BIBLIOTEKA

BESTSELER
Knjiga br. 4
Anita Nair KUPE ZA DAME
Direktor Darko Ribnikar
Glavni i odgovorni urednik Milan Mišić
Ureduju Radivoje Mikić Vasa Pavković
Dizajn korica Natalija Petrović
Tehnički urednik Jasmina Živković
Anita Nair
KUPE ZA DAME
NARODNA KNJIGA ALFA 2004.
Naslov originala:
Anita Nair LADIES COUPĔ
Preveo Yladimir D. Janković
Ovu knjigu posvećujem svojoj majci Sumini koja me je na-učila svemu što valja znati, a
onda me pustila da idem svo-jim putem.
Copyright E Anita Nair. 2001
Translation copyright 6 za SCG KLUB ČITALACA. 2004. Za izdavača Miličko Mijović
Sva prava zadržana
ISBN 86-331-1508-5
Ova publikacija u celini ili u delovima ne sme se umnožavati, preštampavati ili preno-sili
u bilo kojoj formi ili bilo kojim sredstvom bez dozvole autora ili izdavača, niti može biti na
bilo koji drugi način ili bilo kojim dragim sredstvom distribuirana ili
umnoźavana bez odobrenja izdavača. Sva prava za objavljivanje ove knjige zadržavaju
autor i izdavač po odredbama Zakona o autorskim pravima.
Slovo autora
Sve do 1998. godine, na železničkoj stanici u Bangalo ru, na peronima su se znala
posebna mesta namenjena že-nama, starijim gradanima i hendikepiranim osobama. A u
noćnim vozovima postojali su specijalni kupei za dame u yagonima drugog razreda.
Negde od početka te '98. godine, ukinuti su ,,ženski re-dovi" na železničkim stanicama.
Od nadležnih Ijudi na že-leznici, otpravnika vozova i konduktera, saznala sam da ni
kupei za dame više ne postoje i da, štaviše, u novim va-gonitna kupea uopšte i nema.
Kada bi bilo rnoguće da sedimo u nekoj sobi i čekamo same sebe da udemo u tu
prostoriju, malobrojnima bi tek srce zaigralo kad oslušnu kako se kvaka pomera. A ipak,
borimo se ia svoja prava, nikome ne damo da nam odu-zme dašak vazduha i opiremo
se svakom pokušaju da bu-demo sprečeni u sprovodenju svojih nauma,
Rebeka Vest
Tako je oduvek bilo: noćni miris perona uvek je Akilu ispunja-vao osećanjem da se
može pobeći.
Duga betonska štrafta se prostirala u noć, izdeljena znacima i ta-blama sa
obaveštenjima, svetlom i senkom stanične rasvete. Neumor-ne kazaljke satova kucaju
kao da se vreme svaki čas bliži isteku pra-teći ritam na uzvišenja popetih TV ekrana i
kreštanje žica za prtljag po kojima klize korpe i torbe. Provala tona iz zvučnika, objava
dola-zaka i odlazaka. Miris jasmina i ulja u kosi, pudera i užegle hrane, vlažnih torbi i
košara od bambusa. Akila sve to udiše i ponovo raz-mišlja o bekstvu. Oko nje je gomila
Ijudi što beži u neku širinu o ko-joj ona ne zna ništa.
Akila je često o ovome sanjala. Maštala je o tome da postane deo jednog takvog talasa
koji nadire u vagone i zauzima mesta trpajući pr-tljag na pregrade, proveravajući karte
pred polazak. Želela je da sedi ledima okrenuta svetu, očiju uprtih u ono što dolazi. 0
odlasku je sa-njala. 0 tome kako će klisnuti, otisnuti se. 0 vozu koji drhturi i pi-šti u
stanici.
Akila sedi kraj prozora. Sve sem voza miruje. Mesec joj se na rame okačio i putuje sa
njom. Kraj nje promiče galerija noćnih pej-zaža, svi uokvireni prozorskim oknom. Svetlo
u nekoj kući. Porodica se zbila oko vatre. Pas zavija. Gradić u daljini. Crni, masni prelivi
ne-ke reke. Preteće brdo. Put što vijuga. Odblesak uličnog svetla na na-ocarama
čoveka koji pred rampom sedi na motorciklu opuštenih ruku.
10
Anita Nair
sa stopalima na zemlji i glavom kao u pevca dok čeka da voz prozu-
ji-
Na stanici, portreti zamenjuju utiske. Susreti. Rastanci. Osmeh. Suze. Bes. Nervoza.
Teskoba. Dosada. Nepomičnost. Akila sve to vi-di. Polazi voz.
Akila sanja da je tu. I da nije tu. Sanja da taj trenutak pretvara u sećanje.
Istina je da nikada do sada nije kupila kartu za ekspresni voz. Ni-kada se nije popela u
noćnu kompoziciju i zaputila u mesto gde ni-kada nije kročila.
Takva je žena Akila. Radi ono što se od nje očekuje; o ostalom sanja. Zato baš i
sakuplja sinonime za nadu kao što deca sakupljaju opuške. Nada joj dode nekako
protkana željama koje i ne pokušava da ispuni.
Plavo nebo, srebrni nebesni zalivi, procep u oblačju. Akila zna da su to puke iluzije koje
se prirodno javljaju kad nosiš naočare sa ruži-častim staklima. Dugo je nosila ta
ružičasta stakla, a onda prešla na naočare sa metalnim ramom kroz koje se iznutra sve
videlo kako tre-ba, dok su spolja bile fotohromatske. Čak i sunce više ne sija kad se
Akila skloni iza svojih sutonski smedih naočara.
I, dakle, to je Akila. Četrdeset pet joj je godina. Nema ružičaste naočare. Nema muža,
decu. dom i porodicu. Sanja o bekstvu, o pro-storu. Gladna je života i iskustva. Čezne
za kontaktom.
Akila nije bila impulsivno biće. Yremena joj je trebalo za svaku odluku. Oklevala je,
premišljala se, prečešljavala celu stvar jednom, pa još jednom. Tek kad bi svaku nijansu
ispitala do tančina i sa sva-kog stanovišta, mogla je nešto da odluči.
Otkrivao je to i sari koji je nosila. Stirkani pamučni sari zahteva mnogo planiranja i
razmišljanja unapred. Nije to kao sa onim leprša-
Kupe ia dame
II
vim šifonima i pret-a-porte svilenim artiklima. To je za Ijude koji sva-kog jutra barem šest
puta menjaju mišljenje oko toga šta će danas obu-ći. To je za površne, neobavezne.
Štirkani sari traži uredan um, a Aki-la se ponosila time što je uistinu organizovana
osoba.
Ali kada se tog jutra probudila, iz sna trgnuta zujem malene kuć-ne muve lelujavih krila i
sitnog crnog tela, beznadno izgubljene, uz-muvane i nespokojne, proželo ju je neko
čudnovato, putničko oseća-nje. Mora da je to od sna, pomislila je.
Na sekundu, mušica se skrasila na Akilinoj obrvi naglo spustivši nožice. A šta muve sve
vreme rade nego upravo to: dižu i spuštaju svakojaki nevidljivi ili jedva vidljivi tovar
bolesti i očaja. Ova, još ma-la muva, nije imala šta da izruči sem crvića nespokoja. Akila
pomeri ruku i mušica odlete uspevši u naumu. Jeza od nekakvih crvolikih slut-nji
preplavi crveno more njene krvi i misli, i Akila se sva pretvori u želju da sedne u voz. I
ode. Negde gde nije sve sputano kao ovde, u gradu Bangaloru. Poželela je da ode
možda do kraja sveta. U najma-nju ruku, do svog sveta, do Kanjakumari.
Tri se mora susreću u Kanjakumari: Bengalski zaliv, Indijski okean i Arapsko more. Tu je
tihł muški okean koji prigrliše dva ne-mirna ženska mora. Čula j'e Akila kako je bilo u
Kanjakumari, iz vre-mena kada se mesto zvalo Kejp Komorin; čula je o odvažnom
Naren-dri koji se bacio u penušavu vodu i neutažive soli triju mora i otpli-vao do stene
na kojoj je sedeo, odlučan i nepokolebljiv, iščekujući od-govore na pitanja koja su ga
proganjala celoga života. I, kada je na-pustio tu stenu, postao je Vivekananda, onaj koji
je pronašao radost mudrosti. Postao je svetac koji je učio svet da stane na noge, probu-
di se i ne malakše sve dok cilj ne bude ostvaren.
Pročitala je negde da je Kanjakumari dobila ime po boginji koja
je, baš kao i ona, Akila, ostavila svoj život po strani, osudena na več-
10 cekanje. I da tamo ima jedna plaža sačinjena od višebojnog peska.
12
Anita Nair
Bili su to, zapravo, fosilni ostaci svadbene gozbe, sve sile dakonija koje nikada nisu ni
poslužene ni pojedene.
Leži Akila na krevetu i bulji kroz prozor. l odlučuje da krene. Yečeras.
Padmi se to ne bi dopalo, zna dobro Akila. Ovih je dana njena sestra sumnjičava u vezi
sa svitn što ona učini ili kaže. Oseti kako joj se usne stežu u pravu Hniju. Padma je to
nazivala ustima usedelice, Akinim ustima: namrštena su, odlučna i takva da čoveku kad
ih vidi bude jasno da tu mešanja nema.
Ustala je i krenula ka kalendaru koji je visio na zidu. Preletela okom preko datuma.
Devetnaesti decembar. Godina se bliži kraju, po-misli Akila, a onda, ne znajući zbog
čega, potraži kraj kalendara setiv-ši se igle kojom je probila hartiju i ostavila je tu sa
prcwučenim belim koncem. Onako, da se nade za hitan slučaj - kad se olabavi dugme.
kad treba nešto na brzinu porubiti... Igle nije bilo. Mora da ju je ne-ko uzeo i zaboravio
da vrati. To i ogledalo kraj umivaonika ukrašenog kestenjastim kragovima od filca (tu su
stavljale tačkice koje bi odlepi-le sa namrštenih čela, da ćute pri ogledalu do sutradan),
pomogli su joj da donese odluku. Htela je da ode. Morala je, inače bi poludela za-točena
izmedu zidova te kuće i tog žwota koji je trebalo da vodi.
Akila oWori ormar i izvuče crno-crveni čungdi sari. Jeste to bio pamuk, i to uštirkan, ali
boje i zlatni zar namah iznenadiše Padmu. Akila je davno prestala da nosi svetle boje
radije se skrwajući zatvo-renim tonovima. A ovoga jutra bila je leptir sa čarobnim
krilcima, ve-sela i razuzdana. Gde je skrušenost? Zašto krila nisu sklopljena? Za-što se
ne preWaraaš da ste ti i drvo - jedno? Zašto se ne kriješ me-du zavesama, pitale su
Padmine oči.
Padma će osetiti da ovaj dan neće biti kao ostali, pomisli Akila
sestrinog lica. Neka niko
Kupe ta dame
,,Ali nikada nisi morala da putuješ na posao", reče Padma kad joj je Akila saopštila da
namerava da krene na put u vreme doručka. Sa-čekala je da sestra doručkuje - tri
vanilice, malko sambara i šoljicu vruće kafe - pa je tek onda pomenula putovanje.
Padma je u datoj si-tuaciji bila prava osoba da joj se obrati; ona je u stanju i scenu da
napravi, od čega bi Akila mogla i da izgubi želju. Akili je to bilo ja-sno, kao što je znala
da će je sestra, kad joj bude rekla šta ima, sum-njičavo prostreliti očima.
Akila, medutim, ništa nije uzvratila, a Padma je istrajala: ,,Nije li to baš nešto iznenada?"
Za jedan časak, laž se uvukla u Akilina usta: u pitanju je posao o kojem je tek juče
obaveštena.
Ali, čemu to, upitala se. Ne dugujem Padmi nikakva objašnjenja, ,,Da, baš je iznenada",
reče.
,,Koliko dugo ćeš biti odsutna?", zablistak su optočene sumnjom Padmine oči dok je
posmatrala Akilu kako se pakuje. Znala je šta se-stra misli: Hoće li putovati sama ili
neko ide sa njom? Muškarac, ve-rovatno. Nozdrve su se Padmi širile dok je slutila
aromu neke nedo-lične kombinacije.
,,Nekoliko dana", reče Akila. Bilo je nekog zadovoljstva u toj dvoličnosti i Akila je
jednostavno rešila da Padmu u lice uopšte i ne pogleda.
Sve te prostorije u kojima se drži prtljag slično mirišu. Akiline nozdrve bile su u stanju
pune pripravnosti. Onda ona odluči da pola-ko udahne. Posle dvadeset godina
truckanja u prigradskim vozićima do posla i nazad, bila se već navikla na stvari od kojih
bi neupuće-nima pripala muka. Ispekla je zanat, da. Čekala je tako da rtosači od-vuku
korpu sa ribom do dragog kraja stanice. Kada su završili posao,
14
Anita Nair
odšetala je do kraja perona i zagledala se u šine, duge metalne trači-ce koje su isticale
u okean horizonta. Nije zbog toga ni morala da do-lazi na stanicu, ali osetila je da
naprosto mora po dnevnom svetlu osmotriti punkt koji će predstavljati početnu tačku
njene maršrute be-gunca. Nikoga na peronu nije bilo. Osetila je prazninu, rupu u stoma-
ku dok se približavao čas kada će u stanicu prispeti voz u koji je hte-la da sedne i ode.
Baš sam blesava, nasmejala se samoj sebi. Otišla je da rezerviše kartu, tamo ju je
čekala Nilufer.
Dug je red bio pred šalterom za rezervacije. Uglavnom žene. Mu-ževi, braća i poneki
otac stajali su kao na straži, sa strane, dok su nji-hove žene bile u vrsti, prstima
prebirajući po obodima sarija, preme-štajući se sa noge na nogu, čekajući da dodu na
red.
Akila pročita: ,,Dame, stariji gradani i hendikepirane osobe". Da se razbesni sada, ili da
se oseti počastvovanom - šta joj je činiti? Bi-lo je u toj napomeni nekog starovremskog
šarma, posebnog kavaljer-stva u dobroj volji železničke uprave koja je procenila kako
žena ne bi trebalo da bude stvorenje dostupno za gurkanje i pipkanje, požud-ne
poglede i nestašne ruke, znojavo okruženje i dobacivanja što čine neizbežan deo
iskustva iz glavnog reda. To je u redu, ali zašto kva-rłti opšti utisak time što će se žene
zbiti sa starijim gradanima i hen-dikepiranim licima? Akila podiže obrve i pogledom
potraži Nilufer.
U nekom prošlom životu, Nilufer mora da je bila - pčela. Uvek je usred nekog
poduhvata. Neko vreme u pitanju je bila kineska ku-hinja; onda vadenje pramenova;
naposletku, pomoćna oprema za brod-ska sidra. To, naravno, znači da joj tema za
razgovor nikada nije ne-dostajalo. Sagovornik je samo imao da sluša, Nilufer će se
pobrinuti za priču. Uprkos tome, ona je bila jedna od malobrojnih koje je Aki-la volela i
poštovala. Ona nije čeprkala po intimi, nije ogovarala i bi-la je izrazito vredna i efikasna.
Nije ona bila kao Katarina. Akili, sva-kako, nije ni padalo na pamet da traži neku novu
Katarinu.
Kupe ia dame
,,Nilufer", reče Akila čim se približila poreskoj upravi, ,,možeš li da mi izvučeš kartu za
noćni voz za Kanjakumari?"
,,A što? Šta se to dešava?", proširiše se Niluferine oči. Ona je obožavala te trenutke
kada se sprema da izade iz kuće. Nosila je mno-go nakita, šminkala se i oblačila sari
koji će se uklopiti sa nakitom.
,,Zar mora nešto da se desi kako bih poželela da odem nekud?", uzvratila je Akila.
,,Teško će biti. Ovo je, znaš, špic sezone, i svi bi u Keralu na odmor. Čitave divizije
čekaju na kartu za Sabarimalu", reče Nilufer dok je pogledom preletala brdo papira.
,,Ali, moja drugarica na šalte-ru za rezervacije moći će da pomogne. Naročito kad joj
kažem da si ti u pitanju. Odmah ću je pozvati."
Neki minut kasnije, Nilufer se vratila nasmejana. ,,Sve je srede-no. Ja ću da odem tamo
oko pola sata pre pauze za ručak. Ti bi mo-gla da dodeš malo kasnije."
Akila je posmatrala Nilufer. Ova je stajala sa službenicom zadu-ženom za rezervacije.
Pričale su. Činilo se kao da su potpuno zabo-ravile masu, kao da ne vide sve te gnevne
poglede u njih uprte, ni nestrpljenje i bes. Akila hitro podiže ruku. Nije želela da skrene
pa-žnju na sebe, da maše i da svi to vide. Niluferine oči sretoše njene kroz staklo. Lice
joj je blistalo, mahnula je kartom.
,,Učinila je sve što je mogla, ali voz je ispunjen do poslednjeg mesta. Nema kušeta,
nema mesta u prvom razredu. Uspela je da ti is-kopa mesto u vagonu drugog razreda,
ali u kupeu za dame. Je l' ti to ne smeta? Zaglavićeš se tu sa pet žena koje će čeznuti
da čuju sve o tebi." Zlatna zvonca kao da odjeknuše u njenim ušima dok je slušala ove
Niluferine reči.
Akila se nasmeja. ,.Ma baš mi je to potrebno", promrmlja dok je iz torbe izvlačila
rokovnik.
16
Anita Nair
Akila je tačno u osam i po uveče bila na stanici Bangalor Kan-tonment. Stanica se
nalazila na samo nekoliko minuta hoda od njenog stana. Ali ona je žurila, jedva čekala
da krene. Kad je već čvrsto re-šila da ode, kao da je želela da strese svu prašinu doma
svog sa no-gu i zaputi se u novo.
,,Kako možeš sama na železničku stanicu?", upitala ju je Padma kad se predveče
vratila kući.
,,Pa, putujem sama, zar ne?"
,,Ali, biće kasno kad kreneš."
Akila nadvlada provokaciju, a lepo ju je osetila, i reče: ,,Ne bri-ni. Ima mnogo rikši i
sasvim je bezbedno. Stanica, sem toga, nije ta-ko daleko."
Padma, medutim, nije odustajala, pa su tako poslednje reči koje je Akila čula
napuštajući dom bile obojene mrzovoljom: ,,Ne znam sa-mo šta će Narajan Ana i Narsi
Ana reći kad saznaju da si otišla ta-ko iznenada, i to sasvim sama..."
Ali, Akila je digla ruke od slušanja. ,,Železnička stanica Kanton-ment", rekla je vozaču
rikše gotovo uskliknuvši.
Deset minuta kasnije, stajala je pred ulazom na stanicu osmatra-jući pojedina lica u
masi.
Ovde sam, tutnjalo je Akilino srce. Meki talasić čiste emocije, pe-nom opervažen,
prostrujao je njenim bićem. Osetila je kako joj se usne razmiču u osmeh. Deo sam živog
tkanja koje će noćas napustiti ovaj grad. Penjem se na voi i puštam da me odvede u
predele koje ne po~ znajem.
Akila se zaputila ka kancelariji šefa stanice. Napolju, na zidu, po-tražila je spisak
putnika. Imponovalo joj je kada je ugledala svoje ime. Uz njeno su bila imena još pet
putnica: Šila Vasudevan, Praba Devi,
Kupe za darne
17
Janaka Prabakar, Margaret Paulraj i Marikolantu. Mora da su joj to saputnice u kupeu.
Ko su te lene?, zapitala se Akila. Kuda će one? Kakvi li su to životi?
Pomerila se od spiska putnika sa rezervacijama da bi proverila gde se nalaze taj vagon
i taj kupe u kojem je njeno mesto. Jedanaesti od lokomotive. Podigla je kofer i krenula
prema broju jedanaest. Sve klu-pe na peronu su bile zauzete pa joj se zato desilo da
stoji kraj neis-pravne slavine na staničnoj česmi. Malo je ovlažila usnu. Ovo je valj-da to
mesto? Okrenula se ka vremešnom paru koji je stajao malo da-Ije i upitala: Je l' ovde
staje vagon S - 7, 'Kanjakumari ekspresa'?"
Muškarac je klimnuo glavom. ,,Da, mislim. I mi smo u tom va-
gonu."
Bilo je nečega u tom starom paru pa ih je ona ponovo pogleda-la. Zračili su
nesvakidašnjim mirom, poput ostrva spokoja u okeanu Ijudske užurbanosti. Baš kao da
su bili potpuno svesni da će taj voz stići pre ili kasnije. Onda će na njih doći red da
prekorače ta tri ste-penika i priključe se kompoziciji što će ih odvesti do odredišta. I ne-
ma, dakle, smisla lomiti vratove i noge ili iskazivati bilo kakav znak nezadovoljstva.
Mlazić urina zašišta i primiri se s povetarcem. Osoblje u crvenim, srebrom optočenim
odorama kraj nagomilanog prtljaga. Prosjak una-kaženih udova potura posudicu.
Nestaško i pas žurno štraftaju sa kra-ja na kraj perona. Smoreni policajac bulji u
televizijski ekran.
,,Udajan ekspres", koji bi po redu vožnje trebalo da stigne pre ,,Kanjakumari ekspresa",
kasni li kasni. Peron je krcat, Ijudi na sve strane. Kraj Akile se zbila čitava familija: ujaci,
tetke, rodaci. dede, ba-be... Svi došli da isprate jednog usamljenog putnika. On krenuo
za Bombaj odakle će da hvata avion za neku zemlju na Srednjem istoku.
Akila skreće pogled sa usamljenog putnika i ponovo posmatra sta-n par. Žena nosi
bledoružičasti sari sa uzanim zlatnim obrubom, ta-
Anita Nair
nušni zlatni lanac oko vrata i naočare sa metalnim ramom. Kosa joj je na vratu
skupljena u pundicu. Zlatna narukvica svetluca. U jednoj ruci drži flašu sa vodom, u
drugoj kožnu tašnicu. Za nekoliko godina izgledaću kao ona, pomisli Akila, 5 tim što
neću kraj sebe imati ova-kvog čoveka.
A on je izgledao prilično fino. Prikladna odeća i naočare, još mi-šićavo telo, prijatna
spoljašnjost, posebno Ijubak način na koji mu ko-sa sedi. I kako samo stoji kraj svoje
žene! To je jedan od dva doka-za potpunog poverenja, oslobodenog svake
agresivnosti... Njih su dvo-je, naprosto, izgledali kao da pripadaju jedno drugome.
Šta je to u vezi sa brakom što čini mogućim da muškarac i žena smešaju svoje živote,
snove, pa čak i misli? I njeni su roditelji bili ta-kvi. Oni su čak ličili jedno na drugo, sa
onim visokim čelima, kukica-ma na nosu i rupicama u bradi. Oboje su voleli da zaslade
kafu sa dve kašičice šećera. Ukus je morao biti takav kao da u šoljici ima mleka.
Cesto bi se dogodilo da njena majka misli o nečemu, a otac gla-sno iskaže isto
osećanje, pa bi sekund kasnije mati rekla: ,,Baš sam to htela da kažem."
A on bi je pogledao ustreptao od zadovoljstva: ,,To je zato što se mi tako lepo
uklapamo. Mi smo dva tela i jedna duša." I majka bi mu nežnim osmehom uzvratila.
Kada je bila u mladalačkom dobu, seća se Akila, čitala je roman o paru koji je žar strasti
održavao godinama posle venčanja. Nije se, posle tolikog vremena, sećala ni naslova
knjige ni radnje. U pamće-nju joj je ostao samo jedan redak: ,,Deca onih koji se vole
ništa nisu bolja od siročadi."
Dok je bila dete, roditeljsko zajedništvo nije sekiralo Akilu. I ona je bila deo tog
začaranog kruga. Ali kako je rasla, njihova medusob-
Kupe za dame
19
na naklonost i očito zadovoljstvo koje su i jedno i drugo pronalazili u prisustvu voljene
osobe, učinili su da se ona oseti nekako isključe-nora iz priče, pa bi docnije sve to
počelo da je nervira. A oni su, opet, istrajali u neosetljivosti spram njenog izopštenja.
Čak i da su osećali šta se dogada, ništa nije moglo da umanji ili odstrani nešto što je
praktično bilo doživotna ljubavna avantura.
Akilin otac je umro posle skoro pune dvadeset i dve godine pro-vedene u braku. Otada
se, svake godine na dan svog venčanja, žalila njena majka: ,,Za dvadesetogodišnjicu
braka, tvoj otac mi je obećao dijamantski prsten. Dijamant za kraljicu moga srca, tako je
on govo-rio. 0, kako me je voleo!", kukala bi majka. Kako su godine prola-zile, njen bol
činio se sve teže podnošljivim.
Majka je izgubila mnogo više od muža. On je, zapravo, deo nje-noga života postao već
u času kad se rodila. Kao njen ujak, nosio ju je i pokazivao joj leptire i vrane, mesec i
dugu, čuda prirode. Jedino je, kad se sve sagleda, bilo priro-dno da se on nametne kao
taj koji će joj otkriti i - čudo ženskog, čudo da se žensko bude.
Majka se udala sa petnaest godina. Otac je tada imao trideset če-tiri. Akila je rodena
dve godine i osam meseci kasnije.
,,Ali Ama, kako si mogla da pristaneš da se udaš za svog uja-ka?", jednom je Akila
upitala majku. ,,To je tako neprirodno."
,,A šta je tu neprirodno?", odvratila joj je Ijutito. ,,Pa to je savr-šeno prihvaćena norma u
našoj zajednici. Kome ti misliš da postavljaš takva pitanja?"
Akila je tada imala samo četraaest godina. Ali i tada je nekako slutila olakšanje u tome
što nema nikakvog ujaka čije krilo na nju če-ka, da u njemu odraste.
Majka je bacila jedan gadan pogled prema njoj i natuknula joj da izade i donese veš.
,,Lenj mozak rada lenje misli. Opasne misli", re-kla je Ama mračno.
20
Anita Nair
,,Kada pokupiš i rasporediš veš, predi na peglanje. Košulje tvog Ape meni ostavi. Njemu
se dopada samo kad ja to uradim", dodala je.
Akila je napravila grimasu zato što je znala da uopšte nije tako. Ocu nimalo nije bilo
važno ko će ispeglati njegove košulje već da iz-gledaju pristojno. Ali Ami je bilo stalo da
se produži taj mit o mužu tiraninu koga je lako uznemiriti i koji se samo potpunom
posvećeno-šću može umiriti. Ostali muškarci su se razlikovali od njega jer su do-
zvoljavali ženama da vladaju njihovim životima. Kao, recimo, Karpa-gamin otac.
Karpagamina majka je držala časove plesa. Svakog popodneva, od četiri do šest,
davala je časove deci iz komšiluka. Kada bi kod nje dolazila celu godinu, deca bi znala
dovoljno da mogu učestvovati na školskim takraičenjima u plesu i osvojiti poneku
nagradu. Zato joj je mnogo devojčica dolazilo. Sem toga, nije tražila više od trideset pet
rupija mesečno po glavi polaznika. Zaradivala je dovoljno da kupuje razne stvarčice za
svoju kći i za sebe samu. Možda je zato Ama in-sistirala na izvesnoj distanci prema
Karpagaminoj majci. Ami se nije dopadao niko ko se od nje previše razlikovao.
Jednoga jutra - Akila je tada imala otprilike devet godina - Kar-pagam je u školu donela
tridesetak santimetara dugu olovku sa iza-zovnom malenom plastičnom šakom na
završetku. Akila je odmah po-želela takvu.
,,Gde si to našla?", prošaputala je kada joj je Karpagam demon-strirala kako ta čudesna
olovka može da služi i za češkanje leda.
,,Majka mi je kupila", rekla je i još jednom se slatko počešala po ledima.
,,Koliko košta?"
,,Sest rupija. Majka ju je, inače, kupila u 'Mur marketu'. Prega-njala se sa prodavcima i
dobila je za tri rupija. Prava vrednost je šest
Kupe za dame
21
rupija", reče Karpagam dodajući Akili olovku da je malo drži i poče-še njome leda.
,,Zar nije fino?", upitala je osmotrivši zadovoljstvo na licu svoje
drugarice.
,,Divno je. Mogu li da je, samo na jedan dan, ponesem kući? Po-kazaću je majci i pitati
je da li bi mi kupila istu takvu?", reče Akila milujući linije na dlanu olovkine šake, kao da
je to baš prava šaka koju treba čuvati.
Karpagam je oklevala. ,,Morala bih da pitam majku...", poče.
,,0bećavam da ću je vratiti sutra. Gledaj, ako dobijem ovakvu olovku, mogle bismo nas
dve zajedno da češkamo leda", reče Akila
ubedljivo.
,,Baš si luda", zakikota se Karpagam, a trnci je prodoše na pomi-sao da njih dve stoje
jedna kraj druge i češkaju leda olovkama. Mo-žda je upravo zbog toga i dozvolila Akili
da olovku ponese kući.
Ami se prvo sve to nije dopalo, a onda se i razbesenela. ,,Karpa-gamina majka može
njoj da kupi svakojake stvari. Ona ima vlastite prihode. Ja sebi ne mogu priuštiti da ti
kupujem beskorisne stvari. Zar ne shvataš da Apa radi do iznemoglosti i da, uprkos
tome, jedva sa-stavljamo kraj sa krajem? A ja i ne želim da tude donosiš u kuću. Sta
ako polomiš ili izgubiš tu olovku? Gde da nadem novac da kupim drugu?"
Sutradan je Akila vratila olovku. ,,Šta se dogodilo?", upitala je Karpagam. ,.Kad će
majka da ti kupi?"
,,Kazala mi je kako ne može sebi priuštiti da mi kupuje stvari ko-je tvoja tnajka tebi
kupuje", rekla je Akila.
I celoga dana, a i cele noći potom, Akila je o tome razmišljala. Da Ama ima posao. imala
bi i ona svoj novac i mogla bi da joj ku-puje stvari koje su joj bile potrebne, a da pritom
Apu ne gnjavi. Ali sta bi to Ama mogla da radi kako bi došla do novca?
Anita Nair
Svanulo je jutro i Akila je čula majku kako peva ispod glasa dok obavlja jutarnje poslove.
Bio je praznik, pa je imala čitav dan da se pripremi i istupi pred majku sa onim što je
smatrala velikim potezom.
,,Ama", rekla je Akila kad je zaključila da je Ama raspoložena. Ona se češljala i
pevušila. ,,Sto ti ne daješ časove pevanja?"
Ama je pogleda, iznenadena.
Akila požuri da objasni. ,,Tako lepo pevaš, a i Apa uvek kaže da imaš jedan od najlepših
glasova koje je ikada čuo. Zašto ne bi deci predavala muzičko kao što Karpagamina
majka drži časove iz plesa? Onda bi imala nešto svog novca...", završi tiho, pitajući se
da nije slu-čajno odviše rekla.
,,Ne odobravam to što čini Karpagamina majka. Svakakvi Ijudi dolaze u njihovu kuću. I
bramini i ne-bramini. Misliš li da bi tvoj otac dozvolio takvo cirkulisanje ovde? Zar ne
znaš kako je strog? U sva-kom slučaju, misliš li da bi mi tvoj otac dopustio tako nešto?"
,,Da sam želeo ženu koja radi, onda bih se takvom i oženio - to mi je tvoj otac rekao
kada smo se venčali. 'Želim ženu koja će vo-diti računa o mojoj deci i meni. Ne bih da
se upetlja u posao i da nema vremena za kuću i moje potrebe', tako mi je kazao. A i ja
to isto želim, i to sam želela da budem: dobra žena."
Ama je imala ylastite teorije o tome kakva bi dobra žena trebalo da bude. Nema, pre
svega, dobre žene koja služi dvojicu gospodara -svoga oca i svoga supruga. Dobra je
žena ona koja zna da interese svoga supruga ima da stavi ispred interesa bilo koga
živoga uključu-jući i sopstvenog oca. ,,Ravnopravnost u braku - takvo nešto ne po-stoji",
govorila je Ama. ,,Najbolje je prihvatiti da je žena podredena muškarcu. Tako ne može
biti trvenja, nema nesklada. Kad neko zap-ne da dokaže svoju ravnopravnost, dolazi do
stalnog bockanja i ko-škanja. Mnogo je lakše i jednostavnije prihvatiti mesto koje ti
pripa-da i živeti u skladu s tim. Nije ženino da preuzima ulogu muškarca.
Kupe za dame
23
Da jeste, bogovi bi je takvom učinili. I onda, šta znači to - dvoje rav-nopravnih u braku?"
Sve odluke Ama je prepuštala Api. ,,0n bolje zna", rekla bi. ,,Ni-kada nismo zažalili ni
zbog jedne jedine odluke koju bi on doneo, čak i kada je odlučivao umesto mene."
Razmišljajući na takav način, posle nekoliko godina braka, kada je Ama nasledila nešto
zemlje u svom rodnom selu, mirno je posma-trala muža kako prodaje njen plac. Ni reč
nije rekla. Godine su pro-šle i neki rodak joj se obratio pismom: isto parče zemlje
prodato je po deset puta višoj ceni od prvobitne. ,.Da smo zadržali taj plac, mo-gli smo
da kupimo neku manju kuću", primetila je Ama.
Kada se Akila sa njom složila, Ama je promenila izraz lica i re-kla: ,,Da ne shvatiš
pogrešno, nisam rekla da je tvoj otac preuranjeno doneo odluku. Ko bi u tom času znao
da će cena zemlje tako skoči-ti, i to u mestašcetu kao što je Metupalajam?"
Amina familija je bila veoma bogata. Ona je, medutim, rodena kao kći prve očeve žene
koja je umrla kada je njoj bilo jedanaest go-dina. Majka joj je izdahnula na porodaju
napinjući se da na ovaj svet dovede dečkića koji takode nije preživeo. Godinu dana
potom, otac se ponovo oženio. Previše je bio zaokupljen ženom i sinovima koje je nova
supruga raćtala lako i u regularnim osamnaestomesečnim interva-lima, da bi se brinuo
još i oko kćerke. Kad je Ama prispela za uda-ju, sve je uredio. Apa je bio odgovarajuće
rešenje. Sve je, naposlet-ku, bilo dogovoreno i utanačeno godinama unazad. U trenutku
kad je rodena, zapravo.
Svega je uglavnom bilo dovoljno, pa ko bi tu našao zamerku? Ali nije bilo dovoljno
novca, nakita ili nečeg trećeg od trajne vrednosti. Zemlja je bila jedino što je nasledila
od oca. Sve ostalo on je osta-vio sinovima.
24
Anita Nair
A Apa je bio nepokolebljiv u uverenju da ona više ništa neće imati sa svojima koji su je
tako skromno ispratili. I odlučio je da pro-da to imanje. ,,0d danas pa ubuduće, ja sam
sve što imaš", rekao joj je. I Ama je to, sva srećna, prihvatila. Pošto joj je mati umrla,
niko je nije toliko voleo. A ovo je za nju bila samo još jedna potvrda ko-liko mu je
značila.
Mnogo godina kasnije, Akila je pomenula svojoj koleginici i ve-rovatno jedinoj pravoj
drugarici, Katarini, da je njena majka bila i ne-ćaka sopstvenog muža. Katarina je
blenula u šoku. ,,Ali kako žena mo-že da se uda za svog ujaka ili strica? To je incest!", u
čudu je povi-kala, a usta su joj se pretvorila u jedno veliko „0".
,,Pa, i rekla bih da jeste", pristala je Akila. ,,Možda su se baš zbog toga osećali tako
ugodno kad su bili zajedno."
,,Uopšte ne słwatam tu tvoju religiju", zavrtela je Katarina gla-vom. ,,Pojesti jaje, to
smatrate grehom. A potpuno je prihvatljivo uda-ti se za ujaka!"
Akila je mogla da razume Katarinino gledište, ali je iz nekog neo-bičnog razloga osetila
potrebu da zaštiti svoje roditelje i da objasni kakav je njihov brak bio. ,,Bili su vrlo srećni.
Najsrećniji - kad su za-jedno. Ponekad pomislim, upravo stoga što su se oduvek znali.
Zami-sli samo, moja majka mora da se korpcala ocu na ramenima kada je bila mala.
Možda se i popiškila po njemu. Mora da je čula kako rnu glas mutira i videla prve
dlačice nad tatinom gomjom usnom."
,,Sve je to u redu, Ali ne moraš valjda za ujaka da se udaš da bi bila bliska sa svojim
mužem?". usprotivila se Katarina. ,,U tom slu-čaju, mogla bi i za brata da se udaš."
,,Ne, nisam tako mislila. Ali, znaš šta: pre nekoliko godina, dok sam još priželjkivala da
nekome budem žena, udala bih se za bilo ko-ga. Cak i za ujaka ili strica", rekla je Akila
tek napola u šali.
Kupe zadame
25
Akila je bacila pogled na sat, nestrpljiva da začuje zvono koje će objaviti prispeće voza
u stanicu. ,,Udajan ekspres" je došao i prošao i sada je peron bio pun putnika koji su
čekali ,,Kanjakumari ekspres". Stariji par se pomerio nekoliko koraka unapred. Pitala se
koliko li njih dvoje dugo stoje tu i čekaju.
Muškarac se uzvrpoljio. Pitao je nešto ženu. Ona je klimala gla-vom. On je iskoračio iz
gužve i otišao do kioska na ulazu u stanicu. Yratio se sa pićem za nju. Gucnula je i
ponudila ga. On je zavrteo glavom.
Zašto li gubim vreme posmatrajući ih, upitala se Akila skupivši usne. Evo živog dokaza
svih onih porodičnih priča. žena ne može da živi sama. Ne može sama da uspe. Od
dalje dokolice spasao ju je sig-nal. Svetlo na lokomotivi približavalo se stanici i sa
razglasa je saop-šteno da voz stiže. Akila je podigla torbu i stisnula ručku, spremna da
se ukrca.
Putnici su nagrnuli ka vozu. Akila oseti strah. Voz ovde stoji sa-mo dva ili tri minuta.
Kako će se svi ukrcati u tako kratkom vreme-nu? Loktovima je probila put kroz masu.
Kad je stigla do vrata. vi-dela je tamo nekog starijeg čoveka. Pomagao je svojoj ženi da
se pop-ne u vagon. ,,Hajde, hajde, brže se penji", požurivao je ženu, licem okrenut Akili.
Onda je zadržao ostale putnike dok je Akila podigla pr-tljag i krenula da se probija ka
kupeu.
Kupe za dame bio je na početku vagona. Ušla je i potražila broj sedišta. Bilo je šest
ležajeva u kupeu. Po tri na obe strane. Njen je bio onaj donji, Do daljeg će svih šestoro
putnika sedeti na donjim le-zajevima, dok ne dode vreme za spavanje. Onda će srednji
ležaj biti podignut i pričvršćen ispod onog gornjeg. Akila je torbu smestila is-pod svog
sedišta i pogledala oko sebe. Prekoputa je sedela starija da-ma- Njen muž je gurnuo
kofer podno sedišta i upravo je pumpao ja-stuk na naduvavanje. Kad ga je napumpao,
stavio ga je pored nje. Po-
26
Anita Nair
digao je prozor i prilagodio polugu kako joj ne bi pao na ruku. ,,Ho-ćete da vam
pomognem oko vašeg prozora?", upitao jć okrenuvši se ka Akili.
Ona se osmehnula i odbila.
,,Bićeš dobro?", upitao je ženu. ,,Kad ti se prispavži> navuci drve-ne kapke. Tu će ti fino
strujati vazduh, a i ne moraš (^ misliš da li će ti neko strgnuti ogrlicu ili minduše. Ne
zaboravi lek 3a uzmeš. Ja sam u istom vagonu, ne brini, često ću dolaziti da yidi"! kako
si."
Kada je otišao, starija žena je suvo pogledala Aki'11 i objasnila: ,,Karte smo rezendsali
tek prekjuče i ovo je sve što jtf tnoglo da se dobije. On čak ni ležaj nema."
,,Izgleda kao da ovde ima jedan slobodan ležaj", reće Akila. ,,Mi-slim da bi mu dozvolili.
Ne smeta im da stariji mušPrci putuju u damskom kupeu."
,,Taj ležaj je zauzet. Žena će ući na sledećoj ili drugoJ stanici odav-de, tako rekoše."
Voz je krenuo i Akila pogleda oko sebe. Razmišljal3 je o Nilufe-rinim rečima i za sebe se
nasmejala. ,,Pet žena, nepreki"lo ćeretanje. Hoćeš li moći s tim da izadeš na kraj?",
zadirkivala ju 'f Nilufer.
Yitka lepuškasta žena kratko ošišane kose, sa očirn3 poput onik-sa, sedela je kraj
starije žene. Je l' to neka doktorka?, P'tala se Aki-la. Činilo se kao da sve i svakoga
istražuje. Žena je u^atila Akilin pogled i osmehnula se kratkim, punim osmehom koji je
ublažio inten-zitet njenog pogleda. Akila se na to osmehnula i prome^la izraz. Do nje je
sedela zgodna žena lake telesne grade i doterane Pgure, obuče-na tako da se vidi da
ima novca. Zlatne narukvice sij^ su na nje-nim nadlanicama, a dijamanti krasili usne
školjke. Nokti ^ joj bili du-gački i premazani tamnoružičastim lakom. Izgledala je foo da
se ni-kakvog posla u životu nije latila. Akila se pitala šta li t^va žena tra-ži u vagonu
drugog razreda.
Kupe ia dame
27
,,Kuda ćete?", upita je žena.
,,Idem u Kanjakumari. A vi?u, uzvrati Akila.
,,U Kotajam. Ima tamo neka svadba. Trebalo je da me muž od-veze, ali je on poslom
morao u Bombaj, a odande će avionom u Ko-či." I to je, otprilike, sve što znara, govorio
je izraz njenog lica ma-da su reči ostale neiskazane.
,,A vi?", upita starija dama zgodnu ženu koja je kraj nje sedela.
,,Silazim u Koimbatoreu", reče ova. Glas joj je bio sladak kao i lice, a opet je bilo
nečega s njom vezi što je Akilu činilo nespokoj-nom. ,,A vi?"
,,U Ernakulamu", odgovori starija dama.
Žena na suprotnom kraju kupea, sedela je šćućurena kraj vrata. Po njenom izgledu
moglo se zaključiti da saputnice uopšte ne prime-ćuje.
Buljile su u nju. Nije bila jedna od njih. Ni izgledala nije kao bi-lo koja od njih. Ne zato
što je bila skromno odevena ili što se oko nje širio neprijatni miris siromaštva. U pitanju
je, prosto, bio taj izraz lica... Kao da je već sve videla, i Ijudsku prevrtljivost i slabost, pa
sa-da teško da se išta može dogoditi što bi je iznenadilo. Za razliku od njenog, lica
ostalih žena u kupeu, premda su sve od nje bile starije, nisu bila obeležena teškim
iskustvom ili patnjom.
Sem toga, bile su uverene da ona, za razliku od njih, ne govori engleski. To je bilo
dovoljno da stvori jaz izmedu njih i ćutljive sa-putnice.
Zena koja je sedela do Akile, otvorila je malu korpu i izvadila nekoliko pomorandži. ,,Nije
mi se dalo da ih ostavim kod kude da is-trule. Evo uzmite", reče pružajući voćku.
,,Zovem se Praba Devi. A vi?", upita ona nijednu posebno.
28
Anita Nair
Praba Devi. Starija dama bila je Janaki. Zgodna - Margaret. A ona, Akila, Akilandesvari.
Žena do vrata je sačekala konduktera, a onda se popela na najvi-ši ležaj i prepustila se
snu. Iz nekog razloga, Akila je znala da će to svima njima doneti olakšanje jer neće
morati da se trude da je uklju-čuju u razgovor. Neće morati da se pretvaraju da sa njora
imaju ne-što zajedničko.
Miris pomorandže ispunio je kupe. S njim se i tiho drugarstvo izatkalo izmedu putnica.
Akila je skinula sandale, savila noge ispod sebe i oslonila se na prozor. Povetarac joj je
mrsio kosu. Mesec joj je visio na ramenu.
,,Unuče mi je dalo ovu čokoladu, da grickam tokom noći", reče starija žena osmehujući
se. ,,Hoćete li malo?", ponudila je saputnice.
Akila je uzela parče ,,kit-keta" i skinula srebrnu foliju. Margaret je zavrtela glavom: ,,Ja
neću. Moram da vodim računa o težini."
Janaki je sada vrtela glavom u neverici. ,,Zašto biste vi morali da vodite računa o težini?
Dovoljno ste mršavi."
,,Nekada sam bila debela. Ne bucmasta, da znate. Baš debela", re-če Margaret. ,,Kad
sam počela sa dijetom, morala sam da se odrek-nem mnogih stvari i sada mi se čini da
sam potpuno izgubila potre-bu za čokoladom. Bezukusna mi je. A nekada sam je volela.
Sad vi-še ne..."
,.Ni ja je ne jedem", kaza Praba Devi vraćajući čokoladu Janaki. ,,Mqj sin ima
sedamnaest godina, ali još je kao trogodišnji dečačić kad dode do čokolade. Kad god
moj muž poslom ode u inostranstvo, do-nosi sinu čokolade. Kćerka je prestala da je
jede kada je otkrila da joj kvari ten. Ponekad pomislim da ta mala sve svoje vreme
provodi ispred ogledala proveravajući kakvo joj je lice. Sada traži od mog mu-ža da joj
donese šminku iz neke radnje koja se zove ,,Body Shop.'"
,,A čime se muž bavi?", upita Janaki.
Kupe za dame
29
,.Mi se bavimo juvelirskim poslom", reče Praba Devi. ,,Doduše, ne bi trebalo da kažem -
mi. On je juvelir. Ja sam domaćica."
,,Nema tu ničeg lošeg. I ja sam domaćica", reče Janaki. ,,A šta vi radite?", dodade
okreniwši se ka Margaret.
,,Moj muž je direktor škole. Ja u istoj školi predajem hemiju", odgovorila je.
,,Je l' se svadate oko svega i svačega", zakikotala se Praba De-vi, a onda je odjednom,
kao da je svesna šta je upravo izgovorila, dla-nom pokrila usta i pokušala da
objasni: ,,Niste samo u istoj kući - i radno mesto delite."
,,Imali smo u početku problema, ali sada znamo kako da otkloni-mo napetost kad se
pojavi i da odvojimo školski od kućnog života. Bilo nam je potrebno ranogo vremena, ali
smo prilično uspeli u to-me. Znate šta? I moja kćerka ide u istu školu!", reče Margaret
prigu-šeno se nasmejavši.
,,Šta vaš suprug radi?", upita starija žena nagnuvši glavu ka Aki-li.
,,Ja nisam udata", reče Akila.
„0!", izusti Janaki razbijajući tišinu. Akila je słwatila da Janaki očigledno veruje kako je
ona uvredena. Duboko je udahnula:
,,Imam četrdeset pet godina i uvek sam živela sa svojom porodi-com", reče.
Praba Devi se okrenula ka njoj. Prva je, medutim, progovorila Margaret: ,,Radite li
negde?"
Ona je kłimnula glavom. ,,Radim u poreskom odeljenju."
,,Ako ne zamerate što pitam, kako to da se niste udali?", upita Praba Devi nagnuvši se
ka Akili. ,,Jeste li baš tako odlučili, da osta-nete neudati?"
Šta sada da joj kaiem, pitala se Akila.
Anita Nair
Kupe za dame
31
Iznenada, nije joj ni bilo važno šta će reći. Znala je da ovim že-nama može da kaže šta
god joj srce poželi. PrepoznavŠi znatiželju u njihovim očima, kazala je: ,,Moj otac je
umro i ja sam morala da pre-uzmem brigu o porodici. Dok su svi oni posredivali svoje
živote, bi-la sam već prestara za udaju."
,,Niste vi uopšte tako stari", reče Janaki. ,,Možete vi još sebi pro-naći dobrog čoveka.
Oglasni stupci sa bračnim ponudama puni su po-ruka muškaraca u srednjim i kasnim
četrdesetim koji traže odgovara-juću zrelu ženu da sa njom provedu život."
,,Ako mene pitate, ti muškarci traže domaćice - nekoga ko će da im kuva, čisti, prinosi i
odnosi. Ako je već srećna kako sada živi, za-što bi se udavala?", upita Margaret.
,,Jeste li srećni?", zainteresova se Praba Devi.
,,Je li iko srećan?", uzvrati Akila.
,,Pa, zavisi", reče Praba Devi prstom motajući pramen kose iza uveta. ,,Zavisi šta pod
srećom podrazumevamo."
Akila se nagnula ka njoj i rekla: ,,Što se mene tiče, brak je ne-bitan. Zajednica - da, to bi
mi se svidelo. Problem je u tome što ja želim da živim sama, a svi mi govore da žena ne
može sama."
,,A zašto bi žena živela sama? Uvek postoji neki muškarac koji bi hteo da bude sa
njom", reče Janaki skidajući naočare da protrlja nosnu kost. ,,Zar nikada nisi srela
nekoga za koga bi se udala?"
,,Jesam", reče Akila i laka senka pade na njeno lice. ,,Ali nije bi-lo sudeno."
,,Zašto nije?", upita Praba Devi. ,,Zašto nije bilo sudeno?"
,,Nismo bili jedno za drugo. Sem toga, u to vreme udaja teško da mi je uopšte padala
na pamet. Sve što nastojim jeste da ubedim sebe kako jedna žena može da živi sama."
.,Prodavnica (artikala) za telo", može se prevesti i kao ,,Prodavnica tela"
,,Trebalo bi da se prepustiš instinktima", reče Margaret. ,,Moraš da pronadeš svoje
sopstvene odgovore. Niko ti u tome ne može po-
moći."
Akila zastade za časak, a onda nastavi: ,,Mene je porodica nauči-la da ću ako pričam
sa drugim Ijudima, od njih čuti kako je glupo što istrajavam u tome da ostanem sama.
Ja sam, medutim, i očekivala da će stav moje porodice biti takav. Zato sam se pravila
kao da ću stvar-no razgovarati sa nekim Ijudima. Bila sam sasvim sigurna da želim da
živim sama i niko mi nije bio potreban da bi mi nešto govorio. Ali jedne noći sam se
probudila uznemirena. Srce mi je lupalo, oduzela sam se od straha koji se ne da
imenovati. Kako ću sama, preispitiva-la sam se. Kako ću ja, koja nikada nisam jednu
nedelju proveia bez svoje porodice, sama kroz budućnost? Šta ja znam o vodenju
doma-ćinstva? Šta ću kad se razbolim? Kome ću se obratiti? Šta ja znam o životu?
A onda, kada sam ušla u ovaj kupe i videla sve vas... Znala sam da ste sve udate...
Pomislila sam da bih ako pričam sa vama... da bi to nekako moglo da mi pomogne pri
konačnoj odluci."
Praba Devi i Margaret su gledale jedna drugu kao da im je ovo zabavno. Onda je
Margaret pogledom preletela svoje nokte i jedva se osmehnuvši, rekla: ,,Šta ako ti
kažem da bi trebalo da živiš sama, a ona" - tu pokaza na Prabu Devi - ,,kaže da ne bi
trebalo da živiš sa-ma, već da nastaviš život sa svojom porodicom? Šta ćeš onda?"
,,Nemoj da joj se rugaš", reče Janaki koja je mogla svima njima mati da bude. Kako su
lako skliznule u porodične uloge! Majka i tri kćeri. Dve sestre s ove, jedna s one strane.
,,0zbiljna je ona. Zar ne vidite to?"
Akila sleže ramenima: ,,Ne znam da li ćete biti u stanju da mi pomognete. Ali, morate mi
reći ono što stvarno mislite. Može li žena sama?"
Anita Nair
,,Je l' ti to savet tražiš?", upita Janaki.
,,Ne tražim savet. Samo bih želela da mi kažete mislite li da že-na može sama", reče
Akila tiše.
Janaki se zagleda u njeno lice tražeći joj oči. Akila je sedela i ćutala. Janaki se tad
oglasi: ,,0ne su ti", reče pokazujući na druge dve žene u kupeu, ,,bliže po godinama. Sa
njima bi trebalo da razgovaraš. Njihovo mišljenje će ti više vredeti od moga. Ja sam ti
pogrešna oso-ba za takav razgovor. Moj muž i ja smo u braku četrdeset godina. To je
dugo vreme za jedan par. Kako ja da li objasnim kako je to kad
jedna žena živi sama?"
Kupeom je ovladala tišina. Na trenutak, Akila je pomislila da su ona i njene saputnice
uspostavile vezu. Sve je ličilo na fetuse koji snu-ju unutar zidova materice izvlačeći srž
života jedni iz drugih. Potnaže im tmina u spoljnom svetu i činjenica da ono što se medu
ovim zido-vima deli, nikada neće procureti iz ove noći i tog malog prostora.
,,Ne znam dovoljno o svetu ili o tebi lično da bih ponudila sa-vet. Sve što mogu, jeste da
ti pričam o sebi, o svom braku i o tome šta mi taj brak znači", poče nenadano Janaki,
lagano kao da svaku reč bira sa najvećom pažnjom. ,,Ja sam žena o kojoj se uvek neko
bri-nuo. Prvo otac i braća, potom muž. Kad mi je muž preminuo, ostao je sin da brine o
majci. Sačekao da produži tamo gde mu je otac stao. Žene poput mene na kraju
neizbežno postanu krhke. Naši muškarci se ponašaju kao da smo princeze. I zato
podozrivo gledamo žene koje su jake i koje mogu same. Shvataš šta hoću da kažem?"
Možda zbog toga što sam tako vaspitana, možda zbog svega što je u mene usadeno,
verovala sam da je dužnost svake žene da se uda. da bude dobra žena i majka.
Verovala sam u taj zamorni stari kliše koji nas uči da je dom žensko kraljevstvo.
Naporno sam radila da sa-čuvam svoj dom. A onda. iznenada, jednoga dana sve to više
nije bi-j- «~» -^nima - sva ta uverenja oko kojih
'"•r- -_______
sam izgradila svoj život izgubila su značenje. Cinilo mi se da ću uspe-ti sama ako sve to
izgubim. Ako ikada ostanem sama, snaći ću se sa-vršeno. Mislim da sam već bila
premorena od tog osećanja da sam
ranjivo biće."
Akila potraži Janakino lice. Šta li misli ovim ,,bila"?
,,Ali sada si promenila mišljenje. Zašto?", upita Akila.
Janaki, baš kao da to čini muževljevom rukom, namesti jastuk na naduvavanje i
reče: ,,Sada znam: čak i kad bih uspela sama, to ne bi bilo isto kao kad bi on bio tu, sa
mnom."
2. U izvesnim godinama
svake
ruke. sake noći Janak, bi tegla na bok ^ajuć! lice, i lazmišljala o sv,m onin. votu, o
svemu što će odstramti patila. To su bili zvuci koje je četrdeset godina.
Klokotanje kazančeta ka pljusne pedeset dva mlaza mlade mi bilo koje vrste vazda su
ga je odavalo čoveka bez sluha dok se pena slwa mz telo. Malo zaborava pre nego ste
Llpčati taj nje. Još malo vode Po porcelanskoj ^^ ke noći. Grgljanje. Isp.ranje usta.
Za, snarno čujem sve a* ih biti, pitala se Janaki. Zar mista
_
^ ku.
nočl poslednj*
patosu kada tuš
osoba: ekstre-
šenje koje
Pušta da mU Se p
pere sva-

zajedno?
Anlta Nair
Kupe zadame
35
Janaki se za Prabakara udala kada joj bilo osamnaest leta. On je imao dvadeset sedam
godina. Bio je to ugovoreni brak; horoskopi su se uklapali, porodice su se jedna drugoj
dopadale i smatralo se da su njih dvoje savršen par. Janaki nije znala šta da očekuje od
braka. De-tinjstvo i devojaštvo protekli su u pripremama za bračni život. Majka i tetke
podučavale su je veštini kuvanja i spremanja kuće, šića i pra-vljenja zimnice... Nije se
zapravo ni moglo očekivati od nje da zna šta to znači udati se, a ni ona nije bila bogzna
kako radoznala. Doći će lo samo po sebi, kao što je i njenoj majci došlo, mislila je.
Prve bračne noći, kada je usnama pronašao njene usne, sva se ste-gla. Nije to bio
samo stid. Možda pre neko osećanje otudenosti. Ni-kada dotad nije bila sama u sobi sa
muškarcem, iza zaključanih vra-ta. Društvo muškaraca uvek je bilo zabranjeno i sada,
najednom, sa-rao zato što se udala, rečeno joj je da je sasvim u redu da bude sa njim,
da mu dozvoli da je dodiruje i čak skine sa nje svu odeću.
,,0n je tvoj muž i moraš da prihvatiš sve što on čini", šaputale su tetke dok su je vodile
ka spavaćqj sobi ukrašenoj jasminom, a va-zduh je bio osvežen mirisavim štapićima.
Legao je kraj nje i privukao joj dlanove na svoje grudi. ,,Dodir-ni me", rekao je, a ona je
mislila samo na to kako je gruba dlaka na tim prsima.
Priljubio je bradu na njen vrat. a nju je ponovo preplavilo oseća-nje odbojnosti: Sta ću ja
ovde? U šta sam se to upustila?
On ju je dodirivao. Gladio. Milovao i mazio. A njoj je bilo sa-mo do toga da se zaključa u
sebe.
Njihov brak nije krunisan punim telesnim dodirom duže od dva meseca. On nije
navaljivao. Pokušavao je da je učini prijemčivijom. Nagovarao ju je, činio sve da je
privoli, čak i molio. Istrajno se tru-dio da je natera da ga primi u svoje telo. Ona bi se,
medutim, redov-
no povlačila na najbledi nagoveštaj bola. Onda bi on odustajao i osta-vljao je samu.
Počela je da priželjkuje da se nešto u njemu promeni, da ne bude više tako nežan i da
zatvori oči pred njenom kolebljivo-šću. Plašila se, vidite. To što mu ne daje ona,
potražiće on na nekom drugom mestu.
I tako je Janaki konačno savladala otpor u sebi, prihvatila njego-va milovanja, raširila
ruke, rastavila noge, zagrizla bol kad joj se po-peo do izmedu zuba i onda ga progutala
sa vriskom koji je sam izle-teo iz grla. Te noći čvrsto ju je grlio i uporno joj šaputao u
kosu: ,,Ti si moja žena. Ti si moja žena."
Ništa drugo u tom času nije bilo važno, mislila je, sem saznanja da je ona njegova žena
i da ga je zadovoljila.
Tokom potonjih sedmica dozvoljavala mu je da pride njenom te-lu, a počela je da otkriva
i zadovoljstvo zapreteno u zajedničkim ri-tualima. U krevetu je nosila njegove stare
majice osećajući kako joj tkanina klizi niz kožu. Pili su čaj iz iste šoljice, ispitivala je ukus
nje-govih usta u svojima. Meki beli peškir od pamuka, dok ih je umota-vao u čauru
topline isisavajući vlagu hiljadama vlaknastih usnica, kao da im je govorio: gledajte
koliko vas volim.
Kada su prestali u kupatilo da odlaze sa rukom u ruci? Pre nego što je stigla beba, ili
kasnije?
Kad ste dugo u braku, kupanje postaje prosto način da se čovek opere. Ono drago
prestaje sa istekom medenog meseca.
Janaki se okrenu na leda i povuče jorgan do brade.
vSvake n°ći je ležala budna dok ne bi začula krevetske federe ka-sknpuckaju i
žvanjkaju priłwatajući težinu njegovog tela. Tek kad

Anita Nair
Kupe ia dame
37
bi se lepo namestio, tako da ne ugrozi njen prostor, ona se prepušta-la snu. Znao je da
Janaki ne voli zarozanu plahtu ili kad joj se ćebe obmota oko nogu. Zato se držao na
razdaljini i imao svoje ćebe. Na-kašljao bi se i okrenuo na stranu. Ona ne bi. Ujutro, kad
bi se pro-budili, izgledalo je kao da su spavali u odvojenim sobama, u odvoje-nim
krevetima.
Bilo je i noći kada bi pričali u krevetu. Uglavnom su to bili ko-madići razgovora. 0 sinu. 0
komšiji. Ili, eventualno, o filmu koji su te večeri gledali. Nekada bi se prepustili
oživljavanju prošlosti. Uspo-menama koje nisu izbledele. On ih se nije sećao na isti
način na ko-ji ih je ona pamtila. Ali što je to uopšte važno? Kad se sve sagleda. bitno je
da ima šta da se podeli.
Bilo je noći kada bi njegovo telo potražilo njeno. Obmotao bi se oko nje. Ponekad bi ga
dočekala s dobrodošlicom, a u drugim prili-kama strpljivo bi podnosila toplotu njegove
kože, usana, ruku i boko-va tako blago priljubljenih uz nju. Kasnije, kad bi se završilo,
svako bi se smestio na svoju stranu kreveta i zaspao.
Posle četrdeset godina, nije tu više bilo iznenadenja, vrcavih po-ruka, vragolastih
skrivalica po kući. Ostala je samo ta prijateljska Iju-bav. Ljubav na kakvqj reklamne
kompanije vole da ućare.
Uzmite polisu osiguranja tako da penzionerske dane provedete bezbrižno šetkajući psa
po plaži, gradeći kule od peska sa unucima i pijuckajući kokosovo mteko. Ništa od onih
ludih vožnji motorom sa vetrom u kosi ili vratolomnog spusta niz planinu. Pijte svoje
ralekce i uživajte u blagodetima polise osiguranja.
Zašto ove godine liče na razdoblje kada se iščekuje smrt, razmi-šljala je Janaki.
Promenila bi kanal kad god krene reklama neke osi-guravajuće kompanije.
Ali nisu li oni upravo tako živeli, kao da čekaju da smrt dode pozajmljujući kadrove iz
televizijskih reklama? Šale, smeh, nostalgija
dok zajedno prelistavaju foto-albume. Prijateljska ljubav. Parčence du-ginog luka koje
će iščeznuti u izmaglici oblaka.
Janaki potraži naočare na nahtkasni. Koliko li je sati? Kad je sta-vila naočare, sat nigde
pogledom nije mogla da nade; stari dobri beli budilnik koji je uvek stajao kraj njenog
kreveta - nije bio tu. Ume-sto njega, na zidu je visio sat u obliku ružinog pupoljka...
Moraće da uključi svetlo. Išla je polako uz ivicu stola. Tu je negde prekidač. Zar nisu
mogli lepo da naprave prostor za sat u spavaćoj sobi, umesto što su napabirčili svu tu
silu drangulija razbacanih po stolu? A i nije baš mogla da se žali, pomisli Janaki. Ovo je
bila soba njene unuke, a oni su, na kraju krajeva, tu u poseti.
Gotovo se saplela o čašu sa vodom.
Svake noći tokom poslednjih deset godina, ostavljao bi joj table-tu ,,trike" i čašu vode.
Kad bi to učinio, nekako i ta njena stalna ne-moć da zaspi prirodnim putem činila bi se
podnošljivijom.
Doktor joj je pomogao da izvuče noge iz kaiševa na ambulant-
nom stolu i popravio vodeno-zeleni bolnički mantil na njenim kuko-
vima. Osmehnuo se i krenuo da je uverava: ,,Sa vama je apsolutno
sve u redu. A to što ne možete da spavate...", malo je tu prigušio glas,
•• kad dodete, znate, u izvesne godine, nije više lako zaspati."
Izvesne godine. Ona je bila žena u izvesnim godinama. A šta sa njenim mužem?
Spavao je kao zaklan. U san bi tonuo kao od šale. Kao beba. Bebica. 'Pavaj, 'pavaj,
bebac mili.
Kad su u braku bili tek nekih sedam meseci, u vreme kada je svaki novi dan donosio fini
dašak otkrića, što je njihovu ljubav čini-'o novom velikom teorijom, njih dvoje su se
navikli da se jedno dru-om obraćaju bebeći. ,,Gu-gu, ćuću-ćuću, buća-muća", tepala bi
ona. ,Lu-lu, caca-maca", gugutao bi joj on u uho. Te glasove bez smisla samo su njih
dvoje umeli da dešifruju.
Anita Nair
A onda je jednoga dana Janaki otkrila da je trudna. Žudela je za duvanom, besomučno
cevčila opuške koji bi iza njega ostali u pepe-Ijarama. Kad bi pokušao da je zagrli,
sklanjala se jedva skrivajući gnev. Mrzela ga je, Bog bi znao zašto, da bi doktor objasnio
kako je sasvim prirodno što se tako oseća. Za sve su krivi hormoni, rekao je smejući se.
Kad je beba počela da se pomera u stomaku, ta mržnja je iščile-la kao i žudnja za
pušenjem. Opet je počela, i to intenzivnije nego ra-nije, da mu se obraća njihovim
bebećim jezikom, nežno mu je mazi-la kosu i počela da radi na velikom pačvork-jorganu
za bebin kreve-tac. Kao i svi muškarci koji se spremaju za očinstvo, on bi prislanjao uho
na njen stomak u kome se nešto vidno micalo.
Kad je beba stigla, zasmejavali su je zvečkama i majmunčićima koji, kad se namota
ključ, lupaju po dobošima. Prebrojavali su male-ne bebine prstiće na nogama, privijali je
na srca i brbljali svašta.
U krevetu se njihova komunikacija svela na: ,,Je l' mokra poste-Ijinica? Jesi li proverio
lampicu sa medom? Čini mi se da nešto ču-jem - a ti?"
Nisu im više bili interesantni testovi poput ,,Koliko razumete svog partnera?", ili ,,Da li je
vaš brak i dalje romantičan?". Sada su ih za-nimali oni u kojima su tražili odgovore na
pitanja da li su yaljani ro-ditelji i da li im dete napreduje kako bi trebalo.
I nije im to smetalo, ta irwazija na njihovu intimu. Gledali su de-te i u njemu videli sebe.
Beba je bila projekcija njihovih sopstvenih likova. Kada bi se mali vratio kući sa srebrnim
peharčetom, nagradom za pobedu na školskom takmičenju u tenisu, srca bi im zaigrala.
Ve-ruješ li ti, mi smo ga na svet doneli - bez reči bi jedno drugom sig-nalizovali u
telepatskoj ekstazi.
Nije bilo kraja zanimaciji sa tim čudesnim detetom korae su za doručak davali
kukuruzne pahuljice i mleko, tost i puter, meko kuva-
Kupe za dame
39
na jaja i multivitaminske napitke. On im je tako ispunio živote. Raz-e, flasteri, letnji
raspusti, rodendani... to dete učinilo je njihov
brak kompletnim.
Na zabavama, njih dvoje su vazda bili zlatni par. Besprekorni. Kad bi ona bila spremna
da krene, on je to istoga časa znao i ustao bi sa stolice ostavljajući piće koje je nosao
cele večeri. Ona bi se na-smejala i promrmljala poneku Ijubaznu reč na oproštaju dok bi
se on rukovao sa svima i s osmehom napuštao skup. U tom braku on je no-sio ulogu
dobrohotnog i poletnog.
Kada bi stigli kući, posle krstarenja gradskim ulicama, uz obave-zan oprez zbog
teturavih pijanaca i brzih kamiona, nikada to nije bi-lo kasnije od deset i po uveče.
Parkirao bi vozilo dok je ona čangr-Ijala ključevima. Zajedno bi potom ušli u sobu svoga
sina. Ona bi de-čaku davala čašu toplog mleka dok ih on posmatra sa vrata.
Docnije, u krevetu, osetila bi njegovu ruku oko struka. ,,Je l' ti bilo lepo?", prošaputao bi.
(Dok je dečak bio bcba i još spavao u ko-levci u njihovoj sobi, pričali bi sasvim tiho, da
ga ne probude. Beba je sada imala skoro četrnaest godina, spavala je u drugoj sobi, ali
su oni još šaputali u krevetu.) Ona bi promrmljala pospano: ,,Mmmmm... fino je bilo".
Čak i u tom polusvesnom stanju, u sebi bi se pomolila Bogu. Zbog ovog čoveka je
umela da zaboravi ono na šta su je ogle-dalo i dnevna svetlost povazdan tako mučno
podsećali. Bore na vra-tu, ocvale dojke, opušteni obrisi stomaka pod sarijem, stomaka
koji se nikada nije oporavio od trudnoće. Tih dana ona nije morala da bude žena u
izvesnim godinama.
A kad su se to te izvesne godine prišunjale Janaki? Je li to ose-tila kad joj više nije
prijala njegova ruka oko struka? Ili je to bilo ono-mad kad je krenula napetost u
slepoočnicama koja bi se samo pogor-
šavala ako se on nasmeje? A on je to poslovično činio, i to se baš gla-sno srnejao... Ili je
to bilo jedne večeri kada su poveli svog sina Si-dartu, već gotovo sasvim izraslog, sto
osamdeset santimetara visokog, momka širokih ramena, da kupi cipele? Ona je gledala
Prabakara ka-ko pokušava da nametne sinu cipele koje su se njemu, ocu, dopadale.
Fine kožne cipele sa lepo uglavljenim donovima. Cipele po meri sre-dovečnog čoveka.
Janaki je primetila kako se lice njenoga sina grči od pobune. Nisu mu se dopale. ,,Ne
ove", rekao je. ,,A ni ove."
Prabakar je podigao ruke kao da čudu ne može da se načudi. ,,A šta ti, u stvari, tražiš?
Ovo je četvrta radnja u koju smo večeras ušli, a tvoju maštu, izgleda, ništa ne može da
zadovolji. Šta zapravo ho-ćeš? Je l' znaš uopšte šta hoćeš?"
Tada je spoznala tu neobičnu srdžbu što narasta u njoj. ..Pusti ga da odabere ono što
on želi. Ne razumem zbog čega smo nas dvoje uopšte ovde. Sidarta je dovoljno
odrastao da mu se poveri novac i da sam sebi kupi par cipela koje mu odgovaraju",
prosiktala j'e. ,,Samo sam hteo da pomognem", rekao je on. ,,Nije to pomaganje. Ti bi
da ga kontrolišeš. Sve i svakoga bi ti da kontrolišeš. Svi bi trebalo da rade po tvome",
rekla je ona ne ha-jući da li će je neko čuti.
,,Janu", rekao je on na to, ,,šta nije u redu? Jesi li dobro?" „0, ostavi me na miru",
odbrusila je Janaki i išetala iz prodavni-ce obuće ostavljajući oca i sina da vide šta će.
Ili je to, možda, bilo onoga dana kada je Sidarta šestoricu druga-ra iz razreda doveo
kući na ručak? Janaki je stajala na vratima srae-juljeći se u znak dobrodošlice, u
nastojanju da prikrije paniku. Jedva da je hrane bilo dovoljno za četvoricu. Sva
smetena, u neočekivanoj teskobi, Janaki je potrčala u kujnu da dokuva još malo i otkrila
da je boca sa gasom praźna, budući da je zaboravila da pozove firmu koja prodaje gas i
unapred rezerviše još jednu turu. Tako je Janaki stajala
Kupe ia dame
41
kraj štednjaka koji jednostavno nije imao nameru da proradi, gledala u oprani pirinač što
se cedio i očišćeno povrće i - briznula u plač. Šta da radim? Šta će Sidartini drugovi
misliti o meni?
Kad je Prabakar stigao kući na ručak, zatekao je ženu u kujni, šmrcavu, dok su Sidarta i
drugovi sedeli za trpezarijskim stolom i raz-govarali praveći se da je sve u redu i da to
kukumavčenje, koje su sasvim razgovetno čuli, verovatno dopire sa TV-a u dnevnoj
sobi.
Izvesne godine! Možda su joj se one prikrale kada je u očima svog odraslog sina videla
kako potpuna nevinost ustupa mesto neka-kvoj razdražljivosti, nekom preziru. Ili ju je
sve to zadesilo kada je prestala da na kalendaru beleži dane kad bi joj počinjao
menstrualni ciklus, da bi otada pa ubuduće njen muž preuzeo na sebe odlazak kod
bolničkog apotekara svakog meseca sa receptom za trideset tableta ,,trike".
Po trideset dana imaju septembar, april, jun i novembar...
,,A šta je sa ostalim mesecima?", gundala je Janaki.
On je imao rešenje, kao i uvek. Za snabdevanje je bio odličan. Ovoga puta, popamtio je
mesece koji imaju po trideset i jedan dan i podsetio doktora na taj momenat.
A šta je bilo sa njim, sa Prabakarom? Šta se njemu dogadalo tih godina?
Muškarci se, realno gledano, ne menjaju u toj meri. Ili bar tako : vole da misle. Malo
oćelave, oči im izgube onaj sjaj, ali i dalje ezno moraju da provere je li sa vratima sve u
redu pošto ih je zena zaključala.
bio drugačiji nego pre. Lupanje srca ga je usporilo, ponekad i bubnjalo u ušima, ali
nikako nije smetnuo s uma svqje uloge muza, oca , snabdevača.
42
Janaki se nij'e činilo da je on voli manje nego ranije zbog osci-lacija u njenom
raspoloženju. On je za to, naprosto, imao razumeva-nja - a osobe koje odlikuje
razumevanje, uvek pate.
Nij'e to, doduše, baš prava istina o njemu. Nije on patio. Ona je davala sve od sebe
kako bi bila dobra žena i mati. U pitanju su sa-mo te, j'e li, izvesne godine, koj'e su je
učinile, da kažeš, osetljivom.
,,Reci mi, znaš li za još neki par kao što smo mi? Naš sin ima sve što mu je potrebno.
Mi smo zdravi i čitavi. Zivimo u vlastitoj kući. Po-sle četrdeset godina zajedništva, šta bi
čovek više mogao da traži?"
Imali su sve, zar ne? Još je čak bilo i seksa (kako joj se gadila ta reč), tu i tamo.
,,Kada su moji roditelji zašli u godine u kojima smo mi sada, pre-stali su da žive. Ne
mislim da su umrli, nisu. Disali su, j'eli, spavali. Da, to im je bilo sve što je ostalo od
života", rekla je jednom tora neprija-telju koji je živeo u nj'enoj glavi i stalno joj nešto
preispitivao brak.
Postojalo je tu nešto što su ona i on delili. Snažna veza izmedu dvoje Ijudi, tipična za
dugotrajuće brakove. Nije znala reči kojima bi to opisala. Kao partnerstvo? Prijateljstvo?
Ili prosto saučesništvo Ijud-skih bića koja dele krevet, dete i život? Šta god to bilo, ona
to nije prepoznavala u odnosu njenog sina i njegove žene.
Janaki je sažaljevala tu devojčicu. Želela je da može dlanom da pomiluje bradu svoga
sina, kako je to činila kada je kao mali, pravio nepočinstva i da mu oštro kaže: Oteraćeš
je tom svojom neosetljivo-šću, tom hladnoćom. Zar se tako tvoj tata odnosi prema
meni? Ko te je naučio da budeš takav?
Tada se Janaki učinilo da je, može biti, ona to sinu usadila, da ta sebičnost potiče iz
njenog genetskog arsenala i da nju valja okrivi-ti i nikoga drugog.
Kupe za dame
43
Kada su imali goste, kad je porodica bila u poseti, dok je kuća odzvanjala od galame i
smeha, a ona u kuhmji spremala obrok, Pra-bakar bi prilazio, voljan da pomogne, nerad
da je ostavi samu. Pa čak i ako za njega posla stvarno nije bilo, stajao bi tu oslonjen o
kuhinj-ski sto, zveckajući ledom u čaši sa rumom i kiselom vodom. I čekao.
,,Idi ti samo, sad ću ja", rekla bi Janaki. ali se on na to nije oba-zirao.
Ponekad, kad bi im u goste do.šao par sa kojim su voleli da pro-vedu vreme, ili neki
rodak koga je Janaki obožavala dok je bio mali, Prabakar bi joj šapnuo na uvo:
,,Srećna?"
I ona bi se osmehnula. U takvim trenucima osetila bi se stvarno srećnom.
Janaki je stavila ,,triku" na jezik i hitro gucnula vode. Onda je is-ključila lampu.
Nije znala zbog čega se u ovoj sobi oseća tako nespokojno. Bi-lo je tu nečeg čudnog
što joj je baš smetalo. Upravo su se tog jutra vratili u Bangalor iz Hajderabada, gde su
bili prijateljima u poseti. Trebalo je sa Sidartom da provedu nedelju. Sedam dana je
izgledalo kao čitava večnost u toj sobi.
Taj krevet s ukrašenim prekrivačem, posteljinom sa ružicama i ja-stukom uvučenim u
prevlaku prigušeno-ružičaste boje, kao da su ski-nuli sa stranica nekog časopisa. Čak je
i jorgan imao porube od roze satena. Lampa na noćnom stočiću bila je nalik oblaku roze
boje na osnovici od terakote. Prosto ju je nadjačavala ta soba.
Jaja, njihova snaha, prepoznatljivim veselim i detinjastim glasom 'iknula je kad su se
prvi put tu smeštali: ,,Mi ovo zovemo - ružiča-sta soba. Ali uklonila sam sve igračke i
igrice, pa više ne liči na de-ciju sobu. Nadam se da će vara biti udobno."
44
Anita Nair
Ponekad bi joj njena snaha išla na živce. Nije, medutim, dozvo-lila da bilo kakav
antagonizam izmedu njih dve naruši smirenost za koju se sa samom sobom teško
izborila. Kad dodete u izvesne godi-ne, ništa nije važno. Jedino vam je stalo do toga da
se držite svog spokoja, a sanjarije i oluje prepustite onima kojima krv još jurca kroz
vene. Emocije su za mlade; stariji od njih nemaju koristi.
Janaki je razmišljala o svojoj majci, zbunjenoj zbog toga što je njena deca uzimaju
zdravo za gotovo, nesposobnoj da prihvati starost koja se nadvila nad njom, pa je njima
jedino i preostajalo da se sa njom šale, da je zasmejavaju. Janaki se zaklela da nikada
neće biti kao njena majka, očiju potonulih u suze, glasa skrhanog tugom. Kad dode-te u
izvesne godine, ni do čega vam nije stalo, samo do spokoja.
Posle venčanja i medenog meseca, Sidarta i Jaja počeli su da do-laze u posete. Po
čitav dan osećala bi Janaki Jajine oči na potiljku. Pratila je netremice i nju i Prabakara
dok su obavljali svakodnevne kućne poslove. Bila je to sinhronizovana izvedba koju su
godine uve-žbavanja izbrusile do perfekcije. On secka povrće. Ona kuva. On pe-re
sudove. Ona ih suši i vraća na police. Ona kači veš da se suši. On ga kupi. Ona sprema
pižame. On gasi svetla.
Nekoliko jutara kasnije, dok je Janaki spremala nešto u kuhinji, a Prabakar sedeo za
stolom seckajući povrće za sambar, Jaja je sebi sipala čaj i rekla: ,,Mama, vi ste tako
srećni što imate čoveka kao što je ujka za muža. Pomaže vam na sve moguće načine,
nije li tako?"
Janaki je pogledala svog muža, blistavog od sreće, i pomislila da je stvarno tako. Ni
jednu jedinu stvar nije mogla po kući da završi bez njegove pomoći.
,,0tkad je moj tata umro, mama je sve morala da radi sama. Ali, ona kaže da ju je to
učinilo jačom od većine žena." Ponos u Jajinom
Kupe za dame
45
glasu dok je izgovarala ove reči kao da je stegao Janakino grlo. Iz nekog razloga, bilo
joj je neugodno. Hoćeš da kažeš da sam ja slabo. bespomoćno sworenje - htede da
upita.
Prabakar je podigao pogled sa kuhinjske daske. Zastao je usr( seckanja glavice luka i
rekao: ,,To što sam joj potreban da bih pogle dao šta je sa mikserom ili naseckao luk
umesto nje, nije razlog da mi-sliš kako je mama slaba žena."
,,Tek što se bejasmo uzeli, a ja sam tada stanovao u gradiću na-doma'k Hajderabada,
jednoga popodneva, na.ša komśmica, gospoda Bat, koja je bila u osmom mesecu
trudnoće, iznenada dobi trudove. Niko-ga mama nije mogla da pozove u pomoć. Tada
nije bilo telefona, n: je bilo ni auto-rikši ni taksija na svakom ćošku. Najbliža bolmca bi-la
je pet kilometara udaljena. 1 znaš šta je uradila?... Mama je sišla do glavnog puta i
zaustavila neki kamion. Kamiondžija i mama odve-li su gospodu Bat do bolnice. Da ona
to nije učinila, gospoda Bat bi ko zna kako prošla..."
,,Možda se tebi ona prikazala kao delikatna, suptilna osoba, ali ona je snažna žena.
Mama je i te kako sposobna za sve kada to želi."
Ovu priču Prabakar je ispričao svima. I deklamovao ju je sa ta-kvim ponosom da bi
Janaki došlo da šknpne zubima. Tu priču o go-spodi Bat pripovedao je kao da je to
jedino pomena vredno delo nje-gove žene u ovom životu. Došlo joj je da prospe sve i
drmne ga šer-pom po faci dok je ponos svetlucao u njegovim očima i visio u va-zduhu
oko njegovog lica. Poželela je da vrisne: ,,Ne zovi me 'mama'. Nisam ja tebi mama. Ja
sam ti žena. Priseti se malo, nekada si me zvao - Janu, ženo moja. Draga. Srce moje.
Ako ti je sada teško da u sebi pronadeš takve reči, zovi me bar ženom, a ne - mamom!"
Janaki je osetila da je snaha posmatra, pa je okrenula lice u stra-nu. Nije želela da
mlada žena spazi bes u njenim očima. Htela je da Jaja u njoj vidi pribranu i zadovoljnu
ženu.
46
Anita Nair
Janaki uključi noćnu lampu. U kupatilu je bio već duže od pet-naest minuta. Gde li je?
Nije čula nijedan od onih poznatih zvukova koji bi je sada umirili. Da se nije slučajno
okliznuo i pao? Da nije osetio onu čudnu slabost kako ga obuzima pre nego što će
udariti o pod? Sačekaće još minut--dva, pa će onda ustati i otići da vidi šta je sa njim.
Nikada ga nije proveravala. Verovatno bi mu bilo neobično kada bi sad počela.
Sta li je njena mati osećala kad je umro Janakin otac? Kako bi to bilo kada njega,
Prabakara, više ne bi bilo?
Janaki je odbijala da razmišlja o tome. Sidarta je pak svaki čas u razgoYorima
nabacivao:
,,Mama, kad tata umre, kako ćeš sama u ovoj ogromnoj kući?"
,,Moraćeš jednog dana da se preseliš kod nas, pre ili kasnije."
,,Imam prijatelje u poslu sa nekretninama. Kad dode vreme, na-pomenuću im..."
Janaki bi menjala temu kad god bi je Sidarta pokrenuo. Ali u ovoj sobi, sama sa sobom,
nije imala kuda da se okrene. Kako će to izgle-dati kad se svaka noć, beskrajna, prostre
ka horizontu?
Može se dogoditi da ti umreš prva, govorio je glasić. Ali neću ja umreti prva, znam da
neću. Janaki je osetila kako joj suza skliznu niz kosu. Ona će biti ta koja će ostati. Duše
kao što je njegova su dava-le draž životu. One utiru sebi put kroz šumu rodenja i smrti.
Kako bi to izgledalo spavati sam u krevetu i probuditi se u sobi u kojoj si sama
samcata? Zore, noći. Sama, sama. Bože, pomozi, po-moli se Janaki, da zaspim pa da
ne moram više da razmišljam.
Kad je kucnuo čas da Jaja ode u bolnicu, na carski rez, Sidarta je pozvao roditelje.
,,Molim te, mama, je l' biste došli vas dvoje? Ja-
Kupe za damc
47
jina majka je ovde. Ona sve može da sredi, ali ja bih se osećao mno-go sigurnije ako
biste i ti i tata bili tu."
,,Želiš da ideš?", upitao ju je Prabakar.
,,Kako da ne odemo", rekla je Janaki dok je izvlačila sarije iz or-mara i pakovala ih na
male kamare na krevetu, da bi ih potom Pra-bakar spakovao u torbe. ,,0n je naš sin.
Moramo da budemo uz nje-ga kad smo mu potrebni."
Negde trećeg dana, počele su čarke. Prabakar je znao da će tako biti. Otkad se Sidarta
oženio, sve što njegova majka kaže ili učini, do-vodilo ga je do besa. Kao da je svoju
mater počeo da gleda drugim očima. I svaki put bi izneveravala njegova očekivanja.
Janu je bila ona ista, mislio je Prabakar. Žalila se da joj se sin promenio i da više jed-
nostavno ne može da prepozna tog mladog čoveka čiji je glas, kad bi se njoj obraćao,
postajao težak, sa jedva zadržanom mrzovoljom. Mr-zovoljom spram čega? ,,Gde sam
pogrešila?", često je Janaki pitala
svog muža.
Nije bilo stvarnog razloga da njih dvoje tako reže jedno na dru-go, ali je do toga uvek
dolazilo. Obasipali su Sidarta i ona jedno dru-go sitnim, prikrivenim iwredama, a
Prabakar se obreo u sredini ne po-kazujući volju da stane na ovu ili onu stranu.
Jednoga dana, a baš se bio opružio na krevetu u gostinskoj sobi, začuo je Prabakar
Sidartu: ,,Ti si razmažena. Svi koje znaš uspeli su da te razmaze. Prvo tvoja porodica,
pa tata. E. prava si princeza! I ako neko nešto učini na svoj način, ne onako kako bi ti
želela, uvek se dosetiš kako da ga priteraš da uradi po tvome. Ne mogu, prosto, a da te
ne uporedim sa Jajinom majkom. Znam koliko je velikodušna; znam da je spremna
svojoj deci da pruži sve. Ti nisi takva. Pitam se da li si ikada razmišljala o bilo kome sem
o sebi samoj."
Prabakar je poput oluje uleteo u trpezariju gde su se majka i sin nalazili i prozborio
ledenim glasom: ,,Janaki, pakuj se. Smesta idemo.
48
Anita Nair
Niko tebe ne primorava da slušaš ove gluposti od njega. Kako li se samo usuduje da ti
se obraća tim tonom?!"
,,Tata, ne budi melodramatičan. Uvek si na njenoj strani, nema veze ko je pogrešio.
Slušaj šta imam da ti kažem: zbog tebe je upra-vo majka takva kakva jeste", rekao je
Sidarta pružajući ruke u znak nemoći.
,,Ti", rekao je Prabakar Ijutito mašući prstom, ,,da začepiš. Ništa neću s tobom da imam
sve dok se ne izviniš majci. A ako ne bih ja stao na njenu stranu, ko bi? Ja sam joj muž,
majku mu, i hvala Bo-gu da ću da stanem na njenu stranu."
Janaki je tada počela da plače. Sidarta je pokajnički pao na ko-lena i molio majku da
prestane da plače. Prabakar je sve to posma-trao lica bledog od gneva.
Kasnije te noći, rekao je: ,,Idemo za nekoliko dana. Nema smisla da ostajemo ovde ako
je povazdan taj nemir u vazduhu. Ono što mi od svega najviše smeta jeste to što svojim
očima gledam kako se pre-ma tebi ponaša sada, dok sam ja još živ. Šta li će biti kad
mene ne bude, kad ne budem mogao da vodim računa o tebi?"
Janaki je spustila šaku na njegovu mišicu i pokušala nečim da po-puni nastale
rascepine što je bolje mogla, jer za to su, pored ostalog, majke i stvorene: ,,Ne daj da te
to uznemirava. Nije on loš sin. Znam da ga muči što je dete rodeno bolesno; znam da
ga i posao pritiska; stres ga čini tako neprijatnim. Nije on loš sin. Znam to."
Traka svetla stiže iz kupatila. Janaki ugleda muža uokvirenog u ragastovu i oseti kako je
preplavi talas olakšanja. ,,Kud se dede? Baš sam se spremala da ustanem i vidim šta
se s tobom dešava", rekla je sedajući. ,,PobojaIa sam se načas da... da ti se možda
nešto nije do-godilo."
Kupe za dame
49
,,Ne budi luda", rekao je on i spustio se na svqju stranu kreveta. ,,Hoćeš da ih pitam da
nam daju još jedno ćebe? Samo jedan jorgan za nas dvoje..."
Osetila je kako joj srce uzdrhta. ,,Ne, ne, nemoj", reče meko.
,,Sigurna si?"
,,Jesam. 'Ajde u krevet. Hladno mi je kad te vidim kako tu sto-jiš."
Janaki je uranjala u tamu. Nije mogla da razume otkud to zagre-vanje čula. Žene njenih
godina ne bi trebalo da neguju ovakva čuv-stva. Okrenula se ka mužu i gledala kako se
namešta na uobičajenu distancu u krevetu.
,,Možemo li sutra kući?", upitala je.
,,Šta?", uzvratio je on.
,,Pitam, da l' bismo mogli sutra da idemo kući? Umorna sam od svih ovih putovanja
poslednjih nedelja. Yolela bih da idem kući."
,,Rezervisali su nam karte za dvadeset četvrti. Sidarta je rekao ka-ko je morao da
potegne veze da bi i to izvukao. Nema karata za pr-vi razred pre dvadeset četvrtog."
,,Ne smeta mi da putujem u drugom razredu", rekla je.
,,Sigurna si? Neće biti baš tako čisto, a ni ležajevi nisu prostrani i meki. Dok stignemo
kući krepaćeš od umora." Legao je sada na le-da i pročistio grlo.
,,Ma, u redu je."
,,Sidarti se neće dopasti. Dići će galamu."
,,Pusti ga. Samo mi se ide kući", rekla je.
A onda je polako, budući da nikada ranije nije izgovorila te re-či, prošaputala: ,,Umorila
sam se deleći te sa drugima. Hoću te samo za sebe."
Približila mu se i celim se telom uz njega priljubila. On je zadr-žao dah i onda
isprekidano, u čudu, izdisao.
Anita Nair
Prilagodila je disanje njegovom udišući mešavinu vlage, paste za zube i sapuna, svega
na šta je mirisao. On ju je obgrlio i njena mu je glava sada počivala na ramenu.
Prijateljska ljubav. Pod istim ćebetom sve je moguće, pomislila je dok su joj se kapci
zatvarali i njegova se toplina stapala sa njenom.
?.
Panika rasplamsava oganj straha. Panika zatupljuje. Panika stiša-va. Panika vuče
razuzdane snove i prevodi ih u javu. Panika uništa-va.
Panika se belegom oglasila na Akilinom licu. Ona jeste uspela da pobegne, ali - od
čega?
Quo vadisl Akila se setila naziva ,,Batinih" sandala koje je njen otac kupio baš pre nego
što će umreti.
,,Quo vadis?", pročitao je naglas Apa natpis na kutiji. ,,Znaš li šta to znači? To ti je na
latinskom 'Kuda ideš?' Svida mi se to što su se jedne sandale drznule da postave to
pitanje. Sam sebe tako nešto du-go, dugo, nisam pitao." Opravdavao je trošak jer je to
bila skupa obu-ća. A priuštio je pri tome sebi i da ih kupi u u specijalizovanoj rad-nji, ne
u običnoj prodavnici obuće.
Quo vadisl, upitala se Akila. Pa onda na sanskritu: Kim gaccha-m/? Pa na tamilskom:
Nee yenga selgirail
Akila, sem ovih. nije više znala nijedan jezik, ali je pitanje ševr-dalo stazicama njenoga
uma na jezicima znanim i neznanim. Požun-valo ga je stvorenje u žuto-crvenoj odori i
pendžetiranim čizmama, zvano panika.
Akila je doživela sebe kao zmiju koja je godinama, sklupčana, dremala. Sagledala je
život kao hiljadu lotosovih cvetova koje će mo-
rati da pronade ne bi li spoznala ispunjenje. Uspaničila se. Kako i gde da počne da
traga?
Spustila je čelo na izljušteni, smedecrveni prozorski ram. Dok je živa, aroma
pomorandžine kore i rde ostaće za nju miris panike.
Voz je posrtao i hitao kroz noć. Prozor se hladnoćom utiskivao u Akilinu kožu. Janakin
meki glas i dalje joj je odzvanjao u glavi. Učinilo se najednom Akili da je sve zabrljala.
Život druge žene pred-stavila je sebi kao da je reč o nekakvom priručniku koji će joj
pomo-ći da prečicom stigne do odgovora što su joj bili potrebni da bi pred-uzela novi
korak. Dozvolila je da joj misao-razveže jezik. Nije to uči-nila tako dugo, pomisli. Nije
provetrila svoja osećanja, svoje misli, a da ne mora da se sekira hoće li će to jednoga
dana biti upotrebljeno protiv nje.
,,U pravu si", Akila se lagano okrenu ka Margaret, sa rečima za-dovoljstva na
usnama. ,,Ne mogu od drugih očekivati da donose od-luke umesto mene. Ako bih sada
morala da donesem odluku na osno-vu onoga što je Janaki imala da kaže o svom
životu, onda bi trebalo da nastavim da živim sa svojom porodicom. Možda ih i ne volim,
ali su oni barem tu."
,,Čula si samo Janakinu priču. Kako možeš tako lako da odusta-
? , reče Praba Devi. Nije bilo prikriveno razočaranje u njenom gla-
su.
,,Nisam rekla da dižem ruke od svega", reče Akila.
,,Pa šta ćeš učiniti?"
,,Ne znam. Još ne znam... Dok sam radila u Madrasu, imala sam prijateljicu. Mladu
Angloindijku. Zove se Ketrin Yeber. Išla sam kod nje kući jednom nedeljno, a ponekad bi
i njena mama proćaskala sa mnom. Jednom je natuknula da se propovedi mogu naći
uklesane u kamenu. Ne sećam se zbog čega je to rekla, a nisam načisto ni da li
52
Anita Nair
sam uopšte razumela na šta je mislila. Ali, sada znam. Vaši životi ni-su isti kao moj. I
glupo je s moj'e strane da mislim kako će vaše pri-če o vama, o vašim životima, moći da
me upute ka pravoj odluci. Opet...", tiše reče Akila, a onda joj se misli zbrkaše i ne bi
kadra da nastavi.
Janaki prekide načas sa češljanjem i osmehnu se.
,,Sto se smeješ?", upita Akila.
,,Već vidim promenu u tebi. Prvi put ove večeri vidim život u tvojim očima. Gotovo da
mogu da osetim uzbudenje koje se u tebi probudilo. Onomad, kad sam te ugledala kako
stojiš na peronu, pomi-slila sam: o, kako kruto deluje ova žena, veštih ruku i odlučna
lica. Pomislila sam, mora da si direktorka neke škole ili glavna sestra u bolnici."
,,Nisam znala da direktorke škola imaju neki karakterističan iz-gled", reče Margaret
jasno stavljajući do znanja da joj načeta tema ne prija.
„0, nego šta nego imaju", hitro će Praba Devi. ,,Ima to nešto oko njih, pa čovek pomisli
da čitav svet posmatraju kao gomilu besnih školaraca koje valja dovesti u red. Ali ti tako
ne izgledaš... Pre ličiš na osobu zaposlenu u nekoj multinacionalnoj kompaniji. Znaš,
uspe-šna, pouzdana..."
,,Dobro, dobro, znam šta hoćeš da kažeš", reče uz osmeh Marga-ret. Od tog zračećeg
osmeha oči joj zasvetlucaše, što iznenadi sve u kupeu.
,,Niko ne zna ko sam ja u stvari", reče Akila lagano.
,,Ja sada znam. Ali kriješ se iza neprobojnog oklopa, sve držiš pod kontrolom i mora da
većina Ijudi prema tebi oseća strahopošto-vanje", reče Janaki.
Kad Akila zaćuta, Janaki nežno dodade: ,,Nisam želela da te po-vredim."
Nisi me povredila. Nimalo", reče Akila. ,,Ali, baš razmišljam o tome'što si rekla. Nisam
oduvek takva bila; tako nedostupna i povu-čena. Morala sam da izgradim tu Ijušturu oko
sebe da bih se zaštiti-la i odbila bol i patnju. Da nisam tako učinila, poludela bih."
Janaki se naže i dotače joj ruku. ,,Izvini ako sam te navela da razmišljaš o nečemu
bolnom što ti se desilo u prošlosti. Zaboravi to. Zaboravi ovaj razgovor."
Brzo prode rukom kroz kosu, a onda pogleda društvo i reče: ,,Ni
je li vreme da se nod?"
Jedna po jedna, pootvarale su torbe, povadile posteljinu i jastufe Janaki je uzela donji
ležaj. Ustala je kako bi Margaret i Praba Devi mogle da podignu srednji ležaj i pričvrste
ga za onaj gornji.
,,Koji bi ti? Srednji ili na vrhu?", upita Praba Devi Margaret.
Ova slegnu ramenima. ,,Svejedno."
,,U tom slučaju, ja ću gornji."
Janaki napuni čašu vodom iz flaše, otvori neku bočicu i uze jed-nu tabletu. Kad uhvati
Akilin pogled, uputi joj suv osmeh. Nije više bilo tajni, kao da je htela da kaže. I
iznenada, neka nelagoda koja se bila uvukla izmedu njih, poče da se osipa.
Praba Devi je stajala kod vrata kupea. ,,Da spustim rezu?", upi-ta.
,,Ne, ne brini. Ja ću je spustiti kad sve udemo. Meni se još ne spava", reče Akila.
.,Laku noć", prostruja glas od ležaja do ležaja; od žene do žene.
,,Lepo sanjajte", zaćućori Praba Devi.
,Ja nikada ne sanjam", reče Janaki čežnjivo.
,,Ja sanjam, barem mi se čini. Ali nikada ne mogu da se setim šta sam sanjala", reče
Margaret.
Akila je slušala glasove kao da dopiru izdaleka. Opet je gledala kroz prozor.
54
Anita Nair
Zatvori oči i pokuša da se prepusti ritmu voza nadajući se da će je to uspavati i vratiti u
prošlost...
Apa je bio tih čovek povijenih ramena i sivkaste glave zbog ko-se kojoj je čilela izvorna
boja. Službenik u poreskom odeljenju, me-rio je protok vremena brojem smedih dosijea
što se gomilaju u pri-jemnom rafu svakog ponedeljka, da bi se do subote preselili u
izlazni pregradak. Od jutra do večeri, on je krcao sate, vrlo malo tražeći i od njih i od bilo
koga. Jedino je zahtevao da ga jedan dan nedeljno osta-ve na miru.
Za Apu je nedelja bila prilika da temeljno provežba šemu koju je osmislio za svoje
penzionerske dane, kad opet bude mogao da živi pod uslovima koje sam odreduje. On
je, u stvari, trebalo da ode u na-učnike, da tumači drevne tekstove, duva prašinu sa
gomila palminog lišća na koja je oštra pisaljka otisnula belege života i vere. Trebaio je
da mrmlja sebi nešto u bradu, pamti svakojake podatke i osmišljava načine da putuje
skrivenim bulevarima svoga uma dok život nečujno promiče oko njega.
Umesto toga, on se bio zakucao usred jedne kancelarije gde je uvek neko imao nešto
da mu dobaci: porugu, vic, uvredu, trivijalnost koja se na neki zamumuljeni način
odnosila na njega. Bio je meta sva-kovrsnih šala, rugali su mu se. Podsmevali su mu se
zbog načina na koji hoda, zbog odeće koju je nosio, hrane koju je jeo... Zasmejavalo ih
je čak i kako je podnosio njihovo ruganje. U tišini je gutao i va~ rio poniženja, pogrešno
verujući da će ga, ukoliko ne reaguje, najzad ostaviti na miru. A to je, baš nasuprot,
podsticalo mučitelje da ga iZ' vrgnu još žešćoj sprdnji.
Bio je tu, sem toga. i taj problem sa mitom. Dosije bi regularnom brzinom cirkulisao od
stola do stola u toj kancelariji samo ako je zain-
teresovana stranka prethodno podmazala administrativnu operaciju. Samo, Apa nikada
nije primio mito. To znači da je dosijeima na Apinom sto-lu trebalo više vremena kako bi
prešli u narednu fazu obrade. Svojim bi potpisom overio dosije samo kada bi pročitao i
poslednje slovce i pot-puno se iwerio da je sve onako kako bi trebalo da bude. Neki
službe-nici su gundali nabacujući da on to čini naraerno; ako on već ne prima mito,
zašto druge praktično onemogućava da prime? ,,Ako nastavi tako da zadržava svaki
dosije, šta mislite, kome će se to isplatiti?", pitali su. Ostali - viši činovnici i ponekad
poreski obveznici kojima su is-krsle netačne cifre - ostrvljivali su se na Apu zbog
njegovog budala-stog integriteta. ,,Ne moraš ti tu ništa posebno da radiš. Samo radi ono
što i mi. Okreni glavu na drugu stranu i ne postavljaj neprijatna pita-nja. Za to ćeš biti
pristojno plaćen. Kakav si ti to čovek? Ne umeš da iskoristiš priliku."
Ali, Apa je uvek radio u skladu sa svojom savešću. Pognuo bi glavu, uvukao ramena i
rekao: ,Ja moram sebe da pogledam u oči i jedino mi ovako to polazi za rukom."
On je često pričao o svom pretpostavljenom, čoveku po imenu
Koši. ,,Kako li taj Koši spava noću?", rekao bi. ,,Toliko je iskvaren
da bi tražio mito^ čak i ako ga zamoliš za dozvolu da načas priviriš u
:gov odeljak. Čak i dosijea koja pregledam i potpišem, on će stavi-
a svoj sto i praviti se da sam ja tu, kao otkrio je ne znam kakve
-. pa je jedini način da očistim to, taj da primim mito. A danas
n ga, eto, čuo kako nekome govori: 'Ja ne primam mito nikada. Ne
1 li dragi u ovoj kancelariji primaju: Na koga li je pod tim
Na mene. I na sve one Ijude koji odlaze misleći da sam ja is-
odgovoran što moraju ponovo doći u poresko odeljenje. I, kao
e dovoljno, pošto dobro zna da ne prihvatam mito, jednog
idmka je naučio kako da usmeri mito ka Jainu, a taj vam nema
"kakYih skrupula. Prima i za sebe i za druge."
56
Anita Nair
Beskrupulozni Jain, predradnik Babu, službenik Dorai koji je se-deo do oca - ta imena
bila su deo njihovih života, a Košija su Aki-la i njena porodica naučili da mrze. Nisu znali
kako on izgleda, ali je u njihovoj uobrazili poprimao obrise demona. Narakasura,
Hiranjaka-hijaspu, Ravana - sva ta bića tame, slila su se u čudovište čijirn ve-nama teče
otrov umesto krvi, a oštre strelice, mesto reči, izleću iz če-Ijusti. Koši je kinjio Apu i
testirao njegovu dobrotu. On ga je mrzeo toliko da bi se svake godine potrudio da Apina
poverljiva dosijea ne budu ni u kakvoj vezi sa onim što trenutno radi na poslu.
Svake godine, Akila i njena majka očekivale bi Apino unaprede-nje. Treba da stekne
zaslužene privilegije, pa da njegovo lice konač-no obasja osmeh. A i da Ama može više
novca da troši. Ali svaka nova godina, donosila je novo razočaranje. ,,Sve dok mi je
Koši pret-postavljeni, osuden sam da radim kao mazga bez odgovarajuće nadok-nade",
rekao bi Apa, dok mu je glas poigravao od gneva. Njih dve bi se okrenule znajući da se
u njihovim životima ništa neće promeniti sve dok je Koši na vlasti.
A nedeljom, prvi čin koji bi Api donosio zadovoljstvo bilo je da odšeta do ugla i kupi
,,Hindu". Na poslu, dok bi novine stigle do nje-ga, već bi bile sve umrljane i sa
magarećim ušima. List ili dva oba-vezno bi nedostajali. Nedeljom je Apa čitao ,,Hindu"
od prve do po-slednje strane počinjući od kolumne Arta Bučvalda na poslednjoj stra-ni,
pa polako ka naslovnoj, ne zaobilazeći ni kilometre klasifikovanih oglasa i reklama.
Ponekad bi se Akili učinilo kako ne propušta ni jed-nu jedinu reč, čak i u oglasnoj rubrici.
Tek kad bi Apa pročitao cele novine, mogli su i drugi da ih uzmu u ruke.
U deset i petnaest, Ama bi stala na vrata kuhinje brišući ruke o kecelju. On bi odvratio
pažnju sa novina i toplo je pogledao. U casu kad bi joj se usne rastavile, bilo je to sa
nekim pozivom u glasu ko-ji se odnosio samo na njega prenebregavajući sve ostale:
datne
57
,,Zar nisi gladan? Mora da jesi. Ništa nisi jeo otkad si ustao."
Akila i ostala deca bi znala da će na marendu morati da sačeka-ju dok Ama ne opsluži
njihovog oca. Ako su im creva zavijala, oče-kivalo se da ostanu na pristojnoj udaljenosti
kako ni na koji način ne bi požurivali oca. Akila bi se ponekad zapitala da ne bi, možda, i
Apa sam više voleo da jedu svi zajedno, ali nikada nije stigla do odgovo-ra. Ama je
volela ovako.
On bi sedeo na drvenoj klupici dok bi mu ona tanjir garnirala ze-lenim listom, a onda
sipala pirinča, beljeg no ikad. Nedeljom bi Ama kuvala omiljena Apina jela. Dok su se
pušila, isparavala su alhemiju začina i kuvaričine odanosti čoveku koji je zbog nje i
njihove dece šest dana nedeljno jeo pirinač, sir i krišku limete. I nikada se nije žalio.
A kad bi Apa podrignuo, signalizujući da se lepo najeo, otišao bi do široke drvene klupe
okačene o jake gvozdene lance, pričvršćene za plafon. Ležao bi tu, nogu prekrštenih u
kolenima i lagano se Ijuljao sve dok ne bi pao u omamu, gde za sve njegove brige i
strahove ni-je bilo mesta.
Ostali - Ama, dečaci Narajan i Narsiman, beba Padma i Akila -sžah su na travnjaku.
Napolju je sunce vladalo, ali njih je hladila sve-zma kamenog poda. Leškarili bi punih
stomaka dok ih je hvatao san, 5vako zaronjen u neki svoj bunar želja.
Sta je njenoj braći bilo potrebno da bi im život bio ispunjen? Ne-a^igračka? Knjiga?
Nešto novca da kupe kartu za bioskopski mati-
•) AV ^ -^ ^enOJ m^Ci bil° P°trebno? Vlastita kuća? Komad naki-a je znala o čemu
Padma sanja. Ona je htela svilenu suknji-uzu. Osećala je neki neobičan nemir dok je
Ijuljaška ječala kre-cuci SP tamo-amo.
v jedan sat kuća bi bila kao u transu. Oko podneva, Akilin da uključi radio. Nedeljnom po
podne slušali bi razne
Anita Nair
Kupe
dame
59
programe. Apa je želeo da dečaci pažljivo prate kviz ,,Burnvita". Ama i Akila su
čekale ,,Sou porodice Horlik" - Suchitravin Kudumbam. ,,Suhitrina porodica - srećna
porodica Horlikovih", tako je glasio slo-gan koji se svaki čas pojavljivao u reklamama.
Bile su tu slike Suhi-tre i njene porodice dok provode vesele zajedničke trenutke uz
gigant-sku flašu i pehare koji se dime u rukama okupljenih Horlikovih. Svi su znali da je
reč o sponzorisanom komadu za radio. Ali, za Amu i Akilu, Suhitra i njena porodica bile
su kao neka rodbina koju one ni-su imale. Kada bi listajući novine ili neki časopis, naišle
na reklamu za Horlikove, osetile bi ushićenje; pažljivo bi razgledale fotografiju
oslikavajući na platnu svojih duša likove drage Suhitre i njene dece.
Iz nedelje u nedelju, Ama i Akila su slušale o svemu što se do-gada u Suhitrinom životu
radujući se nestašlucima njene dece, Rajua i Sujate. Bio je tu i muž Šankar i najbliži
porodični prijatelj Baskar. Suhitra je, naravno, bila ta koju su slušateljke volele.
Sposobna, za-bavna, topla Suhitra koja rešava probleme, širi oko sebe dah veliko-
dušja, puna ljubavi, zaštitni je znak Horlikovih. Savršena je majka i supruga. Baš takva
žena je i Akila želela da postane.
Kada bi minuo nastavak emisije ,,Šou porodice Horlik" i počeo muzički program, Ama bi
sedela leda oslonjenih o zid i čistila nedelj-nu zalihu pirinča. Bilo je tu i prašine, i
gagrice, raznih andramolja ko-je je sve valjalo brižljivo odstraniti. Ami je bilo drago kad
je ćerka mogla da joj pomogne, ali je Akila volela da se zanima klupkom ju-te. Ona bi
tako sakupila i najmanje parčence jute na koje bi naišla. Svakog petka. kada bi išli u
nedeljnu nabavku, Akila bi stavila malo jute u korpu, da bi onda, nedeljom po podne,
sedela raspetljavajući čvorove, povezujući iskrzane krajeve. Tako je nastajala lopta koja
bi začas dostizala veličinu kokosovog oraha.
Ama je frktala. ,,Da čovek kaže - svila... A što na to gubiš vre-me? Šta će ti to?
Pomisliće Ijudi da vodiš bakalnicu... Kada bi to ne-
deljno popodne iskoristila da hiljadu puta napišeš 'Sri Rama Jajam', možda bi sabrala
dovoljno blagoslova da jednoga dana pronadeš sebi
dobroga muža."
Akila se, medutim, pravila kao da majku i ne sluša. Oduševljava-lo ju je kako njena
loptica od tkanine raste. Sem toga, kada bi Ami, ili bilo kome, zatrebalo jute da nešto
prišiju, setili bi se Akile. A njoj bi došlo da upita majku: ,,Zašto ti sada ne pišeš 'Sri Rama
Jajam'? Možda će ti pomoći da zašiješ to!"
Docnije bi Ama isključila radio i pridigla Apu nežno mu spušta-jući glavu u svoje krilo,
Tiho bi pevušila neku od kirtana za koje je znala da voli da ih čuje. Chelmela ra saketh
Rama, chelmele ra... Što si tako jogunast, gospodaru moj, što tako si jogunast?
Kad bi se probudio, ona bi Ijuštila kikiriki prateći muziku, kreta-nje Ijuljaške, ritam
njihovih života. Krcnula bi Ijusku na dve polovi-ne. Zrno bi joj se skotrljalo na dlan, a ona
bi ga stavila mužu na usne. Sporadično bi poneko zrno i sama pojela. Svakim
nutkanjem, Ama bi vraćala Api pomalo samopoštovanja koje bi u njemu hlapilo kako se
kraju bližilo celonedeljno ponižavanje u poreskom odeljenju.
Akila bi onda sela, ledima okrenuta roditeljima, razmotavala nit i vrtela ga oko prsta kao
nenamerni svedok ovog nedeljnopodnevnog ri-tuala ljubavi, davanja i isceljenja.
Samo povremeno, baš tek povremeno, gorka misao nastanila bi se u njenim ustima:
Kada će njih dvoje shvatiti da više nisam dete? Ka-da će primetiti da u nieni tinjaju pońvi
koje i sama ne razumem? Taj bol, to znojenje, to titranje nerava - šta li sve to znači?
Ali tek što bi joj to osećanje ispunilo usta, uspela bi da ga pro-guta i da požuri u kuhinju
ne bi li stišala ružne misli.
^Nedeljom bi Ama sve kuvala sasvim sama, odbijajući svaku po-noc u kuhinji. Seckala
je plavi patlidžan na polumesece, stavljala ga u posudu sa fino isitnjenim lukom,
zelenim čilijem i lišćem karija, da
60
Anita Nair
Kupe
dame
61
bi onda sve to potopila u tiganj sa vrelim uljem koje se pušilo ponad kerozinske pećnice.
Patlidžani, oplemenjeni Aminom potrebom da do-kaže svoje poštovanje prema Api,
šištali bi, meškoljili se i naposlet-ku splasnuli od jare, postajući zlatnosmeda znamenja
j'edne odanosti. Iznutra ih je ostavljala sočnim dodajući začina na na vrh kašike. tek da
mu razdraži apetit. Gosti se, gosti, mužu moj, gospodaru i glavo. Mojim mesom, mojom
dušom, mojom khatrika-bhajis.
Časak još: Ama nikad u filter-kafu ne bi sipala mleko dok je do-bro ne zasladi. A kafa,
potaman propržena, sva zlatnosmeda kad po-gledaš. U dvostrukoj meri vode kuvana,
zašećerena i sa malko cime-ta. Meša se dok zrna blistaju. Bojicu doda šafran. Pa su tu i
grožde i prženi bademi. Deca bi srknula kafu, zagrizla bhajis, zaronila zube u raskošno
medni kesari i posmatrala kako Ama naliva Apin tanjir još jednom turom garnirunga. On
bi to ostavio netaknutim dok su dečaci i Padma vapili za još malo.
Docnije bi dečaci otrčali da se igraju pod drvetom manga, a maj-ka otišla po kockice
koje su bile deo njenog miraza.
Zveketale su mesingane kockice kad ih je Ama bacala. Škripala kreda po tablici dok je
Padma vežbala slova. A radio bi pevušio u po-zadini, glasovi mrmorili. Za Apu je bilo
sve to; da mu da snage za još jednu sedmicu muke u poreskom odeljenju.
Kasnije, kad su im se putevi razišli, Akila je razmišljala o tim nedeljama kada je Apa bio
živ kao o vremenu kada je sve bilo u re-du. Tad je sve bilo kako je i trebalo da bude.
Dan kada je Apa umro osvanuo je kao i svaki drugi. Danima po-tom, Ama je tvrdila da je
imala neki predosećaj. Čitave noći pre to-ga, usamljeni pas je zavijao. Kad se probudila,
titrala joj je desna tre-pavica. Mleko je iskipelo; posuda joj je iskliznula iz ruku i bela ma-
sa zgusnutog straha rasula se po podu. A na pragu, kada se oprašta-la sa Apora,
ugledala je šugavo mače kako mu prelazi put..
,,Trebalo je tada da ga zaustavim. Trebalo je da pročitam poruke koje'su goYorile da mu
je život u opasnosti i da ga zadržim kod ku-će, uza sebe. A ja - stajala bezveze i gledala
ga kako ide u smrt", jadala se Ama ženama koje su se skupile oko nje dok je bdela nad
ohladnelim telom.
Ako su bogovi i smatrali podesnim da Amu upozore na drastičan obrt sudbine, zacelo
su procenili da Akili takvi signali nisu potrebni. Naprotw, ona se probudila i osetila kako
joj čula rade življe nego ina-če. Pridošla joj bila neka energija, pa je iskočila iz kreveta i
pohitala u jutarnju izmaglicu.
Akila je, inače, mrzela jutra. Sada, kad je završila predfakultetski kurs, roditelji su
procenili da je zaokružila obrazovanje i očekivalo se da usavrši svoje domaćinske
veštine pripremajući se za dan kada će stupiti u brak.
Ama je insistirala da Akila svakoga jutra pred ulaznim vratima njihove kuće navuče
zastor. ,,Po tome se kuća ceni", nikada joj nije bilo zamorno da napomene kćerki. ,,Znaš
li šta je Tiruvaluvar rekao? Prava je žena ona čije vrline pristaju njenom domu."
Akila uzdahnu. Bradati, dugokosi pesnik-svetac joj je mnogo mu-ka naneo tokom
školovanja tim svojim stihovima. Nastavnik koji je pre-davao tamilski zgražavao se kad
bi Akila omanula na zahtev da napa-met kaže nešto od Tiruvaluvara, znajući pri tom da
mala perfektno re-cituje na engleskom. ,,A koji ti je taj Vordsvort? Tnca i kučina u od-
nosu na besmrtnog Tiruvalara. Je l' te taj Vordsvort uči kako da budeš dobra žena i
majka? Je l' ti njegove reči pružaju uvid u ono što se oče-kuje od sina ili učenika? I, eto.
opet ti radije njegove stihove zapamtiš. Sta si ono, onomad, na skupštini recitovala?"
Podigao je obrvu. ,,'Narcise', gospodine", odgovorila je Akila jedva čujno.
Anita Nair
,,'Narcise'. I, šta je to? Jesi li ti videla neki narcis? Misliš da ćeš ga ikad u životu videti?",
narugao se nastavnik. ,,Može li miris tog cveta da se poredi sa našim jasminom, ili boja
narcisa sa bojom na-šeg nezaboravka?"
,,Ne znam, gospodine."
,,Sedi. Nemoj tu da mi stojiš kao neka ptičurina", rekao je oslo-nivši se na tablu, vidno
preplavljen osećanjima. ,,Tamilski j'e najstari-ji jezik, ali mi ga, je li, ne smatramo
važnim? Radije ćemo učiti sva-šta o narcisima i slavujima. Indija je, kažem vam ja,
možda i dobila tu nezavisnost, ali mi i dalje robujemo engleskom jeziku... Deco, okre-
nite šesnaestu stranu."
Tiruvalarov se spektar nije tu gasio. Uvek kad bi ušla u autobus, Akila bi naletala na
njega, pohranjenog na počasno mesto. Gotovo svi autobusi koji su se kretali središtem i
predgradima Madrasa su imali te tamnosmede metalne table sa slikom i citatom,
postavljene iznad vozačeve glave.
Akilin nastavnik tamilskog je znao da ona autobusom ide u ško-lu, pa je našao načina
da je natera da zapamti barem par stotina re-daka od svega što je Tiruvaluvar za
ovozemaljskog života imao da ka-že. Svakoga jutra, na času tamilskog, znalo se da će
ona recitovati stih zabeležen na tablici u autobusu kojim je došla u školu. Nastavniku m-
je bilo od presudnog značaja da li se taj stih bavio savršenim putni-cima, šoferima ili
putovanjima... samo da ga je Tiruvaluvar napisao. I, eto, stih bi izronio igrajući na
Aminom jeziku, vodeći računa o to-me da njenu devetnaestogodišnju glavu uputi u brigu
o domaćinstvu.
,,Nehajno ocrtani kolam nagoveštava da je domaćica nemarna, ne-zainteresovana i
nesposobna. Brižljivo izvedeni pak ukazuje na sarno-svojnost, rasipnu ruku, a i očito je
reč o ženi koja ne ume potref ukućana da pretpostavi svojima. Intrigantne,
komplikovane varijante su nešto što čuvaš za specijalne prilike. Ali svakodnevni kolam
bi treba-
63
lo da pokaže kako to što si štedljiva ne znači da si rdava. On je tu da svedoči o wojoj
ljubavi prema lepom i smislu za detalj: o uzdrža-nosti, odredenoj eleganciji i što je
najvažmje, pnhvatanju uloge koja ti je u životu namenjena. Kolam bi trebalo da
odražava ono što jesi: dobra domaćica", govorila je Ama prvih dana pošto je Akila,
jednom za svagda, odložila svoje gimnazijske udžbenike.
Ama je imala svesku punu raznih šara za kolame, preuzetih iz ta-milskih magazina koje
je čitala. Bilo je tu kolama za svaku moguću priliku kad su braminska domaćinstva u
pitanju, a i još poneka opci-ja. Našao se, naravno, i izbor kolama za svaki dan, pravih
domaćin-skih kolama koji će biti slika i prilika domaćinskih vrlina zbog kojih svekrva u
životu svoje snajke ima status ,,porodične svetlonoše".
Ono što je u većini domaćinstava bio puki ritual, za Amu je bi-la čitava nauka. I
svakodnevni kolam koji bi Akila iscrtala bio je, iz jutra u jutro, novi naučni eksperiment.
Prvo bi morala da počisti tle, a onda da sipa vode kako bi se slegla prašina. S obzirom
na to da je zwela u gradu, nije morala sa vodom da meša kravlju balegu. Tada i uzela
posudu od nebrušene kamene prašine - Ama bi joj svakog kupovala novu - i počela da
radi. Osam tačaka u nizu. Četi-vrhu i četiri dole. Kad bi tačke bile gotove, povezala bi ih
kru-jmijama. A kad bi sve završila, Ama bi izašla da pogleda. ,,Ni-li idući put gledaj da ti
tačke budu podjednako udaljene jed-ugih i nemoj da lomiš liniju izmedu dve tačke. Trik
je u to-a prašinu ravnomerno sipaš prstima. Dodi sad da gledaš dok ja lim kolam za
unutrašnji prostor."
e kolam u jednoj od soba pravila sama. I za to je koristi-brašno i šare iz knjige sećanja.
Akili je to bilo mrsko.
no are z nge seana. .
kolame; i one napolju i one u kući. Mrzela je te pri-ekanje, mrzela je što još nikako ne
može da sazna kako i'edati njen pravi život.
64
Anita Nair
Ali, toga jutra, Akila je stvarno poželela da nacrta predivan ko-lam koji će Ami izmamiti
reči pohvale. Želela je od majke da čuje: ,,Akilandesvari, to je lep kolam kakav i dolikuje
dobroj braminskoj ku-ći." Ama je tako i postupila. Možda to beše božanska znamen
posla-ta Akili da joj saopšti kako toga dana ne može baš sve biti u najbo-Ijem redu.
Kasnije popodne, kad je Akila obavila sve kućne poslove, prišla je majci opruženoj na
ležaljci, sa časopisom u rukama: ,,Idem kod Sarase Mami. Zamolila me je da dodem i
pomognem joj oko vadaam-a."
Ama diže pogled sa časopisa i promrmlja: ,,Nije li već kasno da se sada počne sa
pripremanjem vadaama?"
,,Jaja i ja ćemo da očistimo sago i potopimo ga u vodu. Sarasa Mami kaže da će onda
ona da ga samelje, doda začine i umesi testo. Sve, dakle, što ja imam tu da uradim
jeste da odem tamo rano uju-tro, pre nego što sunce zaprži, i pomognem joj da kašikom
sipa ma-su na delove odeće. 0, i znaš šta, Ama: ona je zamolila, ako ima ne-što staro
Apino što bi moglo da joj posluži..."
Majka uzdahnu i sede. ,,Lukava je Sarasa. Tolike godine je mo-lim da mi kaže koje
začine koristi za vadaam, i ona mi uporno ne ot-kriva sve sastojke. Možda će tebi više
reći. Kaži joj da ćeš nešto sta-ro doneti sutra. Reci joj i to kako ne želim da mi tamo
stojiš na sun-cu. Moraš da vodiš računa o tenu. Svi muškarci traže žene blede pu-ti, čak
i ako su oni sami crni k'o ugalj!"
Tako bi Ama Akili davala dozvolu da ode. Padma i dečaci ima-li su svoje društvo u istoj
ulici. Sarasa Mami je, medutim, živela dve ulice dalje. I uvek bi Akila morala da pita
majku može li do Sarase Mami. Po Ami, ulice su bile pune svakovrsnih opasnika koji će
nje-noj kćeri oduzeti nevinost pre nego što se njenog himena domogne muškarac koji
će joj biti muž. A tako bi, ne daj Bože, njenom ocu bila nanesena velika sramota, i
njihovoj familiji uopšte, i čitavoj bra-
Kupe za dame
65
minskoj zajednici. Ulica je isijavala sunčevu svetlost. Maj je bio naj-topliji mesec u godini
sačinjenoj mahom od toplih meseci, uz poneki stvarno vreo i par vlažnih. Katirijeva
zvezda bila je jasna na nebu i niko se pri zdravoj pameti nije usudivao da kroči napolje
za obdani-ce. Yrelina je palila teme i sušila grlo. Cak i u tri popodne, senke su bile tek
do kolena duge. Listovi ogromnog fikusovog drveta pri dnu ulice drhtureli su na jari,
izmoždeni i sivi. Psi su se tiskali kraj poto-čića koji je tekao jednom stranom kolovoza.
Prividenja bi se svaki čas javljala pred očima. Akila požuri ka kući Sarase Mami. Yrućina
joj nije bogzna kako smetala, a nije ju brinulo ni to što su ulice prazne. Ali komšije su o
svemu vodile računa: da ju je neko primetio, svaka-ko bi našao za shodno da njenoj
majci natukne kakva sve zla mogu zadesiti mladu devojku poput Akile dok sama bazala
ulicama.
Sarasa Mami je imala sanduk pun knjiga, romana koje je njen zet kupovao dok je bio na
koledžu i koji sada više nikome nisu bili po-trebni. Jednom je Sarasa zamolila Akilu da
joj pomogne oko raščišća-vanja sanduka. ,,Svakih nekoliko meseci ja tu malo
proberem, poči-stim prašinu, poteram insekte koji bi da se napate medu koricama i
onda sve knjige vratim unutra", rekla je otvarajući sanduk. ,,Stalno go-vorim zetu kako
treba ovo da ponese sa sobom, ali on vazda nade ne-ko friško opravdanje."
Akila dlanom prede preko knjiga. Bili su tu Džejms Hedli Čejsis i Peri Mejsons; Harold
Robins i Irving Yalas, kao i dela još jednog ili dvojice starih pisaca čudnih imena. Sa
magarećim ušima, požuteli od godina, puštajući onaj jedinstveni slatki miris knjige za
kojom se ne poseže, ti su predmeti dirali Akilino srce koje je tuklo kao da će da iskoči
raspirujući zabranjene misli. Sarasa bi joj dozvolila da po-zajmi knjigu, s tim da sledeću
dobija tek kad pročitanu vrati. ,,Jesi l' sigurna da tvojoj majci neće smetati ove knjige?",
upitala ju je prvi put.
66
Anita Nair
,,Pa, nisu to loše knjige. Korice su im takve iz prostog razloga što bi trebalo da privuku
pažnju", hitro je uzvratila Akila pre nego što Sarasa Mami, ne daj Bože, ne promeni
mišljenje i odustane od pozaj-mice.
,,U pravu si, valjda. Ali ako ti majka digne galamu, nemoj da joj kažeš kako sam ti ja
dala da čitaš. U pakao će me oterati."
,,Sarasa Mami!", pozva Akila dok je kucala na njena vrata.
Lice Subramanija Ijera se razvuče u širok osmeh. ,,Vidi, vidi ko je došao", reče on.
Retke su bile zgode kad ćete Subramanija videti bez osmeha na licu. „1 to obučena,
vidim, baš kao princeza."
Akila samosvesno spusti pogled. Suknja i bluza nisu bile nove. Ali purpurni polusari od
žoržeta je bio skoro nov. Niko to ne bi pri-metio, niko sem Subramanija Ijera.
Akila nije poznavala nikog sličnog. Yidela ga je kako skače na Sarasu Mami i obavija je
rukama dok ona pokušava da se izmigolji iz tog zagrljaja. Nazivao ju je kraljicom, a
njenu decu - kraljičinim blagom. Akila ga je čula i videla kako roni krupne suze, potresen
tra-gičnom pričom nekog filma koji su svi zajedno otišli da gledaju u bi-oskopu jednog
popodneva. Svakog meseca, onoga dana kad bi primio platu, doneo bi kući veliko
pakovanje slatkiša iz prodavnice na Bro-dvej-Ramakrišni. U vreme Dipavalija, donosio
bi dovoljno petardi da dečaci budu srećni i zadovoljni. Poklanjao bi ih i Akilinoj braći, a
on-da sa njima skupa uživao na ćošku, dok bi petarde pucale ispunjava-jući vazduh
dimom i oštrim vonjem baruta. Sve što bi od dečaka tra-žio svodilo se na to da slepom
Šriniju dodaju petardu, da je malo po-drži i poraduje se, da se ne oseća
usamljenim. ,,0n ne vidi, ali su mu sva ostala čula netaknuta i, vrlo verovatno, rade bolje
od naših", re-kao bi Subramani Ijer nežno prolazeći prstima kroz kosu svoga sina.
Čelo mu je bilo visoko, obeleženo ožiljkom u obliku polumese-ca, tik iznad nosa. ,,A, šta
kažete, zar nisam srećković?", zacvrkutao
Kupe za dame
67
bi dodirujući ožiljak. Oči kao da su mu stalno iskakale, pa mu je li-ce večito nosilo taj
izraz začudenosti i zapitanosti. Baš kao kod ne-kog deteta koje prvi put vidi zabavni
park.
Odeća mu je uvek bila zbrda-zdola nabačena, stvari su visile na njemu kao da pripadaju
nekom drugom. Manžetne na rukavima su lan-darale, a nogavice štrčale desetak
santimetara iznad gležnjeva. Radio je kao higijeničar i kurir u kancelariji gde je morao
da prinosi čaj i kafu, raznosi dokumenta od stola do stola, prazni korpe za dubre i
svakoga jutra temeljno počisti prostoriju. Sledovala mu je još sva si-la poslova, a opet,
oko njega se nikada nije osećala ta aura patnje ko-ju je Apa, na svom višem
činovničkom položaju, oko sebe nosio.
,,0n ti je jedan srećnik kakav se retko vida", govorio bi, ne bez zajedljivosti, Akilin
otac. ,,Mada se pitam kako taj čovek uopšte op-staje sa odraslom kćerkom, slepim
sinom i još dve malene kćeri."
A kada su te rane večeri, ambulantna kola zazviždala ulicom za-vijajući sirenom, i kada
je neko utrčao u kuću Sarase Mami sa poru-kom za Akilu da hitno dode kući jer se
dogodila nesreća, Subramani Ijer je bio taj koji ju je požurivao tiho zboreći: ,,Ne brini,
nije to ni-šta ozbiljno. Patabi Ijer je dobar čovek. Ništa se loše takvom ne mo-že desiti."
Ko su bili ti Ijudi? Odakle li su se samo stvorili tu? Zašto su se ovde okupili? Pitanja su
se samo slagala dok su se približavali Akili-noj kući. Dočekao ih je odblesak ćele
Akilinog oca i neprestani šapat. A onda i Amin vapaj: ,,Kako je ovo moglo da se dogodi?
Kako je mogao to da mi uradi?"
Apa je ležao na asuri na podu. Do brade mu je bio navučen be-11 čaršav ispod koga su
udovi bili uredno rasporedeni. Oči su mu bi-e zatvorene, a iz nozdrva je virila bela vata.
Izgledao je kao da je, dok lupiš dlanom u dlan, utonuo u san. Nije se videla nikakva iscr-
pljenost, frustracija i gorčina koje su tamnim sjajem tinjale na njego-
68
Anita Nair
Kupe za dame
69
vom licu kad bi se probudio. U smrti, izgledao je potpuno zadovoljan i lak.
,,Desilo se baš kod stanice. Na tom skretanju izmedu Glavne sta-nice i zgrade
'Ripona'... Bog sveti zna šta li mu se po glavi vrzma-lo kad je zakoračio na kolovoz.
Yozač autobusa tvrdi da je imao pr-venstvo prolaza... Biće sprovedena istraga... Ja
imam neke veze u po-liciji, pa su isporučili telo pre jedan sat. Morali su da izvrše obduk-
ciju, i molim vas da rodbini ne dozvolite da previše drmusa telo. Sve je uradeno na
brzinu, znate, pa možda šavovi nisu baš najpouzdani-ji...", tiho je Subramaniju Ijeru
govorio neko iz Apine kancelarije. Aki-la se trudila da tom glasu pridruži i lice onoga što
je govorio, ali je kroz zavesu suza videla samo maglovite likove.
Je li i taj bio jedan od očevih svakodnevnih mučitelja na poslu? Da nije jedan od onih
koje su oni, cela porodica, naučili da mrze za-to što su mu nanosili toliko patnje pa mu
je ponestalo snage da se obraduje čak i onim malim porodičnim pobedama?
Kada bi Narajan ili Akila dobili neku školsku nagradu, jedini na-čin na koji bi im otac
odao priznanje bilo je to što bi tonući nekako u sebe, uzdahnuo: ,,Sve je to lepo, ali
hoće li ti to pomoći u stvar-nom životu? Kakve koristi imaš od diplome iz engleske
recitacije ili nagrade za najbolji rukopis? Trebalo bi da vas uče kako da povredi-te one
koji vas povreduju; kako da izneverite Ijudske nade i očekiva-nja; kako da preživite, a ne
sve ovo čemu vas uče... Ne kažem da ni-sam srećan...", dodao bi na kraju i podigao
obrvu onim sićušnira po-kretom koji je odavao umor poraženog čoveka, a koji su
prepoznava-li kao siguran uvod u očevu glavobolju.
To je bila još jedna stvar tipična za Apu. Te glavobolje. Nije bilo potrebno mnogo da ga
uhvati. Vruć dan. Oblačno nebo. Odvrnut zvuč-nik u obližnjoj ulici iz kojeg su tekle
tamilske pobožne pesme. Mirisa-vi štapići. Stomačne tegobe. Padmino brbljanje. Kad
Narsi padne na uli-
ci i izguli koleno. Svetlo koje treperi. Zveckanje tanjira. Pas koji zavi-ja. Motorcikl kad
počne da turira ispred kuće. Loš dan na poslu. Krca-ti vozovi. Sećanje na neki davni
bol. Uznemirujuće pismo od rodaka...
Naučili su, tako, da štite Apu od svih mogućih stvari koje bi mo-gle da mu izazovu
glavobolju. Uprkos svom njihovom trudu, često bi dobijao napade. A tada bi se povukao
u mrak sobe i zalupio za so-bom vrata. Nekoliko časova kasnije, pojavio bi se tražeći
,,amrutanjan-sku mast", a oči bi mu žmirkale, nenaviknute na svetlo. Bez obzira na to
što je glavobolja minula, otvorio bi kutiju sa mašću, zamočio kažiprst, izvadio nanos
mrsne žute mase koja se presijavala mirišući na limunoYo ulje i utrljao je na slepoočnice
širokim pokretima ispu-njavajući kuću tom prepoznatljivom, jedinstvenom aromom.
Onda bi palcem razmazao ostatke masti sa kažiprsta i prineo prste nosu. Jed-nom,
dvaput. Snažno bi, naposletku, udahnuo, kao da želi da mu se miomiris zavuče duboko
u lobanju. Ritual bi završio prstima prelaze-ći preko nozdrva.
A sada Apu više nikada neće moriti glavobolje. Nikada više. Le-žao je tamo u potpunom
zaboravu, naricanje i plač tih stranaca nisu ga uopšte doticali. Ništa mu nije smetalo: ni
buka koju su dizala vo-zila zaustavljajući se ispred kuće i polazeći nekud; ni nove
gomile Iju-di koji su pristizali da izjave saučešće; ni miris koji se širio od čita-vog paketa
mirišljavih štapića kraj njegovog uha... Apa je, konačno, našao mir.
Ama je sklupčana ležala na podu, ophrvana osećanjima koja su
cepala dušu i telo. Ustala je kad je ugledala Akilu. Žene oko nje ob-
gniśe je rukama. Jedna je sa naročitom pažnjom morala da vodi ra-
cuna o udovičinom svakom pokretu. Čak i najfiniji Ijudi mogu, priti-
'uti bolom, glupe i nepromišljene poteze da povuku. Ama odagna že-
16 mkama i podignu pogled ka Akili. ,,Kako je to mogao da nam ura-
' Kako je ovo moglo da nas snade?"
70
Anita Nair
Akila je bespomoćno gledala u majku. Šta da kaže? ,,Gde su de-ca?", promrmljala je
sedajući kraj majke.
,,Tu su negde", uzvratila je Ama spuštajući glavu na Akilino ra-me. Malo potom, Akila
blago ukloni njenu glavu sa ramena i ode da potraži braću i sestricu. Narsi i Padma su
sedeli na terasi zabavljeni nekom komplikovanom igrom u kojoj je moralo da se operiše
i do-zvolama za upravljanje motornim vozilima. Izgledali su veoma uzbu-deni zbog sve
te zbrke, zbog Ijudi koji dolaze i odlaze. Da im je otac umro, činilo se da još nisu shvatili.
Ili, ako i jesu, posledice toga što se dogodilo nisu ih doticale. Ali, Narsiju je bilo tek
osam, a Padmi samo šest godina.
Narajana je Akila našla u nekom ćošku. Sedeo je ruku obmota-nih oko kolena. Na licu
mu se očitavao napor da se ne prepusti su-zama. Imao je petnaest leta; nežno, krhko
doba, ni dečak ni muška-rac. Nije ni znao kako bi trebalo da se drži. Da li kao
muškarac, do-voljno čvrst da prihvati smrt, čak i ovakvu, smrt najbližeg bića? Ili kao
dečak, uplašen pred tajnom smrti i svora nesrećom koja ga je za-desila? Akila ga zagrli.
Mišići su mu bili napeti.,,Aka", rekao je Na-rajan gledajući u patos, ,,šta misliš, zbog
čega jeto učinio?" ,,Šta učinio?"
,,Zašto je pokušao da prede ulicu dok su išla kola? On bar zna kako je opasno prelaziti
ulicu kad...", Narajanu popusti glas.
Prvi put sinu Akili da to možda i nije bila nesreća. Prizvala je onu notu sumnje koja se
provlačila kroz reči Apinog kolege sa posla. A sad i ovo: Narajamwo pitanje bilo je
naizgled nevino, ali se u nje-mu mogla naslutiti i sumnja.
Da nije Apa stojeći na pešačkom prelazu, toga jutra odlučio da skonča sa svime? Da
mu se nije, možda, taj korak učinio kao pravi način da se kurtališe nepodnošljivih
glavobolja? Da nije pritisak, pro-uzrokovan činjenicom da je otac troje dece, jedne
odrasle kćeri i tro-
Kupe ia dame
71
je malih, bio za njega odjednom preveliki? Da nije osetio kako više ne može da podnese
Košija i svu tu torturu na poslu? 0 čemu li je Apa razmišljao kada je zagazio u tu
saobraćajnu reku? Quo vadis. Ku-da ideš? Kim gacchami. Nee yenga selgirai.
Možda je samo zatvorio oči i prepustio se matici? Ili je pak uše-tao u smrt nesvestan
kuda ga noge nose?
0, Apa, zašto? Šta je to bilo toliko nepodnošljivo pa si morao da okončaš život da bi
umakao?
,,Aka", rekao je Narajan, ,,Sta ćemo mi sada?"
,,Kremiraćemo ga, a onda... a onda ćemo naći načina da opstane-mo." Grubost u
njenom glasu zapanjila je i samu Akilu kao i Nara-jana. Suze, koje joj behu zamutile
pogled, presušiše. Srdžba je odme-nila bol, a sa srdžbom je Akila bolje umela da izade
na kraj. Od su-za čovek ide po sobi kao muva bez glave tražeći nekoga na koga će se
osloniti, kome će se izjadati. Suze te čine ranjivom, ne možeš da se koncentrišeš na
ono što je bitno, Ali srdžba te snaži. Srdžba te či-ni neuništivom. Priprema te da se na
pravi način suočiš sa stvarima.
,,0dakle stigoše ovi Ijudi? Ko li ih je doveo?", Narajanova pita-nja poput burgije prodreše
u Akiline misli.
Apa je rodbinu uvek držao na odstojanju. Retko su ga vidali, mo-žda samo na
venčanjima i na još ponekom porodičnom skupu. U vre-me školskog raspusta, kada bi
drugi Ijudi odlazili rodacima u posetu, oni bi ostajali u kući u Ambaturu. Ponekad tek, u
letnje vreme, Ama bi ubedila Apu da ih povede u centar Madrasa. .,Tako je blizu. A i deci
je potrebno malo zabave", rekla bi ona.
Ovaj bi prvo nešto negodovao. ,,Kad sam ja bio mali, nismo se zabavljali. Nismo zabavu
smatrali potrebnom. Učili smo ili pomagali roditeljima u domaćim poslovima." Bio je to
još jedan trošak i sem toga, šta je to ,,ne-znam-ti-ni-ja--kakvo" u tom gradu Madrasu?
Obič-no mesto, ne tako daleko od ovoga gde srao. Ali Ama bi istrajala u
Anita Nair
nagovaranju i molbama sve dok on na jedvite jade ne bi nekako pri-stao.
Od tog izleta majka bi napravila bogzna kakvu avanturu. Prvo je trebalo ući u autobus
koji je vozio u srce grada. Već od presedanja i dugih čekanja, u meduvremenu bi Apa
postao neraspoložen. Zato su ustalili termin, negde usred dana kada je u prevozu bilo
mesto koliko ti srce ište. Sišli bi blizu Glavne stanice i prošetali se do ,,Murovog
marketa". Impresivni crveni zidovi, ukrašeni malim kupolama, davali su tom zdanju
izgled tvrdave. Dok bi lutali dugim tamnim hodnicima, oivičenim rafovima na kojima se
moglo naći i od ptice mleka, Akila, njena braća i sestrica osećali su se kao princeze i
prinčevi. Svako bi imao po dva rupija da potroši na šta želi. Obično bi se dogodilo da
Ama umesto njih odabere nešto što će im biti potrebno i da to plati od njihovog novca. I
sama činjenica da je poklon nešto novo što do tada nisu imali - bila to ta.šna, bluza ili
obični školski atlas - kruni-sala bi ovu kupovinu oreolom dragocenosti.
Prešli bi potom ulicu i seli u restoran da popiju kafu i nešto pre-zalogaje, a onda bi ih
čekala još jedna kraća vožnja autobusom do plaže ,,Marina". Ama i Apa bi sedeli na
pesku dok su deca trčkarala bosonoga. Akila, Narajan, Narsi i Padma prišli bi vodi i
stajali tu dr-žeći se za ruke dok im talasići miluju prste na nogama.
,,Pazite. Nemojte dalje", rekla bi Ama.
Kupili bi onda kikiriki u papirnim fišecima i sladoled u malim kornetima. Morski
povetarac bi mrsio Apinu kosu odagnavajući brige.
,,Moramo ponovo ovde da dodemo iduće nedelje", rekao bi osme-hujući se.
I deca bi se radosno osmehivala. Ona mlada svakako. Akila i Na-rajan su znali da će
dok stignu kući Apa imati glavobolju. 1 da će do kraja raspusta gundati o idiotskoj navici
da se baza ulicaraa grada po
Kupe ia dame_
73
onakvqj vrućini i da se kupuju bespotrebne stvari i jede hrana pržena na užeglom ulju,
puna svakojakih klica. Jednom je Apa na poslu is-koristio pravo na besplatno putovanje
i odveo ih u nekoliko hodoča-sničkih središta. Tako je Akila videla Ramesvaram,
Madurai i Palani. Nikada nije bilo dovoljno novca da se zapute u neki turistički centar.
Apina firma plaćala je jednom u četiri godine putovanje svojim slu-žbenicima i njihovim
porodicama u bilo koji deo zemlje. Pokriveni bi bili troškovi putovanja, ali si sve ostale
morao sam da podmiriš. Lju-di bi tako odsedali kod rodbine koja bi vodila računa o
svemu. Jed-ne godine su Narajan i Akila došli na zamisao: zamoliće oca da ih povede u
selo u kojem je roden.
,,Nema za nas ničega više u tom selu", rekao je Apa kad su ga
spopali.
,,Ali, zašto ne bismo, jednom samo, mogli da odemo tamo? Sa-mo da vidimo gde si
odrastao", istrajavao je Narajan.
,,0stavi oca na miru. Zar ne vidiš da je umoran?", povikala bi Ama. A Apa bi, naravno,
već trljao čelo i slepoočnice.
Apina smrt dovela je u njihovu kuću rodake koje su poznavali sa-mo po imenu ili čak ni
tako. Sa njima su pristigle i profesionalne na-rikače. Ko H ih je naručio? I kako se
zbraše tako brzo?
Narajan i Akila su posmatrali familiju i narikače, u jadu okuplje-ne oko očevog tela. Šta
su to oni uopšte znali o Api da bi mogli če-stito da ga oplakuju? A opet, njihovo je
tugovanje izgledalo tako ve-
rodostojno...
Ama koja je bila preplavljena osećanjima i neko vreme zapala u muk, sada je ponovo
plakala. Prišao im je Subramani Ijer: ,,To su ro-daci Patabija Ijera. Svi su iz Punamalea.
Idite kod majke", rekao im je on. ,,Vas dvoje sada morate da preuzmete odgovornost."
Ama je zverala u Akiline suve oči prosto ne verujući: ,,Kako mo-žeš da ne plačeš? Plači,
plači, prokleta bila. Prolij neku suzu za tog
74
Anita Nair
čoveka što leži tamo. Nikada više nećeš za njim plakati. Plači, makar pristojnosti radi!"
I tako je Akila zaplakala. I plakala je narednih deset dana dok su prošli kroz sve rituale
smrti i žalosti. Prolila j'e sve suze koje se u njoj behu nagomilale od dana kad je došla
na ovaj svet. Plakala je gleda-jući svoju braću kako izvode pogrebne običaje. Izgledali
su tako mla-di, slabašni. Kako njih da optereti bilo kakvom vrstom odgovornosti?
Akila je plakala svake noći dok bi kiwala pirinač i stavljala ga uz krčag vode, kako očeva
duša koja je još lutala po kući ne bi trpe-la glad ili žed. ,,Apa", kroz suze je zborila
Akila, ,,kao što večeras snabdeh tebe, tako ću morati da snabdevam i porodicu koju si
tako okrutno napustio. Kako ću ja to?"
Pre nego što će svanuti deseti dan od Apine smrti, Ama se obu-kla kao nevesta.
Okružiše je druge udovice i strgnuše sa nje sve be-lege braka. A Akila je plakala; znala
je sada šta znači biti žena. I plakala je, plakala i dalje.
Voz se naglo zaustavi. Stanica je bila obavijena koprenom tmine. Akila pogleda na sat.
Skoro ponoć. Iskrivi vrat u naporu da pročita u kom su to mestu, ali su slova na
staničnom natpisu bila jedva vidlji-va. U svakon slučaju. to je bila neka manja stanica;
voz će stajati naj-više minut i po.
Akila začu kako se uz buku otvaraju vrata vagona. Proviri kroz prozor ne bi li bar
nazrela siluetu onoga ko ulazi. Vozovi nisu bez-bedni kao što su nekad bili. Razni Ijudi
danas putuju, svakakva se zlo-dela dešavaju. Ovo jeste bio bezbedan deo kompozicije,
ali i tu mo-rate biti oprezni.
Devojka je stajala kraj vrata kupea. Mora da je to ona putnica koju je pominjala Janaki,
pomisli Akila. Devojka ude i smesti torbu
Kupe za dame
>
podno sedišta. Prelete pogledom po kupeu, a onda joj se oči susreto-
še s Akilinim.
Na jednoj su strani svi ležajevi bili zauzeti. Devojcm je t
srednji.
,,Hoćeš da spavaš'?", upita Akila. ,,Možeš da izvuces lezaj ako
liš."
Ne ne", reče devojka. ,,U redu je. Ne spava mi se. Akil'a je očekivala da pridošlica izvadi
,.vokmen" ili ljubavm ro-man. Ali ona je jednostavno sedela stavivši torbu u knlo i
gledala u
pod.
Mora da joj je četrnaest, možda petnaest godina. I Nešto u načinu na koji je devojka
sedela podseti Akilu na njenog bra-ta Narajana; tako je baš on sedeo onoga dana kad
je otac umro. I ta stegnutost. Isti napor da ne dozvoli suzama da provale, da se ne
osramoti. Isto dostojanstvo. Ni dete - ni žena. U džinsu i crveno-l loj majici.
,,Jesi li dobro?", upita meko Akila.
Devojčica je malo uplašeno pogleda. ,,Dobro sam", reče. .,Hvala
što pitate."
Akila oseti da tu nešto nije kako valja.
,,Kako se zoveš?", upita.
,,Sila", reče devojka.
,,Koji si razred^", upita opet Akila, iznenadena vlastitom Ijubopi-tljivošću. Retko se
upuštala i u kratke razgovore sa nepoznatim osoba-ma. Ali ove večeri se ponašala
drugačije nego obično... Zeljna razgo-vora, željna tajni. Žudi da uroni u druge živote.
Raspoložena za pncu.
.Jdem u deveti razred u Konventu svetih andela", reče devojka.
,,Sama putuješ?"
Devojka odrečno klimnu glavom. ,,0tac mi je u susednom vago nu."
76
,,A majka?"
Pogledavši u prste na desnoj nozi, devojče zausti: ,,Majka je oti-šla juče popodne sa...",
tu joj glas zadrhta, „... raojom bakom."
,,Moja baka...", nastavi zatim tražeći reči, ,,moj'a baka je bila ve-oma bolesna. Umirala
je. Umrla je na putu kući."
Akila dodirnu devojčin lakat. ,,Žao mi je što to čujem."
,,Eih je mnogo bolesna i drago mi je što je umrla. Mislim da je i ona bila srećna što će
umreti. Od nje je ionako bio ostao samo ži-vi leš", reče Sila.

4. Idi, bako, idi

Tačno nakon četiri meseca otkako je Sila napunila četrnaest go-dina, baka je poslala
pismo kome ih je obavestila da će im doći u po-setu. Koliko je Sila pamtila, ona nikada
nije dolazila kod njih. Uvek su oni moraii da idu kod nje, kao odani podanici koji nose
poklone - pakovanja mirisavog duvana za žvakanje i ,,Marijinog keksa". Ona bi ih
dočekala kraljevskog držanja zahtevajući pum\poštovanj'e. Ništa manj'e baku nije moglo
zadovoljiti.
Kad je Sila rodena i došlo vreme da se detetu da raje, baka je bila ta koja je donela
odluku. Ime j'e našla u nekom časopisu\,,Svida mi se kako zvuči", rekla je. ,,Sem toga,
moje je pravo da odafer^m ime za svoje unuče."
Tako je Šila postala Šila, a ne Mini, ili Girij'a, ili Nita, ili Šar-mila, ili Aša, ili Yidija - ta su
imena ostala na listi koju su njeni ro-ditelji ispisali kad je rodena.
Šila nije mogla da prizove uspomene koje bi je vratile u bakino krilo, nij'e pamtila da ju
je ona nežno nosila na spavanje, premda je mati tvrdila da ju je baka, dok je bila beba,
svuda sa sobom nosala.
Kupe ia dame
77
Naklonost prema njoj za Šilu je bila otelotvorena u stisku ruke, u nov-čanici od sto rupija
koja bi joj skliznula u šaku krajem raspusta, u ručku na koji bi je odvela, obavezno u
najbolji restoran u gradu. A opet, bila je ona drugačija od većine baka.
Imala je Šila još jednu baku, Ačamu. Očevu majku. Ona bi im u posetu dolazila na
svaka dva-tri meseca i ostajala bi po više nedelja. Bila je niskog rasta i mršava, nalik
sićušnom sivom vrapcu malenih usta i kose koju bi skupila u pundicu na potiljku. Kad bi
dolazila kod njih, nije bilo potrebe ni za kakvim specijalnim pripremama. Ačama je malo
tražila. Hranu bi tek kljucnula, a onda bi ležala sklupčana pod ćebetom, veći deo
vremena provodeći sa knjigom u raci. Uveče bi se pomolila i rano otišla na spavanje.
Ponekad bi jedini znak njenog pri-sustva bili veštački zubi koje je držala u kupatilu, u
maloj plastičnoj posudi kraj kade.
Ačama je umela da se utka u njihove živote. Devojčici bi se kat-kad učinilo da se baka
toliko dobro uklapa u njihovu stvarnost da ona, Šila, ume i da zaboravi da je Ačama
ikada postojala. Tako nešto bi-lo je nezamislivo sa drugom bakom.
Šila ju je zvala Amuma, radije nego Amama. Tako je i njena ba-ka više volela, budući da
je sa mržnjom primala svaku naznaku koja bi je podsetila na to da stari. ,,Amuma" je
bilo dvosmisleno. dok je ,,Amama" značilo samo jedno - baba. Niko tu nije mogao da
shvati u čemu je problem, niko sem Šile kojoj je bilo jasno da ovaj jedan samoglasnik
čini svu razliku ovog sveta u očima njene bake.
Amuma je imala šezdeset devet godina i bila vlasnica više kuća u Alvaji. U njenom je
posedu bilo nešto šume i više pirinčanih polja. Imala je, takode, šest sivih dlaka na bradi
koje je brižljivo čupala na svakih nekoliko dana.
78
Anita Nair
Silin dom je stan u zgradi izdeljenoj na četiri stambene jedinice. Imao je dve spavaće
sobe i balkon kvadratnog oblika odakle j'e pucao pogled na park pun mangovih stabala.
Arauma je volela da stoji na tom balkonu, ogradenom begonijama i čvornovatim
žbunom jasmina. Gledala bi kako se nečujno pomeraju grane drveća, posmatrala plavo-
sive, cilindrične isečke šume koji su se pomaljali izmedu parapeta i balustera. S
vremena na vreme bi ponjušila vazduh nošena nekom če-žnjom i rekla: ,,Miris doma,
mmm..."
Šilini roditelji bi deleći radost, razmenili poglede. Nekom vrstom trijumfa smatrali su to
što je ona, konačno, u njihovom stanu počela da se oseća kao kod kuće. Šila j'e,
rnedutim, znala da Amumi njihov dom podnošljivim čine samo ti izdašni plodovi manga
koje je sa bal-kona posmatrala.
Sili je to bilo jasno kao što joj je, uostalom, sve bilo jasno. Ona je znala da je njena baka
tu zato što će uskoro umreti. Ne znači to da je Amuma i sama znala da umire.
Naposletku, izraslina koja je na-predovala u njenoj utrobi nije bila novitet. Sedam puta je
njena utro-ba cvetala i sedam puta izbacivala plod kad bi bilo vreme. Zašto bi sa ovim
plodom stvari stajale drugačije? Ovoga puta, medutim, bebac u utrobi je bio jedan zli
gnom, rdavštinom zadojen. Njegovo Ijutito crveno lice i ruke nalik pipcima što grabe li
grabe, besneli su u Amu-minoj nutrini hraneći se njenim životom. Takav je bio taj mali
para-zit koji neće napustiti toplo utočište njenoga tela sve dok ih smrt ne rastavi.
Šila je, dakle, znala zbog čega je Amuma kod njih u stanu, a ne u svojoj mamutskoj
kućerini. Znala j'e zbog čega ona istrajno tvrdi da su doktori u bolnici nadomak njihovog
doma stručniji od bilo kojih drugih. Amuma je želela da svojim sinovima stavi do znanja
kako su
Kupe za dame
79
je oterali iz njene rodene kuće. Srdila se na njih zato što svoje žene vole više nego nju,
majku. I zato što tim mekolikim ženama tvrda sr-ca dozvoljavaju da upravljaju njihovom
voljom i ruže sinovlju ljubav
prema majci.
Šila je, takode, znala da Amuma shvata da će mama, koja je kao odrasla bila gotovo
lišena majčine brige, sa zahvalnošću prihvatiti sva-ku mrvu Amumine pažnje. Ona je,
najzad, bila ta koja je izabrana kao bolja od braće. Šila je znala da Amuma igra na kartu
mamine nesi-gurnosti. Znala je kako se majka oduševila kad je posle čitave godi-ne
otudenosti, ponovo s Amumom pronašla bliskost. Prethodnog leta povele su gorku
raspravu oko njenog testamenta. 1 do kraja godine, potpuno su se udaljile jedna od
druge. Pazile su da im se pogledi ne sretnu, ruke ne dodirnu, da srca jedno drugom ne
putuju. Pisraa su, kad bi ih uopšte pisale, odisala hladnoćom i krutom učtivošću. I te
godine se prvi put dogodilo da mama ne kroči u Amumin dom tokom
školskog raspusta.
Šila je znala zbog čega je Amuma oklevala oko pisanja testamen-ta i ravnomerne
raspodele imovine svoj deci. Sve je to njoj, mora bi-ti, slutilo na neku prevaru i izdaju.
Njena deca su čekala, želela da nastave sa svqjim životima, čak i kad nje ovde više ne
bude. 0, ta žudnja da svoju budućnost izgrade na njenom pepelu! Kako se samo
usuduju i da razmišljaju o sreći kad ona, Amuma, ode? Kako mogu tako olako sa njom
da se raskusuravaju? I dobro, sve i kad bi napi-sala taj testament - šta bi joj tada
preostalo nego da legne i umre?
I tako je Šila znala zbog čega je Amuma sačekala da i Šilini ro-ditelji budu u sobi kad je
izvukla zlatnu ogrlicu i stavila je devojčici oko vrata. Samo je htela da proveri da li
mamina odanost, za razliku od njene braće, nije uzdrmana.
Anita Nair
daine
81
Nedelju dana Amuma je upravljala i vladala. Insistirala je na to-me da Sila ostane kod
kuće kad se vrati iz škole. ,,0na je već devoj-ka. Ne treba je pustiti da lunja. I ko su svi
oni muškarci sa kojima igra tenis? Možda ona njih zove 'čiko', ali oni njoj nisu stričevi. I
ka-ko se samo onaj Nazar usuduje da je obgrli? Nije ona devojčica. A videla sam i taj
njegov pogled... Ako vas sada to ne brine, jednoga dana ćete zažaliti."
,,Ama", rekla je na to mama, ,,sve su to prijatelji njenog oca. Ona im je kao kćerka."
,,Čula sam ja već to. Zar si zaboravila šta se dogodilo sa devoj-kom, ovde u komšiluku?
S onim visokim stvorenjem zvanim Selina?"
Mama se nakašljala kako bi sprečila Amumu da nastavi. Primeti-la je da Šila sluša.
Ali, Sila je i sama znala šta se dogodilo Selini, bez obzira na či-njenicu da se to desilo
kad je Šili bilo tek pet godina. Svi su u na-selju znali o Selini. 0 tome kako je otišla da se
igra kod svoje dru-garice i kako joj je otac te drugarice radio stvari koje očevi drugarica
ne bi smeli da rade. Tako je Selina zatrudnela i obe porodice su na-pustile naselje
duboko osramoćene. Selina se sa roditeljima preselila negde gde niko nije znao da je
abortirala. A otac te drugarice nasta-nio se u dalekom gradu gde će, pričalo se, naći još
mnogo devojčica koje se daju upropastiti.
Šila je znala kako se lako može postati neka nova Selina, kako nije teško posrnuti pred
navaljivanjem nekog starijeg čoveka. Nazar je bio otac njene drugarice i prijatelj njenog
oca. Njegova kći Hasina išla je sa njom u razred. Jedne nedelje, popodne beše, Šila se
zaputila ka njihoYoj kući bežeći od vrućine, gornje usnice istačkane znojem. Na-zar se
nagnuo ka njoj i obrisao joj znoj kažiprstom. Dodir njegovog prsta dugo joj je titrao na
koži. Otada pa nadalje. maramicom bi po-krila lice kad god ulazi u Hasinin dom.
Drugi put se dogodilo da su se Šili otkopčali rukavi na bluzi. Dok su Hasina i njena
majka nemo posmatrale, Nazar je zakopčavao dug-miće. Lagano, brižljivo. Sila je
osetila kako joj dah zastaje u grlu, a kada je ugledala bol u očiraa svoje drugarice i
njene majke, utroba joj se zgrčila od stida. Nikada više nije obukla tu bluzu.
Šila je znala zbog čega je Amuma pričala to o tatinim prijatelji-ma. Mamu je smatrala
isuviše povodljivom, naivnom. Amuma je bo-Ije znala kako stoje stvari, i Sila je donela
odluku da više nikada ne ode kod Hasine.
Svanuo je i taj dan, poslednji pre nego što će Amuma biti pri-mljena u bolnicu. Ona nije
prestajala da jede. Počelo je odmah iza do-ručka, sa košarom punom belog grožda.
Jela je jedan po jedan grozd pljuckajući u dlan sićušne koštice. Kad je bila već pri kraju,
prešla je na terasu i pozvala uličnog prodavca voća. Kupila je skoro sve što je čovek
imao kod sebe. Sapodile su bile tako sočne da se zrelost mo-gla osetiti u Amuminom
dahu. Kašičicom je vadila meso i proždirala ga. Do ručka se već bila složila kamara
oljuštenih kožica i blistavog crnog zraevlja. A onda je pojela sve što je bilo za ručak, celo
pile, začinjeno i isprženo na luku, dobru porciju papada, punu činiju gu-stog jogurta, sve
od povrća što se na trpezi našlo i kari koji je Sila čekala celo prepodne. Kad je smazala
sve što je bilo na stolu, Amu-ma je prešla u kuhinju tražeći šerpe i lonce u kojima je
obed bio pri-pravljen. Lomila je parčiće hleba, umakala ih u ostatke hrane i trpala u usta.
Jela je sve dok u kući nije ostalo ni mrve na mrvi. Mama ju je gledala kako revnosno
bišti kuhinju i dozvolila sebi jedan dubok uzdah. Tata se tiho iskrao iz kuće da kupi nešto
za ručak, a Amuma je zaspala. Celo popodne, pa onda i veče, sve dok mrak nije pao,
is-trajno je hrkala, a mama je vrtela glavom i mrmorila: ,,Zašto? Zašto se tako čudno
ponaša? Šta li je to sa njom?"
82
Anita Nair
Sila je tada mogla da objasni majci, ali je znala da je ona neće ozbiljno shvatiti. Bio je to
poslednji dan Amume kao prave, potpune žene, i na ovaj je način želela da nakratko
zaboravi šta je čeka. Sva-nuće novi dan, oduzeće joj jedan deo njenog bića i Amuma je
znala da nikada više neće biti ono što je nekada bila.
Amuma je bila sjajna kad docte do femninizma. Pažljivo je pro-cenjivala svako novo
žensko biće koje bi upoznala. Yećina bi, po nje-nim kriterijumima, na tom testu
podbacila. „1 ti to nazivaš ženom?! Prava žena ima kosmatu glavu i bujne grudi." I
utrobu koja je željno iščekivala seme, da procveta. Sutradan je i Amumina ženstvenost
bi-la na ispitu.
Mrzela je nesavršenstvo svake vrste. U njenom domu nezamislive su bile pojave poput
okrnj'enog tanjira, zgužvanog peškira ili izraubova-nog jastučeta. A sada je, eto, išla u
bolnicu, što će zacelo označiti smi-raj jednog dela nje kao takve i tako je osuditi na
doživotnu uskraćenost. Šila j'e znala da ona oseća kako je njeno sopstveno telo
odbacuje.
Docnije, već se uveliko bilo smrklo, Amuma je zatražila od Šile da joj počupa dlake na
podbratku. Mama se smejala: ,,Šta ti misliš. da će sad tamo neko da te zagleda?"
Amuma je mamu hladno pogledala i rekla: ,,Nije u tome stvar."
I tako, dok je Šila sedela na terasi sa makazicama i ručnim ogle-dalcem da bi njena
baka mogla da istraži i najmanji detalj svog lica. kazala je Amuma: ,,Ne smeš postati
jedna od onih žena koje se dote-ruju da bi udovoljile drugima. Jedina osoba kojoj treba
da udovoljiš si ti, i samo ti. Kad pogledaš u ogledalo, tvoj odraz treba da te uči-ni
srećnom. Nastojala sam da naučim to tvoju majku i tetku, ali one su glupkaste ženice,
eto šta su. Uopšte ne shvataju šta sam želela da im prenesem. A ti... ti, nadam se,
nećeš biti takva budala."
Kupe za dame
83
Šila je klimnula giav^>m, a Amuma joj prode prstima kroz kosu i reče: ,,Podsećaš me,
da ZI\aš, na mene kada sam bila tvojih godina. S tim što sam ja bila puna^ka i, onako,
već na odraslu ženu ličila. Ne jedeš dovoljno. Mnog° s' mršava. Nijedan te neće hteti za
ženu. Ne vole muškarci da ih nešt(^ stalno žulja u krevetu. Oni vole obline."
Ali zar nisi ti, Amui^na, mami rekla da ti se ne dopada iskra u čika-Nazarovim očiffla? \
ako sam ja tako mršava i ružna, zašto bi me tako posmatrao - ^a je Šila da je pita, ali je
uskočila mama.
,,Ne puni joj glavu ^esmislicama", rekla je mama sa vrata.
,,Ti to zoveš besf^'^'com? Zaboravljaš da sam joj ja baka i imam puno pravo da joj k&m
sve što mislim da joj valja reći", odbrusila je na to Amuma.
Mama se tu muvala ^j mjnut; a on(ja Otišla. Šila je nastavila sa pretragom Amuminog P°
%ratka gledajući da slučajno neka dlačica ni-je umakla makazama-
Šila je znala kako b;lka že|j da jzg]e(ia savršeno te poslednje ve-čeri kod kuće. Svako
ve^e_ pre neg0 §to £e p0(<j na Spavanje, Amu-raa je stajala ispred sobn0g Ogledala i
mazala lice i vrat losionom sa ekstraktom poljskog cv£(!a. A onda bi svoje još glatko
lice, izborani vrat, puna ramena i iz(^ne, oklembešene grudi brižljivo napuderisala
talkom koji je mirisao n^ iavan(ju. Oworila bi na kraju kutiju sa na-kitom, pomilovala
zlato ' blistavo drago kamenje, stavila na sebe omi-Ijeni komad i otišla u ^fevet kože
pritisnute teretom nakita kao tople zamene za ruku koja *>i ttiogla da se ugnezdi izmedu
njenih impresiv-nih dojki. Šila je zfl^ ^ bi Amuma, čak i da joj je sudeno da umre u snu,
uvek bila priprav1a da i u tom slučaju izgleda najbolje što mo-že. A njena deca su.
nar<lvno, ignorisala ovu naviku kao pouzdan znak da je zašla u godine ' ^ je na ^giu
ekscentričnost koja se viśe ne da neutralisati.
Anita Nair
m dame
85
Prošle su dve nedelje. Jednoga dana tata se vratio iz bolnice i re-kao: ,,Kancer je
nemoguće odstraniti operativnim putem. Oni bi poku-šali sa zračenjem."
Mamina sestra i braća dodoše im u posetu. Roj skakavaca je uni-štavao fino tkanje
njihovih života.
Mama, Silina svestižuća mama, počela je pomalo da se gubi. Po-rodični psihoterapeut
je priraetio da to stres uzima svoj danak. Rekao je da je u pitanju depresija
prouzrokovana bolešću voljene osobe. Ni-je to ništa, kazao je, što vreme, odmor i
antidepresivi neće otkloniti.
Samo, Sila je znala da nije tako. Mami je Amuma bila potrebna zbog tog osećanja
kontinuiteta u životu. Ona je želela da se uljulka saznanjem da postoji neko ko će joj
reći šta da radi, neko ko nikada ne greši. Neko ko ima odgovore na sva pitanja, ko ume
da otkloni milion sumnja koje su spopadale njen um iz najzabitijih ćoškova uz-nemirene
duše. I najednom je izgledalo kao da tu više neće tog ne-koga biti. Šila je znala da je
mama izgubljena i bespomoćna. Znala je da prvi put u životu oseća taj strašni teret
odgovornosti koji će na njoj ostati zauvek, sad kad Amuma umire. Njena sestra i njena
braća će u njoj tražiti mudrost i snagu koje je Amuma posedovala. A ona bi, o kako bi
volela da zasvagda ostane zbrinuta kćer! Mažena i pa-žena, pod blagoslovom
majčinskih vrlina za vjeki vjekov.
A tata, Šilin uvek tako fini tata, pretvorio se u divlju zver. Šta god Sila uradila - ne valja.
Odjednom je imao neki pik na nju, stal-no joj nešto prebacivao: ne pomažeš dovoljno
majci, ovi sa kojima se družiš nisu od našega soja - sve sam ološ i bagra, previše
gledaš te-leviziju, stalno nekud skitaraš, gde si naučila reč ,,sranje" da ubaciš u svaku
rečenicu, ko ti je onaj dečko sa kojitn sam te video da razgo-varaš kod ulaza u park?
Spisak primedaba bio je beskrajan i bogat protivurečjem. Šila ni-je više htela da se
raspravlja kao što je činila ranije: ,,Kako je mogu-
će da po ceo dan gledam televiziju i da, u isto vreme, stalno nekud skitam?", pitala bi
nekad, kad je bila mlada.
Ali Šila više nije na taj način razgovarala sa svojim ocem. Tih dana, kad bi joj se ukazala
prilika da pokaže domišljatost, prebacio bi joj da je neotesana.
,,Pa ja sam mislila da to i želiš od mene - da budem domišljata, da umem da odgovorim.
Mislila sam da si ponosan na moj smisao za humor", htela je da vikne. Kad je bila mala,
otac bi je huškao da pri-ča kao odrasli. Sa onom britkošću i fino izbrušenom
sposobnošću da uzvrali. Ali sada kad je odrasla, otac je u njoj video ženu. Ona de-
Yojčica je nekud nestala i on je bio besan primajući sve to kao sta-vljanje na probu
očinskog autoriteta.
Ponekad, kada bi došli prijatelji i kad bi se tu našla neka devoj-čica čiji bi otac zablistao
na svaki hitar i dovitljiv odgovor svoje kće-ri, Sila bi poželela da se umeša i zamoli
čoveka: ,,Ne činite joj to. I moj otac je takav bio. Mislio je da je baš vickasto kad sam ja
domi-šljata. A sada se priseti tih ćeretanja i to ga razbesni. Molim vas, ne činite to svqjoj
kćeri. Naučite je, umesto toga, da proguta reč, da sve što joj se preko usana prevali
bude fino i ugodno, da govori bezopa-sne stvari. Ubijte joj duh i pripitomite jezik. A
jednoga dana, kada od-raste, neće biti kao ja što sam. Neće se pitati šta je to sad
pogrešno rekla i kakvo će nedelo počiniti kad idući put otvori usta."
Sila je čula da je tata tu i sačekala da izade iz sobe. Kad je bio Ijut, uvek bi napuštao
sobu kao da više prosto ne veruje sebi, kao da ne može da garantuje da neće napraviti
džumbus ako ostane. Njoj to nije smetalo. Tata je takav bio i kod Amume, u njenoj kući.
A Šila bi se često našla na meti njegovog besa.
Znala je ona zbog čega je on tako odvratan. Teško je podnosio či-njenicu da mu je
skinuto sa pleća breme odgovornosti koju nosi glava porodice. Brigu o domaćinstvu
preuzela su njegova bogata braća - oni
86
Anita Nn
su plaćali račune, podmirivali tekuće troškove, sve je to bilo u njihovoj nadležnosti.
Hrana za koju se on brinuo nije bila dovoljna. A njegova su braća umela da se istaknu
nabavkom retkih, delikatnih prehrambenih proizvoda koje su samo oni mogli sebi da
priušte. Kad bi tata, recimo, poželeo da se istakne bocom vojničkog ruma, oni bi samo
odmahnuli i izvadili flašu viskija iz fri-šopa koju su, baš eto, poneli sa sobom.
Kuću su zapljusnuli mirisi aviona i stranih zemalja. A bogata se-stra preuzela je
komandu nad njihovim životima, delila savete koji su u isti mah bili samoveličajući i
uvredljivi. Jedino je na Sili tata mo-gao da iskušava svoju moć. I ona je znala da se ne
može umaći ja-rosnoj zveri, sve dok Amuma ne ode ili ne umre.
Silina baka je izgubila razum. Amuma je sedela u krevetu gužva-jući besciljno tanušnu
pamučnu prekrivku u koju je mamin najstariji brat, njen sin miljenik, beše ušuškao.
Buljila je u bledoružičaste zido-ve i počela da se obraća uglu sobe, onom koji je bio
najbliži kreve-tu. ,,Majko", rekla je. Šiline majka i tetka su se zgledale, iznenadene:
Zašto se majka obraća njihovoj odavno umrloj baki?
Žene se okreću majkama kada više nemaju kome drugome. Žene znaju da će samo
majka naći načina da pruži parčence saosećanja i ljubavi, topline koja je u svima
drugima sagorela i pretvorila se u pe-peo. Šila je znala zbog čega i Amuma priziva svoju
majku.
,,Majko", rekla je Amuma sa žurbom u glasu. ,,Pogledaj tu kuč-ku što mi se ušetava u
sobu na tim dugim nogama. A on? On vidi tu bledu kožu na njenim butinama, njuška to
mleko i vodu s njene kože i sve se više zaljubljuje. Budala neopevana!" Amuma je
mislila na ženu najstarijeg Šilinog ujaka; ona je bila omilj'eni predmet Amu-mine mržnje,
uvek na meti njenih otrovnih strelica. Ako j'e po Amu-mi suditi. u toj se ženi krio uzrok
svih nevolja, stvarnih i umišljenih. Mama je smirivala zbunjenog brata: ,,Nema razloga
da budeš ta-ko uznemiren. Sve je to od vrućine. Zračenje stvara nezamislivu vru-
Kupe ia dame_
87
ćinu u njenora organizmu i zbog toga ona priča sve te besmislice. Sa-mo ti uključi taj
erkondišn." A potom bi se obratila sestri: ,,Ta vru-ćina je oslobodila sve one demone koji
su tavorili u telu i duši naše
majke."
Šila je znala da to što baka radi nema veze sa vrućinom. Amu-ma je najzad shvatila da
je vreme isteklo i nije joj padalo na pamet da umre pre nego što kaže sve što ima. Šila
je pak otišla do bolnič-ke kantine i naručila čašu zabiberenog rasama. Konobar ju je
pogle-dao s neskrivenom radoznalošću. Niko se sem nje tog vrelog dana ni-je pojavio u
kantini. I eto male, traži to dozlaboga Ijuto jelo, umesto da naruči nešto osvežavajuće -
badaam kheer ili basundi - kao sav normalan svet.
Šila je sedela i kuvala se. Znoj joj je natapao obrve dok je srku-tala vrući zabibereni
rasam nastojeći da vidi da li će napitak oslobo-diti demone u njoj. Hoće li joj dati
hrabrosti da svom ocu kaže: ,,Što mi se već jedanput ne skineš s vrata? Hoćeš li već
jednom da presta-neš sa tim zverskim ponašanjem? Sve što ovih dana radiš jeste da
frk-ćeš i pufćeš na mene. Nije se baka zbog mene razbolela. Nisam ja za to odgovorna.
Shvataš li?"
Da li će je to okuražiti da svojoj stuštenoj tetki kaže: ,,Začepi već jednom i idi da gušiš
nekog drugog - muža, decu, te sluge koje dr-zis - i ostavi moju jadnu majku na miru!"
Da li će je to piće obodriti da pogleda u oči stričevima i kaže: »Ako želite da pokažete
koliko ste velikodušni i bogati, mojoj premo-renoj majci unajmite kuvaricu i platite nekom
čoveku da trči od kuće do bolnice i nazad. i obavlja bezbroj svakodnevnih poslova,
umesto što se prema mome ocu odnosite kao da je tu neki mali zalutali dečko'."
Plamenovi su tinjali u njoj, ali su demoni i dalje bili pod klju-čem. Naručila je duplu
dozu ,,ruma s groždem" i pritulila vatru. Zna-'a je da je sve vreme postupala ispravno.
Kupe za dame
Sest nedelja kasnije, vratili su Amumu kući. Braća i sestra otido-še posle nekoliko dana.
Mama i tata su naizmenično vodili računa o njoj. Rak nije odstupao. Sem toga, sve što
j'e moglo da pode naopa-ko - pošlo je: krvni pritisak j'e skočio, bubrezi su počeli da
otkazuju, a zli gnom u nj'enoj utrobi neprestano je rastao. Još jednom su se bra-ća i
sestrica okupili oko nj'ene postelje.
Sila je stajala na balkonu, gledala na ulicu i čekala da Amuma stigne iz bolnice. Učinilo
joj se, iznenada, da se svet umorio. Stabla manga izgledala su iscrpljeno. Žive ograde
su bile prekrivene slojeni prašine, čak su i boje cveća u saksijama postale nekako
zamorne, be-životne. Unutra su mama i mamina sestra plakale grleći jedna drugu i
žalobnim glasovima zapevajući: ,,Ne napuštaj nas, majko."
Sila bi načas gvirnula unutra i videla majku i tetku smešanih su-za dok im novi talas
muke ne bi naplavio lica svežim mlazevima. Kad bi neko te dve žene posmatrao sa
strane, ni u snu ne bi pomislio da one svih tih godina vode rat, ubiraju poene jedna od
druge. Sila je znala da je saučesništvo samo privremeno. Iz prošlosti iščeprkana se-
strinska nežnost brzo će doći svome kraju.
Kada se zeleno vozilo zaustavilo kod zgrade, Šila je znala da je tu Amuma. Yidela j'e
kako parkiraju taj van u senci ašokinog drveta. Čekala je da ugleda Amu kako ide iza tih
Ijudi. Ali, od nje ni traga ni glasa. Prvi put za sve to vreme, Sila nije znala šta se dogada.
,,Gde je ona?", htela je da vrisne. Osetila je tatin dodir na laktu. Okrenula mu se i on je
tiho rekao: ,,Idi, sedi sa njom. Ona je u ko-lima."
^Bespomoćno stvorenje, golema mesnata mrlja što smrdi na mo-kraću i kolonjsku vodu,
ležalo je u zadnjem delu vana. Usta poluo-
tvorena, usne ispucale, suve. Koža nalik grubom pergamentu, kosa po-put staklene
vune. Ležala je u tom vozilu usisavajući vazduh bežećim udisajima. Sila je to videla i
znala, pouzdano znala da je njena baka već napustila svoje telo. Baka je - znala je to
Šila - u nekotn nebe-skom kraljevstvu, sedi na oblaku i kiti se hiljadama zvezda.
Bilo kako bilo, tu se nalazilo to napušteno telo i Sila je znala ko-liko bi Amuma mrzela da
samu sebe vidi u takvom stanju. Jednom, kad je Sila kod nje bila na letnjem raspustu,
Amuma se vratila sa sa-hrane neke rodake. Izgledala je kao da su je na muke stavljali.
Docni-je je objasnila Sili zbog čega joj je dogadaj tako teško pao: ,,Lakšmi je bila silna
žena nekada. A da vidiš šta su od nje danas napravili. Sta-vili su je golu golcatu na list
banane; svaki mladež, svaka venica, sva-ka sitna falinka videla se jasno kao dan. Kosa
neočešljana, telo, po sve-mu sudeći neoprano i, da vidiš, ni jedno jedino zrnce zlata na
njoj. Ka-ko su mogli da joj opljačkaju dostojanstvo, kako su mogli da joj otmu i poslednji
gram gracioznosti? A onda sam stratiła da ću i ja tako iz-gledati kad budem umrla. I da
niko i ništa to neće moći da spreči."
Šila je mahnula lepezom ispred lica tog stvorenja, okvašenom ma-ramicom dotakla te
usne i progovorila: ,,Ne brini, neću dozvoliti da te svet vidi takvu." Počupala je
ukovrčane dlačice sa njene brade, brižno raščešljala njenu već sasvim krtu kosu i
zavezala je sjajnom gumicom. Podlogu koju je uzela od tetke nanela je na bakino lice,
ramena i gru-di. A onda i tetkin skupi puder, baš onako kako bi Amuma volela: na lice,
vrat, preko ramena i oko dojki koje su visile nalik ispražnjenim mešinama. Kada je
samrtnica naposletku bila prekrivena kreda-sivom patinom, obradi joj i oči krejonom i
prelete obrve kao pero lakim po-kretima, baš kako šminkerski udžbenik nalaže. Šilina
tetka već je bila konfiskovala sav Amumin nakit. Tako joj je preostalo da baku ulepša
improvizovanim ukrasima. Mesečev srp odmarao se na njenim sparu-šenim grudima.
Yodopad od kristalnih kapi slivao se iz ušnih školjki.
Šest nedelja kasnije, vratili su Amumu kuc'i.Braaća i sestra r se posle nekoliko dana.
Mama i ta.a su naizmeničao vodili računal njoj. Ra nije odst.pao. Sem toga, sve śto je ^,
da pode naopa - poslo je: krvn, pnt.sak je skočio, bubrezi supo-čeli da otkazum a zh
gnom u njenoj utrobi neprestano je rastao. Joijednom su se b a' ca i sestnca okupili oko
njene postelje.
Sila je stajala na balkonu, gledala na ulicu ićekala da Amuma
e u bolnice. Učinilo joj se, iznenada, da se «* umorio. Stabla
manga izgedala su .scrpljeno. Žive ograde su b,]eprekrivene slojem
s, cak su i boje cveća u saksijama postale ndalko zamorne be-
Unutra su mama i mamina sestra plakale d-eći jedna drugu
i zalobnim glasovima zapevajući: ,,Ne napuštaj naJnaajko."
* nacas gvirnula unutra i videla majku netkoi smešanih su-
'k ira novi talas muke ne bi naPlavio lica svež™ mlazeyima Kad
> te dve žene posmatrao sa strane, ni u snune bi pomislio da
' svih t,h godma vode rat. ubiraju poene jednaod druge. Šila je
iala da je^saučesništvo samo pnvremeno. Iz proštai iščeprkana se-
strmska neznost brzo će doći svome kraju.
Kada se zeleno vozilo zaustavilo kod zgrade. Ś,la je znala da ,e tu Amuma^ V,dela je
kako park.raju taj van u senciašokinog drveta ekala je da ugleda Amu kako ide iza tih
Ijudi. Ali,od nje ni traea lasa. Prv, put za sve to vreme, Šila nije znala š!a se dogada
e je ona?", htela je da vr,sne. Osetila je tatin dodir na laktu Okrenula mu se , on je tiho
rekao: Jdi, sed, sa njon,. Ona je u ko-
Bespomoćno stvorenje, golema mesnata mrlja ślo smrdi na mo-kraću i kolonjsku vodu,
ležalo je u zadnjem delu vana. Usta poluo-
tvorena, usne ispucale, suve. Koža nalik grubom pergamentu, kosa po-put staklene
vune. Ležala je u tom vozilu usisavajući vazduh bežećim udisajima. Šila je to videla i
znala, pouzdano znala da je njena baka već napustila svoje telo. Baka je - znala je to
Šila - u nekom nebe-skom kraljevstvu, sedi na oblaku i kiti se hiljadama zvezda.
Bilo kako bilo, tu se nalazilo to napušteno telo i Šila je znala ko-liko bi Amuma mrzela da
samu sebe vidi u takvom stanju. Jednom. kad je Šila kod nje bila na letnjem raspustu,
Amuma se vratila sa sa-hrane neke rodake. Izgledala je kao da su je na muke stavljali.
Docni-je je objasnila Šili zbog čega joj je dogadaj tako teško pao: ,,Lakšmi je bila silna
žena nekada. A da vidiš šta su od nje danas napravili. Sta-vili su je golu golcatu na list
banane; svaki mladež, svaka venica, sva-ka sitna falinka videla se jasno kao dan. Kosa
neočešljana, telo, po sve-mu sudeći neoprano i, da vidiš, ni jedno jedino zrnce zlata na
njoj. Ka-ko su mogli da joj opljačkaju dostojanstvo, kako su mogli da joj otmu i poslednji
gram gracioznosti? A onda sam shvatila da ću i ja tako iz-gledati kad budem umrla. I da
niko i ništa to neće moći da spreči."
Sila je mahnula lepezom ispred lica tog stvorenja, okvašenom ma-ramicom dotakla te
usne i progovorila: ,,Ne brini, neću dozvoliti da te svet vidi takvu." Počupala je
ukovrčane dlačice sa njene brade, brižno rašcešljala njenu već sasvim krtu kosu i
zavezala je sjajnom gumicom. Podlogu koju je uzela od tetke nanela je na bakino lice,
ramena i gru-di. A onda i tetkin skupi puder, baš onako kako bi Amuma volela: na lice,
vrat, preko ramena i oko dojki koje su visile nalik ispražnjenim mešinama. Kada je
samrtnica naposletku bila prekrivena kreda-sivom patinom, obradi joj i oči krejonom i
prelete obrve kao pero lakim po-kretima, baš kako šminkerski udžbenik nalaže. Šilina
tetka već je bila konfiskovala sav Amumin nakit. Tako joj je preostalo da baku ulepša
improvizovanim ukrasima, Mesečev srp odmarao se na njenim sparu-šenim grudima.
Yodopad od kristalnih kapi slivao se iz ušnih školjki.
90
Anita Nair
Užas ih je dočekao: ,,Ti, jezivo dete!", vikala je mama, ,,Kako si mogla?!"
Šila je ugledala tatino smračeno lice. U nemuštom gnevu. prsti-ma joj je gnječio
nadlakticu. Znala je: oni misle da sam počinila sve-togrde. Shvatila je da oni misle kako
je unuka svoju baku pretvorila u sablasnu kreaturu - nakindurenu i nafrakanu bludnicu
na izdisaju. Ali, Šila je znala i to kako bi Amuma više volela da je Ijudi vide ovakvu nego
da je gledaju kako se gasi i raspada.
Nije bilo vremena da se šminka skine. Amuma je uvek želela da umre u svom krevetu i
oni su se dugo vozili dok nisu stigli do kuće. Njene kuće. Kroz izmaglicu satkanu od
bola i poniženja, Šila je gleda-la svu tu braću i sestre kako uskaču u van i ćućure se oko
tela majke na umoru. Tata je stajao kraj Sile, nepomičan pred neprihvatljivim, raz-
očaran. Šili ništa nije smetalo. Znala je da bi Amuma bila zadovoljna.
5.
Kad je Akili umro otac, dve su se stvari promenile: nedelja je po-stala običan dan u
sedmici, a Akila - glava porodice.
Pošto je Apa ,.umro u najboljoj snazi", a Akila završavala sa pret-fakultetskim kursom
kao jedna od najboljih polaznica, ponuden joj je posao u poreskom odeljenju, ,,na bazi
saosećanja", uz odgovornost da pruži sve što je u njenoj moći ne bi li njena porodica
uredno sasta-vljala kraj sa krajem. Akila je imala devetnaest leta, ali nije se ni naj-manje
kolebala oko toga šta joj valja činiti, niti ju je sputavalo sve što su od nje očekivali.
Narajan, najstariji od mlade Akiline braće, naredne je godine tre-balo da upiše
politehnički koledž. Narsi, kome je bila tek jedanaesta, trebalo je da nastavi školovanje.
Još su mu četiri godine preostale do
91
kraja osnovne śkole, razmišljala je Akila, a do tada će se već naći sredstava da dečko
ode na koledž. Primetila je: ,,Zamislite samo, on će biti prvi čovek sa.fakultetskom
diplomom u našoj familiji. Neka to bude diploma akademije umetnosti ili neka iz oblasti
nauke, šta god da odabere... A što se Padme tiče, za nju u ovom trenutku ne mora-mo
da brinemo. Biće ona zadovoljna sve dok mogu da joj kupim sa-tenske trake za kosu i
providne narukvice koje će da nosi."
A Amino čelo se zboralo dok su joj ruke vršljale, kao nečim za-uzete, po nedokučivim
prevojima izdašnog sarija, devet metara dugog kad se razmota, kojim je skrušeno
obmotavala svoje telo.
,,Baš me briga šta će svet da kaže", rekla je majci Akila. ,,Ali neću dozvoliti da obriješ
glavu ili menjaš ovo što imaš od odeće za nešto potuljeno. Ne moraš da se preworiš u
jezivo čudovište zato što
Ape više nema."
Akila je tada videla olakšanje u majčinim očima i osetila nešto što je, u prvo vreme, bilo
ponos. Docnije će se to prometnuti u ose-ćanje bremena od kojeg bi se rameni mišići
uplitali u bolne čvorove. Ama je Akilu sada smatrala glavom porodice. Figurom koja će
usme-ravati i menjati kurs porodične sudbine vodeći najbliže ka sigurnim
obalama.
Narednih nekoliko godina minulo je bez bura. Njihovi su životi tekli po Yojnički strogim
smernicama. Jedino je tako Akila umela da održi red i sačuva porodicu od pustopoljine
besmisla. Zore su se sli-vale u sutone, pa su tako i nedelje postale radni dani; nedeljom
bi po-tapala, ribala, sušila i peglala šest pamučnih sarija, svu garderobu ko-ju je na
raspolaganju imala za predstojećih šest radnih dana.
Na oca bi Akila mislila svakoga jutra, kada bi se, otežao od štir-ka i sunca, sari obavio
oko njenog tela, kao da neko negde sedi i okreće novi novinski list. Kada bi obmotala
poslednji navoj oko stru-ka i pritegla pallu oko levog ramena, donji deo sarija bi
razuzdano
92
Anita Nair
Kupe za dame
93
zaigrao oko njenih nogu, tako da bi Padma, pre nego što sestra kre-ne na posao, uvek
klekla kraj nje i održala sariju lekciju o zakonu gravitacije. ,,Hajde, hajde... što se popne,
mora i da se spusti i tu i ostane..." A kad padne veče, sari ne bi izgledao tako živahno. a
i šti-rak bi ishlapeo, pa odeća nije imala snage da se odupre Zemljinoj te-ži. Ylažan
vazduh i neiscrpna vrelina zamarali su čak i najbodriji Ijud-ski duh, i kakve tu šanse
maličak štirka ima? Možda je baš tih godi-na štirak utro sebi put u Akilinu dušu
prožimajući svaki njen pokret, svaku reč koju bi izgovorila diskretnim nanosom krutosti
što će obra-zovati njen novi prirodni manir kad govori, kad je tu.
Ponekad bi, tih nedeljnih popodneva, Akila ležala na Ijuljašci, baš kao što je njen otac
nekada činio. Škripali su, naravno, gvozdeni lan-ci, samo što je sada njihova jeka
tutnjala čežnjom za onim što je bi-lo i što više nikada biti neće.
Ama bi češljala Akilinu kosu. Zapinjući tamo gde se zamrsila, ot-plitala je čvoriće tako
nežno da bi Akili došlo da zaplače. Jedino bi tada mogla mirno da sklopi oči
prepuštajući životu da se sam za se-be pobrine, a ne da ona o svemu mora da razmišlja
i pravi planove. Narajan se zaposlio u fabrici tenkova kao mašinac. Narsi je po-stao prvi
svršeni fakultetlija u familiji i prvi koji je potom upisao post-diplomske studije. Našao je
sebi posao kao nastavnik. Gvozdene ste-ge oko Akilinih grudi lagano su, činilo se,
popuštale. Smem li pono-vo da dišem punim plućima? Ponovo da sanjam? Sada, kad
su deča-ci izrasli u muškarce, smem li ponovo da se osećam kao žena?
Narsi je rešio da se ženi. Izabranica je bila kćerka direktora kole-dža i od braminskog
soja. Niko Narsijevom izboru nije mogao da nade zamerku, niko nije mogao da nade
drugi prigovor sem onog koji je leb-deo u vazduhu: ,,Zar ne misliš da bi trebalo prvo
sačekati da ti se sta-rija sestra uda, pa tek onda da razmišljaš o ženidbi i vlastitoj
porodici?" Ali, ko bi se usudio takav prekor da prevali preko usana?
Akila je čekala da Ama ili Narajan nešto kažu. Da načnu temu njene udaje. Kad je videla
da neće, progutala je bol i pustila da joj bes prolista pod nedrima. Insistirala je na tome
da se Narajanu nade odgovarajuća nevesta: ,,Dajte da oba venčanja istovremeno
organizu-jemo. Na istom mestu, istoga dana, u isto vreme... Narajan se brinuo o ovoj
porodici i nije pošteno da sada bude skrajnut samo zbog toga što gospodica profesorka
na koledžu žuri da se uda."
Cak i na to, Ama i Akilina braća nikada je ne bi pitali: ,,A šta s tobom? Glava si ove
porodice otkad je Apa umro. Zar ne želiš da imaš muža, decu, svoj dom?"
U njihovoj svesti Akila, očito, nije više bila žena. Njena meta-morfoza u usedelicu
savršeno je uspela.
I Padma je, sem toga, bila tu. Kada je Padma dobila prvu men-struaciju, Ama ju je
obukla kao nevestu i odvela kod mesnog fotogra-fa, gde je snimljena ledima okrenuta
ogledalu, tako da se vidi i intri-gantni cvetni aranžman na pletenici. Tu sliku Ama je dala
Akili da se divi pogledajući u fotografiju preko Akilinog ramena. ,,Moja mala je sada
žena", tiho je rekla. Poruka nije mogla biti eksplicitnija. Uskoro će doći vreme da se
Padma uda, a mirazi se ne skupljaju sami od sebe kao prašina na sim-su.
Padma je imala dvadeset dve godine kad joj je Akila prikupila miraz. Zlatni nakit,
dijamantsku mindušu za nozdrvu, čeličnu almiru, poljski krevet i madrac, escajg i
kuhinjsko posude od srebra i nerda-jućeg čelika, srebrne lampe, zlatni prsten i jedan
dragocen ručni sat. To u naturi. Plus dvadeset hiljada rupija u kešu. Ali, i sa svim tim,
stvan nisu izgledale ružičasto. S obzirom na realno stanje stvari, ma-" su bili izgledi da
će sa Padmine strane na oltar novog domaćinstva oiti bilo šta još prineseno. Našli su,
naposletku, nekoga ko je bio vo-Ijan da veruje Akili kada je rekla da se neće odreći
Padme.
94
Akili su bile trideset četiri godine. Šta jednoj usamlj'enoj trideset-četYorogodišnjakinji
dalj'e valja činiti?
Svakoga jutra, iz Ambatura bi vozom putovala u Madras. Posao nije bio zahtevan; ona
je, naposletku, bila obična službenica. Uveče bi se istim putem vraćala kući i stigla bi do
sedam sati. Majka bi je sa-čekala, pa stavila ekspres lonac na vatru. Onda se jelo,
slušao se ra-dio, da bi u četvrt do deset bili u krevetu. Trajali su mirnim, uštirka-nim,
betoniranim životima u kojima nije bilo mesta za procvat oseća-nja i bilo kakvu
neumerenost.
Kad bi se neko razboleo, išli bi u bolnicu ,,Stedford". Za svoju dušu, ponedeljkom su
Akila i njena mati posećivale Sivin hram u Ti-rumulavajilu. Dok bi Araa stajala
priljubljenih dlanova, sklopljenih očiju i usana što se raiču nečujnim slovom molitve,
Akila bi snevala zanesena Nandijem koji je čuvao ulaz u svetilište.
Dodirivala je kamene prelive koji su, za razliku od svih ostalih Nandija, ovu figuru ledima
oslanjale na zid zdanja svih svetih. Odstu-pa od twrme, kao i ja - rekla bi sebi svakog
ponedeljka, suvo se osmehujući.
Da je položaj tog Nandija bio ispravan, hram bi zacelo ušao u red najsvetijih Šivinih
bogomolja, rame uz rame čak i sa čuvenim hra-mom u Kajlasi. U Tirumulavajilu su, da
se zna, uspevale retke vrste lingamovog i joninog cveta, kao znamenje Šivinog i
Saktinog prisu-stva na svakoj grani bogougodnog stabla ispunjavajući vazduh silom
božanskog miomirisa.
Koliko god da je puta Akila videla tog Nandija, prizor bi je uvek privukao svqjom
neobičnošću. Nandi je, leda okrenutih svome gospo-daru i učitelju, tu da čuva vernika
od neprijatelja. Je li se ikada taj Nandi upitao šta ide prvo - odanost ili dužnost? Zna li
on da ova-kvim gestom skrnavi svetost hrama i odagnava blagorodno prisustvo Sivino?
Zna li taj Nandi šta čini?
Kupeza dame
95
Jednom mesečno Akila je vodila majku na ručak u hotel ,,Dasa-prakaš", gde bi uvek
naručivale specijalitete kuće: gustu, krvavo crve-nu paradajz-čorbu; dva purija i po činiju
korme od povrća; pirinča, koliko im duša ište, uz gutljaj rasama ; tri vrste čistog povrća;
kise-le krastavčiće; i naposletku voćnu salatu sa višnjom na vrhu i vaflom zabijenim u
sladoled što uzmiče pred temperaturom vazduha.
Sa prikrivenom napetošću posmatrala je Akila majku kako jede. Ama je bockala hranu
kao da svaku mrvu mrzi iz dna duše. A opet, kad bi kći predložila da nadu neki drugi
restoran, Aminom protestu kraja nije bilo: ,,A šta fali 'Dasaprakašu'? To je valjda jedino
mesto gde bramini mogu da jedu a da ne brinu ko je i kakvim rukama prao i pripremao
hranu. Jesi li primetila da svaki od ovih dečaka koji nas služe nose svete končiće?
Svi su konobari iz Amine vizure bili ,,dečaci", a svi bramini izvan domašaja ostalog
sveta. Zato je Ama, ugledavši Sarasi Mami, udovicu Subramanija Ijera, gde stoji sa
svojom najstarijom ćerkom Jajom na au-tobuskoj stanici, prosto popravila sari
pretvarajući se da ove ne vidi.
Da je bilo ko dragi bio u pitanju, Ama bi jezikom kao srpom gru-bo pokosila njihov ugled,
njihove naravi, to odsustvo svakog stida, za-vršavajući onom omiljenom: ,,Da sam na
njenom mestu, deci bih dala otrov i izvršila samoubistvo. Sve je bolje nego da prodaš
svoju čast."
Možda Ami činim nepravdu, pomisli Akila gledajući majku. Mo-žda je Ami bilo lakše da
se tako odnosi prema onome što se dogodi-lo udovici Subramanija Ijera, baš zato što je
to moglo da se desi i njoj.
Kada su oči Subramanija Ijera jednoga jutra ostale prikovane na plafonu, kao da ga je
zveknulo neko prosvetljenje u prasak zore, Sa-rasi Mami je podigla oči ka nebu i
zavapila za pomoć. ,,Šta ću sada ja?", kukala je tukući se po grudima. ,,Kako ću dalje?
Kako da vo-
96 Anita Nair
dim računa o trima kćerima i slepom sinu?"
Čemu se ona nadala'? Akila j'e posmatrala Sarasu Mami dok je ova molila i preklinjala
svekolika božanstva koja j'e nj'ena familija ge-neracijama slavila. Zar je stvarno mislila
da će neko od tih bogova si-ći na zemlju i pomoći joj u muci?
Neko se vreme Sarasi Mami snalazila. ProdaJa j'e sve do posled-nj'eg komada nakita
koji j'e imala. Kada, na kraju, nije ostalo ništa za prodaju, kad j'e glad dopuzala do
osirotelog predvorja nj'ene časti i sva-ko dostojanstvo istresla iz njihovih kostiju, Sarasi
j'e prodala svoju naj-stariju kći, Jaju.
Iz limenog sanduka izvukla j'e j'edini kančipuraraski sari koji j'e imala i nežno ga
razmotala. Sarasa ga je poželela za to poslednj'e pu-tovanje u životu. Kao i sve dobre
hindu žene, i ona se svakoga dana molila da joj se dozvoli da umre pre svoga muža.
Želela je da se pop-ne stepenicama na nebo, osvetljena zracima svetlocrvenog kružića,
kumkuma, na njenom čelu. Jasmin u kosi bi joj mirisom otvorio pro-laz i svi oni koji j'e u
tom času ugledaju, zacelo će pomisliti da je blagoslovom pomilovana kad umire tako
kao da j'e nevesta. A ovaj sa-ri je bio baš takav - da mirisom začara svet kada se okupi
da oda poslednju počast ženi koju j'e ignorisao dok j'e bila živa. Sada, kada više to neće
biti, Sarasa j'e dozvolila svojim snovima da poispadaju iz navoja sarij'a. Nalik lopticama
naftalina koje, u dodiru sa vazduhom, promiču u ništavilo.
0 čemu li je Sarasa Mami razmišljala kada je pomagala Jaji oko sarij'a? Malo niže oko
kukova... Pusti da ti se vidi gležanj... Pritegni oko struka... Nemoj da kriješ oblinu grudi...
Neka ti padne niz rame i preliva se niz leda, tako da kad hodaš nagovesti kako su ti
puni bo-kovi... Možda se Sarasi činilo da ona to sad oprema mladu iJi joj je možda neki
leš plutao po svesti dok je mreškala i nameštala slojeve nemirnog tkanja?
Kupeza dame
97
A Jaja? Šta li je ona pomislila kad ju je majka jedne večeri za-molila da se okupa ranije
nego obično? Je li osetila kako roj leptiro-va prhuta po njenom stomaku dok joj je
Sarasa tamnim nanosom ocr-tavala očne kapke i posipala je laticama jasmina? Mora da
je pomi-slila kako barem te večeri neće gladna na spavanje. Nikada i nisu gladne legle
posle te noći.
Nije Jaja stajala na uličnim ćoškovima tražeći mušterije. Sarasi je pošlo za rukom da
stvori nekakvu koprenu dostojanstva oko svega što se od Jaje očekivalo. ,,Muškarcima
koji žive u samačkim kvartovima potreban je neko ko će im kuvati, govorila je Sarasa
Mami. ,,To je sve što Jaja radi", tvrdila bi kad bi je neko priupitao. I dodala: ,,Do-bri su i
velikodušni prema njoj."
Uskoro je to preraslo u porodični manir; slepi Srini bi imitirao zvuk automobila dok bi
potrkivao uz sestru, svake večeri na putu ka barakama. ,,Bnn, brm...", mrmorio je kad bi
prelazili ulicu. ,,Bnrm, brrrrm... ,,cedilo se sa njegovih usana dok je ona žurila da
umakne prekornim pogledima kojima su je komšije, kao strelama, gadale.
Šta mrtvi znaju o metežu izazvanom njihovim odlaskom? Subra-mani Ijer? Apa? U
nekom sapunastom kraljevstvu iz kog povratka ne-ma, saviju li se, zakukaju li ikad od
bola? I, šta je smrt, sve u sve-mu? Moć da odeš? Da prestaneš da brineš? Da se
oslobodiš?
U početku bi kompletan komšiluk posmatrao Jaju u sablasnoj ti-šini. Onda su počeli da
ćućore, a u glasovima se osećala sablažnje-nost pravednika. Kako je Sarasa Mami
mogla tako da se ponaša. ka-ko je mogla da pljune na neokaljano ime Subramanija
Ijera? Na za-jednicu bramina? Na ženski rod? Zar je moguće da nije bilo časnijeg
načina da se preživi?
,,A reci ti meni kako da se preživi", upitala je Sarasa komšinicu koja je odlučila da joj
sve u lice saspe. ,,Ja hoću da radim. Bilo šta, samo da se živi nekako. E, išla sam od
kuće do kuće, obišla ceo kraj
Kupe za dam_
99
i pitala Ijude da li je ikome potrebna kućna pomoćnica. 1 svi su dr-žali baš tako, kao ti.
Nudili bi mi šaku pirinča kao da sam došla da prosim, a onda me šutnuli."
,,Ja te nisam šutnula", branila se komšinica. ,,Nisi, istina. Ti si još gore postupila. Sakrila
si se u sobu i po-slala kćerku da mi kaže da si izašla u kupovinu."
„1 bilo je tako. Išla sam u kupovinu", istrajala je komšinica. Sarasa je na to uzdahnula,
nevoljna da nastavi raspravu oko ne-čega što se, na kraju krajeva, desilo pre nekoliko
meseci. Ponadala se da će samo njeno ćutanje oterati tu ženu sa nj'enog praga, i sa
tom ženom svu zlobnu radoznalost prikrivenu tobož komšijskom brigom. ,,Ali i da je bilo
tako kao śto kažeš, pa šta?", uporna je bila kom-šinica. Grč na ivici usana, naglo
sužene nozdrve i otvoreni dlan ne mogaše da sakriju njeno gadenje.
,,Da sam mlada, samu bih sebe prodala da prehranim i obučem porodicu. Ali umorno je
ovo meso. Nijednom muškarcu ni za šta va-Ijalo ne bi. A i nije tačno da se ona vida sa
više muškaraca. Samo j'ednog ima. I redovno se vidaju. Ona je srećna."
,,0dvratna si", prosikta komšinica i pljunu dok je odlazila. ,,To je protivprirodno. Koja bi
žena za svoju kćerku rekla da se redovno vi-da sa nekim?"
Od te večeri, za braminsku zajednicu u komšiluku, stanari kućice broj dvadeset jedan
zauvek su prestali da postoje.
Sva sreća da nisu živeli u agraharamu, dokonala je Akila. To je braminski geto gde i
vazduh samo najužim kanalima može da prodre: gde zidovi slute na krutost mišlj'enja i
slabu prij'emčivost za bilo Šta što spolja dolazi; gde zakukuljeni kolami od pirinčanog
praha na pra-govima praktično sprečavaju upliv bilo kakve nove ideje; gde svako
ponašanj'e koje odstupa od ,,normalnog" biva osudeno na progon i pot-punu izolaciju.
Često bi tako Akili palo na pamet: kad bi neki lutajući bog pro-lazio tuda, prepoznao bi
agraharam po tim zbijenim kućama. Poput ne-ke egzotične vrste gusenice, sa milion
crvenih i belih nožica koje se prepliću i ispuštaju čudan, jedinstveni smrad.
No, iako nisu živeli u agraharamu, braminska zajednica se prema Sarasi Mami držala
kao da žive. Tako su Sarasa, njena bludna kći, sle-pi sin i mlade kćeri koje će
nesumnjivo uskoro postati kurve, doživeli da ih izopšte iz zajednice. Ama je to videla
kao sudbinu goru od smr-ti. Šta je bramin ako ga braminski svet ne prihvata i ne
priznaje?
,,Vidi ko je tu", rekla je Akila u po glasa. Ali, Ama je odbila da pogleda. Pravila se kao da
ne čuje i gledala pred sebe, ka horizontu. Jedva je čekala da se pojavi autobus i odveze
ih pre nego što Akila učini nešto što će ih osramotiti kao, na primer, da pride onima i za-
počne razgovor.
,,Tamo su Jaja i njena majka", nije odustajala Akila. ,,Zar nećeš da se javiš Sarasi
Mami? Nekada ti je bila najbolja drugarica, zar ne? Što nećeš? Niko neće saznati.
Daleko smo od kuće. Ili nećeš da imaš ništa sa ženom za koju se priča da je kćerku
dala u prostitutke?"
Ama je stisnula usne i procedila: ,,Je l' može to malo tiše?"
,,Nemoj da si nepristojna", dodala je, pošto je smislila pravu reč.
,,Ko je nepristojan?", pljusnula je Akila. Razbesneo ju je majčin samouvereni ton. ,,Ti to
mene optužuješ da sam nepristojna? Nisam, bogami. Ti i tvoji braminski drugari, što ste
drvlje i kamenje sasuli na ovu jadnu ženu i njenu porodicu - vi ste nepristojni."
,,Volela bih da sve nije tako ispalo. Ali, kad živiš u jednom dru-štvu, moraš da se
prilagodiš onome što to društvo od tebe očekuje. Nisam ja od onih revolucionara koji će
svetu pokazati zube. Ja sam obična žena. Udovica. I moram da pripadam društvu u
kojem živimo."
,,Shvataš li da smo mi mogle sada da budemo na njihovom me-stu, Ama?", upitala je
Akila nežno.
100
Anita Nair
Kupe ia dame
101
,,Znam da smo mogle. Zato nikad ne prozborim nijednu reč pro-tiv nje, bez obzira na
sve što drugi pričaju", rekla je i okrenula se prema Akili spustivši dlan na njeno rame.
,.Ali, ja imam tebe."
Koliko je te.ška majčina ruka bila! Ama je imala nju, Akilu, da je spase od prezira i
poniženja. Ama je imala Akilu da zameni nje-nog muža na mestu glave porodice. Ama je
imala nju - Akilu. Aki-landesvari. Opslužiteljku svih svetova. I gospodaricu nijednoga.
Akili je najviše nedostajalo da je pozovu njenim imenom, što vi-še niko nije činio. Braća i
sestrica uvek su je zvali Aka. A to će re-ći - starija sestra. Na poslu, kolege su je zvale
madam. Sve žene su bile madam, a svi muškarci - gospoda. A Ama je počela da j'e
zove Amadi. Kao da bi pozvati Akilu njenim pravim imenom bilo u su-protnosti sa
statusom glave porodice koji joj sada pripada.
I ko je bila Akilandesvari? Da li je ona uopšte postojala? Ako i jeste, gde se dede taj
njen identitet? Da li je njeno srce uzbudeno pre-skakalo kad bi ugledala mangovo stablo
načičkano plodovima? Da li bi joj trnci strčali niz kičmu kad bi na koži osetila kišne kapi?
Je li ikad pevala? Sanjala? Plakala bez razloga?
Često bi se Akila u tom razdoblju setila tamilskog filma koji je gledala nekoliko godina
ranije. Bila je to priča o ženi, baš nalik njoj, koja se posvetila misiji - konja za vuču, ženi
koja je digla ruke od svog života i ljubavi zarad svoje porodice.
Kad je film stigao u bioskop blizu njihove kuće, Ama i ona odo-še da ga pogledaju.
Premda su dovoljno saznale čitajući o filmu, pa im radnja i lik glavne junakinje nisu bili
nepoznati, ono što su vide-le obe ih je iznenadilo. Akila je mogla biti ta heroina, a
heroinino beznade - njeno. U tišini su odgledale film, a kada bi svetlo povre-meno
odagnalo bioskopsku tamu, Akila bi primetila da njena majka izbegava da im se
susretnu pogledi. Te noći nisu mnogo razgovara)e. Ama je u krevet otišla rano. Akila nije
mogla da spava. Posmatrala
je Padmu, sklupčanu kraj svoje starije sestre. Padmu, koja je stasava-la u mladu ženu.
Njeno lice nije više krasila ona dečija zaokruglje-nost; počela je tu da se naslućuje
fizionomija koju će nositi kao od-rasla' osoba. Da postoji čovek koji me ludo voli i koji bi
hteo da se oženi mnome, da li bih ga se odrekla zbog Padme? - pitala se Aki-la. Ne, ne
bih, odgovorila je sebi. Akila je procenila da taj film vre-di zaboraviti kao bleskastu
sentimentalnu liniunadu i okrenula se i stranu. Tih dana bila je još dovoljno mlada da
veruje kako trenutni način života neće postati obrazac za sve godme koje su joj na
ovom svetu preostale. Jednoga će dana i ona imati svoj dom i sopstvenu po-rodicu.
Ali deset godina kasnije, kad bi se pred spavanje prisećala tog fil-ma, činilo se da joj se
noćna tmina podsmeva. Hoće li se njen zivot okončati kao život glavne junakinje filma?
Akila doduše nikada nije dozvoljavala dajoj se um isuviše dugo bavi ovim swarima. Kad
bi to dopustila, našla bi se na opasnoj ten-toriji. Umesto toga, na trideset peti rodendam
odlučila je da poradi na svom obrazovanju.
Upisala se na otvoreni univerzitet uraetniosti i odabrala istoriju kao glavni predmet.
Nema, valjda, podesnije osobe za studije istonje od jedne usedelice, mislila je. Sada će
tragaii za uzrocima uspona i pa-dova velikih civilizacija. Pronicati u intrige zbog kojih je
sudbma mi-lovala ili uništila ovu ili onu dinastiju. Positnatrati kako život izvire iz naizgled
sporednih dogadaja. Čitati o vladairnma i konkubinama, rato-vima i herojima. Zapažati,
dakle, i - ništa rviśe.
Katarina Yeber bila je ta koja će u Akxilin život uneti - jaje. Katarina je bila najbliže
stvorenje koje je Akila imala za prijate-Ijicu. Mada je u istom tom poreskom odeljesnju
radila već više od še-
102
snaest godina, prijatelj'a tamo nije našla. Sve su to bile kolege sa ko-jima je delila
časove radnog yremena i - to je bilo to. Nije da poj'e-dinci nisu pokušavali da se približe,
ali Akili je milije bilo da održi distancu od svega što ima veze sa njihovim privatnim
životima. Bila je jedina neudata od žena, a i svi muškarci na tom odeljenju bili su
oženjeni. Ukupno ih je bilo dvadeset četvoro, a ona jedina sama. Ni-je stoga sa njima
imala ničeg zajedničkog. Kako bi ona mogla razu-meti brigu nekog oca kome dete
stalno od nečega boluje? Ili radost jedne majke kad joj dete prohoda? Život domaćice
nij'e bio nj'en.
Sa životnog nivoa Gurukula, Akila se pravo preselila na nivo Va-naprasta. 1 nije želela
bilo kakve tude karmičke uticaje.
U toj kancelariji muževa i žena, Katarina i Akila bile su upuće-ne jedna na drugu.
Katarina Yeber je premeštena iz Bangalora. Poro-dica joj je živela u Madrasu, pa je ona,
kako je rekla, uspela da iz-dejstvuje transfer, premda veoma teško. Akili se Katarina
dopadala. Svidalo joj se kako se oblači, a simpatična joj je bila i ta nežna sme^ da kosa
koja joj je uokvirivala lice. (Kada je Ama prvi i jedini put videla Katarinu, smrknuto je
prošaputala: ,,Zar oni u kući nemaju ulja za kosu? Da sam njena majka, namastila bih
joj kosu i začešljala je dobro unazad. 0 čemu li samo njena mati razmišlja kad pušta tu
mla-du, neudatu devojku da se šetka naokolo sa kosom što pada niz leda i obnaženih
nogu na izvol'te celom svetu!")
Akili se dopadalo i to što Katarina može neumorno da priča pra-veći pauze samo da bi
se zakikotala. Ali najviše od svega joj se do-padala zato što je, verovatno, bila jedina
osoba koju je poznavala a koja nije bila preopterećena znamenjem četiri ugaona
kamena grihast-hašrame - muž, dete, dom i svekrva.
,,Sto si tako bliska sa tom angloindijskom devojkom?", promr-mlj'ala j'e jednoga dana
Sarala, činovnica u Yišem sektoru, dok je sa Akilom pregledala neki dosije.
Kupe za dame
103
,,Što? Šta fali?", tiho je uzvratila Akila.
,,Nije da nešto fali, ali znaš šta govore o Angloindijcima? Oni je-du govedinu i njihova
put smrdi. I mu.škarci i žene im puše i piju. A i neraaju moralne standarde kao Indusi.
Ako ti je potrebna prijatelji-ca, ima toliko drugih žena u ovoj kancelariji. Sve su iz
uglednih ku-ća, baš kao i ti", rekla je Sarala zamočivši kažiprst u vlažno sunder-če da bi
lakše okrenula stranicu.
,,Ma ne budi luda!", obrecnula se Akila. ,,Katarina je dobra de-vqjka i isto tako zaslužuje
poštovanje kao ti i ja. Samo zbog toga što nije Indijka, ne znači automatski da je
nemoralna."
Saraline usne se iskriviše: ,,Jednoga dana ćeš sama videti."
Zbog tog upozorenja, odnosi Sarale i Akile bili su ubuduće zace-mentirani. Katarina i
Akila su počele da pričaju. Nije to bilo ono uo-bičajeno ćeretanje kao u njihovim ranijim
razgovorima. Sada su razgo-varale o stvarima koje su za njih bile zaista važne.
Katarina joj je pri-čala o svom tati koji drži časove klavira, pijan od sreće dok sedi za
klavirom i pijan od jevtinog alkohola sve ostalo vreme. Pričala je Aki-li o svojoj mami od
koje je nasledila bled ten, smedu kosu i naklonost ka muškarcima oštrih brada i
markantnih brčića (tata je imao i jedno i drago). Pričala joj je i o svojqj braći i svojoj
sestri koji su umakli izmaglici satkanoj od tatinih alkoholnih isparenja i mamine nesreće,
da bi izgradili ylastite živote. A onda je, takode, rekla Akili i za Rejmon-da, momka koji je
otputovao u Melburn i potpuno zaboravio na nju. Akila je, na neki čudan način, primila to
kao utehu. Eto meni, pomi-slila je, drugarice koja zna kako je biti kao ja - sama i
mamljena.
Zajedno su ručale i jedna drugoj otvarale srce. Katarini se dopa-dalo kako Ama kuva -
pirinač sa limunom i kokosom; vanilice i va-da; pilav i korma. Akila je, zauzvrat, uživala
u hlebu namazanom pu-terom i džemom koji bi Katarina donela specijalno za nju. A
onda je jednoga dana Katarina otvorila svoj lanč-paket i izvadila jedno jaje.
104
Anita Nair
Kupe za dame
105

Akila nikada nije videla jaje iz takve blizine. Posmatrala je kako ga Katarina čuka o ivicu
stola i videla kako pukotina struji niz Iju-sku, cik-cak. Pomno je gledala Katarinu gde
uklanja ostatke Ijuske i činilo joj se kako to mora da je najveće zadovoljstvo koje čovek
sc-bi može priuštiti. A onda, kao kad iz veće babuške vadite manju, Iju-ska je nestala
ustupivši mesto beloj površini. Šta li je unutra? Kako li ta unutrašnjost miriše? Kakvo li je
to na dodir?
Akila je osetila snažnu želju da istog momenta sazna sve o jaje-tu. Nije bila ni svesna
kad iz nj'e provali: ,,Mogu li da dobijem jedan
griz?"
Katarina je u prvi mah blenula u nju iznenadeno. A onda rekla: ,,Naravno da možeš."
,,Evo uzmi", kazala je Katarina dodajući Akili jaje.
Ova ga je primila u treperavu ruku. Hladno i glatko, ćutalo je na Akilinom dlanu. Idući put
će ga, rekla je sebi, sama oljuštiti. Ali sa-da, kad ga je držala u šaci, oseti strah. Šta bi
Ama rekla da sazna? Nikada tako nešto nije ranije učinila.
,,Pojedi ga sa ovim", rekla je Katarina dodajući joj parčence harti-je na kojem je bilo soli.
A onda se zakikotala: ,,Moja majka stalno go-vori da je pojesti jaje bez soli isto kao
poljubiti muškarca bez brkova."
,,Stvarno?"
Katarina se opet nasmejala : ,,0h, zaboravila sam. Ti se nikada nisi Ijubila."
Akila je na to uzdahnula i zagrizla jaje. Prvi zalogaj nije obeća-vao ništa naročito. Niti je
bilo ukusno, niti odvratno.
,,Belance je bezukusno", objasnila joj je Katarina kad je spazila iznenadenost na
Akilinom licu.
A onda je Akila načela ono žuto u sredini. Žumance se zamulja-lo u njenim ustima
usporavajući joj jezik i lepeći se za nepce; a dok je tromo klizilo niz ždrelo, Akila se
oduševila.
,,Vidim da ti se dopada", rekla je Katanna koju je zabavljalo sa-znanje šta, eto, jedno
obično jaje čini Akili. ,,Možda bi trebalo češće da ti donosim jaje za ručak."
Akila je klimnula glavom i dalje pod jakim utiskom koraka na koji se odlučila. Pa ona je
upravo pojela jedno jaje!
Cele te godine se tajno gostila tvrdo kuvanim jajima. 1 uprkos iwerenju Katarinine
mame, njoj ni so ni biber nisu bili potrebni. Vo-lela je čisto jaje, bez ičega, tako da može
zubima i jezikom osetiti prozirnost belanceta, sočnost žumanceta i sve to zajedno,
ujedinjenu belo-žutu radost nezaboravnog zadovoljstva.
A onda su Katarini stigli iseljenički papiri. Čekao ju je put u Au-straliju, gde je imala
pedeset dvoje braće i sestara od devet ujaka i stričeva i dvanaest tetaka. Oni će se
brinuti o njoj, pomoći joj da se prilagodi novoj sredini, nadu joj prijatelje i daju oblik
njenom novom životu.
Akila je znala da ništa više neće biti isto kao pre. Kupila je Ka-tarini uzani zlatni prsten
ukrašen biserom kao oproštajni poklon. A Ka-tarina je njoj kupila sandale sa visokom
petom i glatkim kaiščićima i jedan ruž. ,,Akila, ti si veoma zgodna žena. Ovo je samo da
to nagla-si. Svega ti je trideset šest godina. Prestani zato da se ponašaš kao da ti je
pedeset", rekla je spuštajući upakovani poklon na Akilin sto.
Ona se osmehnula u znak zahvalnosti, svesna da nijedan Katari-nin poklon nikada neće
upotrebiti. A onda je Katarina spustila jutenu kupovnu kesu na Akilin sto i promrmljala
nestašno: ,,'Ajde, pogledaj šta ima."
Zavirila je i ugledala nešto što liči na posudu za jaja od zelene plastike.
,,Četiri su jaja unutra", nastavila je šapatom Katarina. ,,To da po-neseš kući. Možda bi
mogla nekako da ih sakriješ i skuvaš dok ti maj-ka spava, ili tako nešto. Je l' znaš kako
se kuvaju jaja? Samo napu-
/06
Anita Nair
Kupe y dame
107
niš šerpicu sa dovoljno vode da prekrije jaje i kuvaš otprilike osam minuta. Onda na jaje
sipaš hladnu vodu i biće fino i čvrsto. Ako ga kuvaš samo pet minuta, belance će se
formirati, a žumance ostati ma-lo živkasto. I to je lepo. Probaj i meko kuvano. Mislim da
će ti se dopasti."
Akila je spustila kesu kraj svojih stvari i već počela da brine šta će s novim stvarima.
Možda bi mogla da ih ostavi u vozu i to bi bio kraj priče. Ali kad je došlo vreme da side
sa voza, prosto je ponela kesu. Na putu do kuće, pitala se da li bi bila u stanju da kesu
spusti iza nekog grma, a onda, iznenada vide kako ulazi u svoju ulicu. Ta-da je znala da
će jaja, ipak, odneti kući. I da će majci reći sve.
Ama je Akilinu ljubav prema jajima prihvatila kao što je prihva-tala i Apin običaj da se
stalno išmrkava. Nije to baš uvek bilo na me-stu, ali moglo je i nešto gore da je zadesi...
Šta da je Akila, recimo, meso uzela da jede? Jaje bi se, ovako ili onako, moglo smatrati
bli-skim mleku. Ama je jedino tražila da jaja kupuje negde u gradu i da sa odbačenim
Ijuskama barata oprezno, da ne vidi niko u kući i kom-šiluku.
I tako je Akila kuvala i jela jaja usred majčine kuhinje. Ama joj je dala solirče, dugačku
kašiku i lonče kojima je otada mesto bilo u najzabitijem ćošku kuhinje kad ne bi bili u
upotrebi.
Sva Akilina tajanstvena htenja i čarobna otkrića bila su zaključa-na unutar krhke Ijuske
jajeta. Prvo je to bilo savršeno jaje-od-osam-minuta, tvrdo kuvano, uredno razdeljeno na
četvrtinke, aranžirano sa fino isečenim parčetom hleba i malko putera. Onda je prešla
na jaje-od-pet-minuta. Izbušila bi Akila rupicu na vrhu i kašičicom iščeprka-la gotovo sve
belance i otporno, žilavo žumance što se ne predaje. Tek je. medutim, jaje-od-tri-minuta
u Akilinom srcu razbudilo draž avanture. Tri minuta kuvano jajce bilo je gotovo sirovo, i
ona bi ga sipala u grlo, na eks. Moralo je, pri tom, da bude gotovo vrelo. Jed-
nom je pokušala da razbije živo jaje u šolju mleka. Došlo joj je mal-tene dapovrati. Znala
je: jaje je jaje samo kad je opkoljeno Ijuskom i kršteno ključalom vodom.
Akila - usedelica, vladina službenica, istoričarka, jajožderač - u sećanju se vraća
godinama koje minuše. Kako su se, baš te jedne no-ći, uspomene slagale jedna na
drugu... Nikakav napor nije bio potre-ban da bi se setila kako se, kao u kolevci. njihala u
tom kupeu; kao da je tu neka majka koja lagano podiže obrvu i pevuši: Dete, samo ti
razmišljaj... Dete, samo sanjaj...
Akila se izdiže na lakat i baci pogled u spoljni svet. Namicao se i promicao krajolik
ophrvan noćnira nevidišem. Šila je konačno rekla da joj se spava. Zajedno su izvukle
srednji ležaj i sada je Šila na nje-mu ležala sklupčana, i dalje privijajući kožnu torbu uz
grudi.
Šila i Janaki. Dva kraja jednog spektra. Mlada devojka i stara že-na. I opet, kako su se
njihovi životi toliko razlikovali od njenog? One bi mogk biti ona, pomisli Akila. Ona bi
mogla biti jedna od njih. Sve se suprotstavljaju matici života i pokušavaju da izvuku neki
sraisao iz tih nejasflih linija kojima smo vodeni... Ako one, Šila i Janaki, uspe-vaju
nek#ko u tome, najbolje što umeju i znaju, zašto ne bi i Akila moela'? Sa tom mišlju, ona
oseti kako joj sasvim lagano radost stiže u goste, S'ćušni nagoveštaj koji budi iskrice
nade. Sluti da ono što je namerila nije i neće biti uzaludno. da će jednoga dana pobediti,
na ovaj ili onaj način.
AkP se zavali. Žestina i buka kojom je voz šarao noć odzvanja-li su u njenoj glavi.
Navuče čar.šav do brade i zatvori oči. Kao nikad dotad, os£ćala se zaštićenom.
Sklonjenom na sigurno od same sebe. Voz je zOao kuda će. Nije morala vozu da govori
šta mu valja čini-ti. On će ostati budan dok ona spava.
108
Anita Nair
Akila, mažena, čuvana, sigurna - predade se snu. Otežalih očnih kapaka, dozvolila je
sebi da sama od sebe predahne; da se odmori od Akile. Usnila je:
Akila je mala devqjčica. Nalazi se u vozu. U vagonu prvog raz-reda. Svi su tu - Apa,
Ama, Narajan, Narsi i Padma. Idu u Yišaka-patnam. Zašto baš Yišakapatnam, Akila ne
zna. Ali zna da je to me-sto daleko i da j'e na obali mora. Pejsaž je poznat - peščane
dine i more, gotovo neverovatne plave boje. Apa je srećan. Smeje se. Ama takode.
Dečaci se igraju sa automobilčićima, a Padma glasno peva. Akila je tako srećna da srce
hoće iz grudi da joj iskoči...
Ama otvara veliku korpu punu hrane koju je držala na stočiću prikačenom na zid kupea.
Gomile i gomile ukusne hrane. Jedu. Aki-la oseća miris origana u murukku-u. So joj prlji
usta. Neka mrva joj se zaglavila u uglu usana. Jezikom palaca kao zmija i uklanja
uljeza. Apa ustaje i češlja se. Gleda u ogledalo iznad stočića. Osmehuje se
posmatrajući ylastiti lik u ogledalu i kaže: ,,'Ajd' sad svi malo da dremnemo."
Akila čudu ne može da se načudi dok gleda tog novog Apu ko-ji nikako ne prestaje da
se smeje.
Legli su. To je kupe u prvom razredu. Ima, dakle, samo četiri le-žaja. Ama i Apa su
zauzeli po jedan. Dečaci dele jedan ležaj, a de-yojčice drugi. Akila grli Padmu oko
struka i Ijuljuška je da se uspa-va.
Iznenada se budi. Kupe je ophrvala tama. Nikoga nema. Sama je. ,,Ama, Apa", doziva.
Odgovor ne stiže.
,,Narajane, Narsi, Padma, gde ste?", viče već. Silazi sa ležaja. Ku-pe je prazan,
razmišlja. A onda vidi čoveka koji sedi kraj prozora. Akila zvera oko sebe. Spuštena je
reza na vratima.
,,Ko si ti? Šta radiš ovde?", pita Akila. Glas, njen glas, sada zvu-či kao glas odrasle
osobe. Nije više devojčica.
Kupe za dame
109
,,Ne poznaješ me", kaže on. ,,Ali ja znam tebe. Znam sve o tebi."
,,Šta... Kako to misliš?", zbunjeno će ona.
,,Ti si Akila", kaže on i primiče joj se. ,,Ti si Akila, žena. Mo-žda su svi ostali zaboravili
da u tebi živi jedna žena. Ali ja tu ženu vidim. Yidim požudu u njenim očima, boje
njenoga srca."
Govori tiho i reči hrskaju dok mu se prelivaju sa usana. Akila oseća kako je njegov glas
opkoljava kao piton koji osvaja dahćući.
,,Zar me ne poznaješ, Akila?", pita on. ,,Zar zaista ne znaš ko sam ja? Misli malo.
Pomuči se i setićeš se."
Nikako da se seti. Zna samo da iznenada oseća neko čudno us-hićenje. ,,Da", kaže,
,,Da, sećam se." Laže.
,,Sećaš li se ovoga?", kaže on dok joj palcem desne ruke prelazi preko usana. Ona
usisava vazduh. Trebalo bi da je van sebe od besa, zna ona. Ali nije. Strujni udari tresu
joj telo.
Njegov prst se pomera prateći liniju Akiline vilice. Ona zatvara oči. Blago joj duva u očne
kapke. Ona izvija vrat. Njegov prst klizi nadole. Spušta se svom dužinom njene ruke. Do
prstiju. Ona stenje.
,,Sećaš li se ovoga?", kaže on.
Ne seća se. Ova osećanja su potpuno nova, ali se ona boji da mu to prizna da ne bi
prestao. ,,Da, da", kaže molećivim glasom.
Jednim jedinim prstom, odmotava joj sari. Šifon lako pada. Klup-ko žutog šifona leži
podno njihovih nogu. Dodiruje joj grudi. Prvo jednu dojku, pa drugu. Ona bi da strgne sa
sebe bluzu koja se ispre-čila i da mu pruži golo meso. Prsti joj hitaju ka dugmićima. On
mr-mlja: ,,Ššš, ššš... Ne još."
Kruži oko njenih bradavica kroz odeću. Bolna napetost steže nje-no telo. Povija se ka
njemu.
Iznenada, vrata kupea se otvaraju. Svi stoje tu. Apa i Ama, nje-na braća i sestra - samo
što ovi više nisu deca. ,,Ti, besramna krea-turo. Ti, oveštala kurvo", grmi Apa.
110
Anita Nair
,,Kako si mogla?", vrišti Ama.
,,Sta to radiš?", viču braća i okreću lica u stranu da ne gledaju, osramoćeni požudom
koju spaziše razuzdanu na Akilinom licu.
Akila oseća kako joj krv juri u obraze. ,,Evo ti, pokrij se", kaže Padma, odrasla Padma
koja joj dobacuje sari.
,,Ja... ja...", Akila pokušava da objasni.
,,Ne daj im da te ometaju", njegov šapat još odzvanja u uhu. I. dok oni gledaju, on
navaljuje na njene grudi. Masira ih, drlja brada-vice izmedu prsta i kažiprsta. A Akila?
Više ni za šta ne mari. Vra-ća se njegovom telu i zatvara oči. Nikada nešto tako dobro
nije ose-tila. Čuje kako se vrata kupea s treskom zatvaraju.
Probudila se naglo. Gde sam?, upita se zverajući oko sebe. Sve joj je bilo tako
nepoznato... a onda je polako počela da se pribira.
Razmišljala je o snu koji ju je pohodio i zarumenela se. Prede rukom preko grudi.
Bradavice su bile čvrste. Kako je moguće da ta-kve stvari sanjam?
Ugleda Margaret kako otvara vrata kupea. ,,Moram do toaleta", reče mlada žena.
Voz je stajao. Akila pogleda kroz prozor. Bilo je to neko nepred-videno zaustavljanje
usred nigdine. Ona baci pogled na sat - tri i če-tvrt. Ni noć ni dan. Bi to onaj čas
spoznaje kad snovi posrću i strah kulja na površinu.
Margaret se vratila. ,,Voz je ovde već više od dvadeset minuta. Mene je probudila neka
vriska."
Akila rukom pokri usta. Zar je moguće da je u snu ispuštala kri-ke pohote?
,,To je ova devojčica bila... Plakala je u snu", reče Margaret. ,,Niko je drugi, izgleda, nije
čuo", dodade. ,,Ja sam zato sišla i probudila je. Sad opet spava."
Kupe za dame
III
Sa najnižeg ležaja, Akila je zamišljala kako devojčica ponad nje spava sklupčana, na
boku.
,,Ne verujem da mogu ponovo da zaspim", reče Margaret. ,,Voz stiže u Koimbatore u
pet ujutro. Ako sad zaspim, neću se probuditi. Možda propustim stanicu."
Margaret se naslonila na srednji ležaj i spustila pogled ka usnu-loj Janaki. ,,Steta što ne
spavamo na istoj strani. Mogle bismo da spa-kujemo moj ležaj, pa da nam bude
udobnije."
,,Cula sam kako ti i devojčica pričate", nastavi Margaret. Šaputa-la je kao da joj je
namera bila da niko ne čuje šta će reći. ,,Još ni-sam bila zaspala."
Akila ne reče ništa. Margaret ionako, pomisli ona, nije očekiva-la odgovor.
,,Mislila sam... o nama, o ženama u ovom kupeu. Ne mislim na ženu na najvišem ležaju
ili na Šilu. Ne računaju se one... ne mogu njih stvarno da uračunam. Mislila sam na
Janaku i Prabu Devi. Žene kao što smo ti i ja. I nisam mogla s uma da smetnem sav taj
bes ko-ji osećam. Ne, ne znam da li je bes prava reč, bila je to pre uzbude-nost kad
sam videla tvoje lice pošto nam je Janaki pričala o sebi. Pri-metila sam kako si se
nesigurnom osetila u tom času. Kao da ti se čini da si negde pogrešila i... Cak i da ti
Praba Devi priča, pomislila sam. kakva bi se tu razlika videla u odnosu na Janakinu
priču? To mi je zasmetalo. Razumeš šta hoću da kažem?"
,,0ne su fine žene, ali su od onih koje se ne osećaju potpunima bez muškarca. Mogu
one da tvrde da nije tako, ali ja dobro znam ta-kve žene. Duboko u svojim srcima one
osećaju da svet nema nika-kvog smisla za ženu koja sama ide kroz život."
Margaret napravi kratku pauzu kao da se premišlja kojim bi prav-cem njene reči trebalo
da poteku: ,,lstina, kako je ja znam i kako ži-vim, jeste da je ženi muškarac potreban.
Jeste joj potreban. Ali, ne da
/72
Anita Nair
bi se zbog njega ona osećala potpunom. Pitaš li se - šta pa ova zna o tome? Udata
žena koja priča o tome da joj muškarac nije potreban da bi se osećala potpunom..."
,,Zato ću morati da ti ispričam o Ebeu i sebi. A kad čuješ priču, słwatićeš zbog čega
kažem da ženi, u suštini, muškarac nije neopho-dan. To je mit koji su muškarci pokušali
da ugrade u našu realnost", produži Margaret, pa zapita:
,,Znaš li šta sam radila u Bangaloru?"
Akila zatrese glavom. Naboj Margaretinih reči ovladao je njome. 0 kakvom li će
uzbudljivom otkriću sada slušati?
,,Došla sam u Bangalor da srnestim muža na kliniku. A to ti je mesto gde Ijudi idu da bi
se kurtalisali viška kilograma; i da srede svoje živote. On svake godine ide na tu kliniku.
Ebeu je to potrebno. Ne znam kako drugima ide, ali kod njega efekti tog strogog režima
ishrane nisu dugotrajni. Prode tek nekoliko dana, a on se već vrati u predašnje stanje...
I to ga osokoli, pa misli da je ponovo preuzeo kon-trolu nad svojim životom. Onda ja
moram da stupim na scenu i raz-uverim ga. Kad to učinim, Ebe gubi na značaju."
6. Yitriol
Nije Bog Ebenezera Paulraja učinio debelim čovekom. Ja sam to uradila,
Ja, Margareta Šanti, učinila sam to isključivo iz žudnje za osve-tom. Iz želje da podrijem
njegovo samopoštovanje i poljuljam same temelje njegovoga bića; da oslobodim ovaj
svet stvorenja koje bi, kad bi mu bilo dopušteno da ostane kakvo je prvobitno bilo -
vitko, agil-no i arogantno, nastavilo da seje tugu sa ushitom samoživog duha.
Kupe za dame
113
Od pet elemenata koji čine život, sebe prepoznajem u - vodi. Ona vlaži osušeno.
Isceljuje obolelo. Donosi zaborav. Voda prima. Voda neumorno teče. I uništava. Moć
rastvaranja i destrukcije takode pripa-da vodi, kao i vlažnost sama.
U svetu hemikalija, voda je univerzalna vrednost. Nadvladava je, prividno, sve čiji je ona
deo. Ali samo zato što sam svima znana, ja nisam tipična i obična. U tome je greška
koju je Ebe počinio. Diskva-lifikovao me je kao suštinski beznačajnu osobu. Nisam tako
imala dru-gog načina da mu demonstriram pravu narav vode, da mu pokažem ka-ko su
veličanstvene njene moći. Voda u svekolikim svojim obličjima jeste ta koja daje oblik
zemlji, atmosferi, nebu, planinama, božanstvi-ma i Ijudskom rodu, zverinju i pticama,
travi i drveću, životinjama, od onih najvećih do crva, muva i mrava. Sve su to, zapravo,
samo razli-čite forme - vode. I zato sa tom vodom moraš pažljivo, ili ćeš se uda-viti! To
je prva lekcija koju sam Ebenezera morala da naučim.
Godinama sam bila zaledena, voda u čvrstom agregatnom stanju. U toj formi, moja
sposobnost da pokrećem stvari bila je, prirodno, sa-svim slabo izražena. Dala sam sebi
oduška da plutam po površini vre-mena, spremna da zaboravim u šta se moj život
pretvorio.
Takva, u zamrznutom stanju, zaboravila sam kako je to biti vo-da. A onda je nešto u
meni kvrcnulo. Nešto se dogodilo. Hemijska promena.
Postoji tehnički naziv za vodu u kakvu sam se ja tada prometnu-la. Natkritična voda,
kadra da rastvori sve ono što se kao obična vo-da ni da nakvasi ne bi usudila. Besnela
sam jarosno, pržila i uništa-vala otrove koji bi da se ne uklone, ubili sve ono prirodno i
dobro.
Kad sam se toga jutra probudila, sve je izgledalo isto kao i ma kog drugog dana.
Obavila sam standardne jutarnje poslove po kući i peške se zaputila ka školi, kao i
obično. Ostalo je bilo još nekoliko
114
Anita Nair
minuta do prvog zvona, a ja sam stajala kraj prozora u kabinetu za hemiju. Odatle sam
mogla da vidim veći deo četvorougaonog platoa na kojem se drži jutarnji zbor, kao i
učionice starijih razreda i u da-Ijini školsku kapiju. Eno onih što kasne, isti broj njih kao
svakoga ju-tra - umuvavaju bicikle u dvorište i žure da stignu na prozivku...
Starija deca su retko kasnila. Ona su, u stvari, mahom dolazila i ranije nego što se od
njih tražilo.Ti dragoceni minuti pre nego što se padne pod budno nastavničko oko, služili
su im za divlji trk školskim hodnicima, razmenu ljubavnih poruka, prve dodire i brzo,
časovnikom omedeno brčkanje u toplom viru mladalačkih sanjarij'a.
U mlade dece hormoni, razume se, nisu tako radili, pa im se ni kapci nisu, kao da su na
struju, otvarali u ranu zoru. Doći će vreme kada će i oni začuti zov mladalaštva, nadrasti
pantalonice i suknjice i početi da pune školske holove mnogo pre nego što plan nastave
zah-teva. A sada, okasneli i bez daha od jurcanja, morali su da uhvate po-slednji voz ne
bi li u zakazani tren na lice mesta stigli pre nastavni-ka ili dežurnog redara.
Tri minuta pre no što će se oglasiti jutarnje zvono, zatvarana je školska kapija. Dežurni
bi zapisao imena učenika koji su ostali napo-Iju. Papir sa spiskom nevoljnika bio bi
zakačen na pano u hodniku. U zayisnosti od toga koliko su često prestupnici počinili isti
greh, od-meravane su kazne.
Istegla sam vrat tog jutra da bolje vidim nastavnika na dužnosti. On j'e bog školske
kapije i pretpubertetska muka za taj dan. Održanje straha i trepeta biio je u isti mah tako
savršeno poznato i nepogreši-vo. Noge blago razmaknute. Ruke skrštene na ledima.
Tanušan štap od trske oko kojega se svijaju dugi prsti, uvek tako pedantno, da au-toritet
blešti iz svakog vlakna dok cepidlačko pravedništvo izvire iz
Kupe za dame
115
svakog daha. Kvintesencija školskog direktora, mog supruga - Ebene-zera Paulraja.
Nebo je bilo boje livenog cinka. Plavkasto-srebrna površina koja će, kako dan odmiče,
preći u sivkasti zaštitni film na svodu. Yrtlozi prašine dižu se sa prostranih igrališta po
kojima su tolike stotine no-gu tabanale da ni najžilavija trava više korena ne pusti.
Poneka vlat koja se usudila da se izdigne iznad opustošenog tla smelo pomaljaju-ći
zelenu glavicu, biće nemilosrdno iščupana i bačena u kontejner, upravo po naredbi
Ebenezera Paulraja - uništitelja lišća, trava i sve-ga Ijudskoga što na život sluti.
Stajala sam tako kraj prozora i posmatrala kako nadgleda svoju kraljevinu. Štap od
trske koji je držao bio je njegov skiptar; simbol moći koja je bila u njegovim rukama.
Lagano je mahao tom palicom i ja sam tačno mogla da ga vidim kako zašiljivši gornju
usnu, govo-ri jedva povišenim glasom, a ipak uspeva da - za nekoliko sekundi -do bola
sroza samopoštovanje deteta na koje se namerio. I shvatila sam tada da ga mrzim, više
nego što sam ikada ikoga mrzela.
Prevalila sam te reči preko usana: ,,MRZIM GA. MRZIM SVOG MUŽA. MRZIM
EBENEZERA PAULRAJA. MRZIM GA. MRZIM GA." Čekala sam da grune grom, da
zazviždi meteor, da ga orkan u kovitlac uhvati, peščana oluja bestraga da ga odnese...
Čekala neku natprirodnu pojavu, nešto što bi pristajalo tako iznenadnom i možda
svetom otkriću.
A nebo je i dalje isijavalo to plavkasto srebro dok je povetarcu sa zamahom pošlo tek
toliko da malko uznemiri lišće fikusovog drve-ta. Znala sam da je literatura koja je
raspirila takvu hiperbolu još jed-nom pala na ispitu istinitosti.
Odvratila sam pogled od prozora. Blagi miris sumpora ispunio je prostoriju. Oko mene -
svetlucajući laboratorijski inventar: epruvete, flašice, pipete, sve spremno za jutarnje
eksperimente. To je bio svet
116
Anita Nair
u kojem sam se osećala kao svoja na svome. Taj svet je bio uredno podeljen na
materije u čvrstom, tečnom i gasovitom stanju. Predvidljiv i pod konac, tako da sastav
svakog elementa odreduje njegova svoj-stva. Ovde nije bilo mesta ekscesima i haosu.
Tu, kod mene, sve je bilo uredno i mirno.
Olakšanje prostruja mojim udovima. Cisto, gusto, bez boje i mi-risa - olakšanje.
Nisam više bila nesigurna. Moja osećanja, dotad nevoljna da ja-sno obznane svoju
hemijsku strukturu, bila su sada otkrivena i vidlji-va.
Tako dugo sam se pitala šta, u stvari, osećam prema njemu, pre~ ma mužu. Kako
uopšte znamo da li i kada nekoga volimo, mrzimo, ili smo, naprosto, ravnodušni prema
njemu? Kako se mere osećanja? Epruvetom ili pipetom? Lopaticom ili vagicom?
Ali u tom času sam znala. Mir je svetlom plavio moje biće dok sam žurila niz stepenicde.
Deca su prolazila kraj mene uredno poredana u vr-ste. Bili su tu i nadzornici koji su
budno nadgledali oba stepeništa da ne bude gurkanja i vrpoljenja. Bili su to mnogo
opasni zločini u očima Ebe-nezera Paulraja, pa su i odgovarajuće kazne bile baš
užasne.
Neće doduše biti istina ako kažem da je insistirao na telesnoj ka-zni. On je, u stvari, bio
prestolonaslednik bestelesnog kraljevstva. Jed-nostavno bi saznao šta dotični učenik
najviše voli da radi i onda bi mu to zabranio tokom čitave te nedelje ili duže, već po
proceni. Za jednoga bi tako kazna bila da ne može u biblioteku. Drugom bi bio uskraćen
hokej. Treći ne bi smeo da učestvuje na fudbalskoj utakmi-ci za vreme meduškolskog
takmičenja, dok bi četvrtom bilo osporeno pravo da predstavlja školu učešćem u kvizu.
Pokušavala sam da ga ubedim kako postoje i drugi načini da se dete disciplinuje, da
zaista nema potreba toliko daleko ići u kažnjavanju. On bi se, medutim, pra-vio da me
ne čuje. Ebenezer Paulraj sluša samo sebe.
Kupe za dame
117
Da samo sebe sluša, bilo bi vam jasno već na prvi pogled po to-me kako stoji blago se
uspinjući na prste, dok se njegovi štićenici oku-pljaju u vrstu. Manji - napred, oni viši -
pozadi. Od nižih do viših razreda. Braća, sestre, komšije, drugovi. Nije za Ebenezera
Paulraja bi-lo važno ko će se pred njim postrojavati - već posedele glave ili ve-sela
dečurlija koju valja ukorititi. Svi su oni pred njim postajali stvo-renja vezanih jezika,
krupnih očiju što upijaju svaki naredbodavčev po-kret, otvorenih usta i ušiju što
usisavaju svaku reč, i najmanju nijan-su, najtananiju modulaciju glasa sa kojima bi ih
svakoga dana doče-kao. Ebenezer Paulraj je čovek koji izaziva strah; sumnjam da je
ika-da, poput nekih drugih učitelja i nastavnika, doživeo da ga deca obo-žavaju, vole, da
mu se dive. Kao da su posada nekog broda, u njemu su videli svog kapetana: dobrog i -
poštenog.
Posada je toga jutra stajala dva koraka iza njega. Jedino sam ja, Margareta Šanti, bila
malo izdvojena, po strani. Stajala sam baš iza dece da bih primirila one nestašne,
šaljivdžije i nesmajnike iz starijih razreda. Ali upravo sa tog mesta gde sam stajala, kad
bih podigla gla-vu, videla sam lice. Samo lice. Yidela sam Ebenezera Paulraja ona-kvog
kakav jeste. Pravog.
Bilo je dana kad bi mi on prošarao misli zlatarskim ružom; finim fero-oksidom u prahu;
prašinom ruža-crvene boje kojom se poliraju dragoceni metali, dijamanti i snovi. Fero-
oksid se, medutim, promet-nuo u rdu - tako je bilo i sa nadom da će naš zajednički život
ima-ti smisla.
Ebenezera Paulraja sam srela kad sam imala jedva negde dvade-set dve godine. Uuu,
tada sam objahala talas trijumfa i mom ushiće-nju nije bilo kraja! Upravo su bili
objavljeni rezultati na fakultetu i ja sam promovisana u osvajača zlatne medalje za tu
godinu. Najbolja! ,,Zlatna medalja iz hemije. Uvek je bila dobra učenica i studentkinja.
ali ovo...", sa velikim bi ponosom govorili moji roditelji svakome ko
118
Anita Nair
bi se zainteresovao. ,,Voleli bismo da nastavi studije, da tera do dok-torata i možda
posle ode u Ameriku gde su mozgovi poput njenoga na visokoj ceni", dodavali bi
uvereni da su njihovi snovi istovremeno i moji.
Ja sama, opet, nisam bila tako sigurna da želim postdiplomske studije, ili da napustim
Kodaikanal, gde sam živela. Yolela sam da budem tu, kod kuće, muvam po se bašti,
uživam u dugim popodnev-nim dremkama. Sem toga, bio je tu i Ebenezer Paulraj. Već
se on bio uvukao u moj život tanjeći moje akademske ambicije i težnj'e mojih roditelja.
Ebenezer Paulraj je želeo da budem predavač, baš kao on. Tih godina, na fakultetu
sam ulagala ogroman napor da bih bila ispred svih ostalih i imala sam malo slobodnog
vremena, naročito za momke i pravu romansu. S vremena na vreme, pročitala bih neki
ro-man ,,Milsa i Bunsa" i dala sebi oduška maštajući o lepom danu ka-da ću sresti
nekoga ko će biti sve što jedan muškarac treba da bude; onoga ko će biti dostojan da
se pojavi u ljubavnom romanu.
Uvek sam mislila da fine crte lica svedoče o osetljivosti. Crte li-ca Ebenezera Paulraja
bile su fine, a on je bio visok i skladno gra-den, tamnoput pri tom. Zaljubila sam se u
njega prvi put kad sam ga ugledala, na skupu crkvene omladine. Ko je onaj što tako
sjajno iz-gleda? Bio je jednostavno obučen i videlo se da ga sva ta moda ko-ja je
opsedala muškarce moje generacije - uopšte ne zanima. Stajao j'e po strani, a ja sam u
toj rezendsanosti prepoznala dostojanstvo. Bio j'e takav da bi sigurno imponovao
nekom od meni najdražih autora ko-ji su objavljivali kod ,,Milsa i Bunsa". Poželela sam
da ga bolje upo-znam. A onda je on počeo da peva i ja sam znala da ću se odreći svega
da bih ga imala. Negde na pola pesme, pogledao me je u oči i osmehnuo se. I on isto
oseća prema meni, srce mi je zaigralo.
Sreću sam nosila kao oreol, fosforescentnu tvorevinu koja svetlu-ca u tami pronoseći
tople zrake i smeh kroz noć.
Kupe za dame
119
Dva meseca kasnije, pre nego što će se približiti opasnost od skandala, Ebenezer
Paulraj je učinio što se od njega očekivalo. Ure-dio je da se njegovi roditelji sretnu sa
mojima i utvrden je datum ven-
čanja.
,,Kako si ti jedno lukavo stvorenje! Što nam nisi rekla za njega?", počela je moja starija
sestra Sara da me zadirkuje čim su Ebenezer Paulraj i njegovi roditelji otišli. Bilo je to
jedno zimsko popodne, se-dele smo u dnevnoj sobi i pijuckale već drugu šolju čaja.
Nasmejala sam se, a nije mi baš bilo najprijatnije: ,,Pa, nisam zna-la kako ćete
reagovati. Nisam znala da li će po vama to biti u redu..."
,,A zašto si mislila da za nas to neće biti u redu? Bolju priliku za tebe nismo mogli da
nademo ni da smo sami tražili", rekao je moj zet grohotom se smejući.
,,Divno će izgledati u odelu; tako su mu široka ramena i... savr-šeno je graden",
uzbudeno je govorila majka. Ona je bila majstor za svečanosti i, uopšte, održavanje
svega u savršenom redu. Ogroman deo energije trošila je na sredivanje kuće. Otac bi
se često šalio da 'lad-no možemo i s poda da jedemo. Nije se, medutim, šalio tada kada
je za Ebenezera Paulraja primetio: „1 tako je inteligentan i šarmantan. Ali to i nije neko
iznenadenje. Svi znaju da je familija Paulraja iz Triši-ja anstokratska. Toliko su
advokata, sudija, akademika, visokorangira-mh birokrata dali. Sve sami Paulraji... Oni
su sorta mislećih Ijudi!"
^ ,,Ako mene pitate, on je idealan. Samo dvadeset devet godina, a već pomoćnik
direktora tako prestižne škole!", rekao je moj ujak.
,,Mnogo ćete lepo izgledati zajedno. On - visok i taman, ti - de-ikatna i lepa. Kao vitez i
dama", na uvo mi je šapnula ujna koja je Valtera Skota volela isto koliko i ujaka.
. kako ga je obožavala moja porodica... A i ja, sva važna... Bio "noj i ja sam bila ta koja
je tog čudesnog čoveka dovela u njiho-ve živote.
120
Anita Nair
Noć pre venčanja, majka mi je došla u sobu. Moja blesava majka što uvek veselo
ćereta, sada je, iznenada, bila ozbiljna. Došla je da po-puni poneku rupicu zaostalu iza
sveštenika koji me je upućivao u sve-tu tajnu braka. Rekla mi je šta znači biti supruga.
Pričala mi o odano-sti koja se od mene traži. 0 tome da moram da budem verna i kako
moram da uložim više napora od muža da bi brak uspeo. Rekla mi je kako do razvoda
najčešće dolazi upravo zbog toga što žena nije napra-vila taj dodatni napor. I o seksu mi
je pričala, s tim što ga je zvala te-lesnom stranom braka. I o tome kako dobra žena
nikada ne kaže NE, čak i u slučaju da zaista nije raspoložena. Slušala sam strpljivo
pitaju-ći se je li moguće da ona zaista misli kako ja ništa ne znam o braku ili seksu. Bila
sam devica, kao i sve devojke iz dobrih porodica pre ne-go što se udaju, ali smo
Ebenezer Paulraj i ja uspeli da ukrademo ne-koliko brzopoteznih poljubaca i probnih
milovanja. Sem toga, za razli-ku od nje, moje majke, ja sam se udavala za čoveka u
koga sam za-Ijubljena, a ne za nekoga koga su mi odabrali zato što je prikladan.
Nije ni nekoliko minuta prošlo kako je majka napustila sobu, a ušetao je otac. Pitala sam
se šta li će mi on sada reći. Obično uzdr-žani otac, koji je sva objašnjenja i priče
ostavljao blagoglagoljivoj majci, pomerio je gomilu ispeglanih i spakovanih sarija što su
čekali da ih ponesem u svoj novi dom i seo na krevet. Pogledao me je i na-smejao
se. ,,Sutra je veliki dan''. počeo je.
Klimnula sam glavom.
Otac me je tada uzeo za ruku i rekao: ,,0n je dobar čovek. Ebe-nezer će te usrećiti."
Zašto li je pokušavao da me ubedi u nešto što sam već ja sama priznavala kao
činjenicu? Ipak, klimnula sam ponovo glavom i osmeh-nula se, zadovoljna onim što mi
govori. Meni i jeste želja bila da svi vole Ebea - tako sam ga u to vreme zvala - isto
onoliko koliko ga volim ja.
Kupe za dame
121
,,Izgleda tako jak i sposoban. Ali on je meka srca. Osetljiva du-ša", nastavio je moj otac
o Ebeu tihim glasom. ,,Svaki muškarac ko-ji tako strastveno voli literaturu mora biti
osetljiv", dodao je otac, elektroinženjer i pritajeni poeta.
Buljila sam u njega bez reči.
,,Moraš da vodiš računa o njemu i nikad ga nemoj povrediti. On to neće moći da
podnese."
Opet sarn klirnala glavom. Ja da ga povredim? 0 čemu to otac priča?
Kada sam ostala sama u sobi, gledala sam Ebeovu fotografiju ko-ja je posle naše
veridbe dobila povlašćeni status na mom noćnom sto-čiću. Dobro, moja porodica ga voli
isto koliko i ja. Bićemo srećni za-jedno.
Ljubav je bezbojna, nestalna tečnost. Ljubav pali i sagoreva. Lju-bav odlazi bez traga -
nema ni dima ni pepela. Ljubav je otrov pre-rušen u duha vina.
Te prve godine, moja ljubav prema Ebeu radila je kao rastvarač. Iskristalisala je moju
potrebu da istrajem u svemu, a slabila svrhovi-tost koja je do tada bila neizbežni deo
moje mentalne šminke. Tako sam bila opijena svojim osećanjima prema njemu da je
sve što sam želela bilo - da budem sa njim; da ga zadovoljim, da mu na hiljadu načina
pokažem koliko ga volim. Sve ostalo je bilo beznačajno.
Sve je izgledalo kao da mi je neko navukao gas-masku na lice i dao mi da udišem
hloroform. Broj unazad. Prvi dan braka. Prva brač-na noć. Dan venčanja... Sve što se
pre toga dogodilo, bilo je obmo-tano slqjevima i slojevima celofana, spakovano i
pohranjeno negde.
Sto se te prve godine tiče, sve čega se sećam je odlazak na sa-jam trgovine u
Kodaikanalu. Proveli smo tamo jedno veče kupujući
722
Anita Nair
stvari za kuću: otirače za prag, kuhinjske krpe, providne tanjire i kre-vetski prekrivač sa
dva lica. Ovako ili onako. Praktično, dva prekri-vača po ceni jednoga. Usta su nam
ponirala u šećerleme, da bi se pod nepcima ružičasta smesa pretvarala u slatke
kristale. Držali smo se za ruke i gledali se osunčanih lica. Ljubav je bila tečno gorivo
koje je naše živote guralo napred.
Osamnaest smo meseci bili u braku kad sam otkrila da sam trud-na. Yratili smo se iz
porodilišta i ja sam bila tako uzbudena da ni-sam primetila Ebeovo ponašanje; bio je
tako tih i povučen. Poželela sam da pozovem roditelje i javim im vest, da se popnem na
krov i dreknem: ,,lmaću bebu!"
,,Maragatam", rekao je Ebe tada, glasom mekšim no obično. Da, tad me je tako nazvao
- Maragatam. Margaret Šanti su me, kazao je jednom, zvali svi ostali. I Margaret i Šanti
su obična imena, a ja, ob-jasnio je, zaslužujem nešto liričnije. I tako je to postalo
specijalno ime za mene. Maragatam. Smaragd na tamilskom. ,,Maragatam..." I ja bih
blistala. Od jarosnog zelenog plamena u utrobi.
,,Maragatam, nisam baš tako siguran da bi sada trebalo da ima-mo bebu", rekao je.
Da li je tada prvi nagoveštaj mirisa sličnog aromi zimzelenog ulja dirnuo moje nozdrve?
Toksični, destruktivni metanol koji kad se raže-sti od prisustva salicilne kiseline, uz
nekoliko kapi koncentrisane sum-porne kiseline, proizvodi metil-salikat? Jedinjenje koje
miriše na zim-zeleno ulje. Etanol, ili ono što sam ja volela da nazivam etanolom, nije
tako minsao. Trebalo je odmah da mi bude jasno. Ali toliko sam zaljubljena bila da sam,
u stvari, želela samo i jedino ono što želi on. U čemu je svrha pripreme doktorata?
Završi to da bi postala pre-davač i onda ćemo uvek i svugde biti zajedno.
Ne stoji ti lepo ta duga kosa. Skrati je. Bolje ćeš izgledati. Moramo li u crkvu baš svake
nedelje?
Kupe ia dame
123
Mislim da nije mudro jesti belpuri iz ovih radnjica kraj puta. Uvek možemo do nekog
restorana...
Hajde da sačekamo da oboje sredimo svoje karijere pre nego što dobijemo bebu.
Imamo jedno drugo. Šta ćeš više?
I tako sam se ja složila da abortiram.
,,Nećeš ništa ni osetiti", rekao mi je dok smo išli hodnikom po-luprivatnog bolničkog
krila. On je sve sredio. Na meni je bilo samo da ga sledim.
,,Razgovarao sam naširoko sa doktorkom o ovoj stvari i ona ka-že da nemamo čega da
se plašimo. Za sedam nedelja, to što nosiš u materici manje je od zigota."
Pogledala sam ga, iznenadena. Ebe je retko koristio naučne ter-mine. Radije se
opredeljivao za poetske i gdekad nepravilne varijan-te. I baš zato što je upotrebio reč
,,zigot", setila sam se beleške iz svoje sveske: ,,Prilikom začeća, haploidne polne ćelije,
spermatozoid i jajašce, od kojih svako sadrži samo deo genetskog materijala potreb-
nog da nastane živo biće, mešaju se kako bi stvorili novi biološki en-titet. Za razliku od
spermatozoida i jajašaca, diploidni zigot poseduje jedmstveni humani genotip i
sposobnost pune diferencijacije bez koje Ijudskog života ne može biti. Haploidna
sperma i jajašce samo su či-nioci u nastanku budućeg Ijudskog života. Zigot je biološki
Ijudski ži-vot."
Zastala sam tada i povukla ga za rukav: ,,Ebe, nisam sigurna... Ne svida mi se ovo."
Videvši da je skupio usne, dodala sam: ,,Mislim da ni Crkva ovo ne odobrava."
Provukao je prste kroz kosu i uzdahnuo: ,,U Bibliji se, pre sve-ga, ni na jednom jedinom
mestu ne pominje reč 'abortus'. Sem toga, ako dobro proučiš crkvenu istoriju, videćeš
da Crkva abortus zabra-njuje samo posle izvesne tačke, kad trudnoća već poodmakne.
Posle onoga što se naziva 'formiranjem života', a to se dešava tek osamde-
124
Anita Nair
set dana nakon začeća. I Aristotel je to rekao. Tada duša ulazi u em-brion, pošto je on
preživeo osamdeset dana čiste telesnosti. U ovom trenutku, ova ćelijica u tebi upravoje
to: ćelija bez duše i osećanja. Da imaš neku izraslinu koja se zagnojila, bi li uopšte
razmišljala o lo-me da je odstrani.š? 0 ovome misli samo kao o tumoru koji valja uklo-
niti."
Potražila sam njegov dlan. Bojala sam se. Nesigurna sam bila. I osećala krivicu.
Poluprivatna soba mogla se zelenom, gusto tkanom zavesom po-deliti na dve kockaste
prostorije. Imala sam i prozor da kroz njega gledam; nisam, doduše, bila tu dovoljno
dugo da bih se nauživala u pogledu.
Ležala sam i buljila u nebo. Kodkuće sam prethodnog dana sve bi-la organizovala
pripremajući se za naredna tri dana. ,,Možete kući već danas popodne, ali gledajte da
se što više odmarate", rekao je doktor.
Bila sam se temeljno pripremila za to jutro. Kućna pomoćnica je oprala prozore i oribala
podove. Promenila sam posteljinu na našem krevetu. Pripremila dovoljno hrane da održi
u životu vazda gladne Ebenezere i sve to stavila u frižider. A opet, zadovoljna time
nisam bila, pa sam pomoćnicu poslala da kupi ribe.
Iz marketa je donela šarana osrednje veličine. Počela sam da ga čistim. ,,Pusti mene",
ponudila se Kasturi.
A ja nisani htela da pustim. Ruke i mozak su morali da nečim budu zauzeti. ,,Neka, ja
ću. Zašto ne počneš sa pranjem veša? Nato-pila sam sve u lavoru."
Čula sam potom Kasturi kako gudna u kupatilu. ,,Sta li ova pla-nira? Hoće na odmor?
Kada je ovako ispraznila korpu za veš? Nika-da! Yečnost će mi trebati da sve ovo
operem..."
Kupe ifl dame
125
Zastala sam načas i upitala se da li bi trebalo da joj kažem. Ka-sturi je živela u kućerku
sa četvoro dece i mužem pijancem. Šta za nju znači to ,,prvo da sredim svoj život, a
onda ću imati dete"?
Yratila sam se čišćenju ribe. Dok sam joj istresala utrobu, iskra skliznu na astal; zlatna
ikra prominu kroz moje prste...
Gledala sam svu tu vlagu i odjednom začula glasić kako mi tiho šapuće. Slabašan je bio
taj glas što dopire iz vere koja je nekada bi-la suština moga života: ,,Tvoje me ruke
oblikovaše i stvoriše. Hoćeš li se sada okrenuti protiv mene i uništiti me? ... Ti si stvorila
moje biće; ti si sabrala ovu tvar u svojoj utrobi... Obrisi moji ne behu od tebe skriveni
kada nastajah na tajnom mestu. Kad se začeh u dubina-ma zemlje, tvoje oči opaziše
moje još neformirano telo. Svi dani me-ni dati behu zapisani u tvojoj knjizi pre nego
što..."
Suza mi se polako skotrljala niz lice.
Medicinska sestra nije imala nameru da bude neljubazna. Ali. ma-lo je ona strpljenja
imala za takve procedure. Dodala mi je bolnički mantil, skupila mi kosu koja je bila
otprilike do ramena duga i čvr-sto je vezala gumicom. ,,Molim vas, skinite sav nakit i
predajte pra-tiocu", rekla je izrazito glasno bacajući na Ebea pogled koji nisam mo-gla
doživeti drugačije nego kao prekoran. Mora biti da je videla mno-go takvih muževa kraj
bolničkih kreveta na kojima su njihove žene sedele sporo skidajući nakit. Možda je ona
sama bila pratilja mnogim takvim ženama - slomljenim od teskobe i osećanja krivice dok
bi nji-hovi muževi bili ko zna gde.
Moja venčana vrpca... Oklevala sam. Kako to da skinem? Staviv-ši mi to, obećao je da
će me voleti i paziti u bolesti i zdravlju, dok
126
Anita Nair
nas smrt ne rastavi. ,,1 to da skinete", rekla je bolničarka i ne ulažu-ći napor da prikrije
nestrpljenje u glasu. ,,Ništa od nakita ne smete imati na sebi u operacionoj sali. Ma ni
laka na noktima. Snale ne do-laze u obzir. Ništa..."
Skinula sam venčani prsten i dala ga Ebeu. Držao ga je na dla-nu i pogledao me kao da
nešto čeka. A šta sam drugo mogla? Nisam li učinila sve što je od mene tražio?
Na pamet mi nije padalo šta sada od mene očekuje. I, iznenada, postala sam isiwiše
umorna da bih o bilo čemu brinula.
,,Sačekajte, molim vas, napolju", rekla je sestra Ebeu terajući ga iz prostorije. ,,Moramo
da pripremimo pacijenta za intervenciju."
Legla sam na jastuke i čekala da se sestra vrati, uzme rae za ru-ku i kaže mi da nema
ničeg lošeg u tome na šta sam pristala. Žele-la sam da mi kaže kako imam još mnogo,
mnogo vremena da posta-nem majka. Cekala sam je da me primiri i uteši; da me
pripremi.
Ona je navukla zelene zavese i sada sam bila zaklonjena od svih pogleda. Spustila je
poslužavnik na stočić kraj kreveta.
,,Jeste li skinuli gaćice?", pitala je.
Buljila sam glupavo. Šta, zaboga, hoće da kaže? Gde su tople re-či saosećanja koje je
trebalo da izgovori?
,,Gospodo, pitala sam vas da li ste skinuli gaćice?"
Klimnula sam glavom.
Digla mi je mantil do stomaka, a onda mi kukove pokrila peški-rom i rekla: ,,Ne
pomerajte se. Ako se budete micali, možda ću vas zagrebati."
I tako, dok sam zurila u šaru na plafonu, ona mi je izbrijala stid-ne dlačice. Tako pažljivo
i tako - hladno.
Sa druge strane zavese, čula sam mrmljanje. Neko je nekoga umi-rivao. Tešio. Andeo
dvoritelj odabrao je moju komšinicu. Na suprot-noj je strani pak bila jedna starija žena -
ono što se dogodilo njenom
Kupe ia damc
127
telu nije bila njena greška. Jedino sam, dakle, ja tu bila isključivo od-govorna za ovo
okrutno uništenje života.
Suza je i sada potekla sporo, ali vrela kao lava.
Kroz suznu zavesu videla sam kako se bolničarkino lice smekša-va. ,,Nije još kasno.
Možete da se predomislite, ako želite. Zašto ovo, uopšte, činite? 'Ajde da niste udati. A i
ovo vam je, naposletku, pr-vo", govorila je sestra mazeći me po ruci, briskajući me
nešto dok je sobu ispunjavala rečima koje su već danima odzvanjale u mojoj gla-vi.
Ebe je ušao kad je ona otišla. ,,Pretpostavljam da ti je rekla kako je ono što radiš
pogrešno, kako je to greh u Božijim očima", promr-mljao je on. Ali njegove su oči tinjale
živim sjajem, a i ton njegovog glasa, premda nije glasno govorio, slutio je na grdnju.
Kako li je znao?
,,Nemoj rne gledati tako iznenadeno! Pa ova sestra je rimokatoli-kinja. Zar ne znaš šta
oni misle o kontroli radanja i abortusu? Nema ona šta tu svoja perverzna verovanja tebi
u glavu da usaduje! Imam ja kome da se požalim na njeno ponašanje."
Taj novi, drugačiji Ebenezer duboko me je potresao. Rob predra-suda? Ili je, možda,
medicinska sestra uzdrmala njegov autoritet? Ni-kome to do tada nikada nije pošlo za
rukom.
Iznenada se, medutim, Ebenezerov glas promenio, a i nešto u oči-ma nije više bilo tako
grubo. Pomazio me je po obrvi i rekao: ,,Ma-ragatam, draga, nadam se da shvataš da je
ovo za naše dobro. Za na-šu budućnost."
Kao i uvek, dozvolila sam da mi taj njegovi blagi glas odagna strahove. Pa on je bio
Ebe. Moj Ebe. Bio je u pravu. Uvek je bio u pravu.
128
Anita Nair
Kupe ia dame
129
Pola sata docnije, grupa bolničara pristigla je sa nosilima. ,,Je l' dadoste mokraću na
pregled?", upitala me sestra odsečno, kako već to ona čini.
Dok su me vozili, Ebe je išao uz mene do kraja hodnika gde su liftovi. ,,Sve najbolje!",
rekao je.
Prvi put sara osetila gnev. Sve najbolje! Šta li je time hteo da kaže? Kao da idem na
ispit ili treba pred publikom da recitujem pe-smicu! Kao da, šta ja znam, treba da trčim
neku trku ili izvedem eks-periment pred studentima! Sve najbolje - u čemu?! Ništa ja tu
nisam imala da radim nego da legnem dok oni Iwataju bebu i čupaju mi je iz utrobe.
Treba zigot da se odstrani ispod unutarnje membrane ute-rusa, ako vam se tako više
dopada, gos'n Ebe.
Na preoperativnom se, medutim, taj gnev stišao, da bi mesto ustu-pio nervozi. Sestre i
doktori, obučeni u zeleno, haljine i kape na sve strane. Još šest žena sličnih meni
čekalo je da dode na red.
Glasovi su plutali naokolo. Neskladni, svaki za sebe, prodirali su kroz moje sklopljene
trepavice kao koplja. Ali ja sam oči držala čvr-sto zatvorene.
,,Čiji je ovo pacijent?"
,,Duga je procedura u pitanju, ali nema brige."
,,Zašto sestra Šila nije ovde? Zar nije trebalo jutros da se pojavi?"
,,0pustite se. Ako se opustite, neće boleti."
Sve vreme, podno nosila na kojima sam ležala, čuli su se i sti-šavali drugi glasovi. Čula
sam kako šuška bolmčki list dok ga neko proverava. A onda glas koji tutnji od osude i
grmi od prekora dok po-tire moje biće jednim: „0, MPT!"
Medicinski prekid trudnoće. MPT. Čitaj: žena koja je to sama tra-žila. Neprirodno biće.
Protivnica majčinstva i Božijeg delotvorja. Re-kla sam tada sebi: nije važno šta oni misle
ili govore. Ebe je znao šta je najbolje za mene, za nas.
A onda je na mene došao red da me ukotrljaju unutra. Hladni ne-pokret. Cevi i monitori.
Ogromna okrugla sijalica obuhvata moje telo. Ličila je na tanjir izdeljen pregradicama;
baš onakav u kakvim se u vegetarijanskim hotelima služe obroci.
,,Kako se osećate, Margaret Santi?"
Pod zelenom kapom prepoznala sam doktorkino lice.
Kako se osećam? Ne znam... - reči se nekako uobličiše na vrh mog jezika. Hoće li me
razumeti ako pokušam da objasnim kako se osećam? Pogledala sam je u lice i shvatila
da je to, u stvari, rutinsko pitanje. Verovatno to pita svakoga koga unesu u operacionu
salu.
Osmehnula sam se. ,,Fino", rekla sam znajući šta ona želi da čuje.
Drugi doktor me ubode u venu i tečnost poče da utiče u mene. Na lice su mi namakli
masku i neko je kazao: ,,Broj unazad, Marga-ret."
I brojala sam. Danas. Juče. Dan kad smo odlučili da ćemo na abortus. Dan kad sam
saznala da sara trudna...
Satima kasnije, ili su godine bile prošle, glas, piskutav i užurban, pozvao je negde iz
dubina moje lubanje: ,,Margaret, Margaret, probu-di se!"
Probudila sam se. Oklevajući, vratila sam se u svesno stanje. U prazninu. Bol. U
osećanje da sam ravna kao daska. U donjem delu le-da, neka gnevna pesnica
dobovala mi je po kičmi. Spirala bola. Izme-du nogu mi je neko gurao komad vate. Tiho
krvarenje.
Suza mi je, spora, kanula.
Ljubav doziva kao vino retkog bukea. Ljubav traži da je popiješ. A onda ti sprži jezik,
umrtvi čula. Ljubav oslepljuje. Od nje izludiš. Ljubav odvaja razum od misli. Ljubav ubija.
Ljubav je metil-alkohol koji se pravi da je etil-alkohol.
130
Anita Nair
Kupe za dame
131
Nedelju dana kasnije, negde je oko ponoći bilo, probudilo me je Ebeovo trkeljisanje.
,,Šta radiš to?", promrmljala sam u polusnu.
,,Ništa. Samo sam želeo da te dodirnem." Neka čudna nota obo-jila mu je glas.
Ebeovi prsti su me dodirivali, ispipavali. ,,Devojčice moja!", tiho je pevušio. ,,Drago moje
dete!"
To me je uplašilo. Šta se to desilo sa Ebeom? ,,Ebe, Ebe", šap-nula sam ne mogavši da
prikrijem paniku u glasu.
,,Volim kad me zoveš Ebe, Ebe, baš kao ovo sada. Kao mala de-Yojčica. Yolim kad si
takva", mrmljao je on. ,,Tako netaknuta, tako čista. Draga moja malena! Slatka moja
devojčice! Bez bujnih grudi i strašnog ženskog grma... Nikad nemoj da mi se promeniš.
Hoću da mi ostaneš ovakva kakva si celoga života."
A gde sam ja u svemu tome bila? Margaret Šanti, žena. U Ebe-ovim očima, jesam li
prestala da to budem? Šta li sam ja u njegovim očima bila? Devojčica kojom može da
vlada, sa njom da vodi ljubav i šegači se naokolo? Ovo je kao da negira sve ono što je
odraslo i ženstveno u meni... Šta bi sa nama bilo kada bih se ja, ipak, prome-nila? A
promeniću se kada me vreme stigne i ostavi na meni svoje belege. Kad više ne budem
Ebeova devojčica sa nežnom kosom, pu-poljčićima umesto dojki, bez stidnih dlačica i
sa nežnim zglobovima... Jecaj koji sam jedva sputavala gušio me je u tami.
Preda mnom je bila kamara knjiga sa rezultatima laboratorijskih istraživanja. Bio je kraj
polugoda, vreme da se proceni učinak stude-nata. Prvi put za mnogo godina, nisam
mogla da se koncentrišem. Mi-slila sam o njemu, o nama, o sledećem koraku koji bi
valjalo predu-zeti. Da ga napustim, kuda bih sa sobom? Ko bi se našao da me ube-di
kako je ono što činim prava stvar, kako mi sada preostaje da sve
što je bilo ostavim iza sebe i počnem novi život, svoja na svome? Ko bi mi pružio ruku,
na čijem bih se ramenu isplakala?
A moja porodica je Ebea, kako su godine odmicale, sve više vo-lela i poštovala. Yideli
su u njemu uspešnog muškarca, uvaženog čla-na zajednice i dobrog muža. Mislili su da
ja, sa svim tim svojim ne-dostacima, prevelike telesne težine i još jalova, sklona dugom
ćutanju i melanholičnim snatrenjima, svakoga dana treba da kleknem i kažem: ,,hvala"
nebesima što je on, moj muž, još uz mene.
Kada sam pokušala sa majkom da razgovaram o nesreći koja mi tišti telo, senkama
zaklanja misli i vezuje jezik, odmahnula je rukom i rekla: ,,Normalno je da se žena i muž
svadaju. Ne može svaki dan da bude sve potaman kad si godinama udata za jednog
muškarca. Bi-će, naravno, loših dana, kao što će biti i dobrih dana. Štos je u tome da
pamtiš dobre. I, kao što sam više puta napominjala, na ženi je ta odgovornost da se
sačuva sreća u braku. Muškarci imaju toliko preo-kupacija da oni, jednostavno, nemaju
ni vremena a ni sposobnosti da valjano podmažu točkove braka. Ebenezer je zauzet
čovek. Direktor je tako velike i prestižne škole. Moraš to imati na umu i ponašati se s tim
u skladu. A ne da ga u namrštenoj tišini i gorkim rečima doče-kuješ kad se vraća kući
posle napornog rada."
A šta je sa mnom, htela sam da upitam. Nemam li i ja pravo da nešto od njega
očekujem? Pa zar i ja ne radim koliko i on, pa i vi-še, jer mora neko i o kući da brine?
Zašto, majko, misliš da je on za-uzet, a da je meni dato sve vreme ovoga sveta? Zar ne
bi trebalo da si ti kao mati na mojoj strani? Zar ne treba da saslušaš šta ja iz svog ugla
imam da kažem? Šta se to zbilo sa onim što nazivaju bezuslov-nom ljubavlju koju
roditelji navodno osećaju prema svojoj deci?
Moja majka, kao i otac - shvatila sam tada - nije želela da ču-je ništa što bi ugrozilo
idilični svet koji su njih dvoje za sebe stvori-H. U penziji su, sa izdašnim prihodom, u
svojoj udobnoj kući sa pre-
132
Anita Nair
lepom baštom; obe kćeri udate za ugledne Ijude i dobro situirane; naj-starije unuče
najbolji dak... I što ja u tu kuću reda i spokoja unosim gorčinu, Ijutnju, mržnju, nesreću?
Bila j'e tu, sem toga, i ta fama oko razvoda. Niko se nikada u mo-joj familiji nije razveo.
Što Bog sastavi, čovek ne rastavi. U cenj'enim porodicama, poput naše, niko nije istupio
iz braka. Stisnuli bi zube i trudili se da sačuvaju brakove. Da sam ostavila Ebenezera
Paulraja, ostavila bih i svoju porodicu. Morala sam da budem spremna na to.
Šta da radim, pitala sam se i pitala.
Požurila sam čuvši školsko zvono. Škola je bila na samo nekoli-ko minuta hoda od ulice
gde smo stanovali. Svake večeri bih se pro-šetala niz drvoredom ukrašenu aveniju
zastajući kraj male bakalnice na ćošku. Kupila bih dovoljno za taj dan. Ebenezer Paulraj
nije voleo povrće iz frižidera. Ali te večeri, odlučila sam da jelo pripremim od onoga što
je ostalo prethodnog dana. Neki nemir me je požurivao da prekinem sa rutinom. Da
uradim nešto drugačije.
Stigla sam kući, stavila džezvu na šporet i uključila TV. Nervira-la me je tišina te kuće.
Muzikom, smehom i reklamnim džinglovima naseljavala sam prazne sobe svoga doma.
Potom sam se presuvkla i sipala čaja.
Dete nije stizalo. Nisam zanela. Doktori su tvrdili da i jedno i drugo možemo, da ničeg
problematičnog nema. Govorili su da se jed-noga dana jednostavno može desiti...
Trudila sam se da ne razmišljam o tome. Ali ponekad bi beba dopuzala u moju glavu;
beba što se upi-njala da ne sklizne niz zidove moga uma, da se tu prilepi; beba me je
tražila...
Odlučila sam da počnem sa kuvanjem. Bio je to drugi petak u mesecu, dan kada bi
kolege dolazile na večeru. Ebenezer Paulraj bi
Kupe ia dame
133
se uvek raspištoljio u tim prilikama. Pokušavala bih što sam bolje mo-gla da se utopim u
zidove ili zave.se, da me nema. A Uenezeru Pa-ulraju nije mnogo bilo potrebno da
uzleti. Kolege su bile njegova pu-blika i on je uživao u tome da ih očarava svojim
milozvučnim gla-som i zlobom presvučenom u humor.
Kada mu je poverena dužnost direktora škole ,,S. R. P. Trast", a bilo je to pre četiri
godine, napustili smo Kodaikanal i prešli u Ko-imbatore. Kao njegova supruga i
postdiplomac na hemiji, sa visokim obrazovanjem i zahvalnim radnim iskustvom,
ponudeno mi je mesto šefa Odseka za hemiju. Trebalo je da predajem starij ifli
razredima. ,,Ali budući da je ovo prva generacija, a samo je jedno odeljenje, mo-žda ćeš
morati da radiš i sa nekim mladim razredima", rekao je Ebe-nezer Paulraj opisujući
školu, nastavnike, izazov novog posla, čudesnu mogućnost koja mu se ukazuje. Bez
glasa sam slušala pitajući se zbog čega me uop.šte gnjavi tim pričama. Već je,
uostalom, -doneo odluku.
Nastavničko veće je oformljeno tokom prve godine ^vladavine Ebe-nezera Paulraja. Ne
znači to da je njegov glavni cilj bio da oko sebe okupi moćnu grupu. U svojoj novoj ulozi,
roli ,,0ca Države" (jer tako je on sebe video u odnosu na školu), uspostavio je instituciju
meseč-nog ručka na kome će se veće okupljati u našoj kući. Nastavnici su zamoljeni da
na taj ručak dovode svoje bračne drugove, s tirn da sva-ko sa sobom ponese i jedno
jelo za zajedničku trpezu. Frvih nekoliko puta kuća nam je bila puna. A potom je broj
gostiju lagano počeo da opada, sve dok nije preostala sama srž veća. Tada se s a ručka
prešlo na večere, a vlast Ebenezera Paulraja postala je nepriko siiovena.
Sada, kad je ostalo samo šestora usta da se nahra_ne i napoje, i šest umova da se
nečim zabave (niko od njih nije bio u braku), na mene je spalo da pripremam hranu. Ni
oni, medutim, n ikada nisu do-lazili praznih ruku. Uvek bi nešto poneli - kutiju keksa,
pakovanje
134
Anita Nair
Kupe
dame
135

čipsa, voće ponekad. U očima Ebenezera Paulraja, oni su ulagali svoj deo, a na meni je
bilo da uložim svoj.
,,Nikada od tebe ništa ne tražim. Ako ti je ovo preteško, zamoli-ću Premilu ili Dafne da
prirede večeru. Samo, pomisli kakvim će te očima onda gledati", rekao mi je kad sam se
prvi put požalila, posle nekoliko tih večernjih okupljanja.
,,Ali, zašto moraju da nam dolaze baš svakog meseca? Kao da ih ne vidaš svaki dan u
školi", rekla sam iritirana samom mišlju da ću vrata svog doma morati da otvaram grupi
Ijudi za koje sam znala da u meni vide direktorovu životnu nesreću.
,,Ja nemam mnogo prijatelja. Moraš li i ovo da mi uskratiš?", ti-ho je rekao izlazeći iz
sobe.
Ebe se nikada nije svadao. Ebe nikada nije gubio pribranost. Ebe nikad nije podizao
glas. Zatvorio bi se u sebe i sedeo u stoičkoj tiši-ni dok bih ja osećala kako popuštam,
padam i prepuštam se - neka radi šta mu je volja.
A tek što se besmo uzeli, Ebe je hteo da se igra tate. Hteo je da preuzme deo kućevnih
poslova. Kad bih odbila pomoć, insistirao je da mu dam neko zaduženje. Imala sam
kućnu pomoćnicu za najteže po-slove i on mi je, kao i svi muškarci (čula sam kako
majka to kaže ocu), prosto stajao na putu.
Ali kada su stvari medu nama počele da se menjaju, shvatila sam da Ebe, u stvari, kuću
tretira kao - hotel. Očekivao je da sve samo od sebe funkcioniše, a na njemu je samo
da plati usluge. Hrana na stolu. Opran i opeglan veš. Namešteni kreveti, police
oprašene, peški-ri promenjeni, kupatilo izribano, kupovina obavljena - i sve to posvr-
šavaše neke, šta li, nevidljive ruke... Uzdržavala sam se kada bi mi povremeno došlo da
puknem od besa zbog te njegove samoživosti tako je sve ostajalo po starom. Ali ostalo
je da on nikada, ali nikada, nije našao za shodno da ceni to što je sve cakum-pakum.
Kad smo se preselili u Koimbatore, stvari su se promenile. Duže sam ostajala u školi,
dužnosti su mi bile zahtevnije nego ranije. Ebe, medutim, nije obraćao pažnju na
činjenicu da su nam se uloge izme-nile. Shvatila sam da ne mogu više sve što sam
mogla pre i da neću moći dugo da izdržim taj tempo ukoliko mi on ne pomogne. Gnev
koji sam nekada mogla da savladam, počeo je da se iskazuje - kroz reči, boju glasa,
način na koji sam vodila domaćinstvo.
Počeo je da se žali na hranu kad bih podgrevala ono što je osta-lo od prethodnog
obroka. Ni kućne pomoćnice više nisu zadovoljava-le njegove kriterijume: smetali su mu
njihovi prljavi nokti, kreštavi glasovi, vlasi kose na sve strane... ,,0tarasi se ove", rekao
bi mi već nakon nekoliko dana pošto smo primili novu ženu.
,,Kasturi je bila ista takva. A tada se nisi žalio", pokušala sam jednom to da raspravim.
,,Kasturi nikada nije bila u kući u isto vreme kad i ja. Nije mi bila na putu. A ove jesu.
Iskren da budem, mislim da nama kućna po-moćnica zapravo i nije potrebna. Kupiću
mašinu za veš i to će rešiti vecmu problema", rekao je bacivši pogled na pomoćnicu
koja je upra-vo brisala patos.
A šta je sa ribanjem, metenjem, brisanjem prašine? Šta sa svim tim sitnim stvarima koje
obavlja pomoćnica? Misli me baciše u bri-gu. U bes.
tako, dok rae je umor iz dana u dan osvajao, naše svade posta-sve iskričavije. Nisam
više krila da mi smeta njegova neose-• On je uzvraćao sarkazmom. Što je on bio
podrugljiviji, to sam e zanovetala. Bili smo kao mala deca koja se takmiče, da se vi-koe
ume gadnije da bude.
smo se oko hrane koju sam pripremala, za koju je govo-- tako prosta da bismo isto tako
mogli lepo da sednemo i na-o viljuškom presno povrće i ovlaš skuvano meso. ,,A što ti
on-
136
Anita Nair
da ne uzmeš da kuvaš?", uzvratila bih. On bi ustao od stola i otišao ostavivši jelo, a
onda bih ga videla kako baca ostatke u kantu za du-bre.
Raspravljali smo i oko paukovih mreža koje ne bih uspela da spa-zim i skinem, prepirali
smo se zbog prljave odeće koju bi ostavio na podu, očekujući valjda da sama odšeta do
mašine. „0, prestani da mi zanovetaš! Je l' hoćeš da prestaneš? Rekao sam ti lepo da
ću ja to da stavim u mašinu. Zar mora baš ovog momenta?"
A onda i sve Ebeove diplome. Sve Ebeove pobede, od takmiče-nja u žabljem skoku,
kad je išao u obdanište, do takmičenja koledža u vodenju debate gde je nagraden kao
najbolji u primedbama. Sve je to bilo uramljeno i po zidovima obešeno.
Diplome su zauzimale čitav jedan zid prelazeći i na druge zido-ve. Ebe se žalio da ne
brišem sa njih prašinu dovoljno često, da sta-kla izgledaju prljava i da se, kad skineš
ram, jasno vidi prašina na gornjoj lajsnici. ,,Sto to sam ne radiš?", obrecnula sam se.
,,Blesavo je to. Koji to odrastao čovek drži diplome po zidovima, i to diplome zato što je
bio prvi u provlačenju konca kroz iglu kad je imao tri go-dine i drugi u skakanju u vreći
kad mu je bilo četiri? Zar ne shvataš, Ebe, da ti se čak i tvoji drugari smeju zbog toga?"
U početku, izveštavala bih ga o svakoj, ma i najmanjoj stvari ko-ju bih uradila, o svakoj
misli koja bi mi na pamet pala; mislila sam kako želi da sazna svaki detalj o načinu na
koji sam provela dan, baš kao što sam i ja želela da znam sve o onome što se njemu
dogada. A onda sam jednoga dana primetila da me ne sluša. Samo se pravio da sluša.
Primetila sam dok sam pričala tu izmaglicu nezainteresova-nosti na njegovim kapcima.
Yidela sam kako poseže za magazinom i prevrće stranice. Onda sam stala. Nisam
znala šta drugo da učinim. Te noći nisam mogla da zaspim. Samo sam se pitala: ako ne
mogu njemu sve da ispričam, kome c'u drugome? Naredni dan provela sam
Kupe za dame
137
ćuteći. Čekala sam da primeti tu tišinu; da me pita je li sve u redu; da se raspita šta me
to muči. A on nije. Shvatila sam tada da Ebea uopšte ne zanima šta se sa mnom
dešava kad on nije tu. I kako su odmicali dani, potpuno sam prestala da razgovaram sa
njim. Ako ga nije zanimalo, rekla sam sebi da neću ništa ni da mu pričam.
A nije me iznenadilo to što više ne razgovaramo. Iznenadilo me je, medutim. to kako
smo skakali jedno na drugo. I svaka naša sva-da završavala bi se mojim zakeranjem
oko toga što mi on, eto. uop-šte ne pomaže po kući.
,,Nikada nemaš vremena malo kući da se posvetiš", gundala sam. ,,Uvek imaš neke
sastanke nastavničkog veća ili skupove u odboru za dobrotvorne akcije. A što neki
časak ne potrošiš na dobrobit svqje že-ne? Kakve su to ideje koje tako vatreno
zastupaš u školi. To je, je li, onaj DKR - društveno koristan rad. Ha! A što ne bi malo
DKR-isao kod svoje kuće?"
Nemilosrdno je gasio moju pobunu. ,,Ne budi smešna. Moj posao je veoma odgovoran.
Tu nema polovičnih re.šenja i polovičnog anga-žmana. Za razliku od tebe, ja svoje
dužnosti shvatam krajnje ozbiljno i izvršavam ih."
Usta su mi bila dopola otvorena. ,,A koje to dužnosti ja ne shva-tam ozbiljno?"
,,Sem toga, što se ti žališ? Samo smo nas dvoje u ovoj kući. Zar je toliko teško voditi
domaćinstvo od dva člana?"
Posle nekog vremena odustala sam od tih diskusija. Nisam imala dovoljno energije da
istrajem i eventualno istresem taj tepih našeg od-nosa. Ili sam, možebiti, nadu izgubila...
To je trebalo nešto da mi po-ruči, morala sam da izvučem nekakav zaključak... Kada
sam shvatila da njega neću moći da izmenim. trebalo je da odustanem od svih oče-
kivanja od tog braka, od tog odnosa...
138
Anita Nair
Nisam više protestovala. Samo bih se, tako, nasmejala i pridruži-la se smehu, ako bi
smeha bilo. Postala sam ono što je on želeo da budem: pravi sportista, timski igrač.
Hemikalija za sve.
Kada god nekoga sretnem i upoznam, već za nekoliko minuta taj u mojim očima
prestaje da bude osoba, ličnost. Yidim ga kao hemi-kaliju. Kao nekoga čija je narav
identifikovana, zabeležena i uzeta u obzir. Takav mi pristup pomaže da osobu bolje
spoznam i razumem; to, takode, odreduje kakvo će biti moje ponašanje u njenom
prisustvu što umanjuje mogućnost da se desi bilo kakav slučajan iskorak. Jeste to
kapric; neobičan, ali svakako bezazlen. I uvek je radio za mene. Šta je živi stvor bez
hemijske datosti?
Ebenezer Paulraj se mrštio kad sam pokušavala da mu objasnim ovu teoriju. ,,Misliš da
si originalna? Samo da ti kažem da je Yirdži-nija Vulf to smislila mnogo pre nego što si ti
rodena. Ipak, ona je to poredila sa životinjama. A ti sad misliš da si bogzna šta smislila.
Re-ci, molim te, ko bi razmišljao uopšte o hemikalijama sem onoga ko je potpuno
operisan od mašte? Sve te jezive stvari što gadno mirišu!"
Baš me briga kako se Yirdžinija Vulf približavala tim aspektima Ijudskog ponašanja.
Meni su moje hemikalije bile sve i svja. Prijate-Iji, sabraća i vodiči koji su uz mene bili
gotovo svih ovih trideset pet godina. Hemikalije su mi pomogle da sa visine posmatram
Ebenezera Paulraja i njegov nastavnički štab kako izigravaju jedinstvo i drugar-stvo.
Nisam bila sigurna oko toga da li je svaki član tog nastavničkog osoblja osećao istu
potrebu da se ulaguje Ebenezeru Paulraju. Nikada to i neću saznati. Budući da sam
njegova žena, oni su zacelo mislili da je sva moja vernost njemu darivana. Ni meni,
dakle, nisu verova-li. Zato bi se, svaki put kad udem u zbornicu, neka nelagodna tišina
Kupe za dame
139
poput zavese navlačila preko prostorije i nalik plahovitom drvoredu, oivičavala put ka
stolovima i stolicama.
Mnoge su godine prošle, a ja sam sve svoje slobodno vreme pro-vodila u hemijskoj
laboratoriji. Ponekad bi neko od nastavnika došao da vidi gde sam. Ali ja sam ih
izbegavala uporno, koliko se moglo. Ako ih ćutanje ne bi odagnalo, laboratorijski mirisi
bi u tome sigur-no uspeli. Na meni je bilo samo da otvorim teglu sa hidrogen-sulfi-dom i
miris pokvarenih jaja bi osvojio vazduh. Sto li su me tražili -nemam pojma. Možda je u
pitanju bio neki zalutali osećaj odanosti koji su gajili prema svom kapitenu.
Ta ekipa nije bila brojna. Ali je u toj školi sve konce držala u
svojim rukama.
Bila je tu Premila Madhav, nastavnik ekonomije u starijim razre-dima. Hemijski element
- brom. Teška, kose ofarbane u crvenkasto-smede. Nestalna, jakog, ne baš prijatnog
telesnog mirisa. Ne naročito aktivna, ali vazda voljna da sa drugima udruži snage. No,
nju je stal-no neko morao da nadgleda. Bila je, naime, kadra veliku štetu da pro-izvede i
napravi rane, maltene nezalečive. Zato se, dok njome rukuje-te, uvek najveći oprez
preporučuje.
Druga je bila Dafne, nastavnik engleskog. Prozračni, srebrnasti element litijum. Dafne je
umela svakoga da zaseni šarmom i osme-hom. Kad bi se zbog nečega uzbudila, karmin
crvena bi joj preplavi-la obraze pojačavajući prirodan ten. Ponekad, kad bi mislio da ga
ni-ko ne gleda, Ebenezer Paulraj bi buljio u nju, omadijan. Bila je po-sebna, tu spora
nema. Yiše od šarma i lepote, ono što ju je činilo iz-vanrednom, bila je njena moć da
čoveka učini manje nesrećnim. Kod žena, medutim, nije bila naročito popularna; u
njenom prisustvu ose-ćale su se aljkavim.
A onda je tu bio i Šankar Narajan, nastavnik maternjeg jezika. Sa-mo jedan element
njemu pasuje - kobalt. Bauk. Zli duh. Kratak i zde-
140
Anita Nalr
Kupe za dame
141
past. Težak i krt, ali izveštačeno predusretljiv, kao gvožde i nikl. Sa njim se moglo
računati da je do u tančine obavešten o svemu što se dogodilo u školi, od krada, preko
odgovora na pitanje ko je naškrabao one grafite po ve-ceu, do onoga ko je sa kim, gde i
kada... Deca su mi rekla da ga zovu Njuškalo-gama zrak, a o njemu su spevani i sti-hovi
koji su kružili školskim hodnicima od razreda do razreda:
Sankar Narajan Gama Zna gde je drama Ne treba mu pidiama Da mu titra banana.
Nisu svi iz tog nastavničkog društva bili elementi. Neki su bili u toj meri kompleksni da
ste ih jedino mogli klasifikovati u soli, kise-line ili gasove; bili su to derivati sa pravom
paletom karakteristika. U tu grupu spadalo je poslednje troje iz ekipe Ebenezera
Paulraja. Pre svih, Ksavijer, istoričar. Bezbojan, Ijubazan, slatkast i apsolutno neza-
visan ako bi se brčkao u vodi. Ali dodajte samo kap alkohola - i po-stajao je sasvim
drugi čovek. Smešan i zabavan, sve oko sebe terao bi u nekontrolisan smeh. Ksavijer,
azot-oksid, smešljivi gas. Yeliki po-bornik sagoveranja, on sam ipak nije bio kadar bilo
kakav oganj da podstakne, ako se izuzme plamen kojim bukti dečija mašta.
Arsenik. Zvala se Kalavati. Seda kosa i lice u metežu. Nastavni-ca matematike,
trovačica umova. Bazdeći na beli luk, sa temperamen-tom koji neminovno teži
ekstremu, arsenik nije imao pojma o sred-njem putu, o onom što je negde izmedu. Ili
vam je bila najbolja pri-jateljica, ili najgori neprijatelj.
I na kraju, tetrasumporni tetranid. Najvickastiji u družini. Navaz, zamenik direktora.
Drugi po komandnoj dužnosti. poverljivi pomoćnik, menjao je boju kako se menjala
temperatura vazduha u sobi. Glasan
kad se vodi neka opštra diskusija, povučeni dečkić što sedi na ogradi i landara nogama
kad se mišljenja podele i gotovo nevidljiv u trenuci-ma kad rasprava doseže klimaks.
Kada bi se u dovoljnoj meri osetio na svom terenu, i Navaz je umeo burno da reaguje
na iznenadno tre-nje; možda se upravo stoga držao izvan svih kontroverznih diskusija i
jednostavno bio glavni sprovoditelj direktorovih teorija u praksu.
I - on. Ebenezer Paulraj. Ujeda. Grdi. Bezbojan. Uljast. Gust. Mr-zovoljan. Eksplozivan.
Iz krajnosti u krajnost. Kadar da eliminiše svu vodu, sve što je tečno i živo. Ugljeniše
gotovo sve što je organskog porekla - drvo, papir, šećer, snove. Koncentrovana
sumporna kiselina. HSO, hidrogen-sulfat. Kralj hemikalija. Vitriolovo ulje.
Nijanse su odlikovale Ebenezera Paulraja. Gdekad bi bio plavi vi-triol, protkan bakrom.
Zračio je tada dobrotom i pozitivnom energijom: otklanjao je svaki deficit samim svojim
prisustvom; pomagao, čisto, vi-dao. U drugim prilikama, bio je zeleni vitriol, opsednut
gvoždem. Ta-da bi snagora svoje ličnosti redukovao sve i svakoga na suštu bezna-
čajnost. Činio je to nesvesno, prirodno. Kad bi njime ovladao kobalt, pretvarao se u
ružičasti vitriol, zaštitnika svega slaboga i bespomoćnog. A onda bi, opet, cink preuzeo
stvari u svoje ruke i on bi postajao -beli vitriol. Napadan, destruktivan, spreman da uništi
sve što smatra ne-važnim. Ništa, medutim, nije moglo da izmeni ključni kvalitet, svoj-
stvo koje je odredilo njegovu prirodu - prirodu vitriolovog ulja.
Ebenezer Paulraj je voleo da trči. Imponovala mu je ta slika -on, pa trči. Kad sam ga
upoznala, nosio je sa sobom, ma gde pošao, knjigu ,,Usamljenost trkača na duge
staze". ,,0vo ti je jedna od naj-boljih knjiga ikada napisanih", govorio je Ebe. ,,Slušaj
samo ovo..."
142
Anita Nair
Kupe za dame
143
Ne bih znala šta je pisac hteo da kaže ili zbog čega je Ebenezer oko toga toliko
uzbuden. Ali bila sam srećna što mogu da se složim sa njegovim konstatacijama. Pre
svega sa onom da je to najbolja knji-ga ikada napisana.
A kasnije, mnogo kasnije, kad sam knjigu pročitala, shvatila sam da u njoj nije bilo
ničega što se Ebeu stvarno dopadalo osim njenog - naslova. Yoleo je, jednostavno, da
ga Ijudi vide sa tom knjigom u rukama. Jedan primerak se mogao videti na polici kod
kuće, a drugi na radnom stolu u njegovoj kancelariji. Tako je svako ko ude mogao da
vidi naslov i iz videnog izvuče svoje zaključke. Bio je to nekon-vencionalan štos. Nešto
što odražava Ijutnju. A i knjiga je, s obzirom na to kad je objavljena, baš potaman bila:
suviše nova da bi bila na-zvana klasikom u pravom smislu reči, a opet, prestara da bi se
o njoj goYorilo kao o avangardnoj ili savremenoj. I Ebe je bio takav: svako-ga ko je bio
njegov savremenik a postigao je nešto u životu, video je kao pretnju. Nema veze što taj,
recimo, živi u nekoj drugoj zemlji.
Ebe je, dakle, nosio tu knjigu sa sobom kuda god bi krenuo. Znao je napamet toliko da
je u svakom času mogao da izrecituje par pasu-sa. Sumnjala sam, medutim, da mu je
ikada bilo istinski stalo da pro-nikne u pravu poruku knjige. Bio je to samo način da
predstavi sebe i svoje trčanje. Isto je bilo sa filmom ,,Vatrene kočije". Ebe se odu-ševio.
Udesio je da mu prijatelj donese video-kasetu iz Sjedinjenih Dr-žava i neprestano je
gledao film. U svim tim odnegovanim mladim muškarcima što trče i medusobno se
nadmeću, Ebe je prepoznavao se-be kao jednog od njih. Trkač. Usamljeni trkač. Trkač
koji trči zato što je to ono što radi najbolje.
Yoleo je da trči duž obale mora. Ili uz planinsku stazu. Yoleo je, takode, i publiku koja će
mu posvetiti potpunu pažnju. U tom smislu, odabrao je školu. Ostajao je posle svih u
školi čekajući da se oglasi poslednje zvono pre nego što će se presvući i obuti cipele za
izlazak
napolje. Deca su se muvala po dvorištu posmatrajući školske timove. Takode i treneri
dok bi se pripremali za večernje treninge fudbala ili hokeja. A on bi sišao u dvorište, na
trkačke staze, i narednih četrde-set pet minuta proveo trčeći. Bilo je dana kad je to i
duže trajalo. Kad bi stao, znoj bi se cedio sa njega, a vazduh mu je izbijao iz pluća u
sitnim dahtajima. Deca i treneri posmatrali bi ga sa divljenjem. ,,Tr-čati", saopštio bi im
Ebe, ,,to vam je najbolja vežba. Ništa se sa tr-čanjem ne može uporediti, ni plivanje ni
tenis - a to su, inače, moji omiljeni sportovi."
Trčanje mu, tvrdio je Ebe, pomaže da se koncentriše, da usmeri volju. Trčanje je od
njega učinilo čoveka kakav jeste - ostavio bi ne-dorečeno.
Ebenezer Paulraj je bio čovek rutine, pedantno je sledio dnevni raspored. Svake večeri
bi se vratio kući u četvrt do sedam ako ne bi imao neki sastanak ili drugim nečim bio
zauzet. Kada bih čula kola na kapiji, stavila bih džezvu na šporet. Pijuckao je čaj i šetao
po ku-ći. Cesto bi stajao ispred ogledala pozlaćenog rama koje je stajalo bli-zu vrata i
doterivao se. I dalje je sjajno izgledao, mišićav, kože ne-žne poput svile. Nekada bih ga
poželela samo što jedan pogled bacim na njega. Sada mi je bila mrska ta taština. Paun
matori!
Kad se tuširao i presvlačio, Ebe bi uključio stereo. Njegov ukus kad je muzika u pitanju,
kao i apetit kad se sedne za sto, odlikovala
je uzdržanost.
Ako je uopšte imao neku slabost, onda je to bila hrana. Yoleo je da jede; što je trpeza
bila izdašnija, njemu bi se više svidalo. Masna slanina, poredane, uljem natopljene
sardine, pileća džigerica, kuglice masti koje su mesari ubacivali kao nadoknadu za
koske, jaja sa dva žumanca, mango sa šlagom, mrsni čips - sve to da pliva u ulju, vr-
144
Anita Nair
cavo od kalorija. No, svoje je telo Ebe voleo ipak više od dobrog za-logaja i zato je
kontrolisao svoju prirodnu sklonost hrani. Nikada ne bi uzeo drugi prilog, j'ednom
nedeljno ceo bi dan provodio u strogom postu i zabranio mi da kuvara bilo šta što bi
njegovu volju moglo da stavi na iskušenje i pripreti mu posrnućem.
Ja sam bila ta koja je slaba. Dozvolj'avala sam sebi sve ono što ne bih smela. Ponekad
je to zapravo bilo jedino što je moglo da mi donese utehu. Kupila bih najyeću tablu
čokolade koja se mogla naći i sakrila je. Svaki put bih birala drugo mesto. Stavila je u
frižider, u orman, na vrh police... Samo saznanje da je ona tu negde u kući, ča-stilo me
je tajnim uzbudenjem zbog kojega sam mogla i da zabora-vim koliko sam nezadovoljna
životom. Ebe bi se razbesneo kada bi me video da grickam. Zato sam čekala da izade,
a onda jela čokola-du. Priuštila bih sebi zadovoljstvo da oljuštim purpurni omot i da ras-
trgnem zlatastu foliju, malo-pomalo dok sam žvakutala čokoladu. Bi-lo je dana kada me
sama čokolada ne bi zadovoljila; tada bih otvara-la pakovanje kondenzovanog mleka,
zahvatala kašičicom i jela dok mi se ne smuči. Ti moji ,,milkmejd" dani nisu, ipak, bili
tako česti. Obič-no bi to bilo malo čokoladice, potom pakovanje čipsa da ukloni šećer iz
usne duplj'e - sasvim dovoljno da me želja mine.
Yidelo se to na meni: dupli podvaljak, slojevi sala oko struka, na-mreškani zglobovi. Sa
gnušanjem sam prilazila ogledalu. Ali barem vi-še nisam bila tatina devojčica.
Ebe j'e voleo zapadnu klasičnu muziku. Ne znam doduše da li ju je stvarno voleo, ili je
naterao sebe da je voli zato što je to muzika kakvu bi direktori prestižnih škola trebalo
da slušaju. Što se mene ti-če, sve mi je to ličilo na muziku koja svira u liftovima dok se
penje-te i silazite i na ono što puštaju u hodnicima luksuznih hotela.
Kupe ia dame
145
Ebe je obožavao velike kompozitore. Pri tom je bio vrlo pažljiv u rangiranju ~ ni volje da
obožava nije imao na pretek. Tako bi oda-brao jednog kompozitora i onda pročitao sve
što bi o njemu uspeo da nade. Dok je to iščitavao, slušao je njegovu muziku. Stalno su
mu sla-li audio-kasete ili kompakt-diskove. Te noći na redu je bio Bah.
Bah! Bah! Bah! Pljuckala sam tu reč i osećala se kao nestašno dete.
Zašto nije mogao da sluša muziku koju većina Ijudi sluša? Saj-mona i Garfankla.
,,Bitlse", Madonu, ,,Čikago", tamilske pesme... Ne, to je morao da bude Bah ili Betoven.
Sopen ili Mocart. Tu i tamo, neki glas gneva narastao bi u mojoj glavi urlajući tako
žestoko pa mi se činilo da će lobanja eksplodirati.
Te noći Ebe je odložio knjigu i došao do kuhinjskih vrata. ,,Sta si spremila?", upitao je.
,,Pilav od povrća. Kari i masalu od jaja. Ima i turšije, i krastav-čića", rekla sam podižući
poklopac svake šerpe pokazujući mu šta je unutra.
Složio je facu. A ja sam se pravila da ne vidim.
,,Ali zar nisi upravo to i prošli put spremila? Ništa ti drugo nije palo na pamet? Svako bi
pomislio da nemaš ni trunke mašte."
Progutala sam to. Zašto li me bole ove reči, čak i sada, zašto bo-le? I zbog tog bola se
nešto prelomilo: ,,Ako ti se ne svida kako ku-vam, možeš lepo da naručiš hranu iz
restorana. Ja mogu ovoliko. I koga mi to. uostalom, hoćemo da impresioniramo? Pa to
je ista ona banda koja vrlo dobro zna ko smo i šta smo. Ne dolazi nam kraljev-ska
porodica..."
Ebe je, medutim, već bio napustio prostoriju. Ostala sam sama sa bolom, besom i
stidom. Kako sam mogla tako? Ipak, nisam sebi do-zvolila više od tog jednog kratkog
trenutka griže savesti.
146
Anita Nair
Citave noći gonila me je ta mržnja. Vitriolovo ulje uništava vo-du. Dehidrira, uništava i
najmanji trag vode iz ma kog jedinjenja. Ali te sam noći bila Akva Regija. Kraljevska
voda. Sama kiselina i - mr-žnja. Kadra da rastvori čak i zlato, što alhemičari dobro
znaju. Može i stid, i grižu savesti isto tako da rastvori. I da mržnju koju prema njemu
osećam učini nedodirljivom.
,,Mmmm... divno miriše!", vrcao je srebrnasti Dafnin glas dok je ulazila u kuću.
Litijumsko devojče. Od celog društva, ona mi se najviše svidala, uprkos tome što sam
znala da je Ebe njome opčinjen. Osmehnula sam se.
Ostali - Premila od broma, Ksavijer od smešljivog gasa, Navaz tetrasumporni i Sankar
Narajan gamazračni - uzvratiše mi osmehe i ponjušiše malo vazduh održavši na licima
izraz poštovanja. Kala od arsenika jedina je napućila usta. Tek prispevši, prešla je na
stvar: ka-zala mi je kako se nada da kod pilava nisam preterala sa začinima i uljem jer
će u protivnom cele noći muku mučiti sa probavom.
Dafne je sela do mene i rekla: ,,Učinilo mi se kako nikad neću naći autorikšu da me
dovde dobaci. Moraćete da me vratite kući, go-spodine direktore." Opet smeh.
Ebe joj je uzvratio osmeh sa neskrivenom simpatijom. Yidela sam to u njegovim očima i
osetila kako mi se bol meškolji u utrobi. Ka-da je mene poslednji put tako pogledao?
Šta se to izmedu nas promenilo? Ili sam se možda to ja prome-nila? A sa tim i moja
očekivanja od Ebea?
,,0pet ste rešili ukrštene reči", rekla je Dafne prelistavajući novi-ne koje je Ebe upravo
spustio na sto.
,,Kako svakog dana sve reši do poslednjeg slova? Megi, u čemu je tajna?". zacvrkuta
Dafne.
Kupe ia dame
147
Nasmejala sam se i zavrtela glavom. Tih dana, kad bi društvo ve-čeralo kod nas, Ebe bi
se probudio rano i zaseo sa knjigom idioma i rečnikom, zaronio u ukrštene reči i tako
se, u stvari, pripremao za predstojeće veče. Kada bi ekipa stigla, gotovo obavezno bi ga
zatekli kako osunčanog lica završava ukrštenicu. Mogla sam da im kažem ka-ko stvari
stoje, ali sam se samo osmehnula i rekla: ,,Meni tajnu ne ot-kriva."
,,Nema tajni. Prirodno sam, naprosto, obdaren za rešavanje ukr-štenih reči, bar verujem
da je tako", rekao je osetivši potrebu da po-novo bude u centru pažnje.
,,Dafne, imaš li nešto novo za nas?", upitao je Šankar Narajan.
Dafne je pisala poeziju. Pesme o drveću u obliku šake, oblacima koji isparavajućim
krilcima krče sebi put preko svoda poput ptica, i pupoljcima kojima je ,,sudeno da umru
netaknuti, neubrani, nevolje-ni". Dafne je bila prilično senzibilno stvorenje, osim kada je
u pita-nju njena poezija. Morao bi čovek delikatno da je ubeduje ne bi li iz tašne izvukla
smedu, kožom presvučenu svesku i naglas pročitala slov-ne plodove najnovijeg lirskog
pregnuća.
Ovoga puta je zastala usred onoga što je, ma šta to bilo, govori-la i rekla: ,,Imam, u
stvari, jednu novu pesmu, ali nisam baš sigurna koliko je to ono pravo."
,,Hajde, hajde, ne budi tako skromna. Da čujemo", rekao je Ebe.
Kao što je imala svesku namenjenu isključivo za beleženje stiho-va, imala je i specijalan
glas za recitovanje. Bezvazdušan i hrskav. Ta-ko bi glas tog slatkog mladog bića namah
bio preplavljen nečim što je ono sebi predstavljalo kao lirizam, iskazan frazama poput
one ko-ja nas vodi na ,,nedosegnuta mora". Bilo me je blam od tog glasa. A i od te
poezije. Dok bi Dafne, nalik devojčici, izvodila svoju tačku, obično bih poželela da
iskočim iz kože. Medutim, nekako sam se kon-trolisala uvek nastojeći da izgledam
veoma zainteresovano. Brinula me
148
Anita Nair
je pomisao da bi neko mogao da prsne u smeh i stavi joj do znanja šta ona zapravo
jeste.
Kad bi recitovanje minulo i sve to bilo privedeno kraju, društvo bi počelo da diskutuje o
školskim stvarima. Gama zrak bi pročistio grlo. Yidela sam da prosto vapije da obraduje
ekipu nekom novom pričom:
,,Ne znam da li je iko od vas primetio, ali meni nije promaklo radanje nove romanse u
hodnicima naše škole."
Ebe nešto promrmlja. Nije mu bilo po volji kad bi nekome neka činjenica bila poznata, a
da on u to ni posumnjao nije.
„1, koji je sad pa to par golupčića?"
Dafne se zakikotala. Ebe je podigao obrvu i ponovo upitao: ,,Ko su, dakle, ptičice?"
,,Niša iz devetog d..."
Dafne kao da izgubi vazduh. Svi su znali da Dafne veoma drži do te devojčice i da ju je
predložila za predstavnicu škole na medu-školskim debatama.
,,... i Mansur iz jedanaestog a. Gledam ih ja već neko vreme. Otkad je počelo polugode,
zajedno su na svakom odmoru. Nabiju se u neki ćo.šak, čavrljaju ko zna o čemu. I zato
sam ih jednoga jutra opomenuo. Rekao sam im da ću ih, ako ih još jednom uhvatim da
pričaju po hodnicima, poslati kod vas, direktore. A onda je Niša po-čela da odlazi u
njegovo odeljenje, gde ih, prirodno, okružuju svi osta-li. Pozvao sam je jednom i pitao je
šta ona ima da traži u jedanae-stom a. I ona je, zamislite, imala smelosti da mi odgovori
kako je sa još nekim devojčicama iz tog razreda u drugarskim odnosima i kako nema
pravila koje zabranjuje da se učenici starijih i mladih razreda medusobno druže.
Moramo zbog toga nešto da preduzmemo."
Kupe ia dame
149
,,Ta mala je snob", ubacila se Kala ocl arsenika. ,,Kad sam joj jednom kazala da bi
trebalo više vremena da provede učeći matema-tiku umesto što stalno učestvuje u tim
meduškolskim susretima, ona rni je rekla da kad završi školu, nema nameru da se bavi
matemati-kom."
,,0na je dobra devojčica", stala je Dafne u odbranu svoje štićeni-ce.
,,Možda i jeste", rekao je Ebe, ,,ali takve stvari ne smemo dozvo-ljavati. Idući put kad ih
budeš video zajedno", dodade on okrenuvši se Šankaru Narajanu, ,,momentalno me
obavesti. Rešiću to jednom za-svagda."
U nastojanju da promeni temu, Dafne poče da priča o nekom školskom festivalu kulture
koji bi trebalo da se održi narednog mese-ca. Slušala sam te glasove što su se preticali
i kotrljali jedan preko drugoga i razmišljala o molekulima koji se privlače i odbijaju...
,,Megi, što si ti tako tiha?" Niko me nije oslovljavao sa ,,Megi" osim Dafne.
Svi se okrenuše ka meni.
,,Nije ona bogzna kakva za razgovore. Nema ona mišljenje ni o čemu. Jedini put kad
sam video da se stvarno uključila u raspravu, bi-lo je pre mnogo godina u Kodaikanalu.
Bio je tu taj učenik Alfred...", rekao je Ebe i zastao pošto mu je pažnju odvukao vihor
sećanja; bi-lo je to još jedno parčence istorije koje je otkrivalo kako je taj Ebe-nezer
Paulraj zaista briljantan čovek.
Alfred Arokjasvami. Devetogodišnjak sa rupicama na obrazima i nestašlukom u očima.
Imao je tršavu kosu a majka niu je, suprotno ukusu Ebenezera Paulraja, uvek dopuštala
da bude malo duža.
Direktor je, s tim u vezi, Alfredovoj majci poslao poruku. Ali ona je to ignorisala. Tako je
Ebenezer Paulraj prekinuo fudbalski trening kako bi Alfreda poslao da se pridruži grupi
na društveno-korisnom ra-
750
Anita Nair
du koja je praznila košare sa izrabljenom hartijom idući od učionice do učionice.
Alfredove kovrdže su se, uprkos svemu, i dalje vijorile.
Narednog ponedeljka, Ebenezer Paulraj je naredio da mu Alfreda pošalju u kancelariju,
odmah posle jutarnjeg zbora. A onda je šakom skupio dečakoYii kosu i vezao je
gumicom, pa se na njegovoj glavi izdigla punda, sva od kovrdža, koja je ličila na
ananas.
,,Nećeš ovo sa glave skinuti do večerajeg zvona. Razumeš?", re-kao je Ebenezer
Paulraj smušenom Alfredu. ,,Pošto toliko voliš tu ko-su, ne ostavljaš mi drugu
mogućnost nego da ovo učinim. U mojoj školi samo je devojčicama dozvoljeno da nose
dugu kosu", naglasio je i poslao Alfreda nazad u razred.
U vreme pauze za ručak, primetila sam grupu dece, okupljenu oko dečaka u četvrtom b,
koja se smejulje . Začula sam prigušene jecaje. ,,Sta se to ovde dogada?", upitala sam
ulazeći.
Tamo je sedeo jadni Alfred izvrgnut ruglu. Yidelo se da su ga zadirkivali. Mnogi su našli
za shodno da mu se nacere u lice, mno-gima je baš ovo dobro došlo da se od srca
nasmeju. Yidela sam po-niženost u njegovim očima. Uzmućen pogled. zbunjenost.
Gnev se u meni razbuktao.
,,Kako vas nije sramota!", pitala sam i grupica se razbila.
Skinula sam gumicu, odmah je prepoznavši (bila je moja), i oslo-bodila Alfredove
kovrdže. Obrisala mu oči i rekla da nije važno šta drugi kažu. Bio je to jedan dobar
dečak, govorila sam sebi naglaša-vajući reč ,,dečak" jer su ga druga deca dozivala
,.Alfreda, Alfreda!'' dok sam ulazila u učionicu.
Sa tom gumicom uletela sam poput oluje u kancelariju Ebeneze-ra Paulraja.
,,Sta ovo znači?", pitala sam.
Podigao je pogled iza gomile papira i uzvratio pitanje: ,,Sta zna-či šta?"
Kupe za dame
Tresnula sam onu gumicu o sto i sasula mu u lice: ,,Kako si mo-gao to detetu da
uradiš? Kako možeš tako ružno da ga poniziš? Zar ne shvataš kakvu to nesreću može
da mu napravi? Mogao si doživot-no da ga obeležiš. A zbog čega? Zato što mu je kosa
dva-tri santi-metra duža?!"
Ebenezer Paulraj je zamišljeno prelazio prstima preko gumice. ,,Pretpostavljam da si
ovo uzela iz Alfredove kose. Vrlo glupo sa tvo-je strane."
,,0dgovori mi, Ebe. Nemoj mi govoriti da sam glupa. Zašto si prema detetu bio tako
surov?" Teže sam disala od uzbudenja, pa mi je ton bio viši nego što sam nameravala.
,,Gospodo". rekao je Ebenezer Paulraj glasom koji nikada ranije nisam čula, ,,želeo bih
da vas podsetim na to da sam ja ovde glavni. a ne vi. Ne volim da mi bilo ko podriva
autoritet. Ako sledeći put ovako nešto učinite, moraću da preduzmem rigorozne mere.
Neću do-zvoliti da utičete na moje odluke. Shvatate? Ovo je moja škola i ja znam šta je
najbolje za moje dake."
Spustio je glavu i pravio se kao da je opet zadubljen u papire. Znala sam da je razgovor
završen.
Alfreda je majka odvela do frizera. Yolja Ebenezera Paulraja je prevagnula.
A Alfred... Počeo je da muči mladu decu. Postao je grub, neote-san. Laćao se svakog
drčnog poduhvata - od penjanja na najvišu gra-nu do strmoglavog spuštanja niz
gelendere na školskom stepeništu. Ali Ebenezer Paulraj nikada nije, i nikada ne bi
preuzeo odgovomost za ono što je učinio. Kada sam mu skrenula pažnju na Alfredovo
pona-šanje, rekao je samo: ,,Dečaci će uvek biti dečaci."
A ja... Možda je to, u stvari, bilo prvi put da sam počela ozbilj-no da preispitujem svoja
osećanja prema Ebenezeru Paulraju. Odjed-nom je Ebe bio stranac, i to dostojan
prezira. Siledžija i tiranin.
752
Anita Nair
Ebe se tog dogadaja nij'e sećao onako kako sam ga upamtila ja. Kao jednu strašnu
epizodu. Za njega je pak to bio još jedan primer psihološkog ratnog pohoda protiv
mladih bitangi koje su previše na svoju ruku, za njihovo dobro. ,,Dete inožeš da išibaš i
za nedelju da-na ono će to zaboraviti. Ali ovako nešto se ne zaboravlja nikada", re-kao
je Ebe privodeći kraju svoju verziju priče i dodajući činiju sa ki-kirikijem ostalima za
stolom.
,,Samo bi se ti setio nečeg tako genijalnog", rekla je Kala uzima-jući kikiriki da bi ga
onda ispustila iz ruke.
,,Imaginacija!", Ebenezer Paulraj je pucnuo prstima. ,,To je ključ-na reč. Da se ne uvredi
niko od vas, ali jeste li se ikada upitali zbog čega su školski direktori većinom nastavnici
istorije i engleskog jezi-ka? Imam o tome, naravno, svoju teoriju: samo ako predaješ
predme-te koji traže, pa čak i hrane imaginaciju - možeš taj kapacitet da is-koristiš za
vodenje škole. Potrebna ti je mašta da bi mogao da zain-teresuješ dete za poeziju ili da
mu predočiš značaj i posledice neke bitke koja se odigrala pre više stotina godina... Nije
to isto kao da predaješ algebru ili biologiju. I, ako mene pitate, nema suvoparnijeg i
dosadnijeg predmeta od hemije. To plus to jednako je - to! Iskreno goYoreći, ako vam je
stalo do moga mišljenja, kad samo pomislim na hemiju, na pamet mi pada miris
pokvarenih jaja..."
Smeh. Kikiriki krcka. Šušti čips.
Posmatram svoje ruke, čvrsto stisnute u krilu. Sta je on znao o hemiji, toj poeziji
elemenata?
Šta on zna o magiji lakmus-papira: plavi lakmus, kad ga zaroniš u kiselinu, pocrveni; a
crveni lakmus, kad ga zamočiš u bazni rastvor - prelazi u plavo? Śta on zna o lirici
fosfora kod koga, kad se izva-di iz vode, dolazi do samozapaljenja? Ili o drčnoj naravi
potasijum-nitrata, sumpora i lignita; kad se spoje - tada dolazi do eksplozije od koje se
zemlja trese! Pa o iluzijama koje providni kalcit može da iza-
Kupe ia dame
153
zove. 0 bojama - ciglacrvenom berilijum-karbidu; drsko-žutoj boji lu-dinog zlata,
srebrnastobelim prelivima uranijuma... Reči su mi se pri-birale na jeziku.
Poželela sam da ustanem i viknem: ,,0n se, eto, toliko ponosi onim što naziva svojom
imaginacijom. A da vam ja kažem sve o kva-litetima te imaginacije. Otidite do školske
biblioteke i uzmite knjige koje bi učenici starijih razreda trebalo da čitaju ili svratite do
neke druge biblioteke, recimo do one u sledećoj ulici, i yidećete, uverićete se svojim
očima u delo čoveka sa imaginacijom."
Ebe je bio prepreden. Brižljivo je birao knjige i onda svoj van-dalizam širio na tri
biblioteke u koje je je bio učlanjen. Tako niko ni-kada nije mogao da ude u trag
nepočincu koji je upropaštavao knji-ge. Sem toga, ko bi u Ebenezera Paulraja
posumnjao, ko bi povero-vao da je on sposoban za takve lascivnosti? A Ebe je,
posvećeno i minuciozno, iscrtavao Ijudske genitalije - penise, testise, anuse, vagi-ne, i
to propraćao svojim potpisom, stidnom dlačicom. Da, na strani-cama knjiga
pozajmljenih iz biblioteke. Delikatni i krajnje eksplicitni prikazi polnih organa u izvedbi
Ebenezera Paulraja, Leonarda da Vin-čija knjiških margina, Ebenezera Paulraja,
čoveka sa imaginacijom.
Histerični smeh htede da mi pokulja iz guše. Ali sam ga nekako zatomila, kao što sam
svih tih godina gutala svoj ponos. Odjedared, osetih da me brak guši.
Te noći, kad su svi otišli kućama. a ja morala da operem sudo-ve i pospremim, legla
sam na svoju stranu kreveta i gledala Ebea ka-ko obavlja svakovečernji ritual. Gnev je u
meni grgotao, ali malo sam toga mogla da učinim sem da ga pustim da grgoće.
Razmišljala sam o tome kako je njemu polazilo za rukom da i to pozno veče, te tre-
nutke pred spavanje, pretvori u još jedan u nizu svojih trijumfa. Raz-
154
Anita Nair
mišljala sam o Alfredu Arokjasvamiju i poeziji hemikalija. 0 svemu sam razmišljala što je
bilo dobro i plemenito u mom životu, a što je on uništio. 0 bebi koja je umrla pre nego
što je dobila dušu. 0 tome kako ni o čemu više ne mogu ni da sanjam. I reči ponovo
jurnuše ka površini: MRZIM GA. MRZIM GA. I, šta da radim?
Kraj prozora je stajao akvarijum u kome je Ebe čuvao svoje dve zlatne ribice. Još jedna
njegova teorija: ako dvaput po petnaest minu-ta dnevno posmatrate zlatne ribice kako
plivaju praveći beznadne kru-gove po akvarijumu, to će vam opustiti živce, umanjiti
stres i obodri-(i duh. Njegov duh. Ne zlatne ribice.
Ebe je nešto coktao. Šta li sad ne valja, pitala sam se. Da nije mo-žda ribica ostala u
mestu, nije joj se plivalo po utvrdenoj kružnici?
,,Jadni Džejms. Isuviše je pohlepan postao. Znao sam da neće na dobro izaći.
Poslednjih dana je bio sve sporiji i sporiji, činilo se kao da se vuče po akvarijumu. Nije
imao sreće. Sada ću morati da naćtem drugog Džejmsa."
Podigla sam se na lakat. Mrtva riba.
Ebe je par mezimaca krstio Džejmsom i Džojsom. Mala privatna šala, rekao bi, ali bi se
ipak potrudio da svi čuju tu foru i nasmeju se direktorovom smislu za humor. A sada je
Džejms uginuo. Od neke ri-blje bolesti. Ili, možebiti, od pohlepe i preteranog unošenja
hrane.
Džejms je plutao na površini, stomakom nagore. Buljila sam u mrtvog Džejmsa i živog
Džojsa koji je izgledao pokretnije, svežije, nekako veselije nego ikada. Blaga sumnja mi
zagolica grlo. Je l' se to Džojsu konačno posrećilo?
Osmeh mi je razvukao usne. Kao da sam ponovo počela da di-šem. Spokoj me
preplavio.
Jesam li nepoštena? Da li to dozvoljavam mržnji da zamagli ose-ćanje stida? Pa, ako je
tako - neka tako bude. Nema ničega poštenog u ljubavi i u ratu - često je govorio Ebe. A
ovo je bio rat.
Kupe ia dame
155
h dobro kuvam. Kad hoću. Imam dara za kuvanje i kada to stvar-no želim, sastojci prate
svaku moju komandu. Ali, već dugo vremena kuvala sam baš onako kako oni učenici
koji su skloni umetnosti iz-vode hemijske eksperimente. Ni radosti ni ponosa zbog
ostvarenog re-zultata. E, neću više tako, pomislila sam. Kad kuvam, to mora da ima
smisla, punog smisla. Prvo moram da ubedim Ebea da spusti taj gard. Da mi prepusti
svoja čula, naročito čulo ukusa.
Kad je Ebe legao, pravila sam se da sam zaspala, kao i obično. Ne sećam se kad smo
poslednji put imali seksualni odnos. Ne sećam se ni ko je kome prvi okrenuo lecta. Da li
je to bio on kad mu se već zgadilo moje telo; prelivi sala i opuštenog mesa, nejasne
linije, otrom-boljeni mišići i moj izdašni ženski grm? Ili sam ja bila ta koja je od-lučila da
više ne može da izigrava slatku malu devojčicu?
Ali te noći, kad je Ebe utonuo u san, okrenula sam se ka njemu i jezikom mu pretrčala
niz vrat. Dirkala mu i čupkala dlake na gru-dima. Nežno, baš kao što bi devojčica
činila... Izazivala sam ga, kao da znam kako se to radi. Neprimetno i lukavo. Leptirastim
poljupči-ćima i milovanjem. Sa detinjom naivnošću, usana pretvorenih u veli-ko slovo
„0" i obrijanom kožom. Sa čeličnom rešenošću i raširenim nogama.
Narednog jutra ustala sam u zoru i požurila u kuhinju. Sada do-lazi tvojih pet minuta,
rekla sam usnulom Ebeu. Počinje ovim doruč-kom. Pilav i krompir, grašak i korma od
karfiola. Dva jaja na oko i visoka čaša hladne pavlake u koju sam umutila dve velike
kašike še-ćera.
Ebe nije mogao očima da veruje kad je video svu tu silnu ponu-du. Rekao je: ,,Šta je
ovo? Misliš da ću sve to pojesti? Sklanjaj to."
I!
156
Anita Nair
,,Hajde, hajde", zadirkivala sam ga (Kako je lako i lepo bilo sa-živeti se sa detinjarijom i
izigravati veselost sada kada je sloboda bi-la na vidiku!). ,,Ti si veliki čovek. Moraš
stoga da jedeš velike obro ke. Uostalom, vežbaš i vodiš računa o liniji. A snaga ti je
potrebna. zar nije?", prilježno sam se osmehnula.
Lako je bilo polaskati Ebeu. Nikada on ne bi primetio da je u pi-tanju čisto foliranje. Za
njega je laskanje poslovično bilo iskreni izraz poštovanja. I tako je pojeo prvi u nizu
obilnih doručaka, sa guštom i uživanjem.
Ebe je jeo. Doručkovao. Ručao, Yečerao. Uveče bi, čim se vrati iz škole, prvo nešto
mezetio. A i posle večere, pred spavanje, gricnuo bi nešto dok radi na papirima. Nisam
očekivala čudo, transformaciju preko noći. Neće to biti tako lako i jednostavno kao što je
Džojsu bi-lo. Ali bi.la sam spremna da čekam.
Nepunu godinu dana kasnije, salo se udomilo. Što je bilo moje, postalo je njegovo. Crte
lica počele su da se rastapaju. Dah mu se skra-tio, korak usporio. Prelivi se pojaviše na
vratu. Drugi podbradak. Sto-mačić se zanjihao. Ebe se više nije šepurio kad hoda. Sad
se gegao. Kad bi išao uz stepenice, brzo bi se zadihao. Nije više neumorno ju-rio
školskim hodnicima kad bi mu se ćefnulo. Sad se ograničio na dva kruga po školi -
jedan jutarnji, drugi u popodnevnim časovima.
Polako ali sigurno, Ebe je postajao debeo čovek. Tihi čovek. Usporeni čovek. Čovek
kotne više nije potrebno nastavničko društvo na večerinkama i skrnavljene knjige.
Čovek čija je ljubav prema jelu nadmašila sve ostale porive. A budući da sam ja bila ta
koja je pod-sticala njegov apetite, bila sam mu sve potrebnija. Podstrekivala sam
njegovu žudnju za hranom i povremeno za seksom, kako god sam zna-la i umela. I Ebe
je ponovo postao čovek sa kojim se moglo živeti.
Drugi put sam zatrudnela i beba je došla na svet. Devojčica. U njoj sam prepoznala fine
izbrušene crte lica, baš Ebeovim nalik. I fi-
Kupe za dame
157
ni dugi prsti bili su njegovi. A onda sam osmotrila njenu nagu nevi-nost i osetila kako se
teška, tamna senka nadnosi nad nama. Prisetila sam se one noći kada me je Ebe
probudio nespretnim trkeljisanjem, kad me dirao i mrmljao: ,,Devojčice moja, slatko
moje dete."
Tada sam spoznala strah. Strah koji mi je ranije bio nepoznat. Moja je beba bila
nedirnuta, sasvim čista. Baš onakva kako Ebe voli da žena bude. Postao mi je tada
imperath' da učinim sve kako bih ga sprečila da se vrati u predašnje stanje, da postane
onaj stari on. Jer, ako bih to dozvolila... Nisam smela ni da pomislim kakva bi nas sve
zla mogla pohoditi.
Ako sam ranije kuvala da bih preuzela kontrolu nad sopstvenim životom, sada sam
Ebea hranila da ga okujem, da ga sputam. Zamr-zela sam miris pržene hrane, mesa i
ribe. Ali sam spremala i sprema-la sve bogatije ručkove kojima on jednostavno nije bio u
stanju da odoli. I glad i požudu sam mu hranila. Meso mi je sa kostiju otpada-lo da bi se
našlo za njega, da on ima šta da vari. A kada bi se upi-tao zbog čega tako retko jedem
ono što spremam za njega, ja bih mu podišla: ,,Ti sad moraš da održiš tu gradu. Kad
čovek nabaci kilažu, a inače je visok i krupan kao ti, to mu daje izgled ličnosti sa autori-
tetom. Oseća se njegovo prisustvo. Ali kad bih se ja ugojila, izgleda-la bih kao tupavo
živinče."
Ebe bi se na tu opasku nasmejao i uzeo još malo garnirunga. A i moje bi lice osvojio
radostan osmeh. Dokle god on bude debeo, ne-će biti izliva adrenalina; neće biti svade i
konfrontacije. Sve je u na-šim životima bilo tiho, mirno, fino navodnjeno.
Kad dodaš vodu sumpornoj kiselini, kiselina prvo počne da pršti. Ubrzo, medutim, izgubi
snagu; izgubi moć da ugrize. Štos je u tome da znaš kada da je dodaš, i koliko.
158
Anita Nair
Kupe za dame
159
7,
Akila leže na leda. Oči su joj bile teške, a opet nije mogla da zaspi.
Margaret je sišla u Koimbatoreu. Pre nego što će sići, počešljala se i pritegla sari, pa
rekla: ,,Akila, ako postoji jedna vrlina koju sebi mogu da pripišem, onda je to potpuna
imunost na to šta će Ijudi misli-ti o meni. Zbog toga im se, prirodno, još manje dopadam.
Ljudi ne vo-le kada njihovo mišljenje o nekome ama baš ništa toj osobi ne znači. A kad
je još žena u pitanju... Sama pomisao da joj ne znači, ne može se prilwatiti. Ali, kao što
rekoh, mene nije briga. Ne kažem da bi i ti trebalo da razmišljaš kao ja. Ali otkrićeš da
će ti jednom, kad presta-neš da brineš o tome šta svet misli o tebi, život postati mnogo
lakši."
Kazala je još: ,,Samo vodi računa o tome da moraš, pre svega, na sebe da gledaš. Niko
drugi neće."
Akila se na to nasmejala nemajući šta da kaže. A šta bi i mogla da kaže ovoj ženi koja
joj se, kad sve sabere, možda i nije dopada-la? Ona ju je, u stvari. malko i plašila. Kako
bi neko mogao baš to-liko da zanemaruje šta drugi o njemu misle? Da li je stvarno tako
mi-slila ili je to samo fasada koja prekriva teskobu što je drugi vide kao neprilagodenu?
Akilu nenadano pohodi ideja: sve te žene, razmišljala je, sve te žene - Janaki, Šila, pa
čak i Margaret koja svoju samodovoljnost no-si kao oreol - sve one pokušavaju da svoj
život oboje nekakvim smi-slom tako što će pričati o njemu. A ja sam mislila kako sam ta
koja pokušava da utvrdi kakav moj život stvarno jeste. I one, eto, osećaju potrebu da
opravdaju svoje promašaje, baš kao i ja. I jedna drugoj motre životna tkanja tražeći onu
nit koja će na neki način ispreplesti njihove sudbine da bi se manje opterećivale
osećanjem krivice za ono što jesu, za ono što su postale.
Akila se okrenu u stranu i obmota glavu rukom. Metalni zid ku-pea je bio hladan na
dodir. Šta li ono Margaret reče?
Ljubav je bezbojna, nestalna tečnost. Ljubav pali i sagoreva. Lju-bav ne ostavlja traga -
ni dima ni pepela. Ljubav je otrov prerušen u duha vina. Kako se može ljubav u tako
nešto pretvoriti? Da li bi i ona, Akila, baš kao Margaret, bila preplavljena gorčinom da je
oda-brala brak sa čovekom koga je volela? Da li bi i ona tražila načina da poništi
njegovu ulogu u svom životu, jednoga dana kad se odlju-bi? Kako čovek uopšte zna da
više ne voli, da je ljubav prestala?
Margaret je o ljubavi pričala tako da se činilo kako ona ljubav vidi kao divlju zver koja je
napokon pripitomljena. Primireno je stvo-renje koje leži kraj njenih nogu, biće koje se
može po svqjoj volji, kad ti se ćefne, voditi u željenom pravcu. Ali, zar je to bilo ono što
ona želi od života? Ljubav kojom upravlja?
Akila okrenu glavu i osmotri ženu koja je spavala na ležaju pre-ko puta. Bila je to
Janaki, koja je - provevši veći deo života pretva-rajući se da je osećanje sigurnosti, u
stvari, ljubav - porinula u svo-je unutarnje biće grabeći poslednju šansu da voli i bude
istinski vo-Ijena. A i to devojče Šila... Čak je i ona dopuštala instiktima da vla-daju
njome, pre nego da čini ono što se od nje očekuje - da prati tre-zveni diktat primernog
vladanja.
A onda, prvi put u mnogo godina, Akila pomisli na Harija. Na radanje nečega što je bila
njena prva šansa...
Kada se zaposlila, pa tih prvih godina, sve sem tog posla, Akila je doživljavala kao
uzavrelu košnicu. Utehu i mir tražila je u rutini. Sve dok se držala uobičajenog reda i
predvidljivih stvari, znala je da još u izvesnoj meri kontroliše pravac kojim se kreću njeni
ovozemalj-ski dani.
160
Anita Nair
Kupe ia dame
161
Yozom u sedam i dvadeset ona bi svakoga jutra putovala u Ma-dras iz Ambatura, što
znači da je kuću napuštala tačno u sedam. Ne-što ju je oduševljavalo u tom jutarnjem
času. Bio je to čas mira i no-vog početka. I Sunce i Mesec su još gledali jedno drugo
preko svo-da, kao da ne žele da izgube ono drugo iz vida. Nežni povetarac ma-zio je
vrhove drveća, očinski nežno. Kućni pragovi su bili sveže po-čišćeni, blistale su linije
kolama.
U taj jutarnji sat, putevi i ulice su prazni. Akilini kompanjoni su bili dečak što raznosi
novine i prodavci mleka, čovek koji je proda-vao kerozin (on bi zastajao i pozdravljao je
živahnim: ,,Krišnoil!"), te prodavac kamene soli koji je svoj tovar nosio na glavi i obično
u pro-lazu, promrmljao ,,upu" dok bi mu ulice nestajale pod stopalima. A bio je stalno tu i
čovek sa peškirom oko struka, koji bi stajao kraj pumpe na uglu ulice nasapunjane
kose, dok bi njegova ženica besno pumpala vodu. Svi su oni znali Akilu iz videnja i imali
su za nju onaj kratak pogled prepoznavanja, osmeh, blago klimanje glavom ili i po-neku
reč. Znali su da ona nij'e od ranoranilaca koji izlaze napolje ju-tarnje gimnastike radi.
Znali su da j'e u istoj poziciji kao i oni: kada ne bi odlazila iz kuće rano ujutro, porodica
bi joj umrla od gladi. To je bilo zajedničko njima i njihovoj jutarnjoj poznanici.
,,Zašto mora.š tako rano da kreneš?", gundala je Padma kad bi je Akila probudila u cik
zore. Takva j'e bila Akila: kad bi se ona probu-dila u pet ujutro, insistirala je da i ostali
ustanu. Ili, ako i ne baš u pet sati, morali su da ustanu dovoljno rano da bi razdramili
glavu i bistri krenuli u novi dan. Smetalo joj je da izade iz kuće a da još vi-di san u
njihovim očima.
,,U vozu koji polazi u sedam i dvadeset nema gužve. Oni posle su prepuni i onda bih
morala da stojim sve do Centralne stanice", ob-jasnila je.
Tih prvih godina, putovanje vozom na posao i nazad bilo je deo rutine. Akili je dobro
znana bila svaka stanica, svaka znamen krajoli-ka, svaki nadvožnjak, svaka čuka kraj
koje su prolazili. Pre nego što će voz ubrzati prolazeći kroz Koratur, ona bi duboko
udahnula vazduh da nekako pretera ono mesto gde nozdrve ophrve težak miris iz fa-
bričkog pogona za pasterizaciju mleka. Na Centralnoj stanici u Ma-drasu prešla bi ulicu i
stala na autobusku stanicu kod Medicinskog ko-ledža. Tu bi uhvatila bus za
Nungambakam. Do osam i četrdeset pet bila bi za svojim stolom. Uvek na vreme.
Čak i kad su dečaci i Padma odrasli i otišli, Akila je ostala ver-na rutini. Imala je trideset
osam godina i nije poznavala drugog nači-na da osmisli dan.
Kasnije, kad je razmišljala o svemu što joj se dogodilo, nikako nije mogla da se seti
zbog čega je, prvi put za gotovo devetnaest go-dina, propustila i voz u sedam i
dvadeset i onaj u sedam i trideset pet. Otišla je do autobuske stanice i ugurala se u
prepuno vozilo. Ni-je bilo vremena da se čeka prevoz u kojem će biti više mesta. Mora-
la je da se gura i tako se u jednom času našla pripijena uz čeličnu šipku. Uhvatila se da
je ne bi dalje gurali i tako stajala tu trudeći se da joj ne smetaju tolika pripijena tela.
Malo je bilo žena u toj masi kože i mirisa. Grlo joj je stegao i sva čula osvojio miris
kreme za kosu i kokosovog ulja, sapuna ,,laj-fbaj" i duvana. Otkad je Apa umro, Akila
muške mirise nikada nije osetila iz takve blizine. Zatvorila je oči i duboko udahnula.
U prvi mah. kada je nadlanica nečije ruke okrznula njen zglob, bila je uverena da je u
pitanju slučajnost. Bilo je tu toliko Ijudi, au-tobus je bio u pokretu i svi su se truckali, pa
je sasvim normalno da se češu jedni o druge.
Akila je, medutim, ponovo osetila isti dodir. Ovoga je puta šaka, kao ohrabrena
prethodnim pokušajem, dozvolila sebi da se malko od-
162
Anita Nair
Kupe ia damc
163
mori na njenoj. Usisala je vazduh oštro, kao da će tako odagnati tog marodera. Saka se
podigla, valjda uplašena stisnutim mišićem i jasnom porukom miliona pora što vrište:
pusti me na miru ! Ali se šaka, već koji sekund kasnije, ponovo vratila.
Sari je Akila nosila kao i sve žene njene životne dobi; dva-tri san-timetra niže pupka.
Izmedu bluze i ivice sarija bilo je gotovo dvade-set santimetara izložene kože, ovlaš
prekrivene slojem sarija. I baš je tu, pod okriljem tkanja, ta šaka našla da se kocka i
igra.
Pet prstiju. Pomalo gruba koža. Uredno podrezani nokti, sem onog na malom prstu koji
je štrčao dva-tri santimetra, blago zaobljen, kao relikt divljaštva na kultivisanoj šaci.
Crtao je linije dok je ševrdao po koži. Akila je osećala kako je toplina obuzima... Ništa
tome slično ra-nije nije doživela. Kao da se klupko njene puti razmotava. A slatka zrnca
po utrobi skakuću. Prigušeni dah škripi. Telo tiho cveta.
Stajala je tako, željna, i osluškivala hiljade poruka koje je šaka slala njenim gotovo
umrtvljenim nervnim završecima: probudi se, pro-budi se...
Dve su se nedelje susretale šaka i Akila. Počela je na posao da ide autobusom svakog
jutra. Bez obzira na to gde bi stala, šaka bi je našla. U početku nežna. Potom zaneta
istraživanjem i, naposletku, zah-tevna; tako da vidi kako to izgleda kad se palac priljubi
uz dno kič-menog stuba. Kad se koščati luk prstiju migolji, prateći liniju struka. Pa još
kad onaj dugi nokat malog prsta krene da kruži, osmice po ko-ži da pravi... Ili, blagi
dodir kažiprsta dok pilotira oko pupka i onda požudno sklizne u njega...

Ponekad bi dopustila sebi da se osloni na telo koje je iza nje sta-jalo. Saka bi tada
napravila pauzu; počivala bi, mirna, utešna, i za nje-nim je prisustvom Akila počinjala da
čezne.
Po izlasku iz busa, ona bi sve te čulne doživljaje sa šakom osta-vljala po strani i ne bi
razmišljala o tome šta je upravo radila. Dobro
je znala da se ponaša kako nijedna žena koja do sebe drži nikada ne bi. Ali bilo je tu i
nagrade, vredelo je. Osećala se željenom. Osećala se kao neko ko je upravo utolio
glad. Osećala se Akila kao - žena.
Katkad bi joj se učinilo da bi volela da zna kome šaka pripada. A onda bi, istoga časa,
odagnala pomisao.
Jednoga jutra, dok je Akila sa lanca puštenih čula i potuljenog pogleda stajala, a šaka
volela njeno telo, autobus je naglo ukočio. Po-digla je pogled i ugledala čoveka koji ju je
posmatrao. Kondukter. Opazivši gadenje u njegovim očima, ponovo je spustila pogled.
On je video ruku koja vršlja i video je da ona tog što vršlja dočekuje sa do-brodošlicom.
Koja bi žena nekom strancu dozvolila takvu slobodu?
,,0vde ima jedno slobodno mesto. Zašto ne sednete?", upitao ju je kondukter pokazujući
na sedišta.
Akila se kao obradovala i pokušala da odglumi kako mu je veo-ma zahvalna što ju je
spasao iz ruku te napadne kreature.
Dok se pomerala ka praznom sedištu pokraj jedne žene, konduk-ter je rekao: ,,Zaista
nema potrebe da se stišćete sa svim tim muškar-cima kad ima sediśta rezendsanih za
žene. Pokušajte da uhvatite ne-ki raniji polazak. Nikad nema ovakve gužve."
Akila se pravila da ga ne čuje. Sela je i osetila kako joj žuta, vo-denkasta žuč poniženja
hrli ka ustima. 0, šta ja to radim? Kako sam mogla da dozvolim pohoti da ovlada
mnome? Kako sam zaboravila ko sam i šta sam?
Ponovo je putovala vozom u sedam i dvadeset. Budući da nije mogla da podnese samu
primisao na one dve nedelje kad ju je ludi-lo obuzelo, uzela je povlasticu za prvi razred i
najčešće putovala sa-ma. Bez drugih tela koja bi je izazivala i stavljala na iskušenje.
Uveče bi se vraćala vozom u sedamanaest i pedeset pet. Išao je do Arakonama,
železničkog čvora, nekih sat vremena vožnje od cen-tra Madrasa. Bio je to brzi voz, sa
samo nekoliko zaustavljanja i Iju-
164
Anita Nair
di su uglavnom njime voleli da putuju. Ali u vagonima prvog razre-da uvek bi se našlo
slobodnih mesta.
U početku Akila nije ni primećivala čoveka koji je uvek birao se-dište kraj prozora. Pošto
je voz polazio sa Centralne stanice, mogli su da odaberu gde će sesti. Ona bi sela kraj
prozora sa jedne strane, a on - preko puta nje. Ali, Akila nije obraćala pažnju, kako na
njega, tako ni na ostale. Sve čega je mogla da se seti bilo je lice onog kon-duktera. Kad
bi videla muškarca, poželela bi da pogne glavu i pokri-je nečim lice. Briga bi je oduzela:
može li i on da vidi kakvo sam ja, u stvari, pohotno stvorenje?
Jedne večeri je malo zakasnila i već se pomirila sa tim da će nje-no sedište biti zauzeto.
Rezervacija u prigradskim vozovima nije bilo. ali je postojalo prećutno razumevanje
medu putnicima - mesto bi po-znaniku čuvala knjiga ili čak maramica, što bi značilo da
je sedište zauzeto i da će onaj koji tu sedi stići svakoga časa. Akila je ugleda-la neki
časopis i maramicu na sedištu na kome je obično sedela. Okre-nuvši se da nade neko
drugo mesto, začula je glas: ,,Gospodo, ovo je mesto za vas."
Okrenula se iznenadeno. Čovek koji je sedeo do prozora osmeh-nuo se i pokazao
rukom na mesto preko puta. ,,Kad vas nisam video tamo gde obično sedite, pomislio
sam da mora da ćete malo zakasni-ti, pa sam stavio tu stvari da neko drugi ne
zauzme", objasnio je.
,,Hvala vam", uzvratila je Akila sedajući. ,,Nije trebalo", dodala je.
,,Znam da nije trebalo", rekao je on. ,,Ali već nedeljama vas gle-dam kako sedite na
istom tom mestu, pa sam pomislio da vam je, ve-rovatno, lepo tu. Sem toga, nije mi bilo
posebno teško da spustim ma-ramicu na sedište", nasmejao se.
Bio je mladi od nje. Mnogo mladi. Verovatno godište Akilinog brata Narsija. Ali bilo je
nekog poštenja u izrazu tog lica, čistote ko-ja je Narsiju nedostajala. Brat je ličio na
šakala; uzane oči, oštra fa-
Kupe za dame_
165
ca, uvek kao da nešto njuška iščekujući priliku da ućari, da ugrabi. Ovaj dečko je imao
otvoreno lice, širokih crta, i neku prijatnost koja pleni. Akila je uzdahnula sa olakšanjem.
Muškarci su bili ti kojih se plašila, ne dečaci.
,,Kako se zoveš?u, upitala ga je Akila glasom starije sestre.
,,Hari", rekao je on.
,,Samo tako - Hari? Ne Hari Prasad ili Hari Kumar?"
,,Da, baš tako, samo Hari", rekao je. ,,A ti?"
Nije bila načisto šta da mu kaže. Akila? Akilandesvari? Esvari?
,,Akila", rekla je zaključivši da će to zvučati najbliže onom ,,Aka". Tako je odredivala
granice njihovog odnosa i činila je to od-mah, toga časa. Aka. Starija sestra. Tako da me
tretiraš. Tako i ja, uostalom, samu sebe vidim. Ne želim da u meni vidiš ženu. Ako ti to
padne na pamet, biće kao da hoćeš da otvoriš tu Pandorinu kutiju u meni.
Postali su prijatelji. Prosta stvar. Instant-drugarstvo koje su dohra-njivali svakodnevnim
tridesetpetominutim sedenjem jedno naspram drugog. Uskoro su počeli i istim jutarnjim
vozom da putuju. Ona mu je pričala o sebi, a on je rečima crtao svoj život njoj.
Dvadeset osam godina. Radi kao tehnički crtač u železničkom pro-jektantskom birou. Iz
severne je Indije, iz malog grada u državi Madi-ja Pradeš, ali živi u Avadiju, gradiću
nedaleko od Ambatura, gotovo či-tav život. Otac mu ima prodavnicu slatkiša, a sestra
studira na Koledžu kraljice Marije. Tamilski govori isto tako dobro kao i hindu. Roditelji bi
voleli da se što pre oženi. Svakako malo insistiraju da konačno pro-nade mladu. Ali
njega sve to odbija. ,,Kako mogu da odlučim da se oženim nekom ženom samo na
osnovu gledanja?", upitao je Akilu.
Ona je slegla ramenima. ,,Tako je uvek bilo. Ima još jedna opci-ja - da se zaljubiš u
devojku, da je upoznaš i onda roditeljima kažeš za nju..."
166
Anita Nair
Hari je napravio grimasu. ,,Ako mi se to ikada dogodi, roditelji će naći sto dobrih razloga
zbog čega ona ne odgovara."
,,U tom slučaju, oženi se devojkom koju ti oni odaberu. Hiljade Ijudi to radi svakoga
dana i ipak im polazi za rukom da budu srećni zajedno."
I tako je Akilin dan konačno imao svetlu tačku. Harija. Svake ve-čeri bi stigli na stanicu
nekoliko minuta pre voza. On je uveo ritual za to vreme koje bi provodili zajedno. Hari i
ona bi odšetali do staničnog yegetarijanskog bifea na peronu i kupili porciju samose i
kafu u pla-stičnim čašama. Stajali su potom na peronu, jedno do drugoga, okruže-ni
Ijudima, i delili hranu začinjenu mentom i tamarindom. Hari je vo-leo da zamoči samosu
u sos. Akila je volela suvo. Grickali bi samose i srkutali kaficu. Začinjeno i toplo.
Pahuljasta korica i tečna molitvica. On bi joj pričao o kolegama, o tome kako ga frustrira
posao, o tetki koja itn dolazi u posete i stalno mu nameće bratanicu svoje pri-jateljice, o
filmu koji je gledao prethodne večeri... Skroz bi se zanela. I tako, kad bi stigli do njene
stanłce, nije joj se silazilo. Ali, eto ute-he: videće se ponovo sutradan. Sasvim dovoljno,
razmišljala je Akila. Polako je Hari postajao predmet svake njene misli. Pomislila bi na
njega čim se probudi. Zastala bi usred onoga čim se zabavila, do-setila neke njegove
blesave šale i nasmejala se. Reklamni plakat bi je podsetio na rečenicu koju je jednom
od njega čula. Posmatrala je maj-ku kako krcka zglobovima na prstima i setila se kako
je to ono što Hari radi čim se spusti u sedište kad udu u voz. Pogledom bi prele-tala
stranice časopisa i izraz lica nekog muškarca na slici bi prizvao Harija. Strančev osmeh
bi je podsetio na iskrice u njegovim očima dok se smeje...
Dan bi joj se smračio kada bi, doduše retko, on propustio voz, pa bi putovala sama.
Uveče bi obično bio na stanici pre nje. Kad bi ga ugledala, zapljusnula bi je neka
zlatasta toplina.
Kupe za dame
167
Govorila je sebi da se ponaša glupo. Bio je mnogo mladi od nje. A morala bi da ima na
umu i to da on u njoj, zacelo, vidi stariju se-stru i ništa više. Sestru sa kojom može da
provede lepe časove i ne brinući da će ona skočiti na njega i uzeti ga za sebe.

Jedne su večeri gotovo sva sedišta u kupeu bila prazna. Ćaskali su nekoliko minuta, a
onda je Hari zaćutao što je bilo potpuno neti-pično za njega.
,,Šta ti je?", upitala je Akila.
,,Ništa", rekao je.
,,Ne, znam da nešto nije u redu. Zar ne možeš da mi kažeš?"
,,Akila", rekao je, ,,moraš da prestaneš da mi se obraćaš kao da sam ti mladi brat."
,,Pa, jesi mladi od mene", rekla je.
,,To je istina. Ali to ne znači da sam zbog toga manje muškarac. Dokle ćemo ovako?"
„0 čemu pričaš?", upitala je Akila, a lepo je mogla da oslušne notu panike u vlastitom
glasu.
„0 tome kako bi trebalo da počneš da me gledaš kao muškarca koji je zainteresovan za
tebe i zaljubljen u tebe", rekao je Hari govo-reći tako tiho da niko sem nje ne može čuti.
Trebalo bi da je srećna. Nije li to ishodište svih njenih maštanja?
A čula je svoj rasrden glas: ,,Prestani, Hari. Ništa više nemoj da kažeš, sve ćeš
upropastiti."
,,Upropastiti - šta?", hteo je mladić da mu se odgovori.
,,Hari", rekla je Akila stišanim glasom, ,,zar ne shvataš šta si upravo rekao?" Krajičkom
oka, opazila je da se voz približava stani-ci. ,,Hajde lepo da zaboravimo ovaj razgovor."
,,Ja ne mogu da zaboravim", rekao je on i njoj dode da zaplače od tolikog crnila u
njegovom glasu.
168
Anita Nair
Akila je sišla s voza, a on ju je dozvao: ,,Samo razmisli o tome. To je sve što tražim."
Harijev glas odzvonio je peronom, svi su se okrenuli. Pravila se da ga ne čuje i brzo se
udaljila.
Idućeg jutra, kad je krenula na posao, čovek što prodaje kerozin je zastao i pogledao ka
njoj s one strane ulice. „1 jutros ćete na po-sao? Zar niste čuli vesti?"
,,Nisam čula - šta?", upitala je Akila, iznenada zapanjena tišinom koja je vladala
ulicama, neobičnora čak i za ovo doba dana.
,,Puraiči Talaivar je mrtav. Umro je jutros. Biće nevolje, pa bo-Ije gledajte da napravite
zalihe. Siguran sam da se ne sećate toga, ali kada je umro Ana Durai, grad je načisto
poludeo. Ovoga puta će bi-ti isto tako, ako ne i gore. Kupite sve što možete i brzo kući. I
ja moram da idem." Kerozinac je podigao ručke svojih kolica i produ-žio dalje.
Akila je stajala na putu ne znajući šta da čini. Kako jedan čovek koji nosi krzneno kapče
i tamne naočare za zatvorene prostorije u toj meri može da promeni kurs njenog života,
pomislila je. Puraiči Talai-var. Voda Revolucije. Premijer. On je umro, to je tako, ali ona
je mo-rala na posao. Morala je da vidi Harija. Morala je da mu kaže da ne bi trebalo u
njoj da vidi ženu; da je ona samo prijateljica i ništa više.
Mlekadžija se pojavio na biciklu. Yideo je Akilu kako hoda ka stanici i pozvao:
..Gospodo, nemojte danas na posao. Zaglavićete se u gradu. Hiljade Ijudi će nagrnuti u
grad do popodneva i biće nevolje."
I prodavac kamene soli morao je malo da dosoli. ,,Svi su znali da umire, ali nikome ni
na pamet nije padalo da će se to desiti, da će umreti. Sirotinja, kao mi što smo, izgubila
je jedinog zaštitnika. Ne-će majka više roditi čoveka kao što je bio on." Oči su mu se
ispuni-le suzama. Spustio je torbu punu soli i čučnuo. Zurio je u daljinu, kao da prikuplja
svu svoju tugu, i onda počeo da plače naglas. ,,Šta više
Kupe ia dame
169
od ovog života možemo imati? Talaivar je umro. Izgubili smo oca i čuvara."
Mlekadžija, mladić koji je na Politehničkom institutu studirao za inženjera za rashladnu
tehniku, pogledao je Akilu. Poruka je bila ja-sna: Ovo ćeš vidati ne samo ovog jutra, već
danima. Nagomilani bol koji će uskoro izmaći svakoj kontroli. Hoćeš li usred takve
provale da se zaglaviš? Idi kući. Zatvori vrata i čekaj da sve ovo prode.
Akila se vratila kući i usput kupila nešto dodatnih zaliha i povr-ća. Grupice muškaraca
su stajale na uličnim ćoškovima, neki od njih su imali u rukama neke šipke. Ko su svi ti
Ijudi? Odakle ti dodoše, pitala se. Odjednom, Akila pomisli na Harija. Da li bi on
rizikovao i ipak uhvatio voz? Da li se pita šta je sa njom? U ovakvim vremeni-ma,
zatomljena mržnja izbija na površinu. Sta ako masa u njemu pre-pozna čoveka sa
severa Indije? Hoće li mu promeniti lični opis i is-prebijati ga?
Milioni su oplakivali preminuloga. Bol se uskoro prelio u nasilje. Prodavnice su obijane i
pljačkane. Članovi opozicione partije su ustuk-nuli u strahu da bi gnev mase uskoro
mogao da se usmeri na njih. Nekoliko Ijudi izvršilo je samoubistvo ne mogavši da
podnese samu pomisao da Talaivara više nema.
Novine su bile pune izveštaja o nasilju i pljački. Na radiju su svi-rale pesme iz filmova u
kojima je igrao Talaivar, s tim što su ga sa-da zvali Makal Tilagam. Narodna ikona. Nije
Akila poštovala njega kao glumca ili političara, ali je taj bol tako duboko zakoračio u njen
život i ukrstio se sa osećanjima prema Hariju da više ni sama nije znala plače li za
počivšim ili za onim živim. Da li je Hari na sigur-nom? Da li je sve u redu? Akila se
brinula. Kako to da joj nikada ni-je palo na pamet da ga pita za adresu ili broj telefona
njegovog stri-ca koji je živeo vrata do Harija i držao prodavnicu tekstilne robe? Ka-ko će
pregurati ove dane dok ga ponovo ne vidi?
170
Anita Nair
Kupe ia dame
171
Godina se primicala kraju. Dani žalosti su prošli, napetost je po-pustila. Akila je želeia
da vidi Harija, da bude sa njim. Ništa joj dru-go nije bilo važno.
Nedelju dana posle Talaivarove smrti, život se vratio u kolosek i Akila je brže-bolje
obavila jutarnje poslove, namerna da na stanici bu-de što pre. Kad se voz pojavio,
pojurila je u vagon prvog razreda. Pre-traživala je pogledom i - eto njega. Ugledao ju je i
ustao, lica pretvo-renog u osmeh, i ona se jedva uzdržala da mu ne padne u zagrljaj.
Približala mu se polako. Srce joj je ubrzano tuklo, i sve što je želela da mu kaže zbilo se
u nekoliko beznačajnih reči koje je neka-ko prevalila preko jezika. Učinila je, stoga,
jedinu stvar koja joj je u tom času pala na pamet. Umesto da sedne preko puta njega
kao što je uvek činila, prišla je i zauzela sedište do njegovog.
,,Je l' to znači da si promenila mišljenje?", upitao je on.
Akila je jedva vidno klimnula glavom, još nevoljna da rečima is-kaže osećanja.
,.Pa, dobro. Kuda ćemo sada?". osetila je Harijev dah u ušnoj
Akila ga je pogledala. Nikada nije umela da odgovori na njego-va pitanja. Zaista nije
imala pojma kuda će, gde su se zaputili. Pogle-di su im se susreli i ostali prikovani jedan
za drugi. Sasvim dovolj-no, pomislila je. U njegovim očima videla je sve čemu se jedna
žena može nadati od muškarca. Sedeli su, tako, u tišini. Tela su im se bla-go dodirivala,
a misli preplitale, nemušte u vazduhu. Kao oblak svi-taca, nevidljivim nitima satkan.
Odnos se pomerio na drugi nivo. Njihove tišine bile su sada te-ške od neiskazanih
osećanja. Povremeni pogledi nosili su mnoga zna-čenja, a čak i kad bi im se jedva
dotakle ruke, suknuli bi plamenovi. Iskrice su sevale, pržeći poslednje presne komadiće
razuma: dodirm me, zagrli me, vol: me...
Svake večeri navraćao bi do njene kancelarije i onda bi zajedno išli Ulicom Sterling.
Dozvolila mu je da je drži za ruku. Jedne veče-ri, Hari ju je obgrlio rukom oko struka dok
su koračali. Osetila je ka-ko njegovo telo prianja uz nju. I taj omamljujući pritisak prstiju
na koži. Poželela je da se okrene licem ka njemu i da se priljubi uz nje-ga, da samo
njega bude svesna, a da sve ostalo prepusti izmaglici oko-liša. Kad su skrenuli za jedan
ćošak, na njih nalete policajac na bici-klu. Zaustavio se i sumnjičavo ih osmotrio.
Podigao je kažiprst i pri-zvao Harija. ,,Ko ti je to?", upitao ga je.
Čak i u toj tmini, Akila je videla kako Harijeva adamova jabuči-ca odskače. ,,Moja žena",
rekao je.
Policajac je zurio u nju. Yidela je kako mu pogled zastaje na cr-noj brojanici i zlatnom
lancu koji je imala na sebi. Moglo je to da prode kao tali. Dugo joj je on bio prigodna
zaštita; premda to nije tradicionalni tali, Ijudi bi mahom digli ruke od nagadanja da li je
uda-ta ili nije.
,,Žena ti je?"
Akila je dobro čula nevericu u policajčevom glasu. Yidela je po-rugu u njegovim očima.
Zašto Hari nije prosto rekao da mu je stari-ja sestra, tetka, komšinica...
,,Dobro...", rekao je policajac, ,,ako ste već muž i žena, onda bi to što radite trebalo da
radite kad ste sami kod kuće, a ne na ulici kraj tolikih Ijudi."
Narednih nekoliko dana pokušavali su da se zadovolje time da zbijeni sede jedno do
drugog u šinobusu. Ali uskoro su Hari i Akila počeli da traže mesta gde će biti zajedno
bez nadzora zakona, bez sve-ta pred kojim će morati da se skanjeraju.
Kao i mnogi drugi parovi madraski, i oni su se okrenuli plaži i mračnim parkovima. Sred
večernjih seni, nadglasani talasima, na pe-ščanoj Ijuljašci, sputani odećom, postali su
ljubavnici. Za razliku od
172
Anita Nair
one prijateljske faze, ovo je bila jedna neudobna veza pod velom ta-
rne.
Ljubavi se Akila prepustila sasvim prirodno. Kada bi se okrenuo ka njoj, a ona osetila
kako žudnja izbija iz svake njegove pore, nje-no je telo bilo tu da mu pruži zadovoljstvo i
ushit. Harijev zanos ju je uverio da je njeno telo, mada je ona starija, i dalje čvrsto i
mlado, da mu pruža potpuni užitak.
U početku je to bilo dovoljno. Lagane predigre, onda žurni uspo-ni ka sedmom nebu. Ali
uskoro su želeli više i teško su se rastajali na povratku kućama, uvek sa osećanjem da
je nešto ostalo nedovršeno. I to nezadovoljstvo, što je nanosom tamnog purpura bojilo
ukradene su-tone, činilo ih je još mahnitijim kad bi se sreli narednog jutra.
Akila bi ponekad poželela da mogu da odu nekud i provedu noć zajedno. Htela je da
zaspi u njegovom naručju, da prvo što će osetiti kad se probudi, bude njegov neobrijan
obraz. Toliko stvari o njemu ni-je znala. Spava li radije na desnom ili na levom boku?
Pere li zube pre ili posle tuširanja? Koliko kašičica šećera stavlja u kafu? Čita li novine
od poslednje strane, ili kreće od naslovne? Uhvati li ga san čim legne, ili mu se primiče
lagano, dok duša okleva da napusti javu?
Planirali su da se uzmu jednoga dana, ali je Hari rekao da će mo-rati da sačekaju dok
se njegova mlada sestra ne uda. Ostalo joj je bi-lo još svega nekoliko meseci do mature
i oni su joj već spremali mi-raz. Akila je imala razumevanja. Znala je da bi se, na sam
nagove-štaj nekakvog skandala, miraz istopio. A ipak...
,Jesi li siguran? Jesi li siguran?", vikala bi Akila, a onda bi za-boravila sve kad njegove
usne i ruke krenu da smiruju neumorne de-mone.
Nedelju dana pre Harijevog dvadeset devetog rodendana, sedeli su u nekom tihom
ćošku, u parku kraj Marinine plaže. Sunce je već sko-ro bilo zašlo; duvao je povetarac,
podizao Akilin sari...
Kupe za dame
173
Pre nego što će postati telesno bliski, njihovi su razgovori tekli bez predaha. Ona bi
govorila sve što joj je na pameti. Sada je pak re-či oprezno birala. Yodila je računa da
ne kaže nešto bezveze, da ga ne izgubi zbog koještarije.
U više je navrata Akila pokušavala da mu kaže koliko joj znači, koliko joj je ta ljubav
važna. Hari ju je, medutim, gledao i gledao, kao da ništa ne shvata. Ljudi se zaljubljuju,
venčavaju, žive zajedno. Njegova je ljubav bila jedno jednostavno, nimalo komplikovano
ose-ćanje koje ne traži ni objašnjenja ni suvišnog rezonovanja. Akila je bila ta koja je
vazda htela da secira emociju, da stigne do konačnih
zaključaka.
,,Ti mnogo razmišljaš", rekao je Hari posmatrajući horizont. Mo-gao je lepo da oseti
kako Akilu obuzima tuga. Ona nije znala zbog čega se tako oseća. Trebalo je. zar ne,
da bude srećna... Ali osećala je kako je ljubav pritiska, ta teška ljubav.
,,Nisi me pitala šta bih za rodendan", rekao je lako se osmehmwši.
,,Šta hoćeš za rodendan?"
Prstom joj je prešao preko lakta i rekao: ,,Znam šta hoću, ali mi-slim da mi ti to nećeš
dati."
,,Nemoj da me čačkaš. Šta hoćeš?"
,,Voleo bih da te vidim golu."
Kao da ju je pesnica opalila u grudi. Odjednom je postala svesna razlike u godinama.
Ovo je dečak govorio. Muškarac ne bi tako...
,,Hoćeš da provedemo vikend zajedno? Ima jedna lepa plaža na putu za
Mahabalipuram. Možemo tamo da odemo u petak uveče i da se vratimo u nedelju
popodne", rekao je. ,,To je sve što od tebe že-lim za rodendan."
Ona nije odgovorila, pa se njegov ton promenio. Začula se i mol-bena nota. ,,Akila,
molim te." Kad je videla da njegove oči zaranjaju u njene, predala se. Kao i uvek. Tako
je teška ta ljubav bila.
174
Anita Nair
Dva dana kasnije, Akila je rekla Ami da će vikend provesti sa kolegama s posla. ,,Idemo
u Misore", kazala je ne mogavši a da ne pomisli kako je, u stvari, lako lagati.
,,Nije mi jasno zbog čega želiš nekud da odeš sa svim tim stran-cima", rekla je Ama.
,,Možda bi prvo braću trebalo da pitaš za do-zvolu."
,,Ama, ja sam im starija sestra. Zašto bih morala da od njih tra-žim dozvolu za vikend sa
kolegama?"
,,Jesi ti starija, ali si žensko, a oni su muške glave u ovoj kući", rekla je Ama i ne trudeći
se da prikrije neslaganje.
,,Ma ovo je smešno. Neću njih da pitam za dozvolu da otputu-jem. Bolje onda da ne
idem", kazala je Akila i izašla iz sobe.
Narednog jutra, ćutala je kao zalivena i Ama je kapitulirala. Aki-la je znala da će tako
biti. ,,Ako si siguma oko tih Ijudi, je li, sa ko-jima putuješ, računam da valjda neće biti
problema. Ali, budi mi opre-zna. Neudata si žena, znaš, a Ijudima je vrlo malo potrebno
da sabe-ru dva i dva i dodu do toga da je rezultat pet."
Akila je htela da kaže: Ama, zaljubljena sam u tog dečka. On je tu negde, godište našeg
Narsija, ali me stvarno voli. Voli me, Ama. Sećaš li se kako je bilo sa tobom i Apom?
Tako je i sa nama, Ama. Sa njim idem. Idemo na plažu. Odabrao'je noć kada će mesec
biti pun i zlatan i rekao da ćemo moći da sedimo kraj mora i kupamo se na mesečini. On
je romantičan, Ama, kao što je i Apa bio. Cini me srećnom, a niko me tako dugo nije
usrećio. Već sam zaboravila šta to znači biti žena, a zahvaljujući njemu opet se osećam
ženom. Ospo-ravaš li mi pravo na ovu ljubav, Ama? Hoćeš li mi zabraniti ovu Iju-bav?
Ali kako je Akila to mogla da joj kaže? Ama nikada ne bi shva-tila. U njenom svetu,
muškarci su uzimali mlade žene. A žene nika-da ne bi muškarcima stavljale telo na
raspolaganje pre nego što bi nji-
Kupe ia dame
175
hova zajednica bila osveštana brakom. Nikada i nikuda nisu išle sa muškarcima koji im
nisu muževi. Zene nisu znale šta je to želja.
Mesec je sijao za njih. Za Akilu i Harija. Pun i zlatan, talasast; toplo, srebrnasto oivičen.
Sedeli su na plaži i Akila je razmišljala: Ovo mora da je nasrećniji trenutak u mom
životu.
Nešto kasnije, hodali su jedno kraj drugoga. Čula je zveckanje ča-ša i muški smeh. ,,Ja
bih nešto popio. Ne smeta ti?", upitao je Hari.
Ne smeta, zavrtela je glavom odrečno. Pa danas svi mladići piju. Akila je to znala. Sem
toga, plašila se da bi Hari ako ga zamoli da ne pije, pomislio kako se ona vraća maniru
starije sestre.
U tajnosti sobe koju su iznajmili, Akila se osećala nekako čudno. Šta ću ja ovde? Zašto
radim ovakve stvari? U glavi, stalno ista misao: Šta ću ovde? Hari je stajao na terasi i
pušio cigaretu. Akila je isklju-čila svetlo i pustila da je mesečina vodi kroz izmaglicu
svesti. Obuče-na se uvukla u krevet. Kad je Hari seo kraj nje, osetila je alkohol. To ju je
uzbudilo, taj čudan miris; trnci su joj minuli niz leda.
,,E, ovo nije pošteno", rekao je. ,,Gde je moj rodendanski po-klon?"
,,Na šta... misliš?", trupnula je Akila.
,,Znaš ti na šta mislim", rekao je Hari. Sedeo je i čekao svetlu-cavih očiju dok se ona
polako skidala.
Te noći su prvi put stvarno vodili ljubav. Onako kako to rade od-rasli Ijudi, a ne sva ona
dirkanja i prevrtanja na šta se, sve u svemu, svodilo dotadašnje njihovo vodenje ljubavi.
Prvo je bolelo, a onda se bol pretvorio u zadovoljstvo.
Akila se narednog jutra probudila pre njega. Sunčevi zraci su po-hrlili u sobu kupajući im
lica. Gledala je njihova tela, udove ispreple-tene ispod čaršava, odeću pobacanu po
podu... Njegovo je lice bilo ta-ko mlado, neobeleženo godinama. Pod jasnim dnevnim
svetlom ogle-dalo ne laže. Akila je lepo videla beleg godina oko svojih očiju. Bo-
/76
Anita Nair
rice koje su svedočile koliko je stara. Shvatila je šta bi njih dvoje bi-li: mlad muškarac i
starija žena. Kako vreme bude prolazilo, stvari će stajati sve gore.
Tada je prizvala sva ona dobacivanja koja su sinoć plutala u va-zduhu. One komentare
koji su samo čekali povetarac da dune i nane-se ih u njene uši.
,,Ma mora da mu je starija sestra."
,,Ne budi luda. Zar Ijudi dovode sestre na ovakva mesta?"
,,To je jedna starija žena koja se umorila od muža i, eto, potra-žila pastuva da joj ispuni
dan."
„1 više nego dan, rekao bih."
Akila se slomila. Te reči su bolele kad su bile izrečene. a sada su je bolele čak i više.
Setila se policajca na biciklu. Svih onih čud-nih pogleda dok bi sedeli u restoranima,
bioskopima, u vozu. Oni su, u stvari, bili jedna anomalija, Hari i Akila, i ništa to ne može
da pro-meni.
Zar je to ono što želim, pitala se Akila. Ovaj neprestani bol? Stal-ni strah da ću ostariti
pre njega i da će me on ostaviti? Da će jed-noga dana zažaliti što me je uopšte sreo,
što je prez.ro svoju porodi-cu da bi bio sa mnom, što se z.a mene vezao kad je lepo
mogao da nade neku mladu, prikladniju? To uporno breme nepodnošljive Ijuba-vi
uništiće sve i ostaviti Akilu bez ičega, čak i bez samopoštovanja.
Posmatrala ga je usnulog, videla da više voli da spava na desnom boku. Ležao je
sklupčan uz njeno telo. Gledala je kako se budi. Nije joj promakao tren kad su mu se oči
otvorile; onda se okrenuo na le-da i protegao. Posmatrala ga je dok je prao zube, videla
da prvo bri-je levi, pa desni obraz. Prvo se istuširao, zatim popio kafu koju je za-sladio
sa dve kašičice šećera. A kad je novine uzeo, prvo je pročitao sportske strane. Celoga
dana Akila je posmatrala Harija. Uveče, sva-ki put kad bi vodili ljubav, on bi zaspao kao
beba. Istoga momenta.
Kupe ia dame
177
U vozu, dok su hitali nazad, Akila ga je uzela za ruke i rekla: ,,Hari, vreme je da se
oprostimo. Nikada te više neću videti."
Yidela je da je šokiran. ,,Zašto? Šta to pričaš? Akila, šta nije u redu? Gde sam
pogrešio?"
,,NIšta nije u redu, Hari", rekla je. ,,Svih ovih dana pokušavam da ubedim sebe kako
nije važno, kako ljubavlju možemo da premo-stimo sve te godine koje nas dele. Ali,
mislim da ja ne mogu. Svaki put kad vidim da nas neko posmatra, tu je to pitanje: šta li
ovaj tra-ži sa starijom ženom? To mi, Hari, mnogo smeta. Smeta mi što ni-smo jedno za
drugo. Ja sam starija i izgledam starija, i ne mogu da živim sa pomišlju da ćeš jednoga
dana zažaliti što si ostao sa mnom, da ćeš se, možda, okrenuti i otići, a ja ostati bez
igde ikoga - i bez tebe i bez svoje porodice."
,,Jesi li završila?", upitao je Hari. Akila je videla da je Ijut. I po-vreden, i uznemiren. Ali
ona je bila starija i na njoj je bilo da poki-da veze.
,,Da", rekla je. ,,Završila sam i nikada te više neću videti. Nemoj, molim te, da me zoveš
u kancelariju ili da me tražiš. Nećeš mi osta-viti drugu mogućnost nego da odem iz ovog
grada. Yolim te, Hari. Možda nikada drugoga neću zavoleti, ali ovako je sudeno.
,,Zar ni jednu šansu nećeš da mi daš?", molećivo ju je pogledao. Ali ona se okrenula i
pošla ka vratima kupea.
Te noći je Katarini napisala pismo. Jedno vreme su se dopisiva-le redovno. Akila joj je
tajila za Harija. Sada joj je napisala sve o toj ljubavi, o tuzi koja joj pritiska grudi. Pišući
Katarini, pokušavala je da objasni zbog čega je sve to što učinila. Hoće li Katarina imati
raz-umevanja, pitala se Akila, hoće li odobriti njene postupke? Da li bi i ona isto
postupila?
Narednog jutra, bila je svesna da čak ni Katarini ne može da is-priča sve o ljubavi sa
Harijem. Pocepala je pismo, pozvala kolegini-
178
Anita Nair
Kupe i.a dame
179
cu, rekla kako joj je majka bolesna i kako će morati da uzme dve ne-delje odmora. Ami
je rekla da joj je ostalo nešto odmora od prošle godine, pa će ostati kod kuće. Naredne
dve nedelje ponovo je proži-vljavala svaki trenutak proveden sa Harijem, a onda se
vratila na po-sao. Kuću bi sada napuštala ranije, łwatala voz u šest i pedeset pet, a
kasnije se i vraćala. Staze im se više nikada nisu ukrstile,
Ponekad bi Akila ugledala nešto kao odblesak nje,govog obraza ili obris njegove glave
dok bi promicala kroz gomilu. Srce bi potrčalo: Hari, Hari. Ali nikada to nije bio on; a i da
je bio, pravila bi se da ga nije videla.
Akila se sklupčala i povukla kolena ka grudima. Odjednom se osetila napuštenom i
samom. Je li pogrešila što se odrekla Harija? Ili je to bio ispravan potez? Šta joj je reklo
da stane? I kako da otrese ove mrve kajanja što joj se još lepe za kožu?
Moida ću, ako dozvolim sebi, i ja jednoga dana naći svoju sre-ću. Onu divlju toplotu,
čarobno zadovoljstvo, unutrašnji mir. Možda ću shvatiti da sve ove godine nisu prošle
uialud i da će mi ono što dolazi doneti više dobwga no što sam slutila. Možda i nije
prekasno. razmišljala je Akila. Ono što je izgubila može biti nenadoknadivo, ali život je
tu da, ko zna, iscedi iz sebe još jedan preokret. Kao što se dogodilo sa Janaki. I sa
Margaret, na neki pomalo izvitoperen način.
A novi se preokret već brusio, samo što to Akila nije mogla zna-ti u tom času...
Pet godina je prošlo kako je Ama umrla. Tada, kad je majka oti-šla, Akilin život je
ponovo skliznuo sa koloseka. A šta sad? Kako ću sada, sama?
Posle duge porodične diskusije, odlučeno je da Akila na poslu za-traži premeštaj u Triši
gde je živeo Narsi, ili pak u Bangalor gde je bila Padma. Narajan se često selio zbog
posla i sa njim se nije mo-gla skućiti.
Šef Akilinog sektora uspeo je da joj sredi premeštaj u Bangalor i tako su njene
ambaturske godine stigle do svoga kraja. ,,Moraće da pro-de neko vreme pre nego što
ti obezbede stan. Ali kad učine to, biće ti lepo tamo. Yideo sam stanove i mogu ti reći da
su prilično prostrani. Eto ti jedne od prednosti kad si vladin službenik: uvek ti je na
raspola-ganju pristojan stanu, rekao je šef dajući joj instrukcije oko premeštaja.
,,Sestra mi živi u Bangaloru. Živeću kod nje dok mi ne dodele stan. Stoga, neće biti
nikakvih problema. Mnogo vam hvala, gospodi-ne", rekla je razmišljajući o zadovoljstvu
koje čovek oseća kad zasni-va sopstveno domaćinstvo.
Sada je još bilo preostalo da se popakuje nešto njenih stvari i da se Narajanu preda
ključ. Kuća nije bila njihovo vlasništvo i jedino što je valjalo učiniti, bilo je da se Narajanu
i Narsiju razdeli nekoliko kuć-nih predmeta koji su im pripadali.
Akila je krenula od kuhinje. Malo je toga imalo da se razdeli. Padma je tokom svojih
čestih poseta kući odnosila maltene sve ono što valja. Kad bi videle šta im je ostalo da
podele, Narsijeva i Nara-janova supruga samo će gundati - pomislila je Akila. Ali šta je
ona tu mogla? U donjoj fioci zelenog kredenca našla je nekoliko praznih tegli, noževe
izlomljenih sečiva, kutiju zardalih eksera i ogromno klup-ko lana. Ona uze klupko i dobro
ga razgleda. Mislila je da je otišlo u dubre; ali evo ga tu kao relikt prošlosti, podsetnik na
vremena pro-hujala. Razmotala je klupko i pokušala da ga prekine; nije se dalo i to joj
izmami osmeh. Nit je još bila živa. Da je baci, ili bi valjalo sa-čiwati je - pitala se. A onda
ju je stavila u kutiju u koju je izdvaja-la svoje stvari. Biće, pre ili kasnije, od koristi.
180
Anita Nair
Tog popodneva je očistila metalni plakar u sobi. Dobro se sećala dana kad je unesen u
kuću. Ama je dugo, dugo žudela za njim jer su sve kuće u komšiluku imale baš takav,
metalni plakar. Svaki čas bi ba-cala pogled na onaj drveni kredenac u kuhinji i
govorila: ,,Ne mora baš da bude 'Godrejev', i jevtiniji će poslužiti. Ovako nam sva odeća
poprima taj karakterističan miris, a insekti vam jedu papire... Pa, ako bismo nabavili lep
metalni plakar, ne bi nam stvari propadale..."
Apa je nekako pronašao prodavnicu nameštaja koja će mu proda-ti metalni plakar na
mesečne rate, bez depozita. Tražili su da se šest meseci plati unapred, a onda je
mogao robu da nosi kući i da u na-rednih osamnaest meseci plaća rate.
Kad je plakar stigao, svi su imali nešto posebno dragoceno što su želeli da u njega
smeste. Ama ih je, naravno, sve rasterala praveći se da je Ijuta. ,,Nije ovo mesto za
skladištenje svakojakih budalaština. Tu ćemo držati samo ono što nam je stvarno
važno. Kao, recimo, moje svilene sarije i Apine košulje. Razumete?"
Apa je tako dobio pregradu samo za svoje stvari gde će - kako je objavio - držati važne
papire. Kad je umro, pregrada je pripala Akili.
Akila je izvadila svoje službene papire, a ispod njih je bila mala smeda koverta sa pet
novogodišnjih čestitki. Dugo ih je razgledala: da ih zadrži ili da ih baci? Zašto li ih je
uopšte ovoliko dugo čuvala?
Otvorila je jednu čestitku. Bio je tu Harijev potpis. Hari i - ni-šta drugo. Svake godine
poslao bi joj čestitku da je podseti kako i da-Ije postoji. On. Ali Akila nikada nije forsirala
tu misao. Što je goto-vo - gotovo je.
U poslednjoj je zapisao broj telefona i adresu. Nikad nisam kod kuće, pisao je. Akila je
bila na iskušenju da ga pozove, ali je odole-la. Život joj je sada ušao u kolotečinu koju
nije želela da narušava. Pet godina nije malo. A jaz koji ih deli se nije mogao mogao
premo-stiti. Možda bi se, i da pokušaju, samo proširio.
Kupe ia dame
181
Akila je cepala čestitke. Spaliće ih, rešila je. A onda je stala; ni-je mogla sasvim da ga
se odrekne. Uzela je maleni adresar koji je ku-pila da bi na jednom mestu imala
zapisana imena i adrese kolega sa posla. Tu je brižljivo zapisala i Harijevu adresu i broj
telefona. Eto njemu mesta u mom životu, rekla je sebi. Ime u mnoštvu drugih ime-na. I
iznenada, Akila je pomislila na Sarasu Mami i Jaju.
Kasnije, iste večeri, otišla je do kuće Sarase Mami. Trebalo je davno ovo da učinim,
govorila je sebi idući ulicom. Nisam smela da napustim Sarasu Mami i njenu decu. Ama
bi se Ijutila, ali morala sam da odem do njih, da un kaiem da se ništa nije promenilo...
Zastala je ispred kuće Sarase Mami. Iznad tih vrata uvek se svi-jao venac od veštačkog
mangovog lišća. Sada su bila gola i zatvore-na. Beli kolam oslikan na pragu je bio
izbrisan. Sta se dogodilo Sa-rasi Mami? Znači li ovo da je zasvagda raskrstila sa
predašnjim živo-tom? Kroz jedan od otvorenih prozora, Akila je ugledala plavkasti od-
sjaj TV ekrana. Buljila je, tako, iznenadena. A onda je pozvonila, i eto još jedne
neobičnosti; zvona tu nikada nije bilo - vrata su vazda bila otvorena.
Nepoznati muškarac je otvorio vrata. ,,Da?"
Akila je odjednom osetila kako joj znoj izbija po čelu. Da nije to, slučajno, jedan od
Jajinih tipova?
,,Sarasa Mami...". počela je. .,Da li je tu Sarasa Mami?"
Čovek ju je na trenutak pogledao kao da pokušava da odgonetne s kim ima čast. Onda
je uzdahnuo. ,,Nema ovde žene po imenu Sa-rasa Mami. Ima četiri godine kako smo se
doselili. Bilo je tada već nekih šest meseci prazno. Ylasnik nije mogao da nade valjanog
sta-nara. A i mi smo ubrzo iwideli zbog čega. Došao sam ovde kad sam dobio premeštaj
na poslu i ništa nisam znao o istorijatu ove kuće."
,,Znate li šta im se dogodilo?", upitala je Akila ne znajući prosto šta bi drugo rekla.
/52
Anita Nair
Čovek je uzdahnuo. ,,Ne... Neko je rekao mojoj ženi da su izba-čeni iz kuće i da su otišli
u...", tu napravi pauzu, ,,...Kodambakam."
Akila je savila glavu, postidena. Shvatila je šta znači ta pauza. Kakve veze ti imaš sa
porodicom koja se preselila u kvart poznat po prostituciji? To je ta pauza kazivala...
,,A kako ste ih vi upoznali?", upitao je čovek ne mogavši da pri-krije znatiželju. Izraz lica
je govorio: Izgledate, ipak, kao iz fine ku-će i čudno bi bilo da imate bilo kakve veze sa
porodicom rdave re-putacije.
Akila ga je pogledala u oči smišljajući šta će reći. Kada bi rekla da su njena i porodica
Sarase Mami nekada bili, maltene, jedno - šta li bi čovek pomislio? A onda je to
osećanje nekako izbilo na površi-nu: ,,Bili su nam porodični prijatelji", da bi, najednom,
izgubila hra-brost i dodala: ,,Ali ih nismo videli godinama i godinama."
,,Da, to sve objašnjava. Ne znate, znači, šta im se dogodilo. Ne znate da je kćerka
postala... znate...", izustio je čovek, a nikako pre-ko usana da prevali reč ,,prostitutka".
Akila se okrenula, htela da pode. Zašto H sam toliko čekala? Za-što dosad nisam
pńkupila hrabrosti da dodem? A i da jesam, šta bih pa uradila?
Noć pre nego što će napustiti kuću, Akila je ležala budna. Kući se, vala, nikada neće
yratiti. Da li se baš ovako oseća mlada pred ven-čanje? Ili žena u visokoj trudnoći kad
joj prve kontrakcije zgrče utro-bu? Strah. Uzbudenje. Manično lelujanje od totalne
utrnulosti misli do eksplozije prenadraženih nervnih završetaka.
Moj će se život promeniti iauvek. Moj iivot više nikada neće bi-ti isti, zapevala je nečujno
Akila kao da izgovara ,,Devi mantru". Da je ta inkantacija čuva. Da je zaštiti. Blagoslovi.
Obnovi.
Kupe ia dame
183
Stan je bio baš po meri porodice. Za muža, ženu i dvoje dece. U skladu sa vladinom
šemom.
Razmišljala je Akila o svim silnim naporima vlade da stavi šapu na gradsko stanovništvo
i to je zasmeja. Prvo su tu sve one slatke fo-re da se potpomogne planiranje porodice.
Poruke izlepljene preko zad-njeg dela kamiona, kontejnera za dubre, na autobusima,
crveni trougao sa jednom jedinom porukom koja blista veselo, ospokqjavajuće: ,,Nas
dvqje i naših dvoje - mala porodica, srećna porodica". A onda i pro-blem porodiljskog
odsustva. Žene zaposlene u vladinoj službi su ima-le pravo na porodiljsko samo za dva
deteta. Pa ti stanovi... A ipak, sta-nje je bilo bolje nego do pre neku godinu kada su na
silu vukli mu-škarce svih uzrasta u centre za planiranje porodice i na njima izvodili
yazektomiju protiv njihove volje. Kao nagradu ili kompenzaciju za to što su
onesposobljeni da doprinesu dolasku na svet novih beba, dobi-jali su - tako je čula - po
jednu plastičnu kofu i pedeset rupija.
U dnevnoj sobi njene kuće lepo su mogli da se smeste trosed, dve fotelje i stočić. I, ako
biste baš insistirali, omanji sto za ručava-nje, da se zbije uza zid. Bila je to soba gde je
porodica mogla da pro-vodi zajedničke časove, gleda televiziju i prima goste. Iz dnevne
se ulazilo u dve spavaće sobe sa otvorenim plakarima i ogromnim pro-zorima. Bile su
povezane vratima. Kuhinja, duga i uzana, išla je ce-lom širinom kuće. a nalazila se iza
dnevne sobe. Pa onda veranda, de-lom u rešetkama, u zadnjem delu stana. Uz jedan
kraj verande nala-zilo se kupatilo i WC. Mali komad zemlje okruživao je stan sa tri
strane. Nalik sijamskim blizancima u kuku spojenim, dva identična stana delio je noseći
zid koji je išao celom dužinom kuće. Na spratu iznad bila su dva ista takva stana, ali -
budući da oni nisu imali ba-štu - podrazumevalo se da im pripada velika terasa.
Možda je sa ekonomskog stanovišta, imalo smisla da se podignu takvi blokovi za
stanovanje. Ili je, možebiti, vlada došla do zaključka
184
Anita Nair
da bi dajući mladem službeniku zasebnu kuću postigla kontraefekat, odnosno da bi
dotični ili dotična, umislio da se popeo na viši stepe-nik društvene lestvice od onoga na
kojem realno jeste. Ili su - opet ili - mislili da je na nacionalnu integraciju blagotvorno
delovala sva-kodnevna činjenica da Ijudi dele zid i kuhinjske mirise.
U suštini, Akili to nije bilo naročito važno. Radovala ju je sama mogućnost da ima svoj
krov nad glavom. Njen je život konačno po-čeo da poprima autentične, prave obrise. A
onda je došla Padma i re-kla: ,,MaIo je staromodno. I - sasvim obično. Jesi li videla
kuhinju? Pazi, nisam očekivala da sudopera bude od nerdajućeg čelika, ali baš ovako...
A i ove pločice - ništa... Ni mozaika nema."
Akila je oćutala. Nema veze šta Padma govori. Njoj se stančić dopadao. A onda je
sestra dodala: ,,Ali, nema sumnje da ima izvesnog šarma. Za nas je savršen."
Šta znači to ,,ia nas", htela je Akila da pita. Nije li weme da me ostavite na miru, svoj
život da iivim?
,,Vidim da će nam lepo biti ovde. Mogu da vodim devojčice do škole i nazad.
Prodavnice su odmah tu, iza ugla, a i komšiluk mi iz-gleda fin."
Akila ju je gledala zaprepašćeno. Mislila je da bi Padma volela da se vrati svojoj kući.
Sa njom je živela poslednjih devet meseci dok joj nisu dodelili stan, i to nije bio lak
period. Često bi morala da pod-seća samu sebe: ta žena koja joj je testerisala nerve
bila je njena se-stra. Njena krv i meso. I morala je da oprosti Padmi što se postavši
supruga i majka, pretvorila u tako tesko, neosetljivo stvorenje. A ona je sada, eto,
predlagala da žive zajedno.
Akila je razmišljala o ostacima zubne paste na lavabou, o dlaka-ma zaostalim na kadi, o
mrsnim otiscima koji će prstići Padmine kćer-ke ostaviti na njenim besprekorno belim
zidovima i dragim časopisi-ma, o igračkama na koje će se na sve strane saplitati, o
krevetu koji
Kupe za dame
185
nikada neće biti namešten, o pozajmljivanju njenih sarija čak i bez onog da-li-bih-mogla-
molim-te, o stalnom gruvanju sa TV-a, o mirisi-ma, galami, neredu, sudaranju po kući... I
naposletku, ispustila uzdah koji joj se u guši zaglavio.
,,Hoće li se to dopasti Murtiju? Verovatno će ga uvrediti sama pomisao na to da živi pod
mojim krovom", rekla je Akila trudeći se da ne paniči. Murti, Padmin muž, ni trunke
samopoštovanja nije u se-bi imao. Akila je, medutim, bila toliko očajna da se hvatala
makar i za nevidljivu slamku.
„0, neće nam to nimalo smetati. Kad dobije unapredenje, putova-će po jugu. Dan u
Madrasu, dva dana u Hajderabadu, pa iduće nede-Ije u Hubliju... A ja, pravo da ti
kažem, ne bih volela da sam stalno sama sa devojčicama. I zašto bismo vodile dva
domaćinstva kad mo-žemo lepo zajedno da živimo? Sem toga, kako možeš da živiš
sama?"
Padma je bila tako rešena i Akili je u času bilo jasno da ona uve-liko planira gde će šta
staviti. Materijal za zavese je verovatno već izabrala...
,,Ali", počela je Akila. Tada je Padma izvukla poslednji adut iz rukava, kartu za koju je
znala da će odagnati svaki mogući sestrin pri-govor: ,,Mislim da ne mogu sama, Aka."
Akila je želela da progovori. Da dozvoli toj silnoj želji koja je ovladavala njome da do
kraja prevagne, da se pretoči u reči i da Pad-mi kaže da bi volela da živi sama. Ali ništa
nije rekla. Povukla se u ćutanje.
Da, bila je to ta neprijatna tišina što bi često pala na njih iskre-ći srebrnastom srčom
koja je pretila da nekoga povredi. Ogrebe, po-seče. Akila bi gotovo uvek žalila kad
netrpeljivost ispliva na površi-nu. Krivica je bila njena koliko i Padmina. Morala je
onomad da na-de smelosti i da progovori. A ona je sestri dozvolila da joj ude u ku-ću. I
ostao je taj crvić koji bi se vazda vrpoljio podno njenih nogu,
186
Anita Nair
lepio se povremeno za kožu i sisajući ispuštao jedva čujne, iscrplju-juće zvuke: Bilo bi
drugačije da živiš sama. Ovakve stvari ne bi mo-rale da se dogadaju.
Na dnevni red došlo je i - jaje. Tada je možda Padma počela da plete svilene niti kojima
će izvesti preteće brljotine na goblenu Akili-nog ugleda.
Čitavih devet meseci, Akila je morala da zaboravi zadovoljstvo ko-je joj je pružalo
uživanje u jajetu. Naposletku, živela je kod Padrne i nije želela da dopusti sebi slobodu
koja bi uznemirila njenu sestru. Ali sada je bila u stanu koji je trebalo da bude nešto kao
njen stan. I od-lučila je da se vrati svakodnevnom užitku i redovno jede jaja.
,,Šta je, za boga miloga, ovo ovde?", uzdigao se Padmin glasić kad je ugledala Akilu sa
Katarininom posudom za jaja.
,,A na šta ti liči?", promrmljala je Akila, ne odolevši ironiji.
,,Znam ja šta je to. Htela sam, u stvari, da kažem - šta će posu-da za jaje u ovoj kući, u
braminskom domaćinstvu?", insistirala je Padma.
,,Pa, u ovom braminskom domaćinstvu neko jede jaja."
,,Ko?", upitala je Padma, a onda joj se. odjednom, donja usna oklembesila. ,,Nećeš mi
reći da ti jedeš jaja?!"
Akila se držala kao da je prečula sestrino pitanje.
,,Kako možeš? Kako se ne stidiš?", počela je Padma, iritirana Aki-linim ćutanjem.
,,A čega da se stidim? To je, na kraju krajeva, samo jaje."
,,Kako možeš?", istrajavala je Padma. ,,Mi smo bramini. Ne bi trebalo to... To je protiv
propisa naše kaste."
,,Šta je bilo onda kada je doktor rekao da bi tvoja deca, zdravlja radi, trebalo malo da
pojačaju ishranu, pa si im ti davala jaje umuće-no sa mlekom? Je l' to bilo svetogrde?",
rekla je Akila dozvolivši se-bi da se upusti u raspravu.
Kupe za dame
187
,,To je bilo iz zdravstvenih razloga. Ali ti jedeš jaja zato što ti se svida njihov ukus. Je l' ti
palo na pamet šta bi Ama rekla da je sa-znala?"
,,Ama je znala. 1 ništa nije rekla."
,,Jadna Ama. Mora da joj je odvratno bilo. Ali je sigurno bila u strahu od tvog oštrog
jezika, pa se nije usudila da te zaustavi." Pad-mine reči su se zarile u Akilinu utrobu. Zar
iato Ama nikada ni reč nije rekla? Nije valjda dotle bilo došlo da me se rodena majka
pla-ši? Jesam li se ja to pretvorila u nekakvo čudovište poganog jeiika i okamanjenog
lica?
Akila se, ne videći ništa pred očima, okrenu ka Padmi. Pogledaj me, htela je da poviče.
Ja sam ti starija sestra. Ona koja je izdrža-vala tebe i celu našu porodicu. Je l' shvataš ti
šta govoriš? Mislila sam da me ii ljubavi tako uvažavaš i poštuješ. I šta sad? Kažeš mi
da je to bilo iz - straha?
Ali sve što je Akila mogla da vidi, bio je blesak pobede na se-strinom licu. Padma je
znala da ju je povredila na najgori mogući na-čin. Yeliki oblak gneva zamagli Akiline oči i
ona procedi: ,,0vo je moja kuća i, ako želim da jedem jaja ili se šetkam naokolo gola, ta-
ko ću i uraditi. Ako se nekome ne svida, može slobodno da ode."
Čula je kako Padma nešto mrmori i znala je da je ovoga puta po-stigla pun pogodak.
Tokom naredne četiri godine, Akila je nekako uspevala da pregu-ra mnoge slične
papazjanije. Padma se sprijateljila sa ženama iz kom-šiluka. Kao i ona, većina njih bile
su domaćice i često su se sastajale po kućama. Jedna od prvih stvari koje je Padma
uradila bilo je da tim ženama ispriča kako je Akila, kao žena, jedna totalno vezana
vreća.
Prva komšinica, vrata do vrata, supruga gospodina Darmape, že-na širokog lica što
blista posebnim ponosom dok vascelom svetu go-vori kako je njen suprug, inače
izvanredno efikasan na svom radnom
188
Anita Nair
mestu, od iste koristi kao obično bepče kad se vrati kući, objavila je: ,,0n ni šolju čaja ne
može sebi da skuva. 0 najmanjoj sitnici moram da vodim računa. Kad postavim sto, on
neće sam da sipa. I to mo-ram ja."
Padma uzvrati neartikulisanim zvukom odobravanja. Akila je bila u spavaćoj sobi i ba.ś
je nešto načuljila uši. Lepo se zabavljajući, če-kala je da čuje šta će Padma reći o
Murtijevim postupcima. I onda je čula, svojim ušima: ,,Aka je ista takva. Tako je
pametna u vezi sa svim što se tiče posla, a kod kuće...", tu je napravila pauzu, „... pa.
moglo bi se reći da je moja Madavi, kojoj je sedma godina, bolja do-maćica od nje. Sve
ja moram za svoju sestru... I da joj kuvam, i da joj peglam, čak i da zašivam dugmiće na
njenim bluzama.!"
Šta se to dogodi ženama koje se udaju za šporet? Zašto ne mo-gu da podnesu samu
pomisao da postoje žene sposobne da izadu u susret i poslovima u spoljnom svetu i
kućnim dužnostima? Akila je huktala, gadilo joj se.
U početku je tešila sebe pomišlju da joj Padma možda zavidi za-to što je ona kadra da
ode iz kuće, da bude napolju. Možebiti da je i ona, Padma, čeznula za širim
horizontima, finansijskom nezavisno-šću koju je Akila osvojila. Ali, ona će uskoro shvatiti
da su Padmina osećanja prema njoj toliko složena da više jednostavno nije znala ka-ko
da ih dešifruje i s njima izade na kraj. Padma je morala Akilu da prikaže nesavršenom
da bi potpunom učinila samu sebe.
Bilo je to jednog popodneva. Akila je ležala u spavaćoj sobi, sa ćebetom navučenim do
brade. Imala je grip. Čula je neko mrmljanj'e u dnevnoj sobi. Padma je bila okupila
grupicu od pet braminskih že-na. Tako su se smenjivale - jednog utorka kod jedne,
drugog utorka kod druge - i vežbale pevanje. Toga popodneva, red je došao na Pad-mu
da ugosti raspevanu ekipu. Akila j'e čula nepoznati glas: ,,Hoće li nam se i tvoja sestra
pridružiti?"
Kupe za dame
189
,,Ne budi luda. Bolesna je. Kako može?", uzvratio je drugi glas.
,,0na ionako ne voli sve ovo. Drugačija je ona." Sada je Akila prepoznala glas. Padmin.
,,Kako misliš - drugačija je?", upitao je onaj prvi glas. Akila je osetila izvesnu bliskosti sa
tom nepoznatom ženom.
,,Nije ona kao mi. Nju ne zanimaju stvari koje nama ili bilo ko-joj normalnoj osobi čine
zadovoljstvo. Ona voli da je ostaviš na mi-ru. I može biti vrlo neugodna ukoliko neko
pokuša da je izvuče iz njene školjke. Nemam nameru da je pitam da nam se pridruži.
Bata-lite, dakle, tu ideju." Padmin glas nosio je intonaciju koja je trebalo da sugeriše svu
bedu koju trpi prepuštena ćudima neosetljive starije sestre.
,,Ali zar ona ne veruje u Boga?", upitao je neki nepoverljivi glas. ,,Pa ovo su religijske
pesme, na kraju krajeva. Pesme što slave Kri-šnu."
,,Ne znam da li veruje. Ponekad pomislim da ona uopšte nema nikakvog dodira sa
verom. Neće, recimo, da uključi lampu u molitve-noj sobici ili da ode do hrama, da
prisustvuje bilo kom od bramin-skih rituala. Kad ima menstruaciju, ne prestaje sa
zalivanjem cveća. Ako joj tu nešto prigovorim, čini mi se da bi mi glavu odgrizla."
,,Zašto onda živiš sa njom? Zašto se ne preseliš i ne ostaviš je?", rekao je prvi glas.
Padma je tu uzdahnula: ,.Volela bih da uradim to. Ali ona je mo-ja starija sestra, a i
usedelica je. Ako je mi napustimo, biće sasvim sama."
,,Ali postoji granica tolerancije."
„1 moj muž isto kaže. Ipak, nije važno koliko se rdavo ona po-naša. Ja svoju dužnost
znam. Tome nas i vera uči", mučenici nalik zborila je Padma i niko u toj ulozi od nje
ubedljiviji ne bi mogao bi-ti.
190
Anita Nair
Do večeri će te žene, znala je Akila, dalje raspredati priču. 0 to-me kako Padma, jadna
Padma, sve to podnosi i izdržava. 0 Akilinoj ekscentričnosti. 0 njenom bezbožništvu. 0
tome koliko je srećna što ima sestru Padmu koja je još spremna da živi sa njom i da joj
iz da-na u dan sve prinosi i odnosi...
Akila je tolerisala invaziju na njen prostor, na njenu intimu. A ta je irwazija poprimala
različite oblike. Najgori je bio onaj noćni kada bi kod kuće bio i Padmin muž Murti. Dve
devojčice, Priju i Madavi, poslali bi u Akilinu sobu da sa njom dele krevet. Kada bi se
svetla pogasila - jer devojčice nisu mogle da spavaju čak i uz najtanji zra-čić svetla u
sobi, a san im je bio potreban da sutradan ne bi drema-le na časovima - prigušeni zvuci
uvukli bi se kroz tanušni prolaz iz-medu vrata od spavaće sobe i patosa.
Stenjkanje. Nežni uzdah. Šušketanje odeće. Grozničavo uzbudenje. A ponekad i šaptaj:
,,Šššš... Čuće nas..."
Akila bi se okrenula ka prozoru i navukla ćebe preko ušiju. Tih noći se osećala kao
bogalj čeznući za Harijem. Je li pogrešila što ga je pustila? Gde li je on sada bio? Ako
se ponovo sretnu... da li su se njegova osećanja promenila? Hari, Hari - zaplakala bi...
E, da nisam bila takva kukavica.
A sa tom žudnjom stigla bi i ozlojedenost. Nešto zlobno što ti-nja u telu i izliva se u
linijice oko usana.
Ne bi se, mectutim, moglo reći da je zavidela Padmi na sreći ko-jom je njen život
prividno sijao. Nije njoj Akila ni na čemu zavide-la. Ni na tome što se s nekim miluje; ni
što je nečija ruka steže oko struka; ni što ima muške grudi na koje će spustiti glavu; ni
što joj je utroba cvetala; ni što joj je mleko plavilo dojke; nije joj zavidela ni na kmečanju
njene dečice, ni na smehu; ni na tome što ima muža ko-ga čeka da se vrati s posla; ni
na svim onim njihovim zajedničkim trenucima...
Kupe ia dame
191
Ono što ju je činilo ozlojectenom bilo je, u stvari, to što je bače-na usred tog kovitlaca
promene, tu gde su se horizonti širili dok je njen život morao da se nastavi takav kakav
je, smiren, dosadan, use-delički, rutiniran. Nema uspona. Nema padova. Samo to
beskrajno pu-tovanje, od danas do sutra.
Voz uz škripu zastade. Glasovi nahrupiše sa svih strana. Čudni zvuci bez ikakvog
smisla. Akila otvori oči. Za časak, nije znala gde se nalazi. Uhvati je panika. A onda se
seti svega i osmeh joj lagano osvoji lice. Okrenu se na stomak i izdiže na laktove.
Kako je to čudno, pomisli. Svi peroni liče jedan na drugi. Česme, iz slavina najčešće
curi voda. Putnici sa oklembešenim licima i gro-zničavim očima. Gomile prtljaga.
Zauzete klupe. Nosači. Oni što pro-daju kafu i čaj, keks i fensi magazine. Kante za
otpatke pune dubre-ta. Opušci. Zgužvane plastične čaše. Papirići od čokolade. Kora od
ba-nane. Ružičaste i zelene plastične kese uhvaćene nepokretom šina, uz-muvane
vetrom, naduvene od železnog mirovanja. Nekada beli, a sa-da srebrnasto-zeleni
kočevi što ograduju stanični prostor.
,,PALAKAD". Akila ugleda ime stanice. Planinski prolaz koji je svetu otvarao vrata
Zapadnog Gata. Bio je to važan železnički čvor i nema sumnje da će voz duže stajati.
Okrenu glavu i baci pogled na ostale putnice. Sve su spavale sem Prabe Devi koja je
baš silazila sa ležaja. ,,Dobro jutro", reče ona. ,,Je-si li dobro spavala?"
Akila klimnu glavom i sede. ,,Uzeću čaja. Hoćeš i ti?" A onda pokazujući na Janaki,
upita: ,,Da je budimo? Ona silazi u Ernakula-rau. A i ova devojčica. Izgleda mi da tvrdo
spavaju."
/92
Anita Nair
,,Ima još vremena. Probudićemo ih, neka spavaju još malo. Ho-ćeš da doručkuješ?
Ovde ćemo stajati neko vreme. Da uzmemo toplu i svežu hranu."
,,Kako da doručkujem sad? Nisam oprala zube", Akila zavrte gla-vom.
,,Pa šta? Hoćeš ceo dan da gladuješ? Plakni, more, malo usta i puna kapa", reče Praba
Devi nestrpljivo.
Umile su se, isprale usta, počešljale se i namestile sarije a onda krenule da kupe
doručak. ,,Šta ćeš ti?", upita Akila.
,,Ja ću jedan apam sa kormom od povrća i banana-uštipak. Sve ostalo i sama umem da
spremim, a sem toga, kakva je vajda da ideš na neko novo mesto ako radiš sve ono što
radiš kod kuće? Mogla si onda kod kuće i da ostaneš", reče Praba Devi pružajući ruku
kroz pro-zor u nastojanju da privuče pažnju jednog od prodavaca.
Akila razmisli sekund. ,,U redu, i ja ću to isto", reče.
,,Tako je već bolje", reče Praba Devi uz osmeh.
Beli, paperjasti apam je stigao umotan u list banane, a sve je to bilo pokriveno
novinskim listom. ,,Uh, al' volim miris hrane umotane u list banane", reče Praba Devi
duboko udahnuvši. ,,A ti?"
Yolim li i ja? 0 tome Akila nikada nije razmišljala. Pomirisala je jelo i rekla: ,,A-ha, i ja
volim. Ali nisam to, istinu govoreći, do sada znala. Kako je čudno to što neko mora da
nam kaže šta nam se svi-da a šta ne."
,,Nema tu ničeg čudnog. Uglavnom smo svi takvi."
,,Teśko mi je da poverujem da i za tebe to važi", reče Akila. ,,De-luješ mi potpuno
sigurna u to ko si, šta hoćeš, šta voliš, a šta ti se ne dopada."
Praba Devi proguta ogroman zalogaj i reče zamišljeno: ,,Tako ti ja, je li, izgledam?"
Kupe ia dame
193
,,Ti si jedna od najpouzdanijih i najzadovoljnijih osoba koje sam ikada srela", reče Akila
oprezno stavljajući parčence apama u usta.
,,Eto - nije bilo strašno, šta kažeš?", zadirkivala ju je Praba De-vi.
,,Znaš šta?", reče Praba Devi kad su završile sa jelom i oprale ru-ke. ,,Nekada sam bila
vrlo slična tebi. Tiha, stidljiva i u strahu kad valja probati nešto novo. A onda sam
jednoga dana otkrila da mi se ne svidaju osobe kakva sam i sama postala. I, promenila
sam se.
,,Samo tako?", upita Akila u neverici.
,,Nije to, naravno, bilo samo tako. Postojao je uzrok, i postojala je posledica. Kao što
uvek biva. Sem u mom slučaju - ja sam bila i uzrok i posledica."
8. Plovidba je počela
Posle kratke popodnevne dremke - septembar je bio - nedelju da-na posle njenog
četrdesetog rodendana, Prabi Devi je palo na pamet da je zaboravila zvuk sopstvenog
glasa. Kako li ivučim? Je l' mi glas piskav, ili grub? Dubok, ili visok? Struji H nalik vetru,
ili se obruša-va poput cigala? Otvorila je usta i izgovorila svoje ime: Pra-baa-de-vi. Zvuk
je bio pomalo kao blejanje, više kao mjaukanje. To je, da-kle, moj glas - pomislila je.
Nešto izmedu razjarene ovce i pridavlje-ne mačke.
Praba Devi je ustala iz kreveta, onog sa federima i madracom, pre-krivenog satenom, i
isključila erkondišn. Rasklonila je teške zavese od kojih je soba ličila na matericu, gde
za spoljni svet ulaza nema, i otvo-rila francuske prozore. Zablistao je terasasti travnjak,
okupan suncem i vlažan. Praba Devi je išetala na travu. Malene oštrice golicale su joj
prste. Podigla je oči ka večernjem suncu i razmakla usne pokušavaju-
194
Anita Nair
ći ponovo da izgovori svoje ime. Ovoga joj se puta duh života preda-šnjeg izmigoljio iz
usta. I osetila je kako se, mic po mic, život budi u njoj. Gde sam bila sve ovo vreme,
pitala se, prvo tiho, prožeta drhta-jem, a onda besno. Sta li sam sve ovo vreme radila'!
Kad je Praba Devi došla na ovaj svet, njen otac je uzdahnuo. Na-dao se da će biti
dečak. Planirao je da otvori i petu zlatarsku radnju u gradu. Madras je bio dovoljno veliki
da se naćte posla za pet rad-nji. I da je Praba Devi kojim slučajem rodena kao dečak,
on bi sve tako lepo sredio. Pet zlatara, pet momaka, svi srećni. Sad je tu ideju o
otvaranju pete radnje morao da stavi ad akta.
Majka Prabe Devi je, s druge strane, bila zadovoljna što je rodi-la kćerku. ,,Sad imam
kome da ostavim recepte. Imam nekoga ko će mi čuvati nakit, ko će želeti da bude kao
ja i reći: u kući moje maj-ke, tako smo radili..."
Otac Prabe Devi je gledao u novorodenče, pa u ženu, i - bez oso-bite naklonosti -
mrmljao: ,,Da nije možda ova beba, sem što mi je upropastila poslovne planove, od
tebe nasledila i pamet? Ako mene pitaš, imati kćerku je jedna gadna smetnja."
Majka Prabe Devi je uzdisala. Budalasto je bilo s nj'ene strane što je pred mužem
otkrila svoju dušu. On je dao telo. Po njoj se videlo da je othranila četvoricu halavih
sinova, a sada je tu i mleko za ovo novo dete. Za njenu kćerku. Majka Prabe Devi je
raskopčavala dug-mad na bluzi i privijala bebu na grudi. A onda bi opazila umirujući
odsjaj njegovog oka, dovoljan znak da se supružnikovo loše raspolo-ženje osipa:
,,Imamo četiri sina. Neće nam jedna kćerka škoditi. Sem toga, kad stasa za udaju,
možemo za prijatelje odabrati familiju koja će nam doprineti na poslovnom planu", čula
je muža kako naglas raz-mišlja.
Kupe ia dame
195
On ju je pogledao nežno i osmehnuo se. Sve je izgledalo bolje kad se sagleda u
izvesnoj perspektivi. Otac je pomazio bebu po obra-zu, blago dodirnuo oblinu ženinih
dojki i izašao iz sobe sasvim zado-voljan svojim životom.
Praba Devi je rasla. Njena se majka potrudila da kćerka ima mal-tene savršeno
detinjswo. Kupovala joj je skupe lutke iz Singapura, pla-vokose, očiju zatvorenih kad ih
položite na leda. Prepravljala joj sta-re sarije koje bi Praba Devi navlačila i igrala se
učiteljice. Nabavila joj je i dečiju kuhinjicu da se igra domaćice i mame. Ponekad bi joj
se majka pridružila u tim igrama praveći se da je kao starija sestra dok je njena kći
istrajno pokušavala da ostavi utisak odrasle osobe. Ova kćerka mi je - razmišljala je
majka Prabe Devi - donela više za-dovoljstva nego sva četiri sina zajedno. Razmišljala
je, ali nije o to-me goYorila. Davno je još otkrila da ženu sa mišljenjem i staYom tre-tiraju
kao neki loš miris. Nešto što bi valjalo provetriti i oterati. Za-to je i tu misao progutala,
kao i sve misli koje su je ikada pohodile.
Kad je Praba Devi imala petnaest godina, otac ju je prebacio iz privatne škole u
samostan. Opatice su bile stroge, prave askete. A to je njen otac i očekivao. ,,0patice će
je fino paziti. Sem toga, na na-ma je da joj nademo dobru priliku, pa bi morala pristojno
da savlada engleski i da izgleda, onako, pomalo u modi", rekao je svojoj supru-zi koja je
mislila da bi devqjčica trebalo da napusti śkolovanje sada kad je završila osnovnu školu.
Jednom je Praba Devi zamolila majku da je pusti na jutarnju predstavu u obližnjem
bioskopu. Išla bi sa drugaricom. Majka je ner-vozno zavrtela glavom: ,,Mislim da se to
tvom ocu nimalo ne bi do-palo."
Ali na devojčino iznenadenje, otac je rekao da ide. ,,Samo bez skitanja po gradu. Ništa
poslastičarnica! Može svake subote pre pod-ne da izade na dva sata. Današnji momci
više vole devojke koje ume-
796
Anita Nair
ju da se snadu u društvu, da vode konverzaciju. Obratiti pažnju: re-kao sam 'umeju da
se snadu u društvu', a ne tamo da očijukaju i aši-kuju. Jasno?"
Sve u svemu, Praba Devi je postala upravo onakva žena kakvom ju je majka zamišljala
kad je rodena. Majčina replika.
Šare na maramicama vezla je tako fino da je golo oko jedva mo-glo da ih vidi. Same
senke i obrisi. Yanilice su joj bile lagane i me-ke. Ali domaćica je pravi test polagala na
pravljenju pite. I tu je Pra-ba Devi služila za primer: slatko, prozračno, sa blagim
ukusom man-ga... Pekla je pitu u kamenoj posudi koju je i njena mati koristila u tu
svrhu. Kamen je drhtureo od strasne slutnje kad bi Praba Devi pra-vila pitu. A ona bi se
odazivala punim, željnim glasom kad god bi je pozvali da zapeva obrednu pesmicu.
Hodala je kratkim, lakim koraci-ma, glava joj je uvek bila pognuta, skrušeno, ženski.
Koža joj je ostala svetla, nežna, bez mrlja, čak i u onom dobu kad su sve njene
vršnjakinje trpele bubuljice. Praba Devi je znala da na tome može da zahvali svojoj
savršenoj pedanciji i uzdržanosti. Iz-begavala je čokoladu - koju, u stvari, uopšte nije
volela. Svake dve nedelje bi stavljala masku na lice. Samlevene mahunarke, kora
pomo-randže i prah sandalovine smešani sa kiselom gruševinom. Kad bi sprala smesu
sa lica, premazala bi kožu šniticom limete. Oko usana. Po obrazima. Preko nosa i čela,
a onda i po vratu. Baš kako ju je majka naučila.
Imala je Praba Devi osamnaest leta kada se otac jedne večeri, sav sijajući, vratio kući.
Našao je svojoj kćeri muža. Obradovali su se i braća i snajke Prabe Devi. Imati u kući
neudatu mladu sestru, makar ona bila i tako nečujna i lepo vaspitana, ipak je bila briga.
Zašto li je otac toliko dugo čekao da pronade zeta, oni nisu mogli da razume-ju. Ali nije
bio dužan nikome da objašnjava. I tako je svima impono-valo što će se Praba Devi udati
za Jagdeša, sina jedinca, baštinika
Kupe za dame
197
uspešnog trgovca dijamantima. Sem toga, sada su mogli da prošire po-nudu dijamanata
u svoje četiri zlatarske radnje.
Samo je majku Prabe Devi rastužila vest. A trebalo je da se ra-duje, znala je to. Jagdeš
je bio naočit i pametan, iz familije sa pedi-greom. Njena kćerka ima sreće što će se
udati u tako finu kuću. Sem toga, Praba Devi će se preseliti u Bangalor koji je odatle na
svega ne-koliko stotina kilometara, a ne u neko daleko mesto poput Delhija ili Bombaja.
Ali, kad Praba Devi ode od kuće, neće majka imati čime da se bavi. Vaspitavanje kćeri
zahtevalo je sve njeno vreme. Kad imaš kćer-ku, majka si stalno. Sa sinovima je
drugačije. Njihove potrebe vazda su ih vukle na razne strane. Od majke do oca, od
roditelja do žena, a sve zbog zadovoljavanja vlastitih interesa. A kćerkina vernost bila je
neprestana i nije se dala poljuljati, sve dok je dete pod majčinim krovom. Majka se već
osećala napuštenom. Uskoro će nastati prazni-na koju ništa na ovome svetu ne može
ispuniti. A opet, majka Prabe Devi je u tom smislu, ipak, bila van serije: druge žene
mahom nisu prosto mogle dočekati da se kurtališu svojih kćerki. ,,A šta bi ti hte-la? Da
je kraj sebe celog života zadržiš? Jesi li, mołim te, ikad čula takvo svetogrde? Uvek si
bila čudna", rekle bi sestre i prijateljice maj-ci Prabe Devi kada bi ona pokušala da im
objasni svoja osećanja. I tako je mati plakala u samoći brišući oči maramicom koju je
speci-jalno za nju izvezla kći. I svi su mislili da su to suze radosnice.
Usne je Praba Devi iscrtala svetloružičastim ružem, spretno do-davši nekoliko tamnijih
tačaka. Bindi je prilepila nasred čela, tačno dva santimetra iznad tačke u kojoj se obrve
susreću. Stavila je svoje teške zlatne minduše, unazad gurnula pramen kose koji je već
bio na svom mestu i prebacila kraj sarija preko glave, tako da joj uokviri li-ce. Bacila je
pogled na svoj novi zlatni sat. Bilo je pola šest ujutro. Svi u kući još su spavali. Njen
muž se okrenuo u stranu i navukao
198
Anita Nair
Kupe za dame
199
čaršav do brade. Coknuo je usnama i pljuvačka mu se slila niz obraz. Adamova
jabučica odskočila u grlu. Prabu Devi zapljusnu talas ose-ćanja - ljubav, strah, nada,
očekivanja... Još ni jedan dan nije prošao kako je bila u braku... I onda je čekala.
Tokom narednih godina, to i jeste bilo sve što je Praba Devi či-nila. Čekala. Da se
Jagdeš vrati kući. Da se bebe rode. Da prohoda-ju, da progovore... Čekala je da se
nešto dogodi dok joj je život pro-ticao u izmaglici beznačajnih dana.
Bilo je i zalutalih trenutaka koji su uspevali da se izmigolj'e iz m0čvare ništavila i nekako
ostanu zalepljeni za zidove njenog sećanja. Paučina nestajuće sreće; radost koja bi
Prabu Devi obuzela noseći jed-nu jedinu misao, šaptavu, ali bodru: Kako sam srećna
što sam ja -ja!
Nekoliko meseci pošto se udala, dogodio se smrtni slučaj u Jag-dešoYoj familiji.
Odlučeno je da njegovi roditelji prisustvuju sahrani, dok je mladi par ostao kod kuće.
,,Sluge će se za sve pobrinuti. Ti ih samo drži na oku", rekla je Jagdešova mati
predajući Prabi Devi sre-brni privezak sa ključevima filigranske izrade.
Praba Devi je pričvrstila privezak na sari, uz donji stomak, tako da joj se češkao uz bok,
kroz slojeve sarija, kao breme odgovornosti, ali i blistav simbol moći.
Jagdešova majka se osmehnula. Prizor joj je imponovao. ,,Samo pazi. Nikome ne veruj
i gledaj da Jagdeš uredno obeduje", rekla je. Svekrvine oproštajne reči udoše Prabi
Devi na jedno i izadoše na dru-go uvo, da bi pronašle put do baštenskog bazenčeta i
bućnule u vo-du, uz nežno ,,plop".
Praba Devi je onda skinula privezak i stavila ga pažljivo na naj-višu pregradu toaletnog
stočića. Onda se zaputila u kuhinju da prove-ri šta rade sluge. Oni su upravo
preuredivali kuhinjske police. Praba Devi je zatvorila za sobom vrata i odšetala do
baštenskog bazenčeta
gde su cvetali Ijiljani, zlatna ribica plivala i stanovalo nekoliko žaba, sve u večnoj vlazi i
blagodeti. Digla je sari ponad kolena i zakorači-la u vodu. Voda se pomerila, pljusnula,
uhvatila zamah i zaždila ka kamenju naslaganom uz jednu stranu bazena, tamo gde je
skrveni mo-tor ćutao. Samo okreneš prekidač i motorče počne da bruji, a vodo-pad
poteče. Ali Prabu Devi nije zanimalo ništa sem zadovoljstva ko-je joj je pružala voda;
promicala joj je izmedu prstiju i svijala se oko nje, nemarna, razuzdana. Tabane su
milovali nežni listovi Ijiljana, a i zlatno ripče došlo je da vidi kakvo je to meso, da gricne
uljeza što iznenada banu u njegovo kraljevstvo.
Praba Devi se osmehnula. Pa zakikotala. Kao da se, pomislila je, sav ovaj život zaverio
da je zabavi. Kosa se zavijorila na povetarcu i u padu zagolicala nozdrvu. Ljiljani su joj
nevidljivim prstima milova-li kolena, dok se riba, već sasvim opuštena u prisustvu
neznane go-šće, meškoljila na njenim nožnim prstima. Praba Devi je podigla lice ka
nebu i zasmejala se, glasno, gromko.
Te večeri, kada se Jagdeš vratio kući, sačekala je da se istušira i presvuče. A onda ga je
uzela za ruku i odvela do bazenčeta. ,,Šta si ti to naumila?", upitao ju je, malko stidljivo,
iznenadeno.
,,Sššš...", prošaputala je. ,,Samo radi ono što ti kažem."
Seli su na ivicu bazena, sa nogama u vodi koja je u tmini veče-ri bila zelenkasto-crna.
Jagdeš je podigao jedno stopalo i posmatrao kako sitne kapi cure sa prstiju. ,,0tac bi se
jako naljutio kad bi sa-znao da smo se zevzečili u njegovom dragocenom jezercetu",
rekao je on lako se osmehmwši.
,,Nećemo mu reći šta smo radili. Samo ovaj put, šta fali... Hajde da se pretvaramo da
smo u nekoj predivnoj bašti, kao u nekom fil-nrn. Znaš ono kad se junak i junakinja drže
za ruke i pevaju o Ijuba-vi koju jedno prema drugome osećaju", rekla je ona ponovo ga
uzev-ši za ruku.
200
Anita Nair
On joj se zagledao u oči, nesigurno. Ima li u njenom predlogu i neke podvale? ,,Žene
često navedu muževe na stranputicu. Udalje ih od njihovih familija i odgovornosti. Ne
kažemo mi da će i tvoja že-na biti takva...", rekla je njegova majka nekoliko dana pre
nego što će se Jagdeš venčati. ,,Ali, u tome se i ogleda dobar muž - na nje-mu je da
prihvati ili odbaci ženine predloge. A ne da ga sputa robov-ska ljubav zbog koje će izaći
u susret svakom njenom zahtevu."
I, da li je sada valjalo odbiti ili prihvatiti predlog Prabe Devi? Dvadesettrogodišnje telo i
dečačka žudnja za avanturama bockali su ga da prihvati. Pa šta ako i urade to, samo
jednom...
Nagnuo se preko kamena i okrenuo prekidač. Uključila su se pod-vodna svetla.
Proradio je vodopad. Voda se sada přometnula u zlat-no-zelenu; ribica je plesala; Ijiljani
se raspomamiše; žabe zapojaše. Jagdeš je dotakao lice Prabe Devi kažiprstom i vrhom
prsta prešao preko njenih usana. A ona je zadrhtala: kako sam srećna što sam ja -ja.
Mesec dana kasnije, Praba Devi je blistala od uzbudenja. Jagdeš je odlučio da je
povede sa sobom na službeno putovanje u Njujork. U povratku će svratiti u London.
Činilo joj se da život tek počinje. Na medunarodnom aerodromu u Bombaju sedela je u
čekaonici i po-kušavala da čita neki časopis. Jagdeš je morao da obavi još jedan te-
lefonski razgovor. U jednom trenutku, osetila je kako je neki prsti do-diruju po ruci.
,,Praba Devi", neodlučan je bio glas, nervozan i okle-vajući, ,,izvinite, vi ste Praba
Devi?"

Zbunjeno se okrenula. Bio je to glas devojke sa kojom je išla u školu. Sarmilin glas.
Sarmila je bila ne najbolji dak generacije nego najbolji dak kojeg je škola ikada imala.
Bila je rodena za velika do-stignuća, svi su govorili. Biće ona ili doktor, ili visoki
službenik vla-de ili nešto treće značajno. Ali, tu je bila ona. Znoj je natapao Šar-miline
obrve iako je radio erkondišn; tanka kosa, oklembešene usne;
Kupe ia dame
201
prikovana za tek prohodało dete u kolicima i svekrvu koja je bacala sumnjičave poglede
na sve i svakoga.
,,0vo je moja svekrva", rekla je Šarmila blago joj stegavši ruku. Kroz taj gest, Praba
Devi je u trenu pročitala priču njenog života. I oslušnula nemuštu žalbu koja se retko
kome glasno saopštava: Ovo je majka čiji sin sada gospodari mojom sudbinom, mojim
snovima. Mo-je su se misli svele na to da li da pripremim pirinač ili grašak za ru-čak, da
ispržim ribu ili obarim patlidžan; da li da u mašinu potrpam prvo beli veš, ili da operem
jednu šarenu turu...
Praba Devi se osmehnula starijoj ženi. Nije znala šta bi drugo u tom času učinila.
,,Idete u Njujork?", upitala je. Glupo pitanje. Naposletku, svi su oni čekali isti let.
,,Da, Njujork. A onda, preko reke, u Nju Džersi", uzdahnula je Sarmila. ,,E, sačekaj me
minut. Idem njih da smestim i odmah se vra-ćam."
Praba Devi je posmatrala Šarmilu. Svekrvu je odvela do ugaonog sedišta. Kolica je
nagurala izmećtu prtljaga naredanog podno sedišta. Učinilo joj se tada da je njena
školska drugarica bukvalno doletela na-zad, pre nego što se svekrva ili beba pobune jer
su ostavljene same.
,,Mnogo lepo izgledaš", rekla je Šarmila pogledom preletevši nje-ne pantalone boje
breskve. ,,Tvom mužu ne smeta što nosiš zapadnjač-ku odeću?"
,,Njegovi su pomalo konzervativni. On nimalo", rekla je Praba Devi setivši se kako je
morala da obraduje Jagdeša da joj kupi novu garderobu za prvo putovanje u
inostranstvo. Argument je upalio: ,,Ni-ko tamo neće znati ko sam ja i kuda idemo. Šta
ima veze kakvu ode-ću nosim?"
,,A šta je sa tobom?", počela je Praba Devi. ,,Nisam znala da si se udala. Svi smo mislili
da u Americi studiraš medicinu."
202
Anita Nair
Šarmila je buljila u patos. ,,Moji su me prevarili. Poslali su me tamo kod ujaka i trebalo
je da me sve čeka spremno. Imala sam, u stvari, stipendiju i trebalo je da se upišem... A
onda je Nareš stupio na scenu. Moj ujak ga je dobro poznavao. Što se materijalne
strane tiče, odličan muž - tako je ujak tvrdio. Nareš je, opet, rekao da mu ne smeta da
studiram iako smo u braku."
,,Pa, na fakultetu si?", upitala je Praba Devi dokonajući kako li Sarmila uspeva da
uskladi studiranje i vodenje domaćinstva. A i be-ba je bila tu.
,,Šališ se!" Tračak američkog akcenta ušunjao se u Sarmilin glas. ,,Sa bebom i
svekrvom? Znaš li ti da ona živi u Sjedinjenim Država-ma već deset godina. a ni jednu
jedinu reč engleskog ne zna? Kako njoj da ostavira bebu i odem?..."
Kao da zna da je došla na red, beba je zakmečala. Šarmila je is-pisala svoj broj telefona
na parčetu papira i gurnula ga Prabi Devi u šaku. ,,Pozovi me kad imaš vremena. Moraš
s mužem da dodeš kod mene na ručak."
Jagdeš je ovde bio glavni. Praba Devi ga je pratila niz hodnik. On je vodio računa o
bording-kartama i teglio ručni prtljag. Ona je nosila samo tašnicu i nekoliko magazina
koje joj je nakupovao da či-ta za vreme leta. Primetila je rastrzanu Šarmilu koja je
pokušavala da primiri bebu, smesti negde svekrvu, nade prostora za ručni prtljag ko-ji
nije mogao da stane u pregradu iznad sedišta i da, uz sve to, ne iz-gubi prisebnost.
Kako to život udesi: ono što je za nju bila avantura, za Šarmilu je bila samo još jedna u
nizu muka koje je morala da preturi preko glave. Praba Devi je osetila olakšanje.
Jagdeš je odabrao sedišta u zadnjem delu aviona, desno. Baš kad je trebalo da polete,
uhvatio je ženu za ruku. ,,Ne plaši se", rekao je. ,,Prvo ćeš osetiti kao da ti se sve vrti, a
onda će biti u redu..."
Kupe ia dame
203
Osmehnula se. Njegov dodir joj je ulivao sigurnost premda ono što je osećala nije bio
strah već uzbudenje. Kako sam srećna što sam ja - ja.
Ali postojala je jedna uspomena koju je Praba Devi sa najvećom upornošću
odagnavala. Trudila se i trudila da to izbriše iz sećanja, ali se ono poput bubuljice ili
nevidljive riblje koščice u grlu nikako nije dalo pomeriti. I stajalo je tu grickajući joj meso
tako da se Praba De-vi ponekad zgrči od bola. Ta je uspomena unosila nelagodu i
neizbri-sivo osećanje stida u njen život.
Počelo je upravo tokom američke avanture. Praba Devi se s puta vratila sa svom silom
nakupovanih stvari. Bio je tu servis za ručava-nje boje zelene jabuke, parfemi, šminka,
veš sa čipkom i ono o čemu sanjaju tajvanske žene - kućne džidža-bidže i poklončići za
svaku pri-liku. Ali donela je iz Njujorka još nešto. Neku drskost koju je spako-vala u
svoje telo sa istom onom pedancijom sa kojom je pakovala put-ne torbe.
Praba Devi je želela da bude kao žene koje je vidala po Njujor-ku. Raspuštene kose,
koraka što iskri samopouzdanjem. Te su žene iz-gledale kao da tačno znaju kuda idu i,
kad bi jednom stigle gde su naumile, šta hoće da urade. Same su vladale svojim
životima, niko drugi to nije činio umesto njih. Takva pribranost, takvo samopouzda-nje,
pohvala životu i lepoti. Praba Devi je želela da i ona takva bu-de.
I tako je počela da uvežbava korak: uspravan stav, dignuta rame-na, uvučen stomak i
blag, ali izazovan pokret kukovima. Onda je ot-krila da su potpetice od osam
santimetara čitav taj proces činile znat-no lakšim. Jednostavno je nemoguće osećati se
trapavo kad nosite vi-soke štikle.
204

Anita Nair
Pa onda lice. Praba Devi je tri puta išla do Mejsija na kozmetič-ki kurs, da nauči kako se
pravilno upotrebljava šminka. Oči su joj po-stale snene, a usne kao da ih je bocnula
pčelica i ubrizgala u meso blagotvorni ružin eliksir.
Praba Devi je gledala tok-šou programe i sapunske opere dok ni-je do savršenstva
dovela onaj čuveni lenji pokret glavom, usitnjavanje pogleda i dramatično izdisanje kad
poželiš da napraviš predah što vr-ca od neiskazanog značenja usred rečenice.
Poslednje oružje kom je pribegla da bi dovršila borbu za transfor-maciju bila je odeća.
Popakovala je svqje sarije i počela da nosi svi-lene kaftane kitnjastih dezena, sa
ukrasima oko vrata i na rukavima. U početku se brinula da će joj svekrva zameriti, ali je
ova samo po-kazala na ukras i rekla: ,,Čula sam da sve ovo mašina radi. Vrlo je lepo.
Pretpostavljam da sve mlade žene to danas nose. I to, moram da istaknem, ima smisla.
Ne treba da brineš hoće li će se ovo uklopiti sa onim... Ali kad ideš medu muškarce, seti
se da obaviješ maramu ili neki deo odeće preko grudi."
I tako se Praba Devi osetila najzad kao prava svetska žena bez one poželjne
nezgrapnosti, spuštenog pogleda i sarija koji zakopčava i ka zemlji vuče njenu mladost.
Jagdeš je pak grickao donju usnu, promena ga je brinula. Sta li moji roditelji , pitao se,
misle o svemu ovome? I kako će se sve za-vršiti? Uskoro će saznati...
Jedne noći dok su ležali u krevetu, Praba Devi mu je rekla kako ne želi da ima dete.
,,Ne još", dodala je kad je videla da se uspani-čio.
,,Kako to misliš?", upitao je uzdrman njenim rečima.
Praba Devi je posmatrala ćošak plahte. Prvi put nije nosila sari. Mnogo je toga moglo da
se kaže o palu-u. Kad bluza lepo ne stoji ili kad fali dugme, samo navučeš palu preko
ramena, kao šal. Služio
Kupe za dame
205
je i kao marama za glavu kad je vrućina. Ili kapuljača kad te uhvati pljusak. Pa i
dekorativna zaštita - kad poželiš da se zakloniš od ne-čijeg pogleda. A i ti krajevi palua...
mogao si njima da obrišeš suze; da otreš znoj sa obrva; da ih smotaš u loptice koje
dobro dodu da se zabave prsti u neprijatnim situacijama. A sada su tu bili samo ti ćo-
škovi plahte. Gužvala ih je birajući način na koji će odgovoriti na mu-ževljevo pitanje.
,,Postoje načini da se trudnoća izbegne", počela je.
,,Kao na primer?", provalilo je iz njega.
,,Zar ne bi mogao da stavljaš kondom?"
Jagdeš je puftao od srama i blama. U šta se to ova žena promet-nula? Seks je nešto
što muškarac i žena rade pod okriljem noći i ta-nušnog čaršava. Nije to tema za
razgovor. Zar je mislila da će on sad tu da sedi i raspravlja s njom o tome? Po stoti put
je zažalio što ju je vodio sa sobom na put. Yratila se kao potpuno izmenjena osoba.
Pogledao ju je. Nosila je onu špageti-spavaćicu koja joj je otkri-vala ramena i dobar deo
grudi. Ali odbojnost je odmenila požudu. Okrenuo se na svoju stranu i pravio se da će
svaki čas da zaspi.
Nije to, medutim, dugo trajalo. Osetio je njen dah na potiljku. Okrenuli su se jedno ka
drugom i zgnezdili tako, kao dve kašike umo-tane u servijete od tkanine.
Zastenjao je i okrenuo se ka njoj. Ona je skliznula ka njemu i obgrlila ga oko struka.
Nogu je priljubio uz njene. ,,Roditelji mi po-staju nestrpljivi. Stalno pričaju o unučetu.
Već smo skoro godinu da-na u braku", rekao je mazeći je po vratu.
„1 ja želim bebu. Ali ne još. Kad beba dode, ništa više neće bi-ti kao što je sada."
Sklonila mu je pramen kose sa obrve i nežno ga zanjihala. ,,Noćas ćemo lepo da se
naspavamo, a sutra, kad budeš spre-man, vodićemo ljubav", prošaputala je poljubivši
ga u sklopljene oč-ne kapke.
206
Anita Nair
Tokom naredna tri meseca, Praba Devi je prosto lebdela. Ljudi bi joj upućivali poglede
pune divljenja, a ona bi se pravila da ništa ne primećuje. Ali dobro je znala da, ma gde
se pojavila, privlači pažnju. I uživala je u tome. Mlada sam. Lepa sam. Poželjna. Kako
sam sreć-na što sam ja - ja.
Kada se dogodilo da Pramod ostane potpuno ravnodušan na nje-no prisustvo, ona j'e to
doživela kao nipodaštavanje ličnosti u koju je izrasla. Pramoda je vidala svakog yikenda
u klubu gde je Jagdeš igrao tenis. Dok bi sedela kraj terena sipajući limunadu sa ledom
i prelista-vajući magazin, počela je da iščekuje Pramoda. On bi se često zau-stavio da
malo proćaska ukoliko bi Jagdeš bio tu. Ako bi Praba De-vi bila sama, jedva bi klimnuo
glavom u znak pozdrava, a potom na nju ne bi obraćao pažnju. Njoj se to nije dopalo.
Kako se samo usu-ćtuje, razmišljala je. Zar nisam ja ličnost m sebe? Zar je u redu da
me tretiraju kao obični produžetak nekog drugog bića? Kao Jagdešo-vu gospodu i -
ništa više?
Pošto je Pramod ostajao imun na njeno prisustvo, ona j'e nesve-sno počela na njemu
da isprobava svoja sitna lukavstva. Lagano bi klimnula glavom i pogledala ga širom
otvorenih očiju. Značajno bi za-ćutala usred rečenice i slala tajne osmehe.
Da ju je neko optužio za flertovanje, sigurno bi reagovala u sti-lu ,,budibogsnama":
,,Molim? Ja samo razgovaram. Ima li u tome ne-čeg lošeg? Sem toga, ja sam udata
žena, zar ne?"
Niko je, medutim, nije optužio. Naročito ne Jagdeš koji bi se po-sle partije sručio u
stolicu dok bi mu se potočići znoja slivali niz Ie-da, previše iscrpljen da bi primetio šta se
dogada.
Što se Pramoda tiče, on je bio obični smrtnik koji je pao na zna-ke Praba Devine
naklonosti. Od stranca koji prozbori tek poneku, pre-tvorio se u blagoglagoljivog roba. A
ona, samouzvišena u novom tri-
Kupe ia dame
207
jumfu, uživala je u tim izlivima divljenja. Sve do popodneva kad ju
je potražio.
Bilo je tri i petnaest, vreme kad bi se Praba Devi budila iz sva-kodnevne popodnevne
dremke. Tad bi se istuširala skidajući san sa ko-že mlazevima mlake vode. Pa čista
odeća. Dnevna šminka. Kad ju je Pramod ugledao kako silazi niz stepenice, učinila mu
se tako svežom, izazovnom, veoma poželjnom.
Praba Devi je na časak zadrhtala kad ga je ugledala. Bilo je tu i malo straha. Služavka
je došla do njene spavaće sobe i rekla: ,,Imate goste. Jedan čovek sa detetom."
,,Mene traže? Ne očekujem nikoga danas", rekla je na to Praba Devi proveravajući u
ogledalu kako izgleda. ,,Jesi li ih prepoznala?", upitala je razmišljajući sve vreme o tome
da li je za goste prikladno obučena.
Služavka je zavrtela glavom. ,,Izgledaju fini. Čovek kaže da vas poznaje", dodala je
napomenuvši da oni sada sede u dnevnoj sobi.
Pramod je ustao kada ju je ugledao i pošao ka njoj raširenih ruku. Ona je izbegla
neposredan kontakt. Lice je ukrasila blistavim osmehom i pogledala kao da nešto traži
po sobi: ,,Kakvo iznenadenje? Kakav vas dobar vetar nanosi ovamo? Rečeno mi je da
je tu i dete? Gde je?"
,,Moja bratanica. Napolju je. Sedi na Ijuljašci i čita strip. Neće nam smetati", tiše je
rekao on uzevši je za ruke.
Izvukla je ruke iz njegovih i potonula u fotelju. Noge su joj drh-tale i to tako da nije znala
hoće li će je još dugo držati.
On je buljio u nju i onda seo u fotelju preko puta. ,,Niste, izgle-da, sreć;;; što me vidite",
bilo je u njegovom pritišanom glasu nečeg optužujućeg.
,,Prijatelji su uvek •l^brodošli", uzvratila je ona glasom u kojem je bilo vedrine, ali i blage
poruge. Pokušavala je da ovlada panikom koja ju je obuzima'n.
208
Anita Nair
,,Koliko dobrodošli?"
,,Želite li šoljicu čaja ili neko sveže voće?", upitala je nastojeći da u čitavo zbitije unese
notu uobičajenog. ,,Imamo divnog grožda u frižideru. Za minut ću vam napraviti sok. A
dete? Možda bi mala hte-la keksa?"
,,Ne želim ni čaj ni sok od grožda. Želeo sam vas da vidim... Da budem sa vama. Znate
li koliko dugo čekam ovaj dan?", rekao je Pra-mod jedva čujno, zureći joj u lice. Praba
Devi je izbegla njegov po-gled. Uzdahnuo je.
,,Juče kada sam video vašeg svekra i svekrvu na železničkoj sta-nici, znao sam da se
dan koji toliko dugo čekam konačno primakao. Konačno ćemo moći da se sretnemo
nasamo. Ono što tako dugo že-lim napokon će biti moje."
,,Sta želite?", upitala je. Pauza. Ovlašan pogled. Nagoveštaj osmeha. ,,Ne radite mi to",
zaječao je. ,,Zar ne znate da želim - vas? Da sam u vas zaljubljen?"
Praba Devi j'e iznenada shvatila, a srce joj je uzdrhtalo, da je za-palila vatricu koju ne
zna kako da ugasi. U glavi joj se sve pomutilo. Čitava paleta misli je proletela. Kroz sve
se provlačila zajednička nit neverice: Zašto li je on, pobogu, pomislio da će mu ona
postati ljubav-nica? Zar ne zna da j'e udata? Šta li on misli - kakva j'e ona žena?
A eto njega - za jedan neosetan časak bio je tu, pred njom, na kolenima, i obgrlio je oko
struka. ,,Tako ste divni...", jedva je čula te reči. Jedino o čemu je u tom času mogla da
razmišlja bio je dodir njegovih ruku kroz svilu. Prsti su mu vršljali po njenoj koži tražeći
nešto, mrdajući se poput pauka koji po mreži juri plen. A kad joj je rukama obuhvatio
dojke, zadahtala je.
Praba Devi je želela da vrišti, urla, noktima da mu izgrebe lice, pesnicom mu razbije
nos, kolenom da ga šutne u mošnice, a onda da ga izgazi... Ali, od šoka se zaledila. Ni
da zucne, ni da se pomeri.
Kupe za dame
209
Njegove ruke nastavile su da mese. Mrmljao je reči koje više nije mo-gla da razume.
Ne, ovo mi se ne dogada... Ovo je samo jedan ko-šmar... Ležim u svom krevetu,
spavam, i - evo - svaki čas ću se pro-buditi...
Sat je otkucao. Praba Devi se odjednom vratila u život. ,,Kako se usuduješ?", povikala
je odgurnuvši ga srdito. ,,Kako se usuduješ da mi u kuću dodeš i dozvoliš sebi...", tu je
zastala da pronade pravu reč, „... takvu slobodu? Zar nemaš ni najmanje smisla za
pristojnost? Na-polje iz moje kuće! Napolje pre nego što te izbacim."
„0, hajde sada", rekao je Pramod držeći je za ručne zglobove i privlačeći je sebi.
,,Nemoj sada da mi se igraš dobre ženice! Seti se da si ti prva počela. Mamila si me
osmesima i onim lažno stidljivim pogledima. A sad me optužuješ za nedolično
udvaranje. Praba, želiš me isto kołiko i ja želim tebe. Možeš ti to da poričeš koliko god
ho-ćeš, možeš i da se dereš, ali znam da me želiš."
Oslobodila je zglobove, podigla ruku i opalila mu šamar. ,,Napo-Ije, rekla sam. Nikada
više ne želim da te vidim."
Krenuo je ka njoj da uzvrati, ali se baš u tom času dete oglasi-lo sa terase. Zastao je,
pogledao je na časak i rekao: ,,Postoji prava reč za žene kao što si ti. Ne moram tu reč
da izgovaram. Mislim da i sama znaš koja je." Okrenuo se i izašao.
Intenzitet incidenta zapanjio je Prabu Devi. Ogromni malj ju je opalio i zakovao u fotelju,
kolena pribijenih uz grudi. Šta bi se desi-lo da je neko od posluge ušao u pogrešan čas i
ugledao gazdaricu u neznančevim rukama? Šta ako su čuli taj odvratan razgovor? Šta
ako neko od njih obavesti Jagdeša ili njegove roditelje o tome šta se de-siło. A šta će biti
ako oni, kad saznaju, ne poveruju u njenu verziju? jta ako bude osudena kao bestidnica
i izbačena iz kuće i porodice?
rlakala je polcrivši lice rukama, osramoćena i preplašena. Možda i zaslužuje osudu.
Možda je zaista ona navukla Pramoda. Možda mu
210
Anita Nair
je njeno telo slalo pogrešne signale. Sva ta zašto-zato-ako-možda bur-gijala su joj po
glavi dubeći bolne rupe u snovima i očekivanjima, u svemu što je priželjkivala od života,
rušeći joj samopouzdanje. Kad su suze presušile, Praba Devi je donela odluku.
Zakloniće to telo što ša-Ije bestidne poruke svetu, zakloniće ga da ga niko ne vidi.
Zaključa-će živahnu ženu koja je izazvala takvu nevolju i zaboraviti sve one cake na
kojima je tako predano radila, Nikada više ništa neće tražiti i biće zadovoljna onim što
joj se ponudi. Povući će se iz života. Opet će biti ono što je bila kad su se ona i Jagdeš
uzeli: žena do koje se ne dopire, u koju niko ne sumnja.
Praba Devi je postala baš onakva žena kakvoj se od svoje kćeri nadala njena majka.
Pogleda zasvagda pognutog, ruku vazda nečim upošljenih - vezom, šivenjem,
brisanjem prašine, radanjem, održava-njem reda i blistavila u domu. I sa nečujnim
glasom što ispunjava gru-di: Ovakva treba da budem, ovako ću biti srećna.
Bilo je noći kada bi Jagdeš ležao budan, a ona spavala. Okrenuo bi se ka njoj i
posmatrao njeno usnulo lice. Šta se to dogodilo sa že-nom koja je nekada umela da ga
obrgli nogama i izaziva usnama? Bi-la je, na kraju krajeva, u pravu. Kad je prvo dete
došlo na svet, sve se promenilo. Promenilo se, u stvari, onoga časa kad je osetio da
ona želi da zatrudni. Jednoga je dana to bila devojčica sa željama i potre-bama koje je
trebalo ispuniti i zadovoljiti. Naredrog dana bila je to stidljiva devojčica kojom se oženio,
koja je tražila malo i davala sve.
Bio je srećan premda mu je nedostajal? strast kojom je ona hra-rh,- njihove živote. P'la
je dobra supruga i izvanredna majKa. Št? mu-škarar više može da ište?
A šta i žena moie više da trali od srećnog maka i zdrave dece - razmišljao je dok ga je
hvatao san.
Kupe ia dame
211
Tog septembarskog popodneva Praba Devi je stajala pred velikim ogledalom u svojoj
sobi. Neznano otkuda, odjek neke davne uspavan-ke iskrsnu joj u svesti.
,,Praba Devi, Praba Devi, gde si bila, oj?"
,,Postah žena, ne čuo me i ne video", odgovorilo je ogledalo ri-mujući preko volje.
,,Praba Devi, Praba Devi, šta činjaše ti", nije posustajala parodi-
ja.
,,Čekala da prah mi kosu sivom oboji."
Praba Devi se osmehnula. Neki je tanak, neveseo to osmeh bio. Zene, kako godine
odmiču, gledaju kako da prikriju bore. Ostare i so barica i kraljica, tako to ide. Takav je
život. Takav je njen život, go-vorila je sebi dok joj se so skupljala na obodima očiju.
Plakala je nad sobom. Nad ženom u koju se pretvorila. Plakala je zato što više ni-šta za
sebe nije želela.
Kad su joj se oči osušile, Praba Devi je shvatila da je vreme da ode po sina koji je bio
na času tenisa. Deca su na svet došla jedno za drugim, u relativno kratkom razmaku.
Prvo devojčica, onda dečak. I jedno i drugo kao da su imali urodenu pristojnost i
Jagdešov urav-noteženi temperament. I tako, kada bi prijatelji i rodaci primetili: ,,Srećna
si što imaš tako divnu decu", Praba Devi ne bi znala da li da bude tužna ili radosna; ni
jedno ni drugo dete nije nasledilo ni ble-di nagoveštaj one ćudi koja je nakratko, nekad
davno, obeležila nje-nu spoljašnjost.
Nitija je bila na koledžu i brojne obaveze su joj ostavljale vrlo malo vremena za majku.
Nitiji nisam potrebna, često je razmišljala Praba Devi, kao što, uostalom, ni meni moja
mati nije bila potrebna kad sam imala osamnaest godina. Posmatrala je svoju kćerku
kako
212
Anita Nair
žurno izlazi iz kuće da bi otišla kod drugarice, ili na koledž, na film-sku predstavu, u
muzičku školu. Barem je tu bio Yikram. Petnaesto-godišnji Yikram, u onoj fazi kad nije
siguran da li je još dečak ili već muškarac; a još je tu pa majka može da ga voli i mazi.
Yikram još nije bio završio partiju, zato je Praba Devi odlučila da se šeta uz terene dok
on ne bude gotov. Dugo je izbegavala taj klub bojeći se da bi mogla da nałeti na
Pramoda. Od kada su deca bila tu, nije joj padalo na pamet da izmišlja bilo kakve
izgovore. Zah-tevala su svu njenu pažnju. Njeni sati i njene misli bili su ispunjeni
svakovrsnim potrepštinama, jaknama i patikama, lenjirima i sveskama, školskim
uniformama i vitaminima, domaćim zadacima i raspustima...
A tog popodneva, Praba Devi će otkriti da, ipak, nije nemoguće u stranu gurnuti
razmišljanje o svim onim stvarima kojima se optere-ćivala kada dete, iz bilo kog razloga,
ne bi jelo na vreme: Mora da je gladan, mora da je premoren već. Trebalo bi odmah da
ga odve-dem kući i da ga nahranim dok se nije tamo skljokao. Otkrila je da to zapravo i
nije baš toliko važno. Zato je rešila da se ne muva tik kraj terena, čime bi mu suptilno
sugerisala da bi valjalo privesti čas kraju. Tako je obično činila. A sada je rešila da se
malo prošeta.
Počela je kišica. Do sumraka, travnjaci će biti zeleniji no obično i vlažni; svaka vlat trave
otežaće od vode. Praba Devi je gledala ka-ko da se skloni od kišice i pošla stazom koja
se nenadano završava-la zidom prekrivenim kaskadama ružičastih i belih bugenvilija. U
zi-du se ukazala kapijica. Uspomena iz školskih dana pohodi Prabu De-vi. Je l' se tako
osećala Alisa kad je videla yratanca u zidu? Kakva li se zemlja čuda iza tog zida krije?
Otvorila je kapiju i ušla. Unutra je zagrgotao bazen, voda je od-ražavala plavetnilo neba.
Dodirni me, kao da je govorila.
Praba Devi se savila kraj bazena i prste gurnula u vodu. Nikoga okolo nije bilo. S jedne
strane je bilo nekoliko bambusa. Paperjasto
Kupe za dame
213
lišće bacalo je senku. Povukla se pod osenčeni luk i sela kraj bazena dok su joj stopala
landarala u vodi. Čuli su se iz bazena tihi, gugu-tavi zvuci. Voda joj je zapljuskivala
gležnjeve. Udi, udi - kao da je gOYorila.
Prabu Devi je obuzela velika želja. Nikada joj se tako nešto nije dogodilo. Naučiće -
odlučila je - da pliva.
Poželela je da nekome kaže kako se oseća. Uzbudenje, damari u nožnim prstima, krv
jurnula u glavu na samu pomisao da ude u taj četvorougaoni bazen, u tu nestašnu
vodu, i pliva, pliva... Ali to je mo-ralo da ostane pod velom tajne. Jagdeš nikada ne bi
imao razumeva-nja za njenu odluku. Ona je, štaviše, znala da bi se on sablaznio. Mo-
žda i više nego one noći kada je napomenula da bi možda bilo ume-sno kad bi koristio
kondom - setila se i tiho se zacerekala. Ponovo se osećala kao devojčica.
I tako je vrdajući, potaje se držeći - što je u dobre domaćice vr-lina koliko i valjana
turšija, perfektan sok od manga, navika da redov-no prodaje stare novine ili sposobnost
da izandale peškire pretvori u upotrebljive sundere za ribanje samo tako što ćete ih
oprati, presaviti i povezati ivice - Praba Devi tkala svoju malu tajnu.
Kupila je kupaći kostim u prodavnici gde je nabavljala veš. Ko-stim je bio morskoplave
boje sa malim naborom oko struka.
,,Da l' biste možda hteli par biciklističkih? Mnoge dame, mogu vam reći, nose te
šortseve, a preko njih kupaće kostime", rekla joj je prodavačica pokazujući na
pantalonice od likre. A onda je spustila glas i dodala: ,,Kažu mi da su im tako bedra
potpuno pokrivena, pa ne mo-raju da brinu da će zakačiti neku infekciju u vodi."
Praba Devi je klimnula glavom. Svaki put kad bi kupovala veš, to se dešavalo. To
instant-drugarstvo koje bi nekako iskrslo izmedu nje i prodavačice. Tako prisan odnos
da bi joj se na časak učinilo da tu stoji i šapuće sa sestrom ili najboljom prijateljicom.
Ispod odeće
214
Anita Nair
koja ih je činila onim što jesu u spoljnom svetu, sve su one bile iste. Problemi su im isti
bili. Brushalteri koji se bolno usecaju u kožu. Od-nekuda navrli nabori sala na bokovima.
Smežurana koža. Srce koje je vapilo da nekome bude potrebno. Duša koja je čeznula
da se zanese-na vine u nebesa.
Praba Devi je probala kupaći kostim. Ogledalo ne laže. Rukama je prešla preko kukova
i osetila kako joj tekstil prianja uz kožu. ,,Ba-rem nemaš bokove kao dinje i ništa ti
ispred nedara ne štrči. A i da štrči, šta ima veze? Ovo za sebe činiš. Prvi put za tolike
godine, ra-diš ono što želiš, a ne ono što bi svi drugi mislili da bi trebalo da želiš",
obodrila je sebe kruto.
Kad je bilo vreme da se napravi račun, zamolila ih je da kuplje-ne artikle navedu pod
brojevima. Jagdeš joj je uvek davao novca ko-liko poželi. Ali je zato voleo da se svaki
potrošeni rupi obrazloži. ,,Ra-čuni! Nemoj zaboraviti da uzmeš račun kad nešto kupiš",
rekao bi sva-ki put kad bi joj davao novac.
Diskretnim raspitivanjem u klubu došla je do saznanja da posto-ji i nastavnik plivanja, ali
da taj dolazi popodne. Časove drži samo deci mladoj od četrnaest godina.
,,0n vodi i specijalne kampove za dame tokom leta. Možda biste tamo mogli da se
uključite", napomenuo je zaposleni u sportskom cen-tru.
Praba Devi oseti kako je uzbudenje napušta. Ali samo za tren; odmah se vratilo kad je
službenik dodao: ,,Zašto nekoliko dana, na li-cu mesta, svojim očima ne proverite kako
trener radi? Nije plivanje tako lako naučiti. Prosle godine, mnoge dame koje su dolazile
na ča-sove prekinule su na pola puta, nisu dov» č obu^u. Rekoše, baš se sećam, da je
mnogo teško, previše zamoriiu."
Praba Devi je tada odlučila da će sama naučiti da pliva. Niko ne mora nju da uči kako
da bude poželjna svome mužu. Niti je iko mo-
Kupe za dame
215
rao da joj pokazuje kako da doji decu. Instinkt radi sam po sebi. Opet će se povesti za
tim instinktom i biće sve u redu. Naposletku, devet je meseci i sama provela u majčinoj
utrobi, a tamo se samo pliva.
Tokom naredna tri meseca, odlazila bi sat ranije da uzme Yikra-ma sa časova tenisa.
,,Zašto ideš tako rano?", zainteresovao se Jagdeš jednog jutra.
,,Da ne idem tamo, on bi se zavitlavao naokolo umesto da igra", slagala je. Kako sam to
postala žena koja mora da daje detaljne iz-veštaje ne samo o svakom potrošenom
rupiju, već i o svakom minutu koji negde provede, pitala se. Jagdeš nikada nije bio
takav čovek, ni-kada u njega nije bila toliko izmiena potreba da sve drži pod kon-trolom.
A ja sam mu dozvolila da vlada mnome, i on sad jednostav-no ne zna da se drugačije
ponaša prema meni. Ta spoznaja žacnu Pra-bu Devi. Krila se tu ozbiljna lekcija.
Jednoga dana ću svojoj kćeri morati sve to potanko da objasnim. To, kako su iene te
koje daju ton svom braku.
,,Kćeri", moraću da kažem, ,,pokaži svom mužu kako si nespo-sobna za bilo kakvu
akciju izvan vašeg doma i onda će on upravlja-ti tvojim životom, od slanja poštanskih
pošiljki, preko vodenja čekov-nih knjižica, do pune evidencije o kućevnim troškovima. U
početku će te maziti i paziti jer, na kraju krajeva, tebi je ionako potreban mu-škarac da
te štiti i čuva. Ali samo je pitanje dana kada će se pretvo-riti u tiranina koji će hteti da
kontroliše svaku tvoju misao."
,,Postoji drugo rešenje. Možeš da se opredeliš za opciju da de-monstriraš svoju
nezavisnost i da mu pokažeš kako i sama sasvim do-bro umeš da se snadeš. On ti je
potreban samo onua kada poželiš da osetiš nečije ruke oko sebe, kad ti je potreban
neko da te grli i mi-luje, a inače ti ič ne treba. Gde je srednji put, zlatna sredina? Kćeri,
volela bih da znam. Yolela bih da je meni moja majka umela da ka-že šta valja činiti. Ili
je možda istina da ni ona nije znala."
276
Anita Nair
Praba Devi je stajala kraj bazena nastojeći da primiri taj haos što je u njoj bubnjao.
,,Koji je vaš?", odnekud se stvorio nastavnik plivanja, upitao je ko zna šta i dodirnuo
ruku.
,,Nijedan...", osmehnula se ne znajući tačno o čemu je reč.
,,Pa šta onda ovde... tražite?", priupitao je, a i nije izgledao kao da ga situacija naročito
zanima. Bilo je, u svakom slučaju, olakšanje popričati sa nekim ko ne slini i ne urla za
svojom majkom. I ko je stariji od četrnaest godina. I njemu je, sem toga, taj razgovor
zacelo razbijao monotoniju - valja biti do neba strpljiv pa stalno neku decu, koja vodu
očima ne mogu da vide, učiti da plivaju.
,,Pokušavam da naučim da plivam", rekla je ne skidajući oka sa dece koja su se držala
bazenskog rukohvata i besno udarala nogama po vodi očajnički se trudeći da zadrže
dah, da ostanu na površini, da savladaju strah od vode i ne privuku na sebe
nastavnikovu pažnju -sve u isto vreme.
,,Niste, dakle, do sada naučili da plivate?", nekoliko dana kasnije podrugljivo je upitao
nastavnik.
,,Naučiću", odgovorila je tiho uklanjajući taj obris prezira svojim dostqjanstvom.
Praba Devi j'e posmatrala decu. Izdižući svetlucave duge, deca su šutirala površinu
vode. Gledala je šta rade rukama. Kako im noge vr-šljaju. I kako koriste taj pozajmljeni
vazduh koji tako dugo i očajnič-ki zadržavaju u plućima. Yazduh koji je tražio da se pusti
napolje. Praba Devi je duboko udahnula i zadržala vazduh. Jednoga dana, do-ći će laj
čas...
Neko je vreme Praba Devi očajavala. Činilo se da taj čas, kada će naučiti da pliva,
nikad neće doći. Oktobar je minuo u olujama. Monsun se spustio na grad i sve živo i
neživo bacio u težak umor. A onda je došlo praznično vreme, Dusera i Dipavali, i na
Prabi Devi je,
Kupe ia dame
217
naravno, bilo da organizuje sve što se organizovati može. Satnicu je diktovao i
nadgledao Jagdeš. Prvo obredne pesmice, pa poklončići ko-je je valjalo naručiti za
službenike, poslovne partnere i klijente; vatro-met i nova odeća su morali da se nabave;
mnoge kuće je valjalo po-setiti; izigravati domaćicu... Praba Devi je čeznula za
bazenom i s tom mišlju lakše terala sebe da obavlja kućne poslove.
,,Šta je s tobom?", pitao je Jagdeš. ,,Nije ti dobro? Izgledaš kao da te ništa živo ne
zanima."
Praba Devi je bez glasa zavrtela glavom. ,,Sve je u redu. Samo sam malo umorna",
rekla je.
Kratkim pogledom ju je obuhvatio, a onda otišao da obavi tele-fonski razgovor. Ona je
utučena gledala Jagdešu u leda.
Već godinama mi se obraća ovim tonom. Negde izmedu naredbe i lekcije... Zašto li me
sada muči kad nikad ranije nije, pitala se Pra-ba Devi. Možda to ii njega razočaranje
progovara. Razočaran je ie-nom u koju sam se pretvońla. Bledunjava, nałrula sen
onoga što sam nekad bila. Koji muškarac, molim vas, ne bi bio tako nervozan kad bi se
suočio sa samom pomišlju da će ostatak života provesti sa ta-kvom lenom? A opet, ja
naprosto ne znam kako da se promenim; ka-ko da powatim ravnotežu u naš odnos...
Zapravo, sve mi se više či-ni da ništa pod blagim Bogom ne inam.
Nedelju dana posle praznika Dipavalija, Praba Devi je odlučila da je onaj dan svanuo.
Jagdešu je rekla da se upisala na tronedeljni kurs iz kiwanja.
,,A što?", upitao je on radoznalo.
,,A što da ne?", uzvratila je.
Jagdeš ju je iznenadeno posmatrao. Na časak mu se učinilo da pred sobom vidi onu
nekadašnju ženu. Produhovljeno senzibilno biće
218
Anita Nair
koje je umelo da mu izludi čula izazovnim osmesima, živahnim pokre-tima i držanjem
tela. Ova Praba Devi je bila njegova domaćica i maj-ka njegove dece. Ona koja sluša.
Ona koja je poslušna. Ona koja bo-ravi na obodima njegovog života. I, pošteni da
budemo, počeo je Jag-deš već da se čudi otkuda u nje baš ni trunka nekadašnjeg
samopošto-vanja. Pitao se otkud joj ta iznenadna fascinacija; što baš sad hoće ne-što
da nauči kuva, da na još neki način iskoristi raspoloživo vreme.
Praba Devi nije ni mogla obraćati pažnju na igrarije Jagdešovog uraa. Mislila je samo
na trenutak kada će oko svoga tela osetiti vodu iz bazena.
Sa nekim čudnim osećanjem praznine pri dnu stomaka, otišla je do bazena. Delom je u
pitanju bio strah, delom uzbudenje. Devojački kikot kojim je samu sebe iznenadila
podsetio ju je na prvu bračnu noć kad je odvedena u spavaću sobu, cvećem ukrašenu.
Jagdeš ju je tamo čekao. A ovde je čekao - bazen.
Nesigurna, Praba Devi se nećkala u svlačionici. Da li da zadrži brus i gaćice? Ili bi, ipak,
bio red da se skine do gola pre nego što navuče opremu za kupanje? Na kraju je
skinula veš, premazala kožu losionom za zaštitu od sunčevih zraka i navukla na sebe
onu kupač-ko-biciklističku kombinaciju. Obmotala se velikim peškirom, stavila na glavu
kapu kako joj se ne bi smočila kosa, ostavila samolepljivi bin-di na čelu i digavši sidro,
pošla ka bazenu.
Radoznalim pogledom dočekao ju je čuvar bazena. Nju to poko-leba. Kako da skine
peškir kad je on tu? ,,Šta ćete vi ovde, da ble-nete u bazen? Pametnija posla -
nemate?", upitala je što je nadmeni-je mogla.
,,Ja sam ovde na spasilačkoj dužnosti, gospodo", promucao je čo-vek.
Kupe ia dame
219
Ništa joj nije preostalo nego da se pravi kao da njega nema. Za-putila se ka bazenu.
,,Izvinite, gospodo", promrmljao je spasilac, ,,morate da se istuši-rate pre nego što
udete u bazen. Takvo je pravilo", rekao je pokazu-jući na zid gde su pravila bila jasno
ispisana crvenom olovkom: šta vam valja činiti ako vam je duga kosa; sve o kapama za
kupanje; tu-širanje; šta se može od jestiva i pića poneti sa sobom; kako se u ba-zenu
ponaša; nema ronjenja, deca ispod dvanaest godina ne mogu bez pratnje; vlasnici
kluba nisu odgovorni za eventualne nezgode...
Jstuširaću se, naravno da ću se istuširati", rekla je Praba Devi, a teskoba je dodala
oštrinu njenom glasu. ,,Zar mislite da mi je ovo prvi put da sam na bazenu?" Ušetala je
u deo sa tuševima kraj bazena, du-boko udahnula vazduh i uklonila peškir. A onda se
tuš spustio na nju, mlazevi oštre vode što probada. Izgubila je, nakratko, dah. I
zaboravila neprijatnost - maločas j'e bila maltene naga pred nepoznatim muškarcem.
Stajala je potom uz bazen, uz onaj kraj gde je plitko. Male me-talne stube vodile su u
vodu. Kuda sad? I kako? Da li da sidem le-dima okrenuta vodi? Ili licem? Sve što sada
uradim, činim na sop-stvenu odgovornost. Neću moći da optuiim čak ni vlasnike ovog
klu-ba, rekla je sebi dok se spuštala niz lestvice.
Voda je bila hladna. Grickala joj je kožu, meso joj se skvrčilo, a maleni elektroškovi hitro
su preneli poruku mozgu. Setila se tada ka-ko je nastavnik dovikivao deci: ,,Zaronite
sada, hajde, hajde, zaronite, zadržite vazduh i svi pod vodu! Neće vam više biti hladno!"
Praba Devi je baš tako postupila i vodeni svod sklopio joj se nad glavom. Kad je izašla
na površinu pljuckajući i gutajući vazduh koji je pohrlio u usta, osetila se, u stvari,
potpuno nepripremljenom za ono što je čeka. Šta sada?
Držala se za rukohvat, lice je bilo iznad vode i pokušavala je da radi nogama. Kad se
času primakao kraj, noge su joj bile kao vreće
220
Anita Nair
Kupe za dame
221
pune peska, teške, nepomične. Mišići za koje nije ni znala da ih ima, sada su se, čisto
da vidi da su i oni tu. oglašavali malim grčevima. Nije joj bilo nimalo lako da se popne uz
stube a da ne tresne nazad u vodu.
To joj je i tri naredna dana bila glavna zanimacija: samo je lupa-la nogama o vodu dižući
vodenu maglicu koja je ispunjavala vazduh prašnjavim zvukom oslobodenih udova koji
tuku po tečnoj površini. Kad bi se umorila, zaronila bi trudeći se da oči drži otvorene.
Pekla je voda puna hlora, oči bi joj od tog gledanja pocrvenele, ali je - dr-žeći se za
rukohvat i podižući leda, tako da se činilo da gotovo samo-stalno pluta na površini -
uveravala sebe da će se uskoro navići.
Cetvrtog dana je stwatila da više i ne mora da se drži za ruko-hvat. Pridržavala se samo
vrškovima prstiju, a opet je plutala sve dok bi držala glavu pod vodom i zadržavala
vazduh.
Peti dan. Praba Devi donosi odluku da je vreme da se otkači od rukohvata. Malo se
nogom pridržala za zid bazena uzevši vazduiha ko-liko su pluća mogla da prime, a onda
se otisnula držeći se za šlauf koji joj je spasilac dao kao ispomoć. Počela je da pliva.
Pokušala da batali šlauf. Onda je malo potonula. Na tren, panika ju je obuzela: da-vim
se, umirem - pripevao je glasić u glavi. A onda je isplivala na površinu. Dokopala se
plutajućeg koluta i ponovo se uhvatila za ru-kohvat. Još nije bila spremna, zaključila je.
Šesti dan. Praba Devi je pokušala da ispita dubinu bazena na kra-ju, gde je bio plićak.
Kad je isplivala na površinu, videla je nastavni-ka kako je posmatra. Očito je bilo da se
lepo zabavlja: ,,Bacite taj šla-uf', rekao je.
,,Kako da ostanem na površini bez njega?", upitala je.
,,Već ste na površini i bez njega", rekao je uz osmeh.
„0!", uzdahnu Praba Devi, radosna što to čuje. Učinilo joj se da je na pravom putu. On
se tako povoljno izjasnio... A šta ako potone?
,,Mogla bih se udaviti. Ako mi date šlauf, imala bih za šta da se uhva-tim", pokušala je
da objasni.
Nastavnik je čučnuo kraj bazena i upitao je: ,,Koliko ste visoki?"
,,Sto šezdeset", odgovorila je pitajući se šta to ima veze sa šlau-fom. A setila se da je
Yikram jednom pričao kako u tenisu težina re-keta zavisi od težine igrača. Možda i u
plivanju postoje neke slične koordinate...
,,Pa šta vas onda brine? Pogledajte samo, u vodi ste koja je du-boka metar i dvadeset.
Kako se tu možete udaviti? Čak i da vam po-nestane vazduha i da potonete, istoga
časa možete da stanete na no-ge. I, sve je u redu", rekao je nastavnik pružajući
ruku: ,,Hajdete, do-dajte mi tu beskorisnu stvar."
Praba Devi mu je bez reči dodala šlauf. To što je rekao imalo je smisla, apsolutno.
Osmehnula se i rekla: ,,Hvala vam."
Ostatak tog časa je iskoristila da pluta na površini vode. Dok god bi u plućima držala
vazduh, voda bi je puštala da na njoj leži. Kad bi vazduh pohrlio napolje, poput
smorenih čuvara zatvora što jedva čekaju da smena mine, voda bi se sklopila nad njom.
Na kraju časa, tri puta je preplivala površinu bazena.
Sedmoga dana, Praba Devi se odmarala. Te noći je osetila neki višak želje zaostao u
puti. Procvat čula. Pevušenje nervnih završetaka. Strast koja je, tinjajući nemirom,
nagonila njeno telo da se pripije uz muževljevo. Jagdeš je, upola usnuo, osetio toplotu
ženinog tela. Na-bubre želja, hoće da pukne. Tako dugo nije žudnje bilo medu njima.
Kad bi Jagdeš to poželeo, spojili bi se brzo i u tišini. Za njega je to bilo zadovoljenje
elementarnih telesnih potreba. Za nju, dužnost koju nije smela da odbije, deo uloge koju
je u životu preuzela.
Jagdeš joj se primakao. Uzbudenje je u njemu stasavalo, sad će da jurne...
U njegovom naručju Praba Devi se osećala dragačije. Nema više one mlitavosti. Tu je,
napeta k'o struna, mišić se oseća. Zategnute te-tive. Elektrošokovi.
,,Sta radiš to?", upitao ju je dok su mu ruke dečački nestrpljivo istraživale to maltene
nepoznato telo.
,,Ništa, Samo plutam", prormrmljala je, poverljivo, toplo, uživaju-ći u budenju želja za
koje je mislila da su zauvek u njoj utomljene.
Kada je poslednji put osetila tu provalu čuvstava?
Koža na kožu. Prsti. Usta. Trepavice. Uho. Njegovi brčići. Njena kosa. Njegov dah, njen
dah.
Očvrsle bradavice ocrtane na spavaćici. Malo slatkog oklevanja: ne još, ne još... Prsti
na nogama istražuju prazan prostor. Trnci pro-laze niz kičmu; pa po celom telu... Želja
nadire. Besni krv. Ylaga iz-bija. Tela kao lukovi, jedno se o drugo oslanja. Prianjaju, pa
se odva-jaju da se ponovo u jedno stope.
Bubnja u ušima dok se voda zbira ponad glave, iznebuha. Davim se. Umirem. Kad više
nema vazduha, sečem vodu i izbijam na povr-sinu; stopala dodiruju dno.
Jagdeš je zaspao sa osmehom na licu. Bog je pravedan. Život va-Ija. Praba Devi je
zaslužna što se on osetio kao da mu je dvadeset i jedna.
Ali, ona Devi leži budna. Kada će ovo telo koje se vrtelo i viju-galo kroz hodnike
nepatvorenog osećanja naučiti da mirno pluta?
Narednog jutra je stajala u bazenu duboko zamišljena. Minula noć naučila ju je mnogo
čemu. Otkad se udala, pitala se šta li bi se do-godilo ako bi Jagdešu otvoreno stavila do
znanja da želi da vodi Iju-bav. Da li bi muža odbila golota ženine gladi? Da li bi joj
okrenuo leda? Možda je više ne bi poštovao?
Otkrila je sada da želja želju budi. Ispunjenje na ispunjenju poči-va. Daješ i primaš. Od
onoga sa Pramodom, od časa kada je život po-
Kupe za dame
223
čeo da se kiseli, bila je uzdržana. Obogaljena strahom, pribojavajući se onoga što bi
moglo da se dogodi ako stvari ne podu smerom ko-jim je ona želela da krenu. Praba
Devi je pogledala u vodu. Duboko je udahnula i - bacila se. Dno bazena je, duboko pod
njom, poigra-valo u razigranom odsjaju. Voda je bila nalik svili, nežno ju je pri-mala,
nečujno se njenom telu umiljavala.
Kao da su joj se godine sa leda skinule. To telo, uzrok tolikih nesreća, prvo zbog žudnje
da se nahrani, a potom zbog sloma koji je umrtvio nerve, sada je živelo, disalo. Ona je
bila bazensko plavetnilo. Voda je bila Praba Devi.
Yreme je stalo. Nema težine. Uspomene u magli. Oblak nepove-zanih misli. Biti, ili ne
biti. Od vrha prstiju na nogama do vrha prsti-ju na rukama, nepovredivo pravom linijom,
strujala je miraa pobed-nička volja. Ja plutam. Plovim. Telo moje više nije važno. Imam
ovo. Imam strah u šaci. Pobedila sam strah. Kada je prstima dotakla onaj suprotni zid
bazena, Praba Devi se osetila snažnom. Znala je da život više neće biti ono što je do
maločas bio; da ništa što može da se de-si neće biti ravno tom času uzvišenog
zadovoljstva koje ju je prepla-vilo kad je shvatila da je ostala na površini. Da je plivala.
9.
Akila je zurila u krajolik koji je promicao s one strane prozora. Bujna vegetacija plenila je
oči. Nikada nije videla tako mnogo nijan-si zelene boje. Voz je jurio kraj pirinčanih polja
oivičenih stablima kokosa. Bilo je vreme žetve. Žuto i smede, zeleno i zlatno... Kako taj
pejzaž deluje tako smireno, a stalno je sve izloženo promeni? Zašto se samo Ijudsko
biće opire promeni? Zašto se protiv promene borimo? Zašto familija ne može da prihvati
njenu odluku?
224
Anita Nair
Nekoliko je nedelja prošlo kako je Akilu zadesilo da popuni po-trošački kupon u
samoposluzi. Kad je stigla do rubrike u koju valja ubeležiti godine, mehanički je ispisala
broj 45. I onda je, iznenada, zastala. Imala je četrdeset pet godina i ništa čime bi se
podičila. Čak ni sećanja. Akila je gledala oko sebe, posmatrala ostale žene u super-
marketu i njihove korpe koje su vrcale od svega i svačega, kao i nji-hovi životi. Teško je
spustila pogled na korpu koju je sama nosila. Praznina što sažaljenje izaziva. Krema za
lice koja obećava da će pri-kriti godine; šampon koji će vašoj istanjenoj kosici dati
punoću i, na-posletku, pakovanje instant-štirka. Sve je to, doduše, mogla da kupi i u
prodavnici na ćošku, nedaleko od železničke stanice, ali se Akili ni-je dopadala sama
pomisao da bi joj tu nad vratom stajala Padma, Pad-ma koja nemilice odvrće poklopce
sa tegla i njuška sadržaj. A nije joj se baš mililo ni da prisustvuje kad Padma objavi,
svima zainteresova-nima, da čuju i počuju: kad ja udem u četrdesete, głedaću da starim
dostojanstveno, ove kreme i farbe za kosu me ne zanimaju i, da vam pravo kažem,
nikakva šminka i maska ne može da odmeni blesak za-dovołjstva na licu jedne žene...
Padma je, svakako, na takvo mišljenje imala pravo, ali izricanje takvih stavova vredalo
bi Akilina osećanja, baš kao da njena mlada sestra tiradu namerno izvodi. Zato je Akila
počela da planira dva ko-raka unapred kako bi se zaštitila od Padme i, posledično, od
bola. Strah, medutim, nije poticao od saznanja da će, kako bude starila, sve više zavisiti
od Padme i da će bol iskušavati Akilinu volju da vodi samostalan, svoj život.
Bila je to, pre svega, spoznaja da u četrdeset petoj godini i dalje živi na margini. A pride,
našla se tu i Karpagam...
Karpagam - koja se gurala izmedu rafova i vratila u Akilin život sa lakoćom veterana u
preskakanju konopca. ,,Akilandesvari, jesi li to ti?", vrisnula je Karpagam. Akila je osetila
njen dah na vratu.
Kupe za dame
225
Glas iz prošlosti. Iz vremena kada se život svodio na donošenje, razgledanje i
prevrtanje kutijica u prašini ispod mangovog drveta. Imao si samo da kažeš ,,hop", da
skočiš i da pobediš.
Prisnost u tom glasu poticala je iz detinjih dana, iz vremena ka-da se skakalo preko
lastiša. Lastiš, što sklizne ispod nogu, obriše pra-šinu pa prhne u vazduhu, lastiš ih je
vezao ujednačenim ritmom i op-sesivnom potrebom da skaču i skaču dok im u udovima
ni trunke sna-ge ne ostane.
Njihovo drugarstvo cvetalo je dok su išle zajedno u školu i vra-ćale se kući, dok su delile
tajne i jevtine bombonice od kokosa. Kad je detinjstvo prošlo, i ta veza se prekinula.
Karpagam se udala, a Aki-la postala glava svoje porodice.
Akila se ukočila. Niko je, već punih dvadeset pet godina, nije po-zvao punim imenom.
Akilandesvari. Uplašila se. Usta su joj se osuši-la, jezik odjednom skrutio kao u stare
cipele. Neposlušan i krt.
,,Ko... Kako?", zamucala je Akila.
,,Zar je moguće da si me zaboravila?", glasno je rekla Karpagam uhvativši je za
ruku. ,,Ja sam, Karpagam. Nije, valjda, da me se ne sećaš?"
Akila je duboko udahnula, vazduh joj prostrujao telom, sve do nervnih završetaka. „0,
kakvo iznenadenje. Baš iznenadenje!"
Karpagam je začudeno pogledala Akilu, a onda bučno spustila korpu na kasu. ,,Nego
šta je. Nisam te videla više od dva'es' godina. Mada ti isto izgledaš."
,,Šta ti je to? To je sve što ćeš da kupiš?", dodala je, bacivši po-gled na Akilinu korpu.
Akila je osećala kako je Karpagam očima ispituje. Šta li je vide-la?
Kad bi se Akila pogledala u ogledalo, zatekao bi je taj stranac u staklu. Bledi duh
nekadašnje Akile. Žena oklembešenih obraza i
226
Anita Nair
Kupe za dame
227
otromboljenih usana. Sa borama po vratu. Koncentričnim krugovima što, nalik
godovima, svedoče o godinama.
Akila bi dotakla kosu. Preko dana je kosu držala u pundici na po-tiljku. Tek bi je uveče
pustila. Prekrila bi njome jednu stranu lica i, ponekad (možda je to bila optička varka ili
procvat tajne žudnje), spa-zila u ogledalu onu Akilandesvari. Devojku koja kad govori
ispušta meke, zaobljene zvukove. A ova, strankinja, govorila je kao da će va-zduh
izgrebati od silnog osećanja odgovornosti.
Kad bi se Akila povukla, makar i samo dva koraka unazad, stran-kinja bi iščezla iz
ogledala. Znala je ona to telo - Akilandesvarino te-lo. Akila bi spustila olovku ispod
obline dojki - olovka bi se skotr-Ijala. Stomak joj je bio ravan i gladak. Nema salca.
Rukama bi ma-zno prelazila preko tela.
Zastala je. Kakvo je to stvorenje u čije se bokove starost uvlači, gnusno pipkajući svojim
zeleno-plavim šakama? Otkud se to vreme pritajilo u plavim venama na njenim
butinama? Ne, to nije bila ona. Prava ona. Akilandesvari.
U Karpagaminim očima, Akila je sebe videla kao stranca. Mirno stvorenjce sa jedva
kapkom života ili duha u sebi. Bez belega koji bi svetu obznanili da je žena - bez talija
što blista na grudima, bez kum-kuma što se šepuri u vrh čela, bez prstenova na nožnim
prstima što pevaju u bračnoj blagodeti. Bezbojna, beznačajna žena koja nema pa-
metnija posla nego da luta besciljno po samoposluzi, praveći se da ku-puje razne stvari
koje joj uopšte nisu potrebne.
,,Hajde negde da sednemo", rekla j'e Karpagam. Uzevši Akilu za ruku, povela ju je ka
kafiću koji se nalazio pri supermarketu.
Akila je sedela i posmatrala Karpagam kako pred sobom slaže ki-flice sa džemom, tanjir
pun samose i dve šoljice kafe što se pušila. Zračila je od zadovoljstva. Bio je tu mali sloj
mesa oko njenog zglo-ba; nagoveštaj dvostrukog podvoljka. Zadovoljstvo se ogledalo i
u bo-
jama koje je nosila: bluza zatvoreno žuta; zeleno-žuti bengalski pa-mučni sari; zlatni
nakit, vibrantno kestenjasti kumkum. Oči su joj sve-tlucale. Obrazi se povremeno tresli.
Kosu joj je, tu i tamo, šarala po-neka seda vlas. Zrelost je to bila - zrelost je isijavala.
,,Ne mogu da odolim", osmehnula se Karpagam pokazujući na pun sto ispred sebe.
,,Nikako mi ne ulazi u glavu zbog čega su Ijudi na tim dijetama. Moja kćerka je, eto,
stalno na dijeti. Jedne nedelje preživljava na sokovima - jesi li čula za te budalaštine?
Iduće nede-Ije pak, samo presno naseckano povrće. Cista besmislica. Ako mene pitaš,
jednom se živi. 1 zato gledaj da proživiš najbolje što možeš."
Akila se nesigurno osmehnula pitajući se da li tu, možda, ima i nekog skrivenog
značenja, nagoveštaja koji se baš na nju odnosi.
Karpagam je zagrizla samosu i potom obrisala mrve sa brade. ,,Svi smo ti se divili kad
si, po očevoj smrti, preuzela odgovornost za svoju porodicu. Moja majka je često pričala
o tebi, gotovo u zanosu, a onda bi odnekud iskrslo i Jajino ime. Sećaš se Jaje?"
Akila je klimnula glavom. Reč preko usana nije mogla da prevali.
,,Pitam se šta li se sa Jajom dogodilo. Gde li je sada, šta je bilo sa Sarasom Mami i
ostalom decom? Kad glava porodice umre, sa njim umire cela porodica - govorila je
moja majka - sem ako tu nije kći poput Akile."
Osmehnula se Akila. Nije znala šta bi drugo. 0 Jaji već duže vre-me nije razmišljala.
,,Pa, reci, šta si sve ovo vreme radila sa sobom? Znam da si oti-šla iz Ambatura pošto ti
je majka umrla. Odlučila si zauvek da osta-neš u Bangaloru?", upitala je Karpagam.
,,Ništa nisam radila. Samo ono uobičajeno... Posao, kuća, posao... Padma - sećaš se
Padme, zar ne, moje mlade sestre - ona i njena po-rodica žive kod mene, i Padma vodi
računa o kući." Akila nije ima-la volje da odgovara na pitanja na koja ionako nije imala
odgovore.
228
Anita Nair
Karpagam se nagnula preko stola i stisnula Akilinu šaku. ,,Misli-la sam da si ti do sada
stigla dotle da imaš svoj sopstveni život. Vi-dim da nisi. Pa zar ta tvoja sebična porodica
ne shvata da i ti zaslu-žuješ malo sreće?"
Samosa se Akili zaglavila u grlu. ,,Šta oni sa tim imaju? Prošlo je meni vreme za to."
,,Prošlo vreme za - šta?", upitala je Karpagam. Njene oči su se suzile, za časak je Akilu
procenjivački posmatrala. A onda je meko upitala: ,,Definiši mi sreću. Šta bi te usrećilo?"
Akila je crtala noktom srednjeg prsta po plastičnom stolnjaku. Ka-ko bi definisala sreću?
Da li bi ona, uopšte, znala da je sreća - sre-ća, čak i kad bi joj se sreća unela u lice?
Setila se novogodišnjih čestitki koje su ona i Katarina svojevre-meno slale jedna
drugoj. ,,Sreća je", rekla je Akila, parodirajući poru-ke koje su obično bile odštampane
na tim čestitkama, ,,kada možeš da biraš kako ćeš živeti. Sreća je kad znaš da si voljen
i kad imaš ne-koga da voliš. Sreća je kad sa nadom gledaš u budućnost."
Karpagam je uzdahnula. ,,Aki", počela je vraćajući se nadimku kojim je u detinjstvu
oslovljavala. ,,Šta ti, u stvari, želiš? Muža? De-cu17"
,,Ne, ne", prošaputala je Akila pitajući se da li iko u tom kafeu prisluškuje njihov
razgovor. ,,Ne, ne znam..."
Ponekad bi joj se činilo da ono što zapravo najviše želi jeste da ima svoj identitet. Uvek
je bila nekakav produžetak identiteta druge osobe. Te Čandrina kćerka, te Narajanova
starija sestra, te Prijina tet-ka, te Murtijeva svastika... Akila je žela da je jednom neko
vidi kao jedinstveno biće, kao nju, Akilu kao takvu...
Ali, hoće li Karpagam to stwatiti? Hoće li ona, koja je brak no-sila kao kančepuramsku
svilu, moći da razume da je ono što Akila najviše na svetu želi upravo to - da bude svoja
na svome, da pripa-
Kupe zadame
229
da sebi? Da čini što joj je volja. Da živi onako kako odabere, bez su-zdržavanja ili
bojazni od bilo kakve cenzure.
Akila je otvorila dušu: i dok je čeznula za muškarcem i žudela da se svim čulima
prepusti potrazi za ispunjenjem, i kada je želela da je voli muškarac koji će oplemeniti
njena ćutanja i dati joj celoga se-be, ona, zapravo, nije želela muža. Nije želela da
ponovo bude puki produžetak nečije ličnosti.
Slušala je Karpagam dok je Akila pokušavala da objasni stvari koje ni samoj sebi nije
smela da ispriča.
,,Pa, zašto onda ne živiš sama? Sestra ti je dovoljno odrasla da se brine o sebi. A nije
da je sama - ima muža i porodicu. Aki, obra-zovana si žena. Zaposlena. Sama sebi
organizuj život", rekla je Kar-pagam nameštajući šnalu sa istorn čvrstom rešenošću sa
kojom je raz-matrala moguće smernice Akilinog života. „1 prestani svaki čas da se
osvrćeš oko sebe", dodala je. ,,Čega se plašiš - šta će svet da kaže? Aki, zamoli lepo
svoju sestru i njenu porodicu da napuste tvoj dom. To je prvo što bi trebalo da učiniš."
Akila je pogledom preletela Ijude koji su sedeli u kafiću. Pile su se kafe, jelo se pecivo;
svako je sa nekim sedeo, svako s nekim bio.
,,Kako da živim sama? Kako bilo koja žena može da živi sama?", upitala je beznadno.
,,Pogledaj mene", probio se Karpagamin glas kroz gusti sloj sa-mosažaljenja. ,,Ako ja
mogu da živim sama, što ti ne bi mogla?"
,,Ali, ti si udata. Ne živiš sama", rekla je Akila ispuštajući va-zduh. Kako samo
Karpagam može sebe sa njom da poredi?
,,Bila sam udata", rekla je Karpagam i oči joj se susretoše sa Aki-linim. ,,Muž mi je umro
pre nekoliko godina."
,,Žao mi je... Ali...", ušeprtljala se Akila.
,,Znam šta hoćeš da kažeš. Pitaš se kako, uprkos svemu, nosim kumkum i ove
živopisne boje? Ne bi ti valjda draže bilo da nosim
230
Anita Nair
samo belo i da bludim naokolo kao leš spreman za posmrtnu loma-ču?"
,,Ne, naravno da ne bi". promrmljala je Akila. ,,Ali šta tvoja po-rodica na to kaže?"
Karpagam je na to duboko udahnula i rekla: ,,Nije me briga šta moja porodica ili bilo ko
drugi misli. Ja sam to što jesam. I imam prava, kao i svako drugi, da živim onako kako
sama odaberem. Reci mi, molim te: zar nismo mi, kao devojčice, nosile odeću u bojama
i nakit i ukrase? Nije to privilegija koju brak sobom donosi. Evo kako ja na to gledam:
prirodno je da žena želi da bude ženstvena. Nema to veze sa tim da li je udata ili nije
udata, da li joj je muž živ ili je umro. Ko je uopšte te zakone ustanovio? Neki muškarac,
zacelo, ko-ji nije mogao da podnese pomisao da će njegova žena, uprkos činje-nici da
je on umro, i dalje privlačiti druge muškarce."
Reči su se izlivale preko njenih usana sa lakoćom na osnovu ko-je se moglo zaključiti
da ih je Karpagam u više navrata izgovarala. Akila je, ne bez stida, shvatila da je
Karpagam - dok je ona plutala po bazenu samosažaljenja, dozvoljavajući parazitima da
se goste nje-nom puti - otišla napred i naučila da preživi.
,,Živim sama. Već godinama. I moja kćerka, kojoj su sada dva-deset tri, takode sama
živi. Mi smo jake, Aki. Jake smo ako želimo da budemo jake."
,,Pa, šta mi predlažeš?", upitala je Akila.
,,Predlažem ti da učiniš ono što želiš da učiniš. Živi sama. Izara-
O
di svoj sopstveni život, svoje potrebe stavi na prvo mesto. Kaži svo-jima da idu do
davola, da idu kud ih noge noseu, rekla je Karpagam nasmejavši se i nažvrljala svoju
adresu na računu. ,,Piši mi. Daj da ostanemo u vezi."
Akila je papirić stavila u tašnu. Kad su izašle na ulicu, dodirnu-la je Karpagam po
ruci. ,,Karpagam, jesi li to stvarno ti ili neka bo-
Kupe za dame
231
ginja koja se pojavila da me izvede iz ovog...", Akila se tu zaustavi-la pomislivši na
tamne, sumorne boje sveta u kojem već tako dugo živi.
,,Ne budi smešna", nasmejala se Karpagam. I upravo je sećanje na taj smeh, pokaži-
celom-svetu-šipak, postao Akilin totem u kojem je videla snagu za preokret, za novi
život koji je nameravala da ot-počne.
Nedeljom bi Padma uljem tretirala kose svojih kćeri. Ugrejala bi sezamovo ulje i
utrljavala im ga u kožu glave sve dok kosa sva ne zablista i ne prione tesno uz skalp.
Onda bi im isprala glave sapunom. Padma je trebalo da bude starija sestra, ne ja -
razmišljala bi Akila.
Mesec dana je prošlo otkako je srela Karpagam. Mesec dana su-manutog planiranja,
mahnite aktivnosti i misli o bekstvu. Mesec dana tokom kojih je sto puta preispitala
svaku svoju zamisao, svaki svoj papirić, sa najvećom pažnjom. Mesec dana slaganja
kockica Akilinov života u mozaik budućnosti. Prošlo je još mesec dana i ona je bila
spremna.
,,Padma", rekla je posmatrajući te nedełje Padmine prste, zauzete mešenjem kćerkine
glave kao da mulja lopticu testa. Mesila ju je dok ne počne lepo da se odvaja. Mesila,
dok iz te glave ne ukloni i naj-bledu primisao na otpor. ,,Razmišljam o tome da kupim
kuću."
Padma je podigla pogled, zainteresovana. „1 ja o tome, evo već neko vreme,
razmišljam nešto... Uskoro će ove devojčice stasati za udaju, a kako da im nademo
pristojne muževe ako nemamo svoju ku-ću?"
,,Padma", rekla je Akila trudeći se da bude nežna, ,,kupujem stan, jednosoban stan."
,,Ali kako svi da se smestimo u tako mali stan? Zar ne možeš da kupiš nešto veće?"
2.?:
Anita Nair
,,Padma", ponovo je Akila izgovorila sestrino ime, osetivši kako čelični kaiš steže reči u
njenim ustima. ,,Koliko je soba potrebno jed-noj osobi?"
,,Kako to misliš?", probudila se sumnja.
,,Želim da živim sama. Kucnuo je čas da učinim to - da počnem da živim sama. A i
vama je vreme da se osamostalite", rekla je Aki-la, i oči im se susretoše. A onda se ta
vatrena linija izmedu očiju dve-ju sestara prekinula i Akila je osetila duboko zadovoljstvo
što je Pad-ma bila ta koja je prva popustila.
,,Je l' tebi dobro?", upitala je onda Padma dok joj je ulje sa dla-nova curelo na
stopala. ,,U tvojim godinama žene prolaze kroz težak period. Ima to veze sa
hormonima... Čitala sam o tome onomad u onom časopisu. Menopauza, tako piše,
može da napravi pravi haos u ženinoj glavi."
,,Začepi, Padma", obrecnula se Akila. ,,Dovde mi je tog tvog sve-znalačkog tona kad mi
se obraćaš! Ako želiš da znaš istinu, dosta rm te je! Dosta mi je buke koju prave tvqja
deca. Neću više da me tvoj muž i ti isisavate kao što svih ovih godina radite."
Akila je zastala ugledavši užas na Padminom licu. A već u na-rednom trenutku je
zažalila što je zaćutala, jer sad reči počeše da si-paju iz Padminih usta. Reči zašiljenih
vršaka, u otrov zamočene.
,,Svih ovih godina ti kuvam i perem... I, kako mi se odužujes. Tako što mi kažeš da ti je
nas preko glave. Ti si jedna Ijubomorna starica, eto šta si... Zavist i inat su te progutali,
ne možeš da podne-seš to što ja imam muža i decu, a ti nemaš ništa."
,,To je samo još jedan razlog zbog kojeg bi nas dve trebalo da krenemo svaka svojim
putem", uzvratila je Akila ledeno.
,,Misliš da će se tvoja braća složiti? Misliš da će te pustiti da z viš sama?", upitala je
Padma, duboko uverena da će Narajan i Narsi misliti što i ona.
Kupe u
dame
233
,,Za Boga miloga, šta me briga da li će se neko složiti? Pogledaj me: imam četrdeset
pet godina. Od svih vas sam starija. Ima da ura-dim baš ono što hoću i uopšte me ne
zanima šta će bilo ko da mi-
sli..."
,.Da, tako ti misliš. Ali, oni su muškarci u ovoj fatniliji", Padmin
glas je tu poprimio podrugljiv ton.
Zašto li ovde gubim vreme i nju slušam, upitala se Akila. Htela je da pode. Bila je mirna i
još sigurnija u svoje namere.
Tokom narednih nekoliko dana, preovladavala je neprijatna tišina. Deca su ribana
glasno i često u Akilinom prisustvu. ,,Prija", prosikta-la bi Padma, ,,moraš li tu pesmicu
da recituješ naglas da bi je zapam-tila? Zatvori knjigu i batali to. Naposletku, šta je
najgore što može da se desi... Možeš, eto, da padneš na mesečnom testu. Ali ne želim
da uznemiravaš Aku."
,,Madavi", zarežala bi, ,,je l' baš moraš da bacaš taj tanjir? Zar ne znaš da galama iritira
Aku?"
Akilu je hrana čekala u pokrivenim posudama na trpezarijskom stolu. Odeću koju bi
obesila da se suši nalazila bi besprekorno slože-nu na svom krevetu. Padma ju je
kažnjavala ćutanjem. I gledala da uobro shvati kako joj sestra savršeno vodi
domadnstvo. I kako bi bez |e zavladali metež i konfuzija. A Akilu je to jedino uspelo da
nalju-!, i ništa drugo. Kako se Padma usuduje da je podvrgava svojim tret-
mma ćutanja, kako sme samo da je kinji tom prituljenom Ijutnjom
'rcmom, i to u kući gde je Akila plaćala stanarinu?
«wto li nii ukraćuje pravo na slobodu, pitala se, ne nalazeći od-govora.
,,Zašto si donela takvu odluku, Aka?" Narajanovo pitanje bilo je
'ezeno prepoznatljivim, tihim glasom. Ljubay koju je osećala pre-
mladem bratu preplavila je Akilu. Od svih njih, jedino je Narajan
osudivao, jedini joj je ostao bezuslovno naklonjen. Ostali - Nar-
234
Anita Nair
si i Padma - u detinjstvu su bili obesni, netaknuti tragedijom koja se utkala u njihove
živote. Ta obest nije iz njih iščilela ni kad su odra-sli. Oni su u centru sveta i svet postoji
da bi njima sve bilo potaman. Sada su svi bili završili sa tiradama.
Narsi: ,,Nije u redu da žena živi sama. Šta će Ijudi reći? Evo šta: reći će da te je
porodica napustila. Sem toga, biće tu i sva sila pita-nja u vezi sa tvojim ugledom i
reputacijom. Znaš dobro kako Ijudi sa-beru dva i dva i dodu na to da j'e rezultat - šest. I
Nalinina familija će biti skandalizovana ako čuje za ovo. Jesi li razmišljala u kakvom ću
se položaju ja naći?"
Padma: ,,A zašto moraš da živiš sama? Zar se nisam sve ovo vre-me lepo brinula o
tvojoj kući? Obaška sve ovo što je Narsi Ana go-vorio, jesi li razmišljala o trošku? Imam
dve kćeri, a moj muž nema neki bogzna kako plaćen posao. Računala sam na tvoju
pomoć kad dode do udaje, kad devojčice krenu u novi život."
,,Čuo si ih, jesi li ih čuo, Narajane?", Akila je pokušala da kon-troliše nijanse svog glasa,
sa mirnoćom koju, ruku na srce, jedva da je u naznakama osećala. ,,Punih dvadeset
šest godina davala sam sve od sebe ovoj familiji. Ništa zauzvrat tražila nisam. A sada,
kad želim da započnem svoj život, kako to da niko od vas ne pride i ne kaže -pa i vreme
je, Aka, da to ućiniš. Zaslužuješ svoj život, da ga živiš kako ti hoćeš. I nemoj da brineš o
tome kako će se tvoja odluka od-raziti na naše živote.
A ti mi, Narajane, reci zašto ne bi trebalo da živim sama? Zdra-va sam telom i umom. 0
sebi mogu da vodim računa. Zaradujem sa-svim pristojno", tu je Akila zastala osetivši
da joj glas gaca po suza-ma. A onda je nastavila:
,,Da li me je iko od vas ikada pitao šta želim, o čemu sanjam? Je li iko od vas ikada o
meni razmišljao kao o ženi? 0 osobi koja ima svoje potrebe i čežnje, baš kao i svako od
vas?"
Kupe za dame
235
,,A, to je u pitanju!", umešala se Padma. ,,Uvalila se u neku Iju-bavnu avanturu. I ne želi
da mi saznamo... Zato hoće da živi sama. Ko je taj? I kako si ga našla?"
Akila podiže ruku i učini ono što je dugo, dugo želela da učini. Opalila je šamar Padmi
preko usta. Težak udarac koji je odzvonio pre-zirom i ozlojedenošću koje je nosila u
sebi.
Nastala je tišina. Teška tišina u kojoj bi se na mahove začuo od-jek onog šamara.
,,Nikome od vas ne moram da objašnjavam svoje postupke. Ništa vam ne dugujem.
Nadam se da sam bila jasna."
,,Ne duguješ nam ništa. Mi smo ti koji tebi dugujemo za sve", rekao je Narajan u naporu
da stiša strasti, zagladi situaciju i zaceli modricu koja je bridela. ,,Zato se i plašim za
tebe. Kako ćeš se sna-ći? Ne mislim tu ni na šta lično. Kako jedna žena može sama?"
Narajanova briga je dirnula Akilu, ali ona je imala spremne od-govore. ,,Znam da mogu.
Jednom sam već sve mogla sama, kad ste vi bili deca. I sada ću moći, za sebe samu,
za Akilandesvari. Ničiju kćerku. Ničiju sestru. Ničiju ženu. Ničiju majku'."
,,Aka, saslušaj me, molim te", pokušavao je da je privoli Nara-jan. Ostali su već bili
okrenuli glave. Nisu više o tome razmišljali, sa-da, kad su shvatili da je ona čvrsto
rešena.
,,Aka, molim te da o ovome popričaš sa bar još nekoliko Ijudi i onda ćeš bolje sebi moći
da predočiš koliko je jednoj ženi teško da živi sama", rekao je Narajan držeći stariju
sestru za ruku, preklinjući.
Akila je opazila strah u njegovim očima. Yidela je koliko se za nju boji. Znala je da ona
misli kako će biti lak plen za prvog čove-ka koji dode sa lažnim nadama i praznim
obećanjima. U Narajanovoj svesti, njena budućnost biće obremenjena razočaranjem.
Možda i sa-moćom, potpunom pustoši. I njoj se prišunjao nagoveštaj straha: Je-sam li
ja to, u stvari, tvrdoglava? Možda ovo nije mudar potez?
236
Anita Nair
Kune ia
dame
237
Akila je brzo otklonila ovakve raisli. Znala je da familija nikada neće prihvatiti njenu
odluku. To je bilo izvesno. Svako je imao svo-je razloge da ne prihvati. Možda je
Narajan bio jedini koga je njeno blagostanje zanimalo više od njene plate. I zato, više da
bi zaštitila njega negoli samu sebe, Akila se prisilila na laž. Osmehnula se, na-dajući se
da će osmeh prikriti laž, i rekla: ,,Fino, učiniću kako ti ka-žeš. Porazgovaraću sa još
nekim Ijudima. I posle toga ću doneti od-luku."
Jedno po jedno, napustili su sobu ubedeni da će Akila poslušati glas razuma. Svaka
žena sa kojom bude razgovarala sigurno će joj preneti univerzalnu istinu, koju, izgleda,
svi znaju, samo Akila ne zna - kako je strašno za jednu ženu da živi sama. Ponovo će
Akila po-stati njihova nežna, stidljiva starija sestra, i sve će ovo pasti u zabo-rav, kao,
eto, jedan period kad je Aka privremeno, i pod neobjašnji-vim okolnostima, pala u neko
ludilo.
Ali onaj smeh je ostao sa Akilom. Karpagamin smeh, onaj poka-ži-šipak-celom-svetu.
Preko puta Akile sedela je jedina preostala putnica od onih koje su se tokom prethodne
noći ukrcale na voz. Sve ostale bile su sišle. Jedno po jedna, uz ,,zbogom", uz
prijateljski savet.
Janaki je sišla u Ernakulamu. ,,Šta god da činiš, dobro prvo pro-misli, pa onda uradi. A
kad jednom uradiš to, nemoj da gledaš u pro-šlost i nemoj da čezneš za onim čega više
nema", rekla je pomilovav-ši Akilu po giavi.
Praba Devi je nažvrljala broj telefona na papirčetu i uzela Akili-nu adresu. ,,Hajde da se
vidimo ovih dana. Na kraju krajeva, u istom smo gradu. Da ostanemo u kontaktu." Čak
se i devojčica Šila osmeh-nula na rastanku i rekla: ,,Hvala što ste me saslušali!"
A sad je tu bila samo još ova žena. Šesta putnica. Akila se pita-la - ko li je ona?
Posmatrala je saputnicu kako vadi neki magazin iz torbe i čita. Magazin je bio tamilski.
Akila se opet okrenu prozoru.
Voz je bio pun puncijat. Poštedeni nisu bili ni vagoni u kojima je rezervacija bila
obavezna. Ljudi su lupali po zaključanim vratima, gurali se kroz jednom otvorena vrata.
Hodnici su bili puni, oni što ne-maju mesta bunili su se tvrdeći da na tri sedišta lepo
mogu da se sme-ste četiri osobe. Prosjaci i prodavci svakojake robe, uvežbani, lako su
se probijali kroz krcate vagone. Kore od pomorandže, omoti od slat-kiša i ostaci
grickalica preplavili su pod. Kada je voz stao, a sa njim i povetarac, slabunjavi vonj urina
prostruja kroz kompoziciju, šireći se iz toaleta. Akila uzdahnu, sa olakšanjem. I njen je
kupe bio pun, ali je bar bio čist. Oaza spokoja.
Akila otvori pakovanje pistaća koje je kupila na stanici u Kota-jamu. Slatkasti mesnati
plod obradovao je njeno nepce. Nisam više ista ona Akila koja se sinoć ukrcala na ovaj
voz, pomisli. Ona stara Aki-la bi grickala kikiriki. Pistaći sugerišu da je došlo do izvesnog
napret-ka, da se stvari sagledavaju u krupnijem planu, kako se ranije nije usudivala.
Opuštala se dozvoljavajući sebi da je osvoji osećanje da je u pravu, da čini pravu stvar,
kao da sledi putokaze Praba Devinog ot-krića. Možda više od bilo koje druge žene,
Praba Devi joj je bila bli-ska i po godinama i po stilu. Pa, ako je Praba Devi mogla da tri-
jumfuje nad svojom urodenom stidljivošću, da se izdigne iznad tradi-cije i zapliva u novi
iivot, mogu to i ja - pomisli Akila. / ja ću mo-rati da naučim da sledim plimu, bolje nego
da se nasučem na obalu. Prode neko vreine, kad Akila odvrati pogled od prozora. Oči
joj se susretoše sa očima žene koja je ćutala. Magazin joj je sada bio na krilu. Akila se
osmehnu. ,,Kuda putujete?", upita na tamilskom. ,,U Nagerkoil", odgovori žena.
238
Anita Nair
,,Ja idem u Kanjakumari", reče Akila, premda je žena nije pitala. ,,Vaši roditelji žive u
Nagerkoilu?"
Žena zavrte glavom. ,,Radim za strankinju. Engleskinju, doktorku. Dobila je službu u
Nagerkoilu i sad ja idem ispred nje, da sredim ku-ću pre nego što ona stigne. Pokućstvo
je već na putu. Doktorka i moj sin idu kolima. Sutra ujutro kreću."
,,Koliko vam sin ima?"
,,Trinaest godina", reče žena.
,,A muž? Sta on radi?", upita Akila.
Ženino lice osta na časak nepomično. ,,Vi ste veoma radoznali". reče ona.
Akila porumene. Ostale žene sa kojima je prethodne noći razgo-varala bile su tako
otvorene, tako su rado pričale o svojim životima da je već računala sa tim da će svaka
tako reagovati na pitanja.
,,Izvinite", reče tada žena. ,,Bilo je to grubo s moje strane. Ali noćas ste me, sve vi,
izbacile iz razgovora, iz prostog razloga što ste zaključile da ne pripadam vašem krugu.
Yidele ste kako sam obuče-na, videle ste kakvo mi je lice, i procenile da nisam od vaše
fele." Akila opet porumene. ,,Izvinite. Nismo htele da...", poče. Žena se sad zagleda u
nju netremice: ,,Nemojte se izvinjavati. Imale ste pravo kad ste procenile da nisam od
vaše fele. I jeste tako. Ne pripadam vašem krugu. Ne zato što sam siromašna ili
neobrazo-vana, već zato što ste sve vi živele tako zaštićeno, zaklonjeno od sve-ga, da,
da, čak i vi. Čuh kako jedna od vas priča svoju životnu pri-ču i pomislih: ove žene dižu
toliku prašinu oko najobičnijih sitnica! Kako bi se one snašle da ih zadesi prava
tragedija? Šta one znaju o životu i danku koji uzima? Šta one znaju o tome kako ovaj
svet ume da bude okrutan prema ženi?"
Akila j'e buljila u saputnicu. Ko li je ova žena iz koje gnev po-put lave izbija?
Kupe za damc
239
Šesta putnica presavi magazin i reče: ,,Ne kažem da su žene sla-be. Žene su jake.
Žene mogu sve, sve što mogu i muškarci. Mogu i više. Ali žena mora da pronade tu žicu
snage u sebi. Ne pokazuje se to samo od sebe."
10. Sestra prave stvań
Zovem se Marikolantu. Trideset i jedna mi je godina. Rodena sam u malom selu Palur,
kraj Kančepurama. Imam sina i muža. Roditelji su mi davno umrli, a sve veze sa
braćom sam prekinula. Radim kao ispomoć u bolnici jedne dobrotvorne misije.
Otac mi je bio seljak. Bio je sin jedinac i, kad mi je deda umro, nasledio je i zemlju i
kuću. Majka je bila iz drugog sela; bila je si-roče i podigla ju je tetka. Nismo imali
rodbine, a ni dovoljno novca, ali bili smo srećni. Dvojica moje braće, Easvaran i
Šivakumar, i ja. Ali nekoliko dana posle mog devetog rodendana, otac mi je umro. Od
bolesti koju čak ni doktori u bolnici ,,Velore" nisu mogli da izleče.
Nikome nismo mogli da se obratimo za pomoć, pa se mama okre-nula ispranim
zidovima Šetijar Kotaija i utonula u molitvu. Kuća je bila ogromna, sa bezbrojnim
sobama i drugim odajama. Imala je tri sprata i spolja izgledala doslovce neosvojivo.
Premda je pravo ime tog zdanja bilo Radž Yilas, svi u našem i okolnim selima znali su
ga kao Setijar Kotai - Šetijarova tvrdava.
Šetijar je bio bogat čovek; onł su i danas najimućnija familija u našem-okrugu. Šetijar je
blago stekao na svilenoj bubi. Hranio ih je, kljukao ih dudovim lišćem dok se ne bi tako
nagojile da bi, prosto, iskočile iz svojih koža. Da prikriju stid, sirote gole larve tkale bi
svi-lu i njome se obmotavale. Setijar ih, medutim, ni tada ne bi pustio na miru. Kilogrami
svile, tone svile. Niko od nas iz sela nije ništa od to-
240
Anita Nair
ga video, budući da je Šetijarova farma svilenih buba bila negde dru-gde, ali su oni koji
su imali prilike da vide, pričali drugima šta sve tamo ima.
Često sam razmišljala o svilenim bubama. Bilo mi ih je žao. Jmaš sreće što si ti - ti",
rekla bih svakoj drugoj bubi kad bi stala na dlan.
Tada sam još dete bila. Razgovarala sam sa bubama, drvećem i kamenjem. Verovala
sam učitelju kad bi nacrtao krug na tabli i rekao: ,,0vo je svet. Polovina je osvetljena
Suncem, a druga ostaje u tami. Isto je sa životom. Postoji dobro i postoji loše, a naša je
dužnost da ostanemo na svetloj strani, da budemo dobri."
Klimnula bih glavom, kao i svi ostali, čvrsto rešena da nikada i
ne koraknem na tamnu stranu. Kao što rekoh, tada sam još dete bila.
Šetijar je imao svu silu razboja na kojima su muškarci tkali svi-
lene sarije, pozlaćene, koji bi potom bili prodavani u Madrasu, Koim-
batoreu, Salemu, Maduraiju i dalekim gradovima poput Delija.
Naša je kuća bila mala; tek jedna u nizu kuća koje su se nizale sa obe strane ulice što
je vodila ka hramu. Dve ulice dalje bio je voć-njak, pun stabala manga, i iza njega
Setijar Kotai. Kulinarsko umeće moje majke bilo je dobro poznato seljanima. U
specijalnim prilikama zvali bi je u Šetijar Kotai da pomogne. Kad je tata umro, to je po-
stao jedini naš izvor prihoda.
Svakoga jutra, mama bi napuštala kuću oko sedam, da bi se vra-tila tek iza šest sati
uveče. Tako sam ja obavljala većinu kućnih po-slova. Nije mi to uopšte smetalo; bilo je
to, u stvari, kao da se igram domaćice.
Yolela sam da izvlačim vodu iz seoskog bunara i nosim velike mesingane kofe
balansirajući kukovima. Čistila sam i ribala podove, prala sudove. Kad bismo se iz škole
vraćali kući, braća i ja bismo po selu skupljali kravlju balegu. Yolela sam da pravim
loptice od balege
Kupe ia dame
241
i da ih oblikujem dlanovima. Čitave gomile takvih loptica polepila sam na zadnje zidove
naše kuće. Zeleno-crne kragove koji bi, kako se su-še, postajali sivo-zeleni. Dok su se
te kuglice sušile na našim zidovi-ma, vatra na ognjištu nikad se ne bi ugasila.

Mama me je ponekad privijala uz grudi i plakala: ,,Sta sam ja to detetu svom

nametnula? Ukrala sam joj detinjstvo."
Nisam mogla da razumem njene jadikovke. Zašto pati zbog neče-ga što mene
oduševljava?
... Kad Brama ispisuje naše sudbine - kažu - on svakome od nas odredi poseban broj
godina da iskusimo sve aspekte života. Yreme na-menjeno za kućevne poslove, dakle
kao domaćica, ja sara provela mnogo pre nego što ću odrasti. U kući moje majke radila
sam sve ono što žena po svojoj kući radi. Možda je tako moralo da bude. Čak i kada
sam napustila dom, svaki put kad bih se vratila preuzimala bih brigu o kući, sve dok
mama nije umrla. Braća su tada podelila imo-vinu, a ja više nisam imala kuću koju ću
svojom zvati... Ali sada vam pričam o stvarima koje su se dogodile mnogo kasnije. Hoću
da vam pričam o ranijem vremenu, kada sam išla da radim u Šetijar Kotai...
Moj otac, seljak, nije odobravao to što idem u Setijar. ,,Kakav na-čin da se zaradi
novac!", često bi rekao pošto bi upalio bidi i udah-nuo dim.
,,Ubijati Božija stvorenja, dan za danom, i profitirati na njihovoj smrti... Drago mi je,
bogami, što sam seljak. Jedina bića koja zbog mene umiru su ona koja stradaju pod
plugom, kad orem. A i njih ubi-jam bez namere, ne znajući."
Očeva zemlja je bila podaleko izvan sela, ali se on nikada nije ža-lio da mu se smučilo
da je obraduje. Narod u selu je o mom ocu pri-čao sa izvesnom začudenošću koja je,
inače, rezervisana za vrednice
242
An/řa
koje rade kao lude. ,,Samo je Sanmugam u stanju toliku energiju da potroši na
obradivanje jednog parčeta kamenite zemlje", govorili bi.
Yećina njih, ako ne i svi, radili su za Setijara, na ovaj ili onaj način. Šetijar je bio bog,
govorili su, velikodušan i dobrohotan. Ali, za moga oca, Setijar je bio kralj robova. ,,A ja
nemam ni najmanju želju da budem j'edan od njegovih zahvalnih robova", kazao je
mami kad se požalila da sav taj trud na njivi jedva podmiruje njihove osnov-ne potrebe.
Malo je bilo parče zemlje koje je posedovao moj otac. Tu je on gajio različite useve,
jedne godine jedno, druge drugo. Ali, jedna nji-va je uvek bila rezervisana za cvet
kanakambarama. Mami i meni je do toga bilo naročito stalo. Kad svane zora, pozdravio
bi nas ustanak cvetova koji bi blistali, baš kao da su laticama sakupili zrake izlaze-ćeg
sunca. Pre nego što bi sunce isušilo rosu i svelo cvetove na pu-ke replike njih samih, mi
bismo ih proredili. Na svaka dva ubrana cve-ta, jedan bismo na stabaocetu ostavili,
semena radi. Nešto cveća bi-smo zadržali za sebe, ostatak smo prodavali cvećarki koja
je robu iz-lagala ispred hrama.
Da li je to moj otac, možebiti, kanakambaram sadio zato što je to bilo mamimo ime.
,,Kako bi lepo bilo da ste mene nazvali Ružica ili Čempakam", glasno sam uzdahnula
jednoga dana, opterećena po-mišlju da se čitavo polje finog pomorandžinog cveta svaki
dan klanja suncu, u znak pažnje mojoj majci-krstiteljki, dok se po meni ništa ne zove.
,,A onda bih morao čitavu njivu da zasadim ružama, kao što Ama ima svqju njivu.
Marikolantu? A šta je marikolantu nego žbunče ze-lenog lišća?"
Glasno se smejao moj otac i posadio me na koleno. ,,Ti, budalice jedna", rekao mi
j'e. ,,Šta je marikolantu, pitaš me? Zar nisi videla da se po nekoliko listova marikolantua
uvek utka u vence od kanakamba-
Kupe za dame
243
rana? Bez mirisa marikolantua, kanakambaram je mrtav cvet. Ali, ako bi te to usrećilo,
iduće sezone zasadićemo nešto marikolantua."
Otac je obradivao kamen, sve dok hladna, tvrda masa ne pozeleni i ne zamiriše. Radio
je sve dok bolest nije pustila korena u njegovom telu. Držao se svoje zemljice dok je
god mogao, ali su troškovi za le-kove i zračenja, specijaliste i posebnu ishranu, postajali
sve veći i ve-ći. Zato je prodao zemlju Šetijaru, a onda se, nekako, zgužvao i umro.
Dve godine docnije, kada je Sujata Aka, Šetijarova snaha, dobila sina, neko im je bio
potreban da pomogne oko deteta. Tako sam ja postala Prabu-papina dadilja. Nije bilo
šanse da nastavim sa školova-njem. Škola u našem selu imala je samo pet razreda,
tako da sam mo-rala u grad, u više razrede. A to je bilo neizvodljivo.
,,Poslaćemo tvoju braću u grad, u školu, kad za to dode vreme. Ali, jednostavno, ne
možemo da živimo samo od moje plate", rekla je mama. ,,Znam da shvataš, kćeri moja,
da je meni, jednostavno, ne-moguće da te šaljem u školu i da svakoga dana plaćam
autobus. Ni-je ni samo novac u pitanju; kako da šaljem mladu devojku samu...? Yeliki je
rizik."
Nisam tada mogla da shvatim u čemu je taj veliki rizik. Ali sam, u svakom slučaju,
potvrdno klimnula glavom. U crno-belim filmovi-ma koje sam gledala u seoskom
bioskopu, fino vaspitane, dobre de-vqjčice uvek su slušale svoje majke. Barem moje
omiljene junakinje jesu - Savitri i B. Saroja Devi, Yijajakumari, pa i Jajalalita.
,,Kako želiš, mama. Moja je dužnost da učinim sve za tebe i za svoju braću", rekla sam
parafrazirajući filmske heroine. U isti mah, uživala sam u osećanju da sam kadra da i
sama, u svom životu, iz-govaram reči koje tako snažno slute na filmske dijaloge.
,,Setijar je dobar čovek", često bi govorila mama. Meni, medutim, ništa drugo u vezi sa
njim nije moglo da padne na pamet nego kako kuva larve svilenih buba i potom ih dere
do gole kože.
244
Anita Nair
,,Ne budi luda", izgrdila me mama kad sam nešto počela da se nećkam na kapiji
Setijarove tvrdave. ,,Tvoj otac je umeo da preteru-
je.
Šetijarova tvrdava je bila ogromna. Imala je mnogo odaja i svu silu raznih stvari koje
sam do tada videla samo u filmovima. Frižider koji je zujao kao da je roj pčela unutra
zarobljen; plafonski ventilator koji se vrteo i vrteo u krug; stolice poput prestola i krevete
koji kao da su bili puni cveća.
Prvoga dana sam shvatila da je mojoj majci, jednostavno, sam mi-ris kuhinje dozlogrdio.
Ništa ona u toj kućerini nije drugo radila - sa-mo je kuvala. Spremala j'e doručak, ručak i
večeru za dvanaest osoba, svakodnevno. Obaška što j'e spremala za goste koji bi se za
svaki obrok pojavljivali. ,,Neka ostane danas sa mnom, da vidi kako se ovo doma-
ćinstvo vodi, a sutra će preuzeti dužnost", rekla je mama dok je prala ruke, pre nego što
će početi da sprema prvi obrok toga dana. Kad sa doručkom završi, već će biti vreme
da počne da sprema ručak.
,,Da je bilo ko drugi na mestu tvoje majke, oni bi se davno gad-no proveli", gundala je
mamina pomoćnica, takode udovica. ,,Cak i da vide kako mleko kipi, ne bi oni došli i
skinuli ga sa ringle. Nego mo-ramo tvoja majka i ja da jurcamo."
,,0ni" su se pojavljivali svaki čas u priči Rukmini Ake. ,,Misliš da su nam ovaj posao dali
zato što su se na nas sažali-li? Ma, jok! Oni misle da smo nas dve, zato što smo
udovice, kadre da izbegnemo to ulagivanje čulu ukusa. Ništa čili, ništa tamarind, ni-šta
začini... Naša su čula - misle oni - mrtva kao i naši muževi. Za-to mi, računaju oni,
nikada nećemo kusati njihovu hranicu, ili - ne daj Bože - žudeti za tim što oni jedu, i
bićemo vazda zadovoljne či-nijicom kaše i navrškom soli.
Kupe za dame
245
,,Šššš", prosiktala bi mama. Ali, Rukmini Aka se tek upustila u spisak žalopojki, koje su
bivale sve impozantnije kako bi odmicao dan. Kao da želi da stvori neku protivtežu,
mama se nikada nije žalila.
Posmatrala sam majku kako čisti i pere, dinsta i prži, melje i sit-ni... Obavljala je poslove
ne iskazujući ni 0 od osećanja. Sta li je bo-jilo ukus tih čudesnih jela koja je majka
pripremala? Suze i gorčina; gnev na nepravednu sudbinu i strah?
Meni se, medutim, posao svidao. Yolela sam bebu Prabu-papa, draga mi je bila i Sujata
Aka. Ponekad, kad jednostavno ne bih mo-gla da prestanem da pričam o Sujati Aki,
mama bi se brecnula: ,,01a-ko daješ srce, dete. Razbiće ti ga u hiljadu komadića i
ostaviti ga na zemlji da ga drugi gaze u prašini."
,,Zar je srce staklena narukvica?", zakikotala sam se jednom, za-bavljena vlastitom
dovitljivošću. B. Saroja Devi bila bi, zacelo, pono-sna na mene. I Easvaran i Šivakumar
su se smejali.
Majka je uzdahnula.
Od toga dana, dečaci bi me svako veče dočekivali pozdravom: ,,Pa, kako je staklence?
Puklo ili još čitavo?"
I opet bismo se smejali.
... Ali, znaš šta, srce i jeste staklena narukvica. Trenutak neopre-znosti i - ode... Mi smo
toga apsolutno svesni, zar ne? A ipak, i da-Ije nosimo ta staklenca. Svaki put kad se
polome, kupimo nova nada-jući se da će ova trajati duže.
Kako smo mi žene glupe. Trebalo bi da nosimo narukvice od gra-nita, pa da nam se i
srca u granit prometnu. Ali takve narukvice ne bi tako lepo hvatale svetlo, ne bi tako
veselo svitkale na suncu...
246
Anita Nair
Kupe i.a dame
247
Sujata Aka me je načisto zarazila staklenim narukvicama koje je odbacivala. Nosila bi ih
nekoliko dana, a onda bi joj ili dosadile ili bi ih toliko porazbijala da je morala čitavo tuce
novih da nabavi. Za mene su i te, odbačene, bile prava dragocenost - crvene, plave i
ze-lene, sa Ijubičastim flekama, posute srebrnastom prašinom.
,,Zar se ne osećaš loše kad ti se razbije?", upitala sam Sujatu Aku dok sam s patosa
skupljala ostatke jedne narukvice, da ponesem ku-ći. Braća i ja smo smislili igru koju
smo sa tim čarobnim ostacima mogli da igramo.
,,Ne, naravno. Pa to je samo staklena narukvica. Uvek mogu da kupim druge ako mi se
jedna razbije", rekla je ona otvarajući kutiji-cu za narukvice da izvuče novi set.
Sujati Aki niko nikada ništa nije prigovarao. Ni za sklonost tim narukvicama, ni zbog
žudnje sa kojom je spremala koh, tako bogat ja-jima da bi vam se učinilo kako vam
žumance titra pod nepcem čitav minut pošto biste zalogaj stavili u usta. Sujata Aka mi je
često dava-la da jedem njen koh, i mada sam znala da bi trebalo da ponesem ku-ći, pa
da i moja braća probaju - nikada to nisam učinila.
Šetijar je jednom prilikom bio naložio da svaka želja Sujati Aki ima da bude ispunjena.
Ona je bila nešto posebno. Bila je gradska de-vojka: došla je iz Koimbatorea, čak je
koledž pune dve godine poha-dala. A onda je Sujata Aka rodila sina. Uz Šetijara, bila je
najvažni-ja osoba u toj kući.
Setijar je imao tri sina. Rajendran Ana je vodio računa o svile-nim bubama. Njegova
žena Rani Aka beše jedno stidljivo ženče. još stidljivije zbog toga što mu nije rodila sina.
Bila je Šetijarova sestri-čina, a u kuću je došla iz prilično osiromašene porodice. Kako je
mo-gla i da pomisli da se takmiči sa Sujatom Akom? I tako je dozvolila Sujati Aki da
vlada, zadovoljna tavorenjem u senci. Samo da je niko ne dira i ne prezire - to joj je bilo
sasvim dovoljno.
Šridar Ana je bio drugi Šetijarov sin, miljenik. On je iwećao Se-tijarovo bogatstvo
donoseći porudžbine iz dalekih mesta. I tako, kada je došlo vreme da Šetijar odabere
Šndaru nevestu, potrudio se da na-de devojku sa više nego mrsnim mirazom. Morala je
da bude lepa, obrazovana, iz familije u kojoj se sinovi često redaju. Tako je Šridar Ana
nagraden Sujatom Akom.
Bio je tu i Ranganatan Ana koji je u Yeloreu studirao za doktora.
I još jedna osoba. Šetijar Ama. Majka trojice Šetijarovih sinova. Živela je sama, na
najvišem spratu zapadnog krila. Nikada nije vida-na napolju.
,,Kad je rodila najmladeg sina, nešto je s njom naopako pošlo. Yrištala bi svaki put kad
samo ugleda Setijara i odbijala da hrani be-bu. Dovedena je dojilja koja je hranila bebu i
starala se o Šetijar Ami. To ti je Vadivu. Ona nije član porodice, a opet - Šetijar se prema
njoj odnosi kao da jeste. Vadivu, na kraju krajeva, lepo vodi računa
0 Šetijar Ami. Samo dojilja ume sa njom da izade na kraj kad je spo-padnu demoni",
rekla je Rukmini Aka mojoj majci.
,,U noćima punog meseca, Vadivu zatvara vrata i prozore zapad-nog krila. Nikome tada
pristup nije dozvoljen. Šetijar Ama, kažu oni, grebe zidove, i čuje se nepodnošljiva
škripa. A onda počne da zavija
1 cepa odeću sa sebe... Tump, tump, tump - čuju se njeni koraci dok štrapacira po sobi,
sa gvozdenom negvom i lancem oko gležnja, da ne može nikud dalje", ćućorila je
Rukmini Aka.
,,A šta je sa drugima? I oni se plaše Šetijar Ame?", pitala je ma-ma.
,,Šetijar i sinovi posete je s vremena na vreme. Rani Aka je če-šće odlazila da je vidi
sve dok jednoga dana nije tamo ponela i svo-ju kćerkicu. Setijar Ama je zgrabila bebicu
i malo je falilo da je ba-ci sa najvišeg sprata. Posle toga, Rani Aka je više ne posećuje",
od-gOYorila je Rukmini Aka.
248
Anita Nair
Kupe za dame
249
U početku je Sujata Aka žalila Šetijar Amu. Slala joj je hranu i često je posedvala. Ali
kad je postala majka, stalno joj je na pameti bilo šta je Setijar Ama učinila sa kćerkom
Rani Ake i počela je da je se plaši. Zato je rekla Šetijaru da joj je potreban neko ko će
se bri-nuti o bebi dok je ona zauzeta. I tako sam ja ovde dospela.
,,A da mi je samo znati oko čega je to ono zauzeta", morala je da primeti Rukmini Aka,
prvog dana kako sam došla. ,,0na", dodala je pokazujući bradom na moju majku,
,,priprema sve obroke, a ja oba-vljam sve ostale poslove. Ima tu još žena koje čiste i
ribaju, peru veš i završavaju ostale poslove. Šetijaru, medutim, to nikako ne ulazi u
glavu. A i kad mu ude, on prosto kaže: 'Dobro, dobro, nadite još jed-nu devojku. Pitajte
Kanakambaram, ona ima mladu kćer'."
,,0n se tada baš spremao da krene do Sitalakšmi i bio je u veli-koj gužvi. Tako je iskrslo
tvoje ime", rekla mi je malo docnije Ruk-mini Aka dok smo zajedno čistile pirinač.
,,Ko je Sitalakšmi?", upitala sam.
,,Rodaka", požurila je moja majka da odgovori.
,,Šetijarova ljubavnica", ispravila je majku Rukmini Aka. Prelete-la sam pogledom, prvo
preko maminog, pa onda prema Rukmininom licu.
,,Ne puni devojčici glavu tim budalaštinama", rekla je majka sec-kajući povrće sa
dodatnom energijom, valjda da malo da oduška Ijutnji.
Rukmini je gricnula zrno pirinča i rekla: ,,Nije ona malo dete. I sama će shvatiti neke
stvari, pre ili kasnije."
Setijar, dakle, ima ljubavnicu. Neki kažu da je zbog toga Šetijar Ama i sišla s uma. Dragi
pak kažu da je Šetijar utehu u Sitalakšmi-nom naručju potražio zato što mu je žena
poludela.
,,Ako muškarac svoje apetite ne zadovolji kod kuće, potražiće za-dovoljenje na drugom
mestu", počela je Rukmini Aka, ali ja je više nisam slušala.
Čula sam kako dete plače i otišla po njega.
Kada sam prvi put videla Sujatu Aku, naprečac je osvojila moje srce. Ona je bila
najlepša osoba koju sam do tada videla. Nosila je dugu crnu kosu i onaj njen
narandžasto-zeleni sari. Bluza joj je, se-ćam se, imala rukave koji su išłi do pola
nadlanice. Dijamantska min-duša u uhu je svetlucala, a ručni zglobovi su joj bili ukrašeni
zlatnim i zełenim staklenim narukvicaraa. Cveće joj je krasilo kosu, lice je mazala
puderom. I nosila je naočare. Izgledała je kao neka filmska zvezda i ja sam je, naprosto,
obožavala.
Sujata Aka je sedela na krevetu i hranila bebu. Ja sam stajala na vratima plašeći se da
udem dok me ne pozove.
,,Dodi", rekla je Sujata Aka. ,,Ti si kćerka Kanakambaram Ame, zar ne?"
Ja - osmeh.
Ona je odvojila bebina ustašca od dojke i dala mi malog. ,,Evo, drži ga. Dobro se najeo,
pa nemoj da ga Ijuljaš. Samo mu mazi ne-žno leda dok ne podrigne."
Učinila sam kako mi je rekla i, kad je beba podrignula (mlekce iz njegovih usta slilo mi
se niz leda jer sam ga držala preko ramena), osetiła sam tu veliku, veliku ljubav kako
plavi moje biće - ljubav pre-ma bebi, prema Sujati Aki, prema svima u domu
Šetijarovom, uklju-čujući i Šetijar Amu u zapadnom krilu.
... A kada se moj sin rodio, osetila sam tu snažnu odbojnost pre-ma detetu. Majka bi mi
donela bebu i rekla mi da ga pustim da sisa, a mene bi silno gadenje obuzelo. Odbacila
bih ga vičući: ,,Nosi ga odavde. Ne želim ga blizu!"
Majka bi tada podgrejala kravlje mleko, razblažila ga vodom i na-hranila sina koji bi
pohlepno gutao. Čak i tada, bio je to tihi dečak koji ništa ne traži.
250
Anita Nair
Ja sam, u stvari, loša majka. Tako je to. Svu svoju materinsku ljubav istrošila sam na
bebu Sujate Ake. Ništa nije preteklo za moje dete. Možda je takva bila Bramina volja...
Ali, eto mene, opet pravim digresije. Gde sam ono stala? Da, Še-tijarov dom...
Tokom naredne tri godine moj svet se vrteo oko Sujate Ake i Prabu-pape. Od njih dvoje
ništa mi važnije nije bilo.
Kada se Prabu-papa prvi put okrenuo na stomačić, otrčala sam u kuhinju po kokosov
orah i novu krpu i položila na nju dete. Kokosov orah sam razbila na pragu i pomolila se
Bumidevi: ,,Majko, boginjo zemlje, dete ti ovo poveravam. Oprosti mu što želi da gazi po
tebi. Nemoj ga modricama i polomljenim kostima kazniti. Kad mu noge malaksaju, uzmi
ga u naručje, meko kao cveće, i raščini pad svojim blagoslovom."
Sujata Aka me posmatrala, oči su joj svetlucale koliko joj je sve to bilo zanimljivo.
,,Cudna si ti devojčica. Ko te je to naučio?"
Premestila sam pramen kose iza uveta i rekla: ,,Kad se moj brat Easvaran prvi put
okrenuo na stomak, gledala sam Amu kako ovo ra-di, a kad je došao red na
Šivakumara, Ama me je pustila da sama iz-vedem ovu molitvenu pesmicu.
Sujata Aka me je pomazila po obrazu i dala mi desetak njenih, sasvim novih staklenih
narukvica. Ljubičastih, sa srebrnim i plavim flekama. Odjurila sam do kuhinje da
pokažem majci svoje novo bla-go. Ama je bacila pogled i rekla: ,,Pažljivo ih čuvaj.
Možeš da ih no-sis za Depavali."
Rukmini Aka, medutim, ni ovoga puta nije mogla da sakrije jed: ,,Staklene narukvice!
Kako podlo s njene strane. Kao da nije mogla ništa bolje da ti da. Bluzu jednu, makar! Ili
nešto novca. Tako nešto je trebalo da ti da. Vidi bogati, staklene narukvice..."
Kupe za dame
251
,,Rukmini Aka", prekinula ju je majka zabrinutim glasom, bojeći se da bi taj škrgut
pobune mogao da procuri kroz kuhinjske zidove, ,,budi tiha."
,,Slušaj, Marikolantu", rekla je Ama okrećući se meni. Ruke je obrisala krajem palua i
kazala: ,,Ne treba ništa ni od koga da očeku-jemo. Tako se nikada nećemo razočarati."
,,Puniš toj devojčici glavu sve samim besmislicama", složila je fa-cu Rukmini Aka. ,,Šta
hoćeš od nje da napraviš? Svilenu bubu? Da bude nečujna, fina i korisna, za vjeki
vjekov?"
Svidela mi se ta ideja - da postanem svilena buba, ali mamine reči nisam zaboravila.
Kad je Prabu-papa prohodao, učinila sam što je moralo da se uči-ni ne očekujući ništa
zauzvrat.
,,Mogu li da dobijem jedan kokosov orah, od onih dlakavih koji nisu dirani?", upitala sam
Rukmini Aku. Taman je ona zaustila da ospe paljbu, kad je ugledala Sujatu Aku na
vratima kuhinje.
,,Evo, evo", prigušila je bes preturajući po kokosovim orasima u ćošku. ,,Da l' će ovaj da
odgovara? Da nije mnogo mali?"
Uzela sam taj ogromni kokosov orah i otišla pred glavni ulaz u kuću. Protresla sam
kokosov orah i lepo čula kako se vodica odbija od friškog belog mesa. Sva sam bila
zabalavila.
Napolju, ispred kapije, ugledala sam malog dečaka kako se igra s nekakvim prutom.
,,Mali", pozvala sam ga, ,,idi po drugare. Sad ću da razbijem kokosov orah, a vi
pokupite parčiće."
Kad su se dečaci okupili, zamolila sam Sujatu Aku da pomogne Prabu-papi da prvi put
korakne preko praga.
,,Vinijaka, Vinješvara, Ganeša, Ganapati", molila satn se ponavlja-jući sva imena
Pulajar, koja jedina može da ukloni sve prepreke sa čovekovog puta. ,,Neka svaki
njegov korak bude lak. Neka ga svaki korak ka sreći odvede."
252
Anita Nair
Tri kruga sam kokosovim orahom načinila oko Prabu-papinog li-ca, da odagnam
urokljive poglede, i razbila plod o kamen kraj pra-šnjavog druma.
Kokosov orah se razbio u paramparčad, a dečaci jurnuše boreći se za veći komad.
,,Trebalo je za sebe da zadržiš kokos", rekla mi je Sujata Aka da-jući mi rukom znak da
Prabu-papu unesem unutra.
,,Kako sam mogla? Zlo oko bi mi se u telo zagledalo", rekla sam čudeći se kako neko
tako obrazovan kao Sujata Aka može da bude takva neznalica.
Docnije mi je dala šuškavu novčanicu od deset rupija. ,,Čuvaj to", rekla je gurajući mi
novac u dlan. ,,Potroši to na šta ti hoćeš."
,,A? Šta sad kažeš?", čikala sam Rukmini Aku.
Ali ona je samo napravila grimasu. ,,Deset rupija? Šta je za nju, molim te lepo, deset
rupija? Da ti je dala bar petnaest ili dvadeset ru-pija, pa da kažeš - eto, dala nešto!"
A mama je već bila smotala novčanicu uzevši rni je iz ruku. ,,Iz-gubićeš. Koristiće nam
pri kraju meseca", rekla je.
Buljila sam u majku. Bio je toj moj novac, htela sam da kažem. Dobila sam taj novac da
ga potrošim kako ja želim. Ali nisam ništa re-kla. Udaljila sam se zadržavajući suze. Ne
treba ni od koga ništa oče-kivati, čak ni od rodene majke - govorila sam sebi. Ako iko
ikada bu-de želeo da me nagradi, reći ću mu - kupi mi nešto što bih želela da imam,
nemoj, molim te, novac da mi daješ. Tako neće biti razočaranja.
Sujata Aka je razumela kako stoje stvari. I tako mi je za Depa-vali poklonila zlatni lančić
sa plavim kamenčetom. Za Pongal mi Je dala novi pamučni pavadai. Obukla sam
pavadai, stavila lančić i oti-šla da me vidi Sujata Aka.
,,Pogledaj me, Aka", okrenula sam se na peti i umalo se saplela-Suknja je bila preduga.
Kupe zadame
253
,,Vrlo lepo, samo bi trebalo da podigneš porub."
Nisam na to ništa rekla jer me je bilo sramota da priznam dfta ne umem da šijem.
Sujata Aka je uzdahnula i počela da pretura po , sto-čiću na kojem je bilo okruglo
ogledalo. Bila je tu šminka Sujate . Ake, puderi, kumkum, češalj, šnalice, naočare i
kutijica za narukvice;;; Sve je to stajalo na stolu, a moj je svakodnevni zadatak bio da
obrrišem prašinu.
,,Vidi kako provlačim nit kroz iglu, a onda ću vezati čvorić" „, mr-mljala je Sujata Aka i
pregrizla končić. Rekla mi je da sednem nea pa-tos i onda podigla malo porub
pokazavši mi kako se presavija i -, po-tom, zašiva.
,,A sad? Šta sad radim?", upitala sam kad je porub na precdnjoj strani haljine bio
podignut.
,,Pa, malo mućneš glavom i okreneš suknju s druge strane." •
Kada je pavadai konačno padao negde do pet-šest santimetar^a po-nad mojih
gležnjeva, Sujata Aka je rekla: ,,Tako je bolje. Sad ttj sa-mo treba jedan golasu i bićeš
najlepša devojka u selu." A onda jjje iz-vukla par srebrnih lančića za gležnjeve.
Prepoznala sam ih. Bili su to njeni stari lančići i nekoliko s;rebr-nih perlica je
nedostajalo. Ali zar je to važno? Bili su to najlepši.i no-žni lančići koje sam ikada videla i
bili su - moji. Stavila sam ih : i ko-raknula. Čarobno zveckanje, kao od praporaca,
prostruja vazduhQ>m...
Otrčala sam u kuhinju dok su srebrna zvonca odjekivala ku.'ićom, i crveni pavadai sa
belim cvetovima mi lepršao oko nogu, pa još Onaj plavi kamen što mi je visio oko vrata
bacajući odbleske svetla i\£& sve strane...
,,Mama, vidi šta mi je Aka dala", rekla sam izvevši mali ples. Gležnjevi su zapevušili.
Rukmini Aka kao da očima nije mogla da poveruje. ,,KanaI.kam-Ama, mala je baš
porasla. Da li je...", tu je naglo zastalaa pri-
254
Anita Nair
Kupe za dame
255
metivši da je netremice posmatram, ali je moja majka, očito, znala šta je Rukmini htela
da pita.
,,Nije još."
Nisam mogla da shvatim o čemu njih dve pričaju. Tada nisam. Shvatiću nekoliko meseci
kasnije. Jednoga dana bila sam, prosto, Ma-rikolantu. Devojčica što pronosi dah
nevinosti i detinje radosti. A on-da je došao čas da se postane žena...
Sedela sam na patosu jedne večeri, pregršt pupoljaka jasmina dr-žeći u rukama. Sujata
Aka nije umela da ih naniže na dugačku bilj-nu vlat, nego je koristila iglu i konac da ih
naniže, kao da su biseri. Ali nema za venac bolje od prirodne vlati; tada cvetovi ne venu
tako brzo, a i venac bolje prione uz glavu nego kad je uz pomoć konca is-pleten.
Pokušala sam da naučitn Sujatu Aku kako se to pravi, kako da sa dva prsta upleteš
vlakno i da nižeš jedan po jedan pupolj - jer ako ih više zbiješ odjednom, pre će propasti
- a onda ih brzo vežeš. Njoj, medutim, nikako nije polazilo za rukom. Čvorići su joj bili la-
bavi, pa bi cvetići brzo otpadali. I tako bih joj svako veče tkala ve-nac od jasmina, da ga
nosi u kosi.
Ali te večeri sam osetila bol što seče kao da će da me prepolo-vi. Nekoliko dana sam
već imala neko nelagodno osećanje u stomaku i mama mi je rekla da žvaćem dumbir i
so. Bol je navirao u grčevi-ma, nekad gotovo nepodnošljiv, katkad hirovit. Bila sam
slaba u no-gama, a i leda su pri dnu počela da bole.
,,Sta ti je?", upitala me Sujata Aka.
,,Ništa", rekla sam ustajući. Nešto mi se slilo niz nogu. Možda mi se piškilo, a ja dugo
zadržavala? Nekoliko puta mi se takva nepri-jatnost već dešavala.
,,0stanu tu", rekla je Sujata Aka. Yratila se sa mojom majkom i Rukmini Akom. Žene su
stajale oko mene osmehujući se, pa uzdišu-ći, i ponovo se osmehujući.
,,Sada si žena. Nema više jurcanja naokolo, nisi više mala devoj-čica", kazala je
Rukmini Aka.
,,Moraćeš odsad da nosiš davani, da pokriješ grudi", kao da je htela da me uteši,
natuknula je Sujata Aka.
,,Zašto?" Stotine su se pitanja vrzmale po mojoj glavi, ali ja sam uspela da izustim samo
to ,,zašto".
,,Zato što si sada žena, a dobra je žena ona koja čuva svoju čast", izgovorila je Sujata
Aka reči koje sam toliko puta u životu bila čula. Čast. Skromnost. Reči koje su mi se
poigravale sa živcima dok mi je ono crveno curelo izmedu nogu.
Tokom narednih nekoliko dana, shvatila sam da se moj život za-uvek promenio. Neću
više moći onako da grlim svoju braću ili da se privijam uz njih dok spavamo; neću više
moći da uključujem lampu, ili da vršljam po špajzu i oko šporeta, pa čak ni da kročim u
kuhi-nju, u onim danima kad se krv oglasi; zauvek ću morati grudi da po-krivam
davanijem; kosu ću morati da perem svakog petka, a lice ću mazati zelenom kremom
protiv bubuljica i neželjenih dlačica; moraću da izbegavam društvo muškaraca - bili oni
mladi ili stari - jer se mu-škarcima verovati ne može; nikada više neću sedeti raširenih
nogu ili disati punim plućima - majka mi je kod krojača sašila korset koji će mi strogo
prianjati uz prsa, tako da me zaboli ako duboko udahnem. Sada sam žena i ništa više
neće biti kao pre.
... Ali zašto ja tebi sve ovo pričam? I sama si žena, mora da si kroz sve to, isto ovako,
prošla. S tim što sam ja imala Sujatu Aku...
Ona mi je dala njene stare pamučne uloške; bila se ugojila pa vi-še nije mogla da ih
koristi, a bili su dobri kao da su potpuno novi.
256
Anita Nair
Kupe ia dame
257
l'!

Čuvala ih je još od vremena kada su joj napravljeni specijalno za ven-čanje, sa

čipkicama. Dala mi je i svoje iznošene brushaltere pa nisam morala da nosim omraženi
korset koji mi je pritiskao grudi i otimao vazduh. Ponovo sam normalno disala.
Kraj nje sam mogla, bar nakratko, da zaboravim sav taj teret žen-stvovanja. Ako bi mi
davani skliznuo sa ramena, ona ne bi Ijutito frk-tala na moju drskost, kao što je to činila
majka. Nije gundala što mo-ra da mi juri miraz ili me maltretirala da hodam pognute
glave, kako smernim ženama dolikuje. Sujata je u meni i dalje videla Marikolan-tu -
osobu, živo biće, a ne devojčicu ili ženu.
Jednoga dana, Sujata Aka je primetila da bi porube na mojoj suk-nji trebalo malo
spustiti i da su mi grudi dobrano popunile brushalte-re koje mi je dala. Primetila je kako
me njen mladi zet skida pogle-dom, a ne bi joj promaklo ni kad bi njen muž, nadnesen
nad poslov-ne materijale, podigao pogled svaki put kad bih kraj njega prolazila. I zato
Sujata Aka više nije mogla da me prihvati tek tako, kao do ta-da, kao Marikolantu.
Postala sam odjednom žena i u njenim očima.
Tetka Sujate Ake živela je u Yeloreu. Imala je podstanara - dve podstanarke, pravo da
kažem. Bile su to dve doktorke, obe iz inostran-stva. I bila im je potrebna devojka za
kućnu pomoćnicu.
Sujata Aka mi je ugurala u šaku novčanicu od sto rupija. Niko nije video. Glasom koji je
bubreo od suza, kazala mi je: ,,Ne bih ovo činila da nije neophodno. Ali, znaš, u ovoj
kući ima mladih muškara-ca..."
,,Ali ja sa njima nikad i ne pričam", preklinjala sam nadajući se da će promeniti mišljenje
i dozvoliti mi da ostanem.
,,Znam ja da si ti dobra devojčica, ali ne bi bilo mudro ognjilo kraj slame čuvati. Jedan
pogrešan korak i... sve izgore."
Bez nade, zurila sam u patos. Dovoljno sam dobro poznavala Su-jatu Aku: ona
poslovice koristi samo onda kada, već donevši odluku, želi da se ispetlja iz neke
neprijatne situacije. Ovoga puta, ta nepri-jatna situacija bila sam ja.
Mama jedva da je nešto rekla. Znala sam da joj se ne dopada što idem iz sela. Rukmini
Aka je pak u tome videla sjajnu priliku, veli-ku avanturu. ,,Srećnice mala! Ideš u grad i
još ćeš pod istim krovom biti sa doktorkama! Moći ćeš tamo da upoznaš sve moguće
vrste bo-lesti! Ne zaboravi da redovno pereš ruke pre jela, mogla bi, inače, da se
razboliš... To su strankinje, čujem, bele kože i plavih očiju. Moraš pažljivo da ih
posmatraš i o svemu da me izvestiš. Cula sam da nji-ma koža miriše na meso koje vole
da žderu. I da nemaju naviku da peru zadnjice posle sranja, već koriste papir. Pazi,
nemoj da počneš da se ponašaš kao one. I nemoj da ti se desi da jedeš govedinu ume-
sto jagnjetine. I to još ćeš da mi pričaš: kako jedu, da li se kupaju redovno kao i mi, da li
stavljaju ulje u kosu."
„0, zaćuti", brecnula se Sujata Aka. ,,Kao da pričaš o nekom pu-tujućem cirkusu."
,,Te su žene iste kao ti i ja", rekla je Sujata Aka okrenuvši se ka meni pošto je videla da
mi se zenice šire od straha. ,,Jedna od njih je više od pet godina u Yeloreu i sasvim
dobro govori tamilski. Nemaš stoga razloga za sekiraciju. Lepo će se one o tebi brinuti."
Yelore je jedan od onih gradova u kojima iglu nemaš gde da spu-stiš. I svaka kuća je
puna da punija ne može biti, a zgrade kao da su jedna na drugu naslagane... I ima
toliko Ijudi... Ne žive oni svi tu, ni-je im tu regularna adresa; mnogi su, recimo, rodaci
pacijenata u ve-lorskoj bolnici. Ubrzo sam trpela strašnu vrućinu, znojila sam se i po-
stajala pomalo klaustrofobična. Posle širokih seoskih prostranstava, ni-
258
Anita Nair
Kupe za dame
259
je mi bilo lako da se utopim u ambijent tog grada gde je bilo ama baš svega i svačega -
zgrada, prodavnica, ulica, Ijudi, galame...
Kuća u kojoj su stanovale doktorke bila je u Barbarinoj ulici. Pe-rijasvami, stari
baštovan, rekao mi je da je, pre više od sto godina, u jednoj od obližnjih ulica, živela
jedna devojka, taman za nevestu sta-sala; nenadano se razbolela, u cvetu mladosti, i -
dok je ležala na sa-mrti, poželela je da joj donesu šolju rasama. Ručak je, medutim,
dav-no bio prošao i posuda sa rasamom odavno je bila ispražnjena. Mla-da je umrla a
da joj ne ispuniše poslednju želju. I tako, da bi se is-kupio, njen svekar je platio da
ogromna posuda sa uvek toplim rasa-mom stoji kraj kućnog praga, dan i noć,
neprestano, tako da bilo ko koga put nanese u grad Yelore, u bilo koje doba, a srce mu
zaiska rasam, može svoju želju da zadovolji.
,,Kad sam bio dečačić, odlazio sam tamo svaki dan i punio tu vri-šteću rupu u stomaku
šoljama rasama. Bio je to najbolji rasam koji sam u životu probao", rekao mi je
Perijasvami, i jasno sam videla ka-ko mu se adamova jabučica podiže od navrle
pljuvačke. Čekaj samo da probaš moj rasam - pomislila sam. ,,Jednoga dana", dodao je
on, ,,odvešću te tamo da probaš, ali danas više nije tako dobar kako je nekada bio."
Perijasvami je bio tek negde moje visine. Kosa mu je bila siva, a koža nalik staroj koži,
nabrana i pepeljasta. Oči su mu svitkale kao vlažan šljunak iza naočara. Često bi ga
spopao kašalj od kojega bi mu se obrazi usukali, a dah postao pištav. Izgledao je
načeto i bolno, i pitala sam se koliko je Perijasvami zapravo kadar za obavljanje bašto-
vanskih dužnosti. Jednom da mu motičica zapne o malo tvrdi koren, i on bi se skljokao -
pomislila sam i - 'ajd' da priznam - sama po-misao na tu sliku zamalo da me nasmeje.
Prvoga dana u novoj kući prosto nisam mogla oka da skinem sa dve doktorke. Sujata
Aka mi je sve bila sredila, tako da sam odveze-

na tačno do njihovih ulaznih vrata. ,,Broj 24, doktorska vila, Barbari-na ulica - pitaj bilo
koga i svako će znati da ti pokaže gde je kuća. Svi znaju gde je", rekla je Sujata Aka
šoferu Munijandiju koji me je pratio u Yelore.
,,Ne pričaj ni sa njim ni sa bilo kim drugim u autobusu. Radi do-bro i budi dobra
devojka", reči su koje sam od majke čula na rastan-ku.
Rečeno mi je da se obratim gospodici V. i gospodici K. Gospo-dica V. je bila mlada,
zelenih očiju i kose protkane zlatastom svilom. Nosila je pletenicu i tek bi iweče
raspustila vlasi koje bi joj pale sve do struka. Kao polje narcisa u punom cvatu, zlatom
bi blistala ta ko-sa kad bi je uzneo lahor. U Yelore je došla tek pre šest meseci i sa-mo
je nekoliko tamilskih reči uspela u meduvremenu da nauči. Zato je tamilski gospodice K.
bio veoma dobar i nimalo nije smetalo što prłča sa malo oštrijim naglaskom. Kod
gospodice K. je maltene sve išlo do neke granice, takav joj je stil bio: kad joj gledaš u
oči, kao da vidiš srebrni odsjaj neke mrke stene na mesečini; kosa joj je tam-nosmeda i
ošišana tik iznad uveta; ima krupne šake i stopala, kao u muškarca, sa kratko isečenim
noktima.
,,Kako se zoveš?", upitala me je gospodica K. kad je Munijandi otišao.
,,Marikolantu", prošaputala sam, preplavljena neobičnošću koju vi-dim i osećam oko
sebe.
,,Sta li to znači, Kejt?", začuo se glasić, kao u devojčice, druge doktorke, gospodice V.
Gospodica K. je izvukla iz džepa na suknji belu maramicu i obri-sala čelo. Počeo je kišni
period, ali je i dalje bilo izrazito toplo. I ja sam osećala kako mi se znoj sliva niz leda. U
našem selu, kiše su po-slovično praćene vetrovima koji donose osveženje. Tada lišće
počne da opada sa drveća, zemlja tniriše... Poželela sam tada, i ta me želja
260
Anita Nair
iznenadila, da mogu da se valjam po travi i taj miris tla pokupim u dlan i da pijem, pijem,
da se napijem te vlage.
,,Marikolantu je ime jedne biljke", objasnila je gospodica K, kao da mi uskače u misli.
,,Nešto, otprilike, kao lavanda."
Te večeri, kada je prodavac cveća došao do kapije, zatražila sam od njega kiticu
marikolantua. Odnela sam cveće gospodici V.
,,Marikolantu", rekla sam dajući joj cveće.
Gospodica V. je pomirisala. ,,Kejt, pogledaj šta mi je donela. U pravu si. Prilično liči na
lavandu, ali nije lavanda. Pa, Marikolantu, to si, dakle, ti? Sestra prave stvari?"
Gospodica K. mi je objasnila šta je gospodica V. rekla, i ja sam se osmehnula ne
dozvoljavajući im da zapaze koliko sam pometena. Ko želi da bude sestra prave stvari?
,,Ali ne možemo da je zovemo tako. Kabasto je - Marikolantu. Puna usta posla... Mislim
da će biti u redu ako je zovem Mari. Šta ti misliš, Kejt?"
Gospodica K. je klimnula glavom, i tako se moje ime promeni-lo. Postala sam Mari, sa
onim ,,iii" što odzvanja dugo pošto je ime izgovoreno. Ali dopadalo mi se tako, i nije tu
bilo ni najblede aluzi-je na onu ,,sestra prave stvari" foru.
,,Jesu li te to preobratile u hrišćanstvo? Kakva je to budalaština s tim 'Mari'?",
negodovao je Perijasvami, kome se jedinom moje novo ime nije svidelo.
,,Nisu me, naravno, preobratile. Jesu li tebe preobratile? Čula sam da te zovu Peri",
nasmejala sam se sagnuvši se da iščupam korov ko-ji je njegovom oku promakao.
Perijasvami je bio star i povazdan je nešto zakerao, ali bio je, u isti mah, i jedini prijatelj,
štaviše - jedini prijatelj koga sam ikada ima-
Kupe za dame
26/
la. Ničega zajedničkog nismo imali, ali smo jedno drugo doživljavali kao ravnopravna
bića i to je bilo dovoljno da nahrani naše drugarstvo.
Perijasvami im nije bio zaista potreban, ali volele su da bude tu. ,,Da se, oko kuće, nade
neki muškarac", tako su objasnile zgledajući se nestašno.
Doktorke su ga nazivale baštovanom, premda je on, u stvari, oba-vljao tek sitnije
poslove. Jedino zaduženje u bašti bilo mu je da ple-vi i zaliva.
Gospodica K. je, zapravo, obavljala prave baštenske poslove. I moj otac bi joj na tome
odao priznanje. Imala je istu tu iskonsku moć da priča sa zemljom, da zemlju pripitomi.
Njene ruže bile su tamno, tamnocrvene, da tamnije ne mogu biti. Kada bi procvale,
njihov je mi-ris osvajao vazduh, neprikosnoveno i nadmoćno, da jasmin ne može ni da
primiriše.
Gospodica K. nije volela da se bilo ko od nas meša u njene ru-že. Ali tokom dana su i
kuća i bašta bile na meni, pa sam mogla da radim šta mi je volja. Lunjala sam po
sobama vodeći računa da sve posle vratim tamo gde mu je mesto. One, zapravo, i nisu
imale bog-zna šta. U poredenju sa Sujatom Akom, to jest sa onim što je ona imala u
svojoj sobi i svim onim ormanima - njihove sobe su bile obič-na pustinja. Probala sam
svu tu neobičnu hranu koju su držale u fri-žideru. Često bih kašikom zahvatila
kondenzovanog mleka i sve poli-zala. Kad bi mi se u džepu našlo novca, kupila bih celo
pakovanje kondenzovanog mleka i sve bih sama pojela. Jednom sam pak potro-šila
malo šampona gospodice V., čisto da vidim da li će i moja ko-sa, poput njene, postati
talasasta. Ostala je ravna, ništa se nije prome-nilo.
,,Nikada nisam videla ovako lepe ruže", ponavljala sam glasno. Perijasvami je bio tvrd
na ušima, ali je SYOJU nagluvost prikrivao to-božnjom mrzovoljom.
262
Anita Nair
Kupe ia dame
263
Onda je Perijasvami zabrundao: ,,Nikada nećeš videti ovakve raže, nigde na belom
svetu. A je l' znaš zašto?" Tu je malo snizio glas i pri-makao mi se. ,,0na donosi
posteljicu, posle porodaja, iz bolnice, nasec-ka je kao jetru i njome hrani zemlju. Tako
ove ruže rastu od krvi, Ijud-ske krvi. Pa, kaži ti onda meni: kako i ne bi bile jedne
jedine?"
Učinilo mi se da ću da povratim, pošlo je iz želuca ka ustima. Perijasvami je zurio u
mene, ne dajući se, kao da bi da proveri veru-jem mu li. Prvi put sam se tada zapitala
da nije on, možda, malko lud. Samo neko poremećen mogao bi da ispriča tako
sumanutu priču.
,,Ne verujem ti", rekla sam.
,,Niko mi ne veruje. A mene - baš briga. Ja samo kažem ono što sam video. Sta ti znaš
o ovom svetu? Yisoka si kol'ko jasminov grm i misliš da si sve znanje sveta popila.
Glupačice!", kazao je Perijasva-mi i nastavio da kopa zemlju oko kokosovog drveta.
Nismo tog jutra više razgovarali, reč nismo razmenili, ali sam već negde u vreme ručka
zaboravila da sam Ijuta na njega. Uvek bismo ručali zajedno. Posle prvih nekoliko dana,
počela sam da kuvam ma-lo više, da bude dodatka za Perijasvamija. Yidela sam kako
su mu bedni ti lanč-paketi bili i odlučila da rizikujem: neka se gospodicama to i ne
dopadne, pa šta? A kada se to jednom i dogodilo, kada su ot-krile da spremam više
hrane zbog Perijasvamija, njih dve su se samo pogledale i konstatovale: „0, kako
plemenita dušica!"
A šta li je pa to - plemenita dušica?
Svakoga jutra Perijasvami bi ušao u beloj košulji i veštiiju. Ski-nuo bi se čim za sobom
zatvori kapiju i okačio stvari za ulicu na gra-nu. A onda bi uskočio u kaki šorts koji mu je
dopirao do kolena i staru jaknu na kojoj je, brat- -bratu, bilo više rupa nego tkanja. I ta-
ko odeven obavljao je svakodnevne poslove. Uveče bi se oprao na ba-štenskoj česmi,
obukao se i otišao, i ko ga ne zna, pomislio bi da je to jedan od onih koji povazdan
dangube.
Ručali bismo uvek iza kuće. Pirinač, kara koiambu, ili vata ko-zambu, ili mor kozambu,
malo turšije i kajmaka. Ponekad bi nešto ostalo od ribe ili ovčetine što sam spremala za
gospodice, pa bih i io sačuvala za Perijasvamija.
,,Ukusniji kara kozambu nisam u životu okusio", rekao je tog po-podneva, dodajući kari
u pirinač. Prihvatila sam njegovo izvinjenje i više nikada o ružama nismo reč prozborili.
Nisam mogla znati da li, i koliko, ima istine u onome što je on tvrdio, ali sam znala da
gospodice mrzi tim više što su mu one po-trebnije. Bio je svestan da ga niko više na
posao ne bi primio i da je to što prima, zapravo, milostinja fino umotana u oblandu
dnevnica. Ni-kada nije bio grub ili natmuren, ali kada njih dve ne bi gledale, stre-Ijao ih
je ne baš blagonaklonim pogledima i prigovarao, u po glasa, ekscentrizmu dveju
gospodica.
Uprkos svemu tome, Perijasvami mi je bio veoma drag. Naučio me je mnogo čemu o
biljkama, a i kako da zamenim sijalicu. Naučio me je kako da popravim slavinu kad
curka i kako se prozon brišu hartijom. I, da toga nisam bila ni svesna, naučio me je da
posmatrara.
Svake noći, gledala sam gospodicu K. kako napušta svoju sobu i prolazi kraj mene,
sklupčane na asuri izmedu njihovih soba, da bi ušla u sobu gospodice V. Pred zoru bi
se došunjala natrag, u svoj krevet. Čemu ta tajnovitost, čudila sam se. Ako se
gospodica K. bojala da spava sama, bilo bi u redu da njih dve spavaju u istom krevetu.
Ni-šta ja ne bih posebno mislila o tome što vidim da dve žene spavaju u istom krevetu.
To mi je, nekako, izgledalo najnormalnije kad već nema nijednog muškarca u blizini. Da
se žene drže zajedno. A mo-žda su, rekla sam sebi, ove strankinje drugačije, možebiti
da kod njih nije isto. One, izgleda, ne vole da priznaju kada se nečega plaše i ra-dije se
prave da su jake i same sebi dovoljne, kao muškarci. Kako glupo, pomislila sam.
264
Anita Nair
Kupe ia dame
265
Tri smo godine proveli tako, zadovoljni svojim životima - tri že-ne i jedan oronuli starac.
Majku sam posećivala na svakih nekoliko meseci, ali bih retko kod kuće duže ostajala.
Uvek sam žurila da se vratim u Yelore, gde se mnogo više toga dogadalo. Njive i seljaci
su me zamarali. Gušili su me uzani sokaci, klale nie živice i mede; iz-medu dve njive;
izmedu kuće i njive; izmedu žene i života; izmedu života i dostojanstva... Gospodice su
me naučile da se služim engle-skim alfabetom i kupile mi knjige, i na engleskom i na
tamilskom. Nisam razumevala baš sve što bih pročitala. Knjige na engleskom mo-rala
sam da čitam naglas. Bile su to knjige za mladu decu, tako da je moj zbunjeni mozak, tu
i tamo, uspevao da pohvata neki smisao. Gospodice su pak bile zadovoljne kako
napredujem. Umesto staklenih narukvica, počela sam da skupljam reči. A te će reči -
ubedivala sam sebe sa izvesnim zadovoljstvom - uvek biti sa mnom...
Kad napunim osamnaestu, govorile su mi, pomoći će mi da na-dem posao u bolnici, kao
ispomoć.
,,Trebalo bi da pokušaš da završiš srednju školu privatno, a onda ćemo ti pomoći da
završiš kurs za medicinsku sestru", rekla je jed-nog jutra gospodica K.
,,Pitaj je bolje prvo želi li ona to da bude, Kejt. Nije svima ži-votni san da brinu o tvojim
pacijentima", rekla je gospodica V. trpa-jući punu kašiku upme u usta.
Gospodica V. je volela upmu i vadu, idli i sambar, dosai i pitu sa lukom. Gospodlca K.
nije - ona je više volela tost. Obavezno dva parčeta. Jedan bi smazala sa puterom, za
koji je tvrdila da više liči na pavlaku, a drugi sa džemom, žaleći se da je isuviše sladak i
da ne-ma šanse da je od pravog voća spravljen. Gospodica K. bi svakog ju-tra pojela
dve jabuke. Gospodica V. je imala drugačija ukus. Ona je bila za guave i papaje,
sapodile i mango, a leti bi jutrom jela palmin plod, sa velikim užitkom trpajući u usta
drhturavo, providno meso.
Njih dve su, u stvari, bile toliko različite. Gospodica V. je imala taj osmeh. Gospodici K.
bi se usne iskrivile u grimasu. Gospodica V. je volela promenu svake vrste. Gospodica
K. je promene mrzela jer unose nesklad u naše živote. Gospodica V. je volela vesele
boje i če-sto se ukrašavala pupoljcima i lančićima. Gospodica K. se oblačila u
zatvorene, tamne boje i draže joj je bilo da joj vrat, zglobovi i ušne školjke budu takvi
kakvi su, bez ukrasa.
,,Pa, naravno da bi volela da radi sa pacijentima. Ima to u ruka-ma i, što je još važnije,
ima sve preduslove da postane dobra bolni-čarka", rekla je gospodica K. dok joj je tost
krckao pod zubima.
,,Volela bih", složila sam se. Barem sam ubedila sebe da bih vo-lela. Nisam bila gadljiva
na krv, mokraću ili izmet. Mislila sam da ni-sam gadljiva. ,,Volela bih da počnem da
radim kao ispomoć čim na-punim osamnaest godina, a srednju školu ću se potruditi
privatno da završim." I, kad sam to izrekla, učinilo mi se kao da stojim na pra-gu jednog
sasvim novog sveta.
,,Dobro, to je onda sredeno", rekla je gospodica K. Po glasu se moglo zaključiti da je
zadovoljna.
Gospodica V. je pak zbrzala nešto sebi u bradu. Da, to nisam po-menula. Gospodica V.
nije mogla tek tako da se pomiri ako nešto ni-je po njenom. Gospodica K. nije bila takva.
Ona se nikada nije mr-štila i zakerala.
Kad sad gledam unazad, pitam se da li bi platno moga života bi-lo izatkano na nekom
drugom razboju da sam postupala onako kako su gospodice od mene očekivale. Možda
bi sve bilo drugačije? To pi-tanje me je budilo ranim jutrom u tim strašnim danima...
Moja majka je pala i polomila kost. Nogu su joj stavili u gips i posavetovali je da miruje
nekoliko sedmica. Braća su mi došla. Izgle-
266
Anita Nair
dali su, odjednom, nekako sasvim izrasli. Četiri meseca pre toga bili su dečaci, a sada
su stajali tu, za glavu od mene viši. Kad su progo-vorili, bili su to oni mutirajući glasovi
što pokazuju kako će izgleda-ti uskoro, kad postanu glasovi pravih muškaraca, da bi se
svako ma-lo vraćali svojoj staroj, detinjoj boji.
„0, kako ste visoki", rekla sam, prosto nesposobna da prihvatim zamisao da su ovi
štrkljasti mladići moja mala braća.
,,Ne možeš više da nas zoveš Kula Katrika i Odahu Kadala", na-cerila su se njih
dvojica.
Patlidžanče. I seckan grašak. Tako sam ih zvala.
,,Istina je", uzdahnula sam. ,,Možda bi sad trebalo da vas zovem ser Easvaran i ser
Šivakumar."
Nasmejala sam se. Odjednom, pomisao na povratak u Šetijarovu tvrdavu nije mi
izgledala tako loša.
Mama se plašila da će njeno mesto u Šetijarovom domu neko za-uzeti dok se ona
oporavlja. Rukmini Aka će uskočiti, i mada se ma-ma trudila, i te kako se trudila da sve
svoje recepte sakrije od nje, Rukmini Aka je provela sa njom toliko vremena i malo je
caka osta-lo koje od mame nije pokupila. „1, šta će onda s nama biti?", rekla je mama,
brižno gledajući u lica svojih sinova.
Razumela sam situaciju. Trebalo je da preuzmem mamino mesto. Možda ja nisam
mama. Ali, ja sam Marikolantu. Sestra prave stvari. Kuvaričina kćerka.
,,Ali, mama. kako ću ja to? Nisam navikla da kuvam tolike koli-čine hrane?", rekla sam
pitajući se da li ja to sve mogu da postignem.
,,Tu sam ja da te posavetujem. Yalja da imaš na umu da Rukmi-ni obavlja veći deo
posla. Uprkos toj jezičini, kojom maše kao pas re-pom, ona je dobar radnik. I ona u
kuhinji lako može sve ono što mo-gu i ja. Zato i jeste važno da se ti nadeš tu, da joj ne
dozvoliš da preuzme ceo posao. Šetijarova familija mora biti uverena da u našiffl
Kupe ia dame
267
rukama, i samo u našim rukama, leže kulinarske tajne koje tako du-oo miluju njihova
čula", rekla je Ama odagnavajući sve moje straho-ve kao da su mušice koje šljepneš i
prestanu da ti smetaju.
I, uspela sam, baš kao što je mama rekla da ću uspeti. Ali sam svaki taj minut mrzela iz
dna duše. U Yeloreu, uživala sam kuvajući. Kuvala sam da bih udovoljila, da bi se
nekome to dopalo. A ovde sam kuvala da nahranim. Da napunim sva ta nezajažljiva
usta što su žvakala, mljackala, muljala, gutala i tražila još, još...
Miris zejtina nikako nisam mogla da isperem iz kose, prsti su mi smrdeli na beli luk.
Pore su mi upijale kuhinjske mirise, pa bih se svake večeri ribala da nekako sperem to
sa sebe. Nekoliko kratkih mi-nuta mirisala bih na sapun ,,Luks", a onda bi opet
kuhinjske arome isplivale na površinu.
Svake večeri precrtala bih datum na visećem kalendaru. Moja mi kuća više nije ličila na
dom. Po ceo dan sam bila zauzeta; udovi su mi vapili za odmorom. Ali, um mi je plutao,
prazan. U Yeloreu, go-spodice i Perijasvami su hranili moj duševni život. Osećala bih
se, si-gurno, manje usamljenom da sam mogla da provodim vreme sa Suja-tom Akom.
Ali, kad bih pozavršavala sve dnevne poslove po kući, je-dino mi je na pameti bilo da
što pre stignem kući i okupam se.
Ponekad bi mi se učinilo da su majka i braća, nesvesno, ugrozi-li naše odnose. Ja sam
tu bila kćerka čija će kućanska zaduženja usko-ro doći svome kraju. A i moja prava u toj
kući prestaće onoga dana kad se udam i odem u novi dom.
Svake večeri govorila bih sebi da se približava dan kada ću se vratiti u Yelore, gde će mi
gospodice pomoći da oblikujem svoju bu-dućnost. Svake noći sanjarila sam o
samostalnosti i dostojanstvu.
Kada je do povratka u Yelore bilo ostalo još samo nedelju dana, mama je počela da
insistira da ostanem. ,,Vrati se kući posle Ponga-
268
Anita Nair
Kupe zadame
269
la", rekla je. ,,Bog sveti zna gde ćeš biti kad iduc'e godine praznik Pongal osvane. Yrati
se."
,,Hoću da obučeš novi sari koji ti je Sujata Aka dala", rekla mi je jedne večeri.
,,Raspitivala se da li ti se dopada."
Oduvek sam želela da imam svoj sopstveni sari od kančepuramske svile. Papagajsko-
zelene boje, sa čili-crvenim porubima; sa pravim zlat-nim zarijem u obliku manga i
pauna, sa tačkicama i trouglićima. Ne-koliko dana pošto sam se vratila iz Yelorea,
Sujata Aka mi j'e dala no-vi sari od darmavaramske svile. Namestila sam nekakav
osmeh na lice, a u očima mi se video odblesak falš zarija, ali su i zenice nekako za-
blistale, jer sam znala da Sujata to od mene očekuje. Ali taj sari nisam želela. I malo
dete zna šta je darmavaramska u odnosu na kančepuram-sku svilu - tek sestra prave
stvari. A ja tako nešto nisam želela.
I tako sam odlučila da poverim mami kako gospodice planiraju da mi pomognu u
oblikovanju budućnosti.
,,Sve je to mnogo lepo, ali ja sam već počela da ti tražim muža. Šetijar je obećao da će
mi pomoći oko miraza", rekla je mama nati-čući mi pupoljke jasmina u kikicu.
Otkad mi je otac umro, majka je gledala da mi kosa bude ukra-šena cvećem. Jasminom
ili kadambamom, hrizantemom ili nezaborav-kom... A ako se ne bi baš nijedan cvet u
blizini našao, mama bi do-nela plastičnu svetloljubičastu ružu koju je, ko zna kada,
kupila u se-lu, i sve nešto frktala dok bih je ja nosila u kosi. Kao da tako nadok-naduje
sebi što sama više nije u stanju da nosi cveće.
,,Prestala si da vodiš računa o izgledu otkad si kod tih gospodi-ca. Je l' bi da završiš
tako što ćeš izgledati kako one izgledaju? Obič-no, apa-drapa. sa kosom kao da su je
koze brstile, a koža da ti bude kao izandala kožetina?"
,,Devojke tvojih godina", nastavila je mama, ,,valja da nose cve-će u kosi, da šminkaju
oči, narukvice da nose i tanke lančiće na gle-
žnjevima, da im svaki korak odzvanja. A vidi šta ti radiš... Izgledaš kao udovica, iako se
još ni udala nisi", padale su po meni, nalik stre-licama, britke mamine reči.
Kindurenju nije bilo mesta u domu gospodica K. i V. Cveća je bilo samo u vrtu, a lančići
za oko gležnja gadno su nervirali gospo-dicu K. U početku me je Perijasvami zadirkivao
da počinjem da li-čim na kaludericu, ali uskoro se i on privikao na takvu, jednostavnu
Mari, sa sitno pletenim kikama i golim zglobovima, netaknutim oči-ma i čistim licem.
A više od svega gospodice su mrzele kremu koju bih stavljala na lice pošto bih uljem
tretirala kosu svakoga petka ujutro. Prvi put kad sam to uradila u kući u Yeloreu,
gospodica V. je, ugledavši me, vri-snula: ,,Kejt, izgleda da ima hepatitis? A, šta ti misliš?
Nikada nisam videla da neko ovako preko noći požuti. Kako ti se čini - da nije ovo neki
posebno opasan virus?"
Gospodica K. me je samo okrznula pogledom i prekornim tonom rekla: ,,Mari, operi tu
prljavštinu s lica. Ona misli da imaš žuticu."
U Yeloreu, gde sam bila Mari, voleli su me običnu, bez ičega. Ali mama za to nije htela
da čuje. I tako sam ponovo postala kćerka kakvu je mama želela. Sva u cvatu, lepa,
uvek vesela i nasmejana, blago koketna, kako i dolikuje osamnaestogodišnjakinji koja
traži da joj se ceo svet divi i padne pred njene noge. Mrdala sam glavom kad sam
goYorila. Izveštila sam se u onom bacanju pogleda iskosa. Njiha-la kukovima dok
hodam.
Možda su baš ti žmarci, koji su se u meni razbudili prateći maj-činu volju, i gurnuli moj
život u tamu iz koje se neće izvući...
Kada se mama vratila u Setijarovu kuhinju, ja sam ponovo posta-la giwernanta Sujate
Ake. Stalno sam se muvala po kući, izlazila i ulazila, i pretpostavljam da me je tako
opazio brat Rani Ake.

270
Anita Nair
Zvao se Murugešan. Cesto pokušavam da se setim kako je izgle-dao. Nije da ga nisam
dovoljno puta videla. Ali sve čega mogu da se setim je to lice bez i jedne jedine crte.
Lice kao u duha. Kad o nje-mu razmišljam, u sećanje mi dolaze samo njegove ruke.
Njegove krup-ne šake sa mesnatim prstima...
... Ne znam uopšte da li bi sve ovo trebalo da ti pričam. Možda i jesi nešto starija od
mene, ali nisi udata. Ne želim da ti zbog mene bude neprijatno... Smeješ se. Poznajem
taj osmeh...
Dan uoči praznika Pongala bio je u nas obićaj da se zapali veli-ka vatra u Šetijarovom
dvorištu. Svi bi se seljani tu okupili i donosi stare stvari. Bacali bi ih u vatru i klicali:
,,Bogi! Bogi! Napolje sa sta-rim svim! Prošlost u prah pretvori! Baci trulež godine koja
minu! Bo-gi! Bogi!"
Morala sam da skoknem do kuće da se okupam i presvučem. Po-gledala sam ručni sat
koji mi je Sujata Aka bila poklonila nekoliko dana pre toga i upitala: ,,Mama, mogu li
sada da odem? Sujata Aka hoće da provedem noć ovde, u Šetijarovoj kući."
,,Nemoj da se zadržavaš", rekla mi je mama dok sam napuštala Šetijarovu tvrdavu. „1
povedi jednog od dečaka sa sobom."
,,Nemoj stalno da mi zanovetaš", rekla sam. ,,Pa samo do kuće idem, dve ulice odavde.
Ne idem u Yelore!"
,,Je l' se tako sa majkom razgovara?", brecnula se Rukmini Aka. ,,Sada si odrasla
devojka, nisi više malo dete! Zar ne znaš da opasno-sti vrebaju iza svakog ćoška, iza
svakog drveta i grma?"
,,Kao na primer?", htela sam da pitam, ali sam prećutala.
Kupe ia dame
271
,,0tkad se vratila iz Yelorea, ponaša se kao da sve živo zna. Kad joj kažem nešto, ona
odgovori: 'Dovoljno sam odrasla da se brinem sama o sebi.' Kad joj se nešto dogodi,
shvatiće...", mamin glas je vr-cao od Ijutnje. Možda je to od umora tako nervozna -
pomislila sam i složila se da povedem Šivakumara da mi pravi društvo. Ali, on ni-je hteo
da ide. Ostajalo rau se tu, da vidi kad upale vatru.
Nikada selo nije tako lepo kao u januaru. Svakom biku, volu i kravi rogovi su bili sveže
ofarbani. Deca su žvakala šećernu trsku, a lepljivi potočići cureli bi im niz bradice...
Drveće se povijalo od li-šća, trava se zelenela na sve strane. Sveži povetarac zviždao je
kroz polja mrseći opuštene kose devojačke. Cvetovi su otkrivali svoju le-potu nebu i
zemlji, u hiljadama. Bila je to sezona jasmina i nežnog mulaija... Tek okrečene kuće
blistale su na mesečini; redove jasmina šarala je nit opojne noćne tmine...
U januaru je bilo tako lako zaboraviti danak koji će uzeti dola-zeće leto. Kad sunce sprži
zemlju, kad sav taj procvat mine i žega sparuši raskoš svekoliku.
U januaru je noć padala rano. Posvuda su narastale senke, opo-minjuće, preteće...
Žurnim sam se koracima zaputila kroz voćnjak sa mangovim dr-većem, dok mi je
stopala milovala trava, vlažna od večernje rose. Ni-kad nisam volela taj voćnjak. Kad
sam bila mala, bio je tu čuvar voć-njaka koji je branio deci da se pentraju po drveću.
Mene i ostalu de-cu plašio je pričama o ženskom duhu koji je živeo u drvetu tamarin-da
i lovio žrtve po voćnjaku. Kad sam odrasla, postalo mi je jasno kolika je glupost bila da
se deci takve priče ispredaju kako ne bi kra-la mango, ali sam se i dalje u voćnjaku
osećala nelagodno, kad god bih tu prolazila sama.
A onda me je, kao u detinjem košmaru, ruka zgrabila s leda, is-krsavši odnekud iza
jednog drveta. Jesam li vrisnula? Mora da jesam.
272
Anita Nair
Kako i da ne yrisnem? Ali, celo je selo odzvanjalo od povika: ,,Bo-gi, Bogi!"
Jedna šaka mi je pokrila usta, a druga me ščepala. Mesnate, zde-paste šake oduzele
su mi glas i stiskale telo.
,,Molim te, molim te", zaplakala sam kad sam videla da je to Mu-rugešan. ,,Molim te,
pusti me."
„0, ne mogu da te pustim." Oči su mu svetlucale. ,,Trebalo je da misliš na to kad si
počela da me izluduješ svojim telom." Alkohol mu se osećao u dahu.
Migoljila sam se i preklinjala, ali on mi je opet spustio dlan pre-ko usta, a onda me
odvukao dublje u voćnjak i tu, u zasenku, počeo da mi cepa odeću. ,,Zašto se praviš
nevinašce? Poznajem ja dobro žen-ske kao što si ti. Ako Šetijarovi sinovi mogu da se
goste tvojim te-lom... a seti se da sam im ja rodak, makar i siromašni, ipak iraam pravo
da uberem cvetak pre bilo koga drugoga...", balavio je.
Pokušavala sam da ga odgurnem i počela da molim: ,,Pusti me... nemoj život da mi
upropastiš."
Gledao je u mene i opalio mi šamar. ,,Tišina! Šta ti misliš - ko si? Mala princeza?"
Tada je opazio odblesak metala na mom zglobu i podrugljivo se
n
osmehnuo: ,,Pokvarili su te u toj kući... Je l' čuješ ti šta ti govonm. Šta će služavki kao
što si ti ručni sat? Znaš li da su moju sestru vra-tili kući na ko zna koliko meseci zato što
je prve bračne noći. potpu-no bezazleno, pitala muža da li bi je naučio kako se gleda na
sat? Re-kli su da je neznalica i da takva ne može da bude snaha u njihovoj kući. Ali vidi
tebe... Imaš u toj kući više prava od moje sestre. Vre-me je da te neko podseti ko si ti u
stvari."
Otkinuo je kajiščić i bacio sat u tamu.
Nisam razumela o čemu priča niti zbog čega je toliko kivan na mene, ali sam znala da
će, ukoliko ne pokušam da pobegnem, usko-
Kupe za dame
273
ro biti prekasno. Zagrebala sam ga po licu i šakama. A onda me je obuzeo gnev,
udarala sam ga i vrisnula: ,,Misliš da ćeš tek tako da se izvučeš? Reći ću ja Šetijaru.
Reći ću seoskim starcima. Svima ću re-ći da si me silovao."
Prsti mu se usekoše u moje nadlaktice. ,,Niko ti neće verovati. Možda ti misliš da imaš
neku ravnopravnosti, ali to nema veze sa ži-votom. Ja sam Šetijarov nećak, brat
njegove snaje, a ti si samo kuva-ričina kći. Niko se i neće usuditi mene da propituje šta
se desilo."
Na trenutak sam zastala, zatečena istinom u njegovim rečima. Šta ću sada? Murugešan
je iskoristio priliku dok sam ja oklevala. Gurnuo me na zemlju i bacio se na mene,
kukovima se pribijajući uz moje. Ruke mi je zavukao ispod suknje i strgao mi gaćice.
,,Kao gradske devojke, a? Gaćice i brus? Svida se tebi ovo, zar ne, kurvo mala?"
Osetila sam kako svojim vrelim dahom, pohotom i potpunim ne-marom spram onoga što
mi čini - ruši moj poslednji otpor... Ne, ovo mi se ne dogada, govorila sam sebi... dok su
se njegove usne gostile mojim dojkama, dok mi je šakama stezao zadnjicu i divljački
rasta-vljao moje noge... Zatvorila sam oči i pomislila - ovo je samo jedan ruzan san,
probudiću se uskoro i videti da se ništa od ovoga nije do-
odilo... A onda je prodro u mene i strašan bol me ophrvao, a suze >u počele da pljušte
kao kiša. Guste, lepljive suze. Blede, providne su-
; koje su se probijale kroz moje čvrsto sklopljene kapke...
U daljini su se čuli povici. Bogi! Bogi! Yatromet je šarao nebo, > se kako pucketaju suvi
panjevi, grančice su krckale pod navalom
?nja- Sa prošlošću, i moja je budućnost živa izgorela.
••• Sta je trebalo da učinim? Šta bi ti učinila'? Sada znam... Tre-lo je da otrčim do
Šetijarovog dvorišta takva kakva sam, pocepane ece' razbarušene kose, dok mi
odvratna smesa njegovih i mojih teč-
274
Anita Nair
nosti curi niz noge, sa užasom u očima. Trebalo je da pripretim da ću se ubiti. trebalo je
pravdu da tražim. Trebalo je da plačem i urlam i da čitav svet i Šetijar lično vide da sam
žrtva...
A ja sam otišla kući. Jedino što mi je padalo na pamet bilo je -šta bi mama kazala kad bi
saznala: Govońla sam ti, lepo sam ti go-vońla... A ti me nikada ne slušaš, i sada ti je
livot ia vjeki vjekov uništen... Ko će se tobom sad oieniń... Molila sam te, preklinjala, da
vodiš računa, da paziš, da ne skitaš po selu sama, ali ti nisi htela da slušaš...
Okupala sam se. Potrošila ceo sapun i punu šaku kokosovog bal-sama koji se pretvorio
u ljigavu masu... Trljala sam se, neumorno, po-kušavajući da sperem sa sebe to što mi
se dogodilo, da prigušim to bubnjanje u glavi... Ako se budem pretvarala da se ništa nije
desilo. da se ništa nije promenilo, možda će sve ostati kao što je bilo...
U SetijaroYoj tvrdavi, vatromet se lagano stišavao. Još je tu bilo puno seljana kojima se
nije išlo sa tog uzbudljivog mesta. Ugledala sam svoju braću i žuč mi se skupila u
ustima. E, da su oni bili sa mnom. Da je mama samo malo više insistirala da neko od
njih sa mnom pode...
Gledala sam kako se vatra gasi. Oštar miris paljevine lebdeo je nad dvorištem. Ništa se
nije promenilo. ubedivala sam sebe ne popu-štajući... Ništa se nije promenilo. Kada se
budem vratila u Yelore, voć-njak manga zauvek će ostati iza mene, i taj duh sa
mesnatim šapama neće više boraviti u mojim mislima. Još nedelju dana. Nikad više no-
gom neću u ovo selo kročiti - zaklela sam se.
Ali sedmica je prošla, a ja sam još bila u Šetijarovoj tvrdavi. Su-jata Aka je počela da
povraća; odbijala je hranu objašnjavajući da joj se od samog mirisa jela utroba okreće. A
onda je zakovrnula očima
Kupe ia dame
275
i, kada su kiwana zrna pirinča stavili u njen urin, postala su žuta. Su-jata Aka je imala
žuticu. Neko je morao da se brine o Prabu-papi.
Poruka je poslata u Yelore, dečaci su se vratili i rekli da gospo-dici K. smeta što je došlo
do novog odlaganja. Kućna pomoćnica ko-ja nije tu uvek kad zatreba nije bilo ono što
su one tražile, pa je go-spodica K. poručila da se vraćam što pre mogu.
Uzdahnula sam, s olakšanjem. Barem i dalje žele da im se vra-tim. Već sam počela da
se sekiram da me neće čekati i da će zapo-sliti nekog drugog.
,,Kako je Perijasvami? Jeste li ga videli?" ,,Kako smo znali?"
,,Ali, zar ga niste videli? On je tamo baštovan. Jedan starac sa cvikerima i usukanim
obrazima", rekla sam, a nespokoj me obuze na samu pomisao da se nešto, ne daj
Bože, dogodilo Perijasvamiju.
,,Znamo mi ko je on. Nije bio tamo. Možda je bolestan. Možda je otišao nekud", rekli su
dečaci. ,,Možda je umro", moglo se proči-tati sa njihovih lica.
Zurila sam u njih. Nije mi se dopadalo to što tamo nema Perija-svamija. Nije mi se
dopala mogućnost da meni nadu neku zamenu dok nisam tu. Kada se vratim u Yelore,
želim da sve bude onako kako je bilo pre. Tako će i moj život ostati netaknut, mislila
sam.

Nekoliko je sedmica bilo potrebno Sujati Aki da počne da se opo-ravlja. A onda je raene
nešto spopalo. Neka čudna slabost koja me po vasceli dan nije napuštala. Samo što
vidim hranu. a meni se povraća. Stalni zamor, malaksalost. ,,Mislim da sam i ja dobila
žuticu", saop-
štila sam mami.
,,Rekla sam ti da paziš. Ali ti nećeš da slušaš", rekla je mama i bliže mi se zagledala u
lice. ,,Je l' ti mokraća žuta? Beonjače su ti i dalje bele. Ako je to žutica, onda je još u
vrlo ranoj fazi. Reći ću de-
276
Anita Nair
Kupe ia dame
277
čacima da odu po malo lišća kizarnelija i da ti se to pripravi. Pij taj napitak nekoliko dana
i biće ti bolje."
Dva jutra kasnije, probudila sam se, a u stomaku mi se sve muć-kalo. U ustima mi je
bilo dozlaboga gorko. Dok sam žvakala dumbir sa solju, majka - koja već beše pošla na
posao - zastala je i pitala me da li je sa mnom sve u redu.
,,Nešto mi se povraća", odgovorila sam sisajući kuglicu dumbira. Mama me je čudno
pogledala i otišla.
Nij'e mi bilo nimalo bolje. U licu sam sva bila ubledela. Kosa mi je izgubila sjaj, a od
same pomisli na bilo šta što bi mi raama pri-premila, hvatala me je nevidena mučnina.
Mama je jedno jutro stala pred mene i zagledala mi se u oči. ,,Kaži mi istinu", zahtevala
je. ,,Ka-da si poslednji put imala menstruaciju?"
Razmislila sam trenutak, pa rekla: ,,Pre oko sedam nedelja." Mama je sela na patos i
rukama pokrila lice. ,,Sta si to uradila, ti, naopaka devojko?"
,,Ništa nisam uradila, mama", rekla sam preplašena izrazom nje-noga lica.
,,Sta li misliš kad to kažeš - ništa nisam uradila? Zar ne shvataš da si trudna? Ko je taj?
Reci mi, ko je to bio? ,,Mama, ništa pogrešno nisam uradila." ,,Prestani s tim
pretvaranjem. Gde ti je stid? Kaži mi, ko je taj bio?"
Sela sam na pod. Znala sam da više ne mogu da se pravim da se ništa nije dogodilo.
Nisam više ono što sam nekada bila. Noć u yoćnjaku manga okrenula se ka meni,
pokazala mi lice i počela da me progoni.
,,Mama", rekla sam žudeći da moj jezik nekako oblikuje te reči koje je trebalo da
izadu. ,,Mama, nije ono što misliš."
I ispričala sam joj priču. Nijedan krik, nijedan vrisak nisam pre-ćutala. Pomenula sam i
kamičak koji mi je žuljao leda od onog časa kada je legao na mene. Pričala o vlazi koju
sam osetila pod stopali-ma i vlazi koja me je u jednom času preplavila. 0 mom
životinjskom preklinjanju i ludačkoj žestini sa kojom su njegove ruke i usne lovi-le moje
telo. 0 tome kako me je ostavio da ležim u razrovanom jar-ku i oteturao se u mrak. Kad
sam završila, samo sam sumnju videla u njenim očima. I nevericu. On je bio u pravu -
znala sam da mi po-ručuje njen pogled, obojen gorčinom, pogled zbog kojeg sam želela
da se sklonim iz te sobe. Niko mi neće verovati, rekao je on one no-ći i bio je u pravu.
,,Mama, sve što sam ti rekla živa je istina", ponovo sam pokušala.
,,Silovana si, a onda si ćutala. Čovek ti ukrade devičanstvo i ti misliš da se ništa neće
promeniti... Očekuješ da poverujem?"
Mama je plakala. Grmela. Kukala i buncala. Mama će se onesve-titi. Mama će se ubiti,
pripretila je. Mama je učinila sve da me zašti-ti, ali ja nisam učinila šta treba one noći
kad sam silovana.
,,Kaži mi, kaži, droljo jedna! Ko je to, stvarno, bio? Misliš da sam budala da poverujem
da bi Murugešan nešto tako učinio..."
Ništa više nisam mogla da joj ponudim. Nijednu utešnu činjeni-cu. Nisam mogla da
kažem da je čovek čiji žig u sebi nosim neko iz sela. Neko koga bi seoski starci mogli da
nateraju da se oženi mno-me. Čak ni seoski starci ne bi se usudili da upru prstom u
Muruge-šana - tu istinu mama nije bila voljna da prihvati.
Rastresena, mama se nešto pouzdala u Sujatu Aku. ,,Šta da ra-dim? Da li bi ti popričala
sa Marikolantu, da saznaš koga ona to kri-je? Mora da je neko nedostojan, možda neki
dečko hrišćanin ili mu-
sliman."
Tako sam i Sujati Aki ponovila sve što mi se dogodilo u noći kad sam silovana. Slušala
me je bez glasa, nijednom me ne prekinuv-
275
Anita Nair
Kupe za dame
279
ši, a onda se okrenula mojoj majci. ,,Mislim da govori istinu. Muru-gešan je jedna lukava
zver. Kad me pogleda, samo pohotu vidim u njegovim očima. 1 šta bi njega sprečilo da
tako nešto učini? Sem to-ga, on je bio svestan toga da njoj niko neće verovati, i tako se
upra-vo i dogodilo. Ni ti joj, kao raajka, ne veruješ!"
Tada sam zaplakala. I mamino lice se smekśalo; privukla me se-bi i počela i ona da
plače. ,,Sta ćemo sada?"
,,Zašto nam nisi rekla?", upitala je Sujata Aka. ,,Da si samo tada smogla snage da
nadaš dreku i vrištiš - nešto se, možda, i moglo uči-niti..."
,,Ne znam. Nisam razmišljala o posledicama. Jedina mi je želja bila da ne razmišljam o
tome i da teram dalje kao da se ništa nije dogodilo", pokušala sam da objasnim.
,,Ali, zar ne shvataš - niko sada neće verovati u tvoju priču. Sa-da sigurno neće. Da si
mi samo ispričala te noći kad si silovana, od-mah bih sve rekla Šetijaru i insistirala da se
Murugešan oženi tobom."
,,Aka, ja ništa ne želim da imam sa tom prljavom životinjom", rekla sam. ,,Radije bih
umrla nego za njega da se udam."
Mama trgnu glavu, ponovo besna. ,,Je I' je čuješ? Je l' vidiš ti tu aroganciju boga ti?
Njen ugled, njen život je u komadićima, a njoj kao da sve to uopšte ne smeta."
Plamenovi su joj lizali iz očiju, kao da želi da sprži u meni tu opnu za koju je
pretpostavljala da prekriva svaki osećaj za stid i sa-mopoštovanje u mom biću.
„1 ko će se sada toborn oženiti? Tvoj život je gotov, razumes gotov, i završićeš kao
ulično pseto... Ničeg više u tvom životu nema.
Znala sam to. Znala sam da moj život stoji u mestu. Ali nisaffl ni želela da ga vratim na
stari kurs. ,,Idem od kuće, mama", rekia sam. ,,0dlazim i tako ću sačuvati čast. Idem
negde gde me niko ne poznaje. I tamo ću se ubiti", reči su, bez imalo napora, iskakale
iz
mojih usta. Čula sam ih stotinu puta pre toga, u interpretaciji mojih omiljenih filmskih
junakinja.
,,Šta to pričaš!", viknula je mama, prestravljena vizijom beživot-nog kćerkinog tela
nasukanog na obali, deteta koga je, u nekoj nedo-diji, raznela lokomotiva zahuktalog
voza. Počela sam da plačem. Za-lila sam sebe, žalila sam svoju majku koja ovo nije
zaslužila, žalila sam naše živote zbog zbrke u kojoj su se našli.
,,Prestani", uskočila je Sujata Aka ne želeći da naše tužbalice od-jekuju po celoj
kući. ,,Nemojte više da se mučite. Naći ćemo neki na-čin da isplivamo iz ovoga."
Ali, čak ni Sujata Aka ništa nije mogla da učini da nade leka u ovoj situaciji. Kao prvo, i
muž Sujate Ake je odbio da poveruje u to da nisam ja kriva za ono što se desilo. ,,Mora
da ga je devojka na-vela. A sada, kad je zatrudnela, izmišlja priču o silovanju. Čista be-
smislica, ako mene pitaš."
Kada je Sujata insistirala, on se iznervirao i rekao: ,,U redu, u re-du - verujem ti.
Murugešan ju je silovao. Ali slrataš li ti šta od me-« tražiš? Je l' ti to očekuješ od mene
da ugrozim odnos sa svojim bratom zbog jedne služavke, bez obzira na to koliko ti je
ona draga? Neću da se više ovim baviš... Jasno? Izvuci se iz tog meteža, neka one
same pronadu rešenje."
Na kraju Sujata Aka ništa nije uspela da učini. Pozvala je moju ]ku i objasnila joj da je,
jednostavno, nemoćna. ,,Moj muž me ne održava u ovome. Naredio mi je da se držim
podalje od svega. Ja znam šta je istina, ali šta mogu?"
Mama je zaplakala. Nisu to bili glasni uzdasi. Nije joj se lice romuljalo od bola. Bio je to
tihi, nepresušni slani izvor koji je ro-3 breg njene nade.
P
TIOJ sad da mi počinješ... Rekla sam samo to da ne može-i objavljujemo
Murugešanovo ime. Ali, postoje druge stvari ko-
280
Anita Nair
j'e možemo učiniti", meko je rekla Sujata Aka. ,,Niko ne zna da se ovo desilo sem mog
muža, a on nikome ni reč reći neće. Moraš ma-lu da pošalješ nekud i neka abortira. A
kad se posle toga vrati, poša-Iji je u Yelore. Pričala je o tim doktorkama koje bi joj
obezbedile obuku, zar ne? Neka ide na tu obuku, pusti je. Teško ćeš sada sredi-ti da se
uda za nekoga. Gde da nadeš muškarca koji će hteti da uzme ženu koja je izgubila
nevinost i, štaviše, držala to u tajnosti? Šta ako kasnije otkrije? Ostaviće je. Ali, ako ona
ima posao, to joj može na-doknaditi muževljevu zaštitu."
... Muževljeva zaštita! Htela sam da izludim od te fraze. Ni o Su-jati Aki ni o mojoj majci
muževi nikada nisu brinuli. Šetijar jeste vo-dio računa o potrebama Sujate Ake, doduše.
A mama je morala sve sama. Muškarci u njihovim životima ništa nisu učinili za njih, a
opet - u razmišljanjima Sujate i mame pojam ispunjene i ostvarene ženc neminovno
podrazumeva da je ona udata. Sve ostalo je od sekundar-nog značaja. Ali ja sam tada
bila isuviše mlada i takve misli lebdele su u vazduhu kao niti razbucane paukove mreže.
Nisam znala dovolj-no da bih promislila to što one pričaju, a i da sam znala - one bi
moje ideje odbacile kao puku aroganciju.
Perijama. Tetka moje majke bila je stara i nosila ogromne zlatne minduše od kojih su joj,
maltene, ušne školjke dodirivale ramena. Usne su joj bile crvene od gotovo neprestanog
žvakanja lišća betela. Kosa joj je bila srebrnasta, vezana u pundu, i nosila je beli sari na
starinski način, tako da prekrije njene omlitavele grudi, pa i nije bilo važno da li ispod
ima ili nema bluzu. Perijama je živela u selu Arsi-kupamu. nedaleko od Salema. Bila je
udovica i živela je sama. Nje-na dva sina bila su u vojsci i obojica su bila stacionirana u
nekoj se-
Kupe za dame
281
vernoj zemlji. Posle četiri godine mrcvarenja, morali su da napuste svoj posed i nadu
drugi način da zarade za život. Za mladiće poput njih, sa srednjoškolskim diplomama,
jedini izbor bila je armija, gde su lepo razvijeni mišići i spremnost da oružje uzmu u ruke
bili sasvim dovoljni da im obezbede mesto i siguran prihod. Perijamine kćeri su se udale
i živele u svojim novim domovima. A mama se njoj okre-nula zato što, jednostavno, nije
imala kome drugome. Sem toga, Pe-rijama je uvek znala šta valja činiti, u svakoj
situaciji.
Majka i ja smo zajedno otputovale u Arsikupam. Tiho, jedva čuj-no, mama je objasnila
Perijami šta se desilo, dok sam ja ćutke sede-la, a glava mi brujala od blamaže. Moglo
bi se očekivati da sam bi-la postidena, ali nisam. Nije to bio stid, već gnev, poniženje...
Primetila sam da Perijama povremeno gleda u mom pravcu. Jed-nora sam joj uhvatila
pogled i prepoznala saosećanje. Ili je to bilo sa-žaljenje?
Perijama je bila sposobna, snažna žena. Mnogu je decu izrodila. Doktorima i bolnicama
nije verovala. Sama sam tu - govorila je - da bih se brinula o svemu. Sem toga, spoljni
svet se baš nije proslavio svojom diskrecijom i finoćom. Hiljade jezika i milion verzija
jedne iste priče - to se desi kad neko u spoljnom svetu zatraži pomoć.
Mama se od Perijame vratila sa novim samopouzdanjem. Dečaci su u kući bili sami i
sigurno će im biti sumnjivo ako se mama negde dugo zadrži. Perijama će - rekla je Ama
- sada sve to srediti.
Ona i jeste sve sredila. Kriškama zlatnožute papaje i proprženim semenjem susama u
sirupu od ladosa. Nekim zelenim voćkama koje bi prvo skuvala, a onda začinila senfom
i lišćem karija. A potom i sokom neke divlje biljke koja je rasla u žbunovima. ,,Pogledaj
ovu", rekla mi je Perijama pokazujući na biljku koje je bilo svuda, i u mom i u njenom
selu. Naizgled bezazlena stvarka sa mesnatim listovima i cvetom zvezdastog oblika, u
boji mrlje mastila što bledi.
282
Anita Nair
Kupe za dame
283
Perijama zagreba mesnatu, gumenastu stabljiku i poteče nekakva mlečna tečnost. ,,0vo
će prituliti taj žižak što ti raste u utrobi", rekla
Svaki dan smo čekale da počnu grčevi. Da mržnja nahrupi iz me-ne i oslobodi me. Da
bol počne i očisti me. Svaki smo dan čekale i čekale. Sest nedelja kasnije, i dalje sam
bila trudna.
,,Šta ćemo sada?", upitala je mama kad je sledeći put došla u po-setu. Njeno se lice, od
sve te brige, pretvorilo u lice starice.
,,Rodiće se mrtvo. Nema zametka koji će preživeti sve ovo", tvr-dila je Perijama.
,,Još je živo. Toliko znamo. Možda bi trebalo da je odvedemo na kliniku, tamo da
abortira."
,,Jesi li luda? Hoćeš da ceo svet sazna šta se desilo?"
,,Ako se dete rodi živo, ceo svet će ionako saznati", rekla sam, uznemirena Perijaminim
insistiranjem da se nipošto ne ide na kliniku.
,,Ukoliko se dete rodi živo, možete ga meni ostaviti. Ja ću se o njemu brinuti. Praviće mi
društvo pod stare dane. Ali, verujte mi, ovo se živo roditi ne može", rekla je Perijama
trpajući u usta lišće bete-la. Više joj nije bilo do razgovora.
Mama se vratila kući, a ja sam nastavila da iščekujem dan kada će ono umreti.
Perijama se ni najmanje nije zabrinula kad su na meni počeli da se vide prvi znaci
trudnoće. Od samoga početka naokolo je razglasi-la da sam ja napuštena žena, da me
je muž napustio. Svima je govo-rila da me je muž ostavio zbog druge žene. ,,Tako je
bilo, zar ne?", rekla bi opazivši grimasu na mom licu. ,,0stavio te je, je l' tako?"
,,Ako idemo sa tom pričom, niko neće posumnjati da je nešto dru-go u pitanju", dodala
je.
,,Ali zar ne bismo mogle isto to da ispričamo i onima u bolni-ci?", upitala sam. ,,Tek sam
u četvrtom mesecu."
,,Mogle bismo, ali bi se u bolnici raspitivali za imena i detalje. Tvoje ime bi tražili. Pa ime
tvog rauža. Pa adresu. Najbliže srodnike. Da li želiš da se zna ko si? Pusti ti bolje
mene, ja ću to sve na svoj način da sredim. Tako da niko ne nastrada", rekla je
Perijama, dok se, rezantnim pokretima, hladila lepezom.
A vrućina nam je tih dana proždirala kože, liptala iz pora. Bio je maj. Najtopliji mesec u
godini. Žega je sušila zemlju, napolju ni da-ška vetra. ,,Gore leto od ovog u životu videla
nisam", rekla je Perija-ma. Ja sam polivala podove vodom nadajući se da ću tako,
barem ma-lo, osvežiti vazduh u sobama. ,,Možda će ova vrućina dovršiti ono što druge
stvari nisu", dodala je Perijama misleći na plod u mom stoma-ku.
Mesec dana kasnije smo odustale. Dete je i dalje bilo živo. Sta sada, pitala sam se.
Dlanom sam pritisla stomak. Odlazi. Ostavljaj me na miru. Ne že-lim te, neću da se
rodiš - govorila sam svom detetu. Tom odbačenom stvorenju. A onda bi mi se u stomaku
nešto, jedva osetno, pokrenulo. Umri, umri - molila sam se.
Porodila sam se mesec dana pre termina. Počeli su bolovi, dve gvozdene pesnice
počele su da bubnjaju po donjem delu leda i poče-le da mi tuku po kukovima, kao da će
ih razglaviti, dok je jedno dži-novsko stopalo guralo i guralo gnječeći mi utrobu, tako da
sam gric-kala obraz iznutra da prigušim bol... Perijama je gledala kroz poluo-tvorene oči
i klimala glavom, kao neko ko zna znanje. ,,Jesam li ti rekla", kazala je, ,,da će se roditi
mrtvo."
Bila je tu kad sam, golemim naporom, izbacila dete iz sebe. Kroz maglu bola i olakšanja
što bola više neće biti, čula sam krik. Zaktne-čalo je.
U Perijaminim očima, koje sam jedva nazirala u toj izmaglici, vi-dela sam radost, i tada
mi je postalo jasno da je ona i planirala da
284
Anita Nair
za dame
285
sve ovako ispadne. Sve one kure koje je kao sprovodila da iz razba-canih komadića
ponovo sastavi ono što bi moglo biti moj život - bi-le su, zapravo, obična lakrdija. Nešto
za šta j'e znala da fetus ne mo-že ozbiljno da ugrozi možda mi je i davala, a ono drugo
se samo pre-tvarala da mi daje.
,,Zašto? Zašto?", urlala sam.
Prh'ijajući bebu na grudi, rekla je: ,,0no samo nije tražilo da se rodi, ali kad je već tu - ko
smo mi da se igramo Boga i oduzmemo mu život?"
Kad vidiš svoju bebu, kad uzmeš u ruke bebu koju si rodila... Pe-rijama je mislila da ću,
kad to doživim, poželeti da se nikada ne raz-dvojim od tog deteta. Ali nije me dovoljno
dobro poznavala, niti joj je znana bila moć mržnje.
,,Stavi bebu na grudi. Pusti da sisa. Tako ćeš se vezati za nju", rekla je, dodajući mi
dete.
Okrenula sam se u stranu. ,,Ne", rekla sam, ,,kazala sam ti da ne želim ništa s tim
detetom da imam. Još nije kasno. Gurni mu nešto u ždrelo. Zavrni mu šiju. Ubij ga."
Perijama je jače privila bebu uz grudi i buljila u mene ne mo-gavši da poveruje svojim
ušima. ,,Ti si jedno naopako devojče i ne zaslužuješ ni da imaš ovo dete", rekla je i
izašla.
Gledala sam u plafon i ubrzo osetila kako mi se suze slivaju u kosu. Zašto nemam
nekoga ko će razumeti kako se osećam?
Mama je stigla. Mama će biti realističnija. Reći ću joj da bi t dete valjalo ostaviti kod
Perijame. Ona se, naposletku, sama ponudila da ga čuva ako se rodi živo.
,,Ponesi dete sa sobom", rekla je Perijama mami. ,,Vremenom ce naučiti da ga voli. A
jednoga dana, kad tebe više ne bude i kad vise ne bude imala nikoga svog na ovom
svetu, ovaj dečak će joj se nac pri ruci..."
,,Mama, ne želim ga. Trebalo je da me odvedeš na kliniku, da abortiram. Sve je to njena
greška. Zamajavala nas je", rekla sam uprevši prst u Perijamu. Mama je jedva disala od
šoka. Takve se stva-ri starijim osobama ne rade. U starije se prstom ne upire, ni doslov-
ce ni figurativno.
,,0na je znala da će se dete roditi živo, ali je nas držala u uve-renju da se pobrinula za
sve. Neka ga sad ona i zadrži. Neka ga da nekome ili neka čini s njim što joj je volja. Ja
ne želim da ga vidim."
Ništa od toga što sam govorila nije na mamu ostavilo pravi uti-sak. Perijama je znala
kako će je ubediti i njih dve su procenile da će ta beba moći da procte kao da je od neke
rodake. Kao siroče čiji su roditelji umrli u nekoj nesreći i o kome sada samo moja majka,
i niko drugi, može da se stara.
Posmatrala sam te dve žene dok su mazile bebu. Za njih, to je bi-lo malo stvorenje koje
treba milovati i tetošiti. Za njih, to dete nije ni za šta krivo. One su u bebi videle moju
budućnost, sutrašnji oslonac.
A šta sada, danas? Moj život... Zar sam mogla da zaboravim ka-ko je taj plod dospeo u
moje telo i da prihvatim to biće koje će me stalno podsećati u šta se moj život
pretvorio?...
Vratila sam se u Yelore. Pomoćnica koju su uzele na odredeno 'reme pronašla je novo
radno mesto i ja sam se uselila kao da se ama 15 n'šta nije promenilo. Čekala sam da
gospodice načnu temu moje *uke za posao bolničarke. One, medutim, nisu.
život dveju gospodica bio se promenio. Gospodica V. nije iz--dala srećna kao nekada i
meni nije bilo teško da osetim tenziju me-nJima. Bilo je noći kad je gospodica V.
zaključavala vrata svoje
e' dolc
otvori..."
gospodica K. nežno kucala i dozivala: ,,Viv, to sam ja,
286
Anita Nair
Ali gospodica V. se ili pravila da spava ili je stvarno već bila za-spala. Gospodica K. bi
se onda vratila u svoju sobu, a ponekad bih osetila da je u prolazu bacila pogled na
mene. Sada sam znala zbog čega su jedna drugoj potrebne: zbog ljubavi - usta, prstiju,
jezika...
Razmišljala sam o tome kako je ono čudovište navalilo na mene u voćnjaku manga i
došla do zaključka da u tome što ove dve žene čine nema ničeg lošeg. Sta može biti
gore od onoga što se meni do-godilo? Ništa ne može biti gore od toga kad muškarac
siluje ženu.
Imala sam devetnaest godina. Snovi su mi ćutali, u prahu i pepe-lu. U ustima sam
uglavnom osećala gorčinu i samo gorčinu. Oči su mi bile zaslepljene samosažaljenjem i
to se jasno videlo. U načinu ho-da, u manirima, na mom licu...
Noću su me opsedale najstrašnije more. Gotovo svake noći budi-la bih se vrišteći.
Gospodica V. mi je dala neke tablete. ,,Uzmi jednu svake večeri pred spavanje", rekla
je.
Gospodica K. se sa time nije slagala. ,,Sad je, u stvari, navlačiš na nešto bez čega
kasnije neće moći da zaspi."
,,Nemoj, molim te, da izigravaš sveticu", brecnula se gospodica V. ,,Znam ja dobro šta
radim. Njoj je potrebna pomoć. Zar ne čuješ kako svake noći vrišti u snu? Misliš da je
to, šta li, normalno?"
,,Nema spora da joj je potrebna pomoć. Ali ovo", rekla je gospo-dica K. i pokazala na
bele tabletice, ,,ovo nije pomoć. To će izazva-ti nove nevolje, mnogo gadnije nego što ti
misliš."
Nije me zanimalo šta gospodica K. priča ili misli. Uzimala sam po jednu tabletu svake
večeri i spavala kao zaklana. Snovi nisu opse-dali moj umorni um; ništa me nije
povredivalo. Ujutro. kad bih se probudila, ruke i noge bile su mi teške, kao od olova da
su. Očni kap-ci su mi povazdan padali, stalno sam bila u nekom stanju poluobamr-losti.
Jedno mi je, i samo jedno, neprestano bilo na pameti: da leg-nem, da se lepo opružim i
- zaspim. Možda stoga i nisam primetila
Kupe ia dame
287
znake koji su jasno stavljali do znanja da u vodenju domaćinstva ima vidljivih propusta.
Gospodica V. se vraćala u Englesku, a gospodica K. je zbog to-ga bila nesrećna. Stalno
su se svadale. Gospodica K. bi besnela, dok bi gospodica V., okamenjenog lica, sedela
u svojoj sobi i cepkala pa-piriće.
Perijasvami je nestao, čak ni gospodice nisu znale šta se s njim zbilo. Bašta je bila
sasvim zapuštena. Cekajući da se Perijasvami vra-ti, počela sam da plevim i zalivam
biljke, da se stvari koliko-toliko vrate u red.
,,Gospodice K., ruže bi trebalo orezati", rekla sam jednog dana.
Ona je ustala sa stolice i otišla do bašte, noseći baštenske maka-ze. Tiho je orezivala
ruže dok nisu bile petnaestak santimetara viso-ke. Onda je uzela ašov i sasekla biljke,
pa su sada korenovi žmirka-li, okupani dnevnim svetlom, i drhtureli na vazduhu...
,,Kejt, šta to s tobom nije u redu?", vikala je s prozora gospodi-ca V.
,,Ti", odgovorila je gospodica K. ,,0ve su ruže bile za tebe, a ja ne želim da me biło šta
više na tebe podseća."
Gospodica V. se okrenula i otišla sa prozora. Kad je ruže uništi-la, gospodica K. se
vratila u kuću.
Nekoliko meseci pošto je gospodica V. otišla, gospodica K. me pozvala i rekla: ,,Mari, ja
napuštam Yelore. Prelazim u bangalorsku bołnicu. Hoćeš da ti ovde nadem neko drugo
zaposlenje?"
,,Gospodice K., a šta bi sa onom obukom u bolnici? Nadala sam se da ćete me
preporučiti."
Gospodica K. je spustila pogled i rukama napravila neki kompli-kovani gest. A, to ono
beše... kao da je htela da kaže. Onda je uz-
Anita Nair
dahnula: ,,0ko toga neću moći da ti pomognem. Mislim, u stvari, da ti nisi za to."
,,Zašto? Zato što sam samohrana majka?"
,,Promenila si se, Mari. Kad si došla ovde, činilo mi se da bi ti taj posao odgovarao.
Toliko je radosti bilo u tebi, toliko si želela da ugodiš. Prosto si blistala i mislila sam da bi
mogla da uneseš svetla u ona užasna bolnička dvorišta. Sada više nisi takva. Posao
bolničar-ke je težak i nezahvalan. Moraš da budeš u miru sa samom sobom da bi taj
posao obavljala kako valja. I, iznad svega, moraš da budeš sa-osećajna. A ti...", tu je
lice gospodice K. pobledelo od napora da ne izgoYori omražene reči.
,,0sudujete li vi to mene zbog onoga što sam postala?", upitala sam.
,,Ne, ali..."
,,Pa nisu svi u tim bolnicama fini i plemenitih dušica", odbrusila sam.
,,Nisu, znam da nisu. Saosećanje je retka, veoma retka vrlina, Ma-ri, ali samo tamo gde
ima saosećanja, može biti i izlečenja."
,,Volela bih da ubedim samu sebe da je ovo kod tebe samo jed-na faza", nastavila je
gospodica K. ,,Da ćeš, jednoga dana, ponovo bi-ti kakva si nekada bila, da ćeš tražiti da
ti vrate sina i prihvatiti ga kao svoga. Danima već čekam da mi ispričaš nešto o svom
detetu. Padalo mi je na pamet kako bi možda želela da odeś da ga vidiš. Ali, preda
mnom je žena koja se pretvara da se njen život ni u čemu ni-je izmenio. Kako da
previdim, kako da zažmurim na to što si posta-la, u šta si se pretvorila? Šta se dogodilo
s tobom, Mari?"
Napravila sam grimasu. Šta se sa mnom dogodilo? Boga pitaj. Pi-taj tog Bramu koji mi
je odredio sudbinu.
Kupe za dame
289
... I tako sam pošla na obuku iz - očajavanja. Očaj nas je lako obuzimao, moju majku i
mene. I prihvatile smo ga, objasnivši sebi da smo dobile upravo ono što smo zaslužile.
Mama je, medutim, i oča-ju postavila odredene granice - dokle će moći od nas da kupi
svqj danak. Ja takvim odbrambenim mehanizmima nisam raspolagala. Po-mislim i sad
ponekad da sam se, u stvari, toliko navikla na očajava-nje, da bih taj očaj, i kad bi mi
izmakao, ponovo prizvala. A kad me ophrva, umesto da se pokrijem i sklonim od njega,
ja ga raširenih ru-ku dočekujem...
Šetijar je umro i domaćinstvo se raspalo na komade. Rajendran Ana se preselio u
Kančepurara, a Ranganatan Ana je ostao u Madra-su. Šridar Ana i Sujata Aka su
nasledili Šetijarovu tvrdavu. Sa onim donžonima, beskrajnim hodnicima, vratima što
škripe, bezdanim buna-rima i ludom ženom u zapadnom krilu.
„0, samo kad bi se ona te bolesti oslobodila", kukala je Sujata Aka. A znam da je mislila:
,,Samo kad bi stara umrla..."
,,Jeste ona stara, ali demoni su u njoj i biće sve žešće kako pro-lazi vreme. Vadivu to
više ne može da podnese. Sta da radim? Pa, ne mogu da je zaključam u duševnu
bolnicu. Moramo da je pazimo, a za to nam je potreban neko mlad i jak", rekla je Sujata
Aka, a oči joj padoše na mene. ,,Bi li se vratila, Marikolantu?"
Klimnula sam glavom. Nisam želela da živim u kući u kojoj je i dete. Nisam želela da
vidim prezir u očima svoje braće ili da slušam njihove polemike, kad su uvek oni u
pravu. Otkad su moja braća po-čela da zaraduju, majka je prestala da radi i sve svoje
vreme posve-tila podizanju deteta. koje sam ja donela na svet. Kad bih otišla da živim
kod kuće, mama bi očekivala da je zamenim u svim poslovima oko dečaka. Nije
prestala da se nada da ću ga konačno prihvatiti.
Zurila sam u svoja stopala. Gospodica K. je bila u pravu. Moram održavati taj izgled
nepokolebljive osobe koja ne zna za kompromis;
290
Anita Nair
Kupe za dame
291
kojoj su saosećajnost i nežnost postale strane. To bi, zar ne, bio ide-alni profil osobe
koja čuva jednu ludu ženu.
,,Moraćeš da živiš ovde, u kući. Neko mora da bude tu, stalno staru da drži na oku",
natuknula je Sujata Aka.
Mama je bila besna na mene. Lupila se dlanom po čelu i prosik-tala: ,,Zašto bar u
Yeloreu nisi mogla da ostaneš? Bolje prati nečiji prljav veš nego čuvati staru ludaču.
Ona je opasna, zar ti to nije ja-sno?"
Slegnula sam ramenima. ,,Ne bojim se. A i plata je dobra."
Mama me pogledala izbliza. ,,Hajde, priznaj, hoćeš da budeš bli-zu malog Mutua. Zato
uzimaš ovaj posao, zar ne?"
Mama nije odustajala. Mislila je da ću, jednoga dana, naučiti ka-ko da volim to dete, a
meni bi bilo muka čim ga ugledam. Zvala ga je Mutu, što će reći ,,redak biser". Ja sam
ga zvala ,,ono". Mamina nada, medutim, nije jenjavala.
,,Molim te, mama", rekla sam ustajući sa poda, gde sam sedela. ,,Nema to nikakve
veze sa 'onim'. Ponekad mi se, jednostavno, učini da i sama ludim. Ako po ceo dan
budem sa jednom stvarno ludom ženom, može se desiti da naučim kako da obuzdam
sopstveno ludi-lo."
Mami su te reči teško pale. Podigla je pogled ka nebu i promr-mljala: ,,Kad ćeš me
udostojiti svoje milosti?"
Narednih nekoliko godina prošle su kao u nekoj izmaglici, čemu su doprinele i tablete
koje mi gospodica V. beše prepisala. Satna sam povećala dozu na dve za veče i to mi
je pomagalo da se držim po-strani od svega što se oko mene dogadalo.
Svaki dan bio je kao onaj prethodni. Iznenadenja nije bilo. Ništa se nije dogadalo što bi
me trglo iz tog, transu nalik, stanja u koje sam
zalutala. Ponekad bi se ta koprena, što beše zaogrnula moj um, mal-ko rasklonila, pa
bih opazila protok vremena na licima svoje braće. Primetila bih tako, eto, da su mi se
braća poženila. Da im se brčići uzdižu, sa indignacijom, kad bi me dočekivali u svojoj
kući. Da im nije pravo ako njihove žene bilo šta sa mnom imaju. Yidela sam ka-ko
promiču godišnja doba. Čula sam da je dete krenulo u seosku ško-lu. Shvatila sam da
vreme nikoga ne štedi kad je majka počela da ho-da uz pomoć štapa, stalno se žaleći
na bol u ledima. Ali dovoljno je bilo da žmirnem i vratila bih se tamo otkud sam nakratko
odskitala. U taj tihi, sivi svet u kojem se ništa ne menja, gde znam ko sam i šta sam.
Čuvarka lude žene.
Svakoga jutra budila bih mamu Šetijar i ubedivala je da ude u kupatilo. Bilo je dana
kada bi, bez glasa, prala zube. A onda bi od-bijala da ih opere ili bi ih pak trljala toliko
dugo da se čovek uplaši da će joj svi poispadati. Potom bih je kupala. Deset kofa
hladne vo-de morala sam da joj sipam na glavu da bi joj rashladila sistem, ka-ko je
rekao doktor travar. Onda bih je obrisala i pomogla joj da se obuče. Sujata je odlučila da
su sariji za staru nepraktični, pa je ma-ma Šetijar, koja je u svom životu nosila samo
najfinije sarije od svi-le i pamuka, sada oblačila isto što i svaka angloindijska starica -
du-gačke, bezlične halje.
Katkada bi mama Šetijar bila razigrana kao devojčica. Tražila bi da joj se cveće stavi u
kosu koja je bila podšišana u visini ušiju. A onda bi došli dani kada je odbijala bilo šta da
obuče i šetala se nao-kolo sasvim naga. Kao beba sa mlitavim grudima, zboranim
stoma-kom i namreškanom zadnjicom, vukla se po kući, igrala se sa čim stigne i
pljuvala mi hranu u lice. A ja? Dozvoljavala sam joj da se ponaša kako joj srce ište.
Nismo nas dve, u stvari, bile toliko različite. U svom ludilu, ona je uspevala da pobegne
sa tog dugog, gvozdenog lanca koji ju je ve-
292
Anita Nair
Kupe ia dame
293
zivao za ovaj svet. U snu, i ja bih uspevala da pobegnem od deteta koje je raslo u kući
moje majke.
Jednog kišnog oktobarskog popodneva, mama Šetijar je konačno pobegla i od svog
ludila i od tog lanca.
Počistivši zapadno krilo, otišla sam do Sujate. ,,Šta sad da či-nim?", upitala sam je.
,,Nemoj da ideš. Hoću da ostaneš ovde. Naći ću ti već nešto da radiš", rekla je.
,,Ne pada mi na pamet da zamenim svoju majku u tvojoj kuhinji. Neću biti ni druga
Rukmini. Neću da ti čistim avliju i perem štale. Prabu-papa je pošao u školu i ne treba
mu dadilja koja će jurcati za njim. Šta mi, onda, ostaje da radim?", pitala sam.
Sujata me je uvidavno pogledala. Osetila sam da joj nije pravo da me pusti da odem.
Na mnogo načina, ja sam bila jedina njena ve-za sa vremenom prošlim. Yremenom
kada je na njoj bilo da igra ulo-gu snahe u kući i ništa više. ,,Bićeš mi pomoćnica, moje
uši i oči. Tvoje ruke i noge će stizati tamo gde moje ne stižu. Shvataš?"
Buljila sam u nju i prosto nisam mogla da poverujem. Je l' ona to mislila baš to što ja
mislim da je mislila? Htela je da je odmenim, da zauzmem njeno mesto. Da joj stalno
budem u blizini.
,,Sigurna si?", upitala sam. Jedan dug trenutak trajao je njen po-gled, a onda je
odgovorila: ,,Da."
A onda sam i ja klimnula glavom, prihvatajući.
Mami se to nije dopalo. I znala sam da joj se neće dopasti. ,,Šta ona misli - ko je ona?
Kraljica neka? Kakav je to posao? Koja će, molim te, u glavu zdrava žena dići ruke od
svqje kuće da bi drugoj ženi vodila domaćinstvo? Njena pomoćnica! Vidi, molim te!",
gunda-la je mama. ,,Ako mene pitaš, stvar je u tome da nadeš mesto gde ćeš biti
neophodna, nezamenjiva... A šta je ovo? Sve to samo u jad mo-že da vodi."
A onda se mama malo oraspoložila, što joj se videlo i na licu i u ponašanju. Glas joj je
omekšao dok me je nagovarala: ,,Zar ne že-liš da vidiš Mutua? Za nekoliko minuta
vraća se iz škole. Vrlo je do-bar i učitelj kaže da bi, kad dode vreme, trebalo da ga
pošaljemo u neku dobru školu u Kančepuramu."
,,Ne", rekla sam, ,,ne želim da ga vidim. Sto se mene tiče, moje se obaveze završavaju
onim novcem koji dajem za njegovo izdržava-nje. Od mene više ne očekuj."
,,Ali, to je protiv prirode", povikala je mama. ,,0n je tvoj sin, mo-žeš ti to da poričeš
koliko hoćeš. Yidim te sa Setijarovim unukom i zaista pobesnim. Kako možeš da voliš
neko drugo dete, a svoje da ne voliš?"
Otišla sam. Imala sam posla. Trebalo je da budem nečije drage oči, nečije druge uši,
ruke, noge. A mama je slobodno mogla da zadrži i sve svoje savete i svog dragog
Mutua. Meni to nije bilo potrebno.
Moj je život bio onakav kakvim sam ga ja determinisala. I dalje sam spavala u
zapadnom krilu. Osama mi je bila draža od kućne ga-lame. Moji dani nisu tekli po
ustaljenom obrascu; radila sam sve ono što Sujata Aka zatraži da uradim. I nisam bila
nesrećna. Noću bi me tablete odvukle u tamnu rupu u kojoj sam ležala sklupčana dok
me jutro ne počisti svojom dugom metlom i ne progvirim kroz otežale kapke.
... Godinu dana kasnije otkriću kako su tanušni zidovi koji su to utočište skrivali od
ostatka sveta. Godinu dana kasnije, plutala sam u uzavrelom bazenu osećanja.
Da ti nije dosadno? Stvarno želiš da nastavim! Ako želiš, moram da te opomenem da
sigurno nećeš u srcu naći odobravanja za ono što sledi...
294
Anita Nair
Nije me sramota. Nije me stid. Nije mi ni žao, niti me je ophr-valo osećanje krivice.
Učinila sam što sam mislila da moram učiniti. Ako me i jedno osećanje proganja, onda
je to gnev. Gnevna sam što nisam umela sebe da cenim...
Sujata Aka je imala trideset sedam godina. U to vreme sam je već punih sedamnaest
leta poznavala, što znači da je bila udata naj-manje devetnaest godina. Ali imala je
samo jedno dete. Poput svih ostalih, i ja sam se pitala zbog čega samo jedno. Tako je to
bilo sve do dana kada mi je dopustila da joj se duboko zagledam u oči i ja sam se
odmah setila gospodica iz Yelorea...
Svakog popodneva, Sujata Aka i ja smo zajedno gledale TV. Na krovu je bila montirana
antena ,,tanjirača" zahvaljujući kojoj smo mo-gle da biramo sedam kanala. Za mene je
to bilo kao da imam privat-nu bioskopsku salu.
Televizor je davno bio ušao u kuću Šetijara, ali stavili su ga u veliki salon i retko bi ga
uključivali, samo tri puta sedmično: nede-Ijom zbog filma, petkom zbog programa sa
filmskom muzikom i sre-dom uveče opet zbog nekog programa.
Ali kada je mama Šetijar umrla, a Sujata postala nova mama Še-tijar, ona je sve
promenila. Zamenjen je stari, glomazni nameštaj; zave-se su navučene na prozore, a
stari TV aparat ustupio je mesto novome.
Sujata Aka je novi televizor stavila u salon na spratu i gledala bi program kad god
poželi. A i meni je dozvoljavala da gledam sa njom.
Smanjila sam dozu tableta. Dani mi više nisu prolazili u magli. Televizija mi je zabavljala
mozak. Preko dana više nisam čeznula za snom, noć je bila dovoljna. Malo sam se
ugojila i nestali su tamni ko-lobari oko mojih očiju. Ne znam šta su druge sluge i
služavke misli-le o meni, to me uopšte nije zanimalo. Nisam se s njima bratimila.
Kupe za dame
295
Moj svet se još jednom, kao i sedamnaest go-dine ranije.okretao oko Sujate Ake i to je
bilo sve što mi je potrebnoo.
Negde oko dva popodne, Sujata Aka bi peoprimila neti pospan iz-gled i ja bih znala šta
mi valja činiti. Otišla bih do sobe,navukla za-vese, ugasila lampu i raspremila krevet, da
je sve sačda spremno. Dok bi ona spavala, ja bih, utišavši ton na T\-u, gledalifilm. U če-
tiri i petnaest bih je probudila. Onda se Sujata kupala i obukla sari koji sam joj
pripremila.
Ona više nije bila krasotica svežeg lica kakva je bilikad sam pr-vi put stupila u Šetijarovu
tvrdavu, ali je i dalje bila vema lepa.
Jednog popodneva, dok sam za nju priprfcmala sobu.Sujata je re-kla: ,,Donesi svoju
asuru ovamo i lezi ovde. ^Malo da ptřamo."
Bila je usamljena. Znala sam to. Šridar Ana je uvd bio na pu-tovanjima, a Prabu-papu
su poslali u školu « Otiju. Sijata je teško ikoga mogla da nade da malo porazgovara.
Znala je dabi druge že-ne, kad bi se sa njima sprijateljila, sve to gledale da okenu u
svoju korist i da bi svašta od nje tražile. Nikoga oma nije osii mene ima-la. A meni nije
smetalo što se okreće meni samo zatoito nema al-ternativno rešenje.
I tako je jednoga popodneva ležala na bołu, meni olrenuta licem i rekla isprekidanim
glasom: ,,Pričaj mi opet o gospodicana. Pričaj šta si videla."
Trenutak sam ćutala, a onda sam joj ispričala o řidnoj ljubavi koju su njih dve jedna
prema drugoj gajile, o tome kaktse činilo da im niko na belom svetu nije potreban kad
su zajedno. h radosti ko-je su pronalazile u svojim telima.
Gledajući u plafon, Sujata Aka je upitala: ,,Pitaš lis ikada kako to izgleda biti sa
muškarcem?"
,,Bila sam sa muškarcem. Zato i jesam ovde i zatoi postoji ono dete što raste u kući
moje majke."
296
Anita Nair
,,Nisam na to mislila. U svim filmovima koje gledamo diže se to-lika galama oko ljubavi.
Svi ti dijalozi, sve te pesme... Kad bi samo te junakinje znale šta dolazi posle."
,,Sta dolazi posle?", okrenula sam se na stranu, tako da mogu da joj vidim lice.
,,Posle dolazi - odbojnost. Kad mi se približi, imam utisak kao da mi gušter gmiže po
koži. Ali zatvorim oči i pustim ga da radi šta mu je volja. Znam da ima i druge žene, ali
ako mu ne dozvolim da mi pride s vremena na vreme, naći će ljubavnicu, kao što je
njegov otac ljubavnicu imao, i s njom će mi ispred nosa paradirati. Svake no-ći kad
krenem u krevet, čekam da me dodirne. Zaspim tek kad se on okrene na stranu i padne
u san. „
:,Marikolantu", nastavila je Sujata Aka, ,,zabrinuta sam: mislim da nešto nije u redu sa
mnom. Šta ako poludim kao śto je njegova maj-ka poludela? Da li je baš ta odbojnost,
kao fizički element bračnog života, i nju pretvorila u ludu ženu? Da nije to neka kletva
koja je na ovu kuću bačena?
,,Sujata Aka". rekla sam pridigavši se da bih sela odmah uz kre-vet, ,,ne budi luckasta.
Sve je sa tobom u redu."
Stavila sam joj dlan na trbuh. ,,Vidi... je l' osećaš kao da gušter gmiže po tebi?" ,,Ne,
ali..."
U tom su nam se času susreli pogledi i ja sam u njenim očima videla glad. Usamlj'enost
je kuljala iz tih očiju. Nezadovoljene potre-be. Žudnja... Setila sam se kako bi gospodica
K. pogledom pratila go-spodicu V. I počela da shvatam da i Sujata Aka oseća istu
žudnju ko-ja je gospodicu K. nagonila da traži gospodicu V. Ali gde će ona na-ći nekoga
poput gospodice V.?
Otada, svakoga popodneva kad bismo Sujata Aka i ja pričale, sti-gle bisrao do iste teme
i ja sam sada sa sigurnošću znala da ono što
Kupe za dame
297
je odbija nije dodir kao takav, već dodir muškarca. Pitala sam se da li je i sa mnom isti
slučaj.
Nisam znala odgovor na to pitanje. Kao da sam celo svoje čulo dodira nakupila ispod
kože glave, tako da sam se živom osećala sa-mo kad bi mi neko prstima prošao kroz
kosu. I tako, jednog popo-dneva, kad mi je Sujata Aka kliznula prstima kroz kosu, neki
osećaj počeo je sporo da se odmotava.
Nisam znala šta činim. Znala sam samo da to što činim - činim spontano da bih možda
uklonila bol, izašla u susret toj žudnji koja je u njoj tinjala... Nadlanicom sam joj milovala
dojku. Drugom šakom sam je okrenula na leda i veoma nežno prstima išla niz kičmu...
Njen glas kao da se pomalja iza neke planine, pozdravio je moj dodir: ,,Kakvu to magiju
imaš u tim prstima..."
Malo sam pojačala stisak i osetila kako joj se mišići grče ispod mojih prstiju. ,,Lepo mi je
kad me diraš", rekla je Sujata i znala sam da to dovoljno opisuje njena osećanja.
Kako je lako zadovoljiti ženu. Zena malo traži; potrebno joj je samo da je smatraš
poželjnom, da joj se udvaraš bez rezerve i da je voliš nežno. Prstima i ustima, očima i
dušom, ylažila sam to isušeno telo; milione kišnih kapi telesnog zadovoljstva prolila sam
po njoj i sve su se te kapi sabrale u nektar koji će utažiti žed žene osudene na
doživotnu pustinju; žene koja je već bila izgubila svaku nadu da će izgurati do oaze.
Mazila sam, milovala, draškala. Lizala, Ijubila, grickala. Bradavi-ce su se rascvetale kao
pupoljci. Jezik je lizao dlaku. Obraz uz obraz. Isprepletene kose. Izmešan dah, njen i
moj.
Prstima mi je klizila preko tela. Bilo je to sve što bi činila za mene. Ja sam bila ta koja
ima da pruži zadovoljstvo, i u njenom za-dovoljstvu bila je moja nagrada. Ničega za
mene tu više nije bilo. Ali nije mi smetalo što je tako. Dugo sam je, dugo već volela svim
sr-
298
Anita Nair
cem; činilo mi se prirodnim da je sada volim i telom; da ostvarim svoje divlje snove, da
dosanjam neispunjene želje.
Nikada nismo razgovarale o tome što smo radile. 0 tome što se iznenada dogodilo
izmedu nas. Ali svakog popodneva, kad bi kuća ostala prazna, pronalazila sam nove
načine da je nadražim. Da u njoj razbudim žed. Da je dovedem dotle da tiho zacvili.
,,Dosta, dosta."
Ništa se izmedu nas nije, doduše, izmenilo. Nije u našem odno-su ionako ni bilo mesta
za promene. Bilo mi je drago što sam za nju to što jesam i više mi nij'e bilo potrebno.
Svu svoju ljubav. sve što sam imala da dam, poklonila sam Sujati Aki.
I tako sam, da bih očuvala njenu sreću, njen položaj u kući, nje-no preimućstvo u životu
Sridara Ane - primila Šridara u svoje telo. Kako je lako namamiti muškarca u krevet.
Možda je teško tamo ga i zadržati, ali - kako ga je lako dovesti, Nisam znala kako bi sa
njim trebalo da se ponašam: kao naivno devojče ili kao okorela kur-va. Zato sam bila i
jedno i drugo, i on je, činilo mi se, u tome uži-vao. Moram da priznam da sam u
časovima njegove ekstaze i sama iz sebe uspevala pokoju kapku da iscedim... Nisam
tome težila, pa kad bi se dogodilo, doživljavala sam taj svoj vrhunac onako kako ga i va-
Ija doživeti - kao iznenadnu sreću.
Ponekad bih razmišljala o ironiji cele situacije i smejala se samoj sebi. Preko dana bih
sa Sujatom Akom brala Ijubičice pored ogrom-nog jezera gde su čaplje hvatale ribu, a
nežni lahor pirkao mrseći žbu-nje i krošnje. A noću bi me Sridar Ana poveo u središte
zemlje gde je užarena lava bubrela pod mojim nogama dok sam uzdisala, stenja-la i
gorela u njegovom zagrljaju.
Ni jedno ni drugo me nisu voleli. Ali sam im oboma bila potreb-na. Oni koji ne mogu
imati ljubav, moraju da se koncentrišu na svo-je potrebe. Sta je ljubav ako ne prerušena
potreba?
Kupe za dame
299
Kad mi je majka umrla, završila se ta začarana etapa mog živo-ta. Posle sahrane, braća
su mi rekla: ,,Sestro. vreme je da uzmeš Mu-tua. Svih ovih godina bežala si od
odgovornosti. Dok je mama bila živa, pustila je da činiš kako si htela. Ali mi sada ne
želimo da pre-uzmemo odgovornost za njega. Ti si živa i zaraduješ za život."
Saslušala sam ih ništa ne rekavši. Njih je povezivalo bratstvo, dokaz ugleda. Ja sam
bila autsajder koji je nepropisno zagazio na gnu-snu teritoriju stida. Bez obzira na sve
moje pokušaje da se distanci-ram od onoga što se desilo, oni su videli samo ono što su
želeli da vide. U toj kući više nisam imala nikakva prava i za mene više nije bilo mesta.
,,Zadržite ga ovde još samo nekoliko dana", rekla sam. ,,Moram da sredim stvari.
Moram o ovome da razgovaram sa Sujatom Akom."
Šta ću sad sa dečakom? Hoće li mi Sujata Aka dozvoliti da ga zadržim? Tokom
prethodnih nekoliko meseci primetila sam kako gun-da ako bih vreme trošila na bilo šta i
bilo koga drugog sem na nju. Nije joj se dopadalo čak ni to ako bih sela i sama gledala
televiziju. Sarao bi me noću ostavljala samu. Šridar Ana, bez obzira na to koli-ko je
dugo ostao sa mnom. spavao je u njihovom krevetu, kraj nje.
Ali kad sam se vratila u Šetijaiwu tvrdavu, ništa mi nije preo-
stalo nego da otkrijem kako su se šavovi moga života totalno raspa-rali.
Sujata Aka je bila hladna i daleka. Popodne, kad sam otišla do jene sobe, naišla sam na
zatvorena i iznutra zaključana vrata. Je li 0 ona naljutila na mene što sam predugo
odsustvovala? Uzdahnula sam. Šta sam tu mogla... Ponekad se Sujata Aka po-sa'a
mimo svakog rezona. U glavi sam kombinovala reči izvinjenja, e ljubavi. Kad joj jednom
sve lepo budem objasnila, ponovo će ona postati voljena moja Sujata Aka.
Anita Nair
Yratila sam se u svoju sobu i čekala. Uskoro će doći da me po-traži. Uveče, baš kao što
sam i očekivala, ušetala je u zapadno krilo. ,,Hoću da se spakuješ i da odeš. Smesta",
rekla je.
,,Sta kažeš?", upitala sam, iznebuha preplašena jarosnim plameno-vima koji su sukljali
iz njenih raširenih nozdrva gnevom koji joj je ti-njao u očima, prezirom u glasu.
,,Kako si mogla to da mi učiniš?", pitala je. ,,Kako si mogla da mi ukradeš muža? Zar si
mislila da nikada neću saznati?"
,,A nikada i ne bih saznala, kakva sam blesava budala što svima veruje... da nisam
došla juče ovamo da pospremim sobu. Rekoh sebi: toliko je dugo soba zaključana, daj
da je očistim i spremim za Mari-kolantu... A onda sam ovde videla njegove stvari. I
odjednom shvati-la zbog čega me već neko vreme skroz izbegava. Ima tebe, kurvu, i to
ovde, pod mojim krovom. Zato ga ne zanimam više."
,,Kako si mogla da zaboraviš sve što sam za tebe učinila? Uzvra-tila si mi izdajom..."
Njene reči su mi oduzele dah. Krenuh da odgovorim, ali osetih kako me reči guše:
,,Učinila sam to zbog tebe", pokušala sam da ob-jasnim. ,,Znam koliko ti je mrsko bilo
kad bi ti se približio. Nisam, takode, želela da ga izgubiš zbog neke druge žene."
,,Pa ti si ta druga žena!", stajala je uspravna i kruta, neosetljiva na moje molbe.
,,Da, ali ne onako kako ti misliš", odgovorila sam dodirnuvši joj ruku. ,,Želela sam samo
da mi ti budeš srećna."
Stresla je moju ruku sa sebe. ,,E, gde su mi bile oči? Kako ni-sam videla šta se dogada,
kako te nisam na vreme procenila? Ti si jedno neprirodno, nenormalno stvorenje. Znaš
li to? Leda si okrenula sopstvenom detetu. Draže ti je bilo društvo jedne matore ludače
nego sopstvene majke. Po danu se praviš da si mi prijateljica, a noću se hraniš
požudom m"r;:a muža. Kakva si pa ti prijateljica?!"
Kupe za dame
301
,,Ne delimo nas dve, da znaš, samo tvog muža", uzvratila sam, sada i ja Ijuta. ,,A šta bi
ti radila da ja odem? Ko bi te voleo kao što
te volim ja?"
,,Ućuti, ućuti!", glas Sujate Ake uzdigao se skoro do vriska. ,,Ti si jedno naopako
stvorenje. Znam da si koristila crnu magiju da me pretvoriš u svoju robinju. Da me
navedeš da radim ono što nijedna žena radila ne bi... Ali, nema više, gotovo je s tim.
Gubi se iz ove kuće pre nego što te ja izbacim."
Napustila sam Šetijarovu tvrdavu. Nisam ni uzela novac koji mi je dugovala za
poslednju platu. Nisam više želela ništa da imam sa njom. Izvitoperila je ljubav koju sam
prema njoj osećala, i to tako ru-žno da moje oči vise nisu mogle da je vide.
U kući moga brata, zamolila sam da sa tim dogovorom još malo sačekamo. ,,Potrebno
mi je još nekoliko dana", rekla sara. ,,Sujata Aka baš gleda kako će ga poslati na
školovanje u Kančepuram." Slagala sam ne znajući šta bih drugo. Jedino što sam želela
bilo je da legnem i utonem u san. ,,Dete i ja ćemo ostati ovde još nekoliko dana. Je l' to
mnogo da jedna sestra traži od svoje braće?"
Yidela sara im po licima da im nije baš po volji. Ali su, ipak. nekako, s oklevanjem
prihvatili.
Ležala sam na asuri i buljila u plafon. Neki tihi bol tištao me je u donjem stomaku. U
početku, kad je Sridar Ana počeo sa mnom da vodi ljubav, bojala sam se da bih mogla
zatrudneti. Ali on mi je re-kao da nema razloga za brigu, da će on paziti. I menstruacije
su mi, pride, postale duže i bolnije. A onda je počeo bol. Dosadan bol koji bi narastao, i
ta težina. Te noći, bolovi su bili tako intenzivni da sam ujutro presekla: više to ne mogu
da podnosim, moram da odem kod
doktora.
Imala sam neku izraslinu na materici. Više izraslina, zapravo. Me-so na svom mesu koje
se hranilo mojim telom i raslo. Stotinu sitne
302
Anita Nair
dečice koja su me živu proždirala. Morala sam matericu, njihov dom. da odstranim. A
gde da nadem novac za operaciju?
Imala sam četiri stotine rupija. Nikada nisam razmišljala o šted-nji. Nešto bih uvek
zadržala za sebe, a ostatak zarade davala majci. Znala sam da će mi Šridar Ana, ako
ga zamolim, dati novac. Ali to bi me učinilo kurvom. Postala bih ona koja prima novac
zato što do-zvoljava muškarcu da se posluži njenim telom. Pomislila sam na fa-cu
Sujate Ake. Nisam želela ništa što njoj pripada. Ni njenog muža ni njegov novac.
U autobusu, dok sam se vraćala u selo, donela sam odluku. Vre-me je da dečak plati
svoj dug. Yreme je da Murugešan plati za ono što mi je učinio.
Odvela sam dečaka u Kančepuram, tamo gde žive tkači. Kod Mu-rugešana. Njega tamo
nije bilo. Postao je, u meduvremenu, vrlo zau-zet čovek, bogat čovek. Tako su mi rekli.
Mnogo je putovao. Avio-nom je leteo u strane zemlje. Narudžbine za njegovu svilu
stizale su sa dalekih mesta. Ali ja i nisam želela Murugešana da vidim. Yideće ga njegov
poslovoda. Nj'egov poslovoda je znao šta ja želim. I druge poput mene već su dolazile.
To je za nj'ega bila puka rutłna. Svako-ga dana uzimali su dečake, naučili ih kako se
radi i držali ih tu za razbojiraa. I tako sam ja iznajmila dečaka Murugešanovoj tkačkoj
rad-nji na dve godine, za nadoknadu od pet hiljada rupija. Njemu će pla-ćati deset rupija
dnevno, Trideset dana - trista rupija. Dvanaest mese-ci - tri hiljade šest stotina rupija.
Meni je bilo potrebno pet hiljada rupija. Ostatak novca stići će od dečakove hranarine.
Neko izopačeno zadovoljstvo plamtelo je u meni. Murugešan mo-žda to neće ni saznati,
ali ja sam mu, evo, prodala njegovog sopstve-nog sina. Konačno sam naplatila što sam
devet meseci nosila dečaka. Sa tim novcem, pokupljenim na dečakovom znoju i krvi,
uništiću ku-ću i veze koje nas spajaju.
Kupe ia dame
303
,,Je li ovo ta nova škola u koju me je poslala Sujata Aka? Ne li-či na školu", rekao je
dečak. Imao je samo osam godina, ali je umeo da razume i više od onoga što bi mu bilo
rečeno.
Klimnula sam glavom i odlučila u tom času da mu kažem istinu. ,,Nije ovo škola, u pravu
si. Ovde se pravi svila. Oni će te zanatu ov-de naučiti; naučiće te da tkaš. U tom smislu,
i ovo mu dode kao ne-ka škola."
Dečak na to ništa nije rekao. Gledao je sebi u stopala. Dala sam mu malenu pletenu
torbu sa odećom i drugim potrepštinama. ,,Moram da idem", rekla sam.
,,Kad ćeš doći da me vratiš kući?", upitao je.
,,Nema više kuće. Ali vratiću se jednog dana", rekla sam i otišla.
Posle operacije bol je nestao, ali je ona težina ostala. Od nje su mi noge vazda bile kao
od olova, a um pospan, utrnuo. Odlučila sam da ostanem u Kančepuramu. Selo, sa
onim voćnjakom manga i Šeti-jarovom tvrdavom, nosilo je previše uspomena. Zaposlila
sam se kao kuvarica. A onda počela da menjam poslove. Čim su mi oni dobro znani
kuhinjski mirisi počeli da izbijaju iz svake pore, napustila sam prvi posao. Nemirnog sam
duha bila, izvitoperena i puna gorčine. Po-nekad bih razmišljala o danima prošlim i
osećala kako se ta praznina, taj vakuum u meni produbljuje, kako je sve veći i veći.
Godinu dana kasnije, Murugešan je umro. Pročitala sam to u ta-milskim novinama koje
su kupovali u kući gde sam radila. Bio je ot-putovao poslom u Singapur i dok je tamo
boravio, doživeo je srčani udar. Telo će mu biti vraćeno kući - pisale su novine - za tri ili
če-
tiri dana.
Put do placa na kojem su obavljane kremacije bio je samo dve ulice udaljen od kuće u
kojoj sam radila. Cekala sam, načuljenih uši-
304
Anita Nair
ju. U trenutku kad sam čula kako pogrebna povorka prolazi, požurila sam na terasu,
odakle sam sasvim jasno raogla da vidim šta se doga-da. On je bio položen na nosiljku,
obučen u bleštavo belu odeću. Da je umro ovde, posadili bi ga u stolicu da izgleda kao
da je živ. Ali mora da mu se telo ukrutilo, pa su raorali da mu polome kičmu i udo-ve
kako bi ga nekako smestili u stolicu.
Bubnjevi su odzvanjali, a njegovi sinovi, zakoniti sinovi, hodali su sa loncima punim
vode u rukama. Cveće je letelo na sve strane, a ja sam bila srećna što nema zelenih
listova marikolantua, što mariko-lantu neće posvetiti telo te kreature. Ružine latice,
nezaboravak, hri-zanteme, Ijubičice - vazduh je treperio pod teretom mirisa svekolikog
cveća i tamjana. Dečaci su plesali, kao uvek na sahranama, uvijajući tela u mahnitoj
radosti, lakonogi, zviždućući u ritmu koji su davali bubnjevi. Medu plesom zanesenim
mladim muškarcima, opazila sam dečaka.
Pleši, pleši - slala sam dečaku nečujnu poruku. Pleši na očevoj sahrani i neka te njegov
duh, tugom ophran, posmatra. Neka vidi ka-ko razuzdano slaviš njegov odlazak.
Plac za kremacije bio j'e okupan večernjim svetlom. Bio je janu-ar raesec. Noć će rano
pasti. Kako je to čudno, pomislila sam, i ko-incidencija me opčinila. U januaru, baš u
januaru, on mi je uništio ži-vot. A sada, u januaru neke druge godine, njegov je život
došao svom kraju.
Stajala sam iza drveća i posmatrala kako podižu lomaču. Debla su naslagali, debla koja
će uskoro pustiti svoje sokove i miris smrti poslati u nebesko prostranstvo. Čekala sam.
Kada se pretvori u pepeo i kad svi odu, išetaću, zgaziti u njegov prah i pljunuti.
Murugešanov sin, jedan od njegovih zakonitih sinova, zapalio je lomaču dok je dečak
stajao sa strane i posmatrao. Šta li će on tamo, pitala sam se.
Kupe za dame
305
Plamenovi su suknuli. A onda su se začuli glasovi: Telo ne go-ri, telo ne gori! Mora da je
zbog onih hemikalija koje su koristili da ga očuvaju tokom transporta... Dodajte još neko
drvo. Evo, dečače, ću-šni još ovo na lomaču.
Oganj se prigasio. Užasom je prostrujao šapat: ,,Telo je netaknu-to. Tu i tamo je malo
nagorelo, koža je gdegde oprljena... Ali, još je tu. Nemojte da sinovi njegovi vide ovo.
Neka neko ostane ovde da nadgleda, a muškarci će završiti posao. Nema tu više za
nas ničega... Dečko, nisi li ti jedan od Murugešanovih malih tkača? Ostani ovde i drži na
oku ove Ijude dok pokušavaju ponovo da zapale telo..."
I tako je, naposletku, dečak ostao da pomogne kako bi se priveo kraju prelazak
njegovog oca na onaj svet. Plac za kremaciju su svi napustili, svi sem muškaraca koji
su tamo radili, dečaka i - mene.
Pod okriljem noći, stajala sam tamo i posmatrala dečaka kako pri-kuplja drva da ponovo
potpali lomaču. Yidela sam kako hoda i pri-kuplja ostatke od drugih lomača, grančice,
veće grane, suvu travu... Sve što će da gori. Dečakovo lice se stislo od žalosti; ili je to
bilo sažaljenje?
Primakla sam se bliže i videla napola sprženo, a napola još ne-taknuto telo. Odrasli
muškarci, Murugešanovi rodaci, otišli su ne mo-gavši više da podnesu samu pomisao
da posmatraju taj zastrašujući prizor. Šta li je dečak mislio dok je pomagao da se potpali
druga ka-mara panjeva? Tuga me je neizmerna obuzela. Ovo sam od dečaka napravila.
Sandalu. Čuvara groblja, nadzornika mrtvih. Nije on to za-služio. Nije zaslužio ništa od
onoga što ga je zadesilo.
Plamenovi su se ponovo uzdigli ka nebu gutajući mrtvaca, a sa njim i moju mržnju.
Sada više nema na svetu ničega što ću mrzeti, pomislila sam. Murugešan se pretvorio u
gomilicu pepela što se puši. Mutu je bio tu. A zbog čega bih njega mogla da mrzim?
Gorčina je iščezla. ,,Mutu", tiho sam ga pozvala.
306
Anita Nair
On se okrenuo ka mestu gde sam stajala. Yidela sam njegovo li-ce, radosno, veselo.
Očekivala sam bila neprijateljstvo, gnev. Nikako ovu neukaljanu radost. I tada sam se,
prvi put, posramila. Nije to bi-la - razumećeš sigurno - griža savesti što sam ga još kao
bebu od-bacila. Tako je bilo sudeno. Osetila sam stid zato što sam ga iskori-stila. Po
čemu sam ja to drugačija od svih onih Ijudi koji su iskori-stili mene da bi me odbacili kad
im više nisam bila potrebna? Znala sam da ću morati da se iskupim, da dečaku sve
propušteno nadokna-dim.
Mnogo je toga bilo da se završi pre nego što ću steći pravo da ga proglasim za svoga
sina. Morala sam, pre svega, da dodem do nov-ca, da ga otkupim i vratim. Setila sam
se gospodice K. Gospodica K. će imati razumevanja za situaciju i pomoći će. Možda će
mi čak po-moći da nadem posao u gradu u kojem sada živi.
Ponovo sam tada osetila ono ubrzavanje u materici, koju više ni-sam imala. Dete moje
je ponovo trebalo da se rodi.
... Seti se šta sam ti pričala o onim ulogama koje sam igrala u životu, bez ikakvog
hronološkog reda; bez smisla za pravi čas. A ono što mi se tada dogodilo, desilo mi se,
zaista, prvi put - tada sam pr-vi put preuzela kontrolu nad svojom sudbinom. Nije moje
bilo da po-krećem ratove i vladam kraljevstvima. Ono sreće što mi pripada bilo je sve
što sam želela. Sve što sam želela bilo je da budem Mutuova majka.
Dugo sam bila zadovoljna statusom sestre prave stvari. Surogat-domaćica, surogat-
majka, surogat-ljubavnica. Ali od toga sam časa že-lela više. Želela sam da budem -
,,prava stvar."
Kupe ia dame
307
11. Akila ovde
Akila sedi na klupi kraj mora. Sedeće tu dok se ne uključe ulič-ne svetiljke, a onda će se
vratiti u hotel. Tako je rešila. Nedaleko oda-tle, na pola puta od mesta na kojem sedi do
mora, neki mladić stoji oslonjen na svoj motorcikl. Pokušava da zapali cigaretu, ledlma
okre-nut moru. Povetarac mu podiže kosu, a onda je baca nazad, na obr-ve. Lice mu je
glatko, dečačko, uprkos tome što ima guste brčiće. Oči mu, medutim, nisu dečačke;
uzani blu džins i majica boje rde kriju telo koje je baš pravo muško - misli Akila. Dok
podiže glavu iz sku-pljenih dlanova, pogledi im se susreću. Oči se ispituju. On spušta
po-gled. Malo kasnije, Akila vidi kako mladić odlazi. Osmeh je na nje-nom licu. Takvu
moć nikada ranije nije osetila.
Već dva dana Akila stanuje u hotelu u Kanjakumariju. Hotel je tik uz plažu i zove se
,,Morski povetarac". Pravo sa ulaza ide se u mali lobi. Duž jednog zida je sofa, a na
suprotnom je ogromni mu-ral. Recepcionar u beloj košulji i plavim pantalonama joj se
osmehu-je i oslovljava je sa ,,Madam".
Pri hotelu je restoran. Hrana - prosta, vegetarijanska. Akila sedi sama za stolom triput
dnevno i uvek proba novo jelo. Već je testira-la sve što je na jelovniku.
Ovde odsedaju porodice i stariji parovi. Turisti i hodočasnici. Aki-« ne zna kojoj kategoriji
pripada. Ali to i nije važno. Sluša razgovo-re koji se oko nje vode.
Akila ima sobu sa pogledom na more. Sa balkona se vidi kako >unce izlazi i zalazi.
Ispod horizonta, voda miruje. Blaženo bakarno •klvo. Svakog jutra i svake večeri ona
izlazi u šetnju. Ponekad Ijudi
308
Anita Nair
u nju bulje. Nisu navikli da vide ženu tako, samu samcijatu. Za stran-kinju bi i imali
razumevanja, ali Indijka... Kraj takvih prolazi lagano, ne ubrzavajući korak. I ne daje im
da vide kako ume da čita njihove poglede. Nije to važno. Nju više nije briga.

Četrdesetpetogodišnje usedelice žene su od reputacije. Znaju ih po ukočenosti; po

nekoj zlobi što im vazda titra oko usta; po suvoj koži i borama; po svojevrsnom
samoupijanju koje se graniči sa opsesivnom radnjom, ali i nepogrešivoj sposobnosti da
se u svemu što je lepo i neukaljano pronade makar najbleda mrlja. Ali mrlja.
Tako je bilo i sa Akilom. Već postarija usedelica. Starija sestra. Nekadašnja hraniteljka
porodice. I dalje kasica-prasica.
Akila je pak uverena da svojoj porodici više neće dozvoljavati da je iskorišćava.
Pogledajte me, reći će im. Pogledajte me dobro: ja sam žena koju mislite da poznajete.
Ja sam ta sestra oko koje se toliko iš-čudavate. Nema više te Ake. Jer u meni je žena,
žena koju sam u se-bi otkrila.
Iduće večeri, on čeka nju. U blu džinsu i masłinasto-zelenoj ma-jici, oslonjen na bicikl.
Ona se pravi da ga ne vidi i seda na isto me-sto. On bi da se nakašlje, da pročisti grlo.
Ona se okreće ka njemu i eto osmeha: ,,Zdravo", kaže ona.
Nije joj teško da na njegovom licu prepozna zbunjenost. U sve-tu u kojem on živi, žene
usta ne otvaraju dok im se neko ne obrati, a sa strancima - budibogsnama - ionako
ništa nikada nemaju.
,,Kako se zoveš?", pita Akila. Pa se predomišlja i kaže: ,.U stva-ri. i nemoj da mi kažeš.
Ne želim da znam kako se zoveš."
,,Vinod. Zovem se Yinod", brzo mladić odgovara. Posmatra ga. Mora da je negde oko
dvadeset pete, tako joj se čini.
Ustaje, namerna da ode i oseća kako je njegove oči prate.
Kupe ia dame
309
Akila otkriva da joj prija da bude sama. Oko toga kojim tokom njen život treba da ide,
ona nema više nikakvih sumnji. Pod uslovom da živi sama. Možda sve lo neće biti
onako kako je nekada sanjarila, ali vredi probati. A možda to i jeste sve što joj u ovom
času od ži-vota potrebno: da joj se omogući da proba, da iskusi...
Akila sedi kraj mora. Mladić nije tu. Na trenutak, na časak sa-mo, Akilu kao da kosnu
lako razočaranje. Ona zatvara oči i uživa u povetarcu dok joj miluje trepavice. Prvi put u
životu, spoznaje šta to znači prepustiti se čaroliji trenutka.
Motorcikl. Tu je. Zabrektala mašina prilikom kočenja. Oči su joj zatvorene. Čuje kako se
neko nakašljava, da pročisti grlo pre nego što će progovoriti. A i da objavi svoje
prisustvo. Akila otvara oči. Mla-dić.
,,Zdravo", kaže ona. I vidi kako mu oči blistaju od olakšanja.
,,Nisam bio siguran da ćeš... ti... biti tu. Pomislio sam da bi mo-žda radije da me
izbegneš", reči su mu se otimale, kočeći i požuru-jući jedna drugu.
,,0tkud ti je tako nešto palo na pamet?, pita Akila.
,,Ne znam... Zato što sam s tobom juče razgovarao", kaže on pro-lazeći dlanovima kroz
kosu.
JNisi ti. Prvo sam se ja tebi obratila", ispravlja ga ona.
,,0dakle si?", iznenada će mladić.
Akila se osmehnula. Dečak koji se pravi da je muškarac. ,,Zašto bi to da znaš?"
Pogled mu je opet pao, videla je to.
,,Što ne sedneš", rekla je pokazujući mu da na klupi ima mesta. On se osmehnuo i
požurio da brže-bolje sedne; u tom času, Akila je znala kako se oseća mačka u igri
mačke i miša.
310
Anita Nair
Noću su Akilini snovi postajali nalik nekom beskrajnom traganju. Probudila bi se, a u
ustima je jasno osećala ukus krede i narastajuću nemoć. Znam šta hoću. A zašto me
moji snovi ostavljaju tako utuče-nom - upitala se jednog jutra. I baš je tog dana odlučila
da zavede onog mladića. Da sprovede i završnicu u delo i realizacijom kruniše naum.
Kuda telo ide, um će slediti - rekla je sebi odbacujući sve ono poslušno što se u njoj bilo
učaurilo. To je jedan podvig, čas hrabro-sti koji će je odvesti tamo gde nikada nije bila.
Da je planina pred njom, Akila bi se sada oprobaia i - popela se. Požuda se skućila u
njenim slepoočnicama i tražila od nje da učini šta je na njoj. Došla po svoje.
Akila je odlučila da pribegne igrici: ako on načini prvi korak, ja ne idem ni pedlja dalje.
Ne treba mi muškarac koji mojim telom že-li da širi svoje horizonte. Neću nekome da
budem još jedno iskustvo.
Ona ide ka klupi. On je tamo čeka. Osmeh se pojavljuje na nje-nim usnama. Ona povija
glavu da se osmeh ne vidi. Kad bude otkri-la lice, on će videti Akilu sa sablasnom
imitacijom osmeha.
,,Zdravo", kaže on. ,,Zakasnila si nešto danas."
Ona sleže ramenima i seda. On je čeka da ga pozove da joj se pridruži na klupi. Akila
počinje da uživa u igrici koju je osmislila.
Ona posmatra more.
,,Zar nećeš da sedneš?", pita ga.
,,0dakle si ti?", ponavlja on jučerašnje pitanje.
Ona se osmehuje i trese glavom. ,,Ne volim pitanja", kaže. A za-što li tako nerado
govorim o sebi, pita se Akila. Tako je bilo do sa-da. A sada mora da se završi. Zato,
kaže ona sebi.
On ne zna je li vreme da prizna kako mu tu nije mesto i da ode. Ne može da pronikne u
njene želje, a ipak mu se ne ide. Da bi ispu-nio tu tišinu, da bi duže ostao, on počinje da
joj priča o sebi. Akila pušta da se njegove reči po njoj rasipaju. Vidi da ih Ijudi koji idu
sta-
Kupe ia dame
311
zom posmatraju. Razmišlja o tome šta će oni u tom prizora naslutiti: gledaj, sredovečna
žena i mladić. Razmišlja o svemu o čemu bi pro-laznici mogli da nagadaju. A to što oni
vide ili kažu, za nju nema vi-še nikakvog značaja.
Okreće se i posmatra ga. Sutra će još jednom odigrati ovu igru i onda će učiniti ono što
mora da učini. A preksutra će doći čas da se ode odatle.
Jutros je Akila u novinama pročitala vest o grupnom samoubistvu. Ubila se cela
porodica u jednoj varoši u Kerali. Otac porodice je že-nu i njihovo četvoro dece otrovao,
a onda se obesio za kuku na pla-fonu. U poruci koju je za sobom ostavio, pisao je o
beznadu. Imao je sidu i nije želeo da mu celu porodicu izopšte zbog njega. Nije našao
nijedan drugi način da ih zaštiti od nipodaštavanja i nesreće. Tako je zapisao.
Da li je i njegova žena želela sa njim da umre? A deca? Akila razbija glavu. Misli. Kako
se usudio da oduzme i njima živote, kao da ima pravo da odluči hoće li i oni živeti ili
umreti?
Zgrožena, Akila okreće stranicu. Pre samo par nedelja, čitala bi novine, naišla možda
na istu takvu vest, a da joj ni na kraj pameti ne bi bilo da razmišlja o ženi i deci.
I sada se prvi put Akila priseća Sarase Mami, ne sažaljivo, već sa divljenjem. Ta razlika
koju sada spoznaje upravo je u tome: Sara-sa Mami je živela najbolje što ume; Akila
pak nije.
Akila bulji u svog mladića kao da bi želela da joj se crte njego-vog ulica urežu u
pamćenje. Eto njega, odanog, hlapećeg, a opet - ne-spremnog da izdrži njen pogled.
On neće povući prvi potez, znala je
312
Anita Nair
Akila. Pa, jesam li pobedila ili izgubila u ovoj igri, pitala se Akila. Nemoj sad da se
uplašiš, ne budi kukavica - ponavlja sebi, uporno. Ti ovo želiš. Ti to hoćeš. Tebi je ovo
potrebno. I kadra si da to učiniš. Uzima ga za ruku i kaže: ,,0dsela sam u hotelu 'Morski
poveta-rac'. Sto ne bi došao kasnije, uveče?"
Nekoliko sati kasnije, zvoni telefon. Recepcionarov glas je u isti mah znatiželjan i
pomalo prekoran. ,,0vde je gospodin Yinod. Kaže da vam je rodak. Da vam ga pošaljem
u sobu?"
Akila se osmehuje u slušalicu. ,,Da."
Ona otvara vrata i odmah odlazi do balkona. Čuje ga kako zatva-ra vrata. Čeka da ih
zaključa. Kad ih je zaključao, ona se ponovo osmehuje. Zna da će njemu to biti po volji.
I ona to isto želi.
On joj prilazi.
,,Volim more noću. Kad padne noć, more ume da nahrani sva na-ša čula", kaže Akila.
On joj se približava. Njoj se čini da može da čuje kako mu srce lupa. Zašto li se ona
smeje - pribojava se on. On čeka da mu pomognem, veli sebi ona.
,,Imaš li kondom?", pita Akila. 0 tome, zna ona, nije razmišljao. On se okreće, spreman
da krene. Na sekund joj se učini da mu je otu-pela oštricu. Ali onda shvata da će se on
sigurno vratiti.
A kad se vratio, pušta ga da je voli kraj otvorenih prozora i vra-ta balkona, sa upaljenim
svetlima. On bi da ugasi sijalicu, ali mu ona zadržava ruku. ,,Čega se stidiš?", pita ga.
Nestrpljiv je da ude u nju. Ona se izvija na ledima i upućuje mu ruke ka dojkama.
,,Polako, polako", kaže mu. ,,Ne idem ja nikuda."
Ali on ne može da se uzdrži i razdvaja joj noge. Grč bola steže Akilu. Toliko je vremena
prošlo od Harija. Ali, požuda se lako u me-su nastanjuje i osvaja je pohota. Pohota koja
narasta, onda malo stag-
Kupe za dame
313
nira, pa se povlači u sebe. Požuda koja blista plamenim jezicima. Energija koja daje
život, koja nas uči šta je život sam. Akila je po-hota. Akila je Šakti. Akila je Akilandesvari,
izdeljena na decimale, na deset jednakih delova.
Kali, spremna da uništi sve što se ispreči izmedu nje i protoka yremena.
Tara. Sa zlatnim zametkom iz kojega će se nova vaseljena razvi-ti. Ona će biti njena
praznina, njen beskraj.
Sodasi. Ispunjenost u šesnaestoj. Sazrela mladost. Hrana za sno-ve i nadu. Čak i
danas, u četrdeset petoj.
Buvanešavari. Sile materijalnog sveta kuju i snuju u njenoj nutri-ni.
Bairavi. Traži načine i sredstva da ispuni svoje želje, da utaži žud-nju, pre no što se
prometne u prah i pepeo.
Cinamasta. Bosa i gola, istrajava u nagonu za samoodržanjem; ona je ta koja mogućim
čini uništenje, ali i obnovu jer sve kruži u prirodi.
Dumati. Personifikacija nesreće. Odrtavela starica što jaše magar-ca, sa metlom u
jednoj ruci i vranom na barjaku.
Bagala. Žensko biće sa glavom ždrala, ružna strana života. Lju-bomorna, puna mržnje,
okrutna - sve je to ona, i mnogo više od to-ga.
Matangi. Želi da vlada.
A tu je i Kamala. Čista samosvest, što hrani blagodet i blaži strah... Akila je svoje rodake
dobro poznavala.
I, dakle, to je Akila. S nekim i sama. Akila je svesna toga dok se njeno telo mrda
nalazeći sebi puta kroz katakombe telesnih senza-c'ja. Jedan talas, pa drugi...
Podzemna bujica koja je toliko godina ste-njala u tišaku, čekajući da voda jurne, da
krene... Akila više nije zna-» za strah. Zašto bi onda hodala pognute glave?
314
Anita Nair
Ona zabacuje glavu i ispušta urlik trijumfa.
Mladić stoji na vratima i pita: ,,Da dodem i sutra?" Akila se osmehuje. Nije ju čak ni pitao
kako se zove. A njoj baš tako i odgovara. Potreba je zadovoljena. Prošlost pročišćena.
Ono što je htela sebi da stavi do znanja - stavila je. Stariji čovek bi, zacelo, više o njoj
voleo da zna. Stariji čovek bi želeo da vodi, da on bude taj koji je glavni. I zato se Akila
osmehnula; otkrila je da je lako na-baciti osmeh sada kad zna šta joj valja činiti sa
svojim životom.
Jutrom se Akila budi misleći na ono koznakadašnje laneno klup-ko. Kako je samo sate i
sate provodila raspredajući čvoriće. I kako je pažljivo i krajnje metodično namotavala to
klupko, tako da nit ide od kraja do početka, tečno, da nikome ne zasmeta, da niko ne
zagunda.
A onda se setila Harija. Tog neraspetljanog čvora. Čvora koji je, kad bi videla da ne ume
da mu ude u caku, grubo grebala i oštetila. I, misli Akila, pravi je čas da se i to sredi.
Moram da saznam šta se sa njim dogodilo. I to danas, sada, dok se osećam potpunom i
jakom.
Nekada je mislila da nikada nikoga neće moći da voli kao što je volela Harija. Dala mu
je telo i dušu, sve. A ovog jutra, čini joj se da je, ipak, sve moguće. Misli da ima hrabrosti
da nastavi tamo gde je stala, da krene ispočetka. I zna: koliko god da je žudela za Hari-
jem, za životom je uvek žudela - više.
I tako Akila otvara tobrbu i traži adresar gde se, u gomili drugih. može naći i Harijevo
ime. Pronalazi broj telefona i traži medugradski poziv. Da, to je u Madrasu. Hoće li on
biti tamo, pita se. Je li sve ovo malo glupo, pita se. Hari sigurno ima svoj život, a ona se
sada, eto, ponaša kao neka heroina iz ljubavnog romana. Sta ako njemu uop-
Kupe za dame
315
šte više nije stalo do stvari koje su se desile pre tako mnogo vreme-na? Šta ako ga više
ne zanima zbog čega mu je onda okrenula leda i otišla?
Hari je, možebiti, oženjen. Možda više i ne živi u Madrasu. Ali ako ga ne pozove sada -
nedoumica će je stalno bockati, kao vršak lanene niti koju valja smotati da ne štrči.
Sačekaće Akila još jedan sat, a onda bi trebalo da krene na že-lezničku stanicu. Kako
složiti kockice života - o tome razmišlja pre-vrćući po rukama povratnu voznu kartu.
Telefon na nahtkasni zvoni. Akila ide ka aparatu. Srce lupa. Zar je moguće da je to on,
pita se.
Harijev glas je tih i oprezan. A i nepoverljiv. ,,Zdravo", kaže ona. ,,Akila ovde.
Akilandesvari."
Kupe za dame
317
Beleška o spisateljici
I
Anita Nair je rodena u Šoranuru (Kerala) u Indiji. Bilo joj je tek oko mesec dana kada se
njeni sele u Čenai, tada Madras. Odrasla je u predgradu Avadi.
Imala je sedamnaest godina kada njena majka odlučuje da se vra-ti u Keralu i sama
vodi porodično imanje. Anita se sa njom seli a ka-snije završava koledž. Diplomski rad
piše iz oblasti engleskog jezika i literature.
U književnu avanturu upušta se poemom ,,Zbitija u londonskom podzemlju" koja je
uvrštena u antologiju ,,Pesničkog društva Indije" 1992. godine. Počinje da objavljuje
kratke priče u periodici i ubrzo postaje stalni saradnik ,,Indijskog Tajmsa".
Godine 1997. Anita Nair objavljuje zbirku kratke proze ,,Satir iz metroa i jedanaest
drugih priča". Mada je knjiga izašla sa zaštitnim znakom ,,malog" izdavača, naišla je na
nemali odjek kako kod kriti-ke, tako i kod čitalaca. U to vreme Anita dobija posao u
,,Džakaran-di pres", prvoj književnoj agenciji na tlu Potkontinenta.
Naredne, 1998. godine, književnica privodi kraju rad na delu „60-Iji muškarac" i
potpisuje ugovor sa Lorom Susijn iz londonske knji-ževne agencije ,.Susijn".
,,Bolji muškarac" gotovo u isto vreme izlazi i sa belegom ,,Pin-gvinove" ispostave u Indiji
i kod američkog ,,Pikadora". Bila je to pr-va knjiga indijskog autora koji živi u svojqj
otadžbini, objavljena kod ovog američkog izdavača. Roman je doživeo veliki uspeh
tokom 2000.
godine, da bi potom bio publikovan i u Francuskoj, Nemačkoj, Itali-
ji, Litvaniji...
Roman ,,Kupe za dame", koji je književnica posvetila svojoj maj-ci Sumini, objavljen je u
Indiji 2001. godine (opet kod ,,Pingvina"). Ubrzo je štampan i u Yelikoj Britaniji, Španiji,
Holandiji, Nemačkoj
i Italiji.
Anita Nair je ekspert za reklamu. Uživa u kuhinjskim specijalite-tima, obožava svoju
baštu. Sakuplja figurice mačaka, antički nameštaj i kupove za jaja.
Živi u Bangaloru, u Indiji, sa mužem koji se, kao i njihov sin, takode bavi reklamom.
Anita Nair KUPE ZA DAME
flflJlHTHItH, Newspapers and Magazines d.o.o.
NARODNA KNJIGA
2004.
Direktor
Snežana Mijović
Lektor-korektor Branka Jočić
Plasman
011/848-70-31,848-70-34,848-70-35
Tiraž
10 000
Stampa NARODNA KNJIGA
CIP - Katalogizacija u publikaciji Narodna biblioteka Srbije, Beograd
NAIR, Anita
Kupe za dame / Anita Nair ; [preveo Yladimir D. Janković]. - Beograd : Politika :
Narodna knjiga. 2004 (Beograd ; Narodna knjiga). - 319 str. ; 21 cra. -(Biblioleka
Bestseler / Narodna knjiga ; knj. br. 4)
ISBN «6-331-1508-5 COBISS.SR-ID 115031564
NOVO!NOVO! NOVO! NOVO!
BIBLIOTEKA
PRVO KOLO
POJEDINACNA CENA - 150,00 dinara
DANijti.ASTiL
Priča o isceliteljskoj moći ljubavi 1. Danijela Stil - POLJUBAC
U svom 53. bcstsclcru Danijcla Stil istra/uje na ko-ji način jcdan potrcsan trcnutak mo/c
da /,auvck i/,-meni /,ivot. Poljubuc je istovrcmcno dirljiv tcstamcnt lomnosti života i
uzbudljiva priča o iscclitcljskoj mo-ći ljubavi koja oslobada, preobraxava i vraća uništen
duh.
Dramatična zińvanja na pozornld svctskog tcrorizma 2. Frcderik Forsajt - OSYETNIK
Mladi američki humanitarac, Riki Kolcnso, brutalno je ubijcn u bivšoj Jugoslaviji. Njegov
deda, kanadski milijarder Stiven Edmond, čvrsto je odlučio da se osveti. Mcdutim, ono
što počinje kao lična i porodič-na tragcdija uskoro cksplodira u /astrašujuću dramu na
glavnoj po/ornici svetskog tcrori/.ma.
WRIŠASKANLAN
Osveta prevarene iene je jelo koje se služi htadno... 3. Patriša Skanlan -
FRANČESKINA ZABA\ A
Posle mnogo godina braka, Frančeska Kirvan shva-ta da joj sc /ivot ncpovratno
promcnio. U roku od saino dcsct minuta izgubila jc sigurnost i udobnost porodičnog
života. Ona shvata da jc osveta jclo ko-
ANJ.T.A NAIR
0 čemu žene najradije pričaju saznajte u najpro-
dai'anijem indijskom romanu u poslednjoj
deceniji
4. Anita Nair - KUPE ZA DAME
Dok pripovedaju svoje priče u toku dugog putova-nja, y.ene poniru LI dubinu svojih
sećanja: jcdna uspomena budi drugu, otvarajući sta/.u ka trećoj, i ta simfonija pamćenja
otkriva njihovc ljubavi i če-žnj'e.
Triler koji swjim zapletom oduzima dah 5. Džonatan Kelerman - KRV I MESO
Dok istra/ujc ncmirnu prošlost svojc mlaclc pacijent-kinjc, Alcks ula/.i u svct devijantnih
psiholoških eks-perimenata i scks industrije... Kir i meso prosvetlju-je um svojom
dramom čoveka gonjenog ličnom po-tragom, oduzima dah izuzctnim zapletom.
MAjKL U V£ST
Zabavna priča o porodičnim odnosima 6. Majkl Li Vest - AMERIČKA PITA
Knjiga oslikava zabavnu, maštovitu sliku o tri vcoma različite scstrc i njihovoj zanimljivoj
baki koja ih jc podigla. Priča o scstrama, kao i njihovc ncverovatnc i z.animljivc avanture
činc skelct ovog romana.
Klub Ćitalaca KNJIGA I MI - 11000 Beograd. Šafarikova 11. Tel. 011/3229-158, e-mail:
aljankkl@eiinel.yu
KL.UP.SKI CI'NTKI: IJI-;(XiRAD: Ccliiijska (). 303-44-27; Kne/. Mihailov;i 40. 303-49-25
Nikole S|)asica 2. 303-49-33: Mihaihi l'npina 167. 2l43-7.i2 (zgrada ,SO Novi Bcoaiatl):
Po/cška !2Sa, .V'o-«>9: Ma-iarikova 5. 36l6-9()5: Pužc^ka 37. 3544-310; OBKliNOY'AC:
Milośii
Obrcnonća 28: KKAUFA'O: Vojvodc .Slcpc 45. 036/332-312: NI.Ś. TC ..Kalča". lok. 54
c.
KUPE ZADAME
poniru u dubinu
^ itasimfc?
%obojenadovoljnosvetlim
z,vote Njena pripovrf gav {^ od jednog dugog/ tonov,ma da se odagn^ ^^
m drevniih
dugog putovanja, a opet H se u|<|oni|i gvi tragovj/ inkantacija, ,Spevamh d
Qnade novj t
da bice, neoptereceno y Da se promeni.
ISBN 86-331-1508-