Pop art (skr.

od engleski: popular art = popularna, pučka umjetnost) je umjetnički stil koji se javio u Velikoj
Britaniji i SAD-u 1950-ih, a vrhunac dosegao 1960-ih godina 20. stoljeća.

S apstraktnim ekspresionizmom i enformelom umjetnost postaje ekskluzivna i strana tzv. običnom

čovjeku, što je dovelo do toga da se negdje polovicom 1950-ih predmet slikarstva radikalno mijenja.
Umjetnici, svaki na svoj način, nastoje uključiti publiku u aktivno sudjelovanje u opažanju i stvaranju djela.
Prvi takav pristup, tražeći inspiraciju iz neposredne okoline, bio je orijentiran oko vrijednosti masovne
potrošačke kulture, s ciljem ukidanja granica između visoke i popularne umjetnosti. Pop art je u
komentiranju banalnosti masovne kulture, koje je tretirao čas ironijom čas s razumijevanjem i sućuti,
stvorio vrlo učinkovitu umjetničku poruku.
Sadržaj
[sakrij]

* 1 Naziv
* 2 Predstavnici
* 3 Pop art u dizajnu
* 4 Neo pop art
* 5 Bilješke
* 6 Izvori
* 7 Poveznice

Naziv [uredi]

Ovaj pravac se naziva "Pop-art" jer je tražio prihvaćanje veće populacije, inspiriran Pop-kulturom
veličajući trivijalne, moderne vrijednosti. Umjetnici su na razinu umjetnosti počeli uzdizati oblike iz
svakodnevnog života, banalne i trivijalne likovne pojave, stvari naprosto kojima je suvremeni čovjek na
svakom koraku bio okružen. [1] Od stripa i reklamnih oglasa, naljepnica na konzervama s hranom ili
bocama, likovima u ilustriranim časopisima, do izrazito primitivnih i masovno proizvedenih predmeta
svakidašnje uporabe – sve je postalo temom umjetničke slike. [2]
Predstavnici [uredi]
Roy Lichtenstein, Barcelonska glava, 1992., beton i keramika, 19,5 x 14 m x 18 cm, Barcelona.
Andy Warhol, Dizajnirani predmeti u muzeju u Oslu.
Arman, Lavina, 1990., metal, Sveučilište u Tel Avivu. Pierre Arman je ironično prikazivao potrošačko
društvo praveći kompozicije banalnih predmeta koji se ritmički akumuliraju.

Inicijatori ovog pravca u SAD-u su Jasper Johns (1931.-) i Robert Rauschenberg (1931.-). Jasper Johns
slika američku zastavu od ruba do ruba slike drevnom slikarskom tehnikom – enkaustikom (slikanje
pomoću voska). Kako je zastava potpuno sukladna slici, poput kakva otiska ili preslike, dolazi do
izjednačavanja slike kao predmeta i prikazanog predmeta (zastave).

Rauschenberg je počeo s kolažiranjem izrezaka časopisa i reklama na slike u duhu apstraktnog

ekspresionizma, a završio s ubacivanjem svakojakih pronađenih predmeta i proizvoda – otpadaka
potrošačkog svijeta (francuski: object trouve). Pri tome se pronađeni otpadak ne unosi u djelo kao
samostalna činjenica, već se od niza otpadaka stvara novi predmet/skulptura, višeznačna oblika i
značenja (asamblaž). Rauschenbergova djela pripadaju neodadaizmu, a sam Rauschenberg svoja djela
naziva "combines" čime je naglašava kako njegova djela nisu ni slika ni skulptura.

Najpoznatiji Pop Art umjetnici su Roy Lichtenstein (1923.-) koji ironično uvećava vinjetu iz stripa do
galerijskih formata slike, i Andy Warhol (1930.-1987.) sa svojim slikama najpopularnijih proizvoda i osoba
u kojima je minimalizirao umjetnikov rad. Andy Warhol je javno slavio američki konzumerizam u svojim
ponavljajućim segmentima prizora ikona popularne kulture (Campbell juhe, Marilyn Monroe ili Elvis
Presleya).

Lichtenstein je najveći dojam postigao izdvajanjem pojedinosti iz cjeline i povećavanjem. Jedna sličica
stripa povećana na dimenziju slike dobila je novo značenje i svojom nas uvjerljivošću podučila da
prestanemo prelistavati i "gutati" sve što nam nudi tisak, da trebamo usporiti i pomno se suočiti s
vizualnom zbiljom u kojoj živimo. [3] Doslovnost njegova pristupa se ogleda i u poentilističkoj tehnici
rješenja površine slike. Točkastom strukturom imitira raster novinske slike. Njegov postupak je
istovremeno hladno reproduktivan i ironičan. Sličan, ironičan pristup spram sveprisutnog, negog ženskog
tijela ima Mel Ramos.

Kipari Claes Oldenburg i George Segal izlažu naturalističke reprodukcije stvarnih likova i predmeta u
plastici ili drugim materijalima, često grupirane u odnose kao u stvarnosti (a katkad višestruko povećane),
i tako nas upozoravaju da živimo u civilizaciji u kojoj se različite materijale iz čovjekove kulturne prošlosti
(staklo, drvo, porculan, kristal) zamjenjuje isključivo i jedino "lažnim" proizvodom s beskrajne industrijske
pokretne vrpce.

Među značajnijim američkim predstavnicima valja još svakako spomenuti Jamesa Rosenquista, Edearda
Ruschu i Jima Dinea.

Najvažniji predstavnivi britanskog pop arta su Eduardo Paolozzi, Richard Hamilton, Peter Blake, Ronald
Brooks Kitaj, i David Hockney. U Njemačkoj je glavni predstavnik Sigmar Polke.
Pop art u dizajnu [uredi]

Moda i umjetnost su jako utjecale na produkte u dizajnu i nijedan umjetnički pravac nije imao takav
snažan dojam na komercijalni dizajn kao pop art. Pop umjetnici kao Andy Warhol, Jasper Johns, Roy
Lichtenstein i Robert Indiana su okrenuli svijet umjetnosti naopako prikazujući svakodnevnicu i
reciklirajući je kroz ironiju, irelevantnu umjetnosti (npr. njihovo oslikavanje nove linije BMW automobila iz
1975.).

Ironično ali proizvođači počinju upotrebljavati pop-art u produkt dizajnu toliko da je to postalo dio
svakodnevnog života s recimo poštanskom markom "LOVE" koju je izradio Robert Indiana.

Neo pop art [uredi]

Početkom osamdesetih niz umjetnika se vraća pop - idiomu. Taj se pokret obično naziva neo pop tj. neo
pop art, a njegov najznačajniji predstavnik je Jeff Koons.
***********
Поп-арт је уметнички правац у савременој уметности, који је настао 60-их година 20. века, а своје
корене има у дадаизму и кубизму. Дословно значи популарна уметност, парафразирајући
свеприсутност културе у свакодневици обрнутом парадигмом свакодневнице у уметности,
поигравајући се са, до тада постављеним, границама небитног и баналног.
Садржај
[сакриј]

* 1 Термин
* 2 Карактеристике
* 3 Неки од мотива у поп- арту
* 4 Поп-арт као уметничка форма
* 5 Поп-арт у дизајну
* 6 Познати поп уметници
* 7 Познати поп-арт уметници на Балкану
* 8 Литература
* 9 Спољашње везе

[уреди] Термин

Термин поп-арт је први пут употребио енглески ликовни критичар Ловренс Аловеј, 1958. године,
када је описао послератни потрошачки начин живота. Иако су данас познатији амерички поп
уметници, правац је паралелно настао у два центра, Лондону и Њујорку.
[уреди] Карактеристике
Уметници са западне обале САД-а, покушавају да, преко натприродне репродукције штампе и
плаката, објасне технике графичке пропагнаде и њене последице.

Енглески поп-арт са Дејвидом Хокнијем, Аленом Џонсом, Ричардом Хемилтоном, Питером Блејком,
Питером Филипсом, Џимом Дином и Р. Б. Китајом, покушава да преко техника импровизације и
спонтаности, прикупи елементе момента за властити креаторски репертоар. Карактеристично за
све уметнике поп-арта је коришћење технике колажа, преко којег се затим иронично пласира
витални садржај модерног човека, манипулисаног потрошачким друштвом, социјалним
фетишизмом, преко тривијалних идола и потребе за чистим разбацивањем.

Тако поп-арт разоткрива парадоксе једне цивилизације условљене индустријским напретком,

критикује модерну меркантилистичку културу и уједно учествује у самом њеном механизму.„Поп-арт
жели, без икакве илузије, да ствари говоре саме за себе“, изјавио је једном приликом Енди Ворхол.
[уреди] Неки од мотива у поп- арту

Клаус Олденбург производи гигантске пластичне телефоне, купатила, утичнице и прекидаче прави
од платна и облаже их провидном пластиком, (дајући им карактер надреалистичког садржаја),
такође ствара монументалне торте и сендвиче које после излаже на трговима градова као јавне
скулптуре. Том Веселман слика Грејт Америкен Нудс (Great American Nudes), претварајући Пин-ап
Гламур у обичне стилизоване амблеме. Енди Ворхол проглашава конзерве супе и флаше кока коле
суперзвездама исто онолико као што су то и филмски идоли и звезде рок-ен-рола.Рој Лихтенстајн
указује на естетске вредности вињета из стрипа пресликавјаући их на огромне табле, техником
ретикулације.
[уреди] Поп-арт као уметничка форма

Интегрисање уметности у социолошки контекст, започето дадаизмом, представља и саму суштину

уметности Поп-арта. Правац настаје практично у исто време у САД и Енглеској. Његов главни циљ
је уздизање наизглед баналних предмета и производа свакодневног модерног живота у Уметност.
Интересује се за естетске вредности тог тривијалног репертоара индустријске револуције у
модерном друштву, чија је вредност, наизглед, само употребна и на који се после и не обраћа
пажња. Такозвана "фигурација" поп-арта, први пут се јавља у северноамеричкој уметности, када
Роберт Рошенберг у својим комбајн пејнтингс користи инустријске производе, фотографије и
комаде крпа. У то време Џаспер Џонс прави слике чији је мотив национални симбол, застава САД,
алтеришући и мењајући њихов препознатљиви колорит, играјући се ликовним формалистичким
језиком, без наизглед, било каквих других претензија. Такође, слика реалистично, живим
колоритом, конзерве пива Кембел, као ироничну антитезу апстрактном експресионизму.

Док су у Америци дадаистичке демонстрације против "Уметности" са великим словом У, чиниле

ћелију зачетницу поп-арта, у Енглеској је то била аутохтона субкултура, чије су главне медије за
распростирање чинили рекламни плакати, жута штампа, илустрације научне фантастике и стрип.

Познати њујоршки уметници заједно са својим колегама са западне обале, Клаус Олденбург, Рој
Лихтенстајн, Енди Ворхол, Том Веселман, Џејмс Росенкуист, Вајне Тиебанд, и Едвард Руша,
користе привлачне флуоресцентне боје, које модерни човек лако препознаје са неонских реклама,
тржишних центара и индустрије спектакла, полазећи од њихове случајне егзистенције,
трансформишући тако свакодневницу у један нови спектакл супер стар.
[уреди] Поп-арт у дизајну

Мода и уметност су јако утицале на дизајн производа и ниједан уметнички правац није имао такав
снажан утицај на комерцијални дизајн као поп-арт. Поп уметници као што су Енди Ворхол, Џаспер
Џонс, Рој Лихтенстајн, Роберт Индијана су окренули свет уметности наопако цртајући
свакодневницу и рециклирајући то као иронију, ирелевантну уметности. Енди Ворхол је јавно
славио амерички конзумеризам у својим понављајућим сегментима призора икона популарне
културе, Кембел супе или Елвиса Преслија. Иронично, али произвођачи почињу да употребљавају
поп-арт у дизајну толико да је то постало део свакодневног живота, са рецимо поштанском марком
LOVE коју је створио Роберт Индијана.
[уреди] Познати поп уметници

* Питер Блејк (Peter Blake)

* Дерек Бошијер (Derek Boshier)
* Патрик Колфилд (Patrick Caulfield)
* Димитриос (Dimitrios)
* Џим Дајн (Jim Dine)
* Марисол Ескобар (Marisol Escobar)
* Филип Гастон (Philip Guston)
* Кит Харинг (Keith Haring)
* Ричард Хамилтон (Richard Hamilton)
* Роберт Индијана (Robert Indiana)
* Џаспер Џонс (Jasper Johns)
* Ален Џоунс (Allen Jones)
* Јајои Кусама (Yayoi Kusama)
* Рој Лихтенстајн (Roy Lichtenstein)
* Питер Макс (Peter Max)
* Клаус Олденберг (Claes Oldenburg)
* Едуардо Паолоци (Eduardo Paolozzi)
* Харитон Пушвагнер (Hariton Pushwagner)
* Мел Рамос (Mel Ramos)
* Роберт Раушенберг (Robert Rauschenberg)
* Џејмс Розенквист (James Rosenquist)
* Ед Руше (Ed Ruscha)
* Вејн Тибо (Wayne Thiebaud)
* Енди Ворхол (Andy Warhol)
* Том Веселман (Tom Wesselmann)
**************
Pop art
Izvor: Wikipedia
Skoči na - Скочи на: navigacija- навигација, pretraga - претрага

Integrisanje umjetnosti u sociološki kontekst, započeto dadaizmom, predstavlja i samu suštinu umjetnosti
pop. Smjer nastaje praktično u isto vrijeme u SAD-u i Engleskoj. Njegov glavni cilj je uzdizanje naizgled
banalnih predmeta i proizvoda svakodnevnog modernog života u Umjetnost. Interesuje za estetske
vrijednost tog trivijalnog repertoara industrijske revolucije u modernom društvu, čija je vrijednost naizgled
samo upotrebna i na koji se poslije i ne obrača pažnja. Takozvana "figuracija" pop art-a, prvi put se javlja
u sjevernoameričkoj umjetnosti kada, Robert Rauschenburg u svojim "combine paintings" koristi
industrijske proizvode, fotografije i komade krpa. U to vrijeme Jasper Johns pravi slike čiji je motiv
nacionalni simbol, zastava SAD-a, alterišući i mjenjajući njihov prepoznatljivi kolorit, igrajući se likovnim
formalistićkim jezikom, bez naizgled, bilo kakvih drugih pretenzija. Takodje slika realistično, živim
koloritom, konzerve piva "Campbell", kao ironičnu antitezu abstraktnom ekspresionizmu.

Dok su u Americi dadaističke demonstacije protiv "Umjetnosti", činile ćeliju začetnicu Pop art-a, u
Engleskoj je to bila autoktona subkultura, čije su glavne medije za rasprostiranje činile reklamne plakate,
žuta štampa, lustracije naučne fantastike i stripa.

Poznati njujorški umjetnici ujedno sa svojim kolegama sa zapadne obale, Claes Oldenburg, Roy
Lichtenstein, Andy Warhol, Tom Wesselmann, James Rosenquist, Wayne Thieband, i Edward Ruscha,
koriste privlačne fluorescentne boje, koje moderni čovjek lako prepoznaje sa neonskih reklama,
komercijalnih centara i industrije spektakla, polazeći od njihove "slučajne egzistencije", transformišući
tako svakodnevnicu u jedan novi spektakl "super star".

Tako Claes Oldenburg proizvodi gigantske plastične telefone, kupatila, utičnice i prekidače pravi od platna
i oblaže ih transparentnom plastikom, (dajući im karakter surealističnog sadržaja), takođe stvara
monumentalne torte i sendviče koje poslije izlaže na trgovima gradova kao "public sculpture".

Wesselmann slika Great American Nudes, pretvarajuci Pin-up Glamours u obične stilizovane ambleme.

Andy Warhol proklamiše konzerve supe i flaše Coca-Cola-e "superzvijezdama" isto onoliko kao što su to
filmski idoli i zvijezde rock-and-roll-a.

Lichstenstein ukazuje na estetske vrijednosti vinjeta iz stripa preslikavjaući ih na ogromne table tehnikom
retikulacije.

Umjetnici sa zapadne obale SAD-a, pokušavaju da, preko nadprirodne reprodukcije štampe i plakata,
objasne tehnike grafičke propagnade i njene posljedice.

Engleski Pop art sa David Hockney-om, Allen Jonnes-om, Richard Hamilton-om, Peter Blake-om, Peter
Philips-om, Jim Dine-om i R.B. Kitaj-om, pokušava da preko tehnika improvizacije i spontanosti, prikupi
elemente momenta za vlastiti kreatorski repertoar.

Karakteristično za sve umjetnike Pop art-a je koriščenje tehnike "collage", preko kojeg se poslije ironično
plasira vitalni sadržaj modernog čovjeka, manipulisanog konzumističkim društvom, socijalnim fetičizmom,
preko trivijalnih idola i potrebe za čistim razbacivanjem.

Tako Pop-art izlaže okolnosti jedne civilizacije uslovljene industijskim napretkom, kritikuje modernu
merkantilističku kulturu i ujedno učestvuje u samom mehanizmu.

"Pop art želi, bez ikakve iluzije, da stvari govore same za sebe", izjavio je negdje Andy Warhol.