Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M.

Dostojevskog

77
Struni rad UDK 821. 161. 1 09

EPILEPSIJA I STRUKTURA ROMANA FJODORA MIHAJLOVIA DOSTOJEVSKOG

arko Martinovi
Apstrakt: Cilj ovog rada je da analizira ulogu epilepsije i epileptinih napada Dostojevskog kao vanih elemenata iz kojih se izgrauje struktura (forma i sadraj) njegovih knjievnih dela (Gazdarica, Ponieni i uvreeni) i velikih romana (Idiot, Zli dusi, Braa Karamazovi). Koncept epilepsije i njene knjievne upotrebe kod Dostojevskog razvijao se uporedo i u meusobnoj zavisnosti od transformacije autorove knjievne forme od romana tajne do romana tragedije i mitskog romana. Estetska dvosmislenost karakteristina za polifonijske romane omoguila je Dostojevskom da epilepsiju i epileptine napade povee sa nekim od njegovih glavnih literarnih koncepcija - tajnom, autoritetom i udom, tim trima silama koje vladaju svetom. Epilepsija je, naroito u obliku ekstatine aure, povezana sa nereivom zagonetkom nekoliko knjievnih likova, a isto tako i sa estetskom trijadom koju ine istina, dobro i lepota. Posebno, vana antinomija romana Dostojevskog koja pozitivno lepog oveka suprotstavlja olienju zla esto oslikava epilepsiju raznih zagonetnih likova. Nepovoljan uticaj epilepsije na stvaralatvo Dostojevskog ogleda se u estim promenama narativnog stila. U velikom mitopoetskom romanu Braa Karamazovi epilepsija je dobrim delom istisnuta iz manifestnog nivoa glavnih autorovih umetnikih ideja, ali je delotvorna kao zagonetka kojom se manipulie radi prikrivanja oceubistva. Kljune rei: epilepsija, Dostojevski, knievnost, struktura romana, kreativnost

78

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

Uvod Nema nijednog velikog umetnika na iji je ivot i delo epilepsija toliko uticala kao na genijalnog ruskog romanopisca Fjodora Mihajlovia Dostojevskog (1821-1881). Dostojevski je od epilepsije bolovao jo od ranog ivotnog doba, pa sve do kraja ivota, a epileptine dogaaje i likove opisao je u svojim knjievnim delima. Nasuprot ranijim radovima koji su se bavili razmatranjem tipa epileptinih napada i epilepsije kod Fjodora Mihailovia1-6 ili su davali epileptoloku analizu fikcionih epileptinih likova5-7 i njihovih zloina8-9, ovaj rad koristi sasvim drugaiji prilaz iji cilj je istraivanje odnosa izmeu epilepsije i strukture (forme i sadraja) romana Dostojevskog. Naa namera je da ovim radom dospemo do razumevanja odnosa izmeu kreativnosti i epilepsije na osnovu razmatranja prirode i snage velikih literarnih formi Dostojevskog. Epilepsija i epileptini napadi su vani elementi u gradnji strukture knjievnih dela Dostojevskog. Iz studije Rajsa10, poznato je da veliina Dostojevskog, u nijednom pogledu, ne lei u poricanju bolesti, ve u njenom prihvatanju i ovladavanju njome, kao i u otkriu (zasigurno i u izumu) raznolikoh i polifonijskih vrednosti ba unutar svog patolokog stanja, koje je svesno i genijalno izrazio kroz umetnost.10 Sintagma polifonijska vrednost potie iz sledee teze Mihaila Bahtina11: Dostojevski ... ne stvara neme robove, ve slobodne ljude, kadre da stanu uz svog tvorca, spremne da se ne sloe s njim, pa ak i da se pobune protiv njega. Mnotvo samostalnih i neslivenih glasova i svesti, stvarna polifonija punopravnih glasova doista je osnovna odlika romana Dostojevskog (kurziv dodat). Koncept epilepsije i njene knjievne upotrebe kod Dostojevskog razvijao se uporedo i u meusobnoj zavisnosti od transformacije autorove knjievne forme od romana tajne do romana tragedije i mitskog romana.12-13 Ovaj rad e potkrepiti ovu tezu i ilustrovati nain na koji su forma romana Dostojevskog i njihova sloena, polifonijska znaenja neraskidivo vezana za razliita knjievna prikazivanja epilepsije.

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

79

Dela i likovi s epilepsijom Kao to se vidi iz tabele 1, dela Dostojevskog u kojima se nalaze likovi s epilepsijom i opisi epileptinih napada proteu se na dugi vremenski period. Tabela 1. Dela i likovi s epilepsijom Delo Gazdarica prvobitno objavljena u Zapisima iz domovine Ponieni i uvreeni Idiot Zli dusi / Zlodusi / Besovi Braa Karamazovi Likovi s epilep- Godina prvog sijom objavljivanja starac Murin 1847 Neli Knez Mikin Kirilov Smerdjakov 1860 1868 (1874 u knjizi) 1871 (1873 u knjizi) 1880

Da ne bi nastali nereivi metodoloki problemi, u tabeli 1 nisu navedena druga dela Dostojevskog u kojima itaoci mogu posredno zakljuiti da se radi o epilepsiji, na osnovu opisa psiholokih odnosno psihijatrijskih poremeaja pripisanih raznim likovima. Iz sopstvenog iskustva dugotrajne epilepsije, Dostojevski je rano uoio da epileptini napadi, kao i periiktalne i interiktalne promene raspoloenja i otvoreno remeenje psiholokih funkcija, utiu na njegove stvaralake napore. Ponekad su postiktalni poremeaji bili dugotrajni, a s duim trajanjem bolesti bili su sve tei. Najvei problem Dostojevskom su stvarale ozbiljne smetnje pamenja, pa je u pismu Strahovu (1871) napisao: Otkad bolujem, esto mi je bilo najtee posle napada epilepsije. Kad bi napad izbio iznenada, posle dueg vremena bez napada, nastala bi izvanredna moralna teskoba. Hvatao bi me oaj. Ranije je ta depresija trajala oko tri dana posle napada, a sada ak i do sedam, osam dana14. Ana Grigorjevna, supruga Dostojevskog, zapisala je u svojim memoarima za razdoblje 1878-1879: Epileptini napadi su Fjodoru Mihajloviu ozbiljno remetili pamenje, najvie pamenje imena i lica; a zbog neprepoznavanja lica stekao je i mnogo neprijatelja. ak i onda kad bi mu

80

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

rekli svoja imena, ako se ne bi detaljno raspitivao, on uopte ne bi bio u stanju da sebi predstavi ko govori15 Uprkos problemima s epilepsijom u poznom ivotnom dobu, Dostojevski je u svojim delima esto uspevao da epilepsiju iskoristi kao vanu temu i da koristi razne literarne postupke koji su imali za cilj da smanje nepovoljan uticaj epilepsije i da strukturu njegovih dela uine bogatijom i zanimljivijom. Epileptini napad u pripoveci Gazdarica pogaa starca Murina. Dostojevski opisuje generalizovani toniko-kloniki napad i dramatini uinak tog stranog dogaaja u kome je telo starca u grevima, a lice nagreno od muka16 (141)1. Epilepsija se koristi kao sila u zapletu radnje. Tako se Murinu napad javlja upravo u trenutku kad pokuava da ubije Ordinova. U romanu Idiot (1868)17, uloge su zamenjene. Potencijalna rtva ubice Rogoina je knez Mikin, koji boluje od epilepsije i dobija teak napad upravo u trenutku kad Rogoin zamahuje noem da bi mu zadao smrtni udarac. Mikina spaava uasan Rogoinov strah izazvan vienjem generalizovanog tonino-kloninog napada. Epilepsija se, kao i svekoliko Murinovo stradanje, u Gazdarici pripisuje zloj sudbini koja pogaa i mistika, osobu koja predskazuje sudbinu. Na taj nain, epilepsija je nesaznatljiva tajna, isto kao i sudbina. U Ponienim i uvreenim, takoe, lik koji pati od epilepsije, devojica Neli je utelovljenje zagonetke: A teko bi i bilo nai udnovatije i originalnije stvorenje () sa zagonetnim, nemim i upornim pogledom. () Njeno bledo i mravo lice imalo je nekakav neprirodan, zagasito ut, uan prisenak.18 (192) (kurziv dodat). Zagonetka nije samo u likovima, ve je prisutna i u strukturi dela Dostojevskog, zbog formalne dvosmislenosti znaenja koja generie poetski jezik, karakteristian za autorovu umetniku prozu. Dobar primer za to su razliiti prevodi dela Dostojevskog u kojima se razlike ogledaju i u samim naslovima (v. tabelu 1). Glavni razlog je to dvosmislenost pokree ambivalenciju u opredeljivanju za jedno od viestrukih znaenja. Upravo ta karakteristika polifonijskog romana11 obrazuje teren na kojem se grade retorike figure i drugi, jo sloeniji formalni elementi modelirani na viim stupnjevima, kao to su likovi fikcije i narativna struktura. Ogromna sloenost likova u romanima Dostojevskog i oslikavanje tajni sadranih u dogaajima/scenama do1

Brojevi u zagradama posle navoda upuuju na stranice u srpskom izdanju prevoda

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

81

prinose glavnom ishoditu viku zagonetki koji dovodi do vika znaenja. Upravo iz tog razloga, tumaenje velikih romana Dostojevskog nikada nije potpuno, jer ono (tumaenje) nikada ne moe da objasni niti da iscrpi sva znaenja romana. Polifonijski roman Dostojevskog u potpunosti je dijaloki, tako da se ukupnost uzajamnih interakcija neslivenih glasova i svesti obrazuju sloene sile ideja koje vladaju nad junacima romana.11 Da bi se sloena znaenja razumela u kontekstu, moramo imati na umu da nekoliko ili sve polifonijske ravni romana Dostojevskog mogu biti povezane s epilepsijom. Stoga se opisi epileptinih napada u svakom od dela Dostojevskog moraju posmatrati u uzajamnim interakcijama, ne samo likova, ve i sfera srodnih ideja koje se ire u razne ravni i razilaze se sa epilepsijom. Viestruki odnosi epilepsije i literarne forme Vano je naglasiti da se Katerina iz Gazdarice i Neli (Ponieni i uvreeni) pojavljuju kao prva dva lika slabih srca, tako dragocena za knjievna dela Dostojevskog. Prvo izlaganje filozofije slabih srca dolazi iz usta starca Murina: Rasudi, gospodine: slab ovek ne moe se sam odrati; ako mu i sve da, on e sam doi i sve e ti vratiti: daj mu pola zemaljskog carstva da njim vlada, - probaj, - i ta misli? On e se u opanak zbiti, tako e se smanjiti! Ako da slobodu tom slabome oveku, sam e je vezati i natrag doneti. Glupomu srcu ni sloboda ne vredi!16 (214) (kurziv dodat) Ta ideja se najbolje razvija u Brai Karamazovima, najdubljem od dela Dostojevskog. Upravo Veliki inkvizitor kazuje Hristu: Nema nieg primamljivijeg za oveka od slobode njegove savesti, ali nema niega ni munijeg. (...) Ima tri sile, jedine tri sile koje su mogle zanavek pobediti i osvojiti savest tih nemonih buntovnika, i za njihovu sreu te su sile udo, tajna i autoritet.19 (304). U istoj epizodi se istie da je Hrist prepustio svoj podvig svetenicima koji su ga ispravili i zasnovali na udu, tajni i autoritetu19 (306) (kurziv dodat). Ovo gledite pokree problem ljudske slobode i moi odnosno vlasti i njihove upotrebe (kretanjem ka dobru) ili njihove zloupotrebe (kretanjem prema zlu). Tu lei i seme antinomije dobra i zla u portretima likova (v. kasnije). Nain na koji su teme tajne, autoriteta i uda povezane s epilepsijom prikazuje shema u tabeli. 2. Tabela 2. Odnos tajne, autoriteta i uda s epileptinim likovima

82
TAJNA starac Murin Neli Kirilov Knez Mikin Smerdjakov

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

AUTORITET Neli vs Ivan Petrovi

UDO Starac Murin Knez Mikin

Smerdjakov vs Ivan Karamazov

Ponekad su odnosi viestruki; tako su u likovima starca Murina i kneza Mikina i zagonetka i udo povezani s epilepsijom. Meutim, ovi odnosi nisu iskljuivo rezervisani za epilepsiju, ve se ire na druge planove, gde ukljuuju i neepileptine likove. Opisivanje epilepsije je u Ponienim i uvreenim povezano sa vanim strukturnim inovacijama: tu moemo ubrojati portretisanje egoizma patnji, odnosno mazohizma (Neli i njena majka). U skladu s tim, dobro ne nadvladava zlo. To obeleava uzdizanje romana-feljtona na nivo psiholokog romana i dostizanje do praga romana tragedije.12 Isti ishod e se ponoviti u patnjama likova opisanim u poznim romanima - Idiot, Zli dusi i Braa Karamazovi. Hipostaza patnje i trpljenja se u poznim delima Dostojevskog odvaja od epilepsije. Kristeva20 je opisivanje trpljenja povezala sa iskustvom napada Dostojevskog. U simptome posle generalizovanih napada esto spadaju smuenost, poremeaj pamenja, glavobolje, pojaana razdraljivost. Breger21 je naveo biografske i literarne dokaze da je u fazi posle napada Dostojevski patio od oseanja krivice i depresije i doivljavao: Bio sam zloinac... Poinio sam uasan zloin koji je proao nekanjeno.

Epilepsija i zagonetka knjievnih likova Epilepsija u romanima Dostojevskog ne razmatra se izolovano, ve se preplie sa drugim zagonetkama koje predstavljaju jo vee psiholoke i filozofske probleme, kao to je samoubistvo. To e postati oito kad navedemo sledei dijalog izmeu atova i Kirilova u Zlim Dusima:

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

83

Ima trenutaka, nastupi ih odjednom svega pet ili est, i vi iznenada osetite prisustvo veite harmonije, potpuno ostvarene. To nije zemaljsko (...) ovek u zemaljskom obliku to ne moe podneti. Treba se promeniti fiziki ili umreti (...) u tih pet sekundi ja ivim ivot i za njih u dati ceo moj ivot, zato to vredi. Kirilove, obuzima li vas to esto? U tri dana jedanput, nedeljno jedanput. Nemate padavicu? Ne. Znai, dobiete je. uvajte se, Kirilove, uo sam da padavica upravo tako poinje. () nastupie padavica! Nee imati kad blago se osmehnu Kirilov.22 (knjiga II, 266267) Poslednju reenicu epileptolozi esto izostavljaju iz svojih citata, ime previaju injenicu da je suicidalni Kirilov ve doneo odluku o samoubistvu i time iz svoje psihike sfere iskljuio znaaj opasnosti od epilepsije. Pored Kirilova, samoubistvo je literarna sudbina tri vana lika - Svidrigajlova u Zloinu i kazni23, Stavrogina, takoe u Zlim dusima i Smerdjakova u romanu Braa Karamazovi. Od navedenih, jedino Smerdjakovu je pripisana epilepsija, ali je ukazano da se udno ponaanje Stavrogina (koji izgleda kao da ima nalete ludila) moe objasniti izvesnim epileptinim poremeajima (fokalnim sloenim napadima ili epileptinim statusom sa psihomotornom simptomatologijom).24 U svakom pogledu, Dostojevski literarno veoma selektivno koristi epilepsiju kako bi razvio udna i dvosmislena znaenja vana za zaplet svojih romana. Jedan od njegovih metoda je da objanjava zagonetku epilepsije, tako to daje sasvim precizan opis generalizovanog toniko-klonikog napada kneza Mikina. Meutim, posle takvih objanjenja, sledi niz drugih, neobinih epileptinih dogaanja, kao to je ekstatina aura, ime epilepsija postie novo znaenje, znaenje jo vee i nereive zagonetke. Situacija dostie vrhunac na kraju romana Idiot kad se knez Miki vraa u svoje prvobitno stanje idiotije.14 Na slian nain, u Brai Karamazovim, narator lino i drugi likovi nude objanjenja epileptinih dogaaja. Meutim, najveu zagonetku predstavljaju likovi brae. U svojoj strasti, najstariji brat Dmitrij nije u stanju da kontrolie svoje afekte i agresivne postupke, koje najvie usmerava prema svom ocu, Fjodoru. U razgovoru sa svo-

84

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

jim najmlaim bratom Aljoom, on priznaje da ne zna da li bi ubio oca, ako bi bio izazvan. Stoga je on samom sebi neprozirna zagonetka. Za druge, Ivan je takoe nereiva zagonetka. Dvosmislenost Ivanovih rei i postupaka uslonjava zaplet. U svojoj psiholokoj dihotomiji, ovaj ateista ima dve avolske predstave jedna je interiorizovana, u vidu pojave avola, a druga je eksteriorizovana u njegovog polubrata Smerdjakova. Sa svoje strane, Smerdjakov pati od epilepsije i zloupotrebljava epileptine manifestacije da bi manipulisao drugima i da bi sakrio poinjeno oceubistvo. Posle ubistva, lekari pretpostavljaju da je status epilepticus uzrok bolesne epizode Smerdjakova. Sasvim suprotno od toga, ispostavlja se da je on odglumio svoje uobiajene napade, kako bi razbio sumnje da je on ubica svog oca, Fjodora. Ponovo e se literarni izum suicida umeati da bi se zaplet komplikovao: Smerdjakov e se ubiti. Tako e Ivan Karamazov izgubiti kljunog svedoka za dokaz da njegov najstariji brat nije kriv za oceubistvo. Dmitrij Karamazov se ne moe spasiti od kazne izgnanstva. Ako izuzmemo nadu u vaskrsenje probuenu u metaforinoj zavnoj sceni (v. kasnije), u ovom mitskom romanu preovlauje tragian rasplet. U strukturi romana Dostojevskog, epilepsija kao zagonetka veinom sledi metonimijski obrazac, na nain zamene preko susednosti. Kad izgleda da je jedna zagonetka skoro potpuno objanjena ili odbaena, zamenjuje je neka druga. Ishodite je jo vee uplitanje italaca u neku drugu, moda i nereivu zagonetku ili tajnu. Pored zagonetke vanu umetniku dimenziju postie estetsko iskupljivanje likova koji pate od epilepsije. Nimalo sluajno, to je najbolje ilustrovano u Idiotu gde e pojava Mikinovog generalizovanog tonino-kloninog napada, ba u trenutku kad je Rogoin podigao no da ga ubije, uasnuti ovog drugog i spasiti Mikinov ivot. U Mikinovoj kontemplaciji, koja sledi njegovu svesnost jednog epileptinog dogaaja, iskustvo obolelog od epilepsije transponuje se u izvanredan doivljaj lepote i sklada: Pa ta onda ako je to bolest? () ta mari ako je taj napor nenormalan, kad je eto njegov rezultat onaj trenutak oseanja kojega se ovek sea i razmatra ga ve u zdravom stanju, jedna najvia harmonija i lepota, kad on oveku daje neuveno, dotle neslueno oseanje upotpunjenosti, mere, izmirenja i uzbuenog (esktatinog) molitvenog slivanja sa najviom sintezom ivota.17 (kurziv dodat) Na taj nain, epilepsija nalazi svoje mesto meu najveim umetnikovim estetskim idejama, u trijadi - istina, dobrota i lepota.25

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

85

Epilepsija i narativna struktura Dostojevski je, oito, imao razloga da iskupi svoju epilepsiju i da preuvelia znaaj veitog blaenstva koje pruaju kratki trenuci ekstatine aure. Na drugom planu, stalno se borio da svojim stvaralakim pregnuima smanji ili potpuno odstrani tetan uticaj epilepsije na strukturu svojih romana. Ovde iznosimo hipotezu da je epilepsija mogla nepovoljno uticati na veoma sloeno i osetljivo modeliranje romana Dostojevskog, naime na njihovu narativnu strukturu. To je moglo dovesti do veoma estih, sloenih i nepredvidljivih promena naratora u romanima Dostojevskog (Kockar, Mladi, Zli dusi). Moulski (Mochulsky)14 je izneo da u Idiotu autor lino pripoveda, dok je u Brai Karamazovima fikcija naratora hronike skoro neprimetna. U Zlim dusima narator je neko bezlino bie, obian ukuanin, neko iz kruga oko Stepana Trofimovia. U Mladiu, autor je pokuao da u istoj osobi udrui naratora i junaka. Arkadij Dolgoruki pria o sebi, o svom ivotu i svojim idejama, ali se ne zadrava dugo na pijedestalu heroja, ve ustupa mesto Versilovu i Ahmalovoj, neprimetno se sputajui u ulogu obinog naratora. Rezultat toga je da se jednom liku pripisuju dela ili rei koje deluju kao da ne pripadaju uvek potpuno usklaenoj osobi. Glas autora je sakriven, menja pozicije u istom planu ili je iza likova. Meutim, u tekstu je protok jedne ideje ili nekog niza srodnih ideja usaglaen, ne samo u okviru jednog romana, ve i vertikalno, u raznim romanima. Tako su posledice ateizma u raznim romanima oslikane kao samoubistvo (kod Stavrogina u Zlim dusima, kod Smerdjakova u Brai Karamazovima). Najvanije svojstvo stilistike Dostojevskog je nerazreena protivrenost izmeu tona beleenja i tona ispovesti. Epileptini napadi mogu uticati na estu promenu izbora i poloaja naratora to je primetno u Zlim dusima. Supruga Dostojevskog, Ana Grigorjevna je navela da je Dostojevski, za vreme rada na ovom romanu imao este epileptine napade zbog kojih je dolazilo do viednevnih prekida u njegovom pisanju. U tom periodu patio je i od poremeaja pamenja, pa je 1873. saoptio Solovjevu: ...dok sam dovravao Zle duhe, morao sam sve da proitam ispoetka, zato to sam zaboravio ak i imena likova.26 Dostojevski je verovatno otkrio neki literarni izum da bi ispravio te formalne nedostatke: tako stari Verhovenski stalno od italaca trai izvinjenje zbog ponavljanja i digresija koje u njegovoj naraciji prouzrokuju njegova starost i zaboravnost. Na taj nain,

86

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

imaginacija velikog romanopisca je pomogla da neutralizuje tetne uinke epileptinih napada i proizvela jo jednu zagonetku koja stoji u osnovi snage njegove knjievne forme. Epileptini napadi su posebno uticali na snanu emocionalnost, psiholoku crtu Dostojevskog, jo od pievog detinjstva.27 Ova osobina odrazila se u njegovim delima u vidu snanog emocionalnog tona koji karakterie pripovedaa i druge fikcione likove (kneza Mikina, Rogoina, Nastasju Filipovnu iz Idiota, Dmitrija i Aljou iz Brae Karamazovi, i mnoge druge). Hiperemocionalni tonalitet u Idiotu povezan je sa strukturom romana koji u nizu sledi: prodrom auru - Mikinov epileptini napad i epilepsiju samog pisca. Dostojevski je knezu Mikinu pripisao dva svoja sasvim lina obeleja - epilepsiju i kaligrafski rukopis. Strast prema ekstremima je u zapletu Idiota povezana sa epilepsijom. Mikinova ljubav prema osobama a ne ljubav prema principima deluje daleko vie kao Hristova. U stvari, Mikin se pribliava paraboli Hrista boanskoj jednostavnosti nevinosti. S druge strane, suprotno od Hrista, Mikin svuda izaziva haos. Epilepsija u tome igra veliku ulogu. Na formalnom nivou, opasnost od tog iznenadnog poremeaja interiorizovanog u Mikinu istie se u obelejima njegovog govora i u njegovim dijalozima, kao i u dugim monolozima sa ekstatinim elementima koji postaju pretee pretee i neizbene katastrofe. To je najoitije za vreme Mikinovog dramatinog epileptinog napada u domu generala Jepanina, gde on razbija dragocenu vazu i kvari zanimljivu veernju zabavu.

Antinomije i epilepsija Dostojevskog Pozitivno lep ovek, jedan od glavnih karakternih tipova koje Dostojevski portretira u svojim romanima, u otrom je kontrastu sa literarnim utelovljenjima zla. Taj kvalitet velianstveno razraenih antinomija avola i haosa, s jedne strane, naspram sveta harmonija s druge strane, daje romanima Dostojevskog originalnu psiholoku i filozofsku dubinu. Ova antimonija, u vezi sa opisom epilepsije i posmatrana prema hronologiji dela Dostojevskog, ima vrlo sloeni razvoj, pa su samo glavni likovi navedeni u tabeli 3.

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

87

Tabela 3. Antinomija utelovljenja zla i pozitivno lepih ljudi Utelovljenja zla Starac Murin Rogoin Stavrogin Smerdjakov Ivan*
vanja.

Pozitivno lepi ljudi Ordinov Knez Mikin Vladika Tihon Aljoa Starac Zosima

Naslov dela Gazdraica Idiot Zli dusi Braa Karamazovi

njegove svesti izmeu vere i nevero-

*Ivanov dijalog sa avolom prikazuje dihotomiju

U Gazdarici, antinomija se javlja u rudimentarnom obliku. Glavni lik je petrogradski sanjar, mladi naunik Ordinov, koji je umetnik u nauci. Njegova naivna mladost (dete u pogledu ivota izvan) i njegovi ideali ine ga slinim jednom od najpoznatijih pozitivno lepih, knezu Mikinu. Zaplet pripovetke prikazuje pokuaje Ordinova da spasi jo jedno slabo srce, Katerinu, u koju se zaljubljuje. Ordinova e poraziti starac Murin, Katerinin zli duh, njen tajanstveni zatitinik, arobnjak koji joj je ovladao duom zarazivi je mistinim strahom od nekog uasnog zloina koji joj je pripisan. Svojstvo sva tri lika je neka vrsta nezdravosti: Ordinov je naslikan kao da ivi u nekom prolaznom delirantnom stanju slinom snovienju, pun udnih teskoba, uzaludnih borbi i patnji a Katerina izgleda neuravnoteena, opinjena i zbunjena. Bolesnik od epilepsije, starac Murin ima grozniav sjaj u oima. Izgleda kao da su formalne stilistike nedoslednosti pripovetke prekrivene planom nezdravosti likova. Viestruka znaenja antinomije, razvijena u kasnijim romanima, pokazala su mnogo sloenije odnose s epilepsijom i sa patologijom likova. Nesposobnost pozitivno lepog oveka da sprei zlo ili zloin, ta vana umetnika ideja u delima Dostojevskog, dosegla je do uzvienije vizije u Idiotu. To je oito iz odnosa kneza Mikina i drugih likova. Moda je najudnije to to Mikin uvek pokazuje krotkost i blagost, opratajui ak i Rogoinu koji je pokuao da ga ubije. Mikinov izgled donekle svetakog lika moe se povezati s njegovom tenjom ka samoponiavanju koja potie od njegove epilepsije. Knez priznaje da su ga esti napadi bolesti uinili skoro idiotom, pa on vie puta pripisuje sebi da boluje od idiotije. Jo jednom, njegova nedoslednost i dvojnost (dvostruke misli) delimino potiu od epilep-

88

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

sije zbog koje je bio zadran u jednom vajcarskom sanatorijumu, izolovan od drutvenog optenja u jednom kljunom dobu svoje rane mladosti. Dvojnost primetnu kod Mikina pokazuju i drugi likovi. avolske slike se umnoavaju kod nekoliko likova, a najistije ih predstavlja ubilaki Rogoin. Prikazano je da i Nastasja ima neeg dijabolinog, ali i telesnu lepotu koju vredi spasavati. Mikin ima duhovnu lepotu, ali nije u stanju da spasi lepotu olienu u Nastasju koja se manje plai smrti sa Rogoinom nego ivota pred Mikinovim oima koje sve primeuju i sve oprataju.28 Posledice epilepsije u Idiotu su samo jedan od mnogih sloenih, polifonijskih slojeva koje pisac koristi da bi prikazao svoje estetske ideje o lepoti, u obliku velianstvene i tragine vizije ljudskog ivota. U polifonijskom romanu, jednu ideju ne zastupa jedan jedini lik. U mnogim romanima, vie fikcionih likova predstavlja jednu ideju. Ovo je naroito evidentno u Zlim dusima gde nalazimo da je niz utelovljenja zla oslikan u glavnim likovima (Stavroginu i njegovim uenicima atovu, Kirilovu, Pjotru Verhovenskom i igajlovom) a u perifernijem krugu i drugim sitnim avolima (Liputinu, Lebjadkinu, Ljaminu i dr.). Takav literarni izum podudara se s pievim konceptom da oslika posledice i tragian ishod akcija u drutvenoj sredini koju karakterie gubitak vere. U toj krizi estetske svesti, mukarci zaposednuti avolima postaju krdo, pa je njihovo iskupljenje nemogue. S druge strane, ovekoboga Kirilova iskupljuju njegovo ouvano estetsko svojstvo - hrabrost, ekstatini doivljaj (verovatno tipa epileptine aure) i njegovo konano samoubistvo koje nastaje zbog tragine dihotomije psihe i srca. Ideja o ovekobogu je razumljiva samo iz konteksta i dijaloga junaka Zlih duhova, naroito Stavrogina i Kirilova. Jo istaknutiji svetaki likovi od kneza Mikina su izvesni pozitivno lepi ljudi (vladika Tihon u Zlim dusima, Aljoa i starac Zosima u Brai Karamazovima). Njihovo svetako poslanje na zemlji nije predstavljeno kao direktna suprotnost utelovljenju avola. Vladika Tihon i starac Zosima doseu do svetosti povlaei se od spoljnog sveta i asketskim ivotom koji provode uglavnom u manastiru. Jedino Aljoa uspostavlja potpunu vezu sa svetovnou. Opisan je kao Mikinov zdravi kontrapunkt stasit, devetnaestogodinji mladi rumenih obraza, vedra pogleda, pun zdravlja i snage.19 (50)

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

89

Aljoa ima izvesne veze s epilepsijom (a tako i sa knezom Mikinom). Te veze su umanjene u zavrnom tekstu romana, ali je u skicama za Brau Karamazove, najmlai brat nazvan idiot (kurziv dodat). Kasnije, pisac mu daje ime Aljoa, po svom miljeniku, najmlaem sinu koji je umro u epileptinom statusu, sa tri godine ivota, 16. maja 1877. godine. Oinska nenost prema sinu i neostvarene nade gajene u budunost sina prenete su na pievog knjievnog, simbolinog potomka. Epilepsija se javlja i u Aljoinoj porodinoj istoriji u kojoj itamo da je Aljoina i Ivanova majka, smerna i blaga Sofija Ivanovna imala epilepsiju. Ponovo, u Brai Karamazovim se antinomija oblikuje na viem, supraindividualnom nivou. Aljoa i starac Zosima obrazuju duhovni odnos otac - sin. Njihova duhovna veza je otro suprotstavljena razornom izrazu krvnog sinstva (u odnosu Fjodora Karamazova i njegovih sinova Dimitrija, Ivana i Smerdjakova). Tako je osnovna antinomija duh - telo. Ljubavlju motivisano Aljoino delovanje, za razliku od Mikinovog, nije uzaludno. Tako Aljoa stie blagovremeno i spaava Dmitrija od prelaska na samoubilaki in. Meutim, on nije u stanju da sprei najveu tragediju - oceubistvo, ni epizode halucinacija koje mue Ivana, niti osuivanje Dimitrija na izgnanstvo. Iz svojih traginih iskustava u necrkvenom svetu Aljoa se ui opratanju i ojaava svoju veru. U svom bezvernom tumaranju, ateista Ivan je povezan sa jo otvorenijim olienjem zla, Stavroginom (Zli dusi). Oba lika su povezana sa temom prikaza raznih olienja demona ili avola kojima je zajedniko to da vreaju ponos i estetska oseanja. Smerdjakova moemo posmatrati i kao dvojnika Ivana Karamazova. Kad poini oceubistvo, Smerdjakov otvoreno priznaje Ivanu da je ostvario Ivanovu ateistiku ideju sve je doputeno. Kao egzekutor, Smerdjakov saoptava svom uitelju Ivanu: Vi ste ga ubili, vi ste glavni ubica, a ja sam samo va pomonik bio, verni sluga... 19 (700). Okrutnost i sadizam su rane crte u karakteru Smerdjakova: U detinjstvu je vrlo voleo da vea make i posle da ih sahranjuje sa ceremonijom. On se za to oblaio u arav, koji mu je bio kao odeda, i pojao je i mahao neim nad mrtvom makom, kao da kadi kadionicom.19 Meutim, u tekstu nema osnove za tvrdnju da postoji odnos izmeu sadizma i epilepsije, kao to ini Ozer.29 Smerdjakovljevo ubistvo uopte nije motivisano epilepsijom. Naprotiv, on

90

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

manipulie epilepsijom da bi prikrio svoj smrtni zloin. Na taj nain, Dostojevski je naslikao kako zagonetku epilepsije zamenjuju druge tajne zlih sila koje zloupotrebljavaju ovu bolest. Ipak, u romanu e se nai i zakoniti branitelj epilepsije. To je upravo Dravni tuilac koji, u odsustvu corpus delicti, izjavljuje da Smerdjakov, nesreni idiot, sklon samookrivljavanju, uobiajenom za osobe s epilepsijom, nije ubica. U strukturi romana, zagonetka ili tajna sledi primarno metonimijski obrazac, dok antinomija ima preteno metaforika obeleja, po slinosti ili razliitosti od nekog objekta ili neke scene. Moramo znati da romani Dostojevskog sadre i druge antinomije koje izgledaju sveobuhvatne i univerzalne. To su sloboda - ropstvo, vera neverovanje, ivot - smrt. Viak znaenja nastaje kad su ove antinomije prikazane kao polifonijske umetnike ideje u mitopoetskoj formi.

Literarna mitopoeza Dostojevskog Najvee formalne jedinice u romanima Dostojevskog izraene su u formi mitologemona. Neke od njegovih mitskih tema (avo, zlatno doba, oceubistvo) zajednike su sa drugim delima fikcije. Oceubistvo, glavna tema u Brai Karamazovima, odavno se sree, u starogrkoj mitologiji i knjievnosti antikog doba. Frojd je oceubistvo smatrao sutinskim dogaajem u utemeljenju kulture,30 a izneo je i pogrenu hipotezu o histero-epilepsiji Dostojevskog.31 U ovom radu razmotriemo samo tri drevna mita koja Dostojevski koristi na specifian nain. To su: mit o arobnoj nevesti, pobuni protiv Majke Zemlje i mit o strancu.32 Ima nekoliko primera arobne mlade: Aglaja i Nastasja u Idiotu; Liza Hohlakova, Katerina Ivanovna u Brai Karamazovima. Koristei mitske obrasce, Dostojevski eli da oda pohvalu eni. U Idiotu su opisani zamreni odnosi kneza Mikina, siromanog viteza, sa Aglajom i sa Nastasjom. Mikin ne moe da bude srean, a u izboru Nastasje a ne Aglaje vie ga motivie samilost nego ljubav. On nije u stanju da Nastasju spasi od ubice Rogoina. U traginoj viziji zavrne scene Idiota, senzualnost simbolizuje zakon smrti i ne dolazi do transcendencije. Meutim, u mitskom romanu mistinog simbolizma (Braa Karamazovi), vaskrsla ljubav nadvladava taj za-

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

91

kon. Duboko razumevanje tog simbolizma, sadranog u Gruenjkinoj basni o glavici luka, dozvoljava Moulskom sledeu tvrdnju: Aljoin susret sa Gruenjkom je mladoenjina mistina veridba sa svojom verenicom - zemljom.34 Prema tome, mitovi o bajnoj mladoj i mit o Majci Zemlji meusobno se prepliu. Ljubav prema Zemlji - Velikoj Majci karakteristina je za mitske romane Dostojevskog (Zle duhe, Brau Karamazove). Jedinstvo, odnosno sjedinjenje sa Majkom Zemljom doivljava se kao ekstaza. U tom smislu, ekstatine aure Mikina i Kirilova mogu se shvatiti kao prethodnica ekstatinih vizija Majke Zemlje. Tajna Majke Zemlje u Zlim Dusima poverena je siromanoj i maloumnoj Mariji Timofejevnoj. U Brai Karamazovima, oboavanje Majke Zemlje poprima nove i razraenije forme. U ekstazi pozitivno lepih starca Zosime i Aljoe, ono je potpuno odvojeno od epileptine aure. Kosmika Aljoina ekstaza naslikana je u vidu strasne vizije, simbola vaskrsenja, koji se javlja dok je on plakao u ushienju svome, ba i zbog tih zvezda to mu sijahu iz bezdana.19 (422) Strastan, poroan i nesrean, Dmitrij Karamazov e takoe imati neodlonu potrebu da napravi savez sa Majkom Zemljom. Moemo pretpostaviti da je autorovo iskustvo ekstatine aure i njene razrade kod literarnih likova (Mikina, Kirilova) doprinelo njenom novom razvoju u mitologemoni (u Brai Karamazovima), koja se smatra najdubljim otkrovenjem celokupne ruske kulture.33 Primer pobune protiv Majke Zemlje, na najiroj skali, moe se shvatiti kao revolt protiv prirodnog ljudskog (ili simbolikog) poretka, a najvea krenja tog poretka su naslikana kao ubistvo (Zloin i kazna, Idiot, Zli dusi), oceubistvo (Braa Karamazovi), samoubistvo (Zli dusi, Braa Karamazovi) ili zloupotreba dece i pretnja edomorstvom (Braa Karamazovi). Struktura romana Dostojevskog dovodi prestupe u vezu sa preobraajima likova, sa literarnim transpozicijama i transfiguracijama. Ukratko literarni svet Dostojevskog prua traginu viziju, podudarnu sa formom romana-tragedije, ali to ne iskljuuje transcendenciju koja, takoe, poprima mitski obrazac, najavljujui vaskrsenje. To je na najbolji nain ilustrovano u zavrnoj sceni Brae Karamazovih. Tu itamo dijalog Aljoe sa decom, po povratku sa pogreba deaka Iljue koji je umro od tuberkuloze. Sve u vas zadrati u mom srcu, a i vas molim da mene zadrite u svojim srcima!19 (862) kazuje Aljoa oaloenoj deci. Ova slika

92

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

mistinog sjedinjenja u srcima jo vie se uzdie posle pitanja Kolje Krasotkina: Karamazove, zar zbilja religija govori da emo svi ustati iz mrtvih, i da emo oiveti i opet videti jedan drugog, i sve, i Iljuicu? Neizostavno emo vaskrsnuti, neizostavno emo se videti, i veselo emo i radosno ispriati jedan drugom sve to je bilo odgovori Aljoa pola smejui se pola oduevljeno [u ekstazi].19 Mit o strancu zapoinje sa Neli u Ponienim i uvreenim a najveu razradu dosee u Idiotu (gde je stranac pozitivno lep ovek) i u Zlim dusima (olien u Stavroginu, utelovljenju zla). Tajna stranca povezana je s boleu, nadasve, sa epilepsijom, kao to smo videli u primerima Neli, kneza Mikina, a moda i Stavrogina. Za Mikina, muenje nije sama epilepsija, ve injenica da je on stranac, nepodesan za socijalnu sredinu. Slian je s Adamom izgnanim iz raja. Nesaznatljivo u ovekovoj dui, meutim, nije uvek u vezi sa tajnama i tajanstvenou bolesti, ve sa jo veim i jo tee reivim zagonetkama. Mada je religioznost u nedavnim istraivanjima izvesnih poremeaja linosti kod epilepsije temporalnog renja bila povezana s epilepsijom,34-35 Dostojevski je u svom poslednjem romanu odvaja od epilepsije. Smerdjakov ostaje ateist, ak i kad prizna oceubistvo. Zdrava dimenzija ljudske prirode, verovanje da Bog postoji razraeno je do univerzalne ideje. Umetnika ideja, koju formulie starac Zosima, dosee kosmike razmere i obrazuje temelj pieve mistine etike: Bog je uzeo semena iz drugih svetova i posejao ih na ovoj zemlji i niklo je sve to je moglo nii, i sve to je zbilja ivo, ivo je sveu o dodiru s drugim tajanstvenim svetovima Mnogo ta je na zemlji od nas skriveno, ali nam je namesto toga darovano tajno skriveno oseanje ive veze nae s drugim svetom...19.(377) Veliina romana Dostojevskog, meutim, vie se temelji na njihovoj inovativnoj formi nego na njihovom sadraju. Dvosmislena znaenja nereive tajne uvek pobuuju veliko zanimanje za pieve polifonijske romane koji anticipiraju knjievnu mitopoezu u XX veku, naroito u velikim delima Dejmsa Dojsa, Herberta Lorensa, Hesea, Foknera i Tolkina.

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

93

Literatura 1. Segalloff T. Die Krankheit Dostojewskys. Munich: E. Reinhardt; 1907. p. 1-54. 2. Alajouanine R. Dostoievskis epilepsy. Brain 1963; 86:209-18. 3. Gastaut H. Fyodor Mikhailovitch Dostoevskys involuntary contribution to the symptomatology and prognosis of epilepsy. Epilepsia 1978; 19:186-201. 4. Voskuil PHA. The epilepsy of Fyodor Mikhailovitch Dostoevsky (1821-1881). Epilepsia 1983; 24:658-67. 5. Geschwind N. Dostoievskys epilepsy. In: Blumer D (ed): Psychiatric Aspects of Epilepsy. New York: American Psychiatric Press; 1984. p. 325-34. 6. Kiloh GH. The epilepsy of Dostoievsky. Psychiatric Developments 1986; 1: 31-44. 7. Janz D. Anmerkungen zu Epilepsiegestalten bei Dostojewskys. (in German) Epilepsie-Bltter 1994; 7 (suppl. 2):15-17. 8. Wolf P. Epilepsie und Verbrechen in der Literatur. (in German) Epilepsie-Bltter 1996; 9 (suppl. 1):36-40. 9. Gerigk HJ. Epilepsie und Verbrechen. Der Mrder Smerdjakow in Dostojewskijs Roman Die Brder Karamasow. EpilepsieBltter 1996; 9 (suppl. 1): 41-45. 10. Rice JL. Dostoevsky and the healing art. Ann Arbor, Mich: Ardis; 1985. p. 234. 11. Bahtin M. Problemi poetike Dostojevskog. Beograd: Nolit; 1967. (Bakhtin MM. Problems of Dostoevskys Poetics. Ithaca: Cornell University Press; 1984). 12. Jovanovi M. Dostojevski - od romana tajne do mitskog romana. Beograd: Srpska knjievna zadruga; 1992. 13. Jovanovi M. Dostojevski - od romana tajne do mitskog romana. Preobraaj anra. Beograd: Srpska knjievna zadruga; 1993. 14. Mochulsky K. Dostoevsky. His Life and Work. Princeton: Princeton University Press; 1967. p. 385. 15. Dostojevski A. Dostojevski: uspomene (preveo s ruskog Petar Vujii). Beograd: Prosveta; 1977. (Dostoevsky A. Dostoevsky: Reminiscences. New York: Liveright; 1975). 16. Dostojevski FM. Gazdarica. U: Izabrana dela u 35 knjiga. Knjiga III. Novele. Beograd: Narodna Prosveta; 1933. 106-222.

94

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

17. Dostojevski FM. Idiot (preveo Jovan Maksimovi). Beograd: Rad. 1966. 18. Dostojevski FM. Ponieni i uvreeni (prevela Isidora Sekuli) U: Izabrana dela u 35 knjiga. Knjige I i II. Beograd: Narodna Prosveta; 1933. 19. Dostojevski FM. Braa Karamazovi. (preveo Jovan Maksimovi). Prosveta, Beograd, 1972. 20. Kristeva J. On the melancholic imaginary [Burchill l, translator]. In: Rimmon-Kenan S (ed): Discourse in Psychoanalysis and Literature. London : Methuen; 1987. p.104-23. 21. Breger L. The Author as Psychoanalyst. New York: New York University Press; 1996. p. 237. 22. Dostojevski FM. Zli dusi (prevela Veljka Markovi). Beograd: Rad; 1981. 23. Dostojevski FM (1866). Zloin i kazna (preveo Milosav Babovi). Beograd: Kultura; 1963. 24. Kiloh G. The epilepsy of Dostoievsky. Psychiatric Developments 1986; 1:36. 25. Lapin II. Estetika Dostojevskog. Beograd: Slovo ljubve; 1981. 23. 26. Soloviev E. Dostoevsky, His Life, and Literary Activity. A Biographical Scetch. London: George Allen and Unwin; 1916. 27. Grossman L. Dostojevski. Beograd: Srpska knjievna zadruga. 1974. 28. Krieger M. Dostoevskys Idiot: the curse of saintliness. In: Wellek R (ed): Dostoevsky: A Collection of Critical Essays. Englewood Cliffs: Prentice-Hall;1962. p. 46. 29. Ozer IJ. Images of epilepsy in literature. Epilepsia 1991; 32:79809. 30. Frojd S. (1912-13) Totem i tabu. U: Sigmund Frojd: Odabrana dela, 3. izdanje, knjiga 4. Novi Sad: Matica Srpska; 1973. str. 119-288. 31. Frojd S. (1912-13) . Dostojevski i oceubistvo. U: Sigmund Frojd: Odabrana dela, 3. izdanje, knjige 7. Novi Sad: Matica Srpska; 1973. str. 235-259. 32. Ivanov V. Freedom and the Tragic Life. A Study in Dostoevsky. [Cameron N, translator] New York: The Noonday Press; 1957. p. 49-52.

Psihijat.dan./2002/34/1-2/77-95/ Martinovi, . Epilepsija i struktura romana F. M. Dostojevskog

95

33. Merekovski D. Prorok ruske revolucije. U: Miloevi N. (prir.): Dostojevski kao mislilac, knjiga IX. Beograd: Partizanska knjiga; 1982. str. 359-460. 34. Bear D, Fedio P. Quantitative analysis of interictal behavior in temporal lobe epilepsy. Arch Neurol 1977; 34:454-67. 35. Geschwind N. Behavioral changes in temporal lobe epilepsy. Psychological Medicine 1979; 9: 217-19. ______________________ Dr arko MARTINOVI, dr med. sci, neuropsihijatar, redovni profesor Medicinskog fakulteta Univerziteta u Beogradu, ef Odseka za epilepsije i klinike neuronauke, Institut za mentalno zdravlje.