Uvod

Alkoholizam je bolest od koje pati i pojedinac i društvo, bolest na koju ne

obraćamo dovoljno pažnje, mada je njena rasprostranjenost i štetnost veoma
značajna. Prema podacima Svetske zdravstvene organizacije (SZO) alkoholizam
je treća bolest po učestalosti u svetu, odmah posle kardio-vaskularnih (bolesti
srca i krvnih sudova) koje su na prvom mestu i malignih bolesti (razni oblici raka)
koji su na drugom mestu.
Štetno dejstvo alkohola na čovečji organizam i problemi koji proizilaze iz
konzumacije alkohola poznati su iz davnina. Spartanci su pre 300 godina
kažnjavali pijance odsecanjem nogu. Moćna Rimska država je zakonom
zabranjivala mlađima od 30 godina da piju alkohol. Naš slavni Car Dušan je u
svom Zakoniku tačno odredio kazne pijancima u zavisnosti od "belaja" koji su
napravili.
O pijanstvu kao bolesnoj pojavi pisalo se i u najdrevnijim zapisima daleko pre
Hipokrata. Prve definicije o patologiji pijanstva i njegovim psihopatološkim
dejstvima nalaze se još u Aristotelovim zapisima. Platon u svojim zakonima
raspravlja o alkoholu i alkoholizmu na neuobičajen, ali veoma psihijatrijski način,
blizak nekim stavovima sadašnjih naučnika.
U novijoj istoriji najpoznatije mere protiv alkoholizma bile su američka prohibicija
početkom prošlog veka i Gorbačovljeva kampanja u SSSR-u osamdesetih godina
prošlog veka.

1
Različite definicije alkoholizma
Zadovoljavajuće definicije o alkoholizmu nema, a prihvatljivijeg objašnjenja još
manje. Postoji više definicija alkoholizma, zavisno iz koje se tačke problem posmatra.
Naučni pristup alkoholizmu, sa retkim ranijim izuzecima, počinje krajem XVIII veka,
što predstavlja ustvari tek začetak medicinskog odnosno biološkog pristupa
alkoholizmu, da bi tek posle skoro dvesta godina alkoholizam bio sagledan i sa
psihosocijalnog gledišta, ali ne na onakav isključiv i nenaučan način kao tokom više
od 1500 godina starog i srednjeg veka kada je bio tretiran kao negativna vaspitna,
odnosno loša društvena pojava. Postoji čitav niz različitih naziva koji označavaju
alkoholizam kao bolest poput hroničnog alkoholizma (u medicinskoj terminologiji),
zatim alkoholne narkomanije, hronične alkoholne intoksikacije, alkoholne
encefalopatije, dipsomanije, alkoholomanije, etilizma, samalkoholoze, alkoholita kao i
mnogi drugi nazivi koji se mogu dobiti dodavanjem raznih sufiksa reči alkohol.
Termini kao habituacija, adikcija, zavisnost, su novijeg datuma, ali ne doprinose
značajno boljem definisanju alkoholizma, što pokazuje da postoji veliki broj relativno
prihvatljivih definicija alkoholizma što se odnosi na opšteprihvaćenu zvaničnu
definiciju Svetske zdravstvene organizacije koja glasi: "Hroničnim alkoholizmom
smatra se pojava kada osoba prekomerno (zlo)upotrebljava alkoholna pića, a njena
zavisnost od alkohola je tolika da inicira duševni poremećaj ili takve manifestacije
koje ukazuju na oštećenje fizičkog i psihičkog zdravlja, odnosa sa drugima i
socijalnog i ekonomskog stanja. U pojam alkoholičara uključuje se onaj ko pokazuje
poremećaj u tom smislu."

Biološki pristup alkoholizmu zagovara postojanje bioloških razloga, nešto što čovek
stiče rađanjem, nešto na šta se ne može uticati, a dovodi do bolesne potrebe
organizma za alkoholom.

Psihološki pristup polazi sa stanovišta da je alkoholizam posledica poremećaja

ličnosti. Klinička praksa nije potvrdila tezu o postojanju posebne strukture ličnosti
koja bi ukazivala da bi se kod nekoga razvila zavisnost od alkohola.

Sociokulturološki pristup težište stavlja na socijalno okruženje u kome osoba živi,

tradiciju, običaje i pravila koja u datom miljeu postoje.

Svi ovi pristupi ističu tri osnovne karakteristike alkoholičara:

1.Dugotrajno, nekontrolisano konzumiranje alkoholnih pića praćeno problemima,

2.Psihička i/ili fizička zavisnost od alkohola,
3.Zdravstvene (telesne i psihičke) i/ili socijalne (porodične, profesionalne i šire
socijalne) komplikacije.

Svako ponovljeno pijenje, bez obzira na količinu i učestalost koje stvara određene
probleme i komplikacije znak je alkoholizma.

2
Faze alkoholizma

Faza umerenog pijenja

Svi ljudi koji piju alkohol su u riziku da jednog dana postanu alkoholičari. Da li će se
to desiti i kada, ne može se odrediti, ali rizik postoji.

Trening faza
Ni ova faza se ne smatra fazom zavisnosti. To je u stvari jedan prelaz između faze
umerenog pijenja i zavisnosti. Osoba i dalje pije umereno, ali joj se dogodi da se
povremeno napije u nekoj situaciji.
Ove dve navedene faze ne zahtevaju stručno-medicinsku pomoć, ali treba povećati
opreznost što se pijenja alkohola tiče.

Pretoksikomanska (predzavisna) faza

Glavna odlika ove faze su povećanje tolerancije i psihička zavisnost. Povećanje
tolerancije je pojava da alkoholičar može da "podnese" veću količinu alkohola nego
ranije. Ova pojava se obično razvija postepeno, tako da alkoholičari "privikavaju"
organizam na sve veće i veće količine alkohola. Alkoholičar sa razvijenom
povišenom tolerancijom, subjektivno, nema osećaj pijanstva ni kada popije veće
količine alkohola. To pak ne znači da nije pijan. Njegove psihofizičke sposobnosti su
sigurno smanjene.

Psihička zavisnost
Trajna psihološka zavisnost ili "oslanjanje" na efekat alkohola je potreba alkoholičara
radi "olakšanja" fizičkih ili emocionalnih bolova. Takođe, alkohol može koristiti za
ublažavanje napetosti, neizvesnosti, strepnje, straha, uopšteno rečeno -
anksioznosti. Umirujuće dejstvo alkohola može da se postigne i tabletama za
umirenje.
Psihička zavisnost predstavlja i uključivanje alkohola u razne aktivnosti kao
neizbežan element. Naprosto osoba oseća nekompletnost nekog događaja ili
aktivnosti bez alkoholola.

Toksikomanska (zavisna) faza

Ovo je faza kompletne zavisnosti od alkohola. Nju karakterišu četiri znaka. Ako
osoba ima prisutan samo jedan od ovih znakova svrstava se u ovu fazu:
Prvi znak je gubitak kontrole (fenomen prve čaše). To je jedan od najsigurnijih
znakova toksikomanske zavisnosti. Započeto pijenje ne može se zaustaviti, to jest,
alkoholičar nastavlja da pije do potpunog opijanja. Jedna od bitnih karakteristika ovog
fenomena je njegova nepovratnost.. Alkoholičar je doživotno izgubio sposobnost
umerenog konzumiranja. Čak i posle više godina apstinencije ovaj fenomen se
održava.
Drugi znak je alkoholna amnezija ("prekid filma"). Predstavlja pojavu gubitka sećanja
za pojedine sadržaje iz perioda pijanstva. Najčešće to nesećanje može da se odnosi
na kompletne događaje, postupke ili na pojedine delove. Ponekad se javlja naknadno
prisećanje koje nastaje spontano ili podstaknuto podsećanjem od strane očevidaca
problema koje je alkoholičar napravio u pijanom stanju. Ova
pojava je često vrlo neprijatna za osobu jer izaziva napetost, strah i grižu savesti.
Postoje dve vrste alkoholne amnezije: benigna i maligna.

3
Benigna alkoholna amnezija predstavlja akutnu intoksikaciju (trovanje) alkoholom.
Ona se često javlja kod nealkoholičara, obično adolescenata i predstavlja specifično
reagovanje ličnosti na alkohol. Najbolji primer za to je opijanje na srednjoškolskim
ekskurzijama, maturskim proslavama. Ponavljana alkoholna amnezija je predznak
početne alkoholne zavisnosti.

Maligna alkoholna amnezija je znak poodmakle faze zavisnosti. Obično se više

puta javljala. Smatra se da predstavlja odraz početnih ili poodmaklih oštećenja u
mozgu, zavisno od učestalosti javljanja.

Treći znak je nemogućnost apstinencije. Alkoholičar se ponaša po devizi "ni jedan

dan bez pića". Obično piju po sistemu dolivanja, što znači da im je potrebna stalna
koncetracija alkohola u krvi da bi mogli da funkcionišu. Prekidanje pijenja dovodi do
apstinencijalne (uzdržavajuće) krize. Kompletna preokupacija alkoholičara vezana je
za alkohol, zbog toga alkoholičar počinje da stvara zalihe alkohola, javlja se jutarnje
konzumiranje.

Četvrti znak je pad tolerancije. Najčešće se javlja u kasnijim fazama bolesti. Ovaj
kardinalni znak toksikomanske zavisnosti nadovezuje se na prethodne znake bolesti.
Alkoholičar nije više u mogućnosti da pije veće količine, već mu je dovoljno jedna do
dve čašice da se napije. Oštećenje organizma alkoholičara je veoma izraženo,
naročito jetre i mozga, tako da nove količine alkohola samo pogoršavaju već
postojeće teško stanje. Pad tolerancije predstavlja prisilnu odbranu organizma od
veće količine alkohola. I kod ovog znaka prisutna je nepovratnost.

4
Razvoj alkoholizma
Razvoj alkoholizma prolazi kroz određene faze, koje imaju svoje karakteristične
znake koji određuju fazu. Međutim, neki put nije moguće odrediti jasnu granicu
između pojedinih faza, niti prisutnost svih simptoma u nekoj fazi.To ne znači da
dotičnih simptoma neće biti u toj fazi tokom daljeg razvoja bolesti.

Fizičkazavisnost
Ovo je fenomen koji se javlja isključivo u toksikomanskoj fazi alkoholizma. Fizička
zavisnost javlja se posle prestanka korišćenja uglavnom tri grupe depresantnih
supstanci (alkohol, barbiturati i morfin) i potpuno je nezavisna od psihičkog stanja
organizma.
Alkoholozi više vole da fizičku zavisnost zamene terminima apstinencijalna kriza ili
apstinencijalni sindrom. Utvrđeno je da znaci ove krize nastaju zbog opadanja nivoa
alkohola u mozgu, a ne od nivoa alkohola u krvi.
Znaci fizičke zavisnosti obično se javljaju 6-7 sati nakon poslednje konzumacije.
U blažoj formi javlja se podrhtavanje prstiju, malaksalost i razdražljivost. Težu formu
karakteriše podrhtavanje celog tela, pojačano znojenje, gubitak apetita, povišeni
krvni pritisak, srčane smetnje, razdražljivost koju okolina pacijenta opisuje "da je
neizdrživ", nesanica i malaksalost. U najtežim slučajevima mogu se javiti i
halucinacije, poremećaji svesti pa čak i napad padavice.

Šta su alkoholne krize?

Za razliku od apstinencijalne krize tj. sindroma, alkoholne krize se javljaju kod
pacijenata koji ne piju duži period vremena (mesec i više dana). Mogu se javiti i
tokom lečenja. Alkoholne krize se ne javljaju obavezno, ali su moguće. One su
obično pokazatelj da se alkoholičaru javlja želja za propijanjem, ili ako se dogodi
tokom terapije, znak su ozbiljnih otpora lečenju i imaju svoj terapijski uzrok.

Postoje DVE VRSTE krize:

a) Otvorena koja se manifestuje otvorenom žudnjom za pijenjem. Npr. tokom

letnjih vrućina želja za hladnim pivom. Dobro lečeni pacijenti lako je savladaju uz
pomoć postupaka u rešavanju krize, koji se nauče tokom terapije i sastoje se iz
sedam koraka. Posebna vrsta otvorene krize su snovi o pijenju. Obično alkoholičari
sanjaju kako su popili piće, iako su prethodno uzeli lek protiv alkohola, ili da im je
neko na prevaru sipao alkohol u sok.

b) Zatvorena (maskirana) - je složenija. Kod nje ne postoji otvorena želja za

pijenjem, već se manifestuje kroz psihičke probleme (nervoza, napetost,
razdražljivost, česta promena raspoloženja, gubitak koncentracije) i (ili) telesnim
smetnjama (glavobolje, muka, povraćanje, malaksalost, gubitak apetita, stomačne
tegobe, povišeni krvni pritisak...).

Zatvorena kriza je opasnija jer je teže prepoznatljiva. Neki put, nabrojane tegobe se
vezuju za neke druge probleme ili bolesti, što je opasno, jer se kriza ne prepoznaje,
ne rešava se, produbljuje se i postoji opasnost od opijanja.

5
Primer: Pacijent M.M. deset godina posle aspstinencije kriza ga je probudila usred
noći. Imao je jaku žudnju za pijenjem alkohola. Odmah je probudio svoju suprugu
koja je učestvovala u njegovoj terapiji i znala je postupke u rešavanju krize. Pokušali
su da je sami razreše i delimično su uspeli, ali iz predostrožnosti ujutru su došli kod
svog terapeuta, uz čiju pomoć je kompletno rešena. Dotični pacijent apstinira već 15
godina i više nije imao ni jednu krizu.

Zablude o alkoholizmu
Vremenom su stvorene mnoge zablude o "korisnosti" alkohola.
Najkarakterističnije u nekim našim krajevima i dan danas su:

a) Alkohol je hranljiv. Alkoholna pića ne sadrže u sebi dovoljno hranljivih materija

(belančevina, vitamina, minerala, ugljenih hidrata) da bi mogli da služe kao hrana.
Ona imaju izvesne kalorijske vrednosti i malo ugljenih hidrata, tako da pijanac ima
osećaj sitosti. Dugotrajno pijenje alkohola pak sigurno dovodi do štetnih promena na
organima za varenje. Većina alkoholičara su mršavi, u narodu kažu "ispijeni od
alkohola";

b) Alkohol pomaže kod nesanice. Krajnji rezultat pijanstva je san. Međutim,

velika je razlika između normalnog sna koji služi da bi se organizam odmorio i
okrepio i alkoholičarskog sna, koji je nastao zbog anestezije određenih centara u
mozgu. Nakon normalnog sna, čovek se oseća sveže, odmorno, vraćena mu je
snaga. Kod alkoholičarskog sna pijanac oseća mamurluk i to je jedan od najtežih
trenutaka u celom pijanstvu.

Jedna od najpogubnijih zabluda je davanje alkohola bebama, umakanjem cucle ili

prsta u rakiju kako bi majka, na primer mogla da radi neke druge poslove. Dečiji
organizam je izuzetno osetljiv na alkohol, naročito mozak, koji sazreva u periodu od
18. do 21. godine života.

c) Alkohol zagreva organizam. Ova zabluda često ima tragične posledice, jer
može izazvati "belu smrt" kada pijanac zaspi u snegu i smrzne se. Naime, alkoholol
ubrzava gubljenje telesne toplote tako što širi krvne sudove u potkožnom tkivu. Zato
se javlja crvenilo lica i subjektivni osećaj toplote. Međutim, širenje krvnih sudova u
koži uz istovremeno skupljanje krvnih sudova u unutrašnjim organima, dovodi do
zadržavanja veće količine krvi u potkožnom tkivu i bržem hlađenju tela.

d) Alkohol je lek. Zabluda o lekovitosti alkohola je veoma prisutna, nažalost čak i

među lekarima postoji neslaganje po tom pitanju. Često se ističe kako trudnice treba
da piju pivo da bi "imale mleka", crno vino popravlja krvnu sliku, žestoko piće pomaže
kod srčanih smetnji, "travarica" kod spoljašnjih tegoba, nazeb se leči vrućom rakijom,
itd.

Sva svetska, a i naša istraživanja pokazuju da je životni vek alkoholičara oko 53

godine. Deca čije su majke pile alkohol tokom trudnoće i dojenja, pokazuju zastoj u
psihofizičkom razvoju. Nijedno alkoholno piće ni u jednoj zemlji na svetu nije priznato
kao lek.

6
Dejstvo alkohola na zdravlje
Pijenje alkoholnih pića više godina, posebno ako je to više od neke uobičajene doze,
obavezno dovodi do oštećenja pojedinih organa kod osobe.
Neki put spoljni izgled osobe može da otkrije da se radi o alkoholičaru. To su obično
neuredne, higijenski zapuštene osobe sa izraženim kapilarima na obrazima i nosu,
sa mutnim, suznim, često zakrvavljenim očima.
Organi koji su najčešće oštećeni su: želudac, creva, jetra, gušterača, mozak, nervi.
Želudac je organ u kome se započinje varenje hrane. Alkohol stimuliše preterano
lučenje hlorovodonične (HCl) želudačne kiseline. Visok nivo ove kiseline i sam
alkohol, oštećuje, nagriza želudačnu sluzokožu. To izaziva nastanak upale sluzokože
želuca (gastritisa i čira na želucu (ulkusa).

Creva su organ u kome se nastavlja i dovršava varenje hrane. I ovde alkohol izaziva
upalu sluzokože creva, što onemogućava normalno funkcionisanje. Posledica toga je
nemogućnost preuzimanja hranljivih materija i vitamina iz hrane, što dovodi do
gubitka u težini i opšteg propadanja.

Jetra je jedan od najvažnijih organa u čovekovom organizmu. Većina materija koje iz

creva prelaze u krv prolaze kroz jetru radi dalje hemijske obrade. Da bi se zadovoljile
potrebe organizma, zdrava jetra funkcioniše sa 1/3 svojih mogućnosti. To praktično
znači da kada je oštećeno 2/3 tkiva jetre, ona još uvek može da zadovolji potrebe
organizma, a laboratorijski nalazi krvi još uvek pokazuju relativno normalne vrednosti.
Kada je oštećena i poslednja trećina jetre, tek će tada laboratorijske analize pokazati
loše rezultate.

Prvi stadijum oštećenja jetre je alkoholna hepatoza. Dolazi do nagomilavanja masti u

jetri i tada dolazi do njenog uvećanja. Nalazi se ispod desnog rebarnog luka i kada je
zdrava ne može se napipati. Međutim, kada dođe do ove bolesti pregledom lekari je
mogu napipati. Ovo oštećenje može da se sanira ako se potpuno prekine sa
konzumiranjem alkohola i preduzme odgovarajuće lečenje. Ako se nastavi sa
pijenjem, dolazi do ciroze jetre. Ovo oštećenje je neizlečivo. Jetrine ćelije izumiru i
smanjuje se veličina jetre. Ova bolest postepeno dovodi do smrti.

Gušterača (pankreas) kao važan organ za varenje služi za održavanje normalne

koncentracije šećera u krvi. Kod ljudi koji mnogo piju ovaj organ često biva oštećen,
a kao posledica može da se javi šećerna bolest, pa čak i smrtni ishod.

Mozak - predstavlja "centralni kompjuter" organizma. Čovek se rađa sa 7 do 10

milijardi nervnih ćelija koje grade mozak i kičmenu moždinu. To je zaliha za ceo život.
Nervne ćelije za razliku od ćelija svih ostalih organa čovekovog organizma su jedine
koje se ne mogu obnavljati. Utvrđeno je da alkohol oštećuje i uništava ćelije mozga,
a pošto se one ne dele njihov broj se godinama smanjuje. Gubitak nervnih ćelija
mozga dovodi do teške bolesti, izlapelosti (demencije) koja kod ljudi koji mnogo piju
može da nastupi već posle tridesete godine života.

7
Nervi - skoro 90 % alkoholičara ispoljava znake upale živaca (polineuritis). Prvi znaci
se ispoljavaju na rukama i nogama. Javlja se trnjenje, bol, brži zamor, gubitak snage,
grčevi u mišićima nogu. Kasnije se javlja podrhtavanje prstiju ruku zbog čega neki
put alkoholičar veći deo prve jutarnje čašice prospe. U uznapredovanom stadijumu
može da nastupi delimična ili potpuna oduzetost pojedinih mišića. Ako su zahvaćeni
mišići nogu alkoholičar veoma teško hoda. Manja količina alkohola i kraći staž u
konzumiranju kod mladog organizma može da izazove veoma teške upale živaca.
Pored telesnih oštećenja, zbog velike količine korišćenih alkohola javljaju se psihički
poremećaji. Štetno dejstvo alkohola na mozak dovodi do teških psihičkih poremećaja
za čije saniranje je potrebno bolničko lečenje u psihijatrijskim ustanovama.

Najčešće se javljaju ove bolesti:

a) Delirijum tremens - alkoholno ludilo. Javlja se kod osoba koje

više godina piju, pretežno žestoka pića. Nekoliko dana ranije mogu se javiti
neodređeni simptomi koji stručnjacima ukazuju da može doći do ludila. Osoba se
oseća malaksalo, ima pojačano znojenje, povišeni pritisak, psihički je napeta,
neraspoložena i sve ove pojave prati nesanica. Kad nastupi delirijum, to za okolinu
deluje zastrašujuće, pogotovo noću kada su simptomi najizraženiji. Pacijent oseća
strah i ne može da zaspi. Ne zna koji je dan, mesec, godina, gde se nalazi, ali zna ko
je on. Najčešće deluje uplašeno i zbunjeno, ali je moguće i agresivno ponašanje
prema okolini. Uz bolničko lečenje i adekvatne lekove ovo stanje traje do deset dana.
Ponovno propijanje i javljanje ovog stanja dovodi do trajnijih i ozbiljnijih oštećenja
mozga.

b) Izlapelost (demencija) - nastaje zbog direktnog štetnog dejstva alkohola na

ćelije mozga i njihovog izumiranja. Ova pojava se normalno javlja tokom starenja, ali
kod alkoholičara je mnogo ubrzanija i intenzivnija. Glavna karakteristika ove bolesti je
problem pamćenja. Osoba se ne seća događaja od pre nekoliko dana, sadržaja
razgovora, poslova koje je radila. Teško se priseća naziva predmeta koje
svakodnevno koristi. S obzirom da zaboravlja šta je nekome pričao jednu istu stvar
ponovo priča jednoj istoj osobi 3-4 puta, šale ne shvata i sve prihvata bukvalno. U
podmakloj fazi ove bolesti, bolesnici nisu u stanju da vode računa o sebi, ne mogu da
kontrolišu svoje fiziološke potrebe, čak ne priznaju ni svoje najbliže. Nastala
oštećenja mozga su konačna. Uz apstiniranje od alkohola i odgovarajuće lečenje
proces propadanja može da se uspori, ali ne i da se zaustavi.

c) Alkoholna padavica je još jedna bolest koja nastaje zbog oštećenja ćelija
mozga. Bolest se ispoljava u napadima koji su dramatični i za pacijente i za okolinu.
Napad počinje gubitkom svesti, zbog čega pacijent pada ničice. Prilikom pada može
ozbiljnije da se povredi. Zatim nastupa ukočenost celog organizma, koju smenjuje
faza grčeva. Pacijent se trza, može da se pojavi pena na ustima sa tragovima krvi,
zbog ugriza jezika. Obično se pacijent umokri. Posle pada koji relativno kratko traje,
pacijent je zbunjen, pospan i ne zna šta se sa njim desilo. Ničega se ne seća iz
perioda napada.

8
Genetstke predispozicije na alkoholnu adiciju
Kao praksa, genetika je mnogo starija nego kao nauka. Još u davnim praistorijskim
vremenima zapaženo je da se izvesne karakteristike organizma nasleđuju, što je
dalo povoda za početak odabiranja jedinki sa željenim osobinama, mada i bez
ikakvog znanja o načinu nasleđivanja osobina. Uprkos svojoj bogatoj predistoriji,
genetika se tek pre stotinak godina javlja kao samostalna biološka nauka.
Nema bioloških dokaza (mada se u toj oblasti intenzivno istražuje) da je alkoholizam
nasledan. To znači da još nije otkriven nasledni faktor (gen) koji bi ukazivao da će se
razviti ova bolest. Znači, alkoholizam, medicinski nije nasledna bolest. Uprkos tome
što genetski faktor za alkoholizam nije još jasno utvrđen, to ne znači da on i ne
postoji, pogotovu ako već ima indirektnih dokaza o njegovom postojanju.

Genetska predispozicija za alkoholizam nije dovoljna sama po sebi, bez udela

bioloških, psiholoških i socioloških faktora koji moraju doprinositi razvoju poremećaja.
Ne može se zanemariti zapažanje da se alkoholizam veoma često javlja u
porodicama gde je jedan od članova alkoholičar, i često se prenosi sa generacije na
generaciju, barem kod jednog od članova. Istraživanja su pokazala da 73% sinova iz
"alkoholičarskih porodica" imaju probleme sa pijenjem i probleme u ponašanju.
Objašnjenje za takvo stanje krije se u pojavi da deca kopiraju stil ponašanja svojih
roditelja, koji u takvim porodicama obično vodi ka pojavi i javljanju alkoholizma.

Alkohol i mladi
Sve je više mladih koji piju alkohol. Do prvog kontakta sa alkoholom u proseku dolazi
se sa 13,5 godina, a najkasnije u 20. godini života.

Znaci zavisnosti prosečno se javljaju oko 21,5 godina, dok na lečenje mladi dolaze
između 25 i 27 godina. Evidentno je da protekne oko 8 godina od prvog kontakta sa
alkoholom do pojave zavisnosti. To je dug vremenski period u kome bi moglo dosta
toga da se uradi da do zavisnosti ne dođe. Mladost se često terminološki
pojednostavljuje sa pojavom adolescencije. To je period života gde dolazi do
biološkog, psihološkog i sociološkog sazrevanja ličnosti. Među najznačajnijim
faktorima koji utiču na pojavu alkoholizma kod mladih su: adolescencija, porodica,
grupa vršnjaka i šira socijalna sredina.

a) Adoloscencija je jedan od najznačajnijih perioda u razvoju svake osobe.

Promene koje se događaju u mnogim sferama ovog perioda mogu biti izvor raznih
prihičkih kriza. U ponašanju mlade osobe još uvek ima mnogo elemenata detinjastog
ponašanja, dok ona zahteva da se prema njoj odnose kao prema odrasloj osobi. Pri
tom i sam adolescent se ne oseća spremnim da napusti zaštićeni svet detinjstva i
zakorači u nezavisni, zreli svet odraslih. Ponašanje u ovom periodu karakteriše nagla
promena osećanja koja su i prenaglašena i neočekivana. Za ovaj period je
karakteristično buntovništvo, neprihvatanje i odbacivanje saveta i uticaja starijih
(obično roditelja).

Biološka nezrelost, uz brzo ispijanje veće količine pića, mešanje više vrsta pića i
kombinacija pića sa psihoaktivnim supstancijama, mogu dovesti do značajnih
zdravstvenih problema u kratkom periodu. Najčešće se ošteti mozak, nervi i organi
za varenje. Srećom, zdravstvene tegobe se uglavnom brzo povlače, jer se radi o
mladim, snažnim osobama.

9
b) Porodica - ima ogroman i presudan uticaj u nastanku adolescentnog
alkoholizma. U istraživanjima su dobijeni podaci da je 75 % mladih alkoholičara prvi
put probalo alkohol u prisustvu roditelja. To je obično porodica gde često jedan od
roditelja ima problem sa konzumiranjem alkohola. Alkoholizam može da se javi i kod
adolescenata koji potiču iz porodice u kojima roditelji ne piju. Alkoholičari su najčešće
iz porodice bez ljubavi, bez međusobnog uvažavanja, sigurnosti, sa nestabilnom
porodičnom atmosferom obojenom strepnjom, strahovima, agresivnošću, napetošću.
Roditelji su nesposobni da adekvatno odgovore svojoj roditeljskoj ulozi. Takav
neadekvatan odnos ometa proces sazrevanja i preuzimanja odgovornosti i alkohol
postaje jedino rešenje da se sa tim izađe na kraj.

c) Grupa vršnjaka - ima u mladosti važan uticaj na mladića ili devojku.

Drugarstva, stvorena u osnovnim i srednjim školama ostaju "za ceo život". U procesu
"traženja sebe" grupa vršnjaka ima ulogu prolazne forme "kolektivne svesti" kroz koju
se lakše rešavaju dileme, strahovi, nesigurnosti i traži potvrda svojih stavova. Grupe
imaju svoja pravila ponašanja i životnu filozofiju, koje mogu imati kako negativan,
tako i pozitivan uticaj.

d)Šira socijalna sredina - u našim krajevima ima veoma tolerantan stav prema
konzumiranju alkohola kod mladih. Prekomerno konzumiranje prihvata se kao
"mladost-ludost". Obično se na to gleda kao na prolaznu pojavu koja će da se reši
"sama od sebe". Prekomerne konzumacije u ovom periodu često prelaze u fazu
zavisnosti sa svim kasnijim posledicama.

10
Biološki učinci
Iako je alkoholizam vrlo raširena pojava, nije nimalo lako dati preglednu sliku
njegovih karakterističnih simptoma, jer se u kliničkoj slici isprepliću primarne crte
ličnosti sa sekundarnim simptomima koji nastaju kao rezultat dugotrajnog
alkoholizma. Osnovni simptomi se nalaze u promjeni karaktera, u moralnoj, etičkoj i
socijalnoj izmjeni ličnosti i u tjelesnim promjenama koje nastaju zbog dugotrajne
nekontrolisane upotrebe alkoholnih pića. Bolesniku otupljuju moralna osjećanja,
osjećanje odgovornosti prema porodici, prema radu i društvu, prestaje i briga za
porodicu, pa se javlja ne interesovanje za kućne probleme, opada takođe
interesovanje za svoj lični izgled, za svoj ugled, a gubi se i osjećanje ponosa,
dostojanstva, mijenja se i bolesnikov odnos prema okolini. Najprijatnije se osjećaju u
krugu kafanskih drugova, prema kojima su široko drugarski nastrojeni, s kojima se
razumiju, jadaju jedni drugima, tražeći uvijek razloge za pravdanje svog alkoholizma.
Prema članovima svoje porodice postaju bezobzirni, grubi, unoseći nemir i pakao u
atmosferu svoga doma. Prema svojoj djeci su maksimalno nebrižljivi, neosjećajni a
zbog stalnih zaduživanja, prodaje kućnih stvari u bescenje i rasipanja, dovode svoju
porodicu u pravu ekonomsku propast.

Teško biološko oštećenje ozbiljna je posljedica hroničnog pijenja. Dugotrajnim

konzumiranjem alkohola napadnuti su gotovo svako tkivo i svi organi tijela. Može
doći do teške neishranjenosti, zbog toga što alkohol opskrbljuje kalorijama-oko pola
litre žestokog pića podmiruje oko polovice dnevnih kalorijskih potreba-alkoholičari
često smanjuju uzimanje hrane. Kalorije koje donosi alkohol prazne su one ne
pribavljaju hranljive tvari važne za zdravlje. Kod starijih hroničnih alkoholičara
nedostatak vitamina B skupine može izazvati amnestički sindrom težak gubitak
pamćenja i za nedavne i za davno prošle događaje. Ove ispade oni često ispunjaju
pričanjem izmišljenih, često nevjerovatnih događaja. Drastično smanjenje unošenja
proteina doprinosi razvoju ciroze jetre, bolesti kod koje neke stanice jetre postaju
prezasićene mašću i proteinom, što narušava njihovo funkcioniranje te neke stanice
umiru. Kad se razvije ožiljno tkivo, ono ometa protok krvi. Ciroza je na devetom
mjestu među uzročnicima smrti u Sjedinjenim Državama i već dugi niz godina broj
smrtnih slučajeva zbog ciroze uzrokovane alkoholom ostaje konstantan, otprilike pet
slučajeva na 100.000 stanovnika. Ova bolest češća je kod žena alkoholičarki nego
kod muškaraca. Alkohol takođe narušava funkcije i oštećuje stanice jetre. Česte
fiziološke promjene uključuju oštećenje endokrinih žljezda i pankreasa, hipertenziju,
kapilarne hemoragije, koje su odgovorne za podbulost i crvenilo lica, i osobito, nosa
hroničnih alkoholičara. Dugotrajna upotreba alkohola čini se da oštećuje stanice
mozga i Korsakovljev sindrom - neuropsihološki poremećaj koji obilježavaju
gubitak pamćenja, osjetne i motoričke disfunkcije i izrazita demencija (intelektualno
propadanje) posebno onih u frontalnim režnjevima, uzrokujući kortikalnu atrofiju i
druga promjene u strukturi.

11
Obilno konzumiranje alkohola za vrijeme trudnoće može usporiti rast fetusa i
djeteta, te prouzročiti kranijalne i facijalne anomalije, te anomalije udova kao i
mentalnu retardaciju, stanje poznato kao fetalni alkoholni sindrom. Manje teške i
neželjene učinke na fetus može proizvesti i umjereno pijenje, što je navelo Nacionalni
institut za zloupotrebu alkohola i alkoholizam da preporuči sustezanje tokom
trudnoće. Tako je 1989. godine donesen zakon koji zahtijeva da se na pakiranje svih
alkoholnih pića stavi upozorenje o štetnom djelovanju alkohola na nerođenu djecu.
Postoje podaci da kod nekih ljudi alkohol pozitivno djeluje na održavanje zdravlja:
vrlo umjereno pijenje, posebno vina, povezano je sa smanjenjem rizika od koronarnih
bolesti srca i kod muškaraca i kod žena. Učinci naglog sustezanja od alkohola kod
alkoholičara mogu biti dosta dramatični zato što je tijelo naviklo na drogu.
Subjektivno, pacijent je često anksiozan, depresivan, slab, nemiran, ne može
spavati. Tremor mišića, pogotovo fine muskulature prstiju, lica, očnih kapaka, usana i
jezika, može biti znatno izražen, a prisutno je i podizanje pulsa, krvnog pritiska i
temperature. U rijetkim slučajevima alkoholičar koji je pio veći broj godina može ući u
delirijum tremens (DTs) kad naglo padne nivo alkohola u krvi. Osoba postaje
delirantna i tremorozna te pati od halucinacija koje su primarno vizualne, ali mogu biti
i taktilne.
Terapija alkoholizma
Liječenje alkoholičara je vrlo teško, ne samo zbog prirode psihoaktivne tvari da
razvija ovisnost, nego i zbog mnogih drugih psiholoških problema koji su vjerovatno
prisutni, na primjer depresija, anksioznost, teški poremećaji u društvenom i u radnom
funkcioniranju osobe. Vrlo je visok rizik suicida. Iako su neki od ovih problema možda
prethodili, oni su zaista i doprinijeli zloupotrebi alkohola, tako da je do vremena kad
se alkoholičar počne liječiti rijetko kad moguće razlučiti šta je uzrok, a šta je
posljedica. Život osobe je obično zbrkan i svako liječenje koje želi biti uspješno treba
se usmjeriti na to više nego na samo prekomjerno pijenje. Postoje biološke i
psihološke intervencije za alkoholizam. Bez obzira na vrstu intervencije, prvi korak je
priznati problem i odlučiti poduzeti nešto u vezi s njim.

Tradicionalno bolničko liječenje

Privatne i javne bolnice širom svijeta godinama pružaju utočište alkoholičarima,

mjesto gdje se pojedinci mogu otrijezniti i gdje su im dostupne različite individualne i
grupne terapije. Sustezanje od alkohola –detoksikacija- može biti teško i psihički i
fizički, i obično traje oko mjesec dana. Nekad se saju anksiolitici da bi se olakšala
anksioznost i opća nelagoda triježnjenja. Neke klinike pokušavaju postupno
smanjivati količinu bez potrebe anksiolitika, nego da naglo presijeku pijenje alkohola.
Alkoholičari trebaju ugljikohidratne otopine, B vitamine i antikonvulzivnu terapiju.
Holder i sur. (1991.) istaknuli su da se broj bolnica koje na profitnoj osnovi liječe
alkoholičare gotovo učetverostručio od 1978. do 1984. godine, što dolazi do ćinjenice
da troškove takvog liječenja velikim dijelom pokrivaju osiguravajući zavodi i federalna
vlada. Bolničko liječenje alkoholičara velik je i isplativ posao. Kako ističu Miller i
Hester cijena svih liječenja iznosi deset milijardi dolara godišnje, a najveći dio tog
iznosa namijenjen je liječenju u bolnicama. Takođe su utvrdili da viši troškovi
bolničkog liješenja ne odgovaraju i većoj uspješnosti. Detoksikacija se kod većine
ljudi može sigurno provesti i u izvanbolničkim uslovima.

12
Upravljanje ponašanjem pomoću potkrepljenja
Jedan od pionira bihevioralne terapije Nathan Azrin potakao je operantni pristup
liječenju alkoholizma. Radeći s teškim alkoholičarima Azrin i sur. uključili su u terapiju
važne osobe iz pacijentove okoline od kojih su tražili da promatraju pacijenta i
potkrepljuju ponašanja poput redovnog uzimanja antabusa. Azrin je uspostavio radne
klubove kako bi pomogao pacijentima da savladaju ili usavrše vještine s kojima bi se
mogli zaposliti i socijalne mreže za rekreativne aktivnosti koje ne uključuju alkohol.
Organizirao je i uvježbavanje pacijenata ustrajanju u vlastitim stavovima i odbijanju
pića. Na temelju tog rada razrađena je strategija koja se katkad naziva uvježbavanje
bihevioralne samokontrole što naglašava pacijentovu kontrolu i uključuje sljedeće:
1. Kontrolu podražaja, gdje pacijenti sužavaju situacije u kojima sebi dopuštaju da
piju, npr. s drugima u posebnoj prigodi;
2. Modifikacija topografije pijenja, npr. pijenje samo miješanih pića, i to polagano
otpijajući, a ne u velikim gutljajima;
3. Potkrepljivanje ili kontrolirano pijenje, npr. čašćenje bezalkoholnim pićem kad se
odupru iskušenju da popiju alkohol.

Međutim, ono što ovu terapiju čini posebnom je i to kako navesti alkoholičara da
iskoristi ta sredstva bez stalnog vanjskog nadzora i kontrole, a ne otkriti sredstva
potrebna da se kontrolira pijenje.

13
Verovatnoća pojave alkoholizma na osnovu krvne grupe
Uzimajući relativne frekvencije za ocene verovatnoće odgovarajućih događaja,
možemo oceniti verovatnoću da će neka slučajno odabrana osoba iz populacije biti
alkoholičar i imati određenu krvnu grupu. Ako uzmemo da je verovatnoća da će neko
iz populacije biti alkoholičar:
p(b)=0,04
odnosno verovatnoću da će neko biti nealkoholičar:
p(z)=1-p(b)=0,96
onda možemo izračunati sve verovatnoće da će neko imati određenu krvnu grupu i
biti alkoholičar ili nealkoholičar. Na osnovu navedenih podataka izračunate su te
verovatnoće i prikazane u tabeli 1, gde je sa x označen sistem krvnih grupa, a
sa y sistem koji obuhvata stanja "alkoholičar i nealkoholičar". Unutar tablice su
verovatnoće proizvoda stanja tih sistema, a u rubrikama f" i ∑ date su marginalne
verovatnoće za krvnu grupu i događaje iz y u celoj populaciji (gde se nalaze i
alkoholičari i nealkoholičari).

x /y Alkoholičar (b) Nealkoholičar (z) f"

A 0,02077 0,39944 0,42021
0 0,01137 0,35244 0,36381
B 0,00546 0,13763 0,14309
AB 0,00240 0,07049 0,07289
∑ 0,04000 0,96000 1,00000

14
 Zaključak
Svaki čovek je autor svog života. Кarakter se samostalno gradi, pa otuda i čovekova
sudbina je posledica njegovih odluka i izbora. Izbor istovremeno podrazumeva i
odgovornost. Čovek je odgovoran za svoj život i svoja dela, kao i za izostanak samog
delovanja. Praveći izbore i promene u svom životu, on stvara svoju sudbinu, svoj
život i svoje teškoće. Svaka promena se svodi na pitanje izbora i pitanje
odgovornosti. Dok je odgovornost jedna, sloboda je druga strana medalje. Osobine
ličnosti i psihičke slabosti, mogu stvoriti „sklonost“ prema alkoholu. Takve osobe
utehu i rešenje za svoje probleme nalaze u alkoholu, koji im za uzvrat pruža lažnu
sigurnost, daje snagu i trenutno olakšanje. Zato je alkohol nazvan detektorom ljudske
slabosti.
Alkohol deluje štetno na celi organizam, a njegovo dugotrajno konzumiranje oštećuje
jetru, bubrege i mozak. Obično se pravi razlika između alkoholofilije - potrebe za
uzimanjem alkohola i alkoholomanije koju bitno određuje takva zavisnost koja, u
slučaju prestanka uzimanja pića izaziva apstinencijalnu krizu. S tim u vezi je i podela
alkoholičarske „karijere“ na razdoblje akutnog i hroničnog pijanstva ili kako se još
navodi: „pijanac - problem“ (koji sa alkoholom ima probleme) i „težak pijanac“
(Rejnstrik i Dejvidson, 1985).
Alkoholizam je jedan od značajnih problema današnjice. Zbog velikog broja smrti čiji
je alkohol odnosno zavisnost od njega posredan ili neposredan uzrok, Međunarodni
savet za alkohol i bolesti zavisnosti (ICAA) iz Ženeve i Svetska zdravstvena
organizacija (WHO) preduzimaju niz aktivnosti s ciljem da se potrošnja alkohola
smanji.

15
 Literatura

- Prof.dr. Miomir LJ. Leštarević, Forenzička psihopatologija, Beograd 2005.

ISBN 978-86-907907-0-8.;

- Z. U. Univerzitetsko klinički centar - Niš, Alkoholizam

- Stojiljković, S. (1986). Psihijatrija sa medicinskom psihologijom. Medicinska

knjiga, Beograd-Zagreb.

- Pinel, J. P.J. (2001). Biološka psihologija. Naklada Slap, Jastrebarsko.

- www.wikipedia.com

16
17
18