Etnoloka biblioteka Knjiga 29

Urednik Miroslav Nikanovi

Recenzenti Dr Bojan iki Dr Milo Milenkovi

Ureivaki odbor Prof. dr Mirjana Proi-Dvorni (Northwood University Midlend, /SAD/), prof. dr Ivan Kovaevi (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), prof. dr. Duan Drljaa, Beograd, prof. dr. Mladen ukalo (Filozofski fakultet Univerziteta u Banjaluci), dr Bojan iki, docent (Filozofski fakultet Univerziteta u Beogradu), dr Petko Hristov (BAN), dr Mladena Preli (Etnografski institut SANU), Beograd. tampanje publikacije finansirano je iz sredstava Ministarstva nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije

ANTROPOLOGIJA SAVREMENOSTI
Zbornik radova Uredio i uvodnu studiju napisao Dr Saa Nedeljkovi

Beog rad 2007

Saa Nedeljkovi
snedeljk@f.bg.ac.yu

Antropologija savremenosti ili antropologija kao savremenost: Antropologija izmeu prezentizma i temporalizma

Izdanje koje je pred vama predstavlja zbornik radova sa naunog skupa sa meunarodnim ueem "Antropologija savremenosti" koji je, kao radni deo proslave povodom 125 godina od uvoenja etnologije u visokokolsku nastavu u Srbiji i 100 godina od osnivanja etnolokog seminara na Filozofskom fakultetu u Beogradu, odran 25. novembra 2006. godine u organizaciji Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Sveani deo proslave, na kome su, uz prisustvo velikog broja etnologa i antropologa iz Srbije i inostranstva, govorili dekan Filozofskog fakulteta u Beogradu, Aleksandar Kosti, sadanji upravnik Odeljenja za etnologiju i antropologiju, Ivan Kovaevi, i raniji upravnici Odeljenja, Petar Vlahovi, Srebrica Kneevi i Nikola Pavkovi, odran je dan ranije, 24. novembra. I sveani i radni deo proslave odigrali su se u sveanoj sali Filozofskog fakulteta u Beogradu. Proslave koje se odnose na jubileje veine naunih disciplina uglavnom predstavljaju jednoznane fenomene. Pros Tekst je rezultat rada na naunoistraivakom projektu MNZS RS br. 147035 Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije.

lavu jubileja koji se tie etnologije i antropologije u Srbiji danas, meutim, nije tako lako kontekstualizovati i klasifikovati, jer su proslave jedan od vanih predmeta antropolokih istraivanja. Ova proslava je teko odrediva, pa stoga vrlo zanimljiva, zato to je s njom po ko zna koji put otvoren problem koji poznajemo pod nazivom "sindrom dvostrukog pripadnitva". Bavljenje ovim sindromom u ovoj situaciji, s obzirom na predmet i metode etnolokih i antropolokih istraivanja, podrazumeva traenje odgovora na pitanja koja se tiu odnosa izmeu profesionalnog identiteta i drugih segmenata/oblika/nivoa/dimenzija identiteta etnologa i antropologa. Svojim "dvostrukim" ivotom antropolozi istovremeno i prouavaju stvarnost i utiu na nju; oni istovremeno i analiziraju kulturu, i stvaraju antropoloku potkulturu. Obeleavanje jubileja koji se tiu njih samih predstavlja tako poseban izazov, jer etnologe/antropologe opasno primie poziciji koja je blie objektu nego subjektu antropolokih istraivanja: umesto da dekonstruiu drutvenu stvarnost, to umeju da rade jako dobro, prilikom proslavljanja sopstvenih jubileja antropolozi se trude da konstruiu. Na taj nain etnolozi/antropolozi bivaju prisiljeni da se odlue ili za to da, dok odaju poast svojoj disciplini, u izvesnom smislu zaboravljaju i negiraju osnovne principe svoje profesionalne delatnosti, ili za to da te principe stavljaju iznad svojih potreba za spontanim doivljavanjem stvarnosti, odnosno, iznad potreba za normalnom drutvenom angaovanou. U prvom sluaju, oni postaju subjektivni uesnici, insajderi, koji se ni po emu ne razlikuju od "laika", i koji kroz zapletenost u razne vrste drutvenih odnosa podleu drutvenim zakonima i konvencijama. Poput lekara ili svetenika koji, dok su u uniformi, analiziraju i kritikuju nain ivota svojih pacijenata ili stanovnika svoje parohije, ponaajui se isto kao i oni kada skinu uniformu, takvi antropolozi lakomisleno veruju da njihova dvostruka merila drutvenog ponaanja (dvostruki moral) nee biti uoena i analizirana, budui 6

da su, u ovom konkretnom sluaju, svi koji takve stvari prouavaju trenutno vie zainteresovani za uestvovanje u dogaaju nego za njegovo sagledavanje. U takvim prilikama pokazuje se (jo uvek) neodoljiva mo grupnih identiteta i grupocentristikih stavova. Ova, konstruktivna uloga, meutim, za razliku od one druge, de(kon)struktivne, izaziva veliku panju i nosi veliku odgovornost. U drugom sluaju, ukoliko nam je profesionalna delatnost uvek ispred spontane ljudske reakcije na dogaaje oko nas, postavlja se pitanje moemo li da razumemo to to prouavamo, budui da nikad stvarno u tome potpuno ne uestvujemo. U oba sluaja pojavljuje se problem odreenja etnoloke/antropoloke discipline i problem disciplinarne pripadnosti. Prvi uslov da bi drutvena konstrukcija uspela i odolela ispitu vremena i sumnjama drugih je da kod konstruktora postoji vera u njenu ispravnost i u opravdanost njene upotrebe. ini se, meutim, da bazini konstrukt na kome je poivala cela proslava, a to je da postoji kontinuitet izmeu naunih radnika koji su nekada radili na Odeljenju za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu i onih koji tamo rade sada, nije prihvaen (ili ponuen) iz dubokog ubeenja i sa zadovoljstvom, nego iz straha od kvarenja "dobrih obiaja": proslava je posmatrana kao deo nasledstva koje je optereeno, izmeu ostalog, neregulisanim "imovinsko-pravnim" odnosima. Isto vai i za prihvatanje drugih bitnih pretpostavki ovog jubileja, kao to su tvrdnje da je jedan vek prava mera drutvenog vremena i da svaki vek ima svoju individualnost. Veina e se, ipak, sloiti da istek prvog veka institucionalnog bavljenja etnologijom u Srbiji predstavlja istorijsku injenicu koju svakako treba obeleiti. Ta injenica nije vana zbog odavanja pote samom protoku vremena, nego zato to je tokom tog homogenog, praznog, horizontalnog vremenskog toka u njega utisnuto mnogo znaajnih dogaaja i rezultata rada koji, na7

damo se, imaju makar trunku vertikalnog usmerenja i pribliavaju noumenalnu sferu fenomenalnoj sferi. Tu injenicu, to ne smemo da izgubimo iz vida, nije vano obeleiti zbog prolih generacija, nego zbog onih koji se ovom disciplinom bave danas, i zbog onih koji e se njom tek baviti. Ovaj jubilej, paradoksalno, proslavilo je veoma malo onih koji ele da budu oznaeni kao etnolozi: proslavljali su uglavnom oni iji je askriptivni model antropoloki. Razlozi za to su mnogobrojni i mogu se pratiti du vie dimenzija. Pokuau da se u ovom uvodniku osvrnem na jedan aspekt gorepomenutog pitanja, koji problem odnosa antropologija-etnologija transponuje na nivo odnosa "spoljanje-unutranje" i "objektivno-subjektivno" u temporalnom diskursu. Kada je pre oko godinu dana odlueno da konferencija nosi naslov "Antropologija savremenosti", suoili smo se sa izvesnim sumnjama da naslov odgovara povodu konferencije. Meutim, to se vie konferencija bliila, i to smo vie razmiljali o njoj, sticao se utisak da naslov u sebi, pored ogranienja, krije i odreene, ne tako lako uoljive potencijale. On, pre svega, ne priziva prolost i ne ali za starim danima, nego nas, veoma praktino, upuuje na ono to se zbiva sada. To "sada", koje predstavlja neuhvatljivu i/ili neprolaznu stvarnost, i koje je, iz uobiajene perspektive, objektivno toliko manje i od onog to je prolo i od onog to e doi, sve vie postaje predmet razmatranja antropologa. ini se da ono postaje i opsesija, ali i strategija u cilju oslobaanja antropologije od vezanosti za neke druge naune discipline, ija naslea kao da joj ne daju da se dovoljno razmahne. Istovremeno, ovaj naslov krije u sebi i opomenu da se ne bi smelo pasti u iskuenje pa verovati kako e ovaj dogaaj od buduih generacija biti drugaije tretiran i vrednovan od naina na koji smo mi tretirali i vrednovali svoju prolost: dakle, kao sredstvo da sebi i drugima neto kaemo i da neto uinimo sada. 8

Naslov konferencije trebalo je da usmeri nau panju na dva razliita problema, tako da se mora tumaiti u dva razliita kljua. U prvom kljuu, polazi se od definicije antropologije koja se tie njene opte teorijsko-metodoloke orijentacije, kao discipline iji je credo u pozitivistikoj eri bio objektivnost, u smislu distanciranosti od problema koji prouava i u smislu neumeanosti u procese koje posmatra: odvojenost, u tom smislu, proizvodi objektivnost zato to drutvena stvarnost moe da doe u fokus samo ako se stoji na odreenoj distanci u odnosu na nju. U post-pozitivistikoj eri objektivnost postaje sloeniji zahtev, i ne tie se proste neumeanosti u proces istraivanja: objektivnost ovde podrazumeva otvorenost i iskrenost u pogledu uzimanja u obzir svih faktora koji utiu na proces antropoloke produkcije1. Prvi klju tumaenja naslova konferencije je prezentistiki (vanvremenski), a kljuna re konferencije je "savremenost", prema kojoj se treba odnositi dosledno "antropoloki". Pojam "savremenost" moe, ali i ne mora da implicira postojanje vremenskog toka, odnosno, moe ali ne mora da implicira bavljenje vremenom kao fenomenom. Ako je tema konferencije jedan vremenski period, onda su mogue najmanje dve vrste distanciranosti: 1) istorijska ili subjektivna distanciranost, koja podrazumeva da smo sauesnici u istom vremenskom toku ili u istoj istoriji; posmatra i posmatrano su distancirani tako to se jedan istorijski trenutak posmatra iz drugog istorijskog trenutka; 2) aistorijska, objektivna ili "antropoloka" distanciranost, koja kao problem postavlja ceo vremenski i istorijski tok, dok je dotini period samo primer delovanja vremenskih i istorijskih zakona. Kao antropolozi, teili smo, razumljivo, ovoj drugoj distanci. Ova vanvremenost, naravno, nije predstavljala zadatu temu konferencije, nego je bila impliVideti M. Kanaaneh,The "Anthropologicality" of Indigenous Anthropology, Dialectical Anthropology, Vol. 22. No. 1. 1997. 3.
1

citan zahtev kao parametar antropologinosti naih teorijskih i empirijskih istraivanja, odnosno, naih izlaganja na skupu. U ovom kljuu, problem savremenosti je problem odnosa prema vremensko-istorijskoj svesti, koji se reflektuje kroz teorijskometodoloke okvire, odnosno, odabir problema istraivanja. U drugom, temporalistikom kljuu tumaenja naslova i ciljeva konferencije, polazi se od definicije antropologije koja se tie njenog predmeta istraivanja; antropologija se posmatra kao kulturologija koja kulturu, i samu sebe kao disciplinu, posmatra evolucionistiki, dakle kauzalno. Kljuni problem konferencije je sama antropoloka disciplina, a konkretan predmet je onaj njen deo koji se moe odrediti kao "savremeni". Ovaj klju nije zahtevao od uesnika da problematizuju etvrtu dimenziju u antropolokom istraivanju: od uesnika se oekivalo da probleme prouavaju i prezentuju na "tradicionalan" nain. Budui da je to razvojna perspektiva, tu se od uesnika implicitno trailo da odrede ta je to savremena antropologija, koje su i kakve su njene granice i njena bitna obeleja, da otkriju u emu se ona kao faza razlikuje od prethodnih faza u razvoju antropologije, da izvre periodizaciju istorije nacionalne antropoloke discipline, itd. Pored odreivanja vremenskog okvira, ova perspektiva zahtevala je od uesnika da odrede i nevremenski okvir savremene antropologije, koji se manifestuje kroz odreene, u tom periodu dominantne drutvene procese, ideologije, itd.. Oba kljua tumaenja naslova i cilja konferencije zahtevala su od uesnika da se, makar implicitno, odrede prema pojmovima "savremeno", odnosno "savremenost". Iako sam pojam "savremeno" ima jasnu temporalnu orijentaciju ("savremeno" je ono to sa nama egzistira u istom vremenu), on, u skladu sa napred iznetim, nije jednoznaan pa moe da se shvati na dva razliita naina: prvo, kao ono to je aktuelno u temporalnom smislu i, drugo, kao ono to je aktuelno u idejnom smislu. Pojedini istraivai mogu biti nai realni temporalni savremenici, iako se bave problemima koji nisu idej10

no aktuelni; drugi istraivai odavno nisu ivi, ali su problemi kojima su se oni bavili jo (ili tek sada) veoma idejno aktuelni. "Savremeno" je u jednom irem smislu sinonim za "aktuelno", za ono to je ivo, delujue, privlaee, motiviue. Problem savremenosti u antropologiji neminovno se dotie odnosa prema pojmu "istorinost" pa, sledstveno tome, i prema istorijskoj disciplini. Odnos izmeu istorije i antropologije nije nova, a ni nerazmatrana tema. Meutim, poslednjih godina taj je odnos dobio drugaiju dimenziju od one koja mu je pridavana u radovima "klasinih" antropologa kao to je, na primer, EvansPriard. On istoriju i antropologiju nije prikazao kao dve razliite discipline, ve kao dve perspektive iste discipline; razlike izmeu njih, po njemu, potiu od drugaijeg naglaska i metoda, ali ne i cilja2. Ova projektovana ideoloka bliskost antropologije i istorije sve je vie, iako uglavnom indirektno, na udaru naune kritike, kako od strane zagovornika istorijske perspektive, tako i od strane antropologa. H. Luthy je sa pozicija branioca istorijskog miljenja jo pre vie decenija kritikovao moderne tendencije u antropologiji, koje su tada bile oliene u nadiruem strukturalizmu3. On je smatrao da je, od kako su strukturalisti, a pre svega Levi-Stros, poeli da posmatraju kulturne pojave i procese kao "matematike funkcionalne modele", postalo mogue i poeljno "civilizaciju posmatrati kao zatvoreni komunikacijski sistem", odnosno, zalagati se za kognitivni primat logikog nad istorijskim. Na taj nain, kae isti autor, bei se od istorijske svesti u "neistorinost matematikih formula", ime se smanjuje mogunost razumevanja problema. U poslednje vreme antropolozi, a i mnogi istoriari, uzvraaju na ovaj
Videti E. E. Evans-Priard, Socijalna antropologija, Beograd, 1983. 3 Prema A. Schmidt, Povijest i struktura: Pitanja marksistike retorike, Beograd, 1976. 30 et pas.
2

11

napad ukazujui na to da pomenute tendencije u antropologiji (i ne samo u antropologiji) nisu rezultat pukog hira, ve posledica uoenih velikih nedostataka istoriografskog pristupa u tumaenju drutvene stvarnosti. Sve se vie ukazuje da nita nije nepredvidljivije nego prolost4, odnosno, da uzrok svih drutvenih procesa vie nije suvislo traiti u prolosti. Koren svih problema uvek je u sadanjosti; istorija je samo projektovana slika sadanjeg drutva unazad. Po Karbonelu, istoriografija nije "nita drugo do istorija diskursa - pisanog diskursa koji dri da je istinit - to su ga ljudi izgovarali o prolosti". Istovremeno, istoriografija prua sliku drutva u sadanjosti, jer se jedno drutvo "nikad ne razotkriva bolje negoli kada unazad projektuje sopstvenu sliku". Rekonstrukcija prolosti, ime se zapravo bavi istoriografija, uvek je bar delimino konstrukcija5. Osim istoriografije, dekonstruiu se i redefiniu u pomenutom smislu i njoj srodni pojmovi. Folklorist Henri Glasi smatra da je tradicija ono to je proizvedeno od prolosti od strane budunosti, odnosno da je istorija vetaka skupina materijala iz prolosti kreirana za upotrebu u budunosti6. Norveki antropolog T.H.Eriksen je u svojoj knjizi o etnicitetu i nacionalizmu ovom problemu ak posvetio posebno, istina kratko, poglavlje, uvidevi koliko ovaj problem postaje bitan za samoidentifikaciju (samorazumevanje) antropologa i za savremeno definisanje antropologije. On istie da istorija nije proizvod prolosti, nego odgovor na zahteve sadanjosti: diskusija o istoriji ne odnosi se na prolost, nego na sadanjost. Drugim
4 Nikita Stanesku, prema J. irilov, Istorija, u nedeljniku NIN, www.nin.co.yu/renedelje od 12.10.2000. 5 Videti . O. Karbonel, Istoriografija, Beograd, 1999. 6. 6 Prema M. Bowman, Gathering Embers: Contemporary Celtic Spirituality and the Quest for the Celtic Past, in Times, Places, Passages: 7 th SIEF conference, Budapest 2001, Abstracts, 20.

12

reima, ono ime se bavimo nije prolost nego konstrukcija prolosti u sadanjosti. Dok se istoriari trude da otkriju ta se zaista dogodilo neki prave razliku izmeu pravih i izmiljenih tradicija najvei broj antropologa se koncentrie na pokazivanje naina na koji se izdvojeni istorijski sadraj koristi kao sredstvo u savremenom kreiranju identiteta i u politici7. Odnos izmeu istorije i antropologije, naroito sa intenziviranjem postmodernistikih orijentacija, sve se vie posmatra kroz opoziciju temporalizam/ prezentizam8, odnosno, kroz opoziciju metaistorija/ istorija bez smisla. Za temporaliste i metaistoriare istorijski tok je stvarna, objektivna injenica koju je mogue i potrebno otkriti, i od koje moemo mnogo toga nauiti o sadanjosti i mnogo toga saznati o budunosti; temporalisti uzimaju sadanjost samo kao kriterijum za razlikovanje prolosti od budunosti. Za prezentiste interesovanje za istoriju samo je posledica naih kognitivnih ogranienja i orijentacija, tj., ono je rezultat nae potrebe za klasifikacijom drutvenih faktora; za njih je sadanjost jedini bitan period u istoriji9. U antropologiji, naroito kod pristalica simulacionizma, primetno je sve slabije interesovanje za tzv. realni dogaaj, a sve vie za subjektivni doivljaj tog dogaaja. Istorija vie nije proces koji tee nezavisno od aktera, nadilazei ih i obuhvatajui ih, nego se ona
Videti T. H. Eriksen, Ethnicity and nationalism: anthropological perpectives, Pluto Pres, London, 1993. 72-73. 8 O filozofijama prezentizma i temporalizma videti u M. Arsenijevi, Vreme i vremena, Beograd, 2003. 9 Naravno, nije mi namera da uoptavam i podvodim sve tendencije u istorijskoj naunoj disciplini pod rankeovsku istoriografsku tradiciju, odnosno, pod kontovsko-evolucionistiku misao, tim pre to u savremenoj istoriografiji ima vie pravaca koji su blii antropolokom nego klasinom istorijskom pristupu: radi se naime o dijalektikoj istoriografiji i istorijskoj antropologiji. (Vie o tome u A. Stojkovi, Filozofija istorije kod Srba do 1941. godine, Beograd, 2002. 2 et pas.)
7

13

stvara u njima i kroz njihovo delovanje: izvan aktera istorija, i stvarnost uopte, ne postoji. Antropolozi ukazuju na to da je istorija postala reverzibilan i viedimenzionalan proces, i da se prolost uvek ponovo moe oiveti i promeniti. Sadanjost nije pasivno preraivanje rezultata prolosti, nego aktivno i svesno stanje odluivanja ta emo od prolosti prihvatiti, a ta ne. Sledstveno tome, prolost ne utie na sadanjost nita vie od budunosti, jer su i prolost i budunost predstave, a ne stvarnost, koje se formiraju u sadanjosti: prolost je pamenje, a budunost oekivanje. Kljuni pojmovi antropolokih istraivanja prolosti postaju "drutveno pamenje" i "drutveno seanje", to upuuje na zakljuak da nas zanima ono to ljudi misle o prolosti, a ne prolost sama. Ova tenja antropologa da se izdignu iz vremena, da se bave samo onim to je aktuelno (itaj promenljivo), nije prvobitnim poreklom antropoloka. Sline tendencije odavno nalazimo u filozofskim raspravama koje naginju teolokoj orijentaciji. Jedan od glavnih problema koji su filozofi pokuavali da ree bio je podeljenost vremenskog toka na prolo, sadanje i budue vreme. Trudei se da diferencira klasinu podelu na prolost, sadanjost i budunost, i elei da istakne sadanjost kao kljuni pojam, Pol Riker je skrenuo panju na vanost nijansiranog razlikovanja sadanjeg seanja na prolo, zatim sadanjeg sagledavanja sadanjeg, i napokon sadanjeg oekivanja budueg. Razlikovanje ove tri dimenzije polazi od njihovog jedinstva. Augustin i Huserl su razlikovali bliu prolost, koja je jo uvek deo sadanjosti, i dalju prolost, koje se priseamo ali koja vie pripada eljama nego sadanjici. Avgustin je ak govorio o tri razliita vienja sadanjice a ne o tri ontoloki striktno razdvojena razdoblja (prolost, sadanjost i budunost)10.

10

Videti T. Kulji, Kultura seanja, Beograd, 2006.

14

Istonjaki mislioci, koji se ne optereuju disciplinarnim podelama i naunim standardima, smatraju, shodno tome, da je vreme subjektivan doivljaj, iluzija. Njihovo reenje za problem vremena okrenuto je interiorizaciji, individualizaciji, aktivizaciji, i podrazumeva transformaciju svesti: za razumevanje vremena, po njima, potrebno je koristiti druge psihike potencijale od intelektualnih. Bekstvo iz zakona vremena po njima nije jednostavno, niti to moe da uini linost: to moe da uini samo sutastveni princip iza linosti, koji i predstavlja bit bia. Po Krinamurtiju, pitanje: "postoji li vreme" nema smisla, jer to pitanje postavlja ovek koji misli. Misao je vremenski fenomen, materijalna pojava, koja ne moe da ukine samu sebe niti moe da se izdigne iznad vremena i prostora. Misao jeste vreme. "ta je vreme, ta je prolost, ta je budunost? To su pitanja omeena vremenom. Vreme prestaje tek kada prestane i misao. Sada postoji tek u trenutku zaustavljanja, i to nije misao o vremenu nego oseaj. Stvarnost se dogaa sada, a misao, budui da je nesposobna da sretne tu stvarnost da je neposredno doivi odnosno oseti, misao o stvarnosti tka predstavu. Videti ono to jeste bez jueranjice je sada"11. Po Oou Radniu, problem vremena je problem elja, koje se u stvari shvataju kao neto disfunkcionalno u odnosu na stvarnost. elje, kae Radni, zahtevaju prostor da bi mogle da se kreu: one se ne mogu kretati u sadanjosti. "U sadanjosti uopte nema prostora. Zato elje moemo da ulaemo samo u sutranjicu. Budunost je i stvorena iskljuivo zbog naeg upornog prieljkivanja: u sutini, budunost ne postoji. Prolost i budunost nisu delovi vremena nego delovi ljudskog uma: u stvarnosti, postoji samo sadanje vreme. Vreme i um ne mogu se sresti zbog toga to um nema sadanjosti a vreme nema ni prolosti ni budunosti. Prolaenje predstavlja kretanje uma, a ne
11

D. Krinamurti, Jedina revolucija, Beograd, 1991. 77-79.

15

vremena: mi se kreemo a vreme stoji u mestu. Vreme je sadanjost"12. Problem odnosa antropologije i istorije, u kljuu personalistike filozofije, moe se posmatrati kroz nekoliko opozicija: mit/istorija, hrianstvo/judaizam, marksizam/strukturalizam. Demistifikujui mit drutvena nauka je bila veoma blizu uverenju da je mitu oduzela mo da bitnije utie na drutvenu stvarnost. Meutim, pretvarajui predstavu o jednoj univerzalnoj i drevnoj kulturnoj formi u predmet svog prouavanja, antropolozi su zaboravili da je to odnos koji ukljuuje dve deliminosti: istraivai delom svojih potencijala zahvataju deo jedne pojave. I zaboravili su da mit govori i njima, i o njima, to ih ini slepim za mnoge aspekte mita, odnosno, ini ih nemonim da se odupru privlanoj sili mitske matrice. Zaboravili su, isto tako, da mit nije samo narativ, nego i drutvena praksa: mit deluje i na njihov svet i na njih. Mitska matrica je previe stara, previe efikasna i sveobuhvatna, i previe zavodljiva da bi bila naivna, potpuno spoznata i prevaziena. Jedna od kljunih stvari po kojima se mitska stvarnost razlikuje od drutvene stvarnosti upravo je bezvremenost, ak nepromenljivost. Srodnost i nepomirljivost istorijske i mitske svesti prepoznao je i analizirao N.Berajev. Da bi se shvatilo "istorijsko", da bi misao bila sposobna da primi i osmisli "istorijsko", mora pre svega doi, kae Berajev, do rascepa, do izdvajanja u istorijskom ivotu i ovekovoj svesti. Da bi se pojavila mogunost za suprotstavljanje istorijskog objekta i subjekta potrebno je da nastupi refleksija kako bi dolo do istorijskog saznanja13. "Ako je itav ovekov duh organski i neposredno u nekoj kristalisanoj, vrstoj i staloenoj epohi, ne moe doi do shvaO. Rajneesh, , Vrhovna alhemija, I i II, Beograd 1990. 70-72. N. Berajev, Smisao istorije: Ogled filozofije oveje sudbine, Beograd, 2001. 8 et pas.
13 12

16

tanja istorijskih zbivanja i smisla istorije: tada je misao statina. Ako doe do cepanja, subjekat se ne osea kao da potpuno i neposredno ivi u istorijskom objektu i javlja se refleksija istorijskog saznanja. Ipak, takav odnos nije sasvim podesan za shvatanje istorije, jer kod njega dolazi do raskida izmeu subjekta i objekta, vri se razjedinjenje sa unutranjim ivotom, sa samim 'istorijskim': takav odnos je samo neophodan uslov da bi se dolo do podesnog odnosa u kome je mogue razumeti istoriju. Da bi se shvatila sutina 'istorijskog' mora, kao drugi korak nakon rascepa, doi do otkrivanja unutranjeg smisla i 'due' istorije"14. Berajev smatra da istorija nije objektivna empirijska injenica, nego da je istorija mit. "Mit pak nije neto izmiljeno ve stvarnost, ali drukija stvarnost, koja se razlikuje od takozvane objektivne empirijske injenice. Mit u narodnom pamenju je sauvano prianje o dogaajima koji su se zbili u prolosti, on savlauje granice spoljanje objektivne faktinosti i otkriva faktinost idealnu, subjektivnu. Mitologija je, po zrelom uenju elingovom, prvobitna istorija oveanstva. Ali, pored mitova koji ulaze u dubinu prolosti, razliite istorijske epohe prezasiene su elementima mitskog stvaralatva. Svaka velika istorijska epoha, ak i u novoj istoriji oveanstva, tako nepodesnoj za mitologiju, prezasiena je mitovima"15. On smatra da mi ne moemo da shvatimo iskljuivo objektivnu istoriju. Nama je potrebna "unutranja, duboka i tajanstvena veza s istorijskim objektom". Potrebno je da ne budemo samo istorijski objekat, nego da i subjekat bude istorijski, da subjekt istorijskog saznanja u sebi osea i u sebi otkriva "istorijsko"16. Istorija trai veru, istorija nije prosto nasilje spoljnih objektivnih fakata nad
14 15

Ibid. Ibid. 27. 16 Ibid. 28.

17

saznajuim subjektom, ve neki akt preobraaja velike istorijske prolosti, u kojem se izvri unutranje shvatanje istorijskog objekta, unutranji proces koji spaja subjekt s objektom17. Berajev prihvata Platonovo uenje o saznanju kao seanju: istorijsko saznanje je samo tada pravo saznanje kada je to unutranje seanje odnosno pamenje svega velikog u istoriji oveanstva18. Svaki ovek je razlomak vaseljene: on sam je veliki svet koji moe biti, prema stanju svesti, jo zatvoren, ali koji se putem irenja i produbljivanja njegove svesti moe sam iznutra otkrivati. "U tom procesu produbljivanja svesti otkrivaju se sve velike istorijske epohe. Kada istorija nije samo spoljanji fenomen, kada ona ima neki apsolutni smisao i vezu s apsolutnim ivotom i kada se u njoj nalazi pravo ontoloko naelo onda to znai da ona mora poeti i svriti se u dubini Apsolutnog, tj. u dubini bia, s kojom se u neposrednom dodiru nalazi u svojoj najveoj dubini i duhovni ivot i duhovno iskustvo"19. Religiozni aspekt istorijske svesti je, po Berajevu, posebno interesantan. Hrianstvo koje objavljuje reenje istorijskog delanja kroz delanje slobodnog subjekta, slobodnog duha, sklono je da se svojim organizacionim formama zaplete u istorijske niti. Crkva, kao njen organizacioni aparat, istorijska je sila, i usmerava "nadistorinost" Hrianstva ka istorinosti Judaizma. "Judaizam je ovaploenje starozavetnih naela otkrivenja zakona, koja se protive otkrivenju ljubavi, milosti i slobode: Judaizam je statian a Hrianstvo dinamino"20. Istorinost je, po Berajevu, nehrianska orijentacija. "Uenje o progresu, koje su zastupali i Kont, Hegel, Spenser i Marks, pretpostavlja da e zadaci svetske istorije oveanstva
17 18

Ibid. 28. Ibid 19 Ibid. 29, 52. 20 Ibid. 120 i dalje.

18

biti reeni u budunosti, da e doi neki momenat u istoriji oveanstva, u sudbini oveanstva, u kojem e se postii vie savreno stanje i da e u tom viem savrenom stanju biti pomirene sve protivrenosti kojima je prepuna ovekova istorija i da e biti reeni svi zadaci"21. To je nada da e se reiti tragedija svetske istorije u samoj istoriji. Ovo verovanje pretpostavlja mogunost reenja istorijske sudbine oveanstva u granicama zatvorenog kruga istorijskih sila. Hrianska ideja, nasuprot tome, osnovana je na iekivanju okonanja istorije izlaskom iz istorijskih tragedija, iz svih njenih protivrenosti22. Marskistika filozofija istorije je u tom smislu naroito uticala na mnoge istraivae, razraujui ideju o tome da je istorija nepovratna, da u istoriji deluje jednolinijsko delovanje zakona razvitka, i da se u istoriji oituje determinizam evolucije, zbog ega je i mogue otkrivati zakone po kojima se neto deava23. Nasuprot tome, strukturalizam, kao jedna dominanta struja u antropolokoj nauci, bavi se jednim vidom onoga to Benjamin naziva mesijanskim vremenom, naime istovremenou prolosti i budunosti u trenutnoj sadanjosti.. Dogaaji su u toj perspektivi vertikalno istovremeni, jer su svi povezani sa najviim principima znaenja, a ne prvenstveno meusobno uzronoposledinim vezama. Svaki dogaaj je neto to je oduvek bilo i to e se ispuniti u budunosti, neto svevremensko. Tako gledano, antropoloka bezvremenost je neka vrsta povratka na srednjovekovnu koncepciju vremena hrianskog sveta, gde vlada izvesna ravnodunost prema vremenu. Srednjovekovnu koncepciju istovremenosti du vremena zamenila je ideja homogenog, praznog vremena u kome je istovremenost na neki nain transverzalna, unakrsna u odnosu na vreme, obeleena ne prefi21 22

Ibid. 211. Ibid. 213. 23 . O. Karbonel, op. cit. 100.

19

guracijom i ispunjenjem, nego vremenskom koincidencijom, te merena satom i kalendarom24. Antropoloka koncepcija, uz sve to, znai istovremeno i teizaciju, jer otkrivanje skrivene strukture i latentne funkcije na neki nain korespondira sa verom u vii princip i smisao koji ne zavisi od individualne volje i koji se ne moe promeniti prostom eljom i akcijom samih drutvenih inilaca. Vreme u antropologiji ponovo poinje da se u izvesnom smislu dehumanizuje, a istorija da se ponovo dovodi u vezu sa Bogom; ponovo dolazi do povezivanja Logosa i Hronosa, s tim to oni, kao i njihova veza, sada imaju drugaije znaenje i drugaije se predstavljaju nego nekada25. Vreme e pokazati da li je ovaj osvrt na jedan jubilej antropoloke nauke lino obojena konstrukcija, ili intuitivno anticipiranje buduih procesa. Zbornik koji je pred vama nudi vieznane odgovore na postavljena pitanja. Nauni skup "Antropologija savremenosti" odvijao se kroz rad etiri sekcije: prva sekcija je nosila naslov "Teorijske nedoumice savremene antropologije", druga "Savremeni procesi integracije, regionalizacije i tranzicije na mikro planu: ruralne i urbane zajednice", trea "Oma Duanu Bandiu: Perspektive savremene antropologije religije", i etvrta "Etniki i nacionalni identiteti izmeu politike i kulture". Za ovaj zbornik radove je predalo deset uesnika. Ivan Kovaevi u svom radu vri kritiku postmodernistikih tendencija u antropologiji, a polemie i sa zagovornicima redukovanja antropoloke metodologije na etnografsku teoriju. Saa Nedeljkovi pokuava da ponudi antropoloki (prezentistiki i interakcionistiki) model prouavanja etnogeneze, gde su glavni predmeti analize istoriografski narativi i njihova upotreba u identifikacijskom smislu. Ljubomir Hristi daje prikaz dela Riarda Dorsona i njegovog doprinosa prouavanju folklora
24 25

Videti B. Anderson, Nacija: Zamiljena zajednica, Beograd. 1998. . O. Karbonel, op. cit, 54-55.

20

u savremenom drutvu. Vladimir Ribi pokuava da procese koji su se dogodili u srpskom drutvu krajem 20. veka dovede u vezu sa irim savremenim drutveno-politikim procesima. Ljiljana Gavrilovi posmatra savremeni muzej kroz njegovu ulogu i sposobnost da kreira nacionalne identifikacijske formule, a ne, kao to se to obino smatra, samo da te formule prikazuje ili sledi. Lidija Radulovi je u svom radu istakla znaaj dela Duana Bandia za savremenu srpsku etnologiju i antropologiju, osvrui se posebno na njegovo osavremenjivanje pojmovnika studija antropologije religije, to je dovelo do sagledavanja do tada neuoenih problema. Danijel Sinani se, kroz analizu grae sakupljenu viegodinjim terenskim istraivanjem u Knjaevcu i okolini, poduhvatio zadatka da proui mesto i funkciju religiozno-ritualnih funkcionera u strukturi savremenih ruralnih sredina. Gordana Gorunovi je u svojoj kratkoj studiji pokuala da, na osnovu solidnog terenskog iskustva iz razliitih sredina (Bugarska, Crna Gora), prikae i analizira kulturoloke posledice tranzicionih procesa u ruralnim sredinama. Jelena Vasiljevi je prikazala i izvrila kratku kritiku analizu meunarodnog projekta koji se bavi retorikom i meuetnikim/meunaci-onalnim konfliktima na prostoru bive SFRJ. Dragana Antonijevi je predstavila socioekonomski pristup analizi savremenih urbanih legendi po metodi Geri Alana Fajna, pokuavajui istovremeno da ponudi nekoliko moguih naina za primenu tog metoda prilikom prouavanja problema u savremenom srpskom drutvu. Nauni skup "Antropologija savremenosti" prvobitno nije imao za cilj da prui neki doprinos u teorijskom smislu. Meutim, taj cilj se sam nametnuo i, ini se, u izvesnoj meri je dostignut. Na alost, nisu na pravi nain iskorieni svi potencijali ovog dogaaja, pa mnogi autori koji bi imali ta da kau nisu uestvovali. Meutim, nadamo se da je ovaj skup uspeo da pokrene neka od do sada nedovoljno razmotrenih pitanja, ili da bar za njih ponudi nov ili drugaiji ugao gledanja. Takoe se 21

nadamo da je ovaj skup poetak jednog novog perioda razvoja discipline, koji e biti obeleen boljom unutardisciplinarnom i interdisciplinarnom komunikacijom i interakcijom. To bi nesumnjivo trebalo pozitivno da se odrazi na kvalitet savremene antropoloke produkcije.
Anthropology of/as Contemporaneity: Between Presentism and Temporalism This is a collection of papers presented at the conference "Anthropology of Contemporaneity", that was held on November 25, 2006 at the Faculty of Philosophy in Belgrade. The organizer of the conference was the Department of Ethnology and Anthropology of the Faculty of Philosophy, University of Belgrade. The main reason for this conference was to mark the 125th anniversary of introduction of ethnology to higher education in Serbia, and the centennial since the foundation of Ethnological seminar at the Faculty of Philosophy. The introductory text explains and analyses the title and occasion of the conference, presenting them through the problem of relation between presentist and temporalist orientations, or the (a)historicity of anthropological research. The position of ethnologists, and anthropologists, in this context is analyzed through the syndrome of the "double insider".

22

Ivan Kovaevi
ikovacev@f.bg.ac.yu

Deset antiteza jednom postizmu u antropologiji

Apstrakt: Teza da se o postmodernizmu moe pisati samo postmodernistikim jezikom je netana. 'Teorija'' etnografije nije nikada ni spadala u optu antropoloku metodologiju, i, to je manje vano, nikada nije bila teorija, a nee ni biti ma koliko se mnogi trudili, ve samo rasprava o tehnikama prikupljanja podataka. Kada se formulie problem i potrai lokacija u vremenu i prostoru na kojoj se on najbolje oitava i hipoteze suoe sa injenicama koje je potvruju ili obaraju, naputa se u amerikoj antropologiji i srpskoj etnologiji vekovima uvreeno shvatanje da nauka poinje sakupljanjem injenica. Zbijanje redova oko ionako veoma raznovrsnog antropolokog jezgra ukazuje na disciplinarnu tetu od rasipanje veoma ogranienih ljudskih resursa i pledira za koncentrisanje oko antropolokog jezgra, koje je toliko da jedva omoguava disciplinarnu prepoznatljivost. Kljune rei: postmodernizam, antropologija, etnografija, metodologija, nauka

Napravio jednom jedan ovek veliku kulu od karata, to je strano nerviralo njegovog mlaeg brata koji nije umeo da napravi ni prvi red neke drugaije kule, a istu, onakvu kakvu
Ovaj tekst je nastao kao rezultat rada na projektu ''Antropologija u dvadesetom veku: teorijski i metodotoloki dometi'' koji finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije. (MNZS 147037

pravi stariji brat, nije hteo ni da pokua. eleo je na svaki nain da dokae kako bratovljeva kula od karata ne valja, ali to god bi loe o njoj kazao, svi bi mu rekli da nije tano, jer kula i dalje stoji i nije se sruila bez obzira ta on o njoj pria. Strano iznerviran, povukao je stolnjak sa stola na kome je stajala kula. Uvod. Kako i zato pisati o postmodernizmu? Teza da se o postmodernizmu moe pisati samo postmodernistikim jezikom je jeftin trik. Sasvim je mogue govoriti o njihovom shvatanju tehnika prikupljanja podataka, o njihovom terenskom radu, o njihovom stavu prema proverljivosti podataka sakupljenih terenskim istraivanjem, o njihovom insistiranju na problemima adaptacije istraivaa u ispitivanu sredinu, o njihovom vienju ''priprema za teren'' itd. Sve je to mogue bez velikih rei kojima su sebi bildovali nauni znaaj kao to su ''teorija reprezentacije'', ''teorija etnografije'', kriza ovoga i onoga. Postmodernistiki jezik se mora nauiti kao uroeniki da bi se znalo o emu govore, da bismo mogli da ih prouavamo, ali se izvetaji ne piu na uroenikom. To ak ni oni, postmodernisti-multivokalisti, ne rade. Antropologiji je potrebno stalno promiljanje i poboljavanje tehnika prikupljanja podataka na terenu te je u tom cilju sasvim uputno prouiti postmodernistiku literaturu. Osim poznatih rasprava o etnografskom prikupljanju podataka, u razmatranje treba ukljuiti i postmodernistike etnografske proizvode, posebno one nastale posle ''Writing Cultures''. 1
Poneko zato ima vie zato. Nastanku ovog teksta su doprineli i dugi razgovori o postmodernizmu u antropologiji sa Miloem Milenkoviem tokom zavravanja njegove doktorske disertacije ''Teorija etnografije posle postmodernizma u antropologiji''. Razgovori su bili mentorski samo

24

1. O etnografiji U celoj ''teorijskoj'' prii o etnografiji, bez obzira da li se osim postmodernista, kao umeatelji u raspravu javljaju interpretatori i interpretacije Popera, Fejerabenda, Patnama ili Rortija, radi se o pitanju da li je trava na fudbalskom terenu pre utakmice, koju je Zvezda igrala, bila oiana uzdu ili popreko. Uvek e biti daleko vanije i zanimljivije koji je bio rezultat, pa onda fudbalsko umee igraa, taktike trenera, dobro ili loe suenje itd. 2. O metodolokoj imaginaciji u antropologiji Nemogue je da vrh metodoloke imaginacije bude rasprava o prikupljanju podataka. Imaginacija je neto misaono uzvienije od toga, tj. za ono to se naziva ''kritika etnografske reprezentacije'' nije potrebna nikakva imaginacija, ve samo jedna jedina ideoloka i, moda jedna filozofska, premisa i iz nje se posle dalje sve razvija. Stvarni metodoloki problem u antropologiji, za ije reavanje je potrebna imaginacija, jeste kako ograniiti (imaginaciju) i gde je granica sa precenjenim idejama tj. izofrenijom, treba dati jo mnogo metodolokih i vie miliona onih pojedinanih kreativnointerpretativnih odgovora. Nekada su o etnografiji pisali, bavei se pravilima etnografskog prikupljanja podataka, antropoloki filistri, da bi tu temu radova o etnografiji preuzeli pisci nazvani postmodernisti, pa ak i antropolozi. Najvanije je to se u oba sluaja radi o opskurnim, nekreativnim, prosenim likovima pored kojih imaginacija i kreativnost nisu ni prole.
po formalnom pozicioniranju, obostrano informativni, esto otri i polemini, ali nadasve prijateljski.

25

Kreativnost i imaginacija su obrnuto proporcionalne ideolokoj ostraenosti. 3. O redukciji antropoloke metodologije na teoriju etnografije Ne moe se opta antropoloka metodologija redukovati na teoriju etnografije. ''Teorija'' etnografije nije nikada ni spadala u optu antropoloku metodologiju, i, to je manje vano, nikada nije bila, a nee ni biti teorija, ma koliko se mnogi trudili, ve samo rasprava o tehnikama prikupljanja podataka. Radi se o tome da su rasprave o etnografskim tehnikama prikupljanja podataka kvantitativno prevazile rasprave o antropolokom metodu, zatim, o tome da su raspravljai dali svojim raspravama veliki znaaj i da je deo naune zajednice prihvatio da ta rasprava ima takav znaaj. Meutim, i usred galame u i oko ''Writing Culture'' pisane su ozbiljne antropoloke metodoloke rasprave. Moe neko smatrati da slonove treba nazvati lokomotivom i da se neto (A) to ne sadri neto (B) moe na to drugo neto (B) redukovati. Moe neko, takoe, proglasiti i da neto (A) ba sadri to drugo neto (B), pa ga onda redukovati na to (B). U konvencijama je to tako. Na taj nain oni su zaista redukovali slonove na dizel lokomotive. Rasprava o prikupljanju podataka moe biti opta antropoloka metodologija ako se tako dogovore Markus & Co, ali to vai za akcionare te kompanije. Samo, onda moraju da menjaju znaenja svih upotrebljenih rei i korena upotrebljenih rei u sintagmi ''opta metodologija antropologije''. No, sve se moe novim definicijama koje se iznesu na trite. Naravno da postoje metodolozi koji hoe da se svaki pojam upotrebljava u nekom drugom, novom znaenju, ili bar po neki. Neki upotrebljavaju jake i pompezne rei samo da bi sebi pribavili veu vanost i znaaj nego to im pripada. 26

Bilo bi zanimljivo ispitati kako i zato je bilo mogue da deo naune zajednice prihvati da se rasprava o prikupljanju podataka nazove TEORIJOM. Da li je to rezultat toga to antropolozi u Americi, kolovani na etvoro-antropolokim studijama, sa izbornim predmetima pevanje, tranje i istorija dinastije Ming, nisu imali nikakvo epistemoloko obrazovanje i nisu znali ta znai pojam ''teorija'', pa su posramljeno prihvatili da se sve i svata zove teorijom, pa ak i obino raspravljanje o prikupljanju podataka? Kako su se uvoai ''teorije etnografije'' dosetili da svoju obinu, politikom zainjenu, priu o terenskom istraivanju nazovu teorijom? Da li su to uradili iz uverenja da se radi o teoriji ili radi pukog pribavljanja vanosti neemu to ima srednjerazredni znaaj? Da li je to odgovor na vievekovnu recepcijsku inferiornost amerike antropologije (kotski evolucionizam, nemaki difuzionizam, britanski funkcionalizam, francuski strukturalizam)? 4. O redukciji na pozitivistiko shvatanje nauke Zato postmodernisti tako simplifikovano shvataju celinu nauke: nauka = empirija + teorija i taka? Gde su metodi, objanjenja, interpretacije, tumaenja, razumevanje - sve itekako prisutno u antropologiji, pa ak, pomalo, i u amerikoj? Radi li se o jednoj namernoj redukciji na pozitivistiko, Hempelovo ili ve neko takvo, shvatanje nauke od koga se polazi da bi se pokazalo kako je takva nauka neodriva? 5. O postmodernizmu i sociologiji Rasprava o antropologiji i postmodernizmu moe zapoeti i pitanjem da li je ono to postmodernisti napadaju zapravo cela antropologija (etnografija + teorija). Ima li jo neeg to bi se 27

smatralo antropologijom? Ako je sociologizujemo i okrenemo naglavake, pa formuliemo probleme, pitanja, operacionalizujemo ih, pa onda prikupimo podatke i ustrojimo ih onako kako ve ide socioloko istraivanje Sa koje strane bi uopte mogli da priu postmodernisti da je antropologija bila ustrojena tim sociolokim redom poteza, i da nije imala etnografsku monografiju kao obavezni slobodni sastav? Ovako, lako je utirati u meki trbuh. Kada se formulie problem i potrai lokacija u vremenu i prostoru na kojoj se on najbolje oitava i hipoteze suoe sa injenicama koje je potvruju ili obaraju, naputa se u amerikoj antropologiji i srpskoj etnologiji vekovima uvreeno shvatanje da nauka poinje sakupljanjem injenica. ta bi postmodernisti mogli da prigovore Vajtovoj analizi uloge pojedinca u istorijskom procesu osim da nije zastupao egipatske robove? 6. O smislu etnografije Etnografija postoji da bi umni ljudi imali ime da se pomau u aktivaciji mate, mentalnoj gimnastici, izmiljanju i sklapanju pazla, kombinovanju najraznoraznije vrste, intelektualnoj zabavi i slino, a sve u funkciji formulisanja i reavanja naunih problema. Sa druge strane, ona daje sekundarnu legitimaciju pred draima i deliocima para da se neto ozbiljno radi. Samo sekundarnu, jer primarnu daje ukupna strategija kao zbir nauno formulisanih naunih problema. Ako antropoloki rudari, prozvoai etnografije, odbiju da rade, stupe u doivotni trajk podbunjeni od poznatih postmodernistikih pisaca, dobro tj. nita strano. Ako drai para, posle denunciranja etnografije od pomenutih pisaca odbiju da je finansiraju, takoe, nita strano. Ima materijala koga e uvek proizvoditi novinari, istoriari, etnografi amateri itd. Taj materijal se podvrgne obinoj, najobinijoj kritici izvora i sve je u redu. 28

Jedino nikad, ama ba nikad, istorija nee biti filozofija istorije, bez obzira to svaka istorija sadri nekakvu filozofiju istorija, niti e ikada etnografija biti neto ''najteorijskije'' ma koliko to teoretiari prikupljanja podataka eleli. 7. O idealnoj etnografiji Kakav god karakter imale injenice, one mogu da poslue za neku eksplanatornu kombinaciju, a ako neko dokae i pokae da injenice uopte nisu dostupne spoznaji, jer ih ona u procesu spoznavanja ve deformie, i uopte ne mogu biti injenice, moemo odustati od takvih i razmatrati samo izmiljene injenice. Izmisliemo lokaciju, izmisliemo ljude, njihov ivot i obiaje i onda ih mirno prouavati, bez obaveze da ih zastupamo, jer ne postoje, i bez straha da e nam neko rei kako se radi o pretpostavljenom znanju. I tu ostajemo nedokuivi za sve postizme. 8. O ideolokoj osnovi postmodernizma Ono to Gelner i D'Andrade nisu rekli: Ameriki intelektualci koji su se borili protiv amerikog angaovanja u Vijetnamu su: 1. Plaenici KGB-a, plaeni da oslabe interes Amerike da se suprotstavi sovjetskom imperijalizmu i/ili vernici moskovskog socijalizma ili 2. Etniki zainteresovani da se panja Amerike ne preusmerava sa Bliskog na Daleki istok ili 3. Zastupnici autoeutanazijske Monroove doktrine ili 4. Odraz nastajanja drave blagostanja tokom ezedestih godina 20. veka koja ''dezideologizuje'', ''depat-riotizuje'' i sl. 29

Kao lobiji to su bili moskovski, jevrejski, geopolitikoautarhini i hedonistiko-potroaki. Vijatnamski zadatak je obavljen, a za Vijetnamom su sledili Angola, Nikaragva, Etiopija, Avganistan, Mozabmik... uo se antikolonijalistiki muk. Postmodernistiki napad na nauku svih vrsta, a prevashodno na drutvene nauke, jedino preostalo oruje u borbi za zaustavljanje komunistikog imperijalizma, je zakasnio, jer su upravo nauka (''rat zvezda'' kao odigrana drama, crtani film tj. animacija ''pravog'' rata zvezda, ideja i konstrukt rata zvezda itd. sve osmiljeno u savetnikim politikolokim, socijalnopsiholokim, a moda i antropolokim glavama) i novac, uz minimalnu upotrebu ljudske sile (500 vojnika na Grenadi), zaustavili planetarnu ekspanziju komunizma i zapoeli njegovo ruenje. Nauka je obavila posao zadovoljavajui trei i etvrti lobi. Kao ljudska sila nije sluio ameriki vojnik, ve poljski ili istononemaki graanin podstaknut nainima koji samo kotaju para ali ne i ljudstva. Kao agensi dejstva su sluile one spoljne dravne i paradravne slube, ije postojanje i aktivnosti ne osporavaju ak ni zadrti zastupnici Monroove doktrine. ak ni drugi lobi nije imao zato da se snano protivi, ve eventualno da guna to nije ba cela operativa bila na Bliskom istoku. I ostaje samo prvi lobi. Zakasneli napad na nauku, prevashodno drutvenu, moe biti plod kajanja zbog neispunjenog zadatka i potroenog honorara, mada vie nema gazde koji bi traio povraaj para; ili ideolokog besa i samookrivljavanja, zbog toga to je projekat, koji su podravali, propao na dui rok, upravo njihovom krivicom, jer nisu na vreme rasturili drutvene nauke, ve su se upravo odatle regrutovali projektanti uspenog ruenja komunizma.

30

9. O raznovrsnosti antropolokog jezgra Pregledanje asopisa ''Social Science History'' pokazuje da je sasvim legitimno istraivanje stope i uzroka smrtnosti na brodovima koji su prevozili zatvorenike u Australiju. To asocira na ''male'' i ''velike'' brojeve: 11.000 ili neka hiljada manje ili vie akademski obrazovanih antropologa, kao i stotine hiljada naunika iz drutvenih nauka, uz intenciju globalne politike dominacije, doveli su do toga da u SAD postoji ''ekspert'' za svaku moguu geografsku zabit. I to nas, srpske antropologe, ne frustrira jer nam, zbog otrog geografskog segmentiranja sveta zapadnu jedan ili dva takva antropologa, pa jo ako su zapali totalno proseni etnografi ili ispod toga, to je i bio sluaj, onda kao da se nita nije ni desilo. Ali, kada se veliki broj primeni na neke druge oblasti, nauke, filozofije i sl. i na antropoloku raznovrsnost onda se vidi da postoje desetine ''zaduenih'' (tj. spontano zainteresovanih ili namerno upuenih) za sve mogue veoma, veoma zanimljive zabiti miljenja i prouavanja do kojih jedan, ili nas nekoliko drugara, ne moe da stigne sve i da ima po 20 ivota. To znai da ''zbijanje redova'' oko i onako veoma raznovrsnog antropolokog jezgra nema komunistiko-politiko znaenje otrcane floskule, ve ukazuje na disciplinarnu tetu od rasipanje veoma ogranienih ljudskih resursa i pledira za koncentrisanje oko antropolokog jezgra, koje je ve toliko da jedva omoguava disciplinarnu prepoznatljivost. 10. O antropologiji antropologije Antropologija antropologije je deo antropologije nauke, antropologija nauke je deo nauke o nauci, a nauka o nauci je deo nauke, a nauka je legitiman predmet antropologije, ba kao i ishrana, stanovanje, odevanje, verovanje, parenje, mo, optenje, itd. pa je stoga i antropologija antropologije predmet antropologije. 31

Antropologija antropologije kao antropologija nauke tj. kao antropologija, pa onda antropologija antropologije antropologije kao antropologija nauke tj. kao antropologija, pa onda antropologija antropologije antropologije antropologije kao antropologija nauke tj. kao antropologija i moe tako dalje u nedogled, pogotovo sa copy/paste. Jedino nema vie one prve antropologije koja je na poetku prethodne reenice bila ''predmet'' antropologije, ali nije ni potrebna, jer imamo antropologiju koja je zapravo antropologija antropologije antropologije antropologije, pa emo tu antropologiju uzeti za ''predmet'' i antropoloki je prouavati . Teza da je pisanje o antropologiji antropologija je skrivalica za one koji nee da piu antropologiju. Zakljuak. O ''post'' odrednici postmodernizma Sve ''post'' odrednice su idejno inferiorne u odnosu na ono to je bilo pre ''post''-a, jer nisu zavredele sopstveni naziv nego samo vremensku odrednicu ''post''. P.S.

Further Readings2

S. Sagren, Rhetoric and the Authority of Ethnography: ''Postmodernism'' and a Social Reproduction of Texts, Current Anthropology, Vol. 29. No. 3. 1988; J. Spencer, Anthropology as a Kind of Writing, Man. N.s. Vol. 24. No. 1 1989; E. Gellner, Postmodernizam razum i religija, Zagreb, 2000. 33-88. (. 1992.); A. Kuper, Culture, Identity and a Project of a Cosmopolitan Anthroploogy, Man, N.s. Vol. 29. No. 3. 1994; R. DAndrade, Moral Models in Anthropology, Current Anthropology, Vol. 36. No. 3. 1995; J. MacClancy, Brief Encaounter: The Meeting, in MassObservation, of British Surrealism and Popular Anthropology, The Journal of the Royal Anthropological Insitute, Vol. 1. No. 3. 1995.; M. Spiro,

32

 en Antitheses to a Post-ism in Anthropology This paper challenges the conception that postmodernism can only be described in postmodernist terms. I claim that theory of ethnography was never part of general anthropological methodology. Furthermore despite numerous efforts - it never was nor will be a theory at all, but only a discussion of techniques of data collection. Once we formulate the problem, find a location in time and space in which it can best be tested, and confront our hypotheses with either corroborating or falsifying facts, we will be able to abandon the idea - that was being grounded both in American anthropology and Serbian ethnology for centuries - that science begins with collecting facts. Gathering around the already weakened anthropological center would enable us to comprehend the disciplinary damage from wasting very limited human resources. Therefore, I plead for the concentration around the core of anthropology, which is already so vast that it barely allows our discipline

Postmodernist Anthropology, Subjectivity and Science: A Modernist Critique, Comparative Studies in Society and History, Vol. 38. No. 4. 1996.; R. DAndrade, The Sad Story of Anthropology 1950-1999, Cross-Cultural Research, Vol. 34. No. 3. 2000.

33

Saa Nedeljkovi
snedeljk@f.bg.ac.yu

Antropoloki pristup prouavanju etnogeneze: Etnogeneza Crnogoraca

Apstrakt: U ovom radu je uinjen pokuaj da se prikae interakcionistiki antropoloki pristup prouavanju etnogeneze. Zbog toga je izvrena dekonstrukcija istoriografskih studija o crnogorskom narodu, i to kroz uporednu analizu rezultata razliitih istoriografskih tradicija. Polazna hipoteza je bila da je etnogeneza crnogorskog naroda dobar primer kako se kroz meuetniku interakciju grade etnogenetske konstrukcije u skladu sa savremenim politikim interesima. Kljune rei: Istoriografija, antropologija, etnogeneza, identitetski menadment, Crna Gora.

Uvod Studije etnogeneze predstavljaju graninu naunu oblast po kojoj krstare i istoriari i etnolozi/antropolozi. Tu se esto sudaraju pozitivizam, esencijalizam i primordijalizam, s jedne strane, i instrumentalizam, konstrukcionizam i interakcionizam (i jo
Tekst je rezultat rada na naunoistraivakom projektu MNZS RS br. 147035 "Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije".

mnogo drugih izama), s druge strane: jednima je obino u prvom planu politika odnosno dogaajna istorija i istorija vie klase, a drugima kulturna istorija i istorija svakodnevnog ivota. Iako se disciplinarne razlike izmeu istoriografije i etnologije/antropologije esto zanemaruju, a istoriari i etnolozi/antropolozi tesno sarauju pomaui jedni drugima da bolje uoe i proue problem, postoje prilino vrste disciplinarne granice, prilino nepromenljivi stereotipi jednih o drugima, i prilino velika distanca. Ponekad izgleda da se ove dve discipline meusobno sve vie udaljavaju, i da je njihova saradnja i/ili kombinacija sve tea. To, meutim, ne mora biti tako. eleo bih da ovim radom pokaem neke od mogunosti antropolokih dopuna ili revizija istoriografskih istraivanja etnogeneze. Jedan od takvih doprinosa savremene antropologije istoriografskim istraivanjima etnogeneze svakako je prepoznavanje i upotreba interakcionistikog pristupa: pria o etnogenezi deo je etnikog/nacionalnog identiteta, i ne postoji sama po sebi ekajui da je neko otkrije, i ne nastaje u izolaciji, nego se stvara kroz interakciju vie zainteresovanih etnikih entiteta kroz dui vremenski period esto menjajui oblik. To konkretno znai da pria o nastanku i razvoju jedne etnike grupe ili nacije ne nastaje u jednom centru, nego u vie konkurentskih centara moi u regionu. Kompeticija izmeu razliitih perspektiva dovodi ili do stvaranja jedne, opteprihvaene kompromisne varijante koja vodi harmonizaciji odnosa, ili do trajnog konflikta, koegzistencije neusaglasivih pria koje odravaju visok nivo dinamike meuetnikih/meunacionalnih odnosa. Pria o etnogenezi, osim toga, ne zasniva se na istorijskoj grai, nego na interesima i eljama odreenih slojeva u tim centrima; graa se prilagoava tim interesima, a ne obrnuto. To znai da nikakvi dokazi ne mogu bilo ta bitno promeniti; jedino slabljenje ili jaanje zainteresovanosti jedne od strana u "sporu" moe dovesti do stabilnijeg reenja. Zbog napred reenog moemo rei da studije etnogeneze predstavljaju dobar poligon za poreenje i vrednovanje istoriograf36

skih i antropolokih metoda i pristupa. U ovom radu u pokuati da, na primeru etnogeneze Crnogoraca, kao predmet istraivanja postavim priu o prolosti, tj, istoriografske narative, a ne samu prolost. Sledei savremena antropoloka shvatanja prolosti koja su izloena u uvodnoj studiji, ja u se etnogenezom baviti kao sredstvom kojim se slue razne istoriografske tradicije u cilju borbe za nacionalne interese: u prvom planu e biti nain konstruisanja etnogenetskih modela i njihova upotreba u meuetnikoj interakciji. U daljem tekstu u prikazati preovlaujue modele crnogorske etnogeneze i njihovu meuzavisnost, izvore na kojima se ti modeli temelje i korelacije tih modela sa aktuelnim drutvenopolitikim procesima. Cilj ovog rada je da se proveri da li je i u kojoj meri svrsishodno da se antropolozi na ovaj nain bave istorijom i prolou uopte, odnosno, u kojoj meri je istoriografija danas odgovarajua kao partnerska ili pomona disciplina antropologiji, a u kojoj meri je podesna kao predmet antropolokih istraivanja. Jedan od ciljeva rada svakako je i provera u kojoj meri etnogenetske konstrukcije korespondiraju sa savremenim politikim programima i interesima. 1. Predmet: Teorije o etnikom poreklu Crnogoraca Veina studija o etnogenezi Crnogoraca sledi i namee uobiajeni okvir tumaenja, odnosno, nudi tumaenje etnogenetskih procesa u ve postojeim kljuevima, u skladu sa ve postojeom etnikom/nacionalnom sistematizacijom: nastanak i razvoj crnogorske nacije se posmatra kroz meuodnos slovenskog, srpskog, hrvatskog i starobalkanskog supstrata. Unutar svake nacionalne istoriografske tradicije postoji vie grupa ili slojeva naunika i teorija, od kojih su neki objektivniji, a neki subjektivniji i angaovaniji. U periodima nacionalnih kriza odnosi meu tim slojevima se zaotravaju, to dovodi do jaanja 37

podela. Angaovanost ovih studija pokazuje se kroz selekciju preporuenih izvora, kroz izgraivanje autoriteta pojedinih sredstava i metoda tumaenja istorijske grae, kroz podvoenje svih faktora pod ve postojee i dokazane kategorije, itd. 2. Srpska teorija Najuticajnija i do skoro preovlaujua teorija o etnogenezi Crnogoraca je ona po kojoj su Crnogorci deo srpskog nacionalnog korpusa, odnosno, po kojoj su Crna Gora i Srbija dve drave Srba1. Moe se rei da su po toj teoriji od srpskog etnosa stvorene dve nacije: crnogorska i srpska. Kao slian primer navodi se nemaki etnos, od koga su nastale dve odnosno tri nacije: nemaka, austrijska i vajcarska. Dravu Zetu (Duklju), koja je tokom 11. veka formirana na teritoriji dananje Crne Gore, veina autora iz Srbije (i mnogi iz Crne Gore) smatra prvom nezavisnom i samostalnom dravom Srba u istoriji2. Vuk Karadi 1837. godine pie da su svi Crnogorci "Slaveni srpske grane grkog zakona": po njemu su i svi Bokelji "pravi Srbi"3. J.Suboti je 1853. godine tvrdio da je dukljanska odnosno zetska zemlja srpska4. Erdeljanovi je smatrao da su
Jedan od prvih istraivaa koji se profesionalno bavio Crnom Gorom je Dimitrije Milakovi, koji je svoju "Istoriju Crne Gore" objavio u Zadru 1856. Meu najranijim naunim istraivaima prolosti Crne Gore treba pomenuti Maksima obajia i M.erovia (videti B. Hrabak, Podgorica do poetka XIX vjeka, Beograd, 2000, 27). 2 Dve najiscrpnije studije o etnogenezi Crnogoraca svakako su: N. Vukevi, Etniko porijeklo Crnogoraca, Beograd 1981. i M. Glomazi, Etniko i nacionalno bie Crnogoraca, Beograd, 1988. 3 V. Stef. Karadi, Crna Gora i Boka Kotorska, Beograd, 1922, 7. 4 Prema S. Brkovi, O postanku i razvoju crnogorske nacije, Titograd, 1974, 19.
1

38

Crnogorci samo jedna etnika grupa srpskog naroda: nazivao ih je dinarskim Srbima ili Srbima Zeanima5. Slinog je miljenja, bio je i Cviji6. R.Kovijani, istraiva Kotorskog arhiva, veruje da su plemena etiri nahije Stare Crne Gore bila srpska7. Ova grupa miljenja polazi od pretpostavke da su teritoriju dananje Crne Gore prilikom doseljavanja Slovena nastanili Srbi, to jest da su u trenutku formiranja drave Zete tamo iveli Srbi. Ono to Crnogorce odvaja od Srbijanaca jeste, po toj koncepciji, samo postojanje posebne drave iz koje se razvila odreena nacionalna svest. Kao glavni, ali ne i jedini izvor za ovu tezu navodi se delo Konstantina Porfirogenita "O upravljanju carstvom" iz 10. veka, u kome se pominje da su stanovnici Zahumlja i Travunije u to vreme bili Srbi8. Taj podatak je za mnoge istraivae predstavljao dokaz da su verovatno i Dukljani, koji su iveli u njihovom susedstvu, bili Srbi. Ipak, to Porfirogenit nigde jasno ne kae. udno je kako je s njegove strane uinjen takav propust, propust koji e itav milenijum kasnije dobiti svoj epilog. Vizantijski hroniar Skilica u 11. veku u nekoliko navrata Zetu naziva Srbijom, a njene stanovnike Srbima: Stefana Vojislava on naziva "arhontom Srba". Skilica, meutim, kao i Jovan Zonara, jedan isti narod zove i Srbima i Hrvatima9. Kekavmen zetskog
Videti J. Erdeljanovi, Stara Crna Gora: Etnika prolost i formiranje crnogorskih plemena, u Srpski etnografski zbornik, Naselja i poreklo stanovnitva (ur. J. Cviji), Beograd 1926, 7-22; takoe . Kulii, O etnogenezi Crnogoraca, Titograd, 1980, 9. 6 . Kulii, op.cit. 10. 7 Prema M. Glomazi, op. cit. 159. 8 Videti R. Novakovi, Odakle su Srbi doli na Balkansko poluostrvo: Istorijsko-geografsko razmatranje, Beograd 1977, 67. "De Administrando Imperio" je poznatiji, latinizirani naziv Porfirogenitovog traktata "O narodima", koji je zavren verovatno oko polovine 10. veka (videti B. Hrabak, op. cit. 26). 9 Videti M. Glomazi, op. cit. 28-29.
5

39

kneza Stefana Vojislava naziva Srbinom iz Trebinja odnosno Travunije10. Ana Komnina, opet, Dukljane poistoveuje s Dalmatima11. Ajnhard u prvoj polovini 9. veka pominje da su Srbi iveli u velikom delu Dalmacije: da li na osnovu toga smemo da pretpostavimo da su nastanjivali i crnogorsku obalu?12 Osim pozivanja na istorijske hronike, koje u sutini predstavljaju objektivnu identifikaciju, identifikaciju izvrenu spolja, pristalice "srpske" teorije se esto oslanjaju i na subjektivnu identifikaciju, identifikaciju koja se utvruje askripcijom samih aktera. Tako posmatrano, "srpska" teorija se ini jo tee oborivom. Jer, i pre stvaranja Zete, a i kasnije, postojale su jake etnike, kulturne i politike veze izmeu srednjovekovne Srbije (Rake) i srednjevekovne Crne Gore (Zete, Duklje)13. Jedan od najjaih argumenata u prilog ovoj teoriji je taj da su crnogorski vladari (naroito oni iz 18., 19. i 20. veka) sebe smatrali Srbima a stanovnitvo Crne Gore srpskim narodom (tu spadaju vladika Vasilije, vladika Petar I, vladika Petar II Petrovi Njego i knjaz Nikola), kao i to da kod Crnogoraca vekovima postoji veoma jaka i nedvosmislena emotivna vezanost za ideju srednjovekovne srpske drave. Danilo epevi-Petrovi je nazivan vojvodom srpske zemlje. Mitropolit Sava, u jednom pismu koje alje mitropolitu Platonu 1766. godine, svrstava sebe i Crnogorce u "srpski nacion"; crnogorski glavari se 1756. smatraju delom "sloveno-srpskog sveta", a u pismu koje su mitropoliti Sava i Vasilije 1757. poslali mletakom Principu postoji formulacija "od naeg slavnoga carstva serbskoga"14. Crnogorski
N. Vukevi, op. cit. 27-28. M. Glomazi, op. cit. 29. 12 Videti ibid. 18. 13 Duklja se od 10. veka poinje nazivati Zetom (videti J. Jovanovi, Istorija Crne Gore, tree, ispravljeno i dopunjeno izdanje, Podgorica, 1998. 13.) 14 N. Vukevi, op. cit. 44-45.
11 10

40

gubernator Ivan Radonji u pismima ruskoj carici Katarini 1788. i 1789. naziva Crnogorce "Srbima Crnogorcima" odnosno "Srbima iz Crne Gore". Jasno je stavljeno do znanja 1779. godine da crnogorski mitropoliti ele da zavise od Pekog patrijarha u Srbiji. Njego za sebe i Matiju bana koristi izraz "dva ista Srbina"15. Kokel krajem 19. veka Crnogorce, Bosance i Hercegovce svrstava u "srpsku rasu": oni, po njemu, s ponosom istiu da su Srbi16. Kokel smatra da su Crnogorci predstavljali "srpski tip u potpunoj svojoj istoti". U narodnim pesmama, "Smrt Vuka Miunovia" npr., Crnogorci su nazivani Srbima ("ovakvoga sivoga sokola, jo srpkinja porodila nije"). Gotovo svi vieniji i slavniji Crnogorci izjanjavali su se kao Srbi: tu spadaju i Marko Miljanov i Stefan Mitrov Ljubia17. U delima Nikole I Petrovia, pisanim pre njegovog "disidentstva", moe se uoiti nekoliko preovlaujuih ideja. Prva ideja je da su Crnogorci Srbi koji se zajedno sa Srbijancima, Bosancima, Hercegovcima i Dalmatincima bore za obnovu srpskog (Nemanjikog) carstva i ispunjenje Kosovskog zaveta ("borili se ovdje ili onamo, milome se Srpstvu jednako slui")18:
Ibid. 46-49. P. Kokel, Istorija Crne Gore i Bosne, Podgorica, 1998, 48, 56. 17 M. Glomazi, op. it. 60-61. Stefan Mitrov Ljubia pie: ".da mi Srbi s glave pogibosmo. Vii tamo preko vrha, kad Crnojevi poe za eninom pameu u tazbinu, pak se preseli a upisa u zlatnoj knjizi, kao da mu bijae zazorno srpsko plemstvo". "Mi smo bili prije kuge Srbi kuki, a iza nje kopilii to je izvrgao stari panj... Ako je zla srea prorijedila Srbe u vaem selu, nije, Bogu hvala, u Zeti ni u ostalom svijetu" (prema M. Spasovski, (ur.), Etniki sastav stanovnitva Srbije i Crne Gore i Srbi u SFR Jugoslaviji, Beograd, 1993, 212.). 18 Nikola I Petrovi, Djela, Podgorica, 1997. 95. Knjaz Nikola pie da "pod Muratom I srueno je srpsko carstvo, a pod Muratom V ono opet mora uskrsnuti (319). U jednom govoru kae: "Ja ve neu sokoliti, jer znam da su vaa viteka prsa nabrekla eljom za bojem protiv Tu16 15

41

sve te grupe objedinjava Srpstvo. Crna Gora je za njega ipak "ognjite najireg i najistijeg nacionalizma"19. Druga ideja je ideja jugoslovenstva, odnosno panslovenstva: on Hrvate naziva "najbliom braom" ili "dinom braom", a misli i na "milione jednokrvne brae nae slavenske"20. Rusi su kod njega predstavljeni kao zatitnici i borci za pravdu, Amerika kao simbol plemenitosti, moi, slobode i pravdoljublja; Nemci i Austrijanci su oznaeni kao konstantno zlo, kao narod bez morala i vitetva21. U njegovom delu nije primetna verska mrnja: on poziva "jednokrvnu brau muhamedanske vere" u kojima tee "srpska krv" da se ne bore protiv svoje "brae hriana"22. Drugi period njegovog ivota, obeleen izgnanstvom i antisrpstvom, bio je plodno tlo za direktnije stvaranje antisrpskog fronta u Crnoj Gori, koji je posle njega predvodio Sekula Drljevi, takoe nekad zanesen idejom Srpstva23. Mnogi
raka, eljom da osvete Kosovo i uskrsnete s njega davno sahranjenu slobodu naroda srpskog" (315). Crnogorce Nikola naziva "sokolovima slovenskih brda" (319), hercegovce "dinom perjanicom naroda srpskoga", a Bosnu i Hercegovinu "srcem Srpstva" (358). 19 Prema M. Glomazi, op. cit. 79. 20 N. I Petrovi, op. cit. 393, 315. 21 N. I Petrovi, op. cit. 398, 356. "Austrija je kao jedan nejunak, kojemu zapne neko slabiji u ruke pa ga davi i mrcvari bez saaljenja i bez srca...". Nemce Nikola naziva "jednom moi opasnom po poredak svijeta" (392). Za ruskog cara pie: "Na silni pokrovitelj car Nikola II posla svoje neizbrojne legione da oslobaaju neosloboeno Slovenstvo, da pomae i zatiti Srpstvo" (392). 22 Ibid. 317. 23 Videti M. Glomazi, op. cit. 78 i dalje. Prilikom prenosa posmrtnih ostataka kralja Nikole I i kraljice Milene iz San Rema u Crnu Goru 1990. godine, tadanji predsednik SR Crne Gore, Branko Kosti, inae pristalica srpske struje u crnogorskoj politikoj strukturi, nije ni jednom reju pomenuo sukob srpske i crnogorske dinastije, nego je

42

savremeni autori prosrpske orijentacije predstavnike loze Petrovia iz Njegua nazivaju "vodiima srpske zemlje" i "egzarsima Trona srpskoga", koji su "sauvali srpstvo i pravoslavlje u Crnoj Gori, Brdima, Primorju i Skenderiji"24. Vladika Vasilije Petrovi je pisao: "itelji Crne Gore su svi od slavenosrpskog naroda i pravoslavno-istonog blagoastivog ispovijedanja"25. Niifor Dui tvrdi da su "svi Crnogorci Srbi pravoslavne vjere"26. U Zemljopisu Knjaevine Crne Gore za trei razred osnovne kole pie: "Svi ljudi, koji ive u naoj domovini jesu Srbi, koji su veinom pravoslavne vjere a ima ih nekoliko rimokatolike i muhamedanske. Osim nas u Crnoj Gori ima jo Srba, koji ive po drugim zemljama U Crnoj Gori ive sami isti i pravi Srbi, koji govore srpskim jezikom, a ima ih na 300 000 stanovnika"27. Ministar pravde Sekula Drljevi je 1910. godine, pre svog "preobraenja", u Narodnoj skuptini rekao: "Ja drim, gospodo poslanici, da ste vi odavno sa tim naisto, da je ovo Srpska crnogorska narodna skuptina, da u Crnoj Gori ivi srpski narod"28. Predsednik Ministarskog saveta Crne Gore Lazar Tomanovi izjavio je kralju Nikoli da je Crna Gora iznikla iz "Djedine" Nemanjia, pa je ona "klasina zemlja Srpska"29. Od istraivaa sa strane koji su smatrali
kralja Nikolu predstavio iskljuivo kao odanog i beskompromisnog borca za svekoliko Srpstvo (B. Kosti, U ast i slavu crnogorskog kralja Nikole I i kraljice Milene, Etnoantropoloki problemi, 7. Beograd, 1990. 7-14.). 24 Videti R. V. Petrovi, Vladika Danilo i vladika Sava (1697-1781), Beograd, 1997. 5. 25 prema R. Ljui, Istorija srpske dravnosti, Srbija i Crna Goranovovekovne srpske drave, Novi Sad, 2001. 266. 26 Ibid. 27 Prema R. Ljuiu, ibid. 267. 28 Ibid. 267. 29 Ibid.

43

"srpsku" teoriju najloginijom i najargumentovanijom trebalo bi svakako pomenuti B.Grafenauera. On je smatrao da su, u skladu s Porfirogenitovim izvetajem, Hrvati naseljavali krajeve zapadno od Cetine, a Srbi istono od te reke, ukljuujui tu i Duklju koja spada u "tip naseljavanja Srba"30. Knjaz Nikola se etrdeset godina drao stava da se crnogorska dravnost javila tek u trenutku raspada Srpskog carstva, esdesetih godina 14. veka: govorio je da je crnogorska dravnost proizvod nepovoljnih istorijskih prilika, i da je Crna Gora deo srpskih zemalja. Na Cetinju je 1898. godine tampan udbenik istorije u kome se poeci crnogorske dravne nezavisnosti vezuju za Balie31. Poseban problem u okviru etnogeneze Crne Gore predstavlja etnogeneza crnogorskih plemena. U periodu kada crnogorska drava ne postoji ili funkcionie krajnje rudimentarno, u vreme turske okupacije, evidentno je da crnogorska plemena predstavljaju nosioce etnike i proto-nacionalne svesti: kada i kako su nastala ta plemena i ko ih sainjava? Ovo je pitanje veoma vano zbog uspostavljanja kontinuteta i moguih upotreba. Postoje dve glavne teorije koje se bave ovim problemom. Prvu su zastupali uglavnom etnolozi, Cviji i Erdeljanovi. Oni su smatrali da crnogorski plemenski ivot vodi poreklo od plemenskog ivota naih srednjevekovnih drava, ali i od plemenskog ivota starih Slovena. Erdeljanovi je kao argumentaciju ponudio to to se u nekim istorijskim spomenicima iz 13. i 14. veka pominju imena pojedinih crnogorskih plemena, time to je priroda
prema M. Glomazi, op. cit. 151. . M. Andrijaevi, Crnogorska dravna ideja u vrijeme Nikole I Petrovia Njegoa (prvi dio), Matica. asopis za drutvena pitanja, nauku i kulturu, god. I, br. 3. Cetinje, 2000. 151. ore Popovi je 1896. godine u Beogradu objavio Istoriju Crne Gore, u kojoj je dvadesetak stranica posvetio dukljanskoj dravi. (Loc. cit.)
31 30

44

zemljita u Crnoj Gori takva da omoguava takav kontinuitet, to je znaenje termina "pleme" u narodnom ivotu sauvalo staro znaenje, to se ouvala stara tradicija o plemenskoj teritoriji, i to postoje dokazi na "kamenim ploama" koje su hrianskog porekla. Druga teorija, koju je utemeljio K.Jireek, polazi od toga da su crnogorska plemena nastala od vlakostoarskih katuna. Sledei tu misao urev je dao analizu drutveno-ekonomskih faktora koji su doveli do odranja rodovsko-plemenskih odnosa meu Vlasima u vreme junoslovenskih srednjevekovnih drava i do pretvaranja Vlaha u vlahe, tj. do pretvaranja jedne etnike skupine u jednu posebnu drutvenu klasu u srednjevekovnim dravama na tlu nekadanje SFRJ. Iako je srednjevekovni feudalni sistem unitio plemenski ivot u upama, i iako je imao tendenciju da potini i stoarske grupa vlaha, ipak nije uspeo da u potpunosti podvrgne vlakostoarsku organizaciju feudalizaciji. Katuni su bili organizacija stoara ija se drutvena organizacija temeljila na rodbinskim vezama, a njihova teritorijalizacija je, po urevu, poela u vreme prodiranja Turaka u junoslovenske zemlje. Njihova teritorijalizacija otvorila je mogunost njihovog socijalnog preslojavanja. Ovaj je proces dobio maha u vreme Crnojevia, ime su se jo vie izdvojile stareine katuna koji su postali pripadnici nieg plemstva. Teritorijalizacija katuna je bila zavrena verovatno ve krajem 15. veka, a ekonomske mogunosti ovog kraja su omoguile regeneraciju "primitivnih" oblika drutvenog ivota32. Kulii je smatrao da crnogorska plemena vode poreklo iskljuivo od ilirskih odnosno albanskih plemena i grupa, drugim reima, crnogorska plemena su sainjena od crnogorskog naroda33.
32 O ovim teorijama videti u B. Pavievi, Stvaranje crnogorske drave, Beograd, 1955. 10 et pas. 33 . Kulii, O etnogenezi Crnogoraca, Titograd, 1980. 39 et pas.

45

3. "Hrvatska" teorija o etnikom poreklu Crnogoraca Druga, najmanje uticajna verzija etnogeneze Crnogoraca, jeste ona po kojoj su Crnogorci etniki Hrvati. Ova teorija se nadovezuje na neka verovanja da je hrvatski etnos stariji od drugih junoslovenskih etnosa, te da je u odnosu na njih nezavisan34. Po tom shvatanju, Juni Sloveni nisu jedan narod, nego da je re o raznorodnoj skupini naroda: neki od junoslovenskih naroda imaju svoju posebnost od najstarijih vremena35. Po toj teoriji, koja se uglavnom bazira na nekim podacima iz problematinog srednjovekovnog spisa ("Letopis popa Dukljanina"36), Hrvatska je u srednjem veku bila podeljena na Belu i Crvenu Hrvatsku. Crvena Hrvatska se pruala od Duvna do grada Valone u Albaniji, i obuhvatala je i teritoriju dananje Crne Gore. Na osnovu toga neki autori konstruiu etniku grupu "Crveni Hrvati", koja je deo ireg pojma "Hrvati". Osim kod Dukljanina, izvesni posredni nagovetaji opravdanosti ove
Anto api, predsednik Hrvatske stranke prava, izjavio je 2000. godine sledee: "Ako je i istina da imam crnogorsko podrijetlo, ta je u tome loe. Pa Crna Gora je Hrvatska, a Crnogorci su Hrvati". (B. Aleksi, Crveno-crna Gora: O unijaenju i kroatizaciji Crne Gore nekad i sad, Niki, 2002. 100.) 35 Videti V. Lasi, Predgovor, u D. Mandi, Hrvati i Srbi: Dva stara razliita naroda, 2. Izdanje, ikago, 1980. 36 "Letopis popa Dukljanina" je samo jedan od naziva za delo iz 12. veka koji su upotrebljavali Crni, ii, Moin. U upotrebi su jo i nazivi: Kronika Hrvatska (Kukuljevi), Dukljanski letopis (Stanojevi), Barski rodoslov (N. Radoji), Dukljaninova istorija (F.Barii). (videti F. Barii, Poreklo Slovena i razvoj njihova carstva (Kratak sadraj prvog i drugog poglavlja Orbinova dela), u Mavro Orbin, Kraljevstvo Slovena, Beograd 1968, CLII. O Letopisu videti takoe u D. Mandi, Crvena Hrvatska u svetlu povijesnih izvora, 3. Upotpunjeno izdanje, ikago-Rim, 1973/I., 40 et pas.
34

46

teorije trae se i nalaze i kod Porfirogenita: zagovornici ove teorije istiu zanimljivu injenicu da se Porfirogenit ne izjanjava o etnikom poreklu Dukljana (Zeana), iako o svim drugim poznatim skupinama iznosi svoj stav. "Dokazi" za ovu teoriju mogu se, navodno, nai i kod vizantijskih pisaca Skilice, Kedrena, Niifora Vrienija, Nikite Honijata, Teodora Skutariota i Joana Zonare; od srpskih istoriara tu je tezu izgleda donekle smatrao suvislom Vladimir orovi37. Dokazi na kojima se bazira ova teorija nisu ni nedvosmisleni ni neproblematini. Pre svega je problematina upotreba pojmova "Hrvati" i "Srbi", kao i odnos izmeu tih pojmova. Jovan Skilica je u 11. veku pisao da su voe bugarskog ustanka pozvale u pomo "Mihajla tadanjeg vladara spomenutih Hrvata, koji je stolovao u Kotoru i Papratni i imao mnogo zemlje pod sobom" (Mihajlo Dukljanski). Ovaj im je poslao svog sina Bodina zajedno sa savetnikom Petrilom, ali kada je ustanak na kraju bio uguen Vizantinci su zarobili Bodina zajedno sa onim, kako pie Skilica, "koji bijae kod Hrvata prvi do Petrila". Skilica posle navodi da "narod Srba, koje takoe zovu i Hrvatima, izie da pokori Bugare", iz ega su neki autori zakljuili da je za Skilicu naziv "Hrvati" u stvari sinonim za "Srbe"38. Lj. Hauptman, meutim, na osnovu ovog pretpostavlja da su u "Mihajlovoj dravi dvjema historijskim pokrajinama odgovarala i dva vodea plemena, tj. u Rakoj Srbi, a u Duklji Hrvati". Ovakav stav on potkrepljuje i saoptenjem Nikifora Brijenija (Niifora Vrijenija) u kome se zajedno koriste pojmovi Dukljani i Hrvati: Hauptman smatra da je naziv "Dukljani" u pomenutom saoptenju korien u geografskom, a naziv "Hrvati" u plemenskom, etnikom smislu, te da su Dukljani u etnikom smislu Hrvati39. Vukevi, s druge
37 38

Videti B. Hrabak, op. cit 25. Videti . Kulii, op. cit. 15. 39 Ibid. 15-16.

47

strane, stoji na stanovitu da oba naziva, "Hrvati" i "Dukljani", u ovom sluaju treba shvatiti samo kao dravne, a nikako kao etnike pojmove40. Po "hrvatskoj" teoriji, iji su najznaajniji predstavnici Crnogorac S.M.tedimlija i bosanski Hrvat franjevac Dominik Mandi, Srbi su u 12. veku praktino okupirali teritoriju Crvene Hrvatske, koja je bila nastanjena Hrvatima, i potpuno zatrli svest i seanje Crvenih Hrvata na njihovo istinsko poreklo41. Osim dokaza iz daleke prolosti, izvesni dokazi ispravnosti ove teorije se nalaze i u novijoj istoriji. Postoje pisani dokazi da su se mnogi Crnogorci u Carigradu tokom 19. veka izjanjavali kao Hrvati, da su svoj jezik nazivali Hrvatskim jezikom, a da su svog poglavara zvali Hrvat-baa42. Prema Evliji elebiji Crnogorci su se krajem 17. veka, a prema Ivanu F.Jukiu i polovinom 19. veka, oseali Hrvatima i sebe nazivali Hrvatima43. Po Mandiu, stara Duklja je jedini kraj "gdje su Hrvati uzmakli uslijed povijesnih nedaa, a najvie radom vjerskih predstavnika srpsko-pravoslavne crkve". Uprkos naporima sa srpske strane, Mandi kae da "iroki narodni slojevi u Crnoj Gori, uslijed svoje povijesne podsvijesti, trajno se opiru
N. Vukevi, op. cit. 34. Videti S.M. tedimlija, Crvena Hrvatska, Split 1991, prvo izdanje Zagreb 1937; takoe S.M. tedimlija, Pravoslavlje u Hrvatskoj, u Ante Paveli, Hrvatska pravoslavna crkva, Madrid 1984, 169-189; takoe D. Mandi, op. cit. Nikola Radoji je smatrao da je hrvatsko ime u Ljetopisu popa Dukljanina upotrebljavano kao sinonim za srpsko ime, dok Slavko Mijukovi smatra da je upotreba naziva Crvena i Bijela Hrvatska bila retka i sporedna te se stoga ti nazivi ne pominju ni u jednom dokumentu papske ili neke druge kancelarije (videti M. Glomazi, op. cit. 41). 42 Videti D. Mandi, Hrvatske zemlje u prolosti i sadanjosti, 2. Izdanje, ikago-Rim, 1973/II, 322 et pas. 43 prema ibid. 324.
41 40

48

srbiziranju i trae, da im se prizna ime i drava crnogorska". Po njemu, srednjovekovna Duklja je neosporno hrvatska zemlja, a u dananjim Crnogorcima "tee krv starih Hrvata"44. Ovde se susreemo s neim to u hrvatsko-srpskim odnosima nije izuzetak nego pravilo: to je neprekidna borba u dokazivanju da su izvesne teritorije, koje danas pripadaju nekoj drugoj (najee rivalskoj) naciji, u stvari izvorno bile "nae" teritorije, na koje "mi" imamo istorijsko pravo. Isto kao to Mandi "oplakuje" gubitak hrvatske Duklje, tako i pojedini srpski istoriari oplakuju gubitak "tradicionalno" srpskih krajeva. Mila i R. Petrovi ale za gubitkom srpske (pravoslavne) Dalmacije, koja je izgubljena delovanjem "onih drugih", tanije delovanjem katolikog svetenstva: uticanjem na svest "srpskog" naroda hrvatske nacionalne strukture su uspele da od "Srba" stvore "Hrvate"45. Mandi je bio miljenja da su Hrvati i Srbi ve bili formirani narodi prilikom doseljenja na Balkan, i da etnika granica izmeu njih ima kontinuitet od vie hiljada godina46. Prisvajanje stanovnitva drugih oblasti i njihovo proglaavanje za Srbe, po Mandiu, dolazi umnogome od lanka Vuka Karadia "Srbi svi i svuda" (1849), u kojem on proglaava srpskim zemljama sve one krajeve u kojima se govori tokavski47. Ideja objedinjavanja "sve-srpskih" teritorija je, meutim, starija od Vuka. Tokom Prvog srpskog ustanka Karaore i Savet eleli su da izbave i ujedine sve tri "srpske" zemlje (Srbiju, Crnu Goru i Bosnu i Hercegovinu); "Naertanije" Ilije Garaanina 1844. godine predstavlja politiku artikulaciju tih
44 Ibid. 326. 45 Videti Episkop N. Mila, Pravoslavna Dalmacija: istorijski pregled, Beograd, 1989. 572; takoe R. Petrovi, op. cit. 100-101. 46 Videti D. Mandi, Hrvati i Srbi: Dva stara razliita naroda, 2. Izdanje, ikago, 1980. 47 Videti D. Mandi, 1973/II: 11.

49

tenji. Slinih razraenih tendencija, mada ne mnogo, bilo je i u Crnoj Gori. Godine 1807., vladika Petar I, Stepan Sankovski i arhimandrit Simeon Ivkovi su, sledei rusko nastojanje za uspostavljanjem komunikacije Dunav-Jadran, zamislili stvaranje "Slaveno-serbskog carstva", koje bi sainjavali Crna Gora, Hercegovina, Brda, Boka Kotorska, Dubrovnik i Dalmacija, a tom bi carstvu u pogodnom trenutku mogli da pristupe Bosna i Srbija: prestonica bi bila u Dubrovniku. Ovim carstvom je trebalo da upravlja izaslanik ruskog cara, a zamenik bi mu bio crnogorski vladika48. U svakoj od istoriografskih tradicija moe se primetiti da postoji jasna i dosledna nacionalistika orijentacija. Svaki istraiva koji od te orijentacije odstupa stavljen je na stub srama. Objektivni posmatra bi se zapitao: zato su neki nai sunarodnici-naunici prihvatali teorije iz konkurentskih sredina, a ne nau? Kako objasniti injenicu da su tim ljudima bili poznati svi izvori, a da su oni ipak, iako veoma dobri poznavaoci problematike, odabrali da podre teoriju konkurentske nacije? Da li to znai da su njima strunost i profesionalna etika bile ispred nacionalne pripadnosti i nacionalnih interesa, a da je kod nas obrnut sluaj? Strategija kojom svaka nacionalna istoriografska nauka pribegava reavanju ovog problema kree se u dva pravca: diskreditovanje samih "otpadnika" i njihovih strunih i moralnih vrednosti, odnosno, u sluajevima kada to nije mogue, pravdanje tog postupka eljom da se postigne neki drugi, tada aktuelni i skriveni politiki cilj. U ovom drugom sluaju ne dovodi se u pitanje ni struni autoritet naunih veliina, ni njihova odanost nacionalnim interesima. U tom smislu prihvatanje "srpske" teorije od strane najuticajnijih hrvatskih istoriara (F.Rakog i F.iia) Mandi tumai kao posledicu elje Hrvata da pridobiju Srbe za ideju jugoslovenstva, odno48

Videti R. Ljui, nav.delo, 75-76, 117 et pas.

50

sno, kad je ii u pitanju, time to je morao za tampanje svojih dela pomo traiti od Srba49. Naime, u periodu izmeu dva svetska rata gotovo da je, u okviru jugoslovenskog istorijskog drutva, bio postignut koncenzus da je Zeta bila srpska kraljevina50. Pored iia i Rakog, "srpsku" teoriju je od hrvatskih istraivaa prihvatao i Natko Nodilo. On je tvrdio da su, u skladu sa delom K.Porfirogenita, u 10. veku Srbima bile naseljene i Dioklitija, Trabunija, Konavlje, Zahulmija i Paganija. Nodilo je smatrao, za razliku od Mandia, da se ne moe govoriti o generikim Srbima i Hrvatima, te da je teko te narode razlikovati, naroito u Porfirogenitovo doba51. Obe ove grupe teorija ("srpska" i "hrvatska") polaze od pretpostavke da Crnogorci, kao poseban, specifian i samosvestan etniki element sa svojim imenom, nisu postojali ni pri doseljavanju Slovena na Balkan, ni prilikom formiranja prve drave na teritoriji dananje Crne Gore. Takoe se smatra da preslovenski etniki elemenat nije bio dovoljno jak da bi u veoj meri mogao uticati na razvoj etnike/nacionalne svesti Crnogoraca. S druge strane, dok se pojam "Crnogorci" uzima pre svega kao teritorijalna (geografska) ili dravna oznaka koja je tek kasnije dobila etniku konotaciju, termini "Srbi" i "Hrvati" se uzimaju kao stari, manje-vie vrsti i nepromenljivi etniki nazivi: Ljui tvrdi da je pojam "Crnogorci" i u tursko vreme i u vreme vladika oznaavao deo srpskog naroda, a ne poseban narod52. Uverenja da su Srbi i Hrvati dva stara etnika pojma baziraju se na injenici da se odreeni nazivi, slini nazivima
D. Mandi, op. cit. 12. Videti F. ii, Hrvatska istorija, Jugoslovenski istoriski asopis 1-4, Ljubljana-Zagreb-Beograd, 1935, 323-328. 51 M. Glomazi, op. cit. 44. 52 R. Ljui, op. cit. 266.
50 49

51

"Srbi" i "Hrvati", pominju jo poetkom nae ere. Analizu jednog od najstrijih pomena dao je Niko upani u svojim radovima "Srbi Plinija i Ptolomeja" i "Prvi nosilci imena Srb, eh, Hrvat in Ant"53. On je ukazivao na postojanje izvesnih etnikih skupina na istonoj obali Azovskog mora odnosno na Kavkazu u 1. i 2. veku nae ere, iji nazivi upuuju na Srbe i Hrvate. upani pretpostavlja da su to bila neka azijska plemena koja su kasnije prela u Evropu i pomeala se sa Slovenima, nametnula Slovenima ime, ali zato bila asimilovana te primila slovensku kulturu. Od drugih, nedovoljno priznatih radova, koji pronalaze tragove postojanja Hrvata i Srba u davnoj prolosti moemo, kao najupeatljivije primere, pomenuti ve spominjanog Mandia, zatim Sakaa na hrvatskoj strani, i Olgu LukoviPjanovi te Jovana I. Deretia na srpskoj strani54. 4. "Unutranja" teorija o etnikom poreklu Trea grupa teorija, koja se po zastupljenosti i znaaju nalazi izmeu prethodne dve, smatra da su Crnogorci samosvojan i originalan etniki entitet koji se ne moe podvesti ni pod srpski ni pod hrvatski imenitelj. Moglo bi se, uz izvesnu opreznost, rei da je rodonaelnik te teorije knjaz Nikola, a da je njegov nastavlja Sekula Drljevi. Obojica su bili veoma odani "srpskoj" teoriji do odreenog trenutka, kada su promenili miljenje i poeli da stvaraju jednu drugu, do tada ne naroito
Videti N. upani, Srbi Plinija i Ptolomeja, Zbornik radova posveen Jovanu Cvijiu, Beograd 1924; takoe N. upani, Prvi nosilci etnikog imena Srb, Hrvat, eh in Ant, Etnolog II, Ljubljana, 1928. 54 S. Saka, "The Iranian Origins of the Croats", u The Croatian Nation in its struggle for freedom and independence, ikago, 1955, 4046; O. Lukovi-Pjanovi, Srbi narod najstariji, Beograd 1994; J. I. Dereti, Antika Srbija, Temerin, 200.
53

52

rairenu i ne tako razraenu i popularnu teoriju. Po nekim autorima, knjaz Nikola je razlikovao dve stvari: kao prvo, "srpsko carstvo", kao politiku tvorevinu koja objedinjuje sve politike inioce koji su ulazili u sastav srednjevekovne drave Nemanjia; i kao drugo, Duklju, odnosno Crnu Goru, s jedne strane, i Raku odnosno Srbiju, s druge strane, koje predstavljaju samo delove prethodno pomenute politike tvorevine. On se, po autorima "separatistike" orijentacije, veoma dugo borio za ujedinjenje sa Srbijom zato to je smatrao da se samo ta cela politika tvorevina kao jedinstven inilac moe izboriti za nezavisnost, iako su njeni delovi posebne etnike i nacionalne celine. Crna Gora je, u tom smislu, po knjazu Nikoli, trebalo da bude Pijemont i prirodno politiko jezgro obnove "srpskog carstva", stoer nacionalno-politike borbe srpskog naroda55. Slino knjazu, i Drljevi se jedno vreme zduno borio za ujedinjenje Crne Gore i Srbije, da bi dvadesetih godina 20. veka poeo da iznosi ideje po kojima Crnogorci ni rasno ni krvno nemaju nita zajedniko sa Srbima, da su Crnogorci posebna nacija, da su Crnogorci poreklom Iliri ili Crveni Hrvati, odnosno, etvrto jugoslovensko pleme i da su nekad bili katolici, te da Crnogorci namerno nisu ni uestvovali u bici na Kosovu, iz ega valja zakljuiti da imaju prava na svoju dravu56.
Videti . M. Andrijaevi, op. cit. 145 et pas. Pesma "Amanet s neba" govori o tom politikom programu. Bog je poslao na Cetinje dva anela, od kojih je jedan nosio zlatnu krunu cara Duana, a drugi sablju Ivana Crnojevia. Aneli su knjazu Nikoli predali ove darove a on je obeao: "Ja u branit Crnu Goru sabljom Ivana a traiu nae zemlje krunom Duana". (prema . M. Andrijaevi, op. cit. 155.) 56 Videti M. Glomazi op. cit. 85 et pas. U novijim tekstovima autora crnogorske orijentacije za prvobitno slovensko stanovnitvo Crne Gore upotrebljava se etniki neutralan i nezavisan pojam "dukljanski Sloveni" (videti B. ekularac, Svjetlost prolosti, u listu "Pobjeda" od 27. Aprila 2002, 36).
55

53

U naunim krugovima jedan od konstruktora te teorije je Jago Jovanovi, ali je njegov mnogo direktniji i konkretniji nastavlja, Savo Brkovi, konano uobliio i artikulisao ovakva razmiljanja. Brkovi se koristio Istorijom Crne Gore pisanoj u Titogradu 1967., zatim delovima orovieve Istorije Srba, pa radovima .Radojiia, Tomaa Markovia, Jagoa Jovanovia, itd. 57; iako je Brkovieva knjiga privukla veliku panju, pravo rasplamsavanje diskusije izazvao je tek njegov sledbenik, piro Kulii, budui da je bio kolovan etnolog i rukovodilac eminentnih naunih institucija58. Mnogo manje buke izazvala je studija D. ivkovia, koja je po pristupu i argumentima donekle slina Jovanovievoj59. Dananje pristalice ove teorije su, izmeu ostalih, Jevrem Brkovi60, Vojislav Nikevi, Milorad Popovi i Radoslav Rotkovi.
Videti S. Brkovi, op. cit. . Kulii, op. cit. 59 Videti D. ivkovi, Istorija crnogorskog naroda: Od starijeg kamenog doba do kraja srednjeg vijeka, Cetinje, 1989. 60 Jevrem Brkovi, urednik Crnogorskog knjievnog lista, napravio je poreenje koje ima za cilj da pokae politiku i kulturnu superiornost Crne Gore u odnosu na Srbiju. Svoju analizu je nazvao "Kako milenijumski Crna Gora i Srbija stoje u ogledalu preciznih istorijskih podataka". Kao prvo, Raka je, po Brkoviu, dobila nezavisnost 1190. godine, 148. godina posle Zete. Kao drugo, kraljevstvo je Raka dobila 1217. godine, 140 godina posle Zete. Arhiepiskopiju je dobila 1219., 130 godina kasnije. Prvog cara Zeta je imala tako to je Bodin postao car makedonskih Slovena 1072., dok je Duan postao car 1346. godine: dakle, 274 godina kasnije. Ustanak protiv Turaka Crnogorci diu 1603. godine, a Srbija 1804. godine, 201 godinu kasnije. Brkovi tvrdi da je prekid dravnog kontinuiteta kod Crnogoraca trajao 107 godina, a kod Srba 345 godina. Stalni kontinuitet dravnosti u sluaju Crne Gore traje 315 godina (16031918), a u sluaju Srba 114 godina (1804-1918). Crkveni kontinuitet u Crnoj Gori traje 831 godinu (1089-1920), u Srbiji 240 godina (12191459). Prekid kontinuiteta traje u Crnoj Gori 72 godine (1920-1992), a u
58 57

54

J. Jovanovi u svojoj Istoriji Crne Gore ne polemie mnogo oko etnikog porekla Crnogoraca: on jednostavno pie o "slovenskom stanovnitvu" u Crnoj Gori61. On je bez polemikog tona Istoriju Crne Gore na suptilan nain prikazao kao istoriju jednog posebnog naroda kome su mnoge stvari iz Srbije bile nametnute: pitanje etnogeneze i etnike pripadnosti naizgled je izvan njegove sfere razmatranja, dok je panju posvetio politikoj strani stvari. Slinog stava je bio i ivkovi, koji ukazuje na znaaj simbioze slovenskog i albanskog stanovnitva koje se razvijalo i primalo uticaje i nekih starijih slojeva stanovnitva i kulture62. Brkovi, kao i Kulii, sa pozicije istraivaa etnike strane problema, vrsto stoji na stanovitu da su Sloveni prilikom doseljavanja na Balkan bili neizdiferencirana skupina plemena u okviru koje nije postojao iri etniki identitet od plemenskog. On takoe smatra da u istorijskim izvorima nigde izriito ne stoji da su teritoriju dananje Crne Gore naselili Srbi. Dubrovaki istoriar Medini, na primer, smatra da su Vizantinci naselili Srbe u Humu, Trebinju, Paganiji i Dalmaciji, ali ne i u Duklji63. Po Brkoviu, dakle, Juni Sloveni su se tek na Balkanu poeli diferencirati i tek su tu poeli formirati svoj etniki i nacionalni identitet, pa se stoga ne moe govoriti o "srpskom" ili "hrvatskom" poreklu slovenskih plemena u Crnoj Gori. Posedovanje odreene drave i prihvatanje odreene konfesije je faktor koji je od tih skupina
Srbiji 252 godine (1459-1557, 1766-1920). U periodima prekida kontinuiteta, kako kae Brkovi, postoji vakuum, to znai da ne postoji ni nezavisna crkva ni nezavisna drava. Zato se vodi borba oko crnogorskog kontinuiteta (videti CKL 71, Podgorica, 15. 11. 2003, 31). 61 J. Jovanovi, Istorija Crne Gore, tree, ispravljeno i dopunjeno izdanje, Podgorica, 1998, 9 et pas.. 62 D. ivkovi, op. cit. 93 et pas. 63 Prema B. Hrabak, op. cit. 25.

55

stvorio Srbe, Hrvate i Crnogorce. U skladu s tim, Crnogorci su poseban entitet u okviru slovenskog etnikog korpusa64. ivkovi takoe smatra da je traenje etnike osnove tadanjih drava uzaludan i tendencizan pokuaj65. Da bi poktkrepio svoju tvrdnju, Brkovi se poziva i na Miroslava Krleu, koji otro kritikuje i ismeva ideju o tome da su Hrvati i Srbi u trenutku naseljavanju na Balkan bili formirani narodi sa jasnom nacionalnom sveu66. Brkovi i Kulii stavljaju akcenat i na preslovenski i na stari slovenski (pre-dravni i pre-narodni) etniki elemenat, koji je takoe uestvovao u stvaranju identiteta kasnijih srednjevekovnih drava: u Crnoj Gori su pre Slovena iveli Grci, Rimljani, iliro-romansko stanovnitvo (romanizovani Iliri, Dakoromani, Jaudije, Krii, panji, Bukumiri, Mataruge i drugi)67. Stari Zeani (Luani), srednjevekovni stanovnici Zete, nastali su kao posledica meanja ovih neslovenskih etnikih elemenata i Slovena: Cviji Luane nije smatrao pravim Slovenima68. Ovde se moe izneti jedno zapaanje, koje u sutini ne predstavlja kritiku samo ove teorije, ve se odnosi na jednu praksu koju, iako drugaije direkcije, nalazimo i u drugim teorijama. Naime, ini se da su se Brkovi i Kulii esto nekritiki pozivali na hrvatske izvore i zakljuke hrvatskih istoriara, koji su imali politikih tenji da Crnogorce odvoje od Srba: budui da je u to vreme bilo teko dokazivati da su Crnogorci Hrvati,
J. Brkovi, op. cit. 12 et pas. D. ivkovi, op. cit. 98. 66 J. Brkovi, op. cit, 8-9. 67 Ibid. 25; takoe . Kulii, op. cit. 21.; takoe B. Hrabak, op. cit. 25. U Enciklopediji Leksikografskog zavoda (prema J. Brkovi, op. cit. 25.), kae se da su pleme Pipera formirali "stari Srbi (Luani) na podruju gdje je bilo vlakog stanovnitva (Mugoa) koje je vremenom poslavenjeno". 68 B. Hrabak, loc. cit.
65 64

56

pokuavalo se bar dokazati da srpsko poreklo Crnogoraca nije neupitno69. Sline tenje nalazimo i kod Srba, na primeru Bunjevaca: znatno je lake ubediti Bunjevce u problematinost njihovog hrvatskog porekla, nego ih uveriti da su oni Srbi. Podrka borbi za samosvojnu teoriju od strane etnike spoljanjosti tako moe da se shvati i u razvojnom smislu: ona predstavlja prelaznu fazu ka prihvatanju suprotne spoljanje teorije od one koja je bila prihvatana na poetku. Strategija kojom se slue spoljanji faktori je, u prvoj fazi, ubeivanje etnike unutranjosti da su oni poseban i nezavisan entitet. U svetlu "crnogorske" teorije, razlika izmeu Crne Gore i Srbije je i u tome to je pre slovenskog dolaska na Balkan Crnu Goru naseljavao preteno tzv. Ilirski narod, a u dobrom delu Srbije iveo je tzv. Traki narod. Dakle, ak i da su Crnu Goru naselili u 7. veku samo Srbi, meavina koja je nakon toga nastala sa zateenim stanovnitvom daje drugaiji etniki kvalitet od kvaliteta koji je nastao u Srbiji. Poistoveenje etnike i religiozne pripadnosti uticalo je, po Brkoviu (a na osnovu teksta u Enciklopediji Leksikografskog zavoda), na to da se sa irenjem Nemanjike drave i srpske pravoslavne crkve irilo i srpsko ime70. Kulii je stajao na stanovitu da je u Crnoj Gori bilo preseljavanja i doseljavanja ljudi, ali da se doseljavao uvek i samo crnogorski narod. Postojanje posebnog i nezavisnog crnogorskog naroda ogleda se, po Kuliiu, i u posebnom fizikom tipu i posebnoj kulturi, naroito u specifinom i originalnom jeziku zetskom dijalektu. Po njemu, Dukljani su nastali meanjem Romana, Arbanasa (balkanskih starinaca), manje skupine Hrvata i starijeg sloja slovenskog stanovPria se da je Maek tvrdio da je karta na koju bi Hrvatska mogla igrati u cilju destabilizacije Srbije i Jugoslavije bila, izmeu ostalog, i Crna Gora, zbog svoje ponositosti. 70 J. Brkovi, op. cit. 23.
69

57

nitva koje se doselilo pre Srba71. U prilog ove teze idu neke zabeleke putopisaca iz 19. veka. Rovinski i Holoek, na primer, piu da se imenom Srbin oznaava pravoslavni vernik, a da se imenom Crnogorac oznaava etnika pripadnost, odnosno narodnost72. Zagovornici "crnogorske" teorije, kao dokaz da Srbi nisu oduvek smatrali Crnogorce delom srpskog etnikog korpusa ve da je to konstrukcija nastala kasnije, esto navode Jireekovo zapaanje da srpski izvori, rodoslovi i povelje stalno spisak srpskih vladara poinju sa Nemanjom, jer nisu "povezivali svoju povijest s povijeu Duklje"73. Radoslav Rotkovi je poslednjih godina preduzeo grandiozan projekat ponovnog itanja i interpretiranja svih vanih istorijskih izvora u vezi sa etnogenezom i istorijom Crne Gore i Crnogoraca. U tom smislu objavio je vie knjiga koje se bave razliitim periodima crnogorske istorije74. Rotkovi nije diletant, to on pripisuje svojim naunim neistomiljenicima, ali je izuzetno tendenciozan i sklon "nekanonskim" istorijskim
. Kulii, op. cit. 11 et pas. Vodei ideolog nezavisne Crne Gore danas je verovatno predsednik Dukljanske akademije Jevrem Brkovi. On Srpsku preavoslavnu crkvu naziva okupatorskom crkvom, istie presrpske elemente crnogorske istorije (dukljansku i zetsku fazu), a DANU izdaje asopis koji se zove Doclea (videti A. Tunji, Crna Gora izlazi iz Jugoslavije, intervju sa Jevremom Brkoviem, Vjesnik 21. Aprila 2001, 3). 72 Prema S. Zekovi, Ideoloko-politike pretpostavke i ramovi poricanja i nitenja crnogorskoga jezika, u Jezici kao kulturni identiteti na podruju bivega srpskohrvatskoga ili hrvatskosrpskoga jezika, Cetinje, 1998. 183-225. 73 Ibid. 193. 74 Videti R. Rotkovi, Crna Gora i Duanovo carstvo, Cetinje, 1997.; R. Rotkovi, Najstarija crnogorska drava Kraljevina Vojisavljevia, XIXII vijeka: Izvori i legende, Podgorica, 1999.; R. Rotkovi, Odakle su doli preci Crnogoraca: Onomastika istraivanja, Podgorica, 2000.
71

58

raspravama i izvorima. Dukljaninov letopis smatra validnim izvorom75, a esto se poziva i na problematinog R.Novakovia. I u njegovim raspravama vidimo da cilj naune rasprave nije da se dokae neto kao istinito, nego da se stvore predstave sa kojima bi se mogle povezati trenutne tenje i emocije dela crnogorske nacije. Evidentna potreba za distanciranjem od jednog modela (srpskog), dakle, negativni aspekt identifikacije, ne moe dobiti svoj puni izraz i smisao sve dotle dok se ne pojavi neka celovita i dokumentovana alternativna teorija prema kojoj se moe graditi pozitivni identifikacijski odnos, a zatim i da se radi na materijalizaciji te teorije kako bi ona mogla dospeti do institucionalnog nivoa. Po Rotkoviu, osnovno pitanje istraivanja crnogorske istorije nije da li su Crnogorci poreklom Srbi, nego zato Crnogorci nisu Srbi. injenica da su Duklja, Bosna, Hrvatska i Srbija bile prve slovenske drave na Balkanu dokazuje, po njemu, da su u njima iveli razliiti narodi, inae bi se u suprotnom stvorila jedna a ne etiri drave. Rotkovi na osnovu velikog broja izvora zakljuuje da su Crnogorci junoslovenski narod zapadnoslovenskog porekla, u prasrodstvu sa severnim Rusima i Poljacima, "posebno iz njihovog Zapadnog Primorja". Preci Crnogoraca, kae Rotkovi, doli su iz plemenskih saveza Veleta-Ljutia i Obodrita koji su nastanjivali predeo izmeu ua Visle u Baltik i Atlantika. Glavne dokaze Rotkovi nalazi u toponimima; u Polablju i Pomorju nalazi se na stotine toponima koji su isti sa onima u Pomorju Zetskom. U pisanim izvorima Rotkovi se veoma vrsto oslanja na injenicu da su u srpskim srednjevekovnim dokumentima jasno odvaja "srpska zemlja" od "pomorske", odnosno od "zetske zemlje" ili "pomorja zetskog". Rotkovi podvlai opteprihvaeni stav da se rasni slojevi ne slau sa kulturnim slojevima,
R. Rotkovi, Najstarija crnogorska drava Kraljevina Vojisavljevia, XI-XII vijeka: Izvori i legende, Podgorica, 1999. 138.
75

59

jezicima i dravnim granicama, tako da se on nije usmerio na traenje kontinuitete gena ve svesti, to ga je vie opredelilo ka traenju kulturnih a ne biolokih dokaza. Rotkovi u literaturi pronalazi povod da Stare Crnogorce (Starocrnogorce) nazove dukljanskim Slovenima76. Po njemu, Crnogorci su jedini narod na Balkanu sa "izvodom iz matine knjige roenih", koji su se naselili na Balkanu pre Srba i Hrvata. Razlike u kulturi Srba i Crnogoraca Rotkovi nalazi kako u teritorijalnoj rasprostranjenosti, razliitoj kulturi sahranjivanja, razliitom jezikom supstratu sa ijekvskim izgovorom, razliitom mentalitetu, razliitoj strukturi plemenske zajednice. Kada je odnos prema Srbima u pitanju, Rotkovieva glavna teza je da se srpstvo u Crnoj Gori temelji na izjednaavanju pravoslavlja kao srpske vere i narodnosti i na izmiljanju srpske tradicije. Osim toga, po istom autoru, srpske institucije su tokom vekova planski vrile unitavanje dokaza o presrpskom sloju crnogorske svesti, tako da danas nema mnogo materijalnih i duhovnih ostataka tog perioda crnogorske prolosti77. Drugi problem sa kojim se Rotkovi hvata u kotac jeste odnos razliitih naziva drave i naroda koji su postojali na teritoriji dananje Crne Gore. Jedan od glavnih problema dokazivanja vekovnog kontinuiteta crnogorske drave je drugaiji naziv te drave u Srednjem veku od onoga u Novom veku. U tom smislu Rotkovi ulae veliki napor da dokae da postoji kontinuitet izmeu Pomorja, Duklje, Zete i Crne Gore, i stalno pravi uporeenja sa drugim nacijama koje imaju isti ili slian problem78. 5. Problem osnovnih izvora
76 Videti R. Rotkovi, Odakle su doli preci Crnogoraca: Onomastika istraivanja, Podgorica, 2000. 277-280. 77 Videti R. Rotkovi, Crna Gora i Duanovo carstvo, Cetinje, 1997. 243-244. 78 Videti R. Rotkovi, Najstarija crnogorska drava Kraljevina Vojisavljevia, XI-XII vijeka: Izvori i legende, Podgorica, 1999. 22.

60

Sve ove teorije se zasnivaju na razliitom tumaenju svega nekoliko istorijskih izvetaja: dva najiscrpnija i nezaobilazna dela predstavljaju dve slike iz dva razliita ugla. Prvi je delo oveka sa strane, a drugi verovatno nekog slovenskog autora katolike orijentacije. U prvom sluaju radi se o delu Konstantina Porfirogenita (10. vek), koje nosi naslov "O narodima", ali koje se uglavnom naziva "De administrando imperio" ("O upravljanju carstvom" ili "O upravljanju dravom"), a u drugom o "Letopisu popa Dukljanina" od anonimnog autora iz 12. veka. Oba ova teksta su krajnje problematina. Za prvi nije sasvim sigurno da ga je pisao jedan autor, a izgleda da su podaci izneseni u njemu skupljeni sa raznih strana i da se odnose na razliite periode, te su esto kontradiktorni i nejasni79. Naizvesno je i to koliko je autor zaista poznavao problem o kome je pisao. Slian je sluaj i sa drugim tekstom ("Letopis") koji dobrim delom predstavlja latinski prevod nekog starijeg teksta, koga sam pisac naziva "Methodius"80. Jo je Ivan Lucije (Lui) 1666. godine smatrao da "Letopis" predstavlja vie prie nego stvarnu istoriju, sa ime se sloio i Jagi81. Kritiku ovog teksta dala je, izmeu ostalih, i Nada Klai: ona smatra da je delo napisano kako bi se prikazala starost barske biskupije, i da je u velikoj meri zasnovano na legendama i izmiljotinama82. Negativnu ocenu kao istorijski izvor ovaj je tekst dobio i od Rakog i Jireeka83. Dodatnu zabunu unose i nazivi odreenih oblasti, koji vie
Videti R. Novakovi, op. cit. Videti D. Mandi 1973/I: 40 et pas. 81 Videti N. Banaevi, Letopis popa Dukljanina, Beograd, 1971, 7. et pas. 82 N. Klai, Povijest Hrvata u ranom srednjem vijeku, Zagreb 1971, 17. et pas.. 83 N. Vukevi, op. cit. 39.
80 79

61

odavno nisu u upotrebi84. Letopisu se porie istorijska vrednost jer se u njemu esto ili uopte ne pominju datumi, godine i imena poznatih vladara: ne pominje se ak ni glavna linost Duklje iz sredine 11. veka, Stefan Vojislav85. Iako znatno relevantnije, ni Porfirogenitovo delo nije imuno na ozbiljne kritike u pogledu nepotpunosti i nepouzdanosti. No, vei problem od nepotpunosti izvora jeste injenica da istoriari namerno ili nenamerno prilikom interpretacije izostavljaju pojedine delove izvornog teksta, ili ak izbegavaju da pomenu itave delove, kako ne bi opravdanost svoje teorije doveli u pitanje. Srpski istoriari esto izbegavaju pominjanje pojma "Crvena Hrvatska", pravdajui se da je to neozbiljan i krajnje neproveren podatak, a hrvatski istoriari izostavljaju Porfirogenitovu tvrdnju da su Zahumsku i Travunijsku oblast naseljavali Srbi, argumentujui to tako da to nema posebnog znaaja za razmatrani problem. Tumaenje je posebna pria. U mnogim dokumentima se u stvari ne pominju ni Hrvati ni Srbi ve Sloveni odnosno Goti ("Sclavorum" odnosno "Gothorum"86). To ostavlja mogunost tumaima da tu skupinu kasnije, veoma vetim dokaznim postupkom, podvedu pod skupinu "Hrvati" odnosno "Srbi". Da nevolja bude vea, nijedan od ovih izvornih tekstova nije sauvan u originalu, nego su danas poznati po prepisima. To saznanje daje veliki manevarski prostor i mogunost da se sve to nije u skladu sa sopstvenim miljenjem prikae kao posledica greke u prepisivanju. Nepotrebno je napominjati da sastavljai ovih starih tekstova ni izdaleka nisu bili "objektivni", i da su njihovi izvetaji bili u skladu sa njihovim politikim pretenzijama. I to ostavlja mnogo prostora da se prilikom tumaenja te tendencioznosti od strane "objektivnih" istraivaa "otkriju" i "isprave" i tako prilagode
84 85

Videti R. Novakovi, op. cit.; takoe D. Mandi 1973/II. M. Glomazi, op. cit. 31. 86 D. Mandi, 1973/I: 43 et pas.

62

odreenoj ideologiji. Mandi, na primer, i sam smatra da je delo "Kraljevstvo Hrvata" (tanije "Kraljevstvo Slovena", na osnovu koga su nastala dela "Hrvatska kronika" i "Letopis popa Dukljanina") nastalo da bi se obmanula javnost: tim delom je, po njemu, Mihajlo Dukljanski, da bi opravdao svoje tenje da se odvoji od ostatka Hrvatske, eleo dokazati da je sedite Hrvatske drave oduvek bilo u Duklji87. Ipak, Mandi i pored toga, tom dokumentu daje prvorazredni znaaj kada ono potkrepljuje njegove teze. Osim to prioritet daje kasnijim dokumentima (Letopisu) u odnosu na stariji (Porfirogenitovo "O upravljanju carstvom"), on Porfirogenitovo delo u svom radu spominje znatno kasnije od Letopisa, i to usput, kada je uz pomo ovog drugog njegova konstrukcija ve dobila zamah i jasne obrise za koje je itaoca emotivno i intelektualno vezao. Porfirogenit je, naime, pisao da se hrvatska drava pre 11. veka nije pruala juno od Cetine. Time Porfirogenit direktno dovodi u pitanje Mandievu tezu o postojanju Crvene Hrvatske i o njenom pruanju do Valone u Albaniji. Zatim Mandi smatra da je Porfirogenit u svom delu u 30. poglavlju iza subjekta "Hrvatska" sam uneo umetak "i ostali Sloveni" to ne odgovara stvarnosti: takvo tumaenje je posledica jasnih Mandievih aspiracija88. Po "Letopisu popa Dukljanina", u Mandievom tumaenju, ak je i Raka u 8. veku bila deo Hrvatske.89. Takoe vaan problem je i prevod tekstova koji su u originalu pisani na grkom odnosno latinskom jeziku: tako imamo itav niz primedbi koje jedni istraivai upuuju na raun drugih samo zbog neodgovarajueg prevoda90. Naveu samo jedan primer. Trpimirova darovnica iz 9. veka govori o splitskoj mitropoliji. U
Ibid. 56. Ibid. 164. 89 Ibid. 263. 90 I. Mui, (ur.), Hrvatska hronika 547-1089, 3. Dopunjeno izdanje, Split, 2001., 196.
88 87

63

tekstu se nalazi reenica "metropolis... pene per totum regnum Croatorum". Raki je tvrdio da se prilog "paene" treba prevoditi sa "skroz" (prema rei "prorsus"), a ne u znaenju "gotovo" ili "skoro" (prema rei "fere"). ii je smatrao da se "pene" treba razumeti kao "gotovo"91. Ovo razliito shvatanje jedne rei menja sutinu iskaza, i odreuje veliinu tadanje Hrvatske: jer ako se prevede sa "skroz" onda je splitska nadbiskupija bila vea od hrvatske drave, a ako se prevede sa "gotovo" onda je hrvatska drava bila zahvatala vei prostor od nadbiskupije. Izvorni tekst, dakle, moemo itati na sledee naine: "A zatim da pomenutoj majci crkvi, koja je metropola do obala Dunava i gotovo po cijelom kraljevstvu Hrvata..." ili "A zatim da pomenutoj majci crkvi, koja je metropola do obala Dunava i skroz po cijelom kraljevstvu Hrvata..."92. Opredeljivanje za jedno od znaenja povlai sa sobom i opredeljivanje za to da li su Srbija i Bosna bile deo Hrvatske ili ne. Darovnica vojvode Trpimira, koja se uzima kao vaan dokaz da je Bosna bila u sastavu Hrvatske u 9. veku, ocenjena je i od onih koji joj pridaju vanost kao u jednom delu netana. Na primer, ii navodi da je onaj deo darovnice koji govori o prostiranju splitske metropolije ubaen od strane "neke kasnije ruke"93, da se taj podatak ne bi kosio sa njegovom tezom da se Hrvatska pre 11. veka nije prostirala juno od Cetine. Tako se dovodi u sumnju istinitost jednog svedoanstva na osnovu koga se ipak kasnije stvaraju itave teorije. Budui da su razliiti delovi Porfirogenitovog "Carstva" meusobno kontradiktorni, Mandi sretno pronalazi nain da ih uklopi u svoj mozaik: smatra da je Porfirogenit sabrao podatke iz razliitih razdoblja i smestio ih u delo bez razgranienja. Mandi s toga preduzima
91 92

O tome vie u D. Mandi, 1973/I: 135. Ibid. 135, 139. 93 Prema ibid. 134-136.

64

postupak otkrivanja koji delovi pripadaju kom periodu: ono to se poklapa sa Mandievom tezom biva smeteno u period pisanja teksta, a deo koji opovrgava Mandievu tezu i koji je kontradiktoran sa prethodnim, smatra se umetkom koji se odnosi na neki raniji ili kasniji period94. Nada Klai pak direktno i bez uvijanja, kritikujui irkovia, kritikuje i izvore koje irkovi koristi i koje (moda) pogreno interpretira. Ona izvetaj Konstantina Porfirogenita naziva "nekritikim", i smatra da njegove podatke moe koristiti samo onaj istoriar kome "nije odve stalo do historijske istine". Ona kae da Konstantinovi podaci ne smeju posluiti za odreivanje teritorijalnog prostranstva prvobitne Bosne. Za "Letopis popa Dukljanina" ona kae da je to "vjeta konstrukcija barskoga nadbiskupa" i da je to delo iste vrednosti kao i Porfirogenitovo95. Videli smo koliko se potekoa u tumaenju moe javiti kada se istorijskom izvoru prie kritiki, tj. s pretpostavkom da je istorijski izvor nepotpun i neobjektivan. Jo je problematinije ako se istorijskom izvoru pristupi nekritiki, odnosno, sa uverenjem da je sve to je u njemu izneto tano. R.Novakovi na primer polazi od toga da je Porforgenit morao dobro poznavati prilike o kojima pie, te da podaci u njegovom delu mora da su u potpunom meusobnom skladu i da nema ni najmanje meusobne oprenosti96. I ovakav pristup, meutim, ostavlja mnogo prostora konstrukcijama raznih vrsta, jer se sve rea po jednom loginom redu, ali onaj koji utvuje zakone te logike je interpretator, a ne pisac ije se delo interpretira. Sve protivrenosti se smatraju loginima jer se nadometaju i domiljaju.

Ibid. 157. et pas. Videti N. Klai, Srednjovekovna Bosna: Politiki poloaj bosanskih vladara do Tvrtkove krunidbe (1377), Zagreb, 1989. 12. 96 R. Novakovi, op. cit. 46.
95

94

65

Nije potrebno isticati da su rasprave i polemike o ovom pitanju pune emotivnog naboja i da se esto sputaju ispod nivoa intelektualne diskusije. Zagovornici jednog shvatanja esto (ili gotovo uvek) kritikuju predstavnike drugih teorija za nedosledno sproveden nauni postupak, za falsifikovanje injenica i proizvoljno tumaenje. Sve vrca od polemikih tonova. Hrvatski istraivai zameraju srpskim na tendencioznosti i ekspanzionistikoj politici koju sprovode. Srpski, s druge strane, ukazuju na neprofesionalnost hrvatskih istoriara. Lazo M.Kosti je 1956. godine, piui o spornim teritorijama Srba i Hrvata, otiao nekoliko koraka dalje. On daje kvalifikaciju celog hrvatskog naroda: "Sve bi ovo bilo suvino kad bi se imalo posla sa jednim normalnim narodom (hrvatskim; S.N.) i normalnom narodnosnom ideologijom. Sa jednim narodom koji potuje i tua prava". Govorei o svom delu on kae: "No ipak ovaj rad nije se nigde spustio na nivo hrvatskih radova sline vrste, na nivo radova jednog Pavla Ostojia, jednog Dinka Tomaia, Vlaha Raia, Bogdana Radice, oba Metrovia, Cilige i druine. To bi bilo nedostojno Srbina i naunika". Za rad Pera Digovia Kosti kae da je "skoro svaki citat falsifikovan" te da su to "samo Hrvati u stanju da ine". On zato istie da ni najmanje ne eli da se priblii "hrvatskoj praksi citiranja". On zakljuuje da "ako ima malo razuma kod Hrvata, moe ova knjiga uticati da i oni uvide stvarnost", mada je re o narodu koji je "neprirodno sazdan" i sa kojim je opasno iveti zajedno97. Drugi "prosrpski" autori bili su mnogo blai i, mada su ukazivali na izvesne nenaune razloge prihvatanja odreenih stavova od strane pristalica "crnogorske" odnosno "hrvatske" teorije, ograniavali su se na kritiku upotrebe izvora iz druge ruke i na pogreno navoenje98. Crnogorski istraivai posebne "crnogorske" orijen97 Videti M. L. Kosti, Sporne teritorije Srba i Hrvata, Beograd, 1990. 12 et pas. 98 M. Glomazi, op. cit. 97.

66

tacije, kao Kulii npr., kritikuju ostale teorije i njihove dokaze kao protivrene i tendenciozne99. Od pristalica hrvatske teorije najglasniji i najotriji je Mandi100. 6. Kritike postojeih teorija Vrlo je problematino bilo ta tvrditi u pogledu ovog pitanja. Nije sasvim jasno da li su oskudni istorijski dokumenti iz srednjeg veka pouzdana svedoanstva. Nejasno je i da li su Slovenska plemena prilikom svog doseljavanja na Balkan ve bila raslojena na Srbe i Hrvate, ili je ta podela nastala kasnije na bazi dravnog suvereniteta i konfesionalne pripadnosti. U Crnoj Gori u srednjem veku sreemo sloenu etniku situaciju: na jednoj strani imamo staro Romansko katoliko stanovnitvo, na drugoj preslovensko stanovnitvo (Iliri, Kelti)101, na treoj Slovene jo odane paganskoj religiji. Kasnije su i sami Sloveni unutar Crne Gore podelili po konfesionalnoj pripadnosti na katolike i pravoslavce: danas tamo nalazimo one koje se izjanjavaju kao Srbi, one koji se izjanjavaju kao Hrvati, one koji se izjanjavaju kao Crnogorci, kao i Muslimane (Bonjake) i Albance. Primorje Crne Gore je bilo pod jakim uticajem Venecije i Katolike crkve, ali su planinski delovi bili esto nedostupni bilo kakvom misionarkom radu ili pod uticajem Pravoslavne crkve. Prva grupa teorija se moe kritikovati na vie naina. Kao prvo, nema pouzdanih dokaza da su Duklju naselili Srbi:
. Kulii, nav.delo. D. Mandi, 1973/I., Crvena Hrvatska u svetlu povijesnih izvora, 3. Upotpunjeno izdanje, ikago-Rim; takoe D. Mandi, Bosna i Hercegovina: povijesno-kritika istraivanja, svezak trei, Etnika istorija Bosne i Hercegovine, Rim, 1967. 101 Videti J. Jovanovi, nav.delo 10.
100 99

67

Porfirogenit, na koga se mnogi pozivaju, nigde izriito ne kae da su stanovnici Duklje Srbi, mada ima delova koji na to upuuju102. Ivan Mui primeuje kako je zanimljivo da Porfirogenit za "Dukljane ne navodi ni da su Hrvati ni da su Srbi"103. Kao drugo, elja Crnogoraca da se identifikuje sa srednjevekovnom Srbijom i Srbima ne mora imati etniku pozadinu. To moe biti elja za identifikacijom sa neim monim i slavnim, neim sa ime se Crna Gora mogla ponositi i to u 19. veku nijedna balkanska drava nije imala. Re je o slobodi i politikoj moi: srednjevekovna srpska drava je bila najmonija drava na Balkanu, a njena kultura na zavidnom nivou104. Ona je bila ta koja osvaja i odreuje pravila. Osim toga, pojam "srednjevekovna srpska drava" nije se odnosio samo na stvarnu istorijsku dravu, ve i na ideju junatva i slave uopte. Srbija i Kosovski boj su bili simboli jednog asnog i ponosnog naina ivota koji je za mali narod pod Turskom okupacijom predstavljao inspiraciju. Uz pomo tih termina (Srbi i Srpstvo) oivljavale su se arhetipske slike srednjevekovnog vitetva, te su oni bili simboli za neto u izvesnom smislu transcedentno. Zato elja Crnogoraca da se deklariu kao Srbi, kao i vekovima stvaran i odravan Kosovski mit ne mora imati stvarno istorijsko utemeljenje, ve je pre ideoloki orijentir u cilju buenja i odranja nacionalne svesti105. I druga teorija se moe kritikovati sa nekoliko argumenata. Prvo, Porfirogenit navodi da je Mihajlo Vievi, vladar Zahumlja i Travunije (dakle oblasti u neposrednoj blizini Duklje), vladao
102

Istorija Crne Gore, knjiga I, Titograd 1967; takoe, N.Klai op.

cit. 20. I. Mui (ur.) op. cit. 199. S. Brkovi, op. cit. 48. 105 Videti Z. Latinovi, Kukavno Srpstvo, magazin "NIN" od 19. 04. 2001. 34-35.
104 103

68

Srbima106. U skladu s tim, vrlo je problematino tvrditi na osnovu izvetaja popa Dukljanina da je postojala Crvena Hrvatska koja je obuhvatala i ove oblasti, odnosno tvrditi da su stanovnici Crvene Hrvatske bili Hrvati. Istina, postoje tumaenja koja pronalaze sretno reenje: stanovnitvo Zahumlja i Travunije je moglo biti srpsko, dok su plemstvo i vladar mogli biti drugaijeg etnikog porekla107. Ve je pomenuto da su pojmovi "Crvena" i "Bela Hrvatska" bili retko u upotrebi, te da su ti nazivi imali sporedni znaaj pa se ne javljaju u zvaninim dokumentima. Osim toga, injenica da su se Crnogorci u Carigradu u 19. veku izjanjavali kao Hrvati, kako kau neki izvori, moe lako biti objanjena praktinim razlozima: to su oni mogli initi zbog straha od turskog proganjanja, a ne zbog toga to su se zaista tako i oseali108. Politiki aspekt celog problema nije izgledao nereiv polovinom 19. veka, kada su se stvarali nacionalni programi, nacionalne elite i ideja o jugoslovenstvu. U tom periodu ak je i kod Hrvata preovladavalo miljenje da je Crna Gora teritorija koja bi trebalo da pripadne Srbiji. Prvi plan o stvaranju jugoslovenske federativne drave "Jugoslavije", nastao 1848. godine od strane Matije Bana i saradnika, predvia osnivanje drave Bugara, Hrvata i Srba, sa jasno definisanim granicama izmeu ta tri konstitutivna dela. Bosna je trebalo da bude podeljena izmeu Hrvatske i Srbije (Vrbas bi bio granica), Slovenija je trebalo da pripadne Hrvatskoj, dok su Crna Gora, Makedonija, Vojvodina i Dubrovako zalee bile teritorije rezervisane za Srbiju109.
Videti R. Novakovi, op. cit. Ibid. 67. et pas. 108 Lj. P.Nenadovi, O Crnogorcima, Pisma sa Cetinja 1878 godine, Srp. Knjievna zadruga, Novi Sad 1929, 105-114; takoe R. J. Dragievi, Hrvat Baa, Zapisi, 22, Cetinje, 1939. 334-341. 109 Lj. Durkovi-Jaki, Srbijansko-Crnogorska saradnja (18301851), Beograd, 1957. 87-88.
107 106

69

Zakljuak Nakon ovog pregleda istoriografskih studija o etnogenezi Crnogoraca, i uporedne analize rezultata istoriografskih istraivanja iz razliitih (zainteresovanih) sredina, moemo rei da je sve vea nezainteresovanost i kritinost antropologa prema klasinom istoriografskom metodu u dobroj meri razumljiva. Nizak stepen pouzdanosti osnovnih izvora, i veoma velika doza subjektivnosti u interpretaciji tih izvora, predstavljaju odbijajue faktore. Privlani antropoloki faktori, oni zbog kojih bi se istraivai mogli opredeliti za antropoloki a ne za klasini istoriografski pristup, s druge strane, poivaju na uvidu da je dolo do krupne promene u nainu opteg percipiranja drutvene stvarnosti, zbog ega se radi na neophodnom premetanju akcenta sa istroenih na novootkrivene resurse ili nivoe naunih injenica. Savremeni antropoloki metod polazi od toga da postoji subjektivni doivljaj iz koga se raa tzv. objektivna drutvena akcija, koju opet subjektivno procenjujemo ili vrednujemo. Shvatanje da subjektivne predstave postaju realnost i konstanta prvog reda, koju jedino ima smisla prouavati, paradoksalno ini antropologiju kredibilnijom od istoriografije. Vea fleksibilnost i prilagodljivost antropolokog pristupa ini antropoloke metode i rezultate aktuelnijima, mada kratkotrajnijima. Praenje ritma promena bazinih civilizacijskih tendencija i prilagoavanje istraivakih metoda tom ritmu zahteva veliki napor, tj. stalnu budnost i otvorenost. injeninog tla na koje se moemo osloniti sve je manje, i stalno se pomera. Izabrani primer, na kojima se proveravala mogunost antropoloke upotrebe istoriografskih istraivanja, odnosno, antropolokog doprinosa istoriografskim analizama, odnosi se na jednu "malu" i "novu" balkansku naciju, odnosno naciju ija osnova, po brojnim pokazateljima, nije etnika: to je crnogorska nacija. Iako do kraja nije sasvim jasno da li je postojao neki poseban i specifian etniki element oko koga se ova nacija formirala, ime ove 70

nacije, po svemu sudei, nastalo je po teritoriji koju ta nacija naseljava. Osim toga, re je o naciji koja do skoro nije uspela da stvori jako i homogeno jezgro koje bi bilo objedinjeno pod istim kulturnim i politikim programom, tako da je neprekidno bila pod uticajem susednih nacija (srpske i hrvatske). I druge "male" nacije na Balkanu su prihvatale programe i projekte susednih veih nacija, to je dovodilo i do etnike identifikacije sa veim nacijama. Vrlo rano su hrvatska i srpska nacija dobile "autorizovano" pravo da predstavljaju zapadno odnosno istono hrianstvo, ime su ove slabije nacije u religioznom smislu bile inferiorne i nemone da se religijski emancipuju u okviru sistema zapadnih religijskih institucija. To je proizvelo takvu situaciju da su se oko ovih malih nacija, i u okviru njih, formirale tri interesne sfere, tri centra moi, koji su onda proizvodili i tri tradicije i tri ideologije: dve spoljanje suprotstavljene i jedna unutranja samosvojna. Takva kompleksna situacija otvarala je mogunosti za uporedno postojanje veeg broja razliitih modela identifikacije i predstavljala veliki potencijal za situacijsku upotrebu identiteta. Istoriografske tradicije svake od zainteresovanih strana dosledno su, uz nekoliko izuzetaka, pratile programe i interese sopstvenih nacija, tako da se istoriografija u dobroj meri pretvorila u jedan od oblika (instituciju) borbe za nacionalne interese. U tom smislu istoriografija se sve vie kvalifikuje kao predmet antropolokih istraivanja, a sve manje ima potencijala da ostane pomona (ili partnerska) disciplina. Iako postoji evidentna potreba za kontinuitetima i istraivanjem prolosti, kako na institucionalnom tako i na individualnom nivou nacionalne identifikacije, ti kontinuiteti sve vie postaju "ekovi bez pokria": oni se mogu i moraju stvarati i upotrebljavati, dakle, imaju upotrebnu vrednost, iako svi znaju da je njihova stvarna vrednost veoma mala i promenljiva. Jo uvek postoji strah da se proglasi potpuna emancipovanost sadanjosti od prolosti, jer to zahteva mnogo veu dozu odgovornosti od one koje se zasniva na istorijskoj svesti. To dokazuje da istorijska svest 71

jo nije izgubila svoju mobilizirajuu funkciju, ali daleko od toga da se moe smatrati inicirajuim jezgrom svesti savremenog oveka. Antropolozi to sve vie uviaju i prihvataju, i trude se, ne bez unutranjih i spoljanjih otpora, da tome prilagode izbor predmeta i metoda istraivanja.
Anthropological Approach to Etnogenesis: the Case of Montenegrins In this paper, I present the interactionist approach to studies of ethnogenesis in anthropology. I have undertaken the deconstruction of historiographic studies of the people of Montenegro, through the comparative analysis of results from differing historiographic traditions. The ethnogenesis of Montenegrins represents a good example how ethnogenetic constructions are built through interethnic and interantional interaction, in accordance with contemporary political interests.

72

Dragana Antonijevi
dantonij@f.bg.ac.yu

Merkantilne legende postindustrijskog drutva

Prouavanja Gerija Alana Fajna

Apstrakt: U ovom radu razmatra se analiza urbanih i, posebno, merkantilnih legendi amerikog sociologa i folkloriste Gerija Alana Fajna. Re je o narativima koji reflektuju ambivalentna oseanja, stavove i ponaanja ljudi u odnosu na socioekonomske i psiholoke efekte korporacijskog kapitalizma postindustrijskog drutva. Data je tipologija merkantilnih legendi, objanjen koncept koji je Fajn nazvao "Golijat efekat" i na kraju razmotrene implikacije Fajnove analize na budua folkloristika istraivanja slinih legendi u Srbiji. Kljune rei: Geri Alan Fajn, merkantilne legende, folklor postindustrijskog drutva, korporacijski kapitalizam

Urbane legende predstavljaju savremene folklorne narative u kojima se, moda vie nego u drugim narativima, reflektuju svest i shvatanja ljudi o velikim i brzim promenama koje su se, u globalnim razmerama, dogodile nakon Drugog svetskog rata. Savremeni folklor sadri odjek environmentalnih i tehnolokih promena i inovacija koje su najpre zahvatile drutva razvijenog Zapada,
Tekst je nastao kao rezultat rada na projektu Antropologija u XX veku: teorijski i metodoloki dometi koji u celosti finansira Ministarstvo nauke i ivotne sredine Republike Srbije, br. 147037.

da bi se od osamdesetih godina 20. veka proirile i na druga, manje razvijena drutva koja prolaze kroz proces socio-ekonomske, politike i kulturne tranzicije. Opadanje tradicionalnog naina ivota i smanjenje one bitne uloge koju su nekada imali porodica, susedstvo i ua lokalna zajednica u socijalizaciji i ponaanju ljudi, kod mnogih izazivaju oseanja nelagode, straha, i strepnje kao dominante psiholoke efekte koji prate ubrzanu modernizaciju i globalizaciju postindustrijskog sveta. Urbane legende, koje slue ljudima za iskazivanje ovih ambivalentnih oseanja, odraavaju spoj starih i novih vrednosti koje su u meusobnoj kontradikciji, govore o razliitim efektima koji na pojedince i grupe imaju metropolizacija, masovne migracije stanovnitva, ekonomski odnosi "kasnog" kapitalizma itd. Prouavanje urbanih legendi otkriva da se veina osoba nije do kraja, ili jo uvek, prilagodila strukturalnim promenama i novim vrednostima koje ih prate, reflektujui istovremeno nastojanja ljudi da razumeju turbulentna zbivanja, protumae ih na svoj nain i nekako izau na kraj sa problemima tekue realnosti. 1. Velika promena Ameriki sociolog i folklorista Geri Alan Fajn spada u one naunike koji su posvetili ozbiljnu panju prouavanju fenomena folklorizacije i narativizacije socio-psiholokih efekata postindustrijskog drutva. Usvojivi teorijsko polazite po kome celina modernog drutva predstavlja folklornu zajednicu,1 Fajn je prouavao narative koji kroz nove folklorne teme i transformisane stare teme odraavaju one bitne momente koji ine tzv. Veliku promenu. Re je o konceptu koji se odnosi na krupne strukturalG. A. Fine, The Kentucky Fried Rat: Legends and Modern Society, in: Manufacturing Tales, University of Tennessee Press, Knoxville 1992. 120.
1

74

ne promene u drutvenom i privrednom ivotu do koga je dolo nakon Drugog svetskog rata. Fajn se opredelio za tipologiju "Velike promene" koju je predloio sociolog Roland Voren, dodajui njegovoj kategorizaciji folkloristiku perspektivu2: 1. Podela rada, velika diversifikacija vetina i znanja, umnoavanje i specijalizacija poslova. Kao posledica nepoznavanja uveanog broja specijalizovanih znanja javlja se ignorancija i oseaj nemoi/nesposobnosti pred umnoenim udima savremene tehnologije kao to su, recimo, kompjuter ili mikrotalasna penica koji prostom svetu deluju poput kakvih magijskih predmeta. 2. Diferencijacija interesa kao osnova za razliita udruivanja i stvaranje razliitih interesnih grupa. U tradicionalnom nainu ivota, susedstvo ili ua lokalna zajednica bazirana na prostornoj bliskosti predstavljala je osnovnu interesnu grupu. Danas, u heterogenim metropolama, susedstvo vie ne predstavlja grupu sa kojom pojedinac deli svoje bazine interese i potrebe, ve to postaju razliita interesna udruenja koja stvaraju svoje subkulturne folklorne tradicije. 3. Porast sistemskih odnosa koji vezuju manje drutvene zajednice za velike nacionalne organizacije, industriju, korporacije i mas medije. Psiholoki efekat ovog procesa predstavlja poveani oseaj otuenosti od tih institucija, spram ijih odluka pojedinci imaju malo ili nimalo uticaja. Brojne horor legende odraavaju oseaj nemoi pojedinaca i neodgovornost ili zlonamernost institucija u odnosu na njihove potrebe. 4. Birokratizacija i impersonalizacija ljudskih odnosa. Lini odnosi klijenta (potroaa) i onog koji prua usluge u velikoj meri su depersonalizovani kroz rutinski proces pruanja usluga i birokratizaciju. ak i kada je organizaciona struktura institucije koja prua usluge dobra i efikasna na tehnikom nivou, klijent
2

Ibid. 121- 124.

75

esto osea nebrigu i nepanju zaposlenih prema njemu, percepirajui ih kao iracionalne i neefikasne. Mnoge merkantilne legende govore o birokratizaciji i nebrizi korporacija za potroae njihovih proizvoda i usluga. 5. Transfer bitnih egzistencijalnih funkcija ka organizacijama koje je vlada osnovala ili ih podrava, i preduzeima zasnovanim na profitu. Rezultat ovog procesa predstavlja umanjen znaaj odnosa u lokalnoj zajednici koja je u tradicionalnom nainu ivota predstavljala osnovnu grupu za pruanje pomoi, panje i brige za svoje lanove. Strah od institucija koje bezobzirno profitiraju na raun egzistencijalnih potreba ljudi (ishrana, leenje, staranje o deci i starima), ini osnovu nekih horor legendi ali i pria o korporacijama i njihovim "opasnim" proizvodima (kancerogena hrana, "smrtonosne" praskajue Pop Rock bombonice, mievi u bocama Koka-Kole i razni drugi predmeti, otpaci i delovi ivotinja u lancima brze hrane itd.) 6. Urbanizacija koja vodi anonimnosti, heterogenosti, imperosnalizaciji ljudskih odnosa i otuenju. Verovatno najveu promenu u nainu ivota izazvala je masovna seoba seoskog i varokog stanovnitva ka gradovima i industrijskim centrima, i stvaranje velikih, heterogenih metropola. Percepiranje grada kao "dungle na asfaltu" dalo je grau za mnoge narative o skrivenim opasnostima urbanog naina ivota, poput pria o aligatorima u kanalizaciji, kidnapovanju dece u toaletima velikih oping centara, krai bubrega naivnih trgovakih putnika koji su odseli u nepoznatom gradu itd. 7. Promena sistema vrednosti. Kao sinergija svih navedenih inilaca, javlja se krupna promena sistema vrednosti, pri emu su neke promene oigledne, dok je druge jo uvek teko uoiti, definisati i razumeti. Meu oigledne mogu se navesti promene u tradicionalnim rodnim ulogama, otvoreno ispoljavanje seksualnosti, naglaena opozicija rada i zabave, naglaavanje potroakog mentaliteta itd. Promene u sistemu vrednosti mogu 76

imati neoekivane efekte, ne pratei dovoljno brzo drutvene i ekonomske promene. Konfliktne vrednosti i ambivalentna oseanja, nastale kao posledica gorenavedenih promena, retko kada se otvoreno i direktno iskazuju. Zbog toga folklor predstavlja najpogodniju oblast u kojoj niu prie koje, na indirektan i ponekad simbolian nain, prorauju razliite oblike socio-psiholokih efekata i pritisaka koje obini ljudi oseaju prema promenama kojima esto ne mogu da sagledaju ni uzroke ni krajnje posledice. "Razumevanje odnosa koji postoji izmeu socijalne strukture i sadraja legendi predstavlja kljuni problem za folkloristu. Taj odnos je posredovan individualnim percepcijama i kolektivnim potrebama. Krupne drutvene promene ne deavaju se izolovano ve proizvode na hiljade kulturolokih posledica, stoga e prouavanje tih procesa odvesti folkloristu u samu sr znaenja modernosti" smatra Fajn.3 Otkrivanje znaenja urbanih legendi kao i razumevanje razloga zbog ega one nastaju, masovno se prenose i opstaju u savremenom folkloru, pomae u tumaenju kompleksnih fenomena koji prate "Veliku promenu". 2. Merkantilne legende i Golijat efekat Geri Alan Fajn se posebno pozabavio prouavanjem podgrupe savremenih legendi koje je nazvao merkantilne legende.4
Ibid , 133. G. A. Fine, Cokelore and Coke Law: Urban Belief Tales and the Problem of Multiple Origins, Journal of American Folklore 92, 1979. 478-482; The Kentucky Fried Rat: Legends and Modern Society, Journal of Folklore Institute 17, 1980. 222-243; The Goliath Effect: Corporate Dominance and Mercantile Legends, Journal of American Folklore 98, 1985. 63-84; Redemption Rumors: Mercantile Legends and Corporate Beneficence, Journal of American Folklore 99, 1986. 208-222;
4 3

77

Po Fajnovom miljenju, merkantilne legende govore o socio-ekonomskim promenama nastalim kao posledica "kasnog" ili "korporacijskog" kapitalizma postindustrijskog drutva. Kompleksnost i neprozirnost organizacije, uslova i naina rada velikih korporacija, kao i nepoznavanje ljudi koji njima upravljaju izazivaju kod prosenog sveta oseaj frustriranosti, sumnje, straha i otpora, istovremeno ih inei zavisnim od njihovih proizvoda koje im svakodnevno nameu kroz reklame i druge oblike svoje mone trine sveprisutnosti. Glavni akteri ovih legendi su, dakle, biznis i korporacije, a osnovna tema, koja varira u priama, jeste veza izmeu korporacije, njenog proizvoda i neke tetne situacije ili dogaaja. Na meti narativizacije su, po pravilu, najvee, najprestinije i najpoznatije korporacije i/ili proizvodi. Ovu specifinost u narativnom obrascu merkantilnih legendi Fajn je nazvao Golijat efekat.5 U sutini, "Golijat efekat" oznaava paradoksalni ali snano prisutni strah Amerikanaca od veliine i prosperiteta! Mada veliina, posveenost biznisu, progres, inovacije, brzina, tehnoloki napredak i slobodno trite zvanino predstavljaju neraskidivi deo onoga to se zove "ameriki pogled na svet", Fajn je uveren da veina prosenog stanovnitva, zapravo, osea strah, odbojnost i nepoverenje, uoavajui "mranu stranu" biznisa i progresa, kao i pomeano blagostanje tehnolokog napretka.

Mercantile Legends and the World Economy: Dangerous Products from Abroad, Western Folklore 48, 1989. 153-162; Among Those Satanic Mills: Rumors of Kooks, Cults, and Corporations, Southern Folklore 47, 1990. 133-146; Redemption Rumors and the Power of Ostension, Journal of American Folklore 104, 1991. 179-181. 5 G. A. Fine, The Goliath Effect: Corporate Dominance and Mercantile Legends, in G. A. Fine, Manufacturing Tales, University of Tennessee Press, Knoxville 1992. 141-163.

78

Budui da se u merkantilnim legendama taj strah najbolje uoava, Fajn je postulirao tri osnovna stava koji ine "Golijat efekat", a tiu se naina na koji javnost percepira trite, korporacije i njihove proizvode. Skoro po pravilu, kae Fajn, panja javnosti biva usmerena ka najveim i/ili najprestinijim korporacijama koje e, simbolino, sublimirati pomenuta ambivalentna oseanja i "progutati" sline legende koje su primarno nastale u vezi nekih manje poznatih i lokalnih kompanija.6 Stoga, predloene propozicije koje ine "Golijat efekat" treba shvatiti u kontekstu pretpostavljenog straha od moi, prestia i veliine dominantnih korporacija i njihovog biznisa: a) Najvea i/ili najprestinija korporacija (ili proizvod) u smislu prisutnosti na tritu odreenih proizvoda bie pomenuta u veem broju verzija merkantilnih legendi nego to bi se to oekivalo samo na osnovu rairenosti njenih proizvoda na tritu. b) Najvea i/ili najprestinija korporacija (ili proizvod) u smislu prisutnosti na tritu odreenih proizvoda bie pomenuta u veem broju pojedinanih tipova merkantilnih legendi nego to bi se to oekivalo samo na osnovu rairenosti njenih proizvoda na tritu. Korelacija ovih dveju propozicija reflektuje promene u legendama na sledei nain: c) Merkantilne legende imaju tendenciju da, vremenom, promene ime korporacije (ili proizvoda) od manjih ka veim i/ili prestinijim korporacijama (ili proizvodima). Priznajui da sve merkantilne legende ne slede uvek "Golijat efekat", Fajn je naglasio da nije re o realnim injenicama vezanim za prisutnost odreenih korporacija i njihovih proizvoda na tritu, ve o subjektivnom opaanju konzumenta, to dovodi do stvaranja legendi o njima. Posebno je teko operacionalizovati pojam prestia koji za potroae imaju neke korporacije ili njiho6 Ibid. 143-144, 155.

79

vi proizvodi, budui da ne postoji nain objektivnog merenja prestia kao subjektivne i simbolike kategorije niti adekvatnih statistikih podataka, stoga se u analizi istraiva esto mora osloniti na sopstvenu impresiju, smatra Fajn.7 Kao primere legendi o prestinim korporacijama koje ne moraju biti ni najvee ni najmonije, Fajn navodi prie o automobilima Kadilaku i Korveti, o hotelu Valdorf Astorija, o ekskluzivnoj robnoj kui u ikagu Maral Fild itd. Fajn, stoga, upuuje istraivae merkantilnih legendi da, ukoliko ele da testiraju njegove propozicije, najpre odrede grupu potroaa koji e biti uzeti u razmatranje, kao i taan vremenski okvir istraivanja, budui da se mete ovih legendi vremenom menjaju pratei promenu dominacije ili prestia pojedinih korporacija na tritu.8 3. "Opasni kapitalizam": tipologija korporacija u merkantilnim legendama Analizirajui sadraje najpoznatijih i najrasprostranjenijih merkantilnih legendi, Fajn je sainio njihovu tipologiju u odnosu na uzroke, vrstu i stepen opasnosti i nebrige koje se pripisuju korporacijama i/ili njihovim proizvodima.9 1. Zle korporacije. U jednom broju legendi tvrdi se da su neke od najpoznatijih korporacija (zanimljivo je da je najee re o proizvodnji hrane i higijenskih sredstava) svesno i namerno zle spram drutva u kome postoje, premda se njihovi proizvodi zbog toga ne moraju smatrati tetnim. Ono to takve korporacije ini "zlim" i "opasnim" jesu njihovi vlasnici i pokretai koji pripadaju tajnim silama neasnih namera verskim sektama i
7 8

Ibid. 155. Ibid. 144. 9 Ibid. 142-143 et pas..

80

politikim organizacijama. Veliki profit koji ove korporacije stiu i zakoni trita koje diktiraju, u legendarnom sistemu moralnih vrednosti doivljavaju se kao "nehriansko", "devijantno" i "pretee" ponaanje, to ini podlogu za glasine u kojima se te, inae dobro poznate kompanije, vezuju za nepoznate i tajne sile koje "ne misle" dobro drutvenoj zajednici.10 Fajn uoava da se u glasinama nikada ne meaju religijske i politike organizacije oni za koje se smatra da ih finansiraju verske sekte nikada nemaju problema sa tajnim politikim organizacijama, i obrnuto, naprosto radi se o dve razliite folklorne tradicije, smatra Fajn.11 Na legendarnom popisu opasnih tajnih sila najee se pominju sekte: satanisti, Mormoni, Munova Unifikacijska crkva i vetice; a od politikih organizacija: nacisti, Ku Klux Klan, PLO, komunisti, Mafija i Jevreji. Najee pominjane zle korporacije su: Procter & Gamble (kontroliu ih Munova crkva i vetice), zatim McDonalds (za ijeg biveg predsednika Reja Kroka se govorilo da pripada satanistima), Johnson&Johnson (satanisti), Coca-Cola (iza kojih stoje Mormoni), Uncle Bens (koji navodno finansiraju Palestinsku oslobodilaku organizaciju i Ku Klux Klan), Kentaki Fried Chiken (Amerika nacistika partija i Ku Klux Klan), Adolph Coors Company (Amerika nacistika partija, Ku Klux Klan, imaju kontrolu nad tajnom trgovinom oruja) i drugi. 2. Prevarantske korporacije. Legende govore o "prevarantskim" korporacijama koje namerno menjaju kvalitet svojih proizvoda, krivotvore ih i time varaju kupce. Opasnost koja preti od ovakvih korporacija i njihovih proizvoda ugroava zdravlje i dobrobit potroaa.
G. A. Fine, Among Those Dark Satanic Mills: Rumors of Kooks, Cults, and Corporations, in: G. A. Fine, Manufactuting Tales, University of Tennessee Press, 1992. 174-185. 11 Ibid. 176.
10

81

Na popisu optubi nali su se: McDonalds koji dodaje crve u hamburgere i Pizza Hut koja stavlja pseu i maeu hranu u svoje proizvode; praskajue Pop Rock bombonice koje proizvodi General Foods jer mogu biti smrtonosne; kancerogeni su mikrotalasne rerne, Xerox maine ali i Bubble Yum vakae gume; Jockey gaice izazivaju sterilitet a sastojci Coca-Cole debilitet konzumenata; Chanel 5 pak dodaje "eau de chat" (maiju mokrau) kao specijalan sastojak koji utie na nezaboravan miris ovog parfema, itd. 3. Nebrine korporacije. Ovde je re o korporacijama koje su krive naprosto zato to su nebrine i to ne vode dovoljno rauna o ponaanju zaposlenih koji su nemarni, prljavi, indiferentni, pokvareni. Zbog takvog nemara, proizvodi ovih korporacija mogu biti tetni, kontaminirani i opasni. Najpoznatiji primeri ovih legendi jesu prie o miu pronaenom u boci Coca-Cole, o paukovim jajima u Bubble Yum vakaim gumama, o peenom pacovu umesto peenog pileta u lancu brze ishrane Kentaki Fried Chiken; kao i niz pria o zubima, prstima, ubretu, izmetu, maijim oima, crvima i mievima u raznoj vrsti hrane i pia. 4. "Dobronamerne" korporacije. Legende o "dobronamernim" korporacijama razlikuju se od drugih merkantilnih legendi budui da su u njima velike organizacije prikazane naizgled u pozitivnom svetlu. U glasinama i legendama ove korporacije deluju kao "heroji": u zamenu za sakupljenu odbaenu ambalau svojih proizvoda nude besplatna medicinska pomagala ili novac za medicinsku pomo. Veliki broj ljudi, kae Fajn, u stanju je da nasedne na ove prie, elei podsvesno da poveruju da uistinu ima korporacija koje su spremne da se pokau milosrdne i humane, te stoga uporno i savesno skupljaju ambalau u nadi da e dobiti (nikad) "obeanu" medicinsku pomo. Meutim, lako se uoava da je po pravilu re o sakupljanju odbaene ambalae sasvim odreenih proizvoda, i to onih tetnih po zdravlje ljudi cigareta, piva i bezalkoholnih pia. 82

Pozadinu legendi o "dobronamernim" a zapravo "zlim" korporacijama ine iskupljujue glasine (redemption rumors) ije skriveno znaenje otkriva oseaj krivice konzumenata ovih tetnih proizvoda i uverenje da i korporacije oseaju istu vrstu krivice to ih proizvode. Obe strane se na taj nain iskupljuju, skidajui oseaj krivice za ugroeno zdravlje: proizvoai nudei navodnu besplatnu medicinsku pomo u zamenu za ambalau "grenih" proizvoda koju "greni" konzumenti sakupe i donesu u dovoljno velikoj koliini!12 Popularnost merkantilnih legendi upuuje Fajna na zakljuak da je javnost itekako osetljiva na efekte korporacijskog kapitalizma i ekonomske uslove ivota. Najvei broj merkantilnih legendi, u sutini, ima zajedniku temu opasni kapitalizam, tj. opasnost koja vreba od velikih korporacija, masovne proizvodnje i masovne distribucije proizvoda.13 Prepoznajui psiholoku motivaciju i emocionalnu podlogu merkantilnih legendi (Golijat efekat), Fajn dolazi do zakljuka da su ove legende u sutini konzervativne i politiki nemone: one ne doprinose jaanju klasne svesti niti nagone na promene, kao to nemaju ni iole znaajnijeg efekta na profit korporacija.14 U psiholokom smislu, merkantilne legende predstavljaju za njihove korisnike, poput mnogih drugih folklornih narativa, tek oduak od nagomilanih frustracija i strahova. 4. Implikacije Fajnove analize merkantilnih legendi Analiza merkantilnih legendi Gerija Alana Fajna znaajna je po svom uinku, ali i imlikacijama za budua istraivanja. Poavi od kategorizacije bitnih strukturnih promena koje su se
G. A. Fine, Redemption Rumors: Mercantile Legends and Corporate Beneficence, in: G. A. Fine, Manufactuting Tales, University of Tennessee Press, 1992. 189-203. 13 G. A. Fine, The Goliath Effect, 158. 14 Ibid. 159.
12

83

dogodile tokom druge polovine 20. veka i koje su dovele do stvaranja globalnog postindustrijskog drutva i njemu pripadajueg oblika korporacijskog kapitalizma, Fajn je panju usmerio na oblike ekspresivne kulture u kojima se izraavaju stavovi, oseanja i razmiljanja obinog sveta u eri velikih promena iji su savremenici. Doao je do zakljuka da urbane, a posebno merkantilne legende narativizuju tekoe i probleme sa kojima se ljudi suoavaju, i da njihovo prouavanje otvara put ka razumevanju sloenih odnosa drutava u tranziciji. Osim to je, po prvi put u folkloristici, ponudio klasifikaciju merkantilnih legendi, dao je i njihovu interpretaciju, upuujui na referentni socioekonomski i sociopsiholoki kontekst njihovog stvaranja i daljeg prenoenja. Ponudio je, takoe, interpretativni koncept koji je nazvao "Golijat efekat", pokazavi da ukrupnjavanje kapitala, nametanje velikih korporacija kao glavnih aktera na globalnoj ekonomskoj i politikoj sceni, masovnost proizvodnje i distribucije, kao i agresivnost reklamnih kampanja u mas medijima, kod obinog sveta izazivaju niz ambivalentnih oseanja, poremeaj tradicionalnih vrednosti, a iznad svega strah, nemo i frustriranost pred neprozirnou ovih fenomena koji duboko utiu na njihove ivote. Smislio je, stoga, i krilaticu "opasni kapitalizam" da bi oznaio glavnu temu glasina i pria u kojima se narativizuje kulturoloki i psiholoki efekat koji dominantne korporacije i njihov biznis imaju u oima obinog sveta. Kakve bi bile implikacije Fajnovih istraivanja u sluaju Srbije? Budui da naa zemlja predstavlja primer drutva koje je krenulo putem socioekonomske tranzicije i koje, nakon pedeset godina socijalistikog ideolokog i ekonomskog ureenja, praktino kree "ispoetka", obnavljajui nekada postojee a potom ukinute kapitalistike odnose u privrednom ivotu, moe se sa pravom oekivati niz slinih fenomena koje je Fajn uoio analizirajui amerike urbane i merkantilne legende i njihove uzronike. Ipak, situacija se moe pokazati sloenija. Najpre, Srbija nije bila izolo84

vana zemlja ni u vreme socijalistikog ureenja, pa su se i u ranijem periodu mogli osetiti i konstatovati mnogi efekti tzv. Velike promene. S druge strane, posledice vraanja kapitalistikog sistema u Srbiju mogu se ispoljiti bre ali i dramatinije, budui da koincidiraju sa ve uveliko zrelom, "kasnom" fazom kapitalizma u zemljama razvijenog Zapada gde se taj proces, bez ideolokog diskontinuiteta, odvijao spontano i u duem vremenskom periodu. Dolazak velikih svetskih korporacija na srpsko trite nesumnjivo e doneti nove vrednosti i nove oblike ponaanja, remetei stare, jo uvek postojee. Iz tog sudara vrednosti i pogleda na svet razumljivo je oekivati razliite vrste odgovora, a meu njima i one koji e folklor, kao vid svakodnevne ekspresivne kulture, obogatiti novim temama i narativima. S druge strane, izvesno je da su urbane legende, a mogue ak i varijante merkantilnih legendi, postojale i ranije u Srbiji, u doba socijalistikog upravljanja. Mada istraivanja merkantilnih legendi u naoj folkloristici nema, autorka ovog teksta se sea, premda bez vrstih dokaza koji bi to potvrdili, slinih glasina o npr. zmijama i mievima pronaenim u bocama piva (BIP?), o "prevarantskoj" kompaniji koja umesto iste izvorske vode u svoje plastine boce puni obinu "esmovau" (Voda-Voda?) a to je, mogue, rezultiralo reklamnim bilbordom iste kompanije od pre godinu-dve dana na kome se tvrdi da je njihova voda laboratorijski ispitana i provereno izvorska, itd. U svakom sluaju, ispitivanje strukturnih promena i njihovih kulturolokih posledica koje su zahvatile Srbiju morae da vodi rauna o diskontinuitetima i o dijahronoj perspektivi viestrukih ideoloko-politikih i socio-ekonomskih promena u drugoj polovini 20. i poetkom 21. veka. Konfliktna oseanja i sudar vrednosti svakako e nai svoj izraz u savremenom folkloru koji je deo spontane, ive i svakodnevne komunikacije. "Opasni kapitalizam", kao nadolazei drutveni i ekonomski poredak u Srbiji, izvesno e pratiti pojava specifinih urbanih i merkantilnih legendi, to e predstavljati zanimljivo podruje za budua istraivanja. 85

Mercantile Legends of Post-Industrial Society Studies by Gary Alan Fine

Gary Alan Fine, American sociologist and folklorist, has devoted considerable attention to the study of the phenomena of folklorization and narrativization of post-industrial societies. Starting from the premise that the entirety of modern societies is a folklore community, Fine studied narratives used to reflect on the structural changes that took place in the second half of the twentieth century and led to the creation of global post-industrial society and its adjacent form, corporate capitalism. He concluded that urban, especially mercantile (or corporate) legends narrate the difficulties and problems people are facing, and that their study can open the path to understanding the complex interrelation between transitional societies. Fine undertook the classification and interpretation of mercantile legends, pointing to the social, economic and psychological context of their creation and transmission. He also offered an interpretive concept he named "Goliath effect", pertaining to the set of ambivalent feelings, destruction of traditional values and, above all, fear, impotence and frustration common people experience when faced with the impenetrability of the phenomena that deeply influence their lives. Fine coined the term "dangerous capitalism" to point to the key topic of rumors and stories which narrate the cultural and psychological effect of power and influence that dominant corporations exert in contemporary world. At the end of this paper, I elaborate on the implications of Fines analyses for the future folklore research of similar phenomena in Serbia.

86

Ljubomir Hristi
ljubahristic@yahoo.com

Riard Dorson i prouavanje folklora u savremenom miljeu

Apstrakt: Opseg tema koje je Riard Dorson doticao, ili se, pak sa njima vehementno bavio/obraunavao, razreavajui, pri tom, brojne disciplinarne nedoumice, i danas je putokaz brojnim naunicima koji, sledei njegov teorijski i metodoloki pristup, obrauju razliite pojave u folklornom stvaralatvu. U svojim poslednjim godinama, Dorson je uz pomo studenata, prokrio pionirski put uspenim poduhvatom sakupljanja i interpretacije narodnih tradicija industrijalizovanog regiona Srednjeg zapada. Dorsonova prezentacija nove oblasti izuavanja folklora u njegovoj "kapitalnoj" knjizi Land of the Mill Rats, postavljajui pitanje "Postoji li narod u gradu, ima li mesta za folkloriste u modernom industrijskom drutvu"?, kao to e se videti iz ovoga rada, ima, kako su smatrali on i njegovi sledbenici, znaaj za naune ciljeve opisivanja ljudskog izraza kao oblika ponaanja, i napokon razumevanja ljudskog postojanja. Stvaranje amalgama istorijskog i savremenog terenskog istraivanja, dovodi Dorsona do epicentra urbane-industrijske Amerike i njenog novog folklora. Kljune rei: Riard Dorson, folkloristika, folklor, grad.

Istorija istraivanja urbanog miljea Ozbiljna istraivanja urbanog folklora u Evropi su zapoela tokom 1920. godina. U severnoj i zapadnoj Evropi, gde je

klasina seljaka kultura poela da isezava prilino rano, nailazimo na brojne knjige o folkloru industrijskih radnika, kao i monografije o gradskom folkloru. Meutim, ovi radovi su zasnovani na istraivanjima u gradovima sa istorijskim kontinuitetom od nekoliko stotina godina, i najveim delu su istorijski orjentisani; tako da nas previe ne pribliavaju formulaciji nove folklorne teorije koja bi udovoljila potrebama modernog folkloriste. Gotovo istovremeno, na obe strane Atlantika, socio-kulturne promene nakon II svetskog rata navele su folkloriste na zakljuak o neophodnosti proirivanja svog polja izuavanja. Moderno, sloeno, pluralistiko drutvo dolo je u centar panje. Sve vea mobilnost stanovnitva, proces kulturne hibridizacije i akulturacije (modernizacije primitivnih drutava), i vie od svega ostalog superiorna tehnoloka civilizacija primorala je folkloriste da se suoe sa injenicama sadanjice. Novi trend nazvan Gegenwartsvolkskunde (savremena narodna kultura) u zemljama koje govore nemaki jezik, pomerio je naglasak sa prolih na ive narodne tradicije kao odraze modernog drutva. Ove tradicije shvaene su kao prenosioci izraza modernih grupa ljudi, umesto riznice mrtvih ostataka. Usled jedinstvenih osobina, Amerika predstavlja najbolji teren za testiranje primenljivosti ove nove teorije u naoj disciplini jer je dostigla najvie nivoe industrijalizacije za relativno kratko vreme. U periodu kraem od osamdeset godina, industrijski gradovi su iznikli oko fabrika, snabdevajui ih radnom snagom. Ovaj proces je kontinuiran i dalje absorbuje iroki varijetet kultura pred pred oima antropologa i folklorista. Ljudi sa ruralnom i imigrantskom prolou, svih nivoa i stepena akulturacije, naseljavanju se, obrazuju grupe, dele se na podgrupe, stapaju se sa drugim grupama ili se odcepljuju i dele, obogaujui nacionalnu kulturu svojim najotpornijim narodnim tradicijama. Tradicionalni i urbani folkloristi mogu nai izdaan materijal za studije sluaja u ovoj in vivo laboratoriji. 88

ta je "narod" za savremenog folkloristu? Jedna grupa ljudi trajno ili privremeno ujedinjena zajednikim iskustvima, stavovima, interesovanjima, vetinama, idejama, znanjem ili ciljevima. Te zajednike osobine ova grupa razrauje, potvruje i stabilizuje tokom izvesnog vremenskog perioda. Svaka takva grupa ili kulturna crta, oblikovana zajednicom, moe biti predmet izuavanja folklorista. Ne vulgus in populo, ve kulturne varijable jednog ireg etnikog i nacionalnog konteksta ulaze u iu istraivanja. Ova vrsta izuavanja ne moe se sprovesti na nain na koji se ranije vrilo istraivanje kada se radilo u malim izolovanim selima. itav tim specijalista meu kojima su ljudi kojima su imigrantski jezici maternji, kao i strunjaci za razne regionalne grupe moraju da udrui snage na zajednikom projektu. Intenzivne pojedinane studije svake grupe i njenih udruenja, uvrene u monografije urbanog folklora, mogle bi da nam na kraju omogue da sagledamo ceo ivot, funkciju i kvalitet kulturnog konglomerata "naroda" iz grada.1 Postojanje iskustvenih pria u narodnoj kulturi odavno je primeeno, iako folkloristi nisu obraali naroitu panju na njih dok god im je glavna atrakcija bio Mrchen.2 Poslednjih godina sedme decenije XX veka, meutim, ovaj anr je bio opisivan i analiziran, a tampane su i neke zbirke. Iskustvene prie ni u kom smislu ne iezavaju, a njihova elastinost omoguila im je da se modernom razvoju bolje prilagode od drugih folklornih oblika. One se uglavnom mogu opisati pomou tri vee teme:
1 O ovoj vrsti pristupa raspravlja se u radu Linde Dgh "Pristupi folklornom istraivanju meu imigrantskim grupama". Vidi L. Degh, Approaches to Foklore Research Among Immigrant Groups, Jorurnal of American folklore, Vol. 79. No. 314. 1966. 551-556. 2 Nemaki izraz Mrchen, korien u folkloristici jo od brae Grim, je internacionalno prihvaen izraz za specifinu grupu narodnih pria koju mi zovemo "bajke", a koja u Arne-Tompsonovom Indeksu tipova pria nosi oznake od AT 300 do AT 749.

89

(1) tragina, uzbudljiva ili duhovita pria jednog neobinog iskustva iz svakodnevnog ivota; (2) pria o iskustvima tokom privremenog odsustva iz zajednice; (3) pria o iskustvima iz novoosnovanih zajednica. Poslednju temu nalazimo u velikoj konglomeraciji ljudi raznih etnikih pripadnosti. Svaki imigrant ili novopridolica u urbano okruenje ima sopstvenu priu koja moe sadrati samo jedan sluaj od velikog znaaja za njega ili, pak, seriju epizoda iz njegovog ivota. One, naravno, postaju folklor samo ukoliko slede odreeni ablon i stabilizuju se estim ponavljanjima usled "javne potranje" i odobravanja zajednice. Bitno je pomenuti i drutvenu vrednost one vrste folklora koja se razvija u miljeu industrijske zajednice. Nesumnjivo, drutveni znaaj formi urbanog folklora nije isti kao i znaaj klasine Mrchen ili epske pesme u njihovom zenitu. Savremeni folklorista ne trai stvaralatva koja su, na osnovu njegovog suda, estetski savrena. Traganjem za narodnim izrazima u nedrima urbanog ivota, on zapravo eli da otkrije koje su vrste narodnih stavova i ideologija karakteristine za urbani "narod". Ogromni industrijski gradovi u SAD (ali i na drugim prostorima), nude modernom folkloristi dva tipina polja istraivanja: izuavanje etnikih ostataka i meuetnike akumulacije reflektovane u folklornim materijalima; i izuavanje uticaja urbanog ivota na folklor. Dorson i grad Dorsonova prezentacija nove oblasti izuavanja folklora u knjizi Land of the Mill Rats3, bila je dovoljno provokativna da otvori nove perspektive tradicionalnom folkloristi. Njegovi
3

R. Dorson, Land of the Millrats, Harvard Univ. Press. 1981.

90

terenski izvetaji4 predstavljaju snaan ljudski dokument, sastavljen na osnovu impresija, posmatranja i snimljenih otkria o predstavnicima mnogostranog naroda grada. Ovaj sluaj, za to vreme neortodoksnog projekta terenskog rada, otkriva duboko interesovanje i oseaj odgovornosti jednog prouavaoca folklora koji se po prvi put nalazi spram siromatvom izjedenih, kriminalom inficiranih, etniki i kulturno izmeanih stanovnika industrijskog grada. Takoe, otkriva i traganje za razumevanjem, pokuaj pronalaenja folklora urbanog ivota koji pomalja iz senke urbanih tenzija, i pokuaj raspoznavanja narodne tradicije u svakodnevnim rutinama, zajednikim konverzacijama, ogovaranjima, religioznim verovanjima i linim dokumentima ivotnog iskustva. Dorsonova upotreba jedine izvodljive metode sakupljanja u sloenoj industrijskoj zajednici, metode neformalnog uesnikaposmatraa, koji neselektivno, non-stop belei ak i sitnice iz svakodnevnog ivota, bila je, po optim procenama onog vremena, uspena. Zbog injenice da on nije pripadao zajednici Gary-Istoni ikago koju je istraivao, kao ni njenim etnikim i rasnim grupama, a u isto vreme naoruan iskustvom o drugim tradicionalnim zajednicama, Dorson je bio u mogunosti da vidi ono to jedan nativni posmatra ili folklorista zainteresovan za izolovan aspekt tradicija te oblasti, ne bi mogao da vidi tako jasno. Dijagnoza Gary-a i njegovih ljudi saetak je tronedeljne,

Kao najvaniji Dorsonovi tekstovi o problemima folkloristike grada mogu se izdvojiti: R. M. Dorson, Is There a Folk in the City?, The Journal of American Folklore, Vol. 83, No. 328, The Urban Experience and Folk Tradition , 1970. 185-216.; R.M. Dorson, Doing Fieldwork in the City, Folklore , Vol. 92. No. 2. 1981. 149-154. R. M. Dorson, Correction: Industrial Lore: A Bibliographic-Semantic Query, Western Folklore , Vol. 39. No. 4. 1980.

91

preliminarne i nasumine observacije.5 Pa ipak, ponueni zakljuci i izjave mogu se koristiti kao polazina taka i smernice za budua istraivanja urbanog folklora. Dorsonovo pitanje "Postoji li narod u gradu i ima li mesta za folkloriste u modernom industrijskom drutvu? " su pitanja koja se ponavljaju sa irenjem urbanizacije i velikim promenama ak i na periferijama Zapadne civilizacije i u najotpornijim jezgrima tradicionalne narodne kulture. Meutim, ovo pitanje odmah pokree jo dva: "ta mi podrazumevamo pod narodom?" i "ta mi zapravo elimo da izuavamo kada ispitujemo narod kao folkloristi ili regionalni etnolozi, istraivai narodnog ivota ili prouavaoci Volkskunde-a"? "Narod", u tradicionalnom smislu, znai vulgus in populo i odnsi se na najnie slojeve medernog drutva koji su se razvili iz postfeudalnog perioda. "Narod", oznaava ruralne ljude poljoprivrednike, trgovce, zanatlije, male privrednike i siromahe; one koji ive u zajednicama u provinciji, stanovnike farmi, sela, varoica i gradia. Relativno izolovan od naprednijih urbanih centara, "narod" je staromodan, u velikoj meri zavisi od tradicionalnih vetina, ideja, ekonomije i ivotnog stila. On prihvata spoljanje uticaje samo donekle, prilagoavajui ih tradicionalnom obrascu. Jo od kraja XIX veka, naunik folklora zanimao se za iezavajue ostatke tradicionalnih i samodovoljnih naina ivota koji su sauvani u raznim izolovanim enklavama unutar njegove nacionalne kulture. Tragao je na terenu za starim ostacima narodnog ivota (i time ranjivim), i bio je sklon da ignorie sve novo i moderno. Slika koju su tradicionalni folkloristi imali, bila je zasnovana na ideji selektivne i unapred osmiljene potrage za idealizovanom prolou, a ne za posmatranjima, iz prve ruke, injenica iz narodnog ivota onakvih kakve jesu.
Mart i april, 1970. godine, kao tokom 1975. godine zajedno sa svojom studentskom grupom.
5

92

Ubrzana industrijalizacija postepeno je smanjivala delokruge folkloriste i primorala ga da odustane od terenskog sakupljanja istorijskih izvora, odnosno, da ponovo razmisli o ciljevima i obimu svoje discipline. Izgleda teko odvojiti se od starog koncepta folklora, a folkloristi su insistirali na praenju folklora na mestima gde se on povukao i mogao izvesno vreme da preivi usled neobinih okolnosti. Lamentiranje nad "umiruom narodnom tradicijom" tokom itavog XIII veka zamenjena je trijumfalnim otkriima tradicionalnih folklornih formi balada, pesama i Mrchen koje stanovnici grada jo uvek pamte. Nemake kolonije u istonoj Evropi i razne etnike grupe u SAD su najbolje istraene oblasti zaostale iz prolosti. Oba ova primera pokazuju slinosti u uvanju jedna ranije faze matine kulture, dok je sama matina kultura sledila prirodan kurs daljih promena i razvoja. Moe se pretpostaviti da je Dorsonov rad zasnovan na prihvatanju narodno-urbanog koncepta koji je predlaio Robert Redfield, a i drugi iz drutvenih nauka. Na pitanje postoji li narod u gradu odgovor je oigledno potvrdan, jer narod su ljudi a oni su sutina grada. Dorson i Dgh6 latili su se, za to vreme, tekog problema. Daleko je bilo lake sakupljati folklor i biti objektivan u vezi njegovog sadraja u ruralnim oblastima SAD, nego u terra incognita, kakav je za ondanju folkloristiku, bio teren grada. Bavljenjem verbalnim folklorom jedne nacije mi dodirujemo same osnove te kulture. Stavovi, vrednosti i verovanja dobijena na majinom krilu predstavljaju najprisnije i najdrae izraze koji, u velikoj meri, usmeravaju egzistenciju. Krajnje zajednike vrednosti jedne grupe, kao celine, otelotvoLinda De (Linda Degh) amerika folkoristikinja, masrkog porekla i edukacije, koja je tokom karijere predavaa na Inidiana Univerisity Bloomington znaajno uticala na ukljuivanje urbanog folklora u sferu folkloristikog istraivanja.
6

93

rene su i obelodanjene u usmenoj tradiciji. Ovo podjednako vai za ljude koji ive u Peterskoj visoravni, i u domovima zasienim smogom sa kojih se ljuti fasada iz Gary-a. U urbanom okruenju, sakupljanje folklora postaje problem. Lako se uoavaju sloenost i tekoe sakupljanja usmene tradicije u miljeu kojim dominiraju mediji masovne komunikacije. Dorson je dao dobar poetak za pokuaj klasifikovanja takve zbrke materijala. Izuzetno je teko odvojiti ono to se prenosi preko "roake linije" od onoga to meu sobom komuniciraju ljudi koji nisu u srodstvu i koji ive jedni pored drugih. Kako ui u trag kombinacijama i permutacijama folklora koji je deo masovne kulture u najirem smislu te rei? Koji je mehanizam ouvanja u svetu kojim dominira brza promena? Mnoge take fokusa su mogue u izuavanju urbanog folklora. Dorson, pak, zatakava neke od njih jer izvan sveta akademskog folklora, postoji jedan brutalan svet prepun problema sa kojime folkloristika, koja je tek zakoraila gradskim ulicama jo nije bila spremna da se suoi. Poseban tematski broj asopisa "Journal of American Folkore" iz 1970. godine: The Urban Experience and Folk Tradition, ukazuje da su studije folklora (kako su tada nazivane) bile predane dokumentovanju ruralnih, etnikih, profesionalnih i regionalnih materijala prenetih u gradove. Ipak, Dorson, kao i veliki broj folklorista njegove generacije, drali su se ove perspektive. Premda Land of the Mill Rats i drugi Dorsonovi radovi posveeni urbanim sredinama, kakvi su oni koji obrauju urbane legende7, (samo) formalno postuliraju aksiom savremene
Treba napomenuti da sve do sredine 60. godina prolog veka termin "legenda" nije bio mnogo korien. Iako je Dorson, jedan od najranijih folklorista koji su uopte komentarisali ovaj anr, bez ikakvih pretenzija da isti podvrgne analitikoj obradi, nazvao ove naracije "legendama" u svojoj knjizi "Ameriki folklor" (1959), najei termin
7

94

folkloristike a to je da ne treba samo "sakupljati" folklor, ve ga treba i analizirati i definisati u njegovom prirodnom kontekstu sa etnografskom osetljivou za dinamiku folklora, njegova dela protivree ovom naelu budui da on kvalitet zamenjuje kvantitetom, i svoj materijal uzima od sluajno odabranih informatora bez napora za dubljom analizom nastanka tog materijala i njegovog prenoenja ili njegovog ivota i funkcije unutar te grupe. To je parcijalni folklor, staro, konvencionalno prebiranja u novom, urbanom okruenju; a poto je Dorson izbegavao etnografsko istraivanje esto je samo ostavljao diktafon da snima ak i dobrim stvarima koje je otkrivao nedostaje konceptualna potpor i analitiko prosuivanje.

korien u to vreme bio je "pria", uz koji bi iao neki pridev: "moderna pria", "moderna narodna pria" i "urbana narodna pria"; drugi naunici vie su voleli nazive "strana pria" ili "uasna pria". Izgleda da je tek sloenica "legende verovanja" oznaila definitivan otklon od ove terminologije, a postepena promena znaenja ovog termina dogodila se 70. godina, najveim delom pod uticajem dela Linde Dgh: "Legende verovanja u savremenom drutvu". U isto vreme, intenzivnim terenskim radom u Indijani i na drugim mestima utvreno je postojanje velikog broja ovih pria. Brunvandova knjiga "Studija Amerikog folklora" (1968) donela je nekoliko njih: "Autostoperka koja nestaje", "Automobil smrti", "Maka u paketu", "Pauci u kosi", "Ukradena baka", "Kadilak od vrstog cementa". A u nastavcima ove knjige (1978 i 1986) lista je dopunjena. Brunvandova knjiga "Autostopeka koja nestaje" (1981) i njeni nastavci predstavljaju pravi rezervoar materijala koji istraivai konsultuju. Sve ovo imalo je vaan uticaj na prouavanje savremenih legendi, donosei odreene promene u razmiljanju i postepenom prihvatanju grada kao bogatog izvora autohtonih izraajnih materijala.

95

 Richrad Dorson and Folklore Studies in Modern Society Diverse range of subjects that Richard Dorson handled, or had vehemently dealt with or confronted, addressing many disciplinary quarrels, even today presents a benchmark to numerous scientists who, following his theoretic and methodological lead, approach diverse element of the folklore creativity. In his final years, Dorson and his students, made pioneering leaps in successfully obtaining and interpreting folk traditions of the industrialized Midwest. Dorsons presentation of the novel research area within folklore studies, in his seminal publication Land of the Mill Rats, bequests the question Is there folk in the city, is there a place for folklorists in modern industrial society, and as we shall demonstrate in this essay, such a question for him and his followers had implications for scientific goals of defining expressions as behavior, i.e. the understanding of human existence. This creation of a historic and contemporary fieldwork amalgam brings Dorson to the epicenter of urban-industrial America, and its new folklore.

96

Lidija Radulovi
lradulov@f.bg.ac.yu

Koncepti Duana Bandia: narodna religija i narodno pravoslavlje u kontekstu istraivanja religije u domaoj etnologiji XX veka

Apstrakt: U radu razmatram doprinos Duana Bandia prouavanju narodne religije i narodnog pravoslavlja u kontekstu domae etnologije XX veka. Koncept "narodne religije", Duana Bandia, popunio je veliku prazninu viedecenijskog teorijski i metodoloki stagniranog prouavanja narodne religije. U tom smislu u radu se obrazlae njegov doprinos u prouavanju i tumaenju fenomena narodne religije kroz navoenje najvanijih radova. Koncept "narodnog pravoslavlja" predstavlja sasvim novi pristup proavanju religije u domaoj nauci, budui da se bavi recepcijom i interpretacijom poruka pravoslavne crkve od strane najirih slojeva stanovnitva i na taj nain uspeno zadire u one nivoe istraivanja religoznosti koji su u dotadanjim istraivanjima ostajali skiveni dajui samo sliku formalne religioznost. Kljune rei: Duan Bandi, narodna religija, narodno pravoslavlje

Pojam narodna religija je opteprihvaen ali po mnogo emu sporan termin u etnologiji i antropologiji, istoriografiji,
Tekst je rezultat rada na naunoistraivakom projektu MNZS RS br. 147035 Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije.

sociologiji i drugim disciplinama. Mnogi ga smatraju nedovoljno preciznim tako da predlau pojmove kao to su religija niih slojeva, puka religija, popularna religija, tradicionalna religija ili lokalna religija. Operacionalno se ovaj pojam uglavnom svodi na istraivanje onoga u ta ljudi stvarno veruju i na koji nain se religijski ponaaju za razliku od verovanja, obreda, simbola koje nudi i kako ih prezentuje zvanina oficijela crkva. Dakle, obino se magijsko-religijska verovanja i ponaanja ne vezuju za zvanino priznate verske zajednice i organizacije ve za neformalne grupe, porodicu, masovna verovanja niih, narodnih (seljakih) slojeva stanovnitva, tako da se esto govori o masovnoj tj. religiji narodnih masa. Upotreba ovih pojmova u drutvenim i humanistikim naukama reflektuje i neka vana pitanja odnosa razliitih disciplina spram koncepta o dve kulture narodne i elitne1. Istoriografija je do sedamdesetih godina uglavnom prouavala religiju kao istorijsku kategoriju u kojoj su objedinjene dogma, crkvene institucije i formalni obredi ne uzimajui u obzir religijske predstave i obrednu praksu obinih ljudi. Etnologija i istorija mentaliteta dovela je u pitanje predstavu,
Pojam "mase"su dekonstruisali zagovornici novog naina promiljanja kulture, u okviru studija kulture, poev od ezdesetih godina, kao jedne nove oblasti drutvenog prouavanja, koji nije optereen negativnim vrednovanjem kao u dotadanjim teorijama kulture. Oni polaze od postavke da su vaniji simboliko iskustvo i praksa obinih ljudi od kulture koju stvara elita. Puka kultura, kao kultura niih slojeva, dotada shvatana kao nia kultura, ne nastaje pasivnim prihvatanjem kulturnih sadraja ve kulturnom potronjom koja predstavlja svojevrsnu sekundarnu proizvodnju jer se u sloenom procesu prisvajanja i kreativnog "itanja" stvaraju mree znakova i simbola koji se mogu razlikovati od intencije koja je postojala u odaslatom kulturnom sadraju. I. Spasi, Sociologije svakodnevnog ivota, Beograd, 2004. 242.
1

98

nastalu pod uticajem "crkvene istorije" i teolokog diskursa, o Srednjem veku kao veku "iste vere" i, na izvestan nain, zapoela "dehristijanizaciju" akcentujui magijske obrede, verovanja, neortodoksne i arhaine predstave sa sociokulturnog aspekta. Istraivanje narodne religije u domaoj nauci ima dugu tradiciju, meutim, mnoga pitanja su ostala otvorena, mnoga nikada nisu pokrenuta a sam predmet istraivanja je u toj meri kompleksan i promenljiv da u savremenoj kulturi zahteva jedno ozbiljno teorijsko i metodoloko promiljanje. Obim kao i cilj ovog rada ne dozvoljavaju detaljniju analizu prouavanja narodne religije u domaoj etnologiji, izmeu dva rata i posle Drugog svetskog rata. Meutim, neophodno je dati pojanjenje procene na osnovu koje koncept Duana Bandia predstavlja znaajnu novinu u teorijskom i metodolokom smislu, u kontekstu novog talasa mladih etnologa u Srbiji od sedamdesetih godina. Naime, koncept zagovara ideju o narodnoj religiji kao dinamikoj kategoriji sagledavajui je u "realnim drutvenoistorijskim i kulturnim okvirima" kao relevantan okvir za originalna promiljanja i tumaenja koja e plodno dovesti i do iznalaenja znaenja i funkcija narodne religije2. Eksplicitnim definisanjem ovog koncepta u radu O pojmu "narodna religija Srba" (1991), Duan Bandi je zapravo zaokruio koncept razvijan u svim svojim dotadanjim radovima. Smatram da se sa pravom moe konstatovati da je Bandi, novim pristupom prouavanju narodne religije, obeleio poslednje tri decenije XX veka. 3
2 D. Bandi, O pojmu "narodna religija", u D. Bandi, Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1997. 63. Takoe i Glasnik Etnografskog muzeja, 54-55. Beograd, 1991. 179-184. 3 Bojan iki takoe smatra da je Duan Bandi u odnosu na istraivae narodne religije jedini usepo da izgradi odgovarajui teorijskometodoloki referentni okvir koji se pokazao kao plodan za tumaenje i

99

Najpre u se osvrnuti na ono to smatram osnovnim i najveim nedostatkom istraivanja do navedenog perioda, zatim u ukratko izloiti najvanije segmente njegovog rada koji bi trebalo da i najadekvatnije, ili bar jednim delom, ukau na doprinos Duana Bandia. Namera mi je da na taj nain, izmeu ostalog, pozicioniram njegov rad u odnosu na neke od radova koji su se pojavili krajem devedesetih godina. U drugom delu razmatram koncept narodnog pravoslavlja kojim, na izvestan nain, Duan Bandi zapoinje drugu etapu u istraivanju religije mada se ona logiki i idejano nadovezuje na prouavanje narodne religije. Rad na prouavanju narodnog pravoslavlja zapoeo je 1991. godine, obrnutom strategijom u odnosu na prethodni period, formulisanjem koncepta "narodno pravoslavlje" u radu O narodnom pravoslavlju danas4, nakon kojeg je usledilo dugogodinje istraivanje i publikovanje vie radova. 1. Proavanja narodne religije "pre Duana Bandia"5 Uoptena ocena istraivanja narodne religije u prve tri etvrtine XX veka glasila bi da se narodna religija jednostrano
objanjavanje narodne religije. Vidi B. iki, Perspektive savremenog prouavanja narodne religije, Etnoantropoloki problemi, God. 1. Sv. 1 (n.s.), Beograd, 2006. 206. 4 D. Bandi, O narodnom pravoslavlju danas Istraivanja u valjevskom i kruevakom kraju, Etnoantropoloki problemi, 9. Beograd, 1992. 63-69. 5 Biu slobodna da citiram samog profesora Bandia koji je esto u ali govorio da e se etnologija deliti na onu "pre Bandia, etnologiju Duana Bandia, i posle Bandia". Podnaslovi ovog rada su svojvrstan oma njegovom smislu za humor u kojem, kao i obino u ivotu, preovlauje istina.

100

tretira i interpretira tako da se stie utisak njene statinosti, vanvremenske i vanprostorne neodreenosti. Oslanjanje na verbalne rekonstukcije informatora "muenih" da se prisete ak i pria njihovih ukundedova kojima su opet priali njihovi ukundedovi, a sve u cilju da se rekonstruie "stara srpska religija" nesumnjivo je dovodilo do ovakvih propusta pri emu su savremeni fenomeni narodne religije, naalost, ostali neelaborirani6. Najvii domet takvih prouavanja predstavljaju rekonstrukcije niih faza stare narodne religije na osnovu njihovog prisustva u "viem paganskom kultu" da bi zatim "obuhvaeni hrianskim kultom, predstavljali specifinu formu spajanja narodne religije sa hrian-stvom"7. Veina autora percipira jednu religiju praktino kao dve religije, odnosno, govore o spoju narodne i hrianske religije8 a da pri tom iskljuivo tragaju za paganskim korenima kako bi rekonstruisali religijske slojeve. Posao im je prilino olakan isticanjem nemogunosti da "neprosveeni", "bogobo-jaljivi " narod prihvati "isto" pravoslavlje i napusti duboko ukorenjene paganske predstave i praksu. Za veinu autora ne samo sa poetka prolog veka, ve i za neke autore
Duan Bandi je jo u knjizi Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba kritikovao verbalne rekonstrukcije kao suvie uoptene opise u kojima se zanemaruje vremenska dimenzija. D. Bandi, Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd, 1980. 24. 7 . Kulii, P. . Petrovi, N. Panteli, Srpski mitoloki renik, drugo dopunjeno izdanje, Beograd, 1998. IX. 8 Na vie mesta kod razliitih autora. Videti, na primer, nain na koji o narodnoj religiji govori T.orevi razmatrajui nae narodne obiaje kao obiaje koji su veoma stari, iako dozvoljava mogunost transformacija obiaja, podelu obiaja na pet grupa vri prema onome "koliko se zna o naim narodnim obiajima u prolosti". T. orevi, Nai narodni obiaji, u T. orevi, Na narodni ivot I, Beograd, Prosveta, 1984. 25. Rad je najpre objavljen u Prosvetinoj Biblioteci, sv. 9, Sarajevo 1922.
6

101

danas9, karakteristino je shvatanje po kojem se dve vere proimaju na taj nain da su pod spoljanjom hrianskom formom i u savremenoj kulturi prikriveni paganski slojevi. Na taj nain se stavlja znak jednakosti izmeu paganstva i narodne religije i istie koncept dvoverja, tanije, paralenog postojanja paganstva i hrianstva. Sinkretizam pravoslavnih i nehrianskih elemenata doveo je do razliitih mogunosti njihovog proimanja tako da su uoptene predstave o narodnoj religiji kao preplitanju dva procesa: hristijanizacije nehrianskog i dehristijanizacije hrianskog ostale samo na pojavnom nivou, bez dublje konceptualizacije i detaljnijih analiza. U pojednostavljivanju je dolazilo do toga da su sve ono to je bilo nehriansko proglaavali prehrianskim10 tragajui za najstarijim paganskim slojevima i poreklom u nadi da e rekonstruisati tu neku "staru" to "stariju" religiju, ne uoavajui da se radi o stvaranju nove religije i da nehrianski oblici mogu biti i, na primer, novi religijski kultovi ili narodno pravoslavlje. Smatram da je ovakvoj "predstavi" o narodnoj religiji doprinelo, izmeu ostalog, nerazumevanje odnosa narodne i crkvene religioznosti ili preciznije reeno nerazumevanje determinisanosti odnosa velikim delom istorijskim, drutvenim i kulturnim kontekstom. Period izmeu dva rata okarakterisala bih kao period u kojem se, s jedne strane, jo uvek neguje romantiarski odnos spram verovanja i obiaja koje treba zabeleiti, rekonstruisati i fiksirati, dok se na drugoj, velia uloga pravoslavne crkve to se najbolje moe videti iz ajkanovieve "zahvalnice" "ne moemo
9 B. Jovanovi, Duh paganskog naslea: u srpskoj tradicionalnoj kulturi, Novi Sad, 2000. 10 Na izvestan nain tu "tradiciju" nastavlja i Bojan Jovanovi: "Upotrebljavano u znaenju prehrianske i nehrianske religijske tradicije, paganstvo je irok i nedovoljno odreen pojam narodne religioznosti". B. Jovanovi, op. cit. 5.

102

a da ne naglasimo da srpskom hrianstvu i srpskoj narodnoj crkvi dugujemo jo zasebnu zahvalnost: ona je zaduila svoj narod jo i time to je, daleko od toga da vodi nepotrebnu i necelishodnu borbu sa obiajima iz stare vere, blagoslovila i uvala te drage i lepe obiaje".11 orevi na slian nain ocenjuje odnos naroda koji je imao "veliku nenost prema svojim obiajima". Meutim, iako produeni vek trajanja ocenjuje kao tenju naroda da zadri obeleje nacionalnosti, on ih naziva konzervativnim pri emu smatra da su "naroito ene, koje su i inae konzervativnije nego ljudi, bile konzervativne u pogledu obiaja"12. Kada je re o odnosu hrianske crkve prema narodnoj religiji orevi ipak naglaava injenicu da se borba izmeu paganstva i hrianstva vodila dugo i razliito oko razliitih pitanja13. Narodna religija se implicitno ili, ponegde, eksplicitno tretira kao puko "sujeverje" i "praznoverje", a naroito fenomeni kao to su vraanje, aranje, proricanje o kojima, osim sporadine grae, nema ni jedne celovite studije. Zapravo, jedina studija u tom periodu je iz pera pravnika a ne etnologa, Radovana Kazimirovia14. Ovakav odnos prema narodnoj religiji odraava ideologiju drutvene i kulturne elite i na taj nain posredno omoguava da crkva dolazi do bolje pozicije. Smatram potpuno nedopustivim trend negativnog konotiranja narodne religije koji se postie izjednaavanjem sa "praznoverjem" i "sujeverjem"15, kao rezultat nekritikog usvajanja
11

V. ajkanovi, Studije iz srpske religije i folklora 1925-1942., Beograd, 1994. 12 T. orevi, op. cit. 31. 13 Ibid. 27. 14 R. Kazimirovi, Tajanstvene pojave u naem narodu i kremansko proroanstvo, III (fototipsko) izdanje, Smederevo: Arion, Izdanje knjiarnice Milorada P. Milanovia, Beograd 1940. 15 T. Dragievi, Narodne praznoverice, GZM, Sarajevo, XIX 1907. i XX, 1908.; M. Markovi, Srpske narodne praznoverice,

103

teolokog diskursa koji se nastavio i posle Drugog svetskog rata ali sa drugim ciljevima. Naime, ak se i u samim naslovima radova i knjiga koriste ovi termini koji nuno imaju negativnu konotaciju16. Meutim, nakon drugog svetskog rata razlika izmeu crkvene religije i narodnih verovanja i obiaja naglaavala se, na jednoj strani, u cilju suprotstavljanja crkvi i smanjivanja njenog prisustva u drutvu. Na drugoj strani, i samo ispoljavanje vezanosti za narodne obiaje i verovanja smatralo se negativnim, nazadnim i ideolokim, u suprotnosti sa tenjama izgradnje socijalistikog drutva. To je najoiglednije u guenju javnih sveanosti i manifestacija narodne religije koje su povezane sa crkvom, kao to su litije koje su svoene na prostor oko crkve ili proglaavanje religijskih praznika za privatne praznike. Pozicioniranje u odnosu na istraivanja narodne religije u poslednje tri decenije svakako hronoloki ne odgovara podnaslovu "pre Duana Bandia" ali neke od studija se sadrinski i idejno sasvim uklopaju u ovu hronoloku odrednicu. Naime, re je o onim istraivanjima narodne religije koji na izvestan nain jo uvek izjednaavaju paganstvo i narodnu religiju17 ili nastoje da rekonstruiu autentino srpski panteon18. Insistiranjem na "duhu paganskog naslea" kao glavnim obelejem narodne religije istie se poseban identitet paganstva kojim se "odreuje ta religija u najirem znaenju"19.

Karadi, Aleksinac, 1899.; B. Radovanovi, Praznoverice i bajanja u nekoliko sela jugoistonog Stiga, GEM, 3. Beograd, 1928. 16 Ista terminologija prisutna je i posle nekoliko decenija. Videti, na primer: P. Vlahovi, Obiaji, verovanja i praznoverice naroda Jugoslavije, Beograd, 1972. 17 B. Jovanovi, Duh paganskog naslea: u srpskoj tradicionalnoj kulturi, Novi Sad, 2000. 18 S. Petrovi, Sistem srpske mitologije, knj. 1. Ni, 2000. 19 B. Jovanovi, op. cit. 15.

104

Pravoslavna crkva je nesumljivo strategijom tolerancije i preimenovanja nehrianskih elemenata u hrianske uspeno manipulisana onim verovanjima i praksom koji su joj sluili za "obraunavanje" ne samo sa paganskom praksom ve i nehrianskim oblicima koji su se mogli pojavljivati i kao novi oblici religioznosti ili narodnim pravoslavljem. Opte je mesto konstatacija da su i godinje obredne sveanosti Boi, Uskrs, porodina slava, obredi iz ivotnog ciklusa pojedinca dobili hriansku formu ali na osnovu tog opteg mesta jednostrano se podrava koncept dvoverja, suprotstavljanja paganskog hiranskom sa idejom da je i u savremenoj kulturi "nastavio da zrai potisnuti religijski supstrat" kao to to konstatuje Jovanovi20. Generalizacije i uoptavanja koja se pozivaju na paganstvo kao "prirodni religijski supstrat" i jednostrano ali poetino govori o ljudskim duama u kojima se latentno prikriva u nesvesnom "matrica paganskog identiteta" koja nas, dakle, nuno vraa na tezu o postojanju van vremena i prostora, sasvim razumljivo vodi i do pogrenog i jednostranog zakljuka, u osnovi formiranog na psihoanalitikoj spekulaciji. Naime, Bojan Jovanovi zakljuuje da "ukoliko se deklarativno izjanjava za hrianstvo, a slavi kult trenutno vladajue linosti i kriom se obraa vraarama za pomo, takav pojedinac pokazuje svoj konfuzni identitet iz koga prosijava sposobnost za verovanjem, ali i potreba da poveruje u mo kako bi odloio suoavanje sa sopstvenom moi verovanja"21. Ne ulazei u to ko je konfuzan, pojedinac-vernik ili autor ovog teksta smatram da autor, kao i nai prvi najznaajniji etnolozi, ne uvia da sam narod svoju veru percipira, a opravdano moemo pretpostaviti da je i u XIX veku percipirao, kao jednu, kao narodnu religiju koja nije u koliziji sa pravoslavljem ve je "srpsko pravoslavlje" njen
20 21

Ibid. 16. Ibid. 21

105

najznaajniji deo22. I u savremenoj kulturi ovoj listi naizgled nespojivih religijskih verovanja i praksi koje doprinose utisku da se radi o kontradiktornosti a time i nunoj konfuziji identiteta, moemo dodati i niz religijskih elemenata iz alternativnih i istonjakih religija kao to su koncepti reinkarnacije, meditacije, astrologije, neopaganizma, okultizma i drugih, koje su kod izvesnog broja vernika eklektiki uklopljeni u koncepte narodne religije i narodnog pravoslavlja. Meutim, problem je mnogo kompleksniji od prostog, jednostranog svoenja na "konfuziju identiteta" i neke nesvesne "matrice paganskog identiteta". Ovakvi religijski koncepti su samo drutveni i kulturni konstrukti koji odraavaju klimu odreenog vremena i mesta u kojem nastaju. U tom smislu govoriti o okamenjenim reliktima paganstva ne samo da stvara pogrenu sliku o savremenim konceptima narodne religije ve ne odgovora ni empirijskim injenicama. Insistiranje na rekonstrukciji srpskog panteona pokazalo se jalovim poslom budui da nema pouzdanih pisanih izvora na osnovu kojih bi se mogla izvriti rekonstrukcija panteona. Meutim, neki istraivai, pre ali i posle Drugog svetskog rata, smatrali su da je to mogue na osnovu narodnih verovanja, obiaja i folklora budui da tu iznalaze tragove politeistikih shvatanja i kultova. Iako su njihovi rezultati ostali na nivou ili naivnih spekulacija ili veoma spornih hipoteza danas imamo prilike da se susretnemo sa studijom u kojoj se rekonstruie sistem srpske mitologije i srpski penteon. Teza o postojanju dva srpska mitoloka panteona jednog "starijeg" u kojem "preovlauje mitoloko naslee iz zajednike slovenske prazaviajnosti...." i "novijeg" mlaeg , "autentino srpskog" "Jas22 D. Bandi, O narodnom pravoslavlju danas Istraivanja u valjevskom i kruevakom kraju, Etnoantropoloki problemi, 9. Beograd, 1992.

106

trebakog panteona"23, kako ga je nazvao autor, temelji se, naalost, na izvorima koji su osporavani i kritikovani kao falsifikati24. Da li su mitomanske potrage za nacionalnim bogom i paganskim supstratima samo pogrean nain da se doprinese izgradnji srpskog nacionalnog identiteta je pitanje koje svakako zahteva odgovor ali nam umnogome ne pomae da razumemo, objasnimo i protumaimo znaenja narodne religije u svakodnevnom ivotu. 2. Koncept narodne religije" Duana Bandia Duan Bandi je, dakle, prvi posmatrao i narodnu religiju i narodno pravoslavlje dinamiki, kao promenljive kategorije u istorijskom, socio-kulturnom kontekstu. Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba25, doktorska disertacija odbranjena 1977. godine a
S. Petrovi, op. cit. 12 Radi se o Velesovoj knjizi (prvi put publikovanoj 1950. kao Velesova knjiga) koja je u naunim krugovima biveg Sovjetskog Saveza izazvala brojne polemike nakon kojih se veina istoriara i lingvista sloila da se radi o falsifikatu napisanom krajem XIX ili poetkom XX veka.Vidi: .. : . . , 1990. 170-254.; .. : ( ), 2. 1960. 143. Drugi izvor na koji se Sreten Petrovi prevashodno oslanja su zbirke pesama Miloa S. Milojevia (M. S. Milojevi, Pesme i obiaji ukupnog naroda srpskog IIII, Beograd, 1869, 1870. i 1875.) i pored toga to su smatrane izmiljotinom i konstukcijom samog Milojevia, kako sam kae, "kolikogod bilo sumnji u njegovu autentinost" za njega su ipak relevantan izvor. Vidi: S. Petrovi, op. cit. 156. 25 D. Bandi, Tabu u tradicionalnoj kulturi Srba, Beograd, 1980.
24 23

107

objavljena 1980., je prva znaajna studija posveena problematici tabua u naoj narodnoj religiji. Ne samo da ovim delom prevazilazi dotadanje uglavnom deskriptivne radove ve, na izvestan nain, predstavlja implicitnu kritiku rasprava, dotadanjih autoriteta u srpskoj etnologiji, u kojima se prenaglaavala socijalna i ekonomska osnova verske ideologije a religijski koreni se obino svodili na socijalne. Naime, Bandi je tabue analizirao na religijskom i socijalnom planu smatrajui da religijski koreni tabua nisu uvek svodljivi na socijalne. Novi pristup narodnoj religiji karakterie teorijsko-metodoloka fundiranost, na primer, dosledno primenjen funkcionalni metod u radu amanistika komponenta rusaljskog rituala26 ili jedna varijanta strukturalnog pristupa u radovima Tabu kao element kulturne organizacije vremena i prostora27, Ogledalo kapija zvezda28 i Koncept posmrtnog umiranja u religiji Srba29 ili je pak kombinovao, odnosno, pravio neku vrstu sinteza ova dva pristupa. U radu Vampir u religijskim shvatanjima jugoslovenskih naroda30 kominovao je tri tipa analize: formalnu, komunikacijsku i funkcionalnu. Sve u svemu, razradio je jedan kompleksniji pristup prouavanju razliitih fenomena narodne religije a kao rezulatat u svakom radu pruio nam je veoma originalna tumaenja i zakljuke. Upravo su ova originalna tumaenja fenomena narodne religije svoje26 D. Bandi, amanistika komponenta rusaljskog rituala, Etnoloki pregled, 15. Beograd, 1978. 21-35. 27 D. Bandi, Tabu kao element organizacije kulturnog vremena i prostora, Gradina, 6-7. Ni, 1981. 46-59. 28 D. Bandi, Ogledalo kapija zvezda, Glasnik Etnografskog instituta SANU, 33. Beograd, 1984. 9-20. 29 D. Bandi, Koncept posmrtnog umiranja u religiji Srba, Etnoloki pregled, 19. Beograd, 1983. 39-47. 30 D. Bandi, Vampir u religijskim shvatanjima jugoslovenskih naroda, Kultura, 50. Beograd, 1980. 81-103.

108

vrstan doprinos oivljavanju etnologije u teorijskom i metodolokom smislu kao i veoj respektabilnosti od strane drugih disciplina31. S obzirom na prostorno ogranienje ovog rada pomenuu samo neke od tumaenja i zakljuaka. Naime, amanizam je posmatrao kao kulturni odgovor ili drutveno prihvatljiv kanal kojim se reguliu neprihvatljive forme drutvenog ponaanja neurotinih lica. Na primeru tabua vezanih za raanje Duan Bandi je pokazao da tabu predstavlja specifian oblik simbolikog ponaanja kojim jedna kultura stvara organizovanu sliku sveta, odnosno, organizovanu sliku vremena i prostora. Meutim, smatram da je u ovom radu posebno znaajna nova interpretacija teorije obreda prelaza, tanije, reinterpretacija van Genepovih faza obreda prelaza. Naime, pokazao je da se u sluaju novoroeneta moe govoriti o jednoj posebnoj strukturi obreda prelaza koja ide od faze preventivne agregacije, preko marginalne faze do faze parcijalne agregacije32. Smatram da je od posebnog znaaja, mada na izvestan nain predstavlja iskorak iz uobiajenog istraivakog polja - religije, teorijski doprinos novim odreenjem pojma "etnos" u istoimenom radu objavljenom 1982. Razmatranjem biolokog, egzistencijalnog i kulturnog obrasca etnikog zajednitva, pokazao je da se ovi obrasci javljaju u vidu etnikih stereotipa bez obzira da li imaju realnu osnovu. Etnos je zajednica koja tei da se udrui kroz sva tri osnova kao zajednica "totalnog" tipa to ne odgovara uvek realnim mogunostima. U takvim sluajevima
Duan Bandi je na plenarnom sastanku Etnolokog drutva SR Srbije posveenom temi tragovi amanizma (1978), na kojem su uestvovali arheolozi, psiholog i etnolozi, pokazao da se primenom novog pristupa i kombinovanjem formalne, funkcionalne i genetske analize moe na poseban nain rasvetliti ovaj fenomen. 32 D. Bandi, Tabu kao element..., u D. Bandi, Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1997. 130.
31

109

stvarno zajednitvo se moe nadomestiti simbolikim. U tom smislu je etniko zajednitvo simboliko oivotvorenje modela "totalnog" zajednitva a etnos idealni drutveni medijum za samoodreenje i samoidentifikaciju pojedinca33. Knjiga Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, kao to se moe zakljuiti iz bibliografske beleke, predstavlja, na izvestan nain, autorski zbornik radova objavljenih do 1997. godine. Koncipirana je tako da se u prvom delu razmatraju osnovni pojmovi: komunikacijski koncept religije, etnos i pojam narodne religije; u drugom delu data su sasvim nova i originalna tumaenja fenomena koje je uslovno podveo pod narodno paganstvo budui da ga tretira kao dinamiki model; tree poglavlje nosi naziv narodno pravoslavlje i sadri rezultate istraivanja do navedenog perioda. Formulisanju koncepta narodne religije u radu O pojmu "narodna religija" Duan Bandi je pristupio nakon dugogodinjih empirijskih istraivanja baziranih na ovom konceptu jer, kako sam naglaava, narodna religija nije u dotadanjim istraivanjima definisana na adekvatan nain, odnosno, "nije izgraen jedan koncept narodne religije, koji bi mogao da poslui kao relevantan okvir za analizu njenih dubljih znaenja i funkcija"34. Narodna religija je izgubila svoj "izvorni" paganski lik i u istorijskom i kulturnom procesu hristijanizacije dolazilo je do kvalitativnih promena koje su rezultirale raanju jedne, u sutini nove religije koju moemo nazvati "narodnom"35. Pomenuti rad predstavlja pokuaj da se uspostave osnovni kriterijumi za teorijsko odreenje pojma "narodna religija Srba". Duan Bandi je nakon opirne argumentacije
D. Bandi, Etnos, Etnoloke sveske, 4. Beograd, 1982. 40-57. tampano i u Kultura, 62-63. Beograd, 1983. 33-47. 34 D. Bandi, O pojmu narodna religija..., u D. Bandi, Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1997. 56. 35 Ibid. 58.
33

110

zakljuio: 1) da se narodna religija Srba moe tretirati kao narodna ali ne i optenarodna; 2) da se moe okarakterisati kao "srpska", ali ne i kao specifino srpska; 3) da se moe identifikovati kao "religija" ali ne na empirijskom, ve na jednom, uslovno reeno, transempirijskom planu36. Narodna religija u sto pojmova je jedno od dela po kojem e se pamtiti Duan Bandi, ali ovoga puta u daleko irem krugu italaca, budui da se radi o reniku koji je jednim delom i popularnog karaktera, pisan na jednostavan i razumljiv nain37. 3. Koncept "narodnog pravoslavlja" Duana Bandia I u savremenoj kulturi prisutan je sloen proces razliitog prihvatanja i interpretiranja oficijelne religije tako da se crkvena religioznost moe razlikovati od narodne religioznosti. Duan Bandi je, u tom smislu govorio o pravoslavlju u interpretaciji narodnih masa ili o narodnom pravoslavlju koje "ivi" drugaijim ivotom od onog koji proklamuje pravoslavna religija38. Osnovna ideja koncepta je da "narodno pravoslavlje" nastaje u sloenom komunikacijskom inu recepcije i interpretacije pravoslavlja od strane najirih slojeva stanovnitva. Recepciju crkvenih poruka koje, inae vae kao nepromenljiva kategorija, Duan Bandi tretira kao svojevrsnu veru, uslovljenu drutvenim i kulturnim promenama, koja se esto oslanja na
Ibid. 63. D. Bandi, Narodna religija Srba u sto pojmova, Beograd, 1991. Drugo izdanje 2004. 38 D. Bandi, O narodnom pravoslavlju danas Istraivanja u valjevskom i kruevakom kraju, Etnoantropoloki problemi, 9. Beograd, 1992. 63-69. D. Bandi, Verski identitet savremenih Srba, u Tradicionalno i savremeno u kulturi Srba, Posebna izdanja Etnografski institut SANU, knj. 49. Beograd, 2003. 13-23.
37 36

111

ideologiju razliitu od hrianske. Kritikovao je dotadanje istraivae razliitog profila i razliitih orijentacija u prouavanju religije, koji su imali jednobrazan pristup kada je u pitanju narodno pravoslavlje, naime, njegovom osnovnom karakteristikom smatrali su paganski duh koji ga proima pa su u skladu sa tim "nastojali da zavire ispod hrianske glazure narodnih verovanja ili obiaja i dopru do njihove prehrianske osnove"39. Jednostranost ovakvog pristupa kojim se narodno pravoslavlje svodi na opoziciju hrianske i paganske komponente zasniva se na "statikom" modelu vere koji Bandi zamenjuje "dinamikim" modelom. Pravoslavna vera se, naime, "iz stolea u stolee, iz generacije u generaciju obnavlja u svesti narodnih masa ali se, istovremeno, raa i jedna nova, koja nosi peat svog vremena"40. Dusan Bandi je formulisanjem koncepta narodnog pravoslavlja ukazao na teorijski i metodoloki pristup kao jedan od moguih aspekata budui da je religija veoma sloen i dinamian fenomen. Meutim, ovaj model omoguava da se realnije sagleda znaaj religije u savremenom drutvu, da se otkriju znaenja koja prevazilaze granice koje postavlja formalna religija. On je pokazao da crkveno normativni modeli mogu biti prihvaeni i interpretirani na veoma razliite naine u kontekstu drutvenih, kulturnih i politikih promena. Bandi je zapoeo svoja istraivanja upravo u vreme revitalizacije pravoslavlja koju je izmeu ostalog omoguavala i podravala i sama drava. Pravoslavni diskurs je uao na velika vrata to se jasno vidi kroz medijsku prisutnost, popularnu teoloku literaturu ali i kroz svakodnevne medijske poruke koje alje politika elita. Pravoslavna crkva nesumnjivo ulazi u novu fazu hri39 D. Bandi, O avolu u narodnom pravoslavlju, Rad muzeja Vojvodine, 40. Novi Sad, 1998. 149. 40 Ibid.

112

stijanizacije i iznalazi nove puteve komunikacije. Bandi je zapoeo svoja istraivanja sa ciljem da istrai kako sam narod prihvata poruke koje alje crkva, koje mesto imaju te poruke u ivotu ljudi. Empirijskim istraivanjima obuhvatio je razliite aspekte narodnog pravoslavlja: religijski, etiki, politiki, nacionalni. Naalost nije uspeo da istrai i veliki broj tema koje je imao u planu i upravo iz tog razloga nije zavrio svoj planirani projekat odnosno knjigu "Narodno pravoslavlje". Na osnovu nekoliko objavljenih radova o srpskom seoskom Bogu, svecima, avolu, verskom identitetu pravoslavnih Srba, uoptena karakteristika narodnih interpetacija pravoslavlja je: pojednostavljena verzija crkvenog pravoslavlja u kojoj malo mesta ima za crkveno uenje. Meutim, nije re samo o osiromaenom verskom uenju, ve transformisanom uenju koje je dobilo i nove sadraje koji svece vie "prirodno" vide u ovostranom nego u onostranom, to je Bandi uslovno nazvao profanizacijom u svesti seljaka. Profanizacija je, na primer, jasno vidljiva u likovima seoskih svetaca koji su izmeu ostalog u interpretaciji dobili jedan novi "oreol" obrazovane, "akademske" elite, kako je jedna ispitanica navela: "Svetac je nekada bio kao danas doktor nauka". Osim profanizacije u kontekstu drutvenih, kulturnih i politikih promena primetna je i nacionalizacija svetaca koji se sada prikazuju kao pripadnici sopstvenog naroda. Interpretaciju i stvaranje "novih" likova svetaca Bandi vidi kao simbolika sredstva koja predstavljaju okvir za artikulaciju stavova i vrednosti u savremenoj kulturi. Kada su u pitanju predstave o Bogu najjasnije se ispoljavaju u nainu na koji seosko stanovnitvo veruje u Boga i u naunu na koji ga zamilja. Vera se samo manjim delom zasniva na autoritetu Svetog Pisma i Crkve. U narodom pravoslavlju vernik ne veruje bezuslovno u postojanje boga ve u svakodnevnom ivotu, u linom i kolektivnom iskustvu, traga za dokazima boije egzistencije. Boga obino zamiljaju kao ne113

vidljivog i svemonog, od njega oekuju pomo i zatitu ali pri tom ne oseaju obavezuju da mu iskau posebno potovanje. Prisutno verovanje da je Bog posebno naklonjen Srbima ukazuje na predstavu o nacionalnom Bogu koji gubi univerzalni, hrianski karakter41. 4. "Posle Duana Bandia" Upravo na ovaj nain konceptualizovano istraivanje narodne religije i narodnog pravoslavlja daje veoma iroke mogunosti istraivanja religije i problematizovanja velikog broja tema. Ukratko u predloiti jednu od mogunosti za dalje istraivanje42. Narodno pravoslavlje nastaje u procesu kulturne komunikacije u kojem su povezani proizvodnja, stavljanje u opticaj, distribucija, potronja i reprodukcija religijskih sadraja koje promovie crkva. Pravoslavna crkva proizvodi poruke, stavlja neki sadraj u diskurzivnu formu i vri enkodiranje u skladu sa pravilima koja podrazumevaju da crkva prenosi vene istine. Kao to se moe videti iz analize popularne literature namenjene vernicima43, crkva insistira na oblicima crkvenog ivota i ponaanja vernika koji su nepromenljivi. Meutim, istovremeno
41 D. Bandi, Srpski seoski Bog, Etnoantropoloki problemi 10, Beograd, 1995. 12. 42 Model je jednim delom preuzet iz: S.Hall, D. Hobson, A. Lowe and P. Willis (eds.), 1992 (1980), Culture, Media, Language: Working Papers in Cultural Studies, 1972-79, Routledge, London, 128-138. Navedeno prema I. Spasi, op. cit. 244. 43 L. Radulovi, "Uenje veri" konstrukcija rodnih identiteta putem popularizacije pravoslavne teoloke literature, Tradicionalno i savremeno u kulturi Srba, Posebna izdanja Etnografski institut SANU, knj. 49. Beograd, 2003.

114

nastoji da ostvari to vei uticaj na ivot vernika tako da, u ovom periodu krize i tranzicije, poremeaja vrednosti i insistucija koje su izgubile svoj znaaj, upravo tu vidi prostor za revitalizaciju religije insistirajui na vraanju pravoslavnih vrednosti. U tom smislu, s jedne strane, nova istraivanja narodnog pravoslavlja bi mogla da se kreu i u pravcu analize diskursa razliitih manifestacija popularizacije pravoslavlja od glasila koje izdaje sama SPC, preko javnih (kolektivnih) religijskih rituala, do popularnih medija, televizije, tampe, Interneta. S druge strane, trebalo bi istraiti kako primaoci u tom komunikacijskom inu vre recepciju i dekodiranje poruka koje, zatim, prevode u drutvenu praksu. Na osnovu Bandievih radova smatram da se mogu uoiti najmanje tri mogunosti dekodiranja koje mogu biti u razliitom odnosu prema primenjenim kodovima pravoslavlja. To su: 1) crkveno-hegemono itanje, gde primalac dekodira poruku u okviru dominantnog koda ( tu se mogu izdvojiti dve grupe: prva grupa bi se odnosila na nivo crkvene religioznosti u recepciji poruka, odnosno, nivo na kojem vernici prihvataju uenje koje proklamuje zvanina religija odnosno pripadaju grupi "obrazovanih" ili nauenih" vernika, ali i tu moemo da dozvolimo odreene subjektivne interpretacije jer uenici obino dostignu razliite nivoe znanja. Druga grupa bi takoe bila upoznata sa uenjem crkve ali bi ga interpretirala u prilino pojednostavljenoj verziji); 2) meovito itanje u kojem se na apstraktnom nivou priznaje legitimnost pravoslavnog uenja ali se na konkretnom i situacionom primenjuju vlastita tumaenja ( primer vernici poznaju simbolika znaenja crkvenih rekvizita i relikvija ( svea, tamjan, moti svetaca) ali im u svakodnevnom ivotu pridaju i druga znaenja koristei ih u obredima koji nisu crkveni); 3) opoziciono itanje, kada se poruka na denotativnom i konotativnom nivou tumai izvan okvira pravoslavnog uenja i poruka koje preferiraju oni koji poruku alju (Primeri za ovakav pristup 115

su pomenuti profanizovani likovi svetaca44 ili kada vernici svetoj tajni braka odnosno crkvenom venanju, pridaju sasvim svetovna znaenja45.
Concepts of Duan Bandi in Studies of Religion in 20thCentury Serbian Ethnology In this paper, I discuss the contribution of late professor Duan Bandi to the research of popular religion and popular orthodoxy, in the context of 20th century Serbian ethnology. The concept of "popular religion" Bandi introduced helped fill a void created by decades of theoretical and methodological stagnation in studies of popular religion and beliefs. The concept of popular orthodoxy, likewise, represented a completely innovative approach to religion studies, since it focused on the reception and interpretation of messages from the Serbian Orthodox Church among the general population. Thus, it managed to reach the depths of religious research that had been previously obscured in studies that could only provide an image of formal religiosity.

44 D. Bandi, Srpski seoski sveci... , u D. Bandi, Carstvo zemaljsko i carstvo nebesko, Beograd, 1997. 272. 45 L. Radulovi, Crkveni rituali ivotnog ciklusa: krtenje i venanje, u: Obiaji ivotnog ciklusa u gradskoj sredini, Posebna izdanja Etnografski institut SANU, knj. 48. Beograd, 2002. 77-93.

116

Danijel Sinani
dsinani@f.bg.ac.yu

Religijsko-ritualni funkcioneri i kultna mesta u istonoj Srbiji

Apstrakt: Rad se bavi specifinim religijskim funkcionerima i kultnim mestima u istonoj Srbiji, na osnovu materijala dobijenog terenskim istraivanjem u irem regionu Knjaevca, u periodu od 2003. 2005. godine. Posebna panja posveena je formiranju specifinog sloja ritualnih funkcionera koji obavljaju delatnosti koje su u narodu, tradicionalno, vrili/le vraari/vraarke, ali, pored toga, preuzimaju i brojne prerogative pravoslavnog svetenstva, te svoju ulogu vre na mnogo spektakularniji nain i uz autoritet koji im u narodu obezbeuje fenomen opsednutosti. Uoivi ovu injenicu kao znaajnu, na osnovnu kljunih teorijskih postavki britanskog antropologa I. M. Luisa analiziraju se drutveni aspekti fenomena opsednutosti i konsekvence koje on ima na interpersonalne i ire drutvene relacije, statuse i meusobne odnose religijsko-ritualnih funkcionera i vrednosti koje promoviu u zajednici. Kljune rei: religijsko-ritualni funkcioner, crkvena osoba, vraka, svetenik, kultno mesto, opsednutost, profesionalizacija

Uvod
Rad je rezultat uea u naunoistraivakom projektu "Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije", br. 147035 koji finansira Ministarstvo za nauku i ivotnu sredinu Republike Srbije.

Ovaj rad se bavi razliitim vrstama i meusobnim odnosima religijsko-ritualnih funkcionera koji, svaki na svoj nain, obavljaju uloge od znaaja i predstavljaju osobe od autoriteta u svojim, uim ili irim, zajednicama. Kako e se iz rada videti, neki od ovih funkcionera svoju poziciju duguju jednoj od manifestacija fenomena opsednutosti, koja u istonoj Srbiji ima znaajnu ulogu pri uspostavljanju i odravanju statusa specifine vrste ritualnih funkcionera. Takoe, panja e biti posveena i specifinim kultnim mestima u selima okoline Knjaevca, koja imaju bitnu ulogu u religijskom ivotu pripadnika posmatranih zajednica.1 Opsednutost ljudi onostranim bilo demonskim, bilo boanskim entitetima predstavlja fenomen koji igra veoma bitnu ulogu u brojnim religijama irom sveta. Meutim, u dosadanjim radovima iz oblasti etnologije i antropologije na temu opsednutosti kod nas proputeno je da se uoi, i u dovoljnoj meri ukae na znaaj ove pojave u religijskom ivotu naeg naroda. Za razliku od slabog interesovanja koje je fenomen opsednutosti izazvao u naunim antropolokim krugovima kod nas, u granicaa discipline u svetu ovaj fenomen zaokuplja panju velikog broja autora ve vie decenija unazad. Pristupi prouavanju ovog problema menjali su se vremenom, od jednostavnih opisa i identifikacije pojave, preko pokuaja utvrivanja istinitosti/neistinitosti stanja u kojem se opsednuta lica nalaze, do razmatranja psihopatolokih i etnomedicinskih aspekata ovog fenomena. Do velikog pomaka u teorijskom promiljanju fenomena opsednutosti dolazi pojavom radova Ajoana M. Luisa, koji razmatra ire drutvene konsekvence ove pojave i postavlja

1 Pored samog Knjaevca, istraivanja su sprovedena i u selima Gornja i Donja Kamenica, Gornja Sokolovica, Beli Potok, Jelanica, lne, Podvis, Ravna, Gornje i Donje Zunie.

118

kategorijalni aparat i osnovne teorijske implikacije, koje su i danas osnova gotovo svakom bavljenju ovim fenomenom.2 Osnovno pitanje kojim se Luis bavi je zato pojedine kategorije ljudi bivaju lake i ee podlone napadima opsednutosti nego ostali? Ukratko, Luisovo promiljanje opsednutosti glasilo bi ovako: na bilo koji nain podreene kategorije lica (najee se govori o poloaju ena u patrijarhalnim zajednicama), koje podnose razliite pritiske u svojoj zajednici i okruenju, ili iz ma kog drugog razloga privremeno ili trajno zauzimaju marginalne drutvene pozicije, pribegavaju opsednutosti kao specifinoj strategiji za indirektno iskazivanje bunta, odnosno, ukazivanje na svoju lou ivotnu situaciju. Ovim putem pridobijaju panju, odreene koristi i privilegije. Napadi opsednutosti mogu da postanu hronini i tada osoba stupa u specifian odnos sa opsedajuim entitetom, koji se odrava i ''neguje'', te mu se periodino posveuju sveanosti i ceremonije. U izvesnim sluajevima moe da doe i do formiranja itavog kulta posveenika, to je jedan od naina da se obezbedi solidarna grupa u kojoj se esto otvaraju iroke mogunosti za ostvarivanje pozitivne vertikalne drutvene pokretljivosti. Luis pravi razliku izmeu dva osnovna tipa opsednutosti: periferne i centralne prva predstavlja opsednutost marginalizovanih kategorija ljudi perifernim demonskim silama, a druga opsednutost ljudi znaajnog integriteta u svojoj zajednici, visoko moralnim entitetima, bitnim za odravanje drutvenog sistema moralnosti i reprodukciju kulturno-kognitivnih stubova zajednice. Ova dva modela nisu u odnosu potpune opozicije ve su zamiljeni kao dva krajnja obrasca na skali koja predstavlja itav niz prelaznih oblika.
Videti npr: I. M. Lewis, Spirit Possession and Deprivation Cults, Man, New Series, Vol. 1. No. 3 (Sep., 1966.), str. 307-329; I. M. Lewis, Ecstatic Religion An Anthropological Study of Spirit Possession and Shamanism, Middlesex, 1971.
2

119

Kako e se iz ovog rada videti, osnovne Luisove postavke mogu da poslue kao dobre smernice za analizu verovanja u fenomen opsednutosti i njegovoj ulozi u produkciji religijskoritualnih funkcionera zabeleenih i na naem prostoru. 2. Predmet rada, identifikacija specifinih religijsko-ritualnih funkcionera, terminologija i primeri Kako je ve pomenuto, poseban prostor u ovom radu bie posveen specifinoj kategoriji ritualnih funkcionera, kategoriji koja je irokog opsega i podrazumeva razliite vrste linosti, razliite uloge i odgovarajue nazive. Meutim, u narodnoj terminologiji postoji izraz koji je najee u upotrebi da bi se referiralo na osobe koje pripadaju ovoj vrsti funkcionera. Naime, radi se o pojmu koji se pojavljuje u nekoliko razliitih varijanti najee crkvarka ili crkvar, to jest, crkvena ena, odnosno crkven ovek.3 Miljenja ispitanika o tome na koga se ovaj termin odnosi, u odreenoj meri se razlikuju, tako da bi, na primer, neki od njih govorili da ''Crkveni ljudi zarauju od krsta'', da su crkveni ''Oni koje neto (neka sila D. S.) mui'', ili da su to ona lica koja ''Obilaze crkve i puno znaju''. Zatim, crkvarkama se nazivaju i osobe koje su pod razliitim ''misterioznim'' okolnostima dole do saznanja gde se nalazi skriven neki predmet, najee krst, koji potom dobija posebnu auru svetosti, pa su ga iznele na svetlost dana i na tom osnovu ponegde, ta vie, organizovale i svoju ''crkvu''.4 Ono to je za ovaj rad bitno jeste da se u gotovo
3 Imajui u vidu injenicu da meu ovim licima u znatno veem broju figuriraju pripadnice enskog pola, u daljem tekstu e, ipak, najee biti upotrebljavana imenica u enskom rodu crkvarka. 4 O ovoj pojavi bie vie rei u daljem tekstu.

120

svim sluajevima u kojima se moe prepoznati neka od manifestacija fenomena opsednutosti a naroito u sluajevima profesionalizacije direktnih subjekata involvirana lica pominju u kontekstu ''crkvenosti''.5 Imajui sve to u vidu, ovaj termin e biti najee u upotrebi u daljem radu, kako bi upuivao na lica koja su centralni predmet analize. Radi ilustracije, a imajui u vidu predvieni obim rada, naveu samo dva primera, zabeleena prilikom terenskog istraivanja u selima Beli Potok i Gornja Kamenica, koja dobro oslikavaju razlike u nivou profesionalizacije ''sposobnosti'' koje ovim religijskoritualnim funkcionerima obezbeuje fenomen opsednutosti:6 Primer 1 Ispitanica Svetlana iz Belog Potoka zna da se na Duhove odlazilo kod pojedinih ena u Negotinskoj krajini da bi se komuniciralo sa mrtvima. Sa ovim u vezi je sluaj jednog mladia iz sela Radmilovca koji je preminuo nedugo nakon to je bio na svadbi svoje bive devojke u Belom Potoku. Njegov otac je bio ubeen da mu je sin na svadbi otrovan. Verovao je da su mu neto sipali u vino jer se on odmah nakon svadbe alio na bolove u grlu a nedugo zatim je i umro. Nakon to je etrdeset dana svakodnevno obilazio njegov grob, reio je da ode kod medijuma, na Duhove, da bi stupio u kontakt sa svojim preminulim sinom.
5

Treba napomenuti da se za sve upotrebe termina ''crkvenost'' ne vezuju obavezno i stanja opsednutosti, ono to je nama bitno,meutim, jeste da su sve osobe kojima su pripisivani napadi opsednutosti oznaavane kao ''crkvene''. 6 Za potpuni uvid u prikupljenu grau koja se tie fenomena opsednutosti u istonoj Srbiji pogledati u: D. Sinani, Opsednutost i egzorcizam u Srbiji antropoloki pristup, magistarska teza odbranjena 30.6.2006., biblioteka Odeljenja za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu.

121

Tokom seanse medijum mu se obratio glasom koji je bio identian glasu njegovog sina i rekao mu je da se ne sekira, da je ovakav sled okolnosti morao da se desi jer mu je tako bilo sueno. Zamolio ih je da svu panju posvete svom mlaem sinu, njegovom bratu, i da mu daju sve njegove knjige i njegova odela da ih nosi, da bi se to videlo. Sin je posebno bio zadovoljan nainom na koji su ga ispratili na drugi svet, i to naroito trpezom na kojoj je centralno mesto zauzelo prase prireeno ''kako treba, po obiaju'' ukraeno cveem i veniem, to se ''daleko videlo'' i na tome im se posebno zahvaljivao ''To prase je ukrasilo celu sovru''. Sve ovo deavalo se krajem ezdesetih godina dvadesetog veka. Primer 2 Baba ispitanice Rue iz Gornje Kamenice, Mileva Mili, bila je uvena ''crkvarka''7 u irem podruju Knjaevca. Ona je ivela u dvoritu koje se nalazilo odmah do dvorita i domainstva Ruine porodice. Mada su bili u dobrim odnosima, baba je u jednom trenutku prestala da ih poseuje. Kada je majka jednom prilikom poslala Ruu da pozove baku kod njih na doruak, baba joj je odgovorila da ne moe da doe zato to im je neko u blizini kue, pod jednim drvetom koje je praktino izlazilo iz zida kue, postavio ini, ''izmaijao'' im neto, te ona ne moe da ue u njihovo dvorite. Niko od njenih ukuana nije shvatio te tvrdnje ozbiljno, pa nisu ni pretraili mesto na koje ih je baba uputila. Kada je Mileva jednom prilikom ipak probala da ue u njihovo dvorite, na samom ulazu, kod kapije, neto je naglo podiglo u vazduh, do visine terase koja se nalazila na prvom spratu, zadralo par sekundi i spustilo na zemlju. Potom je ponovo podiglo ali se ona uhvatila i drala vrsto za kapiju, obrativi se Rui koja je sve to gledala sledeim reima: ''Eto vidi da ne mogu da uem''.
7

O terminu ''crkvarka'' videti u daljem tekstu.

122

Rua mi je ispriala kako su izgledali trenuci u kojima je njena baba ''dobijala informacije'' koje su od nje traene: ''Baba trese glavu, trese noge ... sedi a skae sa stolice, trza se ... zna sve da kae''. Kada izae iz ovog stanja bila je sva oznojena ''kao da je teret nosila'. Govorila je da mora da slua ta joj se naredi dok je ''trese''. Narod je dolazio kod Mileve u velikom broju, gotovo svakodnevno, da je pitaju sve to ih interesuje a obraali su joj se sa najrazliitijim problemima. ''Mnogo su dolazili ljudi kod nje...''. znala je i ''da prebaje za stoku i za zdravlje ljudima...'' Pravila je i razne ''vodice'' i ''krmivo'' za bolesnu stoku. Dolazili su bolesni, i poto bi ih izleila, redovno bi se vraali da joj zahvale. Jedino to nikako nije htela da radi je bilo da nekome neto loe uvraa. Ljudi koji su dolazili kod nje donosili su joj razliite darove i plaali su joj koliko su mogli ili mislili da treba, poto ona nije imala tano odreene cene za usluge koje je pruala. Kada bi priala klijentima povodom problema zbog kojeg su joj se obratili, delovala je kao da nije prisutna, ''kao da nije ona ta to govori''. Ova posebna stanja u koja je baba Mileva zapadala uglavnom su joj se deavala kod kue ''kad joj naredi''. Nou je, ponekad, zimi ''terala neka sila'' da izae iz kue, probije led na vodi i kupa se. Kod nje su dolazili ljudi iz cele Krajine ali vlasti nisu odobravale njenu delatnost, pa su esto pokuavali da joj zabrane rad. Baba Mileva je iskopala iz zemlje krst na urevdan i prenela ga kod sebe u dvorite, stavila ga je u jednu dvorinu zgradicu i to je postalo glavno kultno mesto u selu. ''Voena'' nekom silom pronala je jo jedan metalni predmet na kojem se nalazi mrtvaka glava i ukrtene kosti i on i danas zauzima centralno mesto kod njenog krsta, gde metani ostavljaju zavetne darove i pale svee. 8
Ispostavilo se da se radi o metalnoj ploi koja je bila logo firme koja je proizvodila eleznike vagone i opremu za eleznicu. Ispitanici
8

123

Za seosku slavu celo selo je dolazilo prvo ''na njen krst'' a potom i kod nje. Drugi dan slave su klali ovcu koju su kupovali od zajednikog priloga, baba Milevi su donosili darove, a ona je u ruci nosila krst, vodicu i bosiljak, prilazila redom svim metanima, prskala ih vodicom, dodirivala bosiljkom po temenu i davala im da poljube krst. Druga ispitanica iz Gornje Kamenice Katica, vie puta je u svom ivotu prisustvovala seansama baba Mileve. Po Katicinim reima, dok je ''trese'' Mileva nita ne pria, samo kae prisutnima da se ne plae, da e brzo da je proe. ''To je mui i posle ispria ta treba''. Mileva je koristila razna pomagala za izleenje svojih klijenata, izmeu ostalog i krstove kojima je otklanjala razliite simptome (poreala bi ih, na primer, na oteenu nogu svog ''pacijenta''). Kako kae Katica, baba Mileva nikada nije prizivala neku silu, ve joj je ona sama dolazila. Mileva je davala i, nimalo svetla, proroanstva koja su se ticala celog sela. Priala je esto da e ''selo da se uniti''. Naime, iznad njihove kue postoji jedan krst koji je bio zaputen i zarastao u korov, ona je govorila da zato to seljani nee da se ''podignu'' i da se organizuju da oiste, srede i pokriju krst, ''mladi ljudi e da padaju nee biti rata ali e da umiru''. Mileva je postila veoma strogo sve postove i redovno ila u crkvu. ta vie, obilazila je i crkve irom zemlje kako bi Katica rekla: ''Gde joj naredi, tu mora da ide''. Bavei se delatnou koju su joj omoguile njene specifine ''moi'' baba Mileva nikada nije uvala ovce ni stoku, niti je ikada morala da se bavi zemljoradnjom. Crkvene osobe iz naih primera komuniciraju sa ''onostranim'' tako to bivaju, u potpunosti ili delimino, opsednute onostranim entitetom. U ulozi opsedajueg entiteta najee se pojavljuju
to, naravno, ne znaju a prema ovom predmetu se i dalje ophode sa strahopotovanjem.

124

razliita bia hrianskog porekla aneli, brojni svetitelji ali i sami Bogorodica i Bog, kao i due ''obinih'' pokojnika koje se najee prizivaju po elji i zahtevima zainteresovanih lica. Opsednutost u ovakvim sluajevima moe, dakle, da bude izazvana odnosno, prizvana od strane osobe koja treba da bude opsednuta, ili moe da bude spontana da osoba bude opsednuta po odluci i volji samog opsedajueg entiteta. Bez obzira na poreklo i nain na koji se ostvaruje i manifestuje, veruje se da opsednutost onostranim entitetima crkvarkama daje specifine, natprirodne moi. Poto u sebi mogu da otelotvore natprirodnu silu, crkvarke dolaze u priliku da ponude usluge kontakta i komunikacije sa onostranom realnou. S obzirom da ta onostrana realnost najee dobija izraz kroz reprezentativne predstavnike ''nebeske hijerarhije'', ovakva pozicija prua velike mogunosti za profesionalizaciju steenih sposobnosti i preuzimanje specifinih uloga, kao i zauzimanje posebnog poloaja u lokalnoj (esto i iroj) zajednici. Na osnovu opisanih sposobnosti, crkvarka/crkvar potom zasniva sa zainteresovanim osobama klasian ekonomski odnos: izvrilac usluge klijent. Usluge koje crkvarke nude i poslovi koje obavljaju, veoma su irokog spektra. Njihova osnovna delatnost u velikoj meri je odreena izvorom kojem duguju svoje natprirodne sposobnosti. Tako, crkvarke, pre svega, predstavljaju kanal za komunikaciju sa svetom koji se nalazi izvan granica naeg realnog, opipljivog okruenja. U stanju opsednutosti crkvarke su ili ustupile mesto u svom telu duama pokojnika, odnosno, biima boanske provenijencije, ili su u direktnom kontaktu sa njima. Ovakva situacija omoguava potencijalnim klijentima i svim zainteresovanim licima informacije iz ''prve ruke'' od sveprisutnih i sveznajuih entiteta, za koje se, izmeu ostalog, veruje da kroje sudbine ljudi i oblikuju ustrojstvo sveta. Prema tome, 125

za oekivati je da je spisak problema i zahteva sa kojima se ljudi obraaju crkvarkama za savet i pomo gotovo beskonaan. Isto tako, sasvim je logino da zainteresovani oekuju da e upravo crkvarke biti u prilici da na najadekvatniji nain odgovore na njihove potrebe. Ljudi se najee obraaju crkvarkama kako bi dobili informacije o sebi bliskim licima (najee lanovima ue ili ire porodice), sa kojima iz bilo kog razloga (ratne operacije, zarobljenitvo, rad u inostranstvu itd.) due vreme nisu bili u mogunosti da ostvare kontakt, pa veoma esto ne znaju ta se sa njima desilo i da li su, uopte, jo uvek ivi i zdravi. Kod crkvenih ljudi odlaze klijenti kojima je, usled trajnog gubitka nekog sebi bliskog i dragog, teret usamljnosti isuvie teak, i ele da bar jo jednom porazgovaraju sa duom pokojnika. Ponekad je dovoljan razlog za komunikaciju sa svetom mrtvih samo elja da se proveri u kakvom obliku trenutno egzistiraju njihove due, da li im je neto potrebno, i moe li im se posthumno pomoi. esti su i sluajevi kada se zainteresovana lica obraaju onostranim entitetima za savet ili kakvu odreenu pomo. Ukoliko se neko suoava sa problemima ije mu poreklo nije poznato i jasno, ukoliko ga prate nesree, ne moe da ostvari lini i porodini napredak, ili ukoliko u domainstvu trpi, naizgled, neobjanjive tete (na primer, bez vidljivog razloga mu ne raaju usevi, ili mu se stoka razboljeva i umire), obratie se crkvarki kako bi proverio nije li moda rtva neijih malicioznih vradbina i ini. Veruje se da crkvarka moe da pojasni poreklo problema i predloi adekvatno reenje. Crkvarka, veruje se, zna i da ''razbaja ini'' i intervencije u tom pravcu su veoma este. Ljudi se, takoe, esto obraaju crkvarkama a da, pri tom, nemaju konkretan problem i jedini razlog je, jednostavno, da saznaju neto vie o svojoj trenutnoj optoj situaciji, trenutnom ivotnom momentu i poziciji. Pretpostavlja se da e one moi da uoe potencijalne probleme i da im na njih na vreme ukau, 126

ili da im skrenu panju na neke anse koje e im se ukazati ili im se, moda, ve ukazuju, ali oni sami ne shvataju mogunosti koje im se otvaraju. U vezi sa tim, esto se postavljaju i pitanja koja se tiu budunosti klijenata veliki broj ljudi eli da sazna ta ih ve sutra ili u nekoj daljoj budunosti oekuje, treba li da se uvaju pojedinih datuma ili aktivnosti, sledi li im neka nesrena okolnost ili bolest, i, naravno, moe li se (i na koji nain) takav razvoj dogaaja spreiti ili promeniti? Crkvarke su poznate i kao isceliteljke, pa su redovni klijenti i osobe koje im se obraaju sa zdravstvenim problemima i oboljenjima najrazliitijeg tipa i porekla. Poto ''znaju'' da lee ljude ali, isto tako, i ivotinje, pored uloge seoskog lekara crkvarke preuzimaju na sebe i angaovanje na poslovima iz domena veterine, naroito ako se veruje da su oboljenja stoke posledica delovanja crne magije. Meutim, crkvene osobe se veoma esto obraaju pojedincima ili iroj zajednici samoinicijativno, iako od njih nije traena bilo kakva pomo ili miljenje. Do ovakvih sluajeva dolazi spontano, i to u situacijama kada su informacije koje su im ''saoptene'' bitne za pojedinca ili zajednicu, i crkvari e ih bez oklevanja prezntovati javnosti. Ovakvi primeri su brojni a tiu se predupreivanja eventualnih nesrenih dogaaja, kao to su, na primer, potencijalni incidenti na putu, opasnost koja pojedince vreba na odreenim mestima ili im preti od odreenih ljudi itd. Crkveni ljudi svojim angaovanjem esto nadilaze interese pojedinaca i klijenata koji im se obraaju, te daju informacije koje su od neposrednog i neospornog znaaja za iru zajednicu ili, pak, proriu sled i razvoj dogaaja na makroplanu, predviaju razvoj politikih okolnosti i tome slino. Ukoliko se obrati panja na poruke koje crkvarke tokom svojih seansi prenose zainteresovanim pojedincima a koje, potom, stiu i do ire zajednice, lako je uoiti da one esto u sebi sadre 127

elemente jasne propagande pojedinih stavova koji se tiu kako tradicionalno obiajnih, tako i religijskih sistema vrednosti. Tako, crkvene osobe esto na sebe uzimaju ulogu pravih propovednika i/ili tumaa religijsko/moralno/etikih kodeksa i normi ponaanja u svom irem ili uem okruenju, pa su neke od njih postajale glavni, ponekad i jedini, religijsko-ritualni funkcioneri u zajednici, o emu e vie rei biti u daljem tekstu. Ovakvi primeri su brojni, a poruke i propovedi moralno/religijsko/ etike prirode raznolike, meutim, pojedine pravilnosti se mogu uoiti te se nameu i odreeni zakljuci. Ove poruke i propovedi u direktnoj su srazmeri sa poreklom i statusom opsedajueg entiteta. Na ovaj nain, formira se itav niz blago iznijansiranih prelaznih oblika: poevi od moralnoetikih i obiajnih stavova (razliite pouke, komentari samrtnih obiaja, itd.) do nadahnutih religijskih propovedi (plediranje za podizanje i odravanje hrianskih znamenja i objekata, napadi na protivnike vere, itd.). Uporedo sa ovom pravilnou raste i uticaj, a samim tim i status crkvene osobe to je znaajniji religijski status i vei autoritet opsedajueg entiteta, vee su moi koje se opsednutoj osobi pripisuju, a raste i ugled koji ona u svojoj zajednici uiva, kao i znaaj uloge koju na sebe uzima. ak i u situacijama kada crkvene osobe ne tvrde da ih opsedaju bia hrianske provenijencije, ve se njihove sposobnosti zasnivaju na opsednutosti duama ''obinih'' pokojnika rekviziti koje koriste da bi doli u stanje opsednutosti i predmeti koje upotrebljavaju u svojoj praksi pripadaju korpusu predmeta hrianskog karaktera. Pri tom, najee se koriste ikone najrazliitijih svetitelja, pre svega Bogorodice, zatim, krstovi napravljeni od razliitih materijala, razliitih veliina i namene (za molitvu i isceliteljske prakse), svee, strukovi bosiljka, osvetana voda itd. Dakle, i u sluajevima kada se u ulozi opsedajuih entiteta ne pojavljuju hrianska bia, autoritet praksi koje crkvarke sprovode daje se pomou hrianskih zna128

menja autoritet koji se zasniva na njihovoj simbolici i moima koje im se pripisuju. Ono to spada u opta mesta je i injenica da su ispitanici uvek posebno isticali da crkvene osobe nemaju formiran tarifni sistem, odnosno da nemaju utvren cenovnik usluga. One rade ''kako im je nareeno'', ali svako ko im se obrati u ulozi klijenta, daje im novca koliko moe ili misli da treba, ili im se, pak, donose darovi najrazliitije prirode. Takoe, svi ispitanici su kao znaajnu isticali injnicu da crkvene osobe ne znaju, ili, ne ele da koriste crnu magiju, tanije nikada je ne primenjuju i nee nikom ''nita loe da zamaijaju''. 3. Crkvene osobe i kultna mesta Jedna specifina pojava vezana za crkvene osobe, bitna za dalju analizu, ve je pomenuta u prethodnom tekstu. U selima u kojima je istraivanje obavljano, na vie lokacija u svakom od njih, razmeteni su kameni krstovi razliitih dimenzija, starosti i porekla. U veini sluajeva ovi krstovi nisu se nalazili na mestima koja sada zauzimaju ve su zaboravljeni i zarasli u korov, ponekad ak i prekriveni slojevima zemlje, bili razbacani u seoskom ataru ili njegovoj okolini. itelji ovih sela ne znaju iz kog vremena krstovi datiraju, koje je njihovo poreklo, ko ih je podizao i kome ih je posveivao. Upravo su crkvene osobe najee otkrivale ove krstove, donosile ih u selo i planski postavljale na odreena mesta, dajui im potpuno nove uloge i znaenja. Naini na koji su ove osobe dolazile do svojih otkria su posebno interesantni i uglavnom su ve dobili svoje mesto u korpusu legendi lokalne zajednice, zajedno sa ostalim natprirodnim okolnostima koje prate ivote crkvenih osoba. 129

Naime, brojne su prie i veoma je raireno verovanje da je crkvene osobe vodila tajanstvena i misteriozna sila (''neto im je nareivalo'') prilikom pronalaenja i iskopavanja ovih svetih predmeta. Za druge se, pak, veruje da su u snovima dobijale informacije od boanskih bia gde bi i ta trebalo da trae, i kako potom sa pronaenim svetim predmetom da postupaju. Ovi krstovi su, uglavnom, smeteni u improvizovani ograeni prostor i natkrovljeni su, ili su unoeni u prostorije koje su nekad sluile kao pomoni objekti u ekonomskom delu domainstva. Ovako ureeno kultno mesto upotpunjeno je i ostalim rekvizitima koji se koriste u ritualima, kao to su: ikone, stalci za paljenje svea, stolovi, posude razliitih namena itd. Uobiajeno je da je svaki od ovih krstova posveen jednom svecu, pa se na dan posveen tom svetitelju odlazi ''na njegov krst'' i praznik se tamo obeleava. U razliitim selima, praznike obeleavaju ili samo porodice u blizini ijih kua se krst nalazi, ili porodice koje za krsnu slavu imaju datog svetitelja. U posebnim prilikama ''na krst'' dolaze predstavnici vie domainstava ili, ak, itavo selo. Van sistema praznika, na ova specifina kultna mesta dolaze i ljudi pojedinano, kada osete potrebu kao to bi otili u crkvu. Na ovim kultnim mestima obavljaju se razliite ritualne radnje. U zavisnosti od toga kojom prilikom se odlazi ''na krst'': najee se pale svee, ostavljaju zavetni darovi i ostale ponude, a na pojedinim mestima vidljivi su i tragovi prinoenja rtava. Ovi krstovi i sveti predmeti imaju veoma bitnu ulogu u religijskom i ritualnom ivotu zajednice. Imajui u vidu injenicu da metani veruju da su direktnim nalogom ''sa neba'' ponovo ugledali svetlost dana, za njih se vezuje velika ''koliina svetosti'' i veoma su potovani. Ukoliko postoje, crkve su u ovim selima, uglavnom oronule, slabo opremljene i veim delom godine zakljuane. Kljuevi se nalaze kod pojedinih lica iz sela, a otvaraju se retko, samo u posebnim prilikama, kada dolazi svetenik iz Knjaevca zbog, na 130

primer, seoske slave ili sahrane. U takvim uslovima, oigledno je da su prostori sa postavljenim krstovima i ostalim svetim predmetima zadobili status glavnih kultnih i, uopte - religijskih mesta u zajednici. Izmeu ostalog, o ovim kultnim mestima najee se govori kao o ''crkvama''. Tako, na primer, kada bi ispitanici iz Gornje Kamenice govorili o krstu koji je iskopala baba Mileva, rakli bi da se esto ilo ''kod nje u crkvu''. Interesantan je i primer Miletine crkve objekta u okolini sela lne, koji je posveen crkvaru Mileti, kome je u jednoj viziji bilo ''nareeno'' da na tom mestu podigne ''crkvu'', a koji je poznat i kao veliki prorok. Ovaj objekat je, za razliku od ostalih improvizovanih kultnih mesta, namenski zidan, ureen i, kako se ini, nezvanino prihvaen od strane lokalne crkvene optine. Unutranjost prostorije predstavlja interesantnu kombinaciju elemenata, sa crkvenim ikonostasom, ikonama i svetim sasudama, ali i sa delom u kojem su smeteni iskopani krstovi, razliiti rekviziti za magijske isceliteljske prakse, zavetni darovi i ''Miletin ivotopis''. Pored toga to ih pronalaze, aktiviraju i apeluju na dalje podizanje i odravanje krstova, crkveni ljudi uzimaju i najvie uea u ritualnim i organizacionim aktivnostima vezanim za ova kultna mesta. Oni su za njih zadueni i, kao to je ve reeno, nije redak sluaj da se ova mesta po njima i nazivaju. Za seosku slavu odlazi se na krst koji je posveen svetitelju koji se u selu proslavlja kao Zavetina. Po pravilu to je krst koji se nalazi na imanju crkvene osobe koja ga je i otkrila i tu postavila, a itava proslava je u njenoj organizaciji i pod njenim vostvom. Prilikom proslave seoske slave oekuje se okupljanje itave zajednice a ritual u potpunosti vodi crkvarka. U primeru navedenom na poetku teksta, moglo se videti da je baba Mileva na dan seoske slave koja se proslavljala u njenom dvoritu svetila vodicu, prinosila krst svim prisutnima na celivanje i potom ih blagosiljala bosiljkom i svetom vodom. U njenoj organi131

zaciji je bilo i obezbeivanje ivotinje koja e biti rtvovana, kao i samo prinoenje rtve. Ljudi iz sela su njoj donosili darove i ponude i ostavljali novac. Potrebno je, meutim, napomenuti da nisu sve osobe za koje se kae da su crkvene, obavezno ukljuene i u aktivnosti oko podizanja krstova i voenja ovih kultnih mesta. Ovde se moe govoriti o razliitim stepenima, odnosno nivoima profesionalizacije. Tako, pojedine crkvarke e nuditi usluge komunikacije sa mrtvima, druge e, pored navedenog, ponudi dodati usluge leenja i razbijanja crne magije, dok se u najrazvijenijem, i u sluaju gde je na sceni najvii stepen profesionalizacije, nailazi na primer potpunog preuzimanja uloge prvog religijskog funkcionera u zajednici. 4. Drutveno - ekonomski aspekti angaovanja crkvenih osoba - primenjivost Luisovih teza to se primenjivosti osnovnih Luisovih postulata na materijalu dobijenom kod nas moe rei, ini se da su oni u velikoj meri dobili potvrdu u naoj grai. U sluajevima opsednutosti koja predstavlja osnov za dalju profesionalizaciju (u naim primerima crkvenih osoba), moe se konstatovati itava skala opsedajuih entiteta razliitog statusa i porekla, a samim tim i skalu opsednutih osoba i statusa koje zauzimaju, koja se kree u pravcu: periferna--------centralna opsednutost. Kako se menja koliina svetosti opsedajuih entiteta, uporedo raste i stepen profesionalizacije religijskih funkcionera koji trpe opsednutost. Samim tim, uporedo se menjaju i nivo i kvalitet na kojem se odvija komunikacija dva sveta ili dri ''propoved'', i to u pravcu: obiajna, tradicionalna uputstva i znanja----------hriansko kanonsko uenje.

132

U sluaju najvieg stupnja profesionalizacije formiraju se kultovi po ugledu na hrianske, sa harizmatskim linostima koje oko sebe okupljaju vei broj sledbenika, ali i dalje nisu u potpunosti uklopljeni u sistem zvanine dogme. Luisova teza da se opsednutost koristi kao kanal za vertikalnu drutvenu pokretljivost i poboljanje drutvenog statusa osoba podlonih opsednutosti,9 u potpunosti je potvrena u naem materijalu. ta vie, moe se tvrditi da je, u kategoriji opsednutih lica koja potom preuzimaju uloge religijskih funkcionera, vertikalna drutvena prohodnost osnovna, ako ne i jedina, funkcija. Kako se moglo zakljuiti iz prethodnog teksta, crkvene osobe svoju, a esto i egzistenciju itave svoje porodice, obezbeuju pruanjem specifinih usluga koje im omoguavaju posebne, ''natprirodne sposobnosti'', kojima raspolau zahvaljujui injenici da, s vremena na vreme, bivaju opsednuti onostranim entitetima, kao i injenicom da predstavljaju bitne religijsko-ritualne funkcionere u lokalnoj zajednici ili irem okruenju. Crkvene osobe zvanino ne naplauju svoje usluge, nemaju utvren tarifni sistem, ali im klijenti uvek ostavljaju novac, donose razliite darove i ponude ili ine odreene protivusluge. Pored toga, svi ispitanici su naglaavali da ogromni redovi ljudi, u dvoritima ili pred vratima ovih religijskih funkcionera, koji ekaju da budu primljeni nisu redak sluaj, pa nije teko pretpostaviti da od, na ovaj nain, zaraenih sredstava mogu sasvim pristojno da ive. Izmeu ostalog, veina ovih funkcionera u potpunosti naputa seoske poslove, to zavisi od stepena profesionalizacije koji je u svakom pojedinanom sluaju postignut. Ispitanica Rua nam je, na primer, rekla da njena baba Mileva nikada vie nije morala da uva stoku. Da ne bih dalje
I. M. Lewis, Ecstatic Religion An Anthropological Study of Spirit Possession and Shamanism, Middlesex, 1971. 106-110.
9

133

optereivao tekst dodatnim primerima, kao sasvim indikativnu naveu izjavu ispitanice Svetlane iz Belog Potoka: Pomenuvi tokom razgovora da je sve i svata u ivotu videla i doivela, njen suprug, koji je prisustvovao razgovoru, u ali je upitao: ''Da nisi moda crkvena?'' Na ovu opasku Svetlana je odgovorila: ''Nisam crkvena, taman posla ... da sam crkvena ne bi' se ja muila i sad da me bije kima''! ak i u primerima gde crkvene osobe nisu razvile visok stepen profesionalizacije, pa u njihovim sluajevima izostaje finansijski aspekat ostvarene delatnosti, i ne moe se rei da od toga zarauju i ive, ove osobe uvek uivaju specifian status u zajednici uvek imaju poseban ugled, u nekim sluajevima, ak, izazivaju i strahopotovanje kod svojih suseljana. 5. Sistem religijsko- ritualnih funkcionera u zajednici Kako bi se dodatno pojasnio i jo preciznije pozicionirao poloaj crkvenih osoba u religijskom sistemu zajednice i odredio njihov relacijski odnos sa ostalim poznatim religijsko-ritualnim funkcionerima, uopte - na ovom mestu potrebno je uvesti u fokus analize jo jednog ritualnog funkcionera koji, takoe, zauzima znaajno mesto u religijskom ivotu zajednice osobu koja se bavi vraanjem a koja se u istraivanom kraju najee naziva ''vraka''. 10 Vraare predstavljaju kategoriju lica koje su u dosadanjoj brojnoj etnografskoj literaturi podrobno opisane, tako da se na ovom mestu neu baviti daljom identifikacijom ove vrste ritualnog funkcionera, ve e panja biti usmerena na aspekte koji su od znaaja za analizu, a bie predstavljeni kroz sistem specifinih odnosa i opozicija prema crkvenoj osobi.
10 U ovoj ulozi javljaju se, mada veoma retko, i muke osobe, tako da u, imajui u vidu znaajnu prevagu u pravcu pripadnica enskog pola, u daljoj analizi koristiti termin koji je u upotrebi za enski rod.

134

Na poetku, moe se postaviti i razmotriti sledei odnos: Crkvar(ka) / Vraka U ovom sluaju ne moe se govoriti o potpunoj opoziciji izmeu dve vrste ritualnih funkcionera. Veina ispitanika je, pored crkvarki, imala paralelna iskustva i sa vrakama i mnogi od njih veruju u njihovu sposobnost da pomognu oko nekih bolesti, oko raznih ini, bolesti stoke itd, na slian nain na koji to rade i crkvene osobe. Razlike koje su, meutim, naglaene u njihovim pozicijama i praksama tiu se, pre svega, nekoliko optih stavova koji nagovetavaju razliite stepene poverenja koje im se ukazuje. Crkveni ljudi, oigledno, uivaju vie poverenja, a razlozi kojim se takav stav potkrepljuje najee se tiu injenica da se veruje da se oni ne bave crnom magijom, da pri svojoj delatnosti koriste crkvene relikvije, za koje se veruje da im daju mnogo vee moi i da nemaju utvren cenovnik usluga. Crkvene osobe odaju utisak lica koje ne rade zbog novca, ve rade ''kako im je nareeno''. Naravno, spisak razlika prethodno navedenim nije iscrpljen, one su brojne, i moglo bi se nastaviti sa njihovim nabrajanjem ali takav postupak ne bi bio od veeg znaaja na ovom mestu. Ono to ini bitnu razliku izmeu ove dve vrste funkcionera je autoritet koji crkvene osobe poseduju, a koji potie iz elemenata njihove delatnosti koji ukazuju na povezanost sa crkvom, njenim uenjem i, posebno, silama hrianskog porekla - koja se manifestuje najee kroz fenomen opsednutosti. Isto tako, veoma je bitna i injenica da su crkvene osobe esto u potrazi za novim saznanjima: poseuju crkvene slube, diskutuju sa svetenim licima, edukuju se itajui versku literaturu itd. Crkveni ljudi, za razliku od vraki, uzimaju na sebe esto i ulogu propovednika i uvara religijsko/moralno/etikih kodeksa 135

koji su od znaaja za itavu zajednicu, kao i funkciju organizatora ritualnog ivota zajednice i glavnog religijskog funkcionera. Kako bi se zaokruio sistem najbitnijih funkcionera za religijski ivot ispitivane zajednice, potrebno je uvesti ulogu jo jednog znaajnog religijskog funkcionera - svetenika u relacijski odnos sa prethodno postavljenom opozicijom crkvar(ka) / vraka. Na ovaj nain, dobija se mini-skala religijskih funkcionera, sa fino iznijansiranim odnosima i opozicijama: Svetenik/Crkvar(ka)/Vraka U ritualnoj praksi, vraka kao svoj osnovni instrumentarijum koristi razliite bajalice, magijske rekvizite i angauje magijska znanja, svetenik, pak, na raspolaganju ima molitve, crkvene rekvizite i oslanja se na kanonska znanja, dok crkvarka koristi i molitve i bajalice, i crkvene i magijske rekvizite, i magijska i kanonska znanja, oslanjajui se, pri tom, esto na opsednutost kao efektnu ekspresivnu teniku. U seoskoj zajednici vraka prua praktine usluge. U okruenju u kojem su znanja o naunoj medicini i veterini na ralativno niskom nivou, a prisutnost oficijelnih slubenika odgovarajuih institucija ograniena, vraka, izmeu ostalog, magijskom interpretacijom prirodnih zakona i sila, uz upotrebu prethodno pomenutih rekvizita i znanja, zajednici praktino obezbeuje specifinu teoriju bolesti i prua odgovarajuu praksu. Crkvena osoba obavlja gotovo sve funkcije koje obavlja i vraka poev od predvianja budunosti do leenja ljudi i stoke, ali uz autoritet koji joj daju vie sile, najee hrianskog porekla, koje se manifestuju uglavnom putem fenomena opsednutosti. Meutim, za razliku od vrake, crkvena osoba zajednici obezbeuje i veoma bitne kontemplativne usluge, ime preuzima prerogative svetenika. Ove usluge se tiu razliitih 136

tumaenja i znanja kao to su: spoznaja kosmikog reda, ustrojstva sveta, spoznaje vezane za zagrobni ivot, religijsko/ moralno/ etike norme i kodekse ime doprinosi odravanju i reprodukovanju kulturno-kognitivnih obrazaca i vrednosti zajednice u kojoj obavlja svoju praksu. U odreenom trenutku magijska slika sveta, koju pruaju vrake, prestaje da zadovoljava potrebe ljudi za kosmogonijskim znanjima. Takoe, u narodu ve postoje znanja o osnovnim hrianskim idejama i uenjima, koje su ponudile zaokruenu sliku sveta i dale tumaenje njegovog ustrojstva i osnovnih principa koji njime vladaju. Hristijanizacija u ovim krajevima, meutim, nikada nije sprovedena do kraja, a nakon Drugog svetskog rata je prekinuta i, praktino, eliminisana, politikim aktima i principima nove ideologije. Upravo u posleratnom periodu se i odvijaju najrazvijenije aktivnosti crkvenih osoba, kojima je bilo neuporedivo lake da svoje delatnosti sprovode u tajnosti nego to je to bilo crkvi. Postoje, meutim, i delatnosti iz domena usluga koje pruaju svetenik i vraka, koje crkvena osoba ne moe ili nee da obavlja. Ve je pomenuto da ispitanici posebno naglaavaju da se crkvene osobe nikada ne bave crnom magijom koja se esto pripisuje vrakama, a, pored toga, nigde nije zabeleeno da su crkvene osobe preuzimale na sebe delatnosti iz domena Svetih tajni. Imajui u vidu sve prethodno reeno, moe se postaviti i razraditi specifian sistem opozicija koji e dodatno pojasniti i pozicionirati uloge i mesto svih navedenih religijskih funkcionera u ivotu jedne zajednice.11 Broj opozitnih parova koji se
11 Dejvid Gelner operie slinim sistemom opozicija, ali u izmenjenom kontekstu i sa drugaijim materijalom. Pri tom, materijal kojim mi raspolaemo je specifiniji i indikativniji od Gelnerovog jer se u kulturi koju je on posmatrao ne pojavljuje uloga osobe koja bi, u meri u kojoj to ini crkvar(ka), otelovljavala principe zvanine dogme i magijskih znanja. Videti u: D. N. Gellner, Priests, Healers, Mediums and Witches: The

137

mogu uspostaviti na ovaj nain je veliki i ovde e biti predloeni samo oni koji su najindikativniji za analizu: Poetni par se nalazi u najveoj opoziciji, i praktino predstavlja dva suprotna kraja na skali uzajamnih odnosa, na kraju se nalazi crkvena osoba koja obuhvata vei deo funkcija i karakteristika parova koji joj prethode: Svete tajne Crna magija Svetenik Vraka Muko ensko Crkvar(ka) ematski ovaj sistem opozicija se moe predstaviti i na sledei nain:
Svete tajne : Svetenik Muko: ensko Vraka : Crna magija

Crkvar(ka) :

Zavrna razmatranja U uslovima kada je crkva bila malo prisutna u ivotu naroda, njemu je najblia i najprihvatljivija bila kategorija religijsko-ritualnih funkcionera koju su inile crkvene osobe. One su, pored praktinih, pruale i kontemplativne usluge i obezbeivale sliku neupitnog kosmikog i moralnog reda i ustrojstva, i to na nivou koji je ljudima bio mnogo blii, pristupaniji i razumljiviji od pravoslavne hrianske teologije i kanonskog uenja.
Context of Possession in the Kathmandu Valley, Nepal, Man, New series, Vol. 29. No. 1. 1994. 27-48.

138

Crkvar(ka), dakle, u jednoj ulozi otelovljuje dva izrazito suprotstavljena religijska funkcionera vraku i svetenika, na nain koji je narodu najprihvatljiviji, sa uslugama koje su mu najpotrebnije i dodatnom, spektakularnom manifestacijom svojih sposobnosti kroz fenomen opsednutosti. Na samom kraju analize, potrebno je rei da je, i pored odreenog broja ljudi, uslovno srednje generacije, koji se i dalje bave profesionalizacijom na osnovu moi steenih pomou fenomena opsednutosti, broj crkvenih osoba u selima sve manji. Iz naih primera se moglo videti da neke od osoba koje su bile predmet analize nisu vie meu ivima, kao i da su oni koji se ovim ''zanatom'' bave u poznijim ivotnim dobima.12 Imajui u vidu injenicu da su veoma esto u selima u kojima smo sproveli istraivanja najmlai lanovi zajednice bili u svojim kasnim pedesetim ili ak ezdesetim godinama, ovakvav podatak ne bi trebalo da iznenauje. Razlozi za ovakav razvoj situacije u vezi sa ulogom crkvenih osoba, iako su, u uslovima kakve takve modernizacije, mnogi od njih sasvim oigledni nisu predmet ove analize. Na ovom mestu mogu da se navedu oni koji svoj uticaj crpe iz domena religije. Pomenuto je ve da se nekoliko ispitanika izjasnilo da ne bi nikada, ili da vie nikada ne bi probali da ostvare komunikaciju sa svetom mrtvih, ne zato to su uplaeni ili razoarani informacijama koje bi mogli da dobiju, i ne zato to sumnjaju u postojanje zagrobnog ivota, ve zato to smatraju da je greh prizivati mrtve. Jedan od takvih primera predstavlja sluaj koji je ispriala ispitanica Duanka iz Gornjeg Zunia, koji se tie due preminule devojke koja se poalila majci tokom seanse da je zbog toga to je prizvala na razgovor ona tako izgubila svoje jako dobro mesto u raju. Slino, ispitanica Milica iz Belog Potoka je u
12

Videti: D. Sinani, op. cit.

139

vezi sa razgovorima sa duama mrtvih rekla: ''Onda ga, kae, izvedu iz taj raj ... bolje ga ne dirati, moda je lepo ... gde su sve due tu neka i on bude''. U ovim primerima sasvim je jasan uticaj hrianskog kanonskog uenja koje je putem sve vee prisutnosti kroz medije, ali i aktivnosti same crkve i njenih funkcionera, sve osetnije i prisutnije u ivotima ljudi. I sam izraz greh, koji ispitanice koriste za ovakve delatnosti, ve ukazuje na injenicu da je glavni uticaj u pravcu promene stavova vezanih za komunikaciju sa mrtvima izvrilo upravo hriansko uenje. Konano, i neke ispitanice su nam same saoptile da su nova saznanja o pomenutim problemima dobile iz verske literature. Imajui u vidu ovakve tendencije i shvatanja u vezi sa zagrobnim ivotom, moe se pretpostaviti da e prvi osetni udarac svojoj profesiji doiveti (i ve doivljavaju) upravo crkvene osobe ue specijalizacije i nieg stepena profesionalizacije, koje svoju delatnost obavljaju, pre svega, na bazi komunikacije sa duama preminulih ljudi. Na taj nain, izgleda da crkvene osobe polako gube borbu za povalaeni status, status najprisutnijeg religijskog funkcionera u zajednici, pod pritiscima koje trpe usled obnove statusa i pojaane prisutnosti crkve, njenog uticaja i njenog uenja, ali i novih ue specijalizovanih formi magijskih praksa. No, bavljenje ovom i slinim tezama, moe da predstavlja osnovu za neka nova istraivanja i nove radove i zakljuke, te u se na ovom mestu zaustaviti na ukazanim smernicama.
Religious and Ritual Functionaries and Cult Places in Eastern Serbia The research in the town of Knjaevac and surrounding villages reveals that the phenomenon of spirit possession influences the formation of a special category of ritual functionaries, called "church persons".

140

 Depending on the degree of professionalization of their abilities, the services those persons offer range from communicating with the dead (channeling their souls' voices) to becoming the key religious functionary in a community, where he/she, besides communicating with the other world, healing, and foreseeing the future, also organizes religious life and offers religious, moral and ethical sermons, which play an important role in the community through the foundation and maintenance of important places of cult. Church persons are upwardly socially mobile, in terms of economy and status. The actions of these functionaries subsume the two previously known categories medicine men and priests. They apply their knowledge in ways close to the popular spirit, with additional authority generated by the phenomenon of spirit possession.

141

Vladimir Ribi
vribic@f.bg.ac.yu

Srpski nacionalizam na kraju dvadesetog veka

Apstrakt: Srpski nacionalizam je doiveo svoj ponovni uspon na kraju 20. veka, u kontekstu pojaane decentralizacije Jugoslavije i Srbije, koju je doneo Ustav iz 1974. godine. Veina srpskih politikih aktera se zalagala za federativnu Jugoslaviju, ali je, u sluaju da ostali junoslovenski narodi ne ele da ostanu u zajednikoj dravi sa Srbima, formulisana i alternativna opcija, prema kojoj bi veina Srba ostala u istoj dravi. Iako trend ekonomske globalizacije favorizuje separatistike i partikularistike etnonacionalistike pokrete na raun integracionistikih i ujediniteljskih nacionalizama i pannacionalizama, bilo je nerealno oekivati da srpski nacionalni interes bude drugaije definisan, poto tenja za ujedinjenjem dominira modernim srpskim politikim idiomom. Kljune rei: srpski nacionalizam, srpski politiki idiom, Memorandum SANU, federacija, konfederacija

Nacionalizam je osnovni element modernog politikog idioma koji definie okvir modernog politikog miljenja i delovanja. Zato moemo nazvati nacionalistikim svako politiko miljenje i
Tekst je rezultat rada na projektu Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije (br. 147035), koji MNZS RS finansira u celosti

delovanje zasnovano na nacionalnom identitetu i iji cilj je mogue definisati kao nacionalni interes. Za naunu analizu naroito je vano da se nacionalizam tretira kao vrednosno neutralan teorijski pojam, poto je za odreenu politiku opciju mogue pronai ideoloke, etike ili religijske argumente, ali ne i naune. Mnogi kritiari srpskog nacionalizma istiu odgovornost Srpske akademije nauka i umetnosti (SANU) za njegov uspon na kraju 20. veka. U tom smislu, karakteristina je konstatacija Neboje Popova da je "Memorandum" SANU iz 1986. godine pruio "privid naunih dokaza o ugroenosti Srba", kao da je i autoritet ove najvie nacionalne naune institucije ohrabrio "sve one koji su smatrali da je prolo vreme trpeljivosti, da poinje razdoblje odlune nacionalne borbe".1 Na slinim pozicijama je i Olivera Milosavljevi koja tvrdi da "Memorandum" zapada u kontradiktorna tumaenja kada objanjava "nedelotvornost i promaaje itavog politikog sistema koji je kao takav morao ugroavati sve narode u Jugoslaviji", istovremeno dokazujui "pogubnost takvog sistema samo po srpski narod i Srbiju".2 Ovako otre kritike na raun "Memoranduma" SANU ine neophodnim da se sami upoznamo s njegovim sadrajem. U "Memorandumu" se istie da je decentralizacija Jugoslavije, zapoeta sredinom ezdesetih godina, stvorila "osam privrednih podruja sa nacionalnim ekonomijama kao ideolokom podlogom", ime je jedinstveno jugoslovensko trite razbijeno.3 Ova dezintegracija jugoslovenske privrede proizilazi iz "pretvaranja
1 . , , , , 1994. 141. 2 O. Milosavljevi, Zloupotreba autoriteta nauke, u N. Popov (priredio), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju (I deo), Samizdat B92, Beograd, 2002. 343. 3 , u: , " ". , , , 1995. 103.

144

federacije kakva je zasnovana odlukama Drugog zasedanja AVNOJ-a i prvih decenija posleratnog razvitka u svojevrsnu konfederaciju koja je institucionalizovana poslednjim Ustavom od 1974. godine". Najznaajniji element konfederalizma je neophodna saglasnost svih republika i pokrajina da se donese i najmanja promena ustava, kao i odluivanje u Veu republika i pokrajina konsenzusom svih delegacija. Elementi konfederalizma su i paritetan sastav Predsednitva SFRJ i drugih najviih organa, ustavna odredba da savezne zakone u naelu sprovode republike i pokrajine, injenica da "republiki i pokrajinski ustavi ne moraju biti saglasni sa saveznim ustavom, ve samo ne smeju biti u suprotnosti sa njim", kao i pravilo da "u sluaju uoene suprotnosti republikog i pokrajinskog zakona sa saveznim, do odluke ustavnog suda primenjeuje se republiki odnosno pokrajinski zakon". Zbog svega toga, odluivanje u federaciji je sporo i neefikasno, a Srbija ne uspeva da donese republike zakone.4 Prema autorima "Memoranduma", u itavom periodu od Drugog svetskog rata, "privreda Srbije je bila izloena neekvivalentnoj razmeni", to se, izmeu ostalog, ogleda u niskoj ceni elektrine energije koja se isporuuje drugim republikama. Vaan inilac ekonomskog zaostajanja Srbije je i doprinos Fondu Federacije za razvoj privredno nedovoljno razvijenih podruja, a zbog oskudice sredstava akumulacije u Srbiji, najrazvijenije republike su sa svojim kapitalom upletene u njenu privredu. Posleratna diskriminacija privrede Srbije ima korene u injenici da su jugoslovenski komunisti od separatistikih graanskih partija preuzeli vienje po kojem je "politika hegemonija srpske buroazije praena i odgovarajuom ekonomskom dominacijom Srbije" u Jugoslaviji izmeu dva svetska rata. Na formiranje takvog stava Komunistike partije Jugoslavije (KPJ) presudno je uticala Kominterna, "koja je u naporima da
4

Ibid. 111.

145

ostvari svoje strateke i taktike zamisli na meunarodnom planu, teila razbijanju Jugoslavije". injenica da se na popisu 1948. godine pokazalo da Srbija zaostaje u industrijalizaciji, kao i da je njena privreda prevashodno agrarna, nije naterala KPJ da revidira svoje ranije ocene.5 Zbog toga se u "Memorandumu" konstatuje:
...Uporno ponavljanje predratne ocene tokom etiri decenije ukazuje na izuzetno veliku politiku i ekonomsku zainteresovanost da se takva pogrenao cena odri. Njen smisao lei u tome da se srpskom narodu usadi oseanje istorijske krivice ne bi li se time osujetio njegov otpor politikoj i ekonomskoj podreenosti kojoj je stalno izloen.6

Autori "Memoranduma" dalje navode da je, na osnovu predratne ocene koju je donela KPJ, Prvim petogodinjim planom Srbiji, posle Slovenije, odreen najsporiji tempo industrijalizacije. Prvo su se iz Srbije u druge republike preselili industrijski pogoni za proizvodnju aviona, kamiona i oruja, da bi potom usledili obavezan otkup, sniavanje cena sirovina i poljoprivrednih proizvoda, nie investicije po stanovniku od jugoslovenskog proseka i doprinos za razvoj nerazvijenih podruja. Zbog toga, "poloaj Srbije valja posmatrati u sklopu politike i ekonomske dominacije Slovenije i Hrvatske", koje su startovale "sa najvieg nivoa razvijenosti, a ostvarile su i najbri razvoj". Sloveniji i Hrvatskoj su odgovarali povoljniji uslovi privreivanja za preraivake delatnosti, to je postignuto disparitetom i reimom cena, kao i carinskom zatitom. Ovim republikama je odgovaralo i davanje veeg prostora tritu u ezdesetim godinama, a suspendovanje Petogodinjeg plana za period od 1961. do 1965. godine, "koji je teite stavio na razvoj proizvodnje sirovina i energije, valja tumaiti kao izbegava5 6

Ibid. 126-127. Ibid. 127.

146

nje republika da ulau u nerazvijena podruja koja su relativno bogata prirodnim izvorima".7 U skladu s takvom ocenom, sledi i zakljuak:
...Razvoj Jugoslavije iz tog vremena zasnivao se vie na sastavu inilaca proizvodnje dveju razvijenih republika nego ostalog dela zemlje. Zbog toga radna snaga nije dobila adekvatno mesto u razvojnoj orijentaciji, ime su bili pogoeni Srbija i nerazvijena podruja.8

Ekonomska podreenost Srbije proizilazi iz njenog politiki inferiornog poloaja. Naime, za KPJ nije bilo nikakve sumnje da su Srbi ostvarili ekonomsku hegemoniju u periodu izmeu dva svetska rata, iako je industrijalizacija u Srbiji bila sporija od jugoslovenskog proseka. Zato su Slovenci i Hrvati jo pre Drugog svetskog rata stvorili svoje nacionalne komunistike partije, a obezbedili su i presudan uticaj u CK KPJ. U posleratnom periodu, zahvaljujui neprikosnovenom autoritetu Tita i Kardelja, Slovenija i Hrvatska su "utemeljile politiku i ekonomsku dominaciju, kojom ostvaruju svoje nacionalne programe i ekonomske aspiracije". Autori "Memoranduma" zahtevaju da se "bez odlaganja prestane sa zloupotrebom teze o ugnjetakoj i ugnjetenim nacijama koja je Srbiju dovela u nezavidan ekonomski poloaj", a kao konkretnu meru koja bi "ojaala akumulativnu sposobnost i ubrzala privredni razvoj" Srbije navode njeno oslobaanje od doprinosa Fondu Federacije.9 U "Memorandumu" se protestuje protiv politike diskriminacije graana Srbije "kojima su zbog paritetne zastupljenosti republika manje nego drugima dostupna mesta saveznih funkcionera i delegata u Saveznoj skuptini, a glas glasaa iz Srbije vredi manje od onoga iz bilo koje druge republike ili pokrajine".
7 8

Ibid. 127-128. Ibid. 128. 9 Ibid. 128-130.

147

Rezultat toga je da se Jugoslavija "ne prikazuje kao zajednica ravnopravnih graana ili ravnopravnih naroda i narodnosti, nego kao zajednica osam ravnopravnih teritorija". Meutim, Srbija nije mogla da uiva ak ni u takvoj ravnopravnosti, poto je Ustavom iz 1974. godine "faktiki podeljena na tri dela".10 Autori "Memoranduma" opisuju ustavni poloaj Srbije sledeim reima:
...Autonomne pokrajine su u svemu izjednaene sa republikama, sem to nisu definisane kao drave i to nemaju isti broj predstavnika u pojedinim organima Federacije. Ovaj nedostatak one nadoknauju time to se preko zajednike republike skuptine mogu meati u unutranje odnose Ue Srbije, dok su njihove skuptine potpuno autonomne. Politiko-pravni poloaj Ue Srbije je sasvim neodreen, to nije ni republika ni pokrajina. Odnosi u republici Srbiji su konfuzni. Izvrno vee koje je organ republike Skuptine u stvari je Izvrno vee Ue Srbije. To nije jedina neloginost u razgraniavanju nadlenosti. Preiroka i institucionalno vrsto utemeljena autonomija pokrajina stvara dve nove raseline u srpskom narodu. Istina je da su autonomake i separatistike snage insistirale na proirenju autonomije, ali bi to teko ostvarile da nisu dobile moralnu i politiku podrku od republika u kojima separatistike tendencije nikada nisu iezle.11

Uz svesrdnu pomo drugih republika, pokrajine su postale konstitutivni elementi Federacije, zbog ega su poele da zanemaruju da su u sastavu Srbije. Proirena autonomija pokrajina i konfliktno stanje u Srbiji davali su mogunost drugim republikama da se meaju u njene unutranje odnose i tako dominiraju nad njom.12 Iz ovakvog opisa stanja u kojem se Srbija nalazi sledi zakljuak:

10 11

Ibid. 131-132. Ibid. 132. 12 Ibid. 132-133.

148

 Odnosi izmeu Srbije i pokrajina ne mogu se svesti jedino, a ni preteno na formalno pravna tumaenja dva ustava. Re je prvenstveno o srpskom narodu i njegovoj dravi. Nacija koja je posle duge i krvave borbe ponovo dola do svoje drave, koja se sama izborila i za graansku demokratiju, i koja je u poslednja dva rata izgubila 2,5 miliona sunarodnika, doivela je da joj jedna aparatski sastavljena partijska komisija utvrdi da posle etiri decenije u novoj Jugoslaviji jedino ona nema svoju dravu. Gori istorijski poraz u miru ne da se zamisliti.13

Olivera Milosavljevi tvrdi da je "Memorandum" ponudio dva meusobno iskljuujua predloga u vezi s Jugoslavijom, tako to se, u svom prvom delu, zaloio za integrativni federalizam, a u drugom zahtevao da Srbija i Srbi definiu svoje nacionalne interese i nacionalni program.14 Smatram da je ta protivrenost razreena na samom kraju "Memoranduma", gde se konstatuje da je, donoenjem Ustava iz 1974. godine, Jugoslavija "postala veoma labava dravna zajednica u kojoj se razmilja i o drugim alternativama, a ne samo jugoslovenskoj"15, na osnovu ega se zakljuuje:
...Srpski narod ne moe spokojno oekivati budunost u takvoj neizvesnosti. Zbog toga se mora otvoriti mogunost svim nacijama u Jugoslaviji da se izjasne o svojim tenjama i namerama. Srbija bi se u tom sluaju mogla i sama opredeliti i definisati svoj nacionalni interes. Takav razgovor i dogovor morao bi prethoditi preispitivanju Ustava. Naravno, pri tome Srbija ne bi smela zauzeti pasivan stav, iekujui samo ta e drugi rei, kao to je to do sada mnogo puta inila. Zalaui se za avnojevska opredeljenja, Srbija mora raunati i sa time da to ne zavisi samo od nje, da ostali mogu imati i neke druge alternative. Zbog toga se pred nju postavlja zadatak da jasno sagleda Ibid. 133. O. Milosavljevi, Jugoslavija kao zabluda, u N. Popov (priredio), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju (I deo), 100. 15 , 145.
14 13

149

 svoje ekonomske i nacionalne interese da ne bi bila iznenaena dogaajima. Insistiranjem na federativnom ureenju, Srbija bi doprinela ne samo ravnopravnosti svih naroda u Jugoslaviji, ve i reavanju politike i ekonomske krize.16

Olivera Milosavljevi nije sasvim u pravu ni kada tvrdi da autori "Memoranduma" nisu objasnili diskontinuitet antisrpske komunistike politike koji se desio u periodu od 1953. do 1965. godine17, poto u tom dokumentu koncizno, ali eksplicitno pie da je uspean otpor staljinizmu mobilisao "znaajne drutvene snage, koje su obezbedile nacionalnu nezavisnost, industrijalizaciju zemlje, zavidan privredni rast u periodu 1953-1965, poetne oblike samouprave i duhovno oslobaanje od uskih ideolokih okvira u oblasti kulture". Meutim, konstatuje se da je taj proces "tolerisan i podstican dok je oslobaao stvaralake snage na nivou drutvene mikro-strukture i u oblastima delatnosti udaljenih od politike". S druge strane, nad njim je uspostavljena stroga kontrola onda kada su zahtevani deprofesionalizacija i debirokratizacija politike, a potpuno je zaustavljen kada su zatraeni slobodniji izbori i pretvaranje organa drave u organe samoupravljanja. Privredna reforma iz 1965. godine je predstavljala promenu "osnovnog strategijskog plana drutvenog razvoja", tako to je politika demokratizacija zamenjena ekonomskom liberalizacijom.18 Zbog toga to u "Memorandumu" ne postoji eksplicitno zalaganje za uvoenje trine privrede i viepartijskog sistema, Ljubomir Madar tvrdi da je taj dokument "anahronian, da je u nepremostivom raskoraku sa vremenom u kojem je nastao".19 Madar zaboravlja da je tadanji politiki sistem u Srbiji i JugoIbid. 146. O. Milosavljevi, Zloupotreba autoriteta nauke, 347-348. 18 , 121-122. 19 L. Madar, Ko koga eksploatie, u N. Popov (priredio), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskom pamenju (I deo), 223.
17 16

150

slaviji bio jo anahroniji, poto je i takav, u nekim vanim pitanjima nedovoljno eksplicitan i odluan, "Memorandum" uslovio da SANU bude optuena da osniva politiku stranku, to je u uslovima politikog monopola Saveza komunista, "bila izuzetno teka optuba". Bilo je i zalaganja za hapenje autora "Memoranduma", u emu se naroito isticao slovenaki politiar Stane Dolanc, lan Predsednitva Saveza komunista Jugoslavije (SKJ).20 Srpski akademici nisu bili prvi koji su kritikovali nacionalnu politiku jugoslovenskih komunista, ve su to bili Jovan Marjanovi i Dobrica osi na 14. sednici CK SK Srbije, odranoj 29. i 30. maja 1968. godine. Jovan Marjanovi se usprotivio federalizaciji SKJ i podeli komunista prema nacionalnoj odnosno republikoj pripadnosti. Takoe, otvoreno je izrazio sumnju u tezu o srpskoj naciji koja je eksploatisala ostale nacije u Jugoslaviji, a zaloio se i za zaustavljanje pojava birokratskog nacionalizma, kako bi ponovo moglo da se uspostavi "jugoslovensko jedinstvo na socijalistikim osnovama". I Dobrica osi je kritikovao birokratski nacionalizam i ukazao na jaanje antisrpskog raspoloenja u Hrvatskoj i Sloveniji, jaanje iptarskog ovinizma i separatizma na Kosovu i Metohiji, kao i na maarski nacionalizam i segregacionizam i birokratsko autonomatvo u Vojvodini. Da bi se spreilo razgorevanje srpskog nacionalizma osi se zaloio za integralan pristup srpskom nacionalnom pitanju u Jugoslaviji i za rad na postepenom stvaranju socijalistike federacije balkanskih naroda, to je na tragu ideja Svetozara Markovia.21 Zbog ovih istupa, Marjanovi i osi su iskljueni iz lanstva SK.

, 22-27. . , . , , , 2003. 152-157.

21

20

151

Prva sledea javna kritika vladajue jugoslovenske nacionalne politike izreena je u raspravi o amandmanima na Savezni ustav, odranoj na Pravnom fakultetu u Beogradu, 18, 19. i 20. marta 1971. godine. Amandmanima su predloena nova ustavna reenja koja se tiu uvoenja Predsednitva SFRJ, izbora Predsednika SFRJ i naina odluivanja u Federaciji, to je predstavljalo korak ka donoenju Ustava iz 1974. godine. Veina uesnika u raspravi na Pravnom fakultetu izjasnila se protiv toga da autonomne pokrajine budu konstitutivni elementi Federacije, poto bi time bio naruen suverenitet Srbije. Takoe, diskutanti su se zaloili da Savezni ustav principijelno regulie mogunost pravljenja autonomnih pokrajina i u drugim republikama, na osnovu istorijskih, etnikih, kulturnih, politikih, drutveno-ekonomskih i drugih interesa i razloga. Insistiralo se i na tome da predloena ustavna reenja dezintegriu Srbiju "u granice koje to nisu ni etniki, ni nacionalno, ni istorijski".22 Iako je sa ove rasprave upuen apel rukovodstvu Srbije da ne prihvati predloene ustavne amandmane, jedine njene posledice su bile hapenje i osuivanje profesora Mihaila uria, kao i otputanje i udaljavanje iz nastave nekoliko drugih nastavnika Pravnog fakulteta u Beogradu. Meutim, komunistiki disidenti i opozicioni intelek-tualci nisu bili jedini kritiari ustavnog poloaja Srbije u Jugoslaviji. Naime, od 27. maja do 5. decembra 1977. godine, u rukovodeim organima SK Srbije voena je rasprava o ustavnom poloaju Srbije i autonomnih pokrajina, kao i politici SK u razvoju meunacionalnih odnosa. Svi materijali sa ove rasprave sabrani su u "Plavu knjigu", u kojoj se naglaava da SK Srbije osuuje "velikosrpski hegemonizam", "centralizam" i "unitarizam", ali i kroz koju provejava nezadovoljstvo ustavnim poloajem Srbije. Takoe, rukovodstvo Srbije (Dragoslav Markovi, Milo Mini i Petar
22

Ibid. 106-109.

152

Stamboli) je upozorilo Josipa Broza Tita na "politiku ozbiljnost odnosa izmeu Republike Srbije i pokrajina". Bez obzira na to to su u njoj izneti krajnje umereni i oprezni stavovi, "Plava knjiga" je u CK SK Jugoslavije i u drugim republikim rukovodstvima proglaena za "centralistiku, unitaristiku i antisamoupravnu".23 Slobodan Miloevi je bio prvi srpski politiar koji je uspeo da radikalno promeni ustavni poloaj pokrajina unutar Srbije. Naime, u 1987. godini, poinje sve otvorenije da se govori o albanskom nacionalizmu i separatizmu, kao i o pritiscima na Srbe i Crnogorce na Kosovu i Metohiji. Govorei o dramatinoj situaciji u junoj pokrajini, Miloevi je naglaavao da se tamo "dogaaju stvari koje se u civilizovanim zemljama sveta ne dogaaju ve nekoliko vekova", to jest da "siluju ene i decu, poniavaju ljude, fiziki maltretiraju".24 Zato je Miloevi otro kritikovao dotanju politiku rukovodstava Srbije i Jugoslavije prema Kosovu i Metohiji:
Apele za hladnom i mirnom glavom sluali smo kada je Kosovo u pitanju, na primer, est godina. Ta politika se pokazala na delu kao potpuno pogrena. Hladna glava, kao to se danas vidi, nije zaustavila nego podstakla silovanje, ponienje, iseljavanje. Kontrarevolucija ne eka dok se mi dogovoramo i preglasavamo. Takva praksa mogla bi kompromitovati demokratiju i uvesti na scenu sasvim nedemokratske, da ne kaem desne snage. One i raunaju s naom mlitavou i neslogom. Jedinstvo i odlunost su, dakle, klju koji reava Kosovo.25

Upravo se na Osmoj sednici CK SK Srbije, odranoj od 23. do 24. septembra 1987. godine, odigrao konani obraun izmeu
23 24

Ibid. 157-158. . , , , Beograd. 1989, 147. 25 Ibid. 160.

153

onih na ijem elu je bio Slobodan Miloevi i koji su zahtevali "odlunost, energinost, odgovornost i brzo reavanje kosovske krize" i onih koje je predvodio Ivan Stamboli i koji su se zalagali za "postupnost, strpljenje, stalan i neprekidni rad".26 Za razliku od Ivana Stambolia i njegovog prethodnika Dragoslava Drae Markovia koji su nastojali da se za promenu ustavnog poloaja pokrajina izbore u "tekom birokratsko-pozicionom ratu sa pokrajinskim i saveznim nomenklaturama, a ne preko dodatnog mobilisanja nacionalne javnosti", Miloevi je svoju mo "poeo da izvodi neposredno iz podrke naroda mobilisanog nacionalizmom". Time je Miloevi prekrio osnovno pravilo po kojem je glavni izvor legitimacije za svakog komunistikog politiara bila podrka partijske nomenklature, dok podrka javnosti ili "volja naroda" nisu igrali znaajnu ulogu.27 Sam Miloevi je tu promenu obrazloio u Informaciji, koju je Predsednitvo CK SK Srbije, posle Osme sednice uputilo organizacijama SK Srbije: Javnost u radu Saveza komunista mora da zameni estu dosadanju praksu privatnih nagodbi, osionu i uobraenu nametljivost pojedinaca koji su posle mnogih godina provedenih na funkcijama poverovali da znaju i vrede vie od foruma, organa, institucija, pa i samog lanstva Saveza komunista. Javnost i demokratizam u radu Saveza komunista treba da zamene privatne kombinatorike i politiku "posveenih" pojedinaca, koji ispoljavaju birokratsku netrpeljivost prema ueu i uticaju radnike klase i radnih ljudi i graana na politiku, a istovremeno dre takorei svakodnevne i nejasne govore o demokratiji.28 Politiki pad Ivana Stambolia i njegove ekipe omoguio je radikalne ustavne promene. Prvo su, 28. marta 1989. godine,
. , op. cit. 160. S. Antoni, Zarobljena zemlja. Srbija za vlade Slobodana Miloevia, Otkrovenje, Beograd, 2002. 87-95. 28 . , , 177.
27 26

154

doneti amandmani na Ustav Socijalistike Republike Srbije, "kojima je pokrajinama oduzeta mogunost veta na promene Ustava Srbije, a Republici Srbiji je vraen u nadlenost deo zakonodavnih upravnih i sudskih funkcija". Potom je, 28. septembra 1990. godine, Skuptina SR Srbije donela novi Ustav Republike Srbije, "kojim pokrajine gube atribute dravnosti i postaju oblik teritorijalne autonomije". U novom Ustavu, Srbija je definisana kao "demokratska drava svih graana koji u njoj ive, zasnovana na slobodama i pravima oveka i graanina, na vladavini prava i na socijalnoj pravdi".29 U sprovoenju ustavnih promena, Miloeviu je pomogao masovni graanski pokret Srba i Crnogoraca, pod ijim pritiskom su pali vojvoansko (oktobar 1988.), kosovsko (novembar 1988.) i crnogorsko rukovodstvo (januar 1989.). Sam Miloevi je, opravdavajui demonstracije protiv "birokratskih" rukovodstava, najavio nove ideoloke vetrove:
...Nita loginije i moram rei nita potenije nego da graani, a pogotovu komunisti, izraze nezadovoljstvo zbog odsustva rezultata i odgovornosti, ali i da imenuju institucije, organizacije i pojedince koji su zadatke preuzeli, a nisu ih izvrili. To je demokratska, potena i oekivana reakcija. Posao koji su preuzele institucije, organizacije i pojedinci, a nisu uradili, mora da se uradi, ali i moe sa drugim pojedincima. To su pravila igre koja vae u graanskoj demokratiji, koju mi sa omalovaavanjem, ponekad, sasvim neopravdano, smatramo demokratijom nie kategorije, sasvim formalnom. A kod nas, u drutvu koje je postiglo najvii nivo demokratije za koji oveanstvo zna, a koje se zove i smatra samoupravnim, izraavanje i potovanje volje naroda, graana, radnike klase, trebalo bi da bude svetinja. Nema nijedne volje starije, pree i opravdanije nego to je volja radnike klase, radnih ljudi i graana.30
29 30

. , op. cit. 161. . , , 258.

155

Meutim, masovni graanski pokret se pojavio i na albanskoj strani. Manifestovao se kroz demonstracije i trajkove, da bi kulminirao proglaenjem Republike Kosovo, 7. septembra 1990. godine, na skupu albanskih delegata rasputene Skuptine Kosova.31 Takoe, slovenako komunistiko rukovodstvo se, tokom osamdesetih, protivilo jaanju ingerencija federacije, koristei se protivljenjem radnika politici ogranienja plata, koju je sprovodila Savezna vlada na zahtev Meunarodnog monetarnog fonda (MMF), kao i kampanjom slovenakih omladinskih organizacija i opozicionih intelektualaca protiv Jugoslovenske narodne armije (JNA). Slovenaka nacionalistikopopulistika kampanja je kulminirala krajem septembra 1989. godine, kada je Skuptina Slovenije usvojila ustavne amandmane koji su pokrenuli proces razdruivanja od Jugoslavije, pozivanjem na "potpuna i neotuiva prava" na "samoopredeljenje ukljuujui i pravo otcepljenja". U skladu s tim, Slovenija se zaloila za pretvaranje Jugoslavije u konfederaciju suverenih drava.32 Taj njen predlog je podrala Hrvatska, pa su, 4. oktobra 1990. godine, predsednitva te dve republike formulisala "Predlog modela za konfederativno ureenje odnosa izmeu republika u sadanjoj SFRJ", po kojem bi Jugoslaviju trebalo preurediti u "savez suverenih drava". Robert Hejden je pruio lucidno tumaenje slovenako-hrvatskog predloga konfederacije:
...Iako je obeavao da e stvoriti savezne organe, trebalo je, zapravo, da oni budu nemoni, bez obavezujue vlasti nad bilo kim. Osim toga, u veini sluajeva organi bi bili razvlaeni uslovom da se odluke moraju donositi jednoglasno, odnosno da podleu ratifikaciji, ili i jednim i drugim uslovom. Ovi uslovi nisu bili sredstva za zatitu, niti siV. Petri i R. Pihler, Dugi put u rat. Kosovo i meunarodna zajednica, 1989-1999., Samizdat B92, Beograd. 2002, 45-48. 32 S. Vudvord, Balkanska tragedija. Haos i raspad posle hladnog rata, Filip Vinji, Beograd. 1997, 57-116.
31

156

 stem tee i protivtee vlasti, koliko su to bile mere preventive i zabrane: odluke bi se mogle donositi samo kada nema problema o kojima bi valjalo odluivati.33

Na to su Srbija i Crna Gora odgovorile "Konceptom federativnog ureenja Jugoslavije", po kojem bi SFRJ trebalo da bude pretvorena u "saveznu republiku" kao "modernu federaciju".34 Tadanji stav rukovodstva Srbije o ureenju Jugoslavije najbolje je izraen u Miloevievom obraanju Narodnoj skuptini Srbije, 31. maja 1991. godine:
...Svima je poznato da smo se mi u Srbiji, i u svim svojim dokumentima i u ukupnom politikom ivotu, opredelili za stav da Srbi treba da ive u jednoj dravi i naravno, elimo da ta drava bude Jugoslavija u kojoj Srbi treba da ive zajedno sa drugim jugoslovenskim narodima koji to isto ele, a u javnosti je poznato da je stav Crne Gore i crnogorskog naroda u tom pogledu identian i da na toj osnovi mi zajedno vodimo zapoete pregovore o budunosti jugoslovenske federacije. Niko je, dakle, ne moe ukinuti. Na interes je da Jugoslavija bude jedinstvena, slobodna, demokratska savezna drava i da u njoj svi narodi budu ravnopravni, a graani jednaki. I to, kao to je poznato, nije samo na ideal, ve i politiko opredeljenje koje izraava duh promena u Evropi i svetu uopte. Zato svi oni koji danas dre u rukama makaze nad kartom Jugoslavije treba da imaju u vidu injenicu da razliiti narodi u nacionalno meovitim dravama mogu ouvati svoj identitet i integritet samo ukoliko ta drava obezbeuje nacionalnu ravnopravnost. Otuda su nastojanja za ukidanje jedne drave, da bi se stvorilo vie nacionalistikih drava, bolje rei dravica, u dubokoj suprotnosti sa savremenim kretanjima u svetu i izraavaju neistorijska i konzervativna shvatanja. Pogotovo u Evropi, u kojoj se ubrzano gube granice R. Hejden, Skice za podeljenu kuu. Ustavna logika jugoslovenskih sukoba, Saimizdat B92, Beograd. 2003, 81. 34 S. Antoni, Nacija u strujama prolosti. Ogledi o odrivosti demokratije u Srbiji, igoja tampa, Beograd. 2003. 143.
33

157

 izmeu hiljadugodinjih drava, nastojanja na pretvaranju granica jugoslovenskih republika u dravne granice, predstavljaju apsurdnu ideju...35

U srpskoj javnosti je postojao konsenzus o odbacivanju konfederacije, a razgovor o njoj je prihvatan samo pod uslovom da podrazumeva i razmatranje promene granica. Osim politikih stranaka, u Srbiji se protiv konfederacije jednoglasno izjasnila struna javnost, kao i veina graana.36 Meu najznaajnijim politikim strankama u Srbiji (Socijalistika partija Srbije, Srpski pokret obnove i Demokratska stranka) postojala je saglasnost da Jugoslavija treba da bude federalna, a u sluaju da ostali jugoslovenski narodi to odbiju, da Srbima van Srbije i Crne Gore treba omoguiti pravo na samoopredeljenje.37 Pogreno je smatrati da je ovakva nacionalistika unisonost na politikoj sceni Srbije u 1990. i 1991. godini proizala iz stavova iskazanih u "Memorandumu" SANU. Istina je da su i srpski akademici i srpski politiari i vei deo srpske javnosti razmiljali u okviru srpskog politikog idioma koji je formiran tokom 19. i 20. veka, to jest, tokom itave moderne srpske istori-

S. Miloevi, Od Gazimestana do eveningena, Harprom, Beograd,. 2001. 66-67. 36 S. Antoni, Nacija u strujama prolosti. Ogledi o odrivosti demokratije u Srbiji, 144-145. 37 . , op. cit. 121-124, 171-187, 259-265; M. Obradovi, Vladajua stranka: ideologija i tehnologija dominacije, u N. Popov (priredio), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskim pamenju (II deo), Samizdat B92, Beograd, 2002. 37-66; D. Stojanovi, Traumatini krug srpske opozicije, u N. Popov (priredio), Srpska strana rata. Trauma i katarza u istorijskim pamenju (II deo), 67-97; . , . 1990-2000, , . 16, , 2005. 261-281.

35

158

je.38 U osnovi srpskog politikog idioma nalazi se integracionistiki nacionalizam koji je, pored zalaganja za stvaranje drave u kojoj bi bili okupljeni svi Srbi, bio proet idejama junoslovenskog, balkanskog i panslovenskog politikog jedinstva.39 Rad na nacionalnom ujedinjenju je praen antiimperijal38 Termin "srpski politiki idiom" ima slino znaenje kao i termin "srpski politiki obrazac" koji Milan Mati odreuje kao "osnovna obeleja i karakteristike srpskog politikog profila i mentaliteta srpskog naroda u politici i politikim procesima". Meutim, razlika je u tome to ja tretiram srpski politiki idiom kao vrednosno neutralan pojam, kojim se oznaava okvir za politiko miljenje i delovanje, dok u Matievom objanjenju srpskog politikog obrasca postoji snana vrednosna orijentacija. Prema Matiu, srpski politiki obrazac proizilazi iz srpske politike tradicije u kojoj se "nalaze znaajne potencije slobodarskog i demokratskog duha, bez kojih srpski narod ne bi mogao ouvati svoju samostalnost, niti ostvariti znaajne priloge demokratskim civilizacijskim procesima na Balkanu i u Evropi krajem prolog i poetkom ovog veka" (Mati misli na kraj 19. i poetak 20. veka). Na izraenu vrednosnu orijentaciju ukazuje i Matieva konstatacija da je, u veem delu 20. veka, srpska politika tradicija bila postepeno "zaputana i potiskivana ne samo u nauci i kulturi, ve zajedno sa autentinim srpskim politikim obrascima i u samoj istorijskoj praksi, u javnom i politikom ivotu". Mati zakljuuje da su iz toga "proizali tragini istorijski nesporazumi, lutanja, gubici i porazi srpskog naroda, koji se nastavljaju do samog kraja XX veka." Videti: . , , ; , , 2000. 7, 15-16. 39 Bet Deni konstatuje da su srpski nacionalisti spojili jugoslovensku orijentaciju s konceptom proirene srpske drave koja bi ukljuila i Srbe i druge June Slovene. Isti autor zakljuuje da je preovlaujua srpska predstava o dravnosti bila hegemonistika, u skladu s modelom izgradnje nacionalnih drava drugde u Evropi, "gde su politika jezgra uspela da inkorporiraju razliite regionalne kulture pod svoje okrilje". Videti: B. Denich, Dismembering Yugoslavia: Nationalist Ideologies and the Symbolic Revival of Genocide, American Ethnologist, Vol. 21. No. 2. 1994. 372.

159

nom borbom Srba protiv Otomanskog, Habsburgkog i Nemakog carstva, na ta se nadovezao masovni otpor srpskog naroda Hitlerovom Rajhu i drugim nacistiko-faistikim snagama, kao i sukob sa SAD i njihovim zapadnim saveznicima u devedesetim godinama 20. veka. Integracionistiki i antiimperijalni karakter srpskog nacionalizma uinio ga je kompatibilnim s jugoslovenskim pannacionalizmom. Ta mogunost srpskog nacionalizma da transcendira samog sebe dovela ga je u direktnu konfrontaciju sa ostalim etnonacionalizmima u Jugoslaviji kojima je inherentan separatizam i partikularizam. Zbog toga to je taj sukob kulminirao u doba ekonomske globalizacije (transnacionalizacije) koja favorizuje etnonacionalizme, regionalne autonomizme i druge oblike politikih separatizama i partikularizama, srpski nacionalizam i jugoslovenski pannacionalizam su bili osueni na poraz. Postavlja se pitanje: "Ako su Srbi bili osueni na poraz u ratovima voenim tokom devedesetih godina 20. veka, da li su mogli da izbegnu uee u tim etnonacionalnim sukobima?". U prolee 1991. godine, Pol Lendvai je pisao da samo udo moe da sauva privid jugoslovenskog jedinstva u formi labave konfederacije. Alternativa takvom reenju je secesija Slovenija i Hrvatske, kao i ispostavljanje srpskih teritorijalnih zahteva prema Hrvatskoj i Bosni, to vodi u haos i graanski rat.40 Smatram da Lendvai ne uvia ireverzibilnost procesa konfederalizacije kada pie da je ona mogla da sauva privid jugoslovenskog jedinstva i potpuno se slaem sa Slobodanom Antoniem da "proklamovani cilj tadanjih zagovornika konfederacije (Hrvata i Slovenaca) nije bio konaan, ve da je on predstavljao samo etapu na putu ka postizanju krajnjeg cilja pune nacionalne nezavisnosti". Antoni objanjava:
40 P. Lendvai, Yugoslavia without Yugoslavs: The Roots of the Crisis, International Affairs (Royal Institute of International Affairs 1944-), Vol. 67. No. 2. 1991. 261.

160

Ovakvu ocenu, uostalom, potvruju i sami akteri dogaanja na hrvatskoj i slovenakoj strani, koji sada istiu da je njihovo tadanje zalaganje za konfederalnu opciju bio samo taktiki potez iznuen iz dva razloga. Prvo, u tadanjoj konstelaciji snaga, Slovenija i Hrvatska su se pribojavale reakcije JNA na otvoreno ispoljavanje separatnih ambicija, i nastojale su da do suvereniteta dou na nain koji e na toj strani izazvati najmanje potresa a to je upravo bila "dogovorna", tj. konfederalna transformacija. I drugo, secesionistike republike su znale da nikako ne mogu da raunaju na meunarodno priznanje, izuzev u sluaju da se secesija izvri sporazumno tj. u formi konfederalnog "razdruivanja".41 S druge strane, Antoni istie da je konfederacija mogla da obezbedi da se Jugoslavija raspadne mirnim putem42 i pretpostavlja da bi "neka druga, politiki realnija i taktiki umenija linost na elu Srbije mogla da oseti strateku nameru SAD i Evrope da zadre nepromenljivost unutranjih granica, odnosno da na vreme uvidi da su maksimalni ciljevi srpske nacionalne politike u ovom trenutku nedostini (Svi Srbi u jednoj dravi)". Isti autor smatra da bi "definisanjem realnog cilja nieg stepena (meunarodno obezbeenje i jamstvo irokih dravotvornih i nacionalnih prava Srbima u BiH i Hrvatskoj) i spretnim pregovorima u kojima bi faktiki raspolagala glavnim adutom (pretnjom sile, odnosno upotrebom JNA)", srpska strana bila u prilici da "iznudi povoljnu varijantu konfederalnog sporazuma", ime bi "ne samo obezbedila vre i ravnopravnije ekonomske i drutvene veze sa ostatkom Jugoslavije, ve i meunarodne garancije svih dravno-politikih prava Srba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini".43 U slinom duhu, Duan
S. Antoni, Nacija u strujama prolosti. Ogledi o odrivosti demokratije u Srbiji, 147. 42 Ibid. 148-149. 43 Ibid. 145-146.
41

161

Pavlovi istie privremeno odustajanje Milana Pania, prvog predsednika Vlade Savezne republike Jugoslavije (federacije Srbije i Crne Gore), od okupljanja svih Srba u jednoj dravi, i konstatuje da se takvog odustajanja ne bi postideli ni najvei srpski nacionalisti iz 19. veka.44 Plaim se da Antoni i Pavlovi ne uoavaju veliku razliku izmeu suspendovanja tenje da se dobije ono to se jo ne poseduje i dobrovoljnog odricanja od onoga to se ima vie od sedamdeset godina i to se steklo i odbranilo zahvaljujui ogromnim rtvama tokom itave nacionalne istorije. Srpska vlast koja bi zagovarala odustajanje od srpskog dravnog jedinstva i odstupanje pred zahtevima nesrpskih etnonacionalista morala bi da sprovede represiju nad snanom nacionalistikom opozicijom. Takva politika bi bila toliko u suprotnosti sa srpskim politikim idiomom da bi reim koji bi pokuao da je sprovede nuno bio znatno autoritarniji od onog na ijem elu je bio Miloevi. Srbi su odustali (verovatno privremeno) od dravnog jedinstva tek nakon sloma Republike Srpske Krajine i nasilnog zadravanja Republike Srpske u Bosni i Hercegovini 1995. godine, kao i posle NATO agresije i okupacije Kosova i Metohije 1999. Ne treba zaboraviti ni da je takav politiki pragmatizam poeo da se iri u opozicionoj srpskoj javnosti tek nakon eskalacije krvavih etnikih sukoba u Hrvatskoj i Bosni i Hercegovini u kojima su, u poetku, uestvovali i regruti iz Srbije i Crne Gore.45 Smatram da tumaenja prema kojima je etniki konflikt u Jugoslaviji rezultat tenji konzervativnih snaga (Miloeviev
44 D. Pavlovi, Akteri i modeli. Ogledi o politici u Srbiji pod Miloeviem, B92, Beograd, 2001. 32-33. 45 Antoni zaboravlja da je, 1990. godine, spremnost na kompromis sa nesrpskim nacijama meu graanima Srbije i Srbima u Hrvatskoj bila tesno povezana s nadom da e Jugoslavija biti sauvana. Videti S. Antoni, op. cit. 146.

162

reim i JNA) da spree liberalne reforme46 imaju, pre svega, propagandnu, a malu analitiku vrednost. Etniki rat u Jugoslaviji je rezultat sukoba integracionistikog srpskog nacionalizma i partikularistikih nacionalizama nesrpskih naroda. Poto je radikalna liberalizacija globalnog kapitalizma na kraju 20. veka uinila iroke i vrsto integrisane dravne okvire suvinim i nepoeljnim, srpski nacionalizam i jugoslovenski pannacionalizam su bili osueni na poraz. Moda e eventualno novo jaanje dravnog intervencionizma u ekonomiji stvoriti povoljne uslove za stvaranje vrstih politikih integracija na prostoru bive Jugoslavije i Balkana.
Serbian Nationalism at the Close of Twentieth Century At the end of the 20th century, Serbian nationalism witnessed its revival, in the context of enforced decentralization of Yugoslavia and Serbia brought by the 1974 Constitution. A majority of political actors in Serbia were inclined towards a federative Yugoslavia, but there was an option intended for the case in which other nations would not want the same. It is wrong to think that nationalist unity on the Serbian political scene at the beginning of nineties was a result of attitudes expressed in the Memo of Serbian Academy of Arts and Sciences. In reality, Serbian academics and politicians, as well as the majority of Serbian public, were thinking within the framework of Serbian political idiom that was constructed throughout the 19th and 20th centuries. In its base lies a form of integrationist nationalism, which, like the idea of creation of a state that would gather all Serbs, was filled with ideas of south-Slavic, Balkan and pan-Slavic unity. This striving for national unity was followed by anti-imperialistic struggles against the Ottoman, Habsburg and German empires, followed by mass resistance to Hitler's
46 V. P. Gagnon, Jr., Ethnic Nationalism and International Conflict: The Case of Serbia, International Security, Vol. 19. No. 3. Winter, 1994-1995. 130-166.

163

 Reich and other Nazi-fascist forces, as well as the conflict with USA and their western allies in the last decade of the 20th century. Integrationist and anti-imperial character of Serbian nationalism rendered it compatible with Yugoslav pan-nationalism. The possibility to transcend, led them to direct confrontation with other ethnonationalisms in Yugoslavia to whom separatism and particularism were inherent. Since their culmination was in the period of economic globalization, which favors ethnonationalisms, regional autonomisms and other forms of political separatism and particularism, Serbian nationalism and Yugoslav pan-nationalism were doomed to failure.

164

Ljiljana Gavrlilovi
fifana@beotel.net

Etnografski muzeji/zbirke i konstrukcija identiteta

Apstrakt. U radu se raspravlja o muzeolokoj teoriji i domaoj muzejskoj praksi kao faktoru konstrukcije/rekonstrukcije identiteta na razliitim nivoima: od pojedinca, preko manjinskih grupa do dominantne kulturne/socio-ekonomske grupe. Razmatra se uloga muzeja u iskljuivanju/ukljuivanju pojedinih drutvenih grupa/kategorija u pristup kulturi kao naina socijalnog stratifikovanja i mogunosti promene te uloge u smislu aktivnijeg angaovanja muzeja u drutvenom okruenju, u skladu sa novom muzeolokom paradigmom. Poseban akcenat stavljen je na analizu znaaja etnografskih muzeja/zbirki u oblikovanju nacionalnih/etnikih identiteta i mogunostima inkluzije manjinskih zajednica, koje do sada u praksi nisu koriene. To se sa jedne strane odnosi na akviziciju predmeta manjinskih grupa, a sa druge na njihovo reprezentovanje ne toliko na nedostatak, koji je takoe evidentan, koliko na nain reprezentovanja koji upuuje na kulturnu segregaciju. Kljune rei: muzej, izloba, identitet, manjine, socijalna inkluzija, nova muzeologija

Tekst je rezultat rada na projektu br. 147021: Antropoloka ispitivanja komunikacije u savremenoj Srbiji, koji u celini finansira MNZS RS

 Hoe li napraviti budalu od mene, unititi moju predstavu o sebi samome, napasti me, unititi me, izmeniti me? Hoe li biti drugaiji od mene? Ovo poslednje sigurno hoe. To je ono najstranije: razliitost jednog stranca. U. Legvin: Svet se kae uma

1. Muzeji kao baze podataka Muzeji su, od svog nastanka, koncipirani kao baze podataka1 o ukupnoj ili, ee, nekom od segmenata kulture ili nekom od pogleda na kulturu: umetnosti, tehnici/tehnologiji, istoriji i sl. ak i prirodnjaki muzeji, zapravo, ne govore o prirodi kao takvoj, nego o odnosu kulture prema njoj, pa su i oni samo jedna od mnogih moguih baza podataka o kulturi. Elementi koji ine ove baze podataka su pojedinani predmeti, koji bi, po definiciji, trebalo da imaju meusobno jednaku vrednost. Kao i u sluaju drugih baza podataka, oni, bar na prvi pogled, ne priaju priu, niti imaju poetak i kraj oni nisu organizovani u bilo kakvom razvojnom smislu: tematski, formalno ili na bilo koji drugi nain koji bi ih organizovao u sekvencu.2 Tako gledano, moglo bi se pretpostaviti da muzeji nemaju/ne bi trebalo da imaju ulogu u kreiranju identiteta na bilo kom nivou, odnosno da su vrednosno i emotivno neutralni.
1 Baza podataka je kolekcija pojedinanih "stvari" (podataka, predmeta) koje meusobom nisu/ne moraju da budu u bilo kakvoj direktnoj korelaciji i, teorijski, imaju istu vrednost. Britannica Online, s.v. "database", http://www.britannica.com/ebc/article-9362288; Wikipe-dia, s.v. "database", http://en.wikipedia.org/wiki/Database. 2 L. Manovich, Database as a Symbolic Form, (2001), http://transcriptions.english.ucsb.edu/archive/courses/warner/english197/Schedule_files/Manovich/Database_as_symbolic_form.htm

166

Meutim, muzeji su, takoe od samog svog nastanka u vreme graanskih revolucija i uspostavljanja modernih nacionalnih drava, postali znaajan element u izgradnji nacionalnog/nacionalnih identiteta.3 Nacionalne drave, nastale tokom revolucija (zasnovanih manje-vie na idejama francuske revolucije), proklamovale su ravnopravnost i slobodu i podrazumevale da pojedinci sebe vide kao voljne i slobodne uesnike u njihovom kreiranju, povezujui tako ureenje i emocije pripadnosti. Individualna identifikacija sa nacionalnom dravom i brojnom nepoznatom "braom" (fraternit) konceptualizovana je ne na socijalnim, nego na kulturnim relacijama na deljenju znanja i praksi, ritualima i simbolizmu. "Imanje kulture" postalo je jedna od kljunih odrednica pretpostavljenog prava naroda na samoorganizovanje (u dravnom smislu)4, a kako je ideja razliitosti/samosvojnosti nacionalnog identiteta (u odnosu na sve druge/"tue" nacionalne identitete) podrazumevala i obavezu njegovog izraavanja, muzeji su, kao i druge javne institucije, naroito one koje se bave kulturom, od samog poetka bili direktno ukljueni u proces formiranja i stalne re-izgradnje nacionalnog/nacionalnih identiteta. Tako su muzeji, kao paradigmatske institucije modernosti, tesno povezani sa formiranjem evropskih nacionalnih drava u devetnaestom veku. Od tada do danas oni imaju vanu ulogu u kodifikaciji "nacionalnih vrednosti" i slue kao sredstvo za proizvodnju drutvenog znanja kojim se kodifikuje mo drave.5
S. Macdonald, Museums, national, postnational and transcultural identities, Museum and society 1. (1) 2003. 3. 4 R. Handler, Nationalism and the Politics of Culture in Quebec, University of Wisconsin Press, Madison, 1988. 5 M. Simi, Displaying Nationality as Traditional Culture in the Belgrade Ethnographic Museum: Exploration of a Museum Modernity Practice, Glasnik Etnografskog instituta SANU, LIV, Beograd, 2006. 305-318.
3

167

2. Kako je to realizovano? Za razliku od baza podataka drugih vrsta, izbor predmeta koji ulaze u okvire muzeja kao elementi/podaci o/iz kulture zasniva se, jo od njihovog nastanka, gotovo iskljuivo na vrednosnim sudovima/procenama. Predmeti izabrani da se nau u muzejskim depoima smatraju se "vrednijim" od onih koji ostaju van muzejskih okvira, a kriterijumi kojima se taj odabir vri, generalno gledano, mogu biti krajnje razliiti.6 Kako je izbor predmeta diskurzivan, on se, u velikoj meri, zasniva i na emocijama, naroito onim koje su povezane sa nacionalnim identifikacijama, a koje direktno proistiu iz normativnog ideolokog koncepta na kome muzeji zasnivaju svoju delatnost. Zbog toga se muzeji nikako ne mogu tretirati kao ukupna slika kulture (to, po optoj definiciji, pretenduju da budu), nego samo kao jedna od moguih, na razliite naine uslovljenih slika kulture, istovremeno one iz koje predmeti potiu i one koja je formirala muzej. Na injenicu dvostrukog modeliranja reprezentacije kulture ne utie to da li sami predmeti potiu iz kulture koja se definie kao "njihova" ili "naa", odnosno da li oni treba da opiu "druge" ili "nas", jer u oba sluaja postoji otklon muzealca/"strunjaka"/onoga ko bira "predmete" (elemente baze podataka) u odnosu na kulturu, njegovo aktivno uestvovanje u kreiranju slike o "njima"/"nama", kao i kreiranju poruke koja se alje muzejskim korisnicima. Predmeti koji se uvaju u muzejskim zbirkama uvek su reprezentativni oni su, pre nego to su postali dostupni kao maLJ. Gavrilovi, "Etnografska muzeologija": da ili ne?, Rad Muzeja Vojvodine, 46. Novi Sad, 2004. 317-325. LJ. Gavrilovi, Etnografska muzeologija: most preko uzburkale vode, Zbornik 13-14. Ni, 2005. 269-276.
6

168

terijal za rekonstrukciju prolosti,7 proli bar dve vrste selekcije. Prva se odvijala unutar same kulture, u vremenu u kome su predmeti upotrebljavani: oni su, zbog posebnog znaenja koje su imali za svoje korisnike, uvani due od ostalih i koristili se samo u posebnim prilikama onim kada se javnosti pokazuje najlepe i, istovremeno, potpuno formalizovano lice. Drugu selekciju vrili su muzejski radnici pri odabiranju materijala po njihovom miljenju dostojnog da se nae u muzejskim fondovima. Kada su u pitanju "etnografski" predmeti,8 oni su na osnovu kriterijuma "staro i lepo", birani mnogo godina posle njihove realne upotrebe, istrgnuti iz konteksta svoje kulture i na taj nain lieni znaenja. Iako je svaki predmet ne samo materijalizovani segment kulture, nego i "vrsta (materijalna) metafora" slika u kojoj se deponuju i pretrauju informacije proistekle iz iskustva pravljenja i korienja stvari, njihovog imenovanja i asocijacija koje se sa tim povezuju pa je tako deo slike ukupne kulture,9 sam nain njegovog odabira za muzejsku zbirku ograniava tu sliku na segment sveanih i ritualnih trenutaka, a ne i obine svakodnevice. Pored kriterijuma za izbor predmeta/elemenata baze podataka, na sliku kulture koju muzej kreira u javnosti presudno utiu i: 1. struktuiranje elemenata, odnosno nain formiranja zbirki i organizacija dokumentacije,
7

Bez obzira na savremeni trend formiranja muzeja "dananjice", muzeji se i dalje smatraju mestima gde se uvaju informacije o prolosti. Uostalom, "danas" ve sutra postaje "jue". 8 Rasprava o definiciji etnografskog muzejskog predmeta prevazilazi okvire ovog saoptenja i bie data na drugom mestu. Ovde se termin koristi u kolokvijalnom smislu i odnosi se na predmete iz "tradicionalne"/"tradicionalnih" (itaj: seoskih) kultura. 9 M. Leone, Creating culture trough choosing heritage, Current anthropology, Vol. 42. No. 4. 583.

169

2. dostupnost informacija kome, kada, zato (zato da, odnosno, zato ne) i na na koji stavljaju uvid svim/pojedi-nim/izabranim segmentima drutva, i 3. oblikovanje izlobi narativa sekvencijalno organizovanih od elemenata iz baze podataka. Veina savremenih autora, koji se bave promiljanjem muzeologije kao teorije i svakodnevne prakse, klasine muzeje smatra mrtvim institucijama. Tako Dejvid Melor10 vidi muzeje u "zoni sumraka" u kojoj njihov naizgled miran ivot kombinuje udesa i teror, a Herbison11 ih vidi kao mesta koja se nalaze negde izmeu groblja i prodavnice, u kojima su predmeti 1. ili sahranjeni (oni koji su otkupljeni ali ame, zauvek nevidljivi u muzejskim zbirkama) 2. ili se nude na prodaju (uobiajeno za muzeje u zapadnim zemljama, sa razvijenom i razgranatom muzejskom delatnou i velikim delom samostalnim finansiranjem, a jo uvek neuobiajeno za nae uslove). Oblikovanje izlobi donosi i drugi nivo nain se informacije sadrane u predmetima vrednovanja predmeta predmeti koji se izlau smatraju se "vrednijim" od onih koji ostaju sakriveni u depoima. Muzeji saoptavaju svoje shvatanje vrednosti i: tipovima programa za koje se odluuju da ih prezentuju, publikom kojoj se obraaju, obimom i strukturom zaposlenih, izborom predmeta za akviziciju, lokacijom izlobe u zgradi, samom zgradom, ali i osvetljenjem i nalepnicama. Nita od toga nije neutralno, niti oigledno. Sve to govori potencijalnoj publici ta se misli

Prema: A. Shelton, The Recontextualization of Culture: in UK Museums, Anthropology today, Vol. 8. No..5. London, 1992. 11-16. 11 R. Harbison, Eccentric spaces, Avon Books, New York, 1977. 140.

10

170

iza onoga o emu muzej oigledno govori,12 a veliki deo toga tie se upravo pitanja oblikovanja identiteta. 3. Praksa domae etnografske muzeologije: nekad Klasina ex-Yu etnologija, sve do sedamdesetih godina 20. veka, stavljala je akcenat na "tradicionalnu"/"tradicijsku" kulturu, to je podrazumevalo praktino iskljuivo ispitivanje, sakupljanje i "uvanje"13 elemenata kultura seoskih sredina i to onih koji su pretekli sve bure vremena, po mogunosti to starijih. Za te, seoske kulture, pretpostavljala se statinost, to je ukljuivalo dugo trajanje/relativnu nepromenljivost forme za sve od naina ivota i ekonomije, do odevanja i shvatanja lepog. Domaa etnografska muzeologija pratila je u potpunosti takav nain miljenja. Ona, naravno, nije postavljala pitanja o znaenju predmeta i njihovim eventualnim razliitim vrednovanjima unutar same kulture, kao to nije postavljala ni pitanje da li predmeti iste/sline forme u razliitim vremenima i razliitim kontekstima mogu imati potpuno razliita znaenja. Utvrivanje dugog trajanja/nepromenljivosti elemenata tradicionalne kulture u veoma dugom periodu, uklapala se u
S. Vogel, Always True to the Object, in our Fashion. In: I. Karp and S. Lavine (eds.), Exibiting Cultures: The poetics and politics of Museum Display, Smitsonian Institution, Washington, 1991. 200.; Lj. Gavrilovi, Cyber-Muzej: muzejski prostor i kako ga savladati, Rad Muzeja Vojvodine, 47-48. Novi Sad, 2006. 253-260. 13 Koncept uvanja predmeta kao elemenata prolosti problematian je na vie nivoa: kada su etnografski muzejski predmeti u pitanju, njihovo izdvajanje i uvanje (u muzeju ili na neki drugi nain) daje im, umesto seta znaenja koje su imali u svome vremenu/kulturi, potpuno nov set znaenja koji im pripisuje naa kultura. Koncept zatite batine jo je problematiniji.
12

171

ideoloku koncepciju "nacionalnih" nauka iz 19. veka, oblikovanih na romantiarskom diskursu, koje su se razvijale paralelno sa nastankom i razvojem muzeja. Kontinuitet i dugo trajanje bili su konstrukti koji su "nauno" demonstrirali nacionalni duh njegovu snagu i kreativnost, to su "potvrivali" i muzejski fundusi. Kasnije, u komunistikom/socijalistikom periodu zadran je isti diskurs, ovoga puta sa potpuno novim ideolokim background-om: ako su stabilnost, kontinuitet i nepromenljivost bili imanentni tradicijskom drutvu (naem drutvu pre nas), to je trebalo da znai da su statinost i nepromenljivost prirodan kulturni okvir i naih ivota. To je u potpunosti bilo u skladu sa konceptom trajnosti/nepromenljivosti socio-kulturnih odnosa, kao jednim od kljunih ciljeva vladajueg komunistikog/socijalistikog reima. Zahvaljujui takvom konceptu vienja drutva, nije ni postojala mogunost da se tokom druge polovine 20. veka bilo ta u domaoj etnografskoj muzeologiji promeni. ak i kada su, u okviru istih izlobi, prikazivani predmeti koji su pripadali razliitim narodima/etnikim grupama (npr. izlobe Etnografskog muzeja u Beogradu: Narodna umetnost Jugoslavije 1961, Narodne nonje Jugoslavije 1976. godine i sl.), nain na koji je taj materijal reprezentovan nesumnjivo je isticao "vrednosti" razliitih, paralelno postojeih "nacionalnih duhova". Takav pristup jasno odraava koncept segregacije u reprezentaciji kulture/kultura potpuno razdvajanje "tradicionalnih" kulturnih modela naroda koji su delili isti geografski, pa i kulturni prostor. Istovremeno, tokom itave istorije Etnografskog muzeja, samo se jedna izloba eksplicitno bavila kulturom etnike/nacionalne manjine i njenim vezama sa kulturom veinske, srpske populacije.14
Cincari dijaspora kao istorijska sudbina, 1989. godine. Jedna od posledica te izlobe bilo je osnivanje srpsko-cincarskog drutva "Lunjina" 1991. godine, koje postoji i danas i okuplja neto vie od 400 (uglavnom neaktivnih) lanova, Aromuna i Srba, zainteresovanih za pi14

172

Dakle, uprkos javno iskazivanom konceptu "bratstva i jedinstva", etnografska muzeologija se (preutno) drala ranijeg koncepta predstavljanja i izraavanja "narodnog duha", za koji, dodue, nikada nije eksplicitno reeno da je "srpski", jer se to tokom perioda komunizma/socijalizma kosilo sa normativnom ideologijom. Ipak, Etnografski muzej se tokom itave druge polovine 20. veka vrsto drao koncepcije "prouavanja preteno kulturne istorije srpskog naroda usmerenju koje je vladalo tokom XIX i poetkom XX veka".15 Meunacionalni/meukulturalni odnosi su, tokom ovog perioda, u svim reprezentacijama kulture bili potpuno zamaskirani, kao i sve vrste drugih (eventualno) konfliktnih odnosa izmeu razliitih zajednica (socijalnih, ekonomskih, rodnih i sl.), koji su mogli da stvore lou sliku o nama samima, jer je cilj muzeja bio da kreira idealnu sliku o nama, odnosno o drutvu u kome ivimo. 4. Nova muzeologija i pitanja identiteta Procesi preoblikovanja drutava/kultura u pravcu multivalenetnih/multivokalnih drutava, koji su tokom poslednjih decenija prolog i poetkom ovog veka, zahvatili pre svega razvijene zemlje Zapada kao posledica tehnolokog razvoja i istovremenog procesa globalizacije, uslovili su dodatna teorijska i praktina promiljanja mesta i naina rada muzeja u postindustrijskim/posttanja aromunskog jezika i kulture. Simptomatino je da se upravo ova izloba ne pominje u tekstu koji se bavi radom muzeja tokom 100 godina njegovog postojanja J. Bjeladinovi-Jergi, Etnografski muzej u Beogradu 1901-2001, Zbornik Etnografskog muzeja u Beogradu 19012001, Beograd, 2001. 7-42. 15 J. Bjeladinovi-Jergi, op. cit. 16.

173

kolonijalnim drutvima. Pitanja identiteta, centralna pitanja u postmodernim naukama koje se bave drutvom/kulturom, postala su centralna pitanja i unutar nove muzeologije kao teorijskog okvira muzejskog delovanja u savremenim drutvima. To je postalo posebno znaajno, jer u isto vreme postoji stalno rastua tendencija hipermuzealizacije, odnosno pretvaranja itavih segmenata sveta u muzeje, ili neto slino njima.16 Prekopavanje po prolosti i uvanje njenih ostataka nije vie shvaeno u maniru 19. veka, kao traganje za genezom, ve kao traganje za tim da otkrijemo "ta jesmo, u svetlu onoga to vie nismo".17 Prepoznavanje socijalno/kulturno iskljuenih grupa (etnikih, kulturnih, rodnih, ekonomskih i svih drugih manjinskih) proizvelo je tendenciju novog itanja istorijskih procesa u kojima bi se te grupe, za razliku od klasine istorije i njoj prilagoene muzeologije i muzeografije, videle bar onoliko koliko je to mogue naknadno rekonstruisati.18 Njihovo ukljuivanje smatra se neophodnim kako na nivou reprezentacije kulturne batine, tako i na nivou uestvovanja u procesu kulturne produkcije, to za bi za posledicu trebalo da ima proirenje pristupa svim drutvenim servisima iz kojih su iskljueni, a time i poboljanje kvaliteta njihovih ivota. Na taj nain se uspostavlja veza muzeja ne samo sa dominantnim i elitnim slojevima drutva, sa kojima muzeji po definiciji komuniciraju19 nego i sa svim ostalim, kojima bi muzej takoe
16 U svetu se belei ogroman porast broja muzeja (T. ola, Marketing u muzejima ili o vrlini i kako je obznaniti, Clio, Beograd, 2002. 45-48.), a nove teorije zatite batine obuhvataju daleko ire podruje nego to je prosto uvanje materijalnih ostataka prolosti u muzejima i arhivima. 17 P. Nora, Between Memory and History. In: Realms of Memory I, Columbia University Press, New York, 1996. 20. 18 R. Sandell, Museums as Agens of Social Inclusion, Museum Management and Curatorship 17 (4), Elsevier, 2000. 401-418. 19 D. Fisk, Popularna kultura, Beograd, 2001.94.; R. Sandell, op. cit. 407-408.

174

postao jedan od oslonaca identifikacije. Istovremeno, muzeji time postaju i jedan od aktera socijalne regeneracije, kako to pokazuju rezultati rada Galleries of Justice iz Notingema sa mladim delikventima, Living Museum of the West iz Melburna sa nezaposlenima ili Nottingham muzeja sa mentalno obolelima.20 Koncept nove muzeologije pretpostavlja i da muzejski radnici, kao kreatori reprezentacija kultura, imaju etiku odgovornost prema subjektima, bez obzira da li stvaraju sliku "njihove" (svoje) ili neke "druge" kulture. U okviru tog koncepta postavlja se niz pitanja: 1. Da li subjekti reprezentacije imaju pravo da odgovaraju na reprezentaciju, kritikuju je, ili ak cenzuriu? 2. Da li je potraga za istinom kompatibilna sa zalaganjem za prava drugih ljudi? 3. Do koje mere se mogu tolerisati promene slike i/ili promovisanja odreene politike ili ideologije (i da li se to radi namerno ili nenamerno)? U tom smislu su zanimljiva kanadska iskustva u kreiranju izlobi, gde se muzej pojavljuje samo kao podrka i pomo u iskazivanju pogleda na svet manjinskih grupa, kako je to uraeno u saradnji Glenbow muzeja iz Kalgarija i Blackfoot grupe21 ili Royal British Columbia muzeja iz Viktorije i Nuu-chah-nulth naroda sa zapadne obale Vankuverskih ostrva22 Oba ova projekta podrazumevala su iskorak iz klasinog muzeolokog diskursa u pravcu pomoi manjinskim zajednicama da to jasnije i preciR. Sandell, op. cit. 413-414. Izloba Nitsitapiisinni otvorena je 2001. godine, na projektu se radilo od 1998. godine. 22 Izloba HuupuKwanum/Tupaat/Out of the Mist/Treasures of the Nuu-chah-nult Chiefs otvorena je 1999. godine, na projektu se radilo 18 meseci. J. Harrison, Shaping collaboration: Considering institutional culture, Museum Management and Curatorship 20, Elsevier, 2005. 195-212.
21 20

175

znije prikau svoju kulturu i svoj pogled na svet, na nain koji e veinsko stanovnitvo moi da razume. Tako se muzeji pojavljuju kao agensi izgradnje tolerantijeg drutva, odnosno drutva koje je manje optereeno nepoznavanjem/nerazumevanjem izmeu razliitih kulturnih zajednica. 5. ta se u meuvremenu deavalo kod nas? U domaoj etnografskoj muzeologiji se, za to vreme, nije deavalo nita to bi moglo da ukae na bilo kakvo osavremenjivanje muzeoloke prakse i/ili aktivnije angaovanje muzeja u zajednicama u kojima deluju. Svako iole vee mesto u Srbiji danas ima muzej. Otvaranje muzeja postalo je, tokom druge polovine 20. veka, potvrda uverenja graana tog (svakog) mesta da je iz zanemarljivo male varoice preraslo u grad koji treba da ispria priu o svojoj istoriji i specifinostima "narodne" i umetnike tradicije. Tako u svakom mestu danas imamo "narodni muzej" koji obuhvata (i zbirkama i izlobenom delatnou, pre svega stalnom postavkom): malo arheologije, ak i tamo gde nema znaajnijih arheolokih lokaliteta, malo etnografije, malo istorije, malo primenjene i "visoke" umetnosti nastale u okvirima lokalne zajednice. Arheoloki deo smatra se neophodnim kao potvrda dugog trajanja na istom prostoru, odnosno kontinuiteta, to jeste jedan od ciljeva klasine muzeologije, ali i identifikacione prakse koja vue korene iz romantizma, a koja je novo bujanje na naem terenu doivela tokom re-konstrukcije nacionalnog identiteta u poslednjoj deceniji 20. veka. To je koncept "ognjita", doveden do besmisla. Istorijski deo je, tokom komunistikog/socijalistikog perioda, podrazumevao iroku eksplikaciju lokalnog/regionalnog uea u narodnooslobodilakoj borbi, to je sredinu legitimisa176

lo kao podobnu u irem/optem ideolokom okviru.23 Ne moe biti sluajno to se tokom poslednje decenije stalne postavke u praktino svim muzejima u Srbiji ubrzano prerauju: jedan od elemenata koji na to utiu je nesumnjivo i preoblikovanje ne same prolosti, nego naeg pogleda na nju, to pre svega znai pomeranje fokusa sa narodnooslobodilake borbe na neke druge istorijske periode i dogaaje, koji se danas smatraju politiki podobnijim za okosnicu izgradnje identiteta. Etnografski deo podrazumeva obavezno narodne nonje, uz druge elemente gotovo iskljuivo seoske kulture (i ponekih elemenata gradske kulture iz 19. veka) koji su se u doba osnivanja muzeja mogli prikupiti na terenu. Direktna posledica tog/takvog koncepta su i dirljiva nastojanja izgradnje/potvrde identiteta u svakom selu izgradnjom etno-kua, na osnovu lokalnog vienja ta treba staviti kao okvir i, istovremeno, marker svog nacionalnog/kulturnog identiteta. Folkloroidizacije koje nastaju na ovaj nain, stvorene su zapravo na osnovu modela koji nude Etnografski muzej u Beogradu i etnografske zbirke u regionalnim i lokalnim kompleksnim muzejima. 6. Etnografski muzej: primer domae etnografske muzeologije danas Delatnost Etnografskog muzeja nije se, tokom poslednjih decenija, nimalo promenila u odnosu na neka ranija vremena. Muzej se i danas tretira (pre svega sam sebe) kao neprikosnoveni autoritet, koji nema potrebu da sarauje sa svojim (potencijalnim) korisnicima veinskim ili manjinskim, svejedno. Cilj
23 Neki muzeji, kao recimo Muzej u Aranelovcu, su i nastali kao muzeji revolucije/narodno-oslobodilake borbe, da bi tek kasnije prerasli u muzeje kompleksnog tipa.

177

muzeja je i dalje, kako je Marina Simi pokazala, reprezentacija etniciteta kao neega zauvek jasno datog, manifestovanog u materijalnom inventaru, a osnovni muzejski posao prikupljanje i uvanje tog inventara. Brojne izlobe iz prethodnih godina, naroito stalna postavka "Narodna kultura Srba u XIX i XX veku", nastoje da prikau "narodni duh" potpuno idealizovano, u pravoj rekonstrukciji romantiarskog traganja za njim, koje konceptualno i idejno pripada 19. veku. Ta stalna postavka24 je sve prikazane predmete izvukla iz vremenskog konteksta i stavila pred posetioca kao van-vremenske (ili nad-vremenske) oznaitelje kulture koja bi trebalo da bude "srpska". Ta izloba nam, predmetima koji su izabrani i predstavljeni javnosti, ne govori ni o vremenu (u naslovu je apostrofirano da se prikazuje kultura tokom 200 godina, a na izlobi se ne vidi da su se tokom njih deavale bilo kakve promene), ni o prostoru, ni o samoj kulturi/kulturama jer ona/one postoje iskljuivo u vremenu i prostoru. Ona govori iskljuivo o tome kako autori izlobe, odnosno sam Muzej, vidi i konceptualizuje ono to naziva "tradicionalnom kulturom Srba". Teorijske postavke te i slinih reprezentacija kulture jasne su kada se pogleda Zbornik Etnografskog muzeja u Beogradu, izdat 2001. godine povodom 100 godina rada Muzeja, u kome se nalaze radovi koji iznose teorije o narodnoj kulturi bazirane na nemakim konceptima vienja kulture sa poetka 20. veka,25
Otvorena 2001. godine i danas traje. Sreten Petrovi svoju teoriju o postojanju dve kulturne zone u okviru opluka bazira na Grebnerovoj ciklusnoj teoriji iz 1911. godine (F. Grbner, Methode der Ethnologie. Mit einem Vorwort des Herausgegebers, Heidelberg 1911.). Vidi S. Petrovi, Problem tumaenja "opskog" kulturnog areala, Zbornik Etnografskog muzeja u Beogradu 1901-2001, Beograd, 2001. 181-188.
25 24

178

ili radovi koji se direktno nastavljaju na idejne postavke iz 19. veka.26 Jasno je da je ova izloba oblikovana u ideolokom diskursu iz poslednje decenije 20. veka i da je u funkciji (re)konstrukcije srpskog nacionalnog identiteta, baziranog na mitskoj prolosti. Istovremeno, ona svima koji imaju drugaiji pogled na nacionalni/etniki identitet kao deo sopstvenog linog identiteta, ne nudi nikakvo uporite za identifikaciju, niti im se, ak, uopte obraa. Jedno od moguih itanja poruka ove izlobe je da oni koji imaju drugaije shvatanje nacionalnog/etnikog identiteta i ne mogu da se identifikuju sa predmetima iz seoskih sredina izmetenim iz sopstvenog kulturnog konteksta (ma koliko oni bili stari i lepi), ili nisu Srbi ili nisu "dobri" Srbi. Naravno, ta izloba je i pripremana tokom poslednje decenije 20. veka i tada je njena poruka bila u skladu sa aktuelnim politikim diskursom, to je samo delimino posledica oportunizma. Druga izloba koja je paradigmatina za pristup rekonstrukcijama kulture, koji se primenjuje u Etnografskom muzeju u Beogradu, je "ija je ovo kapa zlatom vezena oglavlja Srpkinja", otvorena septembra 2006. godine. U uvodu kataloga kae se da izloba "prikazuje jedan od najraskonijih predmeta srpske [podvukla LJ.G.] tradicionalne materijalne kulture",27 a u zakljuku da su "enska pokrivala za
26

Petar Vlahovi eksplicitno kae: "Problem naela srpske narodnosti tesno je povezan sa narodnim ivotom ne samo kao etnoloka kategorija nego i kao sveobuhvatna odrednica srpskog etnikog identiteta. To su posebno isticali D. Obradovi, V. Karadi, Petar II Petrovi Njego i St. Novakovi..." (Vidi P. Vlahovi, Etnoloki znaaj naela srpske narodnosti u minulom i naem vremenu, Zbornik Etnografskog Muzeja 1901-2001, Beograd, 2001. 103.) 27 V. arac-Momilovi, ija je ovo kapa?, Katalog izlobe, Etnografski muzej u Beogradu, Beograd. 2006. 7.

179

glavu, simbol (...) kulturnog, socijalnog i ekonomskog statusa ene, ali i simbol njenog nacionalnog identiteta"28. Pripisivanje izraza nacionalnog identiteta predmetima koje su upotrebljavale pripadnice svih nacija/etnikih grupa koje su delile isti multikulturni/multinacionalni prostor, pokazuje krajnje nekritiki pokuaj direktnog povezivanja etniciteta i materijalnog inventara, u ovom sluaju potpuno nesreno izabranog.29 7. ta dalje? Analiza (re)konstrukcije minulih kultura koju, na osnovu njenih na razliite naine odabranih i sauvanih elemenata kreiramo danas, trebalo bi da odgovor na dva pitanja: Prvo, koliko one govore o istraivaima te kulture (kada je svakodnevni ivot tokom 19. i 20. veka u pitanju pre svega etnolozima i istoriarima: onima pre nas, koji su birali predmete koji e biti sauvani), i drugo, koliko o samoj toj kulturi. Istovremeno, kako je svako znanje pa i ono koje kreiraju muzeji deo produkcije budunosti, a ne samo sediment prolosti, postavljaju se jo i pitanja: 1. koliko te (re)konstrukcije kulture/kultura korespondiraju sa savremenim realno postojeim odnosima unutar kulture/drutva, 2. politikim/ideolokim diskursima u kojima su se te slike prolosti konstruisale (onda, nekad) i konstruiu se danas za budunost i 3. na koje sve naine one korespondiraju sa savremenim popularno/elitno-kulturnim obrascima.
Ibid. 68. Utoliko pre to sama autorka kae da su u nekim selima u Banatu Srpkinje "koristile nonju Rumunki, jer je srpska nonja bila izobiajena; a u nekim slavonskim, pozajmljivale su nonju Hrvatica." (Ibid. 65.)
29 28

180

Naravno da je, pored izlobi, sadraj etnografskih zbirki skup elemenata baze podataka presudan za samu pretpostavku reprezentovanja/oblikovanja identiteta, kao i mogunosti inkluzije manjinskih zajednica. S jedne strane, to se odnosi na akviziciju predmeta manjinskih grupa, a sa druge na njihovo reprezentovanje. Reklo bi se da, bar kada se radi o etnikim grupama, nedostatak predmeta u muzejskim zbirkama i nije najvei problem (iako je za neke, kao naprimer Rome i/ili izbeglike grupe, pa i za sve ostale u savremenom periodu, takoe evidentan), koliko je to nedostatak ideje da se na tome uopte radi. Sadraj zbirki prua, ipak, mogunost potpuno drugaijih pogleda, kako na same manjinske zajednice, tako i na odnose izmeu zajednica. Kreiranjem novih, drugaijih pogleda muzeji bi mogli da postanu, kao i u svetu, agens izgradnje humanijeg i tolerantnijeg drutva, u kome komija nee biti stranac, a razliitost nee biti obavezno i opasnost. Primena nove muzeologije, koja pretpostavlja aktivno uee muzeja u svakodnevnom ivotu zajednice, podrazumeva i naputanje dosadanjeg koncepta kompleksnih muzeja koji postoje u svakom gradu, u korist formiranja muzeja koji bi svojom prepoznatljivou jasno istakli specifinosti svake lokalne zajednice i tako umesto slike pretpostavljene tradicionalne kulture, postali okosnica prepoznatljivosti mesta u irim regionalnim i globalnim okvirima.
Ethnographic Museums/Collections and identity construction This paper discusses museum theory and the local museum practice as factors building in construction/re-construction of an identity at various levels, including an individual, minority groups, and dominant cultural, socio-economic group. Furthermore, the paper assesses the role of museum in preventing/including certain social groups/categories toward access to culture as a means of social stratification, and in addi-

181

 tion, possibilities of alteration of that same role toward more active participation of a museum in its social surroundings, in accordance with the new museum paradigm. Especially emphasized is an analysis of the role and meaning of ethnographic museums/collections in the process of shaping national/ethnic identities and further possibilities of inclusion of minorities, absent from the usual practice. This refers to the acquisition of objects belonging to a minority group, and on the other hand, to their underpresentation, which indicates a cultural segregation.

182

Gordana Gorunovi
ggorunov@f.bg.ac.yu

Postsocijalizam i tranzicija, lokalne zajednice i identiteti

Apstrakt: U prvom delu rada opisuje se u optim crtama novo istraivako podruje antropologije i niza drugih disciplina, tranzitologija, sa njenim tematsko-problemskim preokupacijama, analitiko-interpretativnim i ideolokim kategorijama. U drugom delu ukazuje se na teme koje se mogu projektovati iz fenomenoloko-empirijskog polja postsocijalistikog stanja balkanskih drutava u podruje tranzitologije. Re je o dva razliita primera ruralnih zajednica, koje se u periodu postsocijalizma suoavaju sa nasleenim problemima, novim izazovima i potrebama krizom identiteta i opstanka u sluaju etniki homogenog sela Stakevci u severozapadnoj Bugarskoj, zahtevom za rekonstrukcijom "zaviajne kulture" u funkciji ouvanja etnokulturnog i nacionalnog identiteta u sluaju Orahovca u Boki Kotorskoj, Crna Gora. Kljune rei: socijalizam, postsocijalizam, tranzicija, lokalne zajednice, reartikulacija identiteta

Ovaj prilog je nastao kao rezultat rada na projektu Kulturni identiteti u procesima evropske integracije i regionalizacije, br. 147035, koji u celosti finansira Ministarstvo nauke i zatite ivotne sredine Republike Srbije.

1. Kraj socijalizma/komunizma i veliki narativi Pad Gvozdene zavese, ruenje Berlinskog zida 1989. i dezintegracija Sovjetskog Saveza 1991. oznaili su, za mnoge drutvene teoretiare, kraj hladnoratovske podele1 i poetak kreiranja nove politike mape sveta. Od tada se u kolokvijalnom i naunom argonu govori o "velikoj promen", "epohalnoj transformaciji", "trijumfu" moderniteta, kapitalizma i globalizacije,2 postsocijalizmu, tranziciji i tranzitologiji kao novom podruju istraivanja itavog niza disciplina, a meu njima, i antropologije. "Epohalna transformacija" koja je zahvatila bivi Sovjetski Savez i istonu Evropu podstakla je velike narative o modernosti i postmodernosti, kraju istorije i ideologije, tj. mone, oprene i ekstremne vizije budunosti i prolosti.3 Po jednima, dezintegracija komunizma je konana pobeda velikih dostignua modernosti, trine ekonomije i liberalne demokratije. Po drugima, kraj komunizma je suton modernosti i znak iscrpljenosti prosvetiteljskog projekta; bodrijarovski reeno, modernost se sada spiralno kree izvan kontrole u nepoznatoj orbiti postmodernosti.
Neki autori, npr. K. Verderi (K. Verdery Introduction: postsocialism as a topic of anthropological investigation. Whither postsocialism? in C. M. Hann (ed.), Postsocialism. Ideals, Ideologies and Practices in Eurasia, Routledge, London - New York, 20.) smatraju da hladni rat nije okonan i da se njegov uticaj osea i danas. 2 Prema nekim pojednostavljenim tumaenjima, pad komunizma je bio rezultat procesa globalizacije, koji u postsocijalistikom periodu dobija novi zamajac i progesivno uklanja barijere koje su postojale oko regiona. Meutim, uruavanje socijalistikih/komunistikih sistema usledilo je prevashodno zbog toga to su oni izgubili politiki i moralni legitimitet. Videti C. M. Hann (ed.), op. cit. 10. 3 M. Burawoy, K. Verdery, Introduction, U M. Burawoy, K.Veredry (Eds), Uncertan Transition: Ethnographies of Change in the Postsocialist World, Rowman and Littlefield Publishers, New York - Oxford, 1999. 1.
1

184

U mnogim naunim studijama i u okviru diskursa o "trijumfu" kapitalizma, "velika promena" je bila shvaena linearno i teleoloki, kao prelaz sa socijalistike diktature na liberalnu demokratiju i sa planske na trinu ekonomiju.4 Ova perspektiva perpetuira stare strukturalne opozicije i hladnoratovske podele, i unapred pretpostavlja odreen put, pa ak i ishod promene. Ali, kao to je istakao Gelner,5 ne moemo znati ishod niti opseg moguih ishoda; i kao to je predviao, ovaj novi oblik prelaza na "neto novo" neminovno e biti brz, planiran, intencionalan, sasvim sigurno bolan i potencijalno turbulentan, za razliku od prelaza sa feudalnih varijanti "komandne" ekonomije na moderno i na proizvodnju orijentisano drutvo, koji je bio dug, esto bolan i, u celini, neintencionalan proces. tavie, niz fenomena iz iskustvenog repertoara socijalistikih tranzicija (bar u poetnoj etapi) ukazuje na neadekvatnost teleoloke perspektive: uspesi bivih komunista na izborima u nekoliko socijalistikih zemalja, opta kriminalizacija drutva, eskalacija stope nezaposlenosti u regionu, tekoe s kojima se suoavaju novi poslovni preduzetnici, povratak ekonomije razmene u ekonomski najsiromanijim oblastima i spor rast nacionalnog proizvoda u veini zemalja. Teorije tranzicije, koje, pojednostavljeno reeno, drutvenu promenu vide u odnosu na "zadatu budunost" ili "nepopustljivu prolost", delimino odraavaju razliite i sukobljene perspektive drutvenih naunika, ali i kreatora drutvenih politika.
D. Berdahl, Introduction: Anthropology of Postsocialism. U D. Berdhal, Matti Bunzl. M. Lampland (eds.), Altering States: Ethnographies of Transition in Eastern Europe and the Former Soviet Union, The University of Michigan Press, 2000. 12. 5 C. M. Hann, Introduction: social anthropology and socialism, in C. M. Hann (ed.), Socialism. Ideals, Ideologies and Local Practice, ASA Monographs, Routledge, London New York, 1993. 126.
4

185

Tako, na jednoj strani, ekonomisti raspravljaju o tome da li je revolucionarni prelom ili pregovaranje tranzicijom najefikasniji nain da se iz socijalistikog ponora izae u "obeani svet kapitalizma", i to kapitalizma iz "udbenika". Na drugoj strani, istoriari, politikolozi i sociolozi raspravljaju o uticaju prolosti, nasleu i kulturi socijalizma, koji se esto navode kao ometajui faktori u procesima promene i izgradnje novih struktura. Negde izmeu optimistinih i pesimistinih projekcija budunosti poivaju, reklo bi se, umerenije evolutivne perspektive i opreznije procene, koje promenu vide u manje apokaliptinim terminima, koje radije govore o evoluciji nego revoluciji i vide hibridna drutva umesto krajnjih polova. Kao to je postojao "pluralitet socijalizama"6, tako postoje i razliiti putevi i iskustva postsocijalizma. Shodno tome, koncept "stvarno postojee turbulencije" u upotrebi Dejvida Kidekela7 odnosi se na jedinstvene i raznolike pravce promene irom regiona. 2. "Tranzitologija" i antropologija Pad socijalistikih reima doveo je do otvaranja novog "etnografskog podruja" za antropoloka prouavanja socijalizma i postsocijalizma. Zapadni antropolozi, koji su se ukljuili u terenski rad u "postsocijalistikom regionu" u kojima su neki skloni da vide i "agente globalizacije"8 podstakli su inovativne teorijske i metodoloke pristupe i zasnovali respektabilnu "regionalnu tradiciju etnografskog pisanja".
C. M. Hann, op. cit. D. Kideckel, (ed.), East European Communities. The Struggle for Balance in Turbulent Times, Boulder, CO, Westview. 1995. 8 Th. H. Eriksen, F. S. Nielsen, A History of Anthropology, Pluto Press, London 2001.
7 6

186

Kad je re o teoretizaciji socijalizma i postsocijalistikih tranzicija iz antropoloke perspektive, nezaobilazan je rad amerike antropologinje Ketrin Verderi. 1991. objavila je lanak koji e ubrzo postati veoma uticajan "Theorizing Socialism: A Prologue to the 'Transition'". Oslanjajui se na istraivanja zapadnih antropologa koji su radili fildvork u regionu pre 1989. (pregled radova u tekstu Halperna and Kidekela iz 1983. godine)9, na radove istonoevropskih naunika (npr. maarskog ekonomiste Janoa Kornaija) i na teorije Karla Polanija, Verderi je izgradila holistiki model "socijalistikog" drutva pre 1989, koji ga opisuje kao poseban drutveno-istorijski tip, u nekim elementima slian feudalizmu. Interes niza disciplina, meu kojima prednjae politike nauke i ekonomija, proizveo je obimnu literaturu u okviru sve ireg polja koje se naziva "tranzitologija". "Glavne teme" tranzitologije su: privatizacija, dekolektivizacija i trina ekonomija, demokratizacija, civilno drutvo i nacionalizam. Ove studije se uglavnom fokusiraju na ekonomske procese velikog obima, politike elite i evolutivne puteve. Glavni prigovori koje antropolozi upuuju ovim makroperspektivama su: (1) odsustvo "etnografskog" interesa za lokalnu grau i stvarna iskustva aktera, za mikrosvet svakodnevnog ivota i za kumulativno dejstvo mikroprocesa ("malih transformacija") kao momenata drutvene transformacije; (2) "zasienost ideolokim znaenjem", tj. ideoloki zasnovanim reprezentacijama i zamislima progresa; (3) nepostojanje interesa za proveru analitikih kategorija, zakljuaka i generalizacija. (1) U konvencionalnim predstavama o tranziciji "mikro" se shvata kao determinisano strukturama, politikama i ideologijama makrokaraktera ili kao njihov izraz; u teoriji je malo prostora dato ulozi nenameravanih, nehotinih posledica koje na lokalnom niJ. M. Halpern, D. A. Kideckel Anthropology of Eastern Europe. Annual Review of Anthropology, Vol. 19. No. 2. 1983. 7092.
9

187

vou proizvode politiki, ekonomski i kulturni sporovi. Raspad partijskih drava i etatistikih ekonomija rui makrostrukture, ime se stvara prostor da mikrosvetovi proizvedu autonomne efekte koji mogu imati neoekivani uticaj na strukture u nastanku. To otvara mogunost lokalnih improvizacija, koje mogu da poguraju u novim pravcima ili u pravcu vraanja na socijalizam. Inovacije i vraanje su odgovori na nestabilna okruenja, barem koliko i pokazatelji naslea ili kulture socijalizma. Ketrin Verderi i Majkl Baravoj10 odbacuju tip analiza koji objanjava konfuzije, manjkavosti i nedostatke procesa tranzicije "socijalistikim nasleem" ili "kulturom socijalizma". Prema ovim autorima, ono to nam esto izgleda kao "obnavljanje" obrazaca poznatih iz socijalizma moe biti neto sasvim drugo: neposredni odgovori na nove trine inicijative, koje su one proizvele, a ne ostaci starog mentaliteta. Drugim reima, ono to izgleda poznato ima potpuno nove uzroke. Reakcije ljudi na situaciju esto mogu izgledati kao ostaci prethodnog zato to koriste jezik i simbole iz ranijih poredaka. To ne znai da je njihova vizija sveta toliko "iskvarena" socijalistikim iskustvom da ih ini nesposobnim za druge naine ivota; znai samo to da akcija primenjuje simbole i rei koje nisu kreirane de novo, ve su razvijene na osnovi ve poznatih, ak i kada su smisao i svrha novi. Usled preovlaujueg fokusa na makroprocesima, vei deo postojee literature o tranziciji malo se bavi time kako su ljudi lino doiveli dramatine politike, ekonomske i sociokulturne promene nakon kolapsa socijalistike vladavine. Prednost etnografskog pristupa i stvarni znaaj konkretne ive etnografije (lokalnih sredina i zajednica, partikularnih iskustava grupa i individualnih sluajeva), koji istiu mnogi antropolozi, Baravoj i Verderi obrazlau11 na sledei nain. Zvanina dokumenta,
10 11

M. Burawoy, K. Verdery, op.cit. M. Burawoy, K. Verdery, op.cit. 2-3.

188

statistike i kompendiji dekreta i zakona malo nam govore bez komplementarnih briljivih deskripcija o tome na koji nain ljudi od farmera do radnika, od trgovaca do birokrata, od menadera do klijenata socijalne brige reaguju na neizvesnosti sa kojima se suoavaju. Iz njihovih kalkulacija, improvizacija i odluka pojavie se elementi novih struktuiranja. Stoga i efemeran momenat koji je etnografski registrovan obelodanjuje neto o konfliktima i alternativama koje destruktuirajui efekti kraja dravnog socijalizma izbacuju na povrinu. Ovaj nain gledanja na etnografiju i transformaciju istie u prvi plan faktor vremena. Zbog suavanja vremenskih horizonata nakon 1989. godine, etnografsko istraivanje ima prvorazredan znaaj zato to se njegova temporalna dimenzija sada najvie pribliava vremenu aktera o ijem ponaanju izvetava. Poto postsocijalistiki momenat znai neprestanu promenu parametara akcije, akteri moraju da razviju strategije u okviru vremenskog horizonta koji je uzan. Nastaje trka s vremenom: donose se novi zakoni, poreska politika se stalno menja, inflacija onemoguava dugorone kalkulacije, a fluktuacije kamatnih stopa ine ulaganja rizinim. Vrednost pojedinanih uvida, koje etnografija ostvaruje kad je re o ritmu promene u postsocijalistikom drutvu, pokazuje se i u sluaju drutvenih prostora, tj. tema u okviru istraivake agende, kao to su: distribucija i potronja, promene u proizvodnji, ideje o vlasnitvu i tehnologiji, ruralna ekonomija i ustanove socijalne zatite. (2) Ako se globalizacija provizorno moe definisati "prostorno", kao svaki proces koji geografsko rastojanje izmeu lokaliteta ini irelevantnim12 (Eriksen and Nielsen 2001), tranzicija se odnosi na vreme, to je proces koji prolost povezuje sa budunou.13. Po12 13

Th. H. Eriksen, F. S. Nielsen, op. cit. M. Burawoy, K. Verdery, op.cit. 4.

189

jedini antropolozi, kao naprimer Basegijan, meutim, sugeriu da su termini "postsocijalizam" i "tranzicija" neadekvatni ili ideoloki optereeni, da predstavljaju konstrukte "Zapada", informisane zapadnim iskustvom i prouavanjima Treeg sveta ili zemalja u razvoju:
"Sada postoji ozbiljna opasnost da se postkomunistikom podruju nametnu kategorije drutvenih nauka koje su opunomoene i poduprte superiornou zapada u tehnologiji, politici i ekonomiji. Ove kategorije ne opisuju polje: one propisuju ta treba da se radi."14

Ketrin Verderi je sugerisala posmatraima da ne treba da se bave procenom ishoda postsocijalistikih tranzicija i ukazala na "rizian scenario" koji reflektuju predstave i prie o postsocijalizmu:
"(ok terapija) poredi bivi socijalistiki blok sa osobom koja boluje od mentalne bolesti to jest, socijalizam ih je uinio bolesnim, a na zadatak je da ih izleimo. Ovo drugo povlai za sobom da (bez vreanja Fukujame) istorija tek sada poinje, da je do 1989. ovo podruje bilo bez oblika i sadraja. Ideja o 'ok terapiji' predstavlja zapadne savetnike kao doktore, dok ih 'big bang' pretvara u Boga"15

Ukazujui na paralele izmeu studija postsocijalizma i postkolonijalizma, amerika antropologinja je skicirala obrise novog i ireg istraivakog polja, koje je nazvala "posthladnoratovske studije".16 Kerolin Hamfri smatra da je upotreba termina "postsocijalizam" opravdana, jer kategorija poiva na nekoliko razumnih pretpostavki: (1) nikada se svi drutveni fenomeni ne mogu odjednom i u potpunosti zameniti drugim oblicima ivota; (2) ono
D. Berdhal, op. cit. Navedeno u D. Berdhal, op. cit. 2. 16 C. M. Hann (ed.), Postsocialism. Ideals, ideologies and practices in Eurasia, Routledge, London - New York, 2002. 17.
15 14

190

to je Rudolf Baro oznaio kao "stvarno postojei socijalizam" predstavljalo je sveproimajui fenomen praksi, javnih ideologija i prikrivenih sukoba; (3) jedinstvo "stvarno postojeeg socijalizma" poivalo je na zajednikim temeljima, zvaninoj ideologiji i dominantnoj politikoj praksi (marksizam-lenjinizam); odatle pretpostavka da su socijalistika drutva, bez obzira na stvarnu zastupljenost ovih temeljnih obeleja, imala vie zajednikog nego stvarno postojei kapitalizmi.17 Nedavna zajednika prolost regiona je osnov za uspostavljanje zajednikih merila (otelovljenih, npr. u birokratskim, obrazovnim i naunim konvencijama, ideologiji i drutvenom seanju), koja lee ispod pavorka lokalnih tradicija; poreklo ovih tradicija je veoma razliito, a neke od njih su se sa novom snagom potvrdile nakon pada centralne vlasti. Antropoloki pristupi prouavanju postsocijalizma u Istonoj Evropi predstavljaju i dopunu i proveru analiza koje se fokusiraju na makronivoe. Antropolozi su poeli da istrauju glavne teme tranzitologije iz etnografski informisanih perspektiva: procese izgradnje civilnog drutva i rodne dimenzije koncepta; uticaj dekolektivizacije i privatizacije na lokalne politike, identitete i drutvenu organizaciju u ruralnim istonoevropskim zajednicama; nacionalni identitet itd. Za razliku od drugih istraivaa tranzicije u Istonoj Evropi, naunici koji se bave etnografijom i koji su etnografski informisani esto naglaavaju znaajan kontinuitet izmeu socijalistikih i postsocijalistikih drutava. Npr. Kidekel18 ukazuje na paralele izmeu iskustava kolektivizacije i dekolektivizacije. Radovi Ketrin Verderi, Marte Lampland i drugih autora takoe su posveeni osvetljavanju kontinuiteta u mnogim oblastima drutvenog, politikog i ekonomskog ivota.
C. M. Hann (ed.), op. cit. 12. D. Kideckel (ed.), East European Communities. The Struggle for Balance in Turbulent Times, 1995.
18 17

191

Antropoloki infromisane studije postsocijalistikih tranzicija su takoe istakle kao validne teme i one koje se nalaze izvan mejnstrima tranzitologije; kao to su rodna ureenja u socijalizmu i debate o abortusu u postsocijalistikim drutvima, ije su analize znaajan doprinos u teorijskom razumevanju odnosa izmeu roda i nacije; etniki i nacionalni sukobi kao posledica novonastalih tenzija i antagonizama; sadraji seanja i upotrebe prolosti. Tema koja pobuuje sve vee interesovanje meu antropolozima (izmeu ostalih) koji prouavaju postsocijalistike tranzicije je promena kulturnih znaenja i politika potronje. Pa ipak, jo 1999 i 2000. g., do kada je literatura u tranzitologiji izvanredno narasla, prireivai dva znaajna zbornika19 Majkl Baravoj i Ketrin Verderi iz 1999. godine i Dafne Berdal sa saradnicima iz 2000godine konstatovali su da je etnografski korpus postsocijalistikih tranzicija mali i nedovoljan u odnosu na studije makrostruktura i makroprocesa. Jedan od glavnih ciljeva zbornika Altering States: Ethnographies of Transition in Eastern Europe and the Former Soviet Union20 bio je da proiri etnografski korpus, kao i da ocrta nova polja i predmete istraivanja. Kao dopuna tema tranzitologije koje su ranije razmotrene, radovi u ovom zborniku tematizuju: prostor, vreme, metaforu, kulturne trope, simbole, tekstove, seksualnost, sredinu, neokolonijalizam, religiju, materijalnu kulturu i srodstvo. U fokusu perspektive istraivaa su procesi tranzicije, konstrukcije, pregovaranja, obnavljanja, subjektivizacije, nadmetanja i posredovanja. Radovi nude mnotvo gledita i teorij19 D. Berdhal, Matti Bunzl. M. Lampland (eds.), Altering States: Ethnographies of Transition in Eastern Europe and the Former Sovier Union, The University of Michigan Press, 2000.; M. Burawoy, K.Veredry (Eds), Uncertan Transition: Ethnographies of Change in the Postsocialist World, Rowman and Littlefield Publishers, New York Oxford, 1999. 1. 20 D. Berdhal et all, (eds.), op. cit.

192

skih pristupa, ali im je zajednika tenja da osvetle procese tranzicije, koji se oituju u lokalnim praksama i individualnim akcijama obinih ljudi u svakodnevnom ivotu, kao i znaenja koja im se pripisuju. U zavisnosti od toga ta i kako razliiti ljudi govore o tranziciji, otkrivaju se diskurzivne prakse u rasponu od prostornih tropa do neokolonijalnih metafora; u nainu postupanja sa stvarima, od predmeta za svakodnevnu upotrebu i masovnu potronju do artefakata materijalne kulture u izlobenim prostorima muzeja, kao i u dizajniranju prirodne sredine i turistikoj ponudi, razotkrivaju se novi koncepti i odnosi moi. Drugi cilj Zbornika jeste da ponudi razliita sredstva i perspektive za prouavanje drutava koja se nalaze usred dramatine promene. Pokazuje se da je tranzicija, ispunjena protivrenostima, interaktivni proces koji ujedno odraava i sainjava dinamiku igru izmeu sistema velikog obima i lokalnih, individualnih fenomena.
"Jedan od najkorisnijih metoda u osvetljavanju diferencijalnih manifestacija i iskustava tranzicije jeste da se prouava kako se ekstralokalni ekonomski, politiki i drutveni procesi ukrtaju sa pojedinanim ivotima ljudi u zajednici, zato to se 'u akcijama pojedinaca koji ive u prostoru i vremenu' (Abu Lughod 1991) ove snage otelovljuju, pregovaraju, nadmeu i potencijalno transformiu. Potom, kao to je Majkl Hercfeld istakao, ova etnografska panja i briga za pojedinosti, koju su mnoge discipline brzo 'otpisale kao puku anegdotu', otkriva 'ono to ljude pokree na akciju'".21

Osnivanje Maks Plank Instituta za Socijalnu antropologiju u Haleu, u bivoj Istonoj Nemakoj 1999. bio je znaajan institucionalni korak u popunjavanju praznine, tj. nedostatka etnografski informisanih studija poststocijalistikih tranzicija. Prouavanje postsocijalistikog sveta predstavlja jedan od
21

Ibid. 5.

193

glavnih prioriteta u njegovoj istraivakoj agendi, i to sa akcentom na antropolokim pristupima razliitim iskustvima "stvarno postojeih postsocijalizama" u sferi svakodnevnog ivota. U novembru 2000. Institut je organizovao svoju prvu konferenciju na temu Actually-existing Postsocialisms. Rezultat ove konferencije je zbornik Postsocialism. Ideals, ideologies and practices in Eurasia (2002).22 3. Lokalne zajednice i identiteti u periodu postsocijalizma U osnovi najveeg broja studija postsocijalistikih tranzicija, eksplicitno ili implicitno, nalazi se pitanje identiteta njegova reartikulacija u izmenjenim ekonomskim, drutvenim, kulturnim i nacionalnim kontekstima. Na neke primere "reartikulacije" identiteta u balkanskom kontekstu mogu da ukaem na osnovu sopstvenih etnografskih iskustava, uz vanu napomenu da se nisam bavila tranzitornim procesima kao takvim, ve nekim vidovima i aspektima grupnog identiteta na lokalnom nivou u razliitim sredinama (Bugarska i Crna Gora). Izbor lokaliteta i sredina je potpuno sluajan: nije re ni o kakvom reprezentativnom uzorku, ve o izboru koji je bio uslovljen kontigentnou dogaaja, tj. pokrenutih projekata u kojima sam imala priliku da uestvujem. Stakevci,23 etniki homogeno torlako selo u pograninoj zoni izmeu Bugarske i Srbije, danas se suoava sa identitet22 U njemu su radovi uticajnih istraivaa socijalizma i postsocijalizma, kao to su Kris Han, Ketrin Verderi, Dejvid Kidekel, Kerolin Hamfri, Marta Lampland, Derald Krid, Kristijan ordano i Dobrinka Kostova, Robert Hejden, Stefan Fojhtvang 23 Ovaj iseak iz ire studije sluaja (u tampi) zasniva se na etnografskom istraivanju koje sam sprovela u leto 2001. kao lan meunarodnog seminara Practical Workshop and Field Work's Group u organizaciji naunog drutva DIOS iz Sofije.

194

skom i egzistencijalnom krizom, koju je izazvao niz faktora. Njeni glavni pokazatelji su: depopulacija, "ispranjenost" (institucionalni vakuum) socio-kulturnog ivota, retradicionalizacija poljoprivredne proizvodnje (sitna proizvodnja za domae potrebe), marginalna funkcija sela u optini, autarhizacija zajednice, kolektivne predstave o nekad velikom prosperitetnom i lojalnom socijalistikom selu, koje je u periodu drutvene tranzicije "zaboravljeno" ili "kanjeno" i preputeno odumiranju. 2001. selo je imalo 372 domainstva sa ukupno 308 stanovnika, od toga 131 mukarac 177 ena; dece 6, odraslih (1864 g.) 117, starih (iznad 65.) 185 osoba. Sudei po najnovijim podacima (internet dokument, 1. 1. 2006.), nastavlja se trend opadanja populacije, koja sada broji 238 osoba. U selu, optereenom depopulacijom usled niskog prirodnog prirataja24 i migracija u gradove koje su bile intenzivne u periodu socijalizma, danas preovlauje staraka populacija i samako domainstvo. Zvanini podaci delimino potvruju aforizam o "severozapadnala Bulgarija", regionu sa, navodno, najveom stopom nezaposlenosti u Evropi na kraju prolog i poetkom ovog veka. Prosena stopa nezaposlenosti na nacionalnom nivou je 1998. bila 13.7 %; 1999. u oblasti Vidin 18.93%, a u optini Belogradik kojoj pripadaju Stakevci 24.99%.25 U odnosu prema socijalistikoj prolosti 2001. je dominirala pozitivna recepcija: veina informanata, srednje i starije genera24 Globalni demografski trend koji je zapoeo 1930-ih i intenzivirao se posle 1946, vodio je smanjivanju broja dece i ustaljivanju poeljnog, danas preovlaujueg modela sa dvoje ili jednim detetom u porodici. Vidi M. -, . : ". . ", 2001. 139. 25 National Agriculture and Rural Development Plan 20002006, internet dokument.

195

cije, s nostalgijom je govorila o "Toovom vremenu".26 Bilo je izraeno kritiko raspoloenje prema dotadanjim efektima preduzetih reformi, skepticizam prema njihovom daljem toku i ishodu, i zabrinutost za budunost zemlje.27 U tom pogledu Stakevci nisu izuzetak, bar kad je re o politikom raspoloenju i ideolokoj orijentaciji seoskog stanovnitva u severozapadnoj Bugarskoj, koje je i na izborima posle 1989. nastavilo da prua podrku strankama levog krila. ak su i eventualno traumatina iskustva kolektivizacije bila potisnuta u korist pozitivne recepcije socijalistike prolosti, zasnovane na svesti o preimustvima ivljenja u prethodnom sistemu, koja se navode u etnoeksplikacijama, kao to su: porast ivotnog standarda, zaposlenost, besplatna zdravstvena zatita i obrazovanje, elektrifikacija, izgraenost komunalne infrastrukture itd. Kao jedna od mogunost izlaska iz krize navodi se razvoj eko-turizma, za koji postoje odreeni prirodni resursi (poloaj, klima, zdrava hrana ine Stakevce ekolokom "oazom") i motivacija metana, ali ne i drutveni resursi. Slian recept je uspeno primenjen u socijalistikom periodu, npr. u Kovaevici i Letenu u Pirinu, selima koja su proglaena za arhitektonske rezervate, tj. nacionalne kulturnoistorijske spomenike. Masovne migracije iz sela u gradove tokom 1950-ih i 1960- ih godina 20. veka opustoile su mnoga sela u Bugarskoj, pa i Kovaevicu.28 1977. proglaena je za nacionalni spomenik kulture, tj. "istorijD. Kaneff, Who Owns the Past? The Politics of Time in a Model Bulgarian Village, Berghahn Books, New York - Oxford,. 2004. 27 D. Kaneff, Negotiating the Past in Post-Socialist Bulgaria. : Ethnologia Balcanica. Sofia, 2 (1998): 3145. 28 Kovaevica je staro hriansko selo u rodopskom masivu Dubra, podignuto na nadmorskoj visini od 1000-1500 m, na levoj obali reke Kanine, 25 km severoistono od Goce Deleva. Okruena je visokim planinskim obroncima i umama sa brojnim izvorima i vodopadima.
26

196

ski i arhitektonski rezervat" sa originalnim objektima tradicionalnog narodnog graditeljstva iz 18. i 19. v. Meutim, najvei doprinos revitalizaciji Kovaevice dala je filmska industrija: u njenom ambijentu snimljeno je preko 20 filmova sa istorijskom tematikom, odatle i popularni naziv "bugarski Holivud". Kovaevica je danas uvena po restauiranim objektima, kuama od kamena i drveta, sa krovovima od sivkarstih kamenih ploa (), koje se poslednjih decenija pretvaraju u kue za odmor. Selo u kojem je 2002. ivelo 60 osoba, a danas samo 48, slui kao elitno vikendako naselje pripadnika umetnikih krugova i viih slojeva drutva, uglavnom iz prestonice. U selu postoji Drutvo29 osnovano krajem 2002, iji su zadaci uvanje kulturnoistorijskog naslea i zatita prirodne sredine, razvoj regionalne infrastrukture i kulturnog turizma, koji treba da podstakne zapoljavanje lokalnog stanovnitva. Slian poduhvat restauracije kua i drugih objekata izvren je prema urbanistikom projektu u Letenu, najmanjem selu u optini Grmen30, koje ima status arhitektonskog rezervata i ekosela. Od ukupno 30 kua, restaurirano je 15 objekata koji su sada u funkciji luksuznog seoskog turizma.31 Teko je rei da li je takva zamisao o "turistikoj aktuelizaciji" postojala ili postoji kada je re o motivaciji zapoete akcije prouavanja tradicijske kulture Gornjeg Orahovca. Re je o inicijativi metana poreklom iz Gornjeg Orahovca koji su pre nekoliko decenija migrirali u Primorje, Donji Orahovac i druga mesta, kao i medijaciji kulturnih ustanova. Kulturni centar Ja29 . V. na internet adresi http://www.kovachevica.com/bg/ 30 U selu je 2002. bilo ukupno 10 metana, 2006. (internet dokument, 1. 1. 2006.) samo 5. 31 Prema starijoj metanki, prenoite u dvokrevetnoj sobi staje 30 $, a apartman u kui za izdavanje oko 50 $.

197

dran-Art Perast je ciljeve zapoetog, a nedovrenog istraivanja "zaviajne kulture" iz 2001. i 2003. godine artikulisao kao "naunu popularizaciju i aktuelizaciju Bokekog zalea". Iako su kulturnozatitne ustanove pokazale spremnost da se ukljue u projekat, turistike organizacije u kotorskoj optini nisu pokazale stvarni interes. Inicijativa pripadnika lokalne zajednice u Donjem Orahovcu je bila aktuelna 1990-ih: MZ je 1996. nastojala da animira nadlene organe optine, ali sa malo uspeha, i samodoprinosom graana izgradila deonicu lokalnog puta od Risna do Kalake vode u podruju Gornjeg Orahovca. Drugi zahtevi su bili elektrifikacija, izgradnja puta i reavanje problema vodosnabdevanja, ija bi realizacija omoguila povratak ljudi u zaseoke Gornjeg Orahovca. U ekonomskoj krizi koja je vladala 1990-ih takva alternativa je bila privlana, ali i potpuno nerealna. Delimino i zbog toga, u recepciji socijalistike prolosti dominira negativna slika. Jedna od glavnih tema narativa o socijalizmu i traumatinih dogaaja u kolektivnom seanju jeste odluka o ukidanju koza 1954, koja je unitila ekonomsku osnovu ivota u Gornjem Orahovcu. Nakon nje intenziviraju se lokalne i regionalne migracije tokom 1960-ih (dok su iseljavanja u prekomorske zemlje, najvie u Argentinu, zapoela ve krajem 19. v.) U Gornjem Orahovcu danas ivi nekoliko ljudi, pri emu Donji Orahovac ima ukupno 272 stanovnika, 128 mukaraca i 144 ene. Poslednjih godina "srpski Orahovac", jedan od epiteta koji se esto moe uti u lokalnoj sredini, doivljava efekte krupnih ekonomskih i politikih promene koje su zahvatile crnogorsko drutvo. Prodaja nekretnina, nove investicije 2006. je privatnim kapitalom izgraen i puten u rad luksuzan hotel "Amfora" i ulazak privatnog stranog (ruskog i britanskog) kapitala, aktuelni politiki dogaaji i teme, kao to su referendum i njegovi rezultati, parlamentarni izbori i nezavisnost zemlje, zasenjuju i potiskuju temu Gornjeg Orahovca i njegove revitalizacije. 198

O politikom raspoloenju i orijentaciji veine orahovakih glasaa, govore rezultati Parlamentarnih izbora 2001. u Crnoj Gori: od 296 upisanih u biraki spisak i 249 izalih, 149 je glasalo za ZZJ (Zajedno za Jugoslaviju).32 Prema zvaninim podacima Centra za demokratsku tranziciju, na referendumu 21. maja 2006, od 318 upisanih biraa i 285 vaeih listia, 111 je glasalo za nezavisnost Republike Crne Gore (38.9%), a 174 protiv (61.1%).33 Kada sam se vratila u septembru 2006, pojedini metani su me pozdravljali reima "Dobro dola u srpski Orahovac", a u odlasku su me uveravali "samo da zna, i ovo je Srbija". Kriza identiteta i opstanka sa kojom se suoavaju neke ruralne zajednice, lokalne inicijative na zatiti, rekonstrukciji i revitalizaciji tradicijske zaviajne kulture u funkciji ouvanja nacionalnog identiteta, samo su neki primeri iz repertoara kulturnih pojava i procesa koji se odigravaju u balkanskim drutvima u periodu postsocijalistike tranzicije. Svakako, treba praviti razliku izmeu procesa tranzicije i fenomenologije lokalnih i drugih zajednica u periodu drutvene tranzicije: nisu svi tekui procesi u funkciji zapoetih procesa strukturalne transformacije drutva, niti moraju biti novi. tavie, neki fenomeni su stari i nasleeni iz socijalistikog perioda, ali su uslovi novi i izmenjeni, konteksti u kojima se oni tematizuju sloeniji, a ishodi nepredvidivi.

32http://www.cemi.cg.yu/izbori/svi/Parlamentarni%202001/Kotor %202001.htm 33 http://www.cdtmn.org/izbori/referendum06.php

199

 Post-Socialism, Transition, Local Communities and Identities In the first section of this paper, I describe the new field in anthropology and other disciplines called transition studies, focusing on its thematic and problemic emphases, analytical, interpretive, and ideological categories. In the second section, I point to some topics that can be projected to transition studies from the phenomenological and empirical field of post-Socialist conditions in Balkan societies. The examples are two rural communities, which in the period of post-Socialism are facing new challenges in the case of (ethnically homogenous) village Stakevci in northwestern Bulgaria, crisis of identity and survival; in the case of Orahovac, Boka Kotorska, Montenegro, the demands for the reconstruction of "national culture" in the function of preservation of ethnic, cultural and national identity.

200

Jelena Vasiljevi

Predstavljanje projekta Spinning out of control: rhetoric and violent conflict. Representations of 'self' 'other' in the Yugoslav successor states

Apstrakt: U ovom tekstu ukratko se predstavlja i donekle problematizuje projekat ija je realizacija u toku, a koji se ostvaruje kroz saradnju izmeu Univerziteta u Oslu, Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu i Mediacentra u Sarajevu. Spinning out of control ispituje i poredi razliite meuetnike sukobe na prostorima bive Jugoslavije s posebnim osvrtom na naine predstavljanja sebe i drugog u medijskoj retorici koja je date sukobe pratila. U fokusu njegovog istraivanja je dinamika odnosa izmeu konflikata i njihove medijske propraenosti, pri emu se priroda ove veze poredi kroz sluajeve sukoba razliitog intenziteta. Kljune rei: medijska retorika, diskurs o Drugom, sukobi, biva Jugoslavija

Projekat koji nameravam da predstavim odgovara problemu''antropologije savremenosti'' na vie naina. Prvo, tema kojom se bavi vanost analize retorike i diskursa za razumevanje etno-teritorijalnih konflikata na tlu bive Jugoslavije iako pripada bliskoj prolosti, ne moe se smatrati neaktuelnom, naroito kada imamo u vidu njene reperkusije na savremene tendencije drava i drutava u regionu. Drugo, re je o aktuel-

nom projektu koji se nalazi u prvoj godini svoje realizacije i na njemu su angaovani i antropolozi, te se na najelementarnijem nivou njegovo predstavljanje moe shvatiti i kao predstavljanje jednog vida savremenog angaovanja antropologa.Tree, u bliskoj vezi sa prethodno reenim, kroz ukljuivanje i saradnju na projektima ovakvog tipa iroko zasnovanim i duboko interdisciplinarnim osigurava se bolji nain bavljenja savremenim temama. Naime, bez namere da zalazim u problematiku pojma savremenosti i onoga to ini probleme aktuelnog sveta teko obuhvativim i saznatljivim, konstatovau da se mnogi slau kako je izuzetna kompleksnost i mnogostranost neto to po pravilu prati svaki fenomen koji moemo nazvati savremenim.1 Upravo zato se sasvim loginim ini udruivanje razliitih disciplina i formulisanje tema na irokim osnovama kako bi sva kompleksnost mogla da se obuhvati, ali i da joj se pristupi. ini mi se da od takvih udruivanja mogu da profitiraju i antropologija kao disciplina i nauna misao uopte. Pre nego to iznesem osnovne ideje ovog projekta, kao i njegov cilj, uputila bih na institucionalne okvire pod kojima se realizuje. Na njegovom elu nalazi se prof. dr Pol Kolsto, profesor na Katedri za knjievnost, oblasne studije i evropske jezike Univerziteta u Oslu. Finansijer projekta je Norveko vee za istraivanja, a realizacija se odvija kroz saradnju Univerziteta u Oslu, Instituta za filozofiju i drutvenu teoriju u Beogradu i Mediacentra u Sarajevu. Iz pomenute dve institucije dolaze i koordinatori projekta: dr Gordana eri i dr Tarik Jusi. Na projektu je angaovano dvadeset istraivaa, iz svih bivih jugoslovenskih republika.

Videti npr. M. Oe, Prilog antropologiji savremenih svetova, Beograd, 2005. 137 et pas.

202

1. Osnovna ideja projekta I sam naslov nam objanjava da je re o ispitivanju uloge retorike u politikim konfliktima. Naime, polazi se od ogranienosti perspektive po kojoj je retorika samo u slubi sprovoenja politikih odluka i priznaje joj se aktivnija i nezavisnija uloga. Jednom inicirana i plasirana ona moe diktirati dalji sled politikog odluivanja u tolikoj meri da i sami politiari mogu postati njeni ''zarobljenici'': nakon to se uspostavi njena hegemonija u drutvu i nakon to joj se veina glasaa privoli, teko je zaobii u procesima daljih politikih odluivanja. Tako ona postaje vaan faktor za razumevanje toka odreenih drutveno politikih deavanja, i samim tim, legitimna tema drutvenih prouavanja. Ovaj projekat ispituje njenu ulogu u konfliktima koji su obeleavali raspad bive Jugoslavije, pri emu se ona ne posmatra kao determiniui faktor koji bi bacio u zasenak sve ostale, ve se samo postavlja u fokus ispitivanja pomenutih procesa. Naime, ideja je ispitati ulogu retorike u oblikovanju konflikata razliitog intenziteta od kojih su se neki zavraavali masovnim nasiljem kao u sluajevima Hrvatske, Bosne i Kosova a drugi nenasilnim putem kao u sluaju razdvajanja Srbije i Crne Gore. Veruje se da nam ispitivanje meuodnosa intenziteta retorike i stepena nasilnosti konflikta moe pruiti nove uvide u objanjenje uzroka i procesa meuetnikih sukoba. Zato nam razliiti sukobi koji su se odigrali na tlu bive Jugoslavije pruaju odlinu mogunost za poreenje: i pored brojnih zajednikih faktora - kao to su jezik, politika i drutvena istorija, kulturna bliskost - razliiti regioni su generisali sukobe razliitog intenziteta. Pitanje koje ovaj projekat postavlja na centralno mesto je: kakvog je u tome udela imala retorika koja se pri svakom od tih sukoba upotrebljavala. Od kljune je vanosti da istraivanja obuhvate dinamiku retorike kroz itav konfliktni period ukljuujui i vreme neposred203

no pre, kao i neposredno posle konflikta. Potrebno je istraiti kako se retorika menja uporedo sa intenziviranjem ili stiavanjem sukoba (ispitati njene uticaje na razvoj sukoba ka o i obrut proces uticaj razvoja konflikta na oblikovanje retorike), pri emu se osnovanom smatra pretpostavka o razliitoj prirodi te dinamike u sluajevima konflikata sa masovnim nasiljem, konflikata sa ogranienim nasiljem i onih koji su se odvijali nenasilno. Kao centralni diskurs takve retorike treba posmatrati strategije predstavljanja Drugog, uz uoavanje tipa opozicije koji karakterie relaciju Mi-Drugi; naime, istraivanja treba posebnu panju da obrate na polivalentnost kategorije Drugog, koja se kroz razliita retorika uobliavanja moe iskazati kao bliski Drugi, daleki, ali ne neprijateljski Drugi, potpuna Drugost, neprijateljski Drugi itd. 2. Istraivanja kroz studije sluaja Odvojeno e biti analizirano est sluajeva sukoba na prostoru bive Jugoslavije, od kojih su tri rezultirala masovnim nasiljem, dva se mogu smatrati primerima sukoba sa ogranienim nasiljem i jedan je primer nenasilnog konflikta. Sluajevi masovnog nasilja odnose se na sukobe u Hrvatskoj, Bosni i na Kosovu, sukobi u Sloveniji '91. kao i Makedoniji 2001. mogu se smatrati manje intenzivnim po stepenu eskalacije nasilja, dok primer razdvajanja Srbije i Crne Gore ilustruje etnopolitike tenzije koje nisu provocirale nasilna reenja. Svaki od ovih est primera sukoba2 bie analizirani posebno, u okvirima zasebnih istraivanja, koja e panju usmeriti ka retorici koja je te sukobe
2 Bie sprovedeno i sedmo istraivanje koje e se baviti posebno sluajem Srbije i njenog odnosa prema Evropi i zemljama evropske unije. Videti neto nie.

204

pratila, i u njenim okvirima diskurzivnoj praksi predstavljanja Drugog. Uzeta zajedno, ova istraivanja e pokuati da daju odgovor na pitanje eventualnog postojanja obrasca koji povezuje odreenu vrstu retorike sa odreenom vrstom, u smislu intenziteta nasilja, sukoba. 3. Metodologija rada, cilj projekta, izvori Krajnji cilj ovog projekta jeste objavljivanje knjige, u formi zbornika radova, ija e poglavlja zasebno ispitivati diskurse po jedne od konfliktnih situacija koje su se odigravale na prostoru bive Jugoslavije. Konkretno, obradie se sukobi u Sloveniji '91., rat u Hrvatskoj, Bosni, na Kosovu, sukobi Makedonaca i Albanaca u Makedoniji 2001., razdvajanje dravne zajednice Srbije i Crne Gore i posebno, razvoj diskursa o Drugom susednim dravama kao i ''zapadu'' u srbijanskim medijima tokom devedesetih i ranih dvehiljaditih. Izvori za prouavanje bie mediji, konkretnije tampani mediji, osim za sluaj ''desetodnevnog rata'' u Sloveniji gde su za izvore odabrani tv dnevnici televizija Ljubljane, Beograda i Novog Sada. Ideja je ispitivati diskurse svake od sukobljenih strana, dakle uporeivati predstave o Drugom koje su pratile svaki konkretan konflikt u pitanju. Upravo takav pristup ima za cilj da ponudi neke kvalitativno drugaije uvide u inae, vrlo eksploatisanu temu odnosa medija i rata, kad su sukobi na tlu bive Jugoslavije u pitanju. Naime, ova problematika nee biti istraivana na jednom optem planu ili sa fokusom na odreene medije (recimo one reimski instruisane), kao to je do sada ve raeno3, ve e za svoju polaznu taku imati konkretnu hronologiju ratnih deavanja (na primer,
Videti B. Jaki (ur.), Ka jeziku mira, Beograd, 1996; N. Skopljanac, A. Hodi, Branimir Kritofi (ur.), Mediji i rat, Beograd, 1999.
3

205

za sluaj rata u Hrvatskoj, postavie se vremenski okvir koji e se protezati od izbijanja prvih sukoba do njihovog konanog prestanka i u njemu e biti izabrani kljuni dogaaji kao take reperi), gde e se zatim ispitivati njene paralelne diskurzivne refleksije u medijima dveju zaraenih strana. Tako e se otvoriti mogunost za sagledavanje sasvim neposrednih veza izmeu toka sukoba i medijske retorike koja ga je pratila, i to u komparativnoj perspektivi sagledavanja diskursa o Drugom obeju sukobljenih strana. Jo jednu novinu, kad je u pitanju tematika prouavanja uloge medija u sukobima u bivoj Jugoslaviji, predstavljae razmatranje lokalnih medija, koji e opet biti razmatrani kroz komparativan odnos sa ''glavnim'' prestonikim medijima. Pomenuta orijentisanost na komparativnu perspektivu uslovila je i nain istraivakog rada koji e biti primenjen, kao i tip autorstva nad tekstovima. Naime, istraivai koji uestvuju u ovom projektu formiraju timove od po dvoje ljudi koji zajedno rade na svojoj temi i kao koautori piu tekst, s tim to hijerarhija postoji, u vidu istraivaa seniora i istraivaa juniora. Istraivai dolaze iz svih bivih republika Jugoslavije, a njihova meusobna saradnja na odreenoj temi uslovljena je izmeu ostalog i mogunou da lako pristupaju materijalu za istraivanje i da ga itaju na maternjem jeziku. Drugim reima, tim koji e se baviti sukobima na Kosovu sastoji se od jednog srpskog i jednog kosovskog istraivaa, konflikte na slovenakoj granici istraivae jedan slovenaki i jedan srpski istraiva i tako redom. Naravno, kako je re o tekstovima koji e biti deo jednog zbornika, dakle kojima se nameu ogranienja u pogledu duine, ali i koherentnosti koju moraju da izgrade kroz meuodnos sa drugim tekstovima, teme kojima e se svaki od njih baviti morale su da budu dodatno precizirane. Naime, koordinatori projekta su smatrali da se samom predmetu istraivanja 206

retorici o Drugom u kontekstu konfliktnih situacija, najbolje moe pristupiti preko niza ue definisanih tema, kao to su: stereotipi i heterostereotipi, uzajamni uticaji diskursa dvaju sukobljenih strana, politiari kao zarobljenici sopstvenog diskursa itd. Te manje predmetne celine zatim su ''dodeljene'' svakom timu istraivaa kao plan na koji treba da se fokusiraju pri svom istraivanju. Kako je realizacija projekta tek zapoeta i istraivanja su u svojoj prvoj fazi, formulisane teme su podlone promenama, te zato na ovom mestu neu iznositi njihove naslove ujedno i naslove poglavlja knjige kojom e projekat kulminirati. Neka samo bude zakljueno, kada su finalni tekstovi u pitanju, da e svaki od njih biti plod nezavisnog istraivanja jedne konfliktne situacije na prostoru bive SFRJ, da e svi oni biti koncentrisani na tematiku odnosa medijske retorike i sukoba, s tim to se kao cilj postavlja osvetljavanje nekih do sada neuoenih aspekata tog odnosa i da e svaki slediti svoju zadatu temu koja pripada korpusu retorike o Drugom. Odatle se vidi da je cilj projekta produkcija tekstova koji e zajedno initi nesumnjivo koherentnu celinu, ali e opet, svaki sa svoje strane, ponuditi drugaije uvide u problem, ne ponavljajui izmeu sebe neka opta mesta. Potrebno je dodati da e ovaj zbornik radova (koji e verovatno imati vie izdanja, u najmanju ruku dva: englesko i na tzv. bhs jeziku) takoe sadrati tekstove koordinatora projekta, dr Pola Kolstoa, dr Gordane eri i dr Tarika Jusia koji e se vie pozabaviti teorijskim aspektima odnosa konflikta i medijske retorike, te pokazati zato je ova tema daleko od zavrene i jasne prie. Zavrila bih prikaz ovog projekta kratkim osvrtom na planiranu metodologiju istraivanja, odnosno tip analize kojoj e izvori biti podvrgnuti. Budui da istraivai dolaze iz razliitih disciplinarnih zalea, metodologija je izronila iz jedinstvenog predmeta pred kojim su se svi nali okupljeni. Kako je predmet ispitivanja mo retorike i kako su osnovni izvori mediji, i to ma207

hom novinska izdanja, veini istraivaa se kao metodoloki pristup uinila najpogodnija lingvistika analiza diskursa. U konkretnom sluaju interesovanja za odnos izmeu medijskih prezentacija i sukoba, od lingvistike analize se oekuje da nam osvetli proces retorikog uobliavanja ''injenica'' koje deluju na javnost tako to je pripremaju za sukobe, izvetavaju je o toku tih sukoba i pripremaju je za dalji sled dogaaja. Naravno, diskurzivna analiza u sebi sadri razliite tradicije i moe biti primenjena na razliite naine, a u kom e vidu biti upotrebljena meu ovim istraivaima razliitih provinijencija ostaje tek da se vidi. Ipak, prihvaena zajednika osnova njene upotrebe podrazumeva kvalitativnu analizu materijala i njeno upregnue u cilju detektovanja mehanizama sudejstva jezika i politike.4 4. Zavrna re Neka mi bude dozvoljeno da se na predstavljeni projekat na kome i sama uestvujem, osvrnem sa jednom, verujem, konstruktivnom kritikom. Ona se odnosi na formulaciju osnovnog problema, kao i na metodoloki pristup koji iz nje proishodi, gorepomenutu analizu diskursa. Naime, akcenat je stavljen na meuodnos retorike i sukoba, na njihovu meusobnu uslovljenost iju prirodu treba da otkrije istraivanje koje e ih posmatrati du jednog vremenskog kontinuuma. ele se otkriti uticaji koji se meusobno ostvaruju, a sve u cilju boljeg objanjenja prirode konflikta. Pri tom, veruje se da je klju u retorici, te iako se ona ne imenuje kao determiniui faktor ak se doputa i povratni uticaj sukoba na retoriku ipak ostaje pravi predmet prouavanja i oekivani izvor objanjenja prirode konfliktne siZa takav pristup ima dosta teorijskih uzora. Videti npr. P. Chilton, Analysing political discourse, Routledge, 2004.
4

208

tuacije. Retorika i sukob bivaju posmatrani u nekakvom kauzalnom odnosu koji se kroz itavo vreme trajanja sukoba formira i transformira dodeljujui uloge uzroka i posledice as jednom, as drugom faktoru. Takva vizura moe zamagliti stvari i meusobnu uslovljenost retorike i sukoba zaista predstaviti kao uzrono-posledinu vezu. S druge strane, zatvara se mogunost da se njihovi meuodnosi sagledaju i u neto drugaijem svetlu, da njihova meusobna uslovljenost bude objanjena na drugaiji nain. Naime, treba se zapitati, ako retorika ima znatnog udela u oblikovanju sukoba, ta je to to nju modeluje? Ako konstatujemo kompatibilnost retorike i sukoba u konfliktima razliitih intenziteta otrija retorika odgovara krvavijim sukobima, blaa se javlja u umerenim da li je to zato to jedno utie na drugo ili zato to su i jedno i drugo posledice nekih treih, ili pravilnije, prvih uzroka? Drugim reima, ne treba ispustiti mogunost posmatranja i retorike i sukoba kao delova istog ''paketa'' koji je uslovljen delovanjem odreenih strukturnih uslova koji takoe moraju biti uzeti u obzir ako se eli ispitati priroda konflikta. A u tom sluaju, analiza diskursa nije dovoljna, jer se nunom pokazuju i ispitivanja ireg istorijskog i drutvenog konteksta. Primera radi, lako emo pokazati da je rat u Hrvatskoj bio propraen daleko eom retorikom nego sukobi u Sloveniji, to sigurno donekle jeste uticalo na stepen nasilja iskazan u ta dva sluaja. Ipak, ako uzmemo u obzir iri kontekst, a posebno istorijsku perspektivu, videemo da su i same retorike u pitanju ve bile odreene izvesnim strukturnim preduslovima srpsko-hrvatska neprijateljska retorika imala je da se osloni na mnogo duu i intenzivniju tradiciju stereotipa, mitova, kolektivnog pamenja i istorijskih sukoba. Ti isti preduslovi mogli su da oblikuju i tip retorike i intenzitet sukoba. Zato se moj osvrt na prikazani projekat zavrava benevolentnom kritikom koja upuuje na neophodnost dopune analize diskursa drugim metodama, posebno istorijskim. 209

 Presentation of the Project Spinning out of control: rhetoric and violent conflict. Representations of 'self' 'other' in the Yugoslav successor states This paper aims to present an interdisciplinary and international project, carried out jointly by the University in Oslo, Institute for Philosophy and Social Theory in Belgrade, and Mediacenter in Sarajevo. Its purpose is to study the role of media rhetoric and discourses on the Other, in the ethnic and territorial conflicts in former Yugoslavia. In this paper, I describe the projects aims, research organization, covered topics as well as approaches that will be used. In the conclusion, I offer some points of criticism that can be taken into account in order to enable a more adequate attainment of the projects goals.

210

Sadraj

Saa Nedeljkovi Antropologija savremenosti ili antropologija kao savremenost: antropologija izmeu prezentizma i temporalizma Ivan Kovaevi Deset antiteza jednom postizmu u antropologiji Saa Nedeljkovi Antropoloki pristup prouavanju etnogeneze: Etnogeneza Crnogoraca Dragana Antonijevi Merkantilne legende postindustrijskog drutva Ljubomir Hristi Riard Dorson i prouavanje folklora u savremenom miljeu

23

35

73

87

Lidija Radulovi Koncepti Duana Bandia: narodna religija i narodno pravoslavlje u kontekstu istraivanja religije u domaoj etnologiji XX veka Danijel Sinani Religijsko-ritualni funkcioneri i kultna mesta u istonoj Srbiji Vladimir Ribi Srpski nacionalizam na kraju dvadesetog veka Ljiljana Gavrilovi Etnografski muzeji/zbirke i konstrukcija identiteta Gordana Gorunovi Postsocijalizam i tranzicija, lokalne zajednice i identiteti Jelena Vasiljevi Predstavljanje projekta Spinning out of control: rhetoric and violent conflict. Representations of 'self' 'other' in the Yugoslav successor states

97

117

143

165

183

201

212

CIP - , ............................................................................................. .............................. .................... .....................

Izdava: "Srpski genealoki centar", Radnika 50, Beograd i Odeljenje za etnologiju i antropologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Za izdavae: Filip Nikanovi i Ivan Kova;evi. Urednik: Miroslav Nikanovi. tampa: SGC, Beograd. Tira: 500. Beograd 2007.

CIP - , ............................................................................................. .............................. .................... .....................