ГВИДО ТАРТАЉА

Гвидо Тартаља (1899-1984) један је од најплоднијих и најпопуларнијих дечјих

писаца међуратног и послератног периода све до појаве стваралаца новог
песничког таласа. Полувековна сарадња у дечјим гласилима, њихово уређивање,
издавање књига песама и прозе, гостовање у букварима и читанкама, учинило га
је мисионаром дечје литературе, широко познатом ђачкој и предшколској
публици, и читалачкој јавности уопште.
„У току више од четрдесет година књижевног рада, Тартаља је написао
велики број песама за децу и сарађивао, како сам истиче, у безброј листова и
часописа, од којих је неке и сам уређивао. Та плодна активност говори о
непресушној енергији и инвенцији писца.

Али пуне резултате песничке афирмације он је постигао углавном у

позније време, за последњих десет стваралачких година: у том периоду он се
пење у саме врхове поезије детињства; сарађује у Политици, Борби, Змају,
Кекецу, на радију и телевизији. Бројни разговори са децом и омла-дином говоре
о његовој традиционалној популарности а честе публикације књига, којих има
преко педесет, о зрелом и признатом ствараоцу у оквиру литературе за младе. За
своју живу активност, ‘за дугогодишњи рад и прилог литератури за деиу’,
награђен је 1960. године почасном наградом Савета друштава за старање о деци
и омладини Југославије. Та награда, и многа друга признања, омогућују му
запажен пласман на страни: превођен је на више словенских и европских језика,
док су десетине његових песама добиле своју мелодију па постале корачнице или
раздрагани хорски ватромети дечјих гласова“ (Марјановић, 2001: 86).

До данас, поред неколико збирки песама за одрасле, Гвидо Тартаља је за

децу објавио следеће песничке књиге: Срмена у граду пшица (1927), Царство
миле Срмене (1929), Чобанска фрула (1935), Весели другови (1934), Младо дрво
(1936), Мали глумци (1938), Варјича, царев доглавник (1938), Наша позорница
(1941), Оживела цртинка (1946), Нише море (1948), Шти месеци причају (1947),
Дечји пријатељи (1953), Прве трешње (1954), Зигонетке (1955), Колачићи
(1957), Весе.ла зоологија (1957), Врабац у забавишту (1958), У шетњи (1959),
Дедин шешир и ветар (1960, Гусарска дружина (1964), Мој близанац и ја (1964).
0д облака до маслачка (1965), Колико је тежак сан (1966). Уз то, написао је
мању књигу чланака (Дечја књижевност, 1940), у којој је аналнзирао поједине
наше и стране писце као и нека питања из књижевне критике и дечјег
стваралаштва.

„Песник калеидоскопски варираних мотива и разноврсних доживљаја дечје

душе, мајстор модерне слике и стиха, започиње књижевни рад у тренутку кад
уметничка реч није била ослобођена стега и пренаглашеног педагошког ослонца.
Тартаља се појављује непосредно пре конституисања поетике на новим
структурним основама у време класичног певања, када осећање за игру, као
наглашенији део дечјег мишљења, још није било разбуђено“ (Зорић,
Милинковић, 2002: 64-65). Што је још више, када се држало да смех и авантура
маште штете младом бићу и „ремете“ његов природан пут у зрелост. Панораму
Тартаљиних стихова чиниће мотиви, са мањим изузецима, игриве садржине,
ситуационе згоде и свакидашње сновидовне слике које покрећу имагинацију и
голицају дух. У његовој поезији широког тематског дијапазона, дете, детињство
и природа у најширем смислу речи, владајући су поетски мотиви.
По сопственом признању, аутор мотиве за своје песме и приче налази у
властитом детињству и, као многи други, у својој деци и њиховом животу.
Имајући пред собом стварно дете, његов узраст, интелигенцију, сензибилитет и
имагинацију, песник га на духовит и козерски начин забавља и наводи на
размишљање. Продревши у загонетност и богатство дечје психе, у дечје
испољавање и поимање света, он тка стихозе који радују, привлаче пажњу, буде
уобразиљу и радозналост. Мали јунаци су симпатични, дискретно поучни, увек
забавни. У лику дечака Мише, чапкуна и обешењака, на чије се згоде и незгоде
усредсредио у великом низу кратких песама, он слика дете нашег времена:
жељно да пригвири са друге стране границе, да све сркне, да све види и у свему
учествује.
„Опевајући детињство као цветно доба живота, свет несташлука и благовања, а у
оквиру њега младе у разноврсним и безбрижним животним приликама, Тартаља
се осведочио као оптимистички диспониран и један од најведријих и
најнасмејанијих песника. У овом песништву за децу има мало тамних боја,
патњи и догађаја који остављају болне последице на душу, невеселих и тужних
песама; обратно, над тугом претеже радост, душевна патњаје претворена у шалу
и суптилно љупке стихове“ (Зорић, Милинковић, 2002: 65).
Песник лепоте мора и приморских пејзажа, умео је да приближи природу као
књигу која се најбоље разуме и из које се „преписују“ најтананије песме. У
његовим стиховима она изгледа богатија и раскошнија као проговорена.
Окренут земљином шару, обасипа читаоце прегрштима јарких и ведро
интонираних стихова о бујним крајолицима, сваковрсним птицама и свему
живом. Поетском прозом Срмена у граду птица аутор започиње круг песама о
птицама и животињама као најневинијим, најчистијим дечјим пријатељима.
Циклус песама о дивљем и домаћем животињском свету иде у ред вреднијих
остварења. Сам аутор збирку Весела зоологија маркира као најзначајнију и
најдражу у своме опусу.
Уметник у Зоологији, кроз духовите Минијатуре и досетке, упознаје младе са
особинама и ћудима становника који су кренули из веселог зоопарка: зец, слон,
лав, јелен, вук, паун, кенгур, сом, гавран, свитац, буба-мара и друге. Читаоца је
са њима упознао и у понечему поучио. У свађи смешних гусака препознаје се
људска сујета и склоност малограђанском понашању.
„Мој зверињак“ је једна од многих хуморних опсервација животиња, својеврсна
„карикатура у стиху“ којом песник продире у душу детета.
Поезијом у прози о девојци Срмени и птици, Тартаља се, интуицијом и
сликовитошћу, наметнуо као пријемчив уметник кадар да привуче и задржи
пажњу реципијенту. Већ „Срмена у граду птица“, маштовита бајковита прича,
заснована на механизму сна и дечје подсвести као омиљеном песниковом мотиву
(Ђорђе Јањић), представљала је, у поређењу са постојећом стереотипном
поезијом, корисну принову и квалитативан помак. У мноштву стихова, налик
овима: „Наш је Мића / тигра насликао. / Толико је / веран био / да се Мића /
уплашио / паје стао у помоћ да виче. // Не ваља кад слике / исувише личе“ - или:
„Памти ову мудрост, сине" / Сом сомчету вели свом. / „Само ко истински зине /
Може бити прави сом“ („Сом“) - осведочује се као домишљат импровизатор
близак схватању и расположењу младих, и као аутор достојан имена модерног
уметника.
Из дочаране радње и изненадних обрта, необичних призора и сцена, извире
доброћудни хумор, без ироније и пакости. Стихови бриљантне версификације и
љупке једноставности, распевани као кладенци, носе мелодију ведрих и
сонантних акорда.
 „У првим песничким збиркама Гвида Тартаље (Царство мале Срмене,
Чобанска фрула, Весели другови, Шкољке, Младо дрво) нема изразите
индивидуалне ознаке. Ове песме више подсећају на подражавање старије поезије
за децу чији домени, осим Змаја, нису високи. Тек ту и тамо, врцнула би по која
искра будућег песника Веселе зоологије или Гусарских дружина; у тој поезији
Тартаља је и песник типичних мотива; он пева о најтривијалнијим темама
детињства и детета: циљ му је углавном да поучи и забави“ (Марјановић, 2001:
86).

Поема „Гусарска дружина“, оригинална по идеји, погођеног колорита и језика,

можда је једно од Тартаљиних најбољих и најуспешнијих остварења. У
хумористичко-сатирично, пародично-саркастично интонираној поезији, где
хумор апсурда досеже до безазленог смеха, исмевају се гусари једрењака „Силна
бура“.
Кроз њихове слабости, кукавичлук, страх, подваљивање, ленствовање и друге
пороке, даје се на вољу и духу младих, жедних авантура, слободе и смеха, али се
нуди и шанса препознавања својих настраности.
Знатне литерарне вредности је збирка маштовитих ситуација Дедин шешир и
ветар. Почев од насловне песме, читаоца забављају комичне згоде чији је актер
деда, правцати враголан, велико и безазлено дете. Сам шешир је, такође,
несташко.
„Тартаља се занимао и критичко-теоријском страном песничких дела, али своје
поетолошке поставке о естетској физиономији није доследно реализовао у свом
уметничком опусу: поучност, у извесној мери, спутава и његов песнички узлет;
он ретко стихом нешто не објасни или лако подучи. Људско сазнање је,
проистиче из ауторовог дела, дубље и пуније, уколикоје поткрепљено естетским
перцепцијама“ (Зорић, Милинковић, 2002: 67).
Градитељ враголастих ликова, гусара и леваната, у годинама после рата,
састављао је песме и приче о школи, васпитању, изградњи ратом опустошене
земље и о другим друштвеним темама. Уопште узев, та, не само Тартаљина,
социјално ангажована, реалистичка белетристика школског типа, која од мале
деце ствара мале људе неизразита је и безбојна. Акомодирање захтевима
тренутка, није се, срећом, трајније одразило на поетску структуру његовог дела.
Поука овде, и кад је шире посејана, није сувопарна, нити условљена
популарисањем школских знања; не делује заморно и неумесно. Песникова идеја
није без дубљег изворишта и специфичног окружења које је дијалектички
негира.
Измигољмвши се испод Змајевог шињела, Тартаља се сврстао међу претече
модерне књижевне речи. Као уман и сензуалан стваралац, подстицајно је деловао
на песнике свога времена. Његово дело једноставног израза, лепих и бистрих
песама, чисте риме и полетне метрике (Д. Радовић), образац је склада између
традиционалног и модерног певања. У развојној линији дечје литературе, његова
поезија, нежних и раздраганих стихова, представља значајну карику између
Змаја и Д. Максимовић.
Упркос поетским ветроказима и разбокоренијем расту књижевности 50-60-их
година, и померањима која се дешавају у садржини и новој форми, аутор
Дединог шешира остаје доследан властитој стваралачкој методи. Са смислом за
избор привлачних мотива, за сликовит и мелодичан израз, дочарао је свет близак
деци не изневеривши правила властитог кода. Певаоје, као онај његов цврчак,
старинским звуком, без уочљивих метаморфоза и егзибиционизма који су,
очигледно, у поезији узимали све више маха. Стална обнова и постојана основа
константа је његове поезије. Постранице од авангардних поетичких струјања и
модернизма по сваку цену, Тартаља је потврдио властите експресивне и поетске
вредности и одржао се до краја као песник аутентичног шарма и јединствене
дражи.
Збирка Прве трешње делује као сан или као најлепши дар који се духовно
може поклонити најмлађем детету. Сва од љупке искрености она исповеда дете у
првим данима живота: песме су испеване у првом лицу али и трећем; у њима
пролеће и љубичице, ласте и птице, море и таласи, па онда: саонице, баке и деке,
налазе место и допиру као пролећни ветар до дечјег уха. Тартаља је, по
мишљењу Тихомира Продановића, овде „оригиналан по замисли, изразу и
елементима ритма"; његова непосредност обраде и свестрано приближавање
дечјој психи изражавају вредне квалитете књижице. (Навод према: Марјановић, 2001:

87)“

И, мада упућене најмлађим читаоцима песме доносе поред ведрине и

разиграности још и чист хумор; он је, по нашем мишљењу, најуочљивији у
песмама: Прве трешње, Постеља за зеку, На мору, Марамица и другим. Са
осећањем дечјег менталитета и оних тананих струјања његове психе, песник је
умео да дијалогизира са њим, исповедајући мисли и осећања, сав мир и немир
подсвести. Ево једног примера (Пример преузет из: Марјановић, 2001: 87):

„Молим, мама, марамицу

Да обришем нос.
Добио сам кијавицу
јер сам иш'о бос.

Мамице, Пожури:
Из носа ми цури“.
(Марамица)

— у којој је ситуација стварности веродостојно репродукована и тако

нашла адекватан и духовит израз.

У стваралаштву Гвида Тартаље за децу видно место заузима његова

поезија из збирке Весела зоологија. У жељи да окарактерише безброј домаћих и
шумских животиња, певао је о разнородним особинама животињског света,
истичући за сваку од њих понешто што је типично. Већ у прологу збирке пише:
„Уовој књижици животиње нису распоређе ни по каквом реду. Ово није уџбенчк,
ово је весела зоологија“.

Збирка Весела зоологија садржи око осамдесет песама. У њој је до краја

искоришћено пространо мотивско поље, љупких и симпатичних карикатура у
стиху: то су шаљиве слике о животињском царству у коме кит гута цео разред;
зец је најбржа животиња на свету, мајмун је свезнајући; а гавран се, опет, жали
на укус човечији, што његове песме не снимају „за гра... гра-гра... грамофонске
плоче“. Са овом збирком Тартаља је изразио ванредан смисао за карактеризацију
животињског света чије је особине најчешће хуморно опсервирао. Додуше, иако
је у песмама, донекле, угрожена дечја машта обиљем животних чињеница,
песник је њоме надокнадио дечја сазнања о темама које га заокупљају. Па ипак,
епилози Тартаљиних песама остављају пријатан утисак: они напомињу на дечји
живот, на речи које се упућују најмлађима. Ево примера кратких и уочљивих
песама из ове збирке:

Сваке зиме нову бунду има,

Ал' је увек исти крој
Иста боја, исте врсте вуна
Овца има укус свој
И о моди не води рачуна

(Овци)

Кит 6и мого да прогута

можда то већ зпаш
без по муке, у три пута,
цео разред наш.
Један разред у стомаку
Није случај чест
Чудо би сејош у мраку
Три и трије шест.

(Киш)

— до сасвим хуморних стихова какве срећемо у песми Сом:

Памти ову мудрост, сине –

Сом сомчету вели свом,
Само ко истински зине
Може бити прави сом. (Примери преузет из: Марјановић, 2001: 88)

Али, више смисла за дужу песму, песму у којој ће фабула бити избачена у
први план, Тартаља је испољио у збирци Шетња, која доноси и нешто ново у
погледу песничке форме: сва од мозаика старих и нових мотива, она пева о свему
и свачему што живи у детету и ван њега; песник зна да је свет окружен
конкретним и апстрактним појмовима; да се у њему дете осећа као отуђено али и
присутно; у том правцу он води мисао, постављајући себе као посматрачано и
испитивача. Доза типичне Тартаљине идејне шареноликости ни овде није
запостављена. Јер, песник се интересује за дечји повратак из школе као и њихов
одлазак у њу; пева о сунцу и локомотиви; о бакама и дедином шеширу; драг му
је дечји распуст и игра фудбалом; снева о лету, зими и снегу; пева о Миши и
његовим разноврсним улогама у немирном детињству. Овом збирком Тартаља
мења, истина, свој версификациони рукопис: његове песме су дужег даха.

Циклус Дедин шешир и ветар писан је у развученом временском периоду.

Поетска машта у овим песмама вибрира између сна и јаве, односно апстрактног
и материјалног. Смисао овог циклуса напомиње откривену Тартаљину идеју: да
прикаже спектар авантуристичких сцена које настају у дуелу између шешира и
ветра.

Циклус Дедин шешир ч ветар има четрдесет и једну песму. Од прве до

последње, Тартаља задржава атмосферу пустоловина и ставља акценат на
хумористичном исходу. Све песме из овог циклуса наративно су конструисане:
песник повест почиње причом о куповању шешира а завршава илузијом да га
уопште неће носити, јер је вратоломно несташан, прави му незгоде, и уместо
шешира мора узети качкет.

Сходно овом циклусу, у Тартаљином стваралаштву запажа се и серија од

четири стотине песама под насловом Миша – савремено дете. Карактер ових
стихова своди се на слику дечака који у себи уједињује типичне особине све деце
из првог периода узраста. Говорећи једном приликом преко радија, Тартаља је
дао објашњење о дечаку Миши и песмама које је написао о њему. Рекао је:
„Миша је мешавина стварности и маште. Једна комбинаццја тога. Миша
постоји и не постоји. Миша, што се тиче година, није још навршио седму, али је
ту негде близу. Живи у Београду и Загребу, а лети је највише на приморју, где је
осим пливања и веслања научио и неке далматинске песме а заволео и неке
приморске специјалитете и научио њихова имена као и имена разних морских
риба, почев од скуше и сарделе; онје предсшавник више хиљада наше веселе деце
– целе једне армије обешењака ч чапкуна“ (Марјановић, 2001: 89).
 Схвативши овако лик Мише, песник је у њега унео све видове занимања.
добре и лоше људске особине, навике и манире. Миша у песми симболизује
универзалну радозналост и смисао: он је цртач, пецач, спортиста свих
дисциплина, шахиста, певач, конструктор, критичар, филателиста, режисер; он је
глумац и фотограф, гусар и пилог. Поред тога што је ведрог духа, Тартаљин
Миша обожава прошлост и јунаке; он воли градски живот, али је пасионирано
заљубљен у природу, реке, месец и цвеће. Загледан у цвеће које је дар природе,
он никада не зна када се „оно јавља“ и када се до њга може доћи. У једној песми
песник пева:

Ал' никако да запамти,

Када стиже чему време
Па зими тражи - шебоје
А лети – хризантеме.

У Тартаљиној поезији новијег датума посебно место заузима циклус

песама Гусарска дружчна. Мотив за ове песме песник је нашао у неиживљеној
машти протеклог детињства и сазнању да је дечја природа увек жедна
пустоловине.

У циклусу Гусарска дружчна инвентивно је одликована грађа песничких

мотива, у којима авантуризам има запажено место.

Гусари су један од најуспелијих циклуса на тему пустоловина у нашој

литератури за децу. Без сувопарне нарације песник је у њему опевао згоде и
незгоде измишљене гусарске дружине која на једрењаку „Силна бура“ – „напред
гура од Сплита до Счнгапура и до Јужног пола“. То крстарење морем води, по
песнику, командант гусарске дружине силни „Бесна Штука“. Он је смео и
неустрашив „вођа гусарских кријумчара, дембелана што га љуте сваког дана ко
да желе да помуте своме вођи радост сваку“.

Али Тартаљина панорама авантуристичких стихова не зауставља се само

на овом вођи гусарске братије. Он у стихове уноси и друге актере „скупа“. То су
екцентрични Косна Ура, Масна Пита, Бела Рада, Црни Паја, Риђи Ћоса, Морска
Врана, гусари који се диференцирају или по прождрљивости, или лењости,
пијанству, несналажљивости или било чему другом. Песник их скицира из свога
угла и, поред тога, што их ставља у акцију (управљања брода, пљачкања туђих
бродова, затезања или попуштања једара), прати и записује све њихове згоде и
незгоде какве су, на пример: купање у хладној води, оштрење гусарског ножа „на
тоцилу од јутра до мрака“, итд.

Поетски поступак Гвида Тартаље у овом циклусу разликује се од његових

ранијих књига: он се овде служи исцизелираним ефектима и својеврсном
фантатстиком, мада и бујном хиперболом, у којој има и ироније и сарказма.
Нема сумње да је Гусарска дружина прожета суптилном алегоријом различитих
људских врлина и мана; она је лепо презентирано штиво малим читаоцима и као
такво носи собом дискретну васпитност. Но, ипак, та васпитност није ни
дидактично апострофирана ни учитељски препоручена: у њој је естетски
штимунг надвисио „савет и поуку“, а одмерен израз допунио границу
квалитета...

Инклинација ка цикличним конструкцијама продужује се и у низу песама

под насловом Чика Сврика. Сродне по идејним констелацијама и мотивским
надахнућима, ове песме поседују богатство асоцијација подобних поезији са
„низовима и набрајалицама“; чика Сврака је у овим песмама као „Миша“ или
„Деда“, чији пут кроз живот диктирају околности а он сам често пада под њихов
удар. Основно у овим песмама је доживљај кроз које пролази главни јунак; он је
близак понашању дечје маште а песник хумором спаја њихове позиције.

Тартаљин поетски опус означен је и збиркама: Мој брат близанац и ја и

књигом Од облака до маслачка: док је прва збирка наглашена низом песама о
рођацима и пријатељима (Близанци, Мој ујак Лука, Опет нас двојица), доста
инвентивна и сензибилна по карактеру – друга представља неку врсту антологије
његових већ објављених стихова у којој се може запазити читава песничка трака
тема: од тема животињског и биљног царства, преко цикличних песама – до
новијх песничких покушаја са тоном савременог певаља за децу. У збирци Од
облики до маслачка Тартаља је заокружио регионе поетске интуиције: ова књига
означава збир најлепших остварења отетих са лире његове поетске музике.

Плодан и традиционалан, како видимо, песник Гвидо Тартаља одликује се

наслеђеним песничким манирима но и индивидуалним. Више свој, оригинално
изграђен, он је од првих почетака књижевног раза припадао поезији за децу који
ни у старијим годинама није напуштао. Песнички свет градио је на властитим
асоцијацијама нађеним у животу па је зато цео његов опус заснован на реалним
доживљајима а не фиктивним: осећао је психолошки, социјални, етички и
 педагошки дете и детињство. У том споју са „малим људима“ постављао се
различито: као родитељ, учитељ, психолог, покровитељ – и естета. У њему,
његовој концепцији живот, а у погледима на „краткотрајно битисање“, избијала
је увек у први план ведра мисао. Зато с правом можео рећи да су хумор и
оптимизам први и најјачи квалитети његовог песништва.

Форма Тартаљине поезије за децу не чини велку прекретницу у нашој

лирици, али се она развијала и усавршавала са растом песничких тема и мотива:
сведочи о томе најновији период Тартаљиног стваралаштва коме припадају
збирке Весела зоологија затим Мој брат близаник и ја, Дедин шешир и ветир – и,
нарочито, Гусарска дружина. У тим књигама Тартаља је дао пуну меру свог
уметничког духа.

Помало запостављен као „епигонски песник змајјовинске школе“, Гвидо

Тартаља је један од најпопуларнијних песника у кругу школске и предшколске
деце. Читаво његово лирско стваралаштво, у ствари, пева о том узрасту: о дечјим
радостима и тугама, првим суочењима са животом и – уопште – материјалним и
апстрактним светом; дијапазон његовог идејног поља најразноврснији је у
српској поезији овога типа. Отуда и можемо рећи да се без Тартаље не може
замислити развој и богатство дечје поезије у нас. Јер, у својој хуманистичкој
поруци деци и животу он је исказао своје врлине, које извиру из његових песама
једноставних као дете и топлих као детињство.

ЛИТЕРАТУРА

1. Бандић, М. (1958): Време романа, Просвета, Београд.

2. Вучковић, М. (1993): Методика наставе српског језика и књижевности за III и
IV годину педагошке академије. Завод за уџбенике и наставна средства, Београд.
3. Вучковић, Р. (1980): Збиље, хумор и лиризам у Ћопићевим романима, Мост,
Мостар, 32-33, стр. 29.
4. Деретић, Ј. (1983): Историја српске књижевности, Нолит, Београд.
5. Егерић, М. (1970) Српска послератна сатира, у Антологија послератне српске
сатире, СКЗ, Београд.
6. Марјановић, В: (1988): Бранко Ћопић – живот и дело, Стручна књига, Београд.
7. Марјановић, В. (2000): Књиженост за децу и младе, књиgа I. Виша школа за
образовање васпитача, Београд.
8. Марјановић, В. (2001): Књиженост за децу и младе, књиgа III. Виша школа за
образовање васпитача, Београд.
9. Милинковић, М. (1999): Лепота поуке у књижевности за децу. Детињство,
бр.4, стр. 27-31.
10. Милинковић, М. (2006): Страни писци за децу и младе. Легенда, Чачак.
11. Наумовић, М. (2000): Методика развоја говора. Виша школа за образовање
васпитања у Пироту, Пирот.
12. Николић, М. (1988): Методика наставе српскохрватског језика и
књижевности. Београд, Завод за уџбенике и наставна средства.
13. Палавестра, П. (1972): Послератна српска књижевност, Просвета, Београд.
14. Peruško, T. (1962): Materinski jezik u obaveznoj školi. Pedagoško književni zbor,
Zagreb.
15. Цвијетић, Р. (2004): Живот речи. Учитељски факултет у Ужицу, Ужице.
16. Цвијетић, Р. (2000): Речници у настави српског језика и књижевности.
Учитељски факултет у Ужицу, Ужице.
17. Srnković, M. (1987): Sto lica priče. Školska knjiga, Zagreb.
18. Џигал-Кријешторац, Х.. (2000): Осмех малог принца у библиотеци. Нови Сад,
Детињство, бр. 1–2, стр. 92–96.