MIKROSREDINA

I liminalnost
Master teza
Student: Ana Toljić M_2013/110 Mentor: Đorđe Stojanović
Arhitektonski fakultet Univerzitet u Beogradu, maj 2016.

1.0 UVOD

Kako gradovi širom sveta nastavljaju da rastu: urbana proširenja postaju kumulativno
pitanje. Jedan od problema vezanih za širenje gradova je povećanje fizičke udaljenosti
koju mnogi moraju da pređu na putu između posla i kuće. Gradska veća i lokalne
samouprave širom sveta već imaju ili trenutno razvijaju inicijative za progušćavanje
urbanih centara kako bi olakšali pritisak na infrastrukturu većih gradova: i održavanje
kvalitetnijeg života unutar istih.

U savremenom projektantskom kontekstu postavlja se pitanje fleksibilnosti projektantskih

strategija pre nego pitanje fleksibilnosti prostora koju je svojevremeno moderna arhitektura
videla kao odgovor na urbani fenomen promenljivosti. Dijalog prostora i programa je
možda upravo počeo ovom modernističkom ambicijom da prostor i događaji u njemu:
među sobom reaguju i tako budu u mogućnosti da jedni druge menjaju.

Budući da je savremeni grad hibridan, njegovi prostori mogu biti živi samo ukoliko
odgovore stepenu nedetermisanosti (promenljivosti) koji omogućava različitim, i vrlo često,
kao u ovom slučaju, različitim gradskim uticajima da koegzistiraju.(5)

Ova studija je fokusirana prvenstveno na razumevanje prostora koji nastaje kao proizvod
delovanja sila koje se javljaju prilikom spajanja dveju tipologija - stanovanja i poslovanja.
Studijom slučaja i analizom konteksta, dolazi se do stvaranja situacije u kojoj se u relaciju
dovode ove dve tipologije. Razvrstavanjem i sistematizacijom zadatih karakteristika, stvara
se područje za delovanje nove tipologije, kao i same njene studije.

Razumevanjem mehanizma prevazilaženja binarnih kategorija na opštem planu

funkcionisanja, otvaraju se mogućnosti da granica dve kategorije može biti prevaziđena
kroz zonu prelaza - fluidnu, dinamičnu, interaktivnu.

Bez menjanja njihovih prvobitnih karakteristika, stvaranjem nove, treće, hibridne -

mikrosredine, dolazi se do transformacije prvobitnih
karakteristika percepcije učesnika. (5)

1.1 GRANICE I LIMINALNOSTI

Odvajanjem unutrašnjeg od spoljašnjeg prostora počinje arhitektura.(1) Odvajanje

fragmenta prostora od celine koju sačinjava grad/kuća/prostor ili čak i praznina, ima
preduslov da taj fragment mora da postane dostupan ljudskim čulima, preceptabilan, a
zatim i ugostiv. (5) U ovom slučaju pojam ugostivosti se odnosi na potencijal prostora da
prihvati različite aktivnosti vezane za smeštaj korisnika na određeni vremenski period.
Javlja se kao vid nastanjivosti, zato što smeštaj kao takav diktira određene kvalitete
arhitekture.
Izdvajanjem fragmenta unutar fragmenta, njihov odnos se posmatra u izvesnom otklonu
ka drugim disciplinama: psihologiji, filozofiji i sociologiji, kako bi se razumele njihove
implikacije na samom polju arhitekture. Dolazi se do pojma granice između ta dva entiteta:
gde fokus više nije usmeren na njih, već na izolaciju odnosa koji se javlja između njih, u
takvoj sredini.

„liminalnost"

U antropologiji, liminalna faza Ili liminalnost (od latinske reći Limen, što znači "prag") je
kvalitet dvosmislenosti ili dezorijentacije koja se javlja u srednjem stadijumu rituala, kada
učesnik nema svoj pred-ritualni status, a još nije završen prelazak na status koji će
zadržati kada se Ritual završi. Tokom liminalne faze rituala, učesnici "stoje na pragu"
između svog prethodnog načina struktuiranja svog identiteta, vreme ili zajednica, i novog
načina, koji uspostavlja ritual.

Koncept liminalnog prostora, direktno je uslovljen tipologijama koje određuju kritičnost te

granice. U ovom slučaju liminalnost se javlja u fazi procesa tranzicije između dve
tipologije. Pokret sa jedne aktivnosti na drugu, zahteva ,,skup pravila” ponašanja koja
predstavljaju mentalnu pripremu za predstojeću aktivnost. Prelaz iz alternativnih aktivnosti
zahteva korekciju pažnje i misli, stvarajući trenutak liminalnosti.

Liminalno stanje uma je mesto gde se odmotava priprema za prihvatanje narednog

kvaliteta. Bez ovog graničnog momenta, ne postoji mogućnost da se ostvari uspešna veza
između dve oprečne kategorije.

1.2 PLURALNOST I SIMBIOZA

Kada se dođe do upoređivanja zapadnog i japanskog prostora, prema recima Kurokavve,

razlika je u tome što je zapadni prostor prekinut, a japanski prostor neprekinut.

"Moj koncept posebnog prostora i posebnih elemenata povezani su sa pitanjem da li

možemo ponovo uvesti prostor koji prima ovu vrstu komunikacije među ljudima,
neopstruiranu od strane bilo kakve dualističke podele na unutra i spolja - prostor slobodan
od pregrada, u arhitekturi danas.” (2)

U knjizi Zašto teorija simbioze? (2) Kurokavva govori o novoj etapi razvoja društva u kome
zapanjujuća pluralnost života zauzima primarnu poziciju u odnosu na homogenost i
univerzalnost prethodnog doba. Ono što je oslonac novog doba, po Kurokavvi je upravo
zamena ideala o univerzalnom - simbiozom različitih kultura. On dalje prepoznaje da je
simbioza ovih heterogenosti cilj svih društvenih aktivnosti, posebno u ekonomiji i
tehnologiji, a sam sistem prostorne komunikacije predstavlja sistem prevođenja.

Kurokavva u svom Manifestu o novoj arhitekturi (2) definiše potrebu za prostorom za

interakciju, koja će se odvijati na dinamičan način, ničim fiksirana, tako da omogući
reagovanje na promene u kontekstu, isto kao i promenu konteksta.
1.3 HIBRIDNOST SAVREMENOG DRUŠTVA

Ovo istraživanje ispituje koncept liminalnog prostora (mikrosredine), u kome se odnosi koji
nastaju stvaraju kao posledica hibridnosti dva data konteksta (dve date sredine). Ovakva
tranzicija pruža mnoštvo prostornih iskustava, ona liči na grad, u stanju je da se poveže i
među sobom reaguje, sa jedne kao i sa druge strane granice. Pojava hibridnosti
savremenog društva opredeljuje jedan od aktuelnih problema projektantske delatnosti -
regulisanje sve različitijih faktora savremenog života. (5) Konflikti koji nastaju u ovakvim
vezama, zahtevaju specifičan tretman da bi ovakav sistem funkcionisao.

U odnosu na to, može se zaključiti da nije poenta da se stvori nov model ponašanja, već
transformacija postojećih sistema, njihovo ponovno tumačenje i ispoljavanje.

Na koji način novonastalo hibridno društvo vrši mentalnu tranziciju i pripremanje za

različite vrste aktivnosti?

1.4 MIKROSREDINA KAO OKIDAČ LIČNOG PERCIPIRANJA

Kada se pođe od Čumijeve ideologije o jednakosti arhitektonskog tretmana prostora i

događaja u njemu, nastao proizvod i rezultat ovakve misli je arhitektura koja je definisana
zbivanjima u kojima je svedok jednak onome što ta arhitektura zidovima obuhvata. (7) Tok
i razmena kvaliteta koju korisnik vrši sa prostorom, je prevashodno metafizička arhitektura,
gde prostor ne postoji bez korisnika, a ni korisnik bez prostora. Sledeći korak u percepciji
prostora je momenat percipiranja sebe, momenat u kojem se osoba stvara (formira). Isto
kao i prostori, ljudi moraju biti stvoreni. Koliko se često posvećujemo tome i koliko to
sredine omogućavaju? Kada se dođe do pojma mikrosredine, spoznaja metafizičkih
kvaliteta je glavna karakteristika ovih džepova u prostoru. U interakciji, unutrašnjost teži da
se oslobodi određenosti kao principa i slojeva materije kao fizičke nepotrebnosti. (5)
Dakle, potpuno utapanje, imerzija i dematerijalizacija, služe kao osnov za stvaranje sila
koje čine mikrosredinu.

Ako je nekada i postojalo nezavisno razmatranje prostora i vremena, danas su ovi

fenomeni sažeti u određenoj vremensko-prostornoj kompresiji, koja kao posledicu donosi
izvesnu temporalizaciju prostora i oprostorenje vremena.

Prema Palazmi, jedino čulo koje omogućuje makar površnu percepciju ovog tehnološki
ubrzanog fenomena je čulo vida, koje, opet, uzrokuje život označen večnim sadašnjim
trenutkom, sravnjenim brzinom i dinamikom odvijanja događaja. (4) Opisanu brzinu
promene svih konteksta kojima smo okruženi, u smislu konstruisanja fizičkih okvira
neophodnih da podrže odvijanje bilo kakve aktivnosti, na superioran način obraduju
koncepti i manifestacije efemerne arhitekture, što je i pokazano analizom niza konkretnih
činilaca i dejstava ovog fenomena.

Uvođenjem termina graničnog prostora u specifičan jasno određen kontekst odvijanja

događaja, a u funkciji jasnijeg razumevanja individualne percepcije i doživljaja
posmatrača, uspostavlja se složena relacija čovek -prostor - događaj. Određivanjem
ovakvog prostora kao samog mesta doživljaja, čije karakteristike dinamičnosti,
neujednačenosti i nestalnosti obuhvataju posmatrača i sam prostor u jedinstven događaj,
moguće je zaključiti da je ovaj prostorni nivo - nivo izazova posmatrača, momenat njegove
lične percepcije prilikom iskustva događaja, čiji je deo.
Informacije koje su utvrđene uspostavljanjem mehanizma graničnog prostora posmatrača
u susretu sa događajem koji se odvija u jasno definisanom fizičkom i tehnološkom
prostornom okruženju, čine predstavu liminalnog prostora, koji nastaje kao posledica lične
percepcije učesnika.

5.1 TEHNOLOGIJE LIMINALNOSTI U ARHITEKTURI

Pojmovi arhitektura i tehnologija kao polivalentne odrednice dovedene u zajednički

kontekst, uspostavljaju niz relacija definišući nove termine. Upravo vrsta odnosa ova dva
pojma terminu liminalnosti daje smisao, pri čemu oba pojma podrazumevaju osnovne
vrednosti polaznih odrednica.

Kod višeznačnih pojmova, ponekad se sa naporom ustanovljava da li je i kog je kvaliteta

relacija osnovnih pojmova van konstruisanog termina. Ukoliko se, na primer, potraže
zajedno pojmovi arhitektura i tehnologija u nekom od vebpretraživača, najčešći rezultati će
se doticati ili tehnologije arhitekture (architecture technology/building technology), kojom
se objašnjava upravo tehnologija same gradnje npr. konstruktivnog sistema, ili arhitekture
sistema (system architecture), kojom se objašnjavaju kompleksne strukture, ponašanja i
karakteristike sistema informacionih tehnologija. Potpuno je jasno kako osnovni pojmovi
arhitektura i tehnologija uspostavljaju ove složene termine i koje kvalitete u njih ugrađuju,
dok sam odnos pojma arhitekture u svom osnovnom značenju discipline, kao celokupnog
procesa promišljanja, planiranja, projektovanja i izgradnje arhitekture/građene strukture i
pojma tehnologije u svom osnovnom značenju nauke koja primenjuje saznanja zarad
efikasnijeg rešavanja konkretnih inženjerskih i drugih problema, ostaje u ovim terminima
nejasan. Sve inženjerske discipline koje na bilo koji način koreliraju sa poljem savremenih
tehnologija danas, pokazuju izvestan napor da obezbede što adekvatnije uslove za
prihvatanje ovih tehnologija i produkcije koju one podrazumevaju, što jeste u suprotnosti
sa nekim prethodnim periodom, kada su savremene tehnologije predstavljale, recimo,
sekundarni sistem koji obezbeđuje podršku dometima drugih disciplina.

Jedna od novih disciplina je svakako potpuni prelazak u sajber-prostor, gde arhitektura

bita i piksela, gradi virtuelni prostor potpuno odvojen od realne stvarnosti stvarajući
nemesta, koja zahtevaju uspostavljanje nove mitologije prostora. (5)

Stapanje svetova - realnog i virtuelnog - koje se već u međuvremenu dogodilo, upućuje na

postojanje jednog hibridnog sistema realnosti koji podrazumeva konstantni uzajamni uticaj
jednog sveta na drugi. U jednoj od mogućih projekcija, postojanje u virtuelnom prostoru
utiče na demarkaciju prostora i mesta prema osnovnoj humanoj logici, i dovodi do
uspostavljanja konačnog kontinualnog/ravnog prostora koji intuitivno osetimo.(5)

Suština je u tome da ovaj novonastali/novouspostavljeni prostor u sebi sadrži kvalitet

nepredvidive promene koju donosi tehnologija, a koja transformiše čovekov osećaj
subjektivnog.

5.2 POZICIONIRANJE FUNKCIJE MIKROSREDINE

Kako bi se istraživanjem došlo do tačnih definicija i same terminologije koja se vezuje za

granične prostore, neophodno je prvenstveno ispitati i razumeti sve aspekte graničnog
stanja. Kompleksnost materije koja se obrađuje zahteva multidisciplinarnost u pristupu
raščlanjivanja predmeta istraživanja. Definišući granicu kao izvesnu aktivnost koja
obuhvata produkciju i reprodukciju određene lokacije i set prostornih karakteristika
društvene formacije (11), utvrđuje se da ona predstavlja prostornu praksu, zavisnu od
učesnika i procesa koji se tu odigrava.

Prema ulogama koju liminalna arhitektura ostvaruje prilikom formiranja graničnih prostora,
moguće je konstatovati da ona ispunjava:

- Demarkacionu funkciju
- Morfološku funkciju
- Ambijentalnu funkciju
- Performativnu funkciju
- Scensku funkciju i
- Tehničko-tehnološku funkciju. (11)

Sistem hipoteza koje proizilaze iz osnovne hipoteze o mikrosredini je sledeći:

- Prostornost egzistencije (12) je višeslojna i podrazumeva jednovremeno postojanje

sistema delimično preklopljenih entitetskih ravni, različitih materijalnih, proporcionalnih i
drugih kvalitativnih karakteristika koje zavise od pojedinca. Totalitet iskustava ovih
prostornih ravni određuje realizaciju ukupnog odnosa čoveka i prostora;

- Granični prostor je individualni, apstraktni, prostorni konstrukt posmatrača -

učesnika umetničkog događaja, neophodan za akumulaciju čulnih utisaka i konačnu
realizaciju doživljaja umetničkog čina / dela. Osim što je karakterišu: nestalnost,
nestabilnost, dinamičnost, imerzivnost i prolaznost, priroda ovog prostora direktno zavisi
od intelekta i senzibiliteta posmatrača;

- Polje liminalne arhitekture se odnosi podjednako na tipologiju efemernih

arhitektonskih objekata i struktura i na tipologiju liminalnih prostornih okvira postojećih
arhitektonskih objekata. Liminalnost prostornog okvira definišu transformacije, kojima
napuštena i devastirana arhitektura privremeno biva stavljena u funkciju, drugačiju od
inicijalne, kojoj predaje svoj fizički narativ;

- Ulazni faktor tehnologije je od suštinske važnosti za kvalitativno određenje prirode

graničnog prostora u efemernom kontekstu realizacije umetničkog događaja.
Razumevanje aspekata aktuelnog povratnog odnosa arhitektura - tehnologija otvara
mogućnost konceptualnom razmatranju njihovog ravnopravnog unitarnog delovanja,
nasuprot hijerarhijski različito postavljenom određenju jedne discipline u funkciji druge.
(11)

Aspekat vezan za fenomen liminalne arhitekture, koji je takođe neophodno razmotriti sa

pažnjom, jeste vremenska trajnost posledica koje pojavljivanje jedne ovakve strukture
može da ima, čak i kada njena privremenost ukloni fizičke dokaze o njenom postojanju.
Kada se ovakav stav uzme u razmatranje, jasno je da definisanje liminalne arhitekture i
svih njenih pojavnih oblika nije moguće bez navođenja eksplicitnih funkcija koje ona
ostvaruje, jer se merenje kvaliteta njene vrednosti vrši i subjektivnim osećajem o
ostvarenju njene misije (inicijalne namere). Subjektivan osećaj o uspešnosti efemerne
arhitekture, od koga zavisi i njeno trajanje u mislima i sećanju - koje joj i daje legitimitet -
jeste povratna reakcija korisnika datog prostora, ili podrobnije - ispunjenje i ostvarenje
potreba i očekivanja ljudi za koje su dati objekti projektovani. (12)
Pozicioniranje funkcije mikrosredine čvrsto je uslovljeno polaznim faktorima i trajanjem.
Uvođenje vremena i odnosa ka vremenu kao neizostavnih činilaca u definisanju liminalne
arhitekture je prvi korak ka otkrivanju njenog stvarnog značenja. Ono što i dalje nedostaje
shvatanju ovog pojma jeste njegovo jasno postavljanje u kompleksan sistem odnosa sa
svim drugim disciplinama i kontekstima u kojima se realizuje. Stoga je, makar deskriptivno,
neophodno razumeti o čemu se govori kada se govori mikrosredini.
Pod okriljem svoje utilitarnosti, ova arhitektura mora da ispuni i funkciju jasnog
obeležavanja granice između dva vida realne fizičke stvarnosti - stvarnosti događaja, koja
se dešava unutar prostora i stvarnosti svakodnevice, koja ostaje izvan njega. Iz
matematičke perspektive, uvođenjem ovog dodatnog zahteva shvaćenog kao izmenu
promenljive - ostvarenja funkcionalnosti, moguće je uvesti jednu sasvim novu funkciju u
oblast arhitektonske teorije - funkciju mikrosredine. (5)

6.0 ZAKLJUČAK

Prelazak iz nepoznatog u poznato, nesvesno u svesno, realno u virtuelno, zahteva period

pripreme, pa makar u onom najosnovnijem obliku vremenske pauze koja odgađa
momenat suočavanja sa narednim kvalitetom u koji se upuštamo.

Međutim, s obzirom da kvalitet percepcije budućih stanja zavisi od individualne

pripremljenosti za date sadržaje, kolika je mogućnost kvalitetnog performansa u zadatim
okolnostima, kada postoji velika verovatnoća da će se primarna i sekundarna aktivnost
suprotstaviti?

Mikrosredina kao liminalni momenat omogućava prostoru da pruži šansu svakom korisniku
specifičan doživljaj događaja, preodređen samo za njega i na taj način ga dovede do
subliminalnog postojanja i beskonačnog pretapanja virtuelnog u realno, dokle god se taj
korisnik upušta i prepušta ovakvom odnosu