Ambivalencija

Šta je ambivalencija
Ono na šta najčešće mislimo kada sebe određujemo kao osobu su naši stavovi, težnje, stvari koje volimo,
kao i stvari koje ne volimo. Činjenica da poznajemo sebe na ovaj način daje nam osećaj samosvesti i, što
je jos važnije, daje nam osećaj izvesnosti. Što više ovakvog iskustva i znanja imamo, to bolje poznajemo
svet i sebe i možemo predvideti sopstvene reakcije na njega. Veliki problem nastaje kada se naiđe na
nešto u odnosu na šta ne možemo da se odredimo jer postoje i pozitivna i negativna osećanja. Tada smo
ambivalentni. To je stanje u kome se javljaju kontradiktornosti u stavu ili osećanju prema jednoj istoj
pojavi ili osobi. Može se reći da je ambivalentno stanje ono u kome je osoba zaglavljena između dve
suprotnosti koje oseća i koje ne može pomiriti.
Veliki problem nastaje kada se naiđe na nešto u odnosu na šta ne možemo da se odredimo jer postoje i
pozitivna i negativna osećanja.Tada smo ambivalentni. To je stanje u kome se javljaju kontradiktornosti u
stavu ili osećanju prema jednoj istoj pojavi ili osobi. Može se reći da je ambivalentno stanje ono u kome
je osoba zaglavljena između dve suprotnosti koje oseća i koje ne može pomiriti.
Ljudi ne moraju uvek biti svesni svojih ambivanetnih osećanja. Često tek u toku psihoterapije otkriju da
su ambivaletni prema poslu koji rade, partneru sa kojim su u vezi, automobilu koji voze ili nečemu
sličnom. Ipak, čak i onda kada oni toga nisu svesni, njihova ambivalencija se lako prepoznaje. Ukoliko je
lista razloga za i protiv neke aktivnosti podjednaka, a osoba ipak kreće u akciju, ambivalencija će se
otkriti po oklevanju, sumnji i nedostatku entuzijazma i rešenosti da se nešto zaista uradi. Upravo je
ambivalencija čest razlog mnogih neuspeha.
Efekti ambivalencije
Ambivalntnost prema nečemu predstavlja problem na kognitivnom nivou jer u tom slučaju nismo u
stanju da ono prema čemu smo ambivalnetni kategorišemo i uskladimo u sopstveni sistem uverenja i
stavova. Ipak, kognitivni nivo nije jedini na kome se ogledaju efekti ambivanecije. Ambivalencija ostavlja
značajne tragove i na emotivni život. Bez obzira da li se radi o pozitivnim ili negativnim osećanjima, kada
su prejaka i kada se ne mogu uklopiti u neku širu sliku, ona mogu biti pogubna za osobu. Mi smo naučeni
da se sa jakim osećanjima nosimo tako što ih analiziramo i smeštamo u određene kategorije kako bismo
ih lakše podneli. I tugu i bol ćemo lakše podneti ukoliko znamo zbog čega smo tužni i ukoliko imamo
jasan stav prema tim uzrocima. Kod ambivalencije je nemoguće osećanja svrstati na ovaj način. Ono što
ih uzrokuje je nešto što ocenjujemo u isto vreme i pozitivno i negativno, nešto što u isto vreme i volimo i
mrzimo.
Mehanizmi odbrane od ambivalencije kod dece
Ambivalencija je nešto što svako neminovno mora iskusiti makar u detinjstvu. Dok je dete malo i nema
dovoljno razvijen mentalni aparat koji bi mu omogućio da podnese ambivalniciju, ono se iste razrešava
koristeći određene odbrambene mehanizme. Detetov svet tada je ograničen  na ljude koji ga okružuju i
koji zadovoljavaju njegove potrebe. Majka koja hrani, presvači i kupa dete kada je detetu to potrebno,
doživljava se kao dobra i pozitivne emocije vezuju se za nju. Međutim, majka može i da ne uspe da
prepozna prave detetove potrebe te da ono, pošto ne ume da ih saopšti, to doživi kao frustraciju i
majčinu nespremnost da mu pomogne. Tada se majka doživljava kao loša i za nju se vezuju negativna
osećanja. Dete nema kapaciteta za obradu ovih suprotnih osećanja koja se vezuju za istu osobu, te se
koristi odrambenim mehanizmima koji su mu u tom uzrastu na raspolaganju. Kako govorimo o detetu
koje još nije usvojilo ni govor, mogućnosti za rešavanje ovakve situacije su veoma sužene. Dete se onda
koristi primitivnim mehanizmom odbrane poznatim kao cepanje kojim majku deli na dobru i lošu. U tom
periodu u njegovom doživljaju postoje dve majke, dobra tj. ona koja zadovoljava njegove potrebe i loša,
odnosno ona koja ne zadovoljava potrebe. Nakon nekog vremena, kada detetov mentalni aparat sazri,
ono počinje da shvata da se zapravo radi o jednoj istoj majci i uči da prihvata sopstvena kako pozitivna,
tako i negativna osećanja prema njoj. Korišćenje ovog mehanizma cepanja je normalno za ovaj uzrast, ali
problem nastaje onda kada se on koristi i kasnije. Dešava se da se i kod odraslih ljudi koji nisu u stanju da
se izbore sa vlastitim ambivalentnim osećanjima sreće podela sveta na dobar i loš, baš kao što i malo
dete majku deli na dobru i lošu.
Neminovno je da u svemu što volimo, pre ili kasnije, otkrijemo i nešto što nam se ne dopada, kao i to da
u onome što ne volimo otkrijemo neku dobru stranu. Ljudima koji mogu da podnesu ambivalenciju
činjenica da ništa nije ni potpuno crno ni potpuno belo ne predstvalja veliki problem. Ipak, netolerancija
ambivalencije stvara potrebu za jasnim granicama između dobrog i lošeg. Tada se koristi cepanje uz koje
po pravilu ide i idealizacija dobre strane i satanizacija loše, kako bi granica bila što jasnija i opravdanija.
Često ovakve mehanizme srećemo kod adolescenata koji se dele po grupama i pokretima, pri čemu su
oni kojima se lično pripada idealizovani, dok su svi ostali degradirani. Adolescencija je period velikih
promena u ličnosti, te nije iznenađujuće što se tada često vraćamo na neke starije i već ranije napuštene
mehanizme odbrane. To je period preispitivanja svega do tada izgrađenog u sebi i postavljanja direkcije
za dalju izgradnju sebe u budućnosti. Ličnost je u tom periodu nestabilna i često bez kapaciteta da se
suoči sa većim smetnjama, tako da se koriste raniji, provereni obrasci rešavanja problema.
Neminovno je da u svemu što volimo pre ili kasnije otkrijemo i nešto što nam se ne dopada, kao i to da u
onome što ne volimo otkrijemo neku dobru stranu. Ljudima koji mogu da podnesu ambivalenciju
činjenica da ništa nije ni potpuno crno ni potpuno belo ne predstvalja veliki problem

Ambivalencija kod odraslih

Kod osoba koje su napustile ovaj period sreću se isto tako često i drugi načini izlaženja na kraj sa
ambivalencijom. Jedan od tih načina je potiskivanje iz svesti negativnih osećanja i zadržavanje samo onih
pozitivnih. Mnogi odnosi između ljudi obojeni su radom ovog mehanizma. Veze u kojima je na prvi
pogled sve idealno, a ipak stalno zapadaju u neke probleme, često su zasnovane upravo na osećanjima iz
kojih je isključeno i potisnuto sve što osobama  u vezi ne odgovara. Kako su konflikti u vezi neizbežni, a
za njihovo  razrešenje je potrebno biti otvren za iskazivanje svih osećanja, ove veze često ostaju
zaglavljene u problemima.
Ambivalencija u vezi se često prepoznaje po konstantnim prelazima iz faza velike ljubavi u faze
međusobnog nepodnošenja. Te parove poznajemo po čestim uveravanjima partnera da su pred
razvodom i to samo par dana pre nego sto se međuisobno uveravaju u neograničenu ljubav. U slučaju
parova, ove promene su najočiglednije, ali to ne znači da ih nema i u prijateljskim odnosima i svim
ostalim vrstama međudskih odnosa.
U svim odnosima se ,pre ili kasnije, jave neusaglašena osećanja i želje, da nije tako bili bi idealni što,
nažalost, nikada nisu. Neusaglašenost se može odnositi na postojanje različitih potreba i osećanja kod
partnera, ali i na postojanje ovih razlika i u samoj osobi koja je u vezi. Jedini način za njihovo adekvatno
prevazilaženje jeste detaljna analiza svih osećanja koja se tada jave kao i svih uzroka koji su ih izazvali.
Samo se sa ovakvom otvorenošću prema sebi i prema osobi sa kojom smo u kofliktu on može i prevazići
bez negativnih posledica. Međutim, za ovakvo razrešenje problema potrebna je potpuna otvorenost za
koju mnogi nisu spremni. Takva otvorenost značila bi otkrivanje ambivalencije koja se želi izbeći po svaku
cenu.

Ambivalencija prema sebi

Kao što smo već rekli, ambivalenta osećanja javljaju se ne samo u odnosu na druge ljude, već i u odnosu
na samog sebe. Iako se često misli da je međusobna neiskrenost najčešći uzrok ostajanja u problemu,
mnogo češći uzrok problema je neiskrenost prema samom sebi. Kao veoma složeno biće, čovek će nužno
u samoanalizi doći do nekih aspekata sebe koji mu se ne dopadaju. Ukoliko ne postoji način da se oni
promene, jedino što nam preostaje jeste da ih prihvatimo. U suprotnom, oni postaju izvor problema. Na
primer, ukoliko neko prihvati sebe isključivo kao ljubaznu i finu osobu, on neće moći da ni u najmanjoj
meri toleriše pomisao o sebi kao neljubaznoj osobi. Stoga će predstava sebe kao neljubaznog biti
potisnuta u podsvest. U kritičnim situacijama, kada dođe do konflikta, ova potisnuta predstava sebe
isplivaće u vidu projekcije na druge ljude. Osobu sa kojom ima problem opisaće kao neljubaznu i time se
samo još više udaljiti od rešenja, kako problema sa tom osobom, tako i od rešenja problema sa samim
sobom.
Nikada osoba koja se rigidno drži samo jednog dela sebe, dok drugi potiskuje, ne može biti autentična i u
potpunosti prisutna u svim životnim situacijama. Ukoliko se dve ovakve osobe nađu u vezi, stvaraju se
idealni uslovi za ulaženje u začarani krug bežanja od ambivalencije i međusobnog optuživanja za sve ono
što zapravo podsvesno sebi pripisuju.

Ambivalenciju u psihoterapiji
U toku psihoterapijskog procesa, veoma često se možemo suočiti sa ambivalencijom kao preprekom za
terapijski napredak i promenu. U tom smislu, sposobnost prepoznavanja i razumevanja ambivalencije
kao prepreke može značajno uticati na pozitivan terapijski ishod. Nekada ljudi koji se odluče da potraže
psihoterapijsku pomoć, naročito kao što su recimo oni sa poremećajima ishrane ili zavisnosti, iako
pokazuju jasnu želju da se oslobode nekog ponašaja, uporno nastavljaju da se drže reakcija koje takvo
ponašanje učvršćuju. Oni nekako ostaju vezani za neko ponašanje, iako imaju jasan uvid u to da ih takvo
ponašanje mnogo košta i  ima destruktvan efekat na njihov život.
Tako osoba može biti svesna toga da njen problem sa alkoholom utiče negativno na njen posao,
finansije, porodične odnose i zdravlje, ali sa druge strane biti vezana za socijalne aspekte konzumiranja
alkohola, kao opšteprihvaćenog elementa druženja ili se pribojavati efekata apstinencijalne krize u
slučaju prestanka konzumiranja.
Ambivalencija može dovesti do stalnog tapkanja u mestu, ili kretanja napred-nazad, od spremnosti na
promenu do odustajanja. Ovo može biti i jedna od faza kroz koju prolazi opažena ambivalencija onda
kada osoba procenjuje razloge 'Za' i  'Protiv' nekog pitanja u kom se oseća ambivalentno. Takvim
stavljanjem na vagu, proverava se da li je razrešenje moguće u vidu prevladavanja jednog od osećanja.
Kroz ovu analizu često isplivavaju novi, do tada neistraženi elementi odnosa prema problemu, koji mogu
doprineti razrešenju.
Osoba koja se oseća ambivalentno prema svom bračnom partneru, kroz pravljenje liste razloga koji je u
tom braku drže i onih koji joj govore da bi trebalo da ga okonča, može spoznati svoje do tada neistražene
potrebe i strahove, stavove i vrednosti. Podrška u razrešavanju sopstvenih ograničenja zbog kojih se
javlja ambivalencija i zbog kojih postaje nepodnošljiva, važnija je u prevenciji od puke zamene jednog
problema drugim. Ako se osoba odluči da prekine nezadovoljavajuć brak, a ne raščisti pri tome sopstveni
strah od napuštanja i probleme sa ambivalentnošću u odnosu, ima šansu da iz jednog
nezadovoljavajućeg odnosa samo pređe u drugi i da pri tome ne napravi nikakav realan pomak.
Stavljanjem na vagu razloga 'Za' i  'Protiv' nekog pitanja u kom se osoba oseća ambivalentno, proverava
se da li je razrešenje moguće u vidu prevladavanja jednog od osećanja, ali preterana analiza argumenata
'Za' i  'Protiv' takođe može postati taktika izbegavanja da se odluka donese.
Za osobe koje svet vide u rigidno postavljenim kategorijama i koji se uporno brane od osećanja
ambivalencije, terapijski cilj može biti sadržan u podsticaju na razvoj veće otvorenosti prema
doživljavanju višestrukih osećanja
Preterana analiza argumenata 'Za' i  'Protiv' takođe može postati taktika izbegavanja da se odluka
donese, kao što je slučaj kod postojanja opsesivnih crta ličnosti. Napuštanje istraživanja različitih opcija
za ove ljude znači da moraju da se odreknu ideje da će moći da uklope realno nespojive težnje i   uzmu na
sebe odluku koja će neminovno uključivati kako pozitivne, tako i negativne strane nekog izbora.
Agent za nekretnine koji želi da bude uspešan u svojoj karijeri, mora prihvatiti svoje zanimanje imajući u
vidu sve prednosti i mane takvog posla i pri tome napustiti ideju da postane podjednako uspešan hirurg.
Beskrajnim istraživanjem svih mogućnosti i vaganjem argumenata za najbolju moguću odluku zapravo se
sprečava realizacija bilo koje od procenjenih mogućnosti i takvim osobama je potreban podstrek da
zaista načine odluku.
Za osobe koje svet vide u rigidno postavljenim kategorijama i koji se uporno brane od osećanja
ambivalencije, terapijski cilj može biti sadrzan u podsticaju na razvoj veće otvorenosti prema
doživljavanju višestrukih osećanja. Ambivalencija izaziva nelagodu koje svaka osoba želi da se otarasi, ali
isto tako, potpunije doživljavanje čitavog spektra suprotnih osećanja, koja su se do tada izbegavala,
otvara put za bogatiji emocionalni život osobe, sa razvojem dubljeg uvažavanja značaja i vrednosti takvih
osećanja. Ovo može biti veoma ugrožavajuće za osobu koja nije navikla da se suočava sa svojim
ambivalentnim osećanjima i može izazvati izbegavajuću reakciju, pa je uloga terpeuta u tom slučaju da
obezbedi vođenje kroz takva osećanja, dozirano, prvo u sigurnoj sredini terapijske situacije.
Osoba počinje da shvata kako ljutnja koju oseća prema partneru, a koja se povezivala isključivo sa
udaljavanjem i pojavom nezainteresovanosti i apatije u vezi može, naprotiv, biti povezana i sa brigom i
potrebom za bliskošću. Osoba tada uči da se neprijatnost i nelagoda mogu konstruktivno upotrebiti za
lični razvoj i biti značajan izvor pozitivne motivacije.

Mehanizmi razrešavanja ambivalencije

Kako će se osoba odnositi prema ambivalenciji zavisi od lične istorije koja određuje nečiju percepciju
stvarnosti i osećanja prema sebi i svetu. Zato se na terapiji odnos prema ambivalenciji sagledava u svetlu
prethodnih događaja koji su doveli do ustanovljavanja takvog odnosa prema višestrukim osećanjima. To
pomaže kako u razumevanju mehanizama koji su se koristili za dotadašnju borbu sa ambivalencijom,
tako i za bolje savladavanje efikasnijih mehanizama koje osoba usvaja kroz terapiju.
Otporima koji se javljaju u procesu razrešavanja ambivalencije dobro je pristupiti kroz reflektovanje
klijentovih reči, a suzdržavajući se od insistiranja na traženju rešenja. Kod ambivalentnih klijenata uvek
postoji 'dovoljno dobar' razlog protiv svakog predloga i potrebno je sačekati da klijent bude spreman da
se odrekne nekog ponašanja, što se može postići naglašavanjem protivrečnosti koje i sama osoba
navodi. Vraćajući klijentu sopstvena pitanja i zaključke, on se ohrabruje da preuzme aktivnu ulogu u
razrečavanju svojih protivrečnih osećanja.
Iskazivanje empatije od strane terapeuta sa prihvatanjem i nevrednovanjem koje mu je u osnovi,
centralna su činioci u procesu motivisanja klijenta da razreši svoja ambivalentna osećanja. Terapeut se
ne mora nužno slagati sa stavovima klijenta, ali je bitno da pokuša da razume individuu, za početak bez
konfrontacije i insistiranja na promeni. Na osobi je da razreši svoju ambivalenciju i donese odliku, ali isto
tako je na njoj i da odluči da ne donese odluku ili da donošenje odluke odloži ako se tako oseća, kao i da
sama  odredi kriterijume po kojima će  određivati ono što joj je važno.
Vođenje u pravcu uviđanja i ukazivanja na nedoslednosti u ponašanju i razmišljanju dovodi do razvoja
kapaciteta za promenu. Kada osoba uvidi da postoji protivrečnost između ciljeva koje želi da dostigne i
aktuelnog ponašanja, postoji šansa da razvije motivaciju za promenu. Terapeut bi trebalo da podstiče
klijentovo uviđanje suprotnosti i da ga pojačava do mere koja će dovesti do promene strategije
razmišljanja kod klijenta i funkcionalnijeg ponašanja.
Osobe koje imaju problem sa tolerancijom ambivalencije, mogu biti zaglavljene na stanovištu da ne
poseduju dovoljne kapacitete da sa tim izađu na kraj ili da je sama situacija nerazrešiva, a oni nemoćni.
Sama činjenica da su se obratili za pomoć kod nekih ljudi ostavlja sumnju u sopstvene kapacitete za
promenu. Terapeut u ovom slučaju ima zadatak da podstiče i ohrabruje klijenta u istraživanju sopstvenih
kapaciteta, podvlačeći pri tom da nije terapeut taj koji će promeniti klijenta, već mu pomoći da sam sebe
promeni.