-1-

Priča u romanu prati događaje, zapisane po datumima, u

obliku dnevnika, u vremenu od 1987. do 1988.g. i opisuje niz
događaja u kojima se glavna junjakinja, petnaestogodišnja
devojčica, našla u tom periodu. Tako je zapisan i period
završetka osnovne škole, letovanja, raspusti i praznici
provedeni kod bake, ili u planini i na moru, opisani su likovi
koji su stvarno bili u njenom okruženju, od kojih su mnogi
stvarne ličnosti, njeni drugari iz škole, iz ulice, ili sa mesta
koja je posećivala. Pored opisa samih događaja, koji su ostali
u njenom sećanju, u romanu se može videti i kako se to
nekad živelo, kako se putovalo širom naše "Juge", bez
pasoša i viza, kako su deca u tom periodu mnogo vremena
provodila napolju, u igri, u zajedničkom druženju, bez
kompjutera - što današnja deca ne mogu ni da zamisle.
Junakinja je beležila svoja razmišljanja, osećanja, želje i
htenja, viđenje ljudi i stvari oko nje, svoje prve ljubavi,
razočarenja, boli, i sve to zapisala i prenela čitaocima jednim
lakim, jednostavnim govorom, razumljivim i primamljivim
mladima, kako onoj generaciji rođenoj 70-tih godina, tako i
današnjoj mladeži.
Ovaj roman je skup kratkih priča, povezanih u celinu. Kako je
rekao recenzor knjige Predrag Opalić, svaka ta celina može
se čitati posebno, i na kojoj god se strani knjiga otvori - može
se početi baš odatle, a sam tekst čitaoca tera na dalje čitanje.
Mnoge strane su bukvalno prepisane iz dnevnika iz tog
perioda, a neke su izmenjene ili napisane sada. Likovi u
romanu su stvarne ličnosti, ali su njihova imena i poneke
karakteristike promenjeni.
Poneki događaji su takođe izmenjeni, a neki su zaista onakvi
kako su se i dogodili. Poneki su izmišljeni i plod mašte, da bi
čitaocima priča bila zanimljiva i držala pažnju. Ceo roman je
bogat raznim dešavanjima i novim zapletima koji se
nadovezuju jedan na drugi i po završetku jedne situacije ili
događaja počinje novi, koji tera da se bukvalno knjiga pročita
u jednom dahu.
Uskoro se očekuje objavljivanje nastavka romana - drugog
dela, u kome autorica i dalje prati odrastanje junjakinje u
raznim životnim okolnostima.

-2-
 ALISA SALOPEK

V O L I M, NE VOLIM

moj dnevnik

-3-
 Izdavač:
SKC "Sveti Sava" Subotica

Za izdavača:
Milan Marodić, predsednik SKC "Sv.Sava"

Urednik:
Vladan Jakovljević

Autor:
Alisa Salopek

Ilustracije:
Jelena i Alisa Salopek

Korice:
Jelena Salopek

Lektor:
Ivana Bajat

Štampa:
"Svitak" grafički studio,
Viktora Igoa 4 Subotica

Tiraž:
300

-4-
 „U kutku moga srca
zauvek sačuvano od zaborava
biće moje detinjstvo,
moja mladost,
moje prve ljubavi i brige...
Zato bih želela da u ovaj dnevnik
unesem delić svoga detinjstva i
darivam ga vama na čuvanje...“

-5-
 subota, 14. juni 1987.g

Tako sam uzbuđena. Ujutro krećemo na

logorovanje. Sedam dana u šumi. Šest noći spavanja u
šatoru. Divota! Komarci! Razne bube i bubice!
Spremanje jela u divljini od onoga što tamo nađemo...
Nadam se da ovo zadnje neće biti. Ali, po onome što su
nam osmaci pričali, skoro da će biti tako.
Svi su oduševljeni tim logorovanjem. Ja se
pomalo bojim. Ne bojim se spavanja pod šatorom i noći
u šumi; bićemo svi zajedno, sva tri odeljenja sedmih
razreda, nastavnici i razredne starešine. Bojim se: da mi
se tamo neće svideti, da se neću moći snaći, da će mi biti
dosadno, ogavno, smarno, glupo, i opet dosadno, da se
neću moći opustiti, da će pojedinci biti prvi u svemu
(kao što su i uvek!), ljubimci nastavnika i raznorazne
ulizice... To me tako nervira! Toga se bojim: da će biti
sve kao u školi, a da neću imati gde pobeći. Zato mi se
ne ide! Da celog dana gledam našu Nenu kako se
prenemaže i samo je ona pametna? Uf! Ili ona Ceca iz
„C“ odeljenja: misli da je mačka i da su svi dečaci
njeni...
O, Bože, da li ću to izdržati?
Ocene su nam zaključene. Prolazim odlično.
Razredna još nije upisala ocenu iz vladanja i opšti uspeh.
Čeka da se vratimo sa logorovanja i da vidi naše
ponašanje tamo... Tu će mnogi imati problema: dečaci
svoje hormone ne mogu da obuzdaju ni u školi, a ne
tamo u divljini... Daleko i od roditelja i od stvarnosti...

-6-
 ponedeljak 22. juni 1987.g

Juče je bio moj rođendan. Ali, juče smo se i

vratili sa logorovanja. Bilo je super! Bilo je divno!
Božanstveno! Sav onaj strah u meni pred odlazak nije ni

bio potreban. To da se neću snaći u divljini i u

danonoćnom društvu drugara (a i onih koje baš ne

-7-
varim!), iščezao je na prvi skok iz prikolice traktora. Da,
traktora! Traktorima su nas odvezli, prašnjavim putem
kroz njive, do mesta našeg logorovanja. Prvi put sam
pravila šator, naravno ne sama. Podelili smo se u grupe
od po petoro-šestoro. Svaka grupica je dobila jedan
šator... Sve one šipke i kanapi, pa zatezanje, sve je to
meni bilo novo. Morali smo okopati i kanaliće oko
šatora, ako padne kiša da se voda ne uvuče u šator...
Da krenem redom, od prvog dana:
Okupili smo se oko pola sedam ujutru.
Nastavnici su već bili tamo, razredna i direktor škole.
Još jednom su nas pred roditeljima upozorili na
ponašanje i na to da će ponašanje tamo mnogo uticati na
ocenu iz vladanja. Zatim su dečaci sa Fizom (nastavnik
fizičkog) tovarili stvari u prikolice: vreće sa šatorima,
ćebad i sunđere-dušeke (za spavanje!), balone i burad sa
vodom, lonce za kuhinju, vreće sa hranom: brašno,
šećer, krompir... Mi devojčice smo stajale sa strane i
trudile se da im mnogo ne smetamo. Pričom smo
sakrivale tremu pred put. Još jednom smo „pretresle“ šta
je koja ponela od odeće i obuće, od igara za razonodu i
ostalog.

Ona ludača iz „A“ odeljenja Mara, izvadila je iz torbe

majicu da se pohvali, koju je kupila posebno za ovo
logorovanje! Mislila je da ćemo sve biti oduševljene
njenim izborom zlatne majice na bratelice, „odlične za
noćne izlaske i žurke“ koje ćemo tamo imati... Htedoh
joj reći da je ta majica odlična za predvečernje najezde
komaraca! Šta je ona mislela, da idemo na eskurziju ili
na more?! Stvarno ne mogu da razumem poneke cure i
njihove postupke. Ili sam možda ja toliko drugačija i

-8-
obična, jednostavna? Možda sam ja ta koja je glupa i
neupućena u to gde idemo? Sve su druge, okupljene oko
nje bile oduševljene time što je pokazala, da su čak i one
u glas govorile i nadglasavale jedna drugu: „I ja sam
ponela jednu sličnu, ali ja imam i bermude iste ...“,
druga je čak rekla da je ponela tri majice na bratele i dve
„bez leđa“ i kupaći kostim... „I ja sam, i ja...“ – dodavale
su druge i to još rečima: „Pa ipak idemo na kanal!“ Da
na kanal, drugarice moje, ali ne na jezero, reku ili more.
Ne idemo na plažu! To je kanal, mulj, pesak, prljava
voda, tu ne biste ni ruke stavile, a ne da plivate – htedoh
im i to reći, ali sam opet zaćutala. Shvatila sam da je
bolje da ćutim. Nisam htela da im kvarim zadovoljstvo
hvalisanja kad sam znala koliko uživaju u tome, ali
nisam ni htela da ispadnem jedina koja je ponela samo
trenerke, stare pantalone i majice, vokmen, kasete i
knjigu za čitanje. Najdeblju koju sam mogla: „Orkanske
visove“. U mom rancu je još bila ćaletova vojnička
porcija, jer je svako morao poneti ono iz čega će jesti
(uzela sam je iz torbe sa ratnom opremom – bez pitanja,
naravno. Znam da mi ne bi dao – „to je za vojne vežbe i
to se ne dira!“ Valjda neće baš sad početi rat?), još dva
para patika, mnogo pari čarapa (to me mama naterala:
„Bolje ponesi više čarapa. Mokra trava, rosa...šta ako
padne kiša, noge namokriš...i eto bolesti... Suve čarape
čuvaju glavu!“ – tako je govorila, i nisam je mogla
odbiti. Gde bih i smela!?) Ponela sam još nekoliko
dukseva, kišnu jaknu (opet zbog mame!) i samo
nekoliko majica kratkih rukava (za razliku od nekih
mojih drugarica!). Svako je morao poneti ćebe kojim će
se pokrivati i jastuk (razredna je rekla neki manji, mada
sam videla da su neki poneli pravi jastuk, debeli i veliki,

-9-
kao da su bili u hotelu. Njihov jastuk je zauzimao dva
mesta za spavanje!).
Kad su razredne starešine okupljenim roditeljima
još jednom izneli plan logorovanja i to da ne brinu za
svoju decu i da će oni, naši nastavnici, voditi računa o
nama kao da smo njihova deca (zaboravili su dodati: ali i
strožije!) i da će sve biti u redu, potrpali smo se u
prikolice traktora, po odeljenjima i kolona traktora
(ukupno pet) je krenula. Kao da idemo u berbu
kukuruza. Videli smo da su roditelji još stajali kod škole,
na mestu sa kojeg su nas ispratili. Šta su mislili, da ćemo
se vratiti?
Bila sam jako uzbuđena. Nekako neopisivo
radosna, uplašena pred novim izazovom ali i radosna što
ću i to okusiti. Volim izazove, avanture, a ovo je prava
prilika za to. Ne volim samo što ću tu avanturu deliti sa
onima koje ne volim (čast izuzecima!).
U prikolici smo se truckali nekih sat vremena.
Kroz selo i po asfaltu je bilo dobro, ali kad smo izašli iz
sela i krenuli prašnjavim putevima kroz njive i posle
pored šume i kanala, nastale su nevolje. Truckanje i
skakutanje na klupi na kojoj smo sedeli se nastavilo i
bilo je još neudobnije, leđa su nam udarala o stranice
prikolice a u stomaku se sve mutilo. I oni što su sedeli na
podu nisu bolje prošli. Kao da je vozač namerno upadao
u svaku rupu i pogađao baš svaki kamen i uzdignuće
zemlje na pute. Kao da je namerno išao blizu drveća i
šiblja, da su grane udarale u nas i šiblje nas grebalo.
Nastavnica je tražila pesmu. Ma kome je do pesme uz
takvu vožnju? Od zvuka motora, jedva se išta čulo, pa je
ona rekla: „Glasnije!“ I mi smo pustili glas: „Po šumama
i gorama“ – orilo se iz prikolice u kom je bio VIIb. Našu
pesmu prihvatili su i drugi.

- 10 -
 Setila sam se onih partizanskih filmova: i
partizani su tako uz pesmu zaboravljali ili želeli ugušiti
strah u sebi da idu u borbu i da se možda neće izvući.
Dobro, naš put i njihov odlazak u rat nije isto, ali se
meni u tom momentu činio sličnim.
Kada smo stigli na to mesto, određeno za logor
sedmih razreda (svi sedmi razredi svake godine idu na
logorovanje na isto mesto), prvo smo istovarali stvari iz
šatora: naš prtljag na jednu stranu, pa stvari za kuhinju, i
tako redom... Razredna je rekla da odredimo ko će s kim
biti (mada smo mi to odredili još pre mesec dana!) i da
čekamo svoj šator, da slušamo upute nastavnika fizičkog
kako se širi šator i kojim redom taj postupak ide i da
činimo isto.
Sve smo mi tako radile, ali iz prvog puta naš
šator nije uspeo. Sve se srušilo! Koji blam! U zemlju da
propadnemo: Seka, Slava, Ana, Nata i ja. Zar smo takve
lujke da nam ni nešto tako lako i tako jednostavno kao
postavljanje šatora, ne uspeva i da se ruši ko kula od
karata? Svi do nas su bili uspeli. Koje smo mi mone!
Ali, da ne bi bilo sve tako crno, i da bismo podsmeh
„okoline“ lakše primile, sve smo okrenule na smeh, šalu
na sopstaveni račun i zezanje. U pomoć su nam prišli
Marko, Gogi i Kristi (ima nešto i dobro u tome što nam
se šator raspao!)... I eto: i naš šator je postavljen.
Zatim smo ručali, i to sendviče koje smo sami
poneli, a onda krenuli u unutrašnje uređenje šatora. Fiza
nam je dao sunđere za krevete i ćebad koju smo složili
preko njih.
- Moje mesto će biti do kraja! – rekla je Nata.
- Zašto baš ti? I ja ne volim da sam do izlaza –
bunila se Seka. - Bojim se mraka i buba koje ulaze u
šator...

- 11 -
 - Pa vi onda niste ni morale krenuti na
logorovanje – počela sam ja, - mrak će vam biti u celom
šatoru, a bube mogu da uđu i kroz ove šupljine i otvore –
pokazivala sam na rupe na šatoru – a ne samo kroz ulaz.
Šta mislite, da će bube znati gde je cibzar na šatoru,
otvoriti same u toku noći i ući?
Nisam mogla više da izdržim njihovo
prenemaganje i mazno ponašanje, morala sam da izađem
na vazduh.
Preko puta našeg šatora bio je šator devojčica
„C“ odeljenja a u njemu i već pomenuta Ceca. Nismo
mogle dobiti gore mesto, nego je sudbina htela da
budemo baš preko puta njih. Do nas, sa desne strane bili
su naši dečaci: Marko, Gogi, Kristi, Sale i Sale, a sa leve
devojčice iz „A“ odeljenja. Baš smo se svi pomešali.
Logor je postavljen kao ulica, ne tako široka kao ove
naše seoske, ali na sredini je bio prolaz (prepun
zategnutih kanapa od šatora i kolčića, da se moralo
pažljivo po njemu kretati) a sa strana šatori. Na početku
te „ulice“ je bila kuhinja, ili da kažem: postavljen šporet
na drva, čuveni „smederevac“, stolovi pored njega na
kojima je postavljeno suđe i baloni sa vodom za piće,
okolo burad sa vodom za pranje suđa i do svega toga
traktor sa prikolicom (prvo nisam znala zašto je on
ostao, kad su svi drugi već otišli, a onda kad je pao mrak
shvatila sam: preko traktora i agregata što je bio na
prikolici dobijali smo struju koja je osvetljavala logor).
Preko puta te „kuhinje“ bili su postavljeni drveni stolovi
i klupe, kao trpezarija. Mada je slabo ko od nas na njima
sedeo dok smo ručali. Milina je bilo sesti na travu,
nasloniti se na drvo i na kolenima držati porciju sa
hranom. Kad smo već u šumi, u prirodi, tu prirodu i da
koristimo, a ne da sedeći za tim napravljenim stolovima

- 12 -
imamo osećaj kao da smo u školskoj trpezariji. Malo
dalje od logora, više u šumi, bio je postavljen poljski
njc, posebno za devojčice, a posebno za dečake.
Kad sam se vratila iz obilaska logora, onako ljuta
ni zbog čega, jer to što su Seka i Nata izrazile želju da
one ne bi spavale do ulaza i nije bilo nešto što bi trebalo
da me razljuti, ali jeste, videla sam da su moje cimerke
već sve namestile i sredile, i da su meni ostavile da
biram gde ću staviti svoj jastuk i ćebe.
- Ja ću do ulaza – rekla sam, - hoću da budem
bliža izlazu kad kroz one rupe na šatoru počnu da
gamižu razne bube i krokodili...
Sve su počele da se smeju. (Šta je tu bilo
smešno?) Toliko su se smejale da su se hvatale za
stomak – koliko je smeh bio „bolan“. I ja sam im se
pridružila jer je njihovo smejanje zaista bilo zarazno, da
se ta „zaraza“ proširila i na naše komšije, kad su čuli
razlog našeg smeha.
Nisam rekla zašto sam baš sa njima u šatoru, a ne
recimo sa Nenom, Branom, Silvijom,Tašom ili drugom
Anom, mada su me i one zvale. Mislim da ne moram
navoditi da su to osobe koje ne varim i koje mi nikako
ne odgovaraju. Ne volim njihovo ulizivanje, pod kožu
uvlačenje nastavnicima i hvalisanje krpicama i novim
pločama. Na nos mi izlaze njihove žurke za rođendane i
koja je bolju atmosferu napravila. Seka i Nata su
jednostavne, Ana isto, obične, ne tako lepe i ne takve
„mačke“ kao neke, i ne tako dobre u ocenama, ali meni
su bile odlične. Ja jedina odlikašica u šatoru među
trojkašicama. To je svima bilo čudno. Ali one su bile isto
obučene kao i ja, bez roditelja koji rade u inostranstvu ili
bogatih tetki koje bi im iz Nemačke za Novu godinu
donele najnovije stvari, ne gledaju kako sam se obukla

- 13 -
ili šta za užinu jedem. Zato ih volim. Zato i one mene
isto vole. Što sam kao one: obična, siromašna devojčica
koja u školu dolazi uvek u istim farkama i majicama,
patike nosi dok se skroz ne izližu i što nosim „hleba i
masti“ za užinu, pa se ni one ne osećaju jadno i sramno.
Mislim da im ležim i što umesto njih čitam lektire i
prepričavam im, i naravno što sam najbolja sa Kristijem.
On je to čak javno izjavio, to, da sam mu najbolja
drugarica, i to je izazvalo podeljena mišljenja: jednima
je bilo drago što mi je on najbolji drug i još više se
družili sa mnom, dok su neki bili jako ljubomorni i
počeli da šire razne priče. Kao one da smo mi par. Kristi
je neko vreme sedeo sa mnom u klupi i tad je video da
mu to veoma godi: pomagala sam mu na kontrolnima i
ispitivanjima, pisala umesto njega domaće zadatke,
crtala... Nisam ga mogla odbiti kad bi onako umiljato
zamolio. Naravno nikad se nije obazirao na moje reči da
jednom sedne i nauči to gradivo ili da je ovo poslednji
put da pišem umesto njega. Ove godine ne sedimo
zajedno, ali smo i dalje dobri. Kako Kristi govori:
„Najbolji!“ Nismo mi samo u školi „najbolji“, družimo
se i posle škole: Kristijeva baka, koja ga čuva dok su
roditelji na radu u Nemačkoj, živi samo ulicu dalje od
nas...
Kristiju se sviđa Ceca iz „C“ odeljenja, mada
vidim da ona njega samo vuče za nos. Tako je bar bilo
pre logorovanja. Tamo se sve promenilo.
Tog prvog dana sam primetila kako je u stopu
prati. Gde ona, tu i on. Pa je još umesto nje podizao
šator, samo da se dama ne bi mučila. Ja ljubomorna? Ma
otkud?! Samo je sve gorelo u meni, jelo me iznutra,
grizlo, peklo... On, moj najbolji drug, i ona, osoba koju
najviše mrzim, zajedno? Ne mrzim ja nju što je s njim,

- 14 -
(mada bih više volela da mu se sviđa bilo koja druga
samo ne ona), već od onda kad je izjavila da zna istoriju
bolje od mene i da će se na takmičenju videti ko je ko... I
od onda kad je pokušala da ubedi nastavnika da nju vodi
na opštinsko takmičenje umesto mene. Naravno da je
nastavnik znao da oceni ko treba da ide na to takmičenje.
E, od tada ne mogu da je vidim, a ni ona mene, i stalno
mi pravi neke spletke... Ne mogu ni da slušam razne
priče o njoj, a ne još da ih slušam i od Kristija. A on o
njoj sve najlepše... Muškarci!
Razredna nam je rekla da će svake noći po dva
učenika, dečak i devojčica, dežurati sa nastavnikom
fizičkog, a da mi sami odlučimo ko će s kim i u koje
vreme, jer će dežurstva biti po smenama. Kako je mrak
padao tog prvog dana, ja još nisam odlučila s kim bih
bila, a bilo mi je i sasvim svejedno. Ne moram niti
dežurati. Ionako su već oni „glavni“ odredili sebi mesto.
Naravno, Kristi je to iskoristio i sebe upisao da bude sa
Cecom.
Zašto mi je to sve smetalo?
Da ne bih mislila na to, kad je razredna rekla da
do večere imamo vreme za igru, razonodu i odmor,
odlučila sam da čitam. Izvadila sam svoju debelu knjigu,
našla mesto na kraju logora, u tišini... Sela sam,
naslonila se na drvo i počela da čitam. Misli su lutale i
od onog pročitanog nisam ništa zapamtila. Stalno sam
čitala jedan te isti red. Pitala sam se - šta ja tražim tu?
Nikako se ne uklapam u ovo društvo. Podigla sam glavu
sa knjige, gledala u gomilu dece, trče po logoru, igraju
fudbal, badmington, frizbi... Neki za stolom igraju
„tabliće“... Svađaju se i prepiru ko je pogrešio u
sabiranju i pravilima igre. Nekoliko devojčica je sa
nastavnicom muzičkog pravilo uštipke... Ja sam kraj

- 15 -
drveta sedela sama, sa junacima knjige i brinula da li će
porodica prihvatiti Hitklifa. Vrlo značajno za moj razvoj
i moja sadašnja osećanja, hoće li ili neće.
Pitam se šta meni fali, zašto mene teško prihvataju, zašto
misle da sam čudna, ili možda ja ne umem da se
uklopim? Ali kad promislim ... sa većinom mi i ne godi i
ne prija u društvu!
Ne znam koliko sam dugo čitala i ne znam kad je
on seo do mene, a da ja to nisam čula, tek trgao me
njegov glas. Pokušavajući da mi okrene knjigu u
rukama, uz osmeh, upitao je šta čitam i može li i on to
videti.
Bio je to Ivan iz „A“ odeljenja. Otkud on?
Mislim, znam da je i on na logorovanju, nego kako to da
je došao tu do mene i da ga interesuje šta čitam?! I u
školi me jedva primećivao i vrlo retko se javljao!
- „Orkanske visove“ – rekoh, kao iz topa, misleći
da će sad otići i ostaviti me, ali nije.
- Čitao sam.
- Ti i „Orkanski visovi“? – bilo mi je čudno da i
dečaci čitaju nešto slično tome, pre bih pomislila da će
pročitati sve drugo, samo ne to. – Ja čitam po drugi put –
izletelo mi je, - a sve kao da čitam prvi put.
- Znam kako je to – nastavljao je, ne pomi-
šljajući da ide. – I ja dobru knjigu čitam po ne-koliko
puta. - (Zašto je razgovor sa njim bio tako drugačiji nego
razgovori sa nekim drugim neiživljenim dečacima?) –
Hoćeš da igramo badmington? Sad sam ja na redu..
On mene pita da sa njim igram? Nisam mogla da
verujem. Mislila sam da sanjam, ili da nije opet neka
šala...

- 16 -
 - Da, ti? Zar nećeš ili ne znaš? Ajde, lako je... –
uzeo me za ruku i povukao i sam ustajući. Nisam mogla
ništa da kažem. Samo sam ga pratila. Odigrali smo tu
igru. Nekako. Koliko sam samo puta grešila! Pravdala
sam se na vetar, na grane, na laganu lopticu, ne znam
koje sam sve razloge izmišljala i kakva sam budala

- 17 -
ispala... Bilo je momenata kad nam je dobro išlo,
uvidela sam da to baš i nije komplikovano. Ivan je
sladak dečko, da kažem faca sedmog razreda. Samo
dosta je povučen, ćutljiv, ne ističe se ni u čemu sem u
dobrom ponašanju i najboljim ocenama. Često smo na
pripremama za takmičenja bili zajedno, ali se ni tad
nismo nešto posebno družili. Zato me sada začudilo kad
me pozvao na badmington. Bila sam zatečena,
iznenađena, a onda sam skroz odlepila – izgubila se.
Ubrzo je razredna zvala na večeru i igri je bio
kraj. Vratila sam se po knjigu i sela da večeram. Usledila
su pitanja drugarica, čudni pogledi i kolutanja očiju, kao
da jedan odigran badmington treba da znači i nešto više
od igre. Sve sam ih ja lepo „oladila“, samo me začudio
Kristi kad je za vreme večere seo do mene i rekao:
- Nisam znao da se družiš sa Ivanom?
- Što? Je l' ne smem? – Nije mi smetalo njegovo
pitanje, već način na koji ga je postavio. Znala sam da
mu je zbog nečega bilo krivo.
- Ne to... Nego, on je nekako smotan... Pravi
štreber, ne diže glavu sa knjige, ne ume...
- I ja ne dižem glavu sa knjige, pa se ti opet
družiš sa mnom! Ne smeta ti što imam sve petice... Na
kraju, šta tebe briga s kim ću ja da se družim? – On meni
nešto da kaže. On koji se druži sa onom... onom... Ne
mogu više ni ime da joj izgovorim. Ustala sam od stola i
otišla do šatora. Prekinula sam večeru i naprosto otišla.
Kažem samo, a sve je kipilo u meni od jada i besa, od
slabosti, od toga da ne želim sa njim da se prepirem, ali i
to da zaista ponekad ume da me povredi. Nisam htela da
pokažem koliko mi je teško. Skrivam bol. Glumim da mi
je loše u stomaku i da zato ne mogu da jedem.
Drugarice nisu znale zašto sam tako rano legla i zašto

- 18 -
nisam htela da izađem kad su zapalili vatru i kad su se
svi okupili oko nje. Kristi je, izgleda, čekao da sve izađu
iz šatora da bi došao. Kao da nije znao da će njegov
dolazak sve još više pogoršati. Hteo je da se izvini,
znam, ali nisam mogla da ga vidim. Tada sam shvatila
da on meni znači nešto više...
- Izvini... - zamuckivao je ulazeći u šator.
- Ko ti je rekao da možeš da uđeš? – bila sam
besna.
- Hteo sam da vidim kako si. Seka je rekla da si
bolesna...
- I jesam! – pokušavala sam da budem što
hladnija i odbojnija ne bi li otišao, ali sam jedva
suzdržavala suze. – Molim te, idi! – promucala sam.
- Ako sam nešto pogrešno rekao... Izvini! Samo
sam hteo da ti kažem nešto o njemu...
- Ne moraš ništa da mi govoriš! Ne udajem se za
njega da pazim ko je i šta je... Daj shvati da mene ne
interesuju komentari drugih i da nisam taj tip koji bi se
obazirao na to, niti mi je potrebno da je neko faca da bih
se ja družila s njim. Mislim da si to do sada već mogao
shvatiti. A, drugo: ni ja tebi ne govorim ništa o onoj
tvojoj iako bih imala mnogo toga. Ali neću! Nadam se
da ćeš sam shvatiti da grešiš u vezi nje... Sad, molim te,
idi! – čini mi se da sam to sve u jednom dahu rekla. –
Biće mi dobro ujutru!
- Dobro, idem. Laku noć!
Dok sam gledala kako ustaje i izlazi, poželela
sam da me ni tada nije poslušao. Da je ostao. Oduvek mi
je prijalo njegovo društvo. Mada su nam teme za
razgovor bile skroz različite, jer smo i mi bili skroz
različiti, ipak sam volela biti u njegovom društvu. On je
nekako drugačiji od ostalih dečaka. Nekako je...

- 19 -
Poseban! Ne mislim na lik ili boju kose, stil oblačenja ili
govora. Ima u sebi neku nežnost, milinu i dragost,
osećanja koja na prvi pogled nikako ne pokazuje.
Pokazuje samo nemir, brzinu i hitrinu, nemar za
učenjem, kao da to njemu ne treba i želju za provodima i
ludiranjima. Takav je Kristi: jedan od
najproblematičnijih učenika naše škole! A meni je ipak
tako drag!
Tu noć sam provela grozno. Znala sam da mi se
to logorovanje neće dopasti i te prve noći sam i znala
zašto. Ništa mi nije godilo: smetali su mi komarci,
kikoćenja i šaputanja, vriska i cika iz susednih šatora,
bilo mi je neudobno i hladno, kao da sam bila zgrčena i
sputana, zavezana i zarobljena u nekom kavezu, a nigde
ključa.
Ujutru je nekako sve bilo lakše. Kao da je sva bol
ostala na jastuku, sve nestalo izlaskom Sunca. Nije ni
bilo vremena za razmišljanje. Trebalo je srediti šator, jer
kreće Fiza u ocenjivanje šatora. To smo radili svakog
jutra. Kako bi nas inače naterali da sređujemo šatore
nego da Fiza vrši pregled za ocenu. Naš je šator,
naravno, dobijao uvek najbolje ocene, ali nikad nije bio
proglašen za najsređeniji. Pored toga imali smo
podizanje zastave i uveče spuštanje, kao i razna
takmičenja: u pikadu, u šahu, u skakanju u dalj, u brzom
veranju uz drvo... Naravno da ni u jednom nisam
učestvovala.
Trećeg dana smo išli pešice do susednog sela. Da
se ne bismo praviše opustili, Fizi je palo na pamet da
„pozdravimo“ komšije iz susednog sela i da pešice kroz
šumu idemo nekih desetak kilometara. Godila mi je ta
šetnja. Više no što sam na početku marša mislila da će
tako biti. Ne samo zato što sam malo digla glavu sa

- 20 -
knjige i celog dana bila odvojena od nje, i što sam u
brzom hodu izduvala sve ono što se danima gomilalo u
meni, već što sam deo puta išla sa Kristijem. Sve je opet
bilo po starom. Naš razgovor više nije imao onaj ton od
prve večeri, i oboje smo se trudili da taj događaj više ne
spominjemo. Ivan je isto bio hladan prema meni kao i
pre logorovanja i pre onog badmingtona. Kao da toga
nije ni bilo. Da li ga je bilo blam zbog nečega ili je
shvatio da je pogrešio?
Nisam više osećala da sam na tom logorovanju
kao u kavezu. Nekako sam se opustila, družila sa svima,
sedela uz logorsku vatru i uživala.
Četvrtog jutra sam se probudila pre ostalih. Nije
još bilo ni šest sati. Provirila sam kroz šator da vidim da
li je ko ustao. Nikoga nije bilo. Pa naravno kad još nije
dobro ni svanulo.
Taman kad sam htela da vratim glavu u šator i da
ga zatvorim, šator preko puta se otvorio i iz njega je
krišom i lagano izlazio Kristi (leđima okrenut meni tako
da me nije mogao videti). Onda se osvrtao levo-desno da
vidi ima li koga i pre nego što se uspravio i okrenio
poljubio je Cecu. Odvratno!-pomislih. Zgrčila sam
obraze, u onaj izraz za „fuj“. Odvratno! Odvratno! Znala
sam da su u vezi... ali ovaj poljubac, i ovaj izlazak iz
njenog šatora, to je bila novost za mene. On se tada bio
okrenuo i uspravio i taman da krene do svog šatora,
ugledao je mene. Gledala sam ja njega, gledao on mene.
Obrazi su mu se bili neobično zarumenili. Zastideo se.
Da li toga što sam ga ja uhvatila i videla gde je te noći
spavao ili zbog samog načina na koji se iskradao iz
njenog šatora?
Gledao me je u oči pogledom kojim me molio da
ćutim, dobro sam to znala. Otvorio je svoj šator, i dalje

- 21 -
ćuteći i crveneći se, lagano je ušao da ne bi probudio
ostale. Tad sam se i ja uvukla unutra i pokrila ćebetom
preko glave. Kao da ću tako sve izbrisati, kao da će sve,
u mraku pod ćebetom, izaći iz moje glave i vreme se
vratiti i neću poželeti da prva provirim napolje.
Tog je jutra izbegavao moje društvo. Kako da
stane preda mnom i da me gleda u oči, a da zna da ja
znam u kom šatoru on spava, kad je izričito nastavnik
zabranio da menjamo šatore i da noću iz njih izlazimo.
Čak je pred spavanje dežurni učenik uvek proveravao ko
je gde i da li su svi u svojim šatorima.
Ne bih ga ja izdala. Ne bih nikome rekla ništa o
tome kao što i nisam, a opet, on se bojao moje reakcije.
Celog dana ga više nisam videla. I na brojanju za ručak
nije bio. To je zabrinulo i razrednu. Sa njim je
nedostajalo još dva dečaka: Mare i Zdrave, (koji je moj
„kumić“- kumov unuk) iz „C“ odeljenja. Bila su to dva
„večita problema“ i nastavnik je znao da će sa njima biti
problema i na logorovanju. Za Kristija nije verovao, jer
nije bio neki „veći problem“, iako je ponekad i on znao
da napravi neku štetu u školi. Ali da se sad izgubi,
napusti logor i nestane, to je bilo previše!
Kako je veče padalo sve su više postajali
nervozni, a još više kad se Fiza vratio sa obilaskom
šume i kanala i to bez njih.
Kad se mrak već uveliko spustio, pojavili su se.
Svi troje. Onako 'ladno kao da se ništa nije dogodilo.
Razlog za nestanak nisu imali. Pravi razlog. Rekli su da
su malo švrljali po šumi pa su se izgubili... Nisu mnogo
pričali, nisu se mnogo pravdali. Kao da su znali, a znali
su itekako, da su pogrešili i samo su čekali svoju kaznu i
da se sve što pre završi. Fiza je rekao da će dobiti ukor.

- 22 -
 Sutradan, kad je došao traktor sa svežom vodom
za piće, njih troje poslani su kući. Za kaznu. Za primer
drugima. Ni na odlasku Kristi me nije mogao pogledati u
oči. Pozdravio se sa svima. Pozdravio se i sa mnom...
- Nikome neću reći – prošaputala sam.
- Znam, al' to sad više nije ni važno! – rekao je i
brzo odjurio do traktora.

Tog dana mi je bilo baš dosadno. I nekako

bezveze. Kao da mi je njihov odlazak pokvario ceo dan i
dalji smisao ostanka na logorovanju. I ne samo meni.
Videla sam da je i drugima bilo žao što su oni poslani
kući i što je Fiza preterao. Svi su samo o tome pričali:
zašto i kako, pa gde su mogli biti ako ih Fiza nije mogao
celog dana naći, pa zašto su lutali sami po šumi i zbog
čega su to uradili... Pa i o tome da li je kazna stroga ili
slaba, da li ih je trebao jače kazniti, a ne poslati kući,
možda im je to spas... I sve tako.
Kiša je padala celog tog dana. Posakrivali smo se
po šatorima i čekali da stane. Naglo je bilo zahladilo.
Pošto je kiša padala do kasno uveče, nikakvih aktivnosti
nismo imali tog dana. Čak smo i ručali i večerali pod
šatorima, jer je bio natkriven samo jedan deo kuhinje, pa
je bilo mesta samo za nastavnice da nam spreme jelo. Ni
logorske vatre te večeri nije bilo, ni pesme ni druženja
oko nje. Kao da je duh logorovanja splasnuo od njihovog
odlaska i svo raspoloženje u logoru. Razredna je bila
ljuta, Ceca besna što je ostala sama, svi mi ogorčeni što
je Fiza onako vikao na njih i što im nije dao da dođu do
reči i što je doneo takvu odluku i takvu kaznu.
Jutro je opet osvanulo pod Suncem. Tragovi kiše
od prethodnog dana su bili svuda po logoru: blato nam
se lepilo za obuću i po kome smo jedva hodali, lišće na

- 23 -
granama je bilo mokro kao i krovovi šatora, a voda je
čak ušla i unutra, da su mnogi ležajevi bili natopljeni
vodom. Fiza je posle govorio da je to zbog toga što
kanaliće oko šatora nismo dovoljno dobro i dovoljno
duboko iskopali, pa je zato voda ušla. Nije hteo da
prizna da su šatori malo bušni i da nam je voda ulazila i
sa strane i sa „krova“ šatora. I naša obuća je bila puna
vode, kao i odeća, jer gde god bi krenuli, zakačili bismo
grane drveća. Sunce je grejalo ali je slabo sušilo mokru
odeću i „puteve“ po logoru. Ali, i pored svih tih
nelagodnosti osećala sam neko olakšanje: ostao je još
jedan dan logorovanja, još jedna noć!
Za doručkom me Fiza pitao da li sam bar jednu
noć bila dežurna.
- Ne... – rekoh, ne znajući zašto me to pita, kako
je primetio da baš ja nisam dežurala, i zašto baš mene,
kad je bilo i drugih koji nisu bili.
- Svako mora bar jednom biti dežuran! – rekao je
i moje ime zapisivao u svoju svesku. – Bićeš večeras, od
ponoći do dva, probudiće te onaj drugi dežurni...
- Dobro, - promrmljala sam, mada mi baš nije
bilo drago da dežuram i to od ponoći! Ko zna s kim će
me i staviti, pomislila sam.
Dan mi je brzo prošao: u igri i zabavi sa drugima
i u šetnji do kanala sa Natom i Sekom. I naravno u
iščekivanju tog prvog mog dežurstva.
- Šta radi dežurni? – pitala sam Seku.
- Ništa posebno: sedi kraj vatre i par puta se
prošeta po logoru i okolini, proveri da li su svi tu i u
svojim šatorima... Ništa strašno, samo ne smeš zaspati.
- A kome se ne bi spavalo posle ponoći?! Ko zna
s kojim me je mentolom stavio? – gunđala sam.

- 24 -
 Kad je pala noć i objavljeno vreme za spavanje, a
kako je moj ležaj od kiše bio malo mokar, morala sam
„krevet“ deliti sa Anom, tako da nisam ni malo mogla
zaspati. Samo sam osluškivala korake i tihe glasove po
logoru, i pokušavala saznati čiji su. I samo sam pratila
kazaljke sata da dođe vreme da ustajem i idem da
„čuvam stražu“.
Ponovo su koraci bili sve bliži našem šatoru.
Tada sam kroz mrak videla svetlo lampe na vratima
šatora i ruku koja ih otvara. Glas tog šetača je dozivao
moje ime, znala sam i zašto, a znala sam i čiji je to bio
glas: Ivanov!
- Evo, idem! – prošaputala sam.
- Rekao je Fiza da si ti dežurna sa mnom –
nastavio je, a zatim se odmaknuo od vrata i po koracima
sam čula da je odlazio.
- Valjda je tako... – promrmljala sam sebi u
bradu, ustajući i obuvajući se. Pošto mi je bilo hladno
obukla sam i deblju jaknu.
Kad sam bila došla do vatre tamo su već bili Fiza
i Ivan. Pričali su nešto i moj je dolazak taj razgovor bio
prekinuo. Sela sam do njih drhteći od hladnoće (iako
sam se dobro obukla!) i stavila ruke bliže vatri da ih
ugrejem.
- Hladno ti je? – upitao je Ivan.
- Onako...
- Ugrejaćeš se... I meni je bilo nezgodno prve
noći: hladno i strašno, ali navikao sam se...
- Koliko si puta dežurao?
- Svake noći... Uvek sa nekim drugim i u
različito vreme... Mi dežuramo samo do jedan ili dva po
ponoći, pa opet ujutru od šest neko nastavi dežurstvo...
Ali, nije to pravo dežurstvo, više samo sedimo ovde i

- 25 -
zezamo se.... – pričao je Ivan „ko navijen“. Ja sam još
uvek osećala jezu u sebi, znajući da to nije zbog
hladnoće, jer mi je bilo već toplije, već da je to od
njegovog prisustva. Zašto baš on? Zašto sam baš sa njim
u smeni? Mogao je biti bilo ko drugi, od njega me neka
jeza hvata! Nemam šta s njim pričati. O geografiji,
istoriji ili takmičenju iz ruskog? Jedino su nam to
zajedničke teme. Ili o pročitanim knjigama?
Fiza je tad ustao i otišao do svog šatora, govoreći
da ide po cigare...
- Kako je primetio da ja nisam dežurala? Nisam
ni znala da je to dežurstvo obavezno? – počela sam ja
čim je Fiza otišao.
- Pa, i nije znao... Ja sam mu rekao... Hteo sam
da zajedno dežuramo... – govorio je nekako zamuckujući
i birajući reči koje bi mi rekao. Svejedno na koji način
da je to rekao, ipak su mi te reči bile zamutile mozak,
blokirale grlo. Šta na ovo reći?
- Šta? Ti si tražio od Fize da je dežuram s tobom?
I zašto?
- Nisam znao kako da te navedem da se prijaviš
sama za dežurstvo...
- I konačno si se setio? – počela sam ja da
bockam iako mi je nekako godilo to: „da je on tražio da
ja dežuram s njim“! To je moglo da znači samo jedno!
Ali, zašto je to tražio od Fize? Bože, spasi me! Pa sad
Fiza zna?! Fiza zna da on hoće da budemo zajedno?! Joj,
sramote!
- Jesi završila knjigu? – te njegove reči sam čula
nekako kao kroz maglu, ali kad je ponovio pitanje, tek
sam onda bila svesna da sam bila odlutala mislima.

- 26 -
 - Jesam. Sad jedva čekam da dođem kući pa da
idem u biblioteku po drugu. – Morala sam da lupetam
bilo šta samo da ne bi primetio moj nemir.
- Ti si baš zaluđena čitanjem?
- Aha...

Utom se i Fiza vraćao iz svog šatora i seo do nas.

- I je li sve rešeno? – upitao je gledajući u Ivana.
Šta je trebalo da bude rešeno, pitala sam se. Tako me je
bilo blam.
- Treba doneti još drva! – rekao je gledajući opet
u Ivana. – Vatra će se ugasiti!
- Evo idemo! – rekao je Ivan i ustajući, rukom je
povukao i mene da krenem za njim.
- Usput obiđite i logor! – dovikivao je Fiza za
nama.
Fiza je dobar nastavnik. Uvek se i sa svima šali.
Fizičko je predavao samo dečacima, ali sve nas dobro
zna i sa svima je dobar. Zato ga učenici vole.
Da li nas je namerno bio poslao po drva ili bi se
vatra zaista ugasila?
U logoru je gorela samo jedna sijalica, ona bliže
vatri. Drugi deo gde su bili šatori je bio mračan. Samo
nam je Mesec osvetljavao put. Gledala sam u nebo, ne
gledajući gde idem, i ne želeći misliti na to s kim idem; i
taman kad je Ivan počeo da govori da pazim na konopce
koji drže šator... Baš za taj jedan konopac sam zapela...
- Shit! – počela sam na engleskom „da se lju-
tim“, da ne kažem: da psujem. Nisam bila pala. (Zamalo
da jesam!) Saplela sam se i nekako sam se rukama
zadržala za Ivanova leđa da ne padnem. To je baš bio
blam! Da je bilo svetla sigurno bi se videla sva crvena
boja na mom licu. – Izvini, - uspela sam nekako da se

- 27 -
snađem „gde sam“ i da progovorim da ne ispadnem još
veća jadnica no što sam bila.
- E, ma u redu... Daj mi ruku, da opet ne bi
zapela za nešto.
Moja ruka u njegovoj! Moja ruka... Gorela mi je
šaka. Znojila se. Zašto je naše telo napravljeno tako da
ne ume i ne može sakriti nikakvo uzbuđenje? Ako
rečima sakrivamo nešto, telo nas uvek izdaje. I uvek taj
prokleti znoj i drhtaj tela! Zašto me toliko uzdrmalo što
me on držao za ruku? Pa on je samo jedan običan
štreber... Lepi štreber. A drži me za ruku samo da se opet
ne bih saplela... Samo zato, ubeđivala sam sebe.
Ivan nije bio nimalo nervozan, bar koliko sam ja
uspela da primetim. Pa da, svake noći je bio dežuran i to
uvek sa drugom, i sam je to rekao. Zna sve putiće po
logoru. Izvukla sam svoju šaku iz njegove. – Mogu
sama! – rekla sam. Jesam li se bila uplašila dodira
njegove šake ili toga da ne znam kako da se ponašam u
takvoj situaciji?
Obišli smo logor o otišli do mesta gde su stajala
nasečena drva. Natrpali smo drva u naramak i krenuli
nazad.
- Želim da... – počeo je da zamuckuje. – Želim ti
srećan rođendan!
- Ti znaš da mi je sutra rođendan? U stvari danas,
prošla je ponoć... Kako znaš? Pa nikome nisam
govorila...
- Pa eto: jednom sam, pre ovog logorovanja
pomagao nešto u zbornici i tako... naišao sam na onaj
upitnik što smo svi popunjavali, sećaš se...
- Da, znam na koji misliš...
- E, tu sam video kada ti je rođendan i da će to
biti na logorovanju...

- 28 -
 - Hvala ti što si zapamtio! - Šta sam drugo mogla
reći? Nijedna druga pametna misao mi u tom trenutku
nije padala na pamet. Još su mi i drva u naramku počela
kliziti i htela sam što pre stići do vatre. Želela sam ja
tada i reći da mi je drago što je namestio ovo dežurstvo i
što je od Fize tražio to, što me zadržao da ne padnem i
što me držao za ruku, htela sam da opet to uradi i da mi
opet poželi srećan rođendan, da bilo šta kaže, htela sam
da se ti trenuci sa njim ne završe i da što duže traje put
do vatre... Htela sam, ali nisam mogla. Hrabrost za to se
zaturila negde u naramku drva. Izgubila kao i svakog
puta kad mi je najviše trebala. Od svega toga samo smo
ćuteći išli do vatre.
Odjednom su se upalile sve sijalice u logoru, a
svi drugari, okupljeni oko vatre, uglas su vikali: “Srećan
rođendan“! Prizor je bio kao onaj u filmovima. Zatim su
mi svi redom čestitali, a ja nisam znala šta da radim sa
onim drvima u naramku. Tako su me na brzinu i na
prepad iznenadili da sam drva samo spustila pored nogu.
Oduševili su me svi. Iznenadili. Obradovali.
Zagrlila sam svoje drugarice.
- Pa vi ste svi znali? Svi ste poustajali, svi ste bili
spremni... Samo ste čekali da se vratimo... Sve je bio
dogovor... – nisam znala šta bih prvo rekla, koga prvo
zagrlila. Znala sam tada da je sve to smislio Ivan u
saradnji sa Fizom, naravno. Samo je Fiza mogao naterati
sve da ustanu posle ponoći. Ustala je i razredna. I ona mi
je poželela srećan rođendan. Čak su to uradile i osobe od
kojih takve želje ne bih očekivala. Svi su bili tu: zbog
mene i radi mene, a ja nisam znala šta da radim.
Zatim smo svi posedali oko vatre, a Fiza je
izvadio gitaru. Zasvirao je, a mi smo počeli pesmom da
pratimo njegov ritam: „...A godine prolaze niz naše

- 29 -
obraze, vjetrove prolećne starost umiruje... Da l za tebe
postoji neko sasvim drag i lijep, čije ruke tebi radost
donose...“ Pevali smo svi kao jedan: „...jer danas više
nemam snage da te zavolim, danas samo moram, moram
još jednom da te potražim...“
Ivan je sedeo preko puta mene i videla sam mu u
očima da je bio zadovoljan što je uspeo u svom zadatku.
A ja? Ja sam bila srećna! Zaista srećna te noći. Shvatila
sam da imam dobre drugove, ma kakvi bili pojedinačno,
i ma kakve bile svađe i razlike među nama, mi smo
drugovi. Sve je bilo super. Sve, samo je falio moj Kristi.
Samo da mi je i on čestitao, tek bih onda bila potpuno
srećna.
Oko vatre te noći ostali smo još nekih sat
vremena.
Ujutro, sedmog dana, pakovali smo svoje stvari.
Rasturali smo šatore, tovarili sve u prikolice. Ponovo su
traktori došli u koloni i u koloni nas istim onim
putevima vratili nazad. Do sela, do škole. Roditelji su
već čekali nestrpljivo. Mene su čekale mama i sestra.
Kad smo istrpali stvari, razredna je rekla da se vidimo
sutra u školi. Znali smo i koja će biti glavna tema časa
odeljenjskog starešine.
Naravno da sam bila uzuđena što sam se vratila
kući posle sedam dana boravka u „divljini“. Što sam se
vratila u svoju sobu. Svojim roditeljima. Sestri. I ona mi
je sada postala draga. Nekako mi sada izgleda kao da
sam bila odsutna sedam godina, a ne sedam dana. Kao
da je u kući sve drugačije, promenjeno. Ili je to samo
odvojenost učinila da mi je postalo sve lepo i sve drago i
da sam se svega uželela?
Nisam znala o čemu prvo da pričam. Kojim
događajem da počnem. Pa sam pričala o svemu,

- 30 -
nepovezano i bez reda. Mama je tada, kad je raspakivala
moju torbu, i videla mokru odeću, počela da paničari i da
se brine za moje zdravlje. Stresala je sasušeno blato sa
patika i samo govorila da je znala da će ovako biti i da
me nije trebala pustiti da idem. Da je znala da će padati
kiša i da ćemo svi biti mokri.
Zaboravila je da mi je bio rođendan.
Toliko se uzbudila oko tih mokrih trenerica i
blatnjavih patika da je to zaboravila. Tek se posle setila,
tek posle, kad sam počela priču o iznenađenju koji su
drugari pripremili za mene. Tek tada. A kad smo ručali,
iznela je tortu. Znala sam da nije baš skroz zaboravila
moj rođendan, samo je u tom trenutku i pod tim
osećanjima malo smetnula s uma koji je bio datum.
Eto, to je bilo naše logorovanje. Nadam se da
sam sve uspela da zabeležim i da nisam nešto izostavila.
Danas smo imali poslednji dan škole. Imali smo i
onaj ČOS. Razredna je još jednom izgrdila Kristija zbog
ponašanja na logorovanju i rekla da se „njihova
sudbina“ još u zbornici razmatra i da još Nastavničko
veće nije odlučilo šta da radi sa njima. Biće i roditelji
pozvani i bla, bla, bla...
Kristi je već raskinuo sa Cecom. Videla sam to
danas u školi: prošao je pored nje, ni ne pogledavši je, a
ona je već počela da hvata „novu žrtvu“. Bilo mi je
drago zbog toga. Neizmerno drago! Ivana nisam videla u
školi. Doduše, kratko smo i ostali, uzeli knjižice i
razjurili se kućama. Počeo je raspust!

utorak 30.06.1987.g

- 31 -
 Tako sam čekala taj letnji raspust, a sad se
smaram. Čitam, spavam, vruće mi je, na kupanje ne
idemo – jer je voda užasno prljava na našoj „Bari“ i
mama se boji zaraze. Boji se ona i toga da se ne
udavimo, boji se da same biciklima idemo do plaže, boji
se društva koje bi bilo sa nama. Svega se boji! Kaže: „Ići
ćemo zajedno u nedelju!“ Bolje i da ne idemo, nego da
idem sa mamom i tatom na kupanje.
Sestra i ja se ne usuđujemo da pitamo da idemo
same. Znamo odgovor još od prošlog leta. Tina me tera
da ja kao starija, ipak pitam; „godinu smo starije“, kaže,
„valjda je mama shvatila da se možemo same brinuti o
sebi“. Ona neće ništa da ih pita. Ni za šta da se žrtvuje.
Uvek da ja podmećem leđa. Kaže mi: ti počni a ja ću
uskočiti... I ne samo da pitam za kupanje, za bilo šta
drugo. Uvek sam ja ta koja treba prva da počne. Kao
starija! I ako hoćemo u bioskop, opet ja. I kad hoćemo
na sladoled, ja, za sve ja. To me zaista nervira. Dođe mi
da kažem: „Neću!“ i da odustanem i od bioskopa i od
sladoleda. A opet kad pomislim da se daje film koji tako
dugo čekamo, popustim i pitam.
Ponekad mi se čini da je Tina već navikla da sve
radim ja i da je to moja dužnost kao starije. Nije u
pitanju samo to ko će da pita za nešto, neće da sprema
sobu, ni da opere suđe, da sakupi veš sa žice...
- Tebi je mama rekla – uvek se pravda. – Sećaš
se, rekla je: Aleksandra, kad dođem sa posla hoću da je
soba sređena, kuća usisana, sve na svom mestu... I ne
zaboravite da odete u prodavnicu, ostavila sam spisak na
stolu. – Tim rečima je branila sebe, a sve svaljivala na
mene. I gotovo sav posao sam ja odrađivala. Samo da
mama ne dođe umorna sa posla i da ne viče. O da, nešto
je i Tina radila: odlazila je do prodavnice, rado, nije se tu

- 32 -
bunila... Posle sam saznala da je htela usput da sretne
svoju simpatiju – mog Kristija! Zatreskana je u njega
odavno. A ko nije?

sreda, 01.07.1987.g

Otišla sam jutros do biblioteke: da vratim

„Rudnici cara Solomona“ a uzela sam neku knjigu:
„Stanarka napuštenog zamka“. Valjda je dobra?! Nisam
je još počela čitati.
Nisam zbog toga htela da pišem. Srela sam
Kristija. Nismo se videli od deljenja knjižica.
- Putujem večeras kod mojih... Došao je ćale po
mene i sestru.
- U Nemačku? Koliko ostajete? – pitala sam a
već sam znala odgovor.
- Do škole... Ceo raspust ćemo biti tamo...
- Blago tebi! Bar ćeš se maknuti iz ove zabiti. Ja
ću se ucrvljati od dosade. E, šta je bilo sa ocenama?
- U redu je sad. Bilo je svašta. Ipak su malo
popustili i zaključili nam tu ocenu iz vladanja: dobio
sam jedva dva! Ali važno da sam dobio knjižicu i da ne
idem na popravni ni iz jednog predmeta. Ćale bi me
ubio. Nego, čuo sam da ste imali žurku one zadnje
noći?!
- Bilo je super, nisam verovala da se to meni
dešava... Znaš, ipak ja nisam neko u školi, ni u razredu...
- Ne govori tako! Ti jesi neko. Ti si prema svima
dobra. – tako je govorio a ja nisam želela da me smatra
„dobrom“. – Ti si moja najbolja, ne zaboravi! I nemoj
puno da čitaš i da se smaraš, uživaj u raspustu! Moja

- 33 -
baba kaže: od knjige nema neke vajde! A to što ona
kaže, to je zakon. Ja se toga i držim!
Onda smo se pozdravili i poželela sam mu srećan
put. Nisam mu rekla da se javi nekim pismom ili
razglednicom grada u koji ide, jer sam znala i da se ne bi
ni javio. Takav je tip! A ja ga ipak volim, kao druga, kao
najboljeg meni, kao najdruga!

kasnije...

Tina i ja pakujemo torbe. Idemo kod bake i dede.

Ipak ću se maknuti iz ovog dosadnog sela. Bakino selo
je isto „dosadno“, ali ljudi u njemu, bar oni meni bliski
su nekako bolji, zabavniji... Ili nam se samo čini da je
negde drugde sve bolje i sve slađe?
Krećemo za sat vremena. Tako sam nestrpljiva.
Opet ću videti baku i dedu, tetke, igraću se u bakinom
dvorištu, šetaću bakinom ulicom a možda ću videti i
Srkija. Daj, Bože, da bude tako!
Srki mi se sviđa već dve godine. Živi u bakinoj
ulici. Prvi put sam ga videla na jednoj seoskoj proslavi,
na regati čamaca i brodića na kanalu, a zatim i na onoj
zabavi pevača iz sela u Sportskom centru zvanom
„Sporcki“. Mislim, tako ga zovu meštani. Pa tek onda i u
ulici, kad je igrao fudbal sa ostalim dečacima koje sam
već odavno znala među kojima je i naš brat od tetke Iža.
Na Srkiju me prvo privuklo njegovo lepo lice,
plava kuštrava kosa i oči (mada još nisam utvrdila koje
su boje: nekada su tamne, nekada plave!), visok je i
zgodan (iako mi je Iža rekao da je godinu dana mlađi od
mene)... Ma baš je sladak! I baš me briga koliko godina
ima! Da li se nešto promenio? Nisam ga videla još od

- 34 -
zimskog raspusta: tada je na sankama vukao mlađeg
brata, a ja sam kao slučajno baš stajala ispred kapije.
Naravno da nije znao da sam skoro celo prepodne stajala
na ulici i čekala da prođe... I nije to bilo samo tada...
Stalno sam, kad sam bila kod bake, skoro ceo dan
provodila na ulici u nadi da će proći i da ću ga videti...
On nije znao da njega čekam. Možda mu je bilo
sumnjivo da sam uvek bila vani kad bi on prošao. Možda
se pitao šta tražim na ulici celog dana... Možda... A
možda me nije ni primećivao i možda se nije ništa od
toga ni pitao.
Naročito nije znao da mi se sviđa. To nikom
nisam rekla. Često je bio sa Ižom i drugovima iz ulice i
igrali su fudbal. A šta bi drugo dečaci radili? Ja sam tada
koristila to što mi je Iža brat, sedela sam sa Tinom do
zida i gledala ih kako igraju. Da kažem: gledala sam
njega!
Nadam se da ću ga i sada videti. Eto, za par dana,
04. jula će opet biti regata čamaca, pa slavlje i proslava
zbog toga u „Sporckom“ i možda ću ga opet videti. A
uvek mi ostaje čekanje na ulici ili gledanje fudbala.
Volela bih da nekad i razmenimo neku reč, da me nešto
pita... Možda i dođe do toga!
Zato sam tako uzbuđena. Tina misli da je to zbog
toga što sam srela Kristija ili što idemo kod bake.
Kad bi znala za Srkija, ne bi me živu ostavila.
Samo bi me zezala. Zato joj ništa ne govorim. Odmah
sve izlaje. I njemu bi odmah rekla, sigurna sam. A ne
želim da sazna!

još kasnije...

- 35 -
 Stigle smo kod bake. Autobus je po običaju
kasnio. Ali, nema veze: glavno da smo tu!
Koliko sam na prvi pogled mogla videti, ovde je
sve po starom: deda i baka su bili radosni što smo Tina i
ja došle i baka je napravila ukusnu večeru, sve ono što
zna da volimo. Deda je opet bio malo pripit i izvodio je
neke šale i pričao viceve. Kad je trezan ne zna ni jedan
vic. Tada je samo ozbiljan. Baka se večeras ljutila na
njega što „deci priča gluposti“, kako ona kaže i što nam
ne da da dođemo do reči.
Iako je već noć, i na ulicu ne mogu izaći,
preostaje mi samo da se smestim u krevet, a sutra ću
krenuti u ostvarenje svog plana: u osvajanje Srkija!

četvrtak, 02.07.1987.g

Čim sam otvorila oči i videla da je uveliko dan,

skočila sam iz kreveta i obukla se. Tina je još spavala.
Da li da je budim?
Iz kuhinje je dopirao miris kafe. Znači baka je
već ustala. Čuli su se i još nečiji ženski glasovi sem
njenih. Oslušnula sam i prepoznala glas njene rođene
sestre Olje koja stanuje preko puta. Otrčala sam u
kuhinju i pozdravila se s njom. Baka Olja je počela priču
kako sam porasla i „izvukla se“, i kako se ponosi nama
(misleći i na mene i na Tinu) što smo tako dobre
devojčice i imamo odlične ocene... Za razliku od njenog
unuka Iže koji je „živi problem“, kako ona kaže.
Kad je i Tina ustala (posle jedno sat vremena, jer
je već poznato koliko voli ujutru duže da ostane u
krevetu!), i kad je i baka Olja otišla, baka nam je

- 36 -
spremila doručak. Unapred sam znala šta će to biti:
kačamak i kiselo mleko! Domaće kiselo mleko! To nam
uvek za doručak spremi.
Naravno, čim sam završila doručak izašla sam na
ulicu. Bilo je pusto. Tek je poneki čovek bici-klom
prošao, poneko auto, žena s detetom u koli-cima. Ulica
je uska, s malim prostorom od kapije do puta, tako da su
i pešaci išli po putu. Ali, ulica je duga i jedva joj se
nazire kraj. Na tom drugom kraju je Srkijeva kuća. Od
bakine kuće se jedva vidi. Ali, vidi se. Vidim da Srki
stoji ispred kuće i pazi na mlađeg brata. Vidim i da mu
otac ulazi u auto ili da majka sređuje ulaz ispred kuće.
Sve sam to videla, ali Srki nije prošao. Tako sam dugo
čekala taj momenat da budem na putu, u njegovoj ulici,
da ga vidim, da se sretnem s njegovim pogledom, a sada
ga vidim na kilometar dalje, stoji pred kapijom, stoji i
stoji... Ne kreće na ovu stranu... Zašto ga majka ne
pošalje u prodavnicu?
Posle nekog vremena i Tina je izašla za mnom.
- Šta radiš tu? – upitala je.
- Ništa. – bezvoljno sam odgovorila.
- Ne možeš ništa da radiš. I to što stojiš tu i
bleneš negde na kraj ulice i to je neka radnja. Nastavnica
je govorila da je stajanje glagol... – počela je Tina da
pametuje svojim znanjem srpsko-hrvatskog jezika.
- Dobro, dobro... – morala sam da je prekinem. –
Hajde, idemo da se prošetamo... – govorila sam
pokazujući glavom prema kraju ulice gde je bio Srki. On
tada više nije bio na putu, ali sam htela da izbliza vidim
njegovu kuću i... i „omirišem“ vazduh gde je do malopre
stajao. Možda će baš moja stopala stati na tragove
njegovih stopala? Tako sam u sebi mislila, ali to nisam

- 37 -
rekla Tini, niti pravi razlog zašto želim u šetnju i to baš
na tu stranu, a ne na ovu drugu, prema centru.
Javile smo se baki da idemo da se prošetamo.
Samo da zna gde ćemo biti i da ne brine. Prvi put se Tina
nije bunila zbog izbora mog puta. Do sada je uvek bila
protiv svemu što ja kažem. Ako kažem idemo levo, ona
bi uporno govorila da je tamo glupo i da idemo desno, da
je tu dosadno i ko zna šta još, samo da me odvuče nazad.
Sada je išla sa mnom, pričajući mi neki svoj san i ne
pitajući zašto idemo tim putem. Da li je nešto naslutila?
Možda sam ja tako prozirna?

- 38 -
- 39 -
 Srkija ispred kuće nije bilo. Možda me gleda sa
prozora? Ili je video da mi prolazimo pa se sakrio negde
u dvorištu (kapije nije bilo pa se sve u dvorištu i sa ulice
lepo moglo videti). Suzdržavala sam se da puno ne
buljim prema njegovoj kući. Ko zna, možda je stvarno
negde gde me može videti, pa da ne pomisli zašto tako
gledam kuću.
Ne znam da li je Srki video kako prolazimo ili da
ga tražim po dvorištu, ali je Tina sve pročitala.
- A zašto mi baš ovim putem idemo?
- Tako bezveze...
- Ma daj... I tako bezveze se vučemo već pola
sata, milimo pored ove kuće? Čekaš da neko izađe?
Možda i hoće, ali kad mi budemo iza ćoška.
- Otkud ti to? Ko da izađe? – pravim se luda. –
Samo ne mogu brzo da hodam, užasno mi je vruće... –
glup razlog, znala sam to.
- Pa zašto si htela u šetnju ako ti je vruće? Mogle
smo ostati u hladovini...
Eto zašto sam već unapred znala da mi je ono bio
glup razlog: zato što je i Tina znala da lažem. Uvek me
pročita. Ali, nisam lagala: stvarno mi je bilo vruće! I
najrađe bih ostala u hladovini drveta u bakinom dvorištu
i čitala knjigu, nego sad hodala po ovom suncu.
- Ajmo nazad!
- Znala sam da ćeš to reći! – rekla je Tina i istog
momenta smo se obe okrenule i krenule nazad. - Pa da
bismo opet prošle pored one lepe kuće!
- Na koju lepu misliš? Ovde su sve lepe?
- Pa na onu gde živi onaj tvoj!
- Koji moj? Ma šta lupaš? – možda je i po
izgledu mog lica mogla opet videti da sam se zbunila i
da nisam znala šta da joj kažem, i možda je opet videla

- 40 -
da me je nasamarila i da sam se sama izdala... Pa i
jesam, čim sam tražila da idemo baš na tu stranu. Svako
bi mogao prokljuviti, a ne samo moja sestra.
- Primetila sam ja kako ga gutaš... A i Iža mi je
pre rekao da se raspituješ za njega...
Bila sam uhvaćena.
Ćutala sam.
Mislila sam: ako ćutim, Tina će shvatiti da mi
smeta njeno zezanje, pa će me zezati još više. Ako se
bunim i svađam sa njom i govorim da nije istina, opet će
biti isto. Šta da joj kažem?
Ćutala sam još korak-dva. Taman toliko koliko
smo prolazile kraj njegove kuće. Sada je u dvorištu bio
mlađi brat. Imao je možda nekih desetak godina. Gledao
je nas. U taj momenat i Srki je izašao u dvorište. Nije
gledao prema ulici i nije nas video. Nosio je ranac u
rukama. Toliko sam uspela da vidim: imao je tamno
plavu majicu na sebi i crni šorc. Zamaknule smo dalje od
njegove kuće i više ga nisam mogla videti. Čuli su se još
samo glasovi iz tog dvorišta... Bojala sam se da se
osvrnem.
- Ide za nama! – rekla je Tina kad se osvrnula.
- Kako?
- Vozi brata na biciklo... evo, sad se okreni!
Jesam se bila okrenula. Baš u momentu kad su
bili na milimetar iza nas. Uplašila sam se. Zadrhtala.
Verujem i pocrvenela. Ali, videla sam ga. Prošao je
pored nas. Rekao tiho „zdravo!“. Više je nešto
promrmljao kroz zube, nego što je to ličilo na pozdrav.
Ali, javio se! Nije zastao, samo je produžio dalje... Brat
je sedio nazad i još nekoliko puta se okrenuo. Po prtljagu
koji su nosili shvatile smo da idu na kanal na kupanje.
Eh, kad bismo bar i mi mogle!

- 41 -
 - Baš je sladak! – izletelo mi je.
- Ko, Markić? (Markić je Srkijev brat)
- Da, Markić! Ako voliš dečaka sa klempavim
ušima!
- A, Srki... – kao da je Tina tek tog momenta
ukapirala. - Pa što odmah lepo ne kažeš, - nastavljala je
sa bockanjem.
- Pa zar nije sladak?
- Meni se baš i ne sviđa... – naravno da joj se nije
sviđao jer se meni sviđao. Uvek je kontra meni! Da sam
rekla da je ružan, ona bi onda rekla da je lep. Nas dve
kao da nismo sestre. Tako smo različite. U svemu. Ona
je hitra, brza, dovitljiva, razmišlja i govori hiljadu na sat,
čini mi se da je u isto vreme na sto mesta, dok sam ja
mirna, povučena i skroz suprotna njoj. Mogla bih satima
sedeti na jednom mestu i satima ćutati, što je njoj totalno
nezamislivo. Ona ima gustu i kovrdžavu kosu, moja je
retka i ravna. Njene su oči zelene, moje braon. Ona je
punija, da ne kažem debela, (jer nije debela!), ja sam
mršava. Dok smo bile manje i dok smo još oblačile
haljine, njoj je svaka haljina lepše stajala nego meni. Na
meni su visile kao na ofingeru. I sada je slično. Ne
nosimo haljine, ali farmerke... Na njoj je sve zategnuto,
uz telo pripijeno, kao za nju šiveno. Na meni opet sve
visi ili leprša oko tela. Sve nam je suprotno: hobi i želje,
muzika koju slušamo, knjige koje čitamo (hoću reći:
samo ja čitam, ona baš i ne, to je gubljenje vremena,
kaže), pa tako i dečki koji nam se sviđaju. Jedino joj se
Kristi sviđao, svi drugi su bili obični i dosadni.
Do kuće sam sa Tinom raspravljala šta joj se to
na Srkiju ne sviđa, a zašto se meni sviđa... Nekako je, (ili
mi se samo činilo?) Tina bila drugačija. Nekako se nije
ponašala detinjasto. Nije me zezala, nije izazivala, nije

- 42 -
se smejala. Kao da je odrastala. Da je za tu činjenicu da
sam odlepila za Srkijem saznala koji mesec ranije,
verujem da bi na sav glas vikala ulicom: „Aleks voli
Srkija!“, trčala okolo i svima govorila, verovatno bi već
otrčala do njega i njemu rekla. Sada je sa mnom išla do
kuće i šapatom govorila, da ne bi neko iza kapija čuo.
Verovatno je to samo prolazna faza? Ne može se Tina
baš tako preko noći promeniti! Ili ima neku taktiku?
Možda hoće da bude dobra prema meni, jer nešto smišlja
i nešto joj treba? Samo čekam kad će me svojim starim
ponašanjem iznenaditi i uvaliti u neku nevolju ili nešto
još gore!
Sedim u hladovini u dvorištu. Ne čekam Srkija
na ulici, jer znam da je otišao na kupanje i da do večeri
neće proći. Tina sedi do mene i zaviruje mi u svesku da
vidi šta ja to pišem. Znam da će, čim sklonim svesku,
vrebati priliku da je uzme i sve pročita. Toliko je uživala
u tome, da joj je to postalo opsesija. Jedva je čekala da
pročita nešto sočno, pa da me posle zeza. Moram je
negde dobro sakriti.

kasnije...

Smračilo se... Sedim na terasi. Ne spava mi se.

Tina je sa bakom u sobi. Traže u tetkinom ormanu, među
odećom koju je ostavila i nije odnela sa sobom kad se
udala, majice i pantalone koje možemo obući. Tina se
smeje uskim farkama sa zvonasto-širokim nogavicama
koje su se tada nosile, majicama sa cvetnim dezenima i
šarenim suknjama. Odlučila sam da preskočim tu
zabavu, jer sam tu hipi odeću već videla i prošlog leta.

- 43 -
 Deda je sa posla došao pre nekoliko sati. Bio je
pijan i vikao je na baku. Vikala je i ona na njega jer je
potrošio celu platu. Popio, kako ona kaže. – Bolje da si
ostao „kod Ljilju“ u kafanu, no što si takav došao kući,
decu da mi plašiš! – govorila je. – Ti ih plašiš –
odgovarao je deda teturajući se po sobi. – Hoću da
jedem! Daj mi da jedem! – nastavljao je. Baka je večeru
postavljala, a deda je sve to gurao rukom, govoreći da
mu se to ne sviđa. Kafu je popio, pa ga je to malo
otreznilo, da je posle i večerao. Malo se smirio i nije
onako vikao, ali je baka samo čekala da ode na spavanje.
Njemu se nije spavalo, hteo je da sedi, gleda TV, da
priča, da još pije... – Štrokljo, štrokljavi... – mrmljala je
baka sklanjajući odeću što je deda skinuo. – Pa, e! –
samo to je deda odgovorio. Baka opet: - Štrokljo,
štrokljavi! Drljčo, drljavi! Glupčo, glupavi! - Deda je na
sve to opet odgovarao: - Pa, e! – kao da nije čuo šta ona
govori. – „Kod Ljilju“ pare ostavljaš... E, Coće, (tako
baka zove dedu: Coće, nikad imenom!) ne valja ti to... –
Pa, e! – samo to je deda imao da kaže. Samo to: „Pa, e“!
Čini mi se da je znao da je pogrešio, ali nije hteo da
prizna. Ili više nije imao snage za razgovor, za svađu.
Ugasio je cigaretu i otišao na spavanje. Baka mu je još
neko vreme pričala i pretila, govorila i govorila, deda je
nije slušao. Odavno je bio zaspao. Bilo mi je žao bake.
Bolelo me to što joj je deda sve rekao, što je vikao, što
su se svađali. – Ne brinite ništa, deco, ne boj'te se! –
tešila nas je baka, jer je videla da smo se bile uplašile. –
Neće on ruku na mene dići, samo viče, samo to zna. A
ne zna kolko je slab. Vetar da dune da ga sruši! Rakija
ga ubila! Dobar je moj Coće, dobar, zlatan, ali kad
popije... Ne zna gde je, ne zna šta radi! E, moj Coće,
rakija će ti dođe glave... – baka je i dalje pričala. Sama

- 44 -
sebi. Sama sebi da olakša muke. Sama sebi da odbrani
dedine postupke! I da ga osudi, i da ga odbrani. Takva je
baka. Ima srce do neba. I dušu. Sve može da shvati, sve
razume. I zaplače, ali se brzo i nasmeje. Žena sa sela,
prošla je sve muke: siromaštvo, nemaštinu, život u
mnogo-brojnoj porodici, rat i gubitak majke, odlazak iz
rodnog sela... Možda ju je sve to ojačalo i dalo iskustvo
da se snađe u svakoj situaciji. – Mnoge sam muke
imala... – često je baka pričala, i sve te priče znam, - i
mnogo sam zla videla i doživela... – ali je uvek dodavala
da je sve to prošlo, ne ponovilo se! Pričala nam je često
o životu u planini, u svom rodnom selu, o majci i ocu,
braći i sestrama, o tome kako je otac po majčinoj smrti
doveo drugu ženu da čuva „sitnu“ decu... Pričala nam je
i o udaji za dedu i o dolasku u ravnicu, o teškom životu
tu dok su sređivali kuću, otplaćivali kredite i podizali
decu. – A sad moj Coće počeo da pije! Kao da se i ne
trezni! – jadala nam se baka.
Posle nekih sat vremena, kad je deda već uveliko
spavao, a mi od vrućine i svega doživljenog nismo
mogle, povukle smo se u našu sobu i zapričale baku
nekim drugim temama. Samo da više ne misli na to i da
se malo oraspoloži. Posle se Tina zavukla u orman i
kopala po njemu smejući se staroj tetkinoj odeći, a ja
sam izašla na terasu da sve ovo zapišem. Verujem da ću
se nekada svemu ovome smejati. Jednom, kad sve ovo
bude iza nas, i kad sve prođe... Jednom, kad sve bude
juče...
Lepa je noć. Nebo je puno zvezda. Miriše bakino
cveće koje samo noću cveta i samo noću miriše. Danju
izgleda povenulo i osušeno. Baka kaže da se zove:
„Noćna frajla“. Ne znam mu pravi naziv, samo znam da
tako lepo miriše, i tako čudno, ne mogu da opišem.

- 45 -
 Srkija posle nisam videla. Bila sam predveče na
ulici. Čekala sam. Nije se pojavio. Ili je prošao pre no
što sam izašla, ili je išao nekim drugim putem.
Da li sam se zaljubila u njega? Da li ga volim?
Umorna sam da sada o tome razmišljam. Umorna
od svega. Vidim da je Tina ugasila svetlo u sobi, idem i
ja da spavam. Ujutro ću o svemu više znati. Kako kažu:
jutro je pametnije od večeri!

petak, 03.07.1987.g

Iako sam bila umorna i već je bila prošla ponoć

kad sam sinoć legla, još dugo nisam mogla zaspati.
Stalno sam mislila na baku i deku i na njihov život. Sve
mi se vrtelo po glavi. Kao da sam sav njihov put i ja
preživela i sve to svojim očima videla. Tako sam se
osećala. Kao da neki strah nosim u sebi. Strah od
Bugara, hoće li naći skrivene partizane u šumi (u
bakinom rodnom mestu, na jugu Srbije, Bugari su bili
neprijatelji i oni su okupirali taj kraj) i među njima
njenog oca i stariju braću, komšije i rođake. Bio je tu i
strah od škole, od učitelja, od toga hoće li dobro napisati
svoje ime... Baka je u prvi razred krenula tek sa nekih
dvanaest godina... Bila su ratna vremena i u školu se
krenulo tek po završetku rata. Prva slova i brojeve je
učila kad je to već uveliko trebala da zna. Zato joj je sve
mnogo teže išlo. Nisu imali sveske ni olovke kao mi
danas. Pisali su na tablicama kredom, i mnogo toga bi se
izbrisalo u torbici dok bi došla kući. Često je i izostajala

- 46 -
sa nastave: trebalo je čuvati mlađe sestre i braću,
pomagati majci, čuvati ovce na livadi... Sve te priče nam
je baka pričala umesto priča za laku noć, koje bake
pričaju unucima: one o Crvenkapi ili Zlatokosi. Tina i ja
smo slušale priču o lutki sa porcelanskim očima koju je
videla u izlogu jedne radnje, a koju je tako htela da ima,
ili o priči kad je prvi put došla u ravnici sa mužem i
našom majkom koja je tad imala pet godina...
Ne znam kad sam zaspala, ni koliko dugo sam o
svemu razmišljala.
Zato sam jutros jedva glavu digla. Kao da me
neko tukao cele noći. Osećam se tako slomljeno.
Ne radi mi se ništa. Sedim na terasi. Gledam u
baku: sedi do mene za stolom i pije kafu. Tina je u
kupatilu. Ustala je i ona. Deda je na poslu. Baka okreće
šolju na tacnu i tri puta je prekrsti. Uvek je tako radila. A
onda čeka da soc iscuri i da se na dnu šolje ocrtaju šare.
Posle bi dugo gledala u šolju, i čitala šta u talogu piše.
Često je jutrom dolazila baka Olja pa su taj ritual
zajedno radile i jedna drugoj čitale iz šolje. Ovog jutra
nije došla. Zaista poželim da i ja popijem kafu, da
preokrenem šolju i vidim šta baka ima da mi kaže u vezi
Srkija. Da li ću ga danas videti? Možda bi mi rekla i šta
zaista osećam prema njemu kad već ja sama to ne umem
objasniti. Možda bi mi rekla i zašto ga već dve godine
pratim a nikako da mu priđem, ne računam ono kad je sa
Ižom i kad igraju fudbal a mi gledamo.
- Hoću i ja kafu i da mi posle gledaš u šolju!
- Još si mala za kafu! – odgovarala je baka. Znala
sam da ima svoj princip i da do kraja osmog razreda
nema kafe, ali nisam odustajala.

- 47 -
 - Samo jednu... I samo da mi gledaš u šolju! Pola
šoljice... Please!!! – kao da je baka znala engleski,
razumela me i skuvala mi kafu.
Posle par minuta, dok sam ja pila kafu, baka je
nastavila sa pitanjima...
- Zašto hoćeš da ti gledam? Lele, sigurno ima
neki dečko... – i ona me je pročitala. – Koji je? Je l' ga
znam?
- Ma nije to... Onako...
- Jeste, voli onog Srkija... Tu iz ulice... – upala je
svojim rečima Tina koja je baš tad izlazila iz sobe i čula
naš razgovor.
- Lele, koji? Onaj Dragoljubov unuk? – otkud ja
da znam čiji je on unuk? – Nije, laže Tina! – pravdala
sam se, isto lažima.
- Jeste, jeste! Da vidiš kako ga gleda kad prolazi.
Progutaće ga! I juče smo išle u šetnju samo da bismo
njega videle i njegovu kuću! – uspela je Tina u jednom
dahu sve baki da kaže.
- E, pa ako je dotle došlo... Da vidimo šta ima u
šolji. – rukom je okretala moju šolju i zamišljeno gledala
u nju. Kao da tumači neravnomerne šare. Sa svog mesta
sam mogla videti da je sve žuto i da je sav soc iscurio u
tanjirić. Po onim rečima koje sam od bake slušala dok je
gledala u šolju baka Olji - to ništa ne valja. „Nije se
otvorila šolja“ – njoj je govorila, - Ne mogu ništa da ti
kažem! Ne valja, mori dode (tako zove svoju sestru
navikla još od malena), mnogo ti je žuta šolja... - Sada je
meni na tu istu žutinu šolje rekla:
- O, evo vidim nešto: dvoje se sastaju! Pružaju
ruke!
- Ma gde to vidiš? – nisam mogla da verujem da
baš to vidi. U onim žutim šarama ona vidi dvoje. Dobro

- 48 -
da mi nije rekla i kako se zovu i ko je ko? Možda je i to
videla?
- Eve, ovde! – pokazivala je prstom na dnu šolje.
– Ja sam u tim šarama i dalje videla samo šare. – Pomisli
želju! – kaže. – Ovako prstom uti-sneš! – uradila sam
kako mi je rekla, pomislila želju, koju nisam smela da
kažem na glas i prstom utisnula u dno šolje.
- Eto, vidiš: videćeš ga uskoro. Imaš srce!
Ostvariće ti se želja! Eve ovde – baka je opet prstom
pokazivala šaru koju treba da vidim – tu stoje dvoje
okrenuti jedno drugom, idu u susret. – Da li je baka sve
to zaista videla ili je mene samo htela da uteši ili da mi
da neku nadu? Makar bila i lažna? Uglavnom, pa iako je
lagala i sve izmišljala znajući već unapred šta sam
pomislila (iako nisam na glas rekla želju!), govorila mi
je ono što sam želela da čujem, što sam želela da mi
kaže. Kao da je pogađala moje misli i čitala mi iz očiju,
duše i srca. Ne iz šolje.
Sve više opsednuta bakinim rečima, ne mogu
iščekati da počne želja i da se ostvaruje. Verujem da će
biti tako kao što baka kaže. Zna ona... Sve vidi u šolji, u
tim šarama. Nikada ni baka Olju nije prevarila. Uvek je
sve bilo tako kako joj je ona rekla.

subota, 04.07.1987.g

Juče se ništa više zanimljivo nije desilo. Dan mi

je prošao u čitanju. Bilo je užasno vruće pa sam celog
dana bila u hladovini ispod drveta. Kad se malo smračilo
i temperatura pala na 25 stepeni, kad se moglo disati i
hodati, sa Tinom sam otišla do centra. Baka nas je
poslala kod tetke po neke lekove.

- 49 -
 Videle smo da sređuju „Sporcki“ i centar sela.
Neki dečki su skupljali papiriće i smeće po ulici i ispred
samog „Sporckog“, drugi su unosili klupe i stolice u
„Sporcki“, razvlačili kablove i sijalice... Danas je
tradicionalna regata čamaca na kanalu, a posle će biti
priredba, a dolaze i neki narodni pevači.

kasnije...

Bile smo do kanala i gledale regatu... Bilo je tu

svakakvih čamaca: velikih i malih, brodića i glisera, bilo
je i mnogo ljudi, učesnika regate i mnogo gledalaca. Ja
sam među njima tražila samo jedne oči. I našla sam ih.
Bio je dole do vode među gomilom dece... Tina i ja smo
samo stajale na mostu, nismo htele dole bliže vodi.
Posle smo otišle i na tu priredbu. Išla je i baka i
baka Olja. Htele su da gledaju pevače. Meni je,
priznajem sve bilo dosadno. I priredba i pesme tih
pevača. Ne znam ni ko je bio, a nisam se ni trudila da
čujem njihova imena. U jednom momentu sam primetila
Srkija. Stajao je sa strane. Baka se njihala na stolici u
ritmu pesme koja je baš tada išla: „Zlatne strune, svirajte
mi ovu pesmu jače...“; dizala je ruke i pljeskala pevajući
zajedno sa gomilom oko nas i samo mi je zaklanjala
vidik. Ali, videla sam ga! Videla!
Ipak se ostvarila moja želja: videla sam ga!
Doduše, na kratko i među gomilom ljudi. Ali, videla sam
ga! Čini mi se da je i on nas primetio. Kad smo bile na
mostu videla sam da je jednom prešao preko mosta, tako
prošao i pored Tine i mene i da nas je video. Na tren su
nam se pogledi sreli. Na tren samo! Onako u hodu, bio

- 50 -
se okrenuo prema nama... U taj momenat sam se i ja
okrenula. Kao da mi je nešto govorilo: okreni glavu!
Pogledaj nazad!
Već je kasno, a opet mi se ne spava. Znam da ni
ove noći neću još dugo moći zaspati. Tina je već zaspala.
I baka. Deda je spavao i kad smo došle sa priredbe...
Opet mi u misli dolazi njegov lik. Evo i sada, dok
ovo pišem. Moram prekinuti i ugasiti svetlo. Možda će
se uplašiti mraka i nestati iz moje glave? Ha, kad bi to
bilo tako lako, ne bi postojali ljubavni jadi.

ponedeljak, 06.07.1987.g

Juče pre podne smo baki pomagale oko

nedeljnog ručka. Tina je čistila mlade krompiriće i
mrmljala zbog boje što joj ostaje na prstima, a ja sam
pomagala baki oko pohovanja šnicli. Baka je napravila
gibanicu, sa sirom... Na ručku su bile obe tetke, njihovi
muževi i deca... Nas dve smo samo trčkarale za bratom i
sestrama, da ne bi nešto porušili ili polomili, da ne bi
pali sa stepenica ili se „izgubili“ u dvorištu... Baš smo se
bile umorile od jurcanja za decom! Najstarija sestra ima
sedam godina, mlađa pet, brat ima dve godine... Tetke su
za to vreme pile kafu i pričale sa bakom. Mi smo im baš
dobro došle da se one odmore!
Jutros smo Tina i ja otišle do samoposluge po
namirnice. Baka je išla u grad kod doktora na kontrolu.
Htele smo da je iznenadimo pa smo napravile ručak:
mlade krompiriće (opet!) i jaja „na oko“. Baka je bila
oduševljena! Posle smo joj rekle da odmara i da ćemo mi
pospremiti kuću i dati vodu i hranu živini. Videle smo da

- 51 -
se bila umorila od odlaska u grad, vožnje autobusom na
ovoj vrućini i čekanja u bolnici za pregled.
Predveče smo izašle na ulicu. Tamo je već bio
Iža sa svojim drugarima: Goranom, Fikijem, Saletom,
Dačom i njegovom sestrom Dacom... Ta mala je mlađa
od Tine godinu, a uvek nam je nešto „pametovala“! Bio
je i Srki među njima. Na prvi momenat, kad sam videla
da je i Srki tamo zastala sam i nisam htela da odem do
njih. Trebalo je napraviti samo desetak koraka... Tako
teških deset koraka.
Tina me je povukla: - Hajde, šta si se ukipila?
- Ne ide mi se...
- Ma hajde, šta ti može biti...? Možeš se samo
srušiti od njegove blizine i ništa više... – zadirkivala me
je Tina.
Otišle smo do njih i nisam zažalila. Čak mi je i
bilo drago što me Tina odvukla, jer možda, da sam bila
sama, ne bih otišla.
Stajali su na putu i pričali. Nisu igrali fudbal, što
me je začudilo. Uvek igraju fudbal na putu! Mala Daca
je držala jedan reket u ruci i igrala se lopticom za
badmington. Srki je pored nogu imao loptu i hvalio se
umećem fudbala: Iža mu je govorio koje finte da nam
pokaže, a on je sve to izvršavao. Dača se hvalio da i on
to isto zna, pa je posle on uzeo loptu. Srki je stao do
mene. Do mene! Gledali smo Daču šta radi sa loptom! I
on je bio dobar u tome. To je čak i Srki priznao. Ja sam
ćutala i gledala. Šta sam drugo mogla? Da hvalim Daču
kako je dobar, ili da govorim gde je pogrešio, kad ništa
od toga ne znam? Pričala sam sa Tinom i malom Dacom.
Tada mi je Daca dala jednu reketu i zamolila da igram sa
njom. Pristala sam. Daca je samo grešila... Onda je Srki

- 52 -
došao do nje, uzeo joj reket i rekao: „Daj da ti pokažem
kako se igra!“
Daca se bila bunila i nije htela da mu da. Htela je
ona da igra sa mnom. Naravno da je on bio jači i oteo joj
reket, što je nju razljutilo.
- Samo dva minuta, vratiću ti! – rekao joj je Srki.
Opet sam igrala badmington sa nekom svojom
simpatijom. Trudila sam se da mnogo ne grešim i da
uhvatim svaku njegovu lopticu. Dobro mi je išlo.
Osećala sam da gorim od pogleda ostalih. Kao da
svi bulje u nas i da samo prate naše poglede i pokrete.
Međutim, posle mi je Tina rekla da nisu mnogo obraćali
pažnju na nas: delili su se ko će s kim igrati fudbal.
- E, pa dobro igraš! – rekao mi je Srki. Ja dobro
igram? Ja! A on igra sa mnom! On! E, Bože, kako sam
to dugo čekala! Da budem u njegovom društvu, da
pričamo... Sve sam to imala danas, večeras... Sve to...
Zahvaljujem Bogu što mi je san ispunio!
Ne sećam se ni šta smo pričali ni koliko je dugo
igra trajala. Daca je i dalje tražila svoj reket i da ona
igra, pa joj je Srki posle i popustio. Kako sam žalila
zbog toga!
Nastavila sam igru sa malom Dacom, a onda sam
dala Tini da ona nastavi sa njom... Ja sam već bila
umorna, a i nije mi se igralo sa njom. Dečaci su počeli
fudbal. Došlo je još par dečaka iz druge ulice. Znam ih
iz viđenja, ali ne znam kako se zovu. Mi smo sa Dacom
sele do zida Ižine kuće i navijale. Za svakog ko ima
loptu! Vikale smo njihova imena i smejale se kad
pogreše. Najjača u tome je bila Daca. Ona je bila
najglasnija! Izvodila je šou rukama i nogama kao
navijačice na filmovima.

- 53 -
 Smrkavalo se. Poneki dečaci su već bili otišli na
večeru. Nama se još nije ulazilo unutra. Nisam htela da
se završi ovaj dan i to druženje sa njima.
I Dača i Daca su morali unutra, i Saleta je majka
zvala... Na kraju smo ostale samo nas dve, Iža i Srki. Iža
je pričao nešto. Srki je pričao nešto. Tina je dobacivala,
odgovarala, smejala se... Iža je bio majstor za viceve i
šale. Ja sam ćutala.
- Zašto ti samo ćutiš? – upitao me Srki.
- Onako... – i to sam jedva izgovorila. Nije znao
da je on uzrok svemu tome, a to nikako nisam htela da
mu kažem. Bojala sam se i da Tina nešto ne kaže,
znajući da ludim za njim. Ali nije! Čuvala je moju tajnu!
– Ma onako... – nastavljala sam. – Ne znam da pričam
viceve, samo volim da ih čujem... A Iža zna tako mnogo
viceva da sam već pola zaboravila! – izvukla sam se.
Nisam želela da pomisli da sam mutava.
Tada je došao i Markić, Srkijev brat. Majka ga
poslala po Srkija da ga zove unutra. Kad je on otišao, i
mi smo ušle u kuću.
Ovo mi je bio najlepši dan do sada! Bio je kraj
mene. Stajao na milimetar samo. Gledala sam ga.
Slušala. Igrala sa njim badmington. Posle smo sedeli na
travi do Ižine kuće... Ima li šta lepše no biti u društvu
onoga ko ti se sviđa?
Baka je iz šolje pročitala da ćemo biti zajedno. I
jesmo. Rekla je da će mi se želja ispuniti. I jeste. Rekla
je i da srce stoji između nas... Između mene i njega stoji
srce... Mislim da ga volim... Ne znam za njega. Ne znam
šta on misli i šta on oseća. Nimalo mi nije bio jasan. Ali,
znam jedno: da nije hteo da bude sa mnom, ne bi ostajao
toliko dugo sa nama, ne bi otimao Daci reket da igra sa

- 54 -
mnom i ne bi bio ljut na Markića što ga zove da ide kući.
Da li je tako?

- I kako je bilo? – šapatom me zapitkivala Tina

dok smo ulazile u dvorište.
- Šta kako je bilo? – ja kao da ne znam zbog čega
me ona to pita.
- Pa to... igrati sa voljenom osobom...
- A grozno... – nisam joj baš htela reći: „odlično“
da ne pomisli koliko sam se napalila na njega, ali joj
nisam puno ni sakrila... – Noge su mi klecale, ruke se
znojile... Samo sam pazila da ne ispadnem budala koja
ne zna da igra. Grozno je igrati tako... sa nekim...
- E, bako, kaži dragička! – vičući je Tina utrčala
u sobu.
Pojurila sam za njom, želeći čuti šta će joj reći.
- Dragička! – rekla je baka željno očekujući
odgovor.
- Aleks je igrala rekete sa Srkijem... Evo je sva
sjaji od sreće...
- Sa Dragoljubovim unukom?
- Da, s njim!
- Nije to ništa... Samo „rekete“! – umešala sam se
i ja.
Onda smo baki ispričale sve kako je bilo. Baka je
uz postavljanje večere slušala i samo govorila: „ je l ti
reko' ja“.
Znam da mi je rekla. Znam da mi je govorila,
dok je čitala šare iz taloga kafe, da na putu stoje dvoje,
da gledaju jedno u drugo, da idu u susret. Sve je ona to
videla i sve je znala da će se ostvariti. Samo ja tada
nisam u to poverovala. Mislila sam da to može biti samo
san. I jeste bio san! San koji se ostvario!

- 55 -
 sreda, 08.07.1987.g

Već dva dana se ništa ne dešava. Pročitala sam

knjigu „Stanarka napuštenog zamka“. Sada nemam šta
da čitam jer sam samo tu knjigu ponela. Baka nam je
rekla da ima gore na tavanu neke knjige od tetke, pa da
vidim je l' mi se nešto sviđa...
Na tavanu je zaista bilo puno knjiga. Sve su bile
u jednoj velikoj pletenoj korpi. Posle mi je baka rekla da
je to korpa u kojoj sam ja spavala kao beba. Tu mi je bila
postelja, umesto krevetića.
Prevrtale smo knjige i svaku otvarale. Bilo je
gore svega: Veliki kuvar, „Na Drini ćuprija“, razne
lektire, pa neke knjige o Titu, logaritamske tablice i
udžbenici za školu...
Provele smo na tavanu nekih sat vremena među
prašnjavim knjigama. Tina je više gledala unutrašnje
stranice korica udžbenika i šta su tetke na njima pisale,
nego što su je interesovale knjige.
Izabrale smo neke knjige i spustile ih dole.
Našle smo i tetkine stare spomenare... Tu bi
moglo biti mnogo toga zanimljivog. Baka nam nije dala
da ih unosimo dok ih sve ne izbrišemo od prašine.
Srkija već dva dana ne viđam. Ni jednom nije
prošao... Džabe ja sedim ispred kapije... Njega nema. Ižu
sam pitala da nije možda otputovao... Kaže da nije, da je
kući. Pa zašto ne izlazi?
Možda se uplašio? Možda zna da sam na ulici pa
se zatvorio u kuću? Da li sam ja tako strašna, ružna,
ogavna da ne može očima da me vidi? Možda je
bolestan? U sred leta, da!

- 56 -
 kasnije...

Predveče sam sa Tinom išla u šetnju. Kružile

smo ulicama, lutajući bez nekog posebnog cilja. Nismo
daleko išle, uglavnom ulicama blizu bakine. I onda kad
smo bile u ulici koja je paralelna sa bakinom, tako da se
sa zadnje strane bakine kuće i iz bašte, pa preko dvorišta
druge kuće moglo izaći u tu drugu ulicu (tako je isto i
Srkijeva kuća na istoj neparnoj strani gde i bakina i isto
ima izlaz na drugu ulicu, s tim što je tu još i kuća
njegovog dede), e, kad smo tom ulicom išle i bile blizu
kuće Srkijevog dede, videle smo njega gde otvara kapiju
i gura biciklo. Znači tuda sad ide, pomislila sam. Preko
bašte i dvorišta dedine kuće, samo da ne bi prolazio
pored mene. Zato ja njega nisam viđala! A ja mislila da
je bolestan! On se iskradao kao lopov i skrivao od mene!
Prošao je pored nas. Javio se tiho, nečujno. Više
je samo klimnuo glavom. I ja sam skoro samo klimnula
glavnom. Toliko sam bila iznenađena da ništa jače iz
mene nije moglo izaći. Kao da sam glas izgubila. Zato je
Tina bila glasna, kao i uvek: „Zdravo, Srki!“ Na to njeno
„zdravo“ i on je opet rekao „zdravo“. Ne znam da li je
on to nešto ljut na mene, mada ne znam zbog čega bi
bio, ili se samo pravi frajer i misli da je to cool?

četvrtak, 09.07.1987.g

Sve mi je dosadno. Kao da su mi sve lađe

potonule u vodu. Nemam volje nizašta. Ne mogu ni da
čitam. Ni da listam tetkine spomenare. Mislila sam da ću

- 57 -
neke dobre stihove prepisati... Ništa mi se ne da. Tina
me zadirkuje, a ja nemam snage ni da se prepirem sa
njom.
Jutros me u sred doručka pitala: „Zašto si
uplašila Srkija?“, pa onda: „Zašto se zatvorio u kuću?“,
„Možda je bolestan?“ Tada sam shvatila da su to
rečenice koje sam ja juče napisala u dnevniku. Znači da
je čitala. Mnogo puta je još to radila: pročitala dnevnik i
onda kad je najveća gužva, ručak ili slično, govorila bi
rečenice i delove koje sam pisala, naročito nešto sočno...
Ja bih je uvek pojurila i jurila za njom po kući dok je ne
bih stigla i srušila na pod. Onda bismo se dobro izrvale,
istukle i izštipale... I uvek sam joj govorila da ne dira
moje stvari, da to nije lepo... Ništa od toga nije ulazilo u
njenu glavu. Najveće zadovoljstvo joj je bilo da nađe
moj dnevnik, pročita i onda na glas kaže nešto što sam
pisala... Ni batine je nisu naučile pameti.
Sada kad je govorila te moje rečenice, i kad je
videla da sam ja ukapirala odakle joj to, podigla se malo
sa stolice, kao da se spremala za beg. Ali, kad je videla
da me to uopšte ne dotiče i da mi je svejedno, da je
nisam pojurila i da nisam ni imala nameru za to, ponovo
je sela na stolicu i završavala doručak.
- Da nisi ti bolesna? – upitala me.
Znala sam zašto me to pita: zato što je nisam
pojurila i što nisam ništa rekla na to što mi je i ovog puta
pročitala dnevnik.
- Nisam. A što?
-Ne znam, izgledaš bolesno. Nezainteresovano,
kao da nisi tu...
Tu je bila u pravu. I zaista sam bila
nezainteresovana za sve oko mene. Moje misli su bile
negde daleko...

- 58 -
 - Ne kažeš ništa na to što sam čitala tvoj
dnevnik? Mislila sam da ćeš me ubiti zbog toga!
- Nema šta da pročitaš što već ne znaš!

Posle doručka je došao tetak sa ćerkicama i pitao

nas da li bismo htele sa njima na kupanje. Pristale smo.
Kako to odbiti? Dobro da smo kupaći kostim ponele...
Na kanalu je bilo gužve. Čini mi se da je celo
selo bilo tu. Mi smo sa sestrama bile u vodi i u pesku na
obali, a par puta smo obišle celu plažu. Tek da vidimo
koga ima. U jednom društvu smo videle Srkija i
njegovog brata, Ižu i ostale drugare iz ulice. Samo smo
Iži mahnule i produžile dalje. Ja nisam htela da idem do
njih, a Tina nije želela da se opet ona mala Daca zalepi
za nas pa da poludimo od nje. I ovako čuvamo tetkinu
decu, još nam samo ona fali!

subota, 11.07.1987.g

Svakog dana je sve toplije, čini mi se. Kao da

ima četrdeset stepeni. U hladu!
Sinoć su dečki iz ulice opet igrali fudbal ispred
Ižine kuće.
Bio je i Srki, naravno. Uvek isto društvo.
Ja nisam bila izašla. Zašto da misli da sam
paćenica koja ludi za njim. Nisam baš toliko luda.
Gledala sam ih sa terase.
Tina je bila izašla, na kratko. Samo da izvidi
situaciju. Nisam je bila ja poslala.
Posle, kad se vratila, rekla mi je da su Dača i
Sale pitali gde sam ja. Srki je ćutao, ali je na to pitanje,
kako ona kaže, podigao glavu i slušao razgovor. Ipak ga

- 59 -
zanima gde sam. Ali mene više on ne zanima. Ne volim
ga više. Ne volim. I ako sam osećala nešto, nestalo je
sve... Nije baš sve nestalo, ne mogu tako brzo da ga
prebolim i zaboravim, ali trudiću se da ne mislim više o
njemu. Hoću da ga izbrišem iz glave kao gumicom
pogrešno napisane reči na papiru! Eh, kad bi to bar bilo
tako lako!
Zato nisam sinoć izašla. I zato me bilo baš briga
kad je Tina prepričavala šta je i kako bilo kad je ona bila
tamo.
- Svejedno mi je... – rekla sam joj. – Kada ćemo
kući? – upitala sam je. – Ovde mi počinje biti dosadno.
- Nisam verovala da ćeš ti to reći!
- Pa eto rekla sam! Fali mi moja soba, moje
knjige... Nemam šta da čitam. Fale mi naše ploče,
muzika... Ovde smo već deset dana, ma i više... Volim
biti ovde, ali ne želim više njega da vidim!
- Aaaa, to je tooo! – bockala je Tina. – Znala sam
da nije samo što si se uželela sobe. Proći će te to,
videćeš. Već sutra! Baka je rekla da sutra idemo kod
tetke na ručak. Zaboravićeš Srkija uz one male, videćeš.
Kad ti se popnu na glavu!
Volim ja naše sestrice, ali zaista nekad preteraju.
Stalno traže da igramo neke njihove igrice i da im
popuštamo, a kad to nećemo gađaju nas igračkama i sve
rasturaju po sobi. Posle tetka traži da mi pospremimo
sobu. Kao da smo mi krive!

- 60 -
 ponedeljak, 13.07.1987.g

Probudio me je glas baka Olje kad je dolazila na

kaficu. Jako je rano, sigurno. Osetila sam to po svežem
jutarnjem vazduhu.
Odmah sam ustala da vidim zašto je došla tako
rano. Pomislila sam da se nešto desilo. Dok sam se
oblačila čula sam malo njihov razgovor:
- Treba da idemo... Ja ću idem – govorila je baka
Olja, - ti kako 'oćeš!
- Će vidim! Deca su tu... – pravdala se baka. – I
kako će Coće sam bez mene?
- Ih, će se snađe!
Tada sam i ja ušla u kuhinju.
- Gde treba da ideš, bako?- upitala sam.
- Dole, u Kalnu (Kalna je njeno rodno mesto na
jugu Srbije)! Evo, doda Olja me nagovara... Kaže da će
biti otvaranje Spomen sobe i predstavljanje knjige o
Kalni...
- Da, da... Knjiga je o selu, o prošlosti, o našim
starima... Ima i naših roditelja u njoj... A i mi se
spominjemo... – nastavljala je baka Olja.
- Pa onda treba da idemo! Ići ćemo, zar ne, bako?
Reci da ćemo ići! – sela sam joj u krilo i počela ljubiti.
Želela sam da je ubedim da popusti jer sam zaista želela
ići tamo. Bila sam dole kad sam imala desetak godina.
Posle toga ne. Išla je samo baka par puta, a ja sam joj
zavidela što ide i bila sam ljuta što i nas ne vodi. –
„Tamo su brda, uski putevi, šuma... Teško se hoda! Ako
vam ne ide majka, ne mogu da vas vodim. Još ste
male...“ – tako je tada govorila, a ja sam se pitala kada
ću već odrasti da mogu ići sa njom u planinu.
Baka je popustila i pristala da idemo.

- 61 -
 Za doručkom nam je pričala o tom kraju, o
planini, o reci...
Baka Olja je isto bila tu sa nama na doručku.
Zajedno su se prisećale nekih ljudi iz sela, pitale se gde
su, da li su živi. Očima punim suza su govorile o pustom
selu, o grobu oca i majke, o svim danima koje su do
mladosti provodile tamo...
- Najbolje da krenemo 15. ili 16., može i 17. jula
– govorila je baka Olja, praveći plan za put. – Otvaranje
Spomen sobe će biti 19. kad je turnir u selu (turnir u
fudbalu, ali to je bio „praznik“ u selu, mnogi su se
okupljali tog dana i selo je bilo puno ljudi), posle ima na
Prokopijama Sabor na Tumbi (to je 21. jula, održava se
vašar na mestu koje se zove Tumba... Isto svake godine
u isto doba, kao sećanje na pobedu naših u Prvom
svetskom ratu. Gore, na Tumbi je i Kralj Aleksandar
podigao spomenik palima u toj bitci...)... - Tamo je
mnogo lepo, će vidite... – objašnjavala je Tini i meni
baka Olja, jer je znala da nismo nikada bile na tom
vašaru. Mi smo bile u Kalni u proleće, kad su bile kiše i
kad nije bilo ni turnira ni vašara. Sve će za nas to biti
novo i zato sam tako uzbuđena.
Odmah smo počele sa pakovanjem za kući.
Idemo posle podne... Tina gunđa da samo ona pakuje a
da ja samo pišem. Da ništa ne radim. Zato sad
završavam i idem da joj pomognem.

kasnije...

Kad smo došle kući i kad smo rekle da ćemo ići

sa bakom i baka Oljom u Kalnu, mama je rekla da bi i

- 62 -
ona išla. Tražiće godišnji odmor. „Odlazak u Kalnu se
ne propušta!“ – govorila je.
Dogovorile smo se da krenemo u petak. Imamo
još par dana do tada, a ja bih htela da već sutra krenemo.
Tako sam nestrpljiva!
Celog dana nisam pomislila na Srkija! Ponosna
sam na sebe zbog toga. Razmišljam samo o Kalni, o
putu, o planini i kući u šumi gde ćemo biti, da sam skroz
iz glave izbacila Srkija.

još kasnije...

Sad je zvao stric iz Kopra. Hoće da dođemo kod

njih na more.
Dugo je sa tatom pričao.
Hoću da idem na more! Volim da idem na more!
Volim da idem kod strica i strine! Bile smo i prošlog
leta. Otišle smo još krajem juna a vratile se zadnjeg dana
avgusta. Tik pred školu. Bilo nam je prelepo! Tata nas je
odvezo i ostavio tamo i posle opet došao po nas. Ceo
raspust smo bile kod strica same bez njih. Stric je jako
dobar, a strina malo stroga. Imaju sina koji je moje
godište...On je OK! Strina ima i sina iz prvog braka. On
je crnac, dobro, melez. Stariji je od mene desetak
godina. Super je! Tako je zabavan i šaljiv da ga ja zaista
obožavam.
Tata je pristao da nas odvede na more, ali kad se
vratimo iz Kalne i ako dobije slobodne dane. Ipak,
Kopar nije tako blizu. Stric je obećao da će nas oni
vratiti.

- 63 -
 Mislila sam da će mi ovaj raspust propasti. Da
nigde nećemo ići, da se ništa važno ni lepo neće
dogoditi. Sada vidim da se sve savršeno odvija.

sreda, 15.07.1987.g

Tako sam nestrpljiva! Tako uzbuđena!

Sve je spakovano za put. Samo ujutru da mama
napravi sendviče za užinu. Krećemo rano, prvim vozom
za Novi Sad. Onda presedamo do Beograda i tamo
hvatamo vezu za Leskovac. Iz Leskovca ima jednom
dnevno autobus za Kalnu... Ako ne budemo kasnili,
uhvatićemo ga, ako kasnimo... Kako nam bude! Neću o
tome da razmišljam.

četvrtak, 16.07.1987.g

Pišem u vozu. Sve se trese, da mi i ruka piše

švrakopis. Jedva stignem da pogodim red.
Malo je dosadno. Tina čita neki strip koji smo
kupile u Novom Sadu dok smo čekale voz, baka i baka
Olja spavaju, mama pokušava, ali kaže da ne može.
Mora da prati sutuaciju. Boji se da ne bi neko ušao i
nešto ukrao.
Same smo u kupeu. Jedva smo našle mesto.
Voz iz Novog Sada za Beograd je kasnio pola
sata. Bojale smo se da će otići onaj iz Beograda za
Leskovac. Kako je i on kasnio, stigle smo.

- 64 -
 Gledam kroz prozor: promiču brda, doline, vide
se sela u daljini. Pa onda šume, tuneli, i opet brda i brda.
Sve su veća što smo južnije. Prošli smo Niš. Znam da će
uskoro Leskovac. Bake su se probudile. Piju kafu. Tina
jede sendvič... Hoće da izađemo u hodnik voza, da
vidimo koga ima. Mama nam ne da jer je napolju gužva.
– Ući će neko i sesti na vaše mesto! – govori nam. –
Neće! – odgovara Tina, ustaje i otvara vrata. – Svakako
uskoro izlazimo... Moramo da se pripremimo, da ne
odemo za Atinu!
Završavam sa pisanjem. Izaći ću za njom da
vidim šta se dešava na hodniku. Zove me da nešto vidim.
Još nešto manje od dvadesetak minuta i stižemo u
Leskovac.

petak, 17.07.1987.g

Smestile smo se u kuću baba Dese. Ona je isto

bakina rođena sestra. Godinama već živi u Beogradu, ali
svakog leta dođe u Kalnu.
Kuća je novija... Nije starog planinskog tipa kao
kuće koje smo videle usput. Ima dve velike sobe i veliku
kuhinju i ostavu. Meni se najviše sviđa terasa sa
drvenom ogradom i pogledom prema bugarskoj granici i
planinama koje se nižu prostranstvom. Nema kupatila ni
tople vode. Tu je poljski njc. Divota!

Jutro je osvanulo pod maglom. Već je devet sati,

a Sunce se još ne vidi. Izgleda da je zaglavilo negde u
bugarskim brdima. Tako je tamno napolju. I sve je
mokro i vlažno od spuštene magle.
Sedim ovde na terasi i pišem. Malo mi je hladno.
Kao da nije juli mesec. Baka kaže da ovde ima preko

- 65 -
1000m nadmorske visine, a kad budemo išli gore na
Tumbu, da gore ima i preko 1500m. Zato je tako hladno.
- A gde je Sunce? – upitala sam.
- Izaći će Sunce... oko podne. – rekla je baka.
Šali se, zar ne?
Nisam rekla kako nam je juče bilo do kraja puta:

- 66 -
 Pošto je i voz iz Beograda kasnio, naravno da smo
kasnile i na poslednji i jedini autobus za Kalnu. „Ima
jedan za Crnu Travu“ – govorila je službenica na šalteru.
„Izađete u Sastav Reku“, (to je mesto gde se odvaja put
za Crnu Travu i Kalnu), „ i odatle nađete nešto za Kalnu.
Uvek idu kamioni, ili zamolite nekog meštana da vas
preveze“. Gore od toga nam nije mogla reći! Ipak smo
pristale na to jer nismo imale kud! Baka je rekla: „Bolje
i to, nego celu noć i sutra cel' dan sedeti na stanici!“
Tako smo autobusom došle u Sastav Reku. Tu je
baka Olja u jednoj kafani zamolila jednog kamiondžiju
da nas preveze jedan deo puta. On nije išao u Kalnu ali
je rekao da će nas odvesti do susednog sela: do Gradske,
odakle možemo pešice.
Bake i mama su se smestile u kabini sa vozačem
a nas dve nazad u prikolicu. Kako put nije bio asfaltiran
(bio je do Sastav Reke, dalje je stari prašnjavi put!),
kamion je za sobom dizao prašinu. Vozio je on polako
zbog neravnog puta, ali opet je prašio za sobom. Put je
uzak, pa su se grane drveća spuštale i širile na put sa obe
strane. Jedan deo puta smo stajale, držeći se za kabinu, a
drugi deo, morale smo se spustiti dole i sesti na torbe, da
nam ne bi koja grana zapela za kosu.
Baš je bilo uzbudljivo. Kamion je stigao u
Gradsku i vozač nas je pozvao na piće u kafanu pred
kojom je stao. Zar on mora u svaku kafanu ući, pomislila
sam. Rekao je da će nastaviti put, i da nas može povesti
još jedan deo puta, do raskrsnice, ali prvo mora popiti
pivce. Bake i mama su pristale i ušle sa njim, a nas dve
smo ostale u prikolici. Prolaznici su nas gledali.
Začuđeno! Kao da nikad nisu videli decu! Počeli su sve

- 67 -
više da se vrzmaju oko kamiona i da nas pitaju gde
idemo i odakle smo... Pričali su tako brzo i nekim
„drugim“ govorom i akcentom, da mnoge nismo
razumeli šta kažu. Jedva smo čekale da se vrate iz
kafane i da krenemo dalje. Ipak smo videle da u tom selu
ima dece, prošlo je par njih (nekako smešno obučeni!),
mlađih ili, tu, našeg godišta. Na početku sam mislila da
tamo žive samo babe i dede.
Kamiondžija nas je dovezao do raskrsnice i on je
nastavio za Preslap, a mi smo pešice, prvo ravno
nekoliko kilometara, a onda uz brdo do baba-Desine
kuće.
Na prvi pogled kuća me oduševila: mala,
skrivena u šumi na brdu, sa drvenom ogradom... Kao
kuća iz neke bajke!
Drago mi je što smo tu! Sviđa mi se!
Evo: Sunce se pojavljuje!
Tina je isto ustala. Bake pričaju sa baka-Desom...
Nisu se videle celu godinu. Kao da su zaboravile da
treba da se doručkuje. Već sam gladna. Kao da me ovaj
vazduh izvukao!
Idem da im to kažem!

subota, 18.07.1987.g

Opet je jutro, i opet sam ustala pre Tine. Baka je

isto budna. Potpaljuje stari šporet da može kafu
pristaviti. Baba Desa je otišla dole kod njihovog brata po
mleko. Deda Velja ima krave. On i njegova žena žive u
mahali Đilini, dole pored Reke. Sinovi i kćerke su im u
Beogradu. Možda su i oni sad već došli za Sabor. Uvek
dođu, kaže baka. Kuća baba Dese je u mahali Dinini, a
stara bakina kuća gde je ona rođena je u Zarijini. Mahale

- 68 -
su povezane i rasturene po obroncima planina i oko reke.
U svakoj ima po tri-četiri kuće, ne više. Tu su još: Pejini,
Lepojni, Vlasinci, Stancini, Đorini, Kaladžijini... Ma ima
ih puno. U centru je mahala Selo. Centar sela. Tamo je
prodavnica, kafana, stara crkva, mala škola (samo do
četvrtog razreda), ima i spomenik palima u Prvom i
Drugom svetskom ratu. Taj spomenik je simbol sela.
Sada će biti otvoren i muzej – Spomen soba. Da deca
vide prošlost Kalne i kako se nekada živelo! – govorila
je baka, sve polako, objašnjavajući mi svaku reč i svaki
običaj, da naučim, da znam ko je ko, gde je šta i kako se
živi u selu. I da ne zaboravim! To je posebno tri puta
naglasila. Da ne zaboravim Kalnu, jednom kad nje ne
bude. Da dolazimo uvek, i posle, ne samo sa njom.
Kaže: - Ja možda neću moći uvek ići, stara sam, noge
me bole. Teško se penjem uz brdo. Vi da dolazite...Ovo
je i vaša kuća – govorila je.
Razmišljala sam dugo o tome što mi je rekla.
Obećala sam u sebi da će biti tako. Mada nisam znala
koliko to svoje obećanje mogu održati, ali obećala sam.
Baka Desa je stigla sa kanticom mleka. Bila je
zadihana i umorna. Penjala se uz brdo, i znam da joj je
teško palo ići dole-gore.
- Sutra ujutru ću ja ići po mleko! – rekla sam. –
Prijaće mi šetnja po šumi, a da se vi ne mučite... –
govorila sam baba Desi. Može i Tina sa mnom, dobro bi
joj došlo, a ne samo da spava! – to sam namerno bila
rekla jer sam videla Tinu da je ustala. Želela sam videti
ceo kraj, svuda proći, upoznati te rođake, videti selo i
njegove ljude. Zato sam ih zamolila da popodne odemo
u šetnju i da nam sve pokažu.
Ovog jutra nije bilo magle. Jutro je bilo sveže.
Sve je mirisalo na rosom umivenu šumu, na čist, jak

- 69 -
vazduh. I na „spržu“ što je baka Desa spremala za
doručak.

kasnije...

Vratile smo se iz šetnje. Išle smo nas dve, mama,

baka i baka Olja. Baba Desa je ostala da zamesi hleb i
spremi večeru. - Ovde se hleb mesi, nema prodavnice i
pekare... – govorila je. – Sve je po starinski, onako kako
su naše stare radile. Ovde kad dođem kao da sam se
vratila u detinjstvo... Drugačije je u Beograd!
Hodale smo po uskim puteljcima kroz šumu,
gore-dole, od mahale do mahale. Sretale smo komšije...
Bake ih sve znaju. Bili su to stariji ljudi. Neki su nam
rođaci, po tamo nekoj dvadesetoj liniji, ili nešto bliže...
Sretale smo i neke mlađe... Baka je rekla da su
nam to braća iz Beograda. Šteta!
Na jednoj livadi smo zatekli ljude gde zbiraju
seno. Bili su to: deda Velja i njegovi sinovi i ćerke
Gledala sam kako rade. Kako sa ta dva zuba na drvenim
vilama uspeju da uhvate seno i bace ga na već započet
stog sena. – E,e, što se jednom nauči, nikad se ne
zaboravlja! – rekao je jedan od tih mojih ujaka, videći
kako gledam u njegove vile. – Ovo sam naučio kao
dete... E, koliko sam sena skupio! Tatko me nije pitao je
li mogu, već samo zbiraj! Pa ujutru ustaj, vodi krave na
pašu, pa kosidba, pa preokreći travu da se suši, da se ne
upali... Pa je skupljaj... E, pa onda dođu drva, idi u šumu,
cepaj, vuci, nosi... Nije se imalo vreme za fudbal i igru.
A moji sinovi sad još spavaju! – jadao se i dalje ujak.
- De, de... – odgovarao je na to deda Velja. –
Takvo je bilo vreme! Drugo je sad! A tako si gi i naučio,

- 70 -
popuštaš deci, moj sine! Za uši da gi sad u'vatiš i
dovedeš ovde...
Baka je uzela vile da im pomogne. Za njom i
baka Olja i mama. I ja sam htela da probam to. Njima je
išlo tako lako. Meni se seno sa vila rasipalo. Onda mi je
ujak pokazao kako da podvučem vile da mi se seno ne
rasipa. Posle mi je uspelo. Dao mi je i vile koje imaju još
jedan zub. Rekao je da je sa njima lakše raditi. I bilo je
tako.
Posle smo ih napustile i nastavile svoj put. Sišle
smo skroz dole u podnožje brda, do Reke. Tu je kuća
deda Velje. Ušle smo unutra. Dočekala nas je baka Ruža,
njegova žena. U kuhinji, gde nas je pri-mila, bila su
samo dva kauča, gvozdena kao što su oni vojnički
kreveti, šporet na drva, stol i stolice. Pod je bio betonski,
bez tepiha. Na krevetima su bili prekrivači od grube
vune, išarani raznim dezenima. Slične takve prekrivače
sam videla i kod baba Dese, ali i u kući moje bake. – To
su „posteljće“ – rekla je baka. - Sve smo to ručno tkale.
Nismo se dugo zadržale. Bojale smo se da nas
mrak ne uhvati pa da ne vidimo da se popnemo gore.
Rekla sam baka Ruži da ćemo ujutro Tina i ja doći po
mleko.
- Al' dođite sabajle! Posle će idemo na Selo!
Shvatila sam šta znači to „sabajle“: da poranimo!

Sada smo večerali: svež pečeni hleb-pogaču, što

je baba Desa ispekla, krompir i domaći mladi sir... Baka
Olja je rekla: - Morate da probate jedan stari specijalitet:
paprike sa sir! – dok sam se ja mislila šta je to, ona je
već to pravila: u sveže paprike stavljala je sir. Ništa
posebno, pomislila sam. Ali, kad sam probala, videla
sam da je zaista finog ukusa.

- 71 -
 nedelja, 19.07.1987.g

Jutros nas je mama probudila još pre sedam.

Trebale smo sići po mleko. Bilo mi je teško ustati. Noge
su me bolele od jučerašnje šetnje. Ipak smo ustale i
krenule dole. Obećale smo!
Dole smo se brzo spustile. Gore je bilo već teže.
Trava je bila još od rose mokra i noge su nam se klizale.
Baka Ruža nam je mleko spremila u flaše, jer je znala da
bi nam se iz kantice brzo prolilo.
Sad smo doručkovale i spremamo se za odlazak
na Selo. Nastaviću posle...

po povratku sa Sela...

Selo smo videle i prošli put kad smo bile... Pre

nekih šest godina. Nije se mnogo promenilo. Nije se
ništa promenilo, da kažem. Samo su kuće još više
propale... I još više meštana se odselilo.
Kad smo mi došle, ljudi su se već bili oku-pili
ispred kuće u kojoj će biti otvorena Spomen-soba. Bilo
je još nekih sat vremena do otvaranja i promocije knjige,
pa smo to iskoristile da obiđemo selo. Otišle smo do
stare škole i crkve, a najveći deo vremena provele smo
na terenu za fudbal gde su se već raspoređivale ekipe i
određivalo ko će kad igra-ti i sa kim. Naravno da smo se
Tina i ja odvojile od bake i mame i ostalih rođaka koje
smo sreli. Htele smo same šetati i sve videti.
Selo je već bilo puno ljudi. Baka je govorila da
su mnogi došli iz drugih sela zbog turnira i Spomen-
sobe, a bilo je mnogo i onih koji su došli u posetu selu iz

- 72 -
gradova u koje su se odselili. Kao baka i njene sestre, ili
moja majka...
Bilo je dosta mladih... Tina i ja smo išle od
jednog mesta do drugog i samo gledale... Sa mnogima
smo se upoznale, jer su svi hteli znati odakle smo. Kao
da nam je na čelu pisalo da smo tu skoro prvi put ( ne
računam ono kad smo bile s deset godina!).
Upoznale smo: Pecu i Necu, dva brata iz Sela, pa
jednog Peđu iz Beograda i njegovu sestru... Bili su tu još
neki, ali sam zaboravila kako se zovu. Taj Peđa iz
Beograda je baš sladak! Ima crnu kosu i lepu facu.
Mislim da se onom Peci sviđa Tina. Samo nas je pratio i
gledao u njenom pravcu. Ona je ludila zbog toga! Ne
smem sada to ni da joj spominjem!
Kad je došlo vreme za početak promocije ( i to je
po običaju kasnilo!), ušle smo u tu sobu i stale pored
mame. Ispred nas u prvom redu stajale su: baka i njene
sestre, do njih deda Velja i njegovi sinovi i snaje, ćerke.
Bilo je mnogo ljudi. Uglavnom stariji. Svi su stajali.
Mogli su bar onima jako starima obezbediti stolice!
Napred za stolom su sedeli pisci i urednici knjige
( i oni su bili stariji) i voditelj (on je bio mlađi čovek) i
pričali o knjizi, o događajima i ljudima iz sela i kako su
došli do tih podataka iz prošlosti. Nama je bilo dosadno.
Mislim, Tini i meni . Gledale smo u decu kroz prozor i
poželele da i mi možemo izaći i šaliti se oko te česme
gde su i oni bili. Tamo su bili braća blizanci, nisam još
saznala kako se zovu. Znam samo da su i oni iz
Beograda, a da su njihovi odavde, i da su blizanci.
Mislim, to se vidi: u svemu su bili isti pa su se isto i
oblačili: oboje su imali crne majice, crne pantalone...
Samo je jedan imao crne a drugi crvene patike. E, taj sa
crvenim patikama mi se više sviđao!

- 73 -
 Mi nismo smele izađi. Morale smo ostati unutra i
slušati šta se govori. Baka i njene sestre su bile tako
ozbiljne. Tako su pomno sve pratile, slušale... Možda su
se mislima bile vratile u sve te godine o kojima je
voditelj pričao. Pogledale smo u mamu: ona nije tako
pomno sve slušala. Igrala se etiketom sa bakine bluze...
Počela se smejati što je ne može ugurati u bluzu. Za
njom smo i mi počele da se smejemo, naravno nismo
mogle glasno i to nas je još više zasmejavalo. Jedva smo
se suzdržavale... Suze su nam potekle od smeha na oči.
Zadržavale smo smeh, ali šta god da je majka šapatom
govorila, (ponavljala je reči tog voditelja!) još jače nas je
teralo na smeh...
Ako bi voditelj govorio: „Kalanci su bili hrabri...
Borili su se...“, majka je za njim ponavljala: „borili su
se“! I onda se još okrene prema nama i kaže: „Slušajte!
Borili su se... Ne smejte se!“ Kako da se ne smejemo?
Voditelj je to naravno primetio: i naše smejanje i
majčino ponavljanje njegovih reči.
- Ako je nekome ovo smešno, slobodno može
izaći.
Nije nama bilo smešno to što je on govorio, već
smo se smejale mami, ali on to nije znao.
Uozbiljile smo se i izvinile. Do kraja smo se
jedva suzdržavale da opet ne planemo u smeh, jer kad
god smo pogledale u tako ozbiljne bake i tako neozbiljnu
majku, došlo nam je da se smejemo.
Baka je posle bila malo ljuta zbog našeg
ponašanja.
Kada se promocija knjige završila, obišli smo
Spomen-sobu, pogledale slike na zidu, videle kako je to
nekad Kalna izgledala i ko su bili istaknuti borci... Na
jednoj od slika je bio i naš pradeda, bakin otac, koji je

- 74 -
služio vojsku u Kraljevoj gardi 1929.g. Pored slika,
izloženi su bili i stari predmeti, oruđa za rad, oružje,
pokućstvo, alat i ostalo.
Kad smo konačno mogle izaći napolje, odjurile
smo do terena gde se igrao fudbal. Naravno, da nas nije
zanimao sam fudbal, već oni što igraju, ili oni što
gledaju. Bake su se pitale što se stalno odvajamo od njih.
Ponovo smo našle Peđu i njegovu sestru, a tu su
bili i drugi iz Beograda. Malo su davili, pa smo Tina i ja
krenule (kao idemo u prodavnicu!), samo da se
odvojimo od njih. Primetile smo da su i oni krenuli za
nama: ne Peđa ili njegova sestra, već neka dva druga
momka... Nismo htele da se družimo sa njima, pa smo
samo kružile i bežale od njih. Videle smo baku i brzo
otišle do nje, tako da oni više nisu mogli za nama.
Posle su svi odrasli otišli u kafanu „da se
rashlade“ pićem: Baka, njene sestre, braća, naša majka,
ujaci... Svi su zauzeli veliki stol u kafani, a nas dve smo
ostale napolju kraj česme. Nismo htele unutra, u tu
zagušljivu kafanu!
Tu su opet prolazili oni blizanci, a mi smo ih
samo gledale. Onda su došli Peca i Neca, i Tina je htela
kući.
Opet smo se vratili pre mraka, jer po mraku ne
bismo videle hodati po šumi, a od sela do kuće ima baš
dosta da se hoda.
Sada sam prelistala knjigu o Kalni: sama istorija!
Ali ima i nas u njoj: ne baš mene i sestre, ali tu je ime
naše majke, bake, njenih roditelja, braće, sestara...
Zapisani su svi koji su rođeni u Kalni, u kojoj mahali su
živeli, kao i za koga su se oženili ili udali i gde su se
odselili. Od postanka sela pa do danas!

- 75 -
 Baka kaže da je ova knjiga blago, za nju veliko
blago. I ne samo za nju, već i za njenu unučad.
Kako je slaba sa čitanjem, ja ću joj čitati.

ponedeljak, 20.07.1987.g

negde posle 19.30h...

Jutros smo opet Tina i ja išle po mleko, ali sada

malo kasnije. Nismo morale rano ustati jer danas ni baba
Ruža nije žurila da pomuze mleko.
Kad smo mi bile došle opet je bila sama. Pitale
smo je gde su ostali.
- Zbiraju seno... Gore su u livade! Otidoše svi...
čak i unuci! I njih digoše... – baka Ruža je pričala brzo i
govorom koji je karakterističan za jug Srbije.
Te baba Ružine unuke još nisam bila videla!
Nikada! Ujake i tetke da, ali njihovu decu ne. Zanimalo
me kako izgledaju i koliko godina imaju?
Od baba Ruže smo se vraćale prečim putem. Bila
je veća uzbrdica, ali je dužina puta kraća. Nije nam
smetalo, a htele smo da prođemo i pored livada gde su
oni zbirali seno. Baka Ruža nam je sve bila objasnila.
Našli smo ih. Bio je tamo deda Velja, sinovi i
jedna njegova kćerka, Peđa, njegova sestra i još neki
mlađi dečaci... Bili su još neki ljudi na drugoj strani
livade, njih nismo znale.
Ja sam prvo zapazila Peđu! Šta će on tu? Nisam
htela da me vidi da nosim mleko, pa sam se sklonila u
šumu i povukla Tinu za sobom. Vratile smo se na pravi,
okolni put, samo da ne prođemo pored njega. Nikako ne

- 76 -
želim da me sad vidi, pomislila sam. Imala sam neku
staru trenericu i široku maminu majicu na sebi, a u
rukama dve flaše mleka. Koji bi to blam bio! Ne, nisam
htela!
Kad smo došle kući, doručkovali smo i baka je
rekla da idemo u njenu rodnu kuću, u posetu bratu koji u
njoj živi. – Tamo ćemo ručati – rekla je baka.
Ta kuća gde se ona rodila je bila nekih desetak
minuta udaljena. Nekada je imala dva sprata, vremenom
se gornji sprat srušio... Stajali su ispod kuće ostaci tog
gornjeg sprata. I ta kuća je bila od drveta i blata, a vrata i
prozori su obojeni plavom bojom, kao mnoge kuće u
Kalni. Od stare kuće ostala je dole jedna prostorija i
odaja u kojoj je ognjište. Nisam baš najbolje razumele
baku, pa sam htela to da mi pokaže. U toj odaji je zaista
bila vatra, više je bilo žara u pepelu, nego sama vatra, ali
je baka rekla da ta vatra gori celog dana, da se tu peče
hleb, meso ili već šta ima... Ona služi i za potpalu
šporeta u kući. Za sve. Ognjište je srce kuće!
Do te stare pradedine kuće, bakin brat je sazidao
novu: isto od drveta i blata! Jedino im je taj materijal
najbliži!
Zatim nas je bakin brat zvao na ručak, rekavši da
je pečeno šilježe... Nisam znala šta to ima za ručak,
pošto je i on govorio „kalanskim“ rečnikom. Baka je
rekla da je šilježe ustvari jagnje...
Došli su još neki rođaci i bakini prijatelji i
komšije, koje sam prvi put bila videla.
Većinu te posete sam presedela na terasi dedine
kuće i uživala u pogledu prema granici. Deda Joca, taj
bakin brat, mi je prstom, vukući rukom kao da crta po
planinama koje su se pružale svuda okolo, pokazao gde
se nalazi granica i koje su planine naše a koje bugarske.

- 77 -
 sreda, 22.07.1987.g

Sinoć smo se kasno vratili sa Tumbe i sa vašara.

Uhvatio nas je mrak na pola puta, pa se majka uplašila
kako ćemo sići dole po šumi. Od Tumbe do pola puta išli
smo drumom (sve pešice, naravno), a posle, niz brdo
dole... Zapinjali smo o žbunje i granje drveća, jer su
svetiljke slabo osvetljavale put. Meni je sve to bilo
zabavno! Prava avantura. Ali, dobro je bilo što su svi
znali put, pa nismo zapali u neke rupe ili otišli nekim
drugim smerom. Mogli smo osvanuti u Bugarskoj!
A na vašaru je bilo ko i na svakom vašaru. Samo
što ovde ne kažu vašar već Sabor. Bilo je i mu-zike,
harmonike i trubača, a mnogi su se uhvatili u kolo. Među
njima i naša baka, njene sestre...
Tina i ja smo šetale i razledale gde šta ima i šta
se sve prodaje. Najviše smo sedele oko spomenika i
odande posmatrale šetače. Često smo, dok smo šetale
primećivale ona dva dečaka, „dva daveža“, kako smo ih
nazvale, kako nas prate i idu za nama. Pa su i tada, kad
smo po ko zna koji put sele ispred spomenika, došli do
nas i jedan od njih je rekao pružajući prvo meni ruku:
- Da se upoznamo: ja sam Micika, ovo je Nele...-
onda je pružio i Tini ruku. Tako i ovaj drugi, tj. taj Nele.
- A zašto? – upitala sam. Umesto da kažem svoje
ime, ja sam pitala „a zašto“. Zašto bismo se mi upoznale
sa njima kad smo već znale da su daveži?
Kako smo nas dve sedele dole a oni stajali ispred
nas, Sunčevi zraci su mi dopirali iza njihovih leđa, te
sam ih od odsjaja Sunca jedva videla kroz poluzatvorene
oči.

- 78 -
 - A zašto? – ponovio je taj Micika moje pitanje. –
Pa tako da se upoznamo... Možemo i da se družimo dok
smo tu. Mi smo iz Beograda...
Kao da su iz Londona ako su iz Beograda, ali je
valjda hteo da kaže da nisu seljani, već su oni momci iz
Beograda, iz velegrada.
Rekle smo im naša imena i odakle smo, a onda
smo uz izvinjenje da moramo da idemo, ustale i otišle;
da pobegnemo što dalje od njih. Nisu oni dečki bili
ružni, bili su skoro istih godina kao mi, ali nas je nešto
odbijalo i nismo znale šta je to. Uglavnom, nismo htele
da se družimo sa njima. Ja sam i dalje tražila „Crvene
patike“... Tina mu je dala to ime (ko ime nekog
indijanskog poglavice)! A potajno sam gledala i Peđu, to
joj nisam bila rekla. Njoj se sviđao jedan Žare...
Kad je Tina baki pokazala svoju simpatiju, baka
je rekla da nam je to rođak. Skoro kao brat!
Posle kad smo bili u društvu svih rođaka, ujaka i
tetki i kad smo sedeli svi na livadi i jeli pljeskavice (one
prave leskovačke!), došao je Peđa do deda Veljine
kćerke i tražio da mu da nešto para... Pitala sam baku ko
je to, (mada sam ja znala kako se zove), ali sam htela da
znam „ko“ je on i šta je deda Veljinoj kćerki? a ona je
rekla: „To ti je brat!“ Peđa je meni brat? Pa zašto nam to
niko nije rekao? A ja se skoro zatreskala u njega!
- Eto, kad se ne obilazimo i ne viđamo, pa se
deca ne poznavaju! – dodala je baka Olja koja je čula
naš razgovor.
Još jedan slatkiš pa nam je rođak! Ima li ovde
neko a da nam nije brat? Možda su nam i Peca i Neca
rođaci? Ili oni „daveži“?
Posle smo se opet Tina i ja odvojile, i otišle u
šetnju. Naišle smo na Peđu i njegovo društvo.

- 79 -
 - Zdravo, brate! – rekla je Tina. – Ti si nam brat,
je l' znaš to?
- Znam. Rekla mi je mama sada... A što vi niste
rekle neki dan ko vam je baka?
- A što ti nisi rekao ko ti je deda? – upitala sam.
Dugo smo se svemu tome smejali. Bili su došli
tada i oni „daveži“ i kad su čuli čemu se smejemo, rekli
su:
- A znate li vi da su ovde svi pomešani, bilo je
malo selo pa su se svi redom ženili i udavali... Svako je
svakome rod!
- Ma nije baš tako... – branila sam ja ugled sela,
jer sam znala priču koju mi je baka pričala.
- Nije baš tako, ali imate mnogo rođaka ovde! –
dodao je jedan nepoznati, malo stariji momak. (On je
verovatno znao ko smo mi, kad je znao da imamo puno
rođaka u Kalni.)
Posle nam se nije išlo kući. Baš nam je bilo
zabavno i lepo. Čak su na kraju i „daveži“ manje davili i
bili cool!

Danas je isto vašar na Tumbi. Dva dana se

proslavlja. Danas mi nećemo ići. Umorni smo svi od
jučerašnjeg pešačenja. Lepo je na Tumbi, ali dva sata
hoda po drumu i još nekih sat uzbrdo je stvarno previše!
Deda Joca nam je rekao da je tim drumom kojim
smo mi išli, išao rimski car, a posle i turski. Taj je drum
bio put za Carigrad. Pokazao nam je i mesto na drumu
na kom je u tursko doba bila kapija-carina i gde se
naplaćivao prolaz.
Sada odmaram na terasi i čekam baku da završi u
kuhinji i da dođe da joj čitam knjigu.

- 80 -
 Posle ćemo opet ići u šetnju. Volim šetnje kroz
šumu. Naročito kad naiđemo na izvore i potočiće. Voda
je tako sveža i hladna, da smrzava prste. Baka kaže da se
svi ti potočići, ovi koje mi srećemo i oni što idu sa brda
od granice, slivaju u dolinu u reku, koja se zove
Prepeljštica, ali je svi zovu samo kratko: Reka. Posle se
ona kod Sastav Reke uliva u Vlasinu.

subota, 25.07.1987.g

Čini mi se da je ovde svakog dana sve lepše.

Sada mi se ne ide kući.
Prepešačili smo mnogo kilometara ovde: uz brdo
– niz brdo, kroz šumu, preko livada, uz reku, niz reku...
Videle smo mesta o kojima nam je baka često pričala.
Juče smo bili do seskog groblja. Tamo su
sahranjeni bakini roditelji.
I do tamo smo dosta pešačili.
Ovde se nigde ne može stići bez dobrog
umaranja i mnogo hodanja. Zato su ovde svi tako mršavi
i jaki. Nema ni jedne debele žene ili muškarca, kao kod
nas u Vojvodini. Zato ovde svi žive sto godina. Tu je
svež vazduh, nema fabrika da zagađuju okolinu, hrane se
samo zdravom hranom: mlekom i sirom; zaista je sve
drugačije nego kod nas u ravnici.
Sviđa mi se ovde.
Baka je rekla da ćemo sutra kući. Tako mi se ne
ide!

- 81 -
 ponedeljak, 27.07.1987.g

Sinoć kasno smo stigle kući. Ovde je tako vruće i

sparno. Nema vazduha. Navikla sam na svež planinski
vazduh, na miris šume, na pogled prema planinskim
vrhovima da mi sada, ovde gde je sve ravno, sparno i
zagušljivo, zaista sve to nedostaje.
Ja sam htela da još ostanemo, ali bake i mama
nisu mogle. Baka je obećala da ćemo sledećeg leta otići
tamo na ceo raspust.
Sada čekamo da tata uzme slobodne dane da nas
može odvesti do Kopra. Ne znam kada će to biti, ja bih
želela što pre...

sreda, 29.07.1987.g

Mama je rekla da ćemo sutra naveče na put za

Kopar, ali da će nas možda ona odvesti i da ćemo ići
vozom...
Sada sam već nestrpljiva i ne mogu da iščekam
vreme da krenemo.
Rekla nam je da možemo da pakujemo stvari i da
ćemo posle podne ići do grada da kupimo nove kupaće
kostime i sve šta nam je još potrebno za put i boravak na
moru.

- 82 -
 četvrtak, 30.07.1987.g

Ostalo je još nekoliko sati do polaska voza.

Idemo do Vinkovaca i tamo presedamo na voz za
Kopar. Putovaćemo noću i ujutru, kad osvane mi smo u
Kopru.
Sinoć je bila oluja. Posle onako sparnog i vrućeg
dana, rasipala se kiša „ko iz kabla“! Grmelo je i sevalo, a
pre toga je duvao jak vetar i sve nosio pred sobom. Svu
prašinu sa ulice je digao. Počeo je i led padati i mama se
uplašila da će sve u bašti potući. Odmah je istrčala
napolje i uzela mali grumenčić leda i stavila ga usta.
- Da odmah prestane... – rekla je.
Posle minut-dva led je stao, samo je padala jaka
kiša.

petak, 31.07.1987.g

Prvi dan kod strica i strine! Prvi dan u Kopru!

Posle godinu dana! Ni ovde se ništa nije promenilo.
Samo je Alen, naš brat, promenio postere u sobi: sada
sluša Iron Maiden! Pustio je kosu: sada mu pada preko
ramena. Ko devojčica je: ima duge plave kose sa
kovrdžavim krajevima. Kosa mu je prelepa! Nije
smršao. I dalje je puniji, da ne kažem debeo! Pa kad
samo pizzu jede.
Muki, strinin sin, ali mi je i on kao brat, takođe
ima dužu kosu: spleo je pletenice od samog temena
glave... On je visok i mršav.
Stric i strina su ostali isti!

- 83 -
 Ista je i strinina hrana! Prošlog leta sam se bila
tako ugojila, a kako vidim po prvom doručku ovde, i
sada ću.
U putu nam nije bilo loše. U Vinkovcima smo
čekali četiri sati do dolaska voza za Kopar. Sedeli smo
na klupi na stanici u sred noći. Bilo je i lepih frajera, pa
smo Tina i ja samo šmekale, dok je mama malo dremala
na klupi.
Posle u vozu, kad smo našle mesto i smestile se,
izašle smo u hodnik i skoro celu noć putovanja smo
prestajale napolju. Pratile smo put, kroz ravnu Slavoniju,
pa ulazak u Zagreb, osvetljene ulice i bulevare Zagreba
koliko se to iz voza moglo videti. Zatim su nailazile
planine, brda i doline, ulazak u Sloveniju i ulazak
putnika koji pričaju slovenački. Njihov govor nas je
podsetio da smo prošle godine i mi naučile slovenački
jezik, i da smo sve mogle razumeti Alenove drugare. Svi
su se oni trudili da pred nama pričaju hrvatski, ali su
ponekad među sobom govorili slovenački. Nismo im
bile rekle da razumemo šta pričaju.
Jedan deo puta smo prespavale u kupeu, a onda
opet od Ljubljane smo bile vani. Taj deo puta do Kopra
je pun tunela: kraćih, dužih, osvetljenih, neosvetljenih.
Naročito je dug poslednji tunel, nekih desetak minuta
vožnje. A kad se izađe iz tunela vidi se more. Bilo je već
svanulo i lepo se moglo videti. Onda opet stene i stene.
Čini mi se da je ceo taj put kroz Sloveniju sav u
stenama, koje su na nekim mestima tako blizu pruge, da
bih ih rukom mogla dotaći, i sav u tunelima.
Zadnji deo puta, zadnjih pola sata, gledale smo
more sa prozora i mogle osetiti njegov miris.
Onda je voz ušao u stanicu, zadnju stanicu u
našoj zemlji, jer dalje pruge nema... Videle smo lice

- 84 -
našeg strica, obradovao nam se, i rekao kako smo
narasle.
Sada sam u Alenovoj sobi. Gledam ove „strašne
slike“ i postere na zidu, ježim se od slika i pokušavam da
zabeležim prve utiske. Tina je na terasi sa Alenom, opet
se prepiru i dokazuju ko je pametniji, a ko tvrdoglaviji.
To mi je poznato još od prošlog leta.
Danas nećemo ići na plažu. Mama kaže da se
moramo odmoriti od puta. Strina sprema „paštu i
šugo“... Mmm, divno miriše! Kao da zna da obožavam
kada nam to sprema.

kasnije...

Nismo otišli na plažu, ali smo predveče izašle sa

Alenom, iza garaža i našle se s njegovim drugarima.
Igrali smo „između“ i svi su super prema nama. Bili su
tu: Mike (čita se Majk!) i njegova sestra Nataša, pa
Helena, Želko, Dalibor, Denis i njegov mlađi brat Alen.
I još neki, oni su iz drugih ulica, pa ih slabo poznajem.
Ovde su ulice jako uske. Kuće su spojene u nizu,
male su i sve su iste. Barem je tako u ovom naselju.
Prolaz od kapije do kapije je samo jedan metar, možda i
manje. Podseća me na one radničke barake koje sam
viđala na TV. Samo nisu barake, već nove kuće, lepo
sređene i sa lepo uređenim vrtom i terasama punim
šarenog cveća. Svaka kuća ima glavni ulaz i nazad, drugi
izlaz u drugu ulicu. Tako da strina može kroz sobe izaći
u drugu ulicu kod komšinice na kafu.
Slično je i kod nas: mi isto možemo kroz prednje
i zadnje dvorište, pa kroz baštu i baštu i dvorište komšije
izaći u drugu ulicu, ali je dug put do kraja, pošto je sve
veliko i široko.

- 85 -
 Ovde je sve spojeno, usko, zbijeno.
U drugim delovima grada je drugačije: tamo su
visoki soliteri i zgrade kao u drugim gradovima. U
Starom delu Kopra su zgrade, kuće i ulice istarskog tipa
građenja. Tamo sve miriše na prošlost.

nedelja, 02.08.1987.g

Juče smo posle ručka otišli do plaže. Išli smo

Alen, strina i mama i mi.
Plaža u Kopru (zove se Žusterna) je ograđena i
ulaz se naplaćuje. Zato je strina rekla da će nas danas
voziti do Izole, tamo se ne naplaćuje.
U Žusterni je voda tako čista. Prozirna, bistra.
Vide se kamenčići na dnu.
Na jednom delu plaže ulaz u vodu je postepen,
mislim: ima plićaka, pa je sve dublje i dublje. Ali, se
ulazi u vodu po kamenju i sve smo stopala izubijale.
Bilo je i klizavo zbog mokrih algi na betonu i tim
kamenčićima. Zato smo ostatak dana ulazile u vodu gde
se skače u vodu sa betonskog zida ili na stepenicama. Tu
je odmah duboko i „nema dna“ – kako je Tina rekla
mami. Mama ne zna plivati, pa tu nije smela ni blizu!
Malo dalje se nalaze bazeni za decu, a sa druge
strane je veliki olimpijski bazen, na kome treniraju
vaterpolisti i plivači. I tu smo bile ušle a posle smo
morale izaći, jer je počinjao trening.
Lepo je na Žusterni! Mada je sve u betonu i gore
noge kad hodamo, ali sviđa mi se!
Mama je sinoć otputovala kući. Mi ostajemo do
kraja avgusta.

- 86 -
 kasnije...

Vratile smo se iz Izole sa kupanja. Strina je

vozila. Nije daleko. Prvo mesto do Kopra. I tamo je lepo.
Ali mi je lepše u Žusterni!

ponedeljak, 03.08.1987.g

(oko ponoći)

Jutros nam je strina rekla da nas ne može voziti

do Izole (što je mene jako obradovalo!), jer je stric
otišao autom na posao, ali možemo s Alenom pešice do
Žusterne... Alenu se to baš nije dopalo, to da ide pešice
pet kilometara. Ipak je na kraju pristao! Muki je rekao
da će mu to dobro doći, skinuće koju kilu.
Po dolasku na plažu, Alen je odmah otišao u
vodu sa svojim drugarima koje je sreo tamo.
Mi smo plivale, ronile, skakale u vodu. Ponekad
bi Alen došao do nas, pa smo se svi zajedno zabavljali, a
često smo bile samo nas dve. Nije nam to nešto posebno
smetalo. Ipak je malo lepše bez brata koji samo zanoveta
i pokazuje svoje umeće plivanja, kao da mi ništa ne
znamo. I mi možemo otplivati do „crte“, tj. do dela
dokle je dozvoljeno da se pliva... Možemo napraviti
„zvezdu“ i tako uskočiti u vodu. Isto kao i on. Nije to
nikakvo čudo!
Drugari su ga zadirkivali da se druži sa
„punčkama“, tj. devojčicama, pa se zato često odvajao
od nas. Nije im vredelo ni to što im je rekao: „To su mi
„sestrične“! Opet smo mi „punčke“.

- 87 -
 sreda, 05.08.1987.g

Danas pada kiša pa ne idemo na kupanje! Šteta!

Juče je bilo baš super! Opet je bio Alen sa nama
i opet smo išli pešice. Nije tako daleko. Alen nas je
vodio nekim prečicama, i posle putem pored obale, da
smo mi zaista uživale u tom hodanju – za razliku od
njega!
Najviše mi se na tom putu dopada prolaz ispod
nadvožnjaka koji je sav u grafitima i raznim porukama.
Zapamtila sam jednu: „En srček imam jaz, ne vem komu
da ga dam... Tebi dragi, ker te rada imam!“
Jutros smo mi išle u prodavnicu. Bez Alena!
Naučile smo put! Prvi put nas je on vodio i pokazivao
kojim ulicama i putevima da idemo, gde da skrenemo...
Najsmešniji je bio kad je rekao: „Kod ovog crvenog fiće
skrenete levo“! Kao da će taj fića svakog jutra biti tu.
Sledećeg jutra nije bio, ali smo zapamtile da tu treba da
skrenemo levo.
Strina kaže da Alen uživa kako smo mi došle:
umesto njega idemo u prodavnicu, spremamo i njegov
krevet, spremamo stan i kuhinju... Stalno govori da žali
što nije rodila devojčicu!

posle... negde oko ponoći...pred spavanje

Spava mi se ali moram da zapišem šta je Alen

radio danas kad smo ostali sami u kući. Strina je bila kod
komšinice, stric još na poslu. Muki negde sa svojim
drugarima.

- 88 -
 Kako Alen mora uvek nečim da se zabavlja i nije
mu dovoljno samo da sedi ispred televizora i gleda
crtaće... (Moram priznati da je ovde TV program super:
ima tako mnogo raznovrsnih kanala, najviše se gledaju
italijanski RAI 1, ili TELE 5, a ima i puno kanala sa
non-stop crtaćima. )
E, pošto je Alenu bilo dosadno uzeo je telefon i
okrenuo neki broj. Nismo znale koga zove. Kad se glas
posle nekoliko sekundi javio, Alen je prekinuo. I tako
još par puta. Posle je prestao... Nakon nekih sat vremena,
kad je bio izašao na terasu da vidi da li je prestala kiša,
opet je okrenuo neki broj. To mi je bilo sumnjivo pa sam
i ja izašla na terasu da vidim šta je on to video napolju.
Preko puta je u svom vrtu bila samo komšinica Ela.
Starija žena koju su često dečki iz ulice zadirkivali i
izazivali. Iz njenog stana čulo se zvono telefona. Ela je
ostavila metlu kojom je sklanjala vodu sa svog ulaza i
otrčala u sobu. Pre nego što se ona javila, zvono je
prestalo. Izlazila je napolje, a zvono se opet čulo.
Okrenula se i vratila nazad i kad je digla slušalicu,
prekinulo se. Ela je izlazila u vrt psujući i galameći:
- Porko Dio! Porka mizeria! Porko Dio!
Ušla sam u sobu i taman da kažem Alenu kako je
Ela ljuta i kako psuje da je cela ulica čuje, Alen je počeo
da se smeje. Valjao se po podu od smeha. Kad se smirio,
opet je uzeo telefon, a meni Tini i meni pokazao prstom
da ćutimo. Okrenuo je broj, telefon preko puta kod Ele
se opet oglasio, i tada sam shvatila da je on taj koji zove
Elu.
Pogledala sam kroz prozor: Ela je na zvuk
telefona opet ušla u stan, psujući i dalje...
Kad se ona javila, Alen nije prekinuo.

- 89 -
 Ozbiljnim i malo promenjenim glasom, na
slovenačkom naravno, je govorio:
- Ovde Elektra Slovenije! Niste platili račun!
Struja će vam biti isključena! – kad je prekinuo počeo se
opet smejati i valjati po podu. Čula sam Elu sa ulice
kako i dalje viče u slušalicu, iako je veza prekinuta.
- Ha, ha, ha – mislila sam da će se Alen ugušiti
od smeha kako nije mogao doći do reči... – Nikad se
nisam bolje zabavljao... Nikad mi nije do kraja uspelo da
je prevarim... Ha, ha, ha... – nastavljao je da se smeje do
suza.
Njegov smeh je bio toliko zarazan da je prešao i
na nas.
Strini o tome nismo ništa govorile.

četvrtak, 06.08.1987.g

Ni danas nismo išli na kupanje, jer je voda još

hladna od jučerašnje kiše. Danas ne pada i lepo je vreme,
toplo i sunčano.
Opet smo jutros Tina i ja išle do prodavnice. Već
su nas i one trgovkinje u marketu upamtile i znaju da ne
znamo slovenački pa govore sa nama na hrvatskom. Bile
smo do pošte i poslale razglednice baki, tetkama i nekim
drugaricama.
Strina je za ručak spremala neku cikoriju. Nešto
tako gorko. To je bilo prilog uz pohovanu šniclu.
Tu cikoriju sam probala, ali nisam više mogla.
Videla sam da je i Tini bilo tako. Pošto smo ručale na
terasi, same nas dve... Strina nam je postavila i otišla da
sređuje kupatilo, Alen je bio kod druga Želka... To smo

- 90 -
iskoristile, pojele šnicle a tu cikoriju izbacile u kantu za
smeće koja je bila na kraju vrta. Niko nas nije video!
Strini smo posle rekle da je bilo dobro i da smo
se najele.
Kad je Alen došao i počeo jesti, i kad je strina
videla da on ne jede cikoriju, počela je vikati na njega:
- Zakaj to ne jedeš?
- A ne morem, gadno je! – odgovarao joj je Alen,
mršteći se. Znale smo kako mu je bilo i potpuno smo
razumele zašto ne može jesti. – Fuj! Kak' je odvratno!
- Jeste vi pojele ovu cikoriju? – okrenuo se Alen
prema nama.
- Aha... – tiho i svesne da lažemo odgovorile smo
mu više klimanjem glave i kroz zube nego glasom.
Svako bi ukapirao da lažemo.
- Eto, vidiš! – govorila mu je strina. – Vidiš kako
one sve jedu... Ne biraju samo meso, kao ti! Jedu i
povrće!
- I ja jedem povrće: krompir! Ali ovo nije povrće,
ovo je... Ne znam ni šta je ovo... – odgovarao je Alen,
sklanjajući viljuškom prilog od cikorije sa strane tanjira.
– Ovo ja neću jesti! Još da se razbolim od toga! Vi ste
lude ako ste ovo pojele! – opet se obraćao nama.
Nije znao da ni mi to nismo mogle pojesti.
Nismo mogle da mu kažemo jer je strina bila tu, a nismo
htele da je uvredimo. Ustvari, nismo smele da kažemo
da nismo to pojele. Htele smo da stanemo na Alenovu
stranu i odbranimo ga, da je to zaista užasno i grozno
jelo, ali nismo smele zbog strine.
Predveče smo opet sa Alenom bile iza garaža.
(To je jedino mesto gde se deca mogu igrati loptom: kod
tih garaža i kod onih gore na putu. Ali kod onih na putu
ima više auta i stalno se moramo sklanjati da prođu da

- 91 -
nam ne smetaju!) Helena iz ulice me ponudila žvakama.
Mislila sam da su prave i krenula rukom da uzmem, kad
mi je nešto uhvatilo prst. Bila je to žvaka varka! Prvi put
to vidim! Kod nas toga još nema, ili ja nisam naišla na
to.

petak, 07.08.1987.g

Danas Alen nije mogao sa nama na kupanje.

Imao je rođendan kod druga, pa smo mi otišle same.
Strina nas je pustila uz dugu priču kako da se
ponašamo i šta ne smemo, a šta smemo i rečima da će
stric posle doći po nas.
Prvi put smo zaista bile same na plaži. Ponela
sam neke stripove za čitanje, ali smo malo vremena
provodile napolju, stalno smo bile u vodi. Videle smo i
Mukija. On je spasilac na plaži. Uvek je u čamcu dalje
od obale i dvogledom prati kupače. Sada je bio na obali.
Verujem da ga je strina nagovorila da bi nas pratio gde
smo i šta radimo. Muki nas nije puno davio i nije pratio,
pustio nas je da same uživamo.
Skakale smo sa betona, ali i sa male skakaonice u
vodu. Pored nas je stalno bio još jedan dečak. Po izgledu
sam odmah videla da je sličnih godina kao mi... I da je
sladak! Ima crnu kosu a plave oči... I nije govorio
slovenački kao drugi.
Sve druge dečake i devojčice koje smo upoznale
na plaži, ili smo neko vreme plivali i skakali zajedno, su
bili iz Kopra i pričali su slovenački: Bio je jedan što je

- 92 -
stalno pazio na dvogodišnju sestru i držao u rukama
njenu gumu za plivanje u obliku „patkice“. Isto je imao
crnu kratku kosu i plave oči. Imao je neko čudno
slovenačko ime, koje nisam zapamtila. Tina ga je
prozvala „Patkica“! Jedan drugi je uvek umesto u
kupaćim gaćama, uskakao u vodu u šorcu do kolena.
Pošto je šorc bio crvene boje, njega smo tajnim imenom
zvale “Rdeči“!

- 93 -
 Ovaj što je danas skakao sa nama je bio iz Bosne.
Tako nam je rekao. Zove se Suad i živi u Doboju. Otac i
stric mu tu rade pa su on, sestra i mama samo preko leta
u Kopru. Godinu je stariji od mene. Sad je završio osmi
razred. I Tina kaže da je sladak!
Celog dana se sa razglasa na plaži čula jedna te
ista pesma: „Boys, boys“ od Sabrine. Pored nje, ponekad
bi pustili od Samante Foks: „Toush me“. Kao da nisu
imali druge pesme.
Nadam se da ćemo i sutra u Žusternu i da ćemo
videti Suada.
Stric je skoro zaboravio da treba doći po nas.
Došao je oko osam, a do devet je plaža otvorena. Već se
počelo smrkavati, a njega još nije bilo. Htele smo mi
krenuti same nazad, ali smo se bojale da se negde ne
mimoiđemo pa smo čekale.
Kad je došao po nas pričao nam je kako je bilo
kad je došao kući sa posla i kad ga je strina zatekla
rečima:
- Gde su deca?
- Koja deca? – pitao je, a gledao u Alena i video
da je on kući. Tada je tek shvatio da je trebao po nas na
plažu...
Posle smo se svemu smejale... Tina je rekla kako
je moglo i svanuti, a mi bismo i dalje čekale i sedele na
betonu u Žusterni.

nedelja, 09.08.1987.g

Alen juče opet nije bio sa nama na kupanju. Išao

je sa stricem u Ljubljanu, na auto-pijacu, da prodaju auto

- 94 -
(ali ga nisu prodali!). Mi nismo htele jer ima dosta puta
do tamo, a ja ne podnosim vožnju autom.
Suad je opet bio tamo, sa mamom i sestricom od
nekih pet-šest godina. Čim smo došle, odmah smo ih
zapazile, pa smo i naše peškire stavile blizu njih. Pratile
smo šta radi i kad kreće u vodu, pa smo i mi za njim.
Opet smo samo skakali u vodu i usput pričali.
Pričao nam je o svom selu kraj Doboja, o školi, o
letima provedenim u Kopru.
- Je l znate talijanski? – upitao nas.
- Malo... Onako, razumemo, ali ne znamo pričati.
– obe smo mu odgovorile. – A ti?
- Znam, nešto... Svakog leta nešto naučim. Sad
sam naučio brojati do šest...
- Zašto baš do šest? Mi znamo do sto! Brat nas je
naučio... – javila sam se ja.
- Sedeo sam jednom do nekih Talijana kad su
igrali „Čoveče ne ljuti se“. Svaki put kad bi se kockica
okrenula na neki broj, oni su vikali: sei, trei, due,
ljuatro... Zavisi koji broj im se na kockici okrenio. Tako
sam ja gledao kockicu i slušao!
- A na kockici nema brojeva više od šest! –
konstatovala je Tina.
Sad čekamo da Alen završi doručak, pa da idemo
na kupanje. Rekao je da će i on ići. Ići će sa nama i
njegov drug Želko. Taj mali je mlađi od mene dve
godine, tako da je i od Alena mlađi dve godine, ali se
Alen najviše sa njim druži. Njegova kuća je odmah do
stričeve. Često Alen samo preskoči zid i ne ide okolo na
kapijicu kad ide kod Želka, ili obrnuto. Isto radi i Želko.
Njegov brat Nevio (on je Mukijev drug i parnjak po
godinama) i njegova devojka su sinoć za sve ispekli

- 95 -
palačinke sa eurokremom a neke su bile i sa kakaom,
kad im je nestalo eurokrema.

po povratku sa kupanja...

Opet je bilo super na kupanju! Super voda! Super

društvo! Super zabava!
Alen je bio sa Želkom celo vreme, i još sa nekim
drugarima iz škole. Mi smo bile sa Suadom.
- Ko vam je to? – upitao je Alen kad je jednom
došao do nas i video gde skačemo u vodu sa nekim
dečkom.
- Drug... On je iz Bosne... – odgovarala je Tina.
- A, a! – rekao je. A šta je drugo mogao reći kad
je video da se super zabavljamo?
Tina mi je danas priznala da joj je Suad rekao da
mu se sviđam, samo ne zna da li se on meni sviđa... Sad
Tina samo peva: „Suada, Suada, da li si mene ikad
voljela...hej!“
Da li mi se sviđa? Sviđa mi se, odgovaram sama
sebi! Sviđa mi se! Lep je, ima lepe oči... Dobar je,
pomalo ćutljiv i stidljiv, ali jako prijatan. I dobro skače u
vodu!

ponedeljak, 10.08.1987.g

Sinoć smo isto kasno došli sa kupanja. Stric je

opet zaboravio na nas. Bilo je skoro devet kad je došao.
Bile smo jedine na plaži od kupača. Ali, bilo nam je
dobro dok smo ga čekale: gledale smo vaterpolo trening!
Alenu se juče opet nije išlo. Mrzi ga toliko hodati
pa je ostao kući. u hladovini, ispred TV.

- 96 -
 Naravno da smo dan provele sa Suadom.
Danas me pitao da li bih se htela s njim naći u pet
sati kod tornja sa satom, ali samo da budemo nas dvoje.
– Sad ću odvesti sestru kući, pa kad se vratim... –
govorio je. Kad sam to rekla Tini, ona je prasnula u
smeh. – On te poziva na sastanak? – smejući se, pitala je.
– Pa, gde izlazite?
- Ma ne izlazimo, samo da pričamo?
- A ja vam smetam? Dobro!
Htela sam biti sa Suadom i htela sam pričati sa
njim i otići do tornja (koji je bio na sred puta, kraj
velikog bazena, znači skoro se ne bih puno ni odvojila
od Tine), ali nisam nju želela ostaviti samu.
Posle nekog vremena, a blizu pet sati, ugledale
smo jednu Katarinu koju smo bile upoznale pre nekoliko
dana. Šetala je s drugaricom plažom i jele su sladoled.
Tina je odmah otišla do nje i sa njima nastavila šetnju,
govoreći mi da ide i ona na sladoled, a da ja mogu
slobodno na sastanak!
Otišla sam.
Bilo je pet do pet kad sam stajala kraj tornja i
kad je on došao. Bio je u tamno plavim bermudama i u
svetlo-plavoj majci, dresu nekog italijanskog fudbalskog
kluba.
Seli smo na stepenice ispred bazena.
Pričao je o školi, o sebi, o svom selu.
Tako sam saznala da voli matematiku i fiziku i
da uvek ide na takmičenja, a ne voli učiti teoriju iz
likovnog i muzičkog. Voli fudbal i košarku, voli da
čita... Kući imaju njive kukuruza, a on ne voli kopati...
Ne voli puno pričati... To je od onoga što se sećam iz
njegovog govora. Nekoliko puta mi je ponovio svoju

- 97 -
adresu i da želi da mu pišem... Rekao je da sutra putuje
za Doboj.
To je znači bio naš rastanak, pomislila sam. Bilo
mi je žao što odlazi, što se više nećemo videti, ali sam
mu rekla da ću pisati.
Onda su Tina i Katarina prolazile iza nas...
Videla sam da se osmehuju. Da nas gledaju, da nas
mere, procenjuju šta pričamo... Čula sam, iza leđa Tinin
glas kako peva: „Dođi u pet do pet, nešto ću ti reći ako
budeš sam...“
Zezala me... Suad je primetio da se smeškam
preko ramena Tini i da joj mimikom nešto govorim.
Shvatio je da će me sad Tina zezati i zadirkivati. Nekako
smo se savršeno razumeli i bez reči. Kao da je mogao
sve da pročita na mom licu, ništa nisam morala govoriti.
Ostali smo tu još neko vreme. Tina je jednom
došla do nas i rekla:
- Ja idem u vodu! Savršeno se zabavljam sa
Katarinom tako da možete još tu sedeti i goreti na
Suncu...
- Koje Sunce? Još malo pa će zaći... – zezao se
Suad. I jeste već zalazilo...
Meni je ipak bilo vruće.
Ne znam koliko smo dugo tamo sedeli. Dugo... A
opet malo da bismo rekli sve jedno drugom. Ipak je ono
najvažnije ostalo nerečeno. Sakriveno među redove...
Ostavljeno za neka druga leta... Ko zna, možda se
vidimo i sledeće godine.
On se najednom okrenuo, jer je čuo da ga neko
iza, od ulaza, doziva. Tad je rekao da mu je to majka i
mahnuo joj. Još jednom mi je ponovio adresu, ime,
prezime. Rekao je „ćao“ i da mora da ide. Tina je isto

- 98 -
dotrčala do nas kad je videla da je krenuo. I njoj je rekao
„ćao“ i otrčao do ulaza...
Ostala sam na istom mestu još minut-dva i
gledala za njim. Seo je u auto i otišao.
Posle nisam imala volje nizašta. Nisam htela u
vodu, jer sam znala da je već kasno i da će stric uskoro
doći. Nisam htela ni na sladoled. Tina je bila ljuta zbog
toga. Rekla mi je da moram da se trgnem... Da sve
zaboravim.
Kako?
Sutra kad budemo došle na plažu, biće nam
dosadno. Bezveze! Jer on neće biti tamo. To sam Tini
pokušala da objasnim.
Kako strica još dugo nije bilo, ostale smo kraj tog
bazena i pratile trening vaterpolo ekipe Kopra. Baš su
nabildovani ti momci! Puni mišića!

utorak, 11.08.1987.g

Nekako je noć isprala tugu što Suad odlazi kući.

Noć, Tinine šale, Alenova mudrovanja i izvođenje
gluposti. Evo već celog jutra se glupira! Neki đavo kao
da je ušao u njega – govorila je strina.
Za doručkom se toliko smejao da mu je hrana
ispadala iz usta. Verujem da ni on sam nije znao šta je
toliko smešno. Muki je isto sa nama doručkovao. Gledao
ga je par minuta i kad mu je već prekipelo rekao mu:
- Jak' si pametan! Bolje bi ti bilo da to odatle
(rukama je pokazivao na Alenov stomak!) staviš na
glavu, bio bi mnogo viši! Ili da staviš u glavu, umesto
mozga koga nemaš, bio bi pametniji i ne bi se tak'
ponašal'.

- 99 -
 sreda, 12.08.1987.g

Juče smo na kupanje išli svi zajedno. Išla je i

strina i stric. Imali su slobodan dan. Išao je i Alen.
Naravno, kad smo išli autom i nije morao pešačiti.
Nisam tražila Suada na plaži jer sam znala da
neće doći.
Videla sam onog „Patkicu“, „Rdečeg“ i jednog
Bojana kog smo upoznale pre Suada. Sada su mi nekako
svi izgledali obično, neinteresantno.
Suad je već sigurno u svom Doboju.

četvrtak, 13.08.1987.g

Danas ćemo ići u Umag u posetu tetki (tatinoj

rođenoj sestri). Ona ima tri ćerke. Najmlađa je moje
godište.
Pošto je strina rekla da ćemo krenuti za pola sata,
žurim samo da zabeležim da mi je juče na kupanju Tina
pokazala jednog dečka koji joj se sviđa. Bio je u žutoj
majici i u kratkim riflama (rifle kojima je odsekao
nogavice, da prevedem!). Ima plavu kosu, (ja kažem da
ima žutu kosu, a Tina mi ne da da tako govorim o
njemu) i jako plave oči. Čini mi se da je mnogo stariji od
nas.

- 100 -
 petak, 14.08.1987.g

Danas smo na kupanju opet videle tog „Žutog“.

Dok je prolazio pored nas, Tina mu je nešto
dobacila i on je zastao da čuje šta je imala da kaže.
Prišao nam je, upoznao se, pitao odakle smo. Naravno,
čim progovorimo, vidi se da nismo iz Kopra. Rekao je
da se zove Igor. Nije baš slovenačko ime, ali ni on nije
pričao slovenački, mada je rekao da je iz Kopra.
Meni se više sviđao nadimak što sam mu dala:
„Žućko“!
Jeste stariji od nas. Završio je srednju školu. Na
jesen ide u vojsku. A Tina se zalepila za njega pa ne
može da se odlepi! Dugo je bio pored nas na našem
peškiru. Tina nije htela u vodu. Nigde nije htela samo da
bi pričala sa njim.
Posle kad je (konačno) otišao... Ne znam zašto
mi je tako odbojan? I mi smo otišle u vodu. Plivale smo
do „crte“ i brzo natrag do obale da nas „ne stignu
ajkule“, a evo i zašto:
Kad smo doplivale do „crte“, Tina je provalila:
- Ajkule, ajkule!
Znala sam da nema ajkula, ali sam ipak nazad
plivala što sam brže mogla. Kao da su me zaista jurile
ajkule! Tina je iza mene plivala polako smejući se...
- Da su zaista bile ajkule... – Tina nije mogla da
dođe do „vazduha“ od smeha, - tim plivanjem im ne bi
pobegla...

Tek mi je sada Tina rekla da joj je Žućko rekao

da dođemo sutra u vrtić posle devet... Taj vrtić je malo
dalje od strinine ulice, ali znamo gde je... Ali, posle
devet? Noću!? To nam strina neće dati!

- 101 -
 - Smuvaćemo je! – bila je uporna Tina.
- Ali, zašto posle devet? – nisam htela da idemo.
- Zato što smo do kasno na kupanju... Ustvari, ja
sam mu rekla da ćemo doći oko osam. Rekao je da tad
ne može, da radi... Ali će gledati da izađe ranije... Znači
idemo oko osam, ne devet.
- Svejedno, opet nam neće dati!
- Ne moramo joj reći gde idemo i zašto! – i dalje
je bila uporna Tina. – Idemo u šetnju i gotovo! Pa nije
nam prvi put da idemo same po Olmu. (to je deo grada
gde je kuća mog strica!)
Ostavila sam da sve prenoći. To je tek sutra.
Nisam rekla da smo se juče lepo proveli kod
tetke. Igrale smo se u dvorištu sa sestrama.
Sve je bilo dobro samo je mene ubila vožnja
autom do tamo. Zašto put mora biti tako dug i tako
krivudav, pun zavoja i krivina? Bilo mi je tako loše da
sam jedva čekala da stignemo.
Danas su stric i strina u Rijeci. Otišli su da
prodaju auto. Mi smo same celog dana sa Alenom. Muki
je danas bio kuvar.
Već se smrkava, a njih još nema.
Gledam u Alena: on zaista nema mira. Gura
jastuke u svoju trenericu, u nogavice. U jednu i u drugu.
Sad gura i u rukave male jastučiće sa kreveta. Jedan je
stavio i na stomak.
- Tek sad ličiš na sebe! – dobacio mu je Muki.
- Ko bumbar! – dodala je Tina.
Hoće da takav sačeka strica i strinu i da ih
iznenadi.

- 102 -
 samo malo kasnije...

Prošlo je nekoliko sati. Alen je do pre pola sata

sedeo „kao bumbar“, više nije mogao izdržati od
vrućine. Stric i strina su došli pre nekoliko minuta. Nisu
videli njegovu „kreaciju“ bumbara. Prodali su auto -
„ladu“, i kupili „reno“.
Stric je rekao da ćemo tim autom ići svi na put.

subota, 15.08.1987.g

Jučerašnji je dan protekao u razmišljanju kako da

uveče izađemo do vrtića. Vrtić je malo izdvojen od tog
naselja i okružen je nekim šibljem i drvećem, tako da je
mene zaista bilo strah tamo ići po mraku.
Na kupanju je bilo dobro. Bili smo sa strinom u
Izoli.
Zamolili smo je da se ranije vratimo. Kao, nije
nam bilo dobro od jakog Sunca... Ostatak dana smo
proveli u sobi kraj TV, a onda je Tina rekla da bi malo
da se prošeta.
Strina nam je dopustila iako se već smrkavalo.
Tinin plan je uspeo: strina nas je pustila u šetnju
iako je bilo skoro osam sati.
Dok smo išle do tamo u meni je strah bio sve
veći.
- Možda hoće da nas ubije! – počela sam da
paničarim. – Da nas isecka u komadiće i pojede... Ko
zna, možda je neki curožder?
Tina me smirivala. Rekla mi je da je ona meni
učinila zgodu kad sam htela na onaj sastanak sa Suadom.

- 103 -
– To je drugo, bio je dan i bilo je puno ljudi na plaži! –
znala sam da sam u pravu.
- Nećemo dugo ostati! Please... Samo nemoj da
gunđaš puno – molila me je Tina, - budi „slika bez
glasa“!
Mnogo puta to i jesam: slika bez glasa! Ali,
nisam želela i sinoć da budem. Znala sam da je to bila
greška.
Došle smo u dvorište vrtića. Stajale, čekale, malo
šetale okolo, sedele na nekim dečjim penjalicama. Malo
dalje od vrtića uzdizali su se ogromni soliteri. Osvetljeni
prozori i terase samo su pokazivali da je mrak već
uveliko pao. U vrtiću je bilo mračno.
Žućko nije dolazio.
Meni je bilo drago zbog toga.
Bilo mi je žao što je Tina izigrana, ali mi je bilo
neizmerno drago što nije došao. Nisam želela da Tina
išta ima sa tim odraslim momkom.
Napustile smo vrtić ćuteći. I jureći. Brzim
koracima smo prošle put od vrtića do prvih ulica.
Trebale smo preći i jedan mali kanal preko malog i
uskog mostića koji se mnogo klimao. Uvek sam se
plašila preko njega preći. Pravi most je bio dosta daleko
pa je ovaj bio prečica.
Kući nas je strina pitala gde smo bile. – Zadržale
smo se šetajući, pa smo zaboravile koliko ima sati.
I ove Tinine reči je strina progutala. Koliko nam
je poverovala, to ne znam, uglavnom ništa više nije o
tome govorila. Ni ona, a ni Tina. Shvatila je da nismo
trebale ići i da se nije trebala petljati s tim Žutim.

- 104 -
 ponedeljak, 17.08.1987.g

Jutros je padala sitna kiša, pa danas nismo bile na

kupanju.
Sad kiša ne pada. Razvedrava se. Biće do kraja
lep dan. Ali ipak nećemo na kupanje.
Strina je sad došla sa posla. Priprema ručak: neki
brodet. Ne znam šta je to, samo osetim miris iz kuhinje:
morska riba! Tina i ja smo uradile sve što nam je sinoć
rekla: usisale stan, presvukle krevetninu na svim
krevetima i oprale kupatilo. Kako je bilo loše vreme i
nije se moglo napolje, to smo iskoristile da uradimo još i
ono što nije rekla: Tina je obrisala i složila sve oprano
posuđe koje je ostalo sinoć da se ocedi i obrisala celu
kuhinju. Ja sam za to vreme pokupila veš sa žice i
opeglala ga.
Alen se nije uključivao u rad, jer ima nas pa ne
mora ništa da radi. Jedva je otišao do prodavnice kad je
kiša malo stala. Posle je govorio da je to „najveći
posao“: ići do prodavnice a da kišica još nije stala. Kao:
mi smo bile u kući i nismo pokisle kao on.
Kad je došla, strina je bila zadovoljna. Preza-
dovoljna. Posao koji je trebalo da uradi dok kuva ručak
ili posle, bio je urađen. Nije pitala ko je radio, jer je
znala. Dok nas je hvalila, Alen se stalno ubacivao
rečima: da to nije ništa, i on to zna... On je bio do
prodavnice, i tako to. Strina ga je na te reči samo
ozbiljno pogledala. Bez reči.
Verovatno je Alen bio ljut na nas što smo radile i
tako njega spuštale u očima njegove majke. Ili
ljubomoran što je nas hvalila, a njega samo bez reči
pogledala.

- 105 -
 utorak, 18.08.1987.g

Sinoć smo sa Alenom otišle kod njegovog druga

Mikea.
Njih dvoje su pričali i gledali neke ploče i puštali
muziku, dok smo nas dve samo sedele na kauču i gledale
šta oni rade.
Mike je sladak dečko, ali mi se ne sviđa. Nekako
je nadmen, pun sebe. Uvek je on u pravu, i on
najpametniji. Sa nama je dobar, druži se, priča... Ne
smeta mu što smo „punčke“ kao onim Alenovim druga-
rima na kupanju. Možda je to zato što je već navikao da
smo svakog leta kod Alena?
Sad krećemo na kupanje: u Izolu, sa strinom.
Došla je ranije sa posla, pa će nas odvesti tamo.

četvrtak, 20.08.1987.g

kasno naveče...

Danas smo bili u Istri. Išli smo u neko mesto

„smešnog“ naziva: Picupare! Kod Buzeta.
Opet sam vožnju do tamo loše podnela.
U tom mestu strina je nasledila kuću pa smo išli
da vidimo gde je to i kako izgleda.
Kuća je sva od kamena, stara i zapuštena. Ulaz
do kuće i dvorište je puno šiblja i korova. Jedva smo se
probili do vrata. Strina je rekla da će je sledećeg leta
sređivati i da će im to biti kuća za odmor, a možda i za
život kad odu u penziju. Već je isplanirala gde će stajati

- 106 -
kavez sa zečevima a gde će gajiti povrće. Pošto ima
puno drveća sa šljivama, moći će praviti domaći
pekmez. Kuća je velika, ima puno soba, i dole i na
spratu... Moći će primati turiste i zarađivati. Sve je to
planirala u povratku, a mi smo je samo slušali.
Nisam rekla da smo sinoć sa Alenom bile u
gradu. Išli smo u bioskop. Davao se film: „Tajna
obožavalka“ (tajna obožavateljka u prevodu). No, film
smo samo Tina i ja gledale. Alen nije ušao sa nama.
Otišao je na one „igrice“ u salon preko puta bioskopa.
Kad se film završio, po dogovoru smo otišle u taj salon
„igrica“ i našle ga tamo.
Kad je strina pitala kakav je bio film, on je
odgovorio:
- Mlaki! Za devojčice!
I jeste bio za devojčice, po njegovom.
Romantičan. Zabavan. Na momente tužan... Sve ono što
on ne voli. Da je bio film o nekim ratnicima svemira,
sigurno bi gledao. Ovako je bio film za devojčice, i nije
mu se dopao, kako je rekao strini. Prećutali smo pravu
istinu.
Meni se film sviđao. I nije samo za devojčice!
Iako je bio sa prevodom na slovanačkom, nije mi
smetalo. Sve sam dobro razumela.
Pomalo mi je već dosadno ovde. I na kupanje ne
idemo sa uživanjem, već što nemamo šta drugo da
radimo. Sve sam Alenove stripove pročitala. (Iako nisu
baš po mom ukusu, sem Zagora i kapetana Marka – ti su
dobri.) Alen je rekao da je njemu trebalo tri godine da ih
skupi i sve pročita a ja sam ih progutala za dvadesetak
dana... Pune dve fioke stripova!

- 107 -
 nedelja, 23.08.1987.g

Strina nam je rekla da ćemo u subotu kući.

Krenuli bismo jako rano, još u zoru da do jake vru-ćine
tokom dana budemo na auto-putu.
Ne volim vožnju autom, ali veselim se povratku
kući.
Više bih volela da tata ili mama dođu po nas i da
se vratimo vozom kao i prošle godine, nego što ćemo ići
svi zajedno autom.
Jutros smo sa strinom i Alenom bile u gradu u
kupovini i na pijaci. U jednoj knjižari strina nam je
kupila sveske i pribor za školu. Sveske su tako drugačije
od onih koje se prodaju kod nas. Sada ću u školi imati
skroz različite sveske i pribor od drugih. Zavideće mi na
tim „drugačijim“ stvarima. Kao što zavide Kristiju ili
Silviji na stvarima koje im donesu očevi iz Nemačke.

petak, 28.08.1987.g

Sutra ujutru krećemo na put.

Sve smo spakovale.
Juče smo bili zadnji put ovog leta na kupanju u
Žusternu. Danas nam se nekako ne ide pa smo ostale kod
kuće.
Bio je i Alen sa nama na kupanju. Išli smo i
vratili se pešice. Nismo mogli čekati da stric dođe po
nas. Uvek radi kasno do sedam-osam, a nama je već bilo
dosadno tamo. Znam da ću se negde u zimu misliti
„kakva sam bila budala i kako mi je moglo biti dosadno
na moru i na kupanju“, ali eto: jeste. Malo smo plivale

- 108 -
do „crte“, malo skakale u vodu. Takmičili smo se u
velikom bazenu: „Ko će pre do kraja“. Alen je pobedio.
Onako debeo! Zato je posle govorio kako je bolje biti
puniji: imaš snage i „zaliha“ za brzo i dugo plivanje.
Primećujem da sam se opet ugojila ovde: ne
mogu zakopčati jedne farmerice. Pa kad strina tako
dobro kuva! I tako „bogatu“ hranu. A plus smo svakog
dana na plažu nosile „velike“ sendviče pune svačega.
Večeras, kad se malo smrači i zahladi, (jer iako
je kraj avgusta i dalje je jako vruće) izaći ćemo do
garaža da se pozdravimo sa svima.

ponedeljak, 31.08.1987.g

Jutros rano su stric, strina i Alen otišli nazad za

Kopar.
Nisu mogli duže kod nas ostati zbog posla. Stric
je jedva dobio slobodan i ovaj jedan dan.
U subotu, rano, kao što sam i rekla: još u zoru,
krenuli smo autom na put: stric, strina i nas dve sa
Alenom nazad. Bilo mi je tesno, loše, vruće i prespavala
sam veći deo puta.
Stigli smo negde predveče. Mama je primetila da
smo se ugojile i jako potamnele... Uplašila se da smo
bile non-stop na suncu.
Sada sređujem utiske: šta je i kako bilo na ovom
letnjem raspustu. Mogu samo reći, jednom rečju: Super!
Super je bilo! Imaću o čemu da pišem kad dođemo na
prvi čas srpsko-hrvatskog jezika i kad nam nastavnica da
temu: „Kako sam proveo letnji raspust“. Samo, teško ću
se odlučiti o čemu da pišem. Da li o događajima kod

- 109 -
bake i druženju sa Srkijem? Ono kad smo igrali „rekete“
i kad smo to veče do kasno ostali napolju? Ili o
putovanju i boravku u Kalni, o šetnjama šumskim
puteljcima kroz planine...? Ili možda o letovanju u
Kopru, o upoznavanju dečaka i devojčica koji govore
drugim jezikom, druženju sa njima, ili o kupanju i
igranju u vodi sa Suadom? Zaista će mi biti teško da se
odlučim. Još teže će biti onima koji nisu nigde bili, i koji
će samo pisati kako su raspust proveli kod kuće...
Na početku raspusta, kad je mama rekla da
nećemo ići na more, jer tata neće imati godišnji odmor,
mislila sam da će mi raspust i odmor propasti i da ću se
zaista smarati i dosađivati kod kuće.
Sada vidim da je ovo bilo jedno lepo leto,
najlepše do sada!
Mnogo toga se izdogađalo, mnogo toga desilo,
zapamtilo, zapisalo ili zaboravilo. Ono što sam zapisala
u svoj dnevnik ostaće svedok mog „plavog leta“, a ono
što nisam ostaće u mojoj glavi!

Danas je prvi dan nove školske godine. Išli smo

samo na jedan čas po raspored.
Obradovali smo se jedni drugima. Sve vreme
smo pričali gde je ko bio i šta mu se desilo preko
raspusta. I ja sam pričala moje zgode i nezgode...
Naravno, nisam iznosila sve detalje...
Razredna nas je poređala u vrstu po visini, da nas
razmesti ko će gde i ko će s kim sedeti.
Prošle godine sam bila negde u sredini ili među
najnižima. Sada sam stajala treća po visini, među
najvišima. Zato me je rasporedila u poslednju klupu sa
Aleksandrom. Nas dve, dve Aleksandre, zajedno u
poslednjoj klupi.

- 110 -
 Tek sam tada, kad sam stajala u vrsti među
najvišima, videla koliko sam narasla.
Mama kaže da je to zbog „promene vazduha“.
Ja bih dodala: „I zbog promene hrane“!
Baš me zanima kako će biti u osmom razredu.
Isto kao u sedmom, (dobro, samo drugo gradivo), ili
teže?
Razredna nam je pričala kako nam je ovo
poslednja godina, kako se moramo opredeliti gde ćemo
posle i kako moramo dobro učiti jer je uspeh jako bitan
za upis u srednju školu.
Posle tog jednog časa ostali smo još malo u
školskom dvorištu, da se još ispričamo. Nije nas ostalo
mnogo. Većina je odjurila kući. Ostali smo: Seka, Nata,
Nena, Silvija, ja i još neke, i Kristi, Gogi, Deja... Kristi
je pričao kako je celo leto bio kod oca u Nemačkoj, i
kako je tamo malo radio kod oca u fabrici BMNj-a.
Silvija je takođe bila kod oca u Austriji, a ostali su bili
kući. Svakog dana su išli na kupanje na „Baru“. Kad sam
im ja rekla da sam bila i na planini i na moru, svi su mi
rekli: - Blago tebi!

četvrtak, 03.09.1987.g

Tina je danas slavila rođendan. Od drugara su joj

bili: drug Goran, koji živi preko puta nas, i tri drugarice.
Trudila sam se da im puno ne smetam i ne ulazim
u sobu, osim kad je mama iznela tortu. To nisam mogla
propustiti.

- 111 -
 petak, 04.09.1987.g

Večeras idemo kod bake. Ostaćemo tamo ceo

vikend.
Ponovo su se u meni probudila osećanja, sve ono
što sam potisnula u sebi, što sam nekada osećala prema
Srkiju. Ponovo sve izlazi na površinu. Tina me zbog
toga zadirkuje. Kaže mi da ja ne znam šta želim i koga
volim. Mislim da je u pravu.

subota, 05.09.1987.g

Sinoć smo kasno stigle kod bake. Sa nama su

došli i mama i tata. Baki je bilo loše, pa je mama sad
htela da dođe i da dva dana bude sa njom. Sad je dobro i
samo govori da ne treba da brinemo, neda se ona još.
Doktori su joj rekli da ima „šećer“ i da joj je srce slabo.
Bila sam jutros ispred kapije. Srki nije prolazio.
Prošao je jednom njegov brat Markić. Tina kaže
da će mu sad on reći da smo tu, pa Srki opet neće
izlaziti.
Mislim da je u pravu.
Ali, on se meni opet sviđa. Ne mogu protiv sebe.
Ne mogu protiv toga da ga i dalje volim. Bez obzira što
on mene ne. Bez obzira što on beži od mene. Bez obzira
na sve!
Tina me danas pitala, dok smo stajale na ulici i
gledale u pravcu Srkijeve kuće:
- A Suad?
Uvek u pogrešno vreme postavi pogrešno pitanje.
To sam joj bila i rekla.

- 112 -
 - Pitanje je pravo – u pravo vreme! – nastavljala
je.
- Suad je daleko... Ko zna hoću li ga ikada više
videti? Srki je ovde i biće ovde uvek kad dođemo kod
bake... – odgovorila sam joj.
Mislim da su mi dani na moru sa Suadom zaista
bili divni. Ta igra u vodi i oko vode, naša druženja preko
celog dana, sve je to bilo tako slatko. Ali, ne može
promeniti moja osećanja prema Srkiju koja traju, evo,
već tri godine. Od onog leta 1985.g kad smo se vraćale
sa regate i kad je on išao ispred mene i Tine, a mi se
mislile zašto on ide istim putem kao i mi. Kasnije smo
saznale da živi u bakinoj ulici, i kako se zove i sve
ostalo. Tog dana sam se zaljubila na prvi pogled. Da sad
ovo Tina vidi!
- Hoćeš li mu pisati? – pitala je prekinuvši moje
razmišljanje.
- Ne znam. Možda. Otkud znam. – ni sama nisam
znala odgovor. Znala sam samo da stojim na putu u
bakinoj ulici i da čekam, čekam...
Da li ću videti Srkija?

nedelja, 06.09.1987.g

Danas smo takođe pre podne bile ispred kapije.

Mama se stalno pitala zašto stojimo na ulici.
- Pušti decu! – odgovarala joj je baka. Možda je
ona znala odgovor?
Srki je ipak prošao. Na biciklu... Ali prošao je.
Javio se. Onako, kako on zna: škrto i kroz zube,
da sam jedva čulo to „zdravo“, ali javio se. Nije sklanjao
glavu. Gledao me je u oči.

- 113 -
 Gledala sam i ja njega. Pogled nisam sklanjala sa
njegovog lica.
Možda se postideo mog pogleda pa je zato brzo
prošao.
U povratku je takođe prošao kraj nas. Još jednom
sam ga videla.
- Šta vidiš u njemu? – opet me pitala Tina.
Kako ja to njoj da objasnim? Možda bi i ona to
trebalo da zna. Pa ona je već godinama zatreskana u
Kristija, samo neće to da prizna. Svakog dana mi kaže da
ga pozdravim. Pozdravlja i on nju, na te moje pozdrave,
ali dalje od toga ne idu. Ipak mislim da je tu samo
drugarstvo u pitanju.
Vratili smo se predveče kući. Sad ležim na
krevetu u sobi i slušam muziku: „Prljavo kazalište“,
„Parni valjak“ i „Plavi orkestar“.

petak, 11.09.1987.g

U školi se ništa značajno ne dešava. Ispitivanja

još nisu počela.
Prijavila sam se na razne sekcije: na hor, na
literarnu i sekciju iz geografije.
Nastavnik ruskog nam je danas rekao, da ko želi,
može da se javi da se priprema za takmičenje iz ruskog
jezika koje će biti na proleće. Iz našeg odeljenja javila
sam se samo ja. Sledeće nedelje ćemo imati prvi čas
priprema...
Poslala sam pismo Nataši u Zagreb. Sa njom se
dopisujem već dve godine. Razmenjujemo sličice
pevača: ja njoj šaljem njenog omiljenog „Prince“-a, a

- 114 -
ona je meni u početku slala slike Michaela Jacksona, a
sad sam joj rekla da ga više ne slušam i da mi šalje samo
stihove i neke lepe sličice...

utorak, 22.09.1987.g

Već nekoliko dana pada kiša. Grozno je vreme.

Juče smo pisali sastav: „Jedan moj čas samoće“.
Dobila sam peticu. Ispod sastava, nastavnica mi je
napisala odgovor: „Život otvara nove stranice i smeši se
novim izazovima, zar ne?“

petak, 25.09.1987.g

Danas smo imali čas pripreme za takmičenje iz

ruskog jezika.
Došao je još Ivan i par devojčica iz „A“
odeljenja.
Sela sam pored njega. Zajedno smo rešavali neke
testove, i nastavnik je rekao da će to nama ići.
Zadovoljan je onim što iz ruskog znamo van nastave
koju predaje.
Ivan je ćutljiv, povučen. Totalna razlika nekim
dečacima. Ali dobro zna ruski, možda i bolje od mene.
Još nisam napisala pismo Suadu. Nekako nemam
volje za to. Napisaću, hoću... Samo da „smislim“ šta da
mu pišem.

- 115 -
 subota, 03.10.1987.g

Već neko vreme nisam pisala dnevnik. „Krenula“

su ispitivanja, kontrolni i pismeni zadaci, da nisam imala
vremena.
Nataša iz Zagreba mi je poslala jako mnogo
novih stihova da sam morala uzeti jednu svesku da ih
sve zapišem. Mama mi je stalno govorila, dok sam pisala
tu svesku, umesto da učim: kako govorim da joj ne
mogu pomoći, jer imamo puno za domaći a pišem „nešto
bezveze“... I tata se ljuti kad vidi da držim tu „šarenu“
svesku u rukama umesto da mu idem u prodavnicu po
cigare... Zašto sve moram ja? Može i Tina nešto.
U sledeću subotu ćemo ići u Tršić. Ići će po par
učenika iz svakog odeljenja iz svih razreda i članovi
literarne sekcije... Mi smo spremili mali program koji
ćemo izvesti pred kućom Vuka Karadžića.

nedelja, 04.10.1987.g

Danas sam napisala pismo Suadu. Nešto sam

našvrljala...
Zbunjivala me adresa... Ipak sam zaboravila.
Nisam mogla da se setim: da li ide Orašica ili Orašovac,
i da li je Gornja, Donja, Gornji ili Donji. Sve mi se
pomešalo. Biće dobro ako sam dobro napisala poštanski
broj. Sutra ću ga poslati.

- 116 -
 ponedeljak, 19.10.1987.

Preko vikenda smo bili kod bake. Sinoć smo se

vratile. Išle smo samo Tina i ja. Trebale smo baki nešto
odneti i mama je rekla da se odmah u subotu vratimo.
Nama je tamo bilo tako lepo, pa smo ostale još jedan
dan. To je mamu razljutilo. Kaže nam da samo mislimo
na provod i na odlaske kod bake, da malo učimo, da ne
slušamo šta nam govori... Još mnogo toga je sinoć
nabrajala kad smo se vratile.
Nama je kod bake super! Tamo niko ne galami
na nas i niko nam ne govori i ne naređuje šta da radimo.
Baka nam sve dopušta.
U subotu, dok smo se sa malim sestrama od tetke
šetale i išle u prodavnicu, videla sam Srkija. Bio je sa
nekim drugarima i primetila sam da pričaju o nama.
Posle smo se još par puta sreli, jer smo mi ceo dan
provele u centru.
Nekako mi se čini da se Srki promenio. Ne samo
da se ugojio, već je nekako „čudan“. Ne znam kako to da
objasnim, postao je nekako odbojan. Nikako mi se nisu
sviđale reči koje nam je sa drugarima dobacivao.
Promenila su se i moja osećanja prema njemu:
više ne ludim za njim. Kad sam rekla Tini: - Baš je
odvratan! – Tina je rekla: - Konačno si shvatila. Oduvek
je takav! – Da li ja to od zaluđenosti njegovim likom
nisam mogla videti kakav je zaista?
Ne volim ga više. Možda to, što sam sve ovo
vreme osećala prema njemu i nije bila ljubav? Možda je
više bilo: želja da ga vidim?

- 117 -
 utorak,03.11.1987.g

Sutra pišemo kontrolni iz srpsko-hrvatskog

jezika i muzičkog, a ja moram odgovarati iz tehničkog.
Nataša mi je opet u pismu poslala puno stihova.
Sve sam ih prepisala. Sad ću ja njoj odgovoriti. Juče mi
je Silvija donela neke slike od Prince-a, pošto zna da to
skupljam za Natašu, pa ću joj i to staviti u pismo.
Suad mi još nije odgovorio.
Možda i nije dobio moje pismo. Ko zna u koje
selo je otišlo...

subota, 21.11.1987.g

Prekinuli su prikazivanje serije „Bolji život“ na

TV, dok ne dosnime nove epizode. Sada se emituje
serija o Vuku Karadžiću.
Tako sam čekala subotu i da se malo „odmorim“
od škole i obaveza, a sada se mislim zašto se sve svađe
sa mamom i tatom događaju uvek subotom? Opet je
razlog danas bio što nismo mogle ići u prodavnicu po
cigare... Zašto tata ne kupi ceo boks, celo pakovanje
cigareta, a ne kutiju po kutiju, pa onda nas šalje u
prodavnicu kad mu nestane? Kao da prati kad sednem da
čitam ili da prepisujem stihove - baš tad mu nestane
cigareta.
Smetaju mu moje „šarene“ sveske, to što uvek
nešto piskaram i crtam, što mnogo čitam („oči ću
izgubiti“-kako kaže), što neću da poslušam, što se
izvlačim... Tini ne prebacuje zbog čitanja i što ne diže
glavu sa knjiga, jer ona to i ne čini. Na nju se ljuti što na
svaku njegovu reč ona ima odgovor, što se buni i prkosi.

- 118 -
 Danas smo htele poslušati i otići u prodavnicu,
zaista, ali mama nam je oprala jakne, da se osuše do
ponedeljka i nismo imale šta navući. On to nije mogao
da shvati: da ne možemo samo u majici izaći napolje.
Jedva čekam praznik. Bićemo slobodni četiri
dana. Mama je rekla da možemo ići kod bake.

ponedeljak, 30.11.1987.g

Danas nema škole, a ni sutra. Praznik je za Dan

republike.
Kod bake nećemo ići, jer je ona u bolnici. Sutra
joj idemo u posetu.
Samo gledamo televiziju i dosađujemo se. Nema
ništa posebno iako su dani praznika.

kasnije...

Bili su nam u gostima tetka i njena porodica i

ujak, mamin brat... On putuje u Francusku, pa je došao
da se pozdravi.

utorak, 01.12.1987.g

Bili smo kod bake u bolnici. I dalje joj je loše i

priča nepovezano i bez smisla. Mama i tetke samo plaču.
Ja gutam suze u sebi. Teško mi je kad je vidim u
krevetu, kao da nas ne prepoznaje, sa svim onim
cevčicama u rukama...

- 119 -
 Radovala sam se ovom prazniku i odlasku kod
bake. Nisam verovala da ćemo umesto njenoj kući ići
kod nje u bolnicu.
Upravo počinje serija koju pratim: „Povratak u
Idn“, pa ću prekinuti pisanje. Pratim još i domaću seriju
za decu: „Soba 405“.

sreda, 02.12.1987.g

Tata je večeras došao „malo pripit“. Malo... Malo

više, da kažem. Kad je video da gledamo seriju, i da se
ne ustajemo da mu skuvamo kafu (mama je radila drugu
smenu) i postavimo večeru, počeo je da drži „govor“:
ništa ne slušamo, ne radimo, samo buljimo u TV i u
knjige... On, dok je bio mali, kako je sinoć pričao, nije
imao vremena za igru i zabavu. Samo je radio i slušao
oca. Mi smo tako raspuštene... Opet ista priča. Napamet
znam ceo scenario.
U školi nije ništa bolje. I dalje me pojedinci
„ignorišu“... Ignorišem i ja njih, koliko mogu. Pojedine
devojčice su se udružile u poseban klan, samo za njih...
Odvoje se i samo ogovaraju. Smeta mi kad sada na kraju
osmog razreda nismo složni i kad nema pravog
drugarstva. Čast izuzecima! Sa nekima sam zaista dobra:
sa Sekom, Natom i Anom. Kristi je i dalje moj
„najbolji“... To je uvek povod za tračarenja onog
„posebnog klana“. Često govorim da me baš briga šta
one misle i šta govore o meni, a opet tako mi to smeta.
Na pripremi za takmičenje iz ruskog je dobro.
Zabavno nam je i odlično se slažem sa Ivanom. On je
super! Ako nešto ne znam, pokaže mi, a tako i ja njemu.
One druge devojčice iz „A“ odeljenja su odustale, tako

- 120 -
da smo ostali samo Ivan i ja. Nastavnik je rekao:
dovoljno!
Danas me je i nastavnik istorije pitao da li bih se
htela prijaviti na takmičenje iz istorije iz teme: „Tito,
revolucija, mir“. Pristala sam. Rekao je da su drugi
učenici, koji su došli ranije, već mnogo toga prošli, ali
da ću ja to stići. Ljuta sam na njega. Zašto mi to nije
ranije rekao?

četvrtak, 03.12.1987.g

Danas sam, kad sam išla kući iz škole, srela Cecu

iz „S“ odeljenja. Rekla mi je da se priprema za
takmičenje iz istorije. Verovatno je čula da sam se
prijavila, pa da mi pokaže da je ona u timu pre mene. Još
mi je u odlasku rekla: - Mi smo već kod deserta, a ti nisi
ni supu počela jesti!
Shvatila sam je. Krivo joj je što me nastavnik
ubacio za takmičenje. Boji se za svoj položaj. Ja znam
da sve to mogu stići. Da ću i nju stići i njen „desert“,
iako „još ni supu nisam počela jesti“, kako ona kaže. Ne
zna ona da ja mogu brzo „jesti“!

nedelja, 06.12.1987.g

Danas smo opet bili kod bake u bolnici. I dalje

joj je loše...
Tmurno je vreme. Kiše padaju skoro svakog
dana. Snega još nema.

- 121 -
 Kod nas u školi se već uveliko priča o dočeku
Nove godine. Planiramo da se okupimo svi osmi razredi,
sva tri odeljenja i da zajedno u školi dočekamo Novu
godinu. Ne znamo da li će nam to nastavnici dopustiti. I
roditelji!

ponedeljak, 07.12.1987.g

Jutros sam se jedva probudila za školu. Zbog

toga sam celog dana bila mamurna i pospana. Dobila
sam dve petice iz likovnog i uzeo mi je rad na temu:
„zanimanje-moj budući poziv“. Nastavnica SH-jezika mi
je rekla da je u „Glasu komune“ izašao onaj moj rad:
Jedan moj čas samoće. Takođe je rekla da ako hoću i
dalje mogu da pišem za te novine. Mogu da pišem o
događajima u školi; da im šaljem vesti sa takmičenja,
sportska dešavanja, kao i šta privlači učenike naše
škole... O čemu god želim!
I dalje se samo o dočeku Nove godine na
odmorima priča.
Već nekoliko dana idem kod Kristija da mu
pokažem matematiku i fiziku. Ni ja to baš najbolje ne
znam, ali on nije hteo da mu neko drugi pokazuje.
Sutra pišemo kontrolni ih hemije. Nisam baš
spremna. Ne razumem te veze...

utorak, 08.12.1987.g

Danas je prvi put ove zime pao sneg. Gledala

sam u pahulje i pomislila želju... Tako radim svake
godine kad padne prvi sneg...
Posle je zvala tetka i rekla da je baki bolje..

- 122 -
 sreda, 09.12.1987.g

Počela sam čitati „Dnevnik Ane Frank“. To nam

je lektira.
Mama i tata idu sutra baki u bolnicu. Nas dve ne
možemo, jer idemo u školu.
Moram učiti za sutra. Odgovaraću istoriju.

petak, 11.12.1987.g

U toku je prvenstvo u rukometu za omladince.

Naši „mladi“ su danas u polu-finalu pobedili Ruse. U
finalu ih čekaju Španci.
Sutra idemo u školu. Ne volim subotom ići u
školu. Dobro je to što ćemo imati skraćene časove i što
ćemo imati samo tri časa.
Mami je danas rođendan. Tina i ja smo joj kupile
jednu činiju, a tata komplet čaša. Mama se obradovala.
Nakon dužeg vremena sam je videla da se opet smeje.
To je bilo i zato što je baka sada dobro i što se oporavlja.
U nedelju ćemo joj opet ići svi u posetu.

ponedeljak,14.12.1987.g

Naši „mladi“ su sinoć osvojili zlato. To je treće

zlato za naše omladince ove godine: prvo su bili
košarkaši, pa „zlatni momci iz Čilea“, tj. fudbaleri a evo
sada i rukometaši. Naši su dobili zlato i veliki pehar a
Iztok Puc je proglašen za najboljeg igrača prvenstva.
Juče smo bili kod bake. Dobro se oseća, a doktor
je rekao da će uskoro kući. Obradovao nas je tim rečima.

- 123 -
 utorak, 22.12.1987.g

Danas je Dan JNA. Bili su nam u posetu četiri

vojnika. Kao i svake godine pre. Pričali su o danima u
vojsci, o uslovima i životu, o disciplini i hrani... Ma o
svemu što nas je zanimalo... Hteli smo da što duže
ostanu, da što manje nastave imamo.
Dok ovo pišem, Tina me moli da je ispitam
istoriju.
- Ispitaj se sama... – nevoljno joj odgovaram. – I
mene niko ne ispituje i ne proverava da li sam naučila.
- Ajde, „pliz“! – bila je uporna.
- Ajde, kad si navalila. – Moram da prekinem
pisanje. Uzimam njenu knjigu i pitam je šta su učili i od
kog dela će nastavnik da ispituje.
- Pitaće odavde - (pokazivala je stranicu u knjizi)
- dovde...
Kad sam joj postavila pitanje iz jedne lekcije,
ona je rekla:
- Nemoj me to pitati... Pitaj me: „Grčke bo-
gove“...
- Zašto „Grčke bogove“? To znam da znaš...
Slušam već sat vremena samo o Grčkim bogovima.
Hoću da te pitam ovo drugo...
- Neću to da ti odgovaram... To ne znam...
- E, pa onda nauči sve... A ne samo „Grčku
mitologiju“! Neće te samo te „bogove“ pitati...

- 124 -
 subota, 26.12.1987.g

Danas je bilo takmičenje učenika naše škole:

„Pokaži šta znaš“. Pobedile su devojčice VIII „S“
odeljenja sa ritmičkim plesom na pesmu „kokolo moj“.
Drugi su bili dečaci sedmog razreda glumeći i pevajući
pesmu Tuti-Fruti benda... Treći je bio skeč „Učiteljica“,
učenika šestog razreda.
Baš je bilo zabavno. Nasmejali smo se i uživali.

četvrtak, 31.12.1987.g

Poslednji je dan ove godine. Večeras je doček

Nove godine. Osmi razredi imaju žurku u školi... Ja ne
mogu ići: bolesna sam. Već par dana sam u krevetu,
kašljem i imam visoku temperaturu.
Mama i tata su planirali da ćemo ići u Kopar za
doček, ali je i to odloženo zbog moje bolesti.
Strina je rekla da će oni doći kod nas za zimski
raspust.
Verujem da će biti dobra žurka u školi. Žao mi je
što ne mogu da idem. Zašto me uvek nešto „uhvati“ kad
sve isplaniram? Posle će u školi svi pričati kako je bilo
super, a ja ću samo ćutati. Šta da kažem? Da sam ceo
praznik provela u krevetu, sa čajevima i limunom?
Proglašen je sportista godine. To je Robert
Prosinečki.

četvrtak, 14.01.1988.g

Cele dve nedelje nisam išla u školu. Stalno sam

na pregledima kod doktora (imam neku „gnojnu
anginu“) ili sam u krevetu. Dok se naši muče u školi za

- 125 -
uspeh, rade kontrolni i imaju ispitivanja, ja se odmaram
kući.
- Blago tebi! – rekla mi je Silvija kad mi je danas
donela da prepišem šta su radili u školi. – Uživaš! A nas
su ovih dana rasturali u školi!
- Bar tebi to nije problem! – znala sam da je za
svaki čas uvek bila spremna; koliko god da kaže da nije,
znam da je sve naučila.
- Ma nije, ali me bila uhvatila nervoza i strah, da
li ću sve to dobro uraditi... Imam sve petice, a i ti
prolaziš odlično...
- Jedva... Imala sam neke loše ocene, mislila sam
da ću to popraviti posle praznika, a onda nisam išla u
školu. Mislila sam da ću proći sa četiri.
- Je l' znaš da ti je nastavnica fizike dala pet, iako
nisi odgovarala i radila zadnji kontrolni... Ona ti je
popravila uspeh!
- Ko bi to od nje očekivao?
Silvija je ostala kod mene još nekih sat vremena
iako sam već bila sve prepisala. Pokazala sam joj
Natašina pisma i stihove koje mi je poslala.
- I ja bih želela da se dopisujem s nekim! – rekla
je.
Onda je na polici ugledala slike sa mora. Na
njima smo Tina i ja, na nekima smo sa Alenom ili
Mukijem...
- Ko ti je ovo?
- To su mi braća iz Kopra! – rekla sam.
- Ja sam mislela da je ovo curica! – smejala se. –
Lepo izgleda!
- Možda će doći sledeće nedelje i biti kod nas do
kraja raspusta.

- 126 -
 - Onda me obavezno zovi da dođem „kao da ti
nešto pokažem“ – rekla je smejući se.
Silvija je dobra drugarica. Uvek mi je donosila
zadaću, (a tako sam i ja njoj kad je ona bila bolesna) i
ona nije tako „uzdignutog nosa“ kao druge.

utorak, 19.01.1988.g

Već smo nekoliko dana na raspustu. Snega ima

mnogo. Noćas je ponovo napadao.
Sinoć su nam došli stric i Alen. Alen je sada
napolju, na snegu. Celog dana je vani. Ne ulazi mu se
unutra. Nije mu ni hladno, nije mokar, ni gladan! Samo
da je na snegu. Uživa! Tina malo izađe, al i ona se brzo
vrati. Hladno je napolju. Ja sam bila samo da vidim kako
je napravio „brdo“ od snega u dvorištu i kako se po
njemu spušta na džaku slame.
Ne volim toliko sneg. Ne volim kad mi je hladno
i da su mi noge mokre. Zato ne idem napolje, ne zato da
mu vratim za ono letos kad on nije hteo sa nama na
kupanje.

kasnije...

Alen je doneo jednu kapu sa nekim svetlećim

lampicama na rubu. Večeras smo sa njim izašle do
centra sela, da prošetamo. Pre toga sam javila Silviji gde
ćemo biti. E, sa tom kapom Alen je bio „atrakcija“ u
selu. Svi su gledali u njega i u njegovu kapu. Lampice su
se palile i gasile i privlačile poglede. Silvija se takođe
zagledala u to. I u Alena, samo se pravila da nije tako i
nije htela da prizna.

- 127 -
 sreda, 20.01.1988.g.

Danas je bakina Krsna slava: Jovanjdan!

Bili smo sa stricem i Alenom kod nje i dede.
Alen je i tamo sve vreme bio vani ili u autu.
Ja sam takođe neko vreme bila na ulici. U snegu.
Sve je tako belo: krovovi kuća, ulica, grane drveća...
- Blago vama! – stalno je ponavljao Alen. –
Imate snega svake godine, kod nas nikad ne padne...
- A ti imaš more, mi ne...
- More mi je već dosadilo... Hajde da se
menjamo! Ja vama more, vi meni sneg!
- Hajde! – dogovorili smo se kao da je to zaista
tako lako.
Srkija nisam videla, a nisam ga ni čekala. Ne
volim ga više!

petak, 22.01.1988.g

Sinoć je „Partizan“ u Beogradu u košarci

pobedio izraelski klub „Makabi“.
Alen je opet napolju i samo me zove da izađem i
da se igram sa njim i Tinom u snegu. Bacaju se i prave
„anđela“.
- Moram da pročitam lektiru, nisam još završila...
– pravdala sam se. Bio je uporan, a i mama je već počela
da viče na mene, zašto ne izađem i ne igram se s njim,
da sam morala izaći.
Bilo je lepo na snegu. Pravila sam i ja „anđela“...
Igrali smo se i vije po napravljenim stazicama u snegu.
Pravili smo Sneška Belića. Alen mu je umesto lonca, na
glavu stavio svoju „svetleću“ kapu. Kad je stric izašao i
to video, rekao je: - To je Alen broj 2!

- 128 -
 Pa i ličili su malo!
Ipak mi je bilo drago što sam izašla.
Kada je on krenuo na spuštanje sankama na
obližnje brdo (koje je dalje od nas jednu ulicu), nisam
htela da idem. Tada mi je bilo već užasno hladno. Otišao
je sa tatom i Tinom. Ja sam se za to vreme grejala kraj
peći i čitala „Anu Frank“.

nedelja, 24.01.1988.g

Jutros rano su otišli stric i Alen.

Sutra imam kontrolu kod doktora. Nadam se da
mi neće produžiti injekcije. Ovih deset mi je bilo
dovoljno. Opet moram vaditi krv.

ponedeljak, 25.01.1988.g

Opet sam se bila posvađala sa mamom. Sada je

razlog bio što sam od Tine tražila da mi da džemper koji
je imala na sebi, da bih u njemu išla kod doktora. Kako
ona to nije htela, počele smo da se tučemo. Tad je ušla
mama i naravno, bila je na njenoj strani. Kao: ne moram
uvek ići u istom džemperu... Pa je onda još dodala da se
samo presvlačim, samo biram šta ću obući, pa šta mi fali
da idem u tome što sam imala na sebi... Neću valjda kod
doktora ići u staroj majici, a ona kući da sedi u novom
džemperu? Nisam to mogla shvatiti!
Kad sam se vratila od doktora (dao mi je da
primim još šest injekcija!), videla sam da mama ne želi
da prestane sa “predavanjem“. Nastavila je sa pitanjima.
Sada je prešla na to da se ne češljam, pa kako mogu tako

- 129 -
izaći napolje, pa kako sam lenja, kako ću se tako snaći u
životu... Dobro, ne češljam se, to je istina. Ali, to je moja
glava, moja kosa! Lenja sam? Ne, ja hoću da radim i
pomognem, samo često nemam volje za to... Ne da mi se
nekad ustati sa kauča, kao da sam sva slomljena.
- To je zato što ništa ne radiš! Sva si se ukrutila!
Kako si bleda, na vazduh nećeš da izađeš...
- Kad izađem odmah se razbolim! – odgovarala
sam joj.
- Pa zato što si stalno unutra, samo buljiš u te
knjige... Odmori malo, bar sada dok je raspust...
Tada je došao i tata sa posla pa su se zajedno
udružili protiv mene:
- Samo „pilji“ u taj TV!
- I u knjige! Vid će pokvariti! Neće da poslu-ša
kad je zamolim, teško joj otići u podrum po krompir, u
šupu po drva... Za sve moram deset puta da kažem, da bi
me čula...
Onda su prešli na njihov težak život, na stroge
roditelje, na siromaštvo i to da nisu imali para za sveske
(po kojima ja samo „žvrljam“ i piskaram nešto bezveze),
često ni za ono najosnovnije... To je vaš život – htedoh
reći, ali sam shvatila da je bolje da prećutim. Uvek
prećutim, samo da prestanu da me napadaju. Prećutim, a
oni i dalje nastavljaju. Bilo mi je lepo dok su bili tu stric
i Alen, nisu imali vremena da se bave „mojim
problemom“, kako je mama rekla.
Nemam ja problema. To što volim da čitam, da
pišem... Je li to neki „problem“'? Po njima jeste.
A to što Tina po ceo dan spava? To nije
problem? Samo se deblja tako...
Eh, da mogu otići kod bake!

- 130 -
 Večeras me i Tina „udavila“ pitanjima... Kad
smo legle, nismo mogle zaspati: ja zbog sukoba sa
mamom, a ona što je ceo dan spavala ( a spavala je zato
jer ju je boleo zub, kako kaže), pa smo se „vratile“ u
dane leta... Bilo nam je lepo, zaključile smo. Onda je
Tina prešla na to koga volim, da li je to Srki ili Suad
(mada zna da mi Suad nije odgovorio na pismo i da ne
želim da mi njega spominje, i mada zna da sam rekla da
mi je Srki „odvratan“ i da mi ni njega ne spominje).
- Koga? Koga? – uporno je navaljivala.
- Nikoga. – rekla sam joj istinu.
- Nije moguće da ti nikoga ne voliš! Moraš
nekoga!

petak, 29.01.1988.g

Mama je juče otišla po baku da je dovede da

bude malo kod nas. Kako baka nije htela da ostavlja
dedu, rekla je da mi dođemo...
Sada krećemo za nekih sat vremena.
Samo Tina i ja. Ostaćemo do nedelje, jer u
ponedeljak počinje škola.
Bog mi je ispunio želju da idemo kod bake.
Mislila sam da je sve propalo i da nećemo ići, - kad je
mama rekla da ide po baku... Baka kao da je predosetila
šta ja želim, pa nije došla.
Tina mi kaže da ću sad imati prilike videti Srkija.
- Ne želim da ga vidim!
- To samo tako kažeš!
Zaista ne znam kako bih se osećala ako bih ga
opet videla? Da li bi mi se vratila stara osećanja ili bih
mogla kraj njega 'ladno stajati i ne osećati ništa?

- 131 -
 nedelja, 31.01.1988.g

Ceo vikend smo kod bake.

Srkija nisam videla. Sa Tinom sam par puta juče
šetala do centra, ali nismo ga srele. Ne stojim pred
kapijom i ne čekam ga. Jako je hladno. Drugačije je bilo
letos.
Sad nam je mama javila da imamo još jednu
nedelju raspusta, i da možemo ostati još par dana. Kaže
nam da su zvali iz škole da nas obaveste da se ne ide u
školu još nedelju dana jer nema grejanja.
Ništa lepše nam nije mogla reći!

kasnije... negde oko ponoći...

I danas posle podne smo otišle do centra i do

njihove škole. Ispred škole je stajao Iža sa svojim
drugarima, a tu su bile i Daca i još jedna Nela iz ulice.

- 132 -
Posle nekih desetak minuta, došao je Srki, jedan Dragan
i još neki... Srki je imao sivu trenericu i crnu jaknu i
kapu. Jedva sam ga prepoznala. Nekako je narastao,
izdužio se. Svi su ušli u dvorište škole, da igraju basket,
osim nas, Dace i Nele. Ostao je i taj Dragan sa nama.
Pričali smo o svemu: o školi, o filmovima, o muzici,
ocenama. Oni sutra polaze u školu i nama su zavideli što
smo mi još na raspustu.
Onda je Srki izašao i zvao Dragana da dođe da
igra, jer im fali jedan igrač. – Dođite i vi da gledate! –
obratio se nama devojčicama.
- E, baš nećemo! – rugala se Daca.
- Što bi mi vas gledale? – nastavljala je Nela.
Nas dve smo ćutale.
- Kako hoćete...- rekao je, pre toga me dugo
gledao, i onda je otišao sa Draganom do koševa.
Ja sam htela da idemo i mi tamo, ali nisam htela
da Daca, Nela pa i Tina saznaju zašto to želim. Kao da
se opet sve počelo buditi u meni?
Tina i ja smo otišle u slastičarnu na kolače a ove
dve, valjda kući. Kad smo izlazile, opet smo naišle na
Ižu, Srkija i njihovo društvo.
- Zašto niste htele da uđete da gledate kako
igramo? – upitao je Dragan, ne Srki. On je ćutao. Sada,
kao da me nije video. Kao da nisam bila tu.
- Tako... – to „tako“ sam ja rekla, tiho i jedva da
se čuje. Nisam znala, a nisam ni želela reći pravi
odgovor. Tina je rekla: - Zašto da gledamo gomilu
dečaka koji se bore oko jedne lopte i pokušavaju je
ubaciti u koš? A bilo nam je i hladno da stojimo tamo...
– njen odgovor je uvek bio duži i kazan, često, u obliku
pitanja.

- 133 -
 Do kuće smo svi išli istom ulicom, rastajući se sa
onima koji nisu živeli u bakinoj ulici. Na kraju smo
ostale samo nas dve, Iža i Srki. Pričali smo, zezali se...
Nisu hteli sutra u školu i to je bila glavna tema
razgovora. Srki nije baš neki pametnjaković kako sam ja
mogla primetiti. I nema baš neki rečnik. Skoro svaka
druga reč mu je neka psovka. Ne volim to. A ne zna ni
dobro srpski: „brka se s padeži“! Pred bakinom kućom
smo i mi skrenule prema kapiji, rekavši im „ćao“...
- Ćao, Aleks! – rekao je Srki. Dobro sam čula da
su to bile Srkijeve reči, a ne Ižine. Iža nam je samo
mahnuo rukom, dok je lice još više zavlačio u jaknu.
To „ćao, Aleks“ i sada odzvanja u mojoj glavi.
I u Tininim rečima. Evo je već celu noć samo
ponavlja: - Ćao, Aleks! Ćao, Aleks!

ponedeljak, 01.02.1988.g

Prvi je dan februara.

Sneg se istopio, još pre par dana, a sad sunce sija
kao da je mart mesec.
Bile smo napolju skoro ceo dan i videle kad su se
Iža, Srki, Dača, Sale i drugi vratili iz škole.
Posle nekog vremena, Iža je izašao, zatim i drugi,
samo ne Srki. Bilo mi je žao zbog toga! Onda je došao i
onaj Dragan i njegov stariji brat. Gledajući u tog „brata“,
kome prvo nisam znala ime, a onda mi je Iža rekao da se
zove Dalibor i da ide u srednju školu, zaboravila sam
Srkija. Ipak nije on tako vredan da bih ja mislila samo na
njega!

- 134 -
 utorak, 02.02.1988.g

Večeras se vraćamo kući. Mama je zvala da

dođemo jer se moramo „spremiti“ za školu.
Šta imam da se spremam? Samo da napišem
lektiru... To mogu i za jedno popodne.

ponedeljak, 08.02.1988.g

Danas nam je bio prvi dan škole!

Iz matematike smo radili neku trigonometriju
(nemam pojma kako se to radi), a iz likovnog nastavnik
mi je dao „tačku“ što nisam donela rad „zimski pejzaž“.
Taj rad nisam bila predala jer sam bila bolesna, a Silvija
mi nije rekla da ga moram doneti kad počne drugo
polugodište. I iz fizike je bilo gadno: fizičarka me
odmah pitala gradivo, što nisam imala ocenu iz
odgovaranja i sa kontrolnog, „da potvrdim peticu“ što mi
je dala na „kredi“. Nisam baš dobro znala, pa me
ostavila za sledeći čas.
U učionici nam je i dalje hladno. Centralno
grejanje nisu još završili, a rekli su da ćemo od ovog
polugodišta imati.
Sedeli smo u jaknama i „cvokotali“! Stare peći
nisu mogle tako brzo zagrejati hladne učionice.
Celog dana sam neraspoložena i boli me glava. A
kad me boli glava, nemam volje nizašta.

- 135 -
 utorak, 16.02.1988.g

Danas smo se slikali za završetak škole ( za onaj

„pano“). Sada tek počinjemo biti svesni da ima još par
meseci do rastanka, do završetka osnovne škole i do
polaska u „novi“ život (tako mama kaže).
Jedva čekam da vidim novu školu, da postanem i
ja srednjoškolka i da putujem vozom do škole. Ali, ne
čekam rastanak od Kristija (on je rekao da će posle
osnovne odmah kod ćaleta u Nemačku...) i još sa
nekima.

sreda, 17.02.1988.g

Nismo imali časove do 10 sati. Bila je milicija u

školi zbog obijanja škole i krađe koja se noćas dogodila.
Iz direktorove kancelarije su odneli kameru i školski
novac iz sefa, a iz nekih učionica televizore...
Večeras opet imam probu hora. Volim ići na hor,
ne zato što volim da pevam, već što su sve probe kasno
naveče i onda imam „razlog“ da izađem napolje i da se
kasno vratim ,a da se mama ne buni.

kasnije... posle probe hora...

Kad smo se vraćale sa hora, tj. kad sam izlazila iz

učionice naletela sam na Mareta iz „C“ odeljenja.
Bukvalno sam se zalepila u njega. Nisam očekivala da će
on biti ispred vrata i bum! Pravo na njega. Posle su me
sve zadirkivale zbog toga, naročito Tina. O tome, kako
je bilo i kako sam ja izgledala, pričala je sve vreme do
kuće.

- 136 -
 Sutra će doći baka. Mama će s njom ići u sledeću
sredu do Opatije, da je odvede u banju, a onda će svratiti
kod strica u Kopar. Već sam joj napisala na papir šta da
kaže Alenu i šta da mi nabavi o kompjuterima jer mi
treba za školu. Alen je dobio kompjuter, pa verovatno
sve o tome već zna.

petak, 19.02.1988.g

Danas smo imali kviz iz opšteg znanja, zajedno

sva tri odelenja.
Iz našeg smo bile: Silvija, Nena i ja. Mi smo
pobedile.
Sledećeg vikenda ćemo se takmičiti s
„omladincima“. Nena je već sada rekla da nju mama
neće pustiti u disko tako kasno... Kasno? U osam
naveče? To je za nju kasno?
Da, prvo će u disku biti taj kviz, a onda možemo
ostati ako želimo. Tako nam je rekla nastavnica.
Tako sam i ja rekla mami. Rekla je da mogu. I da
mogu ostati još sat vremena posle kviza. Sad sam tako
nestrpljiva. Nikad nisam bila u disku. Ne računam ono
kad je prošle godine bio disko za „decu“ nedeljom od tri
do pet popodne... Nikad nisam bila u „pravom“ disku, sa
odraslima...

subota, 27.02.1988.g

Večeras se ponovo nastavlja emitovanje serije

„Bolji život“.
Od ponedeljka idemo posle podne u školu.

- 137 -
 Sinoć sam bila u disku na kvizu znanja. Od
osmih razreda bile su dve ekipe. Nismo bili po
odeljenjima, već smo bili pomešani: u jednoj ekipi je
bila Silvija, Anita i Nata iz „C“ odelenja, a u drugoj
Mara i Vesa iz „A“ i ja. Omladinci su imali jednu ekipu.
Došli su još neki iz osmog razreda, bili su u
„publici“ i navijali za nas. Bili su tu Kristi, Deja, Gogi,
Brana, i još neki iz „A“ i „C“ odeljenja.
Dok kviz nije počeo, imala sam malu tremu.
Svetlucala su šarena svetla, vrtela se „šarena“ kugla na
plafonu... Vrtelo se sve i u mojoj glavi. Mislila sam da
ću skroz blokirati. Da neću moći glas pustiti.
Međutim, kad je počelo, kad smo se smestili gore
na binu i kad je voditelj postavio prvo pitanje, sve mi je
bilo lakše... Počelo se s pitanjima za osvajanje bodova,
zatim asocijacije, pa zagonetni predmet. Na kraju je bila
igra „ko zna – zna“. Tu su bila pitanja iz opšteg znanja i
svaka ekipa je imala dvadeset pitanja. Bila su pitanja iz
kulture, muzike, filma, sporta. Iz muzičkih pitanja smo
znale odgovor, ali se u toj brzini nismo mogle setiti ni
naziva pesme ni pevača. Ali kako smo na ostalim
pitanjima osvojile najviše poena, ta muzička nam nisu
odnela mnogo minus poena i naša ekipa je pobedila.
Još uvek to ne mogu da verujem!
Kad smo sišli dole (sa bine), svi su nam čestitali,
pa i neki „veliki“ koje ne znam. Ostali smo u disku još
nekih sat i po, a onda smo Silvija i ja izašle i krenule
kući. Na izlazu me zaustavio jedan dečko, koji mi je
posle rekao da se zove Saša. Prvo mi je čestitao na
pobedi, a onda je hteo da popričamo... Prvo što mi je
rekao je bilo da mu se sviđam. Kao da me neko polio
hladnom vodom! Zaledila sam se. Hteo je opet da se
vidimo i pitao da li ću i večeras doći u disko. Rekla sam

- 138 -
mu da ne znam, jer sam znala da me mama bez kviza ne
bi pustila. Onda je rekao da se vidimo u nedelju popodne
u bioskopu. Nisam ništa rekla. Samo sam nastavila put
sa Silvijom. Do raskrsnice smo o tome raspravljale i ona
je rekla da će isto ići u nedelju u bioskop i da možemo
zajedno...
Pre nego što smo krenule kući, u disku posle
kviza, došao je do mene i Mare iz „C“ odelenja.
- Bila si najbolja! – rekao mi je. Drugi nisu imali
šanse pored tebe! – Je l se on to meni udvara, pitala sam
se. Onda smo igrali svi zajedno, a on je bio stalno do
mene.
Mare je jedan od „problema“ škole. „Buntovnik“.
On je jedan od one dvojice s kojima je Kristi „nestao“ na
logorovanju. Od tada je postao Kristijev nerazdvojni
drug. Stalno su zajedno. Beže sa časova i idu na bilijar,
ili se skrivaju iza škole. Zatekla sam ih jednom da puše
cigarete... Sa njima je i Zdrave, moj „kumić“. Mislim,
njegova baka je krstila mog tatu.
Kad sam došla kući, Tina i mama su bile budne i
čekale me da im sve ispričam. Nisam znala odakle da
počnem. Nisam im rekla da sam upoznala Sašu, a ni da
se Mare „muvao“ oko mene. Pričala sam samo o kvizu.
Tada sam mami rekla da ćemo sledećeg petka opet imati
kviz, ali onda sa težim pitanjima, i sa više ekipa
omladinaca.
- Lažeš! – rekla mi je Tina. – Izmišljaš! Samo da
bi opet išla u disko.
- Nije istina! Ne lažem! Stvarno je tako... Ako mi
ne veruješ pitaj Silviju, ili hajde i ti sa mnom pa ćeš
videti!
- Hoću! I ja ću ići u petak sa tobom... Na taj tvoj
kviz, ako ga uopšte i bude bilo.

- 139 -
 - Neće ti mama dati! – htela sam da ne idem sa
njom. – Ni ja nigde nisam mogla ići na tvoje godine.
- Zato što nisi imala stariju sestru! Ja ću moći, jer
ću ići sa tobom! Videćeš!
Posle kad sam joj rekla da ću u nedelju u bioskop
sa Silvijom, Tina je rekla: - Idem i ja!

Nisam rekla da su u toku Zimske olimpijske igre

u Kalgariju. Naši su do sada osvojili tri medalje: bronzu
iz skokova, srebro skakači-ekipno i srebro Mateja Svet u
skijanju.

nedelja, 28.02.1988.g

Spremamo se za bioskop. Naravno i Tina sa

mnom. Ubedila je mamu da treba i ona da ide. Ići će sa
mnom i u petak u disko...
Još uvek joj nisam rekla da će u bioskop biti Saša
kog sam upoznala u disku... Možda i ne dođe, pa da joj
ne govorim unapred.

kasnije, kad smo se vratile iz bioskopa...

Bilo je predivno nedeljno popodne. Kao da nam

je već došlo proleće.
Ja sam gorela od nestrpljenja. Kako se ponašati
sa Sašom i šta reći Tini, kad ga vidi...
Silvija je već bila ispred bioskopa kad smo nas
dve došle. Pričale smo malo i onda je došao i Saša.
Prišao nam je i pitao da li smo kupile karte... Gledao je u
Tinu, nije znao da mi je to sestra.
- A sekica... – rekao je kad sam ih upoznala.

- 140 -
 Tina je širom otvorila oči. Kao da je htela sve
naše poteze da proguta, sve da snimi da joj ne promakne.
U bioskopu smo sedeli tako da je Saša seo do
mene, ja do Tine pa Silvija. Gledali smo film: „La
Bamba“.
Sve vreme Saša je pričao, zapitkivao... Govorio o
sebi, o fudbalu koji trenira. Želeo znati kad ćemo se opet
videti, ali da budemo sami...
- Ja ne mogu izaći bez sestre! Ona je moj „anđeo
čuvar»! – nisam ništa slagala. Nisam mu mogla obećati
ništa. Znala sam svoju majku, svoju sestru i to da posle
ovoga što je videla u bioskopu više nigde neću moći bez
nje. Ako bih i pokušala da se izvučem, ona bi imala reči
kojima bi me ucenila kući.
Po završetku filma, ispred bioskopa smo se
rastali sa Sašom. On je otišao na jedan kraj, mi sa
Silvijom na drugi. Tina je sve vreme skakutala oko
mene. Tek kad smo se razišle sa Silvijom, skočila je na
mene pitanjima:
- Ko ti je onaj? Gde si ga upoznala? Na kvizu? Je
l' ćete se opet videti? Je l' ti to dečko? Zato si ti htela u
bioskop... A zato u petak ima opet kviz...
Tina je zaista bila do kuće nemoguća. Postavljala
je pitanja, ali i sama na njih odgovarala.
Nisam znala šta da joj kažem. Da li mi je to
dečko? Nije... Ne znam. Da li mi se sviđa? Ne baš nešto
preterano... Više mi se sviđa Mare iz VIIIc... Da li ću se
opet videti s njim? Verovatno hoću... Doći će sutra do
škole, posle časova i posle mog hora...

- 141 -
 utorak, 01.03.1988.g

Napokon je došao mart. Tako sam jedva čekala

da se završi zima. Nekoliko dana je bilo lepo vreme.
Sinoć je opet padao sneg, susnežica i kiša, sve zajedno.
Kad sam izašla iz škole (i posle hora) u dvorištu je bio
mrak, a ni svetla nije bilo... Nisam videla, i zagazila sam
u lokvu vode pred ulazom. Sve su mi noge bile mokre.
Bilo je tako grozno hodati u patikama (zbog lepog
vremena ovih dana išla sam u školu u patikama) po
bljuzgavici i susnežici.
Saša me čekao pred kapijom škole. Rekla sam
mu da ne mogu dugo ostati, zbog mokrih patika i što
moram kući...
- Mama te čeka, a? – zadirkivao me.

Nisam bila raspoložena za šalu sa njim. Ceo dan

mi je grozan. Baksuzan.
Prvo sam dobila dvojku iz fizike. Moja prva
dvojka. Kad je nastavnica rekla moju ocenu, svi su se
okrenuli prema meni... Nisu mogli da veruju.
- Aleks, dvojka?
Ni ja nisam mogla da verujem. Ustvari, mogla
sam, ništa preko vikenda nisam učila.
Posle je nastavnik ruskog na dodatnoj rekao da
će takmičenje biti zadnje subote u martu... Tog istog
dana, te iste subote, biće i takmičenje iz „Tito,
revolucija, mir“... Moram se odlučiti za jedno, rekao mi
je. Za šta, pitam se. Za ruski ili istoriju? Spremala sam se
i za jedno i za drugo...
Posle sam još upala u vodu... Zaista grozan dan!
Bila sam gladna, žedna, umorna... Nije mi se
dalo da pričam sa Sašom, i rekla sam da moram kući.

- 142 -
 - Ostani još minut... – molio me.
Posle tog jednog minuta, krenula sam kući.
Mama je posle gledala na sat... - Koliko to traje
proba hora ? – pitala je.
Izvukla sam se „na mokre patike“. Kad je videla
vodu kako curi iz patika, zaboravila je koliko je sati.
- Dobila sam dva iz kontrolnog iz fizike! – rekla
sam, kad je mama pitala zašto sam neraspoložena.
- Eto ti, kad ti hoćeš u disko, pa i u bioskop,
umesto da sediš kući i da učiš! – dobacivala je Tina iz
druge sobe. Ona večeras nije išla na hor, tako da nije ni
znala zašto sam ja duže ostala...
Kad je to rekla, pomislila sam da je zaista tako.
Celog vikenda nisam ni otvorila fiziku... Dvojku sam
dobila samo na ono što sam zapamtila sa časa...
Mama je juče došla iz Kopra. Donela nam je
neke poklone od strine i meni od Alena šemu tastature
kompjutera i objašnjenje šta koja tipka znači i za šta se
koristi, kao i neke časopise o kompjuterima sa
programima u njima. Sada ću moći lako spremiti referat
o kompjuterima. Alen je dobio „Commodore 64“! Blago
njemu!

petak, 04.03.1988.g

Nastavnica SH-jezika nam je dala teme koje će

biti na pismenom, da vežbamo kući: „U našoj kući
8.marta“, „Podeljena radost sa majkom“ i „Šta bih uneo
u svoj dnevnik“. Naravno da ću pisati ovu poslednju.
Juče sam otišla do „A“ odelenja da kažem Ivanu
da ne idem na takmičenje.

- 143 -
 - Ne mogu na takmičenje... – rekla sam, - taj dan
imam i takmičenje iz istorije, ne mogu biti na dva
mesta...
- Izabrala si istoriju? – kao da mu je glas zvučao
malo ljutito. – Tamo vas ima gomila, svi su otišli na
istoriju... – hteo je da kaže da je razočaran što sam i ja to
uradila. – Nećeš „imati mesta“ da se dokažeš... – počeo
je da me ubeđuje da se predomislim. – Na ruskom smo
samo nas dvoje, a na opštinskom će nas takođe biti
malo... Imala bi šanse da pobediš... Možda i mene!
- Ne želim sa tobom da se takmičim! Ti si bolji iz
ruskog, idi na takmičenje i pobedi. Meni kako bude na
istoriji. Na školskom sam prošla, idem na opštinsko... A
možda ne znaš, „obećala“ sam onoj Ceci da ću biti bolja
od nje, ako sad odustanem, misliće da sam se uplašila...
Smejaće mi se! Bolje da ne idem na ruski nego da...
- Znam, - prekinuo me Ivan. – Srećno! – rekao
je... Tad je zvonilo za početak časa i otrčala sam do
učionice.
Usput sam opet naletela na Mareta...
- Gde letiš? Tek je prvo zvono...
- Pa da ne dođe nastavnica... – odgovorila sam
zadihano.
- Neće još... – on kao zna. – Nego, kako si,
Aleks? Ne viđam te ovih dana?
Šta njega briga kako sam ja?
- Nećeš da mi kažeš kako si?
- „K'o bos po trnju“! – izvalila sam. To sam čula
od bake. To mi je prvo palo na pamet...
- A što? – pitao je posle nekog vremena
razmišljanja.
- Sad moram da odgovaram fiziku da popravim
dvojku...

- 144 -
 - Ja sam sretan kad dobijem dvojku...
Znala sam za to.
- Hoćeš posle časova sa mnom i Kristijem na
bilijar?
- Ne idem na bilijar!
- Onda važi! Vidimo se posle... – kao da sam
rekla „hoću“, tako je reagovao... Možda nije ni čuo šta
sam mu rekla?
Na momenat sam se bila okrenula i videla
nastavnicu da ide prema meni i učionici i brzo sam
uletela unutra.
Fiziku sam odgovarala i popravila.
Nastavnica je posle mog odgovaranja dugo
govorila kako se iznenadila zbog moje dvojke, kako sam
uvek bila dobra učenica, dobra devojčica, kako ona zna
da ja to znam i da mogu...
Ne želim da budem dobra, da svi govore da sam
dobra i da uvek očekuju samo najbolje od mene. Ne
želim da me svi znaju kao odličnu učenicu i da sam
samo to: odlikaš i štreber! Želim da se promenim! Da me
primete i po nečemu drugom. Želim da se zabavljam, da
idem u disko, da igram, da imam dečka... Da me neko
voli! Da ja volim nekog.
Drugarice iz razreda samo pričaju o svojim
momcima... One koje ih već imaju, one koje su same, i
dalje ćute... Ja sam rekla, jer više nisam želela da misle
da ne mogu da nađem dečka, da sam u vezi sa Sašom.
Slagala sam malo... Nismo u vezi, ali viđaju ga kad me
čeka posle škole. Silvija im je rekla da smo bili zajedno i
u bioskopu.
Posle časova, Mare me sačekao na izlazu iz
škole. Za koji sekund bio je došao i Kristi i oboje su u
glas rekli: - Ideš sa nama?

- 145 -
 - Idete na bilijar, je li tako? Ja neću... Idem kući...
– odbijala sam. Sa Kristijem sam i dalje drug, ali kako se
druži sa Maretom, nekako smo se udaljili.
- Idemo zajedno, do tamo - (bilijar je na putu do
kuće) - a ti posle nastavi kući. Je l može tako? – upitao je
Mare. Tada me zagrlio... Približio mi se... Osetila sam
njegov dah, miris cigareta... Gledao me molećivim
pogledom, gledao...
- Ajde, važi! – pristala sam. Šta sam drugo i
mogla kad je uhvatio moju ruku i povukao me da
krenem.
Do bilijara smo svo troje pričali, zezali se...
- Večeras imate opet kviz... Hoćeš doći?
- Ne znam... Možda. Ali, doći ću sa sestrom... –
to sam rekla pogledavši Kristija. – Hoćeš ti, Kristi, doći?
- Naravno, to ne propuštamo.

Sada sam Tini ispričala da će i Kristi večeras biti

u disku. Ona sad sija od sreće. Samo se presvlači i bira
šta će nositi. Rekla sam joj i da sam do bilijara išla sa
njim i Maretom...
- Da se nije dečko zaljubio?
Slegnula sam ramenima: - Ne znam. Možda. –
rekla sam, a želela: da jeste tako.
- Za tebe se zalepe uvek neki „ološi“! - rekla je
Tina. – Kao da si magnet za loše dečake. Kako se za
mene ni jedan takav ne zalepi?
Htela sam joj reći da se za nju lepe dobri dečaci,
jer se suprotnosti privlače.. Prećutala sam.

- 146 -
 subota, 05.03.1988.g

Bile smo sinoć u disku. I Tina naravno. Bili su i

Kristi i Mare sa nama.
Na kvizu nismo pobedili. Izgubili smo od
starijih. Pitanja su bila dosta teža...
Ali, to mi nije bilo tako važno...

- 147 -
 Važno je bilo to što smo izašle, bile u disku,
igrale sa Maretom i Kristijem, što smo se zabavljale i
ludirale...
Saša je takođe bio tamo.
Pravila sam se da ga ne vidim.
Nisam želela da mi pokvari raspoloženje i da,
ako bih bila u njegovom društvu, da ostavim Mareta.
Mare je tako zabavan. Stalno izvodi neke
gluposti.
Tina je prvi put duže pričala sa Kristijem. Prvi
put su bili zajedno... (Ne računam ono kad smo se igrali
pred kućom njegove bake ili kad smo sa tatom bile kod
njega!)
Opet mi je rekla da se zaljubila u njega.
- Znam ja to odavno!
- Ali, sad je ponovo! – naglašavala je. – Sad je
zapravo!
Dugo smo još o toj noći pričale dok nismo
zaspale.

nedelja, 06.03.1988.g

Večeras smo otišle do „klupa“. Tamo se svi

okupljaju...
Bio je i Saša tamo i celo njegovo društvo. I
Silviju sam videla sa njima.
Saša je došao do mene i rekao mi:
- Jesi ti još moja devojka ili si krenula sa onim
klincem?
- Ja tvoja devojka? Kad sam ja tebi rekla da ću
biti tvoja devojka? – pogodio me bio način na koji mi se
obratio, ton kojim je postavio pitanje... – A taj „klinac“
kako ga ti zoveš, to mi je drug iz škole...

- 148 -
 - Da, da... Video sam. Uostalom, možeš se i dalje
družiti sa tim drugom iz škole... Svejedno mi je.
- I meni! – rekla sam, okrenula se do Tine i sa
njom nastavila do slastičarne. Bila sam tako ljuta. Nije
mi smetalo što smo raskinuli, već mi je zasmetao način
na koji mi se obraćao i još to, što je sve to gledala
Silvija. Sutra će već cela škola sve znati.

utorak, 07.03.1988.g

Mareta stalno srećem u školi, na odmorima i na

stepeništu.
Javi se svaki put. Danas je na odmoru čak rekao
da ne moram da idem na čas, da ostanem sa njim u
dvorištu da igramo basket. Baš mu je bila dobra ideja.
Ostala bih ja, ali ne da bežim sa časova.
Posle, na zadnjem odmoru, opet smo se sreli.
Pitao me šta imamo i kako sam. – Dosadno... Sad ćemo
imati hemiju! Ne volim hemiju, dosadna je. – govorila
sam.
- Dođi kod mene pa ti neće biti dosadno!
Ne znam samo da li je mislio da dođem kod
njega na čas ili kući?

petak, 10.03.1988.g

Kad sam išla danas do škole, srela sam Mareta,

Kristija i „kumića“. Izlazili su sa bilijara.
- Ćao, Aleks! Ti nećeš da se družiš sa nama, a? –
govorio je Mare.

- 149 -
 - Sa vama na bilijar-neću... Niti da bežim sa
časova.
- A što si takva?
- Kristi, nastavnica je sinoć na zadnjem času
pitala gde si, nisi bio na času... – obratila sam se njemu
pitanjem. Odgovor sam znala, samo sam htela da i on
zna da ja znam.
- Boleo me stomak... – znala sam da laže.
- Nisi mi nikad lagao... Kako si se sad
promenio?
- Je li možeš i danas reći da moram kod doktora?
Jako me boli stomak... Reci da si videla kako me vozi
prva pomoć. – ne znam da li se šalio ili je mislio
ozbiljno.
- Ja da lažem? A gde ćete vi biti za to vreme?
- Imamo nekog posla. – ubacio se „kumić“.
- A škola? A časovi? Kristi znaš kakav ti je otac,
ne smeš to...
- Šta će njemu škola? Ide odmah za „Švabiju“...
Za nekoliko godina kad dođe, pa kad projuri prašnjavim
seoskim sokacima u najnovijem BMNj, ti ćeš još bubati
na nekom faksu i nikad nećeš zaraditi toliko koliko će on
trošiti...
Znala sam da je u pravu.
Samo nisam znala da će zaista pobeći i danas iz
škole.
Kad je počeo prvi čas i kad sam videla da Kristija
nema, nisam znala šta da radim.
- Ko nije na času? – upitala je razredna.
- Kristijan, Brana ... – govorio je dežurni učenik
osvrtajući se po učionici da vidi ko je odsutan, - i niko
više.

- 150 -
 - Šta je s njima? – opet je pitala razredna
upisujući njihova imena u dnevnik.
- Kristijan je bolestan... – ustala sam i poče-la... –
Ima jake bolove u stomaku... – nastavljala sam da lažem.
– Videla sam ga danas kod doktora...
Nastavnica mi je poverovala.
Prvi put sam slagala nešto. Prvi put. Zbog
Kristija, a on se igra sa školom. Neću više da ga
izvlačim. Rekla sam mu to, danas kad sam mu odnela
sveske da prepiše.

subota, 11.03.1988.g

Tata je sinoć došao sa terena. Sada se celo

prepodne prepire i svađa sa mamom zbog neke sitnice. A
ta „sitnica“ je novac koji je potrošio!
U ponedeljak u školu dolazi mađioničar.
Sledeće cele nedelje ću imati nulti čas zbog
takmičenja iz istorije.
Nagomilalo mi se gradivo. Imam puno da učim.
Tina hoće da se posle prošetamo do „klupa“ a da
sutra idemo u bioskop. Ne znam da li ću stići sve to.
Moram još napisati i tekst za novine o pripremi naše
škole za „Dan škole“!

ponedeljak, 13.03.1988.g

U školi sam na prvom odmoru srela Mareta.

- Jesi ti nešto ljuta na mene? – pitao me usput,
dok smo se mimoilazili na stepeništu.
- Nisam.

- 151 -
 Htela sam da krenem dalje ne zaustavljajući se,
jer nisam htela da kasnim na čas, a on me je opet
zaustavio.
- Vidim da si ljuta. Nemoj biti...
- Nisam! – ubeđivala sam ga.
- Onda se vidimo posle.
To posle je bilo na velikom odmoru: dok sam
stajala sa drugaricama došao je do mene, izvukao me na
stranu i rekao da krenem za njim. Videla sam preko
ramena kako me ostale gledaju.
Vodio me do biblioteke. Nisam znala zašto...
Onda sam saznala da me zove nastavnica srpskog...
Pripremala je program za Dan škole. On je
učestvovao u dramskom delu programa, ja sam trebala
napisati neki sastav...
Na sledeći čas nisam bila otišla, jer su svi
učesnici programa radili na pripremi, a ceo čas sam
gledala skeč u kom je Mare glumio.

ponedeljak, 18.03.1988.g

Cele prošle nedelje sam na odmorima bila sa

Kristijem i Maretom. Seka mi je rekla da će me oni
pokvariti.
- A šta je u tome loše?
Silvija mi je rekla da ima dečka. To je Zoran,
najbolji Sašin drug. Još mi je rekla da sam luda što sam
ostavila Sašu. Da su oni tako zabavni...
- Bilo mi je dovoljno od Saše što sam videla za
onih nekoliko dana... Ne hvala, ne treba mi njihovo
društvo! – htela sam rečima i nju da ubedim, a i sebe.

- 152 -
 Meni je bilo lepo sa Maretom. On je mnogo
zabavniji i smešniji od Saše.
Mare stalno govori da dođem kod njega, da
izađem, da idemo u disko, bilo gde...
Neću. Ne želim. Ne mogu.
Ne mogu da mu dokažem da zaista ne mogu. Da
ne smem. Da moram popraviti ocene, pa će me onda
pustiti u disko.
- Kako ideš kod Kristija? Kako ideš na klupe, u
bioskop...
- Kristiju nosim da prepiše kad ne dođe u školu,
Kristi mi je drug. A u bioskop idem s Tinom.
- I ja ti mogu biti drug! Tina ne mora svaki put sa
tobom...
- Ali, mama me onda neće pustiti.
- Ti nemoj mami reći gde ideš!
Zar opet da lažem?
Ovih dana je bio stalno u našoj učionici. Dolazio
do Kristija, pitao ga nešto, tražio nešto... Bilo mi je
neprijatno, kad dođe pa kaže: - Ćao, Aleks!

četvrtak, 21.03.1988.g

Danas je Dan škole.

Pre podne su bila sportska takmičenja, izložba
slika i radova iz tehničkog naših učenika, a večeras je
bila priredba u Domu omladine. Pročitala sam sastav
koji sam napisala o pesniku I.G.Kovačiću, čije ime nosi
naša škola i dobila veliki aplauz.
Sada pišem izveštaj o Danu škole za Gradske
novine.

- 153 -
 Nastavnica mi je rekla da će moj sastav o
I.G.Kovačiću poslati na konkurs mladih pisaca-učenika
škola koje nose ime tog našeg pesnika.

subota, 26.03.1988.g

Danas je bilo opštinsko takmičenje iz istorije i

ruskog. Bilo je još i takmičenje iz matematike.
Iz istorije sam bila sedma. To je super! Čak
dvadesetak mesta sam bila ispred ostalih iz naše škole.
Pa i ispred Cece.
Ivan je prvi iz ruskog. Silvija ide dalje iz
matematike.
Sinoć sam bila sa Tinom u disku. Mama je videla
da sam popravila ocene, neki dan je bio roditeljski, i
pustila me je. Naravno, ako vodim i Tinu. Ona je bila
toliko dosadna i davila je mamu, da je mama popustila.
Bio je tamo i Mare. Bili smo zajedno.
Ostale smo do 22,30h. Mama nam je do tada dala
izlazak.
Večeras je u selu običaj, koji se zove „Jela“... Mi
naravno ne možemo napolje po mraku jer se mama boji
da nas neko kandžijom ne ošine... Naime, muškarci se,
mlađi ili stariji, ove noći prekrivaju belim plahtama i
jure decu po ulicama da ih tuku... (ne tuku ih zapravo-
više je to igra!) Deca izlaze sa kokicama kojima gađaju
„Jele“, a neki nose i pokvarena jaja... To je stari običaj.
Mi nikada nismo izašle kad je „Jela“. Posle svi u školi
pričaju o tome, kako su pobegli ili kako su gađali „Jele“,
a ja samo ćutim i slušam. Nekad nam mama dozvoli da
izađemo ispred kapije i tad vidimo „jele“ u mraku sa
belim plahtama kako jure ulicom... Sakrijemo se iza

- 154 -
kapije i virimo, bojeći se da će nas primetiti i kreniti na
nas...
Nisam rekla da me Mare ne zove više imenom,
kao na početku našeg druženja. Sad sam: Miki, Mona
Liza, Madona, Srce... Ne kaže: Ćao, Aleks, već: Ćao,
Miki! Dođe kod nas u učionicu i vikne: Ćao, Miki! A
mene rumenilo oblije. Ili u prolazu na stepeništu: Gde si,
Mona Liza?! – Zašto Mona Liza? – pitah ga ja. – Ličiš
na Mona Lizu, najlepšu sliku... Pred svaki čas sedimo na
ormarićima za obuću i pričamo... A njegova glavna tema
je: hoćemo li se videti posle škole, što ja odmah kažem
da nećemo, jer žurim kući... Zašto moram odmah kući,
pita. Pa onda, da li ću izaći za vikend, i sve tako. Kad
sam mu rekla da on misli samo na izlaske, rekao je da
nije tako. Jeste tako, prepirali smo se. – Ti misliš samo
na školu! – rekao mi je, - i bojiš se mame... – onda je još
dugo pričao kako treba da se zabavljam, da živim, da
uživam u ovim godinama, a ne da sam samo u kući i da
samo slušam mamu...
Jednim delom je u pravu. Ali, ne zna on našu
mamu. Ne zna kako se boji za nas, za sve, samo brine da
li će sve biti dobro i da se ne bi nešto, ne daj, Bože, loše
desilo. Stalno nam govori da će biti vremena i za izlaske
i za provode kad završim školu, na leto, kad upišem
srednju, kad ne budem imala školskih obaveza i tako...
To Mare ne može da shvati! On ima drugačiji život.
Slobodniji. Ali, ne zavidim mu. Više volim da mama
ovako brine za nas, nego da smo raspuštene kao on.

- 155 -
 sreda, 30.03.1988.g

Danas mi se Mare nije javio u školi. Prošao je

stepeništem kao da me ne vidi. Drugi put je skrenuo u
drugi deo hodnika, samo da se ne sretnemo.
Ja sam se isto pravila da ga ne vidim.
Kad sam krenula kući, nije me čekao pred
kapijom.
Znala sam da je nešto ljut. Samo zašto?

nedelja, 03.04.1988.g

Cele nedelje Mare mi se nije javio.

Videla sam da me gleda na odmoru. Kad bih ja
pogledala njega, on bi brzo sklonio pogled.

- 156 -
 Par puta sam pokušala da ga zaustavim na
odmoru, da ga pitam u čemu je problem... Bez uspeha!
Svaki put je izmislio neki razlog. Znala sam da izmišlja i
da ne žuri na čas, nije on taj tip koji se boji da će
nastavnik doći pre njega.
Pitala sam čak i Kristija da li on zna šta je
Maretu.
- Šta ja znam! Nešto ga je udarilo! Danas nije
hteo na bilijar... – tako mi je Kristi rekao u petak u školi.
U petak i subotu mama nas nije pustila u disko.
Ne znam da li je on bio.

Sada Tina moli mamu da nas pusti do „klupa“ i

posle u bioskop. Ja nisam htela jer nemam volje za
svađu sa mamom. Rekla sam Tini: ako uspe da je „sredi“
ići ću sa njom, ali neću da učestvujem u tome.
Tini se sad sviđa jedan Saša što ide u drugi
srednje. Hoće da se vidi s njim i zato hoće do „klupa“.
Upravo je Tina uletela u sobu, i rekla mi da
ostavim svesku i da se oblačim.
- Hajde, požuri! – viče Tina, - mama je rekla da
se do pola osam vratimo.

ponedeljak, 04.04.1988.g

Jutros mi je bilo teško ustati. Ovog meseca

idemo pre podne.
Sinoć smo bile na „klupe“ i u bioskop. Gledale
smo film: „Pirane“... Uplašile su me. Sad se neću moći
mirno kupati na moru.

- 157 -
 Dobila sam danas pismo od Nataše iz Zagreba. I
ona je učestvovala na takmičenju: „Tito, revolucija,
mir“.
Mare nije bio danas u školi.
Kristi mi je rekao da ga ni preko vikenda nije
video.

utorak, 05.04.1988.g

oko ponoći...

Ne spava mi se...
Tina uveliko spava.
Danas je Mare bio u školi. Na trenutak je bio stao
do mene... Kad sam ga pitala šta mu je, samo je rekao da
ja znam šta mu je... Nisam znala. Ne znam čime sam ga
to uvredila, naljutila, šta sam mu bila rekla ili uradila?
Gledali smo se nekoliko minuta bez reči. Bez
reči... Kao da ničega više nema među nama. Nisam znala
šta da mu kažem. On meni isto, ili nije hteo ništa da
kaže. Samo mu je lice bilo tužno. Prvi put sam ga videla
tako tužnog. Uvek je bio nasmejan, osmeha do uveta,
spreman na šalu, na zezanje. Sada je mirno stajao kraj
mene, gledao me, ćutao... Kad je zvonilo, rekao je: Ajd'
ćao! I otišao do svoje učionice. Nema više ni: Ćao,
Aleks! Ni: Ćao, Miki! Kao do sada. Kao do samo pre
nekoliko dana. Zašto se tako ponaša?
Bilo mi je lepo u društvo sa njim „dok smo bili
zajedno“. Želela sam da mi bude dečko, da imam
nekog... Želela sam da okusim i prvi poljubac. Da osetim
kako je to... Nije mi se ispunila želju. Ni jednom me nije
poljubio. Zašto? Možda nije hteo, ili ne zna... Možda bi i
njemu to bio prvi poljubac kao meni? Možda se bojao

- 158 -
kako bih ja reagovala... Možda je mislio da ne želim?
Prokleto mnogo tih „možda“, a ne znam odgovor ni na
jedno.
Volela bih da mi kaže šta ga je to odvojilo od
mene.
Volela bih da budemo opet zajedno i da se ne
ljuti.
Volela bih i da skloni taj kiseo izraz lica, taj
tužan pogled iz očiju i da opet bude veseo i šaljiv, moj
Mare.

nedelja, 17.04.1988.g

Proleće je. Lepo vreme. Sunce sija. Sve miriše u

vazduhu od olistalog drveća, behara, jorgovana iz
komšijskih dvorišta...
Polako zaboravljam Mareta. Viđamo se u
dvorištu, na hodniku škole... Nismo više zajedno, ne
družimo se. Ne zove me da idem sa njima na bilijar.
Često sam ga viđala, ove nedelje, kako stoji do terena
dok njegovi drugovi igraju basket. Oni ga zovu da igra, a
on kaže: - Ne da mi se! – Čujem ostale kako mu
dobacuju: - Daj prestani patiti, nije jedina, što si takav,
trgni se, jesi bolestan... On na to ništa ne odgovara. Ne
vidi da ja sve to vidim i čujem. Ne vidi da ga pratim i da
sam uvek iza njega ili u njegovoj blizini. Ustvari bila
sam. Više ne. Prestala sam da ga pratim. 'Oladila sam se,
kako kaže Tina.
Juče smo bile na „Dunavskom maršu“.
Bilo je super! Izazovno, novo za mene!
Predivno!
Do Dunava smo otišli autobusom, a odatle
pešice, uz Dunav do Batine. Išli su učenici sedmog i

- 159 -
osmog razreda iz svih škola naše opštine, ko je hteo,
naravno i nekoliko nastavnika (iz svake škole po jedan-
dva). Vođa marša je bio naš nastavnik tehničkog.
Jednom, u toku hodanja uz Dunav, videli smo na
putu koji je bio malo dalje, ali paralelan s našim (isto je
bio poljski kao onaj po kome smo mi išli), videli smo
auto „peglicu“ kako „mili“ tim putem... Ja sam tad rekla:
- Čak smo i mi brži od one „peglice“!
Nisam videla da je nastavnik tehničkog bio iza
mene.
Tek kad sam ga čula da pita:
- Aleks, šta ti imaš protiv „peglice“?
Tek sam onda shvatila da on ima „peglicu“ i bilo
mi je tako neprijatno zbog toga. – Ništa! – odgovorila
sam, usput „propadajući u zemlju“.
U Batini smo imali ručak (vojnički pasulj), a
posle smo imali vreme za druženje i upoznavanje. Mi
smo upoznale mnogo njih, razmenile adrese... Neke sam
videla da su bili na takmičenju iz istorije. Vratili smo se
autobusom.
Sad sam napisala izveštaj sa marša za novine.
Nisam rekla da mi je nastavnica SH-jezika rekla
da je moj tekst o I.G.Kovačiću bio najbolji i da ću trebati
ići u Lukovdol krajem maja da primim nagradu.

ponedeljak, 18.04.1988.g

Danas sam preko razglasa škole pročitala svoj

sastav.
Joj, kakvu sam tremu imala! Moj glas se čuo u
svim učionicama! Užas! Posle, na odmoru, svi su me
zapitkivali, govorili: „Svaka čast“, „Dobro si napisala“,

- 160 -
„Super“... Mene je bilo sram zbog toga! Bilo mi je
neugodno, nezgodno. Cela škola je slušala kako čitam i
kako sam napisala sastav...
Sinoć smo bile na „klupe“. Tina je „krenula“ sa
onim Sašom što ide u drugi srednje... U subotu smo išle
u disko. Tamo su se „smuvali“. On ju je posle pratio
kući, a ja sam išla sama iza njih.
U disku sam videla Mareta i malo pričala sa
njim.
Nije više ljut na mene, kaže prošlo ga je. Kad
sam pitala zbog čega je bio takav, odgovorio mi je da ga
nisam volela, jer nisam htela s njim biti. Uvek sam ga
odbijala... Znači to je bio razlog!
Bio je opet onaj stari Mare: „Smešan“. Stajali
smo zajedno, ali samo to: stajali. I igrali, pričali nešto
obično i bezveze, ali ništa više. Kao da smo dva sveta,
kao da mi nikada nije govorio da mu se sviđam i da sam
njegova Madona i Mona Liza. Kristi je bio sa nama,
Seka, Nata, Sneki i druge iz razreda. Bili su još neki iz
drugih odeljenja. Tina je za to vreme sedela sa Sašom za
stolom.
Primetila sam u kabini, gore, gde je disk džokej i
gde se pušta muzika, našeg „kumića“, ali starijeg.
Odnosno, starijeg brata od „kumića“ koji ide sa mnom u
školu. Otišla sam do njega, javila mu se i pitala ga da li
može „muzička želja“... Pustio mi je „Divlje Jagode“ i
pesmu „Sama si“... U kabini nisam dugo ostala.
„Kumić“, Bane se zove, me upoznao sa drugim DJ-om:
Željkom. Gore je bila i neka devojka... Verovatno je to
bila devojka tog Željka, jer znam da nije Banetova, on je
oženjen.

- 161 -
 Željko mi se zasviđao. Stariji je, ima sigurno
preko dvadeset godina. Ima lepe zelene oči... Ali, ima i
devojku, pomislila sam.
Kad sam se vratila iz kabine, i kad sam društvu
rekla da je ovo pesma koju sam „gore“ tražila, pitali su
me kako ih poznajem, i kako su baš meni ispunili želju a
njima neće...

utorak, 19.04.1988.g

Stavili su panoe s našim slikama na izlog

samoposluge (tamo je naš i „A“ odelenja) i na izlog
biblioteke ( tamo su oni iz „S“). Malo smo smešni. Mi
devojčice smo u nekim rozim bluzama...
Stiglo mi je danas pismo od Nataše i u njemu ovi
stihovi:

„Noćas me raznose sitne tajne

skrivene u pesmi rumenog vina
zrikavci njišu palme moje sreće
od kojih drhti noć
i započinje rumenilo novog dana.
Noćas me razapinju ljubav i mržnja
dok se tama lagano kao smrt
seli u moju dušu.
Noćas bih poljupcima da te volim
milovanjem da te imam, noćas
o, noćas ću plakati zbog ljubavi...“

Zašto me dirnula ova pesma?

- 162 -
 ponedeljak, 25.04.1988.g

Juče je padao sneg. Brzo se istopio.

Sinoć smo bile u bioskopu i gledale film: „Top
Gan“. Tom Kruz je baš sladak!
Tina je bila sa Sašom a ja sa nekim njegovim
drugom Sinišom da ne bih sedela sama.

utorak, 03.05.1988.g

Za dane praznika smo bile kod bake. Bile smo

tamo sva četiri dana: subotu, nedelju, ponedeljak i
danas, kad smo se vratile.
Za Prvi maj smo išle sa bakom i bakom Oljom na
kanal na izlet. Sa nama su bile i tetkine kćerke. Na
kanalu je bilo dosta ljudi. Neki su bili u šumi, neki dole,
bliže vodi... Mi smo bile negde između. Poneli smo
ćebe, hranu, sokove i slatkiše...
Juče smo Tina i ja šetale do centra i do
slastičarne. Usput smo bile srele Dacu i Nelu pa smo
nastavile šetnju sa njima.
Danas smo samo bile kod bake kući i na ulici.
Srkija nisam videla. Ni nikoga od Ižinih drugara.
Daca mi je rekla da su svi na kampovanju za praznik.

subota, 07.05.1988.g

Još uvek se nisam odlučila koju školu da upišem.

- 163 -
 Prvo sam htela da to bude građevinska, da
pravim planove za kuće i zgrade, a imala bih i stipendiju
preko tatine firme.
Sada sam u biltenu videla uslove za tu školu i
koji su glavni predmeti: matematika i fizika. Ne volim ni
jedno ni drugo. Kako sam mogla i poželeti da idem u tu
školu, a znala sam da se planovi kuća prave od samih
proračuna i od same matematike i geometrije što meni
nikako ne ide.
Ja volim samo istoriju, književnost i geografiju.
Pokušaću u Ekonomskoj školi na pravnom
smeru. Tamo nije potrebna matematika ni fizika, samo
društvene nauke.

ponedeljak, 09.05.1988.g

Sutra ćemo pisati kontrolni iz fizike, a danas smo

imali iz matematike i srpskog. Iz hemije ćemo imati
prekosutra. Još malo do kraja škole...Nadam se da ću
proći sa odličnim. Neću imati sve petice, to već sada
znam.
Danas je na hemiji nastavnica izvodila šou: Kad
je dolazila na čas, primetila je da u policama za
ostavljanje obuće „za napolje“ nema dovoljan broj obuće
koliko ima dece. Bilo je samo desetak pari obuće. Kako
je lepo vreme, i kako smo mi veliki, već neko vreme se
ne preobuvamo, osim nekih. Ja isto: idem i napolje i po
učionici u jednim „špagericama“, a rezervne, one stare,
samo prenosim i ostavljam u polici za obuću. Kao da su
mi to one za „napolje“ (a nisu!). Tako danas, kad je
hemičarka rekla da svako uzme svoje cipele za „napolje“
da bi ona videla ko se nije preobuo, ja sam držala te

- 164 -
špagerice. Onima koji nisu imali obuću za napolje,
hemičarka je davala „packe“ prutom koji joj inače služi
za pokazivanje pojmova na tabli. Uglavnom, „packe“ su
dobili dečaci... Devojčice su imale obuću a neke su se
izvukle „na lepe oči“. Vrhunac svega je bio kad je
hemičarka Saletove patike, stare iscepane, koje je on
„prijavio“ da su za napolje (kao ja), tim njenim prutom
zahvatila, jednu po jednu i bacila kroz otvoren prozor.
Sa drugog sprata! Bum, na ulicu!
- Ovo nisu patike! – rekla je.
Smejali smo se tome do suza. Prvi put nas je
hemičarka nasmejala. Uvek sam sa nekim grčom, pošto
nemam pojma hemiju, sedela na njenom času, danas je
bilo zabavno. Videla sam da je i ona samo žena, da ume
da nas nasmeje i da nije tako loša. Sad žalim što nije bilo
više takvih časova.
Tina je i dalje u vezi sa Sašom.
Ja u njenim godinama nisam nigde ni izlazila a
ne da sam imala momka. Kad sam joj to rekla, kako je
mama promenila kriterijume i vreme kad možemo ići u
disko, ona mi je rekla: - Pa šta ću ti ja! Nisam ti ja kriva
što si starija!
U subotu smo opet bile u disku i opet samo do
pola jedanaest. Društvo nas zadirkuje da nismo ni ko
Pepeljuga: ona je imala izlazak do ponoći, a mi ni do
tada.

sreda, 18.05.1988.g

Još mesec dana do kraja škole.

Svakog dana imamo po nekoliko kontrolnih i
odgovaranja, ispitivanja i popravljanja ocena.

- 165 -
 Nastavnik tehničkog me obavestio da mogu ako
hoću ići u subotu u Beograd, na izlet sa izviđačima.
Mogu ići samo oni koji su išli na „Dunavski marš“. Iz
našeg odeljenja na taj marš sam išla samo ja, svi drugi su
bili iz nekih drugih.
Pristala sam da idem. Sad jedva čekam subotu i
da vidim ko će još biti u autobusu od onih iz drugih
škola koje smo upoznale na maršu.Tina ne ide jer idu
samo osmi razredi.
Tata je već nekoliko meseci na terenu. Prvo je
bio u Zubin- Potoku, a sada su u Beogradu. Dolazi samo
vikendom.
Brojim dane do kraja škole: tačno još 30.
Razmišljam: kakvu haljinu da kupim ili da nešto
sašijem? Ne volim da nosim haljine, ali sve devojčice će
imati. Ne želim da budem jedina u pantalonama.

nedelja, 22.05.1988.g

Juče sam bila sa izviđačima i sa nekoliko još

učenika iz osmih razreda naše škole u Beogradu. Posetili
smo Kuću cveća i još neke znamenitosti a onda smo se
zadržali u jednom parku, tamo ručali sendviče koje smo
poneli, pevali, družili se s ostalom decom izviđačima iz
cele Vojvodine i Beograda.
Ja sam, uglavnom, sve vreme bila u društvu dece
sa kojima sam bila na maršu.
Kako sam bila ponela „grickalice“ i slatkiše,
pored sendviča za užinu, u autobusu sam, kad smo se
vraćali, izvadila iz ranca kesicu bombona... To su one
što najviše volim: „Šumi“ od jabuke... Otvorila sam
kesicu i ponudila društvo oko mene. Mnogi su uzeli po
jednu i na kraju sam ja. Bio mi je sumnjiv omot moje

- 166 -
bombonice: kao da je bio malo razmotan. Otvorila sam i
htela da stavim bombonu usta, kad mi je zasmrdela na
beli luk. Pogledala sam bolje i videla da je to zaista bio
beli luk. Gledala sam u njega i shvatila da je to Tinino
maslo. Ona je sinoć, kad sam spakovala ranac, u neko
vreme kad je nisam videla, otvorila ranac, (otvorila samo
malo kesicu da ja ne primetim,) izvukla bombonu, pojela
je i u papiriću zamotala beli luk. Ne mogu da verujem!
Ne mogu da verujem! Opet mi je to uradila. Svaki put
kad sam išla na eskurziju, nešto bi učinila slično: jednom
sam ponela samo kutiju „Jafa“ keksa, bez keksa unutra,
a uvek poluprazne kesice bombona, žvaka... Ona sebi
uvek odvoji malo. Jedne godine sam u torbi umesto soka
u tetrapaku zatekla samo prazan tetrapak! Još je i
slamčica ostala u stisnutom tetrapaku! Sok je ona popila
a vratila mi tetrapak samo da mi pokaže da je to uradila!
I to mi nikad ne kaže, nikad pre puta, da me bar upozori.
Ne, ne sme... Posle, u putu kad hoću nešto jesti, ja
zateknem „nered“ u rancu.
U autobusu sam se, dok sam sklanjala beli luk u
džepić ranca, da ga niko ne vidi, osvrtala oko sebe...
Gledala sam u lica drugara koji su uzeli bombonu.
Čekala sam da neko od njih vikne: - Šta je ovo? Ovo nije
bombona! Ovo je beli luk“! Čekala sam njihovu
reakciju, pa da propadnem u zemlju. Kako se niko nije
javljao, odahnula sam. Tek tada sam krenula rukom ka
drugoj bomboni u kesici. Ta je bila prava! Proverila sam
i ostale bombone, da li nema još belog luka, ako slučajno
neko zatraži još...
Ne smem ni da pomislim šta bi bilo da je umesto
mene tu „bombonu“ sa belim lukom uzeo neko drugi, a
ne ja. Ipak ima Boga!
Kad sam došla kući, Tina me s vrata pitala:

- 167 -
 - I... Kako je bilo?
- Misliš, kakav ukus ima „Šumi“ od belog luka?
Tina se smejala.
- Ko je bio srećnik? – kroz smeh je pitala.
- Ja sam bila srećnik! Šta misliš da bi sad ostala
živa da je bio neko drugi... Imaš sreće što se ta bombona
meni zalepila za prste... Kako se samo seti toga? Meni
tako nešto ne bi palo na pamet: jatkica belog luka
zamotana u papirić, liči na bombonu, i među ostalima
bombonama se i ne primeti... Zaista jedinstvena ideja!
Čekaj samo da ti kreneš na eskurziju, sve će se vratiti...
Tina se i dalje smejala. Na svaku moju reč. I
mene je zarazila smehom. Kakva ideja! Kakvo delo!
Fannntastično! – nema šta.
Sada smo se vratile iz centra. Tina je raskinula sa
Sašom. Kaže da joj je već dosadio.
Videla sam Mareta. Glupirao se i pravio budalu
od sebe. Zaista ne mogu da verujem da se meni on
sviđao. Sada smo drugovi, ali još uvek se oseti neka
zategnutost između nas. Kao da, kad stane pored mene,
kad priča sa mnom, kao da je tad neki drugi Mare, često
ćuti, promeni facu i samo me gleda. Ubija me taj njegov
pogled. Kristi mi je rekao da on još uvek pati za mnom.
– Neka pati! – rekla sam mu.

nedelja, 29.05.1988.g

Juče je bilo okupljanje dece škola koje nose ime

I.G.Kovačića u Lukovdolu njegovom rodnom selu. Ja
nisam mogla otići, nisam baš ni želela, jer nisam mogla
platiti put, a škola nije finansirala odlazak. Ne znam u
čemu je bio problem, uglavnom nisam otišla da primim

- 168 -
nagradu. A i daleko je. Nek' mi nagradu pošalju poštom.
Verovatno je neka knjiga!
Večeras smo bile u bioskopu. Prikazivan je film:
„Boja Novca“, opet sa Tom Kruzom.
U bioskopu su bili i onaj DJ Željko i njegov
drug. Taj drug, Zdenko, nam je prvo prišao, pre početka
filma i pitao Tinu kako se zove a onda i mene. Pitao nas
je da li bismo im pravile društvo.
- Može... – rekla je Tina, a ja sam gledala u nju:
kako ga gleda. Nisam se bunila jer sam htela biti u
društvu sa Željkom.
Sedele smo sa njima: Tina do Zdenka, a ja do
Željka.
U meni je sve gorelo. Od uzbuđenja. Od sreće.
Mare, Kristi i ostali su nas samo gledali. Znala
sam, bar sam tako videla u Maretovom pogledu, da mu
je krivo.
Ali, nije me bilo briga za to. Važno mi je bilo
samo to da sam sa Željkom.

sreda, 01.06.1988.g

Željko je bio danas posle podne u školi. Igrao je

basket sa nekim momcima. Ja sam išla na sekciju iz
geografije (idemo pre podne u školu pa su sekcije
popodne), i u dvorištu, na terenu prvo sam ugledala
njega. Na sekciji nisam ni bila jer sam celo vreme bila
napolje i gledala kako igraju a posle sam i pričala sa
njim.
Momak je zanimljiv. Završio je srednju školu,
ima dvadeset godina (ja sam prvo mislela da ima više),
nije bio u vojsci jer je imao plastičnu operaciju na
prstima i sad traži posao... Dok ga ne nađe radi kao DJ u

- 169 -
disku... Biće DJ na našem banketu. I nema devojku.
Kaže: - Ono mi nije bila devojka, samo poznanica.
Poznanica? A sedela mu u krilu?
Sinoć smo bile u Somboru, Tina, mama i ja.
Kupile smo komplet: dugačku belu suknju i crnu majicu-
do stomaka, za moj banket. Posle smo otišle u
prodavnicu cipela i meni i Tini su se zasviđale letnje
čizmice! Sada sam spremna za žurku!

subota, 04.06.1988.g

Tina je na eskurziji u Kragujevcu. Sada ću biti

dva dana sama bez nje. Već vidim da me mama večeras
neće pustiti u disko, jer nema nje i ne mogu sama ići.
- Neću biti sama. Biće tamo drugari iz škole! –
rekla sam joj jutros kad sam je pitala.
Sad ne smem da pitam jer je ljuta što sam se
zadržala kod drugarice. Ustvari, ja sam joj bila rekla da
idem kod Seke, ali nisam bila kod nje. Bila sam u centru
na „klupe“ sa Željkom.
I jesam se zadržala. Zašto je mama uvek u pravu?
Obećala sam joj bila da se neću zadržavati i da ću
joj pomoći rasaditi kupus. Kad sam došla, ona je to već
sve sama uradila.
Nisam rekla da je juče deda bio kod nas, a sinoć
sam ja išla da ga ispratim na stanicu. Kad sam se vraćala
kući, srela sam Kristija i sa njim sam se zadržala ispred
bilijara.
- Za desest dana mi dolazi ćale – govorio je
Kristi. – Idemo odmah za „Švabiju“ da se upišem tamo u
školu. Možda ću doći preko leta... A možda će nam na
banketu biti rastanak...

- 170 -
 Slušala sam bila Kristija i želela da nije istina to
što govori. Želela sam da ne ide, a znala sam da će biti
tako. O tome je već više puta pričao. Dok smo mi pričali,
prošao je bio pored nas Željko. Javio mi se i nasmijao.
Možda je mislio da mi je Kristi dečko, kao onda kad sam
ja njega videla sa onom curom.
Zadržala sam se sinoć sa Kristijem.
Mama je isto bila ljuta, jer sam zaboravila otići u
prodavnicu odmah kad sam ispratila dedu.
- Ne znam šta se s tobom dešava? Kao da nisi tu?
– pitala se, galameći.
- Možda se zaljubila? – dobacila je Tina. Ona je
pakovala svoju torbu za put ali je uspela sve da čuje iz
razgovora između mame i mene.

nedelja, 05.06.1988.g

Tina se vratila sa eskurzije i sada nam priča kako

im je bilo.
U petak kreću na logorovanje. Kad se samo setim
mog logorovanja... A bilo mi je lepo! Tina je isto sad
nestrpljiva.
Sinoć nisam bila „izašla“. Tako sam i
pretpostavljala.

četvrtak, 09.06.1988.g

Ovih se dana u školi priča samo o banketu i

završetku osmog razreda. Planiramo koga od nastavnika
pozvati, šta spremiti, koliko novaca doneti, koga od
sedmih razreda pozvati da nas poslužuje i budu naši

- 171 -
gosti (tako su prošle godine neke naše bile gosti na
ispraćaju osmih razreda, među njima i ja)...
Na pozivnicama nastavnicima, posle dužeg
„većanja“, pisanja i brisanja rečenica, upadica drugih
nekim totalno drugim rečima, da kažem bezobraznih,
konačno smo napisali:
„Godine prolaze i prolaziće, generacije će doći i
otići... Mi se možda više nikada nećemo videti. Zato
bismo želeli da prisustvujete našem rastanku, rastanku
posle osam srećnih godina, da ono bude što manje
žalosnije. Ipak, suze će kliziti niz naša lica, a lepe slike
iz proteklih godina lebdeće pred našim očima.“
Pisali smo i sastav iz srpskog: „Moji poslednji
dani u ovoj školi“. Čitajući sastave mnogi su se
rasplakali, a svima nam je bilo tužno, znajući da je zaista
tako: da su nam zaista ovo poslednji dani u školi, ali i
poslednji zajednički dani. Nikada više nećemo svi
zajedno sedeti u učionici; razići ćemo se po gradovima i
drugim školama, i drugim državama. Ako se i sretnemo,
živimo u istom selu, pa je to neizbežno, više nikada
nećemo biti ono što smo sada, otuđićemo se i postati
strani jedni drugima. Znam da ćemo, a tako je danas
pričala i nastavnica srpskog, takođe pod utiskom naših
sastava, biti zaokupljeni svojim problemima, da ćemo se
u prolazu pozdraviti ili nekome pričati: to je moj
"školski", ili zajedno smo bili do osmog, ali nikada više
mi zaista nećemo biti više VIIIb. Nastavnica se isto
suzdržavala da ne zaplače, a to je još više uticalo na nas.
Pogledala sam tada Kristija: i njemu su oči bile
crvene. Nije plakao i nisu mu curile suze, ali znam da
mu je bilo teško. Svi ćemo mi i dalje biti tu, blizu jedni
drugima, mnogi će ići zajedno u druge škole, ili ćemo se

- 172 -
viđati u centru i disku, samo će on biti u Nemačkoj,
daleko od svih nas.
Možda je baš o tome razmišljao dok je ćutao i
gledao u svoju zatvorenu svesku. Kristi nije čitao svoj
rad. Možda ga nije bio ni napisao, ili je hteo da sve to
ostane u njemu.

ponedeljak, 13.06.1988.g

Ovo nam je poslednja nedelja u školi. Poslednji

ponedeljak, sutra će biti poslednji utorak.
Tina je već par dana na logorovanju. U petak
jutro se vraćaju, taman pred naš banket. Mi imamo u
petak veče banket.
Ona je isto pozvana da kao gost bude na našoj
žurci. Pre žurke će biti „svečani“ roditeljski sastanak,
podela knjižica i diploma, nagrada, knjiga za odličan
uspeh i dodela Vukovih diploma. Ja je neću dobiti.
Uspeh mi je 4.84! Ocene su nam već sve zaključene.
Ove nedelje idemo u školu tako da se zezamo.

petak, 17.06.1988.g

Tina je posle podne došla sa logorovanja. Išla

sam sa mamom da je dočekam.
- Bilo je super! Šta smo sve radili, samo da
znate... Najviše mi se sviđala logorska vatra, i noću kad
smo kraj nje sedeli... Zaista je bilo tako kako si mi
pričala... – Tina nam je uzbuđeno usput do kuće pričala.
I sada i dalje priča dogodovštine i šta je sve bilo. Ne
može da prestane.

- 173 -
 - Jedno jutro smo imali posetu. Bili su Zdenko i
neki njegovi... Ostali su nekih sat vremena sa nama...
- Hoćeš reći, sa tobom? – zadirkivala sam je.
- Bila sam u šatoru sa Danom, Biljom, Majom i
Sabinom. Bile smo tako lude da smo čak...
Nastavljala je Tina svoju priču nesvesna da joj ja
nešto dobacujem.
Za par sati ćemo krenuti na banket. Ide i mama.
Tata još nije došao iz Beograda. Možda će kasniti pa će
doći posle.
Mama me stalno pita do koliko ćemo mi ostati,
kad roditelji odu.
- Do jutra! - odgovorila sam joj. Želim da bude
tako. Pogotovo kad znam da će tamo biti i Željko.
- Doći će i Zdenko. – šapnula mi je Tina. –
Rekao mi je. Biće gore u kabini kod Željka, kao jedan od
DJ, pored Baneta.

subota, 18.06.1988.g

Sinoć je bio naš banket, naš završetak osmog

razreda i naša žurka.
Prvo je bila podela knjižica, diploma...
Proglašenje učenika generacije. Odlični učenici su na
poklon od škole dobili knjige. Ja sam dobila knjigu
Augusta Šenoe „Seljačka buna“.
Posle je bila zakuska za roditelje. Tina i njene
drugarice su posluživale. Tata je bio stigao ranije tako da
je i on bio.
Ja sam sijala od uzbuđenja. Svi su mi rekli da mi
je komplet «super». Najviše su im se sviđale moje

- 174 -
čizmice. Tina je isto obukla svoje, ali se od pantalona
baš nisu videle.
Posle svečanog dela i odlaska roditelja,
poslužena je večera , a onda je krenula muzika.

Željko, Bane i Zdenko su bili gore u kabini. Bili

su još neki sa njima. Ja sam par puta odlazila gore da
naručim pesme. Svaku su mi ispunili. Jednom su mi
samo umesto neke druge pesme od Tajči, pustili njenu
pesmu sa Harijem: „Sedamnest ti je godina i još se nisi
ljubila“. Da li je to trebalo da me asocira na nešto?
Cele noći sam bila razvučena između kabine
gore i Željka, i društva dole, mojih drugara. Nekim
drugaricama je zasmetalo što se stalno odvajam od njih i
što idem gore. Samo su mi zavidele, znam to.
Mare me jednom pozvao na ples. Bio je neki
„sentiš“. Već je bila prošla ponoć. Plesala sam s njim, a
mislima sam se bila vratila u dane kad smo bili zajedno.
Tada nikad nismo plesali uz sentiš.
- Znaš... – počeo je Mare, dok smo plesali. –
Znaš, nismo mi bili loš par.
- Nismo... Ali to je prošlo, pusti to...
- Znam. Imaš novo društvo... Sve vidim... –
govorio je, a meni ga je nekako bilo žao u tom trenutku.
Bilo mi je žao što smo se razdvojili, što vidim da nije
hteo to, što se kaje, kako mi je jednom rekao, i što bi
hteo da se „pomirimo“.
- Prošlo je naše vreme... Ali, ko zna možda
jednom...
- Znaš... – nastavljao je Mare, ne prekidajući ples
i ne puštajući me kad je počela druga pesma. Osetila sam
da mu dah miriše na alkohol. Možda je to samo alkohol
govorio iz njega? Možda je samo tako skupio snage da

- 175 -
mi sve kaže? Stiskao me jače i prstima kružio po mojim
leđima. Prvi put sam bila srećna što je to bio on.
- Ljubav dođe, prođe. Sećanja ostaju. I rane.
Rane zarastu, sećanja i dalje ostaju. Je l znaš to?
Samo sam lagano klimnula glavom slušajući
njegove reči. Došlo mi je da zaplačem. Da izađem
napolje. Da me nema.
- Setićeš se toga, jednom... Kad se budemo sreli
ovde za nekih petnaest ili dva'est godina na godišnjici
mature. Opet ćemo ovako plesati, ali kao drugi ljudi...
Plesali smo još jednu-dve pesme. Pričao je još
kako će upisati srednju, ako je završi otići će kod oca u
Austriju, ako ne, opet će otići u Austriju. Tamo ima
posla i bez škole.
Ja sam njemu pričala o svojim planovima.
- Uvek sam znao da si pametna! Ako mi zatreba
advokat, je l te mogu zvati?
- Neću biti advokat, ne volim to... Biću novinar.
Možda ću nekad o tebi, kao bogatom biznismenu iz
našeg sela, koji je radom u inostranstvu mnogo postigao,
i nešto napisati. Ako u nekim novinama nađeš sebe, a ne
znaš ko je to pisao, znaj da sam ja...
Posle plesa sa njim, plesala sam još sa Kristijem i
Gogijem. Uz jednu pesmu sam bila plesala i sa Željkom.
Sišao je dole i zamolio me za ples. Svi su tad u glas
vikali: - O, o, o!
Primetila sam Mareta u ćošku kako nas gleda.
Zaboleo me njegov pogled, ali nisam htela
obraćati pažnju na njega. Bila sam sretna što plešem sa
Željkom. Samo to sam htela da mi bude važno. Samo
Željko! Sva moja osećanja su se okrenula prema njemu.
Mislim da ga volim! Ustvari ne mislim, znam da je tako!

- 176 -
 Kristi nam je rekao da sutra naveče ide za
Nemačku.
Ostali smo na banketu do zore. Tina se tokom
noći bila „izgubila“ negde sa Zdenkom. Sada mi priča da

- 177 -
su malo šetali, pa su otišli u kafić na piće, a onda ju je
otpratio kući.
Sad priča kako se lepo ljubi. Ja njoj ne mogu
ništa o tome reći. Još nisam osetila prvi poljubac!
Jeste sinoć, Željko me poljubio, ali u obraz! To
se ne računa, je li tako?

nedelja, 19.06.1988.g

Sinoć smo takođe svi bili u disku. Za to smo se

dogovorili još ujutru, po završetku žurke. Hteli smo da
se još jednom okupimo svi zajedno, bez nastavnika...
Tina je išla sa mnom, ali se ona odmah
„izgubila“ sa Zdenkom. Sada neće da mi kaže gde su
bili.
- To je tajna! Još da ti kažem, pa da me posle
tamo tražiš...
Kristi nije bio sa nama. U to vreme on je bio na
putu za Nemačku. Osetila sam se tako slabom; kao da je
neki deo mene, deo mene koji je trajao osam godina,
otkinut i boli, boli...
Svi smo bili u disku: mi iz VIIIb, svi osim
Kristija, ali i oni iz „A“ i „C“... Bio je i Ivan, Mare i
drugi... Sada kad se rastajemo, tek sada shvatam koliko
smo bili bliski, a koliko će mi sve to nedostajati.
Pored nas osmaka bili su i drugi u disku.
Nisam puno trčala do kabine i nisam odlazila
gore. Bile su gore neke devojke, osetila sam ljubomoru, i
nisam htela da to neko vidi. Smetalo mi je kad sam
videla kako Željko priča sa tim „ženskama“, kako se
smeju i zezaju...

- 178 -
 U neko vreme sam krenula sa Sekom do wc-a...
Na pola puta sam se sudarila sa jednim Sašom (nekim
drugim, ne onim istim! I ne sa Tininim „bivšim“ )...
- O, gde juriš? – pitao me.
Samo sam prošla pored njega. Videla sam da je
malo pijan. Nisam htela da se petljam sa njim.
Kad smo se vraćale, on je u hodniku i dalje
stajao.
- Je l možemo da pričamo? – upitao je
zaustavivši me.
- Šta hoćeš? – bila sam nekako odbojna. Slabo ga
poznajem, samo iz viđenja... – Brzo ću doći – rekla sam
Seki, - samo da vidim šta hoće „ovaj“! – Seka je otišla
do podujuma, a Saša i ja u „mračni deo hodnika“.
- Ja nisam „ovaj“, ja sam Saša! – rekao je.
- Znam, ali ne znam šta hoćeš od mene... – i dalje
sam neki svoj unutrašnji bes iskaljivala na njemu. Dečko
nije bio ništa kriv, a nije znao zbog čega sam takva.
Stajala sam do zida, on ispred mene. Zaista je
bilo mračno. Samo sam po otvaranju vrata diskoteke i
koracima u drugom hodniku, čula da neko prolazi... Iz
sale se čula muzika...
- Sutra idem u vojsku... U Skoplje.
- Dobro, srećan ti put!
- Hteo sam da se pozdravimo... – rekao je to,
dugo me gledao u oči, (videla sam njegov pogled u
polutami hodnika), a onda se približio još više i „krnuo
mi žvaku“ (poljubio me da kažem)... Onako pravo! Pravi
poljubac! Prava „žvaka“! S jezikom! Fuj! Odvratno!
Njegov jezik u mojim ustima! Kako je to gadno,
pomislila sam tada. Alkohol, cigarete, sve se stopilo na
mojim usnama... Zašto svi govore: „Poljubac je susret
najlepši na svetu!“-to je napisao Dučić, ali i drugarice,

- 179 -
pa Tina, sve kažu kako je to super. Meni je gadno!
Možda je to samo „gadan“ poljubac ovog Saše... Zato
što mi se ne sviđa, i zato što volim drugog i što sam
želela da mi prvi poljubac bude sa nekim drugim?
Izmakla sam se od njega, izvukla iz njegovih
„kandži“, i rekla mu:
- Ti si lud!
- Jesam lud, ali za tobom!
- Ali nisam ja za tobom! – besno sam rekla i
krenula prema sali. Krenuo je i on za mnom...
Pred vratima me opet zaustavio, rukom uhvatio
za rame i okrenuo prema sebi:
- Prvi poljubac, je li tako?
- Šta te briga?!- u brzini sam rekla i odjurila do
drugara na podijum.
Ostatak večeri sam bila pod utiskom te „žvake“.
Hm, prvi poljubac! Desio mi se prvi poljubac! Nije to
nešto tako strašno... Ne boli...
Kad se i Tina bila vratila iz šetnje sa Zdenkom,
krenule smo kući.
- Zar Željko neće sa nama? - upitala je, gledajući
čas mene, čas Zdenka.
- Neće, zauzet je gore! – rekla sam i krenula
prema izlazu.
- Čekajte! – rekao je Zdenko Tini, i otrčao do
kabine.
Znala sam zašto ide gore: da zove Željka. Nisam
htela da ga moli da ide sa nama. Da ga „odvoji“od svog
društva. Još nije bila ni ponoć (mama nam je sada
produžila izlazak do ponoći pošto je kraj škole),
atmosfera se tek zahuktala i sigurno neće hteti napustiti
disko zbog mene.

- 180 -
 Mislila sam da neće sići dole. Ali jeste. Zdenko
se vratio sa njim. Izašli smo napolje, a tek je onda Željko
počeo:
- Nisam mogao silaziti! Bilo je gužve, Bane nije
mogao sam...
- Videla sam, ne moraš mi objašnjavati!
- Nije to što misliš!
- Ne mislim ja ništa... Videla sam ti gore curu,
nisi je mogao ostaviti zbog klinke, znam...
- Nije mi više cura... Raskinuli smo, pre još, sad
je došla da me moli da se pomirimo. Nisam hteo... Zbog
jedne klinke!
Zaćutao je. Zaćutala sam i ja. Hodali smo
polumračnom ulicom, a ispred nas su išli Tina i Zdenko.
Uhvatio me za ruku. Posle i zagrlio.
Hoće li me poljubiti? Hoće li i njegov poljubac
biti „gadan“ kao Sašin? Šta da radim ako pokuša? Da li
da prihvatim? Odmaknem glavu, okrenem? Zašto već ne
krene da me poljubi? Zašto samo ćuti? Šta da pričam?
Ništa mi ne pada na pamet! Ne u ovom trenutku. Ne
sada kad očekujem da me poljubi.
Ulične svetiljke su nam osvetljavale put a mi
smo, držeći se za ruke, koračali ulicom do kuće.
- Nisam te pitao, da li hoćeš da budeš moja
devojka, jer ne znam šta misliš o meni. Ne znam da li ti
se sviđam...
Ne zna da li mi se sviđa? Zar se to ne vidi? Zar
sve moram da kažem, da pokažem? Da crtam?
Pred kućom smo stali... Tina i Zdenko su bili
malo dalje od nas. Čuli smo njihov razgovor: dogovarali
su se za sutrašnji izlazak.
Gledala sam u njih.

- 181 -
 Onda sam osetila njegove ruke na mojim
obrazima. Vreo dah... Približio mi se bio još više i... I
konačno poljubio! Zapravo! Nije bilo „gadno“ kao sa
Sašom. Bilo je slatko! Baš slatko!
Tina je to videla. – O,oooo!!! – počela je da
dobacuje! – Biće tu nešto!
Dugo smo posle, Tina i ja u sobi, kad smo legle,
pričale o svemu. Od uzbuđenja i svega doživljenog
nisam mogla zaspati! Sve mi se ponovo vrtelo po glavi.
Sve sam ponovo doživela vraćajući slike tih poljubaca u
mislima i ponovo ih osećala.
Da li je Željko moj dečko? Da li sam ja njegova
devojka?

utorak, 21.06.1988.g

Danas mi je rođendan! Mama je napravila tortu.

Bile su mi drugarice: Silvija, Sneki i Nena, Seka i Gaga
iz ulice koja je starija godinu od mene, ali se družimo...
Nisam pravila veliku žurku. Nikada nisam imala pravu
žurku za rođendan, pa nisam ni sada. Samo smo sedeli u
dvorištu, pričali, jeli tortu i pile sokiće... Od dečaka
nisam nikoga zvala. Ne zato što sam mislila da ne bi
došli, ili što mi možda ne bi dala mama, već onako, htela
sam da to bude samo ženska žurka. Da se dobro
„istračaramo“ i zabavimo.
Jutros smo imali upis u srednje škole! Baš na moj
rođendan!
Ja sam upisala pravnu. Bila sam četvrta na listi.
Upisane su još Sneki i Mara iz „A“ odeljenja u isto
odelenje sa mnom, a Silvija i Aleksandra su u
ekonomskoj, neke u medicinskoj, pedagoškoj,

- 182 -
tekstilnoj... Raširili smo se na sve strane. Ivan je upisao
elektrotehniku, Mare građevinsku.
Prošle godine na ovaj dan smo se vraćali sa
logorovanja. Noć pre sam ja dežurala sa Ivanom...
Sećam se toga. Tog iznenađenja! Kad me zadržao da ne
padnem preko konopca šatora, kad me držao za ruku,
vodio do „drva“... Kad mi je poželeo sretan rođendan u
1h po ponoći. Kad su posle svi ustali da mi čestitaju
rođendan. Sve te slike mi se sad motaju po glavi. Lebde
mi pred očima: lica drugara, Fize, ra-zredne, svi sedimo
oko logorske vatre i pevamo... Kako mi se sad sve to čini
tako daleko. Šta se sve od tada izdogađalo?! Šta sam sve
doživela! Kako sam sretnu godinu imala! Zaista!
Pamtim kako sam sa Srkijem igrala „rekete“,
kako smo u Kalni upoznavali rođake i kako sam se bila
„skoro“ zaljubila u brata, pa sam u Kopru upo-znala
Suada... Mislila sam da je on „najdivniji“! Prevarila sam
se. Konj mi se nije javio ni jednim pismom! Onda sam
se opet „vratila“ Srkiju... Stara ljubav nikad ne rđa! Ali,
volela sam samo ja... Tek kad sam „krenula“ sa
Maretom, shvatila sam šta znači: i voljen biti! Zaista je
bio lud za mnom! Sada to tek vidim! Ja sam se, čini mi
se, zaista samo igrala njime, bio mi je zabavan, drag,
sladak, ali gde je tu bila ljubav? Samo s njegove strane!
Ja sam bila nekako hladna... Neka mi oprosti zbog toga.
Znam da hoće, i da već jeste, dobar je on!
Okusila sam i prvi poljubac. Prvi, za njim i drugi,
mnogo slađi. Mama mi kaže da se prvi poljubac ne
zaboravlja. Znam da ni ja neću zaboraviti moj prvi
poljubac! Znam da neću! „Takav“ poljubac se ne
zaboravlja! Ostane neki gorak ukus na usnama da
podseća da nisu svi isti, da trebamo sve probati u
životu...

- 183 -
 Posle prvog, došao je „drugi“ poljubac... Taj ću
isto pamtiti! Jer je za mene kao „prvi“, jer je prvi sa
Željkom.
I onda u nedelju veče, kad smo izašle u bioskop
sa Željkom i Zdenkom (gledali smo film: „Princ iz Bel
Era“ sa Mark Harmonom) i kad smo se posle filma
vraćali kući, opet sam osetila Željkove meke usne...
Tako meke, tako fine, tako mmm, ukusne! Njam! Ne
znam dokle ćemo „trajati“, ali ne želim sada, kad sam
tako srećna, da razmišljam o tome!
Nisam rekla da sam danas na upisu u školi videla
mnogo „slatkiša“. Neke sam upoznala, one koji će sa
mnom biti u odeljenju. Upoznala sam jednu Alenu i
dogovorile smo se da ćemo u septembru sedeti zajedno u
klupi. Zatim su tamo bili Davor, Marko i jedan Vlada,
koji je upisao drugi smer, ali mi je baš „cakan“!
Život zaista otvara nove stranice, i smeši se
novim ljubavima. Zaista je tako! Idemo dalje, moj
Živote!

- 184 -
 JEDNA SASVIM OBIČNA PRIČA
- zbirka biografskih priča -

Davno je čovek zapisao prva slova, a zatim sve to

pretočio u reči. Od tada postoji želja da se sve ono što nas
okružuje, što nam se događa stavimo na papir, kako bi smo
sve to sačuvali od zaborava za nove generacije, odnosno da to
naše viđenje podelimo sa nekim drugim.
Težnja je da kad god to možemo i kada za nas to ima
značaja, zapišemo segmente našeg života koji su ostavili
poseban trag. Tako je i u slučaju Alise Salopek i rukopisa
“VOLIM, NE VOLIM”.
Ma koliko želeli i očekivali da nas priče uvedu u svet
stvarnog, one uvek nude imaginarnu sliku. Čitalac umećem
svog čitanja i razumevanja sve to ponovo dovodi do realnog i
razumljivog.
Naime, priče su literarna dela koja zahtevaju veću
književno–umetničku formu, ovde je to izostalo, pa bih bio
slobodan ovo pre nazvati "CRTICAMA IZ ŽIVOTA". Kako
ovo ne bi bilo smatrano prestrogim, odmah dodajem da su ove
"crtice" složene u određene skupine, i samim tim pretvorilo
ovo delo u složenu priču sa posebno izdvojenim celinama, a
to su: sećanja na detinjstvo, ljubav i odnos među ljudima.
Iako tako koncipirane one jedna bez druge, u pripovedanju
Alise Salopek, ne mogu samostalno da prikažu odraz njenog
unutrašnjeg bića.
Svakodnevni zapis počinje elementima u kojima je
sublimirano neko duboko naratorovo osećanje i u svakoj se
javlja autor kao prenosilac poruke od koje se istovremeno
distancira, čisto zbog vremenskog razmaka, ili možda ljudi?!

- 185 -
Alisa je ujedno i pokretač priče jer se aktivno uključuje
svojim pitanjima koja dalje iniciraju tok kazivanja.
Priče, svakodnevni zapisi, su potpuno samostalne,
toliko da jedna bez druge ne može, komponovane su tako da
je u stvari njihov početak baš tamo, gde se knjiga otvori, što
čitaoca tera na ponovno čitanje, kako bi u svakom novom
čitanju pronašao nove lepote, razotkrio veo kojim su
sakrivene misli autorke i poistovetio se sa istim.
Koliko su ove "crtice" – pričice izraz autobiografskog
oblika, više dnevničkog, toliko su uput nekim novim
naraštajima o stilu i načinu kreiranja sopstvenog života. Ne
bežati od stvarnosti, ali se na određenom mestu zaustaviti,
razmisliti i ponašati se prevashodno prema sopstvenom
opredelenju. Ona ni jednog trenutka ne nameće "moranje" o
stilu života, ... jer koliko budemo umeli i znali voleti druge,
toliko će drugi moći i hteti voleti nas.

***
Iako su "crtice" jasnih tematskih određenja i veoma
određene po pitanju stilskog izražaja, odmah se može
primetiti da je deo svake pričice zauzeo čovek i njegov
svakodnevni život, i da su to prva tematska izvorišta, ali i
pribežišta. Što se piše od života se uzme, pa se napisano
životu i vraća.
U ovim "crticama" vidljivo je upinjanje da se nađe
sopstvena umetničko–književna artikulacija. Tekstovi su i
arhaično i pomalo moderno struktuisani, a izraženo je
poverenje (ili bar pokušaj) u sopstveni jezik i svoju Reč. I
samo tako poštovan, sopstveni jezik, kadar je komunicirati sa
svetom i drugim jezicima, kao i to da se u susretu sa njima
dalje bogati i utemeljuje.
ALI? ... "prokletstvo" tog ali tako prisutnog u našem
jeziku jeste kamen spoticanja za do sada neizrečeno,
nenapisano, neobjavljeno.
U knjizi “VOLIM, NE VOLIM”, Alisa Salopek je u
građenju kompozicije ovog “dnevničkog” rukopisa,

- 186 -
ispoštovala sve statičke i dinamičke motive iskazujući svoj
jak i emocijama ispunjen temperament. Autorka je u stvaranju
ovog štiva “potrošila” vrlo malo vremena, da bi tragala za
stilskim vrednostima reči, već ih je više putem inercije
ugrađivala u kompoziciju dela.
Celo ovo delo je zbog osnovne teme, trpelo na svom
slikovitom stilu, odnosno upotrebi reči sa figurativnim
značenjem, tako da nema visoke živosti u pisanom izrazu
čime je izbegnuta njena značajnija versifikacijska forma.
Ujedno se nadam da će u budućnosti i forma "crtica",
ili ti kratkih priča i zapažanja, kojima će se Alisa,
pretpostavljam izražavati, dobiti svoj puni "sjaj".
***
Kvalitet ovog celokupnog teksta, jeste njegova naiva,
jednostavna crta kojom nas ona ponovo vraća opšte ljudskim
pravilima i vrednostima, na put razumevanja i ljubavi i
saživota sa svetom u kojem jesmo. Ipak smo samo ljudi.

U Subotici, 26. 12. 2007.

Predrag Opalić

- 187 -
 REČ AUTORA

Ovo su moje uspo-

mene, moje detinjstvo...
Zapisane slike mojih
roditelja, sestre, mojih
drugara, bake i deke, na-
stavnika...
Sećanja su zapisana
onako kakva su zaista bila, ali je nešto ostalo i
skriveno u kutku moga srca i belini među
redovima... Imena likova, mojih drugara i rođaka
su isto malo promenjena, ali neka i nisu...
Ostavljam vama da sami odlučite gde završava
stvarnost, a gde počinje mašta... Ipak svi u tim
godinama želimo više i sanjamo nemoguće snove
koji se ostvaruju ponekad, ponekad ne...
Detinjstvo i odrastanje uvek je isto, i u mom i u
vašem veku...
Mi nismo imali mobilne telefone,
kompjutere i video-igrice, nismo imali ratove ni
progone... Imali smo: Pionire i Dan Mladosti,
Dan Republike i Slet, bioskope, „diskaće“, more
i putovanja bez granica... Sve ostalo je isto: prve
ljubavi, završetak osmog razreda, brige i
problemi, pubertet i generacijski sukobi sa
roditeljima... Sve je isto. Zato ovo mogu biti i
slike vašeg detinjstva... Možda ste se već

- 188 -
prepoznali u nekom mom liku, ili ste neku sliku
mog detinjstva videli kao svoju...
Nadam se da će vam „moj dnevnik“ biti
vodič na putu ka odrastanju i da ćete kroz ove
redove lakše preboleti prve boli i patnje, prve
ljubavi i probleme, koje vam se u ovom trenutku
čine tako veliki... Jednom, videćete, kad na sve to
budete gledali drugim očima, očima odraslih
ljudi, sve to će biti smešno, slatko, tako
bezazleno i nezaboravno.

Alisa Salopek

- 189 -
 O PISCU

Rođena 21.06.1973.g u Somboru, de-

tinjstvo je provela u selu kraj obale Dunava, u
Sonti. Tu su nastale prve njene pesme, prvi
tekstovi za gradske novine i prve priče...
Srednju školu je završila u Ekonomskoj
školi u Somboru. Nastavila je i dalje da se bavim
pisanjem. Mnogi njeni radovi su objavljivani u
časopisima za mlade i u zbornicima sa mnogih
konkursa poezije.
U maju 2006.g objavljena joj je prva
zbirka pesama: „Zbirka mojih koraka“ i prva
knjiga uopšte.
Sada živi u Subotici.
Član je Književnog kluba SKC "Sveti
Sava" u Subotici i urednik časopisa za
književnost i kulturu: "Ćuprija na Jasenici".

- 190 -
SADRŽAJ:

Volim, ne volim.................................... 5

Jedna sasvim obična priča.................197

reč autora..............................................201

o piscu ..................................................203

- 191 -
 Hvala svim ljudima dobre volje, koji su svojom
nesebičnošću i finansijskom pomoći, doprineli objavljivanju ove
knjige...
Nikoga neću posebno izdvajati... Znam, oni će se sami u
ovim redovima prepoznati. I osetiće moju zahvalnost.
Hvala mojoj porodici i prijateljima, koji su i ovog puta bili
uz mene, davali mi podršku i savete, i bez čijih reči i "guranja"
napred, možda ne bi ova knjiga sada bila u vašim rukama.

Alisa S.

CIP - Каталогизација у публикацији

Библиотека Матице српске, Нови Сад

821.163.41-31

САЛОПЕК, Алиса Волим, не волим / Алиса

Салопек. - Суботица : Српски културни центар
"Свети Сава", 2008 (Суботица : Свитак). - 212
стр. 20 cm
Тираж 300
ISBN: 978-86-908373-1-1
COBISS.SR-ID 227859719

- 192 -