Liberalna misao u Srbiji:

prilozi istoriji liberalizma od, kraja XVIII do sredine XX veka

urednici Jovica Trkulja i D ragoljub Popović
Beograd : Centar za unapređenje pravnih studija, 2001.
Slobodan G. M A R KO V IĆ

G R O F Č ED O M ILJ M IJATOVIĆ
- PRO TESTA N TSKI D U H M EĐ U SRBIMA

Čedomilj Mijatović bio je osobena pojava u novijoj

srpskoj povesnici. Slavljen u svoje vreme kao veliki srpski
pisac, već od mladosti višestruki ministar finansija i inos-
tranih dela Kneževine Srbije i Kraljevine Srbije, uzdignut
na mesto predsednika Srpske kraljevske akademije, a opet
ubrzo nakon 1903. odbačen i osuđen na tamu zaborava,
pa čak doživljen kao stranac. Njegova sudbina govori
koliko o njemu samom, toliko i o duhovnim prilikama u
Srbiji njegovog vremena. Za razumevanje Mijatovićeve li-
čnosti zato je potrebno osvrnuti se kako na njegova shva-
tanja tako i na njegov životopis.
Mijatović se rodio u Beogradu 6. oktobra 1842. godine.
Mijatovići su starinom iz Makedonije, iz okoline Prilepa.
Otuda su pobegli u Srem i nastanili se u Jasku. Njegov
otac, Milan Mijatović, rodom iz Jaska, bio je profesor
gimnazije u Kragujevcu do 1842, a zatim Prve gimnazije
u Beogradu do smrti 1853. godine. Predavao je latinski,
zemljopis i istoriju. Sin je o njemu zabeležio da je bio
„najveći znalac latinskog među savremenim mu Srbima u
Ugarskoj i postao je advokat, kao i zamenik urednika prvih
srpskih novina u Budimpešti”.1

1 Count ChedomiUe Mijatovich, The Memoirs o f a Balkan Diplomatist

(London: Cassel and Company, 1917), str. 4.; D r VladetaTešić, „Prva
beogradska gimnazija od osnivanja do 1918. godine”, u: Prva beog-
radska gimnazija „Moša Pijade” 1839—1989, Beograd 1989, str. 50.

247
 Slobodan G. Marković

Njegova majka zvala se Rakila Hristina, zvana Tina.

Ona je rođena 1826. u Bečkereku. Bila je praunuka Gavrila
Ilića, koji je za hrabrost prilikom austrijske opsade Beog-
rada, pod Eugenom Savojskim, dobio plemićki naslov od
carice Marije Terezije. U vezi s tim, Mijatović je tvrdio:
,Ja još uvek imam izvornu povelju. Njen tekst određuje
da je čast plemstva nasledna za članove porodice 'Utrius-
que Sexus'.”2 N a osnovu ovog navoda, potpisan je u Us-
pomenama kao „Count Chedomille Mijatovich”, tj. sa na-
slovom grafa.3

2 Mijatovich, op. cit., str. 2.

3 N a ovaj naslov grafa naročito je bio kivan Vladimir Corović; v.
Vladimir Corović, „Čedomilj Mijatović kao historičar”, JI Č 3
(1937), str 180-181. Izgleda da su se u srpskoj sredini, sklonoj
egalitarizmu, i drugi protivili ovom naslovu, pa je Mijatović kasnije
morao da tvrdi kako je taj naslov stavio neki njegov prijatelj na
Uspomene, a ne on sam, Nova Evropa, II, 1921. U tradicionalnoj
engleskoj sredini, naslov grafa bio je oblik legitimacije, pa nema
sumnje da ga je istakao sam Mijatović. Tako smo pronašli jedan
dokument u kome, novembra 1885, izvesni Goldštajn iz Bradforda
moli „H is Excellency Count Ch. Mijatovich” da mu izradi kod
srpske vlade neki ugovor. Ovaj, dobro obavešteni trgovac ga očig-
ledno naziva „count”, nadajući se da će time lakše da obezbedi
ugovor, A S (Arhiv Srbije), Poslanstvo u Londonu, 1885, f/v.
Aluziju na Mijatovićevo plemstvo napravio je i Ilarion Ruvarac, v.
Ilarion Ruvarac, „O knezu Lazaru”, u: Boj na Kosovu starija i
novija saznanja, redaktor prof. dr Rade Mihaljčić, Književne novine,
Beograd 1992, str. 79. Mijatović je čak nastojao da nađe plemićko
poreklo i sa očeve strane, pa tako u njegovoj zaostavštini nalazimo
jednu povelju u kojoj se pominje „egregiuš Milan Miatovics”, sudija
kraljevskog peštanskog stola. Izgleda da je ova povelja falsifikova-
na. A SA N U 10132/253. Poreklo Mijatovićeve titule, koju svetski
priručnici o plemstvu prihvataju kao vernu, ostaje i danas neraz-
jašnjeno. Zanimljivo je, međutim, da nekrolog u londonskom
Tajmsu pominje da je, nakon potpisivanja Tajne konvencije sa
Austro-Ugarskom, 1881. godine, Mijatović dobio lično od hab-

248
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srbima

Celo uvodno poglavlje Mijatović je u Uspomenama

posvetio majci, opisavši je vrlo toplim bojama. Sam je
smatrao da je na obrazovanje njegovog karaktera prevas-
hodno uticala majka:
Zaista, izuzimajući knjigoljubivost, koju sam nasledio od
oca, svaka druga odlika moje ličnosti i karaktera - moja vera
u Boga i Božije Proviđenje, moje sažaljenje za sve koji pate,
moja želja da svakome pomognem, moja Ijubav za sve što je
lepo, moje divljenje za viteštvo, moja Ijubav za muziku,
pevanje i pesništvo, moja neustrašivost u govorenju istine i
nekoliko svojih slabosti — sve ovo sam nasledio od svoje
majke.4

Školovanje

Osnovnu školu, Prvu gimnaziju i Licej Mijatović je

završio u Beogradu.5 Ubrzo nakon dramatičnog turskog
bombardovanja Beograda 1862. godine, Mijatovića država
šalje u inostranstvo, u jesen 1862, da izučava državne
nauke. U naredne tri godine on izučava pomenute nauke

zburškog cara Franje Josifa prvi red Ordena gvozdene krune koji
je sa sobom nosio naslednu grafovsku titulu i penziju. The Times,
Monday, M ay 16, 1932, str. 12, d (Obituary, Count Mijatovitch).
4 Mijatovich, The Memoirs, str.l. N ešto kasnije u Uspomenama
Mijatović za majku kaže: „Ali za svoju veru u Boga, u visoku
sudbinu svog naroda, i još višu sudbinu čovečnosti; za svoju stalnu
želju da budem ljubazan i od pomoći svakome; za svoju veru u
lepotu i dobrotu ovoga sveta; za svoj optimizam, misticizam i
okultizam imam da zahvalim svojoj dragoj majci.” Ibid, str. 12.
5 Č. Mijatović je završio Prvu gimnaziju u Beogradu, školske 1858/
1859 zajedno sa još devetnaest maturanata. V. dr V. Tešić, op. cit.,
str.424.

249
 Slobodan G. Marković

na univerzitetu u Minhenu kod profesora Hermana, u

Lajpcigu kod prof. Rošera i Arensa, i u Cirihu kod profe-
sora Serbiljea.
Tokom studija u Lajpcigu 1863. godine, Mijatović se
sreo sa svojom budućom životnom saputnicom Elodijom
Lotn Mijatović na jednom soareu kod čuvenog knjižara
Brokhausa.6
Pišući o svome ocu Vladimiru, Slobodan Jovanović je
primetio da je njegov otac bio jedan ,,od naših najranijih
anglomana, - među liberalima ono što će kasnije među
naprednjacima biti Cedomilj Mijatović, a među radikalima
Stojan Protić”7. Po obrazovanju i političkim opredeljenji-
ma, sve je upućivalo Mijatovića na nemačku kulturu. Ipak,
on ne samo da nije postao germanofil nego je u poznijim
godinama otvoreno agitovao protiv Austro-Ugarske. N a
ovu, u to vreme u Srbiji tako neobičnu anglofiliju uticala
je prevashodno njegova životna saputnica, i sama velike
kulture i duha. Tako su dve žene, svojim uticajem, obe-
ležile Mijatovićev život. Majka dečaštvo i mladost, a sup-
ruga njegove zrele godine.
Elodija Lotn (Elodie Lawton) rodila se Engleskoj, ali
je mladost provela u Bostonu, u Sjedinjenim Američkim
Državama. Zato su je mnogi među Srbima smatrali za
Amerikanku, pa je kao takva navedena u mnogim delima.
Tokom života u SAD bila je pobornik abolicionističkog
pokreta, što ju je dovelo u vezu sa mnogim znamenitim
Amerikancima. Elodija je u SAD počela i svoj književni i
publicistički rad. Prevodi za američke časopise priloge sa

6 Branislav Stanojević, „Gospođa Elodija L. Mijatovićka”, Zenski svet,

1. oktobar 1893, broj 10, N ovi Sad, str. 146.
7 Slobodan Jovanović, „Vladimir Jovanović”, Sabrana dela, tom 11,
B IG Z —Jugoslavijapublik - SKZ, Beograd 1991, str. 113.

250
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srhima

španskog i nemačkog, a i sama piše, u uglednim liberalnim

listovima Amerike (1859-1862), pesme i pripovetke sa
abolicionističkim porukama.
Godine 1863. ona se vraća u Evropu i u Lajpcigu sreće
Cedomilja Mijatovića, za koga se udaje 22. marta 1864.
Lično je bila veoma religiozna, a pripadala je Vezlijanskoj
protestantskoj sekti (Wesleyan Methodist Church), nasta-
loj u SAD cepanjem od metodista 1843, sa ciljem borbe
protiv ropstva.8 Ova religioznost Mijatovićeve supruge,
kao i religioznost njegove majke, ostaviće trajni pečat na
Cedomilja Mijatovića, i u velikoj meri oblikovati njegovu
životnu misiju.

Profesura i rana karijera

Po povratku u otadžbinu, Mijatović biva imenovan za

suplenta na Velikoj školi za političku ekonomiku i nauku
o finansijama, a 1866. za profesora iste katedre. Sam Mi-
jatović je zabeležio da su četiri godine (1865-1869) tokom
kojih je radio kao profesor bile najsrećnije u njegovom
životu. „Veliki broj učenika sa različitih 'fakulteta' okupljao
se na mojim predavanjima, uključujući gotovo sve koji su
kasnije postali istaknuti kao državnici i politički delatnici
u Srbiji od 1880. do danas.”9

8 O Elodiji Lotn Mijatović videti: Branislav Stanojević, „Gospođa

Elodija L. Mijatovićka”, Ženski svet, N ovi Sad, od 1. oktobra 1893,
str. 145-147 i 166—171 (članak je štampan i u časopisu Stražilovo
br. 29 i 30 iz 1893, a odatle je preštampan u manju knjižicu); cf.
Arkadija Varađanin-a „Elodija Mijatovićka”, Ženski svet, kalendar
za prostu 1910 godinu, Zemun 1910, str. 90-92.
9 Mijatovich, The Memoirs, str. 15. Mijatović je zabeležio u Uspo-
menama i jednu zgodu u vezi sa svojim profesorskim danima:

251
 Slobodan G. Marković

Mijatović se ekonomskom naukom bavio manje-više

do kraja života, ali nikada tako istrajno kao tokom te četiri
godine. Tako je 1867. napisao udžbenik Izvod iz političke
ekonomike, a godine 1869. delo Nauka o državnom gazdin-
stvu ili nauka o financiji po Lorencu Stajnu i drugima. Iste
godine je za širi čitalački krug objavio skraćenu verziju
istog dela pod naslovom Kratka nauka o državnome gaz-
dinstvu ili nauka o financiji.
Sa mesta profesora na Velikoj školi Mijatović je uskoro,
1869, postavljen za načelnika Ministarstva finansija. Radeći
u Ministarstvu finansija, Mijatović je povremeno pomagao
i u Ministarstvu inostranih dela, u pisanju diplomatskih
nota vezanih za trgovinsku politiku Srbije. Zadovoljan
ovim Mijatovićevim radom, Jovan Ristić ga je podstakao
da dođe, iste godine, u Ministarstvo inostranih dela.
Zahvaljajući Ristiću, Mijatović je kao vrlo mlad postao
ministar finansija, avgusta 1873. N a ovoj funkciji Mijatović
će biti vise puta, bilo kao ministar ili kao zastupnik mini-
stra finansija, provevši pet i po godina na ovom poslu, u
osam srpskih vlada.10

„Kada mi je predsednik vlade Srbije, N ikola Pašić, juna 1914,

predložio da me postavi za arhiepiskopa skopskog, rekao je: 'Ve-
oma sam srećan što mogu da vam ponudim ovo dostojanstvo,
pošto nikada nisam zaboravio, da ste bili moj profesor, i to zaista
dobar profesor!'” Ibid., str. 15-16.
10 Mijatović je obavljao dužnost ministra finansija u sledećim vlada-
ma: Jovana Ristića (od avgusta do oktobra 1873), Jovana Marino-
vića (od oktobra 1873. do novembra 1874), Danila Stefanovića (od
januara do avgusta 1875), Milana S. Piroćanca (najpre kao privre-
meni zastupnik od oktobra 1880. do oktobra 1881, pa zatim u
punom svojstvu do septembra 1883), Milutina Garašanina (od
marta 1886. do juna 1887), Nikole Hristića (kao zastupnik ministra
finansija od oktobra 1888. do februara 1889), u jednodnevnoj vladi
N ikole Hristića (kao zastupnik ministra finansija od 21. do 22.

252
 Grof Čedomilj Mijatović protestantski duh među Srbima
-

Mijatovićevom zaslugom, u vreme Marinovićeve vlade

uveden je metarski sistem i donet zakon o kovanju „srpske
srebrne monete”. Time je u Srbiji, prema načelima latinske
unije, zaveden dinarski tečaj.

U Piroćančevoj vladi kao ministar

inostranih dela

Početkom 1880. pokrenut je tada opozicioni časopis

Videlo, u kome pišu mlađi konzervativci, M. Piroćanac, M.
Garašanin, C. Mijatović, S. Novaković i neki liberalski
otpadnici. Ovaj časopis ostavio je veliki utisak na publiku.
Njegovi saradnici delovali su kao ozbiljni ljudi koji bi
mogli bez problema da vode vladu, ništa lošije, a možda i
bolje od Jovana Ristića koji je tada bio na čelu vlade (od
1. oktobra 1878. do 14. oktobra 1880).
Vlada Jovana Ristića podnela je ostavku 14. oktobra
jer, za razliku od kneza Milana, nije htela da da klauzu
najvećeg povlašćenja bez uzajamnosti Austro-Ugarskoj.
Knez je tada želeo da poveri vladu Marinoviću, ali je on
to odbio i predložio mu da pozove Garašanina i Mijatovića.
Od njih dvojice knez je zahtevao da prihvate klauzu naj-
većeg povlašćenja, što su oni i učinili. Tada je trebalo da
nađu sebi saradnike za buduću vladu. Opredelili su se za
mlađe konzervativce Piroćanca i Novakovića, ali su zato
morali da Piroćancu prepuste mesto predsednika vlade.
Zauzvrat, Mijatović je, na zahtev kneza, dobio pored Mi-
nistarstva finansija i Ministarstvo inostranih dela, da bi

februara 1889) i u vladi Đorđa S. Simića (od januara do m am 1894).

V. N ebojša Rodić i Ljubomir Iv. Jović, Vlade Srbije 1805-1996,
Službeni glasnik, Beograd 1996, str. 65, 67, 71, 81, 89, 95, 99, 115.

253
 Slobodan G. Marković

lakše završio posao oko klauze najvećeg povlašćenja bez

uzajamnosti. Ovim stupa na političku scenu Srbije novi
politički naraštaj. Nakon liberala pedesetogodišnjaka, na
vlast dolaze naprednjaci čedrdesetogodišnjaci, Novaković
i Mijatović, čak i mlađi.
Tokom svoga ministrovanja u ovoj vladi, Mijatović je
potpisao dva veoma značajna ugovora s Austro-Ugarskom.
Najpre je notom od 29. oktobra Austro-Ugarskoj priznata
klauza najvećeg povlašćenja bez uzajamnosti. Mijatović je,
među našim ekonomistima, bio jedan od retkih protivnika
protekcionizma. On je želeo da otvori austrijske pijace za
naše agrarne proizvode, a to sa protekcionističkom politi-
kom nije bilo moguće. Zato se on vrlo lako saglasio da
Austro-Ugarskoj prizna klauzu najvećeg povlašćenja bez
uzajamnosti, na osnovu ugovora iz 1862. koji je Austrija
imala sa Turskom. Konačno, 24. aprila 1881. potpisan je i
Trgovinski ugovor koji je „stojao na sredini između obi-
čnog trgovinskog ugovora i carinskog saveza.” 11
Ovim ugovorom Srbija je čvrsto vezana za Austro-
-Ugarsku, a ova slabo za Srbiju. Radikali i liberali su zato
namesto ovog ugovora tražili carinski rat koji bi bio veoma
težak po Srbiju, jer je uvoz iz Srbije činio 1,5% ukupnog
uvoza Austro-Ugarske, a uvoz iz Austro-Ugarske u Srbiju
77%. Izvoz još i više - 82%. „Trgovinski ugovor od 1881,
ma kako se inače o njemu sudilo, zadovoljio je potpuno
potrebe našeg seljaka-poljoprivrednika” 12, zaključio je o
tome S. Jovanović.
Iste 1881. godine Mijatović je potpisao konvenciju po
kojoj je ostao najviše upamćen, i među savremenicima i u

11 Ibid., ,str. 54.

12 Ibid., str. 58.

254
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srbima

srpskoj istoriografiji. Ona je najviše napadana od rusofila

koji nisu znali, ali docnije i nisu hteli da znaju, da je sama
Rusija, na Berlinskom kongresu, prepustila Srbiju u aus-
trijsku interesnu sferu. Knez Milan i Mijatović dobro su
znali da je Srbija prepuštena austrijskoj interesnoj sferi, pa
im je bilo jasno da moraju da dođu do sporazuma sa njom.
Knez Milan, koji se najlepše osećao u Parizu i Beču, mrzeo
je ne samo rusofilstvo srpske sredine već i samu tu sredinu.
Mijatović nije bio rusofob i čini nam se da ocena koju
navodi Sl. Jovanović - da je, po Mijatoviću, Rusija bila
„ogromna poluvarvarska država, opasna za celu evropsku
civilizaciju” 13 - ne odražava njegove suštinske poglede na
Rusiju, već više uticaj njegove supruge. Ali, ako i nije bio
rusofob, još je manje bio rusofil. Njegovo obrazovanje,
sredina u kojoj se kretao, njegovo neprijatno iskustvo koje
je imao sa Rusijom već u prvoj svojoj diplomatskoj misiji
u Budimpešti i Beču - sve je to doprinelo da na Rusiju
gleda drugačije od svojih sunarodnika.
Za ova dva čoveka - kneza Milana i Mijatovića - stoga
nije bilo teško da spoljnopolitičko usmerenje Srbije okrenu
u pragmatičnom smeru.Tako je 16/28. juna 1881. skloplje-
na Tajna konvencija u Beogradu. Konvenciju je potpisao,
bez znanja vlade, Cedomilj Mijatović, kao punomoćnik
kneza Milana, i baron Herbert, austrougarski poslanik u
Beogradu, kao punomoćnik cara Franje Josifa.
O Mijatovićevoj diplomatskoj veštini postojala su dva
mišljenja. Jedni su smatrali da je on suviše mek i lakomi-
slen. Knez Milan i austrougarski poslanik Kevenhiler ,,su

13 Slobodan Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, deo II, Sabrana

dela, tom V, SKZ, Beograd 1990, str. 62; cf. Wayne S. Vucinich,
Serbia Between East and West, the Events 1903-1908 (Stanford:
Stanford University Press, 1954), str. 231.

255
 Slobodan G. Marković

držali da je Mijatović najveći levantinac među srpskim

političanma. Mogućno )e sasvim da Mijatovic, lako mek,
nije bio naivan, i da je svoje slabosti umeo da zabašuri sa
ne malo lukavstva. U svakom slučaju, on je bio iskreno
uveren o korisnosti tajne konvencije”.14 Ocenjujući Tajnu
konvenciju, S. Jovanović je zaključio da je ona pored svih
svojih mana bila „jedna politička nužnost”.15 Mijatovića je
Tajna konvencija koštala položaja ministra inostranih dela,
ali je Srbiju spasla ponižavajućeg položaja nakon teškog
poraza u Srpsko-bugarskom ratu. Ipak, Mijatović je ostao
ministar finansija.

Doba naprednjačkog poleta

U predgovoru Istoriji modeme Srbije Elodija Mijatović

je posebno isticala da je Srbija „jedina istočna država čije
finansije su uvek napredne. Dokle slobodno obezbeđuje
sredstva za narodno obrazovanje i narodnu odbranu, njen
budžet je u poslednjih deset godina uvek imao višak. Srbija
je jedina evropska država koja još nema blagoslov ili teret
nacionalnog duga”.16

14 Sl. Jovanović, op. cit., str. 61; i Stojan Novaković je verovao u

Mijatovićevu diplomatsku veštinu. Tako mu on u jednom pismu
preporučuje arhimandrita Dionisija i tim povodom mu kaže: „Do-
voljno je, da ja ovo tebi napomenem, a tvoja je veština bezgranična,
i ti ćeš učiniti što treba da se to svrši kako treba.” Novaković
Mijatoviću, Beograd, 9. marta 1894, A SA N U br. 10132/151.
15 S. Jovanović, „Čedomilj Mijatović kao političar”, Sabrana dela,
knjiga 11, BIG Z - Jugoslavijapublik - SKZ, Beograd 1991, str. 496.
16 Elodie Lawton Mijatovics, Tbe History ofM odem Serbia (London:
William Tsveedie, 1872), str.VI.

256
 Grof Čedomilj Mijatović —protestantski duh među Srbima

Igra je sudbine što su upravo njen suprug i njegova

naprednjačka stranka srušili ovaj idiličan izgled srpskih
finansija.
Dajući ukupan pogled na naprednjačke finansije, Sl.
Jovanović je primetio da su oni prvi u Srbiji počeli da
prema rashodima određuju prihode, da sve veće izdatke
pokrivaju iz zajmova i posrednih poreza i da stalno imaju
budžetski deficit.17
Krivica za ovakvo stanje je svaljivana na Mijatovića.
Smatralo se da je on u pregovorima sa stranim zajmodav-
cima bio suviŠe popustljiv. S druge strane, rashodi su
veoma rasli, pa su morali rasti i prihodi. Mijatović nije
vodio restriktivnu budžetsku politiku, pa je vlada koja je
maštala o mnogim reformama dobila ministra koji je ma-
štao da se novac za sve te reforme može naći. „Bez takvog
uslužnog, darovitog i lakomislenog ministra finansija, na-
prednjački reformatorski polet ne bi bio mogućan.” 18
U vreme ovog Mijatovićevog ministarstva osnovana je
Narodna banka, zakonom od 6. januara 1883, a dogodila
se i jedna krupna finansijska afera. N a naprednjačku vladu
palo je da počne izgradnju železničke pruge Beograd-Vra-
nje, koja se morala početi najdalje 3. decembra 1880. i
završiti u roku od dve i po godine. Vlada je počela prego-
vore sa kreditorima i ocenila ponudu Generalne unije kao
najbolju. Skupština je 10. marta 1881. prihvatila (sa 97
prema 57 glasova) ugovor sa Generalnom unijom. Afera
je, međutim, izbila jer je brzo izašlo na videlo da je Bontu
(Bontoux), predsednik Generalne unije, masovno potpla-
ćivao srpske političare da bi se ugovor prihvatio. Najpre

17 Sl. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, str. 81-82.

18 Ibid, str. 83.

257
 Slobodan G. Marković

je u javnosti napadnut Nikola Pašić, vođa radikalne opo-

zicije, da je primio novac od Bontua. Zatim je napadan
Milan Piroćanac, koji je odjednom počeo da zida, po
ondašnjim merilima, palatu u Beogradu. Godine 1889. ob-
javljena je pod pseudonimom Mon Ami brošura Bom.be
koja je imala jasan cilj da što više osramoti naprednjake.
U knjizi se nalazi lista koju autor predstavlja kao spisak
koji je Bontu poslao svom direktoru. Iz ovoga ispada da
je Bontu razdelio 6.000.000 dinara u zlatu i srebru, pri
čemu su tri najveće sume dobila tri prvaka naprednjaka:
Milan Piroćanac (800.000), Milutin Garašanin (300.000) i
Stojan Novaković (200.000).19
Čini se da upravo obim Bontuove afere najbolje svedoči
da su naprednjaci bili u pravu kada su se založili za

19 Mon Ami, Bombe, posvećene željezničkom društvu jezuita, Bontua,

Kontoar d' Eskonta, Vitalisa, Lenderbanke, naprednjacima itd., Be-
ograd 1889, str. 36-38. Vladimir Jovanović tvrdi u svojim Uspo-
menama da je imao u posedu kopiju pisma službenika Bontuovog
ureda u Beogradu, g. Zavackog, koje je napisano za potrebe ruskog
generalnog konzula u Beogradu A. I. Persijanija. Jovanović navodi
da je u pismu stajalo da su podmićeni članovi Vlade i Skupštine, i
to: Piroćanac sa 60.000 franaka, Mijatović sa 50.000 franaka u
obliku prodaje svoje kuće, i 50.000 franaka u svojim pogodbama
sa Kontoarom d'Eskontom; Glišić, predsednik kluba naprednjaka
sa 24.000 franaka. Vladimir Jovanović, Uspomene, BIG Z, Beograd
1988, str. 460-463.Iz kasnijih teških finansijskih prilika Mijato-
vićevih ne čini se realnim da je on mogao uzeti ovolike sume. Osim
toga, on je važio za veoma čestitog čoveka, čak i među nekim
političkim neistomišljenicima. D a je Mijatoviću određena suma
ponuđena, to je potpuno izvesno, i sasvim je verovatno da je on
tu sumu odbio. Mijatovich, The Memoires, str. 256. cf. C. Mijatović,
„Šta ja znam o davanju železničke koncesije Bontu”, Politika,
18-21. maja 1932. Tbe Times, Monday, May 16, 1932, str. 12, d
(Obituary, Count Mijatovitch).

258
 Grof Čedomilj Mijatović protestantski duh među Srbima
-

trgovinski ugovor s Austro-Ugarskom. Carinski rat s Au-

stro-Ugarskom i vanredne prilike koje bi sa njim nastale
izazvale bi iste onakve posledice kakve je izazvala Bontu-
ova afera. Sklapanjem ugovora te posledice su odložene,
ali samo nakratko. Od sklapanja Bontuovog ugovora po-
činje „kvarenje naših političkih naravi”. U tom pogledu
posebna odgovornost leži na knezu Milanu, koji „ostaje
kriv što se kao vladalac udružio sa stranim kapitalom u
prvom pokušaju korumpiranja našeg javnog života”.20
Naprednjaci, čiji je jedan od vođa bio Mijatović, nisu
preterano verovali u demokratske sposobnosti jedne zao-
stale i preovlađujuće seoske sredine. Obrazovani po zapad-
noevropskim zemljama (sa izuzetkom Stojana Novako-
vića), naprednjački vođi bili su i suviše svesni zaostatka
Srbije za Evropom. Oni su želeli da ubrzanom moderni-
zacijom, odnosno evropeizacijom kako se to tada nazivalo,
preskoče određene stupnjeve u razvitku kapitalističke pri-
vrede, i Srbiju prečicom uvedu u red razvijenih evropskih
industrijskih zemalja. Smatrali su da tek kada Srbija dos-
tigne određeni ekonomski stupanj razvitka, ona može biti
zrela za demokratiju. Zato su prezirali socijalističku i ra-
dikalsku retoriku, smatrajući je demagoškim sredstvom za
pridobijanje glasača. U jednoj izrazito seoskoj sredini mo-
gli su naći saveznika jedino na dvoru. Tako su se sve više
oslanjali na kralja Milana, a sve manje na narod. U takvoj
politici prednjačio je Mijatović. On je sebe smatrao odanim
podanikom kralja Milana i uzdizao-je ovog vladara u svojoj
imaginaciji do nivoa francuskih srednjovekovnih vitezova,
pokušavajući čak da izvede i genealoške veze između kralja

20 Sl. Jovanović, Vlada Milana Obrenovića, str. 119.

259
 Slobodan G. Marković

Milana i provansalskih vitezova od Boa.21 Milan je, s druge

strane, smatrao Mijatovića svojim pouzdanikom i prijate-
ljem pogodnim za najpoverljivije misije. Između ove dvo-
jice postojalo je još srodnosti: obojica su bili oženjeni
strankinjama, i obojica su nalazili pribežište u stranim
prestonicama. Milan u Parizu i Vijeni, Mijatović u Londo-
nu. I jednog i drugog stanje Srbije je teško pogađalo, ali
dok je kod Milana stvaralo prezir i odvratnost prema Srbiji,
Mijatović je više padao u očaj. Ova razlika dolazila je otuda
što je prvom Srbija uvek ostala strana, dok je drugi imao
uzvišeno romantičarsko viđenje Srba, koje je stalno upa-
dalo u protivrečnost sa neslavnom stvarnošću.
Očaj je Mijatovića ne jednom nagnao da potraži predah
u Londonu. Prvi put je nezadovoljan napustio Srbiju 1872,
da bi se vratio naredne godine na nagovor Jovana Ristića.
Ponovo mu se pružila prilika da ode u London po uspo-
stavljanju Srpskog kraljevskog poslanstva u Lodonu 1883.
godine, ali je ipak morao da sačeka narednu godinu da bi
bio imenovan za drugog „izvanrednog poslanika i opuno-
moćenog ministra kod N j. V. kraljice Engleske”22, oktobra
1884. godine.
Njegovu diplomatsku radnju prekinuo je Srpsko-bu-
garski rat. Poraz u ovom ratu naveo je kralja Milana da
potraži izlaz u sklapanju mira sa Kneževinom Bugarskom,
a Mijatović je imenovan za jedinog srpskog pregovarača u
sklapanju mira, na pregovorima koji su se imali održati u
Bukureštu. Kako je primetio sastavljač posmrtnog slova u

21 Mijatovich, The Memoires, str. 104-105. Č. Mijatović, Balšići, ge-

nealoška studija, Glasnik SU D X X X V , 1872.
22 AS Poslanstvo Kraljevine Srbije u Londonu, f. I/a, br. 88.

260
 Grof Cedomilj Mijatović protestantski duh među Srbima
—

Tajmsu, postoji jedna stvar u karijeri grafa Mijatovića „bez

poređenja i prethodnog slučaja u istoriji diplomatije”, a to
je da je on sklopio „najkraći mir ikada napisan. On se
sastojao od jedne rečenice: 'mir između Srbije i Bugarske
se obnavlja'.” I ovo je Mijatović postigao bez „teritorijalnih
promena, ratne štete, bez poniženja za poraženu naciju”.23

Prelomne godine

Ipak, Mijatović će posle ovog uspeha doživeti novo

razočaranje. Posle tri uzastopne vlade Milutina Garašanina
(od feburara 1884. do juna 1887), naprednjaci su pali sa
vlasti, a nova liberalsko-radikalska vlada Jovana Ristića
obećala je slobodniji ustav. Ipak, ova se sloboda izgleda
nije odnosila i na naprednjake. Naprednjaci su u Beogradu
prošli dobro, samo su Garašaninu polupani prozori, ali
zato je u unutrašnjosti ubijeno 142 naprednjaka. Napred-
njaci su linčovani, premlaćivani kocem, a ponegde i nati-
cani na ražanj. U aleksinačkom okrugu naprednjaci su
bičevani i jahani kao konji, što je brzo postala „jedna od
najomiljenijih zabava prilikom hajke na naprednjake”.24
Novi udar nastupiće 22. februara/6. marta 1889, kada
je kralj Milan odlučio da odstupi sa prestola. Kako je
zabeležio prisutni oficir Živojin Mišić, prilikom Kraljevog
saopštavanja odluke ,,u sali je vladala mukla tišina, samo

23 Tbe Times, Monday, May 16, 1932, p. 12, d (Obituary, Count

Mijatovitch).
24 Sl. Jovanović, op. cit., str. 321; Poimeničan spisak ubijenih, nap-
rednjaci su objavili deset godina kasnije: Beli Orao, ilustrovani
kalendar za prostu 1897. godinu, str. 51-53.

261
 Slobodan G. Marković

se jasno čulo jecanje i plač ministra finansija gospodina

Čede Mijatovića”.25
N o, vrhunac očaja Mijatović će doživeti nekoliko me-
seci kasnije, iste prelomne 1889. godine, u koju je ušao sa
velikim nadanjima i planovima. Bila je to godina pete
stogodišnjice Boja na Kosovu i Mijatović je, kao predsed-
nik Srpske kraljevske akademije, odlučio da pripremi pre-
nos moštiju kneza Lazara, koje su se nalazile u Ugarskoj,
u Sremu, još od Velike seobe Srba. Austrougarski zvanični-
ci bili su, u početku, spremni da izađu u susret srpskoj
vladi, ali kada je, po odstupanju kralja Milana, obrazovana
radikalska vlada, svi planovi o prenosu moštiju su propali.
Još veće razočaranje nastupiće u maju. Tada je došlo do
velikog progona naprednjaka, i to u samom Beogradu.
Naprednjaci su usred prestonice kamenovani. Kako je pri-
metio Slobodan Jovanović, ,,ovo je bio prvi put da Beograd
vidi bunu fukare; Beograd se nije mogao povratiti od čuda
da sokački ološ sme kamenati bivše ministre i razvaljivati
terazijske kavane” .26 Ovaj je događaj i simbolički označio
kraj epohe naprednjaka. Mijatović je ostao u Srbiji, tek
toliko da prisustvuje vidovdanskim svečanostima, a zatim
se sklonio u London s namerom da se u Srbiju ne vraća.
On se u godini kosovskog jubileja nalazio na sredini svog
dugog života, ali je već bio odlučio da napusti Srbiju.
Ipak, u drugom delu života nastavio je da služi Srbiji
kao poslanik Kraljevine Srbije u Ujedinjenom Kraljevstvu

25 Vojvoda Živojin Mišić, Moje uspomene, BIG Z, Beograd 1990, str.

153.
26 Slobodan Jovanović, „Vlada kralja Aleksandra Obrenovića”, Sab-
rana dela, knjiga 6, BIG Z - Jugoslavijapublik - SKZ, Beograd 1990,
str. 127.

262
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srhima

(1895-1900, 1902-1903), a nakratko je diplomatski pred-

stavljao Srbiju i u Carigradu (tokom 1900). Kada je došlo
do krvavog smaknuća dinastije Obrenovića, u maju 1903,
Mijatović je bio jedini srpski diplomata koji je iz moralnih
razloga podneo ostavku, nedelju dana nakon kraljeubistva
u Beogradu.27 Ovo mu radikalska Srbija nikada nije opro-
stila i bio je osuđen na svojevrstan damnatio memoriae.
Pre toga bio je najpre napadnut u radikalskoj štampi da je
on odgovoran za prekid diplomatskih odnosa između Kra-
ljevine Srbije i Ujedinjenog Kraljevstva, uprkos tome što
je lično odigrao veoma važnu ulogu u posredovanju oko
ponovnog uspostavljavanja diplomatskih odnosa.28 Jedno
vreme se čak pričalo po Beogradu da će Mijatoviću biti
suđeno zbog veleizdaje i pokušaja da se jedan britanski
princ dovede na srpski presto.29 Ipak, Mijatović se sastao
1911. u Parizu sa kraljem Petrom, što je predstavljalo i
njegovo svojevrsno izmirenje sa novim poretkom u Srbiji.
Kasnije je pomogao srpskoj delegaciji tokom pregovora u
Londonu, u vreme Prvog balkanskog rata. Za vreme Prvog
svetskog rata, u dobi od 74 godine, Mijatović je, zajedno sa
vatrenom propovednicom ženskih prava Emelin Panherst

27 O Mijatovićevoj delatnosti nakon M ajskog prevrata videti: Slobo-

dan G. Markovich, British Perceptions o f Serbia and the Balkans
1903—1906 (Paris: Dialogue, 2000), str. 144-152. Majski prevrat se
dogodio u junu po novom kalendaru. Ubijeni su kralj Aleksandar,
kraljica D raga i njeno dvoje braće, predsednik Srpske vlade, mini-
star vojni, komandant Dunavske divizije, kao i nekoliko zavereni-
ka. Ukupno je u zoru 29. maja (11. juna) ubijeno četrnaest osoba.
28 V. Samouprava, 16. februar 1906, br. 38, str. 2. Mijatović je
odgovorio na ovaj napad: Samouprava, 9. mart 1906, br. 56, str. 3,
dok je radikalska Samouprava još oštrije napala Mijatovića, 10.
mart 1906, br. 57, str. 2.
29 The Times, January 4, 1907, str. 3 b, c ('Situation in Servia').

263
 Slobodan G. Marković

(Emmeline Pankhurst, 1858-1928), agitovao po Sjedinje-

nim Američkim Državama i Kanadi u korist Kraljevine
Srbije, što je bila i njegova poslednja veća javna delatnost.30
Umro je, u Londonu, 1932. godine, gotovo sasvim zabora-
vljen u otadžbini.
Važno je napomenuti da je tokom svojih londonskih
godina Mijatović vredno radio na upoznavanju Engleza sa
Srbijom, kao i Srba sa Engleskom, i da su on i njegova
supruga odigrali istorijski značajnu ulogu najvažnijih pos-
rednika između ove dve kulture, kako je pokazala Simha
Kabiljo-Sutić.31 U Engleskoj je Mijatović uživao značajan
ugled. On je prvi Srbin koji je izabran za dopisnog člana
Kraljevskog istorijskog društva u Londonu (Royal Histo-
rical Society), nakon što je na engleskom objavio knjigu
o poslednjem vizantijskom caru Konstantinu X I Draga-
šu.32 Kada je, 1889. godine, Džejms Dejvid Barčer (James
David Bourchier, 1850-1920), prvi stalni dopsinik Tajmsa
za jugoistočnu Evropu, putovao Srbijom, zabeležio je za
Mijatovića ,,da ga, uopšte uzev, njegovi sunarodnici smat-
raju za najučenijeg čoveka u Srbiji”. Herbert Vivijan (Her-
bert Vivian, 1865-1940), autor dela Srbija, raj za siro-
mašne^ posvetio je ovu knjigu Mijatoviću, a znameniti

30 Mijatovich, The Memoirs, str. 284-289.

31 V. Simha Kabiljo Sutić, Posrednici dveju kultura. Studije o srpsko-
-engleskim književnim i kultumim vezama, Institut za književnost
i umetnost, Beograd 1989, str. 9—48.
32 Chedomille Mijatovich, Constantine the last Emperor o f the Greeks;
or the Conquest o f Constantinople by the Turks (A. D. 1453). After
the latest Historical Researches (London: Sampson Low, Marston and
Co., 1892). The book was later translated into Russian and Spanish.
33 Herbert Vivian, Servia, the Poor Man's Paradise (London: Long-
mans, Green and Co., 1897).

264
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srbima

viktorijanski novinar Vilijam Sted, koji ga je upoznao na

Haškoj mirovnoj konferenciji 1899. godine, zabeležio je
da je: „gotovo bilo vredno stvoriti Kraljevinu Srbiju samo
da bi se Cedomilj Mijatović kvalifikovao za mesto u Par-
lamentu naroda”.34

Ekonomska i politička shvatanja

Mijatović je prvi put sistematski izložio ekonomska i

politička shvatanja u svome delu Izvod iz političke ekono-
mike, štampanom 1867. U uvodu delu izrazio je mišljenje
da je malo nauka „tako značajnih i tako uzvišenih, kao
politička ekonomika”. Ova je nauka došla do rezultata ,,da
samo onde pravo blagostanje može biti, gde ima red i
sloboda, gde je narod izobražen s razvijenim osećanjem
pravde i pravičnosti”.35 U ovim je rečima izrazio svoje
političko i ekonomsko vjeruju, kojeg će se postojano
držati tokom svog dugog života. Ako ,,red” iz ovog
Mijatovićevog određenja shvatimo kao vladavinu prava,
„slobodu” pre svega kao slobodu ličnosti i slobodu eko-
nomskog nadmetanja, „izobraženost” kao razvijenu pro-
svetu, te „pravdu i pravičnost” u jednom ontološkom, i
to religioznom smislu, onda dobijamo Mijatovićev pog-
led na svet koji ga čini osobitim u srpskoj sredini, ali
koji ga svrstava u tipičnog zagovornika protestantske
etike kapitalizma.

34 S. Markovich, British Perceptions o f Serhia and the Balkans 1903-

1906, str. 145-146.
35 Cedomilj Mijatović, Izvod iz političke ekonomike, Državna štam-
parija, Beograd 1867, str. 10.

265
 Slobodan G. Marković

Sloboda i pravo svojine

Za njega je privredni značaj lične slobode u tome što

ona „dovodi interes radenikov u najtešnju svezu s rezulta-
tima rada njegova, t.j- slobodan radenik radi sa najvećom
voljom”.36 On, međutim, navodi reči svoga profesora Ro-
šera: ,,U slobodi se čovek razvija svestrano, dakle dobrom
i slabom stranom svojom.”37 Ali, uprkos ograničenjima,
„sloboda je ličnosti tako nuždan elemenat za čovečanstvo,
njegove svetle strane tako znamenite, da se samo želeti
može da se i one nekolike nezgodne strane što većma
može biti ponište te da je čovečanstvu što tvrđe pod-
jemčeno uživanje blagoslova od načela slobode”.38
On je odlučni branitelj prava sopstvenosti koje ,,ima
za proizvodnju dobara veoma velikog značaja po tome što
se njime svojeljublje čovekovo za življu delatelnost pobu-
đuje”.39 Sopstvenost dovodi do nejednakosti, ali je ona ,,u
sledstvu nejednakih sposobnosti ljudskih”, a „nejednakost
nepokretne sopstvenosti po sebi ne mora biti opasan po-
jav”. Ona to neće biti ako postoji „harmonična srazmera
velikog, srednjeg i maloga imanja” koja je „ideal koji na-
rodna privreda ima”.40 Za razvitak političke svesti, i uopšte
za kulturni razvitak, Mijatović smatra kao veoma dobro
,,da u narodu ima što više samostalnih privrednika, a čovek
se naročito onda oseća samostalan kad je osnova, na kojoj
je privredu podigao i na kojoj se kao privrednik pokreće

36 Ibid., str. 112-113.

37 Ibid., str. 114.
38 Ibid., str. 115.
39 Ibid., str, 118.
40 Ibid., str. 119.

266
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srhima

njegova sopstvenost”.41 U pogledu raspodele, Mijatović

prihvata poglede poznatog britanskog ekonomiste Vilijama
Nasaua Seniora (William Nassau Senior, 1790-1864), poz-
nate kao teorija žrtve. Naime, sve su privredne akcije
neizvesne. „Nema radnje koja nije s nekim rizikom skop-
čana, a razlika je samo u stepenu rizičnosti. Ko se poduh-
vati da nosi rizik taj on bez sumnje čini žrtvu jednu, a u
sledstvu toga ima pravo na naknadu. Naknada za ovaku
žrtvu zove se preduzimačka dobit (profit).” Onaj koji daje
kapital čini vrstu žrtve i kao naknadu dobija interes na
kapital. Onaj koji se radi proizvodnje „telesno napreže”,
taj „očevidno rad nje podnosi žrtvu neku i po tome očevid-
no ima prava na naknadu. Naknada ovakva zove se najam-
nica”.42

Kritika komunističkih (socijalističkih) shvatanja

Budući da je Mijatović prihvatao kapitalistički sistem i

njemu svojstvenu raspodelu kao pravedne, on se morao
razračunati sa komunističkim shvatanjima. U tom pogledu,
njemu pripada zasluga da je prvi temeljni kritičar komuni-
stičkih shvatanja u srpskoj sredini, i da je već u začetku
uočio kakve bi posledice ovakve ideje mogle da imaju, ako
se pokuša sa njihovim sprovođenjem u praksi. Mijatović
je dao jasno određenje komunista koji su za njega ,,one
socijaliste koji načelo protivno pravu sopstvenosti u naj-
veću krajnost dovode”. Nadalje on ističe:
- Komuniste istu da svaki član u drustvu ima apsolutno
onoliko isto dobara koliko i ma koji drugi, hoće da je sve

41 Ibid., str. 121.

42 Ibid., str. 228.

267
 Slobodan G. Marković

svačije, a ništa nečije, pa ma se u postizavanju ovakve celi

- apsolutne jednakosti u podeli namirnica Ijudskim potreba-
ma - žrtvovala i familija i pravo slobode ličnosti.43
Mijatović ne smatra ove ideje za neostvarive, ali ih
vezuje za niže stupnjeve društvenog razvitka, za opštinu
srednjega veka i za život lovačkih i ribarskih plemena. „Ali
već samo to što se ideali ti mogu primeniti na niske stupnje
kulture, samo to sobom kazuje da na ostvarenje njihovo
na višim stupnjima kulture nije ni misliti.” Kao posebno
tamnu stranu socijalističkog učenja Mijatović ističe da se
ukidanjem prava sopstvenosti „potiru najživlje pobude pri-
vređivanju”.44 Ipak, on odaje i priznanje socijalistima da
su svojom agitacijom doveli do toga da se „priroda stvari
uzela bolje da izučava, čovečanstvo se ohrabrilo da ispituje
i leči rane svoje”.45
Mijatovićevim ekonomskim stavovima bi malo šta imali
da prigovore i liberali s kraja X X veka. Međutim, takvi su
stavovi nailazili u srpskoj sredini na nepremostivu prepre-
ku, na izrazito nepovoljnu društvenu strukturu. Kneževina
Srbija imala je 1859. godine 91,9% seoskog stanovništva,
1874. godine 89,8%, a 1900. godine 85,9%.46 Rani srpski
socijalisti su na ovaj problem gledali tako što su prilagodili
marksističku formulu o klasnom sukobu proletera i kapi-
talista dominantno seoskom sastavu stanovništva. Tako je
Svetozar Marković u jednom pismu iz 1873. godine pisao:

43 . Ibid., str. 122-123.

44 Ibid., str. 123.
45 Ibid., str. 125.
46 Dušan T. Bataković (ur.), Nova istorija srpskog naroda, N aš dom,
Beograd - Lozana 2000, str. 179.

268
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srbima

,,Za socijalni prevrat ostaju kod nas dva puta: ili će se kod
nas razviti najpre veliko kapitalističko gazdinstvo i podela
na kapitaliste i radenike u proizvodnji (a ne u trgovini) i
tada će se socijalni prevrat izvršiti na ovoj, istorijom spre-
mljenoj osnovi, ili će sami mali sopstvenici svojevoljno
odbaciti privatnu svojinu, pa organizovati njegovu proiz-
vodnju na načelu zajedničke svojine. Ja držim da je kod
nas moguć i ovaj poslednji put”... „Naš je zadatak ne da
uništimo kapitalističko gazdinstvo, koje u stvari i ne pos-
toji, već da malu patrijarhalnu svojinu preobratimo u za-
jedničku i da tako preskočimo celu jednu istorijsku epohu
ekonomskog razvitka, epohu kapitalističkog gazdinstva.”47
Razume se da je Markoviću bilo lakše da hipotetiše, jer
je ideje komunističkog društva tek trebalo ostvariti, one
su bile futurističke. Mijatović je imao manje prostora za
takve manevre. Kao politički ekonomista znao je da je za
napredak i modernizaciju jedne države potrebno nači nov-
čana sredstva. Postojala su samo dva puta: oporezivanje
građana - što je, u srpskom slučaju, značilo oporezivanje
seljaka - ili zaduživanje na stranim novčanim tržištima.
Socijalistička agitacija bila je upravo usmerena protiv opo-
rezivanja seljaka, jer je svaka modernizacija države vodila
njenom jačanju, i time smanjivala mogućnost društvenih
promena u pravcu komune. Ova je agitacija bila jaka to-
kom 1870-tih, i Mijatović je odlučno ustao protiv nje. Na
njenom čelu stajao je Adam Bogosavljević, poslanik i na-
rodni tribun koji se zalagao za ukidanje birokratskog sis-
tema u Srbiji, nadahnut mislima Svetozara Markovića.

47 Vasa Čubrilović, Istorija političke misli u Srbiji X I X veka, Narodna

knjiga, Beograd 1982, str. 215.

269
 Slobodan G. Marković

Tzv. Adamova grupa postigla je izvesne uspehe u Skup-

štini 1875/1876, tako što je progurala odluku da se ukinu
okružna načelstva.48 Mijatović je odmah reagovao bro-
šurom N a Đerdapu, 1876. godine. On upozorava da se
državna lađa našla pred brodolomom. Došao je novi na-
raštaj Srba koji samo iz knjiga i pesama zna za ropstvo
pod Turcima. „Osećamo se prilično sigurni i volimo slo-
bodu, toliko, da smo počeli s njome da se igramo. Običan
liberalizam čini nam se bljutav. Papren radikalizam počinje
narodu da je po volji.”49 Tek je seme državnog jedinstva
počelo da klija, a već „tice komunke i nihilice hoće da ga
pozoblju”. Mijatović, uviđa da su radikalski (socijalistički)
argumenti ubedljivi za prosta čoveka:
Državno jedinstvo znači: državna poreza najmanje šest
talira od poreske glave, znači državni sud, državna vojska,
znači nejednakost u imanju.
Komuna znači: nema činovnika, nema vojske, nema
nejednakosti u imanju, i mesto poreze najviše dva groša
poreska za kmeta!
Badava čete vi dokazivati iskustvom sviju vekova i jas-
nom logikom zakona društvenoga razvitka, da državno je-
dinstvo znači: narodna samostalnost, red, sloboda, napredak,
civilizacija, - a komuna da znači: divljaštvo, siromaštvo,
slabost i konačni pad naroda srpskog pod jaram kakvogjačeg
suseda!

48 Slobodan Jovanović, „Svetozar Marković”, u: Sabrana dela Slobo-

dana Jovanovića, tom 2, BIG Z - Jugoslavijapublik - SKZ, Beograd
1990, str. 134-135.
49 Cedomilj Mijatović, N a Đerdapu, Državna štamparija, Beograd
1876, str. 10.

270
 Grof Čedomilj Mijatović —protestantski duh među Srhima

U prosta je čoveka glavno na što gleda: da kupi što

jevtinije.
Teško mu je da uhvati prava računa, po kome ono, što
je najjevtinije, vrlo često na kraju dolazi najskuplje.
Strah me je, Srbija če ovaj put propasti zhog pobede dva
groša nad šest talira, zbog proste jedne pogreške u računufi0
Mijatović je ovakvom stanju video leka, a za to je bila
potrebna „zdrava politička gimnastika” a radi toga treba
da postoji:
Dobro narodno obrazovanje;
Javna štampa, koja nikada ne zaboravlja da je sa slobo-
dom uzela na sebe visoku jednu dužnost i ogromnu odgo-
vomost;
Što punija mreža putova i uopšte saobračajnih sredstava;
Što više i što boljih prilika da svaki od svoga rada koristi
ima - unapređenje radinosti u opšte.
Recepat ovaj sporo se pravi i sporo - premda sigurno -
dejstvuje.
Škola, sloboda, radinost jemstva su za dug život i daleku
budučnost.51
U ovim rečima sadržan je zapravo i program Napredne
stranke. Modernizacija puteva i uopšte transporta, sloboda
javne reči i lične slobode, unapređenje prosvete, to su bili
ciljevi kojima su naprednjaci posvetili svoju političku ka-
rijeru. Mijatović je posebno bio angažovan na unapređenju
transporta. On je bio jedan od najistaknutijih zastupnika

50 Ihid., str. 17-18.

51 Ihid., str. 26.

271
 Slobodan G. Marković

uvođenja železnice u Srbiju, što mu u Narodnoj skupštini

koja se bojala stranih upliva nije donosilo popularnost.
Mijatović je, premda protivnik komunista/socijalista,
pružao pomoć ugroženim radnicima, o čemu je pisao i
Radovan Dragović.52 I uopšte, on se nalazio na usluzi
svima ugroženim skupinama stanovništva: sekti nazarena,
Ciganima, prosjacima. To je bilo proizvod njegove nag-
lašene hrišćanske etike.

Mijatovićeva (poslovna) etika i stav prema veri

Mijatović je jedini od naših ekonomista X IX veka

uvideo da uz kapitalistički način proizvodnje ide i određeni
duhovni, religiozni okvir. U njegovoj lestvici vrednosti
uvek je na vrhu bio Bog. Ali, u Mijatovićevoj pobožnosti
uviđaju se određene osobene crte koje predstavljaju svoje-
vrsno prožimanje uticaja njegove mistički pobožne majke,
njegove protestantske nonkonformističke supruge, angli-
kanske sredine u kojoj je dugo živeo, i kalvinističkog spoja
asketizma i preduzetništva, spojenog sa učenjem o prede-
stinaciji, koje je upoznao u škotskoj verziji. Ceo život, cela
povesnica bili su za Mijatovića proizvod volje Božije. Mi-
jatović nije sumnjao da je ceo njegov život predodređen
višom silom. U Uspomenama je zabeležio: ,Ja lično uvek
sam bio sklon književnom radu. Nikada nisam mislio niti
želeo da budem diplomata. Ali šta god mi mislili o našoj
slobodnoj volji, i o tome da smo mi tvorci svoje sudbine,
okolnosti praktičnog života, nad kojima nemamo nadzor,
nemaju nikakvog obzira za naše lične sklonosti.” Istina,

52 Obren Blagojević, Ekonomska misao u Srbiji do drugog svetskog

rata, SA N U , Beograd 1980, str. 157.

272
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srhima

dodao je ,,u svakom slučaju, ovo je bilo moje lično isku-

stvo, ali može biti da sam ja čovek bez posebno jake
volje”53, ali ovaj navod je više retorički kada se imaju u
vidu njegova fatalistička shvatanja objavljena u brojnim
radovima. Ovaj Mijatovićev fatalizam bio je mnogo bliži
kalvinističkom učenju o predestinaciji nego pravoslavnom
shvatanju čovekove slobode.
U još jednoj pojedinosti Mijatović je bitno odstupao
od pravoslavne dogme. On je bio veliki zastupnik spiritiz-
ma, posebno u drugom delu života. Za njega je spiritizam
bio svojevrstan spoj nauke i vere, upravo naučni dokaz
postojanja onostranog sveta. U tom su smislu spiritizam
doživljavali i Mijatovićevi znameniti britanski prijatelji:
VilijamTomas Sted (William Thomas Stead, 1849—1912)54,
jedan od najčuvenijih viktorijanskih novinara, i ser Oliver
D žozef Lodž (Sir Oliver Joseph Lodge, 1851-1940), istak-
nuti britanski fizičar i prvi rektor Birmingemskog univer-
ziteta. Mijatović je, živeći u inostranoj, i duboko pobožnoj
sredini, mnogo jasnije uviđao stepen površnosti vere u
Srbiji. Tako čak i u delu Servia and the Servians (Srbija i
Srbi), objavljenom 1908, kao pokušaj da se popravi polju-
ljani ugled Srbije u Engleskoj nakon Majskog prevrata,
Mijatović nije mogao propustiti da pomene da je versko
osećanje u Srbiji na dosta niskom stupnju. „Versko ose-
ćanje Srba nije ni duboko ni prisno. Crkve su, uopšte uzev,
prazne osim o velikim crkvenim praznicima... Srbi naših
dana gledaju na Crkvu kao na političku ustanovu, koja je
na neki misteriozan način povezana sa postojanjem naci-

53 Mijatovich, The Memoires.

54 O Stedu i o njegovim odnosima sa Mijatovićem videti u: S.
Markovich, op. cit., str. 117-122, 146-148.

273
 Slobodan G. Marković

je.”55 Svestan niske religioznosti u Srba, Mijatović se pre-

dano bavio pisanjem i prevođenjem verske književnosti.56
On je bio svestan i toga da je ateizam prodro i u intelek-
tualne krugove u Srbiji. Njegova uzdanica kralj Milan, kao
i njegov partijski drug Stojan Novaković, bili su deklarisani
ateisti. Jedan od motiva za Mijatovićevo bavljenje spiritiz-
mom valja tražiti u pokušaju da se empirijski dokaže
onostrani svet. On se nadao da će ovakvim delovanjem
privući nove vernike Crkvi. Koliko je u tome imao uspeha,
teško je proceniti.
Govoreći o Mijatovićevoj veri, vladika Nikolaj Velimi-
rović je primetio: „Mijatovićevo interesovanje za veru bilo
je življe i postojanije od svakog drugog interesovanja.
Mislim da su baš zbog toga Englezi gledali na njega kao
na tipičnog Slovenina i kao na pravog trubadura duboke
duše naroda kome je pripadao.”57 I laički krugovi su ga
doživljavali kao velikog vernika, pa je tako i došla ponuda,

55 Chedo Mijatovich, Servia and the Servians (London: Sir Isaac

Pitman & Sons, 1908), str. 52.
56 Mijatović je preveo sledeća religiozno-propovednička dela: Duga u
oblaku ili reči utehe za dane žalosti od dr Makdufa, Beograd 1873;
Dođi i dobro došao, propoved Č . H. Spurdžona, Beograd 1878;
Džon Bunjan, Putovanje poklonikovo s ovog sveta na onaj drugi u
prilici jednog sna, Beograd 1879; David Braun, Komentari k je-
vanđeljima, Novi Sad 1898. Mijatović je bio i vredni saradnik
verskog časopisa Hrišćanski Vesnik, pokrenutog i879. godine, sa
ciljem reforme moralnog i verskog života u Srbiji. Tekstovima
verske sadržine često se oglašavao, o velikim hrišćanskim prazni-
cima i u Trgovinskom Glasniku, organu Beogradske trgovačke
omladine.
57 Episkop ohridski Nikolaj, „O Čedi Mijatoviću kao čoveku (iz
londonskih sećanja)”, Duhovni život, juli-avgust 1932, broj 7 i 8 ,
str. 3.

2 74
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srbima

u proleće 1914, od strane radikalske vlade, koju je podržao

i dr Nikolaj Velimirović, da Mijatović postane arhiepiskop
skopski, sa izgledom da postane i prvi patrijarah moderne
Srbije, što je Mijatović posle velikih premišljanja odbio.58
Tako je Mijatović doŠao do doista osobenog pogleda
na svet. Pošto je sve predodređeno, on je onda proučava-
jući proročanstva bio stalno zagledan u budućnost, ali
pošto duhovni svet obezbeđuje mogućnost opštenja sa
duhovima, onda je ispadalo da se ka prošlosti mogu otvo-
riti dveri koje su mnogo neposrednije nego što ih istorijska
disciplina može pružiti. Tako je Mijatović, slično svom
savremeniku Viktoru Igou, koji je - u izgnanstvu na ostrvu
Džerziju - vodio razgovore sa Mojsijem, Hanibalom, Sen-
kom Isusovog groba i Napoleonom59, smatrao da je u
stanju da opšti sa duhovima cara Dušana, kneza Lazara,
kraljice Jelene Anžujske i kralja Aleksandra Obrenovića,
nakon njegovog ubistva. Sa budućn^šću koja se da pred-
videti, i sa prošlošću sa kojom se može neposredno opštiti,
Mijatoviću je sadašnjost morala izgledati vrlo relativna.
Ona je za njega bila samo priprema za ulazak u bolji i
pravedniji onostrani svet.

58 U Uspomenama Mijatović navodi da je, u jednom trenutku, bio u

iskušenju da prihvati ponudu, i da pokaže narodu ,,šta bi jedan
'moderni' arhiepiskop mogao da postigne” . „Smatrao sam da bih
mogao da spojim najprivlačnije kvalitete anglikanskih episkopa, sa
najboljim odlikama rimokatoličkih episkopa, i da nadahnem Srpsku
pravoslavnu crkvu istinskim duhom Hrista”, Mijatovich, The Me-
moirs, str. 150. OČigledno je da je Mijatović imao prilično rezervi
u pogledu religioznosti Srba, pa je čak i izvore verskog nadahnuća
morao tražiti u drugim hrišćanskim crkvama.
59 Viktor Igo, „Pozivanje duhova na Džerziju” , Glas, Banja Luka
1990, str. 73.

275
 Slobodan G. Marković

Mada je svoja shvatanja o spoju kapitalizma i hrišćan-

skog morala izlagao u gotovo svim svojim delima, Čini se
da je to najsistematskije izveo u delu O uslovima uspeha.
U toj knjižici on je dao savete srpskoj trgovačkoj omladini
kako se postaje milioner. On je najpre istakao ,,da privatna
materijalna dobit kao pobuda za rad nimalo ne smeta da
razni pozivi (profesije) zadrže svoj karakter javne službe,
javne funkcije”,60 takođe, sasvim je u redu ,,da se svaki
trgovački učenik, svaki pomoćnik, svaki mladi trgovac
oduševljava jednom težnjom, i da smatra da ima jedan
glavni zadatak, na ime: da postenim radom postane milioner
(podvukao Č. M .)”.61 Da bi olakšao srpskoj trgovačkoj
omladini da dođe do tog cilja, on je izložio „nauku o
uslovima uspeha”. Ali postati milioner, to za Mijatovića
istovremeno znači imati i jednu javnu obavezu. Ovo ni u
kom slučaju ne sme biti cilj radi uživanja. Mijatović navodi
reČi svoga bogatog prijatelja Skota g. Daglasa: ,,Za veliko
bogatstvo treba i veliki karakter, inače će to bogatstvo da
se pretvori u aždaju koja će čoveka da proguta. Karakter
je tačka na kojoj se i privatni interes individue, i socijalni
interes društva, i politički interes države, sastaju i slažu. Ja
bih rekao da i vašoj zemlji, kao i svakoj drugoj, mnogo
više trebaju karaktemi nego li učeni trgovci. (Podvukao
Č. M.)”62
Za poslovni uspeh, sasvim u skladu sa tada preovlađu-
jućim, protestantskim moralističkim shvatanjima, Mijato-
vić smatra od ključnog značaja telesno zdravlje, moralno
zdravlje, radljivost i štedljivost. U pogledu obrazovanja,

60 Čedomilj Mijatović, O uslovima uspeha. Pisma srpskoj trgovačkoj

omladini, drugo izdanje, Beograd 1892, str. 12.
61 Isto, str. 19.
62 Isto, str. 38.

276
 Grof Čedomilj Mijatović protestantski duh među Srbima
-

Mijatović je preporučio trgovačkoj omladini srpskoj da što

više radi na sopstvenom obrazovanju i da svaki njen član
stvori svoju sopstvenu biblioteku. Sledeće knjige Mijatović
je smatrao kao neizostavne u kući svakog trgovca srpskog:
Sveto pismo, u prevodu Đure Daničića i Vuka Karadžića,
Srpske narodne pesme (Vukovu zbirku), Dositejeve Basne
i Gorski vijenac vladike Petra Petrovića Njegoša.63 Ovim
nam spiskom Mijatović otkriva i svoj pogled na svet: na
njegovom vrhu je Bog, zatim slede rod i otadžbina te na
kraju poučna književnost. Uopšte je celokupan srpski libe-
ralizam XIX veka značio spoj zahteva za slobodu i naciona-
lizma. Sloboda je, na prvom mestu, značila nacionalnu slo-
bodu, pa tek onda ličnu, da bi tek na kraju vodila u svetski
mir i svetsku skladnu zajednicu.64 U ovom smislu je srpski
liberalizam nalikovao italijanskom i nemačkom liberalizmu.
Mijatovićeva je posebnost bila jedino u tome što je celom
ovom učenju dodao i jednu religioznu dimenziju. U skladu
s tim on završava svoja pisma trgovačkoj omladini jednom
verskom poukom: ,Ja ću biti srećan, i Gospodu Bogu du-

63 Isto, str. 164.

64 Tokom svojih nastupa u Sjedinjenim Državama, usred vihora Prvog
svetskog rata, Mijatović je izneo svoje osobeno viđenje jugoslo-
venskog ujedinjenja i daljeg svetskog ujedinjenja. Po njemu, pobe-
da saveznika će omogućiti da dođe do saveza Srbije, Makedonije,
Bosne, Hercegovine, Crne Gore, Dalmacije, Hrvatske i Slovenije
u jednu nezavisnu, slobodnu i srećnu državu, koja će se verovatno
zvati Jugoslavija. Jugoslavija će imati da ispuni još veći ideal, da
dovede u savez sve samostalne, narodne, slovenske države (Jugo-
slaviju, Češku-Slovačku, Poljsku i Bugarsku) sa Rusijom, da bi
potom Sjedinjene Slovenske Države odmah ušle u bliži savez sa
Velikom Britanijom i SA D te obrazovale federaciju svih ovih
naroda, sa VaŠingtonom kao glavnim gradom. Ovakve je poglede
Mijatović izlagao na skupovima u Čikagu i Pitsburgu. Mijatovich,
The Memoirs, str. 289.

277
 Slobodan G. Marković

boko zahvalan, ako moja pisma budu samo dveri kroz koje
će naši mladi prijatelji da uđu u hram hrišćanskog morala
i mudrosti, pa da tu sami sebi i za sebe pronalaze tajne
pravog uspeha i srećnog života na ovome svetu.”65
Da bi upotpunio mogućnost srpske publike da se upoz-
na sa protestantskom etikom kapitalizma, Mijatović je,
pored pomenutih prevoda propovedne književnosti, pre-
veo i Život Bendžamina Franklina 66 Upravo je ovo delo
znameniti sociolog Maks Veber (Max Weber, 1864-1920)
uzeo kao tipično za oslikavanje duha kapitalizma. Veber
je komentarisao činjenicu da je Franklin uviđanje 'koris-
nosti' kreposti sveo na otkrivanje Boga, koji je time hteo
da ga opredeli za krepost. Za Vebera summum bonum
ovakve etike je: „sticanje novca, i sve više novca, uz naj-
strože izbegavanje svakog prirodnog uživanja, sticanje tako
potpuno lišeno svih eudemonističkih, ili čak hedonističkih,
vidova, mišljeno kao samosvrha tako čisto da izgleda kao
nešto, prema 'sreći' ili 'koristi' pojedinog individuuma, sva-
kako sasvim transcendentno i apsolutno iracionalno”.67

65 Isto, str. 222.

66 Život Benjamina Franklina, s engleskog preveo Cedomilj Mijato-
vić, Srpska književna zadruga, Beograd 1901.
67 Maks Veber, Sabrani spisi o sociologiji religije, knjiga: Protestantska
etika i duh kapitalizma, Izdavačka knjižarnica Zorana Stojanovića,
Sremski Karlovci - N ovi Sad 1997, str. 20. Diogenes Savramis je
primenjujući metode Maksa Vebera na pravoslavnu crkvu pokušao
da da odgovor kako je pravoslavlje uticalo na razvoj kapitalizma.
O n primećuje da se suprotno unutarsvetovnoj, aktivnoj i racional-
noj askezi, na Zapadu, gde čovek dela kao oruđe Boga, kod
pravoslavaca razvila vansvetovna, pasivna i iracionalna askeza koja
je predstavljala prepreku kapitalističkom etosu. Diogenes Savramis,
„Maks Veber i pravoslavna crkva”, u: Pravoslavlje između neba i
zemlje, (ur. Dragoljub R. Đorđević), Gradina, N iš 1991. str. 80-95.

278
 Grof Čedomilj Mijatović - protestantski duh među Srbima

Mijatović je uzeo sebi zadatak da izloži i preporuči jednu

ovakvu asketsku etiku srpskim trgovcima, i uopšte srpskoj
sredini koja je bila egalitarna i siromašna, i koja je ovakvu
etiku smatrala koliko neobičnom toliko i bespotrebnom.
U prilogu o Srbiji, koji je napisao za jedanaesto izdanje
Enciklopedije Britanike, Mijatović je pomalo rezignirano
primetio o srpskom narodu u Srbiji:
Narod manje stedljiv i radan od Bugara, manje ratobo-
ran od Cmogoraca, manje svestran i intelektualan od Ru-
muna, vise ceni udobnost nego napredak. Umerena količina
rada omogućuje im da žive dovoljno dobro, i da provode
večeri u seoskim krčmama...68
Ove reči najjasnije govore o neuspehu Mijatovićevom
da jednu aketsku etiku uvede među Srbe.
Očigledno je da se Mijatović tokom svog dugog i
ispunjenog života bavio sasvim raznorodnim, i naizgled
neusaglašenim delatnostima. On je utirao put političkoj
ekonomiji u Srbiji, bio je jedno vreme, ako ne za kritiku,
makar za publiku, prvi srpski pisac, dao je važan doprinos
istoriografiji, bio je prvi srpski novinski dopisnik iz Lon-
dona, najrevnosniji pisac propovedne verske proze, i to ne
samo u laičkim krugovima, pa čak i spiritista. Pored svega
ovoga, bio je višestruki ministar, jedan od vođa uticajne
stranke, diplomata, član i predsednik raznih naučnih i
stručnih društava.69 Ovolika radnja Mijatovićeva izgledala

68 Wallace, Sir Donald Mackenzie, Kropotkin, Prince, Mijatovich, C.,

Bourchier, J. D ., A Short H istory of Russia and the Balkan States
(London: The Encyclopaedia Britannica Company, 1914), str. 166.
69 D o sada najpotpuniji prikaz Mijatovićevog života i aktivnosti dao
je U roš Džonić: „Čedomilj Mijatović”, Godisnjica Nikole Čupića,
knjiga X L II (1933), str. 190-213.

279
 Slobodan G. Marković

je njegovim protivnicima kao najjasniji izraz mekoće i

nedoslednosti. Tek je, u novije vreme, Predrag Protić
uočio da u Mijatovićevom opusu postoji određeni sistem:
„Ako su liberali sebe videli kao sluge naroda, a radikali
sebe kao sam narod, naprednjaci su sebe videli kao elitu
koja treba srpski narod da povede napred. Cedomilj Mi-
jatović bio je, u izvesnom smislu, obrazac čoveka napred-
njačkog mentaliteta i njegova, na prvi pogled, raznostruka
alttivnost jeste jedan deo i jedan vid prosvetiteljske akcije
unapred smišljene i, koliko je to u ljudskim moćima,
dosledno izvedene.”70
Već je uočeno u srpskoj istoriografiji da je pad napred-
njaka značio privremeno usporavanje modernizacije u Sr-
biji. Međutim, nije uočeno da je jedna od glavnih prepreka
prodoru kapitalizma u Srbiji bio nedostatak askeze i etike
radinosti, upravo jedne etike karakteristične za protestan-
tizam. Mijatović je u zastupanju ove etike bio usamljen u
Srbiji, ali je svejedno njegova zasluga što je Srbe obavešta-
vao i podučavao kako kapitalističkoj privredi, tako i kapi-
talističkoj protestantskoj etici, i da je shvatio približno u
isto vreme kada je Maks Veber objavio svoju znamenitu
knjigu Protestantska etika i duh kapitalizma71 da su ovo
dvoje nerazdvojivi sastojci kapitalističkog uspeha.

70 Predrag Protić, Sumnje i nadanja, Prosveta, Beograd 1986, str. 160

(v. tekst „Mijatovićev sistem”, str. 150-183).
71 Veber je delo Die protestantische Ethik und der Geist des Kapi-
talismus prvi put objavio u svom Archiv fur Sozialwissenschaft und
Sozialpolitik, 1904—1905. godine.

280