Artur Šopenhauer (1788-1860)

Prihvatio Kantovu podelu na svet fenomena i svet noumena („stvari za nas“ i „stvari po sebi“), ali i
želeo da otkrije šta bi to moglo da predstavlja svet noumena.

Ne postoji svet stvari po sebi u množini (za razliku od Kanta): svet onoga što možemo da iskusimo
pojavljuje se u vremenu i prostoru, i samo u vremenu i prostoru možemo stvari da razlikujemo
jedne od drugih. Van tog sveta fenomena ne bi bilo smisla govoriti o razlikovanju među
stvarima (jer nam se ne mogu dati kao pojave u prostoru i vremenu). Dakle, ono što ne može biti deo
našeg iskustva – a pod uslovom da postoji – moralo bi da bude jedno i isto uvek i svuda, što znači – ne
možemo pretpostaviti postojanje „stvari po sebi“, već u jednini - „stvar po sebi“.

U toj viziji sveta kao mnogostrukosti stvari (predstava/pojava) „ispod“ kojih postoji nekakvo
nerazlikovano jedinstvo, neko Jedno, Šopenhauer se slaže sa budističkim i hinduističkim
učenjima.

Šopenhauer pretpostavlja da je pojavni svet samo manifestacija sile, slepe energije ili volje.
(Fizičari su tek više od sto godina kasnije otkrili to da je čitav svet ispunjen energijom.) Sve što može
da bude pojava ima energiju (stvari), odnosno volju (živa bića).

Otud kapitalno Šopenhauerovo delo nosi naziv: „Svet kao volja i predstava“, tj. svet kao ono što
stoji u osnovi stvari (i što se ne daje iskusiti neposredno), i s druge strane – svet kao ono što se nama
neposredno daje na uvid.

Kakva je ova volja koja stoji u osnovi svih pojava? Budući da je svet pun konflikta, nepravdi,
bolesti, Šopenhauer svet vidi na naročito pesimističan način. A sve to što se događa proizvod je slepe
volje koja se nalazi u osnovi svega. Volja je, dakle, potpuno besciljna, nemarna, nezainteresovana
za njene pojedinačne manifestacije (tj. stvar ili biće). Volja je etički zla. Ona nema nikakav cilj koji
bi, ako se ispuni, mogao da donese zadovoljstvo. Ispunjenje neke želje donosi tek zasićenje, a
neispunjena želja patnju.

Erotska ljubav koju ljudi (i životinje) povremeno osećaju nije ništa drugo do aktivnost volje ka
produženju vrste (razmnožavanju). Brak ili život u ljubavnoj zajednici je za volju neprirodno stanje
(prilagođavanje), te čovek biva nesrećan. Realizacija ljubavi udovoljava volji, ali ne vodi sreći.

Kakav odnos treba imati prema volji? Najbolje što čovek može da preduzme jeste da izbegava
patnju i bol u što većoj meri. Pošto patnja i bol dolaze preko naših želja, žudnji i očekivanja (nečeg
dobrog), najbolje stanje ljudske duše jeste gušenje volje putem odsustva svake želje. Ideal tog
stanja Šopenhauer nalazi u istočnjačkom mitu o nirvani, stanju ništavila ili ugašene volje.

ETIKA
Pošto svi imamo istu prirodu – energiju/volju – i pošto smo svi manifestacije jednog istog (volje),
trebalo bi da saosećamo sa drugima, da se ponašamo prema drugima kao prema sebi. Trebalo bi
se stapati u jedno zajedničko ništavilo, odsustvo napetosti slepe volje koja je stalno u konfliktu sa
sobom. Dobar čovek će težiti poništavanju sveta mnogostrukosti i otud sopstvene individualnosti.

ESTETIKA
Izlaz iz bede individualnosti video je i u umetnosti. Umetničko delo ne bi moglo da bude ono što
pobuđuje emocionalnost. Delo bi trebalo da prikazuje istinu (upravo haotičnu i zlu kakva je volja).
Dakle, konzumiranje (ne i uživanje) umetnosti je čist intelektualni akt, akt koji ne budi volju, već
podstiče ljudsku racionalnost (čovek pred umetničkim delom gleda istinu – a ne uživa u njoj). Genije,
za razliku od običnih ljudi, vidi volju gledajući njene pojedinačne manifestacije (pojedinačan
predmet), a onda je materijalizuje (kroz delo). Muzika je najbolji medij jer ima najmanje pojavnog.