Escolar Documentos
Profissional Documentos
Cultura Documentos
страна 1. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Садржај
страна 2. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Први део
Треба напоменути да прва верзија дате књиге у штампаној форми није добила
благослов за издавање, иако у наше време добијени благослов не представља
гаранцију за душекорсни садржај духовне литературе због великог броја датих
најузвишенијих благослова и површног односа према благослову као таквом.
Мишљења свештенства о садржају предложене књиге су у датом моменту
противуречна. С једне стране, њена вредност је у томе што је писана за
савременог човека, који већ практично не примећује велики број греха који су
постали саставни део његове свакодневнице. Душепогубне саблазни окружују
савременог човека са свих страна и предлажу се од стране овога света у
најмодернијем и најпривлачнијем „паковању“, понекад чак и псеудобогословском
и на први поглед потпуно „благочестивом“. У књизи су ти „гнојни чиреви“
скривени од стране искусног духовника једноставно и доступно, у Јеванђељском
духу а не само на речи. С друге стране могу се срести исправке у нашој
публикацији типа скраћеница „от.“ умешто „о.“, што је прихваћено за реч „отац“.
Или „от.свештеник Николај“. Тешко је рећи имамо ли ми пред собом дело весте
компилације, са свеобразним духовним уметничким садржајем, написаним на
основу благодатног извора, или је то прича записана и издата онаква „каква
јесте“ на основу житија стварно поштојећег старца, које је прикупљено и
припремљено за публиковање од стране мало оцрковљнеог човека, што укључује
такву врсту свесно направљених грешака. На основу горенаведеног
препоручујемо да се према овој књизи односите с духовном трезвеносћу, и при
потреби за њено читање затражите благослов од свог духовника. Уосталом,
последња препорука је најопштија и односи се на читање било које духовне
литературе.
Увод
страна 3. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
да ради као ложач парних котлова у неком малом граду. Људи су веома волели
„свога попа“! У граду је постојао храм, као и настојатељи бољи или лошији, али
су се они смењивали тако да људи скоро нису могли ни да их запамте! Знао је Бог
и архијереј. Али Антоније је био ложач парних котлова! Ноћима су код њега
долазили посетиоци и молили га да крсти, освети, опева, да се помоли, и уопште
за све то што је потребно православној души! Ја нисам издржао и упитао сам:
„Какав се то старац доселио у наш град?“ „А ти још ниси био код њега?“ – чуо сам
уместо одговора зачуђени глас свештеника, - ми сутра идемо, ако хоћеш можеш
са нама“. И ја сам се сложио.
Тренутно путујемо на крај великог града, у кућу жене која је примила тако
познатог старца. Он није био познат толико по својој необичној судбини, колико
по виђењу последњих година постојања света и пророчанствима о томе како и ко
се може спасти. При општем интересовању за то питање, разумљиво је да оца
Антонија није плашила неизвесност! Овако сам ја размишљао пред сусрет са њим.
Први сусрет.
Предњи аутомобил се зауставио – стигли смо. Мала, уредна кућа, а поред капије
нас дочекује жена са гостопримљивим осмехом – моји сапутници су јој очигледно
добро познати, јер се започињу разговори о здрављу попадија, о дечурлији итд.
Задивљујуће је то да је жена обучена у довољно светлу хаљину, марама на глави
је углавном бела и повезана као у куварице – слободно позади. Очекивао сам
црну хаљину, мараму, веома мрачна, хистерична лица (из неког разлога се баш
то сматра истински православним ликом), а угледао сам нормалне људе са
осмехом на уснама. Из куће је изашло још неколико жена а међу њима је било и
парохијанки из наше Цркве.
страна 4. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
На глупост и одговарам глупошћу! А да ли сте видели злог духа, кажем им?! Они
увређено одговарају: „Ми с вама озбиљно разговарамо а ви се шалите!“ А ја им
одговарам да су се дрзнули и Јеванђеље да цитирају, и да су упознати са делима
Светих Отаца, али да их не разумеју! Ви сте дошли да нађете потврду вашим
сујеверицама, а пре свега мислима о непотребности Цркве у делу спасења – авај,
ја вам нисам помоћник! Да, седео сам. Да нисам био примљен међу клир у
неколико епархија. Али да ли то треба да буде повод за хулу на Цркву са Њеним
догматима?! Ви покушавате да окренете Јеванђеље против Цркве, а ко вам Га је
дао ако не Апостолска Католичанска Црква! А за злог духа се не шалим, то није
шала да се он може видети, прочитајте преп. Серафима Саровског или Светог
Игњатија Брјанчанинова!
Сетио сам се. Биле су то страшне странице мог живота, да се страшније не могу
ни замислити. Спопала ме је туга, или тачније знаци туге, и не желим ни да се
враћам на то време, када попадија и ја нисмо две ноћи уопште спавали.
Младића сам добро знао, он је често молио да нешто прочита за певницом, трудио
се веома и имао је веома добру дикцију. Звали су га Виктор.
страна 5. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
већ заиста било добро сазнао сам тек увече. И тада се заиста појавило озбиљно
интересовање за тог старца - о. Антонија.
Угледао сам га. Била је нека празнична служба у току Великог Поста. Почињем да
кадим после Проскомидије, и тад ми је притрчао старији црквењак и само што
није викао:
„Сећам се оче Антоније, сетио сам се!“ „Мислим оче да Вам пратилац није
потребан. Навратите, ако између праведничких трудова нађете времена! Ја сам
истина је чуо да Ви нас старце не волите, као и то да смо ми тобоже
неприступачни, да смо незналице, да и Крст Христов не желимо да носимо, да
узнемиравамо туђе стадо и да уопште све невоље долазе од нас, а свети оче?!“
„Када се два иста листића не могу наћи шта онда рећи за људе, оче Антоније“.
„Да, да то и ја кажем чекам Вас сутра ујутру!“
Моји сапутници су већ давно изашли и били су зачуђени што сам се ја задржао. А
ја сам чекао јутро. Неколико пута сам исчитавао стихове Св. Игњајтија
(Брјанчанинова), житија Оптинских Стараца, упоређујући све са овим што се
дешава, тражећи за то дужно објашњење.
Земаљски путеви
Ујутру сам опет био у аутомобилу и опет путујем сад већ познатим путем ка
старцу. Иста жена ме дочекује на вратима, само што се сада у њеном погледу
може видети нека тајанственост – њен поглед је поглед човека који зна нешто
више него што треба и него што други знају. „Молитвами…“ „Амин“ – чује се иза
врата. – „Да, он вас одавно чека, - већ шапће жена, - оче, пожурите!“ Улазим и
сада већ у миру посматрам старчеву келију. Али ништа необично нисам нашао:
иконе на избељеним зидовима, у светом кутку се налазе два сандука – један већи
и један мањи. У свештеничком дому, или у датом случају тачније речено, у дому
његовог боравка слична питања не треба постављати – прибор за Крштење и
Евхаристију, са Антиминсом.
страна 6. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Шта је оче Светиње вам привлаче поглед зар не?“ Пошто смо се поздравили
свештеничким поздравом и целивом, ја сам по старчевом позиву сео на столицу
поред његовог кревета. Разговор нам некако није ишао. Отац Антоније је полу-
лежао обучен у бели стари подрјасник, само му је израз лица био другачији него
јуче – на њему се видела дубока замишљеност, па чак и нека сањива тужна црта
на челу.
„Оче, можда нисам дошао у право време?“ – питао сам старца. „Да, не, шта ти је,
ја сам те сам звао. Просто сам се замислио о минулим данима, грех је
истраживати путеве Господње, али ја не - све се враћам у прошлост, и све
покушавам да схватим како, шта и зашто“.
„Ма шта ти је Бог с тобом! Да смо сви у то време имали слично схватање вере и
места Православља у животу Русије, тада видиш револуције не би ни било. Не, ја
сам из војничке породице, отац је био инжењер у немачкој фабрици. То је у то
време био висок положај! Сопствена кућа, кочије, а у кући – пуна ћаса, послуга,
коњушари и све што је било потребно. Породица је била православна али
безбожни дух времена и бављења Европом није могао а да не затрује духовну
атмосферу. Мама је рођена племкиња, рођена је и одрасла на селу које је носило
дедино име, и била је најпобожнија. Иако је та побожност више била слична
обреду, али истина са призвуком старе епохе. У нашој кухињи се увек неко
хранио те неки богаљ, те војник-инвалид… Отац је све то посматрао мирно
сматрајући то топлом чудношћу своје супруге, али није узимао учешћа у томе.
страна 7. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
А желео сам да служим. Ту негде пре Божића, недељу, или две-три, не сећам се
да ли је прошао празник свете Варваре, неко ми је ноћу куцао на врата. Време је
било тешко, гладно, хладно, а ја имам угаљ, као други хлеб! Да мислим се
отворићу. Ушао је млад момак од својих тридесет година, и стоји збуњен не може
да почне. Ја већ нисам издржао већ сам рекао: „Дошао си, причај, шта је тобоже
си збуњен, ја не уједам!“ А он ми је рекао због чега је дошао – и ноге су ми се
одсекле. А ево шта је он испричао. У проклетим, безбожним тридесетим код
његове мајке, веома верујуће жене, су се непрекидно заустављали свештеници
без парохија, и монаси, као и мирјани, Чак је био и неки епископ. Они су се
заустављали, служили, причешћивали, крштавали, и радили све за чим су људи
имали потребе. Нарочито је чешто долазио стари јеромонах и он се људима веома
свиђао због своје простоте, меког карактера, и због тога што никад није одбијао
ничије молбе. Једном пред јутро је дошао монах са својим обичним кофером, у
коме је носио све за службу, и неким завежљајем у рукама. Он је дао кофер мајци
мог посетиоца, и наредио да га сакрије – јер су и њега самог већ тражили да
ухапсе. Последњи распоред је био следећи: „Ја се нећу враћати, дај то
свештенику који ће доћи у ове крајеве по изласку из логора!“ И нестао је.
Жена је ревносно испунила наређење и чак ни Немци нису нашли кофер. И она је
сада већ стара и болесна, али је чула да у котларници тобоже ради поп, па је
послала сина да се све разјасни. Ја нисам трчао, летео сам као птица не дишући,
и не осећајући ни реуматичне зглобове, само да што брже стигнем! То је он –
заветни (тајни) дом, лајући невешто као уцвељени неухрањен пас, шкрипа врата
и ми смо у кући. На кревету лежи старац, на клупи седе старије жене поред
стола. На столу се пуши лонац и ту је чак не кофер, како ми данас схватамо, већ
страна 8. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Код мене у котларници се налазио један табурет и клупица. Прекрио сам табурет
чистом кошуљом, коју ми је неко поклонио, ставио сам сандучић на њега, а сам
сам седео на клупици и посматрао своје благо. Смеђа, дебела кожа је имала
утиснуте шаре, може се рећи са призорима из црквене тематике: Крст уоквирен
виноградским грожђем и лишћем, а у угловима су биле – храмовне куполе. Али
ево кључа у рези, покушавао сам да пробушим - али кључ је на месту. Садржај
сандука ми не дозвољава да мислим да је реза зарђала. Још једном сам пажљиво
прегледао сандук и нашао сам скривени отвор, стављам у њега кљућ са друге
стране, обрт и чује се лаган звекет! После тога сам отркрио и другу резу. Отварам
поклопац и - просто се дивим чуду! Унутрашњост поклопца се распоређује и
претвара у мали иконостас. Унутра су стављене беле свештеничке одежде. Испод
њих се налази дрвена преграда, у чијим удубљењима су причвршћени службено
Јеванђеље, требник и службеник. С трепетом извлачим ризе и извлачим
Јеванђеље - да испод њега, како је и речено у илитону се налази Антиминс! Имам
могућност да служим - каква радост!
С том мишљу сам и заспао поред пећи и свог блага. Али ако ми је Господ дао све
што ми је потребно за службу онда ћу ускоро добити и место на коме ћу служити -
била је то мала кућа на самом крају насеља, коју ми је поклонила једна верујућа
старица. Почео сам да служим, и да вршим требе. Никога специјално нисам молио
да чува тајне, нисам ограничавао број људи који су долазили на Службу, али се
ова тајна строго чувала. Крштавао сам и служио опело - ноћу или рано ујутру, тек
што сунце изађе. Новац нисам узимао, а није ми био ни потребан, добијао сам
нешто од рада у котларници, људи су ми доносили стару одећу, а што се тиче
хране - па зар монаху треба много хране? Жив сам, - и слава Богу.
Тако се неприметно завршила зима а са њом и мој рад у котларници. Лети је било
горе - слали су ме на орање сеоских домаћинстава и послали су ми и
обавештење. Био сам веома тужан - колико само има празника, а ја не могу да
служим. То обавештење су ми дали старице, парохијанке. После су код лекара,
чију сам ћерку крстио, и објасниле да ће село остати без свештеника, уколико
страна 9. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Тада и није постојало отпуста јер је све и било илегално. Успео сам да од својих
надређених измолим неку потврду за пут у Москву. Морам да кажем да се на
првој етапи моја замисао показала безнадежном - један је умро, други је погинуо,
у стану опет неког другог су - непознати људи - тај човек који седи је очигледно
домаћин. Прошло је толико година, рат, чистке...
Већ сам се био помирио са неуспехом, купио сам пирог (врста колача - прим.
прев.), стојим и одједном сам чуо следеће: „Оче Антоније јесте ли то Ви?“
Окрећем се - Господе, да ли је то привиђење?! Преда мном је био крупан
мушкарац, у скупом оделу које носи престона управа, са капом и кожном ташном
у рукама, и мени као бившем логорашу се све чинило веома чудно. Али не, то је
он, мој бивши пријатељ са курса у семинарији, који ми је помагао да сакривам по
становима верника моју једноставну имовину. Он је био млађи по узрасту, знатно
млађи, и није успео да прими постриг и свештенички чин. „Вања!“ - наврле су ми
сузе на очи. Загрлили смо се и тако смо стајали, без могућности да кажемо и
једну реч због стегнутог грла. Поштански милиционер се вероватно зачудио
видевши добростојећег човека како грли скоро сиромаха. Он је пришао, питао
Ивана да ли је све у реду, а од мене је затражио документе и дуго их је
проверавао. Уосталом можда и није дуго проверавао али сам ја толико желео да
останем сам са својим вршњаком да су ми минути изгледали као часови. На крају
ми их је немарно вратио и не желећи похвалио рекавши да сам слободан. Отишао
сам са Иваном у страну поред северног зида где је било мање пролазника и чуо
причу његвог живота.
страна 10. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Није ме позвао својој кући - не сме, његов институт је затворен, кућа је под
присмотром, али то што ми је рекао је просто био мелем за душу. Показало се да
је Иван, то јест мој пријатељ Вања, сачувао највећи део иметка који је сакрио у
време револуције.
А десило се тако да тек што је Вања био демобилисан из Туркестана и био упућен
на раднички факултет у Москву, он је одмах нашао и сакупио сву своју имовину.
Природно да то није било све, и многи људи су у то време били ухапшени, а
њихова имовина конфискована, али највећи део је сачуван. Разумљиво је било да
Иван није могао то да чува код себе у општежићу јер је то било опасно. Али у
Подмосковљу се населила његова рођена тетка, монахиња из манастира који су
бољшевици разорили, па је он и однео код ње моје благо (имовину). О тетки нико
није знао, и она му је била рођена тетка по мајци то јест другог презимена, и
Вања и тетка су строго чували тајну њихове родбинске везе. Упутили смо се
према њој.
Неколико сати смо провели у возовима: Иван је имао свој безбедни план
путовања са преседањима, и ми смо били на путу остварења свог циља. Пошто
смо покуцали на капију у сусрет нам је изашла старица у црном, сува, мала са
тако благим изразом лица да је могла икона да се наслика! На улици она није
показивала никакве знаке радости због сусрета са рођаком, али се у кући одмах
расплакала. „Вањечка, зашто ниси долазио толико дуго?!“ - питала је она. „Тета
Вера, ти знаш да ја треба да се искрадем из куће, а не из Москве! Људмила иако
зна да би наш развод значио крај наше каријере, а ревнује за сваку ствар!
Мењају већ трећу секретарицу после ње, као вучје завијање. То ме је одвело на
море у Сочи, где сам обновио неколико санаторијума и дошао“ - погледао ме је
Иван правдајући се. Тета Вера је спустила очи, тихо их бришући крајем хаљине,
заћутала је и ужурбала се поред стола.
страна 11. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Моје благо је било сакривено испод пећи, и то неколико великих кофера чији су
крајеви били оивичени металним деловима. У једном су се налазиле ризе
(свештеничка одежда - прим. прев.) и монашке одежде, неколико комплета
воздуха и покривача. Када смо отворили тај кофер у соби се осетио оштар мирис
нафталина. Домаћица се збунила: „Не замерите оче то је од мољчавих извештаја
али се мирис некако пренео!“ А мени су се сливале сузе низ лице јер сам се сетио
како смо у тамним ноћима кријући се носили све то по кућама. Моја монашка
одежда! Колико сам био радостан када сам је узео од Лаврских кројача, а обукао
сам је само неколико пута!
У трећем сандуку су биле књиге и то доста књига. Узимао сам их и као да сам се
сусретао са старим пријатељима, наставницима. Књиге су биле свима доступне.
„Да, - рекао је Иван као да је схватио моју мисао, - много књига је пропало.
Пронађени су и повериоци, у току гладних двадесетих је доста књига распродато,
а неки домаћини су ухапшени а њихова домаћинства конфискована. Можда су их
и оставили негде скривене по кућама, али ниси могао да тражиш нове људе код
којих би се ствари сакриле, - за Библију се доспевало у затвор, - и сматрани су
антисовјетима!“ „Шта ти је драги Вања, то је просто подвиг сачувати ово све
усред свега што се десило у току тих страшних година! Хвала, рођени, хвала ти!“
- очи су ми се напуниле сузама а једва сам успео да изговорим речи захвалности.
Али то је било пола посла - нашао сам ствари али сада их је требало и превести
али како?! Путничких возова практично нема а и ризик је велики - с једне стране
милиција а са друге… Иван ми је опет помогао. Кофери су били запечаћени и
пломбирани као терет за његов институт. Мене је преобукао у „престоно одело“,
скинувши га са рамена, написао је документа за праћење терета и ставио ме на
путнички воз. Већ у возу сам у џепу кратког мушког капута који ми је поклонио
нашао новац и коверту са дугим писмом од пријатеља...
страна 12. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Данас није проблем да се ствари допреме до куће, а тада није било ни добрих
коња. Довезао ме је рејонски милиционер са старим, трофејним BMW-ом! И не
само да ме је довезао него ми је помогао да и кофере пренесем у кућу. А затим је
било посетилаца, са и без разлога, људи су долазили, долазили и долазили. Ја
нисам могао да дочекам то време када ћу остати сам са својим благом, са својом
прошлошћу. Али они наравно нису ни могли да се досете ко ме је дочекао у
Москви и да сам дошао са новцем које ти трудбеници нису могли ни да сањају.
Долазили су са храном - јаје, хлепчић, брашно, и рибицом коју су деца уловила.
Поставио сам самовар, иначе поклон монахиње Сенклитикије, и пили смо прави
чај! Иако и редак и до вечери много-много пута подгреван али прави чај!
Веома брзо, и на моје чуђење без великих напора, био сам прихваћен за
свештеника у једној епархији.
„Оче Антоније, - прекинуо сам старчеву причу питањем, - а како се прича да Вас
нису одмах прихватили да су вас ваша духовна деца одбила и слично?“
„Ја сам ти причао да сам ја монах још од семинарије. То је друга прича. Код мене
се дуго времена налазио неки отац Алексеј. Он је био наследни царски
протојереј, имао је и чеда која га нису напустила. Највише ме је вређао син-
фронтовац - генерал. Херој Савеза, залупио је врата пред татом. И архијереја је
напао тако да отац Алексеј није могао да добије парохију.
страна 13. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Не, са мном је све било једноставније. Истина пре тога су ме одбили једно три
пута, али без икакве злобе, без одуговлачења.
Владика је био довољно млад али је и даље остајао на том положају. С властима
нисам био у добрим односима али нисам ни ратовао. У сваком случају владици
нису посебно забрањивали да прима, и да рукполаже. Ствар је у томе да иако се
храмови нису превише отаварали, али старо духовништво је изумирало а сви су
прошли затворе и депортације. А ако се у храму није служило онда је он брзо
затваран, и то без оклевања.
Владика ништа није рекао поводом моје посете опуномоћенику, али је било
очигледно да је однос према мени постао поверљивији. Иако је постојала потреба
да будем постављен у селу, то се није дешавало: има већ педесет година, монах,
без породице, а нема ни данашње образовање, јер више зна историју
комунистичке партије него историју Апостолске Цркве. Све то је Владики
омогућило да направи неке планове у вези мене, али разговор са опуномоћеним
лицем је много тога покварио. Ја сам и поред свега тога кроз неколико недеља
примио парохију.
страна 14. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Али не бих сада о томе. Постао сам игуман, а затим архимандрит и све је ишло
рекло би се да не може боље. Али души нешто није давало мира. Почео сам
чешће да одлазим у насеље ради келејне службе, а сада сам већ имао и домаћу
Цркву по благослову архијереја. Служио сам и служио, молећи Господа да ми
открије моју неправедност због које сам изгубио душевни мир. И једном у време
јутрења које сам обично служио у три сата за време молитве у којој сам се још
једном обратио Господу са питањем које ме је узнемиравало, ја не само да сам
чуо већ сам и осетио следећи глас: „А ко си ти Антоније?!“ „Како ко Господе - ја
сам архимандрит“. „Не, ти си монах!“ И у томе је био одговор. Да, ја сам монах!
Старчество
У логору сам се сретао са старцима који су имали искуство умне молитве. Био је
један отац за време чије молитве се снег топио! А у логору се сем основних
ствари не може научити много више јер се нема ни времена, ни снаге. Да, изучио
сам сву духовну литературу коју сам имао, али сам желео да све осетим и
непосредно. И ево сада сам се упутио на пут трагања за науком духовног делања.
Куцајте и отвориће вам се, и скоро десет година сам проживео код неког старца,
чувара велике премудрости спасења, какве је људима дала Оптина, и само сам
ретко одлазио у своје насеље ради службе. Он ме је пред смрт благословио да
идем тим путем. И ево храмљем, грешан, а по мери својих снага.
страна 15. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
И ево видим велики број људи који иду, и једу. Неки чини ми се и не једу, већ -
пирују, други - блуднице, трећи - пакосте својим ближњима, и сви су они као
реком понесени. Међу њима има разних људи, како мирјана, тако и духовника, и
војника, и политичара, свих, свих. Велики број људи се просто гурају напред, а
неки иду мирно. На њховом путу је страшна провалија која води у ад. Чини се да
сви треба да упадну у провалију - али не. Велики део људи лети надоле, видим
како некога надоле вуку аутомобили, трпезе, новац, скупа одећа. А неки мирно
прелазе преко те провалије, чак некако и изнад ње да тако кажем. Неко од њих
посрће, али не упада у провалију - свети мужеви их придржавају и помажу. У
провалију не упадају само богаташи, већ и људи који не располажу великим
средствима. Али сви они имају једног идола - светску похоту.
страна 16. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Други део
Дакле, као што сам рекао друго виђење није било продужетак првог, не. Оно се и
временски десило много касније а и по садржају је такође било веома различито.
Прво виђење је била својеврсна поука, или већ уразумљење. Ја сам се молио за
одговор и добио сам га. Друго виђење је може се рећи сасвим друге врсте.
Рећићу још неколико речи, али не из виђења, већ о створеном свету како би се
боље разумело оно што следи. Господ ствара све живо у јединственом, веома
суровом систему. Цела Васељена је апсолутно повезана сваким њеним дејством у
најмањој ситници, а за разумна бића као што је човек, чак и дејством нечега што
не припада видљивом свету као што су мисли. Дејства неразумних твари не могу
да нанесу штету Васељени – она су ограничена како унутрашњим кочницама,
тако и инстинктима и саморегулационим својствима саме природе. Човек је друга
ствар. Он је саздан по лику и подобију Божијем. И да не бисмо расправљали шта
је лик а шта - подобије, шта искорењујемо из себе, а шта не, шта човек има од
рођења, за шта је призван да тежи цео живот, у датом случају је важно нешто
друго а то су његова дејства, како у материјалном свету тако и са невидљивим
особинама, које се одражавају на његову околну средину, на средину његовог
боравка, и на целу Васељену. Бог није збрисао са лица земље Содом и Гомор, већ
људе који су се одрекли Творчевог Промисла. Управо због тога и говорим да све
невоље које се догађају са човечанством и природом, нису последице Божијег
гнева, јер ми исповедамо да је Он Свеблаг и Свемилосрдан, и исповедамо једну
Истину, али су саме невоље последица сверушилачког дејства самог човечанства,
које је посрнуло - не чак ни због непријатеља, јер повода нема нити га може
бити, јер је повод - принуда, већ због ђавољих замки. А сада бих започео са
виђењем и о томе шта ће се све дешавати у не тако далекој будућности, а нешто
се већ дешава и у данашње време. Ево шта сам видео о будућности.
страна 17. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Пре свега, све могуће техничке катастрофе – систем постојања који је човек
изградио је по својој суштини сатански, јер апсолутно противуречи Божијим
законима, те ће због тога почети да пропада. Падаће авиони, тонуће бродови,
експлодираће атомске станице, хемијске фабрике. И све ће се то дешавати
упоредо са страшним природним појавама које ће се дешавати по целој земљи,
али посебно у – Америци. То ће бити урагани невиђене снаге, земљотреси,
најсуровије суше. И насупрот томе – провале облака са поплавама. Са лица
земље ће бити збрисан страшни монструм, савремени Содом – Њујорк. Одмазда
неће мимоићи ни Гомор – Лос Анђелес.
Чини се да ће бити тешко наћи на земљи такво нешто где ће се човек осећати
спокојно, и потпуно безбедно. Човек ће наћи мир само у уздању у Бога, а земља
му већ неће дати никакву заштиту. Разгоропађена природа ће највише угрозити
градове, јер су се они потпуно одвојили од ње. Једно је рушење вавилонске куле,
а друго савремене зграде са стотинама мртвих без покајања и Причешћа –
стотине мртвих душа. Те зграде које су постављене на стубовима а у суштини –
стрелама, које пробадају земљу и као да стреме према аду – оне ће људима и
донети адску смрт под барикадама.
И онај ко остане жив ће завидети онима који су погинули јер ће његов удео бити
ужаснији – смрт од глади и гушења.
Призор у градовима ће бити стравичан. Чак и они који избегну потпуну пропаст
биће лишени воде и електричне струје, грејања и хране, и подсећаће на огромне
камене гробове јер ће тако много људи умирати. Разбојничке банде ће бескрајно
чинити своја злодела, чак ће и кретање градом дању бити опасно, а ноћу ће се
људи окупљати у великим групама да би заједно покушали да доживе ново јутро.
Излазак сунца, авај, неће донети радост новог дана, већ тугу због неопходности
да се проживи још један дан.
У почетку своје приче сам сумирао све што је томе претходило и то не случајно.
Веома често, или тачније речено веома често ми због малог не видимо велико.
Због малог греха не видимо и не желимо да видимо кршење основних заповести
Господњих. Господ је Творац овога света и створио га је у хармонији са Собом.
Сетите се Његових Речи о ономе што је тек створио: „И виде да је добро“.То је
рекао Бог, Сведовољни и Свеблаги, Свемогући и Свесавршени, Свемилостиви
страна 18. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Прва слобода која је потребна злом духу, и без које се све остало расплињава је
– слобода вероисповести, такозвана толерантност вера. Суштина тог покрета је
да отвори широки пут, а пре свега за омладину водећи је ка сатани. Приметите
оче да је то једносмеран пут. Пробај да идеш супротним смером – одмах ће те
опоменути. Православна Црква им не даје да мирно спавају! Католици су већ
спремни на све, прихватају цивилизацију злих духова, „прогрес“. Подржавајући
сионизам, они фактички говоре „да“ антихристу.
И видео сам какве напоре чини светско зло да би оцрнило Свету Цркву,
непорочно Тело Христово! Њу ће пре свега јавно срамотити у свим новинама, на
радију и телевизији. Јевреји са словенским презименом ће на све начине излагати
духовништво и православне јавном подсмеху, ругати се њиховим обредима,
постовима, начину живота и свему томе што је одувек била основна способност за
живот. У саму Цркву, међу духовништво биће слано хиљаде и хиљаде
покатоличених рушилаца Православља. Због њихове привидне благочестивости,
и другог, страног духа, народ ће напустити њихове храмове. Они ће стајати
обновљени и изграђени, али – празни! Тек понегде ће светлети мали огањ
страна 19. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
истинске светости и привржености духу отачке вере. Ако ко буде желео тај ће и
наћи. Нико неће моћи да се оправда речима: „Господе, тражио сам и нисам
нашао!“ Усред таме безверја и безбожја по свој земљи ће горети мали огњеви
истине. И истинито духовништво ће бити гоњено и подвргнуто свакаквим хулама,
а ђавоље слуге се неће заустављати ни пред убиствима, ако Бог буде дозволио да
праведник прими мученички венац. Биће много праведних мученика последњих
времена!
Друга „слобода“ коју зли дуси свакојако негују је слобода моралног разврата.
Авај, људи су је прихватили и она је постала неодвојиви део савременог живота.
Блуд – није блуд, већ сексуална слобода (погледајте како непријатељ прикрива
своје дејство иза наизглед лепих речи: није блуд, већ разврат, није крађа већ
експропријација, и тако ради са свим). Разврат почиње од најранијег узраста у
виду васпитања културе полова и његових међусобних односа. Деци ће бити (а то
се већ негде и ради) показивана обнажена тела, интимни односи, који распаљују
похоту, и све ће то бити представљено за нормално стање. Књиге и телевизор ће
бити преплављени нагим људима, и ужасним сценама блуда. Чак је и обнаженост
у садашњој одећи само почетак. Циљ је много, много одвратнији – стотине и
стотине многобожаца су блудничили опијени алкохолом и наркотицима.
Поборници слобода вуку човечанство на поклоњење злим дусима. Ко је кога
победио, тај је томе и слуга. Управо тим ропством које је увијено у слободу се
људи занимају. Али ни природан блуд неће бити довољан слугама таме. Као
пројава истинског слободољубља и слободног мишљења, појавиће се содомски
грех и блуд са животињама. Пропаганда те гнусобе ће бити невероватно јака,
скоро и јача од полног разврата. Случајеви једнополних бракова ће толико бити
разглашавани, као када су у своје време били пронађени антибиотици! Одсвуда
ће се појављивати содомљани – уметници, пре свега, политичари, сељаци.
Содомски грех ће постати знак веома блиске будућности. Данас се већ организују
њихове дивље оргије у виду једногодишњих карневала у Америци, а све ће то
бити и код нас у не мање одвратном облику. Сви који се буду противили тој
надмоћи злих духова, ће бити проглашени као они који атакују на туђу слободу,
дремљиве незналице и антидржавни људи, јер све државе као свој главни
задатак постављају заштиту слободе коју креирају зли духови а не заштиту
морала.
Одиста слободу коју креирају зли духови јер ни данас чак не може да се сретне
искључиво православни чланак, осим у црквеним издањима. А архијерејима
дозвољавају да се појављују на телевизији само на велике празнике. Какве само
будалаштине не пишу и не говоре, али не о различитим погледима, већ о
карактеру светског погледа на свет. Добра слобода је када се може хулити на
светост! Све остало је – табу.
А све то је почело од малог и ој, како давно се код нас почело са предајом
црквено-парохијских школа на руковођење светској власти. И туда су пошли
безбожници у својству учитеља да припремају кадрове за револуцију 17-е
године!
страна 20. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Омладина, која је потпала под сатанину власт због потпуног греховног пада,
опијена алкохолом и наркотицима, не може да се одупре последњем призиву у ад
истинског човекоубице и завршиће живот самоубиством. Број оних који ће дићи
руку на себе ће енормно порасти. Тај број расте јер такав крај не изазива
дивљење међу околином – то је сама по себи логична последица онога што се
десило. Тим пре што ће број болесника који болују од страшних болести, које су
повезане са похотом или неумереностима, и затрованошићу света бити тако
велики, а њихова страдања тако страшна да ће друштво сматрати самоубиства
као неку врсту милосрдног чина. Ићиће чак и толико далеко да ће људе
подстицати на самоубиство јер ће све бити усмерено на погубљење заблуделих
душа.
Даље, велики део новца се чува или у банкама или у хартијама од вредности. Те
банке ће банкротирати да би људе бацили на колена. И то ће истовремено
банкротирати чак су понављања тога била успешнија. А биће и покушаја
заустављања последица природних катастрофа и ратова. И са чим ће човек
остати? Са масом непотребних и некорисних ствари, на чије задобијање је
потрошио многе године живота, чија је вредност веома релативна чак и у
благостању, док за време катастрофа представља прах, ништавило.
Рећићу још нешто кад сам се већ дотакао ствари. Како је свет био рационално
устројен пре безумног 19-20 века! Тада се правила добра и квалитетна одећа. За
њену израду су уложени труд и снага, али су је и унуци носили, ето како су људи
ценили своје време! И због тога су имали довољно времена за све, и да буду у
пољу, и да иду у Цркву, и да поседе за столом са родбиним на празник. А шта је
сада? Постоји сезонска обућа и одећа! Али за молитву се нема времена, помолићу
се код куће јер немам времена за Цркву, а деца расту као неурозна јер родитељи
зарађују новац. И зато ми не живимо горе од других. А да ли живимо?! Живи само
онај ко је слободан, а заробљеник и роб – постоји. Бог је дао Свог Јединородног
Сина да би нас извео из ропства греха и страсти, а ми као Јевреји који су изашли
из заробљеништва у Египту, ропћемо и враћамо се назад у заробљеништво. Нека
гину и деца, нека су и близњи унижени, само да чорба буде не време! А шта је та
страна 21. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
чорба – то је сир у мишоловци. Када су вратанца затворена али је сир још ту, зар
миш зна да је она узета? А њен час већ откуцава, али је сир ту, и она га усрдно
гризе, и тако се радује укусном ручку! Али онај ко је поставио мишоловку је већ
чуо да је замка била успешна и жртва је ухваћена. Он може одмах да дође и да
убије жртву, а може и да јој дозволи да свари храну. Најпре ће се осећати
скучено, а затим ће се навићи. Гладни? Такве ни не убијају! А крај је познат
мислим да се и миш досетио.
Да, страшна су времена. Погледај само ради чега је дошло до последњег рата?
Кажу: Хитлер, борбеност немачког народа, подела Европе и света. Комунисти
уводе империјализам и борбу за колоније. Има много тога, али суштина није у
томе – суштина је у могућности централизације власти, власти над светом. Свако
дрво се познаје по плоду, оно што ти није рекао продавац садница на пијаци,
сазнаћеш и оћеш нећеш тада када добијеш плод и дочекаш га. А какви су
плодови рата – милиони убијених и унакажених православних људи како у нашој
Русији, тако и на Балкану. Главна предстража Православља на југозападу је
Србија која је у рукама Хрвата, католика – Јосиф Броз Тито је Хрват, и Хрватска
постаје најразвијенија република. Православне области Југославије нису просто у
забораву, али се Косово насељава муслиманима као сада и Русија, и Москва.
Који од ових резултата је важнији за сатанисте? Није нам дато да знамо. Мислим
и видео сам да су то степенице једне лествице, лествице која води у антихристово
царство. Он ће доћи и тада је већ све готово, потпуна централизација, сваки
човек је добио свој број и картицу, а на њој је све чак и појединачни погледи на
свет. И помоћу те картице ће бити могуће контролисање човека и на земљи, и под
земљом, и под водом. Све ће то бити.
страна 22. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Испричао сам ти тако страшне ствари, да више нема скоро ни потребе да идем
даље. Најстрашније је међутим то што чути не значи и видети, а видети је
значајно ужасније и одвратније. Али треба говорити о свему овоме, како би се
сликама из будућности спречавало униније у садашњости.
Да, чини се да је смрт нешто најреалније што постоји у овом свету. Али управо у
њену реалност сви не желе да верују, тачније реалност смрти се упоређује са
илузорношћу људског постојања. Илузорност се не схвата као обмана, не, јер код
Бога нема обмане, јер је Бог – Истина. Илузорност постојања је у њеној брзој
пролазности, и у односу самог човека према њој, као што се и наше невоље
гомилају у нама самима. Човек се према тој пролазности односи као према
вечности, одбацујући највећу реланост смрти. Рећи било коме нешто о смрти, а
камоли о смрти свог сабеседника – постаћеш његов непријатељ. А шта бива ако
кажеш да ће он или ја вечно живети? Просто, ми се трудимо да не мислимо о
смрти, покушавајући да побегнемо од ње по принципу ноја – који сакрије главу у
песак и мисли да нема опасности! Погледај колико Светитеља је ставило ковчег у
своју келију, а зашто? Да би се сећали смрти, а то је по Светом Писму – залог
спасења. Какви су то људи били, истински синови Божији, а пред очима им је
непрестано било сећање на смрт – ковчег! Ово говорим ради нас грешних људи
последњих времена, јер нас све то води ка вечном животу на земљи, и већ смо се
тако извештили да себе обмањујемо, али још само мало и осетићемо еликсир
вечне младости.
Као што магарцу привежу мркву испред очију, да би он трчао за њом у току целог
пута и да не би узнемиравао власника својим заустављањем тако и сатана
предлаже човечанству мркву вечног, греховног живота на земљи. Тобоже, шта
тамо да упражњавамо неко духовно делање, молитву и пост, а тим пре да љубимо
ближњега свога, па ти или поверуј у то да после гроба остаје само влажна земља,
у којој ћеш и сам иструнути, и гроб ће се претворити у прах, или у то да већ
постоје начини за подмлађивање, продужетак живота, спречавање старења и
уопште све што пожелите. Ако сте превише пробирљиви, а ипак вам се живи -
замрзнућемо вас! Када вас одмрзнемо тада ће већ све бити откривено, и ви ћете
вечно живети! То је бесмислица коју је смислио неки малоумни човек, али
несрећници у то верују. Да, на земљи се можеш сјединити са вечношћу и на своје
очи уверити у стварност реалне вечности, а не сатанске подвале. Апостол Павле,
преп. Серафим Саровски и колико још других праведника су се удостојили да
виде лепоте рајских насеља! На сличан начин је још већи број молитвеника био
обасјан нематеријалном Творском светлошћу. Није ли залог реалности и сам
облик Божијих људи и људи који следе сатану?
Али не, све уопште није тако. Да, без Божије помоћи нико се не може спасти, и
Сам Спаситељ је то рекао ученицима па што бисмо ми разбијали главу. Али
Господ помаже у оној мери колико сам човек улаже ревности, труда и напора.
Како је велики Светитељ Златоуст говорио да ми треба да принесемо све своје, а
оно што недостаје то ће Бог додати! Али пошто нема ревности, зато се и
спашавамо невољама и болестима. И умереношћу, умереношћу у свему. Ствари,
страна 23. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Почео сам своју причу од првог виђења о томе да су људи одлазили у ад и шта их
је тамо вукло. Значи онда не сме се поседовати ни аутомобил, ни кућа ни
намештај - упитао би неко. Пре неколико година код мене су дошле две породице
које су бежале из Грузије, са молбом да се помолим за њих. Задивио ме је њихов
бег и то како су га остварили. У то време је већ било немогуће изаћи из земље, и
сви који су покушавали да то ураде законски то јест испоштовали те формалности
како би имали могућност да извезу сву имовину планирали су свој излазак,
аутомобиле и не знам шта још, били су опљачкани или на граници или у току
пута, подвргнути насиљу скоро до убиства. Моји посетиоци су мудро расудили:
„Бог дао, Бог и узео, само да преживимо а остало ће се - додати“. Кренули су у
томе у чему су били, само су ставили топле ствари у пртљажник, и бежали. Тако
им је Господ дао и стан и аутомобил и све се УРЕДИЛО.
То је тај однос према стварима, које неко чува не размишљајући чак ни о својој
безбедности, јер их је цео живот зарађивао. А за другога су оне само средство, а
не циљ саме по себи. И зато такав човек, са таквим односом према стварима неће
бити посебно привучен оним што се зове „престиж“ - само да мени буде удобно.
Ево шта је правилан приступ у нашем времену. Не треба гомилати ствари чије
назначење вам и онако није јасно, или које ћете једном применити у току
времена. Ви их скупљате јер то раде и сви остали. То не треба радити, већ треба
имати само оно што вам је заиста неопходно, и што није нешто најскупље већ
једноставно и практично. То се посебно односи на топлу зимску одећу и обућу.
Постоји само један принцип - одећа треба да буде скромна, од природног
материјала и довољно топла.
Савремени човек с једне стране превише општи са људима а с друге стране није
чудно да је управо то велика грешка. Ево о чему се ту ради - човек не разговара
само на послу, већ и на путу, или и онда када нема мирно настројење - он је или
узбуђен или уморан. И тако човек не општи са другим у спокојном стању.
Данашњи човек има много слободног времена, и без осуђивања слободно време
је сувишно време. А тако је уосталом и у свему: у храни, одећи, стану. Све оно
што је сувишно представља велику опасност за душу, али је двострука опасност
од вишка времена, јер сама чињеница постојања сувишног времена сведочи о
непостојању духовног живота, и неплодоносном животу. Ево погледајте на основу
чега се јавља вишак слободног времена. На рачун посла? Не, посао је по томе на
последњем месту. Наравно о потпуно палим људима као што су алкохоличари и
наркомани не желим уопште ни да говорим. То је тема која је по нечему слична
нашој али се по нечему и разликује.
страна 24. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
ставише сви се жале на недовољно времена. Али одакле онда толико слободно
време?!
Причао сам да се поред маме у кухињи увек неко налазио. Увече бисмо после
вечере поставили огроман самовар и сви који су код нас ноћевали би седали да
пију чај. Започињао би разговор. Како је то било интересантно! Колико тога
поучног је било у причама тих обичних људи! Отац нам се подсмевао због тога
што смо волели да проводимо вече у кухињи, сматрајући да образован човек нема
шта да научи од малописмених људи. Али променио је своје мишљење пошто је
провео неколико вечери са нама. Сви људи који су се окпуљали су били
православни, који су имали своје погледе на свет независно од телевизијских
информација. Причали су о оним догађајима, случајевима из њиховог живота
којима су сами били сведоци или су их чули од очевидаца. У свему томе се
тражила поучна страна, последице тога што се десило и деловање Божијег
Промисла, као и пројава човекове слободне воље. У тим дискусијама се
пројављивала разноликост људског размишљања, које се разликује од
овосветског. Људи су тада умели не само да саслушају, већ и да чују и уопштено
говорећи више су волели да слушају него да говоре. Иако је понављам свако од
присутних имао шта да каже.
страна 25. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
И постоји још једно страшно зло од телевизора, али авај далеко не последње. То
зло је - у подривању ауторитета Цркве. Подриву планском и ђаволски лукавом, у
подсмевању духовништву, православним обредима, упоређивању хришћанства са
окултизмом и паганством. Све је прожето мржњом према Истини. Неће проћи још
много времена а већ ће ТВ организатори почети отворено да се ругају Христу,
Светима. Посебно ће се мржња показивати у емисијама о Пресветој Богородици, и
све ће бити прожето отровом адске злобе, само прикривено хумором, комедијом -
„свесмешни ад“ је већ започето исмевање свега Божијег и духовног који ће и
довести до краја. А крај ће бити тада када се појави онај који ће покушати да
замени Бога. И он ће одмах ући у сваки дом. Како човек може у истом моменту да
уђе у сваки дом?! Знамо да је то једна од Божијих особина - свеприсутност, чак се
и Ангели премештају у простору и постоје у времену. А Црква учи да ће антихрист
одмах ући у сваки дом и чини се онда као да је то нека противуречност. Али не,
Црква Света Саборна и Апостолска је сасуд истине, Божанске правде. Као знак
свеприсутности, антихрист ће ући у сваки дом истовремено помоћу телевизора.
Сваки човек ће га примити у свој стан и то добровољно!
И примиће га, јер се за то припремао на потребан начин, јер није веровао савету
Доброг Пастира да бежи у пустињу, није то за њега - досадно му је и овако на
земљи а камоли у пустињи!“
страна 26. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Шта зачуђен си? Навешћу ти овакав пример: иде гљивар по шуми, у којој има
много отровних гљива, али његов поглед се не задржава на њима, не. Треба само
да приђе једној доброј гљиви и одмах ће је видети. То је добар гљивар и његова
котарица ће бити пуна. А лош види само отровне гљиве и не види чак ни огромни
борик! И у котарици нема ништа. Да ли је добар гљивар видео отровне гљиве?
Видео их је, али није обраћао пажњу на њих, није заустављао поглед на њима.
Зато треба причати и сећати се доброг и душа ће се - загрејати.
Тако је и са грехом - човек око себе види грех и оне који греше, и обраћа своју
пажњу на њих. Тако он на овај или онај начин пропушта то што је видео кроз свој
ум, и постаје саучесник греха. А ти немој да обраћаш пажњу на све то безакоње,
прелистај своје недостатке, с њима води борбу и на њих негодуј - и неће бити
порока. Ето то је твоја пустиња. А овако ако си први пут нешто приметио, други
пут би се можда појавило и интересовање чиме се то људи баве, а трећи пут би
можда већ пожелео и да пробаш! То је оно, и зато се и говори о бекству у
пустињу. Али с друге стране ово треба и буквално схватити, јер антихрист неће
имати потпуну и апсолутну контролу над нама, јер сам ја и на Западу видео људе
који су скривени од његових рогатих слугу. Наравно ко жели да се спасе и ради
тога напусти комфор и градске удобности, упутивши се у пустињу биће
безбеднији. Али ће људи себе умиривати могућношћу спасења до Другог Доласка.
Ево ускоро ће се свима додељивати бројеви, затим ће се увести посебне картице-
пасоши, како би се могао одредити положај сваког човека. Да ли је могуће избећи
све то? Могуће је, само се не сме трговати нити куповати. Чак ће и они који себе
сматрају православнима бити у реду за бројеве и те пасоше. А да ли Свето Писмо
и Свето Предање учи другачије?! Ево шта је твоја пустиња - људи су се уздали у
Бога и добијали храну од Ангела или су били задовољни малим, да се данас то
сматра бајком - јер је ван сваке памети!
Ох тај разум! Једним ножем сече хлеб, а другим - лишава човека живота. А разум
је лукава ствар, нема такве подлости и гадости коју разум не би могао да оправда
и да не нађе узроке због чега је нешто требало урадити. Тако ће се оправдавати и
лични бројеви, и пасоши и ...666! Јер се бројеви неће стављати на безживотна
тела, нити ће уводити људе у безосећајна стања, не уопште не. Сви ће све
схватати, али ће разум томе наћи оправдање, обавезно ће наћи, а човек који је
већ унутар себе припремљен на издају ће умиривати себе разумским
аргументима. Мени стогодишњем страцу је тужно да о томе говорим, али ће
припрема бити таква да се о неким високим стварима верујте неће ни говорити. А
заповест је љуби Господа Бога својега! Предај Му самог себе, жену и децу, тело
своје. Апостол љубави је обличавао онога који је уверавао о својој љубави према
Богу, а ближњега мрзео говорећи: „Онај који не љуби брата својега кога види,
како може да љуби Бога Кога не види?“ (1 Јов.4, 20). При чему се под ближњим
подразумевају не само наши крвни рођаци већ и сви они људи који нас окружују.
Али издајник последњег времена је и издајник свога семена, који је спреман да
све прогута и уништи ради трена земаљског живота, не желећи да се уразуми и
схвати да он пре свега издаје себе самог, не предајући се у руке земаљских
страна 27. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
деспота, већ на вечне муке и преисподњу. Предаје се, предаје се. Ето он, рођени
и крштени, док се налази у Божијим рукама. Има слободну вољу и разум где је
добро а где зло, и свесно предаје себе из синовства Љубави у ропство злу! А како
је тамо страшно!
Замисли се само драги мој оче свети, Мајка Божија се бојала преласка само
преласка (!) из земаљског живота у живот вечни због могућности (за Њу
немогуће, а за нас - обавезне!) сусрета са слугама таме! Боже, а људи одбацују
Тебе, предајући се заувек своме и Твоме непријатељу!!!“
страна 28. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Али човек се увек труди да проникне путеве Господње, и колико је само било
покушаја да се одреди година у којој ће се све завршити али је све остајало
безуспешно. Наступање тог краја ће бити неочекивано то јест изненада. И ту као
да се појављује нека противуречност - Јеванђеље ће се свуда проповедати, и ми
знамо да је то један од знакова краја света, а звук Архангелске трубе је -
неочекиван. Али ту немамо чему да се чудимо јер нема никакве противуречности.
Ево Јевреји су хиљаде година чекали долазак Месије у свет, изучавали су и
Завет, и пророчанства, и Спаситељ је дошао и у људским пребивалиштима се није
нашло места за Богомладенца!
Затим ће они први чути Свету Благовест из уста Самог Бога, и шта - биће „осана“,
а потом кроз неколико дана, - „распни, распни Га!“ Та Благовест је нарушавала
њихов мир, и уобичајени начин живота. Људско учење, и учење стараца им је
било једноставније и доступније и њега су и следили. Они и дан данас живе по
њему очекујући долазак месије, као цара царева, који ће јеврејски народ учинити
владарем над целим човечанством. И дочекаће - антихриста.
Такође и данас, сви ће чути Јеванђељске речи, тачније слушаће их, али их неће
чути. Неће чути учење Цркве, Ковчега спасења последњег времена, већ ће
следовати за људским учењима, одбацивши истину, опијени баснама како је
Апостол и предвидео. Црквено Учење им не прија, јер не одговара већ
уобичајеном начину њховог живота заснованог на угађању својим похотама. А
Цркву, која им је дала Свето Писмо, ће незамисливо ружити и хулити. И греси
недостојних служитеља ће бити приписивани Црквеним пороцима. Смета им
Црква. Јер је Црква сасуд испуњен Духом Светим, а Он је - Дух Обличитељ!
Обличитељ свету и света. Али не тог света који је Бог створио, света првобитне
чистоте природе и духа, већ света загађеног грехом. Света исквареног похотом,
света који умире и који тежи да многи људи постану саучесници његове погибије,
чији је резултат погибија њихових душа.
Као што вртлог после потопа брода захвата и оне најситиније његове делове,
тако ће и данас погибија света, као област под влашћу духова злобе поднебесне,
захватити многе, многе животе. Међутим, овде постоји и суштинска разлика - ти
животи су се већ раније предали греху и његовом оцу - ђаволу. Нисам још видео
човека који је имао жељу да се спасе, и који је ишао тим путем спасења, а да
није достигао по својој мери тихо пристаниште. А то пристаниште је једно -
Хирстос! То је то тихо пристаниште. Тешкоће и мучења имају само они којима је
земаљски живот све што постоји. Земаљски живот је само блесак непостојећег, па
чак и ако кажемо нечег постојећег, али веома краткотрајног. Чини ми се да сам о
смрти већ причао и да не понављам, али суштина је у свему овоме! Смрт је
највећа реалност свега земаљског!
страна 29. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
његовим вечниим мукама и зло нису природне појаве, то јест нешто што је
својствено свету који је Бог створио, иначе би морали да говоримо о томе да је
Творац - Творац и добра и зла. Не, зло је супротност љубави, ад је супротност
Рају, његов антипод, а смрт је сагласно томе супротност животу, то јест дело
против живота! Шта је то „сатана“? Противник! Свако противљење Божанском
поретку и јесте сатанизам, па самим тим и смрт и мучење, јер су благодат и живот
само у Богу.
И онај последњи који гура људске душе у погибију нема неко посебно име, јер би
за зло то било просто превише и немогуће, и зато је он - антихрист, анти Христос,
сатана Христу. Сва његова дејства су с једне стране усмерена на подражавање
Христу, а то је пре свега и привлачење људи да иду за њим добровољно, без
присиле, иако ће и у овоме бити присутно „анти“. С друге стране то је апсолутна
супротност Христовом путу. Христов пут је крсни пут на земљи, и сладосни,
венценосни на Небу, у обитељима Цара Славе. Антихристов пут је смрадни пут
који није сладак ни на земљи, а његов крај је у -аду! Тиме је све речено, а свако
бира оно што жели. Али многи људи ће зажелети да буду заведени његовим
лажним чудима. Не антихрист, већ сами људи, који се сагласе да приме на себе
сатанин знак, знак богоборства, они ће издавати оне који га нису примили, и
слати верне на мучења. Први хришћани су били јавно мучени, на разним
скуповима. Страшне ће бити муке исповедника последњих времена, и биће тајно
мучени од људи који их окружују. Чиниће их људи који су поучени духовима
злобе.
То је још једно зло које доноси телевизија - подучавање људи особинама злих
духова! И то се већ дешава јер на човека са свих страна већ гледају монструми.
Њих данас називају ванземаљцима, и још којекако, али су то - зли духови.
Доћиће време када ће се они слободно јављати људима, служећи антихристу и
његовим присталицама. Како ће тешко тада бити борити се с њима!
И поред свега тога ће владати још и глад. Глад ће бити двојака - глад за храном,
и најважнија духовна глад. Биће неколико неплодних година, суша, које ће
довести до страшне глади. Али ни то није главни узрок, јер су се људи навикли
да једу знатно знатно више него што им је потребно за одржавање живота. Преп.
Марији Египатској је било довољно неколико зрна и капи росе да би живела и
издржала пустињску жегу. Преп. Серафим Саровски Чудотворац се хранио травом
и сваки дан се бавио тешким физичким радом. Они су били испуњени благодаћу.
И зар само они?! Одбацивши трулежно, они су се сједињавали са Животом, и чак
су и њихова тела остала нетрулежна насупрот закона смрти, који је грехом
унешен у природу. С људима последњих времена се дешава супротно - један од
њихових идола је - храна. Они не једу тада када им се једе, већ једу зато што
имају. Зна ли савремени човек уопште за прави осећај глади? Тешко, јер да зна
не би му требало толико различитих специјалитета, сосова и рецепата за
спремање одређених јела, јер је сво њихово назначење - жеља да се поједе оно
што је спремљено. Онај човек коме је храна заиста потребна само ради
одржавања снаге не жели све то - њему су довољни и корица хлеба и гутљај
обичне воде.
страна 30. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
избором појединаца. Али човек има и слободну вољу, и разум, њега нико ни на
шта не може да принуди, и све је на добровољној бази. Ово је Живот, а ово је -
смрт. Ово је Црква-Истина, које представља Тело Христово, и која је испуњена
Духом Светим, а ово је - пир смрти, свелукави закони и светске саблазни. Свако
од нас добровољно бира оно што жели.
Антихрист ће доћи као избавитељ од социјалних невоља, иако ће оне управо због
тога и настати. Адски пород ће имати неометану силу и власт. Људи који се
спремају за његов долазак већ сада држе у својим рукама основна земаљска
блага. Обмана данашњег благостања ће нестати брже од пролетњих вода. Сетимо
се само једног припреме, поновљене пробе, спроведене са људима у Совјетском
Савезу - у току једне ноћи су сви који су вреовали банкама постали сиромашни.
Годинама су скупљали, неко за живот, неко због здравља, и то целог живота а
показало се да је у питању обмана.
Сада ће бити горе јер ће цео свет бити на удару. Све ће бити спровођено преко
државе, тако да са њом треба имати што је могуће мање контаката. То је залог
као и неприхватање кодова. Никакве банке и кредити не долазе у обзир јер је све
то контролисано једном руком и једном главом. У ствари показаће се да та рука и
није рука, већ шапа са канџама, и да глава није обична глава, већ глава са
роговима. На њој ће уместо лица бити искежена зверска њушка. Зашто они све
сада упућују на банке и ради плате и ради пензија? Све веома брзо гоне у један
део стаје. Људи ће се веома зачудити када се покаже да ће и последња копејка у
њиховом новчанику бити узета, како се то на Западу већ и ради.
Али, авај то и неће бити последње чуђење. Сав тај темељ благостања који је
изградио савремени човек, ће се показати непрекидном замком за самог себе.
страна 31. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
И они који остану живи ће завидети мртвима. Да, ужаси болести и рата, погибија
ближњих; треба имати велику веру и уздање у Бога да би се све то издржало.
Како гордељивац и среброљубац може да издржи понижење, кад је он још до јуче
викао: „Ако си паметан, зашто онда ниси богат?!“ Још јуче је свуда владало
самозадовољство, а данас тога нема. Антихрист ће ићи на све, и на кодове, и на
„666“, и крвљу ће потписати договор са самим сатаном. Али то већ није ни
потребно! И тако се трзаш, поскакујеш, и тамо видиш на врату чвор - наш је!
Мостић преко те три године антихристове власти је подношење презира са
смирењем. Жалац непријатељске саблазни ће бити уперен на верне. Пошто нисмо
могли да их саблазнимо комфором и златом, храном и аутомобилима, покушаћемо
сада под претњом смрти глађу да их саблазнимо корицом хлеба. Тешко, ој тешко
ће бити сачувати душу, када ближњи и деца неће имати корицу хлеба веома дуго.
Само онај који верује у Бога, и који верује Богу ће успети да не поклекне. Да ли
ће антихрист дати нешто људима? Наравно да неће јер неће имати шта да им да.
Он ће имати само накупљено богатство, али богатство које има вредност само у
овом свету, који је ђаво организовао, али кога је ђаво и погубио ради стварања
услова за зацарење лажног месије! То ће бити озлоглашени долари, као што су то
у моје време били „керенки“, на метре. Злато ће се третирати као обичан метал,
те људи неће имати ни шта да једу ни где да се склоне од зиме. Вредност ће
имати само функционалне ствари, без којих човек не може да преживи - секире,
тестере, било какав алат, једноставне гвоздене пећи.
Старац је затворио очи и опет му је канула једна суза. Чинило се да спава али су
му усне опет изговарале речи молитве. Нисам знао како да поступим: грех је и да
прекинем молитву, а и на лицу му се видео умор праведника.
На улици сам тек приметио да је дан на заласку. А све је прошло као један трен!
Само опраштање некако није имало исти призвук као и цео сусрет - зашто да
сутра не дођем? Старац је уморан, помислио сам. Како сам био задивљен када сам
сазнао новости да ујутру треба да будем код архијереја. Обична ствар, али таква
подударност!
страна 32. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Трећи део
Како се спасти.
Жена која ме је дочекала је била очигледно узбуђена. На моје немо питање очима
је одговорила: „Отац је изнемогао, али Вас чека“. О Господе како сам ја још могао
и да сумњам да ли да путујем или не!
„Слушај оче шта ћу ти рећи. Ти ћеш обавезно нешто писати о мени грешном. Због
тога и разговарам са тобом. То ће се десити пре или касније, и нема ни говора о
промени имена и месту сахране. Ја сам већ одредио где да се ископа гроб“.
„Оче Александре не губи време јер ми је и тако мало остало. Слушај и памти,
можда ће нешто вредети за спасење.
страна 33. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Знаш, када нас је ЦК хватала, ми смо били као овце, нећу да кажем јагањци, да
се чак и тако не би упоређивао са Спаситељем. Ми смо мирно ишли на кланицу, и
просто је тешко било замислити да постоји такво безакоње. А већ смо знали ко су
они. Колико има само пророчанстава стараца о тим временима, о власти
служитеља таме. Али смо седели и чекали ко је на реду. Многи су упали у те
ласкаве клопке. Како су велики и умни били и архиепископ Иларион, мој учитељ,
и митрополит Сергеј, и многи други. Али су грешили у томе сматрајући да се са
злим дусима и њиховим слугама може договорити. Мислили су да ако сачувају
спољашност, да ће унутрашњост остати сама по себи. Али не, само је то постало
очигледно много касније. Таква је ситуација и данас, само ће касније бити много
очигледнија.
„Иииих, душо моја,- рекао је старац, - а није ли Апостол Петар бежао из Рима
када га је Спаситељ срео? А нису ли тог истог Апостола Павла спасли спуштајући
котарицу уза зид? При чему се овде ради о прихватању реалности и
супротстављању сатанизму? Шта да ти наводим примере - узми само
великомученицу Екатерину, или великомученика Георгија. Потчињавање је
могуће само у делима која се односе на светску власт - обављати своје дужности,
и не организовати оружане буне. Браћа Макавеји су - добар пример примене силе
против оних који хуле на Бога и Божије. Ако пођеш путем глупог смирења, онда
ћеш да почнеш да постављаш питања и о прослављању међу светима и
Александра Невског, победоносца, и Димитрија, који је погубио нечасне Татаре
на Куликовом пољу. Питање за питањем, а Господ их је прославио! Ја се када
чујем тако „блажена“ питања сетим житија светог Василија Великог и
преподобног Јова, Почајевског цудотворца. Како је било страшно време у које их
је Господ ставио и у коме су живели, и зар се свети Василије није молио за
погибију цара Јулијана, ја видим да хоћеш да кажеш да је Јулијан тобоже био
одступник, али цар и то законити, примети то! И зар Господ није потврдио
правилан приступ светог Василија - Јулијан је погинуо али не од земаљског
оружја, већ је био поражен копљем небеског војника. А преп. Јов, да ли је он
ишао на преговоре са Пољацима? Не, он се с њима и са њховим присталицама
борио на све могуће начине, тако да се и праведник тешко могао спасити! А ти -
власт!
страна 34. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
На томе се и завршио наш разговор. Старца сам посетио још неколико пута. Он ме
је поучавао са љубављу, много ми је причао о свом детињству, али је то све било
приватно то јест тицало се мене и моје породице. Он се више није дотицао
општих питања спасења у последња времена.
Последњи сусрет...
После отприлике неколико сати сам отпутовао код старца. Одмах ме је дочекало
неколико људи са веома забринутим изразом лица - очигледно је оцу Антонију
било лоше. Одвели су ме у његову келију у којој се налазило неколико старијих
свештеника, неколико мирских, и неколико монаха. Очигледно су старца
исповедили и причестили Светим Тајнама.
„Ево драги Господ ме позива. Ово је наш последњи сусрет на земљи. Оче
Александре надам се да нећеш одбити старца да одслужиш парастос по мом
упокојењу у мојој домаћој Цркви. Показаћу ти где. Ако хоћеш, рекао сам људима
да одслужиш и Литургију, али ако сам то желиш, - поновио је.
страна 35. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
После неколико дана сам одслужио Литургију у домаћој Цркви оца Антонија.
Душа је треперила: ево Антиминса, он је Николајевски, ту је и сребрни прибор за
Евхаристију, вино. Не, то није „Кагор“, то је било вино за Евхаристију које је
послато са Свете Горе. Отац Антоније се веома негативно односио према употреби
„Кагора“ за службу, не без основа сматрајући га неодговарајућом потребом
„Учитељеве вести“. Затим је одслужен парастос на гробу. „Са светима упокој...
II Део
Догађаји и људи
Прошло је време, и већ сам служио у другој епархији као светштеник Н-ог округа.
Округ је био компликован због недовољног броја духовништва и био је веома
велики - укључујући пет региона, али су себе сматрали парохијанима и верујући
који су живели у окрузима удаљеним и неколико стотина километара. И једном су
код нас у време одмора после службе дошли неки људи - молили су ме да осветим
неколико кућа које су биле удаљене сто педесет километара од моје парохије.
Почео сам да их одбијам објашњавајући да сам уморан после службе а и да су
могуће компликације с њиховим локалним духовништвом. Али су ме гледали тако
молећиво, да сам одустао од одмора и пошао да се преобучем.
Одмах смо схватили о коме се ради - не среће се праведник сваки дан нити у
сваком месту. Приче тих људи су биле прожете љубављу и уважавањем. Чини се
да се свештеник-ложач узвишавао као неки гранитни блок усред сујетног света. И
страна 36. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Сусрети.
И твоја питања оче је боље променити на следећи начин: после речи „зашто...“ не
треба ставити „то и то лоше ће се десити“, већ „зашто ми грешимо? зашто чинимо
оно што Богу није угодно?“
Залог спасења.
Хтео сам полако да се удаљим, али је стари сто шкрипнуо, и отац Антоније је
отворио очи:
„Бежиш?! Чекај, оче јел' те нисам увредио? Остани још пошто ионако ниси
задовољан одговором, а ја не желим да те оставим у недоумици.
страна 37. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Ево и сада је свет усмерио све своје снаге да човека одвуче од оног најважнијег -
од спасења. Најстрашније је то што се ради тога користе мрачним силама имајући
тобоже добре циљеве и намере. Чини се да би било добро да се све православне
Цркве уједине - руске у суштини. И ту непријатељ не спава. И увлачи људе у
„борбу за истину“! Све и све, само нема места за спасење! Све се нешто доказује,
све изречено се потврђује цитатима, неким сличним случајевима из историје
Византије и Русије... А ГДЕ ЈЕ СПАСЕЊЕ?! ГДЕ ЈЕ БОРБА СА СВОЈИМ СТРАСТИМА,
СА СВОЈИМ ГРЕХОМ?!
Једном су тако дошли код мене неки људи, и то не први пут, које себе називају
мојом духовном децом. Моје савете слушају, али не чују, значи ни не испуњавају
их. Они су као духовна чеда инсистирали на својим правима не обазирући се на
људе који су се окупили у мојој келији, као и на то да је код мене била једна
удовица са којом сам се молио и плакао због њеног заблуделог сина, и ушли су у
келију. Онај који послуша је - исповедник вере, штит и мач војујуће Цркве. Али
све ово је било у страсти, ван себе, у неком заносу.
Ево твојих „зашто“. Да, то постоји, да то веома, веома смућује. Али зар ти данима
не мислиш због чега су се над небом надвили облаци, и зашто не сија Сунце? Да,
лети је хладно - то оче није уобичајено, зар не? Али наступа јесен - и то је већ
природно. Ко ће „грдити“ новембар због хладноће и мраза?! Мили мој оче
Александре да ли ми сада можемо да знамо да ли је на духовном пољу новембар
или децембар?! Треба знати само то да ће бити још хладније, биће још већи
морални мраз, биће... А то што се сада дешава прихвати као топао дан, и сијање
сунашца. Добићеш одговор на своја питања, само ти они већ неће бити
потребни...“
страна 38. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
ето то нек ти буде одговор. Нема у природи коју је створио Господ примера када
је било могуће доћи у додир са нечистотом и не понети на себи печат те
прљавштине. Један научник ми је причао да када људи излазе из џунгле носе на
себи мирис трулежи. Без обзира какве чизме обујеш, ако прођеш по дворишту у
коме су животиње, упрљаћеш се и добити непријатан мирис. Оче, клони се
греховног ђубрета!
Ево сада говоре - Господ је све створио. Да, само трулежни производи у суштини
нису створени, већ представљају резултат греховног пада - смрт једемо, смрћу и
завршавамо. А производи тог додира са смрћу - живот, нису за нас, већ за биљке.
Господ чак и то окреће на наше добро. Нас на смрт подсећа само смрад угинулих
зивотиња.
Остави ти оче своје „зашто“, јер ти знаш чувеног оца Алексеја! Праведник!
Молитвеност, исповедништво, пост, љубав... Какав је то био човек! Ја сам се с
њим упознао у логору - а какво је тамо могло да буде упознавање - сјединили смо
се као два дела једне разбијене ствари. Свештеник по пореклу! Он је знао све
своје претке од XIII века и сви су носили Христов Крст. Наградни напрсни крст је
примио из руку самог цара-мученика. Цар-мученик је целивао очеву руку - цар
Николај је волео да узима благослов од обичног духовништва које није било у
престоници. А отац је још био млад па се збунио и пао на колена пред царем! А
можда је његова душа осетила да се налази поред мученика!
Изашао је отац Алексеј из логора. Све је изгледало много боље - и ранија казна
му је поништена, и времена су била лакша, и људи су некако почели да живе, али
не - њега нису примили на епархију. Он је одмах рекао: „Нећу ни да узмем јер
имам довољно својих проблема“, - истина дао је новац у прво време. Други су
ходали наоколо: ни да, ни не. И један архијереј је почео да разговара са њим.
Дуго су седели, сат, два ако не и више. Ја сам чекао Алексеја у пријемници, а
пријемница је - ходник, нема ни табурета, ни клупице, моје ноге су некако слабе,
па ми је било тешко стајати. Не знам о чему су разговарали, али је Алексеј
изашао како кажу - сав никакав. Да је имао крв на лицу био би црвен. Ја га
никада таквог нисам видео чак ни у логору. „Шта се десило, - упитао сам га, -
зашто си тако растројен?“ А он одговара, а боље да је ћутао, и дан данас ми
његове речи брује у мозгу: „Ја му кажем, опростите великодушно владико, а ви се
не бојите Страшног Суда?“ А он ће мени на то: „Да ли ће тога бити или не, ја
желим и овде да проживим!“
Отац Алексеј је отишао кроз пола сата, сат и као и обично окретао своју
бројаницу у рукама. Мислим да се молио и за тог сумњичавог архијереја. Алексеј
се више није враћао на ту тему, а ни ја га нисам ништа питао. Ми, бивши
логораши, смо му заједно помагали колико је ко могао. Он је негде средином
шездесетих добио епархију. И ту је у парохији претрпео невоље, па и ти сам то
знаш. И отац је све време служио без иједног „зашто“. Није наша ствар да
испитујемо „зашто“. Раније је био коњ, а сада - аутомобил, а да су питали „зашто“
тешко да би се нешто с места покренуло. Човек је створен по Божијем лику, а не
аутомобили или животиња. И то „зашто“ га може одвести у ад!“
Старац се молио а ја сам ћутао. А шта сам и могао да кажем јер ми је чак било
потребно неко време да „сварим“ све ово што сам чуо.
страна 39. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
страна 40. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Како се спашавати.
Антихрист и његове слуге ће бити сложни у свим својим прљавим делима. Нема
таквог греха на земљи, сем Богоубиства, који они не би поновили - све ће чинити,
па самим тим и јести себи сличне. Све ће то бити, све.
Тешко је рећи чега неће бити, јер ће чинити све могуће гнусобе. Шта да се ради -
дисање ада... Сви греховни поступци које су чинили заблудели људи у току седам
хиљада година, сви ће они бити учињени за три и по године антихристове
владавине! Сви! И то се неће чинити само због тога што је син греха оваплоћени
грех, већ и зато да увуче све оне који у својој души имају неку црвоточину. Ако
постоји нешто за шта да се закачи, закачиће се само да га увуче у адски бездан.
Само онај који је већ сада у пустињи ће моћи да се спасе!
Оче, не гледај ме тако зачуђено! - отворио је старац очи, - није реч о песку, већ о
пустињи! А за сваког човека пустиња може бити на различитом месту, али је за
све њих најпре у стању душе. Сећаш се оног монаха који је вређао братију,
гневио се и напустио манастир?! Али чак да је остварио и потпуно отшелништво,
он није престајао да се гневи сада чак и на ствари. Зато и кажем да је пустињу
могуће наћи и у шуми, и у великом граду, а могуће је не поседовати је и у правој
пустињи. Али спасење неће бити могуће без пустиње!
Разумљиво је да се наш монах није вратио у град већ у манастир. Град није
најбоље место за спасавње чак ни мирјанина, а тим пре не за монаха. А велики
град није добар чак ни за живот - развратан је, испуњен саблазнима, и телесним
и духовним нечистотама. Где је гордост однеговала дрску мисао да изгради кулу
до неба?! У највећем граду тога времена, у Вавилону. Где је разврат узео толико
маха да је то прелило чашу Господње дуготрпељивости? У два велика града -
Содому и Гомору.
Авај, оче и сам знаш да сада нема Фиве, нема Синаја из времена Лествичника,
нема ни Нитрије. У Нитрији је по различитим проценама било и до 300 хиљада
подвижника.
страна 41. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
А у последња времена већ неће бити времена за исправљање. Тад је: да - да, не -
не! Авај, то није као пре хиљаду година, када је било могуће грешити пола
живота, а другу половину провести у покајању. Зато ће се у последња времена,
где то само буде могуће, водити разговор о туђим гресима, наслађивајући се
детаљима греховног пада.
Уосталом, не већ ни греховног пада, јер се то неће сматрати падом већ једним од
облика пројаве слободе. Неко ће бранити блуд, неко содомију, прождрљивост, а
неко ће све то ружити и видљиво разобличавати. Али суштина није у томе, циљ
целог тог адског театра је да примора људе да расправљају о греху, и то о
његовим најнижим формама - то је важно за оне који саблажњују. Они ће тежити
да проведу људе кроз прљавштину, и гнусобу греха, па чак и туђег. То већ и
данас постоји, али ће касније бити израженије. А имајући у кући та два
саблазнитеља - радио и телевизор просто нећеш моћи да се сакријеш од
предлаганих духовних нечистота.
Тако је наша прамајка Ева у почетку просто разматрала забрану да једе плодове
и саблазнила се: видом. Затим је почела да тражи оправдање за остваривање
греха и овако је расуђивала: „Дај, пробаћу плодове: змија каже да ће бити само
боље!“ Адам се увидевши да је жена жива, такође саблазнио и није се покорио
Божијој вољи. Сви знамо шта се после тога десило, али се и ми у својим
поступцима мало по чему разликујемо од прародитеља. Ево како човек
размишља: „Сви кажу да је то добро, а мени још нису познати такви поступци.
Треба да пробам или да посматрам друге!“ И ако укључи телевизор тамо му се
руком даје како да почини грех.
страна 42. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Само пустиња. Само она може да постане поуздано уточиште за људску душу у
последњим временима. Ево оче ти си причао о бездомнима у својој парохији. А
они су водили православни начин живота - исповедали су се, причешћивали се -
ево ти спасење у најстрашнијим временима! Да ли је могуће преживети? - могуће
је. Чак ни не схватајући то, људи су одбацили добра ове демонске „цивилизације“
(већ не волим ни ту реч). За њих нема сумње изражене у „зашто“, они прихватају
све онако како јесте: киша - је киша, а не лоше време. Мраз - значи мраз: обуци
се топлије и не хули на Бога незадовољством због посланог мраза. Због тога их и
Отац наш Небески храни и одева, загрева и мази - због њихове простоте,
непосредности.
Ми непрекидно смишљамо гомилу питања, на које или уопште нема одговора, или
одговор на њих за нас није користан, није спасоносан. Ум не треба да одвлачи,
нити да смета сједињењу душе са Богом, ништа не треба да нас извуче из
пустиње.
страна 43. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„А ти се врати на почетак, не иди с краја. Шта је Господ рекао Адаму као одговор
на потпуно противљење установљеном поретку:
На први поглед то изгледа као јавна неправда. Али погледај оче са друге стране.
Добар цар управља државом и његова држава је успешна, благословена. Долази
нечастан човек и сав народ страда. Човек је круна целе творевине. Од његове
похоте се рађа грех, а грех рађа смрт. И та смрт не улази само у све људе, већ и у
сав живот. У свима је грех и његова сапутница - смрт. При чему, примети нешто,
да Апостоли не говоре о томе као о нечем протеклом, не! Праведни Јаков нам је
то рекао не остављајући места за сумњу: „Учињени грех рађа смрт“ (Јак.1, 15).
Не - родио, већ - рађа! Апостол Павле, велики просветитељ многобожаца, говори
мало на други начин: „Плата за грех је смрт...“. Али погледај - смисао је исти.
Даље Апостол наставља: „А дар Божији је - живот вечни у Христу Исусу, Господу
нашем“. (Рим.6, 23). Али тај дар - живот, чини се као да нама није потребан.
Већ је и змија била проклета само за један грех, лишивши се дара да роди само
живот. Господ је после пада прародитеља назива прахом, земљом, која је била
прекрасна после стварања, и за коју је и сам Творац рекао: „И све беше добро“.
А ти мили човече мислиш да данас има мање греха?! Да десет пута више него
раније, а сто пута више те ђаволштине. Управо ђаволштине, јер према речима
Апостола „ко чини грех тај је од ђавола“. А то значи да је на земљи и више смрти.
И ја бих рекао - више смрти и то непоправљиве. Смрти безизлазне, јер нема
времена за чишћење душа које су доспеле у ад. Зато ће се и са земљом дешавати
појаве непоправљивих трагедија.
Сав живот последњих времена је једна непрестана невоља и бол. И овде није
толико важно ко је крив за ово или оно. Сам греховни живот је већ катастрофа.
Што је „цивилизованије“ место становања људи, тим ће више тамо бити ужаса од
техничких и природних апокалиптичних катастрофа. Видео сам савремени Содом
- Њујорк у пламену, адска пећ, развалине и небројене жртве. Али да ли су то
жртве?! Жртва је увек чиста, а овде су погибије оне оскверњене пороцима, оне
које нису сачувале своје чистоте, одбациле Истину и сурвале се у бездан
људских, сматрај, демонских мудровања. Његове прве жртве ће и бити они, који
покушавају да изграде нову Вавилонску кулу, државе која цвета али без Бога,
ван Његовог закона. Они ће бити жртве својих владара. Они ће у својству једне
од степеница ка светском поретку власти принети на Ваалов олтар животе својих
сународника. Те власти, које чине људи који исповедају јудаизам који се
претворио у сатанизам, ће у очекивању лажног месије - антихриста, ићи на све
како би изазвали ратове и трагедије светских размера.
страна 44. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Али то није крај пламена и рушења, већ само почетак. Јер је првобитни пламен и
рушење вавилонских кула експлозијом у ново време - дело људских руку, иако
по Божијем допуштењу. То зло дело, као посебно тежак грех, ће изазвати и
природне катастрофе. Експлозија у мору ће створити велики талас који ће
„прогутати“ новозаветни Содом. Гомора ће већ ускоро бити подвргнута рушењима
од страшних морских бура, од вода“.
„Не, оче, не! То је драги мој оно што се на универзитетима називало критиком.
Шта све само не критикују - и протестантизам, и окултизам, и шаманизам, и шта
још све неприхватљиво. Неко нешто иступањем доказује, нешто проповеда,
убеђује, али колико је то повезано са спасењем?! Није уопште повезано и далеко
је од њега. Толико далеко, да је тешко и схватити. А тешко је схватити зато што
данас сви људи на овај или онај начин живе у савременом свету са његовим
ђаволским законима. Тачније, по тим законима.
Испричаћу ти један случај чији сам био сведок. У логору је губио живот један
свештеник, сасвим се претворивши у „сенку“. Он је био тако висок, нескладан,
стидљив, слабог здравља. Јеромонах је брзо дошао до тог стања када му је
постало тешко и да се креће. А норму му нису смањивали, већ су се баш насупрот
трудили да несрећника прекомерно оптерете. Пошто се нико није заузимао за
њега, није добијао лакше послове, нити су невољника водили у мању војну
болницу. Све су објашњавали тешкоћама изградње социјализма,
индустрализације, колективизације... А поред тога, и неопходношћу слугама
култа да искупе своју кривицу пред пролетаријатом.
страна 45. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Затим се десило следеће. Отац који је једва успео да дође до дрвног погона је
постао сведок највећих мука једног криминалца због заплитања црева. Он се
сирома' опаметио, и да ли је некоме отео, или украо храну, али је за логораша
било просто незамисливо да поједе толику количину хране. Његова страдања су
била ужасна, и несрећник је молио стражу да га стрељају и прекину мучење.
Криминалци су пришли код оца и почели да га моле за помоћ. Отац је узео снег у
руку, благословио га, кратко се помолио, и дао га болеснику. Један од њих је то
схватио као подсмевање, али су наговори осталих криминалаца који су стајали
поред имали свог утицаја. Криминалац који је умирао је отворио уста и прогутао
комад благословеног снега. И, о чуда! Буквално кроз неколико минута
преступнику је постало лакше, а кроз пола сата је већ стајао на ногама.
Ја већ нећу причати о томе да нас криминалци после тога нису дирали, већ су се
чак понекад и старали о нама. Али ствар није у томе. Човек је живео по Божијим
законима, који су наравно изнад закона овога света“.
„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - ја сам већ чуо ту причу, и рекли су ми да
сте то били ви!“
„А зар је то важно?! Људи ионако свашта причају и увек има неко ко их слуша.
Поента није у томе ко је то био, важно је нешто друго - онај човек који живи по
Божијем закону увек побеђује и демонске подвале, и људска мудровања. Ево
погледај, данас свако ко се сети тражи кривце за неуспехе у свом животу: код
магова, гатара. Они су - „узрок свих невоља“, они су - „извор свих људских
проблема“. Пишу се и књиге на ту тему, и предавања се одржавају... При чему на
страницама тих књига, и у речима тих предавања (мени су касете некако у
памети) царују две крајности - прва је следећа: магова, као људи који опште са
духовима злобе нема и не може бити; а друга је: вера у постојање магова и
њихову свемоћ. Али чак и Апостолска правила говоре о њиховом постојању:
гатара, магова, људи који „терају“ облаке и предвиђају страшне казне за таква
нечасна дела. А ти отвори Дела, па ћеш видети колико су у њима описане борбе
Апостола са слугама духова злобе и победе над њима?! А Житија Светих?! Али
питање је у нечем другом - зар је постојање многобожацких нечасних дела
сметало установљењу Цркве? Не. И степен ревности за испуњавање
Спаситељевих заповести је утицао на живот сваке Христове присталице, а не
тобоже неко „бајање“.
Не, оче, у овом случају који сам ти испричао није важно ко је победио, него -
како. А победа је могућа само испуњавањем Божијег закона, закона љубави, уз
потпуно одбацивање закона палог човечанства, и закона смрти. Један Свети из
давнина је причао како је примио Крштење после тога када су њих војнике-
регруте у страном граду нахранили Хришћани, не питајући их које су
вероисповести.
страна 46. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Старац, под чијим сам духовним руководством био скоро десет година, се није
умарао понављајући речи једног светог подвижника: „Боље је дело без речи, него
речи без дела“. Сећаш ли се речи псалма: „А безбожнику рече Бог: зашто казујеш
уредбе Моје и носиш завјет Мој у устима својима? А сам мрзиш на науку, и ријечи
Моје бацаш за леђа“ (Пс.49, 16-18). Ако је судити по речима, наше време је -
време самих праведника. Ко ће завршивши чак неку „енту“ духовну школу
причати то што би га разобличило као грешника? Мирјани већ дискутују са
духовништвом, нижући светоотачке речи као веверица печурке на грану.
Колико је било Апостола - сто, двеста, па нека их је било и триста. Шака оних
који су исповедали веру и вером Господа Исуса Христа. А обратили су у веру цео
свет. Размисли оче, како су ђаволски жречеви имали огромно искуство општења
са нечистом силом, и „чуда“ су чинили, којима су људи веровали. Причали су о
прошлости и прорицали будућност. А против сви тих нечастивих је иступила
шачица малописмених углавном „галилејаца“. Али је иступила са таквом вером
којом се и горе - померају! Христос Васкрсе! То су они проносили људима, али су
и сами пре свега живели у сагласности са том Истином. „Вера без дела је мртва“.
Мени је било страшно. Старац је тако говорио као да је пред очима видео и
прошлост и будућност. То је био као неки прозор у људску душу и у све оно адом
створено ради њеног погубљења. Било је просто немогуће дискутовати о било
чему - сваки приговор би имао свој одговор у Јеванђељу и код Светих Отаца.
Поражавало је и још нешто - све што је говорио отац Антоније није било
сакривено негде у богословским дубинама. Не, све је то било на површини, - сви
цитати које је наводио су читани-ишчитавани, али авај - несхваћени! Тачније,
њихово тумачење је било коришћено у корист својих слабости, како се не би
исказале страсти. И у томе је и био сав ужас - знао сам, веровао сам, али нисам
испуњавао. И каква је то онда вера, кад и зли духови верују и дрхте, а шта је с
нама?!
Пијење чаја.
страна 47. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Пре чаја су му донели малу чашу некаквог чаја од траве. Он је схвативши мој
помало зачуђен поглед, рекао: „Травка оче, то је живот, то је то што је Господ
дао човеку за здравље, за укрепљење наших слабости. Нема телесне болести,
коју не би исцелило биље. А ево чај је - споран. У многим манастирима је строгим
уставима забрањивано да се он пије, тим пре са - шећером!“.
„Ја сам у логорима заиста заволео да пијем чај, - настављао је старац. Не, не сам
чај, - како сам тамо могао да га имам! На празнике су нам давали нешто слично
чају, криминалаца није било пред крај, и частили су нас. Али душа се није за то
отимала, већ за пијење чаја, као у нашем родитељском дому, када се око
самовара окупљао сав дом - и домаћини, и мала Христова браћа, и када је текао
миран разговор од кога се стварала милина у души, и све боље разумевање
ствари“.
После пијења чаја је било читање Јеванђеља, Страдања Господњих. Млад човек
је стојећи читао, старац се молио, и из његових уста би се само понекад отеле
речи: „Како је Он страдао!“
Отац Антоније се увек крстио када се спомињало Име Господње или када га је он
помињао, придижући се на кревету. Када се говорило о Господњим Страдањима,
он се крстио три пута тихо шапућући или Исусову молитву, или додајући: „Како је
Он страдао!“ Као по правилу из његових очију су тада текле сузе.
После читања се опет водио миран разговор. Ја сам се бојао да ће отац Антоније
због старости изгубити нит приповедања, али је он настављао као да га и није
одвлачио разговор о нечему другом.
„Тако видиш душо моја све се сада налази у оштрим канџама расејаности. Частан
живот у великом граду почиње само с мраком, при којем се и мало искушење
претвара у страст. Какво: „Бдите!“ Напротив, цео живот је „окултурен“ адом и
усмерен на то да се пригуше чак и они слаби гласови савести, гласови још не
коначно погубљених душа. И шта носи та „култура“? Идеје „моралне слободе“
чија су суштина - култови Ваала и Астарте, култови пијанства, разврата,
прождрљивости или култови људског тела... Нико не може да предложи ништа
ново - бира се - или многобожачка расејаност и неумереност, или Божанско
стражење и обазривост при употреби“.
страна 48. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Ја грешни сам требало да седим и да се молим, али нисам издржао и подигао сам
руку да поставим питање. Рекао сам: „Пошто се већ говори о умрлим народима,
после њих није остала ни земља, само једна пустиња! Ето вам резултата
распада“. У том тренутку се нешто покренуло! Већ нисам био срећан што сам то
рекао и једва да ме нису извели“.
Требало је подржати верне и дати им ослонац. Нека се учврсти један, два - али
православна, која не клону духом, то је срећа, и то је могућност да се изведе на
пут спасења неко од мирјана“. Отац Антоније је заћутао. Ја сам слушао његово
ћутање. Желео сам да слушам и да чујем старчеве речи, да схватим његове мисли
и то онако како је он то схватао. Наравно та жеља није била испуњива, али чак
свестан тога није нестајало жеље за напајањем плодовима његових духовних
трудова“.
Када је он ћутао, ја сам имао осећај сличан осећају човека кога мучи жеђ, а који
седи поред извора чисте воде и нема могућност да задовољи своју жеђ. И дан
данас не могу да се ослободим од гриже савести: могао сам да га упитам, да
сазнам више али то нисам урадио. Човеку је вероватно својствен тај осећај
привидне вечности, непроменљивости. Остављајући „за касније“ дело спасења,
ми остављамо „за сутра“ и могућност општења са људима не размишљајући о
пролазности земаљског постојања. И тада, налазећи се поред старца, није ми
долазила на ум чак ни могућност губитка тог извора живе воде. Тако је вероватно
мислио и Адам у рају. Губитак се може осетити тек после свршеног чина. Које
страна 49. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Четврти део
О прошлости и будућности.
Отац Антоније је отворио очи: „Сав ужас, оче свети, ће бити у томе што ће сваки
човек схватити неповратност протеклих времена мира. Немогућност повратка
дана стицања благодати, укрепљења Божанским даровима. Како је Христос
одговорио на страх ученика о човековој немогућности да се спасе? Што је човеку
немогуће, Богу је могуће. Само Његовом Благодаћу која нас укрепљује можемо да
пресечемо ужасни бездан, који води у ад. Бездан између ада и раја. И веруј, тај
понор није неко људско мудровање, није нека многобожачка алегорија, као у
митовима, не. Тај понор заиста постоји.
Сећаш ли се старе бајке која говори о томе како је син-богослов пошто се вратио
кући за распуст почео да доказује родитељима да се у рерни не пеку две кокоши,
како је у ствари било, већ три? Отац је у тој причи мудро поступио: предложио је
сину који мудрује да поједе трећу, а себи и жени је оставио праве кокоши. Тако и
људи који су одбацили Творца, уздајући се у свој гордошћу обузет разум,
добијају трећу кокошку. Апостол је учио: „А кад имамо храну и одјећу, овијем да
будемо довољни“ (1 Тим.6, 8). Тако је и било, док су у безумном уздању у свој ум
људи заборавили да су и њега добили од Бога, само је он затрован садашњим
противљењем Творцу. Даље, грешењем човек одбацује Божију Свемогућност, а
тиме и само Његово постојање. И ка небу се не извија тамјан молитве и добрих
дела, већ страшни дим плодова људских руку. И све мало по мало... Шта само
одећа и храна - дај и дворце, аутомобиле, авионе! Чак ни храна и одећа нису оне
о којима је Апостол говорио.
Земља, која је чак због једног греха постала проклета, већ не може да трпи
човечанство, које је упало у страшне греховне мреже - страшне, одвратне,
лепљиве и невероватно чврсте. Затрована и изнемогла земља, већ не може да
подржи живот свега живог што се храни од њених плодова. Седам и по хиљада
година она је хранила сваку твар. Сада ће глад пре свега жњети плодове тог
свеопштег безумног греховног пада.
страна 50. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Узми Адама који је први згрешио, па први и није добио оно што је очекивао:
тражио је саврешентво чињењем греха, а нашао је смрт. Праоци су били лишени
не само рајског Богоопштења, већ нису добили ни ону земљу за коју су знали пре
тога. Она је била под утицајем духова злобе, а људи су примали на себе страшан
јарам робовања греху.
Тако и сада, тражећи забрањени плод на дрвећу држава које исповедају гордост
и поклоњење мамону, граде идоле „слободе“, које носе потпуну неумереност у
телесном и равнодушност у духовном животу, људи ће себи наћи власнике - зле
духове, сваки у сагласности са својом похотом. Из тога ће настати култови
директног поклоњења сатани. Хиљаде људи ће Велзевула назвати богом,
узносиће му похвале и приносити крваве људске жртве. Та епидемија безумља ће
највише погодити размажену омладину, која не зна за физички рад. Већ
раслабљена, заборавивши пређашње словенско целомудрије, она је васпитана на
култу поклоњења идолу силе. И зато је много подложнија да прогута адски
фалсификат о томе да је Православље вера слабих, а сатанизам - јаких. И
повероваће у то.
Борба са свим тим моралним смећем, које је ђаво накупио од времена своје
отпадије, на жалост већ не може да донесе видљиву корист човеку у свету, који
је на своја рамена примио сатанин јарам уместо Крста Христовог. Зато ће власт и
у земљама са привидним хришћанством гушити чак и слабе покушаје противљења
америчком лудилу. Она ће почети да лудује поведена изабраним идолом -
„слободом“, увлачећи цео свет у тај вртлог смрти, духовне и телесне погибије.
Иако ће слуге таме бити све мање заинтересоване за Америку са сваким новим
покореним народом. Чак је и сада то само ужасна батина у рукама Израела и
рибарска мрежа за светски сионизам. Она је испунила своју улогу у привлачењу
свих земаља и народа на ђавољски пут греховног одласка у ад.
Чак и сада тешко да се може рећи да цео свет не представља Нови Вавилон. Да,
да, као онда у стара времена, када су људи имали жељу да владају небесима без
Божијег Благослова, против Његове воље, тако се и данас ради на изгрдањи
новог светског поретка, заснованог на супротстављању Творцу. Један језик, једна
култура, једна религија, један одлазак стада на духовну и телесну кланицу...
страна 51. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Престоница „новог света“ неће бити Њујорк или Вашингтон - јер ће они просто
нестати. Центар Васељене ће постати Јерусалим, и то ће бити следећи покушај да
се завлада светом преко духовног притиска на храм, између чијих зидова је све,
сем Јевреја - нешто мање вредно од животиња, а боље од дрвета и камена. И тај
покушај ће бити успешан. У старом „центру“ ће бити стрељања, експлозија, и
уопште страшног насиља над становништвом. Али и то ће бити искоришћено за
уверавање свих и свја у неопходност потпуне контроле над људима.
Људи ће се наћи у таквој ситуацији јер су опет и опет одбијали да иду путем
Богоуподобљавања, путем следовања Христу даље од Тајне Вечере, до Голготе,
до Крста. Неки од њих се верујући у постојање Бога уздају у своја добра дела,
сматрајући то довољним за спасење, одбијајући да приме Божију благодат у
Цркви. Тако се секташи бусају у прса и вичу: „Господе, ја верујем у Тебе!“ Они
као да умирују Творца, Тога, Који је Сам Себи довољан, Коме ништа не треба, а
тим пре не похвале и признања самог Његовог постојања, јер је ОН И ТАКО И
ТАКО - ЈЕДИНИ ПОСТОЈЕЋИ!
Хладноћа и духовна глад неће мучити само оне који су видљиво отпали од
наслеђеног духовног блага, Светих тајни, Благодати, коју дарује, понављам,
ДАРУЈЕ Православна Црква, јер само Она може да је ДАРУЈЕ. Хладноћу и глад
осећају и сви они који себе сматрају православнима, али не желе да приме Духа.
Чак ако такви људи и испуњавају обреде, они се не напајају благодаћу. То су
затворени, запушени сасуди, и они остају суви колико год ви покушавали да их
залијете животворном росом! Јер су затворени... А таквих, авај има много.
О прошлости.
страна 52. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
страна 53. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
страна 54. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Много, много пута су потомци оних, који су у страшној ноћи викали: „Крв његова
на нас и на децу нашу“, пакостили Светој Русији. Колико вреди једна „жидовска
јерес“. Нови мудраци сада то тако представљају, кажу да су тобоже мрачни,
необразовани новгородски попови у сусрету са европски образованим људима
кијевског кнеза, нешто чули, али нису схватили, изврнули и за све оптуживали
Јевреје. Неко може и да поверује у ту басну, али је болно то да често слушамо о
словенској неразвијености. Само за кога тада све (!) штампарије из Литваније
нису припремале јеретичке књиге и као пословне ствари возовима слали у
Новгород, Москву?! И ако Схарије није био посланик синедриона, и ако иза
његових леђа нису стајале све богоборачке силе, како је он могао да буде тако
мудар да добије подршку Турске, Кримског ханства, Пољске, Литваније и
уосталом целе Европе?! Старци су тада спасли нашу Отаџбину. Они су вођени
Духом Светим, разобличавали непријатељске интересе. Колико је само трудова и
увреда понео Волоцки ревнитељ Православља - преподобни Јосиф! Више
свештенство које је имало власт је већ упало у јерес, али је неискварени народ
подржао праведнике.
страна 55. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
После тога ће вика нечастивих у лажној борби бити усмерена против монархије,
заштитнице Православља, и остатка начела древног живота наших предака. Како
ће Света Гора остати неразрушива стена истинске вере усред будућег океана
изопачености, тако ће и Русија као једини ослонац Православља. Цар је изрекао
дивну фразу: „Једини пријатељи Русије су њена флота и војска“. Али, авај, и
флоту и војску чине људи. Све остало је нешто друго, али су људи најбитнији. А
јединице су формиране од редова, матураната секуларних школа, у којима су
већина учитеља били нихилисти, сматрај - сатанисти.
И у вишем кругу ситуација није била ништа боља, ако није била и гора. Тешко је
било наћи породицу у којој се нису упражњавале спиритуалне сеансе.
Православље се већ сматрало неком заосталошћу, старом ствари, коју вам је жао
да баците, али и немогуће да примењујете у животу. Како је све слично као у
данашње време! „Апостолска правила су застарела“, „уставе треба мењати“...
Данас промене које сеју зло, а следећег дана - жетва његових плодова!
Оче, данас тога нема, нема... Свуда влада похлепа, страст за земаљским добрима,
неумереност у употреби... Знаш ли да су негде да ли у Астрахану или у Ростову, у
најстрашнијим годинама необузданог бољшевичког сатанизма, извукли архијереја
из његових раскошних кочија и приморали да иде пешке. Мени су о томе причали
у логору. А реци ми душо моја да ли је Петар Првоврховни отишао из Рима у
кочији?! Апостоли су ишли пешке и зато су на свом путу сусретали Христа.
страна 56. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Мили мој човече, схвати да ја ово не причам због осуде - Господ је већ пред
вратима и ја знам да ће се завршити мој век. Због вас ми душа страда! И то како
страда! Грешни ја, сав у греховним чиревима, али слуга Бога мога. Веруј, ја знам
како Он љуби свакога од нас, деце Своје. Он, Творац и Свевласни Господин, пере
ноге Својим ученицима! Ко је данас на то спреман? Опери ми ноге!“
„Шта ти је свечасни оче, ја сам то само рекао примера ради. Пре ћу ја теби
опрати ноге, него ти мени! Ти још имаш времена да послужиш млађој братији, а ја
га већ немам. РАДОСТ ЈЕ У СМИРЕЊУ, А НЕ У ГОРОДСТИ; ИСТИНСКО
ЗАДОВОЉСТВО НИЈЕ У ГРЕХУ, НИТИ У СТРАСТИ, ВЕЋ У СТИЦАЊУ БОЖИЈЕГ
ПОДОБИЈА, У ТОМЕ У ЧЕМУ ЈЕ ЧОВЕКУ МОГУЋЕ. Јер тежећи могућем, ти се
удостојаваш саучествовању Божанској величанствености. Примети драги, Његова
величина није у рушилачкој сили, нити у сили застрашујућој и укоравајућој, већ
у сили милостивој, и нежној, подржавајућој и укрепљујућој. Сећаш се како
Христос и Апостоли нису били прихваћени у самарјанској средини и како су
ученици молили казну за њене становнике? Господ им је тада рекао да ни они
сами не знају од какве су силе и шта треба да носе у свет.
А они су у свет требало да доносе мир, и само мир. Јер Господ наш Исус Христос
није ништа друго рекао Својим ученицима после Васкрсења, сем: „Мир вам!“ Он
им није пожелео здравље, благостање и све то што ми желимо; ми то тако често
желимо својим ближњим. Имајући чак камен на души, често по навици
изговарамо здравице.
А нису важне све те здравице, већ спокојство, мир у души и мир душе. То је залог
мира у свету, његовог благостања и коначно његовог постојања. Ја сам у
логорима много слушао о оцима-пустињацима, како из првих времена познања
истинске вере, тако и о онима који нису живели тако давно. Увек је било довољно
оних људи који су желели да одбаце светске сујете и да избегну чак и додир са
светским саблазнима. У семинарији, авај, није било посебног времена за спознају
пустињског начина живота. А у местима како они кажу не тако удаљеним ја не
само да сам могао да слушам о пустиновању, већ и да посматрам тај отшелнички
живот. И њој нису сметали ни надзорници, ни мукотрпан рад, већ супротно -
старци су то користили у своју корист. То што је за друге била казна, они су
прихватали као могућност укроћења својих страсти, и свога тела. Монотон
физички рад је само доприносио могућности њиховог невероватног духовног
узрастања, стицању посебне молитвености и одбацивању сујета овоземаљског
постојања.
страна 57. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Будући да сам учио код оптинског старца, морао сам одмах да научим како се
плету мреже. Да, да оче плео сам и још како! То је било прво што сам морао да
научим код мудрог носиоца древног опита побеђивања себе, проналазећи
истинску слободу у одбацивању греха. Ох, како је било тешко прво време! Бивши
логораш, архимандрит, који је чини се прошао све, седи и плете мреже! Какве
само мисли се нису појављивале, шта се све размишљало за то време. Смирење?
Али шта, рекло би се да ништа није тако смиривало као седење иза бодљикаве
жице. Послушање? Корак лево, корак десно... то је било све. Рад? Господе, нас у
време рата који смо помрли на изградњи народног добра нико није ни сматрао ни
за шта! Али то што је од мене захтевао старац је било ОДБАЦИВАЊЕ СУЈЕТЕ, И
СТИЦАЊЕ МИРА У ДУШИ. Управо тај стрпљив, монотон рад је пружао могућност
УСРЕДСРЕЂЕЊА ИСКЉУЧИВО НА СЕБЕ САМОГ, ПОГРУЖАВАЊЕ У МОЛИТВУ,
ПРИМОРАВАЈУЋИ ДА СЕ ПОСТИГНЕ И ОСЕТИ МИР У ДУШИ. Спокојство сједињено
са видљивим плодовима својих трудова је градило тај видљиви осећај
смирености.
Старци из моје логорске прошлости су већ прошли науку умног делања, и они су
имали НИЧИМ УПОРЕДИВУ НАВИКУ ОДБАЦИВАЊА СВИХ МОГУЋИХ СВЕТСКИХ
САБЛАЗНИ. Сваки од њих је био свет за себе, у које свако није имао отворен
приступ. Они су обично општили међусобно, и то општење се углавном сводило
на неколико речи, а понекад и фраза. ДРУГИ СВЕТ ИХ СЕ ДОТИЦАО САМО ОНДА
КАДА МУ ЈЕ БИЛА ПОТРЕБНА ЊИХОВА МОЛИТВЕНА ИЛИ НЕКА ДРУГА ПОМОЋ.
ПРЕБИВАЈУЋИ ТЕЛЕСНО У ПРОЛАЗНОМ СВЕТУ, ОНИ СУ СЕ ДУХОВНО НАЛАЗИЛИ
ТАМО, СА ТВОРЦЕМ. ЊИХ ЈЕ БИЛО НЕМОГУЋЕ УВРЕДИТИ, ИЛИ ИЗВЕСТИ ИЗ ТОГ
СТАЊА СМИРЕНОСТИ. Чак и када су им криминалци у почетку отимали храну, они
су се крстили и настављали своје молитвено бдење.
Посетиоци.
„Наравно, празноседеоци! Они отимају моје време и себе доводе под гнев Божији!
Зашто слушати нешто што без икакве сумње нећеш испунити? Али, они долазе,
страна 58. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Да, разговор је имао изгледа да буде занимљив! Ја нисам знао ту чувену причу, и
схватио сам да гости нису дошли због разрешења својих недоумица, већ да тако
кажем, због освећења својих судова старчевим мишљењем - уосталом, потпуно је
вероватно да је за њих била довољна и сама чињеница то што су дошли код оца
Антонија. Веома често се после сличних посета познатим православним
свештеницима, старцима, речи истих непоштедно мењају, при чему то није увек
из зле намере: нешто није јасно, а нешто је погрешно схваћено.
Међутим, таква посета ауторитативних лица се врши просто и ради саме посете,
ради тога да би се могло рећи: „А тај отац ми је дозволио да се тиме бавим“. Ради
се пре свега о армији екстрасенса, магова, исцелитеља, како отворених
страна 59. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Као што не могу постојати две истине, тако не може бити чак ни две религије.
Истина је једна, и религија је једна. Заблуда, авај, има много. Али то су само
заблуде, или ако се преведе на руски језик - грех! Они имају страног духа,
страног Ономе, Коме се ми молимо, Коме се обраћамо, и Који јесте истински
Творац и Сведржитељ. А све остало је противљење, сатанизам. Зашто се римски
епископ сусреће са Јеврејима, поздравља их, каје се и моли их за опроштај за све
невоље које им је учинио у току векова, зашто се залаже за муслимане, а
православне гони? Дух Свети је Дух разобличавајући - Он је показатељ Истине. И
Христос је за Њега рекао: „Доћиће и обличиће“. Управо тај Дух и разобличава све
католичке лажи. ГДЕ ЈЕ МЕСТО ЧОВЕКУ КОЈИ ЈЕ УМИСЛИО ДА АКО ПАПА ДОНЕСЕ
ПРЕСУДУ КОЈА СЕ НЕ СЛАЖЕ СА БОЖИЈИМ СУДОМ, ОНДА ПОСЛДЊИ ТРЕБА ДА
БУДЕ ИЗМЕЊЕН У КОРИСТ МИШЉЕЊА РИСМКОГ ЕПИСКОПА. Чини се да само тако
звучи?! Ви сте посланици? Ево, НЕКА САМО ЈЕДАН ОД ВАС КАЖЕ ПРЕД СВОЈИМ
БИРАЧИМА ДА ЈЕ ОН, БУДУЋИ СМРТНИ ЧОВЕК, НЕПОГРЕШИВ КАО БОГ, И ДА
МОЖЕ ДА РАДИ СВЕ ШТО БОГ РАДИ. Куда вас драги моји воде - у савет или у
„петнаестицу“?!“
Присутни су последње фразе оца Антонија примили као доказ са примесом доброг
хумора и милостиво се осмехнули.
„Ево ви се смејете, а ја нисам све ово испричао шале ради - стар сам већ да бих
се шалио. Главно сте пропустили: ови опуси показују сву дубину католичког
пада, степен њихове отпадије од Божијег Закона. Шта причати о тамо неком
Христовом учењу - сличне фантазије нису имали ни гордошћу обузети
многобожачки владари: египатски фараони и древни римски цареви. И зато је
страшно то сво изопачивање које чини Рим. Разуман човек може једноставније да
схвати све те секташе - сами себе називају протестантима, противницима. А отац
сваког противљења је један - сатана, први протестант и „борац за слободу“.
страна 60. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Старац се прекрстио.
страна 61. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Како, - одговорио је отац Антоније, - када се скоро већ сви уједњују. Том скупу
ће привући и оне који себе називају православним, али који уопште не следе
црквене одредбе“.
„Да не,- замишљено је одговорио отац Антоније, - пред крајем смо, али још није
крај. Пре би се рекло да је то почетак. Почетак неповрата, и почеће одбројавање
времена. А ако то и назовемо крајем, онда је то крај обичног светског поретка“.
„Оче Антоније, - упитао сам га, - поменули сте крај обичног светског поретка,
како то схватити“.
„Па тако треба и схватити. Да ли је казна Содоме и Гоморе ток обичног живота? А
претварање Лотове жене у стуб од соли? Наравно да није. На крају векова људи
ће сву земљу гресима претворити у Мртво море, а сами неће постати сољани, већ
камени стубови због своје непокорности Богу. Грех ће бити узнесен до
поклоњења, а сами грехопоклоници ће себе довести до стања бездушног камена.
страна 62. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Свет је пре тога, ставивши врат под јарам зла, све време покушавао тако и да
учини - да тестера, чупа, заглуши. Само сада већ неће бити могућности за
исправљање учињених грешака. Сатима ће се одбројавати дани пре почетка
страшне освете свим отпалима.
Слаб човек, који је само на речима био у вери, али који је и у мирније време
остао затворен сасуд за примање Божије благодати, просто неће моћи да се
успротиви злу свих адских сила. Он нема ни навику да тражи помоћ у
заступништву Господњем, јер се као дете уздао у Његову помоћ. Увереност у
своје снаге ће постати корак ка смрти. Богу треба веровати, свим Његовим
речима и у свему. Речено је: „Стражите!“, - значи стражи. „Стичи љубав, - учи се
да волиш. Господ је учио да је чак и безмислена реч против ближњег - осуда -
веруј и не хули на брата твога. Свако зна да дела милосрђа искупљују прошлост -
указуј милосрђе онима којима је потребно, недге помоћу и топлином, а негде -
копејком. И немој да жалиш, јер не делиш оно што је твоје, већ што ти је Бог дао!
страна 63. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Оче, не свиђа вам се?! А шта од свега тога ми већ нисмо знали? Нису ли чувени
песници, и то примети, најпознатији, дискутовали у својим поемама о томе с ким
је боље задовољавати похоту - да ли са девојком или младићем?! Управо су нам
они донели ту гнусобу пре неколико десетина година. Они ће бити прибројани
победницима на сатанском пиру, муслиманима последњих времена са Јеврејима и
осталима који пророкују царство добра на земљи. Несрећници...
„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - али како ћемо бити удостојени свега
тога? Сви смо ми људи грешни, на овај или онај начин, али смо под влашћу света.
Како се удостојити - нећу рећи - изабранима, али како се сједнити са
изабранима?!“
И треба се уразумити, чувши глас Сина Божијег, следећи Његов земаљски живот,
као пример понашања свакога који жели спасење. „НАС РАДИ ЧЕЛОВЈЕК И
НАШЕГО РАДИ СПАСЕНИЈА СШЕДШАГО С НЕБЕС...“. Цео Његов живот је
успињање на Голготу са Крстом на безгрешним раменима. За нас смисао таквог
успињања није само у трпљењу страдања, већ и у Васкрсењу, већном животу,
светом и благом, у сијању Божије славе!
Све нам је откривено: Христос чак није имао где главу да заклони, а ближњима је
чинио само добро. Он и Његови ученици нису увек могли да приложе чак и
најмањи новчић за Цркву. У страшном тренутку пред неправедним судом и
Голготом, знајући шта Га чека, Христос се молио до крвавог зноја. А тај део
молитве коју су записали Апостоли, гласи: „Оче! кад би хтио да пронесеш ову
чашу мимо Мене! Али не моја воља, него Твоја да буде“. И она треба да буде
смисао живота сваког Хришћанина. Треба, али авај оче, није постала... Ето шта је
страшно.
страна 64. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Пети део
Рађање катастрофа.
„Оче Антоније, - почео сам издржавши паузу, - али свет је изграђен по довољно
суровим законима. Већ се сада види духовно разлагање због отпадије од Божијег
Закона. Али како то може да утиче на земљу, на могућност катастрофа и свих
других катаклизми“.
Где је неповређен осећај за свет? Где је рад као празник живота? Где је физички
рад празан? Не, не мртва фабрика која убија и душу и тело. То није та коју има
сељак, који се труди за рађање новог семена, нове врсте. Али и сељак тежи да од
земље узме више него што му је потребно. И аутомобили, и одећа, и неумерене
гозбе. Ето те неумерености и рађају твоје катаклизме!
страна 65. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Уколико би остала мирна времена, онда би највећи број људи с таквом вером
отишао у други свет, не осетивши велику милост Божију - познања Истине које је
Он даровао, и могућности да се истински поклањају Богу у Православљу. Али
наступила су страшна времена одступништва, и колико верујућих људи су
примили венце исповедништва и мучениства! Придошлице из свих сталежа су
тежиле да пронађу пут истине и да њиме прођу ка рајском блаженству. А зар
већина њих у мирно време монархије, није ни размишљала о тим посебним
видовима светости, сматрајући да је само формална припадност Христовој Цркви
довољна за спасење. И само посматрање ужасних плодова греха, и отпадништво
од Бога их је приморало да одаберу истинску стазу спасења, коју су заборављали
у мирнијим временима - временима привидне победе Православља.
То се односи и на све нас, придошлице из тих времена. Сви смо ми у већем или
мањем степену били православни само по имену. Православни по навици - закон
Божији у гимназији, исповест и Причешће по распореду. Негде су се и постови
поштовали, али опет обредни постови, а не духовни. Да, није се јела масна
храна, али и ту посну храну која је била на столу данас и за Светлу Седмицу
већина људи наше многострадалне Отаџбине није могла ни да сања!
страна 66. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„А ти оче свети не одговарај, уверен сам да знаш. Овде су недавно код мене
дошли „поклоници“. Као и обично, узели су благослов да путују у Свету Земљу, а
посетили су Израел јер су њега само и видели. И какво узбуђење је код њих
изазвало то што су видели Светиње, - и што оно као и наши колхози у њиховом
оваплоћењу!
Душо моја, оче Александре, ради то што већ и радиш. Само додај томе
молитвеност и подвижништво, а мучеништво ће ти се додати, у то не сумњај.
Трпи“.
Време.
„Оче, опростите, - почео сам, - а зашто код вас у келији нема сата?“
страна 67. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Оче Антоније, - рекао сам, - али зар није потребно да се и време некако зна и
ради правовременог почетка службе у Цркви?“
Али ће наступити време, када ће вернима сваки минут изгледати као година, као
читав живот - толико ће бити страхота свуда наоколо. А сатови ће као и раније
тик-таком одбројавати секунде, минуте, часове...
„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - а Индија, Кина и друге земље, каква ће
бити њихова судбина?“
Кина ће заузети велики део Русије, - наравно са Украјином. Све земље иза гора и
даље ће бити „жуте“. Сачуваће се једино држава благоверног Андреја, његовог
великог потомка Александра и најближих рођака из њихове генерације. Оно што
се одржало, то ће и постојати. Али то не значи да ће се сачувати Православна
руска држава у пределима који ће бити под антихристовом влашћу, не. Назив и
може да остане исти, али начин живота већ неће бити великоруски, нити
православни. Руска начела уопште неће бити основна начела за становнике који
су у прошлости били православни.
И зато ће бити свега, сем Православља, јер је оно први разобличитељ сваке
неправде, лажи и сујете у поднебесном свету. Управо је оно посебан показатељ
правде, чистоте и истине.
Треба правити разлику, ЈУДА МАКАВЕЈ ЈЕ УСТАО ПРОТИВ ВЛАСТИ због чистоте
исповедања вере, али сада пребива са праведницима. А ЈУДА ИСКАРИОТСКИ ЈЕ
ИСПУНИО НАРЕДБУ ВЛАСТИ - ПРОДАО ИМ ЈЕ ХРИСТА, МЕЂУТИМ И ЗЕМЉА ЈЕ
ОДБИЛА ДА ПРИМИ ТЕЛО ИЗДАЈНИКА. Два човека са истим именом. Чини се да
сви иде у прилог томе да и Макавеј буде гоњен, али не, Божије дело треба
вршити са разумевањем. Једно је - када се ти супротстављаш властима из своје
гордости, због сопствене сујете, а друго је - ради ревности за Божију веру. Не
треба ратовати - АЛИ НЕКА УВЕК НЕПРИЈАТЕЉ ТВОГА БОГА БУДЕ И ТВОЈ
НЕПРИЈАТЕЉ! ТО СЕ ОДНОСИ НА СВАКУ ВЛАСТ!
страна 69. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Судбина мира.
„Душо моја, ја сам ти већ рекао, - одговарао је старац, - да судбину света може
да зна само Сведржитељ. Мени је било дато да видим опасности последњег
времена и то како се спасавати, и ја о томе причам. Међутим, зашто расправљати
да ли ће бити или неће бити монархије - какве везе то има са спасењем? Ја то
овако схватам: обновиће се монархија, и шта - хоће ли сви људи поћи у Цркву,
почети да држе духовне постове, чувају целомудреност, и почети да се уче да
воле ближњег?! Наравно, обнављање монархије може да буде дугоочекивана
киша после страшне суше. Али после таквих пројава Божије милости из земље
веома брзо ниче коров, који брижни земљорадник спаљује. Тако да треба водити
рачуна да и са монархијом не буде исто - да коров у нашим градовима толико не
нарасте да не остане места за добро биље отаџбинске благочестивости.
„Ех, мили мој, то је некад било важно а не сад на крају времена! Сада је много
важније где је боље спашавати се - рекао је старац с неком тугом. - Запамти душо
страна 70. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
моја, и оно најлошије Господ окреће на нашу већу радост и корист. Оче јесу ли
твоји родом из Русије?“
„Двадесет година, оче Антоније, - одговорио сам му, - а шта тамо да радим, - село
је обрасло шумом, тако да се од станице до њега не може доћи. Сва насеља и
села су замрла, земља је прекривена непроходном шикаром, и блатањаво је. Тамо
нема живота!“
„Не знам оче Антоније, вероватно то Господ дозвољава због греха“, - рекао сам
неуверљиво.
„Због греха, наравно да је због греха али не и без Промисла о нашем спасењу, -
једва се осмехнувши, одговорио је старац. - То је место спасења! Кажњавајући
нас за уздање у нас горди ум, Отац наш Небески међутим чува за нас пустињу са
изворима вода, јер суше последњих времена и људска жеђ неће бити само
духовна. Биће и обичне, телесне, људске жеђи. Ево рецимо ти сад желиш да
утолиш жеђ и како ћеш да је утолиш ако нема водовода или воде у флашицама?
Никако! И зато ћеш ако нема воде пити из реке или вештачког језера - снаћићеш
се. У градовима скоро уопште нема бунара, а и вода у већини њих није боља од
речне.
То је једно, друго. Седео је са мном један бивши партизан из тих места, и причао
ми је приче о њиховим бојевним дејствима и то да се партизанска база налазила у
шуми. Управо је шума била гаранција безбедности одважних браниоца Отаџбине,
њихово уточиште и могућност да сачувају залихе хране и оружје без бојазни од
немачких претреса у граду: они су живели међу људима, и радили углавном на
железничкој прузи. А ево зашто је бивши партизан седео са мном: погинула је
већина његових другова, неко је издао, а он је био у шуми и преживео је тешка
времена. Дошли су наши и мислили да је издајник и само што га нису стрељали,
добро је да је успео да сачува неке документе, и на крају је двадесет година био
у логору, није преживео све муке и увреде, а био је изузетан човек!
страна 71. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Чекајте оче, - прекинуо сам старца, - како човек може да буде без пасоша ако
сада обавезно проверавају његов лик на железничкој станици, и карту не можеш
да добијеш без пасоша?!“
„То је то, - наставио је старац, - што су сви навикли да путују с места на место,
али мало ко клечи на коленима у молитви! Али све то је некорисно, ој, како је
некорисно! Та сујета промене места уништава душевни мир, и изводи из стања
мира, размишљања. Ко се креће напред-назад, врти се, окреће се, и све време се
налази у покрету? Зли духови! Ево и ми се због своје сујете уподобљавамо њима.
Блажени пастир митрополит Јован је видео људе који играју са ликом злих
духова. Нема мира и то не само међу демонизованим играчима, већ и у обичним
људима.
„А шта ће ми оче? Мене су возом возили у логоре, да путовао сам у Москву - тада
је још био стари пасош, совјетски. Никада у животу нисам летео авионом, већ
више пешке или возом. Видиш, често је било тако да ме неко одвезе
аутомобилом, нарочито у последње време - пошто су ми ноге ослабиле. Цела
адска клопка је у томе да човек жели све више и више, и нема краја тим жељама.
Чини се да је тако добро за неколико сати авионом прелетети раздаљину и од
неколико стотина врста, а није лоше путовати ни са данашњим аутобусом - они су
тако лепи. А упореди старо ходочашће, пешке, са летом или путовањем возом.
Тада су људи у току пута размишљали, слушали Божији свет, тешили душу
благочестивим разговорима. Како су били занимљиви ти ходочасници! Ми смо у
кухињи док смо пили чај слушали њихове приче буквално отворених уста. Чак је
и отац почео да нам се придружује желећи да саслуша приче са путовања по
светим местима.
А сада?! Долазе код мене људи после путовања и као тобоже да ми све испричају
- прочитали су толико и толико акатиста, одслужени су ти и ти молебани итд. А
где је стражење, где је размишљање, где су понесени трудови?! Празнина... То је
пустиња, само не пустиња молитвености и борбе са страстима, већ духовна
пустиња у којој нема чак ни малих изданака самопознања и невидљиве борбе“.
другом. Један човек црпи воду из бунара добрим ведром, а други - пробушеним.
Има ли разлике? Па како да не!
Почели смо о пасошу. Не, ја тренутно немам ни нови ни стари пасош. Због чега су
власти смислиле те папире? Да би лакше контролисале православне људе. За
време цара се узимао пасош само када се напуштала Русија. Црвени демони су
уредили да их свако и у сваком тренутку има при себи. Не дај Боже да се не
представиш надређеном у фабрици - одмах следи логор. Али то је још ситно.
Људи који су дошли са Запада су ми причали да се на основу тамошњих новчаних
картица већ може одредити где се налази власник. С пасошима ће бити још и горе
- није једноставно одредити где си нешто куповао, али ће моћи да се сазнају сви
подаци о теби као и то где се налазиш - на земљи, под земљом, и над земљом.
„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - шта значи не треба имати ни уштеђевину,
нити неке залихе? Зар неке резерве, па чак и мале, нису потребне?“
„Оче, зашто тражиш у мојим речима оно што нисам рекао? - одговорио је отац
Антоније. - Ја причам о банкама, о сувишном новцу који људи теже да сачувају за
будућност. Само то је већ грех и заблуда која је неспојива са Православљем.
Како је поучна Христова прича о човеку који је сакупио богату летину и желео да
изгради нове житнице! А час његовог живота је истекао, и у току ноћи је узета
душа тог несрећника који је желео да живи дуго и безбрижно. Али то ни на који
начин не оправдава расипништво, ако је Господ благословио да се има и више од
оног што је потребно. Пре неколико година сам био на селу код једног
свештеника, и тамо су ми показали локалну „знаменитост“ - жену, којој је „на
књижици“ пропало неколико милиона совјетских рубаља! „Милионерка“ је била
одевена у панталоне и кошуљу од непромочивог платна, и кажу да је увек била у
сличној гардероби. Има више од осамдесет година, живи у веома трошној кућици,
а у нову кућу коју је изградио њен отац почетком седамдесетих - није ни ушла.
Крајем осамдесетих нова кућа је иструлила и срушила се. Ето шта се дешава!
Душо моја, није важан предмет већ однос према њему, да ли је супружниство
грех? Не, али не за све. Праведни Јован Кронштатски је и сам просијао и своју
супругу је уздигао до светости. А неко од Богом благословеног брака ствара
шталу, гинући и сам и увлачећи у погибију и целу породицу. И више од тога, - он
је саветовао супружнике да иако се међусобно одвајају, да то буде на кратко
време ради молитве и поста, али уз обострану сагласност. Видиш чак и у односу
на Тајну треба трезвено расуђивати, а најважније је да се не саблазни онај чије
је тело наставак твога тела.
страна 73. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
које су веома потребне у домаћинству - ето шта ће бити вредно. Онај ко купује
нове електронске апарате, закопава свој новац у земљу, тачније - део свог
живота му одлази у ветар. А то претеривање је равно самоубиству.
Како се човек односи према поклонима ближњих, посебно родитеља? Чува их, и
уважава у поклону не само његову вредност колико успомену. Све што имамо је -
дар Оца нашег Небеског, почевши од самог нашег живота до последње копејке.
Значи, све што имамо треба обазриво да користимо.
Онај ко се већ данас припрема да живи ван постојећег друштва, ван његових
закона, тај ће бити заштићенији од ђаволских ланаца. Не прикупљај све оно што
има неку вредност само уз „ако“: ако има струје, ако има батерија, ако ти просто
дозволе да се свим тим користиш. Данас наравно ствар која се продаје лоше
ради, а купује се под утицајем духа данашњег века. Само је њена вредност
релативна чак и у данашњим условима. А затим се све то претвара у гомилу
непотребног ђубрета, за чију је куповину потрошен део живота.
Иако је то само једна страна медаље. Друга ствар је у томе, што ће сво то
„електробогатство“ ускоро почети да прати своје власнике и да прислушкује
њихове разговоре. Причао сам на ту тему: сазнали смо да ће се ускоро
прислушкивач стављати и у пеглу. Слава Богу што су код нас у кући све пегле на
угаљ, а нису електричне!“ - осмехнуо се старац.
„Не сећам се оче само знам да је нешто зверски. И све је приморавао да га перу -
а барем да је негде путовао него до села и натраг у логор. Тада није било правих
путева. И тако га је он возио по неким беспућима, али се не сећам да је имао
неки озбиљнији ремонт. И аутомобил није имао никакву електронику. Ја мислим
да је та електроника као „цивилизација“ - људи су живели без ње и били
срећнији него данас. И зато човеку све то није корисно, оно му и сада смета,
одлази му велики део живота док то заради, а затим постаје погубно за њега.
Телефон, кажеш. А то је такође превара и заблуда. Чини се овако - чућу глас свог
познаника, па чак и драгог човека, и разговор се своди на питање - одговор. Али
реци ми душо моја ми читамо писма Светих, Апостолске посланице, - да ли би све
то било могуће да су се они користили тим истим телефоном?! Пише човек писмо
и мисли, мисли и о себи и о човеку коме шаље писмо. То је могућност да човек
страна 74. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
мало стане и да изведе неке закључке, да размотри оно што се десило као неки
посматрач са стране. А телефон? Сујета једна и празнина. Здрав си - здрав сам,
шта радиш - нешто. И све тако... Не, мили човече, писмо је део душе с болом
написано, оно је као проповед доброг пастира - од срца срцу“.
„Не свиђају ти се наше столице, - отворио је очи старац и осмехнуо се, - све
нешто шкриприш! И ја се нешто нисам навикао на намештај“.
„Оче Антоније, - почео сам опет ја, - ево ви кажете да ће на селу бити
једноставније спашавати се. Али тамо је сваки човек као на длану, сви и све
једни о другима знају, каква је то пустиња и како у селу наћи уточиште?“
„Оче Антоније, - опет сам прекинуо старца, - опростите, али вас молим да
прецизирате где ће се служити Божанствене Литургије? Ако почну најсуровија
гоњења, а правослани храм је удаљен неколико километара, у џеп не можеш да
се сакријеш, како ће онда бити организована служба? Што, зар ће власти
дозволити некоме да одлази у храм и служи? А ако служба буде ван освећеног
храма, ко ће онда то благословити, како бити уверен да не служиш себи на смрт,
већ на живот?“
„Ако се тако приступи томе, - мирно је одговорио отац Антоније, - онда сагласно
Правилима, ја себе треба да преслишам, а и у доброј трећини наших храмова не
би требало да се служи јер их није осветио владајући архијереј. А сви служе, па
страна 75. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Ви оче тако скрећете са теме, владика је давао благослове, у принципу, а ја сам
већ био свештеник у то време“, - одговорио сам старцу без посебне уверености.
Трећи Рим није држава, - то је духовна мисија ради спасења остатка људи који
желе да задобију вечни живот. Чини се ситница - Антиминс са пришивеним
моштима мученика, уместо Престола са закопаним делом таквих истих моштију
испод њега, као код Грка. А зар Византија није била спремна да служи Богу при
најезди страног духа, нечасних Агарјана? Чим се служба завршила, безбожници
су заузели храмове, и сада се само историчари сећају тога да је територија
данашње Турске била место проповеди и Апостола, и њихових ученика... Да је
управо тамо Господ прославио и Николаја Угодника, и Василија Великог, да не
набрајам све. А зар римска гоњења нису била ништа мање сурова, али су тада
Хришћани служили у духу, а кроз време - већ у слову!
„Црвена“ гоњења нису била ништа мање суровија у поређењу са агарјанским, али
колико људи се само спасавало, причешћивало на тајним Литургијама, које су се
служиле управо захваљујући особеностима руских Антиминса. Ја сам дошао већ у
то време, када су се храмови отварали, иако сам и сам имао искуства са тајним
Литургијама. Свештеници који су постављени тридесетих година, су причали како
су вршили службе и у подрумима. Господ чува Русију у свему и припрема је за
службе у антихристово време. Зато је уведена чисто руска новина: зашивање
дела моштију мученика на Антиминсу, добијање писменог благослова од
архијереја за његову употребу у служби - то ће такође служити спасењу верних у
току најсуровијих гоњења последњих времена.
страна 76. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
И све се то ради уместо тога да се просто спасава - спасавај своју душу, душе
ближњих и даљних, својим примером, својом молитвом. Ништа не треба да
саблазни наш здрав разум.
Не! Истинска блискост с људима који нас окружују није у посети ресторанима,
већ у молитви и љубави према људима у Господу. Праведници првих времена
Хришћанства ни на који начин нису тежили изучавању многобожачких дела. А
ако су их и знали, онда су их користили за заштиту прогоњеног Православља.
Али чак је и та истинска апологетика веома брзо искорењена. Само истинска дела
страна 77. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
и речи које сведоче о Истини служе утрвђивању вере. Али ни једно ни друго не
може да постоји само по себи: вера без дела је мртва, и дела без вере такође
нису спасоносна“.
„Оче свети, хајде да идемо редом. Униније је удео - или лењивог слуге, или сина
који нема апсолутну љубав према Оцу. Униније неће обузети душу човека за кога
је „живот - Христос, и смрт - добитак“. У сваком случају оно се јавља као
последица маловерја, присутности сумње у души, одсуства потпуног уздања у
вољу Божију и жеље да се она испуни.
О расколницима.
Тако и наши побуњеници - можда је њихов циљ и добар, али начин... Сејући
раздор, пожњећеш расправе у којима нема љубави. А Бог је љубав... Могуће је не
прихватати мудровања неког човека, па имао он чак и високи црквени чин, само
се његова глупост не сме приписивати грешкама саме Цркве. Првосвештеник
Илија је био добар и богопослушан човек, али је своју ревност у Господу изгубио
због телесне привржености недостојним чедима својих (чресл). Данас се авај
ревност губи не због животног инстинкта очувања лозе. Сви људски падови се
углавном дешавају због неразумног настројења према ђаволској саблазни -
страна 78. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Сав ужас расколништва није само у томе што они непрекидно оскверњују чисту
воду, колико у томе што посежу за самим извором, желећи и њега да оцрне. Они
се такође хране са тог извора, али га одбацују уподобљавајући се палим
духовима. Ти исти такође, будући створеном твари, не могу да постоје без
Животодавца, ван Његових доброчинстава, од којих је најважније - живот свих
твари, али се они противе Животодавцу. Ето расколници се уподобљавају таквим
заблуделим и отпалим људима“.
„Чекајте оче Антоније, - прекинуо сам старца, - где је та линија која одваја
истинску службу од расколништва? Ево, како се може одредити у нашем животу?“
Добро сећање на оца Алексеја дуго није било прихваћено у оквиру постојећих
епархија. Нису га прихватали по људским законима, али никако не Божијим, нису
га прихватали упркос свим Апостолским и светоотачким поставкама. Али он није
нарушавао законе Цркве, и био је велики праведник. Оно што се после десило са
њим је показало последице сопствених сагрешења оних који су у томе
учествовали. А све је расудио Сам Господ, ти знаш како су њега сахранили?
Обукли су му најлошије ризе, жалили су да му дају метални Крст како иначе
треба дати свештенику у руке, - они су направили дрвени. И нису га закопали на
црквеној земљи, већ на заједничком гробљу. Црква је кроз неколико дана
покрадена и однесено је управо оно што је требало да оде са праведним
исповедником у гроб - Крст, ново Јеванђеље, ризе...“
„Опростите оче, али зар је то могуће упоређивати - храм и човека, па чак и светог
живота?“
страна 79. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Па зар човек није храм? Шта смо причали за расколнике, да они такође граде
„храмове“, да Духа нема ни у самим „основама“, као ни у тим расколничким
плодовима безумне људске городсти - нема. И не кажем то ја грешан, већ оци
тако уче! Само присуство Духа одређује да ли је то храм или мртвачница.
Код мене је не тако давно дошао један млад човек, семинарист. Желео је да
добије благослов за други брак и рукоположење. Ја већ нећу говорити о његовим
погледима, јер је то била не само смеса источних и западних заблуда, већ је и
сама смелост да се нападну Апостолска правила одисала сатанизмом и
противљењем.
„Причао сам ти како сам видео људске погибије. Они нису Судом били одређени
на вечне муке, већ сосптвеним стремљењем ка телесним делима - сви су
обожавали своје страсти, стицали су смрт, и она их је одвукла у ад. Као што је
похота родила грех, и њиме донела смрт у свет, тако и бављење том истом
похотом води у преисподњу.
То је та наша стара, позната похота, која ће одредити и погибију земље. Ево оче,
погледај Књигу Живота - Јеванђеље. Колико пута нам Апостоли говоре о трпезама
а и Сам Спаситељ и Његови ученици, о тим трпезама које је Господ даровао оним
људима који Га следе?! А Јеванђеље није зборник људских мудровања, и зато је
оно строго и кратко, међутим о трпезама нам говори много пута. А зашто је то
тако? А све је тако зато што нас они који су примили Светог Духа и били вођени
Њиме уче о потреби за јелом, о умерености у јелу. Шта се једе за трпезама које је
Спаситељ благословио - печена риба, мед у саћу, хлеб... Само се неколико пута
индиректно говори о месу на столу, и то не зато што је оно скверно, већ зато што
распаљује људску похоту. Све ми је дозвољено, али ми није све на корист...
страна 80. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Ниси себи поставио питање: колико је данас тих каинита, који су наследили
древно проклетство и носе га другим народима?! Чини се да се све већ давно
завршило доласком Христа на земљу и Његовим Искупљењем палих људи. Али
зар већина потомака првоубице нису срцем примили Христа, и зар њихово
поклоњење Богу није исто као и родоначелника ратова и убистава - Каина. Иако,
не само њихово...
Шести део
Прошлост и будућност.
Ја сам често морао да разговарам са људима, које зову „седеоци“. Али чак и они
који су се искрено раскајали за оно што су починили су по правилу били људи
који су у затвору „одеседели“ више десетина година, носећи на себи жиг „зоне“.
Старац, који је без кривице био окривљен, је провео иза бодљикаве жице више
десетина година и притом не само да је сачувао своју душу, већ је постао и
ослонац за друге у делу спасења.
„Да, размишљам оче Антоније, ви сте већ били у тако суровим условима какви ће
мислим бити и у време антихристовог царства, па сте се ипак спасли. Значи,
спасење је могуће?“ - одговорио сам му питањем.
На срећу таквих је било мање, него оних који су чували веру. Али су одступници
били кажњени! Колико њих који су осквернили светиње, играли на иконама, је
долазило код мене да се каје! Неко је долазио сам, а некога су доводили. Кроз
неколико десетима година су осетили на себи карајућу Десницу Божију.
И све то је била само проба адксих сила. Само одступништво од вере није носило
суштину коначне смрти - било је времена за покајање. А ево у страшне три и по
године одступништво ће постати смрт, човекоубица не само да ће се одрећи
Христа, већ ће ради веће уверљивости печатом очврснути своју власт над
погинулом душом. Све, кавез се затворио! Смрт!
Питао си како ће настати сви ти земљотреси? Био је код мене један познат
научник, геолог. Он је из мог места, ја сам га знао док је још био дечак, а сада
живи и ради у престоници. Ево шта је он рекао - тамо где из земље-матице довозе
адско гориво, тамо обавезно настају потреси. Више или мање, раније или касније,
али се они у сваком случају догоде. Ево ти један пример деловања људске
неумерености на природу.
Какав је смисао аутомобила, авиона, и свега осталог што не може да ради без
адског горива? Зар се људски живот променио на боље или су се изменила
осећања среће и туге? Све је то непријатељска замка - окупити људе заједно
страна 82. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
То је један узрок, а колико их само има? Мислим да само Бог зна, а за нас не би
било ни корисно да знамо“.
„Оче Антоније, - упитао сам старца, - а како се од тога сачувати? Ко може да каже
где ће се земља трести, а где не?“
„Душо моја, - одговорио је старац, - ти још учиш?! А ја ти цео дан само о томе и
причам. Лош лекар лечи последицу, а добар пре свега тражи узрок болести, да би
је излечио. Од чега ће земља почети да се тресе и подрхтава? Она ће се затрести
од страшних људских грехова и то више пута. Треба тежити чистом животу и
бирати такво место за живот где је мање греха. Некада ће то бити чак не ни на
основу праведности становника, већ због њиховог малог броја“.
„Оче Александре опрости али ја сам ти већ говорио тим поводом и немам толико
времена да понављам. Чуо си то што ти се не свиђа а нешто друго не очекуј да ти
кажем. Можда се уместо села може живети у неком малом граду али без тог
сатанског проналаска - вишеспратница. Рецимо, удаљена варош са
једноспратницама.
Антихристова дејства светских размера ће бити могућа само зато што људи то
сами желе, јер им је он мио. Зато сатана толико пута и покушава да провери
спремност човечанства да га (антихриста) прихвати, бојећи се наредног неуспеха.
Велики светитељ је упозоравао да ће управо људска злоба створити погодну
средину за њега. Ја додајем: и сви греси који су у суштини последица злобе.
Али чак и тада када ће му служити све адске силе, он неће моћи да контролише
оне, који су остали верни истинском Творцу. Зашто данас православне људе
подучавају на потпуну покорност властима? Да би им у будућности што лакше
ставили ђаволски јарам, и ударили печат. О парохијском духовништву и
свештенству не желим ни да говорим - свети дозвољавају да су масони у олтару,
и да наступају са солеја. Када је тако нешто било виђено?!
Једном је тако код мене дошао неки заступник губернатора, пред овим изборима.
Тај човек је често долазио код мене и исповедао се. Очигледно душа која није
окаменила, али жели да окуси и од колача оних који држе власт. Тако ме је он
молио да се молим за победу губернатора. А ја му кажем: „Он је масон; могу само
да се молим за његово уразумљење“. Посланик се збунио и рекао: „А да ли сте ви
страна 83. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Власти се треба потчињавати по питању свог посла, али не треба чинити никакве
уступке по питањима вере. А људи се веома често, заглушивши глас савести, и
глас Анђела-Чувара, потчињавају властима у свему. И они се чак не боје ни
гоњења, - у њих мало ко верује, - већ се боје да у очима своје околине не
изгледају као бела врана. Посебно се деца и омладина, угледајући се на своје
родитеље, навикавају на ту зависност од људских мишљења, а то је страшно.
Тешко нама, који не желимо да чујемо и поверујемо свом Богу, Који нас учи: „НЕ
БОЈТЕ СЕ ВРЕЂАЊА ОД ЉУДИ, И НЕ ПЛАШИТЕ СЕ ЊИХОВИХ ЗЛИХ РЕЧИ!“
За нас је пример живот првих хришћана. Замисли Први Рим: друштво разнобојних
многобожаца, а њихове занимације најдивље могуће - убиство човека од стране
човека гладијатора који се може упоредити са дивљом звери; блуд, који је
уздигнут до поклоњења, стомакоугађање. Зар се могу и набројати сва њихова
безумља?! Тога чак није било у многобожачкој, размаженој Грчкој, - тамо су се
бавили наукама, филозофијом: смишљајући како да изграде храм „Непознатом
Богу“. Рим је нешто друго. Колико вреде сами култови, скупљени из целог света!
страна 84. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Градови ће бити под посебним надзором мрачних сила, и управо ће у њима бити
једноставније бацити људе на колена. Ако хлеб не стигне у град, људи ће се за
дан сложити да се антихристов број стави било где. Али и пре његовог доласка,
становници градова највише осећају тешкоће те смутње који предстоји проћи. И
биће их лакше пронаћи, него по селима, посебно удаљеним, заборављеним. Зли
духови ће свуда летети и издавати - али неће бити времена да се сви пронађу, јер
ће Господ пружити Своју помоћ онима који ревнују за спасење.
Када чујем тако нешто, постане ми тако страшно и тада преводим све
Спаситељеве речи на нас, на духовништво. Сећаш се како је Он говорио
фарисејима, да они сами не улазе у Царство Божије и да другима не дозвољавају.
Мајка Божија се бојала преласка из једног света у други, и молила је
Божанственог сина Свога да Је сретне и проведе! А нама је свеједно, ми ни не
размишљамо да ћемо кроз неколико година угледати зле духове али не на овој
светлости већ у будућности и то у свим њиховим грозним видовима. Ви ћете то
доживети, ја нећу.
Али ако не желиш да тражиш село за себе, онда измени начин живота који се
заснива на потпуној зависности од државе“.
страна 85. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Пре годину и по дана су код мене дошли неки људи. Једни су били са села, а
други из (старац изговара име неког малог града) Н-ска. Сељаци су се видно
снебивали иако су дошли раније, и грађани су први почели да улазе. Разумљиво,
свакога од њих су довеле неке личне невоље, али су се сви жалили на једно - у
граду је престала да ради пекара. Ја сам био у том градићу, он је недавно
изграђен има свега десетак вишеспратница. Изграђен је са одређеним циљем,
који се изгубио са распадом земље. За људе који су се навикли да једу само
свежи хлеб, затварање пекаре је просто била катастрофа.
И потом улазе сељаци, сви заједно, њих шест-седам, једва је било довољно
столица. Причају о ономе што их највише боли не стидећи се својих земљака.
Питам их о животу... и они почињу да се жале да је председник колхоза продао
пекару, и да се престало са печењем хлеба! Питам их како су то преживели,
пошто су вести из града лоше. А они кажу: „Сами печемо; слава Богу пшеницу
имамо, самељемо брашно и печемо“.
Бивши сељаци, који добију или купе стан, свим силама покушавају да се укорене
у граду. Трпе све мане, узимају од родитеља који су остали на земљи, само да се
не враћају у село. Ето то је већ помрачење ума!
страна 86. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Чак и сада ми често чинимо такве ствари да бих се гризао од муке. Последњим
судом осуђени и својим сопственим избором зла одређени за ад људи ће се сами
гристи али ће бити касно“.
„А тако ето оче као тамо - „ножеви извучени...“, не сећам се даље. Биће и већ
јесте. НЕ БОЈ СЕ ГОСПОД ТЕ НЕЋЕ ОСТАВИТИ. ВИШЕ МОЛИТВЕ, ВИШЕ АСКЕЗЕ -
ПРЕТРПЕЋЕШ. А шта да понесеш? Навике за молитву и веру у Бога, уздање у
Његову помоћ, добра дела и наравно смирење духа. А од материајлних ствари
човеку ће веома бити потребне - грађевинске алатке, секире, лопате, и већ
поменута „буржујка“. Наравно, одећу и обућу, једноставну и практичну, и уопште
све што може да помогне да се преживе три и по године. То и различите лекове,
шибице, со,...“
страна 87. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Њих би људи требало да читају раније и да испуњавају оно што су Свети оци
написали. У зависности од могућности са собом треба обавезно понети
Јеванђеље, Апостол, Псалтир. Пожељно је понети Библију, „Лествицу“,
„Невидљиву борбу“ старца Никодима Светогорца, Пролог, „Школа благочешћа“.
Мислим да неће доћи до читања и испуњавања „Добротољубља“, иако ни то неће
бити наодмет. Ако постоји могућност да се узме све што се жели онда то треба и
учинити јер се књигама треба држати те линије - биће страшно. Временом је
могуће и униније, а треба се борити и са очајањем. Зато се треба трудити да се
понесу укрепљујућа дела светих отаца, или зборници њихових мисли. Али само
не треба носити спорне књиге и оне које критикују или нападају. То су отворена
врата за улазак непријатељских сила у душу. Чини ми се да је јасније шта треба
понети него оно што не треба понети ни под којим условом. А не сме се носити
ништа што може да сједини са светом палим под антихристове ноге. Схваташ ли,
пијаном човеку је спокојније у души када око њега сви пију. Блудница жели да
види све блуднике око себе, а човек са страшћу стомакоугађања - прождрљивост.
Тако ће и људи који приме печат тежити да сви са њима деле њихов удео. Не
знам како, није ми дато да знам, али људи без печата ће се лако показивати
мрачним силама, ако их да тако кажем привуче њихов изглед. Тако да СА СОБОМ
НЕ ТРЕБА НОСИТИ НИКАКВУ ЕЛЕКТРОНИКУ! Чујеш, никакву. Чак и аутомобил
треба да буде једноставан, без икаквих западних трикова - иначе ће и он од
пријатеља постати непријатељ.
Али се не треба много задржавати на томе, може али није неопходно. Треба само
знати и то је то. ТРЕБА МИСЛИТИ О СТИЦАЊУ ДУХОВНИХ БЛАГА, БОЖИЈЕ
БЛАГОДАТИ И НАВИКА ПРАВЕДНИЧКОГ ЖИВОТА. Много тога вероватно нећеш
успети јер нема довољно времена, али ако има могућности да оставиш неке
пороке, и за то слава Богу. Иако већ и нерасуто значи већ скупљено. За мирјане
је душеспасоносно наравно да се присаједине православној заједници са
ревносним пастирем, али је то скоро немогуће. Иако, у крајњој мери треба
уложити све снаге да се пронађе свештеник који служи и који се није поклонио
антихристу, да би се имала могућност Причешћа. Мени је познато неколико
ревносних пастира у чијим храмовима су формиране добре заједнице. Они већ
сада купују кућице у предграђима и припремају их за службу у време будућих
потреса. Ако те Господ удостоји да живиш у таквој заједници, онда приступај
Светим Даровима што је могуће чешће, како су то радили први Хришћани у епохи
римских гоњења. То ће те крепити и припремати за евентуално примање
мученичког венца. Чувај се оних који су примили печат и поклонили се
антихристу, разговоре с њима треба избегавати, али никако то показивати, а
посебно не показивати да ниси примио печат и све остало што је у вези са тим, и
уопште на ту тему не разговарати. Треба мало причати, а углавном ћутати - јер
прича може да изазове подозривост, и већ сад треба почети живот са мало приче.
Схваташ ли, неће увек бити могуће одредити да ли је човек примио печат или не,
и како се понашати са тим кодовима. Колико људи је долазило код мене за
благослов да прими печат, буквално покушавајући да изнуде моје одобрење за
такав поступак. Ја сам све одбијао да благословим. Неко је одлазио љут, а неки
страна 88. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
су говорили: „Спаси Господе, оче! Све смо схватили, нећемо примити, опростите
за узнемиравање“.
Спасење у граду.
„Оче Антоније, а за оне који остану у граду има ли шансе за спасење или не?“-
упитао сам.
„Зашто? Друга је ствар - један у граду, а два у селу. Али се треба разумно
користити са „може - не може“, када се ради о спасењу душа?!
Један отац ми је причао један догађај који изгледа као прича. Једна од страна
њихове индустријске зоне, - они су иначе правили сандуке за војску, - се
примицала огромном блату са мочваром. С једне стране чак није било ни
бодљикаве жице - сви покушаји бегунаца су се завршавали у другој стражи.
Вапаји за помоћ оних који су бежали су код некога изазивали само саосећање, а
код страже - злурадост. Блато није било толико страшно, јер се ни зими није
потпуно замрзло. У сваком случају, зимски покушаји бекства су имали сличан
резултат. Али на бег се одлучио белорус, бивши шумар, који је добро познавао
блато. Он је дуго посматрао блато, нешто је процењивао, распитивао се где су
тонули претходни бегунци, истраживао је где се налази гас, зарђала места...
углавном, спремао се. И тако су они пошли, њих пет-шест и свештеник, тај који
ми је ово причао. Пошли су ујутру, по магли, и ишли су као гуске. У почетку је
све ишло добро, удаљили су се неколико километара од логора, и одморили на
острвцету. А затим је пошло - први, други, трећи... сви покушаји за спасавање су
пропадали у жидкој, смрдљивој мочвари и завршавали се тиме да је и сам
спасилац пропадао. Најглупље је погинуо Белорус - закачио је штапом неку птицу
на чистој води и она га је повукла. А смена страже је била свега пет-шест метара
од обале пливајућег острвцета, али толико је недостајало. А већ се видела обала
са друге стране мочваре! Свештеник је допузао до ње! Ето па извуци поуку:
спасио се онај ко је био најлошије припремљен за тај бег, пошто је сву своју наду
положио на Господа. Тај коме је како кажу Сам Бог наредио да дође се саблазнио
на храну, одлучио је да нешто поједе и погинуо је. Тако је и са спасењем у граду.
Паметан војсковођа увек тежи да његова војска буде бројно надмоћнија у односу
на противничку. Ако за то нема могућности, онда треба применити неке досетке,
како би се надоместио недостатак војника. Тако и ми у последња времена имамо
само једну предност а то је - вера. Али се и правило вере Апостол Петар
саблазнио. Значи треба се клонити саблазни палог света и укрепљивати своју
веру, уздајући се у потпуности на Бога“.
Часови историје.
Отац Антоније је заћутао. Ја сам седео и размишљао о ономе што сам чуо. Као и
увек семена сумње су давала своје плодове - зар је све то могуће?
страна 89. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„То је тако страшно, - поделио сам своје утиске са страцем, - и у глави нисам
могао да разаберем да све то може да се деси“.
„Оче Антоније, - прекинуо сам старца, - ако је могуће поновите оно о руском духу
у Цркви?“
страна 90. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Једном је један свештеник дошао сав ужаснут - отркио је међу сликарима правог
сатанисту. Отац га је истерао, а овај се увредио јер је тобоже добро радио. Тако
да је у тако осликаним храмовима немогуће подићи очи - јаркост боја је
неописива. А ако још томе додаш да већина „икона“ у таквим храмовима носе у
себи и католичке заблуде, онда се поставља питање - за кога се спремају ти
храмови? А лаж у храму Истине? Вештачке свеће у свећњацима, вештачко уље у
кандилима, вештачко цвеће за украшавње икона, вештачки тамјан у кадионици. У
совјетско време није било могуће узети прави тамјан, али шта је данас!
Плаштанице мастимо женским парфемима, или колоњском водом. Зар нема
ароматичних уља? Има, али не желе да троше, јер ће благочестиве жене и тако и
тако донети мирисе. Али то је већ последица, спољашњи одраз узрока. Сваки
храм има настојатеља, а над настојатељем је - архијереј. Ко само стоји иза
његових леђа?! Пре неколико година код мене је дошао један свештеник који је
буквално био у стању нервног растројства. Служио је петнаест година у чину на
селу, и зато још није добио протојереја, а није имао никаквих казни од стране
архијереја. Сада му је забрањено да служи са следећим образложењем, скида му
се чин - јер владајући архијереј зна како да се односи према непокорнима.
Почињем да га испитујем, отац се узнемирује, скреће мисли. И на крају сам пошто
сам схватио о чему се ради сам испричао историјат забране.
страна 91. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Једном, некако после Васкрса, после Недеље Мироносица, дошао је код мене
један духовник из оближње епархије. Придошлица из пољске Украјине, али веома
побожан и праведан старац. Будући да је и сам био велики молитвеник, а
притешњен са свих страна, он је и сам знао одговоре на своја питања, али му је
био неопходан разговор и поређење погледа. Он је после дугог разговора отишао
да напише молбу за разрешење од духовништва и настојатељства. После тога је
доспео у још већу немилост, али је већ дошао миран.
Тежак је Крст свештенства, ој, како је тежак! Данас је све тако уређено, да
желео-не желео, правила се нарушавају. Многи зато кажу да се не може спасти у
свештенству, већ да треба радити нешто угодно, само да се не саблазни паства и
да се тајно не чини нешто грешно. Али таква врста осуде је покушај присвајања
Божијег Суда, чак и над самим собом. У Јеванђељу Сам Спаситељ каже да човек
сам не може да се спасе, али што је немогуће смртном човеку, Богу је могуће. Ти
само принеси све своје, потруди се са своје стране, а Господ ће додати оно што
недостаје. Непријатељ се посебно труди да искушава духовништво и да одвуче
пажњу пастира од спасења, да би потом растурио њихово стадо. Има само један
излаз - стражење, а на замке мрачних сила просто не треба обраћати пажњу, а
посебно се не треба предавати злом духу среброљубља.
Глад.
страна 92. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
„Кажеш мање, а почетком века је у царевини било нешто више од 130 милиона
људи. Пре прве мировне конференције број становника се повећао, као што увек
бива у држави у процвату, али је у сваком случају било мање људи него сада - то
је јасно. Али земља је обрађивана помоћу стоке за вучу - коњи су вукли плуг на
лаком земљишту, а волови на тежем. Брзина обраде земљишта не може да се
пореди са савременим тракторима. Поред тога и пашњака је било много мање -
очуване су шуме, било је много испаша, ливада за косидбу. Да ли ти можеш да
замислиш колико је било потребно хране за месну стоку, не рачунајући ту птице?!
У шумовитим крајевима мочваре се још нису исушивале. Али је хлеба било
довољно. С временом је постајало све горе и горе, без обзира на то коју би
технику, хемикалије или ђубрива користили - хране свеједно није било довољно.
После рата је дошло до страшне невоље - две неродне године и ужасна глад
четрдесет седме. Долазило је до људождерства. У то време је код мене долазила
да се исповеда млада жена: она је побегла из колхоза, користећи се радничком
опремом за успостављање рудника у Донбасу. Добила је нормалну плату, и
омладина се навадила чим добије плати да одлази на пијацу и купује пихтије на
комад. Али једном је један од младића нашао у пихтији дечији палац.
страна 93. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Већ за време бољшевика је глад била вештачки изазвана јер је новац који је био
сакупљен за помоћ људима отишао на куповину парних локомотива и свакојаких
аутомобила. Колико је тада људи умрло!
Глад последњег времена ће бити још гора - неће бити наде на боље. Раније смо
знали да треба некако преживети милошћу Божијом, и онда се ојача од нове
летине. Сада тога неће бити, нестаће вере у Бога и нестаће и вера у боље сутра.
Размишљаће се само о себи како би се преживело чак и на рачун свог ближњег.
Као што су некада у блокрианом Лењинграду бандити отимали од људи картице
за хлеб или принуђивали човека а понекад и целу породицу на смрт глађу тако ће
се и сада храна отимати и красти. А биће и убијања. На местима истицања чистих
вода ће бити могућност за утољавање жеђи и одгајања неког јестивог зелениша,
па и хлеба. Господ ће дати нешто суварака као за празник. Моћи ће се наћи и
риба у потоку и јагоде и печурке у шуми. На разноврсну храну не треба рачунати,
али нешто ће се већ наћи. И гоњења ће у шумским областима бити знатно
слабија, а главно је не предавати се унинију и страху које ће сугерисати зли
духови. Тако се и сада треба спремати за све са уздањем на Господа, али не сме
се размишљати само о ужасима онога што ће доћи, већ о стицању Божије
Благодати“.
„Оче, а кад већ причамо о пределима рецимо на Северу Русије, у Сибиру где су
веће дивљине, да ли је тамо и боље склониште?“, - упитао сам.
„Оче Антоније, и оружје треба имати уза се ради рецимо лова?“, - упитао сам
старца.
„Не, оче, лов није користан у последње време, - веома озбиљно је одговорио отац
Антоније. - И најмање убиство и проливена крв па чак и бесловесног бића ни на
који начин неће доприносити очувању духовности, која је толико неопходна за
спасење. Пост и молитва, молитва и пост; не знам шта може оправдати убиство
дивље животиње - можда само реална опасност од смрти глађу. Али ће се тим
страна 94. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Закључак.
Још неколико пута сам се срео са старцем пре његовог упокојења, које му је било
откривено. У нашим световним установама висе таблице са упозорењем: „Када
изађете, угасите светло“. Старац је, живећи по другим законима, све учинио да
би онима који остају да живе у тешка, последња времена било светлије, топлије,
разумљивије. Родивши се последњих година XIX века, он је доживео до почетка
XXI века. Прошавши све адске кругове катастрофа XX века, не само да није био
злобан на све и свја, већ је стицао љубав коју је буквално изливао на људе који
су га окруживали. Он је у привидно једноставном разговору чешто користио
народне речи, иако је био веома образован човек. Отац Антоније је одлично
владао латинским, грчким и немачким језиком. У његовој сопственој кућици на
полицама су стајала призната светоотачка дела на том истом грчком. Старац није
волео да разговара о томе, иако сам га ја неколико пута питао колико језика
говори. Задивљујућа је била и још једна његова карактеристика - он је умео да
слуша али и да започне разговор; при чему, чак иако посетилац није желео да
разговара о нечему што га је болело, отац Антоније је некако ненаметљиво
усмеравао разговор на ту тему. А затим је све постајало лако. Слушајући туђе
приче, старац је нерпекидно извлачио из њих нешто поучно за све и то затим
користио у поучавању својих духовних чеда. При првом сусрету са њим ме је
поразила још једна особеност праведника - стогодишњи старац, који је проживео
тако компликован живот је реаговао на лаж са дечијом одсечношћу. Он
патолошки није прихавато лукавство, лаж, чак ни обичну неискреност,
сматрајући их основом сваког греха и „непријатељским узама за стезање
православне душе, ђаволским узама у њој“. Прошавши десетине година логорског
ада, он се није жалио ни на какве невоље у свету или могуће земаљске муке.
„СТАРАЦ СЕ БОЈАО САМО ЈЕДНОГ - ДА СВОЈИМ ПОСТУПКОМ ОГОРЧИ ОНОГ, КОЈИ
ГА ЈЕ ИСКУПИО СВОЈОМ ПРЕЧИСТОМ КРВЉУ. ЗАТО ЈЕ ЧЕСТО НА ПИТАЊЕ О ТОМЕ
страна 95. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
Био сам сведок следећег догађаја: код старца Антонија је дошао један „од
проверених“ свештеника, са поклоном за њега: својом брошуром која је издата
улагањем личног новца, а „за сиромашне“. Ја сам мало знао тог свештеника: и
људи су ми причали а и разговарао сам са њим пар пута у епархији. Та његова
брошура ми је такође била позната, и ја сам требало да је оценим јер су ми је
неки људи донели да је погледам. У брошури је било тврдњи које су у најмању
руку спорне, а било је и оних које како кажу не треба ни коментарисати. Пошто је
аутор био свештеник, морао сам да будем суздржан о оцени, али сам верницима
само препоручио да се не удубљују у изучавање лукавстава злих духова на
основу њихових прича. Сада ми је било интересантно да чујем шта старац мисли
о томе. Отац Анатолиј (име је промењено) је ушао у келију и својим телом
буквално испунио цео слободан простор - он је био веома висок и необично
крупан. Имао је око четрдесет - четрдесет пет година, он је као успешан
митрофорни протојереј и љубимац владика, узимао благослов некако са висине
свог положаја. Али то није узнемиравало кротког старца. А затим га је тако
пристрасно разобличио да га је мени било чак и жао. Он је то све добио, због тога
што је од верних узимао новац за проверавање рукописа: „Како вам брзо стигне,
тако и дајте“. Старац Анотоније је за разговоре са нечистим духовима и њихово
објављивање у брошури која је дељена вернима, наводио јеванђељске цитате, и
речи древних подвижника да нечистим духовима не сме дозволити ни да отворе
уста, а тим пре да се не слушају њихови разговори. И уопште, тешко је рећи шта
није било подвргнуто разобличењу. Отац Анатолиј се најпре храбрио, а затим се
стустио, да би на крају разговора тражио опроштај. Старац је смекшао, али је на
крају рекао довољно оштро: „Бога моли да ти опрости, јер казну већ носиш на
леђима. Своје књиге сам запали, заврши дела милосрђа, старачки дом, са собом
за сироте и спремај се...“ Кроз неколико месеци је стигла вест да је отац
Анатолије погинуо у аутомобилској несрећи. „Отишао је у вечност и старац
Антоније“.
страна 96. од 97
Свештеник Александар Краснов Духовне беседе и поуке старца Антонија
страна 97. од 97