2.

BAROK U PANIJI - ZLATNI VEK

panija nije imala povoljne uslove za razvoj renesanse kao u Italiji, Nemakoj i Holandiji. Na skromno stvaranje renesanse u paniji uticala je Holandska. Od XI do XV veka panija je bila obuzeta oslobodilakim ratovima protiv Mavara. Zemlja se angaovala u vojnom smislu, to nije bilo povoljno za razvoj umetnosti. Drugi razlog je to panija nije imala razvijenu gradsku kulturu humanistikog karaktera kao u Italiji, jer je jak kler spreavao prodiranje Antike vedrine. Na razvoj panske feudalne kulture utiu dva faktora: 1. islam (stilizacija, geometrizirana forma), 2. katolianstvo. Prvi veliki stil u kome panija hvata korak sa svetom je barok. Posle otkrivanja Amerike krajem XV veka i poetkom XVI veka, panija je izgradnjom mone flote izrasla u jaku dravu, a pljakanjem domorodaca akumulirala je ogromna bogatstva. Barok je potaknut kontrareformacijom i tu je naao pogodno tlo. Ona je imala jaku inkviziciju, koja se borila protiv Mavara i Jevreja. Jazuitski red je i osnovan u paniji, organizovan je po vojnom sistemu, orijentisan ka usamljenikom ivotu, prodirali su u sve pore javnog ivota i motrili na odravanje istote katolike vere. Barok se javlja kao veoma jaka umetnost - prvi veliki sjajni stil kojim panija ulazi u Evropu, a koji se ipak razlikuje od baroka u Italiji. Domen panaca u slikarstvu je tafelajno slikarstvo, koga iskljuivo neguju, za razliku od Italijana koji neguju fresku. panci nisu imali sklonosti ka kolektivnom radu i nisu imali kontinuitet razvoja zidne slike, bili su jaki individualisti. Slikarstvo je realistino, pejzai se gube. Oslanjaju se na Venacijanski kolorizam i na Carravaggiov odnos svetlosti i senke. Ali, za razliku od Italijana, u panskom baroknom slikarstvu nema mate, oni se ograniavaju na posmatranje, nema graanskih i familijarnih tema, mitolokih siea, monumentalnih dekorativnih slika, fresaka i kupola. Glavni motiv je ljudska figura, a sve oko nje, pa i pejza, se zapostavlja. Zato e ovde biti u oblasti portreta stvorena vrhunska dela. Dela su liena tenje za ulepavanjem, heroiziranjem i idealizovanjem. Boja i svetlost su glavni predmeti interesovanja. panija nije mnogo razvijala skulpturu, teite je bilo na slikarstvu, skulptura je zastupljena kao akademizovana koncepcija - pratili su barok u skulpturi bez velikih linih doprinosa.

uzepe de Ribera
Jusepe de Ribera (1588.-1652.g.) panjoleto - nadimak je stekao radei u Napulju. Za razliku od ostalih panaca, u delu ovog slikara prilinu ulogu igra mitoloka tematika i akt. To su slobode na koje se popreko gledalo u paniji, ali ne i u Italiji, gde je Ribera iveo. Samo delimino ta Riberina mitologija postaje senzualna - kao u remek delu "Bahovo pijanstvo". Veim delom on i u mitologiji bira svirepe teme. "Katon iz Utihe" koji rukama kida svoje rane, "Apolon koji dere kou Maisiasu" - paklene su slike od kojih su ene pobacivale. No, ta dramatina surovost najjaeg izraza uinila je realizam njegovih scena i tipova onim ega se prvo setimo kada se pomene Riberino ime.

Njegov koncept je realistiko - naturalistiki, mada je neto slabiji slikar. U realistikoj koncepciji raene su i njegove pojedinane figure iz ciklusa poznatog pod imenom "Filosofi". To su veoma zanimljivo prostudirani tipovi iz naroda, pokupljeni po Napuljskim ulicama i pristanitu, koji sa filosofijom imaju utoliko veze to su im u ruke stavljeni atributi Antikih filosofa - estar, globus, fenjer... Tako su po tim atributima i dobili imena: Arhimed, Demokrit, Diogen... U tu vrstu spadaju i njegovi ermiti, kao i Apostoli iz njegovih Apostadosa (Apostadom se naziva niz od 12 zasebnih slika koje predstavljaju Apostole naslikane pojedinano, u polufiguri). Ovu vrstu Riberine umetnosti - njegove martizijume, filosofe, Apostole, Lemite - karakterie snano oseanje ivota, direktno posmatranje prirode i odsustvo svakog idealizovanje, sa reminiscencijama na stil Antike, koje su u Italiji veoma ive. Njegovi enski tipovi su sa idealizovanom enstvenou. U njegovom stilu karakteristina je otrina realistikog detalja i naroito njegov tip svetlo-tamnog. Kao i Carravaggio, Ribera praktikuje nagli prelaz iz jakog osvetljenja u dublju senku, bez posredstva i korienja polusenke. Samo su njegove osvetljene partije manje jedinstvene nego kod Carravaggia, jer je kod njega reljef ivlji i prema tome osetljiviji na igru svetlosti i senke. Osim toga njegova paleta je zvonka, sa intezivnim tonovima svetlih okera u aktu i glavi, ili lepih istih jarko crvenih fleka u draperijama, tako da je njegova figura ivlja i raznovrsnija. U svojoj krajnjoj evoluciji, meutim, on naputa i svoju jaku paletu i konstruisanje slike efektima svog svetlo-tamnog i prelazi na jedan nov kolorizam, u kome siva, plava i crna boja igraju vodeu ulogu, ide na mirnije i mnogo nijansirana efekte svetlosti. I sa tim delima on ulazi u onu koncepciju koja e, sa Velaskezovim i Zurbaranovim slikarstvom, stvoriti pojam panske slike. 1. Sveta porodica sa Sv. Katarinom Dve ene, jedno dete, starac i tap. Suvie formalan odnos ka verskoj temi.

Francisko de Zurbaran
Francisco de Zurbaran (1598.-1662.g.) Radio je u Sevilji. Jedan je od najveih panski slikara, meu kojima se izdvaja svojom izrazitom individualnou. Koristio je efekte svetla i senke, po emu je blizak Carravaggiu i Riberi. Po svojoj formalnoj koncepciji slike Zurbaran je Carravaggista, nazivaju ga panskim Carravaggiom. Gotovo iskljuivo su ga interesovale religiozne teme u kojima je bio veoma barokan (ispoljava struju crkvenog baroka). Ali, slikajui cikluse iz ivota Svetaca i Kaluera, on je ispoljavao svoju pobonost bez patetike i zanesenjatva karakteristino za njegov stil je odsustvo patosa. Bez sladunjeve sentimentalnosti, likovi njegovih

Svetaca deluju ozbiljno, skroz oporo i tvrdo. Raeni su otrim crteom i naglaenom modelacijom, a na figurama je naroitu panju posveivao draperiji. Uglavnom zanemaruje pozadinu, te njegovi likovi prosto isplovljavaju iz mraka (jaki kontrasti svetlo-tamnog). Ne zadrava se na pojedinostima, ve se bavi sutinom stvari, skulptorski i plastino, istinito i pojednostavljeno. Ima pojaan naturalizam. Imao je izvanredno oseanje za liniju i zapreminu, ozbiljnu i utljivu hijerarhiju i skulpturalnu belinu.Vremenom, njegova se tvrdoa se ublaila i poslednje slike deluju blae. Po svojoj idejnoj sadrini i oseajnosti njegova umetnost je moda najadekvatniji odraz panskog duha te epohe, panske koncepcije katolianstva, forme misticizma, realizma lienog mate, koje i samom misticizmu daje jednu konkretnu, takorei opipljivu formu. Jedna od tajni panskog duha je nain predstavlajnja predmeta, tkanina, materija. 2. Sv. Franja Asiki - IS 160; K Jeziv u svom zanosu, sa licem utonulim u senku kapuljae, sa mrtvakom lobanjom u desnom uglu. Ovaj Svetac u panskoj ikonografiji dobija tragian vid i izuzetno je potovan. Delo odie istim barokom. U slikarstvu odgovara velikoj mistinoj ashetskoj knjievnosti panije. 3. Pokljonjenje kraljeva - K Starac u braon se poklanja Hristu i Madoni, crnac dri up. Likovi su zamiljeni, izdvojeni kao kipovi i imaju snano uobliavanje, koje podsea na skulpture. Realizam ima mistian znaaj. Svetakim linostima daje istaknut, lini karakter, ali su one kao ozarene unutranjim nadahnuem.
Pokljonjenje kraljeva

Diego Velaskez
Diego Velazquez (1599.-1660.g.) Putuje u Italiju, a radi i u Sevilji i Madridu (njegov umetniki ivot se deli na dva perioda: prvi je u Sevilji, a drugi u Madridu - na dvoru). U Seviljskom periodu on slika prirodu, anr scene iz svakodnevnog ivota i mrtve prirode. Ovaj period karakterie tvrda modelacija forme i otra kontura (vidi se da u mladosti radi pod uticajem Carravaggia). U tom prvom periodu je ovekoveio ivot naroda. Dvadesetih godina XVII veka njegov talenat je zapaen i pozivaju ga na Madridski dvor, gde postaje dvorski slikar, tako njegova dela dobijaju novu tematiku i novo bogatstvo boja (scene sa dvora). U svojoj epohi on je prilino izuzetna pojava po mnogim osobinama: kao najvei slikar panskog baroknog doba, on je najmanje barokan po stilu i sadraju, kao slikar u zemlji ija je umetnost skoro samo religiozna, on se jedva bavi crkvenom umetnou. ON JE SAMO RADIO U VREME BAROKA, A PO STVARANJU JE IZVAN BAROKA. ta vie, jednom prilikom slika enski akt - "Veneru sa Amorom", jedini enski akt u panskom slikarstvu - do Goje. On prelazi okvire baroka i daje svoj peat svemu to radi. Spada u red tzv. "bezlinih" umetnika, tj. onih umetnika koji kroz svoja dela ne ine svoje line ispovesti. Uzdrava se da ne da maha izlivu svojih strasti i oseanja, da kroz njih ne bi video svoje linosti. Trudi da ostane objektivno istinit

i nepristrasan pred injenicama. Takvi umetnici po svojoj prirodi predodreeni su za portretnu umetnost. Velazquez, koji je uvek radio po modelu, postigao je svoju najveu slavu kao portretista. Iako nikada nije radio bez modela (jer kao bezlian umetnik nije stvarao matom), ipak je jedan od najsamostalnijih figura u slikarstvu. On je umetnik na kome se ponajmanje primeuje tui uticaj, koji nije inio direktne pozajmice i kome je tua umetnost posluila ne za ugledanje, ve samo kao primer, na osnovu koga je pronalazio svoje formule. Bio je slikar po narudbini. Kao slubeni dvorski slikar na panskom apsolutistikom dvoru, on ne slika dela slubenog karaktera, koja bi bila propagandna za podanike i koja bi veliala kraljevsku vlast i dinastike linosti. On slika istinsku hroniku jedne kraljevske kue, poklanjajui pri tom istu objektivnu panju vladaocu, aneminim infantkinjama (duevno potitenim stegom dvorske dresure) i neveselim dvorskim budalama. Za ovu vernu sliku panskog dvora zasluan je, dodue, i sam Filip IV, koji od svog slikara nije zahtevao da mu slika deklamatorske dvorske apoteze, kakve je radio Rubens za vreme svog boravka u paniji i kakve je npr. traio Versaj od svojih slikara. Velazquez je u tim portretima traio likovnu vrednost. To njegovo slikarstvo je proeto poimanjem ljudske prirode - portrete kraljevske porodice pretvara u ive likove sa osobenim peatom i ne prikazuje ih idealizovano. Te realne likove je uspeno uvlaio u svoju kompoziciju. Njegovi karakteri su veoma jaki i iz toga se vidi snaga njegovog realizma (samo u portretima, ne i u npr. prikazivanju prirode). Radi psiholoko diferenciranje i ima dva tipa portreta:

1. oficijelni, paradni, aristokratski (vidi se sposobnost da izvue karakter osobe koju portretie), 2. ljude sa dvora, kepece, koji su mu bili prijatelji - na tim portretima se osea tuga, jer on saosea sa njima (zbog svojih fizikih nedostataka morali su da uveseljavaju druge). Karakterie ga izvanredno oseanje mere. Maestralno je vladao bojom, koja je ista i prozrana. Odlikuje ga snaga i punoa, kao kod Venecijanaca. Boju koristi umereno, nije jaka, ve daje prednost valeru. Koristio je kontraste svetlih i tamnih partija, ali ne kao kiaro - skuro. Stvorio je odlike slike posmatrajui mirnu dnevnu svetlost, pri emu boji daje svojstva svetla - istrauje efekte svetla. Ide za kratkim i vidljivim pokretima etkice, to kasnije koriste impresionisti kao "skraeni postupak". U zrelom periodu gubi liniju, dobijajui titravi potez pun svetlosti (uticaj Italije, a posebno Venecije). Izbliza se vide jaki potezi - radio je dugakim etkama da bi kontrolisao formu, a izdaleka forma deluje uredno. Otvarao je luministike probleme u slikarstvu. On spada meu najvea imena u slikarstvu. Ima nekoliko velikih slikara, koji su kao umetnici moda uzbudljiviji od njega po obliku svojih zamisli, po svojoj slikarskoj poeziji, po dramatinosti i sl. Ali, nema nijednog koji ga prevazilazi po isto slikarskom temperamentu. On je najpotpuniji slikar u istoriji slikarstva: po

svom oseanju predmeta, po pefinjenosti poteza, sivih - crnih i ruiastih tonova, i pre svega po jednakosti koje je njegovo oko unosilo u sve vidove sveta i ljudskog lika. Prezirao je sve to nije slikarstvo, slikao je stvari kakve su u sutini i po svom sadraju - realizator je istine. uvena je Maneova kritika kojom ga je lapidarno i iscrpno definisao: "Najvii slikar od svih slikara koji je postojao". Pravi njegov kult je poeo tek u XIX veku, sa Courbetom, Maneom i francuskim impresionistima. 4. Predaja Brede - IS 162; K 1625.g. Naslikana je u slavu pobede iz iste godine, kada se posle dugotrajne opsade ovaj Holandski grad, koji se junaki branio, predao pancima. Kao sie je izabran momenat kada branilac Justin od Nasana, protestant, predaje kljueve od grada pobedniku Ambroziju Spinoli. Oko vojskovoa su grupisani njihovi vojnici, naslikani sa svim tipskim odlikama, u kostimu, u fizionomijama, po kojima se razlikuju njihove vojske i njihovi narodi (rasna razlika izmeu vitkih, preplanulih panaca i punih, plavih Holanana). U stvari, to su dve skupine portreta, meu kojima se na strani panaca vidi i lik samog umetnika. Rasne razlike je morao da prikae verno, jer je bio dvorski slikar. Iako slavi veliku pansku pobedu, pobeeni Justin i pobednik Spinola sreu se kao domain i gost. Ovde ima vrlo malo barokne snage, ali ima oseanja za gole injenice dveju armija: na levoj strani su Holanani u konim kaputima i sa slomljenim kopljima, dok se na desnoj strani uzdie pretea palisada panskih kopalja, iznad grupe do zuba naoruanih plemia u prvom planu. U pozadini se prostire pejza ravnice - ratita sa zapaljenim zaseocima oko Brede. Postoji jasan kontrast ovog drugog plana sa prvim - predajom kljueva. Vojna pobeda u Bredi je izraena psiholokim jezikom i glavni je dokaz Velazquezove visoke svesti. On, koji inae ne pokazuje rado svoja oseanja i ne cilja na to da uzbudi ili da gane, na ovoj vojnikoj slici - gde bi se to najmanje oekivalo, iznenada je uzbuen i uzbudljiv. Izvanredno toplo i oveno oseanje je izraeno u gestu Spinole, predstavljenog sa eidom u ruci i sa desnicom na Justinovom ramenu, kako bez oholosti i snishodljivosti predusree svog pobeenog, ali neponienog protivnika. U kompozicijskom pogledu, po vetini "organizovanja" slike, tj. elemenata koji joj daju isto likovni (plastini) ivot, ova kompozicija spada u najbolja dela koja u slikarstvu uopte postoje. Vrlo malo dijagonale, slika je pre svega graena horizontalom i vertikalom - levo Holanani sa slabim orujem, desno jaki panci. Varijetet i ravnotea postignuti su igrom masa i detalja, besprimerni su efekti igre isto geometrijskih formi. Siluete kopalja slici daju jednu posebnu snagu (detalj koji je za sam sie od uzgrednog znaaja), pa je cela kompozicija dobila nadimak: "Las lanzas" (Koplja). Ovaj osnovni motiv je pozajmljen sa jednog

detalja El Grecove legende "Sv. Mauricija". Ovu nepoznatu i zaboravljenu Grecovu sliku Velazquez je rehabilitovao. 5. Infant Baltazar Carlos na konju A 432; \P 79; K 1634.g. Delo je iz zrele faze, paradni portret sa dijagonalom. Platno je skoro 7 stopa visoko i verovatno je i prvi konjaniki portret deteta, ljupkog malog princa. Velazquez novom lakoom ucrtava brdovitu pozadinu, a kostim posipa sjajem i svetlim takama. Srebrnasto-ruiastim trakama odaje potu Tizianu, ali poza propetog konja i jahaa je nova, u baroknoj koncepciji - pre nadahnuta Rubensom. Polet je postignut dijagonalnim postavljanjem likova na platnu. U centru cele ove bravure je bledo, bojaljivo naoformljeno lice petogodinjeg naslednika panskog prestola, osuenog da umre mnogo ranije nego to ga je mogao naslediti. Velazquez bez komentara belei njegov bespomoni izraz, ali mu ovaj ne izmie, ve prikazuje portret sa zapanjujuom slobodom. 6. Mlade plemkinje - A 433; J 650; IS 162; HG 545A; \P 80; K 1656.g. Jedna od poslednjih Velazquezovih kompozicija Iz poznog perioda; 3,18X2,74 m, naslikana je po umetnikovom povratku sa poslednjeg putovanja u Italiju i neobino je sloena. Jedan, ni po emu naroit trenutak uhvaen je za venost, kao sluajni skup lica koji se naao u prostoriji, koja je kao atelje. Trik sa ogledalom u dnu sobe, u kome se vide gledaoci (kralj i kraljica) kako posmatraju prizor igre, mogao je biti ak nadahnut Van Eyckovom slikom, koja je tada bila u panskoj kraljevskoj zbirci (Arnolfini i njegova ena, Velazquez dobro poznaje flamansko slikarstvo, ogledalo pokazuje ono iza one take). Ali, ovde se u sobi nalaze i devojke oko infantkinje Margarete Tereze, koja na mari za igre onih koji je okruuju i ponosito dri glavu uokvirenu plavom kosom, odevena u svilenu i svetlu haljinu koja svetluca. Sam slikar, zaposlen verovatno na izradi portreta kralja i kraljice (iji se likovi i vide u

ogledalu) je naslikao sebe u trenutku dok ih slika, ali i u trenutku kad nas uporno gleda. Usled sloene igre prikaza i iluzija, grupa sa infantkinjom ostaje vrsta: ona oigledno ne pozira za portret, ve je uhvaena u trenutku akcije - jedna devojka klei pred infantkinjom, jedan deak miluje nogom psa, u pozadini se otvaraju jedna vrata kroz koja, sa svetlosti (koja dolazi spolja) ulazi jedan ovek. Glavna svetlost je meka i efektna, kree se i stvara dinamiku. Polazei od toga da svetlost stvara vidljivi svet, Velazquez ostaje nenadmaan majstor svih vidova svetlosti. On koristi nene, prozirne tonove i tako uspeva da doara veoma osetljivu tonsku atmosferu. Cilj mu nije bio da pokrene ljude, ve da doara pokret same svetlosti i beskrajan niz delovanja na formu i boju, koja kartakterie bogatstvo punoe. Ne samo da je boja stavljena impresionistiki, ve se na prvi pogled i sama slika moe uiniti kao "impresija" dvorskog ivota. Enterijer: tri zida. Nita se ne zna o tome kako je nastala, ali je ona jedinsvena meu Velazquezovim delima i verovatno je da je, kao i kraljevsko blago starog Egipta, trebalo da bude skrivena od oiju obinog oveka. 7. Hrist Emanski hodoasnici. Jedna od retkih slika sa religioznom tematikom, vie mitska.

Bartolome Esteban Muriljo

Bartolome Esteban Murillo (1618.-1682.g.) Uradio je oko 400 slika, bio je oboavan u paniji, a iveo je uglavnom u Sevilji, gde je i osnovao Akademiju barokne umetnosti. U mladim danima liio je na Tiziana, a kasnije prima uticaje Correggia i Velazqueza (koristio je dostignua Velazqueza). Njegova je umetnost poistoveena sa crkvom, stvara religiozne teme, ali je umereniji u verskoj kompoziciji - idealizuje teme i pojednostavljuje kompoziciju. Remek-dela je stvorio u anr scenama - predstavlja ivot dece i ivot ulice, ima optimistiki odnos prema deci, ali je ponekad kritian. ivopisni Seviljski deaci, koji mahom spadaju u njegov raniji period, i pored izvesne povrnosti i banalnosti oseanja (jer nam ne otkrivaju nita novo o ljudskoj prirodi) i danas su cenjeni po svom prostom i srdanom realizmu, po duhovitoj i ivoj opservaciji, po svom vedrom raspoloenju, koje je potpuna novost u panskom slikarstvu. Posle Riberine sirove mukosti, posle Zurbaranovih monumentalnih teolokih scena i oporog misticizma, posle Velazqueza, panski realizam je sa Murillom skrenuo u prilino turu i sentimentalnu poetinost, koja je oduevila glavne naruioce: parohijsko svetenstvo, monahe i kaluerice po manastirima. U svom crkvenom slikarstvu Murillo je dao iroko mesto svom vodnjikavom lirizmu, koji postie svoj vrhunac u njegovim mnogobrojnim "imakulatama" (ima ih oko 20). Murillov registar nije suvie veliki: u religioznom slikarstvu, kome pripada glavni deo njegovog rada, on se ograniio na uvek jedno te isto raspoloenje "blage pobonosti", koje ponavlja skoro bez ikakvog variranja kroz razne vrste tema, obino obraivane po nekoliko puta. U toj mlitavoj religioznosti bez teologije, bez verskog morala, bez stradanja, katolicizam je sveden samo na milovanja i

poljubce, ali je takva tematika bila pastvi pristupana i crkve su se grabile za slike ovog umetnika. Isto tako, i njegov narodski realizam, scene sa prosjacima ili odrpanim deacima koji bitu vake ili koji jedu lepo voe, njegov anr, njegove divno naslikane partije mrtvih priroda sa dinjama, korpama groa, lukom, korama od lubenice na kojima se vide tragovi zuba - sve je to bilo lako shvatljivo i dopadljivo za najiru publiku. Likovi izgledaju realno. Murillova poetinost, u kojoj su mogli uivati ljudi iz vremena rokokoa, nije bliska modernom senzibilitetu. Osim poezije, koja se sa pravom ne mora svideti (Luvrska imakulata), po svom tonalitetu i po izvanednoj modulaciji sivih, ruiastih (ljubiastih) tonova i po pahuljastoj mekoi atmosfere i oblaka, spada meu istinski superiorne majstore. Ima titravi potez i zamuene oblike, sfumato sve je zamagljeno. Zamagljena atmosfera povezuje formu u jednu celinu. Uprkos tome to je isuvie esto bio mek i sentimentalno dopadljiv, Murillo se pokazao pravim majstorom u stvaranju povrina vibrantne boje i zalivanju platna rasutom, blagom svetlou, a na jednom od dva svoja "Bezgrena zaea", teme vrlo popularne u Andaluziji - ispoljio je veliku sposobnost organizacije. Njegove su slike imale mnogo zajednikog sa pitomom i ivopisnom Andaluzijskom ravnicom. Murillo je narodski umetnik, u dobrom i u ravom smislu te rei. U pogledu samog slikarstva, kraj svih zamerki koje mu se daju kao slabom crtau bez akcenata ili mlakom koloristi, zamerke koje ne treba suvie generalisati i proirivati na sva njegova dela - on ostaje jedan od vrlo velikih slikara, kao jedan od najveih majstora kompozicije. Ima Italijanski smisao za lepu arhitekturu, za sretno uravnoteenu grupaciju figura, za harmoninu kompoziciju linija, u kojoj se ogleda glavna dra florentinskih Madona, nikada ni jedan umetnik izvan Italije nije razvijen u tom stepenu kao Murillo. 7. Mali prosjaci se kockaju - K Jedna je od najpoznatijih slika ovoga tipa. Nesumljivo da umetnikov sentimentalan stav prema siromanoj deci lii na XIX vek, i tako je udaljen od Velazquezovog anra, koji se karakterie kao duboko panski. Murillo ukazuje na jedan vid panske prirode koji je nepogodan za iroka uoptavanja i ne tako oigledno vredan hvale. U ovakvim slikama lei njegova snaga, u ovom naturalizmu. ak su ove slike mogle inspirisati i mnogo kasnije umetnike, u tome da se umetnik ne zadovoljava predstavljanjem stvari onakvim kakve jesu, nego ih naglaava, istie, podvlai njihovu runou i beznaajnost. Mnogo je poetizovana slika, nema tragike njihovog ivota, deca su njegova intimna preokupacija. 8. Uspenje Bogorodice - HG 539A; K Slika se zove jo i Bezgreno zaee. Bogorodica je u oblacima, sklopila ruke, puno Anela. Divi se Bogorodici, ali je slika u osnovi prostaka. Boja nije razlivena samo po figurama, ve i oko njih, iji ih sjaj ulepava. Tipina barokna kompozicija
Murillo - Uspenje Bogorodice

3.BAROK U FLANDRIJI
Holandska obuhvata Belgiju (Flandrija), deo Francuske, Luxemburg i Holandiju. Postaje plen panije, koja je tako htela da rei neka pitanja vezana za ekonomiju. Isterivanjem Mavara iz panije privreda opada, gase se neki zanati i da bi to ispravili, panija posee za Nizozemskom. Flandrija nije pruala veliki otpor paniji. Holandija se branila kao protestantska zemlja koju je panija guila. 1563.g. poeo je graanski rat u Holandiji protiv panske inkvizicije. panija alje Vojvodu od Albe, koji zavodi teror. Ali, 1576.g. Holandija se oslobaa, i pobeuje javno ispovedanje protestantizma i isterivanje panaca. Osloboene oblasti se sjedinjuju na severu, i tu se ivot razliito odvija nego u Flandriji, koja je ostala pod jakim protektoratom panije i postala je bastion katolicizma. Umetnost Holandije u drugoj polovini XVI veka i u XVII veku dijametralno je suprotna umetnosti Flandrije. Flandrija razvija barokno stvaranje, a jedino zajedniko izmeu Flandrije i Holandije je da nemaju afiniteta prema skulpturi. Barokna umetnost Flandrije postaje kruta i razmetljiva, a graanstvo se vezuje za crkvu i obogauje trgovinom. Za razliku od panije, Flandrija je imala razvijeno graanstvo. Ne postoji oficijelna akademija (to je karakteristino za barok), ali je slikarstvo na neki nain centralizovano u Antverpenu i pod dominacijom Rubensa. Barok u Flandriji ima neka lina Rubensova svojstva, i on je osnovao koncepcije baroka (svetlo-tamno, sloena kompozicija, ogromne slike, religiozne teme). Glavni poruioc je katolika crkva, a teme su Mitovi iz Novog Zaveta.

Piter Paul Rubens

Peter Paul Rubens (1577.-1640.g.) Centralna linost Flamanskog baroka i jedan od najznaajnijih slikara uopte - ostavio je veliki broj dela iza sebe. On je bio najobrazovaniji umetnik svoga vremena, koji je sve do svoje smrti vladao likovnim stvaralatvom tamonjeg baroka. Sa 21- om godinom postaje lan slikarske gilde u Antverpenu (gde je i roen). Jedno vreme je proveo u Italiji, gde je prouavao Tiziana, Tintoretta i ostale Venecijance, oduevljavao se delima Carravaggia, Michelangela i Leonarda. Bio je blii, po svojoj boji, Venecijancima nego Rimskoj koli. Bio je dvorski slikar, slavan i traen, imao je mnogo uenika. Bio je veoma inventivan i u ogromnom nizu njegovih dela (oko 3000) nikada se nita nije ponovilo. Rubensovo slikarstvo, teatralno i privlano, odgovaralo je jezuitskom poimanju umetnosti, pa je smatran vodeim slikarem katolikog sveta. Proslavio se i van granica zemlje, iveo je vrlo raskono i imao je puno porudbina. Porudbine je skicirao u malim formatima, pomonici su ih pravili u velikim, a on ih je posle doterivao. esto je samo potpisivao i dovravao radove. Rubensovo slikarstvo je bilo svestrano, tu ima mitolokih tema, religioznih, alegorijskih, pejzaa, slika u anru, portreta i crtea. Sve je crtao uopteno, ne posveujui nijednom liku posebnu panju. Radio je u irim potezima, koji ne definiu u potpunosti oblike i konturu. Imao je visok nivo u tehnikom smislu. Promenjije dijagonalitet. Uveo je brutalni naturalizam.

Rubens prirodu uzima veoma povrno, jer njega zanima samo oblik, a tek kasnije slika malo vie prirodu. Ti njegovi pejzai nisu dopuna slici, ve samostalna ostvarenja. Moda nije besprekoran crta, ali je originalan i suveren po pitanju kompozicije, koju bez tekoa prilagoava svakom formatu. Radio je kompozicije koje posmatra odozgo - poniavanje posmatraa. Voleo je plastinost forme. Volumen kod Rubensa kipi od jaine, forma je teka, masivna, animalna, telesnost je nametljiva i nema rafiniranosti. Pokazuje naklonost prema bujnom, zdravom ljudskom telu i animalnom zdravlju kod ljudi. 1689.g. se oenio Izabelom Brant, a posle njene smrti se eni sa 16. om devojkom Helenom Furman, obe svoje ene je i slikao. I uopte, on u slikama koje nemaju religioznu tematiku pokazuje svoje majstorstvo, tu iskazuje svu dinamiku pokreta i izraza. Zato su portreti najsjajnija dela koja je ostavio. enski akt je poglavlje za sebe u njegovom slikarstvu. Nikada se nijedan slikar nije usudio da iz onoga to ini ljudsko telo deformnim, iz gojaznosti, iz kajieva slanine, iz obilja prekipelog mesa, crpi elemente lepote. Rubens je iz tog materijala stvorio svoj tehniki, svakodnevni jezik. To preterano obilje puti on je uspeo da ukroti u najdinaminije, najlepe i najgracioznije ritmove i pokrete, koje je Italijanska renesansa izmislila. On je ovakva tela obogatio svojim novim ritmovima, sa akcentima anatomske strukture, na kojima poiva lepota jednog klasinog tela: da mu da mladost i elastinost, sedefasti i topli svetli sjaj u inkarnatu iz koga, preko hladne polusenke, prelazi u isto crvene reflekse, da ga dopuni mlazom plave kose i vratove ukrasi biserima, da ga istakne svilenom draperijom i da iz toga stvori jedan besprimerni novi tip lepote. Originalan je u tretiranju svetlosti, koju unosi u velikoj meri, kao i senke i boje. Najee koristi otvorenu paletu ruiaste, oker i plave boje. Njegove figure su uvek u punoj svetlosti, tela su bojena u toplom bledo-utom tonu, sa plaviastim senkama, dok su refleksi crveni - sve ove boje su sone i uvek nanesene u tankom sloju. On se i proslavio kao jedan od najveih kolorista ba svojom prostom paletom, asimilirajui ono to prua Italija i podinivi ga prirodi - jednostavnim i praktinim postupkom stvara originalno slikarstvo. 1. Portret Izabele Brant - \P 55; K Autoportret sa Izabelom Brant, oko 1609.g. iz zrelog perioda. Oni sede u senci od cvea, ali ipak u sveanim odelima, ruku stisnutih sveano i neno kao u portretu Arnolfinija od van Eycka. Vitalnost ova dva lica (njeno je obasjano svetlou) i originalnost ideje odaju Rubensovu linu originalnost i vitalnost. Romantini naglasak nisu samo ruke koje se dodiruju, ve i priroda u kojoj se par osamio, kao i psiholoko poniranje u unutranji svet figura, ija se bleda lica, koja zrae dubokom duhovnou naroito istiu pored jarko crvene i crne odee. Verovatno je naslikao sliku neposredno posle venanja, za uspomenu. Tema ljubavi se osea po onome kako par sedi i kako se dre za ruke. Boje su hladne - tamni tonaliteti

10

potiu od tople braon pozadine, koja se vidi na zemlji. Pokazao je svoj izvanredan oseaj za materiju i sposobnost da izvue karakteristine crte lika. 2. Skidanje sa krsta - A 462; IS 164 1612.-1614.g. Osea se uticaj Michelangela i Carravaggia (monumentalnost), ali dok Michelangelo studira pokret kao problem, Rubens ga uzima kao gotovu injenicu i podvlaei u kompoziciji dijagonalu, uspeva da prikae figure u dramatinom pokretu. Mlaz svetlosti sa Hristovog plata, tela i Magdalenine kose sliva se po dijagonali od gornjeg do donjeg dela slike. Jedna od osoba koja skida telo sa krsta pokazuje svoju nemirnu muskulaturu, druga dri plat u zubima. Delo je monumentalno i ima Venecijanske tonove. Modro telo Isusa je virtuozno uraeno. Jedna je od najmanje Flamanskih slika.
Peter Paul Rubens - Skidanje sa krsta

3. Strani sud - K I u ovoj kompoziciji Rubens se inspirie Michelangelom, kome je hteo i da konkurie, ali nema snagu, vrstinu i sigurnost kao on. Religiozna tema gubi svoj znaaj i ustupa mesto irokoj studiji aktova u svom varijetetu ritmova i pokreta, to omoguava jedna takva lavina ljudskih telesa. Uznemirena kompozicija tela koja padaju u pakao. Dok je kod Michelangela teite kompozicije u sredini, kod Rubensa je na vrhu. Preveliko bogastvo formi i jakih boja. Ovo je bogata studija aktova, ritmova, pokreta. Dijagonale unose dinamiku.
Peter Paul Rubens - Strasni sud

4. Raspee - K

11

Dijagonala, prednji i zadnji plan, efekti svetlosti i senke. Merdevine su postavljene dijagonalno. Osea se unutranja dinamika likova, ali ne prelazi u formalnu patetiku, ve se njihova emocionalna stanja izraavaju realnom karakterizacijom. Formu gradi razliitim tonalitetima. Sve je spojeno u izvesnu celinu, a ne kao kod Carravaggia, gde je forma rasuta u sreditu slike.
Hrist na krstu

5. Pad anela Dijagonale u kompoziciji, tonovima plave, oker i kroz najtananije delove izvesna svetlost. Ljudske "prepunjene" i gojazne.
Peter Paul Rubens - Pad anela

paleta svetla, sa ruiaste boje. I slike prosijava figure su

Antonis van Dajk

Antonis van Dyck (1599.1641.g.) Bio je retkost meu slikarima, udo od deteta, nervozan i rafiniran. Pre nego to je napunio 20 godina bio je Rubensov najcenjeniji pomonik. Ali, 1620.g. odlazi u Italiju, zbog linog neslaganja sa Rubensom (razlika u temperamentu i naklonostima). 1626.g. se vraa u Flandriju, ali od Rubensa ne moe da opstane, pa se 1632.g. povlai u Englesku. Njemu je nedostajala vitalnost i mo uobrazilje starih majstora. Njegova slava se uglavnom zasniva na portretima, naroito onima koje je slikao u Engleskoj kao dvorski slikar Charlesa I izmeu 1632. i 1641.g. To vie nisu bili predstavnici ratnikog plemstva, ve razneeni saxonski kavaljeri, kicoki odeveni u svilu i saten, kojima je godilo da i na portretima budu naslikani ulepano, u romantinim pozama, u punom sjaju svoje mekune otmenosti, esto puta sa svojim psima ljubimcima, ponekad i sa pastoralnim atributima. Njih naroito karakterie izotren ukus, kapriciozna gracioznost i pomodarstvo.enske portrete karakteriu te iste osobine. Jednako je velika i istorijsko dokumentarna vrednost tih portreta, kao i njihova umetnika vrednost. Van Dyck je rafinirani poeta, nene prirode, pa zato nema nikakvih veza izmeu njega i Rubensa. Njegove figure su tanane, graciozne i elegantne - on ulepava figuru, smanjuje glavu i stopala a ruke predstavlja tanano. Radio je vrlo brzo i svojim "aristokratskim portretima" obrazuje struju novijeg Engleskog slikarstva. Paleta mu je manje bljetava.

12

U kasnijoj fazi, pod Rubensovim uticajem, radi iskljuivo barokne kompozicije, sa patetinim izrazima likova u pojaanom koloritu. 6. Kralj Charles I u lovu - J 630; IS 169; K Oko 1635.g. Kralj stoji pored konja i dva konjuara. Ova slika predstavlja vladara u neusiljenoj i leernoj, ali sveanoj pozi i mogla bi se nazvati "Portretom konjanika koji je sjahao" slika je manje stroga nego sveani, dravni portreti, ali nije i manje velelepna. Nemiran barokni pokrert okvira udno odudara od nadmene elegancije kraljeve poze, koja jo uvek odaje stilizovanu ljupkost elizabetijanskih portreta. Van Dyck je maniristiki dvorski portret uinio savremenijim, prepriavi ga jezikom Tiziana i Rubensa. On je stvorio novu tradiciju aristokratskog portreta, koja je trajala u Engleskoj do kraja XVIII veka, a imala je isto tako znatan uticaj i u Evropi. Boje su krajnje prefinjene, odnos sive, boje satena i crvenosmee boje pantalona. Sluga u drugom planu, izvanredno je prikazan u polusenci. Konj je nervozan, kao i sve njegove ivotinje. 7. Autoportret - IS 168; K 1641.g. Van Dyck je bio veoma ponosan na svoju lepotu, koju istie na svojim autoportretima. Njegova fina i aristokratska lepota i rumeni, suvie neni ten pod rie plavom kosom karakteristini su za ovog umetnika. Portret je iz mladosti.

13