ANALIZA FINANSIJSKIH IZVEŠTAJA U FUNKCIJI OCENE

OSTVARENJA OSNOVNIH CILJEVA PREDUZEĆA

Dragana Ranđelović dipl. ecc
Visoka poslovna škola strukovnih studija Leskovac
randjelovic.dragana@vpsle.edu.rs

Finansijsko izveštavanje kao proces obezbeđuje sistematsku i hronološku evidenciju

poslovnih transakcija i drugih događaja preduzeća, periodično informišući korisnike o
promenama nastalim u imovinskom, finansijskom i prinosnom položaju istog. Iako
pruža zaokruženu sliku efekata poslovnih transakcija u vidu završnog računa,
sagledavanje postojećeg položaja i ocena budućih pravaca rasta i razvoja nalaže
detaljnije istraživanje, kvantificiranje, deskripciju i vrednovanje finansijskog stanja i
profitabilnosti preduzeća, što se postiže putem primene određenih metoda, postupaka,
sredstava i instrumenata finansijske analize. U ovom radu pokušaćemo da objasnimo
mesto i ulogu analize osnovnih finansijskih izveštaja, bilansa stanja i bilansa uspeha,
prilikom utvrđivanja uspešnosti u realizaciji dva osnovna principa poslovanja
preduzeća, koji se ogledaju u održavanju likvidnosti, uz zadovoljavajući nivo
rentabilnosti poslovanja.

Uvod
Finansijsko izveštavanje kao deo računovodstvenog informacionog sistema
ima ulogu da obezbedi informacije koje se odnose na finansijsko stanje, likvidnost i
zarađivačku sposobnost preduzeća. Navedene informacije se prezentuju putem
finansijskih izveštaja koji su deo procesa finansijskog izveštavaja i koji prikazuju
rezultate vođenja poslova od strane menadžmenta. Set finansijskih izveštaja obično
uključuje bilans stanja, bilans uspeha, izveštaj o promenama finansijske pozicije ( koji
može biti prikazan na više načina, na primer, izveštaj o tokovima gotovine ili kao
izveštaj finansijskih tokova), kao i drugi izveštaji i objašnjavajući materijal , koji čine
sastavni deo finansijskih izveštaja. U njih takođe mogu biti uključene dodatne tabele i
informacije zasnovane na ili izvedene iz, a za koje se očekuje da se čitaju zajedno sa
tim izveštajima.
Uspešno poslovanje preduzeća nameće potrebu za posmatranjem, ispitivanjem,
ocenom i formulisanjem dijagnoze onih procesa koji su se desili u kompaniji i koji se
kao takvi nalaze sažeti i opredmećeni u okviru finansijskih izveštaja. Finansijska
analiza predstavlja iscrpno "istraživanje, kvantificiranje, deskripciju i ocenu
finansijskog statusa i uspešnosti poslovanja preduzeća, a za potrebe kako korisnika
unutar preduzeća, tako i ostale eksterne zainteresovane stejkholdere.

POJAM ULOGA I ZNAČAJ FINANSIJSKE ANALIZE

Informacije predstavljaju veoma vredan resurs bitan, za realizaciju

upravljačkih aktivnosti putem poslovno-finansijskog odlučivanja. Ono što ih
karakteriše je brojnost i raznovrsnost, kao i veliki broj korisnika, kako unutar, tako i
izvan preduzeća.

1
 Finansijski izveštaji imaju ulogu da omoguće sagledavanje ostvarenih rezultata
i predviđanje budućih rezultata u cilju stvaranja pouzdane osnove za donošenje odluka,
kako eksternih, tako i internih korisnika. Obradom podataka od strane računovodstva
dobijamo informacije čijim poređenjem sa drugim preduzećima, planom, odnosno sa
rezultatima iz ranijih perioda, možemo doći do zaključka o sposobnosti preduzeća u
budućem poslovanju.
Dakle, cilj finansijskog izveštavanja sastoji se u obezbeđivanju istinitih,
poštenih i korisnih informacija koje predstavljaju osnovu za odlučivanje investitora,
kreditora, menadžmenta i ostalih stejkholdera. Kako su u finansijskim izveštajima
računovodstveni podaci iskazani u apsolutnim iznosima, njihov značaj za analitičko
odlučivanje je mali te je potrebno obezbediti dodatna saznanja o finansijskom položaju
i poslovnom uspehu koji preduzeće ostvaruje. To se postiže finansijskom analizom
izveštaja koja se može definisati kao „iscrpno ispitivanje finansijskog i ekonomskog
stanja i rezultata poslovanja neke jedinice računovodstvenog obuhvatanja na temelju
njenih računovodstvenih izveštaja“.[1]
Analiza finansijskih izveštaja jeste sistemsko ispitivanje i interpretacija
prethodnih poslovnih rezultata preduzeća, da bi se predvidela njegova profitabilnost i
njegova sposobnost da vrati dug.[2] Otuda se kaže da finansijska analiza predstavlja
skup metoda, postupaka i instrumenata koji se koriste za sveobuhvatno sagledavanje
finansijskog i ekonomskog položaja i rezultata poslovanja. [3] U tom smislu, može se
govoriti o opštim i posebnim ciljevima finansijske analize. Opšti ciljevi finansijske
analize ogledaju se u ispitivanju i oceni finansijskog i rentabilitentnog položaja
preduzeća i pružanju informacija o tome određenim korisnicima. S druge strane,
posebni (parcijalni) ciljevi finansijske analize su određeni interesima i zahtevima
pojedinih korisnika finansijskih izveštaja i rezultatima finansijske analize.[4] Kako se
korisnici finansijskih izveštaja mogu razvrstati u interne i eksterne, ista podela se
primenjuje i po pitanju korisnika finansijske analize.
Interni korisnici su korisnici unutar preduzeća tj.vlasnici kapitala,
menadžment, zaposleni, sindikat. Prvenstveno je za informativni domet analize
finansijskih izveštaja zainteresovan menadžment preduzeća koji tim putem dolazi do
saznanja o poslovnim područjima koja su od odlučujućeg uticaja na nastale ili željene
promene ekonomskog položaja preduzeća, o uzrocima koji uslovljavaju te promene i o
mogućem uticaju na dalji razvoj finansijskog položaja u budućnosti. Ova grupa
korisnika vrši analizu održanja i sigurnosti kapitala, analizu pokazatelja tržišne
vrednosti, analizu tekuće likvidnosti, analizu razvoja investicija, detaljnu analizu
uspeha, analizu akumulativne i reproduktivne sposobnosti preduzeća, analizu
alternativnih izvora finansiranja i sl.
U eksterne korisnike finansijske analize spadaju vlasnici kapitala-autsajderi,
investitori, poverioci, poslovni partneri, državni organi, privredne komore i ostala
javnost koji na osnovu utvrđenog kvaliteta i kvantiteta predmeta analize, dolaze do
informacija o njegovom bonitetu i trendu razvoja za potrebe sopstvenog poslovnog
odlučivanja. Njih prvenstveno zanima analiza rezultata i raspodele, analiza sigurnosti
uloženog kapitala, analiza sigurnosti povraćaja sredstava, analiza „svodnih bilansa“,
analiza stanja konkretnih preduzeća, parcijalni analitički pokazatelji, analize zarada i
sl.
Dakle, analizom finansijskih izveštaja, u cilju podmirivanja različitih
informacionih zahteva širokog kruga korisnika vrši se istraživanje i kvantificiranje

2
odnosa između pojedinih funkcionalno povezanih bilansnih pozicija. Poređenjem tako
dobijenih pokazatelja sa pokazateljima srodnih preduzeća, granskim prosecima ili
pokazateljima preduzeća iz prethodnih vremenskih perioda ostvaruje se proces
transformacije računovodstvenih podataka u računovodstvene informacije. Tim putem,
oplemenjuju se podaci sadržani u finansijskim izveštajima, kako bi se izvršila opsežna
analiza i ocena rezultata preduzeća iz predhodnog perioda, kao i projekcija buduće
finansijske situacije, radi stvaranja mogućnosti za donošenje racionalnih poslovnih
odluka. U tome se ogleda i značaj i doprinos finansijske analize za poslovanje
preduzeća, jer upravo ona omogućava utvrđivanje uzročnosti, međuzavisnosti i
zakonitosti u odnosima vezanim za pojedine segmente poslovanja u toku poslovnog
života preduzeća.

BILANS STANJA I BILANS USPEHA U FUNKCIJI OCENE OSTVARENJA

CILJEVA PREDUZEĆA

Finansijski izveštaji predstavljaju sredstvo poslovne komunikacije preduzeća i

okruženja koje putem analize finansijskih informacija sadržanih u bilansima ocenjuje
njegovu profitabilnost, solventnost i razvojni potencijal tj. njegov uspeh u realizaciji
postavljenih ciljeva. Menadžmet preduzeća je neposredno zadužen i odgovoran za
ostvarenje tih ciljeva, koji se postižu optimizacijom ulaganja i njihove strukture,
ukupnih izvora finansiranja i njihove strukture, odnosa između delova ulaganja i
delova izvora finansiranja prema odgovarajućim finansijskim kvalitetima, prihoda,
rashoda i rezultata.
Podaci o napred navedenim ciljevima preduzeća sadržani su, prvenstveno u
osnovnim računovodstveno-finansijskim izveštajima, bilansu uspeha i bilansu stanja,
ali i u izveštaju o novčanim tokovima, aneksu, izveštaju o poslovanju. Kada je upitanju
menadžment preduzeća osnovni zadatak finansijskih izveštaja ogleda se u polaganju
računa pred eksternim korisnicima u vezi sa ostvarenim rezultatima preduzeća,
međutim, oni značajnu ulogu igraju i procesima samovrednovanja ostvarenih zadataka,
planiranja, kontrole i donošenja odluka, kako bi se obezbedio rast i razvoj preduzeća u
uslovima dinamičnih promena u okruženju. Podjednaki značaj u tome imaju kako
stvarni, tako i projektovani (planski) finansijski izveštaji preduzeća, u kojima su
iskazani finansijski podaci u apsolutnim iznosima. Međutim, da bi se povećala
upotrebna vrednost finansijskih izveštaja, neophodno je izvršiti detaljnu analizu
podataka koji su sadržani u njima. To se postiže ukrštanjem i dopunjivanjem podataka
iz finansijskih izveštaja, i poređenjem tako dobijenih pokazatelja sa pokazateljima
srodnih preduzeća, granskim prosecima ili pokazateljima preduzeća iz prethodnih
vremenskih perioda.

Ukoliko pođemo od ključnih ciljeva preduzeća, kao što su npr. rentabilnost,

ekonomičnost, stopa prinosa, održanje kapitala, finansijski položaj i sl, pokazatelje
možemo razvrstati u tri grupe:
- pokazatelji koji se baziraju na Bilansu stanja
- pokazatelji koji se baziraju na Bilansu uspeha

3
 - pokazatelji koji se dobijaju kombinovanjem podataka sadržanih u predhodna
dva bilansa. [5]

Pokazatelji na osnovu Bilansa stanja

Informacije koje se obradom podataka iz Bilansa stanja dobijaju pružaju uvid u

finansijski položaj preduzeća na osnovu sagledavanja strukture i međusobnog odnosa
pojedinih kategorija u okviru aktive, pasive, između pojedinih kategorija pasive i
aktive.
U nastojanju da se poveća upotrebna vrednost raspoloživih podataka u Bilansu
stanja, u teoriji su se razvila načela finansijske politike, a na njihovoj osnovi se
razvijaju pravila finansiranja. Pravila finansiranja omogućavaju unapred postavljanje
ciljeva ka kojima treba usmeravati poslovanje preduzeća. Možemo govoriti o
vertikalnim pravilima finansiranja ko se odnose na strukturu kapitala i horizontalnim
pravilima finansiranja koja su povezana sa strukturom sredstava sa stanovišta roka
vezanosti. [6]
Vertikalna pravila finansiranja čine polaznu osnovu za usmeravanje strukture
kapitala ka postizanju rentabilnosti, sigurnosti, nezavisnosti i elastičnosti finansiranja.
Na povećanje stope rentabilnosti sopstvenog kapitala moguće je uticati preko
pomeranja strukture kapitala ka pozajmljenom kapitalu. Sve do nivoa dok je prosečna
kamatna stopa pozajmljenog kapitala niža od stope prinosa na ukupni kapital,
pomeranjem strukture ka pozajmljenom kapitalu omogućuje se da stopa rentabilnosti
sopstvenog kapitala. Međutim, u takvoj situaciji dolazi do smanjenja neto dobitka u
apsolutnom iznosu, čime se povećava kako finansijski leverage, tako i poslovni
leverage, dolazi do smanjenja finansijske elastičnosti preduzeća, što otežava
pribavljanje i otplatu novih kredita. Kao posledica javlja se nemogućnost preduzeća da
povećava, odnosno smanjuje sopstveni kapital, pa stoga nemože se govoriti o
maksimiziranju stope rentabiliteta kao najbitnijem kriteriju za određivanje strukture
kapitala sa stanovištva vlasništva. [7]
Horizontalna pravila finansiranja su postavljena sa ciljem da se obezbedi
održavanje likvidnosti. U međusobni odnos se stavljaju na jednoj strani delovi
pojedinih uloženih sredstava uključujući i trajanje njihove vezanosti, a na drugoj
pojedini delovi kapitala razvrstani po roku raspoloživosti. Horizontalna pravila
obuhvataju zlatno bankarsko pravilo finansiranja, zlatno bilansno pravilo u užem
smislu i zlatno bilansno pravilo u širem smislu. Zlatno bankarsko pravilo finansiranja
kaže da banka može dati kredit, a da pri tome ne dođe u opasnost u pogledu ne
ispunjavanja obaveza, ukoliko taj kredit kako po iznosu, tako i po kvalitetu odgovara
onom koji banka uživa. Zlatna bilansna pravila finansiranja imaju ishodište u zlatnom
bankarskom pravilu, jer od njega preuzimaju međusobnu uslovljenost iznosa i rokova
dospeća pojedinih obaveza, sa uloženim pojedinim vrstama sredstava i rokovima
vezivanja istih.
Zlatno bilansno pravilo u užem smislu prema klasičnom shvatanju pod
dugoročno uloženim sredstvima podrazumeva samo osnovna sredstva, a u savremenim
ulovima se uključuju i dugoročni finansijski plasmani, dati dugoročni robni krediti,
trajne i dugoročne usluge u druga preduzeća, akcije drugih preduzeća i banaka i
gubitak iskazan u aktivi. U dugoročne izvore finansiranja spadaju: sve vrste
sopstvenog kapitala, nenominirani – rezervni kapital, revalorizacione rezerve,

4
dugoročna rezervisanja i sve vrste dugoročnih obaveza čiji je rok dospeća duži od
godinu dana.
Zlatno bilansno pravilo u širem smislu kod sagledavanja sredstava dodaje još i trajna
obrtna sredstva.
Pored ovih pravila mogu se još uzeti racio-brojevi koji grupu pokazatelja imaju
za cilj da ukažu na sposobnost preduzeća da plaća dospele novčane obaveze uz
održavanje potrebnog obima i strukture obrtnih sredstava i očuvanje dobrog kreditnog
boniteta. U ovu grupu pokazatelja spadaju: Opšti racio likvidnosti, rigorozni racio
likvidnosti i neto obrtna sredstva.
Opšti racio likvidnosti se dobija stavljanjem u odnos iznosa obrtnih sredstava i
kratkoročnih obaveza i pokazuje sa koliko je obrtnih sredstava pokriven svaki dinar
kratkoročnih obaveza, što predstavlja prvi indikator sigurnosti kojim su zaštićeni
interesi kratkoročnih poverioca preduzeća.
Rigorozni racio likvidnosti ima u svom brojiocu likvidna sredstva, a u
imeniocu kratkoročne obaveze i pokazuje sa koliko dinara likvidnih sredstava
(gotovina, potraživaja od kupaca i kratkoročni plasmani) je pokriven svaki dinar
kratkoročnih obaveza.
Neto obrtna sredstva koja služe za ocenu platežne sposobnosti preduzeća na
dugi rok, jer predstavljaju svojevrsnu rezervu likvidnosti.
Navedena pravila ne mogu biti opšteprihvaćeni kriterijum za ocenu likvidnosti.
Prilikom njihove upotrebe trebamo sagledati kako njihove karakterisitke, tako i
specifičnosti samog preduzeća u datom momentu.

Pokazatelji na osnovu bilansa uspeha

Bilans uspeha predstavlja osamostaljeni deo Bilansa stanja čiji je zadatak da obračuna
sve rashode i prihode u obračunskom periodu i da iskaže ostvareni preiodični rezulat.
Prihodi predstavljaju naknadu ili prirast sopstvenog kapitala, te se smatraju pozitivnim
elementom rezultata, dok rashodi predstavljaju potrošnju, odnosno samnjenje
sopstvenog kapitala i smatraju se negativnim elementom rezultata.
Takođe preko visine obračunatih rashoda obezbeđuje se očuvanje vlastitog kapitala, što
prestavlja minimalni cilj ispod kojeg se obezbeđuje kontinuirani nastavak istog obima
poslovanja preduzeća.
Pokazatelji o ostvarenom rezltatu trebalo bi da ukažu na visine ostvarenog rezultata i
faktora njegovog ostvrenja u apsolutnom iznosu, stepena upešnosti poslovanja preko
relativnih odnosa ostvarenog rezultata prema kategorijama inputa , da li je u toku
obračunskog perioda održan kapital, strukture ostvarenog uspeha prema područjima
nastanka preko njegovih elemenata. [3] str.445
U pokazatelje ove vrste spadaju: stopa marže pokrića, faktori rizika ostvarenog
rezultata ( poslovnog, finansijskog i ukupnog rizika), stopa elastičnosti ostvarenja
neutralnog poslovnog rezultata, tačka neutralnog bruto finansijskog rezulta. [6]
Pored toga u pokazatelje koje se odnose na finansijski rezultat možemo uvrstiti i
većinu pokazatelja koji se baziraju na Bilansu stanja, koji indirektno odražavaju nivo
poslovnog uspeha preduzeća.

Pokazatelji na osnovu bilnsa stanja i bilnasa uspeha

5
Pokazatelji koji se baziraju na kombinovanim informacijama iz Bilansa uspeha i
bilansa stanja, predstavljaju pokazatelje ocene ukupne uspešnosti poslovanja i na bazi
istih se može dati ocena ostvarivanja ključnih ciljeva preduzeća. Iako malobrojni, oni
prestavljaju značajnu osnovu za donošenje strateških odluka od strane korisnika
finansijskih izveštaja.
Stopa poslovnog dobitka predstavlja odnos poslovnog dobitka i prihoda od
prodaje i predstavlja učešće poslovnog dobitka u prihodima od prodaje.
Stopa neto dobitka se dobija kada se neto dobitak podeli sa prihodima od
relaizacije i odnosi se na učešće neto dobitka u prihoima od prodaje.
Stopa prinosa na ukupna sredstva dobija se stavljanjem u odnos poslovnog
dobitka sa prosečnim poslovnim sredstvima. Ovaj pokazatelj pokazuje koliko se dinara
poslovnog dobikta ostvaruje na 100 dinara prosečno angažovanih poslovnih sredstava.
Treba ga posmatrati u kontekstu vremenske i poslovne analize, a njegova analitička
poruka sastoji se u tome da se sa što manjim ulaganjima u poslovna sredstva ostvare
što veći obim i prihodi od prodaje.
Stopa prinosa na sopstvena sredstva dobija se stavljanjem u odnos neto
dobitka i iznosa prosečni sopstveni sredstava, njime se utvrđuje efekat ulaganja
sopstvenih sredstava na ostvarivanje neto dobitka. Ovaj pokazatelj se, takođe, posmatra
u kontekstu vremenske i prostorne analize. Kao i kod prethodnog pokazatelja, cilj je da
se ostvari što veći neto dobitak uz što manja ulaganja sopstvenih sredstava.

Zaključak

Proces finansijskog izveštavanja ima ulogu da obezbedi informacije potrebene za

podmirivanje potreba velikog broja korisnika. Da bi se to postiglo, u uslovima
globalizacije svetske privrede, potrebno je da finansijski izveštaji budu pripremljeni i
prezentovani u skladu sa jedinstvenim principima i načelima, a ključnu ulogu u tome
imaju Međunarodni računovodstveni standardi. Primena načela, principa i zakonskih
propisa bi trebalo da doprinese pružanju razumljive, realne i uporedive informacije o
finansiskom položaju, uspešnosti i novčanim tokovima preduzeća za potrebe
odlučivanja prvenstveno investitora i kreditora, a potom i ostalih korisnika.
Kako bi se povećala upotrebna vrednost tako dobijenih podataka neophodno je
izvršiti njihovu finansijsku analizu uz pomoć odgovarajućih metoda i instumenata radi
dobijanja pokazatelja čijom upotrebom se, zapravo, vrši integracija informacija
dobijnih iz finansijskog računovodstva u proces upravljanja menadžmenta i donošenja
odluka od strane korisnika van preduzeća.Na ovaj način proces finansijskog
izveštavanja ostvaruje svoju ulogu informacione podrške za potrebe donošenja
racionalnih investitorskih i kreditorskih odluka, pružanja adekvatne ocene za
procenjivanje iznosa, vremena i stepena izvesnosti tokova gotovine, kao i za potrebe
sagledavanja ekonomskih resursa i performansi preduzeća. Takođe, finansijskom
analizom dolazi se do značajnih informacija koje se odnose na uspešnost menadžmenta
u realizaciji upravljačkih aktivnosti, kao i do niza dodatnih interpretacija i objašnjenja
koji upotpunjuju sadržinu seta finansijskih izveštaja.

6
SUMMARY
Financial reporting as process provides systematic and chronological record of
business transactions and other company events, periodically informing users about
changes made in property, financial and in income. While it produce whole picture of
the effects of business transactions in the form of balance sheet, review of the current
status and future directions for assessment of growth and development requires more
research, quantification, description and evaluation of financial condition and
profitability of the company, which is achieved through the application of certain
methods, procedures, tools and instruments of the financial analysis. In this paper we
will try to explain the position and role of analysis of the basic financial statements,
balance sheet and income statement, in determining the success of the implementation
of two basic principles of business, which is reflected in the maintenance of liquidity,
with a satisfactory level of operations profitability.

LITERATURA
[1] Tepšić R., Turk i Petrović M. „Rečnik računovodstva i finansija“, Zagreb, 1984, str.54
[2] Ruth George E „Analiziranje finansijskih izveštaja“, American Bankers Association, 2006.
god. str.4
[3] Rankovć dr Jovan, „Upravljanje finansijama preduzeća“, Ekonomski fakultet, Beograd,
1997 str.173
[4] Stojilković dr Miodrag , Krstić dr Jovan „Finansijska analiza (Teorijsko-metodološke
osnove)“, Ekonomski fakultet,Niš ,2000. god str.13
[5] Van Horhe James C. „Finansijski menadžement“ Data Status, Beograd, 2007. god, str.134
[6] Martić dr Stevan, „Finansijsko računovodstvo: osnova ocene ostvarenja ključnih ciljeva
preduzeća“, XXX Simpozijum SRRS „Računovodstvo i poslovne finansije u uslovima
globalizacije svetske privrede“ , Zlatbor, 1999 god.
[7] Rodić dr Jovan „Poslovne finansije i procena vrednosti preduzeća“, Ekonomika, Beograd,
1993, str. 58.