Naslov izvornika

Things We Never Got Over

LUCY SCORE

SVE ŠTO NISMO PREBOLJELI

S engleskoga prevela
Valentina Markasović
Za Josie, Jen i Claire, najhrabrija srca.
 Jedan

Najgori. Dan. Ikad.

Naomi

P ri ulasku u Café Rev nisam bila sigurna što u njemu mogu očekivati, ali
ni u snu ne bih mislila da ću vidjeti svoju fotografiju, smještenu odmah
iza blagajne, ispod veselog natpisa »Ne poslužujemo«.
Fotografija je bila pričvršćena žutim magnetom namrštena lica.
Kao prvo, nikad nisam ni kročila u Knockemout u Virginiji, kamoli
počinila išta što iziskuje tako nečuvenu kaznu kao što je uskraćivanje
kofeina. Kao drugo, što to osoba u ovom prašnjavom malom gradu mora
učiniti da je se slika kao uhićenika i označi kao nepozvanog gosta u lokalnoj
gostionici?
Ha. Nepozvani gost. A u gostionici sam. Ajme, kad sam preumorna i za
treptanje, baš sam duhovita.
Uglavnom, kao treće, bila je to nevjerojatno nelaskava fotografija.
Izgledala sam kao da sam se nadugo utroje valjala sa solarijem i jeftinom
olovkom za oči.
Otprilike u tom trenutku stvarnost je prodrla u moju premorenu,
ošamućenu glavu, toliko izbockanu ukosnicama da se jedva držala uspravno.
Tina mi je još jednom uspjela život učiniti još malo gorim. A, s obzirom
na to što se sve dogodilo u posljednja dvadeset četiri sata, to je nešto
govorilo.
 »Mogu li vam pomoći...« Muškarac s druge strane pulta, onaj koji bi mi
mogao dati dragocjenu kavu s mlijekom, uzmaknuo je za korak i ispred sebe
podigao dlanove veličine tanjura. »Ne želim nikakve probleme.«
Bio je to kršni tip glatke, tamne kože i obrijane, lijepo oblikovane
glave. Uredno podrezana brada bila mu je bijela kao snijeg, a ispod
ovratnika i rukava kombinezona izvirivalo je nekoliko tetovaža. Na
neobičnoj mu je uniformi bilo izvezeno ime Justice.
Pokušala sam se nasmiješiti svojim najblještavijim osmijehom, ali,
zahvaljujući cjelonoćnoj vožnji provedenoj u plakanju kroz umjetne
trepavice, imala sam dojam da mi je osmijeh ispao više kao grimasa.
»To nisam ja«, rekla sam upirući u fotografiju prstom uzaludno
manikiranim francuskom manikurom. »Ja sam Naomi. Naomi Witt.«
Muškarac je sumnjičavo zaškiljio na mene, a potom iz prednjeg džepa
kombinezona izvukao naočale i nataknuo ih.
Trepnuo je i ispitivački me osmotrio od glave do pete. Vidjela sam kako
počinje shvaćati.
»Blizanke«, objasnila sam.
»Pa, sranje«, promrmljao je, kroz bradu provlačeći jednu od onih
velikih ruku.
Justice je još izgledao pomalo skeptično. Nije da sam ga baš mogla
kriviti. Naposljetku, koliko ljudi zapravo ima zlog blizanca?
»To je Tina. Moja sestra. Trebala bih se ovdje naći s njom.« Iako, zašto
me otuđena sestra zamolila da se nađemo u lokalu u kojem očito nije bila
dobrodošla, bilo je još jedno pitanje koje sam bila preumorna postaviti.
Justice je još uvijek zurio u mene. Shvatila sam da mu se pogled
zadržava na mojoj kosi. Refleksno sam si potapšala glavu, a na pod je
odlepršala uvenula ivančica. Ups. Vjerojatno sam se u motelu trebala
pogledati u zrcalo prije nego što sam u javnost izašla izgledajući kao
raščupana, poremećena neznanka koja se kući vraća s nekog maskiranog
festivala.
 »Evo«, rekla sam, posegnula u džep svojih kratkih hlača za jogu i pred
muškarčevo lice gurnula svoju vozačku dozvolu. »Vidite? Ja sam Naomi i
stvarno bih, stvarno željela gigantsku kavu s mlijekom.«
Justice je uzeo moju dozvolu i počeo naizmjenice proučavati prvo nju
pa opet moje lice. Naposljetku se stoički izraz njegova lica otopio. Razvukao
je širok osmijeh. »Neka sam proklet. Drago mi je, Naomi.«
»I meni je jako drago, Justice. Pogotovo ako mi pripravite prethodno
spomenuti kofein.«
»Napravit ću vam kavu s mlijekom od koje će vam se dići kosa na
glavi«, obećao je.
Muškarac koji zna kako zadovoljiti moje hitne potrebe i čini to s
osmijehom? Nisam imala izbora nego se na licu mjesta tek malo zaljubiti u
njega.
Dok se Justice bacao na posao, divila sam se kafiću. Bio je uređen
poput muževne garaže - na zidovima valoviti metal, sjajne crvene police,
pod betonski, s uzorkom. Sva su pića imala nazive poput »Kava s mlijekom
za brzu vožnju« i »Kapučino na ciljnoj liniji«. Bilo je to posvema dražesno.
Za malim raštrkanim okruglim stolovima sjedila je šačica ranojutarnjih
kavopija. Svaka osoba, sve do jedne, gledala me kao da joj stvarno nije
drago što me vidi.
»Što misliš o okusu javora i slanine, dušo?« dobacio je Justice stojeći
pokraj ulaštenog aparata za espresso.
»Mislim da su sjajni. Pogotovo ako dolaze u šalici veličine kante«,
uvjerila sam ga.
Njegov je smijeh odjeknuo prostorom. Zbog njega su se druge
mušterije, čini se, opustile i ponovno me počele ignorirati.
Otvorila su se ulazna vrata. Okrenula sam se očekujući Tinu.
No muškarac koji je nahrupio unutra definitivno nije bio moja sestra.
Izgledao je kao da mu je kofein još nasušnije potreban nego meni.
Riječ »seksi« prilično bi ga dobro opisala. »Vraški seksi« bilo bi još
točnije.
 Bio je dovoljno visok da bih mogla nositi par svojih najviših štikli, a
svejedno bih morala zabaciti glavu kako bih se ljubila s njim - to je bila
moja službena kategorizacija muške visine. Kosa mu je bila u spektru
prljavoplave, kratko ošišana sa strane, a duža i začešljana na vrhu, što je
sugeriralo da ima dobar ukus i pristojne vještine održavanja izgleda.
Oba su ta kriterija bila smještena prilično visoko na mojem Popisu
razloga zbog kojih bi te muškarac privlačio. Brada je bila najnoviji
dodatak popisu. Nikad nisam poljubila muškarca s bradom te sam se
iznenada nerazborito zainteresirala da i to jednom iskusim.
Potom sam stigla do njegovih očiju. Bile su hladne, plavo-sive boje
koja me podsjetila na metal pištolja i ledenjake.
Odrješito mi je prišao i zašao mi u osobni prostor kao da je na popisu
bliskih uzvanika. Kada je preko širokih prsa prekrižio istetovirane
podlaktice, iz dubine grla oteo mi se cijuk.
Opa.
»Mislio sam da sam bio sasvim jasan«, zarežao je.
»Ovaj. Ha?«
Bila sam zbunjena.
Taj me muškarac šibao pogledom kao da sam najomraženiji lik u nekom
televizijskom realityju, a ipak sam željela vidjeti kako izgleda gol. Ovako
lošu seksualnu prosudbu nisam iskazala još od fakulteta.
Krivila sam svoju iscrpljenost i duševne rane.
Justice je iza pulta zastao usred pravljenja kave s mlijekom i počeo
mahati objema rukama. »E, sad, čekaj malo«, započeo je.
»U redu je, Justice«, uvjerila sam ga. »Vi samo nastavite kuhati tu kavu,
a ja ću se pobrinuti za ovog... džentlmena.«
Svuda oko nas stolice su se odmicale od stolova. Promatrala sam kako
mušterije, sve do posljednje, najkraćim putem idu do vrata - neki su u
rukama još imali šalice. Dok su izlazili, ničiji se pogled nije susreo s mojim.
»Knoxe, nije ono što misliš«, Justice je ponovno pokušao.
 »Danas nisam za igrice. Odlazi, jebote«, naredio je Viking. Plavokosi
bog seksi bijesa strelovito je propadao prema dnu mojeg popisa
seksepilnosti.
Pokazala sam na svoja prsa. »Ja?«
»Dosta mi je tvojih igrica. Imaš pet sekundi da izađeš kroz ova vrata i
nikad se ne vratiš«, rekao je zakoračivši još bliže, toliko da su mu vrhovi
čizama okrznuli moje nožne prste, otkrivene japankama.
Dovraga. Izbliza je izgledao kao da se upravo sjurio s pljačkaškog
vikinškog plovila. Ili sa snimanja reklame za kolonjsku vodicu. Za neku od
onih čudnih, umjetničkih, koje nisu imale smisla, a nazivi su im bili nešto
poput Neuka zvijer.
»Gledajte, gospodine. Usred osobne sam krize i sve što želim jest doći
do šalice kave.«
»Jebeno sam ti rekao, Tina. Ne smiješ dolaziti ovamo i opet maltretirati
Justicea i njegove mušterije ili ću tebe i tvoje dupe osobno ispratiti iz
grada.«
»Knoxe...«
Nabusita seksi zvijer od čovjeka podigne prst prema Justiceu. »Samo
trenutak, stari. Čini se da moram iznijeti smeće.«
»Smeće?« dahnula sam. Mislila sam da bi ljudi iz Virginije trebali biti
prijateljski raspoloženi. Umjesto toga, u gradu jedva da sam bila pola sata, a
sada me bezobrazno napadao Viking s manirama špiljskog čovjeka.
»Dušo, kava ti je gotova«, rekao je Justice, preko drvenog pulta
gurajući vrlo veliku čašu za van.
Pogled mi je skočio prema kofeinskom blagu koje se pušilo.
»Samo pomisli na to da podigneš tu čašu i imat ćemo problem«, rekao
je Viking dubokim i opasnim glasom.
Ali Leif Erikson nije znao s kime se danas zakačio.
Svaka žena ima svoju granicu. Moja - koja je, priznajem, i predaleko -
upravo je prekoračena.
 »Samo zakorači prema prekrasnoj kavi s mlijekom koju je moj prijatelj
Justice napravio posebno za mene i natjerat ću te da požališ trenutak kad si
me upoznao.«
Draga sam osoba. Po mojim roditeljima, bila sam dobra djevojčica. A
po online kvizu koji sam rješavala prije dva tjedna, previše udovoljavam
ljudima. Udjeljivanje prijetnji nije mi išlo sjajno.
Muškarčeve su se oči suzile. Odbila sam primijetiti seksi bore u
njihovim kutovima.
»Već sam požalio, kao i cijeli ovaj prokleti grad. To što si promijenila
frizuru neće me omekšati dovoljno da zaboravim probleme koje si ovdje
uzrokovala. Sada nosi svoje dupe kroz vrata i ne vraćaj se.«
»Misli da si Tina«, ubacio se Justice.
Ne bi me bilo briga ni da ovo magare misli da sam kanibalski serijski
ubojica. Stajao je između mene i mojega kofeina.
Plavokosa zvijer glavu okrene prema Justiceu. »Što to, dovraga,
govoriš?«
Prije nego što je moj dragi prijatelj s kavom stigao objasniti, prst sam
zabola u Vikingova prsa. Nije puno utonuo, zahvaljujući bestidnom sloju
mišića ispod kože. Ali pobrinula sam se da nokat uđe prvi.
»Sada ti slušaj mene«, započela sam. »Nije me briga ako misliš da sam
moja sestra ili onaj tvor koji je nabio cijene lijekova protiv malarije. Ja sam
ljudsko biće koje nakon najgoreg dana u životu ima još jedan stvarno loš
dan. Danas nemam snage potiskivati te osjećaje. Stoga ti je bolje da mi se
makneš s puta i ostaviš me na miru, Vikinže.«
Na djelić sekunde izgledao je posve smeteno.
Pretpostavila sam da to znači da je vrijeme za kavu. Zakoračila sam da
ga obiđem, podigla šalicu kave, profinjeno je ponjušila pa zagnjurila lice u
vrući napitak, izvor života, koji se pušio.
Dobro sam potegnula, snagom volje sileći kofein da izvede svoja čuda.
Na jeziku su mi se rasprsnuli okusi. Bila sam prilično sigurna da je
neprimjereno stenjanje koje sam začula poteklo iz mojih vlastitih usta, ali
bila sam preumorna da bi me bilo briga. Kada sam napokon spustila šalicu i
nadlanicom prešla preko usta, Viking je još uvijek stajao tamo i zurio u
mene.
Okrenuvši mu leđa, svojeg sam junaka, Justicea, zabljesnula osmijehom
i preko pulta gurnula svoju novčanicu od dvadeset dolara za hitne kofeinske
slučajeve. »Vi ste, gospodine, umjetnik. Koliko vam dugujem za najbolju
kavu s mlijekom koju sam ikad pila?«
»S obzirom na to kakvo ti je jutro bilo, dušo, kuća časti«, rekao je
pružajući mi vozačku dozvolu i gotovinu natrag.
»Vi ste, prijatelju moj, pravi džentlmen. »Za razliku od nekih.« Preko
ramena sam bacila oštar pogled prema Vikingu, koji je stajao raširenih nogu i
prekriženih ruku. Još jednom uranjajući u piće, dvadeseticu sam ugurala u
staklenku za napojnice. »Hvala vam što ste bili tako dragi prema meni na
najgori dan mojega života.«
»Mislio sam da je to bio jučerašnji dan«, ubacio se namršteni gigant iza
mene.
Uzdah koji sam proizvela dok sam se polako okretala prema njemu bio
je bremenit umorom. »To je bilo prije nego što sam upoznala tebe. Pa, mogu
službeno reći, koliko god da je jučerašnji dan bio loš, današnji ga je za dlaku
nadmašio.« Ponovno sam se okrenula Justiceu. »Žao mi je što vam je ovaj
kreten otjerao sve mušterije. Ali vrlo skoro vratit ću se po još jedno ovakvo
piće.«
»Veselim se tome, Naomi«, rekao je namignuvši.
Okrenula sam se u namjeri da odem i sudarila s kilometarskim
mrzovoljnim muškim prsima.
»Naomi?« upitao je.
»Odlazi.« Barem jednom u životu biti bezobrazna bio je gotovo pa
dobar osjećaj. Zauzeti se za sebe.
»Zoveš se Naomi«, ustvrdio je Viking.
Bila sam prezauzeta pokušavajući ga zapaliti pogledom pravedničkog
gnjeva, pa mu nisam odgovorila.
 »Ne Tina?« navaljivao je.
»Blizanke su, čovječe«, rekao je Justice. U glasu mu se jasno čuo
smiješak.
»Jebeš mi sve.« Viking si je nervozno prošao rukom kroz kosu.
»Brine me vid vašeg prijatelja«, rekla sam Justiceu upirući prstom u
Tininu fotografiju.
Tina je u nekom trenutku tijekom proteklih deset i više godina prešla u
ljetnoplavu boju kose, što je suptilne razlike između nas dovelo do još većeg
izražaja.
»Ostavio sam leće kod kuće«, rekao je.
»Kao i manire?« odbrusila sam. Kofein mi je pritjecao u krvotok i činio
me neuobičajeno borbenom.
Odgovorio je jedino gnjevnim pogledom.
Uzdahnula sam. »Makni mi se s puta, Leife Eriksone.«
»Zovem se Knox. A zašto si ti ovdje?«
Kakvo je to ime, dovraga? Kada pjeva pjesmu »It’s a Hard Knock
Life« iz filma »Annie«, mijenja li tekst u »It’s a Hard Knock Life?« Kad
priča viceve, zbija li šale na račun imena? Je li to nadimak za nešto? Za
Knoximira? Za Knoxislava?
»Ne tiče te se, Knoxe. Ne tiče te se ništa što radim ili ne radim.
Zapravo, ne tiče te se ni moje postojanje. Sada mi se ljubazno makni s puta.«
Željela sam vrištati najglasnije i najduže što mogu. No to sam, tijekom
duge vožnje u automobilu dovde, nekoliko puta već isprobala - s nikakvim
učinkom.
Srećom, prekrasni je klipan ispustio naživcirani uzdah i maknuo mi se s
puta - pristojan odabir koji mu je spasio život. Otperjala sam iz kafića na
ljetnu sparinu s najviše dostojanstva što sam smogla.
Ako se Tina želi naći sa mnom, može me naći u motelu. Nisam se htjela
zadržavati i izložiti riziku da me napadaju neznanci s osobnošću nalik
kaktusovoj.
 Vratit ću se u svoj sumorni sobičak, iz kose izvući baš sve ukosnice i
tuširati se dok ne potrošim svu toplu vodu. Potom ću smisliti što dalje.
Bio je to solidan plan. Nedostajalo mu je samo jedno.
Moj automobil.
Oh, ne. Automobil i torbica.
Stalak za bicikle još je bio ispred kafića. Praonica rublja sa žarkim
posterima u izlogu još je bila s druge strane ulice, pokraj garaže
automehaničara.
Ali automobil mi nije bio tamo gdje sam ga ostavila.
Parkirno mjesto ispred trgovine za kućne ljubimce u koje sam se ugurala
bilo je prazno.
Pogledala sam niz ulicu u jednom pa u drugom smjeru. Ali mome
vjernom, postojanom Volvu ni traga.
»Izgubila si se?«
Sklopila sam oči i stisnula čeljust. »Gubi. Se.«
»E, sad, koji je tvoj problem?«
Okrenula sam se i zatekla Knoxa kako me netremice promatra. U ruci je
držao kavu za van.
»Koji je moj problem?« ponovila sam.
Htjela sam ga odalamiti u potkoljenice i ukrasti mu kavu.
»Sasvim dobro čujem, dušice. Ne moraš vikati.«
»Moj je problem što sam potrošila pet minuta svojeg života na
upoznavanje tebe, a za to vrijeme su mi odvukli auto.«
»Jesi li sigurna?«
»Ne. Nikad nemam pojma gdje sam parkirala auto. Kad ga ne mogu
naći, samo ga ostavim gdjegod i kupim novi.«
Dobacio mi je oštar pogled.
 Prevrnula sam očima. »Sarkastična sam, očito.« Posegnula sam za
mobitelom i zatim se sjetila da više nemam mobitel.
»Tko je tebe naživcirao?«
»Tko god te učio kako se izražava briga za drugu osobu, loše je to
odradio.« Bez ijedne druge riječi ukočeno sam otišla u smjeru za koji sam se
nadala da vodi do lokalne policijske postaje.
Nisam još stigla ni do sljedećeg izloga kad mi je velika, čvrsta ruka
obuhvatila nadlakticu.
To je zbog nedostatka sna i emocionalne preosjetljivosti, rekla sam si.
To su bili jedini razlozi zbog kojih sam njegova stiska bila toliko svjesna da
su me prošli treptavi srsi.
»Stani«, osorno je naredio.
»Makni. Ruke.« Nespretno sam zatresla rukom, ali stisak mu se samo
pojačao.
»Onda prestani odlaziti od mene.«
Zastala sam u pokušaju da ga se otarasim trešnjom. »Prestat ću odlaziti
kada prestaneš biti šupak.«
Zurio je u nebo. Nosnice su mu se raširile - učinilo mi se da čujem kako
broji.
»Ozbiljno brojiš do deset?« Ja sam ta kojoj je učinjena nepravda. Ja
sam ta koja ima razlog moliti se nebu za strpljenje.
Stigao je sve do deset i svejedno izgledao naživcirano. »Ako prestanem
biti šupak, hoćeš li ostati i popričati na minutu?«
Popila sam još jedan gutljaj kave i promislila o tome. »Možda.«
»Puštam«, upozorio je.
»Odlično«, potaknula sam ga.
Oboje smo pogledali njegov dlan na mojoj ruci. Polako je popustio
stisak i oslobodio me, ali ne prije nego što mi je jagodicama prešao preko
osjetljive kože s unutrašnje strane ruke.
 Koža mi se naježila. Nadala sam se da neće primijetiti. Pogotovo jer su,
kad je riječ o mom tijelu, ježenje kože i ukrućivanje bradavica blisko
povezane reakcije.
»Hladno ti je?« Pogled mu definitivno nije počivao niti na mojoj ruci
niti na ramenima, nego na prsima.
Dovraga. »Da«, slagala sam.
»Vani je dvadeset devet stupnjeva i piješ vruću kavu.«
»Ako si gotov s tu-mačo-mačenjem tjelesne temperature, htjela bih otići
pronaći svoj auto«, rekla sam prebacujući si slobodnu ruku preko izdajničkih
grudi. »Možda bi me mogao usmjeriti prema najbližem parkiralištu
zaplijenjenih auta ili najbližoj policijskoj postaji?«
Jedan dugački trenutak zurio je u mene, a potom je odmahnuo glavom.
»Hajde onda.«
»Kako, molim?«
»Povest ću te.«
»Ha!« Iscijedila sam malo smijeha. Ako je mislio da ću svojevoljno s
njim ući u automobil, bio je u zabludi.
Još sam odmahivala glavom kad je ponovno progovorio. »Idemo,
Ivančice. Nemam cijeli dan.«
 Dva

Nevoljki junak

Knox

Ž ena je zurila u mene kao da sam predložio da zažvali čegrtušu. Dan mi

još nije trebao ni početi, a već je bio usran. Krivio sam nju. I njezinu
kretensku sestru, Tinu.
Nešto sam krivnje svalio i na Agathu, za svaki slučaj, jer je ona bila ta
koja mi je poslala poruku da je Tina upravo svojim dupetom zauzela kafić i
»samom svojom pojavom izaziva nevolje«.
I eto me sada, gotovo u cik zore, kao neki kreten izigravam gradskog
izbacivača i svađam se sa ženom koju ne poznajem.
Naomi je trepnula prema meni kao da izranja iz magle. »Šališ se, zar
ne?«
Ako je ovu bijesnu brinetu pomiješala s njezinom sestrom, blještavo
plavokosom, iskvarcanom, tetoviranom gnjavatoricom, Agatha bi morala ići
na pregled kod okulista.
Iako nisam imao leće, razlike između njih bile su prilično jebeno očite.
Tinino je lice imalo boju i teksturu prastare kože na kauču. Usne su joj bile
čvrsto stisnute, a u krajevima su im bile duboke bore, od pušenja dvije kutije
cigareta dnevno i od osjećaja da joj svijet nešto duguje.
Naomi je, s druge strane, bila satkana od drukčijeg materijala. Finije
izrade. Poput sestre, bila je visoka. No, umjesto reš-pečenog izgleda, svojom
je gustom kosom boje pečenog kestenja više vukla u smjeru Disneyjeve
princeze. Kosa i cvijeće u njoj pokušavali su pobjeći iz nekakve
komplicirane punđe. Lice joj je bilo nježnije, koža svjetlija. Usnice pune,
ružičaste. Njezine su me oči podsjetile na šumsko tlo i otvorena polja.
Dok se Tina odijevala poput bajkerice provučene kroz drobilicu drveta,
Naomi je preko istesanog tijela, koje je obećavalo mnoštvo ugodnih
iznenađenja, nosila komplet sofisticiranih sportskih kratkih hlača i majice
bez rukava.
Izgledala je kao žena koja bi me pogledala jednom i potom dala petama
vjetra te sigurnost potražila kod prvog člana upravnog odbora u polo-majici
na kojeg bi naišla. Srećom po nju, nisam se bavio dramama. Ili vrlo
zahtjevnim ženama. Nisam se bavio princezama srnećeg pogleda koje je
trebalo spašavati. Nisam vrijeme trošio na žene koje su zahtijevale više od
dobrog provoda i par orgazama.
No, kako sam već gurnuo nos u ovaj problem, nazvao je smećem i vikao
na nju, najmanje što sam mogao učiniti jest situaciju brzo privesti kraju.
Potom idem natrag u krevet.
»Ne. Ne šalim se, jebote«, izjavio sam.
»Nigdje ne idem s tobom.«
»Nemaš auto«, ukazao sam joj.
»Hvala, dobro opažanje, kapetane. Svjesna sam da nemam auto.«
»Daj da nešto raščistimo. Strankinja si u novom gradu. Auto ti nestane.
Netko ti ponudi vožnju, a ti odbijaš jer...«
»Jer si uletio u kafić i vrištao na mene! Potom si se dao u potjeru za
mnom i još uvijek vičeš. Ako s tobom uđem u auto, prije ću biti isjeckana, a
moji će komadići biti rasuti po pustinji, nego što ću stići na odredište.«
»Nema ovdje pustinja. Ipak, ima nešto planina.«
Izraz lica ukazivao je da smatra kako nisam ni od pomoći ni zabavan.
Izdahnuo sam kroz zube. »Gle. Umoran sam. Obaviješten sam da Tina
opet izaziva nevolje u kafiću. Mislio sam da će me dočekati ta situacija.«
 Popila je dugačak gutljaj kave i osmotrila ulicu od jedne do druge
strane, kao da razmatra mogućnost bijega.
»Ni ne pomišljaj«, rekao sam joj. »Prolila bi si kavu.«
Kada su joj se te krasne oči boje lješnjaka raširile, znao sam da sam
pogodio u sridu.
»Dobro. Ali samo zato što je ovo najbolja kava s mlijekom koju sam
ikad pila. I, zar tako zamišljaš ispriku? Jer, baš kao i način na koji pitaš ljude
što nije u redu, prejadna je.«
»Bilo je to objašnjenje. Uzmi ili ostavi.« Nisam trošio vrijeme na ono
što nije bilo bitno. Kao čavrljanje ili ispričavanje.
Ulicom je dojurio motocikl, a iz zvučnika je treštao Rob Zombie, unatoč
činjenici što je jedva prošlo sedam sati ujutro. Tip nas je odmjerio i
zaturirao motorom. Wraith se približavao sedamdesetoj godini života, ali je,
s cijelom tom furkom tetoviranog, markantnog starijeg lisca, još uvijek
osvajao astronomski puno trofeja.
Zainteresirana, Naomi ga je gledala otvorenih usta.
Današnji dan neće biti onaj u kojem će Malena Gospođica s Ivančicama
u Kosi skrenuti s pravog puta na onaj divlji.
Kimnuo sam Wraithu. U pokretu moje glave moglo se iščitati »odjebi«;
potom sam Naomi iz ruke zgrabio njezinu dragocjenu kavu te se zaputio niz
pločnik.
»Hej!«
Pojurila je za mnom, baš kao što sam i znao da hoće. Mogao sam je
primiti za ruku, ali nije baš da sam obožavao reakciju koju sam doživio kad
sam je dotaknuo. Činila se kompliciranom. »Trebao sam ostati u jebenom
krevetu«, progunđao sam.
»Koji je tvoj problem?« Naomi je zahtijevala trčeći kako bi me
sustigla. Posegnula je za svojom šalicom, ali sam je podignuo tik izvan
njezina dosega i nastavio hodati.
»Ako ne želiš završiti prebačena preko Wraithova motocikla, zavezanih
ruku i nogu, predlažem da uđeš u moj kamionet.«
 Razbarušeno dijete cvijeća promrmljalo je nekoliko stvari o mojoj
osobnosti i anatomiji koje su zvučale neuljudno.
»Gledaj. Ako na cijelih pet minuta prestaneš biti gnjavatorica, povest
ću te do postaje. Možeš dobiti svoj prokleti auto i onda se možeš pokupiti iz
mojeg života.«
»Je li ti itko ikada rekao da imaš osobnost bijesnog dikobraza?«
Ignorirao sam je i nastavio hodati.
»Kako da znam da mi i sam nećeš zavezati ruke i noge?« zahtijevala je.
Stao sam i lijeno je odmjerio od glave od pete. »Dušo, nisi moj tip.«
Toliko je zakolutala očima da je bilo čudo što nisu iskočile iz duplji i
pale na pločnik. »Ispričaj me, moram se otići pošteno isplakati.«
Sišao sam s rubnika i otvorio suvozačka vrata svojega kamioneta.
»Ulazi.«
»Kavalirština ti je očajna«, požalila se.
»Kavalirština?«
»To ti znači...«
»Isuse. Znam što znači.«
A znao sam i što znači činjenica da tu riječ upotrebljava u razgovoru. U
kosi je imala jebeno cvijeće. Ta je žena bila romantičarka. Još jedna njezina
mana, po mojim standardima. Romantičnih žena uvijek se najteže otarasiti.
One se zalijepe. To su one koje se pretvaraju da mogu podnijeti taj cijeli
dogovor oko »veze bez obveza«. U međuvremenu kuju planove kako postati
»ona prava«, pokušavaju na prevaru upoznati muškarce sa svojim roditeljima
i u potaji razgledavaju vjenčanice.
Pošto nije sama ušla, nagnuo sam se preko nje i kavu joj stavio u držač
šalice.
»Trenutno mi stvarno nisi drag«, rekla je.
Prostor između naših tijela bio je nabijen energijom kakvu obično
osjetim prije nego što u baru izbije poštena tučnjava. Opasnom energijom
koja te puni adrenalinom. Nije mi se baš svidjela.
»Uđi u prokleti kamionet.«
To što me zapravo poslušala smatrao sam malim čudom. Snažno sam
zalupio vratima pred njenim namrštenim licem.
»Sve u redu tamo, Knoxe?« Bud Nickelbee zazvao je iz dovratka svoje
željezarije. Bio je odjeven u svoju uobičajenu uniformu, kombinezon s
tregerima i majicu kratkih rukava sa slikom Led Zeppelina. Tonka i sijeda
kosa mu je bila u repu, koji mu je visio niz leđa, kao i posljednjih trideset
godina, pa je izgledao kao puniji, manje smiješan George Carlin.
»Sve u redu«, uvjerio sam ga.
Pogled mu je kroz vjetrobransko staklo prešao preko Naomi. »Nazovi
me ako ti bude trebalo pomoći s truplom.«
Popeo sam se pred upravljač i upalio motor.
»Svjedok je vidio kako ulazim u ovaj kamionet, pa bili u ovom trenutku,
da sam na tvom mjestu, polako i pomno razmislila o tome bih li me ubila«,
rekla je pokazujući prema Budu, koji nas je još uvijek promatrao.
Očito nije čula njegov komentar.
»Neću te ubiti«, obrecnuo sam se. Još.
Već je bila vezana, prekriženih nogu. Japanka joj je visjela s nožnih
prstiju dok je tresla stopalom. Na oba koljena imala je masnice, a na desnoj
sam joj podlaktici primijetio i svježu posjekotinu. Rekao sam sam sebi da ne
želim znati, pa ubacio kamionet u rikverc. Izbacit ću je kod postaje - u nadi
da je dovoljno rano da izbjegnem onoga koga sam htio izbjeći - i pobrinuti se
da dobije svoj prokleti auto. Ako budem imao sreće, još ću moći uhvatiti sat
vremena spavanca prije nego što budem morao i službeno početi dan.
»Znaš,« počela je, »ako se ijedno od nas treba ljutiti na ono drugo, to
sam ja. Čak te ni ne poznajem, a vikao si mi u lice, stao između mene i kave,
a potom me više-manje oteo. Ti nemaš zašto biti uznemiren.«
»Nemaš ti pojma, dušice. Razloga da budem ljut imam napretek, a puno
ih uključuje tvoju beskorisnu sestru.«
 »Tina možda nije najljubaznija osoba, ali to ti ne daje pravo da budeš
takav kreten. Ipak mi je obitelj«, šmrcnula je Naomi.
»Sestru ti ni ne bih nazvao osobom.« Tina je bila čudovište prve klase.
Krala je. Lagala je. Započinjala svađe. Previše pila. Prerijetko se tuširala. I
nije marila ni za koga. Sve to jer je smatrala da joj svijet nešto duguje.
»Slušaj ti, tko god, dovraga, da si. Jedini koji o njoj smijemo tako
govoriti smo ja, naši roditelji i razred u srednjoj školi u Andersontownu koji
je maturirao 2003. godine. Možda i vatrogasci u Andersontownu. No to je
zato što su stekli to pravo. Ti nisi, a ne treba mi ni da se otresaš na mene
zbog svađe s mojom sestrom.«
»Što god«, rekao sam kroz stisnute zube.
Ostatak puta vozili smo se u tišini. Policijska postaja u Knockemoutu
bila je smještena nekoliko ulica dalje od Glavne ulice i nalazila se u istoj
novoj zgradi kao i gradska knjižnica. Već od samog pogleda na nju počeo mi
se grčili mišić ispod oka.
Na parkiralištu su bili kamionet, policijsko vozilo i Harley modela Fat
Boy. Od načelnikova terenca ni traga. Hvala Kristu na malim čudima.
»Hajde. Da završimo s ovime.«
»Nema potrebe da i ti ulaziš«, Naomi je šmrcnula. Dobacivala je tužne,
pseće poglede svojoj praznoj šalici kave.
Uz potmulo režanje gurnuo sam svoju uglavnom netaknutu kavu prema
njoj. »Odvest ću te do pulta, uvjeriti se da imaju tvoj auto, a onda te više
nikad neću vidjeti.«
»Dobro. Ali neću ti zahvaliti.«
Nisam se potrudio odgovoriti jer sam bio prezauzet marširanjem prema
ulaznim vratima i ignoriranjem velikih zlatnih slova iznad njih.
»Gradska uprava Knox Morgan.«
Pretvarao sam se da je nisam čuo i pustio da se staklena vrata iza mene
zatvore.
 »Ima li u ovom gradu više od jednog Knoxa?« pitala je snažnim
pokretom otvarajući vrata i slijedeći me unutra.
»Ne«, rekao sam, u nadi da će to stati na kraj pitanjima na koja nisam
htio jebeno odgovarati. Zgrada je bila relativno nova, s gomilom stakla,
širokim hodnicima i onim mirisom svježe boje.
»Znači, na zgradi je tvoje ime?« navaljivala je, ponovno trčeći kako bi
održala korak sa mnom.
»Pa valjda.« Naglo sam otvorio još jedna vrata, nadesno, i pokazao joj
da uđe.
Murjačka postaja u Knockemoutu više je izgledala kao neki od onih
prostora za druženje na poslu kakve su voljeli gradski hipsteri nego kao
prava policijska postaja. To je živciralo momke i cure u plavome koji su se
ponosili svojim pljesnivim bunkerom u raspadu, s treptavim fluorescentnim
svjetlima i tepihom umrljanim desetljećima kriminala.
To što su ih jarka boja i uglađen novi uredski namještaj živcirali bilo je
jedino što u postaji nisam mrzio.
Policija Knockemouta davala je sve od sebe da ponovno pronađe svoje
korijene, pa su na stolove od bambusa s podesivom visinom u krhke tornjeve
oblikovali gomilu spisa o raznim slučajevima i po cijele dane kuhali
prejeftinu, prejaku kavu. Na pultu je bila otvorena kutija ustajalih krafni, a
zašećereni otisci prstiju bili su posvuda. No zasad ništa nije skinulo laštilo
novoga s jebene zgrade Knoxa Morgana.
Narednik Grave Hopper sjedio je za svojim stolom i u kavu si miješao
pola kilograma šećera. Bio je preobraženi član motociklističkog kluba te je
sada večeri radnog tjedna provodio trenirajući kćerinu ekipu za softball, a
vikendima je kosio dvorišta. Svoje i dvorište svoje punice. Ali jednom
godišnje iza sebe bi na motocikl posjeo suprugu pa bi se odvezli ponovno
proživjeti stare dane na otvorenoj cesti.
Primijetio je mene i moju gošću te zamalo djelu šalicu prosuo po sebi.
»Šta ima, Knoxe?« pitao je Grave sada otvoreno zureći u Naomi.
 U gradu nije bila tajna da sam se s policijom petljao što je manje
moguće. Također nije bila tajna da je Tina predstavljala vrstu nevolje kakvu
nisam podnosio.
»Ovo je Naomi. Tinina blizanka«, objasnio sam. »Upravo je došla u
grad i kaže da su joj odvezli auto. Imate li ga tamo iza?«
Policija Knockemouta obično je imala većih briga od parkiranja, pa je
dopuštala građanima da parkiraju gdje god, dovraga, žele, kada to žele,
dokle god nisu ravno na pločniku.
»Vratit ću se toj cijeloj stvari o blizankama«, upozorio je Grave i u nas
uperio svoju žličicu za kavu. »Ali, za početak, zasad sam samo ja došao, a
zasigurno nisam odvezao nikakav auto.«
Jebemu. Provukao sam ruku kroz kosu.
»Ako niste vi, znate li možda tko je drugi mogao?« upitala je Naomi,
puna nade.
Naravno. Uletim kako bih spasio dan i dovezao je ovamo, ali sjedokosi
Grave je taj koji je dobio osmijeh i slatke riječi.
Grave, taj gad, zalijepio se za svaku njezinu riječ smiješeći joj se kao
da je čokoladna torta sa sedam slojeva.
»E sad, Tin... mislim, Naomi«, započeo je Grave. »Po onome kako ja to
vidim, mogle su se dogoditi dvije stvari. Prvo - zaboravila si gdje si
parkirala. Ali cura poput tebe, u gradu malom poput ovoga - to se ne čini
vjerojatno.«
»Ne, ne čini se«, ljubazno se složila, a da mu nije sarkastično pohvalila
sposobnosti opažanja.
»Ili, drugo - netko ti je ukrao auto.«
Oprostio sam se od svojeg dodatnog sata spavanja.
»Parkirala sam ravno ispred trgovine za kućne ljubimce jer je bilo blizu
kafiću u kojem sam se trebala naći sa sestrom.«
Grave mi je dobacio pogled, a ja sam kimnuo. Najbolje da što prije
ovaj dio privedemo kraju - kao da skidamo prokleti flaster.
 »Dakle, Tina je znala da dolaziš u grad, znala je gdje ćeš biti?«
rastumačio je.
Naomi nije shvaćala što joj objašnjava. Kimnula je, raširenih očiju i
sva puna nade. »Da. Sinoć me nazvala. Rekla je da je u nekakvoj nevolji i da
se trebam naći s njom ispred Café Reva danas u sedam sati ujutro.«
»Pa sad, dušo«, Grave je pročistio grlo. »Ne želim klevetati, dakako.
No, je li moguće...«
»Tvoja kretenska sestra ti je ukrala auto«, ubacio sam se.
Naomine oči boje lješnjaka oštro su se okrenule prema meni. Sada nije
izgledala ni slatko ni puna nade. Ne. Izgledala je kao da želi počiniti
prekršaj. Možda čak i kazneno djelo.
»Bojim se da nam je Knox u pravu«, rekao je Grave. »Tvoja sestra
izaziva nevolje otkako je prije godinu dana stigla u grad. Ovo vjerojatno nije
prvi auto kojim se poslužila.«
Naomine su se nosnice profinjeno raširile. Prinijela je moju kavu
ustima, iskapila je u nekoliko odlučnih gutljaja i zatim praznu čašu bacila u
kantu za smeće pokraj stola. »Hvala vam na pomoći. Ako vidite plavi Volvo
s naljepnicom na kojoj piše >Važno je biti ljubazan<, molim vas da mi
javite.«
Kriste.
»Vjerojatno na mobitelu nemaš neku od onih aplikacija koje ti pokazuju
gdje ti je auto, je l’?« pitao je Grave.
Posegnula je u džep, a potom zastala i na trenutak čvrsto zatvorila oči.
»Imala sam.«
»Ali više ne?«
»Nemam mobitel. Sinoć mi se, uh, razbio.«
»Nema problema. Ako mi daš svoju registraciju, mogu poslati
obavijest, pa će policajci držati oči otvorene«, rekao je Grave i uslužno
prema njoj gurnuo papir i kemijsku olovku.
 Ona ih je dohvatila i počela pisati po papiru urednim, vitičastim
kurzivom.
»Mogla bi mi ostaviti i podatke, adresu gdje odsjedaš i tako to, da te ja
ili Nash možemo obavještavati.«
To me ime odmah naživciralo.
»Bilo bi mi drago«, rekla je Naomi pritom zvučeći kao da joj je sve
osim drago.
»Ovaj. Imaš li možda muža ili dečka čije bi podatke mogla dodati?«
Ošinuo sam ga pogledom.
Naomi je odmahnula glavom. »Ne.«
»Možda djevojku ili ženu?« ponovno je pokušao.
»Slobodna sam«, rekla je zvučeći tek toliko nesigurno da u meni
probudi znatiželju.
»Vidi ti to. Baš kao i naš načelnik«, rekao je Grave, nevino koliko to
bajker od metar i osamdeset s dosjeom može zvučati.
»Možemo li se vratiti na onaj dio kada kažeš Naomi da ćeš joj se javiti
ako joj pronađete auto, što svi znamo da se neće dogoditi?« obrecnuo sam
se.
»Pa, s takvim stavom se i neće dogoditi«, opomenula me.
Ovo je posljednji jebeni put da sam ikome pritekao u pomoć. To mi nije
bio posao. Nisam bio odgovoran za to. A sada me to košta spavanja.
»Koliko ćeš dugo biti u gradu?« pitao je dok je Naomi na papir
škrabala svoje podatke.
»Tek dovoljno da pronađem i ubijem sestru«, rekla je vraćajući čep na
kemijsku i gurajući mu papir natrag. »Hvala vam puno na pomoći,
naredniče.«
»Bilo mi je zadovoljstvo.«
Okrenula se kako bi pogledala prema meni. Na trenutak smo samo
gledali jedno u drugo. »Knoxe.«
 »Naomi.«
Nakon toga se okrenula i odjezdila ravno iz postaje.
»Kako dvije sestre mogu toliko nalikovati jedna drugoj i nemati više
ništa zajedničko?« pitao se Grave.
»Ne želim znati«, iskreno sam mu odgovorio i pošao za njom van.
Zatekao sam je kako korača ispred rampe za kolica i mumlja si u bradu.
»Kakav ti je plan?« rezignirano sam je upitao.
Pogledala me i napućila usne. »Plan?« ponovila je. Glas joj se slamao.
Aktivirao se moj instinkt koji mi je javljao da je spreman za borbu ili za
bijeg. Jebeno sam mrzio suze. Pogotovo suze ženske prirode. Zbog uplakane
žene osjećao bih se kao da me netko cijelog kida na komadiće - što je oružje
na koje nikad neću ukazati javnosti.
»Da nisi plakala«, naredio sam.
Oči su joj bile vlažne. »Plakala? Neću plakati.«
Baš je loše lagala.
»Da nisi jebeno plakala. To je samo auto, a ona je samo govno. Ni
vozilo ni ona nisu vrijedni plakanja.«
Hitro je treptala. Nisam mogao procijeniti hoće li zaplakati ili se
ponovno derati na mene. Ali iznenadila me ne učinivši ni jedno ni drugo.
Ispravila je ramena i kimnula.
»U pravu si. To je samo auto. Mogu nabaviti nove kreditne kartice, novu
torbicu i novu zalihu malih pakiranja senfa.«
»Reci mi kamo trebaš ići i odbacit ću te. Možeš zatim unajmiti auto i
poći svojim putem.« Palcem sam pokazao prema svojem kamionetu.
Ponovno je osmotrila ulicu, i u jednom i u drugom smjeru, vjerojatno u
nadi da će se na vidiku pojaviti neki junak odjeven u odijelo i kravatu. Kada
se nije pojavio nijedan, uzdahnula je. »Unajmila sam sobu u motelu.«
U gradu je postojao samo jedan motel. Jednokatna rupa s jednom
zvjezdicom, koja nije iziskivala službeni naziv. Bio sam impresioniran što je
stvarno uzela sobu.
U tišini smo hodali do kamioneta. Koža mi se zagrijala kad mi je
njezino rame okrznulo ruku. Ponovno sam joj otvorio vrata. Ne zato što sam
džentlmen, nego zato što je neki izopačen dio mene uživao biti joj blizu.
Čekao sam dok se nije zavezala pojasom, a potom zatvorio vrata i
obišao kamionet. »Pakiranja senfa?«
Bacila je pogled na mene dok sam sjedao za upravljač. »Jesi li čuo za
onog tipa prije par godina, koji je po zimi u vožnji probio ogradu na cesti?«
Sjećao sam se kroz maglu.
»Tri dana jeo je samo kečap u paketićima.«
»Planiraš probiti ogradu na cesti?«
»Ne. Ali volim biti spremna. I ne volim kečap.«
 Tri

Minijaturna kriminalka

Naomi

U kojoj si sobi?« pitao je Knox. Shvatila sam da smo se već vratili do

motela.
»Zašto?« sumnjičavo sam ga pitala.
Polako je ispustio zrak, kao da sam mu se popela preko glave. »Da te
mogu odbaciti do vrata.«
O. »Devet.«
»Ostavila si vrata otvorena?« upitao je trenutak poslije, stisnutih usana.
»Aha. Tako se to radi na Long Islandu«, odvratila sam mrtvo hladno.
»Tako susjedima pokazujemo da im doista vjerujemo.«
Uputio mi je još jedan onakav dugačak, namršten pogled.
»Ne. Naravno da ih nisam ostavila otvorena. Zatvorila sam ih i
zaključala.«
Pokazao je prema sobi broj devet.
Vrata su bila odškrinuta.
»O.«
Povukao je ručnu kočnicu, snažnije nego što je trebalo, i ostavio
kamionet nasred parkirališta. »Ostani ovdje.«
 Izišao je iz kamioneta i ukočeno otišao prema mojoj sobi. Ja sam
nervozno trepnula.
Umorne mi je oči privukao pogled na iznošene traperice koje su
prianjale uza spektakularnu guzu dok je marširao prema mojim vratima.
Tijekom nekoliko njegovih dugih koraka bila sam hipnotizirana pa mi je
trebao trenutak da se sjetim što sam to točno ostavila u toj sobi i koliko jako
nisam htjela da to, od svih ljudi, vidi Knox.
»Čekaj!« Iskočila sam iz kamioneta i potrčala za njim, ali nije se
zaustavio, čak ni usporio.
U očajničkom pokušaju povećala sam brzinu i skočila ispred njega.
Zabio se ravno u moju podignutu ruku.
»Miči mi dupe s puta, Naomi«, naredio je.
Kada nisam poslušala, stavio mi je ruku na trbuh pa krenuo naprijed i
odmicao me unatrag dok se nisam našla ispred sobe broj osam.
Nisam znala što o meni govori to da mi se jako svidjelo gdje mu je
ruka. »Ne moraš onamo ulaziti«, inzistirala sam. »Sigurna sam da je samo
došla čistačica.«
»Je l’ ovo mjesto izgleda kao da ima čistačicu?«
Imao je pravo. Motel je izgledao kao da bi umjesto bočica šampona
trebao dijeliti cjepivo protiv tetanusa.
»Ostani tu«, ponovno je rekao, a zatim odmarširao do mojih otvorenih
vrata.
»Sranje«, šapnula sam kad ih je gurnuo i do kraja otvorio. Izdržala sam
cijele dvije sekunde prije nego što sam ga slijedila unutra.
Kada sam je prije manje od sat vremena preuzela, soba je, blago
rečeno, izgledala neprivlačno. Narančaste i smeđe tapete gulile su se u
dugačkim trakama. Tepih je bio tamnozelen, s teksturom spužvice za pranje
suda, i to strane kojom se riba. Instalacije u kupaonici bile su
kričavoružičaste boje, a u tušu je nedostajalo nekoliko pločica.
No bilo je to jedino što se nudilo u krugu od trideset kilometara, pa sam
vjerovala da ću noć ili dvije izdržati neudobnosti. Uostalom, mislila sam
tada, koliko loše može biti?
Prilično prokleto loše, očito. Otkako sam se prijavila, spremila kovčeg,
utaknula laptop u struju i otišla se naći s Tinom, netko je provalio i
ispreturao mi sobu.
Kovčeg mi je bio prevaljen na pod, a dio sadržaja bio je porazbacan po
cijelom tepihu.
Ladice komode bile su izvučene, vrata ormara ostavljena otvorena.
Laptop mi je nestao. Kao i vrećica gotovine, zatvorena patentnim
zatvaračem, koju sam sakrila u kovčeg. Preko kupaoničkog zrcala omiljenim
mi je ružem bilo napisano »pušioničarka«. Ironično, ono što nisam htjela da
mrzovoljni Viking vidi, ono što je bilo vrjednije od svega drugog što je bilo
ukradeno, još je uvijek ležalo u zgužvanoj hrpi u kutu.
Što je najgore, počiniteljica je sjedila na krevetu, a prljave su joj
tenisice bile zapetljane u hrpi plahti. Gledala je neki film o prirodnoj
katastrofi. Procjenjivanje dobi nije mi išlo, ali s priličnom sam je sigurnošću
smjestila u kategoriju djeteta koje još nije zašlo u pubertet.
»Hej, Way«, oštro je rekao Knox.
Pogled djevojčičinih plavih očiju prhnuo je s ekrana, sletio na Knoxa, a
potom se vratio na televizor. »Hej, Knoxe.«
Grad je bio malen. Naravno da su se gradski namćor i maloljetna
prijestupnica poznavali.
»U redu, vidi«, rekla sam obilazeći Knoxa kako bih stala ispred stvari u
kutu koju stvarno nisam htjela objašnjavati. »Ne znam ima li Virginia
nekakve drukčije zakone o zapošljavanju djece. Ali tražila sam dodatan
jastuk, a ne da me opljačka minijaturna kriminalka.«
Djevojčica se udostojila dobaciti mi pogled.
»Gdje ti je mama?« pitao je Knox ignorirajući me.
Ponovno slijeganje ramenima. »Otišla je«, rekla je. »Tko ti je
prijateljica?«
»To bi bila tvoja teta Naomi.«
 Nije izgledala impresionirano. Ja sam, s druge strane, vjerojatno
izgledala kao da su me iz topa lansirali u cigleni zid.
»Teta?« ponovila sam i odmahnula glavom, u nadi da će mi to popraviti
sluh. Još je jedna latica ispala iz ostatka punđe i odlepršala na pod.
»Mislila sam da si mrtva«, rekla je djevojčica promatrajući me s
blagim zanimanjem. »Dobra frizura.«
»Teta?« ponovno sam rekla.
Knox se okrenuo prema meni. »Waylay je Tinina klinka«, polako je
objasnio.
»Tinina?« graknula sam ponavljajući poput papige.
»Čini se da ti se sestra poslužila stvarima«, primijetio je.
»Rekla je da je većina stvari sranje«, rekla je djevojčica. Hitro sam
treptala. Ne samo da mi je sestra ukrala automobil nego mi je još i provalila
u motelsku sobu, opljačkala je i za sobom ostavila nećakinju za koju nisam
znala da postoji.
»Je l’ ona dobro?« pitala je Waylay, ne skidajući pogled s tornada koji
se vratio na ekran.
Ona sam vjerojatno bila ja. I sasvim sigurno nisam bila dobro.
Zgrabila sam jastuk s kreveta. »Biste li me vas dvoje, molim vas,
ispričali?« zacičala sam.
Bez čekanja na odgovor pokupila sam se kroz vrata i izašla na vruće
virdžinijsko sunce. Ptice su cvrkutale. Dva su se motocikla provezla uza
zaglušujuću riku motora. S druge strane ulice stariji je par izašao iz
kamioneta i zaputio se u zalogajnicu, na doručak.
Kako su se stvari usuđivale izgledati tako normalno kada je moj cijeli
život upravo implodirao?
Jastuk sam pritisnula o lice i ispustila vrisak koji se dotad nakupljao.
Misli su mi letjele kao da ih centrifugiram u perilici na turbopogon.
Warner je bio u pravu. Ljudi se ne mijenjaju. Sestra mi je još uvijek grozno
ljudsko biće, a ja sam još uvijek bila toliko naivna da nasjednem na njezine
laži. Mojega automobila nije bilo, kao ni moje torbice ni laptopa. Da i ne
spominjem novce koje sam donijela za Tinu. Od sinoć nisam imala posao.
Nisam bila na putu za Pariz, kao što je bio plan prije svega dvadeset četiri
sata. Obitelj i prijatelji mislili su da sam sišla s prokletog uma. Omiljeni mi
je ruž uništen na kupaoničkom zrcalu. I imala sam nećakinju čije sam cijelo
djetinjstvo propustila.
Ponovno sam duboko udahnula i ispustila još jedan, konačni vrisak, za
svaki slučaj, pa potom spustila jastuk.
»U redu. Riješit ćeš ovo. Popravit ćeš ovo.«
»Jesi li gotova s ohrabrivanjem?«
Naglo sam se okrenula i zatekla Knoxa kako se, tetoviranih ruku
prekriženih preko širokih prsa, oslanja na dovratak.
»Aha«, rekla sam ispravljajući ramena. »Koliko ima godina?«
»Jedanaest.«
Kimajući, gurnula sam jastuk prema njemu i umarširala natrag u sobu.
»Pa, Waylay«, počela sam.
U prćastom nosu i rupici u bradi vidjela se obiteljska sličnost. Imala je
noge kao u ždrebice, kao što smo u tim godinama imale i njezina majka i ja.
»Pa, teta Naomi.«
»Je li ti mama rekla kad će se vratiti?«
»Ma ne.«
»Gdje ti i mama živite, zlato?« pitala sam.
Možda je Tina sada tamo, prekapa po svojem ulovu i odlučuje što
vrijedi zadržati, a što želi uništiti čisto za zabavu.
»Preko, u Hillside Acresu«, odgovorila je vireći pokraj mene kako bi
bolje vidjela tornado koji je na zaslonu bacao krave u zrak.
»Trebam te na minutu«, objavio je Knox kimajući prema vratima.
 Očito sam imala sve prokleto vrijeme na svijetu. Sve vrijeme i ni
najmanjeg pojma što bih trebala učiniti. Nikakav sljedeći korak. Nikakav
popis obveza koji bi moj svijet kvantificirao i organizirao u ljupke, uredne
redove stavki. Samo kriza povrh kaosa, povrh katastrofe.
»Svakako«, rekla sam zvučeći tek blago histerično.
Pričekao je dok nisam prošla pokraj njega, pa tek onda izašao za mnom.
Kada sam stala, nastavio je hodati do izblijedjelog automata sa sokovima
ispred recepcije.
»Ozbiljno želiš da ti baš sada kupim sok?« zabezeknuto sam upitala.
»Ne. Pokušavam otići dovoljno daleko da nas ne čuje dijete, koje ne
razumije da je upravo napušteno«, obrecnuo se.
Slijedila sam ga. »Možda će se Tina vratiti«, rekla sam.
Stao je i okrenuo se kako bi se suočio sa mnom. »Way kaže da joj Tina
nije ništa rekla. Samo to da ima nešto što treba riješiti i da je dugo neće
biti.«
Dugo? Što je, dovraga, bilo dugo po Tininu računanju vremena? Jedan
vikend? Tjedan dana? Mjesec dana?
»O, Bože. Moji roditelji.« Ovo će ih shrvati. Kao da ih ono što sam
jučer učinila nije dovoljno uzrujalo. Sinoć sam ih, na autocesti u
Pennsylvaniji, uspjela uvjeriti da sam u redu i da zasigurno ne prolazim ni
kroz kakvu krizu srednjih godina. I natjerala sam ih da obećaju da neće zbog
mene mijenjati planove. Jutros su otišli na trotjedno krstarenje
Sredozemljem. Njihov prvi veliki, međunarodni zajednički odmor.
Nisam htjela da im ga moji problemi ili Tinina katastrofa unište.
»Što planiraš učiniti s tim djetetom unutra?« Knox je kimnuo prema
otvorenim vratima.
»Kako to misliš?«
»Naomi, kada murja sazna da je Tina otišla i ostavila Waylay, ona će
ravno kod udomitelja.«
 Odmahnem glavom. »Ja sam joj najbliža rođakinja koja nije kriminalka.
Odgovorna sam za nju.« Kao što sam bila i za sav drugi Tinin nered, prije
nego što smo napunile osamnaest godina.
Uputio mi je dugačak, pažljiv pogled. »Samo tako?«
»Obitelj mi je.« Uostalom, nije kao da sam u tom trenutku imala puno
drugih obveza. Više-manje sam bila prepuštena slučaju. Prvi put u cijelom
životu nisam imala plan.
I to me nasmrt prestrašilo.
»Obitelj«, otpuhnuo je, kao da mi razlog nije bio razuman.
»Slušaj. Hvala, Knoxe, za sve deranje, i vožnju, i kavu. Ali, kao što
vidiš, moram riješiti ovu situaciju. Pa je vjerojatno najbolje da se vratiš u
špilju iz koje si jutros izgmizao.«
»Ne idem ja nikud.«
Vratili smo se međusobnom bijesnom zurenju, u napetoj tišini. Ovaj je
put on prvi popustio.
»Prekini okolišati, Ivančice. Što ćeš napraviti?«
»Ivančica?«
Posegnuo je i iz kose mi dvama prstima izvukao laticu.
Odgurnula sam mu ruku svojom i zakoračila unatrag kako bih mogla
razmisliti. »U redu. Prvo moram...« Zasigurno ne zvati svoje roditelje. A
nisam stvarno htjela upetljavati policiju - opet - ako nisam morala. Što ako
se Tina pojavi za sat vremena? Možda je prvo što sam morala učiniti bilo
otići po još kave.
»Nazvati proklete murjake te prijaviti provalu i napuštanje djeteta«,
rekao je Knox.
»Sestra mi je. Uostalom, što ako se pojavi za sat vremena?«
»Ukrala ti je auto i napustila svoje dijete. Ne zaslužuje da joj se
progleda kroz prste.«
 Tetovirani, čangrizavi medvjed od čovjeka bio je u pravu. To mi se
stvarno nije sviđalo kod njega.
»Uh! Dobro. U redu. Daj da razmislim. Smijem li posuditi tvoj
mobitel?«
Stajao je i zurio u mene, nepomičan.
»Zaboga. Neću ti ga ukrasti. Samo trebam obaviti brzinski poziv.«
Uzdahnuvši dugo, patnički, posegnuo je u džep i izvukao mobitel.
»Hvala ti«, rekla sam zajedljivo pa odmarširala natrag do motelske
sobe. Waylay je još uvijek gledala film, rukama si sada podupirući glavu.
Prokopala sam koferom kako bih pronašla bilježnicu i ponovno izašla.
»Nosiš sa sobom bilježnicu s telefonskim brojevima?«
Knox mi je virio preko ramena.
Ušutkala sam ga i unijela broj.
»Kog vraga ti hoćeš?«
Od sestrina bih se glasa uvijek nekako zgrčila.
»Za početak, objašnjenje«, obrecnula sam se. »Gdje si?«
»Gdje si?« oponašala me govoreći visoko, poput lika iz Muppeta,
glasom koji sam oduvijek mrzila.
Začula sam dugačko otpuhivanje.
»Je li ti to pušiš u mojem autu?«
»Čini se kao da je to sada moj auto.«
»Znaš što? Zaboravi auto. Imamo važnijih stvari za raspraviti. Imaš
kćer! Kćer koju si napustila u motelskoj sobi.«
»Imam neka sranja za obavit. Ne mogu si priuštit da me klinka koči u
narednom periodu. Sprema se nešto veliko. Zaš’ misliš da sam je nazvala
Waylay1? Kontala sam da bi se mogla družiti s Tetkom Uzoritom dok se ne
vratim.«
Bila sam toliko bijesna da sam mogla samo ljutito zamuckivati.
 Knox mi je s uha oteo mobitel. »Slušaj ‘vamo i dobro slušaj, Tina. Imaš
točno trideset minuta da se vratiš ovamo ili zovem prokletu murju.«
Promatrala sam kako mu lice postaje ukočenije, a čeljust se sve više
stišće, zbog čega su mu se ispod jagodica ukazale plitke udubine. Pogled mu
je postao toliko hladan da sam zadrhtala.
»Kao i uvijek, baš si prava jebena kretenuša«, rekao je. »Samo zapamti,
sljedeći put kada te uhvati murja, imat će nalog za uhićenje. Što znači da ćete
ti i tvoje glupo dupe sjedit iza rešetaka, a ne znam nikoga tko bi pojurio platit
ti jamčevinu.«
Na trenutak je zastao, a potom rekao: »Aha. I ti se isto jebi.«
Ponovno je opsovao pa spustio mobitel.
»Otkud se zapravo ti i moja sestra poznajete?« naglas sam se pitala.
»Otkako ju je vjetar nanio u ovaj grad, sve gnjavi. Uvijek je u potrazi za
lakom zaradom. U nekolicini lokalnih poduzeća - uključujući ono tvojeg
prijatelja Justicea - odglumila je da je pala i ozlijedila se ne bi li iskamčila
isplatu osiguranja. Svaki put kad u džepu ima nešto love, obeznani se od
alkohola i divlja po gradu. Radi sitne prijestupe. Vandalizira.«
Da, to je zvučalo kao moja sestra.
»Što je rekla?« pitala sam iako nisam stvarno željela čuti odgovor.
»Rekla je da je zaboli hoćemo li zvati murju. Ne vraća se.«
»Rekla je to?« Oduvijek sam htjela djecu. Ali ne ovako. Ne tako da
uskočim kad je dijete već na korak od puberteta, a formativne su godine već
prošle.
»Rekla je da će se vratiti kad joj se svidi«, rekao je pregledavajući
nešto na mobitelu.
Neke se stvari nikad ne mijenjaju. Sestra mi je uvijek radila po svome.
Kao beba je spavala cijeli dan, a cijelu noć ostajala budna. Kada je
prohodala, izbacili su je iz tri vrtića jer je grizla druge. A kada je došla do
školskog uzrasta, pa, nastupila je posve nova vrsta pobune.
 »Što to radiš?« pitala sam Knoxa dok je ponovno podizao mobitel do
uha.
»Posljednje što želim«, otegnuo je.
»Kupuješ ulaznice za balet?« pretpostavila sam.
Nije odgovorio; tek je ukočenih ramena odmarširao na parkiralište.
Nisam čula što je točno govorio, ali stalno se čulo »jebi se« i »poljubi me u
dupe«.
Na rastući popis stvari u kojima je Knox Morgan bio loš dodala sam i
»ophođenje pri telefonskim razgovorima«.
Vratio se izgledajući još ljuće. Ignorirajući me, iz džepa je izvukao
novčanik, iščeprkao nekoliko novčanica pa ih ugurao u automat za sokove.
»Što želiš?« progunđao je.
»Uh. Vodu, molim.«
Udarao je po tipkama jače nego što sam mislila da je potrebno. Na tlo
su ispali boca vode te dva soka Yellow Lightning.
»Evo.« Gurnuo je vodu prema meni i zaputio se natrag prema sobi.
»Ovaj, hvala?« doviknula sam za njim.
Otprilike trideset sekundi mozgala sam trebam li samo početi hodati
dok ne naiđem na novu stvarnost, neku koja je manje grozna. No bilo je to
samo hipotetsko rješenje. Nije bilo šanse da samo dignem ruke. Imala sam
novu odgovornost. A uz tu će odgovornost doći i osjećaj svrhovitosti.
Vjerojatno.
Vratila sam se do sobe i zatekla Knoxa kako proučava bravu na vratima.
»Nikakve profinjenosti«, požalio se.
»Rekla sam joj da je trebala provaliti služeći se spajalicom«, rekla je
Waylay otvarajući svoj sok uz krckanje.
»Nije ni osam sati ujutro, a dao si joj sok«, siknula sam na Knoxa dok
sam se vraćala do hrpe u uglu kako bih ponovno zauzela svoj stražarski
položaj.
 Pogledao me, a potom iza mene. Nervozno sam raširila ruke i pokušala
mu zapriječiti vidik.
»To je neki stolnjak?« pitao je navirujući se kraj mene.
»Vjenčanica«, objavila je Waylay. »Mama je rekla da je ružna ko sam
vrag.«
»Pa, da, Tina ne bi prepoznala dobar ukus ni da je torbicom marke
Birkin opali po glavi«, rekla sam osjećajući potrebu da se obranim.
»Znači li ta haljina da tamo negdje imam i tetka?« pitala je kimnuvši
prema hrpi čipke i podsuknji zbog koje sam se nekoć osjećala poput vilinske
princeze, no sada tek kao budala.
»Ne«, odlučno sam odgovorila.
Knoxove se obrve malko podignu. »Samo si odlučila vjenčanicu
ponijeti na izlet?«
»Stvarno ne vidim kako te se išta od ovoga tiče«, odvratila sam mu.
»Kosa joj je uređena kao da ide na neko otmjeno mjesto«, Waylay je
naglas promišljala otvoreno me proučavajući.
»Svakako tako izgleda, Way«, složio se Knox. Prekrižio je ruke preko
prsa i izgledao kao da se zabavlja.
Nije mi se svidjelo kako se njih dvoje urotilo protiv mene.
»Hajdemo se manje brinuti o mojoj kosi i haljini, a više o tome što
ćemo sada«, predložila sam. »Waylay, je li ti mama rekla išta o tome kamo
ide?«
Njezin se pogled ponovno usredotočio na ekran. Uska su joj se ramena
objesila. »Ne znam. Samo je rekla da sam sada tvoj problem.«
Nisam znala što da na to kažem. Srećom, nisam morala odgovoriti jer
smo zbog odrješitog kucanja sve troje pogledali prema otvorenim vratima.
Zbog muškarca koji je na njima stajao morala sam uvući malo zraka. U
Knockemoutu su se uzgajali stvarno seksi muškarci. Bio je odjeven u
besprijekornu tamnoplavu uniformu, s vrlo sjajnom značkom. Snažnu čeljust
naglašavao mu je lijep sloj kratke brade. Ramena i prsa bila su mu široka, a
u struku i bokovima se sužavao. Kosa mu je bila skoro plava. Nešto mi je
oko njegovih očiju bilo poznato.
»Knoxe«, rekao je.
»Nash.« Glas mu je bio hladan koliko i pogled.
»Bok, Way«, rekao je pridošlica.
Waylay je kimnula muškarcu. »Načelniče.«
Pogled mu je došao do mene.
»Zvao si policiju?« zacičala sam na Knoxa. Sestra mi jest bila grozna
osoba i zasigurno sam joj to mislila dati do znanja. No zvati policiju činilo
se tako konačno.
 Četiri

»Nećeš ostati ovdje.«

Naomi

T i si sigurno Naomi«, rekao je policajac.

Možda i jesam bila usred napadaja panike, ali nekako mi se
svidjelo kako mi je izgovorio ime - ljubazno i otežući.
Knoxu se to očito nije svidjelo jer je odjednom ravno ispred mene
postavio svoju mišićavu masu, raširenih nogu i prekriženih ruku.
»Jesam«, rekla sam vireći kraj Knoxa. Kad sam mu bocnula leđa, klipan
se nije ni mrdnuo.
Muškarac je ponovno pogledao Knoxa i nacerio se zbog nečega što mu
je vidio na licu.
»Ja sam ovdje načelnik policije, ali možeš me zvati Nash. Stvarno mi je
drago, Naomi. Žao mi je što se upoznajemo pod ovakvim okolnostima. Hoće
li ti smetati ako ti postavim nekoliko pitanja?«
»Uh. U redu«, rekla sam, odjednom žaleći što nisam odvojila trenutak
da se umijem i popravim frizuru. Vjerojatno sam izgledala kao poremećeni
zombi u ulozi djeveruše.
»Zašto ne odemo lijepo proćaskati na parkiralište«, rekao je Nash
trznuvši glavom u tom smjeru.
Waylay je ponovno pozornost vratila na film i otpila šećer boje limete.
 »Svakako.« Slijedila sam ga van i iznenadila se kada nam se pridružio i
Knox. Zaputio se ravno prema Nashovu terencu, na čijoj je strani pisalo
»Policija Knockemouta«, pa se ratoborno naslonio na karoseriju.
»Nisi nužan za ovaj dio«, rekao mu je Nash.
Knox se iskesio. »Ako želiš da odem, morat ćeš me natjerati.«
»Žao mi je. Ovakav je cijelo jutro«, objasnila sam Nashu.
»Dušo, ovakav je cijeli život«, uzvratio je načelnik.
Nije mi sinulo dok se nisu prostrijelili identičnim oštrim pogledima.
»Braća ste, zar ne?«
»Ma nemoj reći«, progunđao je Knox.
»Dakako da jesmo«, rekao je Nash i prema meni usmjerio svoj
najsjajniji osmijeh. »Ja sam onaj dobri.«
»Samo radi svoj jebeni posao«, rekao je Knox.
»O, sada želiš da radim svoj posao. Shvaćaš zašto bih mogao biti
zbunjen jer...«
»Gospodo«, ubacila sam se. Ovo nikuda nije vodilo. Nisam imala
energije ublažavati napetost između braće, a imali smo većih briga. »Ne bih
se htjela miješati. Ali možemo li prijeći na dio o mojoj sestri?« predložila
sam.
»Mislim da je to krasna ideja, Naomi«, rekao je Nash namignuvši dok
je izvlačio bilježnicu.
Knox je zarežao.
»Hajdemo zapisati tvoju izjavu, a potom ćemo smisliti što se nakon toga
treba dogoditi.«
Muškarac s planom i osmijehom. Definitivno je bio ugodniji od svojega
brata.

______
 »GOVORITE DA MOGU samo preuzeti posjed nad ljudskim bićem?«
pokušala sam nakon nekoliko minuta razjasniti. STVARNO SAM TREBALA
JOŠ KAVE. Moje su kognitivne sposobnosti brzo blijedjele.
»Pa, ne bih preporučio da to nazivaš »preuzimanjem posjeda« Ali u
Virginiji, ako nisu u mogućnosti biti s vlastitim roditeljima, djeci se pomoću
rodbinske skrbi omogućava da im skrbnik bude član obitelji.«
Možda sam to umislila, ali učinilo mi se da sam vidjela kako su braća
razmijenila oprezan pogled.
»Pa bih postala Waylayina skrbnica?«
Stvari su se tako brzo razvijale. U jednom sam se trenutku spremala
koračati do oltara. U sljedećem sam odjednom bila odgovorna za donošenje
odluka o budućnosti jedanaestogodišnje neznanke.
Nash si je rukom prošao kroz gustu kosu. »Privremeno. Očito si
stabilna, zdrava odrasla osoba.«
»Što ako ne pristanem?« okolišala sam.
»Odjel za mladež smjestit će Waylay u udomiteljski dom. Ako ti nije
problem nekoliko tjedana, dok ne riješimo stvari, ostati u gradu, zakonu ne
smeta da Waylay ostane s tobom. Ako se snađete, možeš odlučiti da tako
bude za stalno.«
»U redu.« Nervozno sam si otrla dlanove o stražnji dio kratkih hlača.
»Koje ćemo stvari rješavati?« pitala sam.
»Uglavnom to što smjera tvoja sestra i kako to utječe na skrbništvo.«
»U velikoj sam nevolji. Treba mi novac, Naomi.«
Ugrizla sam se za usnu. »Sinoć me nazvala. Rekla je da joj treba pomoć
i da želi da joj donesem gotovinu. Mislite li da je u stvarnoj opasnosti?«
»Što kažeš na ovo? Ti se usredotoči na Waylay i pusti mene da se
pobrinem za tvoju sestru«, savjetovao je Nash.
Cijenila sam to, u teoriji, ali iz iskustva sam znala da je jedini način da
budem zadovoljna kako je nered raščišćen taj da ga sama počistim.
»Jesi li donijela gotovinu?« pitao je Knox netremice me gledajući.
 Spustila sam pogled na svoja stopala osjećajući se glupo i posramljeno.
Bila sam pametnija od toga. »Jesam.«
»Je li došla do nje?«
Kako je bilo ljubaznije, usredotočila sam se na Nashovo lice. »Mislila
sam da pametno postupam. Pola sam imala u autu, a pola sam ostavila u
kovčegu.«
Nash je izgledao kao da suosjeća. Knox si je, s druge strane, nešto
progunđao u bradu.
»Pa, valjda bih se trebala vratiti unutra i propisno se predstaviti
nećakinji«, rekla sam. »Molim vas, obavještavajte me o novostima.«
»Nećeš ostati ovdje.«
Ova je objava potekla od Knoxa.
Zamahnula sam rukama. »Ako ti moja prisutnost toliko smeta, zašto ne
odeš na produženi godišnji?«
Da se pogledima može zagrijavati krv, moja bi se pretvorila u magmu.
»Nećeš ostati ovdje«, ponovio je. Ovaj je put pokazao na slabašna vrata
s razbijenom bravom.
O. To.
»Sigurna sam da mogu smisliti neko rješenje« vedro sam rekla.
»Načelniče...«
»Zovi me Nash«, ponovno je inzistirao.
Knox je izgledao kao da bratovom glavom želi probiti već oštećena
vrata.
»Nash«, rekla sam aktivirajući svoj šarm. »Znaš li gdje bismo Waylay i
ja mogle odsjesti na nekoliko dana?«
Knox je iz džepa izvukao mobitel. Mrštio se na zaslon dok je preko
njega agresivno prelazio palcima.
»Mogao bih vas dvije povesti do Tinina doma. Nije baš domaćinski, ali
puno je manja šansa da će tamo provaliti i razbijati vlastite stvari«, ponudio
je Nash.
Knox je mobitel ponovno pohranio u džep. Pogled mu je bio prikovan
za mene, a u njegovu je izrazu bilo nešto samodopadno, što me nerazumno
naživciralo.
»To je tako lijepo od tebe. Ne mogu ni reći koliko cijenim tvoju
pomoć«, rekla sam Nashu. »Sigurna sam da Knox ima pametnijeg posla od
provođenja još vremena u mojoj blizini.«
»Bit će mi drago«, inzistirao je Nash.
»Samo da spakiram što je ostalo od mojih stvari i kažem Waylay kamo
idemo«, odlučila sam i krenula natrag do sobe.
Moje olakšanje što sam se napokon oslobodila zlovoljnog, tetoviranog
Knoxa prekinulo je gromovito tutnjanje.
Motocikl s čovjekom veličine medvjeda prije zimskog sna prohujao je
niz ulicu brzinom koja zasigurno nije bila u granicama dopuštenoga.
»Proklet bio taj Harvey«, progunđao je Nash.
»Bolje ti je da odeš po njega«, rekao je Knox još uvijek izgledajući
samodopadno.
Nash je prst uperio u bratovu smjeru. »Ti i ja ćemo kasnije
razgovarati«, obećao je ne izgledajući nimalo sretno.
»Bolje se požuri i provodi taj zakon«, rekao je Knox.
Nash se okrenuo natrag prema meni. »Naomi, žao mi je što te ostavljam
u škripcu. Javljat ću se.«
Knox je bratu neprijateljski mahao rukom dok se ovaj žurio natrag do
svojeg terenca, uključio rotirke i dao u potjeru.
Ponovno sam ostala sama s Knoxom. »Nisi imao nikakve veze s ovim
nestankom mojeg krasnog, pristojnog prijevoza, zar ne?«
»E, sad, zašto bih imao?«
»Pa zasigurno ne da bi se sa mnom lijepo podružio.«
 »Hajde, Ivančice«, rekao je. »Hajdemo spakirati tvoje stvari. Povest ću
tebe i Way do Tinine adrese.«
»Bilo bi mi draže da ruke držiš podalje od mojih stvari«, bahato sam
rekla. Učinak je bio upropašten kad sam nedamski zijevnula. Ponestajalo mi
je goriva i samo sam se nadala da ću izdržati dovoljno dugo da se maknem
od Vikinga prije nego što se obeznanim.
 Pet

Bačva benzina, kutija šibica i drijemanje

Naomi

H illside Acres više je izgledao kao svečarski kamp, a ne naselje kamp-

prikolica. Djeca su se igrala na malom, održavanom igralištu na potezu
trave koji se nije sasvim predao dugom virdžinijskom ljetu. Kamp-prikolice
imale su drvene ograde i gredice s povrćem. Kreativne kombinacije boja i
zgodne terase pridonosile su privlačnosti eksterijera.
A onda sam opazila i Tinin dom.
Bila je to jednodijelna prikolica parkirana u daljem dijelu kampa.
Kabina bež boje strmo se krivila prema desno i izgledala kao da joj na tom
kraju nedostaju dijelovi temelja. Korov koji si je probio put kroz šljunak
dosezao mi je do koljena.
Prikolica s druge strane ceste imala je slatku zatvorenu terasu s
lampicama i visećim biljkama. Tinina je imala improvizirane stube od
betonskih blokova koje su vodile do malko odškrinutih hrđavih ulaznih vrata.
Knox je ponovno bijesno šibao pogledom. Ali barem ovaj put ne mene,
nego obavijest zakačenu na vrata.
DELOŽACIJA.
»Ostani ovdje«, naredio je, a da nije pogledao ni mene ni Waylay.
Bila sam preumorna da me živcira što je ušao unutra kao neki mačo-
muškarac.
 Waylay je zakolutala očima. »Odavno je nema. Ovdje je provalila puno
prije nego u motel.«
Refleksno sam posegnula za njom i stavila ruke na njezina ramena.
Odskočila je pogledavši me kao da sam joj pokušala nategnuti gaće.
Napomena samoj sebi: nemoj se žuriti s iskazivanjem naklonosti
dodirom.
»Ovaj, gdje ste vas dvije živjele?«
Waylay je slegnula ramenima. »Prošle dvije noći bila sam kod
prijateljice. Njezinim roditeljima ne smeta što im je na večeri još jedna
klinka. Ne znam gdje je ona bila.«
Tinu se jedino moglo nazvati »odgovornom« kada se tijekom godina
pretvarala da je ja. Unatoč tome, zatekla sam se kako se grozim nad sestrinim
pristupom roditeljstvu.
»Čisto je«, Knox je zazvao iz prikolice.
»Rekla sam vam.« Waylay je odskakutala uza stube. Slijedila sam je u
stopu.
Prikolica je iznutra bila gora nego izvana. Tepih je ispred vrata bio
izlizan, a od njega su preostale samo dugačke, kvrgave niti koje su se
protezale u svim smjerovima. Prema jeftinom drvenom stoliću, na kojem se
vidio prašan obris postolja televizora, bio je okrenut kauč. Ravno ispred
njega nalazila se mala ružičasta vrećasta fotelja.
»Uzela je televizor. Ali, kad nije gledala, zgrabila sam daljinski«,
ponosno je rekla Waylay.
»Super, mala«, rekao je Knox kuštrajući joj kosu.
Teško sam progutala i ostavila ih u dnevnoj sobi pa se navirila u
sumornu kuhinju.
Sadržaj ormarića bio je ispražnjen u kantu za smeće na sredini zelenog
linoleuma iz koje je sve ispadalo. Kutije žitnih pahuljica, limenke juhe,
odavno odleđene mini pizze. Nikakvog povrća na vidiku.
 Na samom je kraju bila spavaća soba. Na svakoj se strani bračnog
kreveta nalazila pepeljara. Tonke plahte bile su pribodene ravno na zid kako
bi umjesto zastora blokirale svjetlost. Ormar i komoda bili su uglavnom
ispražnjeni. Sve je ili završilo na podu ili bilo istovareno kroz vrata.
Instinktivno sam zavirila pod krevet i našla dvije prazne boce burbona.
Neke se stvari nikad ne mijenjaju.
»Vratit će se, znaš«, rekla je Waylay provirivši glavom unutra.
»Znam«, složila sam se. Ono što djevojčica nije znala jest da ponekad
između posjeta prođu godine.
»Moja je soba na drugom kraju, ako je želiš vidjeti«, rekla je.
»Ako ti ne smeta, voljela bih to.«
Zatvorila sam vrata Tinine depresivne spavaće sobe i nećakinju
slijedila kroz dnevnu sobu. Očne su mi jabučice, od iscrpljenosti i
preplavljenosti, bile vruće i suhe. »Gdje je Knox?« pitala sam.
»Vani, priča s gospodinom Gibbonsom. On je stanodavac. Sranje, mama
duguje hrpetinu zakasnjele stanarine«, rekla je vodeći nas do slabašnih vrata
od lažnog drva koja su vodila iz dnevne sobe. Na znaku, rukom ispisanom,
gliterom i četirima različitim nijansama ružičaste, pisalo je »NE ULAZI«.
Odlučila sam da ću lekciju o tome da se ne smije psovati sačuvati za
poslije, kada ne budem više-manje spavala na nogama.
Waylayina je soba bila malena, ali uredna. Na krevetu se nalazio lijep
ružičasti poplun. Na ulubljenoj polici nalazilo se nekoliko knjiga, no bila je
uglavnom posvećena ukrasima za kosu, raspoređenima u posudice različitih
boja.
Je li moguće da je Waylay Witt curica curičastih interesa?
Strovalila se na krevet. »Pa? Što ćemo?«
»Pa«, vedro sam rekla. »Sviđa mi se tvoja soba. A što se tiče ostatka
kućice, mislim da ga možemo srediti. Malo ribanja, malo uređenja...« Bačva
benzina i kutija šibica.
 Knox se prikrao u sobu kao razljućeni lav u zoološkom vrtu. Zauzeo je
previše mjesta i većinu kisika. »Pokupi svoje stvari, Way.«
»Ovaj. Sve?« pitala je.
Odrješito je kimnuo. »Sve. Naomi.«
Okrenuo se i odmarširao iz sobe. Osjetila sam kako prikolica drhti pod
njegovim stopalima.
»Mislim da to znači da ga trebaš slijediti«, rekla je Waylay.
»Aha. U redu. Samo se drži. Vraćam se za sekundu.«
Pronašla sam ga kako, s rukama na bokovima, vani zuri u šljunak.
»Ima li neki problem?«
»Vas dvije nećete jebeno ostati ovdje.«
Odjednom preumorna za funkcioniranje, klonula sam na aluminijsku
oplatu prikolice. »Gle, Knoxe. Kosti su mi umorne. Budna sam već milijun
sati. Na nepoznatom sam mjestu, u još nepoznatijoj situaciji. A tu je i
djevojčica kojoj netko treba. Nažalost po nju, taj netko sam ja. Nadoknadio
si onu predstavu u kojoj si bio šupak s predstavom u kojoj glumiš vozača.
Možeš li samo prestati s tom točkom mačo-muškarca kojemu je sve ovo
nezgodna obveza? Nisam te pitala za pomoć. Možeš slobodno otići. Moram
početi čistiti ovaj nered.«
I doslovno i u prenesenom značenju.
»Jesi li uskoro gotova?« pitao je.
Bila sam preumorna da bih se razjarila. »Aha. Uskoro.«
»Fino. Onda odvuci svoje dupe u kamionet. Ne ostaješ ovdje.«
»Jesi li ti to sad ozbiljan?«
»Vas dvije nećete odsjesti u motelu s kartonskim vratima ili u obijenoj
prikolici koja krši sanitetske odredbe. Uostalom...« Zastao je kako bi s vrata
otrgnuo obavijest o deložaciji. »Ovo više nije Tinina prikolica. Po zakonu,
ne smijete ovdje odsjesti. Po moralnom zakonu vam ne smijem dati da
pokušate. Shvaćaš?«
 Bio je to najduži govor koji je održao u mojoj prisutnosti. Iskreno,
nisam imala energije odgovoriti mu.
No nije ni tražio odgovor.
»Pa ćeš odvući svoje dupe u kamionet.«
»I što zatim, Knoxe?« odgurnula sam se od prikolice i zamahnula
rukama. »Što je sljedeće? Znaš li? Jer ja nemam pojma i to me nasmrt plaši.«
»Znam mjesto gdje možete odsjesti. Sigurnije je nego u motelu. Čišće
od ovog jebenog nereda.«
»Knoxe, nemam novčanik. Ni čekovnu knjižicu. Ni mobitel ni laptop.
Od jučer nemam ni posao kojem se mogu vratiti. Kako bih trebala platiti...«
Nisam mogla ni dovršiti rečenicu. Preplavili su me iscrpljenost i očaj.
Opsovao je i provukao prste kroz kosu. »Spavaš na nogama.«
»Pa?« potišteno sam rekla.
Jedan je dugačak trenutak oštro zurio u mene. »Ivančice, samo uđi u
kamionet.«
»Moram pomoći Waylay da se spakira«, pobunila sam se. »I moram
pregledati to smeće unutra za slučaj da su tamo neki važni dokumenti.
Osiguranje, rodni list, svjedodžbe.«
Zakoračio je prema meni, a ja sam se povukla. Nastavio mi je prilaziti
sve dok mi leđa nisu dospjela do njegova kamioneta. Otvorio je suvozačka
vrata. »Gibbons će ti javiti ako pronađe išta bitno.«
»Ali ne bih li trebala pričati s njim?«
»Već jesam. Ovo mu nije novo, a nije loš tip. Čuva važne stvari koje
stanari ostave za sobom i zna što treba tražiti. Nazvat će me ako išta nađe.
Sada. Ulazi. U. Kamionet.«
Uspela sam se na sjedalo i pokušala misliti o drugim stvarima koje sam
trebala obaviti.
»Way«, Knox je zalajao.
 »Isuse. Smiri doživljaj!« Waylay se pojavila u dovratku noseći ruksak i
držeći dvije vreće za smeće.
Srce mi je zadrhtalo. Njezin je život, sve njezine dragocjenosti, stao u
dvije vreće za smeće. A nisu čak bile ni one kvalitetne, s ručkicama na
izvlačenje.
Knox joj je uzeo vreće i stavio ih u prtljažni prostor kamioneta.
»Idemo.«

______
VOŽNJA JE BILA TIHA te se ispostavilo da, kad nisam razgovarala ili
se svađala s Knoxom, nisam imala energije ostati pri svijesti. Probudila sam
se iznenada, kada se kamionet zatresao. Bili smo na zemljanom putu koji je
zavijao kroz šumu. Stabla su iznad nas oblikovala svod. Nisam imala pojma
jesam li samo na tren zaspala ili smo se vozili već sat vremena.
Sjetila sam se svoje nezgodne situacije, pa se strelovito osvrnula; kad
sam vidjela da na stražnjem sjedalu, pokraj bijelog, mekog brežuljka od
moje vjenčanice, sjedi Waylay, opustila sam se.
Okrenula sam se natrag prema Knoxu i zijevnula. »Krasno. Vodiš nas
negdje Bogu iza nogu kako bi nas ubio, zar ne?«
Iza mene Waylay se zahihotala.
Knox je tvrdoglavo nastavio šutjeti dok smo se truckali po zemljanom
putu.
»Opa.« Zbog Waylayina sam se usklika usredotočila na pogled ispred
vjetrobranskog stakla.
Široki potok vijugao je uz cestu pa potom ponovno skretao u šumu.
Stabla su se prorijedila pa sam primijetila razlog Waylayinom uzviku. Bila je
to velika brvnara sa širokom terasom koja je zavijala oko jedne strane
prizemlja.
Knox je nastavio voziti mimo kuće.
 »Šteta«, promrmljala je Waylay ispod glasa dok smo nastavljali vožnju.
Iza sljedećeg zavoja uočila sam kolibicu s tamnom oplatom smještenu u
gaj. »To je moja kuća«, rekao je Knox. »A ono je vaša.«
Odmah iza nalazila se koliba iz bajke. Oko nje pružali su se borovi i
nudili svoj hlad kao bijeg od ljetnog sunca. Bijela oplata od širokih drvenih
ploča i izbočenih letvica bila je dražesna. Ispred se nalazio mali trijem s
vedrim plavim daskama; izgledao je vrlo primamljivo.
Strašno mi se sviđa.
Knox je skrenuo na kratki šljunčani prilaz i ugasio motor.
»Hajdemo«, rekao je izlazeći.
»Valjda smo stigli«, šapnula sam Waylay.
Obje smo izašle iz kamioneta.
Ovdje je bilo hladnije nego u gradu. I tiše. Tutnjavu motocikala i
prometa zamijenilo je zujanje pčela i udaljeno brujanje zrakoplova. U blizini
je lajao pas. Čula sam kako potok grgolji dok si negdje iza kolibe pronalazi
put kroz drveće što šapuće. Topli povjetarac donosio je miris cvijeća, zemlje
i ljetnog sunca.
Bilo je savršeno. Presavršeno za odbjeglu nevjestu bez novčanika.
»Ovaj. Knoxe?«
Ignorirao me dok je Waylayine torbe i moj kofer nosio do trijema.
»Ovdje ćemo ostati?« pitala je Waylay dok je lice pritiskala o prednji
prozor kako bi zavirila unutra.
»Prašnjavo je i vjerojatno ustajalo ko sam vrag«, rekao je Knox dok je
otvarao vrata s mrežicom i izvlačio ključeve. »Neko se vrijeme ne koristi.
Vjerojatno ćete morati otvoriti prozore. Prozračiti je.«
Pitanje zašto je imao ključ kolibe koja je izgledala kao da je potekla sa
stranica moje omiljene bajke bilo je na popisu onoga što ga želim pitati.
Odmah iznad toga bila su pitanja vezana uza stanarinu i polog.
»Knoxe?« ponovno sam pokušala.
 Ali on je samo otvorio vrata. Odjednom sam stajala na podu od širokih
dasaka u udobnoj dnevnoj sobi sa sićušnim kamenim kaminom. U nišu
između ormara za kapute te stuba koje su vodile na kat bio je uguran starinski
radni stol s brojnim ladicama. Prozori su vanjski svijet uvodili unutra.
»Ozbiljno? Možemo ovdje ostati?« pitala je Waylay. Njezina je skepsa
zrcalila moju.
Knox je naše torbe ispustio u podnožju sićušnog stubišta. »Aha.«
Na trenutak je zurila u njega, a potom slegnula ramenima. »Onda ću
valjda otići pogledati kako je na katu.«
»Čekaj! Skini tenisice«, rekla sam joj - nisam htjela da unutra unosi
ikakvu prljavštinu.
Waylay je bacila pogled na svoje prljave tenisice. Na lijevoj je imala
rupu kod prstiju, a na desnoj joj je na vezice bio prikačen privjesak s
ružičastim srcem. Uz ekstravagantno preokretanje očima stala si je na pete
tenisica i izula se pa ih odnijela gore.
Kutovi Knoxovih usana podigli su se dok smo je gledali kako odlazi
pretvarajući se da nije ni najmanje uzbuđena ili znatiželjna.
»Dovraga, Vikinže!« Opijala me zamisao da nekoliko tjedana provedem
u kolibi toliko savršenoj kao da je ispala s razglednice, daleko od nereda
koji sam ostavila za sobom. Dok sjedim na stražnjem trijemu i gledam kako
potok teče, mogla bih skroz-naskroz izorganizirati ruševine svog života. Ako
si to mogu priuštiti.
»Što ti je sada problem?« pitao je zakoračivši u kuhinju veličine
kuhinje za lutke i zureći u prozor iznad sudopera.
»Misliš: >Što nije u redu, Naomi?< Pa, reći ću ti, Knoxe. Sada se
Waylay veseli ovoj kući, a ja ne znam niti mogu li si je priuštiti. Osim što je
napuštena, još će biti i razočarana. Što ako večeras završimo natrag u
motelu?«
»Nećete se vratit u motel.«
»Kolika je stanarina?« pitala sam grizući si usnicu.
 Okrenuo mi je leđa i oslonio se o pult izgledajući naživcirano. »Ne
znam.«
»Imaš ključeve ove kuće, a ne znaš?«
»Stanarina ovisi«, rekao je Knox i posegnuo obrisati sloj prašine s vrha
starog bijelog hladnjaka nalik na sljezov kolačić.
»O čemu?«
Odmahnuo je glavom. »O kome.«
»Dobro. O kome?«
»Lizi J. Tvojoj novoj stanodavki.«
Mojoj novoj stanodavki?
»A zna li uopće ta Liza J. da smo ovdje?« Sve dok mi nožni prsti nisu
okrznuli vrhove njegovih čizama nisam bila svjesna da mu se približavam
kao da me njemu vuče gravitacija. Zbog tih plavo-sivih očiju čiji je pogled
počivao na meni osjećala sam se kao da sam pod povećalom.
»Ako ne zna, uskoro hoće. Naizgled je malo sirova, ali zna bit i brižna«,
rekao je probadajući me pogledom. Bila sam preumorna da učinim išta drugo
osim uzvratim zurenjem.
»Odabrala sam nam sobe«, viknula je Waylay s kata prekinuvši naše
natjecanje u zurenju.
»Jesmo u redu?« potiho je upitao.
»Ne! Nismo u redu. Ne znam čak niti gdje smo niti kako da se vratimo u
grad. Imate li vi ovdje Uber? Ima li medvjeda?«
Usnice su mu se podignule, a ja sam osjetila kako me oblijeva crvenilo.
Proučavao me onako kako se to u pristojnom društvu ne radi.
»Večera«, rekao je.
»Ha?« bila je moja eruditska replika. Znala sam da me ne pokušava
pozvati van. Ne nakon što smo cijelo jutro proveli mrzeći jedno drugo.
»U sedam. U velikoj kući niz cestu. To je kuća Lize J. Htjet će te
upoznati.«
 »Ako ne zna da mi je stanodavka, zasigurno nas ne očekuje na večeri«,
istaknula sam.
»Večera. U sedam. Dotada će vas već očekivati.«
Nije mi bilo ugodno prihvatiti ovakav poziv. »Što bih trebala donijeti?
Gdje je najbliža trgovina? Voli li vino?« Darovi domaćici nisu bili samo
znak poštovanja - u ovom će slučaju stvoriti dobar prvi dojam.
Usnice su mu se podignule kao da ga moja tjeskoba zabavlja. »Idi
dremnuti, Naomi. Zatim odi na večeru kod Lize J.« Okrenuo se i zaputio k
vratima.
»Čekaj!«
Požurila sam se za njim i sustigla ga na trijemu.
»Što da kažem Waylay?«
Nisam znala otkud se pojavilo to pitanje, kao ni panični ton u mojem
glasu. Nisam bila paničarka. Pod pritiskom sam činila čuda.
»Kako to misliš, što da kažeš?«
»Što da joj kažem o njezinoj mami i sebi i zašto smo ovdje?«
»Reci joj istinu.«
»Nisam sigurna što je istina.«
Krenuo se spuštati stubama koje vode s trijema, a meni je panika
ponovno stisnula grlo. Jedini muškarac kojeg sam u ovom gradu poznavala
napuštao me i ostavljao s djetetom koje nisam poznavala, bez prijevoza samo
s usranim stvarima koje mi sestra nije ukrala.
»Knoxe!«
Ponovno je stao i opsovao. »Kriste, Naomi. Reci joj da ju je mama
ostavila s tobom i da se veseliš upoznati je. Nemoj komplicirati više nego
što treba.«
»Što ako pita kada će se Tina vratiti? Što ako ne želi ostati sa mnom? O,
Bože. Kako da je natjeram da me posluša?«
 Zakoračio je natrag na trijem i u moj osobni prostor, a potom učinio
nešto što nikad ne bih očekivala.
Nasmiješio se. Posve se nasmiješio, na najjače, toliko seksi da sam se
poželjela odmah riješiti gaćica. Osjećala sam se omamljeno, vruće i kao da
više ne znam kako mi funkcioniraju zglobovi.
»Opa«, prošaptala sam.
»Što opa?« pitao je.
»Ovaj... nasmiješio si se. I bilo je stvarno ozbiljno opa. Nisam imala
pojma da možeš tako izgledati. Mislim, već izgledaš kao...« Rukom sam
zbunjeno mahnula ispred njega. »Znaš. Ali kada si pridodao osmijeh,
izgledao si gotovo kao ljudsko biće.«
Osmijeha mu je nestalo i vratila se poznata naživciranost. »Isuse,
Ivančice. Naspavaj se. Blebećeš kao idiot.«
Nisam ga htjela promatrati kako se odvozi. Umjesto toga vratila sam se
unutra i zatvorila vrata. »I što ću, dovraga, sada učiniti?«

______
SAN ME IZNENADA NAPUSTIO i za sobom ostavio ošamućenu,
paničnu zbunjenost.
Licem prema dolje ležala sam na golom madracu, a u ruci mi je još
uvijek bila četka za ribanje. Dok su mi se oči i mozak vraćali u svijet živih,
soba se polako izoštravala.
Warner. Grr.
Tina. Uh.
Automobil. Prokletstvo.
Waylay. Svih mi svetaca.
Koliba. Preslatka.
Knox. Mrzovoljan, seksi, užasan, a ipak od pomoći.
 Sada kada se složila slika posljednjih dvadeset četiri sata, uspjela sam
se odvojiti od madraca i sjesti.
Soba je bila malena, ali, kao i ostatak kuće, slatka. Oplatom obloženi
zidovi bili su obojeni u blistavu bijelu boju, a bio je tu i starinski mjedeni
krevet. Visoka komoda nalazila se nasuprot krevetu, a ispod prozora koji je
gledao na vijugavi potok bio je uguran uzak stol obojen u plavu boju paunova
perja.
Čula sam kako netko u prizemlju pjevuši i sjetila se.
Waylay.
»Prokletstvo«, promrmljala sam i skočila s kreveta. Prvi dan na poslu
skrbnice, a štićenicu sam na tko zna koliko dugo ostavila bez nadzora. Dok
sam se ja predavala popodnevnom drijemežu, nju je mogla oteti majka ili ju
je mogao izmrcvariti medvjed.
Bila sam koma, zaključila sam dok sam jurila niza stube.
»Isuse. Nemoj slomiti vrat ili nešto.«
Waylay je sjedila za kuhinjskim stolom i mahala bosom nogom dok je
jela nešto što se činilo kao sendvič s maslacem od kikirikija i džemom, od
debelih kriški bijelog kruha i s dovoljno džema da istog trena izazove
karijes.
»Kava«, zahroptala sam prema njoj.
»Čovječe, izgledaš kao zombi.«
»Zombi treba kavu.«
»U hladnjaku ima gaziranog soka.«
Sok će morati poslužiti. Doteturala sam do hladnjaka i otvorila ga.
Kada sam primijetila da u njemu ima hrane, već sam bila na pola limenke
Pepsija.
»Odakle hrana?« soptala sam. Nisam se lako budila iz drijemeža.
Ujutro bih mogla iskočiti iz kreveta s energijom vrtićkog odjela našopanog
šećerom. No Naomi koja se budi iz drijemeža nije bila lijepa. Ni koherentna.
 Waylay mi je uputila dugačak pogled. »Pokušavaš li me pitati odakle je
došla hrana?«
Podigla sam prst i iskapila ostatak soka.
»Aha«, napokon sam zahripala dok su mi hladni kofein i šećer palili
grlo. »To.« Zastala sam kako bih nedamski podrignula. »Ispričavam se.«
Waylay se nacerila. »Dok si ti slinila po cijelom krevetu, načelnik Nash
poslao je dostavljačicu da donese vrećicu namirnica.«
Dok sam treptala, imala sam osjećaj kao da mi je u očima pijesak.
Načelnik policije pobrinuo se da se dostavi hrana koju ja nisam mogla
pribaviti za nećakinju jer sam bila previše u nesvijesti. Danas neću dobiti
zlatnu zvjezdicu kao nagradu za uspjehe u skrbništvu.
»Sranje«, promrmljala sam.
»Nije sranje«, Waylay se usprotivila žvačući ogroman zalogaj sendviča.
»Ima nešto slatkiša i grickalica.«
Morala sam se opet naći na putu koji vodi prema bivanju odgovorne
odrasle osobe i morala sam to učiniti brzo.
»Treba nam popis«, odlučila sam trljajući si oči. »Moramo saznati
koliko smo daleko od civilizacije, kako da tamo dođemo i koje nam
potrepštine trebaju za sljedeći dan ili dva.«
Kavu. Definitivno sam trebala kavu.
»Do grada ima, onak’, manje od kilometra«, rekla je Waylay. Na bradi
je imala mrlju od džema i, osim što je imala izraz lica koji je govorio teta mi
je luđakinja, izgledala je preslatko djetinje. »Zašto su ti ruke i koljena
izgrebani?«
Bacila sam pogled na ogrebotine na koži. »Popela sam se kroz
podrumski prozor crkve.«
»Fora. Pa, idemo do grada?«
»Da. Samo da pregledam kuhinjske zalihe«, odlučila sam tražeći svoju
vjernu bilježnicu i kemijsku.
Kava.
 Hrana.
Prijevoz?
Posao?
Nova svrha u životu?
»Možemo uzeti bicikle«, oglasila se Waylay.
»Bicikle?« ponovila sam.
»Aha. Donijela ih je Liza J. Rekla je i da moramo doći na večeru.«
»Upoznala si našu stanodavku?« zaskvičala sam. »Tko je još navratio?
Gradonačelnik? Koliko sam dugo točno spavala?«
Oči su joj se raširile i uozbiljile. »Teta Naomi, spavala si cijela dva
dana.«
»Molim?«
Nacerila se. »Samo te zezam. Spavala si sat vremena.«
»Presmiješno. Samo ću zbog ove rečenice kupiti prokulice i mrkve.«
Nabrala je nos. »Odurno.«
»Tako ti i treba, pametnjakovićko. Sad mi napravi sendvič, a ja ću se
baciti na ove zalihe.«
»Dobro. Ali samo ako razmisliš o tome da se, prije nego što izađemo u
javnost, počešljaš i umiješ. Ne želim biti viđena s Tetom Zombi.«
 Šest

Šparoge i obračun

Naomi

U ovom sam trenutku trebala patiti zbog promjene vremenske zone te na

medenom mjesecu lutati ulicama Pariza. Umjesto toga sam se čvrsto
držala za upravljač prastarog bicikla s deset brzina i pokušavala se ne
prevaliti.
Prošle su godine otkako je moja guza zadnji put iskusila sjedalo bicikla.
Svaka me kvrga i brazda na šljunčanoj cesti protresla od zuba do međunožja.
Prvi i jedini put kada sam Warnera nagovorila da na plaži isprobamo jedan
od onih tandemskih bicikala, glave su nam završile u grmlju ispred trgovine
zmajevima.
Warner nije bio zadovoljan.
Warner Dennison Treći zbog mnogih stvari nije bio zadovoljan. Stvari
kojima sam trebala posvetiti više pozornosti.
Dok smo se vozile kroz kovitlace mušica i gustu, južnjačku sparinu,
šumarak je proletio pokraj nas kao u zujavoj izmaglici. Niz kralježnicu su mi
se spuštale graške znoja.
»Je l’ dolaziš ili šta?« Waylay je zazvala s otprilike kilometra
udaljenosti - bar se tako činilo. Vozila je hrđavi dječački bicikl, a ruke su joj
visjele uz bokove.
»Kako ti je srednje ime?« uzvratila sam povikom.
 »Regina.«
»Waylay Regina Witt, da si istog trena stavila obje ruke na upravljač!«
»O, ma daj. Nisi jedna od onih teta koje mrze zabavu, je lʼ?«
Snažnije sam okretala pedale sve dok je nisam sustigla. »Ja sam vrlo
zabavna«, otpuhnula sam, dijelom jer sam bila uvrijeđena, ali uglavnom jer
mi je ponestalo daha. Svakako, možda nisam bila djevojka za zabavu koja se
sastojala od vožnje bez ruku na upravljaču, ili iskradanja sa spavanca kako
bih išla ljubiti dečke, ili od laganja da sam bolesna kako bih išla na koncert,
ali nisam mrzila zabavu. Jednostavno je bilo previše toga što treba obaviti
prije nego što bih stigla do zabave.
»Grad je u ovom smjeru«, rekla je Waylay i trzajem brade pokazala
nalijevo. Ta je gesta toliko odisala Tinom da mi je to oduzelo i ono malo
daha što sam još imala.
Napustili smo šljunak i zamijenili ga glatkim asfaltom. U roku od
nekoliko minuta ispred nas primijetila sam rubna naselja Knockemouta. Na
trenutak sam se izgubila u prošlosti i osjećaju poznatoga koji je donosila
vožnja biciklom. To sunce na licu i rukama, topli zrak koji mi je milovao
kožu, zazivanje i odgovor milijarde kukaca u zanosu ljeta. I ja sam nekoć bila
jedanaestogodišnjakinja na biciklu. U jutarnjoj bih se sparini otputila u
pustolovinu i ne bih se vratila kući dok nisam ogladnjela ili dok se nisu
pojavile krijesnice. Farme konja i njihove izglađene ograde te smaragdno-
zeleni pašnjaci protezali su se predgrađem. Gotovo sam mogla namirisali
bogatstvo i povlastice. Podsjetilo me to na ladanjski klub Warnerovih
roditelja.
Četiri motociklista u iznošenom traperu i koži projurila su pokraj nas,
rješavajući se spona grada. Od grmljavine njihovih motora vibrirale su mi
kosti.
Konjanici i motociklisti. Bila je to jedinstvena kombinacija. Farme su
nestale, a zamijenili su ih uredni domovi na urednim parcelama koje su se
sve više približavale jedna drugoj, dok naposljetku nismo bili na glavnoj
ulici.
 Promet je bio rijedak, pa sam gradskoj okolini mogla posvetiti više
pozornosti nego jutros. Pokraj mehaničara nalazile su se trgovina s
potrepštinama za farmu te suvenirnica. Nasuprot su bile željezarija i trgovina
za kućne ljubimce, kod kojih mi je ukraden Volvo.
»Dućan je u onom smjeru«, zazvala je Waylay dok je ispred mene još
jednom skretala lijevo, i to puno većom brzinom nego što sam smatrala da je
razborito.
»Uspori!« Sjajno. Nećakinja će mi se nakon pola dana u mojoj skrbi
zabiti ravno u znak obveznog zaustavljanja i izbiti si zube.
Waylay me ignorirala. Jurcala je niz ulicu i do parkirališta.
Na svoj mentalni popis za kupovinu dodala sam i biciklističke kacige
pa je slijedila.
Nakon što smo privezale bicikle za stalak ispred ulaznih vrata, izvukla
sam malu omotnicu koju sam - srećom - skrila u kutiju tampona. Samo
nekoliko minuta prije nego što sam trebala otići do oltara, majka mi je
predala čestitku punu gotovine.
Trebao nam je to biti vjenčani dar. Da novac potrošimo na medenom
mjesecu. Sada, sve dok ne zamijenim ukradene kreditne i debitne kartice, to
je bio jedini novac kojem sam imala pristup. Zadrhtala sam od pomisli na to
koliki sam grdan iznos vlastite ušteđevine potrošila na vjenčanje koje se
nikad nije odvilo.
»Kako smo na biciklima, vjerojatno ne možeš kupiti previše prokulica«,
samodopadno je primijetila Waylay.
»Razmisli opet, pametnjakovićko«, rekla sam pokazujući na znak u
izlogu.
Moguća dostava na adresu.
»O, čovječe«, zastenjala je.
»Sada možemo kupiti cijeli kamion povrća«, veselo sam rekla.

______
 »NE.«
»Kako to misliš, ne?« zahtijevala sam mašući ispred Waylay stapkama
šparoge.
»Ne šparogama«, rekla je Waylay. »Zelene su.«
»Ne jedeš zelenu hranu?«
»Ne, jedino ako se radi o slatkišima.«
Nabrala sam nos. »Moraš jesti neko povrće. A što je s voćem?«
»Volim pitu«, rekla je, sumnjičavo bockajući gajbu manga, kao da ih
nikad prije nije vidjela.
»Što inače večeraš s... s mamom?« Nisam imala pojma je li Tina bila
osjetljiva tema ili je i inače ostavljala Waylay da se sama snalazi. Osjećala
sam se kao da mi je preko očiju povez i da me se tjera da se gegam preko
zaleđenog jezera. Led će mi se prije ili kasnije slomiti pod nogama - samo
nisam znala gdje i kada.
Ramena je privukla do ušiju. »Ne znam. Što god bi bilo u hladnjaku.«
»Ostatke od ručka?« pitala sam, u nadi.
»Podgrijem gotovu tjesteninu sa sirom i smrznute pizze. Ponekad
medaljone«, rekla je Waylay. Mango joj je dosadio, pa se prebacila na
mrštenje na policu sa zelenom salatom. »Možemo li kupiti Pop-Tarts?«
Počinjala me boljeti glava. Trebalo mi je još sna i kave. Ne nužno tim
redom. »Možda. Ali prvo se moramo složiti oko nešto zdrave hrane.«
Muškarac u pregači trgovine Grover’s Groceries skrenuo je u red s
voćem i povrćem. Kada nas je primijetio, njegov je pristojni osmijeh nestao.
Oči su mu se suzile, a usne iskrivile - izgledao je kao da nas je upravo vidio
kako šutamo plastičnog svjetlećeg malog Isusa u vanjskim jaslicama.
»Pozdrav«, rekla sam te u osmijeh ubacila dodatnu dozu topline.
Frknuo je u našem smjeru i ukočeno otišao dalje.
Bacila sam pogled na Waylay, ali ona ili nije primijetila šibanje
pogledom ili je na njega bila imuna.
 Toliko o južnjačkoj gostoljubivosti. Iako smo bili u sjevernoj Virginiji.
Možda se ovdje više nisu furali na južnjačku gostoljubivost. Ili je možda
ovaj čovjek upravo doznao da će mu mačka živjeti još samo mjesec dana.
Nikad ne znaš što ljudi proživljavaju skriveni od očiju javnosti.
Waylay i ja obilazile smo trgovinu - na nekolicini drugih zaposlenika i
kupaca primijetila sam jednaku reakciju. Kada je žena iza pulta s
delikatesama prema meni bacila pola kilograma narezanih purećih prsa,
prekipjelo mi je.
Prvo sam se uvjerila da je Waylay zauzeta naginjanjem nad otvorenu
ledenicu s pilećim medaljonima. »Ispričavam se, nova sam ovdje. Zar kršim
neka pravila ponašanja u ovoj trgovini, pa to rezultira time da se na mene
vitlaju naresci?«
»Ha. Mene nećeš zavarati, Tina Witt. E, sad, hoćeš li platiti tu puretinu
ili ćeš je, kao zadnji put, pokušati ugurati u grudnjak?«
I eto mi odgovora.
»Ja sam Naomi Witt. Tinina sestra i Waylayina teta. Uvjeravam vas da
nikad nisam nareske gurala u grudnjak.«
»Sereš.« Rekla je to podigavši ruku do usta i dlanom oblikujući krug,
kao da govori u megafon. »Ti i ta tvoja klinka ste niškorisne gnjavatorice
koje kradu po dućanima.«
Moje vještine rješavanja sukoba svodile su se na udovoljavanje
drugima. Obično bih piskutavo protisnula neku prestravljenu ispriku te se
osjećala obveznom uvrijeđenoj stranci kupiti neki malen, pažljiv dar. No
danas sam bila umorna. »U redu. Znate što? Mislim da ne biste smjeli tako
razgovarati s mušterijama«, rekla sam.
Htjela sam zvučati čvrsto i samouvjereno, no ton mi je na kraju
poprimio primjesu histerije.
»I znate što još? Danas su na mene vikali i opljačkali me - dvaput - a uz
to sam i preobražena u neiskusnu instant-majku, a sve to prije ručka. U zadnja
dva dana spavala sam oko sat vremena. A mene se ne vidi kako uokolo
bacam nareske. Sve što tražim od vas jest da se prema meni i nećakinji,
mušterijama koje vam plaćaju, odnosite s trunkom poštovanja. Ne poznajem
vas. Nikada prije nisam ovdje bila. Žao mi je zbog onoga što je već moja
sestra uradila sa svojim grudima i vašim mesom. Ali stvarno bih htjela da je
ova puretina tanje narezana!«
Gurnula sam zamotane nareske natrag prema njoj, preko pulta hladnjaka.
Oči su joj bile raširene na onaj način koji govori »nisam sigurna kako
da se postavim prema poremećenoj mušteriji«.
»Ne serete mi? Niste Tina?«
»Ne serem vam.« Prokletstvo. Trebala sam prvo otići po kavu.
»Teta Naomi, našla sam Pop-Tarts«, rekla je Waylay pojavivši se s
naramkom šećernih jutarnjih poslastica.
»Sjajno«, rekla sam.

______
»PA«, REKLA SAM dok sam sjedala prekoputa Waylay i gurala prema
njoj smoothie od jagoda i kivija. Justice, muškarac mojih snova, popodnevnu
mi je kavu s mlijekom napravio u šalici veličine zdjele za juhu.
»Što >pa<?« sumorno je pitala Waylay. Stopalom u teniski udarala je
postolje stola.
Žalila sam što sam si na odmaralištu pregazila mobitel jer sad nisam
imala kako na internetu potražiti »načine da se probije led u razgovoru s
djecom«.
»Ovaj, što si ovog ljeta dosad radila?«
Jedan dugački trenutak gledala me u oči, a potom pitala: »Što se to tebe
tiče?«
Zbog ljudi koji imaju djecu razgovor s njima uvijek je izgledao tako lak.
Zabila sam lice u zdjelu kave i srknula moleći se za inspiraciju.
»Pomislih da bi vama damama dobro došlo nešto za prigristi«, rekao je
Justice i pred nas na stol gurnuo tanjur keksića. »Ravno iz pećnice.«
 Dok je očarano gledala tanjur, Waylayine su se oči raširile, a zatim je
pogled sumnjičavo podigla do Justiceova lica.
»Hvala ti, Justice. To je tako divno od tebe«, rekla sam. Pogurnula sam
nećakinju.
»Aha. Hvala«, rekla je Waylay. Nije posegnula za keksom, samo je
sjedila i zurila u tanjur.
Ovo je bila situacija u kojoj sam bila samouvjerena u vezi s primjerom
koji želim postaviti. Zgrabila sam keks s maslacem od kikirikija i, u pauzi
lokanja kave, zagrizla. »OmojBože«, uspjela sam reći. »Justice, znam da smo
se tek upoznali. No bila bi mi čast kad bi me oženio.«
»Već ima vjenčanicu«, rekla je Waylay.
Nasmijao se i zabljesnuo me zlatnim prstenom na lijevoj ruci. »Shrvan
sam što moram reći da sam već zauzet.«
»Dobri su uvijek zauzeti.« Duboko sam uzdahnula. Waylayini su se prsti
krišom primaknuli tanjuru.
»Moji su omiljeni ovi s komadićima čokolade«, rekao je Justice i
pokazao na najveći keks na tanjuru. Namignuo je pa nestao.
Čekala je dok nije stigao iza pulta pa tek onda s tanjura zgrabila keks.
»Mmmm. Tako fino«, promrmljala sam usta punih keksaste divote.
Preokrenula je očima. »Tako si čudna.«
»Začepi i jedi svoj keks.« Oči su joj se suzile, a ja sam se nacerila.
»Šalim se. Pa, koja ti je najdraža boja?«
Bili smo na pitanju broj deset mojeg bezveznog upoznavanja kojim sam
htjela probiti led, kada su se vrata kafića širom otvorila.
Ušetala je žena u poderanim najlonkama, kratkoj traper-suknji i majici s
likom Lennyja Kravitza. Divlja tamna kosa bila joj je u visokom repu, a
nosila je i nekoliko naušnica te cvijet lotosa tetoviran na podlaktici. Nisam
mogla procijeniti je li u tridesetima ili četrdesetima.
»Eto vas«, rekla je kada nas je primijetila te se nasmiješila dok joj je u
ustima bila lizalica.
 Zbog prijateljskog pozdrava odmah sam postala sumnjičava. Svi su
mislili da sam Tina, što je značilo, ako je netko sretan što me vidi, vjerojatno
je užasna osoba.
Žena je zgrabila stolicu, okrenula je naopako i sručila se za naš stol.
»Oooo! Izgledaju dobro.« Poslužila se keksom s crvenom glazurom
zamijenivši lizalicu pekarskim proizvodom. »Pa, Naomi«, započela je.
»Ovaj, poznajemo li te?«
Naša se nepozvana gošća udarila po čelu. »Ups! Manire! Već sam
nekoliko koraka ispred tebe u ovom odnosu. Jednostavno ćeš me morati
sustići. Ja sam Sherry Fiasco.«
»Sherry Fiasco?«
Slegnula je ramenima. »Znam. Zvuči kao izmišljotina. Ali nije. Justice,
može jedan dupli espresso za van«, zazvala je.
Moj je budući muž podignuo ruku, a da se nije okrenuo od narudžbe
koju je pripremao. »Može, Fi.«
»Pa, kao što sam govorila. U mojoj smo glavi već prijateljice. Iz tog
razloga imam posao za tebe«, rekla je pregrizavši keks napola. »Bok, Way.«
Waylay je preko ruba svog smoothieja proučavala Sherry. »Hej.«
»Pa, što kažeš?« pitala je Sherry zatresavši ramenima.
»Ha?«
»Teta Naomi je više od onih koji planiraju«, objasnila je Waylay.
»Danas je već napisala tri popisa.«
»Ahaa. Nije tip koji prvo skoči pa kaže hop«, rekla je Sherry mudro
kimajući. »U redu. Ja sam poslovna menadžerica, što znači da sam na čelu
nekolicine manjih radnji i lokala na ovom području. U jednom nedostaje
konobar, pa im očajnički treba netko tko može posluživati pivo i biti
općenito šarmantan.«
»Konobarica?« Zadnjih pet godina provela sam skučena u uredu i
odgovarala na e-mailove, premetala po birokraciji i pažljivo sročenim e-
mailovima rješavala probleme s ljudskim resursima.
 Cijeli dan biti na nogama i među ljudima zvučalo je kao da bi moglo
biti zabavno.
»Posao je pošten. Napojnice su sjajne. Uniforme slatke. A ostali
zaposlenici su vrh. Uglavnom«, rekla je Sherry.
»Morala bih organizirati neku dadilju«, oklijevala sam.
»Za koga?« zahtijevala je Waylay, namrštena čela.
»Za tebe«, rekla sam razbarušivši joj kosu.
Gadljiva izraza na licu izmaknula se mojoj ruci. »Ne treba mi dadilja.«
»Samo zato što si navikla stvari raditi na određeni način, ne znači da je
to ispravan način«, rekla sam joj. »Puno si vremena provela brinući se sama
o sebi, no to je sada moj posao. Ne planiram te ostaviti samu kad odem na
posao.«
»To je glupo. Nisam beba.«
»Ne, nisi«, složila sam se. »Ali neophodno je da budeš pod nadzorom
nekog odraslog.«
Waylay je promrmljala nešto što je zvučalo sumnjivo nalik na »sranje«.
Odlučila sam izabrati prioritete i praviti se da nisam čula.
»Ako ti je to jedini razlog za neodlučnost, lako ću naći nekoga tko će se
družiti s našom Way dok ti zgrćeš napojnice.«
Grizla sam si donju usnu. Nisam obožavala donositi odluke na licu
mjesta. Trebali su se odvagnuti razlozi za i protiv. Trebalo se istražiti.
Isplanirati rute. Potvrditi rasporede.
»Ne bi mi bilo ugodno ostaviti Waylay sa strancem«, objasnila sam.
»Naravno da ne«, zacvrkutala je Sherry. »Organizirat ću sastanak pa
možeš onda odlučiti.«
»Ovaj...«
Justice je iza pulta zazviždao. »Evo narudžbe, Fi.«
»Hvala, momčino«, rekla je skočivši sa stolice. »Pa, vidjet ćemo se
kasnije, dame. Prva je smjena sutra predvečer. Dođi u pet sati.«
 »Čekaj!«
Nakrivila je glavu.
»Gdje je taj posao?«
»U Honky Tonku«, rekla je to kao da je to najočitija stvar na svijetu.
»Bok!«
Promatrala sam kako Sherry Fiasco paradira ka izlazu sa
samopouzdanjem žene koja je točno znala kamo ide i što radi.
Čak i kada mi je sve išlo po planu koji sam sastavila za sljedećih pet
godina, nisam bila toliko samopouzdana.
»Što se upravo dogodilo?« prošaptala sam.
»Dobila si posao i pretvorila me u glupu bebu«, odvratila je Waylay
kamena lica.
»Nisam te nazvala glupom bebom i nisam službeno prihvatila«,
naglasila sam.
No trebao mi je prihod, i to što prije, to bolje. Nije da nas je moj
bankovni račun mogao snabdijevati na neodređeno. Pogotovo ne ako sam se
morala brinuti o stanarini, pologu i režijama. A da i ne spominjemo činjenicu
da nisam imala ni vozilo, ni mobitel, ni računalo.
Uzela sam još jedan keks i zagrizla. »Neće biti tako loše«, obećala sam
Waylay.
»Da, baš«, podrugljivo je odgovorila Waylay i vratila se udaranju stola.
 Sedam

Šakom u lice

Knox

A kamo si se ti zaputio?« lijeno sam upitao sjedeći na svojoj vrtnoj

stolici koju sam smjestio nasred ceste.
Branik terenca velikodušno se zaustavio cijeli lakat dalje od mojih
koljena. Straga se dizao oblak prašine.
Moj je brat skliznuo sa sjedala iza upravljača i obišao vozilo.
»Mogao sam i misliti da ću te naći ovdje«, rekao je Nash, stisnute
čeljusti, dok je iz džepa uniforme izvlačio papirić. Zgužvao ga je i bacio na
mene. Pogodio me ravno u prsa. »Harvey je rekao da ovo proslijedim tebi.
Ti si navodno kriv jer je jutros gradom prebrzo vozio.«
Bila je to kazna za prebrzu vožnju, naškrabana rukopisom mojega brata.
»Nemam pojma što to Harvey blebeće«, lagao sam i kaznu spremio u
džep.
»Vidim da si još uvijek neodgovorni kreten«, rekao je Nash, kao da je
postojala šansa da sam se u zadnjih nekoliko godina promijenio.
»Vidim da si ti još uvijek šupak koji poštuje zakon i u guzici ima
metlu.«
S trijema je, na zdepastim nogama, dolutao Waylon, moj lijeni baset,
kako bi pozdravio strica.
 Izdajnik.
Kad bi mislio da će više pozornosti ili više ljudske hrane dobiti negdje
drugdje, Waylona ne bi sputavala odanost i ne bi oklijevao odlutati.
Bocom piva pokazao sam prema kolibi. »Živim ovdje. Sjećaš se? Nije
izgledalo kao da usporavaš kako bi me posjetio.«
Nash više od tri godine nije ni zakoračio u moju kuću. Iskazao sam mu
jednaku ljubaznost.
Čučnuo je kako bi podragao Waylona. »Imam novost za Naomi«, rekao
je.
»I?«
»I što, jebemti? Ne tiče te se. Ne moraš stražariti kao neka ružna
vodoriga.«
Waylon je osjetio da nije u središtu pažnje, pa je dokrivudao do mene i
gurnuo mi njušku u ruku. Potapšao sam ga po boku i dao mu pseći keks koji
sam pohranio u držač za piće na stolici. Uzeo ga je i odskakutao natrag do
trijema, toliko mašući repom da je ovaj izgledao tek kao mutna mrlja sreće s
bijelim vrhom.
Podignuo sam bocu do usta. »Prvi sam je vidio«, podsjetio sam Nasha.
Bljesak bijesa koji sam mu vidio u očima usrećio me. »Ma jebi se,
čovječe. Prvi si je razbjesnio.«
Nemarno sam slegnuo ramenima. »Jedno te isto. Ti i tvoje zakonsko
dupe možete jednostavno odšetati natrag do Lize J. Dovest ću Naomi i
Waylay do vas.«
»Ne možeš me spriječiti u obavljanju mojeg prokletog posla, Knoxe.«
Ustao sam iz stolice.
Nashove su se oči suzile.
»Pustit ću te da me jednom udariš«, ponudio sam pa iskapio ostatak
piva.
 »Jedan za jedan?« precizirao je moj brat. Doista je oduvijek previše
pozornosti poklanjao pravilima.
»Aha.«
Ručni je sat ostavio na karoseriji terenca i zasukao rukave. Stavio sam
svoje pivo u držač i protegnuo ruke iznad glave.
»Nikad se prije nisi morao zagrijati«, primijetio je Nash i zauzeo pozu
boksača.
Opustio sam mišiće vrata i ramena. »Odjebi. Imamo preko četrdeset
godina. Svašta boli.«
Previše smo ovo odlagali. Desetljećima smo upravo šakama rješavali
nebrojene sukobe. Potući se i preboli to. Sve do onoga što nismo mogli
riješiti udaranjem jedan drugoga šakom u lice.
»U čemu je problem?« podrugivao sam se. »Premišljaš...?«
Rečenicu mi je prekinula Nashova glupa šaka koja mi se zarila u lice.
Bio je to udarac ravno u metu. Ravno u jebeni nos.
Sranje, to je boljelo.
»Prokletstvo«, prosiktao sam pipajući si lice u potrazi za deformacijom.
Ispred mene je brat poskakivao i njihao se, kao da izbjegava udarac, i
izgledao malo jebeno preponosno na sebe.
Osjetio sam kako mi krv prekriva gornju usnu.
»Moram ići obavljati druga sranja. Nemam vremena za razgovor ili za
to da te prebij...«
Pustio sam šaku da poleti prema njemu i sleti mu na ta prokleta usta,
koja nije znao začepiti. Usta kojima je šarmirao Naomi. Glava mu je
poletjela unatrag.
»Jao! Jebemti!« Rukom je prešao preko usta i po rukavu razmazao
vlastitu krv. Još je jedna kap pala na košulju njegove uniforme. Zbog toga
sam se perverzno dobro osjećao, kao da sam nešto postigao. Uvijek me
usrećivalo razbiti Nasha.
 »Stvarno ćemo ovo raditi?« pitao je podigavši pogled dok mu je jezik
izvirio kako bi polizao krv u kutu usne.
»Ne moramo. Znaš kako ovo zaustaviti.«
»Mrzi te iz dna duše. Čak ti se ni ne sviđa«, naglasio je.
Rubom majice kratkih rukava usporio sam otjecanje krvi iz nosa. »Nije
u tome stvar.«
Nash je suzio oči. »Stvar je u tome što uvijek moraš biti glavni. Baš si
neki brat.«
»Ti si kreten koji ne zna reći >hvala<«, uzvratio sam.
Odmahnuo je glavom izgledajući kao da će se povući. Ali znao sam da
neće. Poznavao sam ga bolje od toga. Obojica smo ovo htjeli. »Makni mi se
s puta, Knoxe.«
»Danas se nećeš probit pokraj mene.«
»Rado bih te pokosio kamionetom. Rekao bih da si pijan i onesviješten
ležao nasred ceste i da te nisam vidio.«
»Dupe bi ti bilo iza rešetaka prije nego što bi moje uopće dospjelo u
mrtvačnicu«, predvidio sam. »Ako se u ovom gradu ijednom od nas nešto
dogodi, svi bi znali da prvo trebaju ispitati onoga drugoga.«
»A što to govori o našoj jebenoj sretnoj obitelji?« ispljunuo je Nash.
Sada smo kružili jedan oko drugoga s podignutim rukama ne skidajući
pogled s onoga drugoga. Boriti se s čovjekom s kojim si se tukao tijekom
cijelog odrastanja bilo je kao da se boriš protiv samog sebe. Znao si sve
pokrete i prije nego što je do njih došlo.
»Opet ću te pitati, Knoxe. Zašto si mi se našao na putu?«
Slegnuo sam ramenima. Uglavnom da ga naživciram. No dijelom i zato
što nisam zapravo znao zašto sam dupe posjeo između svojega brata i Naomi
>Srnećeg Pogleda< Witt. Nije bila moj tip. On nije bio moj problem. A ipak,
eto me ovdje. Cijela ona fora s introspekcijom bila je još jedan način
gubljenja vremena s kojim se nisam zamarao. Kad sam htio nešto učiniti,
učinio sam to.
 »Samo želiš šape staviti na nešto lijepo i uništiti to, zar ne?« pitao je
Nash. »Ne možeš se brinuti za ženu poput nje. Elegantna je. Pametna je.«
»Zahtjevna u vražju mater. Baš po tvom ukusu«, uzvratio sam.
»Onda mi se makni s puta.«
Umoran od razgovora, uputio sam udarac prema njegovoj čeljusti.
Vratio mi je napadom na rebra.
Ne znam koliko smo dugo nasred zemljanog puta razmjenjivali udarce,
podizali prašinu i nabacivali se uvredama. Negdje u trenutku kada me nazvao
jebenim šupkom te kada sam mu glavu držao u kravati kako bih ga mogao
opaliti u čelo, prvi sam put u dugo vremena prepoznao svojega brata.
»Što to radiš, za ime svega? Ne možeš napasti predstavnika zakona!«
U vidno polje doplutala mi je Naomi izgledajući upravo kao elegantna
žena koju nisam želio, upravo kao tip koji je želio moj brat. Kosa joj je bila
raspuštena i lišena ivančica, prebačena preko jednog ramena, gusta i glatka.
Iz očiju joj se povukla većina sjenki premorenosti. Nosila je jednu od onih
dugačkih ljetnih haljina koje su dosezale gornje dijelove stopala i zbog kojih
su se muškarci pitali kakva se blaga ispod skrivaju. Nosila je buket cvijeća i
na trenutak sam poželio znati tko joj ga je, dovraga, dao kako bih tu osobu
mogao prebiti. Pokraj nje bila je Waylay, odjevena u kratke hlače i ružičastu
majicu kratkih rukava, a u rukama joj je bio tanjur prekriven folijom. Cerila
nam se.
Nash je ovaj manjak pozornosti iskoristio kako bi mi u trbuh zario lakat.
Izbio mi je zrak iz pluća, pa sam se presavinuo kako bih vratio dah.
»Lice vam krvari, načelniče«, vedro je primijetila Waylay. »Umrljali
ste krvlju cijelu tu svoju lijepu čistu košulju.«
Nacerio sam se. Klinka je možda Tinina, ali bila je smiješna ko sam
vrag. I bila je na mojoj strani.
Waylon je napustio svoj položaj na trijemu i ležerno došetao do ceste
kako bi pozdravio pridošlice.
»Hvala, Waylay«, rekao je Nash i ponovno obrisao krvava usta. »Samo
sam namjeravao posjetiti vas dvije.«
 Dok je Waylay rukama stiskala mlohave obraze mojega psa, Naomi se
navirila iza mojega brata kako bi me mogla pogledati.
»Što je tebi?« siknula je. »Ne možeš samo tako počinjati tučnjave s
murjacima!«
Polako sam se ispravio trljajući prsnu kost. »Ne računa se kao murjak.
Brat mi je.«
Waylon je gurnuo njušku pod porub Naomine haljine i stao joj na
stopalo. Baš je bio zahtjevan gad.
»Pa, zdravo«, zapjevušila je Naomi i čučnula kako bi ga podragala.
»Zove se Waylon«, rekao joj je Nash.
»Waylon i Waylay«, naglas je razmišljala. »To uopće neće biti
zbunjujuće.«
Nos mi je gorio. Lice me jebeno boljelo. Članci su mi krvarili. Ali, dok
sam gledao kako naručja punog cvijeća miluje mojeg prezahtjevnog psa, sve
je drugo počelo blijedjeti.
Jebeš mi sve.
Znao sam kako to izgleda kada te netko privlači. Znao sam i što se tada
radi. No ne s ovakvom ženom. Ženom koja nije znala da je pametno bojati
me se. Ženom s vjenčanicom, bez prstena. Ženom s
jedanaestogodišnjakinjom. Zbog takve bih situacije inače klisnuo. Ali nisam
je mogao prestati gledati.
»Idiot si.«
Nash se nacerio pa se štrecnuo.
»A ti«, Naomi se okomila na njega. »Ako se na ulici tučeš s bratom, ne
vidim kako bi tu značku mogao shvaćati ozbiljno.«
»On je započeo«, uglas smo rekli Nash i ja.
»Onda ćemo vam omogućiti da se vratite svom obračunu«, rekla je
izvještačeno pristojno, pa stavila ruku na Waylayino rame. »Hajdemo.«
»Idete do Lize J.?« pitao je Nash.
 »Tako je. Pozvane smo na večeru«, rekla je Naomi.
Waylay je podignula tanjur u svojim rukama. »Nosimo kekse.«
»Otpratit ću vas«, rekao je Nash. »Putem možemo popričati.«
»Zvuči dobro«, rekao sam mičući stolicu s ceste.
»Nisi pozvan«, rekao je.
»O, da, jesam. Točno u sedam sati.«
Brat mi je izgledao kao da će opet potegnuti šaku na mene, što mi je
sasvim odgovaralo. Uništavanje njegove aure heroja iz susjedstva samo bi
služilo mojemu cilju. No tik prije nego što sam ga krenuo izazivati, između
nas je zakoračila Naomi. Waylon ju je slijedio u stopu i sjeo joj kod nogu.
Ta žena nije shvaćala znakove. Time što se ubacivala između dva
mužjaka koja čeznu za tučnjavom, predstavljala je opasnost za samu sebe.
»Jesi li mi pronašao auto?« pitala je Nasha.
»Jesi li mi pronašao mamu?« pitala je Waylay.
»Možda bismo trebali razgovarati nasamo«, predložio je Nash. »Knoxe,
budi dobar susjed i odvedi Waylay do kuće dok ja porazgovaram s Naomi.«
»Nema šanse«, rekla je Waylay i prekrižila ruke.
»Ne, jebemu«, složio sam se.
Zurili smo jedan u drugoga dok Naomi nije zakolutala očima. »Dobro.
Hajdemo samo završiti s ovim. Molim te, reci mi što si doznao.«
Brat mi je odjednom izgledao kao da mu je neugodno, a to je probudilo
moje zanimanje.
»Valjda moram prijeći na stvar«, rekao je Nash. »Nisam ti još pronašao
auto. Ali, kad sam pretražio bazu tablica, naišao sam na nešto zanimljivo.
Auto je prijavljen kao ukraden.«
»Baš si pravi Sherlock. Naomi ga je jutros prijavila«, podsjetio sam ga.
Nash me ignorirao i nastavio. »Krađu je jučer prijavio netko po imenu
Warner Dennison Treći, iz Long Islanda u New Yorku.«
 Naomi je izgledala kao da želi da je zemlja proguta.
»Ukrala si auto?« Waylay je pitala tetu pritom izgledajući zadivljeno.
Morao sam priznati da to ni ja nisam očekivao.
»Auto je moj, ali kupio ga je moj bivši zaručnik. Na dokumentima je i
njegovo i moje ime.«
I izgledala je kao tip žene kojoj bi muškarac kupio auto, zaključio sam.
»Zar ne misliš >bivši muž<?« ubacila se Waylay.
»Bivši zaručnik«, ispravila ju je Naomi. »Više nismo zajedno. I nismo
se vjenčali.«
»Jer ga je ostavila pred oltarom«, djevojčica je upućeno dodala.
»Jučer.«
»Waylay, to sam ti rekla u povjerenju«, siknula je Naomi. Obrazi su joj
poprimili jarku grimiznu boju.
»Ti si ta koju ispituju o velikoj krađi auta.«
»Nikoga se ne ispituje«, inzistirao je Nash. »Porazgovarat ću s
nadležnim uredom i riješiti sve nesporazume.«
»Hvala«, rekla je Naomi. Oči su joj se punile nečim sumnjivo nalik na
suze.
Jebemti.
»Ne znam kako vi, ali meni bi stvarno dobro došlo piće. Hajdemo do
velike kuće i riješimo ovaj problem uz alkohol«, predložio sam.
Nisam umislio tračak olakšanja koji joj je bljesnuo na lijepome licu.

______
KRATKU ŠETNJU DO LIZE J. proveo sam u mozganju o tome kada
sam se to, dovraga, pretvorio u muškarca koji voli ljetne haljine. Žene s
kojima sam izlazio nosile su traperice, kožu i rokerske majice. Nisu imale
Vokabular kao iz privatne škole ni haljine koje su im lelujale oko gležnjeva
kao u nekoj ljetnoj fantaziji.
Volim da su mi žene poput mojih veza - brze, prljave i bez obveza.
Naomi Witt nije bila ništa od toga i morao sam to zapamtiti.
»Stvarno ćeš takav na večeru?« pitala me Naomi kad je Waylon odlutao
do drijenka i dignuo nogu.
Iza nas Waylay je zasipala Nasha pitanjima o kriminalu u Knockemoutu.
»Liza J. vidjela je i gore«, rekao sam i zagrizao u keks. »Odakle ti taj
keks?« zahtijevala je.
»Od Waylay«, rekao sam.
Naomi je izgledala kao da će mi ga izbiti iz ruke, pa sam ostatak
nagurao u usta.
»Oni su za tu misterioznu Lizu J., kod koje bih trebala ostaviti dobar
prvi dojam«, požalila se. »Ovo nije sjajan način upoznavanja potencijalne
stanodavke. >Zdravo, ja sam Naomi. Bespravno spavam u vašoj kolibi, a ovi
tipovi su vam se tukli na prilazu. Molim vas, neka stanarina bude jeftina.<«
Frknuo sam, a potom se štrecnuo jer mi je nos ponovno počeo pulsirati.
»Opusti se. Lizu J. zabrinulo bi da se Nash i ja ne pojavimo krvavi i bijesni
jedan na drugoga«, uvjerio sam je.
»Zašto ste bijesni jedan na drugoga?«
»Dušo, nemaš toliko vremena«, otegnuo sam.
Stigli smo do stuba velike kuće. Naomi je oklijevajući zastala te
podigla pogled na grubo istesano drvo i šindru od cedrovine. Iza razraslih
azaleja i šimšira nalazio se trijem koji se skoro petnaest metara protezao oko
pročelja.
Pokušao sam ga vidjeti njezinim očima. Bila je nova u gradu, pobjegla
je s vlastitog vjenčanja, nije imala gdje prespavati, gurnuta je u neočekivano
skrbništvo. Njoj je sve ovisilo o ovome obroku.
»Nemoj se sada ustrtariti«, savjetovao sam joj. »Liza J. mrzi kukavice.«
 One krasne oči boje lješnjaka suzile su se do procijepa. »Hvala na
savjetu«, jetko je odvratila.
»Lijepa kuća«, rekla je Waylay pridruživši nam se u podnožju stuba.
Pomislio sam na prikolicu. Na kaos izvan one male spavaće sobe koja
je na vratima imala znak »NE ULAZI«. Dala je sve od sebe da kaos i sve
nepredvidljivo zadrži izvan svojega malog svijeta. To sam mogao poštovati.
»Nekad je ovo bilo konačište. Hajdemo. Trebam ono piće«, rekao sam,
uspeo se trima niskim stubama i posegnuo za kvakom.
»Zar ne trebamo pokucati ili pozvoniti?« siknula je Naomi zgrabivši me
za ruku.
I eto nas opet. Onaj mi je elektricitet napajao krv i budio mi tijelo kao
da je izloženo nekoj prijetnji. Nekoj opasnosti.
Oboje smo pogledali njezinu ruku, pa ju je brzo spustila.
»To ovdje nije nužno«, uvjeravao ju je Nash, nesvjestan da mi krv gori
te da se Naomi ponovno rumeni.
»Liza J.«, riknuo sam.
U odgovor je stigao grozničav napadaj lajanja.
»O, ajme«, prošaptala je Naomi i postavila se između Waylay i
krznenog cirkusa.
Waylon se progurao između moje noge i vrata upravo u trenutku kad su
dva psa uletjela u predsoblje. Bigl Napaljenko ime je zaslužio time što se
prve godine života bacao na sve što je vidio. Maca je bila jednooka ženka
pitbula od dvadeset kilograma koja je mislila da je kućni psić. Oboje je Lizi
J. pravilo društvo u njezinoj samoći.
Unutra je bilo hladnije. I tamnije. Ovih su dana rolete cijelo vrijeme
bile spuštene. Liza J. tvrdila je da to radi kako joj se nitko ne bi navirivao u
život. No ja sam znao istinu i nisam je krivio.
»Prekini s tim urlanjem«, iz smjera kuhinje začuo se glas. »Koji je tvoj
problem? Je l’ te mama odgajala u svinjcu?«
»Ne, ali baka jest«, Nash je doviknuo.
 Elizabeth Jane Persimmon, sa svih svojih sto pedeset pet centimetara
visine, dokloparala je kako bi nas pozdravila. Uvijek joj je, dokle mi
sjećanje seže, lice uokvirivala kosa ošišana na kratko. Nikada je nije
propustila podšišati. Gumene vrtlarske klompe škripale su joj po podu. Bila
je u svojoj klasičnoj odori, koja se sastojala od radničkih hlača i plave
majice kratkih rukava. Skoro svaki dan nosila je istu stvar. Kad je bilo vruće,
nosila je Mače koje su na nogavicama imale patentne zatvarače. Kad je bilo
hladno, dodala bi i pulover u boji majice.
»Trebala sam vas utopit u potoku kad sam imala priliku«, rekla je i
zastala ispred nas, u očekivanju prekriživši ruke.
»Liza J.« Nash joj je poslušno utisnuo poljubac u obraz.
Ponovio sam taj pozdrav.
Kimnula je, zadovoljna. Došao je kraj razmjeni toplih osjećaja. »Pa,
kakav ste mi to prokleti nered donijeli?« Pogled joj je kliznuo do Naomi i
Waylay, koje su psi skeptično njuškali.
Maca se prva slomila, pa glavom udarila Naomine noge prijavljujući da
želi nježnost. Waylon, koji nije htio biti izostavljen, silom se progurao, pa je
izgubila ravnotežu. Posegnuo sam za njom, ali je Nash bio brži i pridržao je.
»Izbacite katastrofalne pse van. Nek se malo istrče«, naredila je Liza J.
Nash je pustio Naomi i otvorio ulazna vrata. Tri krznene mrlje samo su
izletjele.
»Liza J., ovo su Naomi i njezina nećakinja Waylay«, rekao sam.
»Odsjest će u kolibi.«
»Hoće, je li?«
Nije joj se sviđalo kad bi joj se govorilo što da radi ništa više nego što
se meni sviđalo. Ni ona ni ja nikad nismo razumjeli zašto se Nash dao u
zakon i red. »Osim ako ih, naravno, ne želiš izbaciti na ulicu«, dodao sam.
»Sjetila sam se odakle te poznajem«, objavila je baka vireći prema
Waylay kroz svoje bifokalne naočale. »Muči me otkako sam vam donijela
bicikle. U knjižnici si mi popravila iPad.«
»Zar jesi?« pitala je Naomi djevojčicu.
 Waylay je slegnula ramenima izgledajući kao da joj je neugodno.
»Ponekad idem tamo. I ponekad me tamo stari ljudi zamole da im popravljam
stvari.«
»A ti izgledaš kao majka ove tu, kao ona koja pravi probleme.« Liza J.
uperila je prst u Naomi.
»To bi bila moja sestra«, rekla je uza slabi smiješak.
»Blizanke«, ubacio sam se.
Naomi je pružila buket. »Donijeli smo vam buket i kekse, kao zahvalu
što ste nas pozvali na večeru.«
»Cvijeće, keksi i dva krvava muškarca«, primijetila je Liza J. »Možete
onda i ući. Večera je skoro gotova.«
»Skoro gotova« u kući Lize J. značilo je da nije niti započeta.
Odmarširali smo u kuhinju, gdje su čekali svi sastojci za goveđe
sendviče i salatu.
»Meso«, javio sam se.
»Salata«, pristao je Nash.
»Ne prije nego što se obojica uredite«, rekla je Liza J. pokazujući na
kuhinjski sudoper.
Nash je uradio kako mu je rečeno i otvorio vodu. Ja sam se prvo
zaputio do hladnjaka i otvorio pivo.
»Danas sam u pekarnici kupila nešto slatkog«, rekla je Liza J. Pogledala
je Waylay, koja je sumnjičavo promatrala sastojke za salatu. »Stavi ih na
tanjur s onim keksima koje moji unuci nisu pojeli i možda probaj par da
vidiš jesu li dobri za jest.«
»Fora«, rekla je Waylay i zaputila se ravno prema kutiji iz pekarnice
koja je ležala na pultu.
Virnuo sam preko klinkina ramena i poslužio se keksom s limunom. To
su mi bili omiljeni.
 »Idem po vino«, rekla je Liza J. »Izgledaš kao da se snalaziš s
otvaračem za vino.«
Obraćala se Naomi, koja je izgledala kao da ne može odlučiti je li to
bio kompliment ili kritika.
»Hajde«, rekao sam joj kada se Liza J. otputila iz sobe.
Približila se za korak - nanjušio sam miris lavande. »Da nisi, ni u kojem
slučaju, pred mojom nećakinjom započeo još jednu tučnjavu«, siknula je.
»Ništa ne obećavam.«
Da pogledi mogu stvarno spaljivati, došao bih u situaciju ponovnog
puštanja obrva da narastu.
»Načelniče, vjerujem da možeš na nekoliko minuta održati red«, rekla
je.
Nash ju je zabljesnuo jednim od onih svojih glupih, šarmantnih
osmijeha. »Možeš računati na mene.«
»Ulizico«, zakašljao sam u šaku.
Waylay se zahihotala.
»Evo me odmah natrag«, Naomi je obećala Waylay. »Načelnik Morgan
je glavni.«
Klinka je izgledala zbunjeno. Valjda se nitko prije nije potrudio reći joj
da odlazi, a kamoli kada će se vratiti.
Naomi je ispravila ramena i slijedila moju baku iz sobe, a ta prokleta
haljina lelujala je oko nje kao da je neka princeza iz bajke koja se sprema
suočiti sa zmajem.
 Osam

Misteriozna Liza J.

Naomi

N isam bila sigurna sviđa li mi se ostaviti Waylay u prostoriji s dvojicom

muškaraca koji su se prije jedva nekoliko minuta hrvali na cesti, pa
sam nevoljko Lizu slijedila u zamračenu blagovaonicu.
Tapete su bile tamnozelene, s uzorkom koji nisam jasno vidjela.
Namještaj je bio masivan i rustičan. Stol od širokih dasaka protezao se oko
tri i pol metra, a bio je zakopan ispod kutija i snopova papira. Umjesto
zdjelama za grijanje hrane ili obiteljskim fotografijama, bife od orahovine
bio je pretrpan bocama vina i žestica. U obližnji je ormarić bilo nagurano
toliko barskih čaša da se vrata nisu mogla do kraja zatvoriti.
Prsti su me svrbjeli da sredim taj nered.
Jedina svjetlost u prostoriji dopirala je s daljeg zida. Kroz njega je
nadsvođeni prolaz vodio do nečega što se činilo kao ostakljena veranda;
stakla su se pružala od stropa do poda i izgledala kao da ih je potrebno
dobro oribati.
»Imate predivan dom«, usudila sam se reći dok sam nježno pomicala
šest porculanskih tanjura naslaganih jedan na drugi i opasno ostavljenih u
kutu stola. Po onome što sam dotad vidjela, kuća je imala potencijala. Samo
je bila zakopana ispod prašnjavih zastora i gomila stvari.
Liza se uspravila i odmaknula od bifea, s bocom vina u svakoj ruci.
Bila je niska i meka izvana, kao svačija omiljena baka. No Liza je unuke
dočekivala kućanskim zadatima i osornošću.
Zanimalo me što je činjenica da njihove rodbinske veze nisu
dospijevale u čin upoznavanja govorila o Morganovima. Ako je itko u
ovome gradu imao pravo izbjegavati biti povezan sa svojom obitelji, to sam
bila ja.
»Prije mi je kuća bila malo konačište«, počela je odlažući boce na vrh
bifea. »Više ne. Vjerojatno ćete htjeti neko vrijeme odsjesti.«
U redu, nije baš voljela neobvezni razgovor. Skužila sam.
Kimnula sam. »Koliba je predivna. No razumijem ako nije zgodno.
Sigurna sam da bih mogla uskoro pronaći drugo rješenje.« To nije toliko bila
istina koliko je bila nada. Žena ispred mene bila je moja najbolja šansa da za
nećakinju brzinski stvorim malo stabilnosti.
Liza je krpenim ubrusom prešla preko prašnjave etikete na vinu.
»Nemoj se patiti. Ionako je samo ćulila tamo, nekorištena.«
Naglasak joj je posezao nešto južnije od srednjoatlantskog naglaska
sjeverne Virginije.
Molila sam se da je u kombinaciju umiješan i dašak južnjačke
gostoljubivosti.
»To je vrlo ljubazno od vas. Ako vam ne smeta, htjela bih razgovarati o
najamnini i pologu.«
Gurnula je prvu bocu prema meni. »Otvarač je u ladici.«
Otvorila sam krajnju gornju ladicu bifea i zatekla splet prstenja za
ubruse, podmetača za čaše, svijećnjaka, šibica i, naposljetku, otvarač za
vino.
Krenula sam obrađivati pluteni čep. »Kao što sam govorila, malo sam u
stisci s novcem.«
»Hoće to tako kad imaš sestru koja te potkrada i još jedna gladna usta«,
rekla je Liza, prekriženih ruku.
Knox ili Nash imao je jako dugačak jezik.
Izvukla sam čep umjesto odgovora.
 »Pretpostavljam da ćeš trebat i posao«, predvidjela je. »Osim ako ne
radiš od kuće ili nešto.«
»Nedavno sam napustila svoj posao«, oprezno sam rekla.
I svoj dom. I zaručnika. I sve ostalo u tom životu.
»Koliko nedavno?«
Ljudi u Knockemoutu nisu se sramili zabadati nos u tuđe poslove.
»Jučer.«
»Čula sam da te moj unuk ovdje dovezao, a kroz prozor je vjenčanica
vijorila poput zastave. Ti si odbjegla nevjesta?« Dvije je čaše stavila pored
otvorene boce i kimnula.
Natočila sam. »Pretpostavljam da jesam.« Nakon cijele godine
planiranja. Biranja svega, od zalogajčića uz aperitiv do dugačkog stolnjaka
na stolu s narescima - sve je bilo gotovo. Uzaludno. Sve to vrijeme. Sav taj
trud. Sve to planiranje. Sav taj novac.
Podignula je čašu i držala je u zraku. »Odlično. Poslušaj moje riječi.
Da nisi nikad dopustila da umjesto tebe odluke donosi muškarac koji ti se ne
sviđa.«
Dolazeći od nepoznate osobe koju sam pokušavala impresionirati, bio
je to neobičan savjet. No, s obzirom na to kakav sam dan imala, podigla sam
svoju čašu do njezine.
»Bit će ti u redu ovdje. Knockemout će se pobrinut za tebe i onu
djevojčicu«, predvidjela je.
»Dobro onda. U vezi te kolibe«, navaljivala sam. »Imam nešto
ušteđevine kojoj mogu pristupiti.« Tehnički je to bio moj mirovinski fond, ali
morat ću podići iz njega.
»Ti i djevojčica možete ostati besplatno«, odlučila je Liza J.
Usta su mi se otvorila šire nego u ribe koja je bila pribijena na zid
iznad nas.
»Plaćat ćeš režije za kolibu«, nastavila je. »Ostatak možeš nadoknaditi
pomažući u ovoj kući. Nisam najurednija domaćica i treba mi pomoć da sve
pospremim.«
U sebi sam zacičala. Liza je bila moja dobra vila u vrtlarskim
klompama.
»To je vrlo darežljivo od vas«, počela sam pokušavajući procesuirati
što se to događa. No nakon proteklih dvadeset četiri sata mozak mi je bio na
pauzi.
»Svejedno će ti trebati plaća«, nastavila je, nesvjesna moje nezgodne
mentalne situacije.
Puno mi je stvari svejedno trebalo. Biciklističke kacige. Automobil.
Nekoliko susreta s psihijatrom... »O, danas su mi ponudili posao. Neka
osoba imena Sherry Fiasco rekla je da mogu sutra navečer dobiti smjenu u
lokalu pod nazivom Honky Tonk. Ali prvo moram naći nekoga tko će paziti
na Waylay.«
Začulo se struganje šapa i za nekoliko je trenutaka Waylon ušetao u
prostoriju i s iščekivanjem nas pogledao.
»Waylay, ne Waylon«, Liza je rekla psu.
Ponjuškao je uokolo, uvjerio se u to da na pod nismo bacale hranu, pa
se zaputio natrag u kuhinju.
»Nisi slučajno tu ponudu za posao spomenula Knoxu?« pitala je Lia.
»Poznanstvo nam nije takve vrste. Tek smo se upoznali«, diplomatski
sam odgovorila. Nisam htjela svojoj novoj stanodavki izravno reći kako
smatram da joj je unuk grubijanski mulac s manirama vikinga na pljačkaškom
pohodu.
Proučila me kroz naočale. Usnica joj se u kutu podignula. »O, to vidim.
Jedan savjet, možda da mu ne kažeš za novi posao. Možda bi mogao imati
neka mišljenja, a, ako ih bude imao, definitivno će ih podijeliti.«
Ako je Knox Morgan mislio da me zanimaju njegova mišljenja o mojem
životu, na dugačak popis njegovih mana, mogla sam dodati sklonost
samoljublju.
»Moj posao je moja stvar«, službeno sam rekla. »Uostalom, nisam
sigurna da ću u tako kratku roku moći naći nekoga s kime će mi biti ugodno
ostaviti Waylay.«
»Već jesi. Iako djevojčici to vjerojatno ne treba. Vjerojatno si sama
kuha večeru otkako je napunila šest godina. Može bit kod mene. Dovraga,
možda može ona meni napraviti večeru. Dovedi je ovamo kada sutra budeš
išla na posao.«
Stavka »Očuvaj cijelo ljudsko biće zdravim i sigurnim« bila je u
kategoriji Velik teret za nametanje nekome u mojoj mentalnoj tablici Stvari
koje treba izbjeći pod svaku cijenu. To da svoju vilinsku stanodavku pitam
da mi, lijepo molim, dadilja nećakinju do tko zna kada, dok ja za to vrijeme u
baru radim noćnu smjenu, zaobišlo je stavke »Pitaj za pomoć pri
preseljenju« i »Vozi me na operaciju ili s nje« te se izdiglo na vrh toga
popisa.
Velik teret za nametanje nekome nametao se jedino odgovornim
članovima obitelji i bliskim prijateljima. Liza nije bila nijedno.
»O, ali ne znam kada mi završava smjena«, oklijevala sam. »Moglo bi
biti jako kasno.«
Slegnula je ramenima. »Meni je svejedno. Bit će kod mene i pasa, a
poslije večere ću je odvesti do kolibe. Ne smeta mi tamo pričekati. Oduvijek
mi se sviđa ta kuća.«
Zaputila se prema vratima ostavljajući me stopala zalijepljenih za sag i
usta još razjapljenih. »Platit ću vam«, zazvala sam za njom kad sam
naposljetku ponovno otkrila svoju sposobnost kretanja i govorenja.
»Razgovarat ćemo o tome«, rekla je Liza preko ramena. »Znam da
misliš da si na dobitku, ali nemaš pojma u kakvu si se zbrku upetljala.«
Sve smo, uključujući i pse, u kuhinji zatekli žive i zdrave, a prizor je
bio neobično domaćinski. Waylay je sjedila za pultom i procjenjivala svaki
sastojak koji je Nash dodavao u salatu te u zdjelu ubacivala mješavinu
začina i sol i papar. Knox je pio pivo, bockao meso u tavi te čitao Waylay
popis sastojaka.
Činilo se da nije došlo do novog krvoprolića. Oba su si muškarca
očistila rane, pa su ostali samo tragovi krvi i masnice. Nash je izgledao kao
junak koji je zbog djeve u nevolji primio nekoliko udaraca. Knox je, s druge
strane, izgledao kao zlikovac koji je nekoliko rundi boksao s dobričinom i
pobijedio.
Definitivno sam zbog svoje nedavne pogreške s dobričinom - barem na
papiru - sada odlazila u drugu krajnost, pa mi je zlikovački stav bio
privlačniji. Barem sam tako rekla sama sebi kada je Knoxov pogled sletio na
mene, a ja sam imala dojam da mi je izravno na kralježnicu upravo izlivena
vrela svinjska mast.
Ignorirala sam njega i njegovo seksi stajanje pokraj štednjaka te se
umjesto na to odlučila usredotočiti na ostatak sobe. Lizina je kuhinja imala
beskrajnu radnu površinu zbog koje se moje fantaziranje prebacilo u drugi
kolosijek, pa sam počela razmišljati o mogućnostima pečenja božićnih
keksića. Hladnjak je bio prastar. Štednjak je više-manje bio antikvitet.
Pultovi su bili isprebijane ploče za rezanje. Ormarići su bili obojeni
dražesnom maslinastozelenom bojom. I, sudeći po sadržaju onih sa
staklenom prednjom stijenkom, svi su bili pretrpani.
Ovdje ću početi s čišćenjem, odlučila sam. Naposljetku, kuhinja je srce
doma. Iako Liza nije izgledala kao sentimentalni tip. Više kao tip zaustavljen
u vremenu. Događalo se to. U životu bi se ponekad dogodilo nešto
neočekivano, a stvari poput održavanja domaćinstva samo bi tako bile
zanemarene. Ponekad za stalno.
Kada je večera bila spremna, hranu i vino iznijeli smo na ostakljenu
verandu, gdje je manji stol gledao na stražnje dvorište. Šuma i potok,
prošarani zlatom sunca koje je tonulo ljetnim nebom, ispunjavali su
vidokrug.
Kada sam krenula zauzeti mjesto pokraj Waylay, Liza je odmahnula
glavom. »A-a. Ako njih dvojica budu sjedila jedan pokraj drugoga, hrvat će
se na podu prije nego što keksi dođu na red.«
»Sigurna sam da se mogu pristojno ponašati tijekom jednog obroka«,
inzistirala sam.
Otfrknula je. »Ne, ne mogu.«
»Ne, ne možemo«, istovremeno je rekao Knox.
»Naravno da možemo«, inzistirao je Nash.
 Liza je kimnula prema Waylay, koja je potom s tanjurom pohitala do
suprotne strane stola. Psi su ušli jedan za drugim i došetali do stola kako bi
zauzeli svoje stražarske pozicije. Dvoje ih je procijenilo kako je
najizglednije da će hranu na pod ispustiti Waylay, pa su se smjestili pokraj
nje.
Waylon se svalio na pod iza Lize, na čelu stola.
Oba su muškarca krenula zauzeti stolicu pokraj mene, a, izbacivši lakat
zbog kojeg je Nash gotovo ispustio svoj tanjur, osvojio ju je Knox.
»Vidiš?« rekla je njihova baka, trijumfalno u njih uperivši vilicu.
Zauzela sam svoje mjesto i pokušala ignorirati koliko sam bolno
svjesna Knoxa, koji je sjedao. Taj je zadatak postao naprosto nemoguć kada
se, dok je sjedao, njegova traperom obavijena noga očešala o moju ruku.
Naglo sam je povukla i skoro si tanjur srušila u krilo.
»Zašto si tako nervozna?« pitala je Waylay.
»Nisam nervozna«, inzistirala sam. Ali kada sam posegnula za čašom
vina, zatresla mi se u ruci.
»Pa, o čem ste se sad svađali?« upitala je Liza unuke velikodušno
mijenjajući temu.
»Ničemu«, uglas su rekli Knox i Nash.
Zbog oštrih pogleda koje su razmijenili pomislila sam da im se nije
svidjelo ni oko čega se slagati.
»Teta Naomi ih je razdvojila«, prijavila je Waylay sumnjičavo
proučavajući krišku rajčice.
»Jedi salatu«, rekla sam joj.
»Tko je vodio?« pitala je Liza.
»Ja«, uglas su objavila braća.
Nakon te objave uslijedila je još jedna ledena tišina.
»Grubijani koliko mogu biti, ta dvojica«, prisjećala se Liza. »Naravno,
nekad bi se nakon tučnjave pomirili i za tren oka opet bili ko lonac i
poklopac. Valjda ste taj dio prerasli.«
»On je započeo«, požalio se Nash.
Knox je frknuo. »Samo zato što si ti onaj dobri brat, ne znači da si
uvijek nevin.«
I predobro sam poznavala dinamiku odnosa između dobrog brata ili
sestre i lošeg.
»Vas dvojica u kombinaciji s Lucyjem?« Liza je odmahnula glavom.
»Kad biste se vas trojica okupili, cijeli je grad znao da se sprema nevolja.«
»Lucy?« pitala sam prije nego što sam se uspjela zaustaviti.
»Lucian Rollins«, rekao je Nash dok je svojim pecivom kupio mljevenu
govedinu koja mu je pobjegla na tanjur. »Stari prijatelj.«
Knox je zagunđao. Laktom je okrznuo moj zbog čega mi se koža
ponovno zapalila. Povukla sam se koliko god sam se daleko usudila, a da ne
završim u Lizinu krilu.
»Čime se Lucy ovih dana bavi?« pitala je. »Zadnje sam čula da je neka
velika zvjerka u odijelu.«
»To je otprilike to«, rekao je Nash.
»Mali je bio prevarant«, objasnila je Liza. »Oduvijek sam znala da je
predodređen za nešto bolje i veće od prikolice i rabljene odjeće.«
Waylayin je pogled kliznuo do Lize.
»Puno ljudi skromno počne«, rekla sam.
Knox me pogledao i odmahnuo glavom, gotovo kao da ga je nešto
zabavilo.
»Što?«
»Ništa. Večeraj.«
»Što?« ponovno sam zahtijevala.
Slegnuo je ramenima. »Kavalirština. Skromni počeci. Izražavaš se kao
da se zabavljaš čitanjem rječnika.«
 »Tako mi je drago što te moj vokabular zabavlja. To mi stvarno
uljepšava dan.«
»Ne obaziri se na Knoxa«, ubacio se Nash. »Strah ga je žena s
mozgom.«
»Hoćeš da ti opet uguram šaku u nos?« spremno je ponudio Knox.
Ispod stola sam ga udarila nogom. Bio je to čisti refleks.
»Jao! Jebemti«, progunđao je i nagnuo se kako bi si protrljao
potkoljenicu.
Sve su se oči okrenule prema meni, a ja sam shvatila što sam učinila.
»Sjajno«, rekla sam, postiđeno odlažući vilicu. »Nekoliko minuta tu i tamo s
tobom i zarazim se. Još malo pa ću strancima na ulici glavu držati u kravati.«
»Platila bih da to vidim«, naglas je razmišljala Waylay.
»I ja isto«, istovremeno su rekli Knox i Nash.
Lizi su se usta podigla u kutu. »Mislim da ćeš se sasvim lijepo uklopit
ovdje«, predvidjela je. »I unatoč tome što se izražavaš poput rječnika.«
»Iz toga ću shvatiti da ćeš im dopustiti da ostanu ovdje«, pokušao je
saznati Knox.
»Hoću«, potvrdila je Liza.
Nije mi promaknuo bljesak olakšanja koji se odigrao na Waylayinu licu
prije nego što se vratila maska.
Jedna briga manje. Lijep, siguran smještaj.
»Vi dečki znate da je naša Naomi odbjegla nevjesta?«
»Ostavila je nekog tipa u crkvi i ukrala mu auto!« Waylay je ponosno
obznanila.
Podignula sam bocu vina pa dopunila Lizinu čašu i potom svoju. »Znate,
tamo odakle dolazim, ne zabadamo nos gdje mu nije mjesto.«
»Bolje da to ne očekuješ u mjestu kao što je Knockemout«, preporučila
je Liza.
 »Što je učinio?« pitao je Nash. No nije pitao mene, nego Waylay.
Slegnula je ramenima. »Ne znam. Neće reč. Ali kladim se da je nešto
loše. Jer pobjegla je u baš lijepoj haljini. Trebalo bi se dogoditi nešto
prilično prokleto loše da ja pobjegnem umjesto da se pred svima hvalim tom
haljinom.«
Na sebi sam osjetila Knoxov pogled i usahnula kao grožđica. Waylon
mora da je osjetio moj očaj jer mi je ispod stola legao kod nogu.
»Hajde da razgovaramo o nečemu drugome. Bilo čemu. Religiji?
Politici? Krvoločnim sportskim suparništvima?«
»Stvarno je lijepo kad ste obojica istovremeno za stolom, momci«,
rekla je Liza. »To znači da ove godine Dan zahvalnosti neću morati
odrađivati u dvije smjene?«
»Vidjet ćemo«, rekao je Nash osmotrivši brata.
Osjetila sam napetost između njih dvojice.
Kako nisam htjela da večera završi hrvačkim obračunom, očajnički sam
promijenila temu. »Znate, nisam zapravo ukrala auto.«
»To je i Knox rekao kad ga je u dućanu Pop ‘N Stop gospođa Wheelan
uhvatila s punim džepom slatkiša«, rekao je Nash.
»Nismo se svi rodili s genom dobrice u šupku.«
»Zaboga, Knoxe. Izražavanje.« Podbola sam ga laktom u ruku
pokazujući na Waylay.
Nakratko mu se nacerila. »Ne smeta mi.«
»E, pa meni smeta.«

______
KRIJESNICE SU SE U SUMRAKU pojavljivale i gasnule, a Knox i
Waylay su u potok bacali kamenčiće. Sva su tri psa naizmjence jurila u
potok, a potom se vraćala na obalu kako bi se otresla.
 Zbog toga kako je Waylayino hihotanje i Knoxovo potmulo mrmljanje
odjekivalo od vode osjećala sam se kao da današnji dan možda nije bio
najgori dan ikada.
Želudac mi je bio pun sendviča s govedinom, a udobna kuća čekala je
da se vratim.
»Sve u redu?« Nash se pojavio na travi pokraj mene. Njegova je
prisutnost bila ugodna, smirujuća. U njegovoj blizini nisam bila razdražena
kao u Knoxovoj.
»Mislim da jest.« Okrenula sam se da ga pogledam. »Hvala ti. Na
svemu. Dan je bio stresan. Ti i Liza, čak i, valjda, tvoj brat uljepšali ste ga
Waylay i meni.«
»Way je dobra klinka«, rekao je. »Pametna je. Neovisna. Puno nas u
gradu to zna.«
Pomislila sam na scenu u dućanu. »Nadam se da si u pravu. I nadam se
da mogu biti dovoljno dobra za nju dok ne riješimo situaciju.«
»To me podsjetilo. Donio sam ti ovo«, rekao je i predao mi brošuru, ali
bilo je premračno da je pročitam. »O postupku rodbinskog skrbništva.«
»O. Hvala.«
»Uglavnom, to će biti proces prijave u kojem treba istrpjeti malo
zakonskih zahtjeva. Ako to sve dobro prođe, imat ćeš šest mjeseci da odlučiš
želiš li da tako bude za stalno.«
Za stalno? Zbog tog mi se izraza zavrtjelo u glavi.
Dok su Waylay i Knox naizmjence promočenu tenisku lopticu bacali
psima, buljila sam u prazno.
»Raspitao sam se o Tini«, nastavio je Nash. »Navodno si je prije par
tjedana našla novog dečka, a govorilo se i o velikom ulovu.«
Novi dečko i veliki ulov zvučali su bolno tipično za moju sestru. »Zar
stvarno misliš da se možda neće vratiti?«
Nash se pojavio u mojem vidnom polju saginjući se sve dok ga nisam
mogla pogledati u oči. »U tome je stvar, Naomi. Ako se vrati, u gomili je
nevolja. Nijedan se sud neće oduševiti idejom da joj se dopusti da zadrži
skrbništvo.«
»A ako skrbnik ne budem ja, otići će udomiteljima«, rekla sam
nadopunjujući neizrečene praznine.
»To je ukratko to«, rekao je. »Znam da je to velika odluka i ne tražim od
tebe da je doneseš istog trena. Upoznaj je. Upoznaj grad. Razmisli o tome.
Imam prijateljicu koja se bavi socijalnim slučajevima. Može ti pomoći
pokrenuti proces prijave.«
Tražio je da zbog djevojčice koju sam netom upoznala sljedećih šest
mjeseci stavim na čekanje. Aha. Bez ustezanja sam mogla reći da se moj
isprebijani plan za sljedećih pet godina i službeno raspao.
Otpuhnula sam i odlučila da je sutra sasvim dobar dan za paničarenje o
budućnosti.
»Waylay! Vrijeme za polazak«, zazvala sam.
Waylon je dogalopirao do mene, s ušima koje su mu mlatarale oko
glave. Pred noge mi je ispljunuo tenisku lopticu. »Ne ti, momče«, rekla sam
saginjući se da ga podragam.
»Moramo li?« zacviljela je Waylay vukući stopala kao da oko njih ima
betonske blokove.
Dijelila sam sličan stav.
Knox joj je stavio ruku na vrh glave i usmjerio je prema meni. »Navikni
se, mala. Svi mi nekad moramo raditi ono što ne želimo.«
 Devet

Uriniranje u stražnjem dvorištu

i Deweyjeva decimalna klasifikacija

Naomi

S tražnji trijem kolibe bio je dražesno mjestašce na kojem sam po

prioritetu raspoređivala stavke na svojem dnevnom popisu obveza
čekajući da se skuha lonac kave. Odspavala sam. Kao pacijent u komi. A
kada su mi se kapci raširili točno u šest sati i petnaest minuta ujutro, na
prstima sam prešla preko hodnika do Waylayine sobe pa zavirila unutra, da
se uvjerim kako mi je nećakinja još uvijek ondje.
Bila je. Ušuškana u svježe oprane plahte bijelog kreveta sa stupovima.
Zurila sam u svoj popis i krajem plavog markera lagano udarala o rub
stranice. Morala sam se javiti roditeljima i reći im da sam živa te da ne
proživljavam nekakav slom živaca. Ali nisam bila sigurna koliko da im
kažem o ostalome.
Hej, ljudi, sjećate se svoje druge kćeri? One zbog koje ste dvadeset
godina dobivali migrene, a koja je potom nestala iz naših života? Da, pa,
ima kćer koja nema pojma da postojite.
Za tili bi se čas iskrcali s krstarenja i ukrcali se na prvi zrakoplov koji
leti u našem smjeru. Waylay je upravo napustila vlastita majka i obitavala je
pod krovom tete koju nikad nije upoznala. Odmah na početku ubaciti i baku i
djeda možda nije najbolja ideja.
Također, bio je to prvi zajednički odmor mojih roditelja u deset godina.
Zaslužili su tri tjedna mira i tišine.
U izboru je samo dijelom prevagnula i činjenica da neću morati
smišljati diplomatsko objašnjenje toga da su propustili prvih jedanaest
godina svojeg jedinog unučeta. Zasada.
Nisam voljela raditi nešto prije nego što bih znala točno kako da to
napravim. Pa ću pričekati dok Waylay malo bolje ne upoznam i dok mi se
roditelji ne vrate sa svojeg krstarenja povodom godišnjice, odmorni i
spremni na lude vijesti.
Zadovoljno sam pokupila svoju bilježnicu i markere spremajući se
ustati kada se začulo udaljeno škripanje vrata s mrežicom.
Waylon se odšetao niza stražnje stube susjedne kuće te otišao u
dvorište, gdje je na usahlom mjestu, kojim se očito volio koristiti kao
toaletom, bez odlaganja podignuo nogu. Nasmiješila sam se, a zatim su mi se,
kada mi je za oko zapeo još jedan pokret, mišići lica zamrznuli. Knox
»Viking« Morgan opušteno je izišao na trijem, odjeven tek u crne bokserice.
Bio je muškarac od glave do pete. Mišići, dlake na prsima, tetovaže. Jednu je
ruku lijeno protegnuo iznad glave i počešao si stražnju stranu vrata tvoreći
sliku pospanog testosterona. Trebalo mi je punih deset sekundi zurenja s
razjapljenim ustima da shvatim da taj muškarac, kao i njegov pas, piški.
Dok su padali na daske ispod mene, markeri su proizveli buku poput
paljbe metaka. Vrijeme je stalo dok se Knox okretao u mojemu smjeru.
Gledao je prema meni s jednom rukom na svojemu... Ne.
Ne. Ne. Ne.
Ostavila sam markere gdje su bili i utekla u sigurnost kolibe, cijelo si
vrijeme pritom čestitajući na tome što nisam pokušala pažljivije osmotriti
Knoxa Mlađeg.
»Zašto ti je lice tako crveno? Jesi li izgorjela?«
 Ispustila sam krik i odskočila na vrata s mrežicom iza sebe te gotovo
ispala na trijem.
Waylay je stajala na stolici i pokušavala dohvatiti Pop-Tartse koje sam
skrila iznad hladnjaka.
»Baš si nervozna«, optužila me.
Oprezno sam zatvorila vrata i sve misli o muškarcima koji uriniraju
ostavila u vanjskom svijetu. »Ostavi Pop-Tartse. Doručkovat ćemo jaja.«
»O, čovječe.«
Ignorirala sam njezin prijezir i jedinu tavu u kući stavila na štednjak.
»Što misliš o tome da danas odemo u knjižnicu?«

______
GRADSKA KNJIŽNICA KNOCKEMOUT bila je hladno, tiho utočište
od virdžinijske ljetne sparine. Bilo je to svijetlo, vedro mjesto s bijelim
hrastovim policama te radnim stolovima u stilu onih na seoskim imanjima.
Pokraj visokih prozora postavljeno je nekoliko udobnih naslonjača. Odmah
iza vrata nalazio se veliki pano za obavijesti zajednice. Na plutenoj su ploči
u pravilnim razmacima bile pribodene najrazličitije obavijesti, od onih o
satima glasovira, preko najava o garažnoj rasprodaji, do onih o
dobrotvornim vožnjama biciklom. Ispod se nalazio stol prelakiran sivom
bojom na kojem je bilo izloženo nekoliko vrsta knjiga, od vrućih ljubića,
preko autobiografija, pa sve do poezije.
Zelene biljke sjajnih listova u plavim i žutim teglama na policama i
osunčane ravne površine unosile su život. Bio je tamo i šareni kutak za djecu,
s jarkim tapetama i podnim jastučićima u duginim bojama. Iz skrivenih
zvučnika dopirala je melodija tihe instrumentalne glazbe. Prostor se doimao
više kao profinjene toplice, a ne gradska knjižnica. Sviđao mi se.
Za dugačkim, niskim pultom nalazila se žena koja je mamila poglede.
Osunčana koža. Crveni ruž. Dugačka, glatka plava kosa prošarana toplom
ljubičasto-ružičastom bojom. Okviri naočala bili su joj plavi, a u nosu joj je
treperio majušni pirsing.
Jedino što je na njoj vrištalo »knjižničarka« bila je velika hrpa tvrdo
ukoričenih knjiga koju je imala u naručju.
»Bok, Way«, zazvala je. »Gore te već čeka red.«
»Hvala, Sloane.«
»Red za što?« pitala sam.
»Ništa«, promrmljala je moja nećakinja.
»Za tehničku podršku«, objavila je privlačna i iznenađujuće glasna
knjižničarka. »Imamo puno starijih korisnika koji nemaju pristup vlastitoj
jedanaestogodišnjakinji koja bi im popravljala mobitele, uređaje Kindle i
tablete.«
Prisjetila sam se Lizina komentara na sinoćnjoj večeri.
Zbog čega sam se prisjetila i jutrošnjeg Knoxa i njegova penisa.
Ups.
»Računala su pokraj kafića i toaleta, teta Naomi. Ako nešto budeš
trebala, bit ću na katu.«
»Kafića?« ponovila sam poput papige pokušavajući ne misliti o
svojemu obnaženom prvom susjedu.
No moja se štićenica već odlučnim koracima otputila pokraj polica
knjiga prema otvorenom stubištu na drugom kraju.
Dok je roman Stephena Kinga stavljala na njegovo mjesto na polici,
knjižničarka mi je dobacila ljubopitan pogled. »Ti nisi Tina«, rekla je.
»Kako si znala?«
»Nikad nisam vidjela da je Tina čak i odbacila Waylay dovde, a kamoli
svojevoljno prešla prag.«
»Tina mi je sestra«, objasnila sam.
 »To sam otprilike i shvatila iz toga što izgledate gotovo jednako. Koliko
si dugo u gradu? Ne mogu vjerovati da mi sočni tračevi nisu dostavljeni
ravno do praga.«
»Stigla sam jučer.«
»Ah. Bio mi je slobodan dan. Znala sam da se nisam trebala zakopati u
četvrto gledanje serije Ted Lasso«, požalila se zraku. »Uglavnom, ja sam
Sloane.« Pokušala je prebaciti knjige kako bi mi mogla pružiti ruku.
Prihvatila sam je oprezno jer joj nisam htjela izbiti deset kilograma
književnosti iz naručja. »Naomi.«
»Dobro došla u Knockemout, Naomi. Tvoja nam je nećakinja
blagoslov.«
Bilo je lijepo o obitelji Witt ovdje za promjenu čuti nešto dobro.
»Hvala. Tek se, ovaj, upoznajemo, ali čini se pametna i neovisna.«
Iiiiii, nadam se, ne previše povrijeđena.
»Želiš je vidjeti u akciji?« ponudila je Sloane.
»Želim to čak i više nego posjetiti vaš kafić.«
Sloane je podigla krajeve svojih rubinski crvenih usana. »Slijedi me.«
Slijedila sam Sloane otvorenim stubištem do kata, koji je bio dom još
većem broju polica s knjigama, sjedala, bilja i, na jednoj strani, nekolicini
privatnih prostorija. Na daljem kraju bio je još jedan dugačak, nizak stol, a
iznad njega visio je znak »Zajednica«.
Waylay je sjedila za stolom i mrštila se na elektronički uređaj. Vlasnik
uređaja, postariji Afroamerikanac u uštirkanoj košulji i hlačama, naginjao se
preko pulta.
»Ono je Hinkel McCord. Ima sto jednu godinu i čita dvije knjige tjedno.
Stalno remeti postavke na svojem e-čitaču«, objasnila je Sloane.
»Kunem se da je to zbog proklete praunučadi. Te male gnjide ljepljivih
prstića vide neku elektroniku i bace se na nju kao što su se u moje vrijeme
djeca bacala na štapove i slatkiše«, požalio se Hinkel.
 »Nakon što su se ona i tvoja sestra doselile, mala je počela nekoliko
puta tjedno dolaziti ovamo. Jednog je popodneva neko ažuriranje zarazio
virus i počeo mučiti cijeli sustav. Waylay se umorila od toga da me sluša
kako se derem na računalo. Pojavila se iza pulta i voilà.« Sloane je zrakom
zamigoljila prstima. »Popravila je cijelu prokletinju za manje od pet minuta.
Stoga sam je pitala bi li joj smetalo da pomogne još nekima. Plaćam joj
grickalicama i time što joj dopuštam da posudi dvostruko više knjiga nego
što smiju drugi. Sjajna je mala.«
Odjednom sam samo htjela sjesti i plakati. Očito mi je lice to i
iskomuniciralo.
»Uh-oh. Jesi li dobro?« pitala je Sloane izgledajući zabrinuto.
Kimnula sam, snagom volje tjerajući vlagu iz očiju. »Samo sam tako
sretna«, uspjela sam izgovoriti stisnuta grla.
»Ajme meni. Što kažeš na krasnu kutiju maramica i espresso?«
predložila je odvodeći me od grupe starijih građana koji su bili smješteni
oko stola. »Belinda, imam za vas najnoviji roman Kennedy Ryan koji ste
tražili.«
Žena s oblakom bijele kose i velikim raspelom gotovo zakopanim u
svom dojmljivom poprsju pljesnula je rukama. »Sloane, ti si mi omiljeno
ljudsko biće.«
»To svi kažu«, rekla je i namignula.
»Jesi li rekla espresso?« plačno sam zacviljela.
Sloane je kimnula. »Imamo stvarno dobru kavu«, obećala je.
»Hoćeš li se udati za mene?«
Pirsing joj je zasvjetlucao kad se nasmiješila. »Ovih dana uglavnom me
zanimaju muškarci. Osim onog jednog puta na fakultetu.«
Odvela me do krila s četiri računala i šankom u obliku slova U. Bili su
tu i sudoper, perilica suda i mali hladnjak sa znakom »BESPLATNA
VODA«. Na slatkim kukicama visjele su šalice za kavu.
Sloane se zaputila ravno do aparata za kavu i bacila se na posao.
»Izgledaš kao da ti treba barem dupli«, primijetila je.
 »Ne bih odbila ni trostruki.«
»Znala sam da ćeš mi se svidjeti. Sjedni.«
Posadila sam se za jedno računalo i pokušala se smiriti. »Nikada nisam
vidjela ovakvu knjižnicu«, rekla sam, u očajničkoj želji da pokrenem
neobvezni razgovor koji me neće svesti na ganutu gvalju emocija.
Sloane me zabljesnula osmijehom. »To volim čuti. Kada sam bila mala,
obližnja mi je knjižnica bila utočište. Tek kad sam odrasla, shvatila sam da
takvo što još nije svima dostupno. Stoga sam upisala bibliotekarstvo i javnu
upravu i eto nas tu.«
Stavila je šalicu ispred mene pa se vratila do aparata. »Sve se vrti oko
zajednice. Imamo besplatna predavanja o svemu, od spolnog zdravlja, preko
upravljanja novcem, do meditacije i pripreme hrane. Nema ovdje jako puno
beskućnika, ali u podrumu imamo svlačionice i malu praonicu rublja. Radim
i na programu produžene nastave kako bi se pomoglo obiteljima koje si ne
mogu platiti boravak. A, naravno, tu su i knjige.«
Lice joj se smekšalo i postalo sanjivo.
»Opa.« Podigla sam kavu, gucnula pa ponovno rekla »opa«.
Uz glazbu se začula tiha zvonjava.
»To je signal koji priziva Batmana. Moram ići«, rekla je. »Uživaj u
kavi i sretno s osjećajima.«

______
STANJE NA RAČUNU Naomi Witt: Prekoračena. Sumnja na prijevaru.

______
Dragi mama i tata,
 živa sam, na sigurnome i sasvim mentalno prisebna. Kunem se. Tako
mi je žao što sam onako otišla. Znam da to nije bilo moje tipično
ponašanje. Jednostavno nije išlo s Warnerom i... Objasnit ću jednom kad
ne budete plovili do raja.
U međuvremenu, divno se provedite. Zabranjujem vam da se brinete o
meni. Zastala sam u šarmantnom gradiću u Virginiji i uživam u volumenu
koji mi kosa dobiva zbog vlage u zraku.
Upijajte sunce i svaki mi dan šaljite slike kao dokaz da ste živi.
Voli vas
Naomi

P. S. Skoro sam zaboravila. Mobitelu mi se dogodila sitna nezgoda i

nažalost, nije preživio. Zasad je najbolje da mi se javljate e-mailom! Puno
vas volim! Nemojte se brinuti o meni!

______
Dragi Stefe,
znam. Žao mi je. Žao mi je. Žao mi je. Molim te, nemoj me mrziti!
Moramo uskoro razgovarati. Ali ne mobitelom jer sam svoj pregazila na
odmorištu u Pennsylvaniji.
Evo nešto smiješno. Pomislio bi da je glavna vijest to što sam
pobjegla s vjenčanja. (Usput, super si izgledao.) No veći je peh to što me
sestra iz vedra neba pozvala da dođem ovamo, opljačkala me i ostavila s
nećakinjom za koju nisam ni znala da postoji.
Zove se Waylay. Ona je jedanaestogodišnja genijalka za tehnologiju,
a kad se ostavi po strani to što se pravi da se stalno dosađuje, mogla bi
biti prava mala curica curičastih interesa. Želim da me se uvjeri u to da ne
pogoršavam njezinu istraumatiziranost.
 Pokušavam biti fora, a opet odgovorna teta u mjestu zvanom
Knockemout, gdje su muškarci nerazumno privlačni, a kava odlična.
Javit ću se čim se snađem. Došlo je do nezgode s mojim autom i
bankovnim računom. O, i s laptopom.
Još uvijek mi je žao. Molim te, nemoj me mrziti. Ljubi te
N.

______
Tina,
ovo je tvoja zadnja e-adresa koju imam. Gdje si, dovraga? Kako si
mogla ostaviti Waylay? Gdje mi je prokleti auto? Da si se odmah vratila.
Jesi li u nevolji?
Naomi

______
Popis obveza u vezi s rodbinskim skrbništvom:

• ispuniti prijavu za skrbništvo i obaviti dodatnu provjeru osobe

• s onime tko se prijavljuje obaviti tri razgovora uživo
• dostaviti tri preporuke o osobnosti (iskustvo s djecom i skrbi)
• proučavanje ponašanja u kući
• saslušanje na Obiteljskom sudu.
 Deset

Šišanje i gnjavaže

Knox

N akon što sam sinoć usrano spavao, još sam bio i usrano raspoložen.
I zbog jednog i zbog drugog krivio sam Naomi »S Jebenim
Cvijećem u Kosi« Witt. Nakon što sam se cijelu noć meškoljio, u vrijeme
prvog Waylonova jutarnjeg odlaska na toalet probudio sam se s luđačkom
erekcijom zahvaljujući snu u kojem su glavnu ulogu igrala usta
pametnjakovićke koja mi je postala prva susjeda te mi klizala niz kurac. Iz
grla su joj dopirali zvukovi o kakvima muškarci fantaziraju.
Bio je to drugi noćni odmor koji mi je uništila i, ako se ne sredim, neće
biti posljednji.
Na suvozačkom sjedalu pokraj mene Waylon je vlastitu iscrpljenost
izrazio glasnim zijevanjem.
»I ti i ja, kompa«, rekao sam, uparkirao te se zabuljio u izlog
poslovnice.
Kombinacija boja - mornarski plava s kestenjastim obrubima - nije
trebala funkcionirati. Kada ju je Jeremiah predložio, zvučala je glupo. No
nekako je ciglu učinila profinjenijom i zbog nje se Whiskey Clipper isticao u
ulici.
Bila je stiješnjena između salona za tetoviranje koji je mijenjao
vlasnike češće nego što su to radili žetoni za poker te neonski narančaste
verande Dininih pizza i sendviča. Nisu otvarali prije jedanaest, ali već sam
mogao namirisati češnjak i umak za pizzu.
Do prije koju godinu brijačnica je u Knockemoutu bila oronula radnja.
Uz malo vizije mojega partnera Jeremije i mnogo kapitala - mojega - uspjeli
smo Whiskey Clipper dotegliti u dvadeset prvo stoljeće i pretvoriti ga u
zlatni rudnik gradića. Sada je to bio moderni salon i nije više usluživao samo
stare muškarce rođene i odgojene ovdje. Privlačio je mušterije koje su radi
usluge i atmosfere bile voljne suočiti se sa sjevernovirdžinijskim prometom i
putovati čak iz D. C.-ja.
I sam zijevnuvši, pomogao sam psu da izađe iz kamioneta pa smo se
zaputili do ulaznih vrata.
Interijer je privlačio pogled jednako koliko eksterijer. Kostur prostora
sastojao se od gole cigle, limenog stropa i betona s uzorkom. Dodali smo
kožu, drvo i traper.
Pokraj pulta u industrijskom stilu nalazio se bar sa staklenim policama,
u kojemu se nalazio gotovo tucet boca s viskijem. Također smo posluživali
kavu i vino. Zidovi su bili ukrašeni uokvirenim crno-bijelim posterima, a
većina ih je prikazivala čuvenu povijest Knockemouta.
Iza kožnih kauča u prijamnom prostoru nalazila su se četiri frizerska
mjesta s velikim okruglim zrcalima. Uz dalji zid nalazili su se kupaonica,
umivaonici za šamponiranje i sušila za kosu.
»Jutro, šefe. Uranio si.« Stasia, što je bio nadimak za Anastasiju, u
jednom od umivaonika držala je glavu Browdera Kleina.
Zagunđao sam i otišao ravno do lonca s kavom koji se nalazio pokraj
viskija. Waylon se uspeo na kauč pokraj žene koja je uživala u svojoj kavi i
likeru Bailey’s.
Stasijin sin, tinejdžer Ricky, u nekom se svom ritmu vrtio naprijed-
natrag na stolici za pultom. Kad nije s mušterijama ugovarao termine te im
naplaćivao, na mobitelu je igrao neku igricu koja je izgledala glupavo.
Jeremiah, moj poslovni partner i dugogodišnji prijatelj, podignuo je
pogled s frizure - kraća kosa oko glave te duža na vrhu - koju je radio
mušteriji u odijelu i cipelama od po četiristo dolara.
 »Izgledaš usrano«, primijetio je.
Jeremijina je gusta, tamna kosa bila buntovnički dugačka, no lice je
držao uredno obrijanim. Cijela mu je ruka bila istetovirana, a na njoj je
nosio Rolex. Svaka dva tjedna išao je na manikuru, a slobodne dane
provodio prtljajući po brdskim biciklima kojima se ponekad utrkivao. Izlazio
je i s muškarcima i sa ženama - u vezi čega mu roditelji nisu imali primjedbi,
no baka iz Libanona zbog toga se svake nedjelje molila u crkvi.
»Hvala, seronjo. I meni je drago što te vidim.«
»Sjedni«, rekao je škarama upirući u prazno mjesto pokraj sebe.
»Nemam vremena za to da me osuđivački uređuješ.« Morao sam obaviti
svakakva sranja. Morala me uznemiravati papirologija. Morao sam ne misliti
o određenim ženama.
»A ja nemam vremena za to da nam atmosferu uništavaš time što
izgledaš kao da se nisi potrudio kroz bradu si proći ni češljem ni
balzamom.«
Obrambeno sam rukom prešao po bradi. »Nikoga nije briga kako
izgledam.«
»Nas je briga«, doviknula je žena s likerom i kavom.
»Amen, Louise«, uzvratila je Stasia pa me prostrijelila jednim od
svojih majčinskih pogleda.
Browder je ustao i potapšao me po leđima. »Izgledaš umorno. Imaš
lagane podočnjake. Problemi sa ženama?«
»Čula sam da si se upustio u borbu s Ne-Tinom«, nevino je rekla Stasia
dok je vodila Browdera do svoje stolice. Jedino što su Stasia i Jeremiah
voljeli više od dobre frizure bio je dobar trač.
Ne-Tina. Sjajno.
»Zove se Naomi.«
»Ooooooo«, uzviknuli su, poput nepodnošljivog zbora.
»Mrzim vas, ljudi.«
 »Ne, ne mrziš«, uz osmijeh me uvjerio Jeremiah dok je završavao
frizuru.
»Odjebi.«
»Ne zaboravi, u dva imaš frizuru, a u tri sastanak zaposlenika«, Stasia
je doviknula za mnom.
Opsovao sam si u bradu i zaputio se u svoj brlog. Bavio sam se
poslovnim dijelom, pa je moj popis mušterija bio manji nego Jeremijin i
Anastasijin. Pomislio bih da bi dosada većinu mojih mušterija uplašilo moje
prekomjerno mrštenje i manjak ćaskanja. No ispostavilo se da neki ljudi vole
kada ih šiša šupak.
»Idem u ured«, rekao sam. Gotovo odmah sam začuo tresak Waylonova
tijela o pod pa odmah potom topot njegovih šapa koje su me slijedile u
stopu.
Kada se ova zgrada počela prodavati, već sam bio vlasnik Honky
Tonka. Kupio sam je prije nekog trgovca nekretninama s ulaštenim
mokasinkama koji je ovdje htio smjestiti podružnicu lanca sportskih barova i
studio za jebeni pilates. Sada je zgrada bila dom mojem baru, brijačnici i
trima prejebenim apartmanima. Jedan je unajmljivao moj kretenski brat.
Prošao sam pokraj kupaonice i sićušne kuhinje za zaposlenike pa došao
do vrata s oznakom »Samo za zaposlene«. Iza njih bilo je skladište ispunjeno
policama i svim sranjima koja su potrebna da se vodi uspješan salon. Na
daljem zidu bila su neoznačena vrata.
Waylon me sustigao dok sam u džepu pecao ključeve. Jedino je njemu
bio dopušten ulazak u moje privatno svetište. Nisam bio jedan od onih
šefova čija su vrata uvijek otvorena. Kad bih se morao sastati sa svojim
zaposlenicima, koristio bih se uredom svoje menadžerice ili sobom za
stanku.
Zaputio sam se u uski hodnik koji je spajao salon s barom pa na
tipkovnici pokraj uredskih vrata upisao šifru.
Waylon je skočio unutra čim su se vrata otvorila.
 Prostor je bio malen i praktičan, s ciglenim zidovima te ogoljenim
cijevima na stropu. Nalazili su se ondje i kauč, maleni hladnjak te stol s
najsuvremenijim računalom, koje je imalo dva monitora veličine stadionskih
semafora. Više od tucet fotografija na zidovima ovlaš je prikazivalo kolaž
mojeg života. Bio je tu Waylon kao psić - ovjekovječen dok se spoticao
preko svojih ušiju. Nash i ja. Na jednoj fotografiji bili smo krezubi klinci
goli do pasa, na brdskim biciklima. Na drugoj muškarci na motociklima, a
ispred nas se pustolovina prostirala vrpcom otvorene ceste.
Nas smo dvojica postali trojac kada nam se pridružio Lucian Rollins.
Tamo, na zidu koji nitko drugi nije vidio, nalazila se lenta vremena, dokazi
kako smo odrastali poput braće - krvavih nosova, dugih dana na potoku,
sazrijevanja, sve do automobila, djevojaka i američkog nogometa. Do
logorskih vatri i nogometnih utakmica petkom navečer. Maturiranja.
Ljetovanja. Rezanja vrpci.
Isuse, starili smo. Vrijeme je uporno marširalo. I, prvi put, osjetio sam
žalac krivnje što si Nash i ja više nismo čuvali leđa.
No bio je to samo još jedan primjer toga kako odnosi ne traju zauvijek.
Pogled mi se zadržao na jednom od manjih uokvirenih prizora. Boja je
bila bljeđa nego na ostalima. Roditelji, ušuškani u šatoru. Mama se široko
smiješila kameri, trudna s jednim od nas dvojice. Tata ju je gledao kao da ju
je čekao cijeli život. Oboje je bilo uzbuđeno zbog pustolovine cjeloživotnog
zajedništva.
Fotografija nije tu bila zbog nostalgije. Služila je kao podsjetnik da su
stvari, bez obzira na to koliko bile dobre u jednom trenutku, osuđene
pogoršavati se dok ta nekoć svijetla, svjetlucava budućnost ne postane
neprepoznatljiva.
Waylon se uz duboki uzdah poput palačinke strovalio na svoj krevet.
»I ja bih tako«, rekao sam mu.
Svalio sam se na stolicu za radnim stolom i uključio računalo, spreman
upravljati svojim carstvom.
Na vrhu današnjeg popisa obveza nalazile su se kampanje reklamiranja,
Whiskey Clipper a i Honky Tonka na društvenim mrežama. Dovoljno sam ih
dugo izbjegavao jer su mi išle na živce. Rast prerušen u promjenu bio je,
nažalost, nužno zlo.
Izopačeno sam reklame premjestio na dno svoje hrpe papira te se bacio
na raspored smjena u Honky Tonku za sljedeća dva tjedna. U njemu je bila
rupa. Protrljao sam si stražnji dio vrata i nazvao Fi.
»Što ima, šefe?« pitala je. Netko je pokraj nje bestidno zaroktao.
»Gdje si?«
»Na obiteljskom džiju džicuu. Upravo sam preko ramena prebacila
Rogera. Sada traži svoje bubrege.«
Fijina je obitelj bila promućkani koktel čudnovatosti. No činilo se da
im je svima takav život drag.
»Moja sućut Rogerovim bubrezima. Zašto nam je u rasporedu konobara
rupa?«
»Chrissie je prošli tjedan dala otkaz. Sjećaš se?«
Kroz maglu sam se sjećao lica i kose konobarice koja mi se sklanjala s
puta svaki put kada bila zakoračio iz ureda.
»Zašto je dala otkaz?«
»Jer si je nasmrt plašio. Nazvao si je sponzorušom kojoj ispadaju
pladnjevi i rekao joj da odustane od udaje za bogataša jer čak i oni žele da
im se pivo posluži rashlađeno.«
Zvučalo je poznato. Kroz maglu.
Zagunđao sam. »Pa, tko je mijenja?«
»Već sam zaposlila novu curu. Počinje večeras.«
»Ima li iskustva ili će opet biti kao s Crystal?«
»Chrissie«, ispravila me Fi. »I, ako ne želiš sam zapošljavati,
predlažem ti da otmjeno odbiješ i kažeš mi da mi ide sjajno te da vjeruješ
mojim instinktima.«
Kada je Fi ispustila vrisak: »Hi-ja!« koji je parao uši, brzo sam
odmaknuo mobitel od uha.
 »Ide ti sjajno i vjerujem tvojim instinktima«, progunđao sam.
»Dobar dečko. Sada me ispričaj jer moram sina pred njegovom
simpatijom baciti na dupe.«
»Pokušaj da ne bude previše krvi. Jebeno ju je teško čistiti.«
Waylon je na podu zahrkao. Na prazne smjene olovkom sam upisao
»nova cura« pa se bacio na neka plaćanja dobavljačima i drugu usranu
papirologiju.
I Whiskey Clipper i Honky Tonk pokazivali su znakove stalnog rasta. A
dva od tri apartmana iznajmljivao sam za dodatnu zaradu. Bio sam
zadovoljan brojevima. Značili su da mi je za rukom pošlo ono nevjerojatno i
da sam slučajnost pretvorio u pravu, solidnu budućnost. Poslovima i
investiranjima iz neočekivane sreće izgradio sam nešto više.
Čak i nakon neprospavane noći bio je to. dobar osjećaj. Kako nisam
morao ništa više obaviti, oklijevajući sam otvorio Facebook. Oglašavanje je
bilo zlo svoje vrste, ali oglašavanje koje je zahtijevalo da imaš račun na
društvenoj mreži koji bi te ogolio pred milijunima gnjavatorskih neznanaca?
To je bilo baš pravo sranje.
Kladio bih se da Naomi ima Facebook. Vjerojatno joj se i sviđa.
Prije nego što je razboriti, razumni dio mene mogao nagaziti na kočnice,
prsti su mi u traku za pretraživanje ležerno upisali Naomi Witt.
»Huh.«
Waylon je upitno podignuo glavu.
»Samo nam provjeravam susjedu. Uvjeravam se u to da nije u
višerazinskom marketingu ili da ne izvodi neku prevaru kao izmišljena
blizanka«, rekao sam mu.
Zadovoljan što ću ga spasiti od svih zala što ih skrivaju društvene
mreže, Waylon je, uz potmulo hrkanje, ponovno zaspao.
Ta žena očito nikad nije čula za postavke privatnosti. Na društvenim
mrežama moglo se doznati dosta toga o njoj. Slike s posla, odmora,
obiteljskih izleta. Tina nije bila ni na jednoj, primijetio sam. U dobrotvorne
je svrhe istrčala mnoge utrke na pet kilometara te prikupljala donacije za
susjedove veterinarske račune. I živjela je u lijepoj kući, barem dvaput većoj
od kolibe.
Išla je na godišnjice mature i završetka fakulteta te pritom izgledala
prokleto dobro.
Fotografije kojima se prisjećala prošlosti potvrdile su moju teoriju da
je bila navijačica. Netko iz odbora za godišnjak mora da je bio obožavatelj
jer se činilo da je cijela njezina maturantska godina posvećena njoj. Trepnuo
sam kada sam vidio nekolicinu slika Naomi i Tine. Nepobitno je da su bile
blizanke. Kao i to da su, ispod površine, bile dvije vrlo različite žene.
Već sam se unio. Nije me se moglo izvući iz crne rupe internetskog
uhođenja. Pogotovo kada je jedino drugo što sam trebao raditi bilo dosadno.
Pa sam kopao dalje.
Tina Witt je nakon mature nestala iz digitalne dimenzije. U kapi i halji
nije se smiješila. Pogotovo ne pokraj mlade, svježe Naomi i njezinih
počasnih vrpci.
Dotad je već imala dosje. A ipak je tamo bila Naomi, s rukom oko
sestrina struka, i smiješila se dovoljno široko za obje. Bio sam voljan kladiti
se u novce da je učinila sve što je mogla kako bi bila dobro dijete. Ono
dijete koje nije zahtjevno. Ono zbog kojeg roditelji nisu morali probdjeti
noć.
Pitao sam se koliko je života propustila trošeći sve to vrijeme na to da
bude dobra.
Još sam malo dublje slijedio Tinin trag te otkrio niz slučajeva na
Okružnom sudu u Pennsylvaniji pa potom i u New Jerseyju te u Marylandu.
Vožnja u pijanom stanju, posjed droge, neplaćanje stanarine. Prije
otprilike dvanaest godina odslužila je zatvorsku kaznu. Ne dugačku, ali
dovoljno dugačku da joj poruka bude jasna. Dovoljnu da za manje od godinu
dana postane majka te se drži podalje od policije.
Vratio sam se na Naominu Facebook stranicu i zastao na obiteljskoj
slici iz vremena kada je bila tinejdžerica. Dok su im se roditelji iza njih
široko smiješili, Tina je pokraj sestre bila namrštena i prekriženih ruku.
Nisam znao što se događalo iza zatvorenih vrata. Ali znao sam da je ponekad
kukolj jednostavno kukolj. Bez obzira na to u kojem je tlu posađen, bez
obzira na to kako ga se njeguje, neki je urod jednostavno truo.
Letimičan pogled na sat upozorio me da imam tek nešto malo vremena
prije svojeg termina u dva sata. Što je značilo da bih se trebao vratiti svojim
medijskim kampanjama.
No, za razliku od Naomi, nisam se volio brinuti o tome što bih »trebao«
raditi. U pretraživač sam utipkao njezino ime i istog trena požalio.
Warner Dennison Treći i Naomi Witt objavljuju svoje zaruke.
Taj tip, Dennison, izgledao je kao ona vrsta šupka koja je visjela na
terenima za golf i uvijek imala priču koja će nadmašiti sve tuđe priče.
Dakako, već je bio potpredsjednik Nečega. No firma je imala njegovo
prezime. Sumnjao sam da je svoju otmjenu titulu morao zaraditi. Sudeći po
izrazu njezina lica jutros, ovaj poslovnjak Warner nikada nije pišao u
prostranstvu prirode.
Naomi je na službenoj fotografiji izgledala toliko predivno da bi ti od
toga moglo zastati srce - a da se i ne spominje koliko sretno. Što me iz nekog
glupog razloga živciralo. Zašto bi se mene ticalo što je privlače muškarci
koji si glačaju hlače? Moja prva susjeda više me se nije prokleto ticala.
Pronašao sam njoj i Way smještaj. Sve što se odsad nadalje bude događalo
bio je isključivo njezin problem.
Zatvorio sam prozor na zaslonu. Naomi Witt za mene više ne postoji.
Zbog toga sam se dobro osjećao.
Na stolu mi je zazujao mobitel, a Waylonova se glava naglo podignula.
»Da?« javio sam se.
»Došao je Vernon. Da započnem s njim?« ponudio je Jeremiah.
»Posluži mu viski. Stižem.«
»Može.«
»Evo ga!« doviknuo je Vernon Quigg kada sam se vratio u brijačnicu.
 Umirovljeni je marinac bio visok metar i osamdeset centimetara, imao
sedamdeset godina te bio ponosni vlasnik besprijekornih brkova kao u
morža.
Jedino je meni bilo dopušteno da tim brkovima priđem sa škarama. Bila
je to i čast i patnja, jer taj muškarac nije ništa toliko volio kao svježe
tračeve.
»Dan, Vernone«, rekao sam i oko vrata mu pričvrstio plahtu.
»Čuo sam da ste se Ne-Tina i ti jučer pošorali u Caféu Rev«, rekao je
radosno. »Zvuči kao da su te blizanke nalik kao jaje jajetu.«
»Ja sam čula da je ona potpuna suprotnost sestri«, rekla je Stasia i
bacila se na praznu stolicu pokraj mojeg mjesta.
Posegnuo sam za češljem i zaškrgutao zubima.
»Ja sam čula da je za Tinom izdana tjeralica i da joj je Ne-Tina
pomogla u bijegu«, rekla je Doris Bacon, vlasnica Bacon Stablesa, farme
poznate po uzgoju prvoklasne konjetine.
Jebeš mi sve.
 Jedanaest

Šef iz pakla

Naomi

P rihvatila sam pregaču od kože i trapera koju mi je pružila Sherry »Fi«

Fiasco pa si je zavezala oko struka.
»Majica izgleda dobro«, rekla je Sherry i odobravajući kimnula prema
mojoj Honky Tonk majici s V-izrezom.
»Hvala«, rekla sam nervozno petljajući po njenom rubu.
Majica je bila uska i pokazivala više dekoltea nego što sam bila navikla
naglašavati. Ali, prema istraživanju koje sam provela u knjižnici, dame čije
su »dame« bile na vidjelu uglavnom su dobivale više napojnica.
Honky Tonk odavao je dojam country bara koji je imao kratku, ali
ispunjavajuću avanturu s kričavom točionicom iz dvadesetih godina. Sviđala
mi se ta atmosfera »profinjenog kauboja«.
»Ovo ovdje je Maxine - ona će ti pokazati s blagajnom«, rekla je Fi te
iz usta izvukla lizalicu. »Tu se i prijavljuješ i odjavljuješ te naručuješ
vlastite obroke. Evo tvojeg pina.« Pružila mi je samoljepljivi papirić na
kojem je flomasterom bilo napisano »6969«.
Zgodno.
»Bok«, rekla sam Maxine. Imala je tamnu kožu, a po zavisti vrijednim
jagodicama te skromnom dekolteu bio joj je posut gliter. Kosa joj je bila
kratka te se slobodno kovrčala u sitne spirale boje magente.
 »Zovi me Max«, inzistirala je. »Jesi li kada točila pića?«
Odmahnula sam glavom. »Do prije dva dana radila sam u ljudskim
resursima.«
Kako nije preokrenula očima, dobila je od mene bodove. Ni ja sebe ne
bih htjela uvježbavati.
»Ali brzo učim«, uvjerila sam je.
»Pa, morat ćeš jer nam večeras nedostaje ljudi. Tako da ću te, ako ne
budeš baš koma, rano gurnuti iz gnijezda.«
»Dat ću sve od sebe da ne budem koma«, obećala sam.
»I bolje ti je. Počet ćemo s pićima za moj stol za osmero.«
»Imamo dvije vrste piva«, počela je Max. Prsti su joj letjeli po ekranu.
Hipnotizirala me brzina njezinih svjetlucavih noktiju.
Bila sam nervozna, ali i iznimno motivirana. Banka mi je rekla da će
trebati i do tjedan dana da dobijem svoje zamjenske debitne i kreditne
kartice. A Waylay je već slistila cijelu kutiju Pop-Tartsa. Ako budem htjela
da mi nećakinja bude namirena, morat ću biti najbolja konobarica koju je
ovaj grad dosad vidio.
»Zatim stisneš >Pošalji<, a printer u baru ispljune narudžbu. Isto je i za
hranu, samo odlazi ravno u kuhinju«, objasnila je Max.
»Kužim.«
»Super. Evo sljedeće. Ti si na redu.«
Posrnula sam samo dvaput i kod trenerice zaradila kimanje kojim mi je
rekla da je »dovoljno dobro«.
»Neka poteknu te napojnice. Nadam se da su ti stopala spremna«, rekla
je Maxine uz brzi osmijeh.
Otpuhnula sam i slijedila je u gužvu.

______
 STOPALA SU ME BOLJELA. Satima sam kasnila s uobičajenim
rasporedom pijenja vode. I bila sam stvarno umorna od toga da objašnjavam
da nisam Tina. Pogotovo jer se činilo da sam time zaradila nadimak »Ne-
Tina«.
Šankerica Silver rekla je nešto što nisam čula jer sam umorno odlagala
čaše na šank za posluživanje.
»Što?« viknula sam nadglasavajući se s glazbom.
»Jel’ se držiš?« ponovila je glasnije.
»Valjda.« Max mi je dodijelila dva stola s »uobičajenim mušterijama
koje su pune razumijevanja« da se s njima sama bakćem, a zasad nitko osim
mene nije na odjeći imao piva niti se žalio na to koliko je čekao svoje
nachose s govedinom, pa sam pretpostavljala da posao obavljam pristojno.
Imala sam dojam da sam samo hodanjem od šanka do stolova prešla
dvadeset kilometara.
Činilo se da većina klijenata ovdje često dolazi. Znali su si imena i
narudžbe te se podbadali oko sportskih suparništava.
Zaposlenici u kuhinji bili su prilično dragi. I Silver je, iako nije bila
baš prijateljski nastrojena, bila profesionalka u točenju krigli objema rukama
te istovremenom preuzimanju telefonske narudžbe.
Divila sam se njezinoj učinkovitosti.
Poslužila sam novu rundu pića i u tom trenutku shvatila da sam
posljednjih nekoliko sati provela ne misleći o... pa, ne misleći ni o čemu.
Nisam imala vremena brinuti se o Waylay u Lizinoj kući ni o četirima
Warnerovim e-porukama koje nisam otvorila. A zbog malenog svežnja
gotovine u pregači zaboravila sam sve o kradljivoj sestri i minusima na
računu.
Također, nisam se ni letimice sjetila svojeg seksi, mrzovoljnog susjeda
koji urinira.
U tom sam se trenutku smela te se zabila ravno u čvrsti zid od prsa pod
crnom majicom kratkih rukava.
 »Pardon«, rekla sam zalijepivši ruku na mišićavu zapreku kako bih se
zadržala na nogama.
»Koji to kurac izvodiš?«
Ne. Opet.
»Ti to mene zezaš?« zacviljela sam te podigla pogled i vidjela Knoxa
kako se mršti na mene.
»Što radiš ovdje, Naomi?«
»Provjeravam tko je na popisu zločeste djece kod Djeda Božićnjaka.
Kako izgleda, što radim? Radim. Sada se makni s puta ili ću te udariti
poslužavnikom, a danas sam popila puno espressa. Mogla bih te srušiti na
pod s tri ili četiri udarca.«
Nije mi odgovorio riječima. Vjerojatno jer je bio previše okupiran
hvatanjem moje ruke i odvlačeći me u hodnik. Prohujao je pokraj WC-a i
kroz kuhinjska vrata te sljedeća vrata otvorio stavivši čizmu na prikladno
mjesto.
»Večer, Knoxe«, rekla je Fi ne podigavši pogled sa svojih zaslona.
»Koji je ovo kurac?« obrecnuo se.
Sherry ga je udostojila pogledom. »Ovo?« bezizražajno je upitala.
Uvukao me dublje u prostoriju. »Ovo«, ponovno je rekao.
»To je Naomi. Osoba koja je već odradila pola svoje prve smjene«,
rekla je Sherry i vratila se zaslonima.
»Ne želim da ovdje radi, Fi.«
Dojadio mi je tom spikom da je bijesan na svijet općenito i na mene
osobito. Naglo sam izvukla ruku pa ga posred prsa odalamila
poslužavnikom.
Sherry je ponovno podigla pogled, a usta su joj se razjapila.
»Nije me briga želiš li da ovdje radim ili ne, Vikinže. Zaposlila me Fi.
Ovdje sam. E sad, ako nemaš razlog zbog kojeg bi mi uskratio posao koji mi
očajnički treba, ti plavokosi mrgodni Muppetu Oscare, predlažem ti da svoje
nedoumice u vezi zapošljavanja izložiš vlasnicima ovog lokala.«
»Ja sam vlasnik ovog lokala«, zarežao je.
Sjajno. Naravno da je vlasnik. Novog sam šefa udarila poslužavnikom.
»Da sam znala da si vlasnik ovog lokala, ne bih prihvatila posao«,
procijedila sam.
»Sada znaš. Gubi se.«
»Knoxe«, umorno je rekla Sherry. »Trebala nam je zamjena za
konobaricu koju si otjerao mrštenjem i time što si bio mrgodni Muppet
Oscar.«
U njezinu je smjeru uperio prijeteći prst. »Ne dam ti da time pokreneš
trend. Nazovi Kako Se Već Zove i reci joj da poništi otkaz.«
Sherry se zavalila u stolicu i prekrižila ruke. »Ako mi možeš reći
njezino ime, odmah ću je nazvati.«
Knox je promrmljao psovku.
»Tako sam i mislila«, samodopadno je rekla. »E, sada, tko ovdje donosi
odluke o zapošljavanju?«
»Boli me briga i da ih donosi sam prokleti papa«, zarežao je. »Neće
ovdje raditi. Ja je ne želim ovdje.«
Odlučivši da ne mogu ništa izgubiti, još ga jednom udarim
poslužavnikom. »Slušaj, Vikinže. Ne znam zašto imaš problem sa mnom. Na
kakvom god narcističkom umišljenom toboganu smrti bio, nisam ovdje kako
bih ti uništila život. Pokušavam ponovno zaraditi dio novca koji mi je sestra
ukrala i, dok mi banka ne odmrzne račun, ne dam da mi ni ti ni itko drugi
priječite put do Waylayinih Pop-Tartsa.«
»Osim ako ne želiš preuzeti njezine stolove, šefe, ja sam na Naominoj
strani«, rekla je Sherry.
Knoxove su oči svijetlile ledenom vatrom. »Jebemti. U redu. Jedna
smjena. Napravi jednu pogrešku. Neka se samo netko požali i letiš odavde.«
»Tvoja širokogrudnost neće biti zaboravljena. Čekaju me stolovi.«
 »Jednu pogrešku«, doviknuo je za mnom.
Preko ramena sam mu pokazala srednjaka pa odjurila u hodnik.
»Riješi je se, Fi. Neću raditi s uobraženom, zahtjevnom
gnjavatoricom.« Riječi su mu se kroz vrata pronijele do mene. Obrazi su mi
gorjeli.
Uobražena, zahtjevna gnjavatorica. Znači, to je prekrasni, mrzovoljni
Knox Morgan vidio kada bi me pogledao.

______
OSTALA SAM PRIBRANA i iz uma izbacila sve misli o svojemu
glupome šefu, pa svu pozornost posvetila tome da prava pića poslužim
pravim ljudima, čišćenju stolova za nove klijente te bivanju na usluzi kad
god je moguće.
U raspored sam ugurala i najkraću stanku za večeru u povijesti stanki za
večeru, potajno se odmorivši u toaletu te krišom od Milforda u kuhinji uzevši
nekoliko zalogaja spektakularno ukusne salate s prženom piletinom. Potom
sam otišla ravno do šanka, gdje je Silver jednom rukom u posudu za
miješanje koktela ulijevala bujicu žestice, a drugom otvarala bocu piva.
Kosa joj je bila ošišana iznimno kratko, zbog čega ništa nije odvlačilo
pozornost od dramatičnog tamnog sjenila na očima i sićušnog prstena u
obrvi. Rukavi njezina crnog sakoa bili su zasukani, a prugastu kravatu nosila
je labavo svezanu preko Honky Tonk majice. Bila je androgeno privlačna na
način zbog kojeg sam se osjećala kao da sam osmaš zaljubljen u popularnu
djevojku.
»Silver, smeta li ti ako samo nakratko telefoniram dadilji?« pitala sam
je kroz bubnjanje glazbe.
Glavom je trznula prema telefonu između dviju slavina, pa sam to
shvatila kao dopuštenje.
Pogledala sam na ručni sat i nazvala kolibu. Liza se javila nakon što je
tri puta odzvonilo.
 »Nismo jele onu hrpu povrća koju si ostavila, nego smo naručile
pizzu«, rekla je uz treštanje televizije koje se čulo na njezinu kraju linije.
»Jesu li to pucnjevi?« pitala sam i jedno uho začepila prstom kako bih
je mogla čuti usprkos muziciranju country pjevača Mickeyja Guytona koje se
čulo na mojem kraju.
»Možeš li vjerovati da nikada nije gledala film Privedite
osumnjičene!« podsmjehnula se Liza.
»Liza!«
»Opusti se. Samo pravim pištoljima pucamo po kući, ne gledamo
filmove za starije od osamnaest godina.«
»Liza!«
»Imaš pravo - teta ti je stvarno stisnutija nego uštirkana košulja na
nedjeljno jutro«, rekla je Liza, vjerojatno mojoj lajavoj nećakinji. »Sve je u
redu. Way mi je pomagala u vrtu. Jele smo pizzu i sada gledamo akcijski film
za starije od trinaest godina. Sylvester Stallone upravo je nekoga nazvao
govancetom.«
Uzdahnula sam. »Puno vam hvala na ovome. Stvarno to cijenim.«
»Čak je i lijepo za promjenu imat društvo. Kada ti je sljedeća smjena?«
Ugrizla sam se za usnu. »Nisam sigurna. Možda je ovo bila prva i
zadnja. Čini se da se ne sviđam novom šefu.«
Blago se nasmijala. »Daj mu vremena.«
Shvatila sam da je moja dobra vila dadiljanja ovo predvidjela, te sam
se zapitala što je to ona znala, a ja nisam.
»Ovo nije društveno okupljanje. Skidaj se s telefona, Ivančice.«
Zbog Knoxove upadice zaškrgutala sam zubima. »Pozdravlja vas unuk.«
Liza se zahihoće. »Reci mu da me poljubi u dupe i da mi za sutra
podigne pečeno pile. Vidimo se kad dođeš kući«, rekla je.
»Hvala još jednom. Dugujem vam. ‘Đenja.«
 Okrenula sam se i zatekla Knoxa kako se nadvija nada mnom kao seksi
crvenoglavi strvinar. »Baka ti kaže da je poljubiš u dupe i doneseš pečeno
pile.«
»Zašto si tijekom svoje prve i posljednje smjene u baru na telefonu s
mojom bakom?«
»Jer mi dadilja jedanaestogodišnju nećakinju kako bih mogla zaraditi za
namirnice i odjeću za školu, ti bezobzirni klipane!«
»Naravno«, progunđao je.
»Smiri doživljaj, Knoxe«, rekla je Silver dok je istovremeno tresla
dvije posude za koktele. »Znaš da te to što si šupak košta privlačenja novih
mušterija.«
»Želim da ova ode«, inzistirao je. »Zašto se ne odeš skrivati u kuhinji i
dopisivati se mobitelom, kao što to rade svi drugi?«
»Jer nemam mobitel«, podsjetila sam ga.
»Tko, jebote, nema mobitel?«
»Netko tko je svoj izgubio u tragičnoj nezgodi na stajalištu uz cestu«,
ispalila sam. »Voljela bih nastaviti ovaj poticajni razgovor, no moram
pomoći Max poslužiti stolove.«
»Samo ti njemu reci, Ne-Tina«, zagraktao je Hinkel McCord sa svoje
barske stolice.
Knox je izgledao kao da će ga podići i lansirati kroz vrata. Snažno sam
udahnula i izdahnula i učinila ono što mi najbolje ide - svoje osjećaje
ugurala u malu kutiju s čvrstim poklopcem. »Mogu li ti kako pomoći prije
nego što se vratim poslu?«
Zbog mojeg su mu se pristojnog tona oči suzile. Zurili smo jedno u
drugo dok nas nisu prekinuli.
»Evo je«, kroz galamu je odjeknuo poznati glas.
»Justice!« Ruka mojeg budućeg muža, vlasnika kafića, bila je prebačena
oko ramena prekrasne žene.
»Doveo sam suprugu da upozna moju zaručnicu«, našalio se Justice.
 »Čekaj da Muriel čuje za ovo«, zakriještao je Hinkel i iz džepa isukao
mobitel.
»Zovem se Tallulah«, rekla je i nagnula se preko, šanka kako bi mi
pružila ruku. »Mužić mi je ispričao sve o tvojem prvom danu u gradu.«
Bila je visoka, a niz leđa joj se spuštao slap dugačkih pletenica. Nosila
je majicu automehaničarske radnje St. John Garage, traperice i kaubojske
čizme. »Žao mi je što sam propustila tvoj prvi posjet kafiću. Čula sam da se
imalo što vidjeti.«
»Ni ovaj posjet zasad nije nimalo loš«, ubacio se Hinkel.
»Drago mi je, Tallulah«, rekla sam. »Žao mi je što sam ti zaprosila
muža, ali čovjek kuha kavu kakvu bi anđeli opjevali.«
»Pričaj mi o tome«, složila se.
»U kojem dijelu poslužuješ? Došli smo te sponzorirati«, rekao je
Justice.
Knox je preokrenuo očima.
»Ne obazirite se na njega«, rekla je Silver i laktom maknula šefa s puta.
»Samo pizdi jer Nay još nije ništa zeznula.«
Htjela sam je poljubiti jer mi je dala nadimak koji nije bio »Ne-Tina«.
»Dopustio mi je jednu smjenu i ni jednu grešku«, objasnila sam ne
mareći za to što je stajao iza mene.
»Knoxe Morgane«, prekorila ga je Tallulah. »Zar se tako dočekuju novi
građani Knockemouta? Gdje ti je osjećaj zajedništva?«
»Odlazi, Tally«, zagunđao je Knox, ali bez žara.
»Naomi, naručit ću najtamnije, najjače pivo koje imaš«, rekla je
Tallulah. »A mužić će piña coladu sa šlagom.«
Justice je protrljao ruke unaprijed se veseleći. »I podijelit ćemo lepinju
sa svinjetinom. S više jalapeno papričica.«
»Bez kiselog vrhnja«, ubacila se Tallulah.
»Stiže«, namignula sam. »Sjednite i odmah ću vam donijeti pića.«
 »Hoćeš si to zapisati?« pitao je Knox dok je par vijugavo prolazio
gomilom.
Zabacila sam kosu preko ramena. »Ne.«
Pogledao je na ručni sat i zlobno se osmjehnuo. »Ovim tempom nećeš
izdržati ni do kraja smjene.«
»Bit će mi drago dokazati ti da si u krivu.«
»U tom slučaju, upravo si si osigurala još jedan stol.« Pokazao, je na
bučan stol u kutu, kojim je naizgled predsjedao stariji muškarac s pivskim
trbuhom i kaubojskim šeširom.
»Nemoj joj to činiti na prvi dan, Knoxy«, prekorila ga je Max.
»Ako je tako sigurna da se može nositi s ovim, nema smisla pustiti je da
se igra u plićaku. Moramo je ostaviti na pučini.«
»Kad pridodaš i morske pse, nije svejedno hoće li uspjeti ili ne«,
usprotivila se Silver.
 Dvanaest

Vožnja kući

Knox

M orao sam rješavati papirologiju, ali više me zanimao neminovni poraz

moje najnovije zaposlenice.
Naomi i njezino dupe naviknuto na luksuz otišli su do stola šepureći se,
poput idealistične tete u vrtiću na svoj prvi radni dan. S razlogom sam mrzio
Wylieja Ogdena, ali nije mi smetalo iskoristiti ga kako bih dokazao da sam u
pravu.
Ne pripada ovdje. I ako to moram dokazati bacivši je da se koprca pred
vukom, neka tako bude.
Wyliejeve su se stisnute male oči usredotočile na nju, a između usana
mu je izvirio jezik. Znao je pravila. Znao je da ga ne bih oklijevao izbaciti
ako samo i pipne neku moju zaposlenicu. Ali to ga nije sprečavalo u tome da
bude ljigavi starac.
»Kakav problem imaš s Ne-Tinom?« pitala je Silver dok je pritiskala
dugmad na blenderu i u tri čaše s ravnim dnom točila votku.
Nisam odgovorio. Odgovaranje na pitanja samo je poticalo razgovore.
Bez imalo osjećaja krivnje gledao sam kako Wylie svojom perverznom
vrstom pažnje zasipa Naomi.
Ni u kojoj dimenziji nije bila moj tip. Dovraga, čak i u trapericama i
Honky Tonk majici izgledala je profinjeno i zahtjevno. Ne bi pristala samo
na nekoliko noći među plahtama.
Bila je tip žene s očekivanjima. S dugoročnim planovima. S listama
zadataka koje partner treba obaviti te izrazima »bi li ti smetalo« i »bi li
mogao«.
Inače sam mogao ignorirati privlačnost prema ženi koja nije moj tip.
Možda mi je trebao odmor? Prošlo je neko vrijeme otkako sam uzeo
nekoliko slobodnih dana, malo se zabavio, poševio se.
Malo sam računao pa se štrecnuo.
Prošlo je više od »nekog vremena«.
To mi je trebalo. Nekoliko slobodnih dana. Mogao bih otići na plažu.
Pročitati nekoliko jebenih romana. Popiti nekoliko piva iz nečijeg tuđeg
skladišta. Pronaći dobru ševu bez obveza i očekivanja.
Ignorirao sam refleksni ravnodušni »eh«.
Nakon što sam napunio četrdeset godina, primijetio sam uznemirujuću
podvojenost osjećaja prema lovu. Vjerojatno je to bilo do lijenosti. Lov,
sužavanje lovišta, flert - ono što je nekada bilo zabavno počinjalo se činiti
kao puno posla za samo noć ili dvije.
No skupit ću snage i riješiti se seksualne frustracije. Potom ću se vratiti
ovdje i ne osjećati potrebu da izdrkam svaki put kada vidim Naomi Witt.
Kad je stvar bila riješena, iz barske pipe natočio sam si vodu i gledao
kako Naomi pokušava otići od stola, ali ju je Wylie spriječio. Pizdun ju je
stvarno zgrabio za zapešće.
»Oooo, sranje«, rekla si je Silver u bradu dok sam silazio s barske
stolice.
»Prokletstvo«, progunđao sam na putu do druge strane bara.
»E sad, nemoj otezati s narudžbom, Naomi«, govorio je Wylie. »Dečki i
ja stvarno ti volimo gledat lice.«
»Između ostaloga«, rekao je jedan od njegovih idiotskih prijatelja, na
što je stol prasnuo u salve smijeha.
 Očekivao sam da ću je zateći kako se iz petnih žila pokušava osloboditi,
ali Naomi se smiješila. »Znala sam da ćete vi dečki biti prava nevolja«,
blago ili je zezala.
»Imate neki problem?« obrecnuo sam se.
Wyliejeva se ruka povukla s Naomina zapešća. Nije mi promaknulo da
je istog trena zakoračila unatrag.
»Problem?« rekao je Wylie. »Ne vidim nikakav problem.«
»Wylie i njegovi prijatelji predstavljali su se«, rekla je Naomi. »Evo
me odmah natrag s vašim pićima.«
Uz oproštajni bijesni pogled u mojem smjeru, odšetala je natrag do
bara.
Zakoračio sam pred Wylieja i zapriječio mu pogled na njezino dupe
koje odmiče.
»Znaš pravila, Ogdene.«
»Mali, upravljao sam ovim gradom kada ti nisi bio ništa više od iskre u
tatinim očima.«
»Sada ničim ne upravljaš, zar ne?« rekao sam. »A ovaj lokal? On je
moj. I ako želiš da ti bude dopušteno ovdje piti, drži proklete prste k sebi.«
»Ne sviđa mi se na što ciljaš, mali.«
»A meni se ne sviđa što moram posluživati tebe i tvoje izopačeno dupe.
Pa smo valjda kvit.«
Ostavio sam njega i njegove pajdaše pa otišao u potragu za Naomi.
Pronašao sam je kod barske blagajne.
Grizla si je donju usnu i nije se potrudila podići pogled s ekrana na
kojem je pažljivo unosila narudžbu. Po koktelima Sex on the Beach i
Flaming Orgasm zaključio sam da se radi o Wyliejevu stolu kretena.
»Mene udariš jebenim poslužavnikom jer sam lajao, ali tom znojnom
šupku dopustiš da te dira?«
 »Nemam vremena ukazati ti na činjenicu da si mi rekao da ćeš me
otpustiti ako uznemirim čak i samo jedan stol, pa ćeš se morati zadovoljiti
ovime«, rekla je i pred licem mi podignula srednji prst.
Hinkel McCord i Tallulah prasnuli su u smijeh.
»Ekipa, nije vam ovo večernji program«, upozorio sam ih pa se okrenuo
natrag prema Naomi.
»Dovraga. Gdje je dugme za zamjenu?« promrmljala je.
Posegnuo sam kraj nje i listao opcije dok nisam došao do prave. Zbog
toga što sam je zarobio između sebe i ekrana, libido mi je podivljao.
Samo da joj napakostim, nisam se odmaknuo dok je unosila ostatak
narudžbe. Kada je završila, Naomi se okrenula da me pogleda. »Namjerno si
me tamo poslao znajući što će se dogoditi. Nisam reagirala onako kako si
htio. Pomiri se s tim.«
»Poslao sam te tamo kako bi ti Wylie bio jeziv, a ne da te on jebeno
dira. Ako to opet učini, želim to znati.«
Nasmijala se. Ravno meni u lice. »Aha. Svakako, Vikinže. Dojurit ću po
pomoć.«
»Evo pića, Nay«, doviknula je Silver.
»Moram ići, šefe«, rekla je Naomi uz onu vrstu lažne, vedre pristojnosti
kakvu je iskoristila i na Wylieju. Zbog toga sam htio šakom probiti rupu u
zidu.
Deset minuta poslije, kada je moj brat ušetao kroz vrata, još sam
razmišljao o tome da nešto udarim. Njegov je pogled pao ravno na Naomi,
koja je St. Johnovima posluživala drugu rundu pića.
Za otprilike sekundu primijetio je i Wylieja za stolom. Njih su dvojica
razmijenila dugačak pogled, a potom se Nash zaputio u mojem smjeru.
»Gle što je voda donijela«, graknula je Sherry. Moja menadžerica, koja
će uskoro dobiti otkaz, izašla je iz ureda kako bi gledala Naominu predstavu.
Nash je odlijepio oči od Naomine guzice i zabljesnuo je vedrim
osmijehom. »Šta ima, Fi?« pitao je.
 »Nikad ni trenutka mira. Došao si vidjeti novu curu?« prepredeno je
upitala i dobacila mi pogled.
»Mislio sam svratiti i vidjeti kako prolazi Naomin prvi dan«, rekao je.
»Ti i pola jebenog grada«, rekla je Max dok je s poslužavnikom pića
projezdila pored nas.
»Ide joj sjajno«, rekla mu je Sherry. »Unatoč ponekom okršaju s
vlasnikom.«
Nash mi je dobacio pogled. »Ne čudi me.«
»Hej, Nash«, Naomi je zacvrkutala dok je na putu do šanka prolazila
pokraj nas.
Kimnuo je. »Naomi.«
Sherry me laktom udarila u trbuh. »Netko ima simpatiju«, zapjevušila
je.
Zagunđao sam. Dvojica su imala simpatiju i, ako se mene pita, nijedan
neće dobiti curu.
»Privuci stolicu, načelniče«, rekla je Silver.
Nash je prihvatio njezinu ponudu i sjeo za kut najbliži prostoru za
poslužitelje.
»Večeras na dužnosti?« pitala je Silver.
»Službeno ne.«
»Onda pivo«, rekla je uz salutiranje.
»Zar ne bi trebao odobriti onu isplatnu listu?« nevino je pitala Sherry
dok sam se nadvijao nad bratom.
»Možda sam je već odobrio«, oklijevajući sam rekao, gledajući kako
Naomi ponovno prilazi Wyliejevu stolu.
»Dobijem obavijest kada se lista preda, pametnjakoviću.«
Izdajnička tehnologija. »Obavit ću to jednom. Zar ne bi trebala početi
raditi svoj posao poslovne menadžerice?«
 »Trenutno moram biti menadžerica muškarcu. Prestani biti šupak prema
Naomi. Dobra je. Sviđa se mušterijama. Sviđa se zaposlenicima. Sviđa se
tvojem bratu. Ti si jedini koji ima problem s njom.«
»Lokal je moj. Ako želim imati problem, smijem ga imati.« Zvučao sam
kao jebeno malo dijete kojemu je uskraćen keks.
Sherry mi je ruku prilijepila za obraz i stisnula. Jako. »Šefe, uvijek si
gnjavator, ali ovo ti nije nalik. Nikada prije nisi pozornost obraćao na nove
zaposlenike. Zašto si sada počeo?«
Naomi je ponovno projezdila pokraj nas. Razbjesnilo me to što sam je
gledao pri svakom koraku.
»Često dolaziš ovamo?« pitala je Naomi i, dok je na poslužavnik
stavljala novu rundu pića, mojemu bratu uputila svoj najblještaviji osmijeh.
»Mislio sam svratiti i donijeti ti dobre vijesti.«
»Koje dobre vijesti?« upitala je, puna nade.
»Riješio sam onaj tvoj mali nesporazum s velikom krađom auta.«
Po načinu na koji je Naomi poletjela prema njemu i privila ga u
zagrljaj, čovjek bi pomislio da mi je brat upravo isukao kurac od čistog zlata
dužine pola metra. »Hvala, hvala, hvala!« skandirala je.
»Nema hrvanja s mušterijama«, zarežao sam.
Preokrenula je očima i u Nashov obraz utisnula kratki poljubac zbog
kojeg sam poželio vlastitog brata spaliti na lomači.
»A i mislio sam da bih mogao provjeriti treba li ti poslije smjene
prijevoz kući«, ponudio je.
Jebeš mi sve.
Nije imala auto. Vjerojatno je dovde vozila prokleti bicikl i poslije
zatvaranja se planirala njime odvesti natrag. Po mraku.
Preko mene mrtvog, jebote.
»Tako je slatko od tebe što si ponudio«, rekla je Naomi.
 »Nije potrebno«, rekao sam ubacujući se u razgovor. »Već ima prijevoz.
Sherry će je odvesti.«
»Žao mi je, Knoxe. Odlazim u deset sati«, samodopadno je rekla moja
menadžerica.
»Onda odlazi i ona.«
»Ne mogu za deset minuta završiti sa svojim stolovima i obaviti dodatni
posao«, pobunila se Naomi. »Max mi pokazuje kako se zatvara, za slučaj da
me ne otpustiš nakon ove večeri.«
»Dobro. Onda te ja vozim.«
»Sigurna sam da imaš pametnijeg posla od toga da zahtjevnu
gnjavatoricu voziš kući.«
»Pokopala te«, radosno je šapnula Fi.
»Vozim te kući. >Zakon i red< živi odmah gore, na katu. Nisi mu usput.
Dovela bi ga u nezgodnu situaciju kada bi te morao dopremiti kući.«
Kada se Naomin osmijeh pokolebao, znao sam da sam zaigrao na dobru
kartu.
»Nije mi problem«, inzistirao je Nash.
Ali Naomi je odmahnula glavom. »Koliko god me boli priznati, brat ti
je u pravu. Bit će kasno i nisam ti usput.«
Nash je otvorio usta, ali nisam mu dopustio da išta kaže. »Ja je vozim.«
Vjerojatno tijekom petominutne vožnje mogu usta držati začepljena, a
ruke dalje od nje.
»U tom slučaju, imaš minutu?« pitao je Naomi.
»Možeš je dobiti na deset minuta«, rekla je Max i gurnula Naomi na
mojega brata.
Nasmijala se i podignula ruku. »Zapravo, moram se vratiti stolovima.
Trebaš li nešto, Nash?«
Bacio je pogled u mojem smjeru. »Murja u D. C.-ju danas je našla tvoj
auto«, rekao je.
 Lice joj se ozarilo. »To su sjajne vijesti.«
Nash se lecnuo i odmahnuo glavom. »Žao mi je, dušo. Nisu. Našli su ga
u radionici, rastavljenog na dijelove.«
Naomi je pognula ramena. »A Tina?«
»Nema joj ni traga.«
Izgledala je još snuždenije i taman sam joj htio narediti da se prestane
brinuti, kada je Nash ispružio ruku i podignuo joj bradu. »Ne daj da te ovo
obeshrabri, dušo. U Knockemoutu si. Mi se brinemo za svoje ljude.«

______
KADA SU MOJ JEBENI BRAT, njegovi pipci i Wylie Ogden otišli,
zaključao sam se u ured i usredotočio na papirologiju, radije nego da gledam
kako Ivančica svojim hrabrim osmijehom osvaja srca Knockemouta.
Posao je dobro išao. I znao sam koliko su zaposlenici važni za
ostvarivanje toga konačnog cilja. Ali, Isuse. Po cijele dane raditi s Naomi?
Koliko bi trebalo da ispljune nešto oštro pa da je prikujem uza zid i poljubim
samo kako bi začepila?
Dok sam obavljao stvari s popisa onoga što mi je Fi rekla da učinim,
jedno sam oko držao na ekranu nadzorne kamere.
Isplatna lista predana. Finalizirana narudžba žestica. Odgovoreno na
mailove. I napokon sam krenuo raditi na oglašavanju. Bila je ponoć, vrijeme
zatvaranja, i bio sam i više nego spreman završiti s poslom za taj dan.
»Hajde, Waylone«, pozvao sam.
Pas je skočio s kreveta.
Bar smo zatekli bez ijedne mušterije.
»Večeras je bilo prilično dobro«, Silver je doviknula dok je kod
blagajne pregledavala dnevno izvješće.
 »Koliko prilično dobro?« pitao sam dajući sve od sebe da ignoriram
Naomi i Max, koje su pribor za jelo omatale ubrusima i smijale se oko
nečega. Waylon je pojurio do njih u potrazi za pažnjom.
»Dovoljno za žestice«, rekla je Silver.
»Je li netko spomenuo žestice?« zazvala je Max.
Imao sam dogovor sa zaposlenicima. Svaki put kada bismo premašili
prošlotjednu prodaju, cijela bi smjena zaslužila žestice.
Preko šanka mi je gurnula izvješće. Prelistao sam ga dok nisam došao
do ukupnog iznosa. Opa. Večer je bila dobra.
»Možda nam je nova cura srećonoša«, rekla je.
»Ništa u vezi nje nije sretno«, inzistirao sam.
»Svejedno nam duguješ.«
Uzdahnuo sam. »Dobro. Poredaj ih. Tekilu Teremanu.« Bacio sam
pogled preko ramena. »Hajde, dame.«
Naomi je nakrivila glavu, ali Max je poskočila sa svoje stolice. »Znala
sam da je večer bila dobra. I napojnice su bile odlične. Hajde«, rekla je
povlačeći Naomi da ustane.
Nije mi promaknuto kako se Naomi lecnula kada je ustala. Očito nije
bila naviknula satima u komadu biti na nogama. Ali cijenio sam što je na putu
do pulta tvrdoglavo pokušavala skriti koliko joj je neudobno. Waylon joj
uporno kaskao za petama, poput zaljubljene budale.
»Šef je zatražio tekilu«, rekla je Silver izvlačeći bocu.
Max je zazviždala i zabubnjala po pultu.
»Tekilu?« Naomi je ponovila zijevnuvši.
»Takva je tradicija«, objasnila je Silver. »Moramo proslaviti uspjehe.«
»Još jednu«, rekao sam prije nego što je Silver krenula točiti.
Dok je izvlačila još jednu čašu, obrve su joj poletjele prema gore, »šef
je za. Ovo je novo.«
 Max je također izgledala iznenađeno.
»Čekajte. Zar nam ne treba sol, limun, ljuti umak ili nešto?« pitala je
Naomi.
Silver je odmahnula glavom. »To je za lošu tekilu.« Kada su žestice
bile natočene, podigli smo čaše.
»Moraš nazdraviti«, rekla mi je Max kada je postalo očito da nitko
drugi to neće učiniti.
»Jebemti. Dobro. Za uspješnu večer«, rekao sam.
»Jadno«, rekla je Silver.
Zakolutao sam očima. »Začepi i pij.«
»Živjeli.« Kucnuli smo se čašama, a potom njima lagano udarili po
drvenom šanku. Naomi nas je oponašala, a zatim naiskap popila svoju
žesticu.
Očekivao sam da počne kašljati i hvatati zrak poput studentice tijekom
prvog tjedna u sestrinstvu. No jedino su joj se raširile oči boje lješnjaka.
»Pa, čini se da dosad nisam pila dobru tekilu«, rekla je gledajući svoju
praznu čašu.
»Dobro došla u Honky Tonk«, rekla je Max.
»Hvala. A sada kada je i službeno završila moja prva smjena,« Naomi
je svoju čašu i pregaču odložila na bar i okrenula se prema meni, »dajem
otkaz.«
Krenula je prema vratima.
»Neeeee!« viknule su Silver i Max za njom.
»Bolje ti je da nešto učiniš«, rekla je Silver probadajući me pogledom.
»Dobra je.«
»I pokušava uzdržavati dijete, Knoxy. Imaj srca«, naglasila je Max.
Opsovao sam si u bradu. »Ispratite se međusobno«, naredio sam i
krenuo za Naomi.
Zatekao sam je na parkiralištu, pokraj prastarog bicikla s deset brzina.
 »Nećeš se tom stvari voziti kući«, objavio sam grabeći joj upravljač.
Naomi je duboko uzdahnula. »Imaš sreće što sam preumorna da
pedaliram ili da se svađam. Ali svejedno dajem otkaz.«
»Ne, ne daješ.« Pružio sam joj pregaču pa bicikl odnio do kamioneta i
stavio ga u prtljažni prostor. Došepesala je za mnom, pognutih ramena.
»Isuse, izgledaš kao da te pregazilo krdo konja.«
»Nisam navikla satima u komadu biti na nogama. Dobro, gospodine U
Udobnoj Radnoj Stolici Bavim Se Papirologijom?«
Otvorio sam suvozačka vrata i pokazao joj da uđe. Pri penjanju se
lecnula.
Pričekao sam dok se nije smjestila, zatim zatvorio vrata i obišao
prtljažnik pa skliznuo za upravljač. »Ne daješ otkaz«, rekao sam, za slučaj da
me prvi put nije čula.
»O, definitivno dajem otkaz. To je jedino zbog čega sam izdržala
smjenu. Cijelu sam večer kovala planove. Odlučila sam biti najbolja
prokleta konobarica koju si ikada vidio, a onda, kada promijeniš mišljenje,
reći ti da dajem otkaz.«
»Povući ćeš otkaz.«
Zijevnula je. »To govoriš samo da me možeš otpustiti.«
»Ne. Ne govorim«, mrgodno sam rekao.
»Htio si da dam otkaz«, podsjetila me. »Dajem otkaz. Pobijedio si.
Bravo za tebe.«
»Da, pa, nisi bila koma. I treba ti lova.«
»Tvoja je dobrohotnost zapanjujuća.«
Odmahnuo sam glavom. Čak i kada je bila premorena, vokabular joj je
svejedno bio kao u eseju na maturi.
Naslonila je glavu na sjedalo. »Što čekamo?«
»Moramo se uvjeriti u to da će cure izaći zajedno i ući u svoje aute.«
 »To je lijepo od tebe«, rekla je ponovno zijevnuvši.
»Nisam cijelo vrijeme totalni šupak.«
»Nego samo sa mnom?« pitala je Naomi. »Baš sam sretnica.«
»Hoćemo otvoreno?« Nije mi se dalo uljepšavati ovo. »Nisi moj tip.«
»Zar se ti to upravo šališ?« pitala je.
»Ne.«
»Ne privlačim te, pa to znači da ne možeš biti čak ni pristojan prema
meni?«
Kroz stražnja su vrata s posljednjom vrećom smeća izašle Max i Silver.
Zajedno su odmarširale do kontejnera te si dale pet nakon što su je
ubacile. Na putu do svojih automobila Max mi je mahnula, a Silver
salutirala.
»Nisam rekao da me ne privlačiš. Rekao sam da nisi moj tip.«
Zastenjala je. »Definitivno ću ovo požaliti, ali mislim da ćeš mi ovo
morati razjasniti.«
»Pa, Ivančice. To znači da moj kurac ne zanima to što nisi moj tip.
Svejedno se diže i pokušava pridobiti tvoju pozornost.«
Jedan je dugačak trenutak šutjela.
»Previše je posla oko tebe. Dolaziš s previše komplikacija. I ne bi bila
zadovoljna samo brzinskom ševom.«
»Vjerujem da je Knox Morgan upravo rekao da me ne bi mogao
zadovoljiti. Da barem imam mobitel pa da tu izjavu ovjekovječim na
društvenim mrežama.«
»Kao prvo, istog ćeš trena nabaviti novi mobitel. Neodgovorno je da ga
nemaš, a moraš se skrbiti o djetetu.«
»O, prestani.. Prošlo je par dana. Ne mjeseci. Nisam znala da ću se
morati skrbiti o djetetu«, rekla je.
 »Kao drugo, mogao bih te jebeno zadovoljiti«, nastavio sam uporno,
isparkiravajući automobil. »Ali samo bi htjela još, a to mi ne odgovara.«
»Jer sam >uobražena, zahtjevna gnjavatorica<«, rekla je mraku iza
svojeg prozora.
Nisam se mogao obraniti. Bio sam šupak. Kratko i jasno. I što prije ona
to shvati, dalje će se od mene držati. U prenesenom značenju.
Naomi je ispustila umoran uzdah. »Imaš sreće što sam preumorna da te
ošamarim, iskočim iz ovog vozila i otpužem kući«, naposljetku je rekla.
Skrenuo sam na zemljani put koji je vodio kući. »Možeš me sutra
ošamariti.«
»Vjerojatno bi me zbog toga samo još više htio.«
»Baš si gnjavatorica.«
»Samo se ljutiš što ćeš sada u dvorištu morati naći novo mjesto gdje ćeš
moći piškiti.«
 Trinaest

Nastava iz povijesti

Naomi

W aylay i ja skupa smo preživjele gotovo cijeli tjedan.

Kako su nam životi i dalje visjeli u čistilištu, imala sam dojam
da je to ogromno dostignuće. Nije nam se javio niti sud niti Centar za
socijalnu skrb.
Ali u sinoćnju sam mesnu štrucu ubacila sitno isjeckane tikvice i
mahune kako bih ih prošvercala pokraj istančanog njuha Waylay Witt, samo
za slučaj da nas netko promatra.
Odradila sam još dvije smjene u baru, a napojnice su se počele
nakupljati. Još jedan financijski blagoslov stigao je poštom, u obliku nove
kreditne i debitne kartice. Nisam sve što je Tina podigla uspjela izbrisati iz
izvješća o troškovima kreditne kartice, ali neizmjerno je pomagalo to što sam
imala pristup svojoj skromnoj ušteđevini. Kako sam očekivala da ću tijekom
medenog mjeseca biti u prevelikom deliriju sreće da bih se brinula oko
nečega kao što su računi, bila sam toliko dalekovidna da Dvomjesečnu ratu
hipoteke platim početkom mjeseca. To je, zajedno s činjenicom da više
nisam morala plaćati kredit i osiguranje za auto, značilo da mi jedan dolar
može trajati iznenađujuće dugo.
Kako bih zaradila tu besplatnu stanarinu, odvojila bih nekoliko sati koje
bih provodila kod Lize.
 »Tko je to?« pitala je Waylay pokazujući na uokvirenu fotografiju koju
sam pronašla uguranu u stražnji dio jednog ormarića u blagovaonici.
Podigla sam pogled sa svoje krpe za prašinu i sredstva za poliranje
kako bih vidjela što mi pokazuje. Bila je to fotografija starijeg muškarca koji
je izgledao kao da će puknuti od ponosa. Ruka mu je bila obavijena oko
crvenokose djevojke u kapi i halji.
Liza, koja je u nekoliko navrata rekla da ne voli čišćenje, ali je
inzistirala na tome da nas slijedi iz sobe u sobu, pogledala je fotografiju kao
da je vidi prvi put. Sporo je, drhtavo uzdahnula. »To je, ovaj. Moj muž,
Billy. A to je naša kći, Jayla.«
Waylay je otvorila usta kako bi pitala još nešto, ali ja sam je prekinula
predosjetivši da Liza ne želi više razgovarati o tim drugim članovima
obitelji, koji dosad nisu bili spomenuti. Postojao je razlog zbog kojeg je ova
velika kuća zabarikadirana od ostatka svijeta. I pretpostavila sam da je
razlog bio na toj fotografiji.
»Imate li ikakvih planova za vikend, Liza?« ubacila sam se kratko
odmahnuvši glavom prema Waylay.
Odložila je fotografiju na stol, licem prema dolje.
»Planova? Ha!« podsmjehnula se. »Svaki prokleti dan radim jedno te
isto. Izvučem se iz kreveta i bavim se svačim i ničim. Cijeli dan, svaki dan.
Opet i opet.«
»Čime se baviš ovaj vikend?« pitala je Waylay.
Pokazala sam joj palac gore, koji Liza nije mogla vidjeti.
»Vrt treba još pozornosti. Voli li slučajno ijedna od vas dvije rajčice?
Imam ih daleko previše.«
»Waylay i ja obožavamo rajčice«, rekla sam dok je moja nećakinja
glumila da povraća na pod.
»Onda ću vas kući poslati s cijelom kantom«, odlučila je Liza.

______
 »NEK SAM PROKLETA. Skinula si ono zagorjelo sranje sa
štednjaka«, dva sata kasnije primijetila je Liza. Naginjala se nad svojim
elementima dok sam se ja izvalila na podu, ispruženih nogu.
Znojila sam se, a prsti su me boljeli od agresivnog ribanja. No
napredak je bio neupitan. Hrpa suda bila je oprana i spremljena, a sve su
površine elemenata blistale. S pulta sam maknula sve papire, kutije i vreće te
Lizi dala zadatak da sve razvrsta u dvije hrpe - jednu za ono što će sačuvati,
a drugu za ono što će baciti. Hrpa za čuvanje bila je četiri puta veća od hrpe
za bacanje, no i to je bio napredak.
Waylay je napredovala na svoj način. Čim je popravila zabludjeli e-
čitač koji je pojeo ono što je Liza preuzela te pisač koji je izgubio vezu s
bežičnim internetom, Liza joj je predala stari Blackberry koji sam pronašla u
ladici pokraj sudopera. Liza je rekla da ga, ako ga Waylay nagovori da se
vrati u život, mogu zadržati. Besplatni mobitel s brojem koji nije imao nitko
od mojih starih kontakata? Savršeno.
»Umirem od gladi«, objavila je Waylay i dramatično se svalila za sada
vidljivi pult. Bigl Napaljenko zalajao je, kao da time naglašava koliko je to
što mi nećakinja umire od gladi kobno. Pitbulica Maca spavala je kao top
nasred prostorije, a jezik joj je ležao na podu.
»Hajdemo onda jesti«, rekla je Liza i pljesnula rukama.
Na riječ »jesti« i psi i moja nećakinja posvetili su joj punu pozornost.
»Naravno, neću ovdje kuhati. Ne kad izgleda kao u katalogu«, dodala je
Liza. »Idemo kod Dine. Ja častim.«
»Oni peku najbolju pizzu s kobasicom«, rekla je Waylay razvedrivši se.
»Mogla bih sama pojesti cijelu jednu s kobasicom«, složila se Liza te
povukla prema gore svoje radne kratke hlače.
Bilo je lijepo vidjeti da mi se nećakinja opušta u društvu starije osobe,
ali bilo bi mi draže da sam ja ta s kojom dijeli sklonosti prema kobasici.
Nisam se mogla otarasiti dojma da dobivam jedinicu na ispitu iz
kolegija koji sam cijeli semestar zaboravila pohađati.
 ______
PRESVUKLA SAM SE iz svoje odjeće za čišćenje u ljetnu haljinu pa
nas je Liza u grad odvezla svojim starim Buickom koji je zavojima krstario
poput balona na paradi robne kuće Macy’s povodom Dana zahvalnosti.
Ugurala se na parking ispred, izloga pod narančastom tendom. Na znaku u
izlogu pisalo je Dinine pizze.
Nekoliko vrata pokraj nalazio se nekakav salon ili brijačnica, s
fasadnom ciglom obojenom u tamnoplavu boju. Zanimljiv prizor u izlogu
sačinjavali su boce viskija i kaktusi u glinenim posudama.
Kada smo izašle iz automobila, par bajkera išetao je iz pizzerije i
zaputio se prema dvama Harleyjima. Jedan mi je namignuo i nasmiješio se.
»Nije ti to Tina«, zagrmjela je Liza.
»Znam«, uzvratio je povikom. »Šta ima, Ne-Tina?«
Pa, barem je činjenica da nisam Tina počela padati na plodno tlo. No
nije mi bio osobito drag taj nadimak, Ne-Tina. U nelagodi sam mahnula pa
prema restoranu ispred sebe pogurala Waylay, u nadi da ta stvar s Ne-Tinom
neće postati popularna.
Liza je ignorirala znak na kojem je pisalo »Molimo vas, pričekajte da
vas smjestimo za stol« i ugurala se u prazan separe.
Waylay je umarširala nakon nje, ja sam oklijevala jer sam željela
dopuštenje.
»Evo me odmah kod vas«, doviknuo je tip za pultom. Tada sam
odahnula i kliznula u separe pokraj Waylay.
»Pa, kakav ti je zasad Knockemout?« pitala me Liza.
»O, ovaj. Vrlo je šarmantan«, rekla sam proučavajući salate na
jelovniku. »Kako je grad dobio ime?«
»Ne znam postoji li službeni odgovor. U ovom su se gradiću sukobi u
mišljenjima uvijek rješavali dobrom starom tučnjavom, nokautima. Nije bilo
nikakvih povlačenja po sudovima i uključivanja umišljenih odvjetnika. Kad
bi ti netko nešto skrivio, pošteno bi ga zveknuo i bili biste kvit. Jednostavno.
Brzo.«
»Ne rješavaju svi tako probleme«, strogo sam rekla Waylay.
»Ne znam baš. Kada nekoga odalamiš u lice, budeš baš zadovoljan«,
razmišljala je moja nećakinja. »Jesi li kad probala?«
»Možda je u pravu«, rekla je Liza obraćajući se Waylay. »Pogledaj
moje unuke. Neke se stvari ne mogu riješiti s par udaraca.«
»Knox je Nasha držao u kravati«, rekla je Waylay.
»Gdje nam je konobar?« pitala sam nikoga posebno.
»To zvuči nalik njih dvojici«, složila se Liza.
»Zašto se svađaju?« pitala je moja nećakinja.
»Te se mazge uvijek oko nečega svađaju.«
»Čula sam da je zbog žene.«
Poskočila sam kada se konobarica nagnula preko stola kako bi odložila
ubruse i slamke.
»Pa, koja bi to žena bila, Neecey?« pitala je Liza.
»Samo ponavljam šta sam čula.«
»S obzirom na to da svi znaju da Knox od srednje škole nije hodao s
djevojkom iz ovoga grada... sjećaš se kako se Jilly Aucker preselila u
Canton samo da vidi hoće li ga promjena poštanskog broja potaknuti na
akciju?«
»Aha. A potom je upoznala onog drvosječu i rodila mu četvero
drvosječke djece«, rekla je Neecey.
Nisam htjela biti zainteresirana za ove konkretne informacije, no nisam
si mogla pomoći.
»Samo ponavljam šta sam čula. Prokleta je šteta što se nijedan od tih
momaka nikada nije skrasio.« Neecey si je namjestila naočale i probušila
balon svoje žvakaće gume. »Da sam dvadeset godina mlađa, dokinula bih
njihovu kavgu time što bih nesebično ponudila da me njih dvojica dijele.«
 »Sigurna sam da bi tvoj muž imao što reći o tome«, nagađala je Liza.
»Vin zadnjih deset godina pet od sedam večeri tjedno zaspi na kauču.
Po meni, tko ne uhvati priliku, prošla mu baba s kolačima. Ti mora da si Ne-
Tina«, rekla je konobarica. »Čula sam da ste se ti i Knox nadvikivali i u
kafiću i u Honky Tonku, potom se ispričao, a ti si mu na glavi slomila
stolicu. Zaradio je šest šavova.«
Ostala sam bez teksta. Waylay je, s druge strane, prasnula u salve
smijeha.
Ovaj je grad stvarno volio tračeve. Uz takve glasine nije ni čudo što se
socijalni radnik još nije javio. Vjerojatno su sastavljali nalog za moje
uhićenje.
»Ovo ovdje su Naomi i njezina nećakinja, Waylay«, rekla je Liza
predstavljajući nas.
»I nisam ni na čijoj glavi slomila stolicu, bez obzira na to koliko to bilo
zasluženo. Vrlo sam odgovorna odrasla osoba«, rekla sam Neecey, u nadi da
će proširiti tu glasinu.
»Ha. Bezveze«, rekla je.
»Mogu li dobiti dolar da pustim neku glazbu?« pitala je Waylay nakon
što smo naručile i pokazala na džuboks u kutu.
Prije nego što sam išta stigla reći, Liza je prema njoj gurnula zgužvanu
novčanicu od pet dolara. »Pusti neki country. Nedostaje mi slušat to.«
»Hvala!« Waylay je iz Lizine ruke ščepala novčanicu i zaputila se k
džuboksu.
»Zašto više ne slušate country?« pitala sam.
Vratio se onaj isti izraz koji je imala kada ju je Waylay pitala o
fotografiji. Sjetan i tužan. »Kći je bila ta koja ga je puštala na radiju, svako
jutro, popodne i večer. Dečke je naučila plesati country gotovo pa prije nego
što su i prohodali.«
U toj je rečenici bilo obilje prošlog glagolskog vremena. Spontano sam
posegnula i stisnula joj ruku. Ponovno se usredotočila na mene pa mi
uzvratila stisak i potom povukla ruku.
 »Kad smo već kod obitelji, unuk mi stvarno iskazuje zanimanje za
tebe.«
»Otkako sam stigla u grad, Nash mi baš pomaže«, rekla sam.
»Ne Nash, nesrećo. Knox.«
»Knox?« ponovila sam, sigurna da sam je krivo čula.
»Velik momak? S tetovažama? Bijesan na cijeli svijet?«
»Nije iskazao zanimanje, Liza. Iskazao je prijezir, gađenje i zlobu.«
Također je agresivno obznanio da moje tijelo privlači njegovo tijelo, no da
je ostatak mene ostatku njega ogavan.
Glasno se nasmijala. »Kladim se da si ti ona prava.«
»Ona prava što?«
»Ona zbog koje će ponovno razmisliti o toj svojoj odluci da bude
neženja. Kladila bih se u novce da ćeš ti biti prva cura iz ovog grada u
zadnjih dvadeset i nešto godina s kojom će izaći. A pod izaći mislim na...«
Podignula sam jelovnik da si pokrijem lice. »Razumijem što mislite, no
vrlo ste, vrlo u krivu.«
»Prilično je dobra partija«, inzistirala je. »I to ne samo zbog dobitka na
lotu.«
Bila sam sto posto sigurna da me zeza.
»Knox je osvojio na lotu?« suho sam priupitala.
»Jedanaest milijuna dolara. Prije par godina.«
Trepnula sam. »Ozbiljni ste, zar ne?«
»Smrtno ozbiljna. I nije bio jedan od onih dobitnika koji kupe mrcinu od
kuće ili ergelu stranih auta. Sada je još bogatiji nego kada je dobio onaj
veliki ček«, ponosno je rekla.
Taj je muškarac nosio čizme starije od Waylay.
Živio je u kolibi na posjedu svoje bake.
 Pomislila sam na Warnera i njegovu obitelj, koji definitivno nisu imali
jedanaest milijuna, ali su se ponašali kao najkremastija krema.
»Ali jednostavno je tako... mrzovoljan.«
Liza se iskesila. »Valjda to samo dokazuje da se novcem ne može kupit
sreća.«

______
UPRAVO SMO SE BACALI na veliku pizzu s kobasicom te salatu - pa,
tehnički sam jedino ja na tanjuru imala salate - kada su se otvorila ulazna
vrata kroz koja je ušetala knjižničarka Sloane. U stopu ju je slijedila neka
djevojčica.
Danas je Sloane nosila dugačku šarenu suknju koja joj je dopirala do
gležnjeva i pripijenu majicu kratkih rukava s manžetama. Kosu je nosila
raspuštenu, pa je od nje nastao dugačak, zlaćani zastor koji se gibao poput
tkanine suknje. Djevojčica iza nje bila je kerubin bucmastih obraza. Imala je
tamnu kožu i procjenjivačke smeđe oči, a kosa joj je bila skupljena u
preslatku punđu na vrhu glave.
»Bok, Sloane!« pozdravila sam je mahnuvši.
Knjižničarkine su se crvene usne izvile u osmijeh. Glavom je trznula
prema djevojčici koja ju je slijedila. »Pa, nisu li to Liza, Naomi i Waylay.
Chloe, poznaješ li Way?« pitala je Sloane.
Djevojčica si je prstom s noktom nalakiranim u svjetlucavoj ružičastoj
boji lagano udarila po bradi. »Lani smo zajedno bile na ručku, zar ne?
Sjedila si s Ninom - niskom crnokosom Ninom, ne visokom Ninom s očajnim
zadahom. Jako je draga, no nije dobra u četkanju zubi. Ove sam godine u
razredu gospođe Felch i nisam sretna zbog toga jer svi kažu da je zlobna
starica. Čula sam da je još i zlobnija jer ona i muž razmišljaju o razvodu.«
Primijetila sam da Waylay zuri u Chloe s opreznim zanimanjem.
»Chloe!« Sloane je zvučala kao da joj je i zabavno i neugodno.
 »Što? Samo ponavljam što sam čula od nekoliko pouzdanih izvora. U
čijem si ti razredu?« pitala je Chloe Waylay.
»Gospođe Felch«, rekla je Waylay.
»Šesti razred bit će zakon čak i sa zlobnom starom gospođom Felch jer
ćemo se seliti po učionicama i imati različite profesore iz biologije,
likovnog, tjelesnog i matematike. Uz to su nam u razredu i Nina, i Beau, i
Willow«, odlučno je nastavila Chloe. »Znaš li što ćeš odjenuti prvi dan? Ja
se ne mogu odlučiti između posve ružičaste i ružičasto-bijele kombinacije.«
Bilo je to puno riječi koje je trebalo pohvatati, a osoba iz koje su
izlazile bila je tako malena.
»Ako ikada budete trebale doznati išta i o kome, samo pitajte moju
nećakinju Chloe«, rekla je Sloane izgledajući kao da se zabavlja.
Chloe se široko nasmiješila. Na obrazu joj se ukazala jamica. »Nije mi
dopušteno tetu Sloane posjećivati u knjižnici jer kaže da previše govorim. Ja
mislim da ne govorim previše. Jednostavno imam puno informacija koje
treba priopćiti javnosti.«
Dok je Waylay zurila u Chloe, iz usta joj je visjelo pola komada pizze.
Prošlo je puno vremena otkako sam išla u školu i bila u dodiru s popularnom
curom. Ali Chloe je popularna cura pisalo na čelu.
»Trebale bismo natjerati naše mame ili valjda tvoju tetu i moju mamu ili
tetu da nam organiziraju zajedničko igranje. Zanimaju li te rukotvorine ili
planinarenje? Možda pečenje kolača?«
»Ovaaj«, rekla je Waylay.
»Možeš mi reći u školi«, rekla je Chloe.
»Hvala?« graknula je Waylay.
Sinulo mi je da Waylay, ako je ljudi u dućanu gledaju poprijeko, možda
nema puno prijatelja u školi. Naposljetku, nije bilo teško zamisliti da mame
ne žele da im kćeri kući dovode kćer Tine Witt.
Dobila sam nalet inspiracije. »Hej, u nedjelju organiziramo malu
večernju zabavu. Biste li vas dvije htjele doći?«
 »Na slobodan dan i ne moram ni kuhati? Računaj na mene«, rekla je
Sloane. »Kako ti stojiš, Chlo?«
»Provjerit ću si društveni raspored i javiti vam se. U subotu imam jednu
rođendansku zabavu, iza toga sat tenisa, ali mislim da sam u nedjelju
slobodna.«
»Super!« rekla sam. Waylay me prostrijelila pogledom zbog kojeg sam
pomislila da sam zazvučala pomalo očajnički.
»Savršeno! Hajdemo po našu narudžbu za van prije nego što se ohladi«,
predložila je Sloane i usmjerila Chloe prema pultu.
»Opa, ta mala stvarno može pričati«, primijetila je Liza. Pogledala me.
»Pa, kada si me mislila pozvati na tu zabavu?«
»Ovaj... sada?«
Zajedničkim smo snagama pojele pizzu, ja sam pojela našu salatu, a
Liza je, poput sveca zaštitnika privremeno švorc podstanara, platila račun.
Izašle smo na pločnik, na virdžinijsku vrućinu. No Liza je krenula u smjeru
suprotnu od svojega auta. Odgegala se do zgrade na uglu i glasno pokucala
na stakleni izlog Whiskey Clippera.
Waylay joj se pridružila, pa su obje počele mahati.
»Što to vas dvije radite?« pitala sam žureći se za njima.
»Knox je vlasnik i ovog lokala, a pomalo se i bavi šišanjem«, rekla je
Liza, uz naznaku ponosa.
Odjeven u svoju uobičajenu odoru, koja se sastojala od iznošenih
traperica, pripijene majice kratkih rukava i prastarih motociklističkih
čizama, Knox Morgan stajao je iza jedne od frizerskih stolica te klijentovu
obrazu približavao britvu. Nisko na bokovima visio mu je kožni pojas s
džepovima, nalik pregači, a u pretince su bile zataknute škare i ostali pribor.
Nikada nisam imala fetiš na brijače. Nisam čak niti znala postoji li
uopće takav fetiš. No, dok sam gledala kako te tetovirane podlaktice i
spretne ruke rade, osjetila sam kako se ispod pizze koju sam utrpala u sebe
rađa iritantna, pulsirajuća iskra želje.
 Njegov se pogled susreo s mojim i, na trenutak, imala sam dojam da
stakla uopće nema. Osjećala sam se kao da me njegova gravitacija protiv
moje volje privlači k njemu. Osjećala sam se kao da samo nas dvoje
dijelimo neku tajnu.
Znala sam o čemu ću razmišljati kada večeras legnem u krevet i zbog
čega ću se mrziti.
 Četrnaest

Večernja zabava

Knox

P o pivo pa gledati utakmicu? Po pivo pa ćaskati na trijemu?« pitao sam

Jeremiju dok su me on i Waylon slijedili uza stube do moje kolibe.
Jednom otprilike svaka dva tjedna ranije bih zatvorio, pa bismo se našli
izvan posla.
»Želim doznati zašto ti je brada tako ovješena. Prije nekoliko dana bio
si dobro. Bio si mrzovoljan kao i inače. Sad se duriš.«
»Ne durim se. Utonuo sam u misli. Na muževan način.«
Iza mene, Jeremiah se podsmjehnuo.
Otključao sam vrata i, unatoč tome što sam dao sve od sebe da to ne
učinim, bacio pogled na susjednu kolibu.
Ispred nje bili su parkirani automobili i svirala je glazba. Sjajno. Žena
je bila društvena. Još jedan razlog zbog kojeg se treba držati podalje od nje,
dovraga.
Nije da sam se morao držati podalje, s obzirom na to kako je ona
izbjegavala mene kao da sam ja problem. Prošli je tjedan bio patnja. Patnja
koja mi je išla na živce. Naomi Witt bila je, kako sam otkrio, topla,
prijateljski nastrojena osoba. A kada se prema tebi nije ponašala toplo i
prijateljski, definitivno si osjećao hladnoću. Odbijala me gledati u oči.
Njezini su osmijesi bili površni, kao i kada je odgovarala: »Svakako, šefe.«
Čak i kada sam je vozio kući i kada smo bili sami u kamionetu, led se nije
otopio ni za stupanj.
Svaki put kada bih pomislio da sam riješio problem, ona bi negdje
iznikla. Ili u svojem stražnjem dvorištu ili kod moje bake. U mojem vlastitom
baru. Dovraga, prije nekoliko dana doplutala je do izloga Whiskey Clippera
poput neke proklete prikaze.
Zbog nje sam prokleto ludio.
»Vidiš? Točno tako«, rekao je Jer pokazujući na moje lice. »Duriš se.
Što ti je, čovječe?«
»Ništa.« Primijetio sam da je kod kolibe parkirano policijsko vozilo
mojega brata. »Jebemti.«
»Ima li neki razlog zbog kojeg ti se ne sviđa što ti je bratov auto
parkiran kod Ne-Tine?«
»Je li biseksualni dio tebe taj koji cijelo vrijeme želi pričati o jebenim
osjećajima?« pitao sam. »Ili da krivim dio koji >dolazi iz velike libanonske
obitelji u kojoj svi znaju sve o svima<?«
»Zašto ne i jedan i drugi?« pitao je nakratko se nacerivši.
Pozornost nam je privukla osobito glasna salva smijeha, kao i miris
mesa na roštilju.
Waylonov se nos trznuo. Bijeli vrh njegova repa smrznuo se u zraku.
»Ne«, strogo sam rekao.
Isto sam tako mogao reći i: »Svakako, prijatelju. Idi si po hot-dog.« Jer
moj je pas odletio poput munje.
»Čini se kao da se pridružujemo zabavi«, primijetio je Jeremiah.
»Jebemti. Idem prvo po pivo.«
Minutu kasnije, s hladnim pivom u ruci, obišli smo stražnji dio kuće i na
Naominu trijemu zatekli pola Knockemouta.
Sloane, lijepa knjižničarka, tamo je bila s nećakinjom Chloe, koja se, u
vodi koja joj je dopirala do koljena, s Waylay i bakinim psima probijala
kroz potok. Liza J. sjedila je pokraj Tallule, dok se Justice bavio roštiljem, a
moj je gnjavatorski brat flertovao s Naomi.
Izgledala je poput ljeta.
Kako sam popio svega dva gutljaja piva, za svoju mentalnu prozu nisam
mogao kriviti alkohol. Usta su mi se osušila kada mi je pogled krenuo od
njezinih bosih stopala i popeo se uz dugačke, osunčane noge do mjesta gdje
su nestajale ispod koketne, limunski žute ljetne haljine.
»Znači, to je problem«, samodopadno je rekao Jeremiah. Gledao je
ravno u Naomi i to mi se nije osobito svidjelo.
»Ne znam o čemu govoriš«, rekao sam.
Waylon je poput metka odjurio do trijema i krenuo ravno do roštilja.
»Waylone!« Kada je ugledala mojega psa, Naomi je izgledala
razdragano. Čučnula je kako bi ga pozdravila i, čak i s ove udaljenosti, taj je
kratki pogled na njezin dekolte bio dovoljan da mi muda sveže u čvor.
»Waylone«, zalajao sam.
Moj kretenski pas bio je prezauzet uživanjem u pažnji prekrasne žene,
pa se nije potrudio poslušati me.
»Knoxe! Jer!« Tallulah je doviknula kada nas je opazila u dvorištu.
»Pridružite nam se.«
Naomi je podigla pogled. Sunčeva joj je svjetlost izblijedjela s lica
kada me primijetila. Podignuo se ledeni zid.
»Ne želimo smetati«, rekao je Jeremiah poskrivećki razgledavajući
ponudu hrane. Bilo je ondje punjenih jaja, prženog povrća, nekakav slojeviti
umak u otmjenoj posudi te četiri vrste slastica. Justice je za roštiljem okretao
pileća prsa i hot-dogove.
»Slobodno nam se pridružite«, Naomi je procijedila kroz osmijeh koji
je više nalikovao stisnutim zubima, a ne pozivu. Njezina je poruka bila jasna.
Nije me htjela na svojoj ugodnoj maloj večernjoj zabavi.
Ha, ja nisam htio da mi se, svaki put kada zatvorim jebene oči, pojavi u
mislima. Pa sam smatrao da nam je rezultat izjednačen.
 »Ako inzistiraš«, rekao je Jeremiah dobacivši mi trijumfalni pogled.
»Lijepo cvijeće«, rekao sam. Na sredini stola nalazila se plava vaza iz
koje su se prelijevali divlji cvjetovi.
»Nash ga je donio«, rekla je Naomi.
Htio sam odalamiti brata i s lica mu odmah skinuti taj samodopadni
izraz.
Eto, donio je djevojci cvijeće, a ja sam je jedva mogao natjerati da mi
uputi dvije riječi. Trebao bi biti pametniji i ne izazivati me.
Igrao sam prljavo. Čak i kada mi nije bilo stalo do pobjede. Samo sam
htio da Nash izgubi.

______
KAD NISAM JEO ILI ĆASKAO s Naominim eklektičnim gostima,
promatrao sam nju. Sjedila je između Waylay i Nasha, koji kao da me
odgurnuo s puta u nekoj ludoj verziji »glazbenih stolica«. Razgovor je bio
živahan, a atmosfera vedra.
Naomi se smijala, pričala i slušala te cijelo to vrijeme jednim okom
pratila tuđe tanjure i čaše - nudila je repete i još pića vještinom nekoga tko je
cijeli život proveo pazeći na druge.
Bila je topla, pažljiva, duhovita. Prema svima osim prema meni.
Pa, možda sam pomalo bio šupak. Osobno nisam to smatrao prijestupom
dovoljnim za moj progon u Ledograd.
Primijetio sam da bi, svaki put kad bi Sloane ili Chloe spomenule nešto
o tome kako počinje škola, Naomi problijedjela, a ponekad se i ispričala te
otišla u kuću.
S Jeremijom je pričala o kosi i Whiskey Clipperu. S Justiceom i
Tallulom pričala je o kavi i malim poduzećima. I nije joj bio problem
smiješiti se zbog svake gluposti koja bi izašla iz usta mojega brata. No, bez
obzira na to koliko sam je dugo gledao, nikako, niti jednom, nije pogled
bacila u mojem smjeru. Bio sam nevidljivi gost na večeri i to me žuljalo.
»Liza J. ispričala je par priča o tvom i Nashovom odrastanju«, rekao mi
je Justice.
Mogao sam misliti za koje se to priče baka odlučila. »Je li pričala o
borbi kamenjem u potoku ili o spuštanju s dimnjaka čeličnim uzetom?« pitao
sam brata.
»I jedno i drugo«, rekao je Nash, usana izvijenih u osmijeh.
»Bilo je to posebno djetinjstvo«, rekao sam Justiceu.
»Jesu li roditelji živjeli s vama?« pitala je Waylay. Bilo je to nevino
pitanje djeteta koje zna kako je to kada ne živiš s roditeljima.
Progutao sam i potražio izlaz iz ovoga.
»Živjeli smo s roditeljima dok nam mama nije preminula«, rekao joj je
Nash.
»Tako mi je žao zbog toga.« Ovo je doprlo od Naomi, a ovaj je put
jebeno gledala ravno u mene.
Ukočeno sam kimnuo.
»Naomi, jesi li već podigla Waylayin školski laptop?« pitala je Sloane.
»Sestra mi kaže da s Chloeinim ima nekih problema.«
»Aha, svaki put kada odem na internet, laptop se ponovno pokrene.
Kako bih bez interneta na YouTubeu trebala gledati videozapise primjerene
mojoj dobi?« oglasila se Chloe.
»Hi, ne znam, radila zadatke za školu?« zezala ju je Sloane.
»Vjerojatno bih mogla baciti pogled na njega«, ponudila je Waylay.
Chloe je raširila smeđe oči. »Ti si cura za STEM?«
»Što je to?« sumnjičavo je upitala Waylay.
»Područje znanosti, tehnologije, inženjerstva i matematike«, dopunila je
Sloane.
 »Aha. Štreberske stvari«, dodala je Chloe.
Sloane je nećakinju bubnula laktom.
»Jao! Nisam to štreberski mislila kao nešto loše. Štreberi su dobri.
Štreberi su kul. Štreberi su oni koji upravljaju tvrtkama i zarađuju milijarde
dolara kada narastu«, rekla je Chloe. Pogledala je Waylay. »Štreberi su
definitivno dobri.«
Vrhovi Waylayinih ušiju poprimili su ružičastu boju.
»Mama je uvijek govorila da su Štreberi gubitnici«, potiho je rekla.
Dobacila je pogled Naomi. »Rekla je i da su cure koje vole haljine i
pravljenje frizura... ovaj, opake.«
Osjetio sam iznenadan poriv da pronađem Tinu i šutiram je u potok
zbog toga što nije bila onakva majka kakva je trebala biti svom djetetu.
»Mama ti je puno stvari pobrkala, mala«, rekla je Naomi prelazeći
rukom preko Waylayine kose. »Nije razumjela da ljudi mogu biti više od
jedne stvari i da mogu voljeti više od jedne stvari. Možeš nositi haljine i
šminku i projektirati rakete. Možeš nositi odijela i igrati košarku. Možeš biti
milijunaš i raditi u pidžami.«
»Mama ti ne voli haljine i frizure?« otpuhnula je Chloe. »Ne zna što
propušta. Prošle sam se godine za svoj rođendan dvaput presvukla i dobila
sam luk i strijelu. Ti budi ti. Ne daj da ti netko tko ne voli modu išta govori.«
»Slušaj Chloe, kojoj će s tanjura upravo nestati hot-dog - sjedni,
Waylone«, rekla je Liza.
Moj se pas smrznuo usred prikradanja.
»Vidimo te i kad se ne mičeš, tupane«, podsjetio sam ga.
Waylay se zahihotala.
Waylon je objesio njušku i ponovno skliznuo pod stol. Nakon nekoliko
trenutaka primijetio sam da je Waylay otkinula dio svojeg hot-doga i ležerno
ga ugurala pod kockasti stolnjak.
Primijetila je i Naomi, ali nijedno nije otkucala.
»Ako doneseš laptop, mogla bih ga pregledati«, ponudila je Waylay.
 »Pa, ako poslije večere pružaš malo tehničke podrške,« rekla je
Tallulah i iz svoje radne torbe izvukla ogroman iPad, »upravo sam ovo
kupila za radionicu i imam problema s prebacivanjem na njega svega onoga
što je na starome.«
»Deset dolara po poslu«, rekao sam dlanom pljesnuvši po stolu.
Sve su se oči okrenule prema meni. Waylayine su se usnice blago izvile
u osmijeh.
»Waylay Witt ne radi besplatno. Želite najbolju uslugu? Morate za nju
platiti«, rekao sam im.
Njezin se sitni osmijeh pretvorio u cerek, a kada je Tallulah iz torbice
izvukla novčanicu od deset dolara i predala je, preobrazio se u pravi, široki
osmijeh. »Prva mušterija«, ponosno je rekla Tallulah.
»Teta Sloane!« siknula je Chloe.
Sloane se osmjehnula i posegnula za torbicom. »Evo dvadesetica za
tvoj trud. Ova naša gospođica Moda također je kuhala čaj, pa po tipki za
razmak prolila med.«
Waylay je novčanice tutnula u džep i bacila se na posao.
Ovoga je puta Naomi pogled prikovala uz moj. Nije se nasmiješila i
nije rekla ni »hvala« ni »večeras me skini do gola«. No svejedno je tamo
nešto bilo. Nešto pod površinom tih očiju boje lješnjaka što sam čeznuo
raspetljati.
A potom toga više nije bilo.
»Ispričajte me«, rekla je i odgurnula se od stola. »Evo me odmah
natrag.«
Dok je odlazila, s jarkožutom tkaninom koja joj se klizala po osunčanim
bedrima, Nash ju je gledao.
Nisam ga mogao kriviti. No također mu nisam mogao dopustiti da je
dobije.
Iskoristio sam trenutak kada je Jeremiah njegovu pozornost zaokupio
pitanjem o nogometu i slijedio je u kuću. Pronašao sam je presavinutu preko
starinskog stola pokraj stuba u dnevnoj sobi.
»Šta se radi?«
Poskočila je ramena su joj se pritom podigla. Zatim se okrenula držeći
ruke iza leđa. Kada je vidjela da sam to ja, preokrenula je očima. »Treba li ti
nešto? Šamar posred obraza? Neka isprika zašto moraš otići?«
Polako sam smanjio udaljenost između nas. Nisam znao zašto to činim.
Samo sam znao da mi se od pogleda na to kako se smiješi mojemu bratu
stišću prsa, da mi smeta to što sam ledeno isključen. I što sam joj se više
približavao, to mi je bilo toplije.
»Mislio sam da si u škripcu s lovom«, rekao sam kada je nagnula glavu
kako bi pogledala u mene.
»O, začepi, Vikinže.«
»Samo kažem, Ivančice, prvi radni dan prodala si mi neku tugaljivu
pričicu o tome kako si izgubila ušteđevinu, a moraš se skrbiti o nećakinji.
Sada izgleda kao da hraniš pola države.«
»Na ovu se večeru trebalo donijeti nešto, Knoxe. Usput, ti si jedini koji
nije donio ništa što bi podijelio s drugima. Uostalom, nisam ovo organizirala
radi druženja.«
Sviđalo mi se kako mi je izgovarala ime kada je bila na rubu snaga od
ogorčenosti. Dovraga, jednostavno mi se sviđalo moje ime na tim usnama.
»Dobro onda. Zašto si pola Knockemouta pozvala na zabavu?«
»Obećavaš li da ćeš nam, ako ti kažem, oboma učiniti uslugu i otići?«
»Naravno«, lagao sam.
Zagrizla je usnu i virnula preko ramena. »Dobro. Zbog Chloe.«
»Priredila si večernju zabavu za jedanaestogodišnjakinju?«
Zakolutala je očima. »Ne! Ta preslatka brbljavica najpopularnija je
cura u Waylayinoj generaciji. Ove godine idu u isti razred. Samo sam im
htjela omogućiti da neko vrijeme provedu zajedno.«
»Sparuješ šestašice?«
 Naomi je isturila čeljust i ruke prekrižila preko prsa. Nije mi to smetalo
jer je time grudi potisnula više prema izrezu haljine.
»Ne bi razumio kako je to kada hodaš gradom, a ljudi te osuđuju samo
na temelju toga s kime si u rodu«, siknula je.
Približio sam joj se za korak. »Tu si posve u krivu.«
»Dobro. U redu. Što god. Želim da Waylay u školu ide s pravim
prijateljima, a ne samo s glasinama o tome kako je ona napuštena kći Tine
Witt.«
To je vjerojatno bila solidna strategija. Kada smo se doselili ovamo,
prvi sam dan škole imao brata i Luciana. Štitilo nas je to što smo u čoporu,
pa se nitko nije usudio prisrati nešto o nama.
»A što je onda ovo?« pitao sam i zgrabio bilježnicu koju je stiskala u
jednoj ruci.
»Knoxe! Prestani!«
»Popis hitnih obaveza za početak škole«, pročitao sam. »Podići laptop.
Pokušati organizirati sastanak s učiteljicom. Odjeća i potrepštine za početak
škole. Novac.« Tiho sam zazviždao. »Nakon ovog zadnjeg slijedi puno
upitnika.«
Bacila se za bilježnicom, ali držao sam je izvan njezina dosega pa
okrenuo na prethodnu stranicu. Zatekao sam još jedan popis pa još jedan.
»Stvarno voliš popise«, primijetio sam.
Rukopis joj je na početku bio lijep i uredan, ali kasnije kao da ga je
obuzimalo sve više panike što je popis više napredovao. Žena je imala
stvarno dosta briga. I ne puno sredstava za obavljanje tih zadataka, ako je
kratak uvid u stanje na računu naškrabano u dnu popisa za trgovinu išta
značio.
Ovaj sam joj put dopustio da ugrabi bilježnicu. Bacila ju je na stol iza
sebe i podigla svoju čašu vina.
»Ne petljaj mi se u život, Knoxe«, rekla je. Obrazi su joj bili ružičasti i
sada u tim prekrasnim očima boje lješnjaka nije bilo ni traga ledu. Svaki put
kada bi duboko udahnula, grudi bi joj okrznule moja prsa i pomalo me sve
više izluđivale.
»Ne moraš ovo sama raditi, znaš«, rekao sam.
Glumeći da je uzbuđena, rukom u kojoj nije držala vino pljesnula se po
čelu. »Pa naravno! Mogu samo nepoznate ljude pitati da mi daju novac.
Zašto se ja toga nisam sjetila? To u očima zakona ne bi izgledalo kao da sam
nesposobna skrbiti se o djetetu. Problem riješen.«
»Nema ništa loše u tome da s vremena na vrijeme prihvatiš malo
pomoći.«
»Ne treba mi pomoć. Treba mi vremena«, ustrajala je. Ramena su joj se
napela, a dlan joj se uz bok skupio u šaku. »Sloane je spomenula da bi se,
kada počne škola, u knjižnici moglo otvoriti radno mjesto na pola radnog
vremena. Mogu uštedjeti i nabaviti auto. Mogu postići da ovo funkcionira.
Samo mi treba vremena.«
»Ako želiš više smjena u Honky Tonku, samo reci.« Čini se da nisam
mogao prestati željeti da se putanja ove žene preklopi s mojom. Igrao sam
glupu, opasnu igru.
»Kaže muškarac koji me nazvao >uobraženom, zahtjevnom
gnjavatoricom< i na licu mjesta pokušao otpustiti. Oprosti ako te nikad ne
budem ni za što zamolila.«
»O, ma daj, Naomi. Bio sam bijesan.«
Pogledala me kao da me želi spaliti na lomači. »I?« značajno je rekla.
»I što? Rekao sam neka sranja jer sam bio bijesan. Nisi to trebala čuti.
Nisam ja kriv što prisluškuješ privatne razgovore.«
»Počeo si vikati dvije sekunde nakon što sam prošla kroz vrata! To se
tako ne radi! Riječi imaju moć. Zbog njih ljudi osjećaju nešto.«
»Onda prestani to osjećati pa da to prebolimo«, predložio sam.
»To je možda nešto najapsurdnije što sam dosada čula.«
»Sumnjam. Odrasla si s Tinom.«
 Njezin se led otopio i pretvorio u lavu. »Uistinu jesam odrasla s Tinom.
Bilo mi je devet godina kada sam je čula kako mojoj najboljoj prijateljici
govori da bi se trebale igrati bez mene jer sam ja previše uštogljena da bih
se zabavila. Bilo mi je četrnaest kada je poljubila dečka za kojeg je znala da
mi se sviđa. Nakon toga mi je rekla da sam prezahtjevna i da me zato ni on ni
bilo tko drugi nikada neće željeti.«
Jebenica. Zbog ovoga sam mrzio pričati s ljudima. Prije ili kasnije
pogodio bih prstom u ranu.
Rukom sam prošao kroz kosu.
»A potom naiđe Knox Morgan. On ne želi da se motam u blizini jer,
unatoč mojoj kvarnoj osobnosti punoj uobraženosti i zahtjeva, ipak mu je
uspjelo da ga privlači moje tijelo.«
»Gle, Ivančice. Nije to ništa osobno.«
»Osim što je itekako osobno.«
»Puno si uložila u to da zbog ovoga budeš bijesna, ha?« Možda nisam
samo ja trpio neprospavane noći.
»Odjebi, Knoxe!«
Začuje se oštro kucanje na ulaznim vratima i Naomi poskoči. Vino joj
se prelije preko ruba čaše.
»Smetam li?« Žena s druge strane vrata s mrežicom bila je nekoliko
centimetara niža od Naomi i nosila je zgužvano sivo odijelo. Tamna joj je
kosa bila skupljena u čvrstu punđu.
»Ovaaaj«, uspjela je izgovoriti Naomi dok je vino na prsima
pokušavala osušiti rukama. »Uhhh.«
»Ja sam Yolanda Suarez. Iz Centra za socijalnu skrb.«
Ah. Jebeš mi sve.
Pokraj mene Naomi se mrtvački ukočila. Sa stola sam zgrabio kutiju
maramica i pružio joj je.
»Evo«, rekao sam.
 Kada je samo nastavila nepokretno zuriti u posjetiteljicu, izvukao sam
nekoliko maramica i počeo brisati katastrofu.
Trebalo je svega dva poteza po njezinu dekolteu da se prene i pljesne
mi ruku.
»Ovaj! Dobro došli. Ovo nije moje vino«, raširenih je očiju rekla
Naomi. Posjetiteljičin se pogled spustio do sada prazne čaše koju je Naomi
držala, »Mislim, jest. Ne znam zašto sam to rekla. Ali ne pijem ga puno.
Odgovorna sam. I skoro nikada ne vičem na muškarce u dnevnoj sobi.«
»U reeeedu. Je li ovdje načelnik Morgan? Zamolio me da navratim«,
hladno je rekla Yolanda.
 Petnaest

Knox ide u kupovinu

Naomi

I nakon dva dana još bih imala mali srčani udar svaki put kad bi netko bio
pred vratima. Nash je pozvao Yolandu, socijalnu radnicu zaduženu za
Waylayin slučaj, da navrati kako bi nas upoznala. Jednostavno nije imao
pojma da će se pojaviti u trenutku u kojem sam svoju cjeloživotnu traumu
istovarivala na Knoxa Morgana.
Upoznavanje je bilo kratko i neugodno. Yolanda mi je predala isprintani
primjerak prijave za skrbništvo. Imala sam osjećaj kako me kategorizira kao
vrišteću rospiju koja si voli popiti previše vina. S vedrije strane, Waylay je
bila milostivo pristojna i nije spomenula da sam je mučila stavljanjem
povrća u njezine obroke.
Previše sam izanalizirala taj neslužbeni sastanak, toliko da sam bila
uvjerena u to da sam jedva preživjela ispitivanje i da me Yolanda Suarez
mrzi. Moja nova misija nije bila samo biti procijenjena kao »prihvatljiva«
rodbinska skrbnica - bit ću najbolja rodbinska skrbnica koju je sjeverna
Virginia dosad vidjela.
Odmah sljedećeg dana posudila sam Lizin Buick i umarširala u
knockemoutsku trgovinu rabljenom odjećom. Dućan Pack Rats ispljunuo je
četiristo dolara za moju vjenčanicu, šivanu po mjeri i jedva nošenu. Potom
sam kod Justicea zgrabila kavu i otišla ravno kući kako bih dovršila popis za
kupovinu potrepština za školu.
 »Pogodi što danas radimo«, rekla sam Waylay dok smo na stražnjem
trijemu ručale sendviče i štapiće mrkve.
Sunce je sjalo, a potok lijeno grgorio dok je tekao iza ruba trave.
»Vjerojatno nešto dosadno«, predvidjela je Waylay i još jedan štapić
mrkve preko ramena bacila u dvorište.
»Idemo u kupovinu školskih potrepština.«
Sumnjičavo me pogledala. »Je lʼ se to radi?«
»Naravno da se radi. Dijete si. Djeca rastu. Prerastu stare stvari, pa im
trebaju nove.«
»Vodiš me u kupovinu. Odjeće?« polako je rekla Waylay.
»I obuće. I školskih potrepština. Tvoja mi razrednica još nije
odgovorila na poruke, pa sam od Chloeine mame nabavila kopiju popisa
potrebnog pribora.« Od nervoze sam brbljala. Waylay i ja još se nismo
povezale i bila sam voljna njezinu naklonost pokušati kupiti.
»Smijem odabrati odjeću?«
»Ti ćeš je nositi. Možda zadržim pravo na ulaganje veta, za slučaj da se
odlučiš za bundu ili trenirke od velura. Ali, da. Ti biraš.«
»Ha. U redu«, rekla je.
Nije baš da je skakala i bacala mi se oko vrata kao što je radila u mojoj
mašti. No u osmijehu koji joj se pojavljivao u kutovima usana, dok je jela
svoj sendvič s puretinom i sirom provoloneom, bila je iskrica.
Nakon ručka poslala sam Waylay na kat, da se spremi dok ja ponovno
prijeđem, po onome što sam istražila o trgovačkom centru i isprintala u
knjižnici. Došla sam tek do pola opisa trgovina kada se na vratima začulo
kucanje. U strahu da je to još jedno Yolandino »navraćanje«, potrošila sam
jedan trenutak na to da kroz kosu provučem prste, provjerim imam li na
zubima ruža te zatvorim gornju plohu starinskog stola tako da ne može
osuđivati moju opsjednutost bilježnicama i planerima.
Umjesto Yolande, na trijemu sam zatekla najneljubaznijeg muškarca na
svijetu, odjevenog u traperice, sivu majicu kratkih rukava, s pilotskim
sunčanim naočalama. Koša mu je na vrhu glave izgledala nešto kraće. Valjda
si se, ako si bio vlasnik brijačnice, mogao ošišati kad god si htio. Živciralo
me koliko je privlačan, sav tako bradat, tetoviran i suzdržan.
»Pozdrav, susjedo«, rekao je.
»Tko si ti i što si napravio Muppetu Oscaru?« pitala sam. »Hajdemo«,
rekao je pokazujući palcem prema kamionetu.
»Što? Kamo? Zašto si ovdje?«
»Liza J. rekla je da ti treba prijevoz. Ja sam ti prijevoz.« Odmahnula
sam glavom. »O, ne. Neću ovo danas raditi s tobom.«
»Ne zezam se, Ivančice. Da si posjela svoje dupe u kamionet.«
»Koliko god šarmantan bio taj poziv, Vikinže, vodim Waylay u kupovinu
za školu. Ne činiš mi se kao tip susjeda koji će cijeli dan provesti u kupovini
s curama.«
»Nisi u krivu. Možda sam tip susjeda koji će cure odbaciti do
trgovačkog centra i pokupiti ih kad budu gotove.«
»Bez uvrede. Ali ne. Nisi ni taj tip.«
»Možemo ovdje stajati i svađati se oko toga još sat vremena ili se
možeš posjesti u kamionet.« Zvučao je gotovo veselo i zbog toga sam bila
sumnjičava.
»Zašto ne mogu samo posuditi Lizin auto?« To je bio plan. Nije mi se
sviđalo kada stvari nisu tekle kao po planu.
»Sada ne možeš. Treba joj.« Nagnuo se preko mene i doviknuo u kuću.
»Waylay, požuri se s tim! Autobus odlazi.«
S kata se začula grmljavina koraka jer je moja nećakinja zaboravila
pretvarati se da joj je svejedno.
Stavila sam mu ruku na prsa i gurala ga unatrag dok nismo oboje stajali
na trijemu. »Slušaj, ovaj je izlet važan. Pokušavam se povezati s Waylay, a
ona još nikada nije bila u kupovini za školu. Pa, ako ćeš učiniti išta da to
uništiš, radije ću naručiti prijevoz do centra. Zapravo, tako ću učiniti.«
 Izgledao je kao da se naprosto zabavlja. »A kako ćeš to učiniti tim
usranim mobitelom koji je prestar za preuzimanje aplikacija?«
Prokletstvo.
Waylay se prebacila u dnevnu sobu doskočivši na obje noge pa zatim
izraz lica namjestila tako da izgleda kao da se dosađuje. »Hej«, rekla je
Knoxu.
»Knox će nas voziti«, rekla sam bez imalo entuzijazma.
»Fora. Koliko to stvari namjeravaš kupiti ako ti treba cijeli kamionet?«
pitala se Waylay.
»Tvoja je teta rekla da planira kupiti pola trgovačkog centra. Mislio
sam da je najbolje doći pripremljen«, rekao je Knox.
Prije nego što nas je povela niza stube trijema i rekla: »Hajde da to
privedemo kraju«, na njezinu sam licu primijetila mali poluosmijeh.

______
MOJA SE SUMNJIČAVOST produbila kada smo ušli u kamionet u
kojem sam zatekla kavu za mene i smoothie za Waylay.
»Kakvu to igru igraš?« pitala sam Knoxa kada je skliznuo za upravljač.
Ignorirao me kako bi se namrštio na neku poruku na mobitelu.
U načinu na koji je oklijevao bilo je nešto zbog čega sam imala loš
osjećaj. »Je li Liza dobro? Je li se nešto dogodilo u Honky Tonku?«
»Smiri se, Ivančice. Sve i svi su u redu.«
Brzo je natipkao poruku i pokrenuo kamionet.
Zaputili smo se prema istoku i pridružili se sporom toku
sjevernovirdžinijskog prometa. Dok su Knox i Waylay čavrljali, ponovno
sam provjerila svoju urednu hrpicu gotovine. Isključila sam se i pokušala
smiriti svoju tjeskobu. Jučer sam se u knjižnici prijavila na svoje račune da
potvrdim iznose koje sam izračunala. Bila sam kratka s novcem. Pomagale su
mi smjene u baru i besplatna stanarina. No moji prihodi nisu bili dovoljni da
impresioniraju ijednog suca na ijednom sudu, pogotovo ako u to sve dodam i
plaćanje automobila.
Imala sam tri mogućnosti: 1. Naći posao na kojem ću biti dok je Waylay
u školi. 2. Povući sredstva iz mirovinskog fonda. 3. Prodati svoju kuću na
Long Islandu.
U sebi sam se lecnula. Predstavljala mi je toliko više od samo tri
spavaće sobe i dvije kupaonice. Bio je to korak zbog kojeg sam bila
zadovoljna, korak koji je bio dio većeg plana. Uspjela sam dobiti dobar
posao u Warnerovoj obiteljskoj investicijskoj tvrtki, zaljubila se u njega te
kupila lijepu kuću kako bih zasnovala obitelj.
Ako je prodam, bit će to službeni oproštaj od tog sna. Kamo bih onda
otišla nakon što prođe šest mjeseci privremenog skrbništva nad Waylay?
Do trenutka kada smo stigli do trgovačkog centra, već sam se marinirala
u jadu i bijedi kajanja i neuspjeha.
»Hvala na vožnji«, rekla sam Knoxu, koji je sada bio na mobitelu i
vodio razgovor koji kao da se sastojao od jednosložnih pitanja i odgovora.
Iskočila sam još stišćući svoju papirnatu čašu s kavom.
Waylay se spustila sa stražnjeg sjedala i zalupila vratima.
Očekivala sam da će nagaziti na gas i ostaviti nas u oblaku dima, no
umjesto toga je izašao i mobitel ugurao u stražnji džep.
»Što to radiš?«
»Ideš s nama u kupovinu?« pitala je Waylay. Nije zvučala užasnuto -
zvučala je uzbuđeno.
Proklet bio, Knoxe Morgane.
»Imam neke stvari na popisu za kupovinu. Mislio sam da biste me vi,
dame, mogle uputiti u to kako se kupuje.«
Ušli smo u klimatizirani trgovački centar. Waylay mi je samo dobacila
letimičan pogled te odjurila ravno do trgovine s modnim dodacima.
 Čim je nestala u trgovini, zgrabila sam Knoxovu tetoviranu ruku. »Što.
To. Radiš?«
»Kupujem.«
»Ti ne kupuješ. Ne ideš u trgovačke centre.«
Zaljuljao se na petama izgledajući kao da se zabavlja. »To je
činjenica?«
»Ti si tip koji odjeću nosi dok se ne raspadne, a onda počne nositi nešto
što mu je za Božić poklonila neka rođakinja ili na internetu naruči stvar
identičnu onoj koju je iznosio. Ti ne ideš u trgovačke centre. Ne kupuješ s
curama.«
Knox mi je upao u osobni prostor. Te oči, danas više sive nego plave,
uozbiljile su se. »Imaš nešto protiv toga da vam se pridružim?«
»Da! Što radiš ovdje, Knoxe? Pokušavam se povezati s Waylay. Sve što
sam dosad pokušala nije napravilo ni pukotinu u tim zidovima. Zbog količine
razočaranja s kojom se dosad suočila u dobi od samo jedanaest godina ima
pokeraški izraz lica. Želim je vidjeti kako se smiješi. Pravim osmijehom.«
»Isuse, Naomi. Nisam tu kako bih to sjebao.«
»Pa zašto si onda ovdje?«
Waylay je iznutra pokucala na izlog trgovine i do svojih neprobušenih
ušiju podigla dva para naušnica. Pokazala sam joj podignute palčeve i u
mislima na popis dodala stavku »Probušiti Waylayine uši«.
»Imam svoje razloge. Kao što imam svoje razloge zašto ti neću reći.«
»To nije prihvatljiv odgovor.«
Već smo se gotovo dodirivali. Tijelo mi je bilo zbunjeno razlikom
između hladne klimatizacije i vrućine koja je u naletima dopirala od njegova
spektakularnog tijela.
»Jedini je odgovor koji ćeš zasad dobiti.«
»Evo zašto nisi u vezi«, ukazala sam mu. »Nijedna žena pri zdravoj
pameti ne bi to trpjela.«
 »Nisam u vezi jer tako želim«, usprotivio se.
Bila sam usred kolutanja očima kada je odlučio promijeniti temu. »Pa
ćeš Waylay pokušati pridobiti plaćanjem?«
»Da, hoću. Djevojčice vole poklone.«
»Voliš li ti poklone?« pitao me.
Odmahnula sam glavom. »Ne, Knoxe. Ne volim. Prokleto obožavam
poklone.«
Bila je to istina. Obožavala sam ih.
Warner se zadnjih godina traljavo provlačio kroz Božiće i rođendane,
pa sam se, kada bih pokazala razočaranje zbog nemarnih darova u pogrešnim
veličinama, osjećala kao materijalistica.
Knox je nabacio poluosmijeh. »Pa, odakle potječu financije za ovo
trošenje? Znam koliko zarađuješ u Honky Tonku.«
Izvila sam vrat kako bih provjerila je li Waylay još u trgovini.
Isprobavala je pletenu ružičasto-ljubičastu vrpcu za kosu. Izgledala je
prokleto preslatko, toliko da sam žarko željela ući te nju i vrpcu odvući do
blagajne.
»Nije da te se tiče, ali prodala sam vjenčanicu.«
»Tako loše stojiš?« pitao je.
»Loše?«
»Upravo si prodala vjenčanicu kako bi platila nećakinjine stvari za
školu. Nemaš mobitel. Nemaš auto.«
»Imam mobitel«, rekla sam, iskopala Lizin stari Blackberry i gurnula
mu ga pred lice.
»S tipkovnice je upravo otpalo slovo E.«
Dovraga. Puno riječi sadržava E.
»Ne treba mi tvoja osuda. U redu? Danas su prioritet Waylayine stvari
za školu. Smislit ću nešto za sve ostalo. Pa ti samo radi svoje, a ja ću
nećakinju obasuti stvarima.«
 Vratio se poluosmijeh koji mi je harao živčanim sustavom.
»Dogovoreno.«
Zaputila sam se prema trgovini pa zastala kako bih se divila izlogu. U
mene se zabio zid od vrućih, tvrdih prsa.
»Neki problem?« pitao je Knox. Njegova mi je brada škakljala uho.
Okrenula sam se prema njemu i stisnula zube. »Danas nas nećeš pustiti
na miru, zar ne?«
»Ne«, rekao je, stavio mi ruku raširenih prstiju na trbuh te me pogurao,
pa sam u trgovinu ušla unatraške.

______
BILA SAM UVJERENA da će izgubiti zanimanje u prvoj trgovini za
mlade, no ustrajao je u svima. Uključujući i one s cipelama. Čak se, kada je
Waylay to tražila, oglasio s nekoliko svojih mišljenja te, kada su joj bušili
uši, radio grimase da je zabavi.
Blistala je. Njezino ledeno, nemarno držanje počelo se orošavati pri
drugom paru cipela, a kada sam inzistirala na tome da kupi ljetnu haljinu s
ružičastim i žutim cvjetovima, otopilo se u lokvu. A to je bilo prije nego što
je, kada je glasno uzdahnula nad parom jarkoružičastih tenisica sa
šljokičastim cvjetovima, Knox isukao svoju kreditnu karticu.
»Zašto si stalno pipaš čelo, teta Naomi?« pitala je Waylay.
»Pokušavam vidjeti imam li temperaturu jer mi se zasigurno priviđaju
stvari.« Jedina je druga mogućnost bila ta da sam slučajno uspjela upasti u
neki alternativni svijet u kojemu je Knox Morgan dobar momak koji voli
kupnju.
Nabasali smo na Waylayinu školsku prijateljicu Ninu - onu bez zadaha i
s crnom kosom. Bilo mi je drago kada sam upoznala njezine tate, Isaaca i
Gaela, koji su naizgled prihvatili to što se Knox predstavio samo kao naš
prijevoznik. Nina je pitala smije li Waylay s njima u igraonicu s
videoigrama. S radošću sam pristala pa sam, dok je Knox iz novčanika
izvlačio novčanicu od dvadeset dolara, s Isaacom razmijenila brojeve
mobitela.
»Razvali se, Way«, rekao je.
»Opa! Hvala!«
»Nemoj kupiti previše slatkiša«, doviknula sam za njom. »Još nismo
večerali!«
Preko ramena mi je mahnula, a taj sam pokret protumačila kao znak da
me nema ni najmanju namjeru poslušati. Okrenula sam se Knoxu.
»Zašto si još ovdje? U svaku si nas trgovinu slijedio poput sjene. Stalno
provjeravaš mobitel, kao da si tinejdžer. I nisi si ništa kupio. Jako me
zbunjuješ i ideš mi na živce.«
Lice mu je ostalo kameno. Nije odgovorio.
»Dobro. Onda ću valjda samo dovršiti svoju kupovinu.« Kako sam
živjela samo s onim što sam spakirala u kovčeg, stvarno mi je trebalo novo
donje rublje. To što sam šmugnula u Victoria’s Secret nije baš bila krinka
pod kojom bih ga se riješila. No mislila sam da nema nikakve šanse da bi me
Knox Morgan slijedio unutra.
Prekapala sam po sanduku sa sniženjima i tada osjetila kako se nada
mnom nadvija mrzovoljna prisutnost. Stajao je iza mene, ruku prekriženih na
prsima. Preokrenula sam očima i odlučila ga ignorirati.
Ono što nisam mogla ignorirati bila je činjenica da bi, svaki put kada bi
u trgovinu ušla neka žena, ona stala kao ukopana i zurila.
Nisam ih mogla kriviti. Bio je nepošteno prekrasan. Šteta za tu cijelu
stvar s očajnom osobnošću.
Suzila sam izbor na dva para normalnih, uobičajenih gaćica, ali sam se
stalno vraćala svilenim gaćicama s čipkastim dijelovima na bokovima i
stražnjoj strani pa nad njima uzdisala. Tada se pojavila trgovkinja.
»Želite li ih probati u kabini za presvlačenje?« pitala je.
Razmislila sam o tome. Tamo me barem Knox nije mogao slijediti.
 »Uzet će ove«, rekao je, iz ruke mi zgrabio obične gaćice i gurnuo ih
trgovkinji.
Usta su mi se razjapila kada je prekopao po sanduku i izvukao još tri
para nepraktičnih, prokleto seksi gaćica. Rupičaste, ljubičaste, crvene.
Potom je zgrabio i jedne gaćice u stilu bokserica prekrivene crvenim srcima.
»I ove.«
Sve ih je gurnuo prema ženi, koja mi se potajno nasmiješila te
odmarširala do blagajne.
»Knoxe, neću sve to kupiti«, siknula sam mu.
»Začepi«, rekao je i isukao svoju kreditnu karticu.
»Ako si i na tren pomislio da ću ti dopustiti da mi kupuješ donje
rublje...«
Dokinuo je moju tiradu tako što mi je preko ramena prebacio ruku te mi
usta prekrio dlanom. »Evo«, rekao je i gurnuo karticu preko pulta.
Meškoljila sam se dok se nije sagnuo. »Ako će me to izvući iz ove
jebene trgovine prije nego što se onesvijestim od proklete erekcije, kupit ću
ti jebeno donje rublje.«
Po mojoj je računici ovo bio drugi put da je spomenuo kako njegovi
muški dijelovi reagiraju na mene. Nisam bila dovoljno velika lažljivica da
se pretvaram kako nisam sretna što se našao u istoj nezgodnoj situaciji kao i
ja: da ga pali ono fizičko, a hladi sve drugo.
Kada me povukao pred sebe, prestala sam se meškoljiti. Kako su mi
leđa bila posve pritisnuta o njegova prsa, osjetila sam nepobitni dokaz
njegove tvrdnje. Tijelo mi je reagiralo, a da nije pričekalo da se oglasi i
mozak, te aktiviralo sve alarme uzbuđenosti. Brinula sam se da će me morati
iznijeti iz trgovine.
»To je bilo nevjerojatno neprikladno«, rekla sam dok smo izlazili iz
trgovine. Njegova je ruka još bila prebačena oko mene, a moje su ruke bile
prekrižene.
»Htjela si da nešto kupim. Kupio sam nešto.«
»Donje rublje. Za mene«, zacviljela sam.
 »Izgledaš umorno«, samodopadno je rekao.
»Umorno? Iscrpljena sam. Prehodali smo sto kilometara po centru.
Potrošila sam svaki novčić, pa i više. Umorna sam. Gladna sam. Više od
svega, zbunjena sam, Knoxe! Cijelo si vrijeme tako zao, a onda se danas
pojaviš i kupuješ mi lijepo donje rublje?«
»Možda ćeš misliti na mene kad ga budeš nosila«, rekao je očima
skenirajući prostor ispred nas.
»Najgori si.«
»Nema na čemu. Moramo stati na još jedno mjesto«, rekao je i primio
me za ruku.
Bila sam umorna. Preumorna da se suprotstavim. Preumorna da obratim
pozornost na to u koju me trgovinu odvukao.
»Gospodine Morgan.« Mahnuo nam je visoki, mršavi mladić s tamnom
kozjom bradicom. »Upravo smo završili«, rekao je.
Bili smo u trgovini mobitelima. Ukopala sam se na mjestu, ali Knox me
povukao prema pultu s blagajnom.
»Baš na vrijeme, Bene.«
»Evo ga«, rekao je mladić i prema meni gurnuo posve nov mobitel.
»Sve je postavljeno i stavljena je maska. Ako vam bude potrebna ikakva
pomoć oko preuzimanja starih kontakata s Clouda, bit će nam drago pomoći
vam. Vaš je novi broj napisan s unutrašnje strane kutije.«
Bila sam preneražena, umorna, gladna, pomalo bijesna i vrlo zbunjena.
Samo sam nijemo zurila u mobitel, a potom podigla pogled i zurila u Knoxa.
»Hvala«, rekao je Knox Benu pa mi pružio mobitel.
Maska je na sebi imala svjetlucave ivančice. »Kupio si mi mobitel?«
»Hajdemo«, rekao je. »Gladan sam.«
Dopustila sam mu da me odvuče iz trgovine i kod vrata se sjetila
mahnuti Benu te zahvaliti.
 Već smo bili na pola puta do igraonice kada je moj mozak počeo spajati
točkice. »Prošetao si me cijelim ovim prokletim centrom, a da se nisi žalio,
samo kako bi me izmorio dovoljno da se nemam snage prepirati s tobom oko
ovog mobitela, zar ne?«
»Burgeri, sushi ili pizza?« pitao je.
»Burgeri. Knoxe?«
Nastavio je hodati.
»Knoxe!« Bocnula sam ga u rame da zadobijem njegovu pozornost.
Kada je spustio pogled prema meni, nije se smiješio i nije izgledao
samodopadno. »Trebao ti je mobitel. Nabavio sam ti ga. Nemoj od toga
raditi strku.«
»Nazoveš me zahtjevnom. Vičeš na mene jer radim u tvojem baru i
kažeš mi da je sa mnom vrijedno provoditi vrijeme samo zbog mojega tijela.
Potom mi nepozvan kupiš donje rublje i vrlo skup mobitel.«
»To je otprilike to, ukratko, osim onog dijela o tome kako je jedino
zbog toga s tobom vrijedno provoditi vrijeme.«
»Jesi li uvijek ovako... nedosljedan? Ovako zbunjujuć?«
Prestao je hodati i pogledao me. »Ne, Naomi. Nisam uvijek ovako
jebeno nedosljedan. I krivim tebe. Ne želim da mi se sviđaš. Ne želim cijeli
dan provesti u šetnji po prokletom trgovačkom centru i zbog tebe se boriti s
prometom. I prokleto sigurno ne želim gledati kako isprobavaš donje rublje.
Ali isto tako ne želim da si sama kod kuće dok te po Knockemoutu traži neki
tip.«
Uh-oh.
»Neki tip? Tko je to?«
»Ne znam. Justice i Wraith rješavaju to. Ako bude potrebe, zvat će
Nasha«, mračno je rekao.
»Kako to misliš, >rješavaju to<?« Pred očima su mi se pojavili prizori
tijela, cerade i ljepljive trake.
»Ne brini se o tome.«
 Počela sam se smijati, ne uspijevajući prestati. Nisam si mogla pomoći.
Zadnje četiri godine provela sam u vezi u kojoj sam se brinula o svemu. O
svakoj rezervaciji za večeru. Svakome putovanju. Svakoj turi prljavog
rublja. Svakoj kupovini namirnica.
I evo me u gradu u kojemu sam manje od dva tjedna, a mrzovoljni tip
koji me uglavnom mrzi upravo se pobrinuo za mene.
Možda ću jednoga dana pronaći tipa kojemu ću se i sviđati i koji će
pristati na to da dijelimo obveze. Ili ću možda završiti sama, kako je Tina
oduvijek predviđala.
»Doživljavaš li neki živčani slom? Jer stvarno imam pametnijeg posla
od toga da to gledam.«
»O, fino«, rekla sam i prigušila svoju histeriju. »Vratio se mrzovoljni
Knox. Kako taj tip izgleda?«
»Justice je rekao da izgleda kao neki tip koji se zove Henry Golding.«
»Zgodni glumac Henry Golding ili neki lokalni bajker Henry Golding?«
Bila je to vrlo važna razlika.
»Ne znam nikakvog bajkera Henryja Goldinga. No ovaj se tip pojavio u
kafiću i pitao za tebe. Justice je rekao da je odlijepio kada je iznad blagajne
vidio sliku tvoje sestre.«
Nikada me neće prestati zadirkivati oko ovoga.
»Poznaješ ga?«
Bio je moj red da izbjegavam odgovore. »Možemo li otići po Waylay i
na one burgere?«
 Šesnaest

Notorni Stef

Naomi

N a putu kući unijela sam brojeve Nininih tata u svoj svjetlucavi, novi
mobitel. Nisu to bili prvi brojevi u njemu. Knox je već unio Lizin
kontakt, kao i onaj Honky Tonka, Sherry, Waylayine škole te Caféa Rev.
Jedan je čak bio njegov.
Nisam znala što je to poručivalo ili značilo. I, iskreno, bila sam previše
prokleto umorna da se brinem. Pogotovo jer sam imala većih briga.
Ta veća briga s čašom je vina sjedila na prednjim stubama kolibe.
»Ostani u kamionetu«, zarežao je Knox.
No već sam napola izašla. »U redu je. Poznajem ga.« Waylay je,
zgurana na stražnjem sjedalu sa svime onime što smo kupili, spustila prozor i
gurnula glavu van. »Tko je to?«
»To je Stef«, rekla sam.
Odložio je vino i raširio ruke.
Utrčala sam u njegov zagrljaj. Stefan Liao bio je savršen muškarac. Bio
je pametan, duhovit, pažljiv, nečuveno darežljiv te toliko zgodan da je bilo
bolno gledati ravno u njega. Kao jedini sin trgovca nekretninama i
inovatorice aplikacija rođen je s poduzetničkim duhom i istančanim ukusom
za sve.
 A nekako sam imala toliko sreće da mi on postane najbolji prijatelj.
Podigao me u zagrljaj i okrenuo me oko sebe.
»Svejedno sam nevjerojatno bijesan na tebe«, rekao je sa širokim
osmijehom.
»Hvala ti što me voliš čak i kada si bijesan«, rekla sam, omotala mu
ruke oko vrata i udahnula njegovu skupu kolonjsku vodicu.
Već samo zbog toga što sam ga vidjela i zagrlila, osjećala sam se kao da
čvršće stojim na zemlji.
»Hoćeš li me upoznati s Plavojkom i Zvijeri?« pitao je Stef.
»Nisam još gotova s grljenjem«, inzistirala sam.
»Požuri se s tim. Zvijer izgleda kao da me želi upucati.«
»Više je Viking nego Zvijer.«
Stef mi je rukama nagnuo glavu unatrag i u čelo mi utisnuo poljubac.
»Sve će biti u redu. Obećavam.«
U očima su me zapekle suze. Vjerovala sam mu. A olakšanje koje sam
zbog toga osjetila bilo je dovoljno da oslobodi Niagarine slapove suza.
»Gdje hoćeš iskrcati svoja sranja?« zarežao je Knox.
To je bilo dovoljno da Niagarini slapovi presuše. Okrenula sam se i
zatekla ga kako stoji udaljen za lakat. »Ozbiljno?«
»Imam drugog posla, Ivančice. Ne mogu cijelu noć stajati po strani i
gledati kako se žvališ s Henryjem Goldingom.«
»Henry Golding? Super«, rekao je Stef.
»Waylay, dođi upoznati mojega prijatelja«, doviknula sam.
Opijena iskustvom kupovine, igraonice te burgera, Waylay je zaboravila
izgledati kao da je naživcirana.
»Waylay Witt. Knox Morgan. A ovo je Stefan Liao ili, skraćeno, Stef.
Way, skraćeno. I, kada je ćudljiv, Leif Erikson.«
 Stef se široko nasmiješio. Knox je zarežao. Waylay se divila Stefovu
svjetlucavom pametnom satu.
»Veliko mi je zadovoljstvo. Izgledaš kao tvoja teta«, rekao je Stef
Waylay.
»Stvarno?« Waylay nije izgledala previše užasnuto tom izjavom, pa sam
se zapitala je li moje potkupljivanje kupnjom odradilo svoje i imalo magični
učinak. Upalilo je.
Knox je, s druge strane, izgledao kao da želi raščetvoriti Stefa.
»Koji je tvoj problem?« bezglasno sam mu rekla.
Zurio je u mene kao da sam ja kriva za njegovu iznenadnu promjenu
raspoloženja.
»Knoxe«, rekao je Stef i pružio mu ruku. »Ne mogu ti dovoljno zahvaliti
za to što si pazio na ovu moju curu.«
Knox je zagunđao te na trenutak zurio u ispruženu ruku pa je tek onda
primio.
Rukovanje je trajalo duže nego što je bilo potrebno. »Zašto im prsti
postaju bijeli?« pitala me Waylay. »To je nešto što muškarci rade«, objasnila
sam. Izgledala je skeptično. »Kao i ono da kakaju četrdeset pet minuta?«
»Aha, otprilike«, rekla sam.
Rukovanje je napokon završilo, pa su muškarci sada bili udubljeni u
natjecanje u zurenju. Ako ne budem pazila, sljedeći će biti penisi i ravnala.
»Knox nas je danas vrlo ljubazno odveo u kupovinu«, objasnila sam
Stefu.
»Kupio mi je ružičaste tenisice, a teti Naomi donje rublje i mobitel.«
»Hvala ti na tim informacijama, Way. Zašto ne bi otišla unutra i prestala
pričati?« predložila sam gurnuvši je prema kući.
»Ovisi. Smijem li pojesti zadnji sendvič od sladoleda?«
»Tvoj je, ako ga naguraš u usta i ne pričaš.«
 »Bilo je lijepo poslovati s tobom. Vidimo se, Knoxe!« Već se napola
vratio do kamioneta.
»Nemoj odlaziti zbog mene«, doviknuo je Stef za njim.
Knox nije ništa rekao, no čula sam nekakvo rezanje iz njegova smjera.
»Pričekaj malo«, rekla sam Stefu. »Na stražnjem mu je sjedalu veći dio
trgovačkog centra, a ne želim da se s njime odveze.«
Sustigla sam ga taman kad je otvarao vrata.
»Knoxe. Čekaj!«
»Što? Nemam vremena. Imam posla.«
»Možeš li mi dati minutu da Waylayin dućan stvari izvadim sa stražnjeg
sjedala?«
Promrmljao je nekoliko šarolikih psovki i naglim pokretom otvorio
stražnja vrata. Na zapešća sam zataknula što sam više vrećica mogla, a tada
je prevladala njegova frustracija. Sa svim je novim stvarima odmarširao do
trijema i odložio ih na hrpu pokraj Stefa.
»Stvarno si kupila novo donje rublje«, rekao je Stef virnuvši u vrećicu
Victoria’s Secreta.
Iz predjela Knoxovih prsa doprlo je još potmulog režanja, a potom je
bijesno odjurio natrag do kamioneta.
Zakolutala sam očima i otrčala za njim.
»Knoxe?«
»Kriste, ženo«, rekao je i okrenuo se prema meni. »Što je sada?«
»Ništa. Samo... Hvala ti na svemu danas. Waylay je to mnogo značilo. I
meni.«
Kada sam se okrenula da odem, ruka mu je poletjela i uhvatila me za
zapešće. »Za ubuduće, Ivančice. Moj si problem uvijek ti.«
Ne znam zašto sam učinila ono što sam tada učinila, no učinila sam to.
Podigla sam se na nožne prste i u obraz mu utisnula poljubac.
 Kada smo Stef i ja ušli u kuću, zajedno s tucetom vrećica iz kupovine,
još je uvijek ondje stajao.

______
DOK JE WAYLAY SPAVALA, u komi od kupovine, presvukla sam se u
pidžamu pitajući se zašto sam, zaboga, vrata svojeg ormara ostavila
otvorena. Potom sam odlučila da je to vjerojatno učinila Waylay. Iznenadilo
me to koliki je utjecaj dodatno ljudsko biće imalo na kućanstvo. Tube pasti
za zube bile su nasumice stisnute u sredini. Grickalice su nestajale. A
daljinski upravljač nikada nije bio ondje gdje sam ga ostavila.
Čvrsto sam zatvorila vrata ormara i vratila se u prizemlje.
Stražnja su vrata bila otvorena. Kroz mrežicu sam na trijemu vidjela
Stefa. Moj je stražnji trijem pretvorio u zemlju iz mašte punu svijeća s
mirisom citronele.
»Ne smiješ ni za što od ovoga još reći mojim roditeljima«, rekla sam
bez uvoda zakoračivši na trijem.
Stef je podignuo pogled s pladnja otmjenih narezaka i sireva koje je
slagao po vrtnom stolu. »Zašto bi to uopće i rekao? Ja sam uvijek na tvojoj
strani«, rekao je.
»Znam da pričaš s njima.«
»Samo zato što tvoja mama i ja svaki mjesec idemo u toplice, ne znači
da bih te cinkao, Witty. Uostalom, nisam im rekao da dolazim.«
»Jednostavno nisam smislila kako ću im reći za Waylay. Nakon što sam
odradila ono s odbjeglom nevjestom, morala sam provesti sat vremena na
mobitelu kako bi mama ipak pristala otputovati. Znam da bi se, da im kažem
što se događa, za sekundu iskrcali s broda i ukrcali na zrakoplov.«
»To doista zvuči kao nešto što bi ti roditelji učinili«, složio se i pružio
mi čašu vina. Taj je muškarac sa sobom ponio cijeli sanduk. »Tvoja te Zvijer
želi proždrijeti kao tucet ljutih pilećih krilaca.«
 Svalila sam se na vrtnu stolicu pokraj njega. »Kako to može biti prvo
što mi kažeš?«
»To je najhitnije.«
»Ne >zašto si Warnera ostavila pred oltarom<? Ili >što si, zaboga,
mislila da si otišla u pomoć sestri kada te zvala?<«
Duge je noge podignuo na ogradu. »Znaš da mi se Warner nikada nije
sviđao. Kada si izvela onaj trik s nestajanjem, bio sam izvan sebe od sreće.
Samo mi je žao što mi nisi rekla za to.«
»Žao mi je«, jadno sam rekla.
»Prestani govoriti da ti je žao.«
»Ža-cnulo me?«
»Ti si ta koja mora živjeti svoj život. Nemoj se drugima ispričavati
zbog odluka koje donosiš za sebe.«
Moj najbolji prijatelj, glas razuma. Nije osuđivao. Nije propitivao
odluke. Samo je pružao bezuvjetnu ljubav i podršku... i iznosio poneku
iznenadnu bolnu istinu. Rijetki su bili takvi.
»Imaš pravo. Kao i inače. No ipak sam ti trebala povjeriti to da ću
odglumiti odbjeglu nevjestu.«
»Definitivno jesi. Iako, veće mi je zadovoljstvo bilo gledati kako
Warneru majka govori novosti u crkvi punoj ljudi. Bila je komedija gledati
kako oboje pokušavaju ne poludjeti kako bi svoju porculansku reputaciju
zadržali u jednom komadu. Uostalom, jednog sam mladoženjina pratitelja
poveo kući.«
»Kojega?«
»Paula.«
»Odlično. Dobro je izgledao u odijelu«, razmišljala sam naglas.
»Bolje je izgledao bez njega.«
»Opa-la!«
»Kad smo već kod vrućeg seksa. Natrag na Zvijer.«
 Zagrcnula sam se vinom. »Nema nikakvog seksa sa Zvijeri. Nazvao me
>zahtjevnom<, >uobraženom< i >gnjavatoricom<. Bezobrazan je.
Neprestano viče na mene ili se žali na mene. Rekao mi je da nisam njegov
tip. Kao da bih željela biti njegov tip«, podsmjehnula sam se.
»Zašto šapćeš?«
»Jer živi odmah tamo«, rekla sam čašom pokazavši prema Knoxovoj
kolibi.
»Ooo. Mrzovoljni prvi susjed. To mi je jedan od omiljenih klišeja.«-
»Kada me upoznao, nazvao me smećem.«
»Ta kuja.«
»Pa, tehnički, kada je pred kafićem punim stranaca vikao na mene,
mislio je da sam Tina.«
»Ta slabovidna kuja.«
»Bože, volim te.« Uzdahnula sam.
»Također, Witty. Pa, razjasnimo, definitivno ne spavaš sa seksi
mrzovoljnim, tetoviranim susjedom koji te vodio u kupnju donjeg rublja i
mobitela?«
»Pet tisuća posto definitivno ne spavam s Knoxom. I išao je sa mnom u
kupnju samo zato što je dobio vijesti da me po gradu traži neki muškarac.«
»Govoriš mi da je mrzovoljni komad iz susjedstva previše zaštitnički
nastrojen, a ti nećeš s njime spavati? Kako rasipno.«
»Kako bi bilo da ti, umjesto da pričamo o Knoxu, kažem zašto sam
spalila gume, odjurivši s parkirališta crkve, i završila kao beskućnica u
Knockemoutu?«
»Nemoj zaboraviti da si i bez auta«, dodao je.
Preokrenula sam očima. »I bez auta.«
»Idem po praline koje sam sakrio u tvojoj spavaćoj sobi«, ponudio se
Stef.
»Stvarno žalim što nisi hetero«, rekla sam.
 »Da mogu i za koga biti hetero, to bi bila ti«, rekao je i kucnuo čašom o
moju.
»Odakle su ove čaše?« pitala sam mršteći se na barsko posuđe.
»To su moje automobilske čaše za vino. Uvijek nosim dvije čaše.«
»Naravno da nosiš.«

______
Draga Naomi,
otac i ja se divno provodimo iako nas ne obavještavaš što ti se događa
u životu. Barcelona je bila prekrasna, no bila bi još i ljepša da smo znali
zapada li nam kći u depresiju ili neku krizu srednjih godina.
Gotova sam s nabijanjem krivnje. Trebala si vidjeti našeg vodiča
Paola. Njam-njam, kako to kažu klinci. U privitak stavljam fotografiju koju
sam uslikala. Ako želiš da ti donesem suvenir, on nije u vezi.
Voli te
mama
 Sedamnaest

Muškarac muškarcu

Knox

B ilo je previše prokleto rano da mi netko lupa po ulaznim vratima.

Zaslužili su ono što im se spremalo. Navukao sam par kratkih hlača za
teretanu i posrćući se spustio niza stube pokušavajući trljanjem otjerati san s
očiju.
»Bolje da je netko mrtav«, progunđao sam i skoro zaronio na glavu
preko Waylona, koji je na posljednje tri stube ubrzao.
»Što je?« pitao sam, naglo otvarajući vrata.
Odvratno zgodni Stef - glupog, varljivog imena - virnuo je prema meni
preko ruba svojih skupih sunčanih naočala.
»Dobro jutro i tebi«, rekao je. Nosio je hlačice za golf i jednu od onih
košulja s uzorkom koje su mogli isfurati samo mršavi tipovi koji su svaki
tjedan sate provodili u teretani.
Pas mi se polovicom tijela progurao na trijem i s ljubavlju se zagledao
u uljeza.
»Tko je dobar dečko? Tko je zgodan dečko?« rekao je Stef i čučnuo
kako bi ga podragao.
Waylon je uživao u iskazivanju pažnje.
Rukom sam protrljao lice. »Što hoćeš?«
 Gospodin Sofisticirani podignuo je dvije šalice kave u podlošku za van.
»Razgovor uz kavu.«
Zgrabio sam mu jednu iz ruke te se ukočeno udaljio od vrata, do
kuhinje. Waylon se dogegao za mnom, u iščekivanju doručka.
Dok sam vadio porciju pseće hrane, skinuo sam poklopac s kave i
počeo lokati vruću tekućinu.
Kada mi je pas bio nahranjen, glavu sam gurnuo pod slavinu i pustio
hladnu vodu tjerajući taj šok da mi probudi mozak.
Odmaknuo sam se kako bih udahnuo te zatekao ručnik za ruke kako mi
visi ispred lica.
Primio sam ga bez zahvale i osušio se.
»Zašto mi donosiš kavu u ovo nehumano doba?«
»Da pričamo o Naomi, naravno. Mislio sam da kopčaš brže od ovoga.«
»Kopčam, kada me se ne prekida u spavanju.«
Dobro, možda nisam bio bijesan samo zbog spavanja. Možda sam bio
bijesan zbog sna o Naominim usnama obojenim u boju trešnje koji se
zahuktavao upravo u trenutku kada se ovaj šupak poželio družiti.
»Moje isprike. Zaključio sam da ovaj razgovor ne može čekati«, rekao
je izvlačeći si stolicu.
Zgužvao sam ručnik i bacio ga u sudoper. »Je li ovo dio kada mi kažeš
da odbijem od tvoje cure?«
Stef se nasmijao.
»Nešto je smiješno?«
»Ti si jedan od onih hetero tipova koji imaju traume koje sve
kompliciraju«, rekao je i naslonio se na pult.
»Imaš vremena dok ne popijem kavu, a onda ću te izbaciti.«
»Dobro. Cijenim to što paziš na Naomi. Čuješ da se neki stranac
raspituje po gradu i traži je, pa udaljiš nju i Waylay, pobrineš se da su na
sigurnome. Nije navikla da se netko o njoj tako brine.«
 »Nisam to učinio zato što joj se želim uvući u gaćice.«
»Nisi, iako to želiš. Jer nisi glup. Učinio si to jer si je htio zaštititi. Pa,
iako se furaš na tog mrzovoljnog, seksi Muppeta Oscara, već si kilometrima
ispred Warnera, po mojem mišljenju.«
Na licu sam zadržao neutralan izraz jer nisam htio pokazati nikakvo
zanimanje za ovu novu temu.
»Warner ju je iskorištavao. A ja sam je pokušao upozoriti. Dovraga, čak
sam njega upozorio. No Naomi je napravila ono što oduvijek radi.«
»Čisti za svima drugima«, rekao sam.
Stef je podignuo obrvu. »Vidi, vidi. Gle tko je obratio pozornost.«
Waylon je na podu zadovoljno podrignuo. Sjedio je i zurio u svoju sada
praznu posudu, kao da očekuje da će se nekom čarolijom ponovno napuniti.
»Što želiš reći?«
»Cijeli život provela je pokušavajući se iskupiti za ono što radi njezina
sestra, koja je, usput, koma. I to joj se stalno obija o glavu. Biti savršena
studentica. Dobiti savršeni posao. Udati se za savršenog tipa. Sada je
pristala u nepoznatom mjestu skrbiti se o jedanaestogodišnjakinji i nada se
da će, ako samo bude dovoljno dobra, spriječiti da se srca njezinih roditelja
ponovno slome.«
Provukao sam prste kroz kosu. »Kakve to sve veze ima sa mnom?«
Stef je podignuo ruku i nasmiješio se. »Gledaj. Kužim da si sada u onoj
fazi kad kao nisi zainteresiran. Posljednje što Naomi sada treba jest
intenzivna veza koju će unerediti tvoja trauma. No, ako nastaviš paziti na nju
kao što si to činio jučer, nećemo imati problema.«
»A ako ne nastavim?«
»Ako njezinu uslužnu osobnost iskoristiš protiv nje, onda ćemo imati
ogroman problem. Kada se radi o pronalaženju načina kako da požališ što si
bio šupak, znam biti vrlo kreativan.«
Imao je muda. To sam mu morao priznati. Pojaviti se u kući nepoznate
osobe s kavom i onda joj prijetiti. Činilo se kao nešto što bih ja učinio, bez
onoga s kavom.
»S kakvim se kreativnim problemom trenutno nosi taj šupak Warner?«
Stef je potegnuo dugačak gutljaj kave. »Trenutno puštam da sramota
toga što ga je pred oltarom ostavila žena za koju je prijateljima rekao da je
>ispod njegove klase< odradi svoj posao. No, ako joj se opet približi, uništit
ću ga.«
»Što je učinio?« pitao sam.
Otpuhnuo je i popio gutljaj kave. »Do jučer navečer nisam znao detalje
i zakleo sam se da ću čuvati tajnu.«
»Loše?«
Stef je stisnuo čeljust. »Loše«, složio se.
Nije mi se sviđalo što je Naomi imala povjerenje u ovoga tipa. Što je
imao pristup njezinim tajnama, a ja sam bio izvan toga, prepušten
nagađanjima. Ali mogao sam zamisliti nekoliko tuceta stvari koje su
pripadale kategoriji lošeg. Zbog svake od njih bilo bi vrijedno slomiti tome
šupku čeljust.
»Bolje mu je da nikada ne bude toliko glup da zakorači unutar granica
ovoga grada«, rekao sam odloživši svoju praznu šalicu.
»Žao mi je što ti to moram priopćiti«, rekao je Stef podižući pogled s
Waylona, kojega je češkao po cijelom tijelu. »Definitivno je toliko glup.
Osim toga, kamo bi drugamo otišao kada shvati da je Naomi ta koja je
rješavala svaki problem koji je ikada imao? Već joj svaki dan šalje mailove.
Samo je pitanje vremena kada će shvatiti gdje je.«
»Bit ću spreman za njega«, mračno sam rekao.
»Odlično. Zadržat ću se ovdje neko vrijeme. Barem dok se ne uvjerim
da je u redu. No ne mogu biti s njom u svakom trenutku. Pomaže to što znam
da još netko pazi na nju.«
»Ne bi ga ponovno prihvatila, zar ne?« iznenadio sam sam sebe tim
pitanjem.
 Stef kao da je uživao u činjenici što sam to pitao. »Ne. No dovoljno je
meke duše da bi mu možda pomogla da se sredi.«
»Jebemti.«
»Nema ničega što naša cura toliko voli kao kad se dočepa neke
katastrofe i ulašti je.« Uputio mi je dugačak, odmjeren pogled, a meni se nije
osobito svidjela aluzija.
Nisam bio katastrofa. Sa mnom je sve bilo u redu. Život mi je bio
jebeno posložen.
»Dobro. Pa, što da radimo u međuvremenu?«
»Kratka je s novcem. Većinu ušteđevine potrošila je na vjenčanje.«
Jebeni romantičari. Nikada ni ne razmotre da bi nešto moglo i hoće
poći po zlu.
»Živcira je posuđivanje ili uzimanje novca. Iako, kada joj roditelji
nanjuše što se dogodilo, možda neće imati izbora.«
»Uletjet će u grad bijesni zbog Zle Blizanke, pa se pokušati pobrinuti za
Dobru Blizanku, kojoj je sve krenulo nizbrdo«, nagađao sam.
Salutirao je. »To je otprilike to, ukratko.«
Izdahnuo sam. »Nema auto ni računalo. Kod mene je uzela nekoliko
smjena u baru.«
Ali to nije dovoljno za dugotrajno uzdržavanje dvočlane obitelji. A
najplaćenije smjene bile su noćne, što je značilo da bi netko morao paziti na
Waylay.
Samohrane majke bile su jebene neopjevane junakinje ovoga svijeta.
Stef je iz stražnjeg džepa izvukao mobitel pa počeo palčevima listati po
ekranu. »Malo ću je dražesno pritisnuti i potaknuti da stavi kuću na prodaju.
Ima je tek dvije godine, ali polog joj je bio pristojan, a u tom naselju rastu
cijene nekretnina. Tu bi trebalo biti dovoljno kapitala da pomogne s
problemima u priljevu novca.«
Pretraživao sam sjećanje u potrazi za nečim što me svrbjelo u kutku
uma. »Knjižničarka je rekla nešto o poslu na pola radnog vremena, ako
dobiju onu financijsku potporu. Mogao bih se pobrinuti da ta potpora
pristigne.«
Pogledao me preko ruba svojeg ekrana. »Koristiš se onim dobitkom na
lotu u dobre svrhe?«
Znači, Gospodin Sofisticirani informirao se o meni. Nije da je to baš
bila tajna. A i ja bih na njegovu mjestu učinio isto.
»Što točno ti radiš?« pitao sam.
Slegnuo je ramenima još uvijek tipkajući. »Malo ovo. Malo ono. Znam
tipa koji se može pobrinuti za kuću. Čim ona da svoj pristanak, ponudu ćemo
dobiti u roku od tjedan dana. Najviše dva«, predvidio je.
Iskapio sam ostatak kave. »Znači, nije živjela s tim šupkom?«
»Ne službeno. Trebao se useliti k njoj nakon vjenčanja. Nevoljkom se
gadu sviđalo imati vlastitu kuću. Pogotovo jer mu ju je Naomi čistila i
brinula o njegovim obrocima i rublju. Nadam se da ta šupčina sjedi u
prljavim gaćama i plače u konzervu juhe.«
Na trenutak sam zurio u njega. »Tko si ti, jebote?«
»Ja?« Stef se nasmijao i mobitel pohranio natrag u džep. »Ja sam joj
najbolji prijatelj. Naomi mi je član obitelji.«
»I vas dvoje nikad niste...«
Samodopadno je tamo sjedio i čekao da to izgovorim. »Nikad nismo
što?«
»Nikad niste... izlazili?«
»Ne, osim ako ne računaš ono kad sam je vodio na maturalnu zabavu jer
je Tina u školskoj svlačionici uhvaćena s kurcem Naomine pratnje u ustima.«
Jebena Tina.
»Za Naomi bih poginuo, i tako je još iz vremena prije nego što je to
postalo popularno govoriti. Nikada me nije razočarala i oprostila mi je za
onu šačicu prilika kada sam ja nju razočarao. Ona je najčudesnija žena koju
poznajem, a tu računam i njezinu majku, koja je također prilično jebeno
sjajna. Ne sviđa mi se kada mi se ljudi zajebavaju s obitelji.«
 To sam mogao poštovati.
»To ću roktanje shvatiti kao potvrdu da smo se složili. Pazit ćeš na nju.
Nećeš se s njome zajebavati. I zajedno ćemo se pobrinuti da joj se Warner
Jebeni Seronja Treći nikada ne približi na udaljenost manju od veličine
jednog prosječnog naselja.«
Ponovno sam kimnuo. »U redu.«
»Daj mi svoj mobitel«, rekao je i ispružio ruku.
»Zašto?«
»O, želiš da, kada se Warner pojavi i počne je tražiti, poruku napišem
Naomi?«
Predao sam mu ga. Stef ga je podignuo do mojeg namrštenog lica kako
bi ga otključao. »Ha. Pitam se bi li se otključao da si se smiješio.«
»Ne znam. Nikad nisam probao.«
Nakesio se. »Sviđaš mi se, Knoxe. Siguran si da te naša cura ne
zanima?«
»Definitivno ne«, lagao sam.
Stef me proučavao. »Hmm. Ili si gluplji nego što izgledaš ili si bolji
lažljivac nego što sam mislio.«
»Jesi li gotov? Rado bih stvari vratio u stanje u kojem su bile kada mi
nisi bio u kući.«
 Osamnaest

Preobrazbe za sve

Naomi

I znenađenje!« rekao je Stef parkirajući ravno ispred Whiskey Clippera.

Uh-oh.
»Što ćemo ovdje?« pitala sam.
»Frizure za početak škole«, rekao je Stef.
»Ozbiljno?« pitala je Waylay grizući si usnu. Nije sasvim mogla
odglumiti dojam »zamalo tinejdžerice koja se dosađuje«, pa sam znala da je
to bila dobra ideja, čak i ako je značila da moram skupiti hrabrosti za susret
s Knoxom.
»Smrtno, draga«, rekao je Stef i iskočio s vozačkog mjesta svojeg
zgodnog malog Porschea, terenca. Otvorio joj je stražnja vrata. »Prvi dan
škole je svježi početak za sve. A, sudeći po recenzijama, ovo je hit-mjesto za
friziranje.«
Izašla sam iz auta i pridružila im se na pločniku.
Stef je oko nas obiju prebacio ruke. »Prvo kosa. Zatim ručak. Zatim
nokti. Pa modna revija odjevnih kombinacija za prvi dan škole.«
Nacerila sam se. »Odjevnih kombinacija?«
»Otpratit ćeš Way na autobus. Moraš nositi nešto što će poručivati
>odgovorna, a opet seksi teta<.«
 Waylay se zahihotala. »Većina mama samo se pojavi u pidžamama ili u
znojnoj odjeći za trening.«
»Upravo tako. Moramo jasno poručiti da su žene Witt žestoke i
elegantne.«
Zakolutala sam očima.
Stef me vidio, pa nestrpljivo prekrižio ruke na prsima.
»Što ti uvijek govorim, Naomi? I ti ovo poslušaj, Way.«
»Kada izgledaš dobro, osjećaš se dobro«, odrecitirala sam.
»Dobra djevojka. Sada svoja slatka mala dupenca dovucite tamo.«
Unutrašnjost Whiskey Clippera bila je puno više fora od svih salona u
koje sam dotad zakoračila. Umjesto prigušenih boja i glazbe kao u toplicama
tipičnih za većinu salona za kosu, ovdje je bio cigleni zid i rock iz
sedamdesetih. U otmjenom setu okvira visjele su crno-bijele fotografije
Knockemouta u ranom dvadesetom stoljeću. Cijelim je jednim zidom
dominirao šank s dekanterima i bocama viskija.
Egzotični cvjetni aranžmani vladali su niskim, zakrivljenim pultom i
šankom s viskijem. Čekaonica je, zbog kožnih kauča i staklenih stolića, više
izgledala poput prostora u kojem su se družili počasni uzvanici. Betonski je
pod bio prekriven sagom od lažne kravlje kože.
Ostavljalo je fora dojam, pomalo poput steampunka. I kao da je jako
skup.
Okrenula sam se prijatelju i spustila glas. »Stefe, znam da želiš učiniti
nešto lijepo, ali novac...«
»Da si začepila svoju predivnu gubicu, Witty. Ja častim.«
Kada sam otvorila usta kako bih se usprotivila, podignuo je ruku.
»Nisam ti kupio dar za vjenčanje.«
»Zašto ne?«
Jedan dugačak trenutak suho me gledao.
»Aha. Naravno da si predvidio ovo.«
 »Gle, ošišat ćeš to sranje >zaručniku se sviđa kada mi je kosa duga< u
nešto što se tebi sviđa. A ona tvoja preslatka nećakinja pametnjakovićka
dobit će frizuru koja će biti zanimljivija onim malim seronjama u šestom
razredu.«
»Nemoguće je svađati se s tobom, znaš to?«
»Onda slobodno možeš čuvati energiju i prestati pokušavati.«
»Pozdrav, dame i gospodo«, doviknuo je Jeremiah stojeći pokraj
frizerskog stolca s bogato ukrašenim zrcalom i grimiznim plaštem
prebačenim preko stolice. »Tko je spreman danas si promijeniti život?«
Waylay mi se prišuljala. »Je l’ on to ozbiljno?«
Stef ju je primio za ramena. »Slušaj, patuljčice. Nikada nisi iskusila
čudo fantastične frizure. Toliko dobre da razdvaja oblake i da o njoj pjevaju
anđeli. Danas ti se sprema poslastica.«
»što ako mi se ne svidi?« prošaptala je.
»Ako ti se ne svidi, onda idemo u Target, pa ću ti kupiti svaki ukras za
kosu koji postoji dok ne nađemo savršen način da ti uredimo novu frizuru.«
»Tvoja je kosa tvoja. Ti odlučuješ što ćeš s njom«, uvjerila sam je.
»Ti odlučuješ kako ćeš se prikazati u ovome svijetu. Nitko drugi ne
može diktirati tko si«, rekao je Stef.
Znala sam da to govori Waylay, ali istinitost toga odjeknula je i duboko
u meni. Pokušavajući uvjeriti nekoga drugoga da sam ja to što želi, izgubila
sam samu sebe. Zaboravila sam tko sam jer sam nekome drugome dopustila
da me definira.
»U redu«, rekla je Waylay. »Ali, ako budem mrzila frizuru, krivit ću
vas, ljudi.«
»Učinimo to«, rekla sam, snažno uvjerena u svoje riječi.
»Evo je«, rekao je Stef, pa mi prstom dotaknuo nos, a potom Waylayin.
»E sad, počnimo.« Otišao je ravno do Jeremije.
»Prijatelj ti je čudan«, rekla je Waylay. »Znam.«
 »Nekako mi se sviđa.«
»Aha. I meni.«

______
MOŽDA JE TO BILO zbog druge čaše pjenušca koju mi je Jeremiah
natočio. Ili zbog činjenice da su muškarčevi prsti koji mi masiraju tjeme i
igraju mi se s kosom bili dugo zaboravljen užitak. No, iz kojeg god razloga,
bila sam opuštena prvi put u... nisam mogla izbrojiti toliko unazad.
Nije da se nisam imala oko čega brinuti. Bilo je mnogo onoga što se
nadvijalo nada mnom. Poput skrbništva. I novca. I činjenice da roditeljima
još uvijek nisam rekla za njihovu unuku. No upravo sada ruke prekrasnog
čovjeka u tjeme su mi utiskivale preugodne krugove, a imala sam i čašu punu
mjehurića te nećakinju koja se nije mogla prestati hihotati zbog nečega što joj
je Stasia govorila dok su radile na privremenim tamnim pramenovima.
Stef i Jeremiah bili su udubljeni u razgovor o teksturi kose i
proizvodima za njegu. Pitala sam se zamišljam li naznaku iskre među njima
dvojicom. Osmijehe koji su se zadržavali na usnama, duge, koketne poglede.
Prošlo je dosta vremena otkako je Stef bio i u čemu što je iole
nalikovalo vezi, a prekrasni, talentirani Jeremiah bio je upravo onaj tip
kojemu nije mogao odoljeti.
Na ulici se začula grmljavina motocikla. Motor je jednom zaturirao, a
potom se naglo isključio. Nekoliko trenutaka poslije otvorila su se ulazna
vrata.
»Hej, šefe«, doviknula je Stasia.
Moj je mjehurić blaženstva probušen.
Zbog gunđanja koje je stiglo kao odgovor srce mi se lepršanjem
pokušalo probiti kroz prsa poput tjeskobom pogođena leptira zatočenog u
staklenku.
»Na mjestu«, čvrsto je rekao Jeremiah i rame mi pritisnuo rukom.
 Nisam vidjela Knoxa. No osjećala sam njegovu prisutnost.
»Knoxe«, otegnuto je rekao Stef.
»Stefe.«
Otvorila sam oči pitajući se kada su se to oni nevoljko počeli zvati
osobnim imenima.
»Hej, Way«, rekao je Knox, a ton glasa bio mu je nešto blaži.
»Bok«, zacvrkutala je.
Svaki mi se mišić u tijelu ukočio dok sam slušala zvuk njegovih čizama
kako se približavaju. Nijedna žena nije dobro izgledala na frizerskoj stolici,
s mokrom kosom. Nije da sam htjela izgledati privlačno ili tako nešto. Iako
jesam nosila rublje koje mi je kupio.
»Naomi«, promuklo je rekao.
Što je to bilo u zvuku mojeg imena u tim ustima da sam se osjećala kao
da su mi donji predjeli spojeni na struju? I to na super seksi, zabavan način.
»Knoxe«, uspjela sam izgovoriti kroz stisnuto grlo.
»Lice ti je crveno«, primijetio je Jeremiah. »Je li voda prevruća?«
Stef se podlo zasmijuljio.
Kunem se Bogom da sam u odmjerenim udarcima čizama, dok su se
povlačile u stražnji dio lokala, čula samodopadnost.
Baš si iskulirana, zar ne?
Iz brijačke stolice koju je zauzeo Stef je potiho zazviždao. »Iskreeee«,
tiho je zapjevušio.
Podigla sam glavu iz umivaonika, dopuštajući plimnom valu vode da se
prelije preko ruba. »Koji ti je?« siknula sam. »Začepi. Odmah.«
Podignuo je dlanove, kao da se predaje. »U redu. Oprosti.«
Dok me Jeremiah nježno ponovno gurkao u umivaonik, bjesnjela sam.
Nisam željela niti su mi trebale iskre i definitivno nisam željela niti mi je
trebalo da na njih netko ukazuje.
 Jeremiah je oko moje natopljene kose omotao ručnik te me odveo natrag
do svojeg frizerskog stolca. Waylay je bila u stolici iza mene te sa Stasijom i
Stefom raspravljala o mogućnostima šišanja i friziranja.
»Dakle. Što mislimo o tome da se riješimo nešto tereta?« pitao je
Jeremiah gledajući me u oči u zrcalu. Jednom je rukom podignuo moju tešku
mokru kosu te mi je pridržao iznad ramena.
»To nam se jako sviđa«, odlučila sam.

______
KADA SE KNOX VRATIO, sa šalicom kave i nekakvom kratkom,
kožnom pregačom preko iznošenih traperica, bila sam usred paničnog
kolebanja. Jeremiah si je za to vrijeme agresivnim reckanjem krčio put kroz
moju dugu kosu.
S tim rukama ukrašenima tetovažama, nemilosrdno podrezanom bradom
te motociklističkim čizmama punim ožiljaka, izgledao je poput definicije
muškarca.
Oči su nam se susrele u zrcalu, a meni je dah zastao u grlu.
Nakon predugačkog trenutka Knox je zazviždao i palcem pokazao na
klijenta u čekaonici. Muškarac je sa stolice podignuo svoj visoki stas i
nespretno se dovukao do stražnjeg dijela.
»Kako napreduje, teta Naomi?« Waylay je doviknula meni iza leđa.
»Još izgledaš kao mokra krpa?«
Djeca su kreteni.
»Upravo se preobražava«, obećao je Jeremiah te duge prste provukao
kroz znatno kraću kosu. Zauzdala sam svoje predenje.
»Kakva ti je kosa?« pitala sam nećakinju.
»Plava. Sviđa mi se.«
Nasmiješila sam se zbog mješavine štovanja i uzbuđenja kojom je to
rekla. Odustala sam od toga da se brinem nadoknađujem li joj sve
prekomjerno i pretvaram li možda Waylay u privilegirano derište te sam
odlučila samo nastaviti tako.
»Koliko plava? Kao Štrumpfeta?«
»Tko je Štrumpfeta?« pitala je Waylay.
»Tko je Štrumpfeta?« Stasia se podsmjehnula. Čula sam je kako
prekapa po džepovima, a potom i izdajnički zvuk naslovne pjesme
Štrumpfova kako dopire iz mobitela. »To je Štrumpfeta.«
»Da mi je bar kosa dugačka kao njoj«, čeznutljivo je rekla Waylay.
»Prije nego što si došla ovdje, ošišala si je prilično kratko. Ali narast
će«, uvjereno joj je rekla Stasia.
Waylay je na trenutak bila tiho, pa sam izvila vrat ne bih li je vidjela u
zrcalu. »Nisam je ošišala«, rekla je, a pogled joj se susreo s mojim.
»Što kažeš, dušo?« pitala je Stasia.
»Nisam je ošišala«, ponovno je rekla Waylay. »Mama je. Kao kaznu.
Nije mi mogla zabraniti izlaske jer nikad nije bila sa mnom. Pa mi je
odrezala kosu.«
»Ta jebena k... Jao!«
Udarila sam Stefa pa okrenula svoju stolicu.
Waylay je slegnula ramenima kada je vidjela da su se odrasli oko nje
odjednom stišali. »Nije to ništa strašno.«
To je govorila samoj sebi. Prisjetila sam se urednih posudica s
ukrasima za kosu u njezinoj staroj spavaćoj sobi. Tina joj je nešto oduzela,
nešto čime se ponosila.
Stef i Stasia pogledali su me, a ja sam tragala za pravim riječima
kojima ću ovo ispraviti.
No netko me pretekao.
Knox je britvu odložio na metalni pladanj tako da je odjeknulo te prišao
Waylayinoj stolici. »Shvaćaš da je to bio šupački potez, je l’?«
»Knoxe, izražavanje«, siknula sam.
 Ignorirao me. »Ono što ti je mama učinila rodilo se iz nesretnog, zlog
mjesta negdje u njoj. Nije imalo nikakve veze s tobom. Nisi to ni uzrokovala
ni zaslužila. Samo je bila šupak, dobro?«
Waylayine su se oči suzile, kao da čeka kraj šale. »Da?« oprezno je
pitala.
Oštro je kimnuo. »Dobro. Ne znam zašto ti mama radi to što radi.
Zapravo ni ne želim znati. Nešto je u njoj slomljeno i zato se prema drugima
odnosi kao prema govnima. Shvaćaš?«
Waylay je ponovno kimnula.
»Tvoja teta Naomi nije takva. Nije slomljena. Vjerojatno će ipak nešto
s vremena na vrijeme sjebati, ali to je zato što je ljudsko biće, a ne jer je
slomljena. Zato, kada ti nešto zezneš - a hoćeš jer si i ti ljudsko biće - morat
će biti posljedica. Neće ti rezati kosu ili ti ne skuhati večeru. Bit će nekog
dosadnog sranja, kao kućanskih poslova, zabrane izlazaka i zabrane gledanja
televizije. Shvaćaš?«
»Shvaćam«, tiho je rekla.
»Odsad pa nadalje, ako itko kaže da ima pravo odlučivati što će s
tvojim tijelom, mala, premlati ga pa me potraži«, rekao joj je Knox.
Pa prokletstvo. Seksepil toga muškarca upravo je eskalirao do razine
topljenja donjeg rublja.
»I mene«, složio se Stef.
Jeremiah ju je čvrsto pogledao. »I mene.«
Waylayine su se usnice izvile - teškom je mukom zauzdavala osmijeh
pod površinom. Ja sam, s druge strane, odjednom osjetila malo vlage i u oku
i u području donjeg rublja.
»A onda, kada završe s mlaćenjem, potražit ćeš mene«, rekla je Stasia.
»I mene. Ali, po mogućnosti, mene prvu, prije nego što itko ode u
zatvor«, dodala sam.
»Baš moraš pokvariti zabavu«, zadirkivao me Jeremiah.
»Jesi li shvatila, Way?« ustrajao je Knox.
 Na usnama joj je zaigrao najsićušniji osmijeh. »Aha. Shvatila sam«,
rekla je.
»U tom slučaju, vratimo se slaganju najbolje frizure na svijetu«, rekla je
Stasia, posebno vedro.
Mobitel mi je zazujao u krilu, pa sam bacila pogled na ekran.
Stef: Rekao sam ti da ti je na sestru potraćena ogromna količina -
DNK-a.
Uzdahnula sam i dobacila mu oštar pogled pa natipkala.
Ja: Kada se pojavi, ja ću biti prva u redu da je raspalim šakom po
licu.
Stef: Dobra djevojka. Također, uz manikuru i pedikuru sam dodao i
depilaciju bikini-zone.
Ja: Opako! Zašto?
Stef: Nakon onog govora Režeći Tetovirani Tip zaslužuje ševu.
Također, Jeremiah je pedeset nijansi divote.
»Slažem se i s jednim i s drugim«, rekao je Jeremiah čitajući mi preko
ramena.
Stef se nasmijao, a mene je preplavilo šest nijansi grimizne.
»S čime se slažeš?« zahtijevao je Knox.
Privila sam mobitel na prsa i okrenula se prema zrcalu. »Ni s čim.
Nitko se ni s čim ne slaže«, oštro sam rekla.
»Lice ti gori, Ivančice«, primijetio je Knox.
Razmotrila sam mogućnost da se odvučem pod svoj plašt poput
kornjače i ondje se skrivam ostatak života. No tada mi je Jeremiah svoje
čarobne ruke stavio na kosu i učinio nešto dražesno mojem tjemenu, pa sam
se i protiv svoje volje počela opuštati.
Svi su se vratili drugim razgovorima, a ja sam krišom bacala poglede u
Knoxovu smjeru.
 Ne samo da je taj muškarac upravo djevojčici priskrbio junaka nego se
činilo i da je sposoban brijač. Nikada prije ovog trenutka nisam sisanje
smatrala nečim seksi, no sada je Knox, dok su mu se mišići u rukama
napinjali, podrezivao i oblikovao klijentovu gustu, tamnu kosu.
Mnogo je uobičajenih stvari bilo seksi kada ih je radio Knox Morgan.
»Spreman za britvu?« grubo je pitao.
»Znaš da jesam«, muškarac je promrmljao kroz vrući ručnik koji mu je
bio na licu.
Fascinirano sam gledala kako Knox britvom i pjenom za brijanje slatka
mirisa barata po licu svojega prijatelja.
Bilo je to više opuštajuće od svih onih videozapisa o strojnom čišćenju
podova koje sam bez prestanka gledala dok sam planirala vjenčanje. Ravne,
čiste linije koje za sobom nisu ostavljale ništa osim glatkog sjaja.
»Stvarno bi trebala razmisliti o tome«, šapnuo je Jeremiah dok je iz
svojeg organizatora pribora oslobađao uvijač za kosu.
»Razmisliti o čemu?«
U zrcalu je uhvatio moj pogled i glavu nagnuo u Knoxovu smjeru.
»Nikako.«
»Samoodržanje«, rekao je.
»Kako, molim?«
»Neke žene idu na manikure. Neke na masaže ili psihijatru. Neke se
zapute u teretanu ili k svojoj omiljenoj boci syraha. Ali, po meni, najbolja su
vrsta samoodržanja redoviti orgazmi epskih razmjera.«
Ovaj sam put osjetila da su mi čak i vrhovi ušiju poprimili ružičastu
boju.
»Upravo sam pobjegla od mladoženje i vjenčanja. Mislim da mi je
spremnik za benzin na neko vrijeme napunjen do vrha«, šapnula sam.
Jeremiah mi je valjkom uvijača spretno napredovao kroz kosu. »Kako
hoćeš. Ali da se nisi usudila potratiti ovu frizuru.«
 Dramatičnim je pokretom s mene svukao plašt i pokazao na moj odraz.
»Kvrapcu.« Nagnula sam se i prste provukla kroz bob-frizuru dužine do
brade, koja je pozivala na dodir. Tamnosmeđa kosa sada mi je imala
crvenkastosmeđe pramenove te je bila uvijena u, kako to volim nazivati,
»kovrče za seks«.
Stef mi je prostački zazviždao. »Opa, Naomi.«
Dvije sam godine puštala kosu kako bih za vjenčanje imala savršenu
punđu jer je Warner volio dugu kosu.
Dvije godine planirala vjenčanje koje se nije odvilo. Dvije potraćene
godine, tijekom kojih sam mogla ovako izgledati. Samopouzdano. Moderno.
Seksi kao sam vrag. Čak su mi i oči izgledale vedrije, a osmijeh bio širi.
Warner Dennison Treći i službeno mi je prestao oduzimati stvari.
»Što misliš, teta Naomi?« pitala je Waylay. Zakoračila je ispred mene.
Plava joj je kosa bila ošišana na kratko, a preko jednog joj je oka dotjerano
padao potez šiški. S donjih joj je slojeva zafrkantski izvirivala suptilna
plava boja.
»Izgledaš kao da imaš šesnaest godina«, zajaukala sam.
Waylay je eksperimentalno zabacila kosu. »Sviđa mi se.«
»Obožavam kako ti stoji«, uvjerila sam je.
»A s drskom novom frizurom moći ćemo ti kosu malko produžiti, ako je
odlučiš ponovno pustiti«, rekla joj je Stasia.
Jedan si je pramen zataknuta za uho i pogledala me. »Možda kratka kosa
i nije tako loša.«
»Stasia, Jeremiah, čudotvorci ste«, rekao je Stef, iz novčanika izvukao
gotovinu pa im je gurnuo u ruke.
»Hvala vam«, rekla sam i u zagrljaj privukla prvo Stasiju pa Jeremiju.
Preko Jeremijina ramena, u zrcalu sam susrela Knoxov pogled. Pustila sam
ga i odvratila pogled. »Ozbiljno. Ovo je bilo sjajno.«
»Kamo sada idemo?« htjela je znati Waylay još uvijek zureći u sebe u
zrcalu, s onim sićušnim osmijehom na usnama.
 »Na manikuru«, rekao je Stef. »Tetine ruke izgledaju kao kandže.«
Na sebi sam osjetila težinu hladnih plavo-sivih očiju pa podigla pogled.
Knox me promatrao, s nečitljivim izrazom lica. Nisam mogla procijeniti
gleda li me zavodnički ili bijesno. »Vidimo se, šefe.«
Dok sam, šepureći se, odlazila do vrata, nosila sam breme njegove
pozornosti.

______
Dragi mama i tata,
nadam se da se na krstarenju zabavljate kao nikad! Ne mogu vjerovati
da su tri tjedna već skoro prošla.
Ovdje je dobro. Imam neke vijesti za vas. Zapravo, vijesti su Tinine. U
redu. Evo ih. Tina ima kćer. Što znači da vi imate unuku. Zove se Waylay.
Ima jedanaest godina i neko vrijeme pazim na nju umjesto Tine.
Stvarno je sjajna.
Nazovite me kada se vratite kući i sve ću vam ispričati. Možda se
Waylay i ja za vikend možemo dovesti k vama, da je upoznate.
Voli vas
Naomi
 Devetnaest

Visoki ulozi

Naomi

V idi, vidi, tko je to ušetao sa svojim veličanstvenim dupetom«,

doviknula je Fi iz kuta kod Honky Tonkova šanka, gdje je u sustav
upisivala specijalitete večeri.
Raširila sam ruke i polako se okrenula oko svoje osi.
Tko bi rekao da ću se zbog frizure osjećati deset godina mlađom i tisuću
puta drskijom? Da se i ne spominje kratka traper-suknja na koju me
nagovorio Stef. Taj je muškarac postavio zlatni standard za najbolje
prijatelje. Dok je čekao da u novoj suknji isparadiram iz kabine za
presvlačenje, Stef je bio na konferencijskom pozivu sa svojim »ljudima« te
organizirao da se moje stvari spakiraju, a kuća u Long Islandu stavi na
prodaju.
Danas je on bio s Waylay, i nisam bila sigurna tko je bio više uzbuđen
oko njihova plana da odjednom pogledaju sve epizode serije Brooklyn Nine-
Nine.
»Sviđa ti se frizura, Fi?« pitala sam i zatresla glavom kako bi kovrče
poskočile.
»Obožavam kako ti stoji. Brat mi je prokleti genije za kosu. Kad smo
već kod Jera, je li tvoj Stef slobodan pa da se igramo spajanja?«
»Zašto? Je li Jeremiah rekao nešto o Stefu?« zahtijevala sam.
 »Samo je onako usput rekao da je tvoj prijatelj najzgodniji gej
muškarac koji je u Knockemout ušetao u posljednjih deset godina.«
Ciknula sam. »Stef me pitao viđa li se Jeremiah s nekime!«
»O, pa onda se moramo primiti posla«, objavila je Fi pa iz usta izvukla
lizalicu. »Usput, imam dobre vijesti za tebe.«
Nasmiješila sam se i odložila torbicu iza šanka. »Je li se Idris Elba
urazumio i ponudio odletjeti s tobom na privatni otok?«
Zločesto se nasmiješila. »Ne baš toliko dobre. Ali imaš grupu u
privatnoj sobi, s početkom u devet sati. Veliki igrači.«
Naćulila sam uši. »Veliki igrači?«
Fi je trznula glavom prema hodniku. »Poker. Samo tiho. Pola tuceta
velikih potrošača kojima je došlo da na kartama izgube šesteroznamenkaste
iznose.«
»Šesteroznamenkaste iznose?« upitala sam trepćući. »Je li to
dozvoljeno?« prošaptala sam to pitanje unatoč činjenici da smo bile same u
praznome baru.
Lizalica se vratila u usta. »Paaaa, hajdemo samo reći da načelnik
Morgan i njegovo krasno dupe, ako večeras ušetaju ovdje, ne smiju u tu
sobu.«
Nisam bila sigurna kako se osjećam oko toga. Kao netko tko je trebao
izgledati dobro u očima suda, vjerojatno ne bih predstavnicima zakona ni
oko čega trebala lagati.
Ali tim ću se pitanjem baviti kada do toga večeras dođe. Osjećajući se
sretno, uletjela sam u kuhinju kako bih se spremila za užurbanu večer.

______
DOSEG MOJEG PROFESIONALNOG ZNANJA o pokeru u potpunosti
se oslanjao na isječke partija koje sam vidjela na televiziji pri mijenjanju
kanala. Bila sam prilično sigurna da igrači na televiziji nisu izgledali nimalo
kao oni okupljeni oko okruglog stola u Honky Tonkovoj tajnoj stražnjoj
prostoriji.
Ispod tirkizne majice s kragnom, Ian, britanskoga naglaska, imao je
mišiće koji su izgledali kao da po cijele dane ležeći diže automobile umjesto
utega. Imao je tamnu kožu, kratko ošišanu kosu te onakav osmijeh od kakvoga
ženama klecaju koljena. Nosio je vjenčani prsten s mnoštvom dijamanata.
Ianu zdesna nalazio se Tanner. Imao je crvenkastoplavu kosu koja je
izgledala kao da su je netom napustili ženini prsti. Nosio je uniformu
sudionika prometa u D. C.-ju - skupe, pripijene hlače, zasukane rukave
košulje te olabavljenu kravatu. Nije imao vjenčani prsten i pobrinuo se da to
primijetim sa svakim vrhunskim viskijem koji sam mu donijela. Neprestano
se vrpoljio i poskočio svaki put kada bi se vrata otvorila.
Tanneru zdesna bio je muškarac kojega su drugi oslovljavali s Grim
iako sam sumnjala da su ga roditelji stvarno tako nazvali. Izgledao je kao da
je sišao ravno sa stranica nekog ljubavnog romana o motociklistima i
iskusnim liscima. Svaki centimetar vidljive kože bio mu je ispresijecan
tetovažama. Dok je opušteno sjedio na stolici i ostajao pri mineralnoj vodi,
čvrsto je na mjestu držao sunčane naočale te namršteno čelo.
Pokraj Grima nalazila se Winona, jedina žena za stolom. Bila je to
visoka, nabildana crnkinja s metalik ružičastim sjenilom koje joj je pristajalo
uz modne detalje na pripijenom traper-kombinezonu. Frizura joj je bila
široka i odvažna, a upravo se tako i smijala s muškarcem pokraj sebe.
»Lucy, Lucy, Lucy«, rekla je. »Kada ćeš naučiti da meni ne smiješ
blefirati?«
Lucian je bio tako zgodan da si se nedvojbeno morao upitati je li
sklopio kakav ugovor s vragom. Tamna kosa. Tamne oči u kojima kao da je
tinjalo. Tamno odijelo. Odisao je naznakama moći, bogatstva i tajni kao
kolonjskom vodicom.
Stigao je kasnije od svih drugih, riješio se sakoa i zasukao rukave kao
da ima sve vrijeme svijeta. Svoj je burbon pio čist i nije mi pokušao zaviriti
u majicu kada sam ga poslužila.
 »Možda kada me prestaneš ometati svojom pameću i ljepotom«,
odvratio je zafrkantski.
»Molim te«, Winona je frknula i svojim dugačkim, crvenim noktima
elegantno posložila ono što je osvojila.
U kutu sam upravo nadolijevala vodu u bokal s ledom pokušavajući
shvatiti koliko vrijedi jedan žeton kada su se vrata uz tresak otvorila.
I Tanner i ja smo poskočili.
Knox je umarširao u sobu izgledajući, kao i uvijek, frustrirajuće seksi.
»Ti, kurvin sine«, rekao je.
Svi su zadržali dah. To jest, svi osim Luciana, koji je nastavio dijeliti
sljedeću rundu karata, neuznemiren upadom. »Pitao sam se koliko će dugo
trebati da glasine stignu«, bezizražajno je rekao. Odložio je špil i ustao.
Na trenutak sam bila sigurna da će se baciti jedan na drugoga poput dva
jelena koja se u dokumentarnu o životinjama bore za prevlast... ili to rade,
pa, u pravoj prirodi.
Umjesto toga, Knoxovo se namršteno čelo izravnalo. Zamijenio ga je
onakav osmijeh zbog kakvog mi je iznutra sve bilo toplo i meko, poput keksa
s komadićima čokolade netom izvađenog iz pećnice.
Bilješka samoj sebi: Ispeci kekse s komadićima čokolade.
Dva su se muškarca rukovala i razmijenila udarce po leđima zbog kojih
bih ja završila u ordinaciji kiropraktičara.
»Što, dovraga, radiš ovdje?« pitao je Knox, ovaj put manje agresivno.
»Trenutno gubim od Winone i razmišljam bih li naručio još jedno piće.«
»Donijet ću ti ga. Želi li još tko drugu rundu?« ciknula sam.
Knoxov je pogled pao na mene. Osmijeh mu je tako naglo nestao da sam
se zapitala je li istegnuo neki mišić lica. Opušteno je, namršteno krenuo u
turistički obilazak mojeg izgleda, od kose do stopala, a neodobravanje je s
njega prštalo poput elektriciteta.
»Naomi, van. Odmah«, zarežao je.
 »Ozbiljno? Koji je sad tvoj problem, Vikinže?«
»Ima neki problem?« pitao je Grim, glasa duboka i opasna.
»Ništa što bi te se ticalo.« Knoxov se glas snizio do temperature ispod
nule.
»Hajde nam svima donesi još jedno piće, Naomi«, predložio je lan,
netremice gledajući Knoxa.
Kimnula sam i krenula prema vratima.
Knox mi je bio za petama.
Zatvorio je vrata za nama i primio me za ruku usmjeravajući me prema
praznom hodniku, dalje od bara, pokraj njegova tajnog legla od ureda. Nije
se zaustavio dok na drugom kraju hodnika nije otvorio vrata koja su vodila u
skladište Whiskey Clippera.
»Koji vrag, Knoxe?«
»Koji kurac radiš u toj sobi tako odjevena?«
Pokazala sam na svoj prazan poslužavnik. »Kako izgleda? Služim
pića.«
»Nije ti ovo čajanka u nekom ladanjskom klubu, dušice. A ti ljudi nisu u
roditeljskom vijeću.«
Uštipnula sam se za korijen nosa. »Trebat će mi neki kružni dijagram,
Vennov dijagram ili baza podataka da popišem sve načine na koje te
razbjesnim. Zašto si ljut što radim svoj posao?«
»Ne bi trebala posluživati tu grupu.«
»Gle, ako nećeš objasniti, onda mislim da nemam obvezu poslušati.
Moram poslužiti pića.«
»Ne možeš samo tako ušetati u opasnu situaciju poput ove.«
Naglo sam podigla ruke. »O, tako ini svega. Nisam ušetala. Pojavila
sam se na vrijeme za svoju smjenu. Fi mi je dodijelila taj stol jer je znala da
će napojnice biti dobre.«
 Zakoračio mi je dovoljno blizu da mu čizme okrznu vrhove mojih
cipela. »Ne želim da si u toj sobi.«
»Samo malo! Ti si taj koji im dopušta da kartaju ovdje i ti si taj koji me
zaposlio da poslužujem pića. Ergo, ti si taj koji ima problem.«
Nagnuo se toliko da smo se skoro dodirivali. »Naomi, to nisu bajkeri
koji se time bave samo u slobodno vrijeme ili neki tipični gradski momci
koji nisu vidjeli pravog svijeta. Ako žele, mogu biti opasni.«
»Da? Pa mogu i ja. I, ako me pokušaš maknuti od tog stola, otkrit ćeš
točno koliko.«
»Jebeš mi sve«, progunđao si je u bradu.
»Ništa od toga«, podrugnula sam se.
Zaklopio je oči - znala sam da veliki tikvan u sebi broji do deset.
Dopustila sam mu da stigne do broja šest, a potom ga zaobišla.
Ruka mi se upravo sklopila oko kvake kad me uhvatio i zatočio između
vrata i svojega tijela. Na vratu sam osjećala njegov vrući dah. U glavi sam
osjećala otkucaje svojega srca.
»Ivančice«, rekao je.
Koža na rukama mi se naježila. Warnerov jedini nadimak za mene bio je
»dušo«. Na trenutak me paralizirala želja toliko snažna da je nisam
prepoznala kao svoju.
»Što?« šapnula sam.
»Oni nisu tvoj tip ljudi. Ako onaj šupak Tanner popije previše
preskupog viskija, počne gubit i počne se upucavat svemu što ima sise. Ta
suknja koju jedva da i nosiš već odvlači pozornost. Ako izgubi previše,
počne srat i izazivat tučnjave. Grim? On je vlasnik vlastitog moto-kluba u D.
C.-ju. Sada uglavnom radi s osobnom zaštitom, ponekad se igra s manje
legalnim pothvatima. Nevolja ga prati na svakom koraku.«
Knox je bio dovoljno blizu da mu prsa lagano okrznu moja leđa.
»Ian je zaradio i izgubio više milijuna od svih za tim stolom. Ima
dovoljno neprijatelja da ne želiš stajati pokraj njega kada se netko od njih
pojavi. A Winona je zlopamtilo. Ako pomisli da si joj nešto skrivio, uz
osmijeh na licu spalit će ti život!«
»A Lucian?«
Na trenutak je tišinu između nas ispunjavalo samo naše disanje.
»Luce je sasvim druga kategorija opasnog«, naposljetku je rekao.
Oprezno sam se okrenula prema njemu. Nisam sasvim uspjela prikriti
kako sam se trznula kada su mi grudi okrznule njegova prsa. Nosnice su mu
se raširile, a meni je srce počelo ubrzano kucati.
»Nisam s tim stolom imala nikakvih problema. I kladila bih se, da su s
tom grupom Fi, Silver ili Max, da ne bi vodio ovaj razgovor.«
»One se znaju nositi s problemima.«
»A ja ne znam?«
»Dušo, pojavila si se u ovom gradu u jebenoj vjenčanici i s cvijećem u
kosi. Kada si pod stresom, vrištiš u jastuk.«
»Ne znači da se ne znam brinuti za sebe!«
Stavio je dlan na vrata iza mene pa se nagnuo u posljednji ostatak mojeg
osobnog prostora. »Treba ti prokleti zaštitar.«
»Nisam neka dama u nevolji, Knoxe.«
»Stvarno? Gdje bi bila da nisam ja bio taj koji te pronašao u kafiću?
Živjela bi s Way u Tininoj usranoj prikolici? Bez posla. Bez auta. Bez
mobitela.«
Bila sam vrlo blizu tome da ga po glavi odalamim svojim
poslužavnikom. »Uhvatio si me na loš dan.«
»Loš dan? Jebeš mi sve, Naomi. Da ti dupe nisam odvezao u prokleti
trgovački centar, još ne bi imala mobitel. Sviđalo se to tebi ili ne, treba ti
netko tko će paziti na tebe jer si previše prokleto tvrdoglava da to sama
radiš. Prezauzeta si pokušavanjem da se pobrineš za sve druge, pa se nikad
ne pozabaviš sobom.«
 Prsa su mu se pritiskala o moja pa sam se s mukom uspijevala
usredotočiti na bijes koji mi se podizao u grlu. Vreli, tvrdi mišići uz meko
meso. Od njegove sam se blizine osjećala pijano.
»Nećeš me poljubiti«, inzistirala sam. U retrospektivi, to je upozorenje
bilo pomalo arogantno, s obzirom na to da me nikada prije nije poljubio. Ali,
da budemo pošteni, stvarno je izgledao kao da me želi poljubiti.
»Trenutno bih ti radije zakrenuo tim lijepim malim vratom«, rekao je i
suženih očiju pogledao moja usta.
Polizala sam usne pripremajući se na to da ga definitivno ne poljubim.
Kada je glavu nagnuo prema mojoj, potmula tutnjava u njegovim prsima
zavibrirala mi je tijelom.
Omelo nas je novo vibriranje.
»Jebemti«, siknuo je i iz džepa naglo izvukao mobitel. »Što je?«
Poslušao je, a potom izrekao niz šarolikih psovki. »Ne daj mu da prođe šank.
Evo me za sekundu.«
»Što nije u redu?« pitala sam.
»Vidiš? Upravo to tu je tvoj problem«, rekao je uperivši prst u moje
lice dok je naglim pokretom otvarao vrata.
»Što?«
»Odjednom si previše zabrinuta za mene, pa nećeš paziti na vlastito
dupe pri posluživanju stola s kriminalcima.«
»Je li ti itko ikada rekao da si smiješno dramatičan?« pitala sam dok me
vukao van. Slobodnom je rukom tipkao poruku.
»Samo oni koji su žudjeli za smrću. Hajdemo, Ivančice. Ovaj ću ti put
dopustiti da moj problem učiniš svojim.«
 Dvadeset

Pobjedničke karte

Knox

M oj problem - osim problema s dužinom Naomine suknje - naslanjao se

na šank, odjeven u kompletnu uniformu, te čavrljao sa šačicom stalnih
mušterija.
Povukao sam Naomi sa sobom u nišu kuhinjskih vrata. »Moj se brat ne
smije približiti toj sobi. Shvaćaš?«
Oči su joj se raširile. »Zašto mi to govoriš?«
»Jer ćeš mu ti odvratiti pozornost i odvesti ga odavde, prokletstvo.«
Prekrižila je ruke, odbijajući se pomaknuti. »Ne sjećam se da je u mojoj
prijavi za posao bio odjeljak koji je od mene zahtijevao da lažem
predstavnicima zakona.«
»Ne govorim ti da lažeš. Govorim ti da te svoje oči dobre curice i taj
dekolte odvučeš tamo i flertaš s njim dok ne zaboravi sve o tome da bi
trebao privesti te kartaše.«
»To ne zvuči nimalo bolje od laganja. Zvuči kao prostitucija, a prilično
sam sigurna da bi svaki sudac obiteljskog suda na postupku o skrbništvu na
to negodovao!«
Glasno sam izdahnuo kroz nosnice pa iskopao svoj novčanik. »Dobro.
Dat ću ti sto dolara.«
»Dogovoreno.«
 Kada mi je iz ruke ščepala novčanicu i krenula prema mojem bratu, još
sam treptao. Bio je to šupački potez od mene, to kako sam iskoristio njezinu
potrebu za lovom i doveo je u nezgodnu situaciju. Ali poznavao sam brata, a
Nash ne bi učinio ništa što bi naštetilo Naominoj šansi da postane Waylayina
skrbnica. Dovraga, svaki bi idiot slijep na jedno oko vidio da je nekoliko
klasa iznad svoje sestre.
»Jebemti«, rekao sam nikome posebno.
»Zanimljivo.«
Zatekao sam Fi kako se naslanja na zid i samodopadno uživa u jednoj
od lizalica koje su joj služile kao zamjena za cigarete.
»Što?«
Podigla je obrve. »Nikada nisi poludio kada smo Max ili ja posluživale
tu grupu.«
»Ti i Max znate se brinuti same za sebe«, usprotivio sam se.
»Izgleda da se Naomi tamo sasvim dobro brinula sama za sebe. Možda
problem nije u njoj?«
»Želiš mi ti biti novi problem, Fiasco?« zarežao sam.
Nije bila nimalo zastrašena. I upravo je to bio razlog zbog kojeg šef ne
bi trebao biti prijatelj sa zaposlenicima.
»Mislim da je najveći problem Knoxa Morgana Knox Morgan. Ali, hej,
što ja znam o tome?« rekla je i iritantno ležerno slegnula ramenima.
»Zar nemaš nekog posla?«
»Pa da propustim predstavu?« Fi je glavom pokazala preko mojeg
ramena.
Okrenuo sam se i uočio kako Naomi na ruku mojega brata koketno
stavlja dlan.
Kada se nasmijala i zabacila kosu, moj se genijalni plan nije činio
toliko genijalnim.
»Prokletstvo.«
 Otišao sam od Fi i provukao se kroz gomilu te se približio taman
dovoljno da čujem Nasha kako kaže: »Daj da pogodim. U stražnjoj je sobi u
tijeku ilegalna partija pokera, a tebe su poslali da me ometeš.«
Jebeš mi sve.
Naomi je raširila oči, a ja sam shvatio da je pokeraški izraz lica te žene
apsolutno nikakav.
»Ovaaaj... Jesi li uvijek tako zgodan i inteligentan?« pitala je.
»Jesam«, odgovorio je Nash pa glupo namignuo, zbog čega sam ga htio
šakom udariti u to kretensko lice. »Ali pomaže i to što ovaj grad ne zna držati
jezik za zubima. Nisam ovdje zbog partije.«
»Nisi ovdje ni zbog mojih konobarica. Pa što onda radiš ovdje,
dovraga?« rekao sam i ugurao se u njihov ugodni mali razgovor poput
ljubomornog idiota.
Nash mi je uputio samodopadni osmijeh, kao da je točno znao koliko mi
ide na živce. »Čuo sam da je u gradu stari prijatelj.«
»Glasine su istinite.«
Okrenuli smo se i zatekli Luciana kako stoji odmah izvan našeg kruga.
Moj se brat široko nasmiješio i odgurnuo me u stranu. Čvrstim
zagrljajem i udarcem po leđima poželio je Lucianu dobrodošlicu. »Lijepo je
što si opet tu, brate.«
»Lijepo je opet biti ovdje«, složio se Lucian i uzvratio zagrljaj.
»Pogotovo jer su konobarice postale zanimljivije.« Namignuo je Naomi.
Nisam mogao shvatiti zašto je cijeli jebeni grad odjednom odlučio da je
namigivanje Naomi dobra ideja, ali planirao sam tome stati na kraj što je
prije moguće.
»Aha, aha. Sve je super«, rekao sam. »Zar ne bi trebala posluživati
pića?«
Naomi je zakolutala očima. »Nisam se još otarasila tvojega brata.«
»Ako odeš, možeš zadržati stoticu«, rekao sam jer sam je morao
maknuti od svojeg brata i najboljeg prijatelja.
 »Dogovoreno. Luciane, vidimo se straga, donijet ću ti novo piće«,
obećala je. »Nash, bilo je zabavno flertati s tobom.«
»Zadovoljstvo je bilo moje, draga«, otegnuto je rekao moj brat i
nabrzinu joj salutirao.
Svi smo je gledali kako nonšalantno ide do šanka.
Glava me boljela od napora da ne urlam. Čeljust mi je bila stisnuta i
zabrinuo sam se da mi je napuknuo zub. Nisam znao što je s tom ženom, ali
zbog Naomi Witt stalno sam bio na jebenom rubu. Ni najmanje mi se to nije
svidjelo.
»Što radiš ponovno u gradu?« pitao je Nash Luciana.
»Zvučiš kao murjak«, požalio se Lucian.
»Ja jesam murjak.«
Načelnik Nash nije mi sjedao.
Nas smo trojica odrasli izazivajući kaos te testirajući granice zakona -
da ne kažem prekoračujući. To što je Nash postao murjak ostavljalo je dojam
nekakve izdaje. Zakon i red bio je preuzak pojam za mene. Ovih dana nisam
se previše udaljavao s pravog puta, ali pobrinuo bih se da svako toliko
zagazim u sivu zonu, za dobra stara vremena.
Lucian je bio druga priča. Nevolja ga nije pratila. On je bio sklon tome
da, kamo god krene, nevolju stvori. Ako se vratio u Knockemout, to
zasigurno nije bilo radi prisjećanja prošlosti, dovraga.
»Čovjek ne smije biti nostalgičan za djetinjstvom?« naglas je
razmišljao Lucian iskusno izbjegavši pitanje.
»Djetinjstvo ti je bilo koma«, naglasio je Nash. »Nije te bilo godinama.
Zbog nečeg si se vratio, a to bolje da nije neka nevolja.«
»Možda mi je dosadilo slušati o tome kako su braća Morgan
pretvrdoglava da glave izvuku iz dupeta. Možda sam se vratio kako bih im
pomogao zakopati ratnu sjekiru.«
Pokraj nas je projurila Naomi, s poslužavnikom punim pića te
neusiljenim osmijesima za Luciana i Nasha. Kada je pogledala mene,
osmijeh se promijenio u mrštenje.
»Nikome ne treba nikakva pomoć s nikakvom ratnom sjekirom«,
inzistirao sam te zakoračio pred njega kako bih mu zapriječio pogled na
obline Naomine guzice, koja se udaljavala.
»Ta ratna sjekira oko koje se borite već dvije godine glupa je. Završite
s tim i jebeno nastavite sa svojim životima«, rekao je Lucian.
»Da nisi taj svoj usrani gradski ton koristio na nama«, rekao je Nash.
Lucian je izgradio tvrtku za politički konzalting u kojoj je, za Nashov
ukus, bilo previše mutnih stvari. Naš je prijatelj imao talent za utjerivanje
straha u kosti svojim klijentima ili ljudima koji su stajali između njegovih
klijenata i onoga što su oni htjeli.
»To sranje ne prolazi u Knockemoutu«, podsjetio sam ga.
»Vas se dvojica nemate oko čega brinuti. Hajde da popijemo piće, za
stara vremena«, predložio je.
»Ne mogu večeras«, rekao je Nash. »Na dužnosti sam.«
»Onda ti je, mislim, bolje da se vratiš na posao«, rekao sam bratu.
»Misli bolje. Potrudi se da ti večeras nikakav bijesni pokeraš ne
razbuca lokal. Ne da mi se baviti papirologijom.«
»Večera. Sutra navečer. Kod tebe«, rekao je Lucian i pokazao prema
katu.
»Meni odgovara«, rekao sam.
»Dobro«, složio se Nash. »Lijepo je vidjeti te, Lucy.«
Lucian mu se napola nasmiješio. »Lijepo je biti viđen.« Okrenuo se
prema meni. »S tobom ću popričati kada se budeš motao u Naominoj
blizini.«
Pokazao sam mu srednjaka.
Kada je otišao, Nash se okrenuo prema meni. »Imaš minutu?«
»Ovisi o čemu.«
 »O Tini.«
Jebemti.
»Ispratit ću te.«
Izašli smo kroz kuhinju na parkiralište. Kolovoška je noć bila
zagušljivo sparna.
»U čemu je problem?« pitao sam kada smo došli do Nashova terenca.
»Dobio sam nekoliko novih informacija o Tini. Ona i njezin novi tip
prevoze ukradenu robu. Ništa preveliko. Televizore i mobitele. Tablete. Ali
kruži glasina da je dečko povezan s većom zločinačkom organizacijom.«
»Tko joj je dečko?«
Odmahnuo je glavom. »Ili nitko ne zna kako se zove ili mi ne govore.«
»Ne dobivaš baš puno informacija, ha?«
»Samo mi osjećaj govori da Tina nije iz zabave odlučila napustiti svoje
dijete. Mislim da je u nekim dubokim govnima.« Podigao je pogled prema
noćnom nebu boje tinte. »Čuo sam da neki govore kako im se čini da su je
vidjeli preko, u Lawlervilleu.«
Lawlerville je bio na manje od pola sata vožnje. Što je značilo da Tina
vjerojatno nije namjeravala zauvijek nestati.
»Jebemti«, progunđao sam.
»Da.«
Znao sam što je Nash htio od mene. U bilo kojim drugim okolnostima
natjerao bih ga da me zamoli. No, kako se ovdje radilo o Naomi i Waylay,
nisam bio raspoložen za zajebanciju.
»Raspitat ću se. Vidjeti hoće li se neki izvor koji izbjegava murju
raspričati«, rekao sam mu.
»Cijenim to.«

______
 UMJESTO DA, kao što sam planirao, odem kući, pravio sam se da
odrađujem neke stvari s popisa obveza. Kad je Max otišla na pauzu,
pomagao sam Silver za šankom. Potom sam odgovorio na otprilike dva
tuceta mailova koje sam dotad izbjegavao. Čak sam se zavukao, i u skladište
te kartonske kutije razrezao za reciklažu.
Kada sam četvrti put zatekao sam sebe kako se krećem u smjeru sobe za
poker, odlučio sam se maknuti od iskušenja, pa se zaputio u prostoriju s
bačvama. Nadao sam se da će me hladnoća i fizički napor pri premještanju
punih bačava smiriti i smanjiti iritaciju.
Imao sam cijeli popis razloga da budem bijesan na svijet. I gotovo se
svaki od njih vrtio oko Naomi Witt. Svaki razgovor s njom završio bi s
glavoboljom i erekcijom.
Gledanje kako se drugi muškarci u njezinoj blizini zapliću o svoj jezik
samo je sve pogoršavalo. Nisam je htio. Ali htio sam na nju položiti pravo
samo da sve druge šupke zadržim dalje od nje.
Morao sam se napiti i poševiti. Morao sam zaboraviti da ona postoji.
Kada sam završio s preslagivanjem bačvi, ruke su mi bile jebeno
smrznute, a bijes mi se ohladio. Bilo je skoro jedanaest. Planirao sam se
javiti u bar i prokleto otići kući.
Kada sam ušao, Silver je podigla pogled s domaće rakije koju je točila.
»Bi li mogao provjeriti kako je kod privatne grupe?« pitala je.
»Zašto?«
Slegnula je ramenima. »Već neko vrijeme nisam vidjela Naomi.«
Moj se bijes ponovno zapalio kao da je netko na njega bacio kantu
benzina i upaljač.
Nije da sam baš razbio vrata, ali ulazak mi je bio dramatičniji nego
inače. Tanner, mršavi idiot koji je previše partijao pa nije mogao zadržati
svoj novac, pao je sa stolice.
Naomi se, s druge strane, nije potrudila podići pogled. Bila je stisnuta
između Winone i Grima, a jezik joj je virio između usana dok je proučavala
karte u svojoj ruci. »U redu. Ponovite mi što je jače od para«, rekla je.
 Ian se bacio u objašnjavanje lekcije o Texas Hold’emu za početnike, a
Grim se nagnuo kako bi joj pogledao karte. »Podigni ulog«, savjetovao je.
Oprezno je podigla plavi žeton i pogledala ga. Odmahnuo je glavom.
Dodala je još dva žetona pa ih, kada je kimnuo, bacila na hrpu na sredini
stola. »Dižem«, objavila je meškoljeći dupe u sjedalu.
Obišao sam stol i nagnuo se. »Koji to kurac radiš, Naomi?«
Napokon me pogledala, zbunjeno. »Učim kartati poker.«
»Odustajem«, uzdahnula je Winona. »Nikad ne vjeruj početničkoj
sreći.«
»Plaćam i dižem«, odlučio je Lucian pa šaku žetona ispustio na stol.
»Ostavi je na miru, Morgane«, Ian mi je rekao. »Čaše su nam pune, a
nikad nije igrala.«
Iskesio sam zube.
»Opusti se, Morgane«, rekla je Winona. »Svi smo joj dali nešto žetona.
Ovo je samo prijateljska partija.«
Lucian i Naomi netremice su zurili jedno u drugo.
Nagnuo sam se i šapnuo joj na uho: »Znaš li koliko ti žetoni vrijede?«
Odmahnula je glavom i promatrala kako se igra vraća do lana, koji je
odustao. »Rekli su mi da se ne brinem o tome.«
»To je ulog od dvadeset somova, Naomi.«
Bocnuo sam je na pravo mjesto. Prestala je zuriti u Luciana i pogledala
me počevši ustajati iz stolice.
Grim joj je stavio ruku na rame da je zadrži na mjestu, a ja sam ga
prostrijelio hladnim pogledom.
»Opusti se, Knoxe, jebote«, rekao je. »Winona je u pravu. Ovo je
prijateljska partija. Nema posuđivanja. Nema kamata. Brzo uči.«
»Dvadeset tisuća dolara?« ciknula je Naomi.
»Ulažem«, odlučio je Tanner i ubacio svoje žetone.
 »Pokaži ih«, duboko je zarežao Grim gurajući na sredinu stola jednaku
hrpu žetona.
Tanner je otkrio dva usrana para. Lucian je polako presložio svoje karte
i otkrio lijepu malu skalu.
»Uh-oh«, zapjevušila si je Winona u bradu.
»Ti si na redu, dušo«, rekao je Grim, nečitljiva izraza lica.
Naomi je položila svoje karte na stol, licem prema gore. »Vjerujem da
je ovo veća skala od tvoje, Luciane«, rekla je.
Sa stola su se prolomili usklici. »Upravo si osvojila dvadeset dvije
tisuće dolara«, rekla joj je Winona.
»Zaboga! Zaboga!« Naomi je pogledala u mene, a radost na njezinu licu
došla mi je poput iznenadnog udarca u dušnik.
»Čestitke. Sada diži dupe«, rekao sam, još sposoban biti šupak.
Lucian je zastenjao. »Obmanut tim nevinim očima. Svaki prokleti put.«
Nisam htio da joj gleda u oči, niti u bilo koji drugi dio nje. Izvukao sam
Naominu stolicu.
»Čekaj! Smijem li zaplesati pobjednički ples? Kako da svima vratim
novce?«
»Definitivno smiješ zaplesati pobjednički ples«, rekao je Tanner i
razvratno si potapšao krilo. Ian mi je prištedio trud i pljesnuo ga po
stražnjem dijelu glave.
»Naomi. Sada«, rekao sam i palcem pokazao prema vratima.
»Polako, Vikinže.« Pažljivo je raspodijelila žetone u jednake iznose te
ih počela vraćati njihovim izvornim vlasnicima.
Grim je odmahnuo glavom i svojom tetoviranom rukom pokrio njenu.
»Pobijedila si sasvim pošteno. Zadržat ćeš osvojeno, a možeš dobiti i moj
ulog.«
»O, ali ne bih to mogla«, počela je.
»Inzistiram. A kada inzistiram, ljudi rade ono što im kažem.«
 Naomi nije vidjela da to izgovara zastrašujući polovični kriminalac.
Vidjela je maznu, tetoviranu mušku dobru vilu. Kada mu je ruke prebacila
oko vrata i u obraz mu utisnula glasan poljubac, nasmiješio se. Bilo je to
nešto što sam prije smatrao nemogućim.
»Zbog te reakcije, možeš zadržati i moj«, rekao je Lucian. Naomi je
uskliknula te obišla stol i glasno ga poljubila u obraz.
Ian i Winona učinili su isto i smijali se tijekom zagrljaja kojima ih je
skoro ugušila.
»Kupi onoj svojoj nećakinji nešto lijepo«, rekla joj je Winona.
Miša mu, koliko je to svoje životne priče s njima podijelila?
»Ja ću, ovaj, zadržati svoj«, rekao je Tanner i privukao si žetone koje
joj je posudio.
Ostatak stola ošinuo ga je pogledom.
»Škrtice«, rekla je Winona.
»Ma daj. Tjedan je bio težak«, zacvilio je.
»U tom slučaju, evo napojnice od mene«, rekla mu je Naomi i pružila
mu žeton od sto dolara.
Ta je žena baš vjerovala svemu što joj se reklo. I izgledalo je kao da je
Tanner službeno zaljubljen.
»Dame i gospodo, što kažete na to da večer privedemo kraju? Čujem da
u baru večeras nastupa bend. Možemo ukrasti koju Knoxovu privatnu bocu te
se prisjećati dobrih, starih vremena«, predložio je lan.
»Samo ako mi Lucy obeća ples«, rekla je Winona.
Pričekao sam da isplate novce te izađu iz sobe ostavljajući Naomi i
mene same.
Podigla je pogled s hrpe gotovine koju su ostavili ispred nje. Bila je to
vraška napojnica. »Možemo li predavanje ostaviti za sutra, a da večeras
samo uživam?«
»Dobro«, rekao sam kroz stisnute zube. »Ali večeras te vozim kući.«
»U redu. Ali ne smiješ se tijekom vožnje derati na mene.«
»Ne mogu« ništa obećati.«
 Dvadeset jedan

Hitan slučaj u obitelji

Naomi

S topala su me preklinjala da odem na stanku, ali dvadeset tisuća dolara u

mojoj pregači pružalo mi je i više nego dovoljno energije da se suočim
s posljednjim satom svoje smjene.
»Naomi!«
Za stolom u kutu, sa sredovječnim bajkericama i članicama odbora u
knjižnici Blaze i Agathom, uočila sam Sloane. Kosa joj je bila skupljena u
živahni konjski rep, a nosila je odrezane kratke hlače i japanke. Blaze i
Agatha bile su odjevene u svoju uobičajenu odoru od trapera i veganske
kože.
»Hej!« pozdravila sam ih, uz poletni korak. »Provod u gradu?«
»Slavimo«, objasnila je Sloane. »Knjižnica je upravo primila veliku,
masnu financijsku potporu za koju se ne sjećam da smo se prijavili! Ne samo
da to znači da možemo početi nuditi besplatne doručke za zajednicu i
modernizirati računala na drugome katu, nego i da ti i službeno mogu
ponuditi onaj posao na pola radnog vremena.«
»Ti to ozbiljno?« pitala sam dok je u meni rastao ushit
»Ozbiljno kao časna u kazni«, rekla je Blaze i pljesnula po stolu.
Sloane se široko nasmiješila. »Posao je tvoj, ako ga želiš.«
»Želim ga!«
 Knjižničarka mi je pružila ruku.
»Dobro došla u Gradsku knjižnicu Knockemout, gospođice
Koordinatorice Javnih Usluga. Službeno počinješ sljedeći tjedan. Svrati ovaj
vikend, pa ćemo razgovarati o tvojim novim dužnostima.«
Zgrabila sam joj ruku i rukovala se s njom. Potom sam je zagrlila. Zatim
sam zagrlila Blaze i Agathu. »Mogu li vas, prekrasne, sjajne dame, počastiti
rundom?« upitala sam i pustila Agathu, koja je izgledala ošamućeno.
»Knjižničarka u gradskoj knjižnici ne smije odbiti besplatno piće. Tako
piše u gradskoj povelji«, rekla je Sloane.
»Ne smijemo ni mi, lezbijke koje podržavaju književnost«, dodala je
Agatha.
»Supruga mi je u pravu«, složila se Blaze.
Odlebdjela sam kroz gužvu na plesnom podiju te unijela narudžbu
svojih novih šefica. Razmišljala sam o automobilu koji sam si sada mogla
priuštiti te o radnom stolu koji sam htjela kupiti za Waylay, kada se pojavio
Lucian.
»Mislim da mi duguješ jedan ples«, rekao je, ispružene ruke.
Nasmijala sam se. »Valjda je to najmanje što mogu učiniti, kad si me
pustio da pobijedim.«
»Nikada nikome ne pustim da pobijedi«, uvjerio me, uzeo mi
poslužavnik i odložio ga na stol nekih uzgajivačica konja, kojima to naizgled
nije smetalo.
»To je vrlo nemilosrdno od tebe«, primijetila sam. Bend je počeo
svirati neku sporu, tugaljivu pjesmu o izgubljenoj ljubavi.
Lucian me privukao u svoje naručje, a ja sam se ponovno zatekla kako
se pitam odakle Knockemoutu tolika populacija nevjerojatno seksi
muškaraca. Također sam se zapitala koji je bio motiv Lucianova poziva na
ples. Na mene je ostavio dojam muškarca koji nikad ništa ne čini bez neke
skrivene namjere.
»Knox i Nash«, počeo je.
 Čestitala sam samoj sebi na pronicljivosti. »Što s njima?«
»Najbolji su mi prijatelji. Njihova se zavada privodi kraju. Želim se
uvjeriti da se neće ponovno zahuktati.«
»Što ja imam s tim?«
»Sve.«
Grohotom sam se nasmijala ravno u njegovo lice. »Misliš da ću ja biti
ta koja će ponovno potpaliti neku zavadu s kojom nikada nisam imala veze?«
»Očaravajuća si žena, Naomi. Povrh toga, zanimljiva si, duhovita i
ljubazna. Za tebe se vrijedi boriti.«
»Pa, hvala ti na tom ljubaznom, no bizarnom mišljenju. Ali možeš mimo
spavati, sa spoznajom da Knox i ja jedva da podnosimo boravak u istoj
prostoriji.«
»To ne znači uvijek ono što misliš da znači«, rekao je.
»Bezobrazan je, ćudljiv i za sve me krivi.«
»Možda zato što zbog tebe osjeća ono što ne želi osjećati«, ukazao mi je
Lucian.
»Na primjer? Poriv za ubojstvom?«
»A što je s Nashom?« pitao je.
»Nash je bratova suprotnost. No upravo sam izašla iz dugogodišnje
veze. U novom sam gradu i pokušavam učiniti ono što je najbolje za moju
nećakinju, čiji život nije bio baš najlagodniji. U danu nema dovoljno sati da
još istražujem i mogućnosti s bilo kojim muškarcem«, odlučno sam rekla.
»Dobro. Jer znam da bi se mrzila kada bi nenamjerno dolila ulje na
vatru.«
»Što je uopće zapalilo tu glupu vatru?« pitala sam.
»Tvrdoglavost. Idiotizam. Ego«, neodređeno je rekao.
Bila sam pametnija od toga da od čovjeka koji je Morganima poput
brata očekujem izravan odgovor.
 »Hej, Naomi! Možemo li naručiti još i...« Sloane je zašutjela usred
rečenice.
Sitna je plavuša razjapljenih usta zurila u Luciana kao da ju je netko
upravo iznenada udario. Osjetila sam kako se cijelo Lucianovo tijelo
ukočilo.
Srce mi je potonulo kada sam shvatila da sam nekako izdala svoju novu
prijateljicu.
»Hej«, slabašno sam rekla. »Poznaješ li...« Nije bilo potrebe za mojim
nespretnim predstavljanjem.
»Sloane«, rekao je Lucian.
Dok sam od njegova ledenog tona zadrhtala, Sloaneina je reakcija bila
suprotna. Izraz lica postao joj je buntovan, a u očima joj je zapalucala
smaragdna vatra.
»Zar se u gradu održava neko okupljanje šupaka kojeg nisam svjesna?«
»Još si dražesna kao i uvijek«, oštro je uzvratio Lucian.
»Odjebi, Rollinse.« S tom porukom za oproštaj, Sloane se okrenula i
odmarširala prema vratima.
Lucian još nije pomaknuo nijedan mišić, no, dok se udaljavala, pogled
mu je bio prilijepljen za njezina leđa. Njegove su me ruke, još na mojim
bokovima, čvrsto stiskale.
»Jesi li spreman maknuti ruke s mojih konobarica, Luce?« iza mene je
zarežao Knox.
Ciknula sam, iznenađena. U neposrednoj mi je blizini bilo previše
bijesnih ljudi. Lucian me pustio, ne skidajući pogled s vrata.
»Jesi li dobro?« pitala sam ga.
»Dobro je«, rekao je Knox.
»Dobro sam.«
To je očito bila laž. Taj je muškarac izgledao kao da želi počiniti
hladnokrvno ubojstvo. Nisam bila sigurna koga bih prvo trebala početi
popravljati.
»Večera. Sutra«, rekao je Knoxu.
»Aha. Večera.«
Nakon tih se riječi zaputio prema vratima.
»Je li dobro?« pitala sam Knoxa.
»Otkud da ja znam, dovraga?« iživcirano je pitao.
Vrata su se otvorila upravo u trenutku kad je Lucian do njih došao. U
bar je zakoračio Wylie Ogden, jezivi bivši načelnik policije. Kada je pred
sobom vidio Luciana, muškarac se lecnuo, pa to pokušao sakriti - ne baš
dobro - cerekom. Jedan dug trenutak zurili su jedan u drugoga, a potom je
Wylie zakoračio u stranu zaobilazeći ga u širokom luku.
»Što je to, dovraga, bilo?« pitala sam.
»Ništa«, lagao je Knox.
Silver je zazviždala iza šanka pokretom ga ruke dozivajući k sebi. Knox
je krenuo prema njoj psujući si u bradu.
Tip je bio napetiji od mumije zamotane u steznik.
»Je li to Sloane upravo otišla?« zahtijevala je odgovor Blaze stižući do
mene s Agathom za petama.
»Aha. Plesala sam s Lucianom Rollinsom. Čim ga je vidjela, otišla je.
Jesam li učinila nešto loše?«
Blaze je duboko uzdahnula. »To nije dobro.«
Agatha je odmahnula glavom. »Definitivno nije dobro. Mrze se.«
»Tko bi uopće mogao mrziti Sloane? Zar ona nije najljubaznija osoba u
sjevernoj Virginiji?«
Agatha je slegnula ramenima. »Dijele neku škakljivu prošlost. Odrasli
su kao prvi susjedi. Nisu se družili s istim ljudima ni ništa slično. Nitko ne
zna što se dogodilo, ali ne podnose ni jedan pogled na ono drugo.«
 Uhvaćena sam kako plešem sa smrtnim neprijateljem svoje nove
prijateljice/šefice. Prokletstvo.
Morala sam to ispraviti. Barem je neznanje bila uvjerljiva obrana. Već
sam posezala za mobitelom kad je počeo zvoniti.
Zvao je Stef.
»Kvrapcu. Moram se javiti«, rekla sam bajkericama. »Hej, je li sve u
redu?«
»Witty, imam loše vijesti.«
Srce mi je stalo, pa preskakujući ponovno počelo kucati. Taj mi je ton
glasa bio poznat. Nije to bio ton za »ponestalo nam je pjenušca i sladoleda«
nego za »hitan slučaj u obitelji«.
»Što nije u redu? Je li Waylay dobro?« Drugo sam uho začepila prstom
kako bih ga uspjela čuti unatoč bendu.
»Way je dobro«, rekao je. »Ali Nash je večeras nastrijeljen. Ne znaju
hoće li se izvući. Upravo ga operiraju.«
»Zaboga«, prošaptala sam.
»Neki narednik po imenu Grave obavijestio je Lizu. Odvezli su je u
bolnicu. Šalju nekoga da obavijesti Knoxa.«
Knox. Pronašla sam ga u gužvi - bio je za šankom napola se smiješeći
zbog nečega što je rekla mušterija. Podignuo je pogled te ga prikovao za moj.
Lice mora da mi je nešto signaliziralo jer se Knox prebacio preko šanka
i počeo se kroz gužvu probijati do mene.
»Žao mi je, dušo«, rekao je Stef. »Way je tu sa mnom kod Lize i sa svim
psima. Dobro smo. Učini što moraš.«
Knox je stigao do mene i zgrabio mi ruke. »Što se dogodilo? Jesi li
dobro?«
»Moram ići«, rekla sam u mobitel i prekinula.
Otvorila su se ulazna vrata. Kroz njih su ušla dva policajca u uniformi,
sumorna izgleda. Dah mi je zapeo u grlu. »Knoxe«, prošaptala sam.
 »Ovdje sam, dušo. Što se dogodilo?«
Dok me držao, oči su mu na ovom svjetlu bile plavije, električnoplave i
ozbiljne.
Odmahnula sam glavom. »Ne radi se o meni. O tebi je.«
»Što je o meni?«
Drhtavim prstom pokazala sam na policajce koji su se probijali do nas.
»Knoxe, moramo razgovarati«, rekao je onaj viši.

______
TREĆI SAM PUT KAMIONETOM išla unatrag pa se ispravila i tek
sam onda bila zadovoljna svojim parkiranjem. Ispred mene bolnica se
uzdizala poput svjetionika. Kod ulaza na hitni prijem vozilo je iskrcavalo
pacijenta na nosila. Svjetla vozila parkiralište su bojila u crveno i bijelo.
Duboko sam uzdahnula, u nadi da će to primiriti tjeskobu koja mi se
bućkala u želucu poput loše juhe.
Mogla sam otići kući.
Trebala sam. No, kada mi je završila smjena, odvezla sam se prema
muškarcu koji mi je dobacio svoje ključeve i rekao da se odvezem kući.
Prije nego što je policajce slijedio kroz vrata, u noć, natjerao me da mu to
obećam.
A ipak, eto me tu u dva ujutro, ne slušam izravne naredbe i zabadam nos
gdje mu nije mjesto.
Definitivno bih trebala kući. Da. Zasigurno, zaključila sam izlazeći iz
kamioneta i prolazeći ravno kroz ulazna vrata.
S obzirom na doba dana, za informacijskim pultom nije sjedio nitko.
Slijedila sam znakove do dizala i intenzivne njege na odjelu za kirurgiju, na
trećem katu.
 Na katu je bilo jezivo tiho. Naznake života dopirale su jedino iz
odjeljka za medicinske tehničare.
Krenula sam prema njemu, a tada kroz staklo u čekaonici primijetila
Knoxa - istog sam trena prepoznala njegova široka ramena i nestrpljivi stav.
Koračao je slabo osvijetljenom prostorijom poput tigra u kavezu.
Mora da je osjetio moju prisutnost jer se okrenuo brzo, kao da će se
suočiti s neprijateljem.
Čeljust mu se stisnula i tek sam tada uočila previranje osjećaja. Ljutnje.
Frustracije. Straha.
»Donijela sam ti kavu«, rekla sam i jadno podigla kavu u čaši za van,
koju sam za njega pripremila u kuhinji Honky Tonka.
»Mislio sam da sam ti rekao da odeš kući«, zarežao je.
»A ja nisam poslušala. Hajde da samo preskočimo onaj dio u kojem se
ijedno od nas pretvara da je iznenađeno.«
»Ne želim te ovdje.«
Lecnula sam se. Ne zbog njegovih riječi, nego zbog boli u njima.
Odložila sam kavu na stolić zatrpan časopisima koji su se pretvarali da
posjetiteljima mogu odvratiti pozornost od beskonačne petlje straha.
»Knoxe«, rekla sam i zakoračila prema njemu.
»Stani«, rekao je.
Nisam ga poslušala nastavljajući polako smanjivati udaljenost između
nas. »Tako mi je žao«, prošaptala sam.
»Samo odjebi odavde, Naomi. Samo idi. Ne možeš biti ovdje«, glas mu
je bio isprekidan, frustriran.
»Otići ću«, obećala sam. »Samo sam se htjela uvjeriti da si u redu.«
»Dobro sam«, riječi su zvučale ogorčeno.
Podigla sam dlan kako bih ga stavila na njegovu ruku.
Lecnuo se i odmaknuo od mene. »Nemoj«, grubo je rekao.
 Nisam rekla ništa, samo sam ostala čvrsto na mjestu. Imala sam dojam
da njegovu ljutnju mogu udahnuti, kao da je kisik.
»Nemoj«, ponovno je rekao.
»Neću.«
»Ako me sada dodirneš...« Odmahnuo je glavom. »Nemam nadzor,
Naomi.«
»Samo mi reci što ti treba.«
Smijeh mu je bio suh i ogorčen. »Ono što trebam jest pronaći jebenog
gada koji je ovo učinio mojem bratu. Trebam vratiti vrijeme tako da ne
potratim zadnjih tko zna koliko godina u nekoj glupoj, jebenoj svađi. Ono što
trebam je da mi se brat jebeno probudi.«
Dah mu je zastao u grlu. Nisam imala nadzor nad svojim tijelom, jer u
jednom sam trenutku stajala ispred njega, a u sljedećem sam mu ruke ovila
oko struka držeći ga i pokušavajući upiti njegovu bol.
Tijelo mu je bilo napeto i vibriralo, kao da je nekoliko sekundi od
raspada.
»Prestani«, rekao je slomljenim šaptom. »Molim te.«
Ali nisam. Privila sam ga čvršće i pritisnula lice o njegova prsa.
Opsovao si je u bradu, a potom su mu ruke bile oko mene čvrsto me
privijajući. Lice je zakopao u moju kosu i prianjao uz mene.
Bio je tako topao, tako čvrst, tako živ. Držala sam se za njega kao da mi
život ovisi o tome i snagom volje tjerala ga da ispusti nešto od onoga što je
držao u sebi.
»Zašto nikad jebeno ne poslušaš?« progunđao je dok su mu se usne
kretale uz moju kosu.
»Jer ponekad ljudi ne znaju zamoliti za ono što im stvarno treba. Tebi je
trebao zagrljaj.«
»Ne. Nije«, promuklo je rekao. Na dugačak je trenutak bio tiho, a ja
sam slušala njegove otkucaje srca. »Ti si mi trebala.«
 I moj je dah zapeo u grlu. Pokušala sam se odmaknuti kako bih ga
pogledala, ali on me držao na mjestu.
»Samo začepi, Ivančice«, savjetovao je.
»U redu.«
Njegova me ruka milovala, niz leđa pa opet gore. Opet i opet, dok se
nisam otopila uz njega. Nisam bila sigurna tko je od nas sada pružao utjehu, a
tko ju je primao.
»Izašao je s operacije«, Knox je naposljetku rekao malo se odmaknuvši.
Palcem mi je prelazio po donjoj usni. »Ne daju mi da ga vidim dok se ne
probudi.«
»Hoće li te htjeti vidjeti?« pitala sam.
»Boli me kurac što on hoće. Vidjet će me.«
»Oko čega ste se posvađali?«
Uzdahnuo je. Kada je posegnuo i zataknuo mi pramen kose za uho, u
sebi sam pala u nesvijest. »Baš mi se i ne priča o tome, Ivančice.«
»Imaš nekog pametnijeg posla?«
»Da. Mogu vikati na tebe da odeš kući, dovraga, i naspavaš se. Sutra je
Waylayin prvi dan škole. Ne treba joj da joj zombi od tete u žitne pahuljice
ulije deterdžent za pranje suda.«
»Kao prvo, doručkovat ćemo jaja, voće i jogurt«, započela sam, a tada
shvatila da mi pokušava odvratiti pozornost. »Radi li se o nekoj ženi?«
Pogledao je u strop.
»Ako počneš brojiti do deset, udarit ću te u cjevanicu«, upozorila sam.
Uzdahnuo je. »Ne. Nije zbog žene.«
»Osim zbog ljubavi, zbog čega je još vrijedno izgubiti brata?«
»Jebeni romantici«, rekao je.
»Možda ćeš se, ako to izgovoriš, umjesto da držiš sve u sebi, osjećati
bolje.«
 Još me jedan dug, u misli udubljen trenutak proučavao. Bila sam sigurna
da mi se sprema reći da odvezem svoje dupe kući.
»U redu.«
Trepnula sam, iznenađena. »Ovaj. U redu. Opa. Znači, ovo se događa.
Možda da sjednemo?« predložila sam i pogled bacila na prazne stolice od
vinila.
»Zašto ženama razgovor mora biti cijela jebena predstava?« zagunđao
je dok sam nas vodila do para stolica.
»Jer sve što vrijedi raditi, vrijedi raditi ispravno.« Sjela sam i
potapšala stolicu pokraj sebe.
Sjeo je, dugačke noge protegnuo ispred sebe pa se praznim pogledom
zabuljio kroz prozor. »Dobio sam na lotu«, rekao je.
»To znam. Liza mi je rekla.«
»Donio sam kući jedanaest milijuna i mislio da je to odgovor na sve.
Kupio sam bar. Zgradu ili dvije. Investirao u Jeremijin plan o nekom
šminkerskom salonu. Otplatio sam Lizinu hipoteku. Otkako je djed umro,
dosta se mučila.« Dlanovima je trljao traper na bedrima pa pogled spustio na
ruke. »Bio je tako jebeno dobar osjećaj moći riješiti probleme.«
Čekala sam.
»Tijekom odrastanja nismo imali mnogo. A kada smo izgubili mamu,
nismo imali ništa. Primili su nas Liza J. i djed, pružili nam dom, obitelj. No
novca nije bilo, a u ovom gradu neki klinci na svoj šesnaesti rođendan do
škole voze jebene BMW-ove ili vikende provode utrkujući se na konjima od
četrdeset tisuća dolara.«
»A s druge smo strane bili ja, Nash i Lucy. Nitko od nas nije odrastao ni
s čime, pa smo možda uzeli neke stvari koje nisu bile naše. Možda nismo
uvijek sve radili po zakonu i redu, ali naučili smo kako da budemo
samodostatni. Naučili smo da ponekad moraš uzeti ono što želiš, a ne samo
čekati da ti to netko servira na pladnju.«
Pružila sam mu kavu. Prihvatio ju je pa otpio gutljaj.
»A onda se Nashu u dupe uvuče neki crv i odluči postati neki dobrica.«
 Što je na Knoxa sigurno ostavilo dojam izdaje, shvatila sam.
»Dao sam mu novca«, rekao je Knox. »Ili sam barem pokušao.
Tvrdoglavi kurvin sin rekao je da ga ne želi. Tko to može odbiti?«
»Tvoj brat, očito.«
»Da. Očito.« Nespokojan, ponovno si je prste progurao kroz kosu.
»Natezali smo se oko toga skoro dvije godine. Ja sam ga time pokušavao
našopati, on je odbijao. Malo smo se pošaketali oko toga. Naposljetku ga je
Liza J. natjerala da prihvati. I znaš li što je moj glupi mali brat učinio s
novcem?«
Zagrizla sam donju usnicu jer sam znala odgovor.
»Taj kurvin sin donirao ga je policiji Knockemouta kako bi izgradili
novu policijsku postaju. Jebena zgrada Gradske uprave Knox Morgan.«
Pričekala sam nekoliko trenutaka, u nadi da se priča nastavlja. No kada
nije nastavio, skliznula sam u stolici.
»Govoriš li da ste ti i brat godinama jedva i razgovarali jer ti je ime
stavio na neku zgradu?«
»Govorim da je odbio novac koji mu je do kraja života mogao osigurati
egzistenciju i umjesto toga dao ga murji. Murji koja se palila na tri tinejdžera
koja su samo izazivala malo nereda. Jebote. Kada smo imali sedamnaest
godina, Lucian je proveo tjedan dana u zatvoru, na temelju nekih lažnih
optužbi. Morali smo naučiti kako da se sami pobrinemo za probleme,
umjesto da otrčimo do pokvarenog načelnika i njegovih kretenskih
poslušnika. A Nash im samo tako preda dva jebena milijuna dolara.«
Slika se izoštravala. Pročistila sam grlo. »Ovaj, jesu li u policiji još
uvijek isti policajci?«
Knox je skupio ramena i slegnuo. »Ne.«
»Dopušta li Nash svojim podređenima da iskorištavaju svoj položaj?«
ustrajala sam.
Knox si je jezikom prošao po unutarnjoj strani obraza »Ne.«
 »Bi li bilo pošteno reći da je Nash očistio policiju i loše policajce
zamijenio dobrima?«
»Ne znam koliko je Grave dobar, s obzirom na to da se vikendima još
voli utrkivati«, tvrdoglavo je rekao Knox.
Stavila sam mu dlan na ruku i stisnula. »Knoxe.«
»Što?« pitao je gledajući tepih.
»Pogledaj me.«
Kada je to učinio, vidjela sam da mu je u prekrasno lice uklesana
frustracija. Rukama sam mu obujmila obraze. Brada mu je bila gruba uz moj
dlan.
»Reći ću ti nešto što i ti i tvoj brat morate znati, i to ti mora odjeknuti
dušom«, rekla sam.
Pogled mu je bio prikovan uz moj. Pa, više za moja usta, nego za oči.
No bilo je to dovoljno blizu.
»Obojica ste idioti.«
Pogled mu se odlijepio od mojih usana, a oči su se suzile. Prije nego što
je dospio zarežati na mene, stisnula sam mu obraze.
»I ako ijedan od vas još makar samo jedan dan potrati zbog činjenice da
ste obojica na vlastite načine naporno radili i toliko dali ovome gradu, onda
je vaš idiotizam neizlječiv i nema vam pomoći.«
Pustila sam mu lice i nagnula se unatrag.
»Ako je ovo tvoj način da me oraspoložiš usprkos tome što mi je brat
nastrijeljen, koma ti ide.«
Osmijeh mi se polako proširio. »Poslušaj me, Vikinže. Ti i brat imate
priliku popraviti stvari i ostvariti pravi odnos. Neki od nas nemaju toliko
sreće. Neki se srušeni mostovi ne mogu ponovno izgraditi. Nemoj ovaj
srušiti oko nečega toliko glupog kao što je novac.«
»To će biti moguće samo ako se jebeno probudi«, podsjetio me.
Izdahnula sam. »Da. Znam.«
 Sjedili smo u tišini. Koljeno i ruka bili su mu topli i čvrsti uz moje.
»Gospodine Morgan?« U prostoriju je zakoračila medicinska sestra
odjevena u plavu odoru. I Knox i ja smo ustali. Pitala sam se je li svjestan da
me primio za ruku.
»Brat vam je budan i pita za vas«, rekla je.
Ispustila sam uzdah olakšanja.
»Kako mu je?« pitao je Knox.
»Bunovan i čeka ga dug oporavak, ali kirurška je ekipa zadovoljna.«
Napetost se u njegovim leđima i ramenima smanjila.
Stisnula sam mu ruku. »Kad je tako, mislim da ću krenuti kući da
pripremim Waylayine pahuljice i deterdžent.«
Pojačao je stisak na mojoj ruci. »Možemo li dobiti minutu?« pitao je
sestru.
»Svakako. Bit ću odmah tu, vani. Čim budete spremni, odvest ću vas do
njega.«
Pričekao je da izađe, pa me privukao sebi.
»Hvala ti, Naomi«, šapnuo je tik prije nego što su mu se usne susrele s
mojima. Vruće, čvrste, nepopustljive. Ruka mu je kliznula kako bi mi
obujmila čeljust i vrat, kako bi me držala na mjestu dok mi je svaku misao iz
glave istjerivao poljupcima, ostavljajući mi tek graju osjeta.
Odmaknuo se. Oči su mu bile vatrene. Potom mi je na čelo utisnuo
poljubac i otišao iz prostorije.
 Dvadeset dva

Jedna ratna sjekira, dva metka

Knox

I zgledaš kao govno«, promuklo je rekao Nash.

Svjetla u prostoriji bila su zatamnjena. Brat mi je ležao na bolničkom
krevetu, prsa su mu bila ogoljena i otkrivala zavoje i gazu oko lijevog
ramena.
Uređaji su piskutali, a zasloni svijetlili.
Izgledao je blijedo. Ranjivo.
Uz bokove, ruke su mi se stisnule u šake.
»I ja bih mogao isto reći za tebe«, rekao sam i polako obišao krevet
kako bih potonuo na stolicu pokraj tamnog prozora.
»Izgleda gore nego što je.« Glas mu je bio jedva šapat.
Oslonio sam laktove na koljena i pokušao izgledati opušteno. No,
iznutra, u mojem se želucu kuhao bijes. Netko je pokušao Nashu oduzeti
život. Ne možeš se zezati s jednim Morganom i nakon toga samo otići.
»Neki te šupak večeras pokušao ubiti.«
»Ljut si jer te netko skoro pretekao u tome?«
»Znaš li tko je to učinio?« pitao sam.
 Kut usana mu se podigao, kao da osmijeh iziskuje previše truda.
»Zašto? Hoćeš mu uzvratiti?«
»Skoro si umro, Nash. Grave je rekao da si bio na korak od toga da
iskrvariš prije nego što je stiglo vozilo hitne.« Ta me istina tjerala na
povraćanje.
»Bit će potrebno više od par metaka i nešto hrvanja da me se dokrajči«,
uvjerio me.
Dlanovima sam prešao po koljenima. Naprijed-natrag, pokušavajući
ukrotiti bijes. Potrebu da nešto razbijem.
»Naomi je bila ovdje.« Nisam znao zašto to izgovaram naglas. Možda
je sve postalo barem malo podnošljivije samim time što sam joj izrekao ime.
»Naravno da je. Seksi sam joj.«
»Baš me briga koliko rupa od metaka imaš u sebi. Krećem po nju«,
rekao sam mu.
Nashov je uzdah bio bliži soptanju. »Bilo je i prokleto vrijeme što brže
ti nešto sjebeš, prije ja mogu uletjeti i biti dobričina.«
»Odjebi, seronjo.«
»Hej, tko od nas dvojice leži ranjen u bolničkom krevetu, šupče? Ja sam
prokleti junak. Žene ne mogu odoljeti junaku s rupama od metaka.«
Junak o kojem je bila riječ lecnuo se kada se pomaknuo u krevetu; ruka
mu je posegnula za poslužavnikom pa pala natrag na madrac.
Ustao sam i nalio vodu iz boce u čašu. »Aha, pa, možda bi nekoliko
dana trebao ostati ovdje, maknuti se meni s puta. Da mi daš šansu da nešto
sjebem.«
Čašu i slamku gurnuo sam do ruba poslužavnika i gledao ga kako
neozlijeđenom rukom poseže za njom. Na čelu su mu izbile graške znoja, a,
kada su mu se prsti sklopili oko plastike, ruka mu se tresla.
Nikada ga nisam vidio ovakvog. Vidio sam ga u svim drugim izdanjima.
Mamurnog, iscijeđenog virusom gripe 1996., iscrpljenog nakon što je kao
maturant ostavio srce na terenu tijekom školske utakmice američkog
nogometa. Ali nikada ga nisam vidio ovako slabog.
Medicinski je tehničar uz osmijeh isprike rastvorio zastore. »Samo da
provjerim tekućinu«, rekao je.
Nash mu je pokazao palčeve gore pa smo utonuli u tišinu, dok je
tehničar prtljao po cjevčicama tekućine koju mi je brat primao intravenozno.
Bio je spojen na pola uređaja u intenzivnoj. A ja godinama jedva da sam
pričao s njim.
»Koliki je bol?« pitao je tehničar.
»U redu je. Gotovo ga i nema.«
Odgovor mu je bio prebrz. Usta prestisnuta. Brat mi je drugo
poluvrijeme one maturalne utakmice odigrao sa slomljenim zapešćem. Jer
mogao je on biti onaj dragi brat, onaj dobri brat. Ali pokazivanje slabosti
nije mu se sviđalo ništa više nego meni.
»Boli ga«, izdao sam ga tehničaru.
»Nemojte ga slušati«, inzistirao je Nash. No, kada se pomaknuo na
madracu, nije mogao sakriti grimasu.
»Načelniče, torzo vam je upravo pokidao metak. Ne morate trpjeti bol
kako biste ozdravili«, rekao je.
»Aha. Moram«, usprotivio se. »Bol je ono što ti govori da si živ. Ako to
obamre, kako znaš da si još tu?«
»Misli da smo obojica idioti«, rekao sam kada je tehničar otišao.
Nash je zasoptao, nakon čega je uslijedio razorni kašalj koji je izgledao
kao da će ga rastrgati, a onda je kolabirao natrag na krevet. Promatrao sam
kako se na zaslonu zeleni šiljci otkucaja njegova srca polako smiruju.
»Tko?« naposljetku je pitao.
»Naomi.«
»Zašto bi Naomi mislila da sam idiot?« pitao je umorno.
»Rekao sam joj zašto su stvari takve kakve jesu.«
 »Nisu je impresionirali ni tvoje glumatanje Robina Hooda ni moja
muževna neovisnost?«
»Ni najmanje. Možda je u nekim stvarima čak u pravu.«
»U vezi čega?«
»U vezi toga da je mislila da je svađa bila oko žene. Ne novca.«
Nashova je glava polako padala u stanu, a kapci su mu postajali sve
teži. »Znači, ljubav je vrijedna obiteljske zavade, ali par milijuna nije?«
»To je to, ukratko.«
»Ne može se reći da je u krivu.«
»Pa zašto onda nisi samo stisnuo zube i sve ispravio, jebote?« puknuo
sam.
Kad se nasmiješio, izgledao je poput duha. Oči su mu bile zatvorene.
»Ti si stariji brat. I ti si me pokušao zadužiti šopajući me lovom.«
»Jedini razlog zbog kojeg te trenutno ne mlatim jest taj da si spojen na
previše uređaja.«
Slabašno mi je pokazao srednjaka.
»Isuse«, zagunđao sam. »Nisam te htio zadužiti ili što već, jebote.
Obitelj smo. Braća smo. Kad jedan od nas dobije, obojica dobijemo.«
To je također značilo, kada jedan od nas izgubi, obojica izgubimo. A to
je ono što su posljednje dvije godine bile. Gubitak.
Jebote. Mrzio sam gubiti.
»Nisam htio novac«, rekao je nerazgovijetno mrmljajući. »Htio sam
sam izgraditi stvari.«
»Mogao si staviti na stranu, za mirovinu ili nešto«, požalio sam se. U
meni se pokušao probuditi onaj stari koktel osjećaja. Odbačenosti.
Neuspjeha. Pravedničkog gnjeva. »Zaslužio si nešto dobro. Nakon sveg
sranja kroz koje smo prošli, pa toga kako je Liza J. izgubila našeg djeda.
Zaslužio si više od murjačke plaće od nekog usranog gradića.«
 »Našeg usranog gradića«, ispravio me. »Učinili smo ga našim. Ti na
svoj način. Ja na svoj.«
Možda je bio u pravu. Ali to nije bilo bitno. Ono što je bilo bitno bila
je činjenica kako sada ne bi bio u ovoj bolničkoj sobi da je uzeo gotovinu.
Moj mali brat na neki bi drugi način mijenjao stvari. A da ne mora pritom
hodati po rubu. A da ne mora pritom plaćati cijenu.
»Trebao si zadržati novac. Da jesi, ne bi sada tu ležao kao neka
životinja koju je pokupio auto.«
Nash je polako odmahnuo glavom uz jastuk. »Uvijek sam znao da ću biti
dobričina.«
»Začepi i spavaj«, rekao sam mu.
»Prošli smo neka sranja. Ali uvijek sam imao svojeg starijeg brata.
Uvijek sam znao da mogu računati na tebe. Nije mi povrh toga trebao i tvoj
novac.«
Nashova su se ramena opustila. Obuzeo ga je san, a mene prepustio
tihome bdjenju.

______
AUTOMATSKA SU SE VRATA OTVORILA i uz oblak klimatiziranog
zraka propustila me na sparinu zore. Ostao sam pokraj Nashova kreveta i
dopustio bijesu da proključa. Znao sam što dolazi poslije.
Htio sam u fasadi zgrade šakom probiti rupu. Htio sam val odmazde
stuštiti na osobu odgovornu za ovo.
Mimo sam iz gredice s cvijećem podigao jedan glatki kamen i prstima
prešao po njemu, u želji da ga zavitlam. Da razbijem nešto izvana, umjesto
da sve pukotine osjećam iznutra.
»Ne bih to učinio da sam na tvojem mjestu.« Sklopio sam prste oko
kamena i stisnuo ih.
»Što radiš ovdje, Lucy?«
 Lucian se oslonio o vapneni stup odmah pokraj ulaza u bolnicu. Vrh
cigarete jače je zasvijetlio kada je povukao dim.
Dopuštao si je samo jednu cigaretu dnevno. Valjda je ovo bio dobar
razlog.
»Što misliš da radim?«
»Pridržavaš zgradu? Upucavaš se seksi kirurginjama?«
Otresao je pepeo na tlo, pogleda prikovana uz mene. »Kako je?«
Pomislio sam na bol, na iscrpljenost. Na tu bratovu stranu koju nikada
prije nisam vidio. »U redu. Ili će barem biti.«
»Tko je to učinio?« Hladni, distancirani ton glasa nije me prevario.
Sada smo se bacali na posao. Lucian mi možda nije bio krv, ali na svaki
način koji se brojio bio je Morgan. I želio je pravdu isto toliko žarko koliko
sam je i ja želio.
»Murja ne zna. Grave je rekao da je auto ukraden. Nash im još nije dao
opis osumnjičenog.«
»Sjeća li se što se dogodilo?«
Slegnuo sam ramenima i zaškiljio na nebo koje je, kako se sunce
odvajalo od horizonta, postajalo ružičasto i ljubičasto. »Ne znam, čovječe.
Bio je prilično sjeban anestezijom i onime što već ima u toj tekućini koju
prima u venu.«
»Počet ću kopati«, uvjerio me Lucian.
»Javi mi što saznaš. Neće me se izbaciti iz ovoga.«
»Naravno da ne.« Na trenutak me promotrio. »Izgledaš kao govno.
Trebao bi se naspavati.«
»Ljudi mi to stalno govore.«
Lucian je, s druge strane, izgledao kao da je upravo izašao sa sastanka
upravnog odbora, u elegantnom odijelu i bez kravate.
»Možda bi ih trebao poslušati«, rekao je.
 »Skoro je umro, Luce. Nakon što sam bio šupak prema njemu, skoro je
iskrvario u jebenom jarku.«
Lucian je u betonskoj pepeljari utrnuo cigaretu. »Ispravit ćemo ovo.«
Kimnuo sam. Znao sam da hoćemo. Nije moglo ostati na ovome. A
čovjek koji mi je stavio metak u brata platit će.
»I ostatak ćete ispraviti«, rekao je, a riječi su mu bile odsječne.
»Obojica ste potrošili dovoljno jebenog vremena. Sada je gotovo.« Samo je
Lucian Rollins mogao nešto tako izjaviti i snagom volje učiniti to stvarnošću.
Pomislio sam na Naominu izjavu. Možda jesmo bili idioti koji su trošili
vrijeme za koje su mislili da ga imaju. »Gotovo je«, složio sam se.
»Odlično. Dosta mi je toga da mi se prijatelji iz djetinjstva ponašaju
kao da su još djeca.«
»Jesi li se zato vratio?«
Lice mu se smračilo. »Jedan od razloga.«
»Ima li koji od drugih razloga ikakve veze s lijepom malom
knjižničarkom koja te mrzi iz dna duše?«
Uzdahnuo je i odsutno si potapšao džepove.
»Već si popušio tu jednu«, podsjetio sam ga.
»Jebemti«, promrmljao je. Bilo je to najviše što si je dopustio da se
uzruja.
Moj je zaštitini znak bio bijes. Nashov je bio dobroćudnost. A Lucianov
samokontrola jebenog redovnika.
»Što je bilo s vama dvoma, uostalom?« pitao sam uživajući u tome kako
mi njegova neugoda odvlači pozornost.
»Brat ti leži na intenzivnoj«, rekao je Lucian. »To je jedini razlog zbog
kojeg ti trenutno ne izbijam zube.«
Koliko god da smo bliski, jedino što Lucian nikada nije podijelio bilo
je zašto ga Sloane mrzi. Do jučer navečer mislio sam da je osjećaj obostran.
No vidio sam mu lice kada ju je primijetio i kada je otišla. Nisam znao puno
o osjećajima, ali, što god mu je pisalo na čelu, meni nije izgledalo kao
mržnja.
»Vjerojatno se ne sjećaš kako se udara«, zafrkavao sam ga. »Svi ti
pregovori u konferencijskim salama. Samo na ljude huškaš svoje odvjetnike,
umjesto da na lice dostaviš jedan fini desni kroše. Kladim se da je
zadovoljstvo puno manje.«
»Možeš izvući dečka iz Knockemouta, ali ne možeš izvući Knockemout
iz dečka«, rekao je.
Nadao sam se da je to istina. »Cijenim to što si ovdje.«
Kimnuo je. »Ostat ću s njim dok se Liza ne vrati.«
»To bi bilo dobro«, rekao sam.
Stajali smo u tišini, raširenih nogu, dok se sunce uzdizalo i ružičastoj i
ljubičastoj dodavalo zlatnu boju. Službeno je počeo novi dan. Promijenit će
se mnogo stvari, a ja sam bio nabrijan sve to provesti u djelo.
»Naspavaj se.« Lucian je prekopao po džepu i dobacio mi svoje
ključeve. »Uzmi moj auto.«
Uhvatio sam ih u zraku i stisnuo dugme za otključavanje. Prema meni su
zatreptala prednja svjetla blještavog Jaguara.
»Uvijek si imao dobar ukus.«
»Neke se stvari nikad ne promijene.«
Ali neke su se stvari morale promijeniti.
»Vidimo se poslije, čovječe.«
Kimnuo je. A onda sam, privijajući ga u čvrsti zagrljaj jednom rukom,
prokleto iznenadio obojicu.
»Nedostajao si mi, brate.«
 Dvadeset tri

Kuc-kuc. Knox je.

Naomi

I z nemirna me sna na kauču prenulo udaranje po ulaznim vratima.

Dezorijentirano sam posrtala oko stolića pokušavajući se sjetiti gdje
sam.
Dvadeset tisuća dolara u gotovini, zataknuto u pregaču.
Nash.
Knox.
Waylayin prvi dan škole.
Nije ni čudo da sam postala žrtva napada drijemeža.
Otvorila sam vrata i zatekla Knoxa kako stoji na otiraču za cipele,
svježe otuširan. Waylon se dogegao unutra mašući repom.
»Hej«, zakriještala sam.
Kao čovjek od malo riječi, Knox nije ništa rekao dok je prelazio preko
praga. Protrljala sam oči da iz njih istjeram san. Izgledao je napeto, kao da
željno iščekuje borbu. Pa, ako je ovamo došao po borbu, bit će razočaran.
Bila sam preumorna da se u nju upustim.
»Kako ti je brat?« pokušala sam.
 Provukao je ruku kroz kosu. »Čeka ga dug oporavak. Ali bit će u redu.
Jesi li jutros odvela Way u školu?«
Brat mu je nastrijeljen, a ovaj se muškarac sjetio pitati za Waylayin prvi
dan. Nisam znala kako da to pomirim s kretenom koji se na mene derao pred
vlastitim mušterijama. Ako se ikada uspije primiriti i ostati pažljivi
mrzovoljni tip te odustati od bijesnog lošeg momka, neku će ženu jednom
učiniti vrlo sretnom.
»Aha«, zijevnula sam. »Kako nisam došla kući do sitnih sati, sinoć je
spavala kod Lize. Liza, Stef i ja tamo smo joj pripremili oproštajni doručak.
Stef je ispekao palačinke s komadićima čokolade iako sam mu rekla da
povećanje šećera u krvi djecu u školi čini umornima i neusredotočenima.«
Bila sam umorna i neusredotočena, ne zbog palačinki, nego jer sam
zbog Knoxove napetosti bila živčana.
»Ovaj, kad smo već kod Stefa, mislim da se on i Jeremiah zanimaju
jedan za drugoga«, rekla sam pokušavajući iznaći temu koja će iziskivati neki
verbalni odgovor.
No, dok se motao po sićušnoj dnevnoj sobi, izgledajući preveliko za
nju, Knox je nastavio šutjeti. Bio je to muškarac s osjećajima koje je držao
pod ključem. Dio mene želio ga je rastvoriti. Drugi se dio samo htio vratiti u
krevet i na nekoliko sati sve zaboraviti.
»Želiš li kavu? Možda neki alkohol?« ponudila sam slijedeći ga dok se
kretao prema kuhinji i stiskao šake pa ih samo ponovno opuštao. Opet i opet.
Nisam imala nikakvog piva, a najjači alkohol u kući bio je jeftini rose
koji sam planirala načeti sa Sloane. No mogla sam ga žrtvovati za tipa
kojemu je brat upravo nastrijeljen.
S radne površine podigao je lijep žuti list. Jutros, nakon što sam
otpratila Waylay do autobusa, pronašla sam ga na cesti. Po temperaturi je još
uvijek bilo ljeto, ali prijelaz u jesen bio je neizbježan.
U dnevnoj sobi Waylon je naskočio na kauč.
»Raskomoti se«, rekla sam psu. Kada sam se okrenula prema Knoxu,
vidjela sam kako mi se približava.
 »Naomi.«
Dok je milovao slogove mojega imena, glas mu je bio promukao, a
potom su mu se ruke našle na meni, privlačile me njemu. Usta su mu pronašla
moja, a ja sam se predala osjetilima. Utapala, se u žudnji.
Nijedno od nas nije željelo ovo željeti. Možda je zato osjećaj bio tako
prokleto dobar. Jedna mu je ruka kliznula u moju kosu, dok mi je drugom
pritiskao donji dio leđa sve dok se nisam našla potpuno naslonjena na njega.
»Knoxe«, dahnula sam. »Ne želiš ovo«, podsjetila sam ga.
»Treba mi ovo«, rekao je pa ponovno uronio u poljubac.
Ovo nije bio poljubac iz čekaonice. Ovaj je bio drukčiji, očajnički.
Izgubila sam se u njemu. Svaka mi se misao iskotrljala iz glave dok nisu
preostali samo osjeti. Usta su mu bila čvrsta i zahtjevna, baš poput njega.
Omekšala sam pod njim, poželjela mu dobrodošlicu.
Odgovorio je povukavši me za kosu kako bi mi nakrivio glavu upravo
onako kako želi dok mi usne prekriva svojima. Jezik mu se s mojim nije
isprepleo niti je plesao - borio se s njim i podčinio ga.
Ukrao mi je dah, logičko zaključivanje, svaki razlog zbog kojeg je ovo
bila grozna ideja. Sve ih je oduzeo i učinio da nestanu.
»Ovo mi treba, dušo. Trebam te osjetiti kako se smekšavaš poda mnom.
Treba mi da mi dopustiš da te uzmem.«
Nisam mogla procijeniti je li ovo prljavi, seksi govor ili romantična
proza. U koju mu god skupinu pripadale riječi, obožavala sam je.
Prsti su mu pronašli naramenicu moje haljine. Dok mi je tkaninu za
centimetar spuštao s ramena i za sobom ostavljao zapaljenu kožu, srce mi je
luđački ubacilo u veću brzinu.
Trebalo mu je ovo. Trebala sam mu ja. A ja sam živjela za to da me
netko treba.
Posegnula sam za njegovom majicom i rukama mu kliznula ispod ruba te
ondje zatekla ukočene mišiće pod toplom kožom.
 Barem jednom u životu Knox kao da se osjećao spreman pomoći, pa je
majicu jednom rukom strgnuo preko glave. Bože, sva ta koža, mišići i tinta.
Nokte sam mu prevukla preko prsa, a on mi je potmulo zarežao u usta.
Da, molim.
Jednim umješnim zahvatom povukao mi je naramenicu haljine s ramena,
a potom isto učinio i drugoj.
»Bilo je i vrijeme da saznam što to imaš ispod tih haljina«, promrmljao
je.
Ugrizla sam se za donju usnu i snažno potegnula njegov remen.
Proklela sam se što sam jutros obukla svoje najmanje seksi gaćice. No
barem se nisam potrudila obući grudnjak. Neseksi gaćice i grudi na slobodi -
pretpostavljala sam da se to međusobno nadoknađuje.
Traperice su mu nestale otprilike u isto vrijeme kada mi je haljina
skliznula niz tijelo i omotala mi se oko nogu.
»Prokletstvo, dušo. Jebeno sam znao.«
Usta su mu bila na mojem vratu, grickajući i ljubeći ga, napredujući
prema dolje.
Zadrhtala sam. »Što si znao?«
»Da ćeš izgledati ovako. Da ćeš imati tijelo koje poziva na seks.«
Pohlepno mi je obujmio jednu dojku.
Odgurao me prema hladnjaku. Jauknula sam kad su mi se leđa naslonila
na hladan metal. »Knoxe!«
»Ispričao bih se, ali znaš da mi nije ni najmanje žao«, rekao je. Jezik
mu je virnuo kako bi pomilovao moju bolnu bradavicu.
Više nisam bila u stanju oblikovati riječi. Više nisam bila u stanju
udisati. Sve što sam mogla bilo je kroz bokserice mu obujmiti erekciju i
držati se za njega kao da mi život ovisi o tome. Kada su mu se usne sklopile
oko moje bradavice pa je počeo sisati, stražnji dio glave udario mi je o
hladnjak. To duboko, dekadentno potezanje odjekivalo mi je cijelim tijelom i
imala sam osjećaj da on to zna.
 Nije prestao sisati ni kada je slobodnu ruku gurnuo u moje neseksi
gaćice.
Kada su me njegovi prsti pronašli, oboje smo zastenjali.
»Znao sam«, ponovno je promrmljao, a usta su mu se pomaknula do
moje druge dojke. »Znao sam da ćeš biti vlažna za mene.«
Kada mi je otvor raširio dvama prstima, moje se stenjanje pretvorilo u
vapaj. Taj je muškarac znao što radi. Nije bilo prtljanja. Nije bilo
potraćenih, neugodnih trenutaka. Čak i kada ga je gonila potreba, svaki mu je
dodir bio čaroban.
»Moram te osjetiti iznutra«, rekao je prelazeći bradom preko moje
osjetljive bradavice. Kada su mu se prsti zabili u mene, koljena su mi
zaklecala.
Bio je nevjerojatan. Prevješt. Na razini stručnjaka. Profesionalni
uništavatelj vagina. Nisam znala mogu li držati korak. Kada je te sjajne prste
počeo pomicati, odlučila sam da me nije briga.
Penis mu se trzao u mojoj ruci. Nespretno sam odgurnula bokserice
prema dolje te oslobodila njegovu debelu palicu i čvrsto je stisnula.
Dok smo nestrpljivim rukama radili jedno na drugome, Knox se
ispravio, stenjući, i čelo oslonio o moje.
»Trebam te u krevetu«, zarežao je kada mi se preko prstiju prelila
kapljica tekućine.
Jače sam ga stisnula i brže pomicala ruku. »Stvarno se nadam da nas
oboje možeš tamo odvesti jer ja ne mogu hodati.«
»Dovraga, dušo. Uspori, jebote«, naredio je kroz stisnute zube.
No nisam ga slušala. Bila sam prezauzeta usklađivanjem pokreta s
nabijanjem njegovih prstiju u meni.
Kada je izvukao prste iz mojeg pulsirajućeg središta zadahtala sam.
»Opako!« siknula sam mu u vrat.
No, upravo kada se moje tijelo počelo osjećati opustošeno gubitkom,
prebacio me preko ramena.
 »Knoxe!«
Jedini znak da me čuo bio je glasan pljesak po mojoj stražnjici.
»Koja soba?« zahtijevao je preskačući po dvije stube odjednom.
Bila sam ošamućena požudom i vrtoglavicom. »Ova«, uspjela sam
izreći. Za nekoliko sam se trenutaka zatekla na leđima u krevetu, s golim
Knoxom, koji se nadvijao nada mnom.
»O, Bože. Zar se ovo stvarno događa?«
Ups. Nisam to stvarno mislila reći naglas.
»Da se nisi slučajno urazumila«, naredio je.
»Nema ovdje razuma. Obećavam.«
Bio je prezauzet izgledajući kao da je u bolovima, pa ga to nije
zabavilo. Kada sam mu prvi put dobro pogledala erekciju, nisam ga mogla
kriviti. Pogled na nju uzbuđivao je, zastrašivao. Debeli vođa ljubičaste glave
u svijetu uzdignutih penisa. Kada ga je Knox obujmio šakom, počelo mi se
malo vrtjeti.
Do neba sam se nadala da ga zna koristiti. Malo je stvari u ovome
životu izazivalo toliko razočaranja kao obdareni muškarac koji nema pojma
kako se koristiti svojom opremom.
Očito nije bilo vremena da saznam zna li ili ne jer mi je Knox skliznuo
niz tijelo, raširio mi noge i prebacio si ih preko ramena.
Kada je pritisnuo lice između mojih nogu, trbušni mišići toliko su mi se
jako stegnuli da sam se zabrinula da sam nešto istegnula. O! Bože! Njegova
mi se brada trljala o bedra i to mi se prokleto sviđalo.
Njegov jezik. Za čovjeka od malo riječi, jezik mu je bio čista magija.
Dugačke, pohlepne poteze upario je s kratkim, plitkim nabijanjem. Za
nekoliko sam trenutaka bila spremna svršiti.
»Čekaj, čekaj, čekaj«, plačno sam rekla stegnuvši mu kosu.
Prestao je istog trena i zaradio si ozbiljne bodove.
 »Što nije u redu? Jesi li dobro?« U tim je čeličnim plavo-sivim očima
zabrinutost ratovala s potrebom.
»Ovo ćemo učiniti samo jednom.« Morala sam to naglas izreći.
Podsjetiti samu sebe da je ovo jedan jedini put kada ću dopustiti Knoxu
Morganu da me dovede do vrhunca.
»Samo jednom«, složio se još me uvijek pomno gledajući. »Posljednja
ponuda.«
»Nemoj govoriti kao voditelj kviza dok ti je lice među mojim nogama.«
»Nemoj od mene tražiti da vodim razgovor kad si se upravo spremala
svršiti mi na prokletom jeziku.«
»Primljeno na znanje«, rekla sam. Organi su mi stvarno vibrirali od
pohlepne žudnje. »Samo jednom. Neka vrijedi.«
»Onda se bolje jebeno drži za nešto.«
Bilo je dobro što sam poslušala što mi je rekao jer, sekundu ili dvije
nakon što sam dlanovima obuhvatila mjedeno uzglavlje, jezikom je učinio
nešto magično u isto vrijeme kada je u meni svinuo prst, i cijelo mi je tijelo
implodiralo.
Toliko sam se stisnula oko njegovih prstiju da sam se zabrinula kako će
morati na rendgen. Dakako, nisam se zabrinula toliko da zastanem i
provjerim. Jer bila sam usred najboljeg orgazma u životu i znala sam koji su
mi prioriteti. Ako sam mu i slomila prste, nije izgledalo kao da je za to mario
jer me tijekom mojeg svršavanja epskih razmjera samo nastavio lizati.
»Još svršavaš. Osjećam te«, rekao je zastenjavši.
Barem sam mislila da je to rekao. U ušima mi je odzvanjalo kao da
nedjeljno jutro provodim u zvoniku.
»Treba mi minuta«, zadahtala sam boreći se da u pluća uvučem kisik.
»Ne-ne. Mora vrijediti«, rekao je odnekud kao iz vrlo velike daljine.
»Uostalom, želim gurnuti kurac u tebe dok još svršavaš.«
»Okej.«
 Čula sam specifično šuškanje omota koji je mogao biti samo omot Pop-
Tartsa ili kondoma. Čini se da je bio ovo potonje jer mi se široki vrh
njegove erekcije gurkao o jezgru.
Zastao je na dovoljno dugo da mi jezikom prijeđe po objema dojkama,
a onda se podigao na koljena.
Izgledao je poput osvetničkog ratnika. Tetoviran i mišićav. Teških
kapaka, prsa koja su se nadimala. Barem nisam jedina koja se prokleto dobro
provodi, shvatila sam.
Bila je to moja posljednja pribrana misao, a onda je bokove nabio
prema meni i to svoje dugačko, debelo oružje masovnog uništenja ukopao u
mene.
Pogledi su nam se sreli, a njegovo se lice, kada je došao do kraja,
zaledilo u agoniji ugode i trijumfa.
Dok mi jednu od tih velikih ruku nije stavio na prsa i pritisnuo me
natrag prema madracu, nisam shvatila da sam stisnula mišiće na trbuhu i
svila se prema njemu.
»Opusti se, dušo. Opusti se«, šapnuo je.
Ispustila sam dah koji mi je bio zarobljen u plućima pa uvukla drugi.
Bio je tako prokleto velik. I bio je u pravu - osjetila sam kako mi mišiće oko
njega potresaju sićušni trzaji.
»Ako mi nastaviš tako musti kurac, morat ćemo ovo učiniti još jednom.«
»Mmmf. Dobro. Da.«
Široko mi se osmjehnuo. »Znači, ovo je potrebno napraviti da ti nestane
taj uglađeni vokabular.«
»Uh. Hoćeš li cijeli dan pričati ili ćeš se pomaknuti?« zagunđala sam. U
meni se već ponovno rađala žudnja. Pitala sam se je li Knoxov kurac neki
čarobni štapić koji baca čarolije za orgazme te može eliminirati stvari kao
što su vrijeme odmora i biološke potrebe.
»Pogledaj me, Naomi«, rekao je.
Učinila sam kako mi je rečeno.
 »Prokletstvo, prekrasna si. I tako jebeno vlažna za mene.«
A on je za mene bio tvrd kao kamen.
Tada se počeo pomicati. Polako. Opušteno. Na koži mu je svjetlucao
znoj. Čeljust mu je bila stisnuta. No bokovima je nabijao poput metronoma i
klizio iz mene i opet natrag.
Bilo je kao u raju. No vidjela sam da se suzdržava, a htjela sam mu dati
sve što mu je potrebno. Htjela sam da to uzme.
»Ne budi nježan«, zastenjala sam.
»Neću se žuriti. Pomiri se s tim.«
»Knoxe, ako ti u taj ud ode još krvi, eksplodirat će.«
»O svemu imaš mišljenje. Čak i o tome kako te jebem.«
»Pogotovo o tome kako me jebeš.«
Poljubio me, vjerojatno samo da zaštitim, ali nije me bilo briga jer,
kada sam podigla bokove, nabijanje mu se ubrzalo i produbilo. Gurao me tek
malo iznad onoga što mi je bilo ugodno, tjerao me da primim tek malo više
od onoga za što sam bila sigurna da mogu podnijeti.
I prokleta bila ako me to nije palilo.
Davao mi je sve što sam trebala, a da mu to nisam morala nacrtati i
objasniti. A da nisam morala tražiti. A da nije rekao: »Možda bi bilo lakše
kad bi to sama učinila.«
»Vrati mi se, Ivančice.«
Trepnula sam. Knoxovo se lice vratilo u fokus lebdeći iznad mene i
izgledajući ozbiljno. »Kada sam u tebi, ovdje si. Nigdje drugdje. Jasno?«
Kimnula sam. Bilo me sram što sam se gotovo izgubila u mislima. Bio
je u pravu. Koliko su me puta planovi i popisi toliko ponijeli da sam
propustila ono što je bilo ravno ispred mene? Ili, u ovom slučaju, u meni.
Da mu dokažem da sam s njim, zabila sam mu nokte u ramena te, dok se
duboko nabijao, stisnula mišiće oko njegove palice.
»To je moja cura«, zastenjao je.
 Osjećaj pri ovome što smo radili bio je tako ispravan. Tako ispravan.
Dlake na prsima škakljale su moje stegnute bradavice, a pete su mi se
zabadale u te njegove savršene guzove. Počeo se rađati još jedan orgazam.
Osjećaj je bio nadnaravno dobar.
I on je to osjećao. Nabijanje mu je sada bilo grublje, manje
kontrolirano, a ja sam htjela više.
»Ne mogu odlučiti kako te želim«, priznao je kroz stisnute zube.
»Smislio sam previše načina.«
»Jesi li?« dahnula sam pokušavajući zvučati iznenađeno, kao da nisam
redovito maštala o tome da me ševi nagnutu preko stola za biljar u Honky
Tonku.
Gricnuo mi je donju usnu. »Da smo uza zid u mojem uredu. S mojom
rukom preko tvojih usta, da nitko ne čuje kako sam te doveo do orgazma. Da
me jašiš u kamionetu. S tim savršenim sisama meni pred licem, da ih mogu
sisati dok te jebem. Da si na sve četiri i gledaš me preko ramena dok te
obrađujem odostraga.«
U redu, to je sve prilično dobro.
Grudi su mi bile teške, nabreknule. Svaki se živac u mojem tijelu počeo
iskriti po rubu. A oni mišići na trbuhu, za koje sam se bojala da sam ih
oštetila pri prvom orgazmu, opet su se napinjali.
»Jebemu, dušo. Stalno postaješ sve uža.«
Dok se zabijao u mene, osjetila sam svaku venu, svako izdignuće, svaki
centimetar njegova uzbuđenja. Nabijao se u mene do kraja, ponovno i
ponovno. Euforija mi je um ispunila poput magle.
Mišići su mu pod mojim prstima bili stegnuti. Oboje smo drhtali. Svršit
ću s njim u sebi i nikada više neću biti ista. Progurao je ruku između nas i
obujmio mi dojku, a moja mu je pohlepna bradavica očvrsnula uz dlan.
»Primi sve, dušo.«
I jesam, raširivši se što sam više mogla i držeći se kao da mi život ovisi
o tome, a on me gurnuo preko ruba.
 Nije me nježno pripremio na orgazam - detonirao ga je. Eksplodirao je
kroz mene poput visokog napona, od čega sam se zatresla od glave do pete.
Zakopala sam mu lice u vrat i vrisnula.
»O, jebote. Jebote!«
Otvorila sam oči i vidjela ga kako se svom snagom zabija u mene, očiju
napola zatvorenih. Svaka je naznaka kontrole netragom nestala.
Osjetila sam kako mu je erekcija nabreknula u meni. Zadahtao je kada
se nabio sljedeći put, pa opet. Kada se trznuo i ispustio grleni trijumfalni
uzvik, još sam svršavala. Zakopao se duboko u meni i zadržao se tamo. Naša
su tijela bila usklađena, orgazmi sinkronizirani. Sa svakim oštrim
podrhtavanjem njegove erekcije moji su ga mišići čvršće stiskali.
»Naomi«, zarežao mi je u vrat dok smo zajedno to privodili kraju. Srca
su nam kucala kao jedno.
 Dvadeset četiri

Nepozvani gosti

Naomi

T iho hrkanje prenulo me iz nevjerojatno vatrenog sna o Knoxu Morganu.

Kada sam opet začula hrkanje i uza se osjetila toplo, čvrsto tijelo, kapci
su mi poletjeli i otvorili se kao u crticu.
To nije bio san.
Slučajno sam se poseksala s mrzovoljnim šefom, susjedom koji me
razjaruje te besramnikom koji mokri u svom stražnjem dvorištu.
Čekala sam da mi stampedo kajanja nahrupi u mozak poput bizona u
prašnjavoj preriji. No činilo se kao da mi je tijelo prezadovoljeno da to
dopusti. Knox mi je ševom podčinio i um i tijelo.
Oprezno, kako ne bih uznemirila svojeg hrčućeg partnera u krevetu,
okrenula sam se prema njemu. Bio je gol, a plahta mu je bila zapetljana oko
nogu, pa je većina njegova spektakularnog tijela bila izložena. Ovo je bio
prvi put da sam imala priliku pobliže ga proučiti, a da on to ne zna.
Zahvaljujući mojim rukama, ona mu je gusta, tamna, prljavoplava kosa
bila razbarušena. Između obrva imao je mali ožiljak, a još mu je jedan, duži,
razlomljeniji, bio blizu ruba čela. Trepavice su mu bile dovoljno dugačke da
postanem ljubomorna. Usne, obično skupljene u onu čvrstu liniju punu
neodobravanja, bile su mu blago razdvojene.
 Spavao je na leđima, s jednom tetoviranom rukom ispod glave, a
drugom oko mene. Nisam ga svrstala u kategoriju onih koji se vole maziti.
Nitko zdrave pameti ne bi ga tako svrstao. No to kako me držao ukazivalo je
na suprotno. Prsa su mu se dizala i spuštala u dubokom, jednoličnom disanju.
Fascinirano sam proučavala njegove trbušne mišiće. Moji su bili upaljeni od
neočekivane tjelovježbe koju su im priuštili orgazmi. Njegovi su izgledali
kao da mogu podnijeti bilo što te su se u obliku napetog slova V sužavali i
nestajali ispod plahte.
Izgledao je tako mimo da se izravnao čak i onaj vječni nabor pun
naživciranosti koji mu je bio između obrva.
Nisam mogla vjerovati da mi Knox Morgan leži gol u krevetu.
O, Bože.
Knox Morgan je gol.
U mojem krevetu.
A prepredeni mi je gad priuštio dva najintenzivnija orgazma zabilježena
u ljudskoj povijesti. Kako sam sada, dovraga, trebala biti sposobna
pogledati ga u oči, a da mi vaginu protiv moje volje ne obuzmu grčevi?
Ah, evo je. Moja stara prijateljica, potpuna panika.
Što sam radila u krevetu s muškarcem za kojeg sam znala da ne smijem
s njime spavati, jedva nekoliko tjedana nakon što sam pobjegla s vlastitog
vjenčanja?
Morala sam ustati iz ovog kreveta jer, ako se Knox probudi i uputi mi
pospani pogled, sav ću oprez baciti u vjetar i odmah naskočiti na taj kurac
bez daljnjeg promišljanja. Morala sam se malo potruditi, ali uspjela sam se
izvući iz njegova iznenađujuće udobna stiska. Kako ga nisam htjela probuditi
prekapanjem po ladicama, zgrabila sam spavaćicu koju sam si pripremila za
večeras, uvukla se u nju pa na prstima izašla iz sobe.
»Samo jednom«, ponavljala sam si to poput napjeva silazeći niza stube.
Dogodilo se. Bilo je gotovo. Vrijeme da nastavimo sa životima.
Na putu do kuhinje spotaknula sam se na odbačenu čizmu. »Jao!
Prokletstvo«, siknula sam.
 Waylon je podigao glavu s kauča, zijevnuo i s užitkom se protegnuo.
»Bok«, rekla sam, nesigurna u sebe zbog mogućnosti da me pas osuđuje
što sam spavala s njegovim čovjekom. No, ako je baset i bio osuđivački
raspoložen, to nije potrajalo - skotrljao se na drugu stranu i odmah ponovno
zaspao.
Maknula sam Knoxove čizme dalje od podnožja stuba.
Na prvom smo katu ostavili trag od odjeće, nešto što također nikad prije
nisam učinila.
Čim unesem u sebe prvu dozu kave, sve ću to pokupiti i složiti.
Kasno lijeganje, briga zbog Nasha, Waylayin prvi dan škole - da se
omamljujući orgazmi i ne spominju - sve me to svelo na gotovo ukomirano
stanje.
Brzo sam stavila kuhati vodu, a potom, čekajući da zavrije, naslonila
čelo na radnu površinu.
Razmišljala sam o Waylay, o tome kako se teškim korakom uspela u žuti
školski autobus, odjevena u ljubičastu haljinu i ružičaste tenisice. Novi joj je
ruksak bio pun školskog pribora i užine.
Nije bila uzbuđena zbog prvog dana u šestom razredu. Mogla sam samo
zamišljati koliko je zadnja godina, njezina prva godina u Knockemoutu, bila
grozna. Nadala sam se da će, uz Ninu, Chloe i novu profesoricu, Waylay
dobiti tu drugu šansu koju toliko zaslužuje. A ako to ne upali, pronaći ću
drugo rješenje. Waylay je pametna, duhovita, draga klinka, i neću dopustiti
da svijet to ignorira.,
Aparat za kavu oglasio se svojim sirenskim zovom koji je označavao da
je skuhana. Prsti su mi se tek sklopili oko ručke vrča kada se na ulaznim
vratima začulo živahno kucanje.
Waylonova je glava ponovno izvirila s kauča.
Žurno sam natočila kavu u šalicu potegnula gutljaj koji me opekao pa
naglim pokretom otvorila vrata.
Kada sam vidjela da na trijemu stoje moji roditelji, zagrcnula sam se.
 »Evo naše cure!« Moja je majka, osunčana i sretna izgleda, raširila
ruke.
Sa šezdeset jednom godinom, Amanda Witt još se odijevala tako da
naglasi obline koje su na fakultetu privukle pozornost mojega oca. Ponosila
se što kosu boji istom nijansom kestenjaste koju je imala na dan vjenčanja
iako je sada bila odvažno kratko ošišana. Igrala je golf, na pola radnog
vremena radila u školi kao pedagoginja te svakoj prostoriji u koju bi ušla
udahnula život.
»Mama?« graknula sam automatski joj se rušeći u zagrljaj.
»Lou, nije li ovo najslađa mala koliba koju si dosad vidio?« rekla je.
Otac je zagunđao. Ruke su mu bile nagurane u džepove kratkih hlača, a
vrhom tenisice gurkao je ogradu trijema. »Doima se čvrsto«, rekao je.
Mamu su impresionirale lijepe stvari. Tata je preferirao cijeniti
čvrstoću.
»Kako si, mala?« pitao je.
Prebacila sam se u njegov zagrljaj pa se nasmijala kada su mi se nožni
prsti odvojili od tla. Dok je mama bila nekoliko centimetara niža od Tine i
mene, tata je premašivao metar i osamdeset tri centimetara. Medvjed od
čovjeka zbog kojeg sam se uvijek osjećala kao da će sve biti u redu.
»Što vas dvoje radite ovdje?« pitala sam dok me oprezno spuštao.
»Dušo, ne možeš nam reći da imamo unuku i očekivati da se nećemo
odmah dovesti ovamo. Jesmo li te probudili? Spavaćica ti je dražesna«,
primijetila je mama.
Krevet.
Spavaćica.
Seks.
Knox.
O, Bože.
»Ovaaaj...«
 »Rekla sam ti da smo trebali prekinuti ono krstarenje, Lou«, rekla je
mama pljesnuvši tatu po ramenu. »Očito je u depresiji. Još je u pidžami.«
»Nije u depresiji, Mandy«, inzistirao je tata i, zakoračivši u kolibu,
pokucao o dovratak. »Što je ovo? Hrast?«
»Ne znam, tata. Mama, nisam u depresiji«, rekla sam. pokušavajući
smisliti kako da ih izvedem iz kuće prije nego što se probudi moj goli gost.
»Samo sam... ovaj... sinoć dokasna radila, a dogodio se i hitan slučaj u
obitelji...«
Mama je naglo udahnula. »Nešto u vezi s Waylay?«
»Ne. Mama. Oprosti. Ne u našoj obitelji. U obitelji koja je vlasnik ove
kuće i bara u kojem radim.«
»Jedva čekam da ga vidim. Kako se ono zove? Honky Pank?«
»Honky Tonk«, ispravila sam je istovremeno na podu uočavajući svoju
haljinu. »Jeste li vidjeli dnevnu sobu?« gotovo sam zavikala. Roditelji su mi
razmijenili pogled, pa se počeli pretvarati da su opčinjeni prostorom prema
kojem sam mahala.
»Vidi ti taj kamin, Lou.«
»Da, pogledajte kamin«, gotovo sam kriještala.
Tata je zagunđao.
Dok su mi se roditelji divili kaminu, nožnim sam prstima dograbila
haljinu i pomela je ispod kuhinjskog stola.
»A nabavila si i psa! Ajme, nakon vjenčanja si se baš bacila na posao.«
Waylon je podigao glavu, s jednim obrazom još uvijek zalijepljenim za
jastuk. Rep mu je udarao o jastučić, a mama se od naklonosti otopila u
lokvicu. »Tko je zgodni dečko? Vi, gospodine. Da, vi!«
»Vidiš, Mandy, nije u depresiji. Samo je zaposlena«, inzistirao je tata.
»Nije li pogled na šumu prekrasan?« upitala sam. Riječi su mi, dok sam
manično pokazivala prema prozorima, zvučale kao da se gušim.
 Kada su se okrenuli kako bi se kroz staklo divili šumi, zgrabila sam
Knoxove traperice s poda i ubacila ih u ormarić ispod sudopera.
»Beeper, dođi upoznati svoju pseću nećakinju ili nećaka!« Mama je
govorila glasom kojim se koristila kada bi na hladnjak pričvršćivala
svjedodžbu sa samim peticama, a on je definitivno bio dovoljno glasan da
probudi muškarca koji je na katu bio u mojem krevetu.
»Poveli ste Beeper?«
Beeper je bila najnovija kujica koju su mi roditelji udomili.
Bila je mješavina različitih pasmina - lani sam im za Božić poklonila
DNK-test - koje su se smućkale i rezultirale velikom, smeđom spužvicom za
posuđe s nogama. Spužvica za posuđe pojavila se u dovratku i ušetala unutra.
Waylon se podigao u sjedeći položaj i oglasio se odobravajućim »vau«.
»Ovo je Waylon. Nije moj. Pripada mojem... ovaj... susjedu? Hej, želite
li da izađemo i odemo na doručak ili ručak ili da odemo odavde iz bilo kojeg
drugog razloga?«
Waylon je skočio s kauča i nosom dotaknuo Beeperin nos. Beeper je
visoko zaštektala pa se njih dvoje rastrčalo po minijaturnom prizemlju.
»Ivančice, dušo, koji to kurac radiš tamo dolje?«
Užasnuto sam promatrala kako se bosa stopala, pripojena na gole,
mišićave noge, pojavljuju na stubama. Kada su se bokserice - hvala Bogu na
čudima što prekrivaju penise - pojavile na vidiku, mama i ja smo se zaledile.
Tata se, krećući se brzo za nekog tako velikog, postavio između nas i
bokserica koje su se približavale.
»Što radite ovdje?« tata je viknuo Knoxovim golim prsima.
»Opa, opa, opa«, šapnula je mama.
Nije bila u krivu. Taj je muškarac bio prokleto spektakularan.
Waylon i Beeper taj su trenutak odabrali kako bi svoje trčkaranje
proširili na stube.
 »Ivančice, možeš mi objasniti što se događa?« Knox je otegnuto rekao
obilazeći pseću pošast.
Sagnula sam se da prođem ispod tatine ruke pa stala između roditelja i
svojeg šefa... ovaj, susjeda? Partnera za jednu noć?
»Uh. U redu. Pa... Stvarno žalim što nisam popila više kave.«
»Jesu li to prave tetovaže? Koliko puta tjedno ideš u teretanu?« pitala je
mama vireći ispod tatina pazuha.
»Koji se vrag događa?« zagrmio je tata.
»O, Lou. Tako si staromodan«, rekla je mama, s naklonošću ga
potapšala po stražnjici pa otišla do Knoxa i zagrlila ga.
»Mama!«
Knox je samo stajao, odrvenjen, očito u šoku.
»Dobro došao u obitelj«, rekla je i u obraz mu utisnula poljubac.
»O, zaboga. Umrijet ću od sramote«, odlučila sam.
Knox je nespretno potapšao mamina leđa. »Ovaj. Hvala?«
Pustila ga je pa me zgrabila za ramena. »Bili smo toliko zabrinuti za
tebe, dušo. Nije ti bilo nalik samo tako otići s vlastitog vjenčanja. Nije da
nam se Warner ikada baš sviđao.«
»Uvijek sam mislio da je pretenciozni gad«, ubacio se tata.
»Mislila sam da si možda u depresiji«, nastavila je mama. »No sada
sve ima smisla! Zaljubila si se u nekoga drugoga i nisi mogla do kraja
provesti onu predstavu od vjenčanja. Nije li to divno, Lou?«
»Treba mi kava«, promrmljao je Knox zaputivši se u kuhinju.
»Zar nas nećeš upoznati?« zahtijevao je tata još uvijek izgledajući kao
da nije osobito zadovoljan.
»Naomi!« Knox je doviknuo stojeći pokraj lonca kave. »Hlače?«
Lecnula sam se. »Ispod sudopera.«
 Uputio mi je dugačak, nečitljiv pogled pa se sagnuo kako bi pokupio
traperice.
Kada nam je Knox okrenuo leđa i povukao zatvarač na hlačama, mama
mi je pokazala nevjerojatno neprikladne dvostruke palčeve gore.
MAMA! bezglasno sam joj rekla.
No ona mi je nastavila upućivati palčeve gore te jezivi osmijeh
odobravanja.
Podsjetilo me to na onaj put kada sam je odvela na predstavu Skidajte
se do kraja u Andersontown Community Theater. Mama je cijenila muška
tijela.
»U redu, mislim da malo brzamo. Mama, tata, ovo je Knox. On mi je
susjed i šef. Nismo zaljubljeni.«
Mami je s lica nestao sretni izraz, a tata je pogledao u pod, s rukama na
bokovima i pognutih ramena.
Već sam vidjela tu reakciju. Uznemirenost. Razočaranje. Zabrinutost.
No nikada za ono što sam ja učinila. Uvijek bi im nevolju priuštila Tina.
Mrzila sam to što sam ovoga puta to bila ja.
»Je li ovo bio neki provod za jednu noć? Proživljavaš li kakvu krizu
srednjih godina, a ovaj te tip iskoristio?« Otac, koji je tri godine zaredom na
obiteljskom okupljanju Wittovih osvojio nagradu za osobu koji se najbolje
grli, izgledao je kao da je spreman početi se šaketati.
»Tata! Nitko nikoga nije iskoristio.«
Kada se Knox pojavio pokraj mene i pružio mi šalicu svježe kave,
zašutjela sam.
»Koliko vas dvoje ostajete u gradu?« Knox je pitao moje roditelje.
Tata je ljutito zurio u njega.
»Nismo odlučili«, mama je odgovorila njegovim tetovažama. »Jako
smo uzbuđeni što ćemo upoznati unuku. I malo smo zabrinuti oko znaš već
koga.« Pokazala je na mene, kao da nisam čula njezin glasni šapat.
 Knox me pogledao i uzdahnuo. Slobodnu mi je ruku stavio na stražnju
stranu vrata i privukao me k sebi. »Evo što je na stvari. Kći vam je doletjela
u grad kako bi pomogla niškoristi od sestre, bez uvrede.«
»Nismo se uvrijedili«, uvjerila ga je mama.
»Bacio sam jedan pogled na Naomi i zaljubio se brzo i ozbiljno.«
»Knoxe«, siknula sam. No on mi je samo stisnuo stražnju stranu vrata i
nastavio.
»Samo ćemo vidjeti kamo ovo vodi. Možda nikamo, ali uživamo.
Odgojili ste pametnu, prekrasnu, tvrdoglavu ženu.«
Mama si je razbarušila kosu. »To je naslijedila od mene.«
»Čime se baviš, Knock?« zahtijevao je tata.
»Knox«, ispravila sam ga. »Vlasnik je radnji i nekih nekretnina, tata.«
Otac je čangrizavo otpuhnuo. »Sam je stekao svoje bogatstvo? Valjda je
to bolje od Gospodina Nepotizma.« Pretpostavila sam da je mislio na
Warnera, koji je nakon diplome dobio posao u obiteljskoj tvrtki.
»Prije nekoliko godina posrećilo mi se i dobio sam na lotu. Većinu sam
uložio ovdje, u gradić u kojem sam odrastao«, objasnio je Knox. »Mislio
sam da sam potrošio sve zalihe sreće, a onda se pojavila ova ovdje, Naomi.«
Ako se ne budem pazila, lažno romantični Knox uništit će mi svaku
zbiljsku romansu.
»Ime mu je na policijskoj postaji«, rekla sam, s usiljenom vedrinom.
Stisak mu se na mojem vratu ponovno pojačao. Posegnula sam iza njega
i uštipnula mu kožu iznad ruba traperica. Stisnuo je jače. Ja sam uštipnula
jače.
»Treba mi neki ibuprofen ili nešto«, promrmljao je tata i protrljao si
čelo.
»Ne bi trebao imati glavobolju, Lou. Kći nam je dobro. Ja sam bila ta
koja je na putu ovamo bila zabrinuta, sjećaš se?« rekla je mama, kao da
Knox i ja uopće nismo u prostoriji.
 »Da? Pa, sada sam ja taj koji misli da s njom nešto nije u redu.«
»Daj da ti odem po nešto za glavu«, ponudila sam se pokušavajući se
izvući iz Knoxova stiska. No on me samo jače stisnuo i popio gutljaj kave.
»Ne budi smiješna. U torbici su mi svi omiljeni protuupalni lijekovi
tvojeg oca«, objavila je mama. Pohitala je do ulaznih vrata, pokraj kojih je
posadila svoju torbicu. Tata je gurnuo ruke u džepove i odlutao u kuhinju.
Vidjela sam kako se namrštio na Knoxovu majicu kratkih rukava, koja je
zgužvano ležala na štednjaku.
»Waylay će biti tako uzbuđena što će vas upoznati. Gdje planirate
odsjesti?« pitala sam očajnički želeći čavrljati.
»U gradu je motel. Vidjet ćemo ima li slobodnih soba«, rekao je tata
otvarajući vrata ormarića i kuckajući po policama.
Nakon trotjednog krstarenja po Sredozemlju sumnjala sam da će se
roditeljima svidjeti pljesnivi, ruševni motel. Kada se Knox oglasio, već sam
odmahivala glavom.
»Mislim da možemo naći nešto bolje od toga. Naći ćemo vam sobu kod
Lize J.«
»Knoxe«, siknula sam. Kako da se pretvaram da sam u vezi s Knoxom
ako mi roditelji odsjednu praktički u susjednoj kući?
Nagnuo se kao da će mi nosom protrljati obraz pa šapnuo: »Začepi.«
Potom mi je usnama prešao po sljepoočnici, a meni su bradavice otvrdnule.
Mama je doplesala s bočicom tableta i uputila mi ozaren pogled.
Prekrižila sam ruke preko prsa.
»Siguran sam da biste htjeli odsjesti što je bliže moguće svojoj kćeri i
unuci«, rekao je Knox.
»Knoxe, možeš li na minutu izaći sa mnom?« pitala sam kroz stisnute
zube.
»Vidiš li kako se ne mogu prestati dodirivati?« cvrkutala je mama iza
nas.
»Aha. Imaš li u tome neke antacide?« pitao je tata blijed kao krpa.
 Zatvorila sam vrata i odvukla Knoxa na trijem.
»I što bismo trebali? Pretvarati se da smo u vezi dok mi roditelji ne
odu?«
»Nema na čemu. Jebeno mi duguješ, Ivančice. Imaš li pojma što će ovo
učiniti mojoj reputaciji neženje?«
»Briga me za tvoju reputaciju! Ja sam ta koja mora položiti test u kojem
proučavaju kako se ponašam u kući! Osim toga, umorna sam od toga da ti
dugujem! Zašto mi uvijek dojašeš u pomoć?«
Iza uha mi je zataknuo pramen kose. »Možda mi se sviđa barem jednom
biti junak.«
Koljena su mi klecala dok me preplavljivala refleksna želja da se
onesvijestim od ushita. Kada me privukao k sebi, osmijeh mu je bio naprosto
grešan.
Dodir s njegovim tijelom, tako brzo nakon najboljeg seksa ikada,
izazivao je u meni kratke spojeve. Nisam više htjela vikati na njega. Htjela
sam ga poljubiti.
»Ili možda,« šapnuo mi je na usne, »samo želim znati kakav je osjećaj
imati tvoje usne, pametnjakovićko, omotane oko svog kurca.«
To je barem bilo iskreno. I prljavo. I sviđalo mi se.
Jednom mi je rukom odvažno obuhvatio stražnjicu. Druga mi je držala
kosu pri korijenu vrata.
»Isprike na smetnji.«
Instinktivno sam odskočila od Knoxa. Pa, pokušala sam. Još me uvijek
prilično čvrsto stiskao. Što se ispostavilo kao dobra stvar jer bih, kada sam
uočila socijalnu radnicu Yolandu Suarez kako nas promatra s podnožja stuba,
inače vjerojatno pala preko ograde.
»Gospođo Suarez, baš je lijepo ponovno vas vidjeti«, protisnula sam.
 Dvadeset pet

Obiteljska gungula

Knox

Č ak i uz nemili upad Naominih roditelja, nakon čega je uslijedilo i

osuđivanje socijalne radnice, kojoj je nedostajao potpis na jednoj
stranici, kada sam se vratio u bolnicu, bio sam jebeno odlično raspoložen.
Dakako, cijela ta stvar s pretvaranjem da sam u vezi bit će vjerojatno -
zasigurno - gnjavaža. No izvući će Naomi iz nevolje i raspizditi mojega
brata.
Toga sam se jutra probudio sa spoznajom da, kada je ona u pitanju,
samo jednom neće biti dovoljno. Sada ćemo se moći nekoliko tjedana
zabavljati, riješiti se te uzajamne želje te se, kada joj se roditelji otpute kući
i nakon što smo se počešali tamo gdje je svrbjelo, vratiti svojim uobičajenim
životima.
Sve u svemu, nije to bila loša gaža.
Zakoračio sam u Nashovu sobu i zatekao većinu policije Knockemouta
naguranu u njoj.
»Javite mi što ste pronašli u uredu i skladištu«, moj je brat iz kreveta
izdavao naredbe. U obraze mu se vratilo malo boje.
»Stvarno mi je drago što nisi otegnuo papke, sinko«, rekao je Grave.
Ostali su zakimali u znak slaganja.
 »Da, da. Sada se nosite odavde i pokušajte spriječiti raspad
Knockemouta.«
Kimnuo sam svakom policajcu dok su odlazili i razmišljao o tome kako
je Naomi rekla da je Nash uveo red u policiju kako bi bolje služila gradu.
Bila je u pravu. Valjda smo se obojica htjeli odužiti gradu koji nam je
pružio mjesto koje možemo zvati domom.
»Pa. Kako je Naomi?« pitao je Nash nakon što je posljednji policajac
izišao kroz vrata zvučeći tek malo naživcirano.
»Dobro«, rekao sam.
Muškarci obitelji Morgan nisu se hvalili time koga su ljubili niti koga
su jebali. No dopustio sam da mi se na licu pojavi sićušni samodopadni
osmijeh.
»Jesi li već sjebao nešto?«
»Baš si smiješan kada si napumpan olovom i lijekovima.«
Uzdahnuo je. Na licu mu se vidjelo da mu je već dosta bolničkog
zatočeništva.
»Što je s ovim sastankom osoblja?« pitao sam.
»Sinoć je bilo par provala. U jednom uredu i u skladištu. Rodney
Gibbons vlasnik je i jednog i drugog. U uredu nije bilo strašno. Netko se
dokopao sitne love te pronjuškao po sefu; šifra je pisala na samoljepljivom
papiriću pokraj računala. Skladište je ispreturano. Ni na jednom mjestu nitko
ništa nije vidio«, objasnio je.
»Koliko će te dugo ovdje držati?« pitao sam.
Nash se palcem počešao između obrva, što je bio znak da je frustriran.
»Pre-jebeno-dugo. Rekli su da najranije mogu izaći za nekoliko dana. A
onda fizikalna terapija, da vidimo koliko pokretljivosti mogu vratiti.«
Ako se Nash ne vrati na sto posto, ostatak karijere bit će lisicama
privezan za stol. Čak sam i ja znao da bi to mrzio. »Onda se ne zajebavaj«,
savjetovao sam. »Radi što ti doktori kažu. Odradi fizikalnu terapiju i sredi
se. Nitko ne želi da zaglaviš u uredu.«
 »Aha. Luce kopa po tome«, rekao je promijenivši temu. Nije zvučao
presretno u vezi toga.
»A da?« oklijevao sam.
»Prokleto dobro znaš da to radi. Ovo je policijski posao. Ne treba mi
da ijedan od vas amatera radi probleme na ulicama.«
Uvrijedila me ta opaska o amaterima. U ona smo vremena bili
profesionalni izazivači nevolja. I, iako sam ja bio malo zahrđao, imao sam
osjećaj da je naš prijatelj sada još opasniji nego kada mu je bilo sedamnaest
godina.
»Jesu li tvoji momci našli nešto o tom tipu?« pitao sam.
Nash je odmahnuo glavom. »Auto je ukraden. Pažljivo očišćen, u
predgrađu Lawlervillea. Lokalci su ga našli prije otprilike jedan sat.«
»Koliko pažljivo?«
Slegnuo je ramenima pa se lecnuo. »Ne znam još. Na upravljaču i
ručkama na vratima nema otisaka.«
»Kreten je dovoljno glup da upuca murjaka, dovoljno je glup i da
negdje ostavi otiske«, pretpostavio sam.
»Aha«, složio se. Pod tankom bijelom dekom nemirno je pomicao noge.
»Čuo sam da Liza ima nekoliko novih gostiju.«
Kimnuo sam. »Naomini roditelji. Jutros su se pojavili. Valjda su
nestrpljivi da upoznaju unuku.«
»I to sam čuo. Također sam čuo da si ostavio osobiti dojam kada si u
prizemlje sišao kao od majke rođen.«
»Trebaš popraviti liniju kojom primaš informacije. Nosio sam donje
rublje.«
»Kladim se da se to svidjelo njezinu tati.«
»Dobro se nosio s time.«
»Pitam se kako se držiš u konkurenciji s bivšim zaručnikom?« naglas je
razmišljao.
 »Roditelji nisu obožavali bivšeg«, rekao sam. Iako nisam bio siguran
kako sam u toj usporedbi stajao u Naominim očima.
Bacio sam pogled na Nashov nedirnut poslužavnik s ručkom. Juha i sok
od đumbira. »Kako bi trebao preživjeti na čistoj tekućini?«
Brat mi je iskrivio lice. »Nešto o tome da ne treba opteretiti sustav.
Ubio bih za burger i krumpiriće. Momci se previše boje sestara, pa ne unose
ništa protiv pravila.«
»Vidjet ću što mogu učiniti«, obećao sam. »Moram krenuti. Pobrinuti se
za neka sranja prije velike obiteljske večere kojom proslavljamo Wayln prvi
dan škole i dolazak Naominih roditelja u grad.«
»Mrzim te«, rekao je Nash. No u riječima mu nije bilo pravog žara.
»Neka ti ovo bude lekcija, mali brate. Moraš brzo povlačiti poteze ili
će ih netko drugi povući umjesto tebe.«
Krenuo sam prema vratima.
»Reci Way da mi javi ako je itko u školi bude zezao«, doviknuo je
Nash.
»Hoću.«
»Reci Naomi da je dobrodošla navratiti u bilo koje doba.«
»Nema šanse.«

______
KUĆA LIZE J. više nije mirisala na muzej kuglica protiv moljaca.
Možda je to imalo veze s tim da je netko svakih pet minuta otvarao vrata
kako bi četiri psa pustio unutra ili van.
A onda opet, vjerojatno je imalo više veze s tim što su sobe koje nitko
nije dirao petnaest godina od poda do stropa bile podvrgnute Naominu
tretmanu. Prašnjave zavjese i prozori iza njih bili su širom rašireni.
 U uredu, u sobi koja nije bila u uporabi otkako je kuća primala goste
koji su plaćali za smještaj, gorjelo je svjetlo. Za stolom sam uočio Stefa -
bio je na telefonu i zurio u laptop ispred sebe.
Iz kuhinje je dopirala glazba, a čuo sam i kako se ljudi druže u
stražnjem dvorištu.
Možda nije svaka promjena loša.
Kleknuo sam kako bih počešao čopor pasa. Kujica Naominih roditelja
Beeper stajala je na jednom Waylonovu uhu.
»To, jebote!«
Usklik je dopro iz ureda. Stef je trijumfalno zaklopio laptop i ustao od
stola, ruku podignutih u slovo V.
Psi, uzbuđeni njegovim uzbuđenjem, pojurili su kroz vrata i nagurali se
u sobu.
»U redu, ne. Svi van«, rekao je Stef. »Ovo što uništavate svojim psećim
noktićima vrlo su skupe Guccijeve mokasinke.«
»Dobre vijesti?« pitao sam dok je izlazio iz ureda. Psi su se otputili
prema kuhinji krećući se poput jednog velikog, nespretnog organizma od
sline i laveža.
»Nemoj ti meni tako, kao da smo prijatelji. Još se ljutim na tebe«, rekao
je.
Kada smo Naomi i ja doveli njezine roditelje kako bi upoznali moju
baku, Stef je pokušao prikriti činjenicu da je u gradu već danima.
Nitko ne bi dugo vjerovao njegovu jadnom izgovoru »kakva slučajnost,
baš sam jutros stigao«.
Samo sam im pomogao da brže do toga stignu i rekao Mandy i Lou
kakvo je olakšanje bilo što je Stef tako dugo odsjeo pod Lizinim krovom.
»Preboljet ćeš to«, predvidio sam.
»Samo čekaj da razočaraš Mandy«, rekao je. »Osjećat ćeš se kao da si
šutnuo leglo mačića.«
 Zapravo u životu nisam imao koga razočarati.
Slijedio sam ga u blagovaonicu, u kojoj se bakin bife preobrazio u
profinjeni bar, upotpunjen narezanim limunima i limetama, posudom s ledom
te s nekoliko boca poštenih pića.
»Što ćeš piti?« pitao me.
»Burbon ili pivo.«
»Prevruće je za čista pića sobne temperature, a pivo nije dovoljno
slavljeničko. Pit ćemo džin-tonik.«
Na to sam mogao pristati. »Što slavimo?«
»Naomina kuća«, rekao je. »Prije dva dana je oglašena, a već je dobila
tri ponude. Nadajmo se da će misliti da je to dobra vijest.«
»Zašto, dovraga, ne bi to mislila?«
Stef mi je uputio suh pogled pa počeo grabiti led u dvije čaše s
nogicom. »Znaš kako neki ljudi imaju kuće iz snova? Pa, Naomi je imala
kuću za sljedeći korak. Obožavala ju je. Bilo je to savršeno mjesto za
zasnivanje obitelji. Prava četvrt. Prava veličina. Pravi broj kupaonica.
Odricanje od te kuće je kao da se odriče svojih snova.«
»Planovi se mijenjaju«, rekao sam i uz krckanje otvorio bocu tonika.
»I ja kažem, s obzirom na to da nije imala namjeru s tobom otići u
krevet.«
»Evo nas«, progunđao sam. »Došli smo do dijela kada mi kažeš da
nisam dovoljno dobar za nju, a ja ti kažem da odjebeš.«
U svaku je čašu nalio pristojnu količinu džina. »Preskočimo odmah do
poante. Odriče se svega kako bi počistila Tinin nered. Opet. Dokle god si joj
ugodna razonoda, a ne još jedan nered koji mora čistiti, neću ti uništiti
život.«
»Ajme, hvala. Usput, isto vrijedi i ako se pohvataš s Jerom.«
Stefu na čast, kada sam spomenuo svojeg najboljeg prijatelja, nije se
zbunio u stavljanju kriški limete i grančica ružmarina u čaše.
 »Znači, ovakav je osjećaj kad ti naporno zabadalo gura nos gdje mu nije
mjesto«, odmjereno je rekao.
»Aha. Nije super, je li?«
»Poruka primljena. Možda je nešto kratkotrajno, što će joj očistiti
nepce, upravo ono što joj treba da iz glave izbaci Warnera Jebenog Trećeg i
počne planirati život za sebe i Way.«
»Popit ću u to ime«, rekao sam ignorirajući kako me zažuljalo ono o
čišćenju nepca.
»Živjeli. Hajdemo reći našoj curi da su joj problemi s novcem za
petnaest dana službeno gotovi ako pristane pozdraviti se sa svojim
snovima.«
Otišli smo do ostakljene verande pa na trijem. Sparina je popustila
upravo toliko da je vani bilo gotovo ugodno. Iz zvučnika na stolu širila se
glazba stara nekoliko desetljeća.
Lou se bavio roštiljem. Od cvrčanja i mirisa crvenog mesa potekla mi
je slina. Amanda i moja baka sjedile su na drvenim vrtnim stolicama i
zaklanjale oči od zalazećeg sunca.
Psi, sada mokri, otresali su se i sunčali na travi.
No ono što je privuklo moju pozornost bila je Naomi. Bila je do koljena
u potoku, sa sunčanim naočalama na glavi. Onaj kratki, tamni slap kose bio je
skupljen kopčom. Nosila je bikini koraljne boje koji je naglašavao svaku
oblinu u kojoj sam jutros uživao.
Waylay, u ružičastom kupaćem kostimu na točkice, sagnula se i tetu
poprskala hladnom vodom iz potoka.
Naomin vrisak te smijeh koji je uslijedio dok se pokušavala osvetiti
maloj pogodili su me negdje pokraj kurca. U prsima sam osjetio toplinu koja
nije imala nikakve veze s prokleto dobrim džin-tonikom koji mi je bio u ruci.
Amanda je namjestila svoj slamnati šešir i uzdahnula. »Ovo je raj«,
rekla je mojoj baki.
»Mora da je vaša Biblija bila drukčija od one s kojom sam ja odrasla«,
našalila se Liza.
 »Uvijek sam sanjala o velikoj obitelji u velikoj kući. O svim tim
generacijama i psima s isprepletenim životima.
Valjda ponekad jednostavno nismo stvoreni za neke stvari.« Izgovorila
je to sjetno.
Stef je pročistio grlo. »Dame, mogu li vam donijeti svježe koktele Long
Island Iced Tea?«
Liza je podigla svoju praznu čašu. »Mogla bih još jednu rundu.«
»Još radim na svojem, dragi«, Amanda mu je rekla.
»Jesi li mi odlučila oprostiti?« pitao je Stef.
»Pa, odšuljao si se ovamo bez ijedne riječi«, rekla je pa spustila
sunčane naočale i uputila mu pogled koji sam identificirao kao majčinski.
»No samo si pazio na moju curu. Svi koji to rade po meni su uvijek u redu.«
Stef se sagnuo i poljubio je u tjeme. »Hvala, Mandy.«
Naomi i Waylay sada su vodile pravu bitku prskanja. Voda se visoko
uzdizala u lukovima hvatajući bljeskove kasnopopodnevnog sunca.
»Koliko još do tih burgera, Lou?« doviknula je Liza.
»Pet minuta«, rekao je.
»Knoxe«, rekla je Amanda i privukla mi pozornost.
»Da, gospođo?«
»Prošetaj sa mnom«, rekla je.
Uh-oh.
Stef mi je uputio brzinski samodopadni osmijeh i s Lizinom čašom
nestao u kući.
Slijedio sam Amandu do kraja trijema pa niza stube, u dvorište. Činilo
se kao da smo još jučer u potoku bili Nash i ja, zafrkavali se i plašili ribe.
Djed se bavio roštiljem.
Dok smo hodali, provukla je ruku kroz moju.
»Naomi poznaješ tek kratko«, počela je.
 Već mi se nije sviđalo kamo ovo vodi.
»Ponekad ne moraš znati povijest kako bi vidio budućnost«, rekao sam
zvučeći kao prokleti kolačić sreće.
Stisnula mi je ruku. »Mislila sam, u cijelom svojem životu moja kći se
nije zaletjela ni u što, pogotovo ne s nekime u krevet.«
Nisam znao što da na to kažem, pa sam usta držao zatvorena.
»Ona je osoba rođena da se brine o drugima. Uvijek se trudi oko svih u
prostoriji. Ne čudi me što se isprsila kako bi se pobrinula za Waylay čak i
dok joj ostatak života izmiče kontroli. Daje dok ima što dati.«
Ovo mi nije bila novost. Kada Naomi ne dobacuje pića mušterijama,
obavlja svačiji tuđi dodatni posao u kuhinji ili čisti Lizin mauzolej od kuće. j
»Donio si joj, šalicu kave pripremljenu točno onako kako ona voli«,
nastavila je. »Također mi je rekla da si joj pribavio onu kuću gdje može
odsjesti i dao joj posao. Voziš je kući. Stef je spomenuo da si joj nabavio
mobitel kada ga nije imala.«
Postajao sam nervozan. Nisam bio poznat po strpljivosti u razgovorima
za koje nisam znao kamo vode.
»Ona se stalno brine, ali ne želi da se itko brine o njoj«, nastavila je
Amanda.
»To vidim.«
»To što se ti brineš, skrbiš se o njoj iako ste se tek upoznali, govori
puno o tvojem karakteru. Kao i činjenica da te Naomi pustila u svoj krevet, a
da te nije, kao obično, proučila s devedeset devet strana.«
Bilo mi je neugodno koliko sam i kako neobično bio zadovoljan.
»Uz dužno poštovanje, Amanda, ne sviđa mi se to što s vama
razgovaram o seksualnom životu vaše kćeri.«
»To je zato što si muškarac, dragi«, rekla je i potapšala me po ruci.
»Samo želim da znaš kako vidim da se skrbiš o mojoj curi. Cijelo ono
vrijeme koje su bili zajedno, nijednom nisam vidjela da joj je Warner donio
šalicu kave. Nijednom nisam vidjela da je učinio išta u njezinu korist ako
nije bilo i u njegovu korist. Pa ti na tome hvala. Hvala što vidiš moju curu i
želiš biti tu za nju.«
»Nema na čemu.« To se činilo kao prikladan odgovor.
»Iz znatiželje, zašto je zoveš Ivančicom?« pitala je. »Kada sam je
upoznao, u kosi je imala cvijeće.« Amandin se osmijeh proširio. »Ostavila je
Warnera i odvezla se ravno do tebe, a da to nije ni znala. Nije li to nešto
posebno?«
Nisam znao je li to posebno ili ne. »Aha. Posebno.«
»Pa, sviđaš mi se, Knoxe. Lou će te prihvatiti. U nekom trenutku. Ali
meni se već sviđaš.«
»Večera je gotova«, zarikala je Liza J. s trijema. »Dovucite svoje
guzice za stol.«
»Skapavam od gladi«, objavila je Amanda. »Zašto ne odeš po naše
cure?«
»Ovaj... Naravno.«
Stajao sam tamo dok je Naomina majka odlazila ravno do stubišta kuće.
Naomin smijeh pa još jedno zapljuskivanje privukli su mi pozornost.
Otišao sam do ruba potoka i zazviždao. Waylay i Naomi nakratko su
prestale sa svojom vodenom bitkom, obje nasmijane dok se s njih cijedilo.
»Večera je gotova. Da ste izvukle guzice iz vode«, rekao sam.
»Tako šefuje«, glasno je šapnula Naomi. Waylay je ispustila djevojački
hihot.
Na Waylayinu sam mokru glavu bacio ručnik s morskim zvijezdama.
»Kakav ti je bio prvi dan, mala?«
»U redu«, rekla je, upitno vireći ispod ručnika.
Mala je bila jebena stijena. Napustila ju je niškorist od majke.
Prihvatila teta koju nije poznavala. Potom je na prvi dan škole upoznala baku
i djeda. I to je bilo u redu.
Okrenula se i potrčala prema stubištu i obećanoj hrani.
 »Operi ruke, Way«, Naomi je doviknula za njom.
»Zašto? Upravo sam izišla iz vode!« Waylay je doviknula zauzvrat.
»Onda barem nemoj maziti pse dok nisi pojela!«
»>U redu.< To je sve što je i meni htjela reći«, rekla je Naomi dok sam
joj pomagao da se popne na obalu.
»Jesi li zabrinuta?« pitao sam, nesposoban odlijepiti pogled od njezinih
grudi.
»Naravno da jesam. Kako ću riješiti ikakve probleme ako ne znam da
postoje?«
»Pa razgovaraj s učiteljicom«, rekao sam promatrajući kako joj obrisi
bradavica postaju sve izraženiji ispod tih dvaju trokuta tkanine koji su stajali
između mene i onoga što sam htio.
»Mislim da hoću«, rekla je. »Kako se Nash drži?«
Umjesto da joj odgovorim, stegnuo sam joj ruku oko zapešća i odvukao
je do sjenovite terase ispod trijema. Koža joj je bila hladna od potoka. Misli
mi je mutilo to što sam gledao vlažne obline.
Podigao sam mekani ručnik za plažu koji je bio pokraj njezine uredno
složene odjeće, na jednom od naslonjača koji godinama nisu vidjeli danje
svjetlo, pa joj ga dodao.
»Hvala«, rekla je i nagnula se preda mnom kako bi ručnikom prošla
kroz košu.
Nijedan muškarac nema mnogo samokontrole, a ja sam upravo dosegnuo
svoj maksimum.
Izvukao sam joj ručnik iz ruku i hodajući je odgurao prema natrag, dok
joj leđa nisu dospjela do nosivog stupa.
»Knoxe...« Na usne sam joj pritisnuo prst pa pokazao iznad nas.
»Tko želi srednje pečeni?« pitao je Lou.
»Stefe, ovo se piće neće samo ponovno natočiti«, rekla je Liza J.
»Što to radiš?« šapnula je Naomi.
 Kada sam je u mjestu prikovao svojim bokovima, prilično je prokleto
brzo primila poruku. Usta su joj se rastvorila u slovo O nakon što sam naglim
pokretom odmaknuo trokute gornjeg dijela njezina kupaćeg kostima.
Pune, slasne, mokre. Potekla mi je slina i to nije imalo nikakve veze s
hranom koja se dijelila iznad nas.
»Isuse, Ivančice. Kad te vidim ovakvu, ne mogu dočekati da ti se vratim
u krevet.«
Pognuo sam glavu i usta sklopio oko jednog hladnog vrška. Njezin seksi
nagli mali u dah, to kako mi je rukama stegnula ramena, način na koji se
izvila prema mojim ustima kao da to želi jednako strašno koliko i ja - sve me
to pogađalo ravno u kurac.
»Pojebao bih te točno ovdje kad bih i na sekundu bio siguran da bih
prošao nekažnjeno.«
Jednu je ruku maknula s ramena i gurnula je između naših tijela pa mi
kroz traperice obuhvatila erekciju. Ruku sam joj pokrio svojom i stisnuo.
Jako. Nabio sam se o naše ruke, pohlepan za trenjem.
»Djeco! Večera«, Amanda je doviknula iznad nas.
»Teta Naomi, kol’ko mahuna moram pojest?«
Naomin je staklasti pogled nestao. »O. Zaboga«, bezglasno mi je rekla.
Obje sam joj bradavice ne baš nježno uštipnuo pa joj ponovno
namjestio gornji dio. Htio sam je jebati u tom bikiniju. Odvezati jednu ili
dvije trake i svugdje omogućiti dobar pristup. Potom sam je htio uzeti na
svaki mogući način, dok nijedno od nas ne bi više moglo hodati. Umjesto
toga, večerat ću s erekcijom i publikom.
Ponekad život jednostavno nije jebeno pošten.
Udarila me šakom u rame. »Što nije u redu s tobom?« siknula je.
»Obitelji su nam ravno iznad nas!«
»Prava gomila stvari«, rekao sam, uz cerek.
»Baš si grozan. Skoro smo završili«, viknula je.
»Kasnije ćemo završiti«, obećao sam ispod glasa.
 Dvadeset šest

PMS i nasilnica

Naomi

N a smjenu u Honky Tonku došla sam rano, u tatinu besprijekorno čistom

Fordu Exploreru. Dodatna pogodnost toga što su mi roditelji u gradu.
Još jedna pogodnost bila je činjenica da kod Lize s Waylay imaju filmsku
večer te će ona tamo i prespavati.
Imala sam naredbu da čim prije kupim auto.
Uz dobitak u pokeru i prihode od prodaje kuće, zatekla sam se u
prilično solidnoj financijskoj situaciji, čak i uz predstojeću kupnju pristojnog
auta. Zatim je tu bio i brzinski seks na koji me Knox namamio popodne, kada
je došao pomoći mi sastaviti Waylayin novi radni stol.
Kada sam ušetala u Honky Tonk, osjećala sam se prilično prokleto
dobro u vezi života. »Pozdrav, dame«, rekla sam Fi i Silver. »Danas
izgledate zanosno.«
»Uranila si i dobre si volje«, primijetila je Fi te gurnula ladicu s
novcima natrag u blagajnu. »Mrzim to kod tebe.«
Dok je spuštala stolice sa šanka, Silver je bacila pogled u mojem
smjeru. Zastala je. »Ima orgazmički izgled lica. Nije jedna od nas.«
Sranje. Posljednje što Knoxu ili meni treba jest da nam suradnici
tračaju o našem nevjerojatno zadovoljavajućem seksualnom životu.
 »O, ma dajte«, otpuhnula sam skrivajući lice iza zastora od kose dok
sam si privezivala pregaču. »Djevojka može biti dobre volje i ako ne
doživljava orgazme. Što je s ovom čokoladom i termoforima?«
Pokraj blagajne nalazili su se tanjur čokoladnih kolača zamotan u
ružičastu foliju, kutija jednokratnih samoljepljivih termofora i bočica tableta
protiv menstrualnih bolova.
»Knoxov mjesečni poklon-paket«, rekla je Silver. »Tko ti je priuštio taj
izraz lica?«
»Poklon-paket za što?« pitala sam ignorirajući njeno pitanje.
»Svima su nam se uskladili ciklusi. I Stasiji, isto«, objasnila je Fi.
»Svaki mjesec šef sastavi paket za preživljavanje menstruacije i dan ili dva
bude ljubazan prema nama.«
»To je stvarno lijepo od njega«, rekla sam.
Fi je pljesnula o šank. »OmojBožeseksalasisesKnoxom!«
»Molim? Ja? Knox?« Osjetila sam kako mi se lice žari. »Zašto bi to
pomislila? Smijem li dobiti čokoladni kolač?«
»Definitivno izbjegava odgovor«, zaključila je Silver.
»Aha, Naomi. Moraš ozbiljno poraditi na svojem pokeraškom izrazu
lica. Ovo je tako jebeno uzbudljivo. Znaš da nikad prije nije poševio
zaposlenicu? Čovječe, znala sam da ima iskri! Nisam li ti rekla da ima
iskri?« Fi je pljesnula Silver po ramenu.
»Aha. Iskre«, složila se Silver. »Znači, vas dvoje ste zajedno? Ili je to
bio samo žar trenutka, nešto jer mu je brat netom upucan?«
»Koliko je bio dobar, na ljestvici od eh do vagina mi je zauvijek
uništena?« pitala je Fi.
Ovo nije teklo kao što sam planirala. Pogled mi je kliznuo do kuhinjskih
vrata pa ponovno do lica punih iščekivanja koja su bila preda mnom. Vijesti
su se ovim gradom brzo širile, a ja nisam htjela poticati tračeve.
»Ljudi, stvarno ne želim pričati o ovome.«
 Stajale su tamo i zurile u mene. Potom su pogledale jedna drugu i
kimnule.
»U redu, evo kako ćemo«, rekla je Fi. »Reći ćeš nam sve, a zauzvrat mi
nećemo nikome ništa reći.«
»Inače?« oklijevala sam.
Silverin je osmijeh bio izopačen. »Ili ćemo cijelu smjenu provesti
naglas se pred svim mušterijama pitajući tko ti je izazvao taj osmijeh.«
»Zle ste.«
»Zle smo. No može nas se kupiti«, podsjetila me Fi.

______
»RODITELJI SU TI UPALI NA PROVOD za jednu noć. Klasika«, rekla
je Silver deset minuta poslije, kada sam prestala verbalno povraćati po
njima.
»I vagina ti je službeno uništena«, dodala je Fi.
»I nismo u vezi. Osim ako ste moji roditelji ili socijalna radnica koja
procjenjuje moju stabilnost u ulozi skrbnice, u kojem slučaju nas je ponijela
neočekivana romansa.«
»Ali seksate se«, potvrdila je Silver.
»Privremeno«, naglasila sam.
Silver je podigla probušenu obrvu. Fi je prestala proždirati svoj
čokoladni kolač.
»Zvuči glupo kad se izgovori naglas. Možda da završimo s pripremama
za otvaranje?«
»Eh. U PMS-u sam. Radije bih pojela još jedan kolač i pričala o dužini
penisa i intenzitetima orgazama«, rekla je Fi.
Od odgovaranja me spasio mobitel, koji je pokazivao poruku.
 Sloane: Brbljava nećakinja rekla mi je nešto što mislim da bi trebala
znati.
Ja: Što? Je li moj razdjeljak sa strane staromodan?
Sloane: Da. Također je rekla da je učiteljica posljednja dva dana
prilično oštra prema Way.
Ja: Kako to misliš?
Sloane: Chloe je rekla da je gospođa Felch zla prema Waylay. Viče na
nju pred ostatkom razreda. Ima »čudne« komentare o njezinoj mami. Chloe
i Nina upale su u nevolju jer su je branile.
Ja: Hvala što si mi javila.
Sloane: Sada ćeš otići napasti učiteljicu u osnovnoj školi poput mame
lavice, zar ne?
Spremila sam mobitel u džep. »Mrzim što vam moram ovo učiniti, ljudi,
ali moram do Waylayine škole.«
»Je li Way u nevolji?« pitala je Fi.
»Ne, ali gospođa Felch će uskoro biti. Hoće vam biti problem pokriti
me dok se ne vratim?«
Silver je podigla pogled s termofora koji si je lijepila na trbuh.
»Pokrivat ću te ako mi iz trgovine pokraj škole doneseš jedan onaj perec s
preljevom od karamele.«
Fijine su oči zasjale. »Oooo! Donesi dva!«
»Bolje da budu tri«, ispravila se Silver. »Max dolazi u pola pet i drugi
joj je dan crvene plime.«
»Tri pereca s preljevom od karamele. Može«, rekla sam, odvezala
pregaču i zgrabila torbicu. »Sigurne ste da vam nije problem pokrivati me?«
Fi je odmahnula kako bi otjerala moju zabrinutost. »Prvih sat ili dva
nakon otvaranja uvijek je spor promet. A Knox neće usred tjedna pošasti biti
ovdje s nama curkama.«
»Tjedan pošasti?«
 Prstom je pokazala na lijek za bolove i čokoladne kolače.
»O, tako je. Taj tjedan pošasti. Hvala što me pokrivate!« Poslala sam
im poljupce i krenula prema vratima.
Škola je bila samo dvije ulice dalje, pa sam odlučila otpješačiti. To mi
je dalo vremena da se fino zahuktam. Bilo mi je preko glave toga da ljudi
misle da mogu nekoga osuđivati na temelju toga kako mu se ponaša obitelj.
Cijeli život živjela sam u sjeni Tininih nedjela i mrzila sam to što je Waylay
suočena s istim problemom.
Bila je samo klinka. Trebala bi ići spavati kod prijatelja, igrati se,
potajno jesti brzu hranu. A ne nositi se s posljedicama majčine reputacije.
Što je još i gore, nije mi vjerovala dovoljno da mi kaže kako ima
problema s učiteljicom. Kako da riješim problem ako ne znam da postoji?
Osnovna škola Knockemout bila je zdepasta ciglena zgrada u središtu
grada. Nadesno je bilo standardno igralište s površinama prekrivenima
ivericom, a sprijeda dug prilaz na kojem su autobusi svaki dan iskrcavali i
ukrcavali učenike.
Škola je već završila, ali nadala sam se da ću u zgradi uhvatiti gospođu
Felch.
Sva su ulazna vrata još uvijek bila raskriljena zbog masovnog egzodusa
učenika, pa sam ušla. Mirisalo je na sredstva za čišćenje podova i
dezinfekciju. Tek je bio prvi tjedan škole, no panoi ispred učionica šestih
razreda već su bili puni umjetničkih djela. Osim učionice broj 303. Osim što
je na njoj bio kalendar s odbrojavanjem i papirić s imenom gospođe Felch,
ploča je bila prazna.
Nisam je upoznala na večeri u čast povratka u školu. Bila je bolesna, pa
sam većinu sata provela nježno podsjećajući roditelje i osoblje u školi da
nisam svoja sestra. Grizla sam se što se nisam više potrudila upoznati je
prije nego što sam nećakinju ostavila na njezinoj skrbi.
Uočila sam da za stolom na prednjoj strani učionice sjedi žena.
Najbolja pretpostavka bila je da je u ranim pedesetim godinama. Srebrom
protkana kosa bila joj je skupljena u punđu toliko zategnutu da bih se kladila
kako je od nje boli glava. Od glave do pete bila je odjevena u nijanse bež
boje i, dok je nešto listala na mobitelu, usne su joj bile skupljene u tanku
crtu. Odavala je dojam nekoga tko je razočaran u gotovo sve što je život
mogao ponuditi.
Ovlaš sam pokucala te ušla u učionicu. »Gospođo Felch, ne poznajete
me, ali...«
Žena je podigla pogled. Mobitel joj se zatresao, a oči su joj se iza
naočala suzile. »Ne igraj se sa mnom. Znam, tko si.«
Za Boga miloga. Zar se prokleti trač još nije proširio i među osobljem u
školi?
»Nisam Tina. Zovem se Naomi Witt. Moja je nećakinja Waylay u vašem
razredu i htjela bih razgovarati o tome kako se odnosite prema njoj.«
Nikad nisam bila dobra u sukobima. Dovraga, stisnula sam se i
provukla dupe kroz prozor crkvenog podruma kako bih pobjegla s vlastitog
vjenčanja, umjesto da mladoženji kažem da se neću udati za njega.
No u tom sam trenutku osjetila vatru u želucu. Popuštanje nije bilo
opcija. Kao ni povlačenje.
»Kako se odnosim prema njoj? Odnosim se prema njoj onako kako
zaslužuje«, zarežala je gospođa Felch. Bore na licu dublje su joj se usjekle.
»Odnosim se prema njoj onako kako kći kurve to zaslužuje.«
»Kako, molim?«
»Čuli ste me.«
Pozornost mi je privukao pokret koji sam opazila krajičkom oka.
Shvatila sam da imam puno veći problem od grozne profesorice šestog
razreda.
 Dvadeset sedam

Osveta poljskim miševima

Knox

U Honky Tonk sam ušao kroz kuhinju okrećući ključeve oko prsta i
zviždućući.
»Netko je dobro raspoložen«, primijetio je Milford, kuhar.
Pitao sam se koliki sam to točno inače bio šupak da je moje dobro
raspoloženje bilo udarna vijest, a potom sam odlučio da me zapravo nije
briga.
Pobrinuo sam se da na lice vratim uobičajeni namršteni izraz, a potom
otišao u bar. Po prostoru je bilo raspršeno oko pola tuceta ranoranilaca. Max
i Silver su, svaka s rukom na trbuhu, za šankom jele čokoladne kolače.
Fi je izašla iz kupaonice s rukama na donjem dijelu leđa. »Zaboga.
Zašto, kada jašem kroz tampon-zonu, moram piškiti sto četrdeset sedam puta
na dan?« Kada me vidjela, jauknula je. »Koji vrag ti radiš ovdje? Noć
menge je.«
»Vlasnik sam ovog lokala«, podsjetio sam je očima pretražujući bar.
»Aha. Također si i dovoljno pametan da se, kada su ti u smjeni tri žene
s menstruacijom, ne pojavljuješ ovdje.«
»Gdje je Naomi?« pitao sam.
»Nemoj mi se danas obraćati tim tonom, Knoxy. Razbit ću ti facu.«
 Nisam joj se obratio nikakvim tonom, no znao sam da je bolje da joj ne
ukažem na to. »Donio sam vam čokoladne kolače.«
»Donio si nam kolače kako ne bismo plakale u kuhinji.«
Imala je pravo. Fi je znala moju tajnu. Suze su bile moj kriptonit. Nisam
mogao podnijeti da žena plače. Od toga sam se osjećao očajno, bespomoćno
i ljutito.
»Gdje je Naomi?« ponovno sam pitao pokušavši prilagoditi ton.
»Ja sam u redu, Knoxe. Hvala na pitanju. Iako se osjećam kao da mi se
u tijelu maternica gužva kako bi se mogla izbaciti kroz moj ženski kanal,
oduševljena sam što večeras radim.«
Otvorio sam usta kako bih odgovorio, no ona je podigla prst. »Ne-ne. Ja
to ne bih učinila«, savjetovala je.
Zatvorio sam usta i za šankom uočio Silver. »Gdje je Naomi?«
Izraz lica ostao joj je pažljivo prazan, no oči su joj poletjele prema Fi,
koja si je preko grla naglašeno prelazila dlanom, kao da se reže.
»Ozbiljno?« pitao sam.
Moja je menadžerica preokrenula očima. »Dobro. Naomi je bila ovdje,
no bilo je nekih problema s Waylayinom razrednicom. Zamolila nas je da je
pokrijemo i otišla se pobrinuti za to.«
»Poslije nam donosi perece«, rekla je Max kroz zalogaj kolača koji je
držala među zubima dok se gegala pokraj nas noseći dva piva. Bio sam
prilično siguran da krši sanitarne odredbe, no bio sam dovoljno pametan da
to ne spomenem.
Pogledom sam prešao po ženama ispred sebe. »Mislile ste da ću se
razbjesniti jer se otišla pobrinuti oko nečega u školi?«
Fi se nakesila. »Ne. Ali promet je spor. Mislila sam da će ovako biti
zabavnije.«
Zatvorio sam oči i počeo brojiti do deset. »Zašto te još nisam
otpustio?«
 »Jer sam sjajna!« zapjevala je, jako šireći ruke. Štrecnula se i uhvatila
za trbuh. »Jebene menstruacije.«
»Amen«, složila se Silver.
»Stavite one proklete termofore ili što već i naizmjence sjedajte«,
predložio sam.
»Gle tko je Gospodin Menstruacija«, rekla je Fi.
»Rad sa Sinkroniziranim sestrama poučio me stvarima koje nikada
nisam htio znati. Tko je profesorica?«
»Koja profesorica?« pitala je Max kada je ponovno prošišala pokraj
nas s parom praznih čaša. Kolača više nije bilo. Nadao sam se da nije upao u
neko pivo.
»Waylayina profesorica«, razdraženo sam rekao. »Je li rekla u čemu je
problem?«
»Postoji li razlog zašto te to toliko zanima?« pitala je Fi i pritom
izgledala samodopadnije nego što mi se prokleto sviđalo.
»Aha. Plaćam je da bude ovdje, a ne tamo.«
»Ton ti je agresivan, a ja tijekom svojih ženskih stvari na agresiju ne
reagiram dobro«, upozorila je Silver.
Eto zašto se tijekom crvenog alarma - kako sam to obilježavao u svom
kalendaru - nisam približavao Honky Tonku.
»Gospođa Felch«, doviknula je Max iz blizine stola za dvoje koji se
nalazio u kutu i koji je zauzela. Sjedila je na jednoj stolici, a noge je podigla
na drugu, dok joj je navlaženi barski ručnik bio prebačen preko čela i očiju.
»Osobno nisam obožavateljica gospođe Felch. Jedno moje dijete bilo je
u njezinu razredu. Daje zadaću za preko božićnih praznika«, prisjetila se Fi.
»Jebemti.«
Fi i Silver okrenule su se kako bi me pogledale. Max je izvirila ispod
svojeg hladnog obloga.
»Gospođa Felch je udana«, rekao sam.
 »Gospođa to obično znači«, patronizirajući je rekla Silver.
»Gospođa Felch udana je za gospodina Felcha. Nolana Felcha.«
Fi je prva shvatila. »Ooooo, sranje. To nije dobro.«
»Čekaj, nije li Tina...«
»Aha. Jest. Moram ići. Pokušajte ne otjerati sve mušterije.«
Fi je podrugljivo otpuhnula. »Ovdje su radi kratkih Bloody Maryja koje
dijelimo tijekom usrane popodnevne akcije.«
»Kako god. Vidimo se.« Dok sam izlazio na parkiralište, zakleo sam se
da se nikada više neću vratiti u Honky Tonk tijekom crvenog alarma.
Gotovo sam stigao do svojeg kamioneta, kada se dokotrljao Lizin
Buick.
No za upravljačem je, umjesto moje bake, bio Naomin tata, sa
zabrinutim borama urezanima u čelo. Amanda je sjedila na suvozačkom
sjedalu i izgledala uznemireno.
»Je li sve u redu?« pitao sam.
»Waylay nije došla kući«, objavila je Amanda čvrsto se držeći za srce.
»Otišla je pješke do kolibe kako bi spakirala zadaće i stvari za školu i
trebala se vratiti ravno do Lize. Trebali smo večerati pa pogledati film.«
»Nije se vratila, a nema ni njezina bicikla«, grubo je rekao Lou.
»Nadamo se da ju je Naomi vidjela.«
Opsovao sam si u bradu. »Naomi nije ovdje. Bilo je nekih problema u
školi, s Waylnom učiteljicom, pa je otišla to riješiti.«
»Možda je Waylay tamo otišla«, rekla je Amanda i zgrabila muževu
ruku.
»Tamo sam se ja sada uputio«, mračno sam rekao.
»I ti prisustvuješ roditeljskom sastanku?« podrugljivo je otpuhnuo Lou.
»Ne, ali ću sasvim sigurno, dovraga, paziti na leđa vašoj kćeri dok se
kreće prema zamci.«
 ______
TIJEKOM KRATKE VOŽNJE do osnovne škole ignorirao sam
ograničenje brzine i znakove obveznog zaustavljanja, a primijetio sam da je
to, iza mene, činio i Lou, Parkirali smo na susjedna mjesta i okomili se na
ulazna vrata, poput neprobojne fronte.
U školu nisam zakoračio otkako sam bio učenik. Izgledalo je kao da se
nije puno toga promijenilo.
»Kako da znamo kamo ići?« zapitala se Amanda kada smo prošli kroz
ulazna vrata.
Iz jednog od hodnika začuli su se povišeni glasovi.
»Kladio bih se da trebamo onamo«, rekao sam.
»Vaša mi je sestra uništila život!«
Nisam čekao Wittove. Odsprintao sam prema dernjavi. Stigao sam do
otvorenih vrata upravo na vrijeme da vidim gospođu Felch kako vrije, ruku
stisnutih u šake uz bokove, i naginje se u Naomin osobni prostor.
Ljutito sam ušao u prostoriju, no nijedna mi žena nije posvetila
pozornost.
»Po onome što čujem, vaš vam je muž uništio brak. Zasigurno ne treba
kriviti nevinu jedanaestogodišnjakinju«, rekla je Naomi. Ukopana na mjestu,
ruke je čvrsto položila na bokove.
Bila je odjevena u još jednu koketnu traper-suknju. Ova je imala
namjerno oštećen porub s kojeg su visile niti i ovlaš joj dodirivale bedra.
Istovremeno sam i obožavao kako suknja izgleda na njoj i mrzio činjenicu da
je nosi kako bi posluživala pivo muškarcima koji nisu ja.
»Majčine je krvi, nije li? Ni u kome od vas nema ničeg nevinog«,
siknula je gospođa Felch i optužujuće uperila prst Naomi u lice.
Moj plan za Naomi i njezinu usku malu suknju morat će pričekati.
»To je sranje.«
 Zbog moje su se objave obje žene naglo okrenule kako bi me pogledale.
Oči gospođe Felch raširile su se iza naočala. Kada sam to htio, bio sam
jebeno zastrašujuć tip, a trenutno sam htio biti naprosto užasan. Prišao sam
joj za dva koraka, a ona se povukla do svojeg stola poput štakora s
bifokalnim naočalama stjerana u kut.
»Knoxe«, rekla je Naomi kroz stisnute zube. »Tako mi je drago što si
ovdje.« Naginjala je glavu i suptilno pokazivala prema visećem zidu koji je
odmah pokraj vrata tvorio ormar za kapute.
Svrnuo sam pogled u tom smjeru i uočio plavu kosu s modrim
pramenovima. Waylay, ležeći na podu potrbuške i držeći staklenku bogzna
čega, posramljeno mi je mahnula promigoljivši prste.
»Jebote, za ime...« progunđao sam.
»Nema potrebe za psovanjem«, zalajala je gospođa Felch.
»Kurac nema«, uzvratio sam i namjestio se tako da blokiram dio ulaza u
ormar za kapute. »A mislim da će se složiti i Waylayini baka i djed.«
Glavom sam trznuo prema Louu, koji je dotada poštenim stiskom na
ljetnoj bluzi zadržavao Amandu.
»Čini se da smo si priuštili obiteljski sastanak«, rekao sam križajući
ruke na prsima..
»Sudeći po onome kako vam je kći ispala, nemojte ni na trenutak misliti
da ću pasti na ovu predstavu obiteljske podrške«, šmrcnula je gospođa
Felch. »Waylay Witt maloljetna je delinkventica, a majka joj je preljubnički,
tabletomanski čir na društvenom dnu.«
»Mislio sam da ste rekli da nema potrebe za psovanjem.«
»Miša mu«, šapnula je Amanda, pa sam pretpostavio da je upravo
uočila gdje joj se skriva unuka.
»Ha?« Lou je malo sporije kopčao, a onda mu je supruga ukazala na
situaciju. »Ah, dovraga«, progunđao si je u bradu. Zakoračio je kako bi mi
stao rame uz rame. Amanda mu se primaknula s desnog boka. Zajedno smo
tvorili zid između Waylay i njezine usrane profesorice.
 Naomi je vidljivo laknulo, nakon čega se okrenula kako bi se ponovno
suočila s Krakenom. »Gospođo Felch«, odsjekla je i na sebe privukla ženinu
pozornost.
Pucnuo sam prstima prema Waylay i pokazao na vrata. Počela je gmizati
prema njima.
Naomi je mahnula rukama i uputila se na suprotnu stranu učionice, kao
da ima ispad. »Suosjećam s vašom situacijom. Zbilja suosjećam. Zasigurno
niste zaslužili ono što su vam učinili muž i moja sestra. Ipak, vi ste odgovorni
ne samo za poučavanje ovih učenika nego i za to da osigurate da se u vašoj
učionici osjećaju sigurno. A iz pouzdanih izvora znam da u pogledu te
dužnosti spektakularno podbacujete.«
Waylayine su tenisice nestale u hodniku.
»Tina je mojeg muža primila u krevet i...«
»Dosta«, ispustio sam. Ženina je usnica zadrhtala.
»Aha. To što je on rekao«, složila se Amanda povlačeći se prema
vratima. »O, ajme! Upravo sam se sjetila. U hodniku sam ostavila torbicu.«
Požurila se prema vratima... noseći svoju torbicu.
Naomi se vratila kako bi stala ispred mene. »Dat ću vam ovaj vikend da
odlučite hoćete li prilagoditi svoje ponašanje tako da se svi vaši učenici,
uključujući moju nećakinju, u vašoj učionici osjećaju sigurno. Ako odbijete,
onda ne samo da ću prebaciti Waylay iz vašeg razreda nego ću otići i do
školskog odbora i podići galamu.«
Oko prsa sam joj provukao ruku i privukao je natrag na sebe. Kada riga
vatru i ne vrišti u jastuk kako bi se riješila frustracije, Naomi može biti
doista pomalo užasavajuća.
»I učinit će to«, ponosno se ubacio Lou. »Neće prestati dok se ne nađete
izvan učionice. A ostatak nas bit će tu kako bi je podržao na svakom koraku.«
»Nije trebalo biti ovako«, šapnula je gospođa Felch. Umorno se
spustila na stolicu kod svojeg stola. »Trebali smo zajedno otići u mirovinu.
Htjeli smo se u kamperu provesti po cijeloj državi. Sada ga ne mogu niti
pogledati. Jedini razlog zbog kojeg je ostao je taj što ga je odbacila
jednakom brzinom kojom ga je i pokupila.«
Pretpostavio sam da Louu nije moglo biti lako čuti ovo o jednoj od
svojih kćeri. No čovjek se dobro držao.
Osjetio sam kako Naomin bijes istječe iz nje.
»Niste zaslužili ono što vam se dogodilo«, ponovno je rekla Naomi,
sada blažim glasom. »No ne zaslužuje niti Waylay. A ja neću dopustiti da ona
i zbog koga misli da je odgovorna za odluke koje donose odrasli. I vi i
Waylay zaslužujete bolje od onoga što vas je snašlo.«
Gospođa Felch se lecnula, a potom potonula natrag na stolicu.
Odobravajuće sam stisnuo Naomino rame.
»Ostavit ćemo vas vašem vikendu«, rekla je. »Slobodno mi pošaljite e-
mail sa svojom odlukom. U suprotnom se vidimo u ponedjeljak ujutro.«

______
»WAYLAY REGINA WITT!«
Kada smo se vratili na parkiralište, gdje su Amanda i Waylay stajale
pokraj auta moje bake, činilo se da Naomi nije gotova s vikom.
»E sad, Naomi«, počela je Amanda.
»Nemoj ti meni >e sad, Naomi<, mama. Bolje je da netko ispod metar i
pedeset centimetara i s plavim pramenovima u kosi počne objašnjavati zašto
sam došla ovamo raspraviti situaciju s učiteljicom, a zatekla nećakinju kako
se sa staklenkom miševa skriva u ormaru! Trebala si biti kod Lize, sa svojim
bakom i djedom.«
Waylay je pogledala vrške svojih tenisica. Bile su to one ružičaste koje
sam joj kupio. Na vezice je dodala privjesak sa srcem. U staklenci koja joj
je bila pokraj nogu nalazila su se dva miša, ugniježđena na jastučiću sušene
trave.
»Gospođa Felch bila je davež, baš usr...«
 »Da nisi završila tu rečenicu«, rekla je Naomi. »Već si u nevolji.«
Izraz Waylayina lica postao je pobunjenički. »Ja nisam ništa loše
učinila. Pojavila sam se prvi dan u školi, a ona je bila zla prema meni. Ono,
stvarno zla. Kada sam u kantini prolila čokoladno mlijeko, pred svima je
vikala na mene. Nikome nije dala da ide na odmor i rekla je da sam ja kriva
jer nisam poštovala ono što pripada drugima. Onda, kada je dijelila papire o
nekoj glupoj školskoj prodaji kolača, koje smo trebali odnijeti kući
roditeljima, rekla je da meni papir ne treba jer mi je mama previše zauzeta u
spavaćoj sobi da bi pronašla kuhinju.«
Naomi je izgledala kao da će dobiti kap. »Priberi se«, upozorio sam je
pa pomaknuo sebi iza leđa.
Stavio sam ruku na Waylayino rame i stisnuo.
»Gle, mala. Mislim da svi shvaćamo da nisi naviknula biti u blizini
odrasle osobe koja će te braniti. Ali moraš se na to naviknuti. Naomi ne ide
nikamo. Imaš i svoje baku i djeda. A imaš i mene, i Lizu J., i Nasha. No
svima si nam utjerala strah u kosti kad si onako pobjegla.«
Tenisicom je zastrugala po asfaltu. »Oprostite«, natmureno je rekla.
»Ono što želim reći jest da je na tvojoj strani sada puno ljudi. Ne moraš
se s ovime nositi sama. A teta Naomi može učiniti prokleto puno više od
ostavljanja miševa u ladici učiteljičina stola.«
»Mislila sam joj ostaviti i virus na računalu. Jedan od onih napornih,
koji ti pri tipkanju dodaju slova i brojke«, rekla je, obraza crvenih od
ogorčenosti.
Cerek sam sakrio tako što sam si zagrizao unutrašnju stranu obraza. »U
redu. To je prilično dobro«, priznao sam.
»Ali nije dugoročno rješenje. Učiteljica je problem koji ne možeš sama
riješiti. Ovakva sranja moraš reći teti, tako da ih ona može riješiti onako
kako je to ondje unutra upravo učinila.«
»Gospođa Felch izgledala je uplašeno«, rekla je Waylay i usudila se
pogled nakratko prebaciti s mene na Naomi.
 »Kada prestane svoje vrištanje usmjeravati u jastuke, teta ti zna biti
prilično zastrašujuća.«
»Jesam li u nevolji?« pitala je Waylay.
»Da«, odlučno je rekla Naomi.
Upravo u trenutku kada je Amanda ustvrdila: »Naravno da ne, dušo.«
»Mama!«
»Što?« raširenih je očiju pitala Amanda. »Imala je nekoliko
traumatičnih dana u školi, Naomi.«
»Majka ti je u pravu«, rekao je Lou. »Trebali bismo sazvati hitan
sastanak s ravnateljem i administratorom. Možda mogu večeras organizirati
poseban sastanak školskog odbora.«
»Ovo je takva sramota«, jauknula je Waylay.
Nisam znao zašto sam se, dovraga, upleo u obiteljsku nesuglasicu,
svejedno sam to učinio. »Zašto ne pustimo gospođu Felch da se krčka preko
vikenda? Naomi joj je već sve sasvim jasno iznijela. Čime god se budemo
trebali baviti, bavit ćemo se time u ponedjeljak ujutro«, rekao sam.
»Zašto si ti uopće ovdje?« upitao je Lou preusmjeravajući svoj bijes na
mene.
»Tata!« Dok mi je prilazila s boka, činilo se da je red da Naomi izgleda
osramoćeno.
»Waylay, idi pustiti miševe, tamo kod početka šume«, naredio sam.
Uputila mi je oprezan pogled, a potom zbrisala prema mršavom potezu
šume između škole i Knockemoutskih pereca. Pričekao sam da ode dovoljno
daleko da me ne može čuti, pa se ponovno okrenuo prema Louu.
»Ovdje sam jer je Naomi ulazila u situaciju o kojoj nije ništa znala.
Felch ima Tinu na zubu otkako joj je muž ljetos poševio Tinu. Cijeli je grad o
tome govorio. Sada, još jednom, Naomi čisti nered koji je ostao iza Tine. A
mislim da to radi cijeli život. Pa joj možda možete malo progledati kroz
prste ili, još bolje, ovaj joj put pomoći ga počistiti.«
 Lou je izgledao kao da me želi odalamiti, no vidio sam da su moje
riječi kod Amande pale na plodno tlo. Stavila je dlan na muževu ruku. »Knox
je u pravu, Lou. Nikome ne pomaže to što preispitujemo Naomine odluke.«
Naomi je udahnula i sporo izdahnula. Rukom sam joj prešao po leđima
prema gore, pa opet prema dolje.
»Moram se vratiti na posao«, rekla je. »Već sam propustila sat vremena
smjene. Hoćete li vas dvoje, molim vas, odvesti Waylay kući i pokušati je
spriječiti u ponovnom bijegu?«
»Naravno, dušo. I sada kada znamo da je lukava, više ćemo paziti na
nju.«
»Skinut ću joj prednji kotač s bicikla«, odlučio je Lou.
»Moram preskočiti do poglavlja u disciplini u onoj knjizi iz knjižnice«,
odlučila je Naomi. »Prokletstvo! Mrzim čitati nelinearno.«
»Judithina kći djeci promijeni lozinku za Wi-Fi i ne vrati je na staru dok
im ne prođe kazna«, uslužno je predložila Amanda.
Waylay se vratila sa sada praznom staklenkom. Čuo sam kako Naomi
duboko uzdiše.
»Gospođa Felch je u puno većoj nevolji nego ti, Waylay. Ali Knox je u
pravu. Moraš mi se obratiti s ovakvim stvarima. Nemoj mi govoriti da je sve
u redu kad nije u redu. Ovdje sam da pomognem. Ne možeš se išuljati i
osvećivati se svima koji ti učine nažao. Pogotovo ne malim nevinim poljskim
miševima.«
»Donijela sam hranu i mislila sam im u ladicu staviti i vodu«, objasnila
je Waylay.
»Razgovarat ćemo o ovome ujutro«, rekla je Naomi. »Baka i djed vode
te kući. Neka oni odluče hoćeš li večeras ribati podove ili ipak gledati
filmove.«
»Definitivno će biti filmovi«, šapnuo je Lou.
»Ali morat ćeš oprati sve posuđe od večere«, dodala je Amanda.
 »Žao mi je što ste se zbog mene zabrinuli«, tiho je rekla Waylay.
Podigla je oči prema Naomi. »I žao mi je što ti nisam rekla.«
»Isprika prihvaćena«, rekla je Naomi. Sagnula se i brzo zagrlila
djevojčicu. »Sada se moram vratiti na posao.«
»Odvest ću te«, dobrovoljno sam se prijavio.
»Hvala ti. Vidimo se svi ujutro«, rekla je umorno.
Došlo je do zborske razmjene pozdrava, a potom je Naomi krenula do
kamioneta.
Pričekao sam da otvori suvozačka vrata pa prekinuo Amandu, koja je
kovala plan da na putu kući stanu po sladoled. »Možete li mi vas dvoje
učiniti uslugu i svratiti do Honky Tonka pa pokupiti svoj Explorer? Večeras
ću ja odvesti Naomi kući.«
Imao sam planove za nju.
 Dvadeset osam

Fukodrom

Knox

P objegla je od kuće«, rekla je Naomi gledajući kroz prozor i u krilu

čvrsto držeći vrećicu toplih pereca.
»Nije pobjegla. Iskrala se«, usprotivio sam se.
»Kako god - kako to izgleda, kakvom me skrbnicom čini? Dopustila sam
jedanaestogodišnjakinji da ušeta u grad, sa staklenkom miševa i računalnim
virusom.«
»Ivančice, moraš se prestati brinuti oko toga sa skrbništvom. Zar
stvarno misliš da će ijedan sudac zdrave pameti presuditi da je Way bolje s
njezinom mamom?«
Okrenula se prema meni i bljesnula očima. »Kako bi bilo da, kada tvoje
životne odluke budu pod mikroskopom sudbenog sustava, ti odlučuješ o tome
da se ne brineš?«
Odmahnuo sam glavom i skrenuo na put jedva dovoljno širok za moj
kamionet.
»Ovo nije posao«, primijetila je.
»Ne vraćamo se još na posao«, rekao sam joj dok smo se truckali po
izbrazdanom putu.
»Moram se vratiti. Imam smjenu koju sam već trebala odrađivati«,
inzistirala je.
 »Dušo, moraš prestati biti opsjednuta onime što trebaš raditi i
osloboditi vrijeme za sranja koja želiš raditi.«
»Želim se vratiti na posao. Danas nemam vremena za to da me ubiješ u
šumi.«
Stabla su se povukla i pred nama se otvorilo polje visoke trave.
»Knoxe, što to radiš?«
»Upravo sam te gledao kako se suprotstavljaš onoj nasilnici koja je
svoja sranja htjela iskaliti na djetetu«, počeo sam.
»Neki ljudi ne znaju što učiniti sa svojom boli«, rekla je Naomi opet
gledajući kroz prozor. »Pa je iskaljuju na bilo kome tko je u blizini.«
»Da, pa, svidjelo mi se gledati kako se u toj nepostojećoj suknji
suprotstavljaš nasilnici.«
»Pa si me oteo?« pitala je. »Gdje smo?«
Kod ruba šume zaustavio sam kamionet i isključio motor. »Na
Fukodromu. Barem se tako zvao kada sam išao u srednju školu. Obično
bismo se iskradali s pivom i ovdje palili logorske vatre. Pola je mojeg
razreda na ovom polju izgubilo nevinost.«
Na usnama joj je zaigrala naznaka osmijeha. »Jesi li i ti?«
Rukom sam kliznuo oko njezina sjedala. »Ma, ne. Izgubio sam je u staji
Laure Beyler.«
»Knoxe Morgane, jesi li ti to mene izveo ovamo kako bismo se
ljubakali, dok bih trebala biti na poslu?«
Zvučala je dražesno zgranuto.
»O, planiram raditi više od ljubakanja«, rekao sam i nagnuo se kako bih
otkopčao sigurnosni pojas. Kada je taj zadatak bio obavljen, iz krila sam joj
zgrabio perece i vrećicu bacio na stražnje sjedalo.
»Ne možeš to misliti ozbiljno. Moram na posao.«
»Dušo, u vezi seksa se ne šalim. Uostalom, radiš za mene.«
»Aha. U baru, koji je pun žena koje čekaju svoje perece.«
 Odmahnuo sam glavom. »Svi u gradu znaju da je crveni alarm. Bit će
malo prometa.«
»Uistinu mi je neugodna pomisao da cijeli grad svojim ženama prati
menstrualne cikluse.«
»Hej, normaliziramo to sranje s mengom«, pobunio sam se. »Sad
dovuci to svoje seksi dupe ovamo.«
Dobra Naomi ratovala je sa Zločestom Naomi, ali po načinu na koji si
je grizla usnu, znao sam koja će pobijediti.
»Uz tu suknju i to kako si se zauzela za Way, jedva da sam uspio ne
dirati te pred Way i tvojim roditeljima, i to me gotovo ubilo. Imamo sreću što
sam nas sretno doveo ovamo, s obzirom da sam vozio s kurcem toliko krutim
da nije preostalo nimalo krvi za moj mozak.«
»Govoriš li ti to da te pali kada se derem na ljude?«
»Ivančice, što prije prestaneš govoriti, prije ću te moći prebaciti preko
mjenjača i natjerati da zaboraviš sve o poslu i usranim učiteljicama.«
Na trenutak je zurila u mene ispod otežanih kapaka. »U redu.«
Nisam joj dao priliku da ponovno o tome razmisli. Obuhvatio sam je
ispod ruku i povukao je sebi u krilo tako da mi je zajašila bedra. Suknja od
trapera bila joj je skupljena visoko oko struka.
»Jesam li spomenuo koliko volim ove suknje?« pitao sam je pa joj usne
grubo stisnuo na svoje.
Odmaknula se od mene. »Zapravo si rekao da ih mrziš. Sjećaš se?«
Dok se ona zlobno osmjehivala i kroz traperice mi se trljala o kurac,
zaškrgutao sam zubima. »Lagao sam.«
»Ovo je vrlo neodgovorno od nas«, rekla je.
Izrez majice Honky Tonka povukao sam joj prema dolje, zajedno s
grudnjakom, pa su mi se pred licem našle njezine gole sise. Bradavice su joj
već vapile za mojim ustima. Ako mi je u mozgu ostao i decilitar krvi, sada je
zbog ovog pogleda potekao južno.
 »Neodgovornije je natjerati me da gledam kako cijelu smjenu odrađuješ
u toj jebenoj suknji, a da te prvo ne dovedem do vrhunca.«
»Znam da bih trebala biti uvrijeđena kada tako govoriš, ali...«
Nagnuo sam se i jednu prpošnu, ružičastu bradavicu primio među usne.
Nisam morao čuti ostatak te rečenice. Kroz traperice sam već osjetio koliko
je zbog mene vlažna. Znao sam kakav učinak na nju imaju moje riječi. A to
nije bilo ništa u usporedbi s onim za što je ostatak mene bio sposoban.
Kada sam počeo sisati, jednom je zadrhtala uz mene, a potom su joj se
prsti našli na mojem remenu.
Pomaknuo sam bokove kako bih joj omogućio bolji pristup, kad se
odjednom oglasila truba.
Naglo je uzdahnula. »Ups! Oprosti. To je bila moja guza. Mislim,
guzom sam pritisnula trubu. Ne, ono...«
Zatekao sam se kako se smiješim uz njezinu dojku. Ta je žena bila
zabavna na više načina od onih očitih.
Zajedno smo uspjeli odgurati mi traperice do polovice bedara i
osloboditi moj pulsirajući kurac - a potrubili smo još samo jednom. Nisam
htio čekati. Morao sam biti u njoj, a, sudeći po tihom, dahtavom stenjanju
koje joj se probijalo iz grla, Naomi se slagala. Podigao sam je, s rukom oko
bokova, a drugu sam ruku iskoristio da dovedem vrh svojeg kurca točno do
onog mjesta gdje je morao biti, ugniježđen u toj uskoj, vlažnoj zemlji čudesa.
Mojoj uskoj, vlažnoj zemlji čudesa.
Naomi je pripadala meni. Barem zasada. I to je bilo dovoljno.
S objema rukama na njezinim bokovima, naglo sam je povukao prema
dolje i istovremeno se nabio prema gore ulazeći u nju poput mača u korice.
Vrisnula je moje ime, a ja sam morao odraditi svu svoju mentalnu
gimnastiku za hitne slučajeve kako ne bih na licu mjesta svršio. Treperava joj
je pička svaki centimetar mojeg kurca držala u čvrstom stisku.
Držao sam je tamo, nabodenu na mene, dok su mi usta ponovno
otkrivala njezinu savršenu dojku. Zakleo bih se da sam odjek svakog
odlučnog potezanja osjetio u zidovima među kojima sam bio zatočen.
 Bilo je kao u raju. Bilo je...
»Jebemti, dušo«, rekao sam i pustio joj dojku. »Jebemti. Kondom.«
Potmulo je zastenjala. »Knoxe, ako pomakneš i jedan mišić, svršit ću. A
ako svršim...«
»Odmah ćeš izmusti i mene«, naslutio sam.
Oči su joj bile čvrsto sklopljene, a usnice raširene. Prizor ekstaze na
kasnopopodnevnom suncu.
Nisam bio neki tinejdžer. Nisam zaboravljao zaštitu. Dovraga, ne samo
da sam, kao odgovorni muškarac, kondom imao u novčaniku, nego sam u
pretincu u autu imao još šaku njih.
»Jesi li ikada...«
Odmahnula je glavom prije nego što sam stigao izgovoriti ostatak
pitanja. »Nikada.«
»Ni ja.« Vršcima prstiju prelazio sam joj oko i preko grudi.
Tada je otvorila oči i ugrizla se za usnu. »Osjećaj je predobar.«
»Ne želim da radiš ništa što ne želiš raditi«, upozorio sam je.
Ali ja sam to htio. Ja sam htio svršiti bez zaštite. Ja sam htio da mi
brana popusti u njoj i osjetiti kako nam se užici miješaju. Htio sam biti prvi
muškarac koji će tamo biti. U uspomene joj zabiti svoju zastavu kao prvi u
nečem što je bilo za pamćenje.
»U-uzimam tablete«, oprezno je rekla.
Dopustio sam da mi jezik izviri kako bi joj zadirkivao drugu bradavicu.
»Čist sam«, promrmljao sam. »Mogu ti pokazati.«
Naomi je bila cura od podataka. Ako mi je htjela zaviriti u medicinske
dokumente, nije mi to bio problem. Pogotovo ako je to značilo da se smijem
kretati u njoj, osjetiti je kako me jaši dok ne svrši, a da između nas nema
ničega.
»U redu«, ponovno je rekla.
 Bio je bolji od dobitka na jebenom lotu, taj osjećaj koji mi je zaiskrio u
prsima. Spoznaja da je vjerovala da ću se skrbiti za nju.
»Jesi li sigurna?« navaljivao sam.
Oči su joj se otvorile i prikovale uz moje. »Knoxe, osjećaj je predobar.
Ne želim igrati na sigurno. Ne ovaj put. Želim biti nepromišljena i... što god.
Samo se pokreni, molim te!«
Pobrinut ću se da bude najbolje što je ikada doživjela.
Rukama sam kliznuo iza i ispod nje pa obujmio obline njezine guzice.
Testirajući nas oboje, podigao sam je i izvukao se tek za centimetar.
Oboje smo zastenjali. Čelo joj je dodirnulo moje. Kretati se u njoj bez
ičega između nas bilo je više nego dobro. Osjećaj je bio ispravan.
Kada je zatitrala oko mene, bilo mi je dosta pjevanja rapsodija. Bilo je
vrijeme da uzimam.
»Bolje se drži, dušo«, upozorio sam je. Srce mi je već udaralo kao da
sam trčao uz pola tuceta stubišnih krakova.
Pričekao sam dok nije čvrsto uhvatila stražnju stranu mojeg sjedala.
»Evo što će se dogoditi, Naomi. Počet ću se pomicati, a ti ćeš svršiti koliko
god brzo i jako možeš. Onda ću si uzeti vremena koliko želim i zabijati se u
tebe opet i, kada drugi put dosegneš vrhunac, bit ću odmah uz tebe.«
»Dobar plan. Vrlo organiziran. Mjerljivi ciljevi«, rekla je, a zatim mi
poljupcima sasvim oduzela dah. Povukao sam se za još jedan centimetar ili
dva te joj uzdah ulovio ustima.
»Drži se«, podsjetio sam je pa je naglo povukao natrag dolje, a sam
nabio kukove prema gore.
Bila mi je potrebna sva moja snaga da ne popustim i ne počnem se
nabijati u nju iznova i iznova. »Isuse, Naomi«, dahnuo sam dok mi je njezina
pička treperila oko palice.
»Rekla sam ti da sam blizu«, rekla je zvučeći iživcirano i posramljeno.
»Sve što radiš samo čini da te još više želim«, zarežao sam. Prije nego
što je stigla reagirati na moje glupavo priznanje, lice sam joj zakopao u
drugu dojku i počeo se pomicati. Polako, s namjerom. Iako me to koštalo.
Kada sam se treći put nabio, svršila je poput udara munje i slučajno
zatrubila, poput pobjedničkog pokliča. Dok joj se ostatak tijela napinjao,
stijenke su joj drhtale oko mojeg kurca, poput najslađe torture. Od pokušaja
da svoj užitak zadržim u mudima, gdje je vrio, gotovo sam počeo gledati
ukriž.
Nikada nisam imao ženu poput nje. Nikada nisam osjetio ništa slično. I,
da sam zastao dovoljno dugo da o tome promislim, u tome bih prepoznao
znak upozorenja. No u tom trenutku jebeno me nije bilo briga. Dokle god mi
je Naomi Witt jašila kurac, mogao sam to ignorirati.
»Tako treba«, zastenjao sam dok me stiskala i puštala u ritmu ljepšem
od glazbe.
»O, Bože. O, Bože«, ponavljala je u napjevu dok joj se tijelo
naposljetku nije na meni opustilo.
Umirio sam se u njoj i privukao je bliže. Osjetio sam kako joj srce
udara o moje. Potom me bocnula u rame.
»Obećao si mi još jedan«, rekla je. Riječi su joj bile prigušene mojim
vratom.
»Dušo, pokušavam se pribrati kako bih to ispunio.«
Podigla je glavu kako bi kroz pramenove boje kestena i karamele
virnula na mene. U neobično intimnom potezu odmaknuo sam ih i zataknuo
joj kosu iza uha. Poželio sam da to nisam učinio. Jer činilo se to kao još
jedna spona koja se pričvrstila privezujući me za nju.
»Znači, i tebi je ovo tako dobro? Mislim, nije da samo misliš, ono,
>ovo je okej<?« Kako bi zorno prikazala svoju poantu, malodušno je nabila
bokove na mene, a ja se nisam mogao obuzdati, pa sam zastenjao.
»Dovraga, Naomi, nema ničeg >okej< u vezi s time kakav je osjećaj
osjetiti da mi svršavaš na kurcu. Zašto, dovraga, misliš da sam rekao da ĆU
odraditi ovo sranje s lažnim dečkom?«
Podlo se osmjehnula. »Jer si vidio koliko su roditelji razočarani mnome
i htio si mi pomoći, poput mrzovoljnog junaka iz maloga grada, što i jesi.«
 »Pametnjakovićko. Učinio sam to jer sam se probudio i ti nisi bila
pokraj mene, a htio sam da budeš.«
»Jesi?«
»Htio sam da budeš tamo kako bih te mogao okrenuti na sve četiri i
jebati te toliko da četrdeset osam sati ne bi mogla sjesti, a da ne pomisliš na
mene.«
Otvorila je usta. Iz njih je izašlo nešto između stenjanja i cviljenja.
»Nisam još gotov s tobom, Ivančice«, rekao sam. Iznutra sam se lecnuo
na grubost te izjave. Usred seksa obično nisam bio tako jebeno pričljiv. Ali
Naomi je sumnjala u ono kako se osjećala zbog mene. A to nisam mogao
trpjeti. Čak ni kratkoročno.
»Smijem li se opet pomaknuti?« pitala je.
»Isuse. Bože. Da.«
Tada me počela jahati obrađujući moj kurac kao da je pastuh kojeg
treba ukrotiti. Sa svakim glatkim klizanjem, svakim malim uzdahom, svakim
noktom koji mi se zabio u kožu, osjetio sam kako se ostatak svijeta malo
povlači sve dok nismo ostali samo Naomi i ja.
Na koži nam se nakupljao znoj. Dok smo zajedno stenjali, dah nam se
miješao.
Ništa nije bilo takvo kao biti posve smješten u njoj. Ništa kao prisvajati
je i biti prisvajan.
»Naomi.« Kada sam osjetio kako ponovno počinje treperiti oko mene, s
tim sićušnim podrhtavanjem koje me jebeno izluđivalo, procijedio sam
njezino ime.
»Knoxe. Da. Molim te«, zacviljela je.
Primio sam njezinu bradavicu i dugačko, duboko potegnuo. Bilo je to
previše za nas oboje. Kada ju je obuzeo prvi val orgazma, izgubio sam
kontrolu i nabijao se u njezin vrući, uski prolaz kao da mi život ovisi o tome.
Možda i ovisi.
 Jer, kada se ta prva provala uspjela osloboditi. Kada je vrisnula moje
ime dovoljno glasno da je cijeli svijet čuje. Kada se sklopila oko mene i
izmuzla iz mene i drugi i treći mlaz, osjećao sam se kao da sam ponovno
rođen. Živ. Izdubljen te ponovno preko ruba napunjen nečim što nisam
prepoznao. Nečim što mi je utjeralo strah u kosti.
No samo sam nastavio svršavati, kao i ona, i naši su užici bili
beskonačni.
Ovo. Ovo je bio razlog zbog kojeg samo jednom nije bilo dovoljno.
Ovo je bio razlog zbog kojeg sada nisam bio siguran što je dovoljno.
 Dvadeset devet

Knoxova kuća

Knox

L ijepa kuća«, primijetila je Naomi dok sam iza nas zaključavao ulazna
vrata i pritiskao prekidače za svjetla.
»Hvala. Djed ju je izgradio«, rekao sam zijevajući. Bio je to dugačak
dan, nakon kojeg je uslijedila dugačka noć u Honky Tonku i bio mi je
potreban san.
»Stvarno?« pitala je i pogled podigla do otkrivenog potkrovlja iznad
dnevne sobe, drvenog krova te lustera od rogova koji je s njega visio.
Koliba je bila malena i naginjala je rustičnome. Dvije spavaće sobe,
jedna kupaonica. Podovi su bili od borovine. Kameni kamin bilo je potrebno
pošteno oribati, no svejedno je odrađivao svoj posao. Kožni kauč napokon je
bio uleknut točno onako kako sam htio.
Bio je to dom.
»Jesu li ti ovo roditelji?« pitala je i s jednog stolića podigla uokvirenu
fotografiju. Nisam znao zašto sam se potrudio sačuvati je. Roditelji su mi na
pikniku u dvorištu Lize J. i djeda plesali country ples. Na licima su im bili
osmijesi, stopala usklađena. Bila su to sretnija vremena koja su se, u tom
trenutku, činila kao da će trajati zauvijek.
Bila je to, dakako, laž.
Sretnija vremena uvijek završe.
 »Slušaj, Ivančice. Smlavljen sam.«
Nakon kombinacije toga što mi je brat nastrijeljen, iznenadne paljbe
orgazama te posla bilo mi je potrebno poštenih osam sati sna prije nego što
budem i za što.
»O. Aha. Svakako«, rekla je i pažljivo spustila fotografiju natrag na
stolić. Iako, primijetio sam da ju je okrenula prema kauču, ne dalje od njega,
kao što sam ja učinio. »Krenut ću kući. Hvala na podršci u vezi onog s
Waylnom profesoricom danas... i s mojim roditeljima. I onda za sve one
orgazme i to.«
»Dušo, ne ideš kući. Samo ti govorim zašto, kada odemo na kat, neću
ništa pokušavati.«
»Trebala bih stvarno otići kući, Knoxe. Moram rano ustati kako bih kod
Lize pokupila Way.« Izgledala je jednako iscrpljeno koliko sam se ja
osjećao.
U prošlosti se time nisam bavio, osim ponekom letimičnom pomisli, no
moje su se cure iz Honky Tonka kući odvlačile u dva ili tri ujutro, a radnim
su danom morale ustati u šest ili sedam sati, ovisno o tome koliko su njihovi
partneri bili korisni.
Sjećao sam se jednog razdoblja od pristojnih godinu dana kada bi Fi
svaki dan zaspala sjedeći za stolom jer su joj klinci usrano spavali. Došlo je
do točke kada sam morao učiniti ono što mrzim. Upetljao sam se.
Pustio sam Lizu J. s lanca i nahuškao je na Fi. Za manje od tjedan dana
moja je baka dotjerala raspored spavanja oba djeteta prema kojem su svake
noći spavali po deset sati.
»Sutra imaš slobodno, zar ne?« pitao sam.
Kimnula je pa zijevnula.
»Pa ćemo ustati za,« bacio sam pogled na sat i opsovao, »tri sata i otići
na doručak kod Lize J.«
Bilo je to ono što bi džentlmen učinio. Što mi obično nije predstavljalo
neku veliku brigu. No, pri pomisli da ostanem u krevetu dok se Naomi
odvlači na jebeni obiteljski doručak i zatim ostatak dana pokušava Waylay
spriječiti u kršenju zakona, osjećao sam sićušni trun krivnje.
Uostalom, mogao sam se nakon doručka samo vratiti kući i spavati do
kada god jebeno želim.
Svidjelo mi se kako su joj se oči na trenutak smekšale i postale sanjive.
Potom se vratila praktična Naomi, ona koja želi udovoljavati ljudima. »Ne
moraš ustati sa mnom. Potreban ti je san. Večeras ću otići kući i možda
možemo...« Pogled joj je skliznuo niz moje tijelo, a obrazi su joj poprimili
profinjenu nijansu ružičaste. »Vidjeti se neki drugi put«, dovršila je.
»Aha. Dobar pokušaj. Hoćeš li vode?« pitao sam i odvukao je do
kuhinje.
Bila je veća od one u njezinoj kolibi - ali ne puno. Mogao sam zamisliti
da bi je neki posjetitelji nazvali »šarmantnom«, s tim njezinim ormarićima
od orahovine, radnim površinama duboke šumski zelene boje te malim
pultom na kotačićima kojim sam se koristio za gomilanje neotvorene pošte.
»Vode?« ponovila je.
»Aha, dušo. Želiš li popiti vode prije nego što odemo u krevet?«
»Knoxe, zbunjena sam. Ovo je samo seks. Oboje smo se složili. Osim
ako u blizini nisu moji roditelji, tada je veza. No moji roditelji nisu ovdje, a
ja sam tako umorna da mislim da me ni orgazam ne bi održao budnom. Pa što
onda, dovraga, radimo?«
Nad sudoperom sam napunio čašu i uzeo je za ruku te odveo prema
stubama. »Ako odeš, morat ću tebe i tvoje dupe otpratiti po mraku, a onda
sebe i svoje dupe vratiti ovamo. Što mi skakanje u krevet odgađa za još
petnaest minuta, a, Ivančice, stvarno sam jebeno umoran.«
»Stvari su mi kod kuće«, rekla je i, oklijevajući, zagrizla usnicu.
»Koje to stvari trebaš za sljedeća tri sata, Ivančice?«
»Četkicu za zube.«
»Na katu imam četkicu viška.«
»Sredstvo za čišćenje lica i losion.«
 »Imam vodu i sapun«, rekao sam potežući je uza stube. »Svejedno ne...«
Stao sam i okrenuo se prema njoj. »Dušo, ne želim misliti o tome ili se
pitati što sve to znači. Samo želim glavu staviti na jastuk i znati da si na
sigurnom i da spavaš. Obećavam ti, sutra ovaj nered možemo do detalja
isecirati. No trenutno samo želim sklopiti oči i ne razmišljati ni o čemu.«
Zakolutala je očima. »U redu. No sutra definitivno do detalja seciramo
ovo i ponovno ustanovljujemo neka osnovna pravila.«
»Sjajno. Jedva čekam.« Prije nego što je stigla promijeniti mišljenje,
povukao sam je uz preostale stube pa u svoju spavaću sobu.
»Opa«, zijevnula je trepćući prema mojem krevetu.
Krevet i kauč bili su najvažniji komadi namještaja u kući svakog
muškarca. Odlučio sam se za golem, tamno obojen bračni krevet s uzglavljem
i podnožjem zakrivljenima kao na saonicama.
Kao i uvijek, nije bio spremljen. Nikada nisam uviđao svrhu spremanja
kreveta, kad ga ionako moraš opet raspremiti da bi ga koristio. Bilo je dobro
što je Naomi gotovo padala s nogu od umora jer, ako je zgužvane plahte ne bi
otjerale, niska hrpa donjeg rublja i majica koja se nalazila pokraj mojeg
noćnog ormarića zasigurno bi.
Pogurnuo sam je u smjeru kupaonice pa prebirao ispod umivaonika dok
nisam našao dodatnu četkicu za zube, još uvijek u svojem originalnom,
prašnjavom pakiranju.
»Pretpostavljam da ti ne dolazi puno gostiju koji ostaju preko noći?«
pitala je i s plastike obrisala prašinu.
Slegnuo sam ramenima. U ovoj kući nikada nisam proveo noć sa ženom.
Pozvavši je da provede ovdje noć, već. sam prekoračivao nevidljivu granicu
našeg dogovora. Nije bilo jebene šanse da ću s njome razglabati o tome što
ovo znači.
Ona je bila ta koja je naviknula na to da s nekime dijeli život,
umivaonik, krevet. Ona je bila ta koja je netom izašla iz veze.
Super. Sada sam umoran i naživciran.
 Stajali smo rame uz rame i prali zube. Iz nekog me razloga ta
prijateljska rutina podsjetila na djetinjstvo. Kada smo bili djeca, Nash i ja
smo svake večeri visjeli na krevetu roditelja i čekali da završe s pranjem
zubi pa da nam mogu pročitati sljedeće poglavlje koje god knjige koju smo
tada čitali.
Otresao sam to sjećanje i bacio pogled na Naomi. U očima joj se
vidjelo da su joj misli daleko. »Što nije u redu?« pitao sam.
»Svi pričaju o nama«, rekla je ispirući četkicu.
»Tko su to >svi<?«
»Cijeli grad. Svi govore da smo u vezi.«
»Sumnjam. Većina samo govori da se jebemo.« Bacila je prema meni
ručnik za ruke, koji sam uhvatio jednom rukom.
»Dobro. Roditelji i Waylayina socijalna radnica misle da smo u vezi, a
ostatak grada misli da se samo seksamo.«
»Pa?«
Izgledala je razdraženo. »Pa? Zbog toga izgledam kao... pa, kao svoja
sestra. Poznajem te samo tri tjedna. Zar te nije briga što ljudi misle o tebi?
Što govore o tebi?«
»Zašto bi me bilo briga? Iza leđa mi mogu šaptati što god žele. Dokle
god nitko nije toliko glup da mi to kaže u lice, nije me nimalo briga što
govore.«
Naomi je odmahnula glavom. »Da sam barem više poput tebe.«
»Kakva? Sebični šupak?«
»Ne. Što god je suprotno od onoga koji udovoljava ljudima.«
»Neudovoljitelj ljudima?« predložio sam.
»Nemaš pojma koliko te izmoždi kada se cijelo vrijeme brineš o svima
drugima, osjećaš se odgovorno za njih, želiš da budu sretni i da im se
sviđaš.«
Bila je u pravu. Nisam imao pojma. »Onda neka te prestane biti briga.«
 »Naravno da bi ti to rekao«, rekla je zvučeći nezadovoljno. Uzela je
ručnik za ruke, obrisala svoju četkicu, a potom i površinu oko umivaonika.
»Kada to kažeš, zvuči tako jednostavno.«
»Jest tako jednostavno«, usprotivio sam se. »Nešto ti se ne sviđa?
Prestani to raditi.«
»Dame i gospodo, životna filozofija Knoxa Morgana«, rekla je i
zakolutala očima.
»Krevet«, naredio sam. »Prekasno je za filozofiju.«
Bacila je pogled na svoju odjeću. Noge su joj bile bose, no još je
uvijek imala onu traper-suknju i majicu koju je nosila tijekom smjene.
»Nemam nikakvu pidžamu.«
»Pretpostavljam da to znači da ne spavaš gola?« Baš kao spremanje
kreveta, nošenje pidžame po mojem je mišljenju bilo uzaludno.
Zurila je u mene.
»Naravno da ne spavaš gola.«
»Mogao bi usred noći izbiti požar«, ustrajala je i prekrižila ruke.
»Nemam nikakvo vatrogasno odijelo u kojem možeš spavati.«
»Ha-ha.«
»Dobro.« Ostavio sam je u kupaonici i krenuo do komode, u kojoj sam
pronašao čistu majicu kratkih rukava. »Evo«, rekao sam i vratio se do nje.
Pogledala je u nju pa ponovno u mene. Sviđalo mi se kako izgleda.
Pospano i nešto manje savršeno, kao da su joj smjena i ostajanje budnom
dokasno pohabali oklop.
»Hvala«, rekla je zureći u nju pa u mene dok nisam shvatio mig.
»Jasno ti je da sam te već vidio golu, je lʼ?«
»To je drukčije. Odlazi.«
Odmahnuo sam glavom i izašao iz kupaonice zatvorivši za sobom vrata.
 Za dvije minute Naomi je u mojoj majici stajala u dovratku. Bila je
visoka, no majica ju je svejedno pokrivala do polovice bedara. Lice joj je
bilo umiveno, a dio kose povukla je gore i unatrag i na tjemenu napravila
malu punđu.
Susjeda mi se spremala uvući u krevet. Znao sam da je to pogreška. No
bila je to pogreška koju sam htio učiniti. Samo jedanput.
Zamijenili smo se za mjesta - Naomi se prikrala u spavaću sobu, a ja
sam zauzeo kupaonicu kako bih iz zamagljenih očiju izvadio leće.
Posljednjim sam snagama stisnuo prekidač za svjetlo u kupaonici pa
prišao svojoj strani kreveta. Bila je na leđima, s rukama zataknutima pod
glavu, i zurila u strop. Ugasio sam noćnu lampu i u mraku se skinuo pa
odjeću bacio u smjeru hrpe prljavog rublja.
Odmaknuo sam deke i napokon, uz uzdah, pao u krevet. Pričekao sam
trenutak zureći u tamu. Ovo nije moralo ništa značiti. Ovo nije morala biti još
jedna spona, još jedan čvor.
»Jesi li dobro?« pitao sam.
»Jastuk mi čudno miriše«, rekla je zvučeći nezadovoljno.
»Spavaš na Waylonovoj strani.« Izvukao sam jastuk koji joj je bio ispod
glave pa na nju bacio svoj.
»Hej!«
»Bolje?«
Čuo sam kako njuši jastuk. »Bolje«, složila se.
»Noć, Naomi.«
»Laku noć, Knoxe.«

______
PROBUDILI SU ME POTMULI TRESAK, usklik i psovka.
 »Naomi?« rekao sam hrapavim glasom otvarajući slijepljene kapke.
Pojavila se, slabih obrisa, pri podnožju kreveta, gdje je izvodila nekakvu
gimnastiku kako bi opet obukla suknju.
»Oprosti«, šapnula je. »Moram se otuširati prije nego što odem kod
Lize na doručak.«
»Imam ovdje tuš«, ukazao sam podižući se na lakat kako bih promatrao
kako majicu navlači naopako.
»Ali treba mi čista odjeća i maskara. I sušilo za kosu. Nastavi spavati,
Knoxe. Nema potrebe da oboje budemo hodajući mrtvaci.«
Umornim sam očima ošinuo sat na mobitelu. Sedam sati i pet minuta.
Četiri sata nisu se stvarno računala kao noć provedena sa ženom, odlučio
sam.
Privlačnost bivanja neženjom ležala je u činjenici da sam si dane sam
organizirao. Nisam se morao prilagođavati ničijim planovima niti ne raditi
nešto što sam htio samo kako bi druga osoba mogla raditi ono što ona želi.
No čak se i meni činilo nepošteno da Naomi dan mora provesti praznih
baterija dok ja spavam dokasna. Uostalom, doručak je dobro zvučao.
Noge su mi se uz potmuli udarac spustile na pod.
»Što to radiš?« pitala je pokušavajući popraviti majicu. Sada je izvana
bila prava strana, no ona prednja joj je bila na leđima.
»Nema potrebe da hodaš kući, tuširaš se i ideš natrag do Lize. Ne kada
je ovdje savršeno prikladan tuš.«
»Ne mogu na doručak u uniformi«, nestrpljivo je rekla. »Ne mogu na
obiteljski doručak posramljena nakon noćnog provoda.«
»Dobro. Daj mi popis.«
Pogledala me kao da sam joj se upravo obratio na svahiliju. »Popis
čega?«
»Onoga što ti treba da doručak preživiš neposramljena. Otuširaj se. Ja
ću ti otići po stvari.«
Zurila je u mene. »Strašno se trudiš za nešto što je samo seks.«
 Nisam znao zašto, no ta me izjava razbjesnila. Ustao sam i s poda
podigao traperice. »Daj popis.« Navukao sam traperice.
Stavila je ruke na bokove i ošinula me pogledom. »Je li ti itko rekao da
si ujutro baš mrzovoljan?«
»Aha. Svaka osoba koja je imala tu nesreću vidjeti me prije deset sati
ujutro. Reci mi što da ti donesem od kuće, a onda to svoje slatko dupe
pospremi pod tuš.«
Četiri minute kasnije izlazio sam kroz vrata s popisom koji je bio
bestidno dugačak za subotnji doručak kojim će moja baka predsjedati u
svojim maskirnim hlačama.
Pretrčao sam preko svojeg stražnjeg dvorišta u njezino i popeo se na
stražnji trijem. Dokle mi sjećanje seže, rezervni ključ uvijek je bio na istom
mjestu. U lažnom kamenu u jednoj lončanici za cvijeće na ogradi. Ščepao
sam ključ, ugurao ga u bravu i vrata zatekao već otključanima.
Sjajno, sada ću joj morati održati lekciju o sigurnosti.
Koliba je mirisala na svjež zrak, pečeno tijesto i limune.
Kuhinja je bila blistavo čista, uz izuzetak otvorene pošte na radnoj
površini. Naomi ju je držala u malom uspravnom organizatoru, vjerojatno
poredanu abecednim redom, no sada su sve omotnice bile raširene u nemarnu
hrpicu.
Starinski stol u niši pokraj dnevne sobe bio je rasklopljen otkrivajući
uglavnom uredni radni prostor s Naominim laptopom, čašom raznobojnih
kemijskih olovaka te hrpom bilježnica. Donja je ladica bila nekoliko
centimetara otvorena.
Iako to nije bila planina donjeg rublja i majica, bilo mi je drago vidjeti
malo zbrke. Primijetio sam da Naomi, što je više pod stresom, postaje sve
urednija. Malo nereda bio je dobar znak.
Stube sam preskakao po dvije odjednom i prvo navratio do kupaonice
kako bih pokupio toaletne potrepštine i sušilo za kosu. Potom sam se okrenuo
Naominoj sobi i zgrabio kratke hlače te - jer sam muškarac - čipkastu,
ženskastu bluzu na kopčanje.
 Kako je nabavka bila obavljena, zaključao sam stražnja vrata i krenuo
natrag do svoje kuće.
Kada sam ušao u spavaću sobu, zatekao sam Naomi kako stoji u
zaparenoj kupaonici, mokre kose i odjevena samo u ručnik.
Prizor me na mjestu zaustavio. Sviđalo mi se vidjeti je tako. Sviđalo mi
se u svojem prostoru imati razodjevenu, svježe otuširanu Naomi.
Toliko mi se sviđalo da sam krenuo u napad. »Moraš zaključavati vrata,
Ivančice. Znam da ovo nije metropola, ali sranja se ovdje svejedno
događaju. Kao ono da mi je brat nastrijeljen.«
Trepnula je prema meni pa mi iz ruku zgrabila vreću ženskastih stvari.
»Uvijek zaključavam vrata. Nisam nesposobna odrasla osoba.«
»Stražnja su vrata bila otključana«, prijavio sam.
Prekopala je vreću i toaletne potrepštine u urednu crtu poredala oko
mojeg umivaonika. Donio sam više nego što je tražila jer me boljelo dupe za
razliku između olovke za oči i olovke za obrve.
»Zaključam vrata svaki put kada izađem i svake večeri«, usprotivila se
i podigla četku pa njome prošla kroz mokru kosu.
Opušteno sam se naslonio o dovratak i uživao u predstavi dok se
sustavno probijala kroz kozmetiku. »Što su sva ta sranja, uostalom?«
»Zar nikada nisi promatrao ženu dok se sprema?« pitala je i, dok je
olovkom obrubljivala usne, prema meni naciljala sumnjičav pogled.
»To je samo doručak«, ukazao sam joj.
»Ali ne želim izgledati kao da sam se s tobom upravo iskotrljala iz
kreveta.« Dugačak pogled koji mi je uputila bio je značajan. Bacio sam
pogled u zrcalo i primijetio da mi kosa strši u svim smjerovima. Brada mi je
s jedne strane bila spljoštena. A ispod lijevog oka stvorile su mi se bore od
jastučnice.
»Zašto ne?« pitao sam.
.»Jer nije pristojno.«
Prekrižio sam ruke i nacerio se. »Dušo, tu sam se izgubio.«
 Pozornost je svrnula natrag na paletu boja i neke od njih počela mazati
na kapke. »Idemo na doručak«, rekla je, kao da je time sve objasnila.
»S obitelji«, dodao sam.
»Ne želim se pojaviti izgledajući kao da sam se zadnja dvadeset četiri
sata seksala s tobom. Waylay treba uzor. Uostalom, roditelji mi imaju
dovoljno briga i bez još jedne promiskuitetne kćeri na leđima.«
»Naomi, seks te ne čini promiskuitetnom«, rekao sam, rastrgan između
zabavljenosti i naživciranosti.
»Ja to znam. No svaki put kada učinim išta blisko onome što bi Tina
učinila, osjećam da je moj zadatak jasno naglasiti da ja nisam ona.« Odložila
je sjenilo i podigla jednu od onih stvarčica za uvijanje trepavica.
Počeo sam dobivati jasniju sliku o ženi koju sam neprestano zamišljao
golu.
»Baš si nešto posebno, znaš to?«
Uspjela se namrštiti na mene iako je na jednom oku koristila onu
spravu. »Ne mogu se svi šepuriti gradom, tvrdeći da ih boli dupe za ono što
ljudi misle.«
»Da nešto razjasnimo, Ivančice. Ja se ne šepurim.«
U zrcalu me pogledala ukriž. »Dobro. Kočoperiš se.«
»Zašto se osjećaš kao da i dalje moraš roditeljima dokazivati da nisi
Tina? To vide svi s očima i ušima koji s tobom provedu trideset sekundi.«
»Roditelji od djece imaju očekivanja. To je jednostavno tako. Neki žele
da im djeca postanu liječnici. Neki žele da im djeca postanu profesionalni
atletičari. Neki samo žele odgojiti sretne, zdrave odrasle osobe koje će
pridonositi svojoj zajednici.«
»U redu«, rekao sam čekajući da završi.
»Moji su roditelji bili u toj posljednjoj skupini. No Tina nije ispunila
očekivanja. Nikada ih nije ispunila. Dok sam ja kući donosila petice i
četvorke ona je kući donosila, dvojke. U srednjoj školi, kada sam se
priključila ekipi hokeja na travi i organizirala program davanja instrukcija,
Tina je markirala i na klupi bejzbolskog terena bila uhvaćena s travom.«
»Njezin izbor«, istaknuo sam.
»No zamisli kako je bilo roditelje koje toliko voliš gledati kako se
opetovano razočaravaju. Morala sam biti ona dobra. Nisam imala izbora.
Nisam si mogla priuštiti nikakvu tinejdžersku pobunu niti se na fakultetu
prebacivati s jednog smjera na drugi dok se ne pronađem. Ne kada s jednom
kćerkom već nisu uspjeli.«
»Jesi li se zato odlučila udati za onog tipa, Warnera?« pitao sam.
U zrcalu joj se lice zatvorilo. »Vjerojatno dijelom«, oprezno je rekla.
»Bio je dobar izbor. Na papiru.«
»Ne možeš cijeli život provesti pokušavajući druge činiti sretnima«,
upozorio sam je.
»Zašto ne?«
Izgledala je iskreno zabezeknuto.
»U nekom ćeš trenutku dati malo previše i nećeš imati dovoljno za
sebe.«
»Zvučiš kao Stef«, rekla je.
»Tko je sada zloban?« zezao sam je. »Roditelji ti ne žele da budeš
savršena. Žele da budeš sretna. A ipak, opet uskačeš i čistiš sestrin nered.
Bez ikakve obavijesti i pripreme preuzela si ulogu roditelja.«
»Nije bilo druge opcije.«
»Samo zato što je neka mogućnost usrana, ne znači da nije opcija. Jesi li
uopće željela djecu?« pitao sam.
U zrcalu je susrela moj pogled. »Aha. Jesam. Puno, zapravo. Mislila
sam da će do toga doći na tradicionalniji način. I da ću barem moći uživati u
faktoru pravljenja djece. No uvijek sam htjela obitelj. Sada sve uneređujem i
ne mogu ispravno ispuniti nijedan obrazac. I što ako ne želim da ovo
skrbništvo bude privremeno? Što ako želim da Waylay trajno ostane sa
mnom? Što ako ona ne želi ostati sa mnom? Ili što ako sudac presudi da
nisam dovoljno dobra za nju?«
Uperila je prema meni sjajilo poput mača.
»Tako je živjeti u mojem mozgu.«
»Jebeno je iscrpljujuće.«
»Jest. I jedanput kada učinim nešto čisto sebično i samo za sebe, to mi
se obije o glavu.«
»Što si to učinila za sebe?« pitao sam.
»Upustila se u seks za jednu noć s mrzovoljnim, tetoviranim brijačem.«
 Trideset

Doručak srama

Naomi

N e moraš sa mnom, znaš«, istaknula sam. »U zadnjih se četrdeset osam

sati nisi baš naspavao.«
»Nisi ni ti«, rekao je Knox izvodeći cijelu predstavu oko zaključavanja
kolibe. Znala sam da to namjerno naglašava.
Nisu mi se sviđali ljudi koji namjerno naglašavaju stvari. Barem ne
prije nego što bih popila kavu.
Kratku šetnju do Lizine kuće proveli smo u tišini. Ptice su pjevale,
sunce je sjalo, a meni se um vrtio poput sušilice s neravnomjerno
raspoređenim rubljem.
Spavali smo zajedno. U smislu, zaspali smo u istom krevetu, a da se
nismo seksali. Ne samo to nego sam se i probudila privijena u zagrljaj
Knoxa »Vikinga« Morgana.
Nisam znala puno o onome bez obveza, bez spona koje bi nas vezale.
Do vraga, toliko me spona vezalo za toliko stvari da sam većinu svojega
života u odrasloj dobi provela u tolikoj brizi da sam se osjećala zavezano u
čvor. No čak sam i ja znala da je dijeljenje kreveta i maženje bilo puno
preintimno za ono na što smo oboje pristali.
Mislim, nemojte me krivo shvatiti. Buđenje s Knoxovim krutim - i
stvarno mislim krutim - tijelom za leđima, s njegovom teškom rukom
prebačenom preko mojeg struka bilo je jedan od najboljih načina za buđenje
na svijetu.
No nije bilo dio dogovora. Postojao je razlog za ona pravila. Pravila će
me spriječiti u tome da se zaljubim u mrzovoljnog, maznog Vikinga.
Grizla sam si donju usnu.
Muškarci bi se umorili i ne bi htjeli pratiti ženu kući niti joj dopustiti da
sama ode kući pa da je proždru divlje životinje. Taj je muškarac proživio
traumatična dvadeset četiri sata. Vjerojatno nije donosio najrazumnije
odluke, odlučila sam. Možda Knox samo nemirno spava. Možda svake noći u
krevetu grli psa.
Naravno, to nije objašnjavalo zašto se dobrovoljno ponudio skočiti u
susjednu kuću i donijeti mi hrpu stvari dok se ja tuširam. Zašto se zapravo
potrudio osmisliti što ću odjenuti. Bacila sam pogled na zeleno-bijele kratke
hlačice visokog struka i slatku čipkastu bluzu. Čak je za mene pokupio i
donje rublje. U redu, bile su to tange i nisu mi se slagale s grudnjakom. No
ipak.
»Jesi li gotova s razbijanjem glave nasmrt razmišljajući o stvarima?«
Prenula sam se iz snatrenja i zatekla Knoxa kako mi upućuje jedan od
onih skoro nasmiješenih izraza lica.
»Samo sam prolazila kroz popis obveza«, nabusito sam slagala.
»Svakako da jesi. Možemo li sada ući?«
Shvatila sam da stojimo ispred Lizine kuće. Kroz vrata s mrežicom
pronosio se miris Stefove svjetski poznate slanine s javorovim sirupom.
Netko je jedanput zalajao, nakon čega je uslijedio zbor laveža. Kroz
vrata su nagrnula četiri psa strmoglavljujući se s trijema.
Posljednji je bio Waylon - uši su mu lamatale iza glave, a jezik mu
besramno visio iz usta.
»Hej, kompa«, rekao je Knox spuštajući se na koljena kako bi
pozdravio svojeg psa i ostalo troje, a oni su skakanjem i kratkim lajanjem
iskazivali svoj entuzijazam.
 Sagnula sam se i s čoporom razmijenila dostojanstvenije pozdrave pa
se uspravila.
»U redu, kakav je plan?« pitala sam ga.
Knox je posljednji put razbarušio Waylonove uši. »Kakav plan?«
»Doručak? S mojom obitelji?« potaknula sam.
»Pa, Ivančice, ne znam za tebe, ali moj je plan polokati pola lonca kave,
ponjupati nešto slanine i onda se na još četiri ili pet sati vratiti u krevet.«
»Mislim, hoćemo li se još uvijek... znaš... pretvarati?«
Preko lica mu je prešlo nešto što nisam mogla pročitati.
»Aha. Još se uvijek pretvaramo«, naposljetku je rekao.
Nisam znala je li mi laknulo ili ne.
Unutra smo zatekli Lizu i mojeg tatu kako stražare iza Stefa, koji je virio
u pećnicu i nadgledao dva lima za pečenje puna slanine koja je božanstveno
mirisala. Mama je sjedila za stolom na ostakljenoj verandi. Waylay je
obilazila stol, još uvijek u svojoj novoj pidžami u nijansama ružičaste, i
oprezno nalijevala čaše soka od naranče.
Osjetila sam nalet naklonosti prema njoj i zatim se sjetila da joj danas
moram smisliti prikladnu kaznu. Bilo je krajnje vrijeme da u onoj knjizi iz
knjižnice pročitam poglavlje o disciplini.
»Jutro, golupčići. Nisam te očekivala ovdje vidjeti, Knoxe«, rekla je
Liza primijetivši nas dok se u čupavom plavom ogrtaču koji je prekrivao
lagane maskirne hlače vukla do aparata za kavu.
Knox mi je preko ramena prebacio ruku. »Jutro«, uzvratio je. »Nisam
mogao propustiti slaninu.«
»Nitko to ne može«, rekao je Stef i iz pećnice izvukao limove pa ih
stavio na dva stalka za hlađenje koja sam pronašla skrivena iza regala u
Lizinoj blagovaonici.
Waylay je bosih nogu dotapkala unutra i sumnjičavo ponjuškala. »Zaš’
čudno miriše?«
 »Kao prvo, ljepotice, ti čudno mirišeš«, rekao je Stef i namignuo joj.
»Kao drugo, to je karamelizirani javorov sirup.«
Waylay se razvedrila. »Volim sirup.« Pogled joj je kliznuo do mene.
»Jutro, teta Naomi.«
Rukom sam joj prošla kroz razbarušenu plavu kosu. »Jutro, mala. Jesi li
se sinoć zabavila s bakom i djedom ili su te natjerali da ribaš podove?«
»Baka, ujak Stef i ja gledali smo Kraljevnu nevjestu. Djed je zaspao
prije scene s vrištećim jeguljama«, rekla je. »Jesam li još uvijek u kazni?«
Mama je otvorila usta, pogledala me pa ih ponovno zatvorila.
»Jesi«, odlučila sam. »Preko vikenda.«
»Možemo li svejedno ići u knjižnicu?«
Bila sam nova u tim poslovima s kažnjavanjem, no pretpostavila sam da
je knjižnica dovoljno pristojna. »Svakako«, zijevnula sam.
»Netko treba svoju kavu«, zapjevušila je mama. »Dugo ste radili?«
Značajno je pogledala Knoxa i zatim mi namignula.
»Znate li kamo biste vas dvoje danas još trebali ići?« pitao je tata.
Sada, kada je slanina pod paskom već izašla iz pećnice, virio je Lizi preko
ramena dok je ona okretala omlet.
»Kamo?« oprezno sam pitala.
Okrenuo se kako bi me pogledao. »U kupnju auta. Treba ti auto.« Tata je
to rekao pun autoriteta, kao da meni zamisao da kupim auto nekako nikada
nije pala na pamet.
»Znam, tata. Na popisu je.«
Doslovce je bilo na popisu. U tablici zapravo, u kojoj su marke i
modeli bili uspoređeni po pouzdanosti, potrošnji goriva te cijeni.
»Ti i Waylay trebate nešto pouzdano«, nastavio je. »Ne možete se
zauvijek vozati biciklima. Nećeš ni trepnuti, a doći će zima.«
»Znam, tata.«
»Ako ti treba novca, majka i ja ti možemo pripomoći.«
 »Otac ti je u pravu, zlato«, rekla je mama i pružila Knoxu šalicu kave, a
drugu meni. Nosila je pidžamu - komplet kariranih kratkih hlača i košulje.
»Ne treba mi novca. Imam novca«, ustrajala sam.
»Idemo popodne«, odlučio je tata.
Odmahnula sam glavom. »Nema potrebe.« Nisam još dovršila svoju
tablicu i u salon neću ušetati, a da ne znam točno što želim i koliko to vrijedi.
»Već smo isplanirali danas ići pogledati aute«, objavio je Knox.
Što to vikinški namćor govori? Plan o kupovini auta bila mi je novost. I,
za razliku od hodanja s dečkom, kupovinu automobila nije bilo ni približno
lako odglumiti pred roditeljima.
Privukao me sebi na bok. Bio je to posesivan potez koji me istovremeno
i zbunjivao i napaljivao. »Mislio sam povesti Naomi i Waylay da si
pogledaju neka kola«, rekao je.
Tata je zabrundao.
»Smijem i ja ići?« pitala je Waylay penjući se na barsku stolicu na
kojoj je sjela podvinutih nogu.
»Pa, budući da je to naš auto, moraš mi pomoći odlučiti«, rekla sam joj.
»Hajdemo kupiti motocikl!«
»Ne«, istovremeno smo rekle majka i ja.
»Pa, ja ću ga kupiti čim budem bila dovoljno stara.«
Sklopila sam oči i pokušala se ograditi od svih katastrofa koje su mi
kroz um prolazile kao na filmskoj traci koju bi prikazali na srednjoškolskoj
edukaciji o vožnji. »Promijenila sam mišljenje. U kazni si do trideset pete
godine.«
»Mislim da to po zakonu ne možeš napraviti«, rekla je Waylay.
»Žao mi je, Witty. Oko ovoga se slažem s malom«, rekao je Stef i
pokraj nje se taktovima naslonio na šank. Razlomio je komad slanine na pola
i jedan dio pružio mojoj nećakinji.
 »Moram se složiti s Way«, rekao je Knox stisnuvši mi rame. U kutu
usnica plesala mu je jedna od onih naznaka osmijeha. »Možeš je držati u
kazni samo do osamnaeste godine.«
Waylay je pobjednički prošla šakom kroz zrak i odgrizla komad slanine.
»U redu. U kazni si do osamnaeste godine. I nije pošteno što ste se
urotili protiv mene«, požalila sam se.
»Ujače Stefe«, rekla je Waylay, a oči su joj se raširile i uozbiljile.
»Ovo je najbolja slanina koju sam dosad jela.«
»Rekao sam ti«, trijumfalno je kazao Stef. Pljesnuo je rukom o stol. Psi,
koji su pomislili da je ta buka kucanje, u napadaju laveža pojurili su do
ulaznih vrata.
»Imam novost«, objavila je Liza. »Nash se vrača kući.«
»To je bilo strašno brzo, nije li?« pitala sam. Taj je muškarac u sebi
imao dvije rupe od metaka. Činilo se kao da zaslužuje više od nekoliko dana
u bolnici.
»Ludi dok je tamo zatočen. Bit će mu bolje kod kuće«, predvidjela je
Liza.
Knox je kimnuo u znak slaganja.
»Pa, to znači da će njegovu stanu trebati pošteno čišćenje. Ne možemo
dopustiti da se u ozljede od metaka zavlače bakterije, zar ne?« pitala je
mama, kao da poznaje ljude koji svaki dan bivaju nastrijeljeni.
»Vjerojatno će mu trebati i hrane«, ubacio se tata. »Sigurno mu je sve u
hladnjaku pokvareno. Počet ću pisati popis.«
Liza i Knox razmijenili su smetene poglede. Široko sam se osmjehnula.
»Tako to rade Wittovi«, objasnila sam. »Najbolje je to samo
prihvatiti.«

______
 »U POSLJEDNJIH SAM četrdeset osam sati s Knoxom spavala dvaput,
a onda sam sinoć zaista spavala s njim. I ne znam koliko je toga bilo
pogreška. I trebalo je biti samo jednom i zasigurno bez spavanja, ali stalno
mijenja pravila«, izlanula sam Stefu.
Bili smo na Lizinu prednjem trijemu i čekali da Waylay pokupi svoje
stvari pa da se možemo vratiti u kolibu i pripremiti se za preuranjenu
kupovinu automobila. Bio je to prvi put da sam ga uhvatila nasamo nakon
seksa... i dolaska mojih roditelja koji je uslijedio.
Zadnja dva dana mobitelom smo razmjenjivali poruke.
»Opet si to učinila? Znao sam. Jeb... Prokleto sam znao«, rekao je
plešući s noge na nogu.
»Super. Čestitam, Gospodine Sveznalico. Sada mi reci što sve to
znači.«
»Otkud da, dovraga, znam što to znači? Ja sam taj koji se ustrtario i
onog strašno zgodnog boga u brijačnici nisam pitao za broj mobitela.«
Razjapila sam usta. »Pardon, ali Stefan Liao nikada se nije ustrtario
pred zgodnim tipom.«
»Nemojmo da ovo bude o meni i mojem privremenom živčanom slomu.
Vrati se onome o seksu. Je li bio dobar?«
»Fenomenalan. Najbolji seks ikada. Sada ga imam u stupici nečega što
nalikuje na vezu i nemam pojma što da o tome kažem Way. Ne želim da misli
kako je u redu skakati iz veze u vezu. Ili da nije u redu biti sam. Ili da je u
redu sa zgodnim tipom biti samo na jednu noć.«
»Mrzim što ti to moram reći, Gospodična Uštogljenko, no sve te stvari
zapravo jesu u redu.«
»Kao odrasla žena od trideset šest godina, znam to«, odbrusila sam.
»No takve stvari ne izgledaju dobro u očima obiteljskog suda i je li to
stvarno primjer koji želim dati jedanaestogodišnjakinji?«
»Vidim da si ušla u fazu svojeg živčanjenja u kojoj sve previše
analiziraš«, našalio se Stef.
»Prestani biti kreten i počni mi govoriti što da radim!«
 Posegnuo je i rukama mi stisnuo obraze. »Naomi. Je li ti ikada palo na
pamet da ti je ovo prilika da počneš živjeti život kakav ti izabereš? Počneš
raditi ono što ti želiš raditi?«
»Ne«, rekla sam.
Vrata s mrežicom naglo su se otvorila i kroz njih je iskočila Waylay, s
Waylonom za petama. »Ne mogu naći udžbenik iz matematike.«
»Gdje si ga zadnji put vidjela?« pitala sam je.
»Da to znam, znala bih gdje je.«
Nas se troje zaputilo u smjeru kolibe. Waylon je jurio ispred nas te
svako malo zastajao kako bi nešto njušio ili po nečemu piškio.
»Zna li Knox da je njegov pas kod tebe?« pitala sam.
»Ne znam.« Waylay je slegnula ramenima. »Pa, jeste li Knox i ti
zajedno?«
Spotaknula sam se o vlastita stopala.
Pokraj mene Stef se nesuosjećajno zasmijuckao.
Otpuhnula sam. »Iskreno, Way. Nemam pojma. Ne znam jesmo li
zajedno, niti što želim od njega, niti što on želi od mene. Vjerojatno nećemo
zauvijek biti zajedno. No moguće je da ćemo neko vrijeme s njime provoditi
više vremena. Ako ti je to u redu.«
Zamišljeno se namrštila prema tlu i šutnula kamen. »Misliš, ako ja ne
želim da to radiš, ne bi se družila s njime i to?«
»Pa da. Prilično si mi bitna, pa mi je tvoje mišljenje važno.«
»Huh. Onda valjda smije večeras doći na večeru, ako želi«, rekla je.

______
NASH JE BIO KOD KUĆE i odmarao se u svojem svježe
pospremljenom i opskrbljenom stanu. Roditelji su bili na spoju, na koji idu
svaki tjedan - ovaj put u libanonskom restoranu s pet zvjezdica u gradu
Cantonu. Liza je Stefa pozvala da joj bude »zgodna pratnja« na nekoj
večernjoj zabavi na lokalnoj »šminkerskoj farmi konja«.
Što se mene tiče, na prilazu sam imala novi (za mene) terenac, a moj
možebitni dečko i nećakinja bili su u stražnjem dvorišta i u ognjištu palili
vatru, dok sam ja spremala ostatke jela.
Waylon je bio sa mnom u kuhinji, za slučaj da mi ispadne nešto
prethodno spomenutih ostataka.
»Dobro. No nemoj misliti da me možeš gledati tim utučenim licem i
svaki put dobiti keksić«, upozorila sam psa pa posegnula u staklenku psećih
keksića kojima nisam mogla odoljeti u trgovini za kućne ljubimce koju je
držao Ninin tata.
Waylon je smazao keks i svoje odobravanje iskazao migoljenjem cijele
guze.
»Joj! Prokletstvo!«
»Waylay! Izražavanje!« viknula sam.
»Oprosti!« doviknula je natrag. »Uhvaćena«, zapjevao je Knox, ne
dovoljno tiho. »Knoxe!«
»Oprosti!«
Odmahnula sam glavom.
»Što ćemo s njima dvoma?« pitala sam Waylona.
Pas je podrignuo i počeo mahati repom.
Vani su se iskre pretvorile u plamen. Waylay je trijumfalno uskliknula,
dok je Knox obje šake podigao u zrak. Dali su si pet.
Uslikala sam ih kako slave i sliku poslala Stefu.
Ja: Provodim večer s dvoje piromana. Kako teče tvoja večer?
Odgovorio je za manje od minute, izbliza oslikanom fotografijom konja
vrlo dostojanstvena izgleda.
Stef: Mislim da sam se zaljubio. Koliko bih seksi bio kao uzgajivač
konja?
 Ja: Najseksi.
»Teta Naomi!« Dok sam brisala radnu površinu, Waylay je projurila
kroz vrata s mrežicom. »Upalili smo vatru. Spremni smo za kekse i sljezove
kolačiće!«
Na licu je imala prljavštine, a na majici kratkih rukava mrlje od trave.
No izgledala je kao sretna jedanaestogodišnjakinja.
»Onda je valjda bolje da i njih stavimo.« Dramatično sam povukla krpu
za suđe s tanjura punog keksa i sljezovih kolačića koji sam složila.
»Opa.«
»Hajdemo, dame«, Knox je zazvao izvana.
»Čula si čovjeka«, rekla sam i pogurnula je prema vratima.
»Zbog njega se smiješiš.«
»Molim?«
»Knox. Zbog njega se smiješiš. Puno. A on te gleda kao da mu se jako
sviđaš.«
Osjetila sam kako mi obrazi rumene. »A da?«
Kimnula je. »Aha. Kul je.«
Pojeli smo previše keksića i oko vatre sjedili dok se nije smračilo.
Očekivala sam da će se Knox ispričati i otići kući, no slijedio nas je u kolibu
i pomogao mi pospremiti dok je Waylay - s Waylonom - odlazila na kat
oprati zube.
»Mislim da mi je pas zaljubljen u tvoju nećakinju«, primijetio je Knox.
Iz hladnjaka je izvukao otvorenu bocu vina i pivo.
»Netko se definitivno zatreskao«, složila sam se.
Izvukao je čašu vina, napunio je pa mi je pružio.
Dobro, možda nas se dvoje zatreskalo.
»Hvala ti na večeri«, rekao je i otvorio pivo pa se naslonio na kuhinjski
element.
 »Hvala ti što si prodavača izgnjavio za popust«, rekla sam.
»Dobro je to vozilo«, rekao je i prste zakačio za struk mojih kratkih
hlača pa me privukao bliže sebi.
Većinu dana proveli smo zajedno, no nismo se dirali. Bila je to tortura
posebne vrste, biti toliko blizu muškarcu zbog kojeg bih zaboravila misliti, a
ne smjeti posegnuti i dotaknuti ga.
Mirisao je na dim i čokoladu. Moj novi omiljeni miris. Nisam si mogla
pomoći. Htjela sam ga okusiti. Pa i jesam. Približivši usta njegovima,
isprobala sam njegov okus. Polagano. Namjerno.
Slobodan mi je dlan stavio na donji dio leđa, raširio prste i držao me
blizu sebe.
Udisala sam ga dopuštajući da mi njegova toplina iz kože izvuče
hladnoću.
Odjednom se na stubištu začula grmljavina. Waylay i pas zajedno su
jurili dolje.
»Prokletstvo«, promrmljao je Knox.
Odskočila sam i podigla svoje vino.
»Možemo li prije spavanja gledati televiziju?« pitala je Waylay.
»Svakako. Samo ću Knoxu poželjeti laku noć.« Pružala sam mu priliku
da ode. Čovjek je sigurno bio izmožden, a bila sam sigurna da je imao
pametnijeg posla od toga da s nama na YouTubeu gleda epizode tinejdžerica
koje se šminkaju.
»Nemam ništa protiv malo televizije«, rekao je i s pivom odšetao u
dnevnu sobu. Waylay se bacila na kauč i sklupčala se u svojem omiljenom
kutu. Pas je skočio pokraj nje. Knox je sjeo na suprotan kraj pa potapšao
jastuk pokraj sebe.
Pa sam s nećakinjom, možebitnim dečkom i njegovim psom sjela i
gledala kako nam petnaestogodišnjakinja s dva milijuna pretplatnika govori
kako da izaberemo tuš za oči koji odgovara boji naših očiju.
Na naslonu kauča iza mene Knoxova je ruka bila topla i utješna.
 Nakon prvih pet minuta epizode čula sam tiho hrkanje. Knoxove su noge
bile podignute na stolić za kavu, a glava mu je bila naslonjena na jastuk. Oči
su mu bile sklopljene, a usta otvorena.
Pogledala sam Waylay, a ona mi se široko osmjehnula. Knox je ponovno
zahrkao i obje smo se tiho zahihotale.
 Trideset jedan

Podmuklost među policama

Naomi

P rvi tjedan rujna uplovio je u grad uz ljetnu sparinu i prve naznake lišća
što mijenja boju. Nakon nekoliko dana pozornosti koja ga je gušila,
Nash je inzistirao da je dovoljno zdrav za rad za stolom, pa se vratio na
posao na nekoliko sati dnevno.
Grozomorna gospođa Fetch iznenada je objavila da ide u mirovinu i
nedugo potom preselila u Južnu Karolinu, k sestri. Waylay se zatreskala u
svojeg novog učitelja, gospodina Michaelsa, i pridružila se nogometnoj
ekipi. Preživjele smo naš prvi službeni razgovor sa socijalnom radnicom i,
iako je moja nećakinja obznanila da nije obožavateljica povrća na koje je
silim, gospođa Suarez zakazala je termin promatranja u kućnom okruženju,
što sam shvatila kao dobar znak.
Kada nisam navijala na utakmicama, spavala s Knoxom ili upijala
knjige o roditeljstvu, radila sam. Počela sam raditi na novom poslu u
knjižnici i shvatila kako mi se jako sviđa. Uz posao u Honky Tonku te za
stolom za koordinaciju javnih usluga u knjižnici, osjećala sam se kao da
zapravo počinjem pronalaziti ritam koji je samo moj. Pogotovo jer me
većina grada napokon prestala nazivati Ne-Tinom.

______
 Naomi,
zaboga, tako mi je žao. Nedostaješ mi. Bez tebe ovdje nije dobro.
Nisam imao pravo svoj stres iskaljivati, na tebi. Samo sam ti pokušavao
priuštiti najbolji život. Da smo čekali, kao što sam htio, ništa se od ovoga
ne bi dogodilo.
Voli te
Warner

______
UČINKOVITIM SAM KLIKOM izašla iz dolaznog pretinca svoje e-
pošte uz potiho stenjanje.
»Opet Warner?« Stef je podigao pogled sa svojeg laptopa Knjižnica je
danas bila gotovo prazna pa je moj najbolji prijatelj zauzeo stol pokraj
onoga za koordinaciju usluga.
»Da, opet Warner«, rekla sam.
»Rekoh ti da ih prestaneš otvarati«, rekao je Stef.
»Znam. Otvaram samo svaki drugi. Napredak, nije li?«
»Skidaš se dogola s Vikingom. Ne moraš otvarati ucviljene, pasivno-
agresivne mejlove drugog muškarca u kojima se on pita zašto nisi tamo da
mu pereš rublje.«
Lecnula sam se i ogledala se okolo da se uvjerim kako nema nikakvih
klijenata koji bi prisluškivali. »Dijelu mene sviđa se gledati ga kako mi se
dodvorava, čak i ako to radi pasivno-agresivno.«
»Pošteno«, zamislio se.
»A drugi, logičniji dio mene shvaća da ništa od ovoga zapravo nije
važno. Veza u kojoj sam bila s Warnerom nije bila nimalo stvarnija od ove u
kojoj se pretvaram da sam s Knoxom.«
»Kad smo već kod toga, vas se dvoje stvarno puno pretvarate.«
 »Znam kakvo je stanje«, uvjeravala sam ga. »Što je više nego što mogu
reći o vremenu kada sam bila s Warnerom. Nisam shvaćala da Warner
zapravo ne želi biti sa mnom. Knox je bio sasvim izravan o tome kakve su
mu namjere.«
Stef se naslonio na svoju stolicu kako bi me promotrio.
»Što?« pitala sam i provjerila imam li na puloveru mrvice od doručka.
»Predivna, pametna i zabavna žena poput tebe ne bi trebala biti u toliko
mlakih veza. Počinjem misliti da si ti zajednički nazivnik, Witty.«
Izbeljila sam mu se. »Stvarno lijepo od tebe, frende.«
»Ozbiljan sam. Knoxa i njegovu traumu, koju nosi poput gomile
prtljage, pročitao sam za trideset sekundi poznanstva. No ti svoju traumu
nosiš privinutu sebi. Kao da je u duševnoj torbici oko struka.«
»Nikada mi ne bi dopustio da nosim torbicu oko struka, bila ona
duševna ili ne«, zafrkavala sam ga. »Kada ćemo razgovarati o činjenici da
još uvijek nisi pitao Jeremiju za broj?«
»Nikada. Osim toga, nije ni on pitao za moj broj.«
Otvorila su se vrata dizala i iznikla je Sloane gurajući kolica s
knjigama. »Kako ide ovdje gore?« Današnja odjevna kombinacija nimalo
nalik knjižničarskoj sastojala se od uskih traperica koje su završavale iznad
gležnjeva, čizmica od brušene kože s otvorenim prstima te crnog pulovera sa
srcolikim prišivcima za laktove. Okviri naočala bili su joj crveni, kako bi,
vjerojatno, pristajali uz srca.
»Nije loše. Stef me upravo optužio da svoju traumu nosim u duševnoj
torbici oko struka, a Agathi i Blaze zakazala sam sastanak s pro bono
odvjetnikom za prava osoba treće životne dobi, da razgovaraju o dugoročnim
mogućnostima skrbi o Agathinu tati«, rekla sam.
Sloane se presavila preko kolica i bradu oslonila na ruke. »Kao prvo,
svaka čast za odrađeni posao s našim najdražim bajkericama. Kao drugo,
Stefe od beskrajnih dosjetki, molim te, reci mi da imaš hetero brata, bratića
ili starijeg nećaka. Nisam izbirljiva.«
Stef se široko nasmiješio. »O, ali jesi.«
 Nabrala je nos. »Zaboravi. Zabavno je samo kada zezaš Naomi.«
»Znaš kako kažu«, rekao je.
»Pa, da. Ako ne podnosiš izazov, kloni se kata knjižnice.« S tim su
riječima ona i kolica nestali među policama.
Nekoliko minuta kasnije Stef je otišao kako bi se javio na
konferencijski poziv o jednom od svojih misterioznih poslovnih dogovora, a
ja sam kršnom bajkeru Wraithu zakazala sastanak s najbližim uredom
mirovinskog osiguranja te pokroviteljima knjižnice odaslala e-mail o
listopadskim događajima u knjižnici, s temom Noći vještica.
Upravo sam zgotovljivala bilješke o poglavlju o pubertetu u najnovijoj
knjizi o roditeljstvu kada je netko pročistio grlo.
»Ispričavam se, pitao sam se biste li mi mogli pomoći.«
Imao je nemilosrdne zelene oči i kratku, raščupanu crvenu kosu. Ispod
bijele košulje na nadlanicama su mu izvirivale tetovaže. Osmijeh mu je bio
plah, zapešće mu je krasio sat skupocjena izgleda, a oko vrata bio namotan
zlatni lanac.
U načinu na koji me gledao bilo je nešto čudno.
Nije da je to bilo neuobičajeno. Svima koji su imali nesreću upoznati
Tinu u načelu je trebalo neko vrijeme da se prilagode cijeloj toj situaciji s
blizankama.
»Kako vam mogu pomoći?« pitala sam uz osmijeh.
Potapšao je sklopljeni laptop koji mu je bio pod rukom. »Tražim
nekoga tko može pružiti nešto nezahtjevne tehničke podrške. Ova je usrana
stvar prestala prepoznavati bežični miš i učitavati prijenosnu memoriju.
Znate nekoga tko može pomoći?«
Intenzivno me gledao u oči od čega mi je bilo pomalo neugodno.
»Pa, to zasigurno nisam ja«, našalila sam se uz usiljen smijeh.
»Ni ja. Obično se za ovakve stvari odmah Obratim supruzi. Ali ona je
na poslovnom putovanju i ne mogu čekati da se vrati«, objasnio je. »Samo mi
treba netko tko će mi pripomoći. Ne mora biti profesionalac ili nešto tako.
Bio bih voljan platiti čak i djetetu.«
Nešto nije bilo u redu. Možda sam samo bila gladna. Ili se približavao
crveni alarm. Ili je možda ovaj tip u slobodno vrijeme gazio nakote mačića,
pa je reagirao moj rodbinsko-skrbnički instinkt.
Jedina osoba koja je odgovarala tome opisu bila je Waylay. I nisam
planirala u njezinu blizinu pustiti osobu od koje mi se dizala kosa na glavi.
Zabljesnula sam ga osmijehom nekoliko stupnjeva toplijim od onog
površnog. »Ajme. Znate što? Nova sam u gradu i tek se snalazim. Sada mi
nitko ne pada na pamet, no, ako mi date broj mobitela ili mail adresu, javit
ću vam se čim pronađem neki kontakt.«
Kažiprstom i srednjakom lijeve ruke lagano je bubnjao po poklopcu
laptopa. Jedan, dva. Jedan, dva. Jedan, dva.
Zatekla sam se kako, iz nekog razloga, zadržavam dah.
»Znate što? To bi bilo sjajno«, rekao je toplo se smiješeći. »Imate li
kemijsku?«
Laknulo mi je. Preko stola prema njemu sam gurnula blok Gradske
knjižnice Knockemout i pružila mu kemijsku. »Izvolite.« Kada ju je uzeo,
prsti su nam se okrznuli, a pogled mu se zadržao na mojemu trenutak
predugo.
Potom se opet nasmiješio pa se sagnuo da na blok naškraba svoj broj.
»Zovem se Flint«, rekao je i, da to naglasi, lagano udario kemijskom po
svojemu imenu. Oči su mu preletjele po mojoj kartici s imenom. »Naomi.«
Nije mi se svidjelo kako mi je rekao ime, kao da me poznaje, kao da
smo već intimni.
»Sigurna sam da ću moći naći nekoga tko će vam pomoći«, graknula
sam.
Kimnuo je. »Odlično. Što prije, to bolje.« Flint je podigao laptop i
odmjerio me pa salutirao. »Vidimo se kasnije, Naomi.«
»Doviđenja.«
 Promatrala sam kako šeta do stuba. Trebala mi je cijela minuta da
shvatim što mi smeta. Bile su to njegove ruke. Konkretno, njegova lijeva
ruka, koja se nije dičila vjenčanim prstenom.
Samo sam bila paranoična. Možda je to znak da mi sve ovo sa
skrbništvom počinje bolje ići. Zanemarila sam cijeli susret i krenula u svoj
sićušni ured kako bih na popis aktualnih pitanja koja sam imala za Sloane
dodala i stavku »lokalna tehnička podrška«.
Ta žena možda je bila malena poput vilenjakinje, no definitivno je imala
velike ideje o tome kako proširiti usluge koje knjižnica nudi zajednici.
Bilo je istovremeno i uzbudljivo i zanimljivo biti dijelom nečega što se
toliko usredotočivalo na pomaganje ljudima.
Pogled mi je privukla sjenka na mojem dovratku.
Skočila sam i prilijepila ruku na prsa. »Miša mu, Knoxe. Prestrašio si
me, dovraga!«
Oslonio se o dovratak i podigao obrvu. »Dušo, ne želim ti govoriti kako
da radiš svoj posao ili nešto takvo, no zar nije da se u knjižnici ne smije
vikati?«
 Trideset dva

Ručak i upozorenje

Knox

I mao sam što raditi. Poslove koje je trebalo voditi. Zaposlenike na koje je
trebalo vikati. No nisam razmišljao ni o čemu od toga. Razmišljao sam o
njoj.
I eto, bio sam tamo u knjižnici, ignorirao sve ostalo jer sam se probudio
misleći na nju, pa sam je htio vidjeti.
Otkako je stigla u ovaj grad, mnogo sam vremena potrošio na
razmišljanje o Naomi Witt. Iznenadilo me što je situacija postajala sve gora
što sam više vremena s njome provodio.
Danas, dok je izgubljena u nekom mentalnom popisu obveza stajala za
stolom, izgledala je jednostavno previše lijepo, odjevena u pulover neke
smiješno ženskaste nijanse ružičaste, koji joj se pripio uz obline.
»Što radiš ovdje?« pitala je, a iznenađenje joj se pretvorilo u sreću.
Približila mi se, ali se zaustavila netom prije nego što me dotaknula. Sviđalo
mi se kako se uvijek naginjala prema meni, kako je prirodno htjela biti blizu
mene. Kao da joj je tijelo htjelo u svakom trenutku biti što bliže mojemu. To
mi nije bilo prenametljivo, kao što sam oduvijek mislio da će biti. Bilo je...
ne grozno.
»Mislio sam te izvesti na ručak.«
 »Stvarno?« izgledala je oduševljena pozivom, a ja sam odlučio da mi ni
to ne smeta. To da me žena poput Naomi pogleda kao da sam junak dana bilo
je prokleto ugodno.
»Ne, Ivančice. Pojavio sam se ovdje samo da te zezam. Da, stvarno.«
»Pa, jesam gladna.« Te meke usne, obojene u duboku ružičastu,
oblikovale su se u poziv koji nisam planirao ignorirati.
Gladovao sam za nečim što nije bila hrana. »Odlično. Idemo. Koliko ti
traje pauza?«
»Dobijem sat vremena.«
Hvala Bogu, dovraga.
Za minutu smo izašli iz knjižnice, na rujansko sunce. Rukom na donjem
dijelu leđa usmjerio sam je prema kamionetu.
»Pa, kojem ćemo finom restoranu danas biti mecene?« pitala je dok sam
se ja smještao za upravljač.
Posegnuo sam prema stražnjem sjedalu i u krilo joj ispustio papirnatu
vrećicu. Otvorila ju je i virnula unutra.
»S maslacem od kikirikija i pekmezom«, objasnio sam.
»Napravio si mi sendvič.«
»Unutra su i krumpirići«, obrambeno sam rekao. »I onaj čaj koji voliš.«
»U redu. Pokušavam ne dopustiti biti šarmirana činjenicom da si mi
spakirao ručak za piknik.«
»Nije za piknik«, rekao sam i okrenuo ključ.
»Gdje ćemo pojesti svoj ručak koji nije piknik?«
»Na Fukodromu, ako si za.«
Skupila je koljena i malo se promeškoljila u sjedalu. Donja joj je usna
zapela među zubima. »Što ćemo s trubom?« pitala je.
»Ponio sam deku.«
»Deka i spakirani ručak. Definitivno nije piknik«, zafrkavala me.
 Kada mi se ruka nađe u tim uskim malim hlačama koje je nosila, neće
biti tako samodopadna. »Mogli bismo se samo vratiti i pojesti hranu u
knjižnici, u prostoriji za pauzu«, zaprijetio sam.
Posegnula je i stisnula mi bedro,. »Knoxe?«
Zbog ozbiljnosti u njezinu tonu bio sam na oprezu.
»Što?«
»Ovo se ne doima kao da se pretvaramo.«
Udario sam glavom o naslon sjedala. Znao sam da se ovaj razgovor
približava i svejedno ga nisam htio voditi.
Što se mene ticalo, oboje smo se prestali pretvarati gotovo odmah
nakon što smo s time počeli. Kada sam je dirao, bilo je to zato što sam htio.
Ne zato što sam htio da netko drugi vidi da to radim.
»Moramo li o tome, Ivančice, dok ti otkucava pauza za ručak?«
Spustila je pogled na svoje krilo. »Ne. Naravno da ne.«
Stisnuo sam čeljust. »Da, moramo. Ako je to nešto o čemu želiš
razgovarati, onda razgovaraj o tome. Prestani se brinuti o tome hoćeš li me
razbjesniti jer oboje znamo da je to neminovno.«
Pogled joj se podigao do mojega. »Samo sam se pitala... što to
radimo.«
»Ne znam što radimo. Ono što ja radim jest da uživam provoditi
vrijeme s tobom, a da se ne brinem o onome što će biti dalje niti što će se
dogoditi za mjesec ili za godinu dana. Što ti radiš?«
»Osim što uživam provoditi vrijeme s tobom?«
»Aha.«
Pogled tih lijepih očiju boje lješnjaka vratio joj se na krilo. »Brinem se
o onome što će biti dalje«, priznala je.
Dotaknuo sam joj bradu kako bi me pogledala. »Zašto moramo znati što
će biti dalje? Zašto samo oboje ne možemo uživati u ovome onakvom kakvo
jest, a da nasmrt ne razbijamo glavu oko nečega što se još nije dogodilo?«
 »To je samo način na koji inače funkcioniram«, rekla je.
»Kako bi bilo da u narednom vremenu isprobamo moj način? Moj ti
način prije jedan sat popodne priskrbljuje ručak koji nije piknik i barem
jedan orgazam.«
Obrazi su joj porumenjeli i iako joj osmijeh nije bio širok kao onaj koji
sam ranije dobio jer sam je iznenadio, bio je dovoljno dobar. »Hajdemo«,
rekla je.
Istog sam se trena ukrutio. Odjednom su mi um ponovno preplavile sve
one misli o tome kako je širim na deki, golu, dok cvileći izgovara moje ime.
Htio sam je okusiti vani, na suncu, na toplom povjetarcu. Htio sam osjetiti
kako se poda mnom kreće dok ostatak svijeta stoji na mjestu.
Prebacio sam kamionet u rikverc i stisnuo gas.
Uspjeli smo proći jednu četvrtinu, a tada je iz dubine Naomine torbice
zazvonio mobitel. Iskopala ga je i namrštila se prema zaslonu. »Nash je.«
Ščepao sam joj mobitel iz ruke i javio se.
»Knoxe!« požalila se.
»Što je?« obrecnuo sam se u mobitel.
»Moram razgovarati s Naomi«, rekao je Nash. Zvučao je zabrinuto.
»Zauzeta je. Razgovaraj sa mnom.«
»Pokušao sam, seronjo. Tebe sam prvo nazvao, ali nisi se javio. Imam
novosti o Tini.«
I ode moj jebeni piknik.

______
DOK SAM SE DIVIO POGLEDU na Naominu lijepo oblikovanu guzicu
koja se njihala ispred mene, pitao sam se kako se moj brat, uz ozljede, nosi s
dugačkim krakovima stubišta. Nashov je stan bio na katu iznad Whiskey
Clippera. A kada sam ga prošli vikend dovezao kući, do vrha je stigao tek
nakon što sam mu zaprijetio da ću ga podići i nositi.
Otvorio je vrata upravo u trenutku kada Sam podigao šaku da pokucam.
Izgledao je blijedo, umorno. I šupak nije imao majicu, pa su zavoji rane
bili otkriveni. Držao je čistu gazu i kolut ljepljive trake.
»Jadničak«, zatepala je Naomi, pa mu potrepštine zgrabila iz ruku. »Daj
da ti pomognem.«
Kad se Florence Nightingale progurala unutra Nash mi je uputio
samodopadni osmijeh. Ako pred Naomi nastavi izvoditi ozlijeđenog junaka,
povisit ću mu prokletu stanarinu i gurnuti ga niza stube.
»Bolje ti je da ovo bude dobro«, upozorio sam ga i ušao za njom.
Stan je imao visoke stropove, gole cigle i visoke lučne prozore koji su
gledali na glavnu ulicu.
Bile su tu dvije spavaće sobe, kupaonica u kojoj sam osobno proveo
instalacije te dnevna soba otvorenog koncepta s malom, no opakom
kuhinjom.
Stol u blagovaonici bio je prekriven papirima i nečim što je izgledalo
kao mape o slučajevima. Očito je imao problema sa slušanjem liječničkih
uputa. Muškarcima obitelji Morgan nije sjedalo kada im se govori što da
rade.
»Sjedni«, rekla je Naomi i izvukla stolicu ispod kuhinjskog šanka.
Spustio se na nju, a čeljust mu je bila stisnuta, kao da mu je i taj jedan pokret
nanosio bol.
»Uzimaš li lijekove za bol?« pitao sam. Silom sam ga natjerao da
podigne lijek s recepta. No bočica je još uvijek stajala pokraj sudopera, gdje
sam je ostavio.
Bratov je pogled susreo moj. »Ma, ne.«
Znao sam zašto. Jer jedna je generacija imala potencijal otrovati
sljedeću. Bilo je to nešto s čime smo obojica živjeli.
 »Ne izgleda lijepo, Naomi«, upozorio je Nash dok je išla oprati ruke
nad sudoperom.
»Rane nikada nisu lijepe. Tome služi prva pomoć.«
Osušila je ruke i, dok se vraćala do njega, vedro mi se nasmiješila.
»Nećeš se onesvijestiti, zar ne?« pitao sam je.
Izbeljila mi se. »Samo da znaš, prošla sam opsežnu obuku o pružanju
prve pomoći.«
Dok mu je Naomi nježno s ramena odljepljivala traku, Nashov se
pogled susreo s mojim.
»Prije nekoliko godina naišla sam na mjesto prometne nesreće. Bilo je
kasno navečer i padala je kiša. Pred vozača je istrčao jelen i on je naglo
skrenuo kako bi ga izbjegao. Udario je ravno u drvo. Krvi je bilo posvuda.
Bio je u tolikim bolovima, a sve što sam ja mogla učiniti bilo je nazvati hitnu
i držati ga za ruku. Nikada se u životu nisam osjećala bespomoćnije«,
objasnila je.
Mrzila bi to, shvatio sam. Žena koja je cijeli život živjela kako bi druge
učinila sigurnima i sretnima mrzila bi se osjećati bespomoćno dok je netko u
bolovima.
»Pa si išla na tečaj?« nagađao je Nash dok mu je ona lagano odmicala
gazu s rane.
Vidio sam stisak njegovih čeljusti, uhvatio napetost u tonu glasa.
Siktavo je ispustila dah, pa sam podigao pogled.
Nashovo je rame bilo golo. Nije to bila lijepa, uredna rupa. Bio je to
ponor nadraženog tkiva, crnih šavova i hrđe sasušene krvi.
»Išla sam na tri tečaja«, rekla je Naomi.
Isplivalo je sjećanje. Nash na igralištu, na leđima, iz nosa mu teče
svježa krv, a Chris Turkowski sjedi mu na prsima i šakama obasipa lice
mojega brata.
Chris je toga dana prošao gore nego Nash. Suspendiran sam na dva
dana. I tata i ja smatrali smo da je bilo vrijedno te posljedice. »Obitelj vodi
brigu o obitelji«, rekao je. U to je vrijeme tako i mislio.
Dok mi je krv tutnjala u glavi, nisam mogao prestati gledati u bratove
rane.
»Knoxe?« Naomin je glas sada bio bliže.
Na ramenima sam osjetio njezine ruke i shvatio da Naomi stoji ispred
mene. »Hoćeš li sjesti na minutu, Vikinže? Mislim da se ne mogu odjednom
baviti dvama pacijentima.«
Shvatio sam kako misli da ću se onesvijestiti, pa sam otvorio usta da
raščistim zabludu i objasnim da se radi o muževnom bijesu, a ne klecavim
koljenima. No, kada sam shvatio da je briga za mene pretegnula nad
Nashovim rupama od metaka, promijenio sam mišljenje i prihvatio igru.
Dopustio sam joj da me gurne na jedan od kožnih naslonjača u dnevnoj
sobi.
»Jesi li dobro?« upitala je naginjući se kako bi me pogledala u oči.
»Sada sam bolje«, rekao sam.
Iznad njezina ramena brat mi je pokazao srednjaka.
Spustila je poljubac na moje čelo. »Ostani ovdje. Za minutu ću ti
donijeti čašu vode, u redu?«
Nash je kroz kašalj izgovorio nešto što je sumnjivo nalikovalo na
»folirant«, no kašalj se pretvorio u stenjanje od bola.
Tako mu i treba. Kada je Naomi pojurila natrag do njega, uzvratio sam
mu jednoprstim pozdravom.
»Nikada još nisam vidio da ti od pogleda na krv zaklecaju koljena«,
primijetio je Nash.
»Hoćeš li više reći o čemu se radi ili je ovo način da se izboriš za
posjete jer ti inače nitko ne želi biti u blizini?«
Dok je otvarala paket čiste gaze, Naomi me ošinula pogledom koji me
upozoravao da se lijepo ponašam. Kada ju je pritisnula na ranu, vidio sam
kako mi brat stišće čeljust. Svrnuo sam pogled i nisam ga vratio dok Nash
nije pročistio grlo.
 »Imam vijesti o Tini«, rekao je.
Naomi se zaledila s komadom trake u ruci. »Je li dobro?«
Blizanka ju je okrala, napustila dijete, a Naomino je prvo pitanje je li
Tina u redu.
Ta žena mora naučiti da neke spone treba prerezati.
»Ne znamo gdje se nalazi, ali čini se da je u gradu nešto što nije htjela
ostaviti. U skladištu u koje je provaljeno pronašli smo njezine otiske.«
Prisjetio sam se razgovora u njegovoj bolničkoj sobi i postao napet.
»Kakva provala u skladište?« pitala je Naomi i prešla na ranu koja mu
je bila niže na torzu.
»Vlasnik kampa s prikolicama prijavio je dvije odvojene provale.
Jednu u ured i jednu u skladište u kojem je čuvao sve što stanari ostave, a
ima vrijednost. U skladištu je sve porazbijano i okradeno. Brava je obijena.
Stvari slomljene. Gomila stvari nedostaje. Tinine otiske pronašli smo po
cijelom skladištu.«
Zaboravio sam na svoj lažni napadaj padanja u nesvijest i ustao iz
naslonjača. »Grad je jebeno malen«, istaknuo sam i prišao kuhinji. »Kako se,
dovraga, šulja uokolo, a da je nitko ne primjećuje?«
»Imam teoriju o tome. Iz kamere na ulazu dobili smo dio nadzornih
snimki«, rekao je Nash i zdravom rukom jednu mapu privukao bliže sebi.
Otvorio ju je. Na zrnatoj fotografiji bila je prikazana žena dugačke, tamne
kose, odjevena u dugačku haljinu.
Kako bi virnula na fotografiju, Naomi se nagnula preko mojeg brata.
Nisam bio siguran, no učinilo mi se da joj Nash njuši kosu.
Privukao sam je k sebi, dalje od svojeg brata, i pružio joj fotografiju.
»Koji kurac?« bezglasno sam rekao Nashu.
Slegnuo je pa se štrecnuo.
»Jebeni tvrdoglavi idiot«, promrmljao sam. Poveo sam Naomi do
stolice izvan Nashova dosega pa otkoračao do sudopera. Još je uvijek u
ormariću čuvao lijekove bez recepta i pretjeranu zbirku dodataka prehrani.
Zgrabio sam bočicu aspirina i nalio čašu vode iz slavine pa i jedno i drugo
preko pulta gurnuo prema svojemu glupavom bratu.
Na radnoj površini ugledao sam posudu s nekakvim desertom. Podigao
sam plastičnu foliju i pomirisao. Prevrnuta pita od bresaka. Odlično.
Kako sam propuštao vlastiti ručak, a za to je bio kriv Nash, zgrabio sam
vilicu.
»To je moja haljina«, rekla je Naomi i fotografiju pružila natrag Nashu.
Problijedjela je. Zgrabio sam joj je iz ruku i zurio u njezin sadržaj.
Jebemti. To je njezina haljina.
»Pretpostavio sam da se odijeva poput tebe, za slučaj da u gradu naleti
na nekoga«, objasnio je Nash. »Sigurno ju je uzela kada ti je provalila u
motelsku sobu.«
Naomi je ponovno grizla usnicu.
»Što nije u redu?« zahtijevao sam odgovor.
Odmahnula je glavom. »Ništa.«
Aktivirao mi se detektor laži.
»Ivančice.«
»Ma, samo, Tina je to znala raditi kad smo bile djeca. Jednom sam u
drugom razredu srednje škole zbog bolesti ostala kod kuće. Otišla je u školu
odjevena poput mene i učitelju povijesti - u kojeg sam bila zaljubljena -
rekla da si popuši. Dobila sam kaznu u školi. Samo zato što su prethodni
vikend roditelji auto dali meni, jer je ona bila u kazni.«
Kriste.
»Bolje bi ti bilo da nisi šutjela o tome i odsjedila tu kaznu«, obrecnuo
sam se, s gađenjem bacivši vilicu u posudu.
»Je li uzela to što je već htjela?« Naomi je pitala Nasha.
»Ne znamo. Čuo sam da se Tina prije nekoliko tjedana spetljala s nekim
novim tipom. Lucian je malo prekopao. Rekao je da je novi tip neki momčina
iz D. C.-ja i da se Tina pred nekim prijateljima hvalila da su pred velikim
ulovom.«
»Je li to pita od bresaka moje mame?« pitala je kimnuvši prema posudi
koju sam držao.
»Jutros je svratila da mi je ostavi. Također mi je ukrala prljavo rublje i
zalila mi biljke.«
Naomi mu se drhtavo nasmiješila. »Dobro došao u obitelj. Pripremi se
na gušenje.«
Nešto nije bilo u redu, a ona je pokušavala to skriti. Odložio sam pitu i
ponovno podigao fotografiju.
»Jebemti.«
»Što?« pitao je Nash.
»Vidio sam te u ovoj haljini. Ispred trgovine«, rekao sam prisjetivši se
kako ispred Whiskey Clippera stoji s Lizom i Waylay. U toj je haljini
izgledala poput vizije ljeta.
Obrazi joj sada nisu bili blijedi. Bili su obliveni crvenilom.
»Što znači da Tina ovo nije uzela iz motela. Provalila je u kolibu.«
Naomi se posvetila organiziranju potrepština za prvu pomoć.
Nash je opsovao i zdravom si rukom protrljao lice. »Moram nazvati
Gravea.«
Ustao je i s blagovaoničkog stola ugrabio mobitel. »Aha, Grave«, rekao
je. »Imamo novi problem.«
Pričekao sam da ode u spavaću sobu pa tek onda pozornost posvetio
Naomi. »Provalila ti je u kuću, a ti ne bi rekla ni riječ.«
Dok sam obilazio šank, pogledala me. Podigla je ruke, no samo sam
nastavio prilaziti dok joj dlanovi nisu bili naslonjeni na moja prsa. »Takva
mi sranja nećeš tajiti, Naomi. Ništa joj ne duguješ. Ne možeš cijeli život
provesti štiteći ljude koji to jebeno ne zaslužuju. Ne kada time ugrožavaš
svoju sigurnost.«
 Lecnula se, a ja sam shvatio da vičem.
»Što ti je? Imaš Way. Ako Tina i neki propalitetni kriminalac s kojim se
jebe provaljuju u tvoju jebenu kuću, ne prikrivaš to. Ne štitiš zlikovca - štitiš
dijete.«
Odgurnula me, no ja se nisam ni pomaknuo.
»Vidio si moju motelsku sobu. Čuo si što je Nash rekao - skladište je
bilo porazbijano. To je ono što moja sestra radi. Uništava«, obrecnula se
Naomi. »Da je Tina provalila u kolibu, prevrnula bi kuću. Nikada nije mogla
podnijeti pomisao da imam išta ljepše od onoga što ona ima. Pa, da. Možda
sam tu i tamo primijetila da nešto nije na svojem mjestu i pripisala sam to
Waylay, ili tebi, ili Lizi. No Tina nije provalila.«
»O čemu pričaš?«
Polizala je usne. »Što ako ju je netko pustio unutra?«
»A taj netko znači Waylay?«
Naomi je uputila nervozan pogled u Nashovu smjeru. »Što ako joj je
Tina javila da joj treba pristup, pa je Waylay ostavila vrata otključana? Ti si
bio taj koji je vikao na mene zbog otključanih stražnjih vrata. Ili što ako joj
je Tina rekla što joj treba, pa joj je Waylay to donijela?«
»Misliš da bi ta mala i pogledala Tinu nakon što je nekoliko tjedana
provela s tobom? S tvojim roditeljima? Dovraga, čak i s jebenim Stefom i
Lizom. Za nju si stvorila veliku, sretnu obitelj. Zašto bi riskirala da to
zajebe?«
»Tina joj je majka«, ustrajala je Naomi. »Obitelj ti ne prestane biti
obitelj samo zato što netko nešto usere.«
»Obiteljima se događa upravo to i ti se trebaš oprostiti od te odanosti
svojoj jebenoj sestri. Ne zaslužuje ju.«
»Nije to odanost Tini, idiote«, viknula je i ona. Ponovno me gurnula o
prsa, no ja sam bio nepomičan.
»Prosvijetli me«, ustrajao sam.
 »Ako je Waylay imala išta s puštanjem Tine u kuću, kako će to izgledati
na saslušanju za skrbništvo? Kako je prikladno da postanem skrbnica kada ne
mogu čak ni zadržati kriminalce izvan kuće? Uzet će mi je. Time bih je
razočarala. Razočarala bih roditelje. Waylay će završiti sa strancima...« Glas
joj je zadrhtao.
Zgrabio sam je i privukao je k sebi. »Dušo. Prestani.«
»Trudila sam se«, rekla je i savila prste oko moje majice.
»Oko čega si se trudila?«
»Trudila sam se ne mrziti Tinu. Cijeli život tako sam se jako trudila ne
mrziti je.«
Odostraga sam joj obujmio glavu i lice joj zakopao u svoj vrat.
»Nemoj jebeno plakati, Ivančice. Ne zbog nje. Dovoljno si joj dala.«
Usisala je zrak i otpuhnuta ga.
»Možeš mene iskoristiti kao jastuk ako se želiš izvrištati«, ponudio sam.
»Nemoj sad biti drag i smiješan.«
»Dušo, nitko me nikada nije optužio da sam to dvoje.«
Odmaknula se i još jednom udahnula da se smiri. »Kada si rekao da me
vodiš na ručak, nisam očekivala ovo.«
»Ja sam očekivao vikanje, samo sam mislio da ćemo vikati goli. Jesmo
si dobri?«
Prstima mi je na prsima ocrtavala kružiće. »Dobri smo si. Zasada. Idem
se pribrati u kupaonici.«
»Pojest ću još nešto pite tvoje mame.«
Uputila mi je još jedan onakav drhtavi osmijeh zbog kojeg sam osjećao
ono što nisam htio osjećati. Posegnuo sam i kosu joj zataknuo za uho. »Bit će
u redu. Nitko neće uzeti Way. Nash i ja ćemo se pobrinuti za to.«
Protrljala je obraz o moj dlan. »Ne možeš moje probleme rješavati
umjesto mene.«
 »O, ali ti možeš rješavati probleme svih drugih?« istaknuo sam. »Moraš
se prestati brinuti o tome da sve sređuješ za druge i početi razmišljati o tome
da središ za sebe.«
Nije rekla ništa, no učinilo mi se da su mi riječi pogodile metu.
Nestašno sam je pljesnuo po guzi. »Hajde. Idi vrištati u ručnike za
ruke.«
Minutu poslije Nash je izašao iz spavaće sobe. »Grave je neke momke
poslao da vide mogu li pokupiti ikakve otiske. Gdje je Naomi?«
»U kupaonici. Jeste li ikakve otiske našli u uredu stanodavca?« pitao
sam Nasha.
Odmahnuo je glavom. »Bilo je to uredno odrađeno.«
»Kolike su šanse da su išli odvojeno? Da je Tina preuzela skladište, a
dečko ured?«
Nash je razmislio o tome. »Ima smisla.«
»Naomi ne misli da je Tina provalila. Brine se da je Way pustila Tinu
da uđe. Brine se da će to igrati ulogu u tom sranju sa skrbništvom.«
Nash je otpuhnuo. »Svakog suca koji pogleda te dvije sestre i zaključi
da Naomi nije prikladna nije dostojan nositi svoju odoru.«
»Ona se po prirodi brine. Što je razlog zbog kojeg ne želim da se brine
zbog toga što joj se neki stranac šulja po kući i prebire po stvarima.«
»Drži se zla koje poznaješ«, rekao je.
Kimnuo sam.
»Kad smo već kod toga, hoćeš li ga vidjeti za vikend?« pitao je Nash.
Iako mi je apetit odjednom nestao, namjerno sam uzeo još zalogaj pite.
»Ako je tamo.«
»Daj mu ovo od mene.« Nash je odšepesao do stola i podigao ruksak.
»I možda da razmisliš da ne predaš lovu.«
»Imaš sreće što sam umoran od svađe oko ovoga«, rekao sam i uzeo
torbu.
 »Ljudi mi stalno govore da imam sreće«, rekao je.
»Još si tu, zar ne?«
»Sjećaš se što je nosila kada ti je prošla ispred izloga«, rekao je
kimnuvši prema vratima kupaonice.
»Aha. Pa?«
»Znači ti nešto.«
»Poglupi li se od gubitka krvi?« pitao sam se.
»Samo kažem, stalo ti je do nje. Bilo koju drugu ženu ne bi se trudio
prozivati kada nešto slaže. Bilo koju drugu ženu ne bi poznavao dovoljno
dobro da znaš da ti laže, a kamoli da bi te bilo briga zašto to čini.«
»Hoćeš li uskoro reći što želiš?«
»Aha. Nemoj ovo sjebati kao inače.«
 Trideset tri

Brz udarac

Naomi

Z ašto dječje utakmice počinju u nehumano vrijeme? I zašto je trava tako

mokra? Pogledaj ove cipele. Nikada se neće oporaviti«, žalio se Stef
dok smo stolice na rasklapanje namještali uz rub nogometnog igrališta.
»Devet je sati ujutro, ne četiri«, suho sam rekla. »Možda se, da ti i Liza
niste sinoć napravili i potom popili cijeli bokal margarite, ne bi zbog
dnevnog svjetla štrecao poput vampira.«
Strovalio se na svoju stolicu izgledajući nemoguće skockano u
naočalama marke Raban i debelom pletenom puloveru. »To mi je bila
posljednja noć u gradu prije puta u Pariz. Nisam mogao odbiti margarite.
Uostalom, lako je biti vedar kada se redovito ševiš.«
»Začepi, lajavče«, rekla sam i bacila pogled na ostatak Waylayine ekipe
navijača. Roditelji su mi sjedili s Lizom, kojoj njezina polovina margarita
naizgled nije nimalo naškodila. Mama je radila ono što rade mame i
predstavljala se svima u krugu od šest metara, ispitivala ih o imenima onih
za koje navijaju i ponosno pokazivala na Waylay u njezinu dresu s brojem
šest.
Wraith, opaki bajker i iskusni lisac, odlučnim je korakom prilazio uz
rub igrališta. Nosio je majicu sa slikom Metallice i crne traperice, a lice mu
je krasio namršten izraz, što je bilo savršeno uokvireno njegovim sijedim,
dugim ravnim brkovima. »Dražesna si kao i uvijek, Liza«, rekao je uz vučji
osmijeh.
»Otfuraj taj šarm nekamo dalje, bajkeriću«, ispalila je. No na obrazima
sam joj primijetila dvije točkice boje.
»Idemo, Knock ‘Em Outice«, zagrmio je Wraith. Petnaest djevojčica
svih oblika, veličina i boja dotrčalo je i doskakalo do svojeg neočekivanog
glavnog trenera.
»Taj tip izgleda kao da krši uvjetnu, a ne da trenira ženski nogomet«,
primijetio je Stef.
»To je Wraith. Njegova unuka Delilah je ona s kečkicama. Igra u
napadu. Nevjerojatno je brza«, rekla sam mu.
Waylay je, u grupnom zagrljaju, podigla pogled i mahnula mi. Široko
sam se nasmiješila i odmahnula.
Sudac je dvaput kratko zazviždao, nakon čega su dvije djevojčice iz
svake ekipe pritrčale centru. »Što se događa? Je li utakmica počela?« pitao
je Stef.
»Bacaju novčić. Imaš sreće što si tako lijep. Što ako ti budući muž bude
volio sport?«
Stef je zadrhtao. »Strašne li pomisli.«
»Bacanjem novčića određuju koja ekipa izvodi početni udarac i na
kojoj strani igraju.«
»Pogledaj se, baš si mama od nogometa«, zafrkavao me.
Nelagodno sam izravnala svoju majicu s kapuljačom ekipe Knock 'Em
Outica. Zahvaljujući školskoj dobrotvornoj akciji, sada sam bila vlasnica
kompletnog ormara školske navijačke opreme. Maskota je bila uvećana
boksačka rukavica naziva Punchy, što mi je istovremeno bilo dražesne i
neprikladno.
»Možda sam malo istražila o tom sportu«, rekla sam. Puno sam
istražila. Ponovno sam pročitala roman Rock Bottom Girl i pogledala seriju
Ted Lasso te filmove Baš kao Beckham i Ona je najbolja, za svaki slučaj.
 Zvižduk na terenu oglasio je početak utakmice a ja sam, dok se akcija
počinjala razvijati, navijala s ostatkom rulje.
Dvije minute nakon početka zadržala sam dah te ščepala Stefovu ruku u,
čelični stisak jer Waylay je dobila loptu i počela driblati prema golu.
»Naprijed, Waylay! Idemo!« vikao je tata ustajući.
Kada smo imale deset godina, Tina je jednu sezonu igrala softball. Tata
je bio njezin najveći obožavatelj. Bilo je lijepo vidjeti da nije izgubio taj
entuzijazam.
Waylay je lažirala potez nadesno i potom krenula u drugom smjeru, oko
igračice u obrani, pa lansirala loptu do Chloe, Sloaneine nećakinje.
»To je bilo dobro, je l’?« pitao je Stef. »Izgledalo je dobro. Lukavo i
puno obmane.«
»Trener kaže da je prirodno talentirana«, ponosno sam rekla pa
uzviknula: »Naprijed, Chloe!«
Chloe je lopta izašla izvan terena, a utakmica je privremeno
zaustavljena kako bi tri igračice zavezale vezice.
»Prirodno talentirana. To je impresivno.«
»Brza je, lukava, timska igračica. Ima samo jedno ili dva mala područja
gdje štuca, pa na njima treba poraditi.«
»U čemu štuca?« pitao je Stef.
»Što sam propustila?« Pokraj mene se pojavila Sloane, u trapericama te
majici bez rukava sa slikom Nirvane, preko koje je imala meki sivi kardigan.
Ružičasto-plava kosa bila joj je skupljena u punđu visoko na tjemenu, a
nosila je i elegantne sunčane naočale. Usnice su joj bile obojene rubinski
crveno. Mahnula je Chloe i zavalila se na vlastitu stolicu za kampiranje.
»Samo prve dvije minute. Nije bilo golova. I Wraith još nije zavrištao:
>Hajdemo, dame!<« prijavila sam.
Kao da je čekao znak, kršni je bajker obavio dlanove oko usta i viknuo:
»Hajdemo, dame!«
 »I sada je sve na svojem mjestu«, rekla je Sloane uza zadovoljni
osmijeh. »Je li Way već dobila žuti karton?«
Odmahnula sam glavom. »Ne još.« No, ako se moglo ravnati po
prethodnim dvjema utakmicama, bilo je to samo pitanje vremena.
»Je li to kao neka nagrada?« pitao je Stef.
»Ne baš«, rekla je, namignula mi pa se okrenula natrag prema mojem
najboljem prijatelju. »Danas izgledaš tako prekrasno da mi to ide na živce.«
Našušurio je perje i popravio ovratnik svojeg pulovera. »Pa, hvala ti,
seksi knjižničarko. Super su mi te čizme.«
Podigla je stopala kako bi se divila vodootpornoj obući što joj je
dosezala do koljena. »Hvala. Rano u Chloeinoj nogometnoj karijeri otkrila
sam da nisam obožavateljica mokrih cipela i gnjecavih čarapa.«
»Sad mi kažeš«, požalio se.
»Usput, super mi je ova cijela kovrčava vibra«, rekla je Sloane i pred
licem mi mahnula rukom.
Dramatično sam zabacila kosu. »Hvala. Waylay mi je pokazala video s
uputama.«
»Mi smo nova generacija seksi mama od nogometa«, zaključio je Stef.
»Popit ću u to ime«, složila se Sloane i podigla termosicu na kojoj je
pisalo Ovo definitivno nije vino.
»Pa, gdje je tvoj seksi tata od nogometa?« pitao me Stef.
»Hvala Bogu da je netko pitao«, rekla je Sloane i namjestila se na
stolici. »Evo svih pitanja koja sam uskladištila dosad. Koliko je seks dobar?
Je li odmah nakon orgazma jednako mrzovoljan kao i ostatak vremena ili
napukline u kamenoj fasadi otkrivaju da ispod kuca mekano srce plišanog
medvjedića?«
»Je li ti ijednom strgnuo odjeću?« pitao je Stef. »Ako jest, poznajem
tipa koji svu odjeću izrađuje s kopčanjem na čičak.«
»Naravno da poznaješ«, suho sam rekla.
 Sloane se nagnula naprijed. »Je li on tip koji ti donosi cvijeće i kuha
večere? Ili je više tip koji reži na svakog muškarca koji ti se usudi pogledati
u sise?«
»Definitivno režač«, zaključio je Stef.
»Ljudi! Moji roditelji i njegova baka odmah su pokraj nas«, siknula
sam. »Uostalom, na dječjoj nogometnoj utakmici smo.«
»Reći će nam da smo tako neumjesni, ali ne uviđa da je svaki razgovor
koji se odvija oko ovog igrališta o seksu«, požalio se.
»Nije«, inzistirala sam.
»O, vjeruj mi. Jest. Chloe igra od šeste godine. Oni tate tamo možda
izgledaju kao da pričaju o alatu i kosilicama za travu, ali zapravo pričaju o
vazektomijama«, rekla je Sloane i pokazala na grupu tata koji su se pokraj
tribina okupili na hrpi.
»Zaboravljam. Jesi li nam rekla zašto Knox nije ovdje?« pitao je Stef
glumeći nevinost.
Uzdahnula sam. »Nije ovdje jer ga nisam pozvala.« Ono što im nisam
rekla jest da ga nisam pozvala jer nisam mislila da bi došao. Knox Morgan
nije se činio kao tip muškarca koji bi se svojevoljno pojavio na dječjem
sportskom događaju i sat vremena čavrljao.
Bio je tip muškarca koji bi te prikovao i doveo do vrhunca u pozicijama
koje ne bi trebalo biti moguće izvesti. Kao sinoć, kada me pritisnuo dok sam
ležala potrbuške pa ušao u mene odostraga...
Od dekadentnog su mi se sjećanja unutrašnje stijenke nekontrolirano
stisnule.
»Zašto ga nisi pozvala?« pitala je Sloane ignorirajući utakmicu u korist
inkvizicije pokraj terena.
Preokrenula sam očima. »Ne znam. Vjerojatno jer ne bi došao. I ne
želim da se Waylay previše navikne na to da je u blizini.«
»Naomi, govorim ovo iz ljubavi. Ovo je prvi put od srednje škole da je
Knox u vezi s nekim iz grada. To je ogromna stvar. Znači da u tebi vidi nešto
posebno, nešto što nije vidio ni u kome drugome.«
 Osjećala sam se kao prevarantica.
Nisam bila posebna. Nisam osvojila neženju koji se nikada neće
zaljubiti. Ponio me provod za jednu noć koji je, priznajem, bio opako seksi,
a njega su ponijele posljedice toga što je poševio dobricu.
»Je li ono Nash?« pitao je Stef milostivo mijenjajući temu.
Podigla sam pogled i primijetila kako polako hoda u mojem smjeru.
Sloane je zapjevušila. »Ta braća Morgan baš su građena da privuku
pozornost.«
Nije bila u krivu.
Nash Morgan od glave do pete izgledao je kao ranjeni junak. Primijetila
sam da to misli i dobar broj mama te čak i jedan ili dva tate. Nosio je
izlizane traperice i majicu okruglog izreza, dugih rukava, a šiltericu je
povukao nisko na lice. Primijetila sam da je odbacio povez za ruku. Hodao
je polako, oprezno. Izgledao je opušteno, no pretpostavila sam da su tempo
više dirigirali bol i iscrpljenost, a ne želja da izgleda kul.
»Jutro«, rekao je prilazeći nam.
»Bok«, rekla sam. »Hoćeš li sjesti?«
Odmahnuo je glavom, ne mičući pogled s terena, gdje su Knock ‘Em
Outice igrale obranu.
Waylay je podigla pogled, primijetila ga i mahnula.
Odmahnuo je zdravom rukom, no vidjela sam da je ispod osmijeha
napravio grimasu.
Taj bi muškarac trebao sjediti kod kuće, odmarati se i zacjeljivati, a ne
šetati gradom bez poveza. Shvatila sam da se na Nasha prelijevala moja
iživciranost njegovim bratom.
»Sjedni«, inzistirala sam i ustala. Više-manje sam ga silom gurnula na
svoju stolicu.
»Ne moram sjediti, Naomi. Ne moram biti kod kuće i odmarati. Moram
biti ovdje, vani, i raditi ono u čemu sam dobar.«
 »A što je to?« pitala sam. »Izgledati kao da te pregazila flota školskih
autobusa?«
»Jao«, rekao je Stef. »Bolje je poslušajte, načelniče. Kada je
razdražena, zlobna je.«
»Ja se ne razdražujem«, podrugljivo sam otpuhnula.
»I trebala bi biti razdražena, nakon one bombastične vijesti«, rekao je
Nash.
Uh-oh.
»Predomislila sam se. Možeš ustati i odšetati se odavde«, odlučila sam.
Tada je poprimio samodopadan izraz. »Nisi im rekla?«
»Rekla nam što?« istovremeno su upitali Sloane i Stef. »Nije bilo
prilike«, slagala sam.
»Je li bilo prilike da kažeš roditeljima? Ili Lizi J., s obzirom na to da je
ona vlasnica nekretnine u pitanju?«
»Što se to trenutno događa?« pitala se Sloane.
Stef je suzio oči. »Mislim da nam naša šutljiva prijateljica prešućuje
više od svojih pothvata u postelji.«
»O, svih mi svetaca«, zlovoljno sam otpuhnula.
»Naomi nije spomenula da je Tina upetljana u provalu ovdje u gradu?«
pitao je Nash, sasvim svjestan da nisam to spomenula.
»Definitivno nije to spomenula.«
»A ono da je, kako bi počinila tu pljačku, Tina provalila u Naominu
kolibu i ukrala joj haljinu?«
Sloane je nakrivila naočale na nosu kako bi me bolje pogledala. »To
nije kul, draga. Nimalo kul.«
»Opet je izvela onu staru igru s krivom blizankom, nije li?« pitao je
Stef, ali pritom me ne gledajući. To nije bio dobar znak.
»Gle. Tek sam to saznala...«
 »Rekao sam ti prije tri dana, Naomi«, podsjetio me Nash.
»Nije mi sasvim jasan virdžinijski zakon. Je li u redu policajcu preko
usta prelijepiti ljepljivu traku?«
»Ne kada je na dužnosti«, uza široki osmijeh rekao je Nash.
»Zašto nam nisi rekla? Zašto nisi ništa rekla? Ako trebamo biti na
oprezu i paziti na to hoće li se pojaviti tvoja sestra, bolje je da znamo za to«,
istaknula je Sloane.
»Dopusti da objasnim nešto o ovoj tu našoj malenoj Witty«, Stef je
rekao Sloane.
»I evo nas«, promrmljala sam.
»Vidiš, Naomi ne voli nikoga opterećivati time da učini išta nezgodno,
kao, na primjer, reći što nije u redu. Pitati za pomoć. Ili se zauzeti za nešto
što treba i želi. Radije trčkara uokolo poput miša i provjerava jesu li
zadovoljene potrebe svih drugih.«
»Pa to je jednostavno sjebano«, zaključila je Sloane.
Lecnula sam se. »Gledajte, ljudi. Shvaćam da ste zabrinuti. Shvaćam to.
I ja sam. No trenutno mi je prioritet dobiti skrbništvo nad nećakinjom.
Nemam ni vremena ni energije brinuti se i o čemu drugome.«
»Tvoja ti je zla sestra blizanka bila u kući koju dijeliš s njezinom
kćerkom«, upala je Sloane.
»Krala je od tebe. Prerušena u tebe, počinila je zločin kako bi ti opet
bila ta koja će trpjeti posljedice. I nisi mislila da to vrijedi spomenuti?«
»Baš ti hvala, Nash«, rekla sam.
Sloane je prekrižila ruke na prsima. »Nemoj okrivljavati muškarca koji
je upravo primio dva metka«, rekla je.
»Ljudi, ne mislite li da pretjerano reagirate?«
»Ne. Mi prikladno reagiramo. Ti si ta koja preslabo reagira. Tvoja je
sigurnost, Waylayina sigurnost, ugrožena. To zaslužuje reakciju«, rekao je
Stef.
 Pogledala sam si u dlanove.
»Znači, bolje biste se osjećali da znate da sam prestravljena, da mi je
duša sleđena, da se bojim kako će se nešto dogoditi, pa će mi oduzeti
Waylay. Da će na kraju neki stranac odgajati moju nećakinju ili, još gore, da
bi moja sestra, osoba s kojom bih na ovome svijetu trebala biti najbliskija,
mogla uplesati natrag u grad i odvesti je bez mojeg znanja. Da, osim što
socijalnoj radnici koja me uvijek vidi u najgorem izdanju pokušavam
dokazati da sam najodgovornija opcija koja postoji, radim dva posla i
djevojčicu podsjećam na to da ne mora sve biti onako kako je bilo prvih
jedanaest godina njezina života, uz to u raspored ubacim i razgovor o tome
kako se moram iscrpiti samo da po noći mogu spavati, a ne da zurim u strop i
razmišljam o svim načinima na koje ovo može poći po zlu.«
»Uh, pa da. Zbog toga bih se osjećala bolje nego da sam namjerno
izbačena«, rekla je Sloane.
»Hvala«, rekao je Stef. »Nash, želiš li staviti točku na i?«
»Naomi, ima puno ljudi koji mare za tebe. Možda je vrijeme da im za
promjenu dopustiš da oni vode brigu, umjesto da ti odrađuješ sve oko toga?«
Isturila sam bradu. »Uzet ču to u razmatranje«, rekla sam.
»To je njezin snobovski ton«, rekao je Stef. »Nećemo napredovati dok
se ne smiri.«
»Idem u šetnju«, uvrijeđeno sam rekla.
Nisam daleko stigla kad se začulo: »Naomi, pričekaj.« Htjela sam
nastaviti hodati, pokazati mu srednji prst, ali, jer sam to bila ja, na mjestu
sam stala i pričekala da me Nash dostigne.
»Ne radim ovo kako bih te razbjesnio«, rekao je. Oči su mu bile plavije
od Knoxovih, no gorjele su istim onim morganskim intenzitetom zbog kojeg
mi se želudac prebacivao i izokretao. »Moraš oči držati otvorene. I tvoja
obitelj, također. To što im nisi rekla za ovakvo sranje neodgovorno je i
upravo takve stvari ne izgledaju dobro u slučajevima o skrbništvu.«
»Rekao si da se ne moram brinuti oko toga!«
 »Govorim ti jezikom koji razumiješ. Biti skrbnik, biti roditelj, ne vrti se
oko toga da od nekog predstavnika vlasti dobiješ zlatne zvjezdice za
uspješan posao. Vrti se oko toga da, čak i kada je teško, učiniš ono što je
ispravno. Pogotovo kada je teško.«
Lako je njemu reći - njega socijalna radnica nije uhvatila gotovo nagog
nakon provoda za jednu noć.
Posegnuo je i jednom mi rukom stisnuo rame. »Shvaćaš li me?« pitao
je.
»Da sam na tvojem mjestu, dobro bih razmislio o tome da maknem tu
ruku.«
Glava mi se okrenula prema Knoxu, koji nam je ležerno prilazio. No u
pogledu njegovih očiju nije bilo ništa ležerno. Izgledao je bijesno.
Nash je ruku ostavio tamo gdje je bila, čak i kada je Knox pristupio
našem dvojcu.
Sljedećeg sam se trenutka zatekla privučena uz Knoxov bok, s njegovom
rukom prebačenom preko ramena. Naša je publika pozornost počela dijeliti
između utakmice na terenu i drame pokraj njega.
Nasmiješila sam se kao da čavrljamo o leptirima i vremenu.
Braća su bijesno zurila jedan u drugoga.
»Samo sam tvoju curu podsjećao na to da obitelj vodi brigu o obitelji«,
rekao je Nash.
»Sada si završio s podsjećanjem. Zašto dupe ne odvučeš kući i jebeno
odmaraš kako bi se mogao vratiti u formu u kojoj možeš voditi brigu o
obitelji?«
»Uživam u utakmici. Mislim da ću se zadržati«, rekao je Nash. »Bilo te
lijepo vidjeti, Naomi.«
Nisam mu odgovorila - samo sam nijemo promatrala kako lagano odlazi
do Lize i mojih roditelja. Činilo se da jutrima nijedan od braće Morgan nije
dobro raspoložen.
»Što radiš ovdje?« pitala sam nagnuvši glavu da mogu pogledati Knoxa.
 Pogled mu je počivao na terenu, gdje je Nina posve promašila loptu i
umjesto toga došla u kontakt s potkoljenicom protivnice.
»Čuo sam da se igra neka utakmica. Pomislio da bih mogao navratiti.«
Palac mu je po mojoj nadlaktici opisivao lijene krugove. Osjećala sam,
trnce koji su potekli iz mjesta dodira i počeli mi putovati po ostatku tijela.
Moj se mrzovoljni, tetovirani nazovidečko u rano nedjeljno jutro, nakon
noćne smjene u baru, izvukao iz kreveta radi mene i Waylay. Nisam bila
sigurna što učiniti s tom informacijom.
»Rano je«, istaknula sam.
»Aha.«
»Nash je samo zabrinut«, rekla sam, u pokušaju da požurim razgovor.
»Hoće on tako.«
Pozornost mi se vratila na utakmicu nakon što su se zvuci gomile
pojačali. Kada je Waylay presjekla dodavanje i počela driblati, osjetila sam
kako je Knox pokraj mene postao napet.
»Idi do kraja, Way«, viknuo je Wraith.
»Nastavi, Waylay«, viknuo je tata.
»Hajde, mala«, rekao si je Knox u bradu, pozornosti prikovane uz dres
s brojem šest.
Kada se približila golu, prsti su mi se zakopali u Knoxovu majicu.
Upravo kada je povukla nogu kako bi udarila loptu, druga se igračica
zatrčala u nju i obje su se stropoštale na tlo.
Obožavatelji su zajednički zaječali.
Nina i Chloe povukle su Waylay na noge. Bila je posve crvena u licu.
»Uh-oh.«
»Što >uh-oh<?« pitao je Knox.
»Kakvo je ovo sranje, suče?« zarikala je Waylay.
»Ah, kvrapcu«, prošaptala sam.
 »Je li ona to upravo sucu rekla >sranje<?« pitao je Knox.
Sudac je zazviždao i odlučno dokoračao do Waylay prekapajući po
svojem prednjem džepu.
Kada je izvučen žuti karton i podignut pred malo pobunjeničko lice
moje nećakinje, zastenjala sam.
»Ovo učini svaku utakmicu. Kao da si ne može kontrolirati usta«,
zastenjala sam.
»Ma dajte, suče«, viknuo je Wraith. »To je bio prekršaj.«
»Žao mi je, treneru. Na terenu nema takvog izražavanja«, rekao je
sudac.
Waylay je opet otvorila usta. Srećom, Chloe je bila dovoljno
dalekovidna da preko zjapeće provalije raznovrsnih psovki prelijepi svoj
dlan. Waylay se borila s njom.
»Ovo joj je treći žuti karton u tri utakmice. Ne mogu je natjerati da
prestane.«
Knox je gurnuo prste u usta i zazviždao. Svi, uključujući Waylay,
pogledali su u našem smjeru.
»Way«, rekao je svinuvši prst. »Dođi ovamo.«
Chloe ju je pustila, pa je Waylay, pogleda uperena u stopala i crvenih
obraza, domarširala do ruba igrališta.
Knox me pustio i obujmio stražnju stranu Waylayina vrata.
»Shvaćam kako je, mala. Stvarno. No takva sranja ne možeš govoriti na
terenu ili u školi.«
»Zašto? Ti ih govoriš. Mama ih govori.«
»Mi smo odrasli i za vratom nam ne puše gomila drugih odraslih koji
nam govore što da ne radimo.«
»Pa što da onda radim? Saplela me! Mogla sam zabiti.«
»U glavi si to kažeš koliko god glasno hoćeš. Daš da ti to izađe kroz
oči, pore, sa svakim izdahom, ali ne kažeš to ponovno na terenu. Jebeno si
bolja od toga, Way. Temperamentna si, ali u tome da se kontroliraš ima
prokleto puno više moći nego u tome da pustiš da ti izleti. Iskoristi tu moć ili
će ona iskoristiti tebe. Shvaćaš?«
Ozbiljno je kimnula. »Mislim da kužim. Kada mogu psovati?«
»Kada ti i ja gledamo nogomet.«
Waylayin je pogled skliznuo do mojeg lica procjenjujući moju reakciju.
»Ne brini se ti o teti. Prokleto je ponosna na tebe. No, kada tako
eksplodiraš, samo sebe sabotiraš. Pa hajde da joj damo još nešto zbog čega
će biti ponosna? Može?«
Uzdahnula je. Zatim ponovno kimnula. »Aha. U redu. Ali smijem
psovati kada gledamo nogomet?«
»Prokleto točno«, rekao je Knox i razbarušio joj kosu.
»I kada više ne budem išla u školu?«
»Kad završiš preddiplomski studij, smjet ćeš psovati koliko god jebeno
hoćeš. Možda i nakon diplomskog, ako hoćeš doktorat ili neko slično
sranje.«
Podigao joj se kut usana.
»Sad je bolje«, rekao je. »Sad odvuci dupe natrag tamo i spremi loptu u
mrežu, pa da poslije možemo na sladoled.«
»Ali jutro je«, rekla je i ponovno me pogledala, kao da sam neko
čudovište koje se protivi psovkama i sladoledu.
»Nema boljeg vremena za sladoled nego nakon velike pobjede«,
uvjerio ju je.
Široko se nasmiješila gledajući gore u njega, »U redu. Hvala, Knoxe.
Žao mi je, teta Naomi.«
»Oprošteno ti je«, uvjerila sam je. »Već se ponosim tobom. Sada idi i
budi super.«
No, da, nije to bio najbolji savjet koji sam mogla udijeliti. Ali, dok je
Knox stajao rame uz rame s Wraithom, osjećala sam se prilično opijeno.
Pridružio mu se moj otac, potom Nash. Zajedno su tvorili zid testosterona,
spremni štititi i usmjeravati svoje cure.
»Taman kad pomisliš da ne može postati više seksi«, rekla je mama
kada mi se prikrala.
»Govoriš li o Knoxu ili o tati?« pitala sam.
»O obojici. O svima zapravo. Trener Wraith svakako posjeduje šarm. A
Nash je jednako seksi koliko i njegov brat.«
»Mama!«
»Samo primjećujem. Mi Wittove imamo sjajan ukus za muškarce. Pa,
većina nas.«
Prekrila sam si usta dlanom i pokušala prigušiti smijeh.

______
VRIJEME JE ISTJECALO, a rezultat je još uvijek bio izjednačen, jedan
prema jedan.
»Hajdemo, dame!« viknuo je Wraith.
Vidjela sam da je Waylay bacila pogled prema nama te joj na licu
primijetila sićušan osmijeh, pa sam opet osjetila žmarce. Imala je cijelu
ekipu navijača koji su čekali kako bi s njome slavili, i to joj je nešto značilo.
»Sjajno ti ide s njom«, rekla je mama.
»Stvarno?«
»Pogledaj taj osmijeh. Pogledaj kako stalno pogledava ovamo, uvjerava
se da smo svi još ovdje. Reci što hoćeš o Tini, no to što ti je dala svoju kćer
bila je najbolja odluka koju je ikada donijela.«
Oči su mi se zamaglile od suza. »Hvala, mama«, šapnula sam.
Provukla je ruku kroz moju pa se napela. »Opet ima loptu!«
 Wraithova se unuka uplela među dvije obrambene igračice i poslala
loptu do Waylayinih nogu.
»Idemo!« viknuli smo kao jedno, a masa se digla na noge.
Mama i ja čvrsto smo se držale jedna za drugu dok je Waylay driblala
posljednju obrambenu igračicu koja je stajala između nje i gola.
»O, zaboga, pozlit će mi.«
»Opali je, Waylay«, vrisnula je mama.
I jest. Dok smo gledali kako lopta kao na usporenoj snimci leti prema
golu, zadržala sam dah.
Gomila je vrištala. Povrh graje čula sam kako Stef viče: »Zabij je u tu
stvar od mreže!«
Vratarka se bacila za loptom.
No lopta joj je proletjela tik ispred jagodica i zabila se u mrežu.
Vrištala sam zajedno s mamom, bjesomučno poskakujući.
»To je moja unuka!« vrištala je mama.
»To, jebote!« grmio je Wraith.
»Tako je, prokletstvo!« viknula je Liza.
Sloane i Stef su se grlili.
Sudac je posljednji put zazviždao. »Kraj utakmice!«
Waylay je, u šoku, okamenjeno stajala i zurila u loptu u mreži kao da
nije mogla povjerovati što je učinila. A potom se okrenula. Suigračice su
jurile do nje vrišteći i smijući se. No ona je gledala pokraj njih. Gledala je u
mene. A potom je potrčala.
Kao i ja prema njoj. Kada mi je skočila u zagrljaj, uhvatila sam je i
zavrtjela u zraku.
»Uspjela si!«
»Jesi li vidjela? Jesi li vidjela što sam učinila, teta Naomi?«
»Vidjela sam, dušo. Tako sam ponosna na tebe!«
 »Smijemo li na sladoled i smijem li psovati dok gledam nogomet s
Knoxom?«
»Da, i valjda da.«
Čvrsto me zagrlila oko vrata i šapnula: »Ovo mi je najbolji dan u
životu.«
Pokušavala sam treptanjem otjerati suze iz očiju kada mi ju je netko
odvukao iz zagrljaja. Bio je to Knox koji je Waylay smjestio na svoja
ramena, dok se ostatak igračica i roditelja okupljao oko njega kako bi joj
čestitali. Knox mi je uputio jedan od onih rijetkih, širokih osmijeha od kojih
mi se zavrtjelo u glavi.
»Sloane i ja smo razgovarali i oprošteno ti je«, rekao je Stef i prebacio
mi ruku preko ramena.
»Dokle god smo pozvani na sladoled«, dodala je Sloane. »I uključeni u
tvoj život«, ustrajao je Stef.
Oboje sam privukla u čvrst zagrljaj i, preko njihovih ramena, vidjela
kako je tata pljesnuo Knoxa po leđima.
 Trideset četiri

Mladoženja

Naomi

Ž icu naušnice provukla sam kroz resicu pa se odmaknula kako bih se

divila učinku.
»što misliš?« pitala sam Waylay, koja se raširila na mojem krevetu
ležeći na trbuhu, s bradom ugniježđenom u ruke.
Proučila je naušnice. »Bolje je«, odlučila je. »Svjetlucaju kao i natpis
Honky Tonk na tvojoj majici i više dolaze do izražaja kada zabaciš kosu.«
»Ne zabacujem kosu«, rekla sam i razbarušila njezinu. Nećakinja mi je
ovih dana bila sve spremnija tolerirati pokazivanje naklonosti.
»O, da, zabacuješ. Kad god uhvatiš Knoxa da te gleda, budeš sva
kao...« Zastala je kako bi protresla svoju plavu kosu i zatreptala.
»Ne radim to!«
»Baš radiš.«
»Ja sam ovdje odrasla, ja sam šef i kažem da ne radim«, inzistirala sam
i skljokala se na krevet pokraj nje.
»Također, kad god on uđe u prostoriju ili dobiješ poruku od njega, lice
ti postane nekako sladunjavo.«
»O, je li to onakvo sladunjavo lice kakvo tvoje bude svaki put kada
netko izgovori ime gospodina Michaelsa?« zadirkivala sam.
 Waylayino se lice preobrazilo u izraz koji bi bilo prikladno nazvati
sladunjavim.
»Ha! Vidiš! To je sladunjavo lice«, rekla sam i optuživački u nju uperila
prst.
»Samo sanjaj«, podrugljivo je otpuhnula, još se uvijek smiješeći.
»Mogu li upotrijebiti nešto tvojeg laka za kosu, kad si mi već uneredila
frizuru?«
»Svakako«, rekla sam.
Skliznula je s kreveta i podigla limenku koju sam ostavila na komodi.
»Jesi li sigurna da si spakirala sve što ti treba?« pitala sam pogledavši
ružičastu platnenu torbu koja je ležala u dovratku. Waylay je pozvana na
Ninin rođendanski pidžama-party. Bio je to prvi put da noć provodi s nekim
tko nije član obitelji i osjećala sam nervozu.
»Sigurna sam«, rekla je. Jezik joj je izvirio između zubi dok je pažljivo
češljala kosu preko čela upravo onako kako želi pa je pogodila mlazom
spreja.
»Večeras radim zadnju smjenu i, ako odlučiš da ne želiš provesti noć
tamo, možeš jednostavno nazvati baku i djeda, ili Lizu, ili Knoxa, pa će te
netko od njih doći pokupiti.«
U zrcalu me ukriž pogledala. »Zašto ne bih htjela provesti noć? Pa to je
pidžama-party« Već je bila odjevena u pidžamu, po zahtjevu koji je bio na
pozivnici. Ali nosila je ružičaste tenisice koje joj je Knox poklonio, sa
sveprisutnim privjeskom srca.
»Samo želim da znaš da, bez obzira na sve, uvijek možeš nazvati i netko
će biti tu za tebe«, rekla sam. »Čak i kada budeš starija.«
Pročistila sam grlo, a Waylay je odložila lak za kosu.
»Što?« pitala je okrenuvši se prema meni.
»Što >što<?« oklijevala sam.
»Uvijek pročistiš grlo prije nego što kažeš nešto za što misliš da se
nekome neće svidjeti.«
 Prokleta pronicljiva mala. »Jesi li se čula s mamom?«
Spustila je pogled na stopala. »Ne. Zašto?«
»Netko je rekao da je ne tako davno bila u gradu«, rekla sam.,
»Bila je?« Waylay se namrštila kao da je ta vijest uznemirujuća.
Kimnula sam. »Nisam razgovarala s njom.«
»Znači li to da će me opet uzeti k sebi?« pitala je.
Počela sam pročišćivati grlo, pa se zaustavila. Nisam znala kako da na
to odgovorim. »Je li to nešto što bi htjela?« umjesto toga sam pitala.
Waylay si je sada usredotočeno zurila u cipele. »Dobro mi je ovdje s
tobom«, naposljetku je rekla.
Osjetila sam kako mi napetost napušta ramena. »Sviđa mi se što si kod
mene.«
»Sviđa ti se?«
»Da. Iako grozno oponašaš kako zabacujem kosu.«
Široko se nasmiješila, pa se zaustavila. »Uvijek se vrati.«
Kada je to ovaj put rekla, zvučalo je drukčije. Zvučalo je više kao
upozorenje.
»Sredit ćemo to kada dođe do toga«, rekla sam joj. »Hajdemo te
otpremiti na pidžama-party. Jesi li sigurna da si spakirala četkicu za zube?«
»Ajme, teta Naomi! Nije mi ovo prvi pidžama-party!«
»U redu. U redu! A donje rublje?«

______
JA: KAKO JE U PARIZU?
Stef: Popio sam previše šampanjca i plesao s muškarcem po imenu
Gaston. Znači, prilično jebeno odlično. Ali svejedno mi nedostaješ ti i
obitelj.
Ja: I ti nama nedostaješ.
Stef: Događa li se neka drama o kojoj si mi »zaboravila« ispričati?
Ja: Tako je lijepo što nisi zlopamtilo. I ne. Nikakva drama na
prijavak, osim što Waylay ide na pidžama-party.
Stef: Znači li to da ćeš i ti na pidžama-party? Ako da, obuci negliže
koji sam ti poslao! Knoxu će se otopiti mozak! Ups. Moram ići. Gaston me
zove!

______
PETKOM NAVEČER provod u Honky Tonku bio je razuzdan. Ekipe su
bile velike, glazba glasna i nikoga nije bilo briga hoće li ujutro biti mamuran,
pa se piće naručivalo u izobilju.
Dok sam čekala da Max unese narudžbu, podigla sam kosu sa stražnje
strane vrata.
»Gdje je večeras Knox?« pitala je Silver stojeći iza šanka.
»Vani s Lucianom«, viknula sam kroz zvuk pjesme Sweet Home
Alabama. Bend je bio pristojan, ali gomila ih je nadglasala u pjevanju, pa se
nisu ni čuli. »Rekao je da će svratiti poslije.«
Max se maknula od blagajne i počela pića nabacivati na poslužavnik.
»Večeras su napojnice dobre«, rekla je.
»Zvuči kao da bi ovo mogla biti večer za žestice«, rekla sam i podigla
pa spustila obrve.
»U tvojem je dijelu novi tip«, rekla je Max i pokazala prema zidu
najdalje od plesnog podija. »Kako teče pidžama-party?«
»Waylay mi je poslala poruku da joj prestanem slati poruke, a Gael mi
je poslao sliku cura kako si rade manikure i pedikure te stavljaju maske za
lice«, rekla sam joj. »Izgleda kao da se zabavlja kao nikada u životu.«
 Za stol članova jahačkog kluba dostavila sam dva nova piva te, na putu
do druge strane bara, nabrzinu pozdravila Hinkela McCorda i Buda
Nickelbeeja.
Bacila sam pogled na novog klijenta. Stolicu je namjestio uza zid,
napola u sjeni. No svejedno sam vidjela njegovu crvenu kosu. Tip iz
knjižnice. Onaj koji me ispitivao o tehničkoj podršci.
Na stražnjoj strani vrata osjetila sam nervozno golicanje. Možda je
živio u Knockemoutu. Možda sam previše razmišljala o ovome, a on je bio
samo obični tip s pokvarenim laptopom koji je petkom navečer volio popiti
hladno pivo.
A možda i nije.
»Izvolite, ljudi«, rekla sam dijeleći pića za stolom za četvero koji se
pretvorio u stol za šestero.
»Hvala, Naomi. I hvala što si moju tetu spojila s onom ustanovom za
zdravstvenu njegu u kući«, rekla je Neecey, tračerski raspoložena konobarica
iz Dinina restorana.
»Nema na čemu. Hej, zna li itko onog tipa koji sjedi uza stražnji zid?«
pitala sam.
Četiri su se glave istovremeno okrenule. Knockemout nije baš talentiran
za suptilnost.
»Ne mogu reći da izgleda poznato«, rekla je Neecey. »Ta crvena kosa
definitivno se ističe. Da sam ga upoznala, mislim da bih ga se sjećala.«
»Pravi li ti probleme, Nay?« zahtijevao je Wraith izgledajući smrtno
ozbiljno.
Nasilu sam se nasmijala. »Ne. Samo sam ga prepoznala iz knjižnice.
Nisam znala je li lokalac.«
Odjednom sam zaželjela da je Knox ovdje.
Dvije sekunde poslije bilo mi je drago što nije. Jer, kada su se ulazna
vrata taj put otvorila, pomolila sam se da se zemlja otvori i proguta me.
»Tko je sad taj fićfirić, dovraga?« naglas se zapitao Wraith.
 »O, ne. Ne, ne, ne, ne, ne«, prošaptala sam.
Warner Dennison Treći pregledavao je bar, s posprdnim izrazom na
zgodnom licu.
Razmišljala sam o tome da se okrenem i odmaglim u kuhinju. No bilo je
prekasno - pogled mu je susreo moj. Nije se potrudio skriti svoje
iznenađenje.
»Naomi«, zazvao je, upravo u trenutku kada je bend završio pjesmu.
Glave su se okrenule kako bi pogledale u mene, pa opet u Warnera.
Ostala sam na mjestu ukopana, no on je bio u pokretu meandrirajući oko
stolova kako bi došao do mene.
»Što radiš ovdje?« zahtijevala sam.
»Ja? Što ti, dovraga, radiš na mjestu poput ovoga? I kako si se to
odjenula?« rekao je i posegnuo za mnom. Njegove su mi ruke stisnute
bicepse kao da će me privući u zagrljaj, no oduprla sam se.
»Radim ovdje«, rekla sam i čvrsto mu položila ruku na prsa.
Vani je neki motocikl zaturirao, a on se trznuo. »Više ne«, rekao je
Warner. »Ovo je smiješno. Dokazala si što si htjela. Ideš kući.«
»Kući?« uspjela sam se suho nasmijati. »Warnere, prodala sam svoju
kuću. Sada živim ovdje.«
»Ne budi smiješna«, rekao je. »Ideš kući, sa mnom.«
Kako nisam htjela napraviti scenu, prestala sam se pokušavati izvući iz
njegova stiska. »O čemu to govoriš? Više nismo zajedno.«
»Pobjegla si s našeg vjenčanja i onda tjednima ignorirala moje pozive i
mailove. Htjela si nešto dokazati i uspjela si.«
»Što to točno misliš, što sam htjela dokazati?«
Raširio je nosnice, primijetila sam da je stisnuo čeljust. Počinjao se
uznemiravati i od toga mi se stisnuo želudac.
»Htjela si da vidim kakav bi bio život bez tebe. Shvaćam to.«
 Zaokupili smo pozornost čitavog bara. »Warnere, hajdemo razgovarati
nekamo drugamo«, predložila sam. Povukla sam ga pokraj šanka pa u hodnik
pokraj toaleta.
»Nedostaješ mi, Naomi. Nedostaju mi naše zajedničke večere.
Nedostaje mi doći kući i otkriti da si mi oprala rublje. Nedostaje mi izvoditi
te i hvaliti se tobom.«
Odmahnula sam glavom, u nadi da ću u mozak utresti nešto razuma.
Nisam mogla vjerovati da je ovdje.
»Gle«, rekao je, »ispričavam se za ono što se dogodilo. Bio sam pod
stresom. Previše sam popio. Neće se ponoviti.«
»Kako si me pronašao?« pitala sam i naposljetku se izvukla iz njegova
stiska.
»Mama je prijateljica s tvojom mamom na Facebooku. Vidjela je neke
slike koje je tvoja mama objavila.«
Tada sam prvi put požalila što nisam mami rekla zašto sam to točno
pobjegla s vjenčanja. Da je znala zašto sam ostavila Warnera, prokleto ga
sigurno ne bi usmjerila ovamo.
Warner me uhvatio za zapešća.
»Sve u redu ovdje?« pitala je Max pojavivši se na početku hodnika.
»Sve je u redu«, slagala sam.
»Gledaj svoja prokleta posla«, promrmljao je Warner, a da nije pogled
skinuo s mene.
»Warnere!« Prisjetila sam se svih malih uvreda koje je ispod glasa
usmjerio na mene i na bezbroj drugih.
»Hajdemo nekamo gdje možemo razgovarati«, rekao je i čvršće mi
stisnuo zapešća.
»Ne. Moraš me poslušati. Nikamo ne idem s tobom i zasigurno neću
opet biti s tobom. Gotovo je. S nama je gotovo. Nema se više o čemu
razgovarati. Sada idi kući, Warneru.«
 Zakoračio je u moj osobni prostor. »Ne idem nikamo ako ti ne budeš
išla sa mnom«, inzistirao je.
U dahu sam mu namirisala alkohol, pa se lecnula. »Koliko si popio?«
»Jebemu, Naomi. Prestani sve svaljivati na piće ili dva. E sad, dopustio
sam ti da se udaljiš i vidi što si učinila.« Zamahnuo je rukom oko sebe. »Ovo
nisi ti. Ne pripadaš ovakvom mjestu, s ljudima poput njih.«
»Pusti me, Warnere«, smireno sam rekla.
Umjesto da me pusti, gurnuo me uza zid i držao me za bicepse.
Nije mi se to svidjelo. Nije bilo kao kada bi me Knox okružio i osjetila
bi mi se napunila njime, kada sam htjela učiniti sve da mu budem bliže. Ovo
je bilo drukčije.
»Moraš otići, Warnere«, rekla sam.
»Ako želiš da odem, ići ćeš sa mnom.«
Odmahnula sam glavom. »Ne mogu otići. Radim.«
»Zajebi ovo mjesto, Naomi. Zajebi svoj mali ispad bijesa. Voljan sam ti
oprostiti.«
»Makni svoje jebene ruke s nje. Sada.«
Koljena su mi zaklecala od Knoxova glasa.
»Produži, kretenu. Ovo je između mene i moje zaručnice«, rekao je
Warner.
»Nije ti to najbistriji odgovor«, blago je rekao Lucian.
Knox i Lucian stajali su na početku hodnika. Lucian je ruku držao na
Knoxovu ramenu. Nisam mogla procijeniti zadržava li ga ili mu pruža
podršku.
A potom Knox odjednom nije stajao na početku hodnika, a Warnerove
ruke više nisu bile na meni.
»Pusti mu da prvi udari«, doviknuo je Lucian.
 Warner je zamahnuo, a ja sam užasnuto promatrala kako je udarac sletio
toliko jako da je Knoxova glava poletjela unatrag.
»Dovoljno dobro« rekao je Lucian s rukama u džepovima - prizor
opuštenosti.
Knox je pustio šakama da govore. Prvi se udarac susreo s Warnerovim
nosom, nakon čega se čulo krckanje. Warner je naslijepo zamahnuo. Udarac
je skliznuo s Knoxova ramena. Dok je krv kuljala iz Warnerova nosa, Knox
je uputio još jedan udarac, pa još jedan, a zatim se Warner stropoštao na pod.
Prije nego što ga je Knox stigao slijediti, Lucian ga je počeo odvlačiti.
»Dosta«, mirno je rekao dok se Knox borio kako bi se oslobodio.
»Pobrini se za Naomi.«
Kada je Lucian izgovorio moje ime, Knoxov je pogled napustio mojeg
okrvavljenog bivšeg zaručnika i pronašao mene.
»Koji kurac?« Warner je zarežao dok ga je Lucian povlačio na noge.
»Zovem svojeg odvjetnika! Dupe će ti prije jutra biti u zatvoru!«
»Sretno s time. Brat mu je načelnik policije, a moj je odvjetnik deset
puta skuplji od tvojeg. Pazi na vrata«, upozorio je Ludari. I potom
Warnerovim licem otvorio vrata kuhinje. Kada su dva muškarca nestala, iz
bara se začuo usklik.
A tada sam prestala razmišljati o tome tko će počistiti krvavu mrlju na
staklu jer je ispred mene bio Knox i izgledao poput tisuću nijansi srdžbe.
 Trideset pet

Cijela priča i sretan kraj

Knox

M oram na toalet«, objavila je Naomi i jurnula u ženski WC.

»Prokletstvo«, promrmljao sam i stisnuo dlanove u šake. Kroz
žile su mi kolali adrenalin i bijes te mi krv zagrijavali do vrenja.
Razmišljao sam o tome da odem za njom u zemlju bez muškaraca, no
preduhitrile su me Max, Silver i Fi.
»Ne možete sve otići iz bara u jebeno isto vrijeme«, doviknuo sam kroz
vrata.
»Odjebi, Knoxy. Sredit ćemo ovo«, viknula je Fi.
»A mi ćemo srediti ovo, Knoxe«, rekao je Wraith prebacivši si ručnik
preko ramena i zakoračivši iza šanka. »Svi dobivate pivo ili žeste jer ne
znam kako jebeno natočiti išta drugo.«
Mušterije su ispustile razuzdan poklič.
Vrata kuhinje su se otvorila - kuhar Milford izašao je s dvjema
košaricama nachosa s govedinom u jednoj ruci te vrećicom leda zamotanom
u ručnik u drugoj. Dobacio mi je led pa ispustio zvižduk koji je parao uši.
Sloane je skočila i zgrabila košarice. »Hej! Tko je naručio nachose s
govedinom?«
Ruke su se podigle po cijelom baru.
 »Ako doznam da je itko od vas slagao, osobno ću vam na godinu dana
uništiti život.«
Sloane nije bila knjižničarka blage prirode. Imala je legendarni
temperament koji bi, kada bi se probudio, dosegnuo uragan pete kategorije.
Sve su se ruke, osim dviju, mudro spustile.
»Tako je bolje«, rekla je.
»Sve je u redu, šefe. Pobrini se za svoju damu«, inzistirao je Milford.
»Je li Lucian...«
»Gospodin Rollins iznosi smeće«, rekao je uz cerek pa se vratio u
kuhinju.
Htio sam, ali bojao sam se da mi njezina svita neće dati blizu. Mogao
sam bez razmišljanja udarcem odavde izbaciti šupka, ali bio sam dovoljno
pametan da se pomalo bojim žena iz Honky Tonka.
»Naomi«, rekao sam zalupavši po vratima toaleta. »Ako ne dovučeš
dupe ovamo, ili ću ući ili ću otići još malo premlatiti onog kurvina sina da ga
urazumim.«
Vrata su se otvorila i Naomi me, s razmazanom šminkom oko očiju,
bijesno pogledala. »Nećeš učiniti ništa slično.«
Dok sam se naginjao prema njoj, olakšanje mi je poteklo venama.
»Sad ću te dodirnuti jer mi to treba. I unaprijed te upozoravam da ću to
učiniti jer, ako te dotaknem, a ti se lecneš, otići ću na parkiralište i početi ga
prebijati dok ne bude previše slomljen da ikada više dotakne ženu.«
Oči su joj se raširile, ali kimnula je.
Kada sam je primio za ruku, pokušao sam biti nježan.
»Jesmo si dobri?« pitao sam.
Ponovno je kimnula.
To mi je bilo dovoljno dobro. Povukao sam je pokraj WC-a i Fijina
ureda u sljedeći hodnik, onaj koji je vodio do mojeg ureda.
 »Ne mogu vjerovati da se ovo dogodilo«, jauknula je. »Tako me sram.«
Nije je bilo sram. Tada je bila jebeno prestravljena. Pogled u njezinim
očima, kada sam zakoračio u hodnik, neću zaboraviti dok sam živ.
»Kako se usuđuje pojaviti se ovdje, govoriti da želi da mu se vratim jer
mu nedostaje da čistim za njim.«
Stisnuo sam joj ruku. »Obrati pozornost, Ivančice.«
»Na što? To kako si mu lice pretvorio u mljevenu govedinu? Misliš li
da si mu slomio nos?«
Znao sam da jesam. To je i bio cilj.
»Obrati pozornost na ovo«, rekao sam pokazavši na tipkovnicu pokraj
vrata. »Nula, pet, dva, dva.«
Zurila je u tipkovnicu pa u mene. »Zašto mi daješ šifru?«
»Ako se pojavi taj tip, ili bilo tko koga ne želiš vidjeti, dođi ovamo i
unesi nula, pet, dva, dva.«
»Pokušavam imati slom živaca, a ti želiš da pamtim brojeve.«
»Unesi šifru, Naomi.«
Učinila je kako joj je rečeno mrmljajući o tome kako su svi muškarci
gnjavatori. Nije bila u krivu.
»Dobra cura. Vidiš ovo zeleno svjetlo?«
Kimnula je.
»Otvori vrata.«
»Knoxe, trebala bih se vratiti tamo. Ljudi će pričati. Imam šest
stolova«, rekla je, a ruka joj je lebdjela nad kvakom.
»Trebala bi otvoriti prokleta vrata i predahnuti.«
Raširila je te svoje prekrasne jebene oči boje lješnjaka. Osjetio sam
kako svijet usporava i staje. Kada bi to učinila, kada bi me pogledala s
nadom, povjerenjem i tek malo požude, to mi je radilo neke stvari. Stvari
koje nisam htio secirati jer su bile ugodne i nisam htio trošiti vrijeme pitajući
se kako će krenuti po zlu.
»U redu«, napokon je rekla i gurnula vrata.
Odgurao sam je preko praga i za nama zatvorio vrata.
»Opa. Tvrđava osame«, rekla je uza strahopoštovanje.
»To je moj ured«, suho sam rekao.
»To je tvoj sigurni prostor. Tvoj brlog. Ulaz nije dopušten nikome osim
Waylonu. A ti si mi upravo dao šifru.«
»Nemoj da požalim«, rekao sam i približio joj se kako bih je stisnuo uz
vrata boreći se s potrebom da je zgrabim i čvrsto držim.
»Potrudit ću se«, rekla je uz drhtav uzdah.
»Ono što se vani dogodilo bilo je pravo sranje«, počeo sam i ruke joj
stavio s obje strane glave.
Štrecnula se. »Znam. Tako mi je žao. Nisam imala pojma da dolazi.
Nisam pričala s njim od probne večere. Pokušala sam ga odvesti od mase i
riješiti to privatno, ali...«
»Dušo, ako te muškarac ikada opet dovede u takav položaj, želim da ga
odalamiš koljenom u jaja najsnažnije što možeš i, kada se presavine, udari ga
koljenom u jebenu facu. Onda bježi ko sam vrag. Nije me briga što si
izazvala scenu. Ono za što me bilo briga jest da sam ušao u bar i zatekao
kako neki muškarac drži ruke na mojoj curi.«
Donja joj je usna zadrhtala. Poželio sam uloviti Warnera Kako Se Već
Jebeno Zove i njegovom glavom probiti debelo prozorsko staklo.
»Žao mi je«, šapnula je.
»Dušo, ne želim da ti bude žao. Ne želim da te bude strah. Želim da
zbog toga što je neki šupak pomislio da smije staviti ruke na tebe budeš
bijesna koliko i ja. Želim da znaš koliko vrijediš, tako da nitko zdrave
pameti nikada ne pomisli da se smije tako odnositi prema tebi. Shvaćaš me?«
Oprezno je kimnula.
 »Fino. Mislim da je vrijeme da ispričaš cijelu priču, Ivančice.«
»Zapravo ne moramo razgovarati...«
»Ne izlaziš iz ove sobe dok mi sve ne kažeš. I mislim time na jebeno
sve.«
»Ali nismo stvarno zajed...«
Stisnuo sam joj usne. »A, ne, ne, Naomi. Nije važno kako smo ovo
jebeno nazvali - stalo mi je do tebe i, ako ne počneš pričati, ne mogu učiniti
ono što moram učiniti da osiguram da se to nikada više ne dogodi.«
Jedan je dugi trenutak mirno stajala.
»Ako ti kažem, hoćeš li me pustiti da se vratim na pošao?« pitala me
kroz moje prste.
»Da. Pustit ću te da se vratiš na posao.«
»Ako ti kažem, hoćeš li obećati da nećeš loviti Warnera?«
Već sam znao da mi se ovo ni najmanje neće svidjeti. »Da«, slagao sam.
»U redu.«
Odmaknuo sam ruku, a ona se sagnula da mi prođe ispod nje i stane na
sredinu sobe, između radnog stola i kauča.
»Ja sam kriva«, počela je.
»To je sranje.«
Brzo se okrenula prema meni i prikovala me pogledom. »Ako se budeš
ubacivao kao oni starci na balkonu u Muppetima, neću ti ništa reći.
Jednostavno ćemo oboje ovdje umrijeti od gladi. U nekom trenutku netko će
namirisati naša raspadajuća tijela i srušiti vrata.«
Naslonio sam se na prednju stranu svojeg stola i protegnuo noge ispred
sebe. »U redu. Nastavi sa svojim magarećim mišljenjem.«
»Sjajna aliteracija«, rekla je.
»Pričaj, Ivančice.«
Otpuhnula je. »Dobro. U redu. Bili smo zajedno neko vrijeme.«
 »Povijest. Imate je. Ti si nastavila dalje, on nije.«
Kimnula je.
»Bili smo zajedno dovoljno dugo da se počnem koncentrirati na
sljedeći korak.« Bacila je pogled prema meni. »Ne znam je li ti ovo poznato,
ali stvarno volim stavljati kvačice pokraj stvari na popisima.«
»Nemoj zezat.«
»Uglavnom, na papiru smo bili kompatibilni. Imalo je smisla. Mi smo
imali smisla. I nije kao da je pravio planove za ljetovanje sljedeće godine.
Nije se kretao brzo koliko sam mislila da bi trebao.«
»Rekla si mu da se posere ili da siđe sa školjke«, pretpostavio sam.
»Mnogo elokventnije, dakako. Rekla sam mu da vidim budućnost za nas.
Radila sam u tvrtki njegove obitelji i bili smo zajedno tri godine.
Jednostavno je imalo smisla. Rekla sam mu da bi, ako ne želi biti sa mnom,
trebao prerezati sponu. Kada je nekoliko tjedana poslije preko stola u
svojem omiljenom talijanskom restoranu gurnuo kutijicu iz draguljarnice,
dijelu mene toliko je laknulo.«
»A drugom dijelu?«
»Mislim da sam odmah znala da je to greška.«
Odmahnuo sam glavom i prekrižio ruke. »Dušo, odavno si znala da je to
greška.«
»Pa, znaš što kažu o retrospekciji.«
»Da se zbog nje osjećaš kao idiot?«
Usne su joj se trznule. »Tako nešto. Ne želiš zapravo slušati sve ovo.«
»Dovrši priču«, potmulo sam zarežao. »One noći kada je Nash
nastrijeljen ogolio sam ti dušu. Sad ćemo biti kvit.«
Znao sam da sam pobijedio kad je uzdahnula.
»Pa smo počeli planirati vjenčanje. I, kad kažem mi, mislim na njegovu
mamu i na sebe jer je on bio prezauzet poslom i nije se htio baviti detaljima.
U tvrtki su se događale neke stvari. Bio je pod velikim stresom. Počeo je
više piti. Otresati se na mene zbog malih stvari. Pokušala sam biti bolja,
raditi više, očekivati manje.«
Ruke su me svrbjele za tim da ih sklopim oko vrata te stoke.
»Otprilike mjesec dana prije vjenčanja bili smo na večeri s još jednim
parom i previše je popio. Vozila sam nas kući, a on me optužio da sam
očijukala s drugim tipom. Nasmijala sam se. Bilo je to apsurdno. Njemu nije
bilo smiješno. On...«
Zastala je i lecnula se.
»Izgovori to«, promuklo sam rekao.
»Z-zgrabio me za kosu i povukao mi glavu unatrag. Bila sam toliko
iznenađena da sam naglo skrenula i skoro udarila u parkiran auto.«
Morao sam se svom snagom koju sam imao obuzdati da ne skočim sa
stola i otrčim na parkiralište prebiti ovog jebenog tipa.
»Rekao je da nije tako mislio«, nastavila je kao da njezine riječi u meni
nisu upravo pokrenule tempiranu bombu. »Obilato se ispričavao. Tjedan
dana mi je svaki dan slao cvijeće. >To je zbog stresa<, rekao je. Pokušavao
je dobiti promaknuće kako bi nam osigurao budućnost.«
Gušio sam se potisnutim bijesom, nisam bio siguran koliko ću se dugo
moći pretvarati da sam miran.
»Bili smo tako blizu dana vjenčanja i stvarno je izgledao kao da mu je
žao. Bila sam dovoljno glupa, dovoljno revna da nastavim do sljedećeg
koraka da sam mu povjerovala. Stanje je bilo u redu. Bolje nego u redu. Do
noći probne večere.«
Prsti su mi se zarili u bicepse.
Sada je koračala ispred mene. »Na probi se ukazao smrdeći kao pecara
i tijekom večere je popio još nekoliko pića. Načula sam kako njegova majka
otrovno komentira da žali što nije mogla pozvati više ljudi, ali nije mogla jer
si moji roditelji to ne bi mogli priuštiti.«
I mama je tog gada zvučala kao da zaslužuje prebijanje.
 »Bila sam tako ljuta da sam se po izlasku iz restorana sukobila s njim.«
Zadrhtala je, a ja sam se pobojao da ću plombe samljeti u prah. »Hvala
Bogu, bili smo sami na parkiralištu. Roditelji su već otišli kući. Stef i ostatak
svadbene svite još su bili unutra. Bio je tako ljut. Kao da je u njemu stisnut
prekidač. Nisam vidjela što se sprema.«
Zatvorila je oči, znao sam da ponovno proživljava taj trenutak.
»Ošamario me ravno preko lica. Jako. Ne dovoljno jako da me sruši na
pod, samo dovoljno da me osramoti. Samo sam stajala tamo, u šoku, i držala
si obraz. Nisam mogla vjerovati da bi tako nešto učinio.«
Sumnjao sam da je Naomi svjesna kako je podigla ruku do obraza, kao
da još uvijek osjeća udarac.
Nisam se više mogao obuzdavati. Okrenuo sam se prema vratima - bio
sam spreman iščupati kvaku, a tada sam na leđima osjetio ruke.
»Knoxe, kamo ideš?«
Otključao sam i naglim potezom otvorio vrata. »Idem iskopati plitki
grob, tako da ga imam gdje staviti nakon što se umorim od udaranja.«
Njezini su mi se nokti zakopali u kožu ispod majice omogućivši mi da
osjetim nešto što nije bijes.
»Nemoj me ostaviti samu«, rekla je stisnuvši se uz moja leđa.
Jebemti.
»Počeo je koračati i vikati. Ja sam kriva, rekao mi je. Nije bio spreman
oženiti se. Imao je ciljeve koje je htio postići prije nego što se usredotoči na
privatni život. Ja sam bila kriva jer sam ga forsirala. Sve što je pokušavao
učiniti bilo je dati mi sve što želim, a eto mene kako mu se žalim večer prije
vjenčanja koje nije htio.«
»To je jebeno sranje, Naomi, i ti to znaš.«
»Aha«, zaskvičala je i naslonila čelo između mojih lopatica. Osjetio
sam kako kroz majicu curi nešto vlažno.
Prokletstvo.
 Okrenuo sam se i primio je u zagrljaj držeći joj lice uza svoja prsa. Dah
joj je zapeo. »Dušo, ubijaš me.«
»Tako me sram«, šapnula je. »Bila je to pljuska. Nije me smjestio u
bolnicu. Život mi nije bio u opasnosti.«
»To ne znači da je to bilo imalo u redu. Muškarac tako ne dotiče ženu.
Nikada.«
»Ali nisam bila baš nevina. Pokušala sam muškarca natjerati da me
oženi. Skoro sam rekla >Uzimam< čak i nakon što me udario. Koliko je to
jadno? Bila sam u tom crkvenom podrumu u haljini i brinula se oko toga što
će ljudi reći ako sada zbrišem. Brinula sam se da ću ih razočarati.«
Palčevima sam otro suze koje su joj se spuštale niz obraze. Svaka je
bila poput noža u mojem srcu.
»Još uvijek ne znam bih li ispravno odlučila da me Tina nije nazvala i
rekla mi da je u nevolji. Tada sam znala da neću to učiniti.«
Nakon svega što je Tina učinila, barem je Naomi pružila izliku kada joj
je trebala.
»Ivančice, dala si mu izbor. Nije važno koliko su opcije usrane.
Svejedno je morao izabrati. Mogao je ostatak života provesti s tobom ili bez
tebe. Kada te ozlijedio, nije ti dao izbor.«
»Ali trebala sam poslušati što mi je pokušavao reći. Nije se htio
dugotrajno obvezati, a ja sam ga na to prisilila.«
»Imao je izbora«, ponovio sam. »Vidi. Kad se neki muškarac nekoj ženi
ne posveti posve, ima neki razlog za to. Možda traži nešto bolje. Možda mu
je to mjesto u tvojem svijetu jednostavno ugodno i on u svojem životu ne želi
napraviti mjesta za tebe. U svakom slučaju, ne poduzima sljedeće korake ako
nije prisiljen.
Nakon toga, čak i ako klekne, čak i ako se pojavi pred oltarom, ne
zaboravlja činjenicu da to nije bila njegova ideja. Opere ruke od
odgovornosti za cijelu tu vezu. Ali jebena poanta jest da je na svakom koraku
imao izbora. Nisi ga ni na što prisilila.«
 Spustila je pogled. »Nikada nije mislio da sam dovoljno dobra za
njega.«
»Dušo, ono što je istina jest da ni u svojem najboljem izdanju nikada ne
bi bio dovoljno dobar za tebe, i to je jebeno znao.«
Pa je njome manipulirao i pokušao joj dokazati da je bolji pokazujući
joj da je snažniji, moćniji. Koristeći silu. I to bi postalo samo sve gore.
»Prokletstvo, Knoxe! Ne možeš trenutno biti drag prema meni!«
»Da nisi plakala. Da nisi više nijednu suzu prolila zbog nekog šupka
koji te nikada nije niti zasluživao. Ili ću mu slomiti obje ruke i noge.«
Spustila je pogled pa ga ponovno podigla. »Hvala ti.«
»Na čemu?«
»Što si ovdje. Što... si se pobrinuo za mene i počistio moj nered.
Stvarno mi to puno znači.«
Palcem sam otro još jednu zalutalu suzu. »Što sam rekao o plakanju?«
»Ta je bila zbog tebe, ne zbog njega.«
Umjesto da ulovim Warnera i udaram ga u trbuh dok mi čizma ne izviri s
druge strane, učinio sam nešto važnije. Spustio sam usta kako bi pokrila
njezina.
Istog se trenutka opustila i privinula uz mene. Predala se. Okrenuo sam
nas tako da su joj se leđa našla na vratima.
»Knoxe?« šapnula je.
Potom sam je između bedara pritisnuo koljenom i kukovima je prikovao
uz vrata dok su mi usta harala njezinima. Otopila se uza me, gorljiva i željna.
Istog sam se trenutka ukrutio.
Zbog onog kako je, kada sam erekciju protrljao uz nju, tiho, seksi
zastenjala iz dubine grla potpuno sam jebeno obnevidio. Lizao sam je, ljubio
i iskušavao njezin okus dok zrak među nama nije postao naelektriziran, dok
pulsiranje moje krvi nije dostiglo brzinu udaranja mojeg srca.
 Nabio sam kurac uz nju jednom, dvaput, triput, pa ruku gurnuo između
naših tijela i ispod one suknje koju sam obožavao mrziti.
Kada sam pronašao svileni rub njezinih gaćica, zarežao sam. Već sam
po dodiru znao, da su to jedne od onih koje sam joj ja kupio. I uživao sam u
spoznaji da nešto što sam joj ja dao nosi tako blizu svoje kože, na mjestu
koje ću jedino ja vidjeti.
»Ne zaslužuje ni sekundu tvoje energije. Nikada i nije«, rekao sam i
gurnuo rublje u stranu uz više žurbe nego profinjenosti.
»što to radiš?« pitala me, očiju staklastih od požude.
»Podsjećam te što zaslužuješ.«
Dva sam prsta gurnuo u njezinu vlažnu vrelinu i ustima progutao njezin
krik. Već je treperila oko mene, preklinjala da svrši. »Želiš li da
prestanem?« Glas mi je bio grublji nego što sam planirao, ali nisam mogao
biti mekan, nježan, kada sam zbog nje bio krući od betona.
»Ako prestaneš, ubit ću te«, zastenjala je.
»To je moja cura«, rekao sam i lagano joj ugrizao osjetljivu kožu na
vratu.
Jebao sam je prstima počevši polako i povećavajući brzinu. Gledao
sam je u oči uz opsesivnu želju da motrim kako je orgazam koji ću joj
priuštiti uništava. Ali trebalo mi je više. Trebalo mi je da je okusim.
Kada sam se spustio na koljena, zajecala je. Kada sam usta pritisnuo
između njezinih nogu, jecaj je postao tiho stenjanje.
»Jaši moju ruku, Naomi. Jaši je dok te ja dovodim do vrhunca. Sjeti se
tko si. Što zaslužuješ.«
Bila je to zadnja naredba koju sam izdao, a potom je moj jezik bio
zauzet zadirkujući je krugovima koje sam joj iscrtavao oko osjetljivog
klitorisa. Dok mi se trzala uz lice, imala je okus po raju.
Iza zatvarača kurac mi je pulsirao potrebom toliko intenzivnom da je
nisam prepoznao. Moja. Htio sam na riju položiti pravo, učiniti je svojom,
tako da šupci znaju da nemaju šanse.
 »Knoxe«, zacviljela je, a ja sam oko prstiju osjetio kako se steže i
uvlači me. Bilo je jebeno predivno.
»Tako je, dušo«, promrmljao sam. »Osjeti me u sebi.«
Nježno sam je sisao, a jezikom obrađivao nabreknuli pupoljak.
Grleno je zastenjala - osjetio sam kako mi svršava oko prstiju. Bila je
čudo. Umjetničko djelo. I nitko je nije zaslužio. Ni Warner. Čak niti ja.
Ali to što nešto nisam zaslužio neće me spriječiti da to uzmem.
Valovi su prestali. Stiskanje se pretvorilo u malaksalo podrhtavanje, a
kurac mi je još bio bolan. Htio sam se zabiti u nju i na palici osjetiti odjek
njezina orgazma. A tada me povukla na noge, s prstima na mojem remenu.
Kada je sa strahopoštovanjem oslobodila moju erekciju, dlanovi su mi se
našli na vratima, a ona je potonula na koljena.
»Ne moraš to raditi, Naomi.« šapat mi je bio grub od potrebe.
»Želim.«
Usne su joj se rastvorile. Na bedru sam osjetio njezin vrući dah, od
kojeg mi se kurac trznuo. Proizvela je zvuk odobravanja i, prije nego što sam
mogao išta reći ili učiniti, te savršene ružičaste usne rastvorile su se i vrh mi
je nestao među njima.
Bilo je to poput udara groma.
Posljednja suvisla misao koju sam imao bila je da su jedino što je
Warnera Pizdoslava spasilo od najvećeg prebijanja u životu bila Naomina
savršena usta na mojem kurcu.
 Trideset šest

Provala

Knox

N je zijevnuo i rukom si protrljao lice. Sjedio je, u trenirci, za svojim

blagovaoničkim stolom. Na njegovoj obično glatko obrijanoj faci bili
su začeci brade.
»Gle, rekao sam ti. Ne sjećam se baš ničega o pucnjavi. Ne sjećam se
ni da sam parkirao uz cestu.«
Prošlo je dva ujutro, a Lucian je inzistirao da skupimo glave i
pokušamo se domisliti rješenju.
Okrenuo sam mobitel da vidim je li mi Naomi već poslala poruku.
Trebala mi je poslati poruku čim stigne kući. Nakon večeri koju je imala bilo
mi je uznemirujuće pustiti je da se sama vozi kući. Ali Lucian je bio ustrajan
u tome da moramo pričati s Nashom.
»Je li to normalno? Da se ne sjećaš?« pitao sam.
Nash je slegnuo zdravim ramenom. »Kako da znam, jebote? Ovo je prvi
put da sam ranjen.«
Ponašao se neozbiljno, ali je ispod očiju imao sjenke koje nisu imale
ništa s dobom noći.
Lucian je, s druge strane, izgledao kao da se tek uhodava. Bio je u
onome što je preostalo od još jednog skupog odijela. Kravata i sako visjeli
su preko naslona Nashova kauča. Čak i kao djetetu, san mu je bio kratak i
lagan. Svaki put kada bismo prespavali zajedno, zaspao bi posljednji i ustao
prvi. Nikada nismo razgovarali o tome što ga to proganja. Nismo morali.
»Treba nam snimka iz vozila«, rekao je Lucian. Nagnuo se prema
naprijed, s laktovima na koljenima i čašom burbona u ruci.
Brat mi je već odmahivao glavom. »Odjebi, Luce. Znaš da to ne mogu
učiniti. To je dokazni materijal iz istrage u tijeku. Znam da vama dvojici
zakon i red ne znače mnogo...«
»Imamo isti cilj. Otkriti tko je jebeno odlučio u tebe spremiti dva metka
i ostaviti te da umreš«, ubacio sam se. »Da sam na tvom mjestu, ne bih bio
ljut zbog dodatnih očiju i ušiju.« Ponovno sam okrenuo mobitel.
Nema poruka.
»Koji je tvoj problem?« pitao je Nash kimnuvši prema mojem mobitelu.
»Liza J. opet te rastura u Words with Friends?«
»Naomi još nije kod kuće.«
»Vožnja traje pet minuta«, istaknuo je Nash.
Lucian me pogledao. »Nisi mu rekao?«
»Što mi nije rekao?«
»Naomin bivši pojavio se večeras u Honky Tonku. Položio je ruke na
nju. Prestrašio je.«
»Isuse. Gdje ste stavili tijelo?«
Lucian se lukavo nasmiješio. »Ne želiš znati.«
Nash si je uštipnuo korijen nosa. »Stvarno ne želim tu papirologiju.«
»Opusti se«, rekao sam. »Nije mrtav. Ali, ako ikada opet prokleto
osvane u ovom gradu, ne mogu ništa obećati.«
»Knox mu je pred svjedocima dopustio da prvi udari«, objasnio je
Lucian.
»Što je još učinio pred svjedocima? Slomio mu jebeni vrat?«
 »Samo nos tog idiota. Otpratio sam ga na parkiralište i pomogao mu da
shvati da će se, ako se ikada Naomi približi na manje od sto kilometara, moj
odvjetnik osobno pobrinuti da propadnu i on, i njegova obitelj i njihov
obiteljski posao.«
»Luce mu je također facu razlijepio po kuhinjskim vratima«, veselo sam
dodao, u želji da zasluge pripišem onima koji su zaslužni.
Moj je brat podigao netaknuti burbon koji je Lucian stavio ispred njega
te ga iskapio. »Dovraga. Mrzim biti izostavljen iz takvih sranja.«
»Nisi puno propustio«, rekao sam mu.
»Koji vrag radiš ovdje?« zahtijevao je Nash gledajući u mene.
»Buljim u vas dvojicu gnjavatora.«
»Koji vrag buljiš u nas kada bi trebao biti kod kuće, s njom? Vjerojatno
je uznemirena oko cijele stvari. Prestrašena. Sram ju je. Zabrinuta je zbog
toga kako će to izgledati na saslušanju za skrbnika. Ovo je, povrh sranja s
Tinom, posljednje što joj treba.«
Nije mi se sviđalo koliko je dobro moj brat poznavao Naomi.
»Dobro je. Pričali smo o tome. Idem do nje čim izvučeš glavu iz guzice
i predaš snimke iz auta.«
»Kojeg sranja s Tinom?« pitao je Lucian.
Kada mi je mobitel zazvonio, Nash ga je informirao o svim detaljima o
Tininim provalama. Skoro sam se prevrnuo sa stolice da se javim.
»Bilo je i prokleto vrijeme, Ivančice.«
»Knoxe?« Način na koji mi je izgovorila ime dignuo mi je tlak.
»Što nije u redu?« rekao sam već grabeći ključeve auta.
Nash i Lucian također su bili na nogama.
»Netko je bio ovdje. Netko je provalio. Sve je u neredu. Spremat ću
ovo sto godina.«
»Izlazi iz kuće«, zarežao sam.
 Lucian je navlačio sako, a Nash davao sve od sebe da preko trenirke
navuče majicu. Dobacio sam mu njegove tenisice.
»Nisu ovdje. Provjerila sam«, rekla mi je Naomi na uho.
»Porazgovarat ćemo o tome«, mračno sam je uvjerio. »Sad se vrati u
svoj jebeni auto, zaključaj jebena vrata i odvezi se do Lize. Ne izlazi iz
jebenog auta dok tata ne dođe po tebe.«
»Knoxe, usred noći...«
»Zaboli me i da je usred njegove kolonoskopije. Ulazi u auto odmah.
Prekidam i želim da nazoveš Nasha. Ostani na vezi s njim, a ja ću nazvati
tvog tatu.«
»Knoxe...«
»Nemoj se svađati sa mnom, Naomi. Uđi u prokleti auto.«
Čula sam kako si gunđa u bradu, a potom i izdajnički zvuk paljenja auta.
»Dobra cura. Nazovi Nasha.«
Poklopio sam prije nego što je išta stigla reći i prelistao po kontaktima
do Louova broja.
»Koliba?« pitao je Nash. Mobitel mu je zasvijetlio. Na zaslonu je bilo
Naomino ime.
»Aha.«
»Odvest ću Nasha«, rekao je Lucian i s kuke pokraj vrata zgrabio
ključeve.
»Ne smiješ voziti službeno vozilo, Luce«, pobunio se Nash.
»Samo me gledaj.«
»Aha, Lou?« rekao sam kada se Naomin tata javio. »Imamo problem.«

______
 DOJURILI SMO IZGLEDAJUĆI kao automobilska potjera - ja sam
predvodio, a slijedili su me Lucian i Nash, dok su na terencu policijske
postaje Kockemouta bliještala svjetla.
Ruke su mi se stisnule na upravljaču kada sam sve, uključujući pse,
vidio na Lizinu trijemu. Koji dio onoga kad sam rekao »jebeno ostanite
unutra« nisu razumjeli?
Ispred Naomine kolibe nagazio sam na kočnicu. Lucian je uklizao
pokraj mene.
Okrenuo sam se prema njemu. »Učini mi uslugu i odvedi sve unutra tako
da ne stoje i čekaju da ih netko počne obarati.«
Lucian je bez riječi kimnuo i nestao u noći.
»Pojačanje je na putu«, rekao je Nash dok smo trčali do stuba trijema.
Vrata s mrežicom visjela su na jednoj šarci, a vrata iza njih bila su širom
otvorena.
»Naomi je rekla da unutra nema nikoga.«
»A kako to zna?« pitao je Nash. Zvučao je gotovo jednako bijesno kao
što sam se ja osjećao.
»Jer je, prije nego što me nazvala, prošetala kućom držeći nož za kruh.«
»I porazgovarat ćeš s njom o tome, zar ne?«
»Što misliš?«
»Mislim da ćeš porazgovarati.«
Morao sam priznati - bilo je nekako lijepo ponovno imati brata.
»Jebemti«, rekao sam kad smo ušli.
»Nered« je bila preblaga riječ. Jastučići su s kauča bili bačeni na pod.
Sve su ladice radnog stola bile izvučene, a njihov sadržaj istresen. Ormar za
kapute bio je otvoren, a ono što je u njemu bilo uskladišteno bilo je rasuto po
cijeloj dnevnoj sobi.
Sve u utrobi kuhinjskih ormarića i ladica bilo je izvađeno. Vrata
hladnjaka bila su otvorena, a polovina hrane bačena na linoleum.
 »Netko je bio bijesan i u žurbi«, primijetio je Nash.
Krenuo sam uza stube pokušavajući bijes držati pod kontrolom. Dvaput
u jednoj noći bila je napadnuta, a ja sam oba puta kasnio za korak. Osjećao
sam se... bespomoćno, beskorisno. Koja korist od mene ako je ne mogu
čuvati?
Čuo sam brata na stubama iza sebe. Njegov je uspon bio sporiji nego
moj.
Primijetio sam Waylayin ružičasti poplun u hodniku, pa se zaputio u
njezinu sobu. Prošla je gore nego prizemlje. Nova joj je odjeća bila iščupana
iz ormara i komode. Posteljina je bila strgnuta, madrac okrenut i naslonjen na
zid. Okviri za slike koji su na zidovima visjeli većinu mojeg života bili su na
podu. Neki su bili slomljeni.
»Bivši ili sestra?« naglas se pitao Nash.
Naomina je soba bila nabrzinu ispreturana. S kreveta je bila skinuta
posteljina, ormar otvoren i ispražnjen. Jednako je bilo i s komodom.
Na vrhu komode kozmetika je bila u neredu za koji sam sumnjao da je
Naomi napravila. Na zrcalu je ružem bilo naškrabana riječ »KUČKA«.
Pred očima mi se zacrvenjelo, a da to nije imalo nikakve veze s
nijansom ruža.
»Zadrži hladnu glavu«, savjetovao je Nash. »Neće pomoći ako pukneš i
poludiš od napadaja bijesa.«
Na katu smo zavirili u svaki kutak i uvjerili se da je kuća prazna. Do
trenutka kad smo se vratili u prizemlje, Nash je bio blijed i znojan, a ispred
su bila parkirana još dva policijska vozila.
Okolna je šuma zbog svjetala na vozilima bila obojena plavo i crveno.
Otišao sam na prednji trijem da natjeram svjež zrak da mi uđe u pluća,
pa da mogu progutati bijes koji se nadizao.
Primijetio sam je kako stoji na šumskom putu, još uvijek odjevena u
uniformu s posla, preko koje je imala neku staru košulju od flanela koja je
pripadala mojem djedu. Waylon joj se oslanjao o potkoljenice štiteći je
najviše što je neki baset mogao.
 Nisam bio ni svjestan da sam otrčao niza stube trijema. Znao sam samo
da me nešto privlači k njoj.
»Jesi li u redu?« pitala me izgledajući zabrinuto. Odmahnuo sam
glavom i obavio ruke oko nje. Ona je pitala mene jesam li dobro.
»Dobro sam«, slagao sam.
 Trideset sedam

Brijanje i šišanje

Naomi

K amo idemo?« pitala sam Knoxa dok je Knockemout ostajao u

retrovizoru.
»Idemo li u kupovinu?« u nadi je sa stražnjeg sjedala pitala Waylay.
Dobro je prihvatila vijest da se privremeno selimo k Lizi J. Naravno,
posve sam joj slagala rekavši da u kolibi imamo problem s insektima i da
ćemo zajedno sa svima nekoliko dana ostati kod Lize J.
Waylay je bila oduševljena tim produženim zajedničkim boravkom.
Moji su se roditelji, s druge strane, mučili. Ne s tim da smo svi pod
istim krovom. Zbog tog su dijela gotovo bili u ekstazi. Ali Knox je inzistirao
na tome da kažem istinu. Cijelu istinu, počevši od toga zašto sam pobjegla od
Warnera.
Dok je majka u četiri sata ujutro na Facebooku pisala vrlo odlučno
sastavljenu poruku Warnerovoj majci, Knox je fizički morao spriječiti tatu da
ne ode po Warnera.
Nakon što ga je Lucian uvjerio da je Knox ne samo pomeo pod
Warnerom, nego tom muškarcu i slomio nos, tata se prilično smirio.
Istina je boljela, baš kao što Sam i očekivala, što je razlog zbog kojeg
je nisam ni htjela podijeliti. No moji su roditelji izdržali taj teret.
 Uz palačinke koje je mama ispekla zbog tjeskobe pričali smo skoro do
pet sati ujutro, a tada sam se s Knoxom srušila u krevet u njegovoj sobi iz
djetinjstva. Bila sam sigurna da nikada neću uspjeti zaspati, ali, s njegovom
teškom rukom koja me usidrila uz njegovu stranu, utonula sam u zaborav bez
snova i u njemu ostala do deset sati.
Kada sam se probudila, bila sam sama jer se Knox odvezao u grad
pokupiti Waylay s pidžama-partyja«.
Svoju sam ogromnu bačvu kave odnijela na prednji trijem i pričekala ih
razmišljajući o tome kako je taj muškarac uporno nastavljao zamućivati
granice našeg dogovora. A kada su se vratili, kada je Knox stavio ruku na
vrh Waylayine plavokose glave, razbarušio joj kosu i nježno je pogurao...
... tada sam točno shvatila koliko se te granice u mojem srcu zamućuju.
Bila sam u nevolji. I ona nije imala nikakve veze s provalom, ili sestrom
kriminalkom, ili bivšim zaručnikom.
Zaljubljivala sam se u muškarca za kojeg sam se zaklela da neću. Ali
Knox je to učinio nemogućim. Učinio je to neizbježnim.
Nažalost, u tom se trenutku pojavila socijalna radnica, za ono
proučavanje ponašanja u kući na koje sam posve zaboravila. Nisam umislila
izraz iznenađenja na licu gospođe Suarez koji je imala kada sam Waylay
pokušala utjerati u Lizinu kuću i istovremeno izgovarala neodređenu ispriku
o razlogu zbog kojeg smo nespremni za njezin posjet.
Srećom, Knox se još jednom iskazao te naredio Waylay da ode u
kuhinju i donese nam kavu za van. Kada nas više nije mogla čuti, on je bio taj
koji je situaciju objasnio gospođi Suarez.
Nisam imala dobar osjećaj u vezi toga kako će ovo utjecati na
saslušanje o skrbništvu.
»Ne idemo u kupovinu«, Knox je rekao Waylay dok se uključivao na
autocestu.
»Što će nam sve one stvari otraga?« pitala je Waylay.
Kada nisam paničarila o tome što socijalna radnica misli o mom
dopuštanju opetovanih provala, i ja sam bila znatiželjna. Prije nego što je
poklopio prtljažni prostor, primijetile smo više od tuceta vreća za kupnju.
»Potrepštine«, tajnovito je rekao.
Zazvonio mu je mobitel. Na zaslonu sam vidjela Jeremijino ime.
»Aha«, rekao je Knox umjesto pozdrava.
Taj muškarac nije bio za čavrljanje.
»Bit ćemo tamo za otprilike četrdeset pet minuta«, rekao je u mobitel.
»Aha. Vidimo se.«
Ispostavilo se da je »tamo« Hannina kuća, sklonište za beskućnike u
predgrađu grada Washingtona.
Bila je to novija ciglena zgrada, s velikim, ograđenim parkiralištem.
Knox se uvukao kamionetom kroz vrata pa se okrenuo prema ulazu. Ondje je,
ispod nadstrešnice, stajao Jeremiah.
»Stigla je druga violina«, rekao je Jeremiah uz osmijeh dok smo
izlazili. »Sjajna žurka, Way.«
Waylay je ponosno potapšala malu francusku pletenicu koju je splela
oko glave poput krune. »Hvala.«
Žena iza Jeremije bila je niska, zdepasta i vrlo, vrlo hrabra jer se
odmah ustremila na Knoxa i privila ga u čvrsti zagrljaj. »Evo mog drugog po
redu omiljenog frizera«, rekla je.
Knox joj je uzvratio zagrljaj. »Kako sam ovaj put izgubio mjesto na
vrhu ljestvice?«
Nagnula se unatrag i pokvareno se nasmiješila. »Jer mi je donio dvjesto
rola toaletnog papira.«
»Vidjet ćemo što osjećaš prema meni nakon što vidiš što sam donio«,
rekao je.
»Vidim da si mi doveo dvije nove volonterke«, rekla je. »Shirley,
upoznaj Naomi i Waylay«, rekao je Knox. »Shirley je napustila korporativnu
gažu sa sedmeroznamenkastom plaćom kako bi upravljala ovim skloništem.«
 »Kome trebaju sobe za sastanke i uredi u kutu zgrade kada možeš cijele
dane provoditi čineći dobro?« rekla je Shirley dok se rukovala sa mnom pa s
Waylay.
»Tako mi je drago«, rekla sam.
»Također. Pogotovo ako imaš dvije ruke u funkciji i ne smeta ti
pospremati police i pakirati kutije.«
»Spremna i kadra«, rekla sam laktom gurnuvši Waylay, koja je izgledala
pomalo turobno.
»Postavi ih gdje hoćeš«, rekao je Knox. »Ja ću raspremiti postaju pa
možemo početi.«
Waylay i ja slijedile smo Shirley, koja nas je uvodila unutra.
»Radije bih da smo u kupovini«, šapnula mi je Waylay.
»Možda poslije možemo pronaći trgovački centar«, rekla sam stisnuvši
joj ramena.
Jedno je bilo sigurno - Knox Morgan bio je pun iznenađenja.

______
»VALJDA JE NEKAKO KUL što ovo rade«, rekla je Waylay dok smo
kroz visoke prozore gledale kako Knox i Jeremiah upravljaju svojim
improviziranim vanjskim salonom.
Dok smo mi dva sata provele s drugim volonterima sortirajući donacije
hrane i odjeće, Knox i Jeremiah u svojim su stolicama pod nadstrešnicom uz
pločnik posluživali beskrajni red stanara skloništa.
Dan je bio prekrasan, naginjao je jeseni, a raspoloženje je bilo
svečarske.
Osoblje, volonteri i stanari tvorili su neku vrstu velike, razuzdane
obitelji, zbog čega se nešto sumorno kao što je sklonište za beskućnike činilo
kao izazov koji treba svladati. A ne kao stigma koju treba potvrđivati.
 Knox i Jeremiah udruženim su snagama pretvarali zanemarenu,
neposlušnu, zamršenu kosu u otmjene, elegantne frizure. I shvatila sam da su,
čineći to, mijenjali i način na koji svaka mušterija vidi samu sebe.
Trenutno je Jeremiah ručnim brijačem prelazio preko tamne kose jednog
dječaka i time ga držao u stanju gotovo neprestanog smijuckanja. Muškarac u
Knoxovoj stolici imao je dugačku, neurednu bradu i rijetku sijedu kosu.
Osunčano mu je lice bilo duboko izborano, a mršava su mu ramena bila
pogrbljena. Nosio je čisti donji dio trenirke i majicu dugačkih rukava, a
oboje mu je bilo za broj preveliko.
Kada mu je Knox preko lica prebacio zagrijani ručnik i počeo
pripremati svoju opremu za brijanje, oči su mu se sklopile. Činilo se da je u
tom trenutku napustio oprez i prepustio se ushitu.
»Aha. Nekako kul«, rekla sam prelazeći rukom po Waylayinoj kosi.
»Njih dvojica to već godinama rade na mjesečnoj bazi«, rekla je
Shirley pojavivši se pokraj mene. »Naši stanari uživaju dobivati frizure od
dvjesto dolara, a one svakako mijenjaju i to kako ih drugi vide. Smatramo se
vrlo sretnima što smo svojim radom ovdje privukli pozornost Knoxa
Morgana.«
Pitala sam se je li i na ovoj zgradi bilo njegovo ime. I, ako jest, je li mu
to smetalo imalo manje nego ono na policijskoj postaji.
Promatrala sam kako uz dramatičan naklon skida ručnik, zbog čega se
muškarac na stolici veselo nasmiješio.

______
»DONIO SAM TI KAVU.«
Kada sam se uspravila od stola za kojim sam slagala majice, pred
očima mi se materijalizirala golema šalica kave za van.
Knox je stajao i držao drugu, manju šalicu, a u očima mu je bio pogled
zbog kojeg mi je srce u prsima napravilo kolut.
 Taj je muškarac danas bio junak dvama tucetima ljudi - ne računajući
mene - a potom je skoknuo kupiti mi kotao kave.
To me pogodilo poput toplog, svjetlećeg vala koji me pomeo s nogu.
»Hvala«, rekla sam. Oči su mi se orosile.
»Koji kurac, Ivančice?«
Naravno da je primijetio da ću se rasplakati zbog kofeina. Jer je
primjećivao sve.
»Dušo, što nije u redu? Je li ti netko nešto rekao?« Bijesno je zurio kroz
prozor, kao da traži nekoga koga će okriviti.
»Ne!« razuvjerila sam ga. »Samo sam... Ovo je... čudesno, Knoxe. Znaš
to, zar ne?«
»To je šišanje, Naomi«, suho je rekao.
Odmahnula sam glavom. Kao žena, inherentno sam shvaćala da je
šišanje rijetko bilo samo šišanje. »Ne. Više je od toga. Mijenjaš način na
koji svijet vidi svakog od ovih ljudi. I mijenjaš način na koji misle o samima
sebi.«
»Zašuti«, hrapavo je rekao. No kut usnica mu se podigao, a potom mi je
iz ruku pokupio kavu, odložio je na stol pokraj hrpe majica i privukao me na
svoja prsa.
»Ti zašuti«, rekla sam i položila mu ruke na ramena.
»Gdje je Way?« pitao je, nemirno prelijećući svojim plavim očima po
prostoriji.
Prokletstvo.
Vratio se onaj glupi zlaćani sjaj i prijetio da će mi prsnuti iz prsa. Taj je
muškarac cijeli dan proveo šišajući muškarce i žene koji nisu imali dom.
Potom mi je donio kavu i sada je bio u stanju pripravnosti, provjeravao je li
Waylay na sigurnom. Bio je zaštitnički nastrojen prema njoj koliko i prema
meni.
Bila sam gotova.
 »Eno je tamo sa Shirley«, rekla sam pokazujući u smjeru igrališta, gdje
je Waylay gurala djevojčicu na ljuljački, a Shirley vodila nekakvu igru.
Waylay je primijetila da je gledamo i mahnula.
Uzvratila sam mahanjem, a onaj sjaj u mojim prsima odbijao se
pomaknuti.
Morala sam otići odavde. Dalje od tih snažnih ruku, tako da mogu
podsjetiti samu sebe na to da ne bismo funkcionirali. Na to zašto nismo
stvarno zajedno.
Jer Knox nije htio da budemo. Jer, kada dođe do toga, nitko me
nikada nije stvarno izabrao.
Taj je zli mali glas pogodio u sridu i moj mali balon nade probušio
poput sulice.
Knox se uza me napeo, a stisak mu se pojačao.
»Jesi li dobro?« pitala, sam.
»Nabavio si curu, Knoxe?« upitao je tanki, pištavi glas.
Okrenula sam se u njegovim rukama i vidjela muškarca koji je ranije
bio u Knoxovoj stolici. Sada se, umjesto da izgleda poput izgubljene duše,
činio mnogo godina mlađe. Iskusni lisac, kose ošišane na kratko i počešljane
s lica. Uza snažnu čeljust bila mu je priljubljena brada, uredna i sijeda.
Knoxu su se ruke jače stisle oko mene držeći moja leđa uz njegova prsa.
»Dvije, zapravo«, rekla sam uz osmijeh, pokazujući na mjesto gdje se
Waylay hihotala na nešto što je rekao dječak njezinih godina.
»Lijepa je«, rekao je muškarac. »Baš kao njezina mama.«
Tehnički sam ga mogla ispraviti. No, kako je Waylayina mama bila
moja jednojajčana blizanka, odlučila sam to samo prihvatiti kao kompliment,
kako je i namijenjeno. »Hvala vam«, rekla sam.
»Nećeš nas upoznat?« muškarac je pitao Knoxa češući si podlakticu. U
pokretima mu je bilo suptilne nestabilnosti.
 Prošlo je nekoliko trenutaka neugodne tišine. Osjećala sam se
primorano prekinuti je.
»Ja sam Naomi«, rekla sam pružajući mu ruku.
»Naomi«, ponovio je. »Ja sam...«
»Ovo je Duke«, prekinuo ga je Knox.
Duke je kimnuo na sekundu spustivši pogled na svoja stopala.
»Drago mi je, Duke«, rekla sam, s rukom još uvijek ispruženom.
»Zadovoljstvo je moje«, naposljetku je rekao. Primio mi je ruku, a dlan
mu je bio grub i topao uz moj. Imao je upečatljive oči boje čistog srebra.
»Dobro se skrbi za njih, Knoxe«, naposljetku je rekao.
Knox je u odgovor zagunđao i povukao me za korak unatrag, pa mi je
ruka iskliznula iz Dukeove. Muškarac se odvukao u smjeru velike pučke
kuhinje.
»Odlazimo«, objavio je Knox. »Idi po Way.«
Neka se bijesna glista uvukla Knoxu u dupe. Dobro. To će me spriječiti
da se preko glave zaljubim u tog muškarca.
Bez riječi sam podigla kavu koju mi je donio i otišla van, pokupiti
Waylay.
Navabila sam je da ode s igrališta rekavši joj da je vrijeme da idemo
kući. Dok smo se opraštale, pokraj kamioneta sam primijetila Knoxa i
Dukea.
Predavao mu je ruksak koji je izgledao kao da je do vrha napunjen.
Vodili su nekakvu raspravu koja je izgledala žestoko. Duke je stalno kimao,
gledao u svoja stopala i odsutno si češao ruke.
Nije podignuo pogled dok mu Knox nije pružio bijelu omotnicu i nešto
rekao.
»S kime to Knox priča?« pitala je Waylay.
»S muškarcem koji se zove Duke. Ranije ga je šišao.«
»Je li dobro?«
Nisam znala misli li na Knoxa ili Dukea. »Ne znam, zlato.«
 Trideset osam

D.O.B.R.O.

Knox

V eć sam sve na toliko načina sjebao da se nisam mogao spriječiti u tome

da još više pogoršam situaciju. Čak i znajući što ću nakon toga morati
učiniti.
»Knoxe«, zastenjala je Naomi. Glas joj je bio prigušen jastukom. Ovaj
put nije vrištala od frustracije. Davala je sve od sebe da bude tiho dok je
jebem u kući svoje bake. U spavaćoj sobi u kojoj sam odrastao.
Bila je ispred mene na sve četiri.
Mislio sam da će biti lakše ako ne budem mogao vidjeti one oči. Ako ne
budem mogao gledati kako joj one pod otežalim kapcima postaju staklaste
dok je posljednji put dovodim do vrhunca.
Jebeno sam pogriješio.
Pojačao sam stisak na stražnjoj strani njezina vrata i stao s nabijanjem.
To me koštalo. Ali zadržati se ondje, do balčaka uronjen u nju, bilo je
vrijedno toga.
Zadrhtala je uz mene, oko mene, kada sam joj u lopaticu utisnuo
poljubac. Jezik mi je izvirio da joj okusi kožu. Htio sam je udahnuti. Svaku
sekundu ovog osjećaja pohraniti u sjećanje.
Voda mi je došla do grla. Topio sam se. Povukla me preduboko, a bio
sam glupan koji je za njom pošao dragovoljno. Zaboravivši sve što sam
naučio, svako obećanje koje sam dosad dao, svaki razlog zbog kojeg nisam
ovo mogao raditi.
Mogućnost da je već bilo prekasno zlokobno se nadvijala nada mnom.
»Knoxe.« Vapaj joj je bio isprekidan. Osjetio sam kako joj stijenke
trepere oko mog pulsirajućeg kurca. Krv mi je pulsirala, kao u odgovor.
Prešao sam joj rukom po leđima štujući svilenu toplinu ispod svojeg
dlana.
Naomi je maknula glavu iz jastuka i pogledala me preko ramena. Kosa
joj je bila razbarušena, usnice natečene, kapci otežali. Bila je na nekoliko
sekundi od orgazma. Od toga da mi priušti to čudo. Muda su mi se napela,
zarinuo sam zube u usnicu.
Ovo mi je bilo potrebno. Bilo mi je potrebno da joj priuštim ovo. Još
posljednji put.
Povukao sam je gore tako da smo oboje bili na koljenima. Leđa su joj
cijela bila pritisnuta o moja prsa.
Podigla je ruke iznad glave posežući da mi stisne vrat, ramena.
»Molim te, Knoxe. Molim te«, preklinjala je.
Dodatno ohrabrenje nije mi bilo potrebno. Jednom sam joj rukom
stisnuo dojku, a drugu sam poslao da otkliže niže, između njezinih nogu, gdje
smo još bili spojeni.
Jedan probni potisak i glava joj je pala meni na rame.
Izvukao sam se gotovo do kraja, a onda se opet nabio.
Svršavala je. Mišići su joj se grčili oko mene, stiskali mi kurac, a ja
sam joj obrađivao klitoris, bezumno je tjerajući preko ruba.
A potom sam pošao za njom. Za njom skočio s litice puštajući da njezin
orgazam iscijedi moj. Svršio sam snažno, duboko. Predati joj taj prvi, vrući
mlaz činilo se tako jebeno ispravno.
Nagnula se unatrag prihvaćajući ono što sam joj mogao pružiti. Čak se
time sladila.
 Jebeno sam to volio.
Jebeno sam volio nju.
Tek kad sam bio prazan, još se uvijek kretao u njoj, još uvijek lovio taj
ushit - tada sam se sjetio koliko je ovo bilo jebeno pogrešno. Koliko sjebano
što sam joj ovo radio, a znao sam što slijedi.
Ali nisam se mogao zaustaviti.
Baš kao što se nisam mogao zaustaviti u tome da nas oboje gurnem na
madrac, ruku čvrsto obavljenih oko njezinih prsa, držeći je uza se.
Dok sam kovao planove kako da ovo okončam, još sam bio u njoj.

______
SAT VREMENA POSLIJE Naomi je bila u dubokom snu, a ja sam se
iskrao iz kreveta.
Htio sam piće. Duplo piće nečega što je dovoljno snažno da od toga
zaboravim, da prestanem mariti. I, budući da sam žudio za otupljenošću,
ignorirao sam svoju žudnju i umjesto toga čašu napunio vodom.
»Netko je dehidriran.«
Bio sam dovoljno uzdrman da dopustim da me prepadne vlastita baka.
»Isuse, Liza J. Zašto se šunjaš uokolo?«
Pritisnula je prekidač za svjetlo i proučavala me kroz svoje bifokalne
naočale.
»Prošlo je dugo vremena otkako si ovdje curu prošvercao u krevet«,
primijetila je. Nosila je pidžamu - komplet kariranih kratkih hlača i majice
kratkih rukava. Izgledala je kao drvosječa na ljetovanju.
»Nikada pod tvojim krovom nisam prošvercao curu u krevet«, slagao
sam.
»Možeš mislit. Znaci, Callie Edwards onog ljeta kad si bio maturant
samo je slučajno u jedan ujutro promatrala krov trijema?«
 Zaboravio sam na Callie. I na sve druge. Činilo se da je moj mozak
sada imao mjesta samo za jednu ženu. A to je bio problem.
»Ne smeta mi vidjet te s njima«, rekla je pogurnuvši me s puta tako da
može doći do vlastite čaše vode.
»Vidjet me s kim?«
Liza me prostrijelila pogledom koji je govorio da prestanem izvoditi
gluposti. »S Naomi. I s Waylay. Izgledaš sretno.«
Nisam bio. Bio sam sve, samo ne sretan. Bio sam na korak do spirale
propasti od koje se nikad ne bih oporavio. Spirale koja bi uništila sve što
sam izgradio.
»Nije ništa ozbiljno«, rekao sam osjećajući se kao da se moram braniti.
»Vidjela sam ti izraz lica kad si sinoć došao ovdje. Kad si vidio koliko
se nevolja približila tvojoj curi.«
»Nije mi cura«, ustrajao sam namjerno ignorirajući poantu.
»Ako nije tvoja, neminovno će postati nečija tuđa. Lijepa cura kao ona?
Pažljiva. Draga. Smiješna. Prije ili poslije naići će netko s kvocijentom
inteligencije većim od tvojeg.«
»Odlično.«
Naći će nekog drugog. Zaslužila je nekog drugog. Nekoga daleko
odavde, gdje je neću morati sretati na odjelu s povrćem u trgovini ili je
vidjeti na drugoj strani bara ili dalje na ulici. Naomi Witt jednostavno će
izblijedjeli u naznaku sjećanja.
Osim što sam znao da to nije istina. Neće izblijedjeti. Udica je bila
spremna. Zagrizao sam mamac. Ostatak života neće biti više nijednog dana u
kojem neću o njoj razmišljati. U kojem njezino ime neću u glavi izgovoriti
tucet puta, samo da se podsjetim da sam je nekoć imao.
Potegnuo sam vodu pokušavajući se boriti protiv stisnutog grla.
»Tvoj brat u nju gleda kao da je domaći nedjeljni ručak«, lukavo je
primijetila Liza J. »Možda bi on bio dovoljno pametan da zna koliko mu se
posrećilo.«
 Nešto je vode promašilo moje grlo i otišlo do pluća. Počeo sam se
gušiti, pa zakašljao.
, Hvatao sam zrak i zamišljao kako se to odigrava. Naomi i Waylay
sjede preko puta stola postavljenog za Dan zahvalnosti. Nashova ruka na
stražnjoj strani njezina vrata. Smiješi joj se znajući da je, jednom kad svi
ostali odu kući poslije večere, na jelovniku ona.
Mogao sam vidjeti kako se u mraku kreće na njemu, kako joj se one
slatke usne razdvajaju. Kako joj kosa pada preko očiju, a ona dahće ime.
Nash.
Netko će drugi čuti svoje ime u njezinim ustima. Netko će drugi imati
priliku osjećati se kao najsretniji čovjek na svijetu. Netko će joj drugi
donositi popodnevne kave i promatrati kako joj one oči boje lješnjaka
svjetlucaju.
Netko će drugi nju i Waylay voditi u kupovinu školskih potrepština.
A taj netko lako bi mogao biti moj vlastiti brat.
»Jesi li dobro?« pitala me Liza izvlačeći me iz vizije.
»Dobro sam.« Još jedna laž.
»Znaš što kažu o tom >dobro<. Sjeban. Nesiguran. Živčan. I emotivan«,
promrmljala je Liza. »Kad završiš, ugasi svjetla. Ne raste struja na drvetu.«
Ugasio sam svjetla i stajao tamo u mračnoj kuhinji mrzeći se.

______
U OPNAMA ŽELUCA imao sam krhotine stakla.
Tako sam se osjećao dok sam vrata Dinina restorana držao kako bi
Naomi mogla proći. Nosila je još jednu haljinu, ali, umjesto dugačke,
lepršave siluete ljetnih haljina, ova je bila pripijena, s dugim rukavima.
Jutros sam se odijevao pokraj nje, pa sam znao da nosi donje rublje koje sam
joj kupio.
 Činjenica da je to bio posljednji put da ću imati pravo gledati je kako
se odijeva gotovo me oborila na koljena.
Kao i doručak s njezinom čitavom jebenom obitelji.
S velikom, sretnom obitelji okupljenom oko stola. Čak se i za radni stol
vezani Nash priključio zabavi. Dovraga, Stef je iz Pariza nazvao preko
FaceTimea samo da procijeni kakvu je slaninu Naomi pripremila.
Amanda je bila oduševljena što su svi pod istim krovom, pa je složila
šminkerski doručak. Lou, koji je većinu vremena koje su proboravili u gradu
proveo mrzeći me iz dna duše, sada se ponašao kao da sam dodatak obitelji
na razini Stefa.
Pretpostavljam kako će uskoro promijeniti ploču.
Ova velika, sretna obitelj nije stvarna i što prije se svi prestanu
pretvarati da jest, to bolje.
Dok se Naomi spremala za posao, otpratio sam Waylay do autobusne
stanice. Nije mi bilo ugodno niti jednu niti drugu ispustiti iz vidika dok je
postojala mogućnost da je onaj tko je provalio još uvijek u gradu. Još uvijek
gledao kakvu će štetu nanijeti.
Zbog čega je ono što sam se spremao učiniti postajalo još veći problem.
Kada je Naomi krenula do stola uz prozor, usmjerio sam je prema
separeu pozadi. U javnosti, ali ne prevelikoj javnosti.
»Znači, sastavila sam za Nasha popis«, rekla je i iz torbice izvukla
papir pa ga izravnala na stolu. U blaženom neznanju o tome što sam se
spremao učiniti.
Bratovo me ime uhvatilo nespremnog. »Popis čega?« zahtijevao sam.
»Datuma na koje mislim da je Tina mogla provaliti i svih sumnjivih
ljudi kojih sam se mogla sjetiti. Nema puno i ne znam kako će pomoći. No
rekao je da bi pomoglo kad bih barem mogla suziti vremenski okvir ranije
provale«, rekla je i podigla jelovnik.
»Proslijedit ću mu ga«, rekao sam žaleći što nemam žesticu.
 »Je li sve u redu?« pitala je i nagnula glavu da me prouči. »Izgledaš
umorno.«
»Ivančice, moramo razgovarati.« Riječi su me gušile. Koža mi je bila
pretijesna. Sve je bilo pogrešno.
»Otkad se tebi da nizati riječi?« zafrkavala je.
Vjerovala mi je. Od te sam se pomisli osjećao kao pseće govno. Evo
nje, misli da je dečko usred dana časti ručkom. Ali upozorio sam je, nisam
li? Rekao sam joj da si ne dopusti da mi se previše približi.
»Stvari su se... zakomplicirale«, rekao sam.
»Gle, znam da si zabrinut zbog provale«, rekla je Naomi. »Ali mislim
da će nas, kada proradi novi sigurnosni nadzor, to rasteretiti. Warner je opet
kod kuće, pa, ako je to bio on i imao neki destruktivni ispad bijesa,
predaleko je da ga ponovi. A ako je bila Tina, postoji šansa da je ili našla
što je tražila ili shvatila da to nemam. Ne moraš se brinuti za mene i Way.«
Nisam odgovorio. Nisam mogao. Samo sam morao izbaciti te riječi.
Posegnula je preko stola i stisnula mi zapešće. »Usput, samo sam htjela
da znaš koliko sam zahvalna što si ovdje. I što pomažeš. Zbog toga se
osjećam kao da nisam sama. Kao da, možda prvi put uopće, ne moram biti u
cijelosti odgovorna za svaku moguću stvar. Hvala ti na tome, Knoxe.«
Zatvorio sam oči i pokušao ne povratiti.
»Gle. Kao što sam rekao.« Morao sam stisnuti zube da to provedem do
kraja. »Stvari su komplicirane, a dio toga je zbog mene.«
Podigla je pogled i namrštila se. »Jesi li dobro? Izgledaš umorno.«
Bio sam jebeno iscrpljen. I pun samoprijezira.
»Dobro sam«, ustrajao sam. »Ali mislim da je vrijeme da nastavimo
dalje.«
Nabavio si curu? Riječi su mi odjeknule umom.
Dlan joj se na mojoj ruci umirio. »Nastavimo dalje?«
 »Dobro sam se proveo. Nadam se da si i ti. Ali moramo prekinuti ovo
prije nego što se jedno od nas previše veže.«
Zurila je u mene, a one oči boje lješnjaka bile su zgranute i nisu
treptale.
Jebemti.
»Misliš na mene«, rekla je, glasom jedva jačim od šapta.
»Mislim, ono što radimo...« Nasmrt me plaši. »Ova stvar među nama
dotrajala je.« Jer si ne mogu vjerovati s tobom, pomislio sam.
»Doveo si me na javno mjesto da prekineš sa mnom? Nevjerojatno.«
Ruke sada nije bilo i znao sam da je nikada neću opet osjetiti. Nisam
znao što ima moć brže me slomiti, svijest o tome ili svijest o onome što će se
dogoditi ako to sad ne prekinem.
»Vidi, Naomi, oboje smo znali kakvo je stanje kada smo ovo počinjali.
Samo mislim da se trebamo povući prije nego što jedno od nas zaglibi.«
»Ja sam takav idiot«, šapnula je, prislonivši jagodice prstiju na
sljepoočnice.
»Znam da sljedeći mjesec imaš saslušanje o skrbništvu i voljan sam
nastaviti glumiti da smo zajedno ako misliš da će ti to pomoći na sudu. I
svejedno ću paziti na tebe i Way dok sa sigurnošću ne utvrdimo tko ti je upao
u kuću.«
»Kako širokogrudno od tebe«, rekla je ledenim tonom.
Mogao sam je podnijeti ljutu. Dovraga, ljutnju bih mogao svaki dan
jesti za doručak. Suze, povrijeđenost i bol bile su ono s čime se nisam mogao
nositi.
»Na početku sam ti rekao da nisam za veze.« Upozorio sam je. Pokušao
sam postupiti ispravno. A ipak me tu gledala kao da sam je namjerno
povrijedio.
A potom je taj izraz lica odjednom nestao. Mekoća je nestala s njezina
lica, a iz očiju vatra.
 »Razumijem«, rekla je. »Ja sam previše. Waylay je previše. Cijela ova
stvar je previše. Čak i u najboljem izdanju, previše sam, a opet nedovoljno.«
Šuplje se nasmijala.
»Nemoj, Ivančice«, naredio sam joj prije nego što sam se uspio
zaustaviti.
Sporo je, duboko udahnula pa mi uputila pristojan osmijeh zbog kojeg
sam se osjećao kao da mi je satarom prošla kroz srce. »Vjerujem da je to
posljednji put da mi imaš pravo govoriti što da radim i zvati me
>Ivančica<.«
Osjetio sam kako se u meni podiže nešto što nije imalo nikakve veze s
olakšanjem koje sam očekivao. Ne. Ovo što je raslo u meni činilo se kao
užareni rub panike. »Ne budi takva.«
Iskliznula je iz separea i ustala. »Nisi to morao ovako učiniti. U
javnosti, tako da ne napravim scenu. Ja sam velika cura, Knoxe. I jednom ću
pronaći muškarca koji će željeti uobraženu, zahtjevnu gnjavatoricu. Nekoga
tko želi zakoračiti u moj nered i ostati do kraja puta. Ti to, očito, nisi. Barem
si mi to rekao na početku.«
I ja sam ustao osjećajući se kao da sam nekako izgubio kontrolu nad
situacijom. »Nisam to rekao.«
»To su tvoje riječi i imaš pravo. Trebala sam te poslušati kada si ih
prvi put izrekao.«
Zgrabila je svoju torbicu i pokupila papir koji je ležao ispred mene na
stolu.
»Hvala ti na ponudi da se nastaviš pretvarati da si zainteresiran, ali
mislim da ću je odbiti.« Nije me htjela pogledati u oči.
»Ništa se ne mora promijeniti, Naomi. Još uvijek možeš raditi u baru.
Ti i Liza imate dogovor. Sve drugo može ostati isto.«
»Moram ići«, rekla je i krenula prema vratima.
Zgrabio sam joj ruku i povukao je na sebe. Činilo mi se to tako
prirodno, a donijelo je i dodatnu korist - bila je prisiljena pogledati me.
Kada je njezin pogled sreo moj, osjetio sam kako je čvor u mom želucu
privremeno olabavio.
»Evo«, rekao sam i iz stražnjeg džepa naglo izvukao omotnicu.
»Što je ovo? Popis razloga zbog kojih nisam bila dovoljno dobra?«
»Gotovina«, rekao sam.
Uzmaknula je kao da sam joj rekao da je omotnica puna pauka.
»Uzmi. Pomoći će tebi i Way.«
Pljesnula mi je omotnicom o prsa. »Ne želim tvoj novac. Ne želim ništa
od tebe. Ali pogotovo ne tvoj novac.«
Uz te se riječi pokušala osloboditi. Refleksno sam je čvršće stisnuo.
»Makni. Ruke. S. Mene. Knoxe«, tiho je rekla Naomi. Sada joj u očima
nije bila vatra. Bio je to led.
»Naomi, ne mora biti ovako.«
»Doviđenja, Knoxe.«
Iskliznula je iz mojeg stiska i ostavila me da za njom buljim poput
idiota.
 Trideset devet

Prekid, raspad i postignuće

Naomi

P rekomplicirana. Previše. Prezahtjevna. Nije vrijedna toga. Misli su mi

se vrtjele umom na pakosnom vrtuljku, a ja sam marširala ulicom dok se
Knockemout oko mene zamućivao od neprolivenih suza.
Izgradila sam si život ovdje. U umu sam stvorila maštariju. Popodnevne
kave i prošaptane prljave riječi protumačila kao nešto sasvim drugo. Nije me
htio. Nikada me nije htio.
Što je gore, nije htio niti Waylay. Uzela sam svoju mladu, povodljivu
štićenicu i povukla je u svoju vezu s muškarcem koji nikada nije mislio
dugoročno biti ovdje za nju.
Vidjela sam to u njegovim očima. Sažaljenje. Bilo mu je žao mene,
jadna, glupa Naomi, zaljubila se u zločestog dečka koji joj nije ništa
obećao.
I novac. Taj je muškarac imao obraza misliti da mi može slomiti srce, a
potom me zasuti gotovinom, kao da sam prostitutka i kao da će to nekako sve
ispraviti. To je dodalo još jedan sloj ovom poniženju.
Otići ću do Lize, odglumiti migrenu i ostatak dana provesti u krevetu.
Zatim ću sa sobom obaviti predugo odlagani razgovor o tome kako sam
izabrala krivog jebenog tipa. Opet.
 I, kada budem gotova s tom bukvicom, pobrinut ću se da Waylay nikada
neće sebi dopustiti zaglaviti u situacijama poput ove.
O, Bože. Živjela sam najmanjem prokletom gradiću na svijetu. Viđat ću
ga. Svugdje. U kafiću. Na poslu. Ovo je bio i njegov grad. Ne moj.
Jesam li uopće pripadala ovdje?
»Hej, Naomi!« doviknuo je Bud Nickelbee dok je izlazio iz željezarije.
»Samo sam ti htio javiti da sam jutros svratio i popravio ti ulazna vrata.«
Na mjestu sam stala. »Zar jesi?«
Kimnuo je glavom. »Čuo sam za probleme i nisam htio da se brineš o
popravcima.«
Čvrsto sam ga zagrlila. »Nemaš pojma koliko mi to znači. Hvala,
Bude.«
Slegnuo je ramenima uz mene pa mi nespretno potapšao leđa. »Samo
sam pomislio da imaš previše sranja kojima se moraš baviti i da bi ti dobro
došao predah.«
»Dobar si ti čovjek, Bude.«
»U reeeeeedu«, rekao je. »Jesi li dobro? Da nekoga nazovem? Mogu
nazvati Knoxa da dođe po tebe.«
Žustro sam odmahivala glavom, dok se željezarija i njezin vlasnik nisu
ispred mene zamutili. »Ne!« zalajala sam. »Mislim, hvala, ali ne.«
Otvorila su se vrata Dinina restorana, a meni je želudac propao do
nožnih prstiju kada je Knox zakoračio na pločnik.
Okrenula sam se moleći se za nevidljivost.
»Naomi«, zazvao je.
Krenula sam hodati u suprotnom smjeru.
»Naomi, ma daj. Stani«, rekao je Knox.
No sa svega nekoliko riječi trajno je izgubio privilegij toga da ga
poslušam kada mi kaže što da radim.
 »E sad, Knoxe. Mislim da dama trenutno ne želi pričati s tobom«, čula
sam kako ga je Bud savjetovao.
»Odmakni se, Bude«, čula sam Knoxovo rezanje.
Bila sam idiot. No barem sam bila idiot brzog hoda.
Odsječno sam hodala niz ulicu, odlučna u tome da Knoxa ostavim u
retrovizoru, baš kao što sam učinila s bivšim zaručnikom.
Kad se neki muškarac nekoj ženi ne posveti posve, ima neki razlog za
to.
Možda traži nešto bolje.
Dok su mi Knoxove riječi o Warneru odjekivale glavom, prsa su me
fizički boljela.
Je li u svijetu postojao netko kome ću biti dovoljna? Niti previše niti
premalo, nego osoba koju je cijeli život čekao.
Dok sam, lagano trčeći, skretala za ugao, u očima su mi gorjele suze.
Njih sam okrivila za to što nisam vidjela ženu koja je izašla iz trgovine.
»Tako mi je žao«, rekla sam, trenutak nakon što sam se zabila u nju.
»Gospođice Witt.«
O, Bože mili, ne.
Yolanda Suarez, stroga socijalna radnica koja me nijednom nije vidjela
u najboljem izdanju, izgledala je smeteno tim tjelesnim kontaktom.
Otvorila sam usta, ali nije izašao nikakav zvuk.
»Jeste li dobro?« pitala je.
Laž mi je bila na vršku jezika. Tako poznata da se činila gotovo istinita.
Ali nije to bila. Ponekad je istina bila veća od bilo kakve namjere.
»Ne, nisam.«
Deset minuta kasnije zurila sam u srce narisano u pjeni kave s mlijekom
koja je bila ispred mene.
 »Pa, to je sve. Pretvarala sam se da sam u vezi s muškarcem koji mi je
rekao da se ne zaljubim u njega, a potom sam to učinila. Na poslu mi se
pojavio bivši zaručnik i napravio scenu. Netko nam je provalio u kuću i nitko
nije siguran je li to bio on, Tina ili neki nasumičan kriminalac. O, i Waylay j
se zloj profesorici pokušala osvetiti poljskim miševima.«
Preko puta mene, Yolanda je podigla svoj zeleni čaj i otpila. Odložila
je šalicu. »Tako, dakle.«
»Donio sam vam nešto keksa«, rekao je Justice, žalobna izgleda.
Odložio je tanjur na stol, blizu mojeg lakta.
»Jesu li ovo bila srca?« pitala sam i podigla ono što je očito bila
polovica srca s ružičastom glazurom.
Trznuo se. »Slomio sam ih na pola. Nadao sam se da nećeš primijetiti.«
»Hvala ti, Justice. To je baš lijepo od tebe«, rekla sam. Prije nego što
je otišao, stisnuo mi je rame. Morala sam se ugristi za unutrašnjost obraza da
zaustavim suze.
»Uglavnom, ono što govorim jest da sam u prevelikom neredu da bih to
skrivala, a vi zaslužujete znati istinu. Ali obećavam vam - iako mi život ne
izgleda tako - iznimno sam organizirana, znam se snaći i učinit ću sve kako
bih se pobrinula da je Waylay na sigurnom.«
»Naomi,« rekla je, »Waylay je sretna što vas ima za skrbnicu i svaki
sud u državi doći će do istog zaključka. Povećala joj se prisutnost u školi.
Ocjene su joj se poboljšale. Ima prave prijatelje. Pozitivno utječete na život
te djevojčice.«
Prvi put u životu nisam htjela zlatnu zvjezdicu. Htjela sam da me netko
vidi. Stvarno vidi strašni nered u kojem jesam. »A što sa svim onim što
radim pogrešno?«
U osmijehu gospođe Suarez detektirala sam naznaku sažaljenja. »To je
roditeljstvo. Svi mi dajemo sve od sebe. Iscrpljeni smo, zbunjeni i osjećamo
se kao da nas neprestano osuđuju svi oni koji izgledaju kao da su sve
pokopčali. Ali nitko to ne uspije. Svi mi improviziramo u hodu.«
»Stvarno?« šapnula sam.
 Nagnula se prema naprijed. »Sinoć sam svojeg dvanaestogodišnjaka na
tri dana stavila u kaznu jer mi je skakao po zadnjem živcu, a onda rekao da
mu se mesne okruglice mame njegova prijatelja Evana sviđaju više od
mojih.«
Ponovno je ispila gutljaj čaja. »A danas ću mu se ispričati i reći da više
neće biti u kazni ako pospremi sobu. Iako Evanova mama svoje mesne
okruglice nabavlja iz zamrzivača u dućanu Graver’s Groceries.«
Smogla sam snage za drhtavi osmijeh. »Samo, život je mnogo teži nego
što sam mislila da će biti«, priznala sam. »Mislila sam da će, ako budem
imala plan i slijedila pravila, biti jednostavno.«
»Mogu li vam dati jedan savjet?« pitala je.
»Molim vas.«
»U nekom trenutku morate se prestati brinuti o onome što svi drugi
trebaju i početi razmišljati o tome što vi trebate.«
Trepnula sam. »Pomislila bih da je nesebičnost odlika dobrih
skrbnika«, rekla sam uz obrambeno šmrcanje.
»Kao što je i davanje primjera nećakinji da ne mora sebe zanemariti
kako bi bila voljena. Da ne mora sebe spaliti, na lomači kako bi nekome
drugome bilo toplo. Zahtijevati da se zadovolje vaše vlastite potrebe nije
problematično - to je junački. A djeca sve to gledaju. Uvijek gledaju. Ako
date primjer koji joj govori da je jedini način da bude vrijedna ljubavi taj da
svima sve pruža, usvojit će tu poruku.«
Zastenjala sam i pustila čelo da padne na stol.
»Postoji razlika između vođenja brige o nekome jer ga volite i vođenja
brige o nekome jer želite da vas ta osoba voli«, nastavila je.
Postojala je velika razlika. Jedno od toga bilo je iskreno i darežljivo, a
drugo je bilo manipulativno i kontrolirajuće.
»Bit ćete vi u redu, Naomi«, uvjeravala me Yolanda. »Imate veliko srce
i, prije ili poslije, jednom kad ova drama završi, netko će vas pogledati i
prepoznati to. I, za promjenu, htjet će voditi brigu o vama.«
Aha, svakako.
 Počinjala sam shvaćati da u ovom životu mogu računati samo na jednu
osobu - samu sebe. I na Stefa, naravno. No to što je on gej svakako je hladan
tuš našoj romansi.
»U vezi Knoxa«, rekla je.
Podigla sam glavu sa stola. I samo to što sam mu začula ime bilo je kao
nazubljeni iverak u mojem srcu.
»Što s njim?«
»Ne poznajem nijednu ženu u gradu koja ne bi potpala pod čaroliju
Knoxa Morgana, s obzirom na vrijeme i pažnju koje vam je posvetio. Reći ću
i ovo - nikada nisam vidjela da nekoga gleda onako kako gleda vas. Ako je te
osjećaje lažirao, netko tom čovjeku treba dodijeliti Oscara. Poznajem ga
prilično dugo. I nikada nisam vidjela da je radio išta što nije htio raditi,
pogotovo kad se radi o ženama. Ako je svojevoljno pristao na maskaradu
veze, htio je to.«
»Ideja je bila njegova«, šapnula sam. U meni je zasjala iskrica nade.
Iskrica koju sam istog trena ugasila.
Kad se neki muškarac nekoj ženi ne posveti u potpunosti, ima neki
razlog za to.
»Nakon majčine smrti i svega što je uslijedilo prošao je kroz velika
sranja«, nastavila je. »Nije imao primjer veze u kojoj svi žive sretni do kraja
života, onakav s kojim ste vi odrasli. Ponekad, kada ne znate što je moguće,
ne možete se za sebe nadati tome istome.«
»Gospođo Suarez.«
»Mislim da me nakon svega ovoga možete zvati Yolanda.«
»Yolanda, gotovo smo istih godina. Odakle ti sva ova mudrost?«
»Bila sam dvaput udana i imam četvero djece. Roditelji su mi vjenčani
već pedeset godina. Roditelji mojeg muža imaju toliko rastava i ponovnih
brakova da ih nijedno od nas dvoje ne može pobrojiti. Ako postoji nešto što
razumijem, to je ljubav i koliko ona može biti zbrkana.«
 ______
»BOK, DUŠO. Kako je bilo na ručku?« Mama je bila odjevena u
majicu kratkih rukava išaranu tragovima prljavštine i veliki šešir. U jednoj je
ruci imala čašu ledenog čaja, a u drugoj vrtlarske rukavice.
»Bok, mama«, rekla sam pokušavajući držati pogled dalje od nje dok
sam išla na prednji trijem. Amanda Witt imala je istančan osjet za ljude s
kojima nešto nije bilo u redu, a to nije bio razgovor koji sam bila
raspoložena voditi. »Gdje je Way?«
»Tata ju je odveo u trgovački centar. Što nije u redu? Što se dogodilo?
Je li se netko na ručku gušio grisinom?«
Odmahnula sam glavom jer nisam imala povjerenja u svoj glas.
»Je li se nešto dogodilo s Knoxom?« pitala je, sada mekše.
Pokušala sam progutati knedlu u grlu, ali gušila sam se neprolivenim
suzama.
»U redu. Hajdemo sjesti«, rekla je vodeći me niz hodnik, prema
spavaćoj sobi koju je dijelila s ocem.
Bila je to vedra, lijepa soba uređena u krem i sivim tonovima. U njoj su
se nalazili veliki krevet sa stupovima i prozori koji su gledali na stražnje
dvorište i potok. Na stolu uguranu između dvaju naslonjača, koji su zauzimali
mjesto ispred prozora, nalazila se vaza svježeg cvijeća.
»Samo ću ovo raširiti«, rekla je mama i prebacila očev izlizani kućni
ogrtač preko jednog naslonjača. Mrzila je taj ogrtač i tijekom godina na sve
ga se moguće i nemoguće načine pokušavala riješiti. Ali tata bi uvijek
pronašao način da ga uskrsne.
Spustila se na naslonjač prekriven ogrtačem i potapšala onaj pokraj
sebe. »Sjedni. Pričaj.«
Čak i dok sam sjedala, odmahivala sam glavom. »Mama, stvarno nisam
raspoložena sad razgovarati.«
»Pa, nemaš usrane sreće, dušo.«
 »Mama!«
Slegnula je ramenima. »Puno predugo dopuštala sam ti da izvodiš to
>ne želim biti na teret<. Bilo mi je lakše osloniti se na to da ćeš se uvijek
pristojno ponašati. Uvijek biti kći s kojom je lako. A to nije pošteno prema
tebi.«
»Što to govoriš?«
»Govorim, draga, slatka, kao kruh dobra kćeri moja: prestani
pokušavati biti tako prokleto savršena.«
Nisam bila sigurna da sam na ovaj razgovor imalo spremnija nego na
razgovor o Knoxu.
»Cijeli si život proživjela pokušavajući se iskupiti za svoju sestru.
Pokušavajući nikada nikome ne biti na teret, nikada ne zamoliti ni za što što ti
treba, nikada ne razočarati.«
»Čini mi se da to nije nešto na što bi se roditelj htio žaliti«, obrambeno
sam rekla.
»Naomi, nikada nisam htjela da budeš savršena. Samo sam htjela da
budeš sretna.«
»Jesam... sretna«, lagala sam.
»Otac i ja učinili smo sve što smo mogli da Tini pomognemo da bude
sretna i zdrava. Ali to nije bio njezin put. I bile su nam potrebne godine, ali
naposljetku smo shvatili da nije naš posao pretvoriti je u nešto što nije. Dali
smo sve od sebe u vezi tvoje sestre. Ali Tinini izbori nisu mjerilo naše
vrijednosti. Teška je to lekcija, ali prihvatili smo je. Sada si ti na redu. Ne
možeš cijeli život živjeti pokušavajući se iskupiti za pogreške svoje sestre.«
»Ne bih rekla da sam tako proživjela cijeli život«, okolišala sam.
Mama je posegnula prema meni i dlanom mi prešla po obrazu. Osjetila
sam kako nakupina prljavštine prelazi na moju kožu. »Ups! Oprosti za ovo.«
Polizala je palac i nagnula se kako bi obavila ono majčinsko glancanje.
»Prestara sam za ovo«, pobunila sam se i odmaknula.
 »Slušaj, dušo. Dopušteno ti je da imaš potrebe. Dopušteno ti je da
griješiš. Dopušteno ti je da donosiš odluke s kojima se tvoj otac ili ja možda
nećemo složiti. To je tvoj život. Prekrasna si, inteligentna žena velikog srca
koja mora početi shvaćati što želi.«
Što sam željela?
Trenutno sam samo željela ugmizati u krevet i na tjedan dana povući
prekrivače preko glave. Ali nisam mogla. Imala sam odgovornosti. A jedna
od tih odgovornosti na prevaru je nagovorila mojeg oca da je odvede u
trgovački centar.
»Želiš li uopće biti skrbnica?« pitala je mama.
Na to sam se pitanje umirila.
»Ne mogu zamisliti da ti se prihvaćanje skoro pa
dvanaestogodišnjakinje uredno uklopilo u životni plan.«
»Mama, nisam mogla samo dopustiti da završi s neznancima.«
»A što je s tvojim ocem i sa mnom? Nisi mislila da bi nas oduševilo
napraviti mjesta u svojim životima za unuku?«
»Ne biste trebali odgajati kćer svoje kćeri. Nije pošteno. Tata je u
mirovini. I ti ćeš uskoro biti. Ono krstarenje bilo je prvo veliko putovanje na
koje ste dosad zajedno išli.«
»Želiš li joj biti skrbnica?« ponovila je mama ignoriravši moje odlične
poante.
Jesam li željela ovo? Jesam li željela Waylay biti zamjenska majka?
U prsima sam osjetila odjek onog toplog sjaja. Odgurivao je hladnoću
koja je tamo zasjela.
»Aha«, rekla sam i osjetila kako mi usne čine nemoguće i izvijaju se u
mali osmijeh. Bila je to istina. Htjela sam ovo više i od čega što mi je ikada
bilo na popisu obveza. Više od bilo kojeg cilja prema kojem sam
usredotočeno marširala. »Stvarno želim. Volim je. Volim biti s njom. Volim
kada dođe kući iz škole, a iz nje frcaju vijesti koje mi želi reći. Volim
promatrati kako izrasta u pametno, snažno, samouvjereno dijete koje se s
vremena na vrijeme opusti i dopusti mi da se približim.«
 »Znam taj osjećaj«, nježno je rekla mama. »Htjela bih da se to češće
događa.«
Jao. Izravan udarac.
»Knox i ja smo prekinuli«, izlanula sam. »Nikada nismo zapravo bili
zajedno. Samo smo se stvarno, stvarno dobro seksali. Ali slučajno sam se
zaljubila u njega, a upozorio me da to ne učinim. I sada misli da sam
prekomplicirana i da nisam vrijedna truda.«
Mama je pogledala svoj ledeni čaj,, pa ponovno u mene.
»Mislim da će nam trebati jače piće.«

______
SATIMA POSLIJE NA PRSTIMA sam izašla na trijem, s mobitelom u
ruci. S mobitelom koji mi je on kupio. Što je značilo da ga se mora prvom
zgodom razbiti na milijun komadića. Ostatak obitelji čistio je nakon večere.
Večere na kojoj Knox upadljivo nije bio prisutan. Mama je svrnula
Waylayinu pozornost s njegove odsutnosti time što je zahtijevala da nakon
večere bude organizirana modna revija za pokazivanje novog zimskog kaputa
i pulovera koje joj je kupio moj tata, kojeg je lako pridobiti.
Od lažnog smješkanja imala sam glavobolju.
Prije nego što sam stigla odustati, nazvala sam broj.
»Witty! Što ima? Jesu li pronašli gada koji je provalio?«
Njemu i Sloane u poruci sam napisala za provalu. No ovo je zaslužilo
poziv.
»Stefe.« Glas mi se slomio na njegovu imenu.
»Sranje. Što se dogodilo? Jesi li dobro? Je li Waylay dobro?«
Odmahnula sam glavom pokušavajući se riješiti knedle u grlu. Tada sam
se sjetila što je Knox rekao.
 Da nisi više nijednu suzu prolila zbog nekog šupka koji te nikada
uopće nije niti zasluživao.
Pročistila sam grlo. »Knox je prekinuo sa mnom.«
»Taj prekrasni smrad. Lažno prekinuo ili stvarno prekinuo?«
»Stvarno prekinuo. >Prekomplicirana< sam.«
»Koji vrag hoće? Neku bedakinju? Bedaci su grozni u krevetu, a još
gori u pušenju.«
Uspjela sam se bijedno zasmijuckati.
»Slušaj me, Naomi. Ako taj muškarac nije dovoljno pametan da
prepozna koliko si čudesno inteligentna, predivna, ljubazna, pažljiva i opako
dobra u društvenim igrama, on je na gubitku. Što njega čini bedakom.
Zabranjujem ti da ijednu sekundu svojeg vremena potrošiš na to da previše
razmišljaš o ovome i dođeš do krivog zaključka da si ti ona s problemom.«
Pa, odoše moji večernji planovi.
»Ne mogu vjerovati da sam se zaljubila u njega, Stefe. Što mi je bilo na
pameti?«
»Na pameti ti je bilo: >Evo prekrasnog čovjeka koji je dobar u krevetu,
prati moju nećakinju do autobusne stanice, slama nos mojem bivšem i
popodne mi donosi kave kako ne bih postala čangrizava.< Svi su znakovi bili
tamo jer ih je on tamo stavio. Ako mene pitaš - a znam da nisi pitala - kladim
se da se nije pretvarao. Osjećao je to i to ga je nasmrt prestrašilo. Taj
predivni, tetovirani isprdak.«
»Stvarno ti moram prestati slati poruke o svemu što mi se dogodi u
danu«, odlučila sam. »To je nezdravo.«
»Spomenut ću to našem bračnom savjetniku«, našalio se Stef. »Slušaj.
Za nekoliko dana vratit ću se u Knockemout. Što želiš dotad napraviti?
Pokupiti se odatle? Kupiti novu garderobu koja će mu poručiti da odjebe?«
Bio je ozbiljan. Da sam rekla kako sam raspoložena za let u Rim i
trošenje suludog iznosa novca na cipele, rezervirao bi zrakoplovne karte. Da
sam rekla kako se želim osvetiti Knoxu tako da mu kuću ispunim komadićima
stiropora i mačjim pijeskom, Stef bi mi se pred kućom pojavio s kamionom
nakrcanim potrepštinama za odmazdu.
Možda mi nije trebao životni partner. Možda sam ga već imala.
»Mislim da ću se pretvarati da ne postoji sve dok ne zaboravim da
postoji«, odlučila sam.
Htjela sam postići da on ne bude bitan. Htjela sam ne osjećati prokleto
ništa kada uđe u sobu. Htjela sam zaboraviti da sam se ikada u njega i
zaljubila.
»To je iritantno zrelo od tebe«, primijetio je Stef.
»Ali želim da pati dok zaboravljam«, dodala sam.
»To je moja cura«, rekao je. »Znači, ledena kraljica u kombinaciji s
odmazdom.«
Uspjela sam se bljedunjavo nasmiješiti, unatoč zjapećoj rupi u mojoj
prsnoj šupljini. »Tako nekako.«
»Redovito provjeravaj svoj poštanski sandučić i iščekuj dostavu iz
Sephore«, rekao je Stef.
Nikakva količina skupe kozmetike neće mi pomoći da se bolje osjećam.
Ali znala sam da mi Stef ovako pokazuje koliko me voli i mogla sam mu to
dopustiti.
»Hvala, Stefe«, šapnula sam.
»Hej. Glavu gore, Witty. Imaš klinku kojoj trebaš biti primjer. Nije loše
proslijediti odliku otpornosti. Idi van i zabavi se malo. Čak i ako ti ne bude
odmah zabavno, samo se pretvaraj dok to ne postane i istina.«
Imala sam osjećaj da ću se vrlo dugo pretvarati.
Knox Morgan nije tip muškarca koji se može preboljeti. Ikada.
 Četrdeset

Posljedice idiotizma

Knox

P restani me tako gledati«, naredio sam.

Waylon je ispustio ljutiti izdah od kojeg su mu se obrazi napuhali.
Izgledao je žalobnije nego inače, što je za jednog baseta bilo značajno.
Također mi je sjedio u krilu, sa šapama na mojim prsima, i jezivo zurio u
mene.
Činilo se da mi pas nije obožavatelj činjenice da smo se na puno
vrijeme vratili u kolibu.
Nije to smatrao poštedom Naomi toga da me viđa za stolom pri večeri.
Nije mario za to što je to bio jebeno ispravan potez.
Bio je to ispravan potez, podsjetio sam se.
Bez obzira na to koliko je povrijeđeno izgledala.
»Jebemu«, promrmljao sam si u bradu i prešao rukom preko nje.
Da se to otegnulo, stvari bi samo postale kompliciranije, a još više
osjećaja bilo bi povrijeđeno.
Bila je tako opuštena i sretna dok mi je u Dininu restoranu sjedila preko
puta. Tako prokleto prekrasna da nisam mogao gledati izravno u nju ni
svrnuti pogled. A potom je svjetlost u njoj ugasla.
To sam ja učinio. Ja sam je ugasio.
 Ali bio je to ispravan jebeni potez.
Uskoro ću se osjećati bolje. Uvijek bi tako bilo. Došlo bi ono olakšanje
zbog prekida komplikacije i ne bih se osjećao tako... uznemireno.
Kako nisam imao ništa pametnije za raditi, otvorio sam čep na trećem
pivu.
. Bio je ponedjeljak. U Whiskey Clipperu odradio sam cijelo popodne i
preselio se u ured kada su me mušterije i zaposlenici počeli strijeljati
prijekornim pogledima. Glas se Knockemoutom brzo širio. Planirao sam
večeras raditi u baru, ali, kada sam prošao kroz vrata Honky Tonka, Max i
Silver su me izviždale. Potom mi je Fi pokazala srednjaka i rekla mi da se
vratim kada se naučim ponašati manje šupački.
Evo zašto se nisam petljao sa ženama iz Knockemouta. Kada bi ih se
podbolo, postale bi zmije čegrtuše. Pa sam bio ovdje. Večeras sam ostao kod
kuće. Uživajući u svojoj samoći.
Sve će to uskoro zamrijeti. Prestat ću se osjećati kao govno. Naomi će
to preboljeti. I svi će jebeno nastaviti dalje sa svojim životima.
Waylon je još jednom zagunđao i značajnim, umornim pogledom
prostrijelio praznu zdjelicu za hranu.
»Dobro.«
Skočio je dolje, pa sam ga nahranio i vratio se u dnevnu sobu, gdje sam
se skljokao na kauč i posegnuo za daljinskim.
Umjesto toga, prsti su mi pronašli okvir za sliku. Budući da nisam znao
što drugo da radim, podignuo sam je i proučio. Moji su roditelji bili sretni.
Izgradili su život za mene i Nasha. Dobar život.
Dok se on nije osuo jer su mu temelji bili nestabilni.
Prstom sam prešao preko majčina nasmiješenog lica na fotografiji i
samo se na trenutak zapitao što bi mislila o Naomi i Waylay.
Što bi mislila o meni.
Jako sam potegnuo iz boce pa pozornost prebacio na očevo lice. Nije
gledao u kameru, u onoga tko je fotografirao. Njegova je pozornost bila na
mami. Ona je bila svjetlost i ljepilo. Sve što je našu obitelj činilo snažnom i
sretnom. A kada je više nije bilo, urušili smo se.
Odložio sam fotografiju, ukoso, tako da gleda od mene, pa da ne moram
više zavirivati u prošlost.
Prošlost i budućnost bile su dva mjesta na kojima nisam imao što tražiti.
Jedino što je bilo bitno bilo je upravo sada. A upravo sada... pa, još sam se
uvijek osjećao kao govno.
Spreman obeznaniti se na jednu noć, ponovno sam posegnuo za
daljinskim upravljačem, no tada je glasno kucanje Waylona poslalo u galop.
Uši su mu vijorile dok je jurio do ulaznih vrata.
Slijedio sam ga dostojanstvenijom brzinom.
Kada sam otvorio vrata, svjež rujanski večernji zrak prostrujio je
unutra.
Na pragu je stajao Nash, stisnute čeljusti, ruku skupljenih u šake uz
bokove.
»Imaš sreće što ovo moram učiniti desnom rukom.«
»Što učini...«
Nisam imao priliku dovršiti pitanje prije nego što mi je bratova šaka
dotaknula lice. Kao svaki dobar iznenadni udarac, odzvonio je u meni i za
cijeli me korak gurnuo unatrag.
»Jao! Jebote! Koji kurac, Nash?«
Progurao se pokraj mene i umarširao. »Što sam ti rekao?« zarežao je
preko ramena. Otvorio je hladnjak i poslužio se pivom.
»Isuse. Rekao u vezi čega?« pitao sam rukom trljajući čeljust.
»Naomi«, rekao je Lucian.
»Kriste, Lucy. Odakle si se ti stvorio?«
»Ja sam vozio.« Potapšao me po ramenu i slijedio Nasha u kuhinju.
»Osjećaš li se bolje?« pitao je mojega brata.
 Nash mu je pružio pivo i slegnuo ramenima. »Ne baš. Ima tvrdo lice,
koje mu ide uz tu tvrdu glavu.«
»Što vas dvojica seronja radite ovdje?« zahtijevao sam ukravši Lucianu
pivo i prislonivši ga uz čeljust.
Nash mu je pružio novo pivo.
»Naomi, naravno«, rekao je Lucian, prihvatio pivo i kleknuo pomaziti
Waylona.
»Jebemu sve. To vas se sranje ne tiče.«
»Možda ne. Ali ti nas se tičeš«, rekao je Lucian.
»Rekao sam ti da ne sjebeš«, rekao je Nash.
»Ovo je sranje. Ne možete mi samo uči u kuću, zviznuti me u lice, igrati
se s mojim psom i piti mi pivo.«
»Možemo, ako postupaš kao glup, tvrdoglav šupak«, obrecnuo se moj
brat.
»Ne. Nemojte sjedati. Nemojte se raskomotiti. Napokon imam večer
samo za sebe i neću je potratiti s vama.«
Lucian je uzeo svoje pivo i odšetao u dnevnu sobu. Utonuo je u jedan od
naslonjača i noge stavio na stolić na kavu izgledajući dovoljno zadovoljno
da ondje ostane ostatak večeri.
»Ponekad vas stvarno mrzim, seronje«, požalio sam se.
»Osjećaj je obostran«, zarežao je Nash. Ali, kada se sagnuo da Waylonu
pruži ljubav koju je ovaj zahtijevao, dodir mu je bio nježan. Rep psa
bjesomučno se micao.
»Ne mrziš nas«, Lucian je blago objavio. »Mrziš sebe.«
»Odjebi. Zašto bih se mrzio?« Moram se preseliti. Moram si kupiti
tisuću jutara zemlje i u prokletoj sredini sagraditi prokletu kolibu te nikada
nijednoj prokletoj osobi ne reći gdje živim.
»Jer si upravo nečem najboljem što ti se ikada dogodilo rekao >široko
ti prokleto polje<«, rekao je Nash.
 »Neka žena nikada neće biti nešto najbolje što mi se dogodilo«,
inzistirao sam. Te su riječi imale okus sumnjivo nalik laži.
»Ti si najgluplji šupak u ovoj saveznoj državi«, umorno je rekao moj
brat.
»Nije u krivu«, složio se Lucian.
»Zašto ste, dovraga, toliko zapeli za to s kim sam u vezi ili nisam?
Uostalom, nikada nije ni bilo stvarno.«
»Činiš ogromnu jebenu grešku«, ustrajao je Nash.
»Što tebe briga? Sada ti imaš priliku s njom.« Pomisao na to, samo to
što sam na manje od sekunde zamislio njega s Naomi, gotovo me oborila na
koljena.
Moj je brat odložio pivo. »Aha, definitivno ću ga opet udariti.«
Lucian je naslonio glavu na jastuk. »Rekao sam ti da ću ti dati jedan
udarac. Dobio si ga. Pronađi novi način da se probiješ kroz njegovu tvrdu
glavu.«
»Dobro. Pokušajmo s nečim novim. Istinom.«
»Kakav novitet«, rekao je Lucian.
Niti jednog niti drugog neću se osloboditi dok ne kažu svoje. »Reci što
imaš i onda se prokleto gubi odavde.«
»Ovo se događa svaki put kada ga vidi«, Nash se požalio Lucianu.
Lucian je kimnuo. »Svjestan sam.«
Nije mi se svidjelo što se činilo da su mi brat i najbolji prijatelj već i
prije izmišljali probleme i diskutirali o njima.
»Kad vidim koga?«
Nash me mirno pogledao.
Zakolutao sam očima. »O, daj, jebote. Prekinuo sam s Naomi jer bi
ostala povrijeđena. Povukao sam ispravan potez i to nije imalo veze ni s kim
drugim. Pa me prestani pokušavati jebeno analizirati.«
 »Znači, samo je slučajnost da ga vidiš, a odmah sljedeći dan odlučiš da
stvari postaju preozbiljne?«
»On nema veze ni s čim što činim«, inzistirao sam.
»Koliko si mu dao?« pitao je Nash.
»O čemu pričaš?«
»Koliko si mu love dao? To je ono što radiš. Pokušavaš probleme
riješiti novcem. Pokušavaš kupiti izlaz od toga da osjećaš bol. Ali ne možeš.
Ne možeš kupiti oca koji će biti trijezan. Meni nisi mogao kupiti život koji bi
tebi odgovarao. I jebeno se sigurno ne možeš bolje osjećati u vezi toga što si
slomio Naomino srce tako da joj predaš svežanj novca.«
Lucianov je pogled oštro skrenuo na mene. »Reci mi da nisi to učinio.«
Tresnuo sam bocom o radnu površinu i uokolo raspršio gejzir piva.
»Upozorio sam je. Rekao sam joj da se ne veže. Znala je da nema šanse.
Nisam ja kriv što je ona neka romantičarka koja je mislila da se mogu
promijeniti. Ne mogu se promijeniti. Ne želim se promijeniti. I zašto uopće
jebeno razgovaram s vama o ovome? Nisam učinio ništa loše. Rekao sam joj
da se ne zaljubi.«
»Djela govore više od riječi, glupane.« Nash je odmahnuo zdravom
rukom. »Luce, preuzmi ovo.«
Lucian se nagnuo naprijed u naslonjaču, laktova naslonjenih na koljena.
»Vjerujem da je ono što ti brat pokušava reći da su joj tvoja djela, iako
si rekao da te nije moglo biti briga niti da će te biti briga, govorila nešto
drugo.«
»Seksali smo se«, bezizražajno sam rekao. Sjajno seksali. Nevjerojatno
dobro smo se seksali.
Lucian je odmahnuo glavom. »Bio si neprestano uz nju kad je trebalo.
Dao si joj mjesto za stanovanje, posao. Išao si u školu njezine nećakinje.
Razbio si lice njezinu bivšem zaručniku.«
»Kupio joj mobitel. Pomogao joj kupiti auto«, dodao je Nash.
 »Gledao si je kao da je jedina žena koju si ikada vidio. Uvjerio si je«,
nastavio je Lucian. Waylon je dotrčkarao do njega i podigao svoju masu u
krilo mojeg prijatelja.
»A onda si je pokušao isplatiti«, rekao je Nash.
Sklopio sam oči. »Nisam je pokušao isplatiti. Htio sam se pobrinuti da
bude zbrinuta.«
A ona me zbog toga popljuvala.
»I koji dio te izjave govori >baš me briga za tebe<?« pitao je Lucian.
»Ne možeš lovom zamijeniti to da zapravo budeš tu za nekoga.«
Nashov je glas bio dovoljno jadan da otvorim oči i pogledam ga.
Stvarno ga pogledam.
Je li mislio da sam to radio kada sam mu ponudio novac s lota? Kada
sam ga više-manje prisilio da ga uzme.
Njegova karijera u policiji bila je zapreka između nas. No, umjesto da
sjednem s njim i da o tome razgovaramo, obećanjem o hrpi love pokušao
sam umjesto njega vući konce. Dovoljno love da se više nikada ne mora ni
brinuti ni raditi. Smatrao sam to brigom za njega.
»Trebao si zadržati novac. Možda onda ne bi završio krvareći u
jebenom jarku«, mirno sam rekao.
Nash je odmahnuo glavom. »Još uvijek ne razumiješ, zar ne, Knoxe?«
»Što ne razumijem? Da si tvrdoglaviji od mene? Da ti, da si me
poslušao, onaj kukavički tip koji je krao auto ne bi skoro oduzeo život?
Usput, Luce, jesi li već iskopao nešto o tome?«
»Radim na tome«, rekao je Lucian.
Nash je ignorirao opasku. »Ne razumiješ da bih svejedno obukao tu
uniformu. Čak i kad bih znao da ću sutra opet biti pogođen. Svejedno bih
ušao u tu zgradu koju je platio tvoj novac, čak i kad bih znao da mi je to
posljednji dan na zemlji. Jer to je ono što jebeno radiš kada nešto voliš.
Budeš tu. Čak i ako pišaš od straha. I ako se vas dvojica ne budete držali
dalje od policijskog posla ili ako i samo pomislite na to da dijelite pravdu, i
jednog i drugog ću baciti u zatvor.«
»Složimo se da se ne slažemo«, rekao je Lucian. Waylonov je rep
udarao po naslonu za ruke na naslonjaču.
»Jeste li skoro gotovi?« pitao sam, odjednom preumoran za svađu.
»Skoro. Ako želiš postupiti ispravno, moraš Naomi reći pravi razlog
zbog kojeg si je pustio da ode.«
»Da? A koji je to pravi razlog?« umorno sam pitao.
»Da te jebeno nasmrt strah da ćeš se strašno zaljubiti i završiti kao tata.
Kao Liza J. Da nećeš moći izdržati loše dijelove.«
Riječi su mu poput strelica doletjele u sridu mete za koju nisam ni znao
da je nosim.
»Smiješno je to. Nekad sam mislio da mi je veliki brat najpametniji tip
na planetu. Sada shvaćam da je samo zabludjela budala.« Krenuo je prema
vratima i zastao kada je do njih stigao. »Mogao si biti sretan, čovječe. Ne
samo na sigurnom. Sretan. Kao što smo nekoć bili.«
Lucian je pokupio Waylona, odložio ga na pod i slijedio mog brata kroz
vrata.

______
NAKON ŠTO SU OTIŠLI, odnijevši sa sobom moje pivo i svoju
pravedničku frustraciju, sjedio sam u mraku i zurio u ugašeni televizor dajući
sve od sebe da ne mislim o onome što su rekli.
Otišao sam toliko daleko da sam počeo pregledavati velike zemljišne
parcele jebeno daleko od Knockemouta.
Mobitel mi je signalizirao da sam dobio poruku.
Stef: Ozbiljno? Upozorio sam te, čovječe. Nisi mogao jednostavno ne
biti sebični šupak?
 Odbacio sam mobitel u stranu i zatvorio oči. Je li bilo moguće kako se
moj trud da se skrbim o ljudima za koje marim svodi na to da između nas
guram planine novca? Novac im je davao sigurnost, a mene štitio.
Udaranje po vratima trgnulo je Waylona iz sna.
Jednom je kratko, oštro zalajao, a potom odlučio da je naslonjač
udobniji i istog se trena vratio spavanju.
»Odlazi, jebote«, doviknuo sam.
»Otvori prokleta vrata, Morgane.«
Nisu to bili Nash ili Lucian, koji su se vratili na drugu rundu. Bilo je
gore.
Otvorio sam vrata i zatekao Naomina tatu kako tamo stoji, odjeven u
donji dio pidžame i pulover. Lou je izgledao bijesno. Ali burbon, na koji sam
se prebacio nakon što su mi posljednji nepozvani gosti popili sve pivo,
otupio me.
»Ako si došao ovdje udariti me u lice, netko te preduhitrio.«
»Dobro. Nadam se da je to bila Naomi«, rekao je Lou proguravši se
unutra.
Stvarno mi je trebalo onih tisuću jutara.
»Ona je odviše profinjena za to.«
Lou je stao u predsoblju i okrenuo se prema meni. »Jest. Također je
previše povrijeđena da vidi istinu.«
»Zašto su svi tako opsjednuti >istinom<?« pitao sam u zraku pokazujući
navodnike. »Zašto ljudi ne mogu samo gledati svoja prokleta posla i držati se
vlastitih istina?«
»Jer je lakše vidjeti tuđe. I zabavnije je nekome prebijati dupe kada mu
je u njega zabijena vlastita glava.«
»Mislio sam da bi ti, od svih ljudi, zbog ovoga izvodio pobjednički
ples. Nikada ti se nije sviđalo što sam s njom.«
»Nikada ti nisam vjerovao da si s njom. Postoji razlika.«
 »I pretpostavljam da si me došao školovati.«
»Pretpostavljam da jesam. Netko mora.«
Oko bunkera bih, kao posljednju crtu obrane, dodao opkop.
. »Imam četrdeset tri jebene godine, Lou. Ne treba mi neki trenutak
između oca i sina.«
»Nemaš usrane sreće. Jer to je ono što ćeš dobiti. Žao mi je što si tako
rano u životu pretrpio tolike gubitke. Žao mi je što ti je mama umrla i što te
tata napustio. Liza nam je tu i tamo natuknula ponešto. Žao mi je što si tek
nekoliko godina poslije izgubio djeda. Nije pošteno. I ne mogu te kriviti što
se želiš skriti od tolike boli.«
»Ne skrivam se. Ja sam prokleta otvorena knjiga. Rekao sam tvojoj
kćeri što može od mene očekivati. Nisam ja kriv što se ponadala.«
»To bi bila istina da nema jedne stvari.«
Protrljao sam lice dlanom. »Ako ti dopustim da kažeš tu jednu stvar,
hoćeš li otići?«
»Nisi to učinio jer nisi mario. Učinio si to jer si mario prokleto previše,
i to te uplašilo.«
Frknuo sam u svoju čašu dajući sve od sebe da ignoriram stezanje u
prsima.
»Sine, napravio si ogroman zajeb«, nastavio je. »Možda sam Naomin
otac i zbog toga nisam objektivan, ali znam da je moja kći jedinstvena. Žena
koju sretneš jednom u životu. Baš kao i njezina mama. I ne sviđa mi se što to
što misliš da je ne zaslužuješ govori o tome što misliš o sebi.«
Odložio sam čašu. Nije rekao da je ne zaslužujem. Rekao je kako
mislim da je ne zaslužujem.
»Zaslužuješ li ti Amandu?« pitao sam.
»Ne, prokletstvo! Još uvijek ne. Ali svaki dan života otkako sam je
upoznao proveo sam pokušavajući biti muškarac kakvog zaslužuje. Učinila
me boljim čovjekom. Pružila mi je život kakav nikad nisam sanjao da ću
imati. I, da, imali smo mi teških trenutaka. Većina se vrtjela oko Tine. No
činjenica jest da nikada nisam požalio što sam ostao.«
Postojano sam nastavio šutjeti, iznad svega žaleći što nisam bilo gdje
drugdje osim ovdje.
»Prije ili kasnije morat ćeš prihvatiti da nisi odgovoran za izbore
drugih ljudi. Još gore, ponekad ne možeš ispraviti ono što s njima nije u
redu.«
Pogledao me ravno u oči dok je to govorio.
»Nisam odgovoran za izbore svoje kćeri niti za ishode tih izbora. Ti
nisi odgovoran za očeve izbore. Ali jesi odgovoran za ono što sam odabereš.
A to uključuje i to što si otišao od nečeg najboljeg što će ti se u životu
dogoditi.«
»Gle, Lou, bilo je lijepo čavrljati i sve...«
Pljesnuo me po ramenu. Stisak mu je bio postojan, čvrst. »Nisi mamu
mogao spasiti od nesreće ništa više nego što si tatu mogao spasiti od
ovisnosti. Sada se brineš da nikoga drugoga više nećeš moći spasiti. Ili da
nećeš moći podnijeti da nekoga izgubiš.«
Grlo mi je bilo stisnuto i peklo je.
Louov se stisak pojačao. »Negdje duboko u tebi nalazi se muškarac jači
nego što ti je otac ikada bio. Vidim to. Baka ti to vidi. Moja kći to vidi.
Možda je vrijeme da se pogledaš u zrcalo.«
 Četrdeset jedan

Nova Naomi

Naomi

K nox: Gle. Znam da sam mogao bolje riješiti situaciju. Ali vjeruj mi.
Bolje je ovako. Ako ti i Waylay išta trebate, želim to znati.
Knox: Liza ti je vjerojatno već rekla, ali zaštitarska tvrtka u subotu će
instalirati alarm u kolibi. Kada je Waylayina nogometna utakmica?
Knox: Jesi li u redu?
Knox: Samo zato što više nismo zajedno ne znači da svejedno ne želim
da ste ti i Waylay na sigurnom.
Knox: Ne možeš me zauvijek izbjegavati.
Knox: Možemo li se oko ovoga ponašati kao jebeno odrasle osobe?
Ovo je malen jebeni grad. Prije ili kasnije naletjet ćemo jedno na drugo.

______
USPJELA SAM OTVORITI jedno umorno oko i virnuti na zaslon
mobitela.
Zadovoljna time što to nije bio izvjesni brat Morgan koji je za mene
mrtav, prešla sam prstom po zaslonu da se javim. »Što je?« graknula sam.
»Ustajanje, Witty«, s druge strane svijeta dopro je Stefov vedri glas.
 Prigušeno sam zastenjala u odgovor i otkotrljala se.
U djetinjastom pokušaju blokiranja cijelog svijeta, prekrivači su mi bili
navučeni preko glave. Nažalost, to je imalo neplaniranu posljedicu toga da
su me također okruživali mirisom njega. Spavati u krevetu koji smo dijelili
dok sam se zaljubljivala u farsu nije bilo plodno tlo ni za što osim za spiralu
propasti.
Ako sam mislila ovo preživjeti, morat ću ove plahte spaliti i Lizi kupiti
novi komplet.
»Sudeći po srdačnom pozdravu, nagađam da još nisi izvukla svoje
totalno ću ga danas preboljeti dupe iz kreveta«, pretpostavio je Stef.
Zagunđala sam.
»Imaš sreće što trenutno nisam na istom kontinentu kao ti jer vrijeme ti
je isteklo«, zacvrkutao je.
»Koje vrijeme?«
»Tvoje jadna li sam, nedostaje mi glupi seksi lažni dečko vrijeme.
Prošlo je pet dana. Prošao je prihvatljivi period žalovanja. Službeno ćeš se
preporoditi kao Nova Naomi.«
Preporod je zvučao kao puno posla.
»Zar ne mogu samo odumrijeti kao Stara Naomi?« Stara Naomi
posljednjih je nekoliko dana provela lažno se smiješeći ispred Waylay i
mušterija u knjižnici, a potom nekoliko sati u danu provodila s pola srca
pokušavajući počistiti krš u kolibi. Sve to izbjegavajući razmišljanje o
Knoxu.
Bila sam izmoždena.
»To nije opcija. Po tvojem je vremenu šest sati i trideset minuta. Dan ti
počinje sada.«
»Zašto si tako zao?« zastenjala sam.
»Ja sam ti zla dobra vila. Moraš započeti s preobrazbom, malena
gusjenice.«
»Ne želim biti leptir. Želim se ugušiti u svojoj kukuljici.«
 »Nemaš sreće. Ako ne ustaneš iz kreveta u sljedećih deset sekundi,
izvući ću tešku artiljeriju.«
»Ustala sam«, slagala sam.
Na francuskom je izrekao neku porugu. »Za slučaj da ti treba
prevoditelj, to je na francuskom >sereš<. Sada želim da izvučeš svoje
lažljivo dupe iz kreveta i odeš se otuširati jer Liza je prijavila da ti je kosa
masnija od friteze u sportskom kafiću tijekom večeri pilećih krilaca. Zatim
želim da otvoriš onu narudžbu iz Sephore koju sam ti poslao i trgneš se iz
ovog beda.«
»Volim bedove.«
»Ne voliš. Voliš ratne planove i popise obveza. Dajem ti i jedno i
drugo.«
»Imati prijatelje koji te jako dobro poznaju precijenjeno je«, požalila
sam se jastuku.
»Dobro. U redu. Ali želim da u zapisniku stoji da si me ti natjerala da
učinim ovo.«
»Da učiniš što?«
»Imaš jedanaestogodišnjakinju koja se ugleda na tebe. Želiš li je
stvarno naučiti da odustane od života kada joj dečko povrijedi osjećaje?«
Sjela sam. »Mrzim te.«
»Ne, ne mrziš.«
»Zašto ne mogu cmizdriti?«
Bilo je to više od povrijeđenih osjećaja i znao je to. Knox me upozorio.
Rekao mi je da se ne zaljubim u njega, da njegova djela ne shvatim pogrešno,
kao prave osjećaje. I svejedno sam se zaljubila. Zbog toga sam bila idiot.
Warner je barem pravog sebe pokušao sakriti od mene.
Bila je to izlika - ne sjajna, ali svejedno izlika.
No s Knoxom nije bilo takve izlike.
 Voljela sam ga. Stvarno sam ga voljela. Voljela sam ga dovoljno da ne
budem sigurna u to mogu li preživjeti patnju odbacivanja.
»Jer je taj cijeli negativni govor samoj sebi s tim >takav sam idiot< i
>kako sam se mogla zaljubiti u njega< gubitak vremena i energije. Također je
i loš primjer za Waylay, koja je imala dovoljno loših primjera za cijeli život.
Izvuci dupe iz kreveta, otuširaj se i spremi se da pokažeš Waylay kako spaliti
šupčev život do temelja.«
Stopala su mi dotakla pod. »Stvarno si dobar u držanju ovih
ohrabrujućih govora.«
»Zaslužuješ više, Witty. Znam da negdje duboko u sebi ne misliš tako.
Ali zaslužuješ muškarca kojemu ćeš biti na prvom mjestu.«
»Volim te.«
»Volim i ja tebe, dušo. Moram ići. Ali želim sliku poslije tuša i
preobrazbe. I mejlom ću ti poslati ratni plan za danas.«

______
OD: STEF
Za: Naomi
Predmet: Nova Naomi, dan prvi
1. Izvuci dupe iz kreveta.
2. Tuš.
3. Šminka.
4. Kosa.
5. Odjeća. (Znam koliko voliš stavljati kvačice pokraj stvari na
popisu.)
6. Doručak šampiona.
 7. Waylayin nogometni trening. Nasmiješi se. Osvijetli cijeli prokleti
teren svojom dražesnom ljepotom.
8. Organiziraj spontano društveno okupljanje. Pozovi prijatelje,
obitelj i Nasha (ovaj dio je jako važan). Izgledaj sjajno (također vrlo
važno). Zapravo se dobro zabavi (najvažnije) ili se pretvaraj dok to ne
postane istina.
9. Idi u krevet samodopadna.
10. Isperi. Ponovi.

______
ZADOVOLJNA TIME Što sam već odradila četiri stvari s popisa |
obveza, uputila sam se u prizemlje. Ostatak kuće bio je tili.
Stef me predobro poznavao. I stvarno jest bilo lakše pretvarati se da si
pozitivan kada izvana dobro izgledaš.
Čekao me svjež lončić kave. Bespoštedno sam je nalila u vedru crvenu
šalicu i, pijuckajući, proučavala kuhinju. Otkako sam prvi put pozvana
unutra, prostorija je zadobila novi život. Činilo se kao da se isto dogodilo s
većinom kuće. Zastori ne samo da su povučeni s prozora nego su i oprani,
izglačani i ponovno obješeni. Jutarnja se svjetlost ulijevala kroz čista stakla.
Oribane su godine prašine i prljavštine, ormarići i ladice smeća raščišćeni.
Spavaće sobe, koje su bile zatvorene gotovo dva desetljeća, sada su bile
pune života. Kuhinja, blagovaonica i ostakljena veranda postale su središte
doma punog ljudi. Zajedno smo ponovno udahnuli život ovom prostoru koji
je predugo preživljavao bez njega.
Odnijela sam svoju kavu na ostakljenu verandu i stajala kod prozora
promatrajući kako potok lovi otpalo lišće i nosi ga nizvodno.
Osjećaj gubitka još je bio prisutan.
Rupe koje su Lizina kći i muž ostavili za sobom nisu magično nestale.
No činilo mi se da sada te rupe okružuje više toga. Nedjeljne nogometne
utakmice. Obiteljske večere. Filmske večeri tijekom kojih svi razgovaraju
previše, pa se ne čuje što se događa na zaslonu. Lijene večeri provedene uz
roštiljanje i igranje u potoku.
Psi. Djeca. Vino. Desert. Večeri društvenih igara.
Ovdje smo oko Lize i njezine samoće izgradili nešto posebno. Oko
mene i mojih grešaka. Ovo nije bio kraj. Iz grešaka se treba učiti, treba ih
nadvladati. Nisu trebale uništavati.
Otpornost.
Po mojem mišljenju, Waylay je već utjelovljenje otpornosti. Nosila se s
djetinjstvom nestabilnosti i nesigurnosti te je učila vjerovati odraslima u
svojem životu. Možda je bilo malo lakše jer nikada nije razočarala samu
sebe onako kako sam ja to učinila. Zbog toga sam joj se divila.
Činilo se da s tim u vezi mogu nešto od nje naučiti.
Začula sam klizanje nogu u papučama, koje je prekidalo uzbuđeno
lupkanje psećih noktiju po pločicama.
»Jutro, teta Naomi. Što je za doručak?« zijevnula je Waylay iz kuhinje.
Maknula sam svoju jutarnju snuždenost u stranu i vratila se u kuhinju.
»Jutro. Što ti se jede?«
Slegnula je ramenima i smjestila se na stolicu uza šank. Plava joj je
kosa bila izdignuta na jednoj strani glave, a na drugoj spljoštena. Nosila je
ružičastu maskirnu pidžamu i čupave papuče koje bi joj Napaljenko i Maca
barem jednom dnevno pokušali ukrasti i skriti u svoje pseće krevetiće.
»Uh. Što kažeš na jaja sa sirom?« rekla je. »Opa. Izgledaš lijepo.«
»Hvala«, rekla sam i posegnula za tavom.
»Gdje je Knox?«
Waylayino pitanje doimalo se kao zabijanje oštrice u srce.
»Odselio se natrag u svoju kolibu«, oprezno sam rekla.
Waylay je preokrenula očima. »Znam to. Zašto? Mislila sam da je među
vama sve u redu. Stalno ste se ljubili i puno se smijali.«
 Instinkt mi je bio da lažem. Da je zaštitim. Naposljetku, bila je samo
dijete. Ali već sam toliko štitila ljude i uvijek bi mi se to obilo o glavu.
»Ima nekoliko stvari o kojima moramo razgovarati«, rekla sam joj dok
sam iz hladnjaka vadila maslac i jaja.
»Rekla sam Donnieju Paceru >pas ti mater< samo zato što je gurnuo
Chloe i rekao joj da je glupa luzerica«, obrambeno je rekla Waylay. »I nisam
rekla riječ na slovo J jer ne smijem.«
Uspravila sam se, s kutijom jaja u ruci, i trepnula. »Znaš što? Ovome
ćemo se vratiti za minutu.«
Ali moja nećakinja nije odustala od svoje obrane. »Knox je rekao da je
dobro suprotstaviti se ljudima. Da je na snažnima da se skrbe za ©ne kojima
treba zaštita. Rekao je da sam ja među, snažnima.«
Sranje.
Progutala sam knedlu u grlu te treptanjem odagnala suze koje su mi
palile oči i prijetile mi uništiti maskaru.
Ovaj put nisam oplakivala samo sebe. Nego i djevojčicu s junakom koji
nije htio nijednu od nas dvije.
»To je istina«, rekla sam. »I dobro je što si među snažnima jer ti moram
reći nešto loše.«
»Vraća li se moja mama?« šapnula je Waylay.
Nisam znala kako da joj na to odgovorim. Pa sam umjesto toga počela
negdje drugdje. »Koliba nema problem s kukcima«, izlanula sam. Bigl
Napaljenko skočio mi je na noge i virnuo prema meni osjećajnim smeđim
očima. Sagnula sam se kako bih ga počeškala između ušiju.
»Nema?«
»Ne, zlato. Rekla sam ti to jer nisam htjela da se brineš. Ali ispada da
je bolje da znaš što se događa. Netko je provalio. Ta je osoba napravila
strašan nered i uzela neke stvari. Načelnik Nash misli da je nešto tražila. Ne
znamo što je tražila niti je li to našla.«
Waylay je zurila u radnu površinu.
 »Zato smo se preselile ovamo, k Lizi i baki i djedu.«
»Što je s Knoxom?«
Teško sam progutala. »Prekinuli smo.«
Prst kojim je prelazila po uzorku na radnoj površini umirio se.
»Zašto ste prekinuli?«
Prokleta djeca i njihova pitanja bez odgovora.
»Nisam sigurna, zlato. Nekada ljudi samo žele različite stvari.«
»Pa što je on htio? Zar nismo bile dovoljno dobre za njega?«
Poklopila sam joj dlan svojim i stisnula. »Mislim da smo bile više nego
dovoljno dobre za njega i možda je to ono što ga je prestrašilo.«
»Trebala si mi reći.«
»Trebala sam«, složila sam se.
. »Nisam neka beba koja će pošiziti, znaš«, rekla je. »Znam. Od nas
dvije, ja sam puno veća beba.« Ovime sam zaslužila najmanji od osmijeha.
»Je li to bila mama?«
»Je li što bila mama?«
»Je li mama provalila? Radi takve stvari.«
Evo zašto nisam htjela s ljudima voditi iskrene razgovore. Postavljali
su pitanja koja su zahtijevala još više iskrenosti.
Otpuhnula sam. »Iskreno, nisam sigurna. Moguće je. Možeš li se sjetiti
ičega što bi mogla tražiti?«
Slegnula je tim dječjim ramenima koja su već podnijela veće breme
nego što je bilo pošteno. »Ne znam. Možda nešto što vrijedi puno novca.«
»Pa, bila to tvoja mama ili ne, ne moraš se ni oko čega brinuti. Liza je
dala da se danas instaliraju nadzorne kamere.«
Kimnula je, a prsti su joj se vratili iscrtavanju uzoraka po radnoj
površini.
 »Hoćeš mi reći kako se osjećaš u vezi svega ovoga?« pitala sam.
Sagnula se kako bi Macu počešala po glavi. »Ne znam. Loše, valjda. I
ljutite.«
»I ja isto«, složila sam se.
»Knox nas je ostavio. Mislila sam da mu se sviđamo. Stvarno
sviđamo.«
Srce mi se iznova slomilo - zaklela sam se da će Knox Morgan platiti.
Otišla sam do nje i obavila ruku oko njenih ramena. »Sviđale smo mu se,
zlato. Ali ponekad se ljudi prestraše kada počnu previše mariti.«
Zagunđala je. »Valjda. Svejedno se smijem ljutiti na njega, ne?«
Odmaknula sam joj kosu iz očiju. »Da. Smiješ. Osjećaji su ti stvarni i
opravdani. Ne daj da ti itko kaže da ne osjećaš ono što osjećaš. U redu?«
»Aha. U redu.«
»Pa, jesi li raspoložena za to da navečer imamo zabavu, ako Liza kaže
da je to u redu?« pitala sam još je jednom stisnuvši.
Waylay se razvedrila. »Kakvu zabavu?«
»Mislila sam na zabavu oko vatre, s jabukovačom, keksima i sljezovim
kolačićima«, rekla sam razbijajući jaje u staklenu zdjelu za miješanje.
»Zvuči kul. Smijem li pozvati Chloe i Ninu?«
Voljela sam to što je imala prijatelje i dom koji je htjela s njima
podijeliti.
»Naravno. Provjerit ću danas s njihovim roditeljima.«
»Možda možemo pitati Lizu da izabere neku country glazbu koju je
voljela Knoxova i Nashova mama«, predložila je.
»To je sjajna ideja, Way. Kad smo već kod zabava...« Waylay je teško
uzdahnula i pogledala u strop.
»Bliži ti se rođendan«, podsjetila sam je. Zbog Lize, mojih roditelja i
mene već smo imali cijeli ormar pun umotanih darova. Tjednima je gnjavimo
s njezinim velikim danom, no ostala je frustrirajuće suzdržana. »Jesi li
smislila kako ga želiš proslaviti?«
Preokrenula je očima. »Ajme, teta Naomi! Rekla sam ti devet milijuna
puta da ne volim rođendane. Glupi su, razočaravajući i jadni.«
Unatoč svemu, nasmiješila sam se.
»Ne želim ti nabijati grižnju savjesti, ali baka će ti dobiti napadaj
histerije ako joj ne dopustiš barem da ti ispeče tortu.«
Na licu sam joj vidjela kalkulirajući izraz. »Kakvu tortu?«
Kuhačom sam joj pritisnula nos. »To je najbolji dio rođendana. Ti
biraš.«
»Hm. Razmislit ću o tome.«
»To je sve što tražim.«
Upravo sam jaja izlila na tavu, kada sam osjetila ruke oko struka i lice
pritisnuto o moja leđa.
»Žao mi je što je Knox takav, teta Naomi. Pas mu mater«, rekla je
Waylay, prigušena glasa.
Grlo mi se stegnulo. Stisnula sam joj ruke svojima. Bila je to tako nova,
krhka stvar, ova naklonost koju mi je iskazivala u trenucima u kojima to
najmanje očekujem. Bilo me strah da ću učiniti ili reći nešto pogrešno pa je
otjerati. »I meni, također. Ali bit ćemo u redu. Bit ćemo više nego u redu«,
obećala sam.
Pustila me. »Hej. Kad su provalili, oni kreteni nisu mi ukrali nove
traperice s ružičastim cvjetovima, zar ne?«

______
FI: NE ZNAM ŠTO SE DOGAĐA između vas dvoje. Ali Knox mi je
upravo ponudio tisuću dolara da te večeras stavim u smjenu jer si zadnje
dvije smjene nazvala i rekla da si bolesna. Mogu ih ili podijeliti s tobom ili
mu reći da odjebe. Ti odluči!
 Ja: Oprosti. Ne mogu. Organiziram zabavu uz logorsku vatru.
Pozvana si.
Fi: To, jebemu! Smijem li dovesti svoju iritantnu obitelj?
Ja: Bila bih razočarana da to ne učiniš.
 Četrdeset dva

Stari Knox

Knox

N isam to planirao priznati, ali ubijala me ova predstava s ledenom

princezom. Prošlo je pet dana otkako sam Naomi rekao istinu. Otkako
sam prekinuo kako bih joj poštedio osjećaje. Bio sam jebeno očajan.
Olakšanje koje sam očekivao da će doći nakon prekida nikada nije
stiglo. Umjesto toga, osjećao sam se bolesno i nelagodno. Gotovo kao da
sam nešto skrivio. Osjećao sam se gore nego kada sam prvi put bio mamuran
nakon tridesete.
Htio sam da se stanje vrati u onakvo kakvo je bilo prije nego što se
Naomi pojavila s jebenim ivančicama u kosi. Ali nije moglo. Ne dok je bila
u gradu i ignorirala me.
Nije to bilo malo dostignuće, s obzirom na to da je živjela s mojom
bakom. Otkazala je smjene u Honky Tonku. Očekivao sam olakšanje zbog
toga što se neću morati suočiti s njom, ali što duže nije odgovarala na moje
poruke i pozive, to sam se nelagodnije osjećao.
Trebala je ovo dosad preboljeti. Prokletstvo. Ja sam ovo dosad trebao
preboljeti.
»Otkazala je mušterija koja je trebala doći u pet sati«, rekla je Stasia
kada sam se vratio u Whiskey Clipper nakon što sam pauzu za kasni ručak
proveo u Dininu restoranu uz oštre poglede i hladnu pizzu, koja mi se čak
nije ni jela,
 Ona i Jeremiah čistili su prije zatvaranja.
»Ozbiljno?« Bila je to treća mušterija koja mi je ovog tjedna otkazala.
Dvije su ugovorile novi termin s Jeremijom i sjedile u njegovoj stolici
dobacujući mi poglede pune osude. Nitko od njih nije mi imao muda nešto
reći. Ali nisu ni morali. Dovoljno sam batina primio od cura u Honky Tonku.
»Valjda mora da si ih nekako razbjesnio«, naglas je razmišljala Stasia.
»Nikoga se prokleto ne tiče s kime se viđam ili ne viđam«, rekao sam,
umočio češalj natrag u alkohol pa spremio škare.
»U tome je stvar s gradićima«, rekao je Jeremiah. »Svakoga se tiče što
drugi rade.«
»Da? Pa, svi me mogu poljubiti u dupe.«
»Definitivno se čini puno sretniji otkako je izašao iz one grozne veze«,
rekla je Stasia. Pretvarala se da se srednjim prstom češka ispod nosa.
»Tko ti potpisuje isplatu plaće?« podsjetio sam je.
»Neke stvari vrijede više od novca.«
Nije mi trebalo ovo zlostavljanje. Imao sam drugog usranog posla.
Život koji sam morao živjeti. A ovi su seronje mogli samo nastaviti
zaboravljati na mene i Naomi.
»Idem u Honky Tonk«, rekao sam.
»Uživaj u večeri«, za mnom je doviknuo Jeremiah. U njegovu sam
smjeru pokazao srednjaka.
Umjesto u bar, zašao sam u svoj ured. Nije se činio kao utočište. Činio
se kao zatvor. Ovaj tjedan ovdje sam zaključan proveo više vremena nego u
posljednjih mjesec dana.
Nikada nisam bio toliko ažuran s papirologijom. Ili toliko
nezainteresiran za ono što se događa s mojim poslovima.
»Zašto, dovraga, itko u ovom gradu mari za to s kime sam u vezi ili
nisam?« progunđao sam sam sebi.
 Podigao sam ček stanarine za jedan od stanova na katu. Stanar je dodao
i bilješku naškrabanu na samoljepljivi papirić u kojoj je pisalo sjebao si.
Počinjao sam se brinuti da svi drugi imaju pravo. Da sam pogrešno
postupio. A to mi je sjedalo otprilike jednako dobro koliko i ideja da svaki
dan do kraja života nosim odijelo i kravatu. Volio sam slobodu. Zato sam bio
šef vlastitih poslova. Onaj listić na lotu kupio mi je stabilnost i slobodu.
Iako, moglo bi se reći da se vođenje vlastitih poslova također ponekad činilo
kao tisuću jebenih plastičnih vezica koje me privezuju za odgovornost. Ali
bila je to odgovornost koju sam odabrao.
Mogu voditi poslove i ne brinuti brigu za druge ljude... Pa, osim za one
koje zapošljavam. Ili poslužujem.
Jebemti.
Morao sam prestati misliti o tome.
Zaputio sam se niz hodnik i otvorio si vrata Honky Tonka. Još je bilo
rano, za petak, ali glazba je bila glasna, a mogao sam i namirisati kako se u
kuhinji peku pileća krilca. Osjećao sam se kao kod kuće. Iako su mi oči brzo
proletjele barom u potrazi za Naomi. Nije bila tamo, a razočaranje koje sam
osjetio rezalo je kao prokleti nož.
I Silver i Max bile su za šankom. Fi je naklapala s Wraithom. Sve su me
tri pogledale.
»Večer«, rekao sam ispipavajući teren.
»Buuu!« rekle su uglas.
Silver i Max pokazivale su mi palac dolje. Fi mi je jednom rukom
pokazivala palac dolje, a drugom srednjaka. Drugi konobar, Brad, novi
zaposlenik, kojeg sam zaposlio kako bi izbalansirao estrogen, odbio me
pogledati u oči.
»Ozbiljno?«
Šaka mušterija zasmijuckala se.
»Mogao bih vas sve do jednog otpustiti«, podsjetio sam ih.
Istovremeno su prekrižile ruke. »Voljela bih to vidjeti«, rekla je Max.
 »Aha. Sigurna sam da bi sasvim dobro sam samcat u subotu navečer bio
za šankom, posluživao i vodio posao«, rekla je Silver. Pirsing u nosu kretao
se ujednačeno sa širenjem nosnica.
Jebemti.
Znao sam kada nisam poželjan.
Dobro. Mogao sam otići kući i uživati u miru i tišini samačkog života.
Ponovno. Možda se večeras ne bude činilo tako jebeno prazno. Naviknut ću
se na to.
»Dobro. Odlazim«, rekao sam.
»Odlično«, rekla je Max.
»Bok«, rekla je Silver.
»Odjebi«, rekla je Fi. »I ja odlazim.«
»Dobro, što god.« Odlučio sam otići kući i napraviti novi raspored, po
kojem njih tri nikada neće opet biti zajedno u baru. Čak i ako to znači da
moram zaposliti još pet ljudi. Zaposlit ću one bez menstruacije, koji me ne
gnjave.
Zamišljao sam taj život tijekom lagodne vožnje biciklom, dok sam
zavijao kroz Knockemout i izvan njega pa tek onda krenuo kući. Naposljetku,
nitko me nije čekao. Nikome nisam morao odgovarati. Mogao sam činiti što
sam htio. A to je bilo točno ono što sam u životu želio.
Pozornost mi je bila toliko obuzeta podsjećanjem na to koliko mi je
život bez Naomi sjajan da skoro nisam primijetio vozila kod Lize.
Na trenutak sam se u panici upitao je li se nešto dogodilo. Je li se opet
dogodila provala ili nešto gore.
Potom sam čuo glazbu, smijeh.
Polako sam se provezao pokraj kuće nadajući se da ću je na trenutak
vidjeti. Nisam imao sreće. Parkirao sam bicikl na svom prilazu i krenuo
prema ulaznim vratima, kada mi je do nosnica dopro miris vatre.
Ako je Liza htjela imati zabavu i ne reći mi za nju, to je bila njezina
stvar, zaključio sam i otvorio si vrata.
 Waylon me napao čim sam prekoračio prag. Šape su mu greble moje
traperice dok je lajao i stenjao o tome koliko je gladan otkako je pojeo svoju
popodnevnu užinu.
»Da, da. Hajde. Prvo piš-pauza, zatim večera.«
Krenuo sam ravno do kuhinje i otvorio stražnja vrata. Pas mi je poput
metka prošišao između nogu.
Nije stao na svojem uobičajenom mjestu za piškenje. Zdepaste su mu
noge bile prezauzete galopiranjem do Lizine kuće.
Sa svoje izdignute pozicije vidio sam upaljenu logorsku vatru, odmah
pokraj potoka. Bili su tamo stolovi hrane, stolice za kampiranje i preko tucet
ljudi koji su se vrzmali uokolo izgledajući kao da se sjajno zabavljaju.
Lizini psi Napaljenko i Maca odvojili su se od stolova s hranom kako
bi pozdravili Waylona. Primijetio sam Waylay, plave kose ispod
žarkoružičaste kape za koju bih se kladio da joj je isplela Amanda. Njezine
prijateljice Nina i Chloe zafrkavale su se u dijelu dvorišta uz bok kuće.
Iznenadila me bol u prsima. Waylay se spustila na koljena u travi i dobrano
pomazila Waylona. On se, u ekstazi, izokrenuo na leđa.
Odsutno sam si protrljao prsa rukom pitajući se imam li žgaravicu od
loše, hladne pizze.
Dok je prilazio još jedan auto, svjetla farova presjekla su dvorište. Bio
je to monovolumen koji sam prepoznao. Fi, njezin muž i njihova djeca
iskrcali su se noseći stolice za kampiranje, prekrivene posude i pakiranje od
šest piva.
Sjajno. Moja vlastita obitelj, a sada i zaposlenici držali su njezinu
stranu u svemu ovome. Evo zašto mi je trebalo tisuću jutara daleko odavde.
A potom sam je vidio.
Naomi, uza svjetlost vatre.
Nosila je one uske tajice koje su prianjale uz svaki centimetar njezinih
kilometarskih nogu. Čizme s onim ženskastim krznenim obrubom. Debeli,
odrezani pulover ispod podstavljenog prsluka. Kosa joj je bila hrpa kovrči
koje su se pod svjetlošću vatre sjajile jantarno. Nosila je pletenu kapu poput
Waylayine, samo duboke crvene boje.
Smiješila se. Smijala. Sjajila.
Bol u mojim prsima pretvorila se u fizički bol, a ja sam se zapitao bih li
trebao nazvati kardiologa. Ovo nije bilo normalno. Nije trebalo ovako biti.
Prekinuo bih prije nego što bi se previše prilijepile i odmah nakon toga
osjećao samo olakšanje. Ako bih ikada ponovno naletio na neki svoj trofej,
što je bilo rijetko, bilo je to lako. Ugodno. Nikada im nisam ništa obećao i
one nikada nisu ništa očekivale.
Ali ovoga puta, unatoč tome što sam dao sve od sebe, očekivanja su
postojala. Iako nije izgledala kao da pati. Bila je kraj potoka, stajala pokraj
seronje od mojega brata te vodila nešto što je izgledalo kao intimni razgovor.
Posegnula je rukom u rukavici i stisnula mu ruku.
Uz bokove sam stegnuo ruke u šake. Crvenilo mi se počelo širiti iz
krajičaka očiju.
Brat mi nije potratio niti jednu prokletu sekundu, zar ne?
Otići do nje nije bila svjesna odluka, ali noge su mi imale vlastiti um.
Odmarširao sam preko trave, prema sretnoj maloj grupi, a na umu mi je bilo
uništenje.
Nisam htio da bude s njim. Nisam htio da bude i s kim.
Nisam mogao podnijeti pomisao na to da je vidim kako stoji pokraj
njega, a da i ne spominjem što god su još mogli raditi. Jebemu.
Dok sam marširao kroz okupljene, Liza J. me zazvala, a Amanda mi je
dobacila sažaljiv pogled.
»Vas dvoje niste časili ni prokletog časa, zar ne?« obrecnuo sam se
kada sam ih dosegnuo, s druge strane vatre.
Nash je imao obraza nasmijati mi se ravno u facu.
Ali Naomi je bila nešto drugo. Lagodni osmijeh nestao joj je s lica.
Kada me pogledala, nisam vidio ledenu princezu, spremnu na to da me
smrzne i zadrži izvan svojeg života. Bila je to goruća žena, spremna živoga
me spaliti.
Olakšanje je bilo hitro i preplavilo me. Napetost u prsima opustila se za
nekoliko milimetara. To što me ledeno držala podalje značilo je da nije
marila. Ali vatra koju sam vidio u tim predivnim očima boje lješnjaka
govorila mi je da me mrzi iz dna duše.
To je u bilo kojem trenutku bolje od hladne ravnodušnosti.
Nash je zakoračio prema naprijed i učinkovito se postavio između mene
i Naomi, zbog čega sam se samo još više razbjesnio.
»Imaš neki problem?« pitao me.
Imao sam problem od metar i devedeset, s rupama od metaka u njemu.
»Problem? S tim što si se poslužio mojim ostacima? Ma ne. Bolje da ne
propadne.«
Bio sam jebeni šupak i prešao sam granicu. Zaslužio sam batine koje će
mi Nash priuštiti. Dio mene želio ih je. Želio je da fizička kazna preuzme
mjesto duševnog uragana koji me kidao iznutra.
Nisam mogao jasno razmišljati kad mi je bila tako blizu. Tako blizu, a
nisam je smio dotaknuti. Nisam smio posegnuti i položiti pravo na ono što
sam odbacio.
Nashova se šaka izdigla, ali, prije nego što ju je stigao otpustiti, između
nas je zakoračilo još jedno tijelo.
»Ti si obično dijete koje ima napadaj bijesa«, obrecnula se Naomi,
nekoliko centimetara udaljena od mene. »I nisi pozvan. Odlazi kući.«
»Ivančice«, rekao sam, automatski posežući za njom.
Još se jedno tijelo uguralo između nas.
»Ako ne želiš u povijesti ostati zapamćen kao najgluplji šupak u ovome
gradu, predlažem ti da odbiješ, dovraga«, rekla je Sloane.
Zurila je gore u mene kao da sam upravo na domjenku u knjižnici
odalamio Djeda Božićnjaka.
 »Miči mi se s puta, Sloane«, zarežao sam joj u lice.
Potom mi se na prsima našla ruka koja me snažno gurnula unatrag.
»Kriva meta, prijatelju.« Lucian u trapericama i jakni od filca,
izgledajući opuštenije nego što sam ga vidio u posljednjem desetljeću, šakom
mi je držao kaput.
Bijes u njegovim očima ukazao mi je na to da kližem po tankom ledu.
Mogao bih se nositi s bratom, pogotovo kad je imao jednu ruku. Ali nisam
bio dovoljno glup da mislim da bih se mogao nositi i s Nashom i Lucianom i
preživjeti pa da o tome pričam drugima.
»Ne treba mi tvoja zaštita, ti veliki, bogati idiote«, Sloane se obrecnula
na Luciana.
Ignorirao ju je i umjesto toga me odmicao od vatre. Od moje obitelji.
Od mojeg glupog psa koji je njušku držao u nečem što je izgledalo kao
posuda za složenac s hrenovkama.
»Pusti me, Luce«, upozorio sam ga.
»Hoću, kada ne budeš odlučan u tome da pogineš i u smrt sa sobom
povučeš nevine promatrače.«
Zanimljivo. Nije bio bijesan jer sam se okomio na Nasha i Naomi, nego
zato što sam se unio Sloane u lice.
»Mislio sam da je ne podnosiš«, dražio sam ga.
Lucian me još jednom gurnuo, a ja sam posrnuo unatrag.
»Kriste, Knoxe. Ne moraš stalno biti takav šupak.«
»Takav sam rođen«, uzvratio sam.
»Sereš. Ono što pokazuješ svijetu tvoj je izbor. I trenutno glupo biraš.«
»Ispravno sam postupio, čovječe.«
Lucian je izvukao cigaretu i upaljač. »Nastavi si to govoriti ako zbog
toga po noći lakše spavaš.«
»Rekao sam joj da se ne veže. Upozorio sam je.« Pogledao sam preko
Lucianova ramena i vidio Naomi kako stoji pokraj vatre, leđima okrenuta
meni. S Nashovom rukom oko sebe.
Prsa su mi se ponovno stegnula, a ona bol sada je bila prokleta ubodna
rana.
Možda sam joj rekao da se ne veže, ali prema sebi nisam bio jednako
ljubazan. Nikada nisam ni pomislio da je to nešto o čemu se moram brinuti.
Ali Naomi Witt, odbjegla nevjesta i kompulzivna čistačica, čvrsto me
držala:
»Ispravno sam postupio«, ponovno sam rekao, kao da će od ponavljanja
to postati istina.
Lucian je zapalio cigaretu, netremice me gledajući. »Nikada ti nije palo
na pamet da bi ispravan postupak bio da budeš muškarac kakvim tvoj otac
nije mogao biti?«
Jebemu. Ovo je sletjelo u sridu.
»Jebi se, Lucy.«
»Pokušaj odjebati sebe, Knoxe.« I s tim je riječima odšetao natrag do
vatre ostavljajući me samoga u mraku.
Krajičkom oka vidio sam bljesak ružičaste i zatekao Waylay kako stoji
malo dalje od mene. Do nogu joj je sjedio Waylon.
»Bok, Way«, rekao sam, odjednom se osjećajući kao najveći, najgluplji
šupak na planetu.
»Bok, Knoxe.«
»Što ima?«
Slegnula je ramenima, s tim plavim očima uperenim u mene,
bezizražajna lica.
»Kako je bilo na nogometnom treningu? Mislio sam svratiti, ali...«
»U redu je. Ne moraš se pretvarati. Teta Naomi i ja navikle smo da nas
ljudi ne žele.«
»Way, to nije jebeno pošteno. To nije razlog zbog kojeg veza između
tvoje tete i mene nije uspjela.«
 »Kako god. Vjerojatno ne bi trebao psovati pred djecom. Mogla bih
nešto od tebe pokupiti.«
Jao.
»Ozbiljan sam, mala. Vas ste dvije predobre za mene. Prije ili kasnije
obje biste to shvatile. Zaslužujete bolje.«
Pogledala je u vrhove svojih čizama. Njezin mali privjesak u obliku
srca svjetlucao joj je uz vezice. Shvatio sam da ne nosi tenisice koje sam joj
poklonio. I to je boljelo. »Da to stvarno misliš, trudio bi se biti dovoljno
dobar. Ne bi nas odbacio kao da smo smeće.«
»Nikada nisam rekao da ste smeće.«
»Nikada nisi baš puno išta rekao, zar ne?« rekla je. »Sad pusti tetu
Naomi na miru. U pravu si. Zaslužuje bolje od nekog tipa koji nije dovoljno
pametan da vidi koliko je fenomenalna.«
»Znam koliko je fenomenalna. Znam koliko si ti fenomenalna«, pobunio
sam se.
»Ne dovoljno fenomenalna da ostaneš, ipak«, rekla je. Ljutit pogled
koji mi je uputila po zrelosti je bio godinama iznad jedanaest. Mrzio sam
sebe što sam joj dao još jedan razlog da sumnja u to da je išta osim pametna,
prekrasna, opaka kakva jest.
»Waylay! Hajde«, doviknula je Nina u zraku držeći ogromnu vreću
sljezovih kolačića.
»Trebala bih ići«, rekla mi je Waylay. »Činiš tetu Naomi tužnom, i to mi
se ne sviđa.«
»Hoćeš li mi u kuću ubaciti poljske miševe?« pitao sam nadajući se da
će šala popraviti nešto štete.
»Zašto da se mučim? Nema smisla osvećivati se nekome tko je preglup
da mari.«
Okrenula se i zaputila prema vatri, a potom ponovno zastala. »Zadržat
ću tvojeg psa«, rekla je. »Hajde, Waylone.«
 Promatrao sam kako dijete, koje ne samo da mi se sviđalo nego sam je i
cijenio, s mojim vlastitim psom šeta prema zabavi. Naomi ju je pozdravila
zagrljajem jedne ruke i njih su mi dvije okrenule leđa.
Samo da bih bio naporan, sa stola sam ugrabio hrenovku i pivo. Baki
sam traljavo salutirao i sam se zaputio kući.
Kada sam stigao, i jedno i drugo bacio sam u smeće.
 Četrdeset tri

Cuganje po danu

Naomi

Knox: Dugujem ti ispriku za ono sinoć kod Lize. Prešao sam granicu.
______
DUBOKO SAM UDAHNULA, ugasila automobil i zurila u sporedna
vrata Honky Tonka. Bila mi je to prva smjena nakon Prekida i bila sam
napeta kao puška. Bio je vikend, smjena za vrijeme ručka. Šanse da će Knox
zapravo biti unutra imale su negativan predznak.
Ali svejedno mi je trebao ohrabrujući govor prije nego što izađem iz
auta.
Na drugom sam poslu cijeli tjedan bila u redu. Knjižnica se činila kao
nov početak i nije za svakim uglom nosila sjećanja na Knoxa. No Honky
Tonk je bio drukčiji.
»Možeš ti to. Izađi iz auta. Zgrči novac od napojnica i smiješi se dok te
lice ne zaboli.«
Knox je oko logorske vatre imao svoj mali ispad i Lucian ga je morao
otpratiti. Traljavo sam odradila posao ispumpavanja informacija iz Sloane o
Lucianovoj kavalirštini. No iznutra sam se još oporavljala od toga što sam
ponovno bila toliko blizu Knoxa.
 Izgledao je ljutite i gotovo povrijeđeno. Kao da je to što sam stajala
pokraj njegova brata bila nekakva izdaja. Bilo je to smiješno. Taj me
muškarac odbacio kao neželjeni račun i usudio mi se reći da sam prebrzo
nastavila dalje sa životom, a sve što sam učinila bilo je da sam Nashu dala
popis koji sam sastavila, o ljudima i događajima koji su mi se činili čudni.
Pogledala sam u retrovizor. »Ti si osvetnička ledena princeza«, rekla
sam svojem odrazu. Tada sam izašla iz automobila i odmarširala unutra.
Kada ga nisam vidjela, olakšanje je prostrujilo mojim tijelom. Milford i
još jedan kuhar već su pokretali kuhinju, pripremali se za dan. Ispozdravljala
sam se i zaputila u bar. Još je bilo mračno. Stolice su bile naslagane jedna na
drugu, pa sam uključila glazbu i svjetla te počela pripremati prostor.
Preokrenula sam sve stolice, ponovno sastavila aparat za gazirana pića
i baš sam uključivala grijač za juhu, kada su se otvorila sporedna vrata.
Unutra je zakoračio Knox, a pogled mu je pao ravno na mene.
Zrak je napustio moja pluća i odjednom se nisam sjećala kako se udiše.
Prokletstvo. Kako je muškarac koji me tako gadno povrijedio mogao
izgledati tako dobro? Nije bilo pošteno. Nosio je traperice i još jednu majicu
okruglog ovratnika i dugih rukava. Ova je bila šumski zelena. Na bradi je
imao masnicu koja je blijedjela, zbog čega je izgledao kao nevolja. Seksi,
ukusna vrsta nevolje.
Ali Nova Naomi znala je bolje. Neću se vratiti tome.
Kimnuo mi je, ali ja sam samo pozornost vratila na juhu i pokušala se
pretvarati da on ne postoji. Barem dok nije prišao preblizu da ga ignoriram.
»Bok«, rekao je.
»Bok«, ponovila sam stavljajući metalni poklopac preko grijača i
bacajući plastičnu foliju u smeće.
»Danas sam za šankom«, rekao je nakon trenutka oklijevanja.
»U redu.« Prošla sam pokraj njega da dođem do dijela za pranje
posuđa, gdje su čekala dva poslužavnika s raspoređenim čistim čašama.
Podigla sam jedan, a potom ga zatekla kako mi ga grabi iz ruku. »Mogu ja«,
inzistirala sam.
 »Sad ja mogu«, rekao je Knox otpremajući ga do aparata za sokove i
odlažući ga na radnu površinu od nehrđajućeg čelika.
Preokrenula sam očima i zgrabila drugi poslužavnik.
I on mi je promptno oduzet iz ruku. Ignorirajući ga, uključila sam grijače
lampe na liniji za koordinatora između kuhinje i konobara pa se pomaknula
do blagajne da provjerim traku za račune.
Osjetila sam kako me gleda. Pogled mu je imao težinu i temperaturu.
Mrzila sam biti toliko svjesna njega.
Praktički sam mogla osjetiti kako me odmjerava od glave do pete.
Danas sam umjesto jedne od traper-suknji odjenula traperice osjećajući da
mi je potreban svaki sloj zaštite.
»Naomi.« Glas mu je bio grubo hrapav dok mi je izgovarao ime, i od
toga sam zadrhtala.
Zirnula sam na njega i uputila mu svoj najbolji lažni osmijeh. »Da?«
Provukao si je ruku kroz kosu pa prekrižio ruke.
»Dugujem ti ispriku. Sinoć...«
»Ne brini se o tome. Zaboravljeno je«, rekla sam, naglašeno
provjeravajući jesu li mi u pregači novčanik i blok.
»Ovo ne mora biti... znaš. Čudno.«
»O, meni nije čudno«, slagala sam. »Sve je to u prošlosti. Lanjski
snijeg. Oboje nastavljamo dalje sa životom.«
Dok je zurio u mene, oči su mu bile poput rastopljenog srebra. Zrak
između nas bio je nabijen nečime što se činilo kao neminovni udar groma.
No natjerala sam se da izdržim njegov pogled.
»Tako je«, rekao je stisnute čeljusti. »Dobro.«

______
 NISAM ZNALA KOLIKO JE TO TOČNO Knox nastavio dalje sa
životom dok nije prošlo sat vremena najmanje prometne smjene ikada dosad.
Obično se na subotnju smjenu u vrijeme ručka može računati što se tiče
nekog prometa, ali ciglih sedam klijenata činilo se kao da je zadovoljno
pijuckanjem piva i žvakanjem svoje hrane sto trideset sedam puta. Čak i s
novim konobarom Bradom, kojeg sam trebala naučiti posao, imala sam
previše vremena za razmišljanje.
Radije nego da visim za šankom i nosim se s Knoxovim ćudljivim
zurenjem, čistila sam.
Ribala sam dio zida pokraj šanka za posluživanje, bavila se osobito
upornom mrljom, kada su se otvorila ulazna vrata.
Kroz njih je ušla žena. To jest, razmetljivo ušetala. Nosila je crne čizme
od brušene kože sa stiletto potpeticama, onakve traperice koje kao da su joj
naslikane na tijelo te kratku kožnu jaknu.
Oko desnog zapešća imala je trojac narukvica. Nokti su joj bili obojeni
predivnom, ubojitom crvenom. Zabilježila sam si mentalni podsjetnik da je
upitam koja je to nijansa.
Tamna joj je kosa bila ošišana na kratko te razbarušena na tjemenu.
Imala je jagodice koje su mogle rezati staklo, profesionalno naneseno tamno
sjenilo te cinični osmijeh.
Željela sam joj biti prijateljica. Ići s njome u kupovinu. Otkriti sve o
njoj tako da i ja mogu slijediti sve njezine korake i za sebe pronaći takvo
samopouzdanje.
Kada je za šankom primijetila Knoxa, osmijeh joj se raširio i ja
odjednom nisam bila sigurna želim li joj još biti prijateljica. Prokrijumčarila
sam pogled na Knoxa i definitivno znala da ne želim da budemo prijateljice.
Ne kad ju je gledao sa srdačnom bliskošću.
Nije rekla ni riječ, samo je prošetala kroz bar, s pogledom koji je
počivao na njemu. Kada je stigla, nije kliznula na stolicu i naručila nešto za
što sam pretpostavila da je najkul piće na svijetu. Ne. Posegnula je preko,
zgrabila ga za majicu i utisnula mu poljubac ravno u usta.
 Želudac mi se spustio iz tijela i nastavio se obrušavati prema središtu
zemlje.
»O, sranje«, zastenjao je Wraith za svojim stolom.
»Uh, je li to šefova djevojka?« pitao je Brad, konobar kojeg sam
trebala poučavati.
»Valjda jest«, rekla sam zvučeći kao da me netko guši. »Vratit ću se.
Drži ovo.« Pružila sam Bradu prljavu krpu i u širokom luku zaobišla šank.
»Naomi!« Knox je zvučao bijesno. Ali njegovo raspoloženje više nije
bilo moja briga.
Srce mi je toliko jako udaralo da sam ga čula u ušima dok sam išla
prema toaletu. Svi koji su se nalazili u baru nisu skidali pogled s mene.
Pretvarala sam se da nisam čula kako me zazvao niti kako ga ona
pozdravlja.
»Knoxe? Ozbiljno? Bilo je i prokleto vrijeme«, rekao je grleni glas.
»Jebeno super, Lina. Nisi mogla prvo nazvati? Ovo je najgore vražje
vrijeme.«
Ništa više nisam čula jer sam se progurala kroz vrata WC-a i otišla
ravno do umivaonika. Nisam bila sigurna želim li plakati, povraćati ili
podići kantu za smeće i baciti je Knoxu u glavu. Pokušavala sam vratiti
kontrolu nad sobom i razmatrala plan koji bi uključivao sve tri opcije, kada
su se vrata širom otvorila.
Moja bivša prijateljica iz mašte ušetala je, s rukama u stražnjim
džepovima, netremice me gledajući.
Mogla sam samo zamisliti što je vidjela. Jadnu, zaljubljenu luzericu u
srednjim tridesetim godinama, s očajnim ukusom za muškarce. To sam barem
ja vidjela svakog jutra u zrcalu prije nego što sam to prekrila maskarom i
ružem.
»Naomi«, rekla je.
Pročistila sam grlo, u nadi da ću otopiti knedlu koja se ondje nastanila.
»To sam ja«, vedro sam rekla. Zvučalo je kao da se gušim pribadačama, ali
barem sam izraz lica preuredila u oprezno prazan.
»Opa. Ratni izraz lica. Sviđa mi se. Dobro za tebe«, rekla je. »Nije ni
čudo da si mu muda svezala u čvor.«
Nisam znala što reći, pa sam izvukla papirnati ručnik i njime prošla po
savršeno suhoj, čistoj površini oko umivaonika.
»Ja sam Lina«, rekla je približivši mi se ispružene ruke. »Angelina, ali
ne sviđa mi se koliko se tu ima za izgovoriti.«
Automatski sam prihvatila ispruženu ruku i protresla je. »Drago mi je«,
slagala sam.
Nasmijala se. »Ne, nije. Ne nakon onog prvog dojma. Ali nadoknadit ču
ti to i platiti ti piće.«
»Bez uvrede, Lina, ali zadnje što želim jest sjediti u baru bivšeg dečka i
piti s njegovom novom djevojkom.«
»Nema nikakve uvrede. Ali nisam mu nova djevojka. Zapravo, ja sam
mu bivšija bivša od tebe. I zasigurno nećemo ovdje piti. Moramo otići
negdje gdje nema Knoxovih velikih, glupih ušiju.«
Stvarno sam se nadala da se ne zafrkava sa mnom.
»Što kažeš?« pitala je Lina naginjući glavu. »Knox tamo vani
proživljava srčane smetnje, a svaka druga osoba je na telefonu i svojoj
tračerskoj liniji dojavljuje što se upravo zbilo. Ja sam za to da im svima
damo nešto od čega će do kraja poludjeti.«
»Ne mogu samo tako otići iz smjene«, rekla sam.
»Naravno da možeš. Moramo razmijeniti priče. Jadikovati o
jadikovkama. Piti pića. Ima onog zgodnog pomoćnika tamo. Bit će mu dobro.
A ti zaslužuješ pauzu nakon onog sranja.«
Duboko sam udahnula i razmislila. Pomisao da ostanem u smjeni s
Knoxom bila je samo korak ispod toga da mi tijekom ginekološkog pregleda
čupaju jedan po jedan nokat.
»Koja ti je to nijansa laka za nokte?« pitala sam.
»Krvavi pokolj.«
 ______
SLOANE: UPRAVO SAM ČULA da se Knoxova nova djevojka pojavila
u baru i da su se počeli seksati na stolu za biljar. Jesi li dobro?????
Trebaš li lopate i cerade?
Ja: Otela me nova djevojka koja je zapravo stara bivša djevojka. U
Hellhoundu upravo cugamo.
Sloane: Samo da nađem neke hlače! Vidimo se za petnaest minuta!

______
HELLHOUND JE BIO bajkerski bar petnaest minuta vožnje izvan
Knockemouta, u smjeru grada Washingtona. Vani je parkiralište bilo napola
ispunjeno motorima. Jadna daščana oplata nije činila ništa da bi ovo mjesto
bilo gostoljubivije.
Unutra su svjetla bila prigušena, stolova za biljar bilo je u izobilju, a iz
džuboksa u kutu nabijala je glazba Roba Zombieja. Šank je bio ljepljiv i
morala sam suzbiti poriv da zamolim da mi daju spužvu i sredstvo za
čišćenje.
»Što ćemo?« pitao je konobar. Nije se smiješio, ali isto tako nije bio
niti previše zastrašujući. Bio je visok, kršan tip sijede kose i brade. Preko
bijele majice dugih rukava nosio je kožni prsluk. Rukavi su mu bili zasukani
do laktova i otkrivali tetovaže na objema rukama.
Zbog njih sam pomislila na Knoxa. Zbog čega sam poželjela alkohol.
»Kako ti je ime, frajeru?« pitala je Lina smještajući se na stolicu.
»Joel.«
»Joele, ja ću najbolji viski koji imaš. Neka bude dupli«, odlučila je.
Prokletstvo. Znala sam da će naručiti kul piće.
»Može. Za tebe, dušo?« Pogledao me.
 »O. Ovaj. Ja ću bijelog vina«, rekla sam osjećajući se kao
najnezanimljivija osoba u baru.
Namignuo mi je. »Stiže odmah.«
»Nije Knox, ali sviđa mi se spika iskusnog lisca«, naglas je razmišljala
Lina.
Proizvela sam neutralan šum.
»O, ma daj. Čak i ako je Knox glupan - što jest - svejedno možeš
cijeniti vrlo lijepu vanjštinu«, inzistirala je Lina.
Nisam bila raspoložena cijeniti ništa na osobi koja mi je izgazila srce.
Iskusni lisac Joel odložio je pića ispred nas i ponovno otišao.
»Što radimo ovdje?« pitala sam.
Lina je podigla svoju čašu. »Pijemo. Upoznajemo se.«
»Zašto?«
»Jer nisi vidjela izraz na Knoxovu licu odmah nakon što sam ga onako
poljubila zatvorenih usta.«
Zatvorenih usta je dobro.
Čekaj.
Ne. Nije bilo važno.
Čak i ako Lina nije s Knoxom, ostavio me. Nisam se morala
opterećivati konkurencijom.
Prešla sam prstom po rubu čaše. »Što mu se dogodilo licu?«
Uperila je kažiprst u mene. »Strah. Poznajem tog muškarca još otkako
jedva da je i bio muškarac, a nikada ga nisam vidjela prestrašenog. Ali, dok
te gledao kako odlaziš, vidjela sam strah.«
Uzdahnula sam. Nisam to htjela čuti. Nisam se htjela pretvarati da ima
nade tamo gdje je nije bilo nimalo. »Ne znam zašto se bojao toga što
odlazim. On je taj koji je to već odradio.«
 »Daj da pogodim. Nije bio problem u tebi. Nego u njemu. On se ne bavi
vezama, ni komplikacijama, ni odgovornošću. Nema budućnosti, pa te pušta
kako bi mogla početi sa svojom budućnošću.«
Trepnula sam. »Poznaješ ga.«
»Samo da znaš, nosim impresivan naslov prve službene ne-djevojke,
hvala lijepa. Bilo je to na mojoj predzadnjoj godini faksa. Imao je dvadeset
četiri godine. Upoznali smo se na zabavi i trajalo je četiri veličanstvena
tjedna ispunjena hormonima i mamurlukom, a zatim se idiot uspaničario i
uručio mi papire o prekidu.«
»Sudeći po tvojem pozdravu, pretpostavljam da su stvari po tebe
završile bolje nego po mene.«
Lina se nasmiješila i otpila viski. »Podcijenio je moju tvrdoglavost.
Vidiš, mogla sam preživjeti, a da mi nije dečko. Ali htjela sam ga zadržati
kao prijatelja. Pa sam ga prisilila na prijateljstvo. Razgovaramo svakih
nekoliko mjeseci. Prije nego što je dobio na lotu, sastajali bismo se svakih
nekoliko godina. Uvijek na nekom neutralnom mjestu. Pomagali bismo si
bariti ljude.«
Ispila sam vino do kraja u tri gutljaja. Prije nego što sam i odložila čašu
na šank, stigla je nova.
»Hvala, Joele.« Trampila sam praznu čašu za punu. »Koji je njegov
problem, uostalom?«
Lina je podrugljivo otpuhnuta i ponovno ispita. »Koji je ičiji problem?
Problemi iz prošlosti. Ljudi se upoznaju, iskre lete, potom sve vrijeme utroše
na to da pokušaju skriti ono što zbilja jesu, kako bi ostali privlačni. Zatim se
iznenade kada to ne upali.«
Imala je pravo.
»Da se svi samo predstave sa svojim problemima, zamisli koliko bismo
vremena uštedjeli. Bok, ja sam Lina. Imam neriješenih problema s tatom te
ljubomornu crtu kombiniranu s temperamentom, što znači da mi, se nikada ne
smiješ zamjeriti. Također, poznato je da ponekad u jednom navratu pojedem
cijelu tepsiju kotača s čokoladom i nikada ne stažem rublje.«
 Nisam se mogla suzdržati od smijeha.
»Ti si na redu«, rekla je.
»Bok, Lina. Ja sam Naomi i uporno se zaljubljujem u tipove koji ne
vide budućnost sa mnom. Ali uporno se nadam da će budućnost koju
zamišljam za nas biti dovoljna da ih zadrži u blizini. Također, mrzim svoju
blizanku i zbog toga se osjećam kao loša osoba. O, i Knox Morgan mi je do
kraja života uništio orgazme.«
Sada je bio Linin red da se nasmije. Ispred nje pojavio se još jedan
viski. »Ovaj tip zna što radi«, rekla je pokazujući na našeg prijatelja
konobara.
»Dvije dame dođu u ovaj bar i pričaju o istom muškarcu? Nastavit ću
dostavljati pića«, uvjerio nas je.
»Joele, pravi si džentlmen«, rekla je Lina.
Ulazna vrata naglo su se otvorila. Na njima se pojavila Sloane. Nije
bila našminkana i nosila je lažne uggsice, tajice te preveliki nogometni dres
sveučilišta Virginia Tech. Kosa joj je u debeloj pletenici visjela preko
ramena.
»Ti mora da si nova droca«, rekla je Sloane.
»A ti mora da si konjica koja dolazi spasiti princezu Naomi od aždaje«,
pretpostavila je Lina.
Otpuhnula sam u svoje vino. »Sloane, ovo je Lina. Lina je originalna
Knoxova bivša djevojka. Sloane je prezaštitnički nastrojena knjižničarka sa
sjajnom kosom.« Pokazala sam na šank. »A ovo je Joel, naš iskusni lisičji
konobar.«
Sloane je zauzela stolicu pokraj mene, ali, prije nego što joj se guza
udobno smjestila, pojavio se Joel. »I ti si hodala s istim tipom?« pitao je.
Položila je bradu na dlan. »Ne, Joele, nisam. Ovdje sam samo kao
moralna podrška.«
»Hoćeš li piće dok moralno podržavaš?«
»Svakako. Kakav ti je Bloody Mary?«
 »Oštar ko ništa.«
»Uzet ću Bloody Mary i rundu viskija Fireball.«
Joel je salutirao i otišao spraviti pića.
Jedan muškarac za nama najbližim biljarskim stolom došetao je do nas.
Na ramenima prsluka imao je impresivne šiljke te ravne brkove o kojima bi
se mogla ispjevati pjesma. »Da platim vama kujama piće?«
Istovremeno smo se zarotirale na stolicama.
»Ne, hvala«, rekla sam.
»Odjebi«, odgovorila je Lina uza zao smiješak.
»Ako misliš da će ti to što si nam se obratio s >kuje< priuštiti poziv da
se priključiš razgovoru, a kamoli poziv u krevet neke od nas, sprema ti se
duboko razočaranje«, rekla je Sloane.
»Produži dalje, Reaperu«, rekao je Joel ne dižući pogled s litre votke
koju je ulijevao u Sloaneinu čašu.
Mobitel mi je zazujao na šanku. Bacila sam pogled na njega.
Knox: Nije kako se čini. Ne viđam se s Linom.
Knox: Nije da te se to tiče.
Knox: Jebemu. Barem mi odgovori da znam gdje si.
Za nekoga tko je završio sa mnom, stvarno je slao puno poruka.
Naomi: Na jednom sjajnom mjestu naziva Ne tiče te se. Prestani. Mi.
Slati. Poruke.
Gurnula sam mobitel do Sloane. »Evo. Ti si zadužena za ovo.«
Lina je podigla mobitel i pokazala nam poruku.
Knox: Gdje si je odvela, jebote?
»Vidite?« rekla je. »Strah.«
»Mislim da se danas ne vraćam na posao«, rekla sam.
 »Hej, Waylay se s Ninom i njezinim tatama druži u muzeju u
Washingtonu. Nema boljeg načina kako provesti jesenju subotu od toga da se
opijemo.«
»Što je to Waylay?« pitala je Lina.
»Moja nećakinja.«
»Nećakinja za koju Naomi nije znala jer je njezina otuđena sestra
koma«, dodala je Sloane. Oko prsta je zavrtjela vrškom svoje pletenice,
prazno zureći u utakmicu američkog nogometa na zaslonu.
»Jesi li dobro?« pitala sam je.
»Dobro sam. Samo mi je dosta muškaraca.«
»Amen, sestro«, rekla sam podižući čašu prema njoj.
»Moja sestra, Chloeina mama? Ona je bi. Svaki put kada se upusti u
vezu s muškarcem koji je razbjesni, završi tako da sljedećih, ono, dvanaest
mjeseci hoda samo sa ženama. Ona je moja junakinja. Zbog nje požalim što
penise volim toliko koliko ih volim.«
Joel je ispred Sloane odložio Bloody Mary, s plutajućim štapićem
slanine, i nije ni trepnuo na riječ penisi.
Lecnula sam se. »Molim te, ne govori >penis<.«
»Moje iskustvo s Knoxovom opremom staro je gotovo dvadeset godina.
Mogu samo zamisliti koliko se tijekom godina poboljšao«, suosjećajno je
rekla Lina.
»Znate, uz cijelu ovu stvar sa skrbništvom, možda je bolje usredotočiti
se na to da budem majčinska figura i zaboravim na to da sam žena sa...«
»Seksualnim potrebama?« nadopunila je Sloane.
Podigla sam svoje vino. »Koliko bi čaša bilo potrebno da zaboravim na
seks?«
»Obično oko jedna i pol boca. Ali to dolazi s mamurlukom koji te na tri
dana sreže u koljenima, pa to ne bih preporučila«, rekla je Lina.
»Stvarno sam povjerovala zbog onoga što je radio«, šapnula sam.
 Joel je ispred nas poslagao žestice. Nijemo sam zurila u svoju.
»Znam da je rekao da ovo ne vodi nikamo. Ali povjerovala sam zbog
onoga što je radio. Stalno je bio tamo. Ne samo za mene nego i za Waylay.«
»Samo malo, rikverc. Knox Morgan? Provodio je vrijeme s djetetom?
Svojevoljno?«
»Odveo ju je u kupovinu. Pojavio se na njezinoj nogometnoj utakmici i
uvjerio je da prestane psovati. Rekao joj je da snažni ljudi staju u obranu
onih koji se ne mogu zauzeti za sebe. Pokupio ju je s pidžama-partyja«.
Gledao s njom nogomet.«
Lina je odmahnula glavom. »Tako je sjebao.«
»Svi muškarci su sjebani«, rekla je Sloane.
Joel je zastao i mrko je pogledao.
»Osim tebe, Joele. Ti si junak među zlikovcima«, ispravila se.
Kimnuo je pa mi predao novu čašu vina i ponovno nestao.
Sloane se prilijepila za slamku svojega pića kao da je to proteinski
napitak koji pije nakon natjecanja u bodibildingu.
»U redu,, ozbiljno. Što je s tobom?« pitala sam. »Ima li ovo neke veze s
Lucianom i onim sinoć?«
»Lucian? Pa, to je seksi ime«, rekla je Lina.
Sloane je frknula.
»Seksi ime koje ide uz seksi muškarca«, složila sam se.
»U vezi Luciana Rollinsa nema ništa seksi«, rekla je Sloane kada je
izronila udahnuti zrak.
»U redu. Definitivno lažeš. Ili to ili ti je cijeli red Deweyjeve
decimalne klasifikacije pao na glavu.«
Odmahnula je glavom i podigla svoju žesticu. »Neću pričati o Lucianu.
Nitko neće pričati o Lucianu. Pričamo o Knoxu.«
 »Možemo li prestati pričati o njemu?« pitala sam. Svaki put kada bih
začula njegovo ime, osjećala bih se kao da mi je u srcu skalpel.
»Naravno«, rekla je Lina.
»Živjele«, rekla je Sloane i podigla svoju žesticu.
Kucnule smo se čašama i strusile viski.
Muškarac s čačkalicom koja mu je opasno visjela iz usta došetao je i
naslonio lakat na stol unoseći se u Linin prostor. Majica kratkih rukava nije
mu u potpunosti pokrivala trbuh koji je izvirivao iz crnih traperica.
»Koja bi od vas dama htjela poći vidjeti stražnju stranu mojeg motora?«
Joel je ispred nas poredao još jednu rundu žestica.
Lina je podigla svoju žesticu. Sloane i ja povele smo se njezinim
primjerom i strusile ih. Odložila je čašu na šank i, prije nego što je
Čačkalica shvatio što se događa, njezina mu se stiletto potpetica zahvala u
prsa.
»Odlazi prije nego što te raskrvarim pred prijateljima«, rekla je.
»Sviđa mi se i ona i njezine cipele«, pokraj mene šapnula je Sloane.
»Kriste, Pythone, ostavi ih na miru prije nego što se tvoja stara pojavi i
odreže ti jaja.«
»Poslušaj dobrog čovjeka, Pythone«, rekla je Lina i odgurnula ga
nogom. Skliznuo je niza šank za lakat, a potom podigao ruke.
»Samo sam pitao. Nisam znao da su lezbe.«
»Jer to je jedini razlog zbog kojeg te ne bismo htjele pojebati, zar ne?«
rekla je Sloane.
Sloane je bila u lakoj kategoriji, a već je popila dvije žestice i vrlo jak
Bloody Mary.
»Možemo li možda dobiti nešto vode?« pitala sam Joela.
Kimnuo je pa ruke stavio oko usta. »Poslušajte, seronje. Ove dame ne
traže vožnju niti dobar provod. Sljedeći idiot koji ih bude bario bit će
izbačen.«
 Oko nas je došlo do općenitog mrmljanja, a potom su se svi vratili
onome što su radili.
»Joele, jesi li oženjen?« pitala sam.
Podigao je lijevu ruku i pokazao mi zlatni prsten.
»Svi su dobri zauzeti«, požalila sam se.
Ulazna vrata ponovno su se otvorila.
»Mora da se šališ«, prostenjala je Sloane. Joel joj je pružio novi
Bloody Mary pa je uronila u njega.
Zarotirala sam se na stolici, malčice nestabilno jer se alkohol borio
protiv mojeg centra za ravnotežu.
»Ajme«, pokraj mene je zaprela Lina. »Tko su oni?«
»Još konjice«, promrmljala je Sloane.
Lucian i Nash došetali su do šanka izgledajući poput šest nijansi
prekrasne.
 Četrdeset četiri

Dadilje

Naomi

O vo ne može biti slučajnost«, primijetila sam.

»Knox je nazvao policiju«, rekao je Lucian i kimnuo prema
Nashu. »A policija je nazvala mene.«
Nash je preletio pogledom po meni. »Jesi li u redu?«
»Dobro sam. Zašto ste ovdje?«
Nash je otpuhnuo, a pogled mu se prebacio na Linu. Podigla je obrvu
prema njemu.
»Dadiljamo«, naposljetku je rekao.
Usta su mi se razjapila. »Ne trebaju nam dadilje. Pogotovo ne dadilje
koje će samo sve što kažemo prenijeti Knoxu.«
»Mrzim što ti moram ukazati na ono očito, ali, s obzirom na sve što se
dogodilo, ne mislim da bi trebala biti vani ovako nezaštićena«, rekao je
Nash.
»Tko kaže da sam nezaštićena? Lina je upravo potpeticom gotovo
probušila nečiju prsnu kost«, prosvjedovala sam. »Kako ste nas pronašli?«
»Ne bih se brinuo o tome«, rekao je Lucian držeći pogled prikovan uza
Sloane, koja je zurila u njega kao da je utjelovljenje Sotone.
 »Ti mora da si Morgan«, rekla je Lina položivši laktove na šank i
odmjeravajući Nasha od glave do pete.
»Lina, ovo je Nash. Knoxov brat«, rekla sam.
»Kad smo već kod toga, mislim da ću kući«, rekla je Sloane i skliznula
sa stolice. Nije daleko dospjela. Lucian je zakoračio pred nju i zatočio je
između šanka i svojeg tijela, a da je nije dotaknuo.
Kako, bi ga pogledala, nagnula je glavu skroz unatrag.
Bila je za lakat niža od tog muškarca, ali to je nije spriječilo u tome da
iz očnih jabučica ispaljuje šurikene.
»Ostat ćeš«, mračno je inzistirao.
»Odlazim«, pobunila se.
»Na šanku ispred tebe izbrojio sam tri prazne čaše. Ostat ćeš.«
»Zvat ću neki prijevoz. Sada mi se makni s puta prije nego što učinim
da prepjevaš u sopranu.«
Lina je odustala od lascivnog buljenja u Nasha i nagnula mi se preko
ramena. »U redu. Koja je njihova priča?«
»Ne znam. Ne žele nikome reći.«
»Oooo. Obožavam vrelu, tajnu prošlost«, rekla je.
»Čujemo vas«, suho je rekla Sloane, a da nije prekinula svoje seksi
natjecanje u zurenju s Lucianom.
»Svi smo mi ovdje prijatelji«, počela sam.
»Ne, nismo«, inzistirao je Lucian.
Sloaneine su se oči rasplamsale, zbog čega je izgledala kao vatrena vila
spremna počiniti ubojstvo. »Napokon. Nešto oko čega se slažemo.«
Mobitel mi je zavibrirao pokraj Sloaneina lakta. Trenutak poslije Linin
mobitel signalizirao je primitak poruke. Nash i Lucian istovremeno su
posegnuli za svojim mobitelima.
 »Za nekoga kome nije stalo do tebe, Knox se stvarno čini zabrinut za to
kako si«, rekla je Lina ponovno podigavši mobitel.
»I za to što govoriš o njemu«, rekao je Lucian uz kes.
Odmahnula sam glavom. »Mislim da ću podijeliti onu vožnju sa
Sloane.«
»Ne!« Lina je zgrabila moju ruku i stisnula. »Nemoj mu priuštiti
zadovoljstvo toga da ti upropasti dan. Ostani. Pit ćemo još. Još ga vrijeđati. I
svi koji ostanu moraju položiti krvnu zakletvu da neće prenijeti, ovo Knoxu.«
»Ako on ostaje, ja ne ostajem«, rekla je Sloane i Lucianu uputila
ubilački pogled.
»A jedini način na koji ćeš otići jest u mojem autu, pa sjedni i naruči
neku prokletu hranu«, naredio je Lucian.
Sloane je otvorila usta. Na trenutak sam se zabrinula da će ga ugristi.
Prekrila sam joj usta rukom. »Hajdemo naručiti nachose i još jednu
rundu pića.«

______
PROPUŠTENI POZIVI: KNOX (4).
»Nije pošteno! Rekao si da im ne prilazimo, Joele«, ispičutura s kapom
koja mu je prianjala uz glavu te tetovažama ispod očiju požalio se, stojeći
kod jednog biljarskog stola, kad smo sjele za stol s Lucianom i Nashom.
Joel mu je pokazao srednji prst, a naše su dadilje razmijenile poglede.
»Vidiš? Rekla sam ti da ne trebamo dadilje. Imamo iskusnog lisca
Joela«, rekla sam.
»Možda smo se samo htjeli pošteno podružiti s vama«, rekao je Nash i
uputio mi patentirani morganovski seksi osmijeh.
Uzdahnula sam dovoljno teško da ubrus otpušem preko stola.
»Što nije u redu, Nae?« pitala je Sloane.
 Na trenutak sam razmislila o tome. »Sve«, naposljetku sam odgovorila.
»Sve je krivo, ili slomljeno, ili u neredu. Nekoć sam imala plan. Nekoć sam
imala sve pod kontrolom. Znam da vi, ljudi, možda nećete povjerovati u ovo,
ali prije mi ljudi nisu provaljivali u kuću. Nisam se morala braniti od bivšeg
zaručnika ili se brinuti o tome kakav primjer dajem jedanaestogodišnjakinji
koja se približava tridesetoj godini.«
Ogledala sam se oko stola i vidjela njihova zabrinuta lica.
»Žao mi je. Nisam to trebala reći. Zaboravite da su mi iz usta izašle
riječi.«
Sloane mi je uperila prst u lice. »Prestani s tim.«
Podigla sam čašu vode, dahom u njoj stvarajući mjehuriće. »Da
prestanem s čim?«
»Prestani se ponašati kao da nemaš pravo iskazati vlastite osjećaje.«
Lina, izgledajući posvema trijezno unatoč činjenici da je bila na
četvrtom viskiju, pokucala je člancima o stol. »Tako je, tako je. Što je s
tim?«
»Ona je dobra blizanka«, objasnila je Sloane. »Njezina je sestra koma
osoba koja svoju obitelj neprestano drži na mukama. Naomi je zato život
posvetila tome da bude dobro dijete i nikoga ne optereti stvarima kao što su
njezini osjećaji ili želje i potrebe.«
»Hej! Zlobno!« požalila sam se.
Stisnula mi je ruku. »Istinu govorim s ljubavlju.«
»Nova sam ovdje,« rekla je Lina, »ali ne bi li bila dobra ideja nećakinji
pokazati kako to izgleda kada snažna, neovisna žena živi svoj život?«
»Zašto mi to svi uporno govore?« prostenjala sam. »Znate li što sam
odradila za sebe? Samo za sebe?«
»Što si odradila?« ljubazno je pitao Lucian. Primijetila sam da mu je
stolica okrenuta prema Sloane ispunjavajući njezin prostor gotovo
zaštitnički.
 »Knoxa. To sam s njim odradila samo za sebe. Htjela sam se osjećati
dobro i zaboraviti na uragan sranja, samo na jednu noć. I gle što se dogodilo!
Upozorio me. Rekao mi je da se ne povežem. Da nema šanse za budućnost. A
svejedno sam se zaljubila u njega. Što nije u redu sa mnom?«
»Biste li se htjeli ubaciti, gospodo?« predložila je Lina.
Muškarci su razmijenili još jedan pogled pun muškog značenja.
»Čujem ih kako mentalno prolaze kroz kazalo Muškog kodeksa«,
šapnula sam.
Nash je umorno prošao rukom kroz kosu. Bila je to gesta koja me
podsjetila na njegova brata. »Jesi li u redu? Trebaš li se odmoriti?« pitala
sam.
Preokrenuo je očima. »Dobro sam, Naomi.«
»Nash je, nastrijeljen«, Sloane je objasnila Lini.
Njezin je procjenjivački pogled kliznuo po njemu, kao da mu kroz
odjeću vidi skroz do kože. »To je koma«, rekla je i podigla čašu do usana.
»Nije mi među najdražim iskustvima«, priznao je. »Naomi, moraš se
prestati pitati što nije u redu s tobom ili što si pogrešno učinila i shvatiti da
je problem u Knoxu.«
»Slažem se«, rekao je Lucian.
»Gle, kao mali smo puno toga izgubili. To neke sjebe u glavu«, rekao je
Nash.
Lina ga je zainteresirano proučavala. »Što je to učinilo s tvojom
glavom?«
Šeretski se osmjehnuo. »Puno sam pametniji od brata.«
Pogledala me. »Vidiš? Nitko ne želi biti iskren i prostrijeti svoje
probleme na stol.«
»Kada nekome vjeruješ da će te vidjeti onakvim kakav zbilja jesi,
izdaja je tisuću puta gora nego da im to oružje uopće nisi ni pružio«, tiho je
progovorio Lucian.
 Čula sam kako je Sloane oštro udahnula.
Nash mora da je to također primijetio jer je promijenio temu.
»Pa, Lina. Otkud ti u gradu?« pitao je prekriživši ruke i zavalivši se u
stolici.
»Što si ti, murjak?« našalila se.
To mi je bilo iznimno zabavno. Sloane je jednako zabavno bilo to što
sam preko stola špricnula mali oblak vode, pa smo se obje rastopile u
smijuckanje.
Na Lucianovim usnama zaigrala je naznaka osmijeha.
»Nash je murjak«, rekla sam Lini. »Onaj murjak. Veliki, važni murjak.«
Pogledala ga je preko ruba čaše. »Zanimljivo.«
»Stvarno, kako to da si u gradu?« pitala sam je.
»Zatekla sam se kako imam slobodnog vremena i bila sam u blizini.
Mislila sam da bih mogla posjetiti starog prijatelja«, rekla je.
»Čime se baviš?« pitala je Sloane.
Lina je prošla prstom kroz prsten vode na stolu. »U osiguranju sam.
Rekla bih vam više, ali nevjerojatno je dosadno. Ni približno uzbudljivo kao
biti nastrijeljen. Kako se to dogodilo?« pitala je Nasha.
Slegnuo je zdravim ramenom. »Zaustavljanje u prometu loše je
završilo.«
»Jesu li uhvatili onoga tko je to počinio?« pitala je.
»Ne još«, odgovorio je Lucian.
Zbog hladnoće u njegovu glasu niz kralježnicu mi se spustio drhtaj.

______
»IDEM DO TOALETA«, REKLA SAM.
 »Dolazim«, dobrovoljno se javila Sloane skočivši sa stolice kao da je
električna.
Slijedila sam je u sumračni hodnik, ali, upravo kad sam se spremala
proći kroz vrata koja mi je pridržavala Sloane, zaustavila me Nashova ruka.
»Imaš li trenutak?«
Mjehur mi se približavao crvenoj zoni, no ovo je zvučalo važno.
»Svakako«, rekla sam i signalizirala Sloane da počne piškiti bez mene.
»Samo sam htio da znaš da provjeravam popis koji si mi dala«, rekao
je. »Nisam službeno ponovno na dužnosti, ali to samo znači da ovo dobiva
moju punu pozornost.«
»Cijenim to, Nash«, rekla sam i stisnula mu ruku. Nije bio zločin
cijeniti mišiće, zar ne?
»Ako se sjetiš ikakvih drugih detalja o tom crvenokosom tipu, javit ćeš
mi?«
»Svakako«, rekla sam kimajući. »Pričala sam s njim samo taj jedan put.
Ali ističe se u masi. Mišićav, tetoviran, jarke crvene kose.«
Nashov je pogled poprimio čudan, odsutan izraz.
»Jesi li dobro?« ponovno sam pitala.
Gotovo je neprimjetno odmahnuo glavom. »Aha. Dobro.«
»Misliš li da bi on mogao imati neke veze s provalom?«
Nash je obavio onaj nervozni morganovski tik provlačenja ruke kroz
kosu. »On je nepoznat element, a ne volim nepoznate elemente. Taj tip se
samo tako, slučajno pojavi u knjižnici da bi razgovarao s tobom.«
»Rekao je da mu treba pomoć oko problema s računalom.«
Kimnuo je. Mogla sam vidjeti kako u glavi premješta dijelove slagalice
pokušavajući pronaći uzorak. »Potom ga vidiš u baru one večeri kada ti
netko provali u kuću. To nije slučajnost.«
Zadrhtala sam.
 »Samo se i dalje nadam da je taj netko, tko god to bio, pronašao što je
već tražio. Ako je uspio, nema razloga da se vrati.«
»I ja se tome nadam«, rekao je. »Jesi li razgovarala s Waylay o tome?«
»Naposljetku jesam. Prilično je to dobro podnijela. Bila je zabrinutija
zbog toga je li njezina nova odjeća pokradena nego zbog same provale. Nije
se činilo da zna što je Tina ili bilo tko drugi mogao tražiti. Mislim, nije da
nam je negdje u dnevnoj sobi samo sjedila paleta ukradenih televizora.«
»Razmišljao sam«, rekao je Nash i protrljao rukom bradu. »Ne mora to
biti ukradena roba. Ako se Tina hvalila velikim novcima, mogla je to biti
druga vrsta posla.«
»Kao?«
»Ljudima plaćaju da čine svakakva sranja. Možda je odustala od
prijevoza ukradene robe i uplela se u nešto drugo. Možda su se dokopali
nekih informacija koje je netko drugi htio. Ili taj netko drugi nije htio da ih
itko sazna.«
»Kako netko izgubi ili skrije informacije?«
Slatko mi se nasmiješio. »Nisu svi organizirani kao ti, dušo.«
»Ako je cijela ova stvar vezana uz to da je Tina bila dovoljno
neodgovorna da nešto izgubi, bit ću tako bijesna«, rekla sam mu. »Imala je i
izgubila devet ključeva kuće. Devet. A nemoj ni da počnem pričati o
ključevima auta.«
Osmijeh mu nije silazio s lica. »Bit će to sve u redu, Naomi. Obećavam
ti.«
Kimnula sam. No nisam mogla prestati razmišljati o svim načinima na
koje me Tina uspjela povrijediti, unatoč tome što su roditelji dali sve od
sebe. Kako bi nas policija malog grada i ozlijeđeni načelnik trebali zaštititi?
A potom mi je sinulo. Možda je vrijeme da se počnem zauzimati za
sebe.
Nash se oslonio na zid. Izraz lica nije mu ništa odavao, ali bila sam
voljna kladiti se da je bio u bolovima.
 »Ima nešto što sam te htio pitati«, rekao je izgledajući ozbiljno.
»Ima?« graknula sam. Svakako, Nash je bio isto toliko nepošteno
prekrasan koliko i njegov kretenski brat. Zasigurno je imao ugodniju narav. I
bio je sjajan s djecom. Sjajan s Waylay. Ali, ako me pita da izađemo, samo
nekoliko dana nakon prekida s njegovim bratom, morat ću ga ljubazno odbiti.
Nisam imala nimalo mentalne snage za još jednog brata Morgana i
morala sam se usredotočiti na nećakinju i skrbništvo.
»Smeta li ti ako porazgovaram s Waylay?« pitao je.
Prenula sam se i premotala njegove riječi da vidim jesam li nekako
propustila poziv na večeru. Ne. »Waylay? Zašto?«
»Možda postavim pravo pitanje i pomognem joj da se sjeti nečega
važnog iz vremena prije nego što joj je mama otišla. Poznaje Tinu bolje i od
koga od nas.«
Nakostriješila sam se. »Misliš li da ima neke veze s ovim?«
»Ne, dušo. Ne mislim. Ali znam kako je to biti klinac koji se drži tiho i
skriva se od drugih.«
Mogla sam to vidjeti u njemu. Knox je bio tip koji se zauzme za sebe i
ima ispad o nekom problemu. Izvana je Nash bio dobričina, ali u njemu je
bilo tihe dubine i pitala sam se kakve tajne vrebaju ispod površine.
»U redu«, složila sam se. »Ali htjela bih biti s tobom kada budeš
razgovarao s njom. Napokon mi počinje vjerovati. Otvarati mi se. Pa želim
biti tamo.«
»Dakako.« Za uho mi je zataknuo pramen kose. Pomislila sam kako je
on dobar tip. Potom sam požalila što mi u kosi nisu Knoxovi prsti. Zatim sam
se ponovno razljutila.
Otvorila su se vrata toaleta i izašla je Sloane. Točnije, posrnula je van.
Uhvatila sam je, a ona mi se nasmiješila i rukama mi stisnula obraze.
»Taaaaako si lijepa!«
»Odvest ču ovu natrag do stola«, dobrovoljno se javio Nash.
»I ti si stvarno lijep, Nash«, rekla je Sloane.
 »Znam. To je kletva, Sloaney Salami.«
»Ooo. Sjećaš se«, zapjevušila je dok ju je odvodio u bar.
Zakoračila sam u ženski WC i odlučila da to nije prostorija u kojoj se
želim nepotrebno zadržavati. Stoga sam brzo odradila posao i izašla natrag u
hodnik. Nije bilo dadilja koje su vrebale, pa sam izvukla mobitel i otvorila
e-poštu.
Zirnula sam preko ramena da se uvjerim u to kako se ni Lucian ni Nash
nisu iznebuha pojavili, pa počela pisati novu poruku.

______
Za; Tina
Od: Naomi
Predmet: Što tražiš?
Tina,
ne znam što tražiš. Ali ako ćeš zbog toga otići iz mojeg života, pomoći
ću ti to naći. Reci mi što tražiš i kako da ti to dostavim:
N.

______
AKO BUDEM PRVA MOGLA PRONAĆI što god to Tina traži, moći ću
to iskoristiti da je izbacim iz svog života. Ako to nije nešto kao šifre za
lansiranje nuklearnih bombi, mogu joj to predati ili barem iskoristiti da je
namamim da se prestane skrivati.
Čekala sam da se pojavi sićušni ubod krivnje. No nikada nije stigao.
Kad mi je mobitel zazvonio u ruci, još sam uvijek čekala.
Knox Morgan.
 Nisam znala je li do viskija ili svih sažaljivih ohrabrujućih govora, ali
osjećala sam se i više nego spremna preuzeti kontrolu. Ispravila sam ramena
i javila se. »Što je?«
»Naomi? Hvala Bogu.« Zvučao je kao da mu je laknulo. »Što želiš,
Knoxe?«
»Gle, ne znam što ti je Lina rekla, ali nije ono što misliš.«
»Ono što ja mislim jest,« rekla sam presjekavši ga, »da me se tvoj
ljubavni život ne tiče.«
»O, ma daj. Ne budi takva.«
»Bit ću kakva god prokleto hoću i ti tu nemaš pravo glasa. Moraš mi
prestati slati poruke i zvati me. Među nama je gotovo. Otišao si.«
»Naomi, samo zato što nismo zajedno, ne znači da ne želim da budeš na
sigurnom.«
Njegov glas, sirovost u njemu, pogodila me ravno u prsa. Osjećala sam
se kao da ne mogu disati.
»To je vrlo kavalirski od tebe, ali ne trebam tebe da me čuvaš na
sigurnom. Imam cijelu drugu liniju obrane na poziciji. Službeno si slobodan.
Uživaj u tome.«
»Ivančice, ne znam kako da te natjeram da razumiješ.«
»U tome je stvar, Knoxe. Razumijem. Razumijem da ti je bilo stalo i da
te to prestrašilo. Razumijem da Waylay i ja nismo bile dovoljno velika
nagrada da bi se s tim strahom suočio. Razumijem to. Nosim se s time.
Odlučio si i sada se moraš nositi s posljedicama. Ali ja nisam kao Lina.
Neću inzistirati na tome da budemo prijatelji. Zapravo, smatraj ovo mojim
otkazom. Sutra navečer bit će mi posljednja smjena u Honky Tonku. Samo
zato što živimo u istom prokletom gradiću, ne znači da se moramo cijelo
prokleto vrijeme viđati.«
»Naomi, nisam ovo htio.«
»Iskreno, nije me briga što hoćeš. Jednom u životu razmišljam o onome
što ja hoću. Sada me prestani zvati. Prestani mi slati poruke. Opozovi svoje
dadilje i pusti me da živim svoj život. Jer više nisi dio njega.«
 »Gle. Ako je ovo o onome što sam rekao o tebi i Nashu, ispričavam se.
Rekao mi je...«
»Odmah ću te tu zaustaviti prije nego što me opet nazoveš svojim
ostacima. Nije me briga što govoriš ili misliš o meni i bilo kojem muškarcu
s kojim se možda odlučim viđati. Ne trebaju mi tvoja mišljenja niti traljave
isprike. Tko se ispričava tako da kaže >ispričavam se<?« zahtijevala sam
pobrinuvši se da moja imitacija njega bude daleko od laskave.
Na drugom kraju nastala je tišina. Na sekundu sam se ponadala da mi je
poklopio.
»Koliko si popila?« pitao je.
Podigla sam mobitel pred lice i vrisnula u njega.
Čula sam škripanje stolaca po podu. Nekoliko trenutaka poslije Lucian i
Nash stajali su na početku hodnika. Podigla sam prst da ih zadržim.
»Predlažem ti da izgubiš ovaj broj jer, ako me ponovno nazoveš, neću
natjerati Waylay da ti vrati psa.«
»Naomi...«
Poklopila sam i ugurala mobitel u džep. »Može li me jedan od vas
dvojice odvesti kući? Boli me glava.«
Ali to nije bilo ništa u usporedbi s boli u prsima.
 Četrdeset pet

Barska svađa

Knox

B anuo sam u Honky Tonk dok mi se iz ušiju pušilo. Sinoć nisam spavao.
Ne nakon onog razgovora s Naomi. Ta je žena bila tvrdoglava noćna
mora. Nije je bilo briga što sam pokušavao postupiti onako kako je najbolje
za nju. Nije to htjela vidjeti iz moje perspektive. Dati otkaz na dobrom poslu
jer su joj osjećaji povrijeđeni bio je jebeno glup razlog za to da okrene leđa
novcu.
Planirao sam joj to reći.
Umjesto uobičajenih pozdrava, od kuhinjskog sam osoblja dobio
nekoliko potajnih pogleda. Odjednom su svi bili prezaposleni onime što su
radili da bi čak i potvrdili da su me vidjeli.
Svi su morali glave izvući iz dupeta i preboljeti ovo.
Progurao sam se kroz vrata i ušao u bar te zatekao Naomi kako se
naginje preko stola u kutu i smije se nečemu što je govorila njezina mama.
Lou i Amanda bili su ovdje na piću u sklopu svojeg tjednog izlaska.
Znao sam da to nema nikakve veze s podržavanjem mojeg poslovanja,
već potpune veze s iskazivanjem podrške njihovoj kćeri.
Ostatak dijela bara za koji je ona bila zadužena već je bio pun. Jer je
privlačila ljude k sebi.
 Knockemout joj je poželio dobrodošlicu baš kao i meni i mojem bratu
prije toliko godina. Ako je mislila da će me ostaviti u prošlosti, uskoro će se
razočarati.
Dugačka, u traper odjevena noga ispriječila se preda mnom blokirajući
mi put. »Opa, kauboju. Izgledaš kao da ćeš nekoga ubiti.«
»Nemam vremena za igrice, Lina«, rekao sam joj.
»Onda ih prestani igrati.«
»Nisam ja taj koji se igra. Jebeno sam joj rekao kako će to završiti, baš
kao što sam tebi rekao. Završilo je onako kako sam rekao da hoće. Nema
pravo biti bijesna na mene.«
»Jesi li ikada pomislio da joj kažeš pravi razlog zbog kojeg si takav
kakav jesi?« upitala je i podigla čašu nečega za što sam imao osjećaj da je
moja privatna zaliha burbona.
»O čemu pričaš?« mirno sam je pitao.
Počela je kružiti vratom, kao da se priprema za tučnjavu. »Slušaj,
Knoxe. Žene imaju to jedno šesto čulo kojim osjete kad im se serviraju
poluistine.«
»Imaš neku poantu?«
Naomi se udaljila od stola, lagano odmahnuvši, uputivši se prema
sljedećem, stolu za četvero punom bajkera.
»Zna da ima u tome više od onoga što si podijelio. Ja sam znala. I dala
bih se kladiti da je i svaka žena između nas to znala. Patimo na povrijeđene
muškarce. Mislimo da možemo biti ta koju ćeš pustiti k sebi. Ta koja će te
magično popraviti svojom ljubavlju.«
»Ma daj, Lina.«
»Ozbiljna sam. No ti nas samo uporno odguruješ. I mislim da je to zato
što ne želiš priznati svoju istinu.«
»Zvučiš kao jebeni televizijski psiholog.«
»Poanta, prijatelju. Naomi zaslužuje istinu. Čak i ako je ružna. Neće ti
oprostiti i >preboljeti to<, kako si to elokventno rekao, osim ako ne budeš
iskren s njom. Mislim da joj to duguješ.«
»Trenutno mi se stvarno ne sviđaš«, rekao sam joj.
Nacerila se. »A mene stvarno nije briga.« Iskapila je svoje piće i
praznu čašu odložila na šank. »Vidimo se poslije. Pokušaj ne sjebati još
više.«
Te su mi riječi odzvanjale u ušima kada sam obišao šank i Naomi
uhvatio kod blagajne.
Nije me još primijetila. To mi je dalo priliku da stojim i pasem oči.
Tijelo mi je bilo napeto od potrebe da je dotaknem. Lice joj je bilo
zajapureno. Kosa sređena u seksi valove. Ponovno je bila u jednoj od onih
prokletih traper-suknji. Ova je izgledala novo i još kraće od ostalih. Nosila
je kaubojske čizme i majicu Honky Tonka, s dugačkim rukavima i V-izrezom.
Izgledala je kao maštarija svakog muškarca.
Izgledala je kao moja maštarija.
»Moram razgovarati s tobom«, rekao sam.
Trgnula se kada sam progovorio, potom me odmjerila od glave do pete i
zatim se okrenula od mene.
Zgrabio sam je za ruku. »To nije pitanje.«
»Za slučaj da nisi primijetio, imam sedam stolova, šefe. Imam posla.
Posljednja mi je večer. Nema se više što reći.«
»U krivu si, Ivančice. Nije ti posljednja večer i ima puno toga što trebaš
čuti.«
Bili smo blizu. Preblizu. Osjeti su mi bili ispunjeni njome. Njezinim
mirisom, baršunastom mekoćom njezine kože, zvukom njezina glasa. Sve me
to pogađalo ravno u želudac.
I ona je to osjetila. Privlačnost nije jednostavno isparila jer sam ja
rekao da je kraj. Ako išta, zbog prošlog tjedna, koji sam proveo bez nje,
samo sam je još više želio. Jebeno mi je nedostajalo buditi se pokraj nje.
Nedostajalo mi je vidjeti je za Lizinim stolom. Nedostajalo mi je pratiti
Waylay na autobusnu stanicu. Nedostajalo mi je ono kako bi me ljubila kao
da si ne može pomoći.
 Glazba iz zvučnika prebacila se na živahnu country himnu. Bar je počeo
klicati.
»Imam posla, Vikinže. Ako me odvučeš odavde, samo ćeš naškoditi
svojoj profitnoj marži.«
Stisnuo sam čeljust. »Sredi svoje stolove. Za petnaest minuta ideš na
pauzu. U moj ured.«
»Aha, u redu«, rekla je. Iz tona joj se cijedio sarkazam.
»Ako za petnaest minuta ne budeš u mojem uredu, doći ću ovamo,
prebaciti te preko ramena i odnijeti ti dupe tamo unutra.« Nagnuo sam se još
bliže, gotovo dovoljno blizu da je poljubim. »I nema šanse da ti je ta tvoja
suknja spremna na to.«
Kada su mi usne okrznule njezino uho, osjetio sam kako je zadrhtala.
»Petnaest minuta, Naomi«, rekao sam i ostavio je da ondje stoji.

______
ŠESNAEST MINUTA KASNIJE bio sam sam u uredu i ljut kao ris.
Naglo sam otvorio vrata, toliko snažno da su se šarke zatresle. Kada sam
stigao u bar, za dijelom šanka za poslužitelje Naomina se glava podigla, kao
u srne koja osjeti opasnost.
Krenuo sam ravno na nju.
Dok je iščitavala moju namjeru, te su joj se oči raširile. »Upozorio sam
te«, rekao sam joj kada je uzmaknula za korak, pa za još jedan.
»Da se nisi usudio, Knoxe!«
Ali jebeno sam se usudio.
Uhvatio sam je za ruku i svio se u struku. Za manje od sekunde bila mi
je preko ramena. Kao da je igla zagrebla po ploči. Bar se posve stišao. U
posvemašnjoj tišini čuo se samo Darius Rucker u zvučnicima.
 »Max, odnesi ova pića«, rekao sam kimnuvši prema Naominu
poslužavniku.
Naomi se promeškoljila, pokušavajući se uspraviti, ali nisam htio ni
čuti. Čvrsto sam je pljesnuo po guzici zahvaćajući traper, pamuk i golu kožu.
Bar je eruptirao i pretvorio se u kaos.
Naomi je zaskvičala i posegnula za rubom svoje suknje.
Nosila je gaćice koje sam joj kupio. Znao sam da sam joj, koliko god da
je bila ledena, jebeno nedostajao.
»Svi mi vide gaćice!« kriknula je.
Guzicu sam joj prekrio svojim dlanom. »Bolje?«
»Ošamarit ću te tako jako da će ti se glava okrenuti«, zaprijetila je dok
sam marširao iz bara i prema svojem uredu.
Do trenutka kada sam upisao šifru na vratima, prestala se opirati. Samo
je visjela naglavačke, prekriženih ruku. Mogao sam pretpostaviti da se duri.
Mrzio sam što sam morao skinuti ruke s nje. Žalio sam što ne postoji
način da ovo odradimo, a da je ne pustim. Ali ni u uobičajenim situacijama
nisam dobro vodio razgovore, a sada, kada mi je kurac bio bolan, bilo je još
gore.
Zgrabio sam je za bokove i pustio da klizne niz moje tijelo dok joj nožni
prsti nisu dotaknuli pod. Na trenutak smo stajali tamo, pritisnuti jedno o
drugo kao da smo jedno. I, samo na trenutak, dok me gledala u oči, dlanova
sasvim pritisnutih o moja prsa, sve se činilo ispravno.
Potom se odgurnula od mene i zakoračila unatrag.
»Koji vrag želiš od mene, Knoxe? Rekao si da ne želiš da budemo
zajedno. Nismo zajedno. Ne slijedim te uokolo preklinjući za još jednu
šansu. Poštovala sam tvoje želje.«
Bojao sam se da će, ako mi pogleda ispod pojasa, dobiti krivi odgovor,
pa sam je usmjerio prema stolici za svojim radnim stolom.
»Sjedni.«
 Bijesno je zurila u mene punih trideset sekundi, prekriženih ruku, a
potom popustila. »Dobro«, rekla je i bacila se na moju stolicu. No zbog
udaljenosti se nisam bolje osjećao. Počinjao sam shvaćati da se bolje
osjećam samo od toga da sam joj blizu.
»Uporno govoriš da želiš jednu stvar, a onda se ponašaš kao da želiš
nešto posve drugo«, rekla je.
»Znam.«
To ju je natjeralo da zašuti.
Morao sam se kretati, pa sam počeo koračati ispred stola kako bih joj
blokirao pogled na svoje međunožje.
»Postoji nešto što moraš znati.«
Prstima je bubnjala po svojoj ruci. »Hoćeš li me uskoro prosvijetliti ili
se moram oprostiti od svih onih napojnica tamo vani?«
Gurnuo sam ruke kroz kosu pa jednom protrljao bradu. Osjećao sam se
znojno i nervozno. »Ne požuruj me, u redu?«
»Neće mi nedostajati raditi za tebe«, rekla je.
»Jebemu. Naomi. Samo mi daj trenutak. Nikome ne pričam o ovom
sranju. U redu?«
»Zašto bi sada počeo?« upitala je ustajući.
»Upoznala si mojeg oca.« Izlanuo sam te riječi.
Polako je potonula natrag u stolicu.
Ponovno sam počeo koračati. »U skloništu«, rekao sam.
»O, zaboga. Duke«, rekla je. Iznenada je shvatila. »Ošišao si ga.
Upoznao si nas.«
Nisam ih upoznao. Naomi se sama predstavila.
»Kada je mama umrla, on se nije s tim mogao nositi. Počeo je piti.
Prestao ići na posao. Uhićen je zbog vožnje u pijanom stanju. Tada su nas
Liza i djed primili k sebi. I oni su žalovali. Njima to što su bili blizu mene i
Nasha nije bilo neki bolan podsjetnik na ono što su izgubili. Ali mojem ocu...
Nije nas mogao ni pogledati. Nastavio je piti. Točno ovdje, u baru, prije
nego što je postao Honky Tonk.«
Možda sam ga zato kupio. Zato sam se osjećao primoran pretvoriti ga u
nešto bolje.
»Kada ga je alkohol prestao otupljivati, otišao je potražiti nešto jače.«
Ponovno je počelo nadirati toliko sjećanja za koja sam mislio da sam ih
pokopao.
Tata sa zakrvavljenim očima, ogrebotinama i krastama po cijelim
rukama. Na licu masnice i posjekotine kojih se nije sjećao.
Tata sklupčan na kuhinjskom podu, vrišti o kukcima.
Tata na Nashovu krevetu, ne daje znakove života, s praznom bočicom
tableta pokraj sebe.
Usudio sam se baciti pogled na nju. Naomi je nepomično sjedila, a oči
su joj bile raširene i tužne. Bilo je to bolje od ledene ravnodušnosti.
»Oko šest puta započinjao je i napuštao program za odvikavanje, a tada
su ga baka i djed izbacili.« Provukao sam ruku kroz kosu i stisnuo si stražnju
stranu vrata.
Naomi nije ništa rekla.
»Nikada se nije sredio. Nikada nije pokušao. Nash i ja nismo bili
dovoljan razlog da ostane s nama. Izgubili smo mamu, ali ona nas nije
izabrala ostaviti.« Teško sam progutao. »Tata? On je izabrao. Napustio nas
je. Svaki dan se probudi i izabere to isto.«
Drhtavo je otpuhnula. U očima sam joj vidio suze.
»Nemoj«, upozorio sam je.
Gotovo je neprimjetno kimnula i treptanjem ih otjerala. Okrenuo sam se
od nje, odlučan u tome da joj sve kažem.
»Liza J. i djed dali su sve od sebe da nam bude dobro. Imali smo
Luciana. Imali smo školu. Imali smo pse i potok. Moralo je proći nekoliko
godina, ali bilo je dobro. Bili smo u redu. Živjeli smo svoje živote. A tada je
djed imao srčani udar. Srušio se dok je popravljao oluk sa stražnje strane
kuće. Bio je mrtav prije nego što je dotaknuo tlo.«
Čuo sam kako se stolica pomiče. Trenutak poslije Naomine su mi se
ruke sklopile oko struka. Nije ništa rekla, samo se pritisnula o moja leđa i
držala. Dopustio sam joj. Bilo je to sebično, ali htio sam utjehu njezina tijela
na svojem.
Udahnuo sam kako bih se borio protiv napetosti u prsima. »Bilo je to
kao da smo ih ponovno izgubili. Toliko nepotrebnog jebenog gubitka. Bilo je
to previše za Lizu J. Slomila se i plakala pokraj lijesa. S tim tihim,
beskonačnim bunarom suza, dok je stajala iznad muškarca kojeg je voljela
cijeli život. Nikada se, tijekom cijelog svojeg prokletog postojanja, nisam
osjećao bespomoćnije. Povukla je kapke na konačištu. Navukla zastore kako
bi spriječila svjetlost da ulazi. Prestala je živjeti.«
Ponovno nisam bio dovoljan da natjeram nekoga koga sam volio da
nastavi živjeti.
»Ti su zastori ostali navučeni dok nisi došla ti«, šapnuo sam.
Osjetio sam kako se trznula uz mene, začuo isprekidano disanje.
»Jebemu, Naomi. Rekao sam ti da ne plačeš.«
»Ne plačem«, šmrcnula je.
Dovukao sam je ispred sebe. Suze su joj klizile niz prekrasno lice.
Donja joj je usna drhtala.
»To mi je u krvi. Moj tata. Liza J. Nisu se mogli nositi s time. Izgubili
su sebe, a sve se oko njih otelo kontroli. Došao sam iz toga. Ne mogu si
priuštiti da tako odustanem. Već imam ljude koji računaju na mene. Dovraga,
nekih dana čini mi se da cijeli ovaj grad treba nešto od mene. Ne mogu se
dovesti u poziciju da ih iznevjerim.«
Izdahnula je polako i drhtavo. »Razumijem zašto bi se tako osjećao«,
naposljetku je rekla.
»Nemoj me žaliti.« Stisnuo sam joj ruke.
Prešla je rukom ispod očiju. »Ne žalim te. Pitam se kako nisi u još
većem neredu, koji vrvi traumama i nesigurnostima. Ti i tvoj brat trebali
biste se jako ponositi sobom.«
Frknuo sam pa popustio porivu da je privučem k sebi. Položio sam
bradu na njezino tjeme.
»Žao mi je, Naomi. Ali ne znam kako biti drukčiji.«
Umirila se uz mene pa nakrivila glavu da me pogleda. »Opa. Knox
Morgan upravo je rekao da mu je žao.«
»Da, pa, nemoj se naviknuti na to.«
Poprimila je izraz kao da su joj sve lađe potonule, a ja sam shvatio
kako je to bilo jebeno glupo reći.
»Sranje. Žao mi je, dušo. Šupak sam.«
»Aha«, složila se, junački šmrcajući.
Ogledao sam se po uredu. No bio sam muškarac. Nisam pri ruci držao
kutiju maramica. »Evo«, rekao sam i manevrirao da nas dovedem do kauča,
gdje je ležala moja torba za teretanu. Izvukao sam majicu iz nje i njome
pobrisao suze koje su me iznutra trgale na komadiće. Zbog činjenice da mi je
to dopustila malo sam ih lakše podnosio.
»Knoxe?«
»Da, Ivančice?«
»Nadam se da ćeš jednog dana upoznati ženu zbog koje će se sve to
isplatiti.«
Nježno sam joj prstima podigao bradu. »Dušo, mislim da ne razumiješ.
Ako to niste bile ti i Way, nitko to nikada neće biti.«
»To je vrlo slatko i istovremeno vrlo zeznuto«, šapnula je.
»Znam.«
»Hvala ti što si mi rekao.«
»Hvala ti što si me saslušala.«
Osjećao sam se... drukčije. Nekako lakše, kao da sam uspio razvući
vlastite zastore ili neko takvo sranje.
 »Jesmo si dobri?« pitao sam, provukao joj prste kroz kosu i zataknuo je
iza njezina uha. »Ili me još mrziš?«
»Pa, mrzim te puno manje nego kada mi je počela smjena.«
Usnica mi se izvila. »Znači li to da bi bila voljna ostati na poslu?
Mušterije te obožavaju. Osoblje te obožava. A šefu si prilično prokleto
draga.«
Bila mi je više nego draga. To što sam je ovako držao. Ovako s njome
razgovarao. Nešto mi se događalo u prsima i činilo se kao vatromet.
Stisnula je usnice i podigla ruke do mojih prsa. »Knoxe«, rekla je.
Odmahnuo sam glavom. »Znam. Nije pošteno pitati te da se zadržavaš
sa mnom kada ne mogu biti ono što zaslužuješ.«
»Mislim da moje srce nije sigurno u tvojoj blizini.«
»Naomi, posljednje što želim je povrijediti te.«
Zatvorila je od. »Znam to. Shvaćam. Ali ne znam kako se zaštititi od te
nade.«
Podignuo sam joj bradu. »Pogledaj me.«
Učinila je kako sam rekao.
»Pričaj.«
Zakolutala je očima. »Mislim, pogledaj nas, Knoxe. Oboje znamo da
ovo ne vodi ničemu, a ipak smo doslovno isprepleteni kao pruće.«
Bože, obožavao sam taj njezin šminkerski vokabular.
»Neko vrijeme moći ću se podsjećati da ne možeš biti sa mnom. No,
prije ili kasnije, počet ću zaboravljati. Jer ti si ti. I želiš se skrbiti o svima i
svemu. Kupit ćeš Waylay haljinu koja joj se sviđa. Ili će te mama nagovoriti
da vikendom s njom ideš na golf. Ili ćeš mi ponovno donijeti kavu kada mi
bude najpotrebnija. Ili ćeš opet udariti mojeg bivšeg u lice. I zaboravit ću. I
ponovno ću se zaljubiti.«
»Što želiš da učinim?« pitao sam, opet je privijajući uza sebe. »Ne
mogu biti onaj koji želiš da budem. Ali ne mogu te ni pustiti.«
 Obujmila mi je obraz rukom i zurila u mene na način koji je izgledao
prokleto nalik ljubavi. »Nažalost, Vikinže, to su ti jedine dvije mogućnosti.
Netko mi je nekoć, upravo u ovoj sobi, rekao da nije važno koliko su opcije
usrane. Svejedno je to izbor.«
»Mislim da ti je taj tip također rekao da je tamo negdje muškarac koji
zna da ni u najboljem izdanju neće biti dovoljno dobar za tebe.«
Stisnula me i potom se počela izvlačiti iz mojeg stiska. »Moram se
vratiti tamo.«
Pustiti je da ode protivilo se svakom mojem instinktu, ali svejedno sam
to učinio.
Osjećao sam se čudno. Otvoreno, izloženo, sirovo. Ali i bolje.
Oprostila mi je. Pokazao sam joj tko sam stvarno, odakle sam potekao, a ona
je sve to prihvatila.
»Ima li šanse da dobijem svojeg psa natrag?« pitao sam.
Uputila mi je tužan osmijeh. »To je između tebe i Waylay. Mislim da bi
i njoj dobro došla tvoja isprika. Večeras je s Lizom.«
Kimnuo sam. »Aha. U redu. Naomi?«
Zastala je na vratima, osvrnuvši se kako bi me pogledala.
»Misliš li da, da smo nastavili... Mislim. Da nismo rekli da je kraj, je li
moguće da bi ti...« Nisam mogao izgovoriti riječi. Začepile su mi grlo,
zatvorile ga.
»Aha«, rekla je, uz tužan osmijeh zbog kojeg mi se u želucu uzburkalo.
»Što >aha<?« navaljivao sam.
»Voljela bih te.«
»Kako znaš?« zahtijevao sam, hrapava glasa.
»Jer te već volim, blento.«
I s tim je riječima izašla iz mojeg ureda.
 Četrdeset šest

Tina je koma

Naomi

O tišla sam ravno u toalet, popraviti si lice. Knox Morgan stvarno sredi
ženinu šminku. Nakon što sam počistila tužno klaunovsko lice i
ponovno stavila ruž, odrazu sam uputila dugačak, čvrst pogled.
Zahvaljujući Knoxovu priznanju, sitne krhotine mojega slomljenog srca
sada su bile samljevene u fini prah.
»Nije ni čudo«, šapnula sam odrazu.
Postojalo je ono što osoba nikada ne preboli.
Oboje smo htjeli da nas netko voli dovoljno da nadoknadi sve one
prilike kada nismo bili dovoljno voljeni. Činilo se kao velika šteta da se i
jedno i drugo tako osjećamo, a da nijedno ne može za drugoga biti ta osoba.
Nisam mogla natjerati Knoxa da me dovoljno voli i, što prije to prebolim, to
bolje. Možda jednog dana možemo biti prijatelji. Ako pobijedim na
saslušanju o skrbništvu i ako Waylay i ja odlučimo Knockemout učiniti
svojim trajnim domom.
Sjetivši se Waylay, iskopala sam mobitel iz pregače da provjerim
poruke. Ranije toga tjedna na njenom smo laptopu instalirali aplikaciju za
dopisivanje, tako da mi može poslati poruku ako treba. U zamjenu za to, na
mobitel mi je instalirala tipkovnicu s GIF-ovima, tako da cijeli dan možemo
razmjenjivati GIF-ove.
 »O, sjajno«, prostenjala sam kada sam vidjela tucet novih poruka.
Silver: Dobre gaćice.
Max: Bolje vam je da ovo znači da ćete se pomiriti!!!!
Mama: Šest emojija vatre.
Fi: Pokrivamo tvoje stolove, tako da se osjećaj slobodno u Knoxyjevu
uredu imati koliko god orgazama trebaš.
Sloane: Lina mi je upravo poslala poruku (kao i još devet ljudi u
baru). Je li te taj šupak stvarno upravo odnio, kao da je špiljski čovjek?
Nadam se da si mu preuredila lice i jaja.
Waylay: Teta Naomi, u nevolji sam.
Dah se u mojim plućima smrznuo kada sam pročitala posljednju poruku.
Poslala ju je prije petnaest minuta. Drhtavim sam rukama ispalila odgovor
jureći iz toaleta.
Ja: Jesi li dobro? Što nije u redu?
Bilo je puno razloga zbog kojih bi jedanaestogodišnjakinja mislila da je
u nevolji, racionalizirala sam. Nije značilo da je stvarno neki hitan slučaj.
Možda je zaboravila zadaću iz matematike. Možda je slučajno slomila
Lizina omiljenog vrtnog kerubina. Možda je dobila menstruaciju. Također
sam u posljednjih pet minuta imala tri propuštena poziva s nepoznatog broja.
Nešto nije bilo u redu.
Krenula sam u kuhinju i prelistala kontakte da dođem do Lizina broja.
»Sve u redu, Naomi?« pitao je Milford dok sam se probijala do
parkirališta.
»Aha. Mislim da je. Samo moram obaviti brzinski poziv«, rekla sam pa
se progurala kroz izlazna vrata i izašla na hladan noćni zrak.
Spremala sam se stisnuti Zovi, kada su me zaslijepili farovi automobila.
Podigla sam ruku da blokiram svjetlost i zakoračila unatrag.
»Naomi.«
Ruke su mi mlohavo pale uz bokove. Poznavala sam taj glas.
 »Tina?«
Moja se blizanka nagnula kroz prozor na vozačkoj strani. Ponovno sam
se osjećala kao da gledam u zrcalo. Zrcalo u kući strave. Njezina prethodno
izblajhana kosa sada je bila tamnosmeđa i ošišana na sličnu frizuru kao moja.
Oči su nam bile iste boje lješnjaka. Razlike su bile suptilne. Nosila je jeftinu
kožnu jaknu. U oba uha imala je više naušnica. Tuš na očima bio joj je debeo
i plav.
Ali izgledala je jednako zabrinuto koliko sam se ja osjećala.
»Ima Waylay! Odveo ju je«, rekla je.
Želudac mi se spustio, a val mučnine uzdizao u grlu dok se svaki mišić u
mojem tijelu napinjao. »Što? Tko ju je odveo? Gdje je ona?«
»Za sve sam ja kriva«, zavapila je Tina. »Moramo ići. Moraš mi
pomoći. Znam gdje ju je odveo.«
»Trebamo nazvati policiju«, rekla sam sjetivši se da mi je u ruci
mobitel.
»Nazovi ih putem. Moramo bit brze«, rekla je. »Hajde.«
Funkcionirajući kao na autopilotu, otvorila sam suvozačka vrata i ušla.
Posezala sam za sigurnosnim pojasom kad mi se nešto krznato sklopilo oko
zapešća.
»Što to radiš?« vrisnula sam.
Tina mi je zgrabila drugu ruku. Nokti su joj se zabili u moje zapešće.
Pokušala sam uzmaknuti, ali nisam bila dovoljno brza. I druga je lisica
škljocnula.
»Za onu pametnu, stvarno si glupa«, rekla je i upalila cigaretu.
Moja me zla blizanka upravo za upravljačku ploču privezala krznenim
seksi igračkama.
»Gdje je Waylay?«
»Opusti se.« Otpuhnula je bujicu dima u mojem smjeru. »Mala je dobro.
I ti ćeš biti, ako budeš surađivala.«
 »Kako surađivala? S kime?« Potezala sam lisice.
Dok je izlazila s parkirališta, zakriještala je od smijeha. »Prilično
smiješno, ne? Pronašla sam ih u kutiji seksi igračaka u skladištu mojeg
starog, šupačkog stanodavca.«
»Odurno!« Kada sve ovo završi, morat ću se iščetkati izbjeljivačem.
Mobitel mi je bio na podu, licem prema dolje. Ako ga dosegnem, moći
ću nekoga nazvati. Ponovno sam potegnula lisice zajaukavši kada su mi se
urezale u kožu.
»Dobila sam tvoj mejl«, razgovorljivo je rekla moja sestra. »Shvatila
sam da ćemo, uz tebe i onu moju malu, za čas posla pronaći to što tražim.«
»Pronaći što?« Pogurala sam mobitel vrhom čizme, u pokušaju da ga
preokrenem. Kut nije bio sasvim dobar i, umjesto da ga preokrenem, gurnula
sam ga dalje pod upravljačku ploču.
»Nisam iznenađena što ne znaš. Jedna stvar koja nije koma u vezi moje
male je ta da stvarno zna kako držati prokleta usta zatvorena. Moj tip i ja
dočepali smo se nekih prilično važnih informacija za koje bi mnogo ljudi
dosta platilo. Držali smo ih na USB-u. USB je nestao.«
»Kakve to veze ima s Waylay?« Ovaj je put pogurivanje bilo sasvim
dovoljno da okrenem mobitel... i, nažalost, uključim zaslon. Sjaj nije bio
suptilan.
»Oho! Dobar pokušaj, Zorice.« Moja se sestra sagnula i posegnula za
mobitelom. Automobil je nekontrolirano skrenuo s ceste, na nasip, a farovi
su osvijetlili dugačak potez ograde pašnjaka.
»Pazi!« Sagnula sam se kada smo se probile ravno kroz ogradu i
zaustavile se na travnatom pašnjaku za konje. Glava mi je udarila o
upravljačku ploču. Pred očima su mi se pojavile zvijezde.
»Ups!« rekla je Tina pa se ispravila držeći moj mobitel.
»Joj! Bože, nisi se nimalo poboljšala u vožnji, zar ne?«
»Orgazmi i gaćice«, naglas je razmišljala listajući moje poruke. »Ha.
Možda si od srednje škole postala zanimljivija.«
 Sagnula sam se kako bih okovanu ruku iskoristila da si pritisnem bolno
čelo.
»Bolje ti je da nisi povrijedila Waylay, ti neodgovorna tupoglavko.«
»Rječnik ti još sasvim dobro radi. Za koga me to, dovraga, smatraš? Ne
bih povrijedila vlastitu kćer.«
Zvučala je uvrijeđeno.
»Gle«, rekla sam umorno. »Samo me odvedi k Waylay.«
»To je plan, Zorice.«
Zorica je bio nadimak za Uzoritu, ime koje mi je natovarila kada smo
imale devet godina, a ona je htjela vidjeti koliko visoko možemo ispucati
strijele ujakovim samostrelom.
Žalila sam što sada nemam taj samostrel.
»Ne mogu vjerovati da smo u rodu.«
»Dobrodošla u klub«, rekla je pa kroz prozor bacila cigaretu, nakon
čega je slijedio moj mobitel.
Pojačala je radio i nagazila na gas. Auto se divlje zanosio po vlažnoj
travi, a potom posrnuo kroz zjapeću rupu u ogradi.

______
TRIDESET MINUTA POSLIJE Tina je skrenula s rupičaste ceste koja
je presijecala oronulu industrijsku četvrt predgrađa D. C.-ja. Dovezla se do
žičane ograde i nalegla na trubu.
Suptilnost nije bila specijalnost moje sestre.
Cijelu sam vožnju provela razmišljajući o Waylay. I Knoxu. O svojim
roditeljima. Lizi. Nashu. Sloane. Curama iz Honky Tonka. O tome kako sam
si napokon uspjela stvoriti dom, samo da bi se pojavila Tina i sve uništila.
Ponovno.
 Pojavile su se dvije sjenovite prilike odjevene u traper i kožu pa grubo
otvorile vrata, uza škripanje koje je paralo uši.
Morala sam skupiti svu snagu i biti pametna. Doći ću do Waylay i
pronaći izlaz. Mogu ja to.
Prošle smo kroz vrata. Tina je automobil zaustavila ispred prostora za
utovar. Zapalila je još jednu cigaretu. To joj je bila četvrta tijekom ovog
puta.
»Ne bi trebala toliko pušiti.«
»Što si ti? Plućna policija?«
»Od toga dobiješ bore.«
»Tome služe plastični kirurzi«, rekla je Tina i podigla svoje znatno
veće, lažne grudi. »To je problem s tobom. Uvijek se previše brineš o
posljedicama da bi se imalo zabavljala.«
»A ti nikada ni ne pomisliš na posljedice«, ukazala sam joj. »Gle kamo
te to dovelo. Napustila si i zatim otela Waylay. Otela mene. Da ne
spominjemo da si me više puta okrala. Sada prevoziš ukradenu robu.«
»Da? I koja se od nas više zabavlja?«
»Zapravo, ja sam spavala s Knoxom Morganom.«
Odmjerila me kroz dim. »Sereš.«
Odmahnula sam glavom. »Ne serem.«
Udarila je po upravljaču i kriješteće se nasmijala. »Opa, opa. Gle kako
se Uzorita napokon opušta. Samo čekam kad ćeš na večeri amatera skakat na
štangu i krast srećke na grebanje.«
Duboko sam sumnjala u to.
»Što? Tko zna? Možda se opustiš dovoljno da pronađemo onu
sestrinsku povezanost o kojoj si uvijek cviljela«, rekla je Tina i pljesnula me
po bedru, što je podsjećalo na naklonost. »Ali prvo moramo sredit ovaj
posao.«
 Podigla sam svoje ruke u lisičinama. »Kakav posao mogu srediti dok
imam lisice za seks?«
Posegnula je u pretinac u svojim vratima i izvukla set ključeva. »Evo u
čemu je stvar. Trebaš mi napravit uslugu.«
»Sve za tebe, Tina«, suho sam rekla.
»Kladila sam se sa svojim tipom u sto dolara da ću te moći izvuć, a da
te ne onesvijestim ili ne izvlačim silom. Rekla sam mu da si rođena
šmokljanica. Rekao je da nema šanse da ću moći umarširat s tobom, a da
budeš tamo svojevoljno i takva sranja. Pa, evo kako će ovo ić. Otključat ću
te i odvest gore, do svojeg tipa i male. Ti mu nećeš reć za ove.« Rukom je
prošla kroz ljubičasto leopardovo krzno na lisici najbližoj sebi.
Moja je sestra idiot.
»Ako te otključam i ti pokušaš pobjeć ili tamo gore otvoriš svoja
tužibapska usta, pobrinut ću se da nikada više ne vidiš Waylay.«
Idiot s iznenađujuće istančanim shvaćanjem toga što motivira ljude.
Nacerila se. »Aha. Znala sam da će ti se ona sviđat. Mislila sam da ćeš
se i ti njoj sviđat jer voliš ta curičasta sranja. Znala sam da je najbolje da
kod tebe parkiram malu dok ne budem spremna otići.«
»Waylay je sjajna djevojčica«, rekla sam.
»Nije cmoljava tužibaba kao neki«, rekla je i prostrijelila me značajnim
pogledom. »Uglavnom, ja osvojim svoju okladu, a ti dobiješ priliku malo se
pošteno podružit s malom prije nego što krenemo po plaću.«
Htjela je odvesti Waylay sa sobom. Osjetila sam kako mi se u želucu
diže ledena mučnina, ali nisam ništa rekla.
»‘Smo se dogovorile?«
Kimnula sam. »Aha. Da. Dogovorile smo se.«
»Idemo po mojih sto dolara«, vedro je rekla Tina.
U skladištu sam prebrojila još tri crnomanjasta degenerika. Svi su imali
pištolje. U prizemlju je bilo parkirano gotovo tucet razmetljivih vozila. Neka
su bila ispod cerada, neka su ležala otvorenih poklopaca motora i vrata. S
druge strane prostora za utovar nalazile su se kutije s televizorima i nečim
što je izgledalo kao ukradena roba.
Bilo je hladno i nisam bila prikladno odjevena.
»Hajdemo, Zorice. Imamo usranog posla«, rekla je Tina i povela put
prema metalnim stubama koje su vodile na kat, u prostor koji je izgledao kao
da je nekada bio dom uredima.
Moja je sestra otvorila vrata i ušetala. »Mama je stigla«, objavila je.
Oklijevala sam ispred vrata i otposlala tihu molitvu bogovima dobrih
blizanki. Bilo me strah. Dala bih sve da su Knox, ili Nash, ili cijela policija
Knockemouta bili sa mnom. Ali to se neće dogoditi.
Večeras sam morala sama sebi biti junak ili ću izgubiti sve.
Ispravila sam ramena i prešla prag kako bih učinila ono što najbolje
radim - provela trijažu nereda. Unutra je bilo topline, hvala Bogu. Ne puno,
ali dovoljno da se barem ondje dolje ne smrznem. Unutra je također bio
specifičan smrad stare brze hrane, koji je najvjerojatnije dopirao iz hrpe
kutija za pizzu i ambalaža hrane na dugačkom sklopivom stolu.
Prljavi stakleni prozori gledali su na dno skladišta i eksterijer. Uz treći
zid nalazio se tanki ležaj prekriven nečime što je izgledalo kao vrlo skupe
plahte i ne manje od šest jastuka.
Bila su tamo dva stalka za odjeću na kotačićima koja su činila
improvizirani ormar. Tucet pari dizajnerskih muških tenisica i mokasinki
ležao je poslagan na još jednom sklopivom stolu.
Pod je bio ljepljiv. Strop je imao rupe. A na prozorima se nalazio
debeo sloj prljavštine.
Dlanovi su me svrbjeli za sredstvom za čišćenje. Tada sam primijetila
stol gotovo lakat u visinu nakrcan svežnjevima novčanica.
»Rekla sam ti«, Tina je trijumfalno izustila pokazavši na mene palcem.
»Samo je ušetala, ne?«
Na mjestu sam se ukopala kada sam prepoznala muškarca u velikoj
kožnoj uredskoj stolici ispred televizora s ravnim zaslonom.
 Bio je to onaj crvenokosi tip iz knjižnice i Honky Tonka. Samo ovoga
puta nije bio neupadljivo odjeven. Nosio je razmetljive traperice i
žarkonarančastu majicu s kapuljačom marke Balenciaga.
Krpom je trljao već ulašteni pištolj.
Progutala sam knedlu.
»Opa, opa. Nije li to duplikat mojeg komada. Sjećaš me se?« rekao je
zlobno se cereći.
»Gospodine Flint«, rekla sam.
Tina je frknula. »Zove se Duncan. Duncan Hugo. Kao Hugo iz
zločinačke mreže Hugo.«
Hvalila se, pa je zbog toga zvučalo kao da mi je upravo rekla da hoda
sa seksi odvjetnikom koji se bori za humanitarna prava ili s ortodontom koji
ima kuću na moru.
»Što sam ti rekao, T.? Nemoj moje jebeno ime govoriti jebeno nikome«,
zalajao je Duncan.
»Ma. Sestra mi je«, rekla je i podigla poklopac kutije za pizzu pa
izvukla komad. »Ako ne mogu njoj reći, kome mogu?«
Duncan si je stisnuo korijen nosa. Pokret koji sam vidjela i kod oca i
kod Knoxa. Pitala sam se imaju li sve Wittove ovakav učinak na muškarce.
»Ovo nije večer ženskog druženja, ženo«, podsjetio ju je Duncan. »Ovo
je posao.«
»Posao je nakon što isplatiš. Izgubio si. Ja sam pobijedila. Pljuni lovu.«
Nisam mislila da je draženje muškarca koji drži pištolj najbolja
zamisao, ali Tina je radila ono što Tina uvijek radi - što god želi, bez obzira
na posljedice.
»Stavi mi to na račun«, rekao je muškarac i nastavio me promatrati.
Podigao je cijev pištolja da si počeše tjeme.
»Mislim da to nije siguran način rukovanja vatrenim oružjem«, ubacila
sam se.
 Nekoliko me trenutaka proučavao, a onda mu se licem razlio opaki
cerek. »To je smiješno. Smiješna si.«
Sjajno. Sada je pištolj uperio u mene, kao da je prst.
»Jebeš tvoj račun, Dunc. Daj mi lovu«, inzistirala je Tina.
»Gdje je Waylay?« zahtijevala sam.
»O, da. Gdje je mala?« pitala je Tina ogledajući se.
Duncanov je cerek postajao širi i opakiji. Čizmom je pogurnuo stolicu
pokraj sebe. Otkotrljala se po podu, a sjedalo se polako okretalo prema
nama.
»Mmmff-mmm!«
Waylay, odjevena u pidžamu i tenisice, imala je zavezana usta i bila
privezana za stolicu. Izgledala je pobunjenički, a izraz lica zrcalio je izraz
njezine majke. U krilu joj je sjedio Waylon. Kada me primijetio, počeo je
udarati repom.
U trenutku sam zaboravila na svoj strah. Počela sam gotovo sažalijevati
crvenokosog kretena. Ako ga Tina ili ja ne ubijemo zato što je svezao
Waylay, Knox hoće, jer mu je ukrao psa.
»Zašto je svezana?« zahtijevala je Tina.
Duncan je slegnuo ramenima, iskoristivši cijev pištolja da se počeše
između lopatica. »Mala kuja nazvala me kurconošom i pokušala me udariti u
jaja. Jebeno me i ugrizla«, rekao je i podigao podlakticu kako bi se pohvalio
flasterom.
»Pa, jesi li se ponašao kao kurconoša?« pitala je moja sestra
prekriživši ruke.
Waylay je, suženih očiju, žestoko zakimala.
»Ja?« Uperio je pištolj u svoja prsa, sav nedužan. »Samo sam joj rekao
da ne pojede još jedan komad pizze jer će se inače udebljati, a nitko ne voli
debele mačke.«
Tina je odmarširala do njega i ubola ga prstom u prsa. »Da nisi mojoj
maloj pričao o tome da će se udebljati. To sranje djevojčicama ostaje u
glavi. Uzrokuje tjelesnu dismorfiju i takva sranja.«
Bila sam impresionirana.
»Kuje su tako osjetljive«, rekao mi je Duncan, kao da je mogao
očekivati da ću se složiti.
»Daj mi moj novac i odveži je«, zahtijevala je Tina.
Nisam si mogla pomoći - primijetila sam poredak njezinih prioriteta, te
sam ipak na stranu odložila novopronađeno poštovanje prema sestri.
Razdraženo sam krenula prema Waylay. Waylon se nespretno spustio s
njezina krila i pokušao mi prići, no zaustavio ga je povodac.
»Ne-ne. Još jedan korak i imat ćemo problem, Ne-Tina.« Upozorenju se
pridružilo škljocanje pištolja, a Duncan se podigao na noge.
Bijesno sam zurila u njega. »Zovem se Naomi.«
»Nije me briga ni da se zoveš Queen Latifah. Želim da ostaneš stajati
točno tamo gdje jesi.« Pokazao je pištoljem. »Sada, Waylay - kakvo god da
je to ime, jebemti - gdje je jebeni USB? Imaš deset sekundi da mi kažeš ili ću
tvojoj teti pucati ravno među oči.«
Tina je razjapila usta, toliko da joj je iz njih ispala cigareta. Zurila je u
njega. »Koji kurac? To nije bio dio plana, gade!«
»Da si začepila usta ili ću te oboriti pokraj sestre. Hej! Što je tužnije od
mrtve blizanke? Dvije mrtve blizanke!« Duncan je zavijao od smijeha nad
svojim jadnim humorom.
»Ti prljavi prevarante«, zarežala je Tina.
Prestao se smijati. »E sad, stani malo, T. Zasad te nisam prevario.
Mislio sam što sam rekao. Možemo uzeti USB, prodati ga i početi graditi
nešto stvarno. Nešto što nema nikakve veze s mojim jebenim tatom ili
jebenim obiteljskim poslom!« Ruke su mu mlatarale, a cijev pištolja
pokazivala svugdje istovremeno.
»Možeš li, molim te, prestati gestikulirati pištoljem?« predložila sam.
»Kriste. Opet to s problemima s taticom«, narugala se Tina Duncanu.
»Moj je tatica veliki mafiozo. Tako je teško ispuniti očekivanja. Šmrc-šmrc,
dovraga.«
Ponovno sam počela militi prema Waylay.
»Znaš da ne volim kada mi se obraćaš kao moja mama«, zaurlao je
Duncan.
»Ponašaš se kao da si velik i bitan. Ali tko je malu namamio da uđe u
auto pretvarajući se da je moja sestra? Tko je doveo Naomi ovamo?«
»Hej! Radim ovo za tebe, T. Napokon možemo nabaviti onu opremu za
izradu lažnih osobnih iskaznica o kojoj stalno tupiš. Ili na crnom tržištu
osnovati farmu donora organa.«
Nabrala sam nos. »Odurno! Zar to stvarno postoji?«
»Da nisi ismijavala moj ukus, Seksi Tina«, rekao mi je.
O, joj:
Tina mu je leđa pljesnula stražnjom stranom dlana. »Kako si je to
upravo nazvao?«
Skretanje pozornosti iskoristila sam da se prikradem bliže Waylay.
»Jao! Mislio sam >Ne-Tina<«, inzistirao je Duncan.
Moja je nećakinja odabrala taj trenutak da se nagne naprijed,
pokušavajući srušiti stolicu, te se uspjela samo zabiti u stol pun debelih
svežnjeva love.
Pojurila sam naprijed raspetljavajući povodac i uže.
»Još jedan pokret i obje će nastradati«, upozorio je Duncan. Pištolj mu
je bio naciljan u mene dok je zurio u Waylay. »Mala, imaš pet sekundi da
počneš pričati. Gdje je USB?«
Waylayine su oči bile raširene, uplašene i prikovane uz mene.
»Pet... četiri... tri... dva...«
 Četrdeset sedam

Nestale

Knox

K oji si vrag učinio Naomi?« zahtijevala je Fi mašući mi lizalicom pred

licem kad sam stigao u bar.
Primijetio sam da Naominih roditelja nema i da je njihov stol počišćen.
»Razgovarao sam s njom. Lijepo«, rekao sam kada su joj se oči suzile.
»Zašto?«
»Nije moglo biti tako lijepo, s obzirom na to da njezini stolovi postaju
nemirni jer su im čaše prazne.«
Navirio sam se preko Fijina ramena i radio ono što uvijek radim -
tražio Naomi. Ali Fi je bila u pravu. Nije bila ondje.
»Ako si je otjerao u pola smjene...«
»Nisam je otjerao. Pričali smo. Bilo je dobro. Dobri smo si. Jesi li
provjerila u WC-u?«
»O, ajme, zašto se ja nisam toga sjetila?« rekla je Fi. Iz glasa joj se
cijedio sarkazam.
»Jesi li ga pitala koji je vrag učinio Naomi?« pitala je Max prolazeći
pokraj nas.
Nešto mi se hladno smjestilo u želucu. Ignorirajući svoje zaposlenice,
progurao sam se kroz vrata za kuhinju. »Je li Naomi ovdje?«
 Milford je podigao pogled s piletine koju je pržio i nakrivio glavu
prema vratima koja su vodila na parkiralište. »Prije nekoliko minuta izašla je
obaviti poziv. Izgledala je uzrujano. Jesi li joj opet rekao nešto zlobno?«
Nisam se potrudio odgovoriti. Umjesto toga, krenuo sam ravno do vrata
i gurnuo ih. Fi mi je bila za petama. Noćni zrak bio je svjež i grizao na način
koji nije nimalo pomogao otopiti ledeni strah u meni. Nije bilo ni traga
Naomi.
»Jebemti.« Nisam imao dobar osjećaj u vezi ovoga.
»Vjerojatno je samo izašla na svjež zrak jer si joj slomio srce i potom
je osramotio pred pola grada«, nagađala je Fi pretražujući sa mnom
parkiralište. Ali ni ona nije zvučala uvjereno.
»Ne sviđa mi se ovo«, promrmljao sam. »Naomi!« Ali nije bilo
odgovora.
»Naomi, Knoxu je žao što je bio magare!« Fi je pokraj mene viknula u
noć.
Ništa.
U džepu mi je zavibrirao mobitel. S trzajem sam ga izvukao.
Nash.
»Što je?«
»Samo javljam. Na putu sam do Lize. Rekla je da je Waylay nestala.
Odvela je tvojeg psa u šetnju. Nijedno se nije vratilo.«
Led u mojem želucu pretvorio se u ledenjak.
»Kada?«
»Prije oko četrdeset minuta. Liza ih je otišla potražiti. Misli da je
vidjela stražnja svjetla auta kako kreću prema cesti. Rekla je da je pokušala
nazvati Naomi, ali ona se ne javlja. Pokušao sam i ja i dobio glasovnu poštu.
Siguran sam da nije ništa, ali želim da kažeš Naomi.«
Jebemti. Jebemti. Jebemti.
Srce mi je udaralo kao prokleti bas-bubanj.
 »Naomi je nakratko izašla da obavi poziv i otad je nitko nije vidio.
Stojim na jebenom parkiralištu.«
»Prokletstvo.«
»Ne sviđa mi se ovo«, rekao sam provlačeći ruku kroz kosu. »Idem ih
potražiti.«
»Prvo mi učini uslugu i nazovi Naomine roditelje. Ja idem po Lizu.
Reći ću svojim momcima da pretraže šumu.«
»Neće biti tamo«, rekao sam mu.
»Moram odnekud početi. Nazovem te«, rekao je Nash.
Istog sam trena nazvao Naomin broj i zaputio se unutra. Fi me slijedila,
raširenih, zabrinutih očiju.
Pucnuo sam prstima prema njoj. »Idi po nadzorne snimke parkirališta.«
Nije mi ništa prigovorila, samo je kimnula i žurno otišla u smjeru ureda.
»Je li Naomi u redu, šefe?« pitao je Milford.
»Nije vani.«
»Hej! Dobro bi mi došla pomoć ovdje. Domoroci postaju nervozni i
žedni«, rekla je Max uletjevši kroz kuhinjska vrata. Bacila je jedan pogled na
nas i ukopala se na mjestu. »Što?«
»Ne možemo naći Naomi«, rekao sam joj dok mi je mobitel zvonio i
zvonio u uho.
»Koji si joj vrag ovaj put rekao?« zahtijevala je Max.
»Bok, dobili ste Naomi Witt. Hvala na pozivu! Ostavite poruku.«
Pritisnuo sam Zovi ponovno. Zabrinutost je puzala po meni poput
ledenog, crnog oblaka.
»Hajde, Ivančice. Javi se«, promrmljao sam.
»Daj da ja pokušam«, rekla je Max i izvukla svoj mobitel.
»Reci mi iste sekunde kad budeš pričala s njom. Moram znati gdje je.«
»što se događa?« pitala je Silver provirivši glavom kroz vrata.
 »Waylay i Naomi su nestale«, šturo sam rekao.
Sve su oči sletjele na mene.
»Koje su šanse da obje nestanu u isto vrijeme?« pitala je Max.
Odmahnuo sam glavom i prolistao kontakte. Ruke su mi se tresle.
Nazvao sam Louov broj.
»Znam da vam je večer kada imate spoj i znam da ti trenutno nisam
najdraža osoba, ali mislim da imamo problem«, rekao sam mu kada se javio.
»Što nije u redu?«
»Liza je rekla da je Waylay opet nestala. Ona i Nash sada je traže, ali
Naomi je izašla iz bara da obavi poziv i ne možemo ni nju pronaći.«
»Vidimo se u Honky Tonku za dvije minute«, rekao je.
»Ako im se nešto dogodilo, Lou...« Nisam ni mogao dovršiti tu misao.
»Naći ćemo ih. Samo ostani pribran, sine.«
»Knoxe.« Zbog zabrinutosti u Fijinu glasu brzo sam se okrenuo.
»Moram ići«, rekao sam i prekinuo poziv. »Što si pronašla?«
»Kaput i torba još su joj iza šanka. A na kameri se vidi da je prije deset
minuta ušla u auto na parkiralištu.«
Deset minuta činilo se kao cijeli životni vijek. »Kakav auto? Tko je
vozio?«
»Nisam vidjela. Ni jedno ni drugo. Neka tamna, usrana limuzina. Ali
izgleda kao da je ušla svojevoljno.«
»Koji se vrag događa?« zahtijevao je Wraith zavirivši u kuhinju. »Vani
će doći do pobune ako netko ne počne točiti piva.«
»Naomi je nestala«, rekla mu je Fi.
»Jebote.«
»I Waylay«, dodala je Max, uza suzno šmrcanje.
»Duplo jebote«, rekao je Wraith pa nestao natrag u bar. »Njezin
mobitel«, rekla je Fi.
 »Ne javlja se.«
»Ali ona ti je u obiteljskom paketu, zar ne?«
Mozak mi je jurio milijun kilometara na sat. Morao sam izaći odavde i
početi je tražiti. Svaka sekunda koju sam potrošio bila je sekunda u kojoj se
sve više udaljavala. »Aha.«
Max me pljesnula po ruci. »Možeš joj pratiti lokaciju!« Tehnologija je
jebeno najbolja. Gurnuo sam mobitel prema njoj. »Nađi je.«
Dok je spretne prste micala po ekranu, krenuo sam prema uredu.
Zgrabio sam kaput i ključeve pa se vratio u bar.
Tamo nije bilo pakla koji sam očekivao od bijesnih ljudi koji piju
subotom navečer. Bio je to organizirani kaos. Wraith je stajao na šanku,
čizama posađenih između pivskih čaša. Svi su se okupili oko njega navlačeći
kapute.
»Zadnji put je viđena kako ulazi u tamnosivi govnomobil s četiri vrata,
odjevena u traper-suknju i majicu dugačkih rukava na kojoj piše Honky
Tonk.«
»Koji je ovo vrag?« zahtijevao sam.
»Potraga«, rekla je Silver i gurnula ruke u sivi kaput od tvida.
Ulazna su se vrata otvorila. Svi su se okrenuli u iščekivanju.
Bili su to Lou i Amanda.
»Pustite ih da prođu«, naredio je Wraith. Rulja se razmaknula, a oni su
pojurili naprijed.
»Imam je!« rekla je Max, trijumfalno podižući moj mobitel. »Izgleda da
je sišla s Ceste broj sedam, blizu farme Sretna potkova.«
Zgrabio sam joj ga iz ruke. »Nazovi Nasha«, rekao sam obraćajući se
Louu.
Lou se okrenuo Amandi. »Nazovi Nasha. Idem s njim.«
Nisam trošio vrijeme na svađe. Uputio sam se na parkiralište u trku
otključavajući kamionet. Nagazio sam na gas pri izlasku s parkirališta
zanoseći se prema cesti.
»Tko ju je odveo?«
»Nisam siguran«, rekao sam jače stisnuvši upravljač. »Ali, ako je i
Waylay nestala, kladio bih se na Tinu.«
Lou si je opsovao u bradu.
Mobitel mi je zazvonio. Bio je to Nash. Pritisnuo sam gumb kako bih ga
stavio na zvučnik.
»Jesi li našao Way?« pitao sam.
»Ne. Dovodim Lizu J. u grad. Imamo neke snimke iz Morrisonove
kamere. Tamna, usrana limuzina otišla je od Lize prije oko sat vremena.
Veliki crni terenac bio je parkiran uz rub ceste i čekao ga. Farovi su
pokrenuli senzor pokreta. Vrijeme se uklapa s onime kada je Liza vidjela
stražnja svjetla. Također smo primili poziv o bijegu s mjesta nesreće. Netko
se zabio kroz ogradu Loyevih, uz cestu kod Sretne potkove.«
Lou i ja razmijenili smo pogled. »Na putu smo tamo, slijedimo Naomin
mobitel.«
»Nemojte učiniti ništa glupo«, naredio je Nash.
Vožnja do Sretne potkove bila je kratka - i kraća nego inače jer sam
vozio sto četrdeset kilometara na sat.
»Trebala bi biti točno tamo«, rekao je Lou bacajući pogled na mobitel.
Pustio sam gas. Kada sam vidio ogradu, nagazio sam na kočnicu.
»Sranje.«
Tragovi gume klizali su s ceste i probijali ravno kroz ogradu. Okrenuo
sam upravljač tako da mi svjetla slijede putanju pa povukao ručnu.
Gospodin i gospođa Loy stajali su na pašnjaku i proučavali štetu.
Gospođa Loy bila je ušuškana u preveliku jaknu od flanela i pušila malu
cigaru. Gospodin Loy odmah se okomio na nas.
»Vidite li vi ovo? Neki je gad probio ogradu i onda se samo odvezao
kroz rupu!«
 »Zgrabi baterijsku svjetiljku iz pretinca«, rekao sam Louu.
»Naomi!« zazvao sam istog trenutka kada su mi stopala dotaknula tlo.
Pod čizmama mi je pucketala trava prekrivena mrazom.
Nije bilo odgovora.
Lou je svjetiljku uperio na pašnjak pa smo slijedili tragove. »Izgleda
kao da su se ovdje zaustavili prije nego što su se odvezli«, rekao je.
»Mora da je to bio neki pijani idiot«
Nešto u travi zapelo mi je za oko. Bio je to mobitel sa svjetlucavim
ivančicama na maski.
Hladnoća mi je zaustavila srce, morao sam se boriti za zrak.
»Je li to njezino?« pitao je Lou.
»Aha.«
»Prokletstvo.«
»Što je to? Je li dokazni materijal?« zahtijevao je gospodin Loy.

______
NATRAG DO HONKY TONKA dovezao sam se kao kroz maglu, Lou je
pričao, ali ja nisam slušao. Bio sam prezauzet premotavanjem posljednjeg
razgovora s Naomi. Nisam je htio izgubiti, pa sam je odgurnuo od sebe i
svejedno je izgubio.
Imala je pravo. Ovo je bilo gore. Toliko jebeno gore.
Netko je ovo uskladio. Netko se urotio da ih obje odvede od mene.
Natjerat ću tu osobu da jebeno plati.
Stao sam ispred ulaznih vrata bara. Iz njih se u trenu izlilo pola
prokletog grada.
»Gdje je ona?«
»Jeste je pronašli?«
 »Izgleda li kao da ju je pronašao, Elmere, glupane?«
»Izgleda prilično bijesno.«
Ignorirajući rulju i pitanja, progurao sam se unutra i ondje zatekao
polovicu policije Knockemouta, okruženu drugom polovicom grada.
Ploča s posebnim ponudama bila je prebrisana i zamijenjena rukom
nacrtanom kartom Knockemouta, podijeljenom na kvadrante.
Fi, Max i Silver navalile su na mene, a Nash je podigao pogled.
»Nisi ih pronašao«, rekla je Fi.
Odmahnuo sam glavom.
Prodoran zvižduk presjekao je buku. Svi su utihnuli.
»Hvala, Luce«, rekao je Nash Lucianu, koji se istog trena vratio svom
pozivu. »Kao što sam govorio, izdali smo tjeralicu za Naomi Witt, Waylay
Witt, sivu limuzinu i crni, noviji model Chevy Tahoea. Potragu počinjemo u
gradu i širimo je.«
Amanda je požurila do Loua, povlačeći istovremeno sa sobom Lizu J.
Lou ju je privukao sebi uz bok. »Pronaći ćemo ih«, obećao je. Potom je
slobodnu ruku obavio oko moje bake.
Nisam mogao disati. Nisam mogao gutati. Nisam se mogao maknuti s
mjesta. Mislio sam da me prije bilo strah. Toga da ću se pretvoriti u oca. Da
ću se raspasti nakon gubitka. Ali ovaj je strah bio gori. Nisam joj rekao da je
jebeno volim. Nisam to rekao nijednoj od njih. A netko mi ih je oduzeo.
Nisam se raspao. Bilo je gore. Nisam imao dovoljno muda da volim nekoga
dovoljno da se raspadnem.
Provukao sam ruke kroz kosu i ostavio ih tamo dok mi se slijegala istina
- stvarnost o tome što sam napustio.
Osjetio sam kako mi se na rame spušta ruka. »Ostani pribran«, rekao je
Lucian. »Pronaći ćemo ih.«
»Kako? Kako ćemo ih jebeno pronaći? Kurca ne znamo.«
»Imamo tablice sivog Forda Taurusa iz 2002. godine, čija je krađa
prijavljena u Lawlervilleu prije sat vremena«, rekao je Lucian.
 »Nemamo još tablice«, rekao je Nash pa zastao da baci pogled na
mobitel. »Zaboravi to. Ford Taurus iz 2002. godine, sa sivim temeljnim
premazom na vratima prtljažnika.« Pročitao je broj registracije.
»Lawlerville je na pola sata odavde«, rekao sam računajući u glavi.
Bio je to rub predgrađa D. C.-ja.
»Morao bi biti prilično glup da ukradeš auto i onda se njime dovezeš
natrag na mjesto zločina«, istaknuo je Lucian.
»Ako je Tina uključena u ovo, glupost jest faktor.«
Kroz ulazna su vrata odjednom nahrupile Sloane i Lina. Sloane je
izgledala uspuhano i prestrašeno. Lina je izgledala zastrašujuće.
»Što mogu učiniti?« pitala je Sloane.
»Koga želite da prebijem?« zahtijevala je Lina.
Morao sam se kretati. Morao sam otići odavde i pronaći svoje cure,
razderati svaku osobu koja je igrala ulogu u njihovoj otmici, a potom ostatak
života provesti preklinjući Naomi da mi oprosti.
»Dajte nam trenutak, dame«, rekao je Lucian i usmjerio me natrag van.
»Ima još.«
»Što još?«
»Imam ime.«
Zgrabio sam ga za revere vunenog kaputa. »Daj mi ime«, zarežao sam.
Lucianove su se ruke sklopile oko mojih. »Neće pomoći onako kako
misliš da hoće.«
»Počni govoriti prije nego što počnem udarati.«
»Duncan Hugo.«
Pustio sam ga. »Hugo, iz zločinačke obitelji Hugo?«
Anthony Hugo bio je na čelu zločinačke organizacije koja je djelovala i
u D. C.-ju i u Baltimoreu. Droga. Prostitucija. Oružje. Kamatarenje. Političke
ucjene. Bilo što što ti padne na pamet po sebi je imalo njegove prljave
otiske.
 »Duncan je sin. Pomalo nesposoban nasljednik. Radionica u kojoj
rastavljaju aute i prodaju dijelove, a u kojoj su našli auto korišten u napadu
na Nasha glasi na njega. Nisam mislio da je to slučajnost, ali htio sam
potvrditi s još informacija prije nego što to kažem tebi i Nashu.«
»Koliko to dugo znaš?« zahtijevao sam dok su mi se dlanovi stezali u
šake.
»Ne dovoljno dugo da večeras na mene trošiš vrijeme i energiju.«
»Dovraga, Luce.«
»Po glasinama, nedavno se gadno posvađao s ocem. Čini se da Duncan
želi poslovati sam. Glasine također spominju da zadnjih nekoliko mjeseci
radi s nekom ženom s kojom se i jebe.«
Sad je sve uredno sjelo na svoje mjesto, kao posljednji dio slagalice.
Tina Jebena Witt.
»Gdje je on?«
Lucian je zabio ruke u džepove, a njegov izraz lica nije ništa odavao.
»U tome je problem. Otkako se posvađao s ocem, čini se da nitko ne zna
njegovu lokaciju.«
»Ili ti ne govore.«
»Prije ili poslije svi mi kažu sve što želim znati«, rekao je.
Nisam imao vremena brinuti se o tome koliko to mračno zvuči. »Jesi li
Nashu rekao išta od ovoga?« pitao sam i iz džepa iskopao ključeve.
»Samo registraciju. Mogla bi biti slučajnost.«
»Nije.«
Vrata su se iza mene otvorila. Kroz njih je prošla Sloane.
»Ideš li ih tražiti?« pitala je.
Kimnuo sam pa se okrenuo Lucianu. »Počet ću u Lawlervilleu i kretati
se prema D. C.-ju.«
»Čekaj malo«, rekao je.
 »Idem s tobom«, objavila je Sloane.
Lucian je zakoračio ispred nje. »Ostaješ ovdje.«
»Ona mi je prijateljica, a Waylay mi je praktički druga nećakinja.«
»Ostaješ ovdje.«
Nisam imao vremena slušati kako Lucian koristi svoj zastrašujuće
prijeteći glas.
»Mislim da nevjerojatno neuko pretpostavljaš da imaš ikakvo pravo
glasa oko toga što ja činim ili ne činim.«
»Ako doznam da si večeras napustila grad, pobrinut ću se da tvoja
voljena knjižnica nikada više ne dobije ni novčića financijske potpore.
Potom ću kupiti svako zemljište oko tvoje kuće i sagraditi stambene zgrade
toliko visoke da nikada više nećeš vidjeti sunce.«
»Ti bogati šup...«
Ostavio sam ih tome. Otvorio sam vrata kamioneta i popeo se za
upravljač. Trenutak kasnije kroz suvozačka je vrata ušao Lucian. »Kamo
idemo?«
»Krećemo od vrha. Prebit ću boga u Anthonyju Hugu ako mi ne kaže
gdje mu je usrani sin. Potom ću pronaći njega i prebiti boga u njemu dok mu
ne slomim svaku kost u licu. Potom ću oženiti Naomi Witt.«
»Ovo bi trebalo biti zabavno«, rekao je moj najbolji prijatelj i izvukao
svoj mobitel.
»Možeš se usput javiti i Nashu i onda bocnuti tu svoju jezivu mrežu
izvora da mi pronađu Anthonyja Huga.«
Bili smo deset minuta izvan grada i imali dvije pouzdane informacije o
lokaciji najvećeg mafioza u gradu Washingtonu. Jedan izvor čak je ispljunuo
šifru za ulaz na posjed. Lucian Rollins bio je zastrašujući gad.
Mobitel mu je ponovno zazvonio.
»Ovdje Lucian.« Na trenutak je slušao pa mi pružio mobitel. »Za tebe
je.«
 Vjerojatno je to moj brat, koji će mi srati o tome što sam zakon uzeo u
svoje ruke. »Što je?« rekao sam.
»Knoxe. Ovdje Grim.«
Grim je bio onaj pokeraš koji igra s visokim ulozima, predsjednik
gotovo legalnog motociklističkog kluba.
»Ovo nije dobro vrijeme za planiranje još jedne partije pokera,
čovječe.«
»Nije u vezi pokera. Poslovi kluba. Imam neke informacije koje će te
možda zanimati.«
»Ako nisu o lokaciji Anthonyja ili Duncana Huga, ne zanimaju me.«
»Onda će te stvarno zanimati. Ona tvoja slatka mala konobarica upravo
je sa svojim krasnim dupetom umarširala ravno u novu ilegalnu
autoradionicu Duncana Huga.«
Srce mi je nabijalo o prsni koš. »Što si to upravo rekao?«
»Moji momci iz nekih su razloga pratili zgradu.«
»Ja nisam murja«, podsjetio sam ga.
»Hajdemo reći da neke lokalne radnje nisu baš sretne zbog
konkurencije.«
U prijevodu: Grimov je klub planirao napasti radionicu.
»Pratili smo sve dolaske i odlaske. Upravo smo dobili slikovnu
potvrdu. Ona je blizanka, ne?«
»Aha, zašto?«
»Sjećam se da je tijekom posljednje partije pričala o blizanki. Izgleda
da nije srala o tome. Kuja je Naomi lisicama svezala za upravljačku ploču.«
Spustio sam stopalo na gas. »Adresa«, zahtijevao sam.
 Četrdeset osam

Dobra, stara zamjena

Naomi

P et... četiri... tri... dva...«

»Čekaj! Zašto misliš da Waylay zna gdje je to što već tražiš,
dovraga?« pitala sam, očajnički želeći Duncanu pozornost svrnuti sa
smrtonosnog odbrojavanja. »Ona je samo dijete.«
»Mmmf-mmm«, zagunđala je Waylay, naočigled uvrijeđena.
Tina nije ništa rekla. Oči su joj bile prikovane uz Duncana. Bila sam
iznenađena što se nije zapalio od plamenova kojima ga je strijeljala. Taj
muškarac nije imao pojma kakav je fitilj upravo zapalio. Samo sam se nadala
da nas neminovna eksplozija moje sestre neće sve ubiti.
»Jednostavno zbrajanje. Tina je uzela USB i on je nestao. U toj je kući
još samo jedna osoba. Malo derište koje voli tehnologiju i krast stvari.«
»Tina ti je rekla da je nestao?«
»Ne, rekao mi je Djedica Božićnjak«, rekao je Duncan preokrenuvši
očima.
»Je li ti ikada palo na pamet da Tina skriva USB? Možda ga je uzela da
te izbaci iz dogovora.«
Sada su u mene gledali i Tina i Duncan. Nisam znala jesam li upravo
sve poboljšala ili pogoršala, ali barem je pištolj bio uperen u pod. Pala sam
na koljena i napala čvor na Waylayinu zapešću.
 »Ne slušaj je«, rekla je Tina naizgled se vraćajući u život. »Samo radi
ono što je nekad radila našim roditeljima. Pokušava manipulirati tobom.«
»Mrzim ta sranja«, rekao je i ponovno podigao pištolj. »E sad, gdje
sam stao? Pet?«
»Devet?« slabašno sam predložila.
»Moraš ići na WC«, obznanila mi je Tina.
»Molim?«
Oštro me pogledala. »Moraš ići na WC«, rekla je ponovno pa se
okrenula natrag Duncanu. »Dobila je mengu. Ne želiš je i upucati i da ti
njezina menga zamaže cijeli prostor, zar ne, Dunc?«
»Odurno. Nemoj mi govoriti o tim ženskim sranjima«, požalio se
izgledajući kao da će povratiti.
»Odvest ću je u toalet, a zatim ćemo nagovoriti malu da kaže gdje je
sakrila USB«, rekla je, uza značajan pogled u Waylayinu smjeru. »Potom ću
otići po nešto one pohane piletine koju voliš.«
Tina je definitivno nešto planirala. Imala je onaj lukavi izraz lica. A ja
definitivno nisam dobila menstruaciju. Crveni alarm u Honky Tonku prošao
je prije dva tjedna.
»Tako već može«, rekao je Duncan, zadovoljan što je njegova žena
ponovno pokorna. »Nisam te stvarno mislio upucat, T.«
»Znam da si pod velikim stresom, dragi«, rekla je Tina dok me
odvlačila preko prostorije prema vratima na kojima je pisalo TOA ET.
»Odmori se. Popij pivo. Evo nas odmah«, doviknula je preko ramena.
Gurnula me kroz vrata, u kupaonicu koju je bilo potrebno oprati šmrkom
napunjenim tonom izbjeljivača.
»Skini se«, rekla je kada su se vrata zatvorila.
»Što? Tina, ne možemo Waylay ostaviti samu s njim. Lud je.«
»Jasno mi je. Sada skini svoju prokletu odjeću«, rekla je spuštajući
svoje hlače.
 »Prolupala si. Ovo nije samo još jedna loša odluka s užasnim
posljedicama. Prošvikala si, zar ne?«
»Jebem ti život. Ne pokušavam imati incestuozne odnose s tobom. Nije
ovo pornić. Zamijenit ćemo mjesta. Neće tebi dopustiti da odeš van po
pomoć. Ali meni će dopustiti da odem.« Skinula je majicu preko glave i
bacila je u mojem smjeru. Pogodila me u lice.
»Onda idi i nazovi policiju«, siknula sam.
»Neću ostaviti Way s tim glupim gadom.«
»Već si je jednom napustila!«
»Ostavila sam je s tobom, pametnjakovićko. Znala sam da ćeš se brinuti
o njoj dok ne dobijem svoj ulov.«
Znala sam da ne bih to zapravo trebala shvatiti kao kompliment, ali bilo
je to najbliže do čega bi Tina došla da ih daje.
»Pipa tu Berettu kao da mu je to kurac, a ispod kutije za pizzu ima
napunjen Walther PPK«, nastavila je. »Znaš li se koristiti njime? Jesi li
voljna muškarcu pucati u jebena jaja i riskirati da odeš u zatvor?«
»Ne i da. Ako će Waylay zbog toga odavde izaći živa.«
»Pa, kod mene je da i da. Također prilično prokleto dobro pucam. Pa
mi daj prokletu suknju. I idi nazvat policiju.«
»Zar ne možeš samo poslati poruku Knoxu ili Nashu i reći im gdje
smo?«
»Mobitel je u autu«, rekla je navlačeći moju suknju preko bokova.
»Dunc je paranoičan oko toga da će ga vlada locirati. Ne da da mu se ovdje
približi mobitel.«
Navukla sam njezinu majicu preko glave. »Dobro. U redu. Pa, koji je
onda plan?«
»Izađemo odavde. Ja sam ti, ali kažem Waylay šifru.«
»Koja je šifra?«
 »Kažem: >Pročitala sam neki članak o pustošenju kišne šume<. Ona zna
da je to šifra da se pripremi na bijeg.«
Pretpostavljala sam da je to Tinina verzija obiteljskog zvona za uzbunu.
»U redu. Što onda?«
»Izmislit će neku lokaciju na kojoj je sakrila tu stvar. Dunc će svoje
momke poslati da je nađu. Ti ćeš otići po slavljeničku piletinu, ali zapravo
ćeš otići dolje do auta i nazvati policiju.«
Ovo nije zvučalo kao sjajan plan. A sestri sam vjerovala otprilike
onoliko koliko mi je crno pod noktom, što uopće nije bilo puno. Ali nisam
imala nikakvih drugih opcija. »Što ćeš ti?« oklijevala sam. »Čak i ako se
izvučeš pokraj Duncana, vani su muškarci s pištoljima.«
»Učinit ću što god treba da Waylay izvučem odavde.« Zakopčala sam
njezine traperice i obula čizme. Pogledale smo se.
»Sise ti se prelijevaju iz moje majice«, primijetila sam.
Posegnula je za rolom toaletnog papira. »Podstavi.«
»Ozbiljno?« zaskvičala sam.
»Dokle god ti i ja imamo velike sise, neće primijetit razliku. Već je na
sedmom pivu.«
»Moraš poraditi na svom ukusu za muškarce«, požalila sam se dok sam
svežnjeve toaletnog papira gurala u grudnjak.
Slegnula je ramenima. »Nije tako loš kada nije pijan.«
»E! Dame! Da ste dovukle guzice ovamo. Spreman sam upucati
nekoga.«
»Zvuči kao muškarac iz snova«, progunđala sam.
»Pokušaj ne hodati kao da si progutala metlu«, siknula je Tina i gurnula
me kroz vrata.
»Pokušaj pričati kao da se nisi morala švercati da završiš osmi razred.«
Vratile smo se u Centralu neženje. Laknulo mi je kad sam vidjela da je
Waylay još uvijek živa i da izgleda pobunjenički. Waylon je poput čuvara
sjedio pokraj njezine stolice. Kada me ugledao, počeo je udarati repom pa
sam se zabrinula da će Duncan primijetiti.
Srećom, bio je previše zaokupljen videoigrom koja je očito uključivala
strijeljanje oskudno odjevenih žena.
»Ha! Puši mi cijev, kujo!«
Tina je pročistila grlo i pogledala Waylay. »Pročitala sam neki članak o
pustošenju kišne šume.«
Iznad samoljepljive vrpce Waylayine su se oči raširile. Kimnula sam
joj, potom njezinoj majci. Dvaput je trepnula. Tina me je bubnula laktom.
»Jao. Mislim, prestani trabunjat o čitanju nekih sranja i idi sjedni
tamo... pokraj moje male«, rekla sam zabacivši kosu preko ramena i
pokazujući u Waylayinu smjeru.
»Waylay, dušice slatka, jesi li dobro? Žao mi je što. se sve ovo događa.
Vjerojatno sam za sve ja kriva jer sam tako nadmena i ponašam se kao da
sam bolja od svih«, rekla je Tina bacivši se na poderani otoman pokraj svoje
kćeri. Koljena su joj se širom raskrilila i mogla sam vidjeti ravno pod svoju
- ovaj, njezinu - suknju.
Waylay je zakolutala očima.
Čula sam kako Duncan iza mene ustaje. Trgnula sam se kada me oštro
pljesnuo po guzi. »To dupe večeras izgleda opako dobro u tim trapericama,
Teen«, rekao je pa ostatak piva ispio kroz rupu na dnu limenke. Limenku je
bacio preko ramena i podrignuo.
»Imam najbolji ukus za muškarce«, rekla sam, bijesno pogledavši Tinu.
»Heh. Sestra ti ima iste tange kao i ti«, rekao je Duncan pokazujući na
Tinino izloženo međunožje. »Vas ste dvije stvarno blizanke.«
Taj je muškarac bio idiot. Nažalost, bio je idiot s pištoljem. A ja nisam
imala boljih opcija od Tinina plana.
»Ti... mislim, Naomi i ja smo pričale«, počela sam.
»Nije mi tamo unutra sve zamazala mengom, je l’?«
 Zaškrgutala sam zubima. »Ne. Na zidovima su samo uobičajene tjelesne
izlučevine.«
Tina je glasno pročistila grlo. Jadni Waylon gledao je od jedne do druge
kao da pokušava skopčati što se to događa.
»Uglavnom, teta koja te jako voli i ja razgovarale smo, Waylay. Složile
smo se da je u redu da Duncanu kažeš gdje si sakrila USB«, rekla sam.
»Aha. Možeš mi reći, mala. Pouzdan sam >ko niš<«, rekao je Duncan
očigledno zaboravivši da je prije jedva nekoliko minuta prijetio oduzeti
život i njezine majke i tete.
»Samo mu reci gdje si ga otperjala i poslat će svoje ljude po njega«,
rekla je Tina pomno artikulirajući.
To definitivno nije bila ispravna uporaba riječi »otperjati«.
Duncan me pogurnuo laktom. »Skini joj traku s usta.«
Prišla sam Waylay i prignula se. »To sam ja, Naomi«, šapnula sam.
Prekrižila je ruke kao da želi reći »nemoj reći«. Waylon je ustao i
polizao mi potkoljenicu.
»O, sad mu se sviđaš«, rekao je Duncan. »Psi su hiroviti kao i kuje.
Prije sat vremena nije mogao prestati režati na tebe, sada ti želi zajašiti
nogu.«
Odlijepila sam kraj vrpce.
»Oprosti, mala«, šapnula sam i naglo povukla vrpcu.
»Jebemu prokletu mater, jao!« viknula je Waylay.
Odjednom mi je silno nedostajao Knox.
»Reci mi gdje je USB, mala«, rekao je Duncan približavajući se.
Perifernim vidom uočila sam da se pojavio pištolj.
Waylay je naizgled junački udahnula.
»Sakrila sam ga u knjižnici u Knockemoutu. Zalijepila sam ga ispod
police na odjelu s povijesnom beletristikom.«
 Pametna, pametna djevojčica. Ako Duncan pošalje svoje ljude da
provale u knjižnicu, bit će kao da zapravo provaljuju u policijsku postaju.
»Hvala ti što si nam rekla. Jako sam ponosna na tebe, na tvoju iskrenost
i integritet«, rekla je Tina pokušavajući, pretpostavljam, imitirati mene.
Zvučala je kao Britanka.
»Vjerojatno ćeš htjeti sada otići po njega, kad je knjižnica zatvorena«,
rekla sam Duncanu.
»Aha, možda«, rekao je, ali oči su mu počivale na Tini. Izgledao je
zamišljeno.
»Pretpostavljam da ću sada otići po onu piletinu«, rekla sam mileći
prema vratima.
»Ne tako brzo.«
Pri korijenu vrata osjetila sam hladni metal i smrzla se. Tinin plan i
službeno je bio koma.
Waylon je potmulo zarežao. I zbog toga mi je također nedostajao Knox.
Čak i ako me taj muškarac nije volio, znala sam da ne bi oklijevao
Duncanovo lice pretvoriti u apstraktnu sliku.
»Cijeli su me život svi podcjenjivali«, razgovorljivo je rekao Duncan.
»Zvali su me idiotom. Govorili da sam glup i budalast. Pa sam prihvatio
igru. Glumio kretena. Kad su u blizini kretena, ljudi ne paze što govore. I ne
pokušavaju jako skriti što rade, Naomi.«
Sranje.
»Vas ste dvije ovdje kreteni. Stvarno ste mislile da ću nasjesti na dobru,
staru zamjenu?« podrugljivo je otpuhnuo.
»Kako si znao?« pitala sam odugovlačeći da dobijem na vremenu.
»Sise ti nisu jednake.«
»Misliš, Tinine nisu.«
»Ne, glupačo. Tinine su nejednake. Tvoje nisu. Tko je sada idiot?«
upitao je gestikulirajući pištoljem.
 Kako nije bio uperen u mene, okrenula sam se prema njemu.
Tina je manično pokušavala razvezati Waylay čvorove.
Koljeno. Jaja. Nos.
Knoxove upute vratile su mi se gotovo kao da je stajao pokraj mene.
»Sviđala si mi se, Tina. Stvarno jebeno sviđala, a sada te moram ubit.
Što misliš, kako se zbog toga osjećam?« Podigao je pištolj. Negdje duboko u
sebi znala sam da ga ovaj put namjerava uporabiti.
Tina me čvrsto gledala. Prvi put u životu mogla sam joj pročitali misli.
»Hej, Duncane?« rekla sam.
U trenutku kada mu se pogled našao na meni, sve se počelo kretati kao
na usporenoj snimci. Tina je odgurnula Waylayinu stolicu s vatrene linije i
bacila se u suprotnom smjeru, posežući za kutijom pizze.
»Ovo!« Zgrabila sam mu rame i zabila mu koljeno u međunožje.
Presamitio se, a pištolj je opalio.
U ušima mi je zvonilo. No u glavi sam još čula Knoxov glas.
Nos.
Čvrsto sam se držala za njegova ramena pa ponovno podigla koljeno i
ovaj puta njime došla do njegova lica.
Nisam čula je li došlo do krckanja, ali, sudeći po tome kako se
muškarac srušio na tlo, ispravno sam to odradila.
Mislila sam da sam kroz zvonjavu u ušima čula još pucnjeva. No
zvučali su kao da dopiru izdaleka. Kao i sirena.
Ostavila sam Duncana da leži i odsprintala do Waylay. Zarotirala sam
joj stolicu, osjetivši olakšanje kad sam vidjela da nije ozlijeđena.
»Jesi li dobro?« pitala sam dok sam je drhtavim prstima počinjala
odvezivati.
»To je bilo zakon, teta Naomi!« rekla je.
 »Ti glupo govno!« Tina je pištolj iz pizze uperila u Duncana, koji se
podignuo na sve četiri. »Htio si upucati moju kćer, sestru i mene?«
»Mama, došla je murja«, doviknula je Waylay dok sam joj napokon
oslobađala zapešća.
Tina je udarila Duncana u torzo. »Imaš sreće što te nemam vremena
upucati.« Potom se okrenula od njega. »Evo«, rekla je i pružila mi pištolj.
Držala sam ga u ispruženoj ruci, dalje od tijela, i molila se da ne opali.
»Nećeš stvarno pobjeći, zar ne?« pitala sam.
Bilo je to, priznajem, glupo pitanje.
Naravno da će moja sestra pobjeći. To bi ona radila nakon što bi
napravila nered.
Tina je s poda zgrabila prljavi crni platneni ruksak pa u njega nagurala
nekoliko svežnjeva gotovine. Potom je na vrh istresla ostatak pizze
ostavljajući komad koji je imao rupu od metka.
»Alergična sam na murju«, rekla je, podigavši naramenicu ruksaka na
rame, pa pogledala kćer. »Vidimo se, mala.«
»Bok, mama«, rekla je Waylay mašući slobodnom rukom.
Iza mene, Duncan je na podu zastenjao. Waylon je zarežao.
»Bilo je zabavno. Hvala na suknji, Zorice. Pobrini se za moju malu«,
rekla je salutiravši nam pa nestajući kroz prozor koji je vodio prema izlazu u
slučaju požara.
Uže je napokon popustilo. Bacila sam ga na tlo.
»Vratit će se ona«, predvidjela je Waylay ustajući i otresajući ruke.
Nisam sumnjala u to.
»Hajde. Idemo odavde«, rekla sam odloživši pištolj i odvezavši
Waylonov povodac s noge stola. Više mi se nisu tresle samo ruke. Sada mi se
cijelo tijelo treslo. Neću se osjećati sigurno sve dok ne budemo doma, kod
Lize. Možda čak ni tada.
 Prizor pištolja uperenog u moju nećakinju trajno mi se urezao u
pamćenje. Sumnjala sam da ću ikada više spavati.
»Teta Naomi!«
Zbog panike u Waylayinu glasu brzo sam se okrenula. Instinktivno sam
se postavila između nje i opasnosti, ravno u Duncanov nasilni stisak.
Dlan mu se sklopio oko mojega vrata presjekavši moj dotok zraka. Iz
nosa mu je curila krv. Na najkraći mogući trenutak osjetila sam tračak
zadovoljstva. Ja sam mu to učinila. Suprotstavila sam mu se. No trenutak je
brzo prošao jer mi se u kutove očiju prikradala tama.
»Sve si uništila!« zaurlao je.
Kada mi je do glave podigao pištolj, vrijeme se zamrznulo i zgusnulo u
prizor kraja. Nije moglo ovako završiti. Ne dok Waylay gleda. Ne kada je u
zgradi već pomoć.
Ne bez Knoxa.
Osjetila sam Waylayine ruke oko sebe, straga. Posljednji zagrljaj.
Nisam se mogla pokrenuti niti govoriti. Nisam joj mogla reći da bježi. Svijet
mi je tonuo u tamu.
Vrata su se naglo otvorila, od čega smo se i ja i Duncan trgnuli.
Okrenuo je glavu na vrijeme da vidi kako u sobu unatraške pada jedan od
njegovih ljudi. Prekrižite to. Nije pao. Čovjek je ubačen unutra kao lutka.
Posljednjim sam snagama spustila udarac na Duncanovu potkoljenicu.
»Waylay, bježi!« netko je naredio. Glas je zvučao prekrasno poznato, a
ipak toliko udaljeno.
Pomoć je bila u prostoriji.
Waylay će biti u redu.
Kliznula sam u tamu.
 Četrdeset devet

Konjica

Knox

U dario sam ga nisko i snažno, gurajući njegovo tijelo na tlo. Jedan dio
mene bio je svjestan toga da se Naomi srušila na pod.
Morao sam otići do nje. Ali nisam mogao prestati udarati muškarca
ispod sebe.
Šaka mi je orala njegovo lice opet i opet dok me netko nije zakačio
straga i povukao me unatrag.
»Dosta«, rekao je Lucian.
Duncan Hugo za mene je prestao postojati.
Postojale su samo Naomi i Waylay. Waylay je klečala pokraj nje i
držala joj ruku na prsima. Zbog suza koje su se skupljale u njezinim plavim
očima osjećao sam se kao da mi se u želudac zabio nož.
»Probudi se, teta Naomi«, šapnula je.
Došao sam do njih i zgrabio Waylay privijajući je uza se.
»Natjeraj je da se probudi, Knoxe«, preklinjala je.
Moj je idiotski pas dopuzao između njih i počeo zavijati.
Lucian je telefonirao držeći prst na Naominu vratu punom masnica.
»Treba nam hitna pomoć«, sažeto je rekao.
 Još uvijek stežući Waylay uza se, nagnuo sam se nad Naomi i dlanom
obuhvatio lice žene koju sam volio. Žene koju sam izgubio. Žene bez koje
nisam mogao živjeti.
»Probudi se, Ivančice, jebemu«, zarežao sam. Oči i grlo gorjeli su mi.
Pogled mi se zamućivao od vrućih suza koje su sve zavijale u maglu.
Skoro sam ga propustio. Taj trzaj dugih trepavica. Potom sam bio
siguran da haluciniram jer su se one prekrasne jebene oči boje lješnjaka
otvorile.
»Kava«, graknula je.
Kriste, volim ovu ženu.
Waylay se napela uz mene i skoro me ugušila rukom koja joj je bila
prebačena oko mojeg vrata. »Nisi me napustila!«
»Hvala Bogu, jebote«, šapnuo je Lucian, prešao nadlanicom po čelu pa
se na laktovima srušio na pod.
»Naravno da te nisam napustila«, promuklo je rekla Naomi. Zbog
masnica na njezinu vratu poželio sam oduzeti život muškarcu koji ih je tamo
stavio. Ali imao sam važnijih prioriteta.
»Dobro došla natrag, Ivančice«, šapnuo sam. Sagnuo sam se i usne
pritisnuo o njezin obraz udišući je.
»Knoxe«, uzdahnula je. »Došao si.«
Prije nego što sam stigao odgovoriti, naglo su se otvorila sporedna
vrata kroz koja sam ušao dok je Lucian ostalima odvraćao pozornost. Vidio
sam pištolj te sjaj u muškarčevim očima i znao sam što će se dogoditi.
Instinktivno sam privukao Waylay na svoja prsa i tijelom prikovao nju i
Naomi na tlo.
Jedan za drugim odjeknula su dva pucnja, brzo, ali nisam ništa osjetio.
Nikakav bol. Samo svoje cure, tople i žive ispod mene.
Usudio sam se podići pogled i vidio muškarca s pištoljem na podu.
»Vi jebeni idioti«, rekao je Nash naslanjajući se na zid.
Na licu je imao porezotinu, na majici krvi i obilno se znojio.
 »To si napravio desnom rukom?« impresionirano je pitao Lucian.
Moj je brat prema njemu odmahnuo rukom i skliznuo niza zid. »Rekao
sam vam da sam jebeno dobar u svom poslu, idioti.«
»Jesmo li živi?« ispod mene je pitala Waylay.
»Živi smo, zlato«, uvjerila ju je Naomi.
Oprezno sam svoju težinu uklonio s njih. Obje su zurile u mene, s
identičnim širokim osmijesima. Uperio sam prst u Waylay. »Dobit ćeš
prokletu rođendansku zabavu. A nakon toga ćemo se vjenčati«, rekao sam
Naomi.
Naomi je raširila oči i posegnula za mnom, rukama mi manično
bockajući torzo.
»Što nije u redu, dušo?«
»Jesi li nastrijeljen? Jesi li udario glavom?«
»Ne, Ivančice. U redu sam.«
»Jesam li ja udarila glavom?«
»Ne, dušo.«
»Mora da jesam. Mislim da sam upravo čula kako kažeš da ćemo se
vjenčati.«
»Misliš da sam dovoljno glup da vas dvije pustim da odete?«
»Ovaj, da«, istovremeno su rekli Waylay, Lucian i Nash.
»Mogu li dobiti haljinu za rođendansku zabavu i haljinu za vjenčanje?«
pitala je Waylay.
»Možeš dobiti deset haljina«, obećao sam joj.
»Razmazit ćeš je«, rekla je Naomi gladeći Waylay po kosi.
»Tako je, jebeno hoću. I tebe ću razmaziti.«
Njezin osmijeh ponovno je sastavio dijelove u meni za koje nisam ni
primijetio da su slomljeni.
»Gdje je Duncan?« pitala je Waylay.
 Lucian je ustao i očima pretražio prostor. »Nema ga.«
»Mora da se jebeno šališ«, promrmljao je Nash. »Evo zašto se amateri
ne trebaju petljati u policijska posla.«
»Jedva čekam da odrastem, pa da mogu stalno psovati«, objavila je
Waylay.
Svi smo istovremeno začuli korake na hodniku. Nash se pomaknuo kako
bi pištolj naciljao prema vratima. Iz ruba hlača izvukao sam svoj pištolj i
naciljao.
U sobu su zajedno banule Lina i Sloane.
»Kriste, mogao sam vas upucati«, požalio se Nash i spustio pištolj.
»Kojeg vraga radite ovdje? Kako ste nas našle?«
Sloane je izgledala pomalo zeleno u licu. »Slijedile smo Nasha.«
»Od parkirališta si za sobom ostavljao tijela kao trag. Nisi ostavio ništa
čime bismo se mi drugi zabavili«, rekla je Lina i kleknula pokraj mojeg
brata. Nježno je povukla rukav njegove majice prema gore. »Potrgani su ti
šavovi, faco.«
»Jedva da i osjetim«, naočigled je lagao Nash.
Sloane je primijetila Naomi i krenula prema nama. No Lucian je već
bio u pokretu, prelazio preko prostorije kao bog koji se sprema zgromiti
smrtnicu.
Susreli su se na sredini prostorije zaustavivši se nekoliko centimetara
jedno od drugoga.
»Rekao sam ti da ostaneš u gradu«, zarežao je.
»Miči mi se s puta, ti veliki...« Glas joj je izblijedio. Zurila je u tijelo
koje je Nash oborio. Lice joj je problijedjelo.
»Sloane.« Kada ga knjižničarka nije pogledala, Lucian ju je uhvatio za
bradu i čvrsto je okrenuo prema sebi.
»Koljeno. Jaja. Nos«, šapnula mi je Naomi.
»To je moja cura.« Stisnuo sam je.
 »Naomi, jesi li dobro?« doviknula je Lina.
»Prilično sam sjajno«, rekla je Naomi pogledavši gore u mene uz
osmijeh kakav muškarcu može osvijetliti život.
»Jebeno te volim«, šapnuo sam joj. Otvorila je usta, ali odmahnuo sam
glavom. »A, ne. Ne smiješ mi još uzvratiti. Mislim da ti to moram govoriti
još barem tjedan dana prije nego što zaslužim čuti kako mi uzvraćaš.
Shvaćaš?«
Osmijeh joj se još više, nemoguće, pojačao, a oči su joj se napunile
suzama.
»Oprosti«, šmrcnula je i podigla dlanove do lica. »Znam da ne voliš
suze.«
»Mislim da su mi ove u redu«, rekao sam joj i spustio usne na njezine.
»Zbljuv«, požalila se Waylay.
Naomi se uz mene tresla od smijeha. Naslijepo sam posegnuo i rukom
pronašao Waylayino lice pa nježno odgurnuo djevojčicu. Prevrnula se uza
smijeh.
Došlo je do još jednog vrtloga aktivnosti na stubama, a potom se
dovratak ispunio murjom. »Bacite oružje!«
»Bilo je i prokleto vrijeme«, promrmljao je Nash bacivši svoj Glock i
podigavši značku.

______
U POLA NOĆI sjedio sam pokraj Naomi u vozilu hitne pomoći dok nas
je detektivka ispitivala još jednu rundu pitanja. Nisam mogao podnijeti da
budem udaljen od nje više od jednog ili dva lakta. Skoro sam izgubio nju i
Waylay.
Da se Grim nije javio... Da sam došao minutu kasnije... Da Nash nije
bio toliko precizan desnom rukom...
 Sve te beskonačne vjerojatnosti, a ipak sam još bio ovdje držeći se za
ono najbolje što mi se ikada dogodilo kao da mi o tome ovisi život.
»Koji je ovo vrag? Parada?« pitao je jedan uniformirani policajac.
Dokoturao se jedan motocikl. A slijedio ga je još jedan pa još jedan. Ukupno
tucet. Slijedila su ih četiri vozila.
Motori su se ugasili. Vrata otvorila. Pojavio se cijeli jebeni
Knockemout. Usta su mi se razjapila kada sam vidio kako Wraith pomaže
mojoj baki da siđe s motocikla. Lou i Amanda sišli su iz svojeg terenca i
počeli trčati. Jeremiah, Stasia i Stef slijedili su ih u stopu. Silver i Max
iskočile su iz Fijina monovolumena, zajedno s Milfordom i četiri stalne
mušterije Honky Tonka.
Justice i Tallulah sišli su sa svojih motocikala i požurili se do nas.
»Možemo li završiti s ovim?« pitao sam detektivku.
»Samo još jedno pitanje, gospođice Witt«, rekla je. »Vozilo u ophodnji
pokupilo je ženu koja tvrdi da je Naomi Witt. Uhvatili su je kako dvije ulice
odavde pokušava ukrasti Mustang. Imate li pojma tko bi ona mogla biti?«
»Mora da se šalite«, prostenjala je Naomi.
Primijetio sam kako se Nash i Lucian odvajaju od hrpice policajaca.
Brat mi je kimnuo da im se pridružim.
Pokazao sam Louu da zauzme moje mjesto. »Evo me odmah natrag,
Ivančice«, rekao sam joj.
Naomi mi se nasmiješila dok se njezin otac probijao do nas, s
Amandom koja ga je slijedila u stopu. Zastala je dovoljno dugo da mi utisne
glasan poljubac u obraz i snažno me udari po guzici.
»Hvala ti što si spasio moje cure«, šapnula mi je pa pozornost posvetila
kćeri. »Donijeli smo ti kavu, dušo!«
»Jesi li završio sa sjebavanjem svega?« pitao me Stef.
»Upravo sam našoj curi rekao da ćemo se vjenčati. Tako da, da. Skoro
sam završio.«
 »Dobro. Onda ti ne moram uništiti život«, rekao je. »Ostavim te samu
na manje od dva tjedna i pogledaj što se dogodi, Witty.«
»Zaboga, Stefe! Kada si stigao kući?«
Dok sam prelazio asfalt, osjetio sam ruku u svojoj ruci, pa spustio
pogled. Waylay je prste ispreplela s mojima. U drugoj je ruci imala
Waylonov povodac. Pas mi je izgledao kao da samo želi leći i mjesec dana
spavati.
»Jesi li bio ozbiljan u vezi haljina?« pitala me dok smo hodali do mojeg
brata.
Pustio sam joj ruku i povukao je sebi na bok, a ruku prebacio oko
njezinih ramena. »Naravno da jesam, mala.«
»Jesi li bio ozbiljan kad si rekao ono teti Naomi? O tome da je voliš i
to?«
Stao sam i okrenuo je prema sebi. »Nikada u životu nisam oko nečega
bio ozbiljniji«, uvjerio sam je.
»Znači, nećeš nas opet napustiti?«
Stisnuo sam joj ramena. »Nikada. Bio sam očajan bez vas dvije.«
»I bez mene?« pitala je.
Vidio sam iskru nade koju je brzo odgurnula u stranu.
»Way pametna si. Hrabra si. Prekrasna si. I mrzit ću kada počneš izlaziti
s dečkima. Jebeno te volim. I to ne samo zato što dolaziš u paketu.«
Izgledala je toliko ozbiljno da mi se stezalo srce.
»Hoćeš li me svejedno možda voljeti ako ti kažem nešto? Nešto loše?«
Ako je Duncan Hugo stavio ruke na Waylay, ulovit ću ga, odrezati mu ih
i nahraniti ga njima.
»Mala, ništa što bi mi mogla reći ne bi me natjeralo da te prestanem
voljeti.«
»Obećavaš?«
 »Kunem ti se tvojim opakim tenisicama.«
Pogledala je u njih pa opet u mene, a kut usnice joj se podigao. »Možda
i ja tebe nekako jebeno volim.«
Povukao sam je gore, u zagrljaj pritišćući njezino lice o svoju prsnu
kost. Kada je omotala ruke oko mojeg struka, osjećao sam se kao da mi je
srce odjednom preveliko da stane u jebena prsa.
»Ali nemoj reći teti Naomi da sam to tako rekla.«
»Dogovoreno.«
Odmaknula se. »U redu. Znači, evo u čemu je stvar...«
Dvije minute poslije otpratio sam Waylay do Nasha i Luciana. Bolničar
hitne pomoći zašio je Nashove šavove. Oba su muškarca na različitim
vidljivim porezotinama i ogrebotinama imala flastere. Nas ćemo trojica sutra
biti u bolovima. I prekosutra. I vjerojatno dan nakon toga.
»Naomi je rekla da su Tina i Hugo tražili USB s nekim podacima«,
objasnio je Nash. »Čini se da nitko ne zna kakvi su podaci bili na njemu niti
što se dogodilo s USB-om.«
»Waylay, zašto ne bi otišla vidjeti treba li tvoja teta nešto«, predložio je
Lucian.
Pratio sam smjer njegova pogleda i vidio da je prikovan uza Sloane,
koja se vrzmala u blizini Naomi, njezinih roditelja i Stefa.
»Zapravo, Way ima neke informacije koje želi podijeliti«, rekao sam.
Stisnuo sam joj rame. »Hajde, mala.«
Udahnula je i potom se sagnula da odveže vezice.
»Tražili su ovo«, rekla je, ispravivši se. U ruci joj je bio privjesak u
obliku srca.
Nash joj ga je uzeo. Držao je privjesak među prstima mršteći se.
Oprezno je rastavio sredinu. »Pa, neka sam proklet.«
»To je USB«, objasnila je Waylay. »Kada ga je donijela kući, mama je
bila skroz uzrujana. Stalno je govorila da će napokon dobit svoju plaću i
uskoro vozit golemi terenac i za svaki obrok jest odrezak. Postala sam
znatiželjna, pa zavirila. Bio je to samo popis imena i adresa. Pomislila sam
da bi mogao biti važan. Pa sam datoteku kopirala na svoj USB, za svaki
slučaj. Stalno gubi sr... mislim, stvari.«
Kimnuo sam joj potičući je da nastavi.
»Mama se naljutila na mene zbog nečeg glupog i za kaznu mi odrezala
kosu. Pa sam je odlučila kazniti zauzvrat. Uzela sam joj USB, tako da misli
da ga je izgubila, i onda ga sakrila u knjižnici, ali ne na odjelu s povijesnom
beletristikom, kako sam rekla Duncanu. Zapravo je zalijepljen za dno jedne
arhivske ladice. Nisam znala da će provaliti u kuću tete Naomi i oteti nas i
sve. Kunem se«, rekla je.
Nash joj je stavio ruke na ramena. »Nisi u nevolji, Waylay. Ispravno si
postupila što si mi rekla ovo.«
»Rekao je da će upucati tetu Naomi ako mu ne kažem gdje je.
Pokušavala sam mu reći, ali zalijepio mi je traku preko usta«, rekla je.
Zarežao sam na ove nove informacije.
»Nisi kriva ni za što od ovoga«, ponovno ju je uvjeravao Nash.
Ali njezina majka jest bila kriva i nije mi bilo žao što je privedena.
Međutim, odlučio sam da ovo nije sjajno vrijeme da to kažem Waylay.
»Ima još jedna stvar«, rekla je.
»Što to?« pitao je Nash.
»Tvoje je ime na tom popisu.«
»Moramo vidjeti popis«, objavio je Lucian.
Nash je posegnuo i poklopio Waylayine uši. »Kurac morate, šupci.
Policijski posao. Hajde, Waylay. Idemo ovo reći tvojoj teti pa možemo
zamoliti Sloane da nas pusti u knjižnicu.«
»U redu«, rekla je. »Knoxe?«
»Da, mala?«
Svinula je prst prema meni, pa sam se sagnuo. Pokušao sam se ne
smiješiti kada mi je prestala šaptati na ulio.
 »Može. Vidimo se kod kuće«, rekao sam i razbarušio joj kosu.
Gledali smo kako je Nash vodi do vozila hitne pomoći.
»Trebamo taj prokleti popis«, rekao je Lucian.
Osjetio sam kako mi se usne savijaju u smiješak.
»Što je?« pitao je.
»To nije jedina kopija. Također ga je učitala na server knjižnice.«
Na trenutak je nepokretno stajao, a potom prasnuo u smijeh. Sloanein je
pogled poletio prema njemu. Shvatio sam da se Lucian rijetko smije. Ne kao
prije, kada smo bili djeca, kada je sve bilo šala koja je samo čekala da bude
ispričana.
»Mrzit ćeš svoj život kada počne izlaziti na spojeve«, rekao je.
Jedva sam jebeno čekao.
Krenuli smo natrag do Naomi, koja je bila na nogama, pod dekom, u
rukama čvrsto stežući šalicu kave. Unatoč svemu što sam večeras vidio,
unatoč svim svojim greškama, osmijeh koji mi je uputila osvijetlio me
iznutra prema van.
Pljesnuo sam Lucianovo rame. »Hej. Kako ti se sviđa da dijeliš ulogu
kuma?«
 Epilog

Vrijeme za zabavu

Naomi

M mmf. Knoxe. Moramo se vratiti na zabavu«, promrmljala sam mu u

usne. Držao me prikovanu uza zid u Lizinu uredu, dok se
najfenomenalnija proslava dvanaestog rođendana dosad odvijala u stražnjem
dvorištu. I u prednjem dvorištu. I u kuhinji, blagovaonici i ostakljenoj
verandi.
Djece, roditelja i bajkera bilo je posvuda.
Muškarac koji me trenutno ljubio toliko da sam ostajala bez daha
posjeo je Waylay i pitao je za popis svih mogućih stvari koje bi mogla
željeti. I potom joj ispunio sve želje, sve do jedne.
Što je bio razlog zbog kojeg je u stražnjem dvorištu bio poligon na
napuhavanje, u prednjem dvorištu zoološki vrt s malim životinjama koje se
mogu maziti, a na stolu s hranom čije su noge drhtale pod težinom pizze,
nachosa, kokica i dviju rođendanskih torti nije bilo ni traga povrću.
Jezik mu je ponovno, dražeći me, ušao u moja usta, a meni su koljena
zaklecala. Erekcija koja mi se pritiskala o trbuh izluđivala je moje dijelove
ondje dolje.
»Imaš roditelje, Lizu, Stefa i Sloane, koji tamo vani izigravaju
domaćine. Daj mi pet minuta«, zarežao mi je o usne.
»Pet minuta?«
 Zavukao je ruku između naših tijela i kliznuo njome ispod moje haljine.
Kada su me njegovi prsti pronašli, bokovi su mi se sami od sebe trznuli
prema njemu.
»Možda će mi trebati samo četiri minute da te dovedem dotamo«,
zaključio je.
Mogla sam biti tamo za otprilike petnaest sekundi, ali osjećala sam se
pohlepno.
»Dogovoreno«, šapnula sam.
Povukao me sa sobom, zaključao staklena vrata pa nas usmjerio prema
kredencu koji je stajao uza zid i posjeo me na njega.
»Što će sve ove kutije tu?« pitala sam primijetivši hrpu kutija u kutu.
»Nemoj se brinuti o tome«, rekao je.
Odlučila sam poslušati njegov savjet jer mi je niz noge povukao gaćice.
»Pet minuta«, podsjetio me kad mi je pete zakvačio za rub drveta i
široko mi raširio koljena.
Prije nego što sam uspjela reći nešto pametno, iz traperica je oslobađao
svoj debeli, tvrdi kurac i gurao ga u moje tijelo centimetar po veličanstveni
centimetar.
Zajedno smo zastenjali kada se čvrsto nabio kako bi me cijelu ispunio.
»Ne mogu. Vjerovati. Da si me nagovorio. Na ovo«, rekla sam. Zubi su
mi škljocali jer se počeo bespoštedno nabijati.
»Već me stišćeš, dušo.« Iscijedio je te riječi.
Knox je od »incidenta«, kako sam to nazvala, bio nezasitan. Jedva da
me pustio iz vidokruga. I to mi je bilo u redu. Pogotovo jer smo toliko
vremena koje smo provodili zajedno bili goli. Pa, kad nismo razgovarali s
policijom. I policijom Knockemouta i drugim uključenim odjelima.
Ispostavilo se da je ozloglašeni popis uključivao imena više policajaca
i njihovih doušnika širom pet okruga sjeverne Virginije.
 Hugov je otac dograbio te informacije i planirao proći popis te
eliminirati sve policajce i njihove doušnike. Hugo, koji je htio impresionirati
svojega oca, odlučio je pokušati s jednim imenom s popisa: Nashom.
No, nakon što je zeznuo posao, pa se na njega sručio očev gnjev, Hugo
je odlučio da bi bilo unosnije ukrasti te podatke i prodati ih onome tko
najviše ponudi. Sve su ove informacije došle od moje sestre. Tina je u
narančastom kombinezonu propjevala poput ptičice. Smiješio joj se prilično
povoljan dogovor ako njezine informacije sruše ijedan dio zločinačke
obitelji Hugo.
Kako je Tina bila iza rešetaka, put prema skrbništvu bio je otprilike čist
koliko je to mogao biti. Svejedno će biti dugačak, no barem smo raskrčili
glavne prepreke.
I, iako je Duncan Hugo još uvijek bio negdje vani, policija ga je tražila
u cijeloj državi i imala sam osjećaj da će se njegova sloboda uskoro
okončati.
»Još djece«, hrapavo je rekao Knox.
»Molim?« pitala sam odmičući se od njegovih usana.
Bokove je zarotirao prema naprijed i zakopao se u mene do balčaka.
»Želim još djece.«
Osjetila sam kako mi se mišići oko njega stežu. Znala sam da ću svaki
čas svršiti.
»Molim?« glupo sam ponovila.
»Way bi bila sjajna starija sestra«, rekao je. Uz vučji je osmijeh
zakačio prste za izrez moje haljine i povukao ga prema dolje, zajedno s
mojim grudnjakom, otkrivajući moje grudi. Sagnuo je glavu, a usta su mu
lebdjela centimetar iznad moje bradavice koja se istezala prema njemu. »Jesi
li za?«
Želio je djecu. Želio je obitelj sa mnom i Waylay. Srce mi je bilo blizu
toga da eksplodira. Kao i moja vagina.
»D-da«, uspjela sam izgovoriti.
 »Odlično.« Kada se prignuo da približi usta mojoj dojci, izgledao je
samodopadno, pobjednički i toliko prokleto seksi.
Svila sam se unatrag i pustila da me opustoši, ravno preko ruba.
Još sam bila usred orgazma epskih razmjera kada se umirio na kraju
mene i zadržao. Oteo mu se grleni vapaj, a ja sam duboko u sebi osjetila prvi
vrući mlaz njegova zadovoljstva.
»Volim te, Naomi«, promrmljao je, dok su mi njegove usne štovale golu
kožu.
»Vo...« No usta mi je poklopio rukom, čak i dok je nastavio kliziti u
mene i iz mene, kao da pokušava uživati u svakom trenutku naše blizine.
»Ne još, dušo.«
Prošlo je tjedan dana od incidenta, od njegova prvog »volim te«, a još
mi nije dopustio da mu uzvratim. »Uskoro?« pitala sam.
»Uskoro«, obećao je.
Bila sam najsretnija žena na svijetu.

______
KNOX JE PRVI IZAŠAO IZ UREDA tvrdeći da mora nešto obaviti.
Izlazeći iz sobe još sam pokušavala popraviti frizuru i namjestiti haljinu, u
nadi da se nije radilo o stijeni za penjanje ili vožnji balonom na vrući zrak,
kada sam se zabila ravno u Lizu, koja je sjedila na stolici prevučenoj
tkaninom cvjetnog uzorka koju sam iskopala u podrumu i premjestila u
predsoblje.
»Prestrašila si me!«
»Nešto sam razmišljala«, rekla je bez uvoda. »Ova je kuća prevelika za
jednu staricu.«
Prsti su mi odustali od kose. »Ne razmišljaš o tome da je prodaš, zar
ne?« Nisam mogla zamisliti ovu kuću bez nje. Nisam mogla zamisliti nju bez
ove kuće.
 »Ma ne. Previše uspomena. Previše povijesti. Razmišljam o tom da se
preselim natrag u kolibu.«
»O?« osjetila sam kako su mi obrve poletjele prema gore. Nisam znala
što na to reći. Uvijek sam pretpostavljala da ćemo se Waylay i ja u nekom
trenutku useliti natrag u kolibu. Sada sam se pitala je li ovo Lizin način da
nas izbaci.
»Ova kuća treba obitelj. Veliku, neurednu obitelj. Zabave oko vatre i
bebe. Tinejdžere pametnjakoviće. Pse.«
»Pa, pse već ima«, istaknula sam.
Odsječno je kimnula. »Da. Dakle, riješeno je.«
»Što je riješeno?«
»Ja uzmem kolibu. Ti, Knox i Waylay živite ovdje.«
Usta su mi se razjapila, a mozak je počeo prolaziti kroz tucet novih
ideja o rasporedu pokućstva.
»Uh. Ne... Ne znam što da kažem, Liza.«
»Nema se šta reć. Već sam ovaj tjedan pričala o tome s Knoxom.«
»Što je rekao?«
Pogledala me kao da sam je upravo zamolila da se odrekne crvenog
mesa. »Što, dovraga, misliš da je rekao?« pitala je zvučeći nezadovoljno.
»Upravo tamo vani tvojoj djevojčici priređuje najbolju prokletu zabavu koju
je ovaj grad ikada vidio, ne? Već planira vjenčanje, ne?«
Kimnula sam. Nisam bila sposobna govoriti. Prvo Waylayina zabava.
Onda rasprava o djeci. Sada kuća iz mojih snova. Osjećala sam se kao da je
Knox mene pitao da sastavim popis svega što sam željela i bacio se na to da
se sve ostvari.
Liza je posegnula i stisnula mi ruku. »Lijepo smo razgovarale. Idem
vidjet možemo li već razrezat one torte.«
Kada se Stef pojavio u hodniku, još sam zurila u stolicu koju je
napustila.
 »Waylay te treba, Witty«, rekao je.
Prenula sam se iz omamljenosti. »U redu. Gdje je?«
Palcem je pokazao u smjeru stražnjeg dvorišta. »Iza. Jesi li dobro?«
pitao je uza znalački osmijeh.
Odmahnula sam glavom. »Knox me upravo potajno odvukao na brzinski
seks, rekao mi da želi imati još djece sa mnom, a onda nam je Liza dala ovu
kuću.«
Stef je tiho zazviždao. »Zvuči kao da bi ti dobro došlo piće.«
»Ili njih sedam.«
Otpratio me kroz dnevnu sobu, gdje su, igrom slučaja, čekale dvije čaše
pjenušca. Jednu mi je pružio pa smo kroz vrata ostatkljene verande izašli na
trijem.
»IZNENAĐENJE!«
Ustuknula sam za korak i položila ruku preko srca. Velik dio stanovnika
Knockemouta klicao je stojeći u dvorištu ispod mene.
»Nije ovo zabava iznenađenja, ljudi«, rekla sam im.
Među njima je prostrujao smijeh i zapitala sam se zašto svi izgledaju
tako sretno, kao da nešto iščekuju.
Moji su roditelji stajali sa strane trijema, s Lizom i Waylay. Svi su mi
se široko smiješili.
»Što se događa?« Okrenula sam se Stefu, ali on se odmicao šaljući mi
zračne poljupce.
»Naomi.«
Okrenula sam se i zatekla Knoxa kako stoji iza mene. Lice mu je bilo
toliko ozbiljno da mi je želudac potonuo.
»Što nije u redu?« pitala sam okrećući se i gledajući je li netko
ozlijeđen ili nestao. Ali svi su naši ljudi bili ovdje. Svi do kojih nam je stalo
bili su u ovom dvorištu i smiješili se.
U ruci je imao kutiju. Malu, crnu, baršunastu kutiju.
 O, Bože.
Preko ramena sam virnula prema Waylay, zabrinuta da joj uništavam
zabavu. Ovaj je dan bio o njoj, a ne o meni. Ali držala je ruku moje mame i
cupkala, a na licu joj je bio najširi osmijeh što sam dosad vidjela.
»Naomi«, ponovio je Knox.
Okrenula sam se natrag prema njemu i prste pritisnula o usta.
»Da?« Zvučalo je to kao prigušeni cilik.
»Rekao sam ti da želim vjenčanje.«
Kimnula sam jer više nisam vjerovala svojem glasu.
»Ali nisam ti rekao zašto.«
Zakoračio je prema naprijed, pa još jednom, dok nam se nožni prsti nisu
dodirnuli.
Osjećala sam se kao da ne mogu sasvim dobro udahnuti.
»Ne zaslužujem te«, rekao je uputivši jedan pogled preko mojeg
ramena. »Ali pametan mi je čovjek jednom rekao da je ono što je važno to da
ostatak života provedem pokušavajući biti muškarac koji te zaslužuje. Pa ću
to učiniti. Zapamtit ću koliko sam jebeno imao sreće i sjećat ću se toga
svakog dana. I dat ću sve od sebe da budem ono najbolje za tebe.«
»Jer ti si, Naomi Witt, nevjerojatna. Predivna si. Draga si. Imaš
šminkerski vokabular. Zbog tebe se ljudi osjećaju kao da ih se vidi i čuje.
Ono slomljeno ponovno upotpuniš. Mene. Mene si upotpunila. I svaki put
kada mi se nasmiješiš, osjećam se kao da sam ponovno dobio na lotu.«
Vruće su suze prijetile da će se izliti i nije bilo ništa što sam mogla
učiniti da ih spriječim. Otvorio je kutiju, ali zbog fontane nisam ništa vidjela.
Poznavajući Knoxa, prsten je bio pretjeran i nekako svejedno upravo
savršen.
»Jednom sam ti rekao. A sada ću te pitati. Udaj se za mene, Ivančice.«
Nisam mu ukazala na to da nije baš pitao - prije je naredio. No bila sam
prezauzeta kimanjem.
 »Moraš mi to reći, dušo«, nagovarao je.
»Da.« Uspjela sam izreći i trenutak kasnije našla se prislonjena na vrlo
čvrsta, vrlo topla prsa svojeg zaručnika. Svi koje smo voljeli navijali su za
nas, a Knox me ljubio - na vrlo neprikladan način, s obzirom na to da smo
imali publiku.
Odmaknuo se tek za centimetar. »Toliko te jebeno volim, Ivančice.«
Drhtavo sam uzdahnula i pokušala ne početi zavijati.
Uspjela sam dostojanstveno kimnuti.
»Sada to smiješ reći«, potaknuo me obujmivši mi lice rukama, a te sivo-
plave oči govorile su mi što je točno trebao čuti.
»Volim te, Knoxe.«
»Prokleto točno, dušo.«
Čvrsto me držao pa potom maknuo jednu ruku i raširio je. Pojavila se
Waylay i kliznula ispod nje smiješeći mi se kroz vlastite suze. Slobodnu sam
ruku obavila oko nje povezujući nas troje u jedno. Waylon je između nas
progurao glavu i zalajao.
»Dobro si to odradio, Knoxe«, rekla je Waylay. »Ponosna sam na tebe.«
»Jesi li spremna za tortu?« pitao ju je.
»Ne zaboravi zaželjeti želju, zlato«, rekla sam joj.
Široko mi se nasmiješila. »Ne moram. Već imam sve što sam željela.«
I, samo tako, vratile su se moje suze.
»I ja, zlato. I ja.«
»U redu. Novo obiteljsko pravilo. Nijedna od vas više nikada ne smije
plakati«, promuklim je glasom rekao Knox.
Zvučao je prilično ozbiljno u vezi toga. Zbog toga smo još jače
zaplakale.

______
 KASNIJE TE VEČERI, nakon što je zabava završila, gosti otišli
kućama, a Knox me ponovno skinuo, ležali smo u tami naše sobe. Prsti su mu
iscrtavali lijene linije po mojim leđima, a ja sam se ugnijezdila uz njegova
prsa.
Dalje niz hodnik pola tuceta djevojčica hihotale se u Waylayinoj sobi.
Liza nije tratila vrijeme u ispunjavanju svojeg obećanja. Nakon što je
spakirala kovčeg i posude za pseću hranu, provodila je svoju prvu noć u
kolibi.
»Danas je bio najbolji dan«, šapnula sam diveći se svome prstenu koji
je hvatao svjetlost što je dopirala iz kupaonice nježno svjetlucajući. Bila sam
u pravu. Bio je pretjeran. Masivni dijamant okružen trima manjim draguljima
sa svake strane. Morat ću drugom rukom početi dizati utege, samo da mi
mišići na obje strane ostanu jednako snažni.
Knox mi je utisnuo poljubac u tjeme. »Svaki dan otkako sam te upoznao
bio je najbolji dan.«
»Ne budi drag ili ću prekršiti tvoje novo obiteljsko pravilo«, upozorila
sam ga.
Promeškoljio se ispod mene. »Imam još par stvari za tebe.«
»Knoxe, bez uvrede, ali nakon najbolje rođendanske proslave koju je
ovaj grad uopće vidio, nakon što nam je Liza dala kuću i nakon što si pred
svim našim prijateljima i članovima obitelji zahtijevao da se udam za tebe,
mislim da ništa više ne mogu podnijeti.«
»Kako hoćeš«, rekao je.
Izdržala sam punih deset sekundi. »Okej. Daj.«
Sjeo je i uključio noćnu lampu. Smiješio se i zbog toga mi se srce
pretvorilo u tekuće zlato.
»Prvo, sutra mi moraš pomoći da se spakiram.«
»Spakiraš?«
»Službeno se useljavam ovdje i ne znam koja će sranja tvoji roditelji
htjeti, a koja neće.«
 »Moji roditelji?«
»Liza J. dala nam je kuću. Ja tvojim roditeljima dajem svoju kolibu.«
Sjela sam i privukla plahtu na prsa. »Daješ mojim roditeljima svoju
kolibu«, ponovila sam.
Uputio mi je vučji pogled. »Još ti zvoni u ušima, Ivančice?«
»Možda. Ili mi možda svi ti orgazmi koje mi uporno pružaš usporavaju
obradu zvučnih signala.«
Uhvatio me za stražnju stranu vrata i privukao bliže sebi. »Mama ti je
upravo dobila posao u Waylayinoj školi.
Pedagoginja na pola radnog vremena. Počinje raditi u siječnju.«
Korijenima dlanova pritisnula sam si oči. »Moji roditelji se...«
»Sele u Knockemout.«
»Kako si ovo uspio? Kako si... Waylay će moći odrasti vrata do vrata
sa svojim bakom i djedom!« Ostvarivao se svaki prokleti san koji sam ikada
imala, a za to je bio zaslužan on.
»Moraš nešto razumjeti, Naomi. Ako postoji išta na ovom svijetu što
želiš, ja ću ti to nabaviti. Bez pitanja. Ako to poželiš, tvoje je. Pa, evo.«
Gurnuo je svežanj papira prema meni.
Zbunjeno sam ih podigla. Izgledali su kao nekakav ugovor. »Što je
ovo?«
»Okreni na stranicu s potpisom«, uputio me.
Slijedila sam žuti samoljepljivi papirić, koji mi je zgodno ukazivao
kamo da idem, te na liniji na dnu jednog lista pronašla naškrabani potpis
svoje sestre.
S papira su iskakale riječi »skrbništvo« i »roditeljska prava«.
»O, Bože«, šapnula sam.
»Predala ti je roditeljska prava. Službeno je. Nema više saslušavanja
niti posjeta kući. Way je naša.«
 Nisam mogla govoriti. Nisam mogla disati. Mogla sam samo tiho
plakati.
»Dovraga, dušo. Mrzim kad to radiš«, zagunđao je Knox podižući me i
polažući me sebi u krilo.
Kimnula sam, još uvijek plačući, te mu obavila ruke oko vrata i čvrsto
se držala.
»Sada je vrijeme za nešto što ja želim.«
Što se mene ticalo, taj je muškarac mogao dobiti bilo što. Oba moja
bubrega. Moju najdražu torbicu. Bilo što.
»Ako se pokušavaš četvrti put danas seksati sa mnom, prvo će mi
trebati ibuprofen, vrećica s ledom i četiri litre vode«, zadirkivala sam ga
kroz jecaje i šmrcanje.
Dok je ispreplitao prste kroz moju kosu i milovao je, smijeh mu je
zagrmio u prsima.
»Želim da vjenčanje bude prije nego kasnije. Neću više čekati ni
trenutak da te učinim svojom suprugom. Možeš dobiti što god želiš. Veliko
crkveno vjenčanje. Roštiljanje u stražnjem dvorištu. Vjenčanicu po
peteroznamenkastoj cijeni. Ali imam samo jedan zahtjev.«
Naravno da je bio zahtjev, a ne pitanje. »Koji to?«
»Želim da u kosi imaš ivančice.«
 Bonus-epilog

Pet godina poslije

Knox

U z dosta opreza na trijemu sam predao smotuljak Waylay i iskopao

ključeve iz prednjeg džepa.
Široko se nasmiješila sitnom licu i dugim trepavicama, pa ponovno
meni.
»Dobro ste to odradili, ljudi«, rekla je.
Sada je imala sedamnaest godina i, svaki put kada bih pomislio na to da
na godinu odlazi na fakultet, dobio bih srčane smetnje. Nisam bio spreman.
Ali po izrazu njezina lica znao sam da će putovati kući više nego što je na
početku planirala, kako bi bila sa svojim sestrama.
Sa sestrama.
Gledao sam svoju suprugu kako se njiše s jedne na drugu stranu u jednoj
od onih dugačkih, lepršavih ljetnih haljina koje su me još uvijek uspijevale
izluđivati. Pobrinuo sam se da ima pun ormar tih haljina.
Djevojčica koju je nosila na boku držala je palac u ustima, a kapci su
joj postajali sve teži.
Naomin je osmijeh bio mek, zadovoljan i usredotočen na mene.
U tom sam trenutku osjetio sve. Ljubav prema ženi koja me vratila u
život. Koja mi je dala razlog da se svakog jutra budim s osmijehom. Koja me
voljela dovoljno da zagladi moje nesavršenosti.
 Na početku smo imali problema, a potom opet, kada nam osnivanje
velike obitelji nije pošlo za rukom onako kako smo planirali. Ali suočili smo
se s time onako kako se suočavamo sa svime. Zajedno.
Sada smo tu stajali sa svojim trima kćerima. Dvije od njih bile su
najveće tajne koje smo ikada čuvali. Nakon godina pripreme u krila su nam
sletjeli papiri o posvajanju.
Kada smo primili poziv, nismo imali vremena niti pripremiti im sobe.
Trogodišnjoj Bridget i njezinoj posve maloj sestri Gillian.
Kliznuo sam dlanom preko obraza svoje supruge pa joj obujmio stražnju
stranu vrata i privukao je k sebi. Poljubio sam joj čelo, potom usnama prešao
po kosi naše kćeri.
»Mama, tata i Liza bit će izvan sebe«, predvidjela je Naomi dok sam
ulagao ključ u bravu. »Da bar postoji način da im svima istovremeno
kažemo.«
Na trenutak sam žarko poželio da je moja vlastita majka mogla upoznati
svoje unuke. Da je mogla vidjeti kako su joj sinovi odrasli i koje su žene
izabrali. Ali gubitak je sastavni dio ljubavi.
»Koliko ćeš sekundi čekati prije nego što se primiš telefoniranja?«
zafrkavao sam.
»Koliko god je sekundi potrebno da piškim, pripremim Bridget užinu i
napravim Gilly bočicu mlijeka.«
»Užina!« Kći mi je odjednom bila posve budna.
»Slušajte. U vezi toga«, rekla je Waylay, uz pomalo skrušeni osmijeh.
»Što si učinila, Way?« zahtijevao sam.
»Nisam nikome rekla ništa konkretno«, rekla je. »Ali jesam im rekla da
ćemo danas s njima podijeliti velike vijesti.«
Kao naručeno, ulazna su se vrata naglo otvorila iznutra.
»Tvoj otac i ja cijeli dan grizemo nokte«, objavila je Amanda, s rukama
na bokovima. U dnevnoj sobi primijetio sam Loua kako s Nashom i
Lucianom gleda televiziju.
 »Samo tvoja majka. Ja sam bio vrlo smiren«, viknuo je Lou.
»Koje su to velike vijesti?« pitao je Stef prilazeći iza moje punice.
»Da? Što je s tim držanjem u tajnosti?« htjela je znati supruga mojega
brata.
»Jeste li donijeli večeru?« zahtijevala je moja baka pojavljujući se
pokraj njih.
»Je li ovo o Waylayinoj nogometnoj stipendiji?« upitao je Wraith.
Bez obzira na to koliko je već trajalo, još se uvijek nisam mogao
naviknuti na činjenicu kako taj bajker hoda s mojom bakom. Iako se činilo da
jedno drugo čine mahnito sretnim.
»Ovaj, ljudi«, rekao je Jeremiah stisnuvši Stefovo rame.
Kad sam zakoračio u stranu, Sloane je virnula preko Amandina ramena.
»Gledajte«, dahnula je.
Amanda je prva primijetila. Zbog njezina su krika sreće Lou, Nash i
Lucian panično nahrupili iz sobe. Krik je također iz sna prenuo bebu, koja
nije bila zadovoljna što je se budi vriskovima.
Fi se dokotrljala iz kuhinje.
»Koji je vrag sa svim tim vrištanjem...« Prekinula se vlastitim krikom
od kojeg se ledila krv u žilama.
»Bebe!« jecala je Amanda dok joj je Waylay predavala uplakanu
Gillian. »Imamo bebe!«
»Dođi djedu«, rekao je Lou i ispružio ruke prema Bridget. »Obećavam
da ću uvijek imati slatkiše za tebe.«
Na trenutak je sramežljivo ustuknula, ali riječ »slatkiši« imala je
čarobno djelovanje, pa je posegnula za njim.
Ako se nisam prevario, moj je punac morao suspregnuti vlastiti jecaj.
»Pogledaj kako je savršena«, rekla je Amanda Sloane dok je škakljala
bebine sićušne prste.
 »Sad mi je jasno zašto si mi slao sve one poruke o kosi djevojčica«,
rekao je Jeremiah široko se smiješeći.
Zasipao sam ga pitanjima o najboljim proizvodima i metodama
friziranja jer moje će kćeri imati najbolje frizure u Knockemoutu.
Waylayin dečko Theo zakoračio je naprijed i privukao je sebi na bok.
Ljutito sam ga pogledao, ali bez uobičajene žestine. »Theo«, rekao sam.
»Gospodine Morgan«, rekao je.
Definitivno sam ispadao iz štosa - nije spustio ruku s ramena moje
kćeri.
Naomi mi je laktom bocnula rebra.
»Tata, lijepo se ponašaj«, rekla je Waylay i preokrenula očima.
Sada je Liza držala Gillian, a Nash je lagano odbacivao Bridget u zrak,
zbog čega se iz srca smijala.
»Pa, mislim da ovo iziskuje pizzu«, odlučila je Amanda. »Luciane, ti
naruči. Lou, idi po Knoxov metar.«
»Za što?« pitao je Lou.
»Ti i muškarci ići ćete premjeriti spavaće sobe djevojčica, tako da
možemo početi s uređenjem dječjih soba. Dame, do bifea s vinom. Moram
odabrati boje i teme, istražiti vrtiće te sastaviti popise za kupovinu«,
naredila je Amanda.
»Idem sa ženama«, odlučio je Stef. Zastao je i poljubio Jeremiju u usta.
»Sačuvaj mi čašu«, za njim je doviknuo njegov muž.
Naomi me stisnula oko struka. »Volim te, Knoxe Morgane«, šapnula je.
Nikada mi nije dojadilo slušati to.
»Volim te, dušo.« Iskliznula mi je iz stiska krenuvši za ženama u
blagovaonicu, dok joj je haljina lepršala oko članaka.
»Dobar posao, Knoxy«, rekla je Lina zadržavši se u predsoblju.
Čvrsto sam je zagrlio. »Ti si ta koja ima blizance«, podsjetio sam je.
 »Koji upravo drijemaju u Waylnoj sobi. Ne daj mi da ih zaboravim.«
Pod krovom nam je bila nova generacija i naša se obitelj napokon činila
potpunom.
Na otvorenim vratima iza mene začulo se kucanje.
»Tata.«
»Smetam li?« Izgledao je dobro. Zdravo. Smireno. I sve me to, svaki
put kad bih ga vidio, još uvijek uspijevalo iznenaditi.
John Wayne Morgan sada već tri godine nije pio. Živio je u D. C.-ju, sa
svojom djevojkom i dvjema mačkama iz azila. Radio je kao vrlo učinkovit
prikupljač financijskih sredstava za Hannino sklonište, koje se proširilo na
više lokacija u D. C.-ju te u Marylandu.
»Waylay mi je poslala poruku. Rekla mi je da imate neke velike vijesti.
Mogu se vratiti kada ne budete zauzeti«, ponudio je.
»Tata.« Nash je odložio ljestve koje je nosao iz bogzna kojega razloga
pa ga pozdravio zagrljajem uz pljesak po leđima.
Ja u odnosu s našim ocem još nisam do toga stigao. Ali sa svakim
posjetom, svakim pozivom, svakim neprekršenim obećanjem, bili smo za
milimetar bliže jedan drugome.
»Došao si baš na vrijeme da upoznaš svoje nove unuke«, rekao sam mu.
Tatino se lice razvedrilo. »Unuke.«
»Agencija nas je nazvala prije tri dana i rekla da imaju dvije djevojčice
koje su spremne pridružiti se nekoj obitelji«, objasnio sam. »Nismo nikome
htjeli reći dok ih ne dovedemo kući.«
»Unuke«, ponovno je rekao, u čudu, čineći se kao najsretniji čovjek na
svijetu. Osjetio sam kako između nas nestaje još jedan milimetar.
»Uđi«, rekao sam, polažući mu ruku na rame pa ga usmjerio prema
ratnom stožeru punom estrogena, u kojem su Amanda i Liza na stol prostrle
uzorke boje i sve dostupne laptope i tablete.
Sloane je hranila bebu bočicom, dok je Bridget sjedila na sredini stola i
jela grožđe iz zdjele. Kćeri su mi bile okružene ljubavlju i snažnim,
pametnim ženama.
»Duke! Tako mi je drago što si uspio doći«, rekla je Amanda i ustala da
utisne poljubac u obraz mojega tate. »Dođi upoznati svoje nove djevojke!«
Oca mi je apsorbirao krug žena skupa sa Stefom.
Na remenu sam osjetio ruke. Naomi me unatraške odvlačila iz sobe.
»Kamo me to vodiš?« pitao sam, zabavljen.
Pustila mi je remen i primila me za ruku vodeći me u dnevnu sobu, u
kojoj je iznad kamina visio naš portret s vjenčanja. Još bi me uvijek pogodio
u prsa svaki put kada bih ga pogledao. Naomi - oduzima dah, rumeni se u
svojoj haljini, a u kosu su joj, poput krune, upletene ivančice. Ruka joj je
bila prebačena oko Waylayinih ramena. Ona je, pak, inzistirala na haljini
boje limuna, dugačkoj do poda, te vlastitim ivančicama. Obje su se smijale.
A što se mene tiče? Izgledao sam prilično prokleto dobro u odijelu. I
prilično prokleto sretao dok sam pazio na svoju suprugu i kćer.
»Znam da će život sljedećih nekoliko godina biti posve sulud«, rekla je
Naomi obujmivši mi lice dlanovima. »Znam da ćemo biti izmoždeni, i
prezaposleni, i prestravljeni većinu vremena, ako ne i cijelo vrijeme. No
također znam da se ništa od ovoga ne bi događalo da nije bilo tebe.«
»Dušo, ne bih mogao podnijeti da mi se sad slomiš«, upozorio sam je.
Pozitivna stvar u problemima s neplodnošću bila je ta da nisam morao
gledati kako mi supruga trpi zbog trudničkih hormona. Nosio bih se s
njezinim suzama, ali vjerojatno ne dobro.
»Neću plakati«, rekla je.
Supruga mi je bila prljava lažljivica - već sam vidio kako se u tim
očima boje lješnjaka koje sam toliko prokleto volio nakuplja sjaj.
»Ali reći ću ti da je zbog tebe svaki dan najbolji u mojem životu. Da
nikada neću prestati biti zahvalna što si...«
»Izvukao glavu iz guzice?« predložio sam.
Odmahnula je glavom. »Što si odlučio da smo Waylay i ja vrijedne
toga. Hvala ti na ovome životu, Knoxe Morgane. Ne postoji nitko drugi tko bi
od toga što mi pruža sve što sam ikada željela napravio ovakvu pustolovinu.«
Nekako je to opet učinila. Uvijek bi me iznenadilo kada bi Naomi u
meni pronašla još jedan slomljeni komadić i ponovno ga sastavila.
»Volim te, Knoxe. I nikada neću prestati biti zahvalna na svemu što jesi
i na svemu što si učinio.«
Grlo mi je bilo strašno stisnuto. A u očima mi se pojavilo peckanje koje
mi se nije osobito svidjelo.
Zgrabio sam Naomi i privukao je k sebi pa zakopao lice u njezinu kosu.
»Volim te«, promuklo sam rekao.
Riječi nisu bile dovoljne. Nisu bile ni približno blizu onom osjećaju
koji mi je bio u prsima kada bih se probudio, a ona bi bila ugniježđena
pokraj mene, na sigurnom, i spavala. Nisu dovoljno dobro iskazivale ono što
sam osjećao kada bi ušla u prostoriju i sa sobom donijela sunčevu svjetlost. I
sasvim sigurno nisu bile ni do koljena onome kako sam se osjećao kada bi
me pogledala u oči i rekla mi da sam joj pružio sve što je željela.
Kako joj nisam mogao reći što osjećam, odlučio sam da ću se pobrinuti
da ostatak života provedem pokazujući joj to.
 Autoričina bilješka čitatelju

Dragi čitatelju,
završila sam ovu knjigu u 23 sata i 3 minute, 4. studenoga 2021., i istog
trenutka briznula u plač.
Započela sam ju pet mjeseci ranije. Samo nekoliko dana prije nego što
je David, voljeni muž Claire Kingsley i moj dragi prijatelj, iznenada
preminuo. Ne samo da sam bila shrvana njegovom smrću nego je to bio i
treći put u dva mjeseca da je suprug jedne od mojih prijateljica odveć
prerano napustio ovaj svijet.
Bila sam slomljena. Nikada mi nije palo na pamet da bi postojao svijet
bez Davida. A kamoli svijet u kojem bi tri moje najbliskije prijateljice
tragično obudovjele u četrdesetima.
Kada sam je počela, nisam znala o čemu je ova knjiga. Čak i kad sam
bila napola gotova, još uvijek nisam bila sigurna. No, sada kad sam je
završila, napokon shvaćam. Ova je knjiga o hrabrosti koja je potrebna da
nekoga volimo iako znamo kako završava svaka ljubavna priča. Ona je o
tome da opetovano biramo ljubav umjesto straha. Ona je o tome da budemo
uvijek podrška i budemo hrabri, čak i kada znamo da će boljeti kao sam
vrag.
Knoxov strah da će izgubiti nekoga koga voli i raspasti se bio mi je tako
stvaran. Na kraju sam tijekom pisanja ove priče radila na vlastitom
suočavanju s puno žalosti i straha. U nekim trenucima nisam se mogla
maknuti od gubitaka koje su moje prijateljice pretrpile. U drugim sam
trenucima bila dovoljno prisebna da se sjetim koliko smo sve mi sretne što
volimo nekoga toliko da je gubitak te osobe toliko razoran.
Moja je želja za sve nas da volimo cijelim srcem i u odnosima budemo
dovoljno prisutni da, kada se oprostimo, žalimo jedino za kvantitetom, a ne
za kvalitetom. Da svi razumijemo da je bol gubitka ono što ostatku našeg
života pruža boju, i okus, i teksturu.
Prijatelji moji, hvala vam na čitanju i na tome što ste hrabri.
Puse,
Lucy
 Zahvale

• Kari March Designs, na savršenom dizajnu naslovnice.

• Jessici, Dawn i Heather, na fantastičnom uređivanju.
• Joyce i Tammy, na tome što su prve čitale Sve što nismo preboljeli i
uvjeravale me u to da nije emocionalni kaos.
• Josie, Jen i Claire, na tome što ste dovoljno snažne da tješite druge,
čak i kada se suočavate s vlastitim najgorim gubitkom.
• Gospodinu Lucyju, na tome što mi je rekao da se prestanem brinuti o
rokovima i datumima objave i da se samo usredotočim na to da napišem
najbolju priču koju mogu napisati.
• Mineralnoj vodi, na tome što se pretvarala da je gazirani sok.
• Mojim čitateljima, na tome što su me podržavali čak i kada mi je
trebalo toliko prokleto dugo da napišem ovu knjigu. Najbolji ste.

Scan i obrada:
Knjige.Club Books
 Notes

[←1] Engl. to waylay - zaustaviti koga ili omesti koga na putu, op. prev.