Specifičnosti i dometi Bodrijarove misli

Biljana Marinković
 Žan Bodrijar( 1929-2007) je bio jedan od najbitnijih intelektualaca
današnjice, i jedan izuzetno plodan pisac čiji rad predstavlja kombinaciju
filozofije, socijalne teorije, i jedne idiosinkrastične metafizike koja odslikava
ključne događaje i fenomene epohe. Oštrom kritikom savremenog društva,
kulture i misli, Bodrijar je zaradio naziv gurua Francuske postmoderne
teorije, mada se on može čitati i kao mislilac koji kombinuje socijalnu
teoriju i filozofiju na originalan i provokativan način i kao pisac koji je
razvio sopstveni stil i formu pisanja. Bodrijar je bio izuzetno plodan pisac
koji je objavio više od trideset knjiga i komentarisao neke od najistaknutijih
kulturnih i socijalnih fenomena savremene ere, uključujući brisanje razlika
roda, rase i klase koje su restrukturirale moderna društva u nova
postmoderna potrošačka, medijska i visoko tehnološka društva; mutirajuću
ulogu umetnosti i estetike; fundamentalne promene u politici, kulturi, i
ljudskim bićima; i uticaju novih medija, informacija, i kibernetičke
tehnologije u kreiranju kvalitativno drugačijeg društva i fundamentalnih
promena u životu kako pojedinca, tako i društva u celini.

Već nekoliko godina kultna figura postmoderne teorije, Bodrijar je prošao

dug put transformacije postmodernog diskursa od ranih ’80-ih do danas, i
razvio visoko idiosinkrastičan modus filozofske i kulturne analize. Ovaj rad
se fokusira na Bodrijarov jedinstveni način mišljenja i kako se ono menjalo
od socijalne teorije, preko postmoderne teorije do provokativnog tipa
filozofske analize. U retrospektivi, Bodrijar se može sagledati kao teoretičar
koji je na originalan način ispitivao život znakova i uticaj tehnologije na
društveni život, i koji je sistematski kritikovao glavne modele moderne
misli, istovremeno razvijajući sopstvenu filozofsku perspektivu.

1.Rani radovi: Od “Sistema objekata” do “Ogledala produkcije”

Žan Bodrijar je rođen 1929. godine u gradu katedrala-Remsu. Po njegovim

rečima, baba i deda su bili seljaci, a roditelji su radili kao službenici, tako da
je on bio prvi u porodici koji je završio fakultet,pa da je to dovelo do jaza u
kulturnom miljeu između njega i njegovih roditelja. 1956 on počinje da radi
kao profesor u gimnaziji i u ranim 60-im radi kao lektor za francuskog
izdavača Seuil-a. Bodrijar je u početku bio germanista koji je objavljivao
eseje o kniževnosti u ‘Modernim vremenima’ (Las temps modernes) u
periodu između 1962-1963 i prevodio dela Pitera Vajsa (Peter Waiss) i
Bertolda Brehta na francuski jezik, a preveo je i knjigu o mesijanskim

1
revolucionarnim pokretima koju je napisao Vilhelm Mulman (Wilhelm
Muehlmann). Tokom ovog perioda, on se susreće sa i bavi delom Henrija
Lafevra (Henri Lafebvre), čije ga kritike svakodnevnog života
impresioniraju, kao i delom Rolana Barta (Roland Barthes), čije su
semiološke analize savremenog života imale trajan uticaj na njegov rad.

1966. Bodrijar dolazi na Pariski Univerzitet u Nanteru (Nanterre), i postaje

Lafevrov asistent, istovremeno studirajući jezike, filozofiju, sociologiju i
druge discipline. 1966-e brani doktorsku tezu ‘These du Troisieme Cycle’
(‘Teza o trećem krugu’) na katedri za sociologiju sa disertacijom ‘Le
systeme des objects’ (‘Sistem objekata’) i počinje da predaje sociologiju u
oktobru te godine. Suprostavljajući se Francuskoj i Američkoj intervenciji u
Alžirskom i Vijetnamskom ratu, Bodrijar se povezao sa francuskom levicom
u 60.im. Nanter je tad bio centar za radikalnu politiku i ‘Pokret 22.mart’ koji
je bio povezan sa Danijelom Kon-Benditom (Daniel Cohn-Bendit) i
‘pobesnelima’ (‘enragees’) je osnovan na katedri za sociologiju. Bodrijar je
kasnije rekao da je učestvovao u Majskim zbivanjima 1968.e koji su doveli
do masovnog studentskog protesta i generalnog štrajka koji su skoro doveli
do pada vlade de Gola (de Gaulle).

Tokom kasnih ‘60-ih Bodrijar počinje da izdaje seriju knjiga koje će ga na

kraju učiniti svetski poznatim. Pod uticajem Lefebra, Barta, i niza drugih
francuskih teoretičara, Bodrijar je ozbiljno radio na polju socijalne teorije,
semiologije, i psihoanalize, da bi 1968.e objavio svoju prvu knjigu ‘Sistem
objekata’, i samo dve godine posle (1970.) drugu -‘Potrošačko društvo’
(‘The Consumer Society’), a zatim ‘Za kritiku političke ekonomije znaka’
( ‘For a critique of the Political Economy of the Sign’ – 1972 (drugo izdanje
1981). Ove rane publikacije predstavljaju pokušaj (unutar okvira socijalne
teorije), kombinovanja studija o svakodnevnom životu koje je prve uveo
Lefevr, sa socijalnom semiologijom koja se bavi životom znakova u
socijalnom životu. Ovaj projekat se, pod uticajem Barta, fokusira na sistem
objekata u potrošačkom društvu (tema prve dve knjige) i interfejs između
političke ekonomije i semiotike (jezgro treće knjige). Bodrijarovi rani radovi
su jedni od prvih kojih su semiologiju “naterali” da analizira kako su ustvari
objekti enkodirani [obeleženi] sistemom znakova i značenja koji sačinjavaju
savremena medijska i potrošačka društva. Kombinujući semiološke studije,
marksističku političku ekonomiju i sociologiju potrošačkog društva, Bodrijar
je započeo svoj životni projekat - istraživanje sistema objekata i znakova
koji sačinjavaju naš svakodnevni život.

2
 Rani Bodrijar opisuje značenja upisana u objekte svakodnevnog života
(npr.osećaj moći koji prati vozače brzih, skupih automobila) i struktuiran
sistem koji te objekte organizuje u novo moderno društvo (npr.prestiž iliti
znak-vrednost novog sportskog automobila). U prve tri knjige Bodrijar tvrdi
da klasična marksistička kritika političke ekonomije mora da se zameni
semiološkim teorijama znaka koje artikulišu različitost značenja koja
označavaju različiti označitelji - kao jezik organizovan u sistem značenja.
Bodrijar je, prateći Barta i ostale, tvdio kako sport, moda, mediji i ostali
modeli označavanja takođe proizvode sopstvene sisteme značenja, koji se
artikulisu preko specifičnih pravila, kodova (dress-code) i sopstvenu logiku
(termini koji su interpromenljivi unutar određenog sistema značenja tj. nisu
fiksirani). Postavljajući sopstvenu analizu znakova svakodnevnog života u
istorijski okvir, Bodrijar tvrdi da je tranzicija od ranijeg doba kapitalizma
otvorenog tržišta do sadašnjeg monopolističkog kapitalizma, zahtevala
povećanje pažnje na upravljanje potražnjom, da bi ostvarila povećanu i bolje
kontrolisanu potrošnju. U ovom istorijskom dobu, između 1920-ih i 1960-ih
potreba za povećanjem zahteva potrošača zamenila je brigu o snižavanju
troškova proizvodnje i povećanju proizvodnje. U ovoj eri kapitalističkog
razvoja, ekonomske koncentracije i razvoja novih tehnologija, ubrzanja
kapaciteta za masovnu produkciju i kapitalističke korporacije, fokus pažnje
se pomera ka kontroli potrošnje i stvaranju potreba za nova prestižna dobra,
na taj način proizvodeći režim onoga sto Bodrijar naziva znak-vrednost
(sign-value). Prema Bodrijarovim analizama, reklamiranje, pakovanje,
izgled, moda, ”emancipovana” seksualnost, masovni mediji (massmedia) i
kultura, kao i umnožavanje proizvoda su multiplicirali količinu znakova i
odraza, i proizveli umnožavanje znak-vrednosti. Iz ovoga, tvrdi Bodrijar,
proizvodi masovne potrošnje ne mogu prosto da se karakterišu upotrebnom
vrednošću i vrednošću razmene, kao u marksovoj teoriji proizvoda, već ih
određuje znak–vrednost- izraz i ‘marka’ stila, prestiža, luksuza, moći,itd.-
koji sve više postaje bitan i prepoznatljiv deo proizvoda i upotrebe istog.

Iz ove perspektive, Bodrijar tvrdi da se proizvodi kupuju i izlažu kako

zbog svoje upotrebne vrednosti tako i zbog znak-vrednosti, kao i da je
fenomen znak-vrednosti postao suštinski sadržilac proizvoda i potrošnje u
potrošačkom drustvu. Prema Bodrijaru, celo društvo je organizovano preko
potrošnje i prikazivanja proizvoda kroz koje pojedinci zadobijaju prestiž,
identitet. U ovom sistemu, što su nečija ‘ potrošna dobra ’ prestižnija (kuće,
automobili, garderoba, nakit itd.) to je veći položaj koji on zauzima u
domenu vrednosti znaka. Dakle, kao što reči zadobijaju značenja u odnosu
na mesto u diferencijalnom sistemu značenja, tako i znak-vrednosti

3
zadobijaju svoja značenja u odnosu na mesto unutar diferencijalnog sistema
prestiža i statusa. U ‘Potrošačkom društvu’ Bodrijar na kraju svesno
priželjkuje neku vrstu preokreta, u smislu povećanja i širenja različitih formi
odbijanja konzumerizma, socijalnih konvencija i konformističkog stila
mišljenja i ponašanja, koje sve obuhvata pojam ”praksa radikalne promene”.
Bodrijar ovde aludira na očekivane ‘erupcije nasilja i iznenadne
dezintegracije koji će doći, neizbežno i sigurno kao što je bio maj ‘68-e, da
razbiju ovu belu masu [potrošnje]’. S druge strane, Bodrijar opisuje situaciju
u kojoj je otuđenje toliko potpuno da se ne može prevazići jer je ‘postalo
sama struktura tržišnog društva’. Njegov argument je da u društvu gde je sve
stvar koja može da se proda i kupi, otuđenje je potpuno. I zaista, termin
‘otuđen/o’ početno je označen kao ‘prodat/o’, u jednom totalno potrošačkom
društvu gde je sve proizvod,a otuđenje je sveprisutno. Šta više, Bodrijar
postavlja “kraj transcedencije” (fraza pozajmljena od Marcusea) tamo gde
pojedinci ne mogu da pojme sopstvene istinske potrebe kao ni mogućnost
drugačijeg načina života. U ’70-im, Bodrijar se distancirao od marksističke
teorije revolucije, i umesto toga postulirao samo mogućnost pobune protivu
potrošačkog drustva u jednoj ‘nepredvidljivoj ali izvesnoj’ formi.U kasnim
1960-im povezuje se sa grupom intelektualaca okupljenih oko časopisa
Utopija (Utopie) koji su težili da prevaziđu granice između disciplina i u
duhu Gaj Debora (Guy Debord) i Situacionističke Internacionale kombinuju
refleksije o alternativnim drustvima, arhitekturi i načinima svakodnevnog
života. Spajajući pojedince sa margina arhitekture, prostornog planiranja,
kulturnog kriticizma i socijalne teorije, Bodrijar i njegovi saradnici su dosta
‘odskakali’ od ostalih političkih grupa i razvili jedan posebno
idiosinkrastičan, marginalizovan diskurs iza granica etabliranih disciplina i
političkih težnji tog vremena. Ova povezanost sa Utopijom je trajala samo u
ranim 1970-im. S jedne strane, on je nastavio sa marksističkom kritikom
proizvodnje koja podvlači i kritikuje različite forme otuđenja, dominaciju i
eksploataciju koje produkuje kapitalizam. U ovoj fazi, činilo se da njegova
kritika polazi sa standardne neo-marksističke pozicije koja predpostavlja da
je kapitalizam zlo koje homogenizuje, kontroliše i dominira socijalnim
životom, dok pojedincima oduzima slobodu, kreativnost, vreme i ljudski
potencijal. S druge strane, nije mogao da imenuje ni jednu revolucionarnu
silu niti je raspravljao o situaciji i potencijalima radničke klase kao faktora
promene u potrošačkom društvu. Zaista, Bodrijar ne nudi nikakvu teoriju
subjekta kao aktivnog faktora socijalne promene, tako prateći
strukturalističku i poststrukturalističku kritiku filozofskog i praktičnog
subjekta kakvog su ga prikazali Dekart, Kant i Sartr, a koji je bio dugo
dominantan model unutar francuske misli. Strukturalisti i poststrukturalisti

4
su tvrdili da je subjektivnost proizvedena jezikom, socijalnim institucijama i
kulturnim obrascima i da nije nezavisna od sopstvenih konstrukcija unutar
ovih institucija i praksi. Ali Bodrijar ne razvija ni teoriju klasne ili grupne
pobune, ili bilo kakvu teoriju političke organizacije, borbe, ili strategije bilo
koje vrste. Ipak, Bodrijarov rad je na ovom mestu dosta blizak radu
Frankfurtske škole, posebno Herbertu Markuzeu, koji je već bio razvio neke
od prvih marksističkih kritika potrošačkog društva. Kao Lukač i
Frankfurtska škola,Bodrijar analizira kako komformitet i komformizacja
prožimaju društveni život i dominiraju individualnom mišlju i ponašanjem.
Prateći glavnu liniju kritičkog marksizma, Bodrijar tvrdi da proces socijalne
homogenizacije, otuđjenja i izrabljivanja konstituiše
proces reifikacije/postvarenja u potrošnim dobrima, tehnologijama i
stvarima (objekti) koji dominiraju ljudima (subjekti) odvajajući ih od
njihovih ljudskih kvaliteta i kapaciteta.

Za Lukača, Frankfurtsku školu i Bodrijara reifikacija je proces u kome

stvari preuzimaju dominaciju nad ljudima koji postaju na taj način sličniji
stvarima, a reifikacija postaje dominantan model društvenog života. Uslovi
rada nameću poslušnost i standardizaciju života, kao i izrabljivanje radnika i
njihovo odvajanje od života slobode i samoodređenja. U medijskom,
potrošačkom društvu, kultura i konzumerizam se stapaju, oduzimajući
pojedincu mogućnosti razvoja individualnosti i samoodređenja.
Bodrijarov rad može da se tumači kao izraz jedne više faze reifikacije i
socijalne dominacije nego one koju opisuje Frankfurtska škola koja opisuje
na koji način vladajuće institucije i dominantni modeli mišljenja kontrolišu
pojedinca. Bodrijar ide korak dalje od Frankfurtske škole primenjujući
semiološku teoriju znaka da bi opisao kako potrošna dobra, mediji i
tehnologije proizvode univerzum iluzije i fantazije u kome prevlast nad
pojedincima preuzimaju potrošačke vrednosti, medijske ideologije kao i
zavodničke tehnologije kakvi su kompjuteri koji tvore svetove
sajberspejsa. U poslednjoj fazi, Bodrijar iz svoje analize dominacije
znakova i sistema objekata izvodi još pesimističnije zaključke po kojima je
tema “kraja individue” koju su skicirali članovi Frankfurtske škole dosegla
vrhunac u potpunom porazu ljudske subjekivnosti od strane sveta objekata.
Ipak,u nekim svojim radovima Bodrijar nudi jednu aktivniju teoriju
potrošnje nego sto je to učinila Frankfurtska škola koja generalno posmatra
potrošnju kao pasivni model socijalne integracije. Nasuprot tome, potrošnja
u Bodrijarovim ranim radovima predstavlja vrstu rada za sebe, ”aktivnu
manipulaciju znakovima”, način na koji pojedinac označava sebe unutar
potrošačkog društva i pokušava da se razlikuje od ostalih. Ipak ova aktivna

5
manipulacija znakovima ne može da se izjednači sa postuliranjem aktivnog
(ljudskog) subjekta koji može da odoli, redefiniše odnosno proizvede
sopstvene znakove, tako da Bodrijar ipak ne uspeva da razvije originalnu
teoriju aktiviteta.
Bodrijarove prve tri knjige mogu da se čitaju unutar okvira neomarksističke
kritike kapitalističkog drustva. Možemo da protumačimo Bodrijarov
naglasak na potrošnji kao nadomestak Marksove analize proizvodnje a
fokusiranje na kulturu i znakove kao važnu zamenu klasične marksističke
političke ekonomije, koja dodaje kulturnu i semiološku dimenziju
marksističkom projektu. Ali u njegovoj provokaciji iz 1973, ’Ogledalu
produkcije’, Bodrijar sistematski napada klasičan marksizam, tvrdeći da je
marksizam ustvari samo ogledalo buržoaskog društva koje smestajući
proizvodnju u centar života naturalizuje na taj način kapitalističku
organizaciju društva. Iako je u 1960-im Bodrijar bio povezan sa
revolucionarnom levicom i marksistima, i učestvovao u ‘svibanjskim
gibanjima’ 1968-e, u ranim 1970-im on raskida sa marksizmom iako ostaje
politički ‘radikal’, doduše bez ikakve veze s politikom do kraja decenije.
Kao i mnogi sa Levice, Bodrijar je bio razočaran činjenicom da Francuska
komunistička partija nije podržala radikalne pokrete u ‘60-im, i nije imao
poverenja u zvanični marksizam teoretičara kakav je bio npr. Luj Altizer
(Louis Althusser) koga je smatrao dogmatikom i reduktivistom. Kao
posledica toga, Bodrijar počinje sa radikalnom kritikom marksizma,
kritikom koju se sledili mnogi od njegovih savremenika koji su takođje
napravili zaokret ka postmoderni.
Bodrijarova zamerka marksizmu je da, prvo, neadekvatno oslikava
premoderna društva koja su bila organizovana kroz religiju, mitologiju i
plemensku organizaciju, a ne kroz proizvodnju. Drugo, po njemu marksizam
ne nudi dovoljno radikalnu kritiku kapitalističkih društava niti alternativne
kritičke diskurse i perspektive. Na ovom stupnju, Bodrijar se oslanja na
antropološku perspektivu u odnosu na premoderna društva zbog
emancipatorskih alternativa koje ova pruža. Ipak, bitno je zapaziti da je ova
kritika marksizma ipak upućena sa levice,a on tvrdi da marksizam nije
pružio dovoljno radikalnu kritiku, ili alternativu za, savremena kapitalistička
i komunistička društva bazirana na proizvodnji. Za Bodrijara, činjenica da su
francuski komunisti odbili da podrže pokrete iz maja ‘68-e, zasniva se delom
na konzervativizmu koji ima korene u samom marksizmu. Zbog svega
ovoga, Bodrijar i drugi iz njegove generacije su počeli da tragaju za
alternativnim kritičkim pozicijama.

6
2.Simbolička razmena i prodor Postmoderne

‘Ogledalo produkcije’ i sledeća knjiga ’Simbolička razmena i smrt’(1976)

koja je konačno prevedena na engleski tek 1993, su pokušaji da se obezbede
ultraradikalne perspektive koje će prevazići ograničenja ekonomističke
marksističke tradicije koja privileguje ekonomsku sferu. Ova ultra-
levičarska faza Bodrijarove spisateljske karijere neće dugo trajati, iako on u
Simbolickoj razmeni proizvodi jednu od najbitnijih i najdramatičnijih
provokacija. Tekst započinje predgovorom koji sazima njegov pokušaj da
obezbedi značajno drugačiji pristup društvu i kulturi. Gradeći na temeljima
francuske kulturne teorije Žorža Bataja (Georges Bataille)Marsela
Mosa(Marcel Mauss), i Alfreda Žarija(Alfred Jarry), Bodrijar veliča
“simboličku razmenu” koja se odupire kapitalističkim vrednostima
korisnosti i novčane zarade kao kulturnim vrednostima. Bodrijar tvrdi da u
Batajevoj tvrdnji da su trošenje i bahatost povezani sa suverenošću,
Mosovim opisima socijalnog prestiža koji je u premodernim društvima
povezan sa darivanjem, Žarijevom pozorištu koje ismeva francusku kulturu,
i Sosirovim anagramima, postoji raskid sa vrednostima kapitalističke
razmene i produkcije, ili produkcije značenja u jezičkoj razmeni. Ovi
slučajevi “simboličke razmene”, Bodrijar veruje, raskidaju sa vrednostima
produkcije i opisuju poetsku razmenu i kreativnu kulturnu aktivnost koja
pruža alternativu kapitalističkim vrednostima proizvodnje i razmene dobara.

Termin “simbolička razmena” je izveden iz Batajevog koncepta “opšte

ekonomije” u kome se tvrdi da su trošenje, bacanje, žrtvovanje i destrukcija
značajniji za ljudski život negoli ekonomije produkcije i korisnosti. Batajev
model je bilo sunce koje je slobodno širilo svoju energiju bez da traži išta
zauzvrat. On je tvrdio da ako pojedinci žele da zaista budu nezavisni
(slobodni od imperativa kapitalizma) oni treba da slede “opštu ekonomiju”
trošenja, poklanjanja, žrtvovanja i destrukcije da bi izbegli determinisanost
postojećim imperativima korisnosti. Za Bataja, ljudi su bili ekscesna bića sa
suviškom energije i imaginacije, fantazija, nagona, potreba i heterogenih
želja.Na ovom mestu, Bodrijar predpostavlja istinitost Batajeve
antropologije i opšte ekonomije. 1976, u recenziji Batajevih Sabranih
Radova (‘Complete Works’,Paris 1976), Bodrijar piše: ”Centralna ideja je
ta da ekonomija koja vlada našim društvima dolazi od pogrešnog tumačenja
fundamentalnog ljudskog principa koji je solarni princip neobuzdanog

7
trošenja.” U ranim ‘70-im Bodrijar je preuzeo Batajevu antropološku
poziciju i kako je to on nazvao, ’aristokratsku kritiku’ kapitalizma za koga
on sad tvrdi da je baziran pre na banalnom konceptu korisnosti i štednje
negoli na uzvišenijem (aristokratskom) konceptu trošenja i rasipanja. Bataj i
Bodrijar ovde predpostavljaju kontradikciju između ljudske prirode i
kapitalizma. Oni tvrde da ljudi ‘po prirodi’ nalaze zadovoljstvo u stvarima
kakve su trošenje, bahatost, bahanalije, žrtve itd. i u kojima su oni nezavisni
i slobodni da potroše višak energije (i tako slede svoju ‘pravu prirodu’).
Kapitalistički imperativ rada, korisnosti i štednje po predpostavci su
‘neprirodni’ i protive se ljudskoj prirodi. Bodrijar tvdi da marksistička
kritika kapitalizma, nasuprot tome, jedva da napada vrednost razmene dok
uzdiže upotrebnu vrednost i isto tako korisnost i instrumentalnu
racionalnost, na taj način ”tražeći dobru upotrebu ekonomije”.Bodrijar
preuzima jednu ‘aristokratsku kritiku’ političke ekonomije pod jakim
uticajem Bataja i Ničea (Nietzsche). Bodrijar i Bataj ovde zastupaju verziju
Ničeovog ‘morala gospodara’ po kojem ‘superiorni’ pojedinci kreiraju
sopstvene vrednosti i žive život ‘u fulu’, intenzivirajući sopstvenu kreativnu
i erotsku energiju. Bodrijar je nastavio još neko vreme da napada buržoaziju
i kapitalizam, ali iz perspektive koja veliča ‘aritokratsko’ razbacivanje i
raskoš, estetičke i simboličke vrednosti. Tamnu stranu njegovog
preusmerivanja teoretske i političke odanosti predstavlja valorizacija
žrtvovanja i smrti koja se javlja u “Simboličkoj razmeni i smrti” (u kojoj
žrtvovanje obezbeđuje darivanje koje podriva buržoaske vrednosti koristi i
samo-očuvanja, ideja koja ima razorne posledice u eri bombaša-samoubica i
terorizma). Sve u svemu, tokom ’70-ih, Bodrijar se oslobodio poznatog
marksističkog univerzuma proizvodnje i klasne borbe zarad jednog
drugačijeg, neo-aristokratskog i metafizičkog pogleda na svet. Na ovom
mestu, Bodrijar predpostavlja da su premodernim društvima vladali zakoni
simboličke razmene slične Batajevom konceptu ‘opšte ekonomije’, a ne
zakoni proizvodnje i korisnosti. Razvijajući ove ideje, Bodrijar je skicirao
fundamentalnu liniju razdvajanja u istoriji izmeđju simboličkih društava
(društava bazično organizovanih premodernom razmenom) i proizvodnih
društava (društava organizovanih proizvodnjom i razmenom dobara). Dakle,
on odbija marksističku filozofiju istorije koja predpostavlja primat
proizvodnje u svim društvima i odbija markistički koncept socijalizma,
tvrdeći da on ne raskida dovoljno radikalno sa kapitalističkim
produktivizmom, nudeći se jedva kao jedna uspešnija i pravednija
organizacija proizvodnje negoli kao potpuno drugačija vrsta društva sa
drugačijim vrednostima i formama kulture i života. Od ovog momenta,
Bodrijar će suprotstavljati njegov ideal simboličke razmene vrednostima

8
proizvodnje, korisnosti i instrumentalne racionalnosti koje vladaju
kapitalističkim (i socijalističkim) drustvima.’Simbolička razmena’ se na ovaj
način pojavljuje kao Bodrijarova ’revolucionarna’ alternativa vrednostima i
praksama kapitalističkog društva, i predstavlja raznolikost heterogenih
aktivnosti u njegovim radovima iz ’70-ih.
On takođje opisuje svoju koncepciju simboličke razmene u ‘Ogledalu
produkcije’ gde piše:
”Simbolički socijalni odnos je neprekinuti krug davanja i primanja, koji, u
primitivnoj razmeni, uključuje potrošnju ‘suviška’ (‘surplus’) i oslobađa
anti-produkciju [1975:143].
Termin dakle referira na simboličke ili kulturne aktivnosti koje ne doprinose
kapitalističkoj proizvodnji i akumulaciji kapitala i koje potencijalno
konstituišu ‘radikalnu negaciju’ proizvođačkog društva.
U ovom stadijumu, Bodrijar prati francusku tradiciju veličanja ‘primitivne’
odnosno premoderne kulture nasuprot apstraktnom racionalizmu i
utilitarizmu modernog društva. Bodrijarova odbrana simboličke razmene
nasuprot produkcije i instrumentalne racionalnosti ovde stoji u skladu sa
tradicijom Rusoove odbrane ‘prirodnog divljaka’ nasuprot savremenog
čoveka, Durkhajmovog postavljanja organske solidarnosti premodernih
društava nasuprot apstraktnog individualizma i anomičnosti modernih
društava, Batajeve valorizacije trošenja premodernih društava, ili Mausovih
ili Levi-Strosovih fascinacija bogatstvom ‘primitivnih društava’ ili ‘mozgom
divljaka’. Posle dekonstruisanja glavnih savremenih mislioca i njegovih
teoretskih ‘očeva’ (Marks, Frojd, Sosir i francuski savremenici), pošto mu je
nedostajalo bogatstvo simboličke razmene, Bodrijar nastavlja da veliča
simboličke i radikalne forme mišljenja i pisanja u jednoj potrazi koja ga vodi
u sve više ezoterijski i egzotičniji diskurs.

Na ovaj način, protiv formi koje organizuju modernu misao i društvo,

Bodrijar veliča simboličku razmenu kao alternativu. Protiv savremenih
zahteva za proizvodnjom vrednosti i značenja, Bodrijar poziva na njihovo
istrebljenje i poništenje, kao primer navodeći Mosovu razmenu darova,
Sosirove anagrame i Frojdov koncept nagona smrti. U svim ovim
slučajevima, postoji raskid sa formama razmene (dobara, značenja i
libidalnih energija) i na taj način bekstvo od formi produkcije, kapitalizma,
racionalnosti i značenja. Bodrijarov paradoksalni koncept simboličke
razmene može da se objasni kao izraz želje da se on sam oslobodi od
modernih pozicija i potraži revolucionarnu poziciju izvan modernog društva.
Protivu modernih vrednosti, Bodrijar zastupa njihovo poništavanje i
istrebljenje.

9
 Ipak, u svojim radovima iz sredine 1970-ih, Bodrijar postavlja još jednu
podelu u istoriji, radikalnu koliko i raskid između premodernih simboličkih
društava i modernih. U maniru klasične socijalne teorije, on sistematski
razvija distinkcije između premodernih društava organizovanih putem
simboličke razmene, modernih društava organizovanih putem proizvodnje, i
postmodernih društava organizovanih putem ‘simulacije’ pod kojom on
podrazumeva kulturne modele reprezentacije koji ‘simuliraju’ stvarnost, kao
što su televizija, kompjuterski sajberspejs i virtuelna realnost koja danas sve
više uzima maha na internetu (preko šest (!) miliona korisnika virtuelnog
sveta ‘Second Life’ u kome korisnici plaćaju mogućnost da kreiraju
sopstveno virtuelno Ja potvrđuju Bodrijarovu tezu o dominaciji simulacije).
Bodrijarovo razlikovanje modela produkcije i korisnosti koji su organizovali
moderna društva i modela simulacije za koji on veruje da organizuje
postmoderna drustva postulira jaz imeđu modernih i postmodernih društava
velik koliki i onaj izmedju modernih i premodernih društava. Bodrijar
objavljuje ‘kraj političke ekonomije’ i kraj jedne ere u kojoj je produkcija
bila organizujuća forma društva. Sledeći Marksa, Bodrijar tvrdi da je ova
moderna epoha bila era kapitalizma i buržoazije u kojoj je kapital
izrabljivao radnike koji su činili revolucionarnu silu prevrata. Ipak, Bodrijar
objavljuje kraj političke ekonomije i isto tako kraj marksističke
problematike same modernosti:
“Kraj rada. Kraj proizvodnje. Kraj političke ekonomije. Kraj dijalektike
označitelj/označeno koja omogućava akumulaciju znanja i značenja, linearne
sintagme kumulativnog diskursa. I u isto vreme, kraj dijalektike znak
vrednosti/upotrebne vrednosti koja je jedina stvar koja čini mogućom
akumulaciju i društvenu proizvodnju.Kraj linearne dimenzije diskursa. Kraj
linearne dimenzije robe.Kraj klasične ere znaka.Kraj ere proizvodnje.”
Simbolička razmena i smrt (1991:18)

Diskurs ‘kraja’ označava njegovu objavu prodora postmoderne u istoriji.

Ljudi danas žive u jednoj novoj eri simulacije u kojoj društvena reprodukcija
(procesiranje informacija, komunikacija, industrije saznanja, nove
tehnologije itd.) zauzimaju mesto koje je do tada pripadalo produkciji. U
ovoj eri, “rad više nije snaga on je postao znak medju drugim znakovima”
(1991:20) Rad nije više primarno proizvodan u ovoj situaciji, već predstavlja
znak nečije socijalne pozicije, načina života i načina usluživanja. Nadnice,
odnosno plate takođe nemaju racionalan odnos sa nečijim radom i s onim
sto on proizvodi već sa mestom koje taj neko zauzima unutar sistema. Ali,
ono sto je najbitnije, politička ekonomija nije više osnova, socijalna

10
determinanta, čak ni strukturalna ‘realnost’ u kojoj drugi fenomeni mogu da
budu interpretirani i objašnjavani. Umesto toga, ljudi žive u ‘hiperrealnosti’
simulacija u kojoj slike, odrazi, i igra znakova zamenjuju koncepte
proizvodnje i klasne borbe kao ključni konstituenti savremenih društva.

Od ovog trenutka, kapital i politička ekonomija nestaju iz Bodrijarove

priče, ili se vraćaju ali u radikalno izmenjenom obliku. Ubuduće znakovi i
kodovi se umnožavaju i proizvode druge znakove i nove mašine znakova u
rastućim, spiralnim krugovima. Tehnologija dakle zauzima mesto kapitala u
ovoj priči i semiurgija (koju Bodrijar tumači kao umnožavanje slika,
informacija i znakova) zauzima mesto proizvodnje. Njegov postmoderni
preokret je na taj način povezan sa jednom formom tehnološkog
determinizma i odbijanja političke ekonomije kao korisnog eksplanatornog
principa-korak koji mnogi od njegovih kritičara odbacuju.

‘Simbolička razmena i smrt’, kao i sledeće delo - ‘Simulakrumi i

simulacija’ artikulišu princip fundamentalnog preloma između modernih i
postmodernih društava i markiraju Bodrijarovo odvajanje od problematike
moderne socijalne teorije. Za Bodrijara moderna društva su organizovana
po principu proizvodnje i potrošnje dok su postmoderna organizovana po
principu simulacije i igre slika i znakova, označavajući tako situaciju u kojoj
kodovi, modeli i znakovi predstavljaju organizacione forme u novom
društvenom poretku u kome vlada simulacija. U društvu simulacije,
identiteti su konstruisani prisvajanjem znakova i kodovi i modeli određuju
način na koji pojedinci vide sami sebe i odnose se prema drugima.
Ekonomija, politika, društveni život i kultura su pod vlašću simulacije, pri
čemu kodovi i modeli određuju na koji način se koriste i upotrebljavaju
potrošna dobra, razvija politika, proizvodi i upotrebljava kultura i živi
svakodnevni život.

Bodrijarov postmoderni svet je takođe svet u kome granice i razlike koje su

bile bitne u prošlosti - kao što su one između socijalnih klasa, rodne razlike,
razlike u političkim opredeljenjima i razlike između nekada autonomnih
domena društva i kulture – gube moć. Ako su moderna društva, prema
klasičnoj socijalnoj teoriji, bila određjena diferencijacijom, za Bodrijara,
postmoderna društva su određena dediferencijacijom,’kolapsom’ (moći)
razlika iliti implozijom. U Bodrijarovom društvu simulacije, domeni
ekonomije, politike, kulture, seksualnosti i društva implodiraju jedni unutar
drugih, brišući granice i razlike. U ovoj imlozivnoj mešavini, ekonomija je
bitno određena kulturom, politikom i drugim sferama, dok je umetnost,

11
nekada sfera potencijalne razlike i opozicije, sada apsorbovana ekonomijom
i politikom, a seksualnost je sveprisutna. U ovoj situaciji, razlike između
pojedinaca i grupa implodiraju u jednom, ubrzanom, mutirajućem,
promenljivom razlaganju društvene sfere i granica i struktura na koje se u
prošlosti fokusirala socijalna teorija.

Bodrijarov postmoderni svet je pritom jedna od hiperrealnosti u kojoj

tehnnologije zabave, informacije i komunikacije obezbeđuju iskustva mnogo
bogatija i angažovanija nego ona koja pružaju scene banalne svakodnevnice,
a i kodove i modele koji sačinjavaju svakodnevni život. Domen hiperrealnog
(npr. medijske simulacije realnosti-Big Brother Show, Diznilend i drugi
zabavni parkovi, tržni centri i potrošački rajevi, TV spotovi i ostale
ekskurzije u idealne svetove) je realniji od same realnosti, pri čemu modeli,
slike i kodovi hiperrealnog uspostavljaju kontrolu nad mišlju i ponašanjem
pojedinaca. Ipak determinacija po sebi je nepredvidljiva u ne-linearnom
svetu gde je nemoguće mapirati uzročne mehanizme u situaciji u kojoj se
pojedinci suočavaju sa neodoljivom strujom slika, kodova i modela od kojih
svaki ima mogućnost da oblikuje misao odnosno ponašanje određenog
pojedinca.

U ovom postmodernom svetu, pojedinci beže od ‘pustinje realnog sveta’

zarad ekstaza hiperrealnosti i novog carstva kompjuterskog, medijskog i
tehnološkog iskustva. U ovom svetu, subjektivnost je fragmenitirana i
izgubljena, i pojavljuje se jedno novo polje iskustva koje za Bodrijara
otpisuje predhodne socijalne teorije kao irelevantne i staromodne. Prateći
preokrete subjekta u današnjem drustvu, Bodrijar je tvrdio da savremeni
čovek više ne pati od histerije i paranoje, već (što je još gore) funkcioniše u
‘stanju terora koje je karakteristika šizofrenika, jedna preterana blizina svih
stvari, potpuni promiskuitet svih stvari koje ga opsedaju i prožimaju, susret
bez otpora, bez zdravo, bez aure, čak bez aure sopstvenog tela da ga štiti.
Uprkos sebi šizofrenik je otvoren za sve i živi u najekstremnijoj konfuziji
[1988:27]

Za Bodrijara ‘ekstaza komunikacije’ znači da je subjekt u neposrednoj

blizini instant slika i informacija, u jednom preterano izloženom i
transparentnom svetu. U ovoj situaciji, subjekt ” postaje čist ekran čiste
apsorpcije i reapsorpcije površine uticajnih mreža [1988:27]
Drugim rečima, pojedinac u savremenom svetu postaje jedan entitet
zatrovan uticajem medija, tehnološkog iskustva i hiperrealnosti.

12
 Tako se Bodrijarove kategorije simulacije, implozije i hiperrealnosti
kombinuju da bi kreirali jedno nužno postmoderno stanje koje zahteva
potpuno nove modele teorije i politike koji bi mapirali sve izazove i novine
savremenog društva i na pravi način reagovali na njih. Njegov stil i strategija
pisanja su takodje implozivni (npr. pisanje protiv predhodno bitnih
distinkcija), kombinujući materijale iz potpuno razlicitih polja ispitivanja,
koristeći primere iz masmedija i popularne kulture u jednom inovativnom
maniru postmoderne teorije koja ne poštuje granice između disciplina.
Njegovo pisanje pokušava da samo sebi stimuliše nove uslove, zadržavajući
novinu koju oni nose kroz inovativnu upotrebu jezika i teorije. Tako
radikalno ispitivanje savremene teorije i potreba za novim teorijskim
strategijama su zbog toga za Bodrijara legitimisani velikom količinom
promena koje se odvijaju u savremenom svetu.

Na primer, Bodrijar tvrdi da modernost funkcioniše preko modela

reprezentacije u kome ideje predstavljaju stvarnost i istinu, koncepte koji su
ključni postulati moderne teorije. Postmoderno društvo poništava ovu
epistemologiju stvarajući situaciju u kojoj subjekti gube kontakt sa
stvarnošću i tako se cepaju i gube. Ova situacija predskazuje kraj moderne
teorije koja je operisala unutar subjekt-objekt dijalektike u kojoj je subjekt
po predpostavci onaj koji predstavlja i kontroliše objekt. Prema modernoj
filozofiji, filozofski subjekt pokušava da razluči prirodu realnosti, da osigura
utemeljeno saznanje i da primeni ovo znanje za kontrolu i dominaciju
objekta (prirode, drugih ljudi, ideja itd.). Bodrijar ovde sledi
poststrukturalističku kritiku po kojoj misao i diskurs ne mogu više biti
sigurno usidreni u ‘a priori’ odnosno privilegovanim strukturama ‘realnosti’.
Reagujući protiv modela reprezentacije u modernoj teoriji, francuska misao,
posebno neki dekonstruktivisti pomeraju fokus na tekstualnost i diskurs, koji
se navodno odnosi samo na druge tekstove ili diskurse u kojima je ‘realnost’
iliti ‘ono napolju’ proterano u domen nostalgije.

U sličnom maniru, Bodrijar, kao ‘jak simulakrista’ tvrdi da su u medijskom

i potrošačkom društvu ljudi uhvaćeni u igru slika, prizora, odraza i
simulakruma, da imaju sve manje veze sa spoljašnjim svetom tj. eksternom
‘realnošću’, u tolikoj meri da su sami koncepti društvenog, političkog, pa
čak i same ‘realnosti’ prestali da imaju bilo kakvo značenje. I nadrogirana i
hipnotisana (jedna od Bodrijarovih metafora), medijima zasićena svest je u
takvom stanju fascinacije slikama i odrazima da koncept značenja po sebi
(koji zavisi od stabilnih granica, fiksiranih struktura i intersubjektivnog
konsenzusa) nestaje. U ovoj alarmantnoj i novoj - postmodernoj situaciji,

13
reference, iza i napolju, zajedno sa dubinom, suštinom i realnošću, nestaju, i
sa njihovim nestajanjem, mogućnost svih potencijalnih suprotnosti takođe
iščezava. Kako se simulacije umnožavaju, tako one referišu samo na same
sebe: karneval ogledala koja reflektuju slike koje projektuju druga ogledala
na sveprisutne televizijske i kompjuterske ekrane i ekrane svesti, koji
zauzvrat šalju sliku u njeno predhodno skladište slika takođe proizvedenih
od strane ogledala simulacije. Zarobljene u univerzumu simulacije, ’mase’
se ‘kupaju u medijskoj kupci’ bez poruka ili značenja,i tako započinje era
masa u kojoj nestaju klase, politika umire kao i veliki snovi o kraju otuđenja,
oslobođenju i revoluciji.

Po Bodrijaru, mase dakle traže spektakl, a ne značenje. One postaju tiha

većina, označavajući ‘kraj društva’. Bodrijar implicira da socijalna teorija
gubi sopstveni objekt dok se značenja, klase i razlike urušavaju u ‘crnu
rupu’ ne-razlikovanja. Fiksirane razlike između socijalnih grupa i ideologija
nestaju i konkretni lice-u-lice socijalni odnosi se smanjuju dok pojedinci
nestaju u svetovima simulacije - medijima, kompjuterima i samoj virtuelnoj
realnosti. Sama socijalna teorija dakle gubi svoj objekt - društvo, dok
radikalne politike gube svoj subjekt i organizaciju.

Ipak, tvrdi on, na ovoj tački svoje putanje (kasne ‘70-e i rane ‘80-e),
odbijanje značenja i učešće masa predstavlja formu otpora. Kolebajući se
između nostalgije i nihilizma, Bodrijar istovremeno poništava ideje moderne
(subjekt, značenje, istina, stvarnost, društvo, socijalizam i emancipacija) i
afirmiše model simboličke razmene koji izgeda da odražava nostalgičnu
čeznju za povratkom premodernim kulturnim formama. Ovu očajničku
potragu za originalnom revolucionarnom alternativom on ipak napušta u
ranim ‘80-im. Ubuduće, on razvija još neispitane perspektive savremenog
trenutka, kolebajući se između skiciranja alternativnih formi mišljenja i
ponašanja, i odricanja od potrage za političkom i društvenom promenom.

Na jedan način, kod Bodrijara postoji jedna parodijska inverzija istorijskog

materijalizma. Umesto Marksovog naglaska na političkoj ekonomiji i
primatu ekonomije, za Bodrijara je to model, superstruktura, ono što stvara
realno u situaciji koju on naziva ’krajem političke ekonomije’. Za Bodrijara
znak-vrednost prevladava upotrebu upotrebne vrednosti i vrednosti
razmene; materijalnost potreba, i upotrebne vrednosti potrošnih dobara da
nam služe nestaju u Bodrijarovom semiološkom imaginarnom, u kome
znakovi imaju prvenstvo u odnosu na realnost i rekonstruišu ljudski život.
Okrećući marsističke kategorije protiv njih samih, mase apsorbuju klase,

14
subjekt praxisa je polomljen, a objekti počinju da vladaju nad ljudima.
Revolucija je apsorbovana objektima kritike i tehnološka implozija
zamenjuje socijalističku revoluciju u pravljenju prodora u istoriji. Za
Bodrijara, nasuprot Marksu, katastofa moderne i erupcija postmoderne su
posledica razvijanja tehnološke revolucije. U skladu s tim Bodrijar
zamenjuje Marksov čvrst ekonomski i društveni determinizam sa njegovim
naglašavanjem ekonomske dimenzije, klasne borbe i ljudske prakse, sa
jednim oblikom semiološkog idealizma i tehnološkog determinizma u kome
znakovi i objekti preuzimaju dominaciju nad subjektom.

Bodrijar zatim zaključuje da se ‘katastrofa već desila’, da je destrukcija

modernosti i moderne teorije koju je on zapazio jos sredinom ‘70-ih, postala
potpuna s razvojem samog kapitalističkog društva, da je modernost nestala i
da je nova socijalna situacija zauzela njeno mesto. Protiv tradicionalnih
strategija pobune i revolucije, Bodrijar počinje da veliča ono što on naziva
’fatalnim strategijama’ koje pritiskaju vrednosti sistema do njihovih krajnjih
granica, nadajući se kolapsu ili preokretu, da bi na kraju prihvatio stil
izraženo ironičnog metafizičkog diskursa koji odbija emancipaciju i diskurs i
nade napredne socijalne transformacije.

3.Od Patafizike do Metafizike i Trijumfa objekata

Bodrijarova misao je od sredine 1970-ih pa do njegove smrti predstavljala

izazov teorijama u različitim disciplinama. Tokom 1980-ih, većina
Bodrijarovih radova iz 1970-ih je prevedena na mnoge strane jezike, a nove
knjige iz 1980-ih su prevedene na engleski i ostale svetske jezike u
rekordnom roku. Sledstveno tome, on postaje svetski poznat kao jedan od
najuticajnijih mislioca postmoderne. Bodrijar je postao ‘celebrity’ –
akademik koji putuje po svetu, promoviše svoje delo i zadobija dosta
sledbenika, mada više izvan polja akademske teorije negoli unutar sopstvene
sociološke discipline. U isto vreme, dok je njegovo delo bivalo sve
popularnije, Bodrijarovo pisanje je postajalo sve mračnije i teže za
razumevanje. 1979 on objavljuje ‘De la seduction’ (‘O sedukciji’, Oktois,
Priština 1994), težak tekst koji predstavlja veliku promenu u njegovoj misli.
Knjiga označava zaokret od više sociološkog diskursa njegovih predhodnih
radova ka više filozofskom i književnom diskursu. Dok je u ‘Simboličkoj
razmeni i smrti’ Bodrijar skicirao ultra-revolucionarne perspektive kao

15
radikalnu alternativu, uzimajući simboličku razmenu kao ideal, on sada
koristi zavođenje kao alternativu proizvodnji i komunikativnoj interakciji.
Zavođenje, ipak, ne potkopava, narušava ili transformiše postojeće društvene
odnose niti institucije, ali je blaga alternativa, igra sa pojavnošću i igra sa
feminizmom i provokacija koja je izazvala oštar kritički odgovor. Bodrijarov
koncept zavođenja je idiosinkrastičan i uključuje igre sa znakovima koji
postavljaju zavođenje kao jedan aristokratski ‘poredak znaka i rituala’ u
kontrastu prema buržoaskom idealu proizvodnje, suprostavljajući veštinu,
pojavu, igru i izazov nasuprot smrtno ozbiljnom radu proizvodnje. Bodrijar
tumači zavođenje primarno kao ritual i igru sa sopstvenim pravilima,
šarmom, zamkama i mamcima. U ovom trenutku njegovo pisanje mutira u
neo-aristokratski esteticizam posvećen stilizovanim modelima mišljenja i
pisanja, koji predstavljaju skup kategorija- reverzibilnost, izazov, duel –koji
pomeraju Bodrijarovu misao ka jednoj formi aristokratskog esteticizma i
metafizike. Umnožavanje metafizičkih spekulacija je očigledno u ‘Fatalnim
strategijama’ [Novi Sad, 1991] (Les strategies fatal, Paris, 1983), još jednoj
tački prevrata u njegovoj karijeri. Ovaj tekst predstavlja bizarni metafizički
scenario koji se bavi trijumfom objekata nad subjektima unutar ’opscene’
proliferacije objektivnog sveta koja je potpuno van kontrole da to prevazilazi
sve pokušaje razumevanja, konceptualizacije i kontrole. Njegov scenario se
tiče umnožavanja i povećanja prevlasti objekata nad subjektima i konačne
pobede objekata. U tekstu ‘Ekstaza i inercija’, Bodrijar razmatra kako
objekti i događaji u savremenom društvu neprekidno prevazilaze same sebe,
rastući i povećavajući sopstvenu moć. ’Ekstaza’ objekata u njihovoj
ogromnoj proliferaciji i ekspanziji; ekstaza u smislu bivanja izvan/iznad
sebe: lepo kao više lepo nego lepo u modi, realno kao više realno nego
realno na televiziji, seks još seksualniji nego seks u pornografiji. Ekstaza je
dakle forma opscenosti (potpuno eksplicitna, bez skrivanja) i hiperrealnosti
dovedene na jedan viši nivo, udvostručene i intenzivirane. Njegova vizija
savremenog drustva prikazuje liniju rasta i izrastanja (croissance et
excroissance), razvijanje i izbacivanje na tržište još više potrošnih dobara,
službi, informacija, poruka ili zahteva – nadmašivanje svih racionalnih
krajeva i granica u jednoj spirali nekontrolisanog rasta i udvajanja. Iako su
rast, ubrzanje i proliferacija dostigli takve ekstreme, Bodrijar predpostavlja
da je ekstaza izrastanja (npr.povećanje broja potrošnih dobara) praćena
inercijom. Proces rasta predstavlja katastrofu za subjekta, jer ne samo da
ubrzanje i proliferacija objektivnog sveta pojačavaju nepredvidljivu
dimenziju slučaja i ne-determinacije, već sami objekti preuzimaju kontrolu
nad iscrpljenim subjektom, čija se fascinacija igrom objekata pretvara u
apatiju,otupelost i inerciju. U retrospektivi, rastuća moć sveta objekata nad

16
subjektom je bila Bodrijarova tema od početka, što upućuje na jedan bazični
kontinuitet u njegovom projektu. U svojim ranim radovima, on je ispitivao
na koji sve način su potrošna dobra fascinirala pojedince u potrošačkom
društvu i na koji način je svet dobara predpostavljao nove i veće vrednosti
posredstvom znak-vrednosti i kodova koji su bili deo sveta stvari, sistema
objekata. Njegova polemika s marksizmom je bazirana na verovanju da su
znak-vrednost i kod fundamentalniji negoli tradicionalni elementi političke
ekonomije kao što su vrednost razmene, upotrebna vrednost i proizvodnja u
konstituisanju savremenog društva. Onda refleksije o medijima izbijaju u
prvi plan: televizor je centar doma u Bodrijarovim predhodnim delima a
mediji, simulacije, hiperrealnost i implozija na kraju brišu razlike između
privatnog i javnog, unutrašnjosti i spoljašnjosti, medija i realnosti. Nadalje,
sve je postalo javno, transparentno i hiperrealno u objektivnom svetu koji je
postajao sve fascinantniji i zavodljiviji kako je vreme prolazilo.

U ‘Fatalnim strategijama’ i delima koja su sledila potom, objekt dominira

subjektom odnosno ‘poražava ga’. Fatalne strategije predpostavljaju da
pojedinci jednostavno treba da se pokore strategijama i lukavstvima
objekta. U ‘banalnim strategijama’, “subjekt veruje za sebe da je pametniji
od objekta,dok u ovim drugim’fatalnim strategijama’ za objekt se
predpostavlja da je lukaviji, ciničniji, brilijantniji nego subjekt” (1991:259)
Predhodno, u banalnim strategijama, subjekt je za sebe verovao da je
moćniji i suvereniji od objekta. Fatalna strategija, nasuprot tome, prepoznaje
prvenstvo objekta i zbog toga ona zauzima stranu objekta i predaje se
njegovim strategijama, smicalicama i pravilima. U ovim delima, Bodrijar
izgleda da svoju teoriju uvodi u domen metafizike, ali to je specijalna vrsta
metafizike, inspirisana patafazikom koju je razvio Alfred Džari (Alfred
Jarry). Za Džarija:

“pataphysics is the science of the realm beyond metaphysics… It will study

the laws which govern exceptions and will explain the universe
supplementary to this one; or, less ambitiously, it will describe a universe
which one can see — must see perhaps — instead of the traditional one…
Definition: pataphysics is the science of imaginary solutions, which
symbolically attributes the properties of objects, described by their
virtuality, to their lineaments ” (Jarry 1963: 131).
“Patafizika je nauka iz domena koji je iza metafizike…Ona će proučavati
zakone koji upravljaju izuzecima i koji će objasniti univerzum
suplementaran ovome; ili manje ambiciozno, opisaće univerzum koji može-
mora da se vidi možda - umesto ovog tradicionalnog….Definicija: patafizika

17
je nauka imaginirnih rešenja, koja simbolički pripisuje svojstva objekta,
opisana njihovom virtualnošću, njihovim izražajnim crtama (odnosno
interfejsu jer objekt tj. mašina nema lice već displej p.a.)” Jarry (1963:131)
[prevela autorka ]
Kao univerzum u Žarijevom ‘Ubu roi, The Gestures and Opinions of
Doctor Faustroll’(1969), i drugim književnim tekstovima - kao i u Žarijevim
više teorijskim objašnjenjima patafizike - Bodrijar je u totalno apsurdnom
univerzumu u kome vladaju objekti na neki misteriozan način, a ljudima i
dogadjajima upravlja apsurd i uglavnom nedokučive međuveze i
predodredjenosti (francuski dramaturg Ežen Jonesko (Eugene Ionesco) je još
jedan dobar izvor pristupa ovom univerzumu ). Kao u Žarijevoj patafizici,
Bodrijarovim univerzumom vladaju iznenađenja, preokreti, halucinacije,
blasfemija, opsenost i želja da se šokira i uvredi. Dakle, u kontekstu rastuće
prevlasti objekata, Bodrijar želi od nas da napustimo subjekt i stavimo se na
stranu objekta. Ako sklonimo po strani patafiziku, čini se da Bodrijar
pokušava da ukine filozofiju subjektivnosti, koja je kontrolisala francusku
misao od Dekarta naovamo, potpunim prelaskom na suprotnu stranu.
Dekartov malin genie, taj zli genije, je bio jedno lukavstvo subjekta koji je
pokušao da ga zavede da prihvati ono što nije bilo jasno i razgovetno, već
ono što je on na kraju bio u stanju da savlada. Bodrijarev ’zli genije’ je sam
objekt, što je mnogo gore negoli epistemološke obmane s kojima se suočava
Dekartov subjekt, koji određuje fatalnu sudbinu koja zahteva kraj filozofije
subjektiviteta. Za Bodrijara, ljudi ubuduće žive u eri vladavine objekata.

4. Početak 1990-ih: Od imanentnog preokreta do nemoguće

razmene

Još u 1980-im Bodrijar je postavio ‘imanentni preokret’, flip-flop, odnosno obrnuti

smer značenja i efekata, u kome se stvari pretvaraju u svoju suprotnost. Zbog toga,
prema Bodijaru, društvo proizvodnje je prelazilo na simulaciju i zavođenje;
panoptička i represivna moć koju je opisivao Fuko (Foucault) se pretvarala u ciničku
i zavodničku moć medijskog i informacijskog društva; oslobođenje koje su svi slavili
u 1960-im je postalo oblik dobrovoljnog ropstva; suverenost je prešla sa subjekta na
stranu objekta; a revolucija i emancipacija su se pretvorile u sopstvene suprotnosti,
zarobljavajući pojedince unutar poretka simulacije i virtualnosti. Bodrijarov koncept
‘imanentnog preokreta’ tako predstavlja jedan perverzni oblik Horkhajmerove
(Horkheimer) i Adornove ‘dijalektike prosvetiteljstva’, gde sve postaje sopstvena
suprotnost. Za Adorna i Horkhajmera, unutar transformacija organizovanog i

18
tehnološki razvijenog (hi-tech) kapitalizma, model prosvetiteljstva postaje dominacija,
kultura postaje kulturna industrija, demokratija postaje forma masovne manipulacije, a
nauka i tehnologija postaju bitan deo aparata socijalne dominacije.

Bodrijar sledi ovaj koncept preokreta i svoju paradoksalnu i nihilističku metafizičku

viziju i u 1990-im, kada njegova misao postaje još zatvorenija, iscepkanija i teža za
razumevanje. Tokom ove dekade, Bodrijar je nastavio da igra ulogu akademskog i
medijskog ‘superstara’, putujući po svetu, držeći predavanja i učestvujući u kulturnim
događajima. Neka od njegovih iskustava su sačuvana u njegovoj kolekciji aforizama,
Cool Memories (1990), Cool Memories II (1996), Fragments: Cool Memories III,
1990-1995 (1995), Cool Memories IV, 1995-2000 (2000). Ovi tekstovi kombinuju
razmišljanja o njegovim putovanjima i iskustvima sa razvojem njegovih (često
recikliranih) ideja i zapažanja. Bodrijarovi fragmentirani dnevnici često pružaju uvid u
njegov lični život i psihologiju i sadrže iskustva i scene koje su izrodile ili inspirisale
neke od njegovih ideja. Iako u njima ima dosta ponavljanja, njegove ’cool memories’
knjižice pružaju direktan pristup Bodrijaru i njegovim idejama, i potvrdjuju njegov
status svetski poznatog intelektualca- ’superstara’ koji putuje po svetu i čiji je svaki
dnevnički zapis vredan objavljivanja i pažnje.

Napustivši Univerzitet Nanter 1987-e godine, Bodrijar ubuduće funkcioniše kao

potpuno nezavisna intelektualna figura, posvećena jetkim razmišljanjima o
savremenom društvu i filozofskim potragama koje obogaćuju njegovu posebnu i sve
razvijeniju teoriju. Od juna 1987-e do maja 1997-e, objavljivao je razmišljanja o
dnevnim dogadjajima i fenomenima u pariskim novinama ‘Liberacion’
(Oslobodjenje), seriju članaka koji su sakupljeni u spisu ‘Screened Out’(2000) i koji
omogućavaju pristup laboratoriji ideja kasnije razrađjenih u njegovim knjigama.

Bodrijarovo ‘penzionisanje’ sa sociološkog fakulteta kao da je oslobodilo njegove

filozofske impulse i kao dopunu njegovoj kolekciji dnevnika i povremenim izletima u
dnevnu tematiku, Bodrijar proizvodi seriju izrazito filozofskih i teorijskih radova.
Tokom 1990-ih Bodrijarov rad obuhvata: ‘Prozirnost zla’, (Svetovi, Novi Sad, 1994.)
‘Rat u zalivu se nije dogodio’,(Evropski diskurs rata,Beogradski krug,br.1-2/1995.)
‘Iluzija kraja, Štrajk događaja’(Rad, Beograd, 1995),Savršen zločin(Beogradski
krug, Beograd, 1998.) i Impossible Exchange(Verso,London,2001.) odnosno
‘Nemoguća razmena’.

Ovi tekstovi nastavljaju njegov izlet u metafizičko objekta i poraz subjekta i ironičnu
vezu sa savremenom istorijom i politikom. Spajajući u jedno razmatranja koja su
dovela da razvoja njegovih ideja i/ili komentare savremenih zbivanja, ovi tekstovi
nastavljaju da postuliraju raskid s istorijom u prostoru postmodernog coupur-a

19
(rascepa) iako se Bodrijar uglavno držao podalje od ostalih verzija postmoderne
teorije. Tekstovi koji su nastali u 2000-itim nastavljaju sa fragmentiranim stilom i
upotrebom kratkih eseja, aforizama, pričica i prikaza koje je Bodrijar počeo da koristi
još u 1980-im i često ponavljaju neke od istih ideja i tema. Dok u knjigama razvija
kvazi-metafizičke perspektive 1980-ih, on ipak proizvodi neke nove ideje i pozicije.
One su često zabavljačkog karaktera, mada su ponekad šokantne i skandalozne. Ovi
tekstovi mogu da se čitaju kao kombinacija razrade nekih originalnih teorijskih
perspektiva zajedno sa neprekidnim komentarima trenutnih društvenih uslova, u
pratnji tekućeg dijaloga s marksizmom, postsrukturalističke teorije i drugih oblika
savremene misli. Ipak, nakon žestoke i ciljane polemike iz 1970-ih protiv
konkurentnih modela mišljenja, Bodrijarov dijalog s teorijom se sada uglavnom
sastoji od povremenog odvajanja i recikliranja ranijih ideja, jedne retro-teorije koja
možda ironično ilustruje Bodrijarove teze o propadanju teorije i politike u
savremenom društvu.

U ‘Prozirnosti zla’ (1993:1995), Bodrijar je opisao situaciju u kojoj se predhodno

odvojeni domeni ekonomije, umetnosti, politike i seksualnosti urušavaju jedni u
druge. On tvrdi da je umetnost, na primer, prodrla u sve sfere postojanja, pri čemu su
snovi umetničke avangarde - o umetnosti koja informiše život - ispunjeni. Ipak, u
Bodrijarovoj viziji, sa ostvarivanjem umetnosti u svakodnevnom životu, umetnost
sama, kao poseban, transcedentan fenomen je nestala sa scene.
Bodrijar ovu situaciju naziva ‘transestetikom’ u odnosu na slične fenomene
‘transpolitike’, ‘transseksualnosti’ i ‘transekonomije’, u kojima sve postaje političko,
seksualno i ekonomsko, tako da domeni kao što je umetnost gube svoju specifičnost,
svoje granice i svoju upečatljivost. Rezultat je konfuzno stanje u kojem nema više
kriterijuma vrednosti, suda ili ukusa i funkcija standarda odnosno norme propada u
močvaru ravnodušnosti i inercije. I tako, iako Bodrijar svuda vidi proliferaciju
umetnosti, i piše u ‘Providnosti zla’ da: ‘umetnosti nije uspela,po estetskoj utopiji
modernih vremena,da nadidje sebe kao idealna forma života’(14str.), ‘moć umetnosti-
ili umetnost kao avantura, umetnost kao negacija stvarnosti, umetnost kao iluzija
izbavljenja, umetnost kao druga dimenzija i tako dalje-nestala je. Umetnost je svuda
ali ne postoje više ’bazična pravila’ po kojima se umetnost razlikuje od drugih
objekata i “nema više kriterijuma suda ili zadovoljstva” (14str.). Za Bodrijara, čovek
današnjice je ravnodušan prema ukusima, i manifestuje samo neukus: ’ukusi nisu više
determinante’ (str.72).
Ipak, kao umnožavanje slika, formi, linija, boja, dizajna, umetnost je značajnija nego
ikad za savremeni društveni poredak: “naše društvo je uzdiglo opštu estetizaciju: sve
forme kulture - ne isključujući anti-kulturne - se promovišu i svi modeli reprezentacije
i anti-reprezentacije su uključeni” (str.16). Zbog toga Bodrijar zaključuje da:
“Često se kaže da je veliki poduhvat Zapada komercijalizacija celog sveta,

20
Sudbina svega se pretvara u sudbinu potrošnog dobra. Taj veliki poduhvat ce ispasti
pre da je estetizacija celog sveta-njegova kosmopolitska spektakularizacija,
transformacija u slike, njegova semiološka organizacija”(str.16)

U postmodernom medijskom i potrošačkom društvu, sve postaje slika, znak, spektakl,

transestetski objekat –baš kao što sve postaje trans-ekonomsko, trans-političko i trans-
seksualno. Ova ‘materijalizacija estetike’ je praćena očajničkim pokušajem da se
simulira umetnost, da se iskopiraju i izmiksuju neke ranije umetničke forme i stilovi, i
da se proizvede još više slika i umetničkih objekata, ali ovaj ‘zbunjujući eklekticizam’
formi i zadovoljstava dovodi do situacije u kojoj umetnost nije više umetnost u
klasičnom ili modernom smislu već je jedino slika, artefakt, objekat, simulacija ili
roba (Bodrijar je svestan preteranih cena umetničkih dela, ali to uzima kao dokaz da je
umetnost postala nešto drugo u orbiti hiperspejsa vrednosti, ekstaza vrednosti u ‘nekoj
vrsti svemirske opere’ [str.19] ).

Primerima paradoksalnog i ironičnog stila Bodrijarove filozofske inspiracije obiluje

“Savršen zločin” (Le Crime parfait, 1995) [Beogradski krug ,Beograd, 1998]. Bodrijar
tvrdi da je negacija transcedentalne realnosti u savremenom medijskom i tehnološkom
društvu ‘savršen zločin’ koji sadrži ‘destrukciju realnosti’. U svetu pojavnosti, slika i
iluzija, Bodrijar tvrdi, realnost nestaje iako njeni ostaci nastavljaju da gaje iluziju
realnog. U težnji ka virtualizaciji u hi-tech društvu, sve nesavršenosti ljudskog života i
sveta su eliminisane u virtualnoj realnosti, ali ovo je eliminacija same realnosti,
savršen zločin. Ovo ‘post-kritičko’, katastrofalno’ stanje stvari naš predhodni
konceptualni svet čini nebitnim, prema Bodrijaru, podstičući kriticizam da postane
ironičan i preobrazi nasleđe realnosti u jednu umetničku formu. Bodrijar je stupio u
jedan svet misli daleko od akademske filozofije, svet koji dovodi u pitanje
tradicionalne modele mišljenja i diskursa. Njegova potraga za novim filozofskim
perspektivama mu je obezbedila vernost svetske publike, ali i kritiku njegove
preterane ironije, igre s rečima i intelektualnih igara. Ipak, njegov rad predstavlja
jedinstvenu provokaciju u odnosu na tradicionalnu i modernu filozofiju koja izaziva
mislioce da se pozabave starim filozfskim problemima kakvi su istina i realnost na
jedan drugi način u kontekstu savremenog sveta. Bodrijar nastavlja da prati istu liniju
misli u delu iz 1999-e “Nemoguća razmena”. U tri dela koja sadrže seriju kratkih
eseja, Bodrijar prvo razvija koncept ‘nemoguće razmene’ izmeđju pojmova i sveta,
teorije i realnosti, i subjekta i objekta. On napada filozofske pokušaje zahvatanja
realnosti, zalažući se za nesrazmernost izmedju pojmova i njihovih objekata, sistema
misli i sveta. Za Bodrijara, buduće uvek izbegne da bude zarobljeno prošlim, tako da
je filozofija jedna ‘nemoguća razmena’ u kojoj je nemoguće shvatiti istinu sveta,
postići izvesnost, podići temelj za filozofiju i/ili proizvesti filozofski sitem koji se
može odbraniti. U retrospektivi, Bodrijarova filozofska igra sa subjekt/objekt

21
razlikom, njegovo napuštanje subjekta i prelazak na stranu objekta predstavljaju
ključni aspekt njegove misli. On poistovećuje ovu dihotomiju sa dualitetom dobra i
zla u kome je kultivisanje subjekta i njegova dominacija nad objektom shvaćena kao
dobro unutar zapadne misli, dok je suverenost i strana objekta povezana s principom
zla. Bodrijarova misao je radikalno dualistična i on zauzima stranu u okviru koje je
serija dihotomija zapadne misli koje su obično ismevane kao inferiorne, kao što je
podržavanje pojavnosti nasuprot realnosti, iluzije nad istinom, zla nad dobrom i žene
nad muškarcem. U ‘Savršenom zločinu’ Bodrijar objavljuje uništenje realnosti i tvrdi
da će ljudi ubuduće živeti u svetu potpune pojavnosti. U ovom univerzumu, izvesnost
i istina su nemogući i Bodrijar zauzima stranu iluzije, tvrdeći u ‘Nemogućoj razmeni’
da je ‘iluzija osnovno pravilo’ [str.6] Bodrijar takodje tvrdi da je svet bez smisla i da
je afirmacija besmislenosti oslobađjajuća:

“If we could accept this meaninglessness of the world, then we could play with forms,
appearances and our impulses, without worrying about their ultimate destination… As
Cioran says, we are not failures until we believe life has a meaning – and from that
point on we are failures, because it hasn’t” (2001: 128).

’Ako bismo mogli da prihvatimo ovu besmislenost sveta, onda bismo mogli da se
igramo sa oblicima, pojavama i sopstvenim impulsima, bez brige o konacnom
odredistu….Kao što kaže Sioran, mi nismo promašaj, dok ne verujemo da život ima
smisla- i od tog trenutka mi jesmo promašaj, jer on nema smisla.’[p.a.]

Vrlo kontraverzno, Bodrijar se identifikuje i sa principom zla definisanim kao

suprotno od, i protiv dobra. Očigledna je manihejska i gnostička crta u Bodrijarovoj
misli, kao i naglašeni cinizam i nihilizam. Dekonstrukcija, ipak, razbija subjekt/objekt
dihotomiju pokazujući nemogućnost zauzimanja strane bilo objekta bilo subjekta, bilo
dobra bilo zla jer su oboje uzajamno među-povezani i ne može da postoji čist objekt
bez subjekta i obrnuto, jedan argument koji je postavio Adorno .Bodrijarova misao je
intrinsično dualistička a ne dijalektička. Ta misao je samo-ispovedno agonistička sa
borbom predstavljenom u tandemu sa njegovim dualizmom, ciljajući i napadajući
suparničke teorije i pozicije. Kontradikcije ne brinu Bodrijara, jer on ih ustvari
afirmiše i podržava. Zato je ustvari nezgodno da se polemiše sa Bodrijarom na
striktno filozofskom polju i mora da se uđe u njegov model pisanja, njegov pojam
teorije fikcije i da se uzmu u obzir njihova zasićenost i efekti.

22
5.Teorija fikcije: Bodrijar danas

Bodrijar razvija kako je on to imenovao ’teoriju fikcije’, odnosno kako je takodje

nazvao ‘teoriju simulacije’ iliti ‘teoriju anticipacije’. Takva teorija namerava da
simuliše, zahvati i predvidi istorijske događaje, za koje on veruje da neprekidno
nadmašuju sve savremene teorije. Trenutna situacija, on tvrdi, je fantastičnija od
najfikcionalnije naučne fantastike, ili bilo kojih teorijskih projekcija futurističkog
društva. Zato teorija može samo da pokuša da zahvati današnjicu u pokretu i da
pokuša da predvidi budućnost. Ipak Bodrijar ima vrlo jadne rezultate kao socijalni i
politicki analitičar i prognostičar. Kao politički analitičar, Bodrijar je često
promašivao temu i bio površan. U eseju ‘Anoreksične ruine’ objavljenom 1989-e, on
je čitao Berlinski zid kao znak zamrznute istorije, jedne anoreksične istorije, u kojoj
ništa više ne može da se dogodi, markirajući to kao ‘nedostatak događaja’ i kraj
istorije, uzimajući Berlinski zid kao znak stagnacije izmedju komunizma i
kapitalizma. Nedugo zatim, vrlo značajni događaji su uništili zid koji je Bodrijar
tumačio kao trajan i tako otvorili novu istorijsku eru.

Ćorsokak Hladnog rata Bodrijar je dugo tumačio kao početak zamrznute istorije u
kojoj nikakva značajna promena ne može da se dogodi. Još u razmišljanjima iz
sredine 1970-ih, on je predstavio rat u Vijetnamu kao ‘alibi’ za uključivanje Kine,
Rusije i na kraju Vijetnama u racionalizovaniji i modernizovaniji svetski ekonomski i
politički poredak,i u njegovoj knjizi o Zalivskom ratu on ponavlja tu tvrdnju,tako ne
uspevajući da vidi stvarne političke uloge i razloge za Vijetnamski rat, kao i značaj
borbi između kapitalističkog i komunističkog bloka.

Za Bodrijara Kule bliznakinje Svetskog trgovinskog centra u Njujorku takođe su

simbolizovale zamrznutu istoriju i stagnaciju između dva sistema - kapitalizma i
komunizma. U celini, Bodrijar vidi istoriju kao razvijeno povećanje tehnološke
racionalnosti koje se pretvara u sopstvenu suprotnost, dok sistem uključuje sve više
elemenata, proizvodeći sve napredniji tehnoški poredak, koji onda postaje iracionalan
zbog svoje ekscesnosti, iluzija, i nepredvidljivih posledica koje proističu iz njega.
Ovaj model apstraktne analize, ipak, opstruira specifičnije istorijske determinante koje
bi analizirale kako je konstruisana i kako funkcioniše tehnološka racionalnost, i kako i
zašto nije uspešna. On takođe prikriva nered i zbrku koji su stvorili krize i
restruktiranje globalnog kapitalizma, uspon fundamentalizma, etničke sukobe i
globalni terorizam koji su se oslobodili delom kao odgovor na globalnu
racionalizaciju tržisnog sistema i na slom bipolarnog svetskog poretka.
Bodrijarove refleksije o Zalivskom ratu imaju sličnu poziciju, posmatrajući taj rat
kao pokušaj Novog Svetskog Poredka da jos više racionalizuje svet, tvrdeći da je
zalivski rat zapravo služio da bi se Islam uveo u Novi Svetski Poredak.

23
Prvi tekst nazvan ’Zalivski rat se neće dogoditi’ je prvobitno objavljen par dana pre
stvarnog početka oružanih sukoba i u njemu se ponavlja njegova ranija teza o ‘slabim
događajima’ i zamrznutoj istoriji. Suprotno Bodrijarovom tvrđenju, Zalivski rat se
jeste dogodi, ali to ga nije odvratilo od objavljivanja novog teksta u kome tvrdi dok rat
još traje, da se on ‘ne događa stvarno’ i posle rata nastavlja da tvrdi da ‘se rat nije
dogodio’-zaključujući da je to bio medijski spektakl a ne pravi rat. Bodrijar nam ne
pomaže da razumemo mnogo šta o tom događaju i čak nam ni ne pomaže da shvatimo
ulogu medija u savremenim političkim spektaklima. Redukovanje kompleksnih
dogadjaja kakvi su ratovi na kategorije kao što su simulacija ili hiperrealnost baca
svetlo na virtualnu i tehnološku dimenziju medijskih dogadjaja, ali briše sve njihove
konkretne determinante.A ipak, Bodrijarovske postmoderne kategorije pomažu u
shvatanju nekih mehanizama kulture zivljenja u medijskim i kompjuterskim
svetovima gde ljudi izgleda da uživaju da se prepuste simuliranim dogadjajima (to
potvrđjuju fasciniranost zalivskim ratom 1991-e, suđj
enja O.J. Simpsonu tokom 1994-96, Klintonov seks skandal i mnogi drugi medijski
spektakli iz 1990-ih kao i teroristički napad 11-og septembra na početku trećeg
milenijuma).
U ‘Kraju iluzije’ (L’illusion de la fin, Paris, 1995), Bodrijar direktno napada ono što
on vidi kao trenutne iluzije istorije, politike i metafizike i hrabro pokušava da objasni
sopstvene političke pogresne prognoze o pojavi savremene istorije u zamrznutom,
glečerskom stanju, o ćorsokaku izmeđju Istoka i Zapada, o sistemu zastrašivanja koji
se zamrzao, vodeći računa o tome da se ništa dramatično ubuduće ne desi, o
nemogućnosti Zalivskog rata i o pojavi kraja istorije. Bodrijar vadi iz džaka sve
moguće retoričke trikove i filozofske analize u pokušaju da održi ove hipoteze
nasuprot dramatičnim događajima 1989-1991, za koje on tvrdi da su u stvari ‘slabi
događaji’, da događaji još uvek ‘štrajkuju’, da je istorija zaista iščezla. On nastavlja
da rezonuje o kraju moderne kao istorijske epohe, sa svim njenim političkim
sukobima i potresima, inovacijama i revolucijama, autonomnim i kreativnim
subjektom, njenim mitovima o progresu, demokratiji, Prosvetiteljstvu i sl. Ovi mitovi,
ove jake ideje su iscrpljeni, tvrdi on, i ubuduće će postmoderna era banalnog
eklekticizma, inertne implozije i večne reciklaže istog postati određujuća
karakteristika stvarnosti.
Za Bodrijara, do kraja 1990-ih sa kolapsom komunizma, era jakih ideja, sukobljenog
sveta revolucije i univerzalne emancipacije, je gotova. Komunizam je, prema
Bodrijarevom tumačenju, propao zbog sopstvene inercije, samo-uništio se iznutra, pre
se urušio nego što je iščeznuo u ideoloskoj borbi ili ratnom sukobu. Apsorbujući
sopstvene disidente i dajući im moć, ne postoji više sukob jakih ideja, opozicije i
otpora, kritičke transcedencije. Sa umetanjem bivših komunističkih sistema u sistem
kapitalističkog svetskog tržista i liberalne demokratije, Zapad više nema Drugog da bi

24
se borio protiv njega, ne postoje više nikakve kreativne ili ideološke tenzije, nema više
globalne alternative Zapadnom svetu.
Bodrijar je proslavio dolazak novog milenijuma reciklirajući neke stare ideje o
kloniranju, kraju istorije i nestajanju realnog u seriji predavanja pod nazivom
’L’illusion vital’ (2000). Za Bodrijara, kloniranje je povezano sa fantazijom o
besmrtnosti, željom da se porazi krug života. Zato, nije iznenađujuća činjenica da je
kriogenika – zamrzavanje mrtvih u nadi da će se u budućnosti moći oživeti uz pomoć
medicinskih dostignuća –globalna industrija u usponu. Takođe, u digitalnoj eri,
Bodrijar tvrdi da je istorija došla do kraja a da je virtualizacija ubila stvarnost, kako
se ljudska bića spremaju za virtualno postojanje. Bodrijar se žalio da je moderno doba
bilo jedan od ‘slabih događaja’, da se nikakva značajna istorijska zbivanja nisu desila,
i da su zbog toga život i mišljenje postajali sve više dosadni.

Nedugo posle terorističkog napada 11-og septembra 2001-e, Bodrijar je napisao tekst
’L’esprit du terrorisme’ objavljen 2-og novembra 2001-e u Le Monde. Bodrijar u tom
tekstu tvrdi da su napadi na Svetski trgovinski centar i Pentagon konstituisali ‘jak
događaj’, da su napadi bili ’ultimativni događaj, majka svih događaja, čist događaj
koji ujedinjuje u sebi sve događaje koji se nikad nisu desili.’Štrajk događaja’,
objavljuje Bodrijar, je završen i od ovog trenutka on nastavlja da se intenzivno
fokusira na dinamiku i događaje savremene istorije.

Ipak, Bodrijarovom mišlju je zavladao 9/11 i potonji teroristički rat koji je

demonstrirao neprekidan značaj nekih od njegovih ključnih kategorija i inspirisao
neke od najprovokativnijih njegovih dela. Bodrijar je dugo pisao o terorizmu a fokus
mu je bio na globalizaciji kada se desio napad 9/11. On je brzo reagovao sa člankom u
Le monde, uskoro prevedenom i proširenom u jednu od najizazovnijih I
najkontraverznijih knjiga o spektaklu terora, “The Spirit of Terrorism: And Requiem
for the Twin Towers” iz 2002-e. Za Bodrijara, napad 9/11 predstavlja novu vrstu
terorizma, koja izlaže ’formu akcije koja igra igru, i drži u šaci pravila igre, isključivo
s ciljem da ih prekrši…oni su preuzeli sva oružja dominantne moći.’ To jest, teroristi
u Bodrijarovom čitanju, su iskoristili avione, kompjuterske mreže i medije povezane
sa Zapadnim društvima da proizvedu spektakl terora. Napad je izazvao globalni
spektar terora zbog kojeg je sam sistem globalizacije i Zapadnog kapitalizma i kulture
bio ugrožen ’duhom terorizma’ i potencijalnim terorističkim napadima bilo kad i bilo
gde.Posle 9/11 niko više ne može da bude siguran u svoju sigurnost.
Za Bodrijara, ’govori i komentari posle 11-og septembra odaju ogromnu post-
traumatsku reakciju kako na sam događaj tako i na fanscinaciju koju on izaziva.
Moralna osuda i sveti savez protiv terorizma su direktno proporcionalni ogromnoj
radosti koja se osetila pri gledanju uništenja ove globalne supersile.’

25
 Bodrijar primećuje da je nada terorista bila da će sistem prenagliti sa reagovanjem na
mnogostruke izazove terorizma: ’Teroristički je model da se izazove jedan suvišak
realnosti, i natera sistem da se uruši ispod tog suviška.’
Prema Bodrijarovom viđjenju, napad 9/11 je predstavljao ‘sudar pobedničke
globalizacije u ratu sa samom sobom’ i otkrio ‘četvrti svetski rat’. ’Prvi je stavio tačku
na evropsku prevlast, drugi tačku na nacizam; a treći na komunizam. Svaki nas je
doveo korak bliže do jedinstvenog svetskog poretka današnjice, koji se sada bliži
svom kraju, svuda se sukobljava, svuda bori sa neprijateljskim silama. Ovo je rat
fraktalne kompleksnosti, koji se vodi po celom svetu protiv pobunjenih jedinki, koje u
maniru antitela, pojačavaju otpor u svakoj ćeliji. ’
Posle početnog objavljivanja njegove reakcije u Francuskim novinama i njegovog
skorog prevoda na engleski i druge jezike, Bodrijara su optužili za opravdavanje
terorizma kad je izjavio za Le Monde: ‘Zato što je to bila ta arogantna supersila
[p.a.USA] koja je izrodila i nasilje koje se sada širi svetom i terorističku imaginaciju
koja (bez da mi to znamo) boravi unutar svih nas. Da je ceo svet bez izuzetaka sanjao
o ovom događjaju, da niko nije mogao sem da sanja o destrukciji tako moćne
hegemonije-ta cinjenica je neprihvatljiva za moralnu savest zapada. A ipak to je
uprkos svemu, činjenica, činjenica koja se odupire emocionalnom nasilju svih
retoričkih zavera da se ona sakrije. Na kraju, to su bili oni koji su to učinili, ali mi smo
ti koji su to želeli’.

Bodrijar se branio od optužbi da su takva razmisljanja stvorila zarazan anti-

amerikanizam odnosno legitimisala terorizam, tvrdeći: ’Ja ne veličam ubistvene
napade-to bi bio idiotizam. Terorizam nije savremeni oblik revolucije protiv
ugnjetavanja i kapitalizma. Nijedna ideologija, nikakva borba za objektivnošću, čak ni
islamski fundamentalizam, ne mogu to da objasne…Nisam veličao nista, optužio
nikoga, nista opravdavao. Ne treba mešati glasnika sa porukom koju prenosi. Ja sam
pokušao da analiziram ovaj proces kroz koji neograničeni razvoj globalizacije kreira
uslove za sopstvenu destrukciju.’[French Toast. America wanted Sept. 11.]
I zaista, Bodrijar je uradio nekoliko vrlo provokativnih prikaza globalizacije. U ‘The
Violence of the Global’, on razlikuje globalno i univerzalno,povezujući globalizaciju
sa tehnologijom, tržištem, turizmom i informacijom nasuprot identifikaciji
univerzalnog sa ’ljudskim pravima, slobodom, kulturom i demokratijom’ (This is
the Fourth World War: The Der Spiegel Interview With Jean Baudrillard,’ translated
by Samir Gandesha, in). Dok, ’globalizacija izgleda da je ireverzibilna,...
univerzalizacija kao da je na putu da nestane ’.Na drugom mestu, Bodrijar piše:
’ ...ideja slobode,nova i skorašnja ideja,već iščezava iz misli i svesti, i liberalna
globalizacija dolazi u potpuno suprotnom obliku – globalizacija policijske
države,totalna kontrola,teror zasnovan na merama’reda i zakona’.Deregulacija

26
završava u maksimumu ograničenja i zabrana,srodnim onima u fundamentalističkom
društvu.’(The Violence of the Global,)
Mnogi vide globalizaciju kao matriks tržišne ekonomije, tehnologije,migracije i
turizma,i cirkulisanja ideja i kultura širom sveta.Bodrijar,začudo,zauzima poziciju
onih u anti-globalističkom pokretu koji osuđuju globalizaciju kao suprotnost
demokratiji i ljudskim pravima.Za Bodrijara, globalizacija je bazično proces
homogenizacije i standardizacije koji uništava ’posebnost’ i heterogenost.Ova
pozicija, ipak, ne uspeva da zapazi kontradikciju da globalizacija istovremeno
proizvodi homogenizaciju i hibridizaciju i različitost, i da se anti-korporativni pokret
za globalizaciju bori za socijalnu pravdu,demokratizaciju i povećanje prava,faktori
koji Bodrijara povezuju sa umirućom univerzalizacijom.U stvari,borba za prava i
pravdu su bitan deo globalizacije a Bodrijarova predstava ljudskih prava,
demokratizacije i pravednosti kao dela zastarele univerzalizacije koju je izbrisala
globalizacija je teoretski i politički problematična.
Pre 9/11,za Bodrijara su globalizacija i tehnološki razvoj proizvodili standardizaciju i
virtualizaciju koje brišu individualnost,socijalnu borbu,kritiku pa i samu stvarnost
kako sve više i više ljudi biva uvučeno u hiper i virtualne realnosti medija i
sajberspejsa.Ovo nestajanje stvarnosti konstituiše ’savršen zločin’ koji je subjekt
istoimene knjige i koji Bodrijar razvija u ’The Vital Illusion’(2000) Bodrijar ovde
sebe predstavlja kao detektiva u potrazi za počiniteljem ’savršenog zločina’, ubistva
realnosti,’najznačajnijeg događaja moderne istorije’.Tema kojoj se on uvek vraća je
destrukcija i nestajanje realnog u u domenima informacije i simulakruma i potonja
vladavina iluzije i pojavnosti.Na jedan ničeanski način,on predpostavlja da su
ubuduće istina i realnost iluzije,da iluzije vladaju i da bi zbog toga ljudi trebalo da
poštuju iluziju i pojavu i odustanu od iluzorne potrage za istinom i realnošću.
Ipak,u napadima 9/11 i potonjem Terorističkom ratu,različitosti i konflikti su izbili
na svetsku scenu i heterogene sile koje izgleda globalni kapitalizam ne može da
apsorbuje i asimiluje su se pokrenule da bi izazvale ono što izgleda kao jedno doba
intenzivnih sukoba.Ideološki apologetičari kao što je Thomas Friedman su bili
prisiljeni da priznaju da globalizacija ima svoje tamne strane i proizvodi sukobe isto
toliko koliko i umrežavanje,međupovezanost i progres. Ostaje da se vidi, naravno,
kako će trenutni rat protiv Terorizma i intenzivirani globalni sukobi, opet, između
Istoka i Zapada,biti završeni.

6. Zaključno razmatranje

27
 Bodrijar nikad nije bio uticajan u Francuskoj kao u engleskom govornom području i
drugde(recimo kod nas tokom ’90-ih.).On je pravi primer ‘svetskog superstara’,’pop-
filozofa’ koji ima sledbenike i čitaoce po celom svetu,ali ipak,nijedna Bodrijarovska
škola se još uvek nije pojavila. Bodrijarov uticaj je uglavnom ostajao na marginama
različitih disciplina, od socijalne teorije preko filozofije do istorije umetnosti,tako da
je teško izmeriti njegov uticaj na mejnstrim bilo koje specifične akademske
discipline.On je možda najbitniji kao deo postmodernog preokreta protivu modernog
društva i njegovih akademskih disciplina. Bodrijarov rad ukršta različite discipline i
promoviše inter-disciplinarno razmišljanje.On izaziva standardno mišljenje i dovodi u
pitanje stečene dogme i metode. Dok njegovi rani radovi o potrošačkom društvu,
političkoj ekonomiji znaka, simulaciji i simulakrumu i imploziji fenomena koji su
predhodno bili razdvojeni, mogu da se smeste u domen kritičke filozofije i socijalne
teorije,većina od njegovih post-’80-ih radova vrlo samosvesno zalaze iza klasične
tradicije i u većini intervjua iz prošle decenije Bodrijar se distancira od kritičke
filozofije i socijalne teorije, tvrdeći da je energija kritike već potrošena.
U retrospektivi,Bodrijar se pojavljuje kao jedan trans-disciplinarni teoretičar koji
donosi znak-pismo novoj eri postmoderne i jest (odnosno,bio je) bitan,mada teško
dostojan poverenja,vodič za novu eru.Bodrijarovi radovi posle ’70-ih neko može da
čita kao naučnu fantastiku koja predviđa budućnost preuveličavajući trenutne
tendencije,i tako pruža rana upozorenja o mogućnosti događanja ako se trenutni trend
nastavi(Kellner 1995).Nije slučajno to što je Bodrijar fan naučne fantastike,koji je sam
uticao na veliki broj savremenih pisaca naučne fantastike i filmskih režisera
savremenog doba,uključujući tu i Matrix (1999)gde je njegov rad citiran.
Međutim,imajući u vidu njegova preterivanja o navodnom prekidu sa modernom,
njasno je da li je bolje čitati njegove radove iz poslednje dve decenije kao naučnu
fantastiku ili kao teoriju.Bodrijar je očigledno želeo oba,sa društvenim teoretičarima
koji misle da on obezbeđuje dovoljno jasne perspektive savremenih društvenih
realnosti,da on otkriva šta se zaista događa,da govori o stvarima i stanjima kakvi
jesu.A ipak,oni ciničniji anti-sociolozi su u mogućnosti da uživaju u Bodrijarovoj
fikciji,njegovom eksperimentalnom diskursu,njegovim igricama i igrama.Isto tako,on
ponekad ohrabljuje kulturne metafizičare da čitaju njegov rad kao jednu ozbiljnu
refleksiju o realnostima našeg vremena,dok sa patafizičke strane namiguje onima koji
su skeptični prema takvim obećanjima.I Bodrijarovi filozofski radovi provociraju
filozofe da brane sopstvene pozicije protiv njega i da ponovo razmisle o određenim
tradicionalnim pitanjima u svetlu savremene situacije.
Dakle,teško je odlučiti da li je Bodrijara najbolje čitati kao fikciju i patafiziku,ili kao
filozofiju,socijalnu teoriju i kulturnu metafiziku,i da li njegov post-’70-ih rad treba
čitati kao istinu ili fikciju.U retrospektivi,Bodrijarova rana kritička istraživanja
sistema objekata i potrošačkog društva sadrže neke od njegovih najznačajnijih

28
doprinosa savremenoj društvenoj teoriji.Njegove analize iz sredine 1970-ih koje se
bave dramatičnom mutacijom unutar savremenih društava i rođenjem novog oblika
simulacije,i koje su prikazivale efekte medija i informacija na društvo u celini,takođe
su bitne i originalne pre svega.Ali,u ovoj fazi svoga rada,Bodrijar postaje žrtva
tehnološkog determinizma i semiološkog idealizma koji predpostavljaju autonomiju
tehnologije i igru znakova koji konstruišu društvo simulacije koje stvara postmoderni
prodor i proliferaciju znakova,spektakala i simulakruma.bodrijar briše sve autonomne
i različite sfere ekonomije,politike,društva i kulture koje je postavila klasična socijalna
teorija,zarad jedne implozivne teorije koja prelazi granice između disciplina,na taj
način mešajući filozofiju i socijalnu teoriju u jednu širu formu socijalne dijagnostike i
filozofske igre.Na kraju, Bodrijar je možda bio više koristan kao provokator koji
izaziva i dovodi u pitanje tradiciju klasične filozofije i socijalne teorije nego kao neko
ko obezbeđuje koncepte i metode koji mogu da se primene u filozofskim,socijalnim ili
kulturnim analizama.On je tvrdio da je objekt klasične socijalne teorije –modernost-
prevaziđena novom postmodernošću i da su zbog toga potrebne alternativne teorijske
strategije,modeli pisanja i teorijske forme.Dok njegov rad o simulaciji i prodoru
postmoderne –od sredine’70-ih do ’80-ih predstavlja paradigmatičnu postmodernu
teoriju i analizu postmodernosti koje su bile izrazito uticajne, i koje uprkos njegovim
preterivanjima nastavljaju da se upotrebljavaju pri interpretaciji trenutnih socijalnih
težnji,njegov kasniji rad je uglavnom više literarno zanimljiv. Bodrijar tako konačno
zalazi iza socijalne teorije u jednu novu sferu i način pisanja koji obezbeđuje
povremene uvide u savremene socijalne fenomene i provokativnu kritiku savremene i
klasične filozofije i socijalne teorije,ali ne obezbeđuje zaista jednu adekvatnu teoriju
savremenog doba.Bez obzira na sve, Bodrijarova misao je i danas,posle njegove
smrti,jednako živa i zanimljiva za proučavanje i tumačenje kao i pre dvadeset ili
trideset godina.

Bibliografija:

Knjige:

29
Le systeme des objets, Les Essais, Gallimard, Paris, 1968.
Le Societe de consommation, Le Point, Denoel, Paris, 1970.
Pour une Critique de l’Economie politique du Signe, Les Essais, Gallimard, Paris,
1972.
Le Miroir de la production, Casterman, Paris, 1973.
L’Echange symbolique et la mort, Sciences Humanies, Gallimard, Paris, 1976.
Oublier Foucault, Editions Galilee, Paris, 1977.
L’effet Beauborg, Editions Galilee, Paris, 1977.
L’ange de stuc, Editions Galilee, Paris, 1978.
A L’ombre des majorites silencieuses, Cahiers d’Utopie, 1978.
Le PC ou les Paradis artificiels du politique, Cahiers d’Utopie, 1978.
De la seduction, Editions Galilee, Paris, 1979.
Jean Revol:peintures, dessins, Edition Feudon-Bearn, Paris, 1978.
Simulacres et simulation, Editions Galilee, Paris, 1981.
Les Strategies fatales,Grasset, Paris, 1983.
Suite venetienne, Bay Press, Seattle, 1983.
Please Follow me, Editions de l’Etoile, Paris, 1983.
La Gauche divine, Grasset, Paris, 1984.
Le miroir de la production, Editions Galilee, Paris, 1985.
Amerique, Grasset, Paris, 1986.
L’autre par lui-meme, Editions Habilitation, Paris, 1987.
Cool memories, Editions Galilee, Paris 1987.
Le Xerox et l’Infini, Grasset, Paris, 1987.
Cool memories II, Editions Galilee, Paris, 1990.
La transparence du mal, Editions Galilee, Paris, 1990.
La guerre du golfe n’a pas eu lieu, Editions Galilee, Paris, 1991.
L’illusion de la fin, Editions Galilee, Paris, 1992.
Le crime parfait, Editions Galilee, Paris, 1995.
Fragments: Cool memories III, Editions Galilee, Paris, 1995.

Knjige na engleskom:

For a Critique of the Political Economy of the Sign, Telos Press, St.Louis, 1981.
Beyond the Unconscious: The Symbolic, Discourse, 1981.
The Evil Demon of Images, Power Institute Publications, Annandale, 1984.
America,Verso Press, London, New York, 1988.
Xerox & Infinity, Agitac, London, 1988.
Selected writings, Stanford University Press, Stanford, 1988.
Seduction, St.Martins Press, New York, 1990.

30
Revenge of the Crystal, Pluto Press, London, 1990.
Cool Memories, Verso Press, London, New York, 1990.
Fatal Strategies, Semiotext(e), London, Pluto, New York, 1990.
The Revenge of the Crystal, Pluto Press in association with the Power Institute of
Fine Arts, University of Sidney, London, Concord, 1990.
Symbolic Exchange and Death, Sage, London, 1993.
The Illusion of the End, Stanford University Press, Stanford, 1994.
The Gulf War did not take place, Indiana University Press, Bloomington, 1995.
The System of Objects , Verso Press, London, 1996.
Cool Memories II, Verso Press, London, 1996.
The Perfect Crime, Verso Press, London, 1996.
Art and Artefact, (ed.), Nicholas Zurbrugg, Sage Publicatios, London, 1997.
Fragments:Cool Memories III,1990-1995.Verso Books,London and New
York,1997.
The Consumer Society, Gallimard,Paris,1998.
The Vital Illusion,Columbia University Press, New York,2000.
Impossible Exchange,Verso,London,2001.
The Spirit of Terrorism: And Requiem for the Twin Towers. Verso,London,2002.
Screened Out, Verso,London,2002

Izabrani radovi o Bodrijaru:

Best, Steven, and Kellner, Douglas (1991) Postmodern Theory: Critical

Interrogations. London and New York: MacMillan and Guilford Press. –

----, (1997) The Postmodern Turn. New York: Guilford Press.

-----, (2001) The Postmodern Adventure. New York: Guilford Press.

Butler, Rex (1999) Jean Baudrillard: The Defense of the Real. London
and Thousand Oaks: Sage.

Debord, Guy (1970) The Society of the Spectacle. Detroit: Black and
Red.

31
Frankovits, Alan (1984), editor Seduced and Abandoned: The
Baudrillard Scene. Glebe, New South Wales: Stonemoss.

Gane, Mike (1991) Baudrillard. Critical and Fatal Theory. London:

Routledge.

-----, (1993), ed. Baudrillard Live. Selected Interviews. London:

Routledge.

Genosko, Gary (1994) Baudrillard and Signs. London: Routledge.

Jarry, Alfred (1963) "What is Pataphysics?," Evergreen Review, no. 13:

131-151.

-----, (1969) The Ubu Plays. New York: Grove press.

Kellner, Douglas (1989a). Jean Baudrillard: From Marxism to

Postmodernism and Beyond. Cambridge and Palo Alto: Polity Press and
Stanford University Press.

-----, (1989b) Critical Theory, Marxism, and Modernity. Cambridge, UK

and Baltimore, Md.: Polity Press and John Hopkins University Press,
1989.

-----, (1994) ed., Jean Baudrillard. A Critical Reader. Oxford: Basil

Blackwell.

-----, (1995) Media Culture. Cultural Studies, Identity and Politics

Between the Modern and the Postmodern. London and New York:
Routledge.

-----, (2003a) Media Spectacle. London and New York: Routledge.

-----, (2003b) From September 11 to Terror War: The Dangers of the

Bush Legacy. Lanham, Md.: Rowman and Littlefield.

Lefebvre, Henri (1971 [1968]) Everyday Life in the Modern World. New
Brunswick: Transaction Books.

-----, (1991 [1947; 1958]) Critique of Everyday Life. London: Verso.

32
 Rokek, Chris and Bryan Turner (1993), editors Forget Baudrillard.
London: Routledge.

Sokal, A. and J. Bricmont (1998) "Jean Baudrillard" in Fashionable

Nonsense: Postmodern Intellectuals' Abuse of Science. New York:
Picador. pp. 147-153.

Stearns, William and William Chaloupka (1992), editors The

Disappearence of Art and Politics. New York and London: Saint Martins
and Macmillan Press.

Eseji i intervjui:

‘Les Romans d’Italo Calvino’, Les Temps Modernes 192/1962

‘La Proie des flammes’, Les Temps Modernes 193/1962
‘Uwe Johnos;La frontier’, Les Temps Modernes 199/1962
‘Marshall MacLuhan, Understanding Media-The Extensions of Man’, L’Homme et
la societe, 5/1967
‘Fetishism and Ideology: The Semiological Reduction’, in Nouvelle Revue de
Psychoanalyze, autumn 1970.
‘The Structural Law of Value and the Order of Simulacra’, in Gallimard, 1976.
‘Serge Clement’, in Cimaise, February/May 1978.
‘The Implosion of Meaning’ in Coda Press, 1980.
‘Forgeting Foucault’ in Humanities in Society, Winter 1/1980.
‘Beyond the Unconcious: The Symbolic’in Discourse, Spring 1980.
Interview: in Cinematographie, July/August 1982.
‘The Ecstasy of Communication’, The Anti-Aesthetic, 1983.
Interview: ‘Revenge of the Crystal’ in Parachute, June/August 1983.
Interview in Magazine litteraire, March 1983.
Interview in Psychologie, May 1983.
‘Nuclear implosion’, in Impulse, Spring/Summer 1983.
‘Is Pop an Art of Consumtion’ in Tension, 1983.
‘The Precession of Simulacra ( excerpt from Simulations)’ in Art and Text, september
1983.
‘What Are You Doing After the Orgy ’, in Artforum, October, 2/1983.

33
Interview: in Cinema, june 1984.
‘On Nihilism’, in On the Beach, Spring 1984.
Interview: ’Game with Vestiges’ in On the Beach, 5/1984.
Interview:
In Cuadernos del norte no.26/1984.
‘Astral America’ in Artforum, september, no1/1984
Interview;’Intellectuals, Commitment and Political Power’, in Thesis Eleven 1984/85.
‘Multiplicity, Proliferation, Reconvention’, in Contemporary Art Magazine, 1985.
‘the Child in the Bubble’, in Impulse, no4/1985.
‘Year 2000 Will Not Take Place’ in Traverses, 1985.
‘The Masses : The Implosion of the Social in the Media’, in New Literary History,
spring No-3/1985.
Interview: in Social Text, No-3/1986.
Interview: in Flash Art, October/November 1986.
‘Clone Boy’ in Traverses, 1/1986.
‘The Realized Utopia, America’ in French Review, 1986.
‘Softly,Softly’, in New Statesman, March 6, 1987.
‘USA 80s’, in Semiotext(e), 1987.
‘Amerique’ in Literary Review, No-31987.
‘Desert forever’in Semiotext(e), 1987.
Interview in The Evil Demon of Images, 1987.
‘Please Folow Me’ in Art and Text, March/May 1987.
‘Modernity’ in Canadian Journal of Political and Social Theory, 1987.
‘A Perverse Logic and Drugs as Exorcism’, in Unesco Courier, 1987.
‘Discussion with Jean Baudrillard’[Claude Thibaut], Ctheory, p-1988,
www.ctheory.com
‘Disneyword Company’, Ctheory,p-1988, www.ctheory.com
‘For a Critique of the Political Economy of the Sign’ in Sub-stance, 1988.
Interview: ’The Work of Art in Electronic Age’, in Block, Autumn 1988.
‘How the West Was Lost’ in Guardian, october 21,1988.
‘Hunting Nacist and Losing Reality’, in New Statesman, February 19, 1988.
‘Places of Urban Ecstasy’ in Die Zeitschrift fur Kunst und Kultur, 1988.
‘the System of Objects’ in Art Monthly : Australian and International, 1988.
‘Te Trompe l’Oleil’, in Beyson, Norman, ed. Calligram: Essays in New Art histoty
from France, Cambridge: Cambridge University Press, 1988.
‘The Anorexic Ruins-I’m Looking Back on the End of the World’, in Semiotext(e)
Interview in Art Papers January/February, No-1/1989.
Interview, in Block, Spring 1989.
Interview : ’After Utopia:The Primitive Society of the Future’, in New Perspectives
Quarterly, Summer, No-2/1989.

34
Interview: ’Politics of Performance: Montana, Coluche Le Pen?’in New Political
Science fall/winter 1989.
Art and Value: The Contemporary Art Market is Beyond Good and Evil’ in Art
International, Autumn 1990.
Interview: ’Fractal Theory’, in Paragraph, November No-3/1990.
‘Hot Painting: The Inevitable Fate of the Image’ in Guilbaut, 1990.
Interview in Art International, Autumn 1990.
‘Hyperreal America’, Economy and Society, No-2/1993.
‘Pataphysics of Year 2000’, Ctheory, p-1995, www.ctheory.com
‘Hystericizing the Millenium’, Ctheory, p-1995, www.ctheory.com
‘Le Xerox et L’infini’, Traverses, no.44/1996.
‘No Reprieve for Sarajevo’, Ctheory, p-1996, www.ctheory.com
‘Plastic Surgery for the Other’, Ctheory,p-1996, www.ctheory.com

Bodrijar na srpskom jeziku:

Knjige:

Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991.

Simbolička razmena i smrt, Dečije Novine , Gornji Milanovac, 1991.
Fatalne strategije, Književna zajednica, Novi Sad, 1991.
Amerika, Buddy Books, Beograd, 1993.
Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad, 1994.
Drugo od istog: Habilitacija, Lapis, Beograd, 1994.
O zavođenju, Oktois, Priština, 1994.
Iluzija kraja, Štrajk događjaja, Rad, Beograd, 1995.
Cool memories, Kov, Vršac, 1997.
Savršen zločin, Beogradski krug, Beograd, 1998.

Tekstovi:

‘Drama dokolice ili nemogućnost lišavanja sebe svog vremena’, Odjek, br.21/1987.
‘New York’, Delo, br.9-12/1989.
‘Trenutno nemamo stil’, Delo , br.9-12/1989
‘Amerika’ i ‘Ponor modernosti’, Delo, br.9-12/1989
‘Ekstaza komunikacija’, Delo , br.4-5/1989.
‘New York’, Quorum , br.2-3/1990.
‘Simbolička razmena i smrt’, text- Polja br.381/1990.

35
‘Moda ili čarolija koda’ Polja, br.394/1991.
‘Moda ili čarolija koda, Frivolnost već viđenog’, Polja, br.394/1991.
‘O nihilizmu’, Ovdje, br.269/1991.
‘Zašto teorija’, Književna reč, br.376/1991.
‘Cool memories’, Pismo, br.2/1991.
‘Prilog teoriji potrošnje’, Delo br.4-5/1991.
‘Koncept rada’, Delo, br.4-5/1991.
‘Prilog kritici političke ekonomije znaka’, Delo, br. 4-5/1991.
‘Poslije orgija’, Odjek, 1-30.09.1991.
‘Cool memories 1980-1985’, Pismo, br.27/1991.
‘Melodrama razlika’, Delo, br 3-4/1992.
‘Savršeni zločin’, Projekat, br. 2/1993.
‘Svet videa i fraktalni subjekt’, Košava, br. 11/1993
‘Rat u zalivu se nije dogodio’, Košava, br.15/1994.
‘Ne treba sažaljevati Sarajevo’, Beogradski krug, br.0/1994.
‘Bez sažaljenja’, Borba, 8.2.1994.
‘Nema milosti za Sarajevo’, Odjek, 3/1994.
‘Cool memories’, Reč, br 8/1995.
‘Savršeni zločin’, Odjek, br.2/1995.
‘Posrbljavanje zapada’ Naša Borba, br.235-236/1995.
‘Cool memories II’, Sveske, br.24/1995.
‘Rat u zalivu se nije dogodio’, Evropski diskurs rata, Beogradski krug, br. 1-2/1995.
‘Raspad intelektualca’, Treći Program, br. 103-104/1995.
‘Posrbljavanje zapada’, Beogradski krug, br. 1-2/1995.
‘Sindrom Babilona’, Odjek, 2/1995.
‘Savršeni zločin’, Beogradski krug, br.3-4/1995. i 1-2/1996.
‘Nema milosti za Sarajevo’, Zidne novine, 4-5/1996.
‘Dvostruko istrebljenje’, Odjek, 1/1996.
‘Nema više razlike izmedju “levog” i” desnog” ’, Naša Borba, 31.05.1997.
‘Prozirnost zla’, Zidne novine, 4-5/1997.
‘Najlepši predmet potrošnje: telo’, Pismo 4/1997.
‘Pisac u svetu prividne stvarnosti’, Književnost, 11-12/1998.
‘Avetinjski radnici biznisa zabave’, Naša Borba, 18-19.07.1998.
‘Topljenje na istoku’, Naša Borba, 25-26.07.1998.
‘Zavera umetnosti’, Reč, br.44/1998.

Korišćena literatura:

Simulacija i simulakrum, Svetovi, Novi Sad, 1991.

Simbolička razmena i smrt, Dečije Novine , Gornji Milanovac, 1991.

36
Fatalne strategije, Književna zajednica, Novi Sad, 1991.
Savršen zločin, Beogradski krug, Beograd, 1998.
Prozirnost zla, Svetovi, Novi Sad, 1994.

Tekstovi:

‘Zaboraviti Fukoa’ Treći program,br.70/1986.

‘New York’, Delo, br.9-12/1989.
‘Trenutno nemamo stil’, Delo , br.9-12/1989
‘Amerika’ Delo, br.9-12/1989
‘Ekstaza komunikacije’, Delo , br.4-5/1989.
‘Teorija virusa(Virus teorija)’,Gledišta,5-6,1990.
‘Melodrama razlike’, Delo, br 3-4/1992.
‘Rat u zalivu se nije dogodio’, Košava, br.15/1994
‘Diskretan šarm jezika’-intervju sa Žan Bodrijarom-Neda Valčić Lazović
NIN, 23.0.2007.
Branko Romčević ‘Batajeva ekonomija’, Reč,maj 1998.

The Society of the Spectacle,Guy Debord,downloaded from wikisource:

http://en.wikisource.org/wiki/The_Society_of_the_Spectacle

Web izvori:
 International Journal of Baudrillard Studies, hosted at Bishop's
University.
 Baudrillard, J., 2002, “The Violence of the Global, translated by
François Debrix, from ‘La Violence du Mondial,’, in Jean Baudrillard,
Power Inferno, Paris: Galilée, 2002, pp. 63-83.
 Baudrillard, J., 2003, ‘The Matrix Decoded: Le Nouvel Observateur
Interview With Jean Baudrillard,’, translated by Gary Genosko.

37
 Baudrillard, J., 2004, ‘This is the Fourth World War: The Der Spiegel
Interview With Jean Baudrillard,’ translated by Samir Gandesha, in
International Journal of Baudrillard Studies, Volume 1/No. 1
(January).
 Goldblatt, M., 2001, “French Toast. America wanted Sept. 11.”,
National Review Online, (December 13, 2001).
 Smith, Jonathan, 2004, “The Gnostic Baudrillard: A philosophy of
terrorism Seeking Pure Appearance,” in International Journal of
Baudrillard Studies, Volume 1/No. 2 (July).
 C-Theory, edited by Arthur and Marilouise Kroker (University of
Victoria).
 Jean Baudrillard Bibliography, maintained at the European Graduate
School.
 Postmodern Theory, maintained by Douglas Kellner (UCLA).
 Situationist International, maintained by A.H.S. Boy.
 s(t)imulacrum(b)
 Baudrilllard on the web
 Baudrillard at wikipedia
 Baudrillard-simulacra and simulations
 baudrillard-bibliography

38