Филолошки факултет Универзитета у Београду

Техника академског писања

Где се крије ''скривени смисао''?

(Приказ књиге Тање Поповић „Потрага за скривеним
смислом“)

Ментор: др Зорица Несторовић Студент: Арнела Лакота, 2016/11472

Београд, 2017.
 Сажетак: У овом раду разматраћемо компаратистичка читања на којима се темељи књига
Тање Поповић „Потрага за скривеним смислом“ и утврдићемо њихову сврсисходност.
Представићемо актуелност интертекстуалног приступа и открићемо колико његова примена
помаже изналажењу новог, дубљег смисла једног или више текстова. Анализираћемо везе између
текстова и ону нит, насловљену као смисао, која нам отвара нова тумачења. Свакако, сагледаћемо
и однос између текстова- у којој мери је он природан и спонтан или пак вештачки и натегнут.
Открићемо који метод је заступљен при компаративном читању и колико је присутна полемика са
традицијом тумачења- да ли је померен ''хоризонт очекивања'' или је све рекапитулација
постојећег.

Кључне речи: Тања Поповић, компаратистичка читања, дијалог текстова,

интертекстуалност, општа књижевност, српска књижевност, Пушкин, Стерија, Г.Флобер, М.
Црњански, М. Настасијевић, Д. Киш, Ф.М. Достојевски, М. Ракић, Р.Драинац, В. Витмен, Д.Хармс,
Н.Гогољ, В.Десница, Џ.Џојс.

Пушкин

Књигу компаратистичких читања Тање Поповић отвара Пушкин као „кључна

фигура православних словенских књижевности“.1 Рад је компонован тако да прикаже
Пушкинову супериорност у односу на све остале, њега као оца и зачетника оне руске
књижевности која је достигла високе степене.
Корени овог приказа налазе се у књизи „Формалисти о Пушкину“, чији је избор,
превод и предговор написала Тања Поповић и на чији се метод највише ослања. Већ у овој
књизи ауторка започиње причу о комуникацији између српске и руске књижевности XIX
века када подвлачи да обе националне литературе дугују средњовековној тј. византијској
традицији која је највише одредила формирање књижевног језика и многих жанрова. 2 У
истој књизи она Пушкина назива „родоначелником нових, синкретичних облика“3 чиме
закључује и своје размишљање о Пушкинској традицији.4 Компаративним читањем ове
две књиге можемо наићи на многе подударности и неке начелне идеје које је Т.Поповић
развила у својој наредној књизи о Пушкину.

1
Тања Поповић, Потрага за скривеним смислом (Београд: Логос арт, 2007), 15.
2
Тања Поповић, уред., Формалисти о Пушкину (Београд: Терсит, 1994), 11.
3
Исто, 15.
4
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 38.

2
 Осим овога, први део „Пушкинске традиције“ у коме ауторка говори о свим
утицајима на Пушкина5, умногоме се ослања на уводни део из Флакерове књиге који
казује о француским и енглеским утицајима на Пушкина.6
Међутим, у „Потрази за скривеним смислом“ у другом делу приказа ауторка
успоставља везу између српских романтичара и Пушкина и ту видимо оправданост њених
речи да је замишљено да ова књига донесе нешто ново јер је велики број студија о
рецепцији Пушкина код нас.7
Други део есеја доноси својеврсну ''игру огледала'' коју ћемо пратити кроз целу
композицију књиге. Кроз преглед историјата појављивања Пушкина на српску сцену,
наши песници XIX века - Б.Радичевић, Ј.Ј.Змај, Л.Костић и В.Илић се на неки начин
огледају у Пушкину и назире се његов утицај, инспирација и подстицај на њих.
Првих српских ''пушкиниста'' до појаве Војислава Илића и није било 8, са чиме се
слаже и Александар Флакер9, али и Зоран Константиновић.10 Оно што је интересантно
јесте да ауторка не говори о директном утицају Пушкина на романтичаре већ о њиховом
заједничком извору.11
Желећи да покаже степен препознатљивости Пушкина код наших романтичара,
почиње са Илићем који је преводио многобројна дела и усвајао поетику свог руског узора,
наставља са Радичевићем у чије познавање Пушкиновог стваралаштва сумња и даје
вредносни суд о њему чија је лексика банална и тривијална наспрам Пушкинове12, креће
се ка Змају који је Пушкину сродан по ''естетском понашању'' 13, како би закључила са
Костићем као Пушкиновој најсроднијој песничкој фигури.14
Чини нам се да, како песници све више одмичу, расту, узвисују знањем, то се рађа
јачи национални колорит. Међутим, осим стихова Лазе Костића који приказују сродност
са Пушкиновим, ауторка нам не даје стих ниједног пређашњег романтичара како бисмо
компаративно увидели сличности тј.разлике. О српским романтичарима говори доста

5
Исто, 16.
6
Aleksandar Flaker, Ruska književnost ( Zagreb: SNL, 1986), 57.
7
Исто, 19.
8
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 19.
9
Flaker, Ruska književnost, 57.
10
Зоран Константиновић, Интертекстуална компаратистика (Београд: Народна књига Алфа, 2002), 82.
11
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 23
12
Исто, 25.
13
Исто, 27.
14
Исто, 31.

3
уопштено и без конкретних примера, док Костића издваја јер је, претпостављамо, ту
уочена највећа сродност.
Привлачи пажњу то што ипак свој приказ о Пушкину завршава са Илићем који је
потпуно реконструисао Пушкинов песнички говор и преобразио га у свој 15.
Компаратистичким читањем показана је неуједначеност уметничких достигнућа наших
песника и Пушкина.
Без обзира на то што се овај приказ ослања на већ поменуте књиге, у фуснотама
можемо пронаћи само литературу на руском језику, без иједне предложене литературе на
српском.
Стерија

Тања Поповић већ на почетку упозорава читаоце да писање о Стерији може бити
узалудан посао ако имамо у виду обиље озбиљних радова који дају одговоре на
многобројна питања у вези са Стеријом.16 Како би поткрепила своју тврдњу, она у
фусноти даје незаобилазне студије које су написане о Стерији. Управо из ових разлога,
ауторка се поиграва са читаоцима и наглашава, као и у претходном есеју, да ће говорити о
Стерији на нешто другачији начин указујући на Стеријину употребу одређених драмских
поступака и пратећих сценских ефеката.17
Оно што је парадоксално јесте чињеница да већ у следећем пасусу Тања Поповић
започиње причу о палијатама која је испричана још у Флашаревој „Студији о Стерији“ на
коју се Поповићева ослања. У овом делу говори о сродности између српског и римских
комедиографа, тј. између Стерије и Плаута,18 што подсећа на поглавље „Једна Стеријина
реминисценција на Плаута“ из Флашареве студије који поентира да је „Стерија најпре
усвајао, а затим исмевао клишејну технику.“.19
И у овом делу књиге је присутна ''игра огледала'' у којој се Стерија огледа у
духовним наслеђима одређених периода узимајући најбоље од њих и на крају дајући
нешто аутентично и иновативно у шта су се огледали многи настављачи.

15
Исто, 37.
16
Исто, 39.
17
Исто, 40.
18
Исто, 42.
19
Мирон Флашар, Студије о Стерији (Београд: Српска књижевна задруга, 1988), 51.

4
 Наводећи сличности између Плаута, Теренција, Шекспира, Молијера, Грибоједова
и Стерије не удаљава се много од већ набројаних студија.
Један богат део овог чланка о Стерији јесте ауторкина жеља да изнедри нешто
заиста ново. Наиме, Сл.А.Јовановић прави синтезу свих страних одјека у Стеријином
стваралаштву и то врло студиозно одређујући степен утицаја, подстицаја и
међупрожимања.20 Међутим, Тања Поповић се у потпуности оглушује на ову студију и на
целокупну књигу која је изашла поводом стогодишњице од смрти Ј.С.Поповића, и шире
сагледава Стеријин дијалог са прошлошћу и будућношћу.
Иако не говори о тријади Доситеј-Мушицки-Милутиновић коме додају и Стерију о
којој говоре остали аутори ове књиге21, она другачије уобличава своју причу о Стерији
показујући да он ствара у посебном тренутку српске књижевности и да је успео да споји
опште и традиционално чиме је показао вредност дијалога текстова кроз векове.

„Једно размишљање о греху“22

(Флобер, Црњански, Настасијевић, Киш, Достојевски)

Наредна два поглавља књиге могу се, на неки начин, ставити под истим насловом
„Једно размишљање о греху“, зато што први на имплицитан а други на експлицитан начин
тумачи грех и врлину кроз хришћанска предања.
Део који говори о апокрифу и легенди у модерној приповеци заправо показује
колико савремена књижевност црпи из средњовековних жанрова или ,како недвосмислено
каже Тања Поповић, од самог хришћанства.23 Ауторка даје добру ''дефиницију'' апокрифа
и легенди јер их посматра као „врсту приповедака у којима је хришћанска догма
преиначена фолклорним предањем“.24 У једном тренутку, она ове појмове посматра као
синонимне указујући на њихову жанровску флексибилност и велике поетичке захвате.

20
Бранислав Миљковић и Милан Ђоковић, уред., Књига о Стерији (Београд: Српска књижевна задруга,
1956), 190.
21
Исто, 20-21.
22
Преузето из књиге Т.П. Потрага за скривеним смислом, 97.
23
Исто, 65.
24
Исто, 69.

5
 Иако је много примера легендарних и апокрифних прерада, Т.Поповић анализира
новеле Флобера, Црњанског, Настасијевића и Киша са жељом да укаже на нове
могућности компаратистичких читања.
Почевши од Флобера, ауторка узима „Три приповетке“ у којима примећује
својеврсно подражавање легенди и пародирање житија.25 Додуше, подударности са овим
жанровима су и више него приметне у појединим деловима или у целини.
Међутим, правећи компарацију између поменутих новела и апокрифа/легенди,
ауторка објашњава развој фабуле, као и наративне технике које су приметне. Треба
поменути и чињеницу да је Т.Поповић изоставила едиповски комплекс који се јавља у већ
поменутој приповеци и свој фокус ставила на проналажењу апокрифних тј.легендарних
трагова у овим приповеткама.
У следећем делу есеја који је насловљен као „Црњански и Настасијевић“, садржане
су приповетке раног Црњанског „Приче о мушком“, о којима многи критичари попут
В.Глигорића, М.Богдановића, Т.Прпића говоре са негодовањем и слажу се да су „Мутни
символи“ превише мутни и за самог аутора.26 Међутим, они други који су имали више
истраживачког духа за нешто другачије попут Радована Вучковића и Михајла Пантића,
пронашли су у њима већу вредност.27 Р.Вучковић је међу првима приметио да иза ових
прича стоји историјска или библијско-легендарна грађа па их је назвао „сложене приче-
легенде.“28 Т.Поповић даље развија ову тезу са наратолошког приступа експлицитно се
ослањајући на Вучковића. И у овом делу о Црњанском, ауторка нам показује на
конкретним примерима могућност преиначавања апокрифа и легенди у уметничку прозу
што у нашој свести ствара слику својеврсног палимпсеста.
Од свих наведених писаца, чини нам се да је Момчило Настасијевић типичан
пример комуницирања са средњовековном или фолклорном традицијом. И сама ауторка је
тога свесна и даје нам увид у досадашња тумачења посвећена Настасијевићу, превасходно
његовим приповеткама.29 За предмет свога излагања о Настасијевићу одабира приповетку
„Реч о животу оца Тодора овог и оног света“ из збирке приповедака „Из тамног вилајета“.

25
Исто, 72.
26
Милош Црњански, Приче о мушком, приредио Гојко Тешић (Београд: Издавачка кућа Драганић, 1993),
134-156.
27
Исто, 172.
28
Исто, 174.
29
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 84.

6
О овој приповеци је заиста мало писано зато што су се многи тумачи превасходно
окретали двема репрезентативнијим, док су ову приповетку гледали кроз целокупни
контекст збирке.
Један од првих који ју је издвојио и дао темељ њеном тумачењу јесте Јован Делић у
свом есеју „Облици сказа у Настасијевићевој збирци Из тамног вилајета“ у коме каже да
се „Живот оца Тодора може на фону традиције прочитати и као пародија житија.“30 Од
ове поставке полази Тања Поповић и дубље анализира споменуту приповетку којој Делић
даје основну поставку. Осим наратолошког поступка, ауторка овде укључује и Теорију
рецепције, односно питање средњовековне публике и савремених читалаца и у којој мери
је „чудо“ примљено као такво.31
„Скривени смисао чуда може прерасти у политичку, моралистичку или идеолошку
визију света, мада у самој бити таквог приповедања лежи жеља за разобличавањем
људског греха, ма какве природе он био,“32 каже Т.Поповић започињући своју причу о
Кишу. Читаоцима издваја „Енциклопедију мртвих“ јер сматра да она отворено
кореспондира са жанром апокрифа или легенди,33 а посебно тумачење даје „Симону
Чудотворцу“. Премда ова прича отворено полемише са Пекићевом новелом о Симону, она
открива њену другу страну и детаљно анализира композицију и сиже. Интересантно је то
што ауторка остале приповетке не тумачи, попут оне „Легенде о спавачима“ која би била
пожељна за анализу јер у наслову има одређени жанр који имитира и пародира.
У једном приказу тумачења Кишовог приповедачког поступка дата је важна
чињеница на коју се Тања Поповић имплицитно ослања. Наиме, Љ.Јеремић каже да је
„Кишово дело прожето скривеним дијалогом са особинама жанра којем припада“34, што
ауторка доказује на конкретном примеру одабране приповетке. Треба истаћи и
Константиновићево тврђење да је цитатност општи тренд модернизма и да се огледа у
Кишовим текстовима.35
Следећи есеј посвећен Достојевском се умногоме разликује од других по свом
непосредном обраћању, доста субјективном и, рекли бисмо, интимном промишљању,
30
Новица Петковић, уред., Поетика Момчила Настасијевића (Београд: Институт за књижевност и уметност,
1994), 163.
31
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 87.
32
Исто, 88.
33
Исто, 88.
34
Љубиша Јеремић, Проза новог стила (Београд: Просвета, 1976), 140.
35
Констатиновић, Интертекстуална компаратистика, 122.

7
дескриптивнијем приповедању, као и по списку литературе која је једино у овом делу
уредно дата.
У овом раду ауторка Достојевског ставља између антике и хришћанства и
промишља о његовим, али и својим теолошким уверењима кроз призму греха и
искупљења. У једном делу ћемо чути: „Хришћанин, а Фјодор Михајлович свакако спада
међу најпреданије православне вернике“36, а затим: „У хришћанству, па самим тим и код
Достојевског(...)“37 што су показатељи једне од очигледних тврдњи биографистичке
позиције коју је заузела ауторка књиге тумачећи идеју слободне воље и пут искупљења о
коме је Набоков иронично говорио у свом есеју.38 Међутим, Тања Поповић се највише
ослања на студију Драгана Стојановића коју и спомиње да ју је инспирисала на
размишљање о греху. Осим тога, имплицитно се ослања и на Гросмана кога Бахтин
спомиње у свом уводном делу тумачења поетике Достојевског, када говори о сложеном
стваралачком раду код Достојевског који ствара врхунску причу од Књиге о Јову,
Откровења Јованова, текстова из јеванђеља.39
Наиме, иако превише позитивистички и лично прилази овом делу тумачења, ми
ипак имамо квалитетне и квантитативне примере атничких јунакиња и окаљаних девица у
романима Достојевског.40 Такође, имамо приказ проблема наследне кривице, идеје
слободе и слободне воље, божанског поретка као и све кључне фигуре из романа
Достојевског и античких драма како комуницирају и битишу на једном месту и то врло
успешно.
Ракић

Можда најинтригантнији део књиге јесте управо овај који говори о „Ракићевим
књижевним цитатима“ а који је од почетка до краја пренет у књигу „Песници и
поклоници“ под другачијим насловом „Милан Ракић или песничка самосвест“41 а да то
нигде није споменуто. Ипак, нећемо се задржати на коментарисању овог чина већ ћемо
иманентно прићи тумачењу Ракића и његовог односа према традицији.

36
Исто, 105.
37
Исто, 105-106.
38
Vladimir Nabokov, Eseji iz ruske književnosti (Beograd: Prosveta, 1984), 107.
39
Mihail Bahtin, Problemi poetike Dostojevskog (Beograd: Nolit, 1967), 66.
40
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 102.
41
Тања Поповић, Песници и поклоници (Београд: Службени гласник, 2010), 139.

8
 Начин на који ауторка описује Ракића и његов став према пређашњем уметничком
наслеђу донекле подсећа на Елиота и његово тумачење традиције у којој „песник себе
чини разумљивим преко традиције која је услов комуникације“42. С друге стране,
осврнућемо се на речи З.Константиновића: “Може се рећи да укупност цитата којима
човек располаже одређује уједно и димензије његовог света, (...) говори о степену његове
образованости.“43
Премда, када Поповићева даје пример песме Милана Ракића у којој је песникова
душа представљена као кутија у којој пролазници полажу своје дарове44, то нас асоцира и
на раног Растка Петровића и његову „Најсентименталнију о ситости легенду“ где можемо
да визуализујемо његову душу као кафану где сви улазе и излазе и остављају постојан
траг.
Начелно гледајући, ауторка је студиозно пришла овом тумачењу и обогатила га
великим бројем примера који илуструју Ракићеву комуникацију са антиком, Парнасом,
средњовековном љубавном мистиком, традциционалним библијским симболима.
Интересантан део овог есеја јесте имплицитни ауторкин дијалог са Јованом
Делићем. Наиме, за разлику од Тање Поповић која говори о Ракићу као песнику који се
ослања на књижевну традицију, Делић помиње Ракића као апсолутног иноватора
истичући и његов стих „нов језик с новим осећајем дали“ као својеврсну Ракићеву
мисију.45 Осим овога, Делић подвлачи да је Ракић променио љубавну песму и лишио је
клишеа46, док Т.Поповић говори о Ракићевим књижевним клишеима у љубавним
песмама.47
Казујући о Ракићевом односу према преузетом, ауторка нам не говори о нивоима
цитатности тј.о врстама преузетог- колико је потпуно а колико модификовано. Насупрот
томе, она доказује да Ракићу нису битне литерарне обраде других, колико психолошка
универзалност приказаног.48

42
Предавања одржана на Државном Универзитету у Новом Пазару из Књижевних теорија XX века код
професорке др Оливере Жижовић, 2015. године.
43
Константиновић, Интертекстуална компаратистика, 52.
44
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 107.
45
Јован Делић, О поезији и поетици српске модерне (Београд: Завод за уџбенике, 2008), 31.
46
Исто, 33.
47
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 123.
48
Исто, 116.

9
 Витмен и/или Драинац- Хармс и/или Гогољ

У уводном делу свог поређења В.Витмена и Р.Драинца, ауторка нас уводи у причу
о почецима модерног песништва. У исто време када је Бодлер издао своју збирку и постао
један од првих модерних песника, на другом континенту је то учинио и Волт Витмен. 49
Овде имамо двоструку компарацију. С једне стране, пореде се Бодлер и Витмен као
песници нове песничке визије и новог језика, док с друге стране уместо Бодлера добијамо
ни мање ни више него Радојка Јовановића, тј.Радета Драинца. Иако више структурно
Драинац подсећа на њега, и слични су им покоји стихови, ово је ипак више натегнуто
поређење или пример како мали песник узима од великог али не постаје он.
Витмен је много дубљи и сложенији од Драинца што између осталог примећују и
многи други попут Стевана Раичковића који каже да је: „Тешко у Драинца наћи иједну
песму која је до краја одржала висок ниво.“50
У фусноти Тања Поповић нам даје значајан увид у то ко је све поредио Драинца и
Витмена. Овога пута ауторка не најављује да ће открити нешто ново, али ипак успева да
на конкретним примерима покаже везе између песника, које су заправо опште
карактеристике модерне поезије. Закључно гледајући, стихове које је одабрала више
показују Драинчеву заинтригираност Витменом него комуникацију између млађег и
старијег песника.
Основне поставке Драинчеве поезије дао је још Марко Ристић на кога се Тања
Поповић имплицитно ослања.51
На крају рада и сама ауторка закључује да је Драинац једини наш песник који по
структури стихова и начину изражавања подсећа на Витмена, али да ипак није успео да
досегне витменовску вишеслојност.52
Ово нас подсећа на поезију Ч.Буковског и оне који су се осмелили да пишу
инспирисани њиме, што је изродило скуп вулгаризама без икаквог дубљег смисла и
значења.

49
Исто, 137.
50
Раде Драинац, Бандит или песник (Београд: Српска књижевна задруга, 1974), 26.
51
Марко Ристић, Књижевна политика (Београд: Просвета, 1952), 50.
52
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 153.

10
 У истом духу, Тања Поповић наставља да пише о великанима и онима који су то
желели да буду. Овде превасходно мислимо на Гогоља и Хармса којима је ауторка
посветила наредни приказ тј.есеј.
У уводном делу, као и до сада, ауторка нам даје нека теоријска полазишта која су
послужила у овом проучавању. Акценат је сада на уметничкој стварности која нарушава
законе емпирије, али оставља утисак истинитости.53 Наводи многобројне сличности
између Гогоља и Хармса али једна од највећих коју ауторка издваја јесте рецепција
Гогољеве прозе у Хармсовој прози.54
Другим речима, ово је први пример компарације између писаца која не делује као
комуникација већ као ''мозаик цитата'', ако можемо тако назвати. Наиме, Хармс преузима
од Гогоља имена јунака, догађаје, начин приповедања и од тога прави апсурдне приче
које, за разлику од Гогољевих, нису ''узвишено апсурдне'' већ су на граници између
апсурда и потпуног бесмисла.
Тања Поповић се експлицитно ослања на Ејхенбаума и на његову студију „Како је
направљен Гогољев Шињел“ у којој Гогољев начин приповедања види као дубљи хумор
иза кога се крију различити мимико-артикулациони покрети55. Али, за разлику од њега,
ауторка се још увек двоуми да ли је Гогољев књижевни свет апсурдан, фантастичан или
хумористичан.56 Несумњиво, она је више пажње посветила Хармсу и доказивању да је он
свој апсурдни књижевни свет градио по узору на Гогоља (или његовој копији), него самом
Гогољу. Па нам се намеће питање- да ли је циљ био показати дијалог текстова или
копирање истих?
Треба поменути и једну ствар која отежава читање овог приказа а то је превод
Хармса са руског на српски где се Т.Поповић некада служила преводом Корнелије Ичин а
некада је сама преводила па постоје одређена одступања у тим преводима.
Међутим, ходајући овим апсурдним књижевним светом, она нам је открила да све
делује тако веродостојно и потресно јер су приповедне ситуације засноване на реалном

53
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 156.
54
Исто, 158.
55
Зоран Гавриловић и Света Лукић, уред., Поетика руског формализма (Београд: Просвета, 1970), 247.
56
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 158.

11
поретку људског друштва и искривљних друштвених односа, као што и Набоков каже за
Акакија Акакијевича да је бесмислен и потресан зато што је људски.57
На самом крају, Тања Поповић признаје са нелагодом Хармсову актуелност али је
оправдава универзалношћу у уметности.58

Десница и Џојс

Свој есеј о Десници и Џојсу започиње бајковито и овде је присутан другачији

приступ поређењу. Ово је можда најпотпунији приказ јер се поређење врши на више
нивоа: опсесија смрћу, пролазност живота, њихов древни свет, композициона техника,
структуре које се поклапају, начело веродостојности с оне стране виђеног, пропадање
грађанског света, исти тематски обрасци, тривијалност подигнута на већи ниво, померање
перспективе, приказивање тока свести.
У зборнику радова који је 2007.г. изашао поводом стогодишњице рођења Владана
Деснице, Ј.Делић посматра Десничин рад у контексту светске књижевности и пореди
Десницу са Толстојем, Маном, Прустом, Достојевским, Рилкеом59, али нико не спомиње
Џојса пре Тање Поповић. О томе сведочи и недостатак било каквог ослањања на
литературу што нам дозвољава да вреднујемо овај рад као потпуно аутентичан.
Па ипак, у духу интертекстуалних веза, ауторка се имплицитно ослања на
традицију тумачења посебно на Ж.Парија који слично њој закључује да су код Џојса
присутни скрхани животи, изјаловљене наде и уништене каријере.60 С друге стране, Тања
Поповић о истој приповеци „Облачак“ закључује: “Узалудни презир према животу,
судбина неуспешног малог човека, суморно племство Даблина“,61 што показује
истоветност закључака.
Осим што је поређење вишеслојно, оно је поткрепљено примерима из приповедака
који нам омогућавају да компаративно читамо Десницу и Џојса.

57
Nabokov, Eseji iz ruske književnosti, 51.
58
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 177.
59
Јован Радуловић и Душан Иванић, уред., Књижевно дело Владана Деснице (Београд: Библиотека града
Београда, 2007), 35.
60
Žan Pari, Džejms Džojs njim samim, prevod Bora Glišić (Beograd: Savremena škola, 1963), 110.
61
Поповић, Потрага за скривеним смислом, 198-199.

12
 Овим ''завршним'' есејом, ауторка нам показује да није узалудна тежња за
најдубљим смислом кога књижевност баштини у својим интертекстуалним везама.

Закључак

Ауторка компаратистичких читања обједињених у књизи „Потрага за скривеним

смислом“ тенденциозно жели да понуди нешто ново. Можда је разлог управо сам приступ
повезивања текстова тј.сливања текста у текст који на крају свог процеса изнедри нови,
аутентични текст.
И сам рад Тање Поповић на овој књизи је својеврстан пример једне
интертекстуалне полемике са својим претходницима која показује да се човек одвајкада
ослањао на човека, на историју, на оно пређашње, не понављајући, не плагирајући већ
богатећи духовно наслеђе. Зато нам је потребно више компаратистичких читања како
бисмо открили дубоке везе и били инспирисани на проучавање нових.
Интертекстуалне везе као да почивају на палимпсесту – оном тексту где је могуће
увидети корене и створити нешто ново.
У контексту компаратистичких читања и неких дубоких архетипских веза
закључићемо са Веселовским који каже да су се „у сећању народа наталожиле слике,
сижеи и типови (...), негде у глувој области наше свести“,62 што неумитно чини један
велики интертекстуални и интеркултурални дијалог.

Резиме: У овом раду указали смо на значај компаратистичких читања за савремено

проучавање књижевности и самим тим за проналажење нових значења текста. Показали смо које
место компаратистика заузима у традицији тумачења и колико полемише са осталим приступима
(формалистички, наратолошки, Теорија рецепције...). Настојали смо да уочимо колико су чврсте
везе између текстова које је Тања Поповић суочила и упоредила, односно колико су слабе и
неодрживе. Посебну пажњу посветили смо проналажењу критика са којима је ауторка имплицитно
или експлицитно улазила у дијалог и тиме позиционирала себе и свој рад у традицији тумачења. У
раду смо указали и на недостатак пописане литературе која боље сведочи о интертекстуалним
везама. Свакако, приказали смо шта је то што је иновативно у овој књизи и уочили жељу ауторке
да изнедри нешто ново.

62
Александар Николајевич Веселовски, Историјска поетика (Београд: Zepter book world, 2005), 706.

13
 Литература

Поповић, Тања. Потрага за скривеним смислом, Београд: Логос арт, 2007.

Библиографија

Bahtin, Mihail. Problemi poetike Dostojevskog. Beograd: Nolit, 1967.

Црњански, Милош. Приче о мушком. приредио Гојко Тешић. Београд: Издавачка кућа Драганић,
1993.
Драинац, Раде. Бандит или песник. Београд: Српска књижевна задруга, 1974.
Делић, Јован. О поезији и поетици српске модерне. Београд: Завод за уџбенике, 2008.
Флашар, Мирон. Студије о Стерији. Београд: Српска књижевна задруга, 1988.
Flaker, Aleksandar. Ruska književnost. Zagreb: SNL, 1986.
Гавриловић, Зоран, и Света Лукић, уред. Поетика руског формализма. Београд: Просвета, 1970.
Јеремић, Љубиша. Проза новог стила. Београд: Просвета, 1976.
Константиновић, Зоран. Интертекстуална компаратистика. Београд: Народна књига Алфа,
2002.
Миљковић, Бранислав, и Милан Ђоковић, уред. Књига о Стерији. Београд: Српска књижевна
задруга, 1956.
Nabokov, Vladimir. Eseji iz ruske književnosti. Beograd: Prosveta, 1984.
Pari, Žan. Džejms Džojs njim samim. Prevod Bora Glišić. Beograd: Savremena škola, 1963.
Поповић, Тања. Песници и поклоници. Београд: Службени гласник, 2010.
Поповић, Тања, уред. Формалисти о Пушкину. Београд: Терсит, 1994.
Петковић, Новица, уред. Поетика Момчила Настасијевића. Београд: Институт за књижевност и
уметност, 1994.
Радуловић, Јован, и Душан Иванић, уред. Књижевно дело Владана Деснице. Београд: Библиотека
града Београда, 2007.
Ристић, Марко. Књижевна политика. Београд: Просвета, 1952.
Веселовски Николајевич, Александар. Историјска поетика. Београд: Zepter book world, 2005.

14