UČITELJSKI FAKULTET

SEMINARSKI RAD

IZ KNJIŽEVNOSTI

TEMA: LIK RODIONA ROMANOVIČA

RASKOLJNIKOVA U ROMANU ZLOČIN I KAZNA

Profesor: Student:
 SADRŽAJ
UVOD..................................................

LIK RASKOLJNIKOVA............................

ZAKLJUČAK..........................................

LITERATURA..........................................

1
 UVOD

“Zločin i kazna” je najpoznatiji i najčitaniji roman F. M. Dostojevskog kojim je stekao svoju

slavu. Dostojevski u romanu Zločin i kazna deli istu temu, greha i iskupljenja kao i u svojim
romanima Idiot i Braća Karamazovi dok je Silvije Strahimir Kranjčević u svojoj pesmi Vizija
spomenuo Rodiona Romanoviča Raskoljnjikova, glavnog lika ovog romana, te ga je iz lika
ubice plemenitih ciljeva pretvorio u lika revolucionara.

Dostojevski se u većini svojih dela bavi rastakanjem ruskog društva i porodice. To ni u ovom
romanu nije bio izuzetak jer nam Dostojevski priča o siromašnom studentu Raskoljnjikovu
koji ubija staricu, lihvaricu Aljonu Ivanovnu i njenu sestru Lizavetu kako bi postigao viši cilj i
oslobodio ljude od nje i njenog iskorišćavanja tuđe nesreće.

Zbog planiranja tog ubistva, izvršenja nauma, istrage u kojoj se zatvara i sužava krug dokaza
oko ubice, sudske presude i odsluživanja kazne se roman smatra kriminalističkim. No ovaj
roman spada u nekoliko vrsta. Smatra se i psihološkim zbog toga što Raskoljnjikova prati
detaljna psihološka analiza pre i pose zločina pa sve do Sibira gde odslužuje svoju kaznu.

Uz Raskoljnjikovljev život pratimo i živote alkoholičara Marmeladova i njegove porodice

koja se sastoji od njegove obolele žene Katerine Ivanovne te njegove kćeri Sonje koja je
žrtvovala sebe i svoj ugled za svoju porodicu.

Uz njih pratimo i porodicu Marfe Petrovne koja se, uz sve ostale likove koji simbolizuju
siromaštvo i beznadnu bedu, ističe kao svemoćni gospodar siromašnima te zbog takve podele
društva ovaj roman smatramo i društvenim. Konačno, ovaj roman se kreće i u filozofskom
pravcu jer se celi roman odnosno glavni zaplet ovog romana-ubistvo rađa zbog etičke teme u
koju veruje sam Raskoljnjikov te ga upravo ta tema povezuje s većinom važnih likova.

Oblikovao je ideju o neobičnim ljudima tj. ljudima budućnosti koji su zbog svojih viših
ciljeva spremni žrtvovati obične ljude tj. ljude sadašnjosti i time prekršiti najveću društvenu
normu morala. Roman je podeljen na šest delova i epilog.

2
Sam Raskoljnjikov se celo vreme bori sam protiv sebe i pokušava zavarati istražitelja Porfirija
Petroviča dok se u isto vreme i želi predati upravo Porfiriju jer se konačno želi rešiti osećaja
krivice i osećaja da je još samo jedna uš i budala u tadašnjem društvu. Dostojevski nam time
ostavlja otvorena etička pitanja: možemo li se dobrim delima iskupiti za svoja loša dela, može
li cilj opravdati sredstvo, ima li čovek pravo uzeti u svoje ruke da kroji svet i njegovu sudbinu
te naposletku ima li čovek pravo preći granicu svetosti života.

Zločin i kazna je roman sa socijalno-psihološkim motivom,koji čini prelaz prema modernom

romanu. To je prvi roman u nizu velikih romana Dostojevskog. Izgrađen je na fabuli iz
kriminalističkog romana – u njemu postoji ubica i progonitelj. Za razliku od običnih romana u
kojima je ubistvo bilo vrhunac radnje, u ovom romanu radnja se nakon ubistva tek počinje
zaplitati.

Ovo je delo o pojedinačnom ljudskom karakteru. Dostojevski u delu prati i istražuje ljudske
sudbine koje se zbivaju u siromašnom delu Sankt Petersburga. Pripovedač nam predočava
neposredan okoliš grada, njegov izgled, i često prepušta reč samom liku. Posredno i
neposredno navode se njegove misli i raspoloženja. Postupno dobijamo obavesti o
Raskoljnikovu i o situaciji u kojoj se nalazi, te saznajemo da se sprema na neki vrlo značajan
čin. Kad se predstavi lihvarki tek tada doznajemo kako se zove, i to od njega samoga. Radnja
romana se zasniva na unutrašnjem proživljavanju lika.

Raskoljnikov je siromašan student i živi od novca što mu šalju majka i sestra. Živio je u maloj
trošnoj sobici. Raskoljnikova je progonila ideja o ubistvu babe Aljone Ivanovne iako se
istovremeno zgražao nad tom idejom. Njegovoj odluci pridonio je razgovor dva studenata u
krčmi koji su govorili kako bi bilo dobro da netko ubije babu.

Raskoljnikov takođe zaključuje kako je izuzetnim ličnostima u istoriji uvek bilo dopušteno
žrtvovati pojedince kako bi sproveli ono što su zamislili. Primer mu je Napoleon. Kako on
sebe smatra izuzetnim, svojom ličnom voljom menja društvene norme. On smatra da on ima
pravo ubiti jednog “nametnika” kao što je stara lihvarka, ako je Napoleon imao pravo ubiti
milione ljudi i nije bio osuđivan. Raskoljnikov dugo razmišlja kako ubiti i potom zatrti trag
svog zločina.

3
 LIK RASKOLJNIKOVA

Rodion Romanovič je glavni lik romana "Zločin i kazna". On je bivši student prava, povučen
u sebe, odbačen od društva i prijatelja. Siromaštvo ga navodi na pomisao da bi mogao da
ubije staru babu-zelenašicu. Poznanstvo sa Marmeladovim, pismo majke u kome mu
saopštava da će bogato udati kćerku kako bi njemu materijalno pomogla - sve to pomaže
Raskoljnikovu da opravda svoj zločin. Uporedo sa razvijanjem plana ubistva deluju i sile
otpora.

Raskoljnikov je smatrao da će tim ubistvom učiniti stotine dobrih dela koja će iskupiti taj
zločin. Svojom nepažnjom ostavlja vrata otvorena, te tako biva ubijena i Lizaveta. Nakon
ubistva počinju dani u kojima se Raskoljnikov bori sam sa sobom, sa svojom savešću. On nije
ubio zbog novca, to potvrđuje činjenica da novac nije ni prebrojao već ga je odmah odneo
daleko od kuće da ga ne podseća na zločin.

Na početku romana reljefno se oblikuju psihološke karakteristike glavnog junaka, siromašnog

petrogradskog studenta Raskoljnikova. Njegova psihologija je data sistemom autorske
informacije odnosa sa drugima, samorazotkrivanjem, izjavama, greškama i snovima. Psiha je
osvetljena iz jednog osnovnog fokusa: fenomenom zločina.

Preokupacije, osećanja i ponašanje Raskoljnikova odaju "poniženu i uvređenu ličnost", od

društva i obdarenu od prirode. Lepota, snaga, pamet pothranjivale su samopouzdanje i
ambicije, a beda je stvarala kompleks inferiornosti i pogađala utoliko teže što je bio darovit.
Siromaštvo je izazvalo izbegavanje susreta sa ljudima.

U ponašanju Raskoljnikova se mogu izdvojiti tri faze: priprema zločina, izvršenje zločina,
stanja posle zločina. Prvu fazu karakteriše san o Napoleonovskoj moći. On razvija teoriju jake
ličnosti kojoj je sve dozvoljeno, pa čak i "krv po savesti". U svojim usamljeničkim
razmišljanjima odlučuje da uzme pravdu u svoje ruke i ubije staru lihvarku kako bi njenim
prljavim novcem pomogao sebi i drugima. Njegov psihički život se sve više usmerava na
planiranje ubistva. Ali, uporedo sa tendencijom ostvarenja plana deluju i snage otpora o čemu
govore i dva njegova sna. U prvom je sanjao detinjstvo, a njemu je sedam godina, i šeta sa
ocem. On gleda kako pijani seljaci tuku konjče upregnuto u ogromna, natovarena kola. Taj
4
san simbolizuje teret kojim ga pritiska život i nemoć da se izvuče. U drugom snu priviđa mu
se da je u Africi, u Egiptu, u nekoj oazi. Ovaj san je građen na kontrastu sa njegovim stanjima
- mirna oaza suprostavljena je njegovom nemiru. Oba sna su podsvesna potreba za bekstvom
od mesta i trenutka u kome se njegov život tako zamrsio da mora da počini zločin. Prvi san,
vremensko - u detinjstvo, a drugi san je prostorno udaljavanje - Egipat. Snovi su istovremeno
i ometanje priprema za izvršenje zločina. Oni otkrivaju da se njegovo moralno osećanje ne
poklapa sa savešću i idejnim uverenjima. On plače što šibaju jadno konjče. Krv koju razum
odobrava, savest pretvara u okove kojim okiva zajedno ubicu i njegovu žrtvu.

Dok stvara plan, Raskoljnikov postavlja pitanje: zašto se zločini otkrivaju. On zaključuje da
zločinca spopada klonulost volje onda kada je prisebnost najpotrebnija. Zato postavlja sebi
zadatak - paziti na svaku sitnicu. Međutim, kontrolišući sitnice, čini krupne greške. On pazi
da ne pobledi, da mu se glas ne izmeni, a zaboravlja da zatvori vrata. Ova greška dovodi do
još jednog prestupa: ubija sestru lihvarke, Lizavetu, da bi se oslobodio svedoka. Njena smrt
izaziva neobičan psihički fenomen i on svoj zločin vezuje jedino za lihvarku, a Lizavete se
gotovo ne seća. Zaboravljanje ubistva Lizavete može da bude posledica osećanja veće krivice.
Lihvarke se sećao, jer je za njega bila oličenje svega zlog, za njeno ubistvo je imao
"opravdanje" i argumente da se brani. Za Lizavetu nije imao nikakvog opravdanja, i zato
njeno ubistvo, i njen lik potiskuje u najdublju podsvest i blokira ga zaboravom.

Posle izvršenog ubistva lihvarke i njene nedužne sestre, kao slučajnog svedoka zločin u
Raskoljnikovoj svesti poprima druge razmere. Kod njega se opažaju dve tendencije:
maksimalno nastojanje da ne otkrije zločin i - nesvesno odavanje. On se veoma neoprezno
otkriva kada posećuje stan ubijene, gde se raspituje za lokvu krvi i zvoni nekoliko puta da
ponovo čuje zvuk koji je oglasio početak njegove drame. Posle učinjenog zločina zapada u još
dublju duševnu i moralnu krizu. On se sada ne brine samo da ne bude otkriven, već se bori sa
svojim osećanjem otuđenosti, sumnjama, košmarnim snovima, traženjem rešenja između
putokaza koji mu se nude.

Rodion Romanovič Raskoljnikov se predaje vlastima i kaje za učinjeni zločin. Radnja sada
prelazi na poslednji plan: etički - patnjom treba iskupiti pravo da se kao ravnopravan član
vrati društvu. Na kraju romana Zločin i kazna Fjodora Mihailoviča Dostojevskog odjekuje
strogi sud Raskoljnikova o sebi i kajanje što nije izdržao; ispaštanje zbog prolivene krvi - i
mirna savest. Očajanje i nada. Otuda tragično zvučanje pokriva ostale tonove u romanu.

5
U snovima mu se pojavljuje Aljona Ivanovna i dok ponovo pokušava da je ubije ona se smije.
To pokazuje da njegova savest oseća teret krivice. Bori se sa svojom savešću, snovima,
dilemama. Došao je do raskrsnice gde jedan put vodi ka samoubistvu i Raskoljnikov ga
odbacuje. On polazi drugim, Sonjinim putem, koji vodi ka Bogu, spasenju.

On se predaje sudu ,ali čak ni u prognanstvu svoj postupak ne smatra zločinom. Prognanstvo
predstavlja za njega novi život. Spas su mu pružili Sonja i Jevanjđelje.
Iz vrlo jednostavnog sižea, Dostojevski kroz vrhunsku socijalnu, psihološku i etičku analizu
čoveka razvija nikad zatvorenu i dovoljno proučenu temu relativnosti dobra i zla, a kao
glavne koordinate svoga istraživanja uzima čovekov odnos prema čoveku – van i čovekov
odnos prema čoveku – u sebi. Reči dobro i zlo zamenjene su sa obično i neobično. Zločinac
„bez zločina” i griža savesti „bez krivice” tema je ovog romana, koja će biti razrađena kroz
borbu dve međusobno suprotne koncepcije zločina.

Raskoljnikov, čovek koji živi u raskolu, ustaje protiv utvrđenog reda stvari, želeći da u vidu
treće sile, nezavisno od dobra i zla, po svojoj volji definiše, a i menja ova dva. Već na
samom početku romana, u prvom poglavlju, verno je predočen socijalni status
Raskoljnikova, koji živi u krajnjoj nemaštini i bedi: „bio je do grla dužan gazdarici i bojao
se susreta sa njom. Već drugi dan skoro ništa nije jeo a bio je tako jadno odeven da bi se
neko drugi, čak i naviknut na sirotinju, stideo po danu izići u takvim ritama na ulicu”.

Osnovno pitanje koje se postavlja jeste: može li cilj, pa makar bio i najplemenitiji, opravdati
bilo koji put kojim se do njega stiže; može li zločin – ubistvo opravdati izuzetna socijalna
ugroženost počinioca i želja za pomaganjem bližnjima? U rastrojenoj ličnosti Raskoljnikova
se od početka smenjuju dva nivoa motivacije za planirani zločin: ljubav prema majci i sestri
i želja da im nekako pomogne (što on negira kao mogući poriv, a naglašava više kao
opravdanje), i opsednutost željom da moć i vlast iskuša u sebi.

Dostojevski, za koga će Niče reći da je jedini psiholog od koga je imao nešto da nauči i
susrete sa njim ubrajao u najveće uspehe u svom životu, majstorski prikazuje razvojnu liniju
psiholoških previranja Raskoljnikova. Njegova psihološka struktura do kraja ostaje
podvojena. U njemu egzistiraju i bore se dva Raskoljnikova, uslovljavajući strašnu
psihološku dramu: onaj koji planira zločin i onaj koji ga osuđuje, onaj koji želi da se prijavi
policiji i onaj koji odustaje od toga, onaj koji želi da prikrije počinjeni zločin i onaj koji
nesvesno ukazuje na njega.

6
Ova podvojenost traje sve vreme i ostaje prisutna u raznim varijacijama do kraja, a u njenoj
osnovi je mučna igra sa samim sobom u cilju isterivanja sopstvene filozofije pravde i novog
odnosa dobra i zla. Glavni junak ubija samo da bi sam sebi dao odgovarajuće objašnjenje za
ovakva stanja i raspoloženja i da bi sebe najzad uspeo da „smesti” u red jednih ili drugih –
slabih ili jakih. Međutim, realizacija planiralnog ubistva neće ublažiti već započeti rascep u
njegovoj ličnosti, samo će ga uvećati. „On odjednom zadrhta: jedna, takođe jučerašnja,
misao opet mu sinu u pameti. Ali, nije zadrhtao zato što mu je sinula ta misao.

On je znao, i predosećao da će mu neizostavno sinuti i već ju je čekao a uostalom, ta misao

nije bila jučerašnja. Razlika je bila u tome što je pre mesec dana, čak još juče, bila samo
san, a sad… sad mu se odjednom pojavila ne kao san, već u jednom novom, strašnom i
sasvim nepoznatom obliku, i on to odjednom pojmi.”

Slučajnost i sticaj prilika igraju veliku ulogu u svesti Raskoljnikova. U početku, pre nego da
izvrši zločin, on će upravo u njima tražiti razloge ili potvrde za svoj još uvek nerealizovani
plan. Posle prve posete zelenašici Aljoni Ivanovoj, u Raskoljnikovu se začela misao o
ubistvu, a činjenice da je buduća žrtva zla, ohola, da ničim ne doprinosti društvu i da bi njen
novac mogao biti potpora mlađim i vrednijim snagama, kao i pismo majke, u kome ga
obaveštava o budućoj udaji sestre Dunje, samo doprinose ubeđenju da za planirani zločin
ima ubedljivih i opravdanih razloga.

Raskoljnikov za svoje zlodelo dugo neće upotrebiti reč ubistvo, ili zločin, za njega će to biti
to, ono, sve to. Njegova kazna, koja ovog puta neće doći od strane vlasti, ili Božje ruke,
počeće mnogo pre samovoljnog priznanja i predavanja vlastima. „U mojoj pripoveci ima
aluzije na to da pravna kazna zločinca mnogo manje plaši nego što to misle zakonodavci,
delimično zbog toga što je ta kazna njegovom moralnom biću potrebna”, pisao je
Dostojevski 1865. godine o svom zamišljenom romanu.

Plen zločina nije iskorišćen, čak biva zaboravljen ispod kamena. „Ako je odista čitava stvar
izvedena svesno, a ne glupački; ako si stvarno imao određen i konačan cilj, kako to onda
sve do sad nisi čak ni zavirio u novčanik, i ne znaš ni šta si dobio, zbog čega si tolike muke
prepatio i svesno se odlučio na tako podao, gadan, nizak postupak? Pa ti si malopre hteo da
baciš u vodu taj novčanik, zajedno sa svim drugim stvarima koje takođe još ni video nisi…
Kako to?”

7
Ovaj romantičar i sanjalica najednom biva posramljen svojim maštanjem, za koje je shvatio
da nimalo ne doprinosi ljudskom bogatstvu. Napeto se boreći sa zlom u sebi, on navodi
argumente u njegovu korist. Raskoljnikov je osetio zavist prema velični prestupnika i
poželo da tako nešto pronađe u sebi.

Uzrok njegovih groznih preživljavanja i teških borbi sa samim sobom upravo je

nemogućnost da napravi novi korak. Tragedija glavnog junaka nije u tome što se odlučio da
pogazi zakon i učini zlodelo, već je u tome što je negde duboko u sebi ipak osećao da nije
sposoban za tako nešto. U njemu se javila želja da izađe iz norme, da se usudi, da proveri da
li sme: „Meni je tada trebalo da doznam, i to da doznam što pre, da li sam ja vaš kao i svi ili
sam čovek? Imam li snage da prekoračim norme ili nemam? Smem li se usuditi da uzmem
ili ne smem? Jesam li ništavno stvorenje ili imam pravo?”.

U daljem toku razvoja radnje, Raskoljnikov se drži mišljenja da on, u stvari, nije ubio
staricu, već sebe. On ljude ne deli na dobre i zle, o čemu svedoči njegov članak, već na
obične i neobične, pri čemu u red običnih spadaju i oni dobri, koji se pokoravaju zakonima,
a u red neobičnih oni koji sami prave zakone. Postoje dupli kriterijumi, dva morala: jedan
za obične, druge za neobične, ili, ako uzmemo Ničeovu terminologiju, moral robova i moral
gospodara. Jedni u svojoj moći zapovedaju i stvaraju zakone, imajući pri tom pravo da ruše
i gaze one prethodne (zakone), drugi se njima povinuju. Ja dolazim do zaključka da svi, ne
samo veliki ljudi nego i takvi koji i malo prerastaju opšti nivo (…) da svi oni moraju, po
svojoj prirodi neminovno, biti zločinci – naravno, ko više, ko manje (…) ali, ako je takvom
čoveku potrebno da zbog svoje ideje prekorači makar i preko mrtvog tela, preko krvi, on
sam sebi, mirne savesti, po mom shvatanju može to da dozvoli…”

Raskoljnikov, naizgled, opravdava ono što se usudio da učini, ali ne opravdava svoje
prisustvo među onim čistim i plemenitim ljudima koje je nekada voleo, tačnije, koje još
uvek voli, ali to ne sme sebi dozvoliti. Svest da nikako ne može pomoći onima koje voli,
ljubav pretvara u gađenje i netrpeljivost – ako ne može pomoći bližnjem, ne može ga ni
voleti. Savest dopušta mržnju. On traži snagu i moć da bi mogao nastaviti sa životom i
potvrditi sebe kao čoveka. U osnovi celog njegovog delanja, razmišljanja i htenja stoji volja
za moć.

Po njegovom mišljenju nije čovek ono što nije natčovek. Samo onaj koji će se usuditi da, ne
obazirući se na cenu i okolnosti, unese nemir u postojeći red stvari, može okarakterisati sebe
kao biće dostojno života, odnosno više biće.

8
On izlaže filozofiju da viši ljudi gospodare budućnošću, a oni niži i obični sadašnjošću,
dodajući da obe kategorije imaju realno pravo da postoje, ali im svakako predstoji rat:
„Slobodu i vlast, a što je glavno: vlast! Nad svim ništavnim stvorovima i nad čitavim
mravinjakom.

To je cilj! Upamti to! ” U želji da uspešno izvrši proces samopotvrđivanja i svrstavanja sebe
među one bolje i više, Raskoljnikov izvršava ubistvo: „Šta bi bilo kad bi se, na primer, na
mom mestu našao Napoleon, a ne bi imao čime da otpočne karijeru? On ne samo što se ne
bi zgadio nego mu ni na um ne bi palo da to nije monumentalno, i čak ne bi uopšte shvatio
čega ima da se gadi. Dakle, i ja sam napustio razmišljanj Ubio po ugledu na autoritet…”

I dok se u rastrojenoj, pomućenoj i već duže vreme podvojenoj svesti Raskoljnikova

svađaju čovek i vaš, tačnije, onaj koji nije siguran da li sme i može, koji uporno ispituje
humanost / nehumanost podlog čina, i onaj koji bi trebalo da je već zakoračio iz
svakodnevice, ne obazirući se na gnusno sredstvo, jer ono služi višem cilju, on shvata da je
njegova tragedija upravo u neuspehu da iskorači i potom nastavi dalje. Svoje neodlučnosti i
slabosti bio je svestan i ranije, dok se misao o ubistvu još uvek nije iskristalisala u tolikoj
meri: „Na kakav korak hoću da se odlučim, a kakvih se sitnica bojim! Sve je u rukama
čovekovim, a sve mu ispred nosa umakne samo zbog kukavičluka. I, zanimljivo je zbog
čega se ljudi najviše boje! Novog koraka i svoje nove reči najviše se boje.”

Ova neodlučnost i neistrajnost pratiće Raskoljnikova celim tokom razvoja događaja, on

neće uspeti da podnese neverovatnu agoniju i pritisak – prijaviće se vlastima, ali razlog
ovakvom postupku neće biti prosvetljenje grešnika kroz saznanje da je učinio greh. Svoje
delo on čak odbija da nazove zločinom. Mrzi sebe, ne iz razloga što je ubio, već što se
pokazao nepodobnim i nesposobnim da do kraja izdrži u svojoj prvobitnoj nameri: „Čim
sam počeo pitati i ispitivati sebe imam li pravo da uzmem vlast, pa onda, znači, nemam
pravo na vlast.

Ili, kad postavljam pitanje je li čovek vaš, to onda znači čovek već nije vaš – za mene, ali je
vaš za onoga kome takvo pitanje ni na pamet ne pada i koji ide pravo, bez ikakvih pitanja. I
čim sam se toliko dana morao mučiti pitanjem bi li se Napoleon odlučio ili ne bi, onda sam
već jasno osećao da nisam Napoleon.” Ipak, Raskoljnikov ne odustaje tako lako od mrvice
Napoleona u sebi. Pa, nije valjda ubio staricu, sebe ni zbog čega: „Možda sam ja još čovek,
a ne vaš, i požurio sam da sam sebe osudim… Još ću da se borim”.

9
Raskoljnikova prati stalno pulsiranje suprotnosti. On je u stalnom sukobu sa svima, ima
osećaj da je odsečen od celog sveta, a najzad – u sukobu je sa samim sobom. U njemu se
uporno i tvrdoglavo smenjuju osećanje pobede i poraza, sigurnosti i nesigurnosti, snage i
slabosti, hladnokrvnosti i uznemirenosti uz sve vreme prateću opasnost iznenadne
eksplozije unutrašnje napetosti. Mali čovek se očajnički hvata za velikog čoveka, iznova i
iznova preživljavajući poraz kad mu ovaj isklizne iz ruku. Borba koja preti neprekidnošću
inicira snaženje zla i egoizma, bes pri samoj pomisli na dobro. Sama pomisao na
Razumihinove priče o dobročinstvima, zarad iskupljenja greha u Raskoljnikovu izazivaju
krajnje negativne emocije i želju da više nikada ne vidi ni njega, a ni slične njemu. U njemu
se gomilaju bes i mržnja.

Podvojednost između dve tako izrazite suprotnosti u složenoj ličnosti Raskoljnikova dobro
je i pouzdano shvatio Svidrigajlov, njegov alter ego: „A ako ste ubeđeni da se kod vrata ne
sme prisluškivati, a babama se mogu razbijati glave čime čovek stigne, radi svog
zadovoljstva, onda putujte brže bilo kud…” Sukobljavajući se sa Svidrigajlovim,
Raskoljnikov se iznenadno sudara sa drugom stranom svoje ličnosti, on jasno vidi svoje
drugo ja, koje tako žustro brani pred Sonjom, pred Porfirijem.

Kroz raspravljanje i negodovanje, na kojima insistira Raskoljnikov, prolama se sličnost i

razumevanje ove dvojice, na šta dvosmisleno potencira Svidrigajlov. On će mu reći: „Pa,
zar nisam kazao da među nama postoji nekakva zajednička dodirna tačka, a? ”, a kasnije:
„Meni se sve čini da u vama ima nešto nalik na mene”. Svidrigajlov je ubica iz ličnih,
niskih pobuda, koji skriva svoje zločine, i ne slama se pod teretom nemogućnosti da to
podnese na način kao Raskoljnikov.

Dok se Raskoljnikov predaje vlastima, umoran i istrošen od psihičkih lomova, Svidrigajlov

izvršava samoubistvo (gotovo istovremeno), i tim činom ostaje superiorno na visini svoje
nemoralne pozicije. U pitanju je, kao što vidimo, suprotna psihologija zločina.
Raskoljnikovljevom jednom je falilo ono svidrigajlovsko drugo ja, koje je kod
Raskoljnikova samo naznačeno u vidu želje da u nešto većoj meri bude sastavni deo
njegove ličnosti. Dominacija raskoljnikovskog ja nad svidrigajlovskim u složenoj ličnosti
glavnog junaka učinila je da se on ne pokaže dovoljno čvrstim i jakim u mučnom
podnošenju tereta počinjenog zločina.

10
On je već pred prijavljivanje policiji svestan svoje nemoći da se izbori sa težinom onoga što
počinjeno sa sobom nosi, a opet se, kao davljenik za slamku, hvata svake moguće i
najmanje naznake „višeg” u sebi. Postavlja Dunji, a i sebi, pitanje – šta je razlog što se nije
ubio: ponos, ili strah od vode. Ako je dosad sebe smatrao snažnim, onda ne treba ni vode da
se plaši. U tom razgovoru sa Dunjom, pa i kasnije na robiji, Raskoljnikov je mišljenja da mu
svi bespotrebno „guraju pod nos” zločin koji treba prati, a to nije zločin, niti on ima planove
o iskupljenju greha.

Za njega, zločin je njegova malodušnost, to što je odlučio da se samovoljno prijavi vlastima.

Ovako je Raskoljnikov razmišljao, odlazeći od Dunje, i kasnije, napuštajući Sonjin stan, pre
odlaska u policiju, a ipak se prijavio: „Ja sam ubio sekirom babu – činovnicu i njenu sestru
Lizavetu, i opljačkao ih.”

To neobično, ka kome je težio i koje je veličao Raskoljnikov, nije živelo u njegovom

karakteru ili, ako je i postojalo, bilo je sputavano i gušeno običnim. Ispalo je da njegova
Geneologija morala teško biva primenjiva u praksi, makar njegovoj. Ubistvo i zločin
Raskoljnikova nisu raskovali lanaca kojima je prikovan za zemlju. Bez obzira da li je ubio
ne bi li sebe svrstao u Napoleone, ili je pak ideju o Napoleonima toliko potencirao da bi
opravdao ubistvo i ugušio grižu savesti, sigurno je jedno, a to je – da sebe nije pronašao
tamo – među onima što „nisu od krvi i mesa, već od bronze”. U njegovoj potrazi za
čovekom višeg reda u sebi, moral malog i velikog čoveka prerasli su postepeno u moral
svakidašnjice i moral tragedije.

11
 ZAKLJUČAK

Sam Raskoljnjikov se celo vreme bori sam protiv sebe; pokušava zavarati istražitelja Porfirija
Petroviča dok se u isto vreme i želi predati upravo Porfiriju jer se konačno želi rešiti osećaja
krivice i osećaja da je još samo jedna uš i budala u tadašnjem društvu. Dostojevski nam time
ostavlja otvorena etička pitanja: možemo li se dobrim delima iskupiti za svoja loša dela, može
li cilj opravdati sredstvo, ima li čovek pravo uzeti u svoje ruke da kroji svet i njegovu sudbinu
te naposletku ima li čovek pravo preći granicu svetosti života.

Zločin i kazna je roman sa socijalno-psihološkim motivom,koji čini prelaz prema modernom

romanu. To je prvi roman u nizu velikih romana Dostojevskog. Izgrađen je na fabuli iz
kriminalističkog romana – u njemu postoji ubica i progonitelj. Za razliku od običnih romana u
kojima je ubistvo bilo vrhunac radnje, u ovom romanu radnja se nakon ubistva tek počinje
zaplitati.

Raskoljnikov je smatrao da će tim ubistvom učiniti stotine dobrih dela koja će iskupiti taj
zločin. Svojom nepažnjom ostavlja vrata otvorena, te tako biva ubijena i Lizaveta. Nakon
ubistva počinju dani u kojima se Raskoljnikov bori sam sa sobom, sa svojom savešću. On nije
ubio zbog novca, to potvrđuje činjenica da novac nije ni prebrojao već ga je odmah odneo
daleko od kuće da ga ne podseća na zločin.

Posle izvršenog ubistva lihvarke i njene nedužne sestre, kao slučajnog svedoka zločin u
Raskoljnikovoj svesti poprima druge razmere. Kod njega se opažaju dve tendencije:
maksimalno nastojanje da ne otkrije zločin i - nesvesno odavanje. On se veoma neoprezno
otkriva kada posećuje stan ubijene, gde se raspituje za lokvu krvi i zvoni nekoliko puta da
ponovo čuje zvuk koji je oglasio početak njegove drame. Posle učinjenog zločina zapada u još
dublju duševnu i moralnu krizu. On se sada ne brine samo da ne bude otkriven, već se bori sa
svojim osećanjem otuđenosti, sumnjama, košmarnim snovima, traženjem rešenja između
putokaza koji mu se nude.

12
 LITERATURA

1. http://www.artnit.net/pero/item/657-rodion-romanovi%C4%8D-raskoljnikov.html
2. http://opusteno.rs/analiza-dela-f158/analiza-dela-zlocin-i-kazna-fjodor-dostojevski-
t24799.html
3. http://sjedi5.com/zlocin-kazna-fjodor-mihajlovic-dostojevski/
4. http://www.lektire.hr/zlocin-i-kazna/
5. https://sh.wikipedia.org/wiki/Zlo%C4%8Din_i_kazna

13