Žorž Simenon

AFERA
SEN-FIJAKER

Prevod:
Tea Jovanović
Naslov originala

Georges Simenon
L’AFFAIRE SAINT-FIACRE
 I
RAZROKO DEVOJČE

Neko stidljivo pokuca na vrata; ču se kako se neki predmet spušta na

pod; jedan prigušeni glas doviknu:
- Pola šest je! Već je prvi put zvonilo za jutrenje.
Megre se promeškolji, osloni se na laktove i krevet
zaškripa; dok je začuđeno gledao u prozorčić na strmom krovu, onaj glas
se opet začu:
- Želite li da se pričestite?
Inspeketor Megre je već bio ustao i stajao je bosih nogu, na podu
hladnom kao led. Pođe prema vratima, koja je pre nego što je legao zatvorio
nekom vrpcom koju je obavio oko dva eksera. Čuli su se žurni koraci koji su
se gubili, i kad se našao u hodniku, jedva je uspeo da u dnu hodnika vidi
priliku neke žene u noćnoj košulji i beloj podsuknji.
Zatim podiže bokal s toplom vodom, koji mu je donela Marija Taten,
zatvori vrata, pa potraži ogledalo da bi se obrijao.
Sveća je bila pri kraju i mogao je računati još samo na nekoliko minuta
pre nego što sasvim dogori. S druge strane prozorčeta na krovu još uvek je
vladala mrkla noć, hladna noć na početku zime. Na granama topola oko
glavnog trga drhturio je još pokoji sveli list.
Megre se mogao ispraviti samo u sredini sobe, jer se krov strmo spuštao
na obe strane. Bilo mu je užasno hladno. Cele noći šibao ga je odnekud mlaz
hladnog vazduha i ledio mu teme.
A ta vrsta hladnoće nije mu nimalo prijala, jer ga je podsećala i vraćala u
one dane za koje je verovao da suzauvek prošli.
Prvi poziv na jutrenje... Zvona su brujala nad usnulim selom... Megre,
dok je bio dečak, nije ustajao iz postelje tako rano... Čekao je drugo zvono,
koje je obično zvonilo u četvrt do šeset, jer u to doba nije morao da se
brije... samo bi se umio.
Nekad mu nisu donosili toplu vodu... Dešavalo se da se voda smrzne u
bokalu... Nešto kasnije po utabanoj stazi čuo bi se bat njegovih koraka.
A sada, dok se oblačio, čuo je kako Marija Taten hoda tamo-amo po
krčmi, kako drmusa rešetku na peći, kupi i slaže posuđe i melje kafu.
Navuče sako i mantil. Pre nego što izađe, stavi u buđelar akt na kome je
bilo čiodom prikačeno parče hartije ove sadržine:

„Opštinska policija u Mulenu.

Dostavlja pariškoj krivičnoj policiji na upotrebu".

Uz to je bio pridodat i jedan četvrtast list na kome je bilo vrlo čitko

napisano:

„Obaveštavam vas da će na jutrenju u crkvi u Sen-Fijakru biti

izvršen zločin".

Taj akt s dostavom vukao se nekoliko dana po pisaćim stolovima pariške

krivične policije. Megre ga je sasvim slučajno primetio i veoma se iznenadio.
- Sen-Fijakr, pored Matinjona?
- Verovatno, jer nam ga je dostavila opštinska policija iz Mulena.
I Megre stavi akt u džep. Sen-Fijakr! Matinjon! Mulen! Te reči su za njega
značile više nego za ostale.
Bio je rođen u Sen-Fijakru, gde je njegov otac trideset godina bio
upravnik zamka! Poslednji put je tamo bio baš na sam dan očeve sahrane;
grob mu se nalazi na malom groblju iza crkve.
„Da će na jutrenju... biti izvršen zločin..."
Megre je stigao jedan dan ranije. Odseo je u seoskoj krčmi, koju je držala
Marija Taten.
Ona ga nije poznala, ali je on nju poznao po očima. Ona mala devojčica
sa razrokim očima, tako su je nekada nazivali! Ona slabašna razroka
devojčica postala je još suvlja i zrikavija, matora devojka, koja se
neprekidno vrzmala po krčmi, kuhinji i dvorištu u kome je gajila zečeve i
piliće!
 Komesar siđe u krčmu u kojoj je škiljila petrolejska lampa. U jednom
uglu nalazio se postavljen sto. I na njemu polubeli hleb. Osećao se i miris
cigare i provrelog mleka.
- Grešite što nećete danas da se pričestite! Pogotovu kad ste se već
potrudili da odete na jutrenje. Bože! Evo već drugi put zvoni!...
Zvona su tiho brujala. Na ulici su se čuli koraci. Marija Taten se povuče
u kuhinju da bi obukla crnu haljinu, stavila končane rukavice i mali šešir,
kome je punđa smetala da stoji pravo.
- Ostaviću vas da završite doručak... Kad izađete, zaključajte vrata,
molim vas...
- Ne, ne! Gotov sam s doručkom...
Ona se sva smete zato što će put do crkve preći sa jednim muškarcem! I
to muškarcem koji je došao iz Pariza! Onako sićušna i pognuta napred,
grabila je sitnim, hitrim koracima kroz hladno jutro. Uvelo lišće letelo je na
sve strane. Njegovo suvo šuštanje pokazivalo je da je noć bila mrazna.
Primećivale su se ljudske prilike kako hitaju prema slabo osvetljenim
crkvenim vratima. Zvona su neprekidno zvonila. Na niskim seoskim kućama
poneki prozor je bio osvetljqen: ljudi su žurili da na vreme stignu na jutrenje.
I Megre se priseti onog što je nekada u svojoj ranoj mladosti osećao u
takvim trenucima; seti se zime, hladnoće koja ga je štipala za oči, prstiju
ukočenih od hladnoće, zime koja ga je štipala za oči i, naravno, mirisa kafe!
A zatim i onog mirisnog talasa topline koji bi ga zapahnuo kad bi ušao u
crkvu blage svetlosti, mirisa voštanih sveća, tamjana...
- Izvinite... Ja imam svoje mesto - reče ona.
I Megre poznade onu stolicu s naslonom za ruke od crvenog pliša koja je
pripadala staroj gospođi Taten, majci razroke devojčice.
Uže, koje je zvonar tog trenutka pustio, još je podrhtavalo u dnu crkve.
Crkvenjak je završavao paljenje sveća.
Koliko li je dremljivih osoba bilo na tom sablasnom skupu? Petnaest
najviše. Od toga samo tri muškarca: crkvenjak, zvonar i Megre.
„... biti izvršen zločin..."
Policija u Mulenu gledala je na to kao na neku neduhovitu i primitivnu
šalu i nije se mnogo uzbuđivala. U pariškoj policiji ljudi su se čudili kad su
videli da se inspektor sprema da ide u Mulen.
Megre je čuo šum iza vrata koja su se nalazila desno od oltara, i tačno je
pogađao šta se događa tamo u crkvenoj riznici. Ministrant je zakasnio;
sveštenik je bez ijedne reći navukao odeždu, sklopio ruke i pošao prema
oltaru, praćen dečakom, koji se šepurio u svojoj haljini...
Dečak je bio riđokos. On prodrma svoje zvonce, i otpoče mrmljanje
liturgiskih molitvi.
„... da će na jutrenju..."
Megre je posmatrao sve te senke, jednu po jednu. Bilo je pet starica, od
kojih su tri imale svoje stalno mesto. Zatim jedna debela farmerka. Nekoliko
mlađih seljanki i jedan dečak...
Napolju se začu šum automobila. Vrata zaškripaše. Čuše se sitni, laki
koraci i pojavi se jedna dama u crnini, koja prođe kroz celu crkvu.
Pored pevnice je postojao čitav red posebnih mesta, rezervisanih za ljude
iz zamka; to su bila tvrda sedišta od starog politiranog drveta. I ona žena se
baš tu smesti skoro nečujno, praćena pogledom seljanki.
„... Requiem oeternam dona eis Domine...“
Megre je možda još i sad mogao da otpevava svešteniku. Nasmeši se pri
pomisli da je nekada više voleo opela od običnih liturgija, zato što su molitve
bile kraće. Sećao se liturgija koje su bile završavane za petnaest minuta!
Ali sad je posmatrao samo onu ženu koja je sedela na stolici u gotskom
stilu. Jedva je nazirao njen profil. Pitao se u nedoumici da li je to grofica de
Sen-Fijakr.
„’Dies iroe, dies illa...“
Ipak, to je bila ona! Megre ju je poslednji put video kad je imala dvadeset
pet ili dvadeset šest godina. Tada je bila visoka, vitka, setna žena, koju je
izdaleka viđao kako seta po parku.
Sada je morala imati dobrih šezdeset godina... Molila se usrdno... Imala
je ispijeno, mršavo lice i suviše duge, vrlo lepe ruke, kojima je čvrsto držala
molitvenik...
Megre se smestio u poslednjem redu slamnih stolica, za koje se u
praznične dane plaćalo po pet samima, ali se u obične dane sedelo besplatno.
„... biti izvršen zločin..."
Ustade zajedno s ostalima kad sveštenik poče da čita Jevanđelje. More
sitnica i pojedinosti potsećalo ga je na ranu mladost, i uspomene su navirale.
I tako mu najednom pade na pamet:
„Na Dan mrtvih isti sveštenik služi tri službe..."
 U svoje doba ručavao je kod sveštenika između druge i treće službe. Za
ručak je dobijao jedno kuvano jaje i malo kozjeg sira!
Milenska policija je bila u pravu. Ovde se zaista ne može desiti bilo
kakav zločin! Crkvenjak je sedeo na krajnjem sedištu rezervisanom za
stanovnike zamka, četiri mesta dalje od grofice. Zvonar je teškim i sporim
koracima izašao iz crkve, kao direktor pozorišta kome nije mnogo stalo do
predstave koja se trenutno igra u njegovom pozorištu.
Od muškaraca behu ostali još samo Megre i sveštenik, mladi sveštenik
vatrenog pogleda kao u nekog mistika. Nije se žurio, kao onaj stari sveštenik
koga je inspektor nekad poznavao. Nije gutao i preskakao polovinu stihova iz
Biblije.
I ubrzo svi prisutni prikloniše glave dok je sveštenik vršio pričešće.
Majušno zvono koje je nosio ministrant zvonilo je bez prestanka.
Jedini se Megre nije pričestio. Sve žene skrštenih ruku i skrušena pogleda
počeše da se približavaju prestolu. Kroz sveštenikove ruke klizile su nafore,
tako bezbojne da su izgledale nestvarne.
Služba je tekla dalje. Grofica je pokrila lice rukama.
„Pater Noster...
„Et ne nos inducas in tentatimem...”
Prsti stare dame se razmakoše, otkrivajući uznemireno lice; grofica otvori
molitvenik.
Još četiri minuta do kraja! Sveštenik je čitao molitve. Ostalo je još samo
Jevanđelje, i onda je kraj! Svi će izaći! I ništa se neće dogoditi, ni pomena od
zločina!
Međutim u prijavi je lepo pisalo: na jutrenju...
Crkvenjak se podiže sa svoga sedišta i uđe u crkvenu riznicu, što je bio
znak da je služba završena...
Grofica de Sen-Fijakr ponovo pokri lice rukama. Nije se pomerala.
Većina starica bila je isto tako nepomična.
„Ite missa est..."... Služba je završena"...
Tek tada Megre oseti koliko su mu živci napregnuti. Nije ni bio svestan
toga. Nehotice duboko uzdahnu. S nestrpljenjem je očekivao kraj čitanja
poslednje glave Jevanđelja, pomišljajući kako će se za koji minut napolju
nadisati svežeg vazduha, videti ljude kako šetaju i čuti ih kako čavrljaju o
svemu i svačemu.
 Starice se prenuše sve u isti mah i krenuše prema izlaznim vratima, gazeći
po četvrtastim plavim pločama hrama. Jedna seljanka se uputi prema izlazu,
za njom pođe još jedna. Crkvenjak se pojavi sa levkastim poklopcem za
gašenje sveća, i talas plavog dima smeni drhtave plamenove.
Napolju se beše sasvim razdanilo. Neka sivkasta svetlost prodirala je u
crkvu, a s njom i talas hladnog vazduha.
U crkvi su ostale još samo tri osobe... Pa dve... Jedna stolica zaškripa...
Otala je još samo grofica. Megreovi živci su bili zategnuti kao strune...
Pošto je obavio svoj posao, crkvenjak pogleda u gospođu de Sen-Fijakr.
Na licu mu se ocrta nespokojstvo. U istom trenutku inspektor mu se približi.
Njih dvojica stajali su pored nje, čudeći se što je nepomična,
pokušavajući da joj video lice, koje su skrivale sklopljene ruke.
Megre je, zabrinut i uznemiren, dotače po ramenu. Grofičino telo se
zaljulja, kao da je izgubilo ravnotežu, skotrlja se na pod i ostade nepomično.
Grofica de Sen-Fijakr bila je mrtva.

Preneli su njeno telo u crkvenu riznicu i položili ga na tri stolice, koje su

bile poredane jedna pored druge. Crkvenjak je izleteo iz crkve da potraži
lekara iz obližnjeg zaseoka.
U toj pometnji Megre je potpuno smeo s uma da je njegovo prisustvo u
najmanju ruku neobično i čudno. Nekoliko minuta trebalo mu je da shvati
podozrivost i čuđenje koji su izbijali iz sveštenikovog vatrenog pogleda.
- Ko ste vi? - upita ga najzad sveštenik. - Kako se dogodilo da...
- Inspektor Megre, iz pariške kriminalne policije.
On pogleda sveštenika pravo u lice. Bio je to čovek
od svojih trideset pet godina, pravilnih ali ozbiljnih
crta lica u kojima se ogledala ona nepokolebljiva vera kaluđera iz starih
vremena.
Obuze ga neki nemir; manje odlučnim glasom nego malopre prošaputa:
- Nećete, valjda, reći da...?
Nikako se još nisu usuđivali da svuku groficu. Stavljali su joj ogledalo
na usne. Osluškivali da li joj srce kuca, ali je sve bilo uzalud. Ono se više
nije čulo.
- Ne vidim ranu... - primeti Megre.
I poče da posmatra oko sebe onaj nepromenljivi dekor, koji se za trideset
godina ne beše ni u čemu izmenio. Bočice za zejtin stajale su na istom mestu,
takođe i sveštenikova odežda spremljena za sledeću službu, i dečakova
haljina i stihar. Sve je bilo kao nekad.
Mutna svetlost koja je prodirala kroz ovalni prozor prigušivala je svetio
jedne petrolejske lampe.
Bilo je u isti mah i toplo i hladno. Sveštenika su obuzimale strašne misli.
Drama! Megre u prvi mah ne shvati svu težinu sveštenikovog položaja.
Ali uspomene iz detinjstva opet počeše da naviru u talasima.
Crkvu u kojoj je izvršen zločin mora biskup ponovo da osveti..."
Kako li je izvršen zločin? Nije se čuo nikakav pucanj! Niko se nije
približavao grofici! Megre za vreme službe nije takoreći skidao oka s nje!
A nije bilo ni prolivene krvi, niti vidljive rane!
- Druga služba je u sedam časova, zar ne?
Laknulo im je kad su čuli teške lekareve korake.
Bio je to jedan žustar, dobroćudan čovek, na koga je prizor ostavio dubok
utisak; on pogleda prvo inspektora, a onda i sveštenika.
- Mrtva? - upita.
Međutim, nije se ustezao da raskopča grofičinu bluzu, dok sveštenik
okrenu glavu. Teški koraci odjeknuše u crkvi. Zatim zabruja zvono, koje
zvonar povuče. To je bio prvi znak za službu u sedam časova.
- Vidim samo jednu emboliju... Ja nisam stalni grofičin lekar. Ona je više
volela da brigu o svom zdravlju poveri mom kolegi iz Mulena... Samo u dva-
tri maha bio sam pozivan u zamak... Imala je vrlo slabo srce...
Crkvena kapela bila je mala. Jedva da su u nju mogla stati tri čoveka i
grofičin leš. Dva ministranta dođoše, jer se u sedam časova držala glavna
služba.
- Njena kola su verovatno napolju! - reče Megre. -Treba je preneti u
zamak...
Na sebi je stalno osećao uplašen sveštenikov pogled. Da nije ovaj nešto
naslutio? Dok je crkvenjak uz pomoć šofera, iznosio grofičin leš, sveštenik se
približi inspektoru.
- Sigurni ste da... Imam još dve službe da otslužim... Danas je Dan
mrtvih... Moji vernici su...
Pošto je grofica umrla od embolije, zar Megre nije imao pravo da smiri
sveštenika?
 - Čuli ste šta je rekao lekar...
- Ali, vi ste došli ovamo danas, baš na jutrenje...
Megre se napreže da se ne bi zbunio i zapetljao.
- Slučajno, gospodine svešteniče... Moj otac je sahranjen na vašem
groblju...
On pohita prema automobilu - bio je to luksuzan auto starog tipa, - i stiže
baš u trenutku kad je šofer okretao kurblu da bi upalio motor. Lekar nije znao
šta da radi. Na trgu se nalazilo nekoliko osoba, koje nisu shvatale šta se to
događalo.
- Pođite s nama...
Ali grofičin leš je zauzeo sav prostor u unutrašnjosti automobila. Megre i
lekar se stisnuše na sedištu pored šofera.
- Po vašem licu reklo bi se da vas je začudilo ono što sam vam rekao... -
promrmlja lekar, kome se još ne beše vratilo samopouzdanje. - Da ste
upućeni u sve ono što se ovde događalo, možda biste shvatili... Groficu...
Najednom zaćuta, pogledavši u šofera u crnoj livreji, koji je, naizgled
potpuno rasejan, vozio. Pređoše preko glavnog trga; s jedne strane nalazila se
crkva, podignuta na brežuljku, a s druge bara Notr-Dam, koja je tog jutra
imala olovnosivu boju.
Krčma Marije Taten nalazila se na desnoj strani, prva na ulazu u selo. Na
levoj strani pružala se aleja oivičena hrastovima, a sasvim u dnu nazirala se
siva zgrada zamka.
Nebo je bilo bez ijednog oblačka, i veoma sivo.
- Vama je svakako poznato da će ovaj događaj izazvati nove drame..
Zbog toga je sveštenik bio onako neraspoložen...
Doktor Bušardon je bio seljak, seljački sin. Imao je na sebi lovačko
odelo i duboke gumene čizme.
- Pošao sam u rit, u lov na plovke...
- Zar ne idete na službu?
Doktor mi namignu:
- Znate, to mi nije smetalo da budem dobar prijatelj sa starim
sveštenikom... Ali ovaj je nešto sasvim drugo...
Ušli su u park. Odatle se video jedan deo zamka: prozori u prizemlju, na
kojima su bili ispušteni kapci, i dve kule na uglovima, jedino što beše ostalo
netaknuto od stare zgrade.
 Kad se automobil zaustavi ispred spoljnih stepenica, Megre baci pogled
kroz prozore sa rešetkama u prizemlju i u kuhinji ugleda u oblaku pare neku
debelu ženu kako čerupa jarebice.
Šofer prosto nije znao gde mu je glava, nije se usuđivao ni da otvori vrata
na automobilu.
- Gospodin Žan još nije ustao...
- Pozovite bilo koga... Ima valjda još posluge u kući?...
Megre oseti da će početi da kija. Zaista je bilo hladno. Stajao je u
dvorištu sa lekarom, koji beše počeo da puni lulu.
- Ko je taj gospodin Žan?
Bušardon sleže ramenima i sarkastično se osmehnu.
- Videćete ga.
- Ali recite mi ko je on?
- Jedan mladić... Divan mladić...
- Neki rođak?
- Kako se uzme!... U neku ruku!... Eh! Bolje je da vam kažem odmah...
Grofičin ljubavnik... Zvanično, njen sekretar...
Megre je gledao lekara pravo u oči; odjednom se setio da je zajedno s
njim išao u školu! Ali, niko nije prepoznao Megra. Imao je sad četrdeset i
dve godine, i bio se mnogo raskrupnjao i prilično ugojio.
Poznavao je on zamak bolje nego drugi! Pogotovu sporedne zgrade i
prostorije za mlađe! Dovoljno je bilo samo da napravi nekoliko koraka pa da
ugleda upravnikovu kuću, u kojoj se rodio.
Možda su uspomene iz detinjstva učinile da se Megre do te mere uzbudi.
Možda baš sećanje na groficu de Sen-Fijakr, onakvu kakvu je nekad
poznavao; mladu ženu koja je za dečaka iz naroda, kakav je on bio,
pretstavlja oličenje ženstevnosti, ljupkosti i otmenosti.
Ona je mrtva! Ugurali su je kao neku stvar u automobil, a morali su da joj
i noge saviju! Nisu se čak ni potrudili da joj zakopčaju bluzu na grudima, a
belo donje rublje virilo je ispod crne haljine!
„... biće izvršen zločin..."
Ali lekar je tvrdio da je ona umrla od embolije! Ko je taj prorok koji je
mogao sve to da predvidi? I zašto je pozvao policiju?
U zamku je nastala pometnja i svi su se užurbali. Vrata su se otvarala i
zatvarala. Glavna vrata se otškrinuše i na njima se pojavi nadzornik posluge
u nepotpunoj livreji; kolebao se da li da pođe prema Megreu i lekaru. Iza
nejgovih leđa pojavi se neki čovek u pižami, razbarušene kose i umornih
očiju.
- Šta je ovo? - uzviknu on.
- Makro! - prošaputa cinični lekar na uvo Megreu.
I kuvarica se bila usplahitila. Kroz prozor iz prizemlja zurila je u njih
ćutke. Prozorčići na sobama za poslugu, na krovu zgrade, počeše da se
otvaraju.
- Pa šta čekate? Zašto ne nosite groficu u njenu postelju? - zagrme Megre
s dubokim gnušanjem.
Sve mu je to ličilo na skrnavljenje, jer se nije slagalo s njegovim
uspomenama iz detinjstva. Zbog svega toga osećao je neko, ne samo moralno,
već i fizičko gađenje.
biće izvršen zločin..."
Zvono po drugi put zazvoni za službu. Ljudi su morali da požure. Među
njima bilo je puno zakupaca poljoprivrednih dobara koji su u dvokolicama
dolazili izdaleka. Nosili su cveće, da ga polože na grobove!
Žan se nije usuđivao da im se približi. Sef posluge otvori vrata na
automobilu, zaprepasti se, i više se ne pomače s mesta.
- Gospođa grofica... Gospođa grofica... - mucao je.
- Pa šta?... Ostavićete je tu u kolima? Je l’?...
Zašto je, do đavola, lekaru na licu stalno titrao onaj
ironični osmejak?
Megre uze stvar u svoje ruke.
- Hajde! Dva čoveka ovamo... Vi! (pokaza on na šofera)... I vi!... (uperi
prst na slugu)... Prenesite je u njenu sobu...
Dok su se oni uvlačili u automobil, u tremu odjeknu zvono.
- Telefon!... Čudno je to u ovo doba!... - promrmlja Bušardon.
Žan se nije usuđivao da ode na telefon. Izgledalo je kao da je izgubio
svest. Megre se sjuri u zgradu, i podiže slušalicu.
- Alo!... Da, zamak...
Neki glas iz neposredne blizine zapita:
- Hoćete li da mi date majku? Ona se verovatno vratila iz crkve...
- Ko je na aparatu?
- Grof de Sen-Fijakr... Uostalom, to se vas ne tiče... Dajte mi majku...
 - Samo trenutak... Hoćete li mi reći odakle telefonirate?...
- Iz Mulena! Ali, do đavola, kažem vam da...
- Dođite ovamo. Biće bolje - naglasi značajno Megre spuštajući slušalicu.
I morade da se priljubi uza zid da bi propustio grofičino telo, koje su
unosili šofer i sluga.
 II
MOLITVENIK

- Hoćete li ući? - upita lekar čim su groficu položili na postelju. -

Potreban mi je neko ko će mi pomoći da je svučem.
- Pozvaćemo sobaricu! - reče Megre.
I zaista, Žan se pope na sprat i malo kasnije vrati se u društvu neke žene
tridesetih godina, koja se preplašeno osvrtala oko sebe.
- Odlazite! - viknu inspektor na sluge koji su jedva čekali da se izgube.
Onda uhvati Žana za rukav, odmeri ga od glave do pete i odvuče u
udubljenje kod prozora.
- U kakvim ste odnosima sa grofičinim sinom?
- Ali... ja...
Mladić je bio suvonjav, i njegova prugasta pižama sumnjive čistoće nije
baš mnogo doprinosila njegovom izgledu. Izbegavao je Megreov pogled.
Imao je rđavu naviku da vuče prste na rukama kao da hoće da ih produži.
- Dosta! - prekide ga inspektor. - Govorićemo otvoreno da bismo štedeli
vreme.
Iza teških hrastovih vrata čulo se kako ljudi ulaze i izlaze, zatim škripanje
krevetskog madraca i naređenja koja je doktor Bušardon izdavao sobarici:
svlačili su mrtvu groficu!
- Recite mi kakav je tačno vaš posao u zamku? Otkad ste ovde?
- Od pre četiri godine...
- Jeste li ranije poznavali groficu de Sen-Fijakr?
- Ja... To jest, naši zajednički prijatelji pretstavili su me grofici... Moji
roditelji su izgubili sav svoj imetak prilikom kraha neke male banke u
Lionu... Stupio sam ovde kao čovek od poverenja, da se staram o ličnim
grofičinim poslovima...
 - Oprostite! Čime ste se bavili pre dolaska u zamak?
- Putovao sam... Pisao sam umetničke kritike...
Megre se na ovo nije ni osmehnuo. Uostalom, ni
trenutak ni atmosfera nisu bili pogodni za ironiju.
Zamak je bio prostran. Spolja je ostavljao divan utisak. Ali unutrašnjost
mu se činila isto tako bednom kao i mladićeva pižama. Sve je bilo zapušteno
i oronulo. Prašina je sve pokrila, odaje su bile pune ružnih, neukusnih starih
stvari, pretrpane gomilom nepotrebnih predmeta. I tapeti su bili izbledeli.
Na zidovima su se ponegde videli svetliji tragovi, po kojima se moglo
zaključiti da su sa tih mesta odneseni komadi nameštaja. Naravno, oni
najlepši. Koji su imali neku vrednost!
- Postali ste grofičin ljubavnik.
- Svaki čovek je slobodan da voli onog...
- Glupače! - promrmlja Megre okrećući leđa svom sagovorniku.
To je bilo jasno kao dan! Dovoljno je bilo samo pogledati Žana! Dovoljno
je bilo provesti samo nekoliko trenutaka u zamku i uhvatiti poglede slugu!
- Jeste li znali da će njen sin doći?
- Ne... Šta se to mene tiče?
Stalno je izbegavao Megreov pogled. Desnom rukom vukao je prste leve.
- Rado bih se obukao... Hladno je... Ali zašto se policija petlja u...
- Naravno, idite i obucite se!
Megre gurnu vrata od grofičine sobe, i skrenu pogled sa kreveta, na kome
je mrtva grofica ležala potpuno naga.
Soba je ličila na ostale odaje u kući. Bila je isuviše prostrana, isuviše
hladna i pretrpana starim rasparenim predmetima. U trenutku kad htede da se
nasloni na mermernu ploču kamina, Megre spazi da je slomljena.
- Jeste li našli štogod? - upita doktora Bušardona. - Samo trenutak, molim
vas... Hoćete li da nas ostavite same, gospođice?
Zatim zatvori vrata za sobaricom, prisloni čelo na prozor i poče da luta
pogledom po sumornom parku, prekrivenim uvelim lišćem.
- Mogu samo da vam potvrdim ono što sam malopre rekao. Srce je naglo
prestalo da kuca, tada je i smrt nastupila.
- A šta je bio uzrok?
Lekar učini neodređen pokret rukom, prebaci pokrivač preko mrtvaca, pa
priđe Megreu, koji je još uvek stajao kraj prozora, i zapali lulu.
 - Možda neko uzbuđenje... Možda hladnoća... Je li bilo hladno u ckrvi?
- Naprotiv. Naravno, niste našli nikakav trag rane?
- Nikakav.
- Pa čak ni jedva vidljiv trag nekog uboda?
- Pomišljao sam i na to... Ništa!... A grofica nije unela u svoj organizam
nikakav otrov... Kao što vidite, teško bi bilo tvrditi da...
Megre se namršti. Primetio je na levoj strani, ispod drveća, crveni krov
upravnikove kuće, u kojoj se rodio.
- Ukratko... Život u zamku?... - upita on poluglasno.
- Poznajem ga isti koliko i vi... Do svoje četrdesete ili četrdeset pete
godine grofica je bila uzorna žena i bila je oličenje vrline... U to vreme grof
je umro, a sin je otišao u Pariz da nastavi studije...
- A šta se ovde dešavalo?
- Onda su počeli da defiluju sekretari, koji su se zadržavali duže ili kraće
vreme... Videli ste poslednjeg...
- Imovno stanje?
- Stavljena je hipoteka na zamak... Tri poljska dobra od četiri, koliko ih
je bilo, prodata su... S vremena na vreme dođe poneki antikvar da probere
ono što ima neku vrednost...
- A sin?
- Ne poznajem ga dobro. Priča se da je tip svoje vrste...
- Zahvaljujem vam!
Megre krenu iz sobe. Doktor Bušardon pođe za njim.
- Među nama rečeno, strašno me kopka da saznam kako to da se vi baš
jutros nađete u crkvi...
- Da, to je zaista čudno...
- Imam utisak da sam vas već negde već video...
- Moguće... - reče Megre i nastavi žurnim korakom niz dugački hodnik.
Činilo mu se kao da mu je glava prazna, jer je bio neispavan. Možda je i
nazebao u krčmi Marije Taten. Primeti Žana, u sivom odelu, kako silazi niz
stepenice; još uvek je na nogama imao kućne cipele. U tom istom ternutku
neki automobil ulazio je u dvorište zamka.
To je bio sportski automobil, žute boje, kao kanarinac, dug, uzan,
neudoban. Trenutak kasnije neki čovek u kožnom kaputu upade u predvorje,
skide kačket i viknu:
 - Halo! Ima li koga?... Zar svi još spavaju?...
Tada spazi Megrea i radoznalo ga pogleda.
- Šta se...?
- Tiše!... Treba da razgovaram s vama...
Pored inspektora je stajao Žan, bled i unezveren. Prolazeći pored njega,
grof de Sen-Fijakr ga ovlaš lupi po ramenu i posmehom mu reče:
- Još uvek si ovde, huljo!
Nije izgledalo da ga mrzi. Samo se videlo da ga duboko prezire.
- Nadam se da se ništa ozbiljno nije dogodilo?
- Vaša majka je umrla jutros u crkvi.

Moris de Sen-Fijakr je imao trideset godina, isto koliko i Žan. Bili su iste
visine, samo je grof bio širi i malo deblji. Celo njegovo biće, pogotovu u
onom kožnom kaputu, odavalo je čoveka koji vodi lak i bezbrižan život. Oči
su mu bile svetle i vesele, i u njima je bilo nečeg podrugljivog.
Kad ču Megreove reči, obrve mu se nabraše.
- Šta kažete?
- Dođite ovamo.
- Kako?... Ja koji...
- Koji... šta?
- Ništa! Gde je ona?...
Bio je zgranut, izbezumljen. Kad je ušao u sobu svoje majke, podigao je
kraj pokrivača, taman toliko da joj vidi lice. Nije jauknuo od bola. Niti je
pustio suzu. Nije napravio nijedan dramatičan gest. Samo je prošaputao dve
reči:
- Sirota starica!...
Žan je smatrao za dužnost da ga isprati do vrata. Kad ga je grof primetio,
obrecnu se na njega:
- Gubi se odavde!
Postao je nervozan. Šetao je neprekidno gore-dole, a onda nalete na
lekara.
- Od čega je umrla, Bušardone?
- Srce je prestalo da kuca, gospodine Morise... Ali možda gospodin
inspektor o tome više zna od mene...
Mladić se živo okrete Megreu.
 - Vi ste iz policije?... Šta...?
- Da li biste hteli da popričamo nekoliko minuta?... Ja bih lično voleo da
se malo prošetam drumom... Vi ćete ostati ovde, doktore?...
- Ja sam pošao u lov i...
- E pa lepo, ići ćete u lov nekog drugog dana!
Grof de Sen-Fijakr pođe za Megreom, gledajući zamišljeno ispred sebe.
Kad su stigli do glavne aleje u parku, služba koja je počela u sedam časova
završila se, i vernici, mnogobrojniji nego na jutrenju, izlazili su iz crkve i
okupljali se u grupice u porti, ispred velikih crkvenih vrata. Nekoliko osoba
već se nalazilo na groblju; samo su im glave štrčale iznad zida.
Što je dan više odmicao, napolju je bivalo sve hladnije, bez sumnje zbog
severca, koji je nosio uvelo lišće s jednog mesta na drugo i kovitlao ga onako
kako to čine ptice prevrćući se u letu iznad bare Notr-Dam.
Megre je punio svoju lulu. Nije li to bio glavni razlog zbog koga je svog
pratioca pozvao napolje? Međutim, doktor je pušio u sobi u kojoj je ležala
mrtva grofica. I Megre je imao naviku da svugde puši.
Ali ne u zamku! On je za njega, sve vreme njegove mladosti, predstavljao
nešto izuzetno, nešto što mu je bilo sasvim nepristupačno!
„Danas me je grof pozvao u svoju biblioteku da radim s njim!" govorio je
njegov otac sa prizvukom gordosti.
Megre, koji je u to doba bio dečak, gledao je izdaleka s poštovanjem
dečja kolica, koja je dadilja gurala po parku. A ta beba je bio Moriš de Sen-
Fijakr!
- Da li neko ima koristi od smrti vaše majke?
- Ne razumem... Lekar je maločas rekao...
Bio je neobično uznemiren. Pokreti su mu bili nagli. Hitro je zgrabio ono
parče hartije koje mu je Megre pružio, u kome se najavljivao zločin.
- Šta ovo znači?... Bušardon priča o nekom naglom prestanku rada srca
i...
- O prestanku rada srca koje je neko predvideo petnaest dana ranije!
Seljaci su ih posmatrali izdaleka. Njih dvojica su se, hodajući nogu pred
nogu i sledeći tok svojih misli, približavali crkvi.
- Zašto ste jutros ovako rano došli u zamak?
- Baš sam o tome razmišljao... - naglasi mladić. - Pre nekoliko trenutaka
upitali ste me da li neko... E pa lepo! Da... Postoji neko ko je mogao imati
koristi od toga što je moja majka otišla s ovoga sveta... A to sam ja!
Nije se šegačio. Čelo mu se nabralo, bio je vrlo brižan i zamišljen.
Pozdravio je po imenu nekog čoveka koji je prošao pored njih na biciklu.
- Pošto ste iz policije, sigurno ste već shvatili situaciju... Uostalom, ona
životinja Bušardon nije propustio priliku da vam sve ispriča... Moja majka je
bila sirota usamljena starica... Otac je umro... Ja sam otišao od kuće... Pošto
je ostala sama, potpuno sam uveren da je malo poremetila umom... U
početku je skoro sve svoje slobodno vreme provodila u crkvi... A onda...
- A onda su došli mladi sekretari!
- Ne mislim da se događalo ono što vi mislite, niti ono što bi Bušardon
želeo da joj pripiše... Nije u tome bilo ničeg pokvarenog!... Prosto, bila joj je
potrebna nežnost... Osećala je potrebu da nekom ugađa, da nekoga neguje...
A mladići su verovatno iskorišćavali tu njenu slabost da bi otišli još dalje...
Pazite! Nije joj to ništa smetalo da i dalje ostane pobožna... Sigurno je,
rastrzana između vere i svojih strasti, osećala užasnu grižu savesti.
- Rekli ste da je za vas bilo korisno da nestane?
- Poznato vam je da nije bogzna šta ostalo od naše imovine... A ljudi kao
što je onaj gospodin koga ste videli maločas prosto su nezasiti... I za tri-četiri
godine baš ništa ne bi ostalo od onolike naše imovine.
Bio je gologlav. Prste je provlačio kroz kosu. Zatim, pogleda Megrea
pravo u lice, zastade za trenutak, pa dodade:
- Ostalo mi je još da vam kažem da sam danas došao ovamo da bih
zatražio četrdeset hiljada franaka od majke... A tih četrdeset hiljada franaka
su mi potrebni da bih pokrio jedan svoj ček koji bi, bez te sume, ostao bez
pokrića... Vidite kako se sve to jedno s drugim spetljalo i povezalo!...
Prolazeći pored žive ograde, on otrže jednu grančicu. Izgledalo je da se
svim silama trudi da ostane na visini, da ga događaji ne prevaziđu.
-I još sam jednu glupost učinio: doveo sam i Mariju Vasiljevu!
- Mariju Vasiljevu?
- Da. Svoju prijateljicu! Ostavio sam je u krevetu, u Mulenu... Ona je u
stanju da iznajmi neka kola i da začas doleprša ovamo... To bi tek bilo divno,
zar ne?
Baš u tom trenutku gasila se lampa u krčmi Marije Taten, u kojoj je
nekolicina ljudi pila rum. Autobus koji je vezivao Mulen sa najbližim gradom
spremao se da krene, poluprazan.
 - Ona to nije zaslužila! - reče Moris sanjalačkim glasom.
- Ko to?
- Mama!
U tom trenutku bilo je u njemu nečeg detinjastog uprkos njegovom
uzrastu i priličnoj gojaznosti. Možda se toliko rastužio da je bio čak na ivici
da zaplače?
Dva čoveka su veoma lagano šetala pored crkve, prelazeći uvek isti put,
čas idući prema “bari, čas u suprotnom pravcu.
- Slušajte, inspektore! Nemoguće je da je nad majkom izvršen zločin... ili
onda ja baš ništa ne razumem...
Megre je upravo o tome mislio, i to tako intenzivno da je sasvim
zaboravio na svoga saputnika. Prisećao se najbeznačajnijih pojedinosti sa
jutrenja.
Video je groficu kako sedi sama u svojoj klupi... Niko joj se nije
približavao... Pričestila se... Potom je kleknula, pokrivši lice rukama... Onda
je otvorila svoj trebnik... Nešto docnije opet je pokrila lice rukama...
- Izvinite me za trenutak!
Megre se brzo pope uz spoljne stepenice i uđe u crkvu, u kojoj je
crkvenjak obavljao zadnje pripreme za glavnu službu. Zvonar, neugledan
seljak u iznošenom odelu, sa teškim potkovanim cipelama na nogama,
dovodio je u red stolice.
Inspektor se uputi pravo prema pevnici, naže se i pozva crkvenjaka; ovaj
se okrete.
- Ko je uzeo trebnik?
- Kakav trebnik?
- Grofičin trebnik... Ostao je ovde...
- Jeste li sigurni u to?...
- Hej ti dolazi ovamo! - reče Megre zvonaru. - Jesi li video jedan trebnik
koji se baš ovde nalazio?
- Ја?
Čovek je ili bio glupak, ili se pravio lud. Megre je bio veoma nervozan.
Začudi se kad ugleda Morisa de Sen-Fijakra kako stoji u dnu crkvenog
svoda.
- Ko se približavao ovoj klupi?
- Lekarova žena sedela je na tom mestu za vreme službe koja je počela u
sedam časova...
- Učinilo mi se da lekar ne spada u vernike.
- On možda ne! Ali njegova žena...
- E pa lepo! Objavićemo celom selu da će dobiti veliku nagradu onaj ko
bude doneo trebnik.
- U zamak?
- Ne! U krčmu Marije Taten.
Kad je Megre izašao napolje, Moris de Sen-Fijakr ponovo prođe pored
njega.
- Nisam razumeo tu priču o trebniku. Kakve to veze ima s majčinom
smrću?
- Srce je prestalo da joj kuca, zar ne?... To je moglo da nastupi usled
nekog velikog uzbuđenja... Smrt je nastupila odmah posle pričešća, to jest
pošto je grofica otvorila trebnik... Recimo da je u tom trebniku...
Ali mladić odmahnu glavom potpuno obeshrabren.
- Ne vidim nijednu vest koja bi do te mere mogla da uzbudi majku...
Uostalom, to bi bilo toliko... toliko podlo...
Teško je disao. Gledao je u zamak tužnim očima.
- Hajdemo da nešto popijemo!
Nije se uputio prema zamku, već prema krčmi, gde njegov ulazak izazva
izvesnu pometnju i nelagodnost. Ona četiri seljaka koji su tu pili najednom se
presekoše; nisu se više prijatno osećali. Pozdaviše ga sa strahopoštovanjem.
Marija Taten dotrča iz kuhinje, brišući ruke o kecelju.
- Gospodine Morise... - promuca ona. - Još uvek sam potpuno zbunjena
onim što se priča... Naša sirota grofica...
I zaplaka se. Ronila je suze kad god bi neko umro u selu.
- I vi ste bili na službi, zar ne?... - reče ona, pozivajući Megrea za
svedoka. - Kad pomislim da se ništa nije primetilo. Tek ovde sam saznala za
tu vest...
Uvek je u sličnim slučajevima vrlo nezgodno da čovek ispoljava manje
tuge i bola nego ljudi koji bi u stvari trebalo da budu ravnodušni. Moris je
slušao te izjave saučešća i jadikovanje, pokušavajući da sakrije svoje
nestrpljenje; on mirno priđe polici sa pićem, uze bocu ruma i napuni dve
čaše.
Prođe ga jeza. Popi čašu ruma naiskap, pa reče Megreu:
 - Mislim da sam nazebao kad sam dolazio jutros u zamak...
- Ceo svet u ovom kraju je kijavičav, gospodine Morise... - reče Marija
Taten, pa obraćajući se Megreu dodade: - Trebalo bi i vi da se pričuvate!
Čula sam kako ste kašljali prošle noći...
Seljaci se pokupiše i odoše. Potpuno usijana peć je bubnjala.
- Kakav strašan dan! - reče Marija Taten.
Kako je bila razroka, nije se znalo da li gleda u Megrea ili u grofa.
- Hoćete li nešto da pojedete? Eto, toliko sam se potresla kad su mi
saopštili tu vest da mi nije ni na pamet padalo da presvučem haljinu...
Opasala je samo kecelju preko crne haljine, koju je oblačila kad je
odlazila u crkvu. Šešir joj je još stajao na stolu.
Moris de Sen-Fijakr ispi i drugu čašu ruma i pogleda Megrea kao da je
hteo da ga pita šta namerava da radi.
- Hajdemo - reče inspektor.
- Hoćete li ovde da ručate: Zaklala sam pile i...
Dva čoveka su već bila napolju. Ispred crkve se nalazilo četiri-pet
dvokolica s arnjevima, čiji su konji bili ispregnuti i privezani za drveće. Iznad
zida na groblju strčale su glave, videlo se kako se kreću tamo-amo. U
dvorištu zamka stajao je žuti automobil, jedna jedina svetla mrlja, u tom
sivilu.
- Je li ček bariran? - upita Megre.
- Jeste! Ali sutra će biti podnesen na isplatu.
- Mnogo radite?
Moris mu nije odgovorio. Obojica ućutaše. Čuo se samo bat njihovih
koraka po utabanom putu. Uvelo lišće koje je vetar nosio, šuštalo je. Konji
su frktali.
- Ja sam, u pravom smislu reči, ono što ljudi nazivaju ništavilom! Radio
sam sve pomalo, sve i svašta... Eto!... Sa onih četrdeset hiljada franaka hteo
sam da osnujem filmsku kompaniju... A pre toga uložio sam novac u neki
posao sa radio-aparatima...
Potmuli pucanj ču se na desnoj strani, iznad bare Notr-Dam: Videli su
lovca; krupnim koracima hitao je prema životinji koju je ubio, i nad kojom je
ljutito režao njegov pas.
- To je Gotje, upravnik zamka... - reče Moris. - Sigurno je otišao u lov
pre nego što je...
 Najednom mu popustiše živci i on poče da udara nogom o tle, lice mu se
zgrči, i nije mu mnogo trebalo pa da zaplače.
- Sirota starica! - promrmlja i napući usne. - To je... to je tako gnusno!...
A onaj bednik Žan, koji...
Kao nekim čudom pojavi se glavom i bradom Žan, koji je krupnim
koracima prolazio kroz dvorište zamka u društvu lekara, kome je očigledno
držao neki vatreni govor, jer je vrlo živo mlatarao svojim mršavim rukama.
Vetar je povremeno donosio do njih miris hrizantema.
 III
MINISTRANT

Sunce nije bilo toliko jako bi izmenilo oblik slika, ali nije bilo ni toliko
tmurno da bi likovi postali nejasniji. Svaka stvar se ocrtavala onako kako je
stvarno izgledala: stabla, osušene grane, kamenje, a pogotovu crna odeća
ljudi koji su išli na groblje. Nasuprot tome, sve ono što je bilo belo - beli
nadgrobni spomenici, uštirkane košulje, kapice starica - sve je to dobijalo
tajnovit i zaverenički izgled; sva ta belina postala je još belja, što je neobično
odudaralo od ostalog i bleštalo.
- Videćemo se malo kasnije!
Megre se rastade od grofa de Sen-Fijakr ispred gvozdene ograde groblja.
Neka starica je sedela na stoličici koju je sa sobom donela i trudila se da
proda pomorandže i čokoladu.
Pomorandže! Velike! Ne sasvim zrele! I ledene... Od njih su trnuli zubi,
greblo vas je u grlu, ali ih je Megre, kad mu je bilo deset godina, ipak
proždirao, jer su to bile pomorandže.
Podigao je somotski okovratnik na svom zimskom kaputu. Nikoga nije
gledao. Znao je da mora da skrene ulevo, i da je grob koji je tražio treći u
redu pored čempresa.
Groblje je bilo sve u cveću. Uoči toga dana žene su oprale spomenike
četkom i sapunom. Čak je ponegde i gvozdena ograda bila sveže obojena.
„Ovde počiva Evarist Megre...“
- Oprostite! Ovde se ne puši...
Inspektor jedva shvati da je to njemu upućeno. U poslednjem času
poznade zvonara, koji je u isto vreme bio i čuvar groblja, pa gurnu zapaljenu
lulu u džep.
Nije uspevao da se skocentriše. Uspomene su navirale. Sećao se svoga
oca, jednog druga koji se udavio u bari Notr-Dam, deteta iz zamka u onim
lepim kolicima...
Ljudi su ga posmatrali. I on je njih gledao. Sve te glave je već jednom
video. Samo je tada na primer, onaj čovek, koji je držao dete u rukama i išao
za ženom u drugom stanju bio dečak od četiri-pet godina...
Megre nije doneo cveće. Očev grob bio je zapušten i potamneo. On ode
sa groblja loše raspoložen, mrmljajući usput tako glasno da se nekoliko ljudi
koji su se tu zatekli okrete:
- Trebalo bi pre svega pronaći trebnik!
Nije imao nimalo volje da se vrati u zamak. Nešto mu se tamo smučilo,
čak ga je i vređalo ono što se tamo dešavalo.
Istina, on nije imao nikakve iluzije o ljudima, ali bio je besan što su mu
prljali uspomene iz detinjstva! Pogotovu što su mu ukaljali sećanje na
groficu, koju je uvek zamišljao kao otmenu ženu, kao lepoticu iz bajke...
A eto, ispostavilo se na kraju da je, u stvari, bila ćaknuta starica, koja je
izdržavala svoje ljubavnike!
Pa čak ni to! Nije to radila otvoreno, svesno. Nije ni sebi to priznavala.
Čuveni Žan je igrao ulogu sekretara! Nije bio ni lep, ni sasvim mlad!
I tako je sirota starica, kako ju je nazivao sin, bila razapeta između zamka
i crkve!
A poslednji grof de Sen-Fijakr biće uskoro zatvoren što je izdao ček bez
pokrića!

Neki čovek je išao isped Megrea, s puškom o ramenu i inspektor

najednom opazi da je nesvesno pošao putem prema upravnikovoj kući. Učini
mu se da je to ona ljudska prilika koju je izdaleka video u polju.
Samo nekoliko metara razdvajalo je ta dva čoveka; tako su dospeli u
dvorište, gde se nekoliko nakostrešenih kokošaka šćućurilo uza zid,
sklanjajući se od vetra:
- Hej!...
Čovek s puškom se okrete.
- Jeste li vi upravnik imanja Sen-Fijakr?
- A ko ste vi?
- Inspektor Megre iza pariške krivične policije.
- Megre?
 To ime mu je nešto kazivalo, ali nije mogao tačno da se seti odakle mu je
bilo poznato.
- Jeste li u toku stvari?
- Tek što su me izvestili... Bio sam u lovu... Ali kakve to veze ima s
policijom?...
Upravnik je bio čovek malog rasta, dežmekast, prosed, sa dubokim i
finim borama na licu, i zenicama koje kao da su se krile iza gustih obrva.
- Rekli su mi da je srce...
- Kuda ste pošli?
- Pa neću valjda da uđem u zamak sa blatnjavim čizmama i puškom...
Zečija glava virila je iz lovačke torbe. Megre je posmatrao kuću prema
kojoj su koračali...
- Gle! Kuhinju su premestili...
Upravnik ga podozrivo odmeri.
- Pre petnaest godina je to učinjeno! - promrmlja upravnik.
- Kako se zovete?
- Gotje... Je li tačno da je gospodin grof došao bez...
Govorio je uzdržavajući se, kolebljivo, s prekidima. Celo njegovo držanje
bilo je nekako čudno. Gurnuo je vrata, a nije čak ni pozvao Megrea da uđe u
kuću.
Inspektor i ne pođe za njim, već skrete desno, ka trpezariji, odakle je
dopirao miris biskvita i starog konjaka.
- Dođite ovamo na trenutak, gospodine Gotje... Tamo niste potrebni... A
ja bih hteo da vam postavim nekoliko pitanja...
- Brzo! - čuo se neki ženski glas iz kuhinje. - Izgleda da je to užasno...
Megre je opipao hrastov sto, koji je na uglovima bio ukrašen izvajanim
lavovima. Bio je to isti onaj sto koji je na istom mestu stajao i u njegovo
doba. Posle očeve smrti prodali su ga novom upravniku.
- Hoćete li nešto da popijete? - upita Gotje i poče da pretura po bocama
u ormanu gde se držalo piće, možda da bi dobio u vremenu.
- Šta mislite o onom gospodinu Žanu?... Kako se on stvarno preziva?...
- Metaje... On je iz jedne vrlo ugledne porodice iz Buržea...
- Je li mnogo stajao groficu?
Gotje napuni čašu konjakom, ali mu ne odgovori na pitanje. Uporno je
ćutao.
 - Šta je on imao da radi u zamku? Pretpostavljam da ste vi, kao upravnik,
upućeni u sve što se događa u zamku.
- U sve!
- Pa onda?
- Ništa nije radio... Osim što bi ponekad napisao neko pismo... U početku
je tvrdio da je, blagodareći svojim poznanstvima u finansiskom svetu,
zarađivao za račun grofice velike sume novca... Kupio je hartije od vrednosti,
koje su posle nekoliko meseci naglo pale na berzi... Ali uveravao nas je da
će sve što je izgubio na berzanskim spekulacijama povratiti, i da će još
zaraditi novac blagodareći nekom novom postupku u fotografskoj industriji,
koji je izumeo jedan od njegovih prijatelja... To je groficu stalo preko stotinu
hiljada franaka, a prijatelj pronalazač je iščezao... Najzad, nedavno se upleo
u neki posao u vezi sa reprodukcijom klišea... Ja se u to baš ništa ne
razumem... Kako sam čuo, radilo se o fotogravuri ili heliogravuri, s tim što bi
taj njegov postupak navodno bio mnogo jevtiniji.
- Žan Metaje je, prema tome, bio mnogo zauzet!
- Trudio se i nešto se batrgao, ali zabadava... Pisao je članke u
„Mulenskim novinama", i redakcija lista ih je primala, jer nije htela da se
zameri grofici... U tom listu je vršio probe s onim svojim klišeom, a direktor
nije smeo da ga izbaci napolje... U vaše zdravlje!...
Najednom se izraz upravikovog lica promeni i postade brižan.
- Da se nije štogod desilo između njega i gospodina grofa?
- Baš ništa.
- Pretpostavljam da vas je put slučajno naneo ovamo... Nije bilo
nikakvog razloga za vaš dolazak, pošto je smrt nastupila usled srčane mane...
Megre nikako nije mogao da uhvati upravnikov pogled, i to ga je
nerviralo. Upravnik obrisa brkove i pređe u susednu sobu...
- Hoćete li mi dopustiti da se presvučem? - doviknu Megreu. - Trebalo bi
da idem na glavnu službu, a sad je...
- Potražiću vas kasnije! - reče Megre odlazeći.
Još nije ni zatvorio vrata, kad ču kako ga žena, koja se nije pojavljivala,
pita:
- Ko je taj?
Ono mesto na kome se nekada igrao lopte po nabijenoj zemlji bilo je sad
posuto šljunkom.
 Grupice seljaka obučenih u praznično ruho preplaviše trg. Iz crkve su
dopirali zvuci orgulja. Deca, u novom odelu, nisu se usuđivala da se igraju.
Ljudima su se crveneli nosevi od zime. Vadili su maramice iz džepova i
bučno se useknjivali.
Prolazeći kroz tu gomilu, Megre je čuo pojedine odlomke razgovora?
- To je policijski agent iz Pariza...
- Izgleda da je došao u vezi s onom kravom što je uginula prošle nedelje
kod Matije...
Jedan mladić, sav ulickan, s crvenim cvetom u rupici od kaputa
mornarskoplave boje, dobro umivenog lica koje je mirisalo na sapun, ulizane
kose, usudi se da se obrati inspektoru:
- Čekaju vas u krčmi kod Tatenove povodom onog momčića koji je
ukrao...
Gurkao je laktom drugove, jedva se uzdržavajući da ne prsne u smeh, i
zakikota se čim okrete glavu.
U stvari, ništa nije izmislio. U krčmi kod Marije Taten je atmosfera sada
bila toplija, a vazduh tako gust da se mogao seći nožem. Mnogo ljudi i puno
dima. Lule su se dimile. Za jednim stolom sedela je jedna seljačka porodica,
jela ono što su doneli sa sobom i pili kafu iz velikih šolja. Otac je perorezom
sekao kobasicu.
Mlađarija je pila limunadu, a stariji konjak. A Marija Taten je bez
prestanka trčkarala po krčmi.
Kad naiđe inspektor, neka žena koja je sedela u dnu podiže se sva
usplahirena i vlažnih usana, i kolebajući se uputi se prema njemu. Jednom
rukom držala je za jaku kaputa nekog dečaka, čija se riđa kosa Megreu učini
poznata.
- Jeste li vi inspektor?
Svi kafanski gosti okretoše glavu u tom pravcu.
- Hoću najpre da vam kažem, gospodine inspektore, da u našoj porodici
nikad nije bilo lopova, iako smo siromašni... Shvatate li me?... Kad sam
videla da je Ernest...
Dečak je, sasvim bled, netremice geldao u jednu tačku ispred sebe, ne
pokazujući ni najmanje uzbuđenje.
- Jesi li ti uzeo trebnik? - upita ga Megre, saginjući se.
 Dečak mu ne odogvori, samo ga oštro, divlje pogleda.
- Odgovaraj gospodinu inspektoru...
Dečak je i dalje ćutao. Tada mu majka zalepi takav šamar da mu se levi
obraz zacrvene. Dečakova glava se zanese, oči mu se napuniše suzama, usne
počeše da podrhtavaju, ali dečak se ne mrdnu.
- Hoćeš li da odgovaraš, nesrećo moja?
Pa obraćajući se Megreu reče:
- Vidite kakva su današnja deca! Mesecima plače da mu kupim trebnik!
Veliki kao onaj u gospodina sveštenika! Možete li to zamisliti?... Kad sam
čula za trebnik grospođe grofice, odmah mi je sinulo kroz glavu... A zatim,
čudno mi je bilo što se vratio između druge i treće službe, jer obično jede u
parohijskoj kuhinji. Otišla sam u sobu i našla ovo ispod dušeka...
I po drugi put majka raspali po obrazu dečaka, koji ne napravi nikakav
pokret da bi izbegao udarac.
- U njegovim godinama nisam umela ni da čitam! A uz to nisam bila
toliko pokvarena da ukradem neku knjigu...
U krčmi je vladala grobna tišina. Megre uze trebnik. Najzad je došao do
njega!
- Zahvaljujem vam, gospođo...
Bio je nestrpljiv. Zeleo je da ga što pre pregleda, i na licu mu se videlo da
je hteo da se povuče u dno sale.
- Gospodine inspektore...
Žena mu se ponovo obrati. Bila se sasvim splela.
- Čula sam da postoji neka nagrada... Ne zato što je Ernest...
Megre joj pruži dvadeset franaka, koje ona pažljivo stavi u torbicu. Posle
toga odvuče sina prema vratima, grdeći ga:
- A ti, budući robijašu, videćeš šta će te snaći...
Megreov pogled ukrsti se s dečakovim. Iako se to dogodilo u
magnovenju, shvatili su i jedan i drugi da su prijatelji. Možda zato što je i
Megre nekada imao želju - koja mu se nikad nije ispunila! - da dođe do
trebnika sa pozlaćenim koricama, koji bi sadržavao ne samo obične, redovne
molitve već sve liturgiske tekstove u dve kolone na latinskom i francuskom
jeziku.

Kad ćete doći na ručak?

 - Ne znam.
Megre umalo što se ne pope u svoju sobu da bi pregledao trebnik, ali kad
se seti krova i promaje, odluči da izađe napolje.
Idući laganim korakom prema zamku, on otvori povezanu knjigu sa grbom
grofa de Sen-Fijakr. Ili, bolje rečeno, ne otvori je. Trebnik se sam otvori na
strani gde je jedno parče hartije bilo umetnuto između dva lista.
Na strani 221. gde je bila „Molitva posle pričešća“.
Tu se nalazio neki isečak iz novina, koji je na prvi pogled izgledao vrlo
čudno, kao da je rđavo odštampan.
„Pariz, 1 novembra. Jutros se dogodilo dramatično samoubistvo u stanu u
Ulici Mikomesnil, gde od pre nekoliko godina stanuje grof de Sen-Fijakr sa
svojom prijateljicom, Ruskinjom, koja se zove Marija S...
Pošto je svojoj prijateljici izjavio da ga je sramota zbog skandala koji je
izazvao neki član njegove porodice, grof je iz revolvera marke „Brauning"
ispalio metak u glavu i umro posle nekoliko trenutaka ne dolazeći svesti.
Saznali smo da je reč o vrlo mučnoj porodičnoj drami, i da osoba o kojoj
je reči nije niko drugi do majka očajnikova".
Jedna guska koja je lutala drumom zalete se na Megrea, širom otvorenog
kljuna. Zvona su besomučno zvonila, i ljudi su lagano izlazil iz crkve, odakle
je dopirao miris tamnjana i utrnutih sveća.
Megre gurnu u džep debeli trebnik, koji mu sasvim izmeni oblik odeće.
Zaustavi se nasred puta da bi razgledao onaj strašni isečak iz novina.
Oruđe zločina! Jedno parče novina dugačko sedam a široko pet
santimetara!
Grofica de Sen-Fijakr otišla je na jutrenje i sela na stolicu, koja je već
dva veka bila rezervisana za članove njene porodice.
Pričestila se. To je bilo predviđeno. Onda je otvorila trebnik, da pročita
„Molitvu posle pričešća“.
Oružje je bilo tu! Megre je okretao isečak i zagledao ga sa svih strana.
Činilo mu se da nešto nije u redu. Pored ostalih stvari, obratio je posebnu
pažnju na slova, i bio uveren da otisak nije uzet na rotacionoj mašini, kao što
to obično biva kod dnevnih listova.
U stvari, to je bio običan otisak, izvučen na ravnom, i to rukom. Da je to
tako dalo se videti iz toga što je i na drugoj strani tog parčeta hartije bio
utisnut doslovce isti tekst.
 Onaj koji je to uradio nije se potrudio da sve ispadne kako valja, ili, pak,
nije imao dovoljno vremena za to. Uostalom, zar bi grofici i palo na pamet da
okrene taj „isečak" iz novina? Zar ne bi odmah umrla od uzbuđenja, prezira
prema samoj sebi, srama i samrtnog straha?
Megreovo lice se smračilo, jer nikada dotada nije video tako podlo ni
tako vešto izveden zločin.
A, uz to, ubica je bio čak toliko drzak da o tome i policiju obavesti!
Ako za trenutak pretpostavimo da se trebnik nije našao, onda bi se sve
odigralo onako kako je ubica zamislio. Nikome ne bi ni na pamet palo da
govori o zločinu, niti da bilo koga optužuje! Grofica je umrla od kaplje, kao
što je lekar konstatovao - i time bi se sve završilo!
Megre se najednom naglo okrenu i vrati se u krčmu Marije Taten, u kojoj
su svi prisutni govorili o njemu i trebniku.
- Znate li gde stanuje mali Ernest?
- Treća kuća posle bakalnice, u glavnoj ulici...
Megre odjuri tamo. Bila je to prizemna čatrlja. Na zidu, s obe strane
ormana, bile su okačene uveličane fotografije oca i majke. Žena, koja se već
bila presvukla, nalazila se u kuhinji, odakle je dopirao miris pržene govedine.
- Vaš sin nije ovde?
- Presvlači se. Nije nužno da prlja praznično odelo... Videli ste kako sam
ga izbrusila!... Dete koje pred očima ima samo dobre primere i koje...
Ne završivši misao, otvori vrata i prodera se:
- Dolazi ovamo, nevaljalče!
Dečak se pojavi u gaćicama i pokuša da se pokrije.
- Pustite ga neka se obuče! - reče Megre. - Posle ću da razgovaram s
njim...
Žena nastavi da priprema ručak. Njen muž mora da je bio u krčmi Marije
Taten, uz čašicu, za otvaranje apetita pred ručak.
Najzad se vrata otvoriše i Ernest uđe, podmuklog izgleda, u
svakodnevnom odelu, u preterano dugačkim pantalonama.
- Hajde da se malo prošetamo...
- Vi zaista hoćete da se prošetate s njim? - upita čudeći se žena. - Onda...
Erneste... Idi brzo i obuci ono tvoje novo odelo.
- Nije potrebno, gospođo!... Hajde, pođi sa mnom, dobri moj dečko...
Na ulici nije bilo žive duše. Sav život tog kraja bio je usredsređen u tom
trenutku na trg, na groblje i u krčmu Marije Taten.
- Sutra ću ti pokloniti još veći trebnik, u kome je početno slovo svakog
stava crveno...
Dečak je bio zabezeknut od čuda. Zar inspeketor zna da postoje trebnici
sa crvenim slovima, nalik na onaj koji se nalazi u oltaru?
- Samo, reći ćeš mi iskreno odakle si uzeo ovaj! Neću te grditi...
Interesantno je bilo posmatrati kako se kod dečaka probudilo ono staro
seljačko nepoverenje! Nije ni reći progovorio! Već je zauzeo odbranbeni stav!
- Jesi li ga našao na klupici na kojoj se klečeći moli bogu?
Dečak je još uvek ćutao. Obrazi i vrh nosa bili su mu posuti crvenim
pegama, a mesnate usne trudile su se da ostanu nepomične.
- Izgleda mi da nisi shvatio da sam ti ja veliki prijatelj.
- Jesam... Dali ste majci dvadeset franaka...
- Pa onda?...
Dečak reče osvetnički:
- Kad smo se vratili kući, majka mi je rekla da me je samo bajagi
ošamarila, i dala mi je pedeset santima...
Gle ti klipana! Zna taj šta radi! Kakve li su se sve misli motale po toj
glavi, isuviše velikoj za njegovo mršavo telo?
- A crkvenjak?
- On mi ništa nije rekao...
- Ko je uzeo terbnik sa klupice?
- Ne znam...
- A gde si ga ti našao?
- Ispod mog stihara, u crkvenoj riznici... Pošao sam u parohijsku kuću da
jedem, ali kako sam bio zaboravio maramicu, vratio sam se u crkvenu
riznicu... Pomerajući stihar, osetio sam nešto tvrdo...
- Je li crkvenjak bio tu?
- On se nalazio u crkvi. Gasio je sveće... Znate, oni sa velikim crvenim
slovima su vrlo skupi...
Drugim rečima, neko je uzeo trebnik sa klupice, sakrio ga privremeno u
crkvenu riznicu, ispod dečakovog stihara, očevidno s namerom da ga docnije
uzme!
- Jesi li ga otvarao?
- Nisam imao vremena... Hteo sam da pojedem kuvano jaje... Jer
nedeljom...
- Znam...
Ernest se pitao kako taj čovek iz grada može da zna da on nedeljom
dobija jedno kuvano jaje i pekmeza u parohiskoj kući.
- Možeš da ideš...
- Je li istina da ću dobiti...?
- Trebnik, ah da, da... Sutra... Doviđenja, dečko...
Megre mu pruži ruku, a dečak se jednog trenutka
kolebao da li da je prihvati.
- Znam ja da su to samo priče! - reče on ipak, udaljavajući se.

Zločin je imao tri faze.

Prva: neko je sastavio ili poručio da se napiše članak i složi na linotipu,
koji se nalazi samo u nekom dnevnom listu ili u nekoj velikoj štampariji.
Druga: neko je ubacio isečak u trebnik, i to baš među određene strane.
Treća: neko je ponovo uzeo trebnik i trenutno ga sakrio ispod dečakovog
stihara, koji se nalazio u crkvenoj riznici.
Možda je sve to obavio jedan isti čovek? Možda je za svaku fazu
postojao različiti izvršilac? Možda je dve stvari uradilo jedno isto lice?
Kad je prolazio pored crkve, Megre ugleda sveštenika, koji je baš u tom
trenutku izlazio iz crkve i pošao pravo prema njemu. On ga sačeka ispod
jablana, ispred one prodavačice pomorandži i čokolade.
- Idem u zamak... - reče sveštenik kad priđe inspektoru. - Danas mi se
prvi put desilo da služim službu a da ne znam šta radim... Pomisao na
zločin...
- Zločin je zaista izvršen! - izusti Megre kao slučajno.
Hodali su ćuteči. Inspektor pruži bez reči svom saputniku ono
naštampano parče hartije; ovaj ga pročita i vrati mu.
Pređoše još sto metara ne progovorivši ni jedne jedine reči.
- Jedna poremečenost izaziva drugu... Ali, u osnovi, ona je bila jedno
siroto stvorenje...
Morali su obojica da pridržavaju svoje šešire, jer je severac duvao sve
jače i jače.
- Nisam imao dovoljno energije... - dodade sveštenik sumornim glasom.
- Vi?
 - Svakog dana je dolazila k meni... Bila je spremna da se posveti
Svevišnjem... Ali svakoga dana, tamo dole...
Osećao se prizvuk ljutine u njegovom glasu.
- Nisam hteo tamo da odlazim! Iako mi je to bila dužnost...
Morali su da prekinu razgovor, jer su im dva čoveka velikom alejom
zamka išla u susret. Poznadoše lekara po njegovoj crnoj bradici; pored njega
je išao mršavi i dugački Žan Metaje, koji je još uvek nešto vatreno govorio.
Žuti automobil je stajao u dvorištu. Nije bilo teško pogoditi da se Metaje ne
usuđuje da uđe u zamak dok se tamo nalazi grof de Sen-Fijakr.
Neka čudna svetlost obavijala je selo. I događaj je bio neobičan! Ljudi su
kao bez glave tumarali po selu!
- Hodite! - reče Megre.
I lekar je sigurno to isto rekao sekretaru; vukao ga je sa sobom sve dok
nije stigao do njih i doviknuo:
- Dobar dan, gospodine svešteniče! Znate, mogu sada da vas umirim...
Iako sam nevernik, primećujem vaš strah od same pomisli da je izvršen zločin
u vašoj crkvi... E pa, lepo! Mogu vam reći da nije posredi zločin... Nauka je
jasna... Naša grofica je umrla jer je srce prestalo da joj kuca...
Megre se približi Žanu Matajeu.
- Jedno pitanje...
Osetio je koliko je mladić nervozan; strah ga je prosto gušio.
- Kad ste poslednji put bili u „Mulenskim novinama!?
- Ja... čekajte...
Hteo je da mu odgovori, ali najednom nešto u njemu probudi nepoverenje
prema Megreu, i on ga pogleda podozrivo.
- Zašto me to pitate?
- Nije važno!
- Moram li da vam odgovorim?
- Ne morate. Možete i da ćutite!
Možda Žan i nije imao sasvim glavu nekog degenerika, ali na njegovom
licu su se mogli primetiti nespokojstvo i uznemirenost. A uz to je ispoljavao
preteranu nervozu, što je moglo da interesuje doktora Bušardona, koji je
razgovarao sa sveštenikom.
- Znam da će se sve sručiti na mene! - reče Žan. - Ali, braniću se...
- U redu! Branite se!
 - Pre svega, hoću da razgovaram s nekim advokatom... To je moje
pravo... Uostalom, na osnovu čega se vi uopše mešate i kakva je vaša uloga
u ovoj stvari?
- Jedan trenutak! Jeste li studirali pravo?
- Dve godine!
Pokuša da se smiri i da se osmehne.
- Ne postoji tužba, niti ste me uhvatili na delu. Prema tome, nemate
nikakvo pravo da...
- Vrlo dobro! Dobili ste desetku!
- Lekar tvrdi...
- A ja tvrdim da je groficu ubila neka odvratna hulja. Pročitajte ovo!
I Megre mu pruži odštampano parče hartije. Žan Metaje se najednom
ukoči i tako prezrivo pogleda svog sagovornika kao da je hteo da mu pljune
u lice.
- Neka... rekli ste, neka...? Ne dozvoljavam vam...
Stavljajući mu nežno ruku na rame, inspektor mu reče:
- Ali, jadni mladiću, još nisam ništa rekao vama lično! Gde je grof?
Pročitajte to dobro. Vratićete mi taj listić malo kasnije...
U Metajeovim očima pojavi se plamičak trijumfa.
- Grof raspravlja s upravnikom o čekovima!... Naći ćete ga u biblioteci!...
Sveštenik i lekar išli su ispred njih, i Megre ču kako lekar reče:
- Ne, gospodine svešteniče! To je ljudski! Sasvim ljudski! Kad biste se
samo malo bavili fiziologijom umesto što čeprkate po tekstovima svetog
Ogistena...
Šljunak je škripeo pod nogama ta četiri čoveka dok su se lagano peli uz
spoljne stepenice, koje su od mraza postale još belje i tvrđe.
 IV
MARIJA VASILJEVA

Megre nije mogao da bude svugde u isti mah. Zamak je bio ogroman, te
je samo površno mogao da se obavesti šta se odigravalo tog kobnog jutra.
To je bio čas kada se seljaci, nedeljom i prazničnim danima, obično
kasnije vračaju svojim domovima, i uživaju u zadovoljstvu da se, obučeni u
praznično ruho, skupljaju u grupicama na seoskom trgu ili u krčmi. Neki su
već bili pijani. Drugi su vrlo glasno govorili. A deca, u prazničnom odelu i
uštirkanim košuljicama, s divljenjem su posmatrala očeve.
U zamku Sen-Fijakr, Žan Metaje, čije je lice dobilo neku žućkastozelenu
boju, popeo se sasvim sam na prvi sprat, i kasnije se čulo kako šeta gore-
dole po sobi.
- Da li biste hteli da pođete sa mnom?... - upita lekar sveštenika.
I odvuče ga prema sobi u kojoj je ležala mrtva grofica.
U prizemlju, duž cele zgrade, pružao se širok hodnik sa nizom vrata. Idući
tim hodnikom, Megre je čuo neko gunđanje. Rečeno mu je da se grof de Sen-
Fijakr i upravnik nalaze u biblioteci.
Hteo je da upadne tamo, ali otvori pogrešna vrata i nađe se u salonu.
Vrata između biblioteke i salon bila su otvorena. U ogledalu sa zlatnim
okvirom Megre ugleda mladog čoveka, kako sedi potpuno skrhan kraj
pisaćeg stola, i upravnika, koji je čvrsto stajao na svojim kratkim nogama.
- Morali biste da shvatite da je uzaludno to i pokušavati! - reče Gotje. -
Pogotovu kada se radi o četrdeset hiljada franaka!
- Ko mi se javio kad sam juče telefonirao?
- Gospodin Žan, naravno.
- Čak nije ni saopštio majci moju poruku!
Megre se nakašlja i uđe u biblioteku.
 - O kakvom telefonskom pozivu govorite?
Moris de Sen-Fijakr mu, ne dvoumeći se, reče:
- O onom kad sam prekjuče pozvao zamak. Kao što sam vam već rekao,
bio mi je potreban novac. Hteo sam da zatražim tu sumu od majke. Ali dobio
sam vezu s onim... onim... onim, kako ga ovde nazivaju, gospodinom
Žanom...
- I on vam je odgovorio da od toga nema ništa? A vi ste ipak došli...
Upravnik ih je posmatrao netremice. Moris ustade sa pisaćeg stola, na
kome je sedeo.
- Uostalom, nisam pozvao Gotjea ovamo da bismo o tome razgovarali -
reče on prilično nervozno. - Nisam vam tajio položaj u kome se nalazim,
inspektore. Sutra će biti podignuta tužba protiv mene. Sasvim je jasno da sam
ja, pošto mi je majka umrla, jedini zakonski naslednik. Prema tome, zahtevao
sam od Gotjea da mi spremi četrdeset hiljada franaka za sutra ujutro... E pa,
izgleda da je to nemoguće...
- Sasvim nemoguće! - ponovi upravnik.
- Navodno, ne može se ništa učiniti pre notarevog dolaska; on će sakupiti
zainteresovane tek posle sahrane... A Gotje dodaje da bi i bez toga bilo
veoma teško naći pozajmicu od četrdeset hiljada na ono imanje koje je još
ostalo...
Počeo je da šeta gore-dole po sobi.
- To je jasno, zar ne? Sasvim jasno! Postoji mogućnost da me čak ne
puste da sahranim majku... Ali u stvari... hteo bih da vam postavim još jedno
pitanje... Govorili ste o zločinu... Da li...
- Tužba protiv vas ne postoji i verovatno neće ni biti podignuta - reče
Megre: - Policija i javno tužilaštvo neće ni preduzeti gonjenje.
- Ostavite nas nasamo, Gotje!
I čim je upravnik, teška srca, izašao, Moris upita:
- Je li zaista posredi zločin?
- Jeste, ali zločin koji ne interesuje zvaničnu policiju!
- Objasnite mi... Počinjem da...
U tom trenutku začu se u tremu glas neke žene, pa onda nešto dublji
upravnikov glas. Moris se namršti, polete prema vratima i naglo ih otvori.
- Marija? Otkud ti?...
- Morise! Zašto me ne puštaju da uđem?... To je nepodnošljivo! Ima više
od jednog časa kako čekam u hotelu...
Govorila je sa vrlo jakim stranim naglaskom. Bila je to Marija Vasiljeva,
koja je stigla iz Mulena jednim starim taksijem; videli su ga kako stoji u
dvorištu.
Ona je bila visoka i vrlo lepa žena, plave, možda obojene kose. Videći da
je Megre meri od glave do pete, ona poče da govori engleski sa lakoćom, a
Moris joj isto tako odgovori na engleskom.
Pitala ga je da li ima novaca. On joj je odgovorio da ne može biti ni
govora o novcu, njegova majka je umrla, ona mora da se vrati u Pariz, a on će
doći ubrzo za njom.
Na to se ona podrugljivo nasmeja:
- Kako? Nemam novaca ni taksi da platim!
Moris poče da očajava! Piskavi glas njegove ljubavnice odjekivao je po
zamku i davao celoj toj sceni izgled skandala.
Upravnik je još uvek stajao u hodniku.
- Ako ti ostaješ ovde, ostaću i ja s tobom! - izjavi Marija Vasiljeva.
Tada Megre naredi Gotjeu:
- Otpustite kola i platite šoferu.
Rasulo je raslo. Ali ne materijalno rasulo, koje se moglo popraviti, već
moralno, koje je, izgleda, bilo kužno. I sam Gotje je bio izgubio glavu.
- Međutim, inspektore, nas dvojica treba da razgovaramo... - reče mladić.
- Ne sada! - reče inspektor i pokaza mu na onu ženu, upadljivo elegantnu,
koja je nervozno šetkala gore-dole po biblioteci i salonu kao da popisuje
inventar.
- Čiji je ovaj glupački portret, Morise? - uzviknu ona i pršte u smeh.
Čuli su se neki koraci na stepenicama. Megre ugleda Žana Metajea, koji
je, sa putničkom torbom u ruci i širokim mantilom na sebi, silazio niz
stepenice. Metaje verovatno nije bio siguran da će ga pustiti da otputuje, jer
se zaustavi ispred vrata biblioteke.
- Kuda ćete?
- U krčmu. Mislim da je tako bolje...
Da bi se oslobodio svoje ljubavnice, Moris de Sen-Fijakr je povede u
jednu sobu koja se nalazila u desnom krilu zamka. Odlazeći, nastavili su da
se prepiru na engleskom jeziku.
- Je li istina da se ne može uzeti zajam od četrdeset hiljada franaka na
zamak? - upita Megre upravnika.
- Vrlo teško bi se to moglo ostvariti.
- E pa lepo, onda sutra ujutro učinite i nemoguće!
Inspektor se kolebao da li da izađe. U poslednjem trenutku odluči se da
se popne na prvi sprat, gde ga je čekalo iznenađenje. Dok su se ljudi u
prizemlju kretali kao ošamućeni i bez ikakvog cilja, u sobi grofice de Sen-
Fijakr vladao je savršen red.
Lekar je, uz sobaričinu pomoć, obukao i uredio grofičin leš.
Nije tu više vladala ona gadna i podozriva jutrošnja atmosfera. Čak i
grofičin leš dobio je drugi izgled. Mrtva grofica, u beloj noćnoj košulji, ležala
je dostojanstvena i spokojna, skrštenih ruku, u svom krevetu sa baldahinom.
Sveće su već gorele, a u jednom sudu stajala je osvećena vodica i
stručak bosioka.
Bušardon pogleda Megrea, koji je ulazio, i izgledalo je kao da želi da mu
kaže:
„Е, pa, šta mislite o svemu ovome? Je l’ te da je sve lepo uređeno?"
Sveštenik se molio, usne su mu se micale, ali nije davao glasa od sebe.
Ostao je sam kod mrtvaca, dok su se ona dvojica udaljila iz sobe.
Grupice ljudi na trgu ispred crkve već su se bile proredile. Kroz zavese
na prozorima videle su se čitave familije kako sede za stolom i ručaju.
Sunce je na nekoliko sekundi uspelo da probije guste oblake, ali je već
časak kasnije nebo opet postalo sivo, a drveće je još jače podrhtavalo.

Žan Metaje se smestio u uglu nedaleko od prozora, i rasejano je jeo

gledajući na put na kome nije bilo žive duše. Megre je seo u drugi kraj sale.
Razdvajala ih je neka porodica iz obližnjeg sela, koja je došla u nekom
kamionetu i donela hranu sa sobom; Marija Taten ih je služila pićem.
Sirota žena bila je potpuno izgubljena. Nije više shvatala šta se to događa
s njom i oko nje. Obično bi s vremena na vreme izdavala sobu na mansardi
ponekom radniku, koji bi došao da izvrši opravke u zamku ili na nekom
poljskom dobru.
A evo sada, osim Megrea, dobila je još jednog, novog stanara - grofičinog
sekretara.
Nije se usuđivala nikoga ništa da pita. Celog jutra slušala je strašne priče
koje su pričali njeni gosti. Između ostalih stvari čula je kako govore i o
policiji!
- Bojim se da pile nije dobro ispečeno... - reče ona služeći Megrea.
A glas joj je zvučao kao da hoće da kaže:
„Svega se plašim! Ne znam šta se to dešava! Bogorodice, spasi me!“
Inspektor ju je posmatrao sažaljivo. Ona je oduvek imala taj bolećiv i
plašljiv izgled.
- Sećaš li se, Marija, onog...
Ona razrogači oči i nesvesno napravi pokret kao da hoće da se odbrani od
nečeg.
-... događaja sa žabama?
- Ali... ko...
- Majka te je bila poslala da na livadi iza bare Notr-Dam nabereš
pečuraka... Tri dečaka su se tu igrala... Iskoristili su trenutak kad si ti mislila
na nešto drugo i stavili ti u korpu žabe mesto pečuraka... Vraćajući se kući,
celim putem si drhtala od straha, jer su „pečurke" kreketale...
Nekoliko trenutaka ga je pažljivo posmatrala, najzad promuca:
- Megre?
- Pazite! Gospodin Žan je pojeo piletinu i čeka sledeće jelo.
U Mariji Taten se najednom desila važna promena. Nije više bila
uznemirena. Na njenom licu se sad ocrtavala smirenost i sigurnost.
Kako je život čudan! Tolike godine nije se ništa događalo, ni najmanji
incident, baš ništa što bi prekinulo monotoniju svakodnevice. A onda,
odjednom, izdešavali su se svi ovi neverovatni i neshvatljivi događaji, čitava
drama, stvari koje se ne mogu pročitati čak ni u novinama.
Služeći Žana Metajea i seljake, bacala je pokatkad saučesnički pogled na
Megrea. Kad je ovaj završio obed, ona mu stidljivo ponudi:
- Hoćete li jednu čašicu konjaka?
- Nekada si me oslovljavala sa ti, Marija!
Ona se osmehnu. Ne, nije se više usuđivala da ga tako oslovi.
- Ali, ti nisi ručala!
- Oh, jesam! Ja uvek jedem u kuhinji, s nogu... Jedan zalogaj sad... drugi
kasnije...
Jedan motocikl projuri drumom. Megre spazi nekog mladića elegantnijeg
nego što su to bili stanovnici Sen-Fijakra.
- Ko je onaj?
 - Zar ga niste jutros videli? To je Emil Gotje, upravnikov sin.
- Kuda će?
- Verovatno u Mulen! On vam je skoro pravi varošanin. Radi u banci...
Videli su kako ljudi izlaze iz svojih domova, šetaju po drumu i odlaze
prema groblju.
Čudno, Megra je hvatao san. Osećao se premorenim kao da je napravio
neki izuzetan napor. Nije bio sanjiv zato što se digao iz kreveta u pola šest
ujutro, niti zato što je nazebao.
Ne, prosto ga je ta okolina i sve što se dogodilo nekako smoždilo.
Osećao se lično pogođen tom dramom. Smučilo mu se sve to zajedno!
Da, smučilo mu se. To je prava reč. Nikada nije ni pomišljao da će svoje
selo zateći u ovakvom stanju. Sve mu se smučilo, počev od očevog groba, na
kome je mermerna ploča sasvim pocrnela i gde su mu zabranili da puši! A tu
pred njim, paradirao je Žan Metaje. Znao je da ga Megre posmatra. Jeo je,
upinjući se da se pokaže ravnodušnim, pa je čak pokušavao da se prezrivo
smeši.
- Čašicu pića? - ponudi i njemu Marija Taten.
- Hvala! Nikad ne pijem alkohol...
Bio je lepo vaspitan. Držao je do toga da u svakoj prilici pokaže svoje
dobro vaspitanje. U krčmi je jeo na isti način kao u zamku.
Pošto je završio obed, upita:
- Imate li telefon?
- Ne, ali prekoputa, u govornici...
On pređe preko puta, uđe u bakalnicu koju je držao crkvenjak i gde je
bila smeštena telefonska govornica. Sigurno je tražio vezu sa nekim
udaljenim mestom, jer je dugo ostao u radnji, pušeći cigaretu za cigaretom.
Kad se vratio, nijednog seljaka više nije bilo u krčmi. Marija Taten je
prala čaše i spremala ih za večernje, koje će dovesti nove goste.
- Kome ste telefonirali? Imajte u vidu da to mogu da doznam. Dovoljno je
samo da pređem prekoputa i obratim se pošti...
- Svom ocu, u Burž.
Izgovorio je to oštro, skoro izazivački.
- Tražio sam od njega da mi odmah pošalje advokata.
Svojim stavom potsećao je na smeteno pseto, koje pokazuje zube pre
nego što čovek i pokuša da ga takne.
 - Zar ste baš tako sigurni da ćete imati neprijatnosti?
- Moliću vas da mi se ne obraćate pre nego što dođe moj advokat. Verujte
da žalim što u selu ne postoji druga krčma osim ove.
Da li je čuo reč koju inspektor promrmlja udaljavajući se:
- Kreten!... Gadni mali kreten!...
A Marija Taten, i sama ne znajući zašto, plašila se da ostane sama s njim.

Dan je morao da se završi u znaku nemira i neizvesnosti, bez sumnje zato

što se niko nije osećao sposobnim da stvar uzme u svoje ruke.
Megre je, zamotan u svoj teški zimski kaput, lutao po selu. Čas se mogao
videti na trgu ispred crkve, čas u blizini zamka, u kome su se počele paliti
svetiljke, i jedan po jedan prozor se osvetljavao.
Noć se brzo spuštala. Crkva je bila svečano osvetljena i treperila je od
zvukova orgulja. Zvonar je zatvarao gvozdena vrata na groblju.
A ljudi, koji su se jedva nazirali u noći, stajali su u grupicama i pitali
nešto jedan drugog. Nisu znali da li se pristoji da prodefiluju pored mrtve
grofice. Najpre su otišli dva čoveka da probiju led. Primio ih je nadzornik
posluge, koji ni sam nije znao šta valja raditi. Poslužavnik za posetnice nije
bio postavljen. Potražili su Morisa de Sen-Fijakr da ga upitaju za mišljenje i
Ruskinja im odgovori da je izašao da se prošeta.
Ona je ležala u krevetu, sasvim obučena, i pušila na muštiklu.
Onda sluga pusti ljude da uđu i ravnodušno sleže ramenima.
To je bio znak za sve. Po izlasku sa večernja ljudi su se skupljali i
tajanstveno se nešto dogovarali.
- Pa da! Čiča-Marten i mladi Bone su već bili!
I svi ljudi pohitaše tamo, jedan za drugim, kao u povorci. Zamak je bio
slabo osvetljen. Seljaci su išli kroz hodnik, na svakom prozoru ocrtavale su
se njihove siluete, i decu su vodili sa sobom, držeći ih za ruke. Povremeno su
ih drmusali da bi ih sprečili da prave larmu. I tako je ta povorka lagano išla
stepenicama, pa hodnikom na prvom spratu i najzad dospela u grofičinu sobu,
gde ti ljudi dotada nikad nisu nogom kročili.
U sobi se nalazila samo sobarica, koja je s užasom prisustvovala toj
invaziji, ljudi su stručićem bosioka umočenim u osvećenu vodicu pravili krst,
najsmeliji su poluglasno šaputali:
- Kao da je zaspala!
 A drugi, kao odjek:
- Nije se mučila...
Koraci su odjekivali po rasklimatanom parketu. Stepenici na basamcima
su pucketali. Čulo se:
- Pst!... Drži se čvrsto za ogradu...
Kuvarica iz kuhinje u prizemlju videla je samo noge ljudi koji su
prolazili.
Moris de Sen-Fijakr se vratio baš u trenutku kada je zamak bio tako
preplavljen. Začuđeno je gledao u seljake. Oni su se pitali treba li da mu
izjave sučešće. Ali on ih samo pozdravi glavom i uđe u sobu gde se nalazila
Marija Vasiljeva; čulo se kako nešto govore na engleskom.
Megre se nalazio u crkvi. Crkvenjak je, s gasilom u ruci, išao od sveće
do sveće. Sveštenik je skidao odeždu u riznici.
Na levoj i desnoj strani nalazile su se ispovedaonice sa zelenim kratkim
zavesicama, koje su nameštene da štite pokajnike od pogleda drugih ljudi.
Megre se sećao doba kada njegovo lice nije dopiralo tako visoko da bi ga
zavesa sakrila.
Iza njega je zvonar, koji ga nije primetio, zatvarao velika vrata i
zaključavao ih.
Inspektor tada naglo prođe kroz crkvu i uđe u crkvenu riznicu. Sveštenik
se začudi kad ga ugleda.
- Izvinite, gospodine svešteniče! Pre svega, želeo bih da vam postavim
jedno pitanje...
Sveštenik je stajao pred njim; njegovo lice pravilnih crta bilo je ozbiljno,
a oči su mu se, činilo se Megreu, sjajile kao da je bio u groznici.
- Jutros se desio jedan mučan događaj. Grofičin trebnik, koji se nalazio
na klupici za molitvu, odjednom je nestao, i nađen je ispod stihara vašeg
ministranta, u ovoj odaji...
Nastala je mukla tišina. Čuo se šum crkvenjakovih koraka po tepihu u
crkvi, i nešto teži koraci zvonara, koji je dolazio kroz bočna vrata.
- Samo četiri osobe su mogle... Molim vas da me izvinite... Dečak,
crkvenjak, zvonar i...
-Ja!
Sveštenik je ovo izgovorio sasvim mirnim glasom. Treperav plamen
sveća osvetljavao je samo s jedne strane sveštenikovo lice. Iz kadionice se
peo prema tavanici tanak, vijugav konac plavog dima.
- Ko ga je onda uzeo?...
- Ja sam uzeo trebnik i stavio sam ga ovamo, očekujući...
Kutija za naforu, kantica za ulje, zvonce sa dva zvuka bili su na svom
mestu, kao u ono vreme kada je mali Megre bio ministrant.
- Jeste li znali šta se nalazilo u trebniku?
-Ne.
- U tom slučaju...
- Primoran sam da vas zamolim, gospodine Megre, da mi više ne
postavite ni jedno jedino pitanje. Tajnost ispovedanja mi nalaže da...
Slučajna asocijacija misli. Inspektor se seti časa veronauke koji se
nekada održavao u trpezariji parohiske kuće. Izađe mu pred oči Epinalova
slika, onakva kakvu je on stvorio u svojoj svesti kada je stari sveštenik
pričao o nekom svešteniku iz Srednjeg veka, koji je pustio da mu iščupaju
jezik, ali nije hteo da oda tajnu ispovednika. Ona mu se posle trideset pet
godina pojavila pred očima ista onakava kakva je nekad bila.
- Vi znate ko je ubica... - ipak prošaputa inspektor.
- To jedino bog zna... Izvinite me... Moram da obiđem jednog bolesnika...
Izađoše kroz vrt parohiske kuće. Jedna mala vrata sa rešetkom odvajala
su taj vrt od druma. A tamo dole ljudi su izlazili iz zamka i jedan deo puta
išli su u grupi da bi pričali o događaju.
- Vi smatrate, gospodine svešteniče, da vaše mesto nije...
Ali utom naleteše na lekara, koji je gunđao u svoju bradicu:
- Slušajte, svešteniče! Ne nalazite li da će ovo na kraju početi da liči na
neki vašar?... Treba otići tamo i uspostaviti red, ako ni zbog čega drugog a
ono bar da se očuva moral kod seljaka!... Ah! i vi ste tu, inspektore! E pa
lepo! Divnu ste čorbu zakuvali... U ovom času polovina sela optužuje
mladog grofa da... Pogotovu otkako je prispela ona žena!... Upravnik će
sazvati zakupce da bi sakupio četrdeset hiljada franaka, koji su, izgleda,
neophodni za...
- Ih!
Megre se udalji. Sve mu je ovo vrlo teško padalo. Nisu li ga optuživali
da je uzrok ovom neredu! Kakvu je grešku napravio? Šta je učinio! Sve bi
dao da se događaji odvijaju u dostojanstvenoj atmosferi!
Išao je krupnim koracima prema krčmi, koja je bila prilično puna. Čuo je
samo odlomak jedne rečenice:
- Izgleda da će on, ako ih ne nađu, otići u zatvor..
Marija Taten je predstavljala oličenje ucveljenosti.
Išla je tamo-amo, sitnim i brzim koracima kao neka starica, mada nije
imala više od četrdeset godina.
- Je li za vas limunada?... Ko je naručio dve čaše piva?...
Žan Metaje je, u jednom uglu, nešto pisao i povremeno podizao glavu da
bi prisluškivao razgovore.
Megre mu se približi. Nije mogao da pročita ono što je napisao, jer je
njegov rukopis ličio na svračje noge, ali vide da su odeljci, i pored nekoliko
precrtanih reči, sasvim jasno podeljeni i da se ispred svakog nalazi broj
1) ....
2) ....
3) ....6
Sekretar je, u očekivanju advokata, spremao svoju odbranu!
Neka žena je na dva metra od njega govorila:
- Nije bilo čistih čaršava, pa su morali da ih pozajme od upravnikove
žene...
Žan Metaje je, bled, izmučenog lica, ali oštrog pogleda, napisao:
4) ....
 V
DRUGI DAN

Megre je proveo nemirnu, ali ipak prijatnu noć, koju čovek može da
doživi samo u hladnoj seoskoj sobi, gde se oseća na štalu, zimske jabuke i
seno. Svuda oko njega duvalo je sa svih strana. I čaršafi su bili ledeni, sem
na onom mestu, u udubljenju, koje je zagrejao svojim telom. I zato je,
šćućuren, izbegavao da napravi i najmanji pokret.
U više mahova čuo je suvo kašljanje Žana Metajea, koji je spavao u
susednoj mansardi. Zatim lake, bojažljive korake Marije Taten, koja je već
bila ustala.
Ostade još nekoliko minuta u krevetu. Kad je upalio sveću, nije imao
hrabrosti da se umije ledenom vodom iz bokala; ostavi to za kasnije i siđe niz
stepenice u papučama, bez šala.
Dole je Marija Taten sipala petrolej na vatru, koja nikako nije htela da se
razgori. Kosu je bila navila na viklere. Ona pocrvene kad ugleda inspektora.
- Nema još sedam sati... Kafa nije gotova.
Megre je bio malo uznemiren. U polusnu, pre pola sata, učinilo mu se da
je čuo kako prolazi neki automobil. Međutim, Sen-Fijakr nije bio na glavnom
drumu. Samo je autobus prolazio kroz selo jednom dnevno.
- Autobus još nije otišao, Marija?
- Nikad ne ide pre pola devet! A najčešće tek oko devet...
- Je l’ to zvoni za jutrenje?
- Da! Zimi ona počinje u sedam sati, leti u šest... Ako hoćete da se
zagrejete... - reče ona i pokaza mu vatru, koja se najzad razbuktala.
- Ti se ne možeš odlučiti da me oslovljavaš sa „ti“? Megre se naljuti na
sebe kad ugleda koketni osmeh
na licu sirote devojke.
 - Kafa će biti gotova za nekoliko minuta... Razdanjivalo se tek oko osam
časova. Hladnoća je
bila još oštrija nego minulog dana. Megre podiže kragnu na zimskom
kaputu, natuče šešir na oči i lagano se uputi prema crkvi, koja je ličila na
neku svetlu šaru u mraku.
Nije bio praznični dan. U crkvi su bile svega tri žene. Ni sama služba nije
tekla kako je uobičajeno, već kao da su je krišom sklepali nadvoje-natroje.
Sveštenik je išao vrlo brzo s jednog kraja oltara na drugi. Veoma hitro se
okretao, širio ruke i mrmljao gutajući slogove:
- Dominus vobiscum!
Dečak, koji ga je s mukom sustizao, odgovarao je „Amin“ u zakašnjenju i
besomučno zvonio svojim zvoncetom.
Da li će se ona panika opet ponoviti? Čulo se mrmljanje liturgiskih
molitvi i povremeno uzdisanje sveštenika, koji je uzimao vazduh između dve
reći.
- Ite missa est...
Služba jedva da je trajala desetak minuta. One tri žene ustadoše.
Sveštenik je čitao poslednju glavu Jevanđelja. Neki automobil se zaustavi
ispred crkve, i ubrzo zatim ču se kako neko nesigurno korača u predvorju
crkve.
Megre ostade u dnu crkve. Stajao je uz sama vrata. I tako kad su se ova
otvorila, pridošlica se bukvalno nađe lice u lice s njim.
Bio je to Moris de Sen-Fijakr. On se toliko iznenadio da se zamalo nije
vratio nazad mrmljajući:
- Oprostite... Ja...
Ali ipak uspe da nekako povrati samopouzdanje, i koraknu napred.
- Služba je završena?
Jasno se videlo da je neobično nervozan. Imao je modre kolutove oko
očiju kao da nije spavao cele noći. Otvarajući vrata, pustio je hladnoću
unutra.
- Dolazite iz Mulena?
Dva čoveka su šaputala dok je sveštenik glasno izgovarao molitvu posle
Jevanđelja, a žene zatvarale svoje molitvenike, uzimale kišobrane i torbice.
- Otkuda znate?... Da... Ja...
- Hoćete li da izađemo napolje?
 Sveštenik i ministrant uđoše u crkvenu riznicu, a crkvenjak ugasi dve
voštane svećce, koje su bile sasvim dovoljne za jutrenje.
Napolju se bilo malo razdanilo. Bele obližnje kuće ocrtavale su se u
polutami. Žuti automobil je stajao između drveća na trgu.
Grof de Sen-Fijakr se, bilo je očigledno, nelagodno osećao. Posmatrao je
Megrea, prilično iznenađen. Možda se čudio što ga vidi neobrijanog i bez
kravate.
- Ustali ste vrlo rano?... - promrmlja inspektor.
- Prvi brzi voz polazi iz Mulena u sedam časova i tri minuta.
- Ne razumem! Niste uhvatili voz pošto...
- Zaboravite Mariju Vasiljevu...
To je bilo sasvim prosto! I prirodno! Prisustvo Morisove ljubavnice u
zamku bilo je nezgodno, pa ju je on odvezao automobilom u Mulen, smestio
je u voz za Pariz, vratio se natrag i u prolazu ušao u osvetljenu crkvu.
Međutim, Megre nije bio zadovoljan. Pokušavao je da prati uznemiren
grofov pogled koji je, izgleda, nešto očekivao ili od nečega strahovao.
- Izgleda da s njom nije baš lako! - vešto ubaci inspektor.
- Znala je ona i za bolje dane. Zato je preosetljiva... Pri samoj pomisli da
sam imao nameru da sakrijem našu vezu...
- Koja traje odavno?
- Nešto manje od godinu dana... Marija ne oseća mnogo ljubavi prema
meni... Između nas dolazi do mučnih scena...
Najzad se njegov pogled usredsredi na jednu tačku. Megre pođe za
njegovim pogledom i spazi iza sebe sveštenika, koji tek što beše izašao iz
crkve. Imao je utisak da su se ta dva pogleda ukrstila i da se sveštenik
osećao isto tako neprijatno kao i grof de Sen-Fijakr.
Inspektor se spremao da ga zaustavi. Ali sveštenik ih je prilično
nespretno pozdravio i žurio je da što pre uđe u parohijsku kuću, kao da od
nekog beži.
- Ne liči na seoskog sveštenika...
Moris mu ne odgovori. Kroz osvetljen prozor videlo se kako sveštenik
seda za postavljenu trpezu da doručkuje i kako mu služavka donosi ibrik s
kafom, koja se pušila.
Dečaci, s torbom na leđima, kretali su u školu. Bara Notr-Dam postepeno
je dobijala odraz ogledala.
 - Kakve ste mere preduzeli za... - otpoče Megre.
Njegov nestrpljivi sagovornik naglo ga prekide:
- Za šta?
- Za sahranu... Je li prošle noći neko bdio u sobi pored grofičinog odra?
- Ne. O tome je u jednom trenutku bilo reči, ali Gotje je tvrdio da se to
više ne radi...
Čulo se kako neko pali motor u dvorištu zamka. Nekoliko trenutaka
kasnije jedan motocikl izbi na put i odjuri prema Mulenu. Megre poznade
Gotjeovog sina, koga je juče primetio. Na sebi je imao kaput od nepromočive
materije otvorene boje i karirani kačket.
Moris de Sen-Fijakr nije znao kako da se ponaša. Nije se usuđivao da
uđe u svoj automobil, a, s ruge strane, nije imao o čemu da razgovara sa
inspektorom.
- Da li je Gotje našao onih četrdeset hiljada franaka?
- Nije... Jeste... To jest...
Megre ga radoznalo pogleda, i sam iznenađen što ga vidi do te mere
smetenog.
- Recite mi: da ili ne? Juče sam imao utisak da nimalo nije raspoložen da
to učini. Jer uprkos svemu, i pored hipoteka i dugova, moglo bi da se sakupi
mnogo više od te sume...
Ali Moris nije odgovorio! Imao je izbezumljen izgled, bez ikakvog
vidljivog razloga. A rečenica koju je izgovorio nije imala nikakve veze sa
prethodnim razgovorom.
- Recite mi iskreno, inspektore... Sumnjičite li me?
- Za šta?
- Vi to dobro znate... Potrebno mi je da znam...
- Nemam razloga da vas sumnjičim više od ma koga drugog... - odgvori
dvosmislenoo Megre.
Njegov sagovornik se grčevito uhvati za tu izjavu.
- Hvala!... Vidite, to treba saopštiti ljudima... Shvatate li me?... Inače,
moj položaj je neodrživ...
- Kojoj će banci vaš ček biti podnet na naplatu?
- Eskontnoj banci.
Neka žena se uputi prema perionici, gurajući ispred sebe ručna kolica sa
dve korpe rublja. Sveštenik je išao gore-dole po trpezariji čitajući molitvenik,
ali inspektor je imao utisak da baca na njih poglede pune strepnje.
Doći ću k vama u zamak.
- Sada?
- Da, za koji trenutak.
Bilo je jasno: Moris de Sen-Fijakr to nije nimalo želeo! Ušao je u
automobil kao osuđenik. A iza prozora crkvene kuće video se sveštenik kako
gleda za njim.
Megre je hteo da stavi bar kravatu. U trenutku kad je stigao pred krčmu,
Žan Metaje je izlazio iz bakalnice. Bio je u pidžami, ogrnut zimskim
kaputom. Trijumfalno pogleda inspektora.
- Telefonski razgovor?
Mladić mu jetko odvrati:
- Moj advokat stiže u osam časova i pedeset minuta.
Postao je sigurniji u sebe. Vratio je kuvana jaja, jer nisu bila dobro
skuvana, i vrhovima prstiju dobovao je neki marš po stolu.
Sa prozorčeta svoje sobe, gde se oblačio, Megre je video dvorište zamka,
trkački automobil i Morisa de Sen-Fijakr, koji, izgleda, nije znao gde mu je
glava. Nije li se spremao da pođe pešice prema selu?
Inspektor požuri. Nekoliko trenutaka docnije već je bio na putu za zamak.
Susreli su se na nešto manje od sto metara od crkve.
- Kuda ste pošli? - upita ga Megre.
- Nikud! Ne znam ni sam...
- Možda ste pošli u crkvu da se molite?
I baš te reči su bile dovoljne da grof pobledi, kao da su imale neki
tajanstven i strašan smisao.
Moris de Sen-Fijakr je bio lepo građen mladić, sportista, veličanstvenog
zdravlja. Ali, ako bi se čovek izbliže zagledao u njega, otkrio bi koliko je
ustvari mek. Ispod mišića malo natopljenih salom nije bilo skoro nimalo
energije niti snage. Bilo je očigledno da je proveo jednu besanu noć, i već
zbog toga izgledalo je kao da je klonuo duhom, kao izduvan balon.
- Jeste li naredili da se otštampaju posmrtne plakate?
- Ne.
- Ali... Porodica... Pa i plemstvo iz okoline...
Mladić planu.
- Oni neće doći! Nemojte u to ni da sumnjate! Ranije bi i došli. Kad je
otac bio živ... U sezoni lova bivalo je po trideset zvanica u isti mah u zamku,
koji su tu ostajali po nekoliko nedelja...
Megre je to bolje znao nego iko drugi, jer je voleo da za vreme hajki
obuče belu hajkačku bluzu i da bez znanja roditelja učestvuje kao hajkač!
- Od njegove smrti...
I Moris napravi gest koji je značio:
„Srozavanje... Niskost..."
Sigurno se u celoj pokrajini Beri pričalo o šenuloj starici koja je
upropastila kraj svoga života takozvanim sekretarima! I o poljskim imanjima
koja su se prodavala jedno za drugim! I o sinu koji je igrao zabludelog sina u
Parizu!
- Verujete li da će sahrana moći da se obavi sutra?... Shvatate li?... Bolje
je da se sve to što pre svrši...
Jedna kola sa đubretom lagano su prolazila i njihovi široki točkovi drobili
su kamičke po drumu. Bilo se sasvim razdanilo. Dan je bio tmurniji od
jučerašnjeg, ali sa manje vetra. Megre izdaleka spazi Gotjea, koji je prelazio
preko dvorišta i pođe prema njemu.
Tada se dogodi nešto čudno.
- Vi ćete me izviniti...? - reče inspektor grofu, udaljavajući se u pravcu
zamka.
Kad je prešao stotinak metara, on se naglo okrete. Moris de Sen-Fijakr se
snalazio na pragu parohiske kuće. Mora da je zvonio na vratima. Ali kad
primeti da ga inspektor gledao, hitro se udalji ne sačekavši odgovor.
Nije znao kud udara. Celo njegovo držanje pokazivalo je da se veoma
nelagodno oseća. Inspektor je stigao do upravnika, koji ga sačeka kad je
video da ovaj ide prema njemu. Upravnik se držao nekako nadmeno.
- Šta želite?
- Jedno sasvim prosto obaveštenje. Jeste li našli četrdeset hiljada franaka
koji su potrebni grofu?
- Ne! Alal vera onome ko ih nađe u ovome kraju! Svi znaju koliko vredi
njegov potpis.
- Znači...?
- Neka se snađe kako zna! To me se ne tiče!
Grof de Sen-Fijakr se vraćao natrag. Osećalo se da ima ludu želju da
učini izvestan korak, ali da mu je to, iz ovog ili onog razloga, nemoguće.
Pošto je konačno doneo odluku, uputi se prema zamku i zastade pored one
dvojice.
- Gotje! Dođite u biblioteku da primite moja naređenja.
U prolazu dobaci inspektoru s prilično napora:
- Doviđenja, inspektore!
U trenutku kada je prolazio pored parohijske kuće, Megre je imao osećaj
da ga neko posmatra iza zavese, ali nije bio u to sasvim siguran, jer su, kad je
svanulo, utrnuli svetlost u unutrašnjosti zgrade.
Jedan taksi je stajao ispred krčme Marije Taten. U gostionici je sa Žanom
Metajeom sedeo čovek pedesetih godina, nagizdan kao da je izašao iz salona,
u prugastim pantalonama i crnom kaputu optočenim svilom.
Čim inspektor uđe u krčmu, onaj čovek naglo ustade sa svog mesta i
polete prema njemu raširenih ruku.
- Rekli su mi da ste iz krivične policije... Dopustite mi da vam se
predstavim... Ja sam advokat Talije, iz Burža... Hoćete li nešto da popijete s
nama?
Žan Metaje je takođe ustao, ali se po njegovom držanju dalo zaključiti da
ne odobrava advokatovu srdačnost.
- Krčmarice!... Molim vas, dođite da nas poslužite...
I obraćajući se Megreu predusretljivo ga upita:
- Šta želite?... S obzirom na ovu hladnoću, jedan dobar grog bi dobro
došao, jeste li za? Tri groga, dete...
To ,,dete“ bila je sirota Marija Taten, koja nije bila navikla na takvo
obraćanje.
- Nadam se, gospodine inspektore, da ćete razumeti mog klijenta... Ako
sam dobro shvatio, on se pokazao prilično nepoverljiv prema vama... Ali ne
zaboravite da je taj mladić iz dobre porodice, kome se ne može ništa zameriti,
i da su ga razljutila sumnjičenja koja je osećao oko sebe... Njegova
jučerašnja utučenost, ako tako mogu da se izrazim, najbolji je dokaz da je
potpuno nevin.
Pored ovog advokata čovek nije imao potrebe bilo šta da kaže, a i da je
hteo, teško da bi mogao doći do reći. 0 svemu se on brinuo i sve je, izgleda,
bio preuzeo na sebe. Postavljao je pitanja i sam davao odgovore, a sve to
bilo je propraćeno živim pokretima.
- Naravno, još nisam potpuno ušao u sve pojedinosti... Ako sam dobro
shvatio, grofica de Sen-Fijakr je umrla juče na jutrenju, srce joj je
jednostavno prestalo da kuca... Sem toga, u njenom trebniku nađen je list
hartije, pa se može zaključiti da je smrt nastupila usled jakog uzbuđenja... Je
li sin žrtve - koji se kao slučajno našao u neposrednoj blizini - podneo
tužbu?... Ne?... Uostalom, mislim da tužba ne bi bila ni prihvaćena....
Krivične radnje - ako ih je uopšte bilo - nisu takve da bi javno tužioštvo
prihvatilo tužbu i nastavilo gonjenje...
U tome se potpuno slažemo, zar ne?... Tužba ne postoji! Prema tome, ne
može biti ni sudskog gonjenja...
I pored toga, shvatam zašto vi lično nezvanično vodite istragu. To mi ništa
ne smeta.
Ali moj klijent ne može da se zadovolji samo time što neće biti gonjen.
Potrebno je da se sa njega javno skine svaka i najmanja sumnja...
Obratite dobro pažnju na ovo što ću vam reći... Kakav je, u stvari, bio
njegov položaj u zamku?... Položaj usvojenog deteta... On je svojom
odanošću i ispravnošću tešio usamljenu groficu, odvojenu od sina koji joj je
stvarao samo neprilike...
Moj klijent nije lenština... Nije se zadovoljavao time što će bezbrižno
živeti, kao što je mogao da čini u zamku.. On je radio... Trudio se da pronađe
kako da napametnije uloži novac... Čak se interesovao i za najnovija
otkrića...
Da li je on, prema tome, imao nekog interesa da njegova dobrotvorka
umre?... Zar je potrebno da ma šta još kažem?... Ne! Je l’ tako?...
Ono što hoću, inspektore, to je da vam pomognem da stvari postavite na
svoje mesto...
Dodajem da ću prethodnom, u saglasnosti sa notarom, morati da
preduzmem izvesne, neophodne mere... Žan Metaje je poverljiv mladić...
Nikada nije mogao ni da zamisli da se nešto slično može dogoditi...
Sve što mu pripada ostalo je u zamku, i to se izmešalo s onim što pripada
pokojnoj grofici.
Prema tome, kako su sada došli tamo neki drugi ljudi, koji, bez sumnje,
imaju nameru da stave šapu na...
- Nekoliko pižama i starih patika! - promrmlja Megre ustajući od stola.
- Molim?
Za sve to vreme Žan Metaje je nešto beležio u svoj notes. On stiša
dvokata, koji takođe beše ustao.
- Pustite ga! Shvatio sam od prvog trenutka da u inspektorovoj ličnosti
imam neprijatelja?! A docnije sam saznao da je posredno pripadao zamku, u
kome je i rođen kad mu je otac bio upravnik imanja Sen-Fijakr. Ja sam vam
sve to predočio, branioče... VI ste želeli. ..
Zidni časovnik je otkucavao deset časova. Megre je računao da je voz
kojim je otputovala Marija Vasiljeva pre pola časa prispeo na Lionsku
stanicu u Parizu.
- Izvinite me! - reče on. - Potražiću vas kasnije...
- Ali...
On se već bio stuštio prema bakalnici prekoputa krčme, zvonce na
vratima zazvoni kad ih on otvori. Čekao je četvrt sata na vezu s Parizom.
- Je li istina da ste sin nekadašnjeg upravnika?
Megre je bio umorniji nego da je završio deset normalnih istraga. Osećao
je jaku duhovnu i fizičku iznurenost.
- Imate Pariz...
- Alo!... Eskontna banka?... Ovde krivična policija... Molim vas za jedno
obaveštenje... Da li vam je jutros podnesen na naplatu ček koji je potpisao
grof de Sen-Fijakr?... Rekoste da je predat u devet časova?... Dakle, nema
pokrića... Alo!... Ne prekidajte gospođice... Zamolili ste donosioca da ga još
jednom donese?... Vrlo dobro!... Ah! to sam baš hteo da saznam... Mlada
žena, je li?... Pre četvrt časa?... I ona je uplatila četrdeset hiljada franaka?...
Zahvaljujem vam... Razume se! Isplatite... Ne! Ne! Ništa naročito... Pogotovu
kad je novac položen i ček pokriven...
Megre izađe iz telefonske kabine, odahnuvši duboko. Sve ga je ovo
strašno zamaralo.
Moris de Sen-Fijakr je u toku noći pronašao četrdeset hiljada franaka i
poslao svoju ljubavnicu u Pariz da ih položi u banku!
U trenutku kad je izlazio iz bakalnice Megre spazi sveštenika kako izlazi
iz crkvene kuće, sa molitvenikom u ruci, i odlazi prema zamku.
Tada Megre ubrza korak, poče da trči da bi stigao na vrata zamka u isti
mah kad i sveštenik.
Umakao mu je za nepun minut. Kad je dospeo do glavnog ulaza, vrata su
se zatvorila za sveštenikom. A kad je zazvonio, čuo je korake u dnu hodnika,
na onoj strani gde se nalazi biblioteka.
 VI
DVA TABORA

- Videću da li gospodin grof može...

Ali inspektor ne dade batleru da završi započetu rečenicu. Prođe pored
njega, upade u hodnik i pođe pravo ka biblioteci, dok je sluga uzdisao
predajući se sudbini. Nije više bilo mogućnosti ni da se bar prividno održi
red i spase spoljni izgled. Ljudi su ulazili u zamak kao u vodenicu!
Katastrofa! Vladalo je opšte rasulo.
Pre nego što otvori vrata na biblioteci, Megre zastade za trenutak i
oslušnu, ali uzalud. Ne ču nikakav šum, i to ga još više zagolica da uđe.
Zakuca na vrata, iako je bio ubeđen da se sveštenik nalazi u nekoj drugoj
odaji. Ali jedan vrlo jasan i veoma odlučan glas prolomi se u mrtvoj tišini
koja je vladala u sobi:
- Uđite!
Megre gurnu vrata i uđe u odaju. Grof de Sen-Fijakr je stajao ovlaš
naslonjen na sto u gotskom stilu i posmatrao ga.
Sveštenik se nalazio pored njega. Buljio je u tepih i trudio se da ostane
potpuno nepomičan, kao da se bojao da ga ne oda neki nehotičan pokret.
Šta li su njih dvojica radili tu? Stoje nepomično jedan pored drugog ne
govoreći ni reči? Mnogo manje je neprijatno prekinuti neku uzbudljivu scenu
negoli upasti u ovu duboku tišinu, tako duboku da se čoveku čini da njegov
glas u njoj pravi koncentrične krugove kao kad se kamičak baci u vodu.
I ovog puta Mergre oseti koliko ga Sen-Fijakr zamara. Što se tiče
sveštenika, on je bio utučen i nervozno je lupkao prstima po molitveniku.
- Izvinite što vas uznemiravam...
To je zvučalo veoma ironično, a takav je i utisak ostavio na njih; mada
Megre nije to želeo. Ali zar se mogu uznemiriti ljudi koji su nepomični i
mrtvi kao stvari?
- Dobio sam vesti iz banke...
Grof baci na sveštenika pogled koji je bio, činilo se, ljutit, skoro besan.
I cela scena se dalje odigravala u tom tonu. Rekao bi čovek da pred
sobom ima igrače šaha, koji su zabili glavu u šake, dok razmišljaju dugo i
ćute pre nego što će mrdnuti piona, da bi se opet zagledali u šahovsku tablu i
ućutali.
Ali nije ih samo razmišljanje dovelo u takvo nepomično stanje. Megre je
bio ubeđen da su se oni tako ukočili zato što su se uplašili da ne naprave
neki pogrešan pokret, da ne učine neki nevešt potez. Između njih trojice
postojao je nesporazum. I svaki od njih nerado je povlačio svog piona, uvek
spreman da povuče učinjeni potez.
- Došao sam da zatražim uputstva za sahranu! -oseti potrebu da kaže
sveštenik.
To nije bila istina! Rđavo povučen potez! Do te mere loš da se grof de
Sen-Fijakr osmehnu.
- Predviđao sam da ćete telefonirati banci! - reče on Megreu. - Priznaću
vam razlog zbog čega sam se odlučio na taj korak: da bih se oslobodio
Marije Vasiljeve, koja nije htela da ode iz zamka... Uspeo sam da je uverim
da je to neobično važno...
Megre je ovog puta video u sveštenikovim očima strah i prekor.
,,Nesrećnik!“ sigurno je misli: „Izdaje se. Pada u klopku. Izgubljen je...“
Nastade tajac. Inspektor kresnu šibicom, upali lulu i, ispuštajući gust
dim, upita:
- Je li Gotje našao novac?
Moris de Sen-Fijakr se za trenutak kolebao, a onda reče:
- Ne, inspektore... Reći ću vam...
Nije bilo uzbuđenja na licu grofa de Sen-Fijakra, već na sveštenikovom!
On je bio bled. Usne su mu bile stisnute, a na licu mu se očitavala jetkost.
Uzdržavao se da se ne umeša u razgovor.
- Slušajte, gospodine...
Nije više mogao da izdrži.
- Hoćete li prestati da govorite o tome sve dok nas dvojica ne održimo
jedan sastanak?
Isti osmeh kao i maločas pojavi se na Morisovim usnama. Bilo je vrlo
hladno u toj neobično prostranoj odaji, gde već odavno nije bilo najlepših
knjiga u biblioteci. Drva su bila nameštena. Dovoljno je bilo samo kresnuti
šibicom, pa da vatra bukne:
- Imate li upaljač ili...
Dok se grof naginjao nad kamin, sveštenik je gledao Megrea očajničkim,
preklinjućim pogledom.
- Sada ću vam - reče grof vraćajući se k njima - u nekoliko reči razjasniti
situaciju. Iz razloga meni nepoznatih, gospodin sveštenik, koji je inače sasvim
dobronameran, ubeđen je da sam ja... zašto se plašiti reći?... ubio svoju
majku!... Jer posredi je zaista zločin, zar ne? Čak iako ne potpada pod udar
zakona...
Sveštenik se nije više pomerao; i dalje je samo drhtao, nepomičan kao
životinja koja oseća da će se neka opasnost sručiti na njenu glavu, a nije u
stanju da joj se odupre.
- Gospodin sveštenik je bio veoma odan mojoj majci... Zeleo je, da se
izbegne skandal, koji bi se verovatno sručio na zamak... Sinoć mi je po
crkvenjaku poslao četrdeset hiljada franaka i kratko pisamce...
Sveštenikov pogled je, bez ikakve sumnje, govorio:
„Nesrećniče! Izgubljeni ste!“
- Evo te ceduljice! - nastavio je grof de Sen-Fijakr.
Megre pročita naglas: „Budite oprezni. Moliću se za vas“.

Uh! To je delovalo kao talas svežeg vazduha. Moris de Sen Fijakr se

odjednom nije više osećao kao da je prikovan za tle, osuđen na nepomičnost.
Isto tako u trnu je izgubio svu onu ozbiljnost koja inače nije bila u njegovoj
naravi.
Poče da hoda gore-dole, i kao da mu je nešto laknulo reče vedrim
glasom:
- Eto, inspektore, to je bio razlog što sam se jutros muvao oko crkve i
parohiske kuće... Primio sam tih četrdeset hiljada franaka, koje očevidno
treba smatrati kao zajam, najpre zato, kao što sam vam rekao, da bih udaljio
svoju ljubavnicu... - Izvinite me, gospodine svešteniče! A uz to i zato što bi
bilo veoma nezgodno da me uhapse u ovom trenutku... Ali mi stojimo kao
da... Molim vas, sedite.
Uputi se prema vratima, otvori ih i oslušnu. Na donjem spratu ispod njih
čula se neka galama.
- Defile opet počinje! - promrmlja on. - Mislim da bi trebalo telefonirati u
Mulen, da nameste sobu s mrtvačkim odrom, da je zastru crninom i upale
sveće..
Zatim, bez ikakvog prelaza, nasatavi:
- Pretpostavljam da sada razumete! Pošto sam primio novac, ostalo mi je
još da se zakunem gospodinu svešteniku da nisam kriv. Nemoguće mi je bilo
da to učinim pred vama, inspektore, a da još više ne pojačam vašu sumnju...
To je sve!... Kao da ste pogađali moje misli, niste me jutros ni trenutka
ostavljali samog, dok sam obilazio oko crkve... Gospodin sveštenik je došao
ovamo, još ne znam zašto, jer se baš u trenutku kad ste ušli spremao nešto da
kaže...
Njegovo lice se smrači. Da bi odagano rđavo raspoloženje koje ga je
obuzimalo, nasmeši se bolno.
- To je sasvim jednostavno, zar ne? Covek koji je vodio raskalašan život i
potpisao ček bez pokrića... Stari Gotje me izbegava!... I on je sigurno ubeđen
da....
Najednom pogleda u sveštenika s čuđenjem.
- Zaboga! Gospodine svešteniče... Šta vam je?
Sveštenik je zaista izgledao žalostan. Njegov pogled izbeže mladog
čoveka, pa pokuša isto tako da izbegne i Megreov pogled.
Moriš de Sen-Fijakr shvati i uzviknu sa još više gorčine:
- Evo! Još mi ne veruje... Baš onaj koji hoće da me spase ubeđen je da
sam kriv...
On još jedared ode do vrata, otvori ih i, zaboravljajući na prisustvo
mrtvaca u kući, viknu?
- Alberte! Alberte!... Požurite, do đavola!... Donesite nam neko piće...
Sluga uđe, priđe ormanu u zidu i izvuče odatle bocu viskija i čaše.
Nastade tajac. Posmatrali su ga kako sipa viski. Moris de Sen-Fijakr s nekim
čudnim osmejkom primeti:
- U moje doba nije bilo viskija u zamku.
- To je gospodin Žan...
- Ah!
On iskapi vrškom punu čašu pa, pošto sluga iziđe, ode i zaključa vrata.
- Eto, mnoge stvari su se izmenile... - promrmlja kao za sebe.
 Ali nije gubio sveštenika iz vida. Ovaj se sve nelagodnije osećao; najzad
promuca:
- Vi ćete me izviniti... Treba da odem da održim čas iz veronauke...
- Samo jedan trenutak... Vi još uvek verujete u moju krivicu, gospodine
svešteniče... Ne! Ne poričite.... Sveštenici ne bi trebalo da lažu... Samo,
postoji nešto što bih hteo da vam pojasnim... Vi me ne poznajete... Niste bili
u Sen-Fijakru u moje vreme... Samo ste slušali priče o meni... Materijalnih
dokaza nema... Inspektor, koji je prisustvovao drami, to najbolje zna.
- Molim vas... - promuca sveštenik.
- Ne!... Vi ne pijete?... U vaše zdravlje, inspektore...
Pogled mu je bio mračan. Išao je nepokolebljivo za svojim mislima.
- Postoji čitava gomila ljudi na koje bi mogla pasti sumnja... Dakle, vi
sumnjičite isključivo mene... Pitam se zašto... Cele noći nisam spavao zbog
toga... Mislio sam na sve moguće razloge, i verujem da sam na kraju našao
pravi... Šta vam je rekla moja majka?
Ovoga puta iz sveštenikovog lica nestade i poslednje kapi krvi.
- Ne znam ništa... - promuca.
- Molim vas, gospodine svešteniče... Vi ste mi pomogli, to je tačno...
Poslali ste mi onih četrdeset hiljada franaka, a to mi je dalo vremena da
predahnem i pristojno sahranim majku... Od sveg srca vam blagodarim na
tome... Samo, u isto vreme osećam kako me pritiskuju vaše sumnje... Molite
se za mene... To je možda previše ili, možda, premalo...
U njegovom glasu osećao se gnev i pretnja.
- Najpre sam mislio da se s vama ne objašnjavam u prisustvu gospodina
Megrea... E pa lepo! Sada sam srećan što je on ovde... Ukoliko više o tome
razmišljam, utoliko više predosećam da u svemu tome ima nečeg nejasnog...
- Gospodine grofe, preklinjem vas nemojte me više mučiti...
- A ja vama kažem, gospodine svešteniče, da nećete izići odavde dok mi
ne kažete istinu!
Najednom se sasvim izmeni. Postade drugi čovek. Izbacili su ga iz takta!.
I kao svi slabići, kao svi blagi ljudi, on postade veoma svirep.
U sobi u kojoj je ležala mrtva grofica, baš ispod same biblioteke, sigurno
se čulo njegov isprekidani govor.
- Bili ste u stalnom dodiru s majkom... Pretpostavljam da je i Žan Metaje
bio vaš odani vernik... Ko je od njih dvoje nešto rekao?... Moja majka, zar
ne?
Megre se seti reči koje je čuo dan pre toga:
„Tajnost ispovesti...“
Shvatio je sveštenikove muke, njegovo strahovanje, njegov mučenički
pogled pod bujicom reči grofa de Sen-Fijakr.
- Šta je mogla da vam kaže?... Poznajem je ja dobro!... Prisustvovao sam
takoreći početku njenog srozavanja... Mi smo ljudi za koje život nema
nikakvih tajni...
Pogleda oko sebe sa jedva obuzdavanim gnevom:
- Nekada su u ovu odaju ljudi ulazili zadržavajući dah, jer je moj otac,
gospodar, u njoj radio... Nije bilo viskija u uzidanim ormanima... Ali police
su bile pune knjiga, kao košnica...
I Megre se toga sećao!
- Grof radi...
Te reći su bile dovoljne da zakupci po dva časa čekaju u predsoblju!
- Grof mi je poručio da dođem u biblioteku...
I Megreov otac se zbog toga jako uzrujavao, jer je to predstavljalo važan
događaj.
- On nije nemilice trošio cepanice, već se zadovoljavao grejalicom na
petrojel, koju je stavljao pored sebe da mu zameni peć... - govorio je Moris
de Sen-Fijakr.
Pa, obraćajući se izbezumljenom svešteniku nastavi:
- Vi to niste znali.... Vi ste upoznali zamak u neredu... Moju majku koja
je izgubila muža... Moju majku čiji je sin pravio gluposti u Parizu i dolazio
ovamo samo da traži novac... Onda su došli sekretari...
Njegove oči su tako sijale da se Megreu učini da vidi suze u njima.
- Šta vam je to rekla?... Strahovala je od mog dolaska, zar ne?... Znala je
da će imati neka nova rupa da se zapuši, da će morati nešto da proda da bi
me po ko zna koji put izvukla iz neprilike.
- Trebalo bi da se stišate! - reče sveštenik jedva čujnim glasom.
- Neću se stišati pre nego što saznam... Da li ste na mene sumnjali od
prvog trenutka i ne poznajući me?...
Megre se umeša.
- Gospodin sveštenik je sklonio trebnik... - reče on tiho.
Već je bio shvatio situaciju u Sen-Fijakru. Zamišljao je groficu, rastrzanu
između greha i griže savesti... Zar se nije bojala kazne?... Nije li je bilo bar
malo sramota od sina?...
Ona je bila nespokojna žena, bolesnica! I zašto ne bi jednog dana,
uzdajući se u diskreciju ispovednika, rekla:
„Bojim se svoga sina...“
Ona je sigurno osećala strah pred njim. Novac koji je odlazio na razne
tipove kao što je Žan Metaje bio je novac koji je pripadao posedu u Sen-
Fijakru, koji je u stvari pripadao Morisu. Neće li on doći jednoga dana da
zatraži račun? Da li će...
Megre je osećao da su se takve misli rađale u mladićevom mozgu, ali još
nisu bile sasvim jasne. Pomože mu da ih rasvetli.
- Gospodin sveštenik ne može ništa da kaže ako mu je grofica to rekla na
ispovesti...
To je bilo jasno. Moris de Sen-Fijakr naglo preseče razgovor.
- Vi ćete me izviniti, gospodine svešteniče... Zaboravio sam na vaš čas iz
veronauke... Nemojte mi zameriti...
Okrenu ključ u bravi i otvori vrata.
- Zahvaljujem vam... Čim... čim budem mogao, vratiću vam onih
četrdeset hiljada franaka... Jer pretpostavljam da nisu vaši.
- Pozajmio sam ih od gospođe Ruinar, udovice bivšeg notara...
- Hvala... Doviđenja...
Hteo je da zalupi vrata za njim, ali se uzdrža, pogleda Megrea u oči i reče
naglašavajući svaki slog:
- Jad i beda!
- On je želeo...
- Želeo je da me spase, znam!... Pokušao je da se izbegne skandal, da
nekako zalepi ono što je napuklo u zamku Sen-Fijakr... Ne radi se o tome!...
On nasu sebi još viskija.
- Mislim na onu sirotu ženu!... Eto! videli ste Mariju Vasiljevu... I sve one
žene u Parizu... One nemaju griže savesti... Ali majka!... I pazite, onaj Metaje
joj je služio da ispolji svoju nežnost... A onda bi trčala kod ispovednika...
verovatno je sebe smatrala čudovištem... Zbog toga se plašila moje osvete...
Ha! Ha!...
Užasan je bio taj njegov smeh!
- Već me vidite kako ovako ljut napadam majku zato što je... A onaj
sveštenik nije shvatio!... On posmatra život kroz Bibliju!... Pokušavao je za
života da je spase od nje same... Posle majčine smrti veruje da mu je dužnost
da niene spase... Ali uveren sam da je u ovom času ubeđen da sam ja...
Zatim pogleda inspektora pravo u oči u upita ga:
- A vi?
Kako Megre ne odgovori, on nastavi:
- Jer, zločin postoji... Zločin koji je mogla da izvrši samo vucibatina
najgore vrste... Neki sitan podlac!... Je li istina da se ne može povesti
postupak protiv njega?... Jutros sam čuo da se priča o tome... Ali reći ću
vam jednu stvar, isnpektore, i dopuštam vam da je iskoristite protiv mene.
Kad budem uhvatio tu bednu hulju, uveravam vas da će sa mnom imati
posla... A neću se služiti revolverom! Ne, neću upotrebiti oružje... Rukama
ću ga udaviti...
Alkohol je verovatno pojačao njegovu razdraženost. I sam je to primetio,
jer je stavio ruku na čelo, pogledao se u ogledalu i sam sebi se podsmehnuo.
- Ipak, bez sveštenika bi me zatvorili još pre sahrane! Nisam bio mnogo
ljubazan prema njemu. Žena bivšeg notara plaća moje dugove... Ko je ona?...
Čak je se i ne sećam...
- To je ona žena koja uvek nosi bele haljine. Stanuje u kući sa gvozdenom
ogradom pozlaćenom na vrhu, na drumu za Matinjon...
Moris de Sen-Fijakr se stiša. Njegova uzrujanost potraja samo trenutak,
kao vatra od slame. Opet nali sebi čašu viskija, zastade za trenutak, pa je
popi naiskap i razvuče usne s izrazom gađenja.
- Čujete li?
- Šta?
- Ljude iz okoline kako defiluju tamo gore! Trebalo bi da budem tamo, u
dubokoj crnini, zakrvavljenih očiju, i da im stiskam ruke sav slomljen od
bola. A čim se budu našli napolju, počeće priče i ogovaranja...
A onda se vrati na ono što ga je tištalo:
- Ali, ako javni tužilac ne bude prihvatio gonjenje, kao što vi kažete, šta
vi onda ovde još radite?
- Moglo bi se pojaviti nešto novo...
- Ako bih otkrio krivca, da li biste me sprečili da...
Stisnuta pesnica bila je rečitija od svakog govora.
- Napuštam vas - preseče ga Megre. - Treba da odem i da pogledam šta
se radi u drugom taboru...
- Drugi tabor?
- Onaj u krčmi! Tabor Žana Metajea i njegovog advokata, koji je jutros
doputovao...
- Uzeo je advokata?
- On je predostrožan mladić... Jutros su se ljudi ovako grupisali: u
zamku, vi i sveštenik; u krčmi, mladić i njegov pravni savetnik...
- Verujete li da je bio u stanju...?
- Nećete mi zameriti ako se poslužim?
I Megre popi čašicu viskija, obrisa usne i pre nego što krenu napuni lulu.
- Naravno, vi ne umete da se služite linotipom?
Grof slegnu ramenima.
- Ne umem ničim da se služim... To je moja velika nesreća!...
- Ni u kom slučaju nećete otići iz sela dok me ne obavestite, zar ne?
Grof ga ozbiljno pogleda. I odlučnim i dubokim glasom reče:
- Obećavam!
Megre izađe. Baš kad je silazio niz stepenice iskoči pred njega neki
čovek; Megre ne mogade da dokuči otkud se tu stvorio.
- Izvinite me, gospodine inspektore... Zeleo bih da mi poklonite nekoliko
trenutaka... Čuo sam da se priča...
- Šta?
- Da vi skoro pripadate ovoj kući... Vaš otac se bavio istim poslom kao i
ja. Hoćete li da mi učinite tu čast da popijemo nešto kod mene...
I upravnik s prosedom bradicom odvuče svog sagovornika kroz dvorište.
U njegovom stanu beše već sve pripremljeno. Boca starog konjaka. Po etiketi
se videlo da potiče iz starih, slavnih dana zamka. Suvi kolači. Iz kuhinje je
dopirao miris kupusa sa pastrmkom.
- Prema onome što sam čuo, vi ste poznavali zamak u sasvim drugim
okolnostima... Kad sam ja došao u njega, rasulo je već bilo počelo... Zatekao
sam nekog mladića iz Pariza koji... Konjak je iz doba staroga grofa... Bez
šećera, pretpostavljam?
Megre je netremice gledao sto s izvajanim lavorima, koji su u svojim
ustima držali bakrene prstenove. I opet oseti onaj fizički i duševni umor.
Nekada je u ovu odaju smeo da uđe samo u patikama, da ne bi uprljao sjajni
parket.
 - U velikoj sam neprilici... I hoću da vam se obratim za savet... Mi smo
siromašni ljudi... Vi dobro poznajete našu struku. Nije potrebno da vam to
objašnjavam. U njoj se čovek ne može obogatiti...
Ja sam svojim ličnim novcem subotom isplaćivao poljoprivredne radnike
kad nije bilo novca u kasi...
Drugi put sam, opet, davao novac da se kupi stoka, koju su zahtevali
zakupci poljskog imanja...
- Drugim recima, grofica vam duguje prilično novca!
- Gospođa grofica se baš ništa nije razumevala u poslove... Novac se
rasipao na sve strane... Nije ga bilo samo za neophodne stvari...
- I vi ste bili taj koji je...
- Vaš otac je činio isto što i ja, zar ne? Ima trenutaka kada se ne sme
dozvoliti da ljudi primete da je kasa prazna... Taj novac sam uzimao od svoje
ušteđevine...
- Koliko ste dali svog novca?
- Jeste li za još jednu čašicu?... Nisam sabrao... Najmanje sedamdeset
hiljada... I još sada, za sahranu, ja ću...
Megreu izađe pred oči ova slika: mala kancelarija njegovog oca, pored
konjušnice, subota, u pet sati. Sve osobe koje su bile uposlene u zamku,
počev od pralje pa do nadničara, čekale su ispred kancelarije. A stari Megre
je, sedeči za stolom pokrivenim zelenom čojom, odvajao male gomile
srebrnog novca. Ljudi su ulazili jedan za drugim i stavljali svoj potpis ili krst
na platni spisak...
- Pitam se sada kako ću doći do tog novca... Za ljude kao što smo mi, to
je...
- Da, shvatam! Naredili ste da se promeni kamin!
- To jest, bio je od drveta... Mermer bolje izgleda...
- Mnogo bolje! - promrmlja Megre.
- Shvatate. Svi poverioci će se sjatiti. Moraće se pristupiti prodaji. A još
hipoteke...
Fotelja na kojoj je Megre sedeo bila je nova, kao i kamin, i mora da je
izašla iz magacina na Bulevaru Barbes. Na ormanu za štono posuđe nalazio
se gramofon.
- Da nemam sina, bilo bi mi svejedno, ali Emil je na početku karijere...
Neću da preterujem...
 Neka devojčica minu kroz hodnik.
- Imate i ćerku?
- Ne. To je neka devojčica iz sela, radi teške poslove.
- E pa lepo, razgovaraćemo o tome drugi put, gospodine Gotje. Izvinite
me, ali imam još mnogo stvari da posvršavam...
- Još jednu, poslednju čašicu?
- Hvala... Rekli ste - oko sedamdeset pet hiljada, je l’ tako?
I on ode s rukama u džepovima, prođe kroz jato gusaka, pođe duž bare
Notr-Dam, koja više nije zapljuskivala obalu. Časovnik na crkvi otkucavao
je dvanaest časova.
U krčmi kod Marije Taten Žan Metaje i advokat jeli su za predjelo
sardine, haringe i kobasice. Na susednom stolu stajalo je nekoliko praznih
rakijskih čaša.
Bili su veseli. Dočekali su Megrea ironičnim pogledima. Namigivali su
jedan na drugog. Advokatova salveta je ležala nerazvijena.
- Jeste li bar našli trife za pile? - upita advokat krčmaricu.
Sirota Marija Taten! Našla je jednu sasvim malu kutiju u bakalnici, ali
nije mogla da je otvori. Nije se usuđivala da to prizna.
- Našla sam ih, gospodine!
- Onda, dajte brzo! Vazduh u ovom kraju užasno iscrpljuje!
Megre ode u kuhinju i svojim perorezom iseče beli lim konzerve dok je
razroka žena poluglasno mucala:
- Zbunila sam se... Zbunila...
- Ućuti Marija, pobogu! - promrmlja Megre.
Jedan tabor... Dva tabora... Tri tabora?
Oseti potrebu da se našali, da bi pobegao od stvarnosti.
- Znaš šta! Pop me je maločas zamolio da ti donesem „oproštajnice“ koje
važe tri stotine dana! Time ćeš moći da iskupiš sve svoje grehove!
A Marija Taten, koja nije shvatala šalu, gledala je svog ogromnog druga
sa strahom i sa naklonošću punom poštovanja.
 VII
SASTANCI U MULENU

Megre je telefonirao u Mulen da naruči taksi. Neobično se iznenadio kad

je video da je taksi prispeo deset minuta posle njegovog telefonskog poziva;
ali, kad je pošao prema vratima, advokat, koji je dovršavao kafu, umeša se:
- Oprostite! To je naš taksi... Međutim, ako želite, jedno mesto...
- Hvala...
Žan Metaje i advokat krenuše prvi u tom velikom automobilu koji je još
nosio grb ranijeg sopstvenika. Četvrt časa kasnije i Megre se nađe u taksiju;
usput je, brbljajući sa šoferom, posmatrao predeo.
Okolina je bila jednolična: dva reda topola duž puta; uzorana zemlja koja
se pruža u nedogled, i koju po gde-gde preseca neka pravougaona šumica ili
zelenosiva površina neke bare.
Kuće su, uglavnom, bile obične straćare. Sasvim razumljivo, pošto nije
bilo malih posednika, već samo velikih poseda, od kojih je jedan, vlasništvo
vojvode de T... obuhvatao tri sela.
Posed grofova de Sen-Fijakr obuhvatao je dve hiljade hektara pre onih
učestalih prodaja.
Jedan stari pariški autobus, koji je kupio neki seljak, predstavljao je
jedino prevozno sredstvo i jednom dnevno prevaljivao je put između Mulena
i Sen-Fijakra.
- Ako je selo, baš je pravo selo - reče šofer taksija. - Sada još ništa i ne
vidite. Ali usred zime...
Kad su stigli u glavnu ulicu u Mulenu, časovnik na crkvi Sen-Pjer
pokazivao je dva sata i trideset minuta. Megre naredi šoferu da stane ispred
Eskontne banke, i plati mu vožnju. U trenutku kad se izvukao iz taksija, baš
kad je polazio prema banci, iz nje izađe neka žena, koja je za ruku držala
jednog dečaka.
Insepktor brzo žabi nos u izlog da ga ne bi primetila. To je bila seljanka
odevena u praznično ruho, s šeširom na glavi, struka utegnuta miderom.
Hodala je dostojanstveno i vukla dečaka za sobom kao neki paket.
Bila je to majka malog Ernesta, onog riđeg dečaka koji je pomagao
svešteniku pri vršenju službe u crkvi u Sen-Fijakru.
Na ulici je bilo veoma živo. Ernest bi se rado zaustavljao pred izlozima,
ali je morao da ide tragom crne suknje. Idući tako, majka se najednom naže k
njemu i nešto mu reče. I kao da je to bilo unapred dogovoreno, dečak uđe s
njom u trgovinu s igračkama.
Megre se nije usuđivao da im se isuviše približi. Ali je ipak po
zvižducima koji ubrzo odjeknuše u radnji nagađao šta se tamo dešava.
Probali su sve pištaljke što su zatekli u radnji, i mali ministrant se na kraju
krajeva odluči za skautsku dvoglasnu pištaljku.
Kad se opet nađoše napolju, dečak je imao pištaljku oko vrata, ali pošto
ga je majka neprekidno vukla, nije mogao u nju da duva na ulici.
Bančina filijala ličila je na sve filijale u provinciji. Jedna dugačka
hrastova tezga. Pet službenika, koji su nešto radili, nagnuti nad svojim
pisaćim stolovima. Megre se uputi prema prozorčetu iznad koga je stajao
natpis „Tekući računi". Službenik se podiže i napravi veoma ljubazno lice.
Megre je želeo da se raspita o tačnom stanju imovine porodice de Sen-
Fijakr, a naročito o operacijama za poslednih nekoliko nedelja i poslednjih
nekoliko dana, koje su mu mogle dobro doći u istrazi.
Ali prođe nekoliko trenutaka, a Megre ne progovori ni reči. Za to vreme
je ispitivački posmatrao mladića, koji je zadržao svoj učtiv stav i strpljivo
čekao.
- Vi ste, pretpostavljam, Emil Gotje?
Uočio ga je dva puta kad je projurio na motociklu, ali nije razaznao crte
njegovog lica. Poznao ga je po neverovatnoj sličnosti s upravnikom zamka.
Ne toliko po sličnosti pojedinih crta koliko po rasnoj sličnosti. Isti tragovi
seljačkog porekla: oštre crte, krupne kosti.
Isti, ili skoro isti stepen razvoja, koji se ispoljavao u nešto malo
negovanijoj koži nego kod zemljoradnika, u inteligentnom pogledu i u
samopouzdanju „učenog“ čoveka.
Ali Emil se još nije bio preobratio u pravog varoškog mladića. Nešto mu
je nedostajalo. Kosa mu je, iako negovana, ostala razbarušena, a na vrh glave
strčao mu je jedan pramen. Obrazi su mu bili rumeni i ličili su na dobro
izribane obraze seoskih đilkoša nedeljom izjutra.
- Da, ja sam.
Nimalo nije bio uzbuđen. Megre je unapred bio siguran da je vredan
službenik u koga direktor ima puno poverenja, i da će brzo napredovati.
Na sebi je imao crno odelo od lake vunene tkanine, pravljeno po meri, ali
koje je šio neki seoski krojač. Njegov otac nosio je okovratnike od celuloida.
On je, pak, nosio meke okovratnike, ali mu je mašna bila od onih koje se
kupuju već vezane.
- Znate li ko sam ja?
- Ne! Pretpostavljam da ste policajac...
- Zeleo bih neka obaveštenja o stanju računa grofa de Sen-Fijakr.
- To je lako! Ja vodim taj račun, kao i sve ostale.
Bio je učtiv i dobro vaspitan. Mora da su ga u školi nastavnici neobično
voleli.
- Dajte mi račun Sen-Fijakr! - reče on nekoj službenici koja je sedela iza
njega.
Pogledom prelete preko nekog velikog žutog lista.
- Želite li izvod računa, saldo ili opšta obaveštenja?
Bio je, ako ništa drugo, bar precizan!
- Jesu li opšta obaveštenja dobra?
- dođite ovamo, molim vas!... Mogao bi neko da nas čuje..
I oni odoše u dno kacelarije; još uvek ih je razdvajala tezga od
hrastovine.
- Moj otac vam je morao reći da je grofica bila veoma neuredna... Stalno
sam morao da zadržavam čekove koje je izdavala bez pokrića... Ali pazite,
ona to nije znala i nije o tome vodila računa... Izdavala je čekove, ne brinući
o stanju računa... A kad bih joj telefonirao, da je obavestim o toku stvari, ona
bi gubila glavu... I ovog jutra tri čeka su bila podneta na naplatu; bio sam
primoran da ih vratim... Dobio sam naređenje da ništa ne isplaćujem pre nego
što...
- Finanasijska propast je potpuna?
- Ne u pravom smislu reci... Tri majura od pet su prodata... Ostala dva su
pod hipotekom, kao i zamak... Grofica je posedovala jednu vrednu kuću u
Parizu, koja joj je donosila neku malu rentu... Ali kad bi najednom prenela
četrdeset ili pedeset hiljada franaka na račun svog sina, onda bi se sve dovelo
u pitanje... Uvek sam pokušavao da učinim što je bilo moguće... Podnosio
sam u dva ili tri maha na isplatu hartije od vrednosti... Moj otac...
-... je davao novac. To mi je poznato...
- To je sve što mogu da vam kažem... U ovom trenutku saldo dugovanja
iznosi tačno sedam stotina sedamdeset pet hiljada franaka... Ako se uzme u
obzir da porez na nekretninu iz prošle godine nije plaćen, i da nam je sudski
izvršitelj prošle nedelje poslao opomenu...
- Da li je Žan Metaje bio upoznat sa stanjem tekućeg računa?
- Naravno! Bio je čak upućen i u druge stvari.
- Šta hoćete time da kažete?
- Ništa!
- Ne mislite, valjda, da on živi na Mesecu?
Ali diskretni Emil Gotje izbeže da da odgovor.
- Je li to sve što ste hteli da saznate?
- Da li još neki drugi stanovnik zamka Sen-Fijakr ima svoj tekući račun u
vašoj filijali?
- Ne!
- Da li je neko danas dolazio da izvrši neku bankarsku operaciju? Da
naplati ček, na primer?
- Niko.
- Jeste li stalno bili na šalteru?
- Nisam ga napuštao.
Nije bio nimalo uznemiren. Zadržao je pozu savesnog službenika i
odgovarao je kako i priličistoji službenom licu.
- Želite li da vidite direktora? Mada vam on ne može reći ništa više od
mene...
Lampe su se palile. Promet u glavnoj ulici bio je skoro isti kao u nekom
velikom gradu, i pred kafanama je bio pakiran dugi niz automobila.
Prolazila je neka povorka: dve kamile i jedan mlad slon, koji su nosili
transparente i reklamirali mali cirkus, smešten na Trgu Pobede.
U jednoj bakalnici Megre ugleda majku riđeg dečaka; još uvek je držala
sina za ruku i kupovala konzerve.
Nešto malo dalje skoro se sudari sa Metajeom i njegovim advokatom,
koji su, poslovnog izgleda, nešto diskutovali u hodu. Advokat je govorio:
-... oni ga moraju blokirati...
Nisu primetilii inspektora i nastavili su put prema Eskontnoj banci.
U malom gradu, u kome se u jednoj jedinoj ulici dugačkoj pet stotina
metara odvija ceo život, čovek mora jednu istu osobu da i po deset puta
sretne u toku jednog jedinog popodneva.
Megre je pošao da poseti štampariju „Mulenskih novina". Kancelarije su
gledale na ulicu; izlozi su bili izrađeni u betonu, u savremenom stilu; u njima
je bilo izložena gomila fotografija i istaknute poslednje novosti pisane rukom,
plavom olovkom, na dugačkim šifovima hartije.
„Mandžurija. Agenceija Avas saopštava da..."
Ali da bi se dospelo u štampariju, valjalo je proći kroz neki mračan i
uzak hodnik i upravljati se prema buci rotacione mašine, koja je služila kao
jedini vodič u tom mraku. U jednoj bednoj radionici radili su ljudi u plavim
bluzama, stojeći ispred visokih mermernih stolova. U nekom staklom
pokrivenom kavezu, u dnu, radila su dva linotipa, i čulo se njihovo tak-tak
kao kod mitraljeza.
- Šefa radionice, molim vas...
Trebalo je bukvalno urlati zbog buke koju su proizvodile mašine. Miris
mastila štipao je u grlu. Neki mali čovek u plavoj bluzi, koji je prelamao
stranu, stavi ruku na uvo kao trubu.
- Vi ste šef radionice?
- Meter.
Megre izvuče iz buđelara tekst koji je ubio groficu de Sen-Fijakr. Covek
namesti naočare sa čeličnim okvirom i pogleda ga, pitajući se šta li to treba
da znači.
- Je li ovo odavde izašlo?
- Kako?
Pored njih su trčeći prolazili ljudi sa gomilama novina.
- Pitam vas da li je ovo ovde štampano?
- Dođite!
U dvorištu je bilo mnogo bolje. Bilo je hladno, ali se bar moglo govoriti
normalnim glasom.
- Šta ste me pitali?
- Poznajete li ova slova?
 - To je čeltenhem.
- Vaša?
- Skoro svi linotipi imaju čeltenhem.
- Postoji li još neki linotip u Mulenu?
- U Mulenu ne... Ali u Neveru, Buržu, Satoruu, Otenu, pa u...
- Na ovom dokumentu nema ničeg naročitog?
- Otisnut je na ručnoj presi. Htelo se da neko poveruje da je to isečeno iz
novina, zar ne? Jednom prilikom tražili su od mene da to isto uradim, iz
šale...
- Ah!
- Davno je to bilo. Ima najmanje petnaest godina otada... Bilo je to u ono
vreme kad smo list još uvek slagali ručno...
- A hartija vam ništa ne govori, po njoj se ne može doći do nekih
podataka?
- Skoro svi provincijski dnevni listovi snabdevaju se kod iste fabrike. To
je nemačka hartija... Izvinićete me... Treba da doteram formu. Za neversko
izdanje.
- Poznajete li Žana Metajea?
Čovek sleže ramenima.
- Šta mislite o njemu?
- Kad ga čovek sluša, reklo bi se da poznaje zanat bolje od nas. On je
malo ćaknut... Puštamo ga da pretura po radionici zbog grofice, koja je
gazdina prijateljica...
- Ume li da se služi linotipom?
- Hm!... On kaže da ume!
- Znači, bio bi u stanju da složi ovaj člančić?
- Trebalo bi mu dva dobra sata... I to da bar deset puta počinje isti red...
- Da li se dešavalo ovih dana da stane ispred linotipa?
- Otkud ja to znam? On dođe! Svima nam dosađuje sa nekim svojim
novim načinom kliširanja... Izvinićete me... Voz ne čeka... A još nisam
doterao formu.
Nije vredelo dalje navaljivati. Megre zamalo što ponovo ne uđe u
radionicu, ali ga obeshrabri metež koji je tamo vladao. Svi su žurili, svi su
nekud trčali. Nosači su ga gurali, kao bez glave jureći prema izlazu.
Međutim, ipak je uspeo da u stranu odvede jednog šegrta^ koji je savijao
cigaretu.
- Šta se radi s olovnim redovima kad se upotrebe?
- Pretapaju se.
- Posle koliko vremena?
- Svaki drugi dan... Eno! Kazan za pretapanje slova je dole, u uglu...
Pripazite se! Vreo je...
Megre izađe iz štamparije malo umoran, a možda i malo obeshrabren.
Noć se bila sasvim spustila. Ulica je bila svetla, svetlija nego obično, zbog
hladnoće. Ispred radnje sa gotovim odelima kijavičavi prodavač, koji je
tapkao nogama da bi se zagrejao, pozivao je prolaznike:
- Zimski kaput?... Od divnog engleskog štofa, počev od dve stotine
franaka... Uđite! Ništa vas ne obavezuje...
Nešto malo dalje, ispred „Kafe de Pari“, gde se čulo kako bilijarske lopte
udaraju jedna o drugu, Megre primeti žuta kola grofa de Sen-Fijakr.
Uđe u kafanu, potraži očima mladića i, pošto ga ne nađe, sede na klupu.
Bila je to otmena kafana. Tri muzičara su na podijumu podešavala
instrumente i sastavljala program pomoću tri kartona, od kojih je svaki imao
svoj broj.
Čula se galama u telefonskoj govornici.
- Čašu piva! - naruči Megre od kelnera.
- Običnog ili crnog?
Megre se sav napregao da bi Čuo glas u telefonskoj kabini. Ali bez
uspeha. Grof de Sen-Fijakr izađe i blagajnica ga upita:
- Koliko razgovora?
- Tri.
- S Parizom, zar ne?... Tri puta osam - dvadeset i četiri franka...
Grof opazi Megrea i sasvim se prirodno uputi prema njemu, pa sede
pored njega.
- Niste mi rekli da idete u Mulen! Dovezao bih vas svojim kolima...
Istina, nisu zatvorena, a po ovakvom vremenu...
- Telefonirali ste Mariji Vasiljevoj?
- Ne! Ne vidim zašto bih skrivao istinu od vas... I meni jednu čašu piva,
mladiću... Ili, ne! Donesite mi nešto toplo... Jedan grog... Telefonirao sam
nekom gospodinu Volfu... Ako ga vi ne poznajete, vaši drugovi iz pariške
krivične policije sigurno ga poznaju... Jedan zelenaš, ako hoćete...
Povremeno sam mu se obraćao... Maločas sam pokušao da...
Megre ga ljubopitljivo pogleda.
- Tražili ste novac od njega?
- Uz bilo koju kamatu! Međutim, odbio me je! Nemojte me tako gledati!
Navratio sam u toku popodneva u banku...
- U koliko sati?
- Oko tri... Onaj mladilć i njegov advokat su baš u tom ternutku izlazili iz
banke...
- Pokušali ste da izvučete novac?
- Da, pokušao sam! Samo, nemojte misliti da hoću da izazovem sažaljenje
kod vas! Ima ljudi koji, čim se radi o novcu, postaju stidljivi. Ja ne... E pa
lepo! Kad sam poslao onih četrdeset hiljada franaka u Pariz i platio voznu
kartu za Mariju Vasiljevu, ostalo mi je u džepu još nekih trista franaka.
Došao sam ovamo bez ikakvih stvari... Samo s ovim odelom na sebi...
Dugujem u Parizu nekoliko hiljada franaka gazdarici, koja neće dozvoliti da
iznesem stvari...
Govorio je, gledajući kako se bilijarske lopte kotrljaju po zelenoj čoji.
Igrači bilijara bili su skromni mladići iz grada koji su povremeno zavidljivo
gledali grofovo otmeno odelo.
- To je sve! Želeo bih da na sahrani budem u crnini. U ovom kraju nema
nijednog krojača koji bi mi otvorio kredit za dva dana... U banci su mi rekli
da je tekući račun moje majke blokiran, i da povrh toga dugovi prelaze
potraživanja za sedam stotina hiljada franaka... A znate li ko mi je učinio to
prijatno saopštenje?
- Sin vašeg upravnika?
- Pogodili ste.
On proguta gutljaj vrućeg groga i zaćuta, i dalje gledajući u bilijar.
Orkestar zasvira neki bečki valcer. Tu muziku, kao čudno skandiranje, pratio
je zvuk bilijarskih lopti.
Sala je bila dobro zagrejana. Vazduh u kafani bio je sivkast, uprkos
električnim lampama. Bila je to u stvari stara provincijska kafana, sa jednom
jedinom novinom - uzidanim ormanom na kome je stajalo: kokteli 6 franaka.
Megre je lagano pušio. I on je netremice buljio u bilijar, na koji je padala
neobično jaka svetlost lampi sa abažurima od zelenog kartona. Vrata su se s
vremena na vreme otvarala, i nekoliko sekundi posle toga osećala se svežina
hladnog vazduha.
- Hajde da sednemo za onaj sto u dnu...
To je bio glas advokata iz Burža. Prošao je pored stola za kojim su sedeli
grof i Megre, a Žan Metaje, u belim vunenim rukavicama, išao je za njim.
Obojica su gledali pravo ispred sebe, tako da su ovu drugu dvojicu primetili
tek kad su seli.
Dva stola su bila skoro naspram jedan drugog. Obraze Žana Metajea obli
lako rumenilo. On poruči nesigurnim glasom:
- Jednu čokoladu!
A grof de Sen-Fijakr mu se potsmehnu poluglasno:
- Mani to, mila moja!
Neka žena posadi se baš na sredini između ona dva stola, drugarski se
osmehnu na kelnera i promrmlja:
- Kao i uvek!
Kelner joj donese čašicu višnjevače. Kolebala se da li da uperi pogled na
jedan ili na drugi sto.
Da li da navali na plećatog i zgodnog Megrea? Ili na elegantnijeg
advokata, koji ju je već merio od glave do pete s primetnim osmehom?
- Eto! Prisustvovaću sahrani u sivom odelu! - promrmlja grof de Sen-
Fijakr. - Ne dolazi u obzir da pozajmim crno odelo od nadzornika posluge, a
još manje da obučem žaket pokojnog oca!
Osim advokata, koga je zaintersovala ona žena, svi ostali su gledali u
najbliži bilijar.
Bilo ih je tri. Dva su bila zauzeta. U trenutku kada muzičari završiše svoj
komad odjeknu gromki pljesak. I namah se ponovo ču šum čaša i tanjirića.
- Tri portoa, tri!
Vrata su se otvarala i zatvarala; hladnoća je ulazila, ali se malo-pomalo
gubila u okolnoj toploti.
Lampe iznad trećeg bilijara se upališe na pokret blagajničine ruke; iza
njenih leđa nalazili su se električni prekidači.
- Trideset pogodaka! - reče neki glas.
I obraćajući se kelneru:
- Četvrt litra mineralne vode Viši... Ne! Vitel s jagodama...
To je bio Emil Gotje. Premazivao je plavom kredom kraj svog taka, a
onda je napravu za beleženje postignutih pogodaka stavio na nulu. Njegov
partner je bio pomoćnik direktora banke, čovek crnih zašiljenih brkova, deset
godina stariji od njega.
Mladić je tek prilikom trećeg udarca, koji nije uspeo, primetio Megrea.
Pozdravi ga malo zbunjeno. Otada ga je igra toliko zanela da više nije imao
vremena da bilo šta gleda.
- Razume se, ako vam nije hladno, ima jedno mesto u mojim kolima... -
reče Moris de Sen-Fijakr. - Hoćete li dozvoliti da vam nešto ponudim? Znate,
ne zadržavam se još samo na jednom piću pre večere!
- Kelner! - viknu Žan Metaje. - Pozvaćete broj 17 u Buržu!
Broj telefona nejgovog oca! Malo kasnije ušao je u telefonsku kabinu.
Megre je stalno pušio. Poručio je još jednu čašu piva. A ona žena, možda
zato što je bio najkrupniji, bacila je oko na njega. Svaki put kad bi se
okrenuo prema njoj, smeškala mu se kao da su stari poznanici.
Njoj ni na pamet nije padalo da on misli na staricu, kako ju je nazivao
njen sin, koja leži na odru, na prvom spratu, tamo u zamku, i ispred koje
defiluju seljaci, gurkajući jedan drugog laktom.
Ali on je nije video u takvom stanju. Zamišljao ju je u ono doba kad još
nije bilo automobila ispred „Каfe de Parija" i kad se u njoj nisu pili kokteli.
Izlazila mu je pred oči onako vitka i visoka, lepa kao junakinja nekog
romana. Video je kako šeta po parku zamka pored dečijih kolica, koja gura
dadilja...
Megre je tada bio dečak kome je nasred glave strčao čuperak kose, kao
sada Emilu Gotjeu i onom malom riđem dečaku.
Nije li bio ljubomoran na grofa onoga jutra kad je bračni par otputovao u
Eks-le-Ben, u automobilu (jednom od prvih automobila u tom kraju) punom
krzna i mirisa? Nije video grofičino lice, jer ga je skrivao veo. Grof je imao
debele naočare. Ceo taj prizor ličio je na neku herojsku otmicu. Dadilja je
držala detinju ruku i mahala njome, pozdravljajući putnike...
A sada su škropili staricu osvećenom vodicom, i u sobi se osećao miris
voštanih sveća.
Emil Gotje je važno i hitro obilazio oko bilijara, igrao vrlo vesto i
poluglasno brojao:
- Sedam...
Ponovo je nanišanio. Pravio je karambol za karambolom i na kraju dobio
partiju. Njegov šef s ufitiljenim brkovima dovikivao je kiselim glasom:
 - Izvrsno!
Žan Metaje, kome je nasmejani advokat nešto neprekidno pričao, i grof de
Sen-Fijakr posmatrali su jedan drugog preko zelene čoje. Grof nemarno
zaustavi kelnera i reče:
- Još jednom isto piće!
A Megre je mislio na onu skautsku pištaljku. Lepu bronzanu pištaljku sa
dva glasa, kakvu on nikada nije imao.
 VIII
POZIV NA VEČERU

- Još jedan telefonski poziv! - uzdahnu Megre videvši da se Metaje opet

diže od stola.
Pratio ga je pogledom i ustanovio da nije ušao ni u telefonsku kabinu ni u
toalet. S druge strane, punački advokat je sada sedeo na pola stolice, kao
neko ko se koleba da li da ustane. Gledao je u grofa de Sen-Fijakr. Reklo bi
se da se ne usuđuje da mu se osmehne.
Izgleda da je Megre bio suvišan? U svakom slučaju, taj prizor ga je
podsetio na neke događaje iz mladosti: sedeo je sa tri ili četiri druga u jednoj
sličnoj pivnici; dve žene sedele su na drugom kraju sale. Oni su se prepirali,
neodlučni, a onda su pozvali kelnera da mu dadu pisamce...
Advokat je bio isto tako uzbuđen. A žena, koja je sedela dva stola dalje
od Megrea, prevari se, poverova da Megre gleda u nju; osmehnu se, otvori
svoju torbicu i uze da se puderiše.
- Vraćam se odmah! - reče inspektor grofu.
Prođe kroz salu u pravcu u kome se izgubio Metaje; tu ugleda jedna vrata
koja ranije nije primetio i koja su vodila u široki hodnik ukrašen crvenim
tepihom. U dnu tog hodnika nalazio se sto sa jednom velikom knjižurinom,
telefonskim imenikom, i za njim je sedela službenica, Metaje je bio tu; baš je
završavao razgovor sa njom. Udaljili se od nje u trenutku kad Megre poče da
im se približava.
- Hvala, gospođice... Kažete, u prvoj ulici levo?... Nije se krio od
inspektora. Ponašao se kao da mu
inspektorovo prisustvo nimalo ne smeta. Naprotiv! Čak se u njegovom
pogledu nazirao neki veseo odsjaj.
- Nisam znao da je ovo hotel... - reče Megre devojci.
 - Odseli ste u nekom drugom hotelu!... Oh, pogrešili ste!... Ovo je
najbolji hotel u Mulenu...
- Niste li imali za gosta grofa de Sen-Fijakr? Devojka se s mukom
uzdržala da se ne nasmeje.
Zatim se naglo uozbilji.
- Šta je on to uradio? - upita ona s izvesnim nespokojstvom. - Evo već
drugi put u razmaku od pet minuta kako...
- Kuda ste poslali mog prethodnika?
- Želi da sazna da li je grof de Sen-Fijakr izlazio nekud noću između
subote i nedelje... Ne mogu sada da dam odgovor, jer noćni čuvar nije još
došao... Onda me je onaj gospodin upitao da li imamo garažu, i tamo je
otišao...
Dođavola! Megreu nije ostalo ništa drugo nego da se uputi za Metajeom!
- A garaža se nalazi u prvoj ulici levo? - reče on malo ljutito.
- Tako je. Otvorena je preko cele noći.
Žan Metaje je zaista veoma brzo svršio svoj posao, jer je već izlazio iz
garaže zviždućući kad je Megre ulazio u ulicu. Čuvar je nešto jeo u uglu
garaže.
- Interesuje me ista stvar kao i onog gospodina koji je maločas bio ovde...
Žuti automobil... Da li ga je ko isterivao iz garaže u toku noći između subote
i nedelje?...
Na stolu je već ležala jedna novčanica od deset franaka. Megre stavi i
drugu.
- Da, oko ponoći!
- A kad ga je vratio?
- Možda u tri sata izjutra...
- Je li bio blatnjav?
- Pa, ne baš tako mnogo... Znate, suvo je...
- Bilo ih je dvoje, zar ne? Muškarac i žena...
- Ne! Muškarac, potpuno sam.
- Mali i mršav?
- Ma ne! Naprotiv, vrlo visok i krupan čovek.
Očevidno, to je bio grof de Sen-Fijakr!
Kad se Megre vratio u kafanu, orkestar je opet svirao da je sve treštalo, i
prvo što mu je palo u oči bilo je da u uglu gde su sedeli Metaje i njegov
advokat nema više nikoga.
Istina, nekoliko sekundi docnije on ugleda advokata kako sedi na
njegovom mestu, pored grofa de Sen-Fijakr.
Kad ugleda inspektora, advokat se podiže sa klupe.
- Izvinite me... Ne, ne! Zauzmite svoje mesto, molim vas...
Nije to rekao zato što je hteo da ode. Posadio se na stolicu prekoputa.
Bio je živahan, zagrejan, jagodice su mu bile rumene, kao u čoveka koji hita
da što pre završi neki neprijatan posao. Izgledalo je da pogledom traži Žana
Metajea, koji se beše nekud izgubio.
- Razumećete, gospodine inspektore... Nisam mogao sebi dozvoliti da se
pojavim u zamku... To je normalno... Ali pošto je slučaj hteo da se nađemo
na neutralnom terenu, ako ako mogu tako da kažem...
pokušavao je da se osmehne. Posle svake rečenice kao da je pozdravljao
svoje slušaoce i zahvaljivao im na njihovom strpljenju.
- U jednoj tako mučnoj situaciji kao što je ova, beskorisno je, kao što
sam rekao i svom klijentu, komplikovati stvari preteranom osteljivošću...
Gospodin Žan Metaje je to vrlo dobro shvatio... I, kad ste vi nailazili,
gospodine inspektore, kazao sam grofu de Sen-Fijakr da je naša jedina želja
da se sporazumemo...
Megre promrmlja:
- Do đavola!
A ustvari je mislio ovo:
„Ti, dobričino, imaćeš ludu sreću ako te u roku od pet minuta pesnicom
po licu ne lupi gospodin kome se obraćaš tim umiljatim glasom..."
Igrači bilijara vrteli su se i dalje oko zelenog stola. Što se tiče žene, ona
je ustala, stavila svoju torbicu na sto i uputila se na drugi kraj sale.
„Još jedna koja je u zabludi! Jedna svetla misao sinula joj je kroz glavu.
Da Metaje nije izašao iz kafane da bi s njom razgovarao napolju, bez
svedoka?... Sad je pojurila za njim..."
I Megre se nije prevario. Žena je, s rukama na bedrima, šetala tamo-amo,
tražeći mladića.
Advokat je govorio bez prestanka.
- U pitanju su vrlo složeni interesi, i mi smo spremni, sa svoje strane...
- Na šta? - preseče ga grof de Sen-Fijakr.
- Pa... Na...
 smetnu s uma da čaša koja mu se nalazila na domaku ruke nije njegova,
već Megreova, i ispi je do kraja.
- Znam da ovo nije baš mesto... Kao ni trenutak... Ali uzmite u obzir da
mi, bolje nego ma ko drugi, poznajemo finansisku situaciju...
- Moje majke! Pa šta?
- Moj klijent je iz obazrivosti, što mu služi na čast, više voleo da se
preseli u krčmu...
Jadničak, advokat! Otkako ga je Moris de Sen-Fijakr gledao netremice,
reči su mu teško silazile s usana, Megre je imao osećaj da ih je valjalo vaditi
kleštima.
- Vi me razumete, zar ne, gospodine inspektore?... Poznato nam je da je
testament deponovan kod notara... Budite spokojni... Prava gospodina grofa
su ispoštovana... Ali se u njemu pominje i ime Žana Metajea... Finansisko
poslovanje je zamršeno... Moj klijent ga jedini dobro poznaje...
Megre se divio grofu de Sen-Fijakr, koji je uspeo da sačuva skoro
anđeosku mirnoću. Čak mu je na usnama lebdeo smešak!
- Da! On je bio uzoran sekretar! - reče on bez ironije.
- Znate, to je mladić iz odlične porodice, koji je dobio solidno
obrazovanje. Poznajem njegove roditelje... Njegov otac...
- Vratimo se imovini, molim vas!
To je bilo isuviše lepo. Advokat prosto nije mogao da veruje svojim
ušima.
- Hoćete li mi dopustiti da častim piće?... Kelner!... Isto što ste već imali,
gospodo?... Meni ćete doneti konjak s limunom...
Dva stola dalje, ona žena se vratila, smračena lica, jer nije našla Metajea
i, kako joj ništa drugo nije preostalo, okrenula se igračima bilijara.
- Rekao sam vam da je moj klijent spreman da vam pomogne... Postoje
izvesne osobe koje mu ne ulivaju poverenje... On će vam lično reći da su
neki ljudi, koje savest ne muči, vršili prilično prljave spekulacije. Najzad...
Sad je dolazilo ono najsvirepije... I pored svega, advokat morade da
proguta pljuvačku pre nego što nastavi:
- Zatekli ste praznu kasu u zamku... Prema tome, neophodno je da vaša
gospođa majka...
- Vaša gospođa majka! - ponovi Megre diveći se.
- Vaša gospođa majka... - nastavi advokat ne trepnuvši... Šta sam ono
hteo da kažem?... A da! Da pogreb bude dostojan porodice Sen-Fijakr... U
očekivanju da se stvari što je moguće bolje urede u interesu svih ljudi, moj
klijent će nastojati da...
- Drugim rečima, on će dati potreban novac da se plati pogreb... Je li to?
Megre se nije usuđivao da pogleda grofa. Netremice je gledao Emila
Gotjea, koji je pravio novu veličanstvenu seriju karambola, i strepeći je
očekivao da grof prasne.
Ali ništa se od toga nije desilo! Grof de Sen-Fijakr ustde. Obrati se
čoveku koji se našao kod njihovog stola.
- Sedite s nama, gospodine.
Bio je to Metaje, koji tek što je bio ušao u kafanu i kome je, bez sumnje,
advokat znacima objasnio da se stvari dobro razvijaju.
- Konjak s limunom, zar ne?... Momče!...
Gromki pljesak razleže se po sali, jer je muzika završila pesmu. Pošto se
graja stišala, atmosfera je postala neprijatnija, jer su glasovi jače odjekivali.
Samo su udari loptica od slonove kosti prekidali tišinu.
- Rekao sam gospodinu grofu, koji je vrlo dobro shvatio...
- Za koga je konjak?
- Gospodo, verovatno ste iz Sen-Fijakra došli taksijem?... Ako je tako,
povešću vas natrag svojim kolima... Malo ćete morati da se stisnete...
Inspektora vodim takođe sa sobom... Koliko, momče?... A ne, molim vas! To
sam ja poručio...
Ali advokat se već bio digao od stola i gurao je novčanicu od sto franaka
u ruke kelneru, koji upita:
- Sve?
- Da, da!
A grof uz najljupkiji osmeh reče, naglašavajući svaki slog:
- Pa vi ste zaista divni!
Videći kako sva četvorica odlaze zajedno, i kako se učtivo nude pred
vratima ko će prvi da prođe, Emil Gotje zaboravi na bilijar.

Advokat sede na prednje sedište, pored grofa, koji je vozio kola. A iza
njih, Megre je jedva ostavio malo mesta Žanu Metajeu.
Bilo je hladno. Farovi nisu baš najbolje osvetljavali put. Motor je pravio
veliku buku, te se nije moglo razgovarati.
 Da li je Moris de Sen-Fijakr navikao da vozi kola takvom brzinom? Da
nije to bila samo mala osveta s njegove strane? Bilo kako bilo, tek on pređe
tih dvadeset pet kilometara, koji razdvajaju Mulen od zamka, za manje od
četvrt časa. Kočio je na krivinama, da bi opet jurnuo kao sumanut u mrak.
Jednom je za dlaku izbegao neka kola koja su išla sredinom druma, što ga
primora da se popne uz obronak kraj puta.
Severac je brisao i štipao lica putnika. Megre je morao obema rukama da
drži okovratnik svog zimskog kaputa. Projurili su kroz selo ne zadržavajući
se.
U magnovenju su nazreli svetlost u krčmi, pa onda šiljasti crkveni zvonik.
Kola se naglo zaustaviše, i putnici naleteše jedan na drugog. Prispeli su u
podnožje spoljnih stepenica. Videli su poslugu kako jede dole u kuhinji.
Neko se grohotom smejao.
- Dopustite mi, gospodo, da vas ponudim večerom...
Metaje i advokat se pogledaše, kolebajući se. Grof ih ugura unutra
lupkajći ih prijateljski po ramenu.
- Molim vas... Sad je na mene red, zar ne?
I u hodniku dodade:
- Na nesreću, neće biti tako veselo...
Megre htede da mu kaže nekoliko reći nasamo, ali mu grof ne dade
priliku za to, već otvori vrata salona za pušenje.
- Budite ljubazni i pričekajte me nekoliko trenutaka uz čašicu pića...
Moram da izdam neka naređnja... Gospodine Metaje, vi svakako znate gde se
nalaze boce? Je li ovo sve što je ostalo od pića?...
On zazvoni. Dugo su čekali na dolazak sluge; ovaj se najzad pojavi s
punim ustima i salvetom u rukama.
Grof de Sen-Fijakr mu je naglim pokretom istrže iz ruke.
- Narediće upravniku da dođe... Potom ćete mi dati telefonsku vezu prvo
sa parohijskom kućom, a onda sa lekarom.
I, obraćajući se ostalima, reče:
- Dozvoljavate li?
Telefon se nalazio u hodniku, koji je, kao i ceo zamak, bio rđavo
osvetljen. U selu Sen-Fijakr nije bilo električnog osvetljenja, pa je zamak
morao da uvede električnu sturju za sebe, a motor mu je bio isuviše slab.
Umesto da iz sijalica blešti bela svetost, škiljili su crvenkasti končići, kao
kod tramvaja kad bi se zaustavljali. Okolo su padale senke, i predmeti su se
jedva razaznavati.
- Alo!... Da, apsolutno držim do toga... Hvala, doktore...
Advokat i Megre su biti veoma uznemireni, ali su se truditi da jedan
drugom to ne pokazuju. Žan Metaje prekide ćutanje, obraćajući se
inspektoru:
- Čime mogu da vas poslužim?... Ne verujem da je ostalo još portoa...
Ali ima konjaka...
Sve odaje u prizemlju nizale su se jedna za drugom, a delila su ih samo
vrata, koja su stajala širom otvorena. Najpre trpezarija, pa salon, a onda soba
za pušenje, u kojoj su se nalazile ove tri sobe. I najzad biblioteka, kuda je
otišao mladić da potraži boce s pićem.
- Alo... Da... Računam na vas?... Do viđenja...
Grof je još uvek telefonirao; a onda je krenuo hodnikom duž odaja, popeo
se na sprat, i koraci mu se izgubiše u sobi u kojoj je ležala mrtva grofica.
Zatim su se u hodniku čuli drugi, teži koraci. Neko zakuca na vrata i, ne
sačekavši odgovor, uđe u sobu. Bio je to upravnik.
- Zvali ste me? - reče on.
Ali kad primeti da se grof ne nalazi u salonu, začuđeno pogleda one tri
osobe, izađe iz sobe i usput nešto upita slugu, koji je tog trenutka ulazio
- Da li ima sode? - brinuo se Žan Metaje.
A advokat, dobro raspoložen, otpoče, iskašljujući se:
- Nas dvojica imamo čudne profesije, inspektore. Jeste li već dugo u
policiji?... Uskoro će petnaest godina kako sam upisan u advokatsku
komoru... To vam napominjem da bih vam stavio do znanja da sam imao
udela u najzamršenijim događajima što se mogu zamisliti... U vaše
zdravlje!... I u vaše, gospodine Metaje... Radujem se, zbog vas, što su ustvari
poprimile ovakav obrt...
U hodniku se ču grofov glas:
- E pa lepo! Naći ćete vi to! Telefonirajte svome sinu, koji u ovom
trenutku igra bilijar u „Kafe de Pariju", u Mulenu... Doneće sve što je
potrebno...
Vrata se otvoriše. Grof uđe.
- Jeste li dobili piće?... Ovde, izgleda, nema cigara? - reče on i ispitivački
pogleda Metajea.
 - Cigarete... Pušim samo...
Mladić ne dovrši, već okrete glavu, postiđen.
- Doneću vam ih.
- Gospodo, izvinićete me što će večera biti prilično mršava... Daleko smo
od grada i...
- Ajde, ajde! - umeša se advokat, na koga je alkohol već počinjao da
deluje. - Uveren sam da će večera biti vrlo dobra... Ovo je svakako portret
nekog od vaših predaka...
Pokazivao je na portret nekog ukrućenog čoveka u redengotu, sa krutom,
uz vrat dignutom jakom, koji je visio na zidu u velikom salonu.
- To je moj otac.
- Tačno! Ličite na njega.
Sluga uvede doktora Bušardona, koji se osvrnu oko sebe sa izvesnim
nepoverenjem, kao da je predosećao da će se desiti nešto nepredviđeno.
Ali, grof de Sen-Fijakr ga primi ljubazno, veselo, pa čak i razdragano.
- Uđite, doktore... Pretpostavljam da poznajete Žana Metajea... Advokat
gospodina Metajea... Divan čovek, imaćete priliku da se i sami u to uverite...
Što se tiče inspektora...
Megre i lekar stegoše jedan drugom ruku; nekoliko trenutaka docnije
lekar prošaputa Megreu na uvo:
- Šta ste ovo zakuvali?
- Nisam ja... Već on!
Advokat je svaki čas prilazio stočiću na kome je stajala njegova čaša i
nije bio svestan da pije više nego što je uobičajeno.
- Kako je veličanstven ovaj stari zamak!... Kakav bi to bio sjajan dekor
za film! Nedavno sam to rekao javnom tužiocu iz Burža, koji se užasava od
same pomisli na bioskop. Ukoliko bi se snimao film u dekoru koji...
On se sve više zagrejavao i neprestano je tražio da se za nekoga zakači.
Što se grofa tiče, on se približio Metajeu i bio je neobično ljubazan prema
njemu, što je ovoga uznemiravalo.
- Najtužnije su ovde duge zimske noći, zar ne? U moje vreme, sećam se
da je otac isto tako imao običaj da poziva lekara i sveštenika... Nisu to više
isti ljudi... Ali ni onaj doktor nije verovao u boga, pa su se njihovi razgovori
uvek završavali raspravom o nekom filozofskom predmetu... Evo ga, ipak...
Bio je to sveštenik, sa modrim kolutima ispod očiju, odmerenog držanja,
stajao je na pragu ustežući se i ne znajući šta da kaže.
- Izvinite što sam zakasnio, ali...
Kroz otvorena vrata videla su se dva momka kako postavljaju sto u
trpezariji.
- Ponudite neko piće gospodinu svešteniku... -obrati se grof Metajeu.
Megre primeti da on ne pije. Ali advokat je toliko navaljivao na piće da se
videlo da će ubrzo biti trešten pijan. Objašnjavao je nešto doktoru, koji je
zapanjeno posmatrao inspektora:
- Malo diplomatije nije na odmet! Ili, ako više volite, poznavanja ljudske
duše... Recite mi onda zašto bi se gledali popreko?... Zar nisu njihovi interesi
povezani?... Najčudnije je...
Nasmeja se. Popi još jedan gutljaj.
- Baš to što se sve odigralo sasvim slučajno, u kafani... Kako samo te
provincijske kafane, u kojima se čovek oseća kao kod svoje kuće, imaju
dobro...
Spolja do njih dopre zvuk motora. Nešto kasnije grof upade u trpezariju,
gde se nalazio upravnik, i ču se samo kraj rečenice:
- Obojica, da!... Ako hoćete!... To je naređenje!
Telefon zazvoni. Grof se opet nalazio u krugu svojih zvanica. Sluga uđe u
sobu za pušenje.
- Ko je to?
- Vlasnik pogrebnog preduzeća... Pita u koliko časova može da se donese
mrtvački kovčeg...
- Kad hoće!
- U redu, gospodine grofe!
I grof skoro veselo povika:
- Hoćete li da sednete za sto?... Naredio sam da se iz podruma donese
sve što je ostalo od pića... Prođite vi prvi, gospodine svešteniče... Jeste da
nam dame nedostaju, ali...
Megre htede da ga za trenutak zadrži, i uhvati ga za rukav. Ovaj ga
pogleda u oči, pomalo nestrpljivo, naglo se otrže i uđe u trpezariju.
- Pozvao sam gospodina Gotjea, našeg upravnika, a isto tako i njegovog
sina, koji je mladić od budućnosti, da večeraju s nama...
Megre je posmatrao kosu bankarskog službenika i, uprkos svom
nespokojstvu, ne mogade da se uzdrži da se ne nasmeje. Bila je vlažna. Pre
nego što je pošao u zamak, mladić je namestio svoj razdeljak, umio lice i
oprao ruke, i promenio mašnu.
- Gospodo, izvolite za sto!
Inspektor je zapazio da se grudi grofa de Sen-Fijakr nadimaju, i da samo
što nije zajecao. To je prošlo neopaženo, jer je doktor nehotično skrenuo
pažnju prisutnih na drugu stranu time što je uzimajući jednu prašnjavu bocu
promrmljao:
- Zar još imate vina iz „Manastirskog skloništa u Bonu“ iz 1896?...
Verovao sam da je restoran ,,Lari“ kupio sve do poslednje boce i da...
Ostalo se izgubi u buci koju izazva pomeranje stolica. Sveštenik sklopi
ruke, stavi ih na trpezu, pognu glavu, i poče da mrda usnama šapućući
molitvu zahvalnicu.
Megre uhvati oštar pogled kojim ga je grof de Sen-Fijakr odmerio.
 IX
U ZNAKU VALTERA SKOTA

Trpezarija je bila jedna od onih odaja u zamku koje su najmanje izgubile

od svog ranijeg obeležja, blagodareći i rezbarijama koje su prekrivale zidove
do tavanice. Sem toga, bila je viša no duža, a to ju je činilo ne samo
svečanom, već i tužnom, jer je čovek imao utisak kao da sedi na dnu bunara.
Na svakom zidu nalazile su se po dve električne lampe, i to one
duguljaste, koje su izrađene tako da liče na sveće, i na kojima postoje čak i
veštački tragovi voska koji kaplje.
Nasred stola nalazio se pravi svećnjak sa sedam krakova, i u njima
sedam pravih sveća.
Grof de Sen-Fijakr i Megre su sedeli jedan prema drugom, ali samo kad
bi se ispravili mogli su se videti preko plamena sveća.
Desno od grofa sedeo je sveštenik. Levo doktor Bušardon. Slučaj je
postavio Žana Metajea na jedan kraj stola, a advokata na drugi. A pored
inspektora s jedne strane sedeo je upravnik, a s druge Emil Gotje.

Sluga je povremeno izlazio na svetio da posluži zvanice, ali čim bi se

povukao dva metra unazad, utonuo bi u mrak, i videle su se samo njegove
bele rukavice.
- Ne nalazite li da bi čovek mogao poverovati da se sve ovo događa u
romanu Valtera Skota?
To grof reče ravnodušnim glasom. Megre načulji uši, jer je osetio da u
svemu ovome postoji neka namera, slutio je da se nešto sprema.
Bili su tek pri predjelu. Na stolu je, bez ikakvog reda, stajalo dvadesetak
boca belog i crnog vina, bordoa i burgonja, i svako se služio po volji.
- Ipak, jedna sitnica nedostaje... - nastavio je Moris de Sen-Fijakr. - Kod
Valtera Skota bi ona sirota starica koja leži tamo gore, najednom počela da
viče...
Za tren oka svi prestadoše da žvaću i osetiše kao da ih je odjednom
zapahnuo hladan talas vazduha.
- Vratimo se na stvar. Ostavili ste je gore sasvim samu, je l’ tako, Gotje?
Upravnik proguta zalogaj na brzinu i promuca:
- Nju... Da... Nema nikoga u sobi gospođe grofice...
- To nije baš tako veselo!
U tom trenutku neka noga namerno dotače Megreovo stopalo, ali
inspektor ne mogade da pogodi čija je to noga bila. Sto je bio okrugao.
Svako je mogao da dopre nogama do središta stola. A ta neizvesnost
Megreova trajala je i dalje, jer je u toku večeri osećao sve češće i češće
takve udare.
- Je li danas primila mnogo ljudi?
Mučno je bilo slušati ga kako govori o svojoj majci kao p živoj osobi, i
inspektor opazi da je to tako kosnulo Žana Metajea da je prestao da jede, i da
netremice gleda u jednu tačku ispred sebe, a ispod očiju modri kolutovi mu
postaju sve veći.
- Skoro sve zakupce iz ovog kraja! - odgovori upravnik ozbiljnim glasom.
Kad bi sluga spazio da se neka ruka pruža prema boci, približio bi se bez
šuma. Samo bi se videlo kako njegova ruka u beloj rukavici naglo izranja iz
tame i puni čašu. To je činio tiho i sa takvom veštinom da mu se advokat,
iako naćeflejisan, divio.
Pratio je pogledom, sav očaran, tu ruku, koja čak i ne okrznu njegovo
rame. Na kraju nije više mogao da izdrži.
- Fascinantno! Momče, vi ste pravi umetnik! Kad bih mogao sebi
dozvoliti da imam zamak, uzeo bih vas u službu...
- Tja! Zamak će uskoro biti dat na prodaju, i to ne po nekoj velikoj ceni...
Ovoga puta se Megre namršti, pogledavši grofa de Sen-Fijakr, koji je to
izgovorio dosta čudno, ravnodušnim, pomalo drhtavim glasom. Uprkos
svemu, bilo je nečeg neskladnog u tim duhovitim odgovorima. Pitao se, da
mu živci nisu sasvim otupeli, ili je možda voleo zbija šale na tako neobičan
način?
- A sada pilići!... - objavi on kad sluga donese pileće pečenje s
pečurkama.
 I bez ikakvog prelaza reče tiho:
- Ubica će pileće pečenje jesti kao i ostali!
Slugina ruka neprekidno se uvlačila između zvanica. Upravnik dobaci
glasom u kome se osećao prizvuk neiskrene ucveljenosti:
- Oh! Gospodine grofe...
- Pa da! Čega ima neobičnog u tome? Ubica je ovde, to je van svake
sumnje! Samo, neka vam to ne pokvari apetit, gospodine svešteniče! I leš je u
kući, pa nam ni to ne smeta da jedemo... Malo vina za gospodina sveštenika,
Alberte!
Nečija noga opet dotače članak na Megreovoj nozi; on namerno ispusti
salvetu i saže se pod sto, ali isuviše kasno. Kad je izvukao glavu ispod stola,
grof je govorio, mirno jedući pileće pečenje:
- Govorio sam maločas o Valteru Skotu, zbog atmosfere koja vlada u
ovoj sobi, ali je to spomenuo isključivo zbog ubice... U stvari, ovo je čuvanje
mrtvaca, zar ne? Pogreb će se obaviti sutra ujutro, i verovatno je da se
dotada nećemo rastajati... Gospodinu Metajeu bar pripada zasluga što je
napunio podrum izvrsnim viskijem...
Megre je pokušavao da se priseti šta je ono nekada pio stari grof de Sen-
Fijakr. U svakom slučaju, pio je manje nego advokat, koji najednom uzviknu:
- Izvrstan! To jest! Ali moj klijent je unuk vinogradara i...
- Rekao sam... Šta li sam ono rekao?... Ah! Da!... Alberte, napunite čašu
gospodina sveštenika...
Rekao sam da svi ostali, pošto se ubica nalazi ovde, predstavljaju u neku
ruku izvršioce pravde... I baš po tome ovaj naš skup liči na neku glavu iz
romana Valtera Skota...
Uzmite u obzir da taj ubica u stvari nije izložen nikakvoj opasnosti, zar
ne, inspektore?... Stavljanje isečaka iz novina u trebnik ne pretstavlja
zločin...
Kad već govorimo o tome, je 1’ te, doktore... Kad je moja majka
poslednji put imala krizu?
Doktor obrisa usta i mrzovoljno pogleda oko sebe:
- Pre tri meseca, kad ste telegrafirali iz Berlina da ležite bolesni u
hotelskoj sobi i da...
- Tražio sam pare! Eto!
- tada sam rekao da će prvo sledeće jače uzbuđenje biti kobno po nju.
 - Tako, da... Aha!... Ko je sve to znao? Naravno, Žan Metaje... Očevidno,
i ja!... Stari Gotje, koji je skoro sastavni deo kuće i porodice... Najzad, vi i
gospodin sveštenik...
Popi naiskap čašu konjaka i strese se.
- Ovim samo hoću da kažem da bismo skoro svi mi koji se ovde nalazimo
mogli u stvari da budemo smatrani za moguće krivce... Ako vas to zanima...
Izgledalo je kao da namerno traži najneprijatnije reći!
- Ako vas to zanima, ispitaćemo posebno slučaj svakoga od nas...
Počnimo od gospodina sveštenika... Da li je on imao interesa da ubije moju
majku?... Videćete da odgovor nije tako jednostavan kao što u prvi mah
izgleda... Ostavljam pitanje novca po strani...
Sveštenik se gušio, dvoumeći se da li da ustane.
- Gospodin sveštenik nije imao čemu da se nada... Ali on je mistik,
zanesenjak, apostol, skoro svetac... Ima čudnu parohijanku, koja svojim
ponašanjem izaziva skandale... Vezana je za crkvu revnosnije od mnogih
vernika, a s druge strane pravi skandale u Sen-Fijakru... Ne! Nemojte se
duriti, Metaje... Nalazimo se među muškarcima... Jednostavno, bavimo se, da
se tako izrazim, čistom psihologijom...
Gospodin sveštenik je do te mere verski zatucan da bi ga vera mogla
odvesti u izvesne krajnosti. Sećate li se doba kada su spaljivali grešnike da
bi ih očistili od grehova... Moja majka prisustvuje službi... Pričešćuje se...
Time joj sve biva oprošteno... Ali malo kasnije ona će se ponovo prepustiti
svom starom grehu i opet će biti predmet ogovaranja i prekora... Ako umre
tu, u svojoj klupi, kao svetica...
- Ali... - poče sveštenik pridržavajući se za sto da bi se stišao; u
njegovim se očima pojaviše krupne suze.
- Molim vas, gospodine svešteniče... Mi se bavimo analizom...
Dokazaćemo vam da i na najveće čistunce može da padne sumnja za
najgroznija dela. Ako pređemo na doktora, onda sam u nezgodnijem
položaju... On nije svetac... A spasava ga to što čak nije ni naučnik... Jer bi u
tom slučaju mogao da napravi i gurne parče hartije u trebnik da bi ispitao
otpornost bolesnog srca...
Zveket viljuški je toliko oslabio da se skoro više nije ni čuo... Svi
prisutni su nepomično, brižno, pa čak i unezvereno gledali u jednu tačku.
Samo je sluga tiho punio čaše, sa tačnošću metronoma.
 - Vi ste žalosni, gospodo... Zar se zaista među inteligentnim ljudima ne
može diskutovati o izvesnim stvarima?...
Služite dalje, Alberte... Prema tome, izdvojićemo doktora zato što ga ne
smatramo za naučnika niti za istraživača... Spašava ga to što je čovek
prosečne vrednosti!...
Grof se nasmeja i obrte se prema upravniku Gotjeu.
- A vi!... Vi ste već složeniji slučaj... Mi uvek posmatramo stvari sa
gledišta Sirijusa, zar ne?... Postoje dve pretpostavke... Prva, da ste uzoran
upravnik, čestit čovek koji je ceo život posvetio svojim gospodarima, zamku
u kome se rodio... Vi se niste u njemu rodili, ali to ne menja stvar... U
svakom slučaju, vaša situacija nije čista... Grofovi de Sen-Fijakr imaju samo
jednog muškog naslednika... A eto, sad se deo po deo te imovine izmiče
nasledniku ispred nosa... Grofica se ponaša kao da je luda... Nije li vreme da
se spasava ono što je preostalo?...
To je plemenitost ravna onoj u romanima Valtera Skota, i vaš slučaj je
sličan slučaju gospodina sveštenika...
Ali postoji i druga pretpostavka. Vi niste uzoran upravnik koji se rodio u
zamku... Vi ste hulja, običan nitkov koji godinama iskorišćava i
zloupotrebljava slabost svojih gospodara... Poljska dobra koja se izlažu
prodaji otkupljujete ispod ruke... Stavljate hipoteke... Nemojte se ljutiti
Gotje... Je li se sveštenik ljutio?... Ali, još nije gotovo... Vi ste skoro stvarni
vlasnik zamka...
- Gospodine grofe!
- Vi, izgleda, ne znate za šalu? Kažem vam da se šalimo! Šalimo se, i ako
hoćete, želimo da budemo svi inspektori, kao vaš sused... Došao je trenutak
kad je grofica doterala do kraja, kad će se sve izložiti prodaji, i kad će se
ustanoviti da ste vi iskoristili situaciju... Zar ne bi bilo bolje za groficu da
lepo umre, i da na taj način uopšte ne upozna bedu?...
Okrećući se prema sluzi, koji je stajao kao senka u senci, kao demon sa
rukama belim kao kreda, grof reče:
- Alberte!... Idite i donesite mi očev revolver... Ukoliko još uvek
postoji...
Nali konjak sebi i dvojici svojih suseda, pa pruži bocu Megreu.
- Hoćete li biti ljubazni da natočite ljudima do vas?... Uf! Dospeli smo
skoro do polovine igre... Ali pričekajmo Alberta... Gospodine Metaje... Vi ne
pijete...
Ču se prigušeno „hvala“.
- A vi, advokate?
I ovaj mu, punih usta i odebljalog jezika, odgovori:
- Hvala! Hvala! Imam sve što mi je potrebno... Slušajte, znate li vi da
biste bili izvrstan javni tužilac?...
On se jedini smejao, jedini jeo sa nepristojnim apetitom, pio čašu za
čašom, čas burginjona, čas bordoa, u stvari i ne opažajući razliku.
Čulo se kako slabačko crkveno zvono izbija deset puta. Albert pruži
grofu veliki revolver s dobošem, a ovaj proveri da li je pun.
- Savršeno! Stavljam ga nasred ovog okruglog stola... Primetićete,
gospodo, da je na istovetnoj razdaljini od svakog... Ispitali smo tri slučaja...
Ispitaćemo i druga tri... Hoćete li mi dopustiti da vam nešto predskažem? E
pa lepo! Da bih sačuvao tradiciju i održao atmosferu romana Valtera Skota,
objavljujem vam da će ubica moje majke biti ubijen pre nego što otkuca
ponoć!...
Megre ga oštro pogleda preko stola i primeti da mu se oči cakle, pa mu
se učini da je grof de Sen-Fijakr pijan. U istom trenutku neko stopalo se opet
dotače njegove noge.
- A sada nastavljam... Ali, jedite salatu.. Prelazim na vašeg levog suseda,
inspektore, to jest na Emila Gotjea... To je jedan ozbiljan mladić čovek, koji
se, kao što se obično kaže prilikom dodele nagrada, istakao svojom
marljivošču i zalaganjem... Da li je on mogao da izvrši ubistvo?
Prva pretpostavka: radio je za svog oca, saglasno s njim...
Svakog dana odlazi u Mulen... On najbolje poznaje fmansijsko stanje
porodice... Njemu je lako da stupi u vezu sa nekim štamparom ili
tipografskim radnikom...
Idemo dalje! Druga pretpostavka... Oprostite mi, Metaje, što ću vam reći
- ako vam to dosad nije bilo poznato - da ste imali suparnika... Emil Gotje
nije neki lepotan... Ali to mu nije smetalo da pre vas vrši istu dužnost koju
ste vi obavljali sa toliko takta...
To je bilo pre nekoliko godina.... Da li je i on gajio neke nade?... Da li
mu se posle toga još koji put dogodilo da nežnošću uznemiri preosetljivo srce
moje majke?...
Uglavnom, on je bio njen zvanični štićenik i bilo mu je, prema tome,
dopušteno da štošta priželjkuje...
Vi ste došli... I pobedili ste... Mogao je da ubije groficu, a da u isti mah
učini da sumnja padne na vas...
Megreu se slediše prsti na nogama od tih priča. Sve mu je bilo mrsko, i
predstavljalo je obično skrnavljenje! Grof de Sen-Fijakr govorio je sa
zanosom pijanice. A ostali su se pitali da li će izdržati do kraja, da li treba da
ostanu i odgledaju ovu predstavu do kraja, ili da ustanu i odu!
- Vidite, zašli smo u čistu poeziju... Znajte da ni sama grofica, koja leži
gore, i kad bi mogla da progovori, ne bi bila u stanju da nam da ključ ove
misterije. Ubica je jedini upućen u svoj zločin. To je nepobitno... Jedite,
Emile Gotje... I nemojte, kao vaš otac, dopustiti da ovo sve utiče na vas;
izgleda da mu je zlo...
Alberte! Mora biti da je ostala još neka boca vina u ormanu...
Na vas je sada red, mladiću!
I on se obrte smešeći se prema Metajeu, koji podskoči na stolici.
- Gospodine, moj advokat...
- Sedite, do đavola! I nemojte se truditi da nas uverite da u vašim
godinama ne razumete šalu...
Megre je posmatrao grofa dok je izgovarao ove reći, i primetio je da su
mu krupne graške znoja orosile čelo.
- Niko od nas ne želi da se predstavlja boljim nego što jeste, zar ne?
Dobro! Vidim da ste počeli da shvatate. Uzmite voća! Ono je odlično za
varenje...
U odaji je vladala nepodnošljiva vrućina, i Megre se upita ko li je
pogasio električne lampe, ostavljajući samo sveće da gore na stolu.
- Vaš slučaj je tako prost da je skoro sasvim neinteresantan... Igrali ste ne
baš mnogo veselu ulogu, koje se obično niko ne prihvata na duže... Najzad,
vi ste sve nade polagali u testament... Taj testament mogao je svakog
trenutka da bude izmenjen... Iznenadna smrt, i svemu bi došao kraj! Bili biste
slobodni! Brali biste plodove svog... Svog požrtvovanja... I oženili biste se,
bogami, nekom mladom devojkom, tamo iz vašeg kraja, koju svakako već
imate u vidu...
- Oprostite! - umeša se advokat tako komično da se Megre ne mogade
uzdržati da se ne nasmeje.
- Umuknite! Pijte dalje!
 Grof de Sen-Fijakr je govorio odlučno! Bio je pijan, u to više nije bilo
sumnje! Dobio je onu rečitost svojstvenu pijanicama, koja je u stvari
mešavina grubosti i finoće, lakoće izražavanja i opsenarskih reči.
- Ostao sam još samo ja!
On pozva Alberta.
- Slušajte, stari, popećete se gore... Mora biti da je moja majka neobično
žalosna što je sasvim sama...
Megre uhvati upitni pogled koji je sluga uputio starom Gotjeu, i spazi
kako mu ovaj dade potvrdni znak očima.
- Jedan trenutak! Stavite najpre boce s vinom na sto... Takođe i viski...
Pretpostavljam da niko više ne obraća pažnju na protokol.
On pogleda u svoj časovnik.
- Jedanaest sati i deset minuta... Toliko govorim da nisam čuo zvona sa
vaše crkve, gospodine svešteniče...
I kako je sluga ovlaš gurnuo revolver stavljajući boce viskija na sto, grof
se umeša.
- Pazite, Alberte! Revolver mora da ostane na podjednakoj razdaljini od
svakoga...
On sačeka da se vrata zatvore za slugom...
- Evo! - zaključi. - Još sam samo ja ostao! Nećete saznati ništa novo kad
vam budem rekao da nisam nikad ništa dobro učinio! Izuzev možda za
očevog života... Ali kako je on umro kad nisam imao ni punih sedamnaest
godina...
Ja sam na zlu glasu! Svima je to poznato! Mali nedeljni listovi o tome
govore jedva ne baš dvosmislenim rečima...
Čekovi bez pokrića... Izvlačim novac od majke kad god mi se za to ukaže
prilika... Izmišljam bolest u Berlinu da bih dobio neku hiljadu franaka...
Zapažate li da je to, u nekoliko, isto što i onaj potez sa trebnikom?...
Dakle, šta se dešava?... Novac koji mi stiže troše bedne male hulje kao
što je Metaje... Izvinite, stari... Mi se još uvek bavimo psihologijom...
Uskoro više ništa neće ostati... Telefoniram majci u trenutku kad mi ček
bez pokrića visi nad glavom kao mač i preti da me odvede u zatvor... Ona
odbija da ga isplati... To mogu potvrditi svedoci...
Najzad, ako se tako bude nastavilo, za nekoliko nedelja ništa neće ostati
od moje očevine...
 Postoje dve pretpostavke, kao i u slučaju Emila Gotjea. Prva...
Megre se nikada u celoj svojoj karijeri nije tako neprijatno osećao. I bez
sumnje, prvi put u životu dogodilo mu se da savim jasno oseća da nije na
nivou. Događaji su ga prevazišli. Ponekad bi mu se učinilo da je celu stvar
shvatio, a onda, koji tren kasnije, jedna rečenica grofa de Sen-Fijakr dovela
bi sve u pitanje!
I uvek je ono uporno stopalo pritiskivalo njegovu nogu.
- Šta mislite o tome da pređemo na neki drugi razgovor! - usudi se da
izusti advokat, koji je bio sasvim pijan.
- Gospodo... - poče sveštenik...
- Oprostite! Morate mi dati vremena bar do ponoći! Rekao sam da prva
pretpostavka...
Eto ti! Učinili ste da izgubim tok svojih misli...
I kao da je hteo da povrati malopređašnju sigurnost, nasu sebi punu čašu
viskija.
- Znam da je moja majka vrlo osetljiva. Gurnuo sam listić hartije u
trebnik da bih je zaplašio i samim tim raznežio, pa da sutradan ponovo dođem
i zatražim od nje neophodan novac, u nadi da će biti predusretljiva...
Ali postoji još jedna pretpostavka! Zašto je ne bih ubio?
Sav novac porodice de Sen-Fijakr nije proćerdan! Ostalo je još nešto
malo! I s obzirom na situaciju u kojoj se nalazim, to malo novca, ma koliko
malo bilo, za mene predstavlja spas!
Načuo sam nešto o tome da se Metaje ustremio na testament i da računa
na njega. Ali ubica ne može da nasledi...
Zar neće na njega pasti sumnja da je izvršio zločin? Jasno, na njega, jer je
on taj koji dobar deo vremena provodi u jednoj štampariji u Mulenu! Zar
neće na njega pasti sumnja, jer on može, pošto živi u zamku, kad god želi da
gurne parče hartije u grofičin trebnik, zar ne?
Nisam li ja stigao u Mulen u subotu popodne? I nisam li čekao tamo, u
društvu svoje ljubavnice, na rezultat tog manevra?...
On ustade, držeći čašu u ruci.
- U vaše zdravlje, gospodo... Niste raspoloženi. Tužni ste... To mi je
žao... Ceo život moje majke ovih poslednjih godina bio je žalost... Zar to nije
istina, gospodine svešteniče?... Bilo bi pravedno da njena poslednja noć bar
malo bude vesela...
 Pogleda inspektora pravo u oči:
- U vaše zdravlje, gospodine Megre!
Kome li se on to ruga? Njemu? Svima?
Megre se osećao kao da se nalazi u prisustvu neke sile protiv koje se
ništa ne može preduzeti. Dešava se pojedinim osobama da u nekom trenutku
njihovog života nastupi čas kad dolaze do potpunog izražaja, čas kad se te
osobe u neku ruku uzdignu iznad ostalih ljudi i prevaziđu čak i sebe.
To je onaj slučaj kad kockar Monte Karlu dobija svakim potezom, bilo
kako da odigra. To je slučaj poslaniak opozicije, dotada potpuno
neprimećenog, koji svojim govorom učini da se vlada uzdrma, čak je i obori,
a on sam se tome stane čuditi, jer je, u stvari, samo želeo da on i njegov
govor budu pomenuti u „Službenom glasniku".
Moris de Sen-Fijakr doživeo je svojih pet minuta! U njemu se pojavila
neka snaga za koju ni on sam nikada nije verovao da postoji, i ostalim
ljudima nije preostajalo ništa drugo do da pognu glavu.
Ali nije li ga, možda, pijanstvo tako ponelo?
- Vratimo se, gospodo, na ono što smo rekli na početku našeg sastanka,
pošto još nije ponoć... Rekao sam da se ubica moje majke nalazi među
nama... Dokazao sam da to mogu biti ja, ili neko od vas, osim, možda,
inspektora i doktora!
Mada u to nisam još sasvim siguran...
I najavio sam njegovu smrt...
Hoćete li mi dopustiti da se još jednom poslužim pretpostavkama? On je
svestan da mu zakon ne može ništa. Ali isto tako zna da ćemo nas
nekolicina... ili, bolje rečeno, da će ostati nekoliko osoba, šest najmanje, koje
će znati za njegov zločin...
Sad dolazimo do nekoliko rešenja... Prvo je najromantičnije i najviše
odgovara Valteru Skotu...
Ali moram da otvorim novu zagradu... Šta je karakteristično u ovom
zločinu?... To to se najmanje pet osoba kretalo oko grofice... Pet osoba koje
su imale interesa da ona umre, koje su možda, svaka sa svoje strane,
razmišljale o sredstvima koja bi izazvala njenu smrt...
Ali, samo jedna osoba se usudila... Samo jedna ju je ubila!...
E pa, sasvim dobro vidim tog čoveka kako koristi ovo veče da bi se
osvetio ostalima... On je izgubljen! Zašto sve nas ne bi digao u vazduh?...
 I Moris de Sen-Fijakr, sblagim osmejkom koji je razoružavao, pogleda
redom jednog po jednog.
- Jel’ te da je to prilično interesantno? Stara trpezarija u starom zamku,
sveće, sto pretrpan bocama... Zatim, tačno u ponoć - smrt... Uzmite u obzir i
to da bi se time u isti mah prikrio skandal... Sutra bi ljudi dotrčali i baš ništa
neće shvatili. Pričaće o fatalnosti, o atentatu nekog anarhista...
Advokat se promeškolji na stolici i baci pogled pun straha oko sebe, pa i
u mrak koji je vladao svuda okolo na metar od stola.
- Ako dozvoljavate, podsetio bih vas na to da sam lekar, - promrmlja
Bušardon - svakom bih savetovao da popije šolju jake crne kafe...
- A ja ću vas - reče lagano sveštenik - podsetiti da se u kući nalazi
mrtvac...
Grof de Sen-Fijakr se samo trenutak kolebao. Nečija noga opet dotače
Megreov članak na nozi. On se naglo saže, ali i ovog puta isuviše kasno.
- Molio sam vas da se strpite do ponoći... Ispitao sam samo prvu
pretpostavku... Postoji i druga... Ubica pritešnjen sa svih strana, izbezumljen,
odlučuje se na samoubistvo i ispaljuje sebi metak u glavu... Ali ja lično ne
verujem da će on to učiniti...
- Preklinjem vas da pređemo u sobu za pušenje! - zakrešta advokat i
podiže se, pridržavajući se za naslon svoje stolice da se ne bi srušio.
- I najzad, postoji i treća pretpostavka... Da neko ko drži do časti
porodice pritekne u pomoć ubici... Sačekajte... Pitanje je vrlo složeno... Zar
ne bi trebalo izbeći skandal?.. Zar ne treba krivcu pomoći da izvrši
samoubistvo?...
Revolver je tu, gospodo, jednako je udaljen od bilo čije ruke... Sada je
deset do dvanaest... Ponavljam vam da će tačno u ponoć ubica biti mrtav...
Ovoga puta je to tako ubedljivo naglasio da niko ne reče ni reći. Svi se
slediše i zaustaviše dah.
- Žrtva je gore; nad njom bdi samo jedan sluga... Ubica je ovde, okružen
sa sedam osoba...
Grof de Sen-Fijakr jednim gutljajem isprazni sadržinu svoje čaše! A
nepoznata noga opet dotače Megreov članak na nozi.
- Još šest minuta... Ima li ovo sličnosti sa Valterom Skotom?... Drhtite,
gospodine ubico...
Bio je pijan! I nastavljao je da pije!
 - Najmanje pet osoba se spremalo da opljačka do gole kože jednu staricu,
koja je ostala bez muža, lišena svake nežnosti... Samo jedna se usudila..
Gospodo, u pitanju je bomba ili revolver... Bomba, koja će nas sve dignuti u
vazduh, ili revolver, koji će pogoditi samo krivca... Još četiri minuta...
I oštrim glasom doviknu:
- Ne zaboravite da niko ne zna!...
Zgrabi bocu s viskijem, natoči u sve čaše ukrug, počevši od Megrea a
završivši sa Emilom Gotjeom.
Svoju čašu nije napunio. Zar nije već dosta popio? Jedna sveća se ugasi,
a zatim i ostale.
- Rekao sam u ponoć... Tri minuta je do ponoći...
Zauze pozu sudskog izvršitelja.
- Tri minuta... Dva minuta do ponoći... Ubica će umreti... Možete da
otpočnete molitvu, gospodine svešteniče... A vi, doktore, imate li pri sebi
svoju torbu?... Dva do... Jedan i po minut do...
Još uvek je ona uporna noga doticala Megreovu. Nije se više usuđivao
da se sagne, bojeći se da ne propusti onaj drugi prizor.
- Ja, ja odlazim! - viknu advokat, dižući se sa stolice.
Svi pogledi se upraviše prema njemu. On je stajao i stezao naslon svoje
stolice. Kolebao se da li da napravi tri opasna koraka, koja bi ga odvela do
vrata. Štucnuo je.
U istom trenutku odjeknu pucanj, pa još jedan, možda i treći... Niko se ne
mače.
I druga sveća se ugasi, a u tom času Moris de Sen-Fijakr se zatetura, lupi
ramenom o naslon svoje stolice u gotskom stilu, nakrivi se na levu stranu,
učini nagli pokret da bi se vratio na desnu, ali se ponovo sruši i ostade tako
nepomičan, s glavom naslonjenom na sveštenikovu ruku.
 X
POSMRTNO BDENJE

Scena koja je zatim usledila bila je neobično uzbudljiva. Svugde se

ponešto zbivalo, a posle onog pucnja niko nije mogao da ispriča tačno šta se
odigralo, već samo deo onoga što je video i doživeo.
Trpezariju je osvetljavalo samo pet sveća. Ogromni zidovi i dobar deo
prostora ostali su u senci, i ljudi su, krećući se, upadali u mrak i ispadali iz
njega, kao među kulisama u pozorištu.
Jedan od one dvojice koji su sedeli pored Megrea povukao je oroz
revolvera. Bio je to Emil Gotje. Čim je odjeknuo pucanj, on je sa izvesnom
teatralnošću pružio šake prema Megreu.
Megre je već bio na nogama. Gotje se podigao sa stolice. Njegov otac
isto tako. Njih trojica su obrazovali grupu s jedne strane stola, dok je druga
okružila žrtvu.
Glava grofa de Sen-Fijakr još uvek je ležala na sveštenikovoj ruci. Lekar
se nadneo nad njega, a zatim se smračena pogleda osvrnuo oko sebe.
- Mrtav?... - upita debeljuškasti advokat.
Ne dobi odgovor. Reklo bi se da su se u tom taboru stvari nekako mlako
odigravale, kao kod loših glumaca.
Samo Žan Metaje nije prišao ni jednoj grupi, stajao je pored stolice na
kojoj je do maločas sedeo. Bio je veoma uzbuđen, skoro da se tresao, i nije
znao kud da gleda.
Biće da je Emil Gotje nekoliko minuta pre ubistva, pripremio svoje
držanje, jer nije čestito ni spustio revolver na sto a već je počeo da daje svoj
iskaz, gledajući Megrea pravo u oči.
- On je to rekao, zar ne?... da će ubica morati da umre... A kako je bio
isuviše velika kukavica da bi sam sebi presudio...
 Bio je neobično samopouzdan.
- Učinio sam ono što sam smatrao da mi je dužnost...
Da li su ga oni sa druge strane stola slušali? Čuli su se koraci u hodniku.
Sluge su pristizale sa svih strana. Doktor ode do vrata da bi ih sprečio da
uđu. Megre nije čuo šta im je rekao da bi ih udaljio.
- Video sam grofa de Sen-Fijakr kako se šunja oko zamka one noći uoči
zločina. I to tako da sam shvatio da...
Cela stvar je bila loše iscenirana. I Gotje je dozlaboga rđavo glumio,
završavajući svoj monolog:
- Porotnici će reći da...
Najednom se začu doktorov glas:
- Jeste li vi sasvim sigurni da je grof de Sen-Fijakr ubica svoje majke?
- Sasvim siguran! Zar bih inače postupio ovako kako sam postupio...
- Vi ste ga videli kako se šunja oko zamka one noći uoči zločina?
- Video sam ga kao što vas vidim. Automobil je bio ostavio na ulazu u
selo...
- Nemate nikakvih drugih dokaza?
- Imam. Onaj mali ministrant dolazio je danas po podne sa svojom
majkom u banku da me potraži... Majka ga je naterala da sve ispriča... Nešto
malo posle zločina grof je tražio od dečaka da mu donese trebnik, i obećao
mu je izvesnu sumu novca kao nagradu...
Megre je bio van sebe od ljutine, jer je imao utisak da je namerno
ostavljen po strani da ne bi uzeo učešća u ovoj komediji.
Da, komedija! Zašto bi se inače doktor smeškao sebi u brk? I zašto bi
sveštenik lagano gurao od sebe glavu grofa de Sen-Fijakr?
Uostalom, komedija se izvodila jednovremeno u maniru lakrdije i drame.
Grof de Sen-Fijakr se odjednom digao kao čovek posle spavanja. Pogled
mu je bio oštar, a na krajevima usana lebdeo mu je ironičan i preteći osmeh.
- Hodi ovamo da mi to ponoviš!... - izusti on.
Neki užasan krik razleže se u tom času. Emil Gotje je urliknuo od straha i
uhvatio Megrea za ruku, kao da traži od njega da ga zaštiti. Ali se inspektor
otrže i ostavi slobodan prostor između grofa i Gotjea.
Uovom skupu nalazio se jedan čovek koji izgleda ništa nije shvatao: Žan
Metaje. Bio je skoro isto toliko preplašen kao i sam bankarski službenik. Na
nesreću, jedan od svećnjaka se preturi. Stolnjak se upali, i poče da se širi
miris izgorelog platna.
Advokat se prvi snađe, izruči bocu vina i ugasi požar u začetku.
- Dolazi ovamo!
To je bilo naređenje. A i ton je bio takav da se osećalo da čoveku ništa
drugo ne preostaje nego da se pokori.
Megre zgrabi revolver. Samo jedan pogled bio mu je dovoljan da se uveri
da je revolver napunjen ćorcima.
Ostalo je pogodio. Moris de Sen-Fijakr je spustio glavu na sveštenikovu
ruku... Šapnuo mu je nekoliko reći da bi ostali poverovali da umire...
Sada to više nije bio onaj isti čovek. Izgledao je viši i krupniji. Nije
skidao oka sa mladog Gotjea. Preplašeni upravnik zamka, kome ovaj prizor
očevidno nije bio prijatan, najednom pritrča prozoru, otvori ga i doviknu sinu:
- Ovuda...
Nije to bilo rđavo smišljeno. Uzbuđenje je bilo veliko, a pometnja takva
da je u tom ternutku Gotje imao izvesne izglede da pobegne.
Da li je to onaj mali advokat učinio namerno? Bez sumnje, ne! Možda mu
je pijanstvo ulilo nešto hrabrosti? Tek, kad begunac polete prema prozoru, on
ispruži nogu, i Gotje se prostre koliko je dug.
Ali se ne podiže sam. Neka ruka ga zgarbi za jaku, podiže i postavi na
noge. On opet zaurla kad primeti da ga to grof de Sen-Fijakr primorava da
stoji.
- Da nisi mrdnuo!... Neka neko zatvori prozor...
I prvi put udari svog protivnika pesnicom u lice koje obli crvenilo. Učinio
je to sasvim hladnokrvno.
- Govori, sad! Pričaj...
Niko se ne umeša. Niko čak i ne pomisli da se umeša, pošto su svi
osećali da samo jedan čovek ima pravo da povisi glas.
Jedino stari Gotje promumla Megreu na uvo:
- Zar ćete dopustiti da ovako postupa s njim?...
Joštekako će dopustiti! Moris de Sen-Fijakr je bio gospodar situacije, i
bio je dorastao svojoj ulozi!
- Video si me one noći, to je tačno!
Zatim se obrati ostalima:
- Znate li gde?... Na spoljnim stepenicama... Baš na ulazu u zamak... Ja
sam se peo... On je silazio... Hteo sam da uzmem jedan deo porodičnog
nakita da bih ga prodao... Našli smo se lice u lice, u noći... Mraz je bio
veliki... I ta hulja mi je rekla da dolazi iz... Pogađate odakle? Iz sobe moje
majke!...
Onda reče malo tiše, nekako nemarno:
- Odustao sam od svog plana. Vratio sam se u Mulen.
Žan Metaje je zinuo od čuda. Advokat je zadovoljno trljao bradu i
pohlepno gledao u svoju čašu, ne usuđujući se da je uzme.
- To nije dovoljan dokaz... Jer obojica su bili u kući, i Gotje je možda
rekao istinu... Kao što sam maločas objasnio, on je prvi iskoristio staričinu
poremećenost... Metaje je došao kasnije... Nije li Metaje, osećajući da mu je
položaj doveden u pitanje, pokušao da mu se osveti?... Voleo bih to da
saznam... Oni su, i jedan i drugi, bili na oprezu... Razumljivo je da su mi
prkosili...
Zar ne, Gotje?... Gospodin s čekovima bez pokrića koji se šunja noću
oko zamka neće se usuditi da podigne tužbu, iz straha da i sam ne zaglavi u
zatvoru...
A onda produži izmenjenim tonom:
- Gospodine svešteniče, i vi doktore, molim vas da me izvinite što sam
vam pod nos stavio sve ove gadosti... Ali u početku smo već naglasili da
istinska pravda, sudska pravda nema s ovim nikakve veze... Zar ne,
gospodine Megre?... nadam se da ste shvatili kad sam vas maločas dodirivao
nogom ispod stola?...
Išao je s kraja na kraj odaje, prelazio iz svetlosti u mrak, iz mraka u
svetlost. Ostavljao je utisak čoveka koji se uzdržava, koji uspeva da ostane
miran samo po cenu užasnog napora. Ponekad se toliko približavao Gotjeu da
ga je skoro dodirivao.
- Pred kakvo je samo iskušenje malopre stavljen: da uzme revolver i
opali! Da! Rekao sam vam to na početku: zločinac će umreti tačno u ponoć!
A ti, ti se pretvorio u branioca časti porodice de Sen-Fijakr.
Ovoga puta udari ga tako jako pesnicom posred lica da mu krv šiknu iz
nosa.
U očima Emila Gotjea bilo je nečeg tužnog kao u životinje na izdisaju.
Zatetura se od udarca, i samo što ne zaplaka od bola, straha i očajanja.
Advokat htede da se umeša, ali ga grof de Sen-Fijakr odgurnu.
- Molim vas!
 Ono vas je tačno obeležavalo rastojanje koje je tog trenutka postojalo
između njih. Moris de Sin-Fijakr se uzdigao iznad svih ostalih i postao
gospodar situacije.
- Izvinićete me, gospodo, ali moram da obavim još jednu malu
formalnost.
Zatim širom otvori vrata i okrete se Gotjeu:
- Dovlači se ovamo!
Gotje se osećao kao da su mu noge prikovane za tle. Hodnik nije bio
osvetljen. Nije želeo da se nađe u njemu sam sa svojim protivnikom.
Ali nije dugo ostao na mestu. Grof de Sen-Fijakr mu se približi i opet ga
udari tako da se Gotje otkotrlja u predvorje.
- Penji se! - reče on i pokazujući mu stepenice koje su vodile na prvi
sprat.
- Inspektore, upozoravam vas da... - izusti upravnik dahćući.
Sveštenik okrete glavu na drugu stranu. Teško mu je padao taj prizor, ali
nije imao snage da se umeša. Svi su bili na kraju svojih snaga. Metaje zgrabi
prvu bocu koja mu se našla pri ruci i napuni čašu ne vodeći računa o tome
koje je piće u njoj, toliko mu se grlo bilo osušilo.
- Kuda oni to idu? - upita advokat.
Čuli su ih kako koračaju niz hodnik, kako pod škripi pod njihovim
koracima, i kako Gotje teško i isprekidano diše.
- Vi ste bili upoznati sa svim tim stvarima! - reče Megre upravniku
odmereno i vrlo tiho. - Vaš sin i vi ste sve ovo smislili i zajedno izveli! Već
ste se dokopali majura i stavili hipoteku na ostali deo imovine... Ali Žan
Metaje je bio opasan... Valjalo je nešto učiniti da grofica nestane sa ovoga
sveta... A u isto vreme odstraniti žigoloa, na koga će svakako pasti sumnja za
ubistvo grofice.
Odozgo se ču neki bolan jauk. Doktor izađe u hodnik da vidi šta se
dešava.
- Ništa - reče on. - Nitkov se uzjogunio i neće da se penje uz stepenice,
pa mu pomažu da korača...
- To je gnusno!... To je zlikovački!... Šta li mu to radi? - viknu stari Gotje
i izlete u hodnik.
Megre i doktor poleteše za njim. Stigoše u podnožje stepenica u trenutku
kada su ona dvojica dospela do vrata sobe u kojoj je ležala mrtva grofica.
 Grofov glas se prolomi niz hodnik:
- Ulazi!
- Ne mogu... Ja...
- Ulazi!
Čuo se neki tup šum. loš jedan udarac pesnicom.
Otac Gotje potrča uz stepenice, a za njim se stuštiše Megre i Bušardon.
Kad stigoše gore, vrata im se zatvoriše pred nosem i niko se od njih ne
pomeri.
Upočetku se ništa nije čulo iza teških hrastovih vrata. Upravnik je
zadržavao dah, lice mu se u mraku grčilo od bola i straha.
Ispod vrata ocrtavala se tanka svetla linija.
- Na kolena!
Tajac, začuše neko potmulo dahtanje.
- Brže!... Na kolena!... I sada moli za oproštaj!...
Opet nastade tajac. Dug. Vrlo dug. Pa jauk. Ovoga puta ubica nije dobio
udarac pesnicom, već nogom posred lica.
- Opro... stite...
- Je li to sve! Zar je to sve što si našao za potrebno da kažeš?... Seti se da
te je ona školovala, poslala na studije...
- Oprostite!
- Seti se da je pre tri dana još bila živa.
- Oprostite!
- Seti se, bedna huljo, da si se nekad uvlačio u njenu postelju...
- Oprostite!... Oprostite!..
- Hoću da čujem nešto više od toga!... Hajde!... Reci joj da si ništarija...
Ponovi!...
- Ja sam...
- Na kolena, jesi li čuo!... Da nećeš jastuče?
- Jao!... Ja...
- Moli za oproštaj...
Odjednom, posle tog razgovora nastade duže ćutanje, a onda se začu niz
strašnih udaraca. Grof de Sen-Fijakr se više nije obuzdavao. Čuli su se tupi
udari o parket.
Megre otškrinu vrata. Moris de Sen-Fijakr je držao Gotjea za vrat i
udarao mu glavom o pod.
 Kad ugleda inspektora, on ga pusti, obrisa čelo i uspravi se.
- Gotovo je!... - reče sav zadihan.
Namrgodi se kad ugleda upravnika.
- Zar ti se ne čini da i ti treba da moliš za oproštaj?
Starca spopade takav strah da pade na kolena.
Pri škiljavoj svetlosti dve voštanice na odru, na licu mrtve grofice bio je
osvetljen samo nos, koji je izgledao nesrazmerno dugačak, i skrštene ruke, u
kojima su bile brojanice.
- Izlazi!
Grof izgura Emila Gotjea napolje i zatvori vrata za njim. I tužna povorka
krenu niz stepenice.
Emilu Gotjeu je niz lice curila krv. Nije mogao da nađe maramicu.
Doktor mu pruži svoju.
Prizor je bio užasan: jedno izmučeno i izbezumljeno lice natopljeno
krvlju; nos koji se pretvorio u neku bezobličnu masu, gornja usna sva
isečena...
Ali najružnije od svega, najgnusnije su bile oči... Onaj izgubljen pogled...
Moris de Sen-Fijakr, malo povijen unazad, krupnim koracima, kao
gospodar kuće koji zna šta radi, prođe kroz dugi hodnik u prizemlju i otvori
vrata. Zapahnu ga talas hladnog vazduha.
- Gubite se!... prodera se on okrenuvši se prema ocu i sinu.
Ali u trenutku kad je Emil izlazio, on ga nagonski opet zgrabi.
Megre je bio uveren da je čuo kako je grof zajecao i kako mu je jecaj
zamro u grlu. Opet je besomučno tukao Gotjea i drao se iz sveg glasa:
- Huljo!... Nitkove!...
Inspektor ga samo dotače po ramenu. Grof de Sen-Fijakr se smiri, ovlada
sobom, gurnu Emila u dno stepenica i zatvori vrata.
Ali i pored toga čuo se glas staroga:
- Emile!... Gde si?...
Nalakćen na orman za piće, sveštenik se molio bogu. Metaje i njegov
advokat stajali su nepomično u jednom uglu i netremice gledali u vrata.
Moris de Sen-Fijakr uđe uzdignute glave.
- Gospodo... - otpoče.
Ali na tome ostade. Nije imao snage više da govori. Gušio se od
uzbuđenja. Bio je potpuno skrhan.
 Samo stisnu doktorovu i Megreovu ruku. Stavi im do znanja da mogu da
idu. Zatim, okrenuvši se Metajeu i njegovom pravnom savetniku, pogleda ih
oštro.
Izgledalo je da ova dvojica nisu znala šta hoće, ili ih je, pak, strah bio
sasvim paralizovao.
Da bi im pokazao put, dovoljan je bio samo jedan pokret, praćen
puckanjem prstiju.
Ništa drugo!
Međutim, to nije bilo dovoljno. Trebalo je još nešto da se uradi. Dok je
advokat tražio svoj šešir, grof de Sen-Fijakr viknu:
- Brže!...
Megre ču neki žagor iza vrata, pogađajući da su se to sluge okupile,
pokušavajući da doznaju šta se to u zamku dešava.
Megre obuče svoj teški zimski kaput. Napolju je bila vedra i hladna noć,
bez oblačka. Platani su se ocrtavali na nebu koje je obasjavao mesec. negde
u daljini su se čuli koraci. Na upravnikovom domu prozori su bili osvetljeni.
- Ne, ostanite vi, gospodine svešteniče...
I još jednom odjeknu glas Morisa de Sen-Fijakr u hodniku:
- Ako niste isuviše umorni, nas dvojica ćemo sada da bdimo nad mojom
majkom...
 XI
PIŠTALJKA SA DVA GLASA

- Nemojte mi zameriti što se nisam dovoljno brinula o vama, gospodine

Megre... Ali, zbog pogreba...
Sirota Marija Taten bila je prezauzeta poslom. Dovlačila je čitave
sanduke piva u bocama i pripremala limunade.
- Svi oni koji daleko stanuju doći će ovde da jedu...
Polja su bila sasvim pobelela od mraza, i trava je
pucketala pod nogama. Zvona na maloj crkvi zvonila su za umrlog svakih
četvrt časa.
Mrtvačka kola prispela su još u zoru, i momci iz pogrebnog preduzeća
svratili su u krčmu i poredali su se u polukrug oko peći.
- Čudi me da upravnik nije kod kuće - reče im Marija Taten. - verovatno
je u zamku, pored gospodina Morisa...
Već su počeli da dolaze seljaci obučeni u praznično ruho.
Megre je taman završavao doručak kad kroz prozor vide kako dolazi onaj
dečak-ministrant, koga je majka držala za ruku. Ali majka ga ne doprati do
krčme. Ona se zaustavi na uglu ulice, baš tamo gde je smatrala da je niko
neće videti, i gurnu sina napred, kao da je htela da mu da neophodan zalet
kako bi dospeo do krčme Marije Taten.
Kad Ernest upade u krčmu, postade nekako siguran, kao dečak kad
prilikom dodele nagrada recituje pesmicu koju su ga tri meseca iz dana u dan
preslišavali u školi.
- Da li je gospodin inspektor ovde?
Baš u trenutku kad je to upitao Mariju Taten, on spazi Megrea i uputi se
k njemu, s obema rukama u džepovima; jednom od njih je nešto preturao u
džepu.
 - Došao sam zbog...
- Pokaži mi svoju pištaljku.
Nato se Ernest povuče korak unazad, skrenu pogled, zamisli se i
promrmlja:
- Kakvu pištaljku?
- Onu koju imaš u džepu... Je l’ odavno čezneš za skautskom
pištaljkom?...
Dečak je izvuče iz džepa i stavi na sto.
- A sad mi ispričaj tu svoju priču.
Dečak ga pogleda s nepoverenjem, pa onda neprimetno slegnu ramenima.
Jer, Ernest je već bio prepreden. U njegovom pogledu se jasno moglo
pročitati:
„Baš me briga! Ja imam pištaljku! Reći ću mu što mi je naređeno da mu
kažem..."
I poče da priča:
- Znate, to je u vezi s onim trebnikom... Nisam vam sve rekao onoga
dana, jer sam se bio prepao... Ali mama želi da vam kažem istinu... Došli su
da mi traže trebnik baš pred glavnu službu...
Pocrveneo je ipak, i naglo zgrabio pištaljku sa stola, kao da se plaši da
mu je ne oduzmu zato što je lagao.
- A ko ti je tražio?
- Gospodin Metaje... Sekretar zamka...
- Sedi tu, pored mene... Hoćeš li da popiješ sok od nara?
- Da... S onom vodom što pecka...
- Marija donesi jedan sok od nara sa sodom... A ti, jesi li zadovoljan
svojom pištaljkom?... Pokaži mi kako zviždi...
Momci iz pogrebnog preduzeća se okretoše kad čuše pištaljku.
- Majka ti je kupila juče posle podne, zar ne?
- Otkud znate?
- Koliko su para dali juče tvojoj majci u banci?
Riđokosi dečak ga pogleda pravo u oči. Nije više
bio rumen, već sasvim bled. Baci pogled prema vratima, kao da hoće da
odmeri razdaljinu koja ga odvaja od njih.
- Pij taj sok od nara... Emil Gotje vas je sačekao u banci... Naterao te je
da ponoviš lekciju...
 - Jeste!
- Rekao ti je da optužiš Žana Metajea, je li?
- Jeste!
I posle izvesnog razmišljanja dodade:
- Šta ćete da mi radite?
Megre zaboravi da mu odgovori. Razmišljao je. Došao je do zaključka da
se njegova uloga u ovom zločinu svela na to da doda poslednju kariku, jednu
sasvim malu kariku, koja je savršeno zatvarala krug.
Gotje je zaista hteo da sumnja padne na Žana Metajea, pa da podignu
tužbu protiv njega. Ali ona noć uoči zločina ispremetala je sve njegove
planove. Shvatio je da sekretar nije opasan, već grof de Sen-Fijakr.
Da je sve izvedeno onako kako je on to zamislio, morao bi da vrlo rano
izjutra ode do riđokosog dečaka i da ga natera da nauči novu lekciji.
- Reći ćeš da ti je gospodin grof de Sen-Fijakr tražio trebnik...
Dečak opet ponovi:
- Šta ćete mi uraditi?
Megre nije imao vremena da mu odgovori. Advokat je silazio niz
stepenice, ušao u krčmu, prišao Megreu i pružio mu ruku.
- Jeste li dobro spavali, gospodine inspektore?... Izvinite me... Hoću da
vas u ime svog klijenta zamolim za jedan savet. Luđački me boli glava...
Sede pored Megrea ili, bolje rečeno, stropošta se na klupu.
- Sahrana će se obaviti u deset časova...
Posmatrao je momke iz pogrebnog preduzeća, pa
onda ljude koji su šetkali napolju, očekujući pogreb.
- Neka ovo ostane među nama, ali - mislite li vi da je Metajeova dužnost
da... Jeste li dobro razumeli šta hoću da kažem... Mi shvatamo situaciju, i
upravo iz pristojnosti...
- Mogu li da odem, gospodine?
Megre ga ne ču. Govorio je advokatu:
- Zar još niste shvatili?
- To jest, ako se uzme u obzir...
- Daću vam jedan dobar savet: nemojte ni pokušavati da ma šta uzimate u
obzir!
- Vaše je mišljenje da treba da otputujemo bez...?
Bilo je isuviše kasno! Ernest, koji je ponovo uzeo svoju pištaljku, otvori
vrata i otrča što je brže mogao.
- Što se zakona tiče, mi smo u izvrsnoj situaciji...
- Da, u izvrsnoj!
- Zar ne?... To sam baš rekao svom...
- Je li dobro spavao?
- Nije se ni svlačio... On je vrlo nervozan, veoma osetljiv, kao i mnogi
mladići iz dobrih porodica, i...
Momci iz pogrebnog preduzeća načuljiše uši, poskakaše sa stolica i
platiše ono što su poručili. Megre se takođe diže, sa čiviluka skide zimski
kaput i rukavom obrisa svoj polucilinder.
- Vama i vašem klijentu pruža se izvrsna prilika da se izgubite neopaženo
za vreme...
- Za vreme pogreba?... U tom slučaju terbalo bi da pozovem taksi.
- Tako je...

Sveštenik u stiharu. Ernest i druga dva ministranta u crnim odorama. Krst,

koji neki sveštenik iz susednog sela nosi žurnim korakom, jer mu je strašno
hladno. I liturgiske molitve, koje oni čitaju trčeći skoro celim putem...
Seljaci su se okupili u podnožju velikih spoljnih stepenica. Zamak je bio
zatvoren, i nije se videlo šta se u unutrašnjosti zgrade dešava. Najzad se
vrata otvoriše i pojavi se mrtvački kovčeg, koji su nosila četiri čoveka.
Iza grofičinih posmrtnih ostataka išla je visoka ljudska prilika. Moriš de
Sen-Fijakr, sasvim prav, ukrućen, zakrvavljenih očiju.
Na sebi nije imao crno odelo. Jedini on nije bio u crnini.
Međutim, kad je sa vrha velikih spoljnih stepenica pogledao u masu, svi
osetiše neku nelagodnost.
Izašao je iz zamka sasvim sam, nikog nije bilo pored njega. I potpuno sam
je išao iza mrtvačkog sanduka...
Megre je s mesta gde se nalazio video upravnikovu kuću; u kojoj je
nekad stanovao. Vrata i prozori na njoj bili su zatvoreni.
Roletne na zamku bile su spuštene. Samo su u kuhinji sluge stajale lica
priljubljenog uz prozorsko okno.
Škripanje šljunka pod nogama sveta skoro je zaglušivalo brujanje svetih
pesama.
Zvona su besomučno zvonila.
 Grof i Megre se pogledaše.
Da se inspektor ne vara? Učinilo mu se da na usnama Morisa de Sen-
Fijakr titra osmeh. Nije to bio osmeh rezigniranog Parižanina, već sina jedne
propale porodice.
Dok se držalo opelo, začula se prodorna sirena taksija: jedna hulja bežala
je u društvu svog mamurnog advokata.

sken: Cyrano
obrada: BABAC
 BELEŠKA O PISCU

Žorž Simenon, belgijski romanopisac francuskog književnog

izraza, rodio se 1903. godine. Dugi niz godina živeo je i radio u
Parizu. Napisao je 500 kriminalističkih romana, koji su ubrzo
osvojili čitaoce širom sveta. Njegovi romani se visoko uzdižu iznad
uobičajene kriminalističke priče ne samo bogatim umetničkim
izrazom, nego i poniranjem u mračne dubine ljudske duše i
raščlanjivanjem socijalne pozadine zločina. Njegov glavni junak,
inspektor Megre, ne pita: „Kо je ubio?“ nego „Zašto je ubio?“ i u
tome je sadržana njegova ljudska i umetnička vrednost.