заједно се гибају око Сунца. Примјер је један од
Тројанаца: 624 Хектор.

Апсолутна звездана величина (М) (или магнитуда, од латинског magnitudo)

представља привидну звездану величину небеског тела у случају када би се оно
налазило на растојању од 10 парсека. Оваква дефиниција се користи за објекте у нашој
Галаксији и тела ван Млечног пута, док за тела у Сунчевом систему се користи друга
референтна удаљеност и мери се сјај какав би тело имало на удаљености од 1 АЈ.

Ексцентрицитет у астрономији
У астрономији, ексцентрицитет (или ексцентричност) орбите је један од шест
орбиталних елемената и важна особина путања небеских тела у простору: (планета око
сунца, сателита око планета...).

Објекти са екцентрицитетом нула (е = 0) имају кружну путању. Овакав случај у

васиони је само теоријски, јер идеално кружна путања у природи не постоји.

Ако је ексцентрицитет путање између нуле и један (0 < е < 1) ради се о

елиптичној путањи. Ако је неко тело гравитационо везано за неко друго имаће
елиптичну путању око центра масе система. Ексцентрицитет једнак јединици (е = 1) даје
параболичну путању, али и овај случај је само идеализован. Ипак има доста тела која
имају елиптичну путању са великим ексцентрицитетом који тежи јединици. Рецимо,
дугопериодичне комете најчешће имају екцентрицитете е > 0.95.

Објекти са путањом ексцентрицитета изнад јединице (е > 1) имају хиперболичну

путању. Односно тај објекат тада није гравитационо везан за систем у односу на који
има хиперболичну путању. Рецимо, ако би неко тело пролетело поред планете Земље
великом брзином, довољном да га Земља не зароби у своју орбиту, оно ће имати
хиперболичну орбиту у односу на Земљу (а ако припада Сунчевом систему, имаће
елиптичну путању у односу на Сунце).

3
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

1620 Geographos астероид

1620 Geographos je Аполо астероид са
пречником од приближно 2,56 km. Афел
астероида је на удаљености од 1,663
астрономских јединица (АЈ) од Сунца, а
перихел на ,827 АЈ.

Ексцентрицитет орбите износи 0,335,

инклинација (нагиб) орбите у односу на раван Слика 1 - Рачунарски модел астероида

еклиптике 13,337 степени, а орбитални период износи 507,762 дана (1,390 годину).
Апсолутна магнитуда астероида је 15,60 а геометријски албедо 0,325.

Астероид је откривен 14. септембра 1951. године.

433 Ерос
433 Ерос (енгл. 433 Eros) је Амор астероид са пречником од приближно 16,84 km.
Афел астероида је на удаљености од 1,782 астрономских јединица (АЈ) од Сунца, а
перихел на 1,133 АЈ.

Ексцентрицитет орбите износи 0,222, инклинација (нагиб) орбите у односу на

раван еклиптике 10,829 степени, а орбитални период износи 643,104 дана (1,760
годину). Апсолутна магнитуда астероида је 11,16 а геометријски албедо 0,25.

Астероид је откривен 13. августа 1898. године.

Класификација астероида
Уобичајено је да се астероиди групирају према орбиталним карактеристикама и
према фотометријским и спектроскопским својствима, која указују на разлике у
структури.

Главни астероидни појас

Појас астероида је пространи појас стеновитих
небеских тела, (астероида (планетоида), метеороида)
различите величине, чије се орбите око Сунца налазе
углавном између орбита планета Марс и Јупитер.
Удаљености астероида у појасу се крећу између 1,7 АЈ
и 4 АЈ. Већина астероида у појасу имају
ексцентрицитете од 0,1 до 0,2. У самом појасу подручје
са највећом густином путања астероида је између 2,2
АЈ и 3,3 АЈ.

Већина метеорита који падну на Земљу долази Слика 2 - Појас астероида између Марса
и Јупитера
баш из овог дела Сунчевог система.

4
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

Орбиталне групе
Према орбиталним карактеристикама, астероиди су подијељени у групе и
обитељи. Обично се групи даје име по астероиду који је у њој први откривен.

 Киркwоодове зоне
 Хираyамине обитељи
 НЕА (енг. Неар Еартх Астероид)
 Кентаури
 Тројанци
 Којперов појас

Све наведене групе чине астероиди у орбити око Сунца, но можемо их пронаћи
заробљене као планетне сателите, што се сматра вјеројатним јер су по саставу врло
слични астероидима. Могући кандидати су: оба Марсова сателита Фобос и Деимос,
Јупитерови неправилни сателити, Сатурнов најудаљенији сателит Феба и други
Сатурнови неправилни сателити.

Списак Тројанских астероида

 2008 TC3
 234 Barbara
 25000 Astrometria
 250 Bettina
 251 Sophia
 252 Clementina
 254 Augusta
 257 Silesia
 259 Aletheia
 260 Huberta
 261 Prymno
 262 Valda
 263 Dresda
 264 Libussa
 265 Anna
 266 Aline
 267 Tirza
 269 Justitia
 270 Anahita
 275 Sapientia
 276 Adelheid
 277 Elvira
 278 Paulina
 279 Thule
 280 Philia
 282 Clorinde
 284 Amalia

5
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

Којперов појас
Којперов појас (или Кајперов према енглеском изговору) област је малих тела
Сунчевог система у облику диска иза планете Нептун удаљености од 30 АЈ до 50 АЈ од
Сунца и садржи велики број малих тела састављених углавном од леда. Извор је многих
краткопериодичних комета. Орбите тела унутар Којперовог појаса под сталним су
дејством великих планета (Јупитера, Сатурна, Урана и Нептуна), које су имале велики
утицај на обликовање појаса. Иза Којперовог појаса простире се Ортов облак, а у њему
се налазе и 4 патуљасте планете, као што је Плутон.

Данашња структура Којперовог појаса је формирана под интензивним

гравитационим утицајем великих планета, првенствено Нептуна.[9] Преко
карактеристика орбита астероиди у Којперовом појасу су подељени у четири
динамичке групе: (а) класичне, (б) резонантне, (в) расејане објекте и (г) објекте у
проширеном расејаном диску. Ипак, границе између ових група објеката нису чврсто
дефинисане.

Спектрална класификација
У почетку су астероиди били подијељени у три групе према саставу површинског
материјала, односно својствима површине: боји, албеду (коефицијенту рефлексије) и
спектралном типу. Број група у овој подјели расте с открићима нових астероида и
тренутно их има 14.

Прве три групе су:

 S-тип: силикатни астероиди, сачињавају 75% свих откривених астероида

 C-тип: карбонски (угљични) астероиди, сачињавају 17% свих откривених
астероида
 М-тип: метални астероиди, сачињавају 8% свих откривених астероида

Остале групе, према спектралној класификацији:

 Астероиди А-типа
 Астероиди B-типа
 Астероиди D-типа
 Астероиди Е-типа
 Астероиди F-типа
 Астероиди G-типа
 Астероиди P-типа
 Астероиди Q-типа
 Астероиди R-типа
 Астероиди Т-типа
 Астероиди V-типа

6
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

Истраживање
Тијеком 1991. године летјелица Галилео је, на свом путу према Јупитеру, успјела
по први пут снимити са 16 000 km удаљености један астероид - 951 Гаспра. Били су то
први снимци на којима се виде површински детаљи. Тако је на астероиду Гаспра
(димензија 20 × 12 × 11 км) уочено више од 600 кратера. Највећи је имао промјер од 1.5
км. Детектирано је и магнетско поље, знак да Гаспра има металну језгру. У коловозу
1993, Галилео је прошао покрај астероида Ида, димензија 58 × 43 км, у чијој је близини
откривен 1.6 × 1.2 км велик сателит Дацтyл. Различитог је састава из чега се изводи
закључак да је настао након судара који је створио њихову обитељ астероида (обитељ
Коронис).

NEAR (Near-Earth Asteroid Mission - мисија на NЕА астероид) мисија започела је

1996. године са задатком да обиђе неке НЕА астероиде. Прошла је поред астероида 253
Матхилде у липњу 1997. У сијечњу 1999 је пропао први покушај уласка у орбиту око
астероида 433 Ерос, да би други покушај, након око годину дана, успио. Почетком 2001
се летјелица успјела спустити на Ерос. Слаба гравитација дозвољава и поновно
подизање летјелице, уколико за тиме буде интереса у НАСА-и.

Сонда Цассини је на путу према Сатурну из велике даљине снимио астероид

2685 Масурскy, а Стардуст је, на свом путу према комети Wилд 2, 2. новембра 2002.
снимио астероид 5535 Аннефранк.

Летјелица Хаyабуса (Мусес-Ц) тренутно је на путу према астероиду 25143

Итокаwа. У септембру 2005. би требала узети узорке тла са астероида те се упутити
према Земљи.

Астероиди блиски Земљи

Астероиди блиски Земљи (енгл. Near Earth Asteroid, NEA) је заједнички назив за
све астероиде који се у једном делу путање приближавају Земљиној орбити. НЕА се
деле у 3 групе, назване по појединим астероидима из групе.

Прву групу чине Амор астероиди са

перихелом између 1,017 и 1,3 АЈ. Износ од
1,017 АЈ представља удаљеност Земље од
Сунца у афелу. Познато је око 2500 оваквих
астероида (фебруар 2009.).

Друга група су Аполо астероиди са

великом полуосом изнад 1 АЈ и перихелом
испод 1,017 АЈ. Познато око 3000 астероида са
Слика 3 - Астероид 433 Ерос, припада групи Амор
оваквим путањама (фебруар 2009.), а km. 2101 астероида
Адонис, 2-километарски астероид, 1937. године

7
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

је прошао на само 2 милиона km од Земље. 4179 Тутатису, једном од Аполо астероида,

1992. је, као првом астероиду, одређен облик и величина помоћу радара.

Трећу групу чине Атон астероиди са великом полуосом мањом од 1 АЈ и афелом

већим од 0,983 АЈ. Познато је око 500 оваквих астероида (фебруар 2009.). Последњих је
година забележено неколико прелета астероида у близини Земље.

25143 Itokawa
25143 Itokawa је астероид откривен 1998. године у
оквиру програма LINEAR. 2000. године је изабран
као мета јапанске свемирске мисије претходно
назване MUSES-C. То је први астероид с којег су
узети узорци тла, помоћу јапанске сонде Hayabusa.
Спада у групу астероида у близини Земље (NEA
астероид) па се назива и Аполо астероид.

25143 Itokawa је добио по јапанском ракетном

инжињеру Хидеу Итокави. Орбита овог астероида Slika 4 - 25143 Itokawa
пресијеца орбиту Марса. Научници су именовали десет кратера и седам региона на
овом планетоиду.

2005 Yu 55
Астероид 2005 YU55 је Астероид C-типа из
скупине Аполо (NEO). Спада у групу потенцијално
опасних објеката. Откривен је у децембру 2005.
Његов пречник је процијењен на око 400 метара.

8. новембра 2011. је прошао на 0.85

лунарних дистанци (324.600 километара или Слика 5 - Радарски снимак астероида 2005
YU55
201,700 миља) од Земље (између Земље и
Мјесеца).

17 Тетида
17 Тетида (лат. 17 Thetis) је астероид главног астероидног појаса. Приближан
пречник астероида је 90,04 km, а средња удаљеност астероида од Сунца износи 2,469
астрономских јединица (АЈ).

8 Слика 6 - Астероид 17 Тетида (у центру слике)

 Драган Станимировић 1044
Астероиди

Инклинација (нагиб) орбите у односу

на раван еклиптике је 5,589 степени, а
орбитални период износи 1417,370 дана
(3,880 године). Ексцентрицитет орбите
астероида износи 0,134. Апсолутна магнитуда
астероида износи 7,76 а геометријски албедо
0,171.

Астероид је откривен 17. априла 1852.

године.

Садржај:
Увод.......................................................................................................................................................1

Дефиниција...........................................................................................................................................2

Историја открића..................................................................................................................................2

Физичка својства...................................................................................................................................2

Ексцентрицитет у астрономији........................................................................................................3

9
 Драган Станимировић 1044
Астероиди

1620 Geographos астероид...........................................................................................................4

433 Ерос.........................................................................................................................................4

Класификација астероида....................................................................................................................4

Главни астероидни појас......................................................................................................................4

Орбиталне групе...................................................................................................................................5

Којперов појас...................................................................................................................................6

Спектрална класификација..................................................................................................................6

Истраживање........................................................................................................................................7

Астероиди блиски Земљи....................................................................................................................7

25143 Itokawa....................................................................................................................................8

2005 Yu 55..........................................................................................................................................8

17 Тетида...........................................................................................................................................9

10