Izazovi Transfera Novih Tehnologija U Zemlje U Razvoju U Oblasti Upravljanja Otpadom

Monografija
IZAZOVI TRANSFERA NOVIH TEHNOLOGIJA

U ZEMLJE U RAZVOJU U OBLASTI
UPRAVLJANJA OTPADOM
Goran Vujić
Novi Sad, 2017

v2
SADRŽAJ
REZIME........................................................................................................................................ 4
LISTA SKRAĆENICA ................................................................................................................... 7
PREDGOVOR .............................................................................................................................. 9
STANJE UPRAVLJANJA KOMUNALNIM OTPADOM U SVETU ............................................ 13
STATUS UPRAVLJANJA OTPADOM U SRBIJI I SEE I STEPEN ISPUNJENOSTI EU

HIJERARHIJE OTPADA ............................................................................................................ 25
Stanje upravljanja otpadom u zemljama jugoistočne Evrope (South-East European

Countries – SEE) ............................................................................................................................................. 25
Stanje upravljanja otpadom u Srbiji ....................................................................................................... 34
DEFINISANJE KOLIČINA I SASTAVA OTPADA KAO OSNOVE ZA PLANIRANJE

UPRAVLJANJA OTPADOM...................................................................................................... 56
Opis metodologije za utvrđivanje količine i sastava otpada implementirane u 16 pilot

opština .............................................................................................................................................................. 59
Rezultati primene metodologije o utvrđivanju količine i sastava otpada u zemljama
jugoistočne Evrope ....................................................................................................................................... 62
ANALIZA TOKOVA MATERIJALA – PRIMENA U CIRKULARNOJ EKONOMIJI I RAZVOJU

SISTEMA ZA UPRAVLJANJE OTPADOM ................................................................................ 70
Analiza tokova materijala ........................................................................................................................... 70

Cirkularna ekonomija i analiza tokova materijala .............................................................................. 72
Analiza tokova materijala i upravljanje otpadom .............................................................................. 75
Perspektive analize tokova materijala u zemljama u tranziciji ...................................................... 80
CIRKULARNA EKONOMIJA ŠANSA ILI ILUZIJA ZA ZEMLJE U RAZVOJU ........................... 82
Produžena odgovornost proizvođača (EPR) kao početak cirkularne ekonomije ................... 86
IMPLEMENTACIJA PROJEKATA U UPRAVLJANJU OTPADOM ............................................ 91
Socio-ekonomski indikatori razvoja sistema upravljanja otpadom ............................................ 91

Tipične greške investitora i stranih eksperata u razvijanju projekta ........................................... 99
MOGUĆNOST UNAPREĐENJA .............................................................................................. 112
REFERENCE ............................................................................................................................. 117
3
4
REZIME
Monografija „Izazovi transfera novih tehnologija u zemlje u razvoju u oblasti

upravljanja otpadom” koncipirana je tako da naizgled ne govori o transferu
tehnologija, jer se reč tehnologija pominje samo u naslovu. Nakon detaljnog
čitanja, i sagledavanjem svih predstavljenih poglavlja u monografiji čitalac će
shvatiti da je transfer novih tehnologija analiziran iz dva ugla. Naime, prvo je
sagledan tehnički aspekt transfera novih tehnologija, dok drugi deo
predstavlja ekonomsko-socijalni aspekt.
Delovi monografije koji se bave tehničkim aspektima transfera novih

tehnologija, govore o stvaranju osnovnih uslova za primenu novih tehnologija,
a to je analiza stanja upravljanja otpadom u svetu i regionu, definisanje količina
i sastava otpada kao osnove za proračun i izbor tehnologije koja će se
primeniti, kao i primena savremenih modela za razvoj sistema upravljanja
otpadom, kao što je analiza tokova materijala, ATM (eng. MFA). Takodje, u
ovom delu monografije prestavljeni su ciljevi Evropske unije (EU) u oblasti
upravljanja otpadom, i koji su to izazovi sa kojima će se susresti Srbija, na
primeru jednog regiona, prilikom ostvarivanja EU ciljeva. Kroz analizu tokova
materijala, dat je prikaz scenarija upravljanja otpadom, kojim bi Grad Novi Sad
ispunio ciljevi Evropske unije, odnosno projekcija budućih količina otpada koje
je potrebno tretirati kao i izbor tehnologije za njihov tretman.
U delu monografije koji se bavi ekonomsko-socijalnim aspektima, naročito u

poglavlju „Implementacija projekata u upravljanju otpadom”, govori se о
netehničkim aspektima koji utiču na unapređenje sistema upravljanja
otpadom. Prikazan je model evaluacije netehničkih aspekata unapređenja
sistema upravljanja otpadom u zemljama u razvoju, u kome se analiziraju
globalni aspekati kao što su: institucionalno-administrativni, tehnološki,
ekonomski i na samom kraju socio-kulturni aspekt. Navedeni aspekti su
kvantifikovani AHP metodom (Analitički hijerarhijski proces) i korišćenjem
ovog metoda definisani su prioriteti za njihovo rešavanje. U modelu je ispitina
I cela paleta pojedinačnih subaspekata svakog globalnog. U delu monografije
5
obrađen je fenomen cirkularne ekonomije, njena povezanost sa principom
zagađivač plaća, kao i principom produžene odgovornosti proizvođača (EPR).
Analizirana je mogućnost uvođenja cirkularne ekonomije u privredni život
zemalja u razvoju kao i Republike Srbije.
Pregled stanja, definisanje metoda za procenu količina otpada i sastav otpada,

primena odgovarajućih modela, kvantifikacija i prioritarizacija ekonomsko-
socijalnih aspekata, te povezivanje EPR sistema i cirkularne ekonomije za
pojedine tokove otpada, definisani su na osnovu iskustava i rešenja
predstavljenih u brojnim naučnih radova referenciranim u ovoj monografiji, ali
i sprovedenih projekata prikazanih kroz tekst monografije. Monografija
prestavlja svojevrstan vodič za razumevanje i iznalaženje rešenja za
unapređenje sistema upravljanja otpadom.
6
LISTA SKRAĆENICA
AHP – Analytic hierarchy process – Analitički hijerarhijski proces
BDP – Bruto domaći proizvod
CHP – Combined heat and power – Kombinovana proizvodnja toplotne i

električne energije
EEA – European Environmental Agency – Evropska Agencija za zaštitu životne

sredine
EPA – Environmental Protection Agency – Američka Agencija za zaštitu životne

sredine
EPR – Extended Producer Responsibility – Produžena odgovornost

proizvođača
EU – European Union – Evropska unija
FYOROM – The Former Yugoslav Republic of Macedonia – bivša

jugoslovenska Republika Makedonija
GIZ – Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit – Nemačka

organizacija za međunarodnu saradnju
ISWA – International Solid Waste Assossiation – Međunardna asocijacija za

upravljanje čvrstim otpadom
MBT – Mehaničko-biološki tretman otpada
MFA – Materijal flow analysis – Analiza tokova materijala
MOPRORK – Utvrđivаnjе zаgаđеnjа sа dеpоniја i mоdеlа МОnitоringа,

Prоcеnе Rizikа, Оdrеđivаnjе Rеfеrеntnih Kоličinа оtpаdа sаvrеmеnim
sаtеlitskо-infоrmаciоnim tеhnоlоgiјаmа u cilјu pоdrškе primеnе zаkоnskе
rеgulаtivе
7
OECD – Organisation for Economic Co-operation and Development –
Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj
RDF – Refused derived fuel – Gorivo dobijeno iz otpada
SEE – South-Eastern European countries – zemlje jugoistočne Evrope
SFA – Substance flow analysis – Analiza tokova materijala na nivou supstanci
SRF – Solid Recovered Fuel – Čvrsto gorivo iz otpada
TU Wien – Technische Universität Wien – Tehnički univerzitet u Beču
UN – United Nation – Ujedinjene nacije
UN-Habitat – Program Ujedinjenih nacija za naselja
UNICEF – Dečiji fond Ujedinjenih nacija
UPIOV – Utvrđivаnjе Pоdаtаkа о Infrаstrukturi Оtpаdnih Vоdа u Rеpublici

Srbiјi sа оn-linе mеrеnjimа sаstаvа i kоličinа оtpаdnih vоdа nа
rеprеzеntаtivnim оpštinаmа
WEEE – Waste Electrical and Electronic Equipment – Elektronski i otpad od

električnih uređaja
WHO – World Health Organization – Svetska zdravstvena organizacija
8
PREDGOVOR
Sva naučna istraživanja kao i brojni projekti u oblasti upravljanja otpadom, u

saradnji sa lokalnim i nacionalnim institucijama, rukovođeni su i projektovani
sa osnovnim zadatkom ostvarenja ključnih ciljeva upravljanja otpadom.
1. Zaštita zdravlja ljudi ili sanitarna zaštita

2. Zaštita životne sredine
3. Očuvanje prirodnih resursa i održivost
Već u prvim redovima ove monografije je moguće susresti se sa problemom

plagijata ali, opšte prihvaćeni ciljevi upravljanja otpadom u svetu koje je autor
monografije preuzeo (ili bolje rečeno nakon godina izučavanja, prihvatio i
usvojio kao ciljeve koji ga vode u daljem radu) od profesora Pola Brunera (Paul
Brunner) sa Tehnološkog univerziteta u Beču (TU Wien) ne mogu predstavljati
plagijat već ideju koja vodi istraživački i profesionalni rad.
U stalnim diskusijama realizacije ova tri cilja uvek se postavlja pitanje

ravnopravnosti ova tri cilja ili pitanje vremenske realizacije istih. Naime,
postavlja se pitanje da li je prvi cilj, sanitana zaštita, poznat studentu kursa iz
upravljanja otpadom na TU Wien, odnosno da li je taj cilj jedini, kao što se uči
na sličnom kursu u nekom od slabo razvijenih gradova Afrike. Sva tri cilja su
ravnopravna u razvijenim zemljama, ali u zemljama u razvoju ispunjenje prvog
cilja, tj. uklanjanje otpada sa ulica ili sanitarna zaštita je prioritetno i toliko
dominantno da nije moguće razmišljati o preostala dva. Radeći u zemlji koja
se nalazi između razvijenih i zemalja u razvoju izazov je kako postaviti
istraživanja i ekspertski rad da se ipak sva tri cilja pojave u radovima i da se
neki segmenti sva tri cilja i realizuju.
Monografija se sastoji iz nekoliko delova, uspešnih istraživanja i novih metoda

primenjenih u Srbiji i okolnim zemljama, kao što su analiza tokova materijala
(MFA) i metodologija za utvrđivanje količina i sastava otpada koja je pored
toga što se našla u zakonu Republike Srbije kao pravilnik, primenjena je i u
okolnim zemljama kao dobar primer u sklopu internacionalnog projekta. U
9
monografiji se poseban osvrt daje na utvrđivanje stanja upravljanja otpadom
u Srbiji i zemljama Jugoistočne Evrope kao primer zemalja koje se nalaze
između razvijenih i zemalja u razvoju. Cirkularna ekonomija je nova religija, ili
novi poziv i jedan novi oblik rešavanja pitanja otpada koji je pre svega
zasnovan na EPR, produženoj odgovornosti proizvođača i koji ako se pravilno
i postepeno primenjuje na pojedine tokove otpada može pomoći u
unapređenju sistema upravljanja otpadom, a i celokupnoj ekonomiji.
Kao poseban deo ove monografije predstavlja analiza faktora koji utiču na
sprovođenje i unapređenje sistema upravljanja otpadom, kao i njihovo
vrednovanje. Dugi niz godina svedoci smo veoma sporog napredovanja u
oblasti upravljanja otpadom. Razlog sporog razvoja pronađen je u uticaju niza
faktora koje je bilo potrebno analizirati. Analiza identifikovanih faktora
urađena je primenom metoda analitičkog hijerarhijskog procesa (AHP) pri
čemu su vrednovani socijalni, finansijski, politički kao i svi ostali faktori koji
utiču na unapređenje sistema upravljanja otpadom.
Na kraju, na osnovu uspešno organizovane konferencije, koja je ne samo bila

najveća ikada organizovana u Novom Sadu već i najveća u istoriji
Međunarodne organizacije za upravljanje otpadom (ISWA), daje se primer
kako pristupiti rešavanju problema i koji to, pre svega ljudski faktori mogu da
utiču na bolju realizaciju projekta.
Ovaj tekst nastaje u vremenu hiper-produkcije doktorskih disertacija, u

vremenu kada je zaštita životne sredine svima dostupna kao, pre svega, oblast
koju svi poznaju, ali se malo u nju razumeju, u vremenu u kome otpad postaje
resurs i u vremenu kad je cirkularna ekonomija nova nada u razvoj posustalih
ekonomija. U istom tom vremenu sasvim slučajno čitam „Čas anatomije” od
Danila Kiša i istovremeno održavam konsultacije kako od petnaest godina rada
u oblasti upravljanja otpadom, tri izvedena doktora nauka koji su postali
docenti, dva doktora nauka koji su doktorat završili iz radnog odnosa (taj
termin se odnosi na osobe koje nisu zaposlene na fakultetu i nisu po vokaciji
istraživači, a uspešno odbrane doktorsku disertaciju) i jednog doktora nauka
10
iz Libije, sve to svesti na jednu monografiju i pri tome vodeći računa da se
izbegne najveća pošast sadašnjeg akademskog sveta - plagijat.
Svi oni koji su pročitali „Čas anatomije“, naravno posle „Grobnice za Borisa
Davidoviča“ , sagledavajući današnji trenutak, imaju bojazan kako da napišu ili
opišu istraživanje a da im se neki „pidgeon“ ne pojavi i okarakteriše delo kao
plagijat i ospori njegovu originalnost. Posle svih obaveznih knjiga iz mehanike
ili matematike inženjeri veoma kasno stižu da pročitaju knjige koje su od
životne važnosti. Srećom, tu sam priliku imao i pomenute knjige pročitao pre
izdavanja sopstvene monografije, već je napomenuto da iza monografije stoji
veliki rad i priznati rezultati, tako da navedeni tekst nije usamljen već podržan
rezultatima koji u svakom trenutku mogu posvedočiti njegovoj originalnosti.
Otpad – ili resurs, sastav otpada, tretman otpada, održivost, cirkularna

ekonomija su svetski pojmovi. Razumljivost tih pojmova u lokalnom kontekstu
nemoguća je bez sagledavanja svetskih trendova. Samim tim (Shodno
predhodno navedenom) uvek se postavlja pitanje originalnosti istraživanja ali
i njegove aktuelnosti. Naime, stanje u kome se nalazi oblast upravljanja
otpadom u našoj zemlji, u razvijenim zemljama napušteno je pre bezmalo više
od 40 godina, skoro 50. Teškoće u pronalaženju originalnih i aktuelnih
istraživanja u ovoj oblasti koja toliko zaostaje za razvijenim svetom je
evidentna, ali se nekako pronalaze rešenja i istraživanja koja su priznata i
objavljena u svetskim časopisima. Oblast upravljanja otpadom nije postojala
na Univerzitetu u Novom Sadu i upravo u ovoj monografiji se sublimira
dosadašnji rad na uspostavljanju osnova za ovu oblast kao i ideje za njeno
proširenje kao naučne discipline i studijskog programa.
Transfer tehnologija iz razvijenih zemalja zahteva stvaranje uslova da bi

tehnologije bile implementirane. Stoga u ovom tekstu malo se govori o samim
tehnologijama, već pre svega o razvijanju uslova kako bi tehnologije vezane
za upravljanje otpadom mogle biti primenjene.
11
Monografija može da posluži kao vodič za one koji donose odluke u oblasti
upravljanja otpadom, može da olakša razumevanje izazova u oblasti
upravljanja otpadom, ukaže šta su moguća rešenja i kako mogu da se
sprovedu.
12
STANJE UPRAVLJANJA KOMUNALNIM
OTPADOM U SVETU
Urbanizacija je jedna od najevidentnijih globalnih promena, pa je tako 21. vek

nazvan i vek urbanizacije, zato što većina svetske populacije živi u gradovima.
Rapidan (Ubrzan) rast populacije u urbanim sredinama doveo je do naglog
porasta količine komunalnog otpada koji, pored socijalnog i ekonomskog
uticaja, ima i uticaj na životnu sredinu. Odlaganje i eliminisanje komunalnog
otpada postaje sve više opšti problem iako je istovremeno izrastao iz lokalnih
okvira . Na udaru ovog problema nalaze se gradovi koji su posebno ugroženi.
Osim što količine otpada rastu sa povećanjem broja stanovnika, one se
povećavaju i sa povećanjem životnog standarda. Obim i raznovrsnost tokova
otpada su u porastu i u tom smislu mnoge zemlje se suočavaju sa ozbiljnom
degradacijom sopstvenih prirodnih i urbanih sredina, a to posebno pogađa
zemlje u razvoju. Povećanje količine otpada nije samo pitanje adekvatnog
upravljanja otpadom. To je posledica neadekvatnih metoda proizvodnje i
potrošnje proizvoda i robe širom sveta. Otpad predstavlja ne samo opasnost
po životnu sredinu, već i gubitak dragocenih resursa i energije koja bi se mogla
ponovo iskoristiti. Pored toga, u većini slučajeva, posledice korišćenja
prirodnih resursa nastaju hiljadama kilometara daleko od mesta gde se
proizvod upotrebljava. U skladu sa tim, tokom poslednjih dvadeset godina,
ljudsko društvo je počelo da shvata globalne dimenzije problema komunalnog
otpada (Hoornweg i Bhada-Tata, 2012; ISWA, 2015).
Urbanizacija gradova i prelaz seoskog stanovništva u gradsko uzrokuje

povećanje negativnih uticaja na životnu sredinu, posebno zbog nastanka
komunalnog otpada čija količina se sve više povećava. U mnogim slučajevima,
komunalnim otpadom se ne upravlja na adekvatan način, jer gradovi i opštine
ne mogu da se izbore sa ubrzanim tempom nastanka otpada. Situacija sa
upravljanjem komunalnim otpadom u gradovima je veoma loša kada su u
pitanju siromašne zemlje. Kao karakterističan primer možemo uzeti Haiti,
državu koja pored finansijskih teškoća koje mora da savlada, takođe mora da
13
se suoči sa oporavkom sistema za upravljanje komunalnim otpadom nakon
velike prirodne katastofe koja ih je zadesila. Međutim, i u slučaju da uzmemo
za primer jednu od najbogatijih i tehnološki najnaprednijih zemalja sveta,
Japan, možemo zapaziti određene slabosti u sistemu upravljanja otpadom
koje su nastale nakon cunamija 2011. godine i nakon generisanja neverovatnih
količina otpada uzrokovanih ovom ekstremnom pojavom. Kada se posmatra
stanje tržišta reciklaže na globalnom nivou, mora se reći da ju je ponekad teško
razlikovati od nelegalnih aktivnosti u okviru trgovine otpadom. Ovo je
potkrepljeno činjenicom da se desetine miliona tona svake godine
transportuju iz jedne zemlje u drugu i teško je tome ući u trag. Ono što je
izvesno je da se reciklabilni otpad transportuje tamo gde su cene više, a
potražnja stabilnija. Sa druge strane, opasan otpad se ilegalno transportuje na
mesto gde su standardi zaštite životne sredine niski a korupcija visoka.
Nelegalna trgovina otpadom je kriminalna aktivnost koja stvara ogromnu
štetu po zdravlje i životnu sredinu. Poslednjih godina međunarodna saradnja
u oblasti upravljanja otpadom je u porastu što je posledica procesa
globalizacije. Usled toga, dolazi do stalnog porasta direktnih stranih investicija,
donacija i kredita za unapređenje sistema upravljanja otpadom, čime pitanje
upravljanja otpada dobija na značaju i po pitanju ekonomskog aspekta.
Bazelska konvencija i više UN inicijativa su stvorili globalnu osnovu za
međunarodnu saradnju, od koje se očekuje da upravlja globalnim problemima
upravljanja otpadom (Guerrero i dr., 2013; D-WASTE, 2012).
Još jedan od globalnih problema u upravljanju komunalnim otpadom jeste da

u zemljama u razvoju, milioni ljudi su na neki način uključeni u neformalne
aktivnosti iz sfere sakupljanja i reciklaže komunalnog otpada, što prate veoma
teški i rizični uslovi života. Sa druge strane, njihove aktivnosti doprinose
globalnom nivou reciklaže komunalnog otpada i time se stvara mogućnost za
zapošljavanje marginalizovane populacije. Kada se govori o socijalnoj politici,
mora se naglasiti da je reciklaža jedan od najvažnijih sektora u smislu otvaranja
novih radnih mesta, što se može zaključiti iz primera da sektor reciklaže
trenutno zapošljava 12 miliona ljudi u samo tri zemlje, Brazilu, Kini i SAD. Kada
se uzme u obzir kako formalni tako i neformalni sektor, procena je da broj ljudi
14
koji rade u reciklažnom sektoru iznosi 15-20 miliona. Na osnovu dostupnih
podataka, oko 70% komunalnog otpada u svetu se odlaže na deponije i
smetlišta, 11% se tretira u postrojenjima za termički tretman otpada, a ostatak
od 19% se reciklira ili tretira u postrojenjima za mehaničko-biološki tretman
(MBT). Veliki problem za sistem upravljanja komunalnim otpadom predstavlja
ogroman broj nekontrolisanih smetlišta i, osim ako konkretne mere ne budu
preduzete na globalnom nivou, ovaj broj će se samo uvećavati što će dovesti
do ozbiljnih zdravstvenih i ekoloških problema. Rešenje ovog problema,
posmatrajući iz globalne perspektive, je povećanje udela reciklaže
komunalnog otpada i izgradnja velikog broja novih sanitarnih deponija (UNEP,
2014; Mackinnon i Adamson, 2012).
U velikoj većini razvijenih i visoko industrijalizovanih zemalja, kao što su članice

EU, SAD, Kanada, Japan, itd., napredni integrisani sistemi upravljanja
komunalnim otpadom postaju svakodnevnica, što uključuje procese reciklaže
i separacije otpada na mestu nastanka, MBT postrojenja, termički tretman i
procese „waste-to-energy“, sanitarne deponije i sl. Međutim, ovi sistemi i dalje
se umnogome oslanjaju na odvoženje otpada na deponije, npr. u EU se
deponuje skoro 40% komunalnog otpada. Sektor upravljanja otpadom se u
današnje vreme smatra jednim od najdinamičnijih na globalnom nivou.
Procenjuje se da godišnji promet u okviru ovog sektora iznosi preko 430
milijardi evra i da je u njemu zaposleno oko 40 miliona radnika. Ovaj sektor
obuhvata veliki spektar aktivnosti i smatra se da će i dalje rasti, naročito u
zemljama u razvoju, a reciklaža će biti kamen temeljac toga razvoja. Pored
reciklaže, u budućem razvoju sistema upravljanja komunalnim otpadom
učestvovaće i nove sanitarne deponije, što će predstavljati osnovu za novo
tržište u infrastrukturi upravljanja otpadom, kao i nova „waste-to-energy“
postrojenja, kako termalna, tako i biološka (Eurostat, 2016; Chalmin i
Gaillochet, 2009).
Procenjuje se da trenutni globalni nivo generisanja komunalnog otpada iznosi

oko 1,3 milijarde tona godišnje i očekuje se povećanje na oko 2,2 milijarde
tona godišnje do 2025 godine. Ovo predstavlja značajno povećanje stope
generisanja otpada u narednom periodu, sa 1,2 na 1,42 kg po glavi stanovnika
15
dnevno. Međutim, ova procena je veoma opšta jer stope generisanja otpada
znatno variraju u zavisnosti od regiona, države ili grada. Ekonomski rast države,
uključujući i bruto domaći proizvod ( BDP), stepen industrijalizacije, navike
stanovništva, ukupna populacija, itd., imaju značajan uticaj na stopu
generisanja komunalnog otpada. Može se zaključiti da, što je veći ekonomski
rast i stopa urbanizacije, veća je i količina nastalog komunalnog otpada. Nivo
prihoda i urbanizacija su tesno povezani i, kako se prihodi a samim tim i životni
standard povećavaju, tako se na odgovarajući način povećava i potrošnja robe
i usluga, a samim tim i količina generisanog otpada, grafik 1. Na osnovu svega
navedenog, očekivano je da se stopa generisanog otpada razlikuje u zavisnosti
od posmatranog regiona, grafik 2.
6%
Visok prihod
29%
46% Gornji srednji prihod
Donji srednji prihod
Nizak prihod
19%
Grafik 1. Udeo u generisanom otpadu u zavisnosti od

prihoda stanovništva [D-WASTE, 2012]
Na osnovu različitih načina analiziranja, procenjeno je da 3,5 milijardi ili više

od 52% globalne populacije nema pristup osnovnom sistemu upravljanja
komunalnim otpadom (što uključuje adekvatno prikupljanje komunalnog
otpada i njegovo uklanjanje iz stambenih područja, kao i kontrolisano
odlaganje na deponije).
16
Grafik 3, predstavlja geografski raspored stanovništva bez pristupa osnovnom
sistemu upravljanja komunalnim otpadom. Prilikom spovođenja ovih analiza i
procena, iskorišćeni su podaci koje su objavili UNICEF i Svetska zdravstvena
organizacija (WHO), u svom izveštaju o sanitarnim i higijenskim uslovima u
svetu.
5% OECD
5%
6% Istočna Azija i Pacifik
7% Latinska Amerika i Karibi

44%
Evropa i centralna Azija
12% Srednji Istok i severna

Afrika
Južna Azija
21% Afrika
Grafik 2. Udeo u generisanom otpadu po regionima (Hoornweg i Bhada-Tata, 2012)
U izveštaju stoji da se pristup svežoj vodi i osnovnim sanitarnim uslovima

rangira više nego upravljanje komunalnim otpadom, te se može pretpostaviti
da najmanje isti procenat stanovništva koji nema pristup osnovnim sanitarnim
uslovima, takođe nema pristup adekvatnom upravljanju komunalnim
otpadom. Takođe, procena je da se ne prikuplja između 0,46-0,66 milijardi
tona komunalnog otpada širom sveta, i to uglavnom u zemljama sa niskim
prihodima, gde se količina generisanog komunalnog otpada kreće između
0,4-0,5 kg/po stanovniku/dan.
Ovom procenom se dolazi do cifre oko 3 do 3,8 milijarde ljudi koji nemaju
pristup bilo kojoj vrsti usluge sakupljanja otpada. Takođe, može se napraviti i
veza između podataka koje je objavila Svetska banka u svom izveštaju o
siromaštvu u svetu, gde se uzima srednja granica siromaštva i povezuje sa
17
novcem koje stanovništvo treba da izdvoji za uklanjanje jedne tone otpada,
čime se potvrđuje već pomenuti udeo globalne populacije koji nema pristup
osnovnom sistemu upravljanja otpadom (D-WASTE, 2012; Chalmin i
Gaillochet, 2009; World Bank, 2013; UNICEF i WHO, 2015).
Raspodela 3,5 milijardi globalne populacije koja nema pristup

osnovnom sistemu upravljnja komunalnim otpadom u milionima
tona
Istočna Azija i Pacifik

697.5
1135
Evropa i centralna Azija
Latinska Amerika i Karibi
Srednji Istok i severna

37 Afrika
141 Južna Azija
1439 132
Afrika
Grafik 3. Raspodela globalne populacije koja nema pristup osnovnom sistemu

upravljanja komunalnim otpadom [ISWA, 2012]
Na sastav komunalnog otpada u svetu utiču mnogi faktori, kao što su nivo
ekonomskog razvoja, urbanizacija, industrijalizacija, kulturne norme,
geografski položaj, izvori energije, klima, itd, grafik 4. Kako se određena država
urbanizuje i kako njena populacija postaje bogatija, tako raste potrošnja
neorganskih materijala (plastika, papir, aluminijum, itd.), dok se udeo
organskog otpada smanjuje. Uopšteno, države sa niskim i donjim-srednjim
prihodom imaju visok procenat organske materije u komunalnom otpadu, od
40 do 85%, dok se udeo papira, plastike, stakla i metala povećava u državama
se gornje-srednjim i visokim prihodom, grafik 5.
Geografski položaj i lokalna klima neke države takođe utiču na sastav otpada,
jer npr. određuje građevinski materijal koji se koristi (npr. drvo ili čelik), sadržaj
18
pepela u otpadu (grejanje domaćinstava na čvrsto gorivo ili na daljinsko
grejanje), stopa čišćenja ulica (i do 10% udela u komunalnom otpadu grada),
baštenski otpad, itd. Vrsta izvora energije može imati uticaj na sastav
komunalnog otpada. Ovo se posebno odnosi na države sa niskim prihodom ili
na regione gde se energija za kuvanje, grejanje i osvetljenje ne dobija nužno
iz sistema daljinskog grejanja ili sa strujne mreže.
Niski prihod Donji-srednji prihod

Ostalo Ostalo
17% 15%
Metal
Metal 2%
3%
Staklo
Staklo 3%
3%
Plastika Plastika
8% 12%
Organski
Organski 59%
Papir 64%
5%
Papir
9%
Gornji-srednji prihod Visoki prihod

Ostalo Ostalo
13% 17%
Metal Organski
3% 28%
Staklo
Metal
5%
6%
Plastika Organski Staklo

11% 54% 7%
Plastika
Papir 11%
14% Papir
31%
Grafik 4. Sastav komunalnog otpada u zavisnosti od prihoda (Hoornweg i

Bhada-Tata, 2012)
19
100%
90%
80%
70%
60%
50%
40%
30%
20%
10%
0%
Srednji
Istočna Latinska Evropa i
Istok i Južna
OECD Azija i Amerika i centralna Afrika
severna Azija
Pacifik Karibi Azija
Afrika
Ostalo 17% 10% 12% 19% 10% 37% 13%
Metal 6% 2% 2% 5% 3% 1% 4%
Staklo 7% 3% 4% 7% 3% 1% 4%
Plastika 11% 13% 12% 8% 9% 7% 13%
Papir 32% 10% 16% 14% 14% 4% 9%
Organski 27% 62% 54% 47% 61% 50% 57%
Grafik 5. Sastav komunalnog otpada po regionima (Hoornweg i Bhada-Tata, 2012)
Uobičajeni budžet kojim gradovi raspolažu za sistem upravljanja komunalnim

otpadom se kreće u opsegu od US$ 1-10 po stanovniku na godišnjem nivou.
Modernizacija sistema upravljanja komunalnim otpadom u zemljama u razvoju
je finansijski zahtevna, i često doseže US$ 75 ili više po stanovniku godišnje.
Cena po stanovniku u Novom Sadu je 17 US$ na godišnjem nivou po
stanovniku, cena je nešto veća od cene koju plaćaju građani u zemljama u
razvoju ali znatno niže od cene koju plaćaju građani u razvijenim zemljama.
Navedena činjenica ukazuje na problem održivosti gradskog budžeta u
zemljama u razvoju. Uzimajući u obzir da 3–15% ukupnog gradskog budžeta
odlazi na tretman čvrstog otpada, primećuje se da u zemljama sa niskim i
srednjim prihodom postoji pomak u organizaciji tretmana, prikupljanja,
kontrole i odlaganja otpada, tabela 1.
20
Tabela 1. Tipologija sakupljanja komunalnog otpada u zavisnosti od prihoda (Chalmin
i Gaillochet, 2012)
Države sa srednjim
Države sa niskim Države sa visokim
prihodima
prihodima prihodima
(Argentina, novije članice
(Indija, Afrika) (SAD, EU 15)
Evropske Unije)
BDP (u US$ po glavi
<5.000 5.000-15.000 >20.000
stanovnika godišnje)
Komunalni otpad
(kg po glavi 20 20-70 130-300
stanovnika godišnje)
Količina prikupljenog
<70% 70%-95% >95%
otpada
Postoji nacionalna
Bez nacionalne Postoji nacionalna
strategija i nadležno
Regulisanje sistema strategije, slaba strategija i nadležno
ministarstvo, postoji
upravljanja otpadom primena zakonskog ministarstvo, jak zakonski
zakonski okvir ali je
zakonskim okvirom okvira, ne postoje okvir je jasno primenjen,
nedovoljno primenjen,
statistike postoje statistike
slabe statistike
Jako razvijen, značajne

Neformalni sistem
količine prikupljanja,
prikupljanja otpada Razvijen i postaje sve
postoji mogućnost Skoro da ne postoji
van granica zakonom više institucionalni
organizacije u zadruge
utvrđenog sistema
i asocijacije
Sastav komunalnog otpada (u procentima)

Organski 50-80 20-65 20-40
Papir i karton 4-15 15-40 15-50
Plastika 5-12 7-15 10-15
Metal 1-5 1-5 5-8
Staklo 1-5 1-5 5-8
Vlažnost (%) 50-80 40-60 20-30
Kalorijska vrednost
800-1.100 1.100-1.300 1.500-2.700
(kcal/kg)
Uređene deponije >90%,
Divlje deponije >50% Selektivno sakupljanje u Selektivno sakupljanje,
Tretman otpada neformalna reciklaža začetku, organizovana insineracija,
15% reciklaža 5%, postoji i reciklaža >20%
samoinicijativna reciklaža
Jako razvijen u
značajnom obimu,
Neformalni sistem Razvijen i postaje sve
postoji mogućnost Skoro da ne postoji
reciklaže više institucionalni
organizacije u zadruge
i asocijacije
21
Međutim, i dalje ostaje pitanje poboljšanja finansijske održivosti sistema
upravljanja komunalnim otpadom u gradovima. Iako bi, na primer, efikasnije
prikupljanje popravilo stanje, troškovi samog prikupljanja bi, očekivano, i dalje
rasli zbog povećanja brojnosti populacije. Pored toga, opravdano je očekivati
i to da će se povećati i količina otpada po glavi stanovnika, a i usložnjavanje i
modernizacija tretmana otpada što će isto uticati na uvećanje ukupne cenu.
Pored toga što su troškovi građana koji plaćaju ove usluge već sada značajno
visoki, tabela 2, neophodno je obezbediti stalne izvore prihoda i stabilne
investicije u finansijskom okviru koji je na raspolaganju. Ako se obezbedi
pristupačan, efikasan i transparentan sistem za prikupljanje otpada, koji će
osigurati čistu i zdraviju životnu sredinu, postoji veća šansa da će biti prihvaćen
i od strane stanovnika u najugroženijim i najsiromašnijim oblastima.
Tabela 2. Prikaz troškova upravljanja komunalnim otpadom u zavisnosti od platne

sposobnosti građana (Wilson, 2012)
Gradski Gradski budžet za

budžet upravljanje Cena usluge
za komunalnim upravljanja %
% koji se
upravljanje otpadom (% BND po otpadom po stanovnika
Prihodi finansira
komunalnim glavi stanovnika) domaćinstvu koji
stanovnika od cene
otpadom (po (u % od plaćaju
usluge
glavi prosečnog uslugu
stanovnika, Opseg Prosek prihoda)
US$)
Visoki 75 0,03-0,04 0,17 0,44 99 81
Gornji
33 0,14-1,19 0,59 1,40 56 36
srednji
Donji
10 0,40-1,22 0,69 0,26 28 27
srednji
Niski 1.4 0,14-0,52 0,32 0,90 59 22
Međutim, problem nastaje kada treba opravdati troškove modernih

odlagališta otpada, jer stanovnici ne vide direktne rezultate. U tom slučaju, ne
može se u potpunosti računati na prihode koje plaćaju korisnici tih usluga, već
samo na jedan deo (Brunner i Fellner, 2007; Wilson i dr., 2012; Scheinberg i dr.,
2010).
22
Efikasnost upravljanja komunalnim otpadom u zemljama u razvoju se ogleda
kroz celokupan pristup problemima siromaštva i jednakosti. Uspostavljanje
efikasnog sistema za upravljanje komunalnim otpadom za sobom povlači čitav
niz vezanih pitanja kao što su struktura menadžmenta, korupcija, praksa
poslovanja, itd. Osiguravanjem povoljnih uslova za funkcionisanje privatnog
sektora, gradske vlasti stvaraju mogućnost za poboljšanje finansijske
efikasnosti i kvaliteta usluga. U isto vreme, oni zadržavaju ulogu regulatornog
tela, odgovorne strane, ali i dobijaju sve pogodnosti „klijenta“ kome je
ugovorno garantovana usluga. Da bi se to postiglo, neophodno je otvoreno i
konkurentno tržište, koje je oslobođeno korupcije, kao i transparentno,
efikasno i odgovorno ugovaranje između zainteresovanih strana kao i da nivo
usluge koju dobiju krajnji korisnici, odnosno građani, bude zadovoljavajući
(Coad, 2005).
U razvijenim zemljama privatni sektor već ima značajnu ulogu u upravljanju

komunalnim otpadom, često označen kao „novi javni menadžment“, koji
načelno podrazumeva jačanje konkurentnosti tržišta i decentralizaciju
odgovornosti, a kao rezultat daje visoku efikasnost i stavlja veći akcenat na
individualnu odgovornost ugovorenih strana. Neki od ovih principa se mogu
primeniti na institucionalne reforme u zemljama u razvoju. Povezanost između
institucija, javnih i privatnih, kao i finansijska autonomija sektora nadležnog za
upravljanje komunalnim otpadom, su primarne oblasti koje treba unaprediti.
Čest je slučaj da je ceo sistem upravljanja čvrstim otpadom „rasut“ i da ne
postoji jasno definisana odgovornost za funkcionisanje tog sistema, kao ni
odgovornost za finansiranje troškova. Paralelno sa tim, gradske institucije
imaju obavezu podsticanja odnosa sa potrošačima i preuzimanja
odgovornosti prema njima (Scheinberg i dr., 2010; Mongkol, 2011).
Problem uspostavljanja adekvatnog sistema upravljanja komunalnim

otpadom je mnogo ozbiljniji u urbanim centrima, a posebno u onim koji se
nalaze u zemljama u razvoju. Iako se prevencija otpada, reciklaža i tehnologije
upravljanja otpadom unapređuju i šire globalno, opštu sliku i dalje čini
deponovanje na sanitarnim ili divljim deponijima sa pojedinim izolovanim
oazama reciklaže. Rast stanovništva i nastanak otpada su mnogo brži od
23
povećanja stope reciklaže i infrastrukture upravljanja komunalnim otpadom, i
ako taj rast prevaziđe globalnu sposobnost za obezbeđivanjem adekvatnog
sistema za upravljanje otpadom, planeta će biti prenatrpana deponijama. Ako
siromašne zemlje ostanu siromašne, tada će zdravstveni i ekološki uticaji zbog
lošeg upravljanja komunalnim otpadom, pre ili kasnije, postati globalni. Zbog
toga se mora suočiti sa izazovima uspostavljanja adekvatnog sistema
upravljanja komunalnim otpadom i da bi se obezbedila njegova dugoročna
održivost. Samo na taj način se mogu uspešno reštiti globalni problemi
upravljanja otpadom.
24
STATUS UPRAVLJANJA OTPADOM U
SRBIJI I SEE I STEPEN ISPUNJENOSTI EU
HIJERARHIJE OTPADA
Stanje upravljanja otpadom u zemljama jugoistočne Evrope

(South-East European Countries – SEE)
U zemljama SEE upravljanje otpadom je na vidljivo nižem nivou od razvijenih

zemljama Evrope. Razlozi za zaostatak SEE u odonosu na zemlje centralne
Evrope, pokazuje i činjenica da je prvo izuzetno teško definisati koje zemlje
pripadaju SEE, a tek onda definisati i objasniti glavne činioce koji utiču na
upravljanje otpadom.
Jugoistočnoj Evropi pripadaju zemlje Balkana. Pisci kao što su Maria Todorova
i Vesna Goldsworthy su definisale ovaj izraz iz razloga što reč Balkan uvek ima
negativnu konotaciju.
Zemlje koje pripadaju SEE, odnosno poluostrvu koje smo pomenuli, su:
Albanija, Bosna i Hercegovina, Bugarska, Grčka, Makedonija FYROM, i Crna
Gora. Geografski, donekle se mogu uključiti i: Hrvatska i Rumunija. Mađarska
je uglavnom izvan SEE kao i Slovenija ali se po potrebi uključuju u spisak
zemalja kad je to u skladu sa njihovim interesima korisno ali ako se govori
negativno, onda ih nema. Naravno tu se pojavljuje i Kosovo i Metohija. Za neke
države to je nezavisna zemlja, kako je autor državljanin Srbije koja Kosovo
smatra svojom teritorijom u skladu sa Rezolucijom Ujedinjenih Nacija 1844,
ova teritorija će biti definisana kao „Kosovo*“ u skladu sa zvaničnim
dokumentima Evropske unije.
Ukoliko u ovom poglavlju ne bude potpune konzistencije po pitanju koje

pojedinačno zemlje razmatramo, to se ne sme zameriti, jer i mnogi autori pre
nisu uspeli da definišu šta je SEE i koje zemlje ulaze u SEE.
25
Slika 1. Geografska pozicija država u SEE
Radi definisanja osnovnih parametara upravljanja otpadom i razumevanja

zašto je sistem upravljanja otpadom na nezavidnom nivou, prvo je potrebno
krenuti od ekonomsko-političkog statusa zemalja u SEE. Zemlje SEE se
smatraju srednje razvijenim zemljama, koje su bliže zemljama u razvoju nego
razvijenim zemljama. Međutim, većina pomenutih zemalja (u stvari, sve osim
Grčke) se ubrajaju i u tranzicione zemlje. Tranzicione zemlje, ili zemlje sa
tranzicionom ekonomijom, su zemlje koje su u procesu promene sa centralno
planirane ekonomije u tržišnu ekonomiju. Promena predstavlja izgradnju
institucija koje sa komunističko-socijalističkog sistema prelaze na tržišnu
ekonomiju koja uključuje ekonomsku liberalizaciju odnosno ekonomiju koja
nije zasnovana na intervencijama i planiranju države. U ovim promenama
dolazi i do privatizacija kompanija koje se bave sakupljanjem i tretmanom
otpada a koje su u uglavnom u državnom vlasništvu. Ovaj proces se primenjuje
u mnogim tranzicionim zemljama u svetu kao što su Kina, države bivše članice
Sovjetskog saveza i Istočnog bloka kao i neke zemlje Trećeg sveta.
Veoma bitna činjenica za razumevanje stanja upravljanja otpadom je da je u

toku prelaz sa državnog planiranja ekonomije na tržišno orijentisanu liberalnu
26
ekonomiju koja utiče i na poslovanje kompanija u sistemu upravljanja
otpadom. Taj proces je veoma inertan i utiče na realizaciju projekata u oblasti
upravljanja otpadom. Proces tranzicije je veoma osetljivo političko,
ekonomsko i socijalno pitanje koje usporava razvoj upravljanja otpadom.
Sastav otpada, količine otpada i tretman otpada
Drugi bitan faktor je trenutni stepen ekonomskog razvoja zemalja u SEE.

Razvoj sistema upravljanja otpadom u mnogome zavisi od raspoloživih
investicionih potencijala i platežne moći građana. Stepen ekonomskog rasta
možemo sagledati kroz nivo bruto domaćeg proizvoda po stanovniku.
Tabela 3. Broj građana u pojedinim zemljama u Jugoistočnoj Evropi (World Bank, za

2015.); Bruto domaći proizvod (World Bank, za 2015.) BDP/po stanovniku
Redni Ukupan broj BDP/sadašnji $ WB

Država BDP/građ.
broj građana * 1000 u milionima
1 BiH 3.810,42 15.995 4.197,8
2 Bugarska 7.177,99 48.952 6.819,9
3 Hrvatska 4.224,40 48.732 11.535,8
4 Kosovo * 1.797,15 6.385 3.553,4
5 Makedonija FYROM 2,078,45 10.086 4.852,7
6 Crna Gora 622,39 3.992 6.415,0
7 Rumunija 19.832,39 177.954 8.972,9
8 Srbija 7.098,25 36.513 5.143,9
Ukupno SEE 46.641,44
9 Grčka 10.823,73 195.212 18.035,6
10 Austrija 8.611,09 374.055 43.438,9
Visina BDP po stanovniku pokazuje da su sve zemlje SEE ispod nivoa BDP po
stanovniku u poređenju sa zemljama centralne i zapadne Evrope što je jedan
od glavnih uzroka što je sistem upravljanja otpadom ispod nivoa razvijenih
zemalja.
27
Stanje upravljanja otpadom u odnosu na EU pored toga što zavisi od BDP,
zavisi i od količine otpada, zatim sastava otpada kao i ekonomsko-političkog
sistema. Sledeći, grafik 6, prikazuje poređenje generisanih količina otpada
između zemalja jugoistočne Evrope, EU 27 i zemalja koje se nalaze uz granicu
sa zemljama koje pripadaju jugoistočnoj Evropi.
600
500
400
kg / st. / god.
300
200
100
Deponovanje Reciklaža
Sagorevanje sa korišćenjem energije Kompostiranje i fermentacija
Grafik 6. Generisanje otpada po stanovniku po godini u SEE za 2013 (Eurostat)
Tretman otpada u zemljama jugoistočne Evrope je pretežno odlaganje otpada

na deponije. U poređenju sa razvijenim zemljama koje zadovoljavaju uslove
EU hijerarhije upravljanja otpadom razlike su značajne. Indikatori koji definišu
stanje upravljanja otpadom u zemljama jugoistočne Evrope su skoro 0%
sagorevanja otpada i ne više od 5-10% reciklaže.
28
600
500
400
kg / st. / god.
300
200
100
0
Deponovanje Reciklaža
Sagorevanje sa korišćenjem energije Kompostiranje i fermentacija
Grafik 7. Generisanje otpada po stanovniku po godini u SEE za 2014 (Eurostat)
600
500
kg / st. / god.
400
300
200
100
0
Reciklaža Sagorevanje sa korišćenjem energije

Kompostiranje i fermentacija Deponovanje
Grafik 8. Tretman otpada u zemljama jugoistočne Evrope i poređenje sa tretmanom u

zemljama EU27 i zemljama koje se graniče sa SEE u kg/po glavi stanovnika za 2013
(Eurostat)
29
600
500
kg / st. / god. 400
300
200
100
0
Sagorevanje sa korišćenjem energije Reciklaža
Grafik 9. Tretman otpada u zemljama jugoistočne Evrope i poređenje sa tretmanom u

zemljama EU27 i zemljama koje se graniče sa SEE u kg /po glavi stanovnika 2014
(Eurostat)
Na sledećem grafiku je dato poređenjerazličitih tretmana otpada u zemljama

SEE radi lakšeg sagledavanja stanja upravljanja otpadom.
100%
80%
60%
40%
20%
0%
Deponovanje Kompostiranje i fermentacija

Sagorevanje sa iskorišćenjem energije Reciklaža
Grafik 10. Poređenje država sa udelima tretmana otpada za 2013. (Eurostat)
30
100%
90%
80%
70%
60%
50%
40%
30%
20%
10%
0%
Reciklaža Sagorevanje sa iskorišćenjem energije

Grafik 11. Poređenje država sa udelima tretmana otpada za 2014. (Eurostat)
Ako posmatramo kretanje (razvoj sistema) upravljanja otpadom u EU, možemo

sagledati pravce razvoja upravljanja otpadom u SEE. Posmatrajući podatke o
zastupljenosti različitih opcija tretmana komunalnog otpada za zemlje EU, u
periodu od 1995. do 2011. godine, može se zaključiti da iako deponovanje još
uvek predstavlja najzastupljeniji tretman, postoji očigledan trend smanjenja
količina komunalnog otpada koji se tretira na ovaj način. Razlog smanjenja je,
pre svega, stupanje na snagu i primena Direktive EU o deponijama u okviru
nacionalnih programa za upravljanje otpadom, kojom su tačno definisani
ciljevi za smanjenje količine biorazgradivog otpada koja se odlaže na deponiju.
Kao još jedna direktna posledica pomenute Direktive jeste i napredak u
primeni kompostiranja biorazgradivog otpada, kao tretmana sa najvećim
rastom zastupljenosti u periodu od 1995. do 2011. godine. Pored toga, slični
ciljevi koji se odnose na povećanje stepena reciklaže, odnosno povećanje
iskorišćenja otpada u energetske svrhe, definisani u sklopu Okvirne direktive
o otpadu, uzrok su sve veće primene reciklaže i insineracije. Konkretno, i pored
povećanja stope generisanja komunalnog otpada, zabeleženo je da se
31
njegovo odlaganje na deponije za zemlje članice EU-27 smanjilo za 49 x 106 t,
odnosno za 34,7%.
U odnosu na 296 kg/st/god, koliko je zabeleženo 1995. godine, količina

otpada odloženog na deponije je smanjena na 180 kg/st/god u 2011. godini,
što odgovara prosečnom smanjenju od oko 2,3% godišnje. Kao posledica
pomenutog, ukupna zastupljenost odlaganja otpada na deponije je smanjena
sa 68% na 36% u 2011. godini. Za razliku od odlaganja otpada na deponije,
količina recikliranog otpada je porasla sa 21,8 x 106 tona (46 kg/st/god) na
60,5 x 106 tona (121 kg/st/god) u istom periodu, što predstavlja godišnji rast
od 9,6%. Ukupan udeo komunalnog otpada koji se reciklira, povećao se sa
11% iz 1995. godine, na 24% u 2011. godini. (Vujić, G., Gonzalez-Roof, A.,
Stanisavljević, N., Ragossnig, A.M., 2015)
Posledica smanjenja količine biorazgradivog otpada koji se odlaže na

deponije, sa druge strane, uticala je na povećanje zastupljenosti
kompostiranja, čija je primena značajno porasla u posmatranom periodu.
Povećanje se ogleda u godišnjem rastu od 13,0 %, i sa 28 kg/st/god u 1995.
godini dostiglo je 90 kg/st/god, 2011. godine. Reciklaža i kompostiranje su
zajedno, 2011. godine, predstavljali 42,0 % svih opcija tretmana otpada i, prvi
put, počevši od 2008. godine, bili su zastupljeniji od odlaganja otpada na
deponije kao najdominantnije opcije za tretman komunalnog otpada.
Iako u manjoj meri, u odnosu na kompostiranje i reciklažu, insineracija je

takođe zabeležila blagi rast u navedenom periodu. Zemlje EU-27, 1995. godine
termički su tretirale 31,1 x 106 t komunalnog otpada, dok je 2011. godine
dostignuta vrednost od 55,7 x 106 t, što je više za 70,8%. Ovaj rast odgovara
povećanju sa 65 kg/st/god na 111 kg/st/god u posmatranom periodu.
U Srbiji i zemljama SEE, implementacija naprednih tehnologija još uvek je teško

dostižna i odlaganje otpada na deponije predstavlja praktično jedini oblik
tretmana komunalnog otpada. Sistem upravljanja komunalnim otpadom u
Srbiji je i dalje zasnovan na početnim, tj. elementarnim fazama, koje se odnose
na sakupljanje i odlaganje otpada na deponije, tj. gradska kontrolisana
32
smetlišta, koja u najvećem broju slučajeva ne ispunjavaju osnovne tehničko-
tehnološke standarde za deponije čvrstog otpada.
100%
90%
80%
70%
60%
50%
40%
30%
20%
10%
0%
Grčka
Slovačka
Rumunija
Bugarska
Nemačka
EU 27-PROSEK
Holandija
Švedska
Danska
Norveška
Austrija
Italija
Finska
Estonija
Poljska
Češka
Kipar
Makedonija
Bosna i Hercegovina
Malta
Hrvatska
Švajcarska
Francuska
Španija
Portugal
Irska
Slovenija
Island
Belgija
Luksemburg
Velika Britanija
Mađarska
Letonija
Litvanija
Turska
Deponovanje Insineracija Reciklaža Kompostiranje
Grafik 12. Procentualna zastupljenost različitih opcija tretmana komunalnog otpada

za evropske zemlje (Eurostat, 2011, 2013)
Međutim sagledavajući kako se kretao razvoj upravljanja otpadom u EU može

se pretpostaviti da će taj trend važiti i za zemlje SEE. Iako se sada nalaze na
nivou upravljanja otpadom u kom su se razvijene zemlje Evrope nalazile pre
30-40 godina, zemlje SEE će, uz pomoć pre svega EU fondova i EU regulative,
dostići nivo razvijenih zemalja. Za taj proces biće potrebno dugo vremena ali i
rešavanje određenih socijalno kulturnih i političkih faktora koji utiču na
usavršavanje sistema upravljanja otpadom o kojima će biti reči u ovoj
monografiji.
33
Stanje upravljanja otpadom u Srbiji
Sistem upravljanja otpadom u Srbiji je na sličnom nivou upravljanja otpadom

u skoro svim zemljama SEE. Na osnovu rezultata merenja u referentnim
opštinama, 2008. godine je generisano oko 2.374.374 tone otpada. Rezultati
modelovanja za 2014. godinu, rađeni za potrebe inoviranja strategije
upravljanja otpadom, pokazuju da se količina generisanog komunalnog
otpada u poređenju sa 2008. godinom povećavala oko 0,5% godišnje. To znači
da se u Srbiji trenutno generiše 2.448.566 tona komunalnog otpada, odnosno
340,7 kg/stanovniku godišnje (0,93 kg/st/dan). Merenja 2008. kao i kontrolna
2014. su rađena prvi put u Republici Srbiji, po metodologiji razvijenoj na
Departmanu za inženjerstvo zaštite životne sredine Fakulteta tehničkih nauka
Univerziteta u Novom Sadu, uz pomoć GIZ-a.
Kao što je pokazano u prethodnom poglavlju, odlaganje otpada na deponije

je dominantan tretman otpada u Srbiji kao i u svim zemljama Jugoistočne
Evrope. U Srbiji se u cementarama sagoreva oko 20.000 tona otpada što čini
oko 1% ukupno generisane količine otpada.
Biorazgradivi
23.70%
(baštenski i hrana)
Papir i karton
Plastika
48.80%
4.10% Metal
1.50%
Staklo
12.30% Ostalo
9.60%
Grafik 13. Prosečni sastav otpada u Srbiji (NWMS, 2014)
34
Nacionalni cilj za 2015. godinu je 31% reciklaže ambalažnog otpada, prethodni
od 25% za 2014 je dostignut. U Srbiji se ukupno reciklira 5% ukupno
generisanog otpada, ako se doda izuzetna aktivnost neformalnog sektora, taj
se procenat udvostručuje i stiže se do 10% reciklaže pre svega, PET, i ostale
plastike, papira i kartona.
Prosečni morfološki sastav otpada u Srbiji prikazan je na grafiku 13 (potrebno

je napomenuti da se navedeni sastav otpada naizgled razlikuje od detaljnijih
grafika u sledećim poglavljima, to je jer zbog zahteva naručioca veliki procenat
pojedinih tokova otpada svrstan u razno a u detaljnijim prikazima on je
definisan pojedinačno), u kome dominira biorazgradivi otpad koji čini više od
50% ukupno generisanog otpada, po čemu se Srbija može svrstati u zemlje u
razvoju, koje karakteriše visok udeo bioragradivog otpada u morfološkom
sastavu otpada (Hoornweg i Bhada-Tata, 2012; NWMS, 2014).
Ukupno 19% otpada, odnosno 420.000 tona se trenutno odlaže na 7 sanitarnih

deponija koje su projektovane i rade u skladu sa odredbama Direktive o
deponijama, odnosno u skladu sa članom 14., dok se ostatak odlaže na
nesanitarne deponije. Nesanitarne deponije ne znači da su te deponije
smetlišta, veliki procenat gradskih deponija imaju ogradu, vagu, neka pasivno
odvođenje deponijskih gasova, odnosno veliki broj deponija ima pojedine
elemente sanitarnih deponija. Međutim sve one koje su nazvane nesanitarne
nemaju propisano izgrađeno dno deponije sa folijom i svim potrebnim
slojevima koje zahtevaju propisi Direktive o deponijama. Neke od ovih
deponija su izgrađene na nepropusnom tlu i ne predstavljaju problem za
životnu sredinu. Ipak veći broj ovih deponija predstavlja smetlišta koja nemaju
osnovne elemente da se nazovu sanitarnim deponijama i ugrožavaju životnu
sredinu. Takođe, moguć je brz završetak izgradnje još dve regionalne deponije:
regionalne sanitarne deponije u Inđiji, i izgradnja regionalnog centra za
upravljanje otpadom u Subotici, što će povećati procenat otpada koji se odlaže
na sanitarne deponije na oko 22%. (Vujic, G., Stanisavljevic, N., Batinic, B.,
Jurakic, Z., Ubavin, D. 2017).
35
Preostale generisane količine otpada odlažu se na opštinske nesanitarne
deponije. Od 26 regiona za upravljanje otpadom koliko je predviđeno
Nacionalnom strategijom upravljanja otpadom, devet regiona još uvek nije
pokrenulo aktivnosti na izradi planske dokumentacije i tehničke
dokumentacije, a nema ni Regionalni plan upravljanja otpadom, dok sedam
regiona ima plansku dokumentaciju koja još nije usvojena. Takođe, šest
regiona još uvek nema potpisan ni međuopštinski sporazum, slika 2.
Jedan od velikih problema koji opterećuje sistem upravljanja otpadom je veliki

broj nesanitarnih deponija i smetlišta. Prema podacima iz 2009. godine
prikazanim u tabeli 5, postoji 3582 deponija i smetlišta. One su veoma različite
po veličini i količini odloženog otpada i na različite načine utiču na životnu
sredinu. Zakonodavstvo u Republici Srbiji i Evropskoj uniji zahtevaju
rekultivaciju smetlišta, kao i deponija koje ne ispunjavaju zahtevane uslove.
Rekultivacija uključuje više elemenata (na primer):
 Obezbeđivanje lokacije za novonastali otpad (sprečiti dalje odlaganja
otpada, ograditi deponiju/smetlište i umanjiti rizik nedozvoljenog
pristupa deponiji i povrede),
 Oblikovanje tela smetlišta,
 Drenaža (uključujući odvođenje sakupljene procedne vode) i obodni
kanali,
 Otplinavanje i tretiranje deponijskog gasa,
 Postavljanje gornjeg nepropusnog sloja,
 Obnavljanje vegetacije,
 Monitoring,
 Pristup i upotreba posle zatvaranja deponije.
Izbor određenih elemenata zavisi od specifične situacije na određenoj lokaciji

i dostupnih izvora finansiranja. U pojedinim slučajevima rekultivacija deponija
zahteva značajne investicione troškove dok u pojedinim slučajevima iziskuje
visoke operativne troškove. Na nekim deponijama potrebno je uvesti
degazaciju deponijskog gasa dok na većini nije potrebno.
36
Slika 2. Prikaz 27 regiona za upravljanje otpadom u Srbiji
37
Razlog je što praksa deponovanja nije podrazumevala prekrivanje deponija,
što je dovelo do aerobne degradacije biorazgradivog otpada te potencijal za
deponijski gas je veoma nizak na većini deponija. (Džolev, N.M., Vujić, G.V.,
2016).
Članom 14 b Okvirne direktive o otpadu zahteva se da države članice

preduzmu neophodne mere da u najkraćem mogućem vremenu zatvore
deponije za koje nisu izdate dozvole za nastavak korišćenja. Aneks I predviđa
za sve klase deponija opšte zahteve koje moraju da ispunjavaju uključujući
zaštitu zemljišta i vode. Takođe se navodi da, ako se na osnovu procene rizika
na životnu sredinu, uzimajući u obzir naročito, Direktivu 80/68/EEC (podzemne
vode), nadležni organ odluči u skladu sa Članom 2 (Kontrola vode i upravljanje
procednim vodama), da nije neophodno sakupljanje i tretman procednih voda
ili ako ustanovi da deponija ne predstavlja potencijalnu opasnost za zemljište,
podzemne ili površinske vode, zahtevi iz paragrafa 3.2 i 3.3 navedenog aneksa
mogu biti ublaženi.
Primena Okvirne direktive o vodama takođe može stvoriti dodatne zahteve.

Odlaganje otpada na deponije se, u toku izrade Plana upravljanja slivom,
tretira kao deo „analize pritisaka” i zahteva se procena rizika na tokove
podzemnih voda.
Obim primene uslova za rekultivaciju deponija direktno utiče na troškove

rekultivacije. Prema tome ublažavanjem zahtevanih standarda za rekultivaciju
deponije, tamo gde se to analizom rizika pokaže mogućim, postiže se jeftinija
ali i dalje dovoljna zaštita životne sredine. Ovakav pristup zahteva
uspostavljanje metodologije za procenu rizika i ocenjivanje deponija prema
mogućim rizicima za zagađenje životne sredine. Na osnovu takve procene
mogu se primeniti različiti tehnički načini za rekultivaciju deponije.
Takođe, Aneks 5 Uredbe o odlaganju otpada na deponije („Službeni glasnik

RS”, broj 92/2010) opisuje uslove za rekultivaciju, zatvaranje deponija.
Preporuke su iste kao i zahtevi iz EU Direktive o deponijama i prikazane su u
tabeli 4.
38
Tabela 4. Način zatvaranja deponije (Anonym, Službeni glasnik RS”, broj 92/2010)
Klasa Deponije
Primenjene mere u smislu formiranja Za neopasan Za opasan Za inertni

gornjeg prekrivnog sloja otpad otpad otpad
Sloj za drenažu deponijskog gasa ≥ Ne zahteva

Zahteva se Ne zahteva se
0,3 m se
Veštačka vodonepropusna obloga – Ne zahteva

Ne zahteva se Zahteva se
folija se
Ne zahteva
Nepropusni mineralni sloj ≥ 0,5 м Zahteva se Zahteva se
se
Ne zahteva
Sloj za rekulivaciju ≥ 0,5 м Zahteva se Zahteva se
se
Srbija ima veliki broj deponija i smetlišta, koje se moraju razmatrati u sklopu
sprovođenja uslova propisanih Direktivom. Prema podacima prikazanim u
tabeli 5, a koji su iz 2009. godine, postoji 3582 deponija i smetlišta. One su
veoma različite po veličini i količini deponovanog otpada i na različite načine
utiču na životnu sredinu.
Metodologija (razvijena na Univerzitetu u Novom Sadu, pri Departmanu za

inženjerstvo zaštite životne sredine u sklopu MOPRORK i UPIOV projekata,
koje je finansiralo Ministarstvo životne sredine Republike Srbije i Nemačka
organizacija za međunarodnu saradnju (GIZ) za procenu i kvantifikaciju
potencijalnih ekoloških rizika od deponija obuhvata procenu i rangiranje 12
različitih faktora, uključujući:
 Zapreminu ili površinu deponije
 Visinu deponovanog otpada
 Udaljenost od objekata/naselja
 Udaljenost od površinskih voda
 Udaljenost od obradivog zemljišta
 Periodičnost pokrivanja deponije
 Broj biotrnova
39
 Nivo podzemne vode
 Postojanje ograde deponije i čuvar
 Pristupačnost deponije
 Izmereni/teorijski potencijal proizvodnje metana
 Kvalitet procednih voda
Tabela 5. Kategorizacija deponija u Srbiji, Stanisavljević, N., Ubavin D., Batinić B., Fellner
J., Vujić G., 2012. Methane emissions from landfills in Serbia and potential mitigation
strategies: a case study. Waste Management & Research. 30 (10) 1095–1103.
% % od
Broj Površina Zapremina
Kriterijum ukupnog ukupne
deponija/smetlišta (ha) (m3)
broj zapremine
Debljina slojeva
otpada (m)
<1m 3.302 92 819 3.640,193 8,3

<1<3 210 6 200 4.344,805 9,9
>3 70 2 321 36.050,680 81,8
Zapremina
deponovonag
otpada (m3)
<1.000 2.702 75 154 604.629 1,4
<1.001<10.000 698 19 480 2.251,995 5,1
<10.001<100.000 131 3.5 313 4.087,590 9,3
<100.000 51 1.5 393 37.091,464 84,2
Ukupno 3.582 100 1.340 44.035,678 100
U prvom koraku, svaki od tih faktora je posebno razmotren i podeljen u pet

opsega mogućih vrednosti. Različiti opsezi predstavljaju različite nivoe
potencijalnog uticaja na životnu sredinu, gde vrednost 1 znači najmanji uticaj,
dok vrednost 5 označava najveći uticaj na životnu sredinu. Posmatrajući
podatke za određenu deponiju, za svih 12 faktora dodeljuju se odgovarajuće
vrednosti od 1 do 5.
40
U drugom koraku, sabiranjem ocena svih navedenih faktora, može se dobiti
ukupna ocena procene rizika deponije na životnu sredinu. U tom smislu,
ukupan rizik je kategorisan procentualno kao što sledi:
 Nizak rizik - od 0 do 40
 Srednji rizik - od 41 do 60
 Visok rizik - od 61 do 100
Treba napomenuti da su vrednosti za parametar „Kvalitet procednih voda“

dobijene iz laboratorijske analize uzoraka procednih voda samo za deset
deponija (Subotica, Sombor, Bački Petrovac, Novi Sad, Kikinda, Novi Bečej,
Zrenjanin, Šabac, Pančevo i Inđija), dok se za sve ostale deponije ovaj
parametar nije uzimao u obzir zbog nedostatka laboratorijskih analiza. U tim
slučajevima, ukupna stopa procenjenog rizika je definisana na osnovu
ekstrapolacije preostalih jedanaest parametara. U nekim slučajevima je, za
deponije manje od 10,000 m3 urađena pojednostavljena procena na osnovu
šest ili tri najvažnija faktora.
Posle procene rizika, sve deponije su grupisane u četiri grupe prema zapremini
i tri prema rangiranju na osnovu nivoa rizika:
Metodologijom je obrađeno 214 deponija i smetlišta. Ovim brojem su

obuhvaćene sve opštinske deponije, kao i smetlišta veća od 10 000 m3. Iz ove
grupe, 10 su rangirane kao deponije i smetlišta sa izuzetno visokim rizikom, 66
sa visokim rizikom drugog prioriteta, 65 sa visokim rizikom trećeg prioriteta,
71 sa srednjim rizikom i 2 sa niskim rizikom. Predlaženo je da se za sve
visokorizične deponije primenjuju isti uslovi rekultivacije, a da se nivo rizika
koji je u opsegu od 60 – 100 koristi za prioritetizaciju aktivnosti u pogledu
vremena otpočinjanja rekultivacije.
U narednoj tabeli 6 je dat pregled cena po regionima kao i predlog u kom

periodu je moguće izvršiti sanaciju.
41
Tabela 6. Procena visine neophodnih finansijskih sredstava potrebnih za sanaciju
postojećih deponija i predlog vremenskog plana realizacije
Ukupna cena
kontrolisanih
2014 - 2020
2021 - 2028
Ukupno za
Broj divljih
opštinskih
zatvaranje
deponija
deponija
Faza 1
Faza 2
(EUR)
Broj
Region
1 Subotica 7 58 65 23.000.740 23.000.740

S. Mitrovica -
2 2 54 56 14.899.358 14.899.358
Sabac
3 Novi Sad 8 74 82 20.641.540 20.641.540
4 Sombor 5 50 55 16.192.710 16.192.710
5 Pancevo 2 13 15 6.026.400 6.026.400
6 Zrenjanin 4 58 62 6.146.800 6.146.800
7 Vrsac 4 71 75 8.586.738 8.586.738
8 Indjija 6 108 114 18.642.960 18.642.960
9 Kikinda 6 53 59 13.107.990 13.107.990
Valjevo -
10 9 208 217 7.542.134 7.542.134
Kalenic
Petrovac na
11 4 138 142 2.023.414 2.023.414
Mlavi
12 Lapovo 4 237 241 3.890.983 3.890.983
13 Uzice 8 161 169 7.578.137 7.578.137
14 Nova Varos 3 57 60 1.124.129 1.124.129
15 Pirot 4 23 27 2.836.776 2.836.776
16 Zaječar 8 464 472 14.043.610 14.043.610
17 Niš 5 167 172 8.505.525 8.505.525
18 Prokuplje 3 47 50 4.724.429 4.724.429
19 Loznica 3 110 113 5.989.949 5.989.949
20 Smederevo 5 227 232 17.876.211 17.876.211
21 Beograd 3 150 153 17.706.705 17.706.705
22 Kragujevac 5 193 198 6.561.488 6.561.488
23 Jagodina 3 95 98 5.784.262 5.784.262
24 Kraljevo 4 114 118 4.843.743 4.843.743
25 Kruševac 7 201 208 3.579.185 3.579.185
26 Vranje 7 156 163 2.452.067 2.452.067
27 Leskovac 6 160 166 4.137.688 4.137.688
Suma svih regija 135 3.447 3.582 79.356.621 169.089.050 248.445.671
U proračunu su korišćene cene za transport otpada sa malih deponija od 7

EUR/m3 dok je cena jednostavnog prekrivanja deponija koje nemaju izražen
rizik 9 EUR/m3 i zatvaranje sa kompleksnim prekrivačen koji je zahtevan EU
42
Direktivom o deponijama za deponije sa visokim rizikom 21 EUR/m3 odnosno
30 ako se uspostavlja sistem za ekstrakciju deponijskog gasa, a to je samo kod
izuzetno velikih deponija.
Nakon urađenog proračuna, dobijeno je da je samo za zatvaranje deponija

potrebno 248 miliona EUR, sa tim da je proračun rađen na osnovu postojećih
podataka. Nakon sprovođenja istražnih radova i hemijskih analiza, utvrđen je
potencijlno veći broj deponija visokog rizika što bi znatno uvećalo potrebna
sredstva za zatvaranje deponija. Sanacija deponija će prestavljati veliko
opterećenje za unapređenje sistema upravljanja otpadom jer je neophodna
sredstva potrebno pronaći iz tekućih finansijskih prihoda što će umanjiti
sredstva za unapređenje sakupljanja i tretmana otpada koji se obavljaju
svakodnevno.
Stanje upravljvanja otpadom u gradu Novom Sadu – primer jednog

regiona u Republici Srbiji
Novi Sad je drugi po veličini grad u Srbiji, sa približno 350.000 stanovnika i

površinom od 701, 7 km2. Novi Sad je jedan od 26 regionalnih centara za
upravljanje otpadom, definisanih Nacionalnom strategijom upravljanja
otpadom. Morfološki sastav otpada u Novom Sadu dat je u tabeli 7.
Kao i u ostalom delu Srbije, u regionu Novog Sada se sav otpad sakuplja u
jednoj posudi, transportuje na deponiju gde se deo odlaže, a deo razvrstava.
Postoje dve linije za odvajanje otpada, gde se manje od 10% otpada odvoji i
reciklira, a preostali deo se odlaže na deponiju. Pored linije za odvajanje
otpada, razvijena je mreža neformalnih sakupljača otpada koji sakupljaju
ambalažni otpad, koji kasnije prodaju kao sirovine i na taj način ostvaruju
prihode.
Grаd Nоvi Sаd sа оpštinаmа Bаčkа Pаlаnkа, Bаčki Pеtrоvаc, Bеоčin, Žаbаlј,
Srbоbrаn, Теmеrin i Vrbаs оfоrmiо je rеgiоn za uprаvlјаnje оtpаdоm koji ima
ukupnо 510.522 hiljada stanovnika, slika 4.
43
Tabela 7. Morfološki sastav otpada u regionu Novi Sad (Vujić i dr., 2010)
Kategorija otpada % tona

Baštenski otpad 13.37 24737
Ostali biorazgradivi otpad 30.17 62367
Papir 5.25 13704
Staklo 5.07 10380
Karton 6.13 13666
Karton-vosak 0.71 1408
Karton-aluminijum 0.65 1608
Metal-ambalažni i ostali 1.64 2371
Metal-aluminijumske konzerve 0.15 466
Plastični ambalažni 3.71 8105
Plastične kese 6.40 11293
Tvrda plastika 5.04 8071
Tekstil 7.49 7497
Koža 0,5 1038
Pelene 3.6 6809
Sagledavajući zakonsku regulativu Republike Srbije, država je donela osnovne

zakone koji regulišu upravljanje otpadom. Oni su delom usklađeni sa
odgovarajućim regulativama EU ali u većini nisu implementirani. Strategija
upravljanja otpadom u Republici Srbiji za period od 2010-2019. objavljena je
2010 godine. Zakon o upravljanju otpadom je iz 2009. godine. Pomenuti zakon
reguliše: vrste i klasifikaciju otpada; planiranje upravljanja otpadom; operatere
upravljanja otpadom; odgovornosti i obaveze prilikom upravljanja otpadom.
Zakon je osnov pravnog okvira za upravljanje otpadom u Srbiji iz koga
proističu drugi pravni dokumenti u oblasti upravljanja otpadom. Direktiva o
deponovanju, najuticajnija direktiva u oblasti upravljanja otpadom je skoro u
potpunosti preuzeta u Uredbi o deponovnaju otpada. Glavni cilj EU Direktive,
kao i Uredbe, jeste smanjenje količine biorazgradivog otpada koji se odlaže na
deponiju.
44
Slika 4. Novi Sad - region upravljanja otpadom
Zakon o ambalaži i ambalažnom otpadu napisan je u skladu sa postojećim

zakonima EU u vezi sa „Sistemom zelene tačke”. Zakon je zasnovan na
produženoj odgovornosti proizvođača, i u načelu, „zagađivač plaća“ tokom
celog životnog ciklusa tog proizvoda. Cilj ovog zakona je smanjenje količina
ambalažnog otpada, i podsticanje upotrebe sekundarnih sirovina, kako bi se
smanjila količina za konačno odlaganje otpada.
Sagledavajući ključnu nacionalnu zakonsku regulativu, u velikom delu je ona u

potpunosti usklađena i usaglašena sa zakonima EU, međutim sama primena
donetih zakona nije na zavidnom nivou. To je jedan od veliki problema koji
utiče na unapređenje sistema upravljanja otpadom, koji će biti detaljnije
analiziran u sledećim poglavljima.
Definitivni (krajnji konačni) cilj Republike Srbije je da uskladi svoje zakonske

propise u potpunosti sa EU regulativom i ciljevima koje Evropska komisija
donosi u oblasti upravljanja otpadom. U tabelama 8 - 13 su predstavljeni
glavni ciljevi EU direktiva u oblasti upravljanja otpadom.
45
Tabela 8. Ključni ciljevi u Zakonodavstvu EU u oblasti upravljanja otpadom
MIN
MIN Stepen
Vrsta otpada Godina Ponovne
reciklaže sakupljanja
upotrebe
Ambalažni otpad 2008 60% 55%
Vozila 2015 95 85 100
min 4kg po
Elektro 2006 70% 50%
stanovniku po godini
50-75
2011
efikasnost
Baterije
2012 25%
2016 45%
Gume 0% deponovanja
2006 Smanjenje na 75% od nivoa u 1995.
Biorazgradivi otpad
uklonjen sa deponija
Odvojeno sakupljanje najmanje papira, metal, plastike
2015
Komunalni otpad i stakla
2020 50 % reciklaže komunalnog otpada
Šut 2020 70% reciklaže, ponovno korišćenje šuta
Tabela 9. Ciljevi koje države članice EU moraju dostići na osnovu Okvirne direktive o
otpadu 2008/98/EC
Ponovna upotreba i reciklaža

najmanje papira, metala, plastike i
stakla iz kućnog komunalnog Povećati na minimu 50%
Komunalni otpad
otpada i ako je moguće iz drugih po težini
izvora čiji otpad je sličan otpadu iz
domaćinstava
Ponovna upotreba, reciklaža i druge

vrste iskorišćenja materijala,
uključujući i zatrpavanje ako se se
Povećati na minimu 70%
Šut ovaj otpad koristi za zamenu drugih
po težini
materijala. Uključuje sve materijale iz
rušenja osim materijala definisanih u
listi 17 05 04.
46
Tabela 10. Ciljevi za ambalažu i ambalažni otpad u saglasnosti sa Direktivom 94/62/EC
Po težini Ciljevi 94/92/EC

Ponovno iskorišćenje materijala min 60%
Reciklaža min 55% max 80%
Specifični ciljevi
Staklo 60%
Papir/karton 60%
Metal 50%
Plastika 22.5%
Drvo 15%
Godina dostizanja 31.12.2008
Tabela 11. Ciljevi za odbačena vozila saglasno Direktivi 2000/53/EC
Procenat za ponovnu
Procenat za ponovnu
upotrebu i ponovno
upotrebu i reciklažu
iskorišćenje
Cilj po srednjoj težini

85% 80%
vozila za 2006.
Cilj po srednjoj težini

95% 85%
vozila za 2015.
Izvor: Direktiva 200/53/EC Evropskog Parlamenta i Saveta od 18. Septembra 2000. o

odbačenim vozilima.
Direktiva o elektronskom i otpadu od električnih uređaja (WEEE) uključuje

glavni cilj, da se do kraja 2006. odvoji i skupi najmanje 4 kg po građaninu.
Direktiva zahteva uvođenja sistema EPR za ponovno korišćenje i reciklažu
elektronskog i otpada od elektronskih uređaja.
47
Tabela 12. Ciljevi za elktronski otpad saglasno Direktivi 2002/96/EC
Minimalni procenat
Minimalni procenat reciklaže i ponovnog
ponovne upotrebe korišćenja komponenti,
materijala i substanci
Veliki kućni aparati i
automatski dispenzeri po 80% 75%
srednjoj težini po uređaju
IT i oprema za
telekomunikacije, i oprema
za široku potrošnju i 75% 65%
korišćenjen po težini
uređaja
Mali kućni aparati,
osvetljenje, električni i
elektronski alati, oprema za
70% 50%
sport i leisure, instrumenti
za monitoring i kontrolu,
po srednjoj tećini uređaja
Gas discharge svetiljke sa
opasnim gasom, po težini - 80%
svetiljke
Godina dostizanja cilja
31.12. 2006.
Izvor: Direktiva 2002/96/EC Evropskog Parlamenta i Saveta od 27. januara 2003. o
Elektronskom i električnom otpadu (WEEE) – Zajednička deklaracija Evropskog
Parlamenta, Saveta i Komisije saglasno članu 9.
Tabela 13. Ciljevi za biorazgradivi otpad saglasno Direktivi 99/31/EC
Na osnovu količine biorazgradivog otpada

Godina za dostizanje cilja generisanog 1995, količina biorazgradivog
otpada koji se mora smanjiti na:
16. Juli 2006. 75%
16. Juli 2009. 50%
16. Juli 2016. 35%
Izvor: Direktiva Saveta 99/31/EC od 26. Aprila o Deponovanju otpada
48
Sagledavanjem pomenutih ciljeva EU definisani su parametri razvoja sistema
upravljanja otpadom na primeru jednog grada u republici Srbiji u ovom slučaju
region Novon Sada. Procenjeni su vremenski i finansijski parametri razvoja
sistema upravljanj aotpadom usklađivanjem sa ciljevima EU. U EU Direktivi o
odlagnju otpada kao referentna godina uzeta je 1995. godina. U određenim
razmišljanjima o definisanju referentne godine za Republiku Srbiju najbolje
rešenje prestavlja 2008. godina obzirom da je u Srbiji nisu rađena merenja
generisanih količina otpada pre 2008. godine.
Definisanjem 2008. godine kao referentne, 2025. godina bi bila godina u kojoj
će se dostići ciljevi propisani za reciklažu ambalažnog otpada, a 2030. godina
bi na osnovu iste pretpostavke bila godina kad bi trebalo da se u Srbiji
dostigni krajnji cilj ove direktive. To znači da bi 2030. trebalo da se
biorazgradivi otpad tretira van deponija (kompostiranje, anarebna digestija),
odnosno samo 35% od ukupno odloženog otpada 2008. godine će završiti na
deponiji. Procena je rađena pre svega na osnovu stanja privrede i rasta
ekonomije i mogućnosti građana da priušte savremeni princip upravljanja
otpadom u skladu sa raspoloživim finansijskim sredstvima.
U skladu sa Okvirnom direktivom o upravljanju otpadom potrebno je reciklirati

i ponovo upotrebiti minimum 50% od ukupne količine generisanog otpada
maseno, najmanje za: papir, metal, plastiku i staklo. Svaka zemlja članica je
dužna da izabere model po kome će pratiti ispunjenje ciljeva. Prema Okvirnoj
direktivi, predložena su četiri modela za proveru stepena usaglašenosti sa
ciljem Direktive, reciklaže minimum 50% od ukupne količine generisanog
komunalnog otpada.
Kao procenjena količina biorazgradivog otpada, u odnosu na referentnu 2008.

godinu, koju je potrebno tretirati na nivou Srbije, do 2030 godine, kako bi se
ispunio cilj za smanjenje količine biorazgradivog otpada koja se odlaže na
deponiju iznosi 1.519.772 tona biorazgradivog otpada, tabela 14.
49
Tabela 14. Proračunata količina otpada koju je potrebno reciklirati u Srbiji da bi se
zadovoljili zahtevi Okvirne direktive o otpadu
Potrebne količine
Nacionalni ciljevi
otpada (tona)
Borazgradivi
Do 2030 min. 75% tretmana
otpad (baštenski 1.359.519
biorazgradljivog van deponija
otpad I kuhinjski)
Do 2026. Reciklaža najmanje
Ambalaži otpad 280.610
55%
Projektovane količine - Region Novi Sad
U narednim tabelama data je prikaz procenjenih količina komunalnog otpada

koje je region Novog Sad potrebno da izdvoji i tretira kako bi se ispunili ciljevi
propisani EU direktivama o upravljanju otpadom. U tabeli 15, prikazane su
procenjene količine otpada do 2030. godine za svaki od gradova koji čine
region Novog Sada, pri čemu Grad Novi Sad pojedinačno generiše najviše
otpada u odnosu na sve gradove regiona zajedno.
Prema Direktivi o deponovanju otpada do 2030. region Novog Sada treba da

ukloni sa deponija i tretira 49.276 tona biorazgradivog otpada da bi se
postigao prvi cilj direktive. Taj cilj je po EU direktivi bi bilo potrebno dostići
2006. dok Srbija predlaže da se taj cilj dostigne 2022. godine. Po predlogu
nove Strategije upravljanja otpadom krajnji cilj, a to je 65% neodlaganja
biorazgradivog otpada u odnosu na referentnu godinu, je 125.292 tona
biorazgradivog otpada, treba ga dostići 2030. godine, tabela 16.
Prema Direktivi o ambalaži i ambalažnom otpadu, EU je propisala ciljeve za

reciklažu minimum 55% ambalažnog otpada do 2020. godine. Predlog Srbije
za ispunjenje ovog cilja je 2025. godina i ukupna količina otpada potrebna da
se reciklira iznosi 26.124 tona, tabela 8, čime bi bio ispunjen cilj Direktive o
ambalaži i ambalažnom otpadu.
50
Tabela 15. Procenjena količina generisanog otpada za 2030 godinu u Novom Sadu i
regionu
Novi Sad Bačka Palanka Bački Petrovac Beočin Žabalj Vrbas Srbobran Temerin CEO REGION
t/godina
2014 133939 19108 4115 5407 8071 14034 5625 10062 200361
2015 135508 19336 4152 5472 8156 14174 5674 10140 202611
2016 137210 19587 4190 5542 8249 14327 5728 10225 205058
2017 139019 19853 4231 5617 8348 14490 5785 10316 207659
2018 141047 20152 4277 5700 8459 14673 5849 10418 210576
2019 143192 20468 4326 5789 8576 14866 5917 10526 213660
2020 145483 20806 4378 5883 8702 15072 5989 10641 216955
2021 147627 21122 4427 5972 8819 15265 6057 10749 220037
2022 149877 21453 4478 6065 8942 15468 6128 10862 223272
2023 152239 21801 4531 6162 9071 15680 6202 10981 226669
2024 154719 22167 4588 6265 9207 15904 6281 11106 230235
2025 157324 22551 4647 6372 9349 16138 6363 11237 233981
2026 160060 22954 4709 6485 9499 16385 6449 11375 237915
2027 162933 23377 4774 6604 9656 16643 6540 11519 242047
2028 165953 23822 4842 6729 9821 16915 6635 11671 246389
2029 169125 24290 4914 6860 9995 17201 6736 11830 250950
2030 172459 24781 4990 6997 10177 17501 6841 11998 255744
Prema EU Okvirnoj direktivi o otpadu cilj od minimum 50% reciklaže potrebno

je dostići 2020. godine, dok Srbija predlaže da se taj cilj dostigne 2025. godine.
Tretmanom 50% biorazgradivog otpada do 2025. godine i reciklažom
minimum 55% ambalažnog otpada do 2025. godine, ukupna količina
recikliranog otpada do 2025. godine u regionu Novi Sad će iznositi 124.466
tona, što predstavlja minimum od 50% ukupno recikliranog komunalnog
otpada, čime je postignut minimum propisan Okvirnom direktivom o otpadu,
tabela 17.
51
Tabela 16. Procenjene količine otpada u skladu sa ciljevima EU Direktive o deponijama,
Okvirnom direktivom i ciljevima Direktive o ambalaži i ambalažnom otpadu.
Povećanje reciklaže
Smanjenje deponovane količine u odnosu
ambalažnog otpada
na generisanu količinu u referentnoj godini,
prema EU Packaging
prema EU Landfill Directive
Directive
Ukupna
Ukupna
generisana 1. Cilj 2. Cilj 3. Cilj Ukupna Cilj 2025.
generisana
količina 2022. 2026. 2030. količina god -
količina
biorazgradivog god - god - god - ambalažnog reciklaža
komunalnog
komunalnog na na na otpada - najmanje
otpada -
otpada - 2014. 75% 50% 35% 2014. god 55%
2014. god
god
Region Opština t/god t/god 2022 2026 2030 t/god 2025
Novi Novi Sad 133939 90409 33360 62836 84767 27190 17565
Sad
Bačka 19108 12898 4807 9045 12213 3879 2518
Palanka
Bački 4115 2778 939 1790 2396 835 519
Petrovac
Beočin 5407 3650 1356 2553 3446 1098 711
Žabalj 8071 5448 1950 3688 4963 1638 1044
Vrbas 14034 9473 3336 6323 8498 2849 1802
Srbobran 5625 3797 1289 2455 3289 1142 710
Temerin 10062 6792 2238 4282 5722 2043 1255
Ukupno 200361 135244 49276 92971 125592 40673 26124
Tabela 17. Procenje količine koje će zadovljiti ciljeve EU za Grad Novi Sad i region
Okvirna direktiva o Predloženi Procenjene

EU ciljevi
otpadu nacionalni ciljevi količine (tona)
Biorazgradivi otpad do 2020. godine do 2025. godine
(baštenski otpad i postići minimalni postići minimalni 92.971
otpad od hrane) stepen reciklaže stepen reciklaže
od 50% od od 50% od
ukupno ukupno
generisane generisane
Ambalažni otpad 26.124
količine količine
reciklabilnog reciklabilnog
otpada otpada
Ukupno 124.466
52
Zaključak
Rast količina generisanog komunalnog otpada i neophodnost da se

generisanim otpadom adekvatno upravlja sa aspekta očuvanja životne
sredine, predstavljaće veliki izazov prilikom definisanja razvoja budućeg
sistema upravljanja otpadom u gradu Novom Sadu. Prelazak sa trenutne
prakse upravljanja otpadom na savremeni integrisani sistem upravljanja biće
težak ali neizbežan, u okviru nastojanja zemlje da postane članica EU i da se u
potpunosti uskladi sa standardima EU u ovoj oblasti. Postoje brojni razlozi
spore realizacije postojeće politike upravljanje otpadom u praksi - u nekim
slučajevima samo pridržavanje (nepoštovanje) propisa - ali glavni razlog je
nedostatak kontrole nad sprovođenjem zakonskih obaveza i nedostatak
adekvatne infrastrukture upravljanja otpadom kao i nedostatak finansijskih
sredstava.
Implementacija održivog sistema upravljanja otpadom, prikazan u scenariju

koji je u skladu sa ciljevima definisanim EU direktivama, zahtevaće od građana
dodatna finansijska sredstva. Svaki građanin će morati da izdvoji za
implementaciju scenarija 0.36% bruto domaćeg proizvoda po glavi stanovnika.
Uvođenje efikasnog sistema sakupljanja i transporta otpada, sa razdvajanjem

otpada na izvoru sto je uslov za implemetaciju prikazanog scenarija dodatno
će opteretiti građane Novog Sada.
Da bi se realizovao pomenuti scenario potrebno je sprovesti i dodatne

aktivnosti. Samo implementacija postrojenja za tretmana otpada i reciklažu,
nije dovoljno za održivo funkcionisanje sistema upravljanja otpadom. Pored
ovoga, neophodno je jačanje institucionalnog aspekta, sprovođenja zakona i
drugih institucionalnih obaveza, povećanje profesionalizma u sektoru
upravljanja otpadom, aktivno učešće zainteresovanih strana sa ciljem da
podrži razvoj sistema upravljanja otpadom.
Unapređenje sistema upravljanja otpada i dostizanje ciljeva EU u Republici

Srbiji zahteva izuzetne reforme sa tehničkog i finansijskog stanovišta.
53
Međutim, kao najizazovnije predstavljaju reforme u društvenom sistemu koje
će omogućiti implementaciju tehničkih poboljšanja upravljanja otpadom.
Opis scenarija – Analiza tokova materijala
Scenario prikazan na slici 8 obuhvata tretman biorazgradivog otpada u

postrojenju za anaerobnu digestiju uz mogućnost proizvodnje električne i
toplotne energije (CHP) iz biogasa, odvajanje ambalažnog otpada u
postrojenju za separaciju, dok se preostali otpad odlaže na sanitarnu deponiju.
U okiru ovog scenarija pretpostavka je da postoji odvojeno sakupljanje
otpada, u suvu i mokru kantu, što nije u skladu sa trenutnom praksom u
regionu. Od ukupne količine generisanog otpada koja iznosi 255.744 tona,
biorazgradivi otpad bi se odvajao u mokru kantu, a preostali otpad (ambalažni
otpad) u suvu kantu.
U postrojenju za separaciju izdvaja se deo otpada iz suve kante, koji se reciklira,

26.124 tona, dok preostalih 20.364 tona se odlaže na sanitarnu deponiju. Od
ukupne količine biorazgradivog otpada u mokroj kanti, 125.292 tona se tretira
u postrojenju za anaerobnu digestiju, dok se 82.954 tona odlaže na sanitarnu
deponiju. Tokom procesa anaerobne digestije stvara se 8.770 tona ostatka koji
se odlaže na sanitarnu deponiju i 37.587 tona komposta. Ukupna količina
otpada koja se odlaže na sanitarnu deponiju iznosi 112.088 tona.
Ovim scenarijom bili bi ispunjeni ciljevi Okvirne direktive o otpadu o

minimalnoj reciklaži 50% generisanog otpada, ciljevi Direktive o deponovanju
otpada odnosno smanjenju količine biorazgradivog otpada koji se odlaže na
deponiju od 65%, i minimumu reciklaže ambalažnog otpada od 55% prema
Direktivi o ambalaži i ambalažnom otpadu.
54
Slika 8. Analiza tokova materijala, prikaz scenarija za ispunjenje ciljeva usklađenih sa
zahtevima EU u regionu Novog Sada
55
DEFINISANJE KOLIČINA I SASTAVA
OTPADA KAO OSNOVE ZA PLANIRANJE
UPRAVLJANJA OTPADOM
Jedan od osnovnih preduslova u cilju planiranja i implementacije integralnog

sistema upravljanja otpadom, na lokalnom, regionalnom i nacionalnom nivou,
predstavlja poznavanje pouzdanih informacija o količini i sastavu otpada koji
se generiše (Beigl i dr., 2008; Sharma i McBean, 2007; Chung i Poon, 2001;
Batinić i dr., 2015). Nažalost, za većinu zemalja u razvoju, postojeće stanje u
oblasti upravljanja komunalnim otpadom karakterišu nepouzdani i/ili
nepotpuni podaci o fizičkim karakteristikama otpada (Hristovski et al., 2007).
Pouzdani podaci o količini i sastavu generisanog otpada, predstavljaju osnovu

za izradu odgovarajućih planskih dokumenata, kao i za određivanje
dugoročnih ciljeva i racionalnog i održivog upravljanja otpadom na
nacionalnom nivou. Poznavanje relevantnih pokazatelja fizičkih karakteristika
otpada, od velikog je značaja za uspešno funkcionisanje svih elemenata
sistema upravljanja otpadom, koji uključuju sakupljanje, transport, tretman i
konačno odlaganje (Beigl i dr., 2008).
Pored uticaja na izbor opreme i optimizaciju procesa u tehničkom smislu,

procena budućih investicija takođe je usko povezana sa informacijama o
količini i sastavu komponenata komunalnog čvrstog otpada. Definisanjem
standardizovanog načina za praćenje generisanih količina i sastava otpada,
stvaraju se uslovi za poređenje raspoloživih podataka između opština, tj. na
nacionalnom nivou, kao i za ispunjenje obaveze izveštavanja prema Evropskoj
agenciji za životnu sredinu (EEA), odnosno poređenja podataka između
različitih država (FTN, 2009).
Primena standardizovane metodologije, odnosno poznavanje pouzdanih

informacija u vezi sa količinom i sastavom komunalnog otpada, dobijenih na
56
osnovu merenja, neophodno je u sklopu planiranja i optimizacije praktično
svih elemenata sistema upravljanja otpadom, odnosno:
Sakupljanje i transport otpada
 Utvrđivanje potrebnog broja, vrste i kapaciteta kanti/kontejnera za

odlaganje otpada
 Utvrđivanje potrebnog broja, vrste i kapaciteta kamiona i druge
mehanizacije za sakupljanje i transport otpada
 Uspostavljanje sistema primarne selekcije otpada
 Optimizacija ruta sakupljanja i transporta otpada
 Analiza neophodnosti izgradnje transfer stanica i projektovani
kapaciteti.
Opcije za tretman otpada
 Utvrđivanje potencijala za reciklažu (količina i vrsta reciklabilnih

materijala, projektovanje vrste i kapaciteta postrojenja za separaciju
otpada, procena prihoda od prodaje sekundarnih sirovina…)
 Analiza mogućnosti za implementaciju biološkog tretmana otpada
(količina i vrsta biorazgradivog otpada, projektovanje vrste i kapaciteta
postrojenja za kompostiranje ili anaerobnu digestiju, određivanje
potencijalne količine i kvaliteta komposta, analiza mogućnosti za
dobijanje RDF/SRF-a,…)
 Analiza mogućnosti za implementaciju termičkih metoda za tretman
otpada (očekivana količina i kalorijska vrednost otpada za sagorevanje,
projektovanje vrste i kapaciteta insineratora, očekivane emisije u
atmosferu, određivanje potencijala za dobijanje toplotne/električne
energije…)
 Deponovanje otpada (projektovanje kapaciteta/dimenzija deponije i
veka trajanja, analiza mogućnosti za dobijanje i iskorišćenje
deponijskog gasa, očekivana količina i kvalitet procednih voda…).
Izrada planske i projektne dokumentacije
 Lokalni i regionalni planovi upravljanja otpadom
57
 Nacionalna strategija upravljanja otpadom
 Studije izvodljivosti
 Idejni i glavni projekti
Nacionalno Zakonodavstvo i usklađivanje sa Direktivama EU
 Analiza ispunjenosti ciljeva definisanih u okviru nacionalnih zakona

(ciljevi za reciklažu i ponovnu upotrebu ambalažnog otpada,
smanjenje količine deponovanog biorazgradivog otpada…)
 Analiza usklađenosti sa ciljevima definisanim u okviru Direktiva EU
(ciljevi definisani u Okvirnoj Direktivi o otpadu, Direktivi o
deponijama, Direktivi o ambalaži i ambalažnom otpadu…).
Obaveza izveštavanja ka nacionalnim i institucijama EU
 Izveštavanje opština i javno-komunalnih preduzeća (JKP) prema

nacionalnim institucijama - Agencijama za zaštitu životne sredine
 Izveštavanje nacionalnih institucija prema Evropskoj agenciji za
zaštitu životne sredine i Evropskoj komisiji.
Ipak, i pored očigledne potrebe za standardizovanom metodologijom koja

opštinama treba da omogući dobijanje pouzdanih podataka o fizičkim
karakteristikama komunalnog otpada, činjenica je da u većini zemalja u
razvoju, najveći broj opština, odnosno JKP još uvek ne sprovodi konkretna
merenja količine i sastava komunalnog otpada koji se generiše na teritoriji
jedinice lokalne samouprave.
Nedovoljno razvijena svest predstavnika opština i JKP o potrebi utvrđivanja

količine i sastava komunalnog otpada, ali i nedostatak finansijskih sredstava i
osnovne infrastrukture kao neophodnih preduslova za uspešnu realizaciju
merenja, predstavljaju jedan od osnovnih razloga za ovakvu situaciju. Najveći
problem u tom smislu, posebno kada je reč o merenju količine generisanog
otpada, predstavlja činjenica da veoma mali broj JKP ima kolske vage na
deponijama na kojima se meri masa kamiona koji sakupljaju otpad. Takođe, za
analizu sastava otpada potrebno je obezbediti logistiku i dodatne uslove
58
(odgovarajuća lokacija), mehanizaciju i opremu (kamion za sakupljanje
uzoraka, kante za sortirani otpad, rešetku i vagu za merenje), ali i radnu snagu
koja će raditi na sortiranju uzoraka otpada, što su dodatne prepreke za
sprovođenje analize (IMG, 2014).
Još jedan od problema, ogleda se i u činjenici da se zakonskim i drugim

propisima koji regulišu oblast upravljanja otpadom, u većini država nije na
adekvatan način definisala i uredila problematika utvrđivanja količine i sastava
komunalnog otpada. Ako se posmatra region Jugoistočne Evrope, Republika
Srbija spade u retke zemlje, koja je na osnovu Zakona o upravljanju otpadom,
i Pravilnikom o metodologiji za prikupljanje podataka o sastavu i količinama
komunalnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave (Službeni glasnik
RS - 61/2010), uvela obavezu jedinice lokalne samouprave da vodi evidenciju
o prikupljenom komunalnom otpadu.
Opis metodologije za utvrđivanje količine i sastava otpada

implementirane u 16 pilot opština
Na osnovu Zakona o upravljanju otpadom („Službeni glasnik RS”, broj 36/09),

nastao je Pravilnik o metodologiji za prikupljanje podataka o sastavu i
količinama komunalnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave ("Sl.
glasnik RS", br. 61/10).
Metodologija se suštinski sastoji iz dva segmenta:
1. Utvrđivanje količine generisanog otpada - merenjem mase kamiona

koji sakupljaju otpad
U posmatranoj opštini, merenje generisanih količina otpada vrši se tako što se

na kolskoj vagi meri masa svih kamiona smećara koji vrše sakupljanje
komunalnog otpada na teritoriji jedinice lokalne samouprave. Sva merenja
kamiona, realizuju se u periodu od 7 dana, odnosno u periodu u kojem je
obuhvaćeno pružanje usluga odvoženja otpada za svako domaćinstvo u
posmatranoj opštini. Prvi korak u procesu merenja, jeste da se izmeri tara
59
težina svih kamiona koji vrše sakupljanje otpada, odnosno njihova masa bez
otpada.
Merenje tara mase svih kamiona neophodno je utvrditi pre izlaska na teren i
sakupljanja otpada, a važno je naglasiti da je masu praznih kamiona dovoljno
izmeriti samo jednom. Nakon toga, sprovodi se merenje istih kamiona kada
obavljaju svoje redovne rute u sakupljanju otpada i kada su punog kapaciteta
(bruto težina). Dobijena neto težina sakupljenog otpada je od interesa za dalju
analizu.
Otpad čija je masa izmerena se potom odlaže na deponiju (ili odvozi do

određenog postrojenja za tretman otpada), a postupak se ponavlja sve dok
svaki kamion smećar ne završi predviđeno sakupljanje, merenje i odlaganje
otpada za taj dan, po redovnom rasporedu sakupljanja u okviru komunalnih
usluga u datoj opštini. Po istom principu proces se ponavlja u periodu od 7
dana, pri čemu se merenje mase otpada u pomenutom periodu, zbog uticaja
sezonskih varijacija vrši najmanje 4 puta godišnje. (Vujic i dr., 2010)
2. Analiza morfološkog sastava otpada - razvrstavanjem uzorka otpada

na frakcije definisane katalogom
Za analizu morfološkog sastava komunalnog otpada potrebno je da se uzorci

otpada približne mase od oko 500kg dopreme na lokaciju za analizu (po
mogućnosti natkrivenu). Postupak predviđa da se analiziraju ukupno 3 uzorka
navedene mase, u zavisnosti od sektora stanovanja u posmatranoj opštini. Po
jedan uzorak se uzima iz dva različita sektora stanovanja u okviru gradske zone
(kolektivno stanovanje i individualno stanovanje), dok se treći uzorak uzima iz
pretežno seoskog dela opštine, odnosno:
1. Urbana zona – kolektivno stanovanje i komercijalna zona (naselja sa

blokovima stambenih zgrada);
2. Urbana zona – individualno stanovanje (naselja sa kućama koja
poseduju dvorište/baštu, a nalaze se u široj gradskoj zoni);
3. Ruralna zone u okviru opštine (naselja sa kućama koja poseduju
dvorište/baštu, a nalaze se u seoskoj zoni opštine).
60
Potrebno je iz svakog sektora odabrati uzorke otpada za analizu na slučajan
način, tako što se odaberu različite ulice koje što reprezentativnije
predstavljaju odabrani sektor, a u okviru njih nasumično odaberu
kante/kontejneri čiji sadržaj otpada se analizira. Do željene mase uzorka od
500kg se dolazi sakupljanjem oko 50 kanti od 80l, 35 kanti od 120l, odnosno
od 6-8 kontejnera zapremine 1,1m3. Svaki uzorak se prikuplja i analizira
zasebno, tako što se dopremljeni uzorak otpada razvrstava na različite frakcije,
definisane katalogom sortiranja, a masa svake frakcije se meri i zapisuje na
propisanom obrascu. (Vujic i dr., 2010)
Slika 9. Proces utvrdjivanja morfoloskog sastava otpada
61
Rezultati primene metodologije o utvrđivanju količine i
sastava otpada u zemljama jugoistočne Evrope
Rezultati (količina i sastav komunalnog otpada) dobijeni primenom prethodno

opisane metodologije u sklopu projekta „Prikupljanje podataka o čvrstom
otpadu u Jugoistočnoj Evropi“ (GIZ, 2016), koji je implementiran u četiri države
jugoistočne Evrope: Bosni i Hercegovini, Crnoj Gori, Makedoniji i Srbiji.
Projekat je realizovan uz pomoć Nemačke agencije za međunarodni razvoj -
GIZ, putem Otvorenog regionalnog fonda za modernizaciju opštinskih usluga
– ORF MMS, i uz podršku Švajcarske agencije za razvoj i saradnju – SDC, sa
osnovnim ciljem da se opštine i javna komunalna preduzeća u zemljama
jugoistočne Evrope osposobe da efikasno prikupljaju i koriste podatke o
količini i sastavu komunalnog otpada.
U svakoj od navedenih država, bile su uključene po četiri opštine, uz svoja

javna komunalna preduzeća zadužena za obavljanje poslova upravljanja
komunalnim otpadom na teritoriji opština. U sklopu merenja, bile su uključene
sledeće opštine: Bijeljina, Cazin, Prijedor i Tešanj u Bosni i Hercegovini, Berane,
Kotor, Pljevlja i Podgorica u Crnog Gori, Bitola, Ilinden, Kočani i Resen u
Makedoniji, i Apatin, Pančevo, Vrnjačka Banja i Žitište u Srbiji.
Na osnovu uvida u dobijene rezultate o količini generisanog otpada, prema

očekivanjima, opštine sa najvećim brojem stanovnika generisale su i najveće
količine otpada. Najveću stopu generisanja komunalnog otpada, među 16
posmatranih opština, zabeležila je Podgorica, sa skoro 70.000 t/god, zatim
Pančevo sa preko 46.000 tona/god, kao i Bijeljina i Bitola sa oko 38.000 t,
odnosno 32.000 t, na godišnjem nivou. Najmanje količine komunalnog otpada
imaju Ilinden (5.481 t/god), Žitište (3.221 t/god) i Resen (3.172 t/god).
62
80000
70000
60000
t / god.
50000
40000
30000
20000
10000
0
Grafik 14. Ukupna količina generisanog komunalnog otpada - prosek četiri kampanje
(t/god)
Navedeni podaci odnose se na ukupno generisane količine komunalnog

otpada u opštinama, pri čemu treba naglasiti da se u zavisnosti od posmatrane
opštine, jedan deo tih količina (svetli delovi na grafiku 14) ne sakuplja
organizovano od strane lokalnih JKP. U većini slučajeva, te količine otpada
završavaju na divljim deponijama. Osim Kotora, Pljevlje i Ilindena, stepen
pokrivenosti stanovništva uslugom organizovanog sakupljanja otpada nije na
nivou od 100%. Posmatrano procentualno, najmanju pokrivenost imaju
opštine Tešanj (37,1%), Bijeljina (55,9%) i Prijedor (58,4%).
Na grafiku 15, prikazane su vrednosti generisanih količina komunalnog otpada

u zavisnosti od sezone u kojoj su sprovedena merenja. Ako se posmatraju sve
opštine zajedno, u opštem slučaju, stopa generisanja otpada u zimskom
periodu je manja za 8,7%, dok je izmerena količina u letnjoj kampanji veća za
5,4% u odnosu na prosečnu vrednost. Može se zaključiti da ni u jednoj opštini
ne postoje drastična odstupanja kao posledica sezonskih varijacija, ali da se u
određenim opštinama ipak mogu uočiti značajne razlike u količini generisanog
otpada.
63
100%
80%
60%
40%
20%
0%
Zimska kampanja Prolećna kampanja Letnja kampanja Jesenja kampanja
Grafik 15. Ukupna količina generisanog komunalnog otpada - podaci po kampanjama

(t/god)
Najveća odstupanja zabeležena su u Kotoru i Beranama, gde je količina

generisanog otpada tokom letnje kampanje, u odnosu na zimsku, bila veća za
oko 75%, što se (posebno u slučaju Kotora) može pripisati uticaju turističke
sezone. Relativno velika odstupanja su uočena u opštini Resen, gde je
produkcija otpada u letnjoj kampanji bila za oko 73% veća u odnosu na
merenja iz prolećne kampanje, što nije uobičajeno. Ako se porede najmanje i
najveće vrednosti u izmerenoj količini generisanog otpada po kampanjama,
relativno veće razlike uočene su još u slučaju Pljevlje (65%), Kočana (52%) i
Vrnjačke Banje (33%).
Najmanje razlike u količini generisanog otpada po sezonama imaju Bitola

(15%) i Apatin (11%). Pored procentualnog iskazivanja, navedene razlike treba
posmatrati i količinski, jer na primer relativno mala razlika između najmanje i
najveće stope generisanja otpada po kampanja, od 20% u slučaju Podgorice,
odgovara količini od oko 14.000 t/god, što na primer, predstavlja ukupnu
količinu generisanog otpada u opštinama Apatin, Žitište i Resen, zajedno.
Radi lakšeg uvida i mogućnosti poređenja rezultata o količinama generisanog

komunalnog otpada, najčešće se stopa generisanja otpada iskazuje prosečno
po stanovniku na godišnjem ili dnevnom nivou. U tom smislu, mogu se uočiti
64
značajne razlike po pitanju prosečne produkcije otpada po stanovniku u
zavisnosti od posmatrane opštine. Podaci prikazani na narednom grafiku,
ukazuju na to da stanovnici opštine Kotor imaju najveću stopu generisanja
otpada od 1,20 kg/st/dn, što je donekle i očekivan rezultat, s obzirom na
doprinos ukupnoj produkciji komunalnog otpada od strane turista. Na osnovu
dobijenih rezultata, procenjuje se da je prosečan turista u Kotoru u letnjoj
sezoni generisao oko 2,7 kg komunalnog otpada dnevno.
Posle ove opštine, u proseku, najviše otpada na dnevnom nivou generišu

stanovnici Tešnja (1,15 kg), Pančeva (1,14 kg) i Podgorice (1,13 kg). Sa druge
strane, najmanju stopu generisanja otpada imaju Žitište (0,59 kg), Pljevlja (0,55
kg) i Cazin sa svega 0,42 kg po stanovniku dnevno. Ako bi se dobijeni rezultati
posmatrali na nivou svih 16 opština, rezultati pokazuju da u proseku odabrane
opštine, posmatrano zajedno, generišu oko 0,93 kg po stanovniku na
dnevnom nivou, ili oko 340 kg/st/god.
1.4
1.14 1.20 1.15
1.2 1.13
1.05 1.00 1.01
1.0
0.76 0.81
0.8 0.71 0.66
0.65 0.59 0.55 0.64
0.6
0.42
0.4
0.2
0.0
Grafik 16. Količina generisanog komunalnog otpada po opštinama izražena u kg/st/dn
Veliki broj istraživanja pokazuje da se količine generisanog komunalnog

otpada na nacionalnom nivou mogu grupisati na osnovu ekonomske
razvijenosti određene zemlje. U tom kontekstu, slabo razvijene zemlje generišu
65
u proseku od 0,6 kg do 1,0 kg komunalnog otpada po stanovniku dnevno,
srednje razvijene zemlje od 0,8 kg do 1,5 kg, dok stanovnici najrazvijenijih
država produkuju između 1,1 kg do čak 4,5 kg dnevno.
Ovakvi pokazatelji odgovaraju i podacima o količini generisanog komunalnog

otpada u posmatranim opštinama, tj. zemljama jugoistočne Evrope, uzimajući
u obzir da se većina njih, u zavisnosti od literaturnog izvora, kategorišu kao
slabo ili srednje razvijene zemlje. Poređenja radi, prosečna vrednost
generisane količine komunalnog otpada za 28 zemalja u okviru EU, tokom
2014. godine iznosila je 475 kg/st/god, odnosno 1,3 kg/st/god, što je za oko
40% više u odnosu na prosek u posmatranim pilot opštinama jugoistočne
Evrope.
Primenom prethodno opisane metodologije, dobijen je i prosečan morfološki

sastav komunalnog otpada. Za svaku opštinu analizirano je ukupno 12 uzoraka
komunalnog otpada, odnosno dobijeni su podaci o sastavu otpada u okviru 3
različita sektora stanovanja, tokom četiri različite sezone.
Po pravilu, slabo i srednje razvijene zemlje imaju najveći udeo biorazgradivih

komponenti u komunalnom otpadu, i ta vrednost se kreće od 40% pa sve do
85%. Kategorije otpada poput papira, kartona, plastike, stakla i metala, više su
zastupljene u visoko razvijenim zemljama. Prema podacima iz 2012. godine, u
odnosu na ukupan sastav komunalnog otpada, maseni udeo biorazgradivih
frakcija za grupu slabo razvijenih zemalja, u proseku je iznosio 64%, uz udeo
papira od svega 5%. Sa druge strane, kod veoma razvijenih zemalja, vrednost
za udeo organskih kategorija otpada je u proseku iznosila 28%, odnosno 31%,
kada je u pitanju papir. Pored ekonomskih faktora, koji imaju najveći uticaj, na
morfološki sastav otpada u velikoj meri utiču i geografska lokacija, klimatski
uslovi, socijalne i kulturološke karakteristike, vrsta stanovanja, sezonske
varijacije i slično.
Za posmatrane opštine, na osnovu dobijenih rezultata analize sastava

komunalnog otpada, uočava se da je ukupna biorazgradiva komponenata
najviše zastupljena, odnosno da predstavlja otprilike jednu polovinu u
ukupnom sastavu.
66
Baštenski otpad je u proseku zastupljen sa oko 14%, pri čemu postoje značajne
razlike među opštinama, od svega 1,2% u opštini Tešanj, do 24,2% koliko je
izmereno u opštini Žitište. Ostali biorazgradivi otpad, koji u najvećoj meri
predstavlja kuhinjski otpad, tj. otpad od hrane, se u zavisnosti od posmatrane
opštine, kreće uglavnom u opsegu od 30% - 40%.
100% Fini elementi

<10mm
90% Ostali tokovi otpada
80% Drveni predmeti
70% Koža
60% Medicinski otpad

50%
Električni i
elektronski otpad
40%
Građevinski otpad
30%
Pelene
20%
Tekstil
10%
Tvrda plastika
0%
Plastične kese
Resen
Prijedor
Bitola
Apatin
Podgorica
Tešanj
Cazin
Ilinden
Kočani
Kotor
Pančevo
Vrnjačka Banja
Bijeljina
Berane
Pljevlja
Žitište
Plastični ambalažni
otpad
Grafik 17. Prosečan sastav komunalnog otpada za posmatrane opštine
Od reciklabilnih frakcija, najveći udeo u sastavu komunalnog otpada u

opštinama, imaju kategorije koje spadaju u grupu plastičnog otpada i čiji se
udeo posmatrano zajedno, kreće oko 12%. Ipak, procenat PET ambalaže, kao
kategorije koja je najpogodnija sa aspekta reciklaže, je tek oko 3%, dok najveći
deo čine plastične kese sa oko 6%. Ostali plastični ambalažni otpad i tvrda
plastika su u opštinama zastupljeni sa po 1,7% u proseku.
Pored plastike, relativno velik udeo imaju papir i karton, koji zajedno čine oko
11% za većinu opština. Najviše papira i kartona, sa udelom od 18,4%,
67
zabeleženo je u Podgorici (8,4% papira, 9,0% kartona i 1,0% tetrapaka), dok je
najmanja zastupljenost ovih frakcija bila u opštinama Tešanj, Vrnjačka Banja i
Apatin. Procenat stakla se u sastavu otpada u posmatranim opštinama, u
proseku kreće oko 4%. Najviše je zabeleženo u Podgorici (8,4%), a najmanje u
Žitištu (1,6%).
Kategorije metala nemaju značajniji udeo u prosečnom sastavu komunalnog

otpada, i kreću se uglavnom između 1,0% i 1,5%. Najveće vrednosti, računajući
feroznu frakciju i aluminijumske konzerve, tj. neferozne metale, dobijene su u
opštinama Kotor (2,2%) i Bitola (1,8%).
Tekstil, kao kategorija otpada koja se još uslovno može posmatrati kao
reciklabilni materijal, je među opštinama u proseku zastupljena između 4% i
5%. Najviše tekstila, konkretno 7,9%, utvrđeno je u sastavu komunalnog
otpada iz opštine Kočani. Ako se pored tekstila, u istu grupu dodaju i pelene,
kojih u proseku ima oko 5,0%, jasno je da ove frakcije čine značajan udeo u
ukupnom sastavu otpada. Među posmatranim opštinama, najveći udeo pelena
u prosečnom sastavu ima opština Tešanj, sa čak 9,1%.
Na osnovu dobijenih rezultata, zaključuje se da preostale analizirane

kategorije nemaju značajniji udeo u sastavu komunalnog otpada. Frakcije koje
uključuju električni i elektronski otpad, medicinski otpad, kožu, drvo i ostale
kategorije posebnih tokova otpada, pojedinačno posmatrano, generalno ne
prelaze 1% u ukupnom sastavu. Određen izuzetak u tom smislu, predstavljaju
materijali koji se mogu kategorisati kao građevinski otpad, i kojih u proseku
ima oko 2,3%.
Na kraju, značajan udeo u sastavu otpada, sačinjavaju tzv. „fini elementi“,

odnosno frakcije komunalnog otpada koje u toku analize i razvrstavanja,
prođu kroz rešetku sa otvorima od 10mm. Ako se posmatra prosečan sastav
otpada u svim opštinama, njihov udeo iznosi 7,4%, uz činjenicu da je u
opštinama Apatin (13,5%), Bijeljina (13,1%), Pančevo (11,3%) i Tešanj (11,2%),
zabeležen značajno veći procenat. Ova komponenta je od posebnog značaja
jer se u najvećoj meri sastoji od zemlje i pepela, odnosno materijala koji se
praktično ni jednom opcijom tretmana otpada ne mogu iskoristiti za dobijanje
68
korisnih materijala ili energije, a sa druge strane negativno utiču na efikasnost
bilo koje od primenjenih tehnologija. Njihov udeo u sastavu posebno je
izražen u zimskim mesecima.
Generalno, analizirajući morfološki sastav otpada, može se zaključiti da su

biorazgradive frakcije u komunalnom otpadu najzastupljenije, i čine oko 50%.
Reciklabilini materijali imaju udeo od oko 30%, dok su sve preostale frakcije
zastupljene sa oko 20% u ukupnom sastavu.
69
ANALIZA TOKOVA MATERIJALA –
PRIMENA U CIRKULARNOJ EKONOMIJI I
RAZVOJU SISTEMA ZA UPRAVLJANJE
OTPADOM
Analiza tokova materijala
Jednu od prvih analiza tokova materijala (ATM) je izveo italijanski doktor

Santorio (1737) u njegovom čuvenom eksperimentu na ljudskom
metabolizmu. On je izmerio ulaze, izlaze, i zalihe osobe u pokušaju da poveže
rezultate sa zdravstvenim stanjem ispitanika. (Brunner i Ma, 2009.) Iako nije u
potpunosti uspeo da izbalansira ulaze i izlaze, ideja i cilj njegovog pokušaja su
preneti na druge oblasti.
Iako se u industriji ne koristi analiza tokova materijala, pre petnaest godina,

naučna zajednica u oblasti industrijske ekologije, zaštite životne sredine i
upravljanja otpadom, prirodnih nauka i inženjerstva, uvideli su prednosti
korišćenja ovog pristupa. Sproveden je veliki broj analiza tokova materijala
(Hammer, 2003).
Danas postoje najmanje šest različitih tipova analize tokova materijala. Termin
ATM (eng. MFA) zapravo predstavlja familiju alatki koje dalje mogu biti
specificirane prema njihovoj nameni, predmetu interesovanja i nivou detalja i
celovitosti. (OECD, 2008).
Jedan od najzastupljenijih primena ATM je na nivou ekonomije (OECD, 2008).

Sastoji se od ekonomije, kao granice sistema, i ulaza i izlaza u svim
ekonomskim aktivnostima. Ulazi se sastoje od domaće proizvodnje materijala
i materijala koji se uvoze u cilju obavljanja privrednih aktivnosti. Osim
akumulacija materijala (zalihe), proizvodnja i potrošnja uzrokuju emisiju
gasova, čvrstog i tečnog kao i akumulaciju materijala u sistemu (ekonomiji).
Umesto korišćenja ekonomije kao granice sistema, mogu se koristiti
70
geografske granice regija, gradova ili čak preduzeća (npr. sistemi za
upravljanje otpadom i otpadnim vodama, postrojenje za tretman otpada,
preradu otpadnih voda).
Analiza tokova materijala je kvantitativna metoda koja proučava tokove

materijala sistema sa definisanim prostornim i vremenskim granicama.
Koristeći princip održanja mase određuju se ulazi, zalihe i izlazi iz sistema.
Evropska unija je prihvatila ATM kao osnovu za definisanje indikatora održivog
razvoja kako bi se ukazalo na povezanost ekonomskog rasta i upotrebe
materijala. Na nacionalnom ili regionalnom nivou ATM identifikuje i ilustruje
tokove uveženih materijala, i pripadajuće uticaje na životnu sredinu koji su u
vezi sa ekstrakcijom, preradom, eksploatacijom i odlaganjem (Reisinger i dr.,
2009; Brunner i Rechberger, 2004; Foundation, 2003).
Za razliku od tradicionalnih metoda upravljanja zaštitom životne sredine ATM

se bavi opterećenjem a ne koncentracijama (Adriaanse i dr 1997).
Sumarni prikaz upotrebe analize tokova materijala (Brunner i Rechberger 2004;

Fehringer i dr 2004) se može prikazati kroz sledeće korake:
1. Definicija ciljeva.
2. Opis sistema i definisanje:
a) Vremenskih i prostornih granica
b) Relevantnih procesa (ovo je najkritičniji i najzahtevniji korak cele studije
jer je cilj opis realnog stanja na najjednostavniji mogući način).
c) Materijala i supstanci (izbor odgovarajućih supstanci i materijala zavisi
od predmeta analize i biraju se materijali karakteristični za taj problem).
3. Sakupljanje podataka obuhvata tokove i skladišta (rezerve, akumulacije
materijala) posmatranog sistema se utvrđuju merenjima, istraživanjem
tržišta, ekspertskim mišljenjem, procenama, intervjuima, analizom
objavljenih studija projekata, naučne literature itd.
4. Razvoj scenarija i uspostavljanje masenih bilansa, i modelovanje.
5. Interpretacija obuhvata rezultate studije analize tokova materijala i njihovo
tumačenje uzimajući u obzir kvantitet opterećenja, značaj akumulacija
71
materijala/supstanci i upoređivanjem rezultata sa važećim standardima
zaštite životne sredine.
Pоmоću ATM se tokovi materijala i supstаnci i njihоve zаlihе ili prоmеne u

tаčnо dеfinisаnоm sistеmu mоgu оpisаti kvаntitаtivnо i kvаlitаtivnо, u dаtоm
vrеmеnskоm pеriоdu. Rеzultаti оmоgućаvајu idеntifikаciјu nајvаžniјih izvоrа
materijala, оdlаgаlištа i trаnsfer koeficijenata, kао i prioritete za njihovo
upravljanje. Rеlеvаntnоst ATM је definisаnа kао kаpаcitеt zа sistemsko
razumevanje i uspostavljanje prioriteta za rešavanje problema. Nајvеćа
prеdnоst ATM је razumljiv ilustrаtivni prikаz nајznаčајniјih prоcеsa, materijala
i supstаnci izuzеtnо slоžеnih sistеmа. Nа primеr, оnа mоžе dа pоsluži zа rаnо
оtkrivаnjе nеstаšicе rеsursа ili zаgаđеnje živоtnе srеdinе uslеd оdrеđеnih
lјudskih аktivnоsti. ATM tаkоđе omogućava kvаlitаtivnо pоrеđеnjе uticaja
regulative i samog еkоnоmskоg rаzvоја. Takođe , ovaj metod omogućava
analizu rаzličitih scеnаriја, mera koje su već implementirane, prеduzеtе ili kоје
sе plаnirајu. Moguće je vršiti i međusobno poređenje scenarija u kontekstu
njihove efikasnosti.
Cirkularna ekonomija i analiza tokova materijala
Nacionalna ekonomija se može prikazati kao jedan otvoreni sistem koji se

oslanja na ulaze materijala iz domaće ekstrakcije i uvoza, i oslobađa materijal
u domaću potrošnju i izvoz. Treba imati na umu da vazduh, voda, i moguće
drugi faktori kao što su migracione vrste, sintetička hemija koja cirkuliše
atmosferom ili okeanima takođe može da utiče na sistem.
Skriveni tokovi (poznati kao ‘ekološki ruksaci’), su ulazni i izlazni tokovi

materijala koji nikad ne ulaze u ekonomiju. Pomoćni tokovi su tip skrivenog
toka koji se stvaraju kada se ne-ekonomski korisni materijali ekstrahuju
zajedno sa željenim materijalima, zatim odvoje i odlože. Iskopani materijali kao
što su mineralne jalovine, koje su uklonjene kako bi se došlo do ekonomski
poželjnih sirovina, su još jedan vid skrivenog toka (Adriaanse i dr., 1997).
Skriveni tokovi nemaju direktnu ekonomsku vrednost, i mogu se svrstati kao
pozitivni ili češće negativni faktori.
72
Da bi se omogućio i poboljšao prelaz na cirkularnu ekonomiju, potrebno je
transformaciono znanje. Povezivanjem analize tokova materijala cirkularne
ekonomije, generiše se neophodno transformaciono znanje upravo smislenim
tumačenjem ATM rezultata kroz težnju ka novom pogledu na svet i sistemu
vrednosti. Ključna stvar kod adekvatne primene ATM rezultata u cirkularnoj
ekonomiji je razmatranje tipa generisanog saznanja i informacija (kroz
dobijene rezultate) koje se prenosi na određene aktere (Binder i dr., 2009).
Razlog zbog kog je bilo potrebno da se ostvari veza između ovih oblasti je što
pomoću ATM mogu se identifikovati, pratiti i generisati informacije i kroz
stvorene zalihe materijala i tokove ukupnog sistema, pri čemu se neće baviti
strukturnim problemima. Ovo je od suštinske važnosti za razvoj cirkularne
ekonomije jer tehnološka rešenja neće sama po sebi rešiti duboko ukorenjene
strukturne probleme u gradovima, baš kao što se neće baviti ni uzrocima
vezanim za njih (Kitchin, 2014). Smisleni razvoj i promena mišljenja se mogu
postići samo, promenom sistema vrednost i shvatanja sistema (Du Plessis,
2012).
Cirkularna ekonomija se odnosi na materijalni aspekt integrisanog socio-

ekonomskog sistema i sistema životne sredine, dok je zavisna od
biogeofizičkog sistema planete, odakle se crpe neophodne prirodne sirovine i
absorbuje ili prerađuje otpad (Ayres i Simonis 1994; Robèrt i Eriksson 1991).
Još važnije, cirkularna ekonomija je ukorenjena u prvom zakonu
termodinamike, prema kome je ulaz materijala u sistem jednak izlazu plus
akumulirani materijal. Održivi sistem karakteriše, između ostalog, drastično
smanjeni unos obnovljivih ili neobnovljivih resursa i zatvoreni ciklus ponovne
upotrebe kao i recikliranje materijala, čime se drastično redukuju ili eliminišu
otpad i gubici pri rasipanju.
Tokom proteklih decenija, razvijeni su analitički pristupi za opisivanje fizičkih

(materijala i energije) osnova cirkularne ekonomije i odgovarajuće interakcije
sa ekonomijom. Ovi pristupi su detaljno analizirani od strane nekoliko autora,
koji su poredili njihove prednosti i nedostatke i potencijal za primenu (Uno i
Bertelmus 1998; Eurostat 2001; Daniels 2002; Bringezu i Moriguchi 2003).
73
Oslanjajući se na ove analize, pristup sa najdirektnijim (najočiglednijim)
značajem za cirkularnu ekonomiju je analiza tokova materijala, koja se zasniva
na principima i metodama bilansa mase i analize ulaza, izlaza i zaliha.
Bringezu (2001) je definisao ATM kao „analizu protoka procesnih lanaca, koji
obuhvataju ekstrakciju ili prikupljanje, hemijsku transformaciju, proizvodnju,
potrošnju, recikliranje i odlaganje materijala“. ATM predstavlja dijagnostički
alat kojim se prate tokovi materijala kroz ceo sistem i ATM se sve više koristi
kao dijagnostički alat za razumevanje upotrebe materijala, i uticaja na
celokupnu ekonomiju. ATM daje mogućnost stvaranja neophodnih informacija
i baze znanja, koja je potrebna da bi se došlo do novog cirkularnog oblika
ekonomije, i koristan je metod imajući u vidu svrhu i cilj cirkularne ekonomije.
Ovakvom integracijom dva pristupa je moguće uticati na promene sistema.

Drugi rezultat se ogleda u promeni percepcije sistema održivosti i upravljanja
otpadom, ta promena generalno odvlači društvo od isprojektovanog sveta u
skladu sa postojećih ljudskim odnosima i vrednostima. Pod pojmom
„isprojektovani svet“, podrazumeva se da su gradovi u suštini jednostavni
mehanički sistemi, čija je budućnost predvidiva i stoga ju je moguće
kontrolisati. Teorije složenosti nam govore drugačije. Gradovi su složeni
samoorganizovani sistemi koji su u suštini nepredvidivi, čak i kada su nam
dostupne dovoljne količine informacija i napredne tehnologije (Portugali,
2009.). Samim tim, nisu tehnologija i podaci ti na koje se treba osloniti za
predviđanje i kontrolu, već je potrebno razumevanje organizacije i
kompleksnosti, što se jedino može postići primenom ATM na urbane gradske
sisteme.
Gradovi su otvoreni i kompleksni sistemi sa velikim brojem međusobnih veza

unutar i izvan sistema (tehničkih, tehnoloških i socijalnih). Odnosi između ovih
veza su se javili usled samoorganizacije i planiranja, osnovne ljudske
karakteristike koju sprovodi svaka osoba (Portugali, 2009). Obzirom da
elementi sistema nisu u izolaciji, oni nenamerno utiču jedni na druge. Kao
rezultat, dolazi do interakcije, nezavisnost je narušena, i nastupa međusobna
zavisnost. Kao posledica ovoga, gradovi nisu samo infrastruktura stvorena od
74
strane čoveka, već su to sistemi koji se sastoje od međusobno interaktivnih
veza i tokova na tehnološkom i socijalnom nivou.
Sa tehničke strane, ATM će i dalje biti potrebna, iako ne generiše tehnološka

rešenja, ATM je neophodna za stvaranje osnove znanja za razmatranje
najpogodnijih mogućnosti upravljanja izmerenim tokovima. Ključne
informacije koje su relevantne za razvoj cirkularne ekonomije, o kvantitetu
tako i kvalitetu dostupnih resursa kao i mogućnostima njihovog iskorišćenja i
usmeravanja u cirkularni tok mogu se dobiti jedino primenom ATM.
U cilju dostizanja održivog razvoja neophodna je transformacija postojeće

ekonomije u cirkularnu koja predlaže rešenja sa novim sistemom vrednosti,
Zasnovana je na holističkom pristupu i, osim ekonomskih, uzima u obzir i
ekološke aspekte. Za prelaz na novu cirkularnu ekonomiju, potrebna nam je
odgovarajuća baza informacija i znanja koju jedino možemo dobiti primenom
ATM. Kao posledica ovoga, stvorena je nezaobilazna potreba primene ATM za
razvoj cirkularne ekonomije.
Analiza tokova materijala i upravljanje otpadom
Upravlјanje otpadom ima važnu funkciju usmeravanja materijalnih tokova. Sa

jedne strane, ono služi kao „filter“ između antroposfere (oblast lјudskih
aktivnosti) i životne sredine i kao takav treba da garantuje smanjenje emisije
koje se ispuštaju u vazduh, zemlјište i vodu. Sa druge strane, upravlјanjem
otpadom biće generisani tokovi materijala koji će se ponovo koristiti. Pre
izrade mera koje imaju za cilј zaštitu čovekovog zdravlјa i zaštitu životne
sredine, kao i uštedu energije i resursa, treba prvo saznati na koji način je to
moguće najlakše i najefkasnije postići. Samo u sistemskoj analizi svih izvora,
tokova i destinacija datih materijala i supstanci moguće je obezbediti ciljno
orijentisano upravljanje otpadom (Fehringer i dr 2004).
Ciljevi upravljanja otpadom su zaštita ljudi i životne sredine, očuvanje

prirodnih resursa i smanjenje dugoročnog rizika usled odlaganja otpada na
deponije. Upravljanje otpadom predstavlja najvažnije sredstvo za sistematsku
i efikasnu kontrolu tokova materijala iz antroposfere u životnu sredinu. Usled
75
povećanja potrošnje, i ogromnih količina materijala koji se nalaze u zalihama,
upravljanje otpadom zapravo nasleđuje sve materijale koji se nalaze u
ekonomiji (Stanisavljević 2013).
Donošenje odluka u upravljanju otpadom zahteva jasno definisane ciljeve,

odgovarajuće metode i pouzdane podatke. Ciljevi upravljanja otpadom su
multidisciplinarni (Stanisavljević i dr 2012; Stanisavljević i Brunner 2014) koji su
navedeni i u uvodu teksta:
a. Zaštita zdravlja ljudi ili sanitarna zaštita

b. Zaštita životne sredine
c. Očuvanje prirodnih resursa i održivost
Ovi ciljevi obuhvataju higijenske, ekološke, inženjerske i socio-ekonomske

aspekte. Modeli za podršku donošenja odluka u upravljanju otpadom moraju
uzimati u obzir navedene ciljeve. U tabeli 18 dat je prikaz primera kriterijuma
kojima se mogu evaluairati efikasnosti dostizanja navedenih ciljeva.
Navedeni ciljevi predstavljaju osnovu zakonodavstva EU u oblasti upravljanja

otpadom. ATM je od izuzetnog značaja kada su u pitanju direktive o
upravljanju otpadom jer može dati dalje odgovore na pitanja, a koji su u vezi
sa gore navedenim ciljevima (Mastelone i dr., 2009):
 Da li su cilјevi trenutno dostignuti?

 Koje mere se mogu preduzeti za bolјe ostvarivanje cilјeva?
 Koji su prioriteti (vreme, efikasnost) za dostizanje datih mera?
 Koliko su mere efikasne?
 Koji problemi mogu nastati u budućnosti?
 Koje mere možemo uvesti trenutno kako bi se izbegli budući
problemi?
76
Tabela 18. Ciljevi kriterijumi i supstance indikatori upravljanja otpadom i definisani
kriterijumu za evaluaciju scenariju upravljanja otpadom (Stanisavljević i Brunner
2014).
Ciljevi upravljanja otpadom
„Zaštita ljudskog
„Održivo upravljanje
zdravlja i životne “Očuvanje resursa“
otpadom“
sredine“
Emisije sa efektom Udeo N koji se emituje u

gasova staklene Stopa recikliranja hidrosferu preko procednih
bašte (C) voda
Odnos antropogenih Udeo supstanci koji je

i geogenih tokova usmeren u odgovarajuća
Supstitucija fosilnih goriva
supstanci odredišta
(C, N, Cl, Cd, Pb, Hg) (C, N, Cl, Cd, Pb, Hg)
Pripadajući kriterijumi
Udeo TOC (C) koji se

Maseni i zapreminski
Potrošnja energije emituje u hidrosferu preko
tokovi
procednih voda
Kritična zapremina
Neophodna zapremina
vazduha
deponija
(C, N, Cl, Cd, Pb, Hg)
Efikasnost
koncentrisanja Efikasnost koncentrisanja
supstanci (Cl, Cd, Pb, supstanci (Cl, Cd, Pb, Hg)
Hg)
Ukupni organski
ugljenik TOC (C)
77
Tabela 19. Ciljevi upravljanja otpadom u Evropi i metode za njihovo dostizanje
(Fehringer i dr., 2004)
Ciljevi Direktive o otpadu Procena korišćenjem MFA
1. Smanjenje količine otpada ( Član 3) Bilans materijala
2. Smanjenje štetnosti otpada ( Član 3) Bilans supstanci
3. Očuvanje prirodnih resursa ( Član 3) Bilans sirovina
4. Ponovna upotreba otpada (Član 3,4) Bilans sirovina
5. Zaštita zdravlja ljudi i životne sredine (Član 4) Bilans supstanci
6. Sistem za odlaganje otpada Bilans materijala
Analiza tokova materijala omogućava testiranje efekta datih mera i kontrolu

uspešnosti regulative u oblasti upravlјanja otpadom, kao i testiranje
„ispravnosti" ovih odluka. Tokovi materijala i transfer koeficijenti mogu se
porediti sa odgovarajućim vrednostima iz realnih merenja. Cilјevi izmenjene
Direktive su usmereni prema smanjenju mase (smanjenju količine otpada),
prema smanjenju opasnih materija (zaštiti lјudi i životne sredine, upravlјanje
prirodnim resursima) i prema smanjenju direktnog odlaganja otpada bez
prethodnog predtretmana. Informacije o sadržaju određenih supstanci u
otpadu određuju npr. vrstu potrebne deponije, kao i da li je određenu
supstancu bolјe odložiti na deponiju ili ju je bolјe reciklirati i ponovo
upotrebiti. Dakle odluka o daljoj sudbini otpada se donosi na osnovu sadržaja
supstance.
78
ATM je takođe pogodan instrument za ranu identifikaciju ispunjavanja ili
neispunjavanja cilјeva Direktiva:
 Emitovano zagađenje
 Povećanje emisije
 Zagađenja nastala reciklažom materijala
Primenom analize tokova materijala se mogu simulirati ponašanja budućih

potencijalnih scenarija i rešenja u obasti upravljanja otpadom kao i
odgovarajuće mere kojima može ostvariti cilјevi EU Direktiva.
Program Ujedinjenih nacija za naselja (UN-Habitat) je takođe prepoznao kao

neophodan značaj primene analize tokova materijala za integralno upravljanje
otpadom. Scheinberg i dr., (2010). su u svom izveštaju o stanju upravljanja
otpadom na globalnom nivou upravo identifikovali sve mogućnosti i prednosti
upotrebe ovog pristupa koji im je omogućio i identifikaciju tokova koji nisu
fizički identikovani kao i lakše poređenje sakupljenih podataka
Primena ATM je od suštinske važnosti za planiranje i projektovanje sistema za

upravljanje otpadom zato što povezuje ulaze, proizvode, ostatke i emisije i
omogućava proračune neophodnih kapaciteta postrojenja za tretman otpada
i njihovih emisija. Takođe je moguće identifikovati kako određene promene i
odluke mogu uticati na pojedine elemente upravljanja otpadom. Tokovi
supstanci određuju sastav proizvoda i emisija i samim tim su neophodni za
informacije o kvalitetu recikliranih priozvoda i emisija. Stanisavljević i Brunner
(2014) su demonstrirali mogućnosti i prednosti kombinovane upotrebe dve
metode, metod analize tokova materijala i metod analize tokova supstanci za
planiranje i donošenje odluka u upravljanju tpadom. Primena navedena dva
metoda se pokazala vrlo efikasnom u razvoju novih strategija i sistema koji su
orijentisani ka ispunjenju ciljeva upravljanja otpadom.
79
Perspektive analize tokova materijala u zemljama u tranziciji
Analiza tokova materijala omogućava preventivni pristup jer može predvideti

određene probleme u oblasti zaštite životne sredine u budućnosti. Na primer,
analiza tokova materijala može identifikovati buduće probleme u različitim
medijima životne sredine i antropogenim procesima. Kreatori politika u
određenoj državi ili regionu mogu koristiti ATM studije za ispitivanje
efektivnosti određene regulative, kako unutar antroposfere tako i u odnosu
antroposfere i okoline. Rezultati ATM studija mogu ukazati na činjenicu da
trenutno važeća regulativa nije u skladu sa mogućim problemima i pretnjama
u životnoj sredini i održivim razvojem. Prilikom kreiranja efektivne zakonske
regulative mora se uzeti u obzir kompletan sistem. Prednost analize tokova
materijala je u tome što je opisan kompletan sistem i stoga se mogu proceniti
efekti određenih mera na kompletan sistem. Analiza tokova materijala može
biti moćan alat za edukaciju i komunikaciju. Korišćenjem dijagrama, grafikona
i modela, rezultati ATM studija se mogu lako i razumljivo prikazati širokoj
javnosti i kreatorima zakonske regulative. Pošto je analiza tokova materijala
zasnovana na fundamentalnom principu - zakonu održanja mase, ona pruža
relativno objektivnu osnovu za interdisciplinarne rasprave i diskusije.
Detaljniji izveštaji koji bi se koristili za izveštavanja na nivou sektora ili

individualnih materijala, kao i za odlučivanje o politici zaštite životne sredine
na strateškom i operativnom nivou se može ostvariti jedino primenom analize
tokova materijala. Bez obzira da li je problem zagađenje vazduha, vode, emisije
iz deponija ili degradacije divljih staništa, najverovatnije je da su tokovi
materijala kroz privredu i životnu sredinu odgovorni za ove probleme.
Organizovanje podataka prema materijalnim tokovima može poslužiti za
razumevanje uzroka problema u životnoj sredini. Ovakav pristup je u
suprotnosti sa regulativom u oblasti zaštite životne sredine prve generacije,
koja je primarno bila fokusirana (orijentisana) na jednu fazu životnog ciklusa.
Ovaj novi pristup je, sa druge strane, izgrađen na ideji da regulative i politika
u oblasti zaštite životne sredine uzimaju u obzir celokupan životni vek
materijala u privredi i životnoj sredini (Wernick 2005).
80
Ananaliza tokova materijala na nivou supstanci (SFA) se već pokazala korisnim
u formulisanju nacionalnih politika zaštite životne sredine. Na primer, u SAD je
primenom SFA ukazano na tokove arsena u drvnoj industriji. Zahvaljujući
istraživanju o načinu toka arsena iz proizvoda u životnoj sredini i podacima o
tokovima arsena iz SFA analize, EPA je 2003. godine uvela ograničenje na
upotrebu arsena u komercijalne svrhe (Adriaanse 2007).
Nemačka provincija Severna Rajna-Vestfalija je u oktobru 2000. godine

standardizovala u svom zakonodavstvu SFA kao metod evaluacije upravljanja
otpadom u postupku dobijanja licenci kada su u pitanju emisije iz postrojenja
za upravljanje otpadom. Njihov stav je da kompanije koje koriste otpad u bilo
koje svrhe, moraju biti sposobne da sprovedu i podnesu rezultate analize
tokova supstanci u budućnosti, kako bi potvrdile da njihov otpad može biti
tretiran bez ikakvih posledica po zdravlje ljudi. U Austriji je primena analize
tokova materijala za sertifikovanje kompanija za upravljanje otpadom odavno
standardizovana, i primena softvera STAN za modelovanje je regulisana
odgovarajućim standardom.
81
CIRKULARNA EKONOMIJA ŠANSA ILI
ILUZIJA ZA ZEMLJE U RAZVOJU
Pojam, fenomen ili sistem cirkularne ekonomije, je postao izuzetno popularan

i rasprostranjen širom sveta. Skoro u svim zemljama političari i ekonomisti ga
vide kao novu mogućnost za razvoj privrede i otvaranje novih radnih mesta.
Treba napomenuti da model cirkularne ekonomije nije prvi model te vrste koji
se pojavio u Svetu i da ne predstavlja potpuno novi model. Postojao je niz
sličnih ideja, i za one koji se bave otpadom može se reći da je cirkularna
ekonomija zasnovana na dva ključna sistema koja vladaju u otpadu a to su
zagađivač plaća i produžena odgovornost proizvođača.
Pojam cirkularne ekonomije doživeo je veliku popularnost, nakon objavljivanja

čuvene studije Fondacije Elen Mekartur (Ellen MacArthur Foundation)
„Towards the Circular Economy – Opportunities for the Consumer Sector“. U
njoj se govori da bi primenom sistema cirkularne ekonomije u oblasti otpada
koji potiče od hrane u Velikoj Britaniji mogao da se očekuje priliv od 1,5
milijardi funti. Priliv je zasnovan pre svega na prihodu koji bi se ostvario
izbegavanjem plaćanja takse za odlaganje otpada na deponiju, kao i delom od
priliva ostvarenog proizvodnjom i prodajom zelene energije po „feed-in“ tarifi.
Ovde se kao prvo pitanje postavlja mogućnost implementacije cirkularne
ekonomije u zemljama kao što je Srbija. U Srbiji taksa za odlaganje organskog
otpadana deponije iznosi 0 dinara, dok je u Velikoj Britaniji 100 evra. Odmah
se uviđa velik nedostatak u proračunu jer pitanje je kad će se u Srbiji uvesti
ova vrsta takse. U svim zemljama SEE, taksa za odlaganje otpada na deponije
je izuzetno niska i kreće se do maksimalno 15 evra koliko iznosi u Rumuniji.
U istoj studiji se napominje da Organizacija za ekonomsku saradnju i razvoj

(OECD) očekuje da će se broj ljudi koji pripadaju srednjoj klasi sa 1,9 milijadi u
2009. godini povećati na 4,9 milijadi u 2030. godini.
82
Slika 10. Primer finansijskih dobiti primenom koncepta cirkularne ekonomije na sistem
upravljanja otpadom od hrane u Velikoj Britaniji (Ellen Macartur Foundation 2013),
delimično prepravljena
Najveći procenat, skoro 90% tog povećanja, će biti u zemljama koje pripadaju
azijsko-pacifičkom regionu. Ovaj podatak treba sagledati sa strane, odnosno
šta je očekivani rezultat povećanja broj građana u srednjoj klasi, a to je upravo
povećanje njihove platežne moći. Uvođenje cirkularne ekonomije znači
napredne tretmana pre svega otpada, a uvođenje naprednih tretmana iziskuje
dodatna finansijska sredstva, koja je potrebno obezbediti. Obezbeđivanje
finsijskih sredstava omogući će građani, jer su građani generatori otpada i oni
moraju biti u mogućnosti da plate uvođenje cirkularne ekonomije.
Kada se razmatraju razlozi za uvođenje cirkularne ekonomije potrebno je da

se sagleda činjenica da u zemljama u razvoju i dalje postoji mesto za razvoj
linearne ekonomije, jer u ovim zemljama ni rad ni kapital nisu organizovani na
osnovu biološkog ili procesnog ciklusa. Naravno da linearna ekonomija vodi
ka uništenju prirodnih resursa i velikom zagađenju životne sredine, ali se mora
83
naznačiti da je borba između zastupnika linearne ekonomije koja, ako se
ostave po strani očuvanje prirodnih resursa i zagađenje životne sredine,
donosi brži rast ekonomije i nova radna mesta nego cirularna ekonomija na
strani pobornika linerane ekonomije. Političari u zemaljama u razvoju trebaju
brže rezultate u borbi protiv nezaposlenosti i rastu BDP, linerna ekonomija na
kratak rok daje brže i bolje rezultate i zato je prihvatljivije podržati razvoj
linearne ekonomije za političare koji žele pridobiti javno mnjenje.
Koncept cirkularne ekonomije, kao što je napomenuto, nije nov i nije jedini
koji se zasniva na principu održivosti celokupnog društa. U prošlosti su
razvijani i drugi koncepti koji imaju za cilj unapređenje održivosti društva u
celini, slika 11. Međutim, ni jedan koncept kao koncept cirkularne ekonomije
nije tako prihvaćen u javnosti i nijedan nije dobio svoje mesto u zakonskoj
regulativi. Koncept cirkularne ekonomije je prepoznat kao jedan od glavnih
razvoja EU i Evropska komisija je usvojila 2.12.2015. godine Akcioni plan EU za
cirkularnu ekonomiju. Time je po prvi put jedan ovakav koncept i regulatorno
usvojen.
Slika 11. Srodni pristupi konceptu cirkularne ekonomije (Lehman i dr. 2014)
Stanje cirkularne ekonomije u razvijenim zemljama i zemljama u razvoju se

suštinski razlikuje. Uzevši u obzir činjenicu da su proizvodni procesi u
razvijenim zemljama, u većini slučajeva, na najvišem tehnološkom nivou, kada
84
je u pitanju koncept cirkularne ekonomije u ovim zemljama, akcenat je stavljen
na dalje upravljanje proizvodom nakon završetka njegovog životnog ciklusa.
Zbog slabog tehnološkog razvoja i industrije koja je u razvoju, pokretač
cirkularne ekonomije u zemljama u razvoju se nalazi još uvek u procesu
proizvodnje.
Na slici 12 je dat ilustrativni prikaz koncepta cirkularne ekonomije sa tokovima

prirodnih i antropogenih materijala.
Slika 12. Osnove koncepta cirkularne ekonomije (Lehman i dr. 2014), delimično
prepravljena
Definicija koncepta biološkog i tehničkog kruženja materijala se zasniva na

činjenici da otpad ne postoji i da su osnovne prirodne i antropogene
komponente određenog proizvoda dizajnirane sa ciljem usaglašavanja sa
životnim ciklusom materijala. Odnosno, svi prozvodi moraju biti projektovani
85
i dijaznirani na način koji će omogućiti efikasniju recikliražu odnosno ponovnu
upotrebu (dizajn radi recikliranja/ponovne upotrebe). Biološki materijali nisu
toksični i mogu se na jednostavan način kompostirati, dok su antropogeni
materijali (razne legure itd.) dizajnirani na način da se mogu vrlo jednostavno
ponovno upotrebljavati uz minimalnu upotrebu energije. Za sada, u mnogim
državama širom sveta, gde preovlađuju egzistencijalni problemi, jako je teško
uspostaviti ovakve prioritete.
Produžena odgovornost proizvođača (EPR) kao početak

cirkularne ekonomije
Mogućnost primene cirkularne ekonomije mora se posmatrati samo

segmentno. Pristupanje cirkularnoj ekonomiji fiktivno ili uraganski, na talasu
njene uspešne primene u razvijenim zemljama, dovešće do potpunog
neuspeha u njenoj primeni u zemljama u razvoju.
Sagledavajući neke osnovne činjenice, a to je da linearna ekonomija još uvek

ima svoje mesto u zemljama u razvoju i da je za uvođenje cirkularne ekonomije
potrebno imati građane koji su sposobni da plate njeno uvođenje, cirkularna
ekonomija se mora uvoditi postepeno. Ako bi se upravljanje pojedinim
tokovima otpada po principu produžene odgovornosti proizvođača moglo
smatrati cirkularnom ekonomijom, što u suštini i jeste u pojedinim tokovima
otpada, cirkularna ekonomija je uspostavljena i u Srbiji. Primeri cirkularne
ekonomije koji su uspostavljeni u Srbiji se mogu ogledati u upravljanju
pojedinim posebnim tokovima otpada (elektronski otpad, gume, akumulatori
i ambalažni otpad).
Upravljanje elektronskim otpadom, gumama i akumulatorima je organizovano

na način da kupac prilikom kupovine novog elektronskog uređaja plaća
naknadu za reciklažu koja je definisana uredbom Vlade Republike Srbije.
Sredstva od prikupljenih naknada za reciklažu se transferuju reciklerima na
osnovu količine koju sakupe i recikliraju.
86
Tabela 20. Tretirane količine posebnih tokova otpada u Srbiji (na osnovu: Misajlvoski i
dr. 2014, i 2015 sa agencije za zaštitu životne sredine – 12.12.2016.)
Tok otpada u
2011 2012 2013 2014 2015
tonama/godini
Električni i elektronski
7084 10601 18998 20972 27351
otpad
Azbest 310 17 30 / 28
Otpadna ulja 5304 3411 8245 10136 3042
Otpadne gume 30984 34114 30105 28766 32400
Otpadne baterije i
5295 18322 14059 10910 10227
akumulatori
Vozila / / 2583 1914 603
Još jedan primer upravljanja posebnim tokom otpada koji se može svrstati u
fenomen cirkularne ekonomije je upravljanje ambalažnim otpadom, slika 13.
Sistem je postavljen na principu kolektivnog operatera, ali i ovaj sistem se

zasniva na principu da zagađivač plaća i da postoji produžena odgovornost
proizvođača. Kupac ne plaća vidljivu naknadu za reciklažu, ali se od ukupne
cene proizvoda, jedan deo odvaja za reciklažu. Sistem je formiran na način da
sredstva ne idu u budžet već se finansiranje reciklaže vrši preko kolektivnog
operatera. Država preko resornog Ministarstva ima ulogu kontrole i
postavljanja godišnjih ciljeva koje proizvođači udruženi u kolektivne operatere
treba da dostignu.
87
Slika 13. Šematski prikaz strukture upravljanja ambalažnim otpadom u Srbiji
Ono što jeste ohrabrujuće je činjenica da je, iz godine u godinu, u Srbiji

zastupljen trend povećanja, kako sakupljene i reciklirane količine ambalažnog
otpada, tako i ukupnog broja preduzeća uključenih u sistem upravljanja
ambalažnim otpada, što za posledicu ima povećanje efikasnosti celokupnog
sistema upravljanja ambalažnim otpadom prikazano u tabela 21.
Tabela 21. Pokazatelji efikasnosti upravljanja ambalažnim otpadom u Srbiji (agencija

za zaštitu životne sredine – 12.12.2016.)
2010 2011 2012 2013 2014 2015
Preuzet i ponovo
iskorišćen ambalažni 15465 49988 67916 87950 102672 134969
otpad (t/god)
Ukupan broj preduzeća
492 1069 1306 1462 1616 1722
uključen u sistem
Propisani cilj (%) 5 10 16 23 30 38
Ostvareni cilj (%) 5.2 14.9 19.9 27.7 31.6 42.3
88
Iako se potentcijal implementacije koncepta cirkularne ekonomije u zemljama
u razvoju ogleda pre svega kroz optimizaciju proizvodnje i industrijskih
aktivnosti, primer Srbije pokazuje suprotno i naglašava da su osnove same
ideje koncepta cirkularne ekonomije već prisutne u nekim segmentima
upravljanja posebnim tokovima otpada na nivoupotrošača, odnosno primene
cirkularne ekonomije na kraju životnog ciklusa korišćenja proizvoda.
Zaključak
Koncept cirkularne ekonomija se može sagledati na pojedinim tokovima

otpada, nikako u celosti. Za svaki tok otpada je potrebno razviti poseban
sistem. Koncept cirkularne ekonomije je postao popularan i atraktivan, i veoma
je prihvatljiv za ekonomiste i političare širom sveta.
Principi cirkularne ekonomije kao i svi sistemi koji su vezani za upravljanje

otpadom ne mogu se jednostavno primeniti po ugledu na zemlje koje su to
već primenile, jer je svaki sistem poseban i zahteva detaljnu analizu, kako bi se
primenio sa svim svojim specifičnostima. Primer za primenu principa cirkularne
ekonomije na otpad koji potiče od hrane u Velikoj Britaniji je teško primenljiv
u Srbiji, zbog nepostojanja adekvatnih taksi za odlaganje organskog otpada
na deponije i „feed-in“ tarifa.
Podaci o izdvajanju i reciklaži određenih sekundarnih sirovina pokazuju da oba

sistema koja uključuju sistem produžene odgovornosti proizvođača daju
dobre rezultate. Sistem za elektronski otpad i otpadne gume koji je zasnovan
na naplati naknade za reciklažu i transferom sredstava iz budžeta reciklerima,
kao i drugi sistem koji je organizovan preko kolektivnih operatera i pre svega
se odnosi na ambalažni otpad, napreduju i svake godine daju sve bolje
rezultate. Kao jedan od izuzetno dobro uređenih tokova otpada je reciklaža
automobilskih guma. Sistem je sličan sitemu koji je uveden za elektronske
uređaje i sistem reciklaže guma daje čak i bolje rezultate. Godišnje se reciklira
i više od 100% guma koje se stave na tržište. Razlog je što još uvek postoje
velike količine starih guma koje se polako recikliraju.
89
Postoji niz tokova otpada gde se mogu primeniti principi cirkularne ekonomije
i za njih je potrebna odlučna (jaka) politička volja, jaka centralna zakonodavna
aktivnost, dobra analiza koliko ti sistemi mogu opteretiti i privredu i građane,
ali i koje su dobiti od njene primene. Definitivno se primena cirkularne
ekonomije u praksi pokazala dobrom, i u budućnosti će biti sve više i više
primera njene primene.
90
IMPLEMENTACIJA PROJEKATA U
UPRAVLJANJU OTPADOM
Socio-ekonomski indikatori razvoja sistema upravljanja

otpadom
Srbija i zemlje u regionu Jugozapadne Evrope, se poslednjih godina suočavaju

sa raznim problemima u sistemu upravljanja otpadom: veliki broj divljih
deponija, mali procenat sakupljenog i razvrstanog otpada, nizak stepen
reciklaže, nepouzdani i netačni podaci o količinama generisanog otpada,
neusklađenost zakonodavstva, nedovoljno razvijeni kapaciteti, nedostatak
učešća javnosti u procesu odlučivanja u oblasti upravljanja otpadom, nejasno
razgraničenje odgovornosti i obaveza različitih institucija, nedostatak
monitoringa i opreme, nedostatak saradnje između zainteresovanih strana
(Vlada, nevladinih organizacija, građana, i sl.), nedostatak ekonomske
inicijative (takse, princip „zagađivač plaća“), nedovoljna obučenost i
nedostatak stručnog znanja, loše upravljanje, nedostatak kadrova i finansijskih
sredstava, kao i adekvatne obuke, nedovoljna zainteresovanost za probleme
upravljanja otpadom, kao i nedostatak opšte upućenosti javnosti.
Navedeni socio-ekonomski indikatori ili uticaji, koji su često međusobnoj

koliziji istovremeno predstavljaju i bitan indikator unapređenja sistema
upravljanja otpadom. Definisanje i vrednovanje bitnih indikatora koji
potencijalno imaju najveći uticaj na stanje i perspektive upravljanja otpadom
u regionu je prvi korak u razvoju strategije upravljanja otpadom.
Iako se uslovi za upravljanje otpadom razlikuju među zemljama, neophodno

je definisati zajedničke indikatore koji su odgovorni za trenutno stanje kao i
buduće pravce koji pospešuju i ograničavaju efektno upravljanje otpadom.
Ono što je neophodno postići je novi pristup za unapređenje sistema
upravljanja otpadom. Budući da ne postoji idealno, već samo optimalno
91
rešenje, jasno je da će bilo koji odabrani model za vrednovanje mogućih
rešenja imati određene, manje ili veće, nedostatke (Tot i dr., 2016).
Osnovni indikatori koji utiču na slabo i sporo unapređenje sistema za

upravljanje otpadom u zemljama u razvoju su:
1. Institucionalno - administrativni
2. Tehnološki
3. Ekonomski
4. Socio-kulturni
Svaki od ova četiri osnovna indikatora ima svoje pripadajuće podindikatore

koji dodatno definišu uticaj na razvoj sistema upravljanja otpadom (Tot i dr.,
2016). Indikatori i njihovi pripadajući podindikatori su definisani u narednoj
tabeli 22.
Tabela 22. Osnovni i pripadajući podindikatori
Redni
Osnovni indikatori Podindikatori
broj
Stepen razvijenosti demokratije
Stepen razvijenosti zakonske regulative i
Institucionalno -
1. implementacija
Administrativni
Nivo stručnosti i motivacije
administracije
Mogućnost primene tehnologija na
osnovu raspoloživih finansijskih resursa
2. Tehnološki Mogućnost primene tehnologije u
zavisnosti od količica i sastava otpada
Nedostatak standardnih rešenja
Nivo BDP
3. Ekonomski Nedostatak izvora za finansiranje-
problem u svim segmentima društva
Javna percepcija pitanja otpada
4. Socio- kulturni Neistrajnost u sprovođenju projekta
Nivo korupcije
92
Institucionalno-administrativni indikator
U okviru institucionalno–administrativnog indikatora definisani su sledeći

podindikatori: stepen razvijenosti demokratije, zatim stepen razvijenosti
zakonske regulative i njene implementacije i nivo stručnosti i motivacije
administracije (Tot i dr., 2016).
Stepen razvijenosti demokratije - Kod „mladih demokratskih“ zemalja, među

kojima su i zemlje regiona Jugoistočne Evrope, svake četiri godine sprovodi se
novi izborni ciklus (nekad i ranije), kao u svim demokratskim zemljama sveta,
ali nakon izbora dolazi do promene upravljačkog tima (direktora, tehničkog
direktora, upravnika sektora) u komunalnim preduzećima. Promene sa sobom
donose nove ideje i projekti počinju da se razvijaju iz početka. Nažalost, to
znači da pri svakoj promeni projekti kreću od nule. Zbog toga nije moguće
realizovati projekte iz oblasti upravljanja otpadom jer je za njihovu realizaciju
neophodan period od šest do deset godina. Promene ne pogađaju samo
komunalna preduzeća već se one dešavaju i u republičkim, pokrajinskim i
lokalnim organima vlasti, što dovodi do situacije da se nastavljaju samo
projekti koji su u završnoj fazi, a nekad se čak i oni prekidaju.
U sistemima gde je državna administracija centralizovano organizovana,

potrebno je da postoji jak podsticaj sa centralnog državnog vrha koji
omogućava lokalnim samoupravama da reše problem upravljanja otpadom.
Kako je sa stanovišta političkog marketinga ovaj problem nezahvalan, gubi na
prioritetu. Lokalne samouprave u tim slučajevima levitiraju po pitanju
upravljanja otpadom i zadovoljavaju se povremenim pro-forma saopštenjima
o otpadu kao globalnom problemu.
Stepen razvijenosti zakonodavstva i njegova implementacija - Problem se

ogleda u radu državnih organa i ustanova u ovoj oblasti koji nije stalan. Iako
je usklađenost nacionalnih zakona sa zakonima EU u oblasti upravljanja
otpadom delimična, postoje delovi zakonskih propisa koji još uvek nedostaju,
a naročito sekundarna regulativa neophodna za punu primenu zakona na
lokalnom nivou. Pored toga, nedostatak strateških smernica za posledicu ima
podeljene dužnosti i nedostatak komunikacije i koordinacije između različitih
93
institucija na nacionalnom nivou i između jedinica lokalne samouprave. Jedan
od sistemskih problema predstavlja postojeći način pripreme i usvajanja
propisa koji ne obezbeđuje sagledavanje stvarnog stanja u oblasti koja se
uređuje i učešće svih zainteresovanih subjekata u ovim postupcima
(nedovoljno učešće lokalne samouprave i javnosti). Za neodgovarajuće
sprovođenje propisa u oblasti upravljanja otpadom značajnim delom je
odgovorno loše planiranje, tj. metodologija planiranja i nepoštovanje već
planiranog. Činjenica je da su lokalni službenici suočeni sa regulativom koja
često nije usaglašena i velika je mogućnost da zbog toga dođe do grešaka u
njenoj implementaciji.
Nivo stručnosti i motivacije - Jačanje kapaciteta administracije za

uspostavljanje adekvatnog sistema upravljanja otpadom je neophodno.
Stabilnost nadležnih institucija, stručnost i kredibilitet javne uprave neophodni
su uslovi za izgradnju partnerstva kao najvišeg oblika saradnje javnih vlasti i
građana. Neizgrađenost administrativnih kapaciteta za ispunjavanje obaveza
koje nameće, pre svega, hijerarhija Evropske unije u oblasti upravljanja
otpadom, naročito je izražena na nivou lokalnih samouprava i u gradovima
koji bi trebalo da budu nosioci aktivnosti u planiranju, promociji i realizaciji
upravljanja otpadom. Mnogi zaposleni zaduženi za upravljanje čvrstim
otpadom, imaju nedovoljno tehničkog znanja ili inženjerske obuke ili ih uopšte
nemaju. Pored činjenice da u Srbiji postoje dobra rešenja u sistemu upravljanja
otpadom, ova tema nije visoko na listi prioriteta u lokalnim administracijama,
a upravo je ona ta koja iznosi ceo projekat u ovoj oblasti. Ozbiljan problem
predstavlja činjenica da su u administraciji (i lokalnoj i nacionalnoj) plate niske
i postavlja se pitanje kako motivisati prvenstveno lokalne službenike da rade
na višemilionskim projektima i njihovoj implemetaciji.
Tehnološki osnovni indikator
Tehnološki osnovni indikator je određen: podindikatorom mogućnošću

primene savremenih tehnoloških rešenja u odnosu na raspoloživa finansijska
sredstva, zatim mogućnošću primene tehnoloških rešenja na osnovu količine i
sastava otpada, kao i podindikatorom nedostatka standardizovanih rešenja.
94
Indikator mogućnosti primene novih tehnologija na osnovu raspoloživih
finansijskih resursa i kvaliteta i količine otpada se odnosi na problematiku da
sva rešenja u oblasti upravljanja otpadom, što su efikasnija, zahtevaju veća
investiciona ali i operativna sredstva u poređenju sa vrednošću investicije.
Kako su korisnici usluga građani oni su ti koji treba da plaćaju troškove
uvođenja novih tehnologija postavlja se pitanje sposobnosti građana da
priušte uvođenje i rad novih tehnologija. Postoji manjak kadrova u državnim
institucijama, kako je već spomenuto, ali naročito na lokalnom nivou, koji
razumeju problematiku otpada i tehničke zahteve za tretman otpada.
Kompanije iz razvijenih zemalja koje reklamiraju svoje tehnologije i garantuju
za njih, slabo edukovani kadrovi nisu spremni, na pravi način, da ih analiziraju.
Donosioci odluka su izgubljeni u mnoštvu ponuđenih rešenja, koja naizgled
sva izgledaju prihvatljivo. Često se dešava da lokalna administracija i ljudi koji
odlučuju smatraju da je ponuđeno rešenje strane kompanije idealno, nakon
što su posetili mesto u Evropi gde je ono uspešno realizovano. Međutim, uslovi
rada tog postrojenja u mestu koje je posećeno i uslovi u mestu u Srbiji su
totalno različiti. U većini slučajeva količine otpada kojima raspolažu naši
gradovi su male, a sastav otpada neodgovarajući za tretmane koji se nude ili
koji se primenjuju u postrojenju koje su članovi lokalne vlasti posetili (Tot i dr.,
2016).
Problem se širi dalje jer se uočava da i u razvijenim zemljama ne postoji

standardno rešenje, kataloško, već je svaka oblast ili grad pronašao svoje
adekvatno rešenje za sistem upravljanja otpadom.
Primer:
Pojedini eksperti iz Nemačke predlažu pirolizu kao tehnološko rešenje za
tretman komunalnog otpada u opštinama od 20.000 stanovnika, a gde ne
postoji nijedno takvo postrojenje. Nemačke kompanije znaju da imaju najbolji
imidž u oblasti tehnologija i tako se i predstavljaju. Iako ovakva rešenja zvuče
primamljivo, potrebno je doneti sud tek nakon sagledavanja obaveza koje
opštine moraju da ispune po pitanju pirolize. Neke od tih obaveza su: dovoljna
količina i standardan sastav otpada, obezbeđivanje potrošača za električnu i
95
toplotnu energiju. Opštine često nisu u mogućnosti da obezbede sve
zahtevane uslove i komunikacija se prekida.
Ekonomski indikator
Uticaj koji se pokazuje ekonomskim indikatorom određuje se preko: nivoa

bruto domaćeg proizvoda (BDP) kao podindikatora, zatim nedovoljno izvora
za finansiranje, usled loše situacije u svim segmentima komunalnog sektora
(voda, otpadna voda, zelene površine), ali i drugim segmentima od javnog
značaja kao što su putevi, zdravstvo, škole.
Nivo BDP predstavlja parametar koji oslikava ekonomski rast određene države.
Ekonomska kriza i nestabilna politička situacija uslovljavaju spori rast BDP, što
uslovljava manjak sredstava za investicije. Javljaju se značajne razlike u
prosečnim primanjima kako između različitih regiona, tako i unutar jednog
regiona. Zbog niskog BDP većina domaćinstava ne mogu da priušte plaćanje
troškova vezanih sa upravljanje otpadom. Rastom BDP povećava se životni
standard građana što dovodi do povećanja njihove kupovne moći, a samim
tim mogućnosti plaćanja ali rast BDP utiče i na porast količine generisanog
otpada. Pored toga povećava se državni budžet što dovodi do većih
raspoloživih sredstava neophodnih za upravljanje otpadom.
Prvi preduslov uspešnog ekonomskog razvoja svake privrede u savremenim

uslovima poslovanja, podrazumeva raspolaganje dovoljnim finansijskim
sredstvima kojim bi se finansirao uspešan i kontinuiran privredni rast i razvoj
svih privrednih ali i komunalnog i javnog sektora. Problem predstavlja što svi
delovi javnog sektora kao i komunalnog sektora (vodovod, kanalizacija,
saobraćaj, školske institucije, zdravstvene institucije itd.) zahtevaju značajne
investicije, isto kao i upravljanje otpadom. U tom slučaju, upravljanje otpadom
nikako nije prioritet, jer je investiranje u druge sektore ima viši prioritet među
političkim strankama. Zato je kao podindikator uvedeno i stanje u drugim
sektorima.
96
Socio-kulturni indikator
Socio-kulturnim indikatorom obuhvataju se aspekti(podindikatori) upravljanja

otpadom kao što su: odnos ljudi prema otpadu ili javna percepcija sistema
upravljanja otpadom, zatim podindikator koji obuhvata istrajnost u
sprovođenju projekta i u ovu grupu spada i podindikator nivo korupcije.
Problem javne percepcije se može se dvojako posmatrati. Jedan je da građani

ne smatraju otpad kao resurs već kao nešto što treba baciti daleko od njihovog
pogleda, i tako se i odnose prema otpadu, tako da razdvajanje otpada na
izvoru nailazi na veliki otpor među građanima koji nisu spremni da u
potpunosti prihvate novi sistem odnošenja, odnosno razdvajanja otpada na
izvoru. Drugi vid ovog problema je percepcija javnog dobra. Građani ne
smatraju javno kao svoje dobro. Građani smatraju da sve ono što je njihovo
vlasništvo, odnosno „sve ono što je u njihovom dvorištu“ to zašta su oni
odgovorni, sve što je izvan njihovog vlasništva, putevi, parkovi, reke,
kanalizacija pa i otpad, to ne smatraju njihovim dobrom „to nije moje, to će
rešiti neko drugi“. Taj drugi je lokalna samouprava ili gradonačelnik, građani
ne shvataju da je to njihovo dobro i da ga oni moraju održavati i unapređivati.
Ovakva percepcija javnog dobra stvara dodatni problem prilikom dobijanja
podrške za realizaciju projekata u oblasti upravljanja otpadom.
Ne postoji istrajnosti u sprovođenju projekta. Na početku projekta svi učesnici

su izuzetno motivisani da uspešno realizuju projekat. Međutim, kako projekat
teče, mnoge prepreke se pojavljuju u obliku korupcije, kompleksnog
zakonodavstva, izbora i promene ljudi koji učestvuju u projektu, nedostatak
sredstava, i mnogi drugi. Kao rezultat toga, entuzijazam i motivcija učesnika
opada. Zbog učestalosti izbora ključni ljudi se menjaju, i na kraju, energija, želja
i entuzijazam nestaju, a projekat koji ne bude doveden do kraja.
Primer:
Građanima Novog Sada od strane kolektivnog operatera i JKP „Čistoća“
podeljeni su kontejneri za razdvajanje kućnog otpada na dve frakcije. U jedan
kontejner je trebalo odvajati ambalažni ili suvi otpad, a u drugi mokri ili ostali
otpad. Svim građanima u pojedinim naseljima koji žive u pojedinačnim
97
kućama podeljena su po dva kontejnera. Urađena je i adekvatna kampanja
edukacije građana kako bi bili informisani o važnosti i načinu razdvajanja
otpada. Nakon kraćeg vremena građani su počeli da razdvaju otpad i
postignuti su odlični rezultati. Međutim JKP je imalo finansijskih problema i
počelo je da šalje samo jedan kamion koji je sav razdvojeni otpad ponovo
zajedno sakupljao. Građani su bili izuzetno nezadovoljni kada su videli šta
komunalno preduzeće radi i ubrzo nakon toga je većina njih prestala da
razdvaja otpad. JKP je izašla iz ekonomskih problema i ponovo počela da šalje
dva odvojena kamiona, ali građani nisu odvajali otpad i projekat je propao.
Gore navedeno predstavlja tipičan primer kako zbog problema pojedinih
učesnika u lancu, kao što je upravljanje otpadom, se ne istraje u sprovođenju
projekta što uglavnom dovodi do potpune obustave projekta na nekoliko
godina.
Korupcija je problem društva koji uglavnom zahvata zemlje u razvoju. Mnogo

je razloga zašto ona postoji, i u zavisnosti od mnogo činilaca, u nekim
zemljama je u visokom procentu u nekima u manjem, ali definitivno je prisutna
u svim segmentima društva. Mnogo je studija na temu kako sprečiti korupciju
i kako se protiv nje boriti. Ovde je potrebno naglasiti da je ona prisutna i u
segmentu upravljanja otpadom i mogu se napomenuti neke od njenih
osobenosti u ovom delu. Korupcija je u većini slučajeva povezana sa
poveravanjem poslova privatnim operaterima od strane gradske uprave.
Shodno tome, u razvijenim zemljama vlada mišljenje da je u otpadu novac ili
da se otpadom bavi mafija, svaki posao između gradske uprave i privatnika se
komentariše kao posao u kom je sigurno bilo korupcije. Čak i u slučajevima
kad korupcija nije moguća, jednostavno to postaje preovlađujuće mišljenje.
Zbog toga mnogi gradonačelnici oklevaju sa rešavanjem pitanja upravljanja
otpadom bojeći se da će biti okarkterisani kao koruptivni. Drugi detalj kako
korupcija negativno utiče na unapređenje sistema upravljanja otpadom je
vremenski interval realizacije projekta. Ako i postoji neko u gradskoj upravi ko
želi da na nelegalan način dođe do novca, oni se teško odlučuju za projekte u
oblasti upravljanja otpadom. Razlog je jednostavan, realizacija projekta u ovoj
oblasti, kao što je izgradnja deponije traje najmanje tri do pet godina. Zbog
98
komplikovanih procedura u praksi to bude pre pet nego tri, tako da oni moraju
da čekaju pet godina da bi dobili svoj nelegalno stečeni prihod. Stoga je za
članovi gradske uprave, koji žele dobit od korupcije, bolje da se bave
projektima koji se realizuju u kratkom vremenskom roku. Može se zaključiti da
korupcija ima obrnuti efekat na projekte upravljanja otpadom, tako da je i to
jedan neverovatan ali sigurno istinit razlog zašto unapređenje sistema
upravljanja otpadom u zemljama u razvoju teče sporo.
Tipične greške investitora i stranih eksperata u razvijanju

projekta
Ovo poglavlje se pre svega odnosi na izradu planova i studija koji prate
unapređenje sistema upravljanja otpadom ili uvođenje sistema cirkularne
ekonomije u zemljama u razvoju. U većini slučajeva izradu studija finansiraju
različite donatorske institucije ili velike banke. Izrada studija i planova je u
većini slučajeva poverena kompanijama koje nemaju sedište u zemlji u kojoj
se radi studija ili nemaju više od jednog zaposlenog u toj zemlji. Takve
kompanije šalju eksperte iz razvijenih zemalja koji su potpomognuti lokalnim
ekspertima. Lokalni eksperti u najvećoj meri pomažu u razumevanju lokalnih
zakona i pravila ponašanja, ali im se ne daje baš puno na značaju u toku rada.
Strani ekperti dolaze do uobičajenih problema koji se mogu naći pri izradi
planova i studija u zemljama u razvoju ali koji su za njih izuzetno neuobičajeni.
Prvi problem do kog se dolazi i gde se prave greške je prvi kontakt sa osobama
koje su ispred lokalne institucije zadužene za saradnju sa stranom kompanijom
u izradi plana ili studije. Problem se razvija u dva pravca. Prvi pravac je scenario
kada se prvi sastanak organizuje sa gradonačelnikom ili Ministrom. Drugi
pravac je scenario kada se prvi sastanak organizuje sa nekim iz administracije
koji nije na najvišoj poziciji (nema izvršna ovlašćenja).
Scenario u kom se inicijalni sastanak organizuje sa gradonačelnikom (ili

Ministrom) idu u pravcu veće greške nego u drugoj varijanti. Naime ako je
gradonačelnik ili Ministar prihvatio da se sastane, na početku on po pravilu
odobrava i prihvata projekat i predstavlja ga ekspertima kao da je taj projekat
99
prioritetan za grad ili državu i da će uraditi sve što je u njegovoj moći da se
projekat realizuje na najbolji način čime je napravljena velika greška. Naime,
eksperti zaduženi za realizaciju projekta smatraju da će uz podršku
gradonačelnika (ili Ministra) uraditi projekat koji će imati vrednost za sve
uključene strane. Epilog je da oni nikad više ne vide gradonačelnika, pri čemu
dalja zaduženja vezano za projekat gradonačelnik delegira određenim
osobama na nižem nivou upravljanja koje se bave projektom i kontaktiraju sa
izrađivačima studije ali nemaju uticaja na donošenje odluka.
Više je razloga za ovako ponašenje. Prvi je što gradonačelnik želi da se prikaže

kao moderan i otvoren, i osoba koji želi da unapredi stanje u oblasti zaštite
životne sredine, a upravljanje otpadom je jedna od njih.
Postupanje gradonačelnika, koje nije u skladu sa rečenim na susretu sa stranim

ekspertom, može se objasniti time da, gradonačelnik ne veruje u plan koji se
izrađuje ili zna da plan zahteva sredstva za realizaciju koje on nema. Takođe,
njemu su potrebna brza rešenja, a svaki projekat koji se odnosi na upravljanje
otpadom traje oko pet godina, dok je mandat gradonačelnika (ako je na
početku) četiri godine. Ako se radi o gradonačelniku koji očekuje da će biti
izabran još četiri godine slika može biti promenjena. Razlog da ne podrži
projekat zbog nedostatka finansija je razumljiv, jer gradovi ili ministarstva
zaštite životne sredine imaju problem u svim sektorima, zaštita voda, otpadna
voda, putevi, školstvo, tako da je problematika upravljanja otpadom samo
jedno od aktuelnih pitanja i, po pravilu, nije na prvom mestu. Jedan od
mogućih razlog zašto gradonačelnik ne veruje u projekat koji se izrađuje dolazi
od načina njegovog sprovođenja. U većini slučajeva gradonačelnik ili Ministar
prihvate projekat izrade plana ili studije na predlog neke donatorske
organizacije ili banke. Dešava se da samoinicijativno zatraže izradu plana ili
studije. Proces odobravanja sredstava i u donatorskoj agenciji ili banci je
dugačak. Prvo je potrebno dobiti odobrenje za projekat od nadležnih, zatim
treba „budžetirati“ (planirati za sledeći budžetski period, najčešće sledeću
godinu), raspisati konkurs, izabrati kompaniju koja će izvesti projekat, potpisati
ugovor i uvesti kompaniju u posao. Ovaj proces traje oko dve godine. Neretko
se dešava da gradonačelnik koji je zatražio ili pristao na izradu studija bude
100
tokom tog perioda smenjen. Novoizabrani gradonačelnik ima drugačije
prioritete i strategiju razvoja grada, koje po pravilu ne prate prioritete i
strategiju predhodne vlasti, samim tim izrada plana je u suprotnosti sa
prioritetima novog gradonačelnika, ili postoji sumnja(bojazan) da će se
izradom studije protežira firma koja je u povezana sa prethodnim
gradonačelnikom, i da ceo posao nije u skladu sa zakonom.
Ako se prvi sastanak ugovori sa osobom koja je na nižem izvršnom nivou od

gradonačelnika, pomoćnik, savetnik ili načelnik uprave, za strane konsultante
to nije od značaja jer misle da je gradonačelnik stvarno sprečen, što je takođe
greška koju prave. U najvećem broju ovakvih situacija to znači da
gradonačelnik ili Ministar ne podržavaju projekat, a razlozi su opisani u
prethodnom delu teksta. U konkretnom slučaju je gradonačelnik svojim
odsustvom sa prvog sastanka pokazao da neće prihvatiti projekat, ali
delegiranjem nekog od zamenika pokazuje da ga neće odbiti zbog već
objašnjenih razloga.
U većini slučajeva osoba delegirana od strane gradonačelnika, u razgovoru sa

stranim konsultatima je otvorena za saradnju ali potpuno neodređena u
izjavama i ponekad u suprotnosti od očekivanog, što deluje zbunjujuće na
konsultante ali zbog ljubaznosti ili obećanja da će maksimalno podržati
projekat i učiniti sve da se on realizuje ipak odlaze sa sastanka sa utiskom da
će ipak projekat teći bez poteškoća, naročito kad se gradonačelnik uključi. Na
sledećem sastanku, biva delegirana treća osoba i javlja se sumnja u
mogućnost uspešne realiacije projekta, jer u projektu ne učestvuje niko ko ima
izvršna ovlašćenja, već se smenjuju činovnici.
Problem formiranja šizofrene slike
Šizofrena situacija uzrokovana percepcijom o stanju zemlje u razvoju u koju

dolaze i administracije koja im je dodeljena za realizaciju projekta je sledeća
greška. Naime nakon prvog sastanka konsultanti bivaju ohrabreni da će sve
teći bez poteškoća u realizaciji projekta, strane konsultanske firme uglavnom
šalju mlađe (junior) konsultante koji su po pravilu iz zemalja iz razvoja, ali,
mlađi konsultanti uglavnom dolaze iz zemalja u razvoju koja se kulturološki
101
značajno razlikuje, recimo Pakistanci u Srbiju, Indijci u Egipat itd. Sa
nedovoljnim ekspertskim iskustvom i nerazumevanjem lokalnih uslova, iz
države koja je samo po stepenu ekonomske razvijenosti slična državi gde je
projekat, ali potpuno različitoj kada je reč o lokalnim uslovima uspeh mlađih
konsultanata je doveden u pitanje kao i rezultat samog projekta.
I vođe projekta i mlađi konsultanti prave istu grešku. Smatraju da će se

jednostavnim promenama, bez restruktuiranja i izmena postojećeg sistema
upravljanja otpadom, bez sagledavnja njegove specifičnosti može značajno
unaprediti sistem upravljanja otpadom. Saglasno navedenom stavu, dobijaju
sliku da je lokalno stanovništvo slabo i nedovoljno edukovano.
U ovom trenutku projekta se u većini slučajeva pojavljuje novi momenat,

suprotno njihovom prethodnom stavu, da u administraciji postoje ljudi koji su
izuzetno edukovani, koji imaju iskustva u radu sa stranim konsultantima iz
različitih oblasti, koji govore odlično engleski i koji su iskusni u implementaciji
međunarodnih projekata. Pomenuti ljudi iz administracije se uključuju u
projekat, veoma često oni odlaze na same lokacije u zemlju odakle je
konsultant, takođe, odgovaraju na sva pitanja konsultanata, ali, oni nisu u
kontaktu sa donosiocima odluka (gradonačelnikom), i znaju da će studija po
završetku projekta biti arhivirana i rezultati projeka nemaju velikog značaja.
Kooperativni su, predlažu savremena rešenja i dovode do nove greške kod
konsultanata. Naime, daju konsultatima lažnu sliku da su njihovi predlozi
odlični i da je administracija edukovana i spremna za primenu. Konsultanti
primete ovu grešku tek na kraju kad uoče da gradonačelnik nije zainteresovan
niti informisan sa njihovom studijom i njihovim rešenjima.
Problem sa lokalnim konsultantima
Lokalni konsultanti su još jedan izvor grešaka. Takođe se i ovde se javljaju dve
vrste problema. Prvi je da konsultanti iz stranih zemalja nemaju dovoljno
vremena da na veoma malom lokalnom tržistu pronađu odgovarajućeg
eksperta. Dešava se da angažuju bilo kog eksperta koji ima dobro znanje
engleskog jezika i bilo kakvu referencu koja se tiče učešća na međunarodnim
projektima. Lošim izborom lokalnih eksperata, dešava se da lokalni eksperti
102
poseduju manje znanja o lokalnim uslovima nego strani eksperti. U zemljama
u razvoja svaki segment društva je potpuno autonoman i zakonska regulativa
i praksa rada je potpuno različita od oblasti do oblasti. Tako da ako je izabran
ekspert iz oblasti upravljanja vodama ili energije za projekat iz oblasti
upravljanja otpadom, to je skoro siguran uzrok velikih grešaka, ili obrnuto.
Drugi problem se javlja u slučaju kada se angažuje odgovarajući lokalni

ekspert. On zna načine kako se može doći do rešenja i u većini slučajeva na
početku predlaže konzervativna i postupna rešenja problema, strani
konsultanti koji su ohrabreni prvim sastancima sa predstavniciima ili samim
gradonačelnikom misle da je upravo neznanje lokalnog konsultanta i njegova
konzervativnost uzrok lošeg stanja u oblasti kojom se bave i problemima koje
rešavaju. Ne prihvataju predloge lokalnog konsultanta i zajedno sa
administrativno-konsultantskim predstavnicima, predlažu revolucionarna
rešenja. Lokalni konsultanti koji su plaćeni značajno više u poređenju sa
prosečnim primanja u lokalnoj administraciji prihvataju predloge i rešenja
stranih eksperata. Razlog je nekada i u činjenici, iako su značajno manje plaćeni
od stranih konsultanta, i njihov cilj je da se projekat dovede do kraja i da oni
opravdaju sredstva dobijena za projekat, a svesni da do realizacije projekta
neće doći.
Problem disproporcije zarada i nepoverenja u konsultante
Konsultant je u većini slučajeva plaćen 1,5 puta više za jedan dan nego kontakt
osoba ili inženjer u lokalnom preduzeću za ceo mesec. Imajući u vidu ovu
razliku u primanjima veoma je teško obezbediti jasnu i stvarnu podršku za
projekat i posvećenost lokalih struktura poslu odnosno projektu iako rezultat
projekta predstavlja korist za ukupnu lokalnu zajednicu ili državu u celini.
Jedna od stigmi koja ponekad prati strane konsultante je ta da su poslati da

promovišu opremu odnosno tehnologiju iz zemalja iz kojih dolaze. U celom
svetu, ali posebno u zemljama u razvoju, je raširena i prihvaćena priča o
„globalnoj zaveri“ u svim segmentima društva. Zavera Svetske zdravstvene
organizacije u cilju prodaje lekova pojedinih proizvođača, razne političke i
druge zavere, tako da su i administracija ali i ljudi koji donose odluke ponekad
103
uvereni da su konsultanti poslati da putem studija predlože opremu ili
angažman kompanija iz njihovih matičnih zemalja. To dodatno pomaže u
odluci da se izradi studije pristupi kozmetički i da se ona nakon izrade
„stornira“ u arhivu.
Problem završetka projekta u zadatim rokovima i realizacije sredstava
Ovaj problem je vezan uglavnom za strane konsultante ali njihov nadzor ili
ljude koji su zaduženi da prate realizaciju sredstava od strane velikih banaka ili
donatorskih institucija (UN, EU ...) Nakon određenog vremena svi postaju
svesni nesvrsishodnosti studije. Međutim, eksperti poslati da urade studiju
odgovaraju vođi projekta, on odgovara svom nadređenom a svi imaju radni
plan i na kraju godine podnose izveštaj o realizaciji projekta. Sa druge strane,
nadzor projekta u donatorskoj agenciji, njegov pretpostavljeni pa i šef
delegacije odgovaraju za realizaciju sredstva koja su utrošena za studiju. Ako
sredstva nisu realizovana, ne odobravaju se nova sredstva, a postavlja se
pitanje i efikasnosti onih koji su opredelili ta sredstva. Jasno je svima da
eksperti zaduženi za izradu studije svesno privode studiju kraju, a oni koji su
je finansirali prihvataju studiju da bi opravdali opredeljena i realizovana
sredstva. Gradonačelnik svakako prihvata studiju i zadovoljan je što je
realizovan projekat koji je važan za grad, a studija završava u arhivi, sa malom
verovatnoćom da će je neko koristiti.
Evaluacija ključnih aspekata
Socio-ekonomski aspekti koji utiču na realizaciju projekta su izuzetno

kompleksni, međusobno povezani i njihovo rešavanje zahteva detaljnu analizu
i pre svega njihovu prioritarizaciju pri rešavanju. Neminovno, postoji potreba
za novim pristupom za određivanje prioriteta prilikom rešavanja problema u
oblasti upravljanja otpadom. Potrebe istraživanja se ogledaju u neophodnosti
uspostavljanja prioriteta, koji će moći da se koriste kao podrška prilikom
donošenja odluka kada su u pitanju pravci strategije razvoja sistema
upravljanja otpadom. Preliminarna istraživanja u ovoj oblasti ukazuju nam da
primena višekriterijumske metode, doprinosi otkrivanju neefikasnosti i
104
potencijalnih unapređenja u cilju razvoja održivih sistema upravljanja
otpadom.
Na osnovu prethodnog, sprovedeno je istraživanje u kojem se koristio metod

za grupnu ocenu indikatora i podindikatora, a analitički hijerarhijski proces
(AHP) višekriterijumski metod za određivanje težine donosioca odluka (DO) je
njen sastavni deo (Forman i Peniwati, 1998). U primeru primene AHP metode,
urađeno je istraživanje na osnovu iskustva autora teksta, kao i na osnovu
dostupnih podataka i predloženo je da se definisanje problema upravljanja
otpadom vrši na osnovu 14 podindikatora (neznatne su razlike u odnosu na
predstavljene indikatore u prethodnom delu teksta) kojima se definišu
problemi upravljanja otpadom u Srbiji i zemljama u regionu (Bosna i
Hercegovina, Makedonija i Crna Gora). U skladu sa zahtevima primenjene AHP
metode, podindikatori su grupisani u četiri indikatora (institucionalno-
administrativni, ekonomski, tehnološki i socijalni) i na taj način je formirana
hijerarhija problema odlučivanja.
Realizacija istraživanja i proces prikupljanja podataka bazirani su na osnovu

popunjavanja upitnika. Upitnik se sastojao od nekoliko osnovnih elemenata:
uvoda, pitanja i uputstva za ispitanike. S obzirom da se radilo o vrednovanju
unapred zadatih indikatora i podindikatora ispitanici (donosioci odluka) su
trebali da daju samo preferencije važnosti. U popunjavanju upitnika je
učestvovalo 21 donosilac odluka (Tot i dr, 2016).
U drugoj fazi rađeno je upoređivanje elemenata u parovima na svakom nivou

hijerarhijske strukture, pri čemu se izabrani aspekti donosioca odluke
izražavaju po modelu Saaty skale relativne važnosti koja ima 5 stepena i 4
međustepena inteziteta, koji su verbalno opisani i imaju odgovarajuće
numeričke vrednosti u rasponu od 1-9 (Saaty, 1980). Međutim, u ovom
istraživanju međustepeni inteziteta nisu uzeti u obzir.
Institucionalno-administrativni indikator (IA), IA pripadajući podindikatori:

stepen razvijenosti demokratije (IA1), stepen razvijenosti zakonodavstva i
njegova implementacija (IA2), nivo stručnosti i motivacije (IA3).
105
Tehnološki indikator (T), T pripadajući podindikatori: mogućnosti primena
novih tehnologija na osnovu raspoloživih finansijskih sredstava (T1),
mogućnost primene novih tehnologija na osnovu količine i sastava otpada
(T2), razlike u pristupu standardnih rešenja (T3).
Ekonomski indikator (E), E pripadajući podindikatori: nivo BDP (E1), stanje
drugih sektora (E2), raspoloživost međunarodnih i nacionalnih izvora
finansiranja (E3).
Socijalni indikator (S), S pripadajući podindikatori: percepcija javne svesti (S1),
sprovođenje edukacije o neophodnosti upravljanja otpadom (S2), nivo
istrajnosti zainteresovanih stana (S3), nivo korupcije (S4), doprinos
neformalnog sektora (S).
Slika 14. Hijerarhija problema
U trećoj fazi izračunate su globalne težine indikatora u odnosu na cilj, globalne

težine podinidkatora u odnosu na cilj i lokalne težine podindikatora u odnosu
na indikator kom pripadaju. Tokom vrednovanja elemenata hijerarhije, sve do
kraja procedure i sinteze rezultata, proveravala se konzistentnost izabranih
indikatora donosioca odluka i utvrđivala ispravnost dobijenih rangova
indikatora i podindikatora, kao i njihovih težinskih vrednosti. Da bi se smanjio
rizik koji nosi subjektivno mišljenje poželjno je odluku donositi u grupnom
kontekstu (Ramanathan i Ganesh, 1994). Na taj način bi se smanjila opasnost
od pogrešne procene, jer pristup određenim problemima zasniva se na
106
različitim znanjima i iskustvima donosioca odluka. Grupa ima veće znanje o
problemu odlučivanja nego pojedinac. Jedan od tih načina je i objedinjavanje
pojedinačnih odluka u grupnu, geometrijskim osrednjavanjem, što je urađeno
i u ovom slučaju.
Doprinos neformalnog sektora (S5) 0.012

0.095
Nivo korupcije (S4) 0.034
0.267
Nivo istrajnosti zainteresovanih stana (S3) 0.030
0.143
Sprovođenje edukacije o neophodnosti upravljanja otpadom (S2) 0.018
0.143
Percepcija javne svesti (S1) 0.033
0.259
Raspoloživost inostranih i nacionalnih izvora finansiranja (E3) 0.072
0.263
Stanje drugih sektora (E2) 0.088
0.321
Nivo BDP-a (E1) 0.115
0.416
Razlike u pristupu standardnih rešenja (T3) 0.038
0.299
Mogućnost primene novih tehnologija na osnovu količine i sastava 0.039
otpada (T2) 0.304
Mogućnosti primena novih tehnologija na osnovu raspoloživih 0.051
finansijskih sredstava (T1) 0.397
Nivo stručnosti i motivacije (IA3) 0.163
0.348
Stepen razvijenosti zakonodavstva i njegova implementacijan (IA2) 0.151
0.321
Stepen razvijenosti demokratije (IA1) 0.156
0.331
Socijalni indikator (S) 0.126
Ekonomski indikator (E) 0.275
Tehnološki indikator (T) 0.129
Institucionalno-administrativni indikator (IA) 0.470
0.000 0.200 0.400 0.600

Težine indikatora i pod-indikatora
W-globalna W-lokalna
Grafik 18. Globalne težine svih indikatora i lokalne i globalne težine svih pripadajućih
podindikatora (Tot i dr., 2016)
Problem koji se javio je nekonzistentnost donosioca odluka (DO) koji su

učestvovali u istraživanju. Nekonzistentnost se može javiti kada donosioci
odluka imaju različiti stepen stručnosti, kada su nedovoljno skoncentrisani
prilikom odlučivanja ili kada su nedovoljno motivisani. Iz tih razloga usvojen je
107
stepen konzistentnosti u opsegu od 0.00-0.20. Donosioci odluka koji su imali
stepen konzistentnosti veći od 0.20 smatrali su se veoma nekonzistentnim i
prilikom određivanja grupnih težina indikatora ili podindikatora njihove
individualne težine nisu uzete u obzir (Saaty i Kearns, 1985).
S obzirom na postavljeni cilj, iz skupa definisanih indikatora od strane ispitanih

donosioca odluka „institucionalno-administrativni“ indikator je smatran za
najvažniji za trenutne probleme upravljanja otpadom i time je ukazano na šta
prvo treba obratiti pažnju kako bi se stanje upravljanja otpadom u regionu
poboljšalo.
Analiza dobijenih rezultata
U proces odlučivanja bilo je uključeno više stručnjaka i time je predloženi

model primenjen u grupnom kontekstu. Uzimanjem u obzir mišljenja više
stručnjaka odnosno njihovim uključivanjem u proces donošenja odluka
postiže se poboljšanje kvaliteta odlučivanja i donešenih odluka. Metod
korišćen za određivanje težina DO zasnovan je na individualnoj
konzistentnosti, međusobnom i grupnom vrednovanju donosilaca odluka.
Koristeći individualne vektore prioriteta (težine) indikatora i podindikatora,
izračunate geometrijskim osrednjavanjem dobijene su grupne konačne težine
indikatora i podindikatora upravljanja otpadom. Koristeći predloženu metodu
i prioritizaciju definisanih indikatora i podindikatora može se dobiti jedinstveni
uvid u najvažnije probleme koji dovode do usporenog razvoja upravljanja
otpadom u Srbiji i zemljama u regionu.
Da bi dobijene vrednosti težine donosioca odluka bile preciznije korišćen je

metod geometrijskog osrednjavanja težina indikatora u odnosu na definisani
cilj i pri tome su dobijene globalne težine (W-global) za svaki indikator, grafik
18. Na grafiku 18, prikazani su normalizovani geometrijski osrednjeni vektori
prioriteta podindikatora u odnosu na pripadajući indikator (W-lokal) i konačni
vektori prioriteta podindikatora u odnosu na cilj (W-global). Uočava se da su
svi donosioci odluka međusobno neusaglašeni u davanju prioriteta
posmatranih podindikatora. Međutim, očigledna je njihova usaglašenost sa
konačnim vektorom prioriteta. U ovom slučaju, bez obzira što donosioci
108
odluka nisu međusobno usaglašeni, postoji konsenzus među njima što se tiče
grupnog vektora prioriteta, odnosno da taj vektor u potpunosti reprezentuje
grupno donetu odluku.
Na osnovu rezultata prikazanih grafiku 18 uočljivo je da „institucionalno-

administrativni” indikator ima najveću težinu, odnosno da ima veći značaj od
drugih indikatora i time je ukazano na šta se prvo treba fokusirati da bi se
stanje upravljanja otpadom u regionu poboljšalo. Ekonomskom indikatoru je
dat veći značaj u odnosu na tehnološki i socijalni jer je ekonomska aktivnost u
regionu važan aspekt napretka i baza za sveukupan društveni razvoj.
Ekonomski indikator pruža značajne informacije o efikasnosti ekonomskih
strategija razvoja na lokalnom i regionalnom nivou, a time i o mogućnostima
za nove aktivnosti u sistemu upravljanja otpadom.
Na osnovu prikazanih rezultata, uočljivo je da podindikator „nivo stručnosti i

motivacije“ u okviru institucionalno-administrativnog indikatora ima prioritet i
veći značaj u odnosu na podindikatore „stepen razvijenosti demokratije“ i
„stepen razvijenosti zakonodavstva i njegova implementacija“. Navedeni
podindikator ukazuje na neophodnost jačanja kapaciteta administracije za
uspostavljanje adekvatnog sistema upravljanja otpadom. Kao i da su stabilnost
nadležnih institucija, stručnost i kredibilitet javne uprave neophodni uslovi za
izgradnju partnerstva kao najvišeg oblika saradnje javnih vlasti i građana.
Motivisanost ljudi u administraciji lokalnoj i republičkoj je apostrofirano kao

izuzetno značajno pored stručnosti. Realizaciju projekta u otpadu zavisi od
ljudi u adminsitraciji njihove stručnosti ali i njihove motivisanosti da dovedu
projekat do kraja.
Na osnovu rezultata prikazanih na grafiku 18, može se zaključiti da

podindikator „mogućnosti primena novih tehnologija na osnovu raspoloživih
finansijskih sredstava“, u okviru tehnološkog indikatora, sa lokalnog i
globalnog aspekta vektora prioriteta ima veći značaj od podindikatora
„mogućnost primene novih tehnologija na osnovu količine i sastava otpada“ i
podindikatora „razlike u pristupu standardnih rešenja“. Mogućnost primene
novih tehnologija na osnovu raspoloživih finansijskih sredstava je bitan faktor
109
kod izbora novih tehnologija za tretman otpada. Ovakav pristup se temelji na
saznanju da je kod izbora tehnologija za tretman otpada potrebno razmotriti
znatna investiciona i operativna sredstva. Sa tog stanovišta, ukoliko je životni
standard građana nizak, treba eliminisati implementaciju svih skupih
tehnologija.
Podindikator „nivo bruto domaćeg proizvoda“ ima veći značaj od

podindikatora „stanje drugih sektora“ i podindikatora „raspoloživost
inostranih i nacionalnih izvora finansiranja (fondova)“, jer nivo bruto domaćeg
proizvoda predstavlja parametar koji odslikava ekonomski rast određene
države. Ekonomska kriza i razni faktori uslovljavaju spori rast BDP, što
uslovaljava manjak sredstava za investiranje u razvoj sistema upravljanja
otpadom.
U okviru socijalnog indikatora, podindikator „nivo korupcije“ ima veći značaj u

odnosu na druge podindikatore jer su donosioci odluka smatrali da je to jedan
od najvećih problema u zemljama u razvoju i da značajno utiče na poboljšanje
sektora upravljanja otpadom. U nekim preduzećima korupcija je toliko
rasprostranjena da se smatra sasvim normalnim, uobičajenim i prihvatljivim
načinom poslovanja.
Uzevši kao osnovu dobijene rezultate može se zaključiti da se primenjeni

model može efikasno koristiti kao podrška odlučivanju kod ovakve vrste
problema. Rezultati mogu imati praktične implikacĳe, u smislu podrške ljudima
u državnim upravama, donosiocima odluka, ekspertima u oblasti upravljanja
otpadom, da na bazi formalnih modela odlučivanja bolje shvate okruženje i
probleme sredine u kojoj posluju i da donose bolje strateške odluke.
Donosiocu odluke zaključci mogu da pomognu da bolje shvati problem kojim
se bavi i da na osnovu toga donese bolju odluku. Ukoliko se krene od najslabije
karike, ostvarivanje ciljeva u oblasti upravljanja otpadom u dužem
vremenskom periodu bi moglo da se ubrza. Za neodgovarajuće upravljanje
otpadom značajnim delom odgovorno je loše planiranje,i nepoštovanje već
planiranog. Potrebne su izmena postojećih procedura i priprema i usvajanje
110
zakona i podzakonskih akata. Potrebno je da se jasnije definišu pitanja
odgovornosti za nedosledno sprovođenje obaveza koje proističu iz zakonske
regulative.
Iz sprovedene analize izuetan značaj se daje edukaciji administracije i jačanju

kredibiliteta ljudi u lokalnim, regionalnim i nacionalnim institucijama. Ne vršiti
česte promene i pronaći ljude koji su motivisani i istrajni u želji da realizuju
projekat.
111
MOGUĆNOST UNAPREĐENJA
Završetak monografije je rađen nakon ISWA WORLD CONRESS NOVI SAD,

SERBIA 2016. Konfencija koju je organizovao Departman za inženjerstvo
zaštite životne sredine i koja je sa 1344 učesnika iz 75 zemalja bila najveća ikad
organizovana u Novom Sadu, i najveća ikada organizovana u istoriji
međunarodne organizacije ISWA. Konferencija u Novom Sadu je imala 350
usmenih prezentacija i 150 postera, veliki broj događaja i aktivnosti koje su
dešavale uz konferenciju kao što su CCAC seminar i COST sastanci. Po ovome
je konferencija koju je organizovao Departman bila veća od konferencija u
Firenci, Beču, Singapuru, Sao Paolu, Antverpenu, iako su navedeni gradovi
atraktivniji i sa značajno većim finansijskim sredstvima za organizovanje
konferencije (budžetom).
Slika 15. Detalj sa ISWA svetskog kongresa u Novom Sadu
Nakon svega prikazanog u prethodnim poglavljima Monografije, u ovom

poglavlju će se napraviti analogija između mogućnosti unapređenja i
realizacije projekata u upravljanju otpadom i same organizacije konferencije.
Konferencija sama po sebi nije projekat u oblasti upravljanja otpadom, ali
analizom postignutog, ipak se može napraviti analogija.
112
Slika 16. Detalj sa ISWA svetskog kongresa u Novom Sadu
1. Entuzijazam, želja da se nešto uradi
U složenim uslovima privređivanja, i realizacije projekata, negativni uslovi su

izazvani pre svega manjkom finansijskih sredstava na svim nivoima, a zatim i
lošim zakonskim uslovima koji ne motivišu privrednike i sve one koji žele da
naprave neki pomak. U takvim uslovima pokrenuti inicijativu i realizovati
projekat do kraja, zavisi samo od entuzijazma, upornosti i istrajnosti
pojedinaca koji imaju želju da nešto naprave.
Ako se sagleda organizacija Kongresa sa ovog stanovišta, ona nije inicirana od

strane resornog ministarstva, nije finansirana od strane institucija, Kongres
nije napravljen jer je zakon to zahtevao. Tu se mora pronaći prva analogija
između uspešno organizovanog kongresa i projekta u upravljanja otpadom.
Veliki je broj prepreka od ideje do realizacije, i potrebno je da postoje
pojedinci koji žele da se projekat realizuje. Projekat se može realizovati samo
uz njihovu upornost i istrajnost pri savladavanju prepreka. Potpuno je
pogrešno razmišljanje da samo adekvatni zakonski osnovi i podsticaj resornog
ministarstva mogu realizovati projekat. Oni su neophodni i oni se uvek
priključe, kao što je to bilo i kod organizacije kongresa, ali resorno ministarstvo
i zakonski uslovi nisu ti koji realizuju projekat, to su ljudi, pojedinci sa dobrim
113
idejama, hrabri i spremni da se uhvate u koštac sa raznim problemima i dovedu
realizaciju projekta do kraja.
2. Stalan tim
ISWA BOARD je doneo odluku da se Novom Sadu poveri organizacija

Kongresa u februaru 2012. godine u Kopenhagenu. Kongres je održan od 19-
21. septembra 2016. godine. Ako se uzme u obzir da je u Kopenhagenu
odlučivano između Novog Sada i tri velika grada Mančestera, Antverpena i
Singapura, bilo je potrebno pripremiti odgovarajuću prezentaciju Novog Sada
koju je tim počeo da priprema još u 2011. godini. Skoro pet godina je proteklo
od prijave do realizacije projekta Svetskog kongresa.
Na pripremi, i realizaciji radio je isti tim od pet članova u najužem do petnaest

članova u širem organizacijskom timu. Nije bilo promena i rezultat je poznat.
Ako ovde pokušamo da napravimo analogiju, mora se isto dogovoriti i u
timovima koji vode projekte u oblasti upravljanja otpadom na nacionalnom i
lokalnim nivoima. Ako se ostavi isti tim koji vodi projekat unapređenja sistema
upravljanja otpadom postoji velika šansa da se unapređenje sprovede i
realizuje. Ako se vrše stalne promene posle svakih izbora, kao što je u knjizi
napomenuto, čak ako se postave i bolji ljudi, kontinuitet se gubi. Gubitak
kontinuiteta i nove ideje, pa bile one i bolje, kad se uključi važna činjenica, a
to je da za realizaciju projekta u upravljanju otpadom potrebno vreme, mereno
od pet do sedam godina, potrebno je ostaviti isti tim.
3. Postoje ljudski kapaciteti, podela odgovornosti. Alpinisti i

zavesa
Kao značajno pitanje u realizaciji projekata postavlja se postojanje

kompetetnih i edukovanih ljudi u institucijama koje vode projekat.
Sagledavajući organizaciju kongresa koja je donela puno novin,a koje su u ovoj
oblasti novine i na svetskom nivou, a to su: mobilna aplikacija za program
konferencije zajedno sa opisom svakog predavača, organizacija prevoza za
svakog učesnika od aerodroma do hotela i nazad (preko 600 učesnika iz
inostranstva), registracija učesnika u hotelu, opremanje i organizacija Master
hale za otvaranje od 1.100 učesnika, nakon otvaranja promena namene sale u
salu za Gala večeru, nakon toga promena za salu za ceremoniju zatvaranja,
114
istovremeno odvijanje osam paralelnih sesija i drugi detalji organizacije
kongresa koji su bili inovativni ili ako ne inovativni ali izvedeniizuzezno
profesionalno.
Treba napomenuti da je sve što je pomenuto, urađeno uz angažovanje mladih

ljudi sa Novosadskog sajma, agencije Panakomp, Departmana za inženjerstvo
zaštite životne sredine Fakulteta tehničkih nauka Univerziteta u Novom Sadu,
kao i drugih lokalnih kompanija koje su učestvovale. Ako poredimo budžet
prethodnih kongresa, budžet kongresa u Novom Sadu je bio preko 10 puta
manji od budžeta kongresa organizovanih predhodnih godina, ali je kongres
realizovan uz pomoć ljudi koji su sposobni, motivisani. Kvalitet organizacije je
u mnogim segmentima bio bolji od ostalih gradova organizatora koji su imali
većia finansijska sredstva. Visok nivo kvaliteta je postignut zahvaljujući tome
što su svi učesnici u projektu razumeli cilj projekta a cilj je bio da se Novi Sad
pokaže kao ravnopravan u svakom pogledu sa ostalim gradovima
organizatorima. Postavljeni cilj je definitivno postignut u mnogim
segmentima, a rezultati su bili viši od postavljenih ciljeva.
Prethodni navodi potvrđuju da u Srbiji postoje edukovani, sposobni ljudi ali je

njih potrebno prepoznati, pronaći i rasporediti na prava mesta, tada realizacija
projekta je izvesna.
4. Podrška svih relevatnih faktora u oblasti upravljanja otpadom
Uvek postoji bojazan kad okolina vidi da ste uspešni i da postižete rezultate
da će sve pokušati da vas stopira ili barem uspor što je veoma česta pojava na
ovim prostorima. Međutim ono sto se dogodilo u organizaciji kongresa, daje
nadu da svi projekti mogu dobiti takvu podršku. Naime, na samom početku
nema nikoga ko bi vam dao podršku u organizaciji i sva vrata su zatvorena, ali
kako organizacija kongresa odmiče i kako relevatne institucije i organizacije
uočavaju ozbiljnost organizacije i kako se uspeh vidi, polako se priključuju svi
pozitivni i dobronamerni iz institucija, privatnih kompanija, Grad, pokrajinske
institucije, inostrane organizacije koje rade u Srbiji, strane kompanije koje žele
da otvore tržište u Srbiji. Vremenom ta podrška postane tako jaka da oni koji
žele da zaustave projekat su u manjini da ne mogu ništa da urade već da se
pridruže.
115
Možda i najvažnija korelacija sa projektima u oblasti upravljanja u otpadom je
upravo u tome da resorno Ministarstvo i ostale institucije kao i druge
zainteresovane strane, sigurno će dati i daju pozitivnu podršku realizaciji
projekta ali tek kad uvide da je projekat dobro pripremljen, da postoje stručni
i odgovorni ljudi koji ga vode i da postoji pozitivna energija za realizaciju
projekta.
116
REFERENCE
Adriaanse, A., S. Bringezu, A. Hammond, Y. Moriguchi, E. Rodenburg, D.

Rogich, H. Schütz. 1997. Resource Flows - The Material Basis of Industrial
Economies. Washington, D.C.: World Resources Institute.
Ayres, Robert U., U. E. Simonis (Eds.). 1994. Industrial Metabolism:

Restructuring for Sustainable Development. Tokyo: UNU Press.
Batinic, B., Vukmirovic, S., Vujic, G., Stanisavljevic, N., Ubavin, D., Vukmirovic, G.
(2011) Using ANN model to determine future waste characteristics in order to
achieve specific waste management targets -case study of Serbia. Journal of
Scientific and Industrial Research 70 (7) pp 513-518.
Bojan Batinic, Goran Vujic, Miodrag Zivancev, Dejan Ubavin and Nemanja
Stanisavljevic, Knowledge of the MSW quantity and composition as a basic
prerequisite for the successful implementation of the EU Directives,
Proceedings of the Symposium “The Role of Communication in Waste
Management”, 2015, Zadar, Croatia.
Beigl P., Lebersorger S., Salhofer S. (2008); Modelling municipal solid waste
generation: A review, Waste Management, 28, 200 - 214.
Binder, C. R., van der Voet, E., & Rosselot, K. S. (2009). Implementing the Results
of Material Flow Analysis. Journal of Industrial Ecology, 13(5), 643–649.
doi:10.1111/j.1530-9290.2009.00182.x
Bringezu, S. 2001. “Material flow analysis – unveiling the physical basis of

economies.” In P. Bartelmus, ed. Unveiling Wealth, pp 109-134. Dordrecht:
Kluwer.
Bringezu, S. and Y. Moriguchi. 2003. “Material flow analysis.” In P. Bartelmus

and K. Seifert. Green Accounting. Aldershot, UK: Ashgate Publishing.
117
Brunner P.H., Fellner J. (2007); Setting priorities for waste in developing
countries, Waste Management & Research 25(3): 234–240.
Brunner, P. H., & Ma, H.-W. (2009). Substance Flow Analysis. Journal of
Industrial Ecology, 13(1), 11–14. doi:10.1111/j.1530-9290.2008.00083.x
Brunner, P. H., & Rechberger, H. (2004). Practical handbook of material flow

analysis. Boca Raton, FL: Lewis Publishers.
Chalmin P., Gaillochet C. (2009); From waste to resource: an abstract of world

waste survey 2009, Veolia & Cyclope, Paris.
Chung S.S., Poon C.S., (2001), Characterization of municipal solid waste and its
recyclable contents of Guangzhou, Waste Management & Research, 19, 473-
485.
Coad A. (2005); Private Sector Involvement in Solid Waste Management –

Avoiding Problems and Building on Successes, Collaborative Working Group
on Solid Waste Management in Low- and Middle-Income Countries, St Gallen,
Switzerland, CWG Publication Series No. 2, link http://www.cwg-net.net,
Pristup: 13.04.2012.
Daniels, P.L. 2002. “Approaches for Quantifying the Metabolism of Physical

Economies: A Comparative Survey.” Journal of Industrial Ecology 6(1): 65-88.
Du Plessis, C. (2012). Chrisna du Plessis: Your Role in a Regenerative World.

Retrieved from https://www.youtube.com/watch?v=s1h4E0oMeQ4
D-WASTE (2012); Waste management for everyone, ISSN: 2241 – 2484.
Džolev, N.M., Vujić, G.V. (2016) Impact assessment of concentrate re-

circulation on the landfill gas production. Thermal Science, Vol 20, No 4,
European Parliament (1994) Directive 94/62/EC on packaging and packaging

waste, European Parliament and of the Council, Official Journal L 365,
20/12/1994, p. 10.-23., Luxembourg
118
European Parliament (1999) Directive 1999/31/EC on the landfill of waste,
European Parliament and of the Council, Official Journal L 182, 16/07/1999, p
1-19, Luxembourg
European Parliament (2008) Directive 2009/98/EC on waste and repealing

certain Directives, European Parliament and of the Council, Official Journal of
the European Union L 312/3, 19/11/2008, p 3-30, Luxembourg
Eurostat (2016); Municipal Waste Statistics, link http://

http://ec.europa.eu/eurostat/statistics-
explained/index.php/Municipal_waste_statistics, Pristup: 23.10.2016.
Eurostat. 2001. Economy-wide Material Flow Accounts and Derived Indicators:

A Methodological Guide. Eurostat Theme 2 Economy and Finance.
Luxembourg: Office for Official Publications of the European Communities.
Fehringer, R., Brandt, B., Brunner, P.H., Daxbeck, H., Neumayer, S., Smutny, R.,
Villeneuve, J., Michel, P., Kranert, M., Schultheis, A., Steinbach, D., 2004. MFA-
Manual, Guidelines for the Use of Material Flow Analysis (MFA) for Municipal
Solid Waste (MSW) Management. Vienna University of Technology, Resource
Management Agency, Bureau de Recherches Geologiques et Minieres, &
Stuttgart University
Forman E., Peniwati K. (1998); Aggregating individual judgments and priorities

with the analytic hierarchy process. European Journal of Operational Research:
108: 165–169.
Foundation, S.-B. F. (2003). Material Flow Analysis. Retrieved 22.05.2011, from

http://www.sustainablescale.org/ConceptualFramework/UnderstandingScale/
MeasuringScale/MaterialFlowAnalysis.aspx
FTN - Fakultet tehničkih nauka (2009); Utvrđivanje sastava otpada i procene

količine u cilju definisanja strategije upravljanja sekundarnim sirovinama u
sklopu održivog razvoja Republike Srbije, FTN - Departman za inženjerstvo
zaštite životne sredine i zaštite na radu, Univerzitet u Novom Sadu.
119
GIZ, 2016; Prikupljanje podataka o čvrstom otpadu u Jugoistočnoj Evropi,
Beograd, Srbija.
Guerrero L. A., Maas G., Hogland W. (2013); Solid waste management

challenges for cities in developing countries, Waste Management, Volume 33,
Issue 1, Pages 220-232, ISSN 0956-053X.
Hammer, M., Giljum, S., Bargigli, S., & Hinterberger, F. (2003). Material flow
analysis on the regional level: questions, problems, solutions. NEDS Working
Paper. No. 2. Hamburg. Retrieved from http://seri.at/wp-
content/uploads/2009/09/Material-flowanalysis-on-the-regional-level1.pdf
Hendriks C., Obernosterer R., Mueller D., Kytzia S., Baccini P, Brunner P.,
Material flow analysis: a tool to support environmental policy decision making.
Case-studies on the city of Vienna and the Swiss lowlands, Local Environment,
Vol 5, No. 3, 311-328, 2000.
Hoornweg D., Bhada-Tata P. (2012); What a Waste: A Global Review of Solid

Waste Management, Urban development series, knowledge papers no. 15,
World Bank, Washington, DC.
Hristovski K., Olson L., Hild N., Peterson D., Burge S., (2007), The municipal solid
waste system and solid waste characterization at the municipality of Veles,
Macedonia, Waste Management, 27, 1680–1689.
IMG - International Management Group (2014); Municipal Solid Waste

Information – Final Report, Belgrade (Serbia).
ISWA TFGSWM (2012); Globalization and Waste Management, Phase 1:

Concepts and facts, [Available: http://www.d-waste.com]
Jovičić N.M., Bošković G.B., Vujić G.V., Jovičić G.R., Despotović M.Z.,
Milovanović D.M., Gordić D.R. (2010) Route optimization to increase energy
efficiency and reduce fuel consumption of communal vehicles. Thermal
Science Vol 14 SUPPL.1
120
Jovovic A., Vujic G., Pavlovic M., Radic D., Jevtic D., Stanojevic M. (2011)
Spontaneous ignition/low temperature oxidation of municipal solid waste.
Revista de Chimie 62 (1) pp108-112
Kitchin, R. (2014). The real-time city? Big data and smart urbanism. GeoJournal,
79(1), 1– 14. doi:10.1007/s10708-013-9516-8
Mackinnon L., Adamson K.A. (2012); Waste to Energy technology Markets, Pike
Research LLC.
Mastellone, M.L., Brunner, P.H., Arena, U., 2009. Scenarios of Waste

Management for a Waste Emergency Area: A Substance Flow Analysis. Journal
of Industrial Ecology. 5, 735-757.
Mihajlovic, V., Vujic, G., Stanisavljevic, N., Batinic, B. (2016) Financial

implications of compliance with EU waste management goals: Feasibility and
consequences in a transition country. Waste Management and Research,Vol
34, No 9, pp. 923-932
Mongkol K. (2011); The critical review of new public management model and
its criticisms, Research Journal of Business Management 5(1): 35–43.
OECD. (2008). Measuring Material Flows and Resource Productivity, Volume 1.

The OECD Guide. Retrieved from
http://www.oecd.org/environment/indicators-modellingoutlooks/MFA -
Guide. pdf#page = 1&zoom =auto,-82,815
Portugali, J. (2009). Self-Organization and the City. In R. A. Meyers (Ed.),

Encyclopedia of Complexity and Systems Science (pp. 7953–7991). New York,
NY: Springer New York. doi:10.1007/978-0-387-30440-3
Ragossnig, A.M., Vujić, G. (2015) Challenges in technology transfer from

developed to developing countries. Waste Management and Research, vol33
(2)
121
Ramanathan R., Ganesh L.S. (1994); Group preference aggregation methods
employed in AHP: an evaluation and an intrinsic process for deriving members’
weightages. European Journal of Operational Research: 79: 249–265.
Reisinger, H., Eisenmenger, N., Ferguson, J., Kanthak, J., Finocchiaro, G.,
Donachie, G., et al. (2009). Material Flow Analysis (MFA) for Resource Policy
Decision Support. Interest Group on the Sustainable Use of Natural Resources
Klagenfurt, Dessau, Wien, Edinburgh, Rome, London, Dublin, Bilbao, Bern.
Robèrt, K-H. and K-E Eriksson. 1991. ”From the big bang to sustainable
societies”. Reviews in Oncology, 4(2): 5-14.
Saaty T.L. (1980); Multicriteria Decision Making: The Analytic Hierarchy

Process. RWS Publications, 4922 Ellsworth Ave, Pittsburgh, PA 15213.
Saaty T.L., Kearns K.P. (1985); Analytical Planning: The organization of system,
1st Edition, Pergamon Press Oxford: ISBN 0-08-032599-8.
Scheinberg A., Wilson D.C., Rodic L. (2010); Solid Waste Management in the
World’s Cities, Earthscan for UN-Habitat, London, UK.
Scheinberg, A., Wilson, D. C. & Rodic, L., 2010. Solid Waste Management in the
World's Cities: Water and Sanitation in the World's Cities 2010. London:
Earthscan on behalf of UN- HABITAT.
Sharma M., McBean E., (2007), A methodology for solid waste characterization
based on diminishing marginal returns, Waste Management, 27, 337-344.
Službeni glasnik Republike Srbije, broj 36/2009 i 88/2010; Zakon o upravljanju

otpadom.
Službeni glasnik Republike Srbije, broj 61/2010; Pravilnik o metodologiji za

prikupljanje podataka o sastavu i količinama komunalnog otpada na teritoriji
jedinice lokalne samouprave.
122
Stanisavljevic N (2013) Modelovanje sistema za upravljanje otpadom
primenom analize tokova materijala. PhD Thesis, University of Novi Sad, Novi
Sad, Rep. of Serbia.
Stanisavljević, N. and P.H. Brunner. 2014. Combination of MFA and SFA – a

powerful approach for decision support in waste management. Waste
Management & Research 32(8): 733–744.
Stanisavljević, N., Jokanović, S., Batinić, B., Ubavin, D.,Vujić, G., Evaluation of
Different Waste Management Options for South East Europe, Exemplified for
The City of Novi Sad. 2012. In proceddings of ISWA 2012 World Solid Waste
Congress. pp. 1266-1272, ISBN 978-88-907694-2-9, Florence.
Stanisavljević, N., Ubavin, D., Batinić, B., Fellner, J., Vujić, G. (2012) Methane
emissions from landfills in Serbia and potential mitigation strategies: A case
study. Waste Management and Research 30(10) pp 1095-1103
Tot B., Srđević B., Vujić B., Tavares Russo M.A., Vujić, G. (2016); Evaluation of
key driver categories influencing sustainable waste management development
with the Analytic Hierarchy Process (AHP): Serbia example. Waste
Management & Research, 2016, Vol. 34, No. 8, pp. 740-
377.DOI:10.1177/0734242X16652963
UNEP (2011); Towards a Green Economy: Pathways to Sustainable

Development and Poverty Eradication, ISBN: 978-92-807-3143-9.
UNICEF, WHO (2015); Progress on Sanitation & Drinking Water: 2015 Update,
UNICEF, France, ISBN: 978-92-4-150329-7.
Uno, K. and P. Bertelmus. 1998. Environmental Accounting in Theory and

Practice. Kluwer: Dordrecht, the Netherlands.
Vujić, G., Jovičić, N., Redžić, N., Stanisavljević, N., Batinic, B., Abuhress, O.A.,
(2010), A fast method for the analysis of municipal solid waste in developing
countries - Case study of Serbia
123
Vujić G., Jovičić N., Petrović-Djurović M., Ubavin D., Nakomčić B., Jovičić G.,
Gordić D. (2010) Influence of ambience temperature and operational-
constructive parameters on landfill gas generation - Case study Novi Sad
Thermal Science Vol 14 (2) pp 555-564
Vujić G.V., Jovičić N.M., Babić M.J., Stanisavljević N.Z., Batinić B.M., Pavlović A.R.
(2010) Assessment of plastic flows and stocks in Serbia using material flow
analysis. Thermal Science Vol. 14 SUPPL.1
Vujić, G., Gonzalez-Roof, A., Stanisavljević, N., Ragossnig, A.M. (2015)

Municipal solid waste development phases: Evidence from EU27. Waste
Management and Research, 33 (12) pp 1112-1120
Vujic, G., Stanisavljevic, N., Batinic, B., Jurakic, Z., Ubavin, D. (2017) Barriers for
implementation of “waste to energy” in developing and transition countries: a
case study of Serbia. Source of the Document Journal of Material Cycles and
Waste Management, 19 (1) pp 55-69
Wernick I., Irwin F., Material Flow Accounts – A Tool for Making Environmental
Policy, World Resources Institute Report, 2005
Wilson D.C., Rodic L., Scheinberg A. et al. (2012); Comparative analysis of solid
waste management in 20 cities, Waste Management & Research 30(3): 237–
254.
World Bank (2012); World Bank Sees Progress Against Extreme Poverty, But
Flags Vulnerabilities States News Service.
124
125
CIP - Каталогизација у публикацији
Библиотека Матице српске, Нови Сад
628.4:005
ВУЈИЋ, Горан
Izazovi transfera novih tehnologija u zemlje u razvoju u oblasti upravljanja
otpadom : monografija / Goran Vujić. - Novi Sad : Fakultet tehničkih nauka,
2017 (Novi Sad : FTN, Grafički centar GRID). - 124 str. : ilustr. ; 24 cm. -
(Edicija "Tehničke nauke - monografije" ; 69)
Tiraž 200. – Bibliografija : str. 126
ISBN 978-86-7892-921-2
a) Управљање отпадом
COBISS.SR-ID 313508103
126

Izazovi Transfera Novih Tehnologija U Zemlje U Razvoju U Oblasti Upravljanja Otpadom

Enviado por

Dados do documento

Título original

Direitos autorais

Compartilhar este documento

Compartilhar ou incorporar documento

Opções de compartilhamento

Você considera este documento útil?

Este conteúdo é inapropriado?

Direitos autorais:

Izazovi Transfera Novih Tehnologija U Zemlje U Razvoju U Oblasti Upravljanja Otpadom

Enviado por

Direitos autorais:

Monografija

IZAZOVI TRANSFERA NOVIH TEHNOLOGIJA

Novi Sad, 2017

LISTA SKRAĆENICA ................................................................................................................... 7

STANJE UPRAVLJANJA KOMUNALNIM OTPADOM U SVETU ............................................ 13

STATUS UPRAVLJANJA OTPADOM U SRBIJI I SEE I STEPEN ISPUNJENOSTI EU

Stanje upravljanja otpadom u zemljama jugoistočne Evrope (South-East European

DEFINISANJE KOLIČINA I SASTAVA OTPADA KAO OSNOVE ZA PLANIRANJE

Opis metodologije za utvrđivanje količine i sastava otpada implementirane u 16 pilot

ANALIZA TOKOVA MATERIJALA – PRIMENA U CIRKULARNOJ EKONOMIJI I RAZVOJU

Analiza tokova materijala ........................................................................................................................... 70

CIRKULARNA EKONOMIJA ŠANSA ILI ILUZIJA ZA ZEMLJE U RAZVOJU ........................... 82

Produžena odgovornost proizvođača (EPR) kao početak cirkularne ekonomije ................... 86

IMPLEMENTACIJA PROJEKATA U UPRAVLJANJU OTPADOM ............................................ 91

Socio-ekonomski indikatori razvoja sistema upravljanja otpadom ............................................ 91

MOGUĆNOST UNAPREĐENJA .............................................................................................. 112

REFERENCE ............................................................................................................................. 117

Monografija „Izazovi transfera novih tehnologija u zemlje u razvoju u oblasti

Delovi monografije koji se bave tehničkim aspektima transfera novih

U delu monografije koji se bavi ekonomsko-socijalnim aspektima, naročito u

Pregled stanja, definisanje metoda za procenu količina otpada i sastav otpada,

AHP – Analytic hierarchy process – Analitički hijerarhijski proces

BDP – Bruto domaći proizvod

CHP – Combined heat and power – Kombinovana proizvodnja toplotne i

EEA – European Environmental Agency – Evropska Agencija za zaštitu životne

EPA – Environmental Protection Agency – Američka Agencija za zaštitu životne

EPR – Extended Producer Responsibility – Produžena odgovornost

EU – European Union – Evropska unija

FYOROM – The Former Yugoslav Republic of Macedonia – bivša

GIZ – Deutsche Gesellschaft für Internationale Zusammenarbeit – Nemačka

ISWA – International Solid Waste Assossiation – Međunardna asocijacija za

MBT – Mehaničko-biološki tretman otpada

MFA – Materijal flow analysis – Analiza tokova materijala

MOPRORK – Utvrđivаnjе zаgаđеnjа sа dеpоniја i mоdеlа МОnitоringа,

RDF – Refused derived fuel – Gorivo dobijeno iz otpada

SEE – South-Eastern European countries – zemlje jugoistočne Evrope

SFA – Substance flow analysis – Analiza tokova materijala na nivou supstanci

SRF – Solid Recovered Fuel – Čvrsto gorivo iz otpada

TU Wien – Technische Universität Wien – Tehnički univerzitet u Beču

UN – United Nation – Ujedinjene nacije

UN-Habitat – Program Ujedinjenih nacija za naselja

UNICEF – Dečiji fond Ujedinjenih nacija

UPIOV – Utvrđivаnjе Pоdаtаkа о Infrаstrukturi Оtpаdnih Vоdа u Rеpublici

WEEE – Waste Electrical and Electronic Equipment – Elektronski i otpad od

WHO – World Health Organization – Svetska zdravstvena organizacija

Sva naučna istraživanja kao i brojni projekti u oblasti upravljanja otpadom, u

1. Zaštita zdravlja ljudi ili sanitarna zaštita

Već u prvim redovima ove monografije je moguće susresti se sa problemom

U stalnim diskusijama realizacije ova tri cilja uvek se postavlja pitanje

Monografija se sastoji iz nekoliko delova, uspešnih istraživanja i novih metoda

Na kraju, na osnovu uspešno organizovane konferencije, koja je ne samo bila

Ovaj tekst nastaje u vremenu hiper-produkcije doktorskih disertacija, u

Otpad – ili resurs, sastav otpada, tretman otpada, održivost, cirkularna

Transfer tehnologija iz razvijenih zemalja zahteva stvaranje uslova da bi

Urbanizacija je jedna od najevidentnijih globalnih promena, pa je tako 21. vek

Urbanizacija gradova i prelaz seoskog stanovništva u gradsko uzrokuje

Još jedan od globalnih problema u upravljanju komunalnim otpadom jeste da

U velikoj većini razvijenih i visoko industrijalizovanih zemalja, kao što su članice

Procenjuje se da trenutni globalni nivo generisanja komunalnog otpada iznosi

Grafik 1. Udeo u generisanom otpadu u zavisnosti od

Na osnovu različitih načina analiziranja, procenjeno je da 3,5 milijardi ili više

7% Latinska Amerika i Karibi

12% Srednji Istok i severna

Grafik 2. Udeo u generisanom otpadu po regionima (Hoornweg i Bhada-Tata, 2012)

U izveštaju stoji da se pristup svežoj vodi i osnovnim sanitarnim uslovima

Raspodela 3,5 milijardi globalne populacije koja nema pristup