Escolar Documentos
Profissional Documentos
Cultura Documentos
1
Мартиновић, Нико С. Александар Ивановић – пјесник људскости; у Јутра југова: одабрани текстови о
Лесу Ивановићу, ОКФ, Цетиње, 2011, стр. 107-118
2011, стр. 109; 113). Не бисмо овом приликом опширно полемисали са цитираним
исказима, сматрајући очигледним њихову уопштеност и непрецизност. Колико може
бити сврховито некога овјенчати лентом „пјесник људскости“, ако нам је јасно да је
васколики поетски универзум заправо једна историја људскости која је опстајала
опирући се и у најразорнијим временима? У којој књижевној традицији локализовати
пјесника који све зебње и сјете упућује – човјеку? Са оваквим питањима могли бисмо до
у недоглед, па је економичније намах пресјећи и, можда још једном, истакнути очигледно
– да Лесова поезија понајвише пати од површног импресионизма и некритичности
аналитичара. Граничи се са здраворазумском логиком и исмијава интелигенцију
читалаца, када код др Крста Пижурице пронађемо да је Ивановић, ето, био „аутохтон у
стилу (!)“ (Пижурица, 2011, стр. 123). Овакви примјери свједоче не толико о
неспретности критичког тијела да се суочи са реалношћу једног опуса, колико о
патетичној црногорској мегаломанској свијести у којој се сваки иоле добар пјесник
„укваси“ да кроз деценију-двије нарасте до Хомера, Шекспира, или макар Овидија.
2
Ивановић, Александар-Лесо, Пјесме, изабрао и приредио Драгомир Брајковић, Унирекс, Никшић, 1995.
3
Петковић, Новица, Поезија у огледалу критике, Матица српска, Нови Сад, 2007.
7). У датим стиховима препознајемо поредбени однос и открива нам се посредност
општења између лирског субјекта и свијета – између њега и посматрања даљина
посредује „свијетли екран“. Семантички потенцијали и наслаге строфе у цјелости
отварају нам се управо укрштањем наведених двају сегмената. У другој строфи
интересантном за тумачење нам се чини успостављена римична структура. Први стих се
римује са трећим, али та укрштеност не чини се значајном јер први стих квинтине ближи
је значењској цјелини претходне строфе: као на свијетлом екрану:/ Час палме, а час једра
броде (Ивановић, 1995). Остали стихови друге строфе обједињени су као једно развијено
поређење, при чему други и пети стих римом уоквирују трећи и четврти. То нас наводи
да нарочито изузмемо уоквирене стихове и посебно их осмотримо: далеке, модре обале
и воде/ долазе мени небом у походе. Између њих постоји чак и силабички паралелизам и
могу се посматрати као контекстуално језгро пјесме.4 Сада видимо и шта први стих
квинтине чини комплементарним дијелом строфе – оба стиха се римију са првим и
читамо их као семантичку цјелину. Шум палми и брођење једара, из истих даљина откуд
и далеке модре обале и воде, долази у походе сужњу на камену. Дативни облик замјенице
„ја“ сигнализира експлицитно присуство лирског субјекта. Не можемо приписати
случајности да се такав облик у пјесми јавља свега два пута и то у истом контексту: у
схеми римовања „абба“ у првом и у другом петеростиху. Позивајући се на Јурија
Лотмана инсистирамо на паралелном односу између наведених структура: „Основни
механизам поетског језика је паралелизам. Различите речи се налазе у положају
еквивалентности и захваљујући томе између њих настаје сложена семантичка
корелативност, издвајање заједничког семантичког језгра (које у обичном језику није
изражено) и контрастног пара диференцијалних семантичких обиљежја.“ (Лотман, 1976,
стр. 227). Пошто Лотман тврди и то да се у поетском језику свака семантичка јединица
појављује само као функтив сложене семантичке функције, још смо увјеренији у наум
да овакву позицију замјеничког елемента који упућује на лирског субјекта посматрамо и
те како знаковитом. У стиховном контексту и обручу риме његову егзистенцију
разумијевамо као усамљеничку, сужањску, стијешњену и ограничену, те заптивену тако
да из ње нема бијега. Прва строфа је отуд слободније структурирана и неподударна је са
потоњим двијема. У њој се сужњу свијет отвара па су и метричка ограничења лабавија.
Када фокус са свијета пређе на субјекта, стихови се нешто строже организују, са римом
која се препознаје као међа његовога бића.
4
О контекстуалном тумачењу поезије погледати у: Кољевић, Никола, Класици српског песништва,
Службени гласник, Београд, 2012.
У истој пјесми се препознаје луцидна инверзија која се саопштава у посљедњој
строфи: Свуда се небо огледа у водама,/ у свим морима среда:/ од кише мутно, од сунца
у пламену;/ само се мени – сужњу на камену –/ море у небу огледа. (Ивановић, 1995)
Окретање свијета наопачке и огледавање остаће Лесовим препознатљивим пјесничким
поступком кроз цјелокупно његово пјесништво. У пјесми Туга за небом, на земљу небо
силази крадом, а висока стабла к њему стреме (Ивановић, 1995, стр. 8). Својеврстан
анафорски однос чини наведена два стиха комплементарним. Паралелизам се уочава,
опет, у формалној структури, на плану исказа. Оба стиха долазе у другом реду строфе,
након првих стихова који су синтаксички (скоро па и на лексичком плану) истовјетни:
Сјај чудни један запад точи./ Сјај чудни један запад има: (Ивановић, 1995). Упућени смо
да здружено посматрамо оба сегмента, те се лако открива да не постоји недоумица коме
стабла стреме. „Њега“ се не односи на „запад“, који је замјеници линеарно најближи, већ
„небо“ одржава статус централног елемента. Тако нам се „небо“ у првом стиху који
поредимо јавља у функцији субјекта, а у другом замјеница која на њега упућује
функционише као објекат, те долази до увијек занимљиве појаве у поетском тексту –
сустицања у опозицији5. Опозицију која није „стерилног“ граматичког типа, но на коју
ова сугерише, проналазимо на живој равни пјесме. Опет лирског субјекта проналазимо у
„абба“ римичној схеми, на земљи овој тешким маљем/ живота патног изубијан. Дух
прикован за свијет земнога кала а рођен да досегне висине, познато нам је, не јавља се по
први пут у црногорској књижевности код Леса Ивановића. Та патња сужња на камену у
нас траје још од Његоша, уз којег се и Лаза Костић, у својим пјесничким фантазијама
винуо до жељених висина. Код скромнога Ивановића нема метафоричких узлијетања и
космичких путешествија. Трагизам патништва његовог лирског јунака је тоталан: он не
изгара од снаге жеље да се до урни похрањених тајни на небу пропне – он поражен лежи
изубијан, чвршћим везама за земљу везан. Само у нејасној игри небеског сјаја, стакала,
вода и очију, себи небо приближава. Само у немоћној игри огледања успијева да се
отисне с ону страну.
О функцији огледала у његовој поезији говори Божена Јелушић: „Постоји један
повлашћени и повезани поетски низ мотива у лирици Леса Ивановића. Ријеч је о
површини воде, о прозорском окну и о људском оку. Оно што их спаја је чињеница да су
све троје – огледала. А огледало одражава тајне срца и свијета, све док се не разбије, док
вјетар не узнемири мирну површину воде, све док се очи не склопе. У Ивановићевим
5
Јакобсон, Роман, Поетика и лингвистика, Нолит, Београд, 1966.
огледалима, баш као и у овим правим одраз је обрнута слика збиље – заљуљано небо у
окну, изокренуто небо у локви, ишчашени свијет у оку“ (Јелушић, 2011, стр. 248). Дакле,
сумирали бисмо да је функција огледања пројектовање субјеткових жеља на реалије
лирског свијета. Он се у том случају не јавља као активан демијург већ, занимљиво, као
изненађени посматрач свијета који се пред њим мијења. Но, понекад се његова жеља за
додиром висина конкретно оствари, као у пјесми Пахуље. То је једна од ријетких пјесама
које не оптерећује песимизам и резигнираност субјектов, али подразумијевано присуство
мизерије довољно је потврдити замијећеним предимензионирањем лирског момента
који се збива: тек волим кад ми се спусти на чело/ пахуља мека – пољубац висина
(Ивановић, 1995, стр. 9). Читаво небо за једну пахуљу – из такве компензације извире сва
лирска енергија ових стихова.
У Карима Шабановим се робује носталгији. Носталгичара проналазимо у
зачараном кругу сјећања на неповратне тренутке радости. У њој се саображавање
спољашње структуре значењској равни такође остварује на препознатљив начин -
обгрљеном римом. Свако развијање слика сјећања из дјетињства организовано је на
таквој схеми, једино у трећој строфи се рима укршта. Тада се управо развија коментар у
садашњости на тренутке који се из прошлости зазивају. Дакле, прелаз из садашњости у
прошлост и назад, и графички је и формално обиљежен. Носталгија као снажан
сентимент и још један од ланаца који субјекта спутавају потврђује се и у пјесми Дјевојка
из дјетињства. Занимљивом поступку свједочимо и у пјесми Двије јасике. Чини се да
„јасика“ у пјесми Леса Ивановића показује исту семантичку садржину као код Милана
Ракића. Једна јасика што трепери осјећа се као тужна сламка међу вихорове, што буди
још једну реминсценцију на црногорску књижевну традицију. Тако се у овој пјесми
помоћу мотива јасике пројектује осјећање усамљености, али не само то. Лирски субјект
се идентификује са јасиком тако што једна самоћа препознаје другу. Али није само то
оно што јасика са собом носи. Она се намјесто Сизифа узима и као симбол залудњег
посла, но за разлику од Сизифа она не зна поријекло својих мука. Јасика просто бива
робом неке недокучиве силе која је нагони да трепери, чији је источник, можда, и у њој
самој, у чему субјект такође види свој одраз. Сломљеном окну представља илустративан
примјер онога што је Лесовој поезији рекао Радомир Ивановић: „Пјесник најчешће
транспонује готово неважну импресију из спољњег свијета, али је доцније, нарочито у
ефектно пласираној поенти, интериоризира, тако да она од слика прераста у идеју,
будући да сада у себи садржи новину виђења одређене појаве (а), или новину сазнања
(б), или нов однос према стандардном осјећању или мисли (ц). Пјесник полази
индуктивим путем, од конкретне појаве ка уопштавању, настојећи да досегне неку вишу
тачку гледишта и да примарним (текстуалним) значењима придода секундарна или
терцијарна (контекстуална или надконтекстуална). Минуциозна анализа не смије
подлећи пјесниковој сугестији, него понекад, и супротно ауторовим потенцијама, мора
трагати за оним прикривеним садржајима који означавају његов оригиналан став и лични
креативни печат“ (Ивановић Р. , 2011, стр. 193).